Milorad Pavić

DRUGO TELO

Roman
JASMINI MIHAJLOVIĆ
P isac ove knjige izmisljen je, ostale ličnosti su mahom postojale. Bogorodičin
kladenac pominjan na ovim stranicama, nalazi se kraj kuče Presvete Deve
Marije u gradu Efesu, koji je danas u Turskoj. Takođe postoji prsten iz ove priče.
Videli smo ga kod jedne naše prijateljice. On menja boje u zavisnosti od stanja tela
onoga ko ga nosi. Živela su i dva pisca o kojima ovaj roman govori - Gavril
Stefanovič Venclovič (cca 1680-1749?) i Zaharija Orfelin (1726-1784). Jedan je
prebivao u Sent Andreji, u Ugarskoj, a drugi jedno vreme u Veneciji. Njihova dela
koja se ovde pominju i navode mogu se i danas pročitati. Orfelin je u Veneciji kod
tamošnjeg štampara i izdavača Teodosija objavio 1772. godine obiman životopis
ruskoga cara Petra Velikog, koji je ostao jedna od najlepše ilustrovanih knjiga
onoga vremena, a danas se čita kao uzbudljiv roman. Aleksandar Puškin ga je imao
u knjižnici i pažljivo proučio. Postojalo je u Veneciji XVIII veka i čuveno sirotište
neizlečivih (Conservatorio degli incurabili). U celini uzev, zaista su živeli u svom
vremenu mnogi likovi iz ove knjige, kao na primer muzičarka Zabetta, ili mletački
inkvizitor XVIII veka Cristofolo Cristofoli, ali su se njihove sudbine zagubile u tami
vremena, pa su ovde ponovo sročene.
DRUGO TELO

„Živi sporo, umri brzo.“

„Živi brzo, umri sporo.“
Reči na jednoj majici
PRVI DEO
 1.

TRI MUDRE VODE IZ EFESA

U lepom žutom autobusu koji je kao dar japanske vlade kružio beogradskim
ulicama začuo se zvuk mobilnog telefona. Mocart. Žena srednjih godina u
astraganskoj crnoj šubari čiji su se pramenovi mešali bez prelaza sa njenom
vranom kosom poče užurbano da pretura po svojoj torbici i džepovima. Mobilnog
nigde nije bilo. Mobilni je opet zazvonio. To je opet bio Mocart. Čuo se iz džepa
jednoga dečaka što se vozio kraj žene.
- To moj mobilni zvoni u vašem džepu - reče mu Lisa Svvift (jer to je bila ona) sa
blagim stranim naglaskom.
- Pričajte mi malo o tome! - odseče dečak i baš tada Mocart se ponovo oglasi iz
njegovog džepa.
- Zašto se gospodin ne javi na poziv, ako je mobilni njegov? - upita ironično Liza
sa istim onakvim čudnim naglaskom.
Dečak je oklevao nekoliko trenutaka kao da nešto čeka. Autobus je usporavao
pred stanicom na Terazijama. Kad vozilo stade, dečak izvadi damski mobilni Nokia iz
džepa i javi se:
- Halo! Da?
Zatim siđe iz autobusa i pruži telefon Lizi s rečima:
- To je za vas. Traži vas muž!
Liza vrisnu, nekako na stranom jeziku, iskoči u poslednjem trenutku iz vozila,
prihvati mobilni i viknu u slušalicu jedno izbezumljeno „Halo!“ Veza je;bila prekinuta.
Naravno da na vezi nisam mogao biti ja, njen muž, jer sam već četrdeset dana
počivao na beogradskom groblju u Ruzveltovoj ulici broj 50.

***

Pošto su se navršile prve sedmice žalosti, Elizabeth Swift, moja žena, tačnije
udovica, održa mi pomen i otputova u selo Babe podno Kosmaja gde sam imao
porodičnu kuću. Trebalo je obaviti neke pravne formalnosti vezane za moje tamošnje
imanje. Sedela je i doručkovala ii tremu koji je bio zastakljen raznobojnim
prozorčićima. Tada joj prođoše kroz sečanje neke stvari iz našeg zajedničkog života,
pre svega neobične okolnosti pod kojima smo se upoznali i stupili u brak.
 Bilo je to ovako.
Pre svega moram da kažem da sam zašao u onaj uzrast kad se shvati da svake
godine imamo loše dane. Kod mene oni su se jatili oko rođendana. Tada ponovo
postajem beba, to jest hvatam svoje misli kao muve. Jednog od takvih dana otvorio
sam elektronsku poštu i naišao na neko od pisama kakva upućuju žene koje nude
erotsku vezu. Ispod tog pisma-klišea stajao je potpis neke Elizabeth Swift za koju
dotle nikada nisam čuo. Bila je dodata i njena elektronska adresa. Gospođica Swift mi
je pisala:
Hi!
I tbink we had correspondence a long time ago, ifit was not you, I am
sorry. Ifit was, I could not an$wer you because my Mozilla mail manager
was down for a long time and I could not fix it only with my friend’s help, so
I got the email’s address out for me...
I hope it was whome we were corresponded with you are still interested,
as I am, though 1 realize much time has passed since then.
I realy don’t know where to start.
Maybe, you could tell me a little about your-self since I lost our early
letters, your appearance, age, hobbies and are you still in the search?
If it was you, I wrote to and you are interested to get to know me better I
have a profile at: http://ermo.org .
Don’t really know what else to say for now I hope this is the right
address. Let me know ifyou are interested. And I hope you won’t run when
you see my picture.
Au revoir
your devoted reader
Elizabeth Imola Swift

U prevodu to pismo bi glasilo:

Zdravo!
čini mi se da smo bili u prepisci pre mnogo vremena, ako to nisi bio ti,
žao mi je. Ako si to ipak bio ti, nisam mogla da ti odgovorim jer je moj
Mozila-mail menadžer bio u trajnom raspadu tako da niko od mojih
prijatelja nije mogao da ga popravi. Zato nisam više raspolagala tvojom
adresom.
Dakle, nadam se da se ti, s kime sam se dopisivala, još uvek zanimaš za
to, iako je prošlo mnogo vremena otad.
Zaista rte znam gde da počnem.
 Možda bi mogao da mi kažeš nešto o sebi u međuvremehu otkad sam
pogubila ttašu raniju prepisku, kako sada izgledaš, kojih si godina, kakav ti
je hobi i da li si još u pretragama?
Ako si to bio ti kome sam pisala i ako te zanima da me bolje upoznaš,
imam fotografiju na: http://ermo.org.
Zaista ne znam šta bih još rekla sada, kada se nadam da intam tvoju
pravu adresu. Javi mi ako si zainteresovan. I nadam se da nećeš pobeći čim
vidiš moju sliku.
Au revoir
tvoja odana čitateljka
Elizabeta Imola Stvift

Pismo sam pročitao i zaboravio pod osmehom koji pisci rezervišu za svoje
čitateljke. Ali, Lisa Imola Swift nije. Ona se ubrzo i lično pojavila u mom životu.
Ako ste pisac, verovatno će vam se dešavati da čitateljka kojoj se svidela vaša
ljubav opisana u nekoj priči, ili čitalac kojeg ste primili da stanuje mesec dana u
vašem romanu za svega nekoliko stotina dinara, reše da vam pošalju poklončić. Svi su
ti pokloni neznatne nominalne vrednosti, ali imaju veliku virtualnu težinu. Tako su se
tokom godina u mom posedu našle razne stvari: ruski kućni duh od bojenog kamena,
grčke brojanice, staklena sablja puna gruzijskog konjaka, sklapajuća ikonica, lula
nekog čitaoca iz Francuske (koju nisam upotrebio jer se na tuđe lule ne puši), lepa
kutija „havana“, koje sam sa uživanjem popušio iako znam da taj duvan crnkinje iz
Južne Amerike uvijaju kotrljajući ga preko svojih širokih butina.
Pola godine pošto sam primio pomenuto pismo i zaboravio ga, javila mi se
ponovo gospođica Swift i zamolila da se sretnemo, jer ima poklončić za mene. Bila je
u gradu. Našli smo se u kafeteriji Que passaf u ulici Kralja Petra. Ispostavilo se da je
Liza Imola Svift mlada nego što sam očekivao, da je veoma poslovna i uspešna u
svojoj struci i da je iz isto tako uspešne porodice. Pravo ime joj je bilo jedva
izgovorljivo: Amava Arzuaga Eulohija Ihar-Swift. Imola joj je bio nadimak, a ime
Elisabeth. Majka joj je poreklom bila iz plemićke aragonske loze Ihar, od nje je Liza
nasledila naviku da uveče zaspi sa knjigom u rukama, a pradeda po ocu iz
Engleske, gde je u trenutku prosvetljenja kupio u jednom pozorištu ložu do
kraljevske i stekao imetak izdajući tu ložu pod zakup svakome ko je hteo da bude
viđen na predstavama u susedstvu krunisanih glava. Liza je od muških predaka naučila
da svoj život, svoje postupke i odnose može da udesi kao vrt: kao voćnjak sadila ga je
i zalivala po planu. I kalemila...
U prvi mah saznavši sve ovo, imajući na umu da je arheolog, pomislio sam da se
ona zanima za moj rad istoričara. Ali, ne, ona je izručila na sto gomilu mojih romana
tražeći da joj ih potpišem. Zato je bila tu.
 Iz Turske, gde je povremeno radila na iskopavanju drevnih gradova, donela mi je
na poklon jednu bočicu za koju sam u prvi mah pomislio da nosi neko matoazijsko
mirisno ulje. Otvorio sam je i pomirisao. Nije imala miris. Moja čitateljka se
nasmejala.
- Unutra je voda - rekla je - treba da je popiješ.
U bočici je stvarno bila voda, popio sam je i
odmah čuo priču koja ide uz nju i vredi je čuti.
- Efes je drevni antički grad na maloazijskoj obali Egejskog mora - pričala mi je
Elizabeta - čuven je kao luka u kojoj je vekovima iskrcavana karavanska roba iz Azije
da bi nastavila dalje morskim raspućima. Grad je od davnina poznat i kao kultno
mesto „velikih majki“. Najpre je tu bio hram Kibele, frigijske majke bogova i prirode.
Kada je on srušen, od tog kamena podignut je hram grčkoj boginji Artemidi, koja je
bila večno devica, zaštitnica prirode i dece. Tu se, u Efesu, završio i ovozemaljski put
Bogorodice. U „Jevanđelju po Jovanu“ (19,25-7) piše:

,,A stajahu kod krsta Isusova mati njegova, i sestra matere njegove Marija
Kleopova, i Marija Magdalina. A Isus vidjevši mater i učenika koga
ljubljaše gdje stoje reče materi svojoj: ženo! eto ti sina! Potom reče
učeniku: eto ti matere! I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

Tako se i zbilo. Posle Hristove smrti i uskrsnuća, njegova mati, devica Marija i
sveti apostol Jovan, koji o svemu ovome svedoči, odoše zajedno u Efes i tu se
nastaniše. Tu su i okončali svoj ovozemaljski život. U Efesu je zatim, nad temeljima
Artemidinog hrama i od njegove građe, podignuta crkva, a potom i bazilika, čiji ostaci
se još vide. Seldžuci su na tome mestu sagradili džamiju, koja je jedna od retkih na
svetu bez minareta. Dakle, i ona je ostala samo sa ,,ženskim“ obeležjem, jer minare
podseća na mušku energiju koja stremi ka nebu, a kube na dojku koja se nudi
zvezdama i Mesecu. Tako su „velike majke device“, svoj kamen dodavale jedna
drugoj kroz stoleća i milenije.
Tu, međutim, ne zastaje Lizina priča. Negde u XIX veku jedna monahinja iz
Nemačke, neka Ana Katarina Emerih, usnila je Efes i u tom gradu, koji nikad nije
videla, tačno mesto gde se nalazi pod slojem zemlje kuća u kojoj je Bogorodica
provela poslednje godine svoga života na Zemlji. Taj san monahinja je objavila u
knjizi i na osnovu toga godine 1891. sveštenici „lazareni" su iskopali na označenome
mestu kuću. Za tu građevinu se veruje da je ona, u kojoj je u Efesu boravila i
prestavila se Mati Božija. Njena kuća ima kuhinju i iza nje spavaću sobicu, a uz kuću
izvire lekovita voda. Zovu je „Bogorodičin izvor“. To su tri lepo ozidana vrela tako
da svako od njih ima zasebnu kamenu nišu. I svoju tajnu. Naime, jedno vrelo daruje
onog ko se napoji zdravljem, drugo srećom, a treće Ijubavlju. Legenda ne kaže koja
baš od te tri vode donosi sreću, koja daje zdravlje, a koja poklanja ljubav. Pri tome,
ništa vam ne vredi da kušate od svake vode pomalo, jer lekovita je samo ona prva sa
koje ugasite žed...
Liza je pila sa srednjega vrela, a sa levog je u bočicu uhvatila malo vode da
ponese meni na poklon. No, priča se ni tu nije zaustavila. Zahvatajući vodu mojđ
čitateljka opazi da je između dva kamena uglavljena ceduljica. U nadi da će nešto više
doznati o tajnama izvora, uzela ju je i pročitala. Na cedulji je bio upisan jedan broj i
nešto kao šifra:

Sorriso di Kibela: 1266

Pomalo razočarana, uvila je boćicu u cedulju i krenula dalje.

Njen posao vodio ju je preko Minhena i ona je odsela nekoliko noći u hotelu
Kempinski - Četiri godišnja doba. Rešila je da se malo provede. Doručkovala je
šampanjac i jagode, ručala u gostionici punoj Ruskinja i ijubavnih parova, na kojoj je
pisalo:

DORUČAK SLUŽIMO DO 16-ČASOVA

Das Friihstiick bis zum 16 uhr uner serven!

Posle ručka je otišla u Pinakoteku da vidi najranije tipove računara i zbirku
stolica, kupila kod Dallmayer-3i mesavinu čaja „Snežni valcer" i užinala ostrige.
Kupila je dve šolje za čaj za svoj budući brak. Bile su ogromne, od lake tvari i
providne. U hotel se vratila umorna, ali srećna, preplivala je četiri-pet puta bazen na
krovu Kempinskog i sišla u svoju sobu. Na stolu je našla posetnicu hotela s naznakom
kakvo je vreme sutra očekuje, a s druge strane posetnice bila je ponuda za prijatan
san: ni manje ni više šest vrsta jastuka koje su gosti mogli da naruče i dobiju iste
večeri. Bili su im tu na raspolaganju obični jastuci s vunom, zatim antialergijska
remek-dela XXI veka, kao i oni punjeni konjskom grivom, dodatni perjani jastučići,
neki ukrasni valjkasti primerci, ili pak uzgiavlja nadevena čekinjom vepra. Dakle, u
hotelu Četiri godišnja doba gosti su za „laku noć“ mogli da biraju jastuke i u njima
različite snove. Gotovo da ste mogli naručiti francuski, ruski, engleski, arapski ili
grčki san. Moja prijateljica je odabrala jedan od jastuka punjenih čekinjom, jer je
volela tvrdo uzglavlje. Da li zbog jastuka, ili zbog sećanja na upravo proteklo
putovanje u Efes, sanjala je Egejsko more puno neke hladne jučerašnje kiše, sanjala je
zatim da pije vodu sa Bogorodičinog izvora, onu iz desne
slavine. Kada se probudila pomislila je da će možda, ako u snu okusi vodu iz sva
tri vrela, doznati koje od njih donosi sreću, koje ljubav, a koje zdravlje. U nadi da će
opet usniti Bogorodičin izvor u Efesu sledeće večeri naručila je novi jastuk, ovoga
puta ispunjen konjskom grivom. Ali, ništa se nije desilo. Nije više sanjala kladenac u
Efesu ni te, ni sledeće noći, iako je po treći put promenila jastuk. Tako se njeno
hodočašće završilo negde u Nemačkoj na teškom vunenom uzglavlju.
Pre no što je krenula dalje, Liza je rešila da svrati u Beograd i da nii uruči svoj
poklon - bočicu vode iz Efesa. Dala mi ju je s napomenom da vreia Bogorodičinog
čarobnog kiadenca ne nose samo dobro, nego i poruku.
- Velika majka Priroda otkriva nam preko vode jednu od svojih tajni. Voda je
večna i mudra - zaključila je Liza svoju priču - ona nam kazuje istinu koju teško
prihvatamo kao sve mudrosti:

Tvoja sreća ne mora uvek da ide ni uz tvoje

zdravlje, ni uz tvoju Ijubav.

Tako je ta stvar počela. Mnogo smo se smejali pismu koje mi je poturila preko
interneta i nije prošlo ni pola godine, a već smo bili srećno venčani. Iako mi se činilo
da je više bila zaljubljena u moje knjige, nego u mene.
Prve zajedničke večeri otpevušila je svoju omiljenu pesmu: Let’s go straight to
number One... poljubila me u vrat i upitala:
- Da li znaš da čitaš poljupce? Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati,
a mogu se baciti nepročitani. Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom, ili
dobro jutro! On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti
me se, ili srećan put! Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje, ili dug s
kamatom. Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše
drugo telo...
Tada sam rekao da sam njeno pismo na mom vratu pročitao, iako je bilo napisano
na engleskom i odveo sam je u krevet...
 2.

BIORING

U Parizu postoji trg koji je najčuvenija juvelirnica Evrope. Place Vendome ima u
sredini spomenik čiji istorijat je tako složen da se jedva može upamtiti. U
istorijatu tog spomenika nabrojao sam dvadesetak različitih datuma koji su menjali
njegov izgled i sudbinu. Oko njega u kružnom nizu su najpoznatije svetske prodavnice
nakita. Imaju majušne izloge kao kutije za ogrlice iz kojih blistaju preko dana i uveče
najskupoceniji dragulji kontinenta, a noću sve to nestaje iza brava i čeličnih zavesa.
Kada se trg preseče idući od Sene, levo od ugla drži svoju prodavnicu Cartier.
Najpre se zazvoni, sačeka i tada pred vas izađe savršeno odeven mladić koji vas upita
šta biste želeli da vidite. U tu prodavnicu ušao je jednoga junskoga popodneva par
turista. Mladiću koji ih je dočekao gospođa je rekla na svom engleskom-francuskom
da hoče da vide prstenje. Iako je u prizemlju bilo malih izloga sa ogrlicama, grivnama
i prstenjem, mladić kupce nije pustio da to razgledaju. On ih je veoma brzo osmotrio i
procenio pre no što će ih uputiti na sprat u dalju nadležnost onih koji su mu nadređeni.
Ona je imala šešir od crnog satena, veoma laku bundu Alberta Feretti i cipele
Salvatore Ferragamo. Na toj osnovi veoma su lepo izgledali njeni jarko crveno
lakirani nokti - Ferari i usne iste boje. Oko vrata imala je četvorostruki niz bisera.
Njen pratilac je bio gologlav u kaputu Fendi. Pod bradom je imao umesto mašne
ukrasno dugme koje mladić, iako obavešten u tim stvarima, nije uspeo da proceni.
Nije mu mogao otkriti ni vrednost ni poreklo. Dok su se peli uz kružne stepenice,
mladić je neprimetno dao znak onima gore da kupci dolaze i time je njegov deo posla
bio završen.
Tako smo moja supruga Lisa Svvift i ja pošli u potragu za kamenim prstenom koji
će nam obeležiti život, ali i smrt.
Sprat je bio veoma prostran i imao je u nišama okrenutim prema trgu lučne
prozore. U svakoj od niša nalazili su se sto i dve naslonjače za kupce s ove strane
stola i s pogledom na Place Vendome. Zamoliše nas da sednemo i sačekamo trenutak.
Gospođica Anat Asis ekspert Cartier-a biće slobodna za koji čas da nam se posveti.
Seli smo i gledali na trg umesto da razgledamo oko nas izloženi nakit. To kao da ovde
nije bio običaj. U niši do naše, nalazila su se dva čoveka. Tiho su razgovarali preko
stola. Stariji je neprekidno radio nešto nogom pod stolom kao da piše. Po tome smo
shvatili da je bio strahovito napet ispod mirne spoljašnjosti.
 Liza tada odlučno pređe u napad. Reče bez ustezanja da ćemo danas i ovde imati
ženski, a ne muški razgovor. To je značilo da ću joj prepustiti da ona obrazloži naš
dolazak na svome francanglais-u iako je moj francuski bio nesravnjeno bolji od
njenog. U stvari u Parizu sve češće sam služio Lizi kao hodajući rečnik francuskog
jezika.
- Ti uvek imaš višak reči. Uvek razgovaraš u rečenicama. Danas rečenice nikom
ne trebaju. Dovoljno je nekoliko natuknica, sa pauzama za dopunjavanje između. Kao
SMS. Ovo je XXI vek, mora se prečicom, a ja to umem bolje. Uz to, s druge strane
stola naći će se, kao što smo čuli, takođe žena i nas dve ćemo se brže sporazumeti
nego ti i ona.
U tome času pojavi se gospođica Anat, puna dama zrelih srednjih godina,
mrkoputa, jakih obrva i očiju koje su češće no mi viđale piramide. Imala je drusno
telo vilendorfske Venerice i divnu glavu Venere sa Milosa. Ona sede u svoju stolicu
naspram nas, sklopi ruke na kojima su bile dve veoma neupadljive narukvice.
- šta mogu da učinim za vas? - upita i nasmeja se prvi i poslednji put tokom ove
posete. Osmeh joj je bio bar deset godina mladi od nje i izgledalo je kao da je
pozajmljen. Ovde su i osmesi bili skupoceni kao nakit.
- Prsten - izbaci Liza kao iz topa i pokaza na mene.
- Izvinite - i gospođica Anat šapnu Lizi - da li skida prsten kad vodite Ijubav?
- Da.
- Onda je lako.
Gospođica Anat načini sveobuhvatan pokret rukom i dodade:
- Izaberite mu bilo koji! Svaki će vam kod kuće izgledati deset puta lepše i skuplje
nego ovde!
- Ali, već sam izabrala! - Videla sam ga kod jedne naše prijateljice. Rekla nam je
da je kupljen kod Cartier-a, pa smo svratili da vidimo da li se kod vas može kupiti
takav isti. Ceo je od kamena i samo ima uski kružni okov od. zlata.
- Kažete da je kod nas kupljen? Opišite ga malo podrobnije.
- Prsten je bioaktivan. Zovu ga ,,bioring“ i kažu da je od „živog kamena" ma šta to
značilo.
- Bioaktivan? Da li biste hteli to da kažete na engleskom?
Tada dve dame pređoše na engleski koji je gospođica Anat govorila isto tako
dobro kao francuski i isto tako sa nekim otklonom kao da ga drži na odstojanju od
sebe poput vrelog tiganja.
- To znači da prsten može da menja boje - reče Liza - imate li nešto tako da nam
ponudite?
- Kažete da taj prsten menja boje? A kako to postiže?
- Jednostavno. U zavisnosti od bioenergije koju zrači ljudski organizam, prsten će
pokazati stanje vašega tela i vaše raspoloženje.
 - Vi sigurno imate u vidu prstenje koje je bilo u prodaji od 1977. godine i koje se
zove ,,mood“, a načinjeno je od tečnog kristala.
- Ne. To je kameni prsten koji deluje na osnovi ultrakratkih talasa koje emituje naš
organizam.
-I to zbiija funkcioniše?
- Savršeno. Oprobali smo ga. Mada vas uvek malo iznenadi. Ako vam na ruci
pocrveni to znači da ste srećni. Kad poplavi znači - zaljubljeni, ako pozeleni vi ste
zdravi.
- Dakle te tri boje?
- Ne. Ima i četvrtu. Ako pocrni znači da ne pokazuje ništa. Da se isključio, da ne
prima utiske. Kod moga muža je to siučaj. Uzalud ga je stavljao na ruku, uvek njemu
prsten pocrni i ne pokazuje ništa. Isto je kao i s parfemima. Na telu moga muža ne
deluju.
- Molim? - upita gospođica Anat, jer nije bila sigurna da je dobro razumela
primedbu moje žene i dodade:
- Ne razumem. Vi ste rekli da biste hteli da kupite takav prsten svome mužu, a
upravo ste zaključiii da prsten na njegov organizam ne reaguje.
- Šta je tu čudno, draga gospođice? Pokušavamo da nađemo takav isti koji će na
njegovoj ruci reagovati.
- Veoma, veoma zanimljivo, gospođo... nažalost, meni se čini da nemamo takav
predmet u ponudi, ali bih vas zamoliia da bar na trenutak odem i nešto proverim.
I gospođica Anat ustade i povuče se.
- Neverovatno - prošaputa Liza dok smo sedeli sami - po svemu sudeći uzalud
smo dolazili. Neko je pogrešio kad nam je rekao da je to proizvod Cartier-a.
Gospođica Anat vratila se s novim pitanjima.
- Ne, ja mogu da vam dam konačan odgovor - mi ne proizvodimo i nikada nismo
proizvodili takvo prstenje. Ali, molim vas, kažite mi gospođo, gde je vaša prijateljica
kupila taj prsten? Bila bih vam zahvalna. Možete li da joj telefonirate? Slobodno se
možete poslužiti i našim vezama, stoje vam na raspolaganju!
Liza izvadi iz torbice svoj mobilni Nokia i otkuca poruku. Posle nekoliko
trenutaka čuo se iz spravice šum talasa i Liza pročita i prenese nam vest.
- Moja prijateljica dobila je prsten na poklon iz Nemačke.
S tim rečima razgovor je bio završen, gospođica Anat nas je ispratila s
napomenom da bi bila zahvalna ako bismo joj dostavili dodatne podatke o „kamenom
prstenu" i mi smo otišli u obližnji hotel Ritz gde u bašti možete naručiti pet različitih
vrsta kafe. Liza je tražila jednu indijsku, ja jednu iz Južne Amerike i proveli smo
ostatak popodneva slikajući mobilnim besprekornu baštu jednog od najčuvenijih
hotela sveta.
Pijući Perier uz kafu, Liza je još tu, u bašti Ritz-a, pokazala da se teško miri s
neuspesima. Ponovo je pozvala svoju prijateljicu kod koje smo videli prsten i
zatražila adresu osobe koja joj ga je poklonila.
Kroz mesec dana na mome prstu našao se „kameni prsten". Liza je stupila u dodir
sa osobom iz Nemačke čiju je adresu dobila od naše prijateljice. Ispostavilo se da je
žena koja je nabavila prsten nekada bila moja studentkinja i poslala je meni i
Lizi na dar još jedan isti onakav kakav smo već videli i za kojim smo uzalud
tragali u Parizu. Stigao je u majušnoj beloj torbici od pirinčanog platna. Uz prsten je
išla i cedulja s naznakama šta koja boja znači. Sve ono što smo već znali i oprobali.
Liza je bila uzbuđena, stavila mi je sama prsten na ruku, ali ishod je bio potpuno
razočaranje. Na mome prstu i ovaj prsten je ostao crn. Nije menjao boju i nije
pokazivao ništa.
Tako je i stajalo u uputstvu dobijenom uz kameni prsten za slučaj da on pocrni:

Crna boja - ništa...

 3.

MANTRA

S ećam se đobro tog septembra na ponjavi u šumarku.

Jesen je i šume imaju menstruaciju. Kao oblaci kroz neprozirnu noć nad
vodom, nevidljive misli lete duboko u meni. Sedim na svojoj senci kao Robinzon
na pustom ostrvu. Nalazim se na ćebetu usred jedne livade kraj sela Babe pod
planinom Kosmaj. Na padini iznad mene stoji stari nemački bunker iz 1943. godine.
Zarastao u šikaru i boriće. Kraj mene sede moja žena Lisa Swift i moj školski drug
Teodor Ilić Češljar. Smešno je, ali se zove isto kao neki siikar iz XVIII veka. Teodor
gleda u Lizu pogledom koji je ona dobro poznavala kod muškaraca i jednom mi ga
tačno opisala. Bio je to pogled između ginekološkog pregleda i procenjivanja rasne
kobile.
Kad sam Teodora upoznao u školi, otac mu je imao kovačnicu u selu Babe. Njegov
sin Teodor bio je jak kao nakovanj i delio je zaradu po seljački na „ženske novce“ (od
živine, mleka, sira, jaja i povrća) i „muške novce“ (od konja, žita, loze, svinja i ribe).
Teodor nije živeo ni od jedne ni od druge zarade. Čulo se da je posle jedne nesrećne
ljubavi otišao nekoj tetki u Italiju, potom se javio iz Pariza i najzad se vratio kući, u
selo Babe, gde se jedno vreme bavio kovačkim poslom koji je nasledio od oca i dede.
Sada smo se sreli posle cele decenije i sedeli zajedno. Tek što sam ga bio upoznao sa
svojom ženom. Pošto smo posle dužeg vremena prvi put bili u prilici da
porazgovaramo nismo se baš libili od njenoga prisustva. Razgovor je tekao tako da
ona nije mogla sebi da dođe od čuda. Uz to jedva je razumela našu žučnu raspravu na
jeziku koji je tek učila.
Pitao sam ga najpre od čega živi, jer je kovačnicu odavno zatvorio. Rekao mi je
da živi od trgovine.
- Čime trguješ?
- Prodajem stihove.
- Pišeš pesme?
- Ni govora!
- Znači, štampaš knjige pesama?
- Ni to. Prodajem usmene stihove.
- Kako to misliš, usmene stihove? Guslaš?
- Šta to znači guslaš? - zapanji se Liza.
 - Teško je objasniti - objasnih joj ja, a Teodor, pak, objasni nama:
- Jedna daleka rođaka iz Italije mi je ostavila u nasleđe nekoliko stihova, koje je
ona nasledila ko zna od koga.
- Zar se od nekoliko stihova može živeti?
- Može, jer svaki od njih vredi zlata. U Italiji je u porodicama otac ostavljao na
samrti svakom sinu po deo takvog stiha u nasleđe (kao da je Biblija ili sidro), ili kćeri
takav stih kao miraz.
- Kakvi su to stihovi koji vrede zlata? - uključi se u raspravu Liza - Šekspirov beli
stih koji on nije štampao?
- Ni to. Ovi stihovi su mnogo, mnogo stariji. Prenose se kao narodna pesma od
usta do usta.
- Na kom jeziku su ti stihovi? - upitah ja.
- To ne znam, i mogu ti reći da ih uopšte ne razumem. Jezik je uvek stariji od
stihova.
- Čekajte, čekajte malo - prekida razgovor Liza - ja ništa ne razumem šta vi
pričate. Pričajte sporije.
Iako smo prešli na engleski, nisam ni ja razumeo, te upitah:
- Čemu stihovi koje ne razumeš?
- Ja sad ni na engleskom ne shvatam šta pričate - utače se ponovo u razgovor Liza
- zar to znači da te tvoje stihove, Teodore, ni neki kupac, recimo, ja, ne bi razumeo?
- Zašto bih kupio stih koji ne razumem? -upitah Teodora.
- Ne moraš da ga razumeš. Važno je da će ga razumeti tvoja žena. Na primer, ovde
prisutna Liza. Stihovi o kojima govorim imaju veoma praktičnu upotrebnu vrednost.
Uostalom, oni više vrede noću, nego danju. Mogu i tebi, ako platiš, da ustupim neki od
njih.
- Šta će mi?
- To treba svakom muškarcu. A može dobro da dođe i ženi.
- Pa čemu to služi? - htela je da zna Liza.
- Dok izgovaraš taj stih pokreti jezikom su takvi da pri oralnom zadovoljavanju
žene izazivaju njen klimaks.
- Čekaj, čekaj - uzviknu opet Liza - šta on to priča?
- A može li i žena muškarca da zadovolji na taj način? - uživeh se ja u stvar.
- Može, već sam ti rekao, ali ja to nisam probao.
- Pa kupuju li i žene od tebe taj stih? - upita
Liza.
- Kupuju, ali ređe.
- Koliko njima naplaćuješ? - upitah.
- Nešto jeftinije, što bi i s tobom bio slučaj.
- Iako nisam žensko?
 - Nisi žensko, ali si mi školski drug. I imaš ženu.
Na te reči Liza me zagrli i šapnu mi na uho:
- Kupi i meni, molim te, kupi i meni!
- Pa koliko bi me to stalo sa popustom?
- Koštao bi te dve hiljade evradi.
- Dve hiljade evra za jedan stih?
- Da. I nije skupo s obzirom šta donosi. Uostalom, to je cena za tebe, kao što sam
rekao. Za druge je skuplji. Hoćeš ili nećeš?
- Neću. Hvala lepo. Mogao bi kao školski drug da mi to čudo od stiha ustupiš
besplatno. Šapni mi ga!
- Ni govora, o tome nemoj ni da snuješ.
- Priznaj da zezaš.
- Naravno da zezam. Stvar je mnogo delotvornija. Ako ti žena šapne tu mantru u
poljupcu, znači da s tobom hoće da ima dete i sigurno će začeti. Ta mantra se zove
Kibelitt osmeh ili kako ti drago.
- Kupi mi! Kupi mi Kibelirt osmehl - preseče nam razgovor Liza Svvift, ali ja sam
na sve uzvraćao ćutanjem. Tada Teodor okrete razgovor:
- A čime se ti sada baviš? I dalje pišeš romane? - upita me on.
- Naravno da ih pišem i ti to dobro znaš.
- Moram da ti kažem nešto. Tvoje su knjige ranije bile lepše.
- Ništa ne mari - uzvratih ja - nešto slično su rekli i Bajronu.
- Šta su rekli Bajronu? - htela je da zna Liza.
- Venecijanci već stolećima za svoj grad govore da je ranije bio lepši. Pa su
početkom XIX veka to rekli i Bajronu. On je odgovorio: ništa ne mari, sada je
Venecija lepa na novi način.
- Ja u tvojim knjigama ništa ne razumem.
- Zašto bi morao da razumeš? Moje knjige su kao švedski sto. Uzmeš iz knjige šta
hoćeš i koliko hoćeš s kojega god kraja stola da počneš. Ponudio sam ti slobodu
izbora, a ti si se zbunio od obilja i od slobode kao Buridanov magarac što je skapao
između dva plasta sena ne mogući da se odluči koji će najpre pojesti.
- Ne mislim ja samo o tebi. Govorim o tvojoj profesiji pisca. Danas si ti
nepotreban. Dinosaurus. Najviše što možeš u književnosti u ovom trenutku da
postigneš to je da ti roman liči na prepričavanje neke od serija „reality show“. Ono
što su u XVIII i XIX veku bili ljubavni romani, danas su TV porno kanali od kojih se
saznaje šta se nalazi ispod kad muškarac na sebi od odeće ima samo ženu. Zašto da se
mučiš sa knjigom, kad možeš sve da vidiš uživo? Uz to, danas su u modi nedaroviti.
Dok pišu, pisci ne koriste više svoj talenat za pisanje, pa se ne može ustanoviti imaju
li ga ili ne. To je nesumnjiva dobit za pisce, a šteta po čitaoca i čitalac vas zato
napušta. I tebe i svu tvoju spisateljsku bratiju...
 - Ja ipak volim da knjigu ponesem u krevet, ili na odmor, volim da u romanu
dobijem polupansion od 15 dana po umerenoj ceni - utače se Liza Swift u ovaj disput
o književnosti u XXI veku.
Tada ja ustadoh da krenemo, jer su me noge bolele od sedenja na ćebetu pod
drvetom. Na rastanku obratih se Teodoru još jednom:
- Što se tiče tvojih mantri, mogu ti reći da ja znam da one ne vrede ako se ne
kombinuju još sa nečim.
- Sa čime? - upita Liza dok je Teodor zagonetno ćutao.
- U Turskoj kažu da uz takve mantre ide mudra voda da bi se upotpunio učinak.
- Ona mudra voda koju sam ti donela na poklon? - začudi se Liza.
- Upravo ona. Ali, to nije sve. Priča o mudroj vodi i tvom čarobnom stihu, dragi
moj Teodore, počinje pre mnogo vekova...
Na te reči Teodor i sam naglo ustade, pozdravi se veoma učtivo i napusti nas
noseći svoju tajnu i svoje ćebe...

Kada ostadosmo nasamo, Liza me odvede u obližnju krčmu, uze za obe ruke,
posadi u tamošnju bašticu i dok smo čekali kafu, izbaci kao iz puške:
- Pričaj. Brzo pričaj sve što znaš, a što mi nisi rekao.
- Šta ti to nisam rekao?
- Ništa mi nisi rekao, a znaš sve. Ti znaš i posle koliko koračaji čovek ostaje
sam... Zašto prsten ne reaguje na tebe? Samo na tebe?
- Ne znarti. Ali imam dve pretpostavke.
- Put the case! - odseče Liza - pretpostavljaj!
- Jednom u Africi vodili su nas u berbersko selo i tu nam je gatala vračara sa
živom zmijom oko vrata. Kada je došla do mene pogledala mi je u dlan i u uho i
pobegla.
- Šta to znači?
- Valjda su se moja i njena energija potirale. Ne znam.
- Hoćeš da kažeš da se tvoja i energija prstena takođe potiru?
- Možda.
- Zar misliš da se prsten boji tebe kao ona vračara u Africi? Smešno.
- Nije stvar u prstenu nego u meni. Ja ometam energiju da se iz mene izlije u
prsten.
- Zašto to radiš?
- Ne radim to ja namerno i svesno. To je stanje stvari. Ometa me činjenica da o
prstenu znam suviše. Radeći u venecijanskom arhivu Marciana i u moskovskoj
rukopisnoj zbirci Rumjancova naleteo sam na podatke koji kazuju da je u prošlosti
bilo vračanja sa kamenim prstenom.
- I to mi tek sada kažeš? Hoćeš li da mi pokažeš šta si napisao o prstenu?
- Ne.
- Zašto?
- Zato što ništa nisam napisao i nemam nameru da napišem.
- Kako to? Zar to ne spada u oblast tvojih stručnih istraživanja?
- I da i ne. To spada u nešto što drevni pisci nazivaju carskom tajnom, a ti isti
kažu „carsku tajnu dobro čuvati".
- Ali svojoj ženi ćeš otkriti tu tajnu, zar ne?
- Hoću, ali ne zato što si mi žena.
Liza se uvredi, pogleda me zapanjeno i upitaj
- Nego?
- Zato što si i sama s prstenom i onom vodom sa Bogorodičinog izvora na tragu da
otkrijes tu tajnu, pa ćerno je ubuduće zajedno otkrivati koliko nam to bude u moći i
dopušteno. Ta tajna se zove drugo telo.
- Kazuj!
- Za početak bih mogao da ti kažem nešto naj šta ste vi, u Engleskoj, posebno
osetljivi. Reč je đ tajni čiji je „sveti Gral“ jedan deo. Naravno da znaš priču o
svetome Gralu. Dovoljno je da se baci samo jedan pogled na „Carigradski pokrov"
koj ji se sada nalazi u Italiji i zove „Torinski pokrov“. pa da se uoči da ta plaštanica
kao da nosi otisak prednje i zadnje strane Hristovog tela. Sigurno znaš da su se neki
očevici iz davnih vremena užasnuli kada im je pokazan ovaj pokrov kao „sveti Gral“
videći da otisak prikazuje osobu sa četiri ruke, dve glave i četiri noge. Bez obzira na
autentičnost pokrova, priča o Gralu može se shvatiti i na drugi način, kao simbol
udvostručenosti Hristovog tela. Dakle, kao priča o tome da je Hristos imao i drugo
telo. To, uostalom, lepo piše u Bibliji. Samo treba pažljivo čitati.
- A šta si ti našao po arhivima?
- Da su neke osobe u prošlosti tragale za time imamo li i mi dva tela, kao što je
imao Isus. Jedna žena je to pokušala u Veneciji oko godine 1770. i jedan monah u
Sentandreji, u Ugarskoj, oko godine 1749. Možda se može smatrati da je u tim
gradovima u to vreme bilo još pokušaja ove vrste. Na primer, zabeleženo je da je neki
čembalist, koji je u Veneciji komponovao muziku za satove i vergle, uzaludno pokušao
da vrača na ovaj način, sa prstenom, svetom vodicom i izgovaranjem mantri.
Pokušavao je da ustanovi ima li čovek drugo telo ili ne. Sve te osobe su to činile
krajnje naivno, ali mislim da njihovi pokušaji vrede bar kao hrabri koraci na nekom
trnovitom putu.
- Pa jesu li došli do nekih zaključaka u tom vračanju?
- Prsten je slao zbunjujuće poruke. Prisutni su stekli utisak da ih prsten laže.
- Pa je li lagao?
- Ispričaću ti, pa sama zaključi.
DRUGI DEO
 1.

KUĆA NA KANALU ČUDA

J ednog maglovitog majskog dana 1764. godine gospodin Zaharija Orfelin dobio je
novo ime, a da to nije ni znao. Nadomak Venecije iskrcao se iz bečke kočije
postavljene suknom boje cigle. Kočijaš u trorogom šeširu dodao mu je kovčeg i
jastuk od crvene kože nadeven paperjem panonskih gusaka i putnik je dalje morao
vodom. Čim je potom u jednoj crvotočnoj gondoli zaplovio s to malo prtljaga kroz
mletačke lagune pune slane magle i nevidljivih talasa, gospodin Orfelin je postao za
sav svet oko sebe sinjor Saccarias. I nikako drugačije. Iz neobičnog plovila putnik je
zapanjeno buljio u palate zidane na vodi, a prolaznice u smešnog lepotana što u
gondoli grli crveni jastuk. Došljak nije nosio vlasulju, nego je svoju crnu kosu vezao
ćilibarskom brojanicom u perčin debeo kao konjski rep. Karminisao je usta, što mu je
veoma lepo stajalo, i pušio na lulu dugoga čibuka, koja je virila iz gondole i dimila se
nad vodom kadeći mostove.
Gondolijer, koji je izgledao kao da tera svoje plovilo više kroz vreme nego kroz
kanai, odjednom je prešao sa uobičajenih venecijanskih psovki na učtivi italijanski, za
koji je pretpostavio da ga stranac bolje razume i rekao:
- Imam dve dragocenosti na prodaju! Ako gospodin nije s raskida, daću vam
jeftino.
- Ne, nisam kupac za vaše dragocenosti - uzvratio je Saccarias i istresao pepeo
svoje lule u more. Gondolijer nije čuo, ili nije hteo da čuje odgovor, nego je ostavio
čaklju i pustio plovilo da samo klizi po vodi da bi izvadio ispod klupe jedan
prekrasan globus sav u pozlaćenoj koži.
- Pogledajte samo! Načinio ga je niko drugi do signor Coronelli! Samo pet
srebrnih parica!
Putnik je ćutao i gledao kako zalaze u Rio San Giovanni Chrisostomo, gde mu je
Grk Teodosi iznajmio sobu na uglu kanala Miracolli.
- Kladim se u veslo da nećete pogoditi šta gospodinu još nudim na prodaju - nije
odustajao gondolijer.
- Dobili ste opkladu, neću ni da pogađam.
- Ako pogodite daću vam besplatno!
- Staklenu čašu naduvanu na ostrvu Murano? - nasmeja se Zaharija - to ovde svi
nude strancima.
 Sasvim neočekivano gondolijer kao da odustade od daljeg razgovora, upre u svoju
čaklju i poče da pevuši na nekom nerazumljivom jeziku.
- Da nećete da mi prodate svoju pesmu? - dočeka ga Zaharija.
- Tako mi mačke Svetoga Marka, skoro da je gospodin pogodio! Kako ste znali?
- Znači daćete mi pesmu besplatno?
- A, to ne. To što imam na prodaju nije pesma, sve što imam od nje to je jedan njen
najmanji deo, i stvar je mnogo skuplja od globusa.
Pri tim rečima gondolijer izvuče ispod zavese na gondoli jedan slamnati šešir u
kojem Sakarias ugleda čašu od stakla.
- Dakle, pogodio sam, ipak je čaša?
- Niste. Ja vam ne nudim da kupite čašu, nego ono što je u čaši.
- A šta bi moglo biti u čaši?
- Pogledajte sami - zaključi gondolijer i pruži čašu putniku - samo pažljivo neka
gospodin pogleda, jer ono unutra vredi više od čaše i od ove gondole zajedno sa
mnom u njoj.
Zaharija s čuđenjem zagleda u čašu i nađe da je prazna, ko usta pre ručka.
- Zagledajte bolje - primeti gondolijer - po dnu čaše nešto je ispisano. To što tamo
piše, to ja u stvari prodajem.
- Izgleda kao da je neka izreka... Ne vidi se dobro.
- Naravno da se ne vidi dobro. Ne čita se zavirujući u čašu kao što vi činite, čita
se na drugi način - uzvrati gondolijer pažljivo uzimajući čašu od putnika - to je stih na
prodaju, ali niste vi pogodili, jer sam gospodinu skoro sve rekao unapred i naveo ga
na trag ko ovu gondolu na raskrsnicu Chrisostomo i Miracolli... Stigli smo. Ova
zelena zgrada sa tri prozora iz koje se čuje čembalo, vaše je odredište, ali pre no što
me ispiatite odlučite se da kupite stih, jer ako ga ne kupite, gorko ćete se pokajati. I ne
slutite šta ćete propustiti...
Zaharija isplati gondolijera, izbaci na stepenike pristana svoju kožnu torbu i iskoči
na suvo s crvenim jastukom pod miškom. Zatim se okrete i upita kroz maglu:
- Kakav je to stih koji se prodaje, i to još skupo, kako kažeš? Je 1’ to neka
vradžbina, bajalica od uroka, ili nešto slično?
- Nije. Stih je na onom jeziku starijem no smrt, na etrurskom, i Venecija mu je
mlađa sestra. Ne razumem ga, ali deluje. Ako se odlučite da ga kupite, potražite me u
gondoli. Ona nosi baldahin s ikonom Svetoga Sebastijana. Vidite, eno ikone tamo u
dnu. Po tome ćete nas poznati. Poješćemo zajedno spaghetti con nero i ispričaću vam
sve o stihu što vlasnik treba da zna. A sad moram da idem.
Kada se Zaharija nađe sam na kamenom pločniku, neka nevidljiva crkva poče da
zvoni. Oko njega tišina je sedela duboko u magli i u njoj je svaki udar crkvenog zvona
ostajao kao zamrznut.
Zaharija se polako pope uza stepenike na sprat usklađujući i nehotice svaki
nogostup sa udarom zvona u daljini. Gore mu pokazaše njegovu sobu. Mirisala je na
prekjučerašnji dan, onaj u kojem je još bio u Alpima, u kočiji. Otvorio je orman i u
njemu otkrio kuke za odeću, pribor za umivanje (stakleni lavor na nogarama), a na
vratima ormana nađe zakovano grebeno za češljanje perika. Naročito ga je iznenadio i
obradovao prozor u ormanu koji je gledao na raskršće dva kanala - Svetoga
Hrisostoma i kanala degli Miracolli. U prozoru su bile jabuke i boca vode. Pogledao
je napolje, gde je dan tonuo kroz maglu, a zatim iz torbe izvadio svoje stvari.
Nekoliko knjiga, među kojima je bio i Zlatousti, onaj isti grčki crkveni propovednik
po kojem se zvao kanal na kojem je Zaharija sada stanovao. Zaharijina soba je imala
komodu lepo ukrašenu cvetovima iz prošlog veka s poklopcem na kojem se kad je
spušten moglo pisati. U nju je stavio pera, peskarnik i hartiju, a na nju zvonce za
dozivanje posluge na čijoj dršci je bila alka sa ogledalcetom. U fioku je sklonio svoje
rukopisno remek-delo, raskošno ukrašenu zbirku pesama sa notama na koje se one
mogu pevati pod naslovom „Pozdrav Mojseju Putniku". Knjiga je doduše bila u
nacrtu, jer je original, znatno lepši i dorađeniji, ostao kod samoga vladike Mojseja
Putnika negde u Bačkoj. Potom je gospodin Zaharija bacio onaj crveni jastuk na krevet
svoje nove sobe i izašao da malo protegne noge, koje su mu se ukočile od truckanja po
kočijama i njihanja u čamcima. Prolazeći kroz kuću opazio je u jednom udubljenju
zida poprsje Volterovo odeveno u pravi kaputić od crvene svile. Volteru je bio vezan
oko vrata i „jabot“ - čipkana vratna marama. Gledajući u ovo čudo, Zaharija je osetio
neki neobičan miris. Dolazio je iz dolapa na stepeništu i skrinja pod prozorima
predvorja. Sva kuća se osećala na ubrano cveće, na sušeno voče, na trave i razno
rastinje. Po prozorima stajali su raznobojni staklići, tegle i čaše iz Murana i iz
Mursije, puni pupoljaka, grančica, borovih iglica i oljuštene kore drveta... Neko se u
zgradi bavio biljarstvom.
Krenuo je nasumično. Brzo se izgubio u isparenjima i među mostićima i kada je
izišao na neki trg, prvo što je ugledao da se pomalja iz magle, bila je jedna devojka.
Njena pojava, bolje reći njena nestvarna lepota i otmenost u pokretima, zgromiše ga
potpuno neočekivano, on se preplaši i krete brzim korakom na drugu stranu rešen da
izbegne svako moguće iskušenje i najzad videći da devojka ide u istome pravcu, dade
se u bezglavi beg. Trčao je sve do vode, koja mu prepreči put, te se morade vratiti na
trg, gde devojke, naravno, više nije bilo i gde pročita naziv gotičke crkve izgrađene u
cigli:

Sancti Giovanni e Paolo

Sad je bar znao gde bi devojku možda mogao ponovo potražiti, ako savlada strah i
ako ona onuda ponekad prolazi.
Tako se u njemu tog prvog dana u Veneciji javilo jedno sasvim neočekivano i do
tada nepoznato osećanje - strah od lepote. Uveče je zaspao u svojoj venecijanskoj
postelji, koja je zapravo bila običan mornarski krevet, začuden i uplašen od tog novog
straha. Probudila ga je muzika.
Iz susedne prostorije čulo se čembalo, a zatim se oglasio i ženski alt vreo poput
pića kuvanog na crnome šećeru. Zaharija je skočio kao oparen. Nepoznata devojka
pevala je njegovu kompoziciju. Onu istu čije su se note nalazile u njegovoj rukopisnoj
knjizi pesama „Pozdrav Mojseju Putniku“.
- To je nemoguće! - prvo je bilo što mu prolete kroz glavu. Otkud ovde, u Veneciji,
prvog dana njegovog boravka, neko već može znati za njegovu neštampanu
kompoziciju i još je izvoditi sa opčinjujućim savršenstvom? On skoči iz postelje,
otvori fioku pisaće komode, ali u njoj je mirno ležala njegova rukopisna zbirka
stihova s notama, kao što ju je sinoć ostavio:

Sada je stvar pogotovu bila nemoguća. Meki i topli glas širio se i dalje iz susedne
prostorije i on se zasluša nekoliko trenutaka držeći samog sebe u naručju i nedoumici,
a onda se prenu, navuče navrat-nanos odeću i bez mnogo uvijanja utrča u drugi deo
kuće, odakle je dopirala muzika. Čim je otvorio vrata, odmah ih je i zatvorio ne
ulazeći.
- Brže otud nego odovud - pomisli Zaharija smejući se sam sebi. Bio je zbunjen
još više. Kanal na kojem je živeo s razlogom se zvao Rio degli miracolli - Kanal
čuda. U susednoj prostoriji za čembalom od ružinog drveta s'edela je i pevala njegovu
kompoziciju devojka koju je juče sreo na trgu Sancti Giovanni e Paolo. Devojka čija
lepota ga je onako prestravila, pa je pobegao glavom bez obzira. Sada se morao
suočiti s njom, ali nije znao kako.
Ona je znala.
 2.

MOST SISA

T oga dana Zaharija je prvi put otišao u venecijansku štampariju kir Dimitrisa
Teodosija, gde je bio unajmljen kao korektor. Grk je objavljivao u Veneciji
izdanja na grčkom i slavenosrpskom jeziku, u stvari knjige za „ortodoksne", za
pripadnike pravoslavne vere, koje su rasturane po svim krajevima Austrijske carevine
gde je bilo srpskoga življa. Toga prvoga dana Grk je lepo prihvatio Zahariju - „jedva
smo čekali da dođete" - primetio je, pri čemu se nije moglo znati da li on tako misli,
ili tako samo govori. Bio je to starčić preosetljiva njuha, tako da je stalno otpuhivao
od sebe duvanski dim i dah sabesednika. U prsniku nosio je stalno zakopčan
molitvenik na kojem je pisalo da je otisnut u „štampariji slavenogrečeskoj Dimitrisa
Teodosija". U pisarnici imao je naravno, blagovremeno dobavljen curriculum vitae
svoga novog nameštenika.
U toj ispravi je pisalo da je Zaharija Stefanović Orfelin (rođen 1726. godine)
grčko-ortodoksne
veroispovesti, da pripada podanicima Austrijske carevine, a da je po
nacionalnosti slavenoserbskoga porekla. Stručnu delatnost počeo je službovanjem kao
„Slavenskija školi magistar“ u jednoj velikoj varoši na Dunavu, Novome Sadu.
Sredinom veka boravio je i učio se graverskom hudožestvu i slikanju u Budimu, Beču
i Augsburgu. (Na tome mestu, kao obično u ispravama ove vrste, prećutane su dve
prijave mesnim vlastima protiv g. Zaharije zbog neplaćenih časova muzike koje je
uzimao kod nekog slovačkog čembaliste proteranog iz Pešte.) Pročuo se 1757. godine
kada je prilikom ustoličenja bačkog episkopa Mojseja Putnika uručio slavljeniku
rukopisno izdanje izvanredno likovno opremljene zbirke svojih pesama. Taj „Pozdrav
Mojseju Putniku“ obuhvatao je pesnički, likovni, muzički i scenski izraz i otvorio
svom autoru put u nove uspehe, pa Zaharija ubrzo prelazi u Karlovce za kancelistu
mitropolita Pavla Nenadovića i počinje da se bavi izradom raskošno opremljenih
gramata i crkvenih sindelija. (Na ovome mestu prećutana je ženidba g. Zaharije.) Iz
Beča, gde je bio sa mitropolitom, donosi u karlovački mitropolijski dvor
bakrorezačku štampariju. Od tada počinje njegova izdavačka i graverska delatnost.
Godine 1760. štampa „Odu na vospominanije vtorago Hristova prišestvija“ i radi
nacrt za mali i veliki toranj saborne crkve u Karlovcima. (Ovde je prećutano rođenje
jednoga muškog deteta.) Od 1761. godine g. Zaharija ponovo piše pesme i šalje ih u
Veneciju, pa one izlaze u tamošnjoj štampariji Teodosija u zasebnim knjižicama, ali
zbog njihovih političkih
poruka Zaharija ima neprilike i sa mitropolitom i sa austrijskim vlastima. (Ovde je
prećutano isterivanje g. Zaharije iz mitropolitove službe.)...
Srećom po Zahariju saradnja sa venecijanskom štamparijom za grčke i srpske
knjige kir Teodosija, nastavila se na obostranu korist. Sada se krunisala dolaskom
gospodina Zaharije u Mletke, a ubrzo zatim i prispećem sanduka s knjigama koje je
Zaharija dopremio iz zavičaja u Veneciju i sada ih zatekao već raspakovane i
poređane na policu iznad svog stola u štampariji.
Popili su malo grčkoga vina, ali kir Teodosije nije gubio vreme. Zaharija je odmah
dobio da spremi za štampu knjigu koja je nosila poduži naslov:

KRATKOE VVEDENIJE
VISTORIJU PROISHOŽDENIJA
SLAVENO-SERBSKAGO NARODA

Knjiga je spadala među istorijska dela, kojima je Teodosije hteo da se pozabavi

malo više, jer ih je tržište tražilo, pisac joj je bio neki ruski diplomata srpskog
porekla, Pavle Julinac, a trebalo je da se pojavi iz štampe do iduće, 1765. godine. Uz
to Zaharija je obećao izdavaču da će mu predati i neke od svojih novih pesama. One
bi, kako su se dogovorili, izlazile svaka zasebno tokom te i naredne godine. Uz njih,
Zaharija je Teodosiju ponudio da napiše delo pod naslovom „Bukvar mali“.
- Vi ste nepopravljivi pedagog - primetio je kir Teodosije s osmehom - iako znate
da je put u neuspeh i nesreću popločan uspešno ostvarenim pedagoškim
poduhvatima...

***

Maj se klonio kraju kada se jednoga jutra magla digla i Zaharija ugledao kroz
prozor svog ormana, gde on to živi i šta se nalazi oko kuće gde stanuje. Bio je u
najlepšem i najsmrdljivijem gradu na svetu. Iz sobe do njegove čulo se izbijanje
časovnika, kroz više decenija uvežbavano muško kašljanje i dobro školovan ženski
alt, Zahariji već poznat. Iz hodnika je u sobu dopirao zadah bilja, a muški glas je
govorio veoma razgovetno na venecijanskom dijalektu neke nepovezane rečenice:
Upamtite, o, upamtite! Naš spasitelj, Isus Hristos je mislio zdesna ulevo!
Hristos je i brojao zdesna ulevo! Isus je i citao zdesna ulevo!... Ne kao mi'... Jesi li
upamtila? Ana, jesi li upamtila šta sam rekao?
- Jesam - odgovarao je ženski glas Ijubazno, ali bezvoljno i lišen boje.
Ljudski rod je darovitiji u snu no na javi... - nastavljao je muški glas i na tom
mestu stvar se prekinula, jer je govornika opet spopao kašalj.
- Mora biti da je to moj stanodavac - pomisli Zaharija. Starac je svakako u napadu
kašlja rukom dao znak Ani da ode.
Tako se i desilo, jer ona je časak kasnije zakucala na vrata Zaharijine sobe. On je
sada znao i njeno ime i to pre no što je ušla. Kucala je svojom grivnom i to se
razgovetno moglo čuti. Ušla je ne čekajući da joj se odgovori i sela na jedinu stolicu
pogledavši pažljivo oko sebe. Na ruci je imala rukavice od zelene čipke i preko jedne
od njih grivnu u vidu zlatnoga guštera.
- Vi ste, dakle, gospodin Sakarijas, naš novi stanar.
- Vi ste dakle, Ana, moja nova stanodavka - uzvratio je Zaharija i seo na svoj
mornarski krevet.
- Ja nisam nikakva stanodavka. Ja pomažem vašem stanodavcu maestru Đeremiji u
poslu. I sada sam ovde, kod vas, po njegovom nalogu. A vi, gospodine Sakarijas,
otkuda vi dolazite?
- Ja sam iz Petrovaradina rodom.
- Šta je to Petrovaradin?
- Jedan lep grad s tvrđavom na Dunavu.
- Šta je to Dunav?
- Jedna od četiri reke koje izviru iz Raja.
- Stvarno? Gospodin začuđujuće dobro izgleda za nekog ko dolazi čak iz raja.
Znači, to je veoma daleko odavde.
- Jeste, u državi bečkoga dvora.
- A zašto je gospodin Sakarijas došao u Veneciju?
- Vašem gospodinu Đeremiji preporučio je da me primi na stan moj poslodavac,
kir Dimitris Teodosi, žitelj venecijanski i ovdašnji štampar i izdavač knjiga, pa znate
zašto sam ovde. Ja sam korektor u „slavenogrečeskoj“ štampariji kir Teodosija. On i
ja imamo dućane u Petrovaradinu koji prodaju naša izdanja.
- Ali to ne znači da ste postali žitelj mletačke republike?
- Za sada, ne.
- U tom slučaju moraćete maestru Đeremiji da unapred plaćate za stan. Bilo bi
najbolje sada odmah. Možete novac dati i meni, a ja ću potpisati priznanicu, ako ima
mastila kod vas...
Tako je zapečaćen potpisom gospođice Anne Pozze protekao ovaj prvi susret. Na
vratima ona zastade i pre no što će otići, reče:
- Vidim da imate stono zvonce. Ako vam bilo šta zatreba dok se ne naviknete,
slobodno zazvonite. Stari gospodin je već odavno nagluv, pa mu to neće smetati, a ja
ću, samo ako sam negde u kući, čuti i doći da vas uslužim.
Posle ove posete Zaharija nije mogao da ostane u sobi. Iz susedne odaje čulo se
opet čembalo, ali to nije svirala Ana, to se moglo odmah poznati po strahovitoj,
gotovo mehaničkoj hitrini prstiju koji su svirali. Muzika počinje da diše, iz nje izlazi
nešto strašno što nije muzika i Zaharija je znao unapred kada će ,,ono“ izići. Zvuci su
se mešali sa zvukom zvona koja su označavala peti sat posle podneva. Zaharija nije
znao da će ubuduće svakoga dana u to vreme njegov stanodavac maestro Đeremija
svirati Skarlatija.
Izašao je na pločnike gazeći svoju senku punu vode pod nekim prljavim vetrom,
koji je ptice davio po kanalima. Magle nije bilo, ali je na lagune tišina padala kao
magla. Koračajući polako, Zaharija je mislio da je nada uvek jedna neučtiva i ne baš
čista stvar.

***

Jednoga junskoga popodneva Zahariju opet trže duboki glas maestra Đeremije iz
susedne odaje. Kao kroz bure s vodom izgovarao je starac svoje zagonetne rečenice:
Razlika između dva muskarca može biti veća od razlike između muškarca i
žene... Jesi li upamtila, Ana? Ali, razlika izmedu dve žene uvek je veća od razlike
između muškarca i žene... Pratiš li, Ana? Nećeš pobrkati?..
Dosta je, za danas. Idi sad. Moram da kašljem...
Ulučivši ovu priliku, Zaharija je zatresao svoje stono zvonce. Na zvuk koje je ono
odalo, Zaharija se trgao, jer ovde, u Veneciji, njegovo zvono nije zvučalo kao u
Petrovaradinu ili Beču. Zagledao ga je pažljivo, gotovo je pomislio da je zamenjeno.
Tako ga zateče Ana noseći čašu vina koju mu, kako reče, šalje na dar maestro
Đeremija.
- Čime mogu da pomognem mladome gospodinu? - upita Ana spuštajući čašu na
sto.
- Imam dva pitanja za vas i jedno malo iznenađenje.
- Lepo, da čujem najpre pitanja, a za iznenađenje čemo videti posle. Za prava
iznenađenja nikad nije kasno.
- Čemu treba da zahvali jedan stranac na ovakvoj vašoj pažnji, gospođice Ana?
- Srodni smo.
- Otkuda vam to?
- Pročitala sam.
- Gde ste pročitali?
- U gospodinovim putnim ispravama. Tamo piše da je gospodin udovac, da ima
jednog sina s kojim nije doputovao u Veneciju i da mu je jedno od dva prezimena
Orfelin. Ta reč znači siroče. I ja sam siroče. Nahoče. Je li to dovoljno kao
objašnjenje?
- Nije. Vi ste u mojoj fioci, kako sami kažete, kradom pregledali moje isprave. A
uzeli ste i list sa notama moje pozdravne pesme episkopu Mojseju Putniku da
prepišete. Otud ste znali da ga otpevate onoga jutra.
- Mladi gospodin je sve pogrešno razumeo. Ja sam vaše isprave pregledala po
nalogu vašeg stanodavca, maestra Đeremije. A pesmu sam tom prilikom videla u fioci
i upamtila melodiju.
- Videla i upamtila?
- Da. Ja imam dar da čitam s lista, kako se to kaže kod muzičara, to jest, bilo koji
notni zapis, ili neume, umem čim na njega bacim pogled da upamtim u celosti i da ga
odmah, ili kasnije pretvorim u pesmu i svirku. Uostalom, to sam učila u sirotištu, gde
ste možda i vi učili muziku.
- Moram da vas razočaram, draga gospodična Ana, reč ,,orfelin“ po kojoj je došlo
moje drugo prezime, potiče iz alhemije i označava naročito brušen dragi kamen.
- Znači, niste siroče?
- Mogu reći toliko da ne pamtim roditelje. A vi? Jeste li usvojenica maestra
Đeremije?
- Ali, ne, rekla sam vam već, odrasla sam u Ospedaletto di santi Giovanni e
Paolo.
- Šta je to?
- Vrsta sirotišta za žensku nahočad koja su muzički obdarena. Takvih ubožnica ima
u Veneciji četiri i na njima su uvek držali nastavu najbolji muzičari kao Galuppi,
Propora, Scarlatti iii Cimaroza. Možda ste čuli za njih? Maestro Đeremija tamo mi je
davao lekcije iz sviranja na čembalu, a naučili su me i
da pevam, što ste čuli. Uostalom, ako bude prilike, dođite jednom na neko od
naših muzičkih večeri, koje se zovu „accademia“, pa čete nas slušati. Venecija je
prestonica muzike... A sada, drugo vaše pitanje.
- Ono je donekle lične prirode. Nisam uspeo da shvatim šta vam to govori u pero
ponekada popodne maestro Đeremija pre svoga napada kašlja?
- To su „gnomi“ - uzvrati Ana smejući se - no, o tome ćemo drugi put. Jer, sada je
red na vaše iznenađenje.
- Pitali ste me prvoga dana čime se bavim u štampariji kir Teodosija. Pokazaću
vam nešto što sam upravo tamo složio i otisnuo da biste vi mogli da vidite:
 - Šta je to?
- To je čestitka u stihovima koju sam počeo da pišem, i kad je celu sročim
štampaču je kod Teodosija i poklanjati primerke u zavičaju, u Petrovaradinu i
Novome Sadu uoči nove 1765. godine, kako na koricama i piše... Bože zdravlja, jedan
primerak ću i vama pokloniti da vam zaželim lepu i zdravu novu godinu.
- A na kom jeziku će to biti štampano?
- Na mom maternjem jeziku, slavenoserbskom, na kojem i inače pišem. Pročitaću
vam prvu strofu, jer nju sam već sročio, tako da ćete moči da čujete kako zvuči:

Dično vreme nam prihodit

zima progonjava se,
čto proleče več dohodit,
leto približava se.
Nebo čisto nam javlja se
i svetlije izdaje se,
O ZLAĆANO PROLEĆE!
 - Divno! Sada otpevajte te stihove - upade oduševljeno Ana.
- Ali, Ana, to će biti novogodišnja čestitka u vidu štampane knjižice, ne peva se.
- Dopustite da upitam, uvaženi gospodine, kome trebaju stihovi što se ne pevaju?
Meni, ne. Reći ću vam iskreno, mahnite se vi toga. Zaboravite. Nemojte trošiti vreme
na zaludice. Vi koji dolazite s one strane Alpa, stalno ste turobni i bežite u neke muke
koje sami sebi namećete. Teško vas je razumeti i prevaspitati. Ali pokušaćemo, i to
odmah. I ja vama hoću nešto da pokažem. I ja za vas imam jedno iznenađenje. Dođite
danas popodne na Ponte delle Tette, to je s one strane Rialta, gde je Santa Croce. Ili
bolje, dođite pred moje sirotište Ospedaletto na trgu Santi Giovanni e Paolo. Tamo
ste me prvi put videli one večeri i utekli od mene. Tamo ja i sada stanujem, pa ćemo
zajedno uzeti čamac. Ali nemojte zakasniti, jer tamo na mostu moram biti s vama tačno
u pet i dvadeset šest minuta. Upamtite, u 17.26 časova...

***

- Pre mnogo vekova, veli priča o ovome mostu, muškarci su izgubili volju da se
sparuju sa ženama, a žene žudnju za muškim sojem. Sparivali su se sa životinjama i
sodomija je zacarila Venecijom...
Tim rečima počela je svoju priču Ana Poce sedeći kraj Zaharije na ogradi mosta
delle Tette.
- Da bi se otrgli od sodomije, jer je i priraštaj stanovnika u Veneciji i okolini
opadao, vlasti dopustiše javnome ženskinju da ovde, na ovome mostu, pokazuje svoje
draži i obnažuje se mameći prolaznike. Tako je most dobio ime koje mu je do danas
ostalo - „Most sisa“.
Kod tih reči Ana Poce zbaci s ramena svoj šal i pokaza se Zahariji u svoj svojoj
blistavoj lepoti, u haljini tako izrezanoj da su joj obe sise bile obnažene i gledale
netremice u Zahariju, koji uplašen od tolikih darova umalo nije ponovo pobegao, kao
prvoga dana na trgu Apostola. Zadržaše ga Anine reči:
- Nemoj se čuditi što ti ih pokazujem. Danas, možda si primetio, većina žena u
Veneciji nosi sise u izlogu haljine, ali ja ti svoje ne pokazujem zbog mode. Dobro ih
pogledaj, ako ti se dopadaju, biće tvoje, ali ne sada. Jedne lepe večeri, ukoliko me
budeš slušao, i ako me ne budeš ostavljao zbog „važnijih" stvari, dobićeš ih na
poklon.
Na te reči Zaharija privuče Anu sebi i poljubi je, a ona upita:
- Jesi li mi pročitao usne?
- Zar se usne mogu pročitati?
- Naravno. Kao svaki poljubac. Ja sam tvoje pročitala.
-1 šta piše?
 - Rekla sam ti već. Vi što dolazite sa one strane Venecijanskog zaliva, koji zovete
Jadransko more, teški ste u svakom pogledu. Teško vas je naučiti radosti i ljubavi.
Ali, zato i gospodin mora mene nečemu da nauči. Ja nisam do sada imala iskustva s
muškarcima. Videla sam dečurliju kako iz čamca mokri u kanal Svetoga Luke, ali to
nije to. Moraš i ti meni nešto svoje pokazati. Ali ne sada. Daj mi malo vremena.
Žensko vreme ne teče na istu stranu kao muško. I nadam se da je gospodin shvatio da
je ovde na mostu bolje proveo vreme no da je lupao glavu nad lošim stihovima koji
nisu za pevanje...
Zapanjen i zbunjen Zaharija se ukoči. Nije znao šta dalje.
- Ponašaš se kao da još nisi platio - našali se ona i poljubi ga ponovo ogrćući se
maramom.
Izlog je bio zatvoren, Zaharija se pitao da li je napravio neku grešku, vraćali su se
u svoj deo Venecije, na Castello, kada je iznenada i priglupo upitao:
- Zašto u 17.26?
- Kako zašto?
- Ne razumem zašto smo morali biti na „Mostu sisa“ u 17 i 26 minuta?
- Zato što sam htela da ti se pokažem tačno u vreme tvog rođenja. Ti si rođen,
koliko znam iz tvojih putnih isprava, 1726. godine, zar ne? E, pa bilo je lepo da me
vidiš u 17 časova i 26 minuta, to vreme je neka vrsta tvog svakodnevnog rođendana. A
„Most sisa“ bio ti je neka vrsta rođendanskog poklona s moje strane. Ako me budeš
slušao, svaki dan ćeš dobijati rođendanske poklone u to vreme i posle tog vremena.
Ali upamti, ako ljubav staviš na poslednje mesto, posle svih drugih obaveza, ona će tu
i ostati, kao poslednja stvar u tvom životu. I poslednja stvar na svetu.
 3.

SIROTIŠTE NEIZLEČIVIH

K akav nered, Dio mio, kakav nered! Sveće dogorele do čiraka, ogledalo se ne vidi
od dima, astalsko zvonce i Ana Poce zaboravljeni, gospodin Sakarijas je izgubio
još dve svoje dragocene mletačke noći nad nekom novom zamisli, nekom
debelom knjigom na čudnom jeziku degli schiavoni koji ne razumeju ni oni koji na
njemu govore. A za to vreme napolju caruje najlepši grad na svetu i mir, naša moćna
flota leži usidrena, dužd Mocenigo je otišao na Lido da baci prsten u lagunu i venča
more sa Venecijom. Ceo grad je tamo. Ići ćemo i mi. Maestro Đeremija nam je
naručio gondolu i gondola nas čeka dole u Kanalu čuda. Neka se gospodin Sakarijas
probudi i ustane jer, nismo sami. Moja prijateljica Zabetta došla nam je u posetu.
Nemojte se od nas ustručavati, mi smo već sve videle što se videti može, jer gospodin
Sakarijas izvoljeva da spava go...
Te reči Ane Poce i mnoge druge u bujici probudile su Zahariju i on je kao oparen
skočio iz postelje, s obzirom na prilike opet se brzo vratio u nju i pokrio do ispod
brade. Pred njim su stajale dve troglave lepotice. Bliže njemu je stajala nepoznata
devojka golih ramena. Njeni obrazi bili su strogo omeđeni rumenilom ispod linije
nos-uho, što je davalo oštrinu njenim crtama iica. Iza nje je ugledao Anu. Obe su na
prsima imale po dve pokladne maske. Nepoznata devojka Sunce i Mesec, a Ana dve
kljunaste spodobe. Svakoj od maski iz usta virila je po bradavica kao isplažen vrh
jezika iii prst. Zaharija odmah zaključi da Zabeta ima mnogo veće bradavice na
sisama od Ane i munjevito odluči da uzvrati udarac. Opasujući se čaršavom on ustade
iz postelje s rečima:
- Zar ti, Ana, nisi ljubomorna na gospođicu Zabetu? Mogla bi me preoteti.
Obe devojke prsnuše u smeh, a Ana uzvrati setno:
- Ne, nisam. Zabeta nažalost više ne spava s muškarcima...
U gondoii koju je Zaharija otiskivao čakljom kako je umeo i znao na veliko
uveseljenje gospođica, kretali su se brzinom puža kroz Kanal Hrizostomo ka Kanalu
grande. Još dok su se ukrcavali, Zaharija je ugledao u dnu gondoie nešto što ga
začudi. Tamo je stajala ikonica Svetoga Sebastijana.
- Da li je u gondoli na dnu onoga šešira od slame i čaša sa stihom na prodaju? -
upita se on i opipa šešir. Čaše, naravno, nije bilo.
S obzirom na nespretnost koju je u veslačkom poslu ispoljio njihov schiavone,
odlučiše da ne idu na Lido. Zaustaviše se i iskrcaše na trg Zannipolo gde ih je
zapanjilo ponašanje njihovog pratioca.
Na sredini trga stajao je ogroman konjanik od bronze. Spreman da zagalopira.
Zaharija se skamenio kao ošinut utiskom veličanstvenog prizora koji ranije nije video.
Remekdelo je zračilo kao da je tek stiglo na svet. Ruke - jedna koja drži dizgine i
druga oslonjena na sapi konja, kao da su obuzdavale 'svet oko sebe. Pred tim čudom
Zaharija je stajao jedan tren, a zatim ga uhvati njemu nažalost već poznata mahnitost.
Nešto kao iznenadni napad bolesti. Zgrabi ga strah od toiike lepote i on poče da trči.
Kao što je bežao onoga dana od Aninih očiju, kad ju je prvi put ugledao na ovom
istom trgu Santi Giovanni e Paolo, bežao je i sada od lepote konjaničke statue koja je
galopirala za njime. U isti mah užasnut i onemoćao bežao je i ne shvatajući da to čini
daleko ostavljajući za sobom dve troglave lepotice, koje su jurile za njime.
Njegove zapanjene saputnice jedva ga sustigoše i smiriše u nekom skrivenom
dvorištu, gde se nalazila krčma. Tu, u corte sconta, naručiše mu vina da ga povrate i
potom moleche fritte con polenta, što je Zaharija razumeo tek kad je pred njih izneta
pržena kraba na kačamaku. Slušajući zvona iz obližnje crkve, jeli su, pili i ćaskali
smirujući se od iznenađenja i potresa koji je u njima izazvao ispad njihovog
schiavone.
- Dakle, šta je sada novi projekat gospodina lektora štamparije grčko-slovenskih
knjiga? - upita Ana pomirljivim glasom.
- Zamislio sam - odsutno uzvrati Zaharija - jedan časopis. Ili kalendar.
I on je hitao da što pre ostavi za sobom ispad od kojeg se stideo.
- Kako bi se zvao?
- „Almanah“, „Magazin“, „Srpska pčela“, ili tako nešto. U njemu bi bilo pomalo
od svega, za svakog ponešto. U uvodu napisao bih esej, zatim bi bilo reči o jeziku
književnih dela, i sledili bi prilozi iz geografije, nauke o čoveku, pedagogije, istorije,
prava, s pregledom novoizišlih knjiga. Bila bi tu poneka orijentalna pripovest, poneki
sonet, nešto u odbranu žena...
Na ove reči obe Zaharijine gošće zapljeskaše i skinuše maske s prsa i počeše se
njima hladiti kao lepezama. Zbunjen i ne znajući kuda pre da pogleda, Zaharija poče
da brza s pričom:
- Zatim, bili bi tu napisi iz oblasti domovodstva, trgovine, zanatstva, arhitekture,
muzike i slikarstva, naročito iz oblasti živopisnog i reznog hudožestva, to jest
bakropisa... Naručio bih da mi čitaoci šalju opisane svoje najzanimljivije snove...
-I vi biste to štampali? - utače se u priču gospođica Zabeta.
- Da - uzvrati on.
- I čitaoci bi čitali svoje štampane snove? To je divno! - zaključi Zabeta. - Da li
već imate neki od snova?
- Ne baš.
 - Pa šta ćete raditi u takvoj prilici?
- Ne znam.
- Ja znam - utače se u razgovor Ana - objavite neki svoj zanimljiv san. Možete i
pod tuđim imenom. Jeste li nešto neobično sanjali ovih noći?
- Jesam, ali to nije za objavljivanje! - primeti Zaharija.
- Kako nije? Uostalom, ispričajte, pa ćemo mi zaključiti.
- Zaključili vi ovako ili onako, taj san nije ni za pričanje, a kamoli za štampu.
- Brzo nam recite! - viknuše obe devojke uglas.
- Sanjao sam da idem preko vašeg čuvenog mosta koji se zove Rialto. Ne znam ko
ga je gradio, da li Mikelanđelo, Paladio, Da Ponte ili Sansovino, ali je lep. Kao što
znate, duž obe ograde mosta nižu se dućani, pa ima i dućana s knjigama. Sanjao sam
da moram da prođem preko toga mosta u vreme kada je na njemu najveća gužva i
najžešći promet. Hitao sam nekuda važnim poslom, pa nisam imao kad da se obučem.
Tako sam se na mostu našao skoro nag: gore sam imao košulju, a dole ništa.
Na ovom mestu devojke se nasmejaše i opet zamahaše maskama kao lepezama.
- Odnekud sam se nadao da se to neće suviše primetiti. Trčao sam takav kroz
gomilu, ne može se baš reći da su svi u onoj gužvi obraćali naroćitu pažnju na mene,
na sredini mosta jedna žena je kriknula: Maledetto! ali ne znam da li se to na mene
odnosilo. Najgore je bilo što se meni u onoj stisci laktova, šaka, prsa, zadnjica i
butina, što muških, što ženskih, ona moja stvar uskočoperila, tako da sam izbivši na
drugu stranu mosta pao na kamen i budeći se umrljao svoj mornarski krevet u zelenoj
kući maestra Đeremije...
Pričica je bila opet propraćena smehom, ali se Ana naglo uozbilji i prošapta:
- Dragi moj gospodine Sakarijas, hoćete li da vam ja nešto kažem o tome snu i o
vašem današnjem bežanju? Vi po svaku cenu bežite od lepote. Sa strahom izbegavate
sve što je oćaravajuće, kao da vam ovde, u Veneciji, lepota preti, umesto da je
prihvatite i shvatite kao dar Božiji. Bežite od lepote u kamenu: što pre preko lepoga
mosta, ma i nag! Bronzani konjanik Colleorti, condotiere della republika, na trgu
Zannipolo vas je prestravio ne zato što je ratnik, nego zato što je iep! Zato što ga je
izradio jedan genije, Verrocchio. Držite se što daije od astalskog zvonceta u svojoj
sobi kojim se može dozvati lepa Anna Pozze! Bežite od ljubavi da bi mogli da se
zavučete u svoj sobičak gde ne gaseći sveće skapavate pišući knjige koje vam neće
doneti sreću, a drugima neće ničemu poslužiti. Ne kažem za bukvare, udžbenike
latinskog i kaligrafije za škole, to su neophodne knjige, a vi kao korektor jedne
štamparije od nečega morate živeti. Ali, to vam neće doneti ni ljubav, ni zdravlje, ni
sreću. Vi ste odličan crtač i umete da komponujete. A Venecija je mati slikara i mati
muzike. Osvrnite se oko sebe ne kao korektor kir Teodosijeve slaveno-grečeske
štamparije, ili kako se to već zove, nego kao slikar i kompozitor. Nas dve smo ovde
da vas spasemo. Da vam ponudimo nešto drugo. Uostalom, sami ćete zaključiti. Ići
ćemo u operu „Novissimo“ da slušamo Monteverdija, u „San Kasijan“ da čujemo
Kavalija i kastrate, a Čestija u operi „Santi Apostoli"... Nemojte se plašiti lepote! I vi
ste umetnik. Doveče ćemo otići na jedan konceft. Nemojte reći da morate večeras
pisati rodoljubiVe pesme koje se ne mogu pevati, ili pfačeve vaše otadžbine, zbog
kojih ćete, čim ih objavite kod kir Teodosija imati silne neprilike i u toj otadžbini i u
vašoj crkvi i u Beču sa cenzurom...

***

U zvuke crkvenih zvona, koja su označavala da je na Castellu pet sati popodne,

umešao se zvuk čembala iz zelene kuće. To je trglo gospodina Zahariju iz
popodnevnoga sna. Jedno vreme je slušao čembalo s udvojenom pažnjom znalca i tek
rasanjenog čoveka. Osobi koja je svirala više su ležale durske nego molske zone,
legato je bilo zgusnutd i belo, terce rezultat velikog majstorstva i duge vežbe. Ritam
malo pomeren na neočekivana mesta i na granici dopuštenog. U Lajpcigu se to zvalo
rubatto: prvu notu u taktu nepoznati je malo zadržavao tako da je kompozicija
delovala kao da je pisana u tročetvrtinskom, a ne četiričetvrtinskom taktu. Zatim naiđe
jedan presto kao iz praćke ispaljen... Nesumnjivo, svirao je muškarać. Ali tada
Zaharija opazi da se sa izvođačem dešava neobična stvar. Na nekim mestima, bolje
reći na nekitn tonovima, čulo se nešto-kao umor, kao da su ta mesta na klavijaturi
čembala plašila prste svirača, kao da bi se zagrcnuo nailazeći na neke dirke. Zaharija
poče pažljivije da prati izvođenje i shvati da može tačno da ustanovi na kojim
dirkama se to dešava. Češće na dirci re i nešto ređe na dirci fa, ali samo na tenorskoj
oktavi klavijature.
- Čudno - pomisli on, ali tada se oglasi cilik zvončića s vrata zelene kuće.
Zaharija se brzo spremi i siđe na pločnik gde je čekao gondolijer da ga odveze na
koncert, kako se s Anom Poce dogovorio.
Popodne je bilo toplo, veslač, kojeg je Zaharija odmah prepoznao, bio je
nasmejan i dobro raspoložen. Brbljao je neprestano i tako je njegov putnik saznao da
se gondolijer zove kao i ikona njegovoga patrona okačena u gondoli, Sebastijan, da
stanuje na Kartalu čuda odmah do zelene kuće, da je bio srećne ruke ovih dana, pa je
prodao globus i da je za čašu s pismenima na dnu našao kupca i da će je, ako gospodin
Zaharija i dalje nije zainteresovan, još iste večeri uzeti iz svog stana i prodati...
Na pitanje kuda ga vozi i gde treba da se sretne sa Anom Poce, Sebastijan je
odgovorio da je to poznati Conservatorio degli incurabili.
- Šta je to Conservatorio degli incurabili? - upita Zaharija, na šta se Sebastijan
začudi:
- Zar ne znate? To je čuveni azil za neizlečive. Tu žive uz jedan samostan
devojčice i devojke zaražene neizlečivim bolestima, kao što su lepra, ili one boljke
koje su dobile ime po drevnoj boginji ljubavi Veneri.
- Ali, zar se tu održavaju koncerti?
- Naravno, tu su sakupljene na lečenju devojke sa velikim muzičkim darom i
Conservatorio degli incurabili ima muzičare i daje koncerte koji se mogu meriti sa
najbotjim muzičkim dvoranama u Veneciji.
- Neverovatno - primeti Zaharija zagledan u vodu. Slušajući gonodlijera kako
neprekidno brblja Zaharija primeti nešto za šta mu se veza pogled: na uglu kanala o
jednu biljku što je rasla iz zida bilo se zakačilo nešto što nije mogao odmah da pozna.
Kada priđoše učini mu se da je to tamo bačena, ili izgubljena ženska rukavica.
Rukavica od zelene čipke... Prođoše pored nje i zaputiše se ka jednom većem kanalu
kada gondolijer nastavi svoju priču:
- Na primer, Conservatorio degli incurabilli ima prvorazredne violinistkinje i
pevačice i nimalo ne ustupa za dvoranom Santa Maria della Pieta, na Rivi degli
Schiavoni, gde je nastavu dugo držao naš stari crveni opat, Antonio Vivaldi, i gde
sada svira slavna violinistkinja Chiaretta...
- Vi začudo dobro poznajete muzički život ovde - primeti Zaharija.
- To je razumljivo. Moje mušterije najčešće traže da ih vozim u operu ili na
koncerte.
Na ovom mestu Sebastijan tiho i veoma lepo poče da pevuši. Skrećući na raskršću
on dodade:
- U jednom od takvih „muzičkih sirotišta“ i ja sam učio pevanje. Kao što se
gospodin sigurno osvedočio, od nas gondolijera se očekuje da u pogodnoj prilici
umemo da zapevamo... To ovde nije teško naučiti. Čuvenih muzičara i kuća muzike
ima svuda po Veneciji, na primer Marietta di San Lazzaro dei Mendicanti je
neprevaziđena kao pevačica, gudalo Anne Marie koje je proslavilo Ospedaletto di
Santi Giovanni e Paolo, gde živi i svira naša Ana Poce, jedva da ustupa umetnicama
koje nudi Conservatorio degli incurabili, kuda idemo...
U velikoj kamenoj dvorani konzervatorija Zaharija je zatekao mnogo žamora,
blistavo odevenih posetiteljki i posetilaca, a među njima i Anu. Odvela ga je da sedne
s kraja uz mesto koje će zauzeti muzičari, a ona je ostala da stoji i šeta. Tako su činili i
ostali. Kad su se smestili on je upitao da li je zgrada u kojoj se nalaze bolnica ili
muzička dvorana.
Ana se nasmeja i uzvrati:
- Ne boj se, lepi moj, od muzičarki se ovde niko nije zarazio. Nećeš se ljubiti s
njima...
Na to je Zaharija izrazio čudenje što na koncert nije došia i Zabeta i dobio
odgovor da će i ona svakako doći. U tom se u dvorani začu pljesak i na scenu su
počeli da izlaze muzičari. Na kraju, pred njih je izašla žena sa violinom u rukama i,
dobivši ovacije, poklonila se i mahnula Ani i Zahariji, koji je sa zaprepašćenjem u
njoj prepoznao svoju jutarnju posetiteljku.
- Pa to je Zabeta! - šapnu on Ani.
- Naravno, ona je prva violina Italije.
U tom času Zabeta im priđe, skide sa ruke jedan poveliki kameni prsten i pruži ga
Zahariji:
- Pričuvajte mi ovaj prsten, smeta mi dok sviram - reče ona i dodade - pazite ga,
on vredi sve i ništa.
Zaharija nije stigao da prsten stavi na palac, a izvođači već započeše „Četiri
godišnja doba“.
Slušajući Vivaldija Zaharija nije znao da će kameni prsten ostati na njegovoj ruci,
jer će Zabeta posle koncerta reći da mu ga poklanja, pošto njoj prsten nije ni od kakve
koristi.

***
Ponoć je prevalila kada se Ana i Zaharija vratiše kući i zatekoše gondolu pred
ulazom. Malo se začudiše opazivši da u njoj spava Sebastijan, koji se Zahariji učini
nešto veoma bled, ali to je moglo biti zbog mesečine. Tada Ana kriknu. Iz zelene kuće
izašao je čovek uvijen u crni plašt. Na licu je nosio zastrašujuću zaštitnu masku sa
dugim kljunom.

Ana ga je poznala. Bio je to, kako je prošaputala Zahariji privivši se od straha uz

njega, venecijanski cazzamorte - gonič smrti, iliti mrtvozornik. Bez reči ih je
propustio, jer je več bio obavio svoj crni posao i oni uleteše u Zelenu kuću, čiji su
stepenici bili umrljani krvlju. U sobi maestra Đeremije kuda ih uputi jedan žbir,
stajalo je nekoliko osoba. Zaharija je tu prostoriju, iz koje su se u njegovoj sobi čuli
glasovi, svirka i izbijanje sata, sada ugledao prvi put. Imala je dva prozora - jedan
veliki na Kanal čuda, i mali ka Kanalu Svetoga Hrizostoma. Veliki je bio otvoren. U
sobi je bilo čembalo, dva ogledala, zidni sat sa rubinima mesto brojki, nekoliko
pokladnih maski po zidovima, vrteška s knjigama i sto. Na zidu visio je jedan prizor iz
Venecije na kojem je bio prikazan olovkom Rio dei Mendicanti rađen po svoj prilici
rukom Canaletta i još poneka slika. Veliki divan postavljen mletačkom svilom koja
sladi pod jezikom, zauzimao je jedan ugao. Krvi je bilo svuda po podu odaje.
U prostoriji su stojali jedan kimiko - stručnjak venecijanske inkvizicije za otrove
(naslednik čuvenog Kazanove na ovim poslovima) i ogromna zastrašujuća prilika
dobro poznata svakome u gradu na lagunama - sveštenik vrhovnog suda mletačke
republike Cristofolo Cristofoli. Za njega se govorilo da je dovoljno da se pojavi pa
da i najhrabrije uhvati strah.
Ispred njih zavaljen u naslonjači počivao je maestro Đeremija. Ruke su mu bile
krvave, na podu kraj njegovih nogu ležala je razbijena čaša, koju Zaharija odmah
prepoznade i dovede u vezu s gondolijerom koji je ležao dole u svojoj gondoli. Do
čaše mogla se opaziti majušna glinena bočica koju je Zaharija video prvi put. Bila je
otpušena i kako izgleda, prazna. Na ruci maestro Đeremija imao je kameni prsten.
Jedan žbir bio je pognut nad starcem praveći čudne pokrete ispred maestrovih usta.
Zaharija sa užasom zaključi da je prsten na ruci maestra Đeremije veoma sličan
Zabetinome prstenu koji se sada nalazio na njegovome palcu pa oprezno strpa ruku u
džep da sakrije svoj poklon.
- Mrtav od juče - reče čovek uspravljajući se s mukom i trljajući krsta koja su ga
očigledno bolela.
Kad Ana kriknu, ogromni sveštenik okrete joj se i umirujući je stavi svoju tešku
šaku na njen potiljak:
- Ne plačite dete moje, ova krv nije njegova. Niko ga nije ubio. Odmah ćemo znati
nije li se možda otrovao.
Na znak Kristofolija kimik reče:
- Može se reći da je umro oko šest časova juče popodne, jer mu se na usnama
skorela pena. Toliko joj otprilike i treba da otvrdne.
Zatim čovek kleče uz pokojnikove noge. Podiže glinenu bočicu i omirisa je.
- Prazna. U njoj je bila voda - zaključi on... -Voda. Sudeći po bočici, verovatno
ona koju ovamo dovoze iz Turske.
Zatim pokupi parčiće staklene čaše i razgleda ih.
- Maestro nije otrovan. Iz ove čaše mesecima niko nije pio. Nije odavno kvašena i
puna je prašine... Trenutak!
Čovek se okrete maestru i pažljivo podiže njegovu ruku s kamenim prstenom.
Zatim je spusti i zagleda prste druge ruke.
 - Da, jasno je šta je, ali nije jasno zašto.
- šta to znači ? - upita Kristofolo Kristofoli.
- To znači da je maestro Đeremija, pokoj mu duši, pre no što je umro obrisao
prašinu u čaši. To je ono što je učinio. A zašto je to učinio, ne znamo. Ne znamo ni
zašto je i kako umro. Ne znamo otkud toliko krvi na maestru, na bočici i na čaši, iako
to nije njegova krv. Ona je doneta uz stepenice na nečijim đonovima...
Kristofolo tada polako skide prsten sa ruke pokojnika, stavi ga u mali džep svoje
svešteničke mantije, a vrhom čizme zadiže levo stopalo maestra Đeremije i na
đonovima njegove obuče ukaza se razgažena krv.
- On je, pokoj mu duši, - zaključi Kristofolo - idemo brzo do gondolijera, pokoj
budi i njegovoj duši.
I žbiri se za sveštenikom sjuriše niz stepenice.
Kada se sve smirilo i kada je telo pokojnog maestra odneto iz kuće u istoj gondoli
sa telom pokojnog Sebastijana, Zaharija isprati Anu u odaje na donjem spratu, gde je
ponekad nočila. Rastajući se, reče joj:
- Ja znam ko je ubio gondolijera i zašto.
- Misliš zbog čaše? - uzvrati Ana na zaprepašćenje Zaharijino - ne znam... nisam
sigurna. Čaša je bila Đeremijina. Kupio ju je od Sebastijana i uredno platio koliko mu
je traženo, ali Sebastijan ga je ucenjivao i nije hteo da mu je da, nego je pretio da će
je prodati drugom, ako Đeremija ne doplati još. Tako je stalno izvlačio novac od
Đeremije. Maestro je bio očajan. Čaša mu je vredela više no što vredi. Vredela je sve
i ništa u isti mah.
- Kao moj novi kameni prsten? - pomisli Zaharija i ode na počinak.
Već pritvarajući vrata on ču Anin glas za sobom:
- Sve to nije bitno. Jedina zagonetka u svemu je zašto je i kako umro Đeremija. O
tome, molim te, razmisli noćas... Mada, ja mislim da znam kako je moj maestro umro.
Zaharija stade uz prozor koji je gledao iz njegovoga ormana na Kanal čuda i
osmotri vodu. Spremalo se nevreme, vetar je opet davio ptice u moru i Zaharija se seti
vetrova svog zavičaja, mogao je na trenutak da u sećanju oživi njihov ukus i miris na
sneg i čamovinu... I priču mu se srebrnast cilik crkvenih zvona, koja je upamtio
jednom, u Ugarskoj, putujući uz Dunav, negde u mestu Sent Andreja. Udarala su dok je
jahao drumom za Budim sa tornja crkve Svetoga Ikonopisca Luke i ostala mu skrivena
u sećanju sve do ove večeri... Iz tih sanjarija on se trže i izbistri pogled. Na mračnim
talasima Kanala čuda jasno se ocrtavao kao talasasta zastava jedan svetli kvadrat -
odsjaj svetiljke iz Anine sobe na donjem spratu. Zaharija je stajao i gledao. Usta su
mu bila puna tečnosti, ali ne pljuvačke, nego kao nekakvog gorkog znoja. Kada utrnu
svetlost u Aninoj sobi, on tiho izađe u hodnik noseći žižak i pero koje je prethodno
umočio u mastilo, pa nečujno uđe u maestrovu sobu.
Na stolu nađe komade razbijene čaše i sa njenoga dna prepisa čarobni stih:
 atto’tseuq ehc ero’uqnic ertlo uip rei

Potom pokupi staklene krnjetke i sve baci u kanal. Vratio se u postelju zaboravivši
da ugasi žižak. Tonući u san imao je osećaj da je nešto pogrešno učinio. Među javom i
med snom se i dešavaju prosvetljenja. I on se seti. Ali, bilo je kasno da se stvar
popravi. Ostatke čaše već je nosio nekuda Kanal čuda. Gondolijer mu je rekao da se
stih iz čaše ne čita zavirujući u nju, nego drugačije. Kako drugačije? Lupao je glavu i
najzad mu sinu da je možda mogao stvar još uvek da ispravi, iako čaša više nije
postojala. Imao je zabeležen stih za koji mu je gondolijer rekao da ga treba čitati
drugačije, a to će značiti da ga je trebalo čitati sa spoljne strane čaše. On ustade,
prinese cedulju sa stihom prepisanim sa čaše ogledalcetu na dršci svoga zvonceta. U
ogledalu stih mu se ukaza obrnutim redom. Slova pročitana na novi način glasila su:

ier piu oltre cinqu’ore che quest’otta...

Sada su nešto značila, reči su bile na italijanskom, ali smisao Zahariji ostade
neshvatljiv.
Ujutru, u žišku Zaharija zateče još mnogo ulja, što je značilo da nije goreo celu
noć. Neko, ko nije ništa zaboravljao u zelenoj kući, ušao je neopažen u Zaharijinu
sobu i na vreme ugasio fitilj.
 4.

ĐAVOLJI TRILER

D a li vi znate, dragi kir Sakarias, koliko na ovom belom svetu ima vrsta pisaca?
Ne znate? Naravno da ne znate, jer ste pisac. Poli kalol Ali ja, slava budi Bogu
na nebesima i svetome Hrisostomu zlatoustome, nisam pisac, nego štampar, pa znam.
Moram da znam. Dve vrste. Da li me čujete? Ima ih svega dve vrste. Jedni osete ukus
čitalaca i ugađaju mu ne vodeći računa o tome kakve će ispasti njihove knjige, Drugi
hoće da promene svet i književnost i to rade ne vodeći računa o ukusu čitalaca i
interesu svog izdavača. E, naš dragi gospodin konzul Julinac je od ovog drugog soja.
Njega obožava ruski carski dvor, ali zato ga nimalo ne voli bečka cenzura, gospodine
moj. Znate li šta to znači? Ne znate? To znači da nismo dobili imprimatur za njegovu
knjigu teškog naslova u kojoj se razlaže srpska istorija. Bečka cenzura nije dala
dozvolu za štampanje Julinčeve knjige i traži da se izmeni jedan tabak, a vi, razume
se, kao korektor te knjige znate koji je to tabak i zašto i kako mora da se izmeni na
osnovu cenzorskih primedaba. I naravno, dobro znate šta će biti ako ne poslušamo.
Nećemo moći knjigu da prodajemo na austrijskom tržištu za Srbe, vaše saplemenike,
tamo živuće. A ko će je u tom slučaju kupovati? Niko. To znači da ćemo imati štete, te
nećemo izvući iz te knjige svoje pare. To jest, moje pare. Dakle, dragi kir Sakarijas,
uzmite taj tabak iz Julinčeve knjige i prepravite ga! I to tako da bude zadovoljan i
cenzor u Beču i ruski major Julinac u Napulju, a pre svega vaš jednoplemeni čitalac,
koji je naša mušterija!
- Ali, kir Teodosije, ako to uradimo, i major Julinac i ceo svet od Beča do Trsta i
Moskve znaće da smo mi, ovde u Veneciji u tu knjigu poturili cenzurisani tabak!
štampali poglavlje koje Julinac nije napisao! U vino dolili vodu! Pošto sam ja vaš
korektor za srpske knjige, odmah će se znati i ko je to uradio, znaće se da sam
Julinčevu knjigu kvario i menjao ja, Zaharija Stefanović! Razmislite da li je to
pametno?
- Da li je pametno ili ne, to je vaš problem, dragi kir Sakarijas, vaš problem, a
nažalost, moje pare!
Pri tim rečima kir Teodosiju spade osmeh s lica kao lažni brkovi i on okrete leđa
svom korektoru za slavenoserbska izdanja. Ovaj nemade kud nego da krene.kući s
nekim davno zaboravljenim pogledom u očima i inkriminisanim tabakom Julinčeve
knjige, koji će morati da se promeni.
 Napolju je cvetala junska Venecija, sunce je sijalo u kanalu Svetoga Jovana
Zlatoustog, ali uprkos tome Zaharija se osećao kao da mu je sva kosa popasena i da
su mu bradu pokosili. Krenuo je kroz grad za nogama, kada ga zaustavi čovek o kojem
se odmah moglo zaključiti da je žbir. On ga je pratio od Teodosijeve štamparije i sada
ga oslovi po imenu, predstavi se uredno i reče da ima za njega nalog.
- Kakav nalog? - uplašeno upita Zaharija.
- Treba sutra rano da dođete u zgradu Bussole na razgovor.
- S kime? - nespretno upita Zaharija i dobi kratak odgovor:
- To pitajte tamo. I nemojte kasniti, jer to ne volimo...

***

Ošamućen od svega, Zaharija pronađe jednu krčmu i naruči čašu „malvazije" da se

pribere i razmisli. Posle sahrane maestra Đeremije, Ana je retko dolazila u zelenu
kuću, nosiia je crnu čipku i danima bila utučena. Sve je nešto čekala. A on se baktao
sa svojim korekturama u štampariji i sada imao na vratu bečku cenzuru i mletačke
žbire. Tražilo se da obraz baci pod noge zarad komada hleba. U tim crnim mislima
zateče ga Zabeta koja prođe kraj krčme sa svojim kremonskim glazbalom „Amati“ u
sanduku, mahnu mu ispred nosa mirišljavom lepezom i sede kraj njega.
- Šta vas je spopalo, dragi gospodine Sakarijas? - začudi se ona njegovom izgledu
- ko da su vam sve lađe potonule!
Na to Zaharija joj se podrobno izjada. Izruči pred nju sve od rđavoga doručka na
užeglom ulju do nevolja s vlastima, cenzorima, piscima od dve ruke, sve do grčke
štamparije za Srbe u Mlecima.
- Da vidimo - reče ona voljna da mu pomogne - treba izračunati red poteza. Od
dva zla gore je ono sa Bussolom.
- Zar? Šta je to Bussoldi
- Tamo je sedište mletačke inkvizicije. Tamo su i prostorije trojice nadglednika
Saveta desetorice i kancelarija državnog inkvizitora. Otuda se može zaglaviti u sobu
pod olovom, pa na Most uzdisaja.
- Plašite me. Šta je to soba pod olovom?
- To su „piombi", mletačke tamnice pod metalnim krovom duždeve palate... Ali,
nemojte odmah pomišljati na najgore. Venecija je trenutno veoma slaba i to je vaša
snaga. Ja mislim da nećemo izdržati još dugo. Uostalom, tamnice su skoro prazne,
mletačka flota je na Krfu i tamo će po svoj prilici zauvek ostati, jer Republika nema
para da je dopremi kući... Mi smo sve siromašniji, mi smo ovde umorni i nesreća nas
neminovno čeka. Cela Republika svetoga Marka je bolesna i ugasiće se. Blizu joj je
kraj.
- Kako to znate?
 - Znam, dragi moj schiavone, jer sam i ja bolesna. Ostaće samo muzika, slike i
crkve... I gondole! One su večne jer su došle iz Egipta. Ukratko, tužna priča u kojoj
neće biti ni mesta ni vremena za vas, pa možete mirno spavati i sutra bez brige otići nk
razgovor. Venecijanska inkvizicija odavno nije ono što je nekada bila. Trenutno vlasti
su ovde zaokupljene zabranom igara na sreću koja će ovih dana biti doneta... Druga
vaša briga to je sa tom knjigom. Hajde da i tu sračunamo šta se može učiniti. Kako ste
vi mislili da se možete izvući?
- Evo kako - jedva dočeka Zaharija da kod nekoga proveri plan koji mu je nicao_u
glavi - ja bih preradio inkriminisani tabak onako kako bečka cenzura traži, ali bih u
prerađene delove ubacio jednu svoju rodoljubivu pesmu i napao samoga sebe pod
punim imenom i prezimenom zbog te pesme! A u toj pesmi ja govorim o istim stvarima
protiv austrijskih vlasti o kojima i Julinac u onom delu svoje knjige koji ću morati da
izbacim.
- Sjajno! To je sve toliko zamršeno, da se ni đavo ne bi snašao u toj zamešanciji!
Uradite tako i stvar će ispasti dobro, ali posie odmah sve zaboravite i gledajte gde
smo! U Veneciji! U Veneciji treba uživati. A vi? Niste mi čak ništa rekli kako vam se
svidelo moje sviranje u konzervatorijumu Degli incurabilli?
- Očarali ste me. Evo, pogledajte, vaš prsten stalno nosim na ruci.
- U tom slučaju dugujete mi nešto za uzvrat. Ana mi je rekla da ste u Veneciju došli
s jednom malom slikom koju ste sami izradili. Kaže da je ljupka. Anđeli nose svitke
sa notama. Volela bih da mi je pokažete. Ana misli da ste odličan crtač. Pogledajte
oko sebe, ovde ima šta da se vidi kod venecijanskih siikara sve do Tijepola koji
izbacuje noge i laktove svojih likova preko ramova i okvira slike. Oni beže sa
Tijepolovih prizora, ali ne kao vi strepeći od lepote. Oni beže noseći lepotu nama.
Slikajte i vi! Ja nisam nikad ćula ime nekog dobrog slikara iz vašeg zavičaja, a
sigurno ih ima.
- Naravno da ih ima.
- Možda ćete i vi postati jedan od njih? Šta slikaju?
- Freske po crkvama.
-1 kako se zove najslavniji?
- Ne znam.
- Ne znate? Kako je to moguće?
- Niko ne zna. Oni se ne potpisuju na svojim slikama.
- Ali slike su tamo i sigurno su divne. Da li slikaju „Blagovesti“?
- Slikaju. To ide na crkvene dveri.
- To je prizor koji najviše volim. Možda zato što nikada neću imati dece... Začeće
novoga sveta i začeće Boga... Uvek me taj prizor opčinjuje. Uvek tri osobe od kojih se
dve najvažnije (Bog i Isus) nikad ne vide na slici... Samo žena i anđeo. Hoćete da vam
nešto pokažem? Nedaleko odavde stoji Scuola Grande di San Rocco. U njoj se nalaze
dve čuvene slike. Obe predstavljaju isti prizor - „Blagovesti": anđeo donosi devici
Mariji srećnu vest da će dobiti dete. Jednu od slika je izradio Leonardo, drugu
Tintoreto. Hajde da odemo tamo da vam pokažem ta dva platna. Vredi ih videti.
I Zabeta zaustavi jednu gondolu, oni otploviše preko Velikoga kanala i pristadoše
ispred Scuola Grande di San Rocco. U prizemlju zgrade bila je samo jedna slika.
Pred njome zastadoše i Zabeta prošaputa:
- Ove „Blagovesti“ ovde radio je Leonardo da Vinči. Slika mu teče vodoravno,
zapravo, lebdi kao vaga. Na jednoj strani je anđeo, na drugoj devica Marija. Nalaze
se u savršenoj ravnoteži u savršenome vrtu. Ona je do maločas čitala knjigu, on samo
što je sleteo s krinom u ruci. Sve je nepomično i skladno. Sada ćemo se popeti
nekoliko stepenika i evo, ovde su Tintoretove „Blagovesti". To je kvadrat, a na njemu
je istaknuta dijagonala. Devica Marija sedi u kući, a s neba razvaljujući krov uleće u
njenu sobu jato anđela na čijem čelu je arhanđel Gavril kao donosilac blage vesti.
Ako oni svi čije se jato vidi na nebu ulete, rasprsnuće se ne samo kuća, nego i ceo
predeo oko nje, baš kao što će se s rođenjem Isusa Hrista rasprsnuti ceo dotada
postojeći svet greha. Tintoreto je naslikao bezgrešno začeće kao eksploziju... Ako
hoćete da znate kako su ova dva slikara mislila, oslušnite njihova imena.
- Kako? - upita Zaharija.
- Izgovorite im imena i čućete njihove slike. Leonardo da Vinči, to je andante
cantabile, a Tintoreto prasak, subito sforcantto Zar neće i gospodin Zaharija nešto da
pokuša? Zašto i vi ne naslikate „Blagovesti“?
- Moj sinovac Jakov tamo, kod nas, slika ikone, pa i „Blagovesti" je slikao.
- A vi? Prepustite drugima da kopiraju medalje dobijene u bitkama i svešteničke
odore, makar vam te kopije donele članstvo u Bečkoj akademiji umetnosti, o čemu
sanjate, kako mi je Ana pričala...
- Kad bih slikao - prošaputa Zaharija - ja bih slikao Anu i vas - ali na svetu
postoji jedna stvar koju slikari ne mogu da naslikaju. To je Sunce. Sunce još niko nije
naslikao, draga moja Zabeta...
- Ali ipak, kako biste slikali, na primer mene?
- Ne usuđujem se da kažem - uzvrati Zaharija smejući se - to je pomalo kao onaj
moj san na Rijaltu...
- Ipak, kažite!
- To bi bio jedan akt.
- Akt?
- Da. Vi biste na slici bili nagi. Takvu sliku sam odavno smislio. Još na onom
koncertu. Vašu dugu kosu spustio bih u četiri tanka pramena kao četiri žice „Amatija"
niz vaše telo. Ti pramenovi vaše kose bili bi vezani za čuperak na vašem Venerinom
brežuljku. Nosio bi ih češalj koji (kao kobilica na violinama) pomaže da strune, u
ovom slučaju načinjene od vaše kbse, postanu napete. Prstima leve ruke vi na mojoj
slici prebirate po toj kosi baš kao što sviraju prsti na violjni, a desnom prevlačite
gudalom preko svojih vlasi kao preko žica nekog instrumenta građenog u Kremoni...
Naslikao bih vas kao da svirate u sopstveno telo. A vaše telo bilo bi na mojoj slici
„Amati“. I još nešto. Znam i šta biste svirali.
- Šta? - ubrza Zabeta uzbuđeno.
- Naravno, to se na mome platnu ne bi moglo videti, ali mogu vam reći šta bi to
bilo. Na mojoj slici vi svirate onu kompoziciju za koju se priča da ju je kompozitor
sanjao. Na san mu je došao đavo s violinom u rukama, seo na njegov krevet i
odsvirao mu jednu čarobnu pesmicu. Čim se probudio kompozitor je zabeležio
stvar i tako smo dobili „Đavolji triler“ od Tartinija...
 5.

VAGA IZ POMPEJE

T og dana krajem juna 1765. godine austrijski podanik srpske nacionalnosti, po

veroispovesti pripadnik onoga što se u Veneciji zvalo Graeci non uniti, dakle,
srpski Grk ortodoksne, papstvu neprisajedinjene vere, nađe se po nalogu mletačkih
vlasti u zgradi Bussole, gde ga uputiše u jednu malu čekaonicu punu ljudi. Na svoje
zaprepašćenje Zaharija tamo zateče Anu. Sva u crnini sedela je na jedinoj kamenoj
klupi. Tako su zajedno čekali. Svet oko njih je dolazio i odlazio, oni su prvi sat sedeli
i ćutali. Drugi sat čekanja ostali su sami u prostoriji i počeli su da razgovaraju.
- Rekla si mi one noći kada je umro maestro Đeremija da bi trebalo da razmislimo
o tome šta mu se zapravo desilo. Imaš li sada odgovor? Ja nemam.
- Naravno da nemaš. Zato ovde kada te budu pitali i nemoj da daješ odgovore koje
nemaš...
U tom času iz sobe izađe jedan od žbira i kratko reče Ani i Zahariji da mogu da
idu kući. Zaharija se zabezeknu, a Ana ga dohvati za ruku i brzo izvuče u dugi hodnik
što vodi ka izlazu. Tamo ih srete sablasna spodoba Kristofola Kristofolija, koji podiže
obe ruke uvis i prošaputa:
- Baš dobro što sam vas sreo. Kako ste gospođice Ana? U crnini. Naravno.
Izvolite ovuda. Ja tu negde imam jednu m... m... malu odajicu za prijatelje, voleo bih
da pročaskamo. Ako imate trenutak vremena?
I Kristofolo ih ugura u jedan sobičak s dve klupe i vrteškom za knjige, na kojoj
nije bilo knjiga. Na zidu je visio lav svetoga Marka, na klecalu je ležala rasklopljena
Biblija u koju su bili umetnuti poluispisani listovi hartije.
- Davno sam hteo da vas pitam, gospođice Ana, da li znate šta je ovo?
Pri tome monsignor Cristofolo uz jedan neverovatno zaslađen desni osmeh izvadi
iz mantije kameni prsten koji je one večeri skinuo sa ruke maestra Đeremije.
- Znam - spremno uzvrati Ana - to je prsten za koji se veruje da menja boju.
- Da li znate čemu on služi?
- Znam. On može da prorekne da li će vam se ispuniti želje.
- Kakve želje?
- Da li ćete imati u životu zdravlje, sreću ili ljubav. Ako pozeleni, to znači
zdravlje, ako pocrveni imaćete sreću, a ako dobije plavičasti sjaj, imaćete ljubav.
Prsten je nešto kao talisman koji obezbeđuje onome ko vrača ostvarenje onoga što je
prorečeno.
- Odlično. A sada mi recite, molim vas, da li vam je poznato šta je pisalo na dnu
čaše koja je nađena razbijena u sobi pokojnog maestra Đeremije?
- Jeste, poznato mi je.
- Šta je pisalo tamo?
- Jedan stih. Neki bivši vlasnici čaše verovali su da je taj nerazumljivi stih na
etrurskom jeziku.
- Lepo, gospođice Ana, lepo. A da li možete r... r... reći šta je ovo?
Pri tome otac Kristofolo okrete vrtešku za knjige tako da ona izloži pogledu Ane i
Zaharije malu glinenu bočicu nađenu one noći pored nogu preminulog maestra
Đeremije.
- Mogu, monsinjore. To je bočica koju obično na poklade možete kupiti tamo gde
se izvode komedije maski. Vrlo je retka stvar. Dovoze je iz Turske, nazivaju je
Gospinom suzom, a ovde je prodaju kao čarobni napitak.
- Odlično poznajete stvari, draga gospođice Ana, pa biste mogli da mi kažete još
nešto što bih voleo da znam. Imaju li s... s... sve te stvari neke veze sa gospodinom
ovde pris... s... sutnim... Sakarijas? Vaše je ime Sakarijas, zar ne? Vi ste ovamo stigli
iz Beča. Da li te stvari, dakle, imaju neke veze sa gospodinom Sakarijasom, sa nekim
prstenom koji on ima, ili s... s... slično?
Kod tih reči monsinjoru uteče jedan od njegovih nehotičnih osmeha, ovoga puta
bio je to levi, zastrašujući osmeh, od kojeg se Zaharija skameni.
- Ne, monsinjore, nemaju - slaga Ana ne trepnuvši okom.
- Lepo, gospođice, lepo. Sada još nešto. Da li gospodin ovde prisutan Sakarijas
ima napade mahnitosti kada povremeno preko trga Santi Giovanni e Paolo beži od
vas i od vaših lepih prijateljica glavom bez obzira?
- Da, monsinjore, on povremeno ima napade mahnitosti.
- Sada bih molio da mi gospodin Sakarijas odgovori sasvim kratko... Da li ste čuli
zvuk?
- Zvuk? - zbuni se Zaharija. - Kakav zvuk, monsinjore?
- Ništa, ništa, zaboravite!... Sada još jedno pitanje sinjorini Ani, koje doduše, neće
biti i poslednje. Da li vam je poznato čemu su maestru Đeremiji ovde pomenuti
predmeti služili?
- Ne.
Na ovome mestu razgovora monsinjoru se ote s lica desni osmeh, koji je bio
očaravajući, ali to nije jemčilo ništa, jer su mu se ti osmesi očito otimali bez reda i
mogli da umaknu jer su bili nešto što se baš ne da ukrotiti.
- Šta mislite, sinjorina, da li se maestro Đeremija uz pomoć tih predmeta, dakle,
čaše, prstena i čarobne vodice, bavio vračanjem, mađijama i bacanjem čini?
- Mislim da nije.
 - Zašto tako mislite?
- Šta bi jedan star i bolestan čovek mogao dobiti od proricanja? A prsten i ostalo
mogu se upotrebiti samo ako hoćete da dovračate sopstvenu budućnost. Da li se
maestro Đeremija mogao nadati zdravlju? Sreći? Ljubavi?... Uostalom, i da je hteo da
se pozabavi vračanjem, nije mu to uspelo.
- Otkud vam to?
- Prsten nije promenio boju. To sam opazila pre no što ste mu prsten skinuli s ruke
i strpali u džep. Znači, ili nije vračao, ili mu vračanje nije pošlo za rukom.
- Da li znate kome je pokojni maestro Đeremija ostavio svoju kuću na Kanalu
čuda?
Zaključujući ovim pitanjem razgovor monsinjor ispali svoj levi, zaista zastrašujući
osmeh.
- Ne znam.
- Ostavio ju je vama... Sada možete ići.
Kada su skoro trčeći krenuli iz sobice, on ih
još jednom preseče napomenom:
- Signorina Anna... Ne dajte ovome schiavone da vam utekne...

***

- Nemam pojma. Idemo po Zabetu, pa ću nju pitati. Iznajmićemo za popodne jednu

sanpierottu i otići na lagunu da se kupamo.
Zabeta i Ana koje je Zaharija čekao u sanpierotti, čamcu na vesla ravnoga dna
tako da ga je lakše bilo voziti no gondolu, dođoše noseći bocu vina i tri maske, od
kojih su dve bile muške i jedna ženska. Potom se otisnuše ka laguni, gde nađoše jednu
pustu uvalu i iskrcaše se.
Tu one natakoše žensku masku Zahariji, svukoše mu odeću, dobro ga osmotriše
(što im nije bila prvina) i uz urnebesan smeh gurnuše u more. Zatim se i same sakriše
pod muške maske, svukoše se nage i zaplivaše za njime. Malo kasnije, čim izađoše na
obalu Ana otvori bocu, uze gutljaj u usta i njime napoji Zahariju, što ponoviše
nekoliko puta. Potom i Zabeta otpi nekoliko gutljaja iz boce i zavitla je u more
polupunu, jer posle nje iz pojmljivih razloga nije bilo uputno piti iz iste posude.
Zaharija htede da iskoristi poljupce i da zagrli Anu, ali ona se ote s rečima:
- Ne sada, lepi moj schiavone, sve što želiš dobićeš kroz tri meseca. Sada ćemo
da te vagamo.
Zabeta pršte u smeh, a Ana izvadi iz torbice majušnu vagu i reče da je vaga iz
Pompeje, gde ih još uvek proizvode.
- Čemu služi? - upita Zaharija, a Ana mu, onako napetom okači vagu o mušku
spravu i stavi jedan kamen na tas. Videći njegovu zbunjenost, Ana pokuša da ga umiri:
 - Nemoj pogrešno shvatiti ovo što se dešava. To je drevni običaj merenja sreće i
često se predstavlja na starim zidnim slikama. Što više kamenčića, to više sreće! Da
vidimo koliko ćeš kamenčića ti da poneseš - dodade ona, na šta i Zabeta stavi
kamenčić...
Odjednom Zaharija izruči kamenje na pesak, skide vagu sa sebe i upita:
- Zašto kroz tri meseca?
- Zato što tada u Veneciji počinje karneval.
 6.

RUKAVICA OD ZELENE ČIPKE

Č etrdesetog dana po smrti maestra Đeremije, Ana i Zaharija platiše mu misu u

crkvi Santi Giovanni e Paolo na trgu Zannipolo, gde Ana kupi tri sveće da
zapale mrtvima.
- Kome ćemo treću? - upita Zaharija, a devojka ga zapanji odgovorom:
- Mogao bi zapaliti jednu svome sabratu u veštini i zemljaku, koji je ovde
sahranjen.
- Kome?
- Otkud ja znam kome. Kažu da je pisao komedije za dvorišna pozorišta i da se
zvao valjda Marino. Ti bi morao bolje znati, ali vi schiavoni ništa ne znate o sebi. Bio
je Raguseo i ovde je umro kao prognana duša.
Zaharija nije imao pojma o čemu Ana govori, ali ipak zapali sveću za prognane
duše.
Pri povratku svratiše u Anino sirotište na istome trgu, Zaharija ponese njen putni
kovčeg, sklopi oči
10.3
prolazeći pored Verokijeve konjaničke statue i tako preseliše Anu u zelenu kuću,
koja je sada bila njena.
Usput u jednoj oštariji kupiše „ maialino alla sarda“ i grčkoga vina sa ostrva
Kipra, pa se počastiše za dušu pokojnika. Sedeli su u maestrovoj sobi i ćutali, kada
Zaharija upita:
- Od čega je on zapravo umro? Ti si rekla da znaš.
- Ti nikad ne odustaješ?
- Ovoga puta imao bih nekoliko pitanja na koje nemam odgovor. Možda ga imaš ti.
- Pitaj.
- Prvo, je li maestro Đeremija ubio gondolijera?
- Jeste.
- Zašto?
- Da bi došao do jednog predmeta. Predmeta do kojeg je maestru veoma stalo. To
je jedna čaša. Pričala sam ti o tome već one noći kada smo zatekli mrtvog Đeremiju.
Oko nje imali su neraščišćene račune. Gondolijer je oko prodaje te čaše ucenjivao
maestra. I stalno mu izvlačio novac.
 - Kako?
- Pre svega moram ti reći da je maestro Đeremija imao neobične naklonosti. Pored
toga što je bio odličan mužičar i biljar, odavao se povremeno i nekim mračnijim
porivima.
- Šta to znači?
- Umeo je da gata. Poslednjih godinu dana uporno se pripremao da ostvari jednu
vradžbinu, ili ako hoćeš, jedno proricanje do kojeg mu je posebno bilo stalo. Za to mu
je bila neophodna i pomćnuta čaša.
- Zašto mu je toliko bilo stalo do tog gatanja?
- Hteo je da vidi budućnost. Možda baš zato što je bio star i bolestan, hteo je nešto
da dozna o danima koji su mu preostali. Hteo je da zna ima li posle smrti života. Hteo
je da utvrdi ima li i čovek posle smrti drugo telo kao naš Spasitelj. A prsten, sveta
voda i čarobni stih to mogu da kažu. Pod određenim uslovima. Odavno je rečeno da
istina leži u vodi, kamenu i rečima! Zato se odlučio za jedno gatanje koje se ostvaruje
uz pomoć pomenuta tri predmeta. Prsten je nabavio odavno, on ga je možda i doveo na
misao o vračanju, jer je taj kameni prsten (koji je nađen na njegovom prstu one noći
kada je umro) bio od onih koji menjaju boju u zavisnosti od energije tela onoga ko ih
nosi. Da bi do te promene došlo, bilo je neophodno upotrebiti tokom vračanja ostale
dve stvari, svetu vodicu i neku čarobnu mantru. Svetu vodicu nabavio je prošle godine
od ovdašnjih glumaca, koji su je dobavili iz Turske. Ona se otuda doprema u Veneciju
za skupe pare pod nazivom Gospine suze. Čarobni stih - mantru koja se morala takođe
imati da bi se ostvarila vradžbina, Đeremija je dugo tražio i najzad mu je ispisanu na
jednoj čaši ponudio gondolijer Sebastijan, koji je stanovao ovde, u blizini zelene
kuće. Maestro je čašu odmah kupio i isplatio ceo iznos, ali mu čašu Sebastijan nije
uručio nalazeći razne izgovore da stvar odloži. Tako je maestro imao sve što mu je
bilo potrebno da ostvari vradžbinu sem stiha iz čaše, koja je ostala kod Sebastijana.
Čim bi dobio i nju, mogao je da počne s gatanjem. Međutim, Sebastijan je stalno
tražio još para i one večeri kada smo bili na koncertu, rekao je maestru da će čašu
prodati drugome, ako maestro ne doplati. Maestro je tada uzeo svoj samostrel i s
prozora ubio Sebastijana koji se već ukrcavao u svoju gondolu sa čašom. Potom je
sišao do gondole, uzeo čašu i vratio se u sobu gde su mu se nalazili ostali predmeti
potrebni za vračanje. Tako se Đeremija najzad dokopao čarobnog stiha iz čaše i počeo
da vrača.
- Kako se to radi?
- Jednostavno. Popije se malo svete vode iz bočice s Gospinim suzama, izgovori
se čarobni stih i stavi kameni prsten na ruku. Ako se sve obavi kako valja, prsten
promeni boju. Od boje koju dobije zavisi kakva će ti biti budućnost. Kao što sam
rekla u Bussoli monsinjoru Kristofolu, ako prsten postane plav to znači da će onaj ko
vrača imati Ljubav u životu. Ako pozeleni, to znači da ćeš u životu imati zdravlje, a
ako ti prsten pocrveni, to ti proriče sreću.
- Dakle, ko hoče da vidi budućnost, na ovaj način može da je sagleda... Da li to
vredi i za budući život? Za drugo telo?
- Đeremija se nadao da vredi.
- A ako vračanje ne uspe?
- Prsten ne promeni boju. Ostane običan kameni prsten, kakav je bio pre vračanja.
- Znači, maestro Đeremija je pokušao da vrača na taj način i pošto mu se
vradžbina nije dala, prsten je ostao običan komad kamena. To sam razumeo. Razumem
i zašto si monsinjoru Kristofolu rekla da maestro nije vračao, jer mu vračanje
očigledno, nije pošlo za rukom, pa se inkvizicija i nije mogla za to zakačiti. Ali kako
je i zašto maestro umro? Izdalo ga srce tokom vračanja? Da li je ubijen? Ako jeste, ko
ga je ubio?
- Njegova će te smrt iznenaditi, jer spolja gledano, ona nimalo nije u skladu sa
odnosom između Đeremije i mene kakav ti se mogao činiti. Naime, ti si svakako
shvatao naš odnos kao srdačan, gotovo kao između oca i kćeri, ili bar između
nastavnika muzike s jedne strane i njegove najdarovitije učenice s druge. Međutim,
nikada ne veruj muzičarima! Između nas je došlo do strahovitog sukoba, pa i do
tajnoga rata u času kada je on prepisao kuću na mene, a ja nisam htela da legnem s
njime u postelju u toj kući. Bio je tako ogorčen da je, pošto je izgubio svaku nadu da
će me slomiti i uvući u svoj krevet milom ili silom, uvrteo sebi u glavu da hoču da ga
otrujem. Rešio je da me preduhitri. Čak mi je to otvoreno rekao jednom prilikom.
Pretio mi je. Kradom je nabavio plod kukute i potopio ga u belo vino. Ja sam to
otkrila po novome mirisu koji se zacario u kući. Morala sam strahovito da se
napregnem i usredsredim kako bih otkrila gde i na koji način će otrovnu biljku
upotrebiti protiv mene. Kao što znaš, bio je odličan travar i ova kuća još je puna bilja
sasušenog između listova knjiga, drobljenog i tucanog po staklenim bočicama sa
Murana, koje su u raznim bojama, jer on je znao koja boja koju biljku najbolje štiti od
svetlosti. Za početak navukla sam svoje rukavice od zelene čipke i došla na
uobičajeni čas jedno popodne. Pazila sam da što manje predmeta u kući dodirnem.
Kada sam sela uz čembalo, učini mi se da sam osetila zadah otrovne biljke jače no
inače i pomislila da je za svaki slučaj najbolje da pre sviranja ne svlačim rukavice.
Moram reči da nisam bila sigurna u sve to što mi je prolazilo kroz glavu. Dok sam
svirala pomišljala sam da se strašno ogrešujem o svoga maestra pretpostavljajući da
bi mogao da me otruje. Tako se i završio čas i ja sam otišla u svoje sirotište s puno
griže savesti, ali sam ipak, za svaki slučaj, bacila rukavice od zelene čipke u Kanal
čuda. Maestro Đeremija obično je za vreme časa gledao kroz prozor; pa on, kako mi
se čini, nije opazio da sam svirala u rukavicama. Pamtim toliko da je tog dana bio
nezadovoljan mojim sviranjem. Dok smo se mi svi spremali na Zabetin koncert, on je
u vreme kada i inače uvek svira, seo za čembalo i svirao misleći da čembalo čije je
dve dirke namazao kukutom nije kukutu primilo, jer sam ja na njemu svirala, pa ništa
nije usledilo što bi naudilo mom zdravlju. Da li on nije primetio da sam svirala u
rukavicama, ili je zaboravio da je namazao one dve dirke kukutom, ne znam, tek on je
počeo da svira Skarlatija kao obično. Tada mu se sa ulice povicima javio Sebastijan i
počeo da ga ucenjuje tražeći da doplati čašu. Gnevan, a po svoj prilici već i pod
dejstvom otrova koji je kroz prste prodirao u njegovo telo, Đeremija je kao što sam ti
rekla, usmrtio s prozora gondolijera, uzeo čašu iz gondole i vratio se gore u kuću da
gata. Kukuta je delovala sve jače i on nije stigao da obavi vračanje. On Sebastijana
možda i nije ubio zato što je ucenjivan, nego zato što se borio za sopstveni život.
Osetio je da se otrovao i žurio da dođe do čaše, kako bi pokušao da vračanjem spreči
smrt. Možda je znao i neku drugu vradžbinu, sličnu prvoj, koja može da pomogne
protiv otrova. Lekovitu i posle smrti... Međutim, otrov ga je dokrajčio u onoj
naslonjači gde smo ga našli pošto je drhtavim prstima popio vodu i ispustio čašu ne
stigavši da iskoristi čarobni stih ispisan na staklu. Jedino što je stigao to je da otre
prašinu sa natpisa u čaši i zato kimiko monsinjora Kristofolija nije mogao otkriti
tragove otrova na prstima našeg maestra... Tako ja pretpostavljam.
Bila se duboko zacarila noć nad Venecijom kada je Ana završila svoju tužnu priču.
Zaharija ju je slušao kao skamenjen.
- Uhvatiće me strah od tebe, Ana. Nije slučajno što sam već prvog dana pokušao
da uteknem od tvojih očiju. Otkuda sve to znaš? Tolike vradžbine ne mogu se naučiti
na ribljoj pijaci kod Rialta.
- Ne zaboravi da sam nahoče. Mi, ženska nahočad, mi smo odrasle i živele po
mletačkim sirotištima punim neizlečivih ženskih tajni. Sazrele smo bez roditelja. Mi
tamo nismo imale mater da nas bilo čemu nauči. Bile smo jedna drugoj majke. Tako su
nam majke ponekad bile mlađe od nas, kao što je slučaj sa Zabetom i sa mnom.
Incurabili, leprozni, neizlečivi znaju više od nas ostalih. Od Zabete sam i doznala sve
o prstenu, čaši i Gospinim suzama...
- A o kukuti? Ko je namazao dirke kukutinim otrovom?
Ana se trže na ove reči, skameni se i procedi kroza zube:
- Ti mi kaži, ako znaš.
- Mislim da si ga ti ubila. Otrovanim čembalom. Ali, nije moje da to isleđujem.
Ma ko da je namazao dve dirke čembala kukutom, Đeremija je na čembalu svirao i
otrovao se. Video sam da si uklonila dve otrovane dirke sa maestrovog čembala -
dodade Zaharija ledenim glasom - znao sam još onoga dana slušajući poslednji put
maestra kako svira koje su.
- Kako si znao?
- Čuo sam. Ali, kako si ti znala? To su Fa i Re. To su baš ova dva tona čije dirke
sada nedostaju na čembalu, jer si ih uklonila. Sad znam, slušao sam Đeremiju kako
svirajući Skarlatija umire kad god bi dotakao Fa ili Re na tenorskom delu
klavijature... Ali ne znam i neću da znam otkud si ti znala koje su to dve dirke
namazane kukutom? Neću da znam da li ih je maestro, ili neko drugi namazao
kukutinim uljem. Neću da grešim dušu, možda si ih otkrila po mirisu. A u kanalu sam
onoga popodneva video bačenu jednu rukavicu od zelene čipke...
 7.

ZVUČNA NIT

N oć je bila zašla u doba straha, jer se u Veneciji noći dele na doba u kojem se vidi
budućnost, na trenutak sećanja i čas straha. I u tom trenutku, u času straha, začuo
se prvi put zvuk. Ana i Zaharija se kao omađijani okretoše ka prozoru. Zvuk je
dolazio spolja. Jedna tanka zvučna nit se spustila odnekud odozgo iz beskrajnih
nebeskih visina i probola Veneciju kao čioda kukca.
Zvuk je bio otegnut, dosta visok i u početku niko u Veneciji nije na njega obratio
pažnju. Nije bio naročito jak. Zatim su se od njega uznemirili psi. Počeli su lajati po
čamcima kao što laju na nečije nevidljivo prisustvo u noći. Potom su ptice prestale da
pevaju. A zvuk je trajao. Ravan, ne menjajući visinu ni jačinu, spuštao se on s neba na
Zemlju kao tanušan okomit zrak ili slap vode. Od njega je teško bilo zaspati prve noći.
Izjutra ptice nisu uzletele sa svojih počivala, a on je bio i dalje tu. Tada odjednom javi
se još jedan, drugi zvuk, dublji i što je bilo očigledno, prostirao se vodoravno i
presekao onaj tanki zvuk koji se spuštao s neba. Sada kao da je taj drugi zvuk ulazio
na jedno, a izlazio na drugo uho i svet se po pločnicima, crkvama i gondolama molio,
neke su se žene krstile naopačke, kao na nečistu silu. Trgovci iz Misira tvrdili su da su
nagazili na sličnu zvučnu nit razapetu između piramida. Bila je veoma nalik ovoj koja
se sada čula u Veneciji. Crkve su počele da udaraju na uzbunu, pa su kao po nečijem
naređenju utihnule, sveštenici počeše tvrditi u propovedima da zvuk čuju samo
grešnici, ali tada se desilo ono sa žabama. Počele su da padaju s neba. Deca su
plakala, a neki ljudi su po pijacama pronosili glasove da se to noću čuje hujanje
večnosti, koja silazi s neba na Zemlju i probada je kao igla, sekući napota vreme, koje
dolazi od Satane. I zbilja svi videše da zvuk tanak i brz kao ženski pogled stoji nad
Venecijom i polovi nebo deleći ga na svetlo i tamu. I svi videše da je levo od zvuka
stala noč, a desno od njega ostao dan...
Ana i Zabeta bile su čudno mirne, jer su, kako rekoše Zahariji, znale kada će zvuk
prestati. Zabeta je dodala:
- To neko hoče s nama da razgovara, Sveti duh obraća nam se na taj način, ali mi
ga ne razumemo. Još ne...
Kao što se odjednom spustio na Veneciju, zvuk se neočekivano prekinuo i opet ni
to kao da niko nije primetio u prvi mah. Samo su se jednoga jutra svi probudili od
tišine, od cvrkuta ptica i šuma talasa, a ne od zvuka. Njega nije bilo. To se desilo dva
dana posle roka koji su pomenule Zabeta i Ana...
Tada se odjednom Zaharija seti nečega. Seti se da ga je monsinjor Kristofolo pitao
u Bussoli da li je čuo zvuk.
- Pa to je bilo nedeljama pre no što smo mi ostali u Veneciji čuli taj zvuk! - reče
on Ani, koja mirno uzvrati da su i neki drugi osim monsinjora Kristofola čuli zvuk pre
nje i pre Zaharije.
- Ko? - izlete Zahariji kao da je znao.
- Zabeta ga je čula kad i monsinjor.

***

- Sigurno si često slušao iz svoje sobe kako ovde maestro Đeremija izgovara neke
čudne stvari i tera me da ih pamtim...
S tim rečima nastavila je Ana razgovor sa Zaharijom jedne večeri tri dana nakon
prestanka zvuka. Kao da je htela da zakrpi život tamo gde ga je zvuk rascepio napola.
I to je doista ispao lepši deo njene priče. Zaharija je zamišljeno udarao akorde na
čembalu čije su dve dirke sada bile zakrpljene. Ana ga je začuđeno slušala, jer je to
bilo prvi put da ga čuje kako svira, mada je dobro znala da je na nečemu morao svirati
kad komponuje. Svirao je neku tužnu pesmu koju Ana nije znala, neku pesmu koja je
dolazila iz nostalgične daljine.
- Muzika je provlačenje kroz lavirint - pomisli Ana. Dok ga je slušala na
Zaharijinoj ruci blistao je Zabetin kameni prsten.
- Otkuda Zabeti prsten koji vredi sve i ništa? - upita on i prestade da svira. - Ovaj,
koji mi je sada na prstu i koji mi je poklonila?
- Prsten joj je dao onaj od koga je dobila svoju neizlečivu bolest.
- A zašto ga je poverila meni? Zar nije mogla sama da iskoristi njegovu magijsku
moč, kad ga je tako skupo platila?
- Rekla ti je; njoj prsten ne može da pomogne jer proriče. Zabeta se, onako
bolesna, užasava od pomisli na svoju budućnost. Uostalom, ni ja se ne bih usudila da
zavirim u svoju budučnost. Neka, hvala lepo! Ja se od toga bojim. A ti?
- Mislim da nemam razloga da se bojim svoje budućnosti. Ne znam zašto tako
mislim, ali tako je. Meni je nekako svejedno.
- Dobro. Ako zaželiš, ti možeš veoma lako da vidiš svoju budućnost. Prsten ti je
na ruci, imaš čarobni stih iz čaše, njega je dovoljno da bilo kada samo jednom
pročitaš i on će ti služiti do kraja života. Samo ti glinena bočica sa Gospinim suzama
nedostaje. Nju ćemo nabaviti na karnevalu. Ako se predomisliš i odustaneš od
vračanja, nikome ništa. Prsten ti i ovako lepo stoji. Jesmo li se razumeli?
- Čekaj još malo - uzvrati Zaharija - otkuda znaš da ja znam stih iz čaše?
- Zar ga nisi prepisao one noći kradom od mene pre no što si ostatke čaše bacio u
Kanal čuda?
- A zar ti nikada ne spavaš?... Zar nije stih izgubio vrednost jer ga je iskoristio
maestro Đeremija?
- Nije, jer on ništa nije iskoristio, njegovo vračanje nije uspelo, pa su stih i prsten
ostali delotvorni, što bi bila i čarobna vodica iz glinene bočice, da ju Đeremija nije
popio. Maestrov prsten je kod monsinjora Kristofola, ali ti imaš svoj. Dakle, čim
nabavimo i čarobnu vodicu, to jest, Gospine suze, imaćeš sve. Ostaje da odlučiš da li
hoćeš ili nećeš da vidiš šta će ti se u životu desiti.
- Kada se mogu nabaviti Gospine suze?
- Rekla sani ti, kad počne karneval. Ali, lepi moj schiavone, zar ti je toliko stalo
da vidiš svoj život iza ugla?
- To ne znači da ću videti samo svoj život iza ugla, nego i tvoj! Hoču da saznam
našu zajedničku budućnost.
- Ali, ja neću... A sad me poljubi, pa na spavanje!
 8.

KOMEDIJA SLUGU

O stala si mi dužna još jedno objašnjenje. Šta ti je ono u ovoj sobi nerazumljivo
govorio maestro nagoneći te da pamtiš neke čudne izreke? Sve se čulo kroza zid.
- Rekla sam ti da su to ,,gnomi“. Objasniću ti šta to znači. To je u vezi sa
komedijom maski, koju neki nazivaju „zani“, a to znači komedija „slugu“. Drugi je
zovu „commedia del’ arte“. Ma kako da je zovu, nju rado gledaju oni koji ne idu u
pozorište.
- Pa gde je onda gledaju?
- Na ulici, mada se sada mešaju ulično pozorište i „učena drama“, kako je neki
zovu. Učenu dramu možeš gledati u teatru Grimani koji postoji preko sto godina, ili u
ulici Cale del teatro. Ali, ovdašnji karneval ne može se zamisliti bez one druge,
ulične komedije, „komedije slugu“. Oni izvode pred gledaoce pet-šest likova koji
uvek imaju ista imena, iste maske i istu odeću, ali svaki put odigraju neku drugu priču.
Tu su sluge (zantti) i sluškinje ( servette), učeni lekar ili pravnik Balanzon, vragolani
Arlekin, Pulčinela i mnogi drugi. Najčuveniji su Pantalone, stari sladostrasnik pod
crnom maskom i u crvenom ruhu, zatim kapetan Cocodrillo, čiju sliku je pokojni
maestro držao kao što vidiš na zidu:
 Dakle, kao što rekoh, glumci u commedia del' arte nose svima poznate maske i na
licu mesta, tokom predstave svake večeri izmisle drugačiju igru, uvek novi zaplet i
rasplet all’improviso. To nije lako. Zato za potrebe takvih glumaca postoje pomagala,
to jest rukopisne ili štampane zbirke monologa i tirada, sočnih dosetaka koje se zovu
,,lazzi“ ili popisi izreka (,,gnomi“). Pokojni maestro je voleo komediju maski i za
venecijansku družinu Gelosi smišljao je i sastavljao zbirke izreka. Kada je zašao u
godine i umorio se, znajući da ja imam odlično pamćenje, on mi je diktirao izreke, a ja
sam ih pamtila i kad stignem beležila, tako da Gelosi imaju uvek nove izvore dosetki i
obrta u govoru. Najzad, treba da ti kažem još nešto, što će imati neposredne veze sa
nama dvoma.
- Sa nama dvoma? Šališ se!
- Nimalo se ne šalim. U predstavi del’ arte se redovno pojavljuju dva lika bez
maski. Oni čak ne moraju biti glumci u pravom značenju reči. To je mladi par
zaljubljenih, koji u predstavu donosi dotad neviđene kostime, jer su odeveni po
poslednjoj modi i jedino oni igraju otkrivena lica. Ja sam već obećala družini Gelosi
da ćemo na karnevalu ove jeseni nas dvoje igrati par zaljubljenih.
- Ali Ana, pa ja jedva znam italijanski, a kamoli venecijanski. Uz to nikada nisam
igrao u pozorištu.
- Dragi moj Sakarijas, nemoj se plašiti, pa ti umeš odlično da se ljubiš. Ja ću
govoriti, a od tebe se ništa više neće ni očekivati na pozornici, nego da se ljubiš sa
mnom. Basta! Stvar je odavno rešena i ne možemo glumce ostaviti na cedilu...

***
 U Veneciji postoji praznik koji traje pola godine, dok se drugu polovinu godine
iščekuje. To je karneval. ta stvar počinje u oktobru i traje oko pet meseci. U to vreme
svako, od služavke i prosjaka do dužda, može da izađe na ulicu pod maskom i skriven
od sebe i drugih uleti u gomilu medu hiljade osoba prerušenih u najneverovatniju
odeću i spremnih na bezbroj ludosti.
Zaharija je s nevericom gubio i opet nalazio Anu po kanalima i mostovima punim
Arlekina, Pulčinela, Pantalona i Brigela, satira i đavola, ribara iz Čigoje, starica sa
mačkama na grbači, Španaca, Jermena, prodavaca kikirikija, kraljeva, vračeva,
iscelitelja, lažnih plemića, lažnih drumskih razbojnika, gusara s brodova koji ne
postoje, lažnih seljančica, lažnih staraca, lažnih gondolijera, lažnih ćumurdžija i lažnih
velikih dama. I sve je to opsedalo vašare životinja, marionetska pozorišta, šatre
proročica i šarlatana, ili balove i svetkovine. Bilo je tu vračeva koji isceljuju tugu
vrelim raznobojnim kamenjem, bilo je vidara koji leče od starosti terajući vas da
trčite unazad s uveravanjem da je tu metodu doneo sa Dalekog istoka u Veneciju još
glasoviti Marko Polo.
Izgledalo je da pola Evrope hoće da bude tu, a među ostalima našlo se mesta za
bezbroj kurtizana, jer za njih je ovaj karneval uvek bio zlatno doba i stvar prestiža u
struci. Čuvši da se Volter može sresti tih dana na ulicama Venecije, Zaharija se silno
uzbudi, jer upravo je u svom novom rukopisu žučno polemisao sa ovim francuskim
piscem. Ali, u Veneciji se u vreme karnevala niko nije mogao naći, pa Zaharija nije
mogao ni sanjati o tome da sretne francuskog filosofa s čijim sudovima u vezi sa
jednom zaverom protiv ruskoga cara Petra Velikog Zaharija nije mogao da se složi.
Prerušeni u avanturiste, ovde su se sticali $tranci gonjeni kod kuće zbog hiljadu i
jedne prevare iznajmljujući bezbednost venecijanskog boravka pod maskom, dok su
suvereni stranih država birali umesto zvanične pompe javnih poseta, privatni predah i
anonimni provod na karnevalu. A na dnu svake muške maske, mogao se pretpostaviti,
a to su žene oko Zaharije stalno i pretpostaVljale, neodoljivi Kazanova, zanosni
lepotan, trovač, doušnik i ljubavnik bez premca, koji je tih dana žario i palio po
Republici svetoga Marka. Krađe, otmice, preljube i podvođenja, ubistva i trovanja
naravno da su svaki čas iskakaii ispod ogrtača karnevalskih gostiju, pa Zaharija
zapanjen svim «t)vim čudima upita Anu:
- Zar će mletačke vlasti dopustiti da se ovolika gužva i neredi po trgovima i
kanalima otegnu mesecima?
Umesto da odgovori Ana podiže ruku i pred nosom Zahariji protrlja palcem
kažiprst.
- Parice, dragi moj, parice. Sada zlatni i srebrni škudi i pinjezi teku venecijanskim
kanalima, a ne voda! Svi u Veneciji imaju od karnevala korist. Od krčmara i
ugostitelja, gondolijera, nosača, trgovaca, do krojača, vlasuljara i proizvođača maski.
Sve do andaluzijske Ciganke koja je došla da ovde proda mirišljavi sapun iz Sevilje. I
ne zaboravimo da će od karnevala imati vajdu pre svih mletačka republika i - glumci.
Oni su bogovi karnevala, jer nose maske stalno, a ne samo o pokladama. A pošto sutra
imamo predstavu sa trupom Gelosi, okoristićeš se i ti, lepi moj schiavone...
Okoristićeš se i ti, ne brini!

***

Oko šest časova popodne jedna velika lakovana gondola iskrca dvoje mladih na
Campo Morosini gde oni jedva kročiše na suvo od svetine koja je pritiskala trg.
Devojka je nosila belu svilenu haljinu i bele rukavice sa nalepljenim noktima od
crvenog laka, a njen pratilac beli svileni ogrtač i vezene patike. Oboje su bili pod
malim maskama zvanim bauta, lepi i vitki tako da gomila huknu kada ih ugleda. Bili
su to Ana Poce, čembalistkinja iz Ospedale di Santi Giovanni e Paolo i Zaharija
Orfelin, korektor u mletačkoj štampariji kir Dimitrisa Teodosija.
Znali su da najpre moraju potražiti među prodavcima čarobnih napitaka, amajlija i
relikvija, koji su se već bili sjatili pred jednom pozornicom, nekoga iz Turske. To je u
Veneciji označavalo osobu koja je došla s one strane granice do koje su Turci
provalili u Evropu. Dva glumca iz družine Gelosi pokazaše im neku staricu koja je
vikala na venecijanskom pružajući ruke:
- Neka me obdare samo one gospođe koje nikada nisu prevarile svog muža! Samo
one!
- Ova nije iz Turske - reče Ana.
- Kako znaš?
- Govori venecijanski bolje od Alvisa Meceniga.
- Ko je Mecenigo?
- Kako ko je? Pa dužd!
Sledeća koju im pokazaše, bila je mlada i lepa pod crnom odećom. Jela je kozji
sir sa pečenom bundevom. Zaharija pomisli da bi to mogla biti njihova prilika, ali ona
umesto da odgovori da li dolazi iz Turske, otvori usta iz kojih izviri živa zmija i
zapalaca jezikom. Odmah zatim ta mlada žena okrete se jednoj Venecijanki pod
ljubičastom maskom i uze da joj vrača od uroka. Brzo je govorila:

Popa zahte si, si, sira,

Zabole ga ku, ku,
Kutnji zubak od sira,
Poša zove barbira
U pomoć.
 Kada barbir sti, stiže
Ijuto mu se di, di,
divio se i veli,
ako poša to želi
da vidim!

Slušajući je Zaharija pršte u grohotan smeh i reče gatari:

- Ti si iz Turske, od naših! Vidim kako magarčiš ove u Mlecima.
Prestravljena vračara stade preklinjati Zahariju da je ne oda. Ana ju je zapanjeno
slušala kako brza na nekom njoj nerazumljivom jeziku:
- Nemoj me izdati, moj gospodine, blagosloven bio! Vodiću ti lepu dušu na pojilo
jutrom i večerom, mogu ti valjati, Aranđela mi, nisam ti ja potura, sedam su koza za
mene nudili u Captatu a u Drijevu đerdan paprika najljućih... Prodaću jeftino tvojoj
gospođi ovaj drveni sahat, što se za pojasom na put nosi!
I gatara izvadi iz marame drveni trougao izbrazdan nekim crtama i pruži ga Ani
nudeći ga na lošem italijanskom.
- Otkud to može biti sahat? - uzvrati Ana nakostrešivši se - na šta to ide? Na vetar?
- Nije na vetai; nego na sunce, moja golubice - poče gatara da natuca na
venecijanskom - ako nećeš, možda oćeš od sokola tri pera?
Srećom, Ana nije razumela dvosmislene reči gatare inače bi se s njom počupala
još tu na trgu Morozini. Tada se Zaharija umeša u prepirku:
- Sada je dušo moja, dosta igre i veselja. Ja sam ovde zato što sam potrebit, kao i
ti.
- A šta ti treba lepotane moj?
- Tražim nešto, a ti ćeš možda znati gde se to može naći.
- Znaću, Jurje moj, imam urokijive oči koje svuda vide, mogu pogledom čoveka iz
sna probuditi, a ženu mu u tuđ san uterati. Naći ću ti što išteš, ma u vodi vatre tražila...
- Treba mi boca Gospinih suza.
Gatara zaneme. Zatim odbrusi:
- Ja nemam. A ni tebi ona neće valjati.
- Zašto?
- Jer vredi sve i ništa. Imaš li Artemidinu kažu i prsten? Ako nemaš, ništa ne vredi.
- To je moja briga. Nađi mi samo bočicu Gospinih suza i to je sve.
- Za to se mora čak u Stambol. Skupo je. I nemam ja.
- Ko ima?
- Đurđe.
- Platiću. Traži od Đurđa.
- Đurđe nije ovde. Na Đurđa moraš da čekaš.
- Koliko?
 - Još malo. Dok ne izbije sahat.
Vračara međutim, nije propuštala da usluži druge mušterije. I bila je manje
uplašena no što je pokazivala. Od venecijanske gospođe pod ljubičastom maskom
uzela je napojnicu kao da joj je stvarno gatala, jednome starcu koji je mnogo okapao i
zanovetao oko cene za zeleno jaje kokota pitajući da li se iz njega đavoli legu,
odbrusila je:
- Ti bi uz jaje, kanda i kajmaka? E, nema, moj priko, kajmaka. Ne muzem se već
odavno, pa nema.
I sve je to govorila na Zaharijinom i njenom jeziku ne ustručavajući se što je ne
razumeju i nije joj to smetalo da svoju robu i usluge dobro promeće. Nudila je
čarobnu dugmad što kad im se peva otpadaju, pa mogu u prilici sise pokazati, nudila
jestive ženske gaćice i prst nevernog apostola Tome u kutijici od kamilje kosti. Kada
joj jedan mladić zatraži da mu baje oko ljubavnih poslova ona mu reče da sklopi
jedno oko i kao iz topa izbaci:

Da mi vidiš nogu do kolena,

ne bi znao otkud si došao,
a da sa mnom ležiš u ložnicu,
ne bi znao tko te je rodio...

Prekinuvši te sitne poslove Zaharija upita gataru:

- Koliko još treba da čekamo?
- Dok ne izbije ponoč, moj prikane. Ne može brže nego što može.
- Dobro, kaži mi šta ćeš ti to meni u stvari prodati?
- To što si tražio to ćeš i dobiti. Zar nisi tražio Gospinih suza, lepotane?
- Sta su to Gospine suze?
- Zar ne znaš, a kupuješ?
- Da znam, možda ne bih kupovao.
- E, pa da ti kažem. Pogledaj gore, ponad sebe. Šta vidiš?
- Zvezde, šta bih noću video?
- E, nisu to zvezde. To su Bogorodičine suze. Duše male pomrle dece kada se sele
na onaj svet, drže se Bogorodičinih suza da ne zalutaju i da ne dopadnu u ruke crnih
nebeskih knezova. I hrane se tim suzama putujući. A suze su, moj prikane slane, ko i mi
što smo. Lizni samo znoj ove tvoje lepotice pa ćeš znati da je život usoljena voda...
Ama, zamajasmo se pričom, a eno, izbi ponoć...
Kada poslednji udar zvona utihnu, gatara viknu:
- Đurđe, oj Đurđe!
Pred njih izađe majušan starčić maljavih očiju i ušiju. Sav kaljav.
- Usta ko čarapin početak! - podsmehnu mu se gatara i nešto šapnu Đurđu na uho.
Đurđe zameketa ko jarac i odmahnu glavom odbijajući gatarin zahtev. Gatara se tada
upilji u njegov brk i brk mu se na očigled Zaharije i Ane zapali i htede planuti, ali ga
Đurđe brzo ugasi šakama. Odmah potom on garavim rukama izvadi iz džepa dve
glinene bočice nalik onoj koja je nađena pored nogu pokojnog maestra Đeremije.
- Morao sam čak u Efes po njih - vajkao se on pružajući gatari jednu od bočica.
Ona stavi dva prsta u usta i zviznu jako i oštro podešavajući pravac zvižduku. Pod
ubodom zvižduka na starčevom čelu pojavi se mala posekotina. On se lupi po tome
mestu kao da ubija gamad i bez reči pruži gatari drugu glinenu bočicu mumlajući:
- De, de, što si na kraj srca? Odmak se ljutiš zverčice, Đurđe se zajabunio!
Gatara uze tu drugu bočicu i reče Đurdu:
- E, sada ću da ti platim za trud i robu.
Đurđe pljesnu radosno rukama, a gatara ispruži pesnicu ka Đurđu, otvori je i na
njenome dlanu se ukaza živ leptir koga ona ponudi Đurđu. Ovaj se nasmeja onim
ustima kao čarapin početak, zgrabi leptira i brzo ga proguta. Odmah zatim strelovito
se izgubi medu svetinom.
- Bez brige, ova je prava! - reče gatara pruživši bočicu Zahariji i uze za nju dvaput
više no što su kupci očekivali.
- Da nije malo mnogo? - začudi se Zaharija.
- E, moj lepi gospodine, mora da si i ti iz Turske - odbrusi gatara - digneš mu
tenca iz groba, dočaraš u Veneciju da ga tenac usluži, a njemu je mnogo. Skupo mu!
Mnogo je, moj gospodičiću, kad biju!
- Šta je to tenac? - upita Ana.
- Vampir. Tenac znači vampir - objasni Zaharija.
- Đurđe je, znači, bio vampir? - prenerazi se
Ana.
- Naravno, zar nisi primetila?
U tom času šarena gomila glumaca pod maskama krete na pozornicu, pa povuče za
sobom i Anu sa Zaharijom. Pantalone u purpurnoj odori sa pticom na beloj kapi smače
im maske, dok ostali ostadoše zakrabuljani. Usput je glumac iskoristio priliku da
uštine Anu, na šta se ona nasmeja i udari ga po prstima. Jedna serveta zagleda Aninu
haljinu sa zavišću i mržnjom, a zatim pokaza Zahariji kako može samu sebe da podoji.
Tada započe opšti haos. Zaharija ništa nije shvatao u onom vrtlogu venecijanskih
pošalica, trke i svetlosnih varki na pozornici. Samo je osećao da ih to komešanje sve
zajedno nekud nosi vrtoglavom brzinom. U jednom trenutku on s čuđenjem razabra
kako jedna od maski reče: „razlika između dve žene uvek je veća od razlike između
muškarca i žene...a što gledalište proprati gromoglasnim smehom. Zaharija se u
magnovenju seti da su to ,,gnomi“ pokojnog Đeremije koje je Ana pribeležila za
glumce. On se od toga oseti nekako prijatnije i cela stvar u kojoj se našao i koja se
nezadrživo zahuktavala, učini mu se manje zastrašujuća i gruba. Tada ga Harlekin koji
je nosio domino sastavljen od zelenih, žutih i crvenih polja, udari otpozadi i gurnu
pravo Ani u naručje. Ana oseti kako Zahariji kosa zamirisa na dim, a telo na neki
nepoznati čaj, strasno ga poljubi i kriknu nekim kao tuđim glasom:
- Sada možeš da me uzmeš, ljubavi moja! Toliko smo čekali na ovaj trenutak
sreće! Podaću ti se odmah sada i ovde! Uzmi me! - vikala je ona promuklim altom koji
je ličio na glumačke uzvike maski oko njih.
- Ali, Ana - prošaputa Zaharija - gledaju nas stotine ljudi!
- Otkud će oni primetiti da mi ne glumimo, nego da se istinski volimo? - prošaputa
ona - to se nikad ne vidi. Niko ovde ne može pogoditi da li mi stvarno radimo ili ne
radimo ono što oni i tako očekuju da će se na pozornici desiti!
- Ali, Ana tu su i tvoji poznati, eno vidim Zabetu među gledaocima - šaputao je
Zaharija dok se oko njih motao Pantalone koristeći priliku da se otpozadi osloni na
Anu, što njoj, kako izgleda, nije mnogo smetalo...
- Neka cela Venecija vidi kako me voliš i kako mi uzimaš nevinost! - dobaci ona
glasno gledalištu, a Zahariji prošaputa podajući mu se - oni samo to i hoće da vide.
Zato su večeras došli ovamo i jedva čekaju...
S tim rečima Ana Zahariju privuče na sebe, a on kao u snu, kao da se nag probija
kroz gomile na mostu Rialto, odgurnu Pantalonea i probi se u telo Ane Poce. Pljesak
kojim su gledaoci dočekali ženski krik bola i slasti pozdravljajući gubitak Anine
nevinosti bio je nedvosmislen.
 9.

HALJINA OD ČETIRI NULE

T oga jutra 1768. godine kir Dimitris Teodosi zauvek odloži svoju zlatnu čačkalicu
u pult za pisanje, jer više nije imala čemu da služi. Uz nju on zauvek pohrani u taj
pult sve svoje zlatne i srebrne trgovačke osmehe i potpisa obe isprave koje su
tamo čekale od sinoć. Uvek je pisao, računao i vodio trgovačke knjige stojeći. Sada je
tome dolazio kraj. Najpre je potpisao molbu da se odobri postavljenje Zaharije
Stefanovića Orfelina za revizora u njegovoj štampariji, podsećajući mletačke vlasti,
kojima se obraća, da su Zaharija i njegova žena Ana (rođena Pozze) venecijanski
žitelji. Drugi potpis stavio je na ispravu kojom svoje dućane u Veneciji i na području
cele austrijske carevine i svoju venecijansku štampariju ostavlja rođaku Pani
Teodosiju s rokom preuzimanja poslova od dve godine.
Radosnu vest o svom unapređenju Zaharija je odneo Ani zajedno s jednim
poklonom. Usput joj je nabavio knjigu kompozicija koje je napisao Giovanni Pauluci.
Zaharijina žena i on živeli su sada u zelenoj kući. Ana je napunila njihovu bračnu
postelju crvenim i crnim jastučićima; u krevetu su imali četiri uzglavlja, u obliku pika,
trefa, srca i karoa. Postelja je uvek bila puna sitnih bakarnih parica, koje su žuljale i
služile protiv uroka. Noću, u snu, Ana je plakala plavim dečačkim suzama iz sirotišta,
koje su mrljale posteljinu.
Poklon i dobre vesti iz štamparije koje su podrazumevale i povišicu, Zaharija je
propratio predlogom o jednoj važnoj nabavci:
- Sada bismo mogli da kupimo čamac na vesla ili Sebastijanovu gondolu. Više je
niko ne vozi!
- Nećemo moči ništa da kupimo - uzvrati Ana hladno - jer ti sve što zaradiš trošiš
sam. Razbacuješ novac.
- Na šta ja razbacujem pare? - zgranu se Zaharija.
- Sve daješ na knjige.
- Na kakve knjige? - začudi se Zaharija.
- Znaš ti dobro kakve. Misliš da ne znam da ih ostavljaš u štampariji da ja ne bih
primetila na šta trošiš.
- Pa to je samo nekoliko knjiga neophodnih za moj posao.
- Samo nekoliko knjiga? A šta je ovo?
I Ana izvuče iz jedne pokladne maske okačene na zid list hartije i podnese ga
Zahariji pred oči. List je bio pun grešaka i ispisan njenim čitkim rukopisom:

Г. Ричков, Onчерк Kазан’cкoj истopuu, Lib.I

Johann Frederick Joackim, I-II
Lacombe, Državne promene u ruskom carstvu, t. II
dr Bisching, Geographia, tom I
Oпиcanue Жuтuja npecвeтлejшej Eкатерини
Aлeкceeвuнu, Царици u Императрици Poccujскoj,
Frankfurt 1728.
Stralenberg, Historische und geographische
Beschreibung der Nortostlische Europa und Asia. t.
III Florus, gest. Rom.
Diodor Sicul, Libr. II, Edit Wechel.
Constant. Porphyr. De administrando Imper.
Constantinopol, Edit. Venet.
Rokoles, Pisma čuvenih obmanjivača (u dve
knjige) Voltaire, Histoire de Charles XII, 1731.
Voltaire, Histoire de l’Etat Russe sous la regne de
Pierre le Grand, 1760.
Isto, u redakciji Bišinga
Abbe Catifore, Vita de Pierre Le Grand
Mecјач. Coчunenuja na гoд 1763. Tom II</>
Истopuja Пepcuдском Шахе Kyли-Xaнe, Книга I
Шмаус, Историја соотношении между норд.
силами, книга 2.
- Otkuda ti to? - zapanji se Zaharija.
- Ti znaš otkuda i znaš da imam odiično pamćenje - dovoljno mi je da bacim
pogied na policu s tvojim knjigama u štampariji i da upamtim svaki naslov. Tako sam i
uradiia, pa sam posle kod kuće sve te knjige lepo popisala kako sam umela i znala.
Ima ih, naravno još, ali i ovo je dovoljno da pokaže da se šve pretvara u ludilo. Sada
moraš da mi kažeš kuda nas sve to vodi?
- Rešio sam da napišem i objavim kod kir Teodosija najraskošniju knjigu našega
veka! Samo slušaj i shvatićeš kakav je to grandiozan projekat. To će biti monografija
o ruskome caru Petru Velikom! Naslov bi bio:

Istorija o životu i slavnim delima velikoga

gospodara i imperatora Petra Prvog

Tu se spremam da u osamnaest poglavlja na preko 800 strana obuhvatim

geografski i politički opis Rusije, staru rusku istoriju, vladu M. F. Romanova i
Alekseja Mihajlovića, pobunu Stenjke Razina, ratove Rusa sa Šveđanima i Poljacima,
dolazak na carski presto Fjodora Aleksijevića i ratove s Turskom...
Kod ovih reči Ana sede za čembalo i poće zamišljeno da prebira po dirkama.
Zaharija je zastao na trenutak, a ona je upitala:
- Da li ti to hoćeš da napišeš istoriju nekakvog skitskog naroda?
- Ne! - uzviknuo je on razdraženo - naprotiv, to je samo uvod. U stvari ću prikazati
celu istoriju ruskoga cara Petra Prvog, opisaću njegov dolazak na presto, mir s Kinom,
rat na Azovu, izgradnju velike flote, tajno putovanje carevo u Nemačku, Holandiju i
Englesku, početak reformi u Rusiji, rat sa Šveđanima, pozivanje stranaca u Rusiju,
pohod na Arhangelsk i konfederaciju u Poljskoj...
- Stani malo, Sakarijase, stani malo! O čemu mi ti to pričaš? O nekim stvarima
koje su se desile pre potopa i negde gde potop nije ni stizao? Šta će ti uopšte taj car
čije ni ime na mogu da upamtim? Ko je on?
- Kako ko je on? Pa on je, Ana, sagradio jedan od najlepših gradova na svetu,
severnu Veneciju! Grad na kanalima kao ovaj ovde tvoj grad, samo u Finskom zalivu
Baltičkog mora.
- Gde ti je to?
- Daleko na Severu.
- Ne razumem. Pa tamo je sigurno hladno, šta će ti jadni ljudi u tom gradu na vodi
po snegu i ledu? Imaš li još dugo o tome da pričaš?
- Imam, još kako - uzvrati Zaharija i nastavi - dalje ću prikazati carevu bitku sa
šveđanima u Kurlandiji, pobunu donskih Kozaka, brak Petra Velikog sa caricom
Katarinom, pripreme švedskoga kralja Karla XII za pohod na Ukrajinu, izdajstvo
kozačkog hetmana Mazepe, bitku kod Poltave i poraz šveđana. Sledio bi opis novog
rata s Turskom, prenošenje senata iz Moskve u Peterburg, donošenje zakona o podeli
imanja. Zatim bi bila navedena reč careva o Ijubavi k nauci, bili bi opisani novi ratovi
na moru, trgovinske veze sa Persijom i Indijom, veze sa Crnom Gorom, izrada
geografske karte Rusije i osnivanje pomorske akademije...
 Dok je Zaharija zadihano nabrajao svoje planove, Ana je i dalje svirala na
čembalu kao odsutna. To što je svirala ometalo je njegovu usredsređenost, jer je
melodija koju je izvodila na čembalu njemu bila nepoznata, ali ga je opčinjavala. Kao
da je dete stvaralo muziku. Pesma je bila u B-duru, ali je na volšeban način nosila i
naporedni g-mol. Čulo se kako Ana misli uhom i govori prstima. I kako svog muža
više ne čuje.
- Slušaj! Zašto se ne vratiš muzici? Ti to možeš, pokazao si još pre no što si stigao
ovamo - govorilo mu je njeno sviranje. Vrati se meni... Tada je odjednom, prekinula
melodiju, udarila arpeđo i završila stvar glasnim akordom. Okrenula se licem prema
svome mužu i sklopila oči slušajući ga.
- Dolazi najezda Tatara, carevo putovanje u Nemačku, početak razdora između
severnih sila i Petra Velikog,- putovanje u Holandiju i Francusku, projekt bogoslova
sa Sorbone o sjedinjenju crkava i zaključci ruskih episkopa u vezi s tim...
- Prekini, dragi moj, prekini. Ništa ne razumem i ne zanima me. Šta ćeš ti tamo?
- Car donosi naredbu o ispovedanju, naredbu o monstrumima, osniva azile za
sirotinju i počinje pregovore o miru sa Švedskom. Dalje dolazi opis izgradnje
ladoškog kanala, slanje poslanika u Kinu, popis stanovništva Rusije, izgnanje jezuita
iz Carstva, osnivanje poštanskog saobraćaja, napad ruske flote na štokholmske obale i
zaključenje mira sa Švedskom. Car obezbeđuje granice prema Persiji, preduzima
pohod protiv Persije i zauzima Derbent. Javlja se glad u Rusiji...
- E, sad je dosta, dragi moj, jer javiće se glad i u našoj porodici, ako ostvariš to
što si naumio!
- Kako misliš?
- Hej, hej, hej! Osvesti se! Ima li u tvojoj pameti još nečeg osim tih užasa? Ima li
nečega lepog?
- Ima - uzvrati Zaharija i nastavi - krunisanje ruske carice Katarine! Bila je to
jedna od najuzvišenijih i najlepših povorki u celome veku! Ja ću opis tog raskošnog
događaja početi podrobnim obaveštenjima o imperatorskoj konjičkoj gardi, zatim
opisom procesije koja ide za njom i u kojoj su bili Njenog veličanstva paževi sa
svojim hofmajsterom, oberceremonijal majster, brigadir Šuvalov sa svojim žeziom,
dva državna heroldmajstera u svojoj odori od zlatom štikovanog grimiznog somota, sa
svojim žezlima u rukama. Za njima su u krunidbenoj povorci ruske carice sledile
imperatorske regalije koje su nosili:
1. Imperatorsku mantiju, na dva jastuka, tajni savetnici knez Galicin i grof
Osterman. Mantija je tad prvi put bila napravljena i bila je od zlatotkane materije,
postavljena krznom od belog hermelina, s gusto našivenim dvoglavim orlovima od
ziata. Spona na njoj sastojala se od velikih brilijanata...
Na ovome mestu Ana kao da obrati pažnju na izlaganje svoga muža. Opet poče da
prebira po dirkama unoseći nešto sanjalačko u pesmu koju je svirala.
 2. Imperatorsku jabuku na zlatnom jastuku nosio je tajni savetnik knez Dolgoruki.
Jabuka je bila od čistog zlata, na vrhu krst, koji je, kao i krug jabuke, bio obložen
dijamantima, rubinima, safirima i smaragdima.
3. Državni skiptar na jastuku nosio je tajni savetnik grof Musin Puškin. Skiptar je
ovaj pozlaćen i dijamantima posut, a na vrhu mu je ruski dvoglavi orao. To je isti onaj
skiptar koji su još od starine ruski carevi prilikom krunisanja i miropomazanja nosili.
4. Imperatorsku krunu na jastuku nosio je general grof Brjus. Kruna je bila nova,
obložena brilijantima razne veličine. Biseri su na njoj bili najlepši, istočni,
izvanredno krupni i svi iste boje. Rubin, koji je stavljen na vrh krune i na kojem je bio
krst složen takode iz brilijanata bio je neuporedivog bleska i veliki kao golubije jaje,
zbog čega se ne treba čuditi što je ova kruna po svedočanstvu jednog stranog
hroničara stajala pola miliona rubalja.
5. Iza ovih je išao obermaršal grof Tolstoj s maršalskim žezlom na čijem je vrhu
bio ruski orao od masivnog zlata, a nad njim smaragd veličine kokošijeg jajeta.
6. U tom delu povorke kretalo se i Njegovo Imperatorsko Veličanstvo car Petar
Veliki. Pored njega, malo pozadi general feldmaršal knez Menčikov i knez Rjepnjin.
7. Iza njih je išla Njeno Veličanstvo Gospodarica u prebogatoj haljini kupljenoj u
Parizu...
Na ovome mestu Ana Poce koja je odsutno giedala kroz prozor dok je njen muž
govorio, odjednom se okrete. Njene oči sevnuše i ona ustreptalo upita:
- Koliko je koštala ta haljina naručena iz Pariza?
- Ta krunidbena haljina, ili riza Njenog Veličanstva - spremno je uzvratio Zaharija
- koštala je četiri hiljade rubalja.
- Šta to znači? Otkud ja mogu da znam koliko je to novca?
- Šest hiljada šest stotina šezdeset i šest florina... Ali, da ti dovršim što sam
započeo, hoču da znaš šta sam još planirao da unesem u knjigu...
I dok je Ana Poce zapanjeno gledala svoga muža, on je privodio kraju svoje
beskrajno nabrajanje...
- Na zavrsetku druge knjige opisaću bolest i smrt cara i njegove kćeri carevne
Natalije Petrovne i zajedničku sahranu oca i kćeri. Objaviću dve verzije knjige -
potpisanu i bogato ilustrovanu i nepotpisanu, bez ilustracija. Knjiga bi obuhvatila 65
mojih bakroreznih slika: tu bi bile mape, medalje, portreti, planovi bitaka i utvrđenja i
prizori kažnjavanja pobunjenika. Ilustrovanu i potpisanu verziju posvetio bih i poslao
na dar ruskoj carici Katarini Velikoj... Lik Petra Velikog već sam gravirao prema
medaljama koje su u njegovo vreme kovane i jednu od gravira sam otisnuo u
Teodosijevoj štampariji da ti je pokažem, jer mi je veoma dobro pošla za rukom.
Pogledaj!
 Dok je Zaharija govorio, Ana je sedela sklopljenih očiju i duboko disala. Nije ih
otvorila da vidi sliku koju joj je Zaharija pokazivao. Na licu njegove žene polako su
se javljale i slivale niz obraz najpre iz jednog, pa iz drugog oka one plave dečačke
suze donete u zelenu kuću iz sirotišta. Najzad, ona umrija njima maramicu i reče:
- Sada me dobro slušaj, Sakarija! Smesta da si zaboravio sve te besmislice!
Zauvek! Kako ne vidiš kuda nas to vodi? Vi ste svi, dragi moj schiavone, daroviti i
glupi. Od takve knjige imao bi silne glavobolje ne samo s austrijskim vlastima, nego
svuda kuda god kreneš, pa se ne bismo oporavili nikad! Uz to, ko će čitati takvu
knjigu? Sam kažeš da na tom jeziku na kojem pišeš kod vas niko ne govori, a gotovo
niko ništa ne čita. Nećeš je nikad prodati, a zabraniće ti je pre no što stigneš da je
gurneš u knjižaru. Da ne pominjemo trošak, gubljenje snage i vremena. O tome nećemo
više ni reč progovoriti...
- Ali Ana, to bi bilo moje životno delo! Ako to odbacim ne bih nikada mogao biti
srećan.
- Da li ti je neko obećao da će ti sreća, zdravlje i ljubav ići zajedno kao s
magarcem rep i uši? Izaberi, moj dragi, bar jedno. Zar nije dovoljno što imaš moju
ljubiav? Smrtnima nije pisano da mogu imati tri stvari odjednom. Uostalom, ti si već
nesrećan! Misliš da ne znam da svako veče kradom pišeš knjigu „Apostolsko mleko“
za svoje dete koje si ostavio na rukama neke sluškinje tamo negde u tvojoj Sklaviniji
na vetru i snegu? Ali znaš, prokleto dobro znaš, da knjiga ne može zameniti ni oca ni
mater detetu. A ni ženi muža. I zato si nesrećan, ali ne dovoljno da bi čuo zvuk o
kojem te je pitao monsinjor Kristofoli.
- Kakav zvuk? - začudi se Zaharija. Ana se odjednom odobrovolji, obrisa suze i
uzvrati:
- Onaj zvuk koji je slušala cela Venecija, pa i ti. Ko zna, zna da taj zvuk duboko
nesrećne osobe mogu uvek da čuju. Njihova nesreća kao da ga privlači. Zabeta, na
primer, može da ga čuje kada god hoće... A sada dođi ovamo, dragi moj scbiavone, i
pogledaj kroz ovaj prozor. Šta vidiš?
- Kako šta vidim? Vidim Veneciju.
- Je li lepa?
- Čarobna kao uvek.
- Nije tačno! Pre sto godina bila je lepša!
- To vi iz Venecije govorite već tri veka.
- Naravno i uvek smo u pravu. Sada mi kaži znaš li koji je danas dan?
- Ne. Zašto?
- Odmah ćeš znati zašto. Oblači se, izlazimo. Danas je 21. novembar, danas se
proslavlja Madonna della Salute, u znak zahvalnosti što je pre više vekova zaustavila
kugu. Cela Venecija je izašla na vodu. Idemo da prisustvujemo slavlju i da ga
obeležimo na naš način.
I Ana zapanjenome mužu pokaza svoju novu haljinu.
- Znaš li šta je ovo? - upita ga ona i odmah dade i odgovor - to je haljina od četiri
nule! Ali, vredi toliko.
Haljina je bila duga, od teške vezene tkanine, dakle podesna za ovo doba godine,
pozadi je imala veoma visok razrez, dopirao je gotovo do struka, ali je bio tako vešto
načinjen da se nije mogao opaziti.
Kada dođoše do mosta kojim je trebalo preći na Dorso duro gde se nalazi crkva
Santa Maria della Salute, zatekoše gomilu sveta koja je gledala s mosta gondole i
čamce na Kanalu grande okićene za praznik zastavama i veštačkim pticama. Ana se i
sama naže preko ograde da gieda, gomila ih pritesni, Zaharija se nade pribijen uz nju i
ona tada malo razgrnu skute svoje nove haljine i šapnu mu preko ramena:
- Sada ljubavi moja, sada je trenutak! Uzmi me!
I Zaharija zaboravi sve oko sebe, zaboravi ko je, šta radi i gde se nalazi i opet se
sunovrati u Anu kao da se ponovo u snu nag probija preko mosta Rialto kroz gomilu.
Osećao je kako se svi ti dodiri, udari i muvanja svetine prenose preko njega na
njegovu ženu, koja je pritešnjena i nagnuta preko ograde glasom izbezumljenim od
slasti vikala tobože onima u čamcima pod mostom:
- Braavi! Bravi! Braaavi!

***

Postoje mnogi načini i putevi skriveni u stvarima. Na Krfu, gde je često bivala
usidrena mletačka flota, postoji jedna stara legenda. Tamo, na Krfu, kažu, nikada lađe
i čamci nisu imali ni vesla ni jedra. Od drevnih vremena kada je nastala „Odiseja“
plovila u priobalju Itake, Zakintosa, Krfa i drugih jonskih ostrva umesto da koriste
snagu vetra i mišica, kretala su se uz pomoć morskih struja. Možda je venecijanska
flota uspela da nasledi deo te drevne veštine, pa da i tako izbije među najmoćnije
gospodare na Sredozemlju. Možda su njeni admirali umeli u. času kada im otkaže
vetar, da iskoriste skrivenu snagu brzih podvodnih tokova koji brazdaju mora.
Zaharija, kojem je Ana ispričala ovu priču o čudnim plovilima na tajni pogon, možda
je u nekom trenutku kada se u Veneciji osetio sam, bez jedra i vesla, izveo zaključak
da se i u životu čovek može usmeriti ka budućnosti uz pomoč nekih skrivenih sila, koje
nisu dostupne svima...
Ako nema vetra i vesla da ga pokrene. Nećemo nikada saznati kako se on odlučio
da okuša i druge, tajne mogućnosti kretanja kroz svoj i kroz tuđe živote. Ali, znamo da
se odlučio... Morao je da izabere između dve svoje ljubavi, između knjiga i Ane. Ana
mu je to jasno dala do znanja. Rekla je:
- Biraj: ili Petar Veliki ili Ana Poce, pa šta izabereš!
I Zaharija je izabrao.
Tog januarskog popodneva Ana se vraćala kući noseći novu, naročito ukrojenu
haljinu, podešenu da ide na ruku neobičnim ljubavnim navikama njenoga muža i nje
same. Još na kanalu Santi Giovanni Chrisostomo, čula je muziku. Neko je svirao
Tartinija. Ubrzo je sa priličnom uznemirenošću zaključila da zvuk dopire iz zelene
kuće. Tamo je neko svirao na violini načinjenoj u Kremoni, kako je Ani odmah bilo
jasno. Iz zelene kuće čuo se instrument koji je izgradio Amati. Ana je znala i ko je na
njemu svirao. Sa nešto malo drhtavice ustrčala je uz stepenike i otvorila vrata
maestrove sobe. Na divanu prekrivenom mletačkom svilom koja sladi na jeziku, ležao
je Zaharija potpuno nag. Na njemu je sedela Zabeta. Na sebi je imala samo violinu
„Amati“. Svirala je Tartinija. Treptaje „Đavoljeg trilera" njeno telo prenosilo je na
Zahariju duboko usađenog u nju. Zaharijina desna ruka držala je ogromnu Zabetinu
bradavicu, a leva je visila s divana i počivala poluotvorena na podu.
Moglo bi se pomisliti da je prva stvar koja je proletela Ani kroz glavu bila psovka
upućena onoj kučki Zabeti, ali, ne! Nije bilo toga. Gledala je kao skamenjena. Treptaji
„Đavoljeg trilera" polako su se gasili i Zabeta najzad klonu na svoga ljubavnika.
Njena ruka s gudalom spusti se kraj ležaja na pod i na njoj se ukaza kameni prsten.
Ani navreše na oči plave dečačke suze iz sirotišta i ona odjednom shvati nekoliko
stvari. Prsten je opet bio na Zabetinoj ruci. Znači, Zaharija joj ga je vratio. Dao joj je,
očigledno, i čudotvomu vodicu kupljenu na kamevalu. I čarobne reči iz čaše. On
dakle, nije hteo da vidi svoju sudbinu. Bilo je jasno da je Zabeta, umesto Zaharije
ostvarjla mistični obred sa stihom, Gospinom suzom i prstenom. Bilo je jasno da su se
odlučili da otkriju Zabetinu, a ne Zaharijinu budućnost. Da je to uspelo videlo se po
tome što je prsten na Zabetinoj mci promenio boju. Ali ta boja govorila je sve pre no
ono što bi se moglo očekivati. Prsten na Zabetinoj mci bio je zelen! A to je značilo
zdravlje! Sa zaprepašćenjem Ana je čitala pomku: prsten je najavljivao nešto
pogrešiio, nešto neshvatljivo. Njegova zelena boja jemčila je da će Zabeta imati
zdravlje, a ona samo to nije imala i nije više nikada mogla imati! Da li je prsten
lagao?
U tom času Ana začu zvuk.
Zvuk je bio visok i tanak kao brz ženski pogled.
TREĆI DEO
 1.

MAVARSKA KAFA SA ULJEM POMORANDŽE

D akle, ti misliš da je to tako bilo - rekla mi je Liza pošto sam joj pročitao neke
stranice mojih venecijanskih ispisa. Nije mi sasvim jasno čemu im je služio
prsten, uopšte mi nije jasno čemu su služili oni stihovi ili mantre, ali pomalo
shvatam čemu su služile Gospine suze, ona vodica iz Efesa koju smo popili i ti i ja... -
U to vreme živeli smo u jednom mračnom stanu na Dorćolu i počeli smo da ga
krotimo. Ponašao se kao zver i nije nas primio nikada. Danju je još bilo podnošljivo,
ali noču on je divljao oko nas i pod ftama. Imao je u svakoj sobi tavanicu druge
visine, itfešto je bilo zaziđivano u te tavanice, ili u podove iznad nas. Od sprata do
sprata razlikovao se broj stepenika u zgradi, nešto je teralo Lizu da spava uvek
popreko postavljena kao da je krevet busola, a ona igla koja se orijentiše prema
stranama sveta. Stan je imao stalne vibracije jer su podovi bili postavljeni na grede, a
starinski parket iz prošloga veka kloparao pod nogama.
Iz tih vrtloga spasavali smo se na razne načine.
Palili smo kandilo ispod slavske ikone, kadili kuću, krevet se pod nama kolebao
kao puding, vodili smo ljubav svakodnevno. Liza je uvek imala više vremena da
ljubav vodi danju nego noću iako je znala da je noć voda vremena, a dan njegovo
kopno. Takođe, nije joj bilo svejedno s koje strane postelje vodimo ljubav. Naš
erotski život bio je zadovoljavajući, ili da upotrebim Lizinu formulaciju: skupoceni
vaginalni orgazmi stilski besprekorno izvedeni sa mnogo celishodne erotske mašte.
Povremeno neobavezujući klitorisni orgazam... Ali telo nije bilo samo organ
zadovoljstva.
Ponekad sam govorio Lizi da svoje telo zapravo ne osećam kao svoje. U postelji
nikad ne znam kud ću s rukama. U postelji dok spavam, držim nogu spuštenu tabanom
na pod kraj kreveta.
- Ne može materija da bude udobna. Kad budemo astralni, neće nam ništa više
smetati - odgovarala je Liza - tada će naše telo imati drugu gustinu. I imaćemo sećanje
koje može da traje duže od 30 sekundi, koliko sećanje čoveka u XXI veku traje.
U tu kuću punu nepomičnih mirisa Liza je unela svoje isto tako nepomerive navike
i svoj čipendel sto dopremljen iz Engleske. U fioku stola urezala je još kao učenica
jedan datum.
- Šta misliš, kakav je to datum? - upitala me je smeškajući se.
 - Kako mogu da znam. Je li važan?
- Da. Bio je pa mi je i danas važan, ali to je tajna, zato je na tako skrovitom mestu
ubeležen. To je dan kada sam izgubila nevinost.
- A ovi drugi datumi? - upitah ja - ima ih u tvojoj fioci još tri. Da li si nevinost
gubila više puta?
- To su datumi kada su moje najbolje prijateljice gubile nevinost. Dolazile su da
se i one upišu u moju fioku...
Pored ovih zapisa Lizina fioka imala je još jednu tajnu. U njoj se nalazila neka
stvar smeštena u kesu od Ijubičastog somota.
- Šta je to? - upitao sam Lizu.
- Slobodno otvori i pogledaj. It is my dowry - uzvrati ona na svom jeziku i dodade
- ne znam kako se to kod vas kaže...
Morao sam da potražim u rečniku i na svoje čuđenje našao da ta reč znači miraz.
Otvorih somotsku kesu i iz nje izvukoh dugu svilenu papuču vezenu zlatom. Nošenu.
Mušku. Levu. Veoma, veoma staru.
- Šta je ovo za ime sveta? - začudih se na šta dobih neverovatan odgovor:
- To je papska papuča. Poslata je iz Rima, kao znak priznanja jednom od mojih
predaka pre više vekova. Otad je u porodici i nasleđuje se...

***

. Što se tiče navika koje je Liza donela iz Engleske u mračni stan na Dorćolu, one
se nisu odmah ispoljile, ali što je kuća bila okrutnija prema nama i te Lizine
naklonosti izbijale su na površinu sve žešće. Kao da se Liza branila. Iz roditeljskog
doma, gde su je veoma strogo držali, iz škole i zatim sa univerziteta gde je prolazila
kroz teške ispite, Liza je ponela mržnju na ispitivanja bilo koje vrste. Nije podnosila
da joj se postavljaju pitanja. Uz to od oca pravnika donela je advokatsku naviku da za
sve oko sebe pre svega traži i nalazi krivca, a da u isto vreme sebe brani od bilo
kakve primisli da bi mogla biti kriva za bilo šta i onda, kada je niko ni za šta nije
imao razloga da optuži. U stan na Dorćolu Liza je donela još jednu naviku. Ona je na
sve načine gledala da osujeti bilo kakvu pomoć koju su oni oko nje (uključujući i
mene) imali nameru da joj ukažu. To je išlo od sitnica pa naviše. Kaput je
demonstrativno oblačila brže no što bi iko stizao da joj ga pridrži. Kada je izlazila iz
kola i u njih ulazila bilo je to pre no što bih ja mogao da joj otvorim vrata. Na
putovanjima kofere je spopadala pre no što sam stizao da joj pomognem, arheološke
projekte je napuštala pre no što bi njen šef stizao da joj ih odobri. Njena briljantna
stručna karjjera od toga je ozbiljno trpela.
Te Lizine navike su u mračnome dorćolskom stanu povremeno nezadrživo bujale.
Sa svoje strane, stan nas je nemilosrdno mleo.
 Taj osećaj se preneo i na snove.
Sedimo Liza i ja za doručkom. Nismo u velikom mračnom stanu koji ujeda, nego u
jedinoj krčmi sela Babe podno planine Kosmaj. Jedemo zapečenu lepinju nadevenu
jajetom i kajmakom i pijemo jogurt. U baštici kraj nas sunča se mačka. Ova je od onih
što love i zadnjim nogama. To se vidi po tome što povremeno o brest na ogradi baštice
oštri kandže zadnjih šapa.
Kao obično za doručkom pričamo snove. U poslednje vreme pričamo ih sve ređe,
jer se nekako desilo da pričamo samo određene vrste snova, ako nam se dese. Ostale
prećutimo i zaboravimo. Ovoga jutra Liza pita:
- Šta si noćas sanjao?
- Nešto o svome telu.
- O svome telu? Pa kakvo je bilo?— pita Liza.
- Sanjao sam noćas da sam žensko. Sanjao sam da sam se pretvorio u svoju ženu, u
tebe.
- U mene? - zastaje Liza na tome mestu pomalo začuđena.
- Da, u tebe. San se odigrao u našoj spavaćoj sobi. U snu najpre smo vodili ljubav,
zatim zaspali i mene je probudilo nečije duboko disanje. Ležao sam na onoj strani na
kojoj obično ležim, ali sam bio ti i pomislio da tvoj muž, to jest ja, duboko i bučno
diše. Pokušao sam da mu malo pomerim jastuk, i tada sam na svoj užas napipao praznu
postelju. Iako je ležaj do moga bio prazan, u sobi se jasno čulo disanje i neko šištanje.
Sto je još strašnije to teško disanje, gotovo brektanje čulo se visoko u sobi (koja ima
tavanicu na tri i po metra), kao kad bi neko stajao na krevetu i hrkao. Zatim se to
disanje tamo ispod tavanice počelo pomerati i seliti. Išlo je ukoso iznad kreveta, našlo
se u jednom trenutku iznad moje glave, nastavilo dalje i zaustavilo se u uglu sobe
iznad Jamabe, tvog pijanina na čip. Strašno sam se bojao, ali strahom za koji
pretpostavljam da se ti bojiš, ženskim strahom. Imao je drugačiji ukus, meni sasvim
nepoznat. Tada me je to nepoznato telo, koje se čulo iz ugla sobe, odjednom dotaklo.
To nepoznato što diše po sobi dodirnulo me je po boku i istog časa na tome mestu se
javila svetlost. Hladna i blaga svetlost. Tada je čuđenje u meni postalo jače od užasa.
Površina dodira se proširila i svetlost se širila duž moga boka. Kroz tu svetlost sam
pokušao da vidim šta je to u sobi što diše, ali sam kroz mutan sjaj nazirući obrise kao
kroz providnu vodu, spazio samo prozor...
- I to je sve? - upita Liza.
- Bilo je još nešto, desilo se možda nešto važno, ali ja to nisam upamtio. Probudio
sam se pre vremena da to upamtim.

***

Jednoga jutra i Liza mi je ispričala neobičan san. Neobičan rie po onome što je
kazivao, nego po onome šta je najavio.
Liza je sanjala da su joj po butinama popucali kapilari. Probudila se i pitala me
ima li popucalih kapilara po butinama. Odgovorio sam kako je, to jest, ona je bila
retka žena tih godina kojoj nisu popucali kapilari na butinama.
- Pa šta onda znači taj san? - pitala je.
- Znači da ćeš se razboleti.
- Od čega? Od srca? - nastavila je s pitanjima.
Vreme je pokazalo da nije tako. Razboleo
sam se ja. Ne od kapilara. Od srca. Njena bolest u snu najavljivala je moju bolest
na javi. A moja bolest na javi najavljivala je moju smrt...
- Ja se pretvaram u tebe, a ti u mene - zaključila je Liza - da li se to dešava i
drugima? Ja se sećam da sam se kao devojčica užasno bojala da igram „žmurke“.
- Zašto?
- Bojala sam se da me, ako se sakrijem, nikada neće naći. Nisam znala šta bi se u
tom slučaju desilo i gde bih ostala, ako me ne bi našli. Kao da sam postajala druga za
one koji me traže, a druga za sebe. Tako nekako...
Braneći se od straha, od pretvaranja u druge osobe i od stana i njegovih zlih
energija, počesmo da premeštamo krevet iz jedne sobe u drugu. Najzad se smirismo
postavivši postelju tako da pogled bačen iz nje preko nogu u zamišljenoj liniji preseca
Dunav, koji, kao što je poznato, teče iz Raja, dakle iz večnosti.
Uz to počesmo ponovo da se učimo disanju. Disanju me je po drugi put u mome
životu naučio neki fizioterapeut, posle jedne teške operacije. Dolazio je svako jutro u
moju sobu i pokazivao mi vežbe disanja. Neke od njih upamtio sam, preneo Lizi i kod
kuće smo često izlazili na terasu i tamo izjutra radili vežbe disanja u kojima su
učestvovali svi udovi tela. Ali, nikada nismo vežbali u isto vreme. Ponekad te vežbe
izvodili smo i na jednoj drugoj terasi, na onoj u mojoj kući u selu Babe podno
Kosmaja.
Jednoga jutra ja sam u toku vežbe disanja koja je tekla na uobičajeni način, osetio
najpre u očima, a zatim i telom, da nisam više na mestu na kojem vežbam, nego da
stojim tri koraka dalje, kraj nekog malog drveta u uglu terase i da vidim sebe dok
vežbam. I ne samo sebe. Video sam i Dunav, koji se sa mesta na kojem vežbam nije
mogao videti. Zapanjio sam se, ali se stvar sutradan ponovila bez ikakvih namera i
napora s moje strane. Ispričao sam za doručkom Lizi šta mi se desilo.
Ona se nasmejala i rekla preko zalogaja:
- To se meni dešava odavno i svaki put kad vežbam disanje. Mogu da se umnožim.
Vidim sebe u amfiladi, u nizu uzastopnih vratnica i u svakim vratima po jednu sebe.
- Nisam siguran da je to to - napomenuo sam.
- U šta nisi siguran?
- Nisam siguran da smo mi ona osoba koja nas vidi kada se kako kažeš
udvostručimo, ili umnogostručimo. Možda nas to neko drugi posmatra?
- Užas! Nemoj da me plašiš! - uzviknu Liza.
- Zašto bi te to plašilo? Otkud znaš da ti je to neprijatelj, taj ko te posmatra tvojim
očima? Možda sam to ja što te gleda dok se udvajaš?
- Ne znam, ali znam da me plaši, jer se ne pretvaraš samo ti u mene dok sanjaš. I
ja se u snu ponekad pretvaram u tebe...
- Ja mislim da je to samo jedan primer slučaja sa pojavljivanjem drugog tela.
- Ima li primera u istoriji da su ljudi imali drugo telo?
- Da, ima. Hristos kada je ustao iz groba imao je svoje drugo telo.
- Po čemu se to zna?
- Po tome što ga učenici i ostali koji su ga znali nisu prepoznali u tom novom
obličju.
/
- Da, takvih mesta se sećam iz Biblije.
- Jevanđelist Jovan kaže da je Marija Magdalina prva ugledaia Hrista posie
ustajanja iz groba. Žene su uostalom u Bibliji vidovitije od muškaraca... Stojeći kraj
praznoga groba obazrela se Marija Magdalina i ugledala Isusa gde joj stoji za leđima.
Aii „ona ne znadijaše da to beše Isus“. Tek kada on izgovori njeno ime, dakle, kada se
glasom zemaljskoga tela javio, ona ga poznade i izusti: Ravunil - učitelju -!
- Da li to znači da je Isus imao u tom trenutku neko drugo telo, koje se razlikovalo
od onog koje je razapeto na krst?
- Da, svi jevanđelisti ponavljaju da učenici koji su dobro i dugo poznavali Hrista,
nisu posle ustajanja iz groba mogli da ga poznaju. Luka kaže: „oči njihove smetahu im
da ga prepoznaju" dakle, to su oči zemaljskoga tela koje ne mogu da prepoznaju
duhovno telo: „Mišljahu da vide duha.“ A On im reče: „Gledajte ruke moje i noge
moje. Ja sam glavom. Opipajte i vidite, jer duh nema mesa i kostiju kao što vidite da
ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge.“ I jeo je pred njima da bi shvatili da je
telesno prisutan. Poznata epizoda o putu u Emaus beleži da su za Isusa njegovi učenici
kada im se prikijučio mislili da je neki putnik, pa su ga pozvali da s njima konači, jer
su imali utisak da je stranac. Čak se i u apokrifnim spisima piše o tome. Grčka
varijanta Nikodimovog jevanđelja iz III veka kaže da Josif, koji je od Pilata izmolio
Hristovo telo da ga sahrani, nije prepoznao Hrista posle ustajanja iz groba. Pitao ga je
da li je on „učitelj Ilija", na šta mu je Hristos uzvratio: „Nisam Ilija.“ Na sledeće
Josifovo pitanje: „Ko si ti, gospodaru?“ Isus odgovara: „Ja sam Hristos koga si
isprosio od Pilata i skinuo me sa krsta i pogrebao me u novom svom grobu.“
- Dobro - okrete Liza razgovor - da vidimo šta bi sve to značilo? Pre svega, mi
smo oboje na našoj terasi u Beogradu videli svoje telo kako se ponovo uči disanju.
Lepo smo ga gledali sa strane. Iz kakvog tela smo ga to gledali? Svi govore da
Hristovo telo posle ustajanja iz groba nije ličilo na ono telo u kojem ga je
prepoznavala njegova okolina. A mi? Šta je sa nama i našim drugim telom? Ako se mi
na primer, sada dogovorimo da ono od nas dvoje koje prvo ode sa ovoga sveta, da
neki znak onome ko ostane da živi, da li će se to moći ostvariti? Imamo li mi
mogućnost da komuniciramo sa onima s one strane? Naše prvo telo sa drugim telom?
Ili bolje reći, prvo telo jedne osobe s drugim telom neke druge osobe? Ala se
zapetljavamo!...
- Ja mislim, Lizo, da mi nemamo tu mogućnost, bar nije se do sada pokazivalo da
je to moguće, ali da oni onostrani možda imaju. Možda oni mogu nas da oslove, mi
njih ne. To je nešto kao kad se leti avionom protiv vremena. Poremeti se sve...
- Bez obzira na to, hajde da se sporazumemo odmah. Kakav će biti znak koji će
ono od nas dvoje koje prvo ode dati onome drugom?
- Ti predloži.
- To bi mogao biti poljubac u vrat. Ti umeš lepo da se ljubiš u vrat. Ako se ugasiš
pre mene, poljubi me u vrat da bih znala da postojiš i u svom drugom telu. Isto vredi i
za mene ako odem prva, pre tebe. Je 1’ vredi?
- Vredi - rekoh i nasmejah se - ti bar umeš da čitaš poljupce...
Tih dana Liza je u onome mračnom stanu srušila jednu pregradu i podigla stakleni
zid. Jedna njena prijateljica poslala joj je iz Varšave stručnjaka koji je ispunio
stakleni zid morskom vodom i naselio ga biljem i ribama iz Tihoga okeana. Stakleni
zid je bio snabdeven muzičkim stubom i iz njega se čuo šum talasa, ptičiji cvrkut i
hujanje vetra. Sedeli smo uveče kao zamađijani umesto ispred televizijskog ekrana
pred ovim akvarijumom, ćutali i gledali kako naše misli sporo promiču kroz vodu kao
ribe. A izjutra kuvali smo mavarsku kafu donetu iz Afrike i pili je začinjenu s dve kapi
pomorandžinog ulja. Potom je Liza pristavljala pasulj na čaju od nane.
Jednog od tih dana ona je dobila poziv da ode u Kinu. Tokom njenog boravka tamo
ja sam se opet ozbiljno razboleo.
 2.

GLINENA ARMIJA

M eđu ograničenim brojem stručnjaka iz celoga sveta Amava Arzuaga Liza bila je
pozvana da prisustvuje završnoj fazi iskopavanja i restauracije jednog
arheološkog čuda - in situ, dakle na nalazištu gde je otkrivena čuvena kineska
glinena armija. Tamo je, u baraci podignutoj u blizini nalazišta delila sobicu s jednom
veoma lepom devojkom, stručnjakom za kineski jezik. Rekli su joj da se zove Lidija i
da joj je dao preporuku Institut des Langues et Litteratures Orientales iz Pariza.
Onog prvog dana, čim je zakoračila u zajednički sobičak gde joj je naloženo da
spava, Liza je naišla na strahovit nered. Lidija se bila već uselila na susedni krevet. U
sobi je zatekla mnogo Lidijinih ispreturanih stvari, čak komadića papira sa tragovima
otrvene šminke i namaza za usne Estee Lauder u neobičnoj petrol/metalik boji poput
nekog ševroleta. Za te jasne otiske usana Liza se seća da je pomislila: ovo je kao neki
otisak prsta koji se uzima zločincima. Na susednoj postelji ležala je rasklopljena
beležnica u kojoj Liza pročita nerazumljiv zapis:

attor uf aiv al iuq ehc eipmoc inna

I što je najneverovatnije, na Lidiji, koja se ubrzo pojavila i pružila ruku da se

upozna sa svojom novom sustanarkom, Liza je primetila kameni prsten. Međutim,
sledeći put kad su se srele u toj istoj sobi, odaja je bila u savršenome redu, a na ruci
Lidije nije više bilo nikakvog prstena.
Liza oko tih stvari nije mnogo lupala glavu. Čudesna otkrića vezana za njenu
struku, kineska glinena armija zbrisala je sve, bar dok sećanja na taj prvi dan nisu
morala pod utiskom novog sticaja okolnosti da se vrate.
Radovi nisu bili naporni, sve je teklo veoma sporo, bilo je hladno doba godine i
Liza je imala vremena da ponekad sa šoljom čaja u ruci porazgovara sa svojom
prijateljicom. Pošto su pretpostavljale da im je sobica ozvučena, one su obično
izlazile pred baraku i tu na jednoj klupi mogle da razgovaraju opušteno. Dok su sedele
u svojim bundama kroz prozor barake posmatrala ih je začuđeno jedna od konobarica,
koju su znali jer ih je posluživala za ručkom. Kineskinja je bila zapanjena, videlo se
po njenim razrogačenim očima, što dve strankinje sede napolju po mrazu.
- Šta misliš o ovom čudu pod zemljom, o glinenoj armiji koju su Kinezi iskopali? -
upitala je Lizu jednom prilikom Lidija dok su sedele na klupi - čemu je to služilo? Ti
si arheolog, pa bi mogla da znaš.

Priča o glinenoj armiji

- Šta da ti kažem? Ja to vidim ovako. Jedan kineski vladar pre mnogo stotina
godina naređuje da se načini potpuni popis svega što služi u njegovoj ogromnoj
vojsci. Hiljade ljudi hiljadama dana inventariše sa najvećom podrobnošću - sve, od
gajke na opasaču do brade na komandiru konjičkog eskadrona. Svaki konjski rep,
svako sedlo i uzda, svaka na neponovljiv način upletena griva ždrepca, u svoj svojoj
raznolikosti, podrobno su prikazani u tom velikom vojnom inventaru. Zabeleženi su
svaki brk i boja oka svakog vojnika, njegov opanak i njegov nož, oznaka čina i godine
ucrtane na licu. Pešadija, pomoćne jedinice, kuvari i konjanici, koplja i štitovi, sve što
vojska nosi i zaboravlja na pohodima, sve što joj služi i čemu ona služi - sve je to
upisano u tu ogromnu knjigu Vojnih popisa i inventara.
Samo, vladar nije bio naivan i znao je da je knjiga propadljiva ‘stvar. I nije mu ni
na kraj pameti padalo da naruči od svojih popisivača da ovaj beskrajni inventar
povere reči i hartiji, nečem što ima eho i pepeo. Zašto bi? Ni misao čovečija ili
životinjska nije sazdana od reči. Nju čovek prevodi na reči. Dakle, popisivači moćnog
vladara sazdali su svoj inventar u glini. Od pečene zemlje načinjena je u prirodnoj
veličini slika i prilika ogromne careve vojske od konjovodca do ptice lovice na
rukavici glasonoše. Načinjeno je nešto kao drugo telo te armije. Desetine hiljada
vojnika i konja, pasa i kobila sa ždrebadima, sve je to načinjeno od zemlje, onako
kako je Tvorac čoveka načinio od praha zemaljskog. Potom je to stavljeno u onakav
isti vojni poredak kakav je postojao i u vladarskoj armiji. Ukratko, svaki vojnik bio je
slovo, a glinena armija bila je knjiga od čijih se slova preraspodelom mogla načiniti
bilo kakva epska pesma po želji.
Čim je takva glinena knjiga bila sazdana u prostoru, vladar je naredio da se
njegovi zemljani vojnici, cela armija od ilovače, zakopa. Baš kao što je Tvorac
naredio da svako biće sazdano od praha zemaljskog mora da se vrati u prah od kojeg
potiče. Kada su vladara doglavnici upitali zašto njegova glinena armija mora biti
zakopana, odgovorio je:
- Oni su knjiga. Ja tu knjigu šaljem na ruke Nekome ko je van vremena i prostora,
pa se i oni moraju kretati stazom koja teče izvan vremena i prostora, a to znači ispod
zemlje.
I tako su glinenu armiju zakopali. A to znači, da je knjiga krenuta na put ka Onome
kome je bila namenjena kao neko bezbedno preporučeno pismo. I putovala je ta knjiga
noseći svoje poruke ispod zemlje hiljadama godina. šta je trebalo da iz nje sazna
Onaj, kome je bila namenjena glinena knjiga, ne možemo saznati. On je od toliko slova
mogao sročiti što god zaželi. To je bilo nešto kao beskrajni rečnik vladarevog života i
života na zemlji uopšte. Od tolikog broja slova mogla se načiniti bilo koja stvar - rat,
ili suprotno, mii; poruka je mogla glasiti: mi smo sve svoje vojske pod zemlju
zakopali. Da bi na zemlji ostao mir. Ili nešto treće, što se nije odnosilo na vladara koji
šalje knjigu, nego na Onoga kome je knjiga upućena. Možda je vojska trebalo da
posluži Onome, a ne više vladaru, koji je šalje na dar.
A zatim, mnogo vekova kasnije, desila se tragična stvar. Posie stoleća i stoleća
mimo kojih su maršovali kineski vojnici, neko je siučajno otkopao uho jednoga konja.
Zatim i konja u ceiosti, a potom se sjatilo mnogo nas, stručnjaka, da bismo radosni kao
deca, otkopali armiju glinenih vojnika i na taj način zaustavili njen pohod, osujetili
dalji put i uručenje glinene knjige Onome kome je bila pisana. I sada, pošto je knjiga
opet vraćena u vreme i prostor, taj Neko negde van vremena i prostora uzalud i dalje
čeka na nju i na poruke koje su mu poslate pre toliko vekova. Opštenje Ijudske vrste
sa Onim kome je knjiga pokušala da se na ovaj način obrati, prekinuto je krivicom
nas, arheologa, i mi nikada nećemo saznati kakve poruke nije primio i nikad neče
primiti Onaj ko odlučuje o životu i smrti, o miru i ratu, o živom i mrtvom prahu...

Tako je pričala Liza svojoj prijateljici. Taj razgovor obe su zaboravile sve dok im
neobičan sled događaja nije ponovo skrenuo pažnju na njihove reči od toga dana.
Naime, na arheološkom nalazištu se dogodilo ubistvo. Neki Horace Kerouac iz
Čikaga, koji je služio u obezbeđenju američkih stručnjaka, zatečen je mrtav. Vraćajući
se s večere Lidija i Liza zatekle su ga mrtvog u svojoj sobi, u Lidijinom krevetu.
Duboko u njegovu nozdrvu bio je zaboden crveni štapić, od onih kojima se pri obedu
zahvata pirinač. Drška štapića bila je izvajana u vidu leptira. Drugi kineski štapić nije
nađen. Na vratu nesrećnog mladića Liza je opazila otisak ženskoga ruža za usne.
Zapanjio ju je, jer je bio petrol-metalik boje i Liza se mogla zakleti da je proizveden
kod Estee Lauderz u Americi. Počela je da vrišti pred tim prizorom trenutak pre no
što je Lidija priskočila telu i žurno skinula nešto sa ruke ubijenog... Najneverovatnije
je bilo ponašanje kineskih i američkih vlasti. Obavili su brze letimične razgovore sa
Lizom i Lidijom u čijoj sobi je nađen leš i zaključili stvar kao poverljivi slučaj. Kada
su izašle sa saslušanja, Uza je pogledala Lidiju, ali je ova držala šaku na očima... Na
usnama je imala karmin Estee Lauder petrol-metalik boje.

***

Negde krajem boravka u Kini Lidija je pozvala Lizu da opet odu na svoju klupu. Iz
džepa je izvadila jedan list hartije i pokazala ga Lizi.
 - Šta je to? - upitala je Liza.
- To je naš razgovor o kineskoj glinenoj armiji vođen na ovoj klupi. Prepričala ga
je i prevela na kineski ona konobarica što nas je gledala kroz prozor. Ona očigledno,
iz razloga koje ona dobro zna, savršeno govori engleski.
- Za šta joj je to bilo potrebno?
- Otkud ja znam? Valjda u obaveštajne svrhe - reče Lidija i pršte u smeh.
- A otkuda tebi ta hartija?
- Njenog izveštaja se domogao jedan od naših obaveštajaca i doturio mi ga je
smejući se, jer je bez ikakvog značaja sa njegovog stanovišta. Zamisli, kineska
kuvarica je na kraju tog izveštaja dodala nekoliko reči koje mi nismo izgovorile.
- Nije valjda? Šta je dodala? Prevedi mi.
Na to Lidija zagledajući u kineski tekst pročita:

Smešno je misliti da se duše sele iz jednog u drugo telo ovde i sada, kako
 uče Buda, orfisti, pitagorejci ili PJaton. Naše drugo telo ne ostaje nikad u
istoj vremenskoj ravni sa prvim, ovozemaljskim našim telom. Uvek se seli u
neko drugo „sada“. Možda ta naša druga tela ostaju tik pored nas, ali u
nekoj drugoj vremenskoj dimenziji i nemaju više našu sadašnjicu.
Glineni vojnici su Ku. Nešto što jemči da će se iz nebiča stvoriti biče
ovde ili negde u svemiru, gde naiđu na kladenac života. Eto, kuda idu
glineni vojnici našega cara... Oni se sele možemo reći, od jednoga do
drugoga „ku“ budističkog učenja, od jedne do druge nebeske čakre. Oni
traže svoje drugo telo. Oni traže život.

Kada je Lidija završila prevođenje kineskog dodatka uz njihov razgovor, Liza je

upitala:
- Ali, kako je znala šta smo razgovarale? Nije mogla da nas čuje.
-I nije nas čula.
- Da li je čitala iz pokreta usana?
- Ni to. Pročitala je šta smo razgovarale iz pare koja nam je na onome mrazu
izbijala iz usta.
 3.

BIBLIOTEKA

I z Kine Liza mi je donela na poklon jastuk za čitanje. Imao je ojačan jedan valjkasti
rub, koji je veoma udobno podupirao vrat dok držite knjigu, ali kad hoćete da
spavate jastuk je trebalo obrnuti tako da vam pod vrat dođe njegova druga, meka
ivica. Nisam imao baš često priliku da ga koristim za čitanje. Broj mojih čitanja bio je
već izračunat, što ja tada, naravno, nisam mogao znati. Nisam mogao znati ni koju ću
svoju knjigu poslednju u životu pročitati, što sam oduvek bio ljubopitljiv da saznam.
Veliki surovi stan na Dorćolu nametnuo nam je još jedno ometanje. U moju
biblioteku punu beletristike i dela iz oblasti nauke o književnosti uselili su se Lizini
naslovi iz arheologije i antropologije. Došlo je do opšte pometnje i ponekad nismo
mogli naći knjige koje su nam potrebne. Sećam se jednog takvog slučaja, jer sam se ja
nekako u to vreme ozbiljno razboleo. Bila mi je potrebna knjižica pod sledećim
naslovom:

ISTORIA E DESCRIZIONE DELLA

CITA DIBELGRADO (Padua, 1789)

Iako sam dobro znao da delo postoji u mojoj knjižnici, nisam ga mogao naći.
Morao sam da ga potražim u jednoj od gradskih biblioteka, što sam i učinio. Napolju
sam odmah primetio promene.
Dan je bio ogroman. Uz njega su išle bar dve do tri noći. Beograd nije bio više
grad u kojem se živi. Bio je arheološko središte. Otkriveno je u njemu još mnogo
srednjovekovnih crkava i antičkih agora, a Grci su stalno dolazili i pravili nove
mozaike za te crkve i druge građevine. Ponekad ti mozaici nisu uspevali i ja sam na
putu do biblioteke video jedan koji se ubuđao, ili izbledeo, jer kamenje ovde nije više
imalo postojane boje. Ništa u gradu nije bilo pod asfaltom, klima je bila suva, ulice i
pune peska. Zgrade žućkaste, neobezbeđene poluruševine. Ja sam hteo da razgledam
jednu divnu šestospratnicu, najmanje hiljadu godina staru. Jedva sam se održavao da
ne padnem jer sam se morao kretati po spoljnim ispustima koji su bili jedini prilaz. U
zgradi je bila smeštena biblioteka iza velikih prozora bez okana i ja sam u dva maha
kada sam gubio ravnotežu na onome simsu pružao ruku kroz prozor unutra, u
prostoriju, i hvatao bronzane stone svetiljke, koje bi onda krenule zajedno sa mnom ka
ambisu od četiri sprata, jer sam se nalazio na petom. Jedva su me čitaoci, kojih je bilo
puno u zgradi, zgrabili i spasli. Tom prilikom upitao sam te ljude gde se u biblioteci
može naći naslov koji mi je bio potreban, i oni su me uputili na bočno krilo zgrade.
Nastavio sam potragu krećući se stalno po simsu građevine.
I tada se desilo prvi put ono sa knjigama. Pri prolazu kraj jednoga prozora, a
kretao sam se veoma sporo i uz veliku opasnost, jedan od čitalaca obratio je pažnju na
mene. Odmah je ustao, izvukao iz svoje torbe jednu knjigu i prišao mi. Kroz prozor mi
je bez reči dao tu knjigu. Ja sam se malo zbunio i osmehnuo, ali na simsu nije bilo
zgodno odugovlačiti stvar i ja sam bez mnogo premišljanja knjigu stavio pod mišku i
nastavio put. Kada sam došao do sobe koja mi je bila naznačena, ušao sam kroz
prozor, ali tamo nije bilo knjižničara da upitam za naslov zbog kojega sam došao.
Čitaoci u toj sobi, a bilo ih je sedam, primetno su se uznemirili zbog mojega prisustva.
Poustajali su i počeli nešto da traže. Pomislio sam da traže knjige, i to se pokazalo
kao tačno. Tada su odjednom svako od njih s po jednom knjigom u ruci počeli da mi
prilaze. Nemo, učtivo i tada mi se učinilo s dvoumljenjem uručivali su mi jedan po
jedan primerke koje su odabrali sa polica. Ne znajući šta bih, ja sam se uplašio,
poprimao sve te knjige, zaboravio knjigu zbog koje sam došao i krenuo na ulicu noseći
svoj teret u naramku. Silazio sam preko nekog širokog stepeništa kojem su nedostajali
mnogi stepenici. Usput međutim, čitaoci su mi i dalje prilazili i davali mi knjige.
Najzad ih je bilo toliko da sam morao da skinem svoj kišni ogrtač, da ga spustim na
pod i poređam knjige u njega. Vezao sam rukave i tako napravio neku vrstu bošče.
Tada mi je prišlo još dvoje ljudi. Jedna žena mi je pružila dva primerka knjige i ja
sam opazio da na tim knjigama stoji pečat biblioteke.
- Ali, draga gospođice, ove primerke ja ne mogu da uzmem, to su bibliotečki
primerci, vidite da imaju pečate - rekoh, na šta devojka mirno uzvrati da joj je to
poznato, jer je ona službenica u biblioteci, viši stručni savetnik u toj ustanovi:
- Ja vam ih dajem, jer je ova biblioteka odlučila da iz svojih fondova odstrani sve
knjige štampane ćirilicom.
Tu se nije imalo šta dalje reći i ja sam se okrenuo mladiću koji je, doduše bez
knjiga u ruci, stajao i čekao s očiglednom namerom da mi nešto kaže.
- Ja, nažalost, nisam poneo nijednu od knjiga, koje sam hteo da vam dam, jer
nisam mogao znati da ćete danas biti ovde. Ali, bilo bi lep.o ako biste mi rekli kada
ćete opet doći u biblioteku pa da tada donesem te primerke. Čini mi se da ih imam tri
ili četiri...
Kada sam najzad mogao da se otarasim mladića i nastavim put, ja podigoh denjak
s knjigama, koji je bio prilično težak. Kretoh istim stepeništem u nadi da ću tim putem
naći izlaz lakši od putanje kojom sam došao. Pri dnu stepenica spustio sam svoju tešku
bošču i seo da razgledam date mi knjige. Dotle mi se za to nije pružila prilika.
I tada sam prvi put shvatio da je počela ona strašna stvar. Sve knjige koje su mi u
biblioteci upravo uručene, bile su moje knjige, knjige koje sam ja napisao. Otada nije
pfošao dan da mi nisu na razne načine uručivane moje knjige. Njujorški Knopf poslao
mi je gomilu izdanja na engleskoru u vreći od narandžastog šatorskog platna. Sledile
su knjige koje su mi slali izdavači sa raznih strana. Stan se punio iz dana u dan
izdanjima mojih knjiga koje su objavili Garzanti iz Italije, Belfond u Parizu, Penguin,
Hamish Hamilton i Peter Owen u Londonu, Anagrama u Madridu, Azbooka i Amfora
u Petrogradu, Nordsteds u Stokholmu... Nisam shvatao ovu poplavu pošiljki, dok mi
jednoga dana nisu počele da stižu na kuću poštom i knjige mojih čifalaca. Dolazile su
iz celoga sveta. Vraćali su mi svoje primerke knjiga koje sam ja napisao. Neke su bile
u jadnom stanju, neke potpuno novi, nerazrezani primerci. Tada sam se setio jedne
Nemice koju sam sreo u Atini tokom poslednjeg rata. Rekla mi je:
- Dragi gospodine, ja sam vam htela vratiti vaše knjige.
- A zašto ih niste vratili?
- Jer nisam imala adresu.
- To je najmanji problem - rekao sam i dao gospođici svoju posetnicu s rečima:
- A jeste li ih pročitali?
- Jesam i zato vas mrzim, jer sam vas volela.
- U tom slučaju nemojte se truditi. Knjige mi više ne možete vratiti. One su sada u
vama i nema vraćanja...
Sada sam znao. Knjige se još kako mogu vratiti. Dovoljno je da pisac bude živ.
Knjige su mi vraćali čitaoci sa svih kontinenata. Stizale su na razne načine s porukama
ili bez njih, ali u ogromnim količinama svakodnevno. Neke od njih nosile su posvete
na naslovnim stranicama s imenima onih, koji su me se sada odricali.
Naručivao sam police i majstori su ih stalno dodavali po zidovima našega stana na
Dorćolu. Bilo je to u vreme kada se Liza vratila iz Kine. Jedva je poznala stan i mene
u njemu. Stan se punio knjigama i one. su nas polako istiskivale. Počeli smo da ih
bacamo u tuđa dvorišta, ili smo ih ostavljali kraj ulaza kuća i po zidovima ograda
naslagane u hrpice... Moj život mi je izgledao kao izgubljena partija domina.
Ja sam shvatio istinu još tamo na stepeništu one biblioteke u kojoj je stvar počela.
To se desilo čim sam ustao i uprtio svoju vreču, zapravo denjak knjiga umotanih u
mantil. Bilo je teško, veoma teško nositi ih. I smešno, onako s mantiiom. Izgledalo je
kao da sam sebe prtim na leđima. Ali nekog drugog sebe, nešto manjeg. Jer, naramak
je bio težak skoro kao da sam nekoga nosio. Kao da sam nosio još jedno manje telo.
Drugo telo?
I tada mi je sinulo. Knjige su mi svojom težinom, svojim prisustvom u mojoj
odeći, nešto poručivale. Nešto važno htele su da mi kažu. Zato su bile tu i njihova
težina nosila je jasnu poruku:
- Mi smo tvoje drugo telo. Mi, tvoje knjige. Nikakvog drugog tela posle smrti ti
nemaš i nećeš imati. I što više odmiče tvoj život i bliži se kraju, sve više tvojih
radosti, tvoje prošlosti, sve više tvojih uspomena koje si zaboravio, sve više tvoje
izgubljene snage, tvojih bivših ljubavi i mržnji, postoji još uvek samo u tvojim
Hcnjigama, u nama. U tebi ne. Jer, sve manje tog obilja preostaje za ono malo života
što ti je još pisano da pretraješ...
Još tada sam shvatio i drugu poruku koju su mi prenosile moje knjige. Zašto su mi
se vraćale? To je značilo da ih uskoro niko više neće čitati. I da će i to moje jedino
drugo telo umreti...
Tada sam se vratio kući i počeo prvi put da sanjam đavole.
 4.

ŠETNJA POSLE SMRTI

ILI GDE JE BIO?

N ekoliko sedmica posle moje bolesti sedeli smo na terasi kada me Liza odjednom
upita:
- Gde je On sve bio posle smrti i ustajanja iz groba?
- Kako misliš gde je sve bio?
- Pogledaj malo Sveto pismo, videćeš da ga je svuda bilo. Njegova šetnja posle
smrti zahvata zadivljujuće parče zemlje od Judeje do Galileje. Šta je on tražio na tim
tako različitim i međusobno udaljenim mestima?
- Pitanje ti nije loše - uzvratih zamišljeno.
- Hajde da napravimo mapu njegovih šetnji između ustajanja iz groba i
vaskrsnuća, pa ćemo videti.
Počesmo da prevrćemo stranice Biblije i da crtamo. Bilo je sve teže i teže. Kao da
smo u tom poslu sejali greške više no ikad. Ja ni danas ne znam gde smo sve pogrešili,
ali smo se trudili koliko je bilo moguće. Htedosmo da se pomognemo mapom The
Ministrj of Jesus, aii ona nam nije bila za ovu nameru od koristi. Tako načinismo
svoju.
Došii smo do. osam mesta na kojima je Isus boravio posie ustajanja iz groba i pre
vaznesenja na nebo. Prvo je bio njegov susret sa Marijom Magdaiinom kraj groba.
Drugo sa ženama koje su s njegovoga groba išle putem za Jerusalim. Treće sa
učenicima na putu u Emaus, gde je i noćio i prelomio hleb. Pretpostavismo da je
četvrto biio javljanje učenicima na Galilejskoj gori, peto u Jerusalimu prvi put, šesto
na Tiverijskome moru, sedmo je bilo posle osam dana ponovno javljanje učenicima u
Jerusalimu i najzad osmo u Vitaniji, gde se vazneo na nebo.
Kada od toga načinismo kartu, pokaza se da ona ima četiri kraka. I da svi krakovi
polaze iz Jerusalima. Jedan je išao na Zapad od Jerusalima ka Emausu, drugi iz
Jerusalima na Sever ka Galilejskoj gori, treći opet na Sever ka Tiverijskome moru, a
četvrti krak od Jerusalima ka Vitaniji.
- Pa Isus nam opet nešto poručuje ovom svojom šetnjom posle smrti! - uzviknu
Liza gledajući u kartu. Šta on to hoće da kaže? Zašto smo tako glupi, pa ne umemo da
čitamo njegove poruke? Strašno ih površno primamo. Počnemo da mislimo, pa
odustanemo. Jesi li primetio da ne umemo da mislimo o istom duže od dva minuta?
Kakvu je on to šaru napisao na Zemlji pre odlaska?
- šta bi mogla značiti ta četiri kraka? Je li to neko slovo? - lupala je glavu Liza -
hajde da našu mapu uporedimo sa Njegovim slovima, sa slovima hebrejskog
alefbetara. Da li to liči na neko od njihovih slova?
- Koliko se sećam, ne liči. Nema nijednog hebrejskog slova sa četiri kraka.
Postoji jedno sa tri. To je slovo Shin. Ono je pretposlednje slovo njihove azbuke:
Ja otvorih jednu knjigu koju sam dohvatio s police. Bio je to kabalistički priručnik
iz 13. veka Sefer Hatemunah. Liza koja je uvek bila nestrpljivija i brža od mene,
dograbi ga i poče da lista.
- Naletela sam na nešto - uzviknu ona posle nekoliko trenutaka - izgleda da sam
bila srećne ruke! Pogledaj, ovde se tvrdi da jedno slovo stalno nedostaje u
hebrejskom alefbetaru...
I Liza uze da čita:
„Svaki prividni defekt koji možemo videti u Svemiru vezan je za taj nedostajući
suglasnik, koji će se u budućnosti pojaviti..." Čuješ li ti šta oni kažu, to će se slovo u
budućnosti pojaviti! Ali, još uvek samo s tri kraka. Nemamo četvrti i ništa nam priča
ne vredi. Gde je četvrti krak?
- Daj mi da pogledam komentar - prekidoh Lizine jadikovke i počeh da tražim po
komentaru. Izdanje je bilo na engleskom jeziku, komentari su bili savesni i pregledni,
tako ubrzo i ja naleteh na pravu stvar.
- Pun pogodak!
- Brzo kaži!
- Našao sam četvrti krak slova Shin\ Slušaj šta kažu u komentarima: „Neki
jevrejski mistid su smatrali da je to nepoznato nedostajuće slovo u stvari Shin sa
četiri kraka!"
I ja nacrtah četvorokrako slovo šin:
 - Veličanstveno! - uzviknu Liza - sada mi kaži šta to znači? Šta nam poručuje Isus
ispisujući to četvorokrako slovo na Zemlji pre uspenja na nebo?... Šta znaš 0 tom
Njegovom slovu?
- Ne mnogo. Opšta mesta. Slovom Shin (naravno onim sa tri kraka) počinje
hebrejska reč Shalom, što znači mir.
- Ima nekog smisla. Ali znaš li još nešto?
- Hajde da pogledamo šta kaže Zohar o tome.
I ja počeh da tražim. Jedan francuski primerak Zohara nam reče da je Shin
početno slovo jevrejske naznake za dvojstvo - shanaim. U vezi s time pisalo je:
„Razlika između svetlosti i tame samo je u stepenima; oboje su od iste vrste, pošto
nema svetlosti bez tame i nema tame bez svetlosti."
- To znači - pojasnih ja - da treba prevladati dualnosti u sopstvenim mislima. One
uvek imaju kao nebeska tela svoju svetlu i svoju tamnu stranu.
- Opet nije loša poruka, ali svakako ima još nešto što mi ne umemo da dokučimo.
Glupi smo, sporoga srca, što kaže Isus. Nijedno ,,da“ nam ne traje duže od dva sata.
Ali, da vidimo šta zasada imamo. Da zaključimo. On nam poručuje: mir, poručuje da
su od istog tkanja tama i svetlost. Je li to sve?
- Nije - nastavih zamišljeno - Isus je sam ono izgubljeno slovo hebrejske azbuke
koje je upisano u svemir, Isus je dopuna za prazninu u nebeskim konstelacijama,
razrešenje svemirske greške u računici koja se ispravlja Njegovom pojavom,
dodavanjem četvrtog kraka na slovu Shitt. Nedostajućeg četvrtog kraka. Tako se
namiruje nebeska računica. Ali, sada pogledaj našu mapu: kuda vodi taj četvrti krak?
Pravo u Vitaniju, vodi ka Hristovom Vaznesenju!
- Sjajno. Nešto se pomalja... Da li smo nešto zaboravili?
- Jesmo. Najvažnije.
- Šta?
- Hasidi vele da jevrejska reč koja označava radost, sreću, počinje ovim slovom.
Slovom Shin. Mudraci čitaju to slovo na sledeći način: „Trudi se da budeš srećan
koliko god možeš!“ To je najvažnija poruka koju nam Isns šalje ovim slovom.
To je Hristova poruka došla iz njegovog drugog tela. Znači, sa uvidom u onostrane
stvari. A šta crkva kaže o svemu tome?
Draga Lizo, mi nismo jedini koji lupaju glavu time.
- Misliš da su oni u crkvi nacrtali našu mapu?
- Ne. Mislim da nisu, ali mnogi su se bavili drugim telom, to da. Ta stvar ima
vekovima dugu predistoriju i ti kao arheolog iz iskustva dobro znaš da je tako, a i ja
koji sam toliko kopao po arhivima. Mi smo kvantna bića. Uvek se neko bavio
autonomnim razvojem post mortem.
Drugim telom? Ko? Onaj monah u Ugarskoj? Kaži! Brzo mi kaži!
ČETVRTI DEO
 1.

NE SAD!

S ent Andreja je mesto na Dunavu oko dan jahanja od Budimpešte na Sever. Te

godine u Sent Andreji je svanjivala zdrava i čista zima. Poslednji listovi kestena
opadali su oklevajući pri zemlji i birali gde će pasti kao ptice kad sleću u sneg. U
to vreme Sent Andreja je bila stanište „šajkaša". Tako su se oko 1717. zvale
pogranične jedinice u Austriji regrutovane uglavnom od Srba vičnih da u „šajkama“ -
uskim, brzim čunovima, obezbeđuju tadašnju granicu prema Turskoj. Graničari na
glasu, „šajkaši“ su u miru podizali kuće u Sent Andreji na obali Dunava, a u ratu
patrolirali rekom spretni da udare veslom i brzi na sablji. Umeli su vešto poseći
čoveka tako da na oštrici ne ostane krv, pa se sablja nije morala prati. Jedno vreme
dobro nekog mađarskoga grofa, Sent Andreja je u to vreme postajala dosta jak
trgovački čvor između Budima i Beča, imala mnoge srpske, luteranske i katoličke
crkve, čiji se zvonici uzdižu iznad varoši i ogledaju u reci.
Sentandrejska zvona udarala su kao obično i ovoga jutra te se od njihove lupe
prenu iza sna postrižnik hrama Svetoga ikonopisca Luke, jeromonah Gavril, s jasnim
osećanjem da s njime nešto nije u redu. On protrlja oči i jauknu. Neki oštar predmet
mu je ozledio oko. Zagledao je levu ruku i na njoj video uzrok ozlede. U hladnome
zvoniku jeromonah je zimi spavao u svojim crnim rukavicama bez prstiju koje su mu
omogućavale da piše, ali i grejale ruke. Sada su na njemu bile neke tuđe, crvene
rukavice takođe bez prstiju, i na njih je bio zašiven prsten. Prstrn je bio od kamena i
na toj ruci dotad nikada nije nošen. Jeromonah Gavril nije voleo nakit i prsten je
video sada prvi put, jer sinoć, kada je pošao u postelju na vrhu svog zvonika nad
Dunavom, nije onako umoran na ruci osetio da ima nekakav prsten, a još manje tuđe
rukavice. Sada je prsten skinuo zajedno s crvenom rukavicom bez prstiju i stavio na
prozor, gde on zablista nekim mutnim sjajem. Jeromonah je bio zaprepašćen i nije
mogao da objasni stvar.
Njegov zbunjeni pogled izbačen kroz prozor kao iz puške preteče zvonjavu i kao
pušten s lanca nadlete Dunav i šume iza reke koje su vrhovima cepale maglu. Dok je
taj pogled putovao naJug, ka Budimu, Gavril se založi s malo suvoga grožđa, hleba i
rakije travarice koju nali iz boce pune bilja. Zatim kalemarskim nožićem opori konac i
skide prsten s rukavice, koju navuče i sede da dopiše nedeljnu besedu. Bio je prvi
utornik u decembru. Vetar iz Pomorišja ljuljao je krov zvonare i u njemu monaško
mastilo načinjeno od baruta. Dok je pisao gledajući povremeno na prsten, monah je
neprestano micao usnama, jer je u sebi govorio ono što piše:

Reči proročkib oštrovidih kazivanja koje kamen razbijaju, skupljamo kao

kapi iz morske bezdani i u ovu malu knjigu kao u mali kladenac sabijamo. A
mogučno nije, sami znate, sve more u kladenac preliti i po širini ploviti
lađom u kladencu vode sedeći...

Na tome mestu Gavril zastade, ostavi pero i dohvati prsten ne bi li ga podrobnije

razgledao. Pokušavao je da se seti po redu svega što mu se desilo. Sinoć su ga pozvali
da uzme predsmrtnu ispovest i pričesti Isidoru Baleari, švalju sa Magarečega brega.
Otišao je, zakucao na dobro poznata vrata i otvorila mu je kći samrtnice, Aksinija,
mlada i s kosom koja miriše na kim. Na svoje zaprepašćenje on ču kako mu stara
Isidora umesto da se ispovedi i pričesti, kazuje nešto drugo.
- Nosiš sablju u jeziku, oče. I mnogo si besedljiv. Napala te je navala besedljiva
na usta. Neko zato hoće da te ubije. Čuvaj se! Ja znam njegovo ime. Moja samorana
ćerka Aksinija ima celu carevinu dušmana, a samo tebe, pope, da je zakloniš. Zato ti
govorim. Bolje da znaš! Onaj što će te ubiti zove se Ružička.
- Je li to muško ili žensko ime? - upita se Gavril, a Aksinija čim shvati da je ime
koje se moralo čuti sveštenik čuo i razabrao, zaplaka.
To je bilo sve čega se sećao. Ništa o prstenu nije se moglo objasniti. Verovatno
mu je na ruku došao nečijom greškom. Čim je ušao u kuću samrtnice skinuo je
kabanicu i rukavice. Dok se bavio oko umiruće neko od prisutnih što su došli da se
ukućanima nađu u nevolji valjda je omaškom stavio kraj njegovih svoje rukavice.
Kada je izašao na sneg navukao ih je u pomrčini i nije primetio da su tuđe. I da imaju
prišiven prsten. Tako je i zaspao s rukavicama na ruci, što je i inače činio tokom
zimskih meseci...
Malo umiren ovako objašnjenim tokom događaja od prethodne večeri, Gavril se
sredi i ode na sahranu u srpsko šajkaško groblje. Zvona su tukla i on je nehotice u
snegu tražio senku zvuka. Išao je kroz šumu i osluškivao. Svako drvo je imalo i
izgovaralo svoje, drugačije slovo.
- Već šuma je imala svoju azbuku mnogo pre ljudi! - mislio je.
Pomalo je drhtao kada ugleda Aksiniju neispavanu, krupnih neisplakanih očiju.
- Ne znam nikoga u Sent Andreji ko bi se zvao Ružička. Bilo da je čovek, ili žena
- pomisli on prvi put se od sinoč setivši toga imena.
Na njegovo zaprepaščenje, on shvati da je i Aksinija mislila o istome, jer
promrmlja:
- Doći će! Čuvaj ga se, doći će. Čim dođe svi će ga znati...
On tada pomisli na prsten, pa pogleda u Aksiniju, ali ne reče ništa zaključivši:
„Ne sad!“
- Ne sad! - šapnu Aksinija.
 2.

MITROPOLIT DOLAZI

Č im zvona označiše mesopusnu nedelju, nekoliko momaka siđe na Dunav i na obali

raščisti sneg. Tu iskopaše četiri jarka, u njih položiše suvo vinovo pruće i
potpališe vatru. Iz reke s tri hvata dubine uzeše mulja i njime obložiše četiri
pripravljena praseta i oblepiše blato lanjskim lozovim listom. Pošto pruće izgubi
crvenu boju, položiše prasad u jame i zakopaše ih. Zemlja se dimila i kada zamirisa
pečenje, psi se skupiše i počeše da njuše i ližu zemlju nad jamama prljeći jezike. Za to
vreme u mađupnici parohijskoga dvora oporiše tri velika soma od onih što noću
iskaču na obalu da love skakavce, zašiše u njih po raspečaćenu bočicu crnoga vina i
ispekoše ih tako da crnjak ispari u ribu i dadne joj pravi ukus. Spremanje gozbe
nadgledalo je nekoliko crkvenjaka, a opšti duhovnik otac Kiprijan i jeromonah Gavril
provetriše trpezariju i izađoše u susret mitropolitu Vikentiju Popoviću, koji je toga
dana dolazio u posetu Sent Andreji. Zvona su sada već udarala drugačije,
dočekujući svečanu povorku, koja je prispela peštanskim putem. Mitropolitovu kočiju
vuklo je šest konja sa dva forrajtera u somotskim odorama, a ispred njih je bio vođen
pitomi jelen s klepetušom o vratu i jabukama nataknutim na rogove. Doduše, na tome
putu nisu sva zvona u Sent Andreji udarala tog lepog sunčanog dana. Svečana povorka
prošla je kraj jedne katoličke crkve, pa pored dve luteranske, i one nisu nijedna
pozdravik mitropolita zvonjavom. Zatim su prošli kraj jedne, pa pored još dve srpske
crkve, te zvona sa crkve Arhistratiga Mihajla pozdraviše mitropolita. Povorka se
zatim uputi ispod utvrđene zaravni Klisa mimo katoličke župne crkve Svetoga Jovana
Krstitelja i najzad pristade u porti sentandrejskog sabornog hrama. Dok su mitropolita
primali u salonu patrijaršijskog dvora, u mađupnicu dopremiše prasad ispečenu po
jamama i razbiše kalupe od zemlje pretvorene u crep. Iz njih se ukazaše pečenice koje
onako vrele preliše pivom iz Požuna. Gozba je mogla da počne i prasad i ribu izneše
pred mitropolita, koji blagoslovi trpezu, očita molitvu i sede da ruča. Posle obeda
pređoše u salon da popiju još malo tokajskog vina iz Egre, gde je vazda bilo više
kilometara podruma pod zemljom nego ulica nad njima, kako napomenu jedan od
dakona.
Tada se mitropolitu obrati sentandrejski opšti duhovnik otac Kiprijan i izadoše na
sredu sa onom stvari koja je dugo i savesno bila pripremana za ovu priliku. Trebalo je
od mitropolije u Karlovcima iskati i dobiti sredstva da se u obližnjem Đuru popravi
srpska crkva. S tom namerom otac Kiprijan pusti jeromonaha Gavrila da stvar
obrazloži visokome i preosveštenom gostu. Jer, jeromonah Gavril znao je dobro kome
se obraća.
Mitropolit Vikentije Popović bio je čovek mlađi no što se moglo oćekivati, nosio
je vezeni ogrtač s purpurnom postavom, zlatni krst i srebrni medaljon na prsima, u ruci
brojanice od plavog jonskog kamena. Imao je izvanredan bas, pojao u crkvi na grčkom
grozničavo i ustreptalo, a na srpskom otegnuto kao da ojka u planini za ovcama.
Ukratko, nosio je dve duše u jednoj i lepo stario, kako se govori na Atosu. Počeo je
svoj put koji se, evo, završavao u Ugarskoj, kao monah na Svetoj Gori u manastiru
Svetoga Pavla, zatim se našao kao iskušenik u patrijaršiji u Peći, a mnogo kasnije u
ulozi pridvornog kaluđera u Karlovcima. Služio je jednoga patrijarha i jednog
mitropolita čuvajući neprekidno ugled čoveka ,,iz dve carevine“ koji zna više od onih
oko sebe. Uspeo je da opstane kao visoki crkveni dostojanstvenik u rimokatoličkoj
Austriji i isiamskoj Turskoj, iako njegova ortodoksna „grčka“ vera - istočno
hrišćanstvo - nije bila priznata kao državna religija ni u jednoj od tih zavađenih
carevina. Jedva da su je tolerisale na svojim područjima. Uz to, mitropolit je bio u
službi jednog lutalačkog naroda, koji se stalno selio iz jedne carevine u drugu gonjen
nedaćom i uzalud „po zlu dobra čekajući". Kada mu se Gavril obratio, to je bila osoba
tvrdih usta i dobro prosejana pogleda, majušnih šaka zabavljenih čašom kao nečim
čemu se tačno ne pamti namena. Te ruke nikada nisu dodirivale jedna drugu.
- Vi znate, vaše visokopreosveštenstvo, da naš siromaški narod u mačarskoj zemlji
osobito nejma na jednu stopu konjsku zemlje - započe jeromonah Gavril - nego smo
ponizni i poturnuti od svakog. Naposledak od toliko vremena kako smo se ovde mi
naselili, niti smo građani, ni seljani, niti koje ureždenije imamo, veće, ako kome šta
damo, tako smo im mili, ako li ne damo, a oni na nas ratuju. Jedna samo crkva što nas
održava, a i nju je teško imati. Preteglo siromaštvo i nužda, duvar hrama Svetoga
Nikole u Đuru trošan, a tavan iztruhnuo i pao, pa su me tamošnji obršter Petar Jenej i
moja braća sveštenici onamošnji maii i veliki naučili da se obratim Vama,
visokopreosvešteni oče, s molbom da pomognete obnavljanju đurske crkve. Jer Srbi
su onamo siromasi i malo nas je, a majstori 'skupi...
Mitropolit je sa osmehom i klimajući glavom slušao šta mu se govori, pa uzvrati
zagledan u svoje plave brojanice kao da ih prvi put vidi:
- Moj vam odgovor ne treba, vi i sami braćo u Hristu, znate kako je s nama. Veoma
teško ide, ne znamo šta će iz nas do najposle da bude... Jedno siromasi, drugo neučeni,
treće nesložni, četvrto u tudem gospodarstvu i državi živimo gde svaki nas nenavidi i
mrzi i na nas viču kao na zločince i tate. Pa kako možemo što dobiti ili održati, kako
što dati, kad su od svega ruke prazne i svezane?...
Shvatajući da su ove iepe reči značile odbijanje, jeromonah Gavril se utače još
jednom u razgovor:
 - Ima još nešto, ako mi vaše visokopreosveštenstvo dozvoli: ukoliko naša mati
crkva ne pomogne opravku srpskoga hrama Svetoga Nikole u Đuru, novac će za
opravku dati Grci i tako će to postati grčka crkva. Mada su srpske crkve u Ugarskoj na
našoj sablji podignute, a ne na grčkome stoparcu, posle svakoga rata Grci od nas
kupuju srpske crkve tvrdeći da crkve ne menjaju vlasnika jer su i Srbi grčke vere.
- Sami smo krivi - uzvrati mitropolit na ovo - ko ne ume da izračuna ni svoju
korist ni svoju štetu, neće daleko štići. Naša srpska sablja je u službi austrijskoga
dvora, a grčka para u službi Grka i Grčke. I to vam je... No, imajte na umu još nešto...
Na ovome mestu svojeg razlaganja mitropolit zastade, stavi prst pred usta tako da
ga je mogao jezikom dohvatiti. Nastavio je da govori tiše, svejednako držeći prst pred
ustima:
- Nije sve tako crno; kad god se Srbi i Grci u austrijskome carstvu zavade, to nas
na kraju do dobra dovede. Odvoji se grčki hram od srpskog, pa Grci podignu svoju
crkvu pored srpske, a to znači udvostručenje pravoslavnih hramova u jednoj
rimokatoličkoj imperiji...
Ne odustajući još uvek od svoje molbe, jeromonah Gavril sada pokuša sa najjačim
razlozima. On istače da je Đur blizu Beča grad, da u crkve zaiazi prestonička nemačka
gospoda, i da onakva opala crkva nije za pokazivanje. Uz to, dodao je, kalvini su u
Đuru takode počeli zidati crkvu, pa im dopola stoji nezavršena, jer su jezuiti zabranili
da se dovrši.
- Ako ostane nepopravljena i srpska crkva u Đuru - zaključi jeromonah Gavril -
pomisliće se da i ona stoji, vaše visokopreosveštenstvo, zato što su i?jeno zidanje
zabranili „papišti".
Što se ,,papišta“ tiče - zaključi mitropolit svoje slovo - nemojte se isuviše naći u
brizi. Njih je ovde manje od kalvina, pa su vam kalvini opasniji. Đržite zato vezu s
„papištima“. Novi župnik njihov, koji je imenovan u Rimu i dolazi u Sent Andreju,
nama je znan i čestit je čovek i hrišćanin kao i mi. I sami ćete ga ubrzo upoznati. Zove
se Franjo Ružička...
 3.

KIBELIN OSMEH

U mračnom tornju zvonika uz hram Svetoga Luke na postelji načinjenoj od čamca

ležala je mršava prilika u mraku. Bio je to pod njom jedan od onih čamaca iz
šajkaške flotile na Dunavu u kojem je neko u ratu s Turcima poginuo, pa vojnici u
njega više nisu hteli sedati. Sada je taj čamac služio kao krevet. U mraku po gredama
nazirale su se jabuke, dunje, staklad s rakijom, veze bosiljka i nezarezana guščija
pera.
Iz čamca se čulo kako neko tiho ide uz drvene stepenike tornja. Osoba u čamcu
slušala je korake i šaputala drhteći:
- Blaženi onaj, koji kao oblak bi sav u suzama gaseći oganj pohote i mesa...
U potpunoj pomrčini koja je mirisala na pogašene sveće i bivšu svetlost u čamac
pored jeromonaha Gavrila spusti se prilika vrela, nevidljiva i drhtava toliko da se
čamac pod njima zaljulja.
- Sve je to svrh nature i razuma, Aksinija! On zbilja postoji! - prošaputa Gavril. -1
stvarno se zove Ružička. Ne mogu da verujem. I što je najstrašnije, on dolazi ovamo.
Da li on dolazi da me usmrti? Kao da se reči tvoje matere obistinjuju na nadnaravan
način. Ta stvar mi umlje nadilazi... On daklem, dolazi.
- Zar ste, oče, sumnjali? To već svi znaju. Očekuju ga sutra oko podneva, župni
dvor već su pomeli i spremili gusku kljukanu žgancima. Moramo se i mi pobrinuti za
slučaj da župniku Ružički uspe naum.
- Kakav naum?
- Zar vi, oče Gavrile, zbilja mislite da će se on s vama šaliti? Neće. Moramo,
dakle, naći načina kako da se za vas postaramo ako mu pođe za rukom da svoje
namere ostvari.
- Koje namere? Da me dokine?
- Pa tako vam je prorečeno.
- Aksinija, Aksinija, ko si ti?
- Ja sam kiša, ja sam ona koja je neizbežna - reče ona i poljubi ga kao da hoće tim
poljupcem da ga nahrani. A vi, oče, ko ste vi? Možda možemo da učinimo nešto da
vam olakšamo duši. Bar upola.
I na te reči Aksinija izvuče iz nedara majušnu pogaču, još vrelu od njenih sisa.
Pokaza.je Gavrilu i snažno ga poljubi još jednom.
 - Sad znam na šta misliš - reče on. - Misliš na ,,kalem“. I ja sam na to pomišljao.
Devojka klimnu glavom:
- Šta drugo? I sami znate, oče, ovo naše neće dugo moći da traje. Veliki nam se to
đavo ko crni bivo u srcu gnezdi. Moramo ga izbaciti iz sebe! Ja znam da je ova noć
naš rastanak. Naša poslednja noć. Posle ovoga neću vam više dušu uzimati ljubavlju.
Vaša monaška duša mora posle ove večeri ostati čista. Čista za put na onaj svet, ako
Bog zapovedi, a Ružička uspe u svom naumu. Ali, kažite mi, zar se ne može vaš i moj
greh sprati ispovešću kod duhovnika Kiprijana umesto da se trujete „kalemom“?
- Može, ali „kalem“ je nešto drugo. Delotvornije. Za tebe, pošto se nisi zaredila,
te nisi monaškoga adeta kao ja, za tebe je naša ljubav manji greh, ali ja ću, morati da
se podvrgnem većem i jačem ispaštanju.
- Šta znači jače?
- Postoji razlika između oprosta koji mi može dati otac Kiprijan posle ispovedanja
i onoga što se postiže „kalemom". Ako je istina ono što naši stari kažu, predavanje
svojih sećanja drvetu, znači da moraš dvostruko platiti. Jer, u slučaju kad pribegneš
,,kalemu“ na Zemlji ne ostaju samo tvoji gresi, nego i sva dobra dela koja si počinio.
Tako na onome svetu pri poslednjem sudilištu nećeš imati za taj zaboravljeni deo
svoga života ni ono što je povoljno, ni ono što je nepovoljno po tebe. To nije slučaj
ako se pokaje čovek na ispovedi, jer lako je na rečima pokajati se. Ali dati i dobra
dela i grehe da se izbrišu, predati sve drvetu da ono gurne pod zemlju, to je već nešto
drugo. To je potpuno pročišćenje duha i tela.
- I vi ćete oče, dati sve dobro što ste učinili da bi se zaboravila naša ljubav?
- Da. Ali u tome moraš ti da mi pomogneš i posle ove noći da me i ti izbrišeš iz
sećanja.
- Ako izbrišete iz sećanja sve svoje grehe, hoće li ih i Bog zaboraviti?
- Neće, ali ja ću moći da poćnem život ispočetka manje grešeći.
- A je li jak taj biljni otrov što briše sećanje? Hoćete li me, oče, prepoznavati
posle?
- Hoću, ali neću se sećati najlepšeg što je bilo među nama...
Ležali su u mraku zbijeni u čamcu i slušali noć. Tada on progovori kao za sebe:
- Koji je to drugi posnažniji zakon od božija zakona? To je čovečija želja i zla
ćud, kojano nit se koga bijenja boji, ni mora, ni duge bolesti i zle sreće, ni same večne
muke!
Aksinija se okrete i poče ga ljubiti kao da hoće da ga ućutka poljupcima. Pri tome
ona je stalno u svakom poljupcu izgovarala neku reč. Uvek istu reč.
- Šta mi to radiš jezikom? - upita on između poljubaca.
- Smejem se.
On je pogleda zapanjeno. Ležala je u polumraku lepa i nepoznata. Mirisala je na
hleb. Kao da je sada prvi put bio sa njom.
 - Smeješ se?
- Da. To se zove Kibelin osmeh.
- Znači, baješ.
- Bajem. Naravno da bajem. Mati me je naučila jednu čarobnu reč. Rekla mi je:
Kad izabereš čoveka s kojim hoćeš da imaš poroda, izgovori tu reč u poljupcu koji
ćeš mu dati. Ta reč pomaže da se zatrudni.
- Da se začne dete? - upita on i poljubi je, na šta ona u poljupcu ponovi čarobnu
reč. Gavril ju je mogao pročitati sa njenoga jezika. Kibelin osmeh je glasio:
- Mille dugento con sessanta sei.
- A može li ta tvoja čarobna reč da pomogne i kod začeća drugoga tela?
- Kakvoga drugog tela?
- Duhovnđg tela.
- Ne plašite me, oče, nego me volite još malo - uzvrati devojka pripijajući se uz
Gavrila.
On tada posegnu za testijom. Testija koja je stajala puna vode kraj čamca imala je
grlić načinjen u vidu muškoga uda. Bila je od onih testija kakve se na Halkidicima
prave. On nakrete posudu i otpi jedan gutljaj, pa vlažnim grlićem uđe u Aksiniju, dok
se iz testije ne izli malo tečnosti u devojku što je ležala uz njega.
- Sada hoću tebe - prošaputa ona.
I Gavril najzad zaroni u zagrljaj žene koju je
voleo.
Nad njima je carovala noć, čule su se napolju vode, tiho su brujala zvona
podsećajući ih na njihov greh i šaputala im kraj uha:

Kao more što nekad s bukom se diže i s talasom o bregove bije, pak i
opet se natrag u sebe vrati stišavajući se, tako i Ijudsko srce podizato na
ljubav, udari o breg, pa padne potom i u sebe se vrati...

Znali su da je tako bilo i s njima dok su tiho silazili sa tornja i kretali ka obali
reke noseći na usnama ukus Kibelinog osmeha. Aksinija je grejala pogaču, a
jeromonah Gavril je u ruci držao nož. Od onih kalemarskih noževa kojim se
oplemenjuju voćke. Oštar kao fijuk biča. Kada dođoše do Dunava i tamo nađoše
stablo jedne kukute, Aksinija dade pogaču Gavrilu, a on ju položi u račvu darujući
drvo. Bila je mesečina, videlo se da magla teče niz Dunav brže od vode.
- Nadajmo se da je ova kukuta od slabijih. Kad zaboravu predaš polovinu svojih
sećanja, hoće li onaj greh koji imamo na duši nas dvoje sada ostati u drvetu i neće
više teretiti tvoju savest?
- Ne znamo. To Bog zna, a narod tako veruje. Narod veruje da će kad bilje i čovek
razmene sokove, u drvetu ostati moja sećanja, a u meni pamćenje bilja.
 - A da li ćeš moći posle opet da voliš?
- Koga?
- Bilo koga. Mene?
- Ako bi se to desilo, morao bih ponovo da prođem kroz „kalem“.
- Ali, kažu da je to po drugi put pogubno. Da rriože glave da stane?
- Kažu.
Tada Gavril priđe sasvim blizu kukuti i nožem kao kad se voćka kalemi zareza
unakrst koru drveta. Sačeka da drvo pusti suze pa zasuka rukav, razreza svoju mišicu i
zagrlivši stablo priljubi ruku uz ranu na drvetu, tako da se izmešaše njegova krv i
otrovni biljni sok. Zavrte mu se u glavi, poče da mu bubnja u ušima. Zatim on oseti da
vreme teče sporije. Kao da je negde zajaženo, pa više nema onu propusnu moč na koju
je on u svom pređašnjem životu bio naviknut. U jednome času učini mu se da če se
vreme zaustaviti, počeše ruke polako da mu cure s drveta i on pade nauznak. Aksinija
ga obgrli i položi s mukom u obližnji čamac. Celu noć ga je čuvala u čamcu bdijući
nad njime kao da je bolnik. A u zoru on se prenu i pogleda je.
- Da li me poznaješ ? - upita ona.
- Da. Ti si Aksinija, kći pokojne Isidore Baleari... Otkuda ti ovde u čamcu sa
mnom?
- Nije vam bilo dobro, oče. Ako ste sada bolje, pomoći ću vam da odete do svog
zvonika.
I tako se njih dvoje kao stranci oteturaše do zvonika uz hram Svetoga Luke. Na
vratima zvonika on se obazre i upita je:
- Jesi li ti opa što radi kao domarka u parohijskom domu?
- Ne. Radila sam do juče. Ali od danas više ne radim.
- Zašto?
- Zar, oče, ne znate zašto?
- Ne, zašto?
- Nije važno. Sad imam drugi posao.
- Gde?
- Daleko od vas. Na Klisi. Unajmili su me kao kućanicu u župnome dvoru kod
patera Ružičke. Njegova domarka je stara i potrebna im je mlađa.
 4.

BOG I MATI BOŽIJA U

SENTANDREJSKOM HRAMU
SVETOGA IKONOPISCA LUKE

O tac Kiprijan sedeo je pred prozorom parohijskog doma u porti sentandrejskog

hrama Svetoga Luke i jeo hleb pečen sa šljivama da smiri bolove u želucu, koji
su ga podsećali na godine i lutanja. Pred njime je ležao nedovršeni prepis stihova
monahinje Jefimije, jedne despotice i pesnikinje iz vremena starijih no sećanje.
Prekinuvši rad Kiprijan je uznemireno gledao kako se u porti crkve pribira svet od
svake ruke, kako naviru Drinjani, Šokci, Mađari, Švabe, Nemci, Španjori, Poljaci,
Totovi, Rašani, Hohli iz Ukrajine, Srbi iz Rače i Grci. Stajali su piljeći kao opčinjeni
u prozore parohijskoga doma na koji se spuštala noć. Svi su iščekivali ono što je
trebalo da se desi i od čega je duhovnik Kiprijan toliko strepeo kada god bi se
ponovilo. I stalno je imao želju da stvar obustavi i da svome
postrižniku Gavrilu, zbog kojega se svet ovako skupljao, zabrani predstave koje su
svi nazivali „prozračnice". Nije se odlučio na zabranu jer je stvar u suštini imala
duboko pobožnu namenu. Bio je na pragu praznik Blagovesti, a jeromonah Gavril je sa
jednom iskušenicom po imenu Aksinija spremao blagoveštensko glumište. I svet je
zato nagrtao u portu hrama Svetoga Luke ove večeri...
Opšti duhovnik Kiprijan sećao se Gavrila još kad je kao golobrado momče
dolutao sa iseljenicima s Drine u Sent Andreju i primio se za učenika kod njega.
Spremao je dečaka da slika ikone i prepisuje knjige. On ga je i postrigao u ovome
istome hramu Svetoga Luke. Otada je prošlo mnogo godina i mali đakon, pa
jeromonah Gavril, počeo je služiti unajmljen od pastve na po godinu ili dve u raznim
mestima duž Dunava. Sada je već bio nadaleko čuven u Ugarskoj po svojim besedama
držanim u crkvama od Komorana, Ostrogona, Đura i Pomaza do Sent Andreje.
Budimski vladika Vasilije Dimitrijević bio je u prepisci s njime, a svet ne obazirući
se što će besednik govoriti na rackom ili grčkom, hitao je u crkve gde se on obraćao
pastvi s amvona i punio hramove pretežno Grcima, ako bi izbio rat, jer oni su više
voleli trgovinu od sablje, a pretežno Srbima ako bi izbio mir. Tada su dolazili sa
ratišta šajkaši puni zamaha i nade, jer ih je bečki dvor nagrađivao za prolivenu krv.
Opšti duhovnik Kiprijan kao učitelj Gavriiov osećao je ponos zbog slave svoga
štićenika koja je išla uz i niz Dunav, ali i odgovornost za ono što će ovaj činiti.
A „slavni besednik" Gavril je upravo činio nešto od čega je njegov duhovnik
strepeo. Popalio je fenjere u trpezariji i svet u porti odhuknu kada se osvetliše dva
velika prozora. Oblačeći se za predstavu Gavril i Aksinija su šaputali.
- Šta se čuje o Ružički po gradu? - upita Gavril navlačeći na leđa ogromna krila,
na šta Aksinija uzvrati:
- Vele da je bio misionar na Istoku, u Indijama i Hineskome carstvu, ako sam
dobro razumela njegovu domaćicu. Ali sa njime nešto nije baš sve sasvim u redu i
kako Bog zapoveda. Iz Rima ovamo po kazni je upućen. Vele da se bavi svakojakim
vradžbinama i praznovericama. Kažu, voli da gata prstenjem i mantre neke izgovara,
čarobnim rečma trguje, a kupuje nevinu vodu iz Azije, gde ju je nabavio pod
Kibelinim hramom. Svašta se piiča. I u toj priči ja vidim kako mu se odupreti.
- Da. Najpre delom. A zatim i rečju:
- Kako mislite delom?
- Sred smrti i života, posred raja i pakla stojimo. Kažeš da gata prstenjem.
Namamićemo ga u klopku onim istim što ga mami na gatanje.
- Čime?
- Evo, ovim - uzvrati Gavril i iz svoje monaške punđe izvadi kameni prsten koji
mu se s tuđom rukavicom našao one noći na ruci. Večeras, dok budemo kao u pozorištu
igrali blagoveštensko čudo neviđeno, bacićemo mu mamac. Kad počrie udvorenje
arhanđela Gavrila devojci Mariji, ona će se andelu opirati, kao obično, no zatražiće
ovoga puta zalog nebeske ljubavi i dobiće ga.
- Dobiće?
- Da. Pa će to što ona dobije, hteti da ima i monsinjor Ružička.
- Da li mislite, oče, da je to dobro, da će uspeti?
- Hoće. Župnik Ružička poslaće zasigurno nekog da gleda predstavu, pa će mu
dojaviti i za prsten koji Arhanđel daruje Devici Mariji. E, tome neće odoleti. Tražiće
da kupi prsten. I tu smo. Uhvatićemo ga u čaranju.
- A drugo? - dodade Aksinija.
- Drugo drugoga dana. U nedelju. Napašću ga s predikaonice za vradžbine i
sujevericu! Pred svom pastvom...

***

U osvetljenome desnom prozoru parohijskog doma uz hram svetoga Luke pojavi se

te večeri sam Gospod Bog. Imao je bradu i oko glave svetlost. Video se samo kao
senka, jer je iza njega stajao fenjer. Nikouporti nije mogao prepoznati đakona,
zvonara, crkvenjaka, monaha ili već bilo koga u ovoj ulozi.U ulozi Boga. I uvek su se
pitali kp bi to mogao biti Bog? Čim Bog u prozoru udari dlanom o dlan, u drugome
prozoru pojavi se arhanđel Gavril, što se kaže, mlad delija, a star prosjak, nadodoljen
i s mačem po poslednjoj modi lao da je iz Budima stigao, ali i on beše vidljiv svetu u
porti samo kao senka „prozračnica.“ Kroz otvorene prozore jasno se mogao čuti
razgovor:

BOG
No de, dođi arhangele Gavrile, hoću te poslati do jednoga mesta na Zemlji da
mi verno i pouzdano s potajom odslužiš! Otidi dole k devojki Mariji u Nazaret
galilejski, što je za dunđerina Josifa obručena! Idi k mome besedljivu raju, k
istočnim vratma mojima, zgotovi mi sa slušanjem joj od tebe besedu, moj ulazak u
nju! Navesti i oglasi moga silaska krupu!

ARHANĐEL GAVRIL
Strašna je to stvar i nesvestica me obujima o tome čudnome poslu. Kako je tof
Tko je strašdn hjeruvimom i nedoznan serafimom, što je nebeskim silama angelskim
nemoguće podneti, to on obečava jednoj nesnažnoj devojki snositi! Te sam sobom
veli doći i u njoj se smestiti i to za čudo kroz besedno jednom čuveno slušanje
useliti se u nju! Može li tako smestiti njeno crevo nigde nesmeštenoga?

BOG
A što od mene ne može biti, kaži mi, kojino sam slovom svašta sazdao? Što
izrekoh, to odma i zbi se! Dva tela načiniću joj od jednog.

ARHANĐEL GAVRIL
Ama bezmužnoj devojki roditi, to je svrh telesnoga adeta i zakona, svrh nature!
S toga posla i čuda mi nestaje!

BOG
Ako je koju pakost učinila vatra u Sinaju kupini, to i Mariji če nauditi moj dohod k
njojzi...

Posle ovih reči u oba prozora ugasila se svetlost, a osvetliše se dva druga prozora
parohijskoga doma. U jednome od njih sedela je Aksinija odevena kao Devica Marija
i čitala knjigu. Pošto je svetiljka bila iza njenih leđa, i Devica se ukazivala onima u
porti samo kao senka. Isto je bilo kada se pojavio jeromonah Gavril, videlo se da je
odeven kao arhanđel Gavril, da ima krila i da njegova senka odaje nagizdanoga
gospodičiča koji hita na udvorenje Devici Mariji. Kroz otvorene prozore u portu je
lako dopirala i zvonko odjekivala svaka njihova reč:
ARHANĐEL GAVRIL
Raduj se obradovana Marije, Gospod s toboju! Raduj se obradovana, tamnim
sijanje! Prostrana polato careva! Te dočuj čudan, lep glas: evo češ od danas taki
zatrudniti u sebi i rodičeš sina i imenovačeš ga Isusom. Toliko budi spravna i
gotova k njegovu u tebe dobodu...

DEVICA MARIJA (Odrešito)

Obiđi de ti momče naokolo od mene podaleko! Odovud poskorije da si izmakao!
Od mojih vrata hitro se odbij! Kako če to meni slučiti se kad za muža ne znamf
Čudim se ja tvojim tim rečma gde mi začnuče ukazuješ i rođenje ne po običaju
Ijudskome, svrh nature! Ukazuješ grožđe, a kamo mu čokotf Tražiš posejanu
pšenicu, a kamo daj i seme? Hvališ cveće, ukazi mi od njega koren! Kamo ti jemstvo
da si onaj koji si?

ARHANĐEL GAVRIL
Kao jemstvo donosim ti nebeski prsten zaručnički. (Pruža joj s prozora na prozor
prsten. Po tome se vidi da nisu u istoj sobi)

DEVICA MARIJA
Kakav je to prsten? (Stavlja ga na prst)

ARHANĐEL GAVRIL Kameni prsten koji kada se god u svome kladencu ogledneš
biče ti na ruci uvek drugačiji i novi će dragulj imati. I boje će ti se i svetlosti u
njemu smenjivati. Može se taj prsten preobratiti u plavi kamen statir što Ijubav
navešćuje i u noćima svetli. Može taj prsten biti i dragi kamen virilion, zelen, jer
dugoveki život i zdravlje dohosi. Može taj prsten postati i kamen gagatak što od
zmije brani crvenom bojom svojom, te ispunjenje sreće obećava...

(Pojavljuje se iznenada iza Arhanđela u prozoru starac Josif. Anđeo i Josif se

pogledaju i anđeo se brzo ukloni)

JOSIF (Viče preneražen što je zatekao mladića u svojoj kući)

O, ti nova mlado, što se nisam od tebe nikad nadao te sramote dočekati i
primiti! Čistom devojkom bez uroka te poštenu ostavih kod svoje kuće u domu, pak
što sad vidim u tebi? Mater nepouzdanu, a ne devojku. To ti velim iz moje kuće da
imaš izići! Skoro se topi od mene da te nije tu! Idi si k svome milostniku s kim si se
žarila i palila!
(Isteruje Devicu Mariju, koja istrči iz parohijskog doma i nestane u pomrčini.) 1
 5.

NA MORU GALIJE

T o jutro imalo je na nebu bore, mirisalo je na prezimeli med. Bila je Cvetna

nedelja i jeromonah Gavril se spremao da održi pridiku u crkvi i silazio je sa
zvonika noseći u ustima gorku, pregorku propoved. Bio je rešen da ne čeka napad
župnika Ružičke, nego da Ružičku napadne prvi. Da odmah napadne na one koji drže
mrak ovoga veka. Aksinija ga je srela pod zvonikom i donela vesti iz župnikovoga
dvora. Rekla mu je najpre da je župnik Ružička preduzeo čudne istrage po mestu.
Obećao je i već daje po talir svakome ko u Sent Andreji zasadi drvo. A kod ljudi koji
mu dođu da zasad naplate, raspituje se o nečuvenim stvarima. Traži da kupi za dobre
novce neku bajalicu. On to zove lozinkom iliti basmom, takvu mantru - veli - platiće
dukat.
- I što je najvažnije - dodade Aksinija u pola glasa - pitao me je da li je kod vas,
oče Gavrile, kameni prsten i šta s njime nameravate da uradite!
- Pa šta si rekla?
- Pitala sam ga: kakav prsten?
- Znaš ti dobro kakav prsten - odseče tada Ružička. - Onaj, što ti ga je Gavril dao
na predstavi dok je igrao arhanđela Gavrila, a ti Devicu Mariju! Gde je prsten? Jesi li
mu ga vratila?
- Jesam - slagah - na šta on zapreti da će me kaštigovati ako lažem.
- Laž je greh - dodavao je on svojim pretnjama - ko laže taj i krade. Ko krade taj
od Boga otima...
Tako mi je govorio.
- I šta si ti potom učinila?
- Šta sam mogla? Donela sam vam, oče, prsten natrag.
S tim rečima Aksinija pruži kameni prsten Gavrilu, a on ga veza u svoju monašku
punđu. Potom upita:
- Znaš li zašto ga zanima prsten? Je li tražio da ga kupi?
- Ne.
- Pa šta onda Ružička hoće s prstenom?
- S takvim prstenom se vrača. Popije se malo svete vode, izrekne se neka čarobna
reč i tada prsten pokaže da li ćeš u životu imati sreću, ljubav ili zdravlje, kao što ste
rekli u blagoveštenskoj igri. Prsten tada promeni boju. Ako pozeleni, to znači
zdravlje. Ako dobije plavu boju, to znači ljubav, a ako pocrveni to proriče sreću...
- To sve znamo. Ali, zašto on nije zatražio da kupi prsten?
- To vi i sami znate, oče. On za vradžbine s prstenom hoće da optuži vas.
- Odlično! - uzviknu Gavril hitajući u crkvu. Bio je zadovoljan. I bilo mu je jasno
da je njihov mamac sa prstenom iz blagoveštenske predstave proradio na najbolji
način. Riba je progutala udicu. Sad ju je samo trebalo izvući na suvo. Preduhitriti je,
ne dati da se otme.
On žustrim korakom uđe u prepuni hram Svetoga ikonopisca Luke. Sa amvona
obuhvati pogledom sve koji su se tu tiskali: oficire, šajkaše* koji su u taj dan ostavili
vesla, paore, koji su ostavili marvu i polja, žene u svom delu hrama koje su ostavile
mađupnice i porod nosile u crkvu zalagan makom da ne bi bučao, trgovce i zanatlije
koji su imali plaćena crkvena sedišta sa imenima ispisanim na emajliranim pločicama,
birove i fiškale, a sasvim odvojene, u svome delu crkve, Grke, koji su se nadali da će
besednik progovoriti koju i na njihovom jeziku, što se često dešavalo. Ovoga puta to
nije bio slučaj. Jeromonah Gavril nosio je toga jutra, kao što se kaže, sablju u jeziku:

Braćo moja u Hristu, da vam u ovaj sveti dan još nešto iskažem, što vam
dojako nisam kazivao, a sada hoću, jer duše radi to valja ćuti.
Svi smo mi nalićni nekoj vojski što se na mesečini noću na malu videlu
bije ne poznajući se u smesi... Kao noću kad se sastanu na moru biti se bojne
galije na golemu vetru i talasu. Te stoji huka, buka, praska, jeka, pljusak od
vesala, i talasogruhanja, korab o korab, brod o brod, pušaka pucanje i
topova, vika vojištanska, vika dumendžija, jauk i deranje ranjavaca i
topljenika pljusak od padanja u vodu. Tako i mi jedno od drugoga se
iznuramo mržnjom nizašto grizući se jedovito i sobarajući se dole opakim
među sobom borenjem i parnicama...
Ama kako mi se mni, sad se ono pismo ispunjava davnašnje s kletvom:
kakvi su Ijudi, takvi su ti baš i popovi. Ma i iz Rima pravo ovamo da dolaze.
I ne svi baš tako, nego ti kojino su na glasu, te izboriti i imoviti drže se da
su - najnevaljaliji su, sudije i tanačnici, kmetovi i crkvene glavešine, suproć
zakona hode i ustaju. Znamo ih ovde najviđenije, a oni vradžbine donose,
vodu kupuju i prodaju, prstenjem vraćaju i mrtvim javkama, štono se veli
nevažećim lozinkama trguju. Znamo ih gde sede po kojim crkvama popuju...
I bolje bi im bilo da se vrate odakle su i došli, jerno kako ima ono jedna reč
govorna: svi putovi vode do Rima. Srećan im put!... Ovo je sveštenikom
rećeno, a nije kamenu. Doista, bakali i vinokrčmari, a ne duhovnici!...
A vama da kažem, da ne ostanete u pomrčini - ništa im ne vrede sva ta
mazanja i ćaranja bez čiste vode s Bogorodičinoga kladenca zdravlja, sreće
 i Ijubavi! Jer ona, Bogorodica, izdaje svoje dve sise kano dva grozda. S
obadvim svojim rukami donosi nam čanke slatka jela! I njoj da se
okrenemo...

Beseda jeromonaha Gavrila odjeknula je kao da su se nasred glavnoga trga u Sent

Andreji sudarile i gruhnule jedna o drugu dve galije iz te iste besede. Vest je obigrala
mesto i krenula niz Dunav ka Budimu i Pešti. Po jednima zaglibila se negde u
dunavskom blatu na polovini toga puta, kao što sve
vesti iz manjih mesta završe u blatu putujući ka većim mestima. Po drugima otišla
je nešto dalje, ali svi su znali da u samoj Sent Andreji stvar neće leći bez novoga zla.
I stvarno.
Sledećega jutra Hram svetoga ikonopisca Luke osvanu obesvećen. Kroz oltarski
prozor ubačene su dve ovčije glave i kosti. Hram se morao ponovo osvetiti. Posle
toga, duhovnik Kiprijan pozva u parohijski dom jeromonaha Gavrila na razgovor.
Suprotno onome što je jeromonah očekivao, učitelj mu održa sasvinj kratko slovo:
- Ja ne znam, sine moj, je li nevin ili nije onaj koga si napao s amvona u crkvi i
pred Bogom, ali ću ti samo jedno reći za tvoje dobro: nikad gore od sebe ne diraj i ne
napadaj. S njima nećeš izaći na kraj. Takvi su uvek jači. Napadaj, ako moraš, uvek
samo bolje od sebe. Oni neće umeti s tobom da izađu na kraj, jer ne umeju s gorima od
sebe... Sada ćeš morati da iskusiš je li opat Ružička gori ili bolji od tebe, sine moj i
brate u Hristu.
 6.

GOZBA

T ih dana jeromonah Gavril je u velikoj nedoumici iščekivao koji će sledeći korak

načiniti župnik Ružička. I nije dugo čekao. Kao da je pater osluškivao i znao da
vreme izmiče brže ljudima nego pticama. Aksinija jednoga jutra nađe Gavrila u
crkvi i uruči mu najneobičniji poziv iz župskoga dvora: bio je to raskošni omot sa
pečatom od mirišljavoga voska na kojem su bili inicijali:

r. m. CR

Velečasni monsinjor Karlo Ružička, župnik sentandrejski, pozivao je na obed

jeromonaha Gavrila, postrižnika Hrama Svetoga ikonopisca Luke. U prvi utorak u
četiri časa. U župskome dvoru na Klisi.
Vest je bila neobična iz više razloga. Jeromonah Gavril očekivao je od svog
neprijatelja sve pre
no poziv na ručak. Uz to, bilo je krajnje neprilično i neuobičajeno da jedan
rimokatolički sveštenik privatno poziva na obed jednog od monaha grčke
veroispovesti. Najzad, ma kako bilo teško porediti te stvari, tu je bila i upadljiva
razlika između jednoga mladoga iskušenika i jednog starijeg sveštenog lica koje se u
hijerarhiji svoje crkve nalazi na mnogo višem položaju, a baš takve dve osobe trebalo
je da|se nađu oči u oči i povedu razgovor za stolom. Uz to, kroz glavu jeromonaha
Gavrila prolete i zastrašujuča misao da je to možda najpogodnija prilika da se preteće
predvidanje Aksinijine majke ostvari.
Kao da čuje njegove misli Aksinija primeti da, što se pbeda tiče, ne treba brinuti,
jer će ga ona sama spremati i jemči da se neće tu naći bilo šta što može ugroziti
ljudski život. Tako Gavril odluči da ode na taj ručak, ali pošto se prethodno
posavetuje sa ocem Kiprijanom.
Ovaj napomenu da je sa strane patera Ružičke ovo plemenit potez i ruka pomirenja
posle svega što je Gavril o Ružički rekao na Cvetnu nedelju u hramu sa
propovedaonice. Neprihvatanje bi bilo nehrišćanski potez.
- Uostalom - dodade Kiprijan - mitropolit nam je preporučio opata Ružičku kao
dobroga hrišćanina i valjana čoveka, pa bi ovaj tvoj korak i susret bio priiika da se
nesporazumi izglade...
 Tako jeromonah Gavril urečenoga dana ode u sentandrejski župski dvor na Klisi.

***

Bilo je to na dan Svetoga apostola Simona Zilota. Jedno divno bečko jutro
putujući niz Dunav pretvori se u Sent Andreji u bedan, bolestan dan. Probudivši se
župnik Ružička začuđeno pogleda iz postelje u svoju nepoznatu sentandrejsku sobu.
Našao je najzad sve svoje stvari povađene iz selidbenih kovčega i raspoređene u
novome staništu, ali, časovničara Antona naručenoga iz Beča, još nije bilo. Pater
Ružička je sišao i doručkovao u novoj i jedva mu poznatoj trpezariji pod svetiljkom
sa staklenim šeširom o čijem obodu su kao ukrasi visile srebrne viljuške i kašike.
Vreme mu je sporo prolazilo, a on je sa čuđenjem gledao svoje nokte pune belih mrlja.
Najzad se pojavi i Anton Brak, sa dvojicom pomočnika koji u trpezariju uneše
neki umotan teški predmet. Postaviše stvar na skrinju s trobravljem i na znak Antona
Braka otkriše. Pred očima župnika Ružičke ukaza se veličanstvena tvorevina -
ogroman kavez od vrbovoga pruća i iz njega momci izvadiše teški stoni astronomski
sat - tabernakl. Drvo, bronza, staklo, pozlata, mesing, emajl. S klatnom u vidu Sunca
za dnevne sate, u vidu Meseca za noćne... Na brojčaniku imao je ispisane reči:

ANTON BRACK in Wien, AD 1715.

- Radi na oprugu i zupčaste valjke koji mu daju dve melodije - ponosno reče
majstor Brak - polusati nisu važni, a sate je komponovao neki gospodin iz Salcburga,
pod čijim se inicijalima L. M. može nazreti tamošnji kapelnik Leopold...
- A ono, Dominus vobis cum - Bog bio s vama? - ubrza župnik Ružička obazirući
se na ostale u trpezariji. Na te reči majstor Brak mahnu i ljudi se povukoše iz odaje.
Ostadoše samo njih dvojica -naručilac i časovničar.
- Jesi li mu, Antone, Dominusvobiscum, ugradio onaj uređaj o kojem smo pričali?
- Jesam, oče, ugradio sam. Sat u satu. Odbrojava sekunde...
Pred tim satom jeromonah Gavril toga popodneva zateče opata Ružičku. Bio je
pod ogromnom vlasuljom ukovrčane tuđe kose, rumenih usana, ruku punih prstenja
kojom će koji trenutak kasnije blagosloviti trpezu. Levo oko bilo mu je vidno brže od
desnog. Držeći samoga sebe u zagrljaju on ponosno povede svoga gosta oko prostrane
trpezarije do jednog visokog prozora i otvori ga. Prozor je bio pun knjiga koje su
stajale na ugrađenim policama. Između knjiga videla se Sent Andreja s puno tornjeva i
ptica u vazduhu. Župnik dohvati jednu lepo u kožu guštera uvezanu knjigu i pokaza je
gostu.
- Možda znate njenoga pisca.
Jeromonah Gavril rasklopi knjigu i pročita
 naslov:

ILLYRICUM VETUSETNOVUM

- To je delo učenoga Jana Tomke Saskog - napomenu pater Ružička - njega ste
možda imali prilike da sretnete tokom vašega svešteničkoga posluha u Đuru. Ja sam ga
tamo upoznao dok je bio rektor evangelističkog liceja. Veoma me zanima jedan - deo
ove njegove studije koja govori o istoriji vašega kraja. Znam da ste izvanredan
kaligraf, znam takođe, da vam povremeno ovde i u Budimu naručuju da im prepišete
neke knjige. Da li bih smeo i ja da vas zamolim, Dominusvobiscum, da mi obeleženo
poglavlje iz ovoga dela prepišete? Može i brzopisom.
S tim rečima opat Ružička obuhvati šakama Gavrilove ruke koje su držale
rasklopljenu knjigu i tako u četiri ruke sklopi je i otvori još jednom na drugome mestu
gde između listova blesnu zlatnik.
- To bi bilo za vaš trud - zaključi ovaj razgovor Ružička i pre no što počeše s
obedom, on predade svome gostu knjigu Jana Tomke Saskog uvijenu u lepu prugastu
maramu.
Pošto sedoše domaćin upita gosta da li hoče da ga ponudi ,,tamnjanikom“ iz
Budima, „bermetom“ sa Fruške gore ili mađarskim „tokajem“.
Opazivši oklevanje na monahovom licu, župnik se nasmeja i nasu dve čaše
„tamnjanike", ponudi gostu da izabere i uze onu drugu čašu. Pošto je otpio, opat
Ružička uzdahnu:
- Ne bojte se, Dominusvobiscum, uprkos onome što svi kažu, ja nisam došao u
Sent Andreju s namerom da vam radim o glavi, dragi gospodine i brate u Hristu. Ima,
doduše, parohijana mojih koji bi vas zbog onih reči s amvona rado videli u reci, ako
bih ja zažmurio na jedno oko, a Bog na oba. Ali, ja i da hoću, Bog, znamo, neće, pa od
toga posla nema ništa. Dakle, nemate razloga za strah. Druga je stvar i ja to otvoreno
ispovedam pred vama, ali samo pred vama, da hoću da se okoristim vašom smrću,
bilo kada da se ona desi i ma kakav uzrok joj bio. Ja se s time - nota bene - nikud ne
žurim i kao što rekoh, nemam nameru da stvari nameštam i ubrzavam. Možda će,
uostalom, Bog hteti da odem sa ovoga sveta pre vas, Dominusvobiscum! Ko to zna?
Pa ćete se mojom smrću vi okoristiti... Sve je u Božijoj ruci. Ali vidim, da bi možda
bolje bilo da ovaj razgovor dalje vodimo umesto na nemačkom, na grčkom, koji je
vama udobniji.
I dva sveštenika zavezoše se u priču na grčkom koji je opat Ružička tečno slagao u
kamare pune smisla i lepe dikcije. Njihova priča delila se nekako sama od sebe na
male zasebne celine kao što su zalogaje ribe spravljene na pari mleka uzimali komad
po komad.
 I. Staja za jagnje božije

- Hteo bih nešto da vas pitam - započe pater Ružička - kako vas lično, kao
predstavnika istočnog crkvenog obreda, ali takođe i kao mislećeg čoveka, čiji um iz
vaših beseda nesumnjivo provejava. Kako smatrate da je stvoren čovek? Pitajući vas
tako ne mislim na ono što znamo iz Biblije i svetih otaca. Tamo piše da ga je stvorio
Bog, znamo čak i koga dana ga je stvorio, ali moje pitanje je kako?
Jeromonah Gavril reši da svoje strahove i čuđenja ostavi za kasnije, a sada
pokaza na tabernakl iz Beča i upita smešeći se:
- Šta odbrojava ovaj mali sat u velikome satu? Stalno se iz njega čuje tik-tak...
- Sekunde, Dominusvobiscum!
- Da, sekunde. Ali, da vas upitam, znate li šta je to njegovo tik-tak? šta su te
sekunde?
- Odmah ću vam reći. Tik je prošlost, tak je budućnost. I sada dolazi ključno
pitanje: šta je između> Odgovor je nesumnjiv - između je naša sadašnjica, dakle, naš
život. Da li se možemo složiti da su to nanizani sadašnji trenuci našega života koji
nam svakoga trena izmiču između prošlosti i budućnosti? Po svetome Jovanu
Damaskinu, oni su nesamerljivi, kao što su nesamerljivi tačka, ili broj jedan.
- Da, tako nekako bi se moglo reći - primeti zamišljeno otac Ružička.
- E, vidite, prema onome kako ja mislim, Gospod Bog i Duh sveti su mogli sazdati
čoveka zato što su mu obezbedili uslov za život. Kao mi neku staju za jagnjad. Taj
uslov, ta staja za jagnjad božiju, to je sadašnji trenutak. Onaj između prošlosti i
budućnosti. Između tik i tak. Dat nam je Duhom svetim. Isus nam kaže: „Ako se ko ne
rodi vodom i Duhom svetim ne može ući u carstvo Božije.“
Na tome mestu jeromonah Gavril umoči prst u vino i nacrta na drvenome stolu
Duha svetog u vidu goluba i krst. Uz taj krst dopisivao je ne prekidajući svoj govor
sve što ide uz njegove reči:
- Ako pretpostavimo - pričao je monah nagnut nad stolom i svojim crtežom - da
večnost dolazi s neba i da je data od Boga i Duha svetoga, a vreme od đavola i da se
kreće sleva udesno, večnost i vreme se mogu prescći. Ako se to desi i tamo gde i kada
se desi, na tome mestu zlatnoga preseka večnosti i vremena je sadašnji trenutak našeg
života. Toga života nema ni u prethodnom ni u sledećem trenutku. Život čoveka i svega
živog postoji samo u tom jednom jedinom sadašnjem časku. Između tik i tak vašega
bečkog sata.
 Taj zlatni presek večnosti i vremena nama je darovan velikom milošću
Svedržitelja i Svetoga Duha Njegovog, jer treba imati na umu da mora postojati u
svemiru i neko vreme koje večnost ne preseca, pa je izostao sadašnji trenutak u kojem
jedino opstaje život. Izostao zlatni presek. Mora se, dakle, pretpostaviti da u svemiru
postoji i neko drugačije vreme od našeg vremerta blagoslovenog večnošću, vreme
jalovo i lišeno milosti Božije u kojem nema Svetoga duha, pa ni života nema i ne može
biti.
- Vi dakle, Dominusvobiscum, smatrate, u stvari verujete, da u svemiru postoji
mnogo sadašnjica?
- Da. Hristos kaže: „mnogo je stanova u kući Oca moga“. Hristos se preko tih
„stanova“, preko tih sadašnjica, kao preko kamenja u vodi vazneo na nebo.

II. Hrana za jagnje božije

- To bi dakle, po vama, Dominusvobiscum, bila staja u koju je smešten čovek,

agnec Dei. Ali, može li se samo od staje, hoću reći može li se samo od sadašnjice
živeti? Jagnje valja nahraniti. Isus nam u rečima koje upravo navedoste, pominje i
vodu. Vodu krštenja koja znači ulazak u carstvo Božije. Ulazak u večni život. Kako o
tome mislite?
- To se lepo može naslutiti iz nekih parabola o Bogorodici, oče Ružička - govorio
je monah zagledan u prozor pun knjiga od kojeg se osećao knjigovezački lepak i
zadisao miris raznobojnih mastila, koje je monah razlikovao njuhom te nije morao da
otvori rukopis ili štampani primerak da bi saznao kakvim bojama je ukrašen...
- Postoji jedna lepa legenda o zvezdama - nastavljao je monah - onome ko ju
pažljivo sluša ona govori o zlatnome preseku van našeg dometa opažanja, o tim
drugim sadašnjicama u svemiru i o kapima tečnosti koja tamo na dalekim putovanjima
obezbeđuje opstanak. S vašim dopuštenjem prepričaću Vam tu legendu:

Kad na nebu među zvezdama ima jedno sabranje malih zvezdica štono se
zovu kaplje, iliti suze od Bogorodičinoga oka - put suza na nebu to se
nariče. Tim suznim gore putem kroz kapanje od Bogorodičinih suza mnoga
dečica pomrla tušteno k nebu vrve tamo odlazeči mirno od vazdušnih onih
crnih knezova...

Te suze iz oka Bogorodice jesu putokaz milionima umrle dece, to jest milionima
duša koje se kreću kroz svemir od zlatnoga preseka do zlatnoga preseka, od jednoga
,,sad“ do sledećega „sad“... A svako to „sad“ je - kaže legenda, ako je dobro
oslušnemo, kap hranljive tečnosti. Jer, gde ima hranljive tečnosti ima i života. Setimo
se: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom svetim ne može ući u carstvo Božije."
- Da - primeti na tome mestu otac Ružička - molitva anđelu vode, Sahielu, glasi:
„Anđele vode, stupi u moju krv i daj vodu života mome telu.“
- Upravo tako, voda života jeste voda sa Bogorodičinoga kladenca, koji i jeste
izvor zdravlja, ljubavi i sreće. Vasiona je posejana kapima „sadašnjica“ i kapima
vode. Posejana stajama i hranom za Božija stvorenja. Svako „sada“ je vremenska
definicija tečnosti! Gde god je kanula kap Bogorodičinih suza, dakle kap hranljive
tečnosti i ostvario se zlatni presek, nastaje život.
- A kako vi mislite, Dominusvobiscum, kuda i zašto lete te duše?
- Sveti otac Grigorije iz Nise veli: „Postoji u prirodi nužnost da se besmrtna duša
izleči i očisti i, ako to nije učinila u zemaljskome životu, izlečenje će se obaviti u
budućem i potonjim životima."

III. Telo

- Vidim, Dominusvobiscum, kako vi gledate na tu stvar. A kako gledate na naše

telo koje je stvoreno da živi samo u sadašnjem trenutku?
- Hazari, kojih još ima ovde, u Panonskoj niziji, pominju neko voće Ku. Ono više
ne postoji. Dakle, od bića, pretvoreno je u nebiće, u reč. Hazari veruju da je ta reč
jedino što je šejtan ostavio da preživi od njihovog jezika. Jedino tu reč je šejtan kao
zametak ostavio u sećanju jedne hazarske princeze. To znači da je On ostavio
mogućnost da se od nebića opet može stvoriti biće. To je put koji vodi, kao što Biblija
kaže, ovaploćenju preko Reči. Biblija kaže rec postade meso, a Hazari kažu: meso
postade rec od koje se može opet roditi meso. Hazarska legenda kao da poručuje da je
i nečastivi podložan i pokoran mogućnosti da se od nečega što je umrlo sačuva
zametak, to jest reč, koja će obnoviti život. Nečastivi, dakle, zna da ne može ili ne sme
da potpuno ukine život. On zna da reč može dobiti novo telo.
- Baš tako, baš tako Dominusvobiscum! I on se plaši Stvoritelja! Hteo bih u vezi s
time da vam nešto pokažem.
I opat Ružička zazvoni vukući za jedan pozlaćeni gajtan što je visio kraj stola.
Pojavi se ogroman lakej u plavoj odori opervaženoj srebrom, pod vlasuljom punom
biistavog praha. O bedru nosio je kratku sablju. Domaćin mu pokaza svećnjak, koji
ovaj uze i ponese. Ružička tada povede svoga gosta do jednih malih vrata u zidu, pa
niza kamene stepenice u podrum. Napred je išao lakej sa svećama, za njime Gavril, a
na kraju dahćući pater Ružička. Kada se spustiše na kameni pločnik podruma pred
njima se ukaza ogroman bunar sa lepom pletenicom od kovanoga gvožđa i čekrkom.
Teški poklopac bunara bio je spušten, a po mramornoj ivici bilo je poređano nekoliko
kamenica. Opat Ružička dade mig lakeju i ovaj podiže poklopac koji ciknu kao da ga
je to zabolelo. Škripa preseče prostoriju i ponovi se negde iza nekih nevidljivih
svodova...
Jeromonaha Gavrila taj zvuk prenu i ozledi. Odjednom on postade svestan
opasnosti u kojoj se nalazi i uzdrhta. Bio je prepušten na milost i nemilost čoveku
kojeg je napao i uvredio sa predikaonice misleći da se brani i za kojega mu je
prorečeno da će ga ubiti. I na milost i nemilost njegovoga naoružanoga sluge. Tada na
monahov užas Ružička opet dade znak lakeju i ovaj dograbi jedan od kamenova sa
ivice bunara. Gavril ustuknu prestravljen, ali lakej umesto da nasrne na gosta, kako je
ovaj zastrepeo, baci kamen u bunar. Nije se znalo da li lakej nije izabrao podesan
trenutak da nasrne na gosta, ili je nešto drugo bilo planirano. U svakome slučaju opat
stavi prst na usta i prošaputa:
- Pssst! Slušajte!
Kamen je dugo padao i najzad se začu pljusak, na šta opat pljesnu rukama kao u
nekoj radosti i kaza svome gostu:
- Dunav! Kamen je sada pao u Dunav koji teče ispod Sent Andreje. Da je kamen
padao tri dana, znate na koga bi pao!
Posle ovih zagonetnih reči spustiše se još dublje nekim drvenim trulim
stepenicama i kročiše u vlažni pesak. Tu lakej prinese sveće lučnome svodu gde im se
ukaza jedna stara kamena ploča upotrebljena kao građa prilikom podizanja zdanja u
kojem su se našli.
- Ovo je nadgrobna ploča nekoga Grka - reče Ružička uzimajući svećnjak od sluge
i obasjavajući prizor uklesan u kamen - čovek je živeo par vekova pre Hrista. Evo,
ovde možete pročitati i kako se zvao.
Jeromonah Gavril poče da sriče i dobi zaista pokojnikovo ime Demokleides:

AEMOKAEIΔEZ
 Na ploči se pri lelujavoj svetlosti sveća lepo video prizor izvajan u mramoru: tu
su bili prikazani kameni grob i o njegovu ivicu oslonjena duša koja u vidu lepe
devojke plače nad telom pokojnika bez duše koje počiva u grobu. Bilo je jasno šta je
domaćin hteo da pokaže svome gostu: pokojnikova duša na ploči je imala telo, i to
lepo, vitko, žensko i mlado telo.
Pošto osmotriše ploču pater Ružička opet dade znak lakeju. Ovaj preuze svećnjak,
položi ga na neki banak i iz jednoga udubljenja u zidu dohvati dve tu pripremljene
čaše i pruži ih gostu i domaćinu. Zatim iz istoga udubijenja dograbi bocu „tokajca“ i
nali im. Pošto ispiše pokaza se da je „tokajac“ obojio čaše u ljubičasto.

IV. Drugo telo

- Šta biste rekli na ovu priču o drugome, novome telu našega Demokleidesa? -
upita župnik Ružička vodeći svoga gosta uz stepenice natrag u trpezariju župskoga
dvora na sentandrejskoj Klisi.
Kada se obojica smestiše na svoja mesta, mlađi od njih dvojice najzad odahnu i
promrmlja nekoliko reči:
- Svakako da ćemo se složiti da „duhovno telo“ postoji. To su reči svetoga Pavla.
Ali još Hristos je posle ustajanja iz groba imao dva tela. Možda to možemo nazvati
„dve prirode". Ne znamo. Jedno telo je pokazivao svojim sledbenicima da bi ga mogli
poznati, jer Njegovo drugo telo oni nisu mogli da prepoznaju. Dakle, Hristos im se
ponekad javljao u svom drugom telu, koje ljudske oči ne mogu prepoznati.
- Pa kakvo je bilo to njegovo drugo telo?
- Bilo je kao što se vidi iz odeljka o putu u Emaus, potpuno nalik na ljudsko telo,
ali nije nalikovalo na Hristovo prvo, ovozemaljsko telo, pa su učenici mislili da je to
jedan od putnika koji im se u predvečerje priključio na putu. Hristos kad hoće da ih
uveri da je to on, pokazuje im ruke, noge i rebra svojeg prvog tela (probodene od
vešanja na krst). U Jevanđelju po Jovanu Isus se kraj svoga groba obraća Mariji
Magdalinoj, „ali ona ne znadijaše da to beše Isus“. Sudeći po ovOme Jevanđelju,
Marija Magdalina je pomislila za Isusa da je „vrtlar“, dakle, njegovo drugo telo i
ovde beše kao u ljudi. Tek kada ju je Isus oslovio po imenu, ona ga poznade. Dakle,
kada joj se obratio onako kako ju je zvao u svome prvom telu. Na Tiverijskome moru
Isus se javio učenicima u svome drugom telu „i učenici ne poznaše da je to Isus“. Tek
kada On upita „Deco, imate li što za jelo?“ i kada načini čudo te naloviše silnu ribu,
Jovan reče Petru: „To je Gospod!“ Dakle, prepoznaše ga po delima i po glasu, a ne po
obličju tela i lica. I niko se ne usudi da ga upita „Ko si ti?“
- Možemo zaključiti da je Spasitelj uspevao naizmenično da pokaže jedno ili
drugo svoje telo -primeti pater Ružička i doli malo vina obojici - otuda bi bile one
Njegove reči upućene apostolu Tomi: „Pošto me vidje, vjerovao si, blago onima koji
ne vidješe i vjerovaše." One se odnose na drugo i prvo telo Gospoda našeg Isusa
Hrista. To jeste tako rečeno u Jevanđelju. Ali, kažite mi zašto vaša legenda govori o
dušama pomrlih koje putuju kroz svemir, kao o dečijim dušama?
- Znate, oče - objasni monah - postoje svedočanstva da su i druge osobe osim
Isusa imale drugo telo, telo duše. I baš tu leži odgovor na vaše pitanje. Po našim
manastirima mogu se naći prikazi toga „duhovnog tela“. Ponekad na freskama u Srbiji
i Grčkoj se vidi Hristos kako na sceni uspenja Bogorodice nosi u naručju dušu svoje
Matere u vidvf deteta uvijenog u plašt ili zavoje, dok Bogorodičino zemaljsko telo
počiva upokojeno na odru. I tu se, dakle, duša posle smrti javlja u.obliku ponovnog
otelotvorenja. I to u vidu detinjeg tela. To je, kako ja mislim, neko drugo ,,sad“ našega
života.
- Kako to mislite, Dominusvobiscum?
- Setimo se šta rekosmo danas o staji za jagnje Božije, o zlatnome preseku na
ukrštaju večnosti i vremena, setimo se da čovek ima i ono drugo svoje „sad“ negde u
svemiru, pa ga je i Hristos imao. U takvome drugome „sad“ Hristos se ponekad
javljao posle uskrsnuća. Ali, to „sad“ u Hristovom slučaju bilo je spojeno sa
njegovim ovozemaljskim „sad“, što s nama nije slučaj. Čovek još uvek ne može kao
Hristos da vaskrsne i u svom ovozemaljskom telu, njegova duša odnosi na onu stranu
groba neko drugo njegovo i njeno telo, jer čovek još nije ovladao misijom Hrista i
uistodobio svoje zemaljsko telo sa svojim duhovnim telom u istom vremenskom
trenutku, u istoj sadašnjici kao Hristos. Ali, Hristos svojim primerom nas uči:
pogledajte, možete to i vi ako idete mojim putem, možete imati oba tela u istome
trenutku! Dakle, to ne znači ići samo putem Hristovog duha, nego i putem Hristovog
tela...
Kada je monah zastao u svom izlaganju, unesoše im kolače spravljene od brašna
samlevenog pasulja. I neko crno vino. Opat nad jednom zdelicom opra tim vinom ruke,
uze jedan kolač i stavi ga u usta, a potom posluži i gosta.
- Da li to znači da vi smatrate, Dominusvobiscum, da je duhovno telo ono
razvijeno, pročiščeno, idealno telo koje bi moglo postati svako ovozemaljsko telo
kada bi se dovoljno dobro usmerilo još za života na putu usavršavanja? Na putu
pročišćenja, na putu ka nekom drugom „zlatnom preseku", kako vi to nazvaste u ovom
razgovoru, ka nekom drugom „sad“, koje nije u našoj vremenskoj dimenziji? Ovako
naše nerazvijeno ovozemaljsko telo ostaje posle smrti samo kao fosil na dnu tela duše.
Ovozemaljsko telo je umirući prestalo da oseća svoju povezanost sa kosmičkim
životom, zato je prekinulo vezu sa „duhovnim telom“, koje tu povezanost i dalje oseća
i čuva. Ali, zar mi nismo, Dominusvobiscum, deo izlivanja kosmičkog života uprkos
svim tim nedostacima? Čovek je mali kosmos, kaže se. Ako vas dobro razumem, vi
smatrate da zdravlje (razum) sreća (intelekt) i ljubav (žudnje) ipak ostaju u duši jer
ona nosi sliku fizičkog tela sa sobom i ta slika je to novo, preoblikovano duhovno
telo. Drugo telo. Možemo reći sledeće: ako je čovek, dakle, mikrokosmos, ogledalo
svemira, makrokosmosa, onda se i u svemiru ogleda čovekov lik, i on utiče na
kosmos. Kao i kosmos na njega. Svaki čovek menja svemir onoliko koliko svemir
menja njega... Ili, ja možda, preterujem u svojoj revnosti?
Izgovorivši ovo Ružička kao da klonu. Zatim uze gutljaj vina koji mu se pope pod
obrazima sve do ušiju...

V. Slatkiši dolaze na kraju

- Ja sam vas, dragi gospodine - primeti župnik pošto se poseta približila kraju -
umorio svojom pričom i pitanjima. Priznajem da imam taj greh. Govorljiv sam usque
ad vicium... No, nisam vas ja danas pozvao, brate u Hristu, samo razgovora radi. Ima
još nešto. Ja sam odavno čuo sve najlepše o vašoj nadahnutoj umetnosti beseđenja.
Vaše oracije, Dominusvobiscum, vaše rečite propovedi, široko su raznele glas o vama
svuda gde sam ovde, kroz Panoniju kročio. I ja, poput ostalih oko mene, vašu reč sa
amvona volim i osluškujem u najvećoj pažnji. Oni koji su imali sreću da vas čuju
kazivali su mi da ste u onoj svojoj besedi na Cvetnu nedelju pominjali Bogorodičin
izvor. Kako je to značajno i nadahnuto bilo! I baš tim povodom, zapravo i tim
povodom, ja sam hteo da obed završimo jednim malim kao pričešćem. Vi ste opazili
da je ručak bio postan. Kako nama dvojici Bogu posvećenih osoba i pristoji. To nije
danas upriličeno samo radi praznika Svetoga apostola Simona Zilota, nego postoji i
jedan viši razlog. Rekao bih, prevashodni razlog. Ja sam služeći Bogu putovao i širio
njegovu Reč u mnoga mesta, pa su me Božija Promisao i put naneli u jedno selo na
obali mora, gde je ranije bio veliki grčki grad i gde se sada nalaze izvori nekada
pripisivani paganskoj boginji Kibeli, pa grčkoj mnogobožačkoj Artemidi, jer su tu bili
hramovi ovih ženskih idola. Međutim, ta voda, kako svi znaju, sva njena tri izvora,
jeste čarobni kladenac Naše Gospe, Blažene Device Marije, koji ste pomenuli u
besedi. Pošto taj kladenac Blažene Deve Marije ima tri vrela, on nas kao što znate,
daruje s jednoga vrela zdravljem, s drugoga Ijubavlju, s trećega srećom. Niko ne zna
koje vrelo koju od blagodeti nosi, ali ja sam uzeo s jednog od tri, pa vam predlažem
da podelimo tu svetu vodu i popijemo je zahvaljujući svetoj Devici na darovima koje
nam nudi, baš kao što ste i vi onomad u crkvi sa amvona tražili...
Tada na zaprepašćenje svoga gosta, pater Ružička pređe s grčkog na srpski jezik,
koji mu je sporo i kruto, ali tačno kapao s usana:

Duša je moja kao zemlja bezvodna... nego tek jednim ovim suzama gasim
svoju žeđu... Ja tebe prosim da dođeš na moj izvor... a ti mene, kako neznana,
iz daleka umorna putnika iz tvoga studenca napoj...
 Na te reči, koje gost odmah poznade, jer su bile iz neke njegove besede upamćene,
opat Ružička izvadi iz dolapa glinenu bočicu, prekrsti se pa iz nje nali malo vode sebi
u čašu, a zatim i svome posetitelju. Popiše i prekrstiše se ne proslovivši jedno vreme
ni reč. Kao da pozdravlja ovaj čin, tabernakl iz.Beča odzvoni puni čas podsećajući
koliko je vremena proteklo otkako su se sreli. Pre no što gost ksete, domaćin otpusti
posiugu i oni nasamo privedoše svoj razgovor kraju.
Na rastanku župnik Ružička zaćuta za trenutak, zatim mu se iz usta prosu neki
naročit osmeh kao supa iz zdele i on upita svoga gosta šapatom:
- Da li će jednom zauvek biti kasno da steknemo dokaze da selidba o kojoj
pričasmo, prelazak iz jednog „sada“ u drugo „sada“ postoji? Pitam se da li ćemo moći
da steknemo dokaze da danas imamo i da u dalekoj budućnosti možemo i na zemlji
imati to drugo, novo telo u drugome „sad“, pod dtugim zlatnim presekom, koje nam je
Hristos pokazao i obećao svojim uskrsnućem? O toj drugoj sadašnjici čoveka, još
ćemo morati da popričamo. Dr li ćemo odmaći u podražavanju Hrista?
- Da li ste, oče Ružička, vi ikada smislili kako bi se dobili takvi dokazi o
postojanju drugoga tela, o telu duše? - upita na to monah Gavril - ima li načina da se o
tome osvedočimo još u ovome životu? Možemo li iz ovoga tela stupiti u dodir s onim
drugim svojim telom?
Ta pitanja jeromonaha Gavrila lebdela su trenutak u tišini, a zatim se župnik
odazva:
- Možda je lek, što kažu stari, in aquam, in verbis et in lapidibus} U vodi, reči i
kamenu?... Gospinu suzu smo već popili. Ako slučajno nađete živi prsten, i ako ga
nekome umirućem na ruku stavite, makar i meni, to će Bog zapovediti, živi prsten će
pokazati ima li čovek drugo telo ili nema.
- A onu reč?
- Kakvu reč? Kibelin osmeh? - dodade župnik Ružička ispraćajući gosta.
- Ne znam kako se zovu. Čarobne reči! - promrmlja monah kao za sebe.
- Mille dugento con sessanta sei? - upita župnik.
- Stanite, stanite! Ja odnekud znam to. Mille dugento con sessanta sei? Otkuda
znate te reči?
- Mnogo je važnije, verujte mi, što vi znate te reči! A što se mene tiče, setite se
kako paori kažu: kad god ustaneš noću da namiriš konje, namiri i ženu... Mi smo sada,
Dominusvobiscum, očevi istoga deteta...
 7.

BEPA I PREBEDA

G odine 1717. čim se flotile srpskih šajkaša otisnuše s gornjega Dunava pod
Beograd, u Sent Andreji opusteše srpske crkve i ostadoše na tankoj pastvi od
samo nekoliko Grka što se u nemirna vremena ne usudiše na trgovačke puteve.
Dunav je bio visok i flekav. Manje reke nisu mogle da se uliju i stajale su na ušćima
kao zapanjene. Jeromonah Gavril sedeo je u svome zvoniku i šaputao: mir svima
glaseći govorim, a sam ga u sebi nejmam... Njegovoga duhovnika Kiprijana nije više
bilo među živima i sada mu je starešina bio duhovnik Kiril, čovek koji je inoka
Gavrila po nalogu iz mitropolije rešio da premesti u Komoran. Tako su počela
beskrajna lutanja jeromonaha Gavrila.
U Ostrogonu u jednoj krčmi u čašu rakije mu ubaciše odgrizene nokte i prebaciše
da je takvima ko on, to jest, njegovim saplemenicima, zabranjeno da kupuju
nepokretna imanja i da prodaju vino.
U Komoranu, Gavril se nije ni uselio kako valja, a pop Rafajlo ga je zamenio.
Monah je bio lepo isplaćen, ali su mu, kako je pisao budimskome vladici - „prtišta na
sokak isfrljili". Pop Rafajlo je za njim rekao:
- On ne ume da priđe čoveku! Sve prilazi spreda. A čoveku se prilazi odostrag,
inače ništa od posla!
Godine 1732. na parohiji u Đuru, Gavril prevede svoje prezime Stefanović sa
grčkog, i poče se potpisivati Venclović. Tu njemu i njegovim jednoplemenicima bi
zabranjeno da u austrijskoj carevini prave testamente. Naredne 1733, u Komoranu, on
poče pisati svoju knjigu „RazglagolnikK, ali je nedovršenu 1734. prenese opet u Đur,
gde se našao posle smrti tamošnjega sveštenika Pahomija. Pre no na konak pao je na
groblje, na sahranu oca Pahomija, gde se užasnuo od veselosti parohijana, koji su tu
na sahrani njegovog prethodnika „pravu svadbu provodili, i tek samo što hegeda nije
bilo“. Tako se malo pomalo utvrđivao njegov status „putujućega propovednika". On je
1734. godine počeo voditi protokole krštenih i umrlih komoranske crkve. Sv.
Vavedenja i oni su istom rukom vođeni sve do 1746. godine, ali 1735. on je stizao da
se nađe i u Đuru, gde piše svoju knjigu „Presađenica“, dopisuje se sa budimskim
vladikom Vasilijem Dimitrijevićem i piše se da je „kapelan đurski". Prema dekretu
austrijskih vlasti, zabraniše mu tada da kao pravoslavni sveštenik prati mrtve na
groblje i da ih tamo opojava.
 Ponekad, tu, u Đuru, prolazio je žamišljeno kraj jedne šarene zgrade koja je po
suncu ličila na kolač od voća, a po noči na bečku tortu. Zagledao je u njene prozore i
vrata, uočio je srp za čišćenje obuće kraj ulaznoga stepenika i srebrnu dršku za zvonce
na kapiji. U toj kući stanovao je Jan Tomka Saski, iz čije knjige Illyricum vetus et
novum je nekada prepisao jedno poglavlje za patera Ružičku u Sent Andreji.
Pomišljao je ponekad da zazvoni na tim vratima, ali tada bi mu pogled pao na
prašnjavu monašku rizu iz koje je vikala sirotinja. Nije imao para ni za krst o vratu.
Znao je da ga ne bi pustili dalje od onoga srpa kraj stepenika.
Kada izbi novi austroturski rat 1737. monah Gavril pobeže u Sent Andreju i tamo
je prvi put video dete. Dovela mu je Aksinija da ga vidi. Bilo je bledo, crnooko i
udarilo ga je nogom u cevanicu. Bilo je kršteno najpre u srpskoj, pa u rimokatoličkoj
crkvi i l'epo odeveno. O njemu se starao pater Ružička, kod koga je na Klisi Aksinija
i dalje radila. Čulo se toga jutra da je Beograd evakuisan i vraćen Turcima, u Beču je
umro austrijski car Karlo IV ne ostavivši roda muška i Gavril je u svojim besedama
sada pominjao ime nove vladarke Marije Terezije. Po Sent Andreji i po putevima oko
njih je bilo mnogo izbegloga sveta, koji se sa austrijskom vojskom povukao pred
Turcima, a među ostalima tu se našao i patrijarh srpski Arsenije IV Jovanović
Šakabenta.
Bledog i umornog Gavril ga je slušao kako činodejstvuje na večernji u sabornom
hramu u Sent Andreji. Sav u crvenom s crnim pervazima, s krstom na prsima o
purpurnoj traci, nosio je Patrijarh pod licem bradu nalik na srp. Dok je stajao u crkvi i
otpojavao Gavril je u mislima ponavljao patrijarhove stihove koji su se obistinili:

Razvrzi Beli grade vrata svoja

i poješće vepar čeda tvoja.

Uskoro se monah i sam našao pred nekim rastvorenim kapijama.

Njegov duhovnik, pa za njim i vladika budimski, počeše ga ponovo nagovarati da
se mane parohijskoga života i propovedanja po crkvama i da se skloni gdegod u
manastir. Možda pred zlim vremenima. On se tada zaputi u Komoran i kada ga te
1739. godine neki mladi đakon ugleda tamo na ulici, zaprepasti se ne verujući
sopstvenim očima, zašilji pero i zalepi u komoranski letopis rečenicu koja će obojicu
nadživeti: „Dođe jeromonah Gavril Stefanović, slavni propovednik iz Sent Andreje...“
Kraj sela Pomaz, gde svatovi zastaju pred svakom kućom da iz nje popiju po čašu
vina, nalazi se izvor koji narod zove Sulejmanovac... Umesto da ode u manastir,
Gavril je tu proveo nekoliko noći u pudarskim kolibama. Odmarao se pogleda uprtog
u beskraj svemira, puštao da mu leptir sleti na otvoreni dlan i mislio:
- Gledamo u zvezdano nebo kao što gluvi sluša muziku...
Jedno jutro se prenuo iza sna jer je osetio da neko stoji kraj njegovoga uzglavlja,
ali sa spoljne
strane kolibe. Izašao je i ugledao momčića cijpib očiju, rastom v šega no što je
sam bio, imao jettaj pege po rukama i licu. Kad ga Gavril ugleda, rriladić prošapta
nekako sikćući:
- Pater Ruž čka te pozdravio. Pita te šta tft Vaskrsnuće i šta su „crni knezovi"? Kad
možeš napiši mu pismo... A moja mati Aksinija me poskl: da nam daš nešto da se
prehranimo... Ona ide poc neku kukutu na obali Dunava, sedi pod njom i plače...
Toliko da znaš ko sam. A ti, ako ne daš milom, uzeću siloin...
Zapanjen i jedva prepoznajući momka, Gavril se onako b'inovan od sna maši
svoje monaške punde, razveza je, izvadi onaj dukat što mu je pre toliko godina c ao
Ružička za prepisivanje poglavlja iz knjige Jana Tomke Saskog i pruži mladiću s
rečima:
- Kad i ako se zaimate, vratite. To mi je sve što imam. Sada sam s praznom rukom.
Momak je udario Gavrila nogom u cevanicu, zgrabio dukat i otrčao niz put.
Toga dana Gavrilov život se skoturao kao zmija oko štapa. Počeo je sređivati
svoje brige i poslove kao da su poslednji. Odlučio je da ne ide u manastir i vratip se u
svoj toranj u Sent Andreji. Smerao je da još jednom promeni svoj život iz korena.
Sent Andreja ga je zaprepastila. Njegov vladika, arhijerej bujdiiiiski,
stolnobeogradski, sigetski i mohački, Vasilije Dimitrijević, nije krao Bogu dane.
Podizao je u Sent Andreji crkvu za crkvom. Opovačku crkvu Svetoga Nikole kojul
jelpamtio kao drveni hram, Gavril sada nije prepoznao. Podizala se od kamena sa
novim zvonikom .
 U Preobražensku crkvu Gavril je ušao diveći se ikonostasu i naročito ga privuče
ikona Vaskrsenja, koju je naslikao neki Ukrajinac. Zvona novih crkava ga izmamiše
napolje. Nije više poznavao ovaj grad. Nije shvatao šta se dogodilo. Na jednoj od
novih trgovačkih kuća on ugleda znak na zidu:
 Znao je šta taj krst poručuje: kotva je značila nadu i plovidbu Dunavom, dvostruki
krst hrišćanstvo istočnog obreda, a četvorka utvrđenu trgovačku dobit od poštenih 4
posto... Ali, kuća pod tim trgovačkim krstom bila je prelepa i po novome ukusu
sazdana. Tada mu sinu. To su sve postigli onih 4% trgovačke dobiti. Njegovi negdašnji
parohijani su se obogatili trgujuči na granici dve zavađene carevine, Austrije i Turske,
na granici tri religije sa dva kontinenta. Prateći zvonjavu on ode u Zbeg i tamo zateče
novu novcatu crkvu Svetoga Duha. Sve se oko njega menjalo nabolje...
Hodao je noseći jedan živ i jedan mrtav pogled, razrok i pometen. Pomislio je da
bi i on možda mogao sve početi od početka. Ali je morao prekinuti sa starim, grešnim
životom. Sasvim prekinuti. Pročistiti se umom i telesno. Još jednom.
Povukao se u svoj zvonik, pogledao kroz prozor i video kako ptice zbijene na
santama leda plove niz Dunav. Naslikao je na staklu jednu ikonicu i napisao dva
pisma. Jedno pateru Ružički, na grčkom, a drugo na srpskom crkvenom jeziku svojem
starešini, opštem duhovniku Kirilu. Oba pisma su nađena u tornju posle Gavrilove
smrti neposlata.
 8.

PISMA ONOGA KO IH VIŠE

NEĆE PISATI
 I. Pismo pateru Ružički
(u prevodu s grčkog)

P rimio sam poruku i evo, hoću da dopunim ono u čemu možda nisam bio
dovoljno jasan.
1. Pitate, brate u Hristu, šta su to ,,cmi knezovi“ koje sam Vam
pomenuo onoga dana u legendi o Bogorodičinim suzama.
Legenda kaže: „Tim gore putem kroz kapanje od Bogorodičinih suza
mnoga dečica pomrla tušteno k nebu vrve tamo odlazeći mirno od vazdušnih
onih crnih knezova... “ Još onoga dana smo razrešili šta su „dečica“ - to su
duše pomrlih Ijudi. Dakle, duše umrlih putuju u svojim drugim telima kroz
svemir gde ih vrebaju opasnosti. Jer, večnost je samo jedna, a vremena su
mnogobrojna i neka teku paralelno s večnošću pa se nikad ne
ukrste s rtjom. Takve opasnosti legenda naziva „crnim knezovima“. To
su u stvari prostori u svemiru gde se večnost i vreme ne ukrštaju; tako
nastaju jalova vremena, u kojima ne dolazi do „zlatnoga preseka“ večnosti i
vremena, pa u njima ne može nastati sadašnjica, sledstveno tome ni život. Ta
vremerta, kao što rekoh, teku paralelno sa večnošču, ali za razliku od
večnosti koja teče u oba smera, ta vremerta koja legenda naziva „ crnim
knezovima“, teku samo u jednome smeru da se nikada ne dodirnu sa
večnošču, sem u beskraju, gde se verovatno utapaju u nju i potiru. Ako duše
umrlih sa svojim telašcima padnu šaka takvim „crnim knezovima“, to jest
tokovima jalovog vremena, neče dobiti svoju „staju“, što zrtači sadašnjicu, i
neče imati uslove za život.

2. Vaskrsnuće kao uistodobljenje dve različite stvamosti.

Pitate, kako mislim o tome šta je Vaskrsnuče? Postoji jedna večnost i
bezbroj sadašnjica. Setimo se šta bi moglo značiti „lomljenje hleba“. To je,
kao što znamo, mesto u - Jevanđelju po Luci. Tu se kaže: kad sedoše za
trpezu On ,,uze hleb, i pošto ga blagoslovi, prelomi ga i dade im ga. Tada se
njima otvoriše oči i prepozrtaše ga, ali njega nestade ispred očiju njihovih“.
Hleb je telo Hristovo. On kaže: „Ja sam hleb živi koji siđe s neba“ i
lomljenje hleba znači da je Hristos da bi ga učenici poznali, odvojio svoje
drugo telo, duhovno telo od svoga zemaljskoga tela. Šta to znači? Setimo se,
oče Ružička, našeg razgovora o ukrštanju večnosti i vremena u čijem se
zlatnome preseku javlja sadašnjica, dakle, život. Setimo se da je svemir pun
takvih sadašnjica, koje život znače i nude. Samo jedna od tih sadašnjica
nalazi se na Zemlji i čini naše živote mogučim. Druge su rasute po svemiru.
I nisu nam dostupne. Isusu one su bile dostupne i on se preko njih vazneo na
nebo, kao što rekosmo, kao preko kamenja na vodi, ali je još na Zemlji kao
polazište usaglasio svoje zemaljsko ,,sad“ sa svojim sledečim ,,sad“,
zakoračivši ka Ocu svome, uistodobio stvarnost svoje zemaljske ploti i svog
duhovnog drugog tela, kpji inače ne obitavaju u istoj vremenskoj ravni.
Sada se setimo da ga učenici nisu mogli prepoznati. To znači da je u času
kada ih je sreo imao spojena dva tela, svoje zemaljsko telo i svoje drugo
telo, telo svoje duhovno. Imao je istovremeno dve svoje stvarnosti. U
takvome stanju učenicima je bio nepoznat. Nedokučiv. Tek kada je odvojio
svoje zemaljsko telo od svog nebeskog tela, kada je, dakle, „prelomio hleb“,
poznadošega, ili poznadoše bar jedno od Njegovih tela. Tako se i vazneo na
nebo vidljiv. To je, po mome mišljenju, Vaskrsnuče.
Što se nas tiče, naša dva tela, zemaljsko i nebesko telo, drugo telo duše,
za nas nemaju isto „sad“. Za Njega su imala. Imao je u istom času oba svoja
tela i obe svoje sadašnjice, kao dva oka u glavi. Umeo je da u istu dušu
smesti obe svoje sadašnjice, obe svoje stvarnosti.
Ovome bih nešto dodao. Ne samo da duša pamti svoje zemaljsko telo,
nego ona i dok je u njemu nosi energiju svog budućeg tela koje nazire kroz
svoju zudnju za Večnošću i koje će je nositi posle smrti zemaljskoga tela. Tu
leži šansa da podražavamo Hrista. Vi to, oče Ružička, zovete De imitatione
Christi. To, u stvari, nisu dva tela u pravom smislu reči, to je jedno telo koje
postoji u dualnom stanju. Naše drugo telo, telo duše, dakle, postoji u
potencijalnom obliku još za našega života, samo ga nismo razvili.
To naše drugo duhovno telo sastoji se od sećanja na naše zemaljsko telo
i od nade tog zemaljskog tela da neće sasvim umreti, da će se upodobiti
Hristu koji nam krepi tu nadu svojim vaskrsenjem. Pošto je duša ponela kao
uspomenu otisak ili sliku njenog fizičkog tela koje je mrtvo i vratilo se u
prah, ona može da ga ponovo oživotvori.
Ako tako shvatimo stvar postaće nam jasnije šta Hristos misli kada se
obraća Mariji Magdalinoj račima koje već spomenusmo: „Ne dohvataj me
se jer se još ne vratih k Ocu svome...", što bi značilo: još nemam sasvim
opremljeno svoje drugo telo - kojim ću Mu se vratiti. Kao da dva tela nije
još bio usaglasio i ujednodobio. Nalazio se između sećanja na staro telo i
nade u novo, drugo telo. Njegova dva tela nisu se nalazila u istome
„sadaKasnije, Isus je u vaskrsnuću imao oba svoja tela u istome trenutku.
Spojio je oba svoja tela, opozemaljsko i nebesko duhovno telo u istoj
sadašnjici... Zato je mogao vaskrsnuti vidljiv svojim učenicima, vidljiv
Ijudskome oku, iako je bio Neko ko vaskrsava.

II. Pismo opštem duhovniku Kirilu

(u prevodu sa starog crkvenog jezika na današnji)

Č asnome ocu i opštem duhovniku sentandrejskom, Kirilu.

Časni oče, ja sam se ovih dana iznenada koncu života približio i
omalaksao, i oči mi vrlo iznemažu, slabo vidim, a živuči od svoje
mladosti p svojoj volji, nije mi moglo bez mnogoga poroka biti. Ako
mi se u tome konac pridesi, to vsuje i uzaman biče inočaski obraz i
zavet moj... A več imam napast od beša odavno, ali ne manji, nego
sve više se pojavljuje, te mi valja celbe tražiti, a oko mene sve tuđe
samo... Beda. Beda na vodi, beda od haramija, beda od svoga roda,
beda od jezika, beda u gradu, beda u pustinji, beda u grešnoj duši,
beda od lukave brače i među laživim društvom... I prebeda ovo pišuči
u oprljenoj knjigi, na zloj hartiji (jakož i vidi se) s neupravnim
mastilom... Da ako se danas od greha oprostim...

Na tome mestu pismo se prekinulo.

Oba pisma nađena su na podu zvonika Svetoga Luke, posle Gavrilove
smrti. O toj smrti postoje dve priče. Prema jednoj, verovatnijoj, nađen je
mrtav u svom šajkaškom čunu. Prema toj priči, izdalo ga je srce. Druga je
priča duža. Po toj priči jeromonaha Gavrila našli su lađari mrtvog na obali
Dunava, pored drveta kukute, s nožem u ruci i malom ranicom na mišici. Na
drvetu su neki s čuđenjem, a drugi odmahujući rukom kao da nešto o tome
znaju, opazili malo krvi. I u račvi komad hleba. Kora drveta bila je načeta
kalemarskim nožem, ko da je neko hteo okalemiti kukutu. Okalemiti nešto što
se ne kalemi...
Gavrila su preneli u toranj i Aksinija, kojoj su javili, jer duhovnika Kirila
nije bilo u gradu, dotrča sva u suzama i zateče Gavrila u čamcu koji je pamtila
kao postelju. Sklopila mu je oči, prekrstila i poljubila ga u čelo, kada su se
čuli nečiji teški koraci uz stepenice tornja.
Aksinija je korake poznavala i nije se okrenula kada je pater Ružička ušao
u potkrovlje zvonika. Zaduvan i bez vlasulje, s kosom ko trulo seno, brzo je
prekrstio pokojnika i blagoslovio ga, a odmah zatim dodao:
- Šta je on to uradio sa sobom?
- Ko to zna. Možda je pokušao da izbriše sećanja na drugu polovinu svoga
života, jer je bila gora od prve.
- A gde mu je prsten?
- Kakav prsten? - trže se Aksinija.
- Znaš ti dobro kakav prsten. Onaj kameni prsten što sam ti ga poslao i
platio te da mu namakneš na prst onoga dana kada ti je mati umrla... Brzo nađi
prsten! Ti si ga od Gavrila dobila na blagoveštenskoj predstavi, sada ćemo
videti da li si mu ga vratila. Da li si mi lagala ili nisi!
Užasnuta Aksinija se obazre po tornju. Prozor je bio otvoren, prostorija je
bila puna starudije i prosutoga mastila, knjiga koje je vetar poobarao s greda
gde su ležale zadenute i dunja koje su popađale s polica i kotrljale se na podu.
Najzad ona obeshrabreno raširi ruke.
- Odmah moramo naći prsten! - vrisnu pater Ružička kao izbezumljen. Od
toga glasa Aksinija se prepade, baci čašu s perima u koju je zavirivala i
drhtavim rukama posegnu za monahovom kikom spletenom u punđu. Razveza je
jedva smirujući šake i iz nje izvadi kameni prsten. Ružička ga zgrabi i žurno
natače pokojniku na prst.
Zvona su tiho brujala na vetru, sveštenik i žena su nemo stajali kraj čamca
u kojem je umrli monah plovio nekuda i piljili u prsten na njegovoj ruci krsteći
se. Ona na pravoslavni, on na rimokatolički način.
Tada je prsten počeo polako da menja boju. Prošao je kroz nekoliko
nijansi, koje su se prelivale i mešale, kroz žutu, crvenu i zelenkastu. Na kraju
ceo je prsten postao plav. I ta je boja ostala trajno u prstenu.
- Šta to znači? - kriknu Aksinija zapanjeno, a župnik Ružička svali se na
klupu teško dišući.
- To znači Aksinija, da će naš Gavril imati u životu Ijubav.
- Ljubav? Šta vam to pada na pamet, oče Ružička, ako za Boga znate? U
kakvom životu? Kako može imati ljubav neko ko je mrtav? Znate li šta
govorite i šta činite, oče Ružička? Vi vračate pri samrtniku! Zar to nije greh?
Na to opat Ružička sa one klupe mirno uzvrati:
- Ja to, drago moje dete, ne bih tako nazvao. Ja bih to nazvao opitom. Šta
mi hoćemo? Hoćemo da doznamo Gavrilovu budućnost i da vidimo da li i pod
kakvim okolnostima Bogorodičina voda, skupoceni kamen i čarobna reč deluju
i kako. Stvar nimalo protivprirodna s naše strane. Zar voda, kamen i reč mogu
biti čaranje? Pa to su sve prirodne stvari, kojih ima koliko hoćete kako u
Vatikanu, tako i u Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu, gde sam takođe sveće
palio...
Na to Ružičku prekide Aksinija:
- Zašto ste za svoje opite baš njega izabrali?
- On je sam izabrao. I on je želeo da ovaj opit privedemo kraju. Da sam ja
umro pre njega, on bi meni na prst natakao prsten i pročitao šta prsten ima da
kaže...
- Pa šta vam govori taj prsten, ako za Boga znate, oče Ružička?
Besmislicu. Mora biti da sve to nešto drugo znači! Ili prsten ne govori istinu.
On nas obmanjuje i laže... To su sve sujeverice.
- Možda ne laže - uzvrati starac - možda ne laže! U tome i jeste stvar!
Kao da je priveo kraju neki veliki posao, kao da mu je pao neki teret s
duše i da mu se najzad razotkrio neki novi vidik, župnik Ružička uzdahnu,
prekrsti se i bez reči siđe iz zvonika.
PETI DEO
 1.

HRANA DRUGOGA TELA I

MONT ST. MICHEL

P osle povratka iz Kine Liza se prvi put ozbiljno suočila s mojom bolešću. Iz
osnova je promenila način naše ishrane. Prešli smo na maslinovo ulje, izbacili
većinu mlečnih masti, doneli mnogo ribe i povrća na sto. Palila je svećice ispod
čančića u koje je naliveno mirisno ulje, nabavila bugarske sapune namirisane ružinim
sokom. Okačila je ogledala daleko od ulaznih vrata, na njih zakačila tibetanske
zvončiće i u ugao sobe spustila mali bakrač sa nekoliko novčića u njemu da pare ne bi
bežale iz kuće. Nabavljala je homeopatske priručnike i iz njih mi čitala neke delove.
Sećam se jednog takvog slučaja:

PASULJ SVETOGA IGNJATIJA

„Ovaj pasulj je glavni lek za akutnu tugu. On posebno pomaže starijim

osobama koje žale zbog gubitka, sprečavajući ih da umru od žalosti. lgnactja
podmazuje točkove mehanizma za žaljenje i izaziva plakanje.
Znaci i simptomi: podesan za osobe koje lo|e reaguju na tešenje, za osobe
ubeđene da je hajbolje da ne govore o problemu, za one koje tiho pate, za one
koje se razbole zbog problema, za one koji stalno uzdišu, za osobe koje ne žele
da jedu voće...“

Putovali smo da se opustimo.

U Parizu smo kupili divan jastuk za kadu i posetili jednu galeriju koja je ostavila
trajne tragove. Otišli smo u Grand Palais na izložbu „Melanholija". Kroz umetnička
dela data je istorija melanholije na Zapadu. Liza je zastala kraj grčke nadgrobne ploče
nekog Demokleidesa. Pod izloženim predmetom pisalo je da je iskopan negde u
Mađarskoj. Na kamenoj ploči je bila prikazana duša kako posmatra telo svog
pokojnika u kamenom sanduku, ali sama duša imala je izgled veoma telesan, veoma
puteni izgled lepe jedre devojke.
- Tako hoću večno da izgledam - uzviknu Liza pokazujući drugo telo Demokleidesa
na ploči - zar to ne možemo da postignemo?
 Nešto rastuženi, Liza i ja sedosmo da se odmorimo u jednoj gostionici. Liza je
ćutala i odjednom, kao da je donela neku odluku. Nije htela ništa da naruči.
- Mora se paziti šta se jede i pije. Telo onoga Grka na izložbi sigurno nije jelo po
usputnim svratištima, nego je pazilo šta unosi u sebe. Čim je dobilo onako lepo drugo
telo. Moraš i svoje ovozemaljsko telo da očuvaš, jer tvoje drugo telo poneće sliku i
energiju tvog prvog tela. Zato moramo da pazimo u kakvom stanju ćemo kao predložak
svom drugom telu predati svoje prvo telo. Sećaš se one TV emisije o presađivanju
organa?
- Ne - rekoh kratko.
- Presade jetru s nekoga ko je voleo da jede puter od kikirikija nekome bolesniku
koji nije voleo kikiriki. I pošto je operacija uspela, ovaj ozdravi i jako se iznenadi.
Najednom je počeo da voli puter od kikirikija. Dakle, jetra je imala sećanje na svoje
bivše telo, a njeno drugo telo primilo je navike njenog prvog tela. Ne zaboravi dakle u
kakvom stanju ćeš predati svomdrugom telu ne samo svoj duh, nego i svoje prvo,
ovozemaljsko telo. To je deo evolucije, deo pročišćenja, koje može da potraje
milenijumima, ali Isus nam kaže da je to moguće. Večnost je upisana u nas i mi
verujemo u večni život bez obzira da li smo pobožni ili ne. Hrist nije postio samo da
bi održao u dobrom stanju svoje ovozemaljsko telo, nego da bi nam pokazao kako se
treba pročistiti ako hoćemo da budemo večni.
- Hrist na jednome mestu kaže Judi: „Ti ćeš žrtvovati telo čoveka u kojem se
nalazim" i potom je stvarno odbacio „zemaljsko telo“.
- Otkuda ti to? - upita Liza.
- Tako kaže jedan apokrifni rukopis iz IV veka.
- Šta to znači? Da je Isus u svoje „zemaljsko telo“ došao iz nekog prethodnog tela?
I posle se iz „ljudskog tela“ vratio u ono svoje prvobitno? A mi?
- Postavljaš teška pitanja. Ali, zašto si i ti ubeđena da postoji naše drugo telo?
- Šališ se? Zar ti nisi, kao svaki čovek, uveren da ćeš večno živeti? Mi se rađamo
s nadom na večni život. Pogledaj se. Ko bi tako savršen softver i hardver načinio
samo za jednokratnu upotrebu? Mi se rađamo s nadom na večni život. Ne zaboravi da
je Bog stvorio čoveka „po svojoj slici i prilici"!
Od tada Liza je počela da nam proređuje obede po gostionicama gde nije mogla
da kontroliše šta nam daju za jelo. Počela je da traga za čuvenim letovalištima koja
imaju morske banje. Francusku novu kuhinju je proglasila zdravom, pili smo po čašu
crnoga vina uz obed, jednom rečju, počela je da izuzetno obraća pažnju na to od čega
živi naše telo. Bila je na nekoj prekretnici, puna energije tako da su pucale sijalice
kad god bi u brzini dotakla prekidač, ili pregorevali mikrofoni prikačeni na njenu
odeću dok je na televiziji davala izjave o iskopinama na kojima radi. Sve je pisala
bez interpunkcije i malim slovima kao u SMS porukama. Išia je na jogu i naučila nove
načine disanja, osim onih, koje smo radili na našoj terasi. Rekla mi je da je na jogi
prodisala na pičku. Govorila mi je obraćajući se više samoj sebi:
- Ljudsko biće bi moralo da pazi šta unosi u sebe hraneći se. Da pazi šta jede isto
onoliko koliko pazi koga će primiti u postelju. U tom smislu nema besplatnog ručka!
Krava travu pretvara u mleko, a mi od tog mleka pravimo misao. Uopšte nije svejedno
od čega se pravi tvoja misao. Od čega se održava naše telo. Kakvu travu jede krava...
Strašno je nepravilno i štetno kako mi koristimo naše telo! Kada bi se samo mogli
izbeći nepotrebni i nekorisni obedi! A tek druge stvari koje našem telu nanose
nenadoknadivu štetu! Neću više nikada da radim nepotrebne stvari!...
Na to sam ja dodavao kao ulje na vatru:
- Nije dovoljno da se mi pročistimo, moramo takođe pročistiti duhovno i telesno
sredinu u kojoj živimo...
Za Uskrs te godine kada sam se razboleo, uhvatila je televizijsku emisiju
praznične službe u veličanstvenoj katedrali na Mont St. Michel. Gotička crkva bila je
podignuta na poluostrvu kao na ogromnom tiganju čija ga je drška vezivala s kopnom.
Jedan katolički sveštenik, Francuz, koji je služio u Svetoj zemlji i iz Jerusalima došao
da u pomenutoj katedrali održi uskršnju propoved, zadivio nas je oboje iako nije bio
ni njene, protestantske, ni moje ortodoksne vere. Ostala je da gleda taj program
skamenjena.
- Jesi li čuo šta nam kaže taj čovek? - pitala me je ne odvajajući oči od ekrana. -
On nas podseća da je Hristos vaskrsao u svome telu, ne u duhu, nego u telu. U
ovakvome istome telu kakvo imamo i mi. On nešto suštinski važno ima da nam kaže.
Isus nam poručuje - možete i vi postići večni život i to u svome telu - kazuje njegov
primer - samo idite mojim stopama... Ali, šta to znači? Objasni mi, šta to znači?
- To znači - rekao sam joj - da Isus smatra da se naše telo može usavršiti kao i naš
duh u toj meri da se može odupreti vremenu.
- Mene zanima šta to praktično znači? Šta treba da jedemo da bismo telo
osposobili na otpornost prema vremenu? Je li On jeo posle ustajanja iz groba?
- Jeste. Jevanđelje navodi Hristove reči: ,,Ja imam jelo da jedem za koje vi ne
znate.“ To je hrana tog drugog tela.
- Ostavi to. Znamo li šta je jeo kad je ustao iz groba?
- Znamo. Jeo je ribu, jeo je med u saću.
- To je, dakle, jedna od poruka. Riba to znači fosfor, koji je neophodan za
razvijanje umnih sposobnosti. Dakle, um treba razviti do višeg stupnja no što je naš.
Šta znači med?
- Ni životinja ni biljka.
- Med znači lepotu pretvorenu u energiju. Lepotu sažetu u hranu. Med znači i
oprašivanje, to jest sejanje života na sve strane vazdušnim putem... To s medom u saću
ne shvatam do kraja, suviše je duboko... Nešto mi izmiče. Graditelji piramida su
koristili med kao lek... A je li jeo hleb posle ustajanja iz groba?
 - Jeste - uzvratih - jeo je i hleb. Učenici ga i poznaše jednom prilikom posle
ustajanja iz groba tako što je pred njima prelomio hleb.
- To me ne zanima. Zanima me šta nam to Isus poručuje. Da vidimo. To znači da
nam je poručio da treba pored ribe i meda u saću jesti žitarice... Ne, da treba jesti
nešto što nosi klicu u sebi... Pa bilo šta. Pšenica, ječam, raž, pirinač... Dakle to je taj
put ka drugome telu, ka>savlađivanju vremena. Znaš šta, ja mislim da neki ljudi na
Zemlji već idu tim putem. Ne mislim sada, nego već pokolenjima, bar što se ishrane
tiče, idu tim putem. To su oni u Aziji, iz Indije, Kine i iz Japana, koji upravo takvu
ishranu imaju već stolećima. Riba, klice i med. I njihova tela već se razlikuju od
naših. Vretenastija su... Nekako... Jesu li oni na višem nivou svesti od nas što se
ishrane tiče?... Ali, šta leži na dnu svega toga? Čime se hrani to što je Hristos jeo
posle ustajanja iz groba? Čime se hrani klica, cvet, riba?
- Tečnošću. Naravno da je Hristos i pio.
- Ima neka priča u vezi sa svadbom u Kani Galilejskoj. Tamo je vodu pretvarao i
vino. Šta on time hoće da kaže? - primeti Liza.
- Vino je po opštem uverenju hrišćana Hristova krv. On je dakle, vodu pretvorio u
krv. A krv je život. I to je učinio na jednoj svadbi, dakle u trenutku kada će se u
novome braku začeti novi život, začeti porod. Krv i jeste ona hranljiva tečnost koja
održava život tela. Pretvaranje vode u krv, dakle u život, je čin koji sugerira začeće.
- Šta to znači? Da je voda život?
- Isus nam kaže da onaj ko se ne rodi vodom ne može ući u carstvo Božije.
- Kakva je ta čarobna voda? Ona sa krštenja?
- Da.
- Da li On još negde pominje vodu?
- Pominje. To je neko neobično predskazanje koje mu se desilo na Maslinovoj
gori. On se posle „tajne večere" uputio s učenicima na Maslinovu goru i tamo ih
ostavio na odstojanju koliko da se domaši bačenim kamenom. Molio se i tada se stvar
desila.
- Koja stvar? Ti bolje znaš Bibliju.
- Molio je Boga da ga mimoiđe gorka čaša koja mu je bila namenjena. Tada mu se
javio anđeo s neba da ga ,,okrepi“. Sa Isusa tada poče da lipti krvav znoj.
- To se u medicini zove hematidroza.
- Nije važno kako mi to zovemo, nego kakvu je to poruku nosilo Isusu. Na
Maslinovoj gori ponovilo se nešto što je Isus već i ranije činio.
- Ali, ovde, na Maslinovoj gori?
- Ovde to je bilo obznanjenje da se može vaskrsnuti. S ciljem da ga u tom teškom
času okrepi, anđeo mu je tu poruku doneo kao odgovor na njegovu molitvu. Kao da mu
je poručio: možeš da pretvoriš neživu tvar, vodu (to jest znoj) u živu tvar, dakle, u krv
(to jest, u život), a to znači da možeš da vaskrsneš iz mrtvih...
 - Ali znoj nije voda. Uz to, on je pomalo slan.
- U tome i jeste stvar. I žensko mleko je slano, kao i muško seme. Tečnost u nama
je slana, znoj nam je slan, slane su i suze. Dakle, ta voda koja se pretvara u život je
slana kao morska voda. Ima jedna stara legenda o kapima Bogorodičinih suza rasutim
po svemiru. Te kapi su kao zvezde vodilje po kojima umrle duše tragaju za svojim
novim životom nošene svojim drugim, detinjim telom. Tragaju za kapima vode da ih
kao Isus pretvore u krv, u novi život.
- Da li to znači da u svemiru ima hranljive tečnosti, vode, koja se može pretvoriti
u život? Odakle voda na Zemlji? Je li pala s neba?
- Poreklo vode je misterija. Esenska verovanja govore o vodi života koju anđeo
unosi u našu krv.
- Zašto voda postoji? Zašto se odaziva na lepe i ružne reči, zašto ume da sluša
muziku i da čita? - kako kaže jedna knjiga.
- Misli se da je pala iz svemira u vidu kiše. Ta nebeska kiša i danas pada na
Zemlju svakodnevno, ali u tako malim količinama da je to jedva primetno u odnosu na
ovdašnje ukupne padavine. Međutim, ta nebeska kiša pada na Zemlju već preko četiri
stotina milijardi godina, pa se može zamisliti da je to bilo dovoljno da napuni okeane,
mora i reke.
- Ako ima vode u svemiru, onda možemo tamo očekivati i život. Možda i moj život
u nekom drugom telu, u nekoj drugoj sadašnjici, kako pričaš. Možda mogu očekivati
da negde u svemiru postoji kap hranljive tečnosti i neko moje drugo sada, gde sam
neki vanzemaljac u svome nebeskom telu kao u skafandru...
 2.

SOTONA PIJE SOK OD JABUKE

D esetak dana posle jednog novog napada moje bolesti sanjao sam da spavam u
starinskom drvenom krevetu sa četiri stubića. Krevet je na tim stubovima imao
lopte. Na krevet usred moga sna seo je đavo sa violinom. Imao je tri nosa i
izgledao zaprepašćujuće. Nije imao više od sedam-osam godina i bio je - devojčica.
Pre no što je počeo da svira, ja ga upitah:
- Kako se ti, lutkice, zoveš?
- Vidis valjda, ja sam Bafomet.
I Bafomet šmrknu jednim od svoja tri nosića.
- A otkuda si dolutala? - htedoh da znam.
- Ako odavde bacis kamen u dubinu on ce pasti posle tleceg dana. E, sad ti tatice,
plosudi odakle dolazim.
- Otkad ste vi sotončići promenili pol i postali žensko?
- Platimo lazvoj kod vas. Mi smo postali zensko otkad zene kod vas na Zemlji
dobise prava. Sada kod vas zene postaju sve mocnije i uticajnije, pa se i mi
plilagođavamo. I mi s te strane imamo razvoj. Da budemo a la page, aptudejtujemo
se, tatice!... Necu ni ja uvek biti ovako mala! Sto vise bude polozaj zene jacao, ja cu
sve vise jacati i sama... Ali, dosta si pitao i nemoj to vise da ladis, jel ne umes da
pitas. Uvek pitas pogresno. Slusaj malo sta ja imam tebi da kazem...
I poče da svira. Onako u snu sam znao i šta mi svira. Siušam ja te trilere i osećam
kako đavo krije u suzu osmeh, u dur utapa mol, toplo u hladno,- u večnost vreme. Kada
dovrši svirku, tronosa devojčica spusti violinu i upita: - Jesi lazumeo sta ti govolim?
- Jesam, razumeo sam. Postala si zaboravna. Ponavljaš se! To isto si već rekla pre
oko dvesta godina, kada si još bila muško, jednome Italijanu po imenu Tartini. I on je
kazano upamtio od reči do reči. I ponovio na svojoj violini čim se probudio.
- Ponovio jeste, ali lazumeo nije nista! Muzika se, tatice, moze dekodovati lecima,
to ti govolim! Pletvolis zvuke u blojke, a blojke u slova i lazumeces sta imam da ti
kazem. Ali, vama, ljudima, svaka stval mola se kazati vise puta da bi jednom culi.
Hoću da ti kazem kako je izgledao plavi veliki plasak, kako je stvolen svemil.
- Ne zanima me. Tolika bića se rađaju i umiru ne znajući kako je izgledao pravi
veliki prasak, pa tako i ja.
- Ali, tatice, kuda ce tvoje dlugo telo, nego kloz vasionu i vekove? I sad mi plicaj
da te ne zanima kako je nastao i kako izgleda kosmos.
Ja se onako u snu zabezeknuh i na neki način kojeg se sada ne sečam uzvratih
potvrdno, na šta devojčica odseče:
- Ja zaista, kao sto volis da kazes, ne vidim buducnost, slepa sam za sutlasnjicu,
ali su mi zato secanja duboka kao svemil i pamtim kako je nastao ovaj svet oko nas...
Mogu, dakle, da ti kazem kako je nastao veliki plasak. Ali, to znas i sam; Seti se!
- Čega da se setim? Velikog praska?
- Mogu da ti nacltam, ako tako lakse shvatas.
I devojčica izvadi iz džepa komadić kolofonijuma kojim se maže gudalo i nacrta
na podu dve ukrštene crte.

- Ovo ti je ovde vecnost, a ovo ovde je vleme.

Zatim baci kolofonijum kao da igra „školice“ i nogom prebaci kolofonijum tačno
na tačku ukrštanja dve linije. Tada ga zdruzga majušnim kopitom o kojem su visili
zvončići.
- Je si li cuo? To je bio veliki plasak! Tako je nastao svemil: vleme je pleseklo
vecnost na dva dela. Nacinilo je od jedne vecnosti dve vecnosti - ploslu i buducu...
Međutim, presečena večnost nije više to što je, nego je samo prošlo i buduće vreme.
Nema tu više Svetoga duha!
- Onda nema ni života! - uzvratih ja, a ono tada odjednom prestade da tepa i u
nastavku svoje priče poče tečno da govori:
- Dakle, da zaključimo: kada je prvi put došlo do, presecanja Večnosti i Vremena,
dogodio se veliki prasak i iz toga je nastala vasiona. Kao odjek tog velikog praska
nastao je bezbroj malih praskova, bezbroj novih malih ukrštanja večnosti i vremena
po kojima se zapatio život. I tOiSu.vaše „sadašnjice"... Ali, ostavimo se velikih priča.
Da se vratimo tvojoj maloj priči. Ti tvrdiš, tatice, da ćeš imati posle smrti drugo telo.
To nije istina! Da ima drugog tela i ja bih ga imala! Posle pada u greh obukosmo se u
životinjske kože i to nam je sve! šta je pre toga bilo - bilo je i nije više važno.
- A Jakov Beme?
- Pih! On kaže da smo imali pre pada u greh telo od stakla. Da bi se videla svaka
naša i najmanja pomisao. Zašto smo se i ti i ja posle pada u greh obukli u životinjske
kože? To tvoj Beme ne kaže. Zato, da se ne bi sve u nama moglo videti i nadgledati!
Jer, požuda, tatice, sama požuda je unutraL. Ali, tebe i ne zanima to stakleno telo iz
Raja. Tebe zanima da li postoji drugo telo, ono posle smrti. Zar zbilja veruješ u te
besmislice, kojima truješ i sebe i druge? Zaboravi! I da postoji ne bi ga nikad
poželeo!
- Kako to misliš?
- Ne mislim ja. Ti si sam to drugo telo odlično opisao! Seti se!
- Gde sam ga opisao?
- Seti se! Zar nisi pričao svojoj ženi o karnevalu u Veneciji? Seti se! Tamo je
jedan od tvojih omiljenih pisaca sreo vampira. To čovečije drugo telo bilo je
majušno, staro, meketalo je, jelo leptirove, bilo kaljavo i lažljivo. Zvalo se upirl Tako
sam kažeš. Da li bi poželeo jedno takvo drugo telo?... Ima i gorjh primera. Seti se
egipatskih mumija! One su održavane da bi drugome telu faraona ulile snagu! Pogledaj
u Kairski muzej! Tamo su izloženi svi očuvani egipatski faraoni, ili tačnije, njihova
tela. Video si kakva se snaga od tih tela može očekivati! Da li bi hteo jedno takvo
posle smrti? Da potkrepi tvoje drugo telo?... Naravno da ne bi. Dakle, ne valja ti
računica! Sve briši! Izmisli nešto drugo! Seti se!
- Plašiš me, zlato moje, strašilom za ptice! Teraš rešetom mečku! Ti si kao što
znamo, slepa za budučnost ne vidiš je pošto u njoj nema tvog prediva, u budućnosti
nema vremena. Mumija jeste uzorak individue, ona čuva sve bitne komponente jednog
organizma, njegov DNK - kosti, kosu, nokte i balzamovanu kožu. Na osnovu te
biološke formule može se vaspostaviti biće, dakle stvoriti novo telo čiji su to uzorci.
Možda će to novo telo imati što i ovo, to jest, pored fizičkog, svoje eterično, astralno i
mentalno telo, ne znamo. Nije ni važno... I vampir je vrsta mumije. Jedino nema
kostiju, ali poseduje zube, kožu, kosu i nokte...
Đavolici se moja priča nije svidela. Ona šmrknu jednim od svoja tri nosića kao da
će da zaplače i upita prekidajući me usred reči:
- Imaš li negde malko sokića da popijemo?
- Šta bi popila?
- Može, ako imaš, malo soka od jabuke.
Ja priđoh stočiću i opazih na njemu jabukov sok. Uzeh čašu i nalih đavolici malo
soka.
- Hvala - reče ,,devojčica“ i čim je srknula udvostruči se. Jedna je i dalje sedela
na krevetu držeći svoje glazbaio, a druga se zavalila u moju biedermeier naslonjaču
natežući svoju čašu sa sokom. Pri tome ja se prisetih da ta naslonjača odavno ne
postoji, jer su je moji hrtovi rastrgli u jednom nastupu besa. Zapanji me još nešto. Ni
jedan jii drugi đavo nije bio svestan da se udvojio. Kada bi ovaj iz naslonjače pružao
čašu da mu dolijem sok, pružao je ruku i onaj bez čaše s kreveta, pa sam i njemu
dolivao. Na svoje čuđenje jabukov sok se nije prolio po krevetu. Nisam bio siguran
da li teraju šegu sa mnom, ili su i sami bili obmanuti svojim trikom sa udvajanjem.
Kada onaj na krevetu ispi drugu turu soka iz nečega što ja nisam mogao videti,
zagleda se u mene s rečima:
- Zar me ne poznaješ? Seti se!
I ja videh da na mome krevetu sedi prelepa ženska prilika s onom istom violinom.
Imala je rokoko haljinu s dubokim izrezom na prsima. I na ruci koja je držala gudalo
zeleni prsten.
- Seti me se! Ja sam Zabetta. Ona violinistkinja iz Venecije. Conservatorio degli
incurabili\ Neizlečivo bolesna u svom prvom telu, ja sam u svom drugom telu
potražila zdravlje. To moje drugo, zdravo telo se otisnulo u beskonačan svemir, jer
beskonačnost odgovara zdravlju. Nažalost, moj svemir bio je lažan. To je bilo kao da
si kinuo, a potom udahnuo vazduh. Taj svemir doživeo je veliki prasak u fiksnottfe
vremenu, a zatim dostignuvši maksimum širenja, taj svemir počeo je da se sažima.
Dakle, taj beskonačni svemir diše. Ali taj primerak svemira ima jednu manu, uopšte
ne raspolaže večnosću... On je bio sazdan u beskonačnome prostoru po kojem se širio
sve brže i brže, ali u konačnom vremenu, dakle bez večnosti. Pa nisam stigla da po
beskonačnosti večno tragam za kapljom pitke vode, te tako ne dođoh do „hrane za
jagnje božije“, do Bogorodičinih suza. Kapi vode rasute su po beskonačnoj vasioni,
pa ti trebaju vekovi da se napojiš. Tako sam stradala od žeđi, ili kako kaže legenda iz
XVIII veka, pala u ruke crnim knezovima... A ko njima padne šaka zauvek je mrtav.
Tada mi se odjednom obrati onaj drugi đavo zavaljen u naslonjaču i reče:
- Zar ni mene nećeš prepoznati? Seti me se!
Imao je monašku rizu i malko zasečenu mišicu kroz kostretni rukav. Nosio je plavi
prsten.
- Ja sam jeromonah Gavril. Ja nisam imao ljubavi u svome prvome telu, pa sam je
u svome drugome telu potražio u svemiru koji raspolaže večnošću, jer večnost
odgovara ljubavi. To je pokazao moj prsten dobivši plavu boju. Ali, to nije pomoglo
da opstanem. Sada znam koja je razlika između Hrista i nas. Razlika je u smrti. To su
dve različite smrti.
- U čemu? - začudih se ja onako u snu.
- On je vaskrsao prema večnosti, a mi posle smrti idemo i dalje ka svojoj
budučnosti.
- Šta ti to znači?
 - Nismo naučili još uvek kako da na vertikali večnosti odaberemo pravi smer. Što
kaže Sveto pismo „drže nam se oči“ pa ne vidimo kuda treba skrenuti. Nismo sazreli,
nemamo dovoljno pročišćeno telo. Ono prvo. Pa se to projektuje i na naše drugo
telo... Možda ćemo jednoga dana, ako ga pročistimo...
- Šta se zapravo desilo s tobom?
- Ja sam zalutao u kosmos prostomo konačan, ali umočen u večnost. On je
bezvremen. U njemu ti zaista nema opstanka, jer večnost se u njemu ne ukršta s
vremenom, kojeg tu nema, pa čovek nema uslova za život. Nećeš na takvome mestu
naći onu, kako je nazvasmo »staju za jagnje Božije“. Ne moraš ni da ideš dalje, trud je
uzaludan...
S tim rečima davo zbaci monašku rizu ša sebe i ustade da nešto dohvati s postelje.
Opet je bio jedan jedini, jer onog s kreveta nestade. Tamo su bili samo violina i
gudalo. Onako u snu pomislih - hoću li kad se probudim naći violinu i gudalo na
krevetu?
- Sada je na redu treća varijanta - produži on - taj model kosmosa za tebe je od
posebnog značaja. U početku svemir je ujednačeno rasporedio svoja težišta, gustina
materije bila je sasvim niska. Međutim, došlo je do sažimanja, do kontrakcije i kada
god taj samosabijajući svemir dostigne maksimum gustine, počinje ponovno širenje do
beskonačnosti. Ne treba da zaboraviš da ovde diše i vreme, a ne samo prostor! I
vreme se širi i sabija, tatice, misli malo o tome. Vreme se konvertuje. Ono jede samo
sebe. A šta se dešava ako se vreme beskrajno proširi i pre no što počne da se skuplja?
Postaje za trenutak večnost, kako ti sam kažeš! Tu, dakle imaš i vreme i večnost, ali i
prostor na raspolaganju. Tu se dešava veliki prasak na pravi način. To znači da ćeš u
prasku nošen svojim drugim telom otići veoma, veoma daleko, ali ćeš potom, pošto
imaš dovoljno vremena na raspolaganju, i da se vratiš zahvaćen sažimanjem prostora i
večnosti (koji, seti se, dišu). I znaš li šta će se tada desiti?
- Šta?
- Tada će ti se tvoje drugo telo vratiti i suočiti sa tvojim prvim telom. Sa te tačke
možeš da kažeš: drugo telo postoji! Moći češ da kažeš: moje drugo telo će imati sreće
da opstane samo u ovom trećem vidu svemira. Ali, razmisli, da li ti se isplati takva
sreća? Suočavanje sa samim sobom? Ako je tako, kako u ovome simulakrumu biva,
nema nam spasa. Kuda da denemo Svoje drugo telo, a da se ne suočimo sa njime? Da
sam našla kuda da uteknem od sebe, već bih odavno utekla! A to važi i za tebe!
- Ja se pribojavam da ne važi. Ako su naša druga tela oni vanzemaljci o čijem
postojanju i nepostojanju lupamo glavu vekovima, ako se naša druga tela otiskuju u
vasionu u potrazi za svojom novom sadašnjicom i za kapljom vode, može se desiti da
ih ta vasiona koja se stalno širi sve većom brzinom, odnese tako daleko od nas, da
više nećemo moći uzajamno da uspostavimo vezu ni mišlju, biće zauvek kasno da ih
naša misao stigne i više nećemo moći da ustanovimo imamo li drugo telo ili ne, ima li
u svemiru vanzemaljaca, ili ne...
- Divota! - uzviknu „devojčica". Dakle, tome se ti nadaš. Tvoj pogon za beg u
svemir je strah od suočavanja sa samim sobom. Nema boljeg pogona. Nadaš se da
nećeš morati u svome drugom telu da se suočiš sa svojim prvim telom. Jer, znaš li šta
bi značilo suočenje tvog prvog tela s tvojim drugim telom?
- šta? Da čujem šta ti o tome misliš?
- To suočavanje Isus u vašim svetim knjigama naziva strašnim sudom, a Buda
reinkarnacijom. Ako ovo uzmeš u obzir, smatram da bi hteo da izbegneš suočenje
svog drugog tela sa prvim, zar ne? Bar da odložiš što više. Zar ne? Bilo bi te strah.
Seti se! Zar ne? I sam Isus jedva je s time uspevao da se izbori. Seti se njegovih reči
Mariji Magdalinoj: „ne dobvataj me se, jer se još ne vratib k Ocu svome...“ Jedva je
obuzdavao svoja dva tela suočena u istome času.
- I šta po tebi proizilazi iz ovih pričica? - rekoh sedajući na krevet.
- Srećom po tebe, nijedan od ovih modela nije pravi. Ne odgovara stvarnome
stanju u kosmosu.
- Pa koji je onda pravi? - upitah i skoro se probudih od napetosti čekajući
odgovor.
- Pravi je četvrti, o kojem i ne sanja tvoja astronomija.
- Kakav je taj pravi?
- To ti neću reći. Za mene taj pravi nema važnosti. Doznaćeš sam.
- Kad?
- Čim umreš - zaključi mala Bafomet, šmrknu jednim od svoja tri nosića i uputi se
ka vratima. Malo je hramala. Dok je odlazila gudalo joj se polako krivilo i pretvorilo
u rep, a violina u zadnjicu. Na izlazu ,,dete“ se okrete i dodade:
- Tek toliko da znaš, ovo nisi ti mene sanjao. Sanjala sam ja tebe.
 3.

POGLAVLJE ZA ONE KOJI NE VOLE DA MISLE

H oće li u utorak lepotica i zver doći kod mene na večeru? - upita me jednoga petka
Teodor Ilić Češljar.
sam to isto pitanje preneo Lizi, Ona reče:
- Nije mi baš trenutak za izlaske tih dana, ali kaži mi hoćeš li ti da idemo? Koliko
se sećam, niste baš u velikoj ljubavi ti i taj Teodor. Koga hoće da nam pokaže?
- Mislim da hoće da nam pokaže svoju izabranicu. Namerava da se oženi i ovo bi
bilo nešto kao veridbena večera. Naručio je mlade morske pse i neko posebno vino.
- Da mu nije malo kasno da se venčava?
Kada se narednoga petka nađosmo u Teodorovom beogradskom stanu, sve je već
bilo postavljeno, ali osobe koja je trebalo da nas iznenadi nije još bilo na vidiku.
Teodor je veoma lepo izgledao, nosio je tregere, pušio lulu čiji je duvan valjao po
sobi blagi miris jabuke s cimetom. Bio je nervozan i kada se najzad oglasi zvono na
vratima, on uvede u stan osobu koja je zapanjila i Lizu i mene. Svako od nas na svoj
način. Nosila je dugi crfti prsluk od kineske trave preko bele haljine i očaravajući
osmeh sa viškom blistavih zuba. Bila je opasana muškom kravatom u duginim bojama.
- Imam zadovoljstvo da vam predstavim gospođicu Lidiju Sakač - poče Teodor,
ali ga na moje zaprepašćenje Liza prekide odsečnom izjavom:
- Nema potrebe. Nas dve se već poznajemo.
Sada je došao red na Lizu da se začudi, jer Lidija se obrati meni:
- I mi se znamo. Išli smo zajedno u školu.
- Sve troje! - dodade Teodor i odmah upita:
- Otkuda se vas dve znate? - na šta Lidija suvo objasni da su se srele na jednom
arheološkom nalazištu u Kini.
- Sve sam pre očekivala nego da tebe večeras ovde vidim; mislila sam da si
Francuskinja - dodade Liza i zagleda se u Lidijinu kosu. Gošća moga druga imala je u
punđi zadenutu jednu neobičnu kinesku iglu. Bila je od onih koje se koriste pri jelu,
načinjena od crvenog drveta s leptirom izvajanim na dršci.
Pošto posedasmo za sto, Teodor nam nali neko ledeno ljubičasto vino s mirisom
na ružu, uze zamagljenu čašu u ruke i reče kao da nazdravlja:
- Hteo bih večeras da vam saopštim nešto za mene veoma važno. Ja sam
gospođicu Lidiju zaprosio i večeras ćemo čuti njen odgovor.
 Taj odgovor bio je drugi šok tokom te posete. Nije došao odmah, nego negde pred
kraj večere u kojoj niko od nas nije znao ni šta treba da se desi, ni šta će se zapravo
desiti. U prostoriji je lebdela neka napetost, kao da su iz vina koje smo pili isparavale
i nad nama lebdele energije soli, šećera, limuna i pelina, sve ono što izmešano čini
vino dobrim. Mada ove večeri te energije nekako nisu izazivale radost. Kao da su
oklevale negde nad nama i vino nas nije hvatalo. Niko nije znao šta jede. Razgovor je
zaipirao na vrhu noža i viljuške...
Najzad, Lidija progovori zamišljeno okrećući svoju čašu:
- Pre no što ti dam odgovor, dragi moj Teodore, mislim da bi trebalo da saznaš
ponešto iz mog života, posebno iz onog razdoblja od kad smo se uzajamno izgubili iz
vida, jer smo oboje bili godinama odsutni. Možda si nas doveo u klopku, jer će ta
moja ispovest biti izrečena pred ovde prisutnim svedocima, ali šta je, tu je... Da
počnem od onog lepog razdoblja kada smo zajedno išli u školu, u jednu beogradsku
gimnaziju kod Tašmajdana. I kada smo počeli da se zabavljamo, kako se to nekada
zvalo. Na klizalištu uz muziku i vrele poljupce na ledenom vazduhu parka. Sve je lepo
počelo i kao što znaš, gimnazija nas je upamtila kao jedan od onih idealnih parova
kojih uvek ima samo jednom u svakom pokolenju. Tada si ti otišao da obiđeš svoju
tetkicu u Italiji, a mene si ostavio ovde. Nisi me razdevičio jer si bio ljubomoran i jer
si se bojao da ću se ja ovde prokurvati, ako me ne ostaviš kao devicu. Tako smo se
rastali uvereni da je to nakratko. Sećaš se, tada se pevala jedna pesma koju smo i mi
znali:

Dođi u pet do pet

Nešto ću ti reći ako nisi Ijut,
Dođi u pet do pet,
Sigurno ću doći ovaj put..

Ja sam došla u pet do pet, a ti nisi. Zakasnio si, kolačiću, oko četiri hiljade godina.
Ja ne znam i neću da znam šta si ti tamo u Italiji i posle ko zna gde sve našao, ali s
obzirom da me prosiš, bilo bi fer s moje strane da znaš šta se sa mnom dešavalo u tom
međuvremenu, koje je, bogami, potrajalo...
Za stolom je zavladala tišina još dublja od naših sećanja i samo Lizina kašika još
zvecnu pre no što se neverovatna stvar desila i Lidija ponovo uzela reč. Govorila je
polako i razgovetno nišaneći jednim pa drugim okom u Teodora kroz zupce viljuške
koju je držala pred licem:
- Kao što je slučaj u svim životima i moj život imao je posetioce. Oni su nekada
dublje, a nekad pliće zasecali u moje telo. Ta druga tela, kao svi posetioci bila su
manje ili više dobrodošla, manje ili više voljena. Prvi koji je kroz moju devojačku
auru uneo u mene otkucaje svog srca, bio je neki nastavnik kineskog jezika, profesor
Aleksej Skobtzoff. Bio je cinolog na pariskoj visokoj školi po imenu Institut. des
Langues et Literatures Orientales, Rue de Lille. Imao je raznobojne oči i ud siičan
udu svog čuvenog zemljaka Raspućina, koji se danas čuva u jednoj boci s formalinom.
On me je pored kineskog naučio i tome da je budućnost obnovljiva. Sledeći je bio Jan
Ruijsbroeck, stručnjak za nordijsku magiju na Univerzitetu Columbia u Njujorku. Bio
je malčice razrok i to mu je veoma lepo stajalo. Držao me je mesec dana zatvorenu u
svom stanu na 42. ulici, hranio me i odevao kao caricu, a on se nije ni prao ni prljao.
Posle te četiri sedmice pustio me je opet u svet i nije me više ni pogledao. Šaqiq
Sohravardi sa Instituta modernih umetnosti u Londonu, naučio me je jogu i kako (ako
hoču) mogu izgovarajući sveti slog „OM“ da izbaćim njegovo seme iz sebe. Sledeći,
ako se dobro sećam, bio je milanski Iekar Eduardo Frutti. U mladosti je bio
nominovan za Oskara kao pisac filmske muzike, a u vreme kada sam ga srela, imao je
jednu nominaciju za Nobela iz medicine. Bio je bogat, a zarađivao je tako što je
ženama ugrađivao veštački himen uzimajući uzorak kožice s kapka svojih
pacijentkinja. Jednoga dana ponudio je i meni da to uradi i to besplatno, ali sam
odbila i napustila ga zauvek...
- To, Lidija, nije bilo OK, bio je to, što se kaže, dobar promašaj - prekide Liza
ovu ispovest koju smo slušali u nekoj sleđenoj tišini - možda je čovek zaželeo da ti
oduzme drugu nevinost, kad nije mogao prvu, da ima tvoje drugo, nevino telo...
Nije bilo jasno da li je Liza okrenula razgovor da bi ga učinila manje napetim, ili
da otvori put ka nekom neobaveznom i možda čak šaljivom tonu. To je osetio i Teodor
Ilić Češljar i pustio je orijentalnu muziku. Neki istočnjački glas pevao je kao kroz
krpu stegnutu zubima...
- To si lepo rekla - uzvrati Lidija kroz tu muziku - ali ja sam dobro znala da on nije
razdevičenje tog mog drugog himena namenio sebi. To je trebalo da bude nešto kao
njegov mali oproštajni poklon meni, kako bih mogla da tu drugu nevinost unovčim sa
nekim Teodorom, ili sličnim lovcem na pozne ljubavi. Bilo mi je žao, doduše, što
odlazim, jer moj hirurg je bio lep, vozio je Bugatti, divno svirao na klaviru, imao
Stainway u kojem sam želela da me sahrane, kovrdžavu kosu, blistave negovane nokte,
bele zube i glatku kožu, sve u svemu, njegov DNK mogao je potrajati i posle smrti.
Umro je pre tri godine negde u Aziji od ptičijeg gripa. Utešio me je jedan Jermenin,
stručnjak za kompjutere u Europian Educational Network i naučio da budem porno
gladijator; to je bilo nešto kao seks između sporta i ubistva. Imao je veoma jake
listove, uvek je mokrio sedeći, bio je prvak u veslanju ne znam u kakvom čamcu i ne
znam na kakvom koledžu. Odveo me je u Carigrad, tamo u Misir-bazaru kupio mi
ogrlicu od pletene zlatne žice (22 karata, 12.000 čvorova na kvadratnom decimetru) i
izgubio se zauvek u sokačićima Kapali čaršije jureći za nekim dečačićem. Ostavio me
je samu u turskoj prestonici, a onog dečačića je jamačno stigao, jer se potom, koliko
znam, našao u jednom lečilištu za sidu u Francuskoj.
 - Pa ovaj spisak je kao katalog brodova kod Homera! Jesi li htela da sa svim
rasama sveta imaš decu? - uzviknu Liza prsnuvši u smeh, ali Lidija se nije obazirala.
Gledala je netremice u Češljara i nastavljala da dopunjava svoj katalog. Večera je
ležala netaknuta i hladila se pored čaša ljubičastoga vina koje se neutešno grejalo.
- Sledeći je bio Dr Winston Hew Fitzgerald, stručnjak za biološki inženjering sa
Instituta za biohemiju u Bostonu. Imao je krive maljave noge koje je kradom brijao i
tvrdio da ima drugo telo. I da može da ga počeše. Šta ti to znači? upitala sam ga i
dobila poduku. To je bila omiljena tema njegove najuže stručnosti. Crkva smatra da od
greha dolaze sve bolesti, po njoj je i smrt bolest, mi ne smatramo tako. Đa danas nisi
ti umro, ko bi? Ćelija našeg prvog, ovozemaljskog tela atrofira i zato umiremo, ćelija
raka nikada ne umire, ona je večna. Na podoban način neka vrsta ćelije slična ćeliji
raka našem drugom telu omogućuje opstanak posle smrti... Na ovo ja sam mu uzvratila
da i ja imam drugo telo, ali da mu neću dati svoju drugu pičku, jer je čuvam za nekog
ko je bolji od njega... Nemoj se radovati bez razloga, kolačiću - obrati se Lidija na
tom mestu svoje ispovesti Češljaru - ne čuvam ja svoje drugo telo za tebe...
Tada Liza ne izdrža i reče:
- Mislim da ti nisi sve o drugome telu okretala na šalu.
- E pa, da ti odmah kažem, moj ljubavnik iz Kine, Horacije Keruak, nije ubijen
kako sada insinuiraš da bih ja ostvarila vračanje s prstenom koji si videla na njegovoj
mrtvoj ruci onoga dana. Keruak je ubijen u obračunu obaveštajaca, kako se moglo i
pretpostaviti. Kolateralna šteta njegove struke! Ali i prava šteta. Imao je savršeno,
brzo telo. Sam je bio svestan koliko mu je posao opasan i položaj u Kini nesiguran.
On je bio taj koji je vračao, draga moja Lizo, a ja sam mu samo nabavila jednu mantru
neophodnu za to vračanje. Uz to mislila sam i kad spavam...
Na tome mestu Liza i ja se zgledasmo sećajući se šta nam je Teodor pričao o
trgovini mantrama za vračanje. Liza tada izbaci i samu mantru:
- attor ufaiv al iuq ehc eipmoc inna. To si mu nabavila zar ne?
- Otkud znaš? - zgranu se Teodor koji je dotle ćutao u čašu, što se kaže, a Lidija
odseče besno:
- Preturala si po mojim stvarima u Kini?
- Nisam morala da preturam. Samo sam smeštena u sobu pre no što si me
očekivala. Nije stvar u tome, nego šta si sa tom mantrom uradila.
Teodor je sada sedeo kao potonuo u svoju stolicu, a Lidija prkosno uzvrati:
- Nije ti dobro sročeno pitanje. Nije reč o tome šta sam ja uradila, nego šta je
Keruak uradio s tom mantrom. On je rešio da se upusti u vračanje, upotrebio je mantru
i potom stalno za svaki slučaj nosio bioring da ako pogine bar ja saznam ima li čovek
drugoga tela, ili nema.
- Pa jesi li saznala? Čim smo ga našle u tvom krevetu skinula si mu prsten s ruke.
Dakle, znaš, videla si po boji prstena.
 - Jesam, videla sam sve i saznala sve, ali ti to neću kazati. Mogu samo toliko da ti
pomenem radi tvog znanja i ravnanja, da je naše drugo telo starije od prvog. I da se
aura, to jest svetlosni omotač bića, ili mandorla, odvojila od Keruakovog tela dok je
onako ležao u našoj sobi s kineskom iglom za pirinač zarivenom u nos i iščezla noseći
u sećanju neke delove njegovog tela.
- Kakve delove? - upita tiho Liza.
- Znaš i sama. Sve ono što žene nose u sećanju na nekog čoveka do kojeg im je
stalo, to znači sećanje na zube, brkove i bradu, sećanje na kvalitet kože i na nokte.
Možda, sećanje na glas.
- I kuda je iščezlo to čudo?
- Ti mi kaži! Jesi li se nekad udvajala? I videla samu sebe kako piškiš na nekoj
šolji marke Porcelanosa ili Shoirno. To ti je to. Ta druga žena te je videla iz neke
druge, svoje sadašnjice, iz sadašnjeg trenutka kojl nije tvoj, nego paralelan s tvojom
stvarnošću. Imaj na umu da tu osobu što te vidi dok sediš na onoj šolji, ti ne možeš
videti.
- Je li to neka vrsta jednosmernog, neuzvrativog pogleda?
- Tako nekako. Zamisli dva večernja voza koji ne idu u istom pravcu, ali se noću
sretnu za časak. I sada zamisli da je jedan od njih osvetljen, drugi ne. Oni iz
neosvetljenog voza mogu da vide sve u onom osvetljenom vozu, a da oni iz toga voza
one u onom drugom, neosvetljenom vozu, ne ugledaju. Tako je Keruak mogao da vidi u
onoj našoj sobi nas dve i svoje mrtvo telo iz svoje druge sadašnjice. Iz svog drugog
tela. I tako taj jednosmerni, neuzvrativi pogled, koji možemo nazvati „Keruakov
pogled“ u čast mog pokojnog ljubavnika, preseca bezbroj tračnica, predela i
prostranstava i odlazi u nedogled, nadovezuje se u beskraj i kroz večnost, jer možeš
zamisliti da su pogledi beskrajni...
- A šta je istodobije? - htela je neumorno radoznala Liza na tom mestu da zna.
- To je mogao samo Isus. Istodobije je upaliti svetlost i u drugom vozu. Ali,
Keruak to nije mogao i njegovo duhovno telo tako se motalo u nekoj drugoj stvarnosti,
u nekom drugom vozu blizu nas i moglo da nas vidi, ali mi njega ne...
- Kako onda znaš da je mogao da nas vidi?
- Znam, jer smo se dogovorili da mi da znak.
- Pričaj mi malo o tome, što rekli klinci! I dao ti je znak?
- Jeste. Toliko o tome imam da ti kažem.
- A ja ću ti kazati da takva kineska igla za pirinač sa leptirićem na dršci kakvu ti
nosiš u kosi ima paricu. Igle za jedenje pirinča uvek idu u paru. Uvek ih ima dve.
Paricom takve igle od crvenog drveta ubijen je tvoj ljubavnik Horacije Keruak u Kini!
Jesi li ga ti ubila? Nađen je u tvom krevetu u onoj našoj sobi.
- Ne budi smešna. Baš zato i nosim ovu „sestru“ igle kakvom je ubijen moj
ljubavnik, da me podseća na njega. Zar misliš da bi me njegovi tek tako pustili da
odem da su sumnjali na mene? Da su posumnjali ne bismo sada bile ovde ni ja ni ti.
- Zašto ja?
- Zato, jer bi od tebe hteli priznanje koliko si znala od mojih namera. Ali, oni su
znali ko ga je ubio pre no što su nas dve pozvali na razgovor. Razgovor je s njihove
strane bio samo znak lepog ponašanja prema pokojniku i deo poslovne rutine.
Uostalom, nisam imala nikakvog razloga da Keruaka ubijem. Bio je odličan u krevetu.
I imao vrelije seme. no drugi. Vrelije i od tvog semena, kolačiću - zaključi Lidija
ispaljujući ove reči pravo u Teodora kroz onu viljušku.
- Prestani da maltretiraš Teodora - planu odjednom Liza - bar ne pred nama.
Spusti tu viljušku! Ne moramo i mi to da trpimo. I najbolje je da sada odemo!
S tim rečima Liza ustade od stola. U tom trenutku ja sam osetio toliku nelagodu da
sam bacio ubrus na sto s rečima:
- To je dobar predlog. Hajde da vas dvoje ostavimo da stvari raspravite na miru i
nasamo. U četiri oka. Mi, vam ovde sada već smetamo. I udaljavamo vas od vaših
tema za razgovor.
- Neće moći! - preseče me Lidija, a zatim se obrati Lizi:
- I tvoj voljeni mužić je deo moje priče.
- Kako to misliš? - zgranu se Liza i sede. Zatim polako, polako okrete glavu ka
meni i pogleda me. Iz tog pogleda od kojeg otpadaju uši, zarila su se u mene sva njena
imena poređana po pokolenjima: Amava, Arzuaga, Eulohija, Ihar, Svvift. Na kraju me
je pogledom ošinuo i njen nadimak Imola. Bio sam skamenjen pod tom baražnom
vatrom iz svih razdoblja.
- Da draga moja, i tvoj voljeni kolačić je bio jedan od onih koji se nije usudio da
me razdeviči, mada sam mu pružila više od jedne prilike. Rekla sam mu: bolje ti nego
neki nepoznati...
- Hajdemo odavde! - kriknula je Liza i ponovo ustala, a ja, mada sam kao svi
muškarci mislio da se stvar još može popraviti, iako je za to prilika bila beznadno
propuštena, ustadoh, te tako prepustismo verenički par njihovoj priči...
Šta se s njima desilo potom ja nisam pitao, Liza se ponašala kao da ničeg nije
bilo, mada je otada do kraja moga života sa mnom govorila isključivo engleski.
Uostalom, to nije dugo trajalo.
Što se Teodora tiče, pretpostavljam da su on i Lidija raskinuli veridbu kako je ona
i želela. Tek, on više nije pominjao ni Lidiju ni svoju ženidbu. A Lidija?
Ona je i dalje mislila dok spava.
 4.

SNOVI LIZE SWIFT

J ednoga jutra Liza mi je opet ispričala svoj san:

Sanjam da moj muz i ja pokušavamo da zaspimo negde u nekom dvorištu,

na zemlji, umotani u neku kao ćebad. Mračno je, blatnjavo, ali suvo,
odabrali smo mesto kraj nekog malog zdanja, obora, ili kokošarnika, ne
bismo li se nekako zaklonili. Tu smo stvorili nešto kao lezaj. Iz dremeža nas
trza neka prikaza koja nam se prikrada iz obližnjeg šumarka, ili
zatamnjenog prostora, od kojeg smo i inače strepili. Kao beličasta sablast
ona pokušava da nam se približi prikradajući se. Ja vičem na nju i ona se
povlači, ali ne odustaje. Ponovo prilazi, ovoga puta kao da hoće i da nas
napadne, ili da nas otera s mesta na kojem smo. Mi se pomeramo malo oko
onoga zdanja, ali ona nastavlja da nas tera i zastrašuje. Znam da ja vičem
na nju, a da li ona viče ne znam, kao da ne. Ali preti i sve nam je bliže.
Usred njenog najžeščeg napada odjednom se čuje šum iza našib leđa i na
zdanju uz koje smo smestili ležaj otvaraju se vratnice i iz njega izlazi druga,
manja prikaza, ali isto tako umotana u belo. Užasnuti smo i ne znamo od
koje sablasti da se branimo. Tada veča sablast kidiše na nas i mi joj se
uklanjamo s puta, ali vidimo da ka njoj hita (sada bez prepreke koju smo mi
činili) ona manja sablast. Tako shvatamo da su te zveri u stvari mati i njeno
mladunče, kojem je ona uzalud pokušavala da se približi dok smo joj na putu
stajali mi i ne sluteči u čemu je stvar.

Probudivši se Liza nije ništa razumela od ovoga sna, ali dan kasnije otkrilo joj se
samo od sebe šta je sanjala. Sanjala je smrt. Njeno dete, dete smrti, bilo je pod našom
vlašću. Da joj ga nismo vratili, ona bi morala da nas ubije ne bi li došla do svog
poroda. Pošto se desilo da smo joj vratili mladunče, to jest, oslobodili joj pristup do
njega, ostaviia nas je u životu.
- Sledeći put možda nećemo biti dovoljno prisebni da joj se uklonimo s puta
primetila je Liza uplašeno i upitala me:
- šta je dete smrti?
 Odgovorio sam bez razmišljanja:
- Možda smrt nije to što mi mislimo da jeste. Ko to zna? Možda je to nešto sasvim
drugo? Možda i smrt ima drugo telo, kao mi? Malo, u razvoju? Možda svi mi imamo
dve smrti, a mislimo da imamo samo jednu? Ili više njih?...
Posle ovoga sna Liza je počela da me se boji. Ipak, svake večeri u mislima
povlačila je krug okc naše postelje u nadi da če nas to zaštititi. Nije nas zaštitilo.
Jedne noći nismo pustili drugo telo smrti da ode majci i ja sam umro. Nismo se
prilagodilu Kapci su nekako zadebljali, iznutra je počelo da navire neko crnilo, čuo
sam onaj zvuk i zatim se stvar desila. Svet se pretvorio u vodu iz koje sam najzad
posle sedamdeset godina izronio u san kao da sam izašao na obalu da udahnem
vazduh...
Nekoliko dana posle moje smrti Liza je sanjala da me sreta na ulici ispred
raskrsnice kod Londona. Pita me: kako si? Ja joj pokazujem desnu ruku. Na njoj nema
šake. Umesto šake pružio sam joj kaoiza rukovanje rašlje - onu spravicu kojom se
otkriva gde ima vode. Liza se probudila zaprepašćena s pitanjem na koje nije imao ko
da odgovori:
- Zar je na onome svetu izgubio šaku? Kad je umro, ruka mu je bila cela...
 5.

BUNKER U SELU BABE

L iza je bila iznenađena kada je na mome pogrebu ugledala Teodora Ilića Češljara.
Veoma uljudno odeven za tu priliku on je dobro izgledao i bio izuzetno pažljiv.
Imao je hod i telesni sklop nogu od onih retkih što ne gužvaju pantalone. Otpratio
ju je sa groblja shvativši da u Beogradu nema ko da je otprati. Seli su u jednu kafanu
da popiju nešto i tada je ona briznula u plač.
- Kako se to desilo s njim? - upitao je Teodor. Opet je briznula u plač, ustala,
uzela ga za ruku i odvela u naš stan na Dorćolu.
- Šta je ovo? Krečite?- zaprepastio se Teodor čim su ušli.
- To sam htela da vam pokažem - reče Liza.
Svi zidovi su bili obloženi nečim što je ličilo
na skele uz neku građevinu, samo te skele u stanu bile su iznutra. Bile su male, kao
da su građene za zidare velike pedalj i po. Bile su to prazne police za knjige. Police
su stavljane čak i preko starih polica za knjige. Uzdizale su se i ispred staklenog zida
u vidu akvarijuma, koji je sada bio bezvodan kao pustinja. I sve te police bile su
prazne. Nigde nijedne knjige nije na njima bilo.
- Ne razumem - reče Teodor sedajući na jednu stolicu. - Zašto su sve police za
knjige prazne?
- U tome i jeste stvar. Stalno je tvrdio da mu iz celog sveta stižu knjige. Njegove
knjige. Tvrdio je da mu ih šalju izdavači i čitaoci i naručivao je stalno sve nove i
nove police za knjige u užasnom strahu da neće imati gde da ih sve smesti i da će
morati da ih baca. Išao je svaki dan na poštu da podigne pakete s knjigama, koji nisu
stizali, ali je on verovao da stižu. Verovao je da stižu do poslednjeg trenutka života i
raspoređivao je te nepostojeće knjige po policama žaleći se stalno da nema dovoljno
mesta... A onda je prošle jeseni tvrdio da su sve te knjige izletele kroz prozor i
odletele u toplije krajeve zajedno sa pticama selicama. Otrčao je na ulicu i gledao za
njima kako lete na Jug. Tvrdio je da su neke zakačile u letu električne žice, ozledile se
i pale na zemlju. Tamo je video kako mi je rekao, jedan primerak Unutrašnje strane
vetra kako se valja ozleden i kaljav u nekoj bari.

***
 Kada se posle četrdesetodnevnog pomena Liza našla u selu Babe, Teodor Ilić
Češljar je prošao pored naše kuće, mahnuo joj rukom i pozvao je na kafu u jedinu
krčmu u mestu, koja se zove „Vrući gavran“. Sedeli su pod klenom, pili nes i čavrljali
trudeći se da ni o čemu u vezi sa mnom ne zapodenu razgovor. Bilo je jasno da bi
takav razgovor samo ozleđivao rane. Pored njih u baštici igrala se ona mačka što lovi
i zadnjim šapama. Iznadnjih na okuci puta nazirala se neka loptasta betonska građevina
zarasla u šumu.
- Šta je ono tamo? Onaj bunkerl - upita Liza gladeći mačku koja se umiljavala i
njoj i stolici pod njom.
- To je stari nemački odbrambeni objekat. Nemci su ga tokom Drugog svetskog
rata podigli i kada su se povukli, ostavili ga pod katancem. Ruske jedinice su
pokušale 1944. da unište bunker, ali nisu imale kad. Pošto niko iz njega nije davao
otpor, nastavile su ka Beogradu, a partizanski komandir koji se zadesio u selu naredio
je da se katanac s bunkera obije. Doveden je jedini kovač u mestu, moj otac. On je
lako razbio katanac, ali se ispostavilo da su debela čelična vrata bunkera zabravljena
i nijedan kalauz nije mogao da ih otključa. Tako su postavili kraj bunkera stražu i
ostavili da teče vreme. Posle nekoliko sedmica, pokupili su se i otišli, a bunker je
zaboravljen. Tada su meštani iz sela Babe počeli da se zanimaju za bunker. Kopkalo ih
je šta bi moglo biti u njemu. Mrtvi vojnici? Oružje? Zlatne nemačke marke Trećeg
rajha? Mašta je radila, ali se polomila na čeliku i betonu koji su čuvali tajnu. Bunker
je polako zarastao najpre u šikaru i šumu, a potom i u zaborav...
Gledajuči zamišljeno u bunker Liza se obrati Teodoru:
- Stalno razmišljam o ratovima. Mi arheolozi o tome moramo uvek da vodimo
računa. Bez rata nijedna arheološka računica ne izlazi tačna. U vezi s time baš sam
htela nešto da vas upitam. Ko su po vašem mišljenjn Vizantinci? Oni su ovde bili. Na
neki način i vi pripadate tom njihovom „komonveltu" kako se to danas u struci zove.
- To vi, kao učeni arheolog, koji istražuje po drevnom grčkom podzemlju, možete
da kažete meni.
- Ne, šta vi gospodine Teodore, mislite o njima? Šta misli moj muž, to znam. Ali
šta vi mislite?
- Vizantinci su Grci koji su zaboravili da plove.
- Kako to mislite?
- Vizantinci su zaboravili da su nekada bili Argonauti, zaboravili da je Grčka na
moru i kako se grade i čemu služe brodovi. Vizantija nikada nije imala flotu, žito iz
Bugarske dovozile su u Carigrad, da bi se prehranila vizantijska prestonica,
unajmljene mletačke galije, a najvažniji deo toga grada, Galatu, koja drži na
Zlatnome rogu morski ulaz u Carigrad, sagradili su za potrebe svoje trgovačke flote
Đenovljani. Nije čudo da su carigradski tvrdi bedemi pali pod udarima onih koji su
imali lađe. Pod udarima dve moćne flote - mletačke i turske. Ali, nije stvar ostala na
tome. I druge zemlje koje su pripadale takozvanom „vizantijskome komonveltu“, koji
pomenuste, dakle, Srbija, Bugarska ili Rusija bežale su od slane vode kao od
praroditeljskoga greha.
- A Dubrovnik?
- Dobro da ste pitali. On je nešto drugo. Skoro svi srpski kraljevi srednjega veka
opsedali su Dubrovnik sa željom da zavladaju ovom malom, ali diplomatski i
trgovački moćnom rimokatoličkom republikom na Jadranu, koja je raspolagala
bezbednim fiskalnim depoima (kao u naše vreme Švajcarska), dobrom geografskom
pozicijom i jakom trgovačkom flotom. Međutim, sve srpske opsade Dubrovnika
propadale su iz istog razloga.
- A to je?
- Srbi nisu znali da plivaju.
- Zar?
- Naravno, to je metaforički rečeno. Nijedan srpski srednjovekovni vladar nije
imao flotu, pa su opsade ispadale jalove, jer su Dubrovčani morskim putem dobavljali
sve što im je bilo neophodno da odbiju opsade i napade s kopna. Isto je’bilo i sa
Rusijom. Tek Petar Veliki je sagradio rusku flotu, a i on ju je gradio ne na moru, nego
najpre duboko na kopnu u rečnom brodogradilištu Voronjež.
- Zadivljujuće! - zaključila je Liza ustajući da krene kući.
Tada je Teodor upitao da li može u nečemu da joj se nađe, da joj pomogne u bilo
kakvom posju. Liza je rekla da je sve poslove obavila i tada je on napravio drugi
predlog.
- Hteo bih da vam nešto pokažem. Bolje rečeno, hteo bih da vam otkrijem jednu
tajnu. Nisam je otkrio ni vašem pokojnom suprugu, iako smo bili bliski.
- Šta bi to moglo biti? - zainteresova se Liza.
- To je onaj nemački bunker. Dođite na ručak u bunker. Ja ću spremiti malu gozbu,
a vi treba samo da se pojavite ne skrećući suviše pažnju na sebe dok prilazite tom
betonskom čudu.
- Zovete me na ručak u bunker? Šalite se? Kako tamo da uđem? Bazukom?
- Teodor se nasmejao i dao joj ključ. Ključ je bio remek-delo kovačke umešnosti.
Imao je dršku kao svi ključevi, doduše nešto dužu, ali je bio nazubljen u vidu kukastog
krsta:
 - Gde ste to čudo nabavili? - upitala ga je Liza.
- Sam sam se dosetio i sam ga napravio. Otvara bez po muke vrata bunkera.
- I vi ste sve vreme, decenijama, lepo ulazili tamo dok je selo uzalud lupalo glavu
kako da provali vrata i opljačka bunker?
- Naravno, ali ga nisam opljačkao, jer bi se odmah doznalo ma šta da sam otuda
izneo na svetlost dana. Uostalom, videćete kad uđete.
Kada je u urečeno vreme Lisa Swift došla do bunkera, crne mačke su čučale na
granama nad njime kao svrake. Ključ je lako ušao u bravu i lako otključao vrata, ali je
teško bilo otvoriti ih. Kada se našla unutra shvatila je da tamo caruje mrak. Dosetila
se da potraži prekidač i svetlost je na njeno iznenađenje blesnula, preplašivši je. Nije
odmah shvatila gde je. Pred njom je stajao postavljen sto za dvoje pun biljura i
srebrnine. Iza njega je ležao salon u stilu Luja XVI, sofa, pisaći sto i neverovatna
količina pića i Iimenki hrane. Padali su u oči francuski konjak courvoisier, engleski
viski Johny Walker, američki burbon, sjajan izbor francuskih i italijanskih yina.
Uglavnom berbe iz 1938, 1939. i 1940. Uz to Liza ugleda limenke sa guščijom
paštetom, konzerve lososa i tunjevine, a pod prozorom naslagani kao žute, crvene i
plave cigle, ukazaše se američki vojni paketi iz 1944. godine koji sadrže doručak,
ručak i večeru. U žutom breakfast paketiću zalivenom voskom (da se ne bi nakvasio -
tada još nije bila izmišljena plastika) nalazili su se: ham and eggs limenka, kafa,
šećer i mleko u prahu, paklo cigareta Chesterfild, žvakaća guma i keks. Ručak je
(lunch) pored već nabrojanog imao limenlTu ribe, i cigarete Camel, rana večera (
dinner) sir, puter, keks, kondom i vočni sok u prahu. Uz to su išli: štapić čokolade i
kutijica džema od višanja...
Sa čuđenjem Liza je primetila da trafo-stanica još uvek radi, kao i uređaj za
provetravanje. Očigledno, Teodor Ilić Češljar je sve održavao u savršenome redu. Na
stolu su ležale knjige, na zidu je bio neki zapis. Liza pročita ono sa zida i začudi se.
Tamo je pisalo:

EVA ŠEKSPIR
Liza priđe stolu i zagleda knjige. Ezra Paund i „Važno je zvati se Ernest" od
Oskara Vajlda.
- Nisu valjda nemački vojnici i oficiri čitali Šekspira, Paunda i Oskara Vajlda?
upita se ona i opet skrete pogled na grafit sa zida i pokuša da se seti ko bi mogla biti
Eva Šekspir.
Tada se iza njenih leđa začu glas:
- To je ime žene Ezre Paunda - objasni Teodor ulazeći u bunker...
 Stajali su nekoliko trenutaka neodlučno. Tada je on ponudi da sedne u jednu od
dve naslonjače i reče da će u dva koraka spremiti ručak. Zatim brzim i spretnim
pokretima otvori jednu limenku, upali primus i na kavijaru isprži kajganu. Uz to iznese
na sto sadržaj jedne limenke foi gras, preprži hleb i posluži u malome staklu džem od
luka. Najzad nali dve čaše šampanjca i pozva Lizu za sto.
Dok su jeli, Lisa Swift upita Teodora šta je radio u Parizu.
- Svašta. Ali, najviše mi se dopadalo da idem na groblje.
- Na Pere-Lachaise?
- Da.
- šta ste tamo radili?
- Išao da posetim dva groba.
- Čija?
- Šopenov i jednoga vašeg zemljaka.
-?
- Oskara Vajlda... Znate, i on se izdržavao neko vreme na isti način kao i ja. Od
njega sam naučio da se stihovi i reči uopšte, mogu dobro unovčiti.
_?
- Prodavao je svoje ideje za književna dela kao što ja prodajem stare bajalice.
Njegov grob je, ako niste bili, pravi muzej. Postavka se menja svaki dan. Iz sata' u sat,
moglo bi se reći. Čitaoci mu stalno donose na grob najrazličitije poklone i tamo
ostavljaju. U vreme dok sam ja odiazio, tamo se moglo naći svašta: jedna ženska
cipela s visokom potpeticom, polupopijena boca proizvodnje bordeau, ljubavno
pismo adresovano na Oscara Wilda - Pere-Lachaise, fotografija nage devojke s
posvetom, bočica parfema, ervenilo za usne Max Factor.; Stihovi ispisani ugarkom
šibice na karti za podzemnu železnicu, maramica natopljena muškim mirisom
Givencby, jedan primerak romana „Slika Dorijana Greja“ u prevodu na francuski,
izdanje iz 1936. godine, otisak narumenjenih usana, uvojak kose...
Ja sam pipao po džepovima šta da mu ostavim i nisam našao ništa pogodno. A
nisam hteo da odem, a da ga ne darujem, kao toliki drugi. Najzad sam izvadio svoju
lulu, napunio je i zapalio. Povukao sam dvaput iz nje i ostavio mu onako upaljenu,
punu mirisnog dima. Tako sam ostao bez lule. Sad pušim na ovu jeftiniju...
- A šta ste ono rekli da je on prodavao? - upita Liza i pruži noge pod sto protežući
se. Ručak je bio gotov, Teodor je pustio muziku i ja sam čekao šta će se dogoditi
znajući unapred da će se stvar desiti ranije ili kasnije. Verovatno još tu u bunkeru.
- Pitali ste šta je on prodavao? To je divna pričica. Oskar je u nekoj kafani ili na
nekoj klupi sreo jednog od svojih francuskih poznanika pisaca. Taj je sedeo duboko
zamišljen i Oskara nije ni primetio.
- Šta si se zamislio? - upita ga Oskar.
- Smišljam temu za novu knjigu.
 - A što da lupaš glavu? Ja imam sijaset tema od kojih je svaka bolja od te koju ćeš
ti smisliti. Mogu da ti prodam jednu, ako hoćeš.
I Oskar Vajld prodade jednu od svojih tema tome francuskom prijatelju koji je
obradi i dade roman u štampu. Tada se dogodi pravi rusvaj. U jednom francuskom
pozorištu bio je prikazan novi komad jednog slavnog francuskog dramaturga u kojem
na svoje zaprepašćenje francuski romansijer otkri temu koju je upravo obradio u svom
romanu. Van sebe od besa, on napade pisca pozorišnoga komada s optužbom da mu je
ukrao temu iz štamparije.
- I šta se desilo na kraju?
- Ništa. Oskar Vajld je istu iemu prodao obojici.
- Znači i vi tako prodajete svima redom čarobne basme i bajalice iz Italije?
- Ne. Ili da, al' nazim kome. Zapravo, te basme su lažne.
- Lažne?
- Vama mogu da kažem, ali imajte na umu da ćete me finansijski uništiti ako ta vest
izađe iz ovog bunkera. Nijedna od tih bajalica ne vredi ništa, iako se njima trguje, ima
preko trista godina. Priča se da su na etrurskom, a nisu. U stvari, sve te bajalice su
deo iste celine, samo su radi unosnije trgovine rasparčane na više delova i svaki deo
se prodaje i kupuje zasebno. Kao što se nekada (a bogami i sada pokatkad) radilo sa
slikama velikih majstora, koje su sečene na komade, pa su se tako na parče krčmile.
Te delove „čarobnih“ basmi zovu na razne načine. Jedna, koju prodaju kao Artemidino
slovo, glasi ovako.
Teodor uze parčence hartije i ispisa na njemu nekoliko slova:

atto’tseuq ehc ero euqnic ertlo uip rei

- Druga bajalica nazvana obično Kibelin osmeh naoko ništa ne znači. Ona je i
najskuplja, jer ima, kako kažu, i brojčanu vrednost... Najzad, treću koja mi je dolazila
do ruku, neki nazivaju Marijin pečat - zaključi Teodor i pruži Lizi cedulju na kojoj je
pisalo:

attor ufaiv al iuq ehc eipmoc inna

Mada su vekovima skupo plaćane, ponekad i krvlju, ove gatke ne vrede ni pare. To
se vidi kada se pročitaju u ogledalu. Tada se dobiju od njih stihovi na starom
italijanskom jeziku, ali mlađem od onoga na kojem su pevali drevni sicilijanski
pesnici, kao Kompjuta, na primer. Vrlo ih je lako tako u ogledalu pročitati i shvatiti da
su svi ispevani u razmeri nekad veoma omiljenoga pesničkog oblika - tercine.
I Teodor izgovori stihove s veoma lepim toskanskim naglaskom:
 ler piu oltre cinqu'ore che quest’otta...
Anni compie che qui la via fu rotta...

- Da zaključim - reče on - to su Danteovi stihovi iz „Božanstvene komedije",

nalaze se u XXI pevanju „Pakla“. Odnose se na datum kada je srušen most koji prelazi
preko „šeste jaruge". Most se srušio prilikom Hristovog silaska u Limb. Neki tvrde da
su ovi stihovi i pre no što ih je Dante uneo u svoje delo postojali i služili kao bajalice,
kao mantra za izračunavanje dana kada će Hristos sići u Ad. Ja ne znam da li oni služe
da bi se saznao datum drugog dolaska Hristovog, ali znam da ne pomažu u vračanju.
- Neverovatno. Kako da niko nije tako dugo otkrio njihovo poreklo?
- Niko nije otkrio obmanu zato što su stihovi pri beleženju uvek zapisivani
obratnim redom zdesna ulevo. Uz to, gatanje tim lažnim mantrama uvek je
kombinovano s nekom drugom vradžbinom. Tobože pomažu pri bajanju uz neki prsten
i svetu vodicu kako bi se doznalo hoće li čovek u životu imati sreću, zdravlje ili
ljubav. Ne znam za vodu s Bogorodičinoga izvora, ona možda nekom našem drugom
telu daje zdravlje, Ijubav ili sreću. To isto vredi za kameni prsten, koji nikada nisam
video, možda i on nešto pomaže, ali pouzdano znam da stihovi, mantre, ili basme koje
ja i drugi prodajemo ne bi li kobajagi pomogle u tom bajanju, ne vrede nista. Kao što
uopšte uzev, ni književnost u celini ne vredi ništa.
- A ona basma koju ste hteli da prodate mome mužu? Ona koju žena treba da šapne
čoveku s kojim hoće da ima poroda? Nazvaii ste je Kibelin osmeh. Da li biste je meni
prodali?
- Ne bih.
- Zašto? Da je ne zloupotrebim s vama?
Teodor Ilić Češljar se nasmeja na te reči. Zatim zagrli i poljubi Lizu Swift.
I tada mu u tom poljupcu Liza izgovori mantru od koje on nije pobacio samo zato
što je muško. U tom poljupcu Liza je izgovorila jedan broj:
- Mille dugento con sessanta sei...
I ponavljala ga je dokle god je trajala ta veza u kojoj je on probio auru njenoga
tela i svoju auru uneo u nju.
- Mille dugento con sessanta sei... Mille dugento con sessanta sei...
Mille dugento con sessanta sei...
Posle ljubavi ležali su kao uništeni. Ona na svojoj punđi kao na jastuku, a on
zabačene glave. Najzad, Teodor razbi tišinu.
- Otkud znaš Kibelin osmeh}
- Znam ga odavno. Našla sam ga u Efesu. Tada je bio samo brojka. Glasio je:
1266. Pošto je uz tu brojku išla beleška na italijanskom: Sorriso di Kibeta što sam
prevela kao Kibelin osmeh, ja sam i brojku prevela na italijanski. Izgovorila sam
brojku naglas: Mille dugento con sessanta sei... Te reči su me na nešto podsećale, ali
nisam znala na šta. Kada si ti danas navodio Danteove stihove iz „Pakla“ i pomenuo
Kibelin osmeb, setila sam se gde sam pročitala stih. I odmah znala da si jedan od
stihova iz sredine tercine izostavio. Baš taj Mille dugento con sessanta sei... koji
prodaješ kao Kibelin osmeh. I tako je najzad pala koprena sa svega.
- Sa čega? - upita Teodor i baci na Lizu pogled koji prlji uši.
- Taj stih koji obećava začeće deteta namerno si preda mnom maločas prećutao da
bi mogao da ga unovčiš, da ga nekome prodaš... iako si uveren da ne vredi ništa...
Možda zato nisi hteo da ga utrapiš meni.
Uz ove reči Liza se pridiže jer ju je blaga pušačka uznemirenost zahvatala sve
jače.
- By the way, ima li ovaj bunker provetravanje? Puši li se ovde?
Ne čekajući odgovor Liza se maši svoje torbice s namerom da iz nje izvadi
cigaretu. Odjednom ona kriknu i ispusti cigarete zureći netremice u nešto što je bilo u
torbici.
- Je li zmija? - upita Teodor smejući se.
- Ne smej se, ne smej se! Nije za smeh. Pogledaj, prsten moga pokojnog muža je
promenio boju!
I Lisa Svvift izvuče iz torbice svoju maramicu kojom je bio vezan moj prsten.
Nosila ga je od moje smrti nadalje stalno sa sobom. Prsten je zbilja prvi put od kada
sam ga dobio, promenio boju. Bio je crven. Dok sam ga ja za života imao na prstu on
je stalno bio crn. To je značilo da ništa nije pokazivao. Sada odjednom dobio je
crvenu boju.
- Šta to znači kad prsten promeni boju? - upita Teodor smirujućim glasom.
- Zavisi od boje.
- A crvena boja koju sad ima, šta ona znači?
- Ona znači užas! To znači da prsten pokazuje da je moj muž sada srećan.
- Kako srećan kad je već preko 40 dana mrtav?
- Ti mi kaži. Ali, prsten baš to govori. Strava! Gde je on to srećan? Da li nas vidi
ovako zagrljene?
Liza se ote iz Teodorovog zagrljaja i usta^le... Oči su joj bile prazne kao dve čaše
šampanjca na stolu u bunkeru.
- Ako nas vidi, kako onda može biti srećan?
- Čekaj malo - smirivao ju je Teodor - to su sve besmislice. Kao moji čarobni
stihovi!..
- Možda si u pravu, ali prsten nije besmislica. On stvarno menja boju u zavisnosti
od zračenja telesne energije koju čovek emituje...
- Telesne ertergije koju čovek emituje? Da li shvataš šta si rekla? - zapanji se
Teodor.
Liza jedva da ga je čula. Pitanja i tako nije trpela i nije bila spremna da na njih
uzvraća. Umesto da odgovori, ona izlete iz bunkera i otrča kući svejednako držeći
prsten pred očima.
 6.

POLJUBAC U VRAT

S valila se u jednu naslonjaču od pletenog pruća na našoj terasi. Na stočiću pred

sobom držala je moj prsten i gledala jedva ga prepoznajući onako crvenog. Prsten
je možda stvarno primao boju u zavisnosti od zračenja mojega tela. Mojega
drugog, duhovnog tela. I možda je govorio istinu. Uprkos svemu, mislila je Liza,
možda sam ja, njen muž, bio sada stvarno srećan. Ali, ne u ovoj, njenoj „sadašnjici",
nego u nekom svom novom „sada“. Tada Liza odjednom začu zvučnu nit. Ona se
spuštala iz visine na nju i Liza pomisli:
- Možda to neko hoče da mi se obrati...
Tada zvučnu nit preseče jedan drugačiji zvuk koji je ulazio na jedno, a izlazio na
drugo njeno uho. Uspaničena Liza poče duboko da diše. Sve dublje i dubije, dok se to
ne pretvori u vežbu disanja kakve smo nekada oboje izvodili na istoj ovoj terasi u selu
Babe. Posle nekoliko udaha Liza oseti kako se udvostručila. Kao ono nekad. Sada je
videla sebe zavaljenu u stolicu od pletenog pruća, sa crnom kosom ukovrčanom kao
šubara. Čak je mogla da vidi na prozoru iza svojih leđa bocu beloga vina i da pročita
slova sa nalepnice: Duša Dunava. Ta osoba koja ju je posmatrala jasno je videla ne
samo nju, Lizu, nego i prošlost i budućnost, ali između njih ta osoba nije imala svoje
„sad“. Nije imala sadašnjicu. Tako je Liza prepoznala posmatrača. To sam ja gledao
Lizu kako sedi u onoj naslonjači od pletenog pruća. I Liza je mogla ne samo da vidi
šta sam ja video (to jest nju) nego i da misli šta sam ja mislio. Da oseća šta ja osećam
u tom trenutku. Kao u onim snovima gde smo se Liza i ja pretvarali jedno u drugo.
Sada kao da je ona bila ja i znala je da moja posmrtna energija i dalje postoji. Sada je
bilo jasno: prsten nam govori o sreći, ljubavi, ili zdravlju nekog drugog tela, a ne
ovog u kojem smo sad i ovde. Prsten ne laže. Ali sa energijom tog drugog tela
dešavalo se nešto novo.
Za života moje telo držalo je svoju majušnu i preplašenu dušu u sebi kao sužnja.
Sada se sve izokrenulo i posuvratilo. U meni se, ma ko ja sada bio i ma gde se
nalazio, desio neki strahovit preokret, moje vreme se izvrnulo na postavu kao rukav.
Moja duša se oslobodila od tela u koje je bila zasužnjena, doživela je nešto kao veliki
prasak. Moja posmrtna energija, moje majušno drugo telo sada putuje radosno, mlado
i srećno po svojoj ogromnoj zvezdanoj duši kao kroz svemir. Ono tamo traži kap
vremena i kap vode. Ono hoće zlatni presek vremena i večnosti i uz to neki gutljaj
Bogorodičinih suza da nahrani svoje novo „sada“...
- To je dakle, pravi obrazac svemira - pomisli Liza i kriknu. Moj prsten pred
njenim očima još jednom je promeni’o boju. Sada je opet bio potpuno crn. I Lizino
udvostručenje se izgubilo. Ali, frekvencija nije bila sasvim isključena. Gubeći dodir
sa mojim drugim telom osetila je nešto kao laki svrab na vratu. Opipala je mesto i
osetila pod prstima nešto kao trag dodira. Svrab se širio zrakasto u četiri kraka. Bio je
u obliku hebrejskog slova Shin. Pošto je umela da čita poljupce, Liza ga je pročitala.
Setio se i čitalac.
U mom poljupcu Arzuaga Ihar Liza našla je poruku:

Budi srećna koliko god rnožeš!

 POST SCRLPTUM

S ada je vreme da čitalac postavi neizbežno pitanje :koje dolazi na kraju ovakve
knjige:
- Ako ste mrtvi, kao što kažete, ko je pisao ovu knjigu?
i Odgovor je prilično jednostavan:
- Zar vaša biblioteka nije puna knjiga čiji su pisci mrtvi? Pa vam to ne smeta, a
ovde, odjednom... ko piše?
- To nije isto - reči ćete s pravom - oni su pisali svoje knjige dok su bili živi, a
umrli su posle. A vi niste mrtvi čim pišete romane..
- Kako ste rekli? Da nisam mrtav? Pa o tome vam i govori sve vreme ova knjiga.
Da nisam mrtav. Da negde niko od nas nije mrtav... Ali, pošto mislim da je čitalac
uvek u pravu, jer književnost vode u budućnost čitaoci, a ne pisci, dodaću još jedno
objašnjenje.
Ovu knjigu naravno da nisam mogao napisati ja iz razloga koje ste već naveli.
Čitalac nije toliko glup da se neće setiti ko je pisac ovog romana. Ovu knjigu napisala
je posle moje smrti na svome maternjem engleskom jeziku moja žena. Pisac ove knjige
je Elizabeta Amava Arzuaga Eulohija Ihar-Swift. Sa nadimkom Imola.

Sken i obrada: BABAC

O PISCU
 Pavić je prvi pisac XXI veka.
Paris Match
On misli kao sto mi sanjamo.
Robert Coover, New York Times

Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti.

Tiempo, Madrid

Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj zasebni život.,

Davar, Izrael

Pavić je želeo da podigne knjigu, ili Knjigu, to jest Kutiju Organizovanog

Znanja na nivo magičnog predmeta poput poluživotinje koja može da opšti
sama sa sobom i sa drugim knjigama, da stvori knjigu kao smrtonosno oružje.
Anthony Burgess, Observer, London

Postoje knjige koje u čitaocu izazivaju nešto kao hemijsku reakciju...

Pavićev roman sadrži tu vrstu „otrova".
Mainichi Shimbun, Japan

U njegovom delu imamo mistiku Vizantije sjedinjenu s energijom Balkana,

njegovih predanja i motiva.
Elefteria, Atina

Kakva fantaStična građevina, kakva neutešna priča između dve smrti.

Reinischer Kurier, Nemačka

Pavić je jedan od najvažnijih pisaca današnjice.

Veja, Sao Paulo

Kod Pavića je poezija kao protivpresuda poslednjim stvarima.

Hans Robert Jaus
U Rusiji kopiraju Pavića, jer nas on uči.
Natalija Ivanova, Evropa

Ešer u književnosti.
Irene Bienardi
 1 Neki delovi ovog dijaloga doneti su prema autentičnom tekstu Gavrila
Stefanovića Venclovića iz prve polovine XVIII veka.