Ni crkve ni kluba, ali ima srpske

pesme i kola
U Turskoj danas živi oko 400.000 naših ljudi. Srbe, Bošnjake,
Turke i Jugoslovene sa Bosfora spaja njihov srpski zavičaj i
srpski jezik kojim svi oni govore, kaže veliki poznavalac
srpskog rasejanja, Marko Lopušina.

Kada sam ovih majskih dana posetio Istanbul i proverio tvrdnju

nekih Srba da nas u Turskoj ima oko osam miliona, od naših
diplomata sam saznao pravu istinu:
Na Galataj kuli u Istanbulu, sa pogledom na Aja Sofiju i Bosfor

U ovoj zemlji danas živi oko 400.000 naših ljudi. Od toga 40.000
njih imaju naš pasoš i srpski su državljani. Oni su Srbi
pravoslavci, Srbi muhamedanske ispovesti, Bošnjaci, Turci i
Jugosloveni poreklom iz naše zemlje i njih i njihove potomke
spaja njihov srpski zavičaj i srpski jezik kojim svi oni govore.
To su divni ljudi, vredni radnici, ugledne ličnosti u Turskoj i
iskrene patriote.
Prve seobe naših ljudi sa prostora srpskih zemalja u Tursku
počele su još u vreme iza Kosovske bitke u 14. veku, ali to je za
savremenike daleka i vrlo značajna prošlost. Moderne migracije
započele su tridesetih godina prošlog veka kada je Turska
postala republika i omogućila spajanje porodica ljudi poreklom
sa Balkana i iz Jugoslavije. Najveći talas iseljevanja se zbio
šezdesetih godina 20. veka, kada je komunistička vlast sklopila
sporazume o izvozu radne snage, pa u Tursku odlaze prvo naši
gastarbajteri, ali potom i članovi turskih porodica i Srba. Tada
se iselilo oko 150.000 ljudi iz Srbije, Makedonije i BiH - rekle su
nam naše diplomate.

Ambasador i konzulka
Srbija i Turska imaju diplomatske odnose od 1815. godine. Prvi
deputat, odnosno ambasador bio je Milivoje Teodorović u
vreme knjaza Miloša. Današnji naš ambasador u Ankari je
Zoran Marković. Poslednjih decenija službovao je u Atini i
Istanbulu. Generalni konzul u Istanbulu od ove godine je prva
žena srpski diplomata Ivana Pejović, koja je ranije službovala u
Milanu.
Naši ljudi su se od šezdesetih godina useljavali prvo u mestima
na jugu Turske, a kasnije su, kako su napredovali u svom
društvenom statusu prelazili u Izmir, Bursu i Istanbul.
"Turska u drugoj polovini prošlog veka nije bila, kako se to
našim ljudima činilo, raj za doseljenike iz Jugoslavije i Srbije. U
Bursi, na primer, nije bilo struje i vode. Doseljenici su brzo
trošili svoju ušteđevinu i imovinu donetu iz SFRJ. Turske vlasti
su ih prvo pokrštavele i menjali im imena i prezimena, a potom
ih raseljavali. Mi smo se tada sponatno borili da sačuvamo svoj
nacionalni identitet i govorili smo srpski u svojim domovima",
rekao nam je svojevremeno Šarik Tara, jedan od najuspešnijih i
najugledanijih naših ljudi u Turskoj, inače poreklom iz Skoplja.
Slična sudbina zadesila je i porodicu Đukić iz Crne Gore, koja je
bila u porodičnom ratu sa članovima porodice i precima
Slobodana Miloševića. Zbog krvne osvete koja je odnela
dvadesetak života, Đukići su prvo krajem 19. veka emigrirali u
Sjenicu, a odatle 1933. godine u Tursku.
U Tursku su se tada doselila dva brata Đukića. Vlasti su im
promenile imena i prezimena, ali tako da je jedan postao Zipak,
a drugi Zampak. Ta prezimena su nosili moji roditelji i stričeva
porodica, ali u suštini mi smo ostali vezani za zavičaj i svi u
našoj velikoj familiji u Turskoj i danas govorimo srpskim i
bošnjačkim jezikom - kaže Elmas Zipak, prozivođač kožne
garderobe i član uprave na Kapali čaršiji.
Elmas Zipak je napustio svoje rodno selo i početkom
sedamdesetih došao na zanat u Istanbul. Učio je kožarstvo,
trgovinu, ali i engleski jezik. Već krajem sedamdesetih otvorio
je svoju malu fabriku kožne galanterije i prodavnicu „Elmas" na
najvećem bazaru na svetu sa čak 4.300 radnji.

Počasni konzul
Srbija je poslednjih godina imala dvojicu počasnih konzula u
Turskoj. To su bili Fikret Ozturk iz Serika i Metin Akdurak iz
Izmira. Novi počasni konzule trebalo bi da bude Salih Salkano,
proizvođač bicikala iz Jedrena.
"Mom poslovnom uspehu doprineo je prvo hipi pokret, kada
smo proizvodili kožne jakne sa resama, torbe i obuću i
prodavali mladim ljudima. Potom su osamdesetih godina u
Istanbul počeli da stižu kupci iz Jugoslavije. Dešavalo se da
godišnje proizvedem 15.000 jakni i da ih sve prodam. I danas su
naši ljudi, pored Rusa, najbolji kupci", zadovoljan je Elmas
Zipak, koji ovaj posao radi već 42 godine i planira da ga ostavi
svojim sinovima.
U Istanbulu živi oko sto hiljada naših ljudi. Većina njih se
doselila iz drugih turskih gradova zbog posla, školovanja i blize
svog blaknskog zavičaja. Među njima ima dosta fabrikanata,
trgovaca, ugostitelja, ali i lekara, profesora. Najviše ih je u
naseljima Pendik i Bajram Paša, gde neki nose stara prezimena
Karadžić i Kačar, a neki nova i turska. Potomci starijih
doseljenika iz srpskih krajeva su, na primer, turski košarkaši
Turkoglu, Erden, Ašik, Guler, Arslan, glumac Kivanč Tatlitug,
glumica Sumerju Koč i modna kreatorka Ivana Sert.
Marko Lopušina na Kapali čaršiji ispred radnje "Morava"

Ljude koji govore srpski sretao sam svuda po Istanbulu, a

najčešće u Kapali čaršiji, Egipatskoj pijaci i robnoj kući
„Morava", koju je sagradio kao poslovni centar jedan naš čovek
i dao joj ime po niškim cigaretama, koje je strastveno pušio, jer
su ga vraćale u prošlost i u zavičaj.
"Zemo, evo za tebe veliki popust. Prijatelju moj dođi pazarim
kod mene. Mi smo familija, treba da se pomažemo. Imam
odličnu garderobu za vas", nudili su nam istanbulski trgovci
svoju robu, čim su čuli da govorilo istim jezikom.
Srpskih tragova kulture i baštine ima malo u Istanbulu. Poznati
su Beogradska kapija i Beogradska šuma iz vremena despota
Stefana Lazarevića i sultana Bajazita. Postojala je naša
pravoslavna crkva u kojoj se svojevremeno molio car Dušan
Silni, ali je ona srušena. Postoji jedno porvoslavno groblje. I
jedno groblje van grada sa 400 sahranjenih boraca iz jedinice
vojvode Stepe Stepanović, ali još neobeleženo. Ambasada i
Generalni konzulat ulažu napore da ovo vojničko srpsko groblje
rekonstuišu i ožive kao spomenik kulutre i memorijal u Turskoj.
Poslednjih godina Tursku naseljavaju moderni gastarbajteri,
uglavnom sportisti, treneri i turske snajke iz Srbije, Raške
oblasti, BiH i Crne Gore. Među njima je najpoznatija pevačica
Emina Jahović, ali i pedesetak Srba pravoslavaca, od kojih su
najpoznatiji Milo i Pavle Bakić, suosničači Galatasaraja, trener
Željko Obradović i košarkašica Tijana Bošković, koje turski
navijači prosto obožavaju.
U Turskoj ne postoji srpska zajednica. Srpska pravoslavna
crkva nema parohiju, ni svoje hramove, a Srbi nemaju svoje
klubove. Srbi muslimani Turci, Bošnjaci imaju svoje udruženje,
u kome neguju svoju kulturu. A to znači da igraju folklor i
srpska kola i pevaju naše pesme. Privrženi su svom zavičaju i
uče decu i unuke srpski, a poslednjih godina svi zajedno
podnose zahteve za srpske pasoše sa namerom da posete
Srbiju ili da se trajno u nju usele - rekle su nam naše diplomate,
koje predano brinu o svim ljudima našeg porekla u Turskoj.
Gospodin Elmas Zipak je sa četvoricom sinova dobio srpske
pasoše i sprema se da ih vodi u Sjenicu, zavičaj svojih dedova,
a potom u Crnu Goru u radni kraj svojih pradedova. Planira, ako
mu se ukaže prilika da širi svoj biznis u zavičajima svojih
predaka. Još najmanje deset hiljada naših ljudi iz Turske je
lane podnelo zahteve da dobiju srpski pasoš i srpsko
državljanstvo. Mnogi od njih su željni staroj kraja, da posete
očevinu i dedovinu, a drugi da vide da li mogu da posluju u
Srbiji, pa jednog dana i da se presele u stari zavičaj.