Marsel Prust

U TRAGANjU ZA
IŠČEZLIM VREMENOM

U SVANOVOM KRAJU (2)

U traganju za iščezlim vremenom je svoje vrste Bildungsroman,

Erziehungsroman, čiji su glavni predstavnici bili nemački romantičari, a uzorno
delo Geteov Vilhelm Majster, roman u kome se opisuje postepeno zrenje mlada
čoveka od prvih maglovitih lutanja i slutnji, preko mučnih iskustava do više-
manje uspelog pronalaženja mudrosti.

Iz predgovora
dr Sretena Marića
 MARSEL PRUST

U TRAGANjU ZA
IŠČEZLIM VREMENOM

1 U SVANOVOM KRAJU
2 U SVANOVOM KRAJU
3 U SENI DEVOJAKA U CVETU
4 U SENI DEVOJAKA U CVETU
5 OKO GERMANTOVIH
6 OKO GERMANTOVIH
7 SODOMA I GOMORA
8 SODOMA I GOMORA
9 ZATOČENICA
10 ZATOČENICA
11 NESTALA ALBERTINA
12 NAĐENO VREME

KNjIGA DRUGA
U SVANOVOM KRAJU
 MARSEL PRUST
U TRAGANjU ZA
IŠČEZLIM VREMENOM
I

U SVANOVOM KRAJU
(2)
Preveo s francuskog
ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ
 DRUGI DEO

JEDNA SVANOVA LjUBAV

 Da bi neko pripadao „malome jezgru”, „maloj grupi”, „malom taboru”
Verdirenovih, jedan je uslov bio dovoljan, ali je bio i neophodan: valjalo je da
prećutno usvoji jedno vjeruju čiji je jedan član bilo to da je mladi pijanista koji je
te godine bio štićenik gđe Verdiren, i za koga je ona govorila: „Ta ne bi smelo
biti dopušteno da neko tako ume svirati Vagnera!”, „prešišao” i Plantea i
Rubinštajna i da je doktor Kotar bolji dijagnostičar negoli Poten. Svaki novajlija
koga Verdirenovi ne bi mogli ubediti da su večeri onih što ne dolaze kod njih
dosadne kao kišan dan bivao je smesta isključen. A s obzirom da su žene u tome
pogledu nepokornije od muškaraca i teško se odriču svake mondene
radoznalosti i želje da se same obaveste o prijatnosti drugih salona, i budući da
su Verdirenovi, s druge strane, osećali da bi takav ispitivački duh i taj demon
frivolnosti mogli delovati zarazno i postati pogubni za pravoverje njihovoga
malog hrama, bili su prinuđeni da redom odbace sve „vernike” ženskog pola.
Osim mlade doktorove žene, oni su te godine bili svedeni gotovo jedino na
jednu osobu tako reći iz polusveta (premda je sama gđa Verdiren bila žena
časna i iz uvažene građanske porodice, prebogate ali potpuno nepoznate, s
kojom malo-pomalo beše namerno prekinula sve odnose), na gđu de Kresi, koju
je gđa Verdiren zvala po imenu, Odeta, i za koju je izjavljivala da je „srce”, kao i
na pijanistovu tetku, koja mora biti da je nekada bila domarka; te osobe nisu
ništa znale o visokom društvu, i ubediti njih, u njihovoj bezazlenosti, da
princeza de Sagan i vojvotkinja de Germant moraju da potplaćuju neke bednike
da bi imale koga na večeri bilo je tako lako da bi bivša domarka i kokota, da im
je bilo ponuđeno da budu pozvane kod tih dveju velikih dama, poziv prezrivo
odbile.
Verdirenovi nisu pozivali na večeru: za svakoga je kod njih uvek bilo
postavljeno. Za večernje sedeljke nije bilo programa. Mladi pijanista je svirao, ali
samo ako mu se htelo, jer nikoga nisu ni na šta silili, a g. Verdiren je govorio:
„Sve za prijatelje, živeli drugovi!” Ako bi pijanista hteo da odsvira kavalkadu iz
Valkirije ili preludij iz Tristana, gđa Verdiner bi se pobunila, ne što joj se ta
muzika nije svidela, nego, naprotiv, zato što je se suviše dojimala. „Znači, vi baš
hoćete da opet dobijem migrenu? Znate dobro da je uvek tako kad god svira to.
Znam šta me čeka! Kad sutra budem htela da ustanem, svršeno!” Kad pijanista
nije svirao, razgovaralo se, a neko bi od prijatelja, najčešće tadašnji njihov slikar
miljenik, „izbacio” — kako je govorio g. Verdiren — „neku silnu ludoriju od koje
bi svi prsnuli u grohotan smeh”, a naročito gđa Verdiren, koja je imala običaj da
toliko doslovno shvata slikovite izraze o svojim uzbuđenjima da je doktor Kotar
(mlad početnik u ono vreme) morao jednog dana da joj namesti vilicu, jer ju je
bila iščašila koliko se smejala.
Crn frak bio je zabranjen, jer bili su među „drugovima”, a i da ne bi ličili na
„gnjavatore”, kojih su se čuvali kao kuge i koje su pozivali samo o svečanim
večerima, priređivanim što je mogućno ređe i samo ako je to moglo da razonodi
slikara ili da pijanistu prikaže širem krugu. Inače, zadovoljavali su se da igraju
pogađaljki, da večeravaju prerušeni u razne kostime, ali među sobom i ne
mešajući nijednog tuđina u svoje malo „jezgro”.
No što su veće mesto u životu gđe Verdiren zauzimali „drugovi”, gnjavatori,
anatemisani, postajali su svi oni koji su prijatelje odvajali od nje, sve što ih je
ponekad sprečavalo da budu slobodni — mati jednoga, poziv nekoga drugog,
letnjikovac ili loše zdravlje nekoga trećeg. Ako je doktor Kotar, kad bi ustali od
stola, smatrao da treba da ode da još jednom obiđe nekog bolesnika u teškom
stanju, „Ko zna”, rekla bi mu gđa Verdiren, „možda bi mu mnogo bolje činilo da
ga ne uznemiravate večeras; provešće i bez vas dobru noć; sutra rano otići ćete
i zateći ga zdrava.” Već od početka decembra bila je sva bolesna pri pomisli da
će njeni verni prijatelji „izneveriti” o Božiću i o Novoj godini. Pijanistova tetka
zahtevala je da ovaj dođe da večera s porodicom, kod njene majke:
— Mislite li da će vaša mati umreti — uzviknula je surovo gđa Verdiren —
ako ne večerate s njom o Novoj godini, kao u provinciji!
Iste brige ponovo su je morile pred Uskrs:
—Vi, doktore, kao naučnik i slobodouman čovek, vi ćete nam, naravno, doći
na Veliki petak kao i obično? — rekla je Kotaru prve godine, samouverenim
tonom kao da ne može ni da sumnja u njegov odgovor. Ali strepela je čekajući da
ga on izgovori, jer ako on ne bi došao, pretilo je da ostane sama.
— Doći ću na Veliki petak... da se oprostim, jer idemo da provedemo
uskršnje praznike u Overnji.
— U Overnji? Da vas pojedu buve i vaši! Nazdravlje!
Pa, poćutavši malo:
— Da ste nam bar rekli, potrudili bismo se da to nekako organizujemo, pa da
putujemo zajedno s vama, u udobnim uslovima.
Isto tako, ako je neko od „vernih” imao nekog prijatelja ili neka od stalnih
gošća kakvog udvarača, zbog kojih bi mogli katkad da „iznevere”, Verdirenovi,
kojima nije smetalo da neka žena ima ljubavnika, pod uslovom da ga ima kod
njih, da ga voli kroz njih i da joj on ne bude miliji od njih, rekli bi: „Pa dovedite
vašeg prijatelja!” I primili bi ga na probu, da vide je li kadar da nema tajni pred
gđom Verdiren, je li podoban da bude primljen u „mali tabor”. Ako to ne bi bio,
uzeli bi na stranu „vernika” koji ga je predstavio i učinili bi mu tu uslugu da ga
zavade s prijateljem ili s ljubavnicom. U protivnom slučaju, „novajlija” bi i sam
postao jedan od „vernih”. Stoga, kad je te godine kokota ispričala g. Verdirenu
da se upoznala s jednim krasnim čovekom, g. Svanom, i nagovestila da bi njemu
bilo vrlo drago kad bi bio primljen kod njih, g. Verdiren je iz tih stopa preneo tu
molbu svojoj ženi. (On nije imao nikakva mišljenja pre nje, i njegova posebna
uloga sastojala se u tome da s neiscrpnom dovitljivošću izvršava njene želje i
želje „vernika”.)
— Evo, gđa de Kresi ima nešto da te zamoli. Želela bi da ti predstavi jednoga
svog prijatelja, g. Svana. Šta ti na to kažeš?
— Pa, molim te, zar se može odreći nešto jednome takvom malom
savršenstvu? Ćutite, vas niko ne pita za mišljenje, kažem vam da ste vi pravo
savršenstvo.
— Pa, ako baš hoćete — odgovori Odeta prenemažući se i dodade. — Vi
znate da ja nisam fishing for compliments.
— Pa lepo, dovedite vašeg prijatelja, ako je prijatan!
„Malo jezgro” nije, doduše, imalo nikakve veze sa društvom u kome se kretao
Svan, i pravi ljudi iz otmenog sveta našli bi da ne vredi zauzimati izuzetno
mesto u tome društvu, kakvo je on imao, samo zato da bi čovek najzad bio
predstavljen Verdirenovima. Ali otkako beše upoznao uglavnom sve žene iz
aristokratije i nije više imao šta da sazna o njima, Svanu, koji je toliko voleo
žene, bilo je još stalo do svojstva usvojenika, gotovo čak kolenovića, koje mu
behu podarili u aristokratskoj četvrti Sen-Žermen, samo kao do neke vrste
razmenljive vrednosti, kao do nekakvog kreditnog pisma, koje je lišeno
vrednosti samo po sebi, ali koje mu je omogućavalo da sebi improvizuje neki
položaj u kakvom zabačenom kutu u provinciji ili među nepoznatim sitnim
svetom u Parizu, gde bi mu se ćerka nekog seoskog plemića ili kakvog pisara
učinila lepuškasta. Jer požuda ili ljubav vratile bi mu tada osećanje sujete, koje je
sada već bio lišen u uobičajenome svom životu (premda ga je bez sumnje baš to
osećanje nekada bilo usmerilo ka toj mondenoj karijeri u kojoj je u raskalašnim
uživanjima traćio svoje duhovne darove, a svoju učenost u umetničkim
stvarima stavljao u službu dama iz otmenog sveta, savetujući ih pri kupovini
slika i nameštanju njihovih dvoraca), a zbog koga bi sada poželeo da u očima
neke neznanke u koju se zaljubio zablista otmenošću koja nije proizlazila iz
samoga njegovog imena. Naročito je to želeo kad bi se desilo da je ta neznanka
iz skromnog staleža. Kao god što se pametan čovek neće plašiti da će u očima
drugog pametnog čoveka ispasti glup, tako se i otmen čovek plaši da će njegova
otmenost promaći ne nekom velikom gospodinu, nego prostaku. Tri četvrtine
truda da se bude duhovit i tri četvrtine laži iz sujete koje su, otkako je sveta,
prosuli ljudi koje je to samo unižavalo, sve je to bilo radi nižih od sebe. Pa i Svan,
koji je s kakvom vojvotkinjom bio jednostavan i nehajan, strepeo je da bi mogao
biti prezren, i davao je sebi važan izgled kad bi se našao pred kakvom
sobaricom.
Nije on bio kao toliki ljudi koji se, iz lenosti ili što su se pomirili s obavezom
visokog društvenog položaja da čovek ostane vezan za jednu izvesnu obalu,
odriču uživanja koja im stvarnost pruža izvan otmenog kruga u kome žive
ušančeni sve do smrti, zadovoljavajući se najposle — u nedostatku boljega —
time da uživanjima zovu, pošto uspeju da se na njih naviknu, ništavne razonode
i nepodnošljivu dosadu koju takav život nosi u sebi. Svan, pak, nije nastojao da
mu lepe budu žene s kojima je provodio vreme, nego da provodi vreme sa
ženama za koje bi prvo našao da su lepe. A to su često bivale žene dosta
vulgarne lepote, jer telesne osobine koje je tražio, a da toga nije ni bio svestan,
bile su u suštoj suprotnosti s onima zbog kojih su mu bile divne žene što su ih
izvajali ili naslikali majstori koje je najviše voleo. Dubok, setan izraz lica ledio
mu je čula, a da ih probudi, naprotiv, bila je dovoljna zdrava, jedra i rumena put.
Ako bi na putovanju sreo neku porodicu čije bi poznanstvo otmenije bilo ne
tražiti, ali u kojoj bi mu se neka žena ukazala ukrašena nekom čari koju još nije
upoznao, gorditi se i zavarati žudnju koju je ona izazvala, zameniti nekim
drugim uživanjem ono koje bi mogao s njome upoznati — time, na primer, što
bi napisao kojoj bivšoj ljubavnici da mu dođe — učinilo bi mu se isto tako
kukavičko odricanje, isto tako glupo odustajanje od jedne nove sreće kao kad bi
se, umesto da razgleda predeo, zatvorio u svoju sobu i gledao slike Pariza. On se
nije zatvarao u zdanje svojih poznanstava, nego ga je — da bi ga mogao uvek
iznova podići, na licu mesta, novim trudom — pretvorio u jedan onakav šator
na rasklapanje kakve istraživači nose sa sobom. Sve ono što se ne bi moglo
poneti ili razmeniti za neko novo uživanje, on bi dao budzašto, ma koliko se to
moglo drugima činiti zavidno. Koliko li se puta jednim potezom lišio naklonosti
neke vojvotkinje, naklonosti koja je počivala na njenoj godinama nagomilanoj
želji da mu bude na usluzi, za šta nije nalazila prilike, a on je se lišio time što je
od nje sasvim neuviđavnim telegramom zatražio telegrafsku preporuku koja bi
ga smesta dovela u vezu s nekim njenim nadzornikom imanja čiju je kćer opazio
na selu, kao što bi izgladneo čovek razmenio dijamant za parče hleba. A njega je
to, čak i posle, uveseljavalo, jer bilo je u njemu izvesne bezobzirnosti, koju je
iskupljivao retkim znacima pažnje. A zatim, on je spadao u onu vrstu pametnih
ljudi koji su proživeli vek u dokolici, pa traže utehu ili možda opravdanje u
pomisli da ta dokolica pruža njihovoj inteligenciji isto tako zanimanja vredne
predmete kao što bi to mogla umetnost ili naučni rad, da u životu ima
zanimljivijih, romanesknijih situacija negoli u svim romanima skupa. On je to
barem tvrdio i lako u to ubeđivao i najprofinjenije svoje prijatelje iz otmenog
sveta, a naročito barona de Šarlisa, kojega je voleo da uveseljava pričajući mu
golicave pustolovine koje je doživljavao, bilo da je u vozu sreo neku ženu i doveo
je zatim kući, pa otkrio da je ona sestra nekog vladara u čijim su rukama u tome
trenutku svi konci evropske politike, u čije je tajne on tako na vrlo prijatan način
postao upućen, bilo da je, složenom igrom slučajnih okolnosti, od odluka koje će
doneti konklav zavisilo hoće li on ili neće moći postati ljubavnik neke kuvarice.
A nije Svan, uostalom, sa toliko cinizma prisiljavao da mu služe kao
posrednici samo blistavu falangu vrlih udova, generala, akademika, s kojima je
bio posebno blizak. Svi njegovi prijatelji bili su navikli da s vremena na vreme
prime od njega pismo u kome se od njih tražilo pisamce kojim bi ga oni
preporučili ili predstavili nekome, a to je Svan činio s diplomatskom veštinom
koja je, uporno istrajavajući kroz sve njegove ljubavne veze redom i kroz
različite izgovore, naglašavala, više nego što bi to činile i nespretnosti, jednu
nepromenljivu narav i uvek istovetne ciljeve. Često su mi pričali, mnogo godina
kasnije, kad sam se počeo zanimati za njegovu narav zbog sličnosti koje je u
sasvim drugim stvarima pokazivao s mojom, da bi moj deda (koji to tada još
nije bio, jer u doba mog rođenja bila je počela velika Svanova ljubavna veza, a
ona je za dugo prekinula taj njegov običaj), kad bi mu Svan napisao pismo,
prepoznajući na koverti prijateljev rukopis, uzviknuo: „Evo, Svan opet nešto
traži. Pričuvajmo se!” I, bilo iz podozrenja, bilo iz one nesvesne vragolaste
pobude koja nas navodi da nešto pružimo samo onima koji za tim nemaju
nikakve želje, moj deda i baba bi dočekali s neumoljivim odbijanjem i one
njegove molbe kojima je najlakše bilo udovoljiti, kao na primer da ga predstave
nekoj devojci koja je svake nedelje večeravala kod njih, pa su morali, kad god bi
im Svan ponovo o njoj govorio, da se pretvaraju da je više ne viđaju, dok su se,
međutim, cele nedelje pitali koga li bi mogli pozvati zajedno s njom i najčešće ne
bi naposletku nikoga pronašli, umesto da pozovu onoga koji bi zbog toga bio
tako srećan.
Ponekad bi neki bračni par, dedini i bakini prijatelji, koji su se dotada žalili
da nikad ne viđaju Svana, objavili sa zadovoljstvom, a možda i s pomalo želje da
zagolicaju njihovu zavist, da je on postao ne može biti ljubazniji s njima, da se
više ne odvaja od njih. Moj deda nije želeo da im pomuti zadovoljstvo, ali bi
pogledao moju baku, pevušeći:
 Kakvu li to tajnu krije,
Ništa mi tu jasno nije.

ili:

Kratkotrajno priviđenje...

ili:

U takvim stvarima
Najbolje je činiti se nevešt.

Ako bi nekoliko meseci kasnije moj deda zapitao toga novog Svanovog
prijatelja: „A Svan, viđate li ga još tako često?” sagovornik bi načinio kiselo lice:
„Nemojte nikada više izgovoriti preda mnom njegovo ime!” „Pa ja sam mislio da
ste vi tako dobri...” Tako je on nekoliko meseci bio prisan s nekim rođacima
moje bake i skoro svakog dana večeravao kod njih. Odjednom je prestao dolaziti
a da ih nije ni obavestio. Pomislili su da je bolestan, i rođaka moje bake već je
htela da pošalje nekoga da se raspita, kad je u sobi za stolni pribor naišla na
jedno njegovo pismo, koje se slučajno povlačilo po kuvaričinoj knjizi računa. Tu
je on javljao toj ženi kako uskoro odlazi iz Pariza, kako neće više moći dolaziti.
Ona mu je bila ljubavnica, i kad je hteo da raskine s njom, samo je nju našao za
vredno da obavesti.
Kad mu je trenutna ljubavnica bila osoba iz otmenog sveta ili bar osoba
kojoj suviše skromno poreklo ili odviše nepoćudan društveni položaj nisu
branili da je on uvede u otmeni svet, onda se on, nje radi, vraćao tome društvu,
ali samo po onoj posebnoj putanji kojom se ona kretala ili na koju ju je on
povukao. „Večeras ne treba računati na Svana”, rekli bi, „ta znate da je danas dan
kad njegova Amerikanka ide u Operu." Udešavao je da i nju pozivaju i u
najzatvorenije salone, u kojima je on bio redovan gost, gde je jednom nedeljno
večeravao, igrao poker; svako veče, pošto bi svoju riđu kosu, kratku kao četka,
malo ukovrčio i tako ublažio s nešto mekote oštru zelenu boju očiju, izabrao bi
cvet i zadenuo ga za rever, pa bi pošao da se sastane sa svojom ljubavnicom na
večeri kod ove ili one dame iz svoga kruga; i tada, misleći na divljenje i
prijateljstvo kojim će ga pred voljenom ženom obasuti društvo koje je tad bilo u
modi i u kome je on vedrio i oblačio, ponovo je nalazio čari u tome mondenom
životu kojim je već bio blaziran, ali čije mu se tkivo, prožeto i toplo obojeno tim
plamičkom koji je on u nj uneo i koji je u njemu poigravao, činilo dragoceno i
lepo otkako je u nj umešao svoju novu ljubav.
Ali, dok su svaka od tih veza, ili svako od tih udvaranja bili manje-više
potpuno ostvarenje nekog sna rođenog pri viđenju jednoga lica ili tela za koje je
Svan spontano, bez usiljavanja, našao da je ljupko, dotle, naprotiv, kada ga je
jednog dana, u pozorištu, predstavio Odeti de Kresi jedan njegov nekadašnji
prijatelj, koji mu o njoj beše govorio kao o divnoj ženi, kod koje bi možda mogao
doći do nečega, ali prikazujući mu je kao nepristupačniju nego što je u stvari
bila, da bi tako ispalo kao da on sam, time što ga s njom upoznaje, čini nešto
naročito ljubazno, ona se Svanu učinila, svakako ne bez lepote, ali od takve vrste
lepote na koju je bio ravnodušan, koja nije u njemu budila nikakve žudnje, nego
čak izazivala neku fizičku odbojnost, učinila mu se od onakvih žena među
kojima svako ima svoj tip, različit za svakoga i koji može biti suprotnost tipu
koji naša čula traže. Imala je suviše naglašen profil da bi mu se svidela, suviše
nežnu kožu, suviše izbočene jagodice, suviše izdužene crte. Oči su joj bile lepe,
ali tako krupne da su se povijale pod sopstvenom težinom i ostali deo lica činile
umornim i davali mu uvek izraz bolešljiv ili rđavo raspoložen. Neko vreme po
njihovom poznanstvu u pozorištu ona mu je pisala da bi ga zamolila da vidi
njegove kolekcije slika, koje su je toliko zanimale, „nju, neznalicu, koja voli lepe
stvari”, rekavši mu da joj se čini da će ga bolje upoznati kad ga bude videla u
njegovom home, gde zamišlja da mu je tako „udobno s njegovim čajem i
njegovim knjigama, premda nije krila iznenađenje što on stanuje u toj četvrti
koja mora da je tako tužna i „koja je tako malo smart, spram njega koji je to
toliko mnogo". I pošto ju je on pustio da dođe, rekla mu je, odlazeći, koliko žali
što je tako malo ostala u tome domu u koji je toliko srećna što je ušla, govoreći o
njemu kao da je on za nju nešto više nego ostala stvorenja koja poznaje, kao da
je time uspostavljala između njihovih dveju ličnosti nešto romantično što ih
vezuje, na šta se on osmehnuo. Ali, u godinama bez iluzija kojima se već bližio
Svan i u kojima čovek ume da se zadovolji time što je zaljubljen, iz zadovoljstva
što to jeste, ne tražeći suviše uzvraćanja, to zbliženje dva srca, ako i nije više,
kao u ranoj mladosti, cilj kome ljubav nužno teži, ostaje ipak s ovom povezan
tako snažnom asocijacijom da joj može postati uzrok, ako se javi pre nje.
Nekada ste sanjali o tome da zavladate srcem žene u koju ste bili zaljubljeni;
kasnije, ako osetite da gospodarite srcem jedne žene, to može biti dovoljno da
se zaljubite u nju. I tako, u godinama u kojima bi se činilo, pošto čovek u ljubavi
traži naročito jedno subjektivno uživanje, da u njoj najveći udeo treba da ima
privlačnost lepote neke žene, ljubav može da se rodi — i to najčulnija ljubav — a
da u njenoj osnovi i nije bilo neke prethodne požude. U to doba života čovek je
već više puta bio pogođen ljubavlju; ova se više ne razvija sama, po sopstvenim,
nepoznatim i neumitnim zakonima, pred našim zapanjenim i pasivnim srcem.
Mi joj pritičemo u pomoć, krivotvorimo je sećanjem, sugestijom.
Prepoznajući jedan od njenih simptoma, prisećamo se i drugih, vaskrsavamo ih.
Pošto znamo njenu pesmu, koja se sva urezala u nas, nije nam potrebno da nam
joj neka žena kaže početak — ispunjen divljenjem koje budi lepota — da bismo
se setili nastavka. A ako ona počne iz sredine — tamo gde se srca zbližuju, gde
se govori da će se živeti samo jedno za drugo — mi smo već dovoljno naviknuti
na tu muziku da se odmah pridružimo partnerki u pasažu u kome nas ona čeka.
Odeta de Kresi je ponovo posetila Svana, pa je učestala s posetama; a svaka
je ta poseta, doduše, obnavljala u njemu razočaranje pri ponovnom viđenju toga
lica kome je u međuvremenu pomalo zaboravljao neke osobenosti i koga se nije
sećao ni tako izražajnog ni, uprkos njegovoj mladosti, tako uvelog; dok je
razgovarala s njim, on je žalio što njena velika lepota nije od onih koje bi mu se
same od sebe više svidele. Uostalom, valja reći da se Odetino lice činilo mršavije
i istaknutije zato što su čelo i gornji deo obraza, ta jedinstvena i ravnija
površina, bili natkriljeni masom kose, koja se tada nosila produžena u šiške,
odignuta kovrčama i rasuta u nestašne pramenove oko ušiju; a što se tiče
njenog tela, koje je bilo divno građeno, teško mu je bilo opaziti celinu (zbog
tadašnje mode, iako je ona bila od onih Parižanki što su se najlepše oblačile),
toliko su grudi, isturene iznad samo zamišljenog stomaka i završavajući se
naglim vrhom, dok se odole počinjao nadimati balon dvostrukih sukanja, davale
ženi izgled kao da je sastavljena od raznih, rđavo uklopljenih delova; riševi,
volani, prsnik, pratili su svaki nezavisno, po ćudi svog crteža ili čvrstoći svoje
materije, liniju koja ih je vodila ka mašnama, naborima čipaka, crnim odvesnim
resama, ili ih upravljala duž šipki steznika, ali nisu nimalo prianjali uz živo
stvorenje, i ono je, već prema tome da li se arhitektura tih ukrasa suviše bližila
ili udaljavala od njegove sopstvene, bilo u svemu tome ili stegnuto ili izgubljeno.
Ali pošto bi Odeta otišla, Svan bi se smeškao misleći na to kako mu je rekla
da će joj vreme biti dugo dok joj on opet ne dopusti da mu dođe; sećao se
zabrinutog, bojažljivog izraza s kojim ga je jednom zamolila da to ne bude dugo,
i njenih pogleda u tome trenutku, uprtih u njega u plašljivoj molbi, koji su je
činili dirljivom pod kitom veštačkih cvetova dana i noći na okruglom belom
slamnom šeširu s trakama od crne kadife. ,,A vi", rekla mu je, „zar vi nećete doći
jedanput kod mene na čaj?” On se izgovorio radovima kojima se bavi, jednom
studijom — u stvari već godinama napuštenom — o Ver Meru iz Delfta. „Ja
razumem da ne mogu ništa, ja, slabašno stvorenje, spram velikih učenjaka kao
što ste vi” odgovorila mu je ona. „Ja bih bila kao žaba pred areopagom. Pa ipak,
tako bih volela da se obrazujem, da znam, da budem upućena. Kako to mora biti
zanimljivo preturati po starim knjigama, zavirivati u stare hartije”, dodala je s
izrazom samozadovoljstva koji načini otmena žena kad hoće da tvrdi kako joj
čini radost da se, bez bojazni da će se uprljati, preda kakvom prljavom poslu,
kao na primer da kuva „meseći svojim rukama testo". „Vi ćete mi se smejati, ali
ja nikada nisam čula za toga slikara koji vas sprečava da me posetite (htela je da
kaže za Ver Mera); je li još živ? Mogu li se u Parizu videti njegova dela, da bih
mogla da predstavim sebi šta vi volite, da malo naslutim šta se krije iza toga
visokog čela što toliko radi, u toj glavi za koju čovek oseća kako stalno razmišlja,
da mognem reći u sebi: eto, o tome on sada misli. Kakav bi to san bio,
učestvovati u vašim radovima!" On se izvinio svojom bojazni od novih
prijateljstava, onim što je, iz navike udvaranja, nazvao strahom da ne bude
nesrećan. „Vi se plašite ljubavi? Kako je to čudno, a ja samo to i tražim, ja bih
dala ceo život da je nađem”, rekla je tako prirodnim, tako ubeđenim glasom da
ga je to potreslo. „Mora biti da ste patili zbog neke žene. I verujete da su i druge
kao ona. Ona nije umela da vas razume; vi ste tako osobeno stvorenje. To sam i
zavolela otprve u vama, dobro sam osetila da niste kao ostali svet.” „Ali i vi,
uostalom", rekao joj je on, „znam ja dobro kako je to sa ženama, i vi mora biti da
imate vazda poslova, da ste malo slobodni". „Ja! Ja nikada nemam nikakva posla!
Uvek sam slobodna, uvek ću biti slobodna za vas. U bilo koje doba dana ili noći
da vam bude zgodno da se vidite sa mnom, pošaljite po mene, i ja ću biti vrlo
srećna da doletim. Hoćete li učiniti tako? A znate li šta bi bilo lepo? Da dođete da
vas predstavim gđi Verdiren, kod koje idem svako veče. Pomislite samo, kad
bismo se tamo viđali i kad bih mogla da mislim da ste tamo pomalo i mene
radi!"
I, sećajući se tako njihovih razgovora, misleći tako na nju kad je bivao sam,
on je doduše samo uvodio njen lik među mnoge druge ženske likove u njegovim
romantičnim sanjarijama; ali ako bi, zahvaljujući bilo kakvoj okolnosti (ili
možda čak i ako to ne bi bilo zahvaljujući okolnostima, pošto okolnost koja se
ukaže u trenutku kad se jedno dotada prikriveno stanje ispolji može da ničim
nije uticala na njega), ako bi se desilo da lik Odete de Kresi upije u sebe sve te
sanjarije, ako se ove ne bi više mogle odvojiti od sećanja na njen lik, onda
nesavršenstvo njenog tela ne bi više imalo nikakva značaja, kao ni to da li je to
telo više ili manje nego koje drugo po Svanovom ukusu, pošto bi ono, postavši
telo one koju voli, ubuduće jedino bilo kadro da mu pričini radosti ili boli.
Desilo se da moj deda nekada beše poznavao porodicu tih Verdirenovih —
što se ne bi moglo reći ni za jednoga od njihovih tadašnjih prijatelja. Ali otada je
bio izgubio svaku vezu s onim koga je on zvao „mladi Verdiren” i za koga je
smatrao, uglavnom, da je — iako je sačuvao mnogo miliona — pao među boeme
i šljam. Jednoga dana primio je pismo od Svana, koji ga je pitao ne bi li ga mogao
dovesti u vezu s Verdirenovima: „Oho! oho!” uzviknuo je moj deda, „ovo me
nimalo ne čudi, tako je i morao završiti Svan. Lep svet! Pre svega, ne mogu da
mu učinim što me moli jer ne poznajem više toga gospodina. A onda, tu mora da
se krije neka žena, a ja se ne mešam u te stvari. No, lepo će to biti ako se Svan
pomeša s Verdirenčićima.”
I, posle odrečnog odgovora mog dede, Odeta je sama odvela Svana
Verdirenovima.
Onoga dana kada se Svan prvi put pojavio kod Verdirenovih, ovi su imali na
večeri doktora i gđu Kotar, mladog pijanistu i njegovu tetku, i slikara koji je tada
uživao njihovu naklonost, a ovima se u toku večeri priključilo još nekoliko
drugih vernih prijatelja.
Doktor Kotar nikada nije zasigurno znao kako da odgovori nekome, da li se
sagovornik šali ili je ozbiljan. I, za svaki slučaj, svakom izrazu svog lica on je
dodavao kao nekakvu ponudu jednog uslovnog i privremenog osmeha, čija je
lukavost puna iščekivanja trebalo da ga zaštiti od zamerke da je naivan, ukoliko
bi se desilo da je ono što su mu rekli rečeno u šali. Ali kako se, uzimajući u obzir
i suprotnu hipotezu, nije usuđivao dopustiti da mu se taj osmeh jasno ispolji na
licu, videlo se kako na njemu neprestano lebdi neka neizvesnost, u kojoj se
čitalo pitanje što se nije usuđivao postaviti: „Govorite li vi to ozbiljno?” Nije bio
sigurniji kako bi trebalo da se drži ni na ulici, pa čak ni uopšte u životu, kao ni u
nekom salonu, te se moglo videti kako prolaznicima, kolima, događajima
protivstavlja nekakav obešenjački osmeh, koji je unapred oduzimao njegovom
držanju svaku neumesnost, pošto je dokazivao, ako ono ne bi bilo prikladno, da
on to dobro zna i da je takvo držanje zauzeo samo iz šale.
U svakom onom slučaju, međutim, gde bi mu se otvoreno pitanje činilo
dopušteno, doktor nije propuštao da se potrudi da suzi polje svoje nedoumice i
da upotpuni svoje obrazovanje.
I tako, po savetima koje mu je dala njegova smotrena mati kad je pošao iz
provincije, on nije propuštao bilo neki izraz bilo neko ime koji su mu bili
nepoznati a da ne nastoji da se o njima obavesti.
U pogledu raznih izraza, bio je nenasit obaveštenja, jer je, pretpostavljajući
ponekad da imaju određeniji smisao nego što stvarno imaju, želeo da sazna šta
se zapravo htelo reći izrazima koje je najčešće slušao: đavolska lepota, plava
krv, pasji život, Rableovih četvrt sata, biti kralj elegancije, dati „carte blanche”,
biti priteran uza zid itd., i u kojima bi ih određenim slučajevima mogao i on
primeniti u razgovoru. U njihovom nedostatku, ubacivao je igre reči koje beše
naučio. Što se tiče novih imena koje bi pred njim izgovorili, zadovoljavao se da
ih samo ponovi upitnim tonom, što je smatrao dovoljnim da mu pribavi
objašnjenja koja, tobože, nije tražio.
Kako mu je potpuno nedostajao kritički smisao, iako je on verovao da ga
primenjuje na sve, on je sve uzimao bukvalno, i s njim je bila uzaludan trud ona
utančana uglađenost koja se sastoji u tome da nekome kome smo učinili neku
ljubaznost tvrdimo — ali bez želje da nam se poveruje — da smo mi njemu
obavezni. Ma kolika da je bila zaslepljenost gđe Verdiren u njegovom pogledu,
njoj je na kraju — iako je i dalje nalazila da je on vrlo oštrouman — počelo da ide
na živce kad bi ga pozvala u prvu ložu u parteru da gledaju Saru Bernar, rekavši
mu, iz puke ljubaznosti: „Tako je ljubazno što ste došli, doktore, tim pre što sam
sigurna da ste već često gledali Saru Bernar, a i možda smo suviše blizu
pozornice”, a on, pošto bi ušao u ložu s osmehom koji je, da bi postao određeniji
ili iščezao, čekao da ga neko od upućenih obavesti o vrednosti predstave,
odgovorio: „Odista, suviše smo blizu, a i Sara Bernar već počinje zamarati. Ali vi
ste izrazili želju da dođem. Za mene su vaše želje zapovesti. Isuviše sam srećan
što mogu da vam učinim ovu malu uslugu. Šta ne bi čovek učinio da vam bude
prijatan, vi ste tako dobri!” Pa bi dodao: „To Saru Bernar zovu zlatni glas, zar ne?
Često pišu takođe da se pod njom i daske zapale. To je čudan izraz, zar ne?” — u
nadi da će doći do komentara, koji su, međutim, izostajali.
„Znaš”, rekla bi gđa Verdiren svome mužu, „čini mi se da smo na pogrešnom
putu kad iz skromnosti omalovažavamo ono što pružamo doktoru. On je
naučnik koji živi izvan praktičnog života, on ne poznaje vrednost stvari po
ličnom iskustvu, i oslanja se na ono što mu mi kažemo.” — „Nisam se usudio da
ti kažem, ali i ja sam to primetio”, odgovorio bi g. Verdiren. I, o sledećoj Novoj
godini, umesto da pošalje doktoru Kotaru rubin od tri hiljade franaka i da mu
kaže da je to sitnica, g. Verdiren je za tristo franaka kupio neki veštački dragulj,
davši mu na znanje da bi se teško mogao videti lepši.
Kada je gđa Verdiren objavila da će im u toku večeri doći g. Svan, „Svan?”
uzviknuo je doktor glasom koji je postao grub od iznenađenja, jer i najsitnija
novost uvek je više nego ikoga iznenađivala njega, koji se smatrao večito
pripremljenim na sve. I videći da mu ne odgovaraju: „Svan? Ko je to Svan?”
zaurlao je on, na vrhuncu strepnje, koja se odjednom smirila kad mu je gđa
Verdiren rekla: „Pa onaj prijatelj o kome nam je Odeta govorila.” „A, tako, dobro,
dobro”, odgovorio je doktor umiren. Što se tiče slikara, on se radovao što Svan
ulazi u društvo gđe Verdiren, pošto je pretpostavljao da je ovaj zaljubljen u
Odetu, a on je voleo da ide na ruku ljubavnim vezama. „Ništa me ne veseli toliko
kao da venčavam svet”, poverio je na uvo doktoru Kotaru, „mnogo sam puta
uspevao u tome, čak i između žena!”
Rekavši Verdirenovima da je Svan veoma smart. Odeta ih je poplašila da je
on „gnjavator”. No on je, naprotiv, ostavio odličan utisak na njih, čemu je jedan
od posrednih uzroka, i bez njihova znanja, bio njegov život u otmenom svetu. On
je, odista, nad ljudima, čak i mudrima, ali koji nikada nisu bili u visokom
društvu, imao jedno od preimućstava onih koji su u tome svetu bar malo živeli,
preimućstvo da taj svet ne izobličavaju usled privlačnosti ili gnušanja koje on
budi u njihovoj uobrazilji, nego da ga smatraju kao da je bez ikakvog značaja.
Ljubaznost takvih osoba, odvojena od bilo kakvog snobizma i od bojazni da se
ne ispadne suviše ljubazan, postavši nezavisna, ima onu lakoću, onu ljupkost
pokreta onih čiji gipki udovi vrše tačno ono što oni hoće, bez neumesnog i
nespretnog učešća ostalih delova tela. Ona prosta osnovna gimnastika otmenog
čoveka kad od srca pruža ruku nepoznatome mladiću koga mu predstavljaju ili
kad se uzdržano nakloni pred ambasadorom kome njega predstavljaju, najposle
je, i nesvesno, prešla u čitavo Svanovo držanje u društvu, i on je, prema svetu iz
sredine niže od njegove, kao što su bili Verdirenovi i njihovi prijatelji, nagonski
pokazao usrdnost, prvi ispoljio naklonost, što bi se neki „gnjavator”, po njima,
pazio da ne učini. Trenutak hladnoće ispoljio je on samo prema doktoru Kotaru:
videći ga kako mu namiguje i smeška mu se s dvosmislenim izrazom još i pre no
što su se i obratili jedan drugome (a tu je mimiku Kotar zvao „pričekati dok se
ne vidi”), Svan je pomislio da ga doktor bez sumnje poznaje po tome što su se
sreli na nekom mestu raskalašnog provoda, premda je on tamo veoma malo
zalazio, jer nikada se nije kretao u društvu lumpadžija. Našavši da je aluzija
neukusna, naročito u prisustvu Odete, koja bi po tome mogla rđavo misliti o
njemu, on je zauzeo ledeno držanje. Ali kad je saznao da je jedna od dama koje su
se nalazile blizu njega gđa Kotar, pomislio je da tako mlad muž ne bi pokušao
pred ženom da načini aluziju na takve provode; pa je prestao da doktorovom
saučesničkom izrazu lica pridaje značenje koga se plašio. Slikar je odmah
pozvao Svana da ga s Odetom poseti u njegovom ateljeu; Svan nađe da je on
mio. „Možda ćete biti više udostojeni nego ja”, reče gđa Verdiren tonom kojim
se pretvarala da je malko uvređena, „i možda će vam pokazati Kotarov portret
(koji je ona bila poručila od slikara). Imajte samo na umu, ,gospodine’ Biš”,
podseti ona slikara, kome su iz ustaljene šale govorili ,gospodine\ „da dočarate
taj njegov lepi pogled, ono prepredeno, zabavno u oku. Vi znate da ja naročito
želim da imam njegov osmeh, ja sam vam zatražila portret njegovog osmeha.” I
kako joj se taj izraz učinio pažnje vredan, ponovila ga je vrlo glasno, da bi bila
sigurna da ga je više gostiju čulo, pa je čak, pod nekim neodređenim izgovorom,
prvo pozvala nekoliko njih da se malo primaknu. Svan zamoli da ga upoznaju sa
svima, čak i s jednim starim prijateljem Verdirenovih, Sanijetom, koji je zbog
stidljivosti, prostodušnosti i dobra srca svugde izgubio uvaženje koje mu behu
pribavili njegova arhivska učenost, veliko bogatstvo i odlična porodica iz koje je
poticao. On je govorio kao da su mu usta puna kaše, i to je bilo divno, jer se
osećalo da to manje odaje neki nedostatak u govoru nego vrsnost duše, kao
nekakav ostatak bezazlenosti ranoga detinjstva, koju on nikada nije izgubio. Svi
suglasnici koje nije mogao da izgovori bili su kao nešto surovo za šta je on
nesposoban. Time što je zamolio da ga predstave Sanijetu, gđi Verdiren se
učinilo da je Svan preokrenuo uloge (tako da je, umesto odgovora, naglašavajući
razliku, rekla: „Gospodine Svan, hoćete li biti tako dobri da mi dopustite da vam
predstavim našeg prijatelja Sanijeta”), ali je u Sanijeta probudio žarku
simpatiju, koju Verdirenovi, uostalom, nikada Svanu nisu otkrili, jer Sanijet im je
malko išao na živce i nije im baš bilo stalo da mu pribave prijatelja, ali Svan ih je,
zauzvrat, beskrajno dirnuo time što je našao za shodno da ih odmah zamoli da
ga upoznaju sa pijanistovom tetkom. U crnoj haljini kao i uvek, jer je verovala da
je žena u crnom uvek dobro obučena i da je to ono što je najotmenije, ona je
pokazivala ne može biti crvenije lice, kao i uvek pošto bi ustala od stola. Pred
Svanom se naklonila s poštovanjem, ali se uspravila dostojanstveno. Kako je
bila bez ikakva obrazovanja i plašila se da ne greši u govoru, navlaš je izgovarala
nerazgovetno, misleći da će tako neka pogrešno izgovorena reč, ako joj se
omakne, biti osenčena tolikom neodređenošću da je niko ne bi mogao sa
sigurnošću razabrati, tako da je njen razgovor bio samo nerazgovetno
grgorenje, iz koga bi s vremena na vreme izronila poneka retka reč u koju se
osećala sigurna. Svan pomisli da se može malo našaliti na njen račun, u
razgovoru sa g. Verdirenom, ali ovoga je to, naprotiv, bocnulo.
„Ona je tako izvrsna žena," odgovori on. „Dopuštam da ne zasenjuje; ali
uveravam vas da je prijatna kad čovek razgovara s njom nasamo. „Ne sumnjam
u to,” pohita da se saglasi Svan. „Hteo sam reći da mi se ne čini ,eminentna”
dodade on ističući taj pridev, „a sve u svemu, to je pre kompliment!” „Evo,” reče
g. Verdiren, „iznenadiću vas, ona krasno piše. Niste nikada čuli njenog sestrića?
Divan je, zar ne, doktore? Hoćete li da ga zamolim da odsvira nešto, gospodine
Svan?” „Pa to bi bila velika sreća..." poče da odgovara Svan, kad ga doktor
prekide s podsmešljivim izrazom lica. U stvari, pošto je upamtio da su emfaza i
upotreba svečanih izraza u razgovoru zastarele, čim bi čuo kakvu krupnu reč
ozbiljno izgovorenu, kao što to maločas beše reč „sreća” on bi poverovao da se
onaj što ju je izgovorio pokazao visokoparan. A ako bi se, povrh toga, desilo da
je ta reč slučajno i sastavni deo onoga što je on zvao starim šablonima, ma
koliko, uostalom, takva reč mogla biti obična, doktor bi pretpostavio da je
započeta fraza smešna i završio bi je ironično kakvim opštim mestom, te bi
ispalo kao da optužuje svog sagovornika da je to hteo reći, dok ovome to nije
bilo ni na kraj pameti.
— Sreća za Francusku! — uzviknu on podsmešljivo, patetično podižući ruke.
G. Verdiren se ne mogade uzdržati da se ne nasmeje.
— Šta se to onaj čestiti svet toliko smeje? Vi, tamo, u vašem uglu, kanda ne
venete od tuge — povika gđa Verdiren. — A mislite li da se ja lepo provodim što
ovako sedim sama, kao po kazni, dodade ona dureći se tobože kao dete.
Gđa Verdiren je sedela na lepoj švedskoj stolici od jelovine uglačane voskom,
koju joj je poklonio jedan violinista iz te zemlje, a koju je ona čuvala, iako je
oblikom podsećala na hoklu i odudarala od njenoga lepog starinskog nameštaja,
ali njoj je bilo stalo do toga da na upadljivom mestu drži darove koje su verni
pripadnici njenoga kruga imali običaj da joj s vremena na vreme poklanjaju,
kako bi darodavci imali zadovoljstvo da ih prepoznaju kad joj dođu. Stoga je
nastojala da ih ubedi da ostanu pri cveću i bonbonama, što se bar uništi; ali nije
uspevala u tome, pa se tako kod nje stvorila čitava zbirka grejalica za noge,
jastučića, časovnika, paravana, barometara, posuda od kineskog porcelana, i
istovetnih i raznorodnih stvari kao kad se na gomilu stave božićni pokloni.
Sa toga uzvišenog položaja ona je sa žarom učestvovala u razgovoru svoga
vernog društva i veselila se dosetkama, ali otkako joj se bila dogodila ona
nezgoda s vilicom, odustala je od toga da se pomuči da stvarno prsne u smeh,
nego je pribegavala jednoj konvencionalnoj mimici, koja je, bez zamora i
opasnosti po nju, značila da se smeje do suza. Pri najmanjoj reči koju bi neko od
njenih stalnih gostiju izvalio na račun „gnjavatora” ili na račun nekog bivšeg
redovnog posetioca odbačenog u tabor „gnjavatora” — a na veliko očajanje g.
Verdirena, koji je dugo smatrao da je isto tako ljubazan kao i njegova žena, ali
koji bi se, smejući se izistinski, brzo zadihao i zaostao daleko za njom, pobeđen
tim lukavstvom neprestane a fiktivne veselosti — ona bi se oglasila jednim
kratkim uzvikom, sklopila potpuno svoje ptičje oči, koje bi se počele prekrivati
kao nekakvom prevlakom, pa bi naglo, kao da ima tek toliko vremena da sakrije
jedan nepristojan prizor ili da spreči neki smrtonosni nastup, zaronivši lice u
šake, koje su ga prekrivale tako da se ništa nije videlo, činila kao da se sili da
uguši, da uništi smeh koji bi je, kad bi mu se predala, odveo dotle da bi se
onesvestila. I tako, ošamućena od veselja svojih „vernika”, opijena drugarstvom,
ogovaranjima i jednodušnošću, čečeći na svojoj visokoj stolici kao ptica kojoj su
dali kolačić zamočen u vruće vino, gđa Verdiren je ridala od ljubaznosti.
Međutim je g. Verdiren, pošto je Svana zamolio za dopuštenje da zapali lulu
(„ovde se ne treba ustezati, tu smo među drugovima”), zamolio mladog
umetnika da sedne za klavir.
— Hajde, molim te, nemoj ga gnjaviti — uzviknu gđa Verdiren — nije on
ovde zato da ga mučite, ja neću da mi ga mučite!
— Ali po čemu ti misliš da ga mi gnjavimo — reče g. Verdiren — g. Svan
možda ne zna Sonatu u fisduru, koju smo mi otkrili; odsviraće nam klavirsku
transkripciju.
— A, ne, ne! Ne moju sonatu! — povika gđa Verdiren — ne želim baš nimalo
da toliko plačem da dobijem kijavicu s neuralgijom lica, kao prošli put; baš vam
hvala na poklonu, nimalo mi nije stalo da mi se to ponovi; zlatni ste mi vi, vidi se
da nećete vi ostati u postelji nedelju dana!
Ta mala scena, koja se ponavljala kad god je trebalo da pijanista svira,
očaravala je prijatelje kao da je bila nešto novo, kao dokaz neodoljive
originalnosti „Gazdarice” i njene muzičke osetljivosti. Oni koji bi se desili blizu
nje davali bi znake drugima, koji su malo dalje pušili ili se kartali, da priđu, da se
nešto zbiva, dobacujući im, kao što rade u Rajhstagu, u znamenitijim trenucima:
„Slušajte, slušajte!” A sutradan bi pobuđivali žaljenje u onih koji nisu mogli da
dođu, govoreći im da je prizor bio još zabavniji nego obično.
— Pa dobro, dobro, u redu — reče g. Verdiren — odsviraće samo andante.
— Samo andante, kako ti to olako uzimaš! — uzviknu gđa Verdiren. Pa baš
me andante svu uništava! Divan je naš Gazda! To je kao kad bi za Debetu rekao:
slušaćemo samo finale, ili, iz Majstora, samo uvertiru.
Doktor je, međutim, nagovarao gđu Verdiren da pusti pijanistu da svira, ne
što je smatrao lažnim tegobe koje joj je izazivala muzika — on je u tome
prepoznavao izvesna neurastenična stanja — nego po onom običaju mnogih
lekara da smesta popuste u strogosti svojih uputstava čim je u pitanju — što im
se čini mnogo značajnije — društvo u kome su i sami prisutni i u kome je jedan
od glavnih činilaca osoba kojoj savetuju da ovog puta zaboravi svoje poteškoće
u probavi, ili svoj grip.
— Ovoga puta nećete se razboleti, videćete, — reče on nastojeći da je u to i
pogledom ubedi. — A ako se razbolite, mi ćemo vas lečiti.
— Zaista? — odgovori gđa Verdiren, kao da se pred nadom u takvo
preimućstvo može još samo kapitulirati. Možda je, zato što je toliko govorila
kako će se razboleti, bilo trenutaka kada se više nije ni prisećala da je to laž, pa
se u njoj stvorila prava bolesnička duša. A bolesnici, kad im dodija što uvek
mogu samo uzdržavanjem da postignu da ih napadi što ređe stignu, vole da
poveruju da će moći nekažnjeno da čine sve što im se svidi i što im obično
škodi, pod uslovom da se predadu u ruke nekome moćnom biću koje će ih, bez i
malo njihova truda, jednom reči ili jednom pilulom podići iz postelje.
Odeta beše otišla i sela na divan presvučen goblenom, koji se nalazio kraj
klavira.
— Vi znate da ja imam svoje mestašce — rekla je gđi Verdiren.
A ova, videći Svana gde sedi na jednoj stolici, natera ga da ustane:
— Vi ne sedite dobro tamo, idite, molim vas, sedite kraj Odete. Zar ne, Odeta,
vi ćete načiniti mesta za g. Svana?
— Kakva divna presvlaka iz Bovea — reče Svan pre no što je seo, u želji da
bude ljubazan.
— O, drago mi je što cenite moj divan — odgovori gđa Verdiren. — A
upozoravam vas, ako mislite da vidite još koji tako lep, bolje da odmah
odustanete. Nikada više nisu napravili takav. A i stoličice su prava divota. Posle
ćete i njih pogledati. Bronza na svakoj odgovara kao atribut sižeu na sedištu;
ako htednete da pogledate to, znate, imaćete čime da se zabavite, obećavam
vam jedan prijatan trenutak. Već i sami mali frizrvi na pervazima, eno, tamo,
ona sitna loza na crvenoj pozadini Medveda, pa Grožđe. Kako je to nacrtano? Šta
kažete, ja mislim da su prilično umeli da crtaju? Zar ono grožđe ne budi apetit?
Moj muž tvrdi da ja ne volim voće zato što ga jedem manje nego on. Ali ne, ja
sam veći sladokusac od svih vas, samo što ja nemam potrebe da ga stavim u
usta, pošto uživam očima. Šta vam je svima, što se smejete? Pitajte doktora, on
će vam reći da mene to grožđe pročisti. Drugi drže kure s grožđem Fontenblo, a
ja, ja imam svoju kuru s Boveom. Ali nećete otići, g. Svan, a da ne opipate bronze
na naslonima. Je li glatka ta patina? Ne, ne, celom šakom, opipajte ih dobro.
— O, ako gđa Verdiren počne s pipanjem bronze, nećemo čuti muzike
večeras — reče slikar.
— Ćutite vi, vi ste gad. U stvari — reče ona okrenuvši se Svanu — nama
ženama brane i manje sladostrasne stvari od ovoga. Ali nema puti koja bi se s
time mogla porediti! Kad mi je g. Verdiren ukazao tu čast da bude ljubomoran
— no, budi bar učtiv, nemoj reći da nikada nisi bio ljubomoran...
— Pa ja ni reči nisam rekao. Molim vas, doktore, vi ste mi svedok: jesam li
išta rekao?
 Svan je iz učtivosti opipavao bronzu i nije se usuđivao da odmah prestane.
— Dobro, milovaćete ih posle; a sada će vas milovati, milovaće vam uši; vi
to, valjda, volite; evo, ovaj mladić će se za to pobrinuti.
A pošto je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego
sa ostalim prisutnima. Evo zašto:
Prethodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je
bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I
veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom
linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom
tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske partije, mnogolika,
nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova koje mesečina
ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao
jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo,
očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju — ni
sam nije znao — koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad
s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda
je baš zato što nije poznavao tu muziku mogao da oseti tako nejasan utisak, od
onih utisaka koji su možda ipak jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno
izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za
jedan trenutak, tako reći sine materia. Tonovi koje tada slušamo doduše već
teže, prema svojoj visini ili kvantitetu, da pred našim očima pokriju površine
različitih dimenzija, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili
tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti
osećaji dovoljno uobliče u nama da bi mogli ne biti preplavljeni onima koje već
bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako stopljen,
nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da
smesta ponovo zarone i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno
uživanje izazvano tim motivima koje je nemogućno opisati, obnoviti ih u
sećanju, imenovati, koji su neizrecivi — kad ne bi pamćenje, kao radnik koji radi
na tome da udari trajne temelje usred valova, time što nam stvara faksimile tih
neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima
i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan
tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu
transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se
komad nastavljao, tako da onaj isti utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije
više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično
grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što nije više
čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, i što omogućava da muziku
obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko
trenutaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene
naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao
da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao
nekakvu neznanu ljubav.
Ona ga je u sporom ritmu povela prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu
stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa
tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle
trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem,
sitnijem, setnom i neprekidnom, povukla ga je za sobom ka nepoznatim
vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona
se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, izazivajući čak u njemu manje
duboku nasladu. No kada se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao
čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne
nove lepote, koja njegovoj osećajnosti daje jednu višu vrednost, a da on i ne zna
hoće li ikada više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.
Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala
nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako odavno beše
odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na
traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikada nije
izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne
osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost,
premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe
utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani
suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo,
nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji
poziv, a ako posle ne bude više odlazio u posetu, da će valjati da ostavlja
posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo
intimno mišljenje o stvarima, nego da pruži materijalne podatke koji u neku
ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je
krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog
pesnika, u nazivima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da
izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima
davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što
govori. Ali sada, kao što biva s nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom,
neki novi predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski
razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već
počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan
sasvim drukčiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa
u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima
otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao
verovati, a za koje je ponovo osetio — kao da je muzika imala nekakvo elektivno
dejstvo na duhovnu jalovost od koje je patio — želju i gotovo i snagu da im
posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje
je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je zaboravio. U toku te nedelje sreo
je, doduše, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih
je pitao; ali neke su bile stigle posle muzike ili otišle ranije; neke su, međutim,
bile tamo dok su je svirali, ali su bile prešle u drugi salon da razgovaraju, a
druge, opet, premda behu ostale da slušaju muziku, nisu čule više nego one
prve. Što se tiče domaćina, oni su znali da je to neko novo delo koje su muzičari
što ih behu angažovali predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja, i Svan
nije mogao ništa više da sazna. Imao je, doduše, prijatelja muzičara, ali, iako se
sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila, dok je gledao
pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A
posle je prestao i misliti na nju.
A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mali pijanista počeo da svira kod
gđe Verdiren, odjednom, posle jedne duge note što je trajala nekoliko taktova,
ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog
kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, prepoznao, potajnu, šumnu i
razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako
osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je
to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na
ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna
nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu
odblesak svog osmeha. Ali sada je on mogao da upita za ime svoje neznanke
(rekoše mu da je to andante iz sonate za klavir i violinu od Venteja), ulovio ju je,
moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i
njenu tajnu.
Stoga, pošto je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, čija
se usrdnost mnogo svidela gđi Verdiren.
— Kakav volšebnik, zar ne — reče ona Svanu — zar je ne shvata dobro, tu
sonatu, vrag mali? Vi niste znali da klavir može to da dostigne. To je sve, samo
ne klavir, časna reč! Uvek se ponovo prevarim, učini mi se kao da čujem
orkestar. To je čak i lepše od orkestra, potpunije.
Mladi pijanista se nakloni i, smeškajući se, naglašavajući reči kao da govori
nešto duhovito:
— Vi ste veoma milostivi prema meni — reče.
I dok je gđa Verdiren govorila svome mužu: „Hajde, daj mu oranžade,
pošteno ju je zaslužio", Svan je pričao Odeti kako je bio zaljubljen u tu malu
frazu. A kad je gđa Verdiren, malo poizdalje, rekla: „No, Odeta, čini mi se da
slušate neku lepu priču”, ona odgovori: „Da vrlo lepu", i Svan nađe da je izvrsna
ta njena jednostavnost. Međutim, zatražio je obaveštenja o Venteju, o njegovom
delu, o tome u koje je doba svog života komponovao tu sonatu i šta je njemu
mogla značiti ta mala fraza, jer naročito je to želeo da sazna.
Ali sav taj svet što se hvastao da se divi tome muzičaru (kad je Svan rekao da
je sonata odista lepa, gđa Verdiren je uzviknula: „I verujem vam da je lepa! Ali ne
može se priznati da se ne poznaje Ventejova sonata, čovek nema prava da je ne
poznaje”, a slikar je dodao: „O, to je sasvim velika stvar, zar ne? To nije, ako
hoćete, ,divna’ stvar, stvar, za publiku zar ne? Ali za umetnike, to je jedna silna
impresija), taj svet kao da nikada sebi nije ni postavio takva pitanja, jer nisu bili
kadri da na njih odgovore.
Čak i na jednu-dve posebne primedbe koje je Svan učinio o svojoj omiljenoj
frazi:
— Zbilja, to je zanimljivo, nikada nisam obratila pažnju na to; priznaću vam
da ja ne volim da tražim dlaku u jajetu i da se majem sa sitnicama; mi ovde ne
gubimo vreme u cepidlačenju, to nije u prirodi našeg društva — odgovorila je
gđa Verdiren, koju je doktor Kotar gledao sa zabezeknutim divljenjem i revnom
pažnjom kako se poigrava s tom bujicom fraza. On i gđa Kotar, uostalom, s
nekom vrstom zdravog razuma kakav imaju i mnogi ljudi iz naroda, dobro su se
čuvali da ne izreknu kakav sud ili da se pretvaraju da se dive toj muzici, za koju
su jedno drugom priznavali, pošto bi se vratili kući, da je ne razumeju kao god ni
slike „gospodina Biša". Pošto publika zna samo za onu čar, ljupkost i oblike
prirode koje nalazi u šablonima polako usvajane umetnosti, a pošto izvorni
umetnik počinje time što odbacuje te šablone, g. i gđa Kotar, slika i prilika takve
publike, nisu nalazili ni u Ventejovoj sonati ni u slikarevim portretima ono što je
za njih predstavljalo harmoniju muzike i lepotu slikarstva. Dok bi pijanista
svirao tu sonatu, njima se činilo da on nasumce udara note, koje se, odista, i
nisu povezivale u oblike na koje oni behu navikli, kao što im se činilo da slikar
nasumce baca boje na svoja platna. Kad bi na ovima uspeli da prepoznaju neki
oblik, nalazili su da je trapav i vulgaran (to jest lišen elegancije one slikarske
škole kroz koju su oni gledali živa stvorenja čak i na ulici) i da su neistiniti, kao
da g. Biš ne zna kako je sazdano rame i da žene nemaju kosu svetloljubičaste
boje.
Ipak, kada su se ostali gosti malo rasturili, doktor oseti da je sad povoljna
prilika i, dok je gđa Verdiren još dovršavala nešto o sonati, kao što se početnik
baci u vodu da nauči plivati, ali bira trenutak kad nema suviše sveta da ga vidi:
— Znači, to je ono što se zove muzičar di primo cartello! uzviknu on
odlučivši se odjednom.
Svan je saznao jedino to da je nedavna pojava Ventejove sonate izazvala
snažan utisak u jednoj školi vrlo naprednog pravca, ali da je sasvim nepoznata
širokoj publici.
— Ja, doduše, poznajem nekoga ko se zove Ventej — reče Svan, misleći na
nastavnika klavira sestara moje bake.
— Pa to je možda on — uzviknu gđa Verdiren.
— O, ne — odgovori Svan smejući se. — Da ste ma i za časak bili s njim, ne
biste se to ni pitali.
— Znači, postaviti pitanje isto je što i rešiti ga? — reče doktor.
— Ali mogao bi mu biti neki rođak — nastavi Svan. To bi bilo dosta tužno, ali
najposle, i genijalan čovek može biti rođak neke matore budale. Ako bi tako bilo,
priznajem da nema toga mučenja kome se ne bih podvrgnuo samo da me
matora budala predstavi autoru sonate: najpre, mučenju da posetim matoru
budalu, a to mučenje mora biti grozno.
Slikar je od nekoga čuo da je Ventej upravo teško bolestan i da se doktor
Poten boji da ga neće moći spasti.
— Kako — povika gđa Verdiren — zar još ima ljudi koji se leče kod Potena!
— O, gospođo Verdiren, — reče Kotar prenemažući se — vi zaboravljate da
govorite o jednome mom kolegi, trebalo bi da kažem o jednom od mojih učitelja.
Slikar beše čuo da Venteju preti ludilo. I tvrdio je da se to može zapaziti po
nekim pasažima ,njegove sonate. Svanu se ta primedba nije učinila besmislena,
ali ga je zbunila; pošto muzičko delo ne sadrži one logičke odnose čiji poremećaj
ukazuje na ludilo, ludilo otkriveno u jednoj sonati činilo mu se isto tako
tajanstveno kao i ludilo u pseta, ludilo konja, što se, međutim, odista viđa.
— Ta ostavite me na miru s vašim učiteljima, znate vi deset puta više od
njega — odgovori gđa Verdiren doktoru Kotaru, tonom osobe koja ima
hrabrosti da zastupa svoje shvatanje i koja se smelo suprotstavlja onima što
nisu istog mišljenja. Vi bar ne ubijate svoje bolesnike!
— Ali, gospođo, on je akademik — odgovori doktor ironično. — Ako neki
bolesnik više voli da umre od ruke jednog od kraljeva nauke... Mnogo je otmenije
moći reći: „Mene leči Poten”.
— A, otmenije je? — reče gđa Verdiren. — Znači, sad ima otmenosti i u
bolestima? To još nisam znala... Baš me zasmejavate! — uzviknu ona odjednom
pokrivši lice rukama. — A ja, baš sam naivna, ja raspravljam ozbiljno i ne
primećujem da me vi puštate da se natociljam.
Što se tiče g. Verdirena, nalazeći da je pomalo zamorno da se stane smejati
za takvu malenkost, on se zadovolji da samo povuče jedan dim iz lule,
pomišljajući s tugom kako ne može više da sustigne svoju ženu u ljubaznosti.
— Znate li da nam se vaš prijatelj mnogo sviđa — reče gđa Verdiren Odeti u
trenutku kad joj je ova poželela laku noć. — Jednostavan je, ljubak; ako uvek
imate samo ovakve prijatelje da nam predstavite, možete ih dovoditi.
G. Verdiren napomenu ipak da se Svanu nije kako treba svidela pijanistova
tetka.
— Pa osetio se čovek malko među tuđim svetom — odgovori gđa Verdiren.
Zar bi ti hteo da on već od prvog dana bude sasvim u tonu s društvom kao
Kotar, koji pripada našem malom taboru već godinama? Prvi se put ne računa,
koristilo je da se malo upoznamo. Rešeno je, Odeta, da on ide s nama sutra u
Šatle. Kako bi bilo da odete po njega?
— O, ne, on to ne bi hteo!
— A?! Najposle, kako budete hteli. Glavno je da se ne desi da izneveri u
poslednjem trenutku!
Na veliko iznenađenje gđe Verdiren, on nikada nije izneverio. Pridruživao im
se svugde, ponekad u restoranima u okolini Pariza, kuda se još slabo izlazilo, jer
nije još bila prava sezona, a češće u pozorištu, koje je gđa Verdiren mnogo
volela; a kad mu je jednog dana, kod kuće, rekla kako bi im bilo vrlo korisno da
imaju ulaznice za premijere, za svečane predstave, kako im je bilo neprijatno što
ih nisu imali na dan Gambetinog pogreba, Svan, koji nikada nije govorio o
svojim sjajnim vezama, nego samo o onima koje nisu bile na ceni i za koje je
držao da ne bi bilo delikatno kriti ih, a među koje je, po navici stečenoj u
aristokratskome Sen-Žermenu, svrstavao i svoje veze s javnim ličnostima,
odgovorio je:
— Obećavam vam da ću se postarati za to, imaćete ih na vreme za reprizu
Danišeda, baš sutra ručam s prefektom policije u Jelisejskoj palati.
— Kako to, u Jelisejskoj palati? — povika doktor Kotar gromkim glasom.
— Da, kod g. Grevija — odgovori Svan, pomalo zbunjen utiskom koji je
proizvelo to što je rekao.
A slikar reče doktoru kao u šali:
— Je l’ vas to često hvata?
Pošto bi mu bilo dato objašnjenje, Kotar bi obično rekao: „A, dobro, dobro, u
redu" i ne bi više pokazivao ni traga uzbuđenja. Ali ovoga puta, poslednje
Svanove reči, umesto da mu pribave uobičajeno smirenje, dovedoše do vrhunca
njegovu zapanjenost što se neko ko s njim večera i ko nema zvaničnih funkcija
ni bilo kakvu slavu viđa sa šefom države.
— Kako to kod g. Grevija? Vi se poznajete sa g. Grevijem? — reče on Svanu s
glupim i podozrivim izrazom lica činovnika od koga neka nepoznata osoba traži
da poseti predsednika republike i koji je, shvativši po tim rečima „s kim ima
posla”, kao što to kažu u novinama, uverava da će biti smesta primljena, pa je
uputi u specijalnu zatvorsku ambulantu.
— Poznajemo se pomalo, imamo zajedničkih prijatelja (nije se usudio reći
da je to princ od Velsa), a on, uz to, veoma lako poziva na ručak, samo, verujte, ti
ručkovi nisu nimalo zabavni, a i vrlo su jednostavni, uostalom, nikada nas nema
više od osmoro za stolom — odgovori Svan, nastojeći da osenči ono što je u
njegovim vezama s predsednikom republike bilo suviše bleštavo u očima
njegovog sabesednika.
A Kotar, oslanjajući se na ono što mu je Svan rekao, smesta usvoji mišljenje,
u pogledu vrednosti pozivnica g. Grevija, da su one nešto do čega nikome nije
stalo i samo što se po ulici ne nalaze. I onda se nije više čudio što Svan odlazi u
Jelisejsku palatu kao što bi i bilo ko mogao, nego ga je čak i sažaljevao pomalo
što ide na ručkove za koje sama zvanica priznaje da su tako dosadni.
— A, dobro, dobro, u redu — reče on tonom carinika, maločas još
podozrivog, ali koji vam, posle vaših objašnjenja, daje zvaničnu overu i propušta
vas i ne otvarajući vam kofere.
— O, verujem da vam sigurno nisu zabavni ti ručkovi, lepo je od vas što se
žrtvujete i odlazite na njih — reče gđa Verdiren, u čijim je očima predsednik
republike bio posebno opasan gnjavator, pošto raspolaže sredstvima zavođenja
i prinude koja bi, kad bi bila primenjena na njene verne prijatelje, mogla
prouzrokovati da iznevere. — Kažu da je on gluv kao top i da jede prstima.
— Onda vam odista ne može biti mnogo zabavno da tamo idete — reče
doktor Kotar s prizvukom sažaljenja; pa, setivši se brojke od osam zvanica: —
Jesu li to intimni ručkovi? — upita on živahno, više s revnošću lingviste nego s
radoznalošću ljubopitljivca.
 Ali ugled koji je u njegovim očima imao predsednik republike ipak je
najposle prevagnuo i nad Svanovom skromnošću i nad nenaklonošću gđe
Verdiren, i Kotar bi o svakoj večeri radoznalo upitao: „Hoćemo li večeras videti
g. Svana? On je u ličnoj vezi s g. Grevijem. To se zacelo zove džentlmen?" — Čak
mu je jednom ponudio i pozivnicu za neku zubarsku izložbu.
— Možete uvesti i koga vi budete hteli, ali psi se ne puštaju unutra. To vam,
znate, kažem zato što se već desilo da neki moji prijatelji to nisu znali, pa su
poljubili vrata.
Što se tiče g. Verdirena, on je zapazio rđav utisak koji je na njegovu ženu
proizvelo otkriće da Svan ima moćnih prijatelja o kojima nikada nije govorio.
Ako ne bi bio ugovoren neki izlazak, Svan se s malim „taborom" nalazio kod
Verdirenovih, ali dolazio je samo uveče i gotovo nikada nije pristajao da dođe i
na večeru, uprkos Odetinom navaljivanju.
— Ja bih mogla večerati i nasamo s vama, ako tako više volite — govorila mu
je ona.
— A gospođa Verdiren?
— O, ništa prostije. Mogla bih joj reći da mi haljina nije bila gotova, da su
kola kasno došla po mene. Ima uvek načina da se to uredi.
— Vrlo ste ljubazni.
Ali Svan je u sebi mislio, ako Odeti pokaže (time što pristaje da se s njom
nađe tek posle večere) da postoje zadovoljstva koja su mu draža nego da bude s
njom, da naklonost koju ona oseća prema njemu dugo neće biti zasićena. A s
druge strane, pošto je beskrajno više nego Odetinu lepotu voleo lepotu jedne
mlade radnice, sveže i jedre kao ruža, kojom je bio zanet, više je voleo da
početak večeri provede s ovom, budući siguran da će se potom videti i s
Odetom. Iz istog razloga nikada nije prihvatao ni da Odeta dođe po njega pa da
odu Verdirenovima. Mala radnica ga je sačekivala blizu njegove kuće, na jednom
uglu koji je njegov kočijaš već znao, popela bi se kraj Svana i ostala u njegovom
zagrljaju do trenutka kad bi se kola zaustavila pred Verdirenovom kućom. Pošto
bi ušao, dok bi gđa Verdiren, pokazujući na ruže koje je on poslao pre podne,
govorila: „Moram vas izgrditi” i pokazivala mu mesto kraj Odete, pijanista bi
odsvirao, za njih dvoje, malu Ventejovu frazu, koja je bila kao nekakva
nacionalna himna njihove ljubavi. Počeo bi s produženim tremolima violine,
koji se sami čuju kroz nekoliko taktova i zauzimaju prvi plan, pa onda odjednom,
kao da se razmiču, i kao na onim slikama Pitera de Hoha kojima uzani okvir
odškrinutih vrata daje, sasvim u daljini, dubinu neke druge boje, kroz kadifasti
sjaj među‚ stavljene svetlosti, mala fraza bi se javila poigravajući, pastoralna,
kao da je ubačena, epizodna, kao da pripada nekome drugom svetu. Promicala je
u jednostavnim a besmrtnim prevojima, deleći im ovda-onda darove svoje
ljupkosti, uz isti neizrecivi osmejak; ali Svanu se činilo da sada u njoj razabira
neko razočaranje. Kao da joj je bila znana ništavnost te sreće ka kojoj je
ukazivala put. U svojoj lakoj ljupkosti imala je nešto svršeno, kao što je
ravnodušnost što dolazi posle žaljenja za izgubljenim. Ali to mu je malo bilo
važno, jer on je sad u njoj gledao manje ono što je ona mogla biti sama po sebi
— što je mogla izražavati za muzičara kome je nepoznato bilo i njegovo i
Odetino postojanje, kad ju je komponovao, i za sve one koji će je slušati kroz
vekove — a više kao neku zalogu, sećanje na njegovu ljubav, jer je, čak i za
Verdirenove ili za malog pijanistu, podsećala na Odetu i na njega istovremeno,
sjedinjavala ih; i to do te mere da je, kad ga je Odeta iz puke ćudi zamolila,
odustao od zamisli da nađe nekog umetnika koji bi mu odsvirao celu sonatu, pa
joj je i dalje poznavao samo taj deo. „Šta će vam ono ostalo?" rekla mu je ona.
„Ovo je naš komad.” I dok je mala fraza promicala, tako bliska a ipak u
beskonačnosti, on je čak, pateći pri pomisli da ona njih, dok im se obraća, i ne
poznaje, gotovo žalio što ona ima neko značenje, neku svoju unutrašnju i
nepromenljivu lepotu, njima tuđu, kao što smo u poklonjenim nakitima, ili čak i
u pismima koja nam piše voljena žena, kivni na sjaj dragulja i na reči jezika što
nisu sačinjeni jedino od suštine jedne prolazne veze i jednoga posebnog bića.
Često se dešavalo da se toliko zadrži s mladom radnicom pre no što bi
otišao Verdirenovima da bi, pošto bi pijanista odsvirao malu frazu, Svan opazio
da je uskoro vreme da Odeta pođe kući. On bi je otpratio do njene male vile, u
ulici La Peruz, iza Trijumfalne kapije. I možda je baš zbog toga, da ne bi od nje
tražio sve dokaze naklonosti, žrtvovao njemu manje neophodno zadovoljstvo da
se viđa s njom ranije, da kod Verdirenovih stigne zajedno s njom, žrtvovao ga
ovome pravu koje mu je ona priznavala, da pođu zajedno, i kome je on pridavao
veću vrednost, jer je zahvaljujući tome imao utisak da se niko ne sastaje s njom,
da niko ne stoji između njih i ne sprečava je da bude još sa njim i pošto se
rastanu.
I tako se ona vraćala kući Svanovim kolima. Jedno veče, kad je sišla s kola i
on joj rekao: „Doviđenja sutra”, ona hitro uzbra u vrtiću pred kućom poslednju
hrizantemu što je tu još cvetala i dade mu je pre no što su kola pošla. On ju je
pritiskivao na usta sve do kuće, a kad je cvet posle nekoliko dana uveo, zatvorio
ga je u pisaći sto kao kakvu dragocenost.
Ali on nikada nije ulazio kod nje. Samo dva puta, po podne, otišao joj je da
učestvuje u toj za nju najvažnijoj dnevnoj radnji, „da popije čaj”. Osama i pustoš
tih kratkih ulica (koje su se gotovo sve sastojale od neprekidnog niza vila, čiju je
jednoličnost odjednom prekidala neka turobna daščara, istorijsko svedočanstvo
i bedni ostatak onoga vremena kada su te četvrti bile još na zlu glasu), sneg koji
se još zadržao u vrtiću i po drveću, ogolelost toga godišnjeg doba, blizina
prirode, činili su još tajanstvenijom toplotu i cveće koje je zatekao ušavši.
Levo, u visokom prizemlju, ostajala je Odetina spavaća soba, koja je gledala
na stražnju stranu, na jednu paralelnu uličicu, a jedne prave stepenice, između
tamno obojenih zidova niz koje su se spuštale istočnjačke tkanine, nizovi
turskih brojanica i jedan velik japanski fenjer obešen o svileni gajtan (ali koji je
goreo plinskim svetlom, da ne bi lišio posetioce najnovijih udobnosti zapadne
civilizacije), vodile su u salon i u još jedan manji salon. Ispred njih bilo je jedno
uzano predvorje, u kome je zid, pokriven rešetkom od letava, kao u vrtu, ali
pozlaćenom, po celoj dužini bio opervažen dugačkim sandukom u kome su, kao
u kakvoj zimskoj bašti, cvetale one krupne hrizanteme koje su u ono vreme još
bile retke, ali su ipak bile još daleko od onoga što su cvećari kasnije uspeli da
postignu. Svanu je išla na živce moda tih hrizantema, koja je bila nastupila
prethodne godine, ali toga puta osetio je zadovoljstvo videći polumrak te odaje
zebrasto prošaran ružičastim, narandžastim i belim mirisavim zracima tih
kratkotrajnih zvezda što zasijaju za sumornih dana. Odeta ga je primila u
ružičastoj svilenoj domaćoj haljini, obnažena vrata i ruku. Posadila ga je kraj
sebe, u jedan od mnogih tajanstvenih kutaka udešenih u uglovima salona,
zaklonjenih ogromnim palmama u kineskim saksijama ili paravanima o koje su
bile okačene fotografije, mašne i lepeze. Rekla mu je: „Nije vam udobno ovako,
čekajte, ja ću vam udesiti”, i sa sujetnim osmehom, kao da se radi o nekom
njenom osobitom izumu, smestila je Svanu iza glave i pod noge japanske svilene
jastučiće, koje je gužvala kao da rasipa te dragocenosti i da ne haje za njihovu
vrednost. Ali kada je sobar uneo redom mnogobrojne lampe, gotovo sve od
kineskog porcelana, koje su gorele izdvojeno ili po dve, svaka na posebnom
komadu nameštaja kao na kakvom oltaru i koje su u već gotovo noćni sumrak
pretprolećnog popodneva unele kao nekakav dugotrajniji zalazak sunca,
rumeniji i ljudskiji — i zbog kojih je možda na ulici zastao neki zaljubljeni čovek
pred tajanstvenošću nečijeg prisustva koje su u isti mah i otkrivala i skrivala
osvetljena okna — ona je ispod oka strogo motrila na slugu da bi videla da li ih
postavlja na njihova osveštana mesta. Da je i samo jednu stavio tamo gde ne
valja, mislila je da bi utisak celine njenog salona bio uništen, a njen portret,
postavljen na kosi štafelaj zastrt plišom, rđavo osvetljen. Stoga je grozničavo
pratila pokrete toga prostaka i oštro ga ukorila što je prošao suviše blizu dveju
polica sa saksijama, koje je smela samo ona sama da čisti, iz bojazni da ih ne
oštete i koje je prišla da pogleda izbliza da bi videla nije li ih okrznuo. Za sve
svoje kineske ukrase nalazila je da su „zabavnog” oblika, a isto tako i orhideje, a
naročito katleje, koje su, sa hrizantemama, bile njeno omiljeno cveće, pošto su
imale to veliko preimućstvo da ne liče na cvetove, nego kao da su od svile, od
satena. „Ona tamo kao da je izrezana od postave mog mantila”, rekla je Svanu
pokazujući mu jednu orhideju, s prisenkom uvaženja prema tome tako
„elegantnom” cvetu, prema toj elegantnoj i nenadanoj sestri koju joj je priroda
podarila, tako udaljenoj od nje na lestvici živih bića, a ipak tako prefinjenoj,
mnogo dostojnijoj od mnogih žena da joj ona dade mesta u svome salonu.
Pokazujući mu redom himere s plamenim jezičcima što su krasile neku
porcelansku posudu ili bile izvezene na nekom ekranu, latice buketa orhideja,
srebrnog dromedara ukrašenog emaljem, s očima od inkrustiranih rubina, koji
je na kaminu stajao pored jednoga zmaja od žada, pretvarala se kao da se čas
plaši tih opakih čudovišta a čas da se smeje što su smešna, da crveni zbog
nepristojnosti cvetova i da oseća neodoljivu želju da ode i poljubi dromedara i
zmaja, koje je nazivala „dragim”. A to prenemaganje odudaralo je od iskrenosti
izvesnih njenih pobožnih osećanja, naročito prema Gospi iz Lagea, koja ju je bila
izlečila od jedne smrtonosne bolesti, nekada, dok je živela u Nici, i čiji je zlatni
medaljon nosila uvek na sebi i pripisivala mu bezgraničnu moć. Pripremila je
Svanu „njegov” čaj, upitala ga: „Limuna ili pavlake?”, i pošto joj je on odgovorio
„Pavlake”, rekla mu je smejući se: „Samo koliko da zamagli!" A kad je on našao
da je dobar: „Vidite li da znam šta vi volite.” Taj čas se Svanu, odista, učinio
nešto dragoceno kao i njoj što je bio, a ljubav ima toliku potrebu da sebi nađe
neko opravdanje, neko jemstvo trajnosti, u uživanjima koja bez nje, naprotiv, ne
bi to ni bila i koja i prestaju s njom, da je Svan, pošto se oprostio s njom u sedam
sati da bi se vratio kući da se presvuče, celo vreme puta, u svojim zatvorenim
kolima, ne mogući savladati radost što mu je to popodne pričinilo, ponavljao u
sebi: „Bilo bi zbilja prijatno imati takvu jednu ženicu kod koje bi čovek mogao
naći tu retku stvar, dobar čaj." Jedan sat kasnije primio je Odetino pisamce i
prepoznao odmah taj krupni rukopis u kome je izveštačena britanska krutost
davala privid discipline bezobličnim slovima koja bi manje naklonjenim očima
možda ukazivala na zbrku misli, nedovoljno obrazovanje, nedostatak iskrenosti
i volje. Svan je bio zaboravio kod Odete svoju tabakeru. „Što niste zaboravili
ovde i svoje srce, ne bih vas pustila da ga uzmete natrag.”
Druga jedna njegova poseta njoj bila je možda još značajnija. Odlazeći joj
toga dana, unapred ju je zamišljao, kao i uvek kad je trebalo da se vidi s njom; i
što je morao — da bi mogao naći da joj je lice lepo — da samo na rumene i sveže
jagodice ograniči obraze, koji su joj bili tako često žuti, uveli, ponekad posuti
sitnim crvenim tačkicama, to ga je rastuživalo kao dokaz da je ideal nedostižan
a sreća uvek samo osrednja. Nosio joj je jednu graviru koju je želela da vidi. Ona
se nešto nije osećala dobro; primila ga je u penjoaru od krepdešina
svetloljubičaste boje, skupljajući na grudima bogato izvezenu tkaninu kao kakav
mantil. Stojeći kraj njega, pustivši da joj se niz obraze sliva raspletena kosa,
povivši jednu nogu kao u igri, da bi se mogla bez zamora nagnuti nad graviru
koju je, pognuvši glavu, gledala svojim krupnim očima, tako umornim i
zlovoljnim kad ne bi živahnule, iznenadila je Svana svojom sličnošću s onom
figurom Zefore, Jetrove kćeri, koja se vidi na jednoj freski Sikstinske kapele.
Svan je oduvek imao tu naročitu sklonost da voli da u slikama majstora nađe ne
samo opšte osobine stvarnosti što nas okružava nego i ono što se, naprotiv, čini
najmanje podobno uopštavanju, individualne crte poznatih nam lica: tako je u
materiji jedne biste dužda Loredana od Antonija Rica nalazio izbočenost
jagodica, povijenost veđa, jednom rečju upadljivu sličnost s njegovim kočijašem
Remijem; pod bojama jednog Girlandaja, nos g. de Palansija; u jednome
Tintoretovom portretu, oblinu obraza zahvaćenu početkom zalistaka, povijeni
nos, prodorni pogled, crvene očne kapke doktora di Bulbona. Možda je,
sačuvavši zauvek u duši grižu savesti što je svoj život ograničio samo na
otmene veze, na razgovore, mislio da nalazi nekakav milostivi oproštaj koji mu
podaruju veliki umetnici time što su i oni sami s uživanjem posmatrali i unosili
u svoja dela takva lica koja tim delima daju kao nekakvu neobičnu potvrdu
stvarnosti i života, ukus nečega modernog; a možda je i toliko bio pustio da ga
osvoji ništavnost ljudi iz otmenog sveta da je osećao potrebu da u starim
delima nađe te vidovite aluzije na današnje likove, aluzije koje na taj način
podmlađuju ta dela. A možda je, naprotiv, dovoljno bio sačuvao umetničku
prirodu da mu te individualne karakteristike pričine zadovoljstvo dobijajući
jedno opštije značenje, čim bi ih ugledao tako kao iščupane iz korena,
oslobođene, u sličnosti portreta sa jednim modelom od koga je stariji i koga i ne
predstavlja. Bilo kako bilo, a možda i zato što mu je punoća utisaka koju je od
neko doba osećao, premda mu je došla više od ljubavi prema muzici, obogatila
čak i ljubav prema slikarstvu, tek, uživanje je bilo dublje i imalo je uticati na
Svana trajnije, to uživanje koje je našao u tome trenutku u sličnosti Odete sa
Zeforom Sandra di Marijana, kome se radije pridaje popularni nadimak Botičeli,
otkako taj nadimak, umesto istinskog slikarevog dela, evocira onu banalnu i
lažnu predstavu o tome delu koja se popularisala. On više nije cenio Odetino lice
prema manje ili više lepoj kakvoći njenih obraza i po čisto putenoj mekoti koju
je pretpostavljao da će osetiti dotičući ih usnama, ako se ikad bude usudio da ih
poljubi, nego kao splet profinjenih i lepih linija koje su mu oči rasplitale prateći
vijuge njihovog preplitanja, povezujući spuštanje potiljka s bujnošću kose i s
povijenošću očnih kapaka, kao što bi to činio na nekom njenom portretu na
kome bi njen tip postao razgovetan i jasan.
Gledao ju je; jedan fragment freske ukazivao se u njenom licu i njenom telu, i
od tada je uvek nastojao da ga u njoj ponovo ugleda, bilo da je bio kraj Odete,
bilo da je samo mislio na nju, pa iako mu je do toga florentinskog remek-dela
bilo stalo bez sumnje samo zato što ga je nalazio u njoj, ipak je i njoj ta sličnost
pridavala neku lepotu, činila je dragocenijom. Zamerao je sebi što je bio
potcenio vrednost jednog bića koje bi se velikom Sandru činilo božanstveno, a
laskao je sebi što zadovoljstvo koje nalazi u gledanju Odete nalazi opravdanja u
njegovoj estetskoj kulturi. Pomislio je u sebi da se, povezujući misao na Odetu
sa svojim snovima o sreći, nije pomirio s nečim onoliko nesavršenim koliko je
dotle verovao, pošto ona u njemu zadovoljava i najprofinjeniji njegov umetnički
ukus. Zaboravljao je da Odeta ipak nije zbog svega toga nimalo više žena po
njegovim žudnjama, pošto mu je požuda uvek bila upravljena baš suprotno
njegovom estetskom ukusu. Reč „florentinsko delo” učinila je Svanu veliku
uslugu. Ona mu je, kao neki naslov, omogućila da Odetin lik uđe u svet snova u
koji dotada nije imao pristupa i gde se prožimao plemenitošću. I dok je čisto
puteno gledanje na tu ženu, kakvo je imao dotad, obnavljajući neprestano
njegove sumnje u vrsnost njenog lica, njenog tela, čitave njene lepote, slabilo
njegovu ljubav, te sumnje su bile uništene, a ljubav učvršćena kada je umesto
toga, kao osnovu, imao činjenice jedne pouzdane estetike; a da i ne govorimo o
tome da mu se činilo da poljubac i telesno spajanje, koji su izgledali tako
prirodni i sasvim osrednji ako bi mu bili podareni od nekog načetog tela,
moraju biti natprirodni i puni slasti ako dolaze da krunišu obožavanje jednoga
muzejskog predmeta.
I kad je padao u iskušenje da zažali što se već mesecima sastaje samo s
Odetom, pomišljao je u sebi da je sasvim pametno što poklanja mnogo vremena
jednome neprocenjivom remek-delu, u ovoj prilici izlivenom u drugačijoj i
naročito slatkoj materiji, u jednome krajnje retkom primerku, koji je on
posmatrao čas sa skrušenošću, produhovljenošću i nekoristoljubivošću
umetnika, a čas sa gordošću, sebičnošću i čulnošću kolekcionara.
Na svoj pisaći sto stavio je, kao da je to Odetina fotografija, jednu
reprodukciju Jetrove kćeri. Divio se krupnim očima, prefinjenom liku, na kome
se ipak slutilo da koža nije savršena, divnim uvojcima kose duž uvelih obraza, i
saobražavajući ono što je dotad smatrao lepim na estetski način s predstavom o
jednoj živoj ženi, on je to pretvarao u telesne privlačnosti za koje se radovao što
ih je našao sjedinjene u jednom biću koje bi mogao imati. Ona neodređena
simpatija koja nas privlači nekom remek-delu dok ga gledamo, sada, kad je
poznavao telesni original Jetrove kćeri, postajala je žudnja koja je od sada
zamenjivala onu požudu koju Odetino telo isprva nije moglo u njemu da
probudi. Pošto bi dugo posmatrao tog Botičelija, mislio bi na svoga Botičelija, za
koga je nalazio da je još lepši, i primičući sebi fotografiju Zefore, mislio je da to
Odetu privija na srce.
Međutim, nije se on dovijao da predupredi samo Odetinu zasićenost nego i
svoju sopstvenu; osećajući da Odeta, otkako može sasvim lako da se viđa s njim,
nema bogzna šta da mu kaže, plašio se da pomalo beznačajni, jednolični i
nekako konačno utvrđeni način njihovog ophođenja kada su sad bivali zajedno
ne ubije najposle u njemu onu romantičnu nadu u dan kad će ona ushteti da mu
izjavi svoju strasnu ljubav, tu nadu koja je jedina probudila i održavala njegovu
zaljubljenost.
I da bi malo obnovio Odetin duhovni lik, suviše ustaljen, za koji se bojao da
mu ne dosadi, napisao bi joj odjednom pismo puno tobožnjeg razočaranja i
izmišljenog gneva i poslao bi joj ga pre večere. Znao je da će se ona uplašiti,
odgovoriti mu, pa se nadao da će joj u grču straha da ga ne izgubi, koji će joj
stegnuti dušu, provaliti reči koje mu još nikada nije rekla; i odista, na taj način
dobio je od nje najnežnija pisma koja mu je ikad napisala i među kojima je jedno,
koje mu je poslala u podne, iz „Pozlaćene kuće” (to je bilo na dan svečanosti
Pariz-Mirsija, priređene za postradale od poplave u Mirsiji), počinjalo ovim
rečima: ,,Dragi, ruka mi tako drhti da jedva mogu da pišem", i koje je on ostavio
u istu fioku u koju i sasušeni cvet hrizanteme. Ili pak, ako ne bi bilo vremena da
mu otpiše, kada stigne kod Verdirenovih, ona će mu živo prići i reći: „Treba da
razgovaram s vama”, a on će joj radoznalo posmatrati na licu i u rečima ono što
mu je dotada krila od svoga srca.
Već i čim bi se približio Verdirenovoj kući, kad bi ugledao velike prozore
osvetljene lampama, na kojima kapci nikada nisu bili zatvarani, raznežio bi se
pri pomisli na to ljupko biće koje će videti ozareno u toj zlatnoj svetlosti.
Ponekad su se senke zvanica ocrtavale, tanke i crne, kao na ekranu, ispred
lampi, kao one male gravire koje se ponekad stavljaju tu i tamo na prozirne
abažure čija su ostala polja čista svetlina. Nastojao je da razabere Odetinu
siluetu. A onda, čim bi ušao, a da toga nije ni bio svestan, oči bi mu zasijale
takvom radošću da bi g. Verdiren rekao slikaru: „Čini mi se da je pečen.” I zbilja,
Odetino prisustvo pridavalo je toj kući, za Svana, nešto čega nije bilo ni u jednoj
od onih gde je bio priman: kao nekakav čulni pribor, živčani splet koji se granao
po svim odajama i njegovom srcu pribavljao neprestana uzbuđenja.
Tako je i samo funkcionisanje toga društvenog mehanizma, toga malog
„tabora”, automatski ugovaralo Svanu svakodnevne sastanke s Odetom i
dopuštalo mu da se pretvara kao da je ravnodušan što će je videti, ili čak i da ne
želi da je vidi više, što ga nije izlagalo velikoj opasnosti pošto će je, ma šta joj
napisao u toku dana, nužno sresti uveče i otpratiti kući.
Ali kada je jednom mrzovoljno pomislio na taj neizbežni povratak zajedno i
odveo svoju mladu radnicu čak do Bulonjske šume, da bi odgodio trenutak kada
će poći Verdirenovima, stigao je tako kasno da je Odeta, verujući da on neće
doći, već bila otišla. Videći da nje više nema u salonu, Svan oseti bol u srcu; sav
je drhtao što je lišen uživanja kome je sad prvi put upoznao meru, budući da je
dotada uvek bio siguran da će ga imati kad god poželi, što nam u svim
uživanjima umanjuje ili čak onemogućava da ikako uvidimo njihovu veličinu.
— Jesi li videla kakvo je lice napravio kad je opazio da ona nije tu? — reče g.
Verdiren svojoj ženi — mislim da se može reći da se upecao?
— Kakvo je lice napravio? — upita plahovito doktor Kotar, koji se, pošto je
za časak bio izišao da obiđe jednog bolesnika, vratio po svoju ženu i nije znao o
kome se govori.
— Šta, zar niste sreli na vratima najdivnijeg Svana...
— Nisam. Zar je g. Svan dolazio?
— O, samo za trenutak. Videli smo jednog veoma uznemirenog, vrlo
nervoznog Svana. Razumećete, Odeta je već bila otišla.
— Hoćete da kažete da je ona s njim u najprisnijem prijateljstvu, da mu je
dala da upozna pastirski čas — reče doktor, oprezno oprobavajući smisao tih
izraza.
— Ama ne, nema tu savršeno ničega, a, među nama budi rečeno, ja nalazim
da ona greši i da se ponaša kao prava guska, što i jeste, uostalom.
— Eh, eh, — reče g. Verdiren — otkuda ti znaš da nema ničega! Nismo išli da
vidimo, zar ne?
— Meni bi ona rekla — odvrati ponosito gđa Verdiren. — Kažem vam da mi
ona priča o svim svojim intimnim stvarima. Pošto ona sada nema više nikoga,
rekla sam joj da bi trebalo da spava s njim. Ona tvrdi da ne može, da se odista
silno zaljubila u njega, ali da je on s njom stidljiv, što i nju čini snebivljivom, a i
da ga ona ne voli na taj način, da je on za nju jedno idealno biće, da se boji da ne
okrnji osećanja koja gaji prema njemu i šta ti ja znam! A on bi baš bio sasvim
ono što njoj treba.
— Dopustićeš mi da ne budem tvoga mišljenja — reče g. Verdiren. — Taj
gospodin mi se samo upola sviđa; nalazim da je pozer.
 Gđa Verdiren se ukruti, načini nepomičan izraz kao da se skamenila u
statuu,. a to joj je uobraženje omogućavalo da se napravi da nije čula tu
nepodnošljivu reč „pozer”, koja kao da je podrazumevala da se s njima može
„pozirati”, da je, dakle, neko „nešto više nego oni”.
— Pa sad, ako i nema ničega, ne verujem da je to zato što taj gospodin veruje
da je ona čedna — reče ironično g. Verdiren. — A, najposle, ko bi ga znao, pošto
izgleda da je on smatra inteligentnom. Ne znam jesi li čula šta joj je neko veče
raspredao o Ventejovoj sonati; ja volim Odetu od sveg srca, ali da joj čovek
razlaže estetske teorije, mora da bude savršen zvekan!
— Molim vas, ne govorite rđavo o Odeti — reče gđa Verdiner prenemažući
se kao dete. — Ona je krasna.
— Pa to joj ne smeta da bude krasna; ne govorimo mi ništa rđavo o njoj,
kažemo da ona nije nekakva vrlina niti inteligencija. A u stvari — reče on slikaru
— je li vama baš stalo do toga da ona bude čedna? Možda bi bila mnogo manje
ljupka, ko zna?
Na stepenicama, Svana beše sustigao upravitelj posluge, koji se nije zatekao
tamo kada je on stigao i kome je Odeta naložila da mu kaže — ali otada je bio
prošao već dobar sat — ukoliko bi on još stigao, da će ona verovatno otići da
popije čokoladu kod Prevoa pre no što ode kući. Svan pođe kod Prevoa, ali kola
su mu se na svakom koraku zaustavljala zbog drugih kola ili zbog sveta koji je
prelazio preko ulice; sve same odvratne prepreke, koje bi rado bio izgazio, kad
ga samo zapisnik policajca ne bi onda još više zadržao nego prolazak pešaka.
Brojao je sekunde koje su prolazile, dodavao po koju sekundu svakome minutu,
da ovi ne bi ispali suviše kratki, samo da bi mogao smatrati većim nego što su
uistinu bili izgledi da stigne dovoljno rano i još zatekne Odetu. I, u jednom
trenutku, kao kad se čovek u groznici probudi i postane svestan besmislenih
sanjarija kojima se predao ne izdvajajući sebe jasno iz njih, Svan odjednom
opazi kako su čudne misli koje premišlja otkako su mu kod Verdirenovih rekli
da je Odeta već otišla, kako je nov taj bol koji trpi u srcu, ali koji je tek sada
osetio, kao da se tek probudio. Šta? Zar sve to uzbuđenje samo zato što će Odetu
videti tek sutra, što je upravo i želeo pre jednog sata, dok je išao Verdirenovima!
Bio je prinuđen da uvidi da u tim istim kolima što ga voze kod Prevoa on sam
nije više onaj isti i da nije više sam, da je jedno novo biće tu s njim, priljubljeno
uz njega, stopljeno s njim, jedno biće koga se možda neće više moći osloboditi, s
kojim će morati da ima obzira kao prema kakvom gospodaru ili kakvoj bolesti.
Pa ipak, otkako je pre nekoliko trenutaka osetio da se jedna nova ličnost tako
pripojila njemu. njegov život učinio mu se zanimljivijim. Jedva da je i pomišljao
u sebi kako će taj mogućni susret kod Prevoa (čije je očekivanje do te mere
pustošilo, ogoljavalo trenutke koji su mu prethodili da nije više nalazio u sebi ni
jedne jedine predstave, nijedne uspomene za koju bi mogao zakloniti svoj um i
pustiti ga da počine), verovatno, ipak, ako do njega dođe, biti kao i ostali, tako
malo šta. Kao i svako veče, čim bude s Odetom i dok bude krišom bacao na
njeno živahno lice one poglede koje je smesta skretao iz bojazni da ona u njima
ne vidi nagoveštaj požude i prestane verovati da je njegova ljubav
nekoristoljubiva, on neće više moći misliti o njoj, suviše zaokupljen time da
nađe izgovor koji bi mu omogućio da se ne rastane od nje odmah i da se osigura,
ali tako kao da mu do toga nije naročito stalo, da će je sutradan opet sresti kod
Verdirenovih: to jest izgovor da u tome trenutku produži i da u još jednome
danu više obnovi razočaranje i mučenje koje mu je donosilo zaludno prisustvo
te žene kojoj se približio ne usuđujući se da je uzme u zagrljaj.
Nije je bilo kod Prevoa; hteo je da je potraži po svim restoranima na
bulevarima. Da bi dobio u vremenu, dok je on obilazio jedne, poslao je u druge
svog kočijaša Remija (dužda Loredana od Rica), pa je posle otišao da ga sačeka
— pošto je sam nije našao — na mestu koje mu je bio označio. Kola se nisu
vraćala i Svan je zamišljao trenutak koji se bliži u isti mah i tako da će mu Remi
reći: „Ta dama je tamo i tamo”, a i tako da će mu reći: ,,Te dame nema ni u jednoj
kafani”. I tako je gledao pred sobom kraj te večeri, jedan jedini a ipak
alternativan, kome će prethoditi ili susret s Odetom. koji će otkloniti to što ga
tišti, ili prinudno odustajanje od toga da je večeras nađe. mirenje s tim da se
vrati kući a da je nije video.
Kočijaš se vrati, ali u trenutku kad se zaustavio pred Svanom, ovaj mu ne
reče: „Jeste li je našli?” nego: „Podsetite me sutra da poručim drva, naše zalihe
sigurno već nestaju.” Možda je u sebi pomislio, ako je Remi našao Odetu u nekoj
kafani gde ga čeka, da je nesrećni svršetak večeri već poništen započetim
ostvarenjem srećne večeri i da nema potrebe da žuri da ugrabi sreću ulovljenu i
na sigurnome mestu, koja više neće umaći. Ali to je bilo i usled sile inercije; u
duši mu je nedostajalo gipkosti, kao nekima u telu, onima što u trenutku kad
treba da izbegnu neki sudar, da uklone plamen od odela, da načine neki hitan
pokret, oklevaju, najpre ostanu za časak u položaju u kome su prethodno bili,
kao da u njemu traže oslonca, uzimaju zamah. A da ga je kočijaš prekinuo
rekavši mu: „Ona dama je tamo”. on bi bez sumnje odgovorio: „Ah, da, zbilja, ono
radi čega sam vas poslao, gle! Nisam na to već ni mislio”, i bio bi nastavio da mu
govori o nabavci drva, da bi sakrio od njega uzbuđenje koje ga je obuzelo i da bi
samome sebi dao vremena da prekine nespokojstvo i da se preda sreći.
Ali kočijaš se vratio da mu kaže da je nije našao nigde. pa je dodao i
sopstveno mišljenje. kao stari sluga:
— Čini mi se da gospodinu nema druge nego da se vrati kući.
Ali ravnodušnost koju je Svan lako glumio kad Remi nije više mogao ništa
izmeniti u odgovoru s kojim se vratio iščezla je kad je video kako ovaj pokušava
da ga navede da odustane od svoje nade i traženja.
— Ama nipošto — povika on — treba da nađemo tu damu; to je od najveće
važnosti. Ona bi bila u krajnjoj neprilici. zbog jedne stvari. a i uvređena kada se
ne bi videla sa mnom.
— Ne vidim kako bi ta dama mogla biti uvređena — odgovori Remi — kad je
ona sama otišla ne sačekavši gospodina i kad je rekla da ide kod Prevoa, a nema
je tamo.
Uostalom, svugde su već počinjali gasiti svetla. Pod drvećem bulevara, u
tajanstvenom mraku. lutali su već ređi prolaznici. koji su se jedva mogli
raspoznati. Pokatkad bi Svan uzdrhtao zbog senke neke žene koja bi mu prišla,
šapnula mu neku reč na uvo, predložila da je povede sa sobom. A on je sa
strepnjom prolazio kraj svih tih mračnih tela kao da, među sablastima, u carstvu
seni, traži Euridiku.
Od svih načina stvaranja ljubavi, od svih klica rasejavanja te svete boljke,
jedna od najdelotvornijih jeste zacelo onaj val nemira koji nas nekada preplavi.
Kocka je onda bačena, i ono biće s kojim nam je u tome trenutku drago da
budemo, njega ćemo voleti. Nije čak potrebno ni da nam se ono dotada svidelo
više niti čak ni onoliko koliko druga. Trebalo je samo to da naša naklonost
prema njemu postane isključiva. A taj uslov je ostvaren kada je — u trenutku
kad nam je to biće nedostajalo — umesto traženja zadovoljstva koje nam je
njegova privlačnost pružala, odjednom nastupila u nama neka potreba puna
strepnje, čiji je predmet samo to biće, potreba besmislena, koju je zbog zakona
ovoga sveta nemogućno zadovoljiti a teško izlečiti — besmislena i bolna
potreba da ga posedujemo.
Svan naredi kočijašu da ga vozi i do poslednjih restorana; to je još bila jedina
pretpostavka o sreći na koju je spokojno gledao; sada više nije krio uzbuđenje.
niti koliki značaj pridaje tome susretu, i obećao je kočijašu nagradu u slučaju
uspeha, kao da je, time što će mu uliti želju da uspeju, koja bi se udružila s
njegovom, mogao učiniti da Odeta, ukoliko se vratila kući da legne, bude ipak u
nekom restoranu na bulevaru. Otišao je čak do ,,Pozlaćene kuće”, dvaput ušao
kod Tortonija, i pošto je ni tu nije našao, upravo je izlazio iz Engleske kafane,
koračajući krupnim koracima, unezverena lica, da se vrati kolima, koja su ga
čekala na uglu Italijanskog bulevara, kad nalete na jednu osobu koja je dolazila iz
suprotnog pravca: to je bila Odeta; kasnije mu je objasnila da je, pošto nije našla
mesta kod Prevoa, otišla da večera u „Pozlaćenoj kući”, u jednome povučenom
kutu, gde je on nije otkrio, i sad se vraćala svojim kolima.
Ona je tako malo očekivala da ga ugleda da se trgla prestrašena. Što se pak
njega tiče, on beše optrčao ceo Pariz ne zato što je verovao da je mogućno da je
sretne, nego zato što mu je bilo suviše svirepo da od toga odustane. Ali ta
radost, koju njegov razum nije prestao smatrati neostvarljivom večeras, sada
mu se zato ukazala samo još stvarnija; jer nije on njoj pripomogao
predviđanjem verovatnoća, ona je ostala izvan njega; nije imao potrebe da iz
svoga uma izvuče tu istinu, da bi mu je predočio, nego je ta istina zarila iz same
te radosti, radost je sama na njega zračila tu istinu koja je blistala toliko da je
kao san raspršala usamljenost koje se plašio, i na njoj je on sad zasnivao,
oslanjao svoje srećne sanjarije, ne misleći ništa. Tako i putnik, kad po lepom
vremenu stigne na obalu Sredozemnog mora, nesiguran već u postojanje
krajeva koje je napustio, pušta da mu pogled zasene — više nego što on sam
baca poglede na njih — zraci koje ka njemu šalje sjajno i jedro plavetnilo vode.
On se pope u njena kola, a svom kočijašu reče da ih prati.
Ona je u ruci držala buket katleja, i Svan vide, pod njenom čipkastom
mrežom za kosu, da su joj i u kosi cvetovi te iste orhideje, prikačeni za perjanicu
od labudovog perja. Ispod mantila bila je sva u valovima crnog velura, koji je,
ukoso presavijen, otkrivao u vidu širokog trougla donji deo bele suknje od
krupne svile i, isto tako od bele krupne svile, jedan umetak u izrezu na grudima,
gde su opet bili zadenuti cvetovi katleje. Tek se bila povratila od straha, kako se
ono bila uplašila od Svana, kad konj odskoči u stranu pred nekom preprekom.
To ih je naglo zanelo, a ona je uzviknula i ostala sva ustreptala, bez daha.
— Nije ništa — reče joj on — ne bojte se.
I držao ju je oko ramena, pritiskujući je uza se, da je pridrži; pa joj reče:
— Ali. pre svega, nemojte govoriti, odgovarajte mi samo znacima. da se još
više ne zadišete. Neće li vam smetati da vam popravim cveće na grudima,
poremetilo se od trzaja? Bojim se da vam ne ispadne, pa bih hteo da ga gurnem
malo dublje.
Ona nije bila navikla da se muškarci s njom toliko ustežu pa mu reče
smeškajući se:
— Ne, ni najmanje. ne smeta mi.
Ali on, pokoleban njenim odgovorom. a možda i zato da bi izgledalo da je bio
iskren kad je našao taj izgovor, ili čak počinjući već i sam verovati da je bio
iskren, uzviknu:
— O, ne, samo nemojte govoriti, opet ćete se zadihati, možete mi sasvim
lepo odgovoriti znacima. ja ću vas već razumeti. Zbilja, ne smeta vam? Vidite,
ima malo... mislim da se to cvetni prah rasuo; mogu li da ga obrišem rukom? Ne
pritiskujem suviše jako, nisam suviše grub? Možda vas malo golicam? Ali, vidite,
neću da dodirnem velur haljine da ga ne izgužvam. Eto, vidite, zaista je trebalo
pričvrstiti ih, inače bi pali; a ovako, ako ih malo više uguram... Zaozbiljno, nisam
vam neprijatan? A ako ih pomirišem, da vidim da li zaista nemaju mirisa, ni
sada? Nisam ih nikada omirisao, mogu li? recite istinu.
Ona sleže ramenima smeškajući se, kao da hoće da kaže: „Što ste ludi, pa
vidite dobro da mi se to sviđa.”
On je drugu ruku podizao uz Odetin obraz; ona ga pogleda ukočeno, s onim
čežnjivim i ozbiljnim izrazom žena florentinskog majstora na koje je našao da
ona liči; njene blistave, široke a usko prorezane oči, kao u tih žena, navrle na
ivice očnih kapaka. kao da tek što se nisu okrunile kao dve suze. Povijala je vrat
kao što se to vidi u svih njih, i u paganskim prizorima kao i na religioznim
slikama. I, u stavu koji joj je bez sumnje bio uobičajen, za koji je znala da je
prikladan u tim trenucima i koji je pazila da ne zaboravi zauzeti, izgledala je kao
da joj treba sva njena snaga da bi zadržala svoje lice, kao da ga neka neodoljiva
sila privlači Svanu. I Svan je morao, pre no što je pustila da joj lice, kao protiv
njene volje, klone na njegove usne, da ga za trenutak, obema rukama. zadrži na
izvesnom odstojanju. Hteo je da dade vremena svojoj misli da dotrči, da
prepozna san kojim se tako dugo zanosila i da prisustvuje njegovom ostvarenju,
kao što pozovemo neku rođaku da prisustvuje uspehu deteta koje je mnogo
volela. A možda je Svan upirao u Odetino lice, koje još ne beše njegovo, u to još
nepoljubljeno lice koje je gledao poslednji put, onaj pogled kojim, na dan
polaska, želimo da ponesemo predeo koji zauvek napuštamo.
Ali on je s njom bio tako stidljiv da. pošto mu se predala te večeri kad je
počeo da joj namešta katleje, bilo iz bojazni da je ne uvredi, bilo iz straha da
naknadno ne ispadne da je lagao, bilo iz nedostatka odvažnosti da izrekne
zahtev veći od toga (a taj je mogao ponoviti, pošto to Odetu prvi put nije
naljutilo), bio je tako stidljiv da se i idućih dana poslužio istim izgovorom. Ako
bi ona imala katleja u izrezu haljine, on bi rekao: ,,Baš šteta, večeras ne treba
popraviti katleje, nisu se poremetile kao ono veče; čini mi se, ipak, da ova ne
stoji sasvim pravo. Mogu li da vidim da li ni ove ne mirišu kao ni one?4’ Ili, ako
ih ona ne bi imala: „O! nema katleja večeras, nema mogućnosti da se posvetim
mome malom uređivanju.” Tako se za neko vreme nije izmenio red kojim je
postupio prvo veče, kada je počeo doticanjem Odetinih grudi prstima i usnama,
i time je svaki put počinjalo njegovo milovanje, pa i mnogo kasnije, kada je
nameštanje katleja (ili tobožnje nameštanje) bilo odavno izobičajeno, ta
metafora, „nameštati katleje”, postavši običan izraz koji su upotrebljavali i ne
misleći više na njega kada bi hteli da označe akt posedovanja — u kome se,
uostalom, ništa ne poseduje — nadživela je u njihovom govoru taj zaboravljeni
običaj i obnavljala uspomenu na njega. A možda taj posebni način da se označi
ljubavni čin i nije značio tačno ono što i njegovi sinonimi. Zalud je čovek
blaziran u odnosu na žene i smatra da je posedovanje i najrazličitijih uvek isto i
unapred poznato, ono, naprotiv, postaje jedno novo uživanje ako se radi o
ženama koje je toliko teško osvojiti — ili mi bar tako verujemo — da smo
prinuđeni da udesimo da se ono izrodi iz neke nepredviđene epizode naših
odnosa s njom, kao što je to prvi put za Svana bilo nameštanje katleja. On se te
večeri strepeći nadao (ali Odeta, pomišljao je u sebi, ako je bila obmanuta
njegovim lukavstvom, nije mogla to naslutiti), da će se između tih širokih
ljubičastih latica izroditi podavanje te žene; i slast koju je već osećao i koju
Odeta dopušta, mislio je, samo zato što je još ne prepoznaje, činila mu se zbog
toga — kao što se to moglo činiti prvome čoveku kada ju je okusio među
cvećem zemaljskog raja — kao slast koje dotada još nije bilo i koju je on
nastojao da stvori, jedna slast — kao što je i pokazivao naročiti naziv koji joj je
dao — potpuno osobena i nova.
Svake večeri, sada, kada bi je otpratio kući, valjalo je da uđe, a ona bi, posle,
često izišla s njim u sobnoj haljini i otpratila ga do kola, poljubila ga pred očima
kočijaša, govoreći: „Šta mari, šta me se tiču drugi?” Onih večeri kada on ne bi
otišao Verdirenovima (što se događalo ponekad otkako je i inače mogao da se
viđa s njom), onih, sve ređih i ređih večeri kada bi izišao u društvo, ona bi ga
zamolila da joj dođe pre no što ode kući, ma u koje doba bilo. Bilo je proleće,
vedro i ledeno proleće. Ostavivši društvo, popeo bi se u svoje otvorene kočije,
pokrio noge ćebetom, prijateljima koji su odlazili u isto vreme i pozivali ga da
pođe s njima odgovorio bi da ne može, da ne ide na istu stranu, i kočijaš bi
poterao punim kasom, znajući kuda idu. A oni su se čudili, i odista, Svan nije više
bio onaj isti. Nisu više primali od njega pisma u kojima bi tražio da se upozna s
nekom ženom. Nije više ni na jednu obraćao pažnju, uzdržavao se da odlazi
tamo gde se one sreću. U restoranu, na izletu, držanje mu je bilo suprotno
onome po kome bi ga, juče još, prepoznali i koje se činilo da će uvek imati.
Toliko je neka strast u nama kao neka trenutna druga priroda, koja zamenjuje
onu pravu i ništi dotada nepromenljive znake kojima se ona ispoljavala! Sada je,
naprotiv, nepromenljivo bilo to da Svan, gde god se desio, nije propuštao da ode
Odeti. Put koji ga je od nje delio prevaljivao je on neizbežno, kao neodoljivu i
naglu padinu svoga života. Istinu reći, često bi ostao u društvu do kasno u noć i
radije bi se bio vratio pravo kući nego da toliko zaobilazi, pa da se s njom vidi
tek sutradan; ali već i to što se u tako neobično doba potrudio da joj ode, što
sluti da prijatelji s kojima se rastaje govore jedan drugome: „Nešto ga veže,
sigurno ga neka žena primorava da joj ode u bilo koje doba”, ulivalo mu je
osećanje da živi životom onih koji imaju ljubavnu vezu u svom životu i za koje
žrtvovanje svoga mira i svojih interesa jednom sladostrasnom snu rađa neku
skrivenu čar. A zatim, iako toga nije ni bio svestan, ta izvesnost da ga ona čeka,
da nije negde drugde, s drugima, da se on neće vratiti kući a da je nije video,
ništila je onu strepnju, zaboravljenu ali uvek gotovu da vaskrsne, koju je osetio
one večeri kad Odete nije više bilo kod Verdirenovih, a smirenje te strepnje,
sada, bilo je tako slatko da se to moglo zvati srećom. Možda je baš toj strepnji
dugovao značaj koji Odeta beše dobila za njega. Ljudska su nam bića obično
tako ravnodušna da. pošto smo u jedno od njih stavili tolike mogućnosti patnje i
radosti za nas, čini nam se da ono pripada jednome drugom svetu, ono se
okružuje poezijom, pretvara nam život u jedan uzbudljiv prostor u kome će nam
to biće biti manje ili više blisko. Svan nije mogao bez nemira da se pita šta će
mu Odeta postati u godinama što dolaze. Ponekad, kad bi iz svojih kočija, u tim
lepim hladnim noćima. ugledao blistavi mesec kako prosipa svoj sjaj između
njegovih očiju i pustih ulica, pomišljao je na onaj drugi svetli i lako rumeni lik,
kao i mesečev, koji se jednog dana pojavio u njegovim mislima i otada baca na
svet to tajanstveno svetlo u kome on sada svet vidi. Ako bi stigao u vreme kada
je Odeta već poslala poslugu da legne, pre no što bi zazvonio na kapiji male
bašte, otišao bi prvo u ulicu na koju je, u prizemlju, između istovetnih ali
mračnih prozora susednih vila, gledao, jedini osvetljen, prozor njene sobe.
Kucnuo bi u okno, a ona, upozorena tako, javila bi se pa otišla da ga sačeka s
druge strane, na ulaznim vratima. Na njenom klaviru zatekao bi rasklopljene
note ponekog od komada koje je ona najviše volela: Valcer ruža ili Jadnog ludaka
od Taljafika (koje je, po njenoj pismeno označenoj volji. trebalo odsvirati
prilikom njenog pogreba), zatražio od nje da mu, umesto toga, odsvira malu
frazu iz Ventejove sonate, premda je Odeta svirala jako rđavo, ali i najlepša
vizija koja nam ostane o nekom delu često se rodila iz pogrešnih tonova
odsviranih neveštim prstima na nekom razdešenom klaviru. Mala fraza se, za
Svana, i dalje vezivala za ljubav koju je osećao prema Odeti. On je dobro osećao
da je ta ljubav nešto što ne odgovara ničemu spoljnom, što je sporno za sve
druge osim za njega; uviđao je da Odetine osobine ne opravdavaju da toliku
vrednost pripisuje trenucima koje provodi s njom. I često, u časovima kad je
razborita pamet sama gospodarila u Svanu, poželeo je da prestane žrtvovati
tolike intelektualne i društvene interese toj izmišljenoj radosti. Ali ta mala fraza.
čim bi je čuo, umela je da u njemu oslobodi prostor koji joj je bio neophodan, i
srazmere su u Svanovoj duši time bile izmenjene; jedan okrajak obezbeđen je
bio u njoj za tu nasladu koja ni sama, opet. nije odgovarala nikakvome spoljnom
predmetu, a koja se ipak. umesto da bude čisto individualna kao što je ljubavna
naslada, nametala Svanu kao nekakva stvarnost iznad konkretnih stvari. Tu žeđ
za nekom nepoznatom čari budila je mala fraza u njemu, ali mu nije donosila
ništa određeno čime bi je utolio. Stoga je ta mala fraza ostavila prazne i čiste te
delove Svanove duše u kojima je zbrisala brigu o materijalnim interesima.
obzirima ljudskim i opštevažećim, i on je bio slobodan da u njih upiše Odetino
ime. A zatim, onome što je u Odetinoj ljubavi moglo biti pomalo plitko i
razočaravajuće mala fraza je dodavala, stapala s tim svoje tajanstveno
suštastvo. Kad bi čovek video Svana dok sluša tu frazu, pomislio bi da on to
uzima neki anestetik koji daje više dubine njegovom disanju. A uživanje koje mu
je pričinjavala muzika i koje je u njemu imalo uskoro stvoriti jednu istinsku
potrebu ličilo je odista, u tim trenucima, na uživanje koje bi osetio kušajući
mirise, dolazeći u dodir s nekim svetom za koji mi nismo stvoreni, koji nam se
čini bezobličan zato što ga naše oči ne opažaju. bez značenja zato što izmiče
našem razumu, sa svetom koji domašamo samo jednim jedinim čulom. Za
Svana — čiji je duh, mada oštroumni posmatrač ljudskih naravi, čije su oči,
mada osetljivi ljubitelji slikarstva, nosili zauvek neosporni trag njegovoga
svelog života — za Svana je veliko uspokojenje, tajanstveno podmlađivanje bilo
to što se osećao tako preobražen u neko stvorenje tuđe čovečanstvu, slepo,
lišeno logičkih sposobnosti, gotovo kao neki fantastični jednorog, neko
himerično biće koje opaža svet samo sluhom. A kako je ipak u toj maloj frazi
tražio neki smisao do koga njegov um nije mogao da pronikne, kakvo je čudno
pijanstvo osećao kad je tako svoju najdublju dušu oslobađao svake pomoći
rasuđivanja i puštao je da sama prođe kroz cediljku, kroz filtar zvuka. Počinjao je
uviđati sve što je bilo bolno, možda i potajno neutoljeno u dubini nežnosti te
fraze, ali nije mogao zbog toga da pati. Šta mari što mu ona kazuje da je ljubav
krhka. njegova je tako jaka! Igrao se tugom koju je ona širila oko sebe, osećao je
kako ona prelazi preko njega, ali kao neko milovanje, koje je činilo još dubljim i
slađim osećanje koje je imao o svojoj sreći. Po deset, po dvadeset puta tražio je
od Odete da mu je odsvira, zahtevajući da ne prestane da ga istovremeno i ljubi.
Svaki poljubac traži novi poljubac. O, u to prvo vreme kad volimo, poljupci se
tako prirodno rađaju! Kipte i tiskaju se, i čoveku bi isto tako teško bilo da izbroji
poljupce u jednom satu kao i cveće na livadi u maju. A ona bi onda tobože
zastala i rekla: „Pa kako hoćeš da sviram tako, kad me držiš? Ne mogu sve da
radim u isti mah; znaj bar šta hoćeš; treba li da sviram frazu ili da se
milujemo?”; on bi se naljutio, a ona bi prsnula u smeh koji bi se preobrazio i
popadao po njemu u kiši poljubaca. Ili bi ga pak ona gledala mrzovoljnim okom,
a on bi video pred sobom lice dostojno da stane u Botičelijev Mojsijev život i on
bi ga i stavio tamo. dao Odetinom vratu potrebni nagib; i pošto bi je lepo
naslikao kao fresku, u XV veku, na zidu Sikstinske kapele, pomisao da je ona
međutim ostala tu, za klavirom, u sadašnjem trenutku, spremna da je on ljubi i
uzme. pomisao da je ona materijalna i živa, opila bi ga tolikom silinom da bi,
pomućena oka, vilica stegnutih kao da će je proždreti, poleteo na tu Botičelijevu
devicu i stao je štipati za obraze. A zatim. pošto bi već pošao od nje, ali ne pre no
što bi se još vratio da je poljubi, zato što je zaboravio da ponese u sećanju neku
osobinu njenog mirisa ili njenih crta. vratio bi se svojim kočijama, blagosiljajući
Odetu što mu dopušta te svakodnevne posete. za koje je osećao da njoj sigurno
ne pričinjavaju neku zbilja veliku radost. ali koje će njemu, time što ga štite od
ljubomore — uklanjajući od njega povod da opet pati onim bolom što se javio u
njemu one večeri kad je nije zatekao kod Verdirenovih — pomoći da stigne, bez
novih napada, od kojih je prvi bio tako bolan, ali ostao jedini, do onih
jedinstvenih časova njegova života, gotovo čarobnih časova poput onih kada je
prolazio kroz Pariz pod mesečinom. I opažajući, pri povratku, da je mesec sad
promenio položaj u odnosu na njega i da je gotovo na ivici vidokruga, osećajući
da se i njegova ljubav pokorava nepromenljivim i prirodnim zakonima, pitao se
hoće li taj period u koji je stupio potrajati još dugo, neće li mu misao ugledati to
drago lice već u dalekom položaju i smanjeno, gotovo da prestane zariti svojom
čari. Jer, otkako je bio zaljubljen, Svan je nalazio čari u stvarima kao u vreme
kada je kao mladić verovao da je umetnik; ali to nije više bila ona ista čar; ovu je
samo Odeta davala stvarima. Osećao je kako se u njemu iznova rađaju
nadahnuća njegove mladosti, koja beše raspršao raskalašni život, ali ona su sva
nosila odraz, obeležje jednoga posebnog bića; i za dugih sati, koje je sada s
nekim osobenim uživanjem počinjao provoditi kod kuće, nasamo sa svojom
dušom kao s bolesnikom koji se oporavlja, on je malo-pomalo ponovo postajao
onakav kakav je zaista bio, ali je sada pripadao nekome drugom.
Odlazio joj je samo uveče, i ništa nije znao o tome kako ona provodi vreme
preko dana, kao što ništa nije znao ni o njenoj prošlosti, do te mere da mu je
nedostajao čak i onaj ništavni početni podatak koji, omogućujući da zamišljamo
ono što ne znamo, budi u nama želju da to saznamo. Stoga se nije ni pitao šta bi
ona mogla raditi niti kakav je njen život. Samo bi se pokatkad osmehnuo setivši
se kako su mu, pre nekoliko godina, dok je još nije poznavao, govorili o jednoj
ženi koja bi, ako se dobro sećao, morala izvesno biti ona, govorili mu o njoj kao
o bludnici, o ženi koju muškarci izdržavaju, od onih žena kojima je on još uvek,
budući da se malo kretao u njihovom društvu, pripisivao svojeglavu narav, iz
osnove izopačenu, koju im je dugo pridavala mašta izvesnih romansijera.
Pomišljao je u sebi kako često valja samo uzeti suprotno od glasa koji svet
stvori o nekome pa da tačno sudimo o nekoj osobi, kad je takvoj naravi
suprotstavljao Odetu, dobru, bezazlenu, zanetu idealom, gotovo toliko
nesposobnu da ne kaže istinu da ju je, kad je jednog dana beše zamolio, da bi
mogao večerati nasamo s njom, da napiše Verdirenovima da je bolesna, video
sutradan, pred gđom Verdiren. kad ju je ova upitala je li joj bolje, kako Odeta
crveni, kako joj se, i protiv njene volje, na licu odražava bol, mučenje koje joj je
pričinjavalo to što laže, i dok je u odgovoru nabrajala pojedinosti svoje sinoćne
tobožnje bolesti, kako preklinjućim pogledima i ucveljenim glasom kao da hoće
da izmoli oproštaj za neistinitost svojih reči.
Izvesnih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi
njegove sanjarije ili onu studiju o Ver Meru kojoj nedavno beše ponovo prionuo.
Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo, i kad
bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom
pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A
kada bi opet ostao sam, pred očima ponovo je video taj osmeh, i onaj sinoćni, i
neki drugi, kojim ga je dočekala toga i toga puta, i onaj kojim mu je odgovorila, u
kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatan dok joj namešta katleje; a Odetin
život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao
neutralna i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su
bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje
na svetlosmeđoj hartiji. Ali ponekad, u jednom uglu toga života koji je za
Svanove oči bio sasvim prazan zato što nije mogao da ga zamisli — iako mu je
razum govorio da on nije takav — neki prijatelj, koji se, da je slutio da se oni
vole, ne bi usudio da mu o Odeti kaže išta drugo do beznačajne stvari, ocrtao bi
mu njenu siluetu, koju je toga prepodneva opazio kako se peške penje ulicom
Abatuči u kratkom mantilu za posete, sa skunksom, sa šeširom „a la Rembrant” i
kiticom ljubičica na grudima. Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer mu je
odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da
sazna kome je to htela da se svidi u toj toaleti koju on nije poznavao; zaricao se
da će je pitati kuda je to išla u tome trenutku, kao da u celome bezbojnom —
gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom — životu njegove ljubavnice
postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, u
šeširu „a la Rembrant”, s kitom ljubičica na grudima.
 Osim kad bi zatražio malu Ventejovu frazu umesto Valcera ruža,, Svan nije
nastojao da mu ona svira stvari koje je on voleo, pa kao god ni u muzici, tako ni
u književnosti nije se trudio da popravi njen loš ukus. Dobro je uviđao da ona
nije inteligentna. Kad mu je rekla kako bi toliko volela da joj on govori o velikim
pesnicima, zamišljala je da će odmah upoznati herojske i romantične strofe
nalik na strofe vikonta Borelija, samo još uzbudljivije. Što se tiče Ver Mera iz
Delfta, pitala ga je da li je patio zbog neke žene, da li ga je neka žena nadahnula, a
kad joj je Svan priznao da se o tome ništa ne zna, prestala se zanimati za toga
slikara. Često je govorila: „Dabogme, poezija, ništa ne bi bilo lepše, kad bi to bila
istina, kad bi pesnici mislili sve ono što kažu. Ali često nema sebičnijih ljudi od
njih. Znam ja ponešto o tome, imala sam jednu prijateljicu koja je volela
nekakvog pesnika. U svojim stihovima govorio je samo o ljubavi, o nebu, o
zvezdama. Ali kako ju je nasamario! Izvukao joj je više od tristo hiljada franaka".
A ako bi se Svan onda potrudio da je uputi u to u čemu se sastoji umetnički lepo,
kako se treba diviti stihovima ili slikama, ona bi ga trenutak kasnije prestala
slušati, rekavši: „Da... nisam zamišljala da je to tako”. I on je osećao da je ona
toliko razočarana da je više voleo slagati i reći da sve to nije ništa, da su to samo
tričarije, da nema vremena da govori o suštini stvari, da postoji i nešto drugo.
Ali ona bi mu živo rekla: „Drugo nešto? Šta?... Pa kaži mi to onda”. ali on nije
govorio, znajući koliko bi joj se to činilo neznatno i drukčije nego što se nadala,
manje senzacionalno i manje dirljivo, i bojeći se da se ona, razočaravši se u
umetnost, ne razočara istovremeno i u ljubav.
I odista, ona je nalazila da je Svan, intelektualno, ispod onoga što je mogla
misliti. „Ti uvek sačuvaš hladnokrvnost, ne mogu da te definišem.” Više se divila
što je ravnodušan prema novcu, ljubazan sa svakim. pun obzira. I zbilja, često se
događa, i s većima nego što je bio Svan, s naučnicima, umetnicima, kad ih ljudi iz
njihove okoline poznaju, da osećanje koje dokazuje da se njihova nadmoćna
inteligencija nametnula nije divljenje prema njihovim idejama, jer one su im
nedostupne. nego poštovanje prema njihovoj dobroti. A Odeti je ulivao
poštovanje i Svanov položaj u visokom društvu, ali ona nije želela da se on
potrudi da i nju tamo prime. Možda je osećala da on u tome ne bi mogao uspeti,
a možda se čak bojala i da bi samim tim što bi govorio o njoj izazvao otkrića
kojih se plašila. Bilo kako bilo, tek on joj je morao obećati da nikada neće
izgovoriti njeno ime. Razlog što neće da ide u otmeno društvo, rekla mu je, jeste
jedna davnašnja zavada s nekom prijateljicom, koja je, da bi joj se osvetila.
pričala ružne stvari o njoj. Svan je prigovarao: „Pa ne poznaje ceo svet tvoju
prijateljicu.” „Kako da ne, to se širi kao masna mrlja, svet je tako zao.” S jedne
strane, Svan nije mogao da shvati tu priču, ali, s druge strane, znao je da se njene
postavke: „svet je tako zao” i „ogovaranje se širi kao masna mrlja” obično
smatraju tačnim; mora biti da ima slučajeva na koje se one mogu primeniti. Je li
i Odetin jedan od tih? On se to pitao, ali ne dugo, jer i on je bio podložan onoj
tromosti što je pritiskivala duh njegova oca kad bi sebi postavio neki težak
problem. Uostalom, taj svet koga se Odeta tako plašila nije u njoj možda ni budio
neku veliku želju, jer je bio suviše daleko od onoga koji je ona poznavala da bi ga
mogla sebi jasno predstaviti. Ipak, premda je u izvesnim stvarima ostala veoma
prostodušna (na primer, ostala je prijateljica s jednom malom krojačicom koja
je prestala raditi i čijim se strmim, mračnim i smrdljivim stepenicama penjala
gotovo svakog dana), žudela je za otmenošću, samo što o njoj nije imala iste
ideje kao i svet iz visokog društva. Za njih, otmenost je ono što zrači iz nekih,
malobrojnih osoba, koje time zrače dosta daleko — ali manje ili više slabije
ukoliko smo sami udaljeni od središta njihove prisne okoline — u krugu
njihovih prijatelja ili prijatelja njihovih prijatelja, čija imena obrazuju kao
nekakav indeks. Ljudi iz visokog društva nose ga u svom pamćenju, oni u tom
pogledu imaju jednu erudiciju iz koje crpu neku vrstu ukusa, takta, tako da je
Svan, na primer, i bez potrebe da pribegne svome mondenom znanju, kad bi
pročitao u novinama imena osoba koje su bile na nekoj večeri, mogao smesta da
kaže nijansu otmenosti te večere, kao što znalac književnosti, pri prostom
čitanju jedne rečenice, tačno oceni književni kvalitet njenog autora. Ali Odeta je
spadala u one osobe (izvanredno mnogobrojne, ma šta o tome mislio otmeni
svet, kakvih ima u svim društvenim klasama), koje ne vladaju tim pojmovima,
zamišljaju jednu sasvim drukčiju otmenost, koja dobija različite vidove već
prema sredini kojoj te osobe pripadaju, ali čije je osobeno svojstvo — bilo da je
to otmenost o kojoj je sanjala Odeta ili ona pred kojom se klanjala gđa Kotar —
da je neposredno dostupna svima. Ona druga, otmenost visokog društva,
dostupna je uistinu takođe, samo se tu hoće izvestan rok. Odeta bi o nekom
rekla:
— On ide samo na otmena mesta.
A kad bi je Svan upitao šta ona pod tim razume, odgovorila bi mu pomalo
prezrivo:
— Pa na otmena mesta, zaboga! Ako u tvojim godinama još treba da ti se
tumači šta su to otmena mesta, šta da ti kažem? Na primer, nedeljom pre podne,
Caričina avenija, u pet sati šetnja oko jezera, četvrtkom pozorište Eden,
petkom trkalište, balovi...
— Ali koji balovi?
— Pa balovi koji se priređuju u Parizu, otmeni balovi, hoću da kažem. Eto,
kod Herbingera, znaš, kod onoga što radi kod jednoga berzanskog posrednika.
Ta kako da ne, mora biti da ga znaš, to je jedan od ljudi koji su najviše u modi u
Parizu, jedan visok plav mladić, koji je takav snob, uvek ima cvet na reveru,
jednu prugu na leđima, svetle mantile; živi s onom matorom babom s kojom ide
po svim premijerama. Eto, on je onomad priredio bal na kome je bio sav otmeni
Pariz. Što bih volela da sam i ja bila! Ali valjalo je pokazati pozivnicu, a ja nisam
mogla da je dobijem. U stvari, isto mi je toliko drago i što nisam bila, to je bila
prava gužva, ne bih ništa ni videla. Svet je išao više zbog toga da mogne reći da
je bio kod Herbingera. A znaš već, to hvalisanje, što se mene tiče!... Uostalom,
možeš biti uveren da od stotinu žena koje pričaju da su bile, bar polovina laže...
Čudim se samo što ti, tako otmen čovek, nisi bio.
Ali Svan se nije nikako ni trudio da izmeni takvo njeno shvatanje otmenosti;
pomišljajući kako ni njegovo nije istinitije, a isto je tako glupo, bez ikakva
značaja, nije smatrao nimalo važnim da s njim upozna svoju ljubavnicu, tako da
se ona ni posle više meseci nije zanimala za svet koji on posećuje, osim zbog
propusnica za prostor za džokeje, na trkama, zbog ulaznica za premijere koje je
tim putem mogao da nabavi. Želela je da on neguje tako korisne veze, ali je, s
druge strane, bila sklona da ih smatra malo otmenim otkako beše videla na ulici
markizu de Vilparizi u crnoj vunenoj haljini, sa kapom s vrpcama za
podvezivanje.
— Pa ona izgleda kao kakva razvodnica u pozorištu, kao neka matora
domarka, darling! To, markiza! Ja nisam markiza, ali trebalo bi mi skupo platiti
da iziđem tako unakarađena!
Nije mogla da razume što Svan stanuje u kući na Orleanskom keju, koji je, ne
usuđujući se priznati mu to, smatrala nedostojnim njega.
Doduše, ona je tvrdila da voli ,,starine” i s očaranim i prefinjenim izrazom
lica govorila kako obožava da po ceo dan provede preturajući po
„drangulijama”, u traženju „stareži”, stvari iz „davnih vremena”. Iako je
tvrdoglavo držala kao do kakvog pitanja časti (i kao da se pridržavala nekog
porodičnog pravila) da nikada ne odgovara na pitanja i „ne polaže računa” o
tome kako provodi dane, jednom je pričala Svanu o nekoj prijateljici koja je beše
pozvala i kod koje je sve bilo „iz davnih vremena”. Ali Svanu nije uspelo da iz nje
izvuče iz kojeg vremena. Ipak, pošto je razmislila, odgovorila je da je bilo
„srednjovekovno”. Ona je pod tim razumela da je bilo drvene oplate. Neko
vreme kasnije ponovo mu je govorila o svojoj prijateljici i dodala, oklevajući i
tonom podrazumevanja kojim se pominje neko s kim smo sinoć večerali a
nismo mu nikad čuli imena, ali koga su, izgleda, ostale zvanice uvažavale kao
nekoga tako slavnog da se nadamo da će sabesednik izvesno znati o kome
govorimo: „Ona ima trpezariju iz... osamnaestog veka!” Nalazila je, uostalom, da
je to grozno, golo. kao da kuća nije dovršena, žene su usred toga izgledale
grozno, i takva moda neće nikada uhvatiti korena. Najposle, još ju je i treći put
pomenula i pokazala Svanu adresu majstora koji je napravio tu trpezariju i koga
bi rado pozvala, kad bude imala novca, da vidi bi li i njoj mogao napraviti, zacelo
ne takvu istu, nego onakvu o kakvoj je sanjala, a kakvu, na žalost, razmere njene
vile nisu dopuštale, s visokim policama za posuđe, nameštaj u stilu renesanse, i
kamine kao u zamku Bloa. Toga dana otelo joj se pred Svanom i šta misli o
njegovom stanu na Orleanskom keju; kako je on zamerao što njena prijateljica
voli — ne stil Luja XVI, rekao je, premda se to ne pravi više, no može biti ljupko
— nego lažni starinski nameštaj: „Nećeš valjda da živi kao ti, usred polomljenog
nameštaja i pohabanih ćilima”, rekla mu je, jer je sasvim ljudsko poštovanje
prema buržoaskom ipak predvladavalo u njoj nad umetničkim zanosom kokote.
Od onih koji vole da skupljaju ukrasne predmete, vole stihove, preziru niske
račune, sanjaju o časti i ljubavi, stvarala je ona jednu elitu iznad sveg ostalog
sveta. Nije bilo potrebno da neko istinski ima te sklonosti, samo ako ih je javno
ispovedao; za jednog čoveka koji joj je na jednoj večeri priznao da voli da skita,
da uprlja prste po starim dućanima, da nikada neće biti cenjen u ovome
trgovačkom veku jer ne haje za ono do čega je današnjem svetu stalo i da je, po
tome. iz drugog vremena, rekla je, vrativši se kući: „Pa to je božanstvena duša,
osećajan čovek, nikada nisam ni slutila!” i osetila je prema njemu ogromno i
iznenadno prijateljstvo. Ali, zauzvrat, oni koji su, kao Svan, imali takve
naklonosti ali nisu o njima govorili, ostavljali su je hladnom. Morala je, doduše,
priznati da Svanu nije stalo do novca, ali bi dodala kao dureći se: „Da, ali kod
njega to nije isto”; i odista, ono što je njenoj uobrazilji nešto govorilo, to nije bilo
upražnjavanje nesebičnosti, nego njen rečnik.
Osećajući da on često ne može da predstavlja ono o čemu ona sanja, on je
bar nastojao da joj bude prijatno s njim, da ne protivreči njenim vulgarnim
idejama, njenom rđavom ukusu u svemu, koji je, uostalom, voleo kao i sve što je
od nje dolazilo, koji ga je čak i očaravao, jer sve su to bile osobene crte putem
kojih mu se obelodanjivala suština te žene, postajala vidljiva. Stoga, kad bi ona
izgledala srećna zato što će ići na Kraljicu Topaz ili kad bi joj pogled postao
ozbiljan, zabrinut i samovoljan, ako bi se plašila da će propustiti praznik cveća
ili prosto vreme kad se pije čaj sa briošama i prženicama u „Čajdžinici
Kraljevske ulice”, gde je smatrala da neizostavno mora redovno da ide da bi
potvrdila glas otmene žene, Svan, oduševljen, kao što smo oduševljeni
prirodnošću deteta ili vernošću portreta koji samo što ne progovori, osećao je
tako dobro kako sama duša njegove ljubavnice navire na njeno lice da nije
mogao odoleti da je tu ne dotakne usnama. ,,A, mala Odeta hoće da je vodimo na
praznik cveća, hoće da joj se svet divi, pa lepo, vodićemo je, nema nam druge
nego da se priklonimo njenoj želji." Kako je Svan bio malo kratkovid, morao se
pomiriti s tim da se služi cvikerom pri radu, kod kuće, a za izlaske u društvo
morao je usvojiti monokl, koji ga je manje izobličavao. Kada mu ga je prvi put
videla na oku, nije mogla da savlada radost: „Nema šta, ja smatram da je na
muškarcu to veoma otmeno! Kako dobro izgledaš ovako! Izgledaš kao pravi
džentlmen. Samo ti još neka titula nedostaje”, dodala je s prizvukom žaljenja. On
je voleo što je Odeta takva, kao što bi, da je bio zaljubljen u neku Bretonku, bio
srećan kad bi je video s visokom belom kapom i kad bi mu rekla da veruje u
duhove. Dotada, kao i kod mnogih ljudi, čiji se ukus u umetnosti razvija
nezavisno od čulnosti, čudan nesklad postojao je između uživanja koja je nalazio
u jednoj i u drugoj, i on je, u društvu sve prostijih žena, uživao u sve
profinjenijim čarima umetničkih dela, odveo bi neku malu služavku u ložu
zaklonjenu rešetkom, na predstavu kakvog dekadentnog komada koji je poželeo
da vidi ili na izložbu impresionističkog slikarstva, uveren, uostalom, da ni neka
obrazovana žena iz otmenog društva ne bi ništa više razumela u tome, ali ne bi
umela tako ljupko da ćuti. No. naprotiv, otkako je voleo Odetu, bilo mu je drago
da oseća kao i ona, da se trudi da ima s njom jednu, zajedničku dušu, te je
nastojao da mu se svidi ono što je ona volela, pa je u tome da podražava ne
samo njenim navikama nego i da usvoji njena gledišta nalazio utoliko dublje
uživanje što takve navike i takva gledišta nisu imali nikakva korena u njegovom
sopstvenom duhu, pa su ga podsećali samo na njegovu ljubav, zbog čega ih je
više voleo nego svoje sopstvene. Ako je ponovo išao da vidi Serža Panina, ako je
tražio prilike da vidi kako diriguje Olivje Metra, to je bilo zbog uživanja da bude
upućen u sve Odetine nazore, da deli sve njene sklonosti. Čar onih dela ili mesta
koje je ona volela, čar što ga ona zbližuju s njom činila mu se tajanstvenijom od
suštinske čari lepših dela ili mesta, ali koja ga nisu opominjala na nju. Uostalom,
pošto je dopustio da mu oslabe intelektualna uverenja iz mladosti i pošto je, a
da toga nije ni bio svestan, njegov skepticizam čoveka iz otmenog društva
zahvatio i njih, on je mislio (ili bar tako dugo beše mislio to da je još uvek tako
govorio) da predmeti naše naklonosti nemaju u sebi neku apsolutnu vrednost,
nego da je sve stvar doba, klase, da predstavlja modu, koja, i kad je najvulgarnija,
vredi koliko i one koje važe kao najotmenije. I kao god što je smatrao da to što
Odeta pridaje toliki značaj tome da dođe do pozivnica na otvaranje izložbi nije
samo po sebi ništa smešnije od zadovoljstva koje je on nekada nalazio u tome
da ruča kod princa od Velsa, tako isto nije mislio ni da je divljenje koje je ona
pokazivala prema Monte Karlu ili Rigiju nerazumnije od njegove naklonosti
prema Holandiji, koju je ona zamišljala ružnom, i prema Versalju, za koji je
nalazila da je tužan. Stoga se odricao toga da tamo odlazi, uživajući pri pomisli
da to čini zbog nje, da ne želi da oseća, da voli drukčije do zajedno s njom.
Kao i sve što je okružavalo Odetu i bilo u neku ruku samo način na koji je
mogao da se viđa s njom, da s njom razgovara, voleo je i društvo Verdirenovih.
Tu je, kao i u svim razonodama, obedima, muzici, igrama, kostimiranim
balovima, izletima, izlascima u pozorište, čak i u retkim „velikim soareima”,
priređivanim i za „gnjavatore”, bilo Odetino prisustvo, viđenje s Odetom,
razgovor s Odetom, čime su Verdirenovi, pozvavši ga, darivali Svana
neprocenjivim darom; i on je, više nego igde drugde, uživao u njihovome
„malom jezgru” i trudio se da mu pripiše stvarne vrednosti, jer je tako zamišljao
da će, iz čiste naklonosti, celoga života odlaziti tamo. A kako se nije usuđivao da
u sebi pomisli — iz bojazni da to ne bi mogao verovati — da će uvek voleti
Odetu, on je time što je pretpostavljao da će uvek odlaziti Verdirenovima (što je
bila postavka koja je, a priori, izazivala manje načelnih prigovora od strane
njegovog razuma), bar video sebe u budućnosti kako se i dalje viđa s Odetom
svako veče; to možda i nije značilo sasvim isto što i voleti je uvek, ali, zasada,
dok ju je voleo, on nije ni tražio ništa više nego da veruje da neće jednog dana
prestati da je viđa. „Kakva ljupka sredina”, pomišljao je u sebi. „Kako se, u stvari,
ovde živi pravim životom! Kako su ovde ljudi pametniji, više umetnički
nastrojeni nego u visokom društvu! Kako gđa Verdiren, uprkos malim, pomalo
smešnim preterivanjima, ima iskrenu ljubav prema slikarstvu, muzici! Kakva
strast prema umetničkim delima, kolika želja da pričini zadovoljstva
umetnicima! Ona sebi stvara netačnu sliku o ljudima iz visokog društva; ali taj
otmeni svet, pri tom, ima još pogrešniju sliku o umetničkoj sredini! Možda ja i
nemam neke velike intelektualne potrebe da zadovoljim u razgovoru, ali
savršeno mi je prijatno s Kotarom, premda pravi nedotupavne kalambure. A što
se tiče slikara, iako je njegova uobraženost neprijatna kad nastoji da nekoga
zapanji, to je, zauzvrat, jedan od najjačih umova koje sam sreo. A onda, pre
svega, tu se čovek oseća slobodan, radi što hoće, bez usiljavanja, bez
ceremonija. Koliko li dobrog raspoloženja svakog dana u tome salonu! Odista,
sem nekoliko retkih izuzetaka, ubuduće ću se kretati samo u toj sredini. Sve više
i više to će mi biti i navika i moj život.” A pošto su osobine za koje je verovao da
su svojstvene Verdirenovima bile samo odblesak radosti koje je njegova ljubav
prema Odeti doživljavala kod njih, te njihove osobine postajale su mu istinskije,
dublje, suštastvenije, ukoliko su i te radosti bivale takve. Pošto je gđa Verdiren
pružala ponekad Svanu ono što je jedino moglo za njega da predstavlja sreću,
pošto mu je, jedne večeri kada se on osećao pun strepnje zato što je Odeta
razgovarala s jednom zvanicom više nego s kime drugim i kada, ljut na nju, nije
hteo da sam načini prvi korak i upita je hoće li poći kući zajedno s njim, pošto
mu je gđa Verdiren pribavila smirenje i radost rekavši sama od sebe: ,,Vi ćete,
Odeta, otpratiti g. Svana, zar ne?” pošto ih je, kad se leto bližilo, pa se on isprva
zabrinuto pitao neće li Odeta otići nekuda bez njega, hoće li moći i dalje da se
viđa s njom svakog dana, gđa Verdiren pozvala oboje da leto provedu kod nje, na
selu — Svan je, puštajući nesvesno da mu se zahvalnost i koristoljublje
pomešaju s rasuđivanjem i utiču na njegove ideje, proglasio čak da je gđa
Verdiren uzvišena duša. Bilo o kakvim da mu odličnim ili istaknutim ljudima
progovori koji od njegovih bivših drugova iz škole Luvra: „Stoput su mi miliji
Verdirenovi”, odgovorio bi mu on. I, s nekakvom svečanošću, koja je kod njega
bila nova: „To su uzvišena bića, a uzvišenost duše je, u stvari, jedino što vredi i
što odlikuje čoveka na ovome svetu. Znaš, ima samo dve vrste bića: uzvišena i
ona ostala; a ja sam dospeo u godine kada čovek valja da se reši, da odluči
jednom zauvek koga hoće da voli a koga da prezire, da se drži onih koje voli, i da
bi naknadno vreme koje je upropastio s „onima drugim”, da ove ne napušta do
smrti. I, eto, dodao bi on s onim lakim uzbuđenjem koje osetimo kada, čak i ne
uviđajući to sasvim, kažemo nešto ne zato što je to istina nego zato što
nalazimo uživanja da to kažemo i što to slušamo u svome glasu kao da dolazi od
nekoga drugog a ne od nas, „kocka je bačena, ja sam izabrao da volim jedino
uzvišena srca i da živim samo u toj uzvišenosti. Pitaš me je li gđa Verdiren
odista inteligentna. Veruj mi da mi je dala dokaza o takvoj plemenitosti srca, o
takvoj uzvišenosti duše kakva se, bogami, ne postiže bez podjednake
uzvišenosti misli. Ona odista ima duboko razumevanje umetnosti. Ali možda i
nije u tome najvećma dostojna divljenja; neki njen sitni postupak prema meni,
tako dovitljivo, tako izvrsno dobrodušan, neki genijalni znak pažnje, neki gest
prisan a uzvišen, pokazuju dublje shvatanje života nego svi filozofski traktati.”
Mogao je, međutim, pomisliti kako ima starih prijatelja njegovih roditelja
isto tako prostodušnih kao što su Verdirenovi, kako ima njegovih drugova iz
mladosti isto tako zaljubljenih u umetnost, kako poznaje i drugih osoba široka
srca, a kako se ipak, otkako se opredelio za prostodušnost, umetnost i
velikodušnost, nikada više ne viđa s njima. Ali ti nisu poznavali Odetu, a i da su
je poznavali, ne bi im ni na pamet palo da je zbliže s njim.
I tako, u celome krugu Verdirenovih bez sumnje nije bilo nijednoga vernog
prijatelja koji bi ih toliko voleo, ili verovao da ih voli, koliko Svan. Pa ipak, kad je
ono g. Verdiren rekao da mu Svan nije baš sasvim po ćudi, on nije samo izrazio
svoju misao nego je pogodio i misao svoje žene. Svakako, Svan je prema Odeti
osećao suviše posebnu ljubav i zanemario je da se o njoj svakodnevno ispoveda
gđi Verdiren; svakako, već i sama uzdržanost s kojom se koristio
gostoprimstvom Verdirenovih, odbijajući da dođe na večeru iz razloga koje oni
nisu mogli naslutiti i umesto kojih su u tome videli njegovu želju da ne propusti
da se odazove pozivu kod kakvih „gnjavatora”; a i postepeno obelodanjenje
njegovih sjajnih društvenih veza, uprkos svoj predostrožnosti da ih od njih
sakrije, sve je to svakako doprinosilo njihovom razdraženju prema njemu. Ali
duboki uzrok bilo je nešto drugo. To je bilo što su veoma brzo osetili u njemu
jednu izdvojenu, nedokučivu oblast, u kojoj je on i dalje ispovedao ćutke, sam za
se, da princeza de Sagan nije groteskna i da Kotarove šale nisu smešne, i
najposle, iako on nikada nije odstupio od svoje ljubaznosti i nije se nikad
pobunio protiv dogmi, oni su osetili nemogućnost da mu ih nametnu, da ga
preobrate potpuno, nemogućnost na kakvu još nikada ni u koga ne behu naišli.
Oni bi mu bili još i oprostili što odlazi „gnjavatorima” (od kojih je on, uostalom,
u dnu srca hiljadu puta više voleo Verdirenove i celo njihovo „malo jezgro”) da
je on samo pristao. lepoga primera radi, da ih se odrekne u prisustvu „vernih”.
Ali razumeli su da takvo odricanje neće moći iščupati iz njega.
Kakva razlika u poređenju s jednim „novajlijom". grofom de Foršvilom, koga
ih je Odeta zamolila da pozovu, premda ga je bila srela tek nekoliko puta, a u
koga su oni polagali mnogo nade! (Desilo se da je ovaj bio upravo Sanijetov zet,
što je sve vernike ispunilo iznenađenjem: stari arhivar je bio tako skromnog
držanja da su oduvek verovali da je on nižeg društvenog položaja nego oni i nisu
se nadali da će saznati da on pripada bogatom i tako reći aristokratskom svetu.)
Doduše, Foršvil je bio snob na nekakav grub način, dok Svan to nije bio; on je
bez sumnje bio daleko od toga da društvo Verdirenovih stavlja iznad svih
ostalih. Ali on nije imao onu prirodnu delikatnost koja je Svana sprečavala da se
pridruži isuviše očigledno netačnim kritikama koje je gđa Verdiren upravljala
protiv osoba koje je on poznavao. Što se pak tiče uobraženih i prostačkih tirada
koje bi slikar stao razvijati ponekih dana, što se tiče šala doktora Kotara, koje su
ličile na šale trgovačkog putnika. za šta je Svan, koji ih je obojicu voleo, nalazio
izvinjenja. ali nije imao snage ni dvoličnosti da im pljeska. Foršvil je, naprotiv,
bio takvog intelektualnog nivoa koji mu je omogućavao da bude preneražen.
udivljen prvima, iako ih, uostalom, nije razumevao, a da se naslađuje ovima
drugim. I baš prva večera kod Verdirenovih na koju je došao Foršvil obelodanila
je sve te razlike, istakla njegove vrline a ubrzala nemilost u koju je imao pasti
Svan.
Na toj večeri, osim stalnih gostiju. bio je i jedan profesor sa Sorbone, Brišo,
koji se beše sreo sa g. i gđom Verdiren u banji i koji bi im rado često dolazio da
mu slobodni trenuci nisu bili veoma retki zbog njegovih univerzitetskih
dužnosti i njegovih učenih radova. Jer on je pokazivao onu radoznalost prema
životu, ono precenjivanje života koje, spojeno s izvesnim skepticizmom prema
predmetu svoje nauke. daje, u bilo kojoj profesiji, izvesnim inteligentnim
ljudima, lekarima koji ne veruju u medicinu. gimnazijskim profesorima koji ne
veruju u vežbanja u prevođenju na latinski, glas širokog, blistavog pa čak i
izuzetnog duha. On se trudio, kod gđe Verdiren, da svoja poređenja traži u
onome što je najaktuelnije, kad je govorio o filozofiji i istoriji, prvo zato što je
verovao da su one samo priprema za život i što je uobražavao da je u malome
taboru našao na delu ono što dotada beše upoznao samo u knjigama, a zatim
možda i zato što je, pošto mu nekada behu ulili poštovanje prema izvesnim
temama, koje je on i ne znajući sačuvao, verovao da se oslobađa
univerzitetskoga kad dopušta sebi. u tim temama, slobode koje su mu se,
naprotiv, samo zato činile slobodama što je on u stvari i ostao univerzitetski
čovek.
Još pri početku večere, pošto je g. de Foršvil. s desne strane gđe Verdiren,
koja se, „novajlije” radi. mnogo potrudila oko svoje toalete, rekao ovoj:
„Originalna je ova bela haljina”, doktor, koji ga nije prestajao posmatrati, jer je
toliko bio ljubopitljiv kako izgleda neko od onih koje je on zvao „de” zbog te
njihove plemićke partikule, i tražio priliku da privuče njegovu pažnju i da stupi u
bliži dodir s njim. uhvati se za reč „bela” i, ne dižući nosa s tanjira. reče: „Bela?
Bela od Kastilje?”1 pa, ne mičući glavom. stade krišom bacati poglede i osmehe
desno i levo. Dok je Svan, mučnim a zaludnim naporom koji je činio da se
osmehne, pokazao da taj kalambur smatra glupim, Foršvil je pokazao u isti mah
i da je osetio njegovu dosetljivost i da je vičan lepom ponašanju time što je
obuzdavao u pristojne granice veselost čija je iskrenost očarala gđu Verdiren.
— Šta biste rekli o ovakvom učenjaku? — upitala je ona Foršvila. — Ne može
čovek s njim ni dva minuta ozbiljno razgovarati. Da li i vašim bolesnicima u
bolnici govorite takve stvari? — dodala je okrenuvši se doktoru. Tamo se onda
svet sigurno ne dosađuje baš stalno. Vidim da ću morati zatražiti da i mene
tamo prime.
— Čini mi se da je doktor pomenuo Blanku Kastiljsku, tu matoru aspidu, ako
smem tako da kažem. Nije li tako, gospođo? — upita Brišo gđu Verdiren, koja, u
grču od smeha, sklopljenih očiju, zari lice u ruke, iz kojih se začuše prigušeni
uzvici. — Zaboga. gospođo, ne bih želeo da sablaznim smerne duše, ako ih ima
za ovim stolom, sub rosa... Priznajem, uostalom. da bi naša neopisana atinska
republika mogla — i te kako! — odati poštovanje, u toj mračnjačkoj Kapetovki.
prvome policijskom prefektu čvrste ruke. Tako je. dragi domaćine, tako je, —
nastavi on svojim zvonkim glasom, izdvajajući svaki slog, u odgovor na neki
prigovor g. Verdirena. — Hronika iz Sen-Denija, čiju pouzdanost ne možemo
sporiti, ne ostavlja u tome pogledu nikakve sumnje. Ovaj proletarijat što
isključuje sveštenstvo iz škola nikoga ne bi mogao pre izabrati za zaštitnicu
nego tu majku jednog svetitelja. od koje je ovaj, uostalom, dosta propištao, kao
što kaže Siže a i sveti Bernar; jer, sa njom. svako je dobio prema svom činu.
— Ko je taj gospodin? — upita Foršvil gđu Verdiren — čini mi se da je on
prvorazredna sila.
— Šta, vi ne poznajete čuvenog Brišoa, pa on je slavan u celoj Evropi!
— A, to je Brešo! — uzviknu Foršvil, jer nije dobro čuo, — e, onda razumem!
— dodade on buljeći netremice u slavnog čoveka. — Uvek je zanimljivo večerati
s nekim viđenim čovekom. Nego, čujte, pa vi nas to pozivate s najprobranijim
zvanicama! Kod vas se čovek ne dosađuje.
— O, znate, — reče skromno gđa Verdiren — naročito je dobro to što se
ovde osećaju lagodno. Govore o čemu žele, i razgovor prašti kao varnice. Tako i
Brišo, ovo večeras još nije ništa: viđala sam ga već, ovde kod nas, kako prosto
zasenjuje. prosto da čovek padne na kolena pred njim. A, eto, kod drugih, to nije
više isti čovek, nema više duha, morate mu kleštima vaditi reči, čak biva i
dosadan.
— To je interesantno! — reče Foršvil zapanjen.
Takva duhovitost kakva je bila Brišoova smatrala bi se suštom glupošću u
društvu u kome je Svan proveo mladost, iako takva duhovitost može ići i s
istinskom inteligencijom. A profesorovoj inteligenciji. snažnoj, bogatoj,
verovatno bi mogli pozavideti mnogi otmeni ljudi koje je Svan smatrao
duhovitim. Ali ovi su do te mere uspeli da Svanu uliju svoje naklonosti i
netrpeljivosti, bar u pogledu svega što se tiče društvenog života, pa čak i onih
njegovih uzgredica koje bi pre trebalo da spadaju u stvari inteligencije: u
pogledu razgovora, da Svan nije mogao da oceni Brišoove šale drukčije do kao
profesorske, vulgarne i masne toliko da mu se gadilo. A zatim, njegovu naviku
na uglađeno ponašanje vređao je grub i vojnički ton kojim se svakome obraćao
taj univerzitetlija zaljubljen u vojsku i odlikovanja. Najzad, možda je te večeri
naročito izgubio mnogo od svoje popustljivosti da prašta videći sa koliko
ljubaznosti gđa Verdiren obasipa toga Foršvila, koga je Odeti, po nekoj čudnoj
ćudi, palo na pamet da dovede. Njoj je bilo pomalo nelagodno pred Svanom, pa
ga je, došavši, upitala:
— Kako vam se čini moj gost?
 A on, primetivši tad prvi put da bi se Foršvil. koga je odavno poznavao,
mogao svideti ženama i da je dosta lep čovek, odgovorio joj je: „Odvratan”
Svakako. nije mu ni na pamet padalo da bude ljubomoran zbog Odete, ali nije se
osećao onako srećan kao obično, i kad je Brišo, pošto je počeo da priča o majci
Blanke Kastiljske, koja je „sa Henrikom Plantagenetom živela godinama pre no
što se za nj udala”, hteo da ga Svan zapita šta je posle bilo, pa mu rekao: „Nije li
tako, gospodine Svan” — onim vojničkim tonom kojim se neko obraća seljaku,
da bi se spustio na njegov nivo, ili vojniku, da ga osokoli, Svan preseče Brišoov
efekat, na veliki gnev domaćičin, odgovorivši mu da ga izvini što se tako malo
zanima za Blanku Kastiljsku, ali da ima nešto da pita slikara. Ovaj je to popodne
otišao da vidi izložbu jednog umetnika, prijatelja g. Verdirena, koji nedavno
beše umro, i Svan je želeo da sazna od njega (jer je cenio njegov ukus) ima li
odista u njegovim poslednjim delima i nečega više od virtuoznosti koja je već
zapanjivala u ranijim delima.
— U tome pogledu, to je bilo izvanredno, ali nije mi se činilo da se uzdigao
do neke „uzvišene” umetnosti, kako se to kaže — reče Svan smešeći se.
— Uzdigao... na visinu prave institucije — prekide ga Kotar tobože patetično
dižući ruke.
Svi za stolom prsnuše u smeh.
— Kad vam kažem da se s njim ne može ostati ozbiljan — reče gđa Verdiren
Foršvilu. — Kad se najmanje nadate, on vam izvali tako neku dosetku.
Ali ona primeti da je jedini Svan ostao ozbiljan. On, uostalom, nije baš bio
jako zadovoljan time da Kotar pred Foršvilom zbija šale na njegov račun. Ali
slikar, umesto da Svanu odgovori nešto zanimljivo, što bi izvesno učinio da je
bio nasamo s njim. više je voleo da izazove divljenje gostiju pričajući o veštini
umrloga majstora.
— Prišao sam bliže — reče on — da vidim kako je to napravljeno. Ali, hoćeš!
ne bi čovek umeo reći je li napravljeno sa lepkom, s rubinom, sapunom,
bronzom, sa suncem ili s kakom!
— I još jedno, pa tuce — uzviknu doktor, ali suviše kasno, te niko ne
razumede njegovu upadicu.
— Izgleda kao da nije ni od čega naročitog — nastavi slikar — ne možete
otkriti tajnu kao ni u Noćnoj straži ili u Upraviteljicama, ali veština ruke je još
strašnija nego u Rembranta ili Halsa. To je savršeno, ma ne, bogami.
I kao kad pevač dostigne najvišu notu koju može da da, pa nastavi tiho, u
falsetu, i on se zadovolji da samo šapuće, smejući se, kao da je to slikarstvo
odista smešno koliko je lepo:
— To vam miriše, ošamuti vas, preseče vam dah, golica, a nikako da
prokljuvite kako je napravljeno, to je volšebno, lupeški, čudesno (pa, prsnuvši
sasvim u smeh): ta to je već i nepošteno! — Pa zastavši i uspravivši ozbiljno
glavu, dubokim glasom, koji je nastojao da učini skladnim, dodade — A tako je
pošteno!
Sem u trenutku kad je rekao: „Strašnije i od Noćne straže” što je bilo
svetogrđe na koje se gđa Verdiren pobunila, jer ona je Noćnu stražu smatrala
najvećim remek-delom svih vremena, zajedno s Debetom i sa Samotračkom
Pobedom, i pri onome: „načinjeno od kake”, pri čemu je Foršvil preleteo
pogledom po zvanicama da vidi može li takva reč da prođe, pa mu se zatim na
usnama javio sramežljiv i pomirljiv osmejak, svi gosti su, osim Svana, gledali u
slikara kao opčinjeni od divljenja.
— Što uživam kad se on ovako raspali — povika gđa Verdiren kad je on
završio, očarana što je društvo tako zanimljivo baš toga dana kad joj je g. Foršvil
prvi put došao. — A ti, šta ti je da tako zijaš kao tele? — reče ona svome mužu.
— Pa znaš dobro kako on ume da govori; pomislio bi čovek da vas on to prvi put
sluša. Da ste ga samo videli dok ste govorili, prosto vas je gutao očima. A sutra
će nam izdeklamovati sve što ste rekli i neće izostaviti ni reči.
— Ama ne kažem ja to da zbijam šalu — reče slikar očaran svojim uspehom
— vi kao da mislite da se ja izmotavam, da blefiram; odvešću vas da vidite, pa
ćete reći jesam li preterao, a jemčim vam da( ćete se vratiti još više oduševljeni
nego ja!
— Ta ne mislimo mi da vi preterujete, nego samo hoćemo da jedete, a i da
moj muž jede; poslužite gospodina ponovo normandijskim tabinjašem, zar ne
vidite da mu se već ohladio. Ne žuri nam se toliko, vi poslužujete kao da vatra
gori, pričekajte, molim vas, malo, ima vremena za salatu.
Gospođa Kotar, koja je bila skromna i govorila malo, umela je ipak da nađe
samopouzdanja kad bi po nekom srećnom nadahnuću našla kakvu pravu reč.
Osetila je da će imati uspeha, to ju je oslobodilo, i iskoristila je to manje zato da
bi i ona zablistala nego zato da bude od koristi karijeri svog muža. Stoga nije
propustila tu reč „salata”, koju beše izgovorila gđa Verdiren.
— To valjda nije japanska salata? — reče ona poluglasno obrativši se Odeti.
Pa, i očarana i zbunjena što je tako umesno i odvažno, a diskretno ali i jasno,
načinila aluziju na novi Dimin komad, koji je imao bučnog uspeha, ona prsnu u
ljupki i čedni smeh, ne glasan, ali tako neodoljiv da nekoliko trenutaka nije
mogla da ga obuzda.
— Ko je ta dama? Ona ima duha — reče Foršvil.
— Nije japanska, ali napravićemo vam i tu salatu ako svi budete došli na
večeru u petak.
— Učiniću vam se prava provincijalka, gospodine — reče gđa Kotar Svanu —
ali ja još nisam videla tu čuvenu Fransijon o kojoj sav svet govori. Doktor je išao
da vidi (sećam se čak da mi je rekao da je imao to veliko zadovoljstvo da
provede s vama celo veče) i priznajem da nisam smatrala razložnim da ponovo
uzima ulaznice da bi išao i sa mnom. Svakako, čovek nikad ne zažali kad
provede veče u Francuskoj komediji, gluma je tamo uvek tako dobra, ali kako
imamo vrlo ljubaznih prijatelja (gđa Kotar bi retko kad izgovorila kakvo ime i
zadovoljavala se da kaže samo „naši prijatelji”, „jedna moja prijateljica”, i to iz
„otmenosti”, izveštačenim tonom, s važnim izrazom lica osobe koja imenuje
samo one koje hoće) koji često imaju ložu u pozorištu pa se sete da nas povedu
na sve nove stvari koje nešto vrede, sigurna sam da ću videti Fransijon ranije ili
kasnije i da ću moći sama da steknem neko mišljenje. Ipak moram priznati da
ispadam dosta glupa, jer u svim salonima u koje odlazim govori se, naravno,
samo o toj nesrećnoj japanskoj salati. To već počinje svima pomalo i dodijavati,
dodade ona videći da Svan kao da se ne zanima baš toliko koliko je ona mogla
misliti za tako jako aktuelnu stvar. Mora se ipak priznati da to ponekad daje
povoda prilično zabavnim stvarima. Tako, imam jednu prijateljicu koja je veoma
originalna, iako je vrlo lepa žena, okružena obožavaocima, veoma u modi, a koja
tvrdi da je spremila jednom tu japansku salatu i da je stavila u nju baš sve što
Dima-sin kaže u svom komadu. I pozvala je nekoliko prijateljica da probaju. Ja,
na žalost, nisam bila među tim izabranicama. Ali pričala nam je o tome nedavno,
na svom žuru; izgleda da je bilo grozno, smejali smo se do suza. Ali, znate, sve
zavisi od načina kako se priča — reče ona videći da je Svan i dalje ozbiljan.
Pa, pretpostavljajući da je to možda zato što on ne voli Fransijon:
— Uostalom, verujem da bih se razočarala. Ne verujem da to vredi koliko
Serž Panin, idol gđe de Kresi. To su bar teme u kojima ima nečega, o kojima
čovek razmišlja; ali dati recept salate na pozornici Francuske komedije! Dok,
međutim, Serž Panin! Uostalom. kao i sve što je iz pera Žorža Onea, to je tako
dobro napisano. Ne znam da li poznajete Gospodara livnice, koga ja volim još i
više nego Serža Panina.
— Oprostite mi — reče Svan ironično — ali priznajem da je nedostatak mog
divljenja prema obojim tim remek-delima približno podjednak.
 — Zbilja? A šta im zamerate? Je li to neko predubeđenje? Nalazite li da su
pomalo tužna? Uostalom, kao što ja to uvek kažem, nikada ne treba raspravljati
o romanima ni o pozorišnim komadima. Svako ima svoje gledište, i vi možete
smatrati groznim ono što ja najviše volim.
Prekinuo ju je Foršvil, obrativši se Svanu. Jer dok je gđa Kotar govorila o
Fransijoni, Foršvil je izrazio gđi Verdiren svoje divljenje prema onome što je on
nazvao malim slikarevim speech-om.
— Gospodin ima lakoću izražavanja, pamćenje, kakve sam retko kad sreo —
rekao je on gđi Verdiren. Bogami, voleo bih da ih i ja imam toliko. On bi bio
izvrstan propovednik. Može se reći da, sa g. Brišoom, vi tu imate dve zvezde
ravne jedna drugoj, a ne znam čak da li slikar, u krasnorečivosti, ne bi i
nadmašio profesora. Kod njega je to sve još prirodnije, manje izveštačeno. Mada
je uzgred rekao nekoliko malko realističkih reči, ali to je po današnjem ukusu,
nisam često viđao da neko tako vešto barata jezikom, kao što smo mi to govorili
u vojsci, gde sam baš imao jednog druga na koga me gospodin pomalo podseća.
Taj vam je mogao satima brbljati o bilo čemu, šta da vam kažem, eto, o ovoj čaši,
na primer; ne, ne o toj čaši, baš je glupo što govorim; nego povodom bitke kod
Vaterloa, povodom čega god hoćete, a uzgred bi vam izvalio stvari na koje
nikada ne biste ni pomislili. Svan je, uostalom, bio u istom puku; mora biti da ga
je poznavao.
— Viđate li se vi često sa g. Svanom? — upita ga gđa Verdiren.
— Ta ne — odgovori g. Foršvil, i kako je, da bi se lakše približio Odeti, želeo
da bude prijatan Svanu, da ugrabi tu priliku da mu polaska, da kaže nešto o
njegovim lepim društvenim vezama, ali da o tome kaže nešto kao čovek iz
otmenog sveta, tonom srdačne kritike, kao da mu na tome ne čestita kao na
nekom neočekivanom uspehu: — Zar ne, Svane? nikada se ne viđamo. Kako,
uostalom, da se čovek i viđa s njim, kad taj nesrećnik ne izbija od La Tremojevih,
od Lomovih i sličnih!... — To je uostalom bilo utoliko netačnije podmetanje što
Svan već godinu dana nije išao gotovo nikuda do kod Verdirenovih. Ali ovi su
već i samo ime osoba koje nisu poznavali primili sa ćutanjem punim
neodobravanja. Bojeći se mučnog utiska koji su imena tih „gnjavatora” morala
ostaviti na njegovu ženu, naročito izgovorena tako bez ikakva obzira, pred licem
svih „vernika”, g. Verdiren krišom baci na nju pogled pun uznemirene
zabrinutosti. I on tada vide da je gđa Verdiren odjednom uklonila s lica svaku
živost, svaki pokret, kako joj ćutanje ne bi ličilo na povlađivanje, nego na ćutanje
beživotnih stvari koje ni za šta ne znaju, jer bila je rešena da ne primi k znanju tu
novost, da bude kao da je nije pogodila ta vest koja joj je upravo saopštena, da
ne ostane samo nema, nego i gluva, kao što se činimo kad prijatelj koji je nešto
zgrešio pokuša u razgovoru da ubaci neko izvinjenje — a ispalo bi kao da to
izvinjenje prihvatamo kao potrebno kad bismo ga saslušali ne protivrečeći — ili
kao kad neko pred nama pomene ime kakvog nezahvalnika; njeno ispupčeno
čelo sada je bilo samo jedna lepa studija okruglog ispupčenja, u koje nije moglo
prodreti ime La Tremojevih, od kojih Svan nikada ne izbija; njen lako naprćen
nos pokazivao je boru koja kao da je bila preslikana sa živoga. Njena
poluotvorena usta samo što nisu progovorila. Bila je to sad samo još voštana
maska, gipsani lik, maketa za spomenik, bista za Industrijsku palatu, pred kojom
bi se publika zaustavljala da se divi kako je vajar, izrazivši nenarušivo
dostojanstvo Verdirenovih suprotstavljeno dostojanstvu La Tremojevih i
Lomovih, kojima su oni svakako ravni, kao i svim „gnjavatorima” ovoga sveta,
kako je vajar uspeo da dade gotovo prvosvešteničku dostojanstvenost belini i
krutosti kamena. Ali mramor je najposle oživeo i proglasio da bi čovek morao
ne biti gadljiv pa da ide kod takvog sveta, jer žena je stalno pijana, a muž takva
neznalica da govori kolidor umesto koridor.
— I kad bi mi skupo platili, ne bih pustila tako nešto u svoju kuću — zaključi
gđa Verdiren, oholo gledajući Svana.
Ona se svakako nije nadala da će se on toliko pokoriti da se povede za
bogougodnom prostodušnošću pijanistove tetke, koja je uzviknula: —
Zamislite, molim vas! Čudim se što oni još mogu da nađu nekoga ko pristaje da s
njima razgovara! Čini mi se da bi mene bilo strah: čoveka tako brzo snađe neko
zlo! Kako li još ima toliko beslovesnog sveta da juri za njima? — Ali što nije bar
odgovorio kao Foršvil: „Zaboga, pa to je jedna vojvotkinja! Ima ljudi kojima to
još imponuje”, što je bar omogućilo gđi Verdiren da odvrati: „Nek’ im je na
zdravlje!” Umesto toga,
Svan se zadovoljio da se samo nasmeje, s izrazom koji je značio da on ne
može ni da uzme ozbiljno takve budalaštine. Još uvek bacajući krišom poglede
na svoju ženu, g. Verdiren je s tugom video i suviše dobro razumeo da ona oseća
gnev velikog inkvizitora kad ne uspeva da iskoreni jeres, pa da bi pokušao da
Svana privoli da se povuče, budući da se odvažno izneto lično mišljenje uvek
čini kao neka računica i podlost u očima onih protiv kojih se ispoljava, g.
Verdiren ga pozva da se izjasni:
— Ta recite iskreno svoje mišljenje, mi im nećemo reći.
Na šta Svan odgovori:
— Ta nije to nipošto što bih se bojao vojvotkinje, ako vi to o La Tremojevima
govorite. Verujte da svi vole da idu kod njih. Ne kažem da je ona „dubokoumna”
(izgovorio je to „dubokoumna” kao da je to neka smešna reč, jer u govoru mu je
ostao trag ranijih navika, koje je privremeno izgubio u tome preporodu u znaku
ljubavi prema muzici — sada je ponekad sa žarom izražavao svoje mišljenje) ali,
sasvim iskreno govoreći, ona je inteligentna, a njen muž je istinski učen. To je
krasan svet.
Tako je gđa Verdiren, osećajući da će je ovaj jedini otpadnik onemogućiti da
ostvari duhovno jedinstvo svoga malog kruga, nije mogla da savlada bes prema
tome tvrdoglavcu koji ne vidi koliko ona pati zbog njegovih reči, pa joj se iz dna
duše oteo uzvik:
— Mislite tako ako hoćete, ali nam bar nemojte to govoriti!
— Sve zavisi od toga šta vi zovete inteligencijom — reče Foršvil, koji je sad i
sam hteo da zablista. — Hajdete, Svan, recite šta razumete vi pod inteligencijom
?
— Eto — uzviknu Odeta — to su te velike stvari o kojima ga uzalud molim da
mi govori, ali on nikada neće.
— Kako da ne... — bunio se Svan.
— Ma šalite se! — reče Odeta.
— Po vama — nastavi Foršvil — je li inteligencija prazno brbljanje u
društvu, kad neko ume da se umili?
— Ta svršite s vašom ribom, da vam se promeni tanjir — reče gđa Verdiren
jetko. obraćajući se Sanijetu, koji je, zanet mislima. bio prestao jesti. Pa, možda
zastidevši se malo kakvim mu je tonom to rekla — Ne mari ništa, imate
vremena, nego vam to kažem zbog drugih, jer ne može da se nastavi posluženje.
— Postoji — reče Brišo naglašavajući svaki slog — jedna veoma zanimljiva
definicija inteligencije kod Fenelona, toga pitomog anarhiste...
— Slušajte — reče gđa Verdiren Foršvilu i doktoru — profesor će nam reći
Fenelonovu definiciju inteligencije, to je zanimljivo, čovek nema uvek priliku da
tako nešto nauči.
Ali Brišo je čekao da Svan rekne svoju definiciju. No ovaj ne odgovori ništa, i
tako, povukavši se. onemogući briljantni dvoboj koji se gđa Verdiren poradovala
da će prirediti Foršvilu.
— Naravno, to je kao i sa mnom — reče Odeta dureći se — nije mi krivo što
vidim da nisam jedina koju on ne smatra doraslom.
— Da li ti Tremuajevi, za koje nam je gđa Verdiren pokazala da su tako malo
preporučljivo društvo — upita Brišo snažno naglašavajući — vode poreklo od
onih za koje je onaj dobri snob, gđa de Sevinje, priznala da je srećna što ih
poznaje, jer je to dobro delovalo na njene seljake? Istina je da je markiza imala
drugi jedan razlog, koji je za nju bio važniji od toga, jer je za nju, kao knjigopisca
do dna duše, kakva je bila, pisanje bilo na prvom mestu. A u novostima koje je
redovno slala svojoj ćerki, vesti iz spoljne politike pribavljala joj je gđa de
Tremuaj, koja je bila dobro obaveštena putem svojih značajnih rodbinskih veza.
— Ta ne, ne verujem da je to ista porodica — reče nasumce gđa Verdiren.
Pošto je brže-bolje vratio svoj još pun tanjir, Sanijet je bio ponovo utonuo u
zamišljeno ćutanje, pa je najzad iz njega izronio da bi smejući se ispričao kako je
jednom večerao s vojvodom de la Tremoj, a iz njegove priče je proizlazilo da
ovaj nije znao da je Žorž Sand pseudonim jedne žene. Svan, koji je prema
Sanijetu osećao simpatiju, smatrao je da treba da mu pruži pojedinosti o
vojvodinoj kulturi koje bi pokazale da je takvo neznanje s njegoze strane
materijalno nemoguće; ali odjednom je stao, jer je razumeo da Sanijetu nisu
potrebni ti dokazi i da on zna da je njegova priča neistinita, iz prostog razloga
što ju je sam trenutak ranije izmislio. Tome odličnom čoveku bilo je teško što ga
Verdirenovi smatraju tako dosadnim; i budući svestan da je na toj večeri bio još
bezbojniji nego inače, nije hteo da se ona završi a da mu ne pođe za rukom da
bude zabavan. On je tako brzo položio oružje, izgledao je tako nesrećan videći
da je promašio efekat na koji je računao i odgovorio je Svanu tako jadnim
glasom — kako se ovaj ne bi upustio u pobijanje koje je već bilo izlišno: „Dobro,
dobro; u svakom slučaju, čak i ako se varam, nije to nikakav zločin, mislim”, —
da bi Svanu bilo drago da je mogao reći da je priča istinita i izvrsna. Doktoru,
koji ih je slušao, pade na um da bi bila prilika da kaže: ,,Se non e vero", ali nije
bio dovoljno siguran kako se to kaže, i bojao se da se ne spetlja.
Posle večere Foršvil sam priđe doktoru.
— Gđa Verdiren mora biti da nekada nije bila loša, a onda, to je žena s kojom
se može razgovarati, za mene je sve u tome. Očigledno, sad već počinje malo da
se zaobljava. Ali gđa de Kresi, e, to je ženica koja izgleda inteligentna, ah, sto mu
muka, odmah se vidi da ona ima oštro oko. Govorimo o gđi de Kresi. reče on g.
Verdirenu, koji im je prilazio s lulom u ustima. Zamišljam da je u pogledu tela...
— Više bih voleo nju imati u postelji nego grom
— reče naglo Kotar, koji je od neko doba uzalud čekao da Foršvil predahne
pa da ubaci tu staru šalu, za koju se bojao da neće više imati povoda ako bi
razgovor promenio tok, pa ju je izgovorio s onom preteranom spontanošću i
samopouzdanjem koji treba da prikriju hladnoću zbog strepnje, nerazdvojnu od
deklamacije. Foršvilu je ta šala bila poznata, razumeo ju je i ona ga je razveselila.
Što se tiče g. Verdirena, on nije štedeo veselost. jer odnedavna beše otkrio jedan
simbol drukčiji od onoga kojim se služila njegova žena, ali isto tako jednostavan
i jasan. Tek što bi pokrenuo glavu i ramena kao kad čovek hoće da prsne u smeh,
smesta bi se zakašljao, kao da je, smejući se odviše, progutao dim od lule. I
držeći je stalno u ustima, on je u nedogled produžavao to tobožnje gušenje i
smeh. Tako su on i gđa Verdiren, koja je, prekoputa od njih, slušala slikara kako
joj nešto priča i sklapala oči pre no što će zaroniti lice u šake, ličili na dve
pozorišne maske koje na različit način predstavljaju veselost.
G. Verdiren je uostalom mudro učinio što nije izvadio lulu iz usta, jer je
Kotar, koji je morao za trenutak da iziđe, dobacio poluglasno jednu šalu koju
beše nedavno naučio i ponavljao je kad god je trebalo da ode na izvesno mesto:
„Moram da odem na časak da porazgovaram s vojvodom d’Omal’ tako da se g.
Verdiren ponovo zacenio.
— Ta molim te, izvadi već jednom tu lulu iz usta, vidiš da ćeš se ugušiti
uzdržavajući se tako od smeha — reče mu gđa Verdiren, prilazeći da ih posluži
likerima.
— Kakav je divan čovek vaš muž, on ima duha za četvoricu — izjavi Foršvil
gđi Kotar. — Hvala, gospođo. Stari vojničina kao ja nikad ne odbija kapljicu.
— G. Foršvil nalazi da je Odeta divna — reče g. Verdiren ženi.
— Pa ona bi upravo želela da jednom ruča s vama. Udesićemo to, samo Svan
ne treba da zna. On se, znate, drži malo hladno. Ali to vas, naravno. neće sprečiti
da nam dolazite na večeru, nadamo se da ćemo vas vrlo često viđati. Po lepom
vremenu koje sad dolazi, mi često idemo da večeramo napolju, u prirodi. Vama
valjda nisu neugodne takve male večere u Bulonjskoj šumi? Dobro, dobro, to će
biti vrlo lepo od vas. A zar vi nećete na svoj posao, vi, — doviknu ona malome
pijanisti, da bi pred jednim tako značajnim novajlijom kao što je Foršvil
pokazala u isti mah i svoju duhovitost i svoju tiransku vlast nad „vernicima”.
— G. Foršvil mi je baš govorio nešto rđavo o tebi — reče gđa Kotar mužu
kad se ovaj vratio u salon.
A on, pošto je stalno premišljao o Foršvilovom plemstvu, koje ga je
zaokupljalo još od početka večere, reče ovome:
— Sad baš lečim jednu baronicu, baronicu Pitbis; Pitbisovi su bili u
krstaškim pohodima, zar ne? Oni imaju u Pomeraniji jedno jezero veliko kao
deset trgova Konkord. Ja je lečim od suvog artrita, to je krasna žena. Ona
uostalom poznaje gđu Verdiren, čini mi se.
A to je Foršvilu omogućilo. kad je trenutak kasnije ostao opet sam sa gđom
Kotar. da dopuni povoljni sud koji beše izrekao o njenom mužu:
— A i zanimljiv je, vidi se da noznaje otmeni svet. Nema šta, lekari znaju
tolike stvari!
— Da li da odsviram frazu iz sonate, za g. Svana? — upita pijanista.
— O, zaboga, valjda go nije Serpent a sonates ? — upita Foršvil da postigne
neki efekat.
Ali doktor Kotar, koji nije nikada čuo tu igru reči, ne shvati je i pomisli da je
g. de Foršvil pogrešio. On mu živo priđe da ga ispravi:
— Ta ne. ne kaže se serpent a sonates, nego serpent a sonnettes2 — reče on
revnosno, nestrpljivo i likujući.
Foršvil mu objasni igru reči. Doktor pocrvene.
— Priznajte da je smešno, doktore.
— O, znam ja tu šalu već odavno — odgovori Kotar.
Ali ućutali su; pod treperenjem tremola violine, koji su je, dve oktave niže,
štitili svojom ustreptalom postojanošću, kao kad se u planinskom predelu, iza
prividne i vrtoglave nepomičnosti vodopada, opazi, dvesto stopa niže, kako se
ocrtava majušna osoba u šetnji, mala fraza se beše pojavila, daleka, ljupka,
zaštićena neprestanim i zvonkim, dugim rasprskavanjem prozirne zavese. I
Svan se. u sebi, obrati njoj kao ispovednici svoje ljubavi, kao kakvoj Odetinoj
prijateljici koja bi zacelo trebalo da joj kaže da ne obraća pažnju na toga
Foršvila.
— O, kasno stižete — reče gđa Verdiren jednome vernom gostu koga beše
pozvala tek za posle večere, imali smo jednoga nedostižnog Brišoa, tako rečitog!
Ali otišao je. Zar ne, g. Svan? Čini mi se da ste se vi sad prvi put sreli s njim —
reče ona da bi mu skrenula pažnju na to da njoj duguje što se upoznao s njim.
Zar ne, naš Brišo je bio izvrstan?
Svan se učtivo nakloni.
— Nije? Zar vas nije zanimao? — upita oštro gđa Verdiren.
— Kako da ne, gospođo, bio sam očaran. Možda je malko preterano
samouveren i suviše šaljiv za moj ukus. Voleo bih da ponekad ima malo
neodlučnosti i pitomosti, ali čovek oseća da on zna tolike stvari i izgleda zbilja
dobar čovek.
Svi su se razišli veoma kasno. Prve Kotarove reči ženi bile su:
— Retko sam kad video gđu Verdiren tako punu žara kao večeras.
 — Šta je zapravo ta gđa Verdiren? Je li to neka laka roba? — upita Foršvil
slikara, kome je predložio da pođu zajedno.
Odeta je sa žaljenjem gledala kako on odlazi, a nije se odvažila da ne pođe sa
Svanom, ali je u kolima bila zlovoljna, i kad ju je on upitao treba li da uđe kod nje,
rekla mu je: ,,Pa razume se”, nestrpljivo slegnuvši ramenima. Pošto su svi gosti
otišli, gđa Verdiren reče mužu:
— Jesi li primetio kako se Svan glupo smejao kad smo govorili o gđi La
Tremoj?
Ona je bila primetila da su Svan i Foršvil pred tim imenom više puta
izostavili ono plemićko „de”. Ne sumnjajući da oni to čine zato da bi pokazali
kako se oni ne ustručavaju s titulama, želela je da i sama podražava njihovoj
gordosti, ali nije dobro shvatila kakvim se to gramatičkim oblikom ispoljava. I
kako je njen iskvaren govor prevladavao nad njenom republikanskom
netrpeljivošću, ipak je govorila: de La Tremojevi, ili, još pre, skraćujući, kako je
to bilo uobičajeno u pesmama po kafanama i u tekstovima uz karikature, gde se
ono ,,de” skraćivalo: d’La Tremoj. ali bi se popravila, rekavši: „Gospođa La
Tremoj”. Vojvotkinja, kako to Svan kaže, dodade ona ironično, s osmehom koji je
pokazivao da ona samo navodi tuđe reči i ne uzima na sebe tako naivan i
smešan naziv.
— Reći ću ti da mi je bio krajnje glup.
A g. Verdiren odgovori:
— Nije iskren. To je prepreden gospodin, nikad ne kaže ni crno ni bilo. On bi
uvek hteo i da koza bude sita i kupus ceo. Kakva razlika prema Foršvilu! To ti je
bar čovek koji ti kaže otvoreno šta misli. Pa svidelo ti se ili ne. Nije kao Svan, nit
smrdi nit miriše. Uostalom, Odeta kanda uveliko naginje Foršvilu, i ja joj dajem
za pravo. A najposle, ako već Svan hoće da nam se pravi čovek iz visokog
društva, ljubimac vojvotkinja, ovaj bar ima titulu; on je u svakom slučaju grof de
Foršvil — dodade on s izbirljivim izrazom lica, kao da, poznajući istoriju toga
grofovstva, pažljivo odmerava njegovu osobenu vrednost.
— Kazaću ti — reče gđa Verdiren — da je dopustio sebi da uputi na račun
Brišoa nekoliko otrovnih insinuacija, sasvim smešnih. Naravno, pošto je video
da Brišoa ovde svi vole, to je bio način da nas pogodi, da omalovaži našu večeru.
Oseća se u njemu dobri drugar koji će te ogovarati kad iziđe iz kuće.
— Pa rekao sam ja već tebi — odgovori g. Verdiren — to ti je promašen
čovek, sićušna duša koja zavidi svemu što je iole uzvišeno.
U stvari, nije bilo „vernika” koji nije bio zlobniji od Svana; ali oni su svi bili
toliko predostrožni da svoja ogovaranja začine poznatim šalama, trunkom
osećanja i srdačnosti; dok je i najmanje Svanovo izdvojeno mišljenje, lišeno
konvencionalnih fraza kao što je: „Ne mislimo mi ništa rđavo”, do kojih je on
prezirao da se spusti, ličilo na verolomstvo. Ima, tako, originalnih pisaca čija i
najmanja smelost ogorčava, zato što nisu prvo polaskali ukusu publike i
poslužili je opštim mestima na koja je navikla; na takav isti način je i Svan
ogorčavao g. Verdirena. Kao i za njih, i za Svana se, zbog novine u načinu
izražavanja, verovalo da ima podle namere.
Svan još nije znao da mu preti da kod Verdirenovih padne u nemilost, nego
je i dalje njihove smešne strane video u lepom svetlu, kroz svoju ljubav.
Sastanke s Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da
joj ne dosadi time što bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti
u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne na način koji
bi njoj bio prijatan. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko
cveće ili kakav nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući
zadovoljstvo koje je viđenje tih stvari pričinjavalo njemu kao da to ona oseća i
kao da to još uvećava njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La
Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kada će se, pošto ona bude primetila
nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to
primi pre no što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti
pribavila još nežniji prijem kod nje, kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko
zna, ako se trgovac dovoljno požuri, možda i pismo koje bi mu poslala još pre
večere, ili čak i njen dolazak lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se
zahvalila. Kao što je nekad ogledavao dejstvo srdžbe na Odetinu narav,
pokušavao je da putem zahvalnosti izvuče iz nje intimne deliće osećanja koje
mu ona još ne beše otkrila.
Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom,
zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega
što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu
sliku o njegovom uticaju, o koristi od koje on može biti za nju. Doduše, da mu je
ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj”, a sada: „Ona tebe
voli zbog tvoga bogatstva”, on u to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da
svet zamišlja da je ona za njega vezana — da ih svet oseća sjedinjene — nečim
tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina,
možda ga ne bi bolelo da u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrije to trajnije
stanje nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist,
korist koja bi onemogućila da ikada nastupi dan kada bi ona možda došla u
iskušenje da prestane da se viđa s njim. Zasada, time što ju je obasipao
poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti,
svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. I
vrednost te naslade što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi — u čiju je
stvarnost pokatkad sumnjao — uvećavala je cena koju je, sve u svemu, plaćao,
kao ljubitelj, za nematerijalne osećaje — kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li
je prizor mora i šum njegovih talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u
izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto
franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.
Jednoga dana kada su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono
vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kada se
opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju —
taj blistavi amalgam nepoznatih i satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva
utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem —
da takvu ženu suprotstavi ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja
sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja na nepravdu, zahvalnosti za
dobročinstvo koja je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja,
ovoj Odeti čiji se razgovor tako često ticao stvari koje je on sam najbolje
poznavao, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je
poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika,
bankarova, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako
bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim
teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kada joj je dao pet hiljada
franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj
obnovio ono njeno divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost
zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav,
pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila. Tada se on odjednom
zapita ne znači li upravo to „izdržavati” je (kao da se, zbilja, gaj pojam
izdržavanja mogao izlučiti ne iz onih tajanstvenih i razvratnih elemenata, nego
iz takvih koji su spadali u svakodnevnu privatnu pozadinu njegova života, kao
što je ova novčanica od hiljadu franaka, tako obična i prisna, pocepana pa
zalepljena, koju mu je sobar, pošto je platio mesečne račune i kiriju, stavio u
fioku staroga pisaćeg stola, odakle ju je Svan opet izvadio da je, sa četiri ostale,
pošalje Odeti) i zapita se takođe ne bi li se na Odetu mogao primeniti, otkako je
on poznaje (jer on ni za trenutak nije posumnjao da je ona ikada mogla primati
novac od ikoga pre njega), da li bi se na nju mogao primeniti taj izraz koji je on
smatrao tako nespojivim s njom: „žena koju muškarci izdržavaju”. Ali nije
mogao da produbi tu misao, jer je nastup prirođene mu duhovne lenosti, koji je
u njega nastupao povremeno i kao da je poslat od proviđenja, u tome trenutku
tako naglo ugasio svaku svetlost u njegovoj inteligenciji kao što se kasnije, kada
je svugde uvedeno električno osvetljenje, mogla isključiti struja u celoj kući.
Misao mu poče za časak pipati po mraku, on skide naočari, obrisa stakla,
prevuče rukom preko očiju i ugleda svetlost tek kad se nađe pred jednom
sasvim drukčijom pomisli, naime da bi trebalo da se postara da idućeg meseca
pošalje Odeti šest ili sedam hiljada franaka umesto pet, zbog iznenađenja i
radosti koje će joj pričiniti.
Uveče, kad ne bi ostao kod kuće čekajući trenutak da se sastane s Odetom
kod Verdirenovih ili, još češće, u jednom od letnjih restorana koje su oni voleli u
Bulonjskoj šumi, a naročito u Sen-Kluu, otišao bi da večera u nekoj od onih
otmenih kuća gde je nekada bio redovan gost. Nije hteo da izgubi vezu s ljudima
koji bi jednog dana — ko može znati? — možda mogli biti od koristi Odeti i
zahvaljujući kojima je on, u međuvremenu, često uspevao da joj učini neku
prijatnost. A i njegova davnašnja navika na otmeno društvo, na raskoš, beše mu
ulila, isto koliko i prezir, istovremeno i potrebu za tim, te su mu sada, iako su
mu se i najskromniji budžaci činili potpuno ravni kneževskim palatama, čula
bila toliko naviknuta na ove potonje da bi osećao izvesnu nelagodnost kad bi se
našao u onima prvim. On je podjednako cenio — i to u tako istovetnom stepenu
da to prosto ni sam ne bi poverovao — i malograđanski svet koji priređuje
igranku na petom spratu nekakvog stepeništa D, levo, kao i princezu od Parme,
koja je davala najlepše balove u Parizu; ali on sam nije imao osećaj da je na balu
dok bi sedeo s roditeljima u domaćičinoj spavaćoj sobi, i prizor umivaonika
prekrivenih ubrusima i postelja pretvorenih u garderobu, na kojima se gomilaju
kaputi i šeširi, izazivao je u njemu isti onaj osećaj gušenja koji može danas da
pričini ljudima naviklim na dvadeset godina električnog osvetljenja miris lampe
koja čađi ili sveće koja se puši.
U dane kada je večeravao u društvu, naređivao je da se upregne u sedam i
po; oblačio se misleći na Odetu, i tako nije bio sam, jer neprestana misao na
Odetu pridavala je trenucima kada je bivao daleko od nje istu onu osobenu čar
kao i onima kada je ona bila kraj njega. Popeo bi se u kola, a osećao je da je i ta
misao uskočila u kola istovremeno s njim i smestila mu se u krilo, kao kakva
draga životinja koju čovek vodi svuda i koju će zadržati tako na krilu i za stolom,
a da to ostale zvanice neće ni znati. Milovao ju je, grejao se na njoj, i osećajući
nekakvu malaksalost, dok bi pritvrđivao u rupici revera kiticu cveća, lako bi se
naježio, uvukao vrat i namrštio nos, što je bilo novo kod njega. Osećao se
pomalo slab i tužan od nekog vremena, naročito otkako je Odeta predstavila
Foršvila Verdirenovima, i rado bi bio otišao da se malo odmori u prirodi. Ali ne
bi imao snage da napusti Pariz ni na jedan dan sve dok je Odeta u gradu. Iako je
prolazio kamenim gradom da bi otišao u neku zatvorenu palatu, jednako mu je
pred očima bio park koji je imao blizu Kombrea, gde se, još i pre no što bi stigao
do zasada špargli, zahvaljujući vetru koji dolazi sa polja oko Mezegliza, već i u
aleji brestića čovek mogao naslađivati isto tolikom svežinom kao i kraj ribnjaka
okruženog spomenkom i perunikom i gde su se, dok bi večerao u vrtu, oko stola
nizale ribizle i ruže, koje je njegov baštovan tu isprepleo.
Ako je sastanak u Bulonjskoj šumi ili u Sen-Kluu bio zakazan rano, on bi sa
večere otišao tako brzo pošto bi se ustalo od stola — naročito ako bi kiša pretila
da padne i da se „vernici” ranije raziđu — da je jednom princeza de Lom (kod
koje se večeralo kasno i odakle je Svan otišao još pre no što su poslužili kafu, da
bi se pridružio Verdirenovima na ostrvu u Šumi) rekla:
— Zaista, da je Svan trideset godina stariji i da ima bolesnu bešiku, mogao bi
ga čovek izviniti što tako beži. Ali ovako, zbilja, on se sprda sa svetom.
On je u sebi zamišljao da će draž proleća, kojom ne može da ode da se
naslađuje u Kombreu, naći bar na Labudovom ostrvu ili u Sen-Kluu. Ali kako nije
mogao da misli ni na šta drugo do na Odetu, nije čak ni znao je li osetio miris
lišća, je li bilo mesečine. Dočekivan je malom frazom iz sonate, koju bi pijanista
odsvirao u bašti, na klaviru restorana. A ako nije bilo klavira u bašti, Verdirenovi
bi sve učinili da se iznese klavir iz koje sobe ili trpezarije: ne zato što je Svan
povratio njihovu naklonost, naprotiv; nego je ideja da prirede nekome kakvo
bezazleno zadovoljstvo, čak i nekome koga nisu voleli, rađala u njima, za vreme
onih trenutaka neophodnih za pripreme, kratkotrajna i prigodna osećanja
simpatije i srdačnosti. On bi ponekad pomislio da to, eto, prolazi još jedno
prolećno veče, prisilio bi sebe da obrati pažnju na drveće, na nebo. Ali
uzbuđenje u koje ga je bacalo Odetino prisustvo, a i neka grozničava
nelagodnost koja ga od neko doba nije napuštala, lišavali su ga spokojstva i
lagodnosti koji su neophodna osnova utisaka što nam ih može pružiti priroda.
Jedno veče, kada je Svan prihvatio da večera s Verdirenovima, pošto je u
toku večere rekao kako sutradan ima banket sa svojim starim drugovima, Odeta
mu je odgovorila pred svima za stolom, pred Foršvilom, koji je sada postao
jedan od „vernih”, pred slikarom, pred Kotarom:
— Da, znam da imate taj banket; videćemo se, znači, tek kod mene kod kuće,
ali nemojte doći suviše kasno.
Iako Svan nikada još nije osetio neko ozbiljnije podozrenje zbog Odetinog
prijateljstva prema ovome ili onome od „vernih”, osetio je veliku nasladu
slušajući je kako tako pred svima, tako spokojno i bez stida, priznaje svoje
večernje sastanke s njim, povlašćeni položaj koji on kod nje ima i njenu posebnu
naklonost koja se time podrazumevala. Svan je, doduše, često pomišljao kako
Odeta nije nimalo neka osobita žena i kako u nadmoći koju on ima nad bićem
toliko nižim od sebe nema ničega po čemu bi trebalo da mu se čini toliko
laskavim da se to proglašava tako u lice „vernima”, ali otkako beše opazio da se
mnogim muškarcima Odeta čini divna i primamljiva, draž koju je za njih imalo
njeno telo probudila je u njemu bolnu potrebu da potpuno ovlada i najsitnijim
delićima njenog srca. Tako je počeo pridavati neprocenjivu vrednost tim
trenucima koje je provodio uveče kod nje, kada bi je posadio na krilo pa tražio
da mu kaže šta misli o ovome ili onome, kada je sabirao tako jedina blaga do
čijeg mu je posedovanja sada bilo stalo na ovome svetu. Stoga, posle te večere,
povukavši je u stranu, nije propustio da joj se usrdno zahvali, nastojeći da joj
pokaže, po različitim stupnjevima zahvalnosti koje joj je ispoljavao, stepene
zadovoljstva koja mu ona može pričiniti, a među kojima je najveće bilo to da ga
zaštiti od nastupa ljubomore dokle god njegova ljubav bude trajala i činila ga
ranjivim.
Kad je sutradan izišao s banketa, pljuštala je kiša, a on je imao samo svoje
otvorene kočije; jedan prijatelj mu predloži da ga odveze kući svojim
zatvorenim kolima, a kako ga Odeta, samim tim što ga je pozvala da dođe, beše
uverila da nikoga ne očekuje, Svan bi se spokojne duše i zadovoljna srca radije
bio vratio kući da legne nego da joj ide tako po kiši. Ali, kad bi ona videla da
njemu kao da nije baš toliko stalo da uvek provede s njom kraj večeri, bez ikakva
izuzetka, možda bi prenebregla da mu obezbedi taj trenutak, i to baš jednom
kad bi on to naročito želeo.
Stigao je kod nje posle jedanaest sati, i dok se izvinjavao što nije mogao da
dođe ranije, ona se požali kako je odista vrlo kasno, kako se ne oseća dobro zbog
oluje, kako je boli glava i upozori ga da ga neće zadržati više od pola časa, da će
se u ponoć oprostiti s njim; i malo kasnije osetila se umorna i poželela je da
zaspi.
— Znači, večeras nema katleja? — reče on — a ja sam se nadao jednoj lepoj
maloj katleji.
A ona mu odgovori, pomalo dureći se i nervozno:
— Ne, dečko moj, večeras nema katleja, vidiš da se ne osećam dobro!
— To bi ti možda baš dobro činilo, ali svejedno.
Ona ga zamoli da ugasi svetlo pre no što pođe, i on sam navuče zavese na
njenom krevetu i ode. Ali kada je stigao kući, odjednom mu sinu u glavi da Odeta
možda čeka nekoga večeras. da se možda samo pretvarala da je umorna i da ga
je zamolila da ugasi svetlo samo da bi on poverovao da ona hoće da spava, da je,
čim je on otišao, ona odmah ponovo upalila svetlo i pustila unutra onoga koji je
trebalo da provede noć kraj nje. On pogleda na sat. Bilo je prošlo otprilike sat i
po otkako ju je ostavio. On iziđe iz kuće, uze jedan fijaker i zaustavi kola blizu
njene kuće, u jednoj maloj ulici što je vodila u onu na koju je gledalo začelje njene
vile i i de bi on ponekad zakucao na prozor njene spavaće sobe, da bi ona izišla
da mu otvori; on siđe s kola, a sva ta četvrt bila je pusta i mračna; imao je da
načini samo nekoliko koraka pa je izbio gotovo pred njenu kuću. Između svih
ostalih prozora u ulici, već odavno mračnih. ugledao je samo jedan iz koga se
razlivalo — između proreza kapaka koji su ga cedili kao neki tajanstven i zlatast
sok — svetlo što je ispunjavalo sobu i kome se. tolikih dugih večeri, stižući u tu
ulicu, radovao jer mu je najavljivalo: „Ona je tu, čeka te” a koje ga je sada mučilo
govoreći mu: „Ona je tu s onim koga je čekala” Hteo je da sazna ko je to;
došunjao se duž zida do prozora, ali kroz kose proreze kapaka nije mogao ništa
da vidi; u noćnoj tišini čuo je samo žamor razgovora. Odista, bolelo ga je što vidi
tu svetlost u čijem se zlatnom zraku, iza kapaka, kreću nevidljivi i mrski njih
dvoje, što čuje taj žamor koji mu otkriva prisustvo onoga koji je došao posle
njegovog odlaska, Odetinu lažljivost, sreću kojom se ona upravo naslađuje s tim
drugim.
Pa ipak, bilo mu je drago što je došao: bol koji ga je prisilio da iziđe iz kuće
izgubio je onu oštrinu izgubivši neodređenost, sada kad je taj drugi Odetin život
o kome mu se bila javila nagla a nemoćna sumnja, uhvatio i držao tu, potpuno
osvetljen lampom, zatočen, a da ona to i ne zna, u toj sobi u koju će, kad bude
hteo, ući da ga uhvati na delu i zarobi; ili, bolje, zakucaće na kapak, kao što je
često činio kada bi došao veoma kasno; tako će bar Odeta saznati da on zna, da
je video svetlo i čuo razgovor, a on sam, koji ju je još maločas zamišljao kako se s
tim drugim smeje njegovoj zabludi, sada je njih video kako su, predajući se
svojoj zabludi, prevareni od njega koji već zna i za koji časak će zakucati. A
možda je ono što je u tome trenutku osećao kao gotovo prijatno bilo i nešto
drugo a ne samo smirenje jedne sumnje i jednog bola: jedno zadovoljstvo
inteligencije. Ako su, otkako je bio zaljubljen, stvari za njega povratile nešto od
one prijatne zanimljivosti koju su nekada imale, ali samo onda kada su bile
obasjane mišlju na Odetu, sada je ljubomora oživljavala drugu jednu sposobnost
njegove mladosti posvećene studijama, naime strast prema istini, ali prema
istini koja je, opet, bila međustavljena između njega i njegove ljubavnice, i bila
obasjana samo njome, prema istini sasvim individualnoj, čiji su jedini predmet,
neprocenjive vrednosti i lep gotovo i bez ikakvoga njegovog koristoljublja, bili
Odetini postupci, njena prijateljstva, namere, njena prošlost. U bilo koje drugo
doba njegovog života, sitni svakodnevni postupci neke osobe činili su se Svanu
uvek bez neke vrednosti: ako mu ih je ko prepričavao, on je to smatrao
beznačajnim, i dok bi to slušao, samo je ono najvulgarnije u njegovoj pažnji bilo
zainteresovano; za njega su to bili trenuci kada se osećao najništavniji. Ali u to
čudno doba, doba ljubavi, pojedinačno dobija nešto toliko duboko da je
radoznalost koju je osećao kako se u njemu rađa i za najsitnije postupke jedne
žene bila ista ona koju je nekada gajio prema istoriji. I sve ono čega bi se dotada
stideo, da uhodi pod prozorom i. ko zna, sutra, možda, da vešto izvuče nešto od
nezainteresovanih osoba, da potplaćuje poslugu, da prisluškuje na vratima,
činilo mu se, kao god i odgonetanje tekstova, sravnjivanje svedočanstava i
tumačenje spomenika, samo kao naučni istraživački metod od istinske
intelektualne vrednosti i saobražen istraživanju istine.
Kad je već hteo zakucati na kapke, trgnuo se od stida, pomislivši da će Odeta
saznati da je on posumnjao, da se vratio, stajao u njenoj ulici. Ona mu je često
govorila koliko se grozi ljubomornih, ljubavnika koji uhode. To što je hteo da
učini zbilja je nespretno, i ona će ga ubuduće mrzeti, dok u ovome trenutku još,
dokle god ne zakuca, čak i varajući ga, ona ga možda voli. Koliko li je mogućnih
sreća čije ostvarenje čovek tako žrtvuje zbog nestrpljenja pred jednim
neposrednim zadovoljstvom! Ali želja da sazna istinu bila je jača i činila mu se
časnija. Znao je da su stvarne okolnosti, za koje bi dao život da ih mogne tačno
rekonstruisati, čitljive iza toga prozora ispruganog svetlošću kao ispod korica
nekoga dragocenog rukopisa ukrašenih zlatnim šarama, prema čijem već i
samom umetničkom bogatstvu naučnik koji ga ispituje ne može da ostane
ravnodušan. Osećao je nasladu u tome da sazna istinu koja mu je raspaljivala
strast prema tome prolaznom a dragocenom jedinstvenom primerku,
sazdanom od te prozirne materije, tako tople i tako lepe. A zatim, preimućstvo
koje je osećao da ima nad njima dvoma — koje je imao toliku potrebu da oseti
— bilo je možda manje u tome da sazna nego da njima mogne pokazati da zna.
On se podiže na vrhove prstiju. Zakuca. Nisu čuli, on zakuca još jače, razgovor
presta. Jedan muški glas, za koji je pokušao da razabere čiji je od onih Odetinih
prijatelja koje je znao, zapita:
— Ko je to?
Nije bio siguran da ga je prepoznao. On zakuca još jednom. Prozor se otvori,
zatim i kapci. Sada se više nije moglo uzmaći. i pošto će ona, evo, saznati sve, da
ne bi izgledao suviše nesrećan, suviše ljubomoran i radoznao, on se zadovolji da
samo dovikne nehajnim i veselim glasom:
— Ne uznemiravajte se. prolazio sam ovuda, spazio svetlost. pa sam hteo da
vidim da li se već bolje osećate.
 On pogleda. Pred njim. dva stara gospodina stajala su na prozoru, jedan je
držao lampu, i on tada vide sobu, neku nepoznatu sobu. Navikao, kad bi vrlo
kasno došao Odeti, da njen prozor prepozna po tome što je jedini on bio
osvetljen među svima tim jednakim prozorima. pogrešio je i zakucao na sledeći
prozor, koji je pripadao susednoj kući. On se povuče, izvinjavajući se, i vrati se
kući srećan što je posle zadovoljenja njegove radoznalosti njihova ljubav ostala
neokrnjena i što svojom ljubomorom nije pružio Odeti, pošto se tako dugo
pretvarao da je u neku ruku ravnodušan, taj dokaz da je suviše voli, dokaz koji
onoga od dvoje ljubavnika koji ga primi zauvek razrešava obaveze da voli
dovoljno. Njoj nije ništa rekao o toj svojoj neprilici, pa ni sam nije više o tome
mislio. Ali misao bi mu pokatkad naišla na tu uspomenu. koju ne bi ni primetila,
sudarila bi se s njom, zarila je još dublje, i Svan bi osetio neki nagli i dubok bol.
Kao da se radilo o nekom telesnom bolu, Svanove misli nisu uspevale da ga
ublaže; ali, kod telesnog bola, pošto je nezavisan od misli, ova bar može da se
zadrži na njemu, da ustanovi da se smanjio, da je za trenutak prestao. A ovaj bol,
već samim tim što bi ga se setila, misao ga je uvek iznova oživljavala. Hteti ne
misliti više na nj značilo je opet misliti o njemu i opet patiti. Pa i kad bi,
razgovarajući s prijateljima, zaboravio taj bol, od neke reči koju bi mu ko rekao
lice bi mu se odjednom izmenilo, kao u ranjenika kad mu nespretna osoba
nehotice dodirne bolno mesto. Kad bi odlazio od Odete, bio je srećan, osećao se
spokojan, sećao se njenih osmeha, podrugljivih kad bi govorila o drugima, a
nežnih za njega, sećao se kako joj je glava bila teška kad ju je, kao da se odvojila
od osovine da bi se priklonila, pustila da mu, kao protiv njene volje, padne na
usne, kao što beše učinila i prvi put, u kolima, sećao se premirućih pogleda koje
mu je bacala dok mu je bila u zagrljaju, zimljivo mu privijajući glavu na rame.
Ali ljubomora mu se odmah, kao da je neizbežna senka njegove ljubavi,
dopunjavala drugim jednim primerkom onoga novog osmeha koji mu je uputila
te iste večeri — i koji se, sada obrnut, podsmevao Svanu, a bio pun ljubavi za
nekoga drugog — i drugim jednim primerkom onog priklanjanja glave, ali
nagnute sada drugim nekim usnama, i svim onim znacima nežnosti koje mu je
davala, ali koji sada kao da su bili pruženi nekome drugom. I sva sećanja na
naslade, koja bi poneo u sebi, bila su samo kao nacrti, „projekti”, nalik na one što
vam ih podnosi dekorater, i omogućavali su Svanu da predstavi sebi strasno ili
zaneseno držanje koje bi ona mogla imati s drugim. Tako da je došao dotle da je
već žalio zbog svake naslade koju je imao s njom, zbog svakog novog milovanja
za koje bi joj nesmotreno pokazao kako mu je slatko, zbog svake ljupkosti koju
bi otkrio u njoj. jer znao je da će časak kasnije sve to obogatiti njegovo mučenje
novim oruđima.
 A to mučenje postajalo je još svirepije kad bi se Svanu javilo sećanje na jedan
brz pogled koji je nekoliko dana ranije, i tada prvi put, uhvatio u Odetinim
očima. Bilo je to posle večere, kod Verdirenovih. Bilo što je Foršvil, osećajući da
njegov šurak, Sanijet. nije u velikoj milosti kod njih, pa mu se prohtelo da ga
uzme na nišan i da pred njima zablista na njegov račun. bilo što ga je razdražila
jedna nespretna reč koju mu ovaj beše rekao, a koja je, uostalom, prošla
nezapažena jer niko od prisutnih nije znao kakvu neprijatnu aluziju sadrži, i bez
namere onoga koji ju je izgovorio bez ikakve zlobe, bilo, najzad, što je od neko
doba tražio priliku da istera iz te kuće nekoga ko ga je suviše dobro poznavao i
za koga je znao da je suviše osetljiv da mu u izvesnim trenucima ne bi bilo
nelagodno već i samo njegovo prisustvo, Foršvil je na nespretne Sanijetove reči
odgovorio tako prostački, stao ga vređati, i ukoliko je više sipao uvrede,
postajao sve drskiji zbog prestravljenosti, bola i preklinjućeg držanja
Sanijetovog, tako da se nesrećnik, pošto je upitao gđu Verdiren treba li i dalje da
ostane, i ne primivši nikakva odgovora, povukao mucajući, sa suzama u očima.
Odeta je, neosetljiva, posmatrala taj prizor, ali kada su se vrata za Sanijetom
zatvorila, ona je, tako reći spustivši za nekoliko stupnjeva obični izraz svog lica,
da bi se, u niskosti, mogla naći na ravnoj nozi sa Foršvilom, zacaklila zenicama
podmuklim osmehom čestitanja na njegovoj odrešitosti i ironije za onoga koji
joj je bio žrtva; dobacila mu je pogled saučesnički u zlu, koji je tako rečito
govorio: „E, ovo je pravo pogubljenje, ili se ja u to ništa ne razumem. Jeste li
videli kako je bio posramljen? Prosto je plakao”, tako da se Foršvil, kad su mu
oči srele taj pogled, rastrežnjen odjednom od gneva ili tobožnjeg gneva od koga
je bio još sav u vatri, osmehnuo i odgovorio:
— Bio bi ti ljubazan, pa bi još bio ovde; u svakom uzrastu može dobro činiti
da se neko malo propusti kroz šake.
Kad je jednog dana Svan izišao sredinom popodneva u neku posetu, pa nije
našao osobu s kojom je želeo da se vidi, pomislio je da ode Odeti, u to doba kad
joj nikada nije odlazio, ali kad je znao da je uvek kod kuće, da se odmara posle
ručka ili piše pisma pre no što dođe vreme za čaj, i kada bi mu činilo
zadovoljstvo da je obiđe ne smetajući joj. Domar mu reče da misli da je ona kod
kuće; on pozvoni, učini mu se da je čuo neke šumove, ali vrata se ne otvoriše. Sa
zebnjom, razdražen, on ode u uličicu na koju je gledalo začelje vile, stade pod
prozor Odetine sobe; od zavesa nije mogao ništa da vidi; on snažno zakuca na
okno, zovući je; niko ne otvori. Video je da ga susedi gledaju. I on ode misleći da
se, najposle, možda prevario kad mu se učinilo da je čuo šum koraka; ali to ga je
toliko progonilo da nije mogao da misli ni na šta drugo. Sat kasnije se vratio.
Zatekao ju je kod kuće; ona mu reče da je bila kod kuće maločas, kad je on
zvonio, ali da je spavala; zvono ju je probudilo, naslutila je da je to Svan, potrčala
za njim, ali on je već bio otišao. Čula je odista i da je kucao na prozor. Svan u tim
rečima odmah prepozna one odlomke neke istinite činjenice kojima se lažljivci,
pritešnjeni, teše unoseći ih u sklop laži koju izmišljaju, verujući da time ovu
ograničavaju i da ona time od Istine preotima njenu verovatnost. Kad bi učinila
nešto što nije htela da otkrije, Odeta je to, doduše, skrivala duboko u sebi. Ali
čim bi se našla u prisustvu onoga kome je htela da slaže, obuzela bi je neka
zbunjenost, sve bi joj se misli porušile, sposobnost izmišljanja i rasuđivanja bila
joj je paralisana, u glavi je nalazila samo prazninu, a međutim, valjalo je nešto
reći, i ona bi na dohvatu našla upravo ono što je želela da prikrije i što je, budući
istinito, jedino još preostalo. I ona bi od toga otkinula parčence, beznačajno
samo po sebi, pomišljajući da je tako, najposle, bolje, pošto je to istinita
pojedinost koja ne krije u sebi opasnosti kakvoga lažnog podatka. ..To je bar
istinito”, pomislila bi u sebi. ..ipak je neka dobit, on se može raspitati, uvideće
da je to istina, to me bar neće odati.” A varala se. jer baš to ju je odavalo. nije
uviđala da ta istinita pojedinost ima ivice koje se mogu uklopiti samo u
pojedinosti one istinite činjenice iz koje ju je ona proizvoljno izdvojila i da će te
ivice, ma kakve bile izmišljene pojedinosti među koje ih ona bude stavila, uvek
pokazivati. štrčeći ili pak ostavljajući neispunjene praznine. da ta istinita
pojedinost ne potiče iz sklopa tih izmišljenih okolnosti. ,,Priznaje da je čula da
sam zvonio, pa kucao, i da je pomislila da sam to ja”, mislio je Svan u sebi. „Ali to
se ne slaže sa činjenicom što nije naredila da mi otvore.”
Ali nije joj skrenuo pažnju na tu protivrečnost, jer je mislio. ako je pusti, da
će Odeta možda izmisliti neku laž koja bi mogla biti ma i slabašni putokaz ka
istini. I ona je govorila, a on je nije prekidao, s pohlepnom i bolnom pobožnošću
upijao je te reči što mu ih je govorila i za koje je osećao (upravo zato što je ona,
baš govoreći mu ih, iza njih krila stvarnost) kako neodređeno. kao kakav sveti
veo, nose na sebi otisak te stvarnosti. ocrtavaju njene nerazgovetne obrise,
obrise te beskrajno dragocene i, avaj! nedokučive stvarnosti: šta je to ona
maločas radila, u tri sata, kad je on došao, a od koje stvarnosti on nikada neće
imati ništa više do te laži, te nečitljive a božanske tragove. i koja postoji još
samo u jatačkom sećanju toga stvorenja što tu stvarnost posmatra i ne znajući
da je ceni, ali koje mu je nikada neće odati. On je. doduše, na trenutke dobro
slutio da svakodnevni Odetini postupci nisu tako zanosno zanimljivi i da odnosi
koje ona može imati s drugim ljudima ne odišu prirodno i sveobuhvatno. za
svako svesno biće, onom bolesnom tugom koja može da dovede do
samoubilačke groznice. I tada je uviđao da ta zanimljivost i ta tuga postoje samo
u njemu, kao kakva bolest, i da će. kad ona prođe. Odetini postupci, poljupci koje
je možda delila, ponovo postati bezopasni kao i poljupci tolikih drugih žena. Ali
činjenica što je sadašnjoj Svanovoj bolnoj radoznalosti uzrok bio samo u njemu
samom nije mogla da ga navede da nerazumnim nađe to što tu radoznalost
smatra važnom i što čini sve mogućno da je zadovolji. Jer Svan je dospevao u
godine čija filozofija — potpomognuta i filozofijom toga doba i onom što je
vladala u sredini u kojoj Svan beše dugo živeo, u onom krugu oko princeze de
Lom, gde je bilo opšte usvojeno da je čovek inteligentan onoliko koliko sumnja u
sve i gde su se stvarnim i neospornim smatrali samo ukusi svakog pojedinca —
već nije više filozofija mladosti. nego jedna pozitivna filozofija, gotovo
medicinska filozofija ljudi koji, umesto da spoljnoj stvarnosti pripišu predmete
svojih težnji, pokušavaju da iz svojih već minulih godina izluče jedan čvrst talog
navika. strasti. koje bi onda mogli u sebi smatrati kao svojstvene i stalne i za
koje će onda, promišljeno, budno, paziti pre svega da ih način života koji usvoje
mogne zadovoljiti. Svan je našao da je mudro da u svome životu vodi računa o
bolu koji oseća zato što ne zna šta je to Odeta radila, kao i o onom pogoršanju
svog ekcema prouzrokovanom vlažnom klimom; da predvidi u svom budžetu
značajna sredstva koja bi mu bila na raspolaganju da o Odetinom kretanju preko
dana pribavi obaveštenja bez kojih bi se osećao nesrećan, kao god što ih je
obezbeđivao i za druge sklonosti za koje je znao da od njih može očekivati
zadovoljstvo, barem pre nego što se zaljubio, kao što su bile njegove zbirke slika
i dobra kuhinja.
Kad se hteo oprostiti od Odete da pođe kući, ona ga zamoli da ostane još i
čak ga živo zadrža, uhvativši ga za ruku u času kad je hteo otvoriti vrata da iziđe.
Ali on na to ne obrati pažnju, jer među mnoštvom pokreta, reči, sitnih
pojedinosti što ispunjavaju razgovor, neizbežno je da, ne primetivši ništa što bi
nam privuklo pažnju, prođemo kraj onih što kriju istinu koju naše sumnje
nasumce traže, a da se, naprotiv, zaustavljamo na onima iza kojih nema ničega.
Ona mu je jednako govorila: „Nikada ne dolaziš popodne, i baš je žalosno što se
nismo videli, sad kad si jednom došao.” On je dobro znao da ona nije toliko
zaljubljena u njega da bi osećala tako ljuto žaljenje što je propustila tu njegovu
posetu, ali kako je bila dobra, željna da mu pričini zadovoljstvo, i često tužna kad
bi mu učinila što nažao, našao je da je prirodno da se sada žalosti što ga je lišila
toga zadovoljstva da provedu jedan sat zajedno, zadovoljstva koje je bilo tako
veliko ne za nju, već za njega. Ipak, to je bila toliko malo značajna stvar da se
najposle morao začuditi bolnom izrazu lica koji je i dalje imala. Ovako je, još i
više nego što je on to inače nalazio, podsećala na žene slikara Proleka. U tome
trenutku imala je isto ono njihovo pogruženo i ucveljeno lice koje kao da je
klonulo pod teretom jednoga za njih suviše teškog bola, kada prosto puštaju
malog Isusa da se igra kakvim narom ili kad gledaju Mojsija kako sipa vodu u
korito. Jednom je već video u nje takvu tugu, ali se više nije sećao kada. I
odjednom se seti: to je bilo kad je ono Odeta razgovarala sa gđom Verdiren,
sutradan po večeri na koju nije otišla pod izgovorom da je bila bolesna, a u
stvari zato da bi ostala sa Svanom. Doduše, da je bila žena i najosetljivije savesti,
ona ne bi mogla osećati toliku grižu savesti zbog tako bezazlene laži. Ali Odetine
laži bile su manje bezazlene i služile su da onemoguće otkrića koja bi joj mogla
stvoriti grdnih neprilika s ovom ili onom osobom. Stoga, kad je lagala, obuzeta
strahom, osećajući se tako slabo naoružana za odbranu, nesigurna u uspeh,
dolazilo joj je da zaplače od malaksalosti, kao deca kad su neispavana. A zatim,
znala je i to da njena laž obično ozbiljno vređa osobu kojoj laže i na čijoj bi
milosti i nemilosti mogli biti ako bi rđavo slagala. I onda se osećala u isti mah i
skrušena i kriva pred njom. Pa i kad bi imala da slaže nešto beznačajno, u
društvu, po asocijaciji osećaja i sećanja, osetila bi bol kao od premora i žaljenje
kao zbog kakvog opakog postupka.
Kakvu li mu to gorku laž govori sada, kad joj je pogled tako pun bola. glas
tako žalostivan kao da će klonuti u tom naprezanju i zavapiti za milost? Javi mu
se pomisao da se ona to ne upinje samo da mu sakrije istinu o događaju toga
popodneva nego i nešto još aktuelnije. možda nešto što se još i nije dogodilo, a
što je sasvim blisko. i što bi mu moglo otkriti tu istinu. U tome trenutku on ču
kako zvono zazvoni. Odeta više nije prestajala govoriti. ali reči su joj bile još
samo ječanje: njeno žaljenje što se nije videla sa Svanom. što mu nije otvorila,
pretvorilo se u istinsko očajanje.
Čulo se kako su se ulazna vrata ponovo zatvorila i kako su neka kola krenula,
kao da odlazi neko — onaj, verovatno. koga Svan nije trebalo da sretne — kome
su rekli da Odeta nije kod kuće. I tada, pomislivši da se samo zbog toga što je
došao u vreme kada nije imao običaj da dođe desilo da je poremetio tolike
stvari koje ona nije želela da on zna, on oseti klonulost, gotovo očajanje. Ali,
kako je voleo Odetu, kako je imao običaj da ka njoj upravlja sve svoje misli, to
sažaljenje koje je mogao osetiti prema samome sebi on oseti prema njoj, pa
prošapta: „Sirotice moja!” Kad se opraštao, ona uze nekoliko pisama koja su joj
bila na stolu i upita ga ne bi li ih mogao predati na poštu. On ih uze, i tek kad
stiže kući, opazi da su ostala u njega. Vrati se na poštu, izvadi ih iz cepa, i pre no
što će ih baciti u sanduče, pogleda adrese. Sva su bila upućena trgovinama, osim
jednoga Foršvilu. Držao ga je u ruci. Mislio je u sebi: „Kad bih video šta je u
njemu, znao bih kako ga ona oslovljava, kako razgovara s njim, ima li čega među
njima. A ako ga ne pogledam, možda čak činim nešto neuviđavno prema Odeti,
jer to je jedini način da se oslobodim možda neopravdanog sumnjičenja, kome
je u svakom slučaju suđeno da joj nanese bola i koje ništa više neće moći ugušiti
kad pismo jednom ode.”
On se vrati sa pošte kući. ali zadržao je to poslednje pismo. Zapali sveću i
primače joj kovert, koji se nije usudio otvoriti. Isprva nije mogao ništa da
pročita, ali kovert je bio tanak, i priljubivši ga uz čvrstu kartu što je bila unutra,
uspeo je kroza nj da pročita poslednje reči. Bile su to veoma hladne završne reči.
Da je, umesto što je on čitao pismo upućeno Foršvilu, ovaj čitao neko pismo
upućeno Svanu, mogao bi videti sasvim drukčije, nežne reči. On pridrža kartu.
koja je šetala po kovertu većem od nje, pa pomerajući je palcem, dogura
postupno razne redove do onoga dela koverta koji nije bio postavljen, jedinoga
kroz koji se moglo nešto pročitati.
Uprkos tome nije dobro razabirao. Svejedno, uostalom, jer već je video
dovoljno da se uveri da se radilo o nekom sitnom. beznačajnom događaju, koji
se nikako nije ticao ljubavnih odnosa; bilo je to nešto što se odnosilo na
nekakvog Odetinog ujaka. Svan je lepo pročitao na početku jednog reda: „Dobro
sam uradila”, ali nije razumeo šta je to Odeta dobro uradila, kad se odjednom
jedna reč, koju isprva nije mogao da raščita, pojavi i rasvetli smisao cele
rečenice:
„Dobro sam uradila što sam otvorila, to je bio moj ujak.” Otvorila! Znači,
Foršvil je bio tamo maločas, kad je Svan zazvonio, i ona ga je otpravila, te otuda
oni šumovi koje beše čuo.
Onda on pročita celo pismo; ona se na kraju izvinjavala što je tako prema
njemu postupila i rekla mu da je zaboravio cigarete kod nje, istu rečenicu koju je
i Svanu napisala posle jedne od prvih njegovih poseta. Ali Svanu beše dodala:
,,Što niste zaboravili i svoje srce, ne bih vas pustila da ga uzmete natrag.”
Foršvilu ništa ni nalik: nikakve aluzije po kojoj bi se mogao pretpostaviti neki
ljubavni zaplet između njih. Istinu reći, u svemu tome Foršvil je bio više
obmanut nego on, pošto mu Odeta piše radi toga da bi on poverovao da je
posetilac bio njen ujak. Sve u svemu, on, Svan, jeste čovek kome ona pridaje
značaja i zbog koga je otpravila onoga drugog. Pa ipak, ako između Odete i
Foršvila nema ničega, zašto nije otvorila odmah, zašto je napisala: ,,Dobro sam
uradila što sam otvorila, to je bio moj ujak” — i, ako u tome trenutku nije radila
ništa rđavo, kako bi čak Foršvil mogao shvatiti zašto ona ne bi otvorila? Svan je
stajao tako ucveljen, zbunjen, a ipak srećan, pred tim kovertom koji mu je Odeta
predala bez bojazni, toliko je potpuno bilo poverenje koje je imala u njegovu
delikatnost. ali kroz čije se prozirno okno njemu otkrivalo. uz tajnu jedne
pojedinosti za koju nikada ne bi ni pomislio da bi je mogao upoznati, i nešto
malo od Odetinog života, kao kroz kakav uzani prorez prosečen kroz samo to
nepoznato. A i njegova ljubomora se time veselila. kao da je ta ljubomora imala
neku nezavisnu. sebičnu životnu snagu, pohlepnu na sve čime će se moći
hraniti, ma bilo to i na štetu njega samoga. Sada je ona imala neku hranu, i Svan
će moći početi da se svakoga dana muči misleći na posete koje Odeta prima oko
pet sati, nastojati da sazna gde se Foršvil nalazio u to doba. Jer Svanova ljubav je
i dalje imala istu onu osobinu koju još od početka behu utisnuli u nju u isti mah i
nepoznavanje Odetinog kretanja preko dana i njegova umna lenost koja ga je
sprečavala da to neznanje nadoknadi maštom. On nije bio ljubomoran otprve
zbog celoga Odetinog života, nego jedino zbog onih trenutaka kada bi ga neka
okolnost, možda i pogrešno protumačena, navela da pomisli da ga je Odeta
mogla prevariti. Kao kad se oktopod priljubi prvo jednim, pa drugim, pa trećim
pipkom, njegova ljubomora se čvrsto vezala za taj trenutak u pet sati predveče,
pa za drugi jedan, pa još za jedan. Ali Svan nije umeo da izmišlja patnju. Ona je
bila samo u sećanju, u ovekovečenju jednog bola koji mu je došao spolja.
Ali otuda mu ga je sve donosilo. Hteo je da Odetu udalji od Foršvila, pa ju je
odveo nekoliko dana na jug. Ali tu je opet verovao da za njom žude svi ljudi što
su se nalazili u hotelu i da i ona sama žudi za njima. Stoga se on, koji je ranije na
putovanju tražio nove ljude, velika društva, mogao sada videti kako, divalj,
izbegava društvo ljudi kao da ga ono bolno vređa. A kako i ne bi bio mizantrop,
kad je u svakom čoveku video mogućnog Odetinog ljubavnika? I tako je
ljubomora, više još nego što beše učinila strasna i vedra naklonost koju je prvo
osetio prema Odeti, narušavala Svanovu narav i potpuno menjala u očima
drugih čak i spoljne znake kojima se ta narav ispoljavala.
Mesec dana pošto je pročitao Odetino pismo upućeno Foršvilu. Svan je
otišao na večeru koju su Verdirenovi priredili u Bulonjskoj šumi. U trenutku kad
se društvo spremalo da se raziđe, primetio je neko dogovaranje između gđe
Verdiren i više gostiju i učinilo mu se da je razumeo da podsećaju pijanistu da
sutradan dođe u društvo, u Šatu; ali on, Svan, nije bio pozvan.
Verdirenovi su govorili poluglasno i neodređenim izrazima. ali slikar,
zaboravivši se bez sumnje, uzviknu:
— Ne treba nikakvog osvetljenja, i neka svira sonatu Na mesečini u mraku,
da se bolje vidi kako se stvari obasjavaju.
Gđa Verdiren, videći da je Svan na dva koraka, napravi onaj izraz lica u kome
se želja da ućutka onoga što govori i da sačuva nedužan izraz u očima onoga što
sluša potiru u intenzivnoj ništavnosti pogleda. izraz u kome se nepomični znak
dosluha prikriva osmehom nedužna čoveka i koji. najzad, svojstven svakome
kad primeti neki nespretan postupak. istoga trenutka otkriva taj postupak. ako
ne onome koji ga čini, a ono bar onome koji mu je predmet. Odeta najednom
dobi izraz očajnice koja odustaje od borbe protiv uništavajućih tegoba života, i
Svan je sa strepnjom brojao minute koji su ga odvajali od trenutka kada će,
pošto napuste restoran, dok se budu vraćali kući. moći zatražiti od nje
objašnjenja, postići da ona ne ode sutra u Šatu ili da učini da i njega pozovu, te
da u njenom zagrljaju smiri moru koja ga je mučila. Najzad pozvaše kola. Gđa
Verdiren reče Svanu:
— Pa zbogom, i doviđenja uskoro, zar ne? — nastojeći da ga ljubaznim
pogledom i usiljenim osmehom spreči da pomisli kako mu nije rekla, kao uvek
dosada: „Doviđenja sutra u Šatuu, prekosutra kod nas”.
G. i gđa Verdiren pozvali su sa sobom Foršvila, a Svanova kola stajala su iza
njihovih. čiji je polazak on čekao pa da se s Odetom popne u svoja.
— Mi ćemo vas odvesti kući, Odeta, ima još jedno mesto za vas pored g. de
Foršvila.
— Dobro, gospođo, — odgovori Odeta.
— Kako. pa ja sam mislio da ću vas ja povesti — uzviknu Svan, rekavši bez
prikrivanja ono što je bilo nužno, jer vrata na kolima bila su otvorena, sekundi
izbrojani, a on nije mogao da se vrati kući bez nje, u stanju u kakvom je bio.
— Ali gđa Verdiren me je pozvala...
— Pa, molim vas, možete se vratiti kući i sami, dosta smo vam je puta
ostavili — reče gđa Verdiren.
— Da, ali imao sam nešto važno da kažem gospođi.
— Dobro, pa napisaćete joj to!...
— Zbogom — reče mu Odeta pružajući mu ruku.
On pokuša da se osmehne, ali izgledao je poražen.
— Jesi li video kako Svan dopušta sada sebi da se ponaša s nama? — reče
gđa Verdiren mužu pošto su se vratili kući. Mislila sam da će me pojesti zato što
smo mi odvezli Odetu. To je odista nepristojno. Što onda ne kaže odmah da mi
držimo hotel za ljubavne sastanke! Ne shvatam kako Odeta može da podnosi
takvo ophođenje. On kao da hoće da kaže: vi meni pripadate. Reći ću ja Odeti šta
mislim o tome, nadam se da će me razumeti.
Pa dodade časak kasnije, gnevno:
— No, je li ko još video takvu životinju! — upotrebivši i nesvesno, i možda
predajući se istoj onoj nejasnoj potrebi da se opravda — kao Fransoaza u
Kombreu, kad pile nikako nije htelo da izdahne — reči koje poslednji trzaji
nedužne životinje što izdiše izmame seljaku dok je kolje.
A kad su kola gđe Verdiren otišla i Svanova prišla, njegov kočijaš, pogledavši
ga, upita ga nije li mu pozlilo ili se možda dogodila neka nesreća.
Svan ga otpusti, hteo je da hoda, i vrati se kući peške, kroz šumu. Razgovarao
je sam sa sobom. glasno. i istim onim pomalo izveštačenim glasom kojim je
dotad govorio kad bi ređao čari „maloga jezgra” i veličao velikodušnost
Verdirenovih. Ali kao god što su mu Odetine reči, osmesi, poljupci bivali isto
toliko gnusni ako bi bili upućeni kome drugom koliko su mu ranije bili mili, tako
isto mu je salon Verdirenovih, koji mu se još maločas činio zabavan, pun
istinske ljubavi za umetnost i čak nekakve moralne otmenosti, sada, kada će
drugoga Odeta u njemu sretati, voleti slobodno, pokazivao sve svoje smešne
strane, svoju glupost, svoju gadost.
Sa gnušanjem je zamišljao sutrašnje veče u Šatuu. „Pre svega, već i ta ideja
da se ide u Šatu! Kao bakali, kad pozatvaraju dućane! Zbilja, ti su ljudi nedostižni
u svojoj malograđanštini, oni mora biti da i ne postoje, mora biti da su izišli iz
Labišovih komada!” Biće tamo Kotarovi, možda i Brišo. „Nije li groteskan život
toga sićušnog sveta, gde svi žive jedni s drugima i sigurno bi im bilo kao da su
se izgubili kad se ne bi svi sutra našli u Šatuu. Avaj, biće tamo i slikar, slikar koji
voli da „venčava svet”, koji će pozvati Foršvila da dođe s Odetom u njegov atelje.
Kao da je već gledao Odetu, suviše svečano obučenu za taj izlet u prirodu, „jer
ona je tako prosta, i naročito, jadnica mala, tako je glupa!!!”
Kao da je slušao šale koje će praviti gđa Verdiren posle večere, šale koje su
ga, ma protiv kojeg „gnjavatora” da su bile uperene, uvek zabavljale, jer je video
Odetu kako im se smeje, kako se smeje zajedno s njim, gotovo kroz njega. Sada
je osećao da će možda na njegov račun zasmejavati Odetu. „Kakva smrdljiva
veselost!” govorio je u sebi, dajući ustima tako jak izraz gađenja da je grimasu
mišića osećao čak i u vratu koji mu je upirao u okovratnik košulje. „I kako jedno
biće čije je lice stvoreno po obličju božjem može da nađe čemu da se smeje u
tim gnusnim šalama? Svaki iole osetljiv nos sa grozom bi se okrenuo da se ne da
vređati takvim zadahom. Zbilja je neverovatno kad čovek pomisli da jedno
ljudsko stvorenje može da ne shvata da, dopuštajući sebi da se podsmehne
svome bližnjem koji mu je pošteno pružio ruku, svlači sebe u takvo blato iz koga
ni najboljoj volji na svetu neće nikada više biti mogućno da ga izvuče. Ja
boravim na suviše hiljada metara visine iznad brloga po kome šljapkaju i sikću
takva bedna torokanja da bi me mogle okaljati šale jedne Verdirenovice”,
uzviknu on podigavši glavu, ponosito zabacujući trup. „Bog mi je svedok da sam
hteo da izvučem Odetu iz toga i da je uzdignem u drugu jednu, plemenitiju i
čistiju sferu. Ali strpljenju ljudskom ima granica, i moje je na kraju”, govorio je u
sebi, kao da je ta misija da Odetu izvuče iz atmosfere sarkazama bila starija od
nekoliko minuta i kao da je nije pripisao sebi tek otkako je pomislio da će tim
sarkazmima možda on sam biti meta i da će njima pokušati da Odetu razdvoje
od njega.
Kao da je pred očima gledao pijanistu spremnog da odsvira sonatu Na
mesečini i grimase gđe Verdiren, preplašene tobože od bola koji će Betovenova
muzika naneti njenim živcima: „Budala! Lažljivica!” uzviknu on, „i to vam veruje
da voli Umetnost!” A Odeti će ona reći, pošto vešto ubaci nekoliko pohvalnih reči
o Foršvilu, kao što je tako često govorila za njega: „Napravićete malo mesta
pored sebe za g. de Foršvila.” „U mraku, podvodačica!” Podvodačicom je nazivao
i muziku što će ih navesti da ćute, da zajedno sanjare, da se gledaju, da se uhvate
za ruke. Sada je nalazio dobrih strana u Platonovoj, u Bosijeovoj strogosti prema
umetnosti, u starinskom francuskom vaspitanju.
Sve u svemu, život kojim se živelo kod Verdirenovih i koji je on tako često
zvao „pravim životom” činio mu se sada najgorim od svih, a njihovo ..malo
jezgro” poslednjom među svim sredinama. „To je zaista najniže što postoji na
društvenoj lestvici. poslednji Danteov krug. Nema sumnje da se taj božanstveni
tekst odnosi na Verdirenove! Kako. u stvari. otmeni svet, za koji se može štošta
reći, ali koji je ipak nešto drugo nego takve lupeške bande. kako on pokazuje
duboku mudrost odbijajući da se s njima poznaje, da o njih uprlja prste! Kakva
vidovitost u tome noli me tangere aristokratskog Sen-Žermena!” Već odavno je
bio napustio aleje Bulonjske šume i skoro stigao do kuće, a još uvek je,
nerastrežnjen od bola i žara neiskrenosti kojom su ga svakoga časa sve više
opijali lažljivi prizvuci i izveštačen zvuk sopstvenoga glasa, nastavljao da
sasvim glasno pridikuje: „Otmeni svet ima svojih nedostataka, koje niko ne
uviđa bolje nego ja, ali to je ipak svet u kome su izvesne stvari nemoguće.
Poneka otmena žena koju sam poznavao bila je daleko od toga da bude
savršena, ali, najposle, u nje je bilo nešto duboko delikatno, jedna ispravnost u
postupcima koja bi je, ma šta se desilo, učinila nesposobnom za kakvu podlost i
koja je dovoljna da stvori jaz između nje i takve jedne veštice kao što je
Verdirenovica. Verdiren! Kakvo ime! O, može se reći da su kompletni, da su
sjajni u svojoj vrsti! Bogu hvala, bilo je već uveliko vreme da se više ne spuštam
do prljanja s takvim ološem, s takvim šljamom.”
Ali, kao god što ni vrline koje je još donedavno pripisivao Verdirenovima ne
bi bile dovoljne, čak i da su ih oni stvarno imali, ali da nisu pogodovali njegovoj
ljubavi i štitili je, da u Svana izazovu onaj zanos u kome se raznežavao nad
njihovom širokogrudošću, zanos koji mu je, mada se prenosio i preko drugih
osoba, mogao doći samo preko Odete, — tako isto i nemoralnost koju je nalazio
u Verdirenovih, čak i da je bila stvarna, ali da nisu pozvali Odetu sa Foršvilom a
bez njega, bila bi nemoćna da razbukta njegovo ogorčenje i da ga navede da
žigoše „njihovu podlost”. A Svanov glas je nesumnjivo bio pronicljiviji nego on
sam kad je odbijao da te reči pune gađenja prema društvu Verdirenovih i pune
radosti što je s njim raskinuo izgovori drukčije do izveštačenim tonom, kao da
su te reči odabrane pre za to da zajaze njegov gnev nego da izraze njegovu
misao. Ova se, odista, dok se on predavao pogrdama, pozabavila verovatno
jednim sasvim drukčijim predmetom a da on to nije ni opazio, jer pošto je
stigao kući, tek što je zatvorio kapiju, kad se odjednom lupi po čelu i otvorivši
kapiju ponovo iziđe uzviknuvši, ovoga puta prirodnim glasom: „Čini mi se da
sam pronašao način da budem pozvan sutra na večeru u Šatuu!” Ali mora biti da
taj način nije bio dobar, jer nije bio pozvan: doktor Kotar, koga su bili pozvali u
unutrašnjost zbog nekog hitnog slučaja, pa se više dana nije video s
Verdirenovima i nije mogao da ode u Šatu, rekao je, sutradan po toj večeri,
sedajući za sto kod njih:
— Ali zar nećemo videti g. Svana večeras? On je odista ono što bi se moglo
nazvati ličnim prijateljem...
— Nadam se zbilja da nećemo! — uzviknula je gđa Verdiren — bog nas
saklonio! On je dozlaboga dosadan, glup i nevaspitan.
Na te reči Kotar pokaza istovremeno i iznenađenje i pokornost, kao pred
istinom suprotnom nečem što je dotad verovao, ali neodoljivo očiglednom; i
spustivši nos u tanjir, s uzbuđenim i uplašenim izrazom lica, zadovolji se da
odgovori samo: „A! a! a! a! a!” prelazeći unatraške, u urednom povlačenju do
dna duše, po silaznoj lestvici, sav registar svoga glasa. I više o Svanu nije bilo
pomena kod Verdirenovih.
I tada taj salon, koji je sjedinjavao Svana i Odetu, postade prepreka njihovim
sastancima. Ona mu više nije govorila kao u prvo vreme njihove ljubavi:
„Videćemo se u svakom slučaju sutra uveče, Verdirenovi priređuju večeru”,
nego: „Nećemo se moći videti sutra uveče, Verdirenovi priređuju večeru”. Ili je
pak trebalo da je Verdirenovi povedu u Opera-komik, na Kleopatrinu noć, i Svan
je u Odetinim očima čitao strepnju da on ne zatraži od nje da ne ode, strepnju
koju se on nekada ne bi mogao uzdržati da u prolazu ne poljubi na licu svoje
ljubavnice, a koja ga je sada ogorčavala. ,,Ipak” govorio je on u sebi, „nije gnev
ono što osećam kad vidim koliko se njoj ide tamo da guta tu balegarsku muziku.
Nego bol, ne, svakako, zbog mene, već zbog nje; bol što vidim, iako je živela više
od šest meseci u svakodnevnom dodiru sa mnom, da nije umela dovoljno da se
izmeni da bi sama od sebe odbacila Viktora Masea! A naročito, da bi došla do
toga da shvati da ima večeri kad stvorenje iole osetljive duše treba da se ume
odreći nekog zadovoljstva kad se to od njega zatraži. Trebalo bi da umedne reći
,neću otići’, ma i samo po razumu, pošto će njena duševna svojstva zauvek biti
ocenjena po tome odgovoru.” I, pošto je samoga sebe ubedio da on odista samo
zato želi da ona ostane s njim umesto da ode u Opera-komik da bi mogao doneti
povoljniji sud o vrednosti Odetinog duha, on joj je iznosio to isto rasuđivanje, s
istom neiskrenošću kao i u samome sebi, pa čak i još većom, jer sada se povodio
i za željom da pogodi njenu sujetu.
— Kunem ti se — govorio joj je on nekoliko trenutaka pre no što će ona poći
u pozorište — da bi, dok te molim da ne odeš, sva moja želja, da sam sebičan,
bila da mi to odbiješ, jer imam hiljadu stvari da uradim večeras, i sam bih sebe
doveo u klopku i bilo bi mi nezgodno kad bi mi ti, protivno svakom očekivanju,
odgovorila da nećeš otići. Ali moji poslovi, moja zadovoljstva nisu sve, ja treba
da mislim na tebe. Može doći dan kada ćeš, videći da sam se zauvek otuđio od
tebe, imati prava da mi prebaciš što te nisam upozorio u odlučnim trenucima,
kada sam osećao da ću o tebi doneti nekakav strog sud kome ljubav ne može
dugo odoleti. Eto, vidiš. Kleopatrina noć (kakav naslov!) nema nikakvog značaja
u ovoj okolnosti. Ono što treba znati jeste to da li si ti uistinu ono biće što je na
poslednjem stupnju duha. pa čak i draži, biće dostojno prezrenja, koje nije
sposobno da se odrekne nekog zadovoljstva. I onda, ako ti to jesi, kako bi te
čovek mogao voleti. jer ti onda nisi čak ni neka ličnost. neko određeno
stvorenje, ma i nesavršeno, ali koje bi bar moglo da se usavršava. Ti si
bezoblična voda što teče već prema nagibu koji joj se ponudi, riba bez pamćenja
i rasuđivanja. koja će se, dokle kod živi u svome akvarijumu, sudarati po sto
puta dnevno sa staklenim zidom, za koji će i dalje držati da je voda. Shvataš li ti
da će posledica tvog odgovora biti, ne kažem da te prestanem voleti odmah,
naravno, nego da postaneš manje neodoljiva u mojim očima kad budem shvatio
da ti nisi ličnost, da si ti ispod svih stvari i da ne umeš da se postaviš ni iznad
jedne? Očigledno. više bih voleo da sam te zamolio, kao za nešto beznačajno, da
odustaneš od Kleopatrine noći (kad me već primoravaš da kaljam usta tim
odvratnim naslovom), a u nadi da ćeš ti ipak otići. Ali pošto sam rešen da tako
povedem računa o tome, da takve zaključke izvedem iz tvog odgovora. našao
sam da je poštenije da te na to upozorim.
Odeta je već nekoliko trenutaka pokazivala znake uzbuđenja i neizvesnosti.
Iako nije razumela misao tog govora, shvatala je da se on može svrstati u opštu
vrstu „pridika” i scena prebacivanja i preklinjanja, iz kojih je, po svom iskustvu s
muškarcima, mogla, ne zadržavajući se na pojedinostima, da zaključi da oni to
ne bi govorili da nisu zaljubljeni, a pošto su već zaljubljeni, izlišno je povinovati
im se, jer će ovako biti posle još više zaljubljeni. Stoga bi ona s najvećim
spokojstvom saslušala Svana, da nije videla da vreme odmiče i da će, ako on
samo još malo nastavi, „na kraju zakasniti na uvertiru!” kako mu reče s nežnim,
tvrdoglavim i zbunjenim osmehom.
Drugi put joj je on, opet, govorio da bi više nego išta drugo moglo učiniti da
je on prestane voleti to što ona neće da se odrekne laži. „Čak i sa pukog gledišta
koketnosti”, govorio joj je, „zar ne shvataš koliko gubiš od privlačnosti
spuštajući se dotle da lažeš? A koliko bi grešaka mogla iskupiti priznanjem!
Zbilja, ti si mnogo manje inteligentna nego što sam verovao!” Ali uzalud joj je
Svan iznosio tako sve razloge koji bi trebalo da je odvrate od laži; ti bi razlozi
mogli srušiti u Odeti jedan opšti sistem laži, ali u Odete toga nije bilo; ona se
samo zadovoljavala, kad god je želela da Svan nešto ne sazna, da mu to ne kaže.
Tako je laž za nju bila jedno sredstvo iz nužde, a iz reda pojedinačnih stvari; a
jedino što je moglo odlučiti da li treba njome da se posluži ili da prizna istinu
bio je takođe jedan razlog iz reda pojedinačnih razloga, naime ima li manje ili
više izgleda da bi Svan mogao otkriti da nije rekla istinu.
Telesno, ona je ulazila u jednu lošu fazu: gojila se; a draž njenog izražajnog i
žalostivnog lica, iznenađeni i sanjalački pogledi koje je nekada imala kao da
behu iščezli sa prvom mladošću, tako da je ona postala toliko draga Svanu tako
reći u trenutku kad je upravo nalazio da je mnogo manje lepa. Dugo ju je
posmatrao trudeći se da ponovo uoči onu čar koju je nekada nalazio u nje, ali je
sad nije više nalazio. No već i to što je znao da ispod te nove čaure još uvek živi
Odeta, još uvek ona ista nestalna, neuhvatljiva i podmukla volja, bilo je Svanu
dovoljno da sa istom strašću nastoji da je zarobi. Pa bi posmatrao fotografije od
pre dve godine, sećao se kako je bila divna. I to ga je pomalo tešilo što toliko pati
zbog nje.
Kad su je Verdirenovi vodili u Sen-Žermen, u Šatu, u Melan, često bi, ako bi
to bilo leti, tek pošto stignu, predložili da tu i prenoće, pa da se vrate tek
sutradan. Gđa Verdiren je nastojala da umiri savest pijaniste, čija je tetka ostala
u Parizu.
— Njoj će biti drago da vas se ratosilja na jedan dan. A i zašto bi se brinula,
zna da ste s nama; uostalom, ja primam sve na sebe.
Ali ako u tome ne bi uspela, g. Verdiren bi pošao u pohod. našao telegrafski
ured ili nekoga ko bi odneo poruku, a pitao bi sve „vernike” imaju li koga da
obaveste. Ali Odeta bi mu se zahvalila i rekla da nema nikome da pošalje
telegram, jer je jednom za svagda rekla Svanu da bi se kompromitovala kad bi
mu ga poslala tako pred svima. Ponekad je tako bivala odsutna po više dana,
Verdirenovi bi je poveli da vide nadgrobne spomenike u Dreu, ili u Kompjenj, da
se, po slikarevom savetu, dive zalasku sunca u šumi, pa bi produžili čak do
zamka Pjerfon.
„Kad čovek pomisli da bi mogla razgledati istinske spomenike sa mnom, koji
sam deset godina studirao arhitekturu i koga stalno preklinju da vodim u Bove
ili u Sen-Lu-de-No najodličniji svet, a učinio bih to samo za nju, dok ona, umesto
toga, ide s najgorim prostacima da se ushićuje pred govnarijama Luja-Filipa i
Viole-le-Dika! Čini mi se da za to ne treba biti umetnik i da čovek i bez naročito
finog njuha neće ići na izlet u nužnike da bi bio više na domaku zadaha izmeta.”
Ali kad bi ona otišla u Dre ili u Pjerfon — ne dopustivši mu. na žalost, da i on
sam tamo pođe, ma i tobože slučajno. jer ,,to bi imalo žalosnih posledica”, kako
je ona govorila — on bi se udubio u najzanosniji od svih ljubavnih romana, u red
vožnje, koji mu je pokazivao mogućnosti da je sretne popodne, uveče, još isto
prepodne! Mogućnost? — gotovo i više još: dopuštenje. Jer, najposle, red vožnje
i sami vozovi nisu valjda stvoreni za pse. Ako se publika, štampanim putem,
obaveštava da u osam ujutro polazi voz koji stiže u Pjerfon u deset sati. to znači
da je otići u Pjerfon dozvoljena stvar, za koju je Odetino dopuštenje izlišno; a to
je i čin koji može imati i sasvim drugu neku pobudu nego želju da se sretne
Odeta, pošto ga svakodnevno vrše i ljudi koji je ne poznaju, i to u dovoljno
velikom broju da se za to isplati ložiti lokomotive.
Jednom reči, ona ga valjda ne može sprečiti da ode u Pjerfon. ako mu se tamo
ide! A upravo je osećao da bi rado tamo otišao i, da ne poznaje Odetu, sigurno bi
i bio otišao. Već odavno je želeo da stekne određenu sliku o restauraciji koju
izvodi Viole-le-Dik. A po ovakvom vremenu osećao je i neodoljivu želju da
prošeta po šumi u Kompjenju.
Odista nema sreće. kad mu ona brani da ode na jedino mesto koje ga danas
privlači. Danas! Kad bi, uprkos njenoj zabrani, otišao, mogao bi je videti još
danas. Ali, dok bi ona, kad bi u Pjerfonu srela nekog čoveka prema kome je
ravnodušna, rekla veselo: „Gle, vi ovde!” i pozvala ga da je poseti u hotelu u
kome je odsela s Verdirenovima, kad bi, naprotiv, srela njega, Svana, bila bi
uvređena, pomislila bi u sebi da je on uhodi, manje bi ga volela, i možda bi mu
gnevno okrenula leđa kad bi ga opazila. „Znači, nemam više prava ni da
putujem!” rekla bi mu na povratku, a, u stvari baš on nema više prava da putuje!
U jednom trenutku palo mu je na pamet, da bi otišao u Pjerfon i Kompjenj a
da ne izgleda da to čini zato da bi sreo Odetu, da udesi da ga tamo povede jedan
njegov prijatelj, markiz de Forestel, koji je imao zamak tamo u blizini. Kada mu
je Svan saopštio svoju želju, ali ne kazujući mu razlog, ovaj se baš nije mnogo
obradovao i čudio se što Svan, prvi put za petnaest godina, najzad pristaje da
dođe da vidi njegov posed; ali pošto sam nije hteo tamo da se zadržava, kako mu
je rekao, obećao mu je bar da će zajedno ići na izlete i u šetnje nekoliko dana.
Svan je već zamišljao sebe tamo, sa g. de Forestelom. Već i pre no što bi video
Odetu, pa čak i ako ne bi uspeo da je vidi, kako bi bio srećan da stupa nogom po
tome tlu gde bi, i ne znajući tačno mesto njenog prisustva u ovom ili onom
trenutku, osećao kako svuda treperi mogućnost njene iznenadne pojave: u
dvorištu zamka, koji bi za njega postao lep, pošto je zbog nje došao da ga vidi;
po svim ulicama grada, koje su mu se sad činile romantične; na svakoj putanji u
šumi, rumenoj od dubokog i nežnog zalaska sunca; po svima tim bezbrojnim i
naizmeničnim utočištima kojima bi, u svugdeprisutnosti njegovih nada.
pribeglo njegovo srećno i umnogostručeno srce. „Ali pripazimo naročito. reći će
g. de Forestelu, da ne naiđemo na Odetu i Verdirenove: upravo sam saznao da
su i oni baš danas u Pjerfonu. Imamo dosta vremena da se viđamo i u Parizu, ne
bi vredelo što smo otišli iz Pariza ako opet ne bismo mogli ni koraknuti jedni
bez drugih.” A njegov prijatelj neće razumeti zašto on, kad budu tamo stigli, sto
puta menja plan, pregleda trpezarije svih hotela u Kompjenju, ne može da se
reši da sedne ni u jednu, iako od Verdirenovih nigde nema ni traga, kao da baš
traži ono od čega kaže da bi hteo da pobegne, a od čega će, uostalom i pobeći
čim na njih naiđe, jer ako bi sreo njihovo društvo, upadljivo bi se udaljio,
zadovoljan što je video Odetu i što je i ona njega videla, a naročito što bi videla
da on ne obraća pažnju na nju. Ali ne, ona bi sasvim pogodila da je on to tamo
zbog nje. Te kad je g. de Forestel došao po njega, da pođu, rekao je: „Ne, na
žalost, ne mogu da idem danas u Pjerfon, Odeta je upravo tamo.” I Svan je bio
srećan, uprkos svemu. što je osećao da ako jedini on od svih smrtnika nema
prava da toga dana ode u Pjerfon, to je zato što je on za Odetu odista nešto
drugo, njen ljubavnik, i da je to njemu nametnuto ograničenje sveopšteg prava
slobodnog kretanja samo jedan od oblika toga robovanja. te ljubavi koja mu je
tako draga. Odista, bolje je ne izlagati se opasnosti da se zavadi s njom, strpeti
se, sačekati njen povratak. Provodio je dane nadnesen nad kartu šume u
Kompjenju, kao da je to „Karta ljubavnih osećanja”, okružavao se fotografijama
zamka Pjerfon. Čim bi došao dan kad se ona mogla vratiti, ponovo bi otvorio red
vožnje, proračunavao kojim je vozom mogla poći, a ako bi okasnila, koji su joj
još preostali. Nije izlazio, iz bojazni da ne propusti kakav telegram, nije legao, za
slučaj da bi ona, vrativši se poslednjim vozom, poželela da mu priredi
iznenađenje i poseti ga usred noći. Upravo je čuo da je neko zazvonio na kapiji,
činilo mu se da ne otvaraju, hteo je da probudi domara, odlazio na prozor da se
javi Odeti ako bi to bila ona, jer, uprkos uputstvima koja više od deset puta beše
sišao da lično da, bili bi još u stanju da joj kažu da on nije kod kuće. Ali to se neki
sluga vraćao kući. Primećivao je kako proleću kola, na šta ranije nikada nije ni
obraćao pažnju. Osluškivao je svaka kako dolaze izdaleka, približuju se, prolaze
pored kapije ne zaustavljajući se, noseći nekuda dalje poruku koja nije njemu
namenjena. Čekao bi tako celu noć, uzalud, jer su se Verdirenovi vratili ranije no
što su mislili, i Odeta je bila u Parizu još od podne; ali nije se setila da ga
obavesti; pa je, ne znajući šta bi radila, otišla da provede veče sama u pozorištu i
odavno se već vratila kući da legne, i spavala je.
Znači, nije ni mislila na njega. A takvi trenuci, kad je ona zaboravljala čak i da
Svan postoji, više su koristili Odeti i jače vezivali Svana za nju nego bilo kakvo
koketiranje. Jer tako je Svan živeo u onome bolnom nemiru koji je jednom već
bio dovoljno moćan da probudi njegovu ljubav, one večeri kad nije zatekao
Odetu kod Verdirenovih, pa ju je tražio celo veče. A njemu nisu, kao što su meni,
u detinjstvu, u Kombreu. bar dani bili srećni, dani preko kojih se zaboravljaju
muke što će se ponovo roditi uveče. Dane je Svan provodio bez Odete; i na
trenutke je pomišljao u sebi kako je pustiti tako lepu ženu da izlazi sama po
Parizu isto tako nesmotreno kao i staviti šatulu punu nakita nasred ulice. Tada
se gnevio na sve prolaznike kao da su sve sami lopovi. Ali pošto je njihov opšti i
neodređeni lik izmicao njegovoj uobrazilji, on mu nije pothranjivao ljubomoru.
Morio je samo Svanovu misao, i on bi, pokrivši oči rukama, zavapio: „Neka mi je
bog u pomoći!” kao kad ljudi, pošto su se upeli da obuhvate problem stvarnosti
spoljnog sveta ili besmrtnosti duše, dozvole svome umornom mozgu predah u
nekoj dogmi vere. Ali misao o Odetinoj odsutnosti bila je uvek nerazdvojno
prisutna i u najprostijim radnjama u Svanovom životu — kad je ručao, primao
poštu, izlazio, legao — usled tuge što sve to radi bez nje, poput onih inicijala
Filibera Lenor koje je u crkvi u Bruu, iz žalosti za njim, Margerita Austrijska
ispreplela svuda sa svojima. Ponekih dana, umesto da ostane kod kuće, otišao bi
da ruča u jednom obližnjem restoranu, čiju je dobru kuhinju nekada cenio, a u
koji je sada išao samo iz jednoga od onih mističnih i budalastih razloga koje
zovu romantičnim: zato što je taj restoran (koji još uvek postoji) nosio isto ime
koje i Odetina ulica: „Laperuz”. Ponekad, posle nekoga kraćeg odsustva, ona bi
se tek posle više dana setila da mu javi da se vratila u Pariz. I rekla bi mu sasvim
prosto, i ne trudeći se više kao nekada da se za svaki slučaj obezbedi kakvim
delićem istine pozajmljenim iz stvarnosti, da se upravo vratila jutarnjim vozom.
Te su reči bile lažne; bar za Odetu, bile su lažne, besadržajne, i nisu, kao kad bi
bile istinite, imale oslonca u sećanju na njen dolazak na stanicu; ona čak nije
mogla ni da ih sebi predstavi u času dok ih je izgovarala, jer ju je u tome
sprečavala protivrečna slika onoga što je, stvarno, sasvim drugo nešto, radila u
trenutku kad je tobože sišla s voza. Ali u Svanovu dušu, naprotiv, te reči bi se
usadile, jer tu nisu nailazile ni na kakvu prepreku, i dobile bi postojanost jedne
toliko nesumnjive istine da bi on, ako bi mu neki prijatelj rekao da je stigao
istim vozom a nije video Odetu, bio ubeđen da se to njegov prijatelj vara u
pogledu dana ili časa, pošto se njegovo kazivanje ne slaže s Odetinim rečima.
Ove bi mu se učinile lažne samo ako bi on otprve podozrevao da bi to mogle biti.
Da bi pomislio da ona laže, prethodna sumnja bila je neophodan uslov. A taj je
uslov, uostalom, bio i dovoljan. Tada bi mu se činilo sumnjivo sve što bi Odeta
rekla. Ako bi mu ona pomenula neko ime, to je sigurno bilo ime jednoga od
njenih ljubavnika; i pošto bi jednom skovao tu pretpostavku, provodio bi po cele
nedelje mučeći se; jednom se čak obratio jednoj detektivskoj agenciji da bi
saznao adresu i kretanje takve jedne nepoznate osobe, od koje bi mogao mirno
disati samo ako bi znao da je otputovala kuda, pa je na kraju saznao da je to bio
jedan Odetin ujak što je umro još dvadeset godina ranije.
Iako mu ona nije dopuštala da joj se pridruži na kakvom javnom mestu,
govoreći mu kako bi to svetu dalo povoda da priča svašta, događalo se da se
poneke večeri nađe u isto vreme kad i ona negde kuda bi, kao i ona, bio pozvan
— kod Foršvila, kod slikara ili na kakvom dobrotvornom balu u nekome
ministarstvu. Video bi je, ali se ne bi usudio da ostane, iz bojazni da je ne razljuti
time što bi izgledalo kao da je uhodi dok se ona zabavlja s drugima, i te njene
razonode — dok se vraćao kući sam, mučen morom kao što ću i ja biti nekoliko
godina docnije, onih večeri kad bi on došao na večeru kod nas, u Kombreu —
činile su mu se beskonačne pošto im nije video kraja. A jednom ili dvaput
doživeo je takvih večeri one radosti koje bi čovek, kad one ne bi bile pune onoga
tako žestokog potresa od naglo prekinutog mučenja, bio u iskušenju da nazove
spokojnim, jer se sastoje od smirenja: otišao je da provede nekoliko trenutaka
na nekom prijemu kod slikara i spremao se da pođe; ostavljao je Odetu
preobraženu u blistavu tuđinku usred muškaraca kojima njeni pogledi i
veselost, ne njemu upućeni, kao da su govorili o nekom uživanju kojim će se
naslađivati ovde ili negde drugde (možda na „Balu Nesuvislih”, kuda je strepeo
da ona ne ode kasnije), i to uživanje je u Svanu izazivalo više ljubomore nego i
sama kakva telesna veza, zato što je teže mogao da ga zamisli; već bi skoro
prekoračio prag ateljea, kad bi čuo reči koje su ga zvale natrag (i koje su mu,
isključujući onakav završetak zabave kakvog se plašio, činile sada, unatrag
gledano, taj završetak bezazlenim, pretvarale Odetin povratak kući ne više u
nešto nezamišljivo i strašno, već milo i poznato, što će biti kraj njega, kao delić
njegovoga svakodnevnog života, u njegovim kolima, pa su i sa same Odete
skidale onaj privid suviše blistav i veseo, pokazujući mu da se to ona samo tako
prerušila, za trenutak, njega radi, a ne u očekivanju nekakvog tajanstvenog
uživanja, koje joj je već dosadilo), čuo bi reči koje bi mu Odeta doviknula kada bi
već bio na pragu: „Zar ne biste hteli da me pričekate pet minuta, i ja ću poći,
mogli bismo poći zajedno, pa biste me odvezli kući
Jednoga dana je, doduše, i Foršvil zamolio da i njega istovremeno poveze, ali
kada je, pošto su stigli pred Odetinu kapiju, zamolio za dopuštenje da i on uđe,
Odeta mu je odgovorila pokazujući mu Svana: „O, to zavisi od gospodina, pitajte
njega. Najposle, uđoše na časak, ako hoćete, ali ne na dugo, jer upozoravam vas
da on voli da mirno razgovara sa mnom i da ne voli mnogo da ima i drugih
poseta kad on dođe. O, kad biste vi poznavali to stvorenje kao što ga ja
poznajem! Zar ne, my love, samo vas ja dobro poznajem?"
I Svan je bivao možda još više dirnut kad bi mu ona tako, u prisustvu
Foršvila, uputila ne samo te reči nežnosti, naročite naklonosti, nego čak i neke
prekore, kao: „Sigurna sam da još niste odgovorili vašim prijateljima za večeru u
nedelju. Nemojte otići, ako vam se ne ide, ali budite bar učtivi", ili: „Jeste li bar
ostavili kod mene vaš esej o Ver Meru, pa da sutra malo odmaknete s njim?
Kakva lenština! Ali ja ću vas već naterati da radite!" — što je dokazivalo da je
Odeta upućena u pozive koje on prima i u njegov rad na umetnosti, da njih dvoje
imaju svoj posebni, zajednički život. I, govoreći mu to, uputila bi mu osmeh u
dnu koga je osećao da je ona sva njegova.
I tada, u tim trenucima, dok bi im ona spremala oranžadu, odjednom bi, kao
kad rđavo podešen reflektor baca po zidu, oko nekog predmeta, velike
fantastične senke, koje se zatim skupe i iščeznu u njemu, sve one strašne i
neuhvatljive predstave o Odeti iščezle, stopile se s tim ljupkim telom što se
nalazilo pred Svanom. Odjednom bi mu se javila slutnja da taj sat proveden kod
Odete, pod svetlošću lampe, možda i nije neki veštački čas, za njega udešen (koji
bi trebalo da prikrije onu i strašnu i dragu stvar na koju je neprestano mislio a
nije mogao sebi dobro da je predstavi: jedan čas stvarnoga Odetinog života,
Odetinog života kad on nije tu), da to nije trenutak ukrašen pozorišnim
rekvizitima i voćem od kartona. nego da je, možda, izistinski jedan sat Odetinog
života; da bi ona, i kad on ne bi bio tu. primakla Foršvilu istu tu fotelju i
poslužila ga ne nekim nepoznatim napitkom, nego baš ovom istom oranžadom:
da svet u kome Odeta živi nije onaj strašni i natprirodni svet u kome je on
neprestano zamišlja i koji možda postoji samo u njegovoj uobrazilji, nego ovaj
stvarni svet, iz koga se ne rađa nikakva tuga, koji obuhvata ovaj sto, na kome će
on kroz koji časak moći da piše, i ovo piće koje će mu biti dopušteno da okusi,
sve te predmete koje je posmatrao sa isto toliko radoznalosti i divljenja koliko i
zahvalnosti, jer su ga ne samo oslobodili njegovih uobrazilja, upivši ih u sebe,
nego su se, zauzvrat, i sami obogatili njegovim snovima, pokazivali mu njihovo
opipljivo ostvarenje, pa su mu zanimali um, očima mu postajali još reljefniji i
istovremeno mu i srce umirivali. O, da je sudbina dopustila da ima zajednički
dom s Odetom i da, kod nje, bude i kod svoje kuće, a kad zapita slugu šta ima za
ručak, da sazna, u odgovor, sastav Odetinog obeda, da ga, kad se Odeti prohte
ujutro da prošeta avenijom Bulonjske šume, dužnost muža primora, čak i ako
mu se ne izlazi, da pođe s njom noseći joj ogrtač ako joj je suviše toplo, a uveče,
posle večere, ako se njoj ostaje kod kuće i ne oblači joj se, da je primoran da i on
ostane pored nje, da radi ono što bi se njoj prohtelo; koliko bi onda sve sitnice u
Svanovom životu, koje su mu se činile tako tužne, tada, naprotiv, pošto bi
istovremeno bile sastavni deo i Odetinog života, dobile, sve, pa čak i one
najprisnije — baš kao i ova lampa, ova oranžada, ova naslonjača, što sadrže
tolike snove, što ovaploćuju tolike želje — dobile nekakvu prebujnu slast i
tajanstvenu gustoću.
On je ipak dobro slutio da on to tako žali za spokojstvom, za mirom, koji za
njegovu ljubav ne bi bili povoljna atmosfera. Kad bi Odeta prestala da bude za
njega to uvek odsutno stvorenje iz mašte, za kojim on tuguje; kad osećanje koje
on ima prema njoj ne bi više bilo onaj tajanstveni nemir što u njemu izaziva ona
fraza iz sonate, nego nežnost, zahvalnost; kad bi se između njih uspostavili
obični odnosi koji bi dokrajčili njegovo bezumlje i njegovu tugu, onda bi mu se
bez sumnje pojedinosti Odetinog života činile malo zanimljive same po sebi —
kao što je već više puta naslutio da jesu, na primer onoga dana kada je kroz
kovert pročitao pismo upućeno Foršvilu. Posmatrajući svoju boljku isto tako
pronicljivo kao da se sam zarazio njome da bi je proučio, pomišljao je u sebi da
bi mu, kad bi ozdravio, ono što bi Odeta mogla činiti bilo ravnodušno. Ali, u krilu
svoga bolesnog stanja, on se zbilja kao smrti plašio takvog ozdravljenja, koje bi
u stvari bilo smrt svega onog što je on sada bio.
Posle takvih spokojnih večeri Svanove sumnje bile bi umirene; blagosiljao je
Odetu i sutradan bi joj, već izjutra, poslao kakav najlepši nakit, jer bi njena
sinoćna dobrota izazvala bilo njegovu zahvalnost, bilo želju da se ona ponovi ili
vrhunac ljubavi koja je imala potrebu da sebi dade oduške.
Ali drugih puta, opet, bol bi ga ponovo obuzeo, zamišljao je da je Odeta
Foršvilova ljubaznica i da je, kada su ga ono njih dvoje, iz Verdirenovih kola, u
Bulonjskoj šumi, uoči onog izleta u Šatu na koji on nije bio pozvan, videli kako je
uzalud moli da pođe s njim, i to s takvim izrazom očajanja da je to čak i njegov
kočijaš opazio, pa kako odlazi, sam i pobeđen, da je ona sigurno rekla Foršvilu,
pokazujući mu ga: „Ala je besan, a?!” s istim onim sjajnim, zlobnim, oborenim i
podmuklim pogledom kao i ono veče kada je Foršvil oterao Sanijeta od
Verdirenovih.
Tada ju je Svan mrzeo. ,„Ama ja sam suviše glup”, mislio je u sebi, „plaćam
svojim novcem tuđa uživanja. A i ona bi dobro učinila da se pripazi i da ne vuče
suviše đavola za rep, jer bi se moglo desiti da joj prestanem išta davati. U
svakom slučaju, uzdržimo se zasada od bilo kakve vanredne darežljivosti! Kad
samo pomislim da sam, koliko juče, kada je rekla da bi volela da prisustvuje
sezoni u Bajrojtu, bio tako glup da joj predložim da u okolini iznajmim za nas
dvoje jedan od onih lepih zamkova bavarskog kralja! A ona, uostalom, nije čak ni
izgledala baš tako oduševljena, i nije još ni odgovorila ni da ni ne; nadajmo se da
će odbiti, daj bože! Baš bi bilo veselo slušati Vagnera s njom, koja mari za to
koliko i za lanjski sneg!” I pošto mu je mržnja, baš kao i ljubav, imala potrebu da
se ispolji i da dela, uživao je u tome da ide što dalje u onome što je zlurado
zamišljao, pošto ju je, zbog pokvarenosti koju joj je pripisivao, mrzeo još više, te
bi, ako bi se ispostavilo da je ta pokvarenost stvarna, mogao — kao što je
nastojao da to zamisli — imati priliku da je kazni i da iskali svoj sve veći gnev.
Tako je otišao čak toliko daleko da je pretpostavio da će primiti od nje pismo u
kome će ona zatražiti od njega novac da iznajmi taj zamak kraj Bajrojta, ali
upozoravajući ga da on neće moći tamo doći, pošto je obećala Foršvilu i
Verdirenovima da će njih pozvati. O, kako bi voleo da ona imadne toliko
drskosti! S kakvom bi je radošću odbio, sastavio osvetnički odgovor, čije je
izraze s uživanjem odabirao, izgovarao glasno, kao da je stvarno primio takvo
pismo!
A to se upravo i dogodilo već sutradan. Pisala mu je da su Verdirenovi i
njihovi prijatelji izrazili želju da prisustvuju Vagnerovim predstavama i da bi,
ako bi on hteo da joj pošalje taj novac, ona najzad imala to zadovoljstvo da i ona
njih pozove, pošto je tako često ona bila kod njih primana. O njemu nije
pomenula ni reči, podrazumevalo se da njihovo prisustvo isključuje njegovo.
I tada, imao je tu radost da joj pošalje taj strašni odgovor čiju svaku reč beše
utvrdio prethodnog dana ne usuđujući se ponadati se da će se ikad moći njima
poslužiti. Osećao je, doduše, avaj, da bi, s novcem koji ona ima ili koji bi lako
mogla naći, ona ipak mogla da iznajmi nešto u Bajrojtu, pošto to želi, ona, koja
nije u stanju da razlikuje Baha od Klapisona. Ali bi bar ipak živela tamo
teskobnije. Ne bi bilo mogućnosti, kao što bi mogla da joj je on poslao nekoliko
hiljadarki, da svako veče priredi, u kakvom zamku, one fine večere posle kojih bi
možda dopustila sebi taj hir — koji joj možda nije još nikada pao na pamet — da
padne u zagrljaj Foršvilu. A zatim, bar neće on, Svan, platiti to mrsko putovanje!
O, kad bi mogao da je spreči! Kad bi mogla da ugane nogu pre polaska, kad bi
kočijaš koji će je voziti na stanicu pristao, po bilo koju cenu, da je odvede
nekuda gde bi ostala neko vreme zatočena, ona, ta pokvarena žena u čijim
očima blista osmeh dosluha upućen Foršvilu ta pokvarena žena, što je Odeta
bila za Svana od pre četrdeset i osam časova.
Ali ona to nikada nije bila zadugo; posle nekoliko dana, taj blistavi i
podmukli pogled gubio je sjaj i dvoličnost, slika mrske Odete koja govori
Foršvilu: „Ala je besan, a?” počinjala bi bledeti, iščezavati. I onda bi se postepeno
javljalo i osvajalo, blistajući blago, lice one druge Odete, one što takođe upućuje
osmeh Foršvilu, ali osmeh u kome za Svana ima samo nežnosti, kao kad je ono
rekla: „Nemojte ostati dugo. jer gospodin ne voli mnogo da imam poseta kad on
želi da je kraj mene. O, kad biste vi poznavali to stvorenje kao što ga ja
poznajem!” isti onaj osmeh koji je imala kad se zahvaljivala Svanu zbog kakve
pažnje koju je tako mnogo cenila, zbog kakvog saveta koji je zatražila od njega u
nekoj od onih ozbiljnih okolnosti u kojima je imala poverenja samo u njega.
I tada se on pitao kako je toj Odeti mogao napisati to tako uvredljivo pismo,
za koje ga ona, bez sumnje. dosada nije smatrala sposobnim, i koje ga je moralo
srozati sa uzvišenog, jedinstvenog položaja koji je svojom dobrotom,
ispravnošću, osvojio u njenom poštovanju. Postaće joj manje drag, jer ona ga
voli baš zbog tih osobina, koje ne nalazi ni u Foršvila ni u ikoga drugog. Zbog
njih je Odeta tako često pokazivala prema njemu izvesnu pažnju, koju on nije
računao ni u šta kad je bivao ljubomoran, jer ta pažnja nije bila znak požude i
dokazivala je pre nežnost nego ljubav, ali je njen značaj ponovo počinjao sve
više osećati ukoliko bi u spontanom smirenju njegovih sumnji, često uvećanom
time što bi mu misli odvratilo neko štivo o umetnosti ili razgovor s kakvim
prijateljem, njegova strast zahtevala manje uzvraćanja.
Sada, pošto se posle takvog kolebanja Odeta prirodno vratila na mesto
odakle ju je Svanova ljubomora za trenutak uklonila, u onaj ugao gde ju je on
video ljupku, on ju je zamišljao punu nežnosti, s pogledom punim predavanja,
toliko lepu tako, te nije mogao da se savlada da ne pruži usne ka njoj, kao da je
ona tu i da bi je on mogao poljubiti; i na tome čarobnome i dobrome pogledu
bio joj je isto toliko zahvalan kao da mu ga je stvarno uputila i kao da ga to nije
samo njegova uobrazilja naslikala da bi zadovoljila njegovu želju.
Kako joj je morao pričiniti bola! Svakako, nalazio je valjanih razloga svojoj
srdžbi na nju, ali oni ne bi bili dovoljni da tu srdžbu oseti kad je ne bi toliko
voleo. Nije li imao isto tako teških zamerki i protiv drugih žena, kojima bi ipak
rado bio na usluzi danas, pošto prema njima više ne oseća gnev jer ih više ne
voli? Ako jednoga dana treba i prema Odeti da bude u istom takvom stanju
ravnodušnosti, shvatiće da je samo iz ljubomore našao nešto svirepo,
neoprostivo, u toj njenoj u stvari tako prirodnoj želji, koja potiče iz pomalo
detinjatosti a i iz izvesne tankoćutnosti, da i ona uzmogne, pošto se prilika
ukazala, da uzvrati pažnju Verdirenovima, da se igra domaćice.
Vraćao se na onu tačku gledišta — suprotnu gledištu njegove ljubavi i
ljubomore, koju bi zauzeo ponekad iz nekakve intelektualne pravičnosti i da bi
ostavio mesta raznim mogućnostima — sa koje je pokušavao da o Odeti sudi
kao da je ne voli, kao da je ona za njega žena kao i druge, kao da Odetin život,
čim on nije kraj nje, nije drugačiji, sazdan krišom od njega, skovan protiv njega.
Zašto da veruje da bi se ona tamo, sa Foršvilom ili s drugima, naslađivala
nekim drugim, zanosnim uživanjima koje ne doživljava kraj njega i koje jedino
njegova ljubomora proizvoljno izmišlja? Ako bi se dogodilo, i u Bajrojtu kao god
i u Parizu, da Foršvil pomisli na njega, on bi o njemu mogao misliti samo kao o
nekome ko mnogo znači u Odetinom životu, kome je on prinuđen da ustupi
mesto kad se sretnu kod nje. Ako bi Foršvil i ona likovali što su tamo uprkos
njemu, sam bi on tome bio kriv zato što je uzaludno pokušao da ih spreči da
tamo odu, dok bi, međutim, kad bi on odobrio njenu zamisao — koja se,
uostalom, može braniti — izgledalo kao da je ona tamo po njegovom nahođenju,
ona bi se osećala kao da ju je to on poslao, smestio tamo, i za zadovoljstvo koje
bi osećala u tome da prima te ljude što su toliko puta nju primali, ona bi njemu,
Svanu, bila zahvalna.
I — umesto što će ona otići zavađena s njim, i ne oprostivši se — kad bi joj
on poslao taj novac, kad bi je još i podstakao na to putovanje i potrudio se da joj
ga učini prijatnim, ona bi mu doletela, srećna, zahvalna, i on bi imao tu radost da
je vidi, radost koju nije osetio već skoro nedelju dana i koju mu ništa nije moglo
zameniti. Jer čim je Svan mogao Odetu sebi da predstavi bez groze, čim je u
sećanju video dobrotu u njenom osmehu i čim se želja da je skloni od sviju
drugih nije više nadovezivala, putem ljubomore, na njegovu ljubav, ta ljubav je
opet postajala pre svega uživanje u osećanjima koje je u njemu budila Odetina
ličnost, uživanje koje je osećao, diveći mu se kao kakvoj predstavi ili ispitujući
ga kao kakvu pojavu, pri podizanju Odetinog pogleda, uobličavanju njenog
osmeha, stvaranju nekog preliva njenoga glasa. I to je uživanje, drukčije od sviju
drugih, stvorilo najposle u njemu tu njegovu potrebu za njom, koju je samo ona
mogla zadovoljiti svojim prisustvom ili svojim pismima, potrebu gotovo isto
tako nekoristoljubivu, gotovo isto tako umetničku, isto tako izopačenu kao što
je bila i druga jedna što je obeležavala to novo razdoblje u Svanovom životu, u
kome je, posle pustoši, posle oseke prethodnih godina, nastupila nekakva
duhovna prepunjenost, a da on nije znao čemu duguje to nenadano bogaćenje
svoga unutrašnjeg života, kao god što ne zna neka osoba nežnog zdravlja kad
odjednom počne jačati, gojiti se i kao da se, na neko vreme, približava
potpunom ozdravljenju — ona druga potreba, koja se razvijala takođe izvan
stvarnoga sveta, potreba da sluša, da upoznaje muziku.
Tako je, samim hemizmom svoje boljke, pošto je prvo od svoje ljubavi
stvarao ljubomoru, počinjao ponovo od nje stvarati nežnost, sažaljenje prema
Odeti. Ona je ponovo postajala ljupka i dobra Odeta. Osećao je grižu savesti što
je bio surov prema njoj. Želeo je da mu ona dođe, a prethodno želeo je da joj
pričini neko zadovoljstvo, da bi video kako joj zahvalnost uobličava lik i vaja joj
osmeh.
Stoga se Odeta, sigurna da će ga posle nekoliko dana ugledati kako joj dolazi
isto onako nežan i pokoran kao i pre, da je zamoli za pomirenje, navikavala da se
više ne boji da mu učini nažao, pa čak i da ga razgnevi, i uskraćivala mu je, kad bi
njoj tako bilo zgodnije, znake naklonosti do kojih je njemu najviše bilo stalo.
Možda ona nije ni znala koliko je on bio iskren prema njoj za vreme zavade,
kad joj je rekao da joj neće poslati novca i da će nastojati da joj naudi. Možda isto
tako nije znala ni koliko je on to bio, ako ne prema njoj a ono bar prema samome
sebi, u drugim slučajevima, kada bi, zarad budućnosti njihove veze, da bi Odeti
pokazao da je kadar da je se odrekne, da je raskid uvek moguć, odlučio da joj
neko vreme ne dolazi.
Katkad je to bivalo posle nekoliko dana u kojima mu nije priredila novih
briga; i kako je znao da iz narednih poseta u koje bi joj otišao ne bi mogao izvući
neku naročito veliku radost, nego mnogo verovatnije neki bol koji bi prekinuo
spokojstvo u kome se nalazio, napisao bi joj da, budući veoma zauzet, neće moći
da je poseti nijednog od onih dana koje behu urekli. Ali njeno pismo, koje se
mimoišlo s njegovim, upravo ga je molilo da odlože sastanak. On bi se pitao
zašto; sumnje, bol, ponovo bi ga obuzeli. U tome novom stanju uznemirenosti
on više nije mogao da istraje u onome što joj je napisao u prethodnome stanju
relativnog spokojstva, otrčao bi joj i zahtevao da se viđa s njom svih sledećih
dana. Pa čak i kad mu nije ona prva pisala, već ako je samo odgovorila pristajući
na njegovu molbu za takvo kratko neviđanje, to je bilo dovoljno da on ne mogne
više ostati tako da je ne viđa. Jer, protivno Svanovom očekivanju, Odetin
pristanak bi sve u njemu izmenio. Kao i svi koji nešto poseduju, da bi saznao šta
bi se desilo kad bi za trenutak prestao to da ima, i on je to uklonio iz pameti,
ostavivši sve ostalo u istome stanju kao i dok je to bilo tu. Ali odsustvo jedne
stvari nije samo to, to nije više samo jedno delimično odsustvo, već je to
preokret i svega ostalog, to je novo stanje koje se u starome ne može predvideti.
 Drugi neki put, naprotiv — ako se Odeta spremala da pođe na neko
putovanje — on bi se posle neke sitne zavade, koju bi uzeo kao povod, odlučio
da joj ne piše i da je ne poseti sve dok se ona ne vrati, dajući tako privid velike
zavade — koju će ona možda smatrati konačnom i iz koje bi on izvukao neku
korist — jednome rastanku čiji bi najveći deo bio neizbežan već i zbog samoga
njenog putovanja i koji je on tako samo započinjao nešto malo ranije. Već je
zamišljao Odetu zabrinutu, ražalošćenu što nema ni njega ni pisma, i ta slika,
umirujući mu ljubomoru, olakšavala mu je da se odvikne od potrebe da je vidi.
Na trenutke je, doduše, u jednom kutu svesti kuda ju je njegova odluka potisnula
zahvaljujući svoj toj predstojećoj dužini od tri nedelje prihvaćenog rastanka, sa
zadovoljstvom nailazio na pomisao da će opet videti Odetu kada se ona vrati; ali
to je bilo i s toliko malo nestrpljenja da se počinjao pitati ne bi li rado i
udvostručio trajanje jednoga tako lakog odricanja. A ono ne bi potrajalo ni tri
dana, mnogo kraće nego što je inače često proveo a da ne vidi Odetu, i bez
predumišljaja kao sada, d već bi neka sitna neprilika ili kakva telesna
nelagodnost — time što bi ga navela da taj novi trenutak smatra izuzetnim,
izvan pravila, da u njemu već i sama razboritost dopušta da se prihvati smirenje
do koga neko zadovoljstvo dovodi, pa da čovek onda, do korisnoga obnavljanja
napora, ne pribegava svojoj volji — prekinule delovanje te volje, koja bi prestala
da vrši pritisak; ili, još i manje od toga, ako bi se setio da je zaboravio da nešto
upita Odetu, da li je odlučila kakvom bojom da mu se oboje kola ili, za neke
berzanske vrednosti, da li želi da nabavi obične ili privilegovane akcije (lepo je
to da joj pokaže da može da izdrži i da je ne viđa, ali ako bi posle valjalo kola
iznova bojiti ili ako akcije ne bi donosile dividendu, kakva bi mu vajda bila od
toga), pomisao da će se videti s njom jednim skokom bi se vratila u polje
sadašnjice i neposredno mogućnog, iz daljine u kojoj ju je držao, kao lastiš kad
se otpusti ili kao vazduh kad se otvori pneumatičko zvono.
Ta bi se pomisao vratila tako, ne nailazeći više ni na kakav otpor, a i tako
neodoljiva, uostalom, da je Svanu bilo mnogo manje teško dok je osećao kako se,
dan po dan, približuju onih petnaest dana za vreme kojih je trebalo da bude
odvojen od Odete nego što mu je bilo teško da sačeka deset minuta dok kočijaš
upregne konje u kola koja će ga odvesti njoj, deset minuta koje je provodio u
zanosu od nestrpljenja i radosti, u kome bi hiljadu puta prigrlio, da bi u nju ulio
svu svoju nežnost, tu pomisao da će je opet ugledati, pomisao koja je, svojim
tako naglim povratkom, u času kad je verovao da je ona tako daleko, bila sada
opet sasvim uz njega, u njegovoj najbližoj svesti. A to je bilo stoga što pomisao
da će se videti s njom nije više nailazila, kao na prepreku, na Svanovu želju da joj
se neodložno odupre, jer ta želja više nije postojala otkako on, pošto je sebi
dokazao — bar tako je verovao — da je za to tako lako sposoban, nije više video
nikakve smetnje tome da odgodi pokušaj rastanka, za koji je sada bio siguran da
će ga ostvariti čim mu se prohte. A i stoga što mu se pomisao da je opet vidi
vraćala ukrašena, u njegovim očima, novinom, privlačnošću, sa silinom koju
navika beše otupela, ali koja se iznova iskalila u tome lišavanju, ne od tri dana,
nego od petnaest (jep trajanje odricanja treba računati, unapred, prema
predviđenom roku), te je od onoga što bi bilo jedno očekivano zadovoljstvo,
koje se lako žrtvuje, načinila nenadanu sreću pred kojom je čovek nemoćan.
Najposle i stoga što se ta pomisao vraćala ulepšana i Svanovim neznanjem o
tome šta je Odeta mogla misliti, možda i učiniti, videći da joj se Svan ne javlja ni
da je živ, tako da je ono što će sada zateći bilo zanosno otkriće jedne gotovo
nepoznate Odete.
Ali ona, kao što je u njegovom odbijanju da joj da onaj novac videla samo
varku, tako je i u tome što je Svan došao da je pita za boju kola ili za akcije koje
valja kupiti videla samo izgovor. Jer ona nije rekonstruisala pojedine faze tih
kriza koje je on preživljavao i po predstavi koju je ona o njima imala nije mogla
da im razume mehanizam, verujući samo u ono što je unapred znala, u nužni,
neumitni i uvek istovetni završetak. Ta njena predstava bila je nepotpuna — i
utoliko dublja možda — nepotpuna ako bi se o njoj sudilo sa Svanove tačke
gledišta, jer Svan bi bez sumnje smatrao da ga Odeta ne shvata, kao što se
morfinoman ili tuberkulozni bolesnik, ubeđeni da ih je nešto sprečilo, prvoga
kakav spoljni događaj u trenutku kad je upravo trebalo da se oslobodi svoje
ukorenjene navike, a drugoga neko slučajno pogoršanje baš u času kad bi najzad
ozdravio, osećaju neshvaćeni od strane lekara, koji ne pridaje istu važnost kao
oni tim tobožnjim okolnostima, u koje se, po njemu, samo prerušio porok ili
bolesno stanje, da bi bolesniku ponovo postali opipljivi, a koji, u stvari, nisu
prestajali da ih neizlečivo pritiskuju dok su se oni uljuljkivali snovima o
razboritosti ili o ozdravljenju. I odista, Svanova ljubav beše dospela do onog
stupnja gde se lekar, i u izvesnim bolestima i najodvažniji hirurg, pitaju da li bi
još bilo razumno ili čak i mogućno lišiti bolesnika njegovog poroka ili osloboditi
ga bolesti.
Svakako, Svan nije bio neposredno svestan opsega svoje ljubavi. Kad je
pokušavao da je odmeri, dešavalo mu se ponekad da mu se ona učini smanjena,
gotovo svedena ni na šta; na primer, ona slaba privlačnost, gotovo čak
odbojnost koju je, pre no što je zavoleo Odetu, osećao prema njenim jako
izraženim crtama, njenome tenu bez svežine, vraćale su mu se u pamet ponekih
dana. „Zaista, to osetno biva sve jače”, mislio je u sebi sutradan, „ako tačno
pogledam stvar, gotovo nikakvog zadovoljstva nisam imao sinoć u njenoj
postelji; čudnovato, nalazio sam čak da je ružna.” I zbilja, bio je iskren, ali
njegova ljubav prostirala se mnogo dalje od oblasti telesne žudnje. Čak ni sama
Odetina ličnost nije tu više zauzimala mnogo mesta. Kad bi mu pogled naišao,
na njegovom stolu, na Odetinu fotografiju, ili kad bi ona sama došla da ga poseti,
nije lako mogao da identifikuje lik od krvi i mesa, ili od hartije, s onim bolnim i
stalnim nemirom što je boravio u njemu. Pomislio bi gotovo iznenađeno: „To,
ona!” kao kad bi nam odjednom pokazali, otelovljenu pred nama, neku našu
bolest, a mi ne bismo našli da liči na ono od čega patimo. „Ona”, pokušavao je da
se upita šta je to; jer u tome je jedna sličnost između ljubavi i smrti, još više
nego u svemu onom tako neodređenom što svi uvek ponavljaju, što nas navode
da još dublje ispitujemo tajnu ličnosti, iz bojazni da nam njena stvarnost ne
izmakne. A ta bolest, Svanova ljubav, beše se toliko umnogostručila, toliko se
tesno ispreplela sa svima Svanovim navikama, sa svima njegovim postupcima,
njegovim mišljenjem, zdravljem, snom, njegovim životom, čak i s onim što je
želeo da bude posle njegove smrti, toliko je sada već činila jedno s njim samim
da se ne bi mogla iščupati iz njega a da i on sam ne bude skoro sav uništen: kao
što se to kaže u hirurgiji njegova ljubav nije više bila operabilna.
Ta ljubav učinila je Svana toliko ravnodušnim za svaku praktičnu korist da je
on, kad bi slučajno otišao u društvo, pomišljajući kako bi mu njegove društvene
veze, kao kakav elegantan konj, koga Odeta, uostalom, ne bi ni znala sasvim
kako treba ceniti, mogle pridati, u njenim očima, nešto više vrednosti (a to bi
možda i bilo istina, da te veze nisu bile obezvređene baš tom ljubavlju, koja je, u
Odetinim očima, umanjivala vrednost svega čega bi se on dotakao time što on
sam kao da je sve proglašavao manje dragocenim), u tome društvu osećao, uz
onu tugu što se nalazi na jednom mestu i usred jednog sveta koje ona ne
poznaje, samo još ono uživanje koje bi našao i u kakvom romanu ili slici u
kojima bi bile naslikane razonode jedne dokone klase; kao što je kod kuće voleo
da posmatra funkcionisanje svoga domaćeg života, eleganciju svoje garderobe i
svojih livreja, dobar plasman svojih vrednosti, na isti način kao što je voleo da u
Sen-Simona, koji je bio jedan od njegovih omiljenih pisaca, čita o mehanizmu
dana i pojedinostima obeda gđe de Mentenon ili o Lilijevoj promišljenoj škrtosti
i njegovom raskošnom načinu života. A u onoj maloj meri u kojoj ta
ravnodušnost nije bila potpuna, razlog tome novom zadovoljstvu koje je Svan
nalazio bio je u tome što je tako mogao na trenutak da se otuđi u one retke
delove sebe samoga koji još behu ostali gotovo tuđi njegovoj ljubavi, njegovom
bolu. U tome pogledu, još je najviše zadovoljstva nalazio u onoj ličnosti koju mu
je pripisivala bratanica mog dede, u ličnosti „Svanovog sina”, odvojenoj od
njegove posebnije ličnosti Šarla Svana. Jednoga dana kad je princezi od Parme
za rođendan (a i zato što je ova mogla često biti posredno na usluzi Odeti time
što bi preko nje dobio za Odetu ulaznicu za kakvu svečanu predstavu ili
proslavu) hteo da pošalje voća, a ne znajući ni sam kako da ga poruči, zamolio je
jednu rođaku svoje majke da se o tome postara, a ova, očarana što može da
učini nešto za njega, napisala mu je, izveštavajući ga da nije mogla da nabavi sve
voće na jednome mestu, nego grožđe kod Krapota, koji je u tome specijalista,
jagode kod Žorea, kruške kod Ševea, gde su najlepše, itd.: „svaki sam komad
lično, jedan po jedan pregledala”. I zbilja, po princezinom zahvaljivanju, mogao
je da prosudi o mirisu jagoda i sočnosti krušaka. Ali naročito je ono „svaki sam
komad lično, jedan po jedan pregledala” bilo za njega stišavanje njegovog bola
time što mu je svest odvelo u jednu oblast u koju je retko zalazio, iako mu je ona
pripadala kao potomku porodice iz bogate i otmene buržoazije, u kojoj se
nasledno očuvalo, spremno da mu se stavi u službu čim on to poželi, poznavanje
dobrih dućana i umeće da se dobro obavi kakva porudžbina.
Odista, on je već i suviše odavno bio zaboravio da je „Svanov sin” da ne bi
osetio zadovoljstvo kad bi to na trenutak ponovo postao, i to zadovoljstvo življe
od onih koja bi mogao osećati izvan tih trenutaka i za koja beše otupeo; pa iako
ljubaznost građana, za koje on beše ostao pre svega to, nije bila onako živa kao
ljubaznost aristokratije (ali je, uostalom, bila laskavija, jer kod njih ona nikada
nije odvojena od uvaženja), pismo kakve visosti, ma kakve kneževske zabave da
mu je nudilo, nije mu moglo biti onoliko prijatno koliko neko pismo koje bi ga
pozivalo da bude kum, ili ma i samo da prisustvuje venčanju u porodici nekih
starih prijatelja njegovih roditelja, od kojih su se neki još uvek viđali s njim —
kao moj deda, koji ga prethodne godine beše pozvao na venčanje moje majke —
dok su ga drugi lično jedva i poznavali, ali su se smatrali dužnim da učine što
učtivost nalaže prema sinu, dostojnom nasledniku pokojnoga g. Svana.
Ali i ljudi iz visokog društva u izvesnoj meri isto tako kao da su bili sastavni
deo njegove kuće, domaćeg života, porodice, zahvaljujući već starim, prisnim
prijateljstvima koja je imao među njima. Kad je mislio o tim svojim sjajnim
prijateljstvima, osećao je u tome isti onaj oslonac izvan sebe, istu udobnost kao
kad je posmatrao svoja lepa imanja, lepi srebrni pribor za jelo, lepo stolno
rublje, što mu je poticalo od njegovih.
I pomisao da bi, kad bi ga kod kuće pokosio kakav napad, njegov sobar
otrčao po vojvodu de Šartra, princa de Resa, vojvodu od Luksemburga i barona
de Šarlisa, pružala mu je istu onu utehu kao našoj staroj Fransoazi to što je znala
da će biti sahranjena u svojim finim čaršavima, s monogramom, nezakrpljenim
(ili tako fino zakrpljenim da je to samo pružalo još lepšu sliku o njoj kao
radnici), te je u čestim pomislima na taj pokrov nalazila izvesno zadovoljstvo,
ako ne prijatnosti, a ono bar zadovoljstvo samoljublja. Ali, naročito, kako je u
svima njegovim mislima i postupcima koji su se ticali Odete Svanom
neprestano vladalo i upravljalo nepriznato osećanje da on njoj možda i nije
manje drag, ali da joj je manje prijatno da se viđa s njim nego bilo s kim, nego i
sa najdosadnijim „vernikom” kod Verdirenovih, kad bi pomislio na društvo za
koje je on bio prevashodno izvrsni čovek, koga su na svaki način nastojali da
privuku, žalostili se što ga ne viđaju, tada bi ponovo počinjao verovati u
postojanje jednoga srećnijeg života, gotovo i osećati apetit prema njemu, kao
što biva s bolesnikom koji je već mesecima u postelji kad opazi u novinama opis
nekoga svečanog ručka ili oglas o putovanju brodom na Siciliju.
Dok je ljudima iz visokog društva morao da se izvinjava što ih ne posećuje,
Odeti je nastojao da se izvini što je posećuje. Pa je čak i plaćao za to (pitajući se
na kraju meseca, ako je ma i malo zloupotrebio njeno strpljenje i odlazio joj
često, da li je dovoljno da joj pošalje četiri hiljade franaka) i za svaku posetu
nalazio je neki izgovor, kakav poklon koji joj donosi, neko obaveštenje koje mu
je zatražila, ili je tobože sreo g. de Šarlisa, koji je pošao k njoj i zatražio od njega
do pođe s njim. A u nedostatku bilo kakvog izgovora, zamolio bi g. de Šarlisa da
otrči kod nje, da joj u toku razgovora i bez povoda kaže kako se setio da bi
trebalo da razgovara sa Svanom i da je zamoli da ga pozove da odmah svrati kod
nje; ali najčešće bi Svan uzalud čekao, i g. de Šarlis bi mu uveče rekao da mu
lukavstvo nije uspelo. Tako da se ona, pored toga što je često bivala odsutna, čak
i kad je bila u Parizu, kad bi ostala u gradu, malo s njim viđala, i ona, koja mu je,
kad ga je volela, govorila: „Ja sam uvek slobodna” i „Šta me se tiče šta svet
misli?” sada, kad god je on želeo da se vidi s njom, pozivala se na društvene
obzire ili se izgovarala zauzetošću. Kada bi on rekao da će doći na neku
dobrotvornu priredbu, na otvaranje neke izložbe, na kakvu premijeru, gde je i
ona trebalo da bude, ona bi mu rekla da on želi pred svetom da obelodani
njihovu vezu i da se prema njoj ponaša kao prema prostitutki. Tako da je Svan, u
nastojanju da ne bude svugde lišen mogućnosti da se sretne s njom, a znajući da
ona poznaje i mnogo voli moga deda-ujaka Adolfa, s kojim je i on sam bio u
prijateljstvu, otišao da ga poseti u njegovom malom stanu u ulici Belšas da bi ga
zamolio da utiče na Odetu. Budući da je ona, kad god bi Svanu govorila o mome
deda-ujaku, pribegavala nekom poetičnom tonu, govoreći: „A, on, on nije kao ti,
njegovo prijateljstvo prema meni je nešto tako divno, tako veliko, tako lepo! On
me ne bi tako malo cenio da se pokazuje sa mnom na svima javnim mestima”,
Svan je bio zbunjen i nije znao do kakvog tona da se uzdigne govoreći mu o njoj.
Postavio je najpre istinu o apriornoj preuzvišenosti Odetinoj, aksiom o njenoj
anđeoskoj nadljudskosti, otkrovenje o njenim nedokazivim vrlinama, čije
poimanje ne može proisticati iz iskustva. „Želim da razgovaram s vama. Vi znate
kakva je žena iznad svih žena, kakvo božanstveno biće, kakav je anđeo Odeta. Ali
vi znate i šta znači pariski život. Ne poznaje sav svet Odetu u onoj svetlosti u
kojoj je vi i ja poznajemo. Tako da ima ljudi koji nalaze da ja igram pomalo
smešnu ulogu; ona ne može ni da zamisli da se s njome srećem izvan kuće, u
pozorištu. Ne biste li mogli vi, u koga ona ima toliko poverenja, da joj kažete
nekoliko reči o meni, da je uverite da ona preuveličava štetu koju njenom ugledu
nanosi jedan moj pozdrav.”
Ujak Adolf je savetovao Svanu da neko vreme ne posećuje Odetu, koja će ga
zato samo još više voleti, a Odeti da pusti Svana da se sreće s njom gde god on
zaželi. Nekoliko dana kasnije Odeta je rekla Svanu da je doživela veliko
razočaranje videći da je moj ujak kao i svi muškarci: pokušao je da je uzme na
silu. Pa je umirila Svana, koji je u prvi mah hteo da ode da ga pozove na dvoboj,
ali je odbio da se rukuje s njim kad ga je sreo. On je utoliko više žalio zbog te
zavade s mojim deda-ujakom Adolfom što se nadao, da se još ponekad video s
njim i da je s njim mogao razgovarati sasvim u poverenju, da bi pokušao da
izvede načisto neke glasine o životu kojim je Odeta nekada živela u Nici. A ujak
Adolf je tamo provodio zimu. I Svan je mislio da je on možda tamo i upoznao
Odetu. Nekoliko reči koje su se nekome pred njim omakle o nekom čoveku koji
je, tobože, bio Odetin ljubavnik, potresle su Svana. Ali sve što bi, pre no što bi
saznao, smatrao najgroznijim da sazna i najnemogućnijim da poveruje, kada bi
jednom znao, usadilo bi se zauvek u njegovu tugu, verovao je u to, ne bi više
mogao shvatiti da to nije odista bilo. Samo, svaka takva stvar unosila je u sliku
koju je imao o svojoj ljubavnici po neku neizbrisivu izmenu. Jednom mu se čak
učinilo da je razabrao da je takav Odetin raskalašan život, koji on nije ni slutio,
bio prilično poznata stvar i da je u Badenu i Nici, kada je tamo, nekada,
provodila po nekoliko meseci, bila u neku ruku opštepoznata kao vrlo slobodna
žena. Pokušao je da se približi ženskarima da bi ih ispitao; ali ovi su znali da se
on poznaje s Odetom; a i on se bojao da ih ponovo ne podseti na nju, da ih ne
navede na njen trag. I on, kome se dotada ništa nije moglo činiti toliko bljutavo
kao sve ono što se ticalo kosmopolitskog života u Badenu ili u Nici, sada, kad je
saznao da je Odeta možda nekada terevenčila u tim mestima za provod, a da on
nikada neće saznati je li to bilo samo da bi zadovoljila potrebu za novcem, koju,
zahvaljujući njemu, više nema, ili da bi zadovoljila svoju ćud, koja bi se mogla
ponovo javiti, on se sada s nemoćnom, slepom i vrtoglavom zebnjom nadnosio
nad bezdan u koji su utonule one godine s početka Septenata, kada se zima
provodila na Engleskom šetalištu, a leto pod lipama u Badenu, i nalazio je u
njima neku bolnu, ali veličanstvenu dubinu, kakvu bi im pripisao neki pesnik; i
on bi u utvrđivanje i najsitnijih pojedinosti hronike tadašnje Azurne obale, da
mu je ona mogla pomoći da razume nešto u Odetinom osmehu ili pogledima —
međutim tako čestitim i jednostavnim — uneo više strasti nego estetičar koji
ispituje dokumente zaostale iz Firence XV veka, da bi pokušao da pronikne
dublje u dušu Botičelijevog Proleća, Lepe Vane ili Venere. Često ju je, ne govoreći
joj ništa, gledao, razmišljao; ona bi mu rekla: „Kako izgledaš tužan!” Ne tako
davno još, on beše prešao sa predstave o njoj kao o dobrom stvorenju, sličnom
najboljima koja je upoznao, na predstavu o tome da je ona žena koju muškarci
izdržavaju; i obratno, otada mu se dešavalo da se sa Odete de Kresi, možda i
suviše poznate ženskarima, ljudima što provode život u bančenju, vrati na to
lice ponekad tako pitomog izraza, na tu tako dobrodušnu narav. Pomislio bi u
sebi: „Šta može to da znači što u Nici svi znaju ko je Odeta de Kresi? Takav glas o
nekome, čak i kad je istinit, stvara se na osnovu tuđeg mišljenja”; mislio je da je
ta legenda — čak i ako je verodostojna — nešto što je izvan Odete, što nije u njoj
kao neka neizmenjiva i zloćudna ličnost; da je ono stvorenje koje je moglo biti
navedeno da radi nešto loše bilo jedna žena s dobrim očima, sa srcem punim
sažaljenja prema patnji, s pokornim telom koje je on držao, stezao u zagrljaju i
milovao, žena koju bi mogao uspeti jednog dana da ima svu, ako bi mu pošlo za
rukom da joj postane neophodan. Bivala je tako, pred njim, često umorna, s
licem za trenutak oslobođenim grozničavog i radosnog bavljenja nepoznatim
stvarima zbog kojih je Svan patio; rukama je uklanjala kosu; čelo, lice učinili bi
joj se širi; i tada, odjednom, neka prosto ljudska misao, neko dobro osećanje,
kakvih ima u svakom stvorenju kad se u trenutku mirovanja ili zamišljenosti
nađe ostavljeno samo sebi, sinuli bi joj iz očiju kao žuti zrak svetlosti. I smesta
bi joj se celo lice ozarilo, kao siv predeo pod oblacima kad se ovi odjednom
raziđu, a predeo preobrazi, u času zalaska sunca. Taj život što je u tome času bio
u Odeti, čak i budućnost u koju kao da se zamišljeno zagledala, Svan bi mogao
podeliti s njom; nikakav zli nemir kao da u njima nije ostavio nikakva traga. Ma
koliko da su postali retki, takvi trenuci nisu bili nekorisni. Svan je sećanjem
povezivao te deliće, uklanjao međuvreme, izlivao, kao u zlatu, jednu Odetu svu
dobru i spokojnu, za koju je kasnije (kao što će se to videti u drugom delu ovog
dela), činio žrtve koje ona druga Odeta ne bi postigla. Ali kako su ti trenuci bili
retki i kako ju je sada retko viđao! Čak i za njihov večernji sastanak ona bi mu
sada tek u poslednjem trenutku rekla hoće li mu ga moći podariti, jer je,
računajući da će njega uvek naći slobodnog, želela prvo da se uveri da joj niko
drugi neće predložiti da joj dođe. Pravdala se da mora da sačeka neki odgovor
od najveće važnosti za nju, pa čak ako bi je, pošto je već pozvala Svana i on
došao, prijatelji pozvali u toku večeri da im se pridruži u pozorištu ili na večeri,
ona bi radosno skočila i žurno se oblačila. Što je dalje odmicala u oblačenju,
svaki pokret koji je činila približavao je Svana trenutku kad će morati da se
rastane od nje, kad će ona pobeći u nezadrživom poletu; i kada bi, pošto bi
najzad bila gotova i još poslednji put zaronila u ogledalo pogled napregnut i
svetao od usredsređenosti, stavila još malo ruža na usne, namestila pramen
kose na čelu i zatražila svoj večernji ogrtač od nebeski plavetne svile sa zlatnim
kićankama, Svan je izgledao tako tužan da ona nije mogla da savlada nestrpljiv
pokret i da ne kaže: „Eto kako se ti meni zahvaljuješ što sam te zadržala kraj
sebe do poslednjeg trenutka. A ja sam verovala da sam učinila nešto ljubazno.
Dobro je da znam za drugi put!” Katkad, ma i po cenu da je naljuti, zaricao se da
će se potruditi da sazna kuda je to otišla, pomišljao je da se udruži sa Foršvilom,
koji bi ga možda mogao obaveštavati. Uostalom, kad je znao s kim je provela
veče, vrlo se retko dešavalo da među svima svojim poznanicima ne bi mogao
pronaći nekoga ko, makar i posredno, poznaje čoveka s kojim je ona izišla i od
koga bi lako mogao dobiti ovo ili ono obaveštenje. I dok je pisao kojem prijatelju
moleći ga da pokuša rasvetliti ovu ili onu pojedinost, osećao je olakšanje što
prestaje postavljati sebi ta pitanja bez odgovora i što na drugoga prenosi to
zamorno ispitivanje. Istina je da Svanu nije baš bilo od velike koristi kad bi
izvesna obaveštenja dobio. I ako nešto znamo, to nam ne omogućava uvek da to
i sprečimo, ali ono što znamo, mi to bar držimo, ako ne u rukama, a ono bar u
mislima, gde to raspoređujemo po svojoj volji, što nam stvara iluziju o nekoj
vlasti nad tim. On je bio srećan kad god je g. de Šarlis bio s Odetom. Svan je znao
da se između g. de Šarlisa i Odete ne može ništa dogoditi, da g. de Šarlis, kad
iziđe s Odetom, čini to iz prijateljstva prema njemu i da se neće ustezati da mu
ispriča šta je ona radila. Ponekad bi ona Svanu tako odlučno izjavila da joj je
nemogućno da se vidi s njim izvesno veče, izgledalo je da joj je toliko stalo do
nekog izlaska da je Svan pridavao istinski značaj tome da g. de Šarlis bude
slobodan da iziđe s njom. Sutradan, ne^usuđujući se da mnogo ispituje g. de
Šarlisa, on ga je primoravao, čineći se kao da nije dobro razumeo njegove prve
odgovore, da mu ih još ponovi, i posle svakoga novog odgovora osećao je sve
veće olakšanje, jer je brzo saznao da je Odeta posvetila to veče najbezazlenijim
razonodama. „Ali kako, mali moj Meme, ne razumem... niste odmah od njene
kuće otišli u muzej Greven. Išli ste prvo nekuda drugde. Ne? O, to je baš čudno!
Vi i ne znate kako me to zabavlja, mali moj Meme. Ali otkud joj je palo na pamet
da posle ode ,Kod crne mačke’, to sasvim liči na nju... Ne? To je bila vaša ideja?
Čudnovato. Najposle, to i nije tako loša ideja, mora biti da ona tamo poznaje
mnogo sveta? Ne? Nije ni sa kim razgovarala? To je neverovatno. I, znači, vi ste
tamo sedeli, tako, sasvim sami, vas dvoje? Kao da vas gledam. Baš ste zlatni,
mali moj Meme, znate da vas ja jako volim.” Svan je osećao olakšanje. Dok mu se
dešavalo da, razgovarajući s ravnodušnim mu ljudima, koje je jedva i slušao,
čuje ponekad izvesne rečenice (ovu, na primer: „Video sam sinoć gđu de Kresi,
bila je s jednim gospodinom koga ne poznajem”), rečenice koje su u Svanovom
srcu smesta prelazile u čvrsto stanje, stvrdnjavale se kao kakva inkrustacija,
razdirale ga i ne bi se više odatle pomakle, kako su mu, naprotiv, bile slatke te
reči: „Nije poznavala nikoga, ni sa kim nije razgovarala!” kako su lako strujale
kroz njega, kako su bile tečne, lake, kako su se mogle udisati! Pa ipak, časak
kasnije pomislio bi u sebi kako Odeta mora biti da nalazi da je on jako dosadan
kad takve razonode više voli nego njegovo društvo. I beznačajnost takvih
razonoda, premda ga je umirivala, bolela ga je ipak kao i neverstvo.
Čak i kad nije mogao da zna kuda je otišla, dovoljno bi mu bilo, da bi umirio
moru koja ga je tada mučila i protiv koje je Odetino prisustvo, milina toga da
bude kraj nje, bilo jedini specifičan lek (specifičan lek koji je, vremenom,
pogoršavao bolest premda je trenutno stišavao bol), dovoljno bi mu bilo, kad bi
mu samo Odeta to dopustila, da ostane kod nje dok ona nije kod kuće, da je čeka
do onoga časa njenog povratka koji će mu doneti smirenje u koje će se stopiti i
oni sati za koje je, po nekoj opseni, nekim zlim činima, verovao da su drukčiji od
ostalih. Ali ona nije pristajala na to; on se vraćao kući; uz put se usiljavao da
stvara neke planove, prestajao je misliti na Odetu; uspevao je čak, dok se
svlačio, da premišlja i prilično vesele misli; i sa srcem punim nade da će sutra
otići da vidi neko remek-delo legao bi u krevet i ugasio svetlo; ali čim bi, da bi se
spremio za san, prestao da se tako usiljava, čega čak nije više bio ni svestan,
toliko mu to beše postalo navika, u istome času navrla bi u njega ledena jeza i on
bi stao jecati. Nije čak želeo ni da zna zašto, brisao je oči, pomišljao, smejući se:
„Krasno, pa ja postajem neuropat!” A onda nije mogao da ne pomisli s teškom
malaksalošću kako će sutra valjati iznova nastojati da sazna šta je radila Odeta,
da će valjati pokrenuti posrednike da bi postigao da se vidi s njom. Nužnost
svega tog delanja bez predaha, bez raznolikosti, bila je za njega tako svirepa da
se jednoga dana, primetivši jednu oteklinu na trbuhu, istinski poradovao pri
pomisli da možda ima neki smrtonosan tumor, da više neće morati da se bavi ni
oko čega, da će sad bolest upravljati njime, igrati se njime kao igračkom, sve do
bliskoga kraja. I zbilja, ako mu se u to doba dešavalo često, a da to sebi nije
priznavao, da poželi smrt, bilo je to zbog toga da bi izbegao ne toliko žestinu
svoje patnje koliko jednoličnost svojih napora.
A ipak, želeo je da doživi ono vreme kada je više neće voleti, kad ona više
neće imati nikakva razloga da mu laže i kad će najzad moći saznati od nje da li je
onoga dana kad je popodne došao da je poseti ona bila u Foršvilovom zagrljaju
ili nije. Često ga je, po nekoliko dana, sumnja da ona voli nekoga drugog
odvraćala od toga da sebi postavlja to pitanje o Foršvilu, činila da mu ono
postane skoro ravnodušno, kao kad neki novi oblici istoga bolesnog stanja kao
da nas trenutno oslobode prethodnih. A bilo je čak i dana kada ga nije mučila
nikakva sumnja. Pomišljao je da je ozdravio. Ali sutradan ujutro, budeći se,
osetio bi na istome mestu onaj isti bol koji sinoć, po danu, kao da beše razblažio
u bujici različitih utisaka. Ali bol se nije pomerio s mesta. I baš bi oštrina toga
bola i probudila Svana.
Kako mu Odeta nije pružala nikakvih obaveštenja o tim tako važnim
stvarima koje su ga toliko zaokupljale svakog dana (premda je on dovoljno
proživeo pa je znao da nikada nema među takvim stvarima ničega drugog do
uživanja), on nije mogao dugo da se trudi da ih zamišlja, jer mu je mozak radio
naprazno; tada bi protrljao umorne oči, kao da briše staklo svoga cvikera, i
sasvim bi prestao da misli. Po svemu tom nepoznatom plovila su ipak izvesna
njena bavljenja, koja bi s vremena na vreme izronila, koja je ona neodređeno
vezivala za neku obavezu prema kakvom dalekom rođaku ili nekadašnjem
prijatelju, koji su, činilo se Svanu, pošto su bili jedini koje mu je ona često
navodila kao prepreku da se vidi s njim, činili stalni, neophodni okvir Odetinog
života. Zbog tona kojim mu je ona s vremena na vreme govorila „onoga dana
kad idem s mojom prijateljicom na hipodrom”, ako bi Svan pomislio, kad bi se
osetio rđavo: „Možda bi Odeta pristala da svrati kod mene”, setio bi se
odjednom da je to baš taj dan, pa bi rekao u sebi: „O, ne, ne vredi je ni zamoliti da
dođe, trebalo je da se odmah setim danas ona ide s prijateljicom na hipodrom.
Štedimo se za ono što je mogućno; nema smisla trošiti se predlažući
neprihvatljive stvari, koje su unapred uskraćene.” I ta Odetina obaveza da ide na
hipodrom, pred kojom se Svan priklanjao, nije mu se činila samo neotklonjiva
nego to svojstvo nužnosti kojim je bila prožeta kao da je činilo verovatnim i
opravdanim sve što bi izdaleka ili izbliza bilo s tim u vezi. Ako bi Odeta, pošto bi
je na ulici pozdravio neki prolaznik i pobudio ljubomoru u Svana, odgovorila na
njegova pitanja povezujući postojanje toga neznanca s jednom od dve-tri velike
obaveze o kojima mu je govorila, ako bi, na primer, rekla: „To je jedan gospodin
što je bio u loži moje prijateljice s kojom odlazim na hipodrom”, to objašnjenje
umirilo bi Svanove sumnje, jer on je odista nalazio neizbežnim da njena
prijateljica ima u svojoj loži na hipodromu i drugih osoba a ne samo Odetu,
samo što nikada nije pokušao ili uspeo da ih sebi predstavi. O, kako bi on voleo
da upozna tu prijateljicu što ide na hipodrom, pa da ona i njega povede s
Odetom. Kako bi rado bio dao sva svoja poznanstva za bilo koju osobu s kojom
se Odeta redovno viđa, pa bilo to manikirka ili kakva prodavačica. Za njih bi se
bacio u veći trošak nego za kakvu kraljicu. Zar mu one ne bi pružile, onim što
sadrže od Odetinog života, jedino delotvorno umirujuće sredstvo protiv
njegovih patnji? Kako bi s radošću otrčao da provede dan kod nekoga od onog
sitnog sveta s kojim je Odeta ostala u vezi bilo koristi radi, bilo iz istinske
prostodušnosti. Kako bi se rado zauvek nastanio na petom spratu kakve bedne
kuće, koja je u njemu budila zavist, kuda ga Odeta nije vodila, a gde bi mu, kad bi
u njoj stanovao s onom malom krojačicom — a rado bi se držao kao da joj je
ljubavnik — ona skoro svakog dana dolazila u posetu. U tim gotovo pučkim
četvrtima, kakvim bi skromnim, bednim, ali prijatnim životom, hranjenim
spokojstvom i srećom, pristao da zauvek živi.
Još se ponekad dešavalo, pošto bi srela Svana, a videla da nailazi neko koga
on ne poznaje, da Svan primeti na Odetinom licu onu tugu koja joj se videla
onoga dana kad je on došao da je poseti dok je Foršvil bio kod nje. Ali to je retko
bivalo; jer onih dana kada bi, uprkos svoj zauzetosti i bojazni od toga šta će svet
misliti, dospela da se vidi sa Svanom, ono što je sada prevladavalo u njenom
držanju bilo je samopouzdanje: velika suprotnost, možda nesvesna odmazda ili
prirodna reakcija na uzbuđenje straha koje je u prvo vreme njihovog
poznanstva osećala kraj njega, pa čak i daleko od njega, kada je počela jedno
pismo onim rečima: „Dragi, ruka mi tako drhti da jedva mogu da pišem” (bar je
tvrdila tako, a nešto od toga uzbuđenja moralo je biti iskreno da bi mogla
poželeti da se pretvara da je ono još i jače). Tada joj se Svan svideo. Čovek drhti
uvek samo za sebe, za one koje voli. Kad naša sreća nije više u njihovim rukama,
kako smo odrešiti, kako odvažni pred njima! Kad je razgovarala s njim, pisala
mu, nije više imala onih reči kojima je pokušavala da stvori sebi iluziju da joj on
pripada, udešavajući da mogne reći „moj”, kad se ticalo njega: „Vi ste moje
blago, to je miris našeg prijateljstva, čuvaću ga uvek”, da mu govori o
budućnosti, čak i o smrti, kao o jednoj jedinoj stvari za njih oboje. U to vreme, na
sve što bi on rekao, ona je s divljenjem odgovarala: „Vi nikada nećete biti kao
ostali svet”, gledala njegovu izduženu glavu, pomalo ćelavu, o kojoj su oni što su
znali za Svanove uspehe mislili: „On nema neku pravilnu lepotu, ako hoćete, ali
zgodan je: taj pramen kose, taj monokl, taj osmeh!” i možda više radoznala
kakav je on u stvari nego željna da mu postane ljubavnica, govorila: „Kad bih
mogla da znam šta je u toj glavi!” Sada je na sve Svanove reči odgovarala
razdraženim, ponekad samilosnim glasom: „O, ti nikada nećeš biti kao ostali
svet!” Gledala je to lice koje je bilo samo malo ostarelo od briga (ali o kome su
sada svi, u ime ove sposobnosti koja dopušta da otkrijemo intencije kakve
simfonijske kompozicije pošto smo pročitali program, i sličnost deteta kad mu
poznajemo rodbinu, mislili: „On nije istinski ružan, ako hoćete, ali smešan je: taj
monokl, taj pramen kose, taj osmeh!”, obeležavajući u svojoj uobrazilji, pod
dejstvom sugestije, onu nematerijalnu granicu što u nekoliko meseci razmaka
razdvaja lice zaljubljenog čoveka od lica rogonje), pa bi rekla: „O, kad bih mogla
da izmenim, da urazumim to što je u ovoj glavi!”
Uvek spreman da poveruje u ono što je želeo, ako je samo Odetino
ophođenje prema njemu ostavljalo mesta neizvesnosti, on bi se žudno bacio na
te reči.
— Možeš, ako hoćeš — rekao bi joj.
Pa se trudio da joj pokaže kako bi umiriti ga, upravljati njime, postići da radi,
bila plemenita dužnost, kojoj bi se tako rado posvetile druge žene, ali valja
dodati da bi mu se, u njihovim rukama, ta plemenita dužnost činila samo
nametljivim i nepodnošljivim uzurpiranjem njegove slobode. „Da me ona ne
voli, makar malo, ne bi želela da me izmeni", pomišljao je u sebi. „A da me
izmeni, trebalo bi da se češće viđa sa mnom." Tako je on u tome njenom prekoru
nalazio kao nekakav dokaz njenog zanimanja za njega, možda i ljubavi; a ona mu
ih je, odista, sada pružala tako malo da je on bio prinuđen da takvima smatra
njene zabrane u pogledu ovoga ili onoga. Jednoga dana izjavila mu je da ne voli
njegovog kočijaša, da mu on možda puni glavu protiv nje, da on u svakom
slučaju nije prema njemu onako brižljiv i učtiv kako bi ona to želela. Osećala je
da bi on želeo da od nje čuje: „Nemoj više njega uzimati kad dolaziš kod mene”,
kao što bi poželeo poljubac. Pošto je bila dobro raspoložena, rekla mu je to;
njega je to raznežilo. Uveče, razgovarajući sa g. de Šarlisom, s kojim je imao to
uživanje da može otvoreno govoriti o njoj (jer sve, i najbeznačajnije, što je
govorio, čak i osobama koje nju nisu poznavale, na neki način ticalo se nje),
rekao mu je:
— Ipak verujem da me voli; tako je zlatna prema meni, i izvesno joj nije
svejedno ono što ja činim.
A ako bi mu, u trenutku kada je polazio k njoj, penjući se u kola s kakvim
prijateljem koga je trebalo da odveze nekuda, uz put, ovaj rekao: „Gle, pa to ne
kočijaši Loredan?” s kakvom li bi mu setnom radošću Svan odgovorio:
— O, ne, bogami! Ne mogu, znaš, da povedem Loredana kad idem Odeti. Ona
ne voli da me on vozi, nalazi da on ne valja za mene. Šta ćeš, znaš kakve su žene!
Znam da bi joj zbog toga bilo krivo. Da, taman posla, da povedem Remija, lepo
bih se proveo!
Svan je, svakako, patio zbog toga novog, ravnodušnog, rasejanog,
razdražljivog sadašnjeg Odetinog ophođenja prema njemu; ali on nije bio
svestan svoje patnje; pošto je Odeta postupno, dan za danom, ohladnela prema
njemu, on bi samo postavljajući naporedo to kakva je ona bila sada i kakva je
bila u početku mogao odmeriti dubinu promene koja se zbila. A ta promena bila
je njegova duboka, tajna rana, koja ga je bolela danju i noću, i čim bi osetio da
mu se misli upravljaju suviše blizu nje, on bi ih hitro skrenuo na drugu stranu, iz
bojazni da ne pati suviše. Pomišljao je on, doduše, u sebi, nekako uopšteno: „Bilo
je jedno doba kad me je Odeta više volela”, ali nikada nije upro pogled u to doba.
Kao god što je u njegovoj radnoj sobi bila jedna komoda koju je on udešavao da
ne pogleda, pa je, ulazeći ili izlazeći, zaobilazio da bi je izbegao, zato što su u
jednoj njenoj fioci bili sklonjeni hrizantema koju mu je dala kada ju je prvi put
uveče otpratio kući i pisma u kojima mu je napisala: „Što niste zaboravili i svoje
srce, ne bih vas pustila više da ga uzmete natrag" i: „U bilo koje doba dana ili
noći da vam zatrebam, javite mi samo i raspolažite mojim životom”, tako je isto
u njemu bilo jedno mesto kome svojoj svesti nikada nije dopuštao da se približi,
primoravajući je, ako je trebalo, da zaobiđe kakvim dugim razmišljanjem samo
da ne prođe kraj njega: to je bilo mesto gde je živela uspomena na srećne dane.
Ali taj njegov tako predostrožni oprez bio je izigran kad je jedno veče izišao
u društvo.
Bilo je to kod markize de Sent-Evert, na poslednjem od njenih soarea te
godine, na kojima su svirali muzičari koje je ona kasnije koristila za svoje
dobrotvorne koncerte. Svan, koji je redom želeo da ode na svaki od prethodnih,
ali se nije mogao rešiti, primio je, dok se oblačio da ode na ovaj, posetu barona
de Šarlisa, koji je došao da mu ponudi da pođe s njim kod markize, ako bi mu
njegovo društvo moglo pomoći da se tamo malo manje dosađuje, da bude manje
tužan. Ali Svan mu je odgovorio:
— Vi ne sumnjate koliko bi mi zadovoljstvo činilo da budem s vama. Ali
najveće zadovoljstvo koje biste mi mogli učiniti bilo bi da odete Odeti. Vi znate
koliko dobro utičete na nju. Čini mi se da ona večeras neće izlaziti pre nego što
ode svojoj nekadašnjoj krojačici, a uostalom, biće joj sigurno drago da je tamo
otpratite. U svakom slučaju, pre toga ćete je sigurno zateći kod kuće. Potrudite
se da je razonodite a i da je malo urazumite. Kad biste mogli da udesite za sutra
nešto što bi joj se svidelo i kuda bismo mogli poći svi troje zajedno... Nastojte
takođe da dokonate nešto za naleto, ako ona ima kakvih želja, šta ja znam,
možda da pođemo svi troje na krstarenje po moru? A za večeras, ne računam da
ću se videti s njom; sad, ako bi ona to zaželela ili ako biste vi izmislili neki
zgodan povod, treba samo da mi javite kod gđe de Sent-Evert do ponoći, a
kasnije kod mene, kući.
Hvala vam na svemu što činite za mene, vi znate koliko vas volim.
 Baron mu obeća da će otići u tu posetu koju on želi, pošto ga prvo odveze do
kapije palate Sent-Evert, kuda Svan stiže umiren mišlju da će g. de Šarlis
provesti veče u ulici La Peruz, ali u stanju setne ravnodušnosti prema svemu što
se nije ticalo Odete, a posebno prema mondenim stvarima, i ta ravnodušnost
davala je ovima čar onih svari koje, pošto nisu više cilj naše volje, izlaze pred
nas onakve kakve jesu po sebi. Čim je sišao s kola, u prvome planu onoga
fiktivnog rezimea svoga domaćeg života koji domaćice žele da prikažu
zvanicama u svečane dane i u kome nastoje da poštuju istinitost kostima i
dekora, Svan sa zadovoljstvom ugleda naslednike Balzakovih „tigrova", mlade
„grumove", uobičajene pratioce u šetnji, koji su, u šeširima i čizmama, stajali
napolju, ispred palate, na aveniji, ili pred konjušnicama, kao kad bi vrtari bili
postrojeni na prilazu svojih leja. Svojstvena mu svagdašnja sklonost da traži
sličnosti između živih osoba i portreta iz muzeja još uvek se ispoljavala, i to još
stalnije i sveobuhvatnije; ceo otmeni život, sada kada se od njega beše udaljio,
predstavljao mu se kao niz slika. U predvorju u koje bi, nekada, dok je još bio
samo čovek iz visokog društva, ušao uvijen u ogrtač da bi iz njega izišao u fraku,
ali i ne znajući šta se tu odigralo, budući da je u mislima, za ono nekoliko
trenutaka koliko bi tu proveo, bio još uvek ili na zabavi koju je maločas napustio
ili već na ovoj u koju će ga kroz koji časak uvesti, prvi put je sada primetio
raštrkani, veličanstveni i dokoni čopor visokih lakeja, probuđenih nenadanim
dolaskom tako poznoga gosta, koji su ovde-onde dremali na klupama i
škrinjama i koji, podigavši svoje plemenite šiljaste profile kao u hrtova,
poustajaše i, sjativši se, načiniše krug oko njega.
Jedan od njih, osobito surova lica, koje je dosta ličilo na dželata s nekih
renesansnih slika što predstavljaju mučenja, priđe mu s neumoljivim izrazom
da uzme njegove stvari. Ali surovost njegovog čeličnog pogleda bila je
uravnotežena nežnošću končanih rukavica, tako da se, dok je prilazio Svanu,
činilo kao da on ispoljava prezir prema njegovoj ličnosti a uvaženje prema
njegovom šeširu. On ga uze s pažnjom kojoj je tačan broj njegovih rukavica
pridavao nešto krajnje brižljivo i s delikatnošću koju je njegov snažni telesni
sklop činio skoro dirljivom. Zatim ga dodade jednom svom pomoćniku,
bojažljivom novajliji, koji je svoj strah izražavao time što je na sve strane
kolutao usplahirenim pogledima i pokazivao uzrujanost ulovljene zverke u
prvim časovima pripitomljavanja.
Na nekoliko koraka odatle jedan krupan momak u livreji stajao je zamišljen,
nepomičan, kao izvajan, izlišan, kao onaj čisto dekorativni ratnik što se viđa i na
onim Mantenjinim slikama na kojima su najveći meteži, kako se, zamišljen,
naslonio na štit, dok kraj njega jurišaju i kolju se; odvojen od grupe svojih
drugova što su se ustumarali oko Svana, on je izgledao rešen da ostane
ravnodušan prema tom prizoru, koji je neodređeno pratio svojim sinjim i
svirepim očima kao da je to pokolj nevinih ili mučenje svetog Jakova. Izgledao je
upravo kao da pripada onome iščezlom soju — ili soju koji možda nikada nije
postojao drugde do na oltarskoj ikoni u San Cenu i na freskama u Eremitanima,
gde ga je Svan prvi put upoznao i gde on još sniva svoj san — onome soju
proizišlom iz oplođenja neke antičke statue kakvim padovskim Majstorovim
modelom ili kakvim Saksoncem Albrehta Direra. A pramenovi njegove riđe i
prirodno kovrčave, ali briljantinom slepljene kose bili su široko tretirani kao što
su u grčkoj skulpturi, koju je neprestano proučavao slikar iz Mantove i koja,
premda od svih stvorenja prikazuje samo čoveka, ume bar da iz njegovih
jednostavnih oblika izvuče bogatstva toliko raznolika i kao pozajmljena iz žive
prirode da nekad kosa, po glatkim uvojcima i šiljastim vrhovima kovrča, ili po
trostruko naslaganoj bujnoj dijademi pletenica, liči istovremeno i na splet algi, i
na puno gnezdo golubova, i na kitu zumbula i na zmijski splet.
I drugi još, isto tako džinovski, stajali su na stepenicima monumentalnog
stepeništa, koje se, po njihovom dekorativnom prisustvu i mramornoj
nepomičnosti moglo nazvati, kao ono u Duždevoj palati, „Stepenište džinova” i
kojim se Svan poče penjati s tugom pri pomisli da se Odeta nikada nije penjala
njime. O, s kakvom bi se radošću, naprotiv, pentrao onim mračnim smrdljivim
basamcima na kojima čovek može slomiti vrat, u kući one male bivše krojačice,
gde bi bio tako srećan da na petom spratu, kao na kakvoj petoj galeriji, plati —
skuplje nego nedeljnu cenu lože u parteru u Operi — pravo da tamo provede
veče kad Odeta dolazi, pa čak i ostalih dana, samo da može razgovarati o njoj,
živeti s ljudima koje ona obično viđa i dok on nije tu, i za koje mu se zbog toga
činilo da nose u sebi nešto od života njegove ljubavnice, ono prirodnije,
nedostižnije i tajanstvenije u njenom životu. Dok se na onome smrdljivom a
tako žuđenom stepeništu bivše krojačice, pošto nema sporednog stepeništa za
poslugu, uveče vide pred svakim vratima prazne i prljave boce za mleko
spremljene na otiraču, na veličanstvenim a prezrenim stepenicama kojima se
Svan penjao u ovom trenutku, s obe strane, na raznim visinama, pred svakim
udubljenjem koje su u zidu činili prozori kakve lože, vrata nekog apartmana,
video se po kakav vratar, majordom, rizničar, koji su tu predstavljali unutrašnju
službu kojom su upravljali i u njeno ime odavali poštovanje zvanicama (čestiti
ljudi, koji su preko nedelje živeli donekle samostalni u svome delokrugu,
večeravali tu, kao kod svoje kuće, kao kakve dućandžije, i koji će se sutra, možda,
naći u službi kakvog lekara ili industrijalca), i pazili budno da se ne ogreše o
uputstva što su im dali pre no što će obući sjajnu livreju koju su stavljali samo s
vremena na vreme i u kojoj im nije baš bilo jako lagodno, pa su stajali pod
svodom svojih vrata, u raskošnom sjaju koji je stišavala njihova narodska
dobroćudnost, kao kipovi svetitelja u svojim nišama; a jedan ogroman
švajcarac, odeven kao u crkvi, udarao je po kamenom podu svojom štakom pri
prolasku svakoga novog gosta. Stigavši na vrh stepenica, uz koje ga je dopratio
jedan bledolik sluga sa kosom vezanom pozadi u perčin, kao kakav Gojin
crkvenjak ili pisar, Svan prođe kraj jedne odaje u kojoj su lakeji, koji su sedeli
pred velikim registrima kao kakvi beležnici, poustajali u upisali njegovo ime. On
zatim prođe kroz jedno malo predvorje koje je — kao one odaje što ih vlasnik
uredi da služe kao okvir jednome jedinom umetničkom delu, po kome one onda
i dobiju ime, i koje su namerno gole, jer u njima nema ničega drugog — isticala
na ulazu, kao kakvu dragocenu skulpturu Benvenuta Čelinija koja bi
predstavljala stražara, jednoga mladog lakeja, trupa lako nagnuta napred, kome
se, iznad visokog crvenog okovratnika, uzdizalo još crvenije lice, sa koga se
razlivala bujica rumenila, stidljivosti i revnosti, i koji je, streljajući kroz
tapiserije iz Obisona razapete pred salonom u kome se slušala muzika svojim
plahim, budnim, žarkim pogledom, izgledao kao da, s vojničkom neosetljivošću
ili s natprirodnom verom — kao alegorija uzbune, otelovljenje iščekivanja,
opomena na bojnu pripremu — motri, kao anđeo ili stražar, s kule zamka ili s
katedrale, na pojavu neprijatelja ili na čas strašnoga suda. Svanu je ostalo još
samo da uđe u koncertnu dvoranu, čija mu vrata otvori jedan vratar iskićen
lancima, poklonivši mu se kao da mu predaje ključeve kakvog grada. Ali on je
mislio na kuću u kojoj bi se mogao nalaziti u istome ovom času, samo kad bi mu
Odeta to dopustila, i od slike praznih boca za mleko na otiračima što mu beše
proletela pred očima steže mu se srce.
Svanu se brzo vratilo osećanje muške ružnoće kada je, s one strane zavese
od tapiserija, prizor zvanica smenio prizor posluge. Ali sama ta ružnoća, koja
mu je, međutim, bila tako dobro poznata, činila mu se nova otkako su joj crte —
umesto da mu budu praktično korisne za identifikovanje ove ili one osobe koja
je dotle za njega predstavljala skup zadovoljstava kojima treba težiti, ili
neprijatnosti koje treba izbeći ili učtivosti koju treba ukazati — počivale,
raspoređene jedino shodno estetskim odnosima, u nezavisnosti svojih linija. I u
tih ljudi, među kojima se Svan sada našao stisnut, čak i monokli, koje su mnogi
nosili (i koji su, nekada, dopuštali Svanu samo toliko da kaže da ovi nose
monokl), lišeni sada toga da označavaju jednu naviku, zajedničku svima njima,
prikazivali su mu se u nekoj vrsti individualnosti. Možda zato što je na generala
Frobervila i na markiza de Breotea, koji su razgovarali na ulazu, pogledao samo
kao na ličnosti s kakve slike, dok su oni nekada, dugo, bili za njega korisni
prijatelji koji su ga uveli u Džokej-klub i bivali mu svedoci u dvobojima, tek,
generalov monokl, nalik na parče granate koje kao da mu je ostalo na njegovom
prostom, ožiljcima izbrazdanom i pobedonosnom licu, pod čelom koje je zbog
toga ličilo na ćoravo lice kakvog jednookog kiklopa, učini se Svanu kao kakva
nakazna rana koju je možda časno bilo zadobiti, ali nepristojno pokazivati; dok
je monokl koji je g. de Breote dodavao, kao kakav praznični znak, biserno sivim
rukavicama, „klaku" i beloj kravati, i njime zamenjivao familijarni cviker (kao
što je i sam Svan činio) kad je izlazio u društvo, nosio, privezan za rever, kao
kakav biološki preparat pod mikroskopom, jedan beskrajno sićušan pogled,
uzavreo od ljubaznosti, koji nije prestajao da se smeši visini tavanica, lepoti
svečanosti, zanimljivosti programa i izvrsnosti osvežavajućih napitaka.
— Gle, vi? Pa nismo vas videli već čitavu večnost! — reče Svanu general, koji,
primetivši njegovo upalo lice i zaključujući po tome da je on to zbog neke
ozbiljne bolesti bio odsutan iz otmenog društva, dodade — Ali dobro izgledate,
znate! — dok je g. de Breote pitao jednoga otmenog romansijera, koji upravo
beše stavio na oko svoj monokl, jedini svoj organ psihološkog istraživanja i
nemilosrdne analize:
— Kako, vi, dragi prijatelju? — pa šta vi tu radite?
A ovaj odgovori, s važnim i tajanstvenim izrazom:
— Posmatram.
Monokl markiza de Forestela bio je majušan i bez ikakvog obruba, te je,
primoravajući na neprestano bolno grčenje oko na kome je bio usađen kao
kakva izlišna rskavica čije je prisustvo neobjašnjivo a materija skupocena,
davao markizovom licu neku melanholičnu delikatnost, zbog čega su ga žene
smatrale kadrim za velike ljubavne patnje. A monokl g. de Sen-Kandea, okružen
džinovskim prstenom, kao Saturn, bio je gravitaciono središte jednoga lica što
se u svakom trenutku raspoređivalo u odnosu na njega i čiji su se ustreptali i
crveni nos i mesnata i sarkastična usta trudili da svojim grimasama budu na
visini munja duhovitosti kojima je sevala ta staklena pločica koju su, i od
najlepših pogleda na svetu, više volele mlade i razvratne snobovke, jer je u njima
budio sanjarije o izveštačenim dražima i rafiniranom sladostrašću, dok je g. de
Palansi, koji se sa svojom krupnom glavom s okruglim očima kao u šarana
polako kretao kroz svečano mnoštvo, otvarajući s vremena na vreme čeljust kao
da traži pravac, izgledao, iza svoga monokla, kao da nosi na sebi samo jedan
slučajni i možda čisto simbolični delić svog akvarijuma, delić koji treba da
predstavi celinu, što je Svana, velikog obožavaoca Đotovih Vrlina i poroka u
Padovi, setilo na onoga Nepravednoga, kraj koga jedna lisnata grana dočarava
šume u kojima se krije njegovo skrovište.
Svan beše prišao bliže, na navaljivanje gđe de Sent-Evert, i da bi čuo jednu
ariju iz Orfeja, koju je izvodio neki flautista, seo je u jedan ugao, odakle je, na
nesreću, video samo dve već zrele dame što su sedele jedna kraj druge, markizu
de Kambremer i vikontesu de Frankto, dve rođake koje su, noseći svoje tašne i
praćene od svojih kćeri, provodile vreme na soareima tražeći jedna drugu kao
da su na železničkoj stanici, i ne bi se smirile dok ne bi, lepezom ili maramicom,
obeležile dva susedna sedišta: gđa de Kambremer, koja je imala vrlo malo
poznanstava, bila je utoliko srećnija da ima nekoga kraj sebe, a gđa de Frankto,
koja je, naprotiv, bila veoma poznata u društvu, nalazila je da. ima nečega
otmenog, originalnog u tome da svima svojim visokim poznanstvima pokaže da
od sviju njih najviše voli jednu povučenu damu s kojom ima zajedničkih
uspomena iz mladosti. Pun neke setne ironije, Svan ih je gledao kako slušaju
klavirski intermeco Sveti Franja razgovara s pticama, od Lista, koji je došao
posle arije na flauti, i kako prate vrtoglavo virtuozovo sviranje, gđa Frankto sa
strepnjom, unezverenih očiju, kao da su dirke po kojima je on hitro preletao niz
trapeza s kojih bi mogao pasti sa visine od osamdeset metara i ne propuštajući
da svojoj susetki dobaci zapanjene, odrične poglede koji su značili: „To je
neverovatno, nikada ne bih pomislila da bi čovek mogao biti sposoban za tako
nešto”, a gđa de Kambremer, kao žena sa temeljnim muzičkim obrazovanjem,
klateći u taktu glavu, koja kao da se pretvorila u klatno metronoma, čije su
amplitude i oscilacije, od jednoga ramena do drugog, postale tolike (s onim
zabludelim i unezverenim pogledom što se viđa u bolu koga već nismo više ni
svesni niti nastojimo da ga obuzdamo, i koji kao da govori: „Šta ćete!”) tako da
je svaki čas svojim soliterima zakačinjala poramenice i morala da popravlja
crne dragulje u kosi, ne prestajući zato ipak da ubrzava pokrete. S druge strane
gđe de Frankto, ali malo napred, bila je markiza de Galardon, zauzeta svojom
najmilijom misli, rodbinskom vezom s Germantovima, iz koje je ona, za otmeni
svet i sebe samu, crpla mnogo slave uz nešto i srama, jer su je najistaknutiji
među Germantovima držali malo po strani, možda zato što je bila dosadna, ili
što je bila zlobna, ili što je poticala od jedne mlađe grane ili, možda, i bez ikakva
razloga. Kad bi se našla kraj nekoga koga nije poznavala, kao u ovome času kraj
gđe de Frankto, ona je patila što ta njena svest o rodbinskoj vezi s
Germantovima ne može da se ispolji vidljivim znacima, kao što su oni što na
mozaicima po vizantijskim crkvama, poređani jedan ispod drugog, označavaju u
vidu uspravnog stuba, pored kakvog svetitelja, reči koje on tobože izgovara. U
ovome času ona je mislila o tome kako nikada još nije primila ni poziv ni posetu
jedne svoje mlade rođake, princeze de Lom, za šest godina otkako se ova udala.
Ta misao ispunjavala ju je gnevom, ali i ponosom; jer, pošto je toliko ponavljala
onima koji su se čudili što je ne viđaju kod princeze de Lom da je to zato što bi
tamo bila izložena tome da se sretne s princezom Matildom — što joj njena
ultralegitimistička porodica nikada ne bi oprostila — ona je najposle i sama
poverovala da je to razlog što ne odlazi svojoj mladoj rođaci. Ona se, doduše,
sećala da je više puta upitala gđu de Lom kako bi se mogla videti s njom, ali se
toga tek nejasno sećala i potirala je, i više nego potirala, to pomalo ponižavajuće
sećanje time što je u sebi mrmljala: „Nije tek valjda moje da učinim prve korake,
ja sam dvadeset godina starija od nje." Zahvaljujući dejstvu tih reči izgovorenih
u sebi, ona je ponosito zabacivala ramena koja su joj se izdvajala od poprsja i na
kojima je njena gotovo položena glava podsećala na glavu kakvog ponositog
fazana posluženog na stolu sa svim svojim perjem. Ona je, doduše, bila zdepasta,
muškobanjasta i debeljušna; ali pozlede samoljublja su je ispravile, kao što je i
drveće koje izraste na obronku ponora prinuđeno da raste unazad da bi održalo
ravnotežu. Pošto je bila primorana, da bi se utešila što nije sasvim ravna
ostalim Germantovima, da sebi neprestano ponavlja kako se ona samo zbog
nepomirljivosti svojih načela i iz ponositosti retko viđa s njima, ta misao joj je
posle uobličila telo i stvorila mu neku dostojanstvenost, koja je u očima
građanki važila kao obeležje plemenita roda i ponekad mutila prolaznom
požudom umorne poglede muškaraca iz otmenih klubova. Da je ko podvrgnuo
razgovor gđe de Galardon onim analizama koje, utvrđujući manju ili veću
učestanost pojedinih izraza omogućuju da se otkrije ključ nekog šifrovanog
jezika, uvideo bi da se nijedan izraz, čak ni najsvakodnevniji, ne javlja u njemu
tako često kao „kod mojih rođaka Germantovih”, „kod moje tetke de Germant",
„zdravlje Elzeara de Germanta”, „loža moje rođake de Germant”. Ako joj je ko
govorio o nekoj slavnoj ličnosti, ona bi odgovorila da ju je, ne poznajući je
doduše lično, hiljadu puta srela kod svoje tetke de Germant, ali je to odgovarala
tako ledenim tonom i tako prigušenim glasom da je jasno bilo da ona tu osobu
ne poznaje lično samo usled svih neiskorenjivih i upornih načela na koja su se
njena ramena pozadi naslanjala kao na one lestve na koje vas razapinju
nastavnici gimnastike da bi vam razvili grudni koš.
A princeza de Lom, koju niko ne bi očekivao da vidi kod gđe de Sent-Evert,
beše upravo stigla. Da bi pokazala kako ne želi da ističe svoj nadmoćni rang u
jednom salonu u koji je došla samo iz snishodljivosti, ušla je uvlačeći ramena
iako nije bilo nikakve gužve kroz koju bi se valjalo provući niti ikoga koga bi
trebalo propustiti, i ostala je pozadi, kao da joj je onde mesto, kao što bi kakav
kralj stajao u redu pred pozorištem dok vlasti ne budu upozorene da je on tu; i
ograničavajući pogled — da ne bi izgledalo kao da upozorava na svoje prisustvo
i traži ukazivanje poštovanja — na posmatranje šara nekog ćilima ili sopstvene
suknje, stajala je na mestu koje joj se učinilo najskromnije (i sa koga je znala da
će je očarani usklik gđe de Sent-Evert uskoro izvući, čim je ova bude opazila),
pored gđe de Kambremer, koja joj je bila nepoznata. Posmatrala je mimiku svoje
susetke melomanke, ali joj nije podražavala. Nije go bilo stoga što princeza de
Lom, kad je već došla da provede pet minuta kod gđe de Sent-Evert, ne bi želela
da se pokaže što je mogućno ljubaznija, da bi se čast koju ukazuje ovoj računala
dvostruko. Nego se ona po prirodi grozila onoga što je zvala „preterivanjem” i
držala do toga da pokaže da njoj ne dolikuje da se preda ispoljavanjima osećanja
koja se ne slažu sa „žanrom” kruga u kome se ona kreće, ali koja, s druge strane,
nisu mogla da ne ostave dubok utisak na nju, zahvaljujući onoj sklonosti
podražavanja, bliskoj stidljivosti, koju i kod osoba najsigurnijih u sebe izaziva
neka nova, makar i niža sredina. Ona se počinjala pitati da li muzički komad koji
sviraju ne čini tu gestikulaciju neophodnom, jer možda ne spada u okvir muzike
koju je ona do te večeri slušala, ne bi li uzdržati se značilo pokazati
nerazumevanje u pogledu dela i nepristojnost prema domaćici: tako da se, da bi
svoja protivrečna osećanja izrazila nekim kompromisom, čas zadovoljavala da
samo namešta poramenice ili da pritvrđuje u svojoj plavoj kosi bobice korala ili
ružičastog emalja posute dijamantima kao injem, što joj je činilo jednostavnu i
krasnu frizuru, ispitivački posmatrajući, s hladnom radoznalošću, svoju
plahovitu susetku, a čas je lepezom za trenutak mahala u taktu, ali, da se ne bi
odrekla svoje nezavisnosti, suprotno taktu muzike. Pošto je pijanista završio
Listov komad i počeo jedan Šopenov preludij, gđa de Kambremer dobaci gđi de
Frankto raznežen osmeh znalačkog zadovoljstva i aluzije na prošlost. U
mladosti svojoj beše ona naučila da miluje te Šopenove fraze s dugim, izvijenim
i nesrazmernim vratom, tako slobodne, tako gipke, tako pipajuće, koje isprva
traže i ogledaju sebi mesto izvan i vrlo daleko od svoga početnog pravca, tako
daleko od tačke koju smo se mogli nadati da bi domašilo njihovo pipanje, pa se
poigravaju tom bludnjom mašte samo da bi se odlučnije vratile — u
predumišljenom povratku, sa više preciznosti — da vas, kao kristal koji bi
odjeknuo do vriska, pogode u srce.
Živeći u jednoj dosta povučenoj provincijskoj porodici, ona gotovo i nije išla
na balove, već se u svome osamljenom dvorcu opijala time da usporava, da
ubrzava igru zamišljenih parova, da ih kruni kao cvetove, pa da za trenutak
napusti taj bal da bi oslušnula vetar što huji u jelama, na obali jezera, i da tamo
odjednom ugleda kako dolazi, mnogo drukčiji od svega ikada sanjanog nego što
su to ovozemaljski ljubavnici, jedan vitak mladić s pomalo raspevanim glasom,
ali tuđinskim i falš, u belim rukavicama. Ali sada, pošto joj je moda prošla, lepota
te muzike kao da je izgubila svežinu. Izgubivši još pre nekoliko godina uvaženje
znalaca, ona je izgubila i poštovanje i svoju čar, pa su čak i oni s rđavim ukusom
nalazili u njoj još samo nepriznato i sasvim osrednje uživanje. Gđa de
Kambremer baci krišom pogled unazad. Znala je da njena mlada snaja (puna
poštovanja prema svojoj novoj porodici, osim u onome što se ticalo duhovnih
stvari, u koje je ona, znajući čak i harmoniju i grčki, bila naročito posvećena)
prezire Šopena i da joj je mučno kad čuje da ga sviraju. Ali daleko od prismotre
te vagnerijanke, koja je bila podalje s grupom osoba njenih godina, gđa de
Kambremer se prepuštala svome prijatnom doživljaju. Princeza de Lom je isto
to osećala. Iako po prirodi nije bila obdarena za muziku, ona je petnaest godina
ranije uzimala časove koje je jedna profesorka iz četvrti Sen-Žermen, genijalna
žena koja je na kraju života zapala u bedu, ponovo počela davati, u svojoj
sedamdesetoj godini, ćerkama i unukama svojih nekadašnjih učenica. Sada je
već bila mrtva. Ali njena metoda, njen lepi ton, vaskrsnuli bi katkad pod prstima
njenih učenica, čak i onih koje su za ostali svet bile samo sasvim osrednje
muzičarke, koje su muziku napustile i gotovo nisu više ni otvarale klavir. Stoga
je gđa de Lom mogla da klima glavom jer je umela kako treba da ceni način kako
je pijanista svirao taj preludij, koji je ona znala napamet. Završetak započete
fraze sam od sebe zapeva na njenim usnama. I ona prošaputa „To je uvek tako
krasno”, sa dvostrukim r pri početku reči, što je bio znak tankoćutnosti i od čega
je osećala svoje usne tako romantično uobličene poput cveta da je nagonski
saobrazila s njima i svoj pogled, unevši u njega u tome času nešto
sentimentalno i neodređeno. Gđa de Galardon je upravo pomislila u sebi kako je
to zbilja mučno što tako retko ima priliku da se sretne s princezom de Lom,
jer je želela da joj dade lekciju time što joj ne bi odgovorila na pozdrav. Nije
znala da je njena rođaka tu. Gđa de Frankto joj pokretom glave otkri to. Ona
smesta polete k njoj, gurajući se između sviju; ali želeći da sačuva oholi i ledeni
izgled koji je trebalo da podseti svakoga da ona ne želi da ima veze s nekim kod
koga se čovek može naći licem u lice s princezom Matildom i kome ona ne treba
da izlazi u sretanje, jer ona nije „njena vršnjakinja”, htela je ipak da taj izraz
oholosti i uzdržanosti upotpuni nečim što bi opravdalo njen postupak i
prinudilo princezu da započne razgovor; stoga, kad stiže do svoje rođake, gđa de
Galardon, s hladnim licem i s rukom koju je pružala kao iznuđenu kartu, reče joj:
„Kako je tvoj muž?” tako zabrinutim glasom kao da je princ teško bolestan.
Prsnuvši u smeh koji joj je bio svojstven i koji je trebalo da pokaže drugima da
ona ne haje za nekoga, a istovremeno i da izgleda lepša time što će usredsrediti
crte lica oko živahnih ustiju i blistavog pogleda, princeza joj odgovori:
— Pa ne može biti bolje!
 I još jednom se zasmeja. Međutim, gđa de Galardon, ispravljajući se i s opet
hladnim licem, iako još uvek zabrinutim za prinčevo zdravstveno stanje, reče
svojoj rođaci:
— Orijana, (tu gđa de Lom pogleda iznenađeno i smejući se neku nevidljivu
osobu, kao da želi da je pozove za svedoka da ona nikada nije ovlastila gđu de
Galardon da je zove po imenu), veoma bi mi bilo stalo da dođeš na časak kod
mene sutra uveče, da čuješ jedan Mocartov kvintet s klarinetom, želela bih da
čujem tvoj sud.
Činila se ne kao da upućuje poziv, nego kao da traži uslugu, da joj je potrebno
princezino mišljenje o Mocartovom kvintetu kao da je to kakvo jelo što ga je
spremila neka nova kuvarica, o čijoj veštini bi joj bilo dragoceno da pribavi
mišljenje jednog sladokusca.
— Pa ja poznajem taj kvintet i mogu ti odmah reći... da ga volim!
— Znaš, moj muž nije dobro, njegova jetra... bilo bi mu veoma drago da te
vidi — nastavi gđa de Galardon, namećući sada princezi kao obavezu milosrđa
da se pojavi na njenom soareu.
Princeza nije volela da ljudima kaže da ne želi da im dođe. Svakoga dana
pisala je svetu koliko žali što je — iznenadnom posetom svoje svekrve, pozivom
svog devera, predstavom u operi, nekim izletom — lišena soarea na koji joj,
uostalom, nikada ne bi ni na pamet palo da ode. Tako je ona mnogima
pričinjavala tu radost da veruju da ona spada među njihove prijatelje, da bi im
rado došla, da je u tome sprečavaju samo prinčevske obaveze, te su ovi bili
polaskani što takve obaveze ulaze u suparništvo s njihovim soareom. A zatim,
pošto je pripadala onome duhovitom krugu Germantovih u kome je još živelo
nešto od onoga živahnog duha, oslobođenog opštih mesta i konvencionalnih
osećanja, koji potiče od Merimea — i koji se poslednji put još ispoljio u
pozorišnim komadima Mejaka i Alevija — ona je taj duh saobražavala čak i
društvenim odnosima, transponovala ga čak i u svoju uglađenost, koja se trudila
da bude činjenična, određena, da se približi skromnoj istini. Ona nije nadugačko
izražavala nekoj dami koliko bi želela da dođe na njen soare; smatrala je
ljubaznijim da joj izloži nekoliko sitnih činjenica od kojih će zavisiti hoće li joj ili
neće biti mogućno da dođe.
— Čuj, reći ću ti — reče ona gđi de Galardon — treba sutra uveče da odem
jednoj prijateljici koja me je već odavno molila da joj zakažem dan. Ako nas ona
povede u pozorište, onda ni uz najbolju volju neće biti mogućnosti da dođem
kod tebe; ali ako ostanemo kod nje, pošto znam da ćemo biti same, moći ću da je
ostavim.
 — Gle, jesi li videla tvog prijatelja, g. Svana?
— Ne, nisam ni znala da je to srce, Šarl, ovde. Potrudiću se da me vidi.
— Zbilja je čudno što on dolazi čak i kod tetke Sent-Evertove — reče gđa de
Galardon. — O, znam da je inteligentan — dodade ona, želeći time da kaže da je
spletkar — ali svejedno, Jevrejin kod sestre i snaje dva nadbiskupa!
— Priznajem na svoju sramotu da meni to ne smeta — reče princeza de
Lom.
— Znam da je pokršten, i da su to bili još njegovi roditelji i dedovi. Ali kažu
da pokršteni ostaju još više privrženi svojoj staroj veri, da je sve to samo bajagi,
je li istina?
— Nemam pojma o tome.
Pijanista, koji je imao da odsvira dva Šopenova komada, pošto je završio
preludij, smesta je započeo jednu polonezu. Ali čim je gđa de Galardon upozorila
svoju rođaku na Svanovo prisustvo, sve i da je sam Šopen vaskrsnuo i došao da
lično odsvira sva svoja dela, gđa de Lom ne bi na to mogla obratiti pažnju. Ona je
spadala u onu polovinu čovečanstva kod koje je radoznalost što je ona druga
polovina oseća prema stvorenjima koja ne poznaje zamenjena zanimanjem za
stvorenja koja poznaje. Kao i u mnogih žena iz aristokratske četvrti Sen-
Žermen, prisustvo nekoga iz njenog kruga onde gde bi se ona našla, a kome,
uostalom, i nije imala ništa naročito da kaže, osvajalo je potpuno njenu pažnju,
na uštrb svega ostalog. Počev od toga trenutka, u nadi da će je Svan opaziti,
princeza je, kao kakav pripitomljeni beli miš kad mu pružaju pa izmiču kocku
šećera, samo kretala licem, punim hiljade znakova povlađivanja, bez ikakve veze
s osećanjima u Šopenovoj polonezi, a u pravcu u kome se nalazio Svan, a ako je
ovaj promenio mesto, i ona je, uporedo, menjala pravac svoga namagnetisanog
osmeha.
— Nemoj se ljutiti, Orijana, — nastavi gđa de Galardon, koja nikada nije
mogla da se uzdrži da i svoje najlepše društvene nade, i nadu da jednog dana
zaseni svet, ne žrtvuje onome neznanom, ličnom i neposrednom zadovoljstvu
da kaže nešto neprijatno — ima ljudi koji tvrde da je taj g. Svan neko koga čovek
ne može primati u kuću, je li to istina?
— Pa... ti bi trebalo dobro da znaš da je tako — odgovori princeza de Lom —
pošto si ga sto puta pozivala, a on ti nikada nije došao.
I ostavljajući svoju rođaku smrtno uvređenu, ona ponovo prsnu u smeh, koji
je sablaznio sve one što su slušali muziku, ali je privukao pažnju gđe de Sent-
Evert, koja je iz učtivosti stajala kraj klavira i tek tada primetila princezu. Gđa de
Sent-Evert bila je utoliko više očarana što vidi gđu de Lom što je verovala da je
ova još uvek u Germantu i da tamo neguje svoga bolesnog svekra.
— Kako, princezo, pa vi ste bili tu?
— Da, stajala sam u jednom kutku i čula sam divnih stvari.
— Šta, pa vi ste već odavno tu!
— Pa da, već poodavno, ali vreme mi se učinilo kratko, a dugo samo zato što
vas nisam videla.
Gđa de Sent-Evert htede da ustupi svoju naslonjaču princezi, ali ova
odgovori:
— Nipošto! Zašto? Meni je sasvim dobro bilo gde!
I pokazujući namerno, da bi što bolje pokazala svoju jednostavnost velike
dame, jedno malo sedište bez naslona:
— Evo, ovaj puf mi sasvim odgovara. Tako ću bar sedeti pravo. Oh, gospode,
opet dižem buku, svet će me još naružiti.
Međutim je pijanista udvostručavao brzinu, muzičko uzbuđenje je bilo na
vrhuncu, jedan sobar je dodavao osvežavajuća pića na poslužavniku i zveckao
kašičicama, i kao i svake nedelje, gđa de Sent-Evert mu je davala znake da se
udalji, ali on to nije primećivao. Jedna nova mlada, koju behu naučili da mlada
žena ne treba da izgleda blazirana, smeškala se od zadovoljstva i očima tražila
domaćicu da joj pogledom posvedoči zahvalnost što se „setila nje" povodom
ovakve gozbe. Ipak, mada mirnije nego gđa de Frankto, ni ona nije pratila komad
bez nespokojstva; ali njezinom je bio predmet ne pijanista, nego klavir, na kome
je jedna sveća, klateći se pri svakom fortisimu, pretila, ako ne da zapali abažur, a
ono bar da pokapa palisandrovinu. Na kraju nije mogla da izdrži, i preskočivši
dva stepenika podijuma na kome je bio klavir, ona pritrča da skloni sveću. Ali
tek što će joj ruke dotaći svećnjak, a komad se završi poslednjim akordom i
pijanista ustade od klavira. Ipak, odvažna preduzimljivost te mlade žene i
trenutni promiskuitet koji je iz toga proizišao između nje i muzičara, izazvaše
uglavnom povoljan utisak.
— Jeste li primetili šta je uradila ta osoba, princezo, — reče general de
Frobervil princezi de Lom, kojoj je prišao da je pozdravi, a koju gđa de Sent-
Evert beše za časak ostavila. — To je neobično. Zar je i ona muzičarka?
— Ne, to je neka mala Kambremerova, — odgovori nehajno princeza, pa
dodade živo. — Ponavljam što sam čula, jer ja nemam ni pojma ko bi to mogao
biti, neko je iza mene rekao da su to susedi na selu gđe de Sent-Evert, ali ne
verujem da ih iko poznaje. To mora da su „ljudi sa sela"! Uostalom, ne znam
jeste li vi jako upućeni u velečasno društvo što se ovde nalazi, ali ja ne znam
nijedno ime od svih tih neobičnih osoba. Šta mislite, u čemu oni provode život,
izvan večeri gđe de Sent-Evert? Mora biti da ih je ona poručila zajedno s
muzičarima, stolicama i pićem. Priznajte da su divne sve te „Beloarove zvanice”.
Zar ona odista ima toliko istrajnosti da svake nedelje iznajmljuje statiste? To je
nemogućno!
— O, pa Kambremer je autentično i staro ime — reče general.
— Dopuštam da je staro — odgovori hladno princeza — ali u svakom slučaju
nije milozvučno — dodade ona izdvajajući reč „milozvučno” kao da je između
znakova navoda, što je bila izveštačenost u izgovoru svojstvena društvu
Germantovih.
— Nalazite? Slatka je da je čovek pojede — reče general, koji nije gubio gđu
Kambremer iz vida. — Zar ne mislite i vi tako, princezo?
— Suviše se ističe, nalazim da to nije prijatno kod tako mlade žene, jer ne
verujem da je ona moja vršnjakinja — odgovori gđa de Lom (a ovaj je izraz bio
zajednički i Galardonovima i Germantovima).
Ali videći da g. de Frobervil i dalje gleda gđu de Kambremer, princeza
dodade, upola iz zlobe prema njoj, a upola iz ljubaznosti prema generalu:
— Nije prijatno... za njenog muža! Žao mi je što je ne poznajem, pošto vam je
tako prirasla za srce, inače bih vas predstavila — reče princeza, iako to
verovatno ne bi učinila ni da je poznavala mladu ženu. — Moraću da vam kažem
laku noć, jer je danas imendan jedne moje prijateljice, pa moram da odem da joj
čestitam — reče ona skromnim i iskrenim tonom, svodeći otmeni skup na koji
je išla na prostu stvar jedne dosadne svetkovine, ali na koju je obavezno i
dirljivo otići. — Uostalom, treba tamo da se sretnem s Bazenom, on je, dok sam
ja bila ovde, otišao da poseti svoje prijatelje koje vi poznajete, one što nose ime
jednog mosta, Jena.
— To je pre toga bilo ime jedne pobede, princezo, — reče general. — Šta
ćete, za jednoga starog vojničinu kao što sam ja — dodade on skinuvši monokl
da ga obriše, kao da menja zavoj na rani, dok je princeza nagonski odvratila
pogled — to plemstvo iz doba Carstva, to je nešto drugo, razume se, ali,
najposle, kakvo je da je, i ono je vrlo lepo u svojoj vrsti, to je svet koji se,
najposle, herojski borio.
— Pa ja sam puna poštovanja prema herojima, — reče princeza pomalo
ironičnim glasom — što ne idem s Bazenom toj princezi od Jene, to nipošto nije
zbog toga, nego prosto što ih ne poznajem. Bazen ih poznaje i jako ih voli. O, ne,
nije to ono što biste vi mogli pomisliti, nije to nikakav flert, nemam ja tu ništa
protiv. Uostalom, mnogo bi mi i koristilo da se protivim! — dodade ona setnim
glasom — jer sav svet je znao da je princ de Lom, čim se oženio svojom mladom
rođakom, već sutradan počeo i nikako nije ni prestao da je vara. Ali i ne radi se o
tome, to je svet s kojim se on poznaje od ranije, pa to koristi, i ja nalazim da je to
sasvim u redu. Reći ću vam, pre svega, da već i ono što mi je rekao o njihovoj
kući... Pomislite, sav njihov nameštaj je u stilu Carstva!
— Pa naravno, princezo, pošto je to nameštaj njihovog dede.
— Pa ne kažem ja ništa, samo to zbog toga nije ništa manje ružno. Razumem
ja vrlo dobro da čovek ne može uvek imati lepih stvari, ali onda bar neka nema
smešne. Šta ćete? Ne znam da ima išta većma vašarsko, malograđansko, nego
što je taj grozni stil s onim komodama s labudovim glavama, kao na kadama.
— Ali meni se čini da oni imaju baš i lepih stvari, morali bi imati onaj čuveni
sto u mozaiku na kome je bio potpisan mir u...
— O! Ne kažem da nemaju stvari zanimljivih u pogledu istorije. Ali to ne
može biti lepo... pošto je grozno! Imam i ja takvih stvari, koje je Bazen nasledio
od Monteskjuovih. Samo, te stvari su na tavanu u Germantu i niko ih ni ne gleda.
Uostalom, nije, najzad, o tome reč, ja bih poletela k njima s Bazenom, posetila
bih ih čak i usred njihovih sfinga i svega tog mesinga, kad bih ih poznavala, ali...
ne poznajem ih! Meni su uvek govorili, kad sam bila mala, da nije učtivo ići svetu
koga ne poznajemo, — reče ona detinjastim glasom. — I ja radim kako su me
učili. Možete li da zamislite taj čestiti svet kad bi video kako ulazi neka osoba
koju ne poznaju? Možda bi me i vrlo rđavo primili! — reče princeza.
Pa, iz koketerije, ulepša osmeh koji joj se oteo pri toj pretpostavci unevši u
svoj plavi pogled uperen u generala sanjalački i nežan izraz.
— O, princezo, pa vi dobro znate da oni ne bi znali šta da rade od radosti...
— Taman, a zašto? — upita ga ona krajnje plahovito, bilo zato da bi se
načinila kao da ne zna da je to zato što je ona jedna od prvih dama u Francuskoj,
bilo zato da bi imala to uživanje da to čuje od generala. — Zašto? Otkud vi znate?
Možda bi im to bilo ne može biti neprijatnije. Ja ne znam, ali ako sudim po sebi,
već mi je toliko dodijalo da se viđam i s osobama koje poznajem da mi se čini,
ako bi trebalo da se viđam i s onima koje ne poznajem, „ma bili i heroji", čini mi
se da bih poludela. Uostalom, molim vas, sem kad se radi o starim prijateljima
kao što ste vi, koje čovek i bez toga poznaje, ne znam da li bi heroizam bio stvar
baš dovoljno prikladnog formata za društvo. Već mi je često dosadno da
priređujem večere, ali kad bi trebalo da uzmem pod ruku Spartaka kad treba
sesti za sto... Ne, odista, nikada ne bih Versenžetoriksa pozvala, ni kao
četrnaestog. Osećam da bih ga ostavila za velike soaree. A kako takve ne
priređujem...
— O, princezo, niste vi badava od Germantovih. Što vi u sebi imate duha
Germantovih!
— Svi uvek kažu „duh Germantovih", ali nikada nisam mogla da razumem
zašto. Zar ih vi znate još i drugih koji ga imaju, — dodade ona prsnuvši u
penušav i veseo smeh, a crte lica joj se usredsrediše, povezaše u mrežu
oduševljenja, dok joj se u očima raspalila sunčana ozarenost veselosti kojom su
jedino mogle da ih tako ozare reči pohvale njenom duhu ili njenoj lepoti, makar
ih i ona sama govorila. — Gle, eno, Svan kao da se pozdravlja s vašom
Kambremerovom; eno, tamo... pored tetke Sent-Evertove, zar ne vidite!
Zamolite ga da vas predstavi. Ali požurite, on se sprema da ode!
— Jeste li primetili kako on grozno izgleda? — reče general.
— Mali moj Šarl! O, najzad dolazi, već sam počela pretpostavljati da neće da
me vidi!
Svan je mnogo voleo princezu de Lom, a sem toga, ona ga je podsećala, kad
bi je ugledao, na Germant, taj posed blizu Kombrea, i na sav taj kraj koji je on
toliko voleo a u koji više nije odlazio da se ne bi udaljio od Odete. Prelazeći na
upola umetnički, a upola udvarački ton, kojim je znao da se sviđa princezi i koji
je sasvim prirodno nalazio čim bi za trenutak ponovo zaronio u svoju staru
sredinu, a želeći, s druge strane, za sebe samoga, da izrazi čežnju koju je osećao
za prirodom:
— O, — uzviknu on kao kad se glumac obraća istovremeno i nekome iza
kulisa, da bi ga u isti mah čula i gđa de Sent-Evert, s kojom je razgovarao, i gđa
de Lom, radi koje je to govorio — evo divne princeze! Pogledajte, pa ona je
naročito došla iz Germanta samo da bi čula Listovog Svetog Franju Asiškog, i kao
kakva lepa senica, stigla je tek da kljucne i stavi u kosu nekoliko sitnih šljiva i
gloginja; ima još i sitnih kapljica rose, malko inja, za kojim sigurno uzdiše
vojvotkinja. To je tako lepo, draga princezo!
— Kako, princeza je došla naročito iz Germanta? Pa to je suviše! Ja nisam ni
znala, prosto sam zbunjena — uzviknu naivno gđa de Sent-Evert, koja nije bila
naviknuta na Svanove duhovitosti. Pa, razgledajući princezinu frizuru: — Pa to
je istina, to liči... kako da kažem, ne na kestenove, o, ne, to je divna ideja! Ali kako
je princeza mogla da zna moj program? Muzičari ga čak ni meni nisu rekli.
Navikao, kad bi se našao kraj neke žene s kojom je zadržao običaj udvornog
govora, da rekne stvari pune pažnje koje mnogi u društvu ne bi razumeli, Svan
ne udostoji gđu de Sent-Evert da joj kaže da je on to govorio samo metaforično.
Što se tiče princeze, ona se stade grohotom smejati, jer je Svanova duhovitost
bila izvanredno cenjena u njenom krugu a i zato što ona nije mogla da čuje
kompliment njoj upućen a da ne nađe da je najprefinjenije ljubak i
najneodoljivije smešan.
— E, pa očarana sam, Šarl, ako vam se moje male gloginje sviđaju. Zašto se vi
pozdravljate s tom Kambremerovom, jeste li i vi s njom sused na selu?
Videći da je princezi, izgleda, drago da razgovara sa Svanom, gđa de Sent-
Evert se beše udaljila.
— Pa vi ste joj i sami susetka, princezo.
— Ja? Pa oni to imaju posede svugde, ti ljudi! O, kako bih volela da sam na
njihovom mestu!
— Ne Kambremerovi, nego njeni roditelji; ona je od Legrandenovih, i
dolazila je u Kombre. Ne znam da li znate da ste vi i grofica od Kombrea i da
vam kanonici duguju zakupninu?
— Ne znam šta mi duguju kanonici, ali znam da mi paroh svake godine
izvuče po stotinu franaka, i rado bih se toga odrekla. Ali ti Kambremerovi imaju
zbilja silno ime. Baš se na vreme završava, samo što se rđavo završava! — reče
ona smejući se.
— A i ne počinje bolje — odgovori Svan.
— Odista, ta dvostruka skraćenica!...3
— To kao da je od nekoga veoma gnevnog ali i veoma pristojnog, ko se nije
usudio da dovrši prvu reč.
— Ali kad već nije mogao da se uzdrži da ne započne drugu, bolje bi bilo da je
dovršio prvu i time sasvim i svršio. E, baš zbijamo krasne šale, mali moj Šarle,
ali kako je to žalosno što vas više ne viđam — dodade ona maznim glasom —
toliko volim da razgovaram s vama. Pomislite da nisam mogla postići da taj
glupak de Frobervil shvati da je ime Kambremer sjajno ime. Samo vas kad vidim
prestanem da se dosađujem.
A to, svakako, nije bilo istina. Ali Svan i princeza na isti su način sudili o
sitnim stvarima, čemu je posledica bilo to da su imali mnogo sličnosti u načinu
izražavanja, pa čak i u izgovoru, — sem ako ovo nije bilo uzrok onome. Ta
sličnost nije padala u oči, jer ništa nije bilo različnije nego njihovi glasovi. Ali
ako bi čoveku u mislima pošlo za rukom da Svanovim rečima oduzme zvučnost
koja ih je obavijala, da zanemari brkove između kojih su izlazile, uočio bi da su
to iste fraze, isti naglasak, način izražavanja svojstven društvu Germantovih. U
pogledu važnih stvari, Svan i princeza nisu imali iste poglede ni na šta. Ali
otkako je Svan bio tako tužan i otkako je osećao stalno onu jezu što prethodi
trenutku kad će čovek zaplakati, osećao je istu potrebu da govori o bolu kao i
ubica o svome zločinu. Čuvši kako mu princeza govori da je život grozna stvar,
on oseti takvu milinu kao da mu ona to govori o Odeti.
— O, da, život je grozna stvar. Trebalo bi da se vidimo, draga prijateljice. S
vama je divno to što vi niste veseli. Mogli bismo provesti jedno veče zajedno.
— Pa naravno, zašto ne biste došli u Germant, moja svekrva bi se izbezumila
od radosti. Germant važi kao vrlo ružno mesto, ali ja ću vam reći da meni ono
nije nemilo, ja se grozim „živopisnih” predela.
— Verujem, vam, to je divno mesto — odgovori Svan — skoro suviše lepo,
suviše živo za mene, sada; to je mesto gde treba biti srećan. Možda zato što sam
tamo živeo, ali sve mi tamo govori toliko toga! Čim duhne vetrić i žito se
zatalasa, meni se čini kao da će neko doći, da ću dobiti neku vest; pa one kućice
kraj vode... ne, bio bih tako nesrećan!
— Oh, mali moj Šarle, pazite, opazila me je ona grozna Rampijonova, sakrijte
me, i podsetite me, zaboga, šta se to njoj desilo, pobrkala sam, udala je kćer ili je
oženila svog ljubavnika, ne znam već više; ili možda oboje... jedno za drugo!... Ah,
ne, sećam se, oterao ju je njen princ... pravite se kao da mi nešto govorite, da ta
Berenika ne dođe još da me pozove na večeru. Uostalom, bežim. Čujte, mali moj
Šarle, kad već imam priliku da budem s vama, zar ne biste pustili da vas
ugrabim i odvedem kod princeze od Parme, kojoj bi bilo tako drago, a i Bazenu
takođe, jer i on će tamo doći. Da nemamo vesti o vama od Memea... Ta pomislite
samo, uopšte vas više ne viđam!
Svan odbi; pošto je upozorio g. de Šarlisa da će se, kad ode od gđe de Sent-
Evert, vratiti pravo kući, nije mu bilo nimalo do toga da ode kod princeze od
Parme pa da se time izloži opasnosti da propusti poruku koju se sve vreme
nadao da će mu neki lakej predati u toku večeri i koju će možda zateći kod svog
vratara. „Taj siroti Svan", rekla je to veče gđa de Lom svome mužu, „još uvek je
zlatan, ali izgleda jako nesrećan. Videćete ga i sami, jer obećao je da će nam doći
na večeru ovih dana. Nalazim da je smešno da čovek njegove pameti pati zbog
takve jedne osobe, koja čak nije ni zanimljiva, jer kažu da je glupa”, dodala je s
mudrošću nezaljubljenog sveta, koji nalazi da bi pametan čovek smeo biti
nesrećan samo zbog osobe koja to zaslužuje; to je otprilike kao kad bi se čovek
čudio što se neko udostojava da boluje od kolere zbog tako sićušnog bića kao
što je koma-bacil.
 Svan je hteo da pođe, ali baš u času kad će najzad pobeći, general de
Frobervil ga zamoli da ga upozna s gđom de Kambremer, pa je bio prinuđen da
se vrati u salon da je potraži.
— Čujte, Svan, više bih voleo da sam muž te žene nego da me divljaci zakolju
— šta kažete vi?
Te reči „da me divljaci zakolju” zariše se bolno u Svanovo srce; on smesta
oseti potrebu da nastavi razgovor s generalom:
— O, — reče on — bilo je jako lepih života koji su se završili na taj način...
Tako, kao što znate... onaj moreplovac čiji je pepeo vratio u otadžbinu Dimon
d’Irvil. La Peruz... (i Svan je već bio srećan, kao da govori o Odeti). Taj La Peruz je
bio divan karakter i veoma me zanima — dodade on setno.
— Ah, pa da, La Peruz, — reče general. — To je poznato ime. Ima i ulica s
njegovim imenom.
— Vi poznajete nekoga u ulici La Peruz? — upita Svan uznemireno.
— Poznajem samo gđu de Šanlivo, sestru onoga čestitog Šospjera. Pre neki
dan priredila nam je krasno veče komedija. To je salon koji će jednoga dana biti
veoma otmen, videćete!
— O, zar ona stanuje u ulici La Peruz? To je simpatično, to je tako lepa ulica,
tako tužna.
— Ama ne, vi mora da poodavno niste tamo bili; nije tužna, sva ta četvrt
počinje se izgrađivati.
Kad je Svan najposle predstavio g. de Frobervila mladoj gđi Kambremer,
pošto je sad prvi put čula generalovo ime, ona načini osmeh radostan i
iznenađen, kao da nikada nijedno drugo ime nisu pred njom ni izgovorili nego
baš njegovo, jer, budući da nije poznavala prijatelje svoje nove porodice, kad
god bi joj nekoga predstavili, ona bi pomislila da je to neko od njih i smatrajući
da pokazuje veliku taktičnost čineći se kao da je o toj osobi mnogo slušala
otkako se udala, pružila bi ruku oklevajući, što je trebalo da pokaže naviknutu
uzdržanost koju ona treba da savlada i spontanu simpatiju koja uspeva da tu
uzdržanost nadjača. Stoga su njen svekar i svekrva, za koje je ona još verovala da
su najugledniji ljudi u Francuskoj, izjavljivali da je ona pravi anđeo; tim pre što
im je bilo milije da po tome izgleda kao da su, oženivši svog sina njome,
popustili više pred privlačnošću njenih vrlina nego pred njenim velikim
bogatstvom.
— Vidi se da ste vi u duši muzičar, gospođo, — reče joj general, ciljajući
nesvesno na onaj slučaj sa svećom.
 Ali koncert se nastavi, i Svan shvati da neće moći otići pre no što se završi
još i ta tačka programa. Teško mu je bilo što je zatvoren usred toga sveta čije su
ga glupe i smešne strane pogađale utoliko bolnije što mu se usled toga sveta —
koji nije znao za njegovu ljubav, a i da je znao za nju, ne bi mogao da se za nju
zanima ni da učini drugo šta do da se na nju osmehne kao na detinjariju ili da je
sažaljeva kao ludost — njegova ljubav prikazivala kao jedno subjektivno stanje,
koje postoji samo za njega, čiju mu stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje; a
naročito ga je bolelo, i to toliko da mu je dolazilo da jauče čak i od samih
zvukova instrumenata, što se toliko zadržava u ovome izgnanstvu, tu, kuda
Odeta nikada neće doći, gde je niko, gde je ništa ne poznaje, gde je ona potpuno
odsutna.
Ali odjednom je bilo kao da je ona ušla, i ta pojava bila je za njega tako
razdiruć bol da je prineo ruku srcu. Jer to se violina popela do visokih tonova,
gde je ostala kao u nekom iščekivanju, iščekivanju koje se produžavalo a da
violina nije prestajala da drži te tonove, u svome zanosu što već opaža predmet
svog iščekivanja, koji se približavao, i u očajničkom naporu da istraje do
njegovog dolaska, da ga dočeka pre no što izdahne, da mu još za trenutak,
poslednjim snagama, održi put otvoren da mogne proći, kao što čovek pridržava
vrata koja bi se inače zalupila. I pre no što je Svan stigao da shvati i da u sebi
pomisli: „To je mala fraza iz Ventejove sonate, nemojmo to slušati!” sva sećanja
iz vremena kada je Odeta još bila zaljubljena u njega, sećanja koja je on do toga
dana uspevao da zadrži nevidljiva u dubini svog bića, obmanuta tim nenadanim
zrakom iz doba ljubavi i poverovavši da se ono vratilo, behu se probudila, i
punim zamahom krila doletela da mu zanosno, bez milosti za njegov sadašnji
jad, pevaju zaboravljene pripeve sreće.
Umesto apstraktnih izraza „vreme kada sam bio srećan", „vreme kada sam
bio voljen”, koje je dotad često izgovarao ne pateći mnogo, jer je njegov um
njima obuhvatao iz prošlosti samo tobožnje odlomke, koji ništa nisu sadržavali,
naišao je sad na ono što je zauvek oličavalo osobenu i neuhvatljivu suštinu te
izgubljene sreće; i on ponovo ugleda sve, snežne, kovrčave latice hrizanteme
koju mu je ona dobacila u njegovim kolima i koju je stiskao na usne, adresu u
reljefu „Pozlaćene kuće”, na pismu u kome je pročitao ono: „Ruka mi tako drhti
dok vam ovo pišem”, i kako su joj se obrve skupile kad mu je molećivim glasom
rekla: „Neće suviše dugo proći dok mi se ne javite?”; osećao je miris frizerovog
gvožđa kojim mu je doterivao kosu u vidu „četke’, dok bi Loredan otišao da
potraži onu malu radnicu, pa pljuskova koji su bili tako česti toga proleća i
ledenog vraćanja kući u svojim kočijama, po mesečini, sav taj splet duševnih
navika, prolaznih utisaka pojedinih godišnjih doba, čulnih reakcija, koje behu
rasprostrle na čitav niz nedelja tu jednoliku mrežu u koju mu je telo sad bilo
ponovo ulovljeno. Onda je on zadovoljavao požudnu radoznalost upoznajući
uživanja ljudi što žive samo za ljubav.
Poverovao je da će moći ostati samo na tome, da neće morati upoznati i boli;
a kako mu je sada Odetina čar bila malo šta prema ovome strašnom užasu što se
nadovezao na nju kao kakav mutni oreol, prema toj neizmernoj mori što ne zna
u svakom trenutku šta ona radi, što ne može da je ima svugde i uvek! Avaj, setio
se glasa kojim je uzviknula: „Pa ja ću se moći uvek viđati s vama, ja sam uvek
slobodna!”, ona, koja nikada više nije slobodna! — pa njenog zanimanja,
radoznalosti za njegov život, njene strasne želje da joj učini milost — a čega se
on, naprotiv, u ono vreme plašio kao povoda dosadnom smetanju — da joj
dopusti da uđe u taj njegov život; i kako je morala da ga moli da pusti da ga ona
odvede Verdirenovima; i kako je ona, kad ju je on pozivao sebi jednom mesečno,
morala da mu ponavlja, pre no što je on popustio, kakva će slast biti ta navika da
se viđaju svakog dana, o kojoj je ona tada sanjala, dok se njemu to činilo kao
dosadno uznemiravanje, i kako je onda ona tu naviku omrznula i zauvek
prekinula, dok je ona za njega postala tako nesavladiva i bolna potreba! Nije
tada ni bio svestan koliko je istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put
video s njom, a ona mu ponavljala: „Ali zašto me ne puštate da češće dođem?” a
on, smejući se, odgovorio udvarački: „Iz straha da ne patim.” I sada se još, avaj!
dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa
štampanim zaglavljem; ali ta pisma bila su kao od plamena koji ga je žegao. „Ovo
je napisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? i s kim? šta se tamo
odigralo?” Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru,
kada ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u
onome mraku što mu se učinio gotovo natprirodan, a ta je noć — ta noć kada
nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kada je nađe,
toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne s njim i vrati
s njim kući — ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se
nikada više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda,
nepomičnog, licem pred tom ponovo proživljenom srećom, nesrećnika na koga
se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da morade oboriti oči da svet ne
vidi da su mu pune suza. To beše on sam.
Kad je to shvatio, njegovog sažaljenja nestade, ali osetio je ljubomoru na
toga drugog sebe koga ona beše volela, i ljubomoru na one za koje je često
pomislio u sebi „možda njih voli", osetio je tu ljubomoru sada, kad je neodređeni
pojam voleti, u kome nema ljubavi, zamenio laticama hrizanteme i zaglavljem
„Pozlaćene kuće”, koji su je bili puni. I tada mu bol posta odviše ljut, on pređe
rukom preko čela, pusti da mu monokl spadne s oka i obrisa ga. A da je video
sebe u tome času, on bi zbirci onih koje beše zapazio bez sumnje dodao i svoj
monokl, koji je skinuo kao kakvu nametljivu misao i na čijem je zamagljenom
staklu nastojao da maramicom otre brige.
Violina — ako, ne videći instrument, ne možemo da povežemo ono što
čujemo sa njenom slikom, koja menja zvučnost — ima prelive koji su joj toliko
zajednički s ponekim ženskim altovima da se čoveku čini kao da se pevačica
pridružila koncertu. Čovek podigne oči, vidi samo drvene kutije, dragocene kao
one kineske kutije, ali ga na trenutke još obmane varljivi zov sirene; kadšto mu
se učini i kao da čuje nekog zarobljenog duha što se otima iz učene kutije,
začarane i ustreptale, kao đavo u krstionici; ponekad, najzad, to bude u vazduhu
kao kakvo natprirodno i čisto biće što proleće prosipajući svoju nevidljivu
poruku.
Kao da su muzičari mnogo manje svirali malu frazu, a više izvodili ritual koji
ona zahteva da bi se pojavila, i kao da su vršili neophodne mađije da bi postigli i
za nekoliko trenutaka produžili njenu čudesnu evokaciju, Svan, koji nije mogao
da je vidi kao što to ne bi mogao ni da je pripadala jednom ultraljubičastom
svetu, i koji je, u tome trenutnom slepilu što ga je pogodilo dok joj je prilazio,
osećao nešto kao osveženje jednog preobražaja, Svan ju je osećao prisutnu, kao
boginju zaštitnicu upućenu u tajnu njegove ljubavi, koja se, da bi mogla dospeti
do njega pred tim mnoštvom i odvesti ga u stranu da porazgovara s njim,
prerušila u tu zvučnu spoljašnjost. I dok je ona promicala, laka, umirujuća i
šaputava kao miris, govoreći mu što je imala da mu kaže, a on nastojao da
pronikne te reči, žaleći što mu tako brzo odleću ispred očiju, nesvesno je micao
usnama kao da ljubi u prolazu to skladno telo što izmiče. Nije se više osećao
prognan i sam, pošto mu je ona, njemu se obraćajući, poluglasno govorila o
Odeti. Jer nije više osećao kao da su Odeta i on nepoznati maloj frazi. Ta ona je
tako često bivala svedok njihovih radosti! Doduše, često ga je ona i upozoravala
na njihovu trošnost. I dok je, u ono vreme, on naslućivao i patnju u njenom
osmehu, u prozirnim i neveselim prelivima njenoga glasa, danas je čak nalazio u
njima pre ljupkost jednoga gotovo veselog mirenja sa sudbinom. O tim bolima o
kojima mu je ona nekada govorila i koje je tada gledao kako ga mimoilaze i kako
ih ona, smešeći se, odnosi svojom vijugavom i brzom strujom, o tim bolima, koji
sad behu njegovi, bez nade da će ih se ikada osloboditi, ona kao da mu je
govorila sada, kao i nekada o sreći: „Šta mari, sve to nije ništa.” I Svanove misli
obratiše se sad prvi put, u izlivu sažaljenja i nežnosti, tome Venteju, tome
nepoznatom i uzvišenom sabratu koji je i sam morao toliko patiti; kakav li mu je
mogao biti život, iz kakvih li je patnji crpao on tu božansku snagu, tu
neograničenu moć stvaranja? Dok mu je sada mala fraza govorila o ništavnosti
njegovih patnji, Svan je nalazio neku umilnost u toj mudrosti, koja mu je,
međutim, maločas bila nepodnošljiva kad mu se činilo da je čita na licima
ravnodušnog sveta, koji je njegovu ljubav smatrao beznačajnom zabludom. Jer
mala fraza je, naprotiv, ma koliko da je smatrala da su takva duševna stanja
kratkotrajna, videla u njima ne nešto manje ozbiljno od stvarnog života, kao što
je to video sav taj svet, nego, naprotiv, nešto toliko iznad toga da jedino to i
vredi truda da se izrazi. Te čari jedne duboko lične tuge, njima je ona pokušavala
da podražava, njih da oživi, pa čak i njihovu suštinu, koja je, međutim, baš u
tome što su neizrecive i što se čine besmislene svakome do onom koji ih oseća,
i tu suštinu njihovu je mala fraza proniknula, uhvatila, učinila vidljivom. I to u toj
meri da su u njihovu vrednost bili ubeđeni i njihovom božanskom slašću se
naslađivali svi ti prisutni — ukoliko su samo bili iole muzikalni — koji će ih
kasnije poricati u životu, u svakoj posebnoj ljubavi koju budu videli oko sebe.
Doduše, oblik u koji ih je ona prevela nije se mogao svesti na rasuđivanje. Ali
otkako se pre više od godinu dana ljubav prema muzici, otkrivši mu mnoga
blaga njegove duše, beše, bar na neko vreme, rodila u njemu, Svan je muzičke
motive smatrao istinskim idejama, iz jednoga drugog sveta, drugog jednog reda,
ideje obavijene mrakom, nepoznate, nedokučive inteligenciji, ali koje zato nisu
ništa manje međusobno različite, nejednake po vrednosti i značenju. Kada je
posle one večeri kod Verdirenovih, slušajući malu frazu ponovo kod kuće,
nastojao da razabere kako ga je to ona, kao kakav miris, kao milovanje, opčinila,
obujmila, opazio je da taj utisak šćućurene i zimljive umilnosti potiče od malog
raspona između pet nota koje je sačinjavaju i od stalnog vraćanja dveju od njih;
ali on je u stvari znao da time rasuđuje ne o samoj frazi, nego o prostim
vrednostima koje, radi lakšeg poimanja, zamenjuju onu tajanstvenu suštinu
koju beše spoznao, pre no što je upoznao Verdirenove, one večeri kada je prvi
put čuo sonatu. Znao je da i sam klavir u njegovom sećanju izvitoperava plan na
kome on sagleda sve što se tiče muzike, da polje koje stoji na raspolaganju
muzičaru nije nekakva bedna klavijatura od sedam nota, nego jedna
nesamerljiva klavijatura, još gotovo sva nepoznata, na kojoj je nekoliko velikih
umetnika, samo odve-onde, otkrilo — razdvojene gustom neistraženom
tminom — poneke od onih miliona dirki nežnosti, strasti, hrabrosti, vedrine,
koji je sačinjavaju, a od kojih je svaka isto toliko različita od drugih kao što je
celi jedan svet od drugoga nekog sveta, nekoliko velikih umetnika koji nam čine
tu uslugu, time što u nama bude ono što odgovara temi koju su pronašli, što
nam pokazuju koliko bogatstvo, koliku raznolikost krije, a da mi to i ne znamo,
ta velika, neproniknuta i obeshrabrujuća noć naše duše koju mi smatramo
prazninom i ništavilom. I Ventej je bio jedan od tih muzičara. Premda je razumu
prikazivala samo jednu tamnu površinu, u njegovoj maloj frazi osećala se jedna
toliko jedra, toliko izričita sadržina, kojoj je ona davala jednu tako novu, tako
originalnu snagu da je ta fraza ostajala u onima koji su je čuli na ravnoj nozi s
idejama primljenim razumom. Svan se njoj obraćao kao jednome shvatanju
ljubavi i sreće, za koje je neposredno znao po čemu je osobeno kao što je to znao
i za Princezu de Klev ili za Rene, čim bi mu se njihova imena javila u sećanju. Čak i
dok nije mislio na malu frazu, ona je, skrivena, postojala u njegovom duhu, isto
onako kao i neki drugi pojmovi koji nemaju svoga ekvivalenta, kao što su pojam
svetlosti, zvuka, reljefa, telesne naslade, ta bogata blaga kojima se razgranava i
krasi naš unutrašnji svet. Možda ćemo ih izgubiti, možda će ona iščeznuti, ako
se mi vratimo u ništavilo. Ali dokle god živimo, ne možemo više učiniti da bude
kao da ih nismo spoznali, kao što to ne možemo ni za neke stvarne predmete,
kao što, na primer, ne možemo da sumnjamo u svetlost lampe, kad je upalimo,
pred preobraženim predmetima naše sobe, iz koje je nestalo čak i sećanja na
mrak. Time je Ventejova fraza, kao i poneka tema iz Tristana, na primer, primila
našu smrtnu sudbinu, dobila nešto ljudsko, što je prilično dirljivo. Njena je
sudbina povezana sa budućnošću, sa stvarnošću naše duše, čiji je ona jedan od
najosobenijih, najjasnije izdiferenciranih ukrasa. Možda je ništavilo stvarnost, a
sav naš san nepostojeć, ali mi onda osećamo da bi trebalo da te muzičke fraze, ti
pojmovi što postoje u vezi s našim snom, budu isto tako ništavilo. Nas će
nestati, ali imamo kao taoce te božanske robinje, koje će podeliti s nama našu
sudbinu. I smrt sa njima ima nešto manje gorko, manje neslavno, možda i manje
verovatno.
Svan, dakle, nije grešio što je verovao da ta fraza iz sonate stvarno postoji.
Doduše, iako ljudska sa te tačke gledišta, ona je ipak pripadala jednome redu
natprirodnih bića, koja mi nikada nismo videli, ali koja uprkos tome, očarani,
prepoznajemo kad nekome istraživaču nevidljivoga pođe za rukom da ulovi
jedno od njih i da nam ga dovede iz božanskog sveta u koji on ima pristupa, da
nam za nekoliko trenutaka zablista iznad našega sveta. To je i Ventej učinio s
tom malom frazom. Svan je osećao da se kompozitor ograničio samo na to da je
svojim muzičkim instrumentima otkrije, učini vidljivom, tako finom i tako
sigurnom rukom da se zvuk svaki čas menjao, gubeći se da bi pokazao neku
senku, a živahnuvši kad bi valjalo poći tragom nekog smelijeg obrisa. A dokaz da
se Svan nije varao kad je verovao u stvarno postojanje te fraze bilo je to što bi
svaki iole prefinjen ljubitelj odmah primetio podvalu da je Ventej, da mu je
nedostajalo moći da joj sagleda i prikaže oblike, pokušao da praznine svoje
vizije ili klonuća ruke prikrije dodajući ovde-onde poneku crtu koju bi sam
izmislio.
 Sada ona beše iščezla. Svan je znao da će se ponovo pojaviti na kraju
poslednjeg stava, posle celoga jednog dugog dela koji je pijanista gđe Verdiren
uvek preskakao. Bilo je u tome delu divnih ideja, koje Svan nije bio razabrao pri
prvom slušanju, a koje je sada opažao, kao da su se one, u garderobi njegovog
pamćenja, oslobodile jednolike odeće što prerušava svaku novinu. Svan je
slušao sve raštrkane teme što će ući u sastav fraze, kao premise u nužni
zaključak, prisustvovao je njenom rađanju. „O, kolika je genijalna smelost”,
pomišljao je u sebi, „možda isto toliko genijalna kao i smelost jednoga
Lavoazjea, jednog Ampera, smelost Ventejova dok je eksperimentisao, otkrivao
tajne zakone jedne nepoznate sile, dok je vodio kroz neistraženo, ka jedinome
mogućnom cilju, nevidljivu zapregu kojoj se poverio a koju nikada neće videti!”
Kako je lep dijalog čuo Svan između klavira i violine na početku poslednjeg dela!
Odsustvo ljudskih reči, daleko od toga da je dopuštalo mašti da vlada, kao što bi
se moglo pomisliti, upravo ju je isključilo; nikada jezik reči nije bio tako
neotklonjivo nužan, nije dostigao do te mere umesnost pitanja, očiglednost
odgovora. Prvo je samotni klavir tugovao, kao ptica kad je napusti drug; violina
je ču i odgovori joj kao sa susednog drveta. Bilo je to kao na početku sveta, kao
da još nema nikoga do njih dvoje na zemlji, ili, bolje, u tome svetu zatvorenom
za sve ostalo, sazdanom logikom jednoga tvorca i u kome će zauvek biti samo
oboje njih: u toj sonati. Je li to zatim klavir ponavljao tužbalicu ptice, ili tužbalicu
još nepotpune duše male fraze, ili neke vile što nevidljiva jeca? Njegovi jauci bili
su tako nagli da je violinista morao da hrli gudalom da bi ih prigrlio. Divotna
ptica! Violinista kao da je želeo da je opčini, pripitomi, zarobi. Ona već beše
prešla u njegovu dušu, već je mala fraza, nagoveštena, potresala violinistovo
telo, kao telo medijuma, kao da je neki duh ušao u njega. Svan je znao da će ona
još jednom progovoriti. I on se do te mere udvojio da ga iščekivanje onoga
neposredno predstojećeg trenutka kad će se naći licem u lice s njom potrese
onakvim jecajima kakve u nama izazove neki lep stih ili tužna vest, ne kad smo
sami, nego kad ih saopštavamo prijateljima u kojima sebe opažamo kao nekoga
drugog, čije ih verovatno uzbuđenje raznežava. Ona se ponovo pojavi, ali ovoga
puta da bi zastala u zraku i poigrala se samo za časak, skoro nepomična, pa da
potom iščezne. Ali Svan nije gubio ništa od toga tako kratkog vremena dok je
ona još produžavala svoje prisustvo. Ona je bila još tu, kao mehur što lebdi i
preliva se duginim bojama. Kao duga kad joj sjaj slabi, opada, pa živahne, i pre
no što će ugasnuti, raspali se za trenutak kao nikada pre: dvema bojama koje je
dotada pokazivala, fraza dodade i druge šarene strune, sve boje prizme, i one
zapevaše. Svan se nije usuđivao da se pomakne i voleo bi da je mogao i druge
prinuditi da sede mirno, kao da bi i najmanji pokret mogao da ugrozi tu
natprirodnu, divnu i krhku čaroliju koja tek što nije iščezla. Istinu reći, niko nije
ni pomišljao da govori. Neizreciva reč jednoga jedinog odsutnog, možda
pokojnika (Svan nije znao da li je Ventej još živ), lebdeći iznad rituala umetnika
što su činodejstvovali, dovoljna je bila da obuzda pažnju tri stotine osoba i činila
je od te estrade na kojoj je jedna duša bila tako evocirana jedan od
najplemenitijih oltara na kome bi se mogao izvršiti neki natprirodni obred. Te
tako, kad se fraza najzad rasplela, lebdeći u pramenovima u narednim
motivima, koji već behu došli namesto nje, mada je Svana u prvi mah i
razdražilo što se grofica de Montrijande, poznata sa svoje naivnosti, nagnula k
njemu da mu poveri svoje utiske još i pre no što se sonata završila, nije mogao
da se savlada da se ne nasmeši, a možda i da nađe i neki dublji smisao, koji ona
sama nije ni videla, u rečima kojima se poslužila. Udivljena virtuoznošću
izvođača, grofica uzviknu obraćajući se Svanu: ,,Ovo je čudesno, nikada još
nisam videla ništa tako snažno...” Ali iz želje da bude tačnija, ispravi tu prvu
tvrdnju i dodade ovu rezervu: „Ništa tako snažno... osim prizivanja duhova!”
Počev od te večeri Svan shvati da osećanja koja je Odeta nekada imala prema
njemu neće nikada više vaskrsnuti, da se njegove nade u sreću nikada više neće
ostvariti. I u dane kad je ona slučajno još bivala zlatna i nežna prema njemu, kad
bi mu učinila kakvu pažnju, on je te prividne i lažljive znake njenog vraćanja
beležio s onom razneženom i skeptičnom brigom, s onom radošću bez nade,
kao kad oni što neguju prijatelja u poslednjim danima kakve neizlečive bolesti,
pričaju, kao o dragocenim činjenicama: „Juče je on sam sveo svoje račune, i sam
je zapazio jednu našu grešku u sabiranju; s uživanjem je pojeo jedno jaje, ako ga
dobro svari, pokušaćemo sutra da mu damo jedan kotlet”, premda znaju da je
sve to bez ikakva smisla uoči neizbežne smrti. Svan je jamačno bio siguran u to
da bi mu Odeta, kada bi sad živeo daleko od nje, naposletku postala ravnodušna,
tako da bi mu bilo drago da ona ode iz Pariza zauvek; on bi imao hrabrosti da
ostane; ali nije imao hrabrosti da sam ode.
Često je pomišljao na to. Sada, kad se vratio svojoj studiji o Ver Meru, bilo bi
mu potrebno da bar nekoliko dana ode u Hag, u Drezden, u Braunšvajg. Bio je
ubeđen da je slika Oblačenje Dijane, koju Mauricijus beše kupio na Goldšmitovoj
prodaji kao sliku Nikole Masa, u stvari Ver Merova. I rado bi proučio sliku na licu
mesta, da potkrepi svoje uverenje. Ali da ode iz Pariza dok je Odeta tu, pa čak i
kad je bivala odsutna, bilo je za njega tako svirepa pomisao — jer u novim
mestima, gde nema navika da ublaže osećaje, bol postaje još jači, još ljući — da
se osećao sposoban da na nju neprekidno misli samo zato što je znao da je
rešen da je nikada ne sprovede u delo. Ali, dok je spavao, događalo se da namera
da otputuje vaskrsne u u njemu — a da se on i ne seti da je to putovanje
nemogućno — i tu se onda ona ostvarivala. Jednoga dana usnio je da odlazi na
godinu dana; na vratima vagona, nagnut ka jednome mladiću na peronu, koji se
opraštao od njega plačući, Svan je pokušavao da ga privoli da pođe s njim. Voz
pođe, on se probudi od strepnje, seti se da ne putuje, da će se videti s Odetom
doveče, sutradan i gotovo svakodnevno. I tada, još sav uzbuđen od toga sna,
blagosiljao je one naročite okolnosti koje su ga činile nezavisnim, zahvaljujući
kojima je mogao da ostane kraj Odete i da postigne da mu ona dopusti da se
ponekad viđa s njom; i ponavljajući sve te pogodnosti: svoj položaj — svoje
bogatstvo, koje je njoj često bilo isuviše potrebno da bi mogla da ne ustukne
pred raskidom (a govorilo se da je čak imala i zadnju nameru da postigne da se
on oženi njome) — pa prijateljstvo g. de Šarlisa, čime, doduše, nikada nije
postigao bogzna šta od Odete, ali koje mu je bar pribavljalo taj melem da zna da
ona sluša o njemu laskave stvari koje joj govori taj zajednički prijatelj koga ona
toliko ceni — pa čak i svoju inteligenciju, najzad, koju je svu koristio za to da
svakog dana izmisli neki nov razlog da njegovo prisustvo bude, ako ne prijatno,
a ono bar neophodno Odeti — on pomisli šta bi bilo s njim da je lišen svega
toga, da je, kao toliki drugi, siromašan, neznatan, bedan, primoran da se prihvati
svakog posla, ili da je vezan za roditelje, za ženu, pomisli da bi mogao biti
prinuđen da napusti Odetu, da bi taj san, od koga se još ježio, mogao biti
stvarnost, pa reče u sebi: „Čovek nije ni svestan koliko je srećan. Nikada nismo
toliko nesrećni koliko nam se čini”. Ali, kad je proračunao, on uvide da takav
život traje već više godina, da se ne može nadati ničemu drugom do da to
potraje zauvek, da će žrtvovati svoj rad, zadovoljstva, prijatelje, najposle i sav
svoj život tome svakodnevnom očekivanju jednog sastanka koji mu ne može
doneti nikakvu sreću, te se upita ne vara li on to sebe, nije li ono što je išlo na
ruku njegovoj ljubavi i što sprečava raskid učinilo rđavu uslugu njegovoj
sudbini, nije li ono što bi trebalo poželeti upravo ono za šta se toliko radovao
što se dogodilo samo u snu: njegov odlazak; pa pomisli u sebi da čovek nikada
nije ni svestan koliko je nesrećan, da nikada nismo toliko srećni koliko nam se
čini.
Ponekad se nadao da će ona bezbolno poginuti u kakvom nesrećnom slučaju,
ona koja je od jutra do večeri napolju, po ulicama, drumovima. A pošto se
vraćala zdrava i čitava, divio se što je ljudsko telo tako gipko i tako jako, što
može neprestano da obuzda i osujeti sve pogibelji što ga okružuju (a koje je
Svan nalazio bezbrojne otkako ih je njegova potajna želja proračunavala), i što
tako omogućuje ljudskim stvorenjima da se svakodnevno i približno nekažnjeno
odaju svojoj raboti laganja i jurenja za uživanjima. I Svan je osećao kako mu je
srcu blizak onaj Muhamed II, čiji je portret od Belinija voleo, a koji je jednu od
svojih žena, osetivši da se bezumno zaljubio u nju, proburazio mačem da bi,
kako to bezazleno kaže njegov venecijanski biograf, povratio duševnu slobodu.
Ali onda bi se ogorčio što tako misli samo na sebe, i činilo mu se da patnje koje
trpi ne zaslužuju nikakve samilosti, kad on sam tako jevtino ceni Odetin život.
Kad već nije mogao da se nepovratno rastane od nje, da je bar mogao da se
neprekidno viđa s njom, njegov bol bi se naposletku stišao i ljubav bi mu se
možda ugasila. I kad već ona nije želela da zauvek ode iz Pariza, on bi bio voleo
da ga nikada i ne napušta. Budući da je znao da je jedino njeno dugo odsustvo,
svake godine, ono u avgustu i septembru, imao je bar vremena da više meseci
unapred razblaži gorku pomisao na to u svem budućem Vremenu koje je putem
anticipacije nosio u sebi i koje je, sazdano od dana istovetnih sa sadašnjim,
kružilo prozirno i hladno u njegovom duhu, u kome je održavalo tugu, ali ne
nanoseći mu suviše žestokog bola. No i tu unutrašnju budućnost, tu bezbojnu i
slobodnu reku, i nju je, evo, jedna jedina Odetina reč pogodila skrivenu u Svanu,
i kao parče leda zaustavila je, otvrdnula njen fluid, svu je zamrznula; i Svan
odjednom oseti da ga ispunjava jedna ogromna i nerazdrobljiva masa, koja
pritiskuje na unutrašnje zidove njegovog bića toliko da samo što nisu popucali:
jer Odeta mu beše rekla, motreći ga nasmešenim i podmuklim pogledom:
„Foršvil će poći na divno putovanje o Duhovima. Ide u Egipat”, i Svan je smesta
razumeo da to znači: ,,Ja ću otputovati u Egipat, sa Foršvilom, o Duhovima.” I
zbilja, kad joj je nekoliko dana kasnije Svan rekao: „Slušaj, povodom toga tvog
putovanja sa Foršvilom, o kome si mi govorila”, ona je nepromišljeno
odgovorila: „Da, mali moj, polazimo 19., poslaćemo ti lepu razglednicu s
piramidama.” Tada ga je obuzela želja da sazna je li ona Foršvilova ljubavnica,
da to nju samu pita. Znao je, koliko je bila sujeverna, da izvesna krivokletstva ne
bi mogla učiniti, a i ona bojazan koja ga je dotada obuzdavala da ne naljuti Odetu
takvim pitanjima, da ga ona ne omrzne, nije više postojala sada, kad beše
izgubio svaku nadu da će ga ona ikada voleti.
Jednoga dana primio je anonimno pismo koje mu je saopštavalo da je Odeta
bila ljubavnica bezbroj ljudi (od kojih su neki bili i imenovani, među kojima i
Foršvil, g. de Breote i slikar), a i mnogih žena, i da ide kod podvodačica. Mučila
ga je pomisao da među njegovim prijateljima postoji biće koje je bilo sposobno
da mu napiše to pismo (jer je ono, po izvesnim pojedinostima, pokazivalo da
onaj koji ga je napisao prisno poznaje Svanov život). Dovijao se da dokuči ko bi
to mogao biti. Ali on nikada nije imao ni najmanje podozrenja u nepoznate
postupke ljudi, one što su bez vidljive veze s njihovim rečima. I kad je poželeo da
zna da li se ispod vidljive naravi g. de Šarlisa, g. de Loma ili g. d'Orsana nalazi
ona nepoznata oblast u kojoj se mogao izroditi taj nedostojni čin, budući da
nijedan od njih nikada nije pred njim povlađivao anonimnim pismima i da se po
svemu što su mu ikada o tome rekli podrazumevalo da ih oni osuđuju, on nije
našao razloga da tu gadost poveže sa prirodom ovoga ili onoga. Narav g. de
Šarlisa je pomalo bila narav poremećenog čoveka, ali duboko dobra i nežna;
narav g. de Loma pomalo hladna, ali zdrava i ispravna. Što se tiče g. d’Orsona,
Svan nikada nije sreo ikoga ko bi mu baš u najtužnijim okolnostima prišao sa
iskrenijom rečju, s neposrednijim i umesnijim gestom. Do te mere da nije
mogao da razume onu ne baš i ispravnu ulogu koju su g. d'Orsanu pripisivali u
odnosima koje je imao s jednom bogatom ženom, te je Svan, kad god je mislio o
njemu, morao da odloži na stranu taj zao glas, nespojiv s tolikim pouzdanim
svedočanstvima o njegovoj pažljivosti. Svan za trenutak oseti da mu se pamet
zamračuje te pomisli na druge stvari, da bi povratio malo svetlosti. A onda opet
skupi odlučnost da se vrati tome razmišljanju. Ali sada, pošto prvo nije mogao
nikoga da osumnjiči, morao je da sumnjiči svakoga. Naposletku, g. de Šarlis ga
voli, dobrog je srca; ali to je neuropata, možda bi sutra plakao ako bi saznao da
se Svan razboleo, a danas, iz ljubomore, iz gneva, pri nekoj iznenadnoj pomisli
koja ga je obuzela, poželeo je da mu učini zla. U stvari, taj soj ljudi najgori je od
svih. Svakako, princ de Lom je daleko od toga da voli Svana onoliko koliko g. de
Šarlis. Ali upravo zbog toga on nije tako osetljiv za sve ono za šta je osetljiv
Svan; a zatim, to je, doduše, hladna narav, ali isto tako i nesposobna za gadosti
koliko i za velika dela; Svan se kajao što se u životu nije zbližio samo sa takvim
stvorenjima. A zatim je pomišljao da je dobrota ono što sprečava ljude da čine
zla bližnjima i da bi on mogao jemčiti samo za naravi slične njegovoj, kao što je
bila, u pogledu srca, narav g. de Šarlisa. Ovoga bi ogorčila već i sama pomisao da
Svanu pričini taj bol. A sa čovekom neosetljivim, sa čovekom iz drugoga jednog
sveta, kao što je princ de Lom, kako predvideti do kakvih ih postupaka mogu
dovesti pobude drukčije prirode? Imati srca, u tome je sve, a g. de Šarlis ga ima.
Ni g. d’Orsanu ono ne nedostaje, a njegovi srdačni, iako ne i mnogo prisni
odnosi sa Svanom, potekli iz prijatnosti koju su nalazili u međusobnom
razgovoru, budući da su jednako mislili o svemu, bili su pouzdaniji nego
egzaltirana naklonost g. de Šarlisa, kadra da se poda postupcima iz strasti,
dobrima ili rđavim. Ako je Svan i za koga stalno osećao da ga razume i voli s
toliko pažnje, to je osećao za g. d’Orsana. Da, ali taj njegov ne baš jako časni život
kojim živi? Svan zažali što o tome nije vodio računa, što je često, šaleći se,
priznavao da nikada nije tako živo osetio osećanja simpatije i uvaženja kao u
društvu kakvog probisveta. ,,Nije to badava”, mislio je on sada u sebi, „što ljudi,
otkako sude o svojim bližnjima, cene ih po delima. Samo to znači nešto, a
nipošto ono što govorimo, što mislimo. Šarlis i de Lom mogu imati ove ili one
mane, ali to su ljudi čestiti. Orsan možda tih mana nema, ali to nije pošten
čovek. Mogao je i ovoga puta učiniti nešto rđavo.” Zatim Svan osumnjiči Remija.
koji je, doduše, mogao samo podgovoriti koga na to pismo, ali taj trag mu se za
trenutak učini dobar. Pre svega, Loredan je imao razloga da bude kivan na
Odetu. A onda, kako da čovek ne pretpostavi da posluga, pošto živi u
podređenom položaju, dodajući našem bogatstvu i našim manama zamišljena
blaga i poroke. zbog kojih nam zavidi i prezire nas, neumitno mora biti
navedena da postupa drukčije nego ljudi iz našeg sveta? Posumnjao je i na moga
dedu. Zar mu ovaj nije svaki put odrekao uslugu kad god ga je Svan nešto
zamolio? A i sa svojim građanskim nazorima mogao je verovati da postupa
Svanovog dobra radi. Pa posumnja i na Bergota, na slikara, na Verdirenove, i
opet se, usput, divio mudrosti otmenog sveta što neće da se meša sa društvom
umetnika, u kome su takve stvari mogućne, pa ih čak ljudi možda i priznaju kao
uspele šale; ali setio se ispravnih postupaka tih boema i uporedio ih s
aristokratijom, koju nedostatak novca, potreba za raskoši i iskvarenost u
uživanjima tako često navodi da se ispomaže svakojakim sredstvima, gotovo i
prevarama. Jednom reči, to anonimno pismo dokazivalo je da se on poznaje s
jednim stvorenjem kadrim za takvo opako delo, ali nije nalazio više razloga da
se to opako delo krije u srži naravi — od drugih još neispitanoj — nežnog pre
nego hladnog čoveka, umetnika pre nego malograđanina. velikaša pre nego
sluge. Kakvo merilo usvojiti u sudu o ljudima? U stvari, nije bilo ni jedne jedine
osobe koju je poznavao a da ne bi bila kadra za neku gadost. Treba li se prestati
družiti sa svima njima? Duh mu se pomuti; on pređe dva-tri puta rukom preko
čela, obrisa maramicom stakla cvikera, pa pomislivši da se, najposle, ljudi koji
vrede koliko i on druže sa g. de Šarlisom, princom de Lomom i ostalima, zaključi
u sebi da to znači, ako i ne da su oni nesposobni za gadosti, barem da je
neizbežna stvar u životu, kojoj se svi pokoravaju, da se čovek druži sa osobama
koje možda nisu za to nesposobne. Te se i dalje rukovao sa svima tim
prijateljima koje beše osumnjičio, uz čisto stilsku ogradu da su oni možda
pokušali da ga bace u očajanje. Što se tiče same suštine pisma, ona ga nije
uznemirila, jer nijedna optužba izneta protiv Odete nije imala ni trunke
verovatnoće. Svan je, kao i mnogi, bio lena duha i nedostajalo mu je uobrazilje.
On je dobro znao, kao opštu istinu, da je život ljudskih stvorenja pun
suprotnosti, ali za svako biće ponaosob zamišljao je sav onaj deo njegova života
koji nije poznavao kao istovetan s onim delom koji je poznavao. Ono što bi mu
prećutali zamišljao je pomoću onoga što bi mu rekli. U trenucima kad je bio s
Odetom, ako su razgovarali o nečijem nedelikatnom postupku, ili o kakvom
nedelikatnom tuđem osećanju, ona ih je žigosala u ime istih onih načela koja su
pred Svanom oduvek ispovedali i njegovi roditelji i kojima je on ostao odan; a
onda je ona nameštala cveće, popila bi šolju čaja, raspitivala se o Svanovom
radu. Svan je, dakle, proširivao te navike i na ostali Odetin život, ponavljao je u
sebi te radnje kad god bi poželeo da sebi predstavi one trenutke kada je ona bila
daleko od njega. Da su mu je opisali onakvu kakva je s njim, ili, bolje, kakva je
tako dugo bila s njim, ali sada sa nekim drugim čovekom, ĆH bi zbog toga patio,
jer bi mu se ta slika učinila verovatna. Ali da ona odlazi podvodačicama, da se
odaje orgijanju sa ženama, da vodi gnusni život odvratnih stvorenja, kakvo
besmisleno trabunjanje, čijem stvarnom postojanju, bogu hvala, nisu ostavljale
mesta predočene hrizanteme, redovno pijenje čaja i ogorčenje u ime vrline. S
vremena na vreme samo, on bi Odeti nagovestio da mu svet, iz pakosti, priča
sve što ona radi; i posluživši se pri tom nekom beznačajnom ali istinitom
pojedinošću, koju je slučajno saznao, kao krajičkom koji on sad jedini pušta da
proviri, tobože mimo svoju volju, između tolikih drugih iz potpune
rekonstrukcije Odetinog života, koju krije od nje, on ju je navodio da pretpostavi
da je obavešten o stvarima koje, uistinu, nije ni znao ni slutio, jer iako je često
zaklinjao Odetu da ne iskrivljuje istinu, to je, bio on toga svestan ili ne, bilo samo
zato da bi mu Odeta rekla sve što radi. On je, svakako, voleo iskrenost, kao što je
to i govorio Odeti, ali voleo ju je samo kao podvodačicu koja ga može
obaveštavati o životu njegove ljubavnice. Stoga ga njegova ljubav prema
iskrenosti, pošto nije bila nekoristoljubiva, nije učinila boljim. Draga mu je bila
ona istina koju bi mu Odeta rekla; ali on sam, da bi do te istine došao, nije se
ustezao da pribegne laži, toj laži koju je Odeti neprestano slikao kako vodi
izopačavanju svako ljudsko biće. Sve u svemu, on je lagao isto onoliko koliko i
Odeta, jer budući nesrećniji od nje, nije bio manje sebičan. A ona, slušajući ga
kako njoj samoj priča šta je ona radila, gledala ga je s podozrenjem i za svaki
slučaj uvređena, da ne bi izgledalo da se ponižava i crveni zbog svojih
postupaka.
Jednoga dana, pošto je bio u najdužem periodu spokojstva koji je dotad
proživeo a da ga ne spopadne ljubomora, prihvatio je da ode uveče u pozorište
sa princezom de Lom. Otvorivši novine da vidi šta se daje, ugleda naslov: Ledene
device od Teodora Barjera, koji ga tako svirepo pogodi da se trgnuo i okrenuo
glavu. Osvetljena kao da je na svetlosti pozornice, na tome novom mestu, ta reč
„ledene”, koju beše već izgubio sposobnost da uoči jer mu je toliko često bivala
pred očima, odjednom mu je ponovo postala vidljiva i odmah ga setila onoga što
mu Odeta beše jednom davno ispričala, kako je sa gđom Verdiren išla na izložbu
u Industrijskoj palati i kako joj je ova rekla: „Pričuvaj se, ja ću umeti da te
raspalim, nisi ti od leda”. Odeta mu je tvrdila da je to bila samo šala, i on tome
nije tada pridao nikakve važnosti. Ali tada je imao u nju više poverenja nego
sada. A anonimno pismo govorilo je baš o takvim ljubavnim odnosima. Ne
usuđujući se da digne oči na novine, on ih rasklopi, prevrnu jedan list da više ne
vidi taj naslov „Ledene device” i mahinalno poče čitati novosti iz unutrašnjosti.
Na La Manšu bilo je bure, javljalo se o šteti u Dijepu, Kaburu, Bezvalu. On smesta
ponovo ustuknu.
Bezval ga je podsetio na drugo jedno mesto u tome kraju, na Bezvil, koje nosi
još jedno ime. povezano crticom s tim prvim: Breote, ime koje je on tako često
viđao na geografskim kartama, ali za koje je sada prvi put uočio da je to isto ime
koje nosi i njegov prijatelj g. de Breote, za koga je anonimno pismo kazivalo da
je bio Odetin ljubavnik. Na kraju krajeva. optužba i nije bila tako neverovatna
što se tiče g. de Breotea; ali što se tiče gđe Verdiren. to je bilo nemogućno. Po
tome što je Odeta ponekad lagala nije se moglo zaključiti da nikada ne govori
istinu, i on je u tim rečima koje ona beše izmenjala sa gđom Verdiren i sama ih
ispričala Svanu prepoznao one izlišne a opasne šale koje, iz neiskustva i
nepoznavanja poroka, prave žene čiju bezazlenost te šale upravo otkrivaju i koje
su — kao Odeta, na primer — dalje nego iko od toga da osete egzaltiranu
nežnost prema nekoj drugoj ženi. Naprotiv, ogorčenost s kojom je ona pobijala
sumnje koje je nehotice za trenutak probudila u njemu svojom pričom slagala sa
svim onim što je znao o sklonostima i temperamentu svoje ljubavnice. Ali u
ovome času, u jednom od onih nadahnuća ljubomornih, sličnom nadahnuću koje
pesniku ili naučniku, kad imaju tek jednu rimu ili jedno zapažanje, donese ideju
ili zakon koji će toj rimi ili tom zapažanju dati svu moć, Svan se prvi put seti
jedne rečenice koju mu je Odeta rekla još pre dve godine: „O, što se tiče gđe
Verdiren, za nju sada samo ja postojim, ja sam pravo srce, ljubi me, hoće da svud
idem s njom, da joj govorim ti”. Daleko od toga da je tada video u toj rečenici
bilo kakvu vezu s onim besmislenim rečima koje su htele da podražavaju
poročnosti a koje mu Odeta beše ispričala, on ju je primio kao dokaz toploga
prijateljstva. A sada se sećanje na tu nežnost gđe Verdiren odjednom povezalo
sa sećanjem na onaj njihov neukusni razgovor. Nije više mogao u mislima da ih
razdvoji, pa ih je video spojene i u stvarnosti, a tu je sada nežnost davala nešto
ozbiljno i važno onim šalama, dok su one njoj, zauzvrat, oduzimale bezazlenost.
On ode Odeti. Seo je podalje od nje. Nije se usudio da je poljubi, ne znajući hoće li
u njoj, u njemu, poljubac probuditi ljubav ili gnev. Ćutao je, gledao je kako mre
njihova ljubav. Odjednom se reši.
— Odeta, mila moja, — reče joj on — znam da sam odvratan, ali moram da te
pitam neke stvari. Sećaš se šta sam ono pomislio o tebi i gđi Verdiren? Reci mi
je li to bilo istina, s njom ili s nekom drugom.
Ona zavrte glavom nabravši veđe, znak koji često koriste ljudi da odgovore
da neće ići, da im je to dosadno, kad ih ko upita: „Hoćete li doći da vidite paradu,
hoćete li prisustvovati smotri trupa?” Ali to odmahivanje glavom, upućeno
obično kakvom budućem događaju, unosi stoga izvesnu nepouzdanost u
poricanje kakvoga prošlog događaja. Štaviše, ono se poziva samo na razloge
ličnih obzira, više nego na osudu, na moralnu nemogućnost. Videći Odetu kako
mu takvim znakom govori da je to laž, Svan shvati da je to možda istina.
— Pa rekla sam ti, znaš dobro — dodade ona s razdraženim i nesrećnim
izrazom lica.
— Da, znam, ali jesi li sigurna? Nemoj mi reći: „Znaš dobro”, nego mi reci:
„Nikada nisam radila tako nešto ni s jednom ženom”.
Ona ponovi, kao kakvu lekciju, ironičnim tonom, kao da hoće da ga se otrese:
— Nikada nisam radila tako nešto ni s jednom ženom.
— Možeš li mi se zakleti na tvoj medaljon Gospe od Lagea?
Svan je znao da se Odeta neće krivo zakleti na taj medaljon.
— O, kako me žalostiš — uzviknu ona istrgnuvši se iz zagrljaja njegovog
pitanja. — Hoćeš li već svršiti s tim? Šta ti je danas? Rešio si, znači, da te
omrznem, da te se gnušam? Ja sam htela da nastavimo kao u staro, dobro
vreme, a eto kako mi se ti zahvaljuješ!
Ali ne puštajući je, kao kad hirurg čeka da prođe grč koji je prekinuo njegovu
intervenciju, ali zbog koga on nije odustao od nje:
— Jako grešiš što zamišljaš da bih se ja zato i najmanje na svetu ljutio na
tebe, Odeta, — reče joj on s ubedljivom ali lažnom blagošću. — Ja ti govorim
uvek samo o onome što znam, a znam mnogo više nego što kažem. Ali jedina ti
možeš da ublažiš priznanjem ono zbog čega te mrzim dokle god mi to otkrivaju
drugi. Moj gnev na tebe ne potiče od tvojih postupaka, ja ti praštam sve, pošto te
volim, nego od tvoje neiskrenosti. od neiskrenosti zbog koje uporno poričeš ono
što ja znam. Pa kako misliš da te ja i dalje volim. kad vidim da mi tvrdiš, da mi se
kuneš u nešto što znam da je laž. Ne produžavaj, Odeta, ovaj trenutak koji je
mučenje za nas oboje. Ako hoćeš, to će se svršiti za trenutak, zauvek ćeš biti
oslobođena toga. Reci mi. na tvoj medaljon, jesi li ili nisi ikada radila tako nešto.
— Pa šta ja znam — povika ona gnevno — možda, nekada davno. ne znajući
ni sama šta radim, možda dva-tri puta.
Svan beše pretpostavio sve mogućnosti. Ali stvarnost je, znači, nešto što
nema nikakve veze s mogućnostima, kao god ni udarac nožem koji nam se zada
sa lakim kretanjem oblaka iznad naše glave, pošto su mu se te reči: ,.dva-tri
puta” urezale kao krst posred srca. Čudnovata stvar, te reči „dva-tri puta”, ništa,
samo reči, reči izgovorene u zrak, na odstojanju, a da mogu tako da razderu srce
kao da ga istinski pogađaju, da može čovek tako od njih da se razboli kao da je
popio otrov. Svan i nehotice pomisli na one reči koje beše čuo kod gđe de Sent-
Evert: ,,Ništa tako snažno nisam videla... osim prizivanja duhova”. Bol koji je
osećao nije ličio ni na šta od onoga što je zamišljao. Ne samo zato što je i u
časovima najpotpunijeg podozrevanja njegova uobrazilja retko kad zalazila tako
daleko u zlo, nego zato što je, čak i kad je tu stvar zamišljao, ona ostajala
neodređena, neizvesna, lišena one određene svireposti, isto toliko različite od
svega što je dotad upoznao kao što je i bolest od koje čovek oboli prvi put. Pa
ipak, ta Odeta od koje mu je dolazilo sve to zlo nije mu bila manje draga, već
naprotiv, još dragocenija, kao da je, ukoliko je više rasla patnja, u isto vreme
rasla i vrednost onog umirujućeg sredstva, protivotrova koji jedina ta žena u
sebi nosi. Hteo je da bude još brižljiviji prema njoj, kao prema kakvoj bolesti za
koju čovek odjednom otkrije da je još teža. Želeo je da se ta grozna stvar, za koju
mu je rekla da ju je učinila „dva-tri puta” ne mogne više ponoviti. Zato mu je
valjalo bdeti nad Odetom. Često se kaže da time što nekom prijatelju otkrijemo
grehe njegove ljubavnice postižemo samo da ga s njom još više zbližimo, jer on
u to ne veruje, ali koliko više još, ako poveruje! „Ali kako uspeti da je zaštitim?”
mislio je Svan. Mogao bi je možda zaštiti od neke određene žene, ali ima ih
stotina drugih. i on shvati kakva se ludost nadvila nad njega kada je one večeri,
ne zatekavši Odetu kod Verdirenovih, počeo želeti tu uvek tako nemogućnu
stvar da poseduje jedno biće. Srećom po Svana, ispod tih novih patnji što behu
provalile u njegovu dušu kao osvajačke horde, postojao je jedan duboki i stariji
sloj pitome prirode, koji je radio u tišini, kao ćelije ozleđenog organa kad se
smesta dadu na posao da obnove oštećeno tkivo, kao mišići paralisanog uda
kad teže da se ponovo kreću. I ti najstariji domoroci njegove duše pregnuše za
trenutak svom Svanovom snagom na onaj tihi rad zalečenja koji bolesniku što
ozdravlja ili operisanome stvara utisak mirovanja. Ovoga puta do toga smirenja
usled iscrpenosti došlo je manje u Svanovom umu, kao obično, a više u
njegovom srcu. Ali sve stvari u životu koje su jednom postojale teže da se
obnove, i kao što se životinja na izdisaju još jednom strese od grča koji se činio
završen, tako i na Svanovom srcu, za trenutak pošteđenom, patnja sama od sebe
ponovo ureza onaj isti krst. On se seti onih večeri na mesečini kada je, ispružen
u svojim kočijama što su ga nosile u ulicu La Peruz, sa nasladom gajio u sebi
uzbuđenja zaljubljena čoveka, i ne znajući kakvim će ona otrovnim plodom
neminovno uroditi. Ali sve te misli potrajaše samo za sekundu, koliko dok je
prineo ruku srcu, povratio dah i uspeo da se nasmeši da bi prikrio svoj bol. I već
je ponovo počinjao postavljati pitanja. Jer njegova ljubomora, koja je sebi dala
truda koliko ne bi ni neprijatelj, da bi postigla da on zadobije još i taj udarac, da
iskusi i najsvirepiji bol koji je ikada upoznao, njegova ljubomora je nalazila da
on još ne pati dovoljno i nastojala je da mu se zada još dublja rana. I tako, kao
kakvo božanstvo zla, ljubomora je šaputala Svanu na uvo i gurala ga u propast.
Nije bilo do njega, nego samo do Odete, što mu mučenje isprva nije bilo još
žešće.
— Eto, prošlo je, draga, — reče on — je li to bilo s nekom osobom koju
poznajem?
— Ta ne, kunem ti se; uostalom, čini mi se da sam preterala, da nisam
nikada otišla baš tako daleko.
On se osmehnu pa nastavi:
— Šta ćeš, ne mari ništa, ali nesreća je u tome što ne možeš da mi kažeš ime.
Kad bih mogao sebi da predstavim tu osobu, to bi me poštedelo toga da na to i
dalje mislim. Kažem to tebe radi, jer ti tako ne bih više dosađivao. Tako je
umirujuće kad čovek može sebi da predstavi stvari! Užasno je ono što čovek ne
može da zamisli. Ali ti si već bila tako zlatna, neću više da te zamaram.
Zahvaljujem ti od sveg srca na dobru koje si mi učinila. Svršeno je. Još samo
jednu reč: pre koliko vremena?
— O, Šarl, zar ne vidiš da me ubijaš! To je bilo tako davno. Nisam nikada više
na to ni mislila. Pomislio bi čovek da hoćeš po svaku cenu da mi uliješ u glavu
takve misli. A baš bi ti to mnogo i koristilo, — reče ona, u nesvesnoj gluposti i
namernoj zlobi.
— O, ja sam samo hteo da znam je li to bilo otkako se poznajemo. Pa to bi
bilo tako prirodno! Je li se to dešavalo ovde? Zar ne možeš da mi označiš neko
određeno veče, da predstavim sebi šta sam ja to veče radio; shvataš valjda da je
nemogućno da se ne sećaš s kim je to bilo, Odeta, ljubavi moja.
— Pa šta ja znam, čini mi se da je to bilo u Bulonjskoj šumi, jedno veče kad si
ti došao da nam se pridružiš na ostrvu. Večerao si kod princeze de Lom — reče
ona, srećna što može da pruži neku određenu pojedinost koja će posvedočiti
istinitost njenih reči. — Za susednim stolom bila je jedna žena koju nisam bila
videla već odavno. Rekla mi je: „Hodite, molim vas, iza one male stene da vidite
mesečinu na vodi.” Ja sam prvo zevnula i odgovorila: „Neću, umorna sam, a i
dobro mi je i ovde." Ona me je uveravala da nikada još nije bilo takve mesečine,
Ja sam joj rekla: „Volim šalu!”; znala sam dobro kud ona smera.
Odeta je to pričala gotovo smejući se, bilo što joj se to činilo sasvim prirodno
ili što je verovala da će time umanjiti značaj stvari, ili pak da ne bi izgledala
ponižena. Videći Svanovo lice, ona promeni ton:
— Ti si bednik, uživaš da me mučiš, da me navedeš na laži koje izmišljam
samo da bi me ostavio na miru.
Ovaj drugi udarac nanet Svanu bio je još svirepiji od prvog. Nikada on ne bi
mogao ni pretpostaviti da je to moglo biti nešto tako nedavno, skriveno od
njegovih očiju koje nisu umele da to otkriju, ne u nekoj prošlosti koju on ne bi
poznavao. nego u onim večerima kojih se tako dobro sećao, koje je proživljavao
s Odetom, za koje je verovao da su mu tako poznate, a koje su sada, unatrag
gledano, dobijale nešto tako podlo i svirepo; usred njih zjapila je sada odjednom
ta razvaljena rupa, taj trenutak na ostrvu u Šumi. Premda nije bila inteligentna,
Odeta je imala ljupkost prirodnosti. Ona je ispričala, odglumila tu scenu tako
jednostavno da je Svan, zasopljen, video sve: Odetino zevanje, onu malu stenu.
Kao da ju je slušao kako odgovara — veselo, avaj!: ,,Volim šalu!” — i osećao je da
ona večeras neće reći ništa više, da ne može očekivati nikakvo novo otkriće u
ovom trenutku; ona je ćutala; on joj reče:
— Sirota moja mala, oprosti mi. osećam da ti zadajem bol, ali svršeno je, ne
mislim više na to.
Ali ona je videla da su mu oči ostale prikovane za ono što ne zna i za tu
prošlost njihove ljubavi, jednoličnu i pitomu u njegovom sećanju, jer je bila
neodređena, a koju je sada rasporio kao ranu taj minut na ostrvu u Šumi, na
mesečini. posle večere kod princeze de Lom. No njemu beše toliko prešlo u
naviku da nađe da je život zanimljiv — da se divi čudnovatim otkrićima koja
čovek može da učini — da je, iako je patio toliko da je mislio da neće dugo moći
podneti tako velik bol, pomislio u sebi: ,,Život je zbilja neverovatan i priređuje
nam divna iznenađenja; izlazi da je porok nešto mnogo rasprostranjenije nego
što se misli. Evo jedne žene u koju sam imao poverenja, koja izgleda tako
jednostavna, tako poštena u svakom slučaju, čak i ako je bila lakomislena, i koja
se činila tako normalna i zdrava u svojim sklonostima; a povodom jedne
neverovatne dostave, ispitam je, i ono malo što mi priznaje otkriva mnogo više
nego što bi čovek mogao i posumnjati”. Ali nije mogao da se ograniči na ta
ravnodušna zapažanja. Nastojao je da tačno proceni ono što mu je ispričala da
bi znao treba li da zaključi da je te stvari radila često, da će se one ponoviti.
Ponavljao je sebi reči koje je rekla: „dobro sam videla kud ona smera”, „dva-tri
puta”, „volim šalu!”, ali one se u Svanovom sećanju nisu javljale obezoružane,
svaka je od njih držala svoj nož i zadavala mu još po jedan udarac. Kao što
bolesnik ne može da se uzdrži da svaki čas ne pokuša da načini pokret koji mu
izaziva bol, i on je još vrlo dugo ponavljao u sebi te reči: „dobro mi je i ovde”,
„volim šalu!” ali bol je bio tako jak da je bio primoran da prestane. Divio se što
su postupci o kojima je on uvek tako olako, tako veselo sudio, sada postali za
njega tako teški kao bolest od koje se može umreti. Poznavao je toliko žena koje
bi mogao zamoliti da motre na Odetu. Ali kako bi se mogao ponadati da bi se
one stavile na istu tačku gledišta na koju i on i da ne bi ostale na onoj koja je
tako dugo bila i njegova, kojom se uvek rukovodio u svome ljubavnom životu, i
da mu ne bi rekle smejući se: „Ljubomorni zlobniče što hoćeš da sprečiš druge
da uživaju.” Kako se to pod njegovim nogama odjednom prolomilo (pod njim,
koji je nekada u svojoj ljubavi prema Odeti nalazio samo profinjena
zadovoljstva) te je odjednom bačen strmoglav u taj novi krug pakla iz koga i ne
nazire kako bi se ikada mogao izvući. Jadna Odeta! Nije bio kivan na nju. Ona je
bila samo upola kriva. Zar se nije govorilo da ju je rođena mati, dok je još bila
gotovo dete. prodala u Nici jednom bogatom Englezu. Ali kako su sada istiniti
postajali u njegovim očima oni redovi u Dnevniku jednog pesnika od Alfreda de
Vinjija, koje je nekada ravnodušno čitao: „Kad čovek oseti da se zaljubio u neku
ženu, trebalo bi da pomisli u sebi: Ko je okružuje? Kakav joj je bio život? Sva
sreća u životu počiva na tome.” Svan se čudio što tako proste rečenice, koje je
sricao u mislima, kao što su: „Volim šalu!”, „Videla sam dobro kud ona smera”,
mogu da mu nanesu takav bol. Ali on je shvatao da ono što smatra prostim
rečenicama jesu samo delovi kostura koji podržavaju, koji mogu obnoviti patnju
koju je osećao za vreme Odetine priče. Jer zbilja je tu patnju sada trpeo ponovo.
Svejedno što je sada znao — a svejedno bi čak bilo i kad bi vremenom pomalo
zaboravio, oprostio — čim bi ponovio te reči, ta nekadašnja patnja pretvarala ga
je u onoga kakav je bio pre no što je Odeta progovorila: u čoveka koji ništa ne
zna, koji je pun poverenja; svirepa ljubomora, da mu zada udarac Odetinog
priznanja, stavljala ga je ponovo u položaj onoga koji još ne zna, pa i posle više
meseci, taj stari događaj uvek bi ga potresao kao kakvo novo otkriće. Divio se
strašnoj oživljavajućoj moći svoga pamćenja. Samo se u slabljenje te stvaralačke
sile, čija plodnost jalovi s godinama, mogao nadati smirenju svojih muka. Ali
kada se već činilo da je pomalo iscrpena ta moć neke od reči što ih je Odeta
izgovorila, ta moć njihova da mu zadadu patnju, tada bi neka druga od njih, na
kojoj se Svanov um dotada manje zadržao, neka gotovo nova reč, smenila ostale
i pogodila ga s nesmanjenom snagom. Sećanje na veče kada je večerao kod
princeze de Lom bilo mu je bolno, ali to je bilo samo središte njegovog bola. No
bol je zračio i neodređeno unaokolo, na sve susedne dane. I u ma koju tačku
celoga toga godišnjeg doba dirnuo, toga doba kada su Verdirenovi tako često
večeravali na ostrvu u Bulonjskoj šumi, celo bi ga to doba zabolelo. Toliko ga je
bolelo da je malo-pomalo radoznalost koju je u njemu raspaljivala ljubomora
bila obuzdana strahom od novih muka koje bi sebi nametnuo kad bi je
zadovoljio. Uviđao je da ceo onaj period Odetinog života što je protekao pre no
što je njega srela, period koji on nikada nije pokušao da sebi predstavi, nije bio
ono apstraktno prostranstvo koje je on nejasno video, nego da je bio sazdan od
posebnih godina, ispunjenih konkretnim događajima. Ali bojao se, kad bi ih
upoznao, da se ta bezbojna, žitka i podnošljiva prošlost ne pretvori u opipljivo i
gnusno telo, u jedan izraziti i satanski lik. Pa i dalje nije nastojao da je zamisli, ne
više iz duševne lenosti, nego iz straha od patnje. Nadao se da će jednoga dana
naposletku moći da čuje ime ostrva u Bulonjskoj šumi i ime princeze de Lom a
da ne oseti to nekadašnje razdiranje, i smatrao je nerazboritim da izaziva Odetu
da mu pruži nove reči, imena mesta, različite okolnosti koje bi njegov tek
smireni bol probudile u novom obliku.
Ali često mu je Odeta i sama od sebe, nesvesno, otkrivala stvari koje nije
znao, koje se sada plašio da sazna; u stvari, Odeta nije znala veličinu razmaka
koji je porok stvarao između njenoga stvarnog života i srazmerno nevinog
života kojim Svan beše verovao i kojim je vrlo često i sada još verovao da živi
njegova ljubavnica: poročnome stvorenju, koje uvek glumi istu vrlinu pred
onima za koje ne želi da naslute njegove poroke, nedostaje kontrola putem koje
bi uvidelo koliko ga ti poroci, čiji je neprestani rast i samome njemu neosetljiv,
odvlače malo-pomalo daleko od normalnog načina života. Pa i drugi postupci,
koji su u Odetinom duhu boravili zajedno sa sećanjem na one koje je krila od
Svana, malo-pomalo su od ovih primali odblesak, bili zaraženi njima, a da ona
na njima nije videla ništa neobično, a da nisu odudarali od te neobične sredine u
kojoj ih je ona nosila u sebi; ali kad bi ih ispričala Svanu, on bi bio prestravljen
otkrićem okoline koju su odavali. Jednoga dana pokušao je, ali tako da je ne
uvredi, da je upita je li ikada išla podvodačicama. Uistinu, bio je ubeđen da nije;
ono anonimno pismo ubacilo je u njegov um tu pretpostavku, ali na mehanički
način; on joj nije poklonio nimalo vere, ali je pretpostavka ostala tu, i Svan, da bi
se otresao toga čisto materijalnog, ali ipak neprijatnog prisustva sumnje,
poželeo je da je Odeta iščupa. „O, ne! Ne kažem da me ne progone,” dodade ona,
otkrivajući osmehom sujetno zadovoljstvo za koje nije više ni opažala da ga ne
bi mogla opravdati pred Svanom. „Jedna me je juče opet čekala više od dva sata,
nudila mi je bilo koju cenu. Izgleda da joj je jedan ambasador rekao: ,Ubiću se
ako mi je ne dovedete.’ Rekli su joj da nisam kod kuće, a ja sam na kraju izišla da
razgovaram s njom, samo da ode. Volela bih da si video kako sam je primila,
moja sobarica, koja me je čula iz susedne sobe, kaže da sam iz sveg glasa vikala:
,Ama, kad vam kažem da neću! Eto, tako mi je volja, neće mi se. Valjda sam
slobodna da radim šta hoću! Da mi treba novaca, još i razumem...’ Naredila sam
vrataru da je više ne pušta unutra, reći će joj da sam na selu. O, volela bih da si
bio negde sakriven. Verujem da bi bio zadovoljan, dragi. Eto, vidiš, ima ipak
dobroga u tvojoj maloj Odeti, makar da je smatraju tako groznom.”
 Uostalom, i sama ta priznanja, kad mu je nešto priznavala, priznanja grehova
za koje je pretpostavljala da ih je otkrio, služila su Svanu više kao polazna tačka
novih sumnji nego što bi učinila kraj starima. Jer ta priznanja nikada nisu bila
tačno srazmerna njegovim sumnjama. Uzalud je Odeta izostavljala u svom
priznanju sve ono bitno, u sporednome je uvek ostajalo nešto što Svan nikada
nije mogao zamisliti, što ga je poražavalo svojom novinom i što će mu potom
omogućiti da promeni postavke problema svoje ljubomore. I ta priznanja nije
više mogao da zaboravi. Duša mu ih je nosila svojom strujom, izbacivala ih na
površinu, uljuljkivala ih, kao leševe. I bila je njima otrovana.
Jednom mu je pričala o tome kako je Foršvil došao da je poseti na dan
svetkovine Pariz-Mursija. „Kako, zar si ga ti već poznavala? O, pa da, dabome”,
reče on, popravivši se da ne bi izgledalo kao da on to nije znao. Pa odjednom
stade drhtati pri pomisli da je na dan te svetkovine Pariz-Mursija, kada on beše
primio od nje ono pismo koje je tako ljubomorno čuvao, ona možda ručala sa
Foršvilom u „Pozlaćenoj kući”. Ona mu se zakle da nije. „Pa ipak, ,Pozlaćena kuća’
me podseća ne znam već na šta što sam znao da nije bilo istina”, reče joj on da je
uplaši. „Da, da nisam tamo bila ono veče kad sam ti rekla da dolazim odande,
kad si me ti tražio kod Prevoa", odgovori mu ona (misleći, po njegovom izrazu
lica, da on to zna), s odlučnošću u kojoj je, mnogo više nego cinizma, bilo
bojazni, straha da ne naljuti Svana, straha koji je iz samoljublja htela da sakrije, a
i želje da mu pokaže da ume da bude iskrena. Stoga je pogodila tačno i snažno
kao dželat, iako u tome nije bilo svireposti, jer Odeta nije bila svesna koliki bol
nanosi Svanu; pa se čak i nasmejala, možda naročito zato, doduše, da ne bi
izgledala ponižena, zbunjena. „Istina je da nisam bila u ,Pozlaćenoj kući\ nego
sam dolazila od Foršvila. Bila sam zaista kod Prevoa, to nije bila izmišljotina, on
me je tamo sreo i pozvao da svratim kod njega da vidim njegove gravire. Ali
neko je došao da ga poseti. Rekla sam ti da dolazim iz ,Pozlaćene kuće’ jer sam
se bojala da ti ne bude krivo. Vidiš, to je bilo pre lepo s moje strane. Uzmimo da
sam pogrešila, ali bar ti to kažem otvoreno. Zašto ti ne bih rekla isto tako i da
sam ručala s njim na dan svetkovine Pariz-Mursija, da je to istina? Tim pre što
se mi u to vreme i nismo još mnogo poznavali, nas dvoje, zar ne, dragi?” On joj
se osmehnu, kukavički odjednom, kao biće bez snage, kakvim su ga učinile te
poražavajuće reči. Znači, već i onih meseci na koje se nikada više nije usuđivao
da misli jer su bili suviše srećni, onih meseci kada ga je volela, već i onda mu je
lagala! Koliko li je bilo još drugih trenutaka kao što je bio taj (ono prvo veče kad
su „nameštali katleje”), kada mu je rekla da dolazi iz „Pozlaćene kuće”, koliko li
ih je bilo još drugih što su krili u sebi laž koju Svan nije ni naslutio. On se seti
kako mu je jednog dana rekla: „Reći ću prosto gđi Verdiren da mi haljina nije bila
gotova, da su mi kola došla suviše kasno. Uvek ima načina da se stvar uredi.”
Sigurno su i od njega, toliko puta, kada bi mu rekla nekoliko reči da objasni svoje
zakašnjenje, da opravda izmenu časa sastanka, te reči krile nešto što je otišla da
radi s nekim drugim, kome je sigurno rekla: „Reći ću Svanu da mi haljina nije
bila gotova, da su mi kola došla kasno, uvek ima načina da se stvar uredi.” I
ispod svih, i najmilijih uspomena Svanovih, ispod najjednostavnijih reči koje mu
Odeta beše nekada rekla, i u koje je verovao kao u Sveto pismo, ispod
svakodnevnih postupaka koje mu je pričala, ispod najobičnijih mesta, kuće
njene krojačice, avenije Bulonjske šume, hipodroma, on je osećao (skrivenu radi
onoga viška vremena koji i u najpodrobnije raspoređenim danima još uvek
ostavlja mogućnosti, mesta, i može da posluži za neke druge postupke), osećao
je kako se ispod svega toga uvlači mogućno podzemno prisustvo laži koje su
pretvarale u gnusno sve što mu još beše ostalo najmilije, njegove najlepše
večeri, i samu ulicu La Peruz, odakle je Odeta sigurno odlazila uvek u neko drugo
vreme nego što mu je rekla, laži koje su kroza sve to širile onaj mračni užas što
ga je osetio čuvši priznanje o „Pozlaćenoj kući” i kao one gnusne zveri u Pustoši
Ninive, rušile kamen po kamen svu njegovu prošlost. Što je sada uvek ustuknuo
kad god bi mu sećanje pomenulo svirepo ime „Pozlaćene kuće”, nije to više bilo,
kao ono nedavno na soareu kod gđe de Sent-Evert, zato što ga je ono podsećalo
na sreću koju je odavno izgubio, nego na nesreću koju tek što je spoznao. A onda
je s imenom „Pozlaćene kuće” bilo kao i s ostrvom u Bulonjskoj šumi, malo-
pomalo ono presta da Svanu zadaje bol. Jer ono što verujemo da je naša ljubav,
naša ljubomora, to nije jedna stalna, nedeljiva strast. One se sastoje od bezbroj
uzastopnih ljubavi, različitih ljubomora, koje su prolazne, ali svojim
besprekidnim mnoštvom stvaraju nam utisak neprekidnosti, obmanu jedinstva.
Život Svanove ljubavi, postojanost njegove ljubomore, bili su sačinjeni od smrti,
od neverstva, od bezbrojnih želja, bezbrojnih sumnji, kojima je svima bila
predmet Odeta. Da nju dugo nije viđao, one od njih koje bi umrle ne bi bile
zamenjene drugima. Ali Odetino prisustvo i dalje je zasejavalo Svanovo srce
naizmenično nežnošću i sumnjama.
Ponekih večeri ona bi prema njemu odjednom opet postala pažljiva, ali ga je
surovo upozoravala da to treba odmah da iskoristi, jer bi to moglo godinama da
se ne ponovi; valjalo je smesta vratiti se njenoj kući, da „nameštaju katleje”, i ta
požuda koju je onda tvrdila da je osetila prema njemu bila je tako iznenadna,
tako neobjašnjiva, tako nesavladiva, a milovanja kojima ga je zatim obasipala
tako upadljiva i neobična da je ta gruba i neubedljiva nežnost pričinjavala Svanu
isto toliko bola kao i kakva laž ili pakost. Jedno veče kada se tako, po njenoj
zapovesti, vratio s njome i dok je ona mešala poljupce sa strasnim rečima koje
su odudarale od njene uobičajene hladnoće, njemu se odjednom učini da je čuo
neki šum; on ustade, potraži svuda, ne nađe nikoga, ali nije više imao volje da joj
se vrati a ona je onda, na vrhuncu besa, razbila jednu vazu i rekla Svanu: „S
tobom se nikada ništa ne može!” A on je ostao u neizvesnosti nije li ona sakrila
nekoga koga je htela da otruje ljubomorom ili da mu raspali požudu.
Ponekad je odlazio u javne kuće nadajući se da će nešto saznati o njoj, ne
usuđujući se ipak da je imenuje. „Imam jednu malu koja će vam se svideti”, rekla
bi mu podvodačica. I on bi ostao da razgovara po celi sat s kakvom jadnom
devojkom, iznenađenom što on ne traži ništa više. Jedna, sasvim mlada i divna,
reče mu jednoga dana: „Ono što bih ja želela, to je da nađem prijatelja, i on bi
onda mogao biti siguran da više nikada ne bih ni s kim išla.” „Zbilja, zar misliš
da je to mogućno da jedna žena bude dirnuta što je čovek voli, da ga nikada ne
prevari?” upita je Svan sa strepnjom. „Pa sigurno! To zavisi od naravi.” Svan nije
mogao da se uzdrži da tim ženama ne kaže sve ono što bi se svidelo i princezi de
Lom. Onoj što je tražila prijatelja, on reče smešeći se: „Kako je to ljupko, stavila
si plave oči, iste boje kao i pojas.” „Pa i vi imate plave manšete.” „Kako mi lepo
razgovaramo na ovakvom jednom mestu! Nisam ti dosadan, možda imaš
posla?” „Ne, imam vremena. Da ste mi dosadni, rekla bih vam. Naprotiv, volim
da vas slušam.” „To mi veoma laska. Vidite kako mi lepo razgovaramo?” reče on
podvodačici koja upravo beše ušla. „Da, baš sam i sama to pomislila. Kako su
mirni! Eto, svet sada dolazi kod mene na razgovor! Onomad je to i princ rekao,
ovde je lepše nego kod njegove žene. Izgleda da su sada u otmenom svetu sve
žene takvog ponašanja da je to prava sablazan! Idem, ja sam diskretna.” Pa
ostavi Svana s devojkom sa plavim očima. Ali i on uskoro ustade i pozdravi se s
njom, jer bio je ravnodušan prema njoj, nije poznavala Odetu.
Pošto se slikar razboleo, doktor Kotar mu je preporučio plovidbu po moru;
mnogi „vernici” govorili su da bi pošli s njim; Verdirenovi se nisu mogli pomiriti
s tim da ostanu sami, te su zakupili jednu jahtu, a posle je i kupili sasvim, te je
tako Odeta često plovila po moru. Kad god je od neko doba bila odsutna, Svan je
osećao kako počinje da se tuđi od nje, ali kao da je to duševno rastojanje bilo u
srazmeri s materijalnim, čim bi saznao da se Odeta vratila, nije više mogao
izdržati da je ne vidi. Jednom, pošavši na mesec dana, kako su mislili, bilo zbog
usputnih iskušenja, bilo što je g. Verdiren krišom unapred udesio stvar da bi
pričinio zadovoljstvo svojoj ženi, pa tek postepeno to saopštavao ,,vernima”, iz
Alžira su otišli u Tunis, pa u Italiju, pa u Grčku, Carigrad, Malu Aziju. Putovanje je
trajalo već skoro godinu dana. Svan se osećao potpuno spokojan, gotovo srećan.
Iako je g. Verdiren nastojao da ubedi pijanistu i doktora Kotara da tetki prvoga i
bolesnicima ovoga drugog oni nisu baš nimalo potrebni i da bi, u svakom
slučaju, bilo nepromišljeno pustiti gđu Kotar da se vrati u Pariz, za koji je gđa
Verdiren tvrdila da je u revoluciji, bio je prinuđen da im u Carigradu vrati
slobodu. I slikar pođe s njima. Jednoga dana, ubrzo po povratku troje putnika,
Svan, videći kako prolazi omnibus za Luksemburšku palatu, gde je imao posla,
skoči u njega i nađe se naspram gđe Kotar, koja je bila pošla u posete damama
koje su toga dana primale, svečano obučena, s perom na šeširu, u svilenoj
haljini, s mufom, kišobranom, tašnicom za posetnice i očišćenim belim
rukavicama. Zaodenuta tim odličjima, ona je, po suvom vremenu, išla peške od
jedne do druge kuće u istoj četvrti, pa bi posle pošla u neku drugu četvrt
koristeći se omnibusom, sa prelaznom kartom. U prvim trenucima, dok se
urođena umiljatost žene u njoj nije probila kroz ukrućenost malograđanke, a ne
znajući uostalom baš tačno treba li da govori Svanu o Verdirenovima, ona je
sasvim prirodno, svojim sporim, nespretnim i blagim glasom, koji je na trenutke
sasvim zaglušivala buka omnibusa, govorila o onome što je slušala i ponavljala
u dvadeset pet kuća po čijim se spratovima u toku dana penjala:
— Vas, gospodine, koji ste tako u toku svega, ne treba ni da pitam da li ste
videli Mašarov portret kod Mirlitona, koji ceo Pariz trči da vidi. Pa šta vi kažete
o njemu? Jeste li u taboru onih što hvale ili u taboru onih što kude? Po svim
salonima govori se samo o Mašarovom portretu; čovek nije otmen, nije kao što
treba, nije savremen ako ne kaže svoje mišljenje o Mašarovom portretu.
Pošto je Svan odgovorio da nije video taj portret, gđa Kotar se poboja da ga
je pozledila primoravši ga da to prizna.
— E, to je lepo, vi to bar otvoreno priznajete, ne smatrate da se sramotite
što niste videli Mašarov portret. Meni se to od vas jako sviđa. No, a ja sam ga
videla, mišljenja su podeljena, ima ih koji nalaze da je malko nalickan, da je
sladunjav, ali ja, ja nalazim da je idealan. Dabome, to ne liči na plave i žute žene
našeg prijatelja Biša. Ali moram vam iskreno priznati, naći ćete da nisam baš
jako u duhu vremena, ali ja vam kažem ono što mislim, ja to ne razumem. Bože
moj, priznajem kvalitete koji postoje u portretu mog muža, on nije tako
neobičan kao ono što on obično slika, ali, eto, morao je da mu naslika plave
brkove. Dok Mašar, međutim! Eto, muž prijateljice kod koje upravo idem (što mi
pruža ovo veliko zadovoljstvo da razgovaram usput s vama) obećao joj je, ako
bude izabran u Akademiju (to je jedan kolega moga muža), da će joj poručiti
portret kod Mašara. To je, odista, pravi san! A druga jedna moja prijateljica tvrdi
da ona više voli Leloara. Ja sam samo običan laik, Leloar je možda još veći po
majstorstvu. Ali ja nalazim da je prva vrlina jednog portreta, naročito kada košta
deset hiljada franaka, da bude veran, i to prijatno veran.
 Pošto je ispripovedala sve to na šta ju je nadahnula visina njene perjanice,
monogram na njenoj tašnici za posetnice, mali broj što joj je na rukavicama
mastilom bio ispisan u čistioni, a i nelagodnost da sa Svanom razgovara o
Verdirenovima, gđa Kotar, videći da su još daleko od ugla Bonapartine ulice, gde
je kočijaš trebalo da zaustavi, posluša svoje srce, koje joj je savetovalo druge
reči.
— Mora biti da su vam zvonile uši, gospodine, — reče mu ona — za vreme
putovanja na kome smo bili sa gđom Verdiren. Samo se o vama govorilo.
Svan je bio veoma iznenađen, pretpostavljao je da se njegovo ime nikada ne
izgovara pred Verdirenovima.
— Uostalom, dovoljno je reći da je gđa de Kresi bila s nama. Kad je Odeta
negde, nikada ne može da izdrži dugo da ne govori o vama. A možete misliti da
ne govori ništa rđavo. Šta! Vi sumnjate? — reče ona videći da je Svan skeptično
odmahnuo rukom.
Pa, poneta iskrenošću svog ubeđenja, ne unoseći u tu reč nikakvu rđavu
misao, već uzimajući je samo u značenju u kome se ona upotrebljava kada se
govori o ljubavi što vezuje prijatelje:
— Pa ona vas obožava! O, čini mi se da o vama pred njom ne bi trebalo to
reći! Lepo bi se čovek proveo! Povodom svega, na primer kad bismo gledali
neku sliku, ona je stalno govorila: „O, da je on tu, on bi vam znao reći je li
autentična ili ne. Njemu niko nije ravan u tome.” I svaki čas se pitala: „Šta li on
sada radi? Da bar samo radi pomalo! To je prava nesreća, tako darovit momak, a
tako len." Vi mi ne zamerate, zar ne? „Sada kao da ga gledam, misli na nas, pita
se gde smo.” Rekla je čak nešto što sam ja našla da je vrlo lepo; g. Verdiren joj je
rekao: „Ama kako možete sada da ga vidite, kad smo na osamsto milja od
njega?” A Odeta mu je odgovorila: „Ništa nije nemogućno prijateljskom oku.” Ne,
kunem vam se, ne kažem vam to da vam laskam, vi u njoj imate prijateljicu
kakvih nema mnogo. Reći ću vam, uostalom, ako vi to ne znate, onda ste jedini
koji to ne zna. Gđa Verdiren mi je baš i poslednje veče rekla (znate, uoči
rastanka uvek se bolje razgovara): „Ne kažem da nas Odeta ne voli, ali sve što joj
mi kažemo ne vredi mnogo prema onome što joj kaže g. Svan.” Oh, gospode,
kočijaš, evo, zaustavlja, umalo ne propustih Bonapartinu ulicu brbljajući s
vama... Hoćete li biti ljubazni da mi kažete da li mi pero stoji pravo?
I gđa Kotar izvuče iz mufa, da je pruži Svanu, ruku u beloj rukavici, iz koje
izlete, sa prelaznom kartom. njena vizija o otmenom životu, koja ispuni
omnibus, pomešana s mirisom čistione. I Svan se oseti sav obuzet nežnošću
prema njoj, isto onoliko koliko i prema gđi Verdiren (i gotovo isto koliko i
prema Odeti, jer osećanje prema ovoj poslednjoj, pošto nije više bilo pomešano
s bolom, nije gotovo više bilo pomešano ni s ljubavlju), dok ju je s platforme
pratio razneženim očima kako odrešito stupa u Bonapartinu ulicu, uzdignute
perjanice, zadižući jednom rukom suknju a drugom držeći kišobran i tašnicu za
posetnice, tako da joj se vidi monogram, i mašući pred sobom svojim mufom.
Nasuprot ne sasvim prezdravelim Svanovim osećanjima prema Odeti, gđa
Kotar, bolji lekar nego što bi bio njen muž, nakalemila je, kraj njih, druga
osećanja, normalna, osećanja zahvalnosti, prijateljstva, osećanja koja će Odetu u
Svanovoj duši učiniti ljudskijom (sličnijom drugim ženama, jer su mu i druge
žene mogle probuditi ista osećanja). koja će ubrzati njen konačni preobražaj u
onu Odetu voljenu spokojnom naklonošću, onu Odetu koja ga jedno veče, posle
nekog veselja kod slikara, beše dovela kući da popije oranžadu sa Foršvilom i s
kojom Svan beše naslutio da bi mogao živeti srećan.
Nekada, kad je često s užasom pomišljao da će jednoga dana prestati da
bude zaljubljen u Odetu, bio se zarekao da budno pazi, i čim oseti da ljubav
počinje da ga napušta, da se grčevito uhvati za nju, da je zadrži. Ali evo gde je
slabljenju njegove ljubavi odgovaralo istovremeno i slabljenje želje da ostane
zaljubljen. Jer ne može se čovek promeniti, to jest postati druga osoba, a
nastaviti da se pokorava osećanjima one osobe koja on više nije. Ponekad kad bi
u novinama opazio ime nekoga od onih za koje je pretpostavljao da su mogli biti
Odetini ljubavnici, to mu je ponovo budilo ljubomoru. Ali ona je bila sasvim laka
i 6ydući da mu je pokazivala da još nije potpuno ostavio za sobom ono vreme u
kome je toliko patio — ali u kome je isto tako upoznao i osećanja tako puna
naslade — i da će mu krivine puta možda još dopustiti da za časak i izdaleka još
po koji put vidi njegove lepote, ta ljubomora mu je pričinjavala više jedno
prijatno uzbuđenje, kao što sumornom Parižaninu, kad napušta Veneciju da se
vrati u Francusku, poslednji komarac pokazuje da Italija i leto još nisu jako
daleko. Ali, najčešće, kada bi se napregao, ako ne da ostane u tome tako
osobenom razdoblju svoga života, a ono bar da ga jasno sagleda dok to još
može, opazio bi da to već i ne može više; voleo bi da ugleda, kao predeo koji će
iščeznuti, tu ljubav što je ostavlja za sobom; ali udvojiti se i pružiti sebi samome
veran prizor nekog osećanja koje smo prestali imati tako je teško da je u
njegovom duhu ubrzo nastupao mrak, nije više video ništa, dizao je ruke od
toga, skidao cviker, brisao mu stakla; pa je pomišljao u sebi da je bolje odmoriti
se malo, da ima kad i kroz koji časak, te bi se, neradoznao, šćućurio u ugao, kao
otupeli sanjivi putnik kad nabije šešir na oči da spava, u vagonu koji oseća kako
ga nosi sve brže i brže, daleko od zemlje u kojoj je tako dugo živeo i za koju se
zarekao da neće pustiti da izmakne a da joj ne uputi još poslednje zbogom. Pa
čak, kao i taj putnik ako se probudi tek u Francuskoj, kad je Svan naišao uz put
na dokaz da je Foršvil bio Odetin ljubavnik, on primeti da ga to nije nimalo
zabolelo, da je ljubav sada daleko, i zažali što ga nešto nije upozorilo na trenutak
kada ju je zauvek ostavljao. I kao god što je, pre no što će prvi put poljubiti
Odetu, nastojao da ureže u sećanje onaj njen lik kakav dugo beše za njega a koji
je sećanje na taj poljubac imalo promeniti, tako bi bio voleo, u mislima bar, da se
mogao oprostiti, dok je još postojala, s onom Odetom što je budila u njemu
ljubav, ljubomoru, s onom Odetom što mu je nanosila boli, a koju sada nikada
više neće videti. Varao se. Suđeno je bilo da je još jednom vidi, nekoliko nedelja
kasnije. To je bilo u snu, u sumraku snivanja. Šetao je s gđom Verdiren,
doktorom Kotarom, jednim mladićem u fesu, koga nije mogao da prepozna, sa
slikarom, Odetom, Napoleonom Š i mojim dedom, po putu koji je išao morskom
obalom, čas visokim obronkom, a čas samo nekoliko metara iznad mora, tako
da su se stalno penjali i spuštali; oni iz društva koji su se već spuštali bili su
nevidljivi onima koji su se još penjali, a malo dnevne svetlosti što je još trajalo
slabilo je i činilo se da će se odjednom spustiti mrkla noć. Talasi su na mahove
zapljuskivali obalu i Svan je po obrazu osećao kako ga prskaju ledenim
kapljicama. Odeta mu je govorila da ih obriše, ali on nije mogao i bilo mu je
neprijatno pred njom zbog toga, kao i zato što je u spavaćici. Nadao se da se to,
zbog mraka, neće primetiti, ali gđa Verdiren ga upravo netremice pogleda
iznenađenim pogledom, nekoliko trenutaka, i on za to vreme vide kako joj se
lice izobličava, nos izdužuje, i kako ona ima velike brkove. On se okrete da
pogleda Odetu, a njoj su obrazi bili bledi, sa sitnim crvenim tačkicama, lice
upalo, s modrim kolutima, ali gledala ga je očima punim nežnosti, koje samo što
joj se nisu okrunile kao suze da padnu na njega, i on je osećao da je toliko voli da
bi je najradije odmah odveo sa sobom. Odjednom Odeta podiže ruku, pogleda na
mali sat i reče: „Moram da odem”; opraštala se sa svima pojedinačno, ne
pozvavši Svana u stranu, ne rekavši mu ni gde će se opet videti, to veče ili kojega
drugog dana. On se ne usudi upitati je, rado bi bio pošao s njom. a bio je
primoran, i ne osvrnuvši se za njom, da s osmehom odgovori na neko pitanje
gđe Verdiren, ali srce mu je užasno tuklo, osećao je mržnju prema Odeti, rado bi
joj bio iskopao te oči koje je maločas još toliko voleo, smožditi joj te uvele
obraze. Penjao se i dalje sa gđom Verdiren, to jest udaljavao svakim korakom od
Odete, koja je silazila suprotnim pravcem. Trenutak kasnije bilo je već prošlo
mnogo sati otkako je ona otišla. Slikar mu obrati pažnju da je i Napoleon III
iščezao trenutak posle nje. „To je sigurno bilo dogovoreno između njih” dodade
on „mora biti da ga je sačekala dole na obali, ali iz pristojnosti nisu hteli zajedno
da se oproste. Ona je njegova ljubavnica.” Nepoznati mladić stade plakati. Svan
pokuša da ga uteši. „Najposle. ona ima pravo” reče mu on brišući mu suze i
skinuvši mu fes da mu bude lakše. „Ja sam joj to već deset puta posavetovao. Što
da vas to rastužuje? Pa on je sasvim čovek koji može nju da razume.” Tako je
Svan govorio samome sebi, jer mladić koga isprva nije mogao da prepozna bio
je takođe on; kao i neki romansijeri, on je svoju ličnost razdvojio na dve ličnosti,
na onu koja je sanjala i na jednu koju je gledao pred sobom s fesom na glavi.
Što se tiče Napoleona III, to ime je on, po nekoj neodređenoj asocijaciji, pa i
po izvesnoj izmeni na uobičajenom baronovom licu, najposle i po lenti Legije
časti o vratu, dao Foršvilu; ali u stvari, po svemu sudeći što je za njega
predstavljalo to lice prisutno u snu i na šta ga je podsećalo, to je zbilja bio
Foršvil. Jer iz nepotpunih i promenljivih slika usnuli Svan je izvlačio pogrešne
zaključke, imajući, uostalom, trenutno toliku tvoračku moć da se umnožavao
prostom deobom kao izvesni niži organizmi; od osećanja toplote sopstvenog
dlana vajao je dlan nečije tuđe ruke, koju je verovao da steže, i iz osećanja i
utisaka kojih još nije bio svestan, stvarao zaplete koji će, svojim logičnim
nadovezivanjem, dovesti u pravi čas, u Svanovom snu. ličnost neophodnu da
primi njegovu ljubav ili izazove njegovo buđenje. Odjednom nastupi mrkla noć,
neko zvono zazvoni na uzbunu, ljudi potrčaše spasavajući se iz kuća u plamenu;
Svan je čuo šum talasa što zapljuskuju i svoje srce kako mu od strepnje sa istom
žestinom tuče u grudima. Odjednom ti srčani otkucaji udvostručiše brzinu, on
oseti bol, neku neobjašnjivu muku; jedan seljak, sav u opekotinama, doviknu mu
u prolazu: „Hodite da pitate Šarlisa kuda je Odeta otišla da provede ostatak
večeri sa svojim prijateljem, on je nekada živeo s njom i ona mu sve priča. Oni su
i zapalili kuće” A to je njegov sobar došao da ga probudi i govorio mu:
— Gospodine, osam je sati i došao je berberin, rekao sam mu da navrati kroz
jedan sat.
Ali te reči, prodrevši u talase sna u koje Svan beše utonuo, stigle su u njegovu
svest tek pošto su pretrpele onu promenu koja čini da jedan zrak na dnu vode
izgleda kao sunce, kao što je trenutak ranije zvono na vratima, zabrujavši u tim
bezdanima kao zvonjava na uzbunu, izrodilo epizodu požara. Utom se i dekor
što mu je bio pred očima razlete u prah, on otvori oči, ču još poslednji put šum
jednog talasa mora koje se povlačilo. On dodirnu obraz. Bio je suv. A ipak, sećao
se osećaja hladne vode i ukusa soli. On ustade, obuče se. Bio je poručio da
berberin dođe rano jer je prethodnog dana napisao mome dedi da će popodne
doći u Kombre, pošto je saznao da gđa de Kambremer — gđica Legranden —
treba tamo da provede nekoliko dana. Ljupkost toga mladog lica, povezana u
njegovom sećanju sa čarima predela u kome odavno nije bio, predstavljale su
zajedno privlačnost koja ga je odlučila da najzad napusti Pariz na nekoliko dana.
Pošto se različiti slučajevi koji nas dovode u prisustvo izvesnih osoba ne
poklapaju s vremenom u kojem ih volimo, nego, prostirući se i van njega, mogu
da nastupe pre nego što to vreme počne ili da se ponavljaju pošto je ono prošlo,
prve pojave u našem životu jednoga bića za koje je suđeno da nam se kasnije
svidi dobijaju u našim očima, unatrag gledano, vrednost upozorenja,
predskazanja. Tako se Svan često opominjao kako je bio sreo Odetu u pozorištu,
ono prvo veče kada nije ni pomišljao da će je ikada ponovo videti, i tako se sada
setio soarea kod gđe de Sent-Evert, na kome je predstavio generala de
Frobervila gđi de Kambremer. Težnje našeg života su tako mnogostruke da se
ne retko dešava da u jednoj istoj prilici putokazi jedne sreće koja još i ne postoji
budu postavljeni uza samo pooštrenje bola od koga patimo. A to se svakako
moglo dogoditi Svanu i negde drugde, a ne upravo kod gđe de Sent-Evert. I, u
slučaju da se te večeri našao negde drugde, ko zna čak ne bi li mu se dogodile
druge sreće. druge boli, koje bi mu se kasnije učinile neizbežne. Ali ono što mu
se takvim činilo bilo je ono što se dogodilo, i on nije bio daleko od toga da vidi
nešto sudbinsko u tome što se rešio da ode na soare gđe de Sent-Evert, zato što
je njegov duh, željan da se divi tome koliko je život bogat maštom, a nesposoban
da sebi dugo postavlja neko teško pitanje, kao na primer, šta je trebalo više
želeti, video u patnjama koje beše iskusio te večeri i u još neslućenim radostima
koje su već klijale — a među kojima je bilo vrlo teško odrediti koje bi pretegnulo
na vagi — neku vrstu nužne povezanosti.
Ali dok je, sat posle buđenja, davao uputstva berberinu da mu se kratko
podšišana kosa ne bi poremetila u vozu, ponovo je pomislio na svoj san; i on
ponovo vide, kao što ga je nekada bio osetio sasvim uza se, Odetino bledo lice,
suviše mršave obraze, izdužene crte, upale oči, sve ono što je — u toku svih
redom nežnosti koje su od njegove dugotrajne ljubavi prema Odeti činile jedan
dug zaborav prvoga njenog lika kako ga beše video — prestao opažati posle
prvog vremena njihove veze. u koje se vreme, bez sumnje, dok je spavao.
njegovo sećanje vratilo da odande izvuče taj tačni osećaj. I s onom povremenom
neosetljivošću koja se u njemu javljala čim se nije više osećao nesrećan i koja je
u isti mah srozavala i njegovu moralnu vrednost, on uzviknu u sebi: ,,Kad samo
pomislim da sam upropastio godine i godine svoga života, da sam hteo da
umrem, da sam svoju najveću ljubav doživeo sa ženom koja mi se nije ni svidela,
koja nije ni bila moj tip!”
TREĆI DEO

IMENA MESTA:
IME
 Među sobama čiji sam izgled najčešće dočaravao sebi u besanim noćima
nijedna nije manje ličila na sobe u Kombreu, naprašene nekakvom zrnastom
atmosferom punom polena, jestivom i pobožnom, nego soba u Grand-hotelu
„Plaža”, u Balbeku, u kojoj su zidovi, premazani masnom bojom, obuhvatali, kao
sjajni zidovi bazena između kojih se plavi voda, čist, plavetan i slan vazduh.
Bavarski dekorater kome je bilo povereno uređenje toga hotela različito je
ukrasio pojedine sobe, a u onu u kojoj sam ja stanovao postavio, duž tri zida,
niske zastakljene police za knjige, u kojima se, već prema mestu na kome su se
nalazile — a taj efekat on nije bio predvideo — ogledao ovaj ili onaj deo
promenljivog prizora mora, pa se tako duž zida nizao jedan friz od svetlih
marina, koji su prekidali samo puni delovi od mahagonija. Tako da je cela ta
soba ličila na jedan od onih uzoraka spavaćih soba koje nam prikazuju na
izložbama nameštaja „modernog stila”, ukrašenih umetničkim delima za koja se
pretpostavlja da mogu goditi očima onoga ko će tu spavati, a čiji je predmet u
vezi sa vrstom predela gde će se stan nalaziti.
Ali ništa isto tako nije manje ličilo na taj stvarni Balbek nego onaj o kome
sam često sanjario, u olujne dane, kad je vetar duvao tako jako da mi je
Fransoaza, vodeći me na Jelisejska polja, preporučivala da ne hodam suviše
blizu kuća da mi ne bi neki crep pao na glavu i jadikujući pričala o velikim
nesrećama i brodolomima o kojima su javljale novine.
Ja nisam imao veće želje do da vidim buru na moru, ne toliko kao nekakav
lep prizor, već kao trenutak kad se razotkriva stvarni život prirode; ili, bolje reći,
za mene nije bilo lepih prizora do onih za koje sam znao da nisu veštački
udešeni za moje zadovoljstvo, nego su nužni, neizmenjivi, — lepote predela i
velike umetnosti. Bio sam radoznao samo za ono, i žudeo da upoznam, što sam
verovao da je istinitije od mene samog, što je za mene bilo dragoceno po tome
što mi je otkrivalo nešto malo od misli nekoga velikog genija ili nešto malo od
sila ili od ljupkosti prirode onakve kakva se ispoljava kad je ostavljena sama
sebi, bez ljudskog mešanja. Kao što nas lepi zvuk majčinog glasa, izdvojen i
reprodukovan na gramofonu, ne bi utešio što smo je izgubili, isto tako bi me i
bura izazvana mehaničkim putem ostavila isto tako ravnodušna kao i osvetljeni
vodoskoci na Svetskoj izložbi. Želeo sam takođe, da bi bura bila potpuno
istinita, da i sama obala bude prirodna obala, a ne nasip koji je nedavno izgradio
kakav opštinski odbor. Priroda. uostalom, po svim osećanjima koja je budila u
meni, činila mi se kao nešto najvećma suprotno čovekovim mehaničkim
tvorevinama. Što je manje nosila njihov trag, tim je više prostora pružala
izlivima moga srca. A ime Balbeka, koje nam beše pomenuo Legranden, upamtio
sam kao ime kupališta koje je sasvim blizu ,,onih kobnih obala, čuvenih po
tolikim brodolomima, koje šest meseci u godini obavija mrtvački pokrov magle
i pena valova”.
„Onde se još oseća pod nogama”, govorio je on, „mnogo više nego i u samom
Finisteru (pa sve i kad bi se sad tamo nanizali hoteli, oni ne bi mogli izmeniti
najdrevniji kostur tla), oseća se istinski kraj francuskog, evropskog tla, antičke
Zemlje. A to je i poslednje logorište ribara koji su isti kao i svi ribari što su živeli
otkad je sveta i veka, pred večitim carstvom morske magle i zagrobnog sveta.”
Kad sam jednog dana u Kombreu govorio o tome žalu u Balbeku pred g.
Svanom, da bih od njega saznao je li to mesto najbolje izabrano da se vide velike
bure, on mi je odgovorio: „Pa dabogme da poznajem Balbek! Crkva u Balbeku, iz
XII ili XIII veka, upola još romanska, možda je najzanimljiviji primerak
normandijske gotike, i tako je neobična! Pomislio bi čovek da je to delo
persijske umetnosti.” I ta mesta, za koja mi se dotad činilo da su samo drevna
priroda koja je ostala savremenik velikih geoloških zbivanja — i isto tako izvan
ljudske istorije kao što je to Okean ili sazvežđe Velikog Medveda, s onim divljim
ribolovcima za koje, kao i za kitove, nije ni bilo srednjeg veka — za mene je bila
velika čar kad sam odjednom video da su se ta mesta uvrstila u redosled vekova,
da su znala za romansku epohu, i kad sam saznao da je gotski trolist u svoje
vreme stigao da se ureže u te divlje stene, kao one slabašne ali dugovečne biljke
koje, kad naiđe proleće, krase kao zvezdice polarni sneg. A dok je gotika
dodavala tim mestima i tim ljudima jednu odrednicu koja im je nedostajala, i
oni su njoj zauzvrat dodavali jednu. Pokušavao sam da sebi predstavim kako su
ti ribari živeli, kakve su bojažljive i neslućene pokušaje društvenih odnosa
ogledavali tamo, u srednjem veku, zbijeni na jednoj tački obala Hada, u podnožju
litica smrti; pa mi se i gotika činila življa sada kad sam mogao da je vidim,
odvojenu od gradova u kojima sam je dotad uvek zamišljao, kako je u jednome
posebnom slučaju, na divljim stenama, proklijala rascvetala se u jedan tanani
zvonik. Roditelji su me vodili da vidim reprodukcije najčuvenijih statua iz
Balbeka — apostole sede kao ovca, sa spljoštenim nosom, Bogorodicu sa
portala — i meni je od radosti zastajao dah u grudima kad sam pomišljao da ću
ih moći videti kako se reljefno ističu iz večite i slane magle. I tada je, u kišovite i
mlake februarske večeri, vetar — udahnjujući mi u srce, koje je na njemu drhtalo
nimalo manje nego dimnjak iz moje sobe, zamisao o putovanju u Balbek —
mešao u meni čežnju za gotskom arhitekturom sa čežnjom za morskim burama.
Voleo bih da sam već sutradan mogao poći onim lepim darežljivim vozom u
jedan i dvadeset dva, čiji čas polaska, na reklamama železničke kompanije, u
oglasima o kružnim putovanjima, nikada nisam mogao da pročitam a da mi srce
ne zatreperi: činilo mi se kao da taj čas polaska urezuje, u jednoj tačno
određenoj tački popodneva, jedan slastan usek, jednu tajanstvenu belegu, počev
od koje časovi, skrenuvši u drugom pravcu, doduše još uvek vode večeri,
sutrašnjem jutru, ali koje bih, umesto u Parizu, ugledao u jednome od onih
gradova kroz koje voz prolazi i među kojima mi je dopuštao da biram; jer on se
zaustavljao u Bajeu, Kutansu, Vitreu, Kestamberu, Pontorsonu, Balbeku,
Lanionu, Lambalu, Benodeu, Pont-Avenu, Kemperleu, i jurio je napred
veličanstveno natovaren tim imenima koja mi je nudio a među kojima nisam
znao kojem bih dao prednost, usled nemogućnosti da ijedno žrtvujem. Ali čak i
ne čekajući na taj voz, mogao sam, kad bih se brzo obukao, poći još isto veče,
kad bi mi moji roditelji dopustili, i stići u Balbek kad zora sviće nad pobesnelim
morem, od čije bih pene što leti otišao da se zaklonim u crkvi u persijskom stilu.
Ali kad se približio uskršnji raspust i roditelji mi obećali da ćemo ga jednom
provesti u severnoj Italiji, tada je te snove o burama, kojima sam sav bio
ispunjen, želeći samo da vidim kako valovi doleću odasvud, sve viši, na
najdivljiju obalu, pred crkvu strmu i hrapavu kao hridi i u čijim će zvonicima
kliktati morske ptice, te snove je, potirući ih, oduzimajući im svu čar,
isključujući ih jer su mu bili suprotni i mogli bi ga samo oslabiti, zamenio u
meni suprotni san o najšarenijem proleću, ne o proleću u Kombreu, koje još
bocka silnim iglicama mraza, nego o onome koje već ljiljanima i ovčim runom
prekriva polja oko Fjezola i na čijoj zlatnoj pozadini, kao na onim Anđelikovim
pozadinama, zasenjujući blista Firenca. Od toga časa samo su mi se zraci, mirisi,
boje činili dragoceni; jer smena tih slika proizvela je u meni preokret želja i —
isto onako naglu kao što ih ima u muzici — potpunu promenu tona moje
osećajnosti. A dešavalo se i da prosta atmosferska promena bude dovoljna da u
meni izazove takvu promenu tona, i ne čekajući smenu godišnjih doba. Jer često
u jedno godišnje doba zaluta dan iz nekoga drugog, pa nas prenese u to drugo
godišnje doba, dočara nam ga smesta, probudi u nama želju za njemu
svojstvenim uživanjima i prekine snove koje smo maločas snivali, umećući tako
ranije ili kasnije nego što mu je vreme taj list istrgnut iz drugog jednog
poglavlja, u ispreturanom kalendaru Sreće. Ali uskoro, kao i one prirodne pojave
iz kojih naša udobnost ili zdravlje mogu da izvuku tek slučajnu i dosta malu
korist, do onoga dana kad nauka ovlada njima. pa proizvodeći ih po želji, stavi
nam u ruke mogućnost njihovog pojavljivanja, koje sad više nije pod staranjem
slučaja i ne treba mu njegov pristanak, tako isto i buđenje tih mojih snova o
Atlantiku i o Italiji prestalo je biti podložno jedino promenama vremena i
godišnjih doba. Da te snove vaskrsnem u sebi, dovoljno mi je bilo da samo
izgovorim imena: Balbek, Venecija, Firenca, u koja se naposletku zgusnula želja
koju su mi ulila mesta označena tim imenima. Čak i u proleće, kad bih u nekoj
knjizi naišao na ime Balbek, to je bilo dovoljno da u meni probudi čežnju za
burama i normanskom gotikom; a čak i u olujni dan ime Firence ili Venecije
budilo mi je želju za suncem, ljiljanima, za duždevom palatom i Crkvom Gospe
od Cveća.
Ali dok su ta imena zauvek upila u sebe sliku koju sam sebi stvarao o tim
gradovima, ona su je istovremeno i preobrazila, potčinila njeno ponovno
javljanje u meni svojim sopstvenim zakonima; posledica je bilo to da su imena
učinila sliku lepšom, ali i drukčijom od onoga što su ti gradovi Normandije ili
Toskane mogli biti u stvarnosti, i uvećavajući proizvoljne radosti moje
uobrazilje, probudila buduće razočaranje pri mojim putovanjima. Ta imena
podjarivala su predstavu koju sam sebi stvarao o izvesnim mestima na zemlji,
čineći ih osobenijim, pa prema tome i stvarnijim. I tada gradove, predele,
spomenike nisam više sebi predstavljao kao manje-više prijatne slike izrezane
ovde-onde iz jednog istog tkiva, nego sam svaki od njih zamišljao kao nekog
neznanca, suštinski drukčijeg od svih ostalih, kojeg mi je duša bila žedna i koga
bi joj korisno bilo da upozna. Koliko li su ta mesta dobila nešto mnogo ličnije
time što su bila označena imenima, imenima stvorenim samo za njih, imenima
kao što ih imaju i ljudske osobe! Reči nam pružaju o stvarima malu, jasnu i
uobičajenu sliku, kao što su one što vise po zidovima škola da pruže đacima
primer šta je to zanatlijska tezga, ptica, mravinjak, stvari uzete kao istovetne sa
svima iz iste vrste. Ali imena nam pružaju o osobama — i o gradovima, za koje
nas navikavaju da verujemo da su individualni, jedinstveni kao i osobe —
nejasnu sliku, koja iz imena, iz njegove jarke ili tamne zvučnosti, crpe boju
kojom je jedino obojena, kao što su oni plakati, potpuno plavi ili potpuno crveni,
na kojima su, usled ograničenosti primenjenog postupka ili po ćudi crtača, plavi
ili crveni ne samo i nebo i more nego i barke, crkva, prolaznici. Pošto mi se ime
Parme, jednoga od gradova kuda sam najviše želeo da odem otkako bejah
pročitao Kartuzijanski manastir, prikazivalo zgusnuto, glatko. ljubičasto i blago,
kad bi mi ko pomenuo bilo koju kuću u Parmi u koju bih mogao biti primljen,
pričinio mi je uživanje da mislim kako ću stanovati u glatkoj, zgusnutoj,
ljubičastoj i blagoj kući, koja nema veze sa kućama ijednoga drugog grada u
Italiji, pošto sam je zamišljao samo pomoću zgusnutog sloga imena Parma, u
kome ne struji nimalo vazduha, i pomoću svega onog što sam u nju uneo od
stendalovske blagosti i odbleska ljubičica. A kad sam pomišljao na Firencu, ona
mi je bila čudesno mirisav grad, nalik na cvetnu krunicu, zato što se zove Cvetni
Grad, a njegova katedrala Gospa od Cveća. Što se Balbeka tiče, to je bilo jedno od
onih imena u kojima se, kao na kakvoj staroj normandijskoj grnčariji koja čuva
boju zemlje od koje je načinjena, vidi kako se još ocrtava prikaz nekog
zastarelog običaja, nekog feudalnog prava, nekog negdašnjeg stanja pojedinih
mesta, nekoga zastarelog načina izgovora koji je stvorio njegove nepravilne
slogove, a taj način izgovora nisam sumnjao da ću naći čak i u gostioničara koji
će mi, kad tamo stignemo, poslužiti belu kafu, odvesti me da vidim pobesnelo
more pred crkvom i kome sam pridavao svađalački, svečani i srednjovekovni
izgled ličnosti iz starih priča u stihovima.
Da mi se zdravlje učvrstilo i da su mi roditelji dopustili, ako ne da odem i
boravim u Balbeku, a ono bar, radi upoznavanja s arhitekturom i s pejzažima
Normandije ili Bretanje, da pođem jednom tim vozom u jedan i dvadeset dva. u
koji sam toliko puta ulazio u mašti. najradije bih se zaustavljao u najlepšim
gradovima; ali uzalud sam ih upoređivao, kako izabrati — a to je još više značilo
izabrati nego između pojedinačnih bića, koja nisu zamenjiva — između Bajea,
tako visokog u njegovoj ružičastoj čipki i čiji je vrh bio obasjan starim zlatom
njegovog poslednjeg sloga; Vitrea, kome je njegovo zatvoreno e prošaravalo
starinski vitraž mrežom od crnog drveta; pitomog Lambala. koji u svojoj belini
ide od žućkaste boje ljuske jajeta do biserno sivkastog; Kutansa, normandijske
katedrale, koju njen mastan i žućkast završni diftong kruniše zvonikom od
maslaca; Laniona, u čijoj seoskoj tišini škripi poštanska kočija oko koje leti
muva; Kestambera, Pontorsona, smešnih i naivnih, s belim perima i žutim
kljunovima rasutim po putevima tih poetičnih mesta punih rečica; Benodea,
imena koje se, jedekom privezano, jedva drži uz obalu, kao da će ga reka povući
među svoje alge; Pont-Avena, beloga i ružičastog uzleta lakoga krila seljačke
ženske kape, koja se ogleda, vijoreći se, u zelenkastoj vodi kanala; Kemperlea,
koji je bolje privezan, i to još od srednjeg veka, između potoka od kojih je sav
žuborav i ukrašen njima kao biserima, u sivilu nalik na ono koje ocrtavaju, kroz
paučinu vitraža, sunčevi zraci pretvoreni u tupe šiljke uglačanog srebra?
Te slike bile su pogrešne još iz jednog razloga: zato što su neizbežno bile
veoma uprošćene; ono čemu je težila moja uobrazilja a što su mi čula tek
nepotpuno i bez zadovoljstva opažala u sadašnjosti, ja sam to, doduše, zatvorio
u pribežište koje su činila imena; pošto sam u njima nagomilao sanjano, ta
imena su, doduše, sada magnetski privlačila moje želje; ali imena nisu veoma
prostrana; jedva ako sam u njih mogao da unesem po dve-tri glavne
„zanimljivosti” grada, i one su stajale jedna do druge, bez ičega između njih; u
imenu Balbek, kao pod uveličavajućim staklom onih držalja za pero što se
kupuju po morskim kupalištima, opažao sam valove ustalasane oko jedne crkve
u persijskom stilu. A možda je baš uprošćenost tih slika i bila jedan od uzroka
snažnog dejstva koje su one vršile na mene. Kad je moj otac jedne godine
odlučio da uskršnji raspust provedemo u Firenci i Veneciji, pošto u ime Firence
nisam mogao da smestim uobičajene sastavne delove jednoga grada, bio sam
prisiljen da proizvedem jedan natprirodni grad oplođujući izvesnim prolećnim
mirisima ono što sam verovao da je, u svojoj suštini, Đotov genije. U najboljem
slučaju — i to zato što se u jedno ime ne može smestiti ni mnogo više trajanja
nego prostora — kao i izvesne slike samoga Đota, koje prikazuju jednu istu
ličnost u dva različita trenutka radnje, ovde kako leži na postelji, a onde kako se
sprema da uzjaše konja, ime Firence bilo je podeljeno na dva odeljka. U jednome
sam posmatrao, pod arhitektonskim baldahinom, jednu fresku preko koje se
delimično prostirala zavesa od praha jutarnjeg kosog i sve jačeg sunca; u
drugom (jer — pošto na imena nisam mislio kao na neki nedostižni ideal, nego
kao na stvarni ambijent u koji ću otići da se zagnjurim — još nedoživljeni život,
netaknuti i čisti život koji sam u njih zatvarao davao je i najmaterijalnijim
zadovoljstvima, najprostijim scenama, onu privlačnost koju imaju na slikama
primitivaca) prelazio sam brzo — da bih što pre otišao na ručak koji me je
čekao sa voćem i vinom kjanti — preko Ponte Vekio zakrčenog lužnjem,
narcisom i anemonama. Eto šta sam video (mada sam bio u Parizu), a ne ono
što je bilo oko mene. Čak i sa prosto realističkog gledišta, krajevi za kojima
žudimo u svakom trenutku zauzimaju mnogo više mesta u našem istinskom
životu nego kraj u kome se stvarno nalazimo. Bez sumnje, da sam tada više
pažnje obraćao na ono što mi je bilo u mislima kad sam izgovarao reči ,,otići u
Firencu, u Parmu, u Pizu, u Veneciju", zapazio bih da ono što vidim nije nipošto
neki grad, nego nešto isto toliko drukčije od svega što sam poznavao, isto tako
puno slasti kao što bi za jedno čovečanstvo čiji bi se život oduvek odvijao u
zimska predvečerja, mogla biti ta nepoznata divota: prolećno jutro. Te
nestvarne, nepromenljive, uvek istovetne slike, ispunjavajući mi noći i dane,
učinile su to doba moga života drukčijim od prethodnih (a ona bi se mogla
pobrkati u očima nekog posmatrača, koji stvari vidi samo spolja, to jest ne vidi
ništa), kao što u nekoj operi neki melodijski motiv uvodi nešto novo, što se ne bi
moglo naslutiti kad bi čovek samo čitao libreto, a još manje ako bi ostao izvan
pozorišta i samo brojao četvrti sata kako protiču. Pa čak ni u tome prosto
količinskom pogledu, u našem životu dani nisu jednaki. Pomalo nervozne
prirode kao što je bila moja raspolažu, da bi prevalile pojedini dan, različitim
„brzinama”, kao i automobili. Ima brdovitih i tegobnih dana, za koje treba
beskrajno vremena da se uz njih uspnemo, i dana koji su kao nizbrdica niz koju
jurimo punom brzinom i pevajući. Za tih mesec dana — dok sam, kao neku
melodiju, stalno ponavljao u mislima te slike Firence, Venecije i Pize. od kojih je
žudnja što su je u meni izazivale poprimala nešto tako duboko individualno kao
da je to bila ljubav, ljubav prema nekoj osobi — nisam prestajao verovati da te
slike odgovaraju jednoj stvarnosti nezavisnoj od mene, pa su mi one omogućile
da upoznam jednu isto onako lepu nadu kao što ju je mogao gajiti hrišćanin iz
prvobitnog doba uoči dana kad će ući u raj. Stoga. ne obraćajući pažnju na
protivrečnost što sam hteo da gledam i dodirnem organima svojih čula ono što
je stvorila sanjarija a nije bilo opaženo tim čulima — a što je za njih bilo utoliko
privlačnije, različitije od onoga što su ona poznavala — najviše mi je
raspaljivalo čežnju baš ono što me je podsećalo na stvarnost tih slika, jer je to
bilo kao obećanje da će ta čežnja biti zadovoljena. I mada je mom uzbuđenju
razlog bila žudnja za umetničkim nasladama, vodiči su ga podržavali više negoli
knjige iz estetike, a još više nego i vodiči, red vožnje vozova. Uzbuđivalo me je
kad sam pomišljao da je ta Firenca, koju sam video tako blisku ali nedostižnu u
svojoj uobrazilji, doduše u meni, na rastojanju kojim se ne može putovati, ali da
bih je mogao dostići okolišnim, zaobilaznim putem, kad bih pošao ,,kopnenim
putem". Dok sam u sebi ponavljao, pridajući time toliku vrednost onome što ću
videti, da je Venecija „Đorđonova škola, Ticijanovo boravište, najpotpuniji
muzej stambene arhitekture srednjeg veka", osećao sam se, istina, srećan. Pa
ipak sam još srećniji bio kad sam, izišavši nekim poslom u grad, koračajući brzo
zbog vremena koje, posle nekoliko dana ranog proleća, beše ponovo postalo
zimsko (kao ono koje smo zaticali u Kombreu, o Velikoj nedelji) — videći na
bulevarima kako kestenovi, ogrezli u vazduh leden i tečan kao voda, ipak
počinju, nimalo manje, kao tačne zvanice koje su već u svečanom odelu i koje se
nisu dale obeshrabriti, da zaokružuju i cizeliraju, u svojim smrznutim masama,
neodoljivo zelenilo čije je nezadrživo izbijanje abortivna moć hladnoće ometala,
ali nije uspevala da ga suzbije — pomišljao da je Ponte Vekio već izobilno posut
zumbulom i anemonama i da prolećno sunce već boji talase Velikog kanala tako
tamnim azurom i tako plemenitim smaragdom da oni, razbijajući se u podnožju
Ticijanovih slika, mogu da se nadmeću s njima bogatstvom svojih boja. Nisam
više mogao da obuzdam radost kad je otac, pogledajući na barometar i žaleći
što je hladno, počeo tražiti koji bi bili najzgodniji vozovi i kad sam shvatio da se,
ako uđemo posle ručka u taj ugljeni laboratorij, u tu mađijsku komoru koja na
sebe preuzima da svud oko sebe izvrši preobražaj, sutradan možemo probuditi
u mramornom i zlatnom gradu „ukrašenom jaspisom i popločanom
smaragdima”. I tako, Venecija i Cvetni Grad nisu bili samo zamišljene slike koje
čovek po volji stavlja pred svoju uobrazilju, nego su postojali na određenom
odstojanju od Pariza, koje je nužno potrebno prevaliti ako čovek hoće da ih vidi,
na jednom određenom mestu na zemlji i ni na kojem drugom, jednom reči, bili
su sasvim stvarni. A postali su to za mene još više kad je otac, rekavši: „Jednom
reči, mogli biste ostati u Veneciji od 20. do 29. aprila i stići u Firencu već na
Uskrs ujutro", izvukao oba ta grada ne samo iz apstraktnog Prostora nego i iz
onoga zamišljenog Vremena u koje smeštamo ne samo jedno jedino putovanje u
jedan mah nego još i druga, istovremena, i bez suviše uzbuđenja, pošto su ona
samo mogućna — izvukao ih iz onoga Vremena koje čovek tako lako iznova
stvara da ga još može ponovo provesti u jednom gradu kad ga je već proveo u
nekom drugom — i posvetio im nekoliko onih posebnih dana koji
posvedočavaju autentičnost onoga na šta ih trošimo, jer ti jedini dani troše se
upotrebom, ne vraćaju se više, ne može ih čovek više proživeti negde ako ih je
već proživeo negde drugde; osetio sam da se ta dva grada upućuju ka onoj
nedelji što će početi onim ponedeljnikom kad je trebalo da pralja donese beli
prsluk koji sam polio mastilom, da se to ka toj nedelji upravljaju, da bi je prožele,
po isteku onoga idealnog vremena u kome još nisu postojale, te dve varoši
kraljice. čije ću kupole i kule, najuzbudljivijom od svih geometrija, imati da
ucrtam u svoj sopstveni život. Ali bio sam tek na putu ka poslednjem stupnju
ushićenja; dostigao sam ga najzad (i tek tada mi se otkrilo pred očima da se po
ulicama gde pljuskaju talasići kanala, ulicama što se crvene od odblesaka
Đorđoneovih fresaka, neće — kao što sam, uprkos tolikim upozorenjima, i dalje
zamišljao — šetati po Veneciji, iduće nedelje, pred Uskrs, ljudi „veličanstveni i
strašni kao more, s oklopima bronzanog sjaja pod naborima okrvavljenih
ogrtača”, nego da bih to mogao biti ja, onakva majušna ličnost kakvu je, na
jednoj velikoj fotografiji Svetog Marka koju mi behu pozajmili, fotograf
predstavio, u polucilindru, pred portalom), dostigao sam taj poslednji stupanj
ushićenja kad sam čuo oca kako kaže: „Mora biti da je još hladno na Velikom
kanalu, dobro bi uradio da za svaki slučaj staviš u kofer svoj zimski kaput i
debeli sako.” Na te reči ja se vinuh u neku vrstu zanosa; osetih — što sam dotad
verovao da je nemogućno — da odista stupam među one „statue od ametista,
nalik na hridine Indijskog^ okeana”; u poslednjem naporu, koji je bio iznad
mojih snaga, svukoh sa sebe, kao ljušturu bez sadržaja, vazduh moje sobe koji
me je okružavao i zamenih ga istom količinom venecijanskog vazduha, onom
primorskom atmosferom, neizrecivom i osobenom kakva je u snovima, koju je
moja uobrazilja obuhvatila imenom Venecija; osetih kako se u meni vrši neka
čudotvorna dezinkarnacija; propratio ju je smesta onaj neodređeni nagon na
povraćanje koji čovek oseti kad mu počinje jaka gušobolja, pa su morali da me
stave u krevet, sa toliko upornom groznicom da je doktor izjavio da treba ne
samo odustati od toga da me sada puste da putujem u Firencu i u Veneciju nego
da me treba, čak i kad se sasvim budem oporavio, bar godinu dana poštedeti i
pomisli na putovanje i bilo kakvog razloga za uzbuđivanje.
A isto je tako, avaj, strogo zabranio i da me puste u pozorište, da gledam
Bermu; uzvišena umetnica, za koju je Bergot nalazio da je genijalna, možda bi
me, time što bi mi pružila da upoznam nešto što je možda isto tako značajno i
isto tako lepo, utešila što nisam otišao u Firencu i u Veneciju, što neću ići u
Balbek. Morali smo se zadovoljiti time da me svaki dan šalju na Jelisejska polja,
pod nadzorom nekoga ko bi me sprečio da se zamaram, a to je bila Fransoaza,
koja beše stupila u našu službu posle smrti tetke Leoni. Ići na Jelisejska polja
bilo mi je nepodnošljivo. Da ih je bar Bergot opisao u nekoj svojoj knjizi, bez
sumnje bih poželeo da ih upoznam. kao i sve ono čijeg su mi „dvojnika” prvo
ubacili u uobrazilju. Ona je te stvari grejala, oživljavala, davala im neku
osobenost, pa sam želeo da ih sretnem i u stvarnosti; ali u tome parku ništa nije
bilo povezano s mojim snovima.
Jednoga dana, dok sam se dosađivao na našem uobičajenom mestu, kraj
vrteške s drvenim konjima. Fransoaza me je povela na izlet — preko one
granice koju su čuvale, na ravnomernim rastojanjima, male kule prodavačica
šećerlema — u one susedne ali strane predele, gde su lica nepoznata i kuda
prolaze kolica s kozama; pa se vratila da uzme svoje stvari sa stolice kraj čestara
lovora; čekajući je, gazio sam po velikoj livadi sa kržljavom i kratko pokošenom
travom, požutelom od sunca, na čijem je kraju bazen iznad koga se uzdiže jedna
statua, kad utom, sa staze, obraćajući se jednoj riđokosoj devojčici koja je igrala
badminton kraj vodoskoka, druga jedna, oblačeći kaput i spremajući svoj reket,
doviknu reskim glasom: ,,Zbogom, Žilberta, idem kući, nemoj zaboraviti da
večeras dolazimo kod tebe posle večere.” To ime Žilberta prolete kraj mene,
dočaravajući utoliko više stvarnost one koju je označavalo što je nije samo
imenovalo, kao odsutnu osobu o kojoj se govori, nego ju je oslovljavalo; ono
prolete tako kraj mene, u dejstvu tako reći, sa snagom koju je pojačavao luk
njegovog leta i primicanje cilju; noseći na sebi, osećao sam to, poznavanje one
kojoj je bilo upućeno, pojmove o njoj, ne moje, nego prijateljice koja ju je zvala,
sve ono što je ona, dok ga je izgovarala, videla ili bar posedovala u svom
pamćenju o njihovoj svakodnevnoj prisnosti, o međusobnim posetama, i sve
ono nepoznato, još nedostižnije i bolnije za mene time što je, naprotiv, bilo tako
prisno i pod rukom toj srećnoj devojci koja me je time okrznula a da ja nisam u
to mogao da prodrem i hitnula to u zrak u jednom uzviku; ostavljajući da lebdi u
vazduhu neko zračenje puno slasti, koje je izmamilo, dotakavši ih tačno, iz
nekoliko nevidljivih tačaka u životu gđice Svan, iz te večeri što se bližila onakva
kakva će biti, posle večere, kod nje kod kuće; stvarajući, ono, nebeski putnik
usred one dece i guvernanti, oblačak dragocene boje, onaj u kome se,
naduvenom iznad nekog Pusenovog parka, do tančina ogleda, kao u operi u
oblaku punom konja i kočija, neki prizor iz života bogova; prostirući, najzad, po
toj pokošenoj livadi, na mestu gde je trava bila u isti mah parče uvelog travnjaka
i jedan trenutak u popodnevu plavokose igračice badmintona (koja nije prestala
dobacivati lopticu s perima i dočekivati je dokle god je nije pozvala učiteljica s
plavim perom na šeširu), jednu divotnu usku traku boje suncokreta, neopipljivu
kao odblesak, kao ćilim pružen po livadi, po kojoj nisam mogao da se našetam
odugovlačećim, čežnjivim i skvrnilačkim koracima, dok mi je Fransoaza
dovikivala: „Haj'te, zakopčajte kaput pa begamo!” a ja prvi put, razdražen,
zapažao da ona govori prostački i da, avaj, nema plavo pero na šeširu.
Hoće li samo ona ponovo doći na Jelisejska polja? Sutradan je nije bilo; ali
video sam je narednih dana; sve vreme vrteo sam se oko onog mesta gde se
igrala s prijateljicama, tako da je jedanput, kad ih nije bilo dovoljno za igru
zarobljenika, poslala da me pitaju da li bih hteo da se priključim njihovoj grupi,
pa sam se od tada igrao s njom kad god bi došla. Ali to nije bilo svakog dana; bilo
je dana kad su je sprečavali časovi, katehizis, posete, užina s drugaricama, sav
onaj život odvojen od mojega, koji sam u dva maha, sažet u imenu Žilberta,
osetio kako je tako bolno prošao kraj mene, na onoj strmoj putanji u Kombreu i
na tom travnjaku na Jelisejskim poljima. Uoči tih dana unapred bi rekla da je
nećemo videti; ako je to bilo zbog učenja, rekla bi: „Baš je to gnjavaža, neću moći
da dođem sutra; vi ćete se svi zabavljati bez mene” s ucveljenim izrazom, koji
me je pomalo tešio; ali ako je, naprotiv, bila pozvana na neki „žur”, a ja je, ne
znajući to, upitao hoće li doći da se igramo, odgovorila bi mi: „Bogami, nadam se
da neću! Nadam se da će me mama pustiti da odem kod prijateljice”. Ali u takve
dane bar sam znao da je neću videti, dok ju je. međutim, mati ponekad
neočekivano vodila sa sobom u kakvu kupovinu, i ona bi mi sutradan rekla: ..Ah.
da, bila sam s mamom u gradu”, kao prirodnu stvar koja ne bi mogla biti za
nekoga najveća mogućna nesreća. A bilo je i ružnih dana, kada njena guvernanta.
bojeći se sama kiše, nije htela da je dovodi na Jelisejska polja.
Stoga, ako je nebo bilo sumnjivo, nisam od jutra prestajao da ga ispitivački
posmatram i uzimao sam u obzir sva predskazanja. Ako bih video kako gospođa
prekoputa nas stavlja kraj prozora šešir na glavu. pomišljao sam u sebi: „Ona
gospođa će izići u grad; znači, vreme je takvo da se može izići; što ne bi i
Žilberta učinila kao i ta gospođa?” Ali nebo bi se stalo oblačiti; mama bi rekla da
bi se još moglo razvedriti, da bi za to dovoljan bio jedan zrak sunca. ali da će
verovatnije padati kiša; a ako bude kiše. čemu onda ići na Jelisejska polja? Stoga,
još od ručka. nisam skidao oči pune strepnje sa neizvesnog i oblačnog neba. Ono
bi ostalo mrko. Pred prozorom, balkon je bio siv. Odjednom, na njegovom
sumornom kamenu nisam ugledao neku manje suru boju, ali sam osetio kao
nekakav napor ka jednoj manje suroj boji, damare jednog neodlučnog zraka koji
bi želeo da oslobodi svoju svetlost. Trenutak kasnije, balkon je bio bled i blistav
kao jutarnja voda, i hiljade odblesaka njegove gvozdene ograde popadalo je po
njemu. A onda bi ih dašak vetra rasterao, kamen bi opet potamneo, ali odblesci
su se, kao pripitomljeni, vraćali; kamen je opet počinjao neprimetno beleti, i u
jednome onakvom neprestanom krešendu kakvi, u muzici, na kraju neke
uvertire. uznose neki ton do najjačeg fortisima, pronoseći ga brzo kroz sve
prelazne stupnjeve, video sam ga kako dostiže onu neugasivu i postojanu zlatnu
boju lepih dana, na kojoj se reckava senka kitnjaste ograde isticala. crna, kao
kakvo ćudljivo rastinje, sa tako tananim crtežom i najsitnijih pojedinosti da on
kao da je odavao savesnu prilježnost, zadovoljstvo umetnika, i sa takvom
reljefnošću, tako baršunastim spokojstvom njenih tamnih i srećnih masa da se
činilo kao da ti široki i lisnati odblesci što su počivali na tome jezercu sunca
znaju da su zaloga spokojstva i sreće.
Trenutni bršljan, prolazno zidno rastinje! Najbezbojnije, najtužnije. po
mnogima, među svim onim koje može da se puže po zidu ili da ukrasi prozor; za
mene. najmilije od sveg, od onoga dana kad se pojavilo na našem balkonu kao
senka prisutnosti same Žilberte. koja je možda već na Jelisejskim poljima, i čim
budem i ja stigao, reći će mi: „Počnimo odmah da se igramo zarobljenika, vi ste
u mojoj grupi”; krhko rastinje koje razveje jedan dašak vetra, ali koje je isto tako
vezano, ne za godišnje doba, nego za čas u danu; obećanje neposredne sreće
koju dan ili uskraćuje ili će je ostvariti, pa po tome prevashodno neposredne
sreće, ljubavne sreće; rastinje nežnije, toplije na kamenu i od same mahovine;
dugovečnije, jer dovoljan mu je jedan zračak pa da izraste i procveta ra'došću,
čak i u sred zime.
Pa čak i u one dane kad je sve drugo rastinje iščezlo, kad je i ona lepa zelena
koža što obavija stabla starih drveta skrivena pod snegom, ako je on prestao
padati, ali je vreme ostalo još suviše oblačno da bih se mogao nadati da će
Žilberta doći, tada bi odjednom, na snežnom prekrivaču na balkonu, sunce,
granuvši, stalo preplitati zlatne niti i vesti crne odbleske, i navelo mamu da
kaže: ,.Gle, prolepšalo se, možda biste mogli ipak pokušati da odete do
Jelisejskih polja.” Toga dana ne bismo zatekli nikoga, ili samo jednu devojčicu,
koja se spremala da ode i uveravala me da Žilberta neće doći. Stolice, napuštene
od impozantnog ali zimljivog skupa guvernanti, bile su puste. Jedino je kraj
travnjaka sedela jedna postarija gospođa, koja je dolazila po svakom vremenu,
nakinđurena, uvek u istoj veličanstvenoj i tamnoj toaleti, a za čije bih
poznanstvo u ono doba bio žrtvovao, da mi je takva razmena bila mogućna, sve
najveće buduće prednosti svoga života. Jer Žilberta je svakog dana prilazila da je
pozdravi; ona je pitala Žilbertu kako je „njena majka, to srce”; i meni se činilo da
bih ja za Žilbertu, da sam tu gospođu poznavao, bio sasvim drukčiji, neko ko
poznaje poznanike njenih roditelja. Dok su joj se unučad igrala malo dalje, ta
gospođa je uvek čitala list Debats, koji je zvala „moje stare novine". i na
aristokratski način govorila o policajcu ili o ženi što je naplaćivala za stolice:
„Moj stari prijatelj policajac,\ „žena što naplaćuje za stolice i ja, mi smo stari
prijatelji”.
Fransoazi je bilo suviše hladno da bi ostala u mestu, pa smo išli do mosta
Konkord da vidimo zaleđenu Senu. kojoj su svi, pa čak i deca, prolazili bez straha
kao kakvom ogromnom, nasukanom, bespomoćnom kitu koga će raščerečiti.
Vraćali smo se Jelisejskim poljima; venuo sam od jada između nepomične
vrteške s drvenim konjima i belog travnjaka, obuhvaćenog crnom mrežom staza
sa kojih behu očistili sneg. na kome je statua držala u ruci mlaz leda. koji kao da
je bio objašnjenje njenog pokreta. I sama ona stara gospođa. savivši novine,
upita jednu guvernantu što je prolazila koliko je sati i zahvali joj se rekavši:
„Kako ste ljubazni!" pa zamolivši radnika što je čistio sneg da kaže njenoj
unučadi da se vrate, da joj je hladno, dodade: „Bili biste tako ljubazni. Verujte da
mi je zaista neprijatnoG’ Odjednom se vazduh rascepi: između lutkarskog
pozorišta i cirkusa, na horizontu, gde se vreme prolepšalo, opazih spram
odškrinutog neba, kao kakvu belegu iz bajke, plavo pero Gospođice. I već je
Žilberta punim trkom jurila meni u susret, blistava i rumena u četvrtastoj
šubari, podstaknuta hladnoćom, zakašnjenjem i željom za igrom; malo pre no
što će stići do mene, zatociljala se po ledu, i bilo zato da lakše održi ravnotežu,
bilo što je nalazila da je tako ljupkije, ili podražavajući držanju klizačica,
primicala se raširenih ruku i smešeći se, kao da hoće da me zagrli. „Bravo!
bravo! odlično! Rekla bih da je to silno, da je strašno, da nisam iz drugog jednog
doba, iz doba starog kraljevstva”, povika stara gospođa uzimajući reč u ime
nemih Jelisejskih polja, da zahvali Žilberti što je došla ne dopustivši da je uplaši
ružno vreme. „Vi ste kao i ja, ipak verni našim starim Jelisejskim poljima; mi
smo dve neustrašive. Kad bih vam rekla da ih volim, čak i ovako! Ovaj sneg,
smejaćete mi se, podseća me na hermelin!" I stara gospođa se stade smejati.
Prvi od tih dana — koje je sneg, oličenje sila koje su me mogle lišiti viđenja
sa Žilbertom, činio tužnim kao što su dani rastanka i čak im davao izgled dana
odlaska na put, jer je menjao izgled i gotovo sprečavao upotrebu toga
uobičajenog mesta naših jedinih sastanaka, sada izmenjenog, prekrivenog
njime kao nameštaj navlakama — taj prvi takav dan ipak je unapredio moju
ljubav, jer on kao da je bio jedna prva tuga koju Žilberta kao da je delila sa
mnom. Samo smo nas dvoje bili iz našeg društva, i to što sam tako bio sam s
njom bilo je ne samo kao nekakav početak prisnosti nego i, s njene strane — kao
da je samo zbog mene došla po takvom vremenu — to mi se činilo tako dirljivo
kao da je, u koji od onih dana kada je bivala pozvana na neki ,,žur” odustala od
njega da bi se sastala sa mnom na Jelisejskim poljima; više sam vere sticao u
dugovečnost i budućnost našeg prijateljstva, kad je ostalo tako živo usred
obamrlosti, pustoši i propasti okolnih stvari; i dok mi je ona gurala grudve
snega za vrat, ja sam se razneženo smeškao jer mi se to činilo u isti mah i kao da
mi ona posvedočava naročitu naklonost što me podnosi kao jedinog saputnika
po tome novome, zimskom predelu, i kao vernost meni, koju je sačuvala usred
nesreće. Ubrzo, jedna po jedna, kao bojažljivi vrapci, stigoše njene prijateljice,
sasvim crne na snegu. Počesmo se igrati, i pošto je bilo suđeno da se taj tako
tužno započet dan završi v radosti, dok sam. pre no što ćemo početi da se
igramo zarobljenika, prilazio onoj njenoj prijateljici s odsečnim glasom, koju
sam čuo prvi dan kako uzvikuje Žilbertino ime, ona mi reče: „Ne, ne, znamo da
više volite da budete u Žilbertinom taboru, a uostalom, pogledajte, ona vas
zove”. I zbilja, ona me je zvala da dođem na travnjak pod snegom, u njenu četu,
koju je sunce, kraseći je ružičastim odblescima i metalnim sjajem starih
brokata, pretvaralo u Lorop od zlatne čohe.
Taj dan, koga sam se toliko bojao, bio je naprotiv jedini kada nisam bio
suviše nesrećan.
Jer iako sam mislio samo na to da nikad ne propustim ni dana a da se ne
vidim sa Žilbertom (do te mere da se jednom, kad mi se baka nije vratila kući u
vreme večere, nisam mogao uzdržati a da ne pomislim odmah u sebi, ako su je
pregazila neka kola, da neko vreme neću moći ići na Jelisejska polja; čovek
nikoga više ne voli, kad voli), ipak ti trenuci dok sam bivao kraj nje, trenuci koje
sam, još od prethodnog dana, tako nestrpljivo očekivao, zbog kojih sam drhtao,
radi kojih bih žrtvovao sve ostalo, nisu nipošto bili srećni trenuci; i ja sam to
dobro znao, jer to su bili jedini trenuci moga života na koje sam usredsređivao
do tančina brižljivu, strasnu pažnju, a ona nije u njima otkrivala ni trunke
uživanja.
Sve vreme dok sam bivao daleko od Žilberte imao sam potrebu da je vidim,
jer sam tako neprestano nastojao da sebi predstavim njen lik da naposletku
nisam više uspevao u tome i nisam više znao čemu odgovara moja ljubav. A
onda, ona mi još nijednom nije rekla da me voli. Baš naprotiv, često je tvrdila da
ima prijatelja koji su joj miliji od mene, da sam ja dobar drug s kojim se rado
igra, premda rasejan, nekako odsutan u igri; najzad, često mi je pokazivala
znake hladnoće, koji su mogli pokolebati moje verovanje da sam ja za nju biće
drugačije od ostalih, mogli su ga pokolebati da je to verovanje poticalo iz ljubavi
koju bi Žilberta gajila prema meni, a ne, kao što je bilo, iz ljubavi koju sam ja
osećao prema njoj, što je to verovanje činilo mnogo otpornijim, pošto ga je to
činilo zavisnim od samog načina kako sam bio prinuđen, po unutrašnjoj
nužnosti, da mislim na Žilbertu. Ali ni ja njoj još nisam bio izjavio osećanja koja
sam gajio prema njoj. Istina, po svima stranicama svojih svezaka beskonačno
sam ispisivao njeno ime i adresu, ali kad bih pogledao te maglovite redove, koje
sam ispisivao a da ona nije zbog toga mislila na mene, koji su joj oko mene
davali prividno toliko mesta iako nije time bila većma umešana u moj život,
osećao sam se obeshrabren, jer mi oni nisu govorili o Žilberti, koja ih čak neće
ni videti, nego o mojoj sopstvenoj žudnji, koju kao da su mi pokazivali kao nešto
čisto lično, nestvarno, nezanimljivo i nemoćno. Najpreče je bilo da se Žilberta i
ja vidimo i da mognemo jedno drugom izjaviti ljubav, koja dotle nije još tako
reći ni počela. Razni razlozi zbog kojih sam bio tako nestrpljiv da je vidim bez
sumnje bi za zrelog čoveka bili manje neodoljivi. Kasnije, kad postanemo vičniji
u negovanju svojih uživanja, dešava se da se zadovoljimo onim koje osećamo
misleći na neku ženu onako kao što sam ja mislio na Žilbertu, ne starajući se za
to da saznamo da li ta slika odgovara stvarnosti, a dešava se i da se zadovoljimo
uživanjem što je volimo, bez potrebe da budemo sigurni da i ona nas voli; ili se
pak odreknemo zadovoljstva da joj obelodanimo svoju naklonost, kako bismo
njenu naklonost prema nama učinili trajnijom, postupajući u tome kao oni
japanski vrtlari koji žrtvuju više cvetova da bi dobili jedan lepši. Ali u doba kada
sam voleo Žilbertu, ja sam još verovao da Ljubav postoji stvarno izvan nas; da
ona nama u najboljem slučaju dopušta samo toliko da uklonimo prepreke, a
svoje darove sreće pruža nam po jednom redu u kome mi nismo vlasni da išta
menjamo; te tako, da sam ja na svoju ruku zamenio milinu izjavljivanja ljubavi
glumljenom ravnodušnošću, činilo mi se da bih se ne samo lišio jedne od onih
radosti o kojima sam najviše sanjao nego i da bih time skovao sebi jednu
izveštačenu i bezvrednu ljubav po mojoj ćudi, a bez ikakve veze s istinskom
ljubavlju, čijim bih tajanstvenim i već unapred datim putevima time odustao da
pođem.
Ali kad sam stizao na Jelisejska polja — kad je došao taj čas kad ću, prvo,
moći da uporedim svoju ljubav, da bih u nju uneo neophodne ispravke, sa
njenim živim uzrokom, nezavisnim od mene — čim bih se našao u prisustvu
Žilberte Svan, na čije sam viđenje računao da bih osvežio slike koje moje
umorno pamćenje nije više nalazilo, one Žilberte Svan s kojom sam se juče igrao
i koju sam prepoznao i pozdravio po nekome slepom nagonu kao što je onaj koji
nam, pri hodanju, stavlja jednu nogu pred drugu pre no što i stignemo da
mislimo o tome, smesta je sve bilo kao da su ona i devojčica koja je bila predmet
mojih snova dva različita bića. Na primer, ako sam od sinoć nosio u sećanju dva
vatrena oka nad punim i sjajnim obrazima, Žilbertino lice mi je sad uporno
pokazivalo upravo nešto čega se nisam sećao, izdužen i šiljast nos, koji je,
udružujući se za tren oka sa drugim crtama, dobijao značaj onih osobina koje u
biologiji karakterišu vrstu i preobražavao je u vrstu devojčice sa šiljastom
njuškicom. Dok sam se ja spremao da taj žuđeni trenutak iskoristim za to da na
onome Žilbertinom liku što sam ga unapred pripremio pre no što sam došao, a
koji sad nisam više nalazio u glavi, izvršim ispravke koje će mi omogućiti, za
onih dugih časova kad budem sam, da budem siguran da se to zbilja nje sećam,
da to zaista ljubav prema njoj uvećavam malo-pomalo kao što umetnik stvara
svoje delo, ona bi mi hitnula loptu; i kao što telo filozofa idealiste vodi računa o
spoljnom svetu u čiju stvarnost njegov um ne veruje, isto ono ja koje mi je bilo
naložilo da je pozdravim još i pre no što sam je prepoznao, požurilo bi me da
uhvatim loptu koju mi je dobacila (kao da je ona nekakva drugarica s kojom sam
došao da se igram, a ne srodna duša s kojom sam došao da se sjedinim),
stavljalo mi u usta hiljade ljubaznih a beznačajnih reči koje sam iz pristojnosti
izgovarao sve do časa kad bi ona otišla, i sprečavalo me tako da ili ćutim i za
vreme tog ćutanja uspem da najzad pronađem tu preko potrebnu, izgubljenu
sliku, ili da joj kažem reči koje bi našu ljubav mogle odlučno unaprediti, na šta
sam uvek bio prinuđen da više ne računam do sledećeg popodneva.
Ipak je moja ljubav unekoliko uznapredovala. Jednoga dana otišli smo sa
Žilbertom do Bude naše prodavačice šećerlema, koja je bila naročito ljubazna
prema nama — jer kod nje su za g. Svana kupovali medenjake, kojih je on, radi
dijete, mnogo jeo, pošto je patio od jednog etničkog ekcema i od konstipacije
Proroka — Žilberta mi je pokazivala smejući se dva dečačića koji su bili kao onaj
mali kolorista i onaj mali biolog iz dečjih knjiga. Jer jedan nije hteo crvenu
šećerlemu zato što je više voleo ljubičastu, a drugi je sa suzama u očima odbijao
šljivu koju mu je guvernanta htela kupiti zato što, kako je najposle strasnim
glasom kazao: „Više volim onu drugu šljivu, zato što u njoj ima i crv!” Ja sam
kupio dva klikera po pet santima. Gledao sam sa divljenjem, sjajne i zatočene u
posebnoj zdelici, klikere od ahata, koji su mi se činili dragoceni jer su bili
nasmejani i plavi kao devojčice i zato što su stajali pedeset santima komad.
Žilberta, kojoj su davali mnogo više novca nego meni, upita me koji mi se čini
najlepši. Nisam želeo da ona zbog mog izbora ijedan od njih žrtvuje. Voleo bih
da ih je mogla kupiti, osloboditi sve. Ipak, pokazah joj jedan koji je bio boje
njenih očiju. Žilberta ga uze, potraži zlatnu prugu u njemu, pomilova ga, isplati
otkupninu, ali mi smesta predade zatočenika rekavši mi: „Evo, vaš je, poklanjam
vam ga, sačuvajte ga kao uspomenu.”
Drugi jedan put, još uvek obuzet željom da vidim Bermu u nekom klasičnom
komadu, upitao sam je nema li ona jednu knjižicu u kojoj Bergot govori o
Rasinu, a koje više nije bilo u knjižarama. Zamolila me je da je podsetim kako
tačno glasi njen naslov, pa sam joj uveče poslao pisamce pneumatičnom
poštom, napisavši na kovertu to ime Žilberta Svan koje sam već toliko puta
ispisivao po svojim sveskama. Sutradan mi je donela, u paketiću vezanom
ljubičastom svilenom trakom i zapečaćenom belim voskom, knjižicu koju mi je
nabavila. „Eto, vidite da je to zaista ono što ste tražili”, rekla je izvadivši iz mufa
depešu koju sam joj poslao. Ali na adresi pisamceta — koje još juče nije bilo
ništa, samo pisamce koje sam ja napisao, a koje, otkako ga je pismonoša predao
Žilbertinom domaru a jedan sluga odneo do njene sobe, beše postalo jedna od
onih stvari koje nemaju cene, jedno od onih pisama koje je ona primila toga
dana — jedva sam prepoznao ništavne i osamljeničke redove mog rukopisa pod
štampanim krugovima koje je preko njih otisnula pošta, pod beleškama koje je
dodao pismonoša, što su sve bili znaci opipljivog ostvarenja, pečati spoljnoga
sveta, ljubičasti simbolični pojasi života, koji su sad prvi put prionuli uz moj san,
podržali ga, oživeli, obradovali.
A drugoga jednog dana rekla mi je: „Možete me zvati Žilberta, znate; u
svakom slučaju, ja ću vas zvati po imenu. Inače je tako neprijatno." Ipak se još
koji trenutak zadovoljila time da mi kaže „vi”, a kad sam joj skrenuo pažnju na
to, osmehnula se, i sastavivši, sklopivši jednu rečenicu kao što su one koje u
stranim gramatikama imaju druge svrhe do da nas navedu da upotrebimo neku
novu reč, završila je mojim imenom. Sećajući se kasnije onoga što sam tada
osetio, razabrao sam u tome utisak kao da me je za časak držala u ustima, mene
samog, golog, bez ikakvog više društvenog obeležja koje je pripadalo i drugim
njenim drugovima ili, kad bi rekla moje prezime, bez obeležja koje je pripadalo i
mojim roditeljima, obeležja koje su njene usne — u naporu, pomalo kao što je
činio njen otac, da jasno izgovori reči koje je htela da istakne — skinule sa mene,
svukle, kao ljusku sa voća čije se samo meso može progutati, dok se njen pogled,
propraćen osmehom, stavljajući se na isti novi stupanj prisnosti kao i njene reči,
sada isto tako neposrednije upirao u mene ne propuštajući da posvedoči svoju
svest o toj prisnosti, svoje zadovoljstvo, pa čak i zahvalnost zbog nje.
Ali u onome trenutku nisam još mogao da ocenim vrednost tih novih
naslada. Nije mi ih pružila ona devojčica koju sam voleo, meni koji sam je voleo,
nego mi ih je pružila ona druga, ona s kojom sam se igrao, onome drugom ja
koje nije imalo u sebi ni sećanja na onu pravu Žilbertu, ni ono srce gluvo za sve
ostalo, koje bi jedino moglo da zna pravu cenu takve sreće, jer jedino ju je ono
želelo. Čak ni kada sam se vratio kući nisam u njima uživao, jer nužda da se uvek
za sutradan nadam da ću se moći predati tačnom, spokojnom, srećnom
posmatranju Žilberte, da će mi ona najzad izjaviti ljubav i objasniti razloge zbog
kojih je dosad morala da je krije od mene, ta ista nužda prisiljavala me je da
prošlost smatram ništavnom, da uvek gledam samo unapred, da mala
preimućstva koja mi je ona pružila ne cenim sama po sebi i kao sebi dovoljna,
već kao nove stepenike na koje mogu koraknuti i koji će mi omogućiti da
načinim još jedan korak napred i da najzad domašim sreću koju još nisam
upoznao.
Ako mi je katkad i pružala takve znake prijateljstva, ona mi je pričinjavala i
bola praveći se kao da ne uživa što me vidi, a to se često dešavalo baš u one
dane na koje sam najviše računao za ostvarenje mojih nada. Bio sam siguran da
će Žilberta doći na Jelisejska polja i osećao radost koja mi se činila samo kao još
nejasna slika moje buduće velike sreće ako sam — ušavši ujutro u salon da
poljubim mamu, koja je već bila obučena, sa već sasvim uređenom kulom svoje
crne kose i belim punačkim rukama koje su još mirisale na sapun — saznao,
videći stub prašine kako sam od sebe lebdi uspravno nad klavirom i čuvši kako
vergl svira pod prozorom Na povratku sa smotre, da je zimi došao u
neočekivanu i ozarenu posetu, sve do večeri, jedan prolećni dan. Dok smo ručali,
gospođa prekoputa nas, otvorivši prozor, odagnala bi začas jedan zrak koji je
kraj moje stolice prilegao da se odmori posle ručka i koji bi u jednom skoku
povukao traku preko cele širine naše trpezarije, no časak kasnije već se vratio
da nastavi dremati. U školi, na času koji je počinjao u jedan sat, čameo sam od
nestrpljenja i dosade na suncu, čiji se jedan zlatast odblesak vukao po mojoj
klupi kao poziv na svetkovinu na koju neću moći stići pre tri sata, kada je
Fransoaza dolazila po mene, posle časova, i kad smo išli na Jelisejska polja
ulicama ukrašenim svetlošću, zakrčenim svetom, u kojima su balkoni, suncem
odvojeni od zgrada i vazdušasti, lebdeli pred kućama kao zlatni oblačići. Avaj!
Na Jelisejskim poljima desilo bi se da ne zateknem Žilbertu, još nije bila stigla.
Stajao sam nepomičan na travnjaku koji je hranilo nevidljivo sunce od koga se
ovde-onde blistala poneka vlat trave, na travnjaku po kome su golubovi izgledali
kao antičke skulpture koje je vrtlarov pijuk iskopao na površinu toga svetog tla,
stajao s očima uprtim u vidokrug, očekivao da svakog časa ugledam Žilbertinu
pojavu, u pratnji njene guvernante, iza statue koja kao da je sunčevom
blagoslovu pružala dete koje je nosila i niz koje su se slivali zraci. Ona stara
čitateljka novina sedela je na svojoj naslonjači, još uvek na istom mestu,
oslovljavala jednog čuvara mašući mu prijateljski rukom i dovikujući mu:
„Kakvo divno vreme!” A kad joj je prišla žena što naplaćuje za stolice, s mnogo
cifranja je zadenula kartu od deset santima u prorez rukavice, kao da je to kakav
buket koji je, iz ljubaznosti prema poklonodavcu, nastojala da stavi na
najlaskavije mogućno mesto. Kad je to mesto pronašla, istegnula je vrat i
zaokružila glavom, popravljajući krzneni okovratnik, pa je pokazujući ženi koja
joj je izdala kartu to parče žute hartije koje joj je virilo na ruci, uputila ovoj onaj
lep osmeh kojim žena, pokazujući nekom mladiću na svoju bluzu, kaže:
„Prepoznajete li vaše ruže?”
Poveo sam Fransoazu u susret Žilberti, do Trijumfalne kapije; nismo je sreli,
i vraćao sam se ka travnjaku ubeđen da ona sad neće više ni doći, kad mi, kod
vrteške s konjima, pritrča ona devojčica sa reskim glasom: „Brzo, brzo, Žilberta
je stigla još pre četvrt sata. Uskoro će otići. Čekamo vas da se igramo
zarobljenika”. Dok sam ja išao do kraja avenije Jelisejskih polja, Žilberta je stigla
Ulicom Boasi-d’Angla, jer je Gospođica iskoristila lepo vreme da obavi neke
svoje poslove; a g. Svan je trebalo ubrzo da dođe po svoju ćerku. I tako, sam sam
bio kriv; nije trebalo da se udaljavam od travnjaka; jer nikada se nije sigurno
znalo sa koje će strane Žilberta doći, hoće li to biti manje-više kasno, i od tog
iščekivanja postali su mi još uzbudljiviji ne samo cela Jelisejska polja i sve to
popodnevno vreme, kao ogromno prostranstvo vremena i prostora u čijoj je
svakoj tački i u svakom trenutku bilo mogućno da se pojavi Žilbertin lik nego mi
je postao još uzbudljiviji i sam njen lik, zato što sam osećao da se iza tog lika
krije razlog zašto sam njime prostreljen posred srca u četiri sata umesto dva i
po, njime, sada ukrašenim šeširićem za posete umesto bereom za igranje,
ispred „Ambasadora” a ne između dva lutkarska pozorišta, i slutio neki od onih
Žilbertinih poslova u kojima nisam mogao biti kraj nje i zbog kojih je morala da
iziđe u grad ili da ostane kod kuće, dolazio u dodir sa tajanstvom njenog
nepoznatog života. Isto to tajanstvo zbunjivalo me je kad bih, potrčavši po
naređenju devojčice reskoga glasa da odmah započnemo igru, opazio Žilbertu,
tako oštru i plahovitu s nama, kako se učtivo klanja onoj gospođi s novinama
(koja joj je govorila: „Kakvo divno sunce, kao vatra”), razgovara s njom sa
stidljivim osmehom, s izveštačenim izrazom, što mi je dočaravalo onu drukčiju
devojku kakva je Žilberta morala biti kod svojih roditelja, s prijateljima svojih
roditelja, u poseti, u celome tom drugom svom životu koji mi je bio nedostupan.
Ali o tome njenom životu niko mi nije davao utisak toliko kao g. Svan, kad bi
nešto kasnije došao po ćerku. A to je bilo zato što su on i gđa Svan — jer je
njihova kći stanovala kod njih, jer su njeno učenje, njene igre, njena prijateljstva
zavisili od njih — sadržavali za mene, koliko i Žilberta, možda čak i više nego
Žilberta, nešto nepoznato što mi je bilo nedostupno, neku bolnu čar, kao što i
priliči bogovima koji su svemoćni nad njom i iz kojih ta čar izvire. Sve što se njih
ticalo toliko je stalno obuzimalo moje misli da je, onih dana kad bi, kao tada, g.
Svan (koga sam nekada tako često viđao a da nije izazivao moju radoznalost,
dok je bio u prijateljstvu s mojim roditeljima) došao po Žilbertu na Jelisejska
polja, pošto bi se stišalo lupanje srca koje je u meni izazvala pojava njegovog
sivog šešira i kaputa s pelerinom, njegov izgled je još uvek izazivao u meni
onakav utisak kakav bi izazivala nekakva istorijska ličnost o kojoj smo pročitali
niz dela i čije nas i najsitnije osobenosti strasno zanimaju. Njegove veze s
grofom od Pariza, koje su mi se, kad sam o njima slušao u Kombreu, činile bez
značaja, sada su za mene postajale nešto čudesno, kao da se nikada niko drugi
nije poznavao s orleanskom dinastijom; i sada se on, zahvaljujući njima, oštro
izdvajao na običnoj pozadini šetača raznih klasa, kojih je bila puna ta aleja
Jelisejskih polja i usred kojih sam se ja divio što je on pristao da se pojavi ne
zahtevajući od njih naročito poštovanje, koje, uostalom, niko od njih nije ni
pomišljao da mu ukaže, toliko je bio dubok inkognito kojim je on bio obavijen.
On je uglađeno otpozdravljao Žilbertinim prijateljicama, čak i meni — mada
nije više bio u prijateljstvu s mojom porodicom — ali kao da me ne poznaje. (To
me je podsetilo da me je on ipak vrlo često viđao na selu; sećanje to ostalo mi je,
ali u tami, jer otkako sam ponovo video Žilbertu, za mene je Svan pre svega bio
njen otac, a ne više onaj Svan iz Kombrea; kako su pojmovi s kojima sam sada
spajao njegovo ime bili drukčiji od pojmova čija ga je mreža nekada obuhvatala,
a kojima se nisam više služio kad sam imao da mislim o njemu, on je postao
jedna nova ličnost; ipak sam ga vezivao jednom veštačkom, sporednom i
poprečnom linijom za našega nekadašnjeg posetioca; a kako za mene ništa nije
više imalo vrednosti do u onoj meri u kojoj bi moglo koristiti mojoj ljubavi, s
osećanjem stida i žaljenja što ne mogu da ih izbrišem sećao sam se godina kada
sam, u očima ovog istog Svana koji je u ovom trenutku bio preda mnom na
Jelisejskim poljima, a kome, srećom, Žilberta možda nije rekla moje ime,
ispadao tako često smešan, uveče, kad sam slao po mamu da dođe u moju sobu
da mi kaže laku noć, dok je ona pila kafu s njim, s mojim ocem i s dedom i
bakom, za stolom u bašti.) On bi rekao Žilberti da joj dopušta da odigra još
jednu igru, da on može da pričeka četvrt sata, pa bi seo kao i sav svet na
gvozdenu stolicu, platio kartu tom rukom koju je Filip VII tako često zadržao u
svojoj, dok bismo se mi počeli igrati na travnjaku rasterujući golubove, čija su se
lepa tela u obliku srca, koja su kao jorgovani u carstvu ptica, prelivajući se u
duginim bojama, sklanjala kao u utočište, neka na veliku kamenu vazu kojoj
golubov kljun, roneći u nju, kao da je pridavao kretnju i pripisivao namenu da
izobilno pruži plodova i zrnevlja koje se činilo da on iz nje kljuca, drugi na čelo
statue, gde je izgledao kao da se pretvorio u jedan od onih predmeta od emalja
čija obojenost razbija jednoličnost kamena na nekim antičkim delima, i u
atribut koji boginji, kad ga nosi na sebi, pribavlja neki osobiti epitet i pretvara
je, kao drukčije lično ime smrtnu ženu, u jedno novo božanstvo.
 Jednoga takvog sunčanog dana, kad se nisu ostvarile moje nade, nisam imao
snage da od Žilberte sakrijem svoje razočaranje.
— Baš sam imao mnogo šta da vas pitam — rekoh joj. — Verovao sam da će
ovaj dan značiti mnogo u našem prijateljstvu. A tek što ste došli, vi odlazite!
Nastojte da sutra dođete rano, da najzad mogu da razgovaram s vama.
Njoj se lice ozari i ona mi odgovori poskakujući od radosti:
— Sutra! Možete me čekati, lepi moj, ali ja neću doći! Imam jedan „žur”; ni
preksutra isto tako, idem kod jedne prijateljice da s njenih prozora gledamo
dolazak kralja Teodosija, biće prekrasno, a naksutra idem na Mihajla Strogova, a
onda će već uskoro biti Božić i novogodišnji raspust. Možda će me povesti na
Jug. Što bi to bilo fino! Premda bih zbog toga propustila da dobijem jelku; u
svakom slučaju, ako i ostanem u Parizu, neću dolaziti ovamo, jer ću ići s mamom
u posete. Zbogom, eno, tata me zove.
Vratio sam se s Fransoazom kući, ulicama koje su još bile ukrašene suncem
kao zastavama, kao uveče po svršenom slavlju. Jedva sam vukao noge.
— Nije ni čudo — rekla je Fransoaza — ovakvo vreme nije za ovo godišnje
doba, suviše je vrućina. Avaj, bože, na sve strane mora da ima mnogo jadnih
bolesnika. To je da poveruješ da se i na nebu sve ispreturalo.
Ja sam, ugušujući jecaje, ponavljao u sebi reči u kojima je malopre izbila
Žilbertina radost što zadugo neće dolaziti na Jelisejska polja. Ali ona čar kojom
mi se duša, samom svojom delatnošću, ispunjavala čim sam mislio na nju, ono
naročito, jedinstveno stanje — makar bilo i žalosno — u koje me je neizbežno, u
odnosu na Žilbertu, dovodila unutrašnja prinuda duševne navike, počeli su već
da dodaju, čak i tome znaku njene ravnodušnosti, nešto romantično, i usred
mojih suza uobličavao se osmeh, koji nije bio drugo do stidljiv nagoveštaj
poljupca. A kad je došlo vreme kad stiže pošta, pomislio sam u sebi, i te večeri
kao i inače: „Primiću pismo od Žilberte, reći će mi najzad da me nikada nije
prestala voleti i objasniće mi tajanstveni razlog zašto je bila prisiljena da to
dosad krije od mene, da se pretvara da može biti srećna i kad se ne viđa sa
mnom, razlog zbog koga se zaodenula u privid Žilberte koja mi je samo
drugarica.” Svako veče uživao sam u tome da zamišljam to pismo, činilo mi se
da ga čitam, ponavljao sam napamet svaku rečenicu. Odjednom, zastao bih,
prestravljen. Shvatio sam, kad bih primio pismo od Žilberte, da to u svakom
slučaju ne bi moglo biti to pismo, pošto sam ovo ja sastavio. I od tog trenutka
upinjao sam se da skrenem svoje misli sa reči koje bih voleo da mi ona napiše, iz
straha da, iskazujući ih, ne isključim upravo te — najmilije, najvećma žuđene —
iz polja mogućnih ostvarenja. Pa čak i da mi je, po nekoj neverovatnoj
podudarnosti slučaja, Žilberta uputila baš to pismo koje sam ja zamislio,
prepoznajući u njemu svoje delo, ja ne bih imao utisak da primam nešto što ne
dolazi od mene, nešto stvarno, novo, jednu sreću izvan mog uma, nezavisnu od
moje volje, koju mi odista ljubav daruje.
U međuvremenu, pročitavao sam ponovo jednu stranu koju mi nije Žilberta
napisala, ali koja mi je bar dolazila od nje, onu stranu od Bergota o lepoti starih
mitova kojima se inspirisao Rasin, a koju sam, sa klikerom od ahata, čuvao
stalno uza se. Bio sam ganut dobrotom moje prijateljice, što je potražila za
mene tu stranu; pošto svako ima potrebu da nađe razloga svojoj strasti, do te
mere da je srećan kad u voljenom biću prepozna neke osobine za koje smo u
literaturi i razgovorima naučili da su dostojne da izazovu ljubav, pa
podražavanjem čak i usvoji te osobine i od njih stvori novi razlog svoje ljubavi,
ma bile te osobine i najsuprotnije onima koje bi ta ljubav priželjkivala dok je bila
spontana — kao što je nekada Svan usvojio estetski karakter Odetine lepote —
ja, koji sam Žilbertu isprva, još od Kombrea, voleo zbog svega onog nepoznatog
u njenom životu, u koji bih voleo baciti se, oteloviti se u njemu, napuštajući svoj,
koji mi više nije bio ništa, sada sam mislio, kao o nekom neprocenjivom
preimućstvu, da bi jednoga dana mome suviše poznatom, prezrenom životu,
Žilberta mogla postati smerna pomoćnica, pogodna i ugodna saradnica koja bi
uveče, pomažući mi u mojim radovima, za mene proveravala tekstove u
brošurama. Što se tiče Bergota, toga beskrajno mudrog i božanskog starca, zbog
koga sam prvo i zavoleo Žilbertu, još pre nego što sam je i video, sada sam ga
pre svega zbog Žilberte voleo. Sa isto toliko uživanja koliko i stranice koje je on
napisao o Rasinu, gledao sam hartiju zapečaćenu velikim pečatima od belog
voska i vezanu mnoštvom ljubičastih svilenih traka u kojoj mi ih je ona donela.
Ljubio sam kliker od ahata, koji je bio najbolji deo srca moje prijateljice, deo koji
nije bio raskalašan, nego veran, i koji je, mada ga je krasilo ono tajanstvo
Žilbertinog života, boravio kraj mene, stanovao u mojoj sobi, spavao u mojoj
postelji. Ali lepota toga kamena, a i lepota tih Bergotovih strana, lepote za koje
sam bio srećan što ih vezujem za pojam moje ljubavi prema Žilberti — jer one
kao da su mojoj ljubavi, u trenucima kad mi se ona činila još samo kao ništavilo,
davale nekakvu opipljivost — uviđao sam da su te lepote prethodile mojoj
ljubavi, da ne liče na nju, da su njihove sastojke utvrdili talenat ili mineraloški
zakoni još pre no što me je Žilberta upoznala i da ništa u knjizi niti u kamenu ne
bi bilo drukčije i da me Žilberta ne voli, pa me, prema tome, ništa ne ovlašćuje
da u njima čitam blagovest o sreći. I dok je moja ljubav, očekujući neprestano od
sutrašnjice izjavu Žilbertine ljubavi, ništila, parala svako veče sve što se loše
isplelo u toku dana, u mojoj senci jedna nepoznata tkalja nije odbacivala
iskidane niti, nego ih je, ne hajući nimalo za to da mi se svidi niti da radi na
mojoj sreći, raspoređivala u drukčiji poredak, kakav je davala svima svojim
tkanjima. Nimalo se ne zanimajući posebno za moju ljubav, ne postavljajući pre
svega to da jesam voljen, ona je pribirala sve one Žilbertine postupke koji su mi
se učinili neobjašnjivi i sve njene grehe koje sam opravdao. I tada su i jedni i
drugi dobijali neki smisao. Taj novi poredak kao da je govorio da sam, videći da
Žilberta, umesto da dođe na Jelisejska polja, ide na neki „žur”, u kupovine sa
svojom guvernantom i sprema se za novogodišnji raspust, grešio što sam
mislio: „To je zato što je lakomislena ili što je poslušna”. Jer ona bi prestala biti i
jedno i drugo da me je volela, pa i da je bila prisiljena da se pokori, učinila bi to s
očajanjem koje sam ja osećao onih dana kad je nisam video. I još je govorio taj
novi poredak da bi ipak trebalo da znam šta znači voleti, pošto volim Žilbertu;
skretao mi je pažnju na moju stalnu brigu da se istaknem u njenim očima, zbog
čega sam pokušao ubediti majku da Fransoazi kupi kišni mantil i šešir s plavim
perom ili da me bolje ne šalje na Jelisejska polja sa takvom služavkom zbog koje
moram da crvenim (na šta je mati odgovarala da sam nepravedan prema
Fransoazi, da je ona valjana žena i da nam je odana), a skretao mi je isto tako
pažnju i na onu jedinu moju potrebu, da vidim Žilbertu, zbog koje sam
mesecima unapred mislio samo o tome da nastojim saznati u koje će vreme ona
otići iz Pariza i kuda će ići, nalazeći i za najprijatnije predele da su pravo
izgnanstvo ako ona ne bi tamo išla i želeći samo da uvek ostanem u Parizu dokle
god bih je mogao viđati na Jelisejskim poljima; i nije mu bilo teško da mi pokaže
da takvo staranje i takvu potrebu neću naći iza Žilbertinih postupaka. Njoj se,
naprotiv, svidela njena guvernanta i nije hajala za to šta ja o njoj mislim.
Smatrala je prirodnim da ne dođe na Jelisejska polja ako je trebalo da ide u
kupovinu sa Gospođicom, i prijatnim ako je išla u grad sa majkom. A i pod
pretpostavkom da bi mi dopustila da odem da provedem raspust u istome
mestu gde i ona, ipak bi u izboru tog mesta vodila računa o želji svojih roditelja,
o hiljadama razonoda o kojima su joj govorili, a nikako ne da to bude ono mesto
kuda je moja porodica nameravala mene da pošalje. Kad mi je ponekad tvrdila
da me voli manje nego nekoga drugog svog prijatelja, manje nego što me je
volela juče, zato što smo zbog moje nemarnosti izgubili igru, molio sam je da mi
oprosti, pitao je šta treba da uradim da bi me opet zavolela, da bi me volela više
nego druge; želeo sam da mi kaže da je to već tako, preklinjao sam je, kao da je
ona mogla promeniti svoja osećanja prema meni po svojoj volji, po mojoj, da bi
mi pričinila zadovoljstvo, samim rečima koje bi izgovorila, već prema mom
dobrom ili lošem ponašanju. Ta zar nisam znao da i ono što ja osećam prema
njoj ne zavisi ni od njenih postupaka ni od moje volje?
 Taj novi poredak stvari koji je ocrtavala nevidljiva tkalja govorio je, najzad,
da ako i možemo poželeti da postupci neke osobe koja nam je dosad činila
nažao nisu bili iskreni, u njihovom nizanju ima toliko jasnoće da naša želja ne
može ništa protiv toga i da mi to, više nego našu želju, treba da pitamo kakvi će
biti njeni sutrašnji postupci.
Te nove reči je moja ljubav čula; one su je ubeđivale da sutrašnji dan neće
biti drukčiji no što su bili svi ostali dani, da Žilbertino osećanje prema meni, već
odviše staro da bi se moglo promeniti, jeste ravnodušnost; da u našem
prijateljstvu, Žilbertinom i mome, jedini ja volim. „Istina je”, odgovarala je moja
ljubav, „ništa se više ne može uraditi s tim prijateljstvom, ono se neće
promeniti. A onda, već sutradan (ili pričekavši neki praznik, ako se koji bližio,
neki rođendan, možda Novu godinu, jedan od onih dana koji nisu kao drugi, kad
vreme počinje iznova, odbacujući zaostavštinu prošlosti, ne prihvatajući
nasleđe njenih žalosti) molio sam Žilbertu da odustane od našeg starog
prijateljstva i da udarimo temelje jednome novom prijateljstvu.
Stalno sam nadohvat ruke imao plan Pariza, koji mi se činilo da sadrži
dragoceno blago zato što se na njemu mogla razabrati ulica u kojoj su stanovali
g. i gđa Svan. I, zadovoljstva radi, a i iz nekakve viteške vernosti, bilo kakvim
povodom pominjao sam ime te ulice, tako da me je otac, koji nije znao, kao moja
mati i baka, za moju ljubav, pitao:
— Ama zašto stalno govoriš o toj ulici? Nema u njoj ničega izuzetnog, vrlo je
prijatna za stanovanje, jer je na dva koraka od Bulonjske šume, ali ima još deset
takvih istih.
Udešavao sam u svakoj prilici da navedem roditelje da izgovore ime Svan; ja
sam ga, doduše, u mislima neprestano ponavljao, ali imao sam potrebu da i
čujem njegovu milozvučnost i da mi odsviraju tu muziku, jer mi nije bilo
dovoljno da joj samo u sebi čitam note. Uostalom, to ime Svan, koje sam tako
odavno poznavao, bilo je sad za mene, kao što se to dešava nekim afazičarima i
s najobičnijim rečima, jedno novo ime. Ono mi je uvek bilo u pameti, a ipak mi.
se pamet nije mogla na nj da navikne. Rastavljao sam ga, sricao, njegova slova
bila su za mene iznenađenje. A istovremeno, kao što mi je prestalo biti
naviknuto, prestalo mi je biti i bezazleno. Verovao sam da su radosti koje
nalazim u tome da ga čujem toliko grešne da mi se činilo da drugi pogađaju
moju misao i da menjaju predmet razgovora kad ja pokušavam da ga navedem
na to ime. Onda sam se mirio s tim da razgovor skrenem bar na nešto što se još
uvek ticalo Žilberte, neprestano sam prežvakavao iste reči, i svejedno što sam
znao da su to samo reči — reči izgovorene daleko od nje, koje ona ne čuje, reči
bez ikakve moći, koje ponavljaju ono što jeste, ali ne mogu to da izmene — ipak
mi se činilo da ću, stalno tako pretresajući i prevrćući sve što okružava Žilbertu,
postići možda da iz toga proiziđe nešto srećno. Ponavljao sam roditeljima da
Žilberta veoma voli svoju guvernantu, kao da će ta rečenica, iskazana po stoti
put, uroditi najzad time da Žilberta odjednom uđe, došavši da zauvek živi s
nama. Stalno sam hvalio onu staru gospođu što je čitala Débats (dao sam
naslutiti roditeljima da je to neka ambasadorka ili možda kraljevsko
visočanstvo) i ponavljao hvalospeve o njenoj lepoti, njenoj uzvišenosti, njenoj
otmenosti, sve dok jednoga dana nisam rekao da će biti, po imenu koje sam čuo
da je izgovorila Žilberta, da se ona zove gđa Blaten.
— O, sad znam ko je to — uzviknu moja majka, dok sam ja osećao da
crvenim od stida. — Pozor! pozor! kao što bi rekao tvoj siroti deda. I ti nalaziš
da je ona lepa! Pa ona je grozna, i uvek je takva i bila. To je udovica jednog
vratara u ministarstvu. Zar se ne sećaš, kad si bio mali, koliko sam se morala
truditi da je izbegnem na tvojim časovima gimnastike, gde je uvek htela da mi
priđe, iako se nismo poznavale, samo zato da mi kaže kako si ti „suviše lep za
dečaka”. Oduvek joj je bila manija da se poznaje s otmenim svetom, i mora biti
da je to nekakva luda, kao što sam uvek i mislila, ako zaista poznaje gđu Svan.
Jer, iako je bila iz vrlo skromne sredine, bar nije nikada dala povoda, koliko
znam, da se šta priča o njoj. Ali uvek je morala da uspostavlja nekakve društvene
veze. Ona je grozna, užasno prosta, a uz to se i strašno prenemaže.
Što se Svana tiče, nastojeći da mu postanem sličan, sve vreme sam se za
stolom vukao za nos i trljao oči. Otac je govorio: „Ovo dete je poludelo, postaće
grozno”. Naročito sam želeo da budem ćelav kao Svan. On mi se činio tako
izuzetnim bićem da sam smatrao čudom što ga poznaju i osobe iz moje okoline
i što se moglo desiti da ga čovek slučajno, bilo kog dana, sretne. Tako je jednog
dana moja mati, pričajući nam, kao i svako veče za večerom, kuda je sve išla
popodne, samim tim što je rekla: „Kad smo kod toga, pogodite koga sam srela u
robnoj kući, kod odeljenja za kišobrane: Svana”, učinila da je usred njene priče,
tako suvoparne za mene, procvetao jedan tajanstven cvet. Kakve li setne slasti
saznati da je to popodne, ocrtavajući u gomili svoju natprirodnu pojavu, Svan
išao da kupi kišobran! Usred krupnih i sitnih, podjednako ravnodušnih
događaja, ovaj je u meni budio onaj osobiti drhtaj kojim je večito treperila moja
ljubav prema Žilberti. Otac je govorio da se ja ne zanimam ni za šta zato što
nisam slušao kad su govorili o političkim posledicama koje je mogla imati
poseta kralja Teodosija, koji je u tome času bio u poseti Francuskoj i, tvrdilo se,
njen saveznik. Ali koliko bih ja, zauzvrat, bio rad znati da li je Svan bio u svome
kaputu s pelerinom!
 — Jeste li se pozdravili? — upitao sam.
— Pa naravno — odgovorila je mati, koja se, izgleda, uvek bojala, ako bi
priznala da nismo više dobri sa Svanom, da neko ne pokuša da nas ponovo zbliži
više nego što bi ona to želela, zbog gđe Svan, s kojom nije htela da se upozna. —
On je prišao da me pozdravi, ja ga nisam ni videla.
— Pa onda, znači, niste u zavadi?
— U zavadi? A zašto misliš da bismo bili u zavadi? — odgovorila je ona živo,
kao da sam ja osporio njene tvrdnje o dobrim odnosima sa Svanom i pokušao
raditi na njihovom „zbliženju”.
— Moglo bi mu biti krivo što ga više ne pozivaš.
— Čovek ne mora da poziva sav svet. A zar on mene poziva? Ja se ne
poznajem s njegovom ženom.
— Ali on nam je dolazio u Kombreu.
— Pa dobro, jeste, dolazio je u Kombreu, a u Parizu ima druga posla, a i ja
isto tako. Ali uveravam te da nismo nimalo izgledali kao dve zavađene osobe.
Stajali smo malo zajedno, jer mu nikako nisu donosili njegov paket. Pitao me je
za tebe, rekao mi da se igraš s njegovom ćerkom, — dodade moja mati, zadivivši
me tim čudom da ja postojim u Svanovim mislima, štaviše da u njima postojim
u dovoljno potpunom obliku da je on, dok sam ja drhtao od ljubavi pred njim, na
Jelisejskim poljima, znao moje ime, ko mi je mati, i da je s mojim svojstvom
druga njegove kćeri mogao da spoji nekoliko podataka o mom dedi i baki,
njihovoj porodici, mestu gde stanujemo i izvesne pojedinosti o našem
nekadašnjem životu, možda čak i meni samom nepoznate. Ali moja mati nije
pokazivala da nalazi neke osobite čari u tome odeljenju robne kuće gde je ona za
Svana predstavljala, u času kad ju je ugledao, jednu određenu osobu s kojom je
imao zajedničkih uspomena, što ga je pobudilo da joj priđe, da je pozdravi.
Ni ona ni moj otac, uostalom, kao da nisu nalazili neko izuzetno uživanje u
tome da govore o Svanovom dedi i babi, o njegovom svojstvu umirovljenog
berzanskog posrednika. Moja uobrazilja izdvojila je u društvenom sastavu
Pariza jednu porodicu, kao što je i u Parizu od kamena izdvojila izvesnu kuću,
čiju je široku kapiju izvajala i prozore učinila dragocenim. Ali jedini sam ja video
te ukrase. Kao god što su moj otac i mati nalazili da je kuća u kojoj stanuje Svan
slična drugima sagrađenim u isto vreme u četvrti kraj Bulonjske šume, isto tako
im se i Svanova porodica činila iste vrste kao i mnoge druge porodice
berzanskih posrednika. Sudili su o njoj manje ili više povoljno po osobinama
zajedničkim i ostalom svetu i nisu u njoj nalazili ničega jedinstvenog. Naprotiv,
ono što su oni u njoj cenili, to su nalazili u istoj meri, ili još i u većoj, u drugih
porodica. Stoga, pošto bi našli da je kuća na dobrom mestu, govorili su o drugoj
nekoj kući, koja je na još boljem, ali koja nije imala nikakve veze sa Žilbertom, ili
o finansijerima višeg ranga nego njen deda; a ako se za časak učinilo da su istog
mišljenja kao i ja, to je bilo usled nekog nesporazuma koji je brzo bivao
otklonjen. A to je bilo stoga što su moji roditelji, da bi u svemu onom što je
okružavalo Žilbertu mogli zapaziti neku nepoznatu osobinu, koja bi, u svetu
emocija, bila nalik nečemu što bi u svetu boja bilo infracrveno, bili lišeni onoga
dodatnog i privremenog čula koje meni beše podarila ljubav.
U one dane kad mi je Žilberta unapred rekla da neće doći na Jelisejska polja,
nastojao sam da pođem u neku šetnju koja bi me malo približila njoj. Ponekad
sam vodio Fransoazu u hodočašće pred kuću u kojoj su stanovali Svanovi.
Beskonačno sam je navodio da mi ponavlja ono što je, od Žilbertine guvernante,
saznala o gđi Svan. „Ona kanda jako veruje u amajlije. Nikada neće poći na
putovanje ako je čula sovu, ili kao da neki sat kuca u zidu, ili ako je videla mačku
u ponoć, ili ako je zaškripao nameštaj. O, to je jako pobožna žena!” Toliko sam
bio zaljubljen u Žilbertu da sam se od uzbuđenja zaustavljao ako sam uz put
spazio njihovog starog nastojnika posluge kako šeta nekog psa, i upro bih
poglede pune zanosa u njegove sede zaliske. Fransoaza bi rekla:
— Ta šta vam je?
Pa bismo produžili do njihove široke kolske kapije, gde je vratar, drukčiji od
svih vratara i prožet čak do širita svoje livreje istom onom bolnom čari koju
sam osećao i u Žilbertinom imenu, izgledao kao da zna da sam ja jedan od onih
kojima će nekakva urođena nedostojnost zauvek braniti da prodru u tajanstveni
život kome je njemu bila dužnost da čuva pristup, u onaj život što su ga
zaklanjali prozori u visokom prizemlju, koji toga kao da su bili svesni, a ličili su,
s otmenim naborima svojih muslinskih zavesa, mnogo manje na bilo koje druge
prozore nego na Žilbertine poglede. Drugih puta išli smo na bulevare, i ja bih
stao na ugao ulice Difo; behu mi rekli da se tu često može videti Svan kako ide
svom zubaru; a moja mašta je Žilbertinog oca činila toliko drukčijim od ostalog
čovečanstva, njegovo prisustvo usred stvarnoga sveta unosilo je u taj svet toliko
čudesnoga da sam, još i pre no što bih stigao do Madlene, bio uzbuđen pri
pomisli da se približavam ulici gde bi neočekivano moglo doći do te
natprirodne pojave.
Ali najčešće — ako se neću moći videti sa Žilbertom — pošto sam saznao da
gđa Svan skoro svakog dana šeta Alejom bagremova, oko Velikog jezera i Alejom
kraljice Margerite, usmeravao sam Fransoazu ka Bulonjskoj šumi. Ona je za
mene bila kao oni zoološki vrtovi gde se vidi okupljeno raznovrsno rastinje i
oprečni pejzaži, gde se posle brežuljka nailazi na pećinu, livadu, stene, rečicu,
jendek, brdašce, močvaru, ali gde se zna da je sve to tu samo zato da pruži
nilskom konju, zebrama, krokodilima, ruskim zečevima, medvedima i čaplji
sredinu saobraženu njihovim igrama ili živopisan okvir; a ona, Bulonjska šuma,
isto tako raznorodna, sjedinjujući različite zatvorene male svetove — gde je
farma zasađena crvenim drvećem, američkim hrastom, kao kakav posed u
Virdžiniji, dolazila posle jelove šume na obali jezera, ili iza šume visokih stabala,
između kojih odjednom iskrsne, u svome mekom krznu, s lepim očima kao u
zverčice, neka hitra šetačica — Bulonjska šuma bila je Vrt Žena; i — kao onu
Aleju mirti u Enejidi — zasađenu njih radi drvetima jedne jedine vrste, Aleju
bagremova pohodile su čuvene lepotice. I kao što se deca ushite kad izdaleka
ugledaju vrh stene, jer znaju da će videti morskog lava koji se odatle baca u
vodu, tako isto, još mnogo pre no što ću stići do Aleje bagremova, po njihovom
mirisu koji je zračio unaokolo, osećao sam da se približavam jednoj neobičnoj,
moćnoj i razneženoj biljnoj individualnosti, a onda, kad bih stigao bliže, vrhovi
njihovih lakih i sladunjavo ljupkih krošnji, dosta jevtine elegancije, kaćiperskog
kroja i tankog tkanja, po kojima su stotine cvetova popadale kao krilate i
treperave kolonije kakvih dragocenih parazita, najposle čak i njihovo ime,
dokono i nežno, sve je to činilo da mi srce zakuca, ali od neke mondene žudnje,
kao od onih valcera koji nam dočaravaju još samo imena lepotica koje
majordom izvikuje na ulazu u balsku dvoranu. Rekli su mi da ću u toj aleji videti
izvesne elegantne žene koje su, mada nisu sve bile udate, obično pominjali uz
gđu Svan, ali najčešće pod nekim pseudonimom; njihovo novo prezime, po
udaji, ukoliko je postojalo, bilo je samo kao neka vrsta inkognita, i ljudi su se
starali da ga zaobiđu, kad su govorili o njima, da bi se znalo na koga misle.
Misleći da Lepim — u oblasti ženske elegancije — upravljaju tajanstveni zakoni
u čije su poznavanje one posvećene i da one imaju moć da ga ostvare, ja sam
unapred primao kao otkrovenje pojavu njihove toalete, njihovih kočija, hiljade
pojedinosti u koje sam unosio svoju veru kao kakvu unutrašnju dušu, koja je tim
prolaznim i pokretnim celinama davala koheziju remek-dela. Ali ja sam naročito
gđu Svan želeo da vidim, i čekao sam da ona naiđe, uzbuđen kao da je to
Žilberta, jer njeni su roditelji, prožeti njenom čari kao i sve što ju je okružavalo,
budili u meni isto toliko ljubavi kao i ona, čak još bolnije uzbuđenje (zato što je
njihov spoj sa njom bio onaj unutrašnji deo njenog života čiji mi je pristup bio
zabranjen), i najzad (jer uskoro sam saznao, kao što će se videti, da oni nisu
voleli da se igram s njom) ono strahopoštovanje koje uvek gajimo prema onima
koji imaju neograničenu moć da nam zadadu bol.
 Prvo mesto među estetskim vrednostima i otmenim osobinama elegantnog
sveta pripisivao sam jednostavnosti kad bih ugledao gđu Svan kako peške. u
štofanom kostimu nalik na redengot, s kapicom na glavi ukrašenom krilom
zlatne ptice, s kitom ljubičica na grudima, žurno prolazi Alejom bagremova kao
da je to samo najkraći put da se vrati kući i kako migom otpozdravlja gospodi u
kolima, koji su izdaleka prepoznavali njenu pojavu, pozdravljali je i govorili
jedan drugome da niko nema toliko šika. Ali, umesto jednostavnosti, raskoš sam
stavljao na najviše mesto ako sam uspeo da prisilim Fransoazu, iznemoglu, koja
je govorila da su joj noge ,,otpale”, da šetkamo čitav sat tamo-amo, pa ugledao
najzad kako alejom koja vodi od Prestolonaslednikovicine kapije stižu — kao
slika kraljevskog sjaja, za mene, kraljevskog dolaska, kakvu mi kasnije nijedna
prava kraljica nije mogla dočarati, zato što sam o njihovoj moći imao manje
neodređenu a više iskustvenu predstavu — ugledao kako stižu dva vatrena
konja u trku, vitka i izvijena, kakvi se viđaju na crtežima Konstantena Gija, s
ogromnim kočijašem u krznu, kao kozak, na prednjem sedištu, pored jednog
malog gruma koji je podsećao na „tigra” „pokojnog Bodnora”, ugledao — ili,
bolje, osetio kako mi u srce utiskuje svoj oblik oštro ocrtanom i iscrpljujućom
ranom — jednu neuporedivu otvorenu kočiju, namerno malo povisoku, koja je u
svojoj raskoši po poslednjoj modi podsećala na starinske oblike, a u dnu nje
nehajno zavaljenu gđu Svan, sa kosom sada plavom, s jednim jedinim sivim
pramenom, ovenčanom tankim vencem cveća, najčešće ljubičica, s kojeg su se
spuštali dugi velovi, s ljubičastim suncobranom u ruci, s dvosmislenim
osmehom na usnama, u kome sam ja video samo blagonaklonost jednog
Veličanstva, a u kome je bilo naročito izazova kokote, i koji je ona blago
upućivala osobama koje su je pozdravljale. Taj osmeh je u stvari govorio
jednima: „Sećam se vrlo dobro, bilo je divno!”; a drugima: „Koliko sam to želela,
ali nije bilo sreće!”; trećima: „Ako samo hoćete! Još ću koji časak produžiti u
koloni, i čim mognem, skrenuću u stranu”. Dok su prolazili nepoznati, ona je
međutim ostavljala oko usana neki dokon osmeh, kao da je upravljen ka
očekivanju nekog prijatelja ili ka sećanju na njega, a zbog koga su ljudi govorili:
„Kako je lepa!” A samo za izvesne muškarce imala je kiseo, usiljen, bojažljiv i
hladan osmeh koji je značio: „Da, pakosniče, znam da imate opak jezik, da ne
možete da se uzdržite da ne pričate! Zar se ja bavim vama?” Naišao bi Koklen,
raspričao se, okružen prijateljima koji su ga slušali, i mahnuo bi rukom nekim
osobama u kolima, širokim, teatralnim pokretom. Ali ja sam mislio samo na gđu
Svan i činio se da ga nisam ni video, jer sam znao da će ona, kad stigne do
strelišta sa glinenim golubovima, reći kočijašu da skrene iz kolone i da stane da
bi se mogla vratiti peške alejom. I u dane kada bih skupio dovoljno hrabrosti da
prođem pored nje, povukao bih Fransoazu u tome pravcu. I tada bih, odista, u
aleji za pešake u jednom trenutku spazio gđu Svan kako pušta da joj se za leđima
širi dugi rep ljubičaste haljine, spazio je obučenu onako kako narod zamišlja
kraljice, u tkanine i bogate ukrase kakve druge žene nisu nosile, kako ponekad
spušta pogled na dršku suncobrana, obraćajući malo pažnje na prolaznike, kao
da su joj glavni posao i svrha da hoda radi kretanja, ne misleći na to da je drugi
vide i da se sve glave ka njoj okreću. Pokatkad, ipak, kad bi se osvrnula da zovne
svog hrta, neprimetno bi bacila pogled unaokolo.
Čak i one koji je nisu poznavali upozoravalo je nešto neobično i preterano —
ili je to možda bilo nekakvo telepatsko zračenje, kao ono koje je raspaljivalo
aplauze i u neukoj gomili kad bi se Berma pokazala veličanstvena — da to mora
biti neka poznata osoba. Pitali su se: „Ko je to?” ponekad bi upitali kojeg
prolaznika ili se zaricali da će se setiti njene toalete, kao podatka, po kojem će ih
upućeniji prijatelji odmah moći obavestiti. Drugi šetači, pomalo zastajkujući,
govorili su:
— Znate li ko je to? Gđa Svan! To vam ništa ne kaže? Odeta de Kresi!
— Odeta de Kresi! Pa i ja sam to pomislio, te tužne oči... Ali znate li da ona
mora biti da nije više u prvoj mladosti! Sećam se da sam spavao s njom na dan
Mak-Maonove ostavke.
— Mislim da bi dobro bilo da je ne podsećate na to. Ona je sada gđa Svan,
žena jednog gospodina iz Džokej-kluba, prijatelja princa od Velsa. Uostalom, još
uvek je divna.
— Da, ali da ste je znali u ono doba, što je bila lepa! Stanovala je u jednoj
maloj vili, veoma neobičnoj, s kojekakvim kineskim ukrasima. Sećam se da nam
je dosađivala vika prodavaca novina, pa me je to na kraju nateralo da ustanem i
odem.
Iako nisam mogao da čujem primedbe, opažao sam oko nje onaj žamor koji
prati slavu. Srce mi je tuklo od nestrpljenja pri pomisli da će kroz jedan časak svi
ti ljudi, među kojima sam sa žalošću primetio da nema jednog bankara, mulata,
za koga sam osećao da me prezire, videti kako jedan mladić, na koga oni nisu
obraćali nimalo pažnje, pozdravlja (ne poznajući je, istina, ali sam smatrao da
mi je to dopušteno zato što moji roditelji poznaju njenog muža i što sam drug
njene ćerke) tu ženu koja je po lepoti, poročnosti i otmenosti na tako velikom
glasu. Ali već sam bio sasvim blizu gđe Svan, pa bih duboko skinuo šešir, tako
širokim i dugim pokretom da se ona nije mogla savladati da se ne osmehne.
Neki su se smejali. Što se nje tiče, ona me nikada nije videla sa Žilbertom, nije mi
znala ime, ali ja sam za nju bio, u tim njenim šetnjama po Bulonjskoj šumi — kao
kakav čuvar parka, ili čamdžija, ili patke na jezeru kojima je bacala hleba —
jedna od takvih sporednih ličnosti, prisno poznatih ali bezimenih, isto tako
lišenih ličnih svojstava kao što je to i glumac kad igra jednu od tipičnih uloga
prisutnih u svakom pozorišnom komadu. Nekih dana. ako je nisam video u Aleji
bagremova, desilo bi se da je sretnem u Aleji kraljice Margerite, kuda idu žene
koje žele da budu same ili da izgledaju kao da žele da budu same; ali ne bi dugo
ostala tako, uskoro bi joj prišao neki prijatelj, često sa sivim cilindrom na glavi,
koga nisam poznavao i koji bi dugo razgovarao s njom dok bi njihova kola išla za
njima.
Tu složenost Bulonjske šume, koja od nje čini jedno veštačko mesto i, u
zoološkom ili u mitološkom smislu reči, Vrt, ponovo sam uočio ove godine dok
sam prolazio njome idući u Trijanon, jednog od prvih novembarskih jutara, kad
u Parizu, u kućama, blizina prizora jeseni koja tako brzo izmiče a mi smo tog
prizora međutim lišeni i ne prisustvujemo mu, izaziva nostalgiju, pravu
grozničavu čežnju za mrtvim lišćem, koja čak može da nam oduzme i san. U
mojoj sobi, to lišće, koje mi je već mesec dana dočaravala moja želja da ga vidim,
lebdelo je uvek između mojih misli i bilo čega čime bih se pozabavio i kovitlalo
se kao one žute mrlje što nam ponekad, ma šta gledali, igraju pred očima. I toga
jutra, pošto nisam više čuo kišu da pada kao prethodnih dana, videći kako se
lepo vreme osmehuje kraj ivice navučenih zavesa kao na uglovima sklopljenih
usana kad odaju potajnu sreću, osetio sam da ću to žuto lišće moći gledati
prožeto svetlošću, u njegovoj nenadmašnoj lepoti; i ne mogavši se više uzdržati
da ne odem da vidim to drveće, kao i nekada, kada je vetar suviše jako duvao
kroz moj dimnjak te nisam mogao da ne otputujem na morsku obalu, izišao sam
da odem u Trijanon, kroz Bulonjsku šumu. Bilo je to doba dana i doba godine
kad Bulonjska šuma izgleda najvećma mnogostruka, ne samo zato što je više
izdeljena nego i zato što je to drugačije nego inače. Čak i u ogolelijim delovima,
gde oko obuhvata veliki prostor, ovde-onde, spram dalekih tamnih masa drveća
koje više nije imalo lišća, ili koje je još nosilo svoje letnje lišće, poneki dvostruk
red narandžastih kestena izgledao je, kao na tek započetoj slici, kao da je tek
samo njega obojio slikar, a nije još obojio ostalo, i on je prostirao svoj drvored u
punom osvetljenju za šetnju epizodnih lica koje će slikar tek kasnije dodati.
Nešto dalje, tamo gde je drveće bilo prekriveno svim svojim zelenim lišćem,
jedno jedino, malo, zdepasto, obezglavljeno i tvrdoglavo, stresalo je na vetru
svoju ružnu crvenu grivu. Drugde, opet, javljalo se ono prvo, majsko buđenje
lišća, a jedan ampelopsis, divan i nasmejan kao ružičasti glog zimi, još od jutra je
bio sav u cvetu. I Bulonjska šuma imala je onaj privremeni i veštački izgled
rasadnika ili parka gde su, bilo kao botaničku zanimljivost, bilo kao pripremu za
nekakvu svetkovinu, usred običnog drveća koje još nije povađeno, postavili dve-
tri dragocene vrste sa fantastičnim lišćem, koje kao da oko sebe ostavljaju
slobodnog prostora, udahnjuju vazduha, zrače svetlošću. I tako, bilo je to
godišnje doba kada Bulonjska šuma odaje najviše raznih biljnih vrsta i stavlja
naporedo najviše odvojenih delova u jednom složenom sklopu. A i doba dana
bilo je takvo. Na onim mestima gde je drveće još imalo lišća, činilo se da mu
materija trpi nekakvu promenu počev od one tačke gde je ono bilo na sunčevoj
svetlosti, skoro vodoravnoj ujutro, kakva će opet biti i nekoliko sati kasnije, kad
se pred sumrak upali kao kakva lampa, kad baci izdaleka na lišće jedan veštački i
topao blesak i kad pod njim zaplamti najviše lišće nekog drveta, dok ono samo
ostaje kao nezapaljiv i taman stub svoga zapaljenog vrška. Negde je svetlost
zadebljavala, kao opeke, lišće kestenova, i kao kakav žut persijski zid s plavim
šarama, grubo ga cementisala za nebo, a drugde ga, naprotiv, odvajala od neba,
ka kojem je ono grčilo svoje zlatne prste. Na polovini visine jednog stabla
odevenog divljom lozom nakalemila je i rascvetala ogromnu kitu nekakvog
crvenog cveća, koje je zbog zasenjenosti nemogućno bilo jasno raspoznati,
možda neku vrstu karanfila. Razni delovi Bulonjske šume, većma izmešani leti, u
gustini i jednoličnosti zelenila, sada su bili izdvojeni. Razređeni prostori
dopuštali su da se vidi prilaz skoro svim delovima ili ih je pak obeležavalo, kao
zastava, raskošno lišće nekih drveta. Kao na kakvoj karti u boji razabirali su se
Armenonvil, Livada Katlan, Madrid, Trkalište, obala Jezera. Na mahove bi se
ukazala kakva izlišna građevina, lažna pećina, vetrenjača kojoj je drveće,
ustuknuvši, ostavljalo prostora ili ju je travnjak isticao na svojoj mekoj ravnini.
Osećalo se da Bulonjska šuma nije samo šuma, da odgovara nekoj nameni izvan
života njenog drveća; zanos koji sam osećao nije bio prouzrokovan samo
divljenjem prema jeseni, nego i jednom žudnjom. A žudnja je veliki izvor radosti,
koju duša isprva oseća ne prepoznajući joj uzrok, ne shvatajući da joj ništa
spoljno nije razlog. I tako sam gledao drveće sa neutoljenom nežnošću koja ih je
prevazilazila i bez moga znanja hrlila ka lepim šetačicama, tome remek-delu
koje drveće svakog dana okružava po nekoliko sati. Išao sam ka Aleji
bagremova. Prolazio sam kroz šumu visokih stabala, gde je jutarnje svetlo, koje
im je nametalo nove rasporede, kresalo drveću granje, združivalo pojedina
stabla i stvaralo bukete. Vešto bi privuklo sebi dva drveta; uz pomoć moćnoga
dleta svetlosti i senke, okresalo bi svakome po polovinu stabla i granja, i
preplićući dve preostale polovine činilo od njih bilo jedan jedini stub senke, koju
je ograničavala okolna osunčanost, bilo jednu jedinu svetlu sablast čije je
uzdrhtale i veštačke obrise oivičavala mreža senki. Kad bi koji zrak sunca
pozlatio najviše grane, činilo se da su one, ogrezle u iskričavu vlagu, izronile iz
tečne i smaragdne atmosfere u koju je cela šuma starih stabala bila zagnjurena
kao pod morem. Jer drveće je nastavljalo da živi sopstvenim životom, pa i kad
više nije imalo lišća, taj život je još više blistao na zelenom baršunastom
omotaču što im je obavijao stabla ili na belom emalju lopti imela rasejanih po
krunama topola, okruglih kao sunce i mesec na Mikelanđelovom Stvaranju
sveta. Ali već godinama prisiljeno, kao nekim kalemljenjem, da živi u zajednici sa
ženom, to drveće mi je dočaravalo šumsku vilu, lepu otmenu ženu, hitru i
obojenu, koju ono u prolazu natkriljuje svojim granjem i primorava je da, kao i
ono, oseti moć godišnjeg doba; podsećalo me je na srećno doba moje mladosti
pune vere, kad sam požudno dolazio na mesta gde će se remek-dela ženske
elegancije ostvariti na nekoliko trenutaka između krošnji koje su s njome bile u
nesvesnom dosluhu. Ali lepota prema kojoj su mi žudnju budile jele i bagremi
Bulonjske šume, mnogo uzbudljiviji po tome nego kestenovi i jorgovani u
Trijanonu, koje sam pošao da vidim, nije bila uobličena izvan mene, u
zaostavštini nekog istorijskog doba, u umetničkim delima, u nekakvom malom
Amorovom hramu pred kojim se gomila lišće prošarano zlatom. Stigoh do obale
jezera, pođoh do strelišta. Pojam o savršenstvu koji sam nosio u sebi ja sam u
ono doba pripisivao visini jednih kočija, vitkosti onih konja, pomamnih i lakih
kao ose, s očima zakrvavljenim kao u surovih Diomedovih konja, koje sam sada,
obuzet željom da opet ugledam ono što sam tada voleo, željom isto tako žarkom
kao što je bila ona što me je, mnogo godina ranije, gonila ka tim istim putevima,
želeo da imam pred očima, u času kad je ogromni kočijaš gđe Svan, pod
nadzorom gruma sitnog kao pesnica i detinjastog kao sveti Đorđe, pokušavao
da obuzda njihova čelična krila koja su se otimala, uplašena i ustreptala. Avaj,
sad su tu bili samo automobili, kojima su upravljali brkati šoferi, a pored njih
sedeli krupni lakeji. Želeo sam da mi pred telesnim očima budu, da bih saznao
jesu li onako ljupki kao što su ih videle oči mog sećanja, oni mali ženski šeširići,
tako niski da su ličili na proste venčiće. Sada su svi bili ogromni, prekriveni
voćem i cvećem i raznolikim pticama. Umesto lepih haljina u kojima je gđa Svan
izgledala kao kraljica, grčko-saksonske tunike, s naborima kao u statua iz
Tanagre, a katkad u stilu Direktorija, isticale su ukrase od libertija išarane
cvećem kao papirni tapeti. Na glavama gospode kakva su se mogla šetati sa
gđom Svan po Aleji kraljice Margerite, nisam video nekadašnje sive šešire, pa ni
ikakve druge. Išli su gologlavi. A ja nisam imao nikakve vere da je udahnem u
sve te nove prizore, da bih im dao jedrine, jedinstva, stvarnog postojanja; oni su
rastureni promicali preda mnom, po ćudi slučaja, bez istinitosti, ne sadržeći u
sebi nikakve lepote koju bi moje oči, kao nekada, pokušale da uspostave. Bile su
to ma kakve žene, u čiju eleganciju nisam imao nikakve vere i čije su mi se
toalete činile beznačajne. Ali kad iščezne jedno verovanje, nadživi ga, i to sve
upornija, da bi prikrila odsustvo izgubljene moći da novim stvarima pridamo
stvarnost, fetišistička privrženost starima, kojima je to verovanje udahnjivalo
život, kao da je prisustvo božanskog počivalo u njima a ne u nama, i kao da naše
sadašnje bezverje ima jedan spoljni uzrok, smrt bogova.
Kakva grozota, pomišljao sam u sebi: može li neko nalaziti da su ovi
automobili elegantni kao što su bile nekadašnje zaprege? Ja sam, doduše, suviše
star, ali nisam stvoren za jedan svet u kome se žene sapinju u haljine koje čak
nisu ni od tkanine. Čemu dolaziti pod ovo drveće, ako nema ničega od onog što
se okupljalo pod ovim nežnim lišćem što crveni, ako je prostota i ludost
zamenila ono izvrsno što je ovo drveće uokviravalo? Kakav užas! Uteha mi je da
mislim na žene koje sam znao, danas, kad nema više elegancije. Ali kako bi ovi
ljudi što posmatraju ta grozna stvorenja sa šeširima koje prekriva kavez sa
pticom ili čitav povrtnjak, kako bi oni mogli čak i osetiti kako je čarobno bilo
videti gđu Svan sa jednostavnim ljubičastim šeširom ili sa šeširićem iznad koga
se uzdizao, uspravan, jedan jedini cvet perunike? Da li bi oni mogli razumeti
uzbuđenje koje sam osećao u zimska jutra kad bih sreo gđu Svan kako ide peške,
u kratkoj bundi od vidre, sa jednostavnim bereom iznad koga su se uzdizala, kao
noževi, dva pera himalajske jarebice, i koja je oko sebe dočaravala veštačku
toplotu svoga stana već i samom kiticom ljubičica na grudima, ljubičica čija je
živa i plava rascvetanost, spram sivog neba, ledenog vazduha, drveća s ogolelim
granjem, imala istu onu čar da godišnje doba i vreme uzima samo kao okvir i da
živi u jednoj ljudskoj atmosferi, u atmosferi te žene, čar koju je imalo, u vazama i
žardinjerama u njenom salonu, pred zapaljenom vatrom, kraj svilenog divana,
cveće koje je kroz zatvorene prozore gledalo kako napolju pada sneg? Uostalom,
ne bi mi dovoljno bilo ni da su toalete bile kao onih godina. Zbog uzajamne
povezanosti raznih delova neke uspomene, koje naše pamćenje drži
uravnotežene u jednoj celini, iz koje nam nije slobodno da išta odstranimo ili
izuzmemo, voleo bih da. mogu otići da provedem svršetak dana kod jedne od
onih žena, uz šolju čaja, u nekom stanu sa zidovima obojenim tamnim bojama
kao što je još bilo kod gđe Svan (u godini posle one kojom se završava prvi deo
ove pripovesti) i gde bi sjajio narandžasti oganj, crveno sagorevanje, ružičasti i
beli plamen hrizantema u novembarskom sutonu, u trenucima sličnim onima
kada (kao što će se kasnije videti) nisam umeo da otkrijem slasti za kojima sam
žudeo. Ali sada, premda nisu vodili ničemu, činilo mi se da su ti trenuci, sami po
sebi, imali dosta čari. Voleo bih da ih ponovo doživim onakve kakvih sam ih se
sećao. Avaj, sada je još bilo samo stanova u stilu Luja XVI, potpuno belih,
prošaranih plavim hortenzijama. Uostalom, svet se sad vraćao u Pariz veoma
pozno. Gđa Svan bi mi odgovorila iz nekog zamka da će se vratiti tek u februaru,
mnogo posle sezone hrizantema, da sam je zamolio da za mene ponovo
vaspostavi sastojke te uspomene, za koju sam osećao da je vezana za jednu
daleku godinu, za jednu godinu u koju mi nije bilo mogućno da se vratim,
sastojke one žudnje koja mi je i sama postala nedostupna kao i uživanja kojima
je težila. Ali valjalo bi takođe da to budu i one iste žene, one čija me je toaleta
zanimala zato što im je, u doba kada sam još verovao, moja uobrazilja pridavala
nešto individualno i pripisivala im neku legendu. Avaj, u Aveniji bagremova —
Aleji mirta — ugledao sam ponovo neke od njih, ostarele, još samo grozne senke
onoga što su nekada bile, kako lutaju, beznadežno traže ko zna šta po
vergilijevskim šumarcima. Već odavno su bile iščezle, a ja sam još uzalud
ispitivao opustele putanje. Sunce se beše skrilo. Priroda je počinjala carovati u
Bulonjskoj šumi iz koje je odletela predstava da je ona Jelisejski vrt Žene; iznad
lažne vetrenjače nebo je bilo sivo; vetar je nabirao Veliko jezero sitnim
talasićima kao bilo kakvo jezero; krupne ptice brzo su preletale iznad Šume kao
iznad bilo kakve šume, i prirodno krešteći sletale jedna za drugom na velike
hrastove koji, pod svojim druidskim krunama, s dodonskom dostojanstvenošću,
kao da su proglašavali neljudsku pustoš opustele šume i pomagali mi da bolje
shvatim kako je protivrečno u stvarnosti tražiti slike sećanja, kojima bi tako
uvek nedostajala ona njihova čar što im potiče upravo iz pamćenja i otud što
nisu opažene čulima. Stvarnost koju sam nekada znao nije više postojala.
Dovoljno je bilo da gđa Svan ne dođe potpuno ista onakva i u istome onom
trenutku, pa da Avenija bude drukčija. Mesta koja smo upoznali ne pripadaju
samo svetu prostora, u koji ih mi smeštamo jednostavnosti radi. Ona su bila
samo jedan tanak sloj usred susednih utisaka, koji su sačinjavali naš tadašnji
život; sećanje na izvesnu sliku samo je žaljenje za izvesnim trenutkom; a kuće,
putevi, drvoredi, prolazni su, avaj, kao i godine.
 Napomene

1 U stvari: Blanche de Castille (Blanka Kastiljska) a blanche francuski: bela.

(Prim. prev.)
2 Igra reči: serpent a sonates bilo bi: zmija sa sonatama, a serpent a
sonnettes zvečarka („zmija sa zvoncima”). (Prim. prev.)
3 Ime Cambremer povod je ovde aluziji na reči cambrone i merde, koje znače
izmet, a ova poslednja je i najčešća francuska psovka. (Prim. prev.)