Motiv promašenosti u Čehovljevim junacima

Promašeni životi i neostvarene ljubavi

Stremljenja i klonuća Čehovljevih likova

Čehovljevu dramu „Ujka Vanja“, najvećim delom grade likovi, ne toliko sama radnja. Oni, iako su na
prvi pogled različiti, imaju i zajedničku sponu. Sve njih veže pomirljivost sa sudbinom i životom kojim
žive, a kojim nisu zadovoljni. Ne usuđuju se da izađu iz svoje“ zone konfora“ i da učine bilo šta što bi
ih pomerilo sa mrtve tačke i možda omogućilo neki bolji život.

Letnjikovac u kojem se odvija radnja je potpuno skrajnut i izopšten od ostatka sveta, što u stvari
reflektuje i njihovu otuđenost od drugih ljudi. Oni žive svoje izolovane živote i više ni ne maštaju da
mogu da promene nešto. Žive, čekajući da im život prođe, svako nesrećan na svoj način. Svi imaju
neki svoj potencijal, ali ga prosto ne koriste, zapadajući tako u još veću letargiju i mrzovolju. Na
prvom mestu tu je Ujka Vanja. Čovek koji je svoj život proveo održavajući letnjikovac, i tako izopšten
od svih zbivanja, propustio priliku da iskusi pravu ljubav, i život uopšte. On oseća da je protraćio svoje
najbolje godine i duboko žali za svim propuštenim prilikama, pritom nestvarajući nove.On uviđa
besmisao svog života i umesto da gleda u budućnost, on se sve više kaje zbog prošlosti, postajući još
više ozlojađen. U trenutku on možda i može da vidi svoj život drugačijim, ali se smatra isuviše starim
da bi sad to mogao da promeni. Serebrjakov je sa druge strane imao ispunjeniji život, ali koji mu,
takođe, nije doneo sreću. Kako je otišao u penziju, izgubio je ono što ga je jedino hranilo, a to je da
mu drugi laskaju i podilaze. Za njega je to bilo najvažnije, taj osećaj da ga drugi uvažavaju i dive mu
se. U stvari je bio duboko ozlojađen time što je bio prosečan, ni po čemu poseban. N zadovoljan
svojim ličnim postignućima, trebao mu je neko ko će ga u svakom trenutku hvali ti i dizati u nebesa.
Ljubomoran je na Jeleninu mladost i zato se prema njoj ponaša bahato. O sam bira da bude nesrećan
do čega ga dovodi upravo to večito nezadovoljstvo. Doktor Astorov je prerano ostario, živeći u toj
izolovanoj sredini i izgubio je strast prema bilo čemu. On smatra da više ništa ne može da se promeni
u njegovom životu i da je sad ostalo samo da sačeka svoje vreme da ode sa ovog sveta. Jelena,
svojom lepotom, unosi neki žar u njegov život, ali njeno odbijanje kao da gasi i poslednju iskru života
u njemu. Sonja, iako još uvek mlada, svoj život smatra promašenim zbog neuzvraćene ljubavi. Ona
misli da je to to od života i nema nikakva očekivanja. Pomirena je sa svojom sudbinom i veruje da će
joj tek onozemaljski život doneti neku radost. Na kraju je tu Jelena, oko koje se vrti čitava radnja.
Lepa, ali površna ona ne može da nađe sreću sa ozlojađenim starcem koji joj je obezbedio status i
novac, ali ne i pravu, strastvenu ljubav, koja je ženi u tim godinama potrebna. Ona takođe smtra da
ne može više ništa da uradi u svom životu i da je prosto tako, kako je.

Motiv promašenosti svih ovih likova je u njima samima. Ne kaže Čehov dzabe, „Drama je u čoveku,
ne u spoljnim manifestacijama“. Oni mogu da preokrenu svoj život, mogu da pronađu sreću, ali biraju
da tuguju nad svojom sudbinom. Svakom od njih je potrebno da nauči da bude srećan, imajući u vidu
da je sreća u malim stvarima.