Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Петак, 27.7.2012. године - Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б.

Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др
Горан Илић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић,
мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр
Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167.
став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2012. године,
донео је

Одлуку

Одлука је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 71/2012 од 25.7.2012. године.

1. Утврђује се да одредба члана 13. став 3. у делу који гласи: "Ако по покрићу насталих
трошкова преостану средства, та средства се уплаћују у буџет Републике Србије." и
одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају ("Службени гласник РС", број 104/09) нису у
сагласности с Уставом.

2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта, односно радње

предузете на основу одредаба Закона из тачке 1.

Образложење

1 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности

одредаба члана 13. став 3. и чл. 150. до 154. Закона о стечају ("Службени гласник РС",
број 104/09). Иницијатори изричито оспоравају наведене одредбе Закона о стечају у
односу на одредбе члана 3. став 1, члана 18. ст. 1. и 2, члана 21, члана 32. став 1, члана
36. став 1, члана 51, члана 58. ст. 1. и 2, чл. 60, 84. и члана 86. став 1. Устава Републике
Србије.

Оспоравајући одредбу члана 13. став 3. Закона о стечају, један од подносилаца

иницијативе наводи да се оспорена одредба Закона односи на стечај у коме је
дужникова имовина недовољне вредности, али да ако по покрићу трошкова стечajног
поступка из уновчене имовине дужника преостану средства, уплаћују се у буџет
Републике Србије. По мишљењу иницијатора, оспореном одредбом Закона повређују се
право на имовину утврђено чланом 58. Устава, начело равноправности учесника на
тржишту утврђено чланом 84. Устава и начело равноправности свих облика својине
утврђено чланом 86. Устава. Наиме, према наводима иницијатора, у случају закључења
стечаја над имовином недовољне вредности, таква имовина се одузима без накнаде, а
уплатом вишка средстава, по покрићу трошкова стечајног поступка, из уновчене
имовине дужника у буџет Републике Србије, "држава се правно неосновано обогаћује
на штету својих привредних субјеката, ставља се у повољнији положај у односу на
остале учеснике на тржишту у приватним пословима које обавља (нпр. јавне набавке), а
државна својина се повлашћује у односу на остале Уставом признате облике својине
(приватна, задружна)".

Подносиоци више иницијатива оспоравају уставност одредаба чл. 150. до 154. Закона о
стечају наводећи да се оспореним одредбама повређују уставно право на правично
суђење и право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 32. став 1. и
члана 36. Устава, начело мирног уживања законито стечене имовине из члана 58.
Устава, као и начело равноправности свих својинских облика из члана 86. Устава.
Иницијатори наводе, између осталог, да није сагласно Уставу да се "неуплатом од суда
одређеног износа" има сматрати да не постоји правни интерес поверилаца и да се ради
тога закључи стечајни поступак, као и да се у свим поступцима (судским, управним)
достављање акта врши стављањем акта на огласну таблу тек онда када је лично
достављање акта било безуспешно. С тим у вези, наводи се да у ситуацији када неки
привредни субјекат треба да иде у стечај, несумњиво је да постоји велики број
поверилаца о којима код стечајног дужника постоји евиденција, те стога, по мишљењу
иницијатора, све одлуке суда у вези са покретањем поступка стечаја и његовог
окончања морају бити достављене повериоцима. Према мишљењу иницијатора,
оспорене одредбе чл. 150. до 154. наведеног Закона дискриминишу лица која нису у
могућности да сносе високе трошкове предујма отварања стечајног поступка и доводе
их у ситуацију да услед имовног стања не могу остварити своја потраживања по основу

2 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

правичне накнаде за рад и пуноправну заштиту за случај престанка радног односа, јер
"последицу неплаћања ових трошкова представља елиминисање инсолвентних
привредних субјеката из правног промета уз национализацију њихове имовине". Према
наводима иницијатора, из садржине оспорених одредаба чл. 150. до 154. овог закона
проистиче да држава у случају дуготрајне инсолвентности дужника "не само што стиче
имовину стечајног дужника, него не одговара ни за његове обавезе". Наведеним
Законом "држава се проглашава само за следбеника стечајног дужника у својству
повериоца, а не и у својству дужника, па су дужникови дужници обавезни да испуне
држави своје дугове према дужницима, али дужникови повериоци немају право да од
ње намире своје тражбине које су имали према дужницима (осим ако су пре стечаја
биле обезбеђене)". Истиче се да у случају института стечаја дуготрајне инсолвентности
дужника није испуњен ни један услов за одузимање имовине (јавни интерес, накнада за
одузету имовину), па је оспореним одредбама Закона омогућено да држава без накнаде
присвоји приватну имовину и без обавезе да повериоцима намири њихове тражбине.
Такође, према мишљењу иницијатора, начело равноправности свих својинских облика из
члана 86. став 1. Устава повређује се, јер се оспореним одредбама Закона омогућава да
се приватна својина стечајног дужника претвори у државну својину без његове
сагласности, чиме се овим законом "надређује државна својина приватној". Из
наведених разлога, иницијатори сматрају да су оспорене одредбе Закона несагласне
одредбама члана 58. став 1. Устава, наводећи да потраживање поверилаца према
стечајном дужнику има за последицу право повериоца на део дужникове имовине,
посебно онда када о том потраживању постоји пресуда суда у корист повериоца, јер
такво потраживање представља својинско право повериоца и не може бити одузето
или ограничено, осим у случају постојања јавног интереса, јер Устав "не познаје начин
стицања имовине прелажењем". Као разлоге науставности оспорених одредаба чл. 150.
до 154. Закона иницијатори наводе и то да режим стечаја због дуготрајне
инсолвентности стечајног дужника није временски ограничен, као и да "само недржавни
повериоци сносе трошкове стечајног поступка, а не и држава као један од поверилаца",
чиме се повређује уставно начело забране дискриминације из члана 21. Устава, те да је
"држава дужна да омогући судску заштиту потраживања поверилаца у стечају
дуготрајно инсолвентног дужника, било у стечајном или извршном поступку", чиме се
врши повреда члана 36. Устава којим се јемчи једнака заштита права пред судовима и
другим државним органима. Такође, по мишљењу иницијатора, оспореним одредбама
члана 153. Закона о стечају "изиграна" су и основна начела из члана 32. став 1. Устава
на тај начин што се "озакоњује" судски поступак без присуства стечајних странака, без
постојања правног интереса стечајних странака и без личног достављања решења о
стечају. Према наводима иницијатора, оспореним одредбама чл. 150. до 154. Закона
"изиграна" су и основна начела садржана како у члану 58. став 2. Устава, тако и у члану
1. Првог протокола уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама
("Службени лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 9/03, 5/05 и 7/05).

Један од иницијатора затражио је од Уставног суда да обустави извршење

појединачног акта, односно радње предузете на основу оспорених одредаба Закона о
стечају.

3 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Уставни суд је сагласно Закључку са седнице Суда одржане 20. октобра 2011. године,
доставио наведене иницијативе на мишљење Народној скупштини. Будући да Народна
скупштина у остављеном року од 45 дана, а ни накнадно, није доставила тражено
мишљење, поступак је настављен, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о
Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).

У поступку утврђивања основаности иницијатива за покретање поступка за оцењивање

уставности одредаба члана 13. став 3, друга реченица и чл. 150. до 154. Закона о
стечају, Уставни суд је оценио да се основано поставља питање уставности наведених
одредаба Закона, па је 29. марта 2012. године донео Решење о покретању поступка за
утврђивање неуставности ових одредаба Закона о стечају, сагласно одредби члана 53.
став 1. Закона о Уставном суду. Наведено Решење Уставни суд је доставио Народној
скупштини 27. априла 2012. године ради давања одговора, али како у остављеном року,
а ни накнадно одговор није добијен, Суд је одлучио да настави поступак, сагласно
одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.

II

У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је одредбом члана 13. став 2.

Закона о стечају ("Службени гласник РС", број 104/09) предвиђено да ако се утврди да
је имовина стечајног дужника мања од висине трошкова стечајног поступка или да је
имовина стечајног дужника незнатне вредности, стечајни поступак се закључује без
одлагања. Одредбом члана 13. став 3. Закона о стечају прописано је да ће у случају из
става 2. овог члана стечајни судија решењем о закључењу стечајног поступка наложити
стечајном управнику да уновчи имовину стечајног дужника и оствареним средствима
покрије настале трошкове, а оспореном другом реченицом овог става предвиђено је да,
ако по покрићу насталих трошкова преостану средства, та средства се уплаћују у буџет
Републике Србије.

Оспореним одредбама чл. 150. до 154. Закона прописан је посебан поступак у случају
дуготрајне неспособности за плаћање, и то: обавештење и покретање стечајног
поступка (члан 150.), рок за уплату предујма (члан 151.), расправа о отварању стечајног
поступка (члан 152.), решење о отварању и закључењу стечајног поступка (члан 153.) и
поступање са имовином стечајног дужника (члан 154.).

4 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Оспореним одредбама члана 150. Закона прописано је: да је организација која спроводи
поступак принудне наплате у обавези да једном месечно, и то последњег дана у месецу
са пресеком стања на тај дан, свим судовима надлежним за спровођење стечајног
поступка, достави обавештење о правним лицима са њихове територије која су
обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од најмање годину дана (став 1.); да се
ова обавеза не односи на правна лица која су у поступку реструктуирања у складу са
прописима којима се уређује поступак приватизације (став 2.); да обавештење из става
1. овог члана организација која спроводи поступак принудне наплате објављује у једном
високо тиражном дневном листу који се дистрибуира на целој територији Републике
Србије и на својој интернет страници (став 3.); да по пријему обавештења стечајни
судија по службеној дужности доноси решење о покретању претходног стечајног
поступка у коме се утврђује и постојање правног интереса поверилаца за спровођење
стечајног поступка (став 4.).

Оспореним одредбама члана 151. Закона прописано је: да ће стечајни судија решењем о
покретању претходног стечајног поступка одредити висину предујма из члана 59. став
1. овог закона и рок од 60 дана од дана објављивања решења у коме повериоци или
стечајни дужник могу тражити спровођење стечајног поступка и положити предујам
(став 1.); да се решење из члана 150. став 4. овог закона објављује на огласној табли
суда и против њега није дозвољена жалба (став 2.).

Према одредбама члана 152. Закона, ако у року из члана 151. став 1. овог закона буде
уплаћен предујам, стечајни судија без одлагања заказује рочиште ради расправљања о
постојању стечајног разлога за отварање стечајног поступка (став 1.) и у том случају на
даљи ток поступка се примењују одредбе овог закона о отварању и спровођењу
стечајног поступка (став 2.), а ако предујам не буде уплаћен у року из члана 151. став 1.
овог закона сматраће се да не постоји правни интерес поверилаца и стечајног дужника
за спровођење стечајног поступка (став 3.).

Оспореним одредбама члана 153. Закона прописано је: да у случају из члана 152. став 3.
овог закона стечајни судија доноси решење којим - 1) отвара стечајни поступак над
дужником, 2) утврђује испуњеност стечајног разлога трајније неспособности плаћања,
3) утврђује да не постоји интерес поверилаца и стечајног дужника за спровођење
стечајног поступка, 4) закључује стечајни поступак (став 1.); да се решење из става 1.
овог члана објављује на огласној табли суда и доставља регистру привредних субјеката
(став 2.); да на решење из става 1. овог члана жалбу могу изјавити стечајни дужник и
повериоци у року од 30 дана од дана објављивања решења на огласној табли суда (став
3.).

5 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Оспореним одредбама члана 154. Закона прописано је: да се решење из члана 153. став
1. овог закона по правноснажности доставља надлежном органу који води регистар
привредних субјеката, односно други одговарајући регистар и представља основ за
брисање истог регистра (став 1.); да имовина стечајног дужника прелази у својину
Републике Србије, чиме се не дира у раније стечена права обезбеђења и приоритетног
намирења поверилаца на предметној имовини, а да Република Србија не одговара за
обавезе стечајног дужника (став 2.); да Република Србија може ступити уместо
стечајног дужника у парницу која се води по његовој тужби за наплату потраживања
или предају ствари (став 3.); да се имовином из става 2. овог члана управља и
располаже у складу са законом којим се уређује управљање и располагање средствима
у својини Републике Србије (став 4.); да ће у случају да заинтересовано лице поднесе
предлог из члана 149. став 1. овог закона у погледу имовине дужника над којим је
поступак стечаја закључен у складу са чланом 153. овог закона, стечајни судија такав
предлог одбацити услед непостојања правног интереса (став 5.).

III

Одредбама Устава Републике Србије у односу на које иницијатори оспоравају наведене

одредбе Закона, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и
почива на неотуђивим људским правима (члан 3. став 1.); да се људска и мањинска
права зајемчена Уставом непосредно примењују, а да се законом може прописати начин
остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то
неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком
случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да су пред
Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без
дискриминације, а да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по
било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног
порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања,
културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не
сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради
постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком
положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан,
непристрастан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно
расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била
разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се
јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима
јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да
свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о
његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има
право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног
значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују и право на
приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена

6 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да се јемчи мирно уживање својине и
других имовинских права стечених на основу Закона, а да право својине може бити
одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду
која не може бити нижа од тржишне, да се Законом може ограничити начин коришћења
имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других
дажбина или казни дозвољено само у складу са Законом (члан 58.); да се јемчи право на
рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под
једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање
достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту
на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор,
правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да
се нико тих права не може одрећи, а женама, омладини и инвалидима омогућују се
посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да сви
имају једнак правни положај на тржишту, да су забрањени акти којима се, супротно
закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског
или доминантног положаја, да права стечена улагањем капитала на основу закона, не
могу законом бити умањена, а да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим
(члан 84.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина, те да је јавна својина
државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединица локалне самоуправе,
као и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.).

Осталим релевантним одредбама Устава за оцену уставности оспорених одредаба

Закона о стечају, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено
или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на
уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да Република Србија
уређује и обезбеђује, између осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана,
поступак пред судовима и другим државним органима, јединствено тржиште, правни
положај привредних субјеката и систем обављања појединих привредних и других
делатности (члан 97. тач. 2. и 6.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и
да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са
Уставом (члан 4. став 1. и члан 194. ст. 1. и 3.).

Чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и

основних слобода гарантовано је право на имовину, тако што је предвиђено да свако
физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине, а да нико не
може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним
законом и општим начелима међународног права (став 1.), те да претходне одредбе,
међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра
потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да
би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).

7 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

IV

У спроведеном поступку, полазећи од наведених одредаба Устава и суштине навода

иницијатора, Уставни суд је утврдио да се оспореном одредбом члана 13. став 3, друга
реченица Закона о стечају, која се односи на стечај недовољне вредности као врсту
стечаја и има за последицу одузимање имовине стечајног дужника без накнаде у корист
државе, повређује Уставом зајемчено право на имовину утврђено чланом 58. Устава,
будући да, по оцени Суда, не постоји ваљани уставноправни основ, у смислу
испуњености одговарајућег уставног услова за одузимање имовине стечајног дужника у
корист државе (као што је: јавни интерес, намирење пореза и др.). Према схватању
Суда, оспореном одредбом наведеног члана Закона не прописују се експропријација,
национализација или било који други вид одузимања имовине на који би се евентуално
могла односити одредба члана 58. став 2. Устава којом је у виду императивне норме
утврђено да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу
утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Уставни
суд је констатовао да, када је реч о тумачењу члана 1. Првог протокола уз Европску
конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, који у суштини садржи
идентичну одредбу као и члан 58. Устава, појам "јавног интереса" има се тумачити
екстензивно у смислу да је логично да национални законодавац има на располагању
широк степен слободне процене овог појма као израз одређене економске и социјалне
политике коју води држава. Међутим, то не значи да држава на основу слободне
процене може доносити законе по сопственом нахођењу који подразумевају тзв.
произвољну конфискацију или национализацију, односно одузимање имовине власнику
без било какве накнаде. Такође, у случајевима прелажења имовине стечајног дужника у
својину државе нужно је да буде испуњен и захтев о постојању правичне равнотеже и
пропорционалности између захтева општег интереса државе и захтева заштите
основних права појединаца. Да би одређене мере које предузима држава испуниле
услов пропорционалности, потребно је да такве мере буду неопходне у смислу да за
испуњење одређеног циља не постоје други алтернативни, повољнији начини.

Поред изнетог, Суд оцењује да се оспореном одредбом члана 13. став 3, друга
реченица Закона о стечају држава ставља у повољнији положај у односу на остале
учеснике на тржишту, јер се државним присвајањем вишка имовине дужника у стечају
недовољне вредности повлашћује државна својина у односу на остале Уставом
признате облике својине (нпр. приватна, задружна) и тиме повређују уставни принципи
једнакости положаја свих учесника на тржишту и равноправности свих облика својине
из члана 84. став 1. и члана 86. став 1. Устава. Осим тога, одредбом члана 243. Закона о
привредним друштвима ("Службени гласник РС", бр. 36/11 и 99/11) прописано је да
акционарско друштво одговара за своје обавезе целокупном имовином, због чега се
оспореном законском одредбом крши и начело јединства правног поретка из члана 4.
став 1. Устава.

8 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

Ценећи уставност оспорене одредбе члана 150. став 1. Закона, Суд је оценио да се
прописивањем да се обавештење из члана 150. став 1. овог члана о правним лицима
која су обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од најмање годину дана, које
доставља организација која спроводи поступак принудне наплате судовима надлежним
за спровођење стечајног поступка, само објављује у једном високотиражном дневном
листу и на интернет страници, (али не и доставља) повериоцима стечајног дужника, што
има за последицу да стечајни судија по пријему обавештења, по службеној дужности
доноси решење о покретању претходног стечајног поступка у коме се утврђује и
постојање правног интереса повериоца за спровођење стечајног поступка, чини
повреда права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно
средство (члан 32. став 1. и члан 36. Устава). Према оцени Суда, нормирањем да се
решење из члана 153. став 1. овог закона објављује на огласној табли суда, односно да
се странци не врши лично достављање акта којим се одлучује о њеном праву, обавези
или на законом заснованом интересу, због чега објективно није у могућности да се
упозна са садржином овог акта, доводи се у питање остваривање права на правично
суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство гарантованих
одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава. Уставна гаранција из члана 32. став 1.
Устава подразумева да свако има право да се у судском поступку правично и у
разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама и основаности
сумње која је била разлог за покретање судског поступка. Када је реч о стечајном
поступку, ова уставна гаранција значи да се мора омогућити да независан,
непристрастан и законом већ установљен суд правично и јавно расправи о правима и
обавезама стечајног дужника која су предмет поступка и о основаности сумње која је
била разлог за покретање стечајног поступка, као и да је целокупан поступак пред
судом спроведен у складу са одредбама важећих процесних и материјалних прописа.
Уставни суд налази да се стечајни поступак пред судом, по општим правилима стечајног
поступка, покреће подношењем појединачног предлога који садржи правно релевантне
податке, а не по службеној дужности стечајног судије по пријему обавештења
организације која спроводи поступак принудне наплате, као што је то прописано
оспореним одредбама члана 150. Закона о стечају. По мишљењу Суда, да би било који
спор пред судом био јавно расправљен, уставни услов, у смислу члана 32. став 1.
Устава, је да суд обезбеди присуство и могућност активног учешћа стечајног дужника о
чијим правима и обавезама се расправља пред судом у смислу могућности предузимања
одговарајућих радњи у судском поступку. Ова уставна гаранција, стога, искључује
могућност да стечајни судија донесе решење којим се отвара и закључује стечајни
поступак над дужником, без присуства и учешћа странака о чијим правима и обавезама
се расправља и одлучује овим решењем. Сврха уставног јемства из члана 36. став 2.
Устава је у томе да се сваком лицу на кога се односи одлука којом се одлучује о
његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу обезбеди да објективно
буде у могућности да против такве одлуке користи прописано, делотворно правно
средство. Оваква могућност може постојати само уколико одлука буде на прописан
начин у писменом облику лично достављена стечајном дужнику у поступку, како би он у
законом прописаном року од дана пријема одлуке био у могућности да се упозна са
садржином тог акта и уколико то жели, да изјави прописано правно средство против

9 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

таквог акта. Поред овога, условљавањем плаћања одређеног новчаног износа у виду
предујма и прописивањем да се, уколико не буде уплаћен у року из члана 151. став 1.
овог закона, без позивања стечајног дужника и његових поверилаца и омогућавања
њиховог присуства и учешћа у расправи у судском поступку, може сматрати да не
постоји правни интерес поверилаца и стечајног дужника за спровођење стечајног
поступка (како је предвиђено одредбом члана 152. став 3. Закона), повређује се
одредба члана 32. став 1. Устава којим је зајемчено право на правично суђење. Ово из
разлога што ни стечајном дужнику, ни стечајним повериоцима ни на који начин није
правно релевантно стављено до знања да се покрећу било какве стечајне радње да би
могли узети учешћа у том поступку, односно пријавити своја потраживања. Другим
речима, то значи да није испуњен уставни услов који произлази из члана 32. став 1.
Устава да суд у том расправљању обезбеди присуство и учешће странака о чијим се
правима и обавезама расправља пред судом. У складу са тим, Уставни суд сматра да је
остваривање права на жалбу против решења из члана 153. став 1. Закона потребно
везати за датум личног достављања решења странци, а не за датум објављивања
решења на огласној табли суда, како би се омогућила реализација уставног јемства из
члана 36. став 2. Устава.

Уставни суд је, такође, оценио да се прописивањем да се решење којим се закључује

стечајни поступак објављује на огласној табли суда и доставља регистру привредних
субјеката, као Законом предвиђеним начином достављања, а без претходног личног
достављања странци тог решења, те одређивањем да на то решење жалбу могу
изјавити стечајни дужник и повериоци у року од 30 дана од дана објављивања решења
на огласној табли суда (како је то прописано оспореним одредбама чл. 153. и 154.
Закона), поред повреде принципа из члана 32. став 1. и члана 36. Устава, повређују и
основна уставна начела о непосредној примени људских и мањинских права и слобода
из члана 18. став 2. Устава којим је уређено да се законом може прописати начин
остваривања Уставом зајемчених права, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче
на суштину зајемчених права. Ово из разлога што од околности да ли ће и када странци
бити извршено достављање акта зависи и правна могућност и рок за коришћење
прописаног правног средства. Истовремено, ова лица се стављају у неравноправан
положај са осталим стечајним дужницима, с обзиром на то да је одредбом члана 71.
Закона о стечају прописано да се у општем стечајном поступку решење о отварању
стечајног поступка доставља стечајном дужнику, чиме се повређује начело из члана 21.
став 1. Устава којим се гарантује једнакост свих пред Уставом и законом. Оспореним
одредбама члана 154. Закона о стечају, према оцени Суда, ограничава се право на
имовину стечајних дужника и њихових поверилаца зајемчено одредбама члана 58.
Устава, због објективне немогућности да реализују своја потраживања, укључујући и
она која су заснована на правноснажним судским одлукама, будући да се оспореним
одредбама ст. 2. и 3. овог члана омогућава "прелажење" имовине стечајног дужника у
својину државе, по сили закона, при чему држава не одговара за обавезе стечајног
дужника, али може ступити на место стечајног дужника у парници која се води по
његовој тужби за наплату потраживања или ствари (стечај због дуготрајне
инсолвентности, односно неспособности за плаћање стечајног дужника као посебна

10 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

врста стечаја), а да није испуњен ни један уставни услов за одузимање имовине

предвиђен одредбама члана 58. Устава. То значи да отварањем и закључењем стечаја
над тзв. неактивним правним лицима престаје њихов правни субјективитет брисањем из
јавног регистра, а Република Србија, по сили закона, постаје власник целокупне
имовине, односно, активе стечајног дужника, будући да држава не одговара за обавезе
стечајног дужника. Штавише, код ове врсте стечаја, оспореним одредбама члана 154.
Закона о стечају прописано је да уколико је стечајни дужник водио неку парницу према
својим дужницима, њено вођење може да преузме држава у својству тужиоца. Такође,
из оспорених одредаба овог члана Закона произлази и да поверилац који је пре стечаја
започео парницу против стечајног дужника нема право да је настави након брисања
стечајног дужника у поступку против државе, јер она више није правни следбеник за
његове дугове, односно потраживања његових поверилаца. Уставни суд налази да се
наведеним одредбама Закона повређује и уставно начело равноправности свих
својинских облика из члана 86. став 1. Устава, јер се повлашћује државна својина тако
што имовина стечајног дужника по сили закона прелази без накнаде у државну својину.
Оспореним нормирањем, према оцени Суда, повређује се и зајемчено право на једнаку
заштиту права и на правно средство из члана 36. став 1. Устава и ускраћује судска
заштита субјективних права која је свакоме зајемчена Уставом, јер се одузимање
имовине у корист државе оправдава правном незаинтересованошћу поверилаца за
стечај дуготрајно иносолвентног дужника, а не обезбеђује се судска заштита њихових
имовинских права која произилазе из потраживања поверилаца.

Оцењујући уставност оспорених одредаба Закона о стечају, полазећи од чињенице да

су у међусобној корелацији и правно логичкој вези, као и да су правне ситуације на које
се односе често и међусобно условљене, Уставни суд, анализирајући оспорена законска
решења у целини, утврдио је несагласност свих оспорених одредаба Закона о стечају са
Уставом, јер би због обима интервенције Суда правна егзистенција појединих одредаба
изгубила сваки правни смисао.

Будући да је одредба члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских

права и основних слобода којом се гарантује право на имовину, у суштинском смислу,
истоветна одредби члана 58. Устава, то је Уставни суд извршио оцену само уставности
оспорених одредаба наведеног Закона.

Уставни суд није улазио у оцену основаности осталих навода и разлога изнетих у свим
поднетим иницијативама, будући да је оценио да не могу бити од утицаја на другачије

11 / 12
Поједине одредбе Закона о стечају нису у сагласности са Уставом

одлучивање Суда у овој правној ствари.

Како је донео коначну одлуку у овој правној ствари, Уставни суд је одбацио захтев за
обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу
оспорених одредаба Закона наведеног у тачки 1. изреке, сагласно одредби члана 56.
став 3) Закона о Уставном суду.

Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2),
члана 45. тачка 1) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

На основу одредбе члана 168. став 3. Устава, одредба члана 13. став 3. у делу који
гласи: "Ако по покрићу насталих трошкова преостану средства, та средства се уплаћују
у буџет Републике Србије." и одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају ("Службени
гласник РС", број 104/09) престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у
"Службеном гласнику Републике Србије".

Број IУз-850/2010

Председник

Уставног суда,

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

12 / 12