Naziv originala:

David Lagercrantz
OBSCURITAS

Copyright © 2021 by David Lagercrantz

Originally published in Sweden as Obscuritas by Norstedts Forlag,
Stockhom, in 2021.
Published by agreement with Norstedts Agency
Translation Copyright © 2022 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
 JEDAN

Načelnik policije bio je idiot.

Sve to zajedno bilo je jedno besmisleno sranje.
Inspektor Franson držao je dugačko, dosadno izlaganje koje
Mikaela Vargas više nije mogla da sluša. Osim toga, u automobilu je
bilo vrelo, a napolju su se nizale vile Jušholma.
„Zar se ne vozimo već predugo?”
„Polako, polako, devojčice, ovo baš i nije moj kraj”, odgovori
Franson i odmahnu rukom.
Nedugo zatim, uvezoše se kroz prostrano dvorište i stadoše
ispred velike, kamene kuće sa svetlim stubovima duž bočne strane,
a ona se još više unervozi. Zapravo je radila u patroli. Međutim, ovog
leta postala je deo istrage ubistva jer je imala određene informacije o
osumnjičenom počiniocu, Đuzepeu Kosti. Najčešće je obavljala sitne
poslove i vršila jednostavne provere. Ipak, sada je dobila priliku da
sarađuje s nekim profesorom Rekeom, koji će im, po rečima
načelnika policije, pomoći pri istrazi.
„Ono mora da mu je žena”, reče Franson i pokaza na lepu,
crvenokosu ženu u belim pantalonama koja je stajala na terasi da im
poželi dobrodošlicu.
Izgledala je kao iz filma, a znojava i nesigurna Mikaela izađe iz
automobila i pođe prema kući preko izbrazdanog šljunka.

DVA

Mikaela je na posao najčešće stizala ranije. Ipak, tog jutra, četiri

dana pre nego što su posetili veliku kamenu kuću, još uvek je sedela
u kuhinji i doručkovala, iako je bilo prošlo devet sati. Zazvonio je
telefon. Bio je to Junas Bejer.
„Pozvani smo kod načelnika”, reče.
Nije joj rekao zašto, ali bilo je jasno da je to naredba, pa ona ode
u hodnik, stade pred ogledalo i navuče duksericu. Bila je u XL
veličini, pa joj je bila široka i udobna. Njen brat Lukas rekao bi joj da
izgleda kao da želi da se sakrije, ali ona je mislila da joj dobro stoji.
Prošla je četkom kroz kosu i očešljala šiške tako da joj gotovo
prekrivaju oči, a zatim krenula ka metrou.
Bilo je to 19. jula 2003. godine, a Mikaela je upravo bila napunila
dvadeset šest. U vozu je bilo vrlo malo ljudi. Imala je ceo red sedišta
za sebe, te je utonula u misli.
Naravno da nije bilo ničeg čudnog u tome što je ovaj slučaj
zainteresovao policiju. Sâmo ubistvo možda je bilo potpuni izliv
ludila, delo počinjeno zbog pijanstva. Međutim, postojalo je nešto
drugo što je istrazi davalo težinu. Ubijeni, Džamal Kabir, bio je
fudbalski sudija i izbeglica iz talibanskog Avganistana, a nasmrt je
pretučen kamenom nakon omladinskog meča na stadionu Grimsta.
Bilo je prirodno da Falkegren želi da umeša prste.
Izašla je na stanici Solna sentrum i krenula ka policijskoj stanici u
Sundbibergsvegenu, razmišljajući o tome kako će danas najzad reći
ono što smatra da u istrazi ne valja.

Martin Falkegren bio je najmlađi načelnik policije u zemlji koji je

nastojao da gleda u budućnost i bude u toku. Ljudi su imali običaj da
kažu da svoje ideje kao medalje nosi na prsima, a on je
pretpostavljao da to nije dobronamerno. Ipak, bio je ponosan na
svoju otvorenost, a sada je ponovo oprobao novi pristup. Oni će se
možda naljutiti, ali, kao što je rekao svojoj ženi, bilo je to najbolje
predavanje koje je ikada čuo. Stvarno je vredelo pokušati.
Namestio je još nekoliko stolica, na sto stavio flaše kisele vode i
dve činijice sladića koji je njegova sekretarica kupila na krstarenju do
Finske, pa oslušnuo čekajući da čuje zvuk koraka u hodniku. Činilo
se da još niko ne ide. Za trenutak je ispred sebe zamislio Karla
Fransona. Video je njegovo pozamašne telo i prekorni pogled, ali
zapravo, pomislio je, nije imao šta da mu zameri. Nijedan vođa
istrage ne želi da mu se uprava mesa u posao.
Ipak, sada su i okolnosti bile posebne. Počinilac, ludi i narcisoidni
Italijan, poigravao se s njima. Sramotno, u najmanju ruku.
„Izvinjavam se, jesam li stigla prva?”
Bila je to devojka iz Čilea. Nije joj se sećao imena. Sećao se
samo da je Franson hteo da je izbaci iz grupe za istragu, jer mu se
na neki način suprotstavila.
„Dobro došla. Mislim da se nismo upoznali”, reče i pruži joj ruku.
Ona je prihvati čvrstim stiskom, a on je odmeri od glave do pete.
Bila je veoma niska i zdepasta, guste, kovrdžave kose sa dugačkim
šiškama očešljanim tako da joj padaju na čelo. Oči su joj bile krupne
i nemirne, a iz njih je izbijala jarka tmina. Bilo je kod nje nečega što
ga je u isto vreme privlačilo i odbijalo. On oseti želju da joj se još
malo približi. Međutim, neočekivano se spetljao i samo procedio:
„Ti poznaješ Kostu, jelda?”
„Pa, znam za njega”, odgovori ona. „Oboje smo iz Husbija.”
„Kako bi ga opisala?”
„Pomalo je šoumen. Imao je običaj da peva na dvorištu ispred
zgrade. Ume da bude strašno agresivan kad pije.”
„Da, to se može primetiti. Ali zašto nas laže u lice?”
„Ne znam da li laže”, reče ona, što mu se nije dopalo.
Za njega nije dolazilo u obzir da su uhvatili pogrešnog čoveka.
Dokazi su bili čvrsti, a tužba je već bila u pripremi. Nedostajalo je
samo priznanje, o čemu je takođe želeo da porazgovaraju. Ipak, nije
stigao ništa više da joj kaže. Čuo je kako ostali stižu hodnikom, pa
se odmakao i svima čestitao.
„Odlično obavljeno. Ponosan sam na vas, momci”, reče. Zbog
Čileanke koja je stajala do njega, to nije bila ispravna formulacija, ali
nije se ispravio.
Trudio se da zvuči kolegijalno, ali nije mu pošlo za rukom. Izletelo
mu je samo:
„Kakva besmislena priča - a sve zato što sudija nije svirao penal.”
To možda nije bila najpromišljenija rečenica. S druge strane, bila
je to samo fraza, način da se razgovor pokrene, ali Franson je rado
iskoristio šansu da ga ukori i kaže kako je sve daleko složenije od
toga.
 „Postoji jasan motiv”, reče. „Možda to za ljude poput nas ne bi bio
motiv, ali jeste za alkoholisanog ćaleta mladog fudbalera koji nema
samokontrolu i živi za to da mu sin uspe na terenu.”
„Naravno, naravno”, reče Falkegren. „Ali, gospode bože... video
sam snimak utakmice. Kosta je potpuno poludeo, a sudija... kako se
beše zvao?”
„Džamal Kabir.”
„... a Džamal Kabir je bio slika i prilika smirenosti.”
„Tako kažu.”
„I kako je elegantno mahao rukama. Kao da ima kontrolu nad
čitavom utakmicom.”
„Da, to je stvarno čudno”, reče Franson, a Martin Falkegren
skrenu pogled i odluči da ponovo preuzme inicijativu.
Nije hteo samo da stoji i ćaska.

Mikaela se uzvrpoljila. Atmosfera nije bila baš opuštena, iako se

Falkegren trudio da se uklopi u grupu. To je od početka bio
beznadežan podvig. Bio je drugačiji. Sve vreme se smeškao, a na
sebi je imao sjajno odelo i crne mokasine s resama.
„Kako stojimo s dokazima, Karle? Popričao sam kratko sa...”,
reče i pogleda u nju.
Činilo se da ne može da joj se seti imena ili da mu je nešto drugo
palo na pamet, jer je rečenica ostala da visi u vazduhu. Franson je
zato uskočio s dokazima koji su, kao i uvek kada je on govorio,
zvučali uverljivo - kao da je još samo trebalo izvršiti presudu. Možda
ga zato načelnik i nije baš slušao, već je samo potvrdno mrmljao.
„Upravo tako, a opažanja sa P7 ne umanjuju nijedan dokaz.”
„Da, to je istina”, reče Franson, a Mikaela podiže pogled sa
beležaka.
P7, pomisli. Prokleti P7. Pre deset dana imala ga je u rukama, ali
joj još uvek nije bilo u potpunosti jasno o čemu se radi. Činilo se da
je u pitanju preliminarni pregled mentalnog zdravlja koji je prethodio
temeljnom pregledu, pa ga je čitala s određenim iščekivanjem i
gotovo odmah se razočarala. Antisocijalni poremećaj ličnosti stajalo
je u zaključku. Kosta je, drugim rečima, mogao biti psihopata. Nije
verovala u to.
 „Upravo tako”, reče načelnik s novim ushićenjem u glasu. „To je
ključ njegove ličnosti.”
„Pa da, valjda”, odgovori Franson uzvrpoljeno.
„Ali važno je da ga nateramo da prizna.”
„Naravno.”
„Blizu ste toga?”
„Recimo.”
„A ja sam i sam odigrao određenu ulogu u toj drami, zar ne?”,
nastavi Falkegren. Na trenutak su se svi pravili da ga ne razumeju,
iako su vrlo dobro znali na šta misli, te se nisu iznenadili kada je
rekao: „Zamolio sam vas da isprobate novu tehniku saslušanja.”
„Da, upravo tako. To je bio mudar savet”, promrmlja Franson,
nastojeći da zvuči zahvalno, ali ne i suviše impresionirano.
Nakon P7, Falkegren je predložio da prestanu da pritiskaju
Đuzepea Kostu i dopuste mu da govori kao da je psihološki ekspert,
što je naravno zvučalo pomalo čudno. Ali Falkegren je ostao pri
svom: „Pa, njegova slika o sebi je grandiozna i misli da zna sve o
fudbalu”, rekao je, pa su na kraju odlučili da vredi pokušati. Jednog
dana, kada je Đuzepe bio naročito pun sebe, Franson je probao.
„Pošto imaš tako bogato iskustvo, sigurno možeš da nam kažeš
kako razmišlja čovek koji uradi nešto tako nerazumno kao što je
ubistvo sudije”, rekao je, a Kosta zaista ispravi leđa i toliko se užive
u odgovor da su imali osećaj da izgovara indirektno priznanje. To je
zaista bio zanimljiv trenutak u istrazi. Međutim, Mikaela do sada nije
shvatala koliko je Falkegren ponosan na to.
„Znate, to je čuvena pojava. Postoji jedan slavan primer”, reče.
„Je l’ tako?”, odgovori Franson.
„Mladi novinar je intervjuisao Teda Bandija u zatvoru na Floridi.”
„Molim?”
„Teda Bandija”, ponovi on. „Ni manje ni više. Metoda je na
Bandiju bila vrlo uspešna. On je studirao psihologiju i, kada je dobio
priliku da briljira kao ekspert, po prvi put se otvorio.” Sada nije samo
Mikaela delovala skeptično.
Ted Bandi.
Mogao je da ga uporedi i sa Hanibalom Lekterom.
„Nemojte pogrešno da me razumete”, nastavi Falkegren. „Ne
povlačim nikakve paralele. Samo hoću da kažem kako u toj oblasti
postoje nova istraživanja i nove tehnike saslušanja, a mi kao
policija...”
Oklevao je.
„Da?”
„... imamo velike rupe u znanju. Mogu čak da kažem i da smo bili
naivni.”
„Zaista?”
„O, da. Sam pojam psihopate smatra se zastarelim i
stigmatizovanim. Ali to se, hvala bogu, menja. Pre neki dan bio sam
na predavanju, fantastičnom predavanju, moram reći.”
„Može se primetiti”, reče Franson.
„Upravo. Bilo je stvarno neverovatno. Svi smo bili kao prikovani
za stolice, gospode, to ne može da se prepriča. Predavač je bio
Hans Reke.”
„Ko?”
Svi se zgledaše. Bilo je jasno da niko nije čuo za njega i da niko
ne žudi da se to promeni.
„On je profesor psihologije na Univerzitetu Stanford, što je
neverovatno prestižna pozicija.”
„Fascinantno”, reče Franson ironično.
„Jeste”, odgovori Falkegren ne shvatajući ironiju. „Citiraju ga svi
vodeći časopisi.”
„Fantastično”, reče Strem jednako ironično.
„Ali nemojte misliti da nosom para oblake. On je specijalista za
tehnike saslušanja i sarađivao je s policijom u San Francisku.
Neverovatno je pametan i sposoban.” Ni ove reči nisu nikoga
ubedile.
Umesto toga, u prostoriji se snažnije oseti podela na dva tabora.
Sve više je s jedne strane bio on - šef karijerista koji je na nekakvom
predavanju doživeo prosvetljenje - a sa druge Franson sa svojim
momcima, vrednim, razboritim i prizemnim policajcima koji ne padaju
na sve što je novo.
„Profesor Reke i ja odmah smo se razumeli, kliknuli smo”, nastavi
Falkegren, na taj način nastojeći da kaže kako je i on izuzetan, jer se
razume s nekim tako pametnim.
„Ispričao sam mu o Kosti”, reče.
„Ma šta kažeš?”
 Franson podiže obrvu.
„Ispričao sam mu o tome kako je nadmen i narcisoidan, i o
pomalo zamršenoj situaciji u kojoj se nalazimo jer nemamo tehničkih
dokaza”, nastavi Falkegren.
„Okej”, reče Franson.
„Onda je on spomenuo ovo s Bandijem i predložio da to
probamo.”
„Odlično, sad znamo pozadinu”, reče Franson, nastojeći da
razgovor privede kraju.
„Ali kasnije, kada je uspelo - kad se Kosta stvarno otvorio -
pomislio sam, gospode, ako Reke toliko može da nam pomogne
izdaleka, šta bi tek mogao da uradi kad bi bio više upućen u slučaj.”
„Hm, da, to je dobro pitanje”, reče Franson uznemireno.
„Upravo tako”, nastavi Falkegren. „Zato sam se malo raspitao...
mislim, vi znate da imam veze i svi su imali samo reči hvale. Samo
reči hvale, gospodo. Zato sam bio tako slobodan da materijal koji
imamo pošaljem profesoru Rekeu.”
„Šta si uradio?”, uzviknu Franson.
„Poslao sam mu istragu”, reče Falkegren, kao da ga nisu u
potpunosti razumeli.
Franson ustade.
„Jebote, pa to je narušavanje tajnosti istrage”, prasnu on.
„Polako, polako”, reče Falkegren. „Nije ništa slično. Reke će
postati deo našeg tima. On kao psiholog ima obavezu ćutanja, a
iskreno rečeno, mislim da nam je potreban.”
„Ma kako da ne”, prasnu Franson.
„Kao što sam rekao, dobro ste obavili posao, u to nema sumnje.
Ali nemate čvrst slučaj. Potrebno vam je priznanje, a ja sam ubeđen
da Reke u tome može da vam pomogne. On bolje od ikoga
primećuje nedoslednosti i rupe u iskazima svedoka.”
„Šta onda predlažeš?”, upita Franson. „Da dopustimo profesoru
da preuzme istragu?”
„Ne, ne, gospode. Samo kažem da treba da se sastanete s njim i
saslušate šta ima da kaže. Da vidite može li da vam pruži neki uvid
ili novu ideju. Primiče vas u subotu u dva u svom domu u Jušholmu.
Rekao je da će do tada pregledati čitav materijal.”
 „Ja ne nameravam da trošim još jednu slobodnu subotu na neko
besmisleno sranje”, reče Aksel Strem, koji je u grupi bio najstariji i
bližio se penziji.
„Dobro, dobro, fair enough. Ali neko od vas sigurno može da ode
tamo. Na primer, ti”, nastavi Falkegren i pokaza na Mikaelu. „Reke je
zapravo pozvao i zatražio baš tebe.”
„Mene?”
Ona se uznemireno osvrnu oko sebe, uverena da je u pitanju
neka šala.
„Da, mislio je da je zanimljivo saslušanje koje si obavila s
Kostom.”
„Ne bih rekla da...”, poče ona.
„Prvo, Vargasova ne može da ide sama”, prekide je Franson i
okrete se ka Falkegrenu. „Nema ni izdaleka dovoljno iskustva, a kao
drugo, uz dužno poštovanje, Martine, mogao si da nas obavestiš
unapred. Radio si nam iza leđa.”
„Priznajem. Izvinjavam se zbog toga.”
„Dobro, sad je tako kako je. Ići ću i ja.”
„Odlično.”
„Ali ne nameravam da poslušam nijedan profesorov savet ukoliko
mi se ne svidi. Ja vodim istragu, niko drugi.”
„Naravno. Ali idi otvorenog uma.”
„Uvek sam otvorenog uma. To je deo posla”, reče, na šta je
Mikaela poželela da frkne ili kaže nešto zajedljivo.
Ipak, kao i obično, nije rekla ništa, već je samo ozbiljno klimnula
glavom.
„Idem i ja”, reče Ease Sandberg.
„I ja”, reče Junas Bejer. Tako je i bilo.
Te subote našli su se ispred policijske stanice i otišli u veliku kuću
u Jušholmu - ona, Franson, Sandberg i Bejer.

TRI
Mikaela se, naravno, sećala kada je saznala. Bilo je to onog dana
kad su ga uhapsili. U pola devet uveče išla je da pozdravi mamu u
Trondhejmsgatanu. Bio je početak juna, ali je vazduh bio hladan kao
da je oktobarski dan, a dvorište ispred zgrade bilo je puno ljudi. Kada
je prišla bliže, radoznala lica okretoše se prema njoj. Za nekoliko
minuta je u grubim crtama znala sve što se dogodilo.
Đuzepe Kosta, ili Bepe kako su ga zvali, ubio je fudbalskog
sudiju. Bila je to utakmica protiv omladine iz Brume u kojoj je igrao
njegov sin Mario. Pred kraj drugog poluvremena, Bepe je, trešten
pijan, utrčao na teren i počeo da se svađa i diže galamu. Bilo je
potrebno pet ili šest ljudi da ga obore na zemlju, a kasnije, kada su
svi mislili da se situacija smirila, navodno je krenuo za sudijom s
nečim luđačkim u pogledu.
„To zvuči potpuno suludo”, reče ona i priđe mami koja je stajala
na balkonu i gledala okupljenu gomilu dole.
Njena majka raspustila je dugu sedu kosu. Nosila je papuče bez
čarapa i novu hipi majicu s cvetovima. Pomalo je duvalo, a mama je
delovala uznemireno, kao da se plašila da se nešto dogodilo Lukasu
ili Simonu.
„De qué están hablando?”, reče ona.
„Kažu da je Bepe ubio fudbalskog sudiju”, odgovori Mikaela, a
mami očito najviše laknu što Simon nije opet uradio nešto idiotsko ili
opasno po život. Ipak, kasnije dok su večerali, ponovo je pokrenula
istu temu.
„Ništa neočekivano”, rekla je.
Mikaela nije preterano razmišljala o tome. Pretpostavila je da je
to samo jedna od onih stvari o kojima ljudi stalno pričaju. Međutim,
sve to je kasnije počelo da je muči. Odjednom je delovalo kao da se
Bepe rodio da ubije sudiju. Čitav Husbi eksplodirao je od glasina i
starih priča, koje su sve ukazivale na zlodelo tog kalibra, pa se
možda zato Mikaela prisetila i drugih događaja, od kojih je jedan bio
naročito značajan.
Tada je imala svega jedanaest ili dvanaest godina i često čula
priče o Bepeu. Bilo je raznih tuča, scena iz husbijskih kafana, vriske i
svađe iz njegovog stana.
Tih godina se Simon, mlađi od njena dva starija brata, bavio hip-
hopom. Ponekad se činilo da je hip-hop jedino što ga ne ubija, ali,
kao i mnogi drugi, plašio se Bepea. Bepe je imao običaj da rasteruje
momke koji su na trgu sa svog radija puštali Eminema. Ipak, mora
da je shvatio da je Simonu očajnički potrebna potvrda društva, jer
mu se na neki način približio, pa su jednog dana zajedno otišli da
vežbaju. Kasnije te večeri, Bepe je izašao ispred zgrade, stao kod
mesta za roštiljanje i počeo da zviždi.
„Ne sad. Nemamo snage”, vikali su okupljeni.
„Umuknite. Imam nešto specijalno za vas”, rekao je i pozvao
Simona.
Simon mu je nevoljno odmahnuo, jednako izgubljen i zbunjen kao
i uvek kad bi se našao pred ljudima. Ipak, izveo je nekoliko plesnih
pokreta koje nikada do tada nije videla. Nakon toga, on i Bepe su
odrepovali Ja sam izgubljeni sin, pljačkaš zbog kojeg zovu muriju,
pesmu koju je Simon napisao, a Mikaela nije mogla da se seti da li
su ljudi na dvorištu ikad tako uzbuđeno vrištali.
To sve zapravo i nije bilo tako čudno. Pretpostavljala je da sve
ubice čine i dobra dela. Ipak, zapamtila je taj događaj, pomalo kao
zagonetku koju treba rešiti. Nakon ubistva, nekoliko puta je ispričala
tu priču, da bi na kraju saznala kako sam Bepe želi da razgovara s
njom. Policijski inspektor Junas Bejer joj je to saopštio.
„Da li bi rekla da si pristrasna zbog odnosa koji imaš sa
Kostom?”, upitao je.
„Ne znam”, odgovori ona.
Ali činilo se da Junas ne čuje njeno kolebanje, jer je nastavio:
„Stupi u kontakt s njim i vidi možeš li ga naterati da priča.” Bilo je to
nategnuto, naravno. Shvatila je da im ništa do tada nije upalilo.
Đuzepe se tokom saslušanja jedva držao teme i nijednom nije
priznao ono što su na video-snimku utakmice svi videli da je uradio.
Kao i uvek, pomno se pripremala i desetog juna ujutro otišla kod
njega. Sedeo je sam u sobi za saslušanje i pušio. Čitava njegova
ogromna, čupava prilika kao da se skupila, a on se nesigurno
osmehnu.
„Priča se da lepo govoriš o meni”, reče.
„Pričam i mnogo toga lošeg”, odgovori ona.
„Sviđao mi se tvoj ćale”, reče on. „Poveravali smo se jedan
drugom.”
„Svi smo mu se poveravali.”
 „Ali bio je dobar čovek”, nastavi on, delujući toliko jadno da je
morala da oseti sažaljenje.
Činilo se da se čitav svet urotio protiv njega i možda se zato -
kako bi sakrila saosećanje - prema njemu grubo postavila. Kasnije je
čula kako je saznala mnogo toga novog. Junas Bejer ju je pohvalio,
a iznenadila je i samu sebe kada je rekla da „nešto krije”. To je
ostavilo utisak.
Odmah je to osetila. Kao da je prošla nekakav test. Sledećeg
dana dobila je mesto u istrazi.
„Treba nam neko ko ima nekakav uvid”, rekao je Junas i, iako je
odmah razumela da je ne prihvataju svi oberučke, rado je prihvatila
poziv.
Bio je to veliki pomak koji se desio preko noći. Od rada u patroli
do istrage ubistva o kojem svi pričaju. Zato je počela da sanja o
tome kako će na kraju postati inspektorka, pa možda i nešto više,
komesar. Prvih nekoliko nedelja, pre nego što su se pojavile sumnje,
bila je neverovatno ponosna i ciljno orijentisana.

ČETIRI

Te subote, kada je trebalo da odu profesoru Rekeu, u novinama po

prvi put nije pisalo niša o ubistvu, čak ni članak o nasilju u fudbalu ili
nešto o hajki protiv sudija i dece, ništa.
Zato je pročitala samo vesti iz inostranstva, baš kao što je njen
otac nekada radio, ali u Iraku zapravo nije bilo ničeg novog. Rat je
zvanično bio gotov, iako mu u praksi nije bilo kraja. Svakog dana,
tamo dole bi se razneo novi bombaš samoubica. Činilo se da će se
fina, zapadnjačka demokratija teško podići iz ruine.
Napolju, na Trgu Čista, sunce je pržilo. Ustala je od trpezarijskog
stola i krenula ka garderoberu kada je telefon zazvonio. Bila je to
Vanesa, njena najbolja prijateljica, a bila je subota pre podne, pa
Mikaela pretpostavi da će dobiti izveštaj sa žurke. Bila je u pravu -
dugačka, zamršena priča o „ludom, pipavom Švedu” koji je hteo da
spava s njom u autobusu na putu kući.
„Nemoj da pričaš”, rekla je.
„Stvarno ti kažem”, reče Vanesa. Kada su završile razgovor,
Mikaela se još uvek pomalo smejala, ne zato što je bilo naročito
zabavno već zato što je to bila još jedna verzija priče koju je čula već
sto puta.
Ona otvori ormar i položi haljine i suknje na krevet, odolevajući
iskušenju da ponovo pozove Vanesu i pita je za savet. Izabrala je
odeću koja je u isto vreme bila i pomalo svečana i pomalo opuštena
- crnu suknju, crvenu majicu, teksas jaknu koja je možda bila malo
premala i zategnuta na grudima, ali koja joj se svejedno dopadala, i
bele patike.
Zatim je krenula. Dok se vozila podzemnom železnicom, bila je
iznenađujuće puna iščekivanja. Ipak se radilo o drugačijem zadatku,
a onaj profesor tražio je baš nju, ili su joj bar tako rekli, što je bilo
odlično i nešto što nije htela da protraći. Dok je voz prolazio pored
stanica Cista, Halonbergen i Nekrosen, razmišljala je o tome šta će
reći svojim kolegama. Kada je izašla na stanici Sulna sentrum,
osetila je lakoću i nalet energije. Međutim, već na parkingu je sve to
iščezlo, a za to nije bilo potrebno više od sekunde; pogled Lasea
Sandberga, koji je škiljio u nju i proučavao je, i koji se uvek spuštao
do njenih kukova.
„Vidi, Vargas se baš seksi sredila za profesora”, rekao je.
„Mislila sam...”, odgovori ona.
„Juče je možda igrala utakmicu u gostima”, dopuni Franson.
„Nije lako stići da se presvučeš između rundi”, nastavi Sandberg,
nakon čega je smatrala da nema smisla da odgovori.
Samo je sela desno na zadnje sedište u Fransonovom volvu 745,
pored Junasa Bejera koji joj uputi sažaljiv pogled. Pogledala je u
nokte i zapitala se da li je idiotski što ih je nalakirala. Kad je podigla
pogled, sunce je zaslepi.
Bio je vreo dan bez oblačka, a ni u autu nije bilo mnogo svežije.
Izgleda da nešto nije bilo u redu sa klimom. Vazduh je samo kružio
unutra, pa su se svi momci brzo oznojili i postali pomalo bučni.
Franson je pričao kako ga ruka užasno boli posle jednog pucnja na
strelištu u hali Hagalund tog jutra.
 „Kao da mi cela šaka gori”, rekao je.
Kao i uvek, on je bio glavni u razgovoru, a pošto nije imala šta
drugo da radi, Mikaela je proučavala kako Bejer i Sandberg
oponašaju njegov ton. Ako bi Franson kukao, kukali su i oni, ako se
smejao, kezili su se, a najviše su se kikotali kada bi se ujedinili protiv
svoje zajedničke lude, načelnika Falkegrena. Pričali bi o tome kako
je neverovatno glup sa svojim resama na cipelama, ili već o nečemu,
a Mikaela više nije mogla da izdrži.
Očajnički je žudela za razgovorom koji nije čula već stotinu puta.
Međutim, tada su se uvezli u Jušholm i prošli pored skupih, velikih
kuća, pa se izgubila u drugačijim mislima.
Jušholm je bio na drugom kraju trase metroa. Tu su živeli ljudi
rođeni pod srećnom zvezdom, dok su se kod njih u Husbiju
uglavnom nalazili ostaci granata, ostaci onoga što je odavno pošlo
po zlu. Simon joj je to opisao na taj način.
„Ne moram da čitam novine kako bih znao šta se u svetu
događa. Vidim to na svojim komšijama”, jednom je rekao, možda
zato što nikad nije čitao novine, a možda i zbog nečeg potpuno
drugog. Svakako je bio u pravu.
Ukoliko bi se negde u svetu desio rat ili revolucija, pogođeni bi
došli u Husbi. Izbeglice koje bi donosile sa sobom mali deo rata. Još
kao deca naučili su da se nose sa posledicama.
„Zar se ne vozimo već predugo?”
„Polako, polako, devojčice, ovo baš i nije moj kraj. Ali trebalo bi
da je ovde negde”, odgovorio je Franson i nastavio da vozi prema
vodi, do visoke kapije s kamerom i interfonom u koji su rekli nekoliko
reči pre nego što su se uvezli u veliko dvorište, prošli pored fontane i
parkirali se ispred nakinđurene vile od oker kamena s velikim
prozorima koja se nalazila baš na jezeru.
Kuća je imala belo, kameno stepenište, a na terasi je stajala žena
u belim, pamučnim pantalonama i plavoj bluzi koja je lepršala na
vetru. Izgledala je kao da joj je trideset pet ili četrdeset. Imala je riđu
kosu, pegice na obrazima i vitko, vižljasto telo koje je na sunčevoj
svetlosti delovalo čudno lagano, zbog čega su se svi oni osetili
zdepasto i teško kada su joj prišli. Ipak, najgora je bila njena lepota.
Bila je toliko lepa da su se svi oni skupili, a naravno, nije pomoglo ni
kada ih je dočekala s neverovatnom učtivošću.
 To je samo uvećalo njenu prednost, pa Mikaela pomalo nervozno
povuče suknju, držeći se iza Fransona, koji se nikada ranije pred
nekim nije uprepodobio, ali koji je sada delovao izgubljeno, naročito
kada su ušli u kuću i pogledali oko sebe. Šta je trebalo da kažu?
Jedno je bilo to sa Falkegrenom, njegovim odelima i resama na
cipelama. Ali ovo je bilo više nego što su mogli da podnesu. Na
zidovima su visile lepe, velike slike, plafon je bio visok, a nije bilo
nijednog komada nameštaja koji nije odisao stilom i klasom. Iz
susedne sobe dopirao je umilan i melodičan zvuk violine. Mikaela je
bila potpuno obuzeta, a ipak, žena - koja se predstavila kao Luvisa
Reke - delovala je napeto. Izvinjavala se:
„Gospode, rekla sam joj da prestane.”
Zatim povika:
„Julija, sad je dosta.” Violina utihnu, a kroz vrata sa desne strane
izađe devojka od možda sedamnaest ili osamnaest godina, ništa
manje lepa i simpatično slatka zbog kovrdžave kose i bistrih, plavih
očiju.
„Izvini, mama, zaboravila sam”, reče, a Mikaela je to bilo previše.
Pred njima je stajala očaravajuća devojka i izvinjavala se što je
svirala tako lepo da ih je sve očarala, a najgore od svega bilo je to
što su se svi ponašali kao da je sve u redu. Niko nije rekao: „Ne,
daleko bilo, bilo je predivno.”
Svi su samo nemo i nespretno stajali, pa je Julija preuzela
inicijativu, ispružila ruku i rekla: „Drago mi je.”
Mikaela kasnije nije mogla da se seti boljeg klasnog poniženja.
Tinejdžerka je svojom uglađenošću učinila da deluju kao zalutalo
stado ovaca i ona oseti potrebu da razbije vazu ili slomi neku sliku.
Međutim, dogodilo se još nešto. Počela je da razmišlja o Rekeovim
naučnim člancima. Te nedelje pregledala ih je i nije našla nijednu
naznaku da je sarađivao s policijom, kao što je Falkegren rekao, pa
čak ni da se interesovao za kriminal.
Reke se više bavio pogrešnim zaključcima, trikovima kojima se
mozak poigrava na osnovu ranije utvrđenih mišljenja ili pogrešnih
pretpostavki. To je verovatno, kako što je Franson i rekao, uglavnom
bilo cepidlačenje, intelektualno poigravanje. Ipak, tu je bilo nečega
što ju je privuklo: jasnoća, mislila je, oštrina koja joj je nedostajala.
„Gde je on?”, upita Franson iznervirano.
 „Dobro pitanje”, reče Luvisa Reke. „Verovatno je zauzet nečim.”
„Nemamo mi toliko vremena.”
„Naravno, razumem. Izvinjavam se. Popeću se odmah da ga
pozovem. Dotad sedite”, nastavi ona i pokaza na belu ugaonu
garnituru pored bronzane statue devojčice koja se ponizno klanja, pa
oni sedoše da sačekaju.
Možda nije prošlo mnogo vremena, ali činilo se kao da je prošla
mala večnost pre nego što se supruga najzad vratila i ponovo
izvinila, pa su onda ponovo ostali sami. Bilo je jasno da čekanje u
kući utiče na sve.
Protiv svoje volje, bili su puni iščekivanja. Čak je i Franson počeo
nervozno da navija svoj sat, IWC šafhauzen koji je nasledio od brata
i za koji je imao običaj da kaže da je mnogo iznad njegovih primanja.
„Možda ćemo ipak čuti nešto pametno od profesora”, reče on.
Tada se začuše brzi koraci sa zavojitih stepenica. Hans Reke hitao
je prema njima poput zadihanog trkača.

PET

Mikaela se kasnije pitala šta su tog dana zapravo znali, a to je

naravno bilo mnogo manje nego što su mislili. Tada su mislili da je
ubistvo, uprkos svoj brutalnosti s kojom je počinjeno, potpuno
jednostavno. U njemu nije bilo ničeg sofisticiranog, nije bilo znaka da
je napad planiran ili dugo smišljan.
Činilo se da je u pitanju rasplamsano ludilo. Ipak, bilo je jasno da
se desilo odmah nakon fudbalske utakmice, a ništa manje
spektakularno nije bilo ni to što je žrtva imala određenu harizmu.
Džamal Kabir imao je trideset šest godina kada je umro. Bio je
izuzetno zgodan, vitak čovek uspravnih leđa, a vilica mu je bila kriva
otkako su ga mučili i zlostavljali u Kabulu. Mnogi su govorili kako
zrači tugom i naravno da nije bilo čudno da su o njemu kružile
glasine. Ipak, tokom istrage su o njemu čuli samo dobro, a bio je
poznat kao iskusan sudija i trener.
 U talibanskom režimu borio se za prava dečaka da u Kabulu
igraju fudbal. Rekao je Zavodu za migracije da to nije bilo lako.
Režim je stalno izmišljao nova pravila o tome koliko dugački treba da
budu rukavi i nogavice na dresovima i koliko igrači smeju da se
raduju kad postignu gol. Ipak, borio se za svoj fudbal. Rekao je kako
je za njega to od životne važnosti. Sva druga zabava bila je
zabranjena. Nije smela da se čuje muzika. Nikome nije bilo
dozvoljeno da gleda filmove ili ide u pozorište. Knjige su spaljivane.
Žene su zatvarane ili skrivane iza burki, a redovno su se u gradskoj
areni, Gazi stadion, održavala javna pogubljenja. Kao da je ubistvo i
sakaćenje zamenilo fudbal i postalo glavna zabava za narod.
Činilo se da je za Kabira staranje da se ljudima ponudi nešto
drugo bilo čisto egzistencijalno pitanje. Organizovao je utakmice i
turnire za juniore. Tvrdio je da je zbog toga postao popularan. Ljudi
bi mu prilazili i zahvaljivali mu. Međutim, imao je sve veće probleme
sa vlastima, a na kraju su ga uhvatili i mučili. O njegovom poreklu
bilo je nekih pitanja, a Mikaela je smatrala da njegov izveštaj o
hapšenju nije u potpunosti verodostojan. Ipak, Zavod za migracije
dobio je zvanični izveštaj da su mu se talibani zaista usprotivili i nije
bilo sumnje da je doživeo teško nasilje.
U izveštaju sa obdukcije pisalo je da je imao frakture na rebrima i
vilici koje nisu nastale prilikom ubistva. Na ručnim zglobovima videli
su se bledi ožiljci od nekakvog lanca, a na grudima je imao tragove
promrzlina. Bez sumnje je mnogo propatio, ali je ipak zadržao
borbeni duh. Kada je prispeo u Švedsku u novembru 2002. godine,
na sebi svojstven način počeo je odmah da se bavi svojom
delatnošću iz Kabula. U okolini izbegličkog kampa u Spongi, u koji je
poslat, tražio je fudbalere i stupio u kontakt sa timom koji je tamo
trenirao.
„To je postao moj način da preživim”, rekao je.
Skupljao je lopte i postavljao čunjeve. Savetovao je momke i
hvalio ih, pa je ubrzo dobio šansu da sudi na omladinskim
utakmicama i odmah se videlo da zna šta radi. Ljudi su ga
primećivali, nesumnjivo i zato što se po terenu kretao na poseban
način i, korak po korak, poverena mu je veća odgovornost. Na kraju
je sudio na nacionalnom takmičenju za dečake u maju te godine, a
tri nedelje pre nego što je ubijen, televizijski kanal Sportspegeln
dobilo je informaciju o njemu i došao da ga snimi. Zato su ga neki
gledaoci prepoznali kada je drugog juna izašao na stadion Grimsta.
Očigledno je zato Rut Edelfelt, majka jednog od igrača, u njemu
videla ratnog heroja, a drugi su pomalo svečanim tonom govorili
kako je u njegovom držanju bilo nečeg mračnog.
Znali su da se Kabir upravio bio doselio u Torneogatan u
predgrađu Akala i da je pored suđenja radio u radionici motocikala,
baš kao i u Kabulu. Grupa koja je vodila istragu nije imala nikakve
podatke o tome da mu je neko pretio ili da je bio uplašen. Kada je
zviznuo za početak utakmice nešto pre jedan sat, delovao je
samouvereno - uspravnog držanja i krupnih, smeđih očiju. Bila su
dva video-snimka utakmice. Oba tima su utrčala - Jurgorden i
Brumapojkarna, igrači ispod 17 godina - i na snimku se jasno videlo
kako je Kabir usredsređen i koncentrisan. Samo ponekad bi podigao
pogled prema nebu.
U vazduhu se osećalo nevreme. Bilo je neuobičajeno hladno za
leto, a svi gledaoci nosili su jakne ili trenerke, svi osim jednog
čoveka koji je nosio samo kratke pantalone i svetloplavi dres
Napolija na kojem je pisalo Buitoni. Ta majica bila mu je važna.
Mikaela je to znala. Bepe je u prošlosti stalno nagvaždao o slavi koju
je Napoli imao osamdesetih, a dres je bio kopija dresa koji je tim
nosio kada je klub s Maradonom na čelu osvojio italijansku ligu.
Dres je isprva bio čist, možda i opeglan, a i sam Bepe bio je
odlično raspoložen. Imao je svaki razlog za to. Bio je otac velike
zvezde terena, Marija Koste, te je dugo samo šećkao, pio iz zelenog
termosa gejtorejd, u kojoj teško da je bila voda, i hvalio svog sina. To
ipak nije potrajalo. Raspoloženje mu se, kao i često tokom života,
promenilo, na šta je i nevreme sigurno uticalo. Sredinom drugog
poluvremena počela je da lije kiša. Ali najviše je bilo zbog utakmice.
U roku od četiri minuta Jurgorden je izjednačio, a Đuzepe je počeo
da se dere, najviše na Kabira.
„Jesi ti glup? Sviraj!” zaurlao je, ali ga dugo niko nije primećivao.
Bilo je drugih stvari na koje su se usredsredili. Rezultat je bio 2:2,
i bilo je sve zabavnije i uzbudljivije, naročito poslednjih minuta, kada
je Mario oteo loptu tik izvan kaznenog prostora i zaobišao dvojicu-
trojicu igrača. Upravo je hteo da šutira kada su ga oborili.
 „Penal, jebote, penal!”, zaurla Đuzepe, po prvi put možda imajući
pravo.
Sve se jasno videlo na snimku i činilo se da Kabir ima nameru da
svira. Ipak nije to učinio. Nije bilo penala, a povređeni Mario ležao je
u kaznenom prostoru i vrištao dok je Đuzepe uletao na teren. Nastal
a je opšta pometnja. Đuzepe je potpuno poludeo, pa su možda i zato
mnogi Kabira videli kao dostojanstvenog. Bar je tako Mikaela
smatrala.
Kabir je izgledao kao sušta suprotnost Bepeovom ludilu, i bila je
potpuna istina da je na poslednjem snimku na kojem se vidi živ
delovao kao da ima potpunu kontrolu. Kao da je govorom tela
govorio: mene ne možeš da izvedeš iz takta. Ali onda se nešto
dogodilo. Neko je udario u kameru, treneri i roditelji uspeli su da
obuzdaju Đuzepea, a situacija se pomalo smirila kada je seo na
tribinu i otpio iz nove sportske flašice u kojoj takođe svakako nije bila
voda. Tada je Kabir otišao i svi su krenuli za njim, čak i Mario koji je
bio u bolovima i nije mogao da čeka oca. Arena se ispraznila. Ostali
su samo Đuzepe i jedan redar.
Ipak, Kabir nije daleko odmakao. Zastao je na kiši u
Guldragargrendu, tik ispred terena, i pogledao telefon, ali nije nikoga
pozvao niti poslao poruku. Delovao je neodlučno, po rečima jednog
svedoka, možda i uznemireno, u svakom slučaju oprezno. Zatim je
pred njegovim očima nestao u šumarku.
Mikaela nije razumela zašto. Nije se baš radilo o prečici, a
šumarak je bio strm i obrastao šipražjem. Ipak, ušao je, i nikad više
nije viđen živ. Zato je bilo važno primetiti da je Đuzepe otprilike u isto
vreme ustao sa tribine i nestao u istom pravcu mumlajući grozne
psovke o Kabiru. Nakon toga niko tačno ne zna šta se dogodilo.
Niko sa sigurnošću nije mogao da kaže šta se događalo tih
odlučujućih minuta, samo da je sigurno bilo brzo i nasilno, i da se u
svakom slučaju pokazalo nepogodnim za Bepea.
I ranije je dokazao da je sposoban za teško nasilje. Kada je
mahao za Kabirom prema Guldragargrendu, imao je kamen u ruci.
Krvav je izašao iz šumarka u kojem je Kabir ležao mrtav,
slomljene lobanje, a na snimku nadzorne kamere iz metroa vidi se
kako šokiran sedi u majici punoj tamnih fleka.
Činilo se da ima motiv, priliku i karakter za takav zločin.
 ŠEST

Hans Reke strčao je niz zavojite stepenice obučen u farmerke i

plavu lanenu košulju podvijenih rukava i seo pokraj njih na garnituru,
držeći u rukama tanku, plastičnu fasciklu, dok mu je leva noga
poigravala, kao trkaču koji se protiv svoje volje zaustavio.
„Izvinite, izvinite”, reče.
Nije se činilo kao da to stvarno misli. Za razliku od žene i ćerke,
nije ih gledao u oči. Nije im čak pružio ni ruku. Samo je,
uznemirenog pogleda, stavio fasciklu na sto. Zato je Mikaela najpre
primetila njegovo telo koje je moglo da pripada sportisti, trkaču na
srednje staze.
Bio je vitak i visok, mišićavih ruku punih vena.
Ipak, najupečatljivije bile su njegove šake. Bile su tako elegantne
i graciozne da je ona instinktivno pogledala u sopstvene prste. Njeni
su kratki i čvornati, pomisli, pa zbog neprijatnosti pogleda kroz
prozor i jezero iza njega. Kada se ponovo okrenula prema njemu, on
ju je gledao, što nije bilo samo neprijatno, već je imala osećaj da je
pogrešno.
Ona u grupi nije bila niko, samo praktikant. Trebalo je da gleda u
Fransona. Ipak, gledao je u nju. Iako se odmah ponovo okrenula,
uspela je da primeti njegovo lice. Nije bio lep kao njegova žena i
ćerka. Crte lice bile su mu oštre kao u jastreba. Zračio je harizmom,
a svetloplavim očima kao da je gledao ravno u njenu dušu.
„Pa, mogli bismo da počnemo”, reče Franson, ponovo iznerviran.
„Da, da, izvinite, naravno”, reče Reke i pogleda ostale u grupi, ali
ne s istim intenzitetom.
„Koliko sam razumeo, naš načelnik policije Martin Falkegren
poslao vam je našu istragu”, nastavi Franson.
„Naravno... tako je... da.”
Zvučao je vrlo neodređeno.
„I?”, reče Franson.
„I šta?”
 „Kako vi vidite Kostu?”
„Kostu?”
Reke pogleda u dvorište i njihov auto, delujući potpuno udubljeno
u neke druge misli.
„Valjda ste pročitali materijal? U suprotnom je naša poseta
potpuno besmislena.”
„Pročitao sam ga.”
„Dobro”, reče Franson igrajući se ručnim satom. Još uvek je
delovao nervozno. „Jer tražimo način da navedemo osumnjičenog
da prizna.”
„To sam shvatio.”
„Dobro, odlično. Jer izgleda da ste nam već malo pomogli,
indirektno, da tako kažem. Očito smo primenili metod koji ste vi
preporučili i koji je, ako smo dobro razumeli, koristio jedan novinar
na Tedu Bandiju.”
Reke ponovo skrenu pogled i zagleda se u dvorišnu fontanu.
Delovao je unezvereno.
„Malo sam ispao idiot, to zapravo nije dobra priča.”
„Nije?”
„Stiven Mišod, taj novinar, nije mnogo saznao i nisam siguran
zašto sam to spominjao. Hteo sam samo da kažem kako verujem u
laskanje. Kako se ono kaže? Količina pohvala koju primimo obrnuto
je proporcionalna količini pohvala koje zaslužujemo”, nastavi Reke.
Činilo se da Karl Franson razmišlja o ovim rečima, ali ih ne
razume u potpunosti. Onda najednom odluči da ih zanemari, te se
nagnu napred i ispruži desnu ruku na pomalo čudan način.
„Da... možda je tako... ali ovde se to zaista pokazalo...”
„Jutros ste išli da pucate”, prekide ga Reke.
„Šta... da... kako to znate?”
Franson ga iznenađeno pogleda i povuče desnu ruku, prekrstivši
ruke.
„Samo nagađam, ne brinite. Izvinite, prekinuo sam vas.”
„Kao što sam rekao”, nastavi Franson, sada još nesigurnije.
„Želeli bismo da saznamo šta još možemo da uradimo kako bismo
ga naveli da se otvori, naročito imajući na umu njegov poremećaj
ličnosti.”
„Mislite na zaključke koje je Per Verner izneo u izveštaju P7.”
 „Delimično, naravno, ali i sami smo primetili kako se ponaša i
hvališe.”
„Kao da je obestan.”
„Upravo tako. Obestan i impulsivan. Psihopata, jednostavno
rečeno. Ili imate neko drugo mišljenje... kao stručnjak?”
„Kao stručnjak, smatram da mnogi žele da on bude psihopata”,
reče.
„Kako to mislite?”
„Ah... kako to da objasnim? Ima nešto uzbudljivo u toj reci, zar
ne? Kao malo konjaka uz kafu, aperitiv za svakodnevnu čamotinju.”
„Ništa ne razumem”, reče Franson.
„Izvinite. Ponekad govorim u zagonetkama.”
Reke zaćuta, a pogled mu je bio pomalo zamućen. Kao da je sve
vreme izlazio i ulazio u duboku koncentraciju.
„Sviđa mi se vaš sat. Veoma je elegantan i klasičan”, nastavi.
Franson spusti pogled na ručni zglob.
„Šta... aha... hvala.”
„Ali čini mi se da je krunica oštećena. Trebalo bi da zamolite
nekoga da vam to pogleda. Inače će ispasti.”
„Sve je u redu s krunicom”, promrmlja Franson, sada već besan, i
navuče rukav košulje kako bi sakrio sat.
„Ali da pređem na stvar. Je l’ bilo pametno da vas P7 tako
uzruja?”
Franson se trgnu.
„Na šta mislite?”
„’Govorljiv’ na primer”, nastavi Reke. „Je li to u današnje vreme
česta reč?”
„Ah... ne... mislim da nije.”
Franson baci pogled prema ostalima kao da hoće da kaže: Jel’
vidite, s njim ne može da se razgovara.
„A šta ti kažeš?”, nastavi Reke i okrete se prema Mikaeli.
„Govorite li vi tako u tvom kraju? Juče sam srela jednog govorljivog
momka.”
„Ne, ne baš”, reče ona.
„A ta reč se ipak tri puta našla u predistražnom postupku. Kako
se to dogodilo?”
„Ne znam”, reče Franson.
 „Onda ja mogu da vam objasnim”, nastavi on. „Govorljiv je loš
prevod engleske reči glib.”
„Glib?”
„Upravo tako. Švedski rečnici prevode je s još nekoliko reči,
najčešće ’laskav’, ’brbljiv’, ’površan’. Ali, kad je Mija Jerling prevodila
knjigu Roberta D. Hera Bez savesti, izabrala je jednu reč, a ne više
njih, pa je tako ostalo govorljiv, što se odomaćilo, naročito zato što
se našlo na vrhu Herove čekliste za psihopate. ’Govorljiv i
šarmantan’ piše u švedskom prevodu.”
„Ne razumem”, reče Franson.
„Reč se održala i pojavila se u drugim knjigama iz žanra
popularne nauke, ili možemo da kažemo u lakšoj literaturi, poput
knjige Kako otkriti psihopatu.”
„A tako”, reče Franson, vidno uznemiren.
„Upravo tako, a vi i inspektor Sandberg ste je čitali, je li tako?”
„Kakve to ima veze?”
„Dopustili ste da utiče na vaše mišljenje”, nastavi Reke mirno.
„Hoćete da kažete da izmišljamo?”
„Ne, ne, nikako. Samo vam se pogled na stvari malo promenio,
što nam se svima dešava kada čitamo knjige koje nas fasciniraju.
Ono što je ovde zabrinjavajuće jeste da ne postoji suprotni glas,
nikakav advocatus diaboli niti via negativa.”
„Molim?”
„Svi ste vi - ili gotovo svi - hteli istu stvar.”
„A to je bilo...”
„Da potvrdite zaključak koji je Per Verner dao u svom P7; a to je
šteta, i to ne samo zato što je Per idiot.”
„Da li je idiot?”
„Umnogome jeste. Ali iznad svega sve je postalo začarani krug,
što je pojačalo tendenciju u istrazi, ono što mi psiholozi volimo da
zovemo pristrasnost potvrđivanja ili grupna polarizacija.”
„Šta?”
„U policiji vi koristite izraz suženi vid, zar ne?”
Njegove reči kao da su potresle grupu, ali je Mikaela uprkos tome
bila sigurna da je prošlo neko vreme pre nego što su ih momci
shvatili ili mogli da ih razumeju. Franson je isprva samo zinuo. Zatim
je dreknuo, u istom trenutku i zbunjen i besan:
 „Šta jebeno hoćeš da kažeš?”
Reke ga pogleda u oči, a onda se okrete prema njoj.
„To je naročito česta pojava u homogenim grupama koje imaju
snažnog vođu. Šta ti misliš, Mikaela, imate li vi snažnog vođu?”,
reče, a ona se trgnu, ne samo zato što je znao njeno ime. Nešto
mračno probudi se u njoj - možda čak i iskra osvetoljubivosti.
„Sad ste preterali”, prasnu Franson. U tom trenutku Reke je
izgledao kao da želi da pobegne.
Leva noga ponovo je počela da mu poskakuje, baš kao kada je
seo. Međutim, tad zatvori oči i ispravi leđa, kao da se sprema da
izađe na binu. Fiksirao je pogled na tačku tik iznad Fransonove
glave.
„Možemo da počnemo s izjavom prvog svedoka”, reče.
„Kog svedoka?”
„Viktora Bengtsona, redara sa stadiona Grimsta”, nastavi on. „On
je video Kostu kako se saginje i podiže nešto sa trkačke staze koja
okružuje teren, ali ne zna šta. Međutim, korak po korak, kao da ste
Kosti u ruku stavili kamen. ’Da li je to mogao biti kamen?’ pita
inspektor Aksel Strem na 138. strani zapisnika sa saslušanja i kao
odgovor dobija ’da, možda’. Nakon toga odmah postaje činjenica da
je Đuzepe u ruci imao kamen. Zar to nije pomalo čudno?”
„Ne smatramo to činjenicom.”
„A onda imamo i psovke. Bengtson je čuo Kostu kako psuje
sudiju. Ali da li je Kosta stvarno rekao: ’Ubiću tog skota?’ Na početku
se govori samo o opštem psovanju. Bengtson kaže: ’Izgledao je kao
da može da ubije.’ Ali na neki način to su postale reči koje su izašle
iz Kostinih usta. Došlo je do poboljšanja Bengtsonovog sećanja.”
„To nije tačno. Od početka postavljamo kritička pitanja.”
„Tobože, možda, ali ne i u praksi. Ipak, mislim da je Bengtsonovo
svedočenje bolje od svedočenja mladog Filipa Grundstrema.”
„Šta nije u redu s njim?”
„On je intuitivan dečko, zar ne? Čita vaše želje, s čime mogu da
se poistovetim. Šta mi sve nismo radili u tim godinama za pet minuta
slave? Filip je očigledno video Kostu u prljavom dresu Napolija. Ali
nije u potpunosti jasno gde, ne isprva. Kasnije postaje sigurniji i, na-
vrat-nanos, Kosta je teturajući se izašao iz šumarka u
Guldragargrendu, a u istom trenutku, crveno blato na njegovoj majici
postaje krv. Zar ne treba na to obratiti pažnju? Kako jedna
pretpostavka potkrepljuje drugu i kako to kasnije utiče na način na
koji vi razgovarate s drugim svedocima.”
„Sad ste preterali”, reče Franson i napola ustade, samo da bi
ponovo spustio svoje teško, pomalo iskrivljeno telo.
„Možda, moguće je”, nastavi Reke. „Ali sve više birate informacije
za koje ste zainteresovani i ne razumem zašto toliko sumnjate na
Kostu. Njegova priča je, istina, zamršena. Ali zanimljivo je što istina
nekad izgleda upravo tako, potpuno pogrešno. Zašto ne bi hodao po
jarku uz put. Već je bio mokar i besan, pa može da bude još mokriji i
bešnji. I zašto nije mogao da padne i povredi lakat i u jarku vidi
vešalicu, i to zelenu?”
„Kakve sad to veze ima?”
„Nikakve naročite, to je samo čudan detalj koji mi je privukao
pažnju. Ne vidim zašto bi tako nešto spomenuo ukoliko laže. Možda
bi spomenuo vešalicu, ali zašto zelenu? Koliko zelenih vešalica ste
videli u životu?”
„Ne znam.”
„Ni ja, ali evo jedne.”
On izvuče polaroid fotografiju iz fascikle na kojoj je, na Mikaelino
iznenađenje - i uzbuđenje - bila zelena vešalica.
„Ležala je malo dalje nego što sam očekivao”, reče. „Morao sam
malo da je tražim.”
„Išli ste tamo?”, reče Junas Bejer najednom, kao da se probudio.
„Da, jesam, ali ne zbog vešalice. Zanimale su me glina i voda.”
„Zašto?”, ispljunu Franson.
„Jezera i močvare iz tog kraja su distrofna i zagađena kiselinama.
Nemaju kreča, zbog čega je voda crvenosmeđa, pa voda u jarku
pomalo liči na razblaženu krv. Hteo sam da sprovedem mali
eksperiment.
„Kakav eksperiment?” upita Junas Bejer.
„Ništa naučnog tipa, daleko od toga. Samo malo poređenje, ali
ovog puta crno-belo, zrnasto crno-belo”, reče i izvuče dve fotografije
iz fascikle.
Jedna im je bila i te kako poznata. Na njoj je bio Đuzepe.
Njegova čupava prilika sedela je na stanici metroa u blatnjavom
dresu Napolija. Na drugoj slici bila je stasita, vitka prilika koja se
stidljivo smešila kameri.
To je bio sam Reke, koji je takođe bio obučen u prljavi dres.
„Šta sve čovek ne radi da bi shvatio”, reče.
„Dakle i vi ste se bacili u jarak?” upita Franson.
„Zadovoljio sam se time da dres isprljam u vodi i blatu, pa sam ga
obukao i otišao u metro u Velingbiju. Ali i to je bilo zanimljivo. Vrlo je
interesantno kako nam dresovi izgledaju slično, zar ne?”, reče, što je
zaista bila istina. Mikaela nije uspela da obuzda ubod sramote.
Je li ikada zaista mislila da su slike sa nadzornih kamera naročito
pouzdane?
„Dakle smatrate da to nije bila krv na Kostinom dresu?”
Ponovo se javio Junas Bejer, koji kao da je slagao misli.
„Upravo to smatram.”
„Zašto ga se onda tako brzo otarasio?” prasnu Franson.
„Ne znam.”
„Ne znate?”
„Ne”, nastavi Reke. „Ali možda mu možemo verovati na reč. Dres
je bio prljav i uništen, pocepan po šavu na dva mesta. Možda zaista
nije hteo da ga pere. I zašto mislite da mu je taj dres bio toliko
važan?”
„Dakle ne vidite ništa sumnjivo?”
„Naravno da bi bilo bolje da smo pronašli dres. Ali ovde postoje
druga, ozbiljnija pitanja koja ne štimaju. Zar ne misliš?”, reče Hans
Reke i pogleda Mikaelu.
„Št... ne... ne znam”, odgovori ona.
„Da li je istina? Sve vreme si sumnjala.”
„Mislim da nije sumnjala više od drugih”, reče Franson kiselo.
„Ne? Ona postavlja drugačija pitanja. Ima drugačiju oštrinu u
pogledu, a možda takođe igra ulogu to što...”
On je ponovo intenzivno pogleda, a njoj posta veoma neprijatno,
kao da će on reći neku istinu koju ne želi da čuje, a možda je i on to
primetio. Zaćutao je, a zatim promenio temu i počeo umesto toga da
govori o Kostinim drugim optužbama koje su bile opisane u istrazi.
„Šta one pokazuju?”, reče.
„Nasilnu agresiju”, reče Junas Bejer koji je promenio stranu i
najednom postao jedan od Rekeovih učenika.
 „Tačno tako, ali i nešto više, zar ne?”
„Šta?”
„Potpuni haos, kratko rečeno. Svaki put kada se Kosta tukao,
vrištao je i drao se. Ali kako je bilo kada je Džamal Kabir ubijen?”
„Ne znamo.”
Sigurno je bilo tiho, pomisli Mikaela.
„Ne, ne znamo”, nastavi Reke. „Ali neke stvari znamo. Džamal
Kabir nije se okrenuo. Nijedan udarac nije došao sa strane ili spreda.
Svaki udarac bio je usmeren na njegov potiljak. Ne deluje verovatno
da ga je upozorilo vikanje i psovke. Ali pre svega...”
„Šta?”, odbrusi Franson.
„Udarci su došli odozgo. Lobanja i kosti zgnječeni su
neverovatnom silom. Frakture su, da tako kažem, bile traumatične.
Ali jedan udarac je drugačiji; od njega se lobanja odmah raširila -
možete pročitati da je nastala pukotina u obliku slova Y, a na šta to
ukazuje?”
„Da je udarac došao odozdo”, reče Mikaela odmah.
Već je i ranije to pomislila.
„Upravo tako, a koji bi udarac došao odozdo da je Kabir pao
napred?”
„Prvi.”
„Upravo tako, a koliko je Kosta visok?”
„Sto osamdeset sedam centimetara.”
„A Kabir?”
„Sto sedamdeset tri.”
„Zato možemo slobodno zaključiti da je počinilac pre niži nego
viši od Kabira. Ali iznad svega ne mogu da spojim taj hladni,
metodični bes sa Kostinim karakterom, jer ne - da sada odgovorim
na prvo pitanje: Kosta nije psihopata. Isuviše je sentimentalan i
anksiozan.”
„Šta je onda?”
„Alkoholičar i ekstrovert. Ponosan je i ogorčen. Bez sumnje ume
da bude nasilan, ali nije ubio sudiju. Pogrešili ste”, reče Hans Reke
glasom koji nije zvučao nimalo trijumfalno ili nadmoćno, već više
melankolično.
Ipak, njegove reči bile su kao šamar, ponajviše zato što su sedeli
u njegovoj velikoj kući i zato što je u tom trenutku delovao tako
sofisticirano zbog svoje visoke, stasite pojave, kao da se celim
bićem razlikuje od njih.
Mikaela se nimalo nije iznenadila što je Franson ustao.
„Dovoljno sam čuo”, promumla.
„Zaista?”
„Očigledno ne znate ništa o policijskom poslu”, prasnu on, a
Reke takođe ustade i pogleda inspektora sa istim, setnim osmehom.
„Ne, možda ne znam”, odgovori on. „Ali ipak uviđam određene
obrasce i savetujem vam da pogledate poslednji snimak Kabira,
nakon odsviranog kraja utakmice.”
„To smo jebeno pogledali hiljadu puta.”
„Ne sumnjam. Ali zar nije čudno koliko je Kabir miran dok Kosta
nastavlja da se dere i galami? Kao da ga je tačno pročitao: samo još
jedna budala, verovatno je pomislio. Ali odjednom, baš pre nego što
se kamera ugasila, šta se dogodilo? Nakratko je pogledao udesno,
video nešto drugo i uplašio se.”
„Samo je lutao pogledom.”
„Da li je to radio? Pre mislim da je...”
„Ne zanima me šta vi mislite. Završili smo s vašim sranjima.”
„Žao mi je zbog toga.”
„U redu, hvala vam”, prošišta Franson i krenu ka izlazu.
Na trenutak ostali nisu znali šta da rade. Promena scene bila je
tako iznenadna i zbunjujuća da su se Bejer i Sandberg samo
ljuljuškali napred-nazad, kao da žele i da krenu za Fransonom i da
ostanu sa Rekeom. Na kraju ipak pobedi njihov instinkt da učine isto
što i šef, pa samo Mikaela ostade da stoji pored bronzane statue,
snažno usredsređena.
„Šta vi mislite?”, upita ona.
„Šta...”, odgovori Reke, pomalo odsutno.
„Mislite li da je neko drugi bio tamo pored terena, neko koga još
nismo proverili?”
Hans Reke je pogleda, ne kao pre već odsutno, kao da je za nju
bio zainteresovan samo na intelektualnom nivou - kao da je bila
samo još jedan predmet u njegovom vidokrugu.
„Možda”, reče on polako, a ona se zapita da li bi i ona trebalo da
krene.
Ali onda se seti sudije i njegovog setnog držanja na terenu.
 „A Džamal Kabir? Šta mislite o njemu?”, upita ona.
Reke kao da se ponovo probudio i pogledao je zamišljeno.
„Ne verujem mu”, reče. „Ne samo zbog rupa u njegovoj priči već i
zbog povreda. Prepoznajem ih. Kao da pokazuju...”, nastavi on, a
žustrina u glasu mu se vratila.
Ali ni sada nije dobio priliku da završi. Začuli su se uznemireni
glasovi iz hodnika, a u isto vreme i koraci koji su dolazili u njihovom
pravcu, mekani, lagani koraci koji kao da su se plašili da će ih
ometati. Bila je to Rekeova žena koja je izašla iz kuhinje i upitno
pogledala, možda i iznervirano, prvo njih, a onda i ulazna vrata koja
su lupila. Tada je sve troje krenulo u tom pravcu pored ćerke, Julije,
koja im je uputila radoznao, gotovo žudan pogled. Mikaela začu kako
Reke šapuće:
„Ona je pravi mali špijun.”
„Šta?”, reče ona.
„Čovek mora da čuva tajne.”
Ton mu je bio razigran, kao da je potpuno zaboravio vrata koja su
se zalupila. Ali Mikaela nije mogla da razmišlja o tome, pa izađe na
terasu.
Izašla je na sunce u dvorištu. Koraci su joj bili teški i ona pogleda
uredni šljunak. Franson i Sandberg mahali su joj nestrpljivo iz kola i
ona opsova za sebe, zadubljena u misli. Zatim se odmah okrete
zbog snažnog osećaja da je neko posmatra sa istom oštrinom i
interesovanjem kao ranije. Ipak, samo je umislila.
Tamo na verandi, Reke stavi ruku oko ženinog struka i nestade u
velikoj kući laganim, nonšalantnim koracima, kao da je sastanak s
njima za njega bio samo usputan, stanica na putu do nečeg
važnijeg. Tada je preplaviše bes i poniženje.
Ona uđe u auto odlučnog izraza lica i oseti kako je obuzima
vrućina.

SEDAM
Fransonovo ogromno telo se smrzlo.
Delovao je skoro kao da ima grčeve. Protekle nedelje bio je
neuobičajeno dobre volje, a to je pomalo imalo veze i s tim što je
poseta Rekeu pala u zaborav. Sada nakon svega, profesorovo
izlaganje delovalo je kao halucinacija, mađioničarski trik koji ih je
nakratko zbunio, ali koji nije ništa značio kada su se vratili u surovu
stvarnost. Tokom čitavog jula Franson i grupa radili su dalje pod
istom očiglednom pretpostavkom kao i ranije, a pomoglo je i to što je
Đuzepe Kosta bio na putu ka priznanju a da nisu morali da koriste
psihološke trikove.
Glasni siledžija doživeo je slom i potonuo u stanje pomirenosti i
zbunjenosti. „Ne znam” je bio njegov odgovor na gotovo svako
pitanje o Kabiru, kao da se otvarao za mogućnost da se zločin
možda desio tokom pomračenja uma. Sve u svemu, delovao je
jednako krivo kao i ranije, a glavni tužilac Morten Odelstam spremao
je tužbu za ubistvo, eventualno ubistvo u afektu. Život grupe je
drugim režima tekao veoma slično, a Franson je žudeo za planinom
Oviksbergen i ribolovom, Žudeo je da sve bude gotovo i da novine
prestanu da pišu i svađaju se, kao i za tim da prokleti načelnik
policije prestane sa razdraženim zivkanjem. Ipak, kada je život
onakav kakav čovek želi da bude?
Mikaela je ušla u odeljenje s kancelarijama odlučnim korakom i
odmah se videlo da je nešto na njoj drugačije. Nije se radilo samo o
tome što je nosila suknju i visoke potpetice. Radilo se i o... njenom
osmehu. Prvi put nakon što su bili kod Rekea i nakon što je postala
toliko obuzeta svime što je on rekao, nije izgledala tako strašno
zabrinuto i trebao mu je trenutak da shvati da mu gleda u ruke. U
čemu je jebeno bio problem s njegovim rukama? Izgleda da nešto
drži - mali, okrugli, sjajni predmet. Šta koji... Bila je to krunica
njegovog šafhauzena i isprva nije razumeo, ili je mislio da samo
može da je vrati i da se pravi kao da ništa nije bilo. Onda je shvatio
kolika je to katastrofa. Njegov sat od dve stotine hiljada kruna se
pokvario.
„Jebem ti sve”, viknuo je i ustao kukajući, pa više nije samo
Vargasova zurila u njega.
Čitava grupa je piljila, a on je promumlao nešto kao da mora da
ode na odeljenje za satove u robnoj kući NK. Mora to da popravi
odmah. Ipak, nije se pomerio. Samo je stajao, obuzet iznenadnom
nelagodom, i možda je zato pogledao u Vargasovu, koja je na neki
način sve to i izazvala. Ona je sela na svoje mesto, a ako se
malopre smešila, sada je izgledala uznemirujuće odlučno. Ramena i
leđa bili su joj napeti dok je držala telefon i u tom trenutku Franson
pomisli kako sigurno traži profesorovo ime.

Prokleti Reke.
Jedno vreme Mikaela se gotovo nadala da on nije u pravu. Nije
mogla podneti da on samo sedi tamo u svojoj velikoj kući sa svojom
prelepom ženom i savršenom ćerkom i sve zna bolje od njih. Ali, što
se više trudila da potisne njegove reči, to su je više proganjale i na
kraju je potpuno jasno videla ono što je ranije samo osećala kao čvor
u stomaku; nisu bili u pravu. Ali niko je povodom toga nije slušao. Ti
prokleti idioti bili su isuviše uzrujani što je Bepe potonuo u duboku
krizu i više nije mogao da poriče ili priča neke sulude priče.
Kada im je iznela svoje prigovore, dočekali su je samo razočarani
pogledi i prazna obećanja, pa je na kraju, nedelju dana nakon
njihove posete Jušholmu, odlučila da kontaktira s profesorom. Bilo
joj je dosta. Više nikada nije želela da se oseća kao egzotična ptica
koju odozgo nadgledaju, a još manje kao ona preplanula devojka
koja se ponizno pokorava. Skupila je hrabrost. Nije ona bila
najvažnija, već se radilo o istrazi ubistva. Jedne večeri kod kuće u
Čisti, nakon što je popila nekoliko piva i sat vremena razgovarala s
Vanesom, pozvala je broj. Tada je sedela u kuhinji i gledala napolje
na crkvu. Javio se ženski glas. Bila je to Luvisa Reke, pa Mikaela
malo suviše opširno i pomalo nervozno objasni ko je.
„O, naravno, zdravo”, reče Luvisa Reke, kao da misli da je
fantastično što je Mikaela pozvala.
„Treba mi profesor Reke”, nastavi ona, nesigurna je li ispravno da
ga oslovi titulom.
„Nažalost, nije kod kuće. Nadam se da vas nije suviše ugnjavio
svojom pričom. Nekad je malo neotesan. Ali ima dobre namere.”
„Mislim da je ono što je rekao istina.”
„To me nimalo ne čudi. Ponekad vidi i kroz zidove. Julija i ja se
šalimo da moramo dobro da čuvamo svoje tajne.”
 „Kako mogu da dođem do njega?”
„Otišao je nazad na Stanford. Ali sigurno će mu biti drago da
razgovara s tobom. Dopala si mu se.”
Mikaela nije bila uverena, ali su joj te reči ulile malo
samopouzdanja, pa je, kad je dobila njegov broj telefona i imejl-
adresu, obuze talas iščekivanja, kao da on ipak i nije tako loš.
Naravno, nije se javio i nije odgovorio ni na jedan imejl, koliko god da
ih je poslala. Uprkos tome, nije mogla da zaboravi njegove reči, pa je
nekoliko dana kasnije, dok je išla na posao, ponovo pozvala Luvisu
Reke.
Odmah je primetila da se nešto promenilo. I mada Luvisa nije bila
neljubazna - čak je rekla: „Dušo, baš mi je žao” - u njenom glasu bilo
je nečeg novog i ledenog, kao da je želela da se Mikaela drži
podalje.
Ipak, Mikaela je odbila da se preda, najviše zato što je dobila
nove informacije. Bila je na stadionu Grimsta i videla ih ponovo sve
tamo napolju, trenere i roditelje, sve koji su jurili Đuzepea Kostu i
svalili ga u travu. Tada ih je već dobro poznavala. Bili su to
dobronamerni očevi iz srednje klase, ponosni na svoje dečake. Ali te
večeri atmosfera je bila kao u policijskoj stanici. Bila je više
neprijateljska i svi su je iznervirano gledali, čak i Niklas Jensen.
Niklas Jensen nije bio mnogo viši od nje. Nizak, riđe brade i
malih, prodornih očiju. Bio je stariji od ostalih očeva, možda je imao
čak i šezdeset. Obično je voleo da čavrlja i često joj se prijateljski
smešio. Ali sada je samo stajao pored linije, obučen u dres momaka
iz Brume i nezadovoljno posmatrao momke na terenu.
„Mislio sam da ste to raščistili”, reče, ne trudeći se da je pogleda
u oči.
„Svejedno želim da proverim nekoliko stvari”, odgovori ona.
„Naime, već ste mi nabrojali ko je sve bio uključen u svađu.”
„Stajao sam daleko. Nisam mnogo video.”
„Znam”, reče ona. „Ali da li ste sigurni da ste nabrojali sve? Da
nije neko prošao pored? Da li ste možda nekoga propustili?”
„Teško.”
„Ali, ako razmislite.”
„Ne”, reče on.
 „Jeste li potpuno sigurni? Jasno se vidi na snimku, bar ja mislim,
da se Kabir uplašio nekoga ko je prošao, a vi ste možda stajali na
mestu s kojeg se savršeno vidi ko je to.”
„Možda je to onda bio onaj starac.”
„Starac?”
„Ali njega sam već spomenuo.”
„Niste”, reče ona.
„O njemu sam ispričao inspektoru Sandbergu.”
Prokleti Sandberg, pomisli ona. Zar nije mogao bar da zapiše to u
policijski izveštaj?
„Nisam ništa pročitala u izveštaju.”
„Pa dobro, nije bilo ništa važno. On je samo kratko prošao. Onda
je zbrisao”, nastavi on.
„U kom pravcu?”
„Prema Guldagrendu.”
„Kako je izgledao?”
„I on je bio Arapin, ćelav, baš nizak i pogrbljen, a moguće i hrom.
Imao je sigurno sedamdeset, ili pre osamdeset. Nosio je zelenu
jaknu. Nisam ga dobro pogledao, mislim da niko nije. Bili smo
zauzeti drugim stvarima.”
„Sranje”, reče ona s takvim žarom da Niklas Jensen odmah
dodade:
„Ma opustite se, to je samo bio neki fini dekica.”
Ali bio je to fini dekica kojeg su propustili, a možda čak i
zanemarili, a Kabir se uplašio od njega. Odjednom je bila ubeđena
da se tu krije nešto važno, pa je posle toga išla gore dole i pričala sa
svima kako bi dobila bolji opis. Nije bilo mnogo ljudi koji su ga videli.
Osim Jensena, videlo ga je još samo dvoje, oboje iz daljine, ali činilo
se da je u vreme ubistva na stadionu Grimsta stvarno bio hromi
starac, a to je bio trag koji je bez sumnje morala do kraja da istraži.
Osim toga, sve je više razmišljala o onome što je Reke hteo da kaže
o Kabirovim povredama kada je njihov razgovor u Jušholmu
prekinut.
Smatrala je da je i to važno i nije htela da se zadovolji
patologovim rečima da na telu jedva da postoji ogrebotina koju deset
puta nisu istražili. Zato je satima sedela i gledala fotografije leša, kao
da su slike sa obdukcije mape tajne šifre koje treba odgonetnuti, a
na kraju je imala osećaj da jednostavno mora doći do Rekea i sa
njim razgovarati o onome što je videla ili misli da je videla.
Nekoliko puta je u telefon ukucala njegov broj, samo da bi
prekinula odmah čim bi poziv bio uspostavljen. Bilo je to naravno
budalasto, i tek joj je malopre, kada je krunica na Fransonovom satu
otpala, bilo lako da ga pozove. Ovaj put zapravo je dobila odgovor.
„Profesor Reke”, začuo se glas iz telefona, ili je to uobrazila.
Mora da je bilo nešto poput „asistent profesora Rekea”, ili nešto
slično, jer to nije bio on, već neki mladić, moguće student. Momak je
na engleskom objasnio da je profesor zauzet. Ali će je pozvati „čim
bude mogao”. Nije nimalo poverovala u to. U glasu mu je bilo
oklevanja i bio je zaštitnički nastrojen, a ona se razočarala, besna na
sve nadmene snobove i glupe policajce.

„Do malopre si bila srećna.”

Ona se trgnu. Junas Bejer joj priđe i stade pomalo preblizu.
Smrdeo je na konje, bio je čupav i upalih očiju kao da nije spavao, ali
mu je osmeh bio jednako širok kao uvek i ona nakratko požele da
mu se poveri. Brzo je odustala. Junas je bio jedini u grupi koji je bio
na njenoj strani, iako to nije u potpunosti hteo da prizna pred
drugima.
„Šta... ne, dobro sam”, reče.
„Jesi li uspela da dobiješ Rekea?”, nastavi on.
„Ne, ali nema veze”, odgovori ona.
„Kako da ne”, odgovori on i prevrnu očima. „Mada nisam ni
siguran da je potrebno”, reče. „Razgovarao sam sa tužiocem.”
„I šta je rekao?”
Junas napravi dramsku pauzu.
„Ma daj, reci više.”
„Neće podići optužnicu”, reče. „Više ne smatra da će uspeti.”
Neprijatnost od razgovora sa Rekeovim asistentom nestade istog
trenutka. Gledala je u Junasa, misleći da će ponovo videti njegov
široki osmeh. Ali on je bio ozbiljan, kao da su to zapravo loše vesti -
što i jesu bile za grupu u celini. Ukoliko se pokaže da su sve svalili
na pogrešnog čoveka, biće to velika sramota.
„Pa to je odlično”, reče ona.
 Junas je utiša.
„Nemoj da deluješ tako srećno. Idi, pre nego što Franson sazna”,
reče i ona odluči da ode.
Prođe pored ostalih, izrazom lica ne pokazujući šta oseća, ali čim
izađe u hodnik podiže ruke u vazduh. Dakle, ipak postoji nada,
pomisli, i pokuša da zamisli kako će Bepe reagovati. Međutim, ubrzo
dobi nešto drugo o čemu je trebalo da razmišlja. Lukas, njen brat,
poslao joj je poruku da želi da se nađu. Ona Se osmehnu za sebe,
jer je upravo njega želela da vidi.
Vidimo se kod mame za pola sata, bio je njen odgovor.

OSAM

Kao mali, Lukas je proleteo kroz prozorsko okno. Od tada je imao

bledi ožiljak koji se protezao od obrve do čela. Mikaela je oduvek
mislila da mu ožiljak pristaje, ali bi je ponekad plašio. Ponekad bi
izdaleka mislila da vidi nešto nasilno u njegovom telu, nešto što
jedva drži pod kontrolom. Taj utisak bi uvek nestao kada bi mu prišla
bliže.
Imao je divan, krivi osmeh, i često joj davao poklone, najčešće
odeću koju nikada nije nosila. Uvek je govorio kako je ponosan na
nju. Zračio je energijom koja ju je privlačila.
„Zdravo, zdravo.”
Stajao je u dvorištu i mahao joj da dođe. Ispred njega se dizala
zelena zgrada u kojoj su odrasli, s belim balkonima i četvrtastim
prozorima. Ona mu priđe, idući pored igrališta i klupa. Međutim,
prošlo je neko vreme pre nego što su mogli da razgovaraju. Prišlo je
nekoliko ljudi, a Lukas im je svima pružio ruku i razmenio s njima
nekoliko rečenica. Mogao je da prođe kao političar.
„Nedostajala si mi. Hoćemo li u šetnju?”, reče kada su ostali
sami.
„Zar nećemo da se pozdravimo s mamom?”
„Ne mora ona sve da čuje.”
 Krenuli su Trondhejmsgatanom, preko zelene površine prema
centru. Ulični prodavci bili su na trgu i vikali, ali je osim njih nije bilo
mnogo sveta. Sunce ju je peklo po vratu. Malo dalje na parking je
prispeo policijski auto.
„Baš je lepo videti te”, rekao je. „Juče sam sreo tvoju staru
nastavnicu švedskog. Mislila je da si postala advokat ili lekar.’
„Žao mi je što sam je razočarala.”
„Ma daj, istražitelj ubistava je mnogo više kul. Ali čujem da su
pajkani bezobrazni prema tebi.”
Ona pogleda u njegove krupne, smeđe oči.
„Ko ti je to rekao?”
On prebaci ruku preko njenog ramena.
„Niko poseban. Ali znaš da ja imam svoje kontakte. Jel’ postoji
nešto što mogu da uradim?”
„Nema nikakvih problema”, reče ona.
„Onaj Franson je idiot.”
„Možda malo.”
Zamislila je teško telo glavnog instruktora kako se gega ka
odeljenju za satove u robnoj kući.
„Priča se da misliš da je Bepe nevin.”
Ona se strese. Bila je u iskušenju da mu ispriča ono što je Junas
Bejer rekao, ali to je naravno bilo nezamislivo.
„Ubeđena sam”, odgovori.
„A drugi se ne slažu?”
„Složiće se”, odgovori ona i kako bi promenila temu, upita ga da li
još uvek radi kao obezbeđenje u prodavnici Sofis.
Činilo se da ne želi da priča o tome. Samo je klimnuo Hektoru
Perezu, jednom od svojih mlađih prijatelja, koji je stajao i pušio
ispred perionice.
„Mnogo se priča o tom sudiji.”
„Bilo bi čudno da se ne priča”, reče ona.
Lukas odmahnu rukom pokazujući Hektoru, koji je hteo da dođe i
popriča s njima, da se skloni.
„Čuo sam da je bio uplašen.”
Dole kod stanice metroa Mikaela nazre koleginicu Filipu Gran,
koja je radoznalo gledala u njih. Na trenutak se zapita da li treba da
je pozdravi.
 „Od koga si to čuo?”
Slegnuo je ramenima onako kako ga je videla da čini već hiljadu
puta.
„Ne možeš sa mnom da se zezaš”, nastavi ona. „Ovo je nešto
najvažnije što sam ikad radila.”
„Ne zezam se.”
Ona ga iznerviramo pogleda.
„Šta misliš, čega se bojao?”
„Gledao sam reportažu”, reče. „Deluje kao da se pravio važan
kako bi sakrio koliko je uplašen. Neko sranje krije se iza svega toga,
veruj mi.”
„Znači postao si loš psiholog.”
„Uvek sam bio loš psiholog.”
Ona ga skeptično pogleda, a on joj uzvrati kezom.
„Možda bi trebalo da te privedemo na saslušanje”, reče ona.
Lukas je ponovo obgrli, ali se ona odmače.
„Mogu još toga da saznam ako hoćeš. Kruži mnogo bolesnih
glasina o njemu.”
Ona ga pogleda. Bila je ubeđena da se samo pravi važan. Tokom
čitavog njenog detinjstva, Lukas se pravio da nešto zna i ponašao se
pomalo mistično, kao da zna neku veliku tajnu.
„Možeš.”
„Ti i ja mogli bismo da pomognemo jedno drugom.”
Naravno da bi mogli. Ali njegov ton nije joj se sviđao i pitala se da
li igra nekakve igrice. Želela je da ode. Pomislila je na Rekea i na
ono što je hteo da kaže o Kabirovim povredama.

Po podne dva dana kasnije, Karl Franson je pozva u svoju

kancelariju. Potajno se nadala da će joj Franson odati nekakvo
priznanje, ali zapravo nije imala pojma zašto je tamo. Nešto je
stajalo u vazduhu i ona se ispravi kada je ušla u prostoriju. Franson
je sedeo unutra, obučen u dres dugih rukava fudbalskog kluba AIK
koja mu je bio zategnut preko stomaka. Na stolu je stajao buket lala.
„Zdravo”, reče opuštenije nego inače. Ona odvrati na isti način i
upita šta je bilo s njegovim satom.
 Franson promrmlja da je poslat u Švajcarsku. Trebaće im šest
nedelja da ga poprave.
„Bez veze”, reče ona.
„Švajcarski ručni rad. Može samo tamo da se popravi.”
„O čemu si hteo da razgovaraš?” upita ona.
Franson je oklevao.
„O tvom bratu”, reče.
Ona se štrecnu.
„Pretpostavljam da misliš na Lukasa”, reče.
„Šta misliš o njemu?”
„Ne znam šta bih rekla”, reče ona uznemireno. „Ali mislim da više
ne radi ništa preterano glupo. Radi u gradu kao obezbeđenje. Ima i
stvarno finu devojku, koja studira marketing.”
Karl Franson se promeškolji. Činilo se da mu je teško da je
pogleda u oči.
„Mi zapravo mislimo da je proširio mrežu.”
„Nisam ništa čula o tome.”
Zaista nije. Baš naprotiv, majka i Simon postarali su se da se
Lukas drži podalje od lošeg društva.
„Vas dvoje ste veoma bliski, je l’ tako?”
„Bili smo kao mlađi, nakon što je tata umro. Ali sad se ne viđamo
naročito često.”
„Ipak ste prošli držeći se podruku Husbijem pre neki dan.”
Dakle, Filipa je mislila da je neophodno da to prijavi, pomisli ona.
„O čemu se ovde radi?”, upita i seti se da Lukas ima dosta
informacija o Fransonu. Nazvao ga je idiotom. Da nije izbilo neko
sranje između njih?
„Dobili smo mnogo uznemirujućih dojava o njemu i voleli bismo
da nam pomogneš.”
„Na koji način?”, upita ona i oseti kako joj se mišići lica grče.
„Želimo da držiš oči otvorene, jednostavno rečeno. To ne znači
da treba da ga pritiskaš ili da njuškaš. Ne želimo da kod njega
probudiš ikakve sumnje, samo da slušaš i vidiš da li nešto možeš da
saznaš.”
„Znači hoćete da se infiltriram u sopstvenu porodicu?”
„Tako nekako - da.”
„Kako uopšte možete tako nešto da me pitate?”
 „Zato što ponekad, Mikaela, moramo da izaberemo stranu.”
„Znate na kojoj sam ja strani.”
„Naravno da znamo. Ali ponekad moramo da načinimo neke
aktivnije izbore. Šta ti misliš o tome?”
Nije imala pojma šta da kaže. Sve joj se u glavi vrtelo i nije pred
sobom videla samo Lukasa na hiljadu različitih načina. Razmišljala je
i o istrazi ubistva i hromom starcu u zelenoj jakni i čitavom osećaju
da joj se pred nosom nalazi nešto izuzetno važno.
„Ne mogu da verujem”, izusti.
„Dakle tako.”
„Osim toga, želim da se prvenstveno usredsredim na istragu”,
nastavi ona.
„Upravo o tome se i radi.”
„Kako to mislite?”
„Napravićemo promene u grupi.”
„Okej, to je dobro”, reče ona oprezno.
„Samo što ti odlaziš.”
„Molim?”
Ona stegnu rukodržače na stolici.
„Ideš - ukoliko ne...”
„Šta to?”
„Ukoliko ne pokažeš da želiš da ostaneš”, reče on, a ona nije
želela da razume, samo je odagnala njegove reči. Ipak, misli su se
složile u nelagodno pitanje.
„Hoćeš da kažeš kako mogu da ostanem ako namestim svom
bratu?” reče.
„Hoćemo da se malo više potrudiš.”
„Jebote, ja sam jedina videla da nismo u pravu oko istrage”,
prasnu ona.
„Samo zato što neće biti tužbe ne znači da na kraju nismo bili u
pravu. Istina je da sada moramo šire da razmišljamo, ali zato nam
treba skladna ekipa, to je prosto to.”
„Ekipa momaka?”
„Nemoj sad da igraš na tu žensku kartu, ne priliči ti.”
„Ne možete to da mi uradite.”
„Mislim da možemo, a kao što sam rekao, dajemo ti mogućnost
da ostaneš. Mislim da je to velikodušno, s obzirom na okolnosti.”
 „Koje okolnosti?”
„Između ostalog, tvoji problemi pri saradnji”, nastavi on. Tražila je
reči.
Nije ih našla. Najednom je zanemela, a ipak se osećala kao da
nešto mora da kaže. Ne bilo šta i svakako ništa agresivno, već nešto
razložno i objektivno što će pokazati koliko je čitava stvar neljudska i
nepravedna, naročito zato što je ona u grupi bila jedina koja nije
tumarala po mraku.
Međutim, koliko god se naprezala, osećala se samo prazno i
ispijeno, pa umesto da išta kaže, ustade i promrmlja kroza zube:
„Ne znam.”
„Već ideš?” upita on.
„Treba mi vazduha”, odgovori ona i izađe u hodnik, niz stepenice
i napolje na sunce na Sundbibergsgatan.
Crveni kabriolet prođe pored nje, a jedan momak sa kačketom i
sunčanim naočarima joj mahnu. Ona mu pokaza srednji prst, gotovo
se nadajući da će stati i posvađati se s njom. Ali on samo nastavi da
vozi, a ona odluči da ode kući.

DEVET

Nije zagrizla Fransonovu udicu, te je premeštena na omladinsko

odeljenje. Međutim, Mikaela je imala osećaj da joj to nije dovoljno.
Zato je učila za osnovni pravosudni ispit na Stokholmskom
univerzitetu i trudila se da o istrazi bude informisana koliko može.
Ipak, jedno je znala: nije bilo napretka. Nakon što je sud u Solni
oslobodio Đuzepea Kostu, grupa nije stigla nigde, a što je vreme
više odmicalo, to je ona manje o tome razmišljala.
Bila je zauzeta učenjem i poslom. Ponekad bi izašla s Vanesom u
kafanu ili noćni klub, a jedne od tih večeri, kada su išle na rano piće,
sama je prošla kroz tržni centar Sturegalerijan. Bio je kasni
septembar. Bilo je osam i petnaest uveče. Malo niže na Stureplanu,
ona vide poznanika iz policijskog odeljenja za lično obezbeđenje.
 Zvao se Albin. Bio je krupan i plav, izraženih jagodica i malih,
budnih očiju. Stajao je ispred ulaza u restoran Sturehuf. Po
njegovom govoru tela odmah je videla da je na dužnosti. Zato mu
samo kratko klimnu i baci pogled u restoran da vidi koga čuva.
Isprva nije videla nikog posebnog. Onda se zaprepastila.
Unutra je sedeo Mats Kleberger, ministar spoljnih poslova. Sedeo
je odmah do prozora sa još trojicom ljudi, što ju je iznenadilo. Više
nije bilo uobičajeno da se političari na visokim funkcijama na takav
način kreću u javnosti. Ipak, Kleberger je bio tamo - najautoritativnija
i najsvetlija tačka u vladi. Nosio je belu košulju i naočare u boji
mahagonija koje je podigao na čelo. Po izrazu lica i gestovima,
odmah je shvatila da priča o nečemu što mu je važno.
Zračio je istim samopouzdanjem kao na televiziji, što je onome ko
ga posmatra davalo osećaj da se u stvari razume malo bolje od
ostalih. Bilo je nečeg u njegovoj harizmi, ili možda pre u eleganciji
njegovih pokreta i izrazu lica zbog čega su drugi političari delovali
provincijalno i izgubljeno. Scena ju je omađijala.
Međutim, veoma brzo je shvatila da nije Kleberger taj koji ju je
fascinirao. Bio je to visoki čovek u crnoj košulji koji je sedeo preko
puta njega. Za razliku od drugih ljudi oko stola, on je delovao kao da
se dosađuje, kao da je ministar spoljnih poslova za njega samo
malo, naporno dete.
Ipak, nije to bilo ono što joj je privuklo pažnju, već čovekova leva
noga koja je nervozno poskakivala pod stolom. Taj pokret već je
videla. Bio je to Hans Reke. Ona najednom oseti nagon da utrči
unutra i pita ga sve što je zanima, ali naravno ostade da stoji ispred
prozora, sada shvatajući zašto nije odgovorio na njene mejlove i
pozive.
U njegovom svetu nije bilo mesta za nekoga poput nje, naročito
kada se dosađivao čak i u društvu ministra spoljnih poslova, kao da
bi želeo da pređe na nešto važnije.
„Idiot”, promrmlja ona glasno za sebe, ne znajući tačno na koga
misli. U tom trenutku, u restoranu se nešto dogodilo. Činilo se da je
Reke prekinuo Klebergera, zbog čega je ovaj delovao posramljeno,
a ona nije mogla više da izdrži. Nikada nije videla da ga neko tako
zbuni. Ona krenu dalje, izustivši sigurno nekoliko psovki. Bilo je to
tako... nepravedno.
 Čitav život je nepravedan. Mora da se bori, grize, probija napred,
a ipak su se vrata pred njom uvek zatvarala, a on je dobio sve:
lakoću razmišljanja, poštovanje čak i u krugovima vlade, bogatstvo,
srećnu porodicu - najveću prokletu harmoniju - osim što je ponekad
morao da se nosi sa glupim policajcima i džangrizavim ministrima.
Ali ni to sigurno nije bilo tako loše. To mu je davalo priliku da pokaže
koliko je nadmoćan. Nek se nosi.
Stotinu puta je razmišljala o njihovoj poseti velikoj kući u
Jušholmu. Naravno da je bila ponižavajuća, intelektualno
pogubljenje. Ipak, i tu je postojao trenutak trijumfa, osećaj da ju je
Reke uvažio za svaki put kada su je drugi gledali svisoka. Osim
toga, nije mogla da zaboravi svoju sreću i zapanjenost kada je
krunica sa Fransonovog sata otpala.
Bio je to tako magičan trenutak koji čak ni Reke svojom
nonšalantnošću i tišinom tokom leta nije mogao da uništi. Kada je
stigla do Biblioteksgatana, osmehnu se protiv svoje volje. Pomisli
kako je Reke stvarno arogantni seronja, ali nije zbog toga mogla da
ga otpiše. Njegov oreol samo je još jače sijao zbog ravnodušnosti
prema Klebergeru, ali to nije mogla nikome da prizna, čak ni Vanesi.
Zato odagna misli i krenu prema Kungstredgordenu i ulazu u metro u
Ašenalsgatanu.

Kako se ono beše zove? Martin Falkegren još uvek nije

zapamtio, ali je iz nekog razloga krenuo za njom, za šta je na neki
način bila kriva njegova žena.
Hana je hitno morala u bolnicu - bila je hirurg na ortopediji - pa ga
je ostavila samog u gradu. Nedugo zatim stajao je na Stureplanu
premišljajući se da li da uzme taksi kući ili krene u sopstvenu
avanturu. Upravo tada, kada je pogledom tražio kuda da krene,
ugledao je mladu Čileanku.
Malo se doterala. Obukla je uske farmerke koje su joj isticale
zadnjicu, ali majica joj je bila preširoka, a šiške su joj još uvek padale
preko obrva. Mlada žena ne treba da se krije na taj način, pomisli on
i odluči da joj priđe i malo porazgovara. Upravo se tada nešto
dogodilo.
 Telo joj se ukočilo, kao da će krenuti u nekakav napad. Ali ništa
se nije desilo. Samo je slegla ramenima i nestala u pravcu
Biblioteksgatana. On instinktivno načini nekoliko koraka u njenom
pravcu. Da li će zaista krenuti za njom? Da, zašto ne, pomisli. Bila je
to spontano, pomalo suludo, ali, kada ju je video kako prelazi preko
Normalmstorga, bio je ubeđen da zaista treba da razgovara s njom.
Zapravo im nije nedostajalo tema. U grupi za istragu došlo je do
nesuglasica, ali on nije znao koliko ona zna, ni koliko je informacija
iscurilo, pa je odlučio da malo pronjuška, a možda i da... kad već
njegove žene neće biti tu čitave noći. Pustio je da mu pogled ponovo
klizne po njenom telu.
„Hej, zdravo”, reče.
Ona se okrete, vidno iznenađena, možda čak i nervozna, što mu
se dopalo, pa je na trenutak tražio još neki znak poštovanja,
poniznosti. Ali, kao i ranije, u njoj je video nešto dvostruko, nešto što
nije mogao da razluči.
„Zdravo”, odgovori ona.
„Samo sam hteo da čujem”, reče on i uputi joj svoj najprijatniji
osmeh, „je l’ ti lepo kod nas?”
Delovala je kao da se koleba.
„Jeste. Hvala”, odgovori.
„Nadam se da se nisi razočarala što su te sklonili sa istrage.”
Lice joj se promenilo, zbog čega je bio siguran da je besna, ali
nije htela to da pokaže.
„Nije problem. Sviđa mi se novi posao”, odgovori.
„Jesi li u kontaktu sa grupom?”, upita on.
„Ponekad se čujem sa Junasom Bejerom, ali sad se neko vreme
nismo čuli. Nema više mnogo o čemu da se priča”, reče ona. To ga
je isprovociralo, ali ne zato što je još uvek bio uključen u istragu
ubistva. Tu je postojala nelagoda zbog Koste koja je mogla da se
pojavi niotkuda, a uvek je shvatao lično kada bi neka istraga naišla
na kritike.
„Ima ponešto ipak”, reče on. „Jesi li čula da se nadaju da bi mogli
da identifikuju starca koji je prošao pored fudbalskog igrališta dok je
svađa trajala? Uložili su ogroman trud.”
„A, tako znači”, odgovori ona. „Nisu bili naročito zainteresovani za
njega kada sam se ja time bavila.”
 „Nisu?”, reče on kao da ne razume. „Pa, sad je to vruć trag. Imaju
pomoć od američke obaveštajne službe iz Kabula.”
„Junas je rekao da im nije tako lako s tim Amerikancima.”
„Sve se tamo dole sporo radi. To je jasno.”
Činilo se kao da razmišlja o tome.
„Mogu li nešto da pitam?”
„Naravno. Šta god želiš”, reče on i pripremi se da pruži dugačak,
pomalo očinski odgovor, možda uz piće na nekom obližnjem mestu.
Pogled mu pade na njene kukove.
„Jeste li razmišljali da ponovo pozovete profesora Rekea?” reče
ona, odmah uništivši atmosferu.
„Ne, nije o tome bilo reči”, odgovori on.
„On je jasno video.”
„Claritas, claritas, kako on uvek kaže.”
Martin Falkegren pokušao je da zvuči opušteno, iako je samo
želeo da ispljune reči i da joj ih nabije u grlo. Nije sve tako
jednostavno kao što misliš, devojčice, želeo je da kaže. Ali shvatio je
da je došlo do nesporazuma i odlučio da završi razgovor.
„Video je nešto u vezi sa Kabirovim starim povredama”, nastavi
ona.
„Da, da, možda jeste. Ali nije uvek video sve ono što je mislio da
vidi. Bilo kako bilo...”
„Da?”
„Moram da krenem. Stvarno mi je drago što smo se videli”,
nastavi on, uze je za ruku i dodirnu po ramenu.
Zatim uđe u taksi i pođe svojim putem. Na putu kući, prisećao se
razgovora s Rekeom. Prokleti lažov, pomisli. Misli da može da
optužuje koga hoće samo zato što ima titulu i milione. Martin
Falkegren bio je ponosan što ne prenosi glasine kao neka baba
tračara.
Jednostavno je preuzeo odgovornost i ušao ulogu vođe.
Potajno se nadao da će Amerikanci jednom zasvagda skloniti
Rekea.

Mikaela nije sišla na stanici Čista. Odvezla se dalje, do Husbija,

jer je htela malo da popriča sa majkom, ali, kad je stigla do dvorišta,
malo podalje nazrela je poznata leđa u sivoj jakni. Leđa su krenula
dole ka šumarku pored polja Jervafeltet.
„Lukase”, viknu ona.
Činilo se da je ne čuje, pa ona pođe ka vratima i liftu,
razmišljajući o susretu s Falkegrenom. Nije bila sigurna šta da misli.
Zašto joj je zapravo prišao i zašto je tako čudno reagovao kada je
spomenula Rekea? Ne tako davno Falkegren se divio profesoru i
nasmrt im svima dosađivao svojim pohvalama i hvalospevima. Sad
je delovao kao da ga je njegovo ime pogodilo. To možda i nije tako
čudno, s obzirom na ono što se dogodilo u istrazi, ali ipak... bila je
ubeđena da tu postoji još nešto.
Ona ponovo pomisli na Lukasa, pa se u sledećem trenutku
okrete i krenu ka šumarku.
To nije bilo baš najprijatnije mesto u Husbiju. Prodaja droge
delom se preselila tamo i znala je da Simon, njen drugi brat, tamo
često provodi večeri tražeći drogu ili nešto drugo - društvo ili malo
drame. Sada nije videla nikoga. Šumarak je bio pust. Počelo je da
duva. Lišće je već bilo žuto, a na zemlji je ležalo smeće i limenke od
piva.
Ona pogleda gore, kroz otvor između drveća i vide sivozelenu
zgradu i majčin prozor na trećem spratu. Odmah požele da ne bude
tu, već gore kod nje, da pije čaj i tračari o Rekeu i Klebergeru,
slušajući mamu kako kaže nešto naivno i kritički: „Gospode bože,
kako se družiš sa finim ljudima. Ali nemoj ni na trenutak pomisliti da
im možeš verovati.”
Vetar je hučao među granama. U vazduhu se osećalo nešto
preteče i neuhvatljivo, a ona napravi nekoliko koraka prema puteljku
i uličnoj svetiljki. Zatim se začu neki zvuk koji nije mogla da
prepozna. Zvučalo je gotovo kao režanje i možda je mogla to da
pripiše nekoj životinji.
Intenzivno se koncentrisala i ponovo ga čula. Sada je zvučalo
prestrašeno, kao neko ko se nije usuđivao da vrišti, već samo tiho
jeca. Na trenutak je stajala potpuno mirno. Zatim se okrenula i pošla
u šumarak, prema zvuku.
Tada je nazrela dva muškarca koja se tuku. Zapravo, samo je
jedan od njih tukao, a to je bio Lukas. Izgledao je kao da se sprema
za nešto nečuveno, pa ona priđe bliže i uplaši se da će je otkriti. Ali
morala je da vidi. U sledećem trenutku Lukas izvuče pištolj iz pojasa
i stavi ga pod grlo drugom čoveku. Ona shvati da ono što je najviše
plaši nije sama pretnja, cev na grlu. Plašila ju je navika, prirodnost u
njegovim pokretima. Iako nije čula šta govore, videla je da će drugi,
tamnoputi mladić od možda osamnaest ili devetnaest godina, posle
ovoga za Lukasa učiniti šta god treba. Dečko izusti nekoliko
bespomoćnih reči padajući na zemlju i ona vide kako Lukas nestaje.
Kratko je stajala tamo kao ukopana i pitala se treba li da priđe
dečaku. Ali, kada je na kraju došla k sebi, on je ustao i otrčao u
suprotnom pravcu. Ona ostade sama, sva se tresući.
Polako je krenula ka metrou i na svoje iznenađenje primetila da
pomalo hramlje. Opet taj prokleti kuk, njena ratna rana, kako je
Vanesa imala običaj da kaže, ali, kada se približila trgu, zaboravila je
na to.
Kao da je u njoj tutnjalo i dugo je bila sigurna da će pozvati
Lukasa i očitati mu lekciju. Ali misli su joj ubrzo skrenule i činilo joj se
da čitav život vidi u novom svetlu. Sećanja koja su do tada bila lepa
ili nevina, sada su se pomračila i poremetila. Bila je sve razjarenija i
na kraju je odlučila da će zapravo pozvati Fransona i ispričati mu šta
je videla. Ako zbog toga bude vraćena na istragu, to neće biti
njenom krivicom.

DESET

Ujutro, kada je konačno otkucalo osam, ona pozva inspektora, ali,

kada se javio, prekide vezu. Nije mogla to da učini. Ne samo zato što
joj je bilo teže nego što je mislila da Lukasu radi iza leđa. Činjenica
da je iz toga mogla da izvuče neku ličnu korist kaljala je tu odluku. I
zašto bi išta dala Fransonu? Na koji način je to zaslužio?
Ona sede u kuhinju i uze šolju čaja, pitajući se treba li da direktno
kontaktira s odeljenjem za organizovani kriminal. Ali ne, oni joj neće
verovati. Umesto toga bi trebalo da... šta? Da sprovede sopstvenu
istragu? To bi naravno bilo racionalno.
 Ona ode u dnevnu sobu, ulogova se na kompjuter i ukuca
Lukasovo ime. Pretraga nije dala nijedan rezultat, ali to je nije
iznenadilo. Nije kao da su on i njegovi drugovi sedeli i blogovali.
Zatim joj pade na pamet da umesto toga ukuca Reke, više kako bi
skrenula misli od onoga što ju je mučilo.
Pojavi se slika čoveka koji je ličio na profesora, ali koji je bio malo
veći, teži, proređenije kose, čoveka koga je jedva prepoznala i čije
oči je doživela kao nepoverljive. Njegovo ime bilo je Magnus Reke.
Bio je to brat Hansa Rekea, ali je pre svega bio šef kabineta spoljnih
poslova i najbliži Klebergerov čovek.
To je objasnilo večeru u restoranu Sturehuf. Samo kako bi na
trenutak zaboravila na Lukasa, ona poče da čita. Bilo je mnogo toga.
Magnus Reke opisan je kao siva eminencija. Pisalo je da se
njegov uticaj uvećao nakon 11. septembra. „Bez Magnusa nikada ne
bismo dobili toliko korisnih informacija”, rekao je sam Kleberger.
Ipak, izgleda da nisu svi bili jednako oduševljeni. „Magnus Reke
obavlja poslove za CIA kao neki potrčko”, napisao je kolumnista lista
Aftonbladet. U svakom slučaju, mnogi pisci kako levice, tako i
desnice žudeli su za njegovom ostavkom, ali nisu skrivali svoje
divljenje.
Magnus Reke govorio je engleski, nemački i francuski, kao i
kineski i arapski. Imao je doktorat iz međunarodnih odnosa sa
Koledža Krajstčerč na Oksfordu. Govorilo se da ima veliku mrežu
poznanstava. Pričalo se da čak poznaje i Tonija Blera i Kondolizu
Rajs i da ima veze u obaveštajnim službama po celom svetu.
Opisan je kao inteligentan i načitan, ponekad kao lukav, a često
kao „nezavisan” - neopredeljen za određenu partiju. Imao je veliku
imovinu nasleđenu od oca, norveškog brodovlasnika po imenu
Harald Reke, koji je umro kada su mu sinovi bili mali i koji je bio
oženjen Elisabet, rođenom Fon Bilov, bivšom nastavnicom klavira na
Muzičkoj akademiji u Beču, Universitat fur Musik und darstellende
Kunst.
U jednom pasusu spominjalo se da je njegov mlađi brat Hans
obećavajući koncertni pijanista koji se školuje na Džulijardu u
Njujorku. Međutim, nije pisalo zašto je prestao da se bavi sviranjem,
pa čak ni da je sada profesor na Stanfordu. Samo je pisalo da se od
sinova rano očekivalo da postižu velike uspehe. Ništa drugo se u
njihovoj kući nije cenilo. Međutim, titule nisu bile važne, pa čak ni
novac kojeg je već bilo u izobilju, već sposobnost da se stvori nešto
veliko ili lepo.
„Bićemo iznad svog vremena i razmišljati malo više nego drugi.
Inače smo nesposobnjakovići.”
Na jednoj staroj grupnoj slici slikanoj pre koncerta ostarelog
pijaniste Artura Rubinštajna u stokholmskoj koncertnoj sali, braća su
stajala blizu jedan drugom i bezbrižno se smešila. Tada su bili mladi,
otprilike u dvadesetim. Nosili su sjajna odela sa maramicama i
zakopčane košulje. Tako su neobavezno gledali u aparat kao da ih
više zanima nešto drugo u moru ljudi nego fotograf. Samo iz njihove
ravnodušnosti pred objektivom, Mikaela pomisli kako može da pojmi
čitavo njihovo prokleto privilegovano detinjstvo. Jedino ljudi koji su
rano razmaženi pažnjom i svetlima reflektora tako su ravnodušni u
takvoj situaciji, pomisli ona.
Zatim joj se misli ponovo vratiše na Lukasa s obnovljenom
žustrinom. Kao da je fotografija samo pojačala ono što je bilo mučno
u njenoj situaciji. Nije razmišljala samo o oružju koje je izvukao i
prislonio na dečakov dušnik.
Ponovo joj je u mislima izronio čitav život, njegovi krupni i sitni
događaji, i ona oseti jaku nelagodu, kao da neko ponovo piše njenu
prošlost. Naposletku ustade i krenu na posao. Tokom čitavog puta
trudila se da ne razmišlja o tome, kao da je i sama pomisao na to
opasna, pa je umesto o Lukasu razmišljala o Rekeu i njegovoj levoj
nozi koja je poskakivala, što će često raditi u predstojećim
mesecima.
Postala je pomalo opsednuta. Pročitala je sve njegove knjige i
naučne članke, a ponekad, kad bi njene kolege rekle nešto uvrnuto
ili ne jasno, ona se u tajnosti pitala šta bi Reke rekao. Kakve bi
greške video u njihovom načinu razmišljanja i logičkim zaključcima?
Desilo se i da sanja kako rade zajedno. Ali to je bio samo san.
Nijedan čovek nije joj bio dalji od njega.
 JEDANAEST

„Pa, poljubi me. Budi malo divlja”, reče on.

Bilo je kasno i bučno, a ona je ponovo izašla s Vanesom, treći ili
četvrti put tog meseca. Nije se potpuno opustila, ali joj je svejedno
bilo pomalo zabavno i osetila je ukus glamura, što je naravno bila
zasluga njene prijateljice. Život se uvek vrteo oko nje.
Privlačila je muškarce u noćnim klubovima i kafanama po gradu,
najviše momke iz predgrađa, onakve sa kakvima je odrasla, ali i
biznismene, sportiste, sve moguće, čak i Marija Kostu koji se sada
pojavio i stajao na otprilike milimetar od nje. Marija je upravo bio
kupio francuski klub Marselj i zbog toga je bio veoma popularan. Bio
je kavgadžija i zvezda. Naizmenično je davao golove i tukao se, ali,
kako god da se ponašao, nije uspeo da se oslobodi priče o svom
ocu i Džamalu Kabiru. Bilo je to kao deo njegovog tela i doprinosilo
onom opasnom delu njegovog karaktera. Imao je otprilike
osamnaest godina, bio je visok i mišićav, obučen u usku, crnu najki
majicu, a kačket je nosio na stranu. Prišao im je baš kao Bepe
nekada davno, poput glavnog ka uboja u gradu.
Isprva je uopšte nije primećivao. Kao i sve druge, privukla ga je
Vanesa. Ali na kraju se ipak okrenuo prema njoj i tada je shvatila da
ne samo da se kreće kao Bepe već je i pijan kao Bepe.
„Ej, ćao”, reče.
„Ćao”, odgovori ona.
„Dugo se nismo videli. Valjda... od saslušanja. Kad si pitala da l’
me ćale tukô.”
„Da, moguće.”
„Jebeno je zahvalan.”
„Nisam mnogo uradila.”
„Jebeno je zahvalan”, ponovi on.
„Kako je on?”
 „Morao je da se preseli. Pričalo se o raznim sranjima. Kupio sam
mu stan.”
„Znam”, reče ona.
„Zašto niste još nikog uhapsili?”
„Ja više nemam veze s tim.”
„Zašto niste još nikog uhapsili?”, reče on, kao da mora sve da
ponovi.
„Jer su idioti.”
„Ali priveli ste drugog čoveka, jelda, nekog Arapina?”
„Nije bio taj.”
„Al’ ćale je svakako jebeno zahvalan”, nastavi on i tada se nagnu
napred, ili pre nadole - bio je viši za dve glave - i poljubi je, rekavši
joj da treba da bude malo divlja.
Uprkos svemu, i nije bilo toliko loše, iako je on za nju bio balavac.
U isto vreme, na njegovom licu bilo je nečeg toliko uobraženog i
smešnog, kao da je ono što joj nudi preko svake mere velikodušno ili
na neki način plata za ono što je učinila za Bepea, a možda se setila
i Joja Morena. Pomalo zabavan i komičan osećaj odmah je prešao u
čistu nelagodu.
Odgurnula ga je jače nego što je nameravala, a on je bio toliko
pijan da se zaljuljao unatraške i udario u svog prijatelja, niskog i
gojaznog dečka zalizane kose i s rupom među zubima koji je zamalo
pao.
„Šta radite to?”, reče.
„Ma, ništa”, reče Mario i ustade teturavim, nestabilnim pokretom.
„Ko je ta kučka?”
„To je ona Vargasova o kojoj sam ti pričao. Pajkanka koja je
istraživala ubistvo sudije. Ona je okej.”
„Šta koji”, reče drugar i okrete se prema Mikaeli.
„Šta šta koji?”, odgovori ona.
„Trebalo bi da istražite malo o sudiji. Čuo sam da je dilovô vutru i
ta sranja.”
„Upravo tako, zar se nije tako nešto pričalo u Avganistanu, jel’ ne
mislite sad tako?”, reče Mario i ponovo se okrete prema njoj s novim,
zbunjenim izrazom lica, kao da stvarno želi da zna i da je zaboravio
da je do malopre hteo da se ’vataju.
„Ne znam šta oni misle”, odgovori ona i ode.
 Jedan momak sa tri piva u rukama nalete na nju i isprska joj
bluzu. Ona glasno opsova. Ne samo zbog Marija i momka.
Razmišljala je i o istrazi. Kako su jebeno mogli da je sklone iz grupe?
Nastavila je da istražuje maloletničke pljačke u Husbiju, Rinćebiju i
Akali. Iako je rešila veći broj slučajeva od ostalih, nije dobila nijedan
veći, ozbiljniji zločin. Nije bilo važno što je bila dvostruko bolja od
drugih. Nije dobila priliku da uđe u vatru, osim ako ne zabije nož u
leđa svom bratu.
Ona obrisa pivo sa bluze i poče da luta po Spaj baru tražeći
nešto što bi je smirilo, možda samo osmeh, flert izdaleka, bilo šta što
bi je nateralo da ode odatle osećajući malo manju nelagodu. Ubrzo
se umorila, uzela jaknu i krenula.
Bio je treći april 2004. godine, a zima pre toga bila je siva i
vetrovita. Sada je konačno otoplilo, ali noge su joj se ipak smrzavale.
Pocepala je najlonke i bilo je kasnije nego što je mislila. Bilo je 1.48,
pa se ona uplaši da će propustiti poslednji metro voz kući i potrča do
stanice Estermalmstorg, nesvesna sveta oko sebe.
Stigla je na vreme. Voz je trebalo da krene za četiri minuta i ona
se osvrnu oko sebe. Bilo je bučno, puno ljudi, od kojih je većina bila
vidno pijana. Tik do nje, grupa momaka šutnu limenku piva, praveći
se da su dali gol u fudbalskom meču. Vikali su i mahali rukama. Ona
pomisli kako deluju nestabilno, kao da njihova radost začas može da
pređe u bes, ali bila je preumorna da bi o tome razmišljala.
Utonula je u sopstvene misli, kao i obično misleći na Lukasa.
Nikada ga nije suočila s onim što je videla u šumi, ali im je odnos
zahladneo. Neka žena nakašlja se nedaleko od nje. Zvučalo je kao
da ima bronhitis, i baš kao što je mislila, momci ispred nje bivali su
sve agresivniji i bučniji. „Šta ti buljiš?”, reče jedan od njih starijem
čoveku u sakou koji je stajao pored njih. Na trenutak je razmotrila da
se umeša.
Nije to učinila. Ugledala je nešto drugo, ništa posebno, uopšte
ne, samo visokog čoveka u tamnoplavom kaputu sa sivim šeširom
malo dalje na peronu. I on je bio trešten pijan. Ljuljao se napred-
nazad. Stajao je sam, pomalo nagnut napred. Ipak, nešto na njemu
činilo je da bude oprezna, možda i fasciniralo. Pukom snagom volje
sklonila je pogled kako bi proverila šta rade momci. Imala je osećaj
da im nije potrebno više od pogleda, od jedne reči, da požele da se
potuku.
„Prestanite, smirite se”, reče ona, a oni se okrenuše prema njoj.
Neko ponovo šutnu limenku piva i ona se otkotrlja zvekećući, a
neko drugi iz grupe prošišta: „Pazi se, kučko.” Čak joj je prišao i
korak bliže i ona na trenutak oseti njegovo disanje i besno frktanje.
Pomalo neobjašnjivo, ipak se okrete na drugu stranu.
Pogled joj ponovo privuče čovek malo dalje na peronu i sad još
jasnije primeti da ima nečeg mračnog u njegovim pokretima. Nije se
radilo samo o tome što je nestabilan. Kao da se namerno ljuljao u
određenom pravcu. Tunel se osvetli. Šine zaškripaše. Stizao je voz.
Tada je shvatila - skočiće. Ona pojuri pre nego što je o tome stigla i
da razmisli.
Dok je trčala, naletela je na momka ispred sebe, ali nije primetila
da je pao i glasno opsovao. Samo je jurila i vikala: „Ne, jebote!” Kada
čovek nije odgovorio, pa čak ni reagovao, bila je ubeđena da je
zakasnila. Bilo je gotovo, beznadežno. Bila je sigurna u to. Ipak je
nastavila da trči, šlepa i divlja, a negde u mislima pojavi joj se otac.
Za trenutak ovaj čovek i njen otac za nju su bili isto i u tom času, u
toj mikrosekundi, ona se baci napred, a kasnije se sećala kako je
letela preko perona i velikom snagom udarila u nešto što ju je bacilo
unazad.
Slepoočnice i obrazi goreli su joj dok su vagoni promicali. Nije
znala šta se dogodilo. U glavi joj je tutnjalo, a nije ni jasno videla.
Crvene i žute fleke igrale su joj pred očima, a ležala je na nečem
mekanom, što je, shvatila je, bilo telo, stomak prekriven tkaninom.
Tad podiže pogled i vide da je telo živo.
Čovek oštrih crta lica gledao ju je istovremeno iznenađeno i
zbunjeno, kao da ne shvata zašto nije mrtav, a i ona sama se trudila
da shvati situaciju. Šta se dogodilo? Spasla je čoveka, naravno. Ali
zašto je osećaj bio tako čudan i zašto je najednom bila toliko ljuta?
„Šta to radiš, u pičku materinu?”, viknu ona.
„Ja..,* reče čovek.
„Jel’ ne shvataš čemu izlažeš ove ljude?”, vrisnu ona, razume se
potpuno bezosećajno.
Ipak se radilo o čoveku koji je odlučio da preduzme poslednji
korak. Međutim, ni bes ni zbunjenost nisu je prošli. Osećala je da
nešto nije u redu. Bila je zbunjena. Još uvek joj je treperilo pred
očima. Neopisivo ju je bolelo, te je samo htela da zažmuri i nestane,
ali se ipak pridiže na kolena i protrese glavom kako bi jasnije videla.
Tad misao da nešto s čovekovim licem nije u redu postade još jača.
Bilo je puno protivrečnosti. Kao da je trebalo da pripada drugom
čoveku na drugom mestu. Najednom, ili postepeno - bilo je teško
reći - ona shvati: čovek je bio Hans Reke. Prokleti Reke za kojeg je
smatrala da je zauzet življenjem najsavršenijeg života na planeti.
„Jesi li to ti?”, promrmlja ona.
„Šta.. . ne”, reče on idiotski.
„Jesi, ti si.”
„Ko?”
„Hans Reke?”
„Da”, promrmlja on. „Šta se desilo?”
„Spasla sam te”, reče ona, na šta je on naravno mogao da
odgovori bilo šta.
Mogao je možda da joj zahvali ili da je prekori jer ga je sprečila
da donese svoju poslednju, odlučujuću odluku. Umesto toga, zurio je
u nju, očima punih očaja. Zatim ispruži ruke kao malo dete koje traži
majku. U tom gestu bilo je nečeg tako bednog i beznadežnog da ona
oseti ubod prezira, kao da je sve njeno divljenje u trenutku prešlo u
odbojnost.
„Hteo sam...”
„Da umreš?”
„Šta... da... možda.”
„Kako si zaboga mogao?”
„Žao mi je. Doveo sam te u neprijatnu situaciju”, reče on, ali ona
ne odgovori, jer nije znala šta da kaže.
Samo ustade, uhvati ga za ruke i povuče. Bio je teži nego što je
mislila, pa se zateturaše jedno prema drugom. Sada su stajali blizu
koloseka i voza u suludom zagrljaju i ona se na trenutak priseti kako
je sigurno u nekom trenutku slabosti sanjala da se privije uz njega.
Ali ne ovako - kao da se drži za davljenika, za telo koje samo želi da
potone. Tada shvati da nisu sami.
Čitav peron okupio se oko njih da posmatra prizor, a naravno da
su tamo bili i momci koji su se svađali. Stajali su podalje u gomili
nasilnog držanja i pijanih pogleda. Htela je da im kaže da se teraju,
ali u tom trenutku začu kako neko glasno, kao samom sebi, govori:
„Gospode bože, gospode bože.”
Bio je to čovek od tridesetak godina u tamnoplavoj jakni,
uznemirenih plavih očiju.
„Kako ste?” upita on.
Ona ga iznervirano pogleda.
„Ne znam baš. Ko ste vi?”
„Ja sam vozač. Video sam da je nešto proletelo pored i čuo sam
tresak, bio sam ubeđen...”
Nije završio rečenicu, a ona se zapita da li je tresak koji je čuo
bila njena glava koja je udarila u voz, ali je nastojala da se reši svih
njih i njihovih pogleda koji su joj ulazili pod kožu. Zato, autoritativno
koliko je mogla, reče kako je policajka i kako će se pobrinuti za
čoveka. Lagala je da sve drži pod kontrolom, okrenula se i videla
nešto iza njih na peronu. Bio je to sivi šešir koji je Reke nosio. Ona
ga podiže i stavi mu ga na glavu.
Zatim ga povuče prema pokretnim stepenicama. Oboje su
krivudali. On se oslonio na nju, a ona dugo ništa nije rekla. Bilo joj je
teško da ga drži uspravnog dok je pokušavala da shvati šta se
upravo dogodilo.

DVANAEST

Vanesu neko dodirnu po ramenu i ona se okrete. Pred njom je stajao

Mario Kosta. Iako je bio poznata fudbalska zvezda, delovao je glupo,
pijano i nametljivo, a ona je bila umorna od pijanih momčića i svih
koji su je stalno vukli i trljali se o nju.
„Gde je otišla?”, upita Mario.
„Ko?”
„Mikaela.”
„Ne znam. Mislim da joj se nije svidelo što si pokušao da joj se
nabacuješ.”
 „Hteo sam nešto da joj kažem.”
„Pa si morao da se baciš na nju.”
On se osmehnu tako zbunjeno i nesnađeno da joj ga na trenutak
bi žao. Zato priđe korak bliže. Delovao je kao da se napreže da
formuliše nešto važno.
„Šta si hteo da joj kažeš?”
„Hteo sam da porazgovaramo o ubistvu. Uhapsili su nekog čikicu
koji ima otprilike osamdeset. Ali su ga pustili.”
„Spominjala je to.”
„Niko nije verovao da je takav starac to učinio.”
„Pa, to zvuči razumno.”
„Ili je to bio pogrešan čovek, ne znam. Ali nisam o tome hteo da
pričam. Ćale je video još jednog tipa, mlađeg, ali policija mu ne
veruje.”
„Zašto mu ne veruju?”
„Jer se tek sad toga setio. Znaš kakav je on.”
Ona pred sobom vide Bepea koji se tetura po trgu u Husbiju i
viče na ljude da se sklone.
„Znam”, odvrati.
Mario ju je molećivo posmatrao.
„Je l’ se Mikaela naljutila?”
„Sigurno joj nije bilo drago. Ne možeš da muvaš devojke tako što
padaš po njima.”
„Ma daj, samo sam hteo da popričamo. Ćale je besan što to nisu
rešili, kapiraš, a taj tip kojeg je video, on je baš bio mutan”,
promrmlja on, a Vanesa ga malo bolje osmotri.
Izgledao je potpuno zbunjeno. Piljio je u nju, a oči su mu sjajile.
Ona pomisli kako mora da ih ubistvo obojicu već dugo muči. Sa
druge strane, profesionalni ugovor bio je odlična kompenzacija. Zato
ga kratko zagrli i odluči da nađe nešto zanimljivije za ostatak večeri.
Međutim, Mario je uhvati za ruku i reče da će angažovati privatnog
detektiva. Ona pomisli kako će za deset godina sigurno biti dobra
prilika, kad bude trezan i pun para. Kad je krenula, začu ga kako
viče:
„Hoćete li da dođete na moju oproštajnu žurku s klubom?”
„Naravno”, reče ona. „Kad je?”
 „U ponedeljak. Ili utorak, ali jebiga, ne mogu sad da se setim
kako se zove mesto”, odgovori on, a Vanesa pomisli kako to nije
iznenađujuće i zapita se da li ne treba da drmne nekoliko šotova da
se i sama napije.
Tada pomisli na Mikaelu i odluči da je pozove.

Kada su izašli na hladnoću, Mikaela s nevericom pogleda Rekea.

Tražila je tragove nečeg strašnog, znakove neke bolesti koja ga
izjeda. Ipak, u tom trenutku, nedaleko od Estermalmstorga, mogao je
da prođe kao elegantan gospodin, neko ko je izašao u večernju
šetnju. Nešto u vezi s tim ju je ljutilo. Zbog čega je on imao da
očajava?
Lice mu je bilo jednako izvajano i odvažno kao i ranije i ona
pomisli kako mantil koji nosi mora da je od kašmira. Cipele su mu
bile uglancane i delovale su kao da su ručno šivene, a šešir pomalo
staromodan i elegantan, čak i ekscentričan, kao da je hteo da ostavi
utisak. U pokretima mu se očitavala ista ona aristokratska
nonšalantnost koju je videla i u Jušholmu, ona koja je probudila
njenu čežnju za drugim svetom. Ipak, oči su mu bile divlje. Unutra je
besnela oluja.
„Moramo da pozovemo tvoju porodicu”, reče ona.
On je zbunjeno pogleda.
„Moju porodicu?”
„Tvoju ženu, brata, ćerku, nekoga ko će se pobrinuti za tebe.”
„Ne, ne, nema šanse.”
„Onda ću te odvesti na psihijatriju. Moraš da dobiješ pomoć.”
„Molim te”, reče on. „Ne živim daleko odavde. Kreni samo sa
mnom kući. Obećavam da neću uraditi ništa glupo.”
„Ne verujem ti”, reče ona, a on klimnu glavom kao da uprkos
svemu to razume.
„Da, naravno, zašto bi mi verovala?”
„Dakle odselio si se iz Jušholma?”
„Šta... da, tako je.”
„Bila sam tamo letos. Pomogao si nam s ubistvom Džamala
Kabira.”
„Je l’ jesam?”, reče on.
 Seća li se ovaj idiot ičega?
„Odbacio si celu našu istragu.”
„Žao mi je”, promrmlja on.
„Imao si pravo - za sve.”
„Ne verujem.”
„Divila sam ti se”, izlete joj. On je pogleda nemirnim, plavim
očima, a u njemu kao da je nešto osvetlelo. Podigao je ruku kao da
hoće da je pomiluje po obrazu, po onoj strani koja joj je pulsirala od
bola, ali je onda spusti i uputi Mikaeli zamišljen pogled, kao da stoji
pred novim, složenim problemom.
„Ti...”, reče on.
„Da, ja sam”.
„Sećam se tvojih pitanja.”
„Šta ti se desilo?”, upita ona.
„Šta da kažem?”
„Nešto, na primer.”
„Pokvario sam se. Oduvek sam bio pokvaren.”
„Dakle, ništa konkretno? Nikakva katastrofa?”
„Voleo bih da se desila katastrofa.”
„Kako možeš tako nešto da kažeš?”
„Jer uvek čeznem za katastrofom, pretpostavljam. Za nečim
spoljnim što će uticati na ono unutra.”
„Prokleto sam razočarana u tebe.”
„To me, naravno, boli. Ali, molim te, odvedi me kući, ako samo
malo odspavam...”
„Dobro”, reče ona. „Idem s tobom. Ali, ako pokušaš još jednom
da se ubiješ, ubiću te ja.” U tom trenutku se s njegovim licem desi
nešto novo. Ne nužno dobro, ali ipak znak da je svestan i nečega
pored oluje koja divlja u njegovoj glavi.
„To skoro da je bilo smešno”, reče.
„Skoro”, promrmlja ona. Tako krenuše dalje. Neko vreme delovao
je kao da želi da kaže još nešto što bi rasteretilo tešku, uznemirujuću
atmosferu. Međutim, korak po korak, kao da mu je krv nestajala iz
tela. Bivao je sve umorniji i slabiji. Duvao je vetar, a sad poče i kiša.
Malo dalje niz Ridargatan, ona mu pritisnu šešir na glavu. Kao da ga
je čitavog zgnječila. Jebote, pomisli ona. Ne mogu da verujem. Išli su
veoma, veoma polako. Gotovo da ga je vukla napred. Tu i tamo
bacala je pogled na zatvorene restorane i prodavnice.
„Je l’ daleko?” upita.
On je samo mumlao dok su prolazili kroz različite delove grada.
Najzad stadoše ispred žućkaste zgrade u Grevgatanu, dole blizu
vode i Strandvegena. On tad zastade ispred ulaza začuđenog
pogleda.
Nasumično ukuca brojeve na displeju. Činilo se da se ne seća
šifre, pa pritisnu dugme interfona na kojem je pisalo Hanson.
Nekoliko trenutaka nije se desilo ništa, ali se onda iz zvučnika začu
pucketanje i ženski glas koji je zvučao kao da se tek probudila.
„Da, halo?”
„Ovde Hans”, reče. „Ne mogu da uđem.”
„O, bože”, reče glas. „Sići ću.” Nedugo zatim, žena u papučama i
crnom kaputu preko noćne haljine pojavi se na stepeništu.
Imala je otprilike šezdeset pet godina, bila je vitka, imala je male,
nervozne oči i šiljatu bradu koja je štrcala poput litice. Ruke su joj se
tresle dok je otvarala vrata, zureći u Rekea.
„Dušo, tako smo brinuli. Gde si bio?”
„Ispričaću vam, obećavam”, reče on. „Ali sad moram da spavam”,
promrmlja on i uđe, a gospođa se okrete prema Mikaeli.
„Šta je uradio?”
„Pokušao je da se ubije”, odgovori ona. „Potrebna mu je pomoć.”
Žena je za trenutak mirno stajala pokušavajući da shvati njene reči.
Zatim pesnicama poče da udara Rekea po ramenima i leđima,
vičući:
„Kako možeš? Kako možeš to da nam radiš?”
„Žao mi je. Ja sam beznadežan slučaj”, odgovori on, kao da ne
primećuje udarce - osim što se pogrbio - a žena prestade i ponovo
se okrete prema Mikaeli.
„Jel’ ga čujete? Beznadežan slučaj, tako kaže. A znate li ti šta je
on zapravo? Genije, ništa drugo. On vidi stvari.”
„Znam. Upoznala sam ga...”, otpoče Mikaela, ali žena samo
nastavi.
„Ali šta on radi? Uništava se i ponižava samog sebe, a ovo nije ni
prvi put. U Helsinkiju...” ona prestade da govori, kao da ste setila
nečeg potpuno drugog. „Gospode, moraćemo noćas da ga čuvamo”,
nastavi, s očajem u pogledu. „Moramo. Ne smemo da ga ostavimo ni
na sekundu.”
Zatim ponovo odmahnu glavom i promrmlja nešto sebi u bradu.
Mikaela se zapita ima li snage da se bori s njom.
„Mogu ja da ga pričuvam”, reče. „Ja sam iz policije. Navikla sam
na krizne situacije.” Žena na kraju pristade, naročito kada su
razmenile brojeve telefona i nakon što je Mikaela obećala da će se
javiti ukoliko nešto i najmanje pođe po zlu.
Zatim ih otprati do lifta i pritisnu broj šest, pa zatvori rešetku i
povika: „Hanse, dušo, ne smeš, ne možeš tako”, i razne druge molbe
koje su se sada čule samo kao prigušeno odjekivanje dok su se
lagano peli.

Nije samo Reke olupina, pomisli Mikaela. I ona je bila izubijana i

ošamućena. Zvonilo joj je u ušima. Trebalo joj je da sedne. Trebalo
joj je da se stropošta na krevet, ali je morala da se pobrine za Rekea
i prvo je mislila da će to, uprkos svemu, dobro proći.
Delovao je slabo i izgubljeno u magli. On mehanički odgurnu
vrata od lifta i prođe zavojitim hodnikom sa oslikanim zidovima do
vrata, jedinih na tom spratu, na čijem je sandučetu stajalo Reke. Ušli
su u prostrani stan s navučenim zavesama.
Nikada nije videla ništa slično. Ispred njih se protezao tri ili četiri
metra visoki prozor, a svuda okolo videle su se sobe ili hodnici. Na
zidovima su visile tmurne ili šarene slike sa širokim, zlatnim
ramovima. Parket je bio prekriven persijskim ćilimima, a svuda su
stajale knjige, naslagane na policama, stolovima i po podu, zajedno
sa izveštajima i spisima na engleskom, nemačkom i francuskom.
Nameštaj kao da je bio postavljen nasumično, a ispred ogromnog
prozora stajao je crni koncertni klavir, koji joj je delovao tužno i
usamljeno. Ipak, stan je odisao nekakvim setnim šarmom koji ju je
privlačio.
Reke se ubrza. Jedva je uspela da postavi nogu u vrata pre nego
što je stigao da se zatvori u veliko kupatilo čiji je pod krasio arapski
mozaik. Na trenutak je izgubljeno stajao ispred ogledala iznad
umivaonika, a zatim je otvorio ormarič.
„Šta radiš?”, upita.
 „Treba mi nešto za spavanje.”
Ona baci pogled na police; unutra je bila čitava prokleta apoteka,
a dovoljno se razumela u tablete da bi znala da to nije dobro.
Bilo je tamo antidepresiva i lekova za smirenje: benzo, opijati,
ritalin, morfijum, sve živo, a kada je posegnuo za žutom bočicom,
ona mu je izbi iz ruke i pribi ga uza zid.
„Ej!”, reče agresivno, kao da je uhapsila nekog kriminalca.
„Samo sam...” promrmlja on.
„To nije za spavanje. Pobacaću sve tablete i motriću na tebe celu
noć. Ali posle moraš da nađeš drugu negovateljicu, jasno?”
„Šta... da... naravno. Već si uradila i više nego dovoljno”, reče,
stavljajući ruku u džep od pantalona kao da želi da joj da napojnicu.
Poželela je da se prodere: bogati, razmaženi skote.
Ipak je uspela da ostane mirna i pokušala da jasnije sagleda
situaciju. Šta da radi s tabletama? Ili noževima u kuhinji ili prozorom
s kog može da se skoči? Nije znala - isto je bilo i sa Simonom i
drugim samodestruktivnim idiotima - šta god da uradiš, oni koji hoće
nađu način da se unište. Biće kako bude.
„Ako je meni zabranjeno, moja negovateljica - moja krajnje
privremena negovateljica - trebalo bi da uzme nešto protiv bolova.
Primila si gadan udarac”, reče glasom koji je na trenutak zvučao
gotovo bezbrižno.
Ali ona se nije dala prevariti.
Samo je rekla:
„Gde spavaš?”
„Rado ću ti pokazati.”
„Dobro”, odgovori ona. Zajedno su prošli kroz nekoliko soba u
kojima su se smanjivali visoki i niski plafoni i od kojih su neke bile
pretrpane nameštajem i knjigama, a neke prazne - do velike spavaće
sobe plavih zidova.
Odisala je anksioznošću. Čaršav na krevetu bio je izvučen i
zgužvan, kao da je neko pokušao da iz njega iscedi znoj. Po podu je
ležala odeća i još knjiga, a na noćnom stočiću bilo je čaša i šolja i
dve kutije nitrazepama. Ona ih brzo uze i sakri ih u ormar u sobi
pored. Takođe namesti čaršav i jastuke, pa navuče zavese.
Zatim priđe prozoru koji je gledao na krovove i privuče kožnu
fotelju, klasičan engleski komad nameštaja, koja je stajala ispod ulja
na platnu bledog dečaka koji je svirao flautu u nekom drugom veku.
„Jel’ možeš da mi pomogneš?”
On klimnu glavom, pa zajedno preneše fotelju i postaviše je tako
da blokira izlaz.
„Ovde ću da sedim cele noći i da te pazim”, reče ona, a on se
razoružano osmehnu.
Zatim se svuče pomalo izgubljeno i ona nakratko vide deo
njegovog snažnog tela, koje je još uvek delovalo kao da pripada
trkaču. I ono ju je progonilo. Sviđao bi joj se više da se ugojio i
naduvao. Ali bio je i očito ostao fizički neverovatan primerak. Zbog
čega je on mogao da bude tužan?
„Ne mogu da verujem da te čuvam”, rekla je.
„Maior e longinquo reverentia”, promrmlja on sam za sebe.
„Šta?”
„Iz daljine je sve predivno.”
Nekoliko trenutaka razmišljala je o tome, a onda skrenu pogled
dok je Hans Reke ulazio u krevet i navlačio jorgan, uznemirenim,
plavim očima posmatrajući krovove.

Junas Bejer se probudi, uplašen zbog sna ili nekog zvuka. Na

trenutak nije znao gde se nalazi. Bio je, naravno, kod kuće, u
Svedenborgsgatanu. Pored njega je na stomaku ležala njegova žena
Linda, tiho i lagano dišući. Oslušnuo je. Da li se neko od dečaka
probudio? Nije tako zvučalo, a na ulici je bila tišina. Da li je već bilo
jutro? Nije imao nameru da proveri. Crveni brojevi na digitalnom satu
noću bi mu stvarali osećaj nelagode, kao da odbrojavaju do nečeg
strašnog i nepovratnog. On se okrete u krevetu.
Nije mogao ponovo da zaspi, pa izađe u kuhinju da uzme nešto
za jelo. Bila je to grozna navika koju je stvorio, da se noću prejede
slatkišima. Mora da je zbog posla, pretpostavljao je. Zbog čitavog
stresa oko istraga koje ga čekaju, ponajviše slučaja Kabir. Bolje od
bilo koga znao je da im u istrazi ne ide dobro.
On izvadi čokoladu marabav iz frižidera, pocepa omot i pojede je.
Nakon toga se osećao posramljeno, više zbog istrage nego zbog
čokolade. Dok se vraćao u spavaću sobu, psovao je svoje šefove i
Amerikance u Kabulu. Kao da nisu hteli da shvate šta se događa.
 Legao je najdalje od žene što je mogao, ali još uvek nije mogao
da zaspi. Zapravo, još više se razbudio. Uskoro mu Mikaela dođe u
misli. Kada nije mogao da spava, imao je osećaj da razmišlja o njoj.
Osetio je nagon da je pozove i pita je da li želi da se vide, ali to bi
bilo suludo.

Glava joj je gorela, i spolja i iznutra. Iznova i iznova je

proživljavala trenutak u kojem se bacila napred na peronu. Videla je
sebe kako leti prema njemu, pitajući se da li je već tada znala da je
to on. Nije ni bilo važno, zar ne? Sada je bila tu, nakon svih pokušaja
da s njim stupi u kontakt. Bila je u njegovoj kući, u njegovoj spavaćoj
sobi, pod okolnostima koje nije mogla da predvidi.
Osluškivala je njegovo disanje. Bilo je teško i neravnomerno.
Očito je bio daleko od sna.
„Kako si?”
„Šta da kažem?”, promrmlja on. „Trebaju mi lekovi, moji Jekovi za
smirenje. Ali pretpostavljam da sam prokockao pravo da se žalim.
Primetio sam da mi je negovateljica stroga”, reče on glasom koji je
ponovo zazvučao gotovo ironično, a to mora da je dobar znak,
pomisli ona.
„Zvučiš bolje”, reče.
„Nisam siguran”, odvrati on. „Ali pretpostavljam da nas susret sa
smrću pomalo vraća u život.”
„Kako si mogao da budeš tako glup?”
„Pretpostavljam da to ne može da se objasni”, odvrati on.
„Možda možeš da pokušaš.”
Oči su mu sijale u mraku. Imala je osećaj da se povukao u sebe
da pronađe prave reči.
„Onda mogu da kažem da depresija ima svoje faze”, reče.
„Ponekad ti samo teče kroz vene, poput melodije koja je za pola tona
prenisko. Otuđi te od sveta. Svi glasovi i smeh koje čuješ sa druge
strane postoje samo kao podsetnik na to koliko si bespomoćan, Što
je dovoljno loše. Ipak, polako, depresija samu sebe ponovo
naštimuje i pojača zvuk. Počne da vrišti nepodnošljive tonove i tada
stigneš do tačke u kojoj više ne želiš to da podnosiš.”
„A ti si stigao do te tačke.”
 „Jesam. Ali onda je neko doleteo kroz vazduh. Nadam se da ću
uskoro moći da ti se zahvalim za to, pa da čak to i ozbiljno mislim.”
„Nema potrebe”, reče ona.
„O da, ima. Bila je to velika stvar.”
„Sećaš li se kad smo onda bili kod vas?”, upita ona.
„Sećam se.”
„Moj tadašnji šef zvao se Franson. Odmah si znao da je tog jutra
bio u streljani.”
„Mislim da tokom maničnih epizoda vidim određene stvari. Većina
su samo izmišljotine mog mozga, gluposti.”
„Ali bio si u pravu.”
„Da, možda jesam. Ali on je bio kao otvorena knjiga, zar ne?”
„Ne znam”, reče ona.
Reke se uspravi u krevetu, umota se u jorgan i pogleda je
nemirnim očima koje su sada delovale malo jasnije.
„Imao je...”, otpoče on.
„Da?”
„... crveni žulj od obarača i štitnika između palca i kažiprsta.
Uhvatio se za podlakticu, stegao ruku i savio prste u dlan. Klasična
vežba koju je verovatno naučio od fizioterapeuta.”
„Što znači?”
„Da pati od teniskog lakta, što je česta povreda u sportovima s
veli kim statičkim opterećenjem koja se akutno pogoršava nakon
treninga. Po njegovom telu pretpostavio sam da najverovatnije ne
igra tenis.
Zapravo, oči su imale onaj sjaj koji imaju lovci.”
„Isto tako si znao da će mu otpasti krunica sa sata.”
„Jesam li?”
„Nosio je IWC šafhauzen. Divio si mu se.”
„A, da. Ali to je bilo očigledno. Krunica se odvojila od sata, a po
spoljašnjim ogrebotinama bilo je jasno da ga je udario. A i tako ju je
nepromišljeno vrteo, kao da je svu potisnutu nervozu hteo da
prenese na nju. Morala je da otpadne/
„Valjda znaš da je veoma neuobičajeno imati takva opažanja
samo nakon kratkog pogleda.”
„Ne, zapravo nije.”
„Rekao si da si imao maničnu epizodu.”
 „Bar je moja žena tako mislila. Ubrzo nakon toga pukao sam na
konferenciji na Stanfordu.”
„Pukao?”
„Uzoholio sam se, poludeo. Popljuvao sam nekoliko istraživanja
koja su svi drugi hvalili. Davao sam savete koje niko nije tražio,
izvlačio zaključke koje niko nije hteo da čuje. Nakon toga sam mislio
da sam prozreo neku poverljivu besmislicu koju mi je neko poslao.
Jednog jutra kada sam ustao, sve mi se to obilo o glavu. Maniju je
zamenio samoprezir. Jedva da sam uspeo da ustanem iz kreveta.”
„Je l’ mi zato nisi odgovorio na poruke i mejlove?”
„Pretpostavljam. Žao mi je.”
„Ipak, nekoliko meseci kasnije delovao si sasvim dobro.”
„Kad?”
„Videla sam te u Sturehofu sa Klebergerom.”
„Ne bih rekao da sam se zbog toga osećao dobro.”
„Više si delovao kao da se dosađuješ nego depresivno.”
„Klebergerova glupost možda me je podsetila na moj život. To je
dar prosečnosti.”
„Shvataš li da me ljutiš?”
„Ne baš.”
„Ležiš tu kao neka olupina, a pričaš o najsjajnijoj tački naše vlade
kao da si nekakav kralj.”
„Zar je to tako strašno?”
„Meni jeste. Ne shvataš šta si sve dobio za džabe.”
„Moguće.”
„Dobro. Spavaj.”
„I tebe sam gledao kad smo bili u vili.”
„I šta si video?”
„Talenat - i samocenzuru.”
„To je nešto najgluplje što sam ikad čula.”
„Možda. Ali video sam i tamu koja je delovala obećavajuće.”
„Kako to misliš?”
„Nije bila okrenuta ka unutra, poput moje. Pomislio sam kako bi
mogla da je iskoristiš za nešto dobro.”
„Za šta, na primer?”
„Da se oslobodiš.”
„Čega?”
 „Mreže koja nas sve zarobljava i vuče na kopno.”
„Do malopre si bio tako mudar.”
„A sad sam idiot?”
„Da.”
„Verovatno si u pravu.”
„Dobro, laku noć.”
„Laku noć, Mikaela.”
„Zapamtio si kako se zovem.”
„Očigledno.”

Bila je ubeđena da neće zaspati ni na trenutak, a nekoliko puta

osetila je snažnu potrebu da ponovo razgovara s njim, ali je po
njegovom disanju zaključila da je zaspao, pa je dugo sedela u fotelji,
dok je napolju svitalo, zbog čega su se u Strandvegenu začuli zvuci
automobila. Jednom se tiho iskrala do kupatila. Čitava desna strana
lica joj se nadula. Delovalo je kao da ju je neko ozbiljno tukao i nije
mogla da prepozna svoj odraz.
„U stanu sam kod Hansa Rekea”, reče ona naglas, za sebe, ne
znajući baš zašto.
Čitava situacija delovala je neshvatljivo. Kao da je zakoračila u
nešto zabranjeno što nije smela da vidi. Polako se vratila u spavaću
sobu i sela u fotelju, obgrlivši noge. Čulo se kucanje zidnog sata.
Nije razmišljala samo o Rekeu, već i o njegovoj ženi. Šta se dogodilo
njoj i vili? Kakvo je ovo mesto?
Mora da je ubrzo nakon toga zaspala i nije primetila kada ju je
Reke preskočio i otišao u drugi deo stana. Nedugo zatim se
probudila, osećajući nekakvu katastrofu. Čitav stan je odzvanjao i
bila je sigurna da ih je neko napao.

TRINAEST
Ona ustade i poče dezorijentisano da trči. Našla ga je u dnevnoj
sobi, za koncertnim klavirom pored ogromnog prozora. Sedeo je u
crnoj, otkopčanoj košulji i svirao najjeziviji komad koji je ikad čula.
Zvučalo je kao da svira svoju anksioznost. Zadivljeno je posmatrala
kako mu ruke prelaze preko dirki. Svirao je kao bog.
Ipak, osećala je nelagodu, ali ne samo zbog razjarenosti kojom je
muzika odisala, već i zbog njegovog lica. Bilo je bledo i napeto, a
jagodice su mu se jasno ocrtavale. Izgledao je kao da će se ponovo
baciti pod voz, a ona je dugo stajala i gledala ga kao začarana, dok
nije pustio dirke i naslonio se na klavir.
„Gospode bože”, reče ona.
On poskoči prestrašeno, kao da je do tog trenutka bio u potpuno
drugoj stvarnosti.
„Da, izvini. Jesam li te probudio?”
„Ima li nekoga koga nisi probudio?”
„Ne, verovatno nema”, reče on.
„Šta je to bilo?”
„Prokofjev.”
To joj nije ništa značilo.
„Zvučalo je otprilike kao smak sveta.”
„To je i bila namera.”
„Ali svet još uvek stoji.”
On slegnu ramenima, a ona ga pažljivije pogleda - ramena, leđa,
čitavo napeto telo, sve ono što je prepoznala juče. Ipak, bilo je kod
njega i nečeg novog. Pogled mu je bio odsutan, zamučen, baš kao
Simonov tokom večeri u Husbiju. Tada je shvatila. Nešto je uzeo.
„Čega si se nagutao?”
„Vidiš”, odgovori on i setno se osmehnu. „I ti imaš oko za detalje.”
„Šta si uzeo?”
„Dva-tri opijata, benzodiazepin, neke neuroleptike i svoje
beskorisne antidepresive.”
„Ma daj, jebote.”
On se okrete od nje i zakopča nekoliko dugmića na košulji.
„Bilo mi je lepo sinoć kad smo razgovarali.”
„Drago mi je.”
„Ali nije bilo tako divno probuditi se.”
„Pa si morao da se nadrogiraš i odsviraš smak sveta?”
 „Izgleda.”
„Kako se zove taj komad?”
„Prokofjevljev drugi koncert za klavir.”
„Ima li u njemu nečeg naročitog?”
„Rekao bih.”
„Čega?”
„Prokofjev je tek počeo da piše ovo delo kad je primio vest da se
njegov prijatelj Maksimilijan Šmithof ubio iz pištolja, pa je to obojilo
kompoziciju. Bio sam opsednut njome kad sam bio mlađi.”
„Pretpostavljam i zašto”, reče ona.
„Naravno, pomoglo je i to što ju je moja majka mrzela, pa nikad
nisam smeo da je izvodim. Svirao sam je u tajnosti. I Šmithof je bio
pijanista. Govorilo se da se ubio jer je shvatio da nikad neće biti
dovoljno dobar, bar ne tako dobar kao Prokofjev.”
„Da li si se prepoznao u tome?”
„Prepoznao sam se u kompoziciji.”
„Šta se tvojoj majci nije svidelo?”
„Mrzela je kad bih na turneji bio slab. Ona je bila moj menadžer iz
pakla.”
Ona baci pogled kroz prozor.
„Kad je to bilo?”, upita.
„Kad sam diplomirao na Džulijardu i hteo da pobegnem od
svega.”
„Shvatam”, reče ona, iako uopšte nije razumela, a on je izgleda
video nesigurnost u njenom pogledu.
On podiže desnu ruku ka njenom obrazu, ali je ponovo spusti.
„Žao mi je što si povredila lice.”
„U redu je.”
„Dakle, jadnici su te izbacili iz grupe za istragu”, nastavi on.
Ona se osmehnu.
„Da”, reče. „Pratiš slučaj?”
„Onako. Ali uhapsili su još nekoga, je li tako?”
„Pogrešnog čoveka. Iračanina koji ima alibi.”
„Koga su tražili?”
„Drugog starca koji ima blizu osamdeset. Malo hramlje, pogrbljen
je, ćelav, ima tanke usne. Prošao je pored Kabira nakon utakmice.”
„Ne zvuči baš kao počinilac.”
 „Ne”, reče ona. „Ali Kabir je očito reagovao na njega. Ti si nam
ukazao na to.”
„Sećam se.”
Oklevala je, tražeći prave reči.
„Ali nisi mi odgovorio na mejlove i pozive.”
On spusti pogled na šake.
„Izvini.”
„Mislila sam da nećeš da imaš ništa s nekim kao što sam ja.”
On je začuđeno pogleda.
„S nekim kao što si ti?”
„S devojkom iz geta.”
„Voleo bih da poznajem više ljudi kao što si ti - ako ih još uopšte
ima.”
Pokušala je da shvati njegove reči, ali najednom oseti potrebu da
promeni temu.
„Htela sam nešto da te pitam”, nastavi ona. „Nešto o čemu već
dugo razmišljam.”
„Da čujem”, odgovori on i prijateljski se osmehnu.
„U Jušholmu...”, otpoče ona, najednom nesigurna kako da
formuliše misao.
„Da?”, reče on.
„Rekao si da nešto ne štima s Kabirovim starim povredama.
Rekao si da ti se čini da na nešto ukazuju, ali nisi stigao da
objasniš.”
Na lice mu pade senka nelagode i on pogleda u dirke, kao da ima
nameru da opet zasvira.
„Sećam se.”
„Šta si hteo da kažeš?”
Reke uznemireno zavrte glavom, pa je nelagoda bila još
očiglednija.
„Ne mogu da kažem”, reče.
„Šta?”
„Ne mogu to da kažem”, ponovi on. „Žao mi je.”
„Kako to misliš?”
„Jednostavno je tako, nažalost”, nastavi on. Ona oseti potrebu da
se izviče na njega, ali nije stigla.
 Začu se zvono na vratima. Neko je i zvonio i kucao. U tom
trenutku, Rekeov izraz lica se još jednom promeni i on je molečivo
pogleda.
„Možeš li da otvoriš?”
Zašto bi ona otvorila?
„Otvori ti.”
„Molim te.”
„Dobro, dobro”, reče ona i pođe prema vratima, ali se odmah
pokaja.
„Ako budeš svirao.”
„Zašto da sviram?”
„Da bih znala da nećeš opet da smisliš nešto glupo. Može
slobodno nešto veselije, hvala”, reče ona.
On nešto promrmlja, a onda zasvira veselu i razigranu
kompoziciju prepunu svetlih tonova koja je nemirno poigravala
stanom dok je ona išla da otvori.

Julija Reke više nije naročito često bila kod kuće u Jušholmu.
Najviše vremena provodila je kod svog dečka Kristijana u
Sturgatanu. Najčešće je predugo spavala i pustila da dani samo
prolaze. Međutim, danas ju je pre samo deset minuta probudila
gospođa Hanson i poslala ovamo u panici. Pokucala je još jače.
Mlada žena koja je izgledala kao da ju je udario autobus otvori
vrata. Pola lica zabrinjavajuće joj je podsećalo na dugu. I šta je to
imala na sebi? Crnu bluzu sa šljokicama koja je smrdela na pivo i
kratku, izlizanu suknju. Julija pomisli kako izgleda jeftino, kad da je
došla sa najgore vrste žurke. Nije želela da pretpostavi šta njen otac
radi s njom.
„Šta se desilo?”, upita.
Nije sačekala odgovor. Čula je muziku, List, La kampanela. Zašto
bi svirao takvu kompoziciju? Mrzeo je taj komad. Smatrao je da je
neozbiljna cirkuska numera, a i podsećala ga je na baku. Ona
protrča pored žene i utrča u dnevnu sobu. Tamo vide oca za
klavirom u poluzakopčanoj crnoj košulji. Na trenutak joj je delovao
bolje, ne tako slomljeno kao juče, već kao da ima novu volju za
životom. Međutim, kada se praznog pogleda okrenuo prema njoj,
srce joj potonu.
„Zdravo, zlato”, reče on. „Kako si?”
„Gospođa Hanson je rekla da si pokušao da se ubiješ.”
Glas joj je bio pun potisnutog besa.
„Šta... ne, naravno da nisam.”
On obori pogled.
„Zašto bi tako nešto izmislila?”
„Gospođa Hanson je divna, naravno, ali umišlja stvari kad se
uzbudi.”
„Niko tako nešto ne umišlja.”
„Umišlja, umišlja, trebalo je da me vidiš juče. Bio sam trešten
pijan, kao neki tinejdžer. Strašno sramotno. Sigurno sam promrmljao
nekoliko reči koje je pogrešno shvatila.”
On ustade da je zagrli. Isprva je samo htela da ga udari, ali ga je
ipak zagrlila, i potpuno spontano rekla:
„Ne smeš, tata, ne smeš.”
„I neću”, reče on. „Bolje mi je. Mikaela mi je pomogla.”
„Lice joj je skroz plavo.”
„Dobro sam”, reče Mikaela koja je takođe ušla u sobu.
„Dobro je prejaka reč”, reče on. „Pretpostavljam da je doživela
potres mozga, za šta sam naravno ja kriv. Pao sam, a ona me je
zadržala. Bilo je to herojski, ništa manje, ali sad ima Janusovo lice
koje gleda i nazad na prošlost i napred prema proleću. Možeš li da
budeš tako divna da vam spremiš doručak - sigurno ni ti nisi stigla da
jedeš. Gospođa Hanson je verovatno napunila frižider. Volim te,
zlato. Ali moram da se odmorim. Idem da spavam.”
„Ne, moraš da razgovaraš sa mnom.”
„I hoću, ali prvo moram nešto da pogledam malo pažljivije.”
„Rekao si da ćeš da spavaš.”
„Spavaću i malo čitati. Možda možeš da mi pomogneš da se
smestim u krevet i da mi dodaš kompjuter. Vidim da Kristijan još
uvek nije obrijao svoju groznu bradu.”
„Jel’ možeš malo da prestaneš da proučavaš”, odvrati ona i
dodirnu obraz.
„Da, da, naravno, izvini.”
 Kada je Julija ušla u kuhinju, žena je sklonila flašu vina koja je
stajala na trpezarijskom stolu, brzo obrisala radnu površinu, pa čaše
i šolje stavila u mašinu za sudove. Pokreti su joj bili izuzetno
uvežbani, pa se Julija načas zapita da li je žena spremačica koju je
njen otac iz nekog neshvatljivog razloga zaposlio. U stvari, možda
razlog i nije bio tako neshvatljiv, s obzirom na sve.
Julija nevoljno priznade da kod nje ima nečeg privlačnog. Nije to,
naravno, bila ona vrsta privlačnosti koja bi se dopala ostatku njene
porodice, ponajviše ne baki, ali je žena ipak odisala nekom
potisnutom eksplozivnošću, a za razliku od njene majke i mnogih
drugih žena u njihovoj okolini, imala je obline.
Ne, odagnala je takve misli. Odbila je da poveruje da je ova žena
njegova ljubavnica, iako zapravo i nije poznavala svog oca u tom
smislu. Ipak, subotom uveče, u tom stanju, sigurno ne bi izašao i
nekog dovukao kući. Možda mu je ova žena, valjda se zvala
Mikaela, stvarno samo pomogla u kriznoj situaciji. Samo što...
odnekud joj je bila poznata i između njih je postojala određena
atmosfera, nešto istovremeno blisko i iritantno. Julija joj uputi najbolji
osmeh koji je mogla, poput lepo vaspitane ćerke kakva je bila.
„Gospođa Hanson pravi odličan musli”, reče ona, „a pretpostavljaj
i1 da u frižideru ima turskog jogurta i voća. Tata ima i solidan
espreso aparat. Šta kažeš da doručkujemo i razgovaramo o onome
što se desilo?”
Mikaela klimnu glavom, pa zajedno postaviše sto i izvadiše
jogurt, musli, sok, beli hleb koji je gđa Hanson prethodnog dana
ispekla, čedar sir, krastavac i paradajz. Zatim svaka sebi spremi
kapučino, pa su nekoliko trenutaka jele u tišini.
„Šta se juče zapravo dogodilo?”, upita Julija naposletku.
„Bio je pijan”, odvrati Mikaela. „Uplašila sam se da će pasti na
šine.” „Gospođa Hanson je rekla nešto o pokušaju samoubistva?”
„Pa, verovatno je to pomislila”, reče Mikaela. „On je u dubokoj
depresiji, jelda?”
„Da. Dubljoj nego ikad ranije.”
„Šta nije u redu s njim?”
Julija ponovo pogleda ženu. Zar ne zna?
 „Pati od manične depresije”, reče ona kratko. „Ponekad je na
granici sa psihozom.”
„Jel’ to traje već dugo?”
„Koliko ti je ispričao?”
„Nije mnogo. Malo je pričao o mladosti i turnejama s majkom.”
„Opet je počeo da dosađuje s tim?”
Žena klimnu glavom i otpi gutljaj kafe. Zatim sipa jogurt u činiju i
umeša musli, grožđice i borovnice.
Zašto joj je bila toliko prokleto poznata? Julija poče da pretražuje
pamćenje.
„Mogu li da pitam kako ste naleteli jedno na drugo?” nastavi ona.
„Juče sam bila u izlasku”, reče Mikaela, „i videla sam ga kako se
ljulja na peronu na stanici Estermalmstorg.”
Julija joj uputi sumnjičav pogled.
„Šta je tamo radio usred noći?”
„Ne znam.”
„I ja treba da poverujem u to?”
„Trebalo bi.”
„Zato što je tako najlakše, jelda?”
„Zato što je to istina. Šta mu se dogodilo?”
Julija zaćuta i pogleda udesno, prema hodniku, a onda ponovo u
ženu, Mikaelu, i shvati nešto što pre toga nije videla. Pogled zbog
kojeg je zaboravila modrice i jeftinu odeću, pogled koji je delovao...
kako to da kaže... možda oštro, usredsređeno, kao da vidi mnogo
više nego što otkriva.
„Dogodila mu se depresija”, odvrati.
„Ne živi više s tvojom majkom? Da li se razvode?”
Julija je ćutala. Nije znala šta da kaže.
„Pretpostavljam.”
„Žao mi je.”
„Ah”, reče kao da joj nije stalo. „Nije pomoglo to što je izgubio
posao i zelenu kartu.”
Mikaela je pogleda s pažnjom.
„Zašto ih je izgubio?”
Umukni sad, pomisli Julija. Nemoj sve još više da mu upropastiš.
Ali možda je to želela. Možda je čak želela i da se osveti. Da se
osveti zato što je ponovo doveo čitavu porodicu u kriznu situaciju
koja im nije dala da spavaju.
„To ne bi trebalo da znam.”
„Ali ipak znaš.”
Ona uze komad čedar sira i stavi ga na sendvič.
„Da, mislim da znam.”
„Možeš li da mi kažeš?”
„Mislim da je dobio neke poverljive zadatke i da se posvađao sa
poslodavcima. Došlo je do ozbiljnog konflikta.”
„Koji se ticao...”
„Ne znam ništa više od toga”, reče i pomisli kako je to dovoljno,
bar zasad. Na trenutak nasta neprijatna tišina.
„Dobro mu ide zapadanje u konflikt, jelda?”
Julija se bojažljivo osmehnu i otpi gutljaj kapučina.
„Izgleda da je tako.”
Mikaela joj uzvrati osmeh.
„Iako se zapravo boji konflikta”, nastavi ona, najednom obuzeta
željom da priča, bar o svemu drugom osim o onome što se dogodilo
u SAD.
„Ne mogu to da zamislim.”
„Da, da, želi da bude fin i prijatan. To mu je na neki način u
prirodi. Odgajan je tako da govori duhovne stvari i usrećuje ljude. Ali
ne može da se zaustavi. Kad vidi nedostatke ili greške, jednostavno
mu izlete.”
„Je l’ najčešće u pravu?”
Julija se osmehnu zbog ovog pitanja i nasu čašu soka.
„Da si me to pitala pre otprilike godinu dana, rekla bih: ’Da, uvek.
On mi je otac. On je najinteligentniji čovek na svetu.’ Ali sad... ne,
nažalost, ponekad se to graniči s halucinacijom. Više greši od drugih
ljudi koje poznajem.”
„Ja sam odrasla u Husbiju”, reče Mikaela najednom.
„U Husbiju?”
Julija je pogleda još više zainteresovana.
„Da”, odvrati Mikaela. „Ljudi odande ne bi ga razumeli - čovek koji
ima sve ali pusti da se sve sruši.”
„Mislim da ga ne razumeju ništa bolje ni na Estermalmu. Samo
ga mi razumemo, na neki lud način.”
 „Ko mi?”
„Rekeovi. Savršeno se uklapa u mitologiju naše porodice.”
„Imate porodičnu mitologiju?”
„O, da. Tata je školski primer, zato smo svi obuzeti njime. On je
istinski Reke, visokointeligentan, naravno samostalan, ali i isuviše
osetljiv i samokritičan, a pre svega ima svoje black dogs.”
„Black dogs?”
„Depresije. Ukrali smo taj izraz od Čerčila. Tata je izabrani, kako
Magnus, moj stric, ima običaj da kaže.”
„Zašto je izabran?”
„To je duga priča.”
„Rado ću je saslušati”, reče Mikaela. U tom trenutku Julija nije ni
najmanje sumnjala da su se već srele, možda čak i u nekim
dramatičnim okolnostima ne tako davno.
Ali nije mogla da se seti gde. Ponovo je zurila u njene modrice.
Mora da je udarac bio gadan.
„Tata se od početka isticao”, reče ona. „Kažu da ga je već sa dve
ili tri godine toliko pogađao Betovenov gudački kvartet da bi plakao.
Otkrili su da ima apsolutni sluh i da mu sve lako ide. Moja baka,
njegova majka, koja je i sama bila veoma talentovan pijanista,
odlučila je da od njega stvori genija. Dala je otkaz u Beču i posadila
ga za klavir. Morao je da vežba po osam ili deset sati dnevno. Nije ni
išao u školu.”
„Kako je to prošlo?”
„Naša porodica je ekspertska u takvim stvarima. Za nas uvek
postoje posebna pravila, izuzeci koji se odnose samo na nas.
Magnus je poslat na Institut La Rose, to je internacionalna škola u
Švajcarskoj, ali se mama postarala da učitelji dolaze kući da
podučavaju tatu. Sve je to, naravno, bilo izuzetno elitno i fino, ali
ništa nije smelo da stane na put muzici. Baka je to zahtevala, a njoj
niko ništa nije mogao da odbije. Treba da je vidiš. Ona sve
postrojava. Jednim pogledom te podiže i spušta. Možeš li da shvatiš
šta to znači za malo dete, kada takva osoba svu svoju snagu i
energiju usmeri prema njemu? Nemoguće je odbraniti se. Tata nikad
nije bio dovoljno jak za nju.”
„Nazvao ju je menadžerom iz pakla.”
 „To je bilo kasnije, kada se opametio i shvatio da muzika nije
dobra za njega.”
„Kako to misliš?”
„Kada je bio dete, klavir je bio jedino mesto gde nije morao da
potiskuje emocije. Verovatno je zato bio tako nasilan. Za njega su
veliki, klasični komadi bili poput oluja, a očito nije imao ništa protiv
oluja. Ali onda je želeo da sazna šta se to kreće kroz vetar.”
„A muzika mu to nije dopuštala?”
„Ne, ne uvek. Potreslo bi ga nešto, ali ne bi razumeo šta ga je
potreslo, a to nije mogao da podnese. Pao bi, izgrdila bi ga, povredio
bi se, udario bi se. Mogao je sve to da podnese ukoliko bi razumeo
šta se događa. Ali rekao je da mu je muzika zadavala muke. U njoj
nije postojao claritas. Zato je od ranog dobar više voleo logiku priča,
sled događaja.”
„Zar mu priče nisu bile dozvoljene?”
„Nisu ukoliko bi ga ometale u vežbanju. Baka mu je često
sakrivala knjige i nije mu davala da gleda detektivske serije koje je
voleo - Kolamba i ostale. Na taj način ga je kažnjavala, što naravno
nije pomoglo. Priče i filmovi samo su ga još više privlačili. Kad je
imao devet ili deset godina, doživeo je prosvetljenje.

Mikaela nije rekla da ne zna šta je to prosvetljenje. Zapravo, nije

naročito mnogo rekla ni o čemu. Bolela ju je glava i još uvek je bila
iznervirana što Reke nije hteo da joj kaže šta je video na slikama sa
obdukcije. Ipak, laskalo joj je Julijino društvo i dopustila je sebi da se
prepusti. Zaboravila je da je iznervirana i zadivljeno gledala u nju.
Julija je bila jednako lepa kao Vanesa. Imala je krupne, plave oči i
kovrdžavu, plavu kosu. Sa druge strane, bila je potpuno drugačija.
Ne samo zato što je bila iz više klase, bogatija i sve što ide uz to. O
ocu je govorila kao da je ubeđena da su svi jednako zainteresovani
za njega kao ona. U tome je bilo i nečeg odbojnog i nečeg
privlačnog.
„Možda to ne zvuči tako neverovatno”, reče ona. „Ali za njega je
to bila revolucija. Tada su živeli u Beču, u prvom distriktu. U kući su
bili samo on, baka i posluga. Deka je bio na putu. Umro je nedugo
zatim. Magnus je bio u internatu u Švajcarskoj, a tata je sedeo za
klavirom vežbajući neki užasno dosadan komad. Nije ga podnosio.
Trebala mu je pauza i jedva je čekao da sat otkuca osam. U osam se
davala neka kriminalistička serija koju je voleo, ali, nakon što su
večerali, kad ga je baka čula kako svira, samo je rekla: ’Ne, nije
dovoljno. Večeras ne možeš da gledaš televiziju.’ U tom trenutku
počeo je da viče kako to nije pravično, a baka je rekla da jeste. ’Nisi
vežbao kako treba.’ Nije mogao ništa više da kaže. Nije bilo svrhe
prepirati se s njom, ali reči su ga i dalje bolele. Nekoliko dana
kasnije, našao je neku tužnu nemačku knjigu iz filozofije u kojoj je na
samom početku pisalo da se često služimo rečima iako ne
razumemo šta znače. Jedan od primera bila je reč pravično. Postoji
više vrsta pravičnosti, tako je pisalo. Postoji princip pravičnosti koji je
zasnovan na sposobnostima i učinku, ali postoji i pravičnost
zasnovana na potrebama, kao kod Marksa. Svaki čovek treba da
dobije ono što mu je potrebno. Štaviše, postoji i pravolinijska
pravičnost: svi treba da dobiju jednako, nevažno čega. Između
postoje sve moguće varijacije na temu.”
„Shvatam”, reče Mikaela.
„Pa naravno, nije ništa posebno, ali je on u tom trenutku, kao
dečak, shvatio je da mu baka nikada nije objasnila tu reč. Samo ga
je povredila nejasnim konceptom, i čovek bi pomislio da se on zbog
toga još više naljutio. Ali upravo suprotno, to ga je usrećilo.”
„Zašto?”
„Jer je shvatio u čemu je problem, a još više zato što je shvatio
za čime zapravo traga. Muzika je bila tmurna. U njemu je budila
osećanja koja nije mogao da objasni, dok je logiku, filozofiju,
semantiku, fenomenologiju i sve tome slično mogao da rastavlja na
delove i iz njih izvlači zaključke. Za kratko vreme naučio je sve što se
0 tome da saznati. Postao je opsednut jasnoćom. Želeo je da se
posveti onome što može da se zaključi i sazna. Jednog dana
pročitao je nešto o paleontologu po imenu Kivje.”
„Kivje?”
„Da, Žorž Kivje. On je živeo krajem XVIII i početkom XIX veka.
Znaš, u to vreme još uvek su verovali da je Bog za šest dana stvorio
svet i da su sve životinje koje danas žive oduvek na zemlji. Ukoliko
bi naučnici našli neke fosile koji se ne uklapaju u tu priču, uvek bi
pronalazili nekakvo objašnjenje. Ali Kivje to nije prihvatao. Kada je
proučavao neke ostatke kostiju iz Holandije, zaključio je da potiču od
vrste koja više ne postoji. Nazvao ju je mamut. Kasnije, kada je
otkrio još izumrlih životinja, došao je do zaključka da su postojale
čitave epohe pune potpuno drugih životinja i biljaka. Na osnovu
ostataka starih kostiju, Kivje je izmenio istoriju. Za tatu je to bilo
mindblowing. Da neki ostaci koji deluju potpuno besmisleno mogu da
otkriju izgubljene svetove.”
„Razumem i zašto”, reče ona.
„Da. Nakon toga je počeo da priča kako će postati naučnik. Ili čak
detektiv. Proučavaću ono što je malo i otkrivati ono što je veliko, tako
je rekao. Ali shvataš, detektiv! Baka je mislila da to zvuči kao nešto
iz romana sa kioska. Rekla mu je da može da zaboravi.”
„Ali ipak je postao nešto slično detektivu.”
„Pa, jeste.”
Mikaela pogleda prema hodniku i seti se svog oca i njegovih
starih saveta; uvek se vrati na uzrok, na ono što je bilo pre
tumačenja koja su se kao filter naslagala na događaje. Da li se iz tih
saveta rodila njena žudnja za istinom? Ili je... pred sobom vide
Lukasa. Vide ga kako u šumi vadi pištolj.
„Prošlog leta došli smo da vas posetimo”, reče ona.
Julija se trgnu.
„Koji vi?”
„Radili smo na istrazi ubistva.”
„Jesi ti iz policije?”
„Bila sam tamo sa trojicom kolega. Ti si svirala violinu, a mama te
je prekinula.”
Julija ju je sada šokirano gledala.
„To si bila ti?”
„Kako to misliš?”
„Dobro te se sećam. Sećam se kako te je tata gledao.”
Mikaela nije želela da zna kako ju je Reke gledao.
„Tvoj tata srušio nam je čitavu istragu. Pre toga smo gradili kulu
od karata”, reče ona.
„Pa ste se naljutili, je l’ tako?”
„Pa, moj šef se naljutio.”
„Sećam se”, reče Julija. „Mama je bila strašno iznervirana. Ne
podnosi kad tata vređa ljude svojim istinama.”
 „Nama je bilo potrebno da ih čujemo.”
„To sam kasnije shvatila, ali tada nisam ništa znala. Bio je to
samo još jedan od tatinih skrivenih zadataka o kojima nismo smeli
da pričamo i koji me baš zato toliko interesovao.”
Julija se nagnu preko stola. Najednom nije izgledala samo kao
sofisticirana devojka iz više klase. U njenom licu bilo je prkosa.
„Prisluškivala sam vas.”
„Videla sam te”, reče Mikaela.
„Sećam se. Svakako nisam mnogo toga razumela”, nastavi ona.
„Ali sam shvatila da pričate o onom fudbalskom sudiji koji je ubijen.
Bila sam fascinirana. Kao da sam bila u nekom filmu. Ali najbolje se
sećam uznemirenosti koja je kasnije nastupila.”
„Kakve uznemirenosti?”
Julija je delovala kao da ima veliku tajnu i da u tome uživa.
„Nakon što ste otišli, tata je pukao. Bio je strašno uznemiren.”
„Stvarno?” upita Mikaela, setivši se onoga što je na trenutak
videla kada se okrenula tog dana: Reke i njegova žena zagrljeni
nestaju u kući.
Setila se tog osećaja da su svi oni tako nebitni za njega, stanica
na putu prema nečem važnijem.
„Mislila sam da je to za njega samo još jedan dan na poslu”, reče
ona.
„Ne, ne, baš naprotiv. Tata je dugo samo išao napred-nazad, kao
u nekom transu. Čula sam ga kako mumla. Onda je otišao u radnu
sobu. Tamo je bio satima. Dva ili tri puta sam se prišunjala i videla
kako samo sedi i gleda u istu stvar.”
„U šta?”
„U telo. U nekakve povrede na telu i, ne znam, ali delovalo je kao
da ih upoređuje s nečim. Izvadio je i druge dokumente i proučavao ih
je. Proučavao je neke tragove na zglobovima. To sam baš upamtila.
Opsovao je, uzeo telefon i ukucao broj. Trebao mi je samo trenutak
da shvatim da razgovara s Magnusom.”
„Sa svojim bratom koji radi u ministarstvu spoljnih poslova?”
„Upravo tako. Ima određeni ton kojim priča s Magnusom. Ni sa
kim ne priča tako brzo, jedva sam ispratila šta govori, ali nije bilo
sumnje da je Magnusu slučaj poznat.”
„Sećaš li se nečeg konkretnijeg o čemu su pričali?”
 „Sedam se jedne stvari.”
„Čega?”
„Zatvora tame.”
„Zatvora tame?”
„Da. Zbog tog imena sam se zapitala.”
Mikaela se nagnu preko stola i oseti potrebu da uzme Juliju za
ruku.
„Šta je to?”, upita.
„Ne znam, ali mislim da je to zatvor u kojem je sudija mučen.”
Mikaela pokuša da shvati ove reči i poveže ih s onim što je već
znala o Kabirovom životu.
„Drže li talibani taj zatvor?” upita.
Julija oklevajući zagrize usnu. Ponovo je delovala prkosno.
„Ma daj”, nastavi Mikaela najednom uzbuđena, „reci.”

ČETRNAEST

Junas Bejer nikada nije prevario svoju ženu, ne zapravo. Ipak, bilo je
dana kada je žudeo za aferom, za avanturom zbog koje bi srce
pomalo zaigralo. Njegovi sinovi svađali su se u kuhinji. Linda je
viknula: „Baš me briga ko je kriv, samo prestanite.”
Više nije imao snage. Zar nedelja ne bi trebalo da bude dan za
odmor? U poslednje vreme je po čitav vikend žudeo za ponedeljkom.
Posao nije bio mnogo bolji, ali je bar predstavljao nekakvu
normalnost, mirniju nesreću.
Prošlo je gotovo deset meseci otkako je Kabir ubijen, a istraga je
tapkala u mestu. Možda to i nije bilo tako neuobičajeno, ali niko drugi
u grupi za istragu nije shvatao da nešto nije u redu. Falkegren, taj
ljigavi idiot, samo je ponavljao: „Amerikanci će nam pomoći, ja ih
poznajem”, što je isprva zvučalo obećavajuće.
Predstavnici CIA i vojne policije u Kabulu pozvali su ih i dugo
razgovarali s njima, ali šta su zapravo saznali? Ne mnogo. Tek kada
je na sopstvenu inicijativu kontaktirao s lokalnom policijom, shvatio je
da Kabir uopšte nije bio samo fini fudbaler koji ume da organizuje
turnir. Umeo je da bude neverovatan luđak.
Treba li da ode u kuhinju i pomogne ženi? Ma ne, to može da
sačeka. Uskoro treba da vozi Samuela u konjušnicu. On uđe u
spavaću sobu, sede na krevet i poče da lista crni imenik. Nije našao
nikoga koga bi želeo da pozove - ponajmanje moguću ljubavnicu.
Tad ponovo pomisli na Mikaelu i sjaj kojim je zračila tokom istrage.
Kao da je bio voljan da se napregne i radi više samo kada bi je video
kako prolazi. Nije li život postao mnogo dosadniji kada je otišla?
Vrata se otvoriše.
Linda uđe i poče da viče na njega što samo sedi i ništa ne radi.

Julija ispi kapučino do kraja i pogleda u Mikaeline crne, prodorne

oči.
Treba li stvarno da joj kaže?
Naravno da ne treba.
Treba da drži jezik za zubima i promeni temu. Treba da kaže
kako je sigurno nešto pogrešno shvatila. Ali baš zato ju je toliko
vuklo da sve ispriča, a možda je i zaista žudela za osvetom: da se
oduži za to što je njen otac takav egoistični idiot koji je dopustio da
depresija preuzme sve ostalo. Ona uputi osmeh Mikaeli. Nisam tako
fina koliko misliš.
„To je američki zatvor”, reče ona.
Mikaela ju je gledala kao da ne razume.
„Šta?”
„To je tajno mesto kojim upravlja CIA.”
„Jel’ se šališ?”
„Ne, stvarno ti kažem. To je jedna od onih ustanova koje su
nastale nakon 11. septembra u koje zatvaraju sve na koje sumnjaju
da su teroristi.”
Mikaela je delovala još više šokirano. Julija se zabrinu da nije
rekla previše, ali oseti i nekakvu snagu. Da li zna nešto što ne znaju
čak ni istražitelji ubistva?
„To je rekao. Delovalo je kao da se Magnus unervozio. Čula sam
kako ga tata pritiska.”
Mikaela nervozno odmahnu glavom.
 „Sigurno Amerikanci ne mogu tako da muče ljude”, reče ona.
„Mislim...”, odvrati Julija, ali nije znala kako da nastavi.
„Mislim...” nastavi Mikaela uznemireno, „Kabir je bio potpuno
uništen. Na rukama je imao tragove lanca, kao da je bio u nekoj
staroj zatvorskoj rupi. Po onome što piše u izveštaju sa obdukcije,
postoje indikacije da je bio izložen i seksualnom nasilju. I vilica mu je
slomljena.”
Julija je posmatrala odlučnu koncentraciju na Mikaelinom licu i
pitala se šta je zapravo pokrenula. Ali ipak... uzbuđenja nije nestalo i
ona požele da ima još nešto da kaže kako bi održala sjaj u
Mikaelinim očima.
„Sećam se da je tata bio strašno ljut”, reče.
„Zašto nam jebeno tada ništa nije rekao?”
Mikaela je uze za ruku, a Julija požele da ode kod oca i pita ga
za savet. S druge strane, tako bi se samo otkrila. Obuze je jaka želja
da popuši jedan džoint.
„Mislim da ga obavezuju različite zakletve”, reče ona u njegovu
odbranu.
Mikaela ju je uznemireno gledala, kao da je sve njena krivica, pa
se Julija povuče.
„Pa ne može zbog toga da ometa istragu ubistva”, prasnu
Mikaela.
„Sigurna sam...”, otpoče Julija, ali ne stiže ništa više da kaže.
Mikaela ustade. Julija ju je posmatrala, fascinirana naprasnom
odlučnošću u njenom telu.
„Šta ćeš da uradiš?”
„Moram da pričam s njim”, reče Mikaela.
„Čekaj... možda spava.”
To naravno nije pomoglo. Mikaela samo nastavi usredsređeno da
korača - a Julija krenu za njom, osećajući kako napetost u njoj raste.

Hans Reke sedeo je u krevetu. U slot za CD na svom kompjuteru

stavio je stari snimak sa stadiona Grimsta. Svaki put kada bi se
pojavio Džamal Kabir, on bi se nagnuo napred i piljio u ekran. Kako
ga Kabirovi pokreti ranije nisu fascinirali? Njegovi gestovi delovali su
tako neprirodno i pogrešno, a ipak, što je bilo paradoksalno, tako
uvežbano, kao eho sveta koji mu je bio blizak, pa zato nije rekao
nijednu reč o tome. Pretpostavljao je da ga njegova manija vodi
pogrešnim putem.
Ali sada... kada je potonuo u brlog, šta je video? Isto što i ranije?
Možda. Ali uglavnom ništa. Pogled mu je bio umrtvljen, a jedino što
mu se motalo po glavi bilo je: da li je on nekada trčao kao ti igrači na
terenu? Da li je on nekada slavio ili se ljutio ni zbog čega - zbog
lopte koja je uletela u gol, zbog kiše, zbog kartona koji nikad nije
dosuđen? Nikada to nije osetio. Kao da je živeo život izvan stvari
koje su morile i veselile sve druge.
Nekoliko puta uznemireno uzdahnu osluškujući saobraćaj i
pitajući se da li frekvencija vozila koja prolaze može da mu otkrije
nešto o tome koji je dan i koliko je sati. Ali ne... grad je bio nem. Sve
je u isto vreme bilo i nemo i bučno. Ali čekaj?
Približavali su mu se koraci, odlučni koraci. Da li hramlju? Da,
pomalo. Svaki drugi korak pomalo bi jače udario o pod. Zvučalo je
kao: ba-dam. Ba-dam. Da li je to nekada čuo u Jušholmu? Mislio je
da nije. Moralo je to biti nešto privremeno, gotovo neprimetno. Sada
ju je video na dovratku. Dopustio je sebi da pogledom pređe od
njenih očiju do poderotina na hulahopkama.
„Tvoj kuk”, reče on.
„Šta s njim?” upita ona. On odmah shvati da ju je uznemirio.
Nije to bila nova povreda od sinoć, već stara fraktura koja je loše
zarasla. Mislila je da se više ne primećuje. Možda je čak
predstavljala i traumu. Ruka joj je pala na levi kuk uvežbanim
pokretom, kao iz navike, što verovatno nije ni primetila jer je bila...
sada je to jasno video. .. van sebe od besa.
„Ništa”, reče. „Mogu li nekako da ti pomognem?”
„Saslušaj je.”
Začu se Julija koja se pojavila iza nje.
„Slušam.”
„Da li je Džamal Kabir bio u američkom zatvoru u Kabulu?”
On zatvori oči i pomisli: Dakle, idiot ništa o tome nije rekao?
Žudeo je za tim da bude daleko, usnuo.
„Ne mogu ništa da kažem”, reče.
„Naravno da možeš, jebote. Već znam”, reče Julija.
„Znaš?”
 „Čula sam tvoj razgovor s Magnusom onaj dan.”
On otvori oči i pomisli: Zašto se uopšte brinem i šta imam da
izgubim? Ništa.
„Da, da, dobro... bio je”, reče on.
„Zašto to jebeno nisi mogao da nam kažeš”, prasnu Mikaela.
„Jer tada to niko nije znao - osim određenih odabranih u
američkoj administraciji i još nekoliko ljudi u švedskom ministarstvu
spoljnih poslova. Ali oni su smatrali da nije važno da vas o tome
obaveste, a svakako je sve ukazivalo na to da se radi samo o
luđačkom činu koji je počinio pijani otac jednog igrača.”
„Pa to nije normalno.”
„Nije”, reče on. „Ali je istina.”
„Kako je trebalo da obavljamo posao ako nismo dobili sve
informacije?”
„To je, naravno, bio i moj stav. Zato sam pozvao načelnika
policije, Martina Falkegrena, i dao mu tu informaciju, ali to nije
urodilo plodom, pošto ju je on zadržao za sebe.”
„Jebote.”
„Žao mi je.”
„Ali tebe su Amerikanci očigledno još tad obavestili.”
„Ne, ne, naravno da nisu. Oni su poricali i pretili mi na najgori
mogući način.”
„Pa, kako si onda saznao?”
„Mortui vivos docent.”
„Šta?”
„Mrtvi uče žive.”
„O čemu pričaš?”
On duboko uzdahnu i pomisli: vreme je da se slomim ili da
pokleknem. Vreme je da saznaju kakvo mračno znanje posedujem i
moram da krijem.

Reke stavi kompjuter na noćni stočić i pogleda ih. Pogled mu se

postepeno bistrio. Njegove suve usne nemo su se micale, kao da
sam za sebe vežba neke nečujne reči.
„U januaru 2000. godine dobio sam profesuru na Stanfordu”,
otpoče on. „Mislim da je tome najviše doprineo moj rad na intuiciji, ali
je i ono što sam pisao o tehnikama saslušanja tokom rata takođe
odigralo ulogu i izazvalo veliki interes, kako na univerzitetu, tako i u
CIA.”
„War and the art of telling the truth”, reče Mikaela. „Pročitala sam
tu knjigu.”
„A jesi, dobro”, reče on. „Neka mi bog oprosti moje grehe. Ali to,
kao i neke stvari koje sam uradio za policiju u San Francisku, donelo
mi je reputaciju nekoga ko se razume u priznanja. Videli su me kao
velikog stručnjaka u tom polju. Onda, nakon 11. septembra... sigurno
znate... nebo se pomalo obrušilo na obaveštajne službe. CIA je
očajnički tragala za stručnjacima, a ja sam bio zasut saslušanjima,
najviše onim iz zatvora Gvantanamo.”
„Dakle saslušanjima terorista”, reče Mikaela.
Reke se setno osmehnu sam za sebe.
„Da, neki od tih ljudi zaista su bili teroristi, ali većina saslušanja je
bila toliko ograničena da o njima nisam mogao da kažem ništa
ukoliko ne bih znao više o kontekstu. Bilo je to kao... kako da
kažem... kao da čuješ glas koji falšira, ali ne znaš da li falšira zbog
nedostatka talenta ili usled gušenja. Nakon nekoliko svađa i
obilazaka, dobio sam još informacija. Saznao sam nešto o nečemu
što nosi fin naziv: enhanced interrogation techniques^
„Šta je to?”
„Eufemizam za mučenje. Nešto stoje počelo kada je predsednik
Buš definisao osumnjičene za terorizam kao ilegalne borce, što je
značilo da mogu da zaobiđu Ženevsku konvenciju i sopstvene
zakone protiv torture. To sam sve, naravno, već znao. Ali nisam imao
pojma dokle to seže, ni dovoljno mašte da pretpostavim do kojih
granica možemo da idemo kada zanemarimo svoje fundamentalne
principe.”
„Koje su to granice?”
„Postepena normalizacija i postepeni ekstremizam. Moram reći
da sam bio zaprepašćen. S druge strane, mnogo sam toga saznao o
ovoj temi: najviše o beloj torturi, kako je nazivaju - o glasnim
zvucima, jarkim svetlima tokom čitavog dana, prekidima sna,
ekstremnoj hladnoći i tami. Ali i o klasičnom zlostavljanju - simulaciji
davljenja, seksualnom sramoćenju - analnoj penetraciji, ubrizgavanju
tečnosti u rektum. Sve zversko, ali isto tako, kako da se izrazim,
karakteristično.”
„Kako to misliš?”
„Vođe saslušanja sve su očito prošle istu obuku. Naučio sam da
prepoznajem metode i obrasce, samu kulturu moglo bi se reći.
Pristupi su se, naravno, razlikovali, ali je sve vreme bio prisutan
zajednički imenilac, metoda koja se zasniva na nekoliko osnovnih
dokumenata, a to me je zainteresovalo. Već sam podosta čitao na tu
temu i naravno da sam znao da čak i mučenje ima sopstvene
kulturološke odlike, svoje otiske prstiju. Ne samo da po tragovima
možeš da pronađeš počinioca već možeš da shvatiš i okolnosti u
kojima je radio. Ideologija koja se krije iza svega ostavlja tragove čak
i na telu na kojem je tortura izvršena.”
Reke se pruži da dohvati čašu koja je stajala na noćnom stočiću.
Bila je prazna, ali on iz nje svejedno otpi, iako je gutao samo vazduh.
Mikaela se zapita treba li da mu donese nešto za piće, ali odbaci tu
misao i nestrpljivo reče:
„Na koji način?”
„Talibani su, na primer, oduvek voleli javno mučenje”, reče on.
„Punili bi sportske arene, kao što znate, pa bi ljude ubijali i sakatili
pred publikom. Zato su njihove metode spektakularnije. Koristili bi
bičeve, zabijali klinove u šake, amputirali delove tela. Sa druge
strane, Amerikanci su... da, samo po sebi je jasno... videli sebe kao
veliku demokratiju koja ne muči svoje zatvorenike. Zbog toga je
američka tortura bila diskretnija, smišljena tako da bude neprimetna.
Zato sam gotovo odmah primetio da su tragovi na Kabirovom telu -
pre svega promrzline na grudima - više nalik onome što radi CIA
nego onome što radi mula Omar, a to se uklopilo u moju prvobitnu
teoriju.”
„Šta je to bilo?”
„Julija, dušo, možeš li da mi doneseš malo vode?”, upita on i
ponovo podiže čašu sa noćnog stočića.
Julija napravi pomalo teatralnu grimasu, i okrete se prema
Mikaeli.
„Vidiš kakav je”, reče. „Navikao je da ljudi stalno nešto čine za
njega.” „Sramota me je, naravno”, reče on.
„I onda ga je uvek sramota.”
 Julija ode u kuhinju i vrati se s flašom kisele vode koju mu pruži.
On je halapljivo popi i pogleda Mikaelu sa istom setom kao i ranije.
„Rekao si da se to uklapalo u tvoju prvobitnu teoriju”, reče ona.
„Nisam poverovao u Kabirovu priču, a mislim da nisu ni mnogi
drugi”, nastavi on. „U to vreme znao sam dovoljno o paranoji
obaveštajnih službi da bih znao da takvog čoveka nikada ne bi
ostavili na miru. Bio sam ubeđen da je temeljno ispitan - ako ne
ovde, onda negde drugde. Zato sam čitao izveštaj iz agencije za
migracije i izveštaj sa obdukcije pet ili deset puta, pa sam tako
postepeno postao ubeđen da je ono što smatram istina. Momak je
bio u jednom od zatvora CIA.”
„Zato si posle nazvao Magnusa”, dobaci Julija.
„Da”, nastavi on. „Pretpostavio sam da mu je slučaj poznat, i to
ne samo zato što se radi o osetljivom pitanju u oblasti spoljnih
poslova. Zbog ožiljaka na Kabirovom desnom zglobu sam se
naježio. Da li ih se sećaš, Mikaela?”
„Naravno”, odvrati ona. „Upravo sam ih spominjala. Bledi tragovi
teškog lanca.”
„Upravo tako. A ti tragovi nešto su mi šaputali. Imao sam osećaj
da su oni trag sa mesta zločina koji sam ranije prevideo i instinktivno
sam znao da su u vezi sa promrzlinama. Zato sam se raspitao.
Postao sam prilično opsednut slučajem i s vremenom sam shvatio
da sam slične ožiljke i promrzline već video na drugom mrtvom
čoveku.”
„Na kome?”
„Na zatvoreniku po imenu Gulman Gazali. Njega su, nagog od
pojasa nadole, vezali lancima u ledeno hladnoj ćeliji. Gazali se žalio
da mu je bilo toliko hladno da nije mogao da razmišlja. Onda su
odlučili da idu korak dalje. Potopili su ga u ledenu vodu i pobrinuli se
da ne može da spava. Dvadesetog novembra 2000. godine nađen je
smrznut u svojoj ćeliji. Imao je iste ožiljke i promrzline kao Kabir.”
„Gospode bože.”
„Da, baš tako. Bilo je to u tajnom zatvoru severno od Kabula,
takozvani black site, tajno mesto za tajne operacije koje sprovodi
CIA. Šifrovano ime za to mesto je Slana jama ili Kobolt. Ali, pošto je
tamo najzastupljeniji način mučenja držanje zatvorenika u potpunom
mraku, oni to mesto zovu drugačije.”
 „Zatvor tame.”
„Ili Mračni zatvor. Viđao sam i ime Muzički zatvor, jer čuvari
zatvorenicima po ceo dan puštaju užasno glasan hard rok ili hip-hop.
To ih izluđuje. Za njih nikada nije ni dan ni noć, već je stalno crni
ambis ničega. Često su vezani ili okovani za tle, pa ne mogu da
hodaju ili sede.”
„I to rade Amerikanci?”
„Da, nažalost.”
Ona razmisli o tome. Nije imala nikakve iluzije u vezi sa CIA, ne
nakon onoga što joj je otac ispričao. Ali ipak...
„To nije normalno”, reče ona.
„Istina. Ali hteo sam da vam kažem kako mi je Magnus nevoljno
potvrdio da je Kabir bio u istom zatvoru. Ta priča postala je prilično
otrovna. Znate...” Reke je oklevao i pomalo se bespomoćno
osmehnuo. „I Magnus je u ovome do ušiju.”
„Kako to?”
„On je odobrio da Šveđane za koje se sumnja da su teroristi CIA
muči na stranom tlu. Zato je tako oprezan što se ovoga tiče. Onaj
dan kada si nas videla u restoranu Sturehof, pomalo mi je detinjasto
pretio.”
„Shvatam”, reče ona, više zapravo ne slušajući.
Pred sobom vide Kabira kako se, okovan lancem, smrzava u
mračnoj ćeliji daleko u Kabulu. Sličan scenario zamišljala je i ranije,
ali tada počinitelj svakako nije bila CIA.
„To je politički dinamit, zar ne?”
„Moglo bi se reći. Pored Magnusa postoji mnogo ljudi koji rade
sve što je u njihovoj moći da se postaraju da ove informacije ne
procure.”
Mikaela se strese razmišljajući o tome, ali u istom trenutku pade
joj na um još jedna misao.
„Dakle, Kabir je više bio osumnjičeni terorista nego heroj iz
naroda?”
„Da, očito”, reče Reke.
On pogleda sliku na kojoj je dečak svirao flautu.
„Ali”, nastavi, „moramo pretpostaviti da je bio nedužan, s obzirom
na to da su ga pustili.”
„Da, naravno.”
 „Iako, moram reći da i o tome razmišljam.”
„Zašto?”
„Jer je obično nemoguće izvući ljude odatle - bez obzira na to da
li su krivi ili ne.”
„Pa, koji je tvoj zaključak?”, upita Mikaela.
„Moj zaključak je”, reče on polako, „da je Kabir imao neke
neočekivane prijatelje. Ali takođe...”
„Šta?”
„... i mnoge neprijatelje.”
„Zašto tako misliš?”
Jer očito još uvek verujem da mogu izvlačiti zaključke o ljudima,
pomisli Reke.
„Jer pričam”, reče on. „Jer samo pričam.”

PETNAEST

Mikaela ga je samo gledala i vrtela glavom. Kako je mogao da vidi

toliko toga u tako malo informacija? U nekoliko bledih ožiljaka i
diskoloracija na koži grudi i butina.
Zurila je u njegove oči, kao da se odgovor na pitanje zašto tako
jasno vidi mogao naći tamo, u tupom sjaju njegovog pogleda.
Takođe je primetila da biva sve više uznemirena. Nije to bilo zato što
je saznala prljave političke tajne. Srce joj je jače tuklo zbog toga što
je otkrila da su važne informacije bile skrivene od njih.
„Ti sve izvrneš naglavačke”, reče ona.
„Trebalo je ranije ovo da saznaš. Nisam ni pomislio da će
načelnik informacije zadržati za sebe. Ali bio sam naivan, naravno.”
„Zadaviću ga.”
„Onda ćeš morati da zadaviš i mnoge druge. Klebergera i mog
dragog brata, za početak.”
Ona priđe korak bliže krevetu.
„Zadržavanje informacija u istrazi ubistva svakako je krivično
delo”, reče.
 On je pogleda i stavi ruku na čelo. Delovao je potpuno iznureno,
kao da mu je ovo izlaganje oduzelo svu snagu.
„Bez sumnje su rizikovali kada su to zatajili.”
„Zašto su onda to uradili?”
On obori pogled na prekrivač.
„Ako počnemo od Falkegrena, neko ga je sigurno ubedio da su
moja opažanja netačna, ali ako odemo malo dalje u lancu donošenja
odluka, onda možemo da pretpostavimo da CIA nije želela da se
sazna da muče ljude na taj način.”
„Ne mogu samo zbog toga da ometaju istragu, jebote”, nastavi
ona.
„Mogu oni i gore stvari”, reče on. „Ali u pravu si. Sigurno postoji
još neki razlog. Na kraju krajeva, oslobodili su Kabira iz svog zatvora
i ubedili ministarstvo za migracije da ga primi u Švedsku. To je velika
stvar. Mislim da je ispod toga zakopano još nešto.”
„Zar onda ne želiš da saznaš šta je to?”, upita ona, oštrije nego
što je nameravala. „Na primer, da ponovo pričaš s bratom.”
Reke je oklevao. Zatim je odmahnuo glavom i zatvorio oči, pa još
više potonuo u krevet.
„Mislim da je Magnus već rekao više nego što je trebalo.”
„I ti si se time zadovoljio”, prasnu ona.
On otvori oči. Na trenutak je delovao krivo.
„Ranije možda i ne bih, ali sada... nisam više tako vredan
poverenja.”
Mikaela oseti kako joj krv ključa.
„Upravo si dokazao da jesi.”
„Ne, ne”, reče on.
„Kao to misliš ’ne, ne’? Samo iz nekoliko ožiljaka zaključio si gde
je ležao u zatvoru.”
„To su bili stari zaključci. Pogled mi je sada umrtvljen. Žao mi je
što moram da te razočaram.”
On se okrete prema Juliji.
„Što moram obe da vas razočaram. Sad moram da spavam.
Možete li da budete tako ljubazne i ugasite svetlo?”
Mikaela je nepomično stajala dok su joj se misli rojile. Šta je
trebalo da uradi? Trebalo je da prodrma Rekea i natera ga da se
sabere, ali istovremeno je želela da pobegne i odmah nešto
preduzme.
„Pokušaću da saznam još nešto, pa ću te obavestiti o tome”, reče
ona.
„A tako”, odvrati on umorno. „To je, naravno, veoma ljubazna
misao, ali mislim...”
„Imaš li još uvek isti broj telefona?”, prekide ga ona.
On raširi ruke kao da nije siguran. Ona se zadovolji time i izađe,
ali nije stigla dalje od hodnika pre nego što je otrčala nazad. U sobi
je već bio mrak, osim slabih svetala koja su svetlucala iza zavesa.
Julija je stajala nad njim i nameštala mu jastuke.
„Možeš li danas da budeš s njim?”
„Zapravo, ne mogu”, reče Julija.
„Ne mora niko da bude sa mnom”, promrmlja Reke kao u snu.
„Pozvaću gospođu Hanson.”
„Ne, ne, ostaću ja, naravno”, reče Julija.
„Dobro”, reče ona. „Ja idem, ali čućemo se.”
„To će nas veoma obradovati”, reče Reke glasom koji jedva da je
bio svestan.
Ona zatim ponovo ode. Sišla je liftom i izašla na ulicu. Nebo je
bilo kristalnoplavo. Duvalo je s mora. Nekoliko trenutaka još uvek se
osećala snažno i odlučno. Bila je ubeđena da odmah treba da
pozove Junasa Bejera.
Ali njena odlučnost nije dugo potrajala. Najpre je pomislila kako
ne voli sunce. Kao da joj je neko zabadao igle u oči. Bolele su je
slepoočnice i obrazi i nije bila sigurna da li će uspeti da stigne do
stanice metroa. Da li da se okrene? Ne, nije želela da se pokunjeno
vrati.
Pozvaću Lukasa, pomisli, i zaslade s telefonom u ruci. Ali on je
naravno bio poslednji koga je trebalo da pozove. Više nije bilo kao
ranije. Sve ću srediti, dovešću se u red, pomisli i nastavi da hoda, ali
ubrzo je obuze slabost.
Ona se spusti na kolena i vide čitavu dramu sa stanice metroa
kako joj se odvija pred očima. Sedela je na trotoaru pokušavajući da
dođe do daha kad je začula glas:
„Jeste li dobro?”
 Bila je to dama srednjih godina u svetloplavom kaputu i finih crta
lica. Gledala ju je prijatnim, saosećajnim pogledom. Mikaela oseti
kako joj se još jedna igla zabada u telo. Neće nju niko sa
Estermalma da sažaljeva. Ona se osovi na noge i promrmlja ženi
poput ljutitog deteta:
„Biću dobro, samo...”
Nije završila rečenicu, već je samo nestabilnim korakom krenula i
skrenula levo prema Ridargatanu. Na kraju ipak nije mogla dalje.
Glava ju je strašno bolela. Ona se nasloni na zid neke zgrade, teško
dišući. U tom trenutku oseti vibraciju telefona u džepu. Nadala se da
je to mama ili Vanesa. Bio je Lukas.
„Zvala si”, reče on.
„Ne, ne”, prozbori ona. „Verovatno se samo pozvalo u džepu.”
„Zvučiš usrano.”
„Dobro sam.”
„Ne verujem ti. Gde si?”
Nije imala nameru da mu kaže, ali joj je ipak izletelo. Čula je
trijumfu njegovom glasu.
„Dolazim. Pobrinuću se za tebe, sestrice.”

Julija je još uvek bila u sobi. Oči njenog oca sijale su slabim
sjajem u mraku. Šta nije u redu s njim? Do malopre je delovao kao
da se vratio, ali sada... ona tiho priđe prozoru, odmače zavese i
pogleda u dvorište. Zašto nije mogao da se sabere? Pa, sad je imao
nešto čime je mogao da se bavi.
„Deluješ kao da ne možeš da spavaš”, reče ona.
„Šta, šta si rekla?”
Sa čela mu je kapao hladan znoj.
„Ništa.”
Ona pogleda njegove ruke.
„Razmišljala sam o tom zatvoru”, nastavi ona.
„Zar ne postoji nešto veselije o čemu možeš da razmišljaš?”
„Pitala sam se kako je tamo.”
„Nije trebalo to da ispričam.”
„Šta misliš, kako je bilo?”
 „Ne znam”, reče on. „Ali sećam se da ga je jedan zatvorenik
opisao kao mrak bez reči, kao bezimenu strahotu. Sećam se da sam
razmišljao o tome.”
„Šta si zaključio?”
„Ništa, bar mislim.”
„Trebalo bi ponovo da se pridružiš istrazi. Prijalo bi ti.”
Ona u čitavom telu oseti da mu je zbog tog predloga postalo
neprijatno.
„Mislim da policija može i sama”, odvrati on.
„Nije tako delovalo.”
„Julija, dušo, zar ne možeš malo da me ostaviš na miru?”
Ona pomisli na Mikaeline korake koji nestaju i na to kako se
kretala s nekom svrhom.
„Zašto je sudija bio u tom zatvoru?”
Vilica mu se ukoči.
„Zašto?”, ponovi ona.
„Bio je osumnjičen za saradnju sa talibanima.”
„Kakvu saradnju?”
„To Magnus nije hteo da mi kaže.”
„A tebe nije zanimalo?”
„Očito.”
„Zato što si u depresiji, ili kako?”
„Pretpostavljam.”
„Onda sad to istraži”, prasnu ona.
Ali on samo zatvori oči, kao da ponovo želi da se povuče u sebe -
u sopstveni Zatvor tame.

U mrak bez reči. U bezimenu strahotu. Da li se sada nalazio

tamo? Znao je koliko je patetično i nadmeno porediti se sa
zatvorenicima koje stražari muče. Ipak, bilo je kao da im zavidi.
Zavideo im je na opipljivosti njihove patnje: na lancima, hladnoći,
bičevanju, muzici koja se stvarno čula i nije bila samo pogrešan ton
u njegovoj glavi. Ali, iznad svega, zavideo im je na jednostavnom
rešenju njihove patnje - slobodi. Mogli su da se oslobode svojih
muka ukoliko bi bili oslobođeni, a njegova tama pripadala je
njegovom telu, samoj dubini njegovog pogleda.
 „Naravno, u pravu si”, reče on Juliji. „Trebalo bi...” Ali nije stigao
ništa više da kaže.
Ispred sebe je video voz kako juri prema njemu. Sećao se kako
mu se telo ukočilo i strujanja vazduha u tunelu. Sećao se glasa u
svojoj glavi: Uradi to, ne oklevaj. Ali i još nečega: koraka koji mu se
lupkajući približavaju, usredsređenih koraka. Bile su to kao dve
neopozive sile koje mu prilaze iz suprotnih pravaca.
„Idem ja u kuhinju da učim, ili tako nešto”, reče Julija.
On podiže pogled prema njoj i pokuša da se ispetlja iz naleta
sećanja i tmurnih asocijacija koje su mu okupirale mrežnjače.
Najviše od svega osećao je da Julija ne treba da ga vidi takvog.
Trebalo bi da bude zauzeta time da bude mlada i srećna. Tražio je
odgovor, bilo kakav.
„Kako ti idu studije?”
„Ne baš najbolje.”
„Jel’ još uvek učiš o renesansi?”
„Molim?”
„Da li još uvek učiš o renesansi?”
„Gospode bože, kakve sad to veze ima?”
„Da, u pravu si”, reče on i pokuša da se osmehne, u isto vreme
se trudeći da uključi lampu za čitanje.
„Pravo u centar. Pomozi onda svom ocu i reci mu šta treba da te
pita.”
„Treba da mi kaže šta je radio juče.”
„Napio se, kako je i rekao.”
„I dovukao policajku iz Husbija?”
„Nisam nikoga dovukao.”
„Jesi li spavao s njom?”
„Naravno da nisam.”
„Ili je ona neka stara ljubavnica? Sećam se kad je bila kod nas.”
„Ne, ne, samo je bila ljubazna i pomogla mi.”
„Ne bi me iznenadilo da je ona vid protesta protiv bake.”
„O čemu zaboga pričaš?”
„Zar to ne bi bio savršen način da joj se osvetiš? Da završiš s
nekom devojkom iz geta? Baka bi od same pomisli na to dobila
infarkt.”
 „Prestani, dušo, prestani. Molim te. Možda si u pravu, trebalo bi
da pogledam tu istragu”, reče on i posegnu za kompjuterom koji je
ležao na noćnom stočiću.
Međutim, kada ga je stavio na stomak, delovao mu je preteče i
strano. Zato je ustao i odlučio da se pozabavi svakodnevnim
stvarima, kao dobar pacijent, uprkos svemu. Otišao je u kupatilo,
pokušavajući da se odupre iskušenju da u sebe unese još tableta.
Istuširao se hladnom vodom, što je bila neka vrsta kazne. Obrijao
se, očešljao, oprao zube - uradio sve ono što ga je u dobrim
vremenima iritiralo, sprečavalo ga u onome što je odmah hteo da
radi. Sada je imao osećaj da su to male pobede, kao male planine
na koje je osvajao. Nakon toga je zakopčao košulju, obukao
farmerke i plavi kašmirski džemper i otišao u kuhinju.
Nameravao je da popije espreso, kao bilo ko drugi nedeljom pre
podne, da pročita jutarnje novine i ubedi ćerku kako je njen tata
gotovo sasvim običan otac.

Lukas je došao novim audijem i zatrubio joj. Ona opsova sebi u

bradu. Zašto mora da pravi takav cirkus? Ali, pošto je već tu, ona
uđe u auto, sede na suvozačevo sedište i zahvali mu, kao dobra
sestra. Ipak, nije mogla da podnese njegov pogled, pa zatvori oči,
trudeći se da mu stavi do znanja da joj nije do razgovora.
„Ko ti je to uradio?”, upita on i pokaza na njen obraz. Nije bilo
sumnje da je uznemiren. Niko ne sme da mi dira sestru i sve to.
S druge strane, imala je osećaj da je gotovo zadovoljan što je
imao priliku da dođe da je pokupi i odigra ulogu spasitelja u nevolji.
Bio je kratko ošišan; nosio je plavu košulju i crnu kožnu jaknu.
Njegova pojava odisala je nečim urednim, gotovo elegantnim, ali to
ipak nije moglo da sakrije agresivnost koja je ležala ispod. Prošli su
pored Vasastana, preko Eriksbruna.
„Čekaj”, reče ona. „Gde si krenuo? Hoću da idem kući.”
„Vodim te kod Natali”, odvrati on, što ona posle malo protivljenja
ipak prihvati.
Natali je bila njegova devojka već otprilike godinu dana. Živela je
u stanu kod Kungholmstorga, gde je Lukas obično bio kada nije bio u
Husbiju ili Akali. Kada su stigli, kao pravi džentlmen otvorio joj je
vrata i pomogao joj da se popne do lifta. Natali ih je čekala na
vratima zabrinutog izraza lica.
Bila je lepa kao lutka, obučena u cvetnu haljinu podobniju za
letnji dan. Kao i uvek, delovala je iznenađujuće švedsko i prefinjeno
zbog plave kose i prijateljskog osmeha, kao da je bila deo Lukasovih
napora da napreduje.
„Joj, dušo”, reče ona. „Šta ti se desilo?”
„Bila je u avanturi na Estermalmu”, odgovori Lukas i pomože
Mikaeli da sedne na kauč pored balkona.
Pokrio ju je ćebetom i doneo joj čašu vode sa dva leka protiv
bolova koje nije popila. Zatim sede preko puta nje u crvenu fotelju.
Jasno se videlo koliko je radoznao. Igrao se priveskom za ključeve.
Iz kuhinje se čula pesma You raise me up Džoša Grobana.
„Znači nećeš u bolnicu da ti neko to pogleda?” reče.
„Ne”, odgovori ona.
„I nema nikog s kim hoćeš da porazgovaram?”
Ona ga uznemireno pogleda.
„Gospode, ne.”
„Dobro”, reče on. „Slušam, sestro.”
Činilo se da celu situaciju razume bolje od nje jer, naravno, nije
htela samo da bude spasena kada je stajala i petljala s telefonom.
Htela je da razgovara, možda i da radi.
„Sinoć sam naletela na Marija Kostu”, reče ona.
Videla je iznenadno uzbuđenje u Lukasovim očima i pitala se da
li se nije ponadao da joj je Mario naneo modrice. On bi bio dostojan
protivnik.
„Šta je on rekao?”
„Bio je pijan.”
„Zar ne bi profesionalni fudbaleri trebalo stalno da budu trezni?”
„Mislim da ga nije mnogo briga.”
„Sjebaće ugovor s Marseljem. Sto posto.”
„Pitao me za Kabira”, nastavi ona.
Lukas prestade da se igra priveskom.
„Jesi se vratila na istragu?”, upita.
„Ta istraga je mrtva po mnogo čemu.”
„Znači, nisi se vratila.”
 „Samo sam se ponovo zainteresovala. Pa, rekao si mi da se
priča kako je bio uplašen.”
Lukas pogleda prema kuhinji.
„Jesi li čuo nešto konkretno?”, nastavi ona.
Delovao je kao da razmišlja o tome.
„Pričalo se da se tripovao kako će ga ljudi naći posle one
reportaže na TV-u.”
Mikaela se pridiže s naporom. Lukas ja pažljivo vrati nazad i
namesti joj ćebe.
„Polako, seko. Bez naglih pokreta.
„Ko bi ga tražio?”
On je pogleda istim onim krivim osmehom koji je uvek pokazivao
da zna nešto što niko drugi ne zna, ali koji je mogao da bude i
sredstvo da se ljudi zbune.
„Najbolje da pitaš onu novinarku, Tuve. Ona je radila reportažu.”
„Tuve Leman. Ona je već nekoliko puta ispitana.”
„Možda će sad imati nešto više da kaže. Čuo sam da se nije
dopala tvojim kolegama.”
„Dobro”, reče ona. „Možda i hoću.”
„Izgledaš usrano.”
„Da, tako se i osećam”, reče ona, što je bila istina.
Obuze je novi talas mučnine. Ona pogleda Lukasa koji ju je
gledao s nečim što je ličilo na ljubav. Zatim zatvori oči i nestade.

ŠESNAEST

Lukas pogleda njeno modro, bledo lice i pomisli kako je borac. Ma

koliko udaraca da primi, samo stisne zube i nastavi dalje, bez ijedne
reči žalbe. Istina je da je ponekad kučka, ali oduvek je bio ponosan
na nju, čak je voleo i da ide na njene roditeljske sastanke.
Nastavnici su joj se uvek radovali, što je bilo razumljivo. Učenje
nikome nije išlo tako lako kao njoj. A koliko je tek radila? Popni
magije. Nešto biste joj zadali i to bi za tili čas bilo gotovo. Često nije
morao ništa ni da pita, samo bi se desilo.
Zenice su joj uznemireno titrale. Vilica joj je bila zgrčena, kao
uvek kada je pod stresom. Šta se desilo? Pomisli on. Ko je bio grub
prema njoj?
„Mikaela”, prošapta i pomazi je po kosi i zdravom obrazu.
Zauzvrat je želeo osmeh, potvrdu svoje ljubaznosti, ali ona u snu
samo napravi grimasu i on se još jednom zapita zašto je u poslednje
vreme tako čudna i hladna. Zamrzla bi se kad bi ga samo videla. On
se ponovo priseti onog dana na trgu, leta nakon što su Vanesa i ona
završile gimnaziju. Ni tada je dugo nije video. Nosila je belu haljinu
koju joj je kupio za maturu i bacala je narandžu u vazduh, ponovo je
hvatajući. Pomislio je kako blista. Prišao je pun iščekivanja, ali, kada
se okrenula, nije ga pogledala onako kako se nadao. Onaj radostan,
bezbrižan deo nje bio je nestao.
„Šta se desilo?”, upita on.
„Postaću policajka”, odgovori ona i uđe u metro stanicu s novom
odlučnošću u koracima.
Poslednjih meseci često je razmišljao o tom događaju, možda
zato što je znao da je ono s Fransonom i drugim idiotima u policiji
jedna stvar, ali da je nešto sasvim drugo ako se sestra okrene protiv
njega - tada neće imati nikakve šanse. Za trenutak se osmehnu pri
toj pomisli, kao da je zbog toga još više poštuje.
„Borac”, reče i pogleda u njene ruke koje su se odmarale na
stomaku preko sivog ćebeta.
Pređe rukom i preko njenog povređenog obraza, sve do vrata,
malog vrata koji je predstavljao kontrast grudima i kukovima, i oseti
naprasnu želju da pritisne lagano i ostavi malo obeležje ili snažno da
izbriše tu njenu nezavisnost koju je prekasno otkrio.

Dok je u kuhinji spremala još jedan kapučino, Julija se seti onog

dana u septembru, baš onog dana kada je njen otac poslednji put
otišao na Stanford.
Tada je počela da studira istoriju umetnosti na Stokholmskom
univerzitetu, ali je još uvek živela kod kuće u Jušholmu. Stvari su bile
napete između njenih roditelja, ili zapravo kod majke, koja nije mogla
da podnese očevu ravnodušnost prema svemu što je u njenom svetu
bilo važno: večerama, kući, uređenoj fasadi. „Ponovo ćeš pući, a ja
to ne mogu da izdržim”, viknula je tog jutra s gornjeg sprata, a otac
je odgovorio: „Ne, ne, žao mi je, uopšte neću. Mogu li da učinim
nešto za tebe, srce?”
U kući se osećao nemir. Nedugo zatim, u posetu je došao onaj
čovek po imenu Čarls koji je izgledao kao visoki general sa sedom
bradom. Oduvek je imala utisak da se divi njenom ocu. Ipak, tog
dana razgovor je bio vidno napet, ma koliko je njena majka nastojala
da popravi raspoloženje. Otac je bio oštar i odveo je Čarlsa gore u
kancelariju. Kada su ponovo sišli, Julija ih je čula kako razgovaraju:
„Razumem te, Hanse, naravno, ali ne zaboravi da su ti momci
čudovišta.”
„Znaš li šta je najgore s čudovištima?”, odgovorio je njen otac.
„Ona čine da i mi to postanemo.”
To naravno nije bilo ništa značajno, samo jedan od onih citata
koje je imao običaj da govori. Ali kasnije, kada se sve pokvarilo i kad
je otac proteran sa Stanforda i iz SAD, Julija se pitala da li upravo te
reči nisu bile početak njegovog kraja. Nikada ga nije zapravo
razumela. Sada je, na primer, ustao iz kreveta i obukao se, kao da je
hteo dokazati da se život ipak odvija kao i obično, ali onda se
spotakao o stolicu u kuhinji, zamrznut u kataleptičnom transu, kako
je njena majka imala običaj da kaže, a ona je osetila potrebu da
počne da ga udara po leđima. Ipak mu je prišla, još uvek držeći
kapučino, i stavila mu ruku na vrat.
„O čemu sad razmišljaš?”
On se strese, kao da se ponovo budi.
„Nisam tačno siguran”, odvrati.
„Stvarno mislim da treba da pozoveš Magnusa i pritisneš ga u
vezi s onim fudbalskim sudijom.”
„Neće mi reći ništa.”
Ona mu uputi ohrabrujući pogled.
„Ne znam kako to možeš da kažeš.”
„Zašto ne?”
„Zato što si ti veliki ekspert za saslušanja. Trebalo bi da umeš da
izvučeš informacije i iz zida.”
On se okrete i pogleda je.
 „Ja koji ne mogu ni da pitam sopstvenu ćerku o njenom dečku.”
Primetila je kako nastoji da zvuči bezbrižno i nežno, ali napor se
video.
„Pa, zašto ga ne pozoveš i malo se poigraš s njim”, nastavi ona.
„Možda će te to oraspoložiti.”
On se mirno osmehnu, kao da je mislio da ideja i nije tako loša, ili
kao da je prepoznao da nema šta da izgubi. Stvari nisu mogle biti
gore.

Kada se Mikaela probudila, bilo je pola dva po podne, a Natali je

sedela na Lukasovom mestu i smešila joj se. Malo se doterala
otkako je Mikaela zaspala, stavila karmin i maškaru i obukla tamniju,
ozbiljniju haljinu. Delovalo je kao da pozira za sliku. Noge su joj bile
prekrštene, dok je torzo pomalo iskosila. Bez sumnje je imala
zavidnu figuru.
„Zdravo”, reče ona. „Kako si?”
Mikaela se osvrnu po sobi i pokuša da shvati zašto joj sve deluje
tako čudno. Kroz prozor je videla tamne oblake. Golubovi su mirno
stajali na balkonu, kao da su okamenjeni.
„Okej”, odvrati.
Glavobolja joj se širila po čelu.
„Primila si baš velik udarac.”
„Pretpostavljam.”
„Šta se desilo?”
„Pala sam. Gde je Lukas?”
„Morao je da ode. Ali stvarno... zabrinuti smo za tebe.”
Ona ponovo pogleda Natali. Delovala je nervozno.
„Znaš da smo mi uvek tu za tebe”, nastavi Natali. „Ako se išta
dogodi, uvek možeš da dođeš ovde. Nedostaješ Lukasu.”
„Nema potrebe”, reče ona. „Sad sam tu.”
„Da, ali dugo se nismo videli, pa sam mislila da si možda nešto
čula ili tako nešto?”
Mikaela se uspravi na kauču.
„Misliš, na poslu?”
„Mislim, ovako.”
Ona pomisli na pištolj koji je Lukas izvukao u šumi.
 „Šta misliš da sam mogla da čujem?”, upita.
„Ma, znaš”, reče Natali uznemireno. „Sanjala sam da ćemo
postati prijateljice. Nešto kao sestre.”
Ma daj, pomisli Mikaela. Ma daj.
„Lukas nikad ne priča o vašem detinjstvu”, nastavi ona. „Ali volela
bih da čujem nešto o tome. Vas dvoje ste bili tako bliski. Pazili ste
jedno na drugo i sve to.”
„Jednom ću ti ispričati”, reče Mikaela učtivo i ustade, možda
pomalo demonstrativno, a u svakom slučaju iznervirano.
Zatim krenu prema kupatilu da se dovede u red kako bi mogla da
ode odatle. Natali krenu za njom kao izgubljeni pas. U hodniku je
uze za ruku. Pogledi im se sretoše s neočekivanim intenzitetom.
„Znaš šta Lukas obično kaže?”, upita ona.
„Ne.”
„Kaže da si ti uvek bila dobra, a da je on uvek završavao u
tučama i problemima, ali da je zapravo trebalo da bude obrnuto.”
„Zašto?”
„Jer on žudi za redom i mirom, a ti u dubini duše oduvek želiš da
kršiš pravila i praviš pometnju. On kaže da si kao otac. Zapravo želiš
da se suprotstaviš svima”, nastavi ona. Mikaela se zamisli nad tim
rečima.
Sedi se očevog saveta o tome kako čovek uvek treba da se
suprotstavi nepravdi.
„Priča gluposti”, reče ona. „Ja sam prava dobra devojčica.”
„Mislim...”, reče Natali.
Ali Mikaela je samo prijateljski potapša po glavi i uđe u kupatilo.
Tamo se umi hladnom vodom i pokuša da sakrije modricu na obrazu
s malo Nataline šminke. Zatim izađe i isuviše prisno je zagrli, kao da
su zaista prijateljice ili sestre.
Kada je krenula odatle, bilo joj je hladno i nije se osećala dobro,
ali se trudila da izbegava poglede. Na Hantverkargatanu je odbila još
jedan Vanesin poziv i pozvala Junasa Bejera, iznenađena koliko mu
je drago da je čuje.

Telefon je zazvonio. Bila je to ponovo mama - treći put danas - i

on pusti da odzvoni. Nije ga se ticalo, ionako je manje voljen. Radilo
se o Hansu. Uvek se radilo o Hansu, a sada, kada je Hans potonuo
u akutnu depresiju, u porodici je nastalo vanredno stanje. Ništa
drugo nije delovalo važno.
Voljeni sin mora da bude spasen. Magnusu je bilo dosta toga. On
uđe u kuhinju i, iako je još uvek bilo prilično rano, pivom napuni čašu
do vrha i sede na crveni kauč s pogledom na Oskaškirkan da ispije
piće. Kad mu je alkohol stigao do glave, on se oseti malo bolje. Čak
se i nasmejao čitavoj pometnji, ali ne zato što je bio naročito
radostan. Ne zaista.
I on je donekle bio kriv za razvoj događaja. Ipak, nešto u njemu je
želelo da kaže: Šta sam ti rekao? Moglo je da pođe samo po zlu.
Čitava grupa za istragu bila je kao omađijana, naravno, Dali su
Hansu previše informacija jer nisu znali da on nikada ne radi svoj
posao držeći jezik za zubima. Uvek je morao da izbrblja svoje istine,
a ovaj put informacije koje je imao nisu bile baš naivne.
Zašto nije mogao da ćuti?
Kada su stigla prva upozorenja, on je samo slegnuo ramenima i
prešao na druge zadatke. U tom trenutku svi su ga tražili. Međutim,
naravno, njegova manija je nestala, a nastupila je paraliza, kao i
depresija. Tada je - sada su znali - pričao sa Morin Hamilton koja
radi za Vašington post. Niko nije verovao da je otkrio nešto važno -
jer da jeste, to bi se već našlo u novinama. Ali strah da će prepričati
je porastao, a Magnus je tome možda doprineo. Šapnuo je ponešto
Čarlsu Brukneru. Nakon toga su se paranoično okomili na Hansa.
Zapravo i nije bilo čudno što je poklekao.
Magnus pogleda na sat. Bila je nedelja. Očekivao je poziv od
francuskog ministra spoljnih poslova u vezi sa borbom protiv
terorizma. Njegov osnovni princip bio je da je uvek bolje da on, a ne
Kleberger, obavlja takve razgovore. Da li da popije još jedno pivo?
Sviđalo mu se da bude pomalo pripit kad razgovara s ljudima na
položaju. Slobodnije je razmišljao. Da, zašto da ne? On krenu ka
kuhinji. Telefon ponovo zazvoni. Da li je to već bio gospodin
Ševalije? Ne, ne, bio je to Hans, njegovo kraljevsko visočanstvo
glavom i bradom. Magnus po njegovom disanju odmah zaključi:
Hans nije bio baš srećan, ali nije se osećao ni potpuno beznadežno.
„Zvučiš bolje”, reče on.
„A ti si, s druge strane, pio.”
 „Nisam. Čime sam zaslužio ovakvu čast?”
„Džamal Kabir koji je ubijen u Grimsti. Postoji nešto što mi nisi
rekao o njegovom azilu.”
Magnus se ukoči i prođe rukom kroz kosu. Oprezno, pomisli on.
„Ispričao sam ti svaki detalj.”
„Onda nisi tako sveznajući koliko sam uvek zamišljao. Priča se
ne slaže.”
„Zašto se ne bi slagala?”
„Ima tu neke posramljenosti, zar ne? Nekakav sporazum ili
dogovor sa CIA?”
„Ne nameravam da razgovaram s tobom o tome, a ponajmanje
na otvorenoj liniji.”
„Sigurno nisu tako drski da ljudima prisluškuju razgovore.”
„Baš smešno.”
„Je li ti to drugo ili treće pivo?”
„Mama kaže da se ne javljaš. Mnogo je zabrinuta.”
„Jadna.”
„Misli da ćeš skočiti s mosta ili tako nešto. Počela je opet da
nagvažda o tvom slomu u Helsinkiju.”
„Ne treba da brine oko toga.”
„Oko čega?”
„Oko bilo čega.”
„Dakle, opet si se vratio na tu priču. Zar nemaš nešto drugo da
radiš?”
„Rado bih porazgovarao s maestrom. Moraćeš da organizuješ
sastanak.”
„On ne zna ništa više od mene.”
„Čak i mnogo manje, rekao bih, ali ima mnogo prijatniji karakter.”
„Ne možeš da se sretneš s Klebergerom kad ti se ćefne. Osim
toga, kažem ti da tu nema ničega, bar ne na tom nivou na kojem ti
zamišljaš. Iz tebe govori bolest.”
Hans zaćuta. To je dobar znak, pomisli Magnus.
„Dobro”, reče naposletku. „Dodaću svoju bipolarnost u jednačinu.
Ali možda...”
„Šta?”
„Možda i vi to treba da uradite. Da me vidite pomalo kao faktor
rizika.”
 „Jebote, Hanse.”
„Hvala ti, najdraži brate.”
Magnus prekide vezu, tiho opsova i ispi drugo pivo. Dobro
raspoloženje ga je napustilo, što je bilo poslednje što mu je trebalo
pre tako važnog poziva kao što je bio ovaj sa gospodinom
Ševalijeom. Nosi se, Hanse - a Kabir? Zašto od svih ljudi proučavaš
Kabira? Doskora si bio polumrtav, ali sad... šta se desilo?
Nameravao je da sazna. Na trenutak je stajao s telefonom u ruci
kako bi nazvao Klebergera, ali onda je odlučio da odseče glavu zmiji.
„Ne igraj se sa mnom, Hanse”, promrmljao je. „Ne igraj se.”

Junas Bejer upravo je došao kući iz konjušnice u koju je vodio

Samuela kada ga je Mikaela pozvala. „Zdravo”, reče razdragano, što
ga je podsetilo da je te noći razmišljao o njoj.
Ali to nije bilo nešto što je trebalo da prizna. Baš je hteo da je pita
kako je kad je primetio da zvuči čudno. Onda je rekla nešto još
čudnije. Mora da je pogrešno čuo. Ostavio je torbu u kuhinji i rekao
Samuelu da ga zovu s posla. Ušao je u spavaću sobu i zatvorio
vrata.
„O čemu to pričaš?”, reče.
„Amerikanci su mučili Kabira.”
„Ne, ne”, odvrati on. „To su bili talibani. Pa to znaš.”
„To je laž”, reče ona. „Jel’ možemo da se vidimo?”
Želeo je da se vidi s njom, žudeo je za tim, ali sad kao da nije
mogao da razmišlja. O čemu ona to priča? Zar su Amerikanci okovali
Kabira i mučili ga?
„Amerikanci to ne rade”, reče on.
„Jel’ možemo da se nađemo u onom kafiću blizu tebe?”
„Nisi pijana ili tako nešto? Zvučiš...”
„Bili smo u mraku”, prekide ga onda. Poželeo je da vikne da
prestane s tim sranjima.
U isto vreme, još nešto se desilo u njemu. Kao da deo njega ipak
nije želeo da odbaci ono što je rekla. Bilo je tu logike, zar ne?
Amerikanci u Kabulu toliko su bili nejasni, kao da stvarno nešto kriju.
„Ko to tvrdi?”, upita.
 „Ministarstvo spoljnih poslova je potvrdilo, a Falkegren zna od
letos.”
Nije ništa odgovorio.
Bilo je to više nego što je mogao da podnese. Čuo je sebe kako
kaže da će se rado naći s njom za pola sata na svom uobičajenom
mestu.

„Rado bih porazgovarao s maestrom. Moraćeš da organizuješ

sastanak.”
Marija Ekselijus, Čarlsov prevodilac, prevela mu je razgovor.
Čarls Brukner promrmlja nešto sebi u bradu. Bila je nedelja. Bio je
znojav i nosio je odeću za vežbanje, a list na nozi mu se grčio.
Zapravo uopšte nije trebalo da bude tu, ali bio je isuviše ambiciozan
u vezi sa svojom rutinom. „To je tvoj način da se izboriš sa strahom
od smrti”, govorila je njegova žena. Nije mu bilo dovoljno da džogira
po Jurgordenu. Umesto toga je došao u teretanu i bio na pola
treninga kada su ga prekinuli.
Baš kao i većina agenata njegove generacije - upravo je bio
napunio pedeset osam - Čarls Brukner obučen je da učestvuje u
hladnom ratu. Rano je dobio mesto u kontrašpijunaži, najpre u
Berlinu, pa u Moskvi. Nakon pada komunizma, bio je izgubljen, kao i
mnogi drugi. Najviše zbog toga što nije imao mnogo opcija, prijavio
se za posao na odeljenju za borbu protiv terorizma na Bliskom istoku
i završio u Kartumu, u Sudanu. Osećao se kao pogrešan čovek na
pogrešnom mestu, ali nakon 11. septembra zahvalio je svojoj srećnoj
zvezdi. U Kartumu je bio jedan begunac iz Saudijske Arabije koji se
borio u Avganistanu i o kome je ponešto saznao. Čovek se zvao
Osama bin Laden. Za kratko vreme, Čarls je postao agent sa
jedinstvenim informacijama iznutra.
Popeo se na poslovnoj lestvici i ostvario veze sa mnogim
stručnjacima iz inostranstva. Ipak, samo nekoliko godina kasnije, bio
je pred penzijom u Stokholmu. To nije bilo zato što je napravio neku
grešku, već zato što se njegova žena umorila od njegovog radnog
vremena, dolazaka i odlazaka i rekla da je njen red da odlučuje.
Tako su se preselili u Švedsku kada je Šarlot dobila posao kao
gostujući profesor na arhitektonskom fakultetu u Stokholmu.
Proklinjao je takav ishod, ali barem je imao više vremena za trening,
a sada je bilo i malo uzbuđenja.
Piter Makdonald iz njegovog starog tima u Lengliju pozvao ga je i
rekao da je snimio poziv od „tvog profesora, tvog pouzdanog genija”.
Čarls je primetio bockanje u njegovim rečima. Potrčao je da pronađe
Mariju i posluša poziv. Sada ju je gledao zbunjeno i mrmljao kako je
sve to čudno. Iskreno, bilo je jedva razumljivo. Još juče su svi bili
ubeđeni da nema svrhe prisluškivati Rekeov telefon. On nije bio
pretnja. Jedva da je dirao kompjuter, odgovarao je na poruke
jednosložnim rečima i delovao utučeno i suicidno. A sad je odjednom
hteo da se vidi s ministrom spoljnih poslova.
„Zašto bi to hteo, jebote?”, upita Čarls.
„Sigurno nije tako čudno. Zar oni nisu bliski?”, reče Marija kao da
se brani, kao da se oseća optuženo.
„Više nisu”, odvrati on oblačeći gornji deo trenerke. Bez pozdrava
je krenuo u hodnik.
Nakon samo nekoliko metara se pokajao i pomislio da se vrati i
da Mariji još neki zadatak. Ona je bila ta koja je znala jezik. Ipak je
nastavio. Morao je da razmisli i shvati koliko je ovo ozbiljno. Moglo je
da pređe u pravu krizu ako bi nešto pošlo po zlu.
AP je objavio podužu reportažu o njihovom zatvoru u Bagdadu,
Abu Graibu. Članak nije privukao veliku pažnju javnosti. Ljudi su
sigurno shvatali da na takvima nije moguće primeniti uobičajene
metode saslušanja. Ipak, bilo je jasno da su neke informacije koje
kruže uznemiravajuće, a ako bi Reke sa svojim uvidima i
sposobnostima izražavanja počeo da priča pošto su novinari
nanjušili krv, to bi, razume se, bilo loše. Čarls nije verovao da će se
to desiti, ne zapravo. Hans je uprkos svemu bio častan čovek i
nedostajao mu je.
„Claritas, Čarlse, zar ne vidiš gde to vodi?”
On se osmehnu tom sećanju dok je žurio prema garaži i pritiskao
dugme da otključa svoj ford, crni diplomatski automobil. Auto je bio
suviše upadljiv za njegov ukus, ali imao je svojih prednosti i izazivao
je određeno poštovanje. On sede na mesto vozača. Tek što je izašao
iz dvorišta ambasade, zazvoni telefon. Očito je bio hitno potreban
nekim ljudima.
„Magnuse”, reče on. „Kako si?”
 „Ni mirno ni tiho. Kako je Šarlote?”
„Odlično. Nedostaje nam samo toplo vreme kod kuće.”
„Pa, sad će proleće. Stokholm je lep u proleće.”
„Tek u julu mi je podnošljivo”, reče on, skrenuvši u Jerdesgatan i
pitajući se kada će Magnus preći na stvar.
„Malo sam zabrinut za svog brata”, reče on.
Očito brzo.
„A, tako. Zašto?”, odgovori Čarls bezazleno.
„Ponovo kopa po starom slučaju Kabir, a ja ne želim da zapadne
u neku nevolju.”
„Porodica je uvek na prvom mestu, je l’ tako?”, reče on, pomalo
sarkastično. „Šta mogu da učinim za tebe?”
„Mislio sam da bi mogao da ga podsetiš da to nije tako dobra
ideja, s obzirom na situaciju sa zakonom.”
„Zar nije bolje da mu ti to kažeš?”
„Mislio sam da možemo da ga pritisnemo s dve strane.”
Čarls se uveze u Oksenstirnsgatan, razmišljajući koje opcije leže
pred njim. Da li jednostavno da ga poseti?
„Zbog čega se zainteresovao?”, upita on.
„Sigurno je nešto video. Proveravam šta.” „Šta traži?”, reče.
„Pretpostavljam da samo želi da zna”, reče on. „On ne podnosi
kad je nešto nerešeno. To ga žulja.”
„Znam”, odvrati Čarls i odluči da odmah svrati do njega, možda
ne nužno zbog razgovora, već da mu stavi do znanja da je tu.
Zato izvrši polukružno skretanje i vrati se prema Grevgatanu,
razmišljajući o jasnoplavim profesorovim očima, koje su uvek videle
više nego što bi trebalo, u ovom svetu, a ponekad i u drugom,
paralelnom univerzumu.

Mikaela sigurno nije trebalo da dođe ovamo. Trebalo je da ode

kući i odspava kako bi je prošla glavobolja, ali je ipak sedela u kafiću
na Marijatorgetu u kojem je Junas bio redovan gost, zureći u njega
uznemirenim pogledom.
„Odvešću te u bolnicu”, reče on. „Svake sekunde si sve plavlja.”
„Nema potrebe”, odvrati ona.
 Izgledao je zbunjeno i mirisao je na konje. Nosio je crnu kožnu
jaknu i belu majicu, kao da je bio u nekom klubu. Činilo se da je loše
spavao.
„Bar mi reci šta se desilo”, nastavi on. „Sigurno te niko nije
izudarao?”
„Samo sam bila nespretna.”
„Ali si došla direktno sa žurke?”
Ona pogleda u svoju suknju i bluzu koja je smrdela na pivo. Imala
je osećaj da ta prokleta odeća nije podobna čak ni za Spaj bar.
„Recimo”, reče ona. Htela je da se sakrije u ogromnu majicu kao
na poslu, što je on možda primetio. On stavi ruku na njenu i
promrmlja da bi i sam trebalo više da izlazi.
Ali onda se ponovo uozbilji.
„A onda si tresnula o nešto čvrsto?”
Ona povuče ruku.
„Tako nekako.”
„Kako se to desilo?”
„Samo se desilo.”
„Gospode bože, Mikaela. Zar ne čuješ kako to zvuči?”
Čula je i pitala se koliko treba da mu ispriča.
„Ali ipak nisi bio toliko šokiran onim što sam ti rekla.”
On odmahnu glavom.
„Potpuno sam šokiran.” Usledi pauza. „Samo mi je teško da
poverujem kako je mučenje ljudi kao u srednjem veku...”
„CIA je promenila tehnike saslušanja nakon 11. septembra”,
prekide ga Mikaela.
„Pročitao sam nešto o tome”, reče on. „Ali, jebote... da stavljaju
ljude u potpuni mrak i puštaju ih da umru od hladnoće?”
„Pretpostavljam da je to došlo postepeno, polako ali sigurno.”
„Ne znam”, reče on. „Ne znam zašto bi nam Falkegren to
prećutao.”
„Sigurno je imao svoje razloge.”
Junas ponovo odmahnu glavom. Napolju, na Sankt Paulsgatanu
bio je žuti kamion na koji su tovarili smeće.
„Dobro, dobro”, reče. „Zapravo ne zvuči potpuno nelogično.”
Ona pogleda kamion i oseti mučninu.
„Zašto to kažeš?”, upita.
 „Sve ide tako jebeno sporo.”
On zaćuta kao da se pita koliko treba da kaže, ali ona ni na
trenutak nije sumnjala da će joj sve ispričati. Delovao je suviše krivo
da bi držao jezik za zubima.
„Kako to misliš?”
„Nismo imali razloga da sumnjamo da su talibani mučili Džamala
Kabira. Na to su ukazivali zdravstveni izveštaji i izveštaji Agencije za
migracije, ali američki predstavnici u Kabulu sa kojima smo
razgovarali su odugovlačili i nisu nam dali ništa konkretno, pa sam
se ja okrenuo lokalnoj policiji, što nije prošlo mnogo bolje. Ali posle
nekog vremena faksom su nam poslali dokument koji je sve izvrnuo
naglavačke.”
„Šta je tamo pisalo?”
„Da je Kabir ponekad radio za talibane”, reče on. „Imao je
nekakve veze sa jednim od njihovih ministarstava.”
Ona ga zapanjeno pogleda.
„Kakvim ministarstvom?”
„S groznim nazivom. Odeljenje za podsticanje vrlina i
sprečavanje greha.”
„Šta je on radio za njih?”
„Očigledno je tukao ljude koji bi prekršili talibanska pravila,
mislim, neka od njihovih pravila.”
„A on bi trebalo da je heroj iz naroda.”
„Agencija za migracije loše je obavila posao.”
„Mi smo baš loše obavili posao.”
„Da, možda”, nastavi on i baci pogled po kafiću. „Mada, naš
pogled na njega nije bio pogrešan. Bio je neverovatno snalažljiv i
skoro svi imaju nešto dobro da kažu o njemu. Samo što... nešto se
ne slaže. Mnogi kažu da je mrzeo talibane, a on je bio prijatelj sa
mula Zakarijom, jednim od vođa.”
„Onim koji je upucan u Kopenhagenu.”
„Baš s njim, što smo mi naravno istražili - hteli smo da vidimo da
li su bili u kontaktu i nakon pada režima. Ali ono što je zanimljivo
jeste izliv koji je Kabir imao. Znaš za sva suluda pravila koja je režim
stvorio. Ne smeš ništa da radiš, ne smeš da čitaš, ne smeš da
gledaš filmove ili televiziju, ne smeš da slušaš muziku ili da sviraš,
ne smeš ni da imaš kanarinca kod kuće - a žene, pa, to sve znaš.
Žene zaključavaju i oduzimaju im prava. Mislili smo da je Kabir protiv
sveg tog ludila, iako je možda nekad bio uvučen u njega, i pitali smo
se naravno da li nečega tu ima. Možda neki napad koji je počinio, za
koji je neko hteo da mu se osveti.”
„Ali niste ništa našli.”
„Našli smo mnogo toga, ništa veliko, ništa ozbiljno, uglavnom
vandalizam, da tako kažem. Znaš, u proleće 1997. talibani su
započeli veliki progon muzičara, najviše muzičara koje su školovali
Rusi tokom sovjetske okupacije osamdesetih godina.”
„Dobro”, reče ona.
„Smatrali su da muzika može da dovede do slabog morala. Lomili
su instrumente, kasete i gramofonske ploče od prvog dana kad su
talibani zavladali.”
„Znam.”
„Ali, iako se prema muzičarima najčešće odnosilo kao prema
kriminalcima, najgore je bilo onima koji su svirali zapadnu klasičnu
muziku i sarađivali sa bezbožnicima, antimuslimanskim
komunistima. Nekoliko njih je nestalo ili je ubijeno tog proleća.”
Mikaela se nagnu napred, pokušavajući da zanemari glavobolju i
mučninu.
„Misliš da je Kabir...”
„Ne, ne, ne mislim to. Nemamo ništa što bi ukazivalo na to da je
bio nasilan.”
„Ali ipak...”
„... razbio je neke instrumente, između ostalog violinu i klarinet.
Kao da je poludeo.”
„To zvuči suludo”, reče ona.
„Da, pomalo”, reče Junas. „Ali nismo saznali ništa više od toga.”
Ona trepnu pokušavajući da razmišlja jasno, ali glavobolja kao da
se pojačala. Kada je pogledala kamion koji je stajao ispred, bio je
van fokusa.
„Nemaš neko ime”, upita ona, „nekoga s kim bih mogla da
popričam?” Ona oseti ruku na vratu i pogleda u Junasovo zabrinuto
lice.
„Znaš šta”, reče on. „Vozim te u bolnicu.”
„Ne, ne, pitala sam za ime.”
„Nemoj da kopaš po tome. Franson će poludeti.”
 „Ime.”
„Ema Gulval”, reče on. „Ona je bila jedan od muzičara u Kabulu
koje je Kabir napao. Slomio joj je klarinet i potpuno poludeo. Ona je
sad u Berlinu. Naći ćeš njen broj u arhivi za strane brojeve. Ali molim
te, nemoj sad ništa da radiš. Ako je to što kažeš za CIA tačno,
obećavam da ću pokušati ponovo da te ubacim u istragu.”
„Dobro”, reče ona, skloni njegovu ruku sa svog vrata i zapisa ime
na salvetu.
Na trenutak su sedeli u tišini.
„Dobro”, reče on. „Ne daš mi da idem s tobom u bolnicu, ali mogu
da te pitam nešto drugo: nisi razgovarala s Rekeom?”
Ona pogleda prema trgu.
„Zašto pitaš?”
I Junas pogleda prema trgu, ali se onda okrete prema njoj,
najednom uznemiren.
„Imam takav osećaj. Falkegren...”
„Da?”
„Idiot me je pozvao čim je lokalni sud oslobodio Kostu”, nastavi
on. „Više se ne sećam šta je hteo. Pretpostavljam da je uglavnom
bio zbunjen zbog svih sranja koja su se pričala u medijima, ali ja sam
mu rekao da bismo hteli ponovo da pozovemo Rekea. Pitam se što
mu nisam dao i kompliment što mu je poslao istragu. Mislio sam da
će biti polaskan.”
„Ali nije bio, jelda?” reče Mikaela. Na njeno iznenađenje, Junas
nije bio iznerviran, pa čak ni imalo zabrinut.
Zapravo se osmehnuo, kao da se setio nečeg zabavnog. Zatim je
ustao da uzme još čaja, a Mikaela je ostala sedeći zamišljeno, s
mučninom u stomaku, i odbila još jedan Vanesin poziv.

SEDAMNAEST

Želi li zaista da se nađe sa Klebergerom? Da li ga istraga uopšte

zanima? Mislio je da više ne. Možda je samo hteo da dokaže sebi -
ili možda Juliji - da još uvek može da preuzme inicijativu.
Osluškivao je da li u stanu ima zvukova. Čekao je njene korake i
sada ih je čuo. Izgledala je radoznalo. On skrenu pogled.
„Šta je Magnus rekao?” upita ona.
„Ponajviše se iznervirao”, odvrati on i ustade.
Ponovo je pogleda i pomisli kako je ponosan, ali se oseti i
pomalo otuđeno, kao da shvata da je postala potpuno samostalna
osoba, a da on to nije primetio.
„Stvarno mislim da će ti dobro doći da se time pozabaviš”, reče
ona.
„Da, možda”, odvrati on. „Ali prvo idem da legnem. Hoćeš li ti da
odeš i bolje iskoristiš nedelju?”
„Znaš li šta si mi jednom prilikom rekao?”
„Ne, šta sam rekao?”
„Ono što se krije, kvari se. Kao biljka koja se savija pod
poklopcem.”
„Je l’ sam se tako poetski izrazio?”
„Rekao si da mrak ne samo da skriva, već i menja. Kvari.”
„Dakle, pouka je...”, započe on.
„Da treba da istražiš šta to Magnus krije od tebe”, dovrši ona. „Ne
možeš samo da ležiš zadubljen u sebe.”
Ne, to nije dobro, pomisli on. Horror vacui. Ništa nije gore od
praznine u nama samima. Sa druge strane, nije bilo mnogo različito
ni gledati u svet. Svuda je bila ista tama. Ipak, stvarno trebalo da se
sabere, zbog Julije. Ali prvo mora... On uđe u kupatilo i poče da
pretražuje ormarić s lekovima, pitajući se šta da uzme. Kakav jadan
život sam stvorio, pomisli. Kakvog beznadežnog oca je dobila.
Ponovo se seti voza koji juri prema njemu u tunelu i zvuka koraka
koji mu prilaze u isto vreme. Dve sile koje ga vuku na svoju stranu,
koje se bore za njega, kao bog i đavo. Gluposti, pomisli.
Melodramatična naklapanja. Zatvori ormarić, odlučno, anksiozno, ali
misao nije nestala. Pred sobom ugleda Mikaeline oči; gledale su ga
kao da ju je duboko razočarao. Pomisli na svu potisnutu silu u
njenom telu i reče naglas:
„Baš me briga za to.”
„Šta?” upita Julija.
„Ništa”, reče on.
 Zatim ode u radnu sobu do stola pokraj prokletog Rodenovog
kipa naklonjene devojčice, koji je jednom prilikom kupio jer je
pomislio kako podseća na njega kad je bio dečak, ali koji je sad
odavao utisak da mu se devojčica po ceo dan klanja. Trebalo bi da
raščisti tu sobu i odnese kip na tavan. Da je pusti da se klanja na
miru i mašta o boljem životu.
Zar nisu tu negde papiri iz istrage o Kabiru? CD sa fudbalske
utakmice našao je tog jutra, ali ostatak... nije se tačno sećao šta sve
ima u kompjuteru, a šta je ispisano na papirima.
Tražio je istragu među poverljivim papirima i pronašao nešto.
Zašto da ne pogleda? Ranije ga ništa nije uzbuđivalo kao izazov
nerešenog zločina. Imao je običaj da svakom slučaju pristupi s
mračnim osećajem da će saznati nešto novo o sebi ukoliko samo
pronađe odgovor. Ali sada, sa svim tim crvenim vrištanjem u
njegovoj glavi, sa svom tom nesposobnošću, ne, bilo je to mučenje.
Kao sviranje klavira polomljenim prstima.
Ipak nesvesno prelete preko izjava svedoka, slika sa obdukcije,
izveštaja s mesta zločina, ne nalazeći nešto na šta bi trebalo da se
usredsredi. Pred sobom je video samo sopstvenu tamu.
Kada je pogledao Kabira kako leži u šumi u Grimsti, razbijenog
temena i ruku savijenih preko grudi, pomislio je kako gleda sebe u
alternativnoj stvarnosti u kojoj je uspeo da zakorači na šine metroa.
Uvećao je slike na kompjuteru, što mu je pomoglo da vidi kroz
maglu asocijacija i sećanja koje su se naslagale na fotografija. Tada
ga je nešto ponovo uvuklo, kao da ga je Kabirovo mrtvo telo polako
vraćalo u život.
Šta se s tobom desilo, jadničku? Pomisli.
I šta si uradio da zaslužiš takav kraj?

Junas Bejer pio je čaj još uvek se zabavljeno smešeći. Kamion

za smeće sada je stajao veoma blizu. Mikaela se uhvati za čelo.
Glavobolja je bila kao membrana između nje i sveta. Stvarno bi
trebalo da ode kući.
„Pokušali smo sami da ga dobijemo”, reče Junas. „Čak se i
Franson složio s tom idejom. Ali nije nam se javljao. Nije odgovarao
ni na mejl ni na poruke, pa sam zato pitao Falkegrena. Mislio sam da
možda on ima put do njega koji mi ne znamo. Ali, kad sam počeo da
pričam o profesoru, vrdao je i promenio temu. Na kraju sam nekako
izvukao informaciju iz njega. Zahtevao sam da kaže kako jeste, pa je
rekao.”
„Šta je rekao?”
„Da je američka ambasada kontaktirala s njim.”
Mikaela ga je upitno gledala, škiljeći kako bi suzbila glavobolju.
„Zašto?”, upita ona.
„Tamo je znao nekog glavešinu koji ga je upozorio da ne
angažuje Rekea u vezi bilo čega što se tiče američkog angažmana u
Iraku i Avganistanu, jer profesor što se toga tiče ima sopstveni cilj.”
„Šta to treba da znači?” reče ona.
„Ja sam to protumačio kao da se Amerikanci plaše Rekea, pa
sam to i rekao, ali Falkegren je to loše primio. On je to shvatio samo
kao dobar savet i rekao je, štaviše, da je Reke psihički nestabilan.
Angažovali su ga u jednoj istrazi u San Francisku, ali su ga izbacili
jer je imao sulude zaključke.”
„Kakve sulude zaključke?”
„Izgleda da je u počiniocu video sebe i svoja iskustva bi pomešao
s tuđim. Ali ne mogu reći da verujem u to. Mislio sam da Falkegren
to samo tako priča kako bi potkovao svoje viđenje, ali sad... jebote.”
„Šta?”, reče ona i uhvati se za obraz.
„Sada naravno možemo da se zapitamo da li jedno ima veze s
drugim.”
„Da, možemo”, reče ona.
Junas pogleda u sto, ali onda podiže pogled ka njoj, zabrinut kao
i ranije.
„Istražiću to”, reče on. „Postaraću se da Falkegren sazna da je
živ.
Ali, gospode bože, Mikaela... izgledaš kao da ćeš se onesvestiti.”
Ona ponovo zaškilji i pokuša da se koncentriše na hiljadu i jedno
pitanje koje joj se javilo u glavi.
„Šta je s onim starcem koji je prošao?”, upita.
„Uhvatili smo pogrešnog, to već znaš. Bio je istih godina i svedoci
su bili prilično sigurni. Ali imao je čvrst alibi. Nije bilo nikakve veze
među njima. Slušaj... ozbiljan sam. Ako nećeš u bolnicu, onda ću te
odvesti kući.”
 Bila je u iskušenju da prihvati ponudu.
„Mogu sama”, reče.
„Nisam siguran”, odvrati on. „Nisi mi odgovorila na pitanje. Jesi li
se videla s Rekeom?”
„Ne, ne krećemo se baš u istim krugovima.”
Ona zatim zagrli Junasa malo predugo i nestade niz
Svedenborgsgatan. U početku nije hramala niti se spoticala, ali to
nije dugo potrajalo. Snaga ju je napustila i jedva je uspela da siđe do
metroa.

Šta on to radi? Možda je to bio način samolečenja, zamena za

morfijum i benzodiazepin. Pravio se da je Džamal Kabir. Čak se
pravio i da je mrtav kao Kabir i da leži u šumi u Grimsti sa polupanim
temenom i muvama koje mu kruže oko rane. Ustao je.
Ili, bolje rečeno, zamislio je kako Kabir ustaje i pere krv sa rane
na glavi i vrata, kako se vraća kroz vreme i prostor ponovo u život,
kroz šumu, na Guldragargrend i na fudbalski teren. Na kraju je stajao
tik pred Kostom i gledao čitavu pomamu smirenog izraza lica, dok
nešto nije video - starog čoveka u zelenoj jakni, prema Mikaelinim
rečima - zbog kojeg je napravio gotovo neprimetnu grimasu.
Zatim je otišao sa stadiona i vratio se u smrt. Kiša je stala, to je
znao, samo je sipilo. Ponovo će početi da pada kao iz kabla, pa je
pretpostavio da se Kabir uznemirio i sigurno uplašio. Da li me neko
prati? Sigurno je to pomislio. Prema rečima svedoka, izvukao je
mobilni telefon. Je li razmišljao da nekoga pozove ili zamoli za
pomoć?
Umesto toga, ušao je u šumu, a tamo je sigurno osluškivao da li
se čuju koraci. Bio je potresen. Pažnja mu je sigurno bila izoštrena.
Teško da je mogao propustiti da čuje kako se neko približava.
Sigurno se okrenuo i video počinioca, i očito se umirio. Ili je verovao
u svoju veličinu i rekao mu da se gubi, da nestane, i krenuo dalje,
ponosan i odlučan. Moglo je da bude tako, a onda je došao prvi
udarac u potiljak oštrim kamenčićem koji je možda bio dovoljno mali
da se sakrije u ruku.
Nakon toga je napad nastavljen - ako ne razjareno, onda
metodično i bez kraja. Neko je udarao i udarao dok Kabir nije bio
mrtav, a to nije bio idealan način za ubistvo. Bilo bi lakše koristiti
pravo oružje, na primer nož. Šta je značilo to što je počinilac koristio
kamen? Da li je to bilo prvo što je dohvatio? Ili je to učinjeno s
namerom?
U svakom slučaju, ubica nije mogao dobro da poznaje teren. Nije
bilo moguće znati da će zločin biti počinjen baš tamo, a počinilac je
posle toga sigurno bio krvav i prljav; sigurno je tražio neki potok,
baru u kojoj bi oprao ruke. Morao je da se presvuče u nešto što je sa
sobom imao u torbi, možda u rancu - jer bi ga inače svedoci sigurno
primetili Osim ako ga na Guldragargrendu nije čekao auto?
Reke je pred sobom video čitav niz scenarija i potpuno je utonuo
u njih, u paralelne stvarnosti koje su se delile u još više svetova.
Ipak, ubrzo je shvatio da ne analizira, već mašta, a to je naravno bio
znak da mu nedostaje informacija.
Ponovo je pogledao slike tela u šumi. Uvećao je tlo, deo po deo,
ne da bi očistio pogled od svih ostataka koji su mu se vrzmali po
glavi već da bi proučio teren. Začulo se zvono na vratima. To ga nije
zanimalo. U mulju i blatu pored Kabirovog vrata video je nešto žuto:
cvet, pretpostavio je. Ništa važno, uopšte, ali prošli put je to sigurno
prevideo.
Jedva se video. Bio je skriven krvlju i zemljom. Ipak, na neki
način je sijao, kao mali plamen, naznaka lepote među svom tom
strahotom. Možda je čak - iako je skoro bilo nemoguće videti - bio
isuviše polegnut i beživotan da bi se uklopio u ostatak vegetacije. Da
li je možda bio presovan? Da li ga je neko tamo stavio? Mislio je da
nije, sigurno ne.
Ipak, pogled mu je ostao prikovan za njega. Da li je to neka vrsta
irisa? Moguće. Cvet je bio žut, a listovi ljubičasti, u obliku oštrice. On
ode na internet i ukuca iris. Bio je na ivici da odustane - bilo je
isuviše mnogo vrsta - ali je onda ugledao primerak vrste Iris
darwasica. Da li je to mogao biti taj? Ne, ne baš, u stvari uopšte ne.
Bolje rečeno, nije znao šta to radi. Možda je to bila neka potisnuta
želja za značajnim detaljima. Odustani, pomisli on. Idi i lezi. Ispred je
gospođa Hanson razgovarala s Julijom.
„Nisam htela da ga uznemiravam”, rekla je.
Osmehnuo se kada je to čuo, možda zato što nije mogao da seti
ičega što bi ga uznemirilo. Zar je bilo nečega što je moglo da mu
doprinese ili mu odmogne? Pošto nije imao šta drugo da radi, on
nastavi da zuri u irise. Cveće kao da mu se podsmevalo svim svojim
bojama i lepotom. Kao da je postojalo samo da bi ga podsetilo na to
koliko je težak njegov život. Začu se kucanje na vratima. Nije obratio
pažnju. Ugledao je još jednu vrstu koja je delovala sličnije. Zvala se
Iris afghanika. Ne zvuči kao nešto što raste u švedskim šumama.
Afghanika... Brzo je nastavio da čita. Bila je to očito planinska biljka
koja je prvi put otkrivena i uvedena u knjige 1964. godine na planini
severno od Kabula. Ponovo se začulo kucanje. On napravi belešku.
„Da?”, reče.
Vrata se otvoriše. Uprkos celoj situaciji, gospođa Hanson ga
bezlično pogleda. Verovatno se ništa posebno nije desilo, pomisli on.
„Šta radiš?”, upita ona.
„Radim, moglo bi se reći”, odvrati on.
„Pa to je fantastično. Julija kaže da sediš unutra već satima.”
„Teško da je prošlo toliko.”
„Jesi li opet u pogonu?”
„Recimo, možda.”
„Mnogo mi je drago zbog toga, Hanse.”
„Divno je što mogu da te iznenadim nečim tako malim. Ali bila si
zabrinuta zbog nečega.”
„Ma nisam, a i to sigurno nema veze s tobom.”
„Ali ipak?”
„Onaj diplomatski automobil s onim grozim, zatamnjenim staklima
ponovo je parkiran ispred.”
„A, tako”, reče on. „Mislio sam da me je napustio.”
„Ne šali se s tim. Nikad mi se nije sviđao, to znaš. U njemu su
ljudi koji samo čekaju i posmatraju”, reče ona i on se priseti onog
dana kada su ga susreli na ulici u Stanfordu i uvukli u auto.
Bilo je toliko dramatično da se skoro nasmejao. Ali na neki način
pamtio je to čitavim telom. Sada je to osećao dok je Sigrid pričala o
groznom diplomatskom automobilu koji teško da je imao bilo kakvu
svrhu osim da ga nervira i pogorša njegovu klaustrofobiju. Nije bio
vredan posmatranja. Samo je sedeo zadubljen u sebe. Mada, je li to
istina? Razgovarao je s Magnusom i pretraživao različite stvari na
kompjuteru. Možda je to bilo povezano s automobilom?”
„Moraću da stavim zaštitu”, promrmlja.
 „Šta?”
„Ništa. Šta bih ja bez tebe, Sigrid? Ti sve vidiš i čuješ.”
„Brinem za tebe, Hanse.”
„Nema potrebe za tim. Nimalo, draga. Bolje sam, kao što možeš
da primetiš.” On ustade, odlučan da se odmah pozabavi situacijom.
Možda bi čak mogao da ode dole i porazgovara s njima. Nije bilo
nemoguće da je to sam Čarls koji želi da ga podseti na svoje
postojanje. Ipak nije to uradio. Otišao je u kupatilo, otvorio ormarić s
lekovima i začuo sirenu iz tunela i voz.

OSAMNAEST

Kada je Mikaela naposletku stigla kući, oteturala se u spavaću sobu i

obučena se stropoštala na krevet. Bila je sigurna da će odmah za
spati, ali srce joj je suviše brzo tuklo i ona se uspravi, teško dišući.
Moram da se smirim, pomisli. Moram da usporim disanje. Ali to je
bilo nemoguće i ona shvati da razgovor s Junasom možda nije bila
tako dobra ideja.
Možda je izložila Rekea riziku. Ipak, morala je istragu ubistva da
stavi na prvo mesto, iako istraga nije isto činila za nju. Ona ustade.
Soba joj se vrtela. Odgega se u kuhinju i uhvati se za džep na majici.
U njemu je nečeg bilo: salveta na kojoj je napisala dve reči. Trebao
joj je trenutak da shvati o čemu se radi. Bilo je to ime koje joj je
Junas rekao, Ema Gulval, žena čiji klarinet je Kabir razbio u Kabulu.
Ona otvori frižider i halapljivo ispi sok iz flaše. Bilo je to čudno,
zar ne? Zašto je fudbalski sudija u slobodno vreme uništavao
instrumente? Zašto bi čovek koji se u islamskoj zemlji bori za pravo
na fudbal učestvovao u propagandi protiv greha? Ona ode u dnevnu
sobu i sede za radni sto iz Ikee koji je bio pričvršćen za zid. Tu mora
da nečeg ima, pomisli. Čovek koji razbija instrumente - bez obzira na
posledice, kao što je Junas rekao - mora biti sposoban i za druge
stvari.
 Uključila je kompjuter. Kao i uvek, trebala mu je čitava večnost da
se pokrene. Isprva je samo stajao i kašljucao, ali, kada se napokon
uključio, ona otvori pretraživač i ukuca ime Ema Gulval. Pojavi se
žena s okruglim naočarima i paž-frizurom. Izgledala je pomalo strogo
zbog istaknutih obrva i sitnih, prodornih očiju. Malo dalje na istoj
stranici bila je slika na kojoj je Gulvalova stajala ispred orkestra na
velikoj sceni. Sve je delovalo veoma profesionalno. Ipak, činilo se da
je prestala da se bavi muzikom i da je sada radila kao medicinska
sestra u Berlinu. Da li da je kontaktira? Naravno da ne bi trebalo.
Grozno se osećala. Trebalo bi da se istušira i ponovo legne, ali nije
stigla mnogo da uradi pre nego što ju je pozvao Junas Bejer.
„Samo sam hteo da proverim jesi li stigla”, reče on.
„Potražila sam onu Emu Gulval koju si spomenuo”, reče ona.
„Pusti to”, reče on. „Trebalo bi da se odmoriš u mraku. Imaš li
lekove protiv bolova kod kuće?”
„Ne pijem lekove protiv bolova. Sad se pitam zašto je Kabir bio
toliko protiv muzike.”
Činilo se da Junas razmišlja.
„Mnogi ljudi su takvi dole. To je ostatak vahabizma iz Saudijske
Arabije. Saudijci su zabranili muziku još 1978. Homeini je isto uradio
u Iranu 1979. Na muziku se gledalo kao na đavolske iskušenje.”
„Ali Kabir nije delovao kao ekstremista.”
„Svakako je delovao kao oportunista. Radio je sve što je
potrebno da progura fudbal. Možda je hteo da se pokaže kao osoba
od poverenja pred svojim drugom, mula Zakarijem.”
Ona pomisli na odmaranje u mraku. Zvučalo je kao odlična ideja.
„Čudno je to”, reče ona. „To što je bio baš njegov prijatelj. To se
uopšte ne uklapa u sliku finog fudbalera.”
„Ne, ne baš.”
„A uništavanje instrumenata?” nastavi ona. „To zvuči kao više od
oportunizma.”
„Možda je tu bila i neka dimenzija staleža, čista mržnja među
slojevima društva.”
„Kako to misliš?”
„Svi ti muzičari koje je napao pripadali su starim kabulskim višim
staležima povezanim sa Zapadom.”
Mikaela krenu prema krevetu.
 „Zar nisi rekao da su ih i ubijali?”
„Ili bi jednostavno nestajali.”
Ona leže na leđa.
„Nisi istraživao ništa određeno?”
„Nisam. Ali je tog proleća, u aprilu 1997, bio jedan slučaj koji nas
je zainteresovao. Neka violinistkinja upucana je u potiljak usred noći
dok je svirala u svom podrumu. Žena je bila dobra prijateljica Eme
Gulval. Zajedno su studirale na sovjetskom koledžu u Kabulu
osamdesetih.”
„Opa!”, reče ona. „Znači, poznavale su se?”
„Relativno dobro, rekao bih. Ali ništa ne ukazuje na to da je Kabir
bio umešan u ubistvo.”
Ona zatvori oči.
„Kako možete da budete tako sigurni?”
„Pa, zapravo ni u šta nismo sigurni”, odvrati on. „Ali pretpostavlja
se da je ta žena poznavala svog ubicu. Pustila ga je da uđe
dobrovoljno i pokazala mu violinu koju je držala skrivenu u podrumu.
I nisu talibani naredili to ubistvo. Bilo je u skladu s njihovim stilom
pogubljivanja, ali nije bilo planirano i nemamo nikakve znake da su
se ta žena i Kabir nekad sreli, upravo suprotno. Ona je bila
primadona iz više klase, a on auto-mehaničar iz malog sela kod
Kandahara.”
„Shvatam”, reče Mikaela i navuče prekrivač. „Šta onda uopšte
imate?”
„Imamo nekoliko nestabilnih tragova, a nedavno se pojavio
Kosta, od svih ljudi, i rekao nam da je video misterioznog čoveka na
stadionu Grimsta. Ali njegovo svedočenje je toliko slabo i mutno da
nemamo baš za šta da se uhvatimo.”
„Zvuči kao da ste baš loše odradili posao.”
Junas uzdahnu u slušalicu.
„Teško ide.”
„Za to možda postoji objašnjenje.”
On zaćuta na trenutak.
„Jel’ misliš da su nas Amerikanci lagali pravo u lice?”
„Pa, nije nemoguće.”
„Prokleti Falkegren, ako sad...”
 Činilo se da ne može da nađe reč, a ona je htela da kaže da
moraju da saznaju zašto je Kabir završio u njihovom zatvoru. Onda
pomisli kako je bolje da o tome razgovara s Rekeom.
„I ja sam to pomislila.”
„Odmah ujutro ću se pozabaviti time.”
Ona još jednom pomisli kako nije trebalo ništa da kaže, bar
zasad.
„Važi”, reče. „Sad idem malo da odspavam.”
„To je pametno. Čuvaj se.”
Ona navuče prekrivač preko glave i pokuša da razmišlja
trezveno, ali nije više mogla. Skupila se, a različite slike su joj u
mislima sevale poput munja. Posle toga mora da je zaspala. Jedva
je čula telefon. U snu joj je zvonjava zvučala kao piskavi budilnici koji
zvone satima. Zatim se trgla, ne shvatajući odmah šta ju je
probudilo. Da li je to ponovo bio telefon ili buka sa trga ispred?
Ne. Bilo je to lupanje na vratima.
Neko je hteo da uđe.

Bilo je pola devet u ponedeljak ujutro, a Reke je već bio obučen u

košulju i džemper. To ga je iznenadilo. Sedeo je za trpezarijskim
stolom, ali nije znao kako je tamo dospeo. Šetnja od kreveta do
tamo, koju mora da je obavio, bila je za njega tamna mrlja, i to ne
jedina, Imao je, istina, neka nesređena sećanja od protekle noći, ali
njih bi voleo da zaboravi.
Između ostalog, sećao se kako je ležao na podu kupatila
pokušavajući da povrati. Osim toga, proteklih dvanaest sati bilo je u
magli, a ni sada nije bilo ništa bolje, dok je sedeo glave naslonjene
na šake, trudeći se da shvati šta se desilo. Nedavno je ustao, svirao
klavir i prošao kroz staru istragu ubistva, ali je imao osećaj da je to
bilo samo nešto usputno - nešto jedva stvarno - a sada je ponovo bio
na nuli; pol puno beznadežan i paralizovan, što je zapravo bilo
očekivano. Zašto bi odjednom trebalo da se vrati u normalu?
On ispravi leđa koliko je mogao i pogleda u svoje ruke koje su
ležale ispružene na stolu. Delovale su strano, poput paukova.
Iznenadilo ga je što su ga poslušale kada je zasvirao prve taktove
Betovenove Apasionate na klavijaturi. U pozadini se čuo sat iz
hodnika i osećao se miris kafe. On začu korake i podiže pogled,
čkiljeći. Ispred njega je stajala gospođa Hanson.
„Gospode bože, Hanse, ne bi trebalo da si van kreveta.”
„Ne, verovatno ne bi. Ali evo me” reče on trudeći se da zvuči
bezbrižno.
„Sećaš li se ičega što se juče dogodilo?”
„Naravno, sećam se da si bila jako ljubazna, a da ja nisam baš
bio u mogućnosti da uzvratim istom merom. Žao mi je. Hvala ti,
draga Sigrid...”
„Bio si u užasnom stanju”, prekide ga ona. „Zaspao si obučen.”
„To mnogo objašnjava. Pitao sam se kakva je ovo smešna
jutarnja odora.” On se osmehnu koliko je mogao.
„Ne šali se na taj način. Bila sam strašno zabrinuta.”
„Ne, naravno, ne treba da se šalim. Nisam baš za šalu.
Poslušaću tvoj savet. Povlačim se. Kapituliram pod ovim
okolnostima”, reče on istim veštačkim i sporim tonom. Zatim se
odgega do kupatila i popi još jednu šaku tableta.
Onda ode do kreveta i sruši se, baš kao Kabir u šumarku, s
rukama prekrštenim preko grudi i oseti kako se teška, nemirna tama
navlači preko njega kao talas s mora.
„De profundis clamovi ad te, Domine”, promrmlja, kao novu lošu
šalu. Ili možda ozbiljno.

„To je nešto najluđe što sam čula”, reče Vanesa. „Šta si onda
uradila?”
„Otišla sam s njim kući.”
„A on je bogat kao Krez.”
„Pa, u svakom slušaju ima ogroman stan. I knjige su svuda.”
„Je l’ se nisi malo ložila na njega ranije?”
„Samo sam mislila da ima sve.”
Bilo je osam i deset ujutro, ali dan je već išao naopako. Spavala
je po podne, pa se probudila u četiri ujutro. Vanesa je ležala pored
nje, što isprva nije mogla da shvati. Onda se setila da je Vanesa
kucala i da se na kraju izvukla iz kreveta i pustila je da uđe, susrevši
se sa oblakom optužbi. „Zvala sam te sigurno sto puta” i „Brinula
sam kao moja jebena keva”. Sve se očito završilo tako što je Vanesa
ostala da prespava.
„Šta ste onda radili? Umreću ako ste spavali zajedno.”
„Ma daj”, reče ona. „Pokušao je da se ubije. Nije bilo baš seksi.”
„Pa šta ste onda radili?”
Ona se pokaja što je to uopšte spomenula. Bilo je na neki način
pogrešno.
Sedele su u kuhinji, jedna preko puta druge. Napolju je sijalo
sunce ili se kuhinjsko svetlo odbijalo od prozora. Nije bila sigurna.
Glavobolja je još uvek bila kao membrana između nje i sveta. Ako je
išta želela, pored toga da se vrati u krevet, bilo je da bolje razume
šta je Kabir radio za talibane. Ali nije ništa saznala iz nasumičnih
pretraga koje je obavila tog jutra, osim da je Ema Gulval, čiji je
klarinet razbio, pohađala Fakultet sovjetsko-avganistanskog
prijateljstva, na odseku za klasičnu muziku.
„Mislim da ipak treba da odemo kod lekara”, reče Vanesa.
„Moram da radim”, reče ona.
„Zaista ne treba da radiš. Šta to gledaš sve vreme?”
Mikaela podiže pogled s kompjutera.
„Radim na onom slučaju s fudbalskim sudijom.”
Vanesa je delovala iznenađeno.
„Je l’ to zbog Rekea?”
Mikaela se promeškolji.
„Samo sam saznala neke stvari.”
„Kao na primer?”
„Mislim da je ubistvo moglo da bude osveta za neko sranje koje
je napravio u Avganistanu.”
„Mislila sam da je bio dobar momak.”
„I ja, ali nikad ne znaš.”
„Da, nikad ne znaš”, reče Vanesa i iz nekoga razloga se
nasmeja. Kad se Mikaela nije nasmejala, ona ponovo poče da je
ubeđuje da treba da odu u bolnicu.
Mikaela je nije baš slušala. Nastavila je da se pita zašto se Kabir
okomio na muzičare. To joj nije bilo jasno, ali, s druge strane, uopšte
nije razumela talibane. Ona zatvori kompjuter i ustade, ali joj noge
klecnuše. Bilo joj je muka od sunčevih zraka.
„Sranje”, reče Vanesa i priđe da joj pomogne.
 „Dobro sam”, reče ona.
„Užasno si.”
„Ma”, reče ona, izvuče se iz Vanesinih ruku i krenu ka kupatilu.
Nije toliko strašno, pomisli. Oči su joj bile zakrvavljene, a obraz
nije izgledao kako treba. Ali popraviće to. Ona prekri modrice
korektorom i ponovo izađe. Vanesa je sela u dnevnu sobu i uključila
televizor. Neki bradati ekspert sa jutarnjeg programa na četvrtom
kanalu govorio je o tome kako duže od godinu dana nije nađeno
nikakvo hemijsko oružje u Iraku. „Situacija je veoma
uznemiravajuća”, objasnio je ekspert. „Čitav region je nestabilan.
Kao da su otvorili Pandorinu kutiju.”
„Taj rat je tako iščašen”, reče Mikaela. „Trebalo bi da suzbijaju
terorizam, ali su zapravo stvorili tri puta više terorista.”
„Šta?”, reče Vanesa.
„Nisu ništa naučili iz starih grešaka?”
„Jel’ opet pričaš o Pinočeu i CIA?”
„Mislim generalno.”
„Moraš malo da se opustiš. Zabranjujem ti da ideš na posao.”
„Moram nešto da proverim.”
Vanesa duboko uzdahnu.
„Nisi normalna.”
„I ti imaš mušterije.”
„Elena će se pobrinuti za njih.”
Elena je bila devojka s kojom je Vanesa delila frizerski salon.
„Juče sam se videla i s Lukasom”, reče Mikaela.
Vanesa zainteresovano podiže pogled. Ona i Lukas su uvek bili
bliski.
„Šta je rekao?”
„Da se sudija nečega plašio.”
„Jebote, stalno pričaš o tome.”
„Potpuno su sjebali istragu.”
„Ali sigurno nema žurbe. Možemo da gledamo film.”
„Previše sam nemirna.”
„Trebalo bi da pričaš s Bepeom.”
„Zašto bih pričala s njim?”
„Jer je Mario rekao da je počeo da se priseća novih stvari u vezi s
ubistvom.”
 „Čula sam to.”
„Imaš previše šminke na obrazu.”
„Da, da”, reče ona, uze rezervne ključeve s police u hodniku i
stavi ih na stočić ispred Vanese.
Zatim krenu na posao, ali već na putu do stanice metroa poče da
razmišlja da li da se vrati. Koliko je dana zapravo bila na bolovanju u
životu? Nijedan, koliko je mogla da se seti. Rado bi gledala film ili
prespavala dan da se reši glavobolje, ali nastavi dalje, kao da ima
neku neizbežnu dužnost koju treba da ispuni.

DEVETNAEST

Junas nije rekao ni reč inspektoru Fransonu, svom nadređenom.

Umesto toga, zakazao je sastanak sa načelnikom policije Martinom
Falkegrenom, ali mu nije rekao o čemu se radi. Martinova
sekretarica, Šveđanka poreklom iz Finske, odgovorila je porukom;
„nema šanse, nema vremena”, ali mu je na kraju ipak dala petnaest
minuta u deset sati.
Sada, u pet minuta do deset, Junas je još uvek sedeo na svom
mestu u delu s kancelarijama i video Mikaelu kako prolazi malo
dalje. Nije izgledala kao da joj je danas mnogo bolje. On oseti nagon
da je presretne i zagrli, ali u istom trenutku oseti bes.
Čitavo njeno modro, odlučno biće podsećalo ga je na neuspeh u
istrazi. On ustade, ljutito ode u lift i pritisnu dugme broj pet. Održaću
ja tom ljigavcu lekciju, pomisli. Videće on. Međutim, kada je stigao,
hrabrost mu se poljuljala i više nije bio siguran da veruje Mikaeli.
Da li su Amerikanci okovali Kabira i gotovo ga ostavili da se
nasmrt smrzne? I da li je ministarstvo spoljnih poslova to zaista
zataškalo, sabotiralo švedsku istragu ubistva i, što je najgore, pustilo
u zemlju potencijalnog teroristu? Sada je još više shvatao koliko to
suludo zvuči. On zastade ispred Falkegrenovih vrata i zakuca,
diskretnije nego što je nameravao.
 Vrata se otvoriše i načelnik policije dočeka ga na trenutak pomalo
nesigurno. Zatim na njegovom licu zasija širok osmeh.
„Junase”, reče on. „Divno, u zadnje vreme čujem mnogo toga
lepog o tebi.”
„Ne bih znao”, reče on posramljeno. „Uglavnom se osećam
nedovoljno.”
„Zar se upravo po tome ne poznaje dobar policajac? Neprekidna
sumnja u sebe.”
U tom slučaju sam fantastičan, pomislio Junas, ali ne reče ništa.
Samo sede i pogleda Falkegrena, pitajući se da li je načelnik
pretpostavio s kojom namerom je došao. Možda je laskanje bila
samo taktika, pokušaj da ga razoruža? Ne, sigurno ne zna. Nosio je
farmerke i sveže ispeglanu plavu košulju. On gurnu napred činiju s
finskim sladićem.
Junas odmahnu glavom.
„Kako mogu da ti pomognem?” upita Falkegren.
„Celo jutro sedim i gledam slučaj Kabir”, odvrati Bejer.
„Zar to niste ostavili za sobom? Zar nemamo i na domaćem
terenu dovoljno problema?”
Junas ipak uze malo sladića.
„I desilo se na domaćem terenu”, reče on.
„Znaš na šta mislim.”
„Zapravo, i ne baš”, nastavi on. „Ali juče sam čuo neke prilično
senzacionalne stvari.”
Martin Falkegren uputi mu usredsređen pogled i nasloni se u
stolici.
„Kakve?”
Junas sažvaka sladić. Pomisli kako Falkegren deluje pomalo
nervozno.
„Da je Kabir možda ležao u američkom zatvoru u Kabulu i da je
gadno mučen. Čuo sam da ste dobili iste te podatke, ali odavno -
letos.”
Martin Falkegren načini pokret usnama koji je bilo teško
protumačiti. Zatim otvori fioku radnog stola i ponovo je zatvori.
„Tako je”, reče, pomalo strogo.
Falkegren se ispravi, nastojeći da deluje jednako samouvereno i
zadovoljno kao maločas.
 „Naravno da sam im pristupio veoma ozbiljno, ali vrlo brzo sam
uspeo da ih demantujem. Imam dobre izvore u tom polju.”
„Imate kontakte u američkoj ambasadi?” upita Junas.
„Upravo tako. Nekog ko ima potpuni uvid. Brzo smo mogli da
otpišemo te podatke kao propagandu levice. Amerika je s pravom
gruba prema osumnjičenima te vrste, ali ne muče ljude na takav
način.”
„Bilo bi bolje da smo sami mogli da prekontrolišemo te
informacije.”
Falkegren odmahnu glavom i jezikom načini nervozan pokret.
„Zašto bih vas opterećivao lažnim informacijama? Zar niste imali
drugog posla?”
Junas pokuša da skupi malo autoriteta.
„Da, naravno, razume se, ali ukoliko informacije nisu lažne, onda
su veoma ozbiljne, zar ne? Onda se čitava istraga okreće
naglavačke.”
„Ali jesu lažne”, reče Falkegren.
„Možda i nisu, jer sam juče čuo, doduše iz druge ruke, da ih je
ministarstvo spoljnih poslova potvrdilo.”
Martin Falkegren se tržnu.
„Ne bih rekao”, reče on, sada očigledno uznemiren.
„Sigurno ste imali dobru narneru”, odvrati Junas, braneći se više
nego što je nameravao.
„Naravno da jesam. Informacije nemaju nikakve veze sa
stvarnošću.”
„Svejedno želim da znam koliko ste znali i šta ste čuli. Da li vam
je Reke javio?”
Falkegren je delovao uvređeno.
„Tom čoveku ne može se verovati”, reče.
„To ste već rekli.”
„Ali to je sad još jasnije. Znaš li da su ga proterali iz SAD kao rizik
po bezbednost?”, nastavi on.
„Stvarno?” reče Junas, ponovo nesiguran. „To naravno svejedno
moram da proverim s ministarstvom spoljnih poslova”, nastavi.
„Ne, ne. Bolje da to ja uradim, pošto poznajem sekretara
kabineta”, reče Falkegren.
„Mislite, Rekeovog brata?”
 „Upravo tako. Situacija je pomalo delikatna”, reče Falkegren.
Junas klimnu glavom ne rekavši mu da je već poslao upit
Klebergerovoj sekretarici, Leni Tideman.
„Dobro, onda smo se složili”, reče Falkegren.
„Nisam siguran. Ima još nešto. Mislim da bi trebalo da vratimo
Vargasovu na istragu.”
„Šta... zašto?”
Falkegren kao da nije bio svestan onoga što je rekao. Delovao je
izgubljeno u zabrinjavajućim mislima, pa Junas odluči da o tome
razgovara s Fransonom.

Mikaela sede na svoje mesto na odeljenju s kancelarijama i

zapita se da li bi trebalo da deluje kao da nešto radi, ali bilo joj je
teško da se usredsredi. Malo dalje vide kako Junas Bejer izlazi iz
lifta. Delovao je iznervirano.
Ona ustade i pođe prema stepenicama. Telefon zazvoni.
„Halo, da li je to Mikaela?” reče glas.
„Da”, odvrati ona.
„Ovde Sigrid Hanson”, nastavi glas. „Brinem za Hansa.”
„Šta se desilo?” upita Mikaela i osvrnu se oko sebe da vidi da li je
neko sluša.
„Popio je gomilu tableta”, nastavi gospođa Hanson. „Mislim da
trenutno nije u opasnosti, ali spava kao zaklan, a ja sam ovde i
pazim ga.”
„Uh”, reče Mikaela silazeći niz stepenice.
„Ono što ste vi uradili s Hansom bilo je fantastično. Juče je ustao
i ponovo radio. Pokrenuli ste ga.”
Mikaela se seti Rekea kako leži u krevetu s bledim sjajem u
očima.
„A možda ga je susret sa smrću vratio u život.”
„Molim?”
„Tako je on sam rekao”, reče ona.
„Da, pa, ne verujem. Poznavali ste ga odranije, zar ne? Radili ste
na nekoj od njegovih misterija. Odmah sam znala da ste dobri za
njega.”
„Nisam sigurna”, reče ona.
 „Verujte, ja to umem da osetim. Kad je u depresiji, nikoga ne
podnosi. Ali vi ste zapalili varnicu u njemu.”
„Zar niste rekli da mu se stanje ponovo pogoršalo?”
„Da, nažalost jeste. Ali to je delimično moja greška. Rekla sam
mu za taj grozni diplomatski auto koji je bio parkiran na ulici. Vidite,
mislim da ga ponovo nadziru.”
„Nadziru?” reče Mikaela s nelagodom.
„Da, stvarno. Nisam luda ili paranoična. Taj auto je već dolazio.
Kad se tek uselio pojavljivao bi se u svako doba. Bilo je jasno da ga
podseća na nešto užasno što se dogodilo u Americi.”
„Šta bi to moglo da bude?”
„Mislim da on zna određene tajne, zbog čega se oni plaše. Žele
da mu pokažu kako je pod nadzorom. Zato moram da vas pitam...
Koliko sam shvatila, živite sami?”
Mikaela se strese.
„Kako ste to shvatili?”
„Pitala sam Hansa. Nemojte da se ljutite. Nisam htela da
zabadam nos u tuđe stvari, samo sam mislila da biste mogli ponovo
da dođete da ga pozdravite, možda čak i...”
„Šta?”
Mikaela izađe iz policijske stanice, pitajući se da li treba da krene
prema gradu.
„Ništa”, nastavi gospođa Hanson. „Ali morate da shvatite, srce mi
se slama kad ga vidim zadnjih nekoliko meseci. Ne ustaje iz kreveta.
Ali, kao što sam rekla, odjednom je, kad ste vi juče bili tu, postao
aktivniji. To je bilo divno videti.”
„Drago mi je zbog toga”, reče ona.
„Naravno, zato sam mislila...”, pomalo je oklevala, „da ćete
možda njegov stan pomalo tretirati kao drugu kuću. Dobrodošli ste u
svako doba, najbolje bi bilo odmah, iskreno rečeno.”
Mikaela zastade, obuzeta osećanjem koje nije potpuno razumela.
Jednim delom bila je iznervirana - nemoj ti meni da pričaš šta treba
da radim - ali i začuđena. Tako ga je očajnički tražila, ubeđena da on
nema vremena za ljude poput nje, a sada ju je neko molio da ga
posećuje što češće može.
„Svratiću malo kasnije”, reče. „Moram s njim o nečemu da
porazgovaram.”
 „To bi bilo odlično, time ću se zasad zadovoljiti”, odvrati gospođa
Hanson razočarano, kad da se nadala da će dobiti nešto više.
„Kako se vi i Reke poznajete?”, upita Mikaela, ponajviše kako bi
promenila temu.
„Već pola veka pomažem njegovoj porodici. Gledala sam dečake
kako rastu. Prosto sam prirodno bliska sa Hansom, naročito nakon
što je kolabirao na koncertu u Helsinkiju.”
„Šta se dogodilo?”
„Doživeo je slom nakon nastupa... stajao je na balkonu, na ogradi
balkona, zapravo. Moglo je strašno da pođe po zlu. Posle toga više
nije svirao koncerte.”
„Ne?”, upita Mikaela, ne znajući šta da kaže.
„Ali ponekad se pitam da li ipak sada stanje nije još gore. Sve se
tako brzo dogodilo”, nastavi gospođa Hanson. „Morao je da napusti
SAD. Razveo se.”
„Zašto se razveo?”
„Pre svega zato što Luvisa nije mogla sve to da podnese. Ona
je...”, gospođa Hanson je oklevala. „Potpuno drugačija od Hansa.
Spolja gledano je, naravno, savršena, bogata je i lepa kao slika, iz
plemićke porodice, obrazovana i kulturna, zainteresovana za
muziku. Ali...”
„Da?”, reče Mikaela.
„Ako smem da kažem, previše je obuzeta spoljašnjošću, lepom
fasadom, a Hans - kao što ste sigurno primetili - živi u sopstvenom
svetu. Ona traži stimulanse za svoje anksiozne misli, a to je Luvisu
izluđivalo. Mislim da je Hans od nje stvorio perfekcionistu. Kao da je
želela da kompenzuje za njega.”
„Stvarno?”
„Da. Gospode bože, trebalo bi da im vidite kuću u Jušholmu.
Možete da zamislite kako je to izgledalo kad bi Luvisa pozvala svoje
prijatelje iz više klase. Hansu je bilo toliko dosadno da bi šećkao
levo-desno ili bi, što je još gore, izražavao zapažanja koja niko nije
tražio.”
„Mogu da zamislim”, reče Mikaela.
„A Luvisa... Uh, baš otvoreno pričam... Počela je da se viđa s
drugim muškarcima, za šta zapravo ne mogu da je krivim. Hans nije
lak čovek. Ali, kad su se ona i Magnus urotili protiv njega, to je prešlo
granicu...”
„Hoćete da kažete da su Luvisa i Hansov brat...”
„Ne, ne, neću, ne zaista, samo onako pričam. Samo sam htela da
kažem da je Hansu naprečac trebao stan, a nije baš bio u stanju da
ide u razgledanje. Zato sam mu rekla za stan u potkrovlju, iznad
mene, koji je bio na prodaju ali nije prodat jer je tako... kako to da
kažem... krivudav. Ali Hans ga je kupio i ne pogledavši ga.”
„To je čudno”, reče Mikaela.
„Ni najmanje, on je takav. Znate, bilo mi je stvarno drago što će
mi biti blizu. Prvih dana bio je u dobrom stanju, ali posle toga kao da
ga je obuzeo demon. Mogla sam to da osetim izdaleka. Kao da je iz
njega curio otrov, često bi po ceo dan ležao u krevetu, napola
oduzet. Zvala sam sve kojih sam mogla da se setim, njegovu
porodicu, prijatelje, njegovog doktora - dobrog doktora, moram da
kažem. Ima i lošeg doktora. Izvinjavam se što sam tako otvorena.
Gde sam stala? Da, Hansovo stanje se pogoršalo, a sada... kad je
onaj grozni auto ponovo tu... počinjem da se plašim, i to ne samo da
će sam sebi nešto uraditi.”
„Već da će neko drugi to uraditi, zar ne?”
„Ne znam”, reče ona. „Stvarno ne znam. Verovatno se uzrujavam
ni oko čega. U svakom slučaju, ne bi bilo zgoreg da imamo policajca
u zgradi.”
„Doći ću čim budem mogla”, reče Mikaela.
Ona prekide vezu i krenu dole, ka stanici metroa. Zatim nastavi
ka peronu, hodajući ispod zasvođenog, crvenog plafona. Pisalo je da
voz treba da stigne za šest minuta, pa ona odluči da iskoristi priliku
da pozove televiziju SVT.
Zamolila je da razgovara sa novinarkom Tuve Leman, baš kao
što joj je Lukas predložio.
Tuve joj je vrlo nevoljno rekla da može da se nađe s njom u
restoranu televizije za sat vremena.

Sigrid Hanson zavrte glavom i zapita se šta ju je obuzelo. Nije

čak ni poznavala devojku, ali već je sanjala o tome da će se Mikaela
useliti i pomoći Hansu da stane na noge. Bilo je to čudno, zar ne? Ali
nešto u Mikaeli u njoj je izazivalo osećaj sigurnosti, kao da sve leže
na svoje mesto u njenoj blizini. Ona uze komad švajcarske čokolade
iz ostave, otvori frižider i nasu čašu kisele vode.
Zatim opet ode u spavaću sobu i po njegovom tenu odmah
zaključi da mu se stanje pogoršalo. Kao i ranije, ležao je na
stomaku, potpuno obučen, s rukama ispod grudi. Ali sada je disao s
većim naporom, a čelo i obrazi bili su mu pepeljasto sivi. Ona glasno
opsova i priđe mu.
„Hans, probudi se”, reče drmusajući ga.
Nije bilo reakcije - čak ni uzdaha, nije bilo pokreta, ničega. Samo
je nepomično ležao, otvorenih usta i zatvorenih očiju. Ona mu udari
šamar. Ni to nije pomoglo. Htela je samo da vrišti i odmah pozove
doktora Rihtera, ali prvo - shvati ona - mora brzo da reaguje.
„Hanse”, reče glasno. „Moraš nešto da popiješ. Deluješ potpuno
isceđeno.”
Kad je pokušala da mu da malo kisele vode, ona se samo sli s
njegovih usana i brade. Na kraju mu ono što je bilo preostalo u čaši
sunu u lice, iz očaja, ali i iz besa. Kako može da bude takav idiot?
Kao bez vredni narkoman.
Ni to nije pomoglo, pa ona uze telefon i pozva doktora Rihtera,
iako je zbog nečeg oklevala. Nije odmah znala zbog čega, ali onda
je shvatila da se u hodniku čuju koraci, a zatim ključ u bravi.
Ulazio je neko ko ima ključ. Mora da je Julija. Ne, koraci su bili
teži, muški. Onda su naglo zastali. Tada je trebalo da vikne i upita ko
je, ali se neočekivano uplašila.
U koracima je bilo nečeg čudnog. Ko stoji tako nepomično kad
uđe u tuđi stan? Nešto nije bilo u redu. Bila je sigurna u to.
Osluškivala je. Jedino što je jasno čula bili su otkucaji zlatnih kazaljki
zidnog sata, što je samo pojačalo njenu nelagodu. Shvatila je da
nešto mora da učini. Ona ustade baš kad je opet čula odlučne
korake koji idu ka cilju i povikala.
„Ko je to?”
Nije bilo odgovora. Bože, pomozi. Koraci su se približavali. Ona
prodrma Hansova ramena, ali ne dobi nikakve znake života.
„Probudi se”, reče ona. „Probudi se, neko je u stanu.”
 DVADESET

„Sviđao mi se”, reče ona. „Još uvek mi se sviđa.”

„Kako to mislite još uvek?”
„Pa ranije je bio heroj, zar ne? Ali sad je postao mutan, zar ne?
Bar tako svi mislite?”
Tuve Leman bila je visoka sigurno metar osamdeset pet.
Izgledala je kao plivačica, što je nekada i bila. Imala je široka
ramena, pune, senzualne usne i zbijene oči. Ali u tom trenutku izraz
njenog lica bio je najuočljiviji. Sišla je u kafeteriju noseći sa sobom
svoj status zvezde i pozdravljala ljude kao da je za njih čast da je
sretnu. Tuve je unapređena u voditeljku komentatora na
takmičenjima u plivanju, što joj se videlo u držanju i pružalo joj
osmeh filmske zvezde. Ipak, kad je sela pored Mikaele, odmah se
promenila. Iz očiju joj je izbijala razdraženost.
„Hvala vam što ste pristali da se nađete sa mnom”, reče Mikaela.
„Mislila sam da ste odustali”, reče Tuve.
„Ne može se tako lako odustati od ubistva.”
„Mislila sam od mene. Nije da brojim, ali mislim da sam se izvinila
otprilike deset puta.”
Mikaela odluči da stavi karte na sto.
„Ja više ne radim na istrazi.”
Tuve je iznenađeno pogleda.
„Šta onda tražite ovde?”
„Imam nove informacije. Hoću da proverim nekoliko stvari.”
„Rekla sam sve što znam.”
„Ali ne meni. Zbog čega ste se izvinjavali?”
„Ni zbog čega.”
„Molim vas. Rekli ste da vam se sviđao, je l’ tako?”
„Kakve to ima veze?”
„Zar ne treba da uradimo ono što možemo kako bismo uhvatili
njegovog ubicu?”
Tuve je oklevala. Delovala je kao da sređuje misli.
 „U redu, nisam vam sve rekla, a to je bilo glupo, izvinjavam se”,
nastavi ona jednako kiselo.
„Šta niste rekli?”
„Da me je pozvao dan nakon što je reportaža puštena.”
„Zašto vas je zvao?”
„Rekao je da je zabrinut. Nije shvatao da će to biti tako velika
stvar, a meni ga je bilo žao, a tog dana sam bila slobodna, pa sam
ga pitala da li bismo mogli da se nađemo na kafi ili piću. Videli smo
se u kafiću Levenbrau. To je mesto na koje stalno odlazim na
Frihedsplanu.”
„Kako je tada bio?”
Tuve Leman baci pogled po kafeteriji. Delovala je kao da ne zna
da li treba da ispriča ili ne, a Mikaela primeti da deluje kao da je
nešto muči. Pogled joj je bežao. Očito se nije radilo o događaju kojeg
je želela da se priseti.
„Nosio je naočare za sunce i kačket, kao da je hteo da se sakrije.
I očigledno je bio nervozan.”
„U kom smislu?”
„Ne na neki sumnjiv način ili nešto tako, već na pomalo zanimljiv
način, kao da se stidi.”
„Je li dobro govorio engleski?”
„Zapravo jeste. To sam primetila već kad smo snimali. Ali
svejedno smo doveli prevodioca, a on je bio odlučan da svoj deo
kaže na paštunskom.”
„Šta je rekao?”
„Da je idiot koji je previše pričao u reportaži. Nije znao šta ga je
obuzelo. Ali rekao je da to je bilo zbog mene. Ja sam bila
neverovatna. Izgledala sam kao amazonka i sve to. Prvo sam mislila
da mi se nabacuje - na svoj pomalo nespretan, stidljiv način - ali
onda sam shvatila da ima potpuno drugi cilj.”
„Koji?”
„Nije hteo da se reportaža reprizira ili da se proširi na druge
zemlje.” „Zašto?”
„To valjda vi znate bolje od mene. Nečega se plašio.”
„Jeste li uspeli da shvatite čega?”
„Pa, verovatno talibana. Oni su ga mučili i ostala sranja.”
„Ili je on zapravo bio jedan od njih?”
 Tuve joj uputi skeptičan pogled.
„Ma kakvi.”
„Zašto je to tako neobično?”
Ona razmisli.
„Nije baš delovao kao fanatik. Na primer, prilično je pio.”
Znači i pijančili ste zajedno, pomisli Mikaela, ali to zadrža za
sebe. Napregnu se da ne pokaže bes. Nije htela da pokrene još neki
novinarkin mehanizam odbrane, pa se samo radoznalo osmehnula,
kao da to nije ništa više od zabavnog detalja.
„Šta je pio?”
„Prvo pivo, a posle je hteo votku. Nisam stekla utisak da to prvi
put naručuje.”
„O čemu ste razgovarali?”
Tuve Leman potonu u misli. Pažljivo je birala reči.
„O svemu i svačemu. O tome kako mu je lepo u Švedskoj i tako
to. Posle smo, naravno, pričali o fudbalu, o omiljenim igračima i tako
tome, pa mi je posle pričao kako je kupio dres za fudbalskog sudiju
na pijaci u Kabulu. Bio je iz pedesetih ili tako nešto. Voleo ga je jer je
bio tako retro. Stvarno je bio... poseban i znao je neke stvari zbog
kojih sam se iznenadila.”
„Na primer?”
„Na primer, čitao je Dostojevskog. Ili je bar tako tvrdio. Ali onda
se pomalo napio, pa je počeo da priča o groznim stvarima koje je
video u Avganistanu. Pričao je o predsedniku kojeg su talibani okačili
o semafor i odsekli mu penis. Onda o nekoj ženi koja je upucana u
potiljak. Bio je primoran da prisustvuje smaknuću.”
Mikaela pomisli na ubistvo violinistkinje o kojem joj je pričao
Junas, ali onda shvati da su talibani često javno ubijali žene i ljudima
naređivali da to gledaju. I ona je sama videla gnusan video sa
stadiona Gazi u Kabulu.
„Šta mislite, zašto vam je to ispričao?”
„Ne znam”, reče Tuve. „Bio je baš pijan, a i ne sećam se više
svega, ali delovalo je kao da je bio baš blizu. Rekao je da je žena
bila jako mršava. Video joj je lopatice kroz bluzu.”
„Bluzu?”
„Ili možda burku. Ne sećam se. Ali se sećam da me je gledao
strašno intenzivno dok je to pričao. Kao da je duboko ukorenjeno u
njemu.”
„Zašto nam niste ništa rekli o tome?”
Tuve Leman ponovo se osvrnu po kantini. Opet je izgledala kao
da želi da pobegne.
„Jer me je ponovo pozvao nekoliko dana nakon toga. Tad je bio
strašno besan.”
„Zašto?”
„Jer je u jutarnjem programu prikazana repriza reportaže i zato
što je AFP iskoristio deo intervjua u svojoj reportaži o fudbalu pod
talibanskim režimom. Priča se raširila u otprilike petnaest zemalja.”
„Dakle niste uspeli da je zaustavite?”
„Kad se reportaža jednom prikaže, nemamo nad njom mnogo
kontrole.”
„Da li ste to i njemu rekli?”
Tuve pogleda u svoje ruke.
„Možda ne baš tako direktno.”
„Znači, bio je razočaran.”
„Rekao je da će ga sad naći. Vikao je kako sam ga namamila, i
sva moguća sranja, a ja sam mu rekla: ’Ako ih se toliko plašiš, zašto
si uopšte pričao s nama?’. Onda je prekinuo vezu. Tad smo se
poslednji put čuli.”
„A onda je ubijen.”
Tuve baci pogled kroz prozor. Vilica joj se zgrči.
„A vi ste se zabrinuli da ste dovukli ovamo njegove neprijatelje,
pa niste ništa rekli o vašem sastanku?”, nastavi Mikaela.
„A šta vi mislite, šta je trebalo da uradim? Da se vratim jebenim
vremeplovom i ispravim sve?”
Mikaela je uprkos svemu sažaljivo pogleda.
„Ako vam je od pomoći, mi smo sjebali istragu, a ne vi”, reče.
„Hvala.”
„Nema na čemu.”
„Smem li da pitam šta vam se dogodilo s licem?” upita Tuve.
„Pala sam.”
„Izgleda kao da bi danas trebalo da budete kod kuće.”
„Niste u pravu”, reče Mikaela. „Ta žena koja je upucana u potiljak,
da li je Kabir rekao još nešto o njoj?”
„Ne”, reče ona. „Ali sada, kad razmislim... ne znam.”
 Mikaela se nagnu napred.
„Šta?” upita.
„Dok je pričao o njoj, delovao je uzbuđeno. U pogledu mu se
video shadenfreude, kako je moj otac govorio.”

Koraci su se približavali i Sigrid na vratima vide obrise čoveka.

Bila je toliko uplašena da joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati
da je to Magnus.
„Gospode bože, Magnuse, uplašio si me”, reče ona, osećajući
potrebu da vikne da je trebalo da kuca ili bar odgovori na njene
pozive.
Ali nije uspela. Nešto u njegovom pogledu i načinu na koji se
naginjao napred nije joj dalo da se opusti. Magnus je nosio odelo na
duplo kopčanje i crvenu kravatu, a oči su mu se nemirno pomicale,
kao da nešto traži. Činilo se da se ugojio otkad ga je poslednji put
videla, što je doprinelo izgledu buldožera.
„Šta se ovde jebeno dešava?”, upita on.
Šta se jebeno dešava kod tebe, htela je da kaže.
„Tvoj brat nije dobro”, reče ona.
„O, ne”, odgovori Magnus, pritrča krevetu, podiže Hansov kapak i
nekoliko puta ga udari po licu. Hans se promeškolji. Čak je izustio i
nekoliko zbrkanih rečenica.
„Nije mu ništa. Uskoro će biti na nogama.”
„Ipak mislim da treba da pozovemo doktora Rihtera.”
„Ah, pusti ga da spava. Kakav je ovo cirkus?”
„Kako to misliš?”, upita ona.
„Doskora je bio jebeno pijan i provocirao me, a sad leži ovde
potpuno nadrogiran”, nastavi on.
„Ponovo je u depresiji, to valjda znaš, Magnuse.”
„Naravno, naravno. Ali obično se malo duže drži jednog stanja”,
nastavi on glasom koji joj je delovao hladno. Bila je u iskušenju da
ga pita da li ima neke veze sa diplomatskim automobilom, što je on
možda i primetio.
Potapšao ju je po ramenu i rekao kako je Hans srećan što je ima.
„Prava si stena, Sigrid. Hajde, idi skuvaj mu malo kafe, a ja ću
pogledati okolo. Hoću da vidim kako je zaista.”
 On izađe iz sobe pomalo agresivno, još uvek nagnut napred. Na
trenutak nije znala šta da radi, ali onda pođe za njim shvativši da
traži nešto određeno.
„Ne mogu uopšte da shvatim ovu zver od stana, potpuni je
lavirint”, reče on.
„Šta tražiš?”
„Njegovu radnu sobu.”
„Eno je tamo levo, ali...”
Nije stigla da završi rečenicu. Magnus uđe u sobu, priđe radnom
stolu i poče da pretura po bratovljevim papirima s nekom
nestrpljivom, razdraženom energijom koju ona oseti u stomaku; to
nije bilo u redu, ne sme to da radi.
„Stvarno mislim da ne bi...”, otpoče ona.
„Iris afghanica”, pročita Magnus naglas iz blokčića na stolu. „Je l’
to neko botaničke istraživanje kojim se bavi?”
„Molim te, Magnuse”, nastavi ona.
„Imaš li šifru za njegov kompjuter?”
„Moram da te zamolim da odeš.”
„Ah, nemamo mi tajni jedan pred drugim”, reče on i uključi
kompjuter, uopšte se ne obazirući na njene reči.
Ona se zapita da li treba fino ali odlučno da ga izvuče odatle, ali
onda začu korake i glas:
„Pre bih rekao da jedan pred drugim nemamo ništa osim tajni.
Samo ponekad malo podignemo taj veo i ponašamo se iskreno.”
„Hanse”, reče ona i okrete se. „Ne treba da ustaješ.” To je bila
istina.
Izgledao je užasno, bio je sav znojav i pospan. Kosa mu je bila
masna i zalepljena za slepoočnice. Bilo mu je teško da stoji na
nogama. Naslonio se na dovratak, bez daha i malaksao, ali je barem
ustao, što je moralo da znači da situacija nije akutna.
„Dakle, drugim rečima, Magnuse, napolje odavde”, nastavi on.
„Da, da, naravno. Ali zabrinuo sam se za tebe kada si ponovo
počeo da buncaš o Kabiru. Zar već nemaš dovoljno neprijatelja?”
„Skupljam ih. Napolje!”, prasnu Hans i na trenutak je delovalo kao
da će se braća baciti jedan na drugog.
Ali Magnus se onda osmehnu, mada ne prijateljski, i okrete se
prema Sigrid.
 „Vidiš, ništa mu ne fali.”
On izađe iz sobe i uljudno potapša Hansa po ramenu. Gotovo da
je bilo dirljivo.
Hans se kiselo osmehnu, kao da je na trenutak bio zabavljen a
ne ljut, i ona se seti kako je iste scene viđala u njihovom detinjstvu
kada bi se isto ovako posvađali i odmah pomirili, a u isto vreme...
ovaj put je njihovo pomirenje delovalo samo površno. Vazduh je još
uvek odisao nečim neizrečenim i pretećim.
Magnus je ispitivao bratovljev pogled i činilo se razmišlja šta da
radi.
„Naravno da možeš da radiš šta god poželiš”, reče.
„Velikodušno s tvoje strane”, odvrati Hans.
„Ali se zabrinem kad tvoja ispitivanja odmah stignu do policije u
Solni.”
Hans iznenađeno pogleda brata, kao da ne razume šta govori ili
kao da je sva krv iz njega nestala.
„Kako to misliš?”
„Upravo sam razgovarao s načelnikom Falkegrenom koji je
zvučao vrlo uznemireno i koji se pitao da li je istina da smo potvrdili
tvoje zaključke o Kabirovim povredama od mučenja.”
On ne odgovori. Samo krenu ka dnevnoj sobi, ali se onda
zatetura, a Magnus pritrča i odvede ga do kauča. Hans je teško
disao, utonuvši u kauč zatvorenih očiju, kao da mu je ovaj izliv
oduzeo svu snagu. Magnus ga je pažljivo posmatrao.
„Znaš li nešto o tome zašto se načelnik odjednom probudio i
uzvrpoljio?” nastavi on.
„Možda, na primer, zato što ste zatajili istinu.”
„Nije sve tako jednostavno, to znaš.”
„Naročito kad si sklon tome da se klanjaš pred većom silom”,
promrmlja Hans.
„Ne znaš celu priču”, prasnu Magnus. „Ali rado ćemo ti je
ispričati. Kleberger će te primiti danas u tri sata.”
Hans stavi ruku na čelo.
„Ne znam da li ću moći.”
„Zašto onda ne zaboraviš čitavu priču i ne odeš na odvikavanje?”
„Da, možda hoću.”
 Sigrid odmah primeti da Magnus deluje zadovoljno odgovorom,
iako se trudio da se pretvara da nije tako.
„Ionako, teško da bi te sastanak stimulisao.”
„Ne, verovatno ne bi.”
„Zašto si se uopšte ponovo latio toga?”, nastavi Magnus naizgled
opušteno, zbog čega se Sigrid usredsredila, jer iako nije znala o
čemu se radi, u tom trenutku shvati dve stvari: jedna je bila da je
odgovor na Magnusovo pitanje bio Mikaela - ona je nagovorila
Hansa da ponovo počne da istražuje na neki način. Druga stvar bila
je da Magnus nešto krije i da ne želi da Hans po tome kopa. Inače
ne bi ni na sekundu sumnjala da je Hans sve to primetio mnogo pre
nje, ali sada nije bila sigurna, pa se zabrinula da će previše toga
otkriti.
„Mislim da Hans mora da se odmori”, reče ona.
„Ne mešaj se u ovo, Sigrid. Ti ne možeš to da shvatiš.”
On se okrete prema svom bratu.
„S kim si pričao?”
„Sreo sam jednu osobu u metrou”, reče Hans, kao da nije osećao
nikakvu lošu nameru ili kao da više nije bio u potpunosti prisutan.
„U metrou?”
„Upravo tako. Uvek isprobavam nove načine da se zabavim.”
On začkilji prema prozoru. Kao da se osmehnuo, što ona pomisli
da je dobar znak.
„Ko je to bio?”
„Mora da sam i tad bio pod dejstvom nečega”, reče on otegnuto.
„Ne sećam se tačno.”
„Ne pričaj gluposti.”
„Naravno da ne, ozbiljan sam kao i uvek. Ali verujem da ćeš se
obradovati kad čuješ da ne mogu danas da se vidim s Klebergerom.
Moraćete sami da se bavite svojim intrigama.”
„Pametna odluka”, reče Magnus, delujući veoma zadovoljno, a
Sigrid požele da poviče Hansu: „Ne odustaj sad, nađi se s
Klebergerom, sateraj ih obojicu u ćošak.”
Ipak, to mora da je bila primitivna želja za osvetom pošto ju je
Magnus tako preplašio. U svakom slučaju nije imala nikakve veze s
ovim. Ona isprati Magnusa napolje.
 Mikaela izađe iz zgrade televizije razmišljajući o Kabiru. Kakva je
osoba zapravo bio? Još uvek nije znala, a glavobolja nije popuštala.
Zažalila je što nije ostala kod kuće sa Vanesom. Ne bi trebalo da se
pravi da je tako jaka, a bila je naivna da poveruje kako će uspeti da
sazna nešto što drugi iz grupe za istragu nisu uspeli.
Malo niže niz Oksenstirnsgatan snimao se film. Ona pređe na
drugu stranu i nastavi prema Strandvegenu. Bio je april, ali se u
vazduhu nije osećalo proleće. Nebo je bilo tmurno, pa se ona uvi u
jaknu. Učini joj se da vidi Juliju pored Jurgordenbruna, ali verovatno
je pogrešila. Ovde na prvi pogled sve devojke liče na Juliju, pomisli.
Blede su, lepe i lepo obučene. Kako je bilo odrastati kao Rekeova
ćerka?
Da li se plašiš da nisi dorasla zadatku i da ćeš ga razočarati? Ili
smatraš da će briljantnost doći besplatno, kao deo privilegije s kojom
si rođena? Mikaela pusti da joj misli lutaju tamo-amo, dok nisu
zastale kod Zatvora tame, zatvora čije je ime zvučalo kao nešto iz
zloslutne priče.
Detalji o toj instituciji ne samo da su čitavu istragu okrenuli
naglavačke već su promenili i način na koji je videla Kabira. Mučenje
je za nju oduvek bilo strašno. Otac joj je bio mučen u Čileu. To je
oblikovalo njegovu ličnost. Možda je zato odmah imala saosećanja
za Kabira. Mislila je da je on, baš kao i njen otac, bio potlačen zbog
svojih uverenja. Ali sada... sada je sa sobom doneo tračak tame iz
zatvora, zar ne?
Svakako je bio mučen, možda čak i strasnije nego što je isprva
shvatala. Sada su se te dve slike sudarale u njenoj svesti: Kabir kao
žrtva i Kabir kao mogući počinilac nečeg nepojmljivog što se desilo u
Kabulu. Ona pokuša da ništa ne pretpostavlja, bar ne pre nego što
porazgovara s Rekeom. Sad nije bila daleko.
Da li odmah da se popne ili da ga prvo pozove? Nijedno joj nije
delovalo ispravno. Jedva je čekala da ga vidi i ispriča mu ono što joj
je rekao Junas Bejer. Bila je napeta zbog iščekivanja, ali stari osećaj
inferiornosti takođe se vratio. Zašto je tako blesava? Ona odagna
sećanje na Rekea iz Jušholma i vide ga pred sobom u metrou.
 To joj je ulilo malo snage i ona ga pozva. Naravno da se nije
javio, pa se ona zapita da li treba da ode kući i proveri da li je
Vanesa još uvek tamo. Ali onda zazvoni telefon i ona se malo trgnu.
„Zdravo”, reče ona.
„Kako si?”
Zvučao je umorno.
„Dobro”, reče ona. „Zvučiš umorno.”
„Nije tako strašno.”
„Imamo nove informacije”, reče ona.
„Dobro”, reče on kao da mu to uopšte nije važno, ili kao da je
uopšte ne sluša, pa ona pomisli kako bi možda trebalo da ga ostavi
na miru.
„Kabir, on...”
„Gde si?”, prekide je on.
„Blizu.”
„Onda dođi gore”, reče on.
Pomalo je mrmljao, ali nije mnogo razmišljala o tome, već skrenu
u Grevgatan i priđe žutim vratima ispod znaka 2B.
 DVADESET JEDAN

Martin Falkegren sedeo je za radnim stolom. On oseti napad panike.

Da li su Amerikanci zaista mučili Kabira? Da li je profesor Reke ipak
bio u pravu?
Gotovo da je tako zvučalo kada je razgovarao s njegovim bratom.
Da li će im se sve to obiti o glavu? Bilo je dovoljno nezgodno kada
su pustili Đuzepea Kostu, ali sada... šta bi moglo da se dogodi?
Sigurno novi progon u novinama.
On odagna takve misli i pomisli na Rekea, na njegovo predavanje
na fakultetu. Svi su bili tako uzbuđeni zbog njega, a on je bio tako
ponosan kada je uspeo da ga uključi u istragu. Kakva ideja, mislio je
tada. Kako pametan potez.
Ali onda... kako se sve promenilo.
Čarls Brukner iz američke ambasade - koga je nedavno upoznao
slučajno, ili se bar nadao da je tako - pozvao ga je i rekao mu da se
profesoru ne može verovati, a pošto je bio takav idiot, dozvolio je da
ga ubede. Ali sada... jebote, jebote... nije mogao da se ne zapita da
li ga je Brukner iskoristio i lagao mu ravno u lice.
Ne, ne... odbijao je da poveruje u to. Sigurno nisu Amerikanci
okovali sudiju i mučili ga kao neki varvari. To sigurno nije moguće?
Ali ipak... morao je nešto da uradi. On pojede ostatak sladića iz
činije sa stola i pozva Fransona, koji se javi nakon prvog signala i
reče da je dobro što ga je pozvao.
„Zašto je dobro?”
„Jer razmišljamo o tome da ponovo pozovemo Vargasovu u
istragu o Kabiru”, reče on.
Martin se seti da je Junas Bejer rekao nešto o tome i pokuša da
shvati da li to ima neke veze sa novim informacijama.
„Nema šanse”, reče on. „Pa zar nije njen brat neki mafijaš?”
„U suštini jeste”, reče Franson. „Ali slučaju Kabir je potrebna
nova energija, a sad se pokazalo da ona ima nove informacije.”
 „A tako”, reče Martin, iako ga to nije umirilo.
„Osim toga, ona svakako kopa po toj priči.”
„Kako to misliš?”
„Upravo me je pozvala Tuve Leman, znaš, ona novinarka koja je
radila reportažu o Kabiru u sportskim vestima. Vargasova je na
sopstvenu inicijativu razgovarala s njom.”
„Pa ne treba zbog toga da je nagradimo.”
„Možda ne treba, ali mislim da bi bilo dobro da je držimo na oku u
ovom trenutku.”
Falkegren pokuša da sredi misli. Imao je osećaj da mu u glavi
divlja oluja.
„Je li Junas dao taj predlog?”
Franson je oklevao.
„Jeste.”
„Je li ti rekao da je razgovarao sa mnom?”
„Mislim da nije.”
Ipak je sve u redu, pomisli Martin, i odluči da ponovo pozove
Magnusa Rekea i navede ga da mu kaže istinu.

Mikaela se okrete. Imala je osećaj da je neko posmatra, ali jedino

što je videla bio je mladić koji je stajao u ulazu pored i gledao u
vodu. Sigurno umišljam, pomisli ona, i pope se liftom gore. Gospođa
Hanson srete je na vratima. Razgovarala je telefonom i pokazala joj
da je Reke u krevetu. Mikaela skide jaknu i pođe prema dnevnoj
sobi, pored klavira. Dok je koračala preko parketa, osećala se
svečano. Još uvek je imala utisak da ulazi u neki strani i zabranjeni
svet. Seti se svog oca i svih knjiga koje su imali dok je još uvek bio
živ, a kojih se Lukas kasnije otarasio, kao da želi da pokaže da je
sada on preuzeo domaćinstvo.
„Zdravo, mogu li da uđem?” upita ona dok se približavala
spavaćoj sobi.
„Dobro došla”, odvrati Reke i ona još jednom oseti jaku želju da
mu ispriča ono što je čula.
Taj osećaj iščeznu čim ga je videla. Sedeo je u krevetu potpuno
obučen. Sve na njemu bilo je usahlo i bledo. Jedva da je držao oči
otvorenim. Izgledao je gore nego na peronu.
 „Dobro veče”, reče on.
„Jedva da je dobar dan”, odgovori ona.
„Upravo tako, da”, promrmlja on. „Kako ti je glavobolja?”
„Odjednom je bolje, pošto te vidim.”
„Onda sam u nečemu već uspeo.”
„Šta si uradio?”, upita ona.
„Nisam se razborito ponašao.”
„Trebalo je da ti bacim tablete. Možda ću to sada uraditi.”
Reke se bledo osmehnu. Usne su mu se micale kao da želi da
odgovori s nekoliko zanimljivih reči, ali ne uspeva. Lice mu se
skupilo. On obrisa znoj sa čela drhtavom rukom.
„Moraš da se sabereš”, reče ona sa žustrinom koja ju je
iznenadila.
„Istina”, reče on.
„Gospođa Hanson je rekla da su počeli da te posmatraju, da je
ispred bio neki sumnjivi auto.”
„Nije to tako neobično.”
Ona ga pogleda: delovao je potpuno istrošeno, a ona se zapita
kako da formuliše ono što želi da kaže.
„Imam nove informacije”, nastavi ona i napravi pauzu, nadajući
se da će je pitati kakve, ali on je samo poraženo ležao, kao da želi
da nestane.
„Spomenula si to”, promrmlja.
„Kabir je zaista bio povezan s talibanima.”
„A tako”, reče on, bez ikakve radoznalosti.
„Bio je dobar prijatelj mula Zakarije, onog Egipćanina bez
državljanstva, jednog od vođa najvišeg ranga u talibanskom pokretu.
Prošle godine ga je u Kopenhagenu ubila danska bezbednosna
jedinica.”
Reke klimnu glavom. Bila je sigurna da će ga to zainteresovati,
ali on samo zatvori oči i nabra čelo.
„Izvini, moram da se odmorim. Možda sutra možemo ponovo da
se čujemo”, reče.
Poželela je da se izviče na njega, ali to ne bi pomoglo, pa ona
samo sede na smeđu fotelju, pitajući se da li treba da sačeka da se
probudi ili treba jednostavno da ode kući. Nije želela nijedno ni
drugo. Najednom se osećala usamljeno. Tako se radovala razgovoru
s njim, a možda se - što je naravno bilo neminovno - nadala da će on
ponovo videti nešto što niko drugi nije uspeo.
Ali sada je samo ležao tamo izmučenog izraza lica, kao Simon i
drugi narkomani koje je sretala na poslu. Kao da je ponovo bila na
peronu. Sve njeno pređašnje divljenje je nestalo, pa je umesto
briljantnog akademika i tragača za istinom videla olupinu koja ne
može da se sabere. Neko vreme je samo sedela i pustila da joj misli
lutaju.
Čula ga je kako uzdiše i pomera se. Onda je, pošto nije znala šta
drugo da radi, rekla:
„Progonio je muzičare. Razbijao je instrumente.”
Reke otvori oči, pa pogleda u plafon.
„Šta?”, reče on.
„Kabir je znao da se razbesni i u potpunom besu lomi
instrumente, između ostalog klarinet i violinu”, nastavi ona. On se
polako okrete prema njoj.
Zatim ponovo zatvori oči i teško uzdahnu, a ona pomisli kako ne
vredi razgovarati s njim. U daljini, na Strandvegenu, začula su se
kola hitne pomoći. Vetar je udarao u prozore. Ona ustade da krene ili
da bar pređe u kuhinju i vidi da li je gospođa Hanson završila
razgovor, ali upravo tada, kada je već bila na pola puta, on se
pomeri. Oči su mu titrale ispod kapaka, kao da sanja ili nešto gleda,
a telo mu se ukočilo, kao da je iznurenost zamenio veliki napor.
Zatim desnom rukom načini nagli pokret koji joj je delovao veoma
poznato i podsetio je na elegantne plesne pokrete.
„Šta je to bilo?”, upita ona.
„Možeš li da mi pomogneš?”, reče on. „Treba mi...”
On ispruži ruku, a ona ga povuče iz kreveta.
„Šta?”, upita ona. „Šta ti treba?”
„Nešto što će oterati maglu. Moram da razmislim”, reče on,
teturajući se prema kupatilu.

Karl Franson želeo je da otrči kod načelnika policije i napravi

scenu, ali se osećao preteško za tako drastične pokrete. Stvarno bi
trebalo da smrša. Trebalo bi svašta. Ali to će morati da se desi
kasnije tog leta. Trenutno je bio veoma zauzet. Pred njim je stajao
Junas Bejer sa svojim napornim zahtevima. Cela situacija je bila
potpuno suluda.
„Kako je jebeno mogao da sakrije tako nešto?” upita on.
Junas Bejer sleže ramenima.
„Te informacije mu je demantovao jedan izvor iz američke
ambasade, a možda ni sam nije verovao u njih. Ima visoko mišljenje
o SAD kao o pravnoj državi.”
Franson se još više razbesne.
„To je gotovo krivično delo”, prasnu on.
„Prilično je loše.”
„Šta ćemo sad da radimo?”
„Za početak možemo proveriti da li je sve to istina, ali još nisam
uspeo da dođem ni do koga u ministarstvu ko zna nešto o tome.”
„Kako je onda Vargasova došla do toga?”
Junas je izgledao kao da zna, ali da ne želi da kaže, što je
razljutilo Fransona.
„Znao sam da je Kabir nekakav terorista.”
„Jesi li?”, upita Junas.
„Od samog početka”, odvrati on. Ako to nije bilo u potpunosti
istina, nije bilo ni potpuno netačno.
Bio je skeptičan u vezi s Kabirom još dok su ga svi drugi slavili, a
što su duže radili na istrazi, to je više bio ubeđen da je u pravu. Još
uvek je, istina, bilo mnogo toga što nisu znali, ali bio je pravi izazov
dobiti informacije odande. Nije to bilo samo zbog jezičke barijere,
loše telefonske veze i spore kabulske birokratije. Bilo je tu i nečeg
mutnog, nekog otpora.
„Nije trebalo toliko da verujemo Amerikancima u Kabulu”, reče
Bejer.
„Da, ali šta smo mogli?”, reče Franson besno. „Pa lokalna policija
je skroz korumpirana.”
„Nisam baš siguran.”
„Ajde, ajde, beži sad i postaraj se da ti neko potvrdi ovo ludilo”,
odbrusi on i zbog nečega pomisli na Luvisu Reke.
Pojavila bi mu se u mislima kada se osećao najranjivije, kao da
ga je čitavo njeno postojanje podsećalo na sve ono što nije mogao
da ima, pa je, da bude siguran, poslao Junasa Bejera njegovim
putem.
 Reke otvori ormarić s lekovima, pitajući se šta da uzme. Trebalo
mu je nešto što će ga podići. Očajnički mu je bilo potrebno da
razbistri misli.
Pretražio je ormarić i na kraju se odlučio za teglicu atentina.
Popio je šaku tableta, što je možda bilo malo previše, ali ovo je bilo
nešto što je morao da pokuša da razume.
Našao je Mikaelu na kauču pored klavira. Izgledala je i zabrinuto i
radoznalo, te se on potrudi da hoda ravno i pravilno. Spustio se na
fotelju preko puta, posmatrajući njene modrice.
„Dakle, Kabir je uništavao muzičke instrumente”, reče.
„Očito tokom izliva besa”, odgovori ona.
„Sam?”
„Ne, izgleda da je bio uključen u talibanski progon muzičara.
Imao je neke dalje veze sa jednim od njihovih ministarstava.”
On malo razmisli.
„Spomenula si klarinet i violinu. To tamo dole baš i nisu
uobičajeni instrumenti.”
Ona mu uputi usredsređen pogled koji je gotovo odavao nadu.
„To se desilo u proleće 1997. Talibani su tada sproveli hajku na
ljude koji su svirali zapadnu klasičnu muziku, a koje su Rusi
podučavali”, reče ona. „Bilo je i ubistava, po rečima mog kolege.
Između ostalog, ubijena je i jedna nadarena violinistkinja.”
„To je zanimljivo”, reče on i zatvori oči.

Reke je izgledao kao da je zapao u stanje transa. Telo mu se

zgrčilo, a oči su mu ponovo igrale pod kapcima. Može li da doživi
napad? Mikaela je imala osećaj da se to možda događa, ali on onda
otvori oči, a leva noga poče da mu poigrava.
„Šta je bilo?”, upita ona.
On se okrete prema njoj.
„Kako da ovo kažem, a da ne zvučim ludo? Od samog početka,
zainteresovali su me Kabirovi pokreti na terenu.”
„Sve su nas zainteresovali, bili su posebni.”
„Bili su posebni, ali ja sam video i nešto konkretnije, ili sam
barem neko vreme mislio da to vidim. Onda sam odagnao te misli jer
mi se činilo da umišljam, da je to znak deformation profesionelle.”
„Čega?”, upita ona.
„Mislio sam da mi staro zanimanje magli pogled. Kada sam u
maničnom stanju, moj pogled je ponekad kao gledanje u ogledalo.
Vidim sopstvenu stvarnost u drugima.”
„Pa šta si video u Kabirovim pokretima?”
„Video sam tehniku koja kao da je prešla iz jednog sveta u drugi,
ali sam iznad svega video sebe na Džulijardu. Video sam ono čime
nikad zapravo nisam ovladao.”
„A šta je to?”
„Pokreti uvis za krešendo i pokreti nadole za dekrešendo. Učinilo
mi se da vidim užurbane pokrete za stakato i dužne za legato.
Učinilo mi se da vidim grandioznost nekoga ko daje znak za početak
i utišava”, reče on.
„Šta pokušavaš da kažeš?”
„Da je na stadionu Grimsta bilo trenutaka kada su se Kabirove
ruke kretale na uvežban način, kao da su pokreti zarobljeni u telu,
kao da ih je vežbao satima, danima i godinama, ali ne da bi sudio,
već da bi stajao pred orkestrom. Jednostavno rečeno, imao sam
osećaj da je Kabir bio dirigent. Ili je makar sanjao o tome i učio za to.
Učinilo mi se čak da u njegovoj tehnici vidim nešto rusko.
Karakteristike Musina i Bjelinskog.”
„To zvuči... čudno”, reče ona.
„Da”, odvrati on zamišljeno. „Tako nešto se baš i ne očekuje od
auto-mehaničara iz malog sela pored Kandahara.”
„Ali ti ipak misliš da je tako?”
„Mislim makar da nisam nužno potpuno lud.”
Ona se strese isto kao kada je Reke govorio o Kabirovim
povredama.
„Dakle, hoćeš da kažeš”, reče ona, „da je ta mržnja prema muzici
možda jednom...”
„... bila ljubav?” dodade Reke.
„Gospode bože, šta da radimo?”, upita ona.
„Treba pažljivije da istražimo taj progon muzičara da bismo
shvatili zašto je Kabir učestvovao u njemu. Jesi li rekla da je ubijena i
violinistkinja?”
„Da.”
 „Onda treba da saznamo više o tome i napravimo mapu krugova
ljudi koji su u Kabulu pod sovjetskom okupacijom svirali klasičnu
muziku.”
Ona baci pogled na klavir i osmehnu se sama za sebe, kao da je
dobila natrag nešto što nije ni znala da je izgubila.

DVADESET DVA

Mikaela ode u kuhinju kako bi razmislila. Seti se trenutka kada je i

sama prvi put primetila Kabirove pokrete na terenu.
Bilo je to tokom njene prve nedelje na istrazi. Kao i često u to
vreme, nije imala nikakvih konkretnih zadataka. Najviše je sedela i
čekala da obavi neki poslić ili da brzo nešto proveri za druge. Zato je
u tajnosti mogla da preuzme sopstvenu inicijativu i ponekad se
izgubi u nečemu što nije nužno bilo važno, ali što ju je u tom trenutku
zanimalo.
Jednog takvog jutra gledala je snimak utakmice momaka iz
Brume na stadionu Grimsta, najviše kako bi videla Bepea kako
luđački utrčava u kazneni prostor pred kraj, ali i kako bi neometano
proučila okolnosti na terenu. Upravo je tada počela da gleda Kabira.
Isprva nije znala šta je to kod njega fascinira, a nije se ni naročito
često pojavljivao na snimku, ali je ubrzo shvatila da na njemu nije
intrigantan samo setan, ozbiljan izraz lica, već i pokreti. Ne samo
zato što su bili posebni i neujednačeni. Nešto je bilo drugačije u vezi
sa ritmom u kojem ih je izvodio.
„Kabir ima čudnu gestikulaciju”, rekla je Junasu Bejeru koji je
upravo prolazio.
Junas joj uputi krivi osmeh.
„Znam”, reče. „Kao mali Napoleon.”
Nije mislila da je to naročito dobar opis.
Bolje je bilo reći da su pokreti ponekad žustri i preuveličani, a
nekad lepršavi kao milovanje. Izgledalo je kao da Kabir ne samo da
sudi na utakmici, već se pravi da upravlja samom igrom. Ajmo, ajmo,
kao da su govorile njegove ruke kada bi se igrači vraćali na pozicije.
Napred, napred, mahao bi kada bi igrači napadali.
Posle je to spomenula Fransonu. „Da, da”, rekao je. „Malo je
čudno, ali nije ništa oko čega treba da brinemo. Svi imamo različitu
gestikulaciju”, što je naravno bila istina. Ipak je to zapamtila, ne zato
što je bilo naročito važno već zato što se pitala zašto je to tako.
Smatrala je da takvi pokreti uvećavaju Kabirov autoritet. Ali dirigent...
je li to uopšte moguće?
„Koliko si siguran?” upita ona kada se iz kuhinje vratila s čašom
vode.
Reke je sedeo povijen, s glavom u rukama. Vetar je udarao u
prozore.
„Koliko si siguran da je bio dirigent?”, ponovi ona.
On se još malo skupi.
„Nisam uopšte siguran”, odvrati on. „Kao što rekoh, meni se više
ne da verovati.”
„Ali...”, otpoče ona i sede pored njega.
„Ali jasno je”, nastavi on kao da želi da joj ugodi, „da kad jednom
dođeš do takve pomisli, stalno se pojavljuju okolnosti koje je
podupiru. Svetlost pada na drugačiji način.”
„Hoćeš da kažeš da se to sada dešava?”
„Da, uprkos svemu, ali ipak ponovo moram da pogledam slike s
obdukcije.”
„Šta želiš da pogledaš na njima?”
„Zasad neću ništa reći o tome. Samo ću reći da je, ukoliko je
zaista bio dirigent ili učio za to, morao nešto i da svira. Niko ne
postaje dirigent, a da prethodno nije ovladao nekim instrumentom.
Ranije sam često mogao, ili sam mislio da mogu...”
On prekide da govori i stavi ruku na čelo.
„Šta si mislio da možeš?”
„Ništa. Ništa zapravo”, reče on.
Činilo se da sve vreme žonglira između rezigniranosti i nade.
Ona oseti nagon da ga čvrsto uhvati za zglobove i protrese kao
krpenu lutku.”
„Onda to treba da proverimo”, reče ona. „Rekao si da treba
proverimo ko su bili ljudi koji su za vreme sovjetske okupacije svirali
klasičnu muziku.”
 „Da”, reče on, „možda je, bez obzira na sve, pametno početi baš
odatle.”
„Kako to misliš?”
„Avganistan ima potpuno drugačije muzičko nasleđe”, reče.
„Imaju drugačije tradicije i druge vrste instrumenata. Ako se tamo
dole priča o klasičnoj muzici, onda se najčešće misli na hindustani,
klasičnu muziku severne Indije.”
„Kako to zvuči?”
On trepnu i uhvati se za grudi.
„Kao nešto sasvim drugo. Ukoliko naša klasična muzika ima
istoriju dugu pet stotina godina, onda je ovo tradicija duga tri hiljade
godina i skoro da se prepliće s religijom. Hindustani ima dvanaest
polustepena, baš kao zapadna muzika, ali je razmak među njima
drugačiji, a muzičari ne razlikuju dur i mol. Nemaju ni akorde ni
glasove, a melodija se često improvizuje na licu mesta.”
„Dobro”, reče ona. „Šta to znači za nas?”
„Da se gotovo svi klasični muzičari koji žive tamo dole vezuju za
hindustansku tradiciju. Sigurno nema mnogo onih koji sviraju klarinet
ili violinu na zapadnjački način ili diriguju onako kako je Kabir
naizgled činio. Teško mi je da poverujem da im je bilo dostupno
ikakvo više obrazovanje, osim pod sovjetskim pokroviteljstvom.”
„Dakle, misliš da će nam potraga biti ograničena?”
„Bez sumnje. Takođe mislim da su oni koji su svirali zapadnu
klasičnu muziku sigurno odrasli pod nekakvim britanskim ili
evropskim uticajem.”
Ona utihnu i pokuša da razmisli trezveno. Da li je to sve bilo
nategnuto, ili Rekeove teorije piju vodu? Nije znala. Ali, ukoliko su
tačne, onda je Kabir bio potpuno drugi čovek od onoga što su
smatrali, a možda je imao i drugačije ime.
Ona se seti šta joj je rekla Tuve Leman - da je Kabir dobro
govorio engleski i tvrdio da je čitao ruske pisce. Staviše... ona oseti
nalet uzbuđenja.
„Mogu li da pitam nešto potpuno drugo?”, upita.
On klimnu glavom.
„Naravno”, reče.
„Shadenfreude”, reče ona. „Kakav je to izraz?”
 On je iznenađeno pogleda, kao da uopšte nije očekivao tako
nešto.
„Nemački”, odvrati. „Sačinjen od reči Schade, povrediti, i Freude,
sreća. Uvek mi se više sviđala naša reč, zluradost. Zašto pitaš?”
„Razgovarala sam sa Tuve Leman, onom novinarkom koja je
radila reportažu u sportskom programu. Kabir joj je ispričao kako je
video ubistvo jedne žene u Kabulu. Tuve je rekla kako je o tome
pričao sa shadenfreude.”
„Malo je neobično da mladi koriste taj izraz”, reče Reke.
„Mislim da je njen otac Nemac.”
„Naravno, to ima smisla.”
„Ali šta ti kažeš na to?”
„Tja”, reče on. „Ne znam. Ja često kažem kako svi osećamo neku
vrstu zluradosti kada vidimo neznanca koji pati. Instinktivno
pomislimo: kakva sreća što se to ne dešava meni. Ponekad nas
raduje kad nam se malo drame uvuče u život. Takva osećanja često
doživimo zajedno sa saosećanjem.”
„Ali ovde se čini da je u pitanju bilo nešto više.”
„Naravno, moguće je, postoje i druga objašnjenja.”
„Kao na primer?”
Reke nervozno prođe rukom kroz kosu.
„Nismo uvek tako jednostavni ili plemeniti. Ponekad, kad vidimo
da pati neko koga ne volimo, osetimo jaču vezu sa sebi sličnima.
Potvrđujemo vrednosti ili status grupe kojoj pripadamo, čak i njen
pogled na svet. To je nešto poput sreće zbog linčovanja; osetimo
zadovoljstvo kad vidimo da je onaj ko je različit od nas kažnjen zbog
svoje izdvojenosti.”
„Razumem”, reče ona.
„A ponekad imamo osećaj da život stvara sopstvenu pravdu. Da
oni koji su nam naneli zlo ili su se jednostavno poneli kao svinje,
dobiju kaznu. To nam umnogome pruža slast osvete. Takođe,
možemo osetiti evoluciono zadovoljstvo kada naš konkurent ili rival
pati. Drago nam je što na tuđ račun stičemo bolju poziciju u stadu.”
„Užasno.”
„A ipak ljudsko.”
„Više ili manje.”
„A ponekad se, naravno, radi o čistom sadizmu.”
 „Najviše pitam”, reče ona, „jer smaknuće koje je Kabir opisao
Tuve Leman liči na ubistvo violinistkinje koju sam spomenula.”
Reke joj uputi usredsređen pogled.
„To je zanimljivo. Kako se zove violinistkinja?”
Mikaela oseti ubod srama.
„Ne znam”, reče. „Ali odmah mogu da saznam.”
Ona izvuče svoju nokiju i posla poruku Junasu Bejeru. Odmah
dobi odgovor. Latifa Sarvani, Ubijena je 1997. u Kabulu. Moguće je
da se vraćaš na istragu. Franson je omekšao.

Omekšao je možda bio prejak izraz. Zbog Vargasove se osećao

nesigurno, a nije joj ni verovao - jebena ženturača iz Husbija, koja
ima brata kriminalca. Bila je poslednja osoba na planeti koja može
da mu održi lekciju. Međutim, Franson nije bio glup i bilo mu je jasno
da im je potrebna pomoć, a Vargasova je imala svoje izvore. Osim
toga, mogao je ponovo pokušati da je navede da im nešto ispriča o
svom bratu. Neko zakuca na vrata. Šta je sad? Bio je to opet Bejer,
naravno.
„Šta sad hoćeš?”, upita on.
„Ministarstvo mi je potvrdilo”, odvrati Junas.
„Šta ti je potvrdilo?”
„CIA je zaista mučila Kabira. Bio je u onom zatvoru za koji niko
ne zna. Slana jama, ili Zatvor tame, kako ga zatvorenici zovu.”
„Jebem ti”, reče Franson.
„A najgore od svega... znaš li šta je najgore?” nastavi Junas.
„Stvarno ne znam.”
„CIA ima još prljavštine o njemu za koju ne znamo.”
Franson nije to mogao da podnese. Nije mogao da podnese čitav
cirkus oko istrage, kao ni osećaj da nikad ništa zapravo ne zna i ni
nad čim nema kontrolu.
„Šta bi to moglo da bude?”
„Nemam pojma. Ali, ako su ga toliko mučili, mora da su nešto
saznali, a nedavno...”
Junas je oklevao. On ponovo sede u Fransonovu fotelju za
posetioce, nervozno se meškoljeći.
„Da?”
 „Siguran sam da je Mikaela sada negde s Rekeom.”
„Zašto bi bila?”
„Stekao sam takav utisak kad smo se videli.”
„Kako su se njih dvoje našli?”
„Nemam pojma. Ali mislim da imaju materijal kome mi nemamo
pristup.”
„Čini se da je tako.”
„Ali se čini i da postoji nešto više od CIA i mučenja.”
„Zbog čega to kažeš?”
„Pre nekoliko minuta poslala mi je poruku. Htela je ime
violinistkinje koja je ubijena u podrumu u Kabulu.”
„Šta će njoj to? Znamo da Kabir nije imao nikakve veze s tim.”
„Znamo”, reče Junas, ali ne tako sigurno kako se Franson nadao.
On tad ponovo pomisli na Luvisu Reke i na violinu koja se čula u
velikoj kući u Jušhomu.
Na trenutak je razumeo zašto ljudi žele da unište ono što ne
mogu da dosegnu, ali odagna tu misao i reče Junasu da ima posla.

Otišli su u njegovu radnu sobu i potražili ime. Nije bilo mnogo

toga, ali našli su ponešto, između ostalog i neku vrstu fan stranice na
Majspejsu. Reke kliknu na link, a na ekranu se veoma polako pojavi
slika. Prvo se videla samo kosa - bila je crna kao ugalj i lepršava
poput krila - zatim čelo i oči. Uh, pomisli Mikaela, uh.
Oči su joj bile krupne, tamne, jako našminkane i vatrene. U njima
je bilo nečeg prkosnog, nečeg divljeg, kao da je žena htela da kaže:
Mene nećete savladati. Mene nećete potčiniti. Zapravo nije čudno
što su je talibani ubili, pomisli Mikaela pomalo neočekivano. Žena je
izgledala kao da može učiniti da bilo ko izgubi prisebnost. S druge
strane, to je bila glupa, mlitava misao i ona se gotovo postide što je
to pomislila, ali nije mogla a da se ne zapita kakva osećanja takve
žene izazivaju kod muškaraca koji žele da zaključaju i sakriju žene.
Nije mogla da odvoji oči od nje. Žena je zaista bila lepa. To
možda nije bila tradicionalna lepota, zbog toga što su joj oči i nos bili
disproporcionalni, ali je odisala nekim sjajem. Usne su joj bile pune,
obojene crvenim ružem i pomalo razdvojene, a u levoj ruci je držala
violinu dramatično podignutu ka plafonu. Izgledalo je kao da je
glavom upravo načinila nagli pokret, što bi objasnilo zašto joj se kosa
rasula poput krila.
„Šta misliš, koliko ima godina na ovoj slici?” upita Mikaela.
Reke se okrete prema njoj.
„Možda sedamnaest.”
„Misliš da nije starija?”
„Igra ulogu iskusne žene. To je, pretpostavljam, osoba koja
postaje na sceni.”
Mikaela spusti stranicu i otkri druge slike, gotovo sve slikane kad
je bila veoma mlada. Iako su bile različite, na svima su isti prkos i
strastveni sjaj izbijali iz nje. Ispod je stajao tekst na arapskom, ili je to
bio paštunski, ali je tu i tamo bilo informacija na engleskom i linkova
za članke, pa čak i - uz upozorenje - slika njenog mrtvog tela. Ležala
je u malom podrumu, pored prevrnute stolice, a niz glavu joj je išla
krv. Nosila je sivi šal na glavi i tamnosmeđu bluzu.
Mikaela je mislila da će se Reke zadržati na toj fotografiji, ali on
samo spusti stranicu dalje, pa su zajedno stekli uvid u život Latife
Sarvani. Rođena je u februaru 1968. godine u Kabulu, a ubijena je
hicem u potiljak u istom gradu, u noći petog aprila 1997, tokom
talibanskog progona muzičara.
Međutim, nije ukazivalo na to da je ubistvo naložio režim, kao što
je Junas Bejer i rekao, iako je očito imalo neke veze sa progonom.
Činilo se da režim nije istražio ko je ubica, već se na ubistvo gledalo
kao na posledicu njenog greha protiv Alaha i njegovog proroka.
Jedino što se činilo sigurnim bilo je to da je Latifa poznavala svog
ubicu. Izgleda da mu je otvorila vrata tokom noći i odvela ga u
podrum u kojem je držala svoju violinu galjano iz osamnaestog veka,
skrivenu ispod nekoliko dasaka.
Pošto je prevrnuta stolica nađena dalje od svog mesta pored
zida, pretpostavili su da je Latifa sedela i svirala, naročito zato što je
violina nađena zgažena i uništena pored njenog tela. Po navodima
Gardijana, upucana je izbliza, starim sovjetskim pištoljem tokarev.
Saznali su da je Latifin talenat rano otkriven i da je bila
vunderkind, te je već sa šesnaest godina dobila mesto na
Moskovskom konzervatorijumu. Međutim, kada su Sovjeti povukli
trupe iz Avganistana i kada je kulturna saradnja između te dve
zemlje prekinuta, bila je prinuđena da se vrati u Kabul. Nije bilo
mnogo informacija o tome šta joj se dešavalo narednih godina, ali
nije bilo sumnje da joj se život drastično promenio.
Pod sovjetskom okupacijom bilo je mnogo mogućnosti da
violinisti nastupaju i sviraju, ali već 1992, pod vlašću predsednika
Rabanija, ženama muzičarima bilo je zabranjeno da se bave svojom
umetnošću. Latifma karijera je sigurno umnogome zamrla, a
kasnije... Mikaela pokuša da zamisli... talibani su stekli veliku moć, te
je ono što je ranije bilo zabranjeno sada postalo opasno, ponajviše
za ženu koja ne samo da je bila muzičar već je i sarađivala sa
bezbožnim komunistima.
„Zašto nije izbegla?” upita Mikaela.
„To je dobro pitanje”, reče Reke. „Šta kažeš, da poslušamo
malo?”
Ispod jedne od slika iz mladosti bio je link za audio-snimak i, kad
je Mikaela klimnula glavom, Reke kliknu na njega i nasloni se nazad.
Još uvek je delovao istrošeno: obliven hladnim znojem i bled,
pogleda zamagljenog i usredsređenog na bronzani kip devojčice
koja se klanja. Delovao je kao da je ne vidi, već da je potpuno
zadubljen u sebe. Prostorijom se razli zvuk tužne violine. Već prvi
njeni jecaji dirnuše Mikaelu.
Latifa je svirala kao da joj život zavisi od toga, a Mikaela nije
mogla a da ne pomisli kako je taj komad žalopojka o Latifinom
životu. Kao da je mnogo godina ranije oplakivala sopstvenu smrt.
Veoma brzo, i ona se izgubi u muzici. Obuzeo ju je osećaj da je
nešto što je bespovratno nestalo sada ponovo oživelo. Tek kad je
muzika prestala, ona upita:
„Šta je to svirala?”
Reke je pogleda kao da još uvek nije u potpunosti prisutan.
„Bruhov koncert za violinu, adađo”, odvrati on.
„Baš je lepo, jelda?”
„Fino je”, reče on. „Ekspresivno i temperamentno, ali je i pomalo
nehajno.”
„Nehajno?”
„Ovo nije svirao profesionalac, već žena koja veruje u sebe i
usuđuje se da svira nemarno. Nije preterano savladano i uvežbano.
Svesna je svojih sposobnosti i ne plaši se velikih emocija. Da, lepo
je, ali je i pomalo melodramatično. Pretpostavljam da još uvek nije
doživela veliku tugu - iako se dobro pretvara. Nadarena je za
teatralno izvođenje, kao što sam i pretpostavio po slikama. Neko ko
sve radi do kraja i prelazi granice. Nije je bilo baš lako savladati,
rekao bih.”
„Ti sve to čuješ samo iz ovoga?”
On slegnu ramenima.
„Bar mislim da čujem, ali s violinistima je uvek malo nezgodno.
Ponekad u njihovoj muzici misliš da jasno čuješ njihov karakter, ali
potpuno pogrešiš. Čuješ samo ono što postoji kada drže svoj
instrument, ali je inače nevidljivo. Shvatiš nešto što skrivaju, kao
malu skrivenu strast u grudima. Ali ipak... kako da kažem? Čujem
naznake ruskog školovanja, baš kao što je i očekivano, ali u isto
vreme... nijedan zapadnjak ne bi na taj način prelazio sa tona na ton.
Vrlo je jasno da tu postoji upliv kavali i hindustani muzike. Usuđujem
se da pretpostavim da je svakom prostorijom vladala kao kraljica.”
„Shvataš li koliko je suludo što možeš da doneseš takve
zaključke nakon samo jednog komada?”
„Možda i jeste, ali to sa druge strane znači da mnogo pričam, a
ne razmišljam zapravo o tome.”
„O čemu razmišljaš?”, upita ona.
„Pitam se da li bi trebalo malo bliže da je proučimo, kao i ostale
koji su svirali zapadnu klasičnu muziku. Možda će Kabir tu negde
isplivati na ovaj ili onaj način - ako nisam potpuno na pogrešnom
putu.”
„Imaš li ideju odakle da počnemo?”
„Zapravo imam”, odvrati on i pogleda na sat.
Zatim ustade tresući se i nekud krenu, kao da najednom žuri.
Onda se okrete na peti i pogleda je prodorno.
„Znaš li šta?”, reče. „Malo si me vratila u život.”
Bila je zbunjena.
„Skoro da mi to postaje navika”, reče ona.
On podiže ruku kao da želi da je pomiluje po kosi, ali je onda
spusti, kao i ranije.
„Danas je moj brat bio ovde”, nastavi on. „Zakazao mi je
sastanak, ali mislio sam da neću moći da odem.”
„Ali sad možeš, je li tako?”
„Da, možda”, reče on. „Ali prvo moram.
 On zavrte glavom i ode u kupatilo. Mikaela je bila prilično sigurna
da će preturati po ormariću s lekovima, ali ovaj put nije htela da ga
spreči, možda zato što je pokazao malo borbenog duha.
Kad se vratio, kosa i obrazi bili su mu mokri, kao da je lice
zapljusnuo vodom. Začkiljio je i promrmljao kako mora da obavi
jedan razgovor. „Izvini”, reče. Ubrzo zatim ona začu kako razgovara
u kuhinji. Glas mu je bio uzrujan. „Da, da, biće kratko.”
Kad se vratio, rekao joj je kako je ponovo dobio dozvolu za svoj
sastanak, ali samo deset ili petnaest minuta. To će morati da bude
dovoljno. Ništa više nije objasnio. Zatim je otišao u dnevnu sobu i
seo za klavir. Sedeo je potpuno mirno, kao da traži nadahnuće ili
jednostavno ponovo tone u misli.
Onda prstima poče da prelazi po dirkama. Najpre je zvučalo
nervozno i čudno, kao da namerno svira pogrešno i uznemireno, a
onda se začu pompezna melodija, možda ista ona iz Bruhovog
komada, ali Mikaela nije bila sigurna. Nestala je jednako brzo koliko
se i pojavila, a zamenio ju je potpuno drugi zvuk. Kao da je - nije to
umela bolje da objasni - nešto tražio među notama.

DVADESET TRI

Julija ga je čula iz lifta. Vrteo se ukrug, skakao po tonalitetima,

mešao već napisana dela i slobodne improvizacije. Zvučalo je kao
da je izgubljen i traži izlaz. Ona se još više zabrinu za njega.
Sve ono o samoubistvu što je rekla gospođa Hanson, a što su on
i Mikaela samo odbacili, vratilo joj se u misli i držalo je budnom.
Jebeni ćale. Ponekad je bio divan i izuzetno pametan. Znao je da je
razume bolje nego iko na svetu, ali u drugim prilikama, kao sada, bio
je olupina i dopuštao je svakome da ga koristi.
Čula je da je Magnus dolazio da njuška, zbog čega se
razbesnela, jer iako se Magnus loše pretvarao da je njegov najbolji
prijatelj, bio je toliko ljubomoran da je pucao po šavovima. Bila je
potpuno ubeđena u to i nije ni na trenutak sumnjala da će slomiti
njenog oca, ukoliko mu se samo ukaže prilika. Ona duboko uzdahnu
i uđe u stan. U hodniku je dočeka gospođa Hanson, koja je izgledala
veoma zadovoljno.
„Šta se dešava?”, upita Julija i pokaza na dnevnu sobu i klavir.
„Nisam tačno sigurna. Mikaela je ovde”, odgovori ona, kao da je
to najednom sasvim uobičajeno, a Julija promrmlja:
„Vidi kako su odjednom bliski.”
Na putu do dnevne sobe ona se seti da je upravo popušila džoint.
Zato uze žvaku s ukusom mentola iz džepa i brzo je sažvaka. Onda
nastavi ka klaviru, klimnu glavom Mikaeli, stavi ruku na očeva leđa i
ću ga kako njuška.
Bila je sigurna da će je otkriti, ali, kada je završio sviranje, on se
okrete i pogleda je kao da je u potpuno drugom svetu.
„Šta to radiš?”, upita ona.
„Pretpostavljam da razmišljam”, odvrati on.
Ona se za svaki slučaj malo odmaknu.
„Gospođa Hanson kaže da je Magnus dolazio da njuška.”
„Jeste nam ukazao čast da se pojavi i pokaže određeni interes.”
„Možeš li da prestaneš s tom ironijom.”
„Mogu da pokušam. Koliko je sati?”
„Petnaest do tri”, reče ona iznervirano.
„Onda moram odmah da krenem.”
„Gde ideš?”
„Ide na sastanak”, reče Mikaela koja je stajala pored delujući
napeto.
„Zašto moraš odmah na sastanak?”
„Hoću da dobijem neke odgovore.”
Ona ga ponovo osmotri - njegovu vlažnu kosu i znoj koji mu je
kapao sa čela.
„Moraš da se istuširaš”, reče ona.
„Neću stići.”
„Onda se bar presvući. Izgledaš užasno.”
On pogleda u svoje ruke i pantalone, kao da proverava to što je
rekla. „Možda malo. Dodaj mi samo sako i kaput, pa moram da
krenem.” „Neki koji ide s tom košuljom?”
„Koji ide s bilo čime.”
„Izgleda kao da si spavao u njoj.”
 „I jesam.”
„S kim se nalaziš?”
„S Klebergerom.”
„S Klebergerom?” upita Mikaela iznenađeno i priđe im bliže. Sad
je delovala još napetije. „Zar to nije malo rizično?” nastavi ona. „S
obzirom na...”
„Ne, ne”, prekide je on. „Samo hoću da vidim mogu li da
navedem njega i Magnusa da priznaju.”
„Nešto u vezi s fudbalskim sudijom?” upita Julija.
„Upravo tako. Htela si da se pokrenem. Ali, izvini... možeš li da
požuriš. Upravo mi je na um pala jedna čudna misao, pa sam
izgubio osećaj za vreme i prostor.”
„Naravno, naravno”, reče ona i ode do njegovog garderobera koji
je bio mnogo veći nego što mu je bilo potrebno. Nije mogla da tvrdi
da je celu stvar shvatila isuviše ozbiljno.
Ona se uhvati za plavi sako s tačkicama, koji svakako nije bio za
posetu ministarstvu spoljnih poslova, i sivi, malo ozbiljniji prolećni
kaput, pa se vrati u radnu sobu u kojoj su njen otac i Mikaela očito
razgovarali o Klebergeru. Oboje zaćutaše kad je ušla i niko nije
rekao ni reč dok ga je oblačila i popravljala mu frizuru.
„Dobro, sada si ponovo skoro pristojan.”
„Skoro pristojan zvuči dobro”, reče on.
„Ali još uvek izgledaš nadrogirano.”
„Mislim da je upravo pokušao to da anulira antidepresivom”, reče
Mikaela.
„Jebote, tata.”
„Zar nisi ti malopre popušila džoint?”
„Naravno da nisam.”
„Moraš da prestaneš.”
„Ti mi reci”, prasnu ona, a on se strese, kao da zaista razmišlja o
njenim rečima.
Onda odmahnu glavom i reče: „Alea iacta est.” Zatim je poljubi u
obraz, klimnu glavom Mikaeli i nestade ne tako stabilnim koracima.
Julija ostade da stoji u tišini, zadubljena u sebe. Onda se okrete
Mikaeli.
„Dakle, taj sastanak ima veze s onim zatvorom?”
„Mislim da ima”, reče Mikaela.
 „Magnus je zmija.”
„Imaću to na umu.”
„Tata je rekao da mu je došla neka čudna misao.”
„Moglo bi se reći.”
„Kakva?”
Mikaela ne odgovori, ne isprva. Onda, kao da želi da izbegne
pitanje, reče:
„Rekla si da ponekad više greši od drugih ljudi?”
„Jesam li?”
Juliju je iznerviralo što je Mikaela promenila temu, a možda i to
što su se njen otac i Mikaela toliko zbližili za tako kratko vreme.
Premišljala se da li da jednostavno ne odgovori, ali to je bila istina,
njen otac bi ponekad samo nešto istrtljao - nešto nategnuto ili
potpuno suludo. Nekad nisi mogao da znaš da li je ozbiljan ili se
samo šali, a ponekad su njegovi zaključci zvučali gotovo kao
halucinacije.
„Ponekad mu se desi da ispadne iz koloseka”, reče ona.
„Ponekad čak deluje i potpuno glupo. Mislim da se njegov mozak
muči da napravi red.”
„Dakle, on stvara sopstveni red.”
„Vidi obrasce tamo gde ih nema. Ponekad sabirajući dva i dva
dobije pet. Šta je rekao ovaj put?”
Mikaela je oklevala. Ona prođe rukom kroz kosu, razmišljajući
koliko toga da ispriča.
„Rekao je...”, otpoče ona.
Juliju obuze napetost. Zaista je želela da zna, ali u tom trenutku
Mikaelin telefon zazvoni. Kad je videla ko je zove, govor tela joj se
promeni. Julija se nevoljno povuče korak nazad.
„Moram da se javim”, reče Mikaela. „Vidimo se kasnije.”
„Naravno”, odvrati Julija i oseti nelagodu, ali ne samo zbog toga
što se Mikaelin pogled smračio. Shvatila je da se boji da Magnus i
Kleberger ne spreme njenom ocu neku zamku, a možda i za
Mikaelu, ukoliko je uvučena u sve to. Na trenutak se zapita da li da
je upozori, ali je ona već bila otišla.
 Reke oseti težinu i mislima i telu. Nije znao da li su Kleberger i
Magnus pristali da ga prime zato što se plaše ili zato što smatraju da
je bezopasan. Pokazaće se. Duvalo je s mora. On prođe
Strandvegenom. Rekao je da je video nešto rusko u Kabirovoj
tehnici. Da li je to bilo trabunjanje ili u tome nečega ima? Nije znao.
Ono što je donedavno delovalo tako jasno sada je ponovo bilo
mutno, gotovo kao san. Kao da se vraćao unazad.
Dok je bio dečak, često je na večerama ili koncertima pokušavao
da prokljuvi kakav život vode ljudi koji sede oko njega. Proučavao je
njihove ruke, odeću, lica, gestove i manire i najčešće je donosio
razumne, realne zaključke. Ipak, ponekad bi počeo da izmišlja, pa
nakon toga nikad nije tačno znao kada se to desilo; kada je stvarni ili
mogući svet prerastao u fikciju. Možda je i sada bilo tako. Možda je
pronašao vezu koja je postojala samo u svetu njegovih pretpostavki,
trag nastao iz želje, koji ne samo da ga je vodio napred u istrazi već
ga je i vraćao nazad na trenutke bola u njegovom životu. Možda je
jednostavno ponovo poludeo?
Ali ipak... da li je to bilo važno? Važno je bilo da se nešto u njemu
rasplamsalo. Svet ga je ponovo uvukao u sebe.
Malo dalje zatrubi neki auto. Saobraćaj je već bio gust. On spusti
pogled i ponovo pomisli na Mikaelu i njene oči, a onda začu i zvuk
njenih koraka koji mu prilaze na peronu.
Moraš da se sabereš, rekla je.
Mora...
Glasan zvuk odjeknu gradom. On shvati da se radi o bušilici za
asfalt, a njegovo teško telo još više obuze uznemirenost. Možda je to
bilo zbog amfetamina koji je počeo da deluje.
On se okrete. Da li ga neko prati? Umislio je. Gluposti, promrmlja.
Samo paranoja. Tad stiže do Kungstredgorda i prođe pored opere i
preko Trga Gustafa Adolfa. Stiže mu poruka. Mrzeo je poruke.
Morao je da pritisne dugme za svako slovce, ali Magnus je očito
ovladao tim zanatom. Čak je i trošio reči.
Nije valjda da kasniš, jebote, napisao je.
Reke se nije pomučio da odgovori, ali ubrza korak.
 Nije je zvao Lukas. Zvao ju je Simon, a Mikaela nije mnogo želela
da razgovara s njim, ali su je preplavile zle misli. Simon je nikad nije
zvao u poslednje vreme ukoliko nije bio primoran, a mama joj je
rekla da izgleda gore nego ikad. Ona ga pozva čim je izašla na ulicu.
„Šta ti treba?”, upita.
„Jel’ uvek mora nešto da mi treba?”
Zvučao je grubo.
„Pa, možemo da pričamo i o vremenu, ali čujem ti po glasu da se
nešto desilo.”
„Lukas misli da te neko prebio.”
„Niko me nije prebio.”
„Kaže da ti je lice skroz plavo.”
„Prošlo je”, šlaga ona.
„A i pita se zašto se opet baviš onim fudbalskim sudijom.”
„Šta njega briga?”
„On se uvek brine za sve.”
„Šta hoće?”
„Možda mu nije lako što mu je sveca pajkanka.”
Ona zastade na raskrsnici s Ridargatanom.
„Pa te pitao da pronjuškaš.”
Simon ne odgovori.
„Gde si?” nastavi ona.
„Šta?”
„Treba da se vidimo.”
„U Husbiju sam. Kod Mustafe.”
„Nađimo se u dvorištu za četrdeset minuta”, reče ona i prekide
vezu da ne bi mogao da se izvuče.
Nije zaista verovala da će joj reći nešto vredno, ali neće joj škoditi
da se nađe s njim, a ako ništa drugo, može da ode kod majke.
Na putu ka Karlaplanu, ona se zapita da li da mu odnese nešto
novca, iako mu je Lukas sigurno već dao i više nego dovoljno. Prošla
je pored Oskaškirkana i ponovo izvukla telefon. Da li da pozove
Junasa? Pozva ga, ali se nije javio, i ona se razočarala. Ali zašto bi
samo sedeo i čekao njen poziv?
Ubrzala je korak. Duvao je jak vetar, pa je više delovalo kao da je
novembar nego april. Malo dalje čule su se sirene i udaljeni povici.
Čim bi zamrli, odmah bi se ponovo javili. Ipak, ovaj zvuk nije bila
sirena, već njen telefon čiji se zvuk stopio sa zvukovima grada.
„Halo”, reče ona.
„Bila si u pravu u vezi sa zatvorom”, reče Junas Bejer. „Trebalo bi
da sad mogu da te ubacim u istragu.”
Ona podiže pesnicu u znak radosti, ali onda poče da okleva.
„Šta kaže Franson?”, upita.
„On ima druge stvari o kojima treba da misli. Ovde su sad izbile
pobune”, reče on. „Umešan je čak i nacionalni načelnik. Zvao je
ministra spoljnih poslova.”
Ona se seti Rekea koji je bio na putu za ministarstvo da vidi
Klebergera, ali odagna tu misao i zatvori oči. Bila je deo nečeg
odlučujućeg.
„Ali, Mikaela, sad moraš da budeš iskrena. Sigurno ti je Reke to
šapnuo u uvo”, nastavi on.
Oklevala je, gledajući niz ulicu Narvavegen.
„Da”, reče.
„Kako ste se sreli?”
„Kasnije ću ti ispričati.”
Sad se činilo da on okleva.
„Možemo da popijemo pivo.”
„Možemo.”
Delovao je zadovoljan odgovorom.
„Mogu li da pitam zašto vam je trebalo violinistkinjino ime?”
„Pitali smo se...”, otpoče ona, razmišljajući šta da kaže.
„Šta ste se pitali?”
„Da li je možda i Kabir bio muzičar.”
Junas Bejer zaćuta. Zvučalo je kao da je potpuno zatečen.
„Jeste li normalni?”, upita naposletku.
„To je samo trag”, reče ona defanzivno.
„Kako ste došli do toga? Zato što je uništio nekoliko
instrumenata?”
Da li da mu kaže da se njihova pretpostavka zasniva na njegovim
pokretima na terenu? Ne, pomisli. To zvuči isuviše nategnuto.
„Zar niste i sami imali takvih pretpostavki?”
On ponovo zaćuta.
 „Ne znam baš šta da kažem. Iskreno, to mi nije čak ni palo na
pamet.”
„Dakle nije bilo znakova da nešto zna o notama i akordima?”
„Nije.”
Ona siđe u metro kod Karlsplana i krenu stepenicama prema
automatima za karte.
„A Kabir nije poznavao Latifu Sarvani?” nastavi ona.
„Ne, to sam ti rekao. Bili su iz potpuno različitih svetova.”
„Pa mogli su negde ipak da se sretnu?”
„Naravno, ali stvarno smo to dobro istražili. Nisu imali ništa jedno
s drugim, ni u Kabulu, ni igde drugde u Avganistanu.”
„Zar onda nisu mogli da se sretnu van zemlje? Pa Sarvanijeva je
studirala u Moskvi.”
„Ali on nije. On je jebeni auto-mehaničar.”
Bio je. Malo je razmislila o tome i zapitala se da li je Reke stvarno
pomalo ćaknut.
„Znao je jezike.”
„Bolje je znao engleski nego što smo mislili, to je istina.”
„Zar nije mogao da bude bolji i u nečem drugom?”
„Naravno da je mogao, ali nismo išli tako daleko.”
„A ipak, činilo se da je mrzeo muziku.”
„Moguće.”
„A ta mržnja je odnekud morala da potekne.”
On zaćuta.
„Mržnju nije uvek tako lako objasniti.”
Ona razmisli o tome.
„Samo kažem da mora da ste nešto propustili.”
„Jebote, naravno da smo nešto propustili, inače bismo ovo već
rešili, zar ne?”
„Tako je”, reče ona, iznenađena njegovom iznenadnom
mrzovoljom. „Kasnije ćemo pričati, sad ulazim u metro.”
„Važi”, reče on. „Izvini što sam planuo, radujem se tom pivu.”
„Prvo se postaraj da me vratiš na istragu.”
„Daću sve od sebe.”
„I reci Fransonu da ovog puta neće biti uslova.”
„Okej...”, reče on začuđeno.
Ona prekide vezu i uputi se prema peronu.
 DVADESET ČETIRI

Ministar spoljnih poslova Mats Kleberger pogledom pređe po svojoj

velikoj kancelariji i nezadovoljno pogleda ogledalo koje je visilo iznad
mermernog kamina. Zar nije znao da je slučaj Kabir vulkan koji će
pre ili kasnije eruptirati?
Ispred prozora se dizao dvorac i zgrada parlamenta. Prazno je
zurio u njih, a onda opsova. Nije mogao da veruje da je poklekao. S
druge strane, to je bilo zbog terorističkih napada. Nakon 11.
septembra, sve je bilo crno ili belo i nije bio jedini koji je popustio pod
pritiskom. Malo je njegovih kolega iz Evrope uspelo da se odupre.
Šta ćemo uraditi da bismo se suprotstavili terorizmu? Bilo šta, bio je
njihov odgovor - bili su kao poslušni vojnici. Naravno, lako je biti
mudar kad je već sve gotovo. Zbog osećaja hitnosti koji su stvorili,
delovalo je razumno ne izvoljevati mnogo. Želeo je Rekeu da postavi
pitanje:
Da li bi nam bilo bolje da smo razneti u deliće?
On pogleda na ručni sat i pomisli kako bi Hans već trebalo da je
stigao. Rekao je da će odmah doći, a put od Grevgatana sigurno nije
tako dug. Taj prokleti čovek. Matsov otac imao je običaj da kaže
kako su neki ljudi voljni da ćute, dok drugi ne mogu prestati ga
govore, a tako je već dugo bilo s Hansom. Njegov pogled ga je
oživljavao i prodirao pravo kroz njega pre nego što bi stigao da išta
izusti.
Ali onda se promenio i prestao da uzima politiku u obzir.
Samo je brbljao svoje proklete istine, pa nije bilo čudno kad 8U
počeli da ga smatraju opasnim. Tako je neobazriv, pomisli Kleberger,
tako nagao. Zaista je želeo - nije preterivao - da ga malo izdeveta i
preplaši da bi zaćutao.
To nije bilo nemoguće. Sada je bilo moguće doći do njega na
različite načine, ali je naravno bilo teško znati gde je, čak i kad je bio
u depresiji. A tu je, naravno, bio i Magnus. Kleberger se ne bi snašao
bez njega, ali Magnus je uvek bio lukav kao lisica, a Kleberger nikad
nije znao da li je Magnus za svog brata ili protiv njega. Verovatno i
jedno i drugo. U isto vreme hteo je da ga satera u ćošak i spase. Na
vratima se začu kucanje.
„Profesor Reke je stigao”, reče Lena, njegova sekretarica, pa se
Kleberger ispravi i namesti izraz lica za koji je smatrao da zrači
autoritetom i empatijom. Odmah je shvatio da je to bila dobra odluka.
Nije ušao onaj stari Hans Reke, već jedan bled i veoma umoran
čovek u izgužvanoj košulji i sakou... gospode bože... Da li je to
trebalo da bude neka šala? Izgledao je kao harlekin - a kosa, zar nije
mogao bar da se počešlja?
„Sedi, dragi prijatelju”, reče on.
Reke sede u žutu fotelju ispred radnog stola i obrisa kap znoja sa
čela. Pogledom je prelazio preko žuto obojenih zidova. Ruka mu se
blago tresla. Sve to je bilo obećavajuće.
„Izvini što ću ovo reći, Hans, ali deluješ umorno.”
„Bivao sam i bolje”, reče on sa usiljenim osmehom.
Klebergeru ga gotovo bi žao.
Reke s naporom ispravi glavu i pogleda ga.
„Ali drago mi je da si ti u dobroj formi”, nastavi Reke. „Vidim da
još uvek redovno igraš tenis.”
„Da, jel’ se vidi?”
„Vidim po tvom nadlaktičnopalčanom mišiću, izraženiji je na
desnoj ruci, iako bekhend igraš s dve ruke, zar ne?”
„Upravo tako, osamdesetih me inspirisao Bjern Borg. Ali da
pređemo na stvar. Nažalost nemam mnogo vremena.”
Reke klimnu glavom, a Kleberger stisnu dugme na sekretarici.
Magnus uđe s fasciklom u ruci. Kleberger ga kratko pogleda da
vidi da li je uznemiren, ali Magnus je kao i obično delovao uglađeno.

Činilo se da je spreman za bitku, dok je njegovog brata prazan

pogled činio još utučenijim i bezvoljnijim. Dobro će ovo proći, reče on
sebi.
„Dakle, počeli ste?”, reče Magnus.
„Tvoj brat divio se mojim teniskim mišićima.”
„Da, da, oduvek ga je fasciniralo ljudsko telo.”
 „No dobro”, nastavi on i okrete se Hansu. „Magnus mi je rekao da
ti je potrebna pomoć.”
Hans uznemireno stavi ruku na čelo i ispravi se u stolici.
„Da, baš tako. Pomalo sam zbunjen”, reče.
„Zar nismo svi?” odvrati Kleberger šaljivo.
„Mislim da je kod Hansa malo gora situacija”, reče Magnus i sede
pored svog brata.
„Čuo sam”, nastavi Kleberger. „Naši prijatelji Amerikanci
očigledno se prepiru s tobom, mada ne razumem baš zašto. Možeš li
ukratko da mi kažeš?”
Hans se promeškolji, kao da nije baš voljan da o tome priča, pa
Magnus uze reč.
„Sve je počelo s jednim momkom koji je ležao u Gvantanamu, jer
ga je stric pozvao sa satelitskog telefona koji je pripadao Osami bin
Ladenu. Navodno, naravno. Ali činilo se da dečko ne zna baš ništa o
A1 Kaidi, a onda je odjednom znao sve. Čarls Brukner iz CIA - koji je
u to vreme radio u Lengliju - hteo je da Hans pogleda transkript sa
saslušanja.”
„I šta si zaključio?”, upita Kleberger, okrenuvši se Rekeu.
„Hans je zaključio da momak nije rekao ono što zna, već ono što
smatra da treba da kaže kako bi prestali da ga muče”, nastavi
Magnus.
„Uh”, reče Kleberger. „To nije dobro.”
„Nakon toga je CIA počela da mu šalje još transkripata sa
saslušanja, kako bi mogao da utvrdi šta je na njima istinito, a šta
lažno, a Hans je bivao sve više... kako da kažem? Zbunjen, je li to
prava reč, Hanse? Ili jednostavno ljut?”
Reke samo slegnu ramenima.
„Pa, nije ni važno. Ono što je važno jeste da im je dao čitav niz
istraživanja koja pokazuju da nasilje nije dobar način za pribavljanje
informacija, naročito kada oni koji vrše saslušanje nisu sigurni da je
osumnjičeni kriv ili kad ne znaju tačno šta traže. Hans je, naravno,
shvatio da je ponekad primamljivo učiniti da samo saslušanje bude
deo kazne, ali je rekao da je praćenje moralnih impulsa, a ne
naučnih empirija, retko intelektualno isplativo.”
„Pa, to su morali da prihvate.”
 „Isprva su to odlično prihvatili”, nastavi Magnus. „Ali, korak po
korak, on je išao dalje. Rekao je da nikad nije čuo goru kakofoniju
suprotstavljenih i potlačenih glasova i da čitav pristup ne samo da
nije uspešan, već je i kontraproduktivan. Umesto da savladaju
neprijatelja, oni su ih stvarali sve više, a on ih je upozorio da će to o
Americi stvoriti katastrofalnu sliku ukoliko bude obelodanjeno.”
„Shvatam”, reče Kleberger.
„Ali iznad svega”, reče Magnus, „veoma je otvoreno izjavio da je
CIA u opasnosti da previdi ozbiljne pretnje, jer je preplavljena tolikim
pogrešnim informacijama.”
Reke pogleda svog brata, kao da su njegove reči čista glupost.
„A situaciji nimalo nije doprinelo ni to što je kontaktirao s
Vašington postom”, nastavi Magnus.
„Naravno, čuo sam nešto o otme”, dodade Kleberger.
„Moram reći da je Vašington post kontaktirao sa mnom”, reče
Hans.
„Možda i jeste”, reče Magnus. „I verujem da novinaru nisi rekao
ništa više od nekoliko univerzalnih istina, ali ipak... naši prijatelji u
CIA zabrinuli su se i odlučili su da te diskredituju - pre nego što ti
diskredituješ njih tako što ćeš napraviti pometnju u novinama. Da li je
to bio dobar sažetak, Hanse?”
„Ne naročito”, reče on.
„Pa ne, možda i nije, ali sam ipak uspeo da uhvatim malo istine.”
„Da li ćeš i sada napraviti pometnju?”, upita Kleberger oprezno se
smešeći.
Hans mu ne uzvrati osmeh, već samo obori pogled na svoje
dugačke šake. Kleberger je još uvek mislio da je situacija
obećavajuća. Nije bilo ni traga od Hansovog starog duha, nije bilo
njegovog uobičajenog sjaja.
„Mislim da ne posedujem tu moć.”
„Dakle, ne pitaš se da li da poštuješ zakon ili slušaš glas svoje
savesti?”, upita on provocirajući ga.
„Nisam siguran šta mi bilo koji od tih glasova govori. Moje
ambicije su skromnije. Samo želim nekoliko informacija”, odvrati
Hans.
„O Kabiru?”, upita Magnus.
 „Upravo tako”, odgovori on, a Kleberger uputi Magnusu pogled
koji je govorio: Sad reci to što imaš, suni mu to u lice.
„Upravo sam razgovarao s Bruknerom”, nastavi Magnus.
„Dobro je što se u krizi držite zajedno”, reče Hans.
„Čarls je prilično čvrsto izneo činjenicu da u tvom ugovoru o
čuvanju tajne stoji da ni u jednoj budućoj istrazi ne smeš da iskoristiš
znanje koje si stekao radeći za CIA.”
„Zar to ne znači da rizikuješ da prekršiš zakon ukoliko to uradiš?”,
upita Kleberger. „Čak i da budeš isporučen u Ameriku?”
„Nisam tako siguran u to”, odgovori Hans toliko mirno da se
Kleberger ipak pomalo unervozi. „Leges sine moribus vanae.”
„Zakoni bez morala su beskorisni”, prevede Magnus.
„Osim toga, nalazimo se u zoni sumraka, u kojoj zakon i politička
moć nisu tako razdvojeni koliko bismo mi to voleli, te sam upravo
zato, uprkos svemu, ubeđen da ćete mi ipak pomoći”, nastavi Reke.
„Zašto bismo to uradili?”
„Jer je to i u vašem interesu, naravno. Toliko je jednostavno.
Dozvolite mi da ukratko ponovim o čemu se radi.”
„Stvarno nema potrebe.”
„Ipak ću to učiniti”, reče Hans, koji kao da je najednom porastao.
A možda je to bila pogrešna reč. Činilo se kao da se stari Hans
vratio, onaj koji je kao protiv svoje volje izlagao svoju verziju istine.
Kleberger uputi Magnusu još jedan uznemiren pogled.
„Dvadeset drugog avgusta 2002, čovek po imenu Džamal Kabir
stiže u Švedsku”, nastavi Hans. „Ali taj čovek se naravno zove
potpuno drugačije. On stiže ravno iz tajnog zatvora severno od
Kabula, čije je tajno ime Kobolt ili Slana jama. U njemu je bio mučen
hladnoćom, mrakom i glasnom muzikom.”
„Da, da”, reče Magnus i ugrize se za usnu. U tom trenutku
Klebergera obuze neugodna misao da oba brata, svaki na svoj
način, znaju nešto što on ne zna.
„To je samo po sebi čudno, zar ne?”, nastavi Hans. „Koliko često
zatvorenici bivaju pušteni iz takvih ustanova i velikodušno poslati na
neko novo mesto?”
„Ne tako često.”
„Ali zaista je interesantno da ni Agencija za migracije ni policija
nisu o tome bile obaveštene.”
 „Naravno da je policija bila jebeno obaveštena”, reče Kleberger,
najednom uzrujan, ne samo zato što se lično postarao da informacije
stignu do policijske uprave već i zato što je shvatio da će upravo to
biti osetljivo ukoliko priča procuri.
„Ja sam obavestio Falkegrena”, reče Reke suvo. „Međutim,
informacije nikad nisu prenete dalje.”
„To teško da je naša krivica.”
„Ipak jeste”, nastavi Reke. „Neko je morao da demantuje
činjenice koje je Falkegren dobio, inače teško da bi se usudio da o
njima ne govori.”
Magnus klimnu glavom, kao da je tačno znao ko je demantovao
informacije, zbog čega se Kleberger još više uznemiri.
„Pa”, reče iznervirano. „Nastavi.”
„Uskraćivanje informacija policiji u toku istrage ubistva je naravno
skandalozno i na to ću se vratiti”, reče Reke. „Ali najpre želim malo
da govorim o logici koja leži iza toga. Zašto vam je bilo tako teško da
otkrijete ono što znate? Odgovor je, naravno, da ste bili pod
pritiskom. Amerikanci nisu želeli da se sazna da su na taj način
mučili čoveka i rizikuju da se otkrije postojanje čitavog jednog
zatvora koji su krili od javnosti. Naravno da je to istina, ali mislim da
to nije pravi razlog.”
Kleberger prekrsti ruke na stomaku.
„Ne?”, upita.
„Ne, mora da je postojao nekakav sporazum. Ne znam kakav je
to dogovor bio, pa u tom pogledu možete biti mirni.”
Dobro je, pomisli Kleberger, dobro je.
„Imam, naravno, neke teorije. Na primer, znam da u Kabulu
nekoliko vođa talibana nikad nije uhapšeno i da njihove slike čak i ne
postoje. Mogao bih da zamislim scenario u kome je Kabirov zadatak
u Švedskoj bio da identifikuje neke od njih. Mula Zakarija je, na
primer, neko vreme bio u Nošborgu, pre nego što je pobegao u
Kopenhagen, gde je ubijen. Ipak, to nije tako važno i nije ono što me
trenutno interesuje.”
„Šta te onda interesuje?”
„Samo zataškavanje. Skrivanje istine.”
Kleberger uputi Magnusu još jedan zabrinut pogled.
„U kom smislu?”, upita.
 „Odakle da počnem? Ne znamo zašto je Kabir ubijen, ali nije
nemoguće da je jedan od razloga bio taj što niko sa strane nije smeo
da zna da mu neko preti.”
„Mislim...”, otpoče Kleberger.
„Pre svega”, prekide ga Hans, „to je uticalo na policijsku istragu.
Nedužan čovek uhapšen je i zatvoren zbog toga što su istražitelji
dobili nepotpune informacije. U međuvremenu, počinilac je bio u
prednosti. Moglo bi se čak zaključiti i da ljudi koji su pustili Kabira u
zemlju nisu želeli da ubistvo bude rešeno, jer bi ih rešenje prikazalo
u lošem svetlu.”
„Šta hoćeš da kažeš?”, upita Kleberger.
„Voleo bih da načinimo jednu razmenu usluga, baš kao što ste to
sigurno učinili sa CIA.”
„Ispljuni više.”
„Neću napraviti pometnju, kao što je Magnus to lepo formulisao,
ukoliko mi kažete šta je Kabir radio pod talibanskim režimom i zašto
je završio u Slanoj jami pored Kabula. Samo želim da znam zašto je
postojao razlog za njegovo ubistvo.”
„Kako bismo mi to mogli da znamo?”
„Zato što ste od CIA sigurno dobili dosije, ili deo dosijea, inače se
nikad ne biste usudili da ga pustite u zemlju.”
Mats Kleberger upitno pogleda Magnusa, a onda na trenutak u
prostoriji zavlada tišina. Najednom se začu zvuk saobraćaja s ulice,
a zatim smeh. Bio je to Magnus, koji je najednom delovao
zabavljeno.
„Okej”, reče.
„Šta okej?”, upita Kleberger nesigurno.
„Mislim da je najbolje da mu damo ono što želi. Inače neće
odustati”, reče Magnus.
„Je li zaista sigurno...”, otpoče Kleberger, pre nego što se
zaustavi.
Osećao se slabo.
„Potražio sam cvet koji si istraživao”, reče Magnus, kao da nije
čuo njegovo oklevanje.
„O kom cvetu pričamo?* upita Kleberger.
„Iris afghanica. Raste na planinama Kabula. Lep, prkosan cvetić.
Smatra se simbolom otpora.” Magnus se okrete prema Rekeu. „Ima
li neke veze sa ubistvom?”
„Ne znam. Ali mislim da je za Kabirovo ubistvo postojao razlog”,
reče Hans odsutno, a Kleberger oseti potrebu da povrati autoritet.
„Da, da”, reče grubo i ustade. „Pobedio si, bar zasad; čestitam,
ali nemam nameru da ti tek tako predam poverljive papire. Daću
našem pravniku da razmotri slučaj, a Magnus onda može sutra da
svrati do tebe i donese ti ono što možemo da ti damo.”
„Dobro”, reče Hans i ustade.
On se rukova s njima i ode neočekivano brzo. Mats Kleberger
pod stolom savi ruku u pesnicu, ne znajući da li to radi iz straha ili
zato što svom snagom želi da krene u kontranapad.

DVADESET PET

Simon nije došao. Koliko god ljudi da je zvala, nije mogla da dođe do
njega. Mustafa je čak poricao da je Simon uopšte bio kod njega.
Brzo je odustala od potrage i liftom se popela do majčinog stana.
Prošla je galerijom zgrade iz koje je njena majka odavno trebalo da
se odseli i pozvonila.
Majka otvori vrata, obučena kao dete cveća, u haljinu koja je na
grudima i stomaku imala crvene i zelene cvetove. Ponovo je
izgledala kao hipik. Crna kosa prošarana sedim vlasima bila joj je
puštena i pomalo neuredna, a Mikaela je upravo želela da je pita šta
to radi kad njena majka razrogači oči.
„Šta si to uradila?”, upita.
„Kako to misliš?”
„Mislim na tvoj obraz.”
„Izgleda gore nego što jeste”, reče Mikaela. „Jesi li opet počela
da slikaš?”
„Zašto bih počela da slikam?” upita mama i mahnu joj da uđe
prenaglašenim pokretom.
„Zato što nosiš to”, reče Mikaela i pokaza na njenu haljinu. Nije
bilo neuobičajeno za njenu majku da nosi novu ili staru polovnu
odeću, ali to se obično događalo kada bi izvukla uljane boje i
poželela da se vrati u stara, dobra hipi vremena pod Aljendeom.
„Šta... ne. Samo isprobavam neke krpice. Sigurno si gladna.”
Mikaela sede na kožni kauč u dnevnoj sobi i samo što je zaustila
da kaže da nije gladna, kad njena majka ode u kuhinju i vrati se
noseći empanade i erba mate.1
„Hvala, mama. Stvarno nije trebalo. Deluješ kao da si bolje
spavala.”
„Ah, ko još danas spava.”
Mikaela se pokri ćebetom i leže na kauč, zureći u majčinu haljinu.
Zaista je izgledala kao da ponovo želi da započne love&peace
pokret.
„Trebalo je da se nađem sa Simonom, ali nije se pojavio.”
„Nije se pojavio? Pojavljuje li se on ikad? Zbog njega mi rastu
sede”, reče ona i uze pramen kose u ruku da bi to pokazala. „Ali,
gospode bože, reci mi da te neko nije pretukao.”
Mikaela odmahnu glavom.
„Samo sam pala. Bila sam na žurki s Vanesom.”
„Ne razumem zašto ne nađeš muža”, reče njena majka niotkuda.
„Da sam imala muža, on bi bio tamo i uhvatio bi me dok padam?”
Majka je pogleda kao da se pita šta tačno pod time misli.
„Da imaš muža, ne bi morala da budeš u gradu s Vanesom. Ta
devojka je isuviše lepa za svoje dobro. Znaš li šta je tvoj otac
govorio?”
„Šta je govorio?”, upita ona, srećna što su na putu da promene
temu.
„Da su lepe devojke uvek lenje.”
„Zašto bi bile lenje?”
„Zato što nikad ne moraju da se trude, ali ljudi poput nas...”
„Baš ti hvala, mama”, prekide je Mikaela.
„Ti si mnogo slađa nego što misliš, ali ljudi poput nas ne
razumeju koliko smo mi divni. Stalno se naprežemo i borimo, i ništa
ne uzimamo zdravo za gotovo.”
„Da, bože, baš nam dobro ide.”
„Kako to pričaš? Tebi baš dobro ide, ali moraš prestati da češljaš
šiške tako. Izgledaš kao da hoćeš da se sakriješ.”
„Sad zvučiš kao Lukas.”
 „Je l’ to tako strašno?”
Mikaela uzdahnu.
„Zar nemaš ništa zanimljivo da mi ispričaš? Neki trač. Nešto osim
činjenice da si opet postala hipik.”
„Znaš da nikad nisam volela tu reč, ali mogu ti reći jednu stvar -
svi će da tračare o tebi i tvom licu. Mada...”, reče njena majka i
najednom se ozari. „Znaš li ko se vratio u husbijske kafane?”
„Ko?”, upita Mikaela.
„Bepe. Vratio se kao da se ništa nije desilo. Sedi tamo, duva se i
hvali se zbog Marija. Karlos je bio malopre, on mi je ispričao.”
Mikaela razmisli o tome. Zatim skloni ćebe i složi ga.
„Znaš šta, mama? Idem da se pozdravim s njim.”
Majka je pogleda sa istim užasnutim izrazom lica koji je malopre
imala na vratima.
„Šta kažeš?”, reče.
„Nismo se videli otkako je bio u zatvoru.”
Majka je delovala uvređeno.
„Gospode bože, pa tek si došla. Zar nećeš bar nešto da
pojedeš?”
Mikaela ustade.
„Izvini.”
„Znači, više voliš da se družiš s tom pijanicom nego sa
sopstvenom majkom”, nastavi ona.
„Ponovo sam počela da se bavim istragom.”
„Ali otkad Bepe ima nešto važno da kaže? Samo laže.”
„Nepravedno su ga optužili.”
„Gora si od Simona. Samo dolaziš i odlaziš. Lukas je bolji, on
uvek duže ostane.”
„Da, da”, reče ona i još jednom zagrli majku.
Kad je izašla u hodnik, izvuče novčanik i na kredencu pored vrata
ostavi tri novčanice od sto kruna. Zatim ode na galeriju, spusti se
liftom i izađe u dvorište. Zahladnelo je i naoblačilo se. Ona prođe
pored zeleno-belog bloka zgrada s galerijama i satelitskim
antenama.
Krenula je Edvard Grigsgongenom ka centru - ka gradu kako se
ranije govorilo - iako u gradu nije bilo ničeg više od trga i nekoliko
prodavnica. Svuda su, naravno, bili poznati ljudi, iako je bilo i mnogo
novih lica, ali i oni su sigurno znali da je policajka. Videla im je to u
očima. Ispred ulaza u stanicu metroa podiže komadić stakla i
pogleda grupu momaka koja je sedela na zelenim klupama ispred
supermarketa i zurila u nju.
„Je l’ sve okej?”, upita ona.
„Sve je okej. Samo imamo neki poslić s tvojim bratom”, reče
najviši, momak po imenu Fadi.
„Pazi da te ne prevari.”
„Ne brini, sve držim pod kontrolom”, reče on potapšavši se po
džepovima pantalona i blesavo pogleda svoje drugove. Ona im se
usiljeno osmehnu i nastavi prema kafani. Iznutra je sijalo prigušeno
svetlo. Duboko uzdahnu, kao da joj je bilo naporno samo da ga
ponovo vidi.
Ipak, kafana je bila gotovo prazna. Bila je sigurna da je već otišao
ili da nije ni bio tu. Zato kratko klimnu glavom Jusufu, koji je prao
sudove u šanku i htede da krene napolje kad začu povik.
„Mikaela!”
Ona se okrete i vide ga. Sedeo je u ćošku sa Amirom i zurio
pravo u nju. Jedva ga je prepoznala. Bio je isuviše fino obučen i
premalo pijan, mada nije bio potpuno trezan. Nosio je smeđe odelo i
bio sveže podšišan i obrijan. Iznad gornje usne imao je posekotinu, a
obrazi su mu bili rumeni kao i obično, ali je svejedno izgledao
neočekivano dobro.
„Bepe”, reče ona. „Dobro došao nazad.”
„Ponekad čovek mora da se vrati negde”, reče on cereći se.
„Dođi, sedi. Amira znaš. Idemo da proslavimo Mariov prelazak, klub
nas je pozvao.”
Ona sede i pogleda ga, pokušavajući da shvati je li zaista tako
srećan kao što izgleda. Mora da je bilo pakleno. Pola Husbija još
uvek je mislilo da je kriv. Mikaela je znala da su mu na vratima
napisali ubica pre nego što se spakovao i preselio u Kristineberg.
„Lepo izgledaš”, reče ona.
On raširi ruke i isprsi se, kao da želi da potvrdi njene reči.
„Znaš li”, reče on Amiru, „da bih još uvek bio unutra da nije bilo
Mikaele.”
„Naravno. Nismo imali nikakve dokaze, ispali smo idioti.”
 „Ti nisi”, reče on. „Ti si se borila za mene.” On se nagnu da je
zagrli.
Zatim se ispravi i pogleda joj obraz.
„Šta ti se desilo?”, reče.
„Pala sam”, odvrati ona. „Hajde da prošetamo.”
On je pogleda kao da ne razume o čemu se radi, a možda je
delovao i pomalo uznemireno.
„Tek smo poručili novu turu”, reče on.
Ona se zagleda u njegove sjajne oči.
„Sigurno neće biti dobro ako pijan odeš na proslavu.”
„Ko priča o napijanju?”
„Izvini, Amire, brzo ćemo se vratiti.”
Bepe klimnu glavom i nevoljno ustade. Dok su izlazili, on joj
prošapta: „Nije valjda ispalo neko sranje?”
„Nije, sve je u redu.”
Činilo se da razmišlja o njenim rečima.
„Čuo sam da si srela Marija. Je l’ se osramotio?”
„Bio je baš fin”, reče ona.
Izađoše na trg i ona odmah oseti da privlače poglede. Ljudi su im
šaputali iza leđa, a Bepe je na to reagovao baš kao i ranije. Isprsio
se i šepurio kao kauboj, dok su mu ruke landarale pored tela.
„Vidiš li kako bulje? Misle da ćeš da me uhapsiš.”
Ona se svima osmehnu da pokaže da ona i Bepe nisu ništa više
od starih prijatelja koji su izašli u šetnju.
„Ignoriši ih”, reče ona. „Treba da budeš ponosan. To s Marijom je
fantastično.”
On se ozari i priđe joj korak bliže, što nije moglo da je ne podseti
na brutalnu silu potisnutu u njegovom telu, koja je ranije ukazivala na
njegovu krivicu.
„I ja sam se borio s njim. Sećaš se, jelda? Svaki dan bili smo
tamo, šutirali i driblali, kakvo god jebeno vreme da je bilo. Ponekad
nam je sneg bio do kolena.”
„Sećam se”, reče ona, iako se nije sećala da ih je ijednom videla
da zajedno igraju, ponajmanje zimi.
„Biće od njega svetska zvezda.”
„Sigurno”, reče ona.
 „Zajedno smo to postigli, on i ja. Znaš li šta sam mu uvek
govorio?”
„Šta si mu uvek govorio, Bepe?”
„Nikad nemoj prestati da se boriš. Nikad.”
„To su sigurno bili mudri saveti.”
„Psiha je tu najhitnija”, reče on i stavi prst na čelo. „Psiha.”
Ona mu se osmehnu, osetivši želju da mu kaže nešto o njegovoj
psihi. Ipak odole tom iskušenju.
„Idemo na teren”, reče ona. „Možeš možda da mi pokažeš šta ste
radili.”
On klimnu glavom, pa krenuše pored crkve i džamije. Kad je ih
grupa momaka radoznalo pogledala i htela da im priđe, ona im dade
znak da su zauzeti. Setila se onog dana kad je u dvorištu saznala za
ubistvo. Sećala se pomame u vazduhu, ozarenih lica, glasova koji se
nadvikuju. Schadenfreude, pomisli ona.
„Jebote”, reče on. „Baš mi je drago što te vidim. Znaš, neko
vreme činilo mi se da sam gotov. Skoro da sam poverovao da sam
to uradio.”
„Žao mi je”, reče ona.
„Baš naprotiv, ti si moj heroj. Kako je Lukas?”
„Uobičajeno.”
„On je kao neki gangster, zar ne?”
„Mislim da nije tako opasan”, reče ona.
On zastade, ponovo zamišljen. Učinilo joj se da i on, baš kao i
Mario u Spaj baru, hoće na neki način da joj se oduži.
„Sećaš li se da si me pitala za Simonovu rep pesmu koju smo
pevali u dvorištu?”
„Naravno”, odgovori ona.
„Setio sam se nečega.”
Ona ga radoznalo pogleda.
„Čega?”
„Pevali smo o vašem ćaletu i celoj katastrofi.”
„I ja se toga malo sećam”, reče ona.
„Sećam se jednog stiha”, nastavi on.
„Kog stiha?”
„Moj brat je hteo da bude glavni, pa je smislio manevar!”
Ona razmisli o tim rečima.
 „Je l’ to trebalo da se odnosi na Lukasa?”
„A na koga drugog?”
„Svi uvek misle najgore o njemu”, reče ona.
„Što? Ne... ja ne mislim”, reče on. „Sećam se kako se brinuo o
tebi. Niko nije smeo ni da te pipne zbog njega. Neko vreme bila si
kao kraljica Husbija.”
„Nisam”, reče ona. „Čula sam da si se setio još nečega sa
Grimste.”
„Šta...”, nastavi on. „Da, možda. Ali Mario od toga pravi veliku
stvar. Pajkani...”
On napravi grimasu.
„Šta s njima?”
„Ma, ništa. Ali sad idem na terapiju.”
Ona ga iznenađeno pogleda. Nije poznavala nikoga ko ide na
terapiju, a ako bi od nekoga to i očekivala, to sigurno ne bi bio Bepe.
„Kad sam izašao, rekli su mi da idem kod jedne gospođe”, reče
on.
„Da suzbijem bes.”
„Pa, to je dobro.”
„Nisam mogao da je podnesem. Kučka je mislila da sam kriv. Ali
onda je posle bilo bolje, pa sam shvatio da se nikad nisam bavio
time. Uglavnom sam se branio na saslušanjima.”
„I onda si se setio da si nešto video?”
„Setio sam se da sam video nekoga u onoj ulici,
Guldagargrendu.”
„Ko je to mogao da bude?”
On joj uputi zamagljen pogled, kao da nije siguran da i sam
veruje uto.
„Ma, sve mi je to mutno”, nastavi. „Skoro da ti to znaš bolje od
mene.”
„Ne znam, ali znam da si bio pijan i da si pao u jarak.”
„Izgledao sam kao hodajuća bara. Izašao sam na put i video
onog balavca koji me je identifikovao.”
„Filipa Grundstrema”, reče ona.
„Padala je kiša i duvalo je. Pokušao sam da pozovem Marija da
vidim gde je, ali telefon mi je bio mokar i nisam uspeo da ga
uključim, pa sam opsovao i krenuo dalje. Tamo ima još jedna krivina,
je l’ tako, i tamo sam video nekog dečka koji nije mogao da hoda
pravo. Kô da je i on bio pijan.”
„Kakvog dečka?”
„Ne znam tačno. Sve je bilo haotično, boleo me je lakat i hteo
sam da stignem kući. Nisam baš mislio da ću morati da se prisećam
detalja, ali svejedno sam primetio neke stvari.”
„Kao na primer?”
„Bio je baš mlad i delovao je snažno. Išao je prema Velingbiju.”
„Baš mlad?”
„U svakom slučaju nije bio starac. Svakako nije bio onaj dedica o
kome svi stalno pričaju.”
„To je zanimljivo”, reče ona. „Sećaš li se još nečega?”
„Sve vreme se čistio, kao da je imao nešto prljavo na sebi. Mislim
da je nešto i mumlao, kao neku pesmu. Bio je nekako mutan.”
„Ali nisi mu video lice?”
„Nisam, samo leđa. Nosio je ranac, sivi ranac, i imao je neku
tetovažu na vratu.”
„Kakvu tetovažu?”
„Možda je bila i prljavština, ne znam.”
On se ozari, najednom srećan i ona požele da vikne: Je l’ tako
smešno što se ne sećaš?
„Vidi ono”, reče on.
„Šta?”
„Tamo smo Mario i ja šutirali i driblali.”
On pokaza na fudbalski teren u udolini iza ograde, ali ona
nekoliko trenutaka nije shvatala u šta gleda. Još uvek je razmišljala o
kiši u Guldragargrendu.
„Jesi li siguran da ti nisi sedeo u kafani?” upita ona.
„Jebote, Mikaela, sama si videla.”
„Tad si bio prilično sjeban, valjda se sećaš?”, nastavi ona.
Delovao je povređeno.
„Prestani”, reče on. „Kad ti kažem... ja sam stvorio tog dečka.
Mario to i sam zna. Hvala ti, tata, tako mi kaže. Hvala ti što si bio
tako strog prema meni.”
„Naravno, Bepe. Sigurno je tako. U svakom slučaju, kad sam ga
videla, podsetio me je na tebe.”
„Jeli?”
 „Naravno. Imate isti neodoljivi šarm.”
„Baš si lepa, Mikaela”, reče on, zvučeći pijanije nego što je mislila
da jeste.
„Hvala”, reče ona razdražljivo.
„Nisi još našla muža?”, nastavi on. Zvučao je kao njena majka.
„Nekog da se brine o tebi.”
„Ne, a ti?”, reče ona, pitajući se da li da pozove Rekea i pita ga
kako je prošlo s Klebergerom. Imala je loš osećaj u vezi s tim
sastankom, ali se trudila da ga zanemari.

Kad je Reke napustio ministarstvo i krenuo kući, bio je zadubljen

u misli pa nije video diplomatski auto koji ga je lagano sledio kroz
Kungtredgordsgatan. Zato nije mogao ni da pretpostavi kako Čarls
Brukner i njegov kolega Henri Lamar razmišljaju da li da ga uvuku u
auto i nasmrt ga preplaše.
Bio je daleko od grada kroz koji je koračao, ali to nije značilo da
je njegov unutrašnji svet naročito izoštren. Osećao se drogirano i
teško. Premišljao se da li da zaboravi celu priču dok se ne oporavi.
Međutim, nešto važno mu je izmicalo, nešto što mu je bilo pred
nosom i neprekidno nestajalo. On krenu gore, ka Hamnagatanu i
Nibruplanu. Skoro da ga je udario tramvaj. Jedan automobil zatrubi
mu za svaki slučaj. On se seti Kabira i njegovih pokreta na terenu.
Nije bilo sumnje da se ispod opštepoznate priče krije nešto potpuno
drugo, ali da li je to bilo ono što je mislio da jeste? Neke stvari
govorile su suprotno. Činjenica da je sebe video u priči bio je znak
upozorenja. Ali ipak... nečeg je tu bilo. Viktor, pomisli on, stari Viktor.
Da li bi on mogao da mu pomogne? Potraži njegov broj među
kontaktima i posla mu poruku.
Viktor Malikov je - bar kad su se poslednji put čuli - bio profesor
harmonije na Moskovskom konzervatorijumu, na kojem je studirala
Latifa Sarvani iz Kabula. Međutim, on mu je pao na um iz još jednog
razloga. Tada su imali samo sedamnaest godina i bili su zajedno na
Džulijardu. Jedne večeri pili su vino u Kraljevskom teatru sa
Bruklinskom filharmonijom. Viktor se već tad napijao kad god bi mu
se ukazala prilika. Bio je prebeglica i disident otkako je pozvan da
svira u svetskom omladinskom orkestru Leonarda Bernstajna i
naprezao je nerve tražeći agente KGB-a na svakom ćošku. Stalno
se žalio na neku stvarnu ili umišljenu boljku.
U njegovu odbranu, moglo se reći da je kukao sa stilom. Kao
svaki dobar hipohondar, bio je načitan u vezi sa svojim bolestima i
pun anegdota o poznatim ličnostima koje su mučile iste tegobe. Te
večeri nešto nije bilo u redu s njegovim leđima i ramenima: „Postaću
taj jebeni klavir”, rekao je. „Ćoškast sam koliko i on.”
Rekeu se dopala ideja da dugi sati vežbanja ostavljaju trag na
telu, pa je ubrzo redovno počeo da pogađa koji instrument ljudi
sviraju i pre nego što bi zauzeli svoje mesto u orkestru. To naravno
nikada nije bila naročito egzaktna nauka, ali on se njome bavio i
manično tragao za čvorovima na šakama, tragovima od smole za
gudalo, otiscima na koži, ožiljcima, malim mišićima koji su razvijeniji,
povredama na vrhovima prstiju, izraženim usnama, za svim i svačim.
Čak je posmatrao držanje i pogled da odredi status muzičara u grupi.
Ovo se razvilo u nekakvu umetnost, a sada, dok je gradom išao
kući i razmišljao o Kabiru i njegovom govoru tela, bivao je sve
uvereniji u svoju pretpostavku. Ne u to da je Kabir bio dirigent, već
da to nije bio.
Njegovi gestovi bili su isuviše napregnuti i teatralni da bi bili
profesionalni, ali su to ipak bili pokreti dirigenta, ili bar san o njima.
Negde ispod površine krila se primetna ambicija, a ukoliko je bilo
tako, onda je sigurno, kako je i rekao Mikaeli, morao da svira i neki
instrument. Niko ne može ozbiljno sanjati da postane dirigent ukoliko
ne vežba sat za satom, godinu za godinom. Ali koji instrument? Na
Stranvegenu vide da je Viktor već odgovorio.
Prijatelju. Kako je lepo što se javljaš. Da li je prošlo sto godina ili
samo deset?
Rekeu se nije dopao njegov nategnuti ton. Želeo je da zadrži
objektivnost. U isto vreme, zbog ovih reči on postade još više ciljno
orijentisan, kao da je sama činjenica što je telefonom poslao poruku i
dobio odgovor bila znak da je prevazišao svoju bezvoljnost.
On uđe u Grevgatan, srećan što se seća šifre za ulaz, ali još
uvek ne primećujući diplomatski automobil koji ga prati. Pope se
liftom i ponovo pred sobom vide Mikaelin pogled, njene crne oči koje
su ga tako strogo osuđivale, kao da joj je uskratio neku veliku i divnu
iluziju.
 Moraš da se sabereš, rekla je.
Moram prokleto da se saberem, pomisli.
Činilo mu se da lift ide sporije nego inače, što je naravno bio
dobar znak. Želeo je da ide napred, a ne samo daleko i dole u
zaborav. Najednom donese drastičnu odluku, možda zato što je
imao osećaj hitnosti, možda zato što je u ogledalu lifta video koliko
loše izgleda, ali najverovatnije zbog Mikaele i Julije.
Kada je ušao u stan, odmah je otišao u kupatilo i otvorio ormarić
s lekovima. Izvadio je tablete, ampule i teglice i istresao ih u
plastičnu kesu i, pre nego što je stigao da se predomisli, ubacio ih u
šaht za smeće u hodniku. Kad je ponovo ušao, srete gospođu
Hanson. Gospode bože, zar čovek ne može nikad da bude sam?
„Izvini, Hanse. Kako si?”
„Bacio sam tablete u đubre”, reče on.
Ona ga pogleda, ne znajući da li su to dobre ili loše vesti, ali se
ipak, osmehnu.
„Ta devojka je baš dobra za tebe, zar ne?”
„Koja devojka?”
„Mikaela, naravno.”
„Da, možda”, reče on.
„Pomalo ste slični, jesi li primetio?”, nastavi ona.
„Draga Sigrid, nismo ni najmanje slični. Ona je mlada i snažna.”
„I ti si, samo umišljaš da si slab.”
„Naravno, naravno.”
„Osim toga, i ona je u životu pretrpela mnoge udarce, to čak i ja
mogu da vidim.”
„Dešava se.”
„Ne smeš da pitaš...”
Nije je pažljivo slušao dok je odlazio u kuhinju, pitajući se da li bi
bilo bolje da počne da pije, ali ni to mu se nije radilo. Gospođa
Hanson je ponovo stajala iza njega.
„Nemoj da se ljutiš na mene kad ti ovo kažem”, reče. „Ali moraš
nešto da pojedeš. Toliko si zaokupljen mislima da zaboravljaš da
jedeš.”
„U pravu si, naravno”, reče on i posegnu za voćkom iz činije koja
je stajala na šanku.
„To je limun, Hanse.”
 „Šta... da... naravno”, reče on. „Najviše volim limun. Mi, mladi i
snažni, na limun gledamo kao na nove narandže.”
„Spremiću ti ručak.”
„Ne moraš, idi dole i odmori se”, reče on i ode u radnu sobu,
sede za kompjuter i otvori slike sa Kabirove obdukcije.
Ponovo je napravio grimasu, kao da to on tamo leži, nemoćan i
slomljene lobanje. Ipak, ubrzo mu se glava raščisti. Kao da se vratio
u napušteni predeo koji je već video - u nekom drugom vremenu. U
boljem vremenu, kada je njegov pogled primećivao i više nego sada.
Dugo je samo sedeo i gledao stare povrede koje su ga jednom
odvele u Zatvor tame. Onda se fokusirao na ruke.
Bile su to radničke ruke, ruke mehaničara. Na njima je bilo
naslaga ulja, prljavštine, malih ožiljaka, ogrebotina, ali i... on uveća
fotografije, zagleda se u vrhove prstiju i vide veoma blede, gotovo
nevidljive brazde koje su se protezale dijagonalno od papilarnih
linija. Ipak nije bio siguran kako da ih protumači. Razmak među
njima bio je prevelik. On protrese glavom. To nema smisla. Možda tu
nije bilo ničega.
Bilo je to kao traganje za otiscima stopala u pesku. Traganje za
nečim što su talasi mnogo puta obrisali.
On ustade, nečujno mumlajući. Nekoliko taktova Betovenove
Velike fuge pojavi mu se u mislima, možda kao uznemirujuća
pozadina za slike s obdukcije, ili... on se sledi na tu pomisao, pa ode
na internet i pokuša da nađe nešto s čim bi to uporedio.
Nije našao ništa i ostade nesiguran. Ipak oseti iznenadnu,
rastuću želju za životom, kao da su se pred njim otvorila vrata u
drugi svet, pa na brzinu napisa poruku Viktoru Malikovu. „Claritas,
claritas”, promrmlja.

DVADESET ŠEST

Skuvala je malo testenine sa sosom od paradajza. Napolju je

rominjala kiša, iako je nebo sada bilo vedrije. Činilo se da će veće
biti lepo. Sedela je u kuhinji i jela, razmišljajući o onome što je Reke
rekao o Kabirovim pokretima. To opažanje ništa nije učinilo jasnijim,
ali je svejedno bilo neverovatno i ona pomisli kako treba da pozove
Junasa Bejera, ali nije želela da ga uznemirava ukoliko su vagali da
li da je vrate na istragu ili ne.
Zato ode u dnevnu sobu, uključi kompjuter i otvori slike Latife
Sarvani. Ponovo je privukoše Latifine oči, čiji je pogled gotovo
hipnotisao i ona se zapita da li se Kabir susreo s tim očima i šta je u
tom slučaju osetio.
Da li ju je voleo i razočarao se? Ili se osetio zapostavljeno i
poželeo da uništi ono što ne može da ima? Nije mogla da zna,
makar ne još, a to možda i nije imalo nikakve veze s čitavom pričom.
Ipak... ona otvori slike Latifinog mrtvog tela, koje su iz nekog
apsurdnog razloga stajale na sajtu, i pogleda prevrnutu stolicu i telo
koje je ležalo na podu i posezalo za violinom.
Pored tela, ležali su delovi instrumenta koji su odleteli s violine
kada je uništena i grudvice zemlje ili gline. Iz potiljka je tekla reka
krvi koja je bila prekrivena tamnosmeđim šalom. Bilo je teško shvatiti
da je to ista osoba čije su oči sa drugih slika gledale tako prkosno i
ponosno, ali lice se nije videlo na fotografiji, samo mršavo telo, noge,
kukovi, mali vrat i leđa čije su se lopatice videle kroz bluzu.
Lopatice... ona se seti Tuve Leman. Da li je Kabir s njom razgovarao
o Latili?
Telefon zazvoni. Zvao ju je Lukas. Bio je dobro raspoložen i želeo
je da zna da li se oseća bolje. Rekla je da joj je bolje i setila se
onoga što joj je Bepe rekao u vezi sa Simonovim tekstom, ali pomisli
kako bi to samo uzrujalo Lukasa ukoliko bi nešto spomenula,
naročito sada, kad je dobro raspoložen. Zato je neobavezno
porazgovarala s njim, a onda mu zahvalila što joj je pomogao, zbog
čega se on postavi malo obazrivije i upita je da li se ponovo
zainteresovala za slučaj Kabir. Ona reče da je srela jednog profesora
koji joj je dao nove informacije o ubistvu, ali odmah zažali zbog toga.
„Je l’ to onaj Reke?”, upita on.
Ona se strese.
„Kako znaš za njega?”
„Pre nekog vremena nešto se pričalo o njemu. Je l’ on beše
bogat?” upita on.
 Rekla je da ne zna, a potom mu saopštila da je umorna i da je još
uvek boli glava. On reče da razume. Proveriće kako je ujutro. Ona
reče da nema potrebe, ali on je već bio prekinuo vezu. Jebena
Vanesa. Sigurno se ona izlanula. Lukas nikad nije prestao da je
impresionira, a i uvek je previše pričala. Ipak, pre šest meseci kada
je Mikaela pričala o Rekeu, niko nije znao da će njegovo ime postati
poverljiva informacija. Verovatno nije tako važno, pomisli ona, pa
pošto nije imala nešto bolje da radi, vrati se slikama Latife Sarvani.
Međutim, ni ovog puta nije uspela da se udubi u njih. Sada ju je
pozvao Junas Bejer. Zvučao je uznemireno.

Reke je sedeo u radnoj sobi i pitao se da li ga prisluškuju.

Pretpostavio je da je to slučaj i razmatrao da zamoli gospođu
Hanson da se posluži njenim telefonom. Ne, nije želeo da je meša u
ovo. On zato ponovo pogleda slike s obdukcije i gotovo neprimetne
brazde na Kabirovim šakama i vrhovima prstiju. Da li je mogao biti u
pravu? Mislio je da jeste, pa napisa imejl Viktoru Malikovu u Moskvi:
Kako si ovih dana?
Odmah dobi odgovor, kao da je Viktor samo sedeo za
kompjuterom i čekao.
Šta čovek može reći čoveku koji ume da prozre svaku frazu i za
koga kažu da može da otkrije i samog đavola?
On napisa pomalo napregnut odgovor.
Ponudi mu samo nekoliko jasnih činjenica. Tako ga je lako
zadovoljiti.
Viktor ponovo brzo odgovori.
Počeo sam da žalim što sam se vratio u domovinu. Ni ovog puta
ne deluje kao da će biti neke demokratije, ali sam se ponovo oženio,
ovog puta balerinom. Imam četvoro dece i više ne sviram tako često,
ne više od onoga što mi je potrebno za predavanja. Ipak, nisam
preterano ogorčen. Mnogo čitam, mnogo pijem i naravno stalno
imam bolove na neodređenim mestima. Ponekad mi nedostaješ.
Čuo sam glasine da si izgubio posao.
Mislim da je posao još uvek tu, odgovori Reke. Ali izbacili su me
iz zemlje i stavili mi povez preko usta.
Uh, šta se dogodilo?
 Mogu li da te pozovem? Napisa on.
Naravno da možeš.
Reke je načas sedeo u tišini pitajući se da li da kroz razgovor
pošalje poruku CIA ako su mu zaista ozvučili telefon, ali na kraju
samo okrenu broj i duboko udahnu kako bi se pripremio za malo
društvenog pozorišta.
Nije to radio zato što Viktor nije znao za njegovu depresiju, već
zato što bi mu moglo biti od pomoći da se prilagodi Viktorovom
bučnom šarmu.
„Divno je čuti ti glas”, reče Viktor. „Ali šta to kažeš? Izbacili su te
iz Amerike?”
„Nije to tako strašno”, reče. „Snalazim se. Samo mi je nekad
teško da držim jezik za zubima.”
„Znam, prijatelju, znam.”
„Sećaš li se kad smo pokušavali da pogodimo koji instrument
sviraju muzičari?”
„Sećam se”, reče Viktor.
„Vratio sam se toj disciplini, ali prvo mi treba nekoliko
informacija.”
„Kaži, kaži. Veoma sam zainteresovan.”
On duboko uzdahnu i reče:
„Hteo bih ponešto da saznam o muzičarima iz Avganistana koji
su išli u sovjetske škole osamdesetih godina. Zapravo, tražim
čoveka koji se kasnije zvao Džamal Kabir, ali možda će biti lakše
ukoliko počnemo od žene koje se, pretpostavljam, neki stariji kod
vas sećaju. Saša Bjelinski sigurno je se seća.”
„Saša je sav smušen.”
„Uz malo pomoći ipak ćeš moći to da mu izvučeš iz sećanja. Ta
žena je studirala na konzervatorijumu od 1985. do 1988. Bila je
izuzetno nadarena. Malo sklona dramatičnosti. Znala je koliko vredi i
stvarno je umela da izazove emocije. Zvala se Latifa Sarvani. Bila je
iz Kabula.”
„Šta joj se desilo?”
„Upucana je u potiljak u Kabulu petog aprila 1997, u vreme kad
su progonili i šikanirali muzičare pod talibanskim režimom.”
„Gospode bože, znao sam da ćeš mi ispričati neku detektivsku
priču, zar nisi to uvek radio?”, reče on.
 Reke se nevoljno osmehnu.
„Možda sam pokušavao, ali hteo bih da o njoj saznam što više i
vidim ko se kretao u istim krugovima u njenoj zemlji.”
„Tražiš li nešto određeno?”
„Zar se to ne radi uvek u detektivskim pričama?”
„Da, naravno.”
„Kao što sam rekao, tražim jednog čoveka, koji je tad bio veoma
mlad, istih godina kao ona ili malo mlađi, tamne kose, snažan, dosta
nizak, jasnih crta lica - poslaću ti nekoliko slika i kratak opis - mada
nemam ime, bar ne neko koje smatram da je pravo.”
„Šta je svirao?”
„Svirao je...”, otpoče on, ali odluči da sačeka s tim. „Ne znam”,
reče.
„To ne zvuči kao moj Reke.”
„Tvog Rekea više nema.”
„To ne mogu da zamislim.”
„Suviše si ljubazan, Viktore. Mislim da je imao ozbiljne ambicije
da postane dirigent.”
„Još jedna zvezda?”
„Nisam siguran. Pre u njemu vidim nešto grandiozno i neke
znake previsokog mišljenja o sebi. Mada, možda bi trebalo da pazim
šta pričam.”
„Zaboga, nikako. Molim te, spekuliši koliko god želiš. To je ono
što je kod tebe bilo najzanimljivije.”
Reke se ponovo osmehnu i najednom oseti želju da ispriča svoje
teorije, ali odole tom iskušenju.
„Nemam mnogo toga od čega bih krenuo”, reče on. „Smem li da
se nadam da ćeš se požuriti?”
„Daću sve od sebe. Ulepšao si mi dan.”
Nakon toga, kada su se pozdravili, Reke zatvori slike sa
obdukcije i zapita se da li treba da pretraži stan kako bi negde našao
neke tablete ili treba da pozove svog starog dilera Fredija.

Je li i Kabir bio klasični muzičar? Mikaeline reči isprva su zvučale

suludo, ali onda je razmislio o toj ideji i više nije bio tako siguran.
Sitnice su počele da mu dolaze u sećanje, male stvari o kojima nije
razmišljao, ali koje je sada gledao u drugačijem svetlu.
Bilo je to, između ostalog, saslušanje Eme Gulval, klarinetistkinje.
On je lično s njom razgovarao u Berlinu i sećao se kako je isprva
prema njemu bila neprijateljski nastrojena. To je brzo prošlo.
Protumačio je to kao nelagodu koju mnogi osećaju kada treba da
razgovaraju s policijom.
Veče o kojem je želeo informacije, veče kada su je posetila tri
predstavnika religijske policije iz Kabula bio je 24. mart 1997, kasno
uveče. Njeno dvoje dece je spavalo. Bila je dugo uplašena.
Atmosfera u gradu bila je sve nesigurnija. Preplašila se kada su
upali, ali joj je laknulo kada je videla da je jedan od njih Kabir. Junas
ju je upitao zašto. Tvrdila je da je čula dobre stvari o Kabiru. Bio je
malo blaži, bavio se fudbalom. Radio je i dobre stvari. Zato je gotovo
odmah iz ormara izvadila klarinet i dala mu ga „da ne bi prevrnuli
celu kuću”.
„Obećao je da će ga čuvati, a ja svakako jedva da sam svirala”,
rekla je i Junas pomisli kako to zvuči logično.
Atmosfera je bila takva da su ljudi radili sve kako bi izbegli
povrede ili progon i isprva je, rekla je, sve delovalo kao da ima nade.
Kabir je pomilovao klarinet i podigao ga, „nežno, skoro kao da će
zasvirati”. Ali onda se u trenutku promenio. Pogled mu se zamračio i
razbio je instrument o dovratak, „kao da želi da osveti čitav svoj
život”. Junas se sada seti tih reči. Zbog njih je pozvao Mikaelu čim je
stigao kući u Sveaborgsgatanu i zaključao se u spavaću sobu kako
ne bi morao da se suoči s Lindom i dečacima.
„Kako si?”, upitao je.
„Dobro”, odvrati ona. „Imaš li nešto da mi kažeš?”
„Ne još”, reče. „Ali budi sigurna da neću odustati dok se ne vratiš
u grupu. Nego, hteo sam da kažem... jebote... skoro da me
sramota.”
„Zbog čega?”
„Nismo se proslavili. Ponekad se pitam da li smo dopustili sebi da
se demorališemo.”
„Kako to misliš?”
On oseti unutrašnji otpor, ali i potrebu da joj to objasni.
 „Sve vreme smo to osećali, otkako smo pustili Kostu. Znali smo
da upravi ova istraga nije prioritet. Dopustili smo da to utiče na nas.
Možda i zato što je dole sve bilo tako sporo, a Amerikanci koji je
trebalo da nam pomognu nikad nam zapravo nisu dali ništa korisno.
Ponekad nam je pričinjavalo zadovoljstvo što ne moramo da se
borimo s tim.”
„Ali šta si hteo da kažeš?”
„Možda ima smisla ono što ste rekli o tome da Kabir ima muzičku
pozadinu.”
On začu kako se zainteresovala.
„Zašto to kažeš?”
„Jer sam počeo da verujem kako je Ema Gulval dugo poznavala
Kabira, ali možda i zato što se čudno ponašao s njenim klarinetom.”
On joj ispriča šta je Ema rekla. Činilo se da Mikaela razmišlja.
„Zašto bi prećutala da ga je poznavala odranije?”
„Ne znam”, reče on. „Ne znam. Hoćemo li sad da popijemo to
pivo i popričamo o tome?”
„Suviše me boli glava”, reče ona. Iako je znao da je to verovatno
istina, na neki način ga je lično pogodilo.
Nakon poziva se vratio istrazi i čitao do pola dva ujutro.

Bila je to neprospavana noć. Reke nije ništa drugo ni očekivao,

ali je osetio snagu kada je duboka noć prošla, iako je odavno znao
da prvi dan apstinencije nije ništa. Tek će sedmog ili osmog dana
nastati prava oluja. Trudio se da o tome ne razmišlja. Ode na trčanje
na ostrvo Jurgorden i vrati se toliko slab da jedva da je osećao
anksiozni tremor u telu. Pod tušem se stropoštao dahćući. Nakon
toga je obukao svetloplavu košulju i sivi sako, i seo u radnu sobu da
proveri imejl. Viktor mu je poslao nešto juče u 2.48. Bile su to
fotografije i podsetnik da ga pozove što pre, ali kad prođe devet i
popijem kafu, jer sam zbog tebe cele noći pio vino i votku.
Reke pogleda u ručni sat i dodade jedan sat. U Moskvi je bilo
osam i dvadeset, drugim rečima skoro devet. On pozva i nakon pet
signala dočeka ga gunđanje.
„O čemu se radi?” javi se Viktor na ruskom.
 „Dok se ti probudiš, ja ću da gledam tvoje slike”, odvrati on i
začkilji u ono što je primio.
Uglavnom se radilo o portretima studenata treće godine sa
Moskovskog univerziteta u jesen 1987. i nije mu trebalo mnogo
vremena da pronađe Latifu. Gledala ga je sa desne strane drugog
reda. Izgledala je isto kako je navikao: bila je lepa i ponosna,
disproporcionalnih, krupnih očiju i pogleda koji se ni zbog čega nije
izvinjavao. Ali možda je - on pogleda malo pažljivije - ovde bilo
nečega što nije video na slikama iz detinjstva u Kabulu, neka
asimetrična i gotovo uznemirujuća svetlost zbog koje je bilo teže
pročitati je.
„Jebem ti, je l’ već devet sati?”, upita Viktor.
„U suštini, jeste. S kim si pio?”
„S Bjelinskim. Još uvek mu ide. Ponekad je skoro senilan, ali pije
kao da sutra ne postoji. Tvrdi da je dirigovao kad si svirao Ravela u
Bernu.”
„Uh, kakva grozna sećanja. Ali bez Šaše ne bih preživeo. Da li se
nečega setio?”
„Previše toga. Nije mogao prestati da priča o tvojoj violinistkinji.
Izgleda da je bio zaljubljen u nju. Rekao je da je bila strašno
nadarena. Često bi se toliko unela u sviranje da bi skoro pregorela, a
bila je i pretenciozna. Ali ponekad kao da bi vreme stalo, rekao je.
Zasuzile su mu oči kad je pričao o njoj. Ubili su mi najboljeg učenika,
tako je rekao. Šta to govori o našem vremenu?”
„Dobro pitanje.”
„Rekao je da je svirala kao anđeo”, nastavi Viktor. „Najviše
Bramsa, Sibelijusa i Paganinija. Stalno je vežbala. Ali nije bila neka
fina devojčica. Imala je gadnu narav. Lupala je vratima i započinjala
svađe. Stalno je morala da bude u centru pažnje, rekao je, i svi su
stalno pričali o njoj. Mnogo toga lošeg, naravno. Bili su ljubomorni,
mislili su da se ponaša kao diva i da je precenjena. Ima cinika koji
kažu da nije čudo što su je ubili. Bjelinski, s druge strane, ne shvata
kako je iko, pa čak i talibani, uspeo da je ućutka. Mislio je da će ona
pobediti sve.”
„Jesi li pronašao još neke muzičare iz Avganistana u njenom
društvu?” „Pogledaj tri reda iznad na slici iz klase, malo udesno. Tu
stoji Darman Dirani. Vidiš li ga?”
 Reke ga ugleda. Bio je to mlad momak od devetnaest ili dvadeset
godina. Imao je tamnu, kovrdžavu kosu i sitne oči, veliki, krivi nos i
nešto bojažljivo u pogledu. Nosio je crnu košulju zakopčanu do grla i
okrugle naočare.
„On je bio njen sunarodnik i vršnjak, takođe violinista”, nastavi
Viktor. „On i Latifa su u isto vreme došli na konzervatorijum, ali bili su
prijatelji od rane tinejdžerske dobi. U Kabulu ih je podučavala ista
nastavnica, a možda su neko vreme bili i par, ali u to nisam siguran.
Ali Darmanu sigurno nije bilo lako. Pogledaj drugu sliku koju sam ti
poslao, na njoj je njihov gudački kvartet. Vidiš li kako je gleda? S
divljenjem, jelda? Ali i nesigurno, skoro samodestruktivno. Sigurno ju
je voleo i Latifa je volela njega - ali ne istim intenzitetom.”
„Je li živ?”
„Sad živi u Kelnu.”
„U Kelnu?”, promrmlja Reke.
„Tako je, svira drugu violinu u Kelnskoj filharmoniji. Ubeđen sam
da treba da pričaš s njim. Uvek je motrio na nju, uvek ju je držao na
oku. Međutim, nešto drugo je mnogo interesantnije.”
Reke ponovo pogleda sliku Latifine klase, pokušavajući da shvati
šta se na njoj promenilo. Kao da joj je nešto već bilo oduzeto,
pomisli.
„Je li bila bolesna?”, upita.
Viktoru, koji se spremao da kaže nešto drugo, bilo je teško da se
prilagodi.
„Šta? A da, upravo tako... bilo je ranih sumnji na epilepsiju.
Dobila je napad dok je svirala master klas. Ali ono što sam hteo da
kažem jeste da su Latifa i Darman Dirani došli iz iste škole u Kabulu
čiji naziv zvuči pomalo isforsirano - Fakultet za klasičnu muziku
sovjetsko-avganistanskog prijateljstva”, nastavi on. „Školu je vodila
Elena Drugova, znaš li ko je ona?”
„Nemam pojma.”
„Naravno, zašto bi znao? Ona je bila stara čelistkinja i dirigent iz
Novosibirska, ali je najpre bila misionar, strastvena duša. Mislim da
partija nije morala da je pošalje u Kabul, otišla je na sopstvenu
inicijativu i osnovala školu. Međutim, naravno da shvataš s kojom
namerom. Rat se ne osvaja samo oružjem, već kulturom i
marksizmom-lenjinizmom. Škola prvo nije bila na naročito dobrom
glasu. Ništa sovjetsko nije bilo naročito cenjeno u Kabulu, ali je ipak
bilo iznenađujuće mnogo studenata. Neki su bili i iz inostranstva,
možda su neki bili i zadrti komunisti. Ipak, najveći broj bili su mladi
ljudi koji su samo želeli priliku da sviraju zapadne kompozicije i
razvijaju svoju muziku. Škola je za kratko vreme izbila na dobar glas,
a znalo se i da Elena ima pristojnu sumu za stipendije. Najbolje
studente mogla je da pošalje u Sovjetski Savez, često kod nas na
konzervatorijum. Niko nije dobio priliku kakvu su dobili Latifa i
Darman, ali su mnogi, zaista mnogi, dobili priliku da neko kraće
vreme sviraju i steknu kvalifikacije u Moskvi. Tu stvari postaju
pomalo jezive.”
„U kom smislu?”
„Nekoliko takvih stipendista nestalo je kasnije pod talibanskim
režimom. jedna od njih, Latifa, nađena je mrtva, ubijena u svom
domu, ali druge je pojeo mrak i nikad nisu nađeni.”
„Zanimljivo”, reče Reke.
„Naravno, rizikovali su”, reče Viktor. „Udružili su se sa Sovjetima.
Radili su nešto što je režim zabranjivao i što se smatralo povezanim
sa Zapadom, ali meni je to svejedno sumnjivo. Muzičare su,
naravno, progonili u Avganistanu - malo sam čitao o tome.
Instrumenti su im uništavani, a oni su bičevani i kinjeni. Dešavalo se
čak i da budu ubijeni.”
„Ali to nije bilo uobičajeno.”
„Ne, ali ima ih malo previše. Meni se čini da je to statistički
uznemiravajuće. To je moj pokušaj da budem detektiv.”
Reke je ćutao i razmišljao o onome što je čuo. Sada je nedaleko
od njega stajala gospođa Hanson, pomalo nervozna, kao da nešto
želi da kaže. Osećao je pritisak u grudima, koji se proširio na ramena
i srce. On pomisli na Latifu Sarvani i uspe da zaboravi gospođu
Hanson koja zbunjeno ode.
„Stipendisti iz Kabula”, reče on. „Postoji li neki spisak njihovih
imena?”, upita Reke.
„Imam imena onih koji su došli kod nas te godine.”
„Odlično. Pravi si prijatelj, Viktore. Je li Elena Drugova još uvek
živa?” „Umrla je od raka materice u avgustu 2001, ali priča se da je
pred kraj života bila uzrujana što neko želi zlo njenim starim
učenicima.”
 „To je zanimljivo. Da li je neko prepoznao fudbalskog sudiju sa
slike koju sam ti poslao?”, upita Reke.
„A, da... zaboravio sam. Bjelinski je poneo sliku kući juče. Rekao
je da ga ta fotografija omamljuje.”
„Zato što mu čovek deluje poznato?”
„Ne znam kako to da protumačim, samo je rekao da je na slici
nešto čudno. Možda je to bilo zbog čudne odeće koju je čovek
nosio.”
„Možeš li da kažeš Saši da mislim da je svirao violu? To će mu
možda pomoći da se seti.”
Viktor se nasmeja.
„Znači, ipak si prokljuvio šta je svirao. Znao sam.”
„Sproveo sam nekoliko malih istraživanja, ali nisam potpuno
siguran.”
„Zvučiš pomalo zadihano.”
„Ne bih rekao. Nego, fantastično si obavio posao, Viktore. Uskoro
ću ti se ponovo javiti.”
„Nećeš valjda već da ideš? Jedva da smo se i pozdravili.”
„Idem. Sad se naspavaj, pa se čujemo”, reče on i prekide vezu,
osećajući da zaista teško diše.
Sav se tresao, kao da je doživeo šok, i promrmlja za sebe:
„Kakve su ovo gluposti? Nekakvo samomučenje?”
Zatim pozva Fredija Nilsona. Nije imao vremena za neku prokletu
apstinenciju. Međutim, nije uspeo da uspostavi vezu. Gospođa
Hanson ponovo uđe u sobu i reče da stiže Mikaela, pa on odluči da
malo odloži svoj recidiv.
Ponovo poče da proučava sliku Latifine klase. Išlo mu je teško.
Titralo mu je pred očima i pogled mu se mutio, ali na kraju uspe da
vidi ono što ga je malopre zaintrigiralo. Bilo je to Latifino levo oko: u
njemu je ranije bio neki sjaj kojeg više nije bilo.

Mikaela je spavala deset sati i u utorak se probudila u osam sa

osećajem olakšanja. Napolju je rominjala prolećna kiša i ona je neko
vreme ležala na leđima s rukama na stomaku, prisećajući se
prethodne večeri. Tad shvati zašto oseća nadu.
 Više nije bilo glavobolje, a u istrazi su napravili još jedan korak.
Kao da je ponovo dobila ono što je bila izgubila i sad se pitala šta
treba da radi. Da li da pozove Vanesu i izgrdi je što previše priča?
Ne, pomisli, to neće promeniti činjenicu da Lukas zna koga je srela.
Osim toga, to je mogao da mu ispriča i neko iz policije. Zato pusti da
joj misli lutaju. Seti se onoga što je Junas Bejer rekao o Emi Gulval:
da je Kabir pomilovao njen klarinet „nežno, skoro kao da će
zasvirati”, ali da je odmah nakon toga poludeo i razbio ga o dovratak
„kao da želi da osveti čitav svoj život”.
To naravno nije moralo ništa da znači, ali nije bilo ni u suprotnosti
sa pretpostavkom da je i Kabir bio klasični muzičar. Ona ustade, ode
u kupatilo i začu nekoliko tonova u mislima. Bio je to Bruhov adađo.
Pevušila je za sebe dok je razmišljala da li zaista treba da se vrati na
istragu. Trebalo je samo da sačeka i proceni. Međutim, zbog svih
događaja želela je njome da se bavi i danas. Ona osmotri modricu
na obrazu u ogledalu. Bol je popustio, ali nije izgledala bolje, a ona
pomisli kako je to dobro. Pre nego što je imala vremena da se
predomisli iz dužnosti, ona pozva stanicu i reče da je bolesna.
„Grozno se osećam”, reče.
Njen šef nije oklevao ni na trenutak. „Naravno, bože, razumem
potpuno”, rekao je, što je upravo ono što policajac koji eskivira
odlazak na posao želi da čuje. Nakon toga je neko vreme
posmatrala svoj odraz u ogledalu pitajući se:
Šta Reke misli o meni?
Kako me vidi? Ko sam ja za njega?
Ova pitanja nisu učinila da se oseća naročito dobro. Zbog njih je
sebi samo tražila manu. Zato pokuša da očešlja šiške dalje od čela,
kako su joj svi govorili. Bolje je, pomisli. Nije nameravala to da im
prizna. Stvarno joj je bilo potrebno šišanje. Kosa joj je bila do
ramena, a oči su joj izgledale... kako to da kaže?... isuviše ozbiljno.
Pretvarala se da se smeje, a onda se pretvarala da je model i
zauzela nekoliko idiotskih poza. Na sreću, prekide je zvonjava
telefona. Bila je to gospođa Hanson, koja se naravno izvinjavala što
je uznemirava.
„Je l’ se nešto desilo?”, upita Mikaela.
„Bacio je tablete i nije spavao ni časak. Celu noć sam ga čula
kako šeta levo-desno tamo gore.”
 „Da li je to bilo tako pametno?” upita ona.
„Naravno da nije. Sigurno će ga sad uhvatiti užasna apstinencija,
ali bar ukazuje na nekakav pomak. Napravili ste čudo s njim,
Mikaela. Hoćete li da dođete pre nego što opet uradi nešto glupo?”
„Zar nije bolje da prvo razgovaram s njim?”
„Razgovara telefonom. Mislim da priča baš o onome na čemu
radite. Zar se ne radi o nekim muzičarima iz Avganistana kojima se
dogodilo nešto loše?”
„Da”, reče ona.
„Onda?”
„Dolazim.”
Ipak, prošlo je neko vreme pre nego što je krenula. Probala je
jedan komad odeće za drugim, čak i visoke štikle, ali je na kraju
obukla farmerke, patike i duks kao i obično, i našminkala se
neupadljivo kao i uvek. Po prvi put od subote imala je osećaj lakoće.
Strčala je niz stepenice. Zato nije čula poznate korake na spratu
ispod.

Čarls Brukner sedeo je u svom diplomatskom automobilu u

Grevgatanu. Bio je prilično siguran da će ponovo uhvatiti Rekea. Nije
bilo sumnje da profesor predstavlja rizik. Trebalo bi odmah da odu
gore i odvedu ga, ali... Čarls je hteo da bude hladne glave i vidi da li
može da stvori uslove za tako nešto. Kao i uvek, morao je da čeka
pravu priliku.
Ponekad je Čarlsu nedostajao stari život. Nije bio deo neke veće
operacije otkako su ubili Gamala Zakariju u Kopenhagenu, nakon što
im je Hasan Barozai - ili Kabir, kako su ga obično zvali - dostavio
informacije i dokazao da nije bila greška pustiti ga iz zatvora.
Čarls bar nije smatrao da je to bila greška, ali je usled trenutnih
događanja počeo da sumnja, mada to zapravo nije bilo ništa čudno;
oslobodili su sitnu ribu da bi ulovili krupniju. Bila je to uobičajena
ratna logika. Nisu, istina, znali šta je Kabir radio u Kabulu. Tokom
saslušanja nisu uspeli potpuno da ga slome. Bilo je pitanja i
pribojavanja, jer niko - ponajmanje ministarstvo spoljnih poslova -
nije hteo da pusti ubicu i teroristu u svoju zemlju.
 To ne bi izgledalo dobro, naročito ne kad se mračilo na horizontu,
I CBS i Njujorker hteli su da objave kompromitujuće detalje. Ništa
novo, ne zaista. AP je već objavio dugačak članak u novembru
prethodne godine, ali sve je ipak bilo... uznemiravajuće. Bilo bi
fotografija: Arapi s kapuljačama prikačeni na elektrode, goli muškarci
na povocu ili svezani u neprirodan položaj, ponekad umazani
fekalijama, ponekad nabacani na gomilu. Pored njih bi, smešeći se u
kameru, stajali američki vojnici s podignutim palčevima. Tako nešto
bi im bez sumnje nanelo štetu.
Ipak... moglo bi se okriviti nekoliko crnih ovaca. Ništa od toga nije
naređeno s visokih položaja. Radilo se o odstupanjima, a krivci će
biti kažnjeni. Ništa nije objavljeno o generalnoj strategiji, zbog čega
bi sada bilo strašno da informacije o Slanoj jami procure. Začu se
zvuk telefona.
„Kako ide?”, reče Henri.
„Reke čeka posetu jedne žene”, odgovori Čarls. „Zove se
Mikaela, proveravamo koje ona. Pričaće o violinistkinji Sarvani, koja
je ubijena u Kabulu u aprilu 1997. Reke traži informacije o njoj.”
„Je l’ imao Kabir neke veze s njom?”, upita Henri.
„Nadam se da nije”, odgovori. „Ali...” On baci pogled prema ulici.
„Možemo li da se čujemo kasnije? Vidim nešto.”
Na trotoaru preko puta ugleda mladu ženu. Mogla je to biti
Mikaela. Glas koji je razgovarao sa Sigrid Hanson bio je mlad i
pomalo nesiguran, a devojka koja je tuda, prolazila jedva da je imala
trideset godina i bila je Južnoamerikanka. Nije se baš moglo reći da
je lepa, ali je bez sumnje bila zanimljiva zbog crnih, nemirnih očiju,
velike masnice na obrazu i nečeg opreznog i intenzivnog u držanju.
Pored nje je išao čovek stariji od nje, takođe Južnoamerikanac,
koji je ličio na nju. Možda joj je bio rođak: bio je tamnoput,
eksplozivan, s ožiljkom koji mu se spuštao sa čela. Kriminalac,
pomisli Čarls. Kriminalac visokog ranga. On oseti ubod nervoze kad
shvati da idu kod Rekea. To je shvatio po ženinoj reakciji na njegov
auto. U njenom pogledu bilo je nečeg profesionalnog, a u isto vreme
nervoznog, kao da je odmah shvatila šta on radi.
On izvuče telefon, pozva Henrija Lamara i reče mu da mora
odmah da identifikuje tu Mikaelu kako bi počeli da je prate. Ipak, nije
stigao da kaže mnogo više od toga, jer shvati da se između čoveka i
žene nešto dešava. Izgledalo je napeto, gotovo eksplozivno.

DVADESET SEDAM

Za čoveka poput Rekea, u istrazi ubistva bilo je mnogo klopki. Jedna

je bila to što je neki trag mogao isuviše da ga zainteresuje, ne zato
što je bio važan za rešenje slučaja već zato što je sam po sebi budio
nešto u njemu. Ponekad se pitao da li je to bio bio slučaj s Latifom
Sarvani.
Bivao je sve više ubeđen da su njeno i Kabirovo ubistvo
povezani. Tokom noći, primetio je nekoliko sitnica koje su ga uverile
u to. Osim toga, Viktor mu je dao jedan deo slagalice, ništa samo po
sebi važno pomena, ali ipak nešto. Zato je sada sedeo i gledao
skoriju sliku Darmana Diranija, Latifinog bliskog prijatelja sa
konzervatorijuma u Moskvi. Dirani je izgledao otmenije nego u
mladosti. Sada je imao trideset devet godina i u njegovim očima nije
bilo ni traga one bojažljivosti i nesigurnosti. Delovao je ponosnije i
pomalo uobraženo. Za razliku od Latife Sarvani, on je završio
obrazovanje i otišao u Evropu, što je naravno bio mudar potez.
Dok se Latifa polako davila u Kabulu, Dirani je napredovao u
Evropi i sada je bio druga violina Kelnske filharmonije, što svakako
nije bila mala stvar. Da li Reke treba da priča s njim? Ta pomisao nije
ga privlačila. Ništa ga nije privlačilo, ali nije sada mogao da
odustane. On zato duboko udahnu i okrenu broj. Nakon dva ili tri
signala začu se hrapav, pomalo škriputav glas.
„Darman.”
„Nadam se da vas ne uznemiravam”, reče Reke na nemačkom.
„Ja sam Hans Reke.”
„Pijanista?”
„To je bilo odavno.”
„Svejedno mi je čast. Zašto ste prestali da svirate?”
 „Moje psihičko stanje nije bilo baš dobro pred kraj, a desio mi se i
mali incident u Helsinkiju.”
„Mislim da se sećam nečega u vezi s tim.”
„Drago mi je što me pamtite, ali sada sam psiholog i ponekad me
zovu da budem konsultant pri različitim istragama. Na primer, radio
sam na istrazi vašeg sunarodnika Džamala Kabira, koji je ubijen u
Stokholmu.”
„A, tako”, reče Darman, sada nešto opreznije.
„Možda ste čuli nešto o tom ubistvu?”
„Da, u prolazu.”
„Odlično”, reče Reke. „Ali ono što me zaista interesuje jeste rat
koji su talibani vodili protiv muzičara, a koji je uticao na mnoge vaše
prijatelje, zar ne?”
„Da, istina.”
„Vi stari učenici iz škole profesorke Drugove naročito ste loše
prošli?”
„Bili smo samo muzičari, ali su nas videli kao izdajnike, kao
bezbožne protivnike islama.”
Reke utihnu, pretvarajući se da razmišlja o tome.
„A niko nije doživeo tako groznu sudbinu kao vaša prijateljica,
Latifa?”
„Nije”, odvrati on. „To je neopisivo.”
Reke odluči da promeni ton.
„Teško je, zar ne - sa naše zapadnjačke tačke gledišta - razumeti
talibane. Otkud ta želja za uništenjem nečega što drugima
predstavlja toliku radost? Ali ipak... mnogi od tih mladića nisu imali
nikakvo obrazovanje osim u školama Kurana, u kojima se uči
doslovni islam i žudnja za sedmim vekom. Teško da su odvojili
vreme da upoznaju svoje neprijatelje, da razumeju ono što svojim
svetim besom žele da unište.”
„Ne”, reče Darman. „Oni su varvari.”
„Ali...”, nastavi Reke. „Čini se da je čovek koga je Latifa one noći
petog aprila 1997. pustila u kuću bio blisko upoznat s njenim
svetom.”
„Zašto to kažete?”
„Pokazala je ubici svoju violinu, koju su ona i njen otac pažljivo
sakrili u podrumu.”
 „Pa to je mogla da uradi i pod pretnjom?”
„Naravno”, reče Reke. „Ali čini se da je i svirala počiniocu. Ne
samo zato što položaji violine i tela ukazuju na to da je držala
instrument kad je ubijena. Noćas sam na A1 Džaziri pročitao da se iz
kuće te noći čuo zvuk violine. Komšija je muziku opisao kao lepu i
setnu i znam, znam da je Sarvani mogla da svira i pod pretnjom. Ali
ipak... ubica je želeo da je čuje. Izložio se tom riziku. Mora da je bio
zainteresovan, možda je čak to i želeo.”
„§ta hoćete da kažete?”
„Da Latifu Sarvani možda nije ubio samo religiozni fanatizam, već
i...”
On napravi dramsku pauzu. U isto vreme oseti žmarke.
„Šta?”, upita Darman.
„Mislio sam da tu vi možete da mi pomognete. Kao da je
počinilac bio neko ko je imao uvid u vašu staru školu.”
„To je moguće.”
„Ali nemate neki predlog?”
„Predlog čega?”
„Predlog osobe iz vaših krugova koja je možda bila sposobna za
tako nešto.”
Dirani se uvredi.
„Ne, naravno da nemam. Da sam imao, odavno bih to rekao.”
Reke ponovo oseti žmarce. Da li bi mogao da ode dole u
prostoriju za smeće i proveri da li su mu tablete još uvek tamo? On s
naporom reče:
„Vi i Latifa bili ste bliski, zar ne?”
„Osamdesetih, da.”
„A kasnije niste?”
„Pokušali smo da ostanemo u kontaktu, ali bilo je teško zbog
daljine. S nekoliko prijatelja pokušavao sam neko vreme da je
izvučem iz zemlje, ali na kraju se činilo da ona više to ne želi. Bila je
veoma depresivna i bolesna poslednjih nekoliko godina.”
„Žao mi je što to čujem. Video sam da se udala.”
„To je bio prinudni brak. U talibanskom režimu žena nije mogla da
bude sama. Ali njen otac je platio njenom mužu da se drži podalje.”
„Ko ju je onda izdržavao poslednjih godina?”
„Otac i brat Taisir, mada su se ona i Taisir često svađali.”
 „Oko čega?”
„Taisir je bio konzervativniji od oca i nikad mu se nije sviđalo
uređenje tog braka.”
„Mora da je čitavog života bio u njenoj senci.”
„Mislim da jeste.”
„S kim se Latifa inače družila?”
„Nije s mnogima. Izolovala se i ostajala bi u krevetu, bar
poslednjih godina. Smršala je i gubila je kosu. Bila je u jako lošem
stanju.”
„Sigurno je bilo jako rizično čuvati violinu u kući”, nastavi Reke.
„A gde bi je inače držala?” upita Darman. „To je bilo nešto
najvrednije što je njena porodica imala.”
„Galjano, je li tako?”
„Tako je. Napravio ju je Nikolo Galjano krajem osamnaestog
veka.”
„Bila je skrivena ispod dve daske u podrumu?”
„Muhamed, njen otac, ponekad ju je vadio da bi je naštimao, ali
su je inače držali skrivenu. Svima su rekli da su je prodali u Evropi.”
Reke ustade kako bi pošao u još jednu besciljnu šetnju stanom i
video da li će negde naći tablete morfijuma.
„Video sam fotografije Latifinog tela”, reče on.
„A, tako.”
„Pitam se ko ih je napravio”, nastavi on, prevrćući jastučiće u
dnevnoj sobi da vidi da li je neka tableta zapala u prorez na kauču.
„Učinilo mi se da nisu deo istrage ubistva.”
„Muhamed, njen otac. Slikao ju je uprkos šoku koji je doživeo.
Znao je da talibani neće učiniti mnogo da reše slučaj. Želeo je to da
dokumentuje.”
Reke uđe u spavaću sobu.
„Kako bi osigurao dokaze?”
„Hteo je pravdu.”
Reke se sagnu da pogleda ispod kreveta. Ono je sigurno... nije,
jebete, to je grožđica. Kako je grožđica dospela tamo?”
„Naravno”, reče on. „Da li ste voleli Latifu?”
Činilo se da je ovo pitanje iznenadilo Diranija.
„Svi smo je voleli, na jedan ili drugi način”, reče. „Znam da nema
mnogo snimaka, ali trebalo je da je čujete. Njeno sviranje navodilo je
ljude da slave boga.”
„Ali je imala i pomalo tešku narav, zar ne? Bila je zahtevna,
sigurna u svoj talenat, klasičan solista.”
„Bilo joj je lako oprostiti.”
„Dakle, ne mislite da je zbog svog karaktera stekla neprijatelje?”
„To je, naravno, moguće.”
„Mada opet, nema nikog određenog na koga mislite, niko koga
ste upoznali tokom školovanja?”
„Naravno da sam mnogo o tome razmišljao, ali, kao što sam
rekao, ne... nikog ko bi išao toliko daleko.”
„Rekli ste da ste je svi na neki način voleli?”
„Imala je taj dar.”
„Možda ju je ipak ubio neko ko ju je voleo”, reče Reke.
„Teško mi je da u to poverujem.”
„Ali to ipak nije potpuno nelogično, zar ne?”
„U kom smislu?”
„Za uništenje je potrebna velika strast, slažete li se sa mnom?”
„Moguće je.”
„Sigurno ste svi vi koji ste je voleli želeli da saznate ko ju je ubio.”
„Naravno.”
„Pa, šta ste zaključili?”
„Samo to da je na kraju krajeva za njenu smrt odgovoran mula
Zakarija. On je rasplamsao mržnju prema muzičarima i ženama
poput nje. Ponekad nije ni morao da koristi sopstvene snage. Ljudi
su uzimali zakon u sopstvene ruke.”
„Dakle, nema sumnje da je bilo pretnji.”
„Nema.”
„Pa ipak...”
„Šta?”
„Latifa je te poslednje noći bila sama.”
„Bilo joj je dosta toga da joj otac i brat stalno budu u kući. Želela
je sopstveni život.”
„Možda je te noći želela da bude sama s nekim drugim?”
„Ne verujem. Tih poslednjih godina živela je potpuno izolovana.”
Najmirnije što je mogao, Reke reče:
„Ali postoji nešto što mi ne govorite, zar ne?”
Dirani utihnu.
 „Kako to mislite?” upita naposletku.
„Čujem vaše tišine.”
„Čujete ih?”
„To je druga vrsta muzikalnosti, pretpostavljam”, nastavi Reke.
„Pomišljam na slučajnosti u vašoj priči.”
„Kakve slučajnosti?”
„Vi živite u istom gradu kao Latifin otac i brat.”
Dirani uvređeno uzdahnu.
„Kad ste u izgnanstvu, držite se blizu svojih sunarodnika.”
„Da li je Latifa oštetila očni živac u Moskvi?”, nastavi Reke.
Dirani je delovao iznenađeno.
„Kako to znate?”
„Oko koje više ne izgleda kao nekad se ističe. Pomalo kao
ogledalo u koje niko ne gleda.”
„A tako”, reče Dirani nesigurno. „Pa, da... Latifa je doživela
epileptični napad poslednje godine u Sovjetskom Savezu. Tad je
udarila glavom. To je bio jedan od razloga što nije završila
školovanje, iako je profesor Bjelinski mogao to da sredi.”
Reke pogleda svoj inboks i vide da je primio novu poruku od
Viktora iz Moskve. Bio je to spisak. On ga posla na štampanje.
„Još nešto”, reče on. „Čuo sam da su na konzervatorijum dolazili i
drugi studenti iz Kabula, učenici koji bi se kraće zadržali.”
„Da”, reče Darman. „Često mi ih je bilo žao.”
„Zašto?”
„Nisu ih mnogo podučavali i retko su bili upućeni u događanja. To
je bio samo deo političke igre.”
„Ovde imam spisak šest imena, šest mladih Avganistanaca koji
su došli na konzervatorijum nakratko dok ste vi bili tamo. Možete li
da pogledate imena i razmislite čega se sećate?”
„Možda bih mogao”, reče Darman. „Ali sada moram da vežbam.”
„Šta vežbate?”
„Dvoržaka.”
„Devetu simfoniju?”
„Upravo tako. Možda je to zabava za narod.”
„Ni najmanje”, reče on. „Fantastičan molto vivače. Siguran sam
da ćemo se ponovo čuti.”
 „Možda”, reče Darman Dirani, a Reke oseti izrazitu želju da
ponovo vidi Keln.

Mikaela se nije iznenadila što vidi Lukasa na ulazu. I ranije bi je

ujutro posećivao bez ikakvog razloga, i ona pokuša da se umiri.
Samo želi da vidi kako sam. Hoće da proveri kako mi ide.
„Zdravo”, reče ona proučavajući njegov izraz lica.
Nije joj se sviđao njegov osmeh i način na koji je hodao. Bio je
napet, a majica mu je bila preuska na grudima. Oči su mu bile
hladne, ili makar proračunate, a ožiljak na čelu više se micao nego
obično, kao da je oživeo. Nešto očigledno nije bilo u redu.
Ona ipak odluči da se pretvara da je prijatno iznenađena.
„Baš lepo što si došao u posetu”, reče ona.
„Lepo koliko može biti”, reče on.
Rekla mu je kako već kasni i kako mora da krene.
„Ideš na posao?”, upita on.
Predugo je oklevala, kao neki idiot.
„Idem u grad”, reče.
„Idem s tobom”, odvrati on, pa zajedno po kiši otrčaše do stanice
metroa.
Kao i uvek u to doba dana, dole je bio sudar dva sveta: metro je
bio pun ljudi koji su živeli u Čisti, pa su tek kretali od kuće, i ljudi koji
su ovde izlazili iz voza kako bi otišli na svoj high-tech posao u
Science City-u. Oni koji odlaze i oni koji ostaju kako je Mikaela,
pomalo dramatično, imala običaj da kaže. Lukas je privuče bliže
sebi. Nije mogla da ga pročita. Mirisao je na losion za brijanje.
„Mislim da je keva ponovo počela da slika”, reče ona.
Nije bio zainteresovan. Umesto toga je prokomentarisao njen
izgled dok su ulazili u voz. „Jesi li to stavila parfem?”, upita je. Ona
odmahnu glavom.
„Mislim da je to tvoja kolonjska voda. Miriše dovoljno jako za
oboje”, odvrati ona.
Taj komentar nije mu se dopao.
„Šta hoćeš?”, upita ona.
„Opet ideš na Estermalm?”
„Recimo.”
 „Mislim da on nije dobar za tebe”, reče, a ona poče da pretražuje
misli, pitajući se da li misli na nekoga ko nije Reke.
„Kako to misliš?”, upita.
„Mislim da ćeš se zbog njega ukopati u sranje koje nije dobro za
tebe.” Preplavi je prezir.
„Mogu da se ukopam u šta hoću.”
On je uhvati za zglobove.
„Moraš da shvatiš kako ja to vidim. Nalaziš se s nekim bogatim
tipom na Estermalmu i vraćaš se plava.”
„To nema nikakve veze s njim”, reče ona i izvuče ruku.
Nakon toga su sedeli u tišini. Kada su stigli do glavne stanice gde
je Mikaela trebalo da presedne na liniju Ropsten, pade joj na pamet
da izađe u poslednjem trenutku i ostavi ga u vozu, ali onda odluči da
spusti loptu. Zato mu zahvali za brigu i obeća da će biti pažljiva. Kad
je ustala, i on je ustao za njom. Ostavi me na miru, htela je da vikne,
ali nije rekla ništa.
„Samo se brinem”, reče on.”
„Znam”, reče ona. „Ali zar ne možemo kasnije da se vidimo?”
„Ispratiću te još malo”, odvrati on, pa zajedno sedoše i u sledeći
voz.
Pogled mu je sad bio ljubazniji i opušteniji. Zabrinula se tek kad
su izašli iz voza i sišli na Karlaplanu, krenuvši prema Strandvegenu.
„Hvala ti”, reče ona. „Mogu sama odavde.”
„Naravno da možeš”, reče on, ali nije bilo ni naznake da će je
ostaviti. Ona oseti želju da ga odgurne. Umesto toga samo pomisli:
Nema šanse da će ići sa mnom do kraja. Nije toliko glup. Ipak, on ne
pokaza nikakav znak da će otići. Na Ridargatanu, tamo gde ju je
prošli put povezao, ona odluči da promeni putanju i odvede ga dalje
od Rekea, ali ne uspe da ga prevari.
„Zar on ne živi u Grevgatanu?” reče on pomalo pretećim glasom i
ona shvati da je proverio ko je Reke ili makar saznao njegovu
adresu.
„Sad moraš da ideš”, reče ona. „Ne možeš tako da se ponašaš
prema meni.”
„Otpratiću te do ulaza”, reče on. U redu, ali ni korak dalje, pomisli
ona.
 Prošli su Grevgatanom i ona tad ugleda diplomatski automobil sa
zatamnjenim staklima i strese se. Lukas to, naravno, primeti.
„Deluješ napeto.”
„Napeta sam jer se mešaš u sve”, odvrati ona. On odmahnu
glavom kao da joj ne veruje, pogleda u auto i reče kako će se popeti
gore da se pozdravi.
„Nema šanse”, reče ona u iskušenju da mu udari šamar.
Ali to bi naravno bilo suludo. Zato zamisli da je u drugačijoj
stvarnosti i pomisli kako će sve biti u redu. Možda će Lukas čak biti i
impresioniran. Svakako neće želeti da ostane. Osećaće se
izgubljeno među svim onim knjigama i slikama. Oni zatim uđoše i
popeše se liftom. Imala je osećaj da će nešto jako poći po zlu.

DVADESET OSAM

„Izvinjavam se”, reče ona na vratima. „Moj brat je hteo da se javi.”

Reke je u ruci držao papir i delovao zadubljeno u sebe, ali se u
isto vreme osmehnu kad je video Lukasa i ispruži ruku.
„Divno”, reče. „Uđi, ja sam Hans Reke.”
U njegovom glasu je bilo topline, proklete prirodnosti više klase,
pomisli ona. Lukas je to naravno dobro primio. I ona je bio
profesionalac u pozdravljanju; predstavio se, radoznalo provirio u
stan i prozborio nekoliko nonšalantnih reči, kao da je uvek posećivao
ovakve kuće.
„Baš lepo što mogu da upoznam još nekog iz vaše porodice”,
reče Reke. „Mogu li da vas pozovem na doručak? Ja sam lično
gladan kao vuk.”
„Ja se neću zadržavati. Samo sam hteo da kažem da mi je
Mikaela važna. Ukoliko joj se nešto desi.
Onda zaćuta. Mikaela na trenutak prepozna njegov govor tela iz
šume u Husbiju i uplaši se da će uraditi nešto nasilno, možda čak
izvući i pištolj.
 „Naravno, naravno”, reče Reke uz osmeh. „Razumem to, zaista.
Ima vas troje, je li tako? A ti si najstariji? Ti si bio muškarac u kući i
starao si se o mlađoj sestri?”
„Još uvek se staram o njoj.”
Reke mu priđe korak bliže i, iako se još uvek smešio, sada se i
govor njegovog tela promenio. Delovao je budno. Ruke su mu bile
napete.
„Razume se, tako i treba da bude”, reče on. „Ali, s druge strane,
staraš se i o drugima, zar ne? Ti si čovek pun odgovornosti.”
„Možda”, odvrati Lukas.
„Nemoj da se stidiš. Imaš određeni autoritet, to je vredan, a
pokatkad i opasan dar.”
„Radim ono što moram.”
„Ne sumnjam”, reče Reke, gledajući ga netremice, sve vreme se
smešeći. Telo mu je sada bilo nepomično.
„Impresioniran sam”, reče.
„Čime to?”
„Tvojom sposobnošću da govoriš u tišini.”
„Samo sam mislio da bi bilo dobro da se upoznamo”, reče Lukas.
„Bilo mi je zadovoljstvo. Nije valjda da već ideš?”
Lukas se još jednom osvrnu oko sebe, a onda uputi Mikaeli
žustar, strog pogled.
„Čini mi se da ste shvatili poruku, profesore.”
„Primljena je. Nadam se da ćemo imati još prilike da se
sretnemo”, odvrati Reke uz širok osmeh. Još jednom ga prođoše
žmarci.
Nešto se rasplamsalo i utihnulo jednako brzo, ali možda to i nije
bilo ništa, jer su se u narednom trenutku rukovali, a Reke je ponudio
Lukasu da ga isprati do lifta. Bio je odsutan duže nego što je trebalo,
a tek kad se vratio, Mikaela shvati koliko je bila nervozna. Htela je da
se sruči na krevet ili kauč. Ona duboko udahnu dok ju je Reke
usredsređeno posmatrao.
Nemoj tako da me gledaš, htela je da vikne.
Ali reče:
„Lukas ume da deluje nadmeno, ali je okej. Samo se brine za
mene.”
Reke nastavi da je gleda.
 „Baš je uzbudljiv”, reče on. „Ali ženice su ti se smanjile.”
„Šta... molim?”
„Mogu li da ti opipam ruku?”
„Naravno da ne možeš”, reče ona i uđe u dnevnu sobu. Tamo
sede na kauč ispred klavira i zatvori oči.
Čula je kako je Reke seo preko puta nje i želela je da prozbori još
nekoliko reči. Najpre je htela da objasni zašto je dovela Lukasa. Ipak
ništa nije rekla. Začulo se kucanje na vratima i gospođa Hanson uđe
rekavši kako ne želi da ih ometa. Možda je Mikaela samo bila
nervozna, ali nije mogla a da se ne zapita da li je gospođa Hanson
srela Lukasa i uplašila se.
„Mislio sam da nešto popijem”, reče Reke. „Hoćeš li da mi se
pridružiš?”
Mikaela ga pogleda kao da ga ne razume.
„Zar nismo do malopre pričali o doručku?”
„Istina”, reče on. „Izvinjavam se, apstinencija mi kvari osećaj za
vreme.”
Ona ga sumnjičavo pogleda.
„Ili možda misliš da je meni potrebno piće?”, reče ona.
„Mislim...” odvrati ona, ali ne završi rečenicu, što je bilo dobro, jer
je protiv svoje volje priznala da je u pravu. Očajnički je želela da
popije nešto alkoholno, koliko god da je bilo rano.
„Imaš li pivo?”, upita ona.
„Imam nekoliko hajnekena, ako ih moj užasni brat nije popio.”
„Može.”
„Draga Sigrid, izvini što te uznemiravam. Možeš li da nam
doneseš dva hladna piva?”, povika on, a ona nije razumela zašto ih
ne uzme sam ukoliko mora da se izvinjava zbog svog zahteva.

Nemoj tako brzo da donosiš dijagnoze, pomisli Reke. I ranije si

sebi dopuštao da budeš obmanut. Ipak, u tamnim očima njenog
brata činilo mu se da vidi narcisoidnost, psihopatiju i makijavelizam.
Čitavu crnu trijadu. Imao je osećaj da nazire čistu, crnu zlobu,
prazninu ledenih proračuna i u dubini duše je znao: Mikaela je videla
isto to i živela s tim, ali se nije usuđivala da to u potpunosti prizna.
 Setio se kada ju je prvi put video na Jušholmu. Privukla mu je
pogled. Izgledala je kao da nosi težak teret, ali je taj teret nije slomio,
već joj je ulio još veću snagu. Kao da je crpla snagu iz traume. U
tome ima nečeg čudno privlačnog, pomislio je, nekakve antiteze za
njegovu sklonost ka depresiji.
„Kako si?”, upita on.
Gotovo je ispila svoje pivo.
„Dobro”, reče ona.
Pretpostavio je da to uvek govori.
„A ti?”
„Onako kako zaslužujem, pretpostavljam. Ali mislim da naša
istraga biva sve zanimljivija.”
Ona se nagnu napred.
„Dakle, još uvek misliš da je bio muzičar?”
„Da”, reče on. „I mislim da je ubistvo Latife Sarvani povezano s
Kabirovim.”
Ona mu uputi usredsređen pogled, a njega ponovo privuče tmina
u njenim očima i suzbijena snaga njenog tela. Dobro znaš da ti je
brat ubojit, hteo je da kaže. Ali se suzdržao.
Umesto toga joj je ispričao o razgovorima koje je vodio s
Viktorom i Darmanom Diranijem. Nakon toga su sedeli u tišini,
ispijajući poslednje gutljaje.
„Misliš li da su Kabir i Sarvanijeva zajedno svirali?”, upita ona.
„Rekao bih da to nije nemoguće.”
„Jesi li video nešto novo?”
On klimnu glavom i baci pogled na klavir.
„Proučavao sam mu ruke”, reče. Ispred sebe je video vrhove
Kabirovih prstiju. „Na njima ima sasušenog ulja, brazda, manjih
povreda, znakova da je bio auto-mehaničar, baš kao što je i rekao.”
„To mi baš i ne zvuči kao dirigent u fraku i s manžetnama.”
„Ne”, reče on. „Ali zanimljivo je to što ima tragova još nečega.
Kada sam bliže proučio vrhove njegovih prstiju, video sam blede
useke koji se protežu dijagonalno od papilarnih linija.”
„Šta misliš da to znači?”
„Pretpostavljam da to znači da su mu prsti tako dugo pritiskali
žice, da su se stvorili ožiljci.”
„Kakve žice?”
 „Prvo sam pomislio na žice od violine”, reče. „Viđao sam takve
linije kod mnogih violinista. Ali onda više nisam bio siguran. Mislim
da useci nisu dovoljno tanki, pa sam pomislio da je u pitanju bilo
nešto grublje, kao čelo. Međutim, isključio sam i čelo jer sam video -
ili sam mislio da vidim - promene na koži usled dugoročnog i
redovnog pritiska na vrat. Tad sam počeo...”
Oklevao je, ponovo se preispitujući da li je u pravu.
„Šta si počeo?” upita ona.
„Počeo sam da razmišljam o alt-violini, violi”, reče. „Na trenutak
sam čak pomislio kako se sve uklapa.”
„Šta se uklapa?”
Ona ukoči ramena i skupi oči kao da očekuje nekakav proboj, što
se možda i spremalo. Ukoliko je bio u pravu, svakako će ući Kabiru u
trag.
„Viola je grublja”, reče on i pogleda u sopstvene ruke. „Njen vrat
je veći, a žice su duže i više razmaknute. Za sviranje je potreban jači
pritisak i veća snaga, a i verovatnije je da će tragovi duže ostati. A
pomislio sam na još nešto, što je možda više spekulacija, ali mi se
čini da se uklapa.”
„Šta to?”
On oseti nalet nelagode, pa polako i razvučeno reče:
„Mislim da je Kabir doživeo veliko razočaranje ili neuspeh.”
„Delovao je setno”, reče ona.
„Da”, reče on. „Ali takođe osećam nešto osvetoljubivo u
njegovom načinu izražavanja, mada ne želim da imam nikakve
predrasude prema violi. Sviđa mi se njen grublji, pomalo setni zvuk i
dopala mi se većina violista koje sam upoznao. Ipak, viola nije
instrument od kojeg počinješ ili koji sanjaš da sviraš. Većina je svira
jer ne uspe s violinom. Oko nje postoji određena stigma.”
„Zašto?”
Pažljivo je vagao reči, kao da se boji da ga u tajnosti prisluškuje
neki violista.
„Upravo zato što je to instrument koji sviraju ljudi od kojih se ne
očekuje da budu zvezde orkestra. Daje se onima kojima je suđeno
da budu u pozadini, da sviraju pratnju ili drugi deo u gudačkim
kvartetima. Mnogima je to, naravno, u redu, ali ne svima. Violisti
stoje daleko od dirigenta i soliste, i o tom instrumentu se zbija
najviše podrugljivih šala.”
„Kao na primer?”, upita ona.
On se setno nasmeja.
„Većinu sam potisnuo. Ali znaš, otprilike: Zašto violisti nikad ne
igraju žmurke?”
„Zašto?”
„Jer ih niko ne traži. Ili: Koja je razlika između piće i viole?”
„Koja?”
„Pica može da nahrani četveročlanu porodicu.”
On ponovo baci pogled na klavir.
„Naravno, niko razuman takve šale ne shvata ozbiljno”, nastavi
on. „Ali ipak... one postoje i negde ostavljaju trag. Mislim da između
dvoje ljudi poput Latife i Kabira može biti neke istorije.”
„Kako to misliš?”
„Mislim da osoba s takvim sjajem i talentom i osoba poput
Kabira...”, reče on.
„Koja želi da šija, ali ne uspeva”, dodade ona.
„Da, možda”, reče on i ode u kuhinju po još piva.

DVADESET DEVET

Oktobar 1987, Ulica Malaja Gruzinskaja 26,

zgrada broj 1, Moskva
Probudio se u suzama, ali nije znao zašto. Šta nije u
redu sa mnom? Pomislio je. Pa, nikad ne plačem. Možda
to zapravo i nije bilo tako čudno. Vežbao je po ceo
dan i noć dok mu prsti ne bi postali bolni i
izranjavljeni, a sada je konačno bio ovde. Bio je to
strašan napor.
Ispred sebe u mraku video je obrise sive noćne
lampe, a malo dalje, na belim zidovima, portret
Čajkovskog iz mladosti.
 Stigao je kasno sinoć i odmah otišao u krevet.
Glava ga je bolela i hteo je ponovo da zaspi, ali
nije mogao.
Suze su lile. Jesam li sanjao nešto čudno?
Pomisli. U tom slučaju to nije moglo biti ništa
tužno, jer se smešio, kao da je bio srećan. On ponovo
zatvori oči sa nadom da će moći da se vrati istom
snu, ali se još više razbudi i shvati da čuje muziku.
U daljini je svirala violina i on uvide da uopšte
nije sanjao. Njeni zvuci upleli mu se u san i tako ga
zbunili.
Zaboravi, pomisli. Vrati se na spavanje i skupi
snagu. Biće ti potrebna. Ipak, tonovi su ga izvukli
iz kreveta. Napipa prekidač i navuče pantalone i
majicu. Zatim se iskrade u hodnik. Odmah se izgubio.
Sva vrata izgledala su isto i ubrzo nije znao da
li je došao zdesna ili sleva. Tumarao je još uvek
pospan i naposletku se našao ispred sobe iz koje je
dopirala muzika. Otvori vrata ne pokucavši i uđe.
Unutra je, pored nenameštenog kreveta, sedela
mlada žena s violinom. Lopatice su joj se pomerale
ispod bele spavaćice. Crna kosa ležala joj je puštena
preko desnog ramena i videlo se kako diše. Činilo mu
se da se oko nje stvara polje sile. Muzika ga je
obuzela. Kao da se izgubio u njoj i vratio kroz vreme
majčinim uspavankama. Preglasno je uzdahnuo. Žena se
okrenula, isprva uplašena, ali je odmah zatim, kao da
je shvatila da je bezopasan, nastavila da svira. Bila
je tako nestvarno lepa, da je jedva mogao da razluči
gde prestaje ona a počinje muzika.
„Izvini”, prozborio je.
„Plačeš”, reče ona na engleskom i prestade da
svira.
„Ne, ne, ne plačem”, odgovori on, trudeći se da
smisli neko dobro objašnjenje.
U tom trenutku shvati: to je ona devojka iz
Kabula. Nikada je ranije nije sreo, ne u stvarnom
životu. Video je samo njene slike i čuo o njoj priče.
Ona je bila ponos profesorke Drugove.
Bila je ponos čitave škole, a sad je stajao pred
njom, izgubljen, sa suzama u očima. Nije pomoglo to
 stoje ponovo počela da svira, ni to što ispod
spavaćice nije nosila grudnjak.
„Mogao si da pokucaš”, reče ona.
„Šta si svirala?”, upita on na paštunskom, još
uvek van sebe.
Ona ga osmotri od glave do pete.
„Meditacije iz Masneove opere Tais. Da li te je
Elena ovamo poslala?”
„Sećam se...”, promuca on.
Ali onda shvati da nije siguran čega se seća. Imao
je osećaj da je mesečario i da se probudio tek sad,
nag i ogoljen. Kada je ustala i pružila mu ruku, nije
više mogao da izdrži. Samo je pobegao odatle, ne
obraćajući pažnju na njen glas koji ga je dozivao:
„Čekaj, čekaj!”

Kad je Reke otišao u kuhinju, Mikaela se seti paleontologa o

kojem je Julija pričala, onog koji je iz samo nekoliko delova kostiju
pronašao čitave izgubljene svetove. Zar nije sada bilo tako na neki
način? Iz nekoliko ožiljaka na prstima jednog čoveka, Reke ju je
uputio u potpuno novom smeru. S druge strane, zar tako ne bi
trebalo da izgleda detektivski posao? Iz malih stvari mogla je da
zaključi one velike i nelagodne. Možda je baš zato i postala
policajka, osim ako... ona se seti Lukasa i njegovog pogleda
upućenog Rekeu, ali odbaci tu misao.
Reke se vrati i pruži joj još jedan hajneken, a onda sede u svoju
fotelju.
„Je l’ tvoja spremačica otišla?” upita ona.
„Da, hm”, reče on. „Sigurnija je pošto si ti tu. Brzo si uspela da
ostaviš utisak.”
„Mi sluge smo prirodno povezani.”
„Jesam li ja tako odvratni aristokrata?”
Ona ućuta. Htela je da kaže: Da, bože, baš jesi. To se vidi samo
iz načina na koji se naslanjaš u fotelji.
„Ti si imao privilegiju da budeš slab.”
„To je istina, naravno.”
„Julija kaže da tvoja porodica misli da je to na neki način
prefinjeno.” „Pretpostavljam da smo nevolje pretvorili u neku vrstu
vrline.” „Kod nas moraš da budeš jak.”
 „I ti si to postala?”
„Najgore je kad si slab. Lukas je jednom rekao da ne podnosi
slabe ljude.”
Reke je delovao zabrinuto.
„To je vrlo tipično za...”
Zatim ućuta.
„Za šta?”
„Ni za šta”, reče on.
Ona mu uputi besan pogled.
„Proveo si s Lukasom otprilike dve sekunde i misliš da znaš
nešto o njemu.”
„Imaš pravo, naravno.”
Htela je da promeni temu.
„Pitam se”, reče ona. „Ema Gulval, klarinetistkinja, rekla je da je
znala za Kabira - ali samo zbog fudbala. Zar to nije pomalo čudno?
Ukoliko je stvarno bio violista, a krug ljudi koji su u Avganistanu
svirali klasičnu muziku bio mali, zar ona i drugi muzičari ne bi trebalo
da znaju ko je on?”
„Moglo bi se reći”, reče on.
„Možda nije bio iz Avganistana.”
On joj uputi žustar pogled.
„Možda ga je, kao mnoge druge strance, privukao talibanski
režim. Možda je bio jedan od onih koji su u Kabul došli da se
pridruže borbi.”
„Možda ga je privukao upravo rat protiv muzike”, reče ona.
„Možda”, reče on i ispi pivo.
Pogled mu je bio unezveren, a onda prekrsti ruke preko grudi.
„Kako si?”
„Pacijent žudi za svojim lekovima. Proći će.”
„Zašto si morao odjednom da prestaneš sa svime?”
„Zbog iste nemarnosti zbog koje sam i počeo da ih koristim.”
„Rekao si da misliš da je Darman Dirani nešto zatajio tokom
vašeg razgovora.”
Delovao je zamišljeno.
„Nije baš bio zainteresovan za ubistvo žene koju je nekad voleo.
Kao da je već dobio sve odgovore.”
„Čini se da bi trebalo više da ga istražimo.”
 „Nesumnjivo.”
„A onda...”
Ona se nagnu i oseti želju da stavi ruku na Rekeov vrat, ali
odagna tu misao.
„Onda na red dolazi Ema Gulval”, reče ona.
„Zašto ti ona dolazi na um?”
„Rekla je kako je Kabir nežno gledao u njen klarinet, kao da želi
da zasvira. Onda ga je sledećeg trenutka razbio u napadu ludila.
Rekla je da je to izgledalo kao da želi da osveti čitav svoj život.”
„To stvarno zvuči zanimljivo”, reče on.
„Kako ti to tumačiš?”
On se zabavljeno osmehnu.
„U iskušenju sam, naravno, da kažem nešto uzbudljivo. Ljubav i
jarost su stari, nesrećni brat i sestra. Ali sačekaću sa svojim
zaključcima. Hajde prvo malo da istražimo.”
„Od čega da počnemo?”
On se pruži prema stočiću i podiže papir koji je držao kada su
ona i Lukas ušli.
„Možda od ovoga”, reče on.
„Mogu li da vidim?”
On joj ga pruži. Neko vreme je sedela i gledala spisak.
Na njemu je bilo šest imena. Bila su to imena ljudi koji su iz
kabulske škole Elene Drugove dobili kratkoročne stipendije za
konzervatorijum u Mokvi u periodu od 1985. do 1988.
„Ema Gulval je tu”, reče ona.
On klimnu glavom.
Ostala imena bila su:
Gedi Afridi
Džabrut Safi
Pazir Lohani
Hasan Barozai
Tara Džadun
„Šta misliš da proverimo zna li neko od njih ko je Kabir zapravo
bio?” upita ona.
On se promeškolji i ponovo stavi ruke na grudi. Hteo je nešto da
kaže, ali nije mogao da prozbori ništa. Zazvonili su im telefoni, najpre
njen, a zatim njegov.
 Profesor Aleksandar Bjelinski u klasi je imao nekoliko velikih
violinista, ali je naviše nade polagao u Latifu Sarvani. Niko od
njegovih učenika nije ga toliko doticao, što nije bilo samo zato što je
bio zaljubljen u nju. Način na koji je svirala vraćao mu je veru u život.
„Noćas sam sanjao Latifu”, reče on. „U stvari, mora da je to bilo
jutros.”
„Da, naravno. Logično.”
„Ne smeš starca da navedeš na toliko piće, čak ni kad mu je to
prilika da se prepusti nostalgiji i sreći”, nastavi on.
Viktor Malikov sedeo je preko puta njega u kancelariji na
konzervatorijumu. Na licu mu je bio mali osmeh, iako je bio nestrpljiv.
Bio je obučen neuobičajeno elegantno, u sivi sako od tvida. Na krilu
je držao crni šešir. Takođe je bilo jasno, na sreću, da se i sam napio.
Podvaljci su mu bili vidljiviji nego inače, a oči su mu bile crvene i
sjajne.
„Zaboravljaš da sam pakostan”, reče Viktor. „Naročito u
navođenju staraca na propast. Ali u moju odbranu, mogao bih da
istaknem da si juče baš bio u formi. Šta si sanjao?
„Da trčim hodnikom kako bih je zaustavio. Video sam kako joj se
leđa sve više smanjuju, a onda sam je izgubio iz vida u mraku.”
„Zvuči potpuno moguće protumačiti.”
„Možda i jeste”, reče on. „Stalno mislim na njenu smrt.”
„To mogu da razumem.”
„Znaš li da je ubijena dok je u svom podrumu svirala usred noći?”
„Juče si mi to ispričao. Užasno. Mogao bih da zamislim različite
scenarije.”
Na trenutak, Saša ispred sebe vide Latifu potpuno jasno; sedela
je u učionici i tako se brzo kretala da joj je kosa letela. Naravno, bila
je neverovatno lepa. Gotovo da je mogao čuti kako joj ljudi govorkaju
iza leđa, ljubomorni, spletkaroši, obožavatelji.
„Reke me je zamolio da ti nešto prenesem. Čovek na onoj slici
koju si dobio svirao je violu”, reče Viktor.
„U toj odeći?”, upita on potpuno ozbiljno.
Bio je zbunjen otkako je video sliku mladića koji stoji na
fudbalskom terenu u toj čudnoj crnoj odeći.
 „Ne verujem da je u tome svirao violu.”
„Ne, naravno da nije.”
„Kako je Reke to shvatio?”
„On jednostavno zna stvari.”
Saša se seti Hansa kako sedi u njegovoj svlačionici u Bernu i
trese se.
„Zar mu ne bi bilo bolje da nauči da se brine o sebi?”
„Nažalost, kad se radi o Rekeu, mislim da ga moramo prihvatiti
takvog kakav jeste. Nego, da li ti sve ovo zvuči poznato?”
Saša podiže sliku koju je sa sobom poneo u konzervatorij um da
vidi prepoznaje li iko drugi čoveka, a koja je sada stajala na
neurednom stolu. Zar mu nije poznat? Mislio je da nije, ali onda...
malo je začkiljio da vidi šta se krije ispod krive, povređene brade.
Najednom vide čovekove setne crte, nešto čega možda nije bilo na
slici, već je postojalo u njegovoj glavi.
„Ne znam”, reče. „Možda.”
Viktor se ozari, kao da je njegovo „možda” protumačio kao nešto
veoma obećavajuće. Saša se još više napregnu da se seti, i tada mu
čovekova nesreća postade još očiglednija. Sigurno je doživeo nešto
strašno.
„Zar nisi rekao da je mahao kao dirigent?”
„Po Rekeovim rečima, da.”
„Čudno.”
„Šta je čudno?”
„To što je tako mahao na fudbalskom terenu. Zar se igrači nisu
zbunili?”
„Naravno. Svi su počeli da trče u istom ritmu.”
„Stvarno?”
„Šalim se, Saša, samo se šalim.”
„Shvatam”, reče on i oseti se postiđeno i glupo. Ali ubrzo se
ponovo uozbilji, setivši se male, povijene prilike kako ulazi u
učionicu.
„Zaista se nečega sećam”, reče.
 TRIDESET

Mikaelu uplaši zvuk telefona. Pomisli da je Lukas, ali bio je to Junas

Bejer. Zvučao je uzbuđeno, pa ona izađe u hodnik i vide Rekea kako
odlazi u suprotnom pravcu, takođe držeći telefon.
„Imam dobre vesti”, reč Junas.
„Kakve?”, upita ona.
„Vraćaš se na istragu.”
Očekivala je da će osetiti sreću, ali je zapravo više bila
uznemirena, kao da će to sabotirati nešto što već ima.
„Je l’ to potvrđeno?”, upita ona.
Začu kako Reke malo dalje u stanu uzrujano šeta napred-nazad.
„Moraćeš da izvršiš primopredaju”, nastavi Junas, „i da držiš na
oku stare slučajeve. Niko od nas već odavno ovom slučaju ne može
da se posveti u potpunosti. Ali da... to su sve praktične stvari, mada
postoji još nešto.”
„Šta?”, upita ona.
„Hoćemo da angažujemo i Rekea.”
Ona klimnu glavom sama za sebe.
„Mudro.”
„Znaš li koliko naplaćuje?”
„Nemam pojma”, reče ona. „Ali mislim da bi mogao biti
zainteresovan. Možda mu je to čak i potrebno.”
Junas je ćutao, kao da o nečemu razmišlja.
„Izgleda da ga odjednom dobro poznaješ.”
„Da, možda malo.”
„Mikaela...”
„Da?”
„Nisi se valjda spetljala s njim?”
„Nisam, jebote.”
„To je baš snažno poricanje.”
Ona napravi grimasu.
„Pitaću ga”, reče ona.
 „Ako pristane, mogli biste da dođete rano ujutro da zajedno
pređemo slučaj. Ja ću voditi. Franson verovatno želi da se drži
podalje.”
„Šta kaže Falkegren?”
Junas ponovo zaćuta.
„Ne usuđuje se mnogo da kaže. Franson galami kako će ga
uprava otpustiti, ali mislim da će se situacija smiriti.”
„Zašto bi to uradili?”
„Ponovo smo se zagrejali za ovu istragu. Sad svi želimo ovo da
rešimo. Kako ti je glava?”
„Bolje”, reče ona, osluškujući Rekeove korake u kuhinji.
„Vidimo se onda sutra”, reče on.
Ona zatvori oči.
„Da”, reče. „Vidimo se.”
Junas je oklevao, a onda se nasmeja.
„Jebote, Mikaela... ući ćeš na teren i sve ćeš rešiti.”
I ona se nasmeja, ali oseti kako je ove novosti preplavljuju.
Htela je da razmisli o svemu i nije bila potpuno svesna kad se
pozdravila s Junasom. Samo je znala da nepomično stoji
pokušavajući da sredi misli. Onda vide Lukasa ispred sebe: pretio joj
je, brinuo se, zurio u nju. Začu kako Reke kaže iz kuhinje:
„Baš naprotiv, nije li čudno što se to tako odužilo?”
Ona se vrati u dnevnu sobu i oseti kako mora da usmeri misli na
nešto. Na stočiću je stajao spisak stipendista iz Avganistana koji su
osamdesetih otišli na konzervatorijum u Moskvi. Da li da još jednom
pogleda? Zašto da ne? Zaokupi se nečim, reče glas u njenoj glavi.
Zaboravi Lukasa. Ali bio joj je potreban kompjuter, pa sede na kauč
da sačeka Rekea.
Mirpur, Pakistan, 1978.
Kao dečak, sam je igrao fudbal u dvorištu ispred
aneksa u kojoj je živela njegova porodica. Otac mu je
bio šofer porodice Lamli koja je živela u velikoj,
viktorijanskoj vili. Majka mu je bila kućepaziteljka.
Tokom svog kratkog života - imao je osam godina - u
obe kuće se osećao kao sin i ništa nije voleo više od
fudbala.
 Stiven Lamli, najstariji sin, naučio ga je da
igra. Te večeri šutirao je loptu o vrata garaže. Dum,
čulo se, dum. Bio je u svom svetu. Davao je gol u
finalu svetskog prvenstva. Bio je Mario Kempes iz
Argentine. Zamišljao je sebe kao razne igrače i
gotovo da je čuo žamor publike na stadionu. Ali onda
ga nešto prekide. Bila je to, naravno, muzika.
Lamlijevi su stalno svirali. „Kuća koja se plaši
tišine”, govorio je njegov otac, pomalo oštro.
„Čovek treba da sluša i Alaha. Da čeka njegov glas
u mraku.” Njega lično nisu zanimali ni Alah ni
muzika. Živeo je za fudbal. Po rečima njegove majke,
bio je dečak koji je u glavi uvek držao samo po jednu
misao. Ipak, ovog puta zastade i oslušnu. To je
najviše bilo zbog toga što je shvatio da se to ne
čuje gramofon ili vežbanje njihovih ćerki. Zvučalo je
kao televizija, a televizija ga je uvek privlačila,
ne samo zato što oni nisu imali televizor. Lamlijevi
su pored televizora imali i video-rekorder. Ponekad
bi se vratili sa snimcima iz Engleske, što mu je
pružalo uvid u drugi, veći svet. Zato on šutnu loptu
u stranu i utrča u kuću bez kucanja. Pope se uz
stepenice i uđe u dnevnu sobu, gde ih sve pomalo
odsutno pozdravi.
„Zdravo, Hasane, jesi li igrao fudbal?”
Zatim kao da su ga zaboravili, a on je zaboravio
njih. Zadivljeno je gledao u televizor. Na televiziji
je bio čovek raščupane, sede kose u crnom odelu,
dugačkom kao mantil. Mahao je rukama ispred velikog
orkestra. Isprva, Hasan nije mogao razlučiti da li ga
više fascinira orkestar ili čovek, ali onda shvati da
ga fasciniraju oba; držali su se zajedno, i on
pomisli: mađioničar, mora da je mađioničar, ali ne
samo zato što je čovek u desnoj ruci držao palicu.
Svaki put kad bi načinio veliki pokret, u muzici bi
se nešto dogodilo. Kao da je čarolijom stvarao tonove
i spajao ih. Nakon što je završio, publika je
eksplodirala, a čovek se okrenuo i poklonio. Ljudi su
ustali, aplaudirali i uzvikivali sa suzama u očima.
Hasan je gledao kao omađijan, kao da je upravo
saznao nešto veliko o životu. Tokom sledećih nekoliko
 dana, nije razmišljao o mnogo čemu drugom. Često je
stajao u dvorištu i mahao granom, pretvarajući se da
vodi orkestar, lako to nije znao, porodica Lamli je o
njemu počela da govori s novim interesovanjem.

„Baš naprotiv, nije li čudno što se to tako odužilo?”

Čarls Brukner slušao je prevod Rekeovog razgovora. Osetio je
želju da ga prekine i prasne: Sad ti je lako to da kažeš, jebeni idiote.
Ubrzo se smirio i pokušao da trezvenije sagleda stvari.
Spremalo se nešto strašno, a kad to bude došlo, problem s
Rekeom i Kabirom biće samo mali deo velikog haosa. Po onome što
je čuo, bilo je pitanja dana, možda i sata, kada će Njujorker i CBS
objaviti reportažu o mučenju i ponižavanju u njihovom bagdadskom
zatvoru Abu Graib. To će im bez sumnje naneti veliku štetu i nije bilo
ničega što bi on ili bilo ko drugi sada mogao da učini povodom toga.
Zato su se usredsredili na to da ućutkaju Rekea i onu latino
pajkanku, čiju ulogu niko od njih nije shvatao. Preživala se Vargas.
Bila je efikasna i promućurna, dobra devojka spolja, ali iznutra
lukava i prkosna - kako je Čarls i pretpostavio - sestra teškog
kriminalca koji je očito mrzeo to što se ona viđa s Rekeom. Kom
gangsteru bi se to dopalo?
Niko od njih nije znao kako su se njih dvoje upoznali, samo su
pretpostavljali da su verovatno stupili u kontakt zbog toga što je
Vargasova u početku radila na istrazi. Čarls oseti nelagodu jer je bio
uveren da razmenjuju informacije. Dakle, problem s Rekeom se
udvostručio, ali ko je rekao da će biti jednostavno? Samo treba da
povećaju pritisak, pomisli on, da se ubrzaju. Pitanje je bilo samo
kako i kada. Čarls ču kako Reke prekida razgovor. Njegov mladi
kolega Henri Lamar okrete se prema njemu. Pogled mu je lutao po
kancelariji.
„Šta ćemo da radimo?”, upita.
„Oboje ćemo ih privesti”, odvrati Čarls. „Pritisnućemo ih.”
Lamar ga pogleda, vidno uznemiren.
„Zar tako nećemo rizikovati da se situacija pogorša?”, upita.
„Ne ako primenimo silu. U ovoj situaciji ne možemo samo da
sedimo i vrtimo prstima”, nastavi on. Zvučao je potpuno sigurno u
sebe, iako se zapravo pribojavao Rekeovog kontranapada.
 Već je bilo čudno koliko je otvoreno razgovarao telefonom. Kao
da je hteo da im pošalje poruku. Možda je jednostavno bio nemaran,
ponovo maničan. Čarls se nadao da je tako.

Reke naposletku uđe u dnevnu sobu, sa sobom noseći još dva

piva.
Kada je odbila, izgledao je kao da će sam popiti oba.
„Čini se da si primila neke vesti”, reče.
Nije ni pitala kako to zna.
„Vraćam se na istragu.”
On podiže čašu.
„Onda treba da čestitam...”, reče on i napravi malu pauzu.
„Hvala”, reče ona.
„Mislio sam da čestitam njima, grupi.”
Ona se osmehnu.
„Žele i tebe.”
„Vidi ti to.”
Sav se strese zbog još jednog napada apstinencije.
„Pitaju koliko naplaćuješ.”
„Ah, šta ti misliš da treba da tražim?”
Novu drogu, pomisli ona, nove tablete.
„Najviše bih voleo da ti ovog puta imaš veću slobodu”, nastavi on.
„Ali hoćeš da se uključiš?”
„Daću sve od sebe.”
Ona se osmehnu i dodirnu mu ruku.
„A s kim si ti razgovarao?”
„Sa svojim bratom.”
„Plaši li se da će sve ovo s Kabirom da procuri?”
„Svakako se plaši, ali je i uzbuđen, kao i uvek pred nemire u
društvu.” „Rekao si nešto o tome da je čudno što ranije nije
procurilo.” Reke pređe na drugo pivo.
„Izgleda da smo - nekim čudnim slučajem - postali mali deo veće
drame. Uskoro će procuriti sve o tome kako CIA muči i zlostavlja
zatvorenike. A sve bez moje pomoći.”
Ona se nagnu napred.
„U kom smislu?”
 „Izgleda da se Simor Herš - veliki novinar koji je razotkrio Pokolj u
Mi Laju u Vijetnamu - sprema da objavi veliku reportažu u
Njujorkeru.”
„Stvarno?”, reče ona, osećajući kako je beli svet vuče sve bliže
sebi.
„A što se Magnusa tiče, njemu je važno samo kako to utiče na
njega i ministarstvo. Znaš”, nastavi Reke, „on i Kleberger su već u
tome do guše. Oni su dozvoljavali da se osumnjičeni odvode iz
zemlje i predaju CIA na mučenje. Ovo će i njima naneti štetu.”
Ona razmisli o tome.
„A kad su pustili Kabira da uđe, pustili su potencijalnog ubicu i
teroristu.”
„Pretpostavljam”, reče on.
„Gadno.”
„Da”, nastavi on. Ona je još neko vreme ćutala.
Zatim ustade i ode u kuhinju, priđe prozoru koji je gledao na
Grevgatan i baci pogled na diplomatski automobil još uvek parkiran
ispred. Osmotrila je da li se nešto dešava.
Nije videla ništa osim jedne starije gospođe s belim psom kako
korača trotoarom. Kada se vratila u dnevnu sobu, vide da je Reke
zabrinut.
„Izvini”, reče on.
„Zbog čega?”
„Ne znam još uvek”, reče.
Ona ga pogleda u oči, pokušavajući da odagna iznenadan osećaj
nelagode.
„Rekao si da ne bi trebalo da bude teško otkriti Kabirov pravi
identitet ukoliko je zaista bio violista.”
„Tako je”, reče on.
„Hajde onda da pogledamo spisak koji ti je poslao prijatelj.”
On odloži drugu flašu piva na stočić.
„Šta kažeš na to da počnemo sutra?”, upita on.
„Ma daj.”
„Moram malo da se dovedem u red.”
On joj uputi neočekivano žustar pogled.
„Onda ću sama”, reče ona, uze spisak sa stola i nesigurno
ustade, pitajući se da li ipak treba da ga sačeka.
 „Imaš li kompjuter koji mogu da koristim?”, upita.
„Naravno”, reče on i takođe ustade. Delovao je razočarano, ili
samo nervozno.
Zatim pogleda klavir kao da ponovo želi da zasvira, a onda prođe
s njom kroz stanu i pokaza joj sobu koju ranije nije videla, u kojoj je
bio još jedan kompjuter, ukuca šifru i ostavi je samu.
Ona se osvrnu oko sebe. Tamo je, naravno, stajala polica s
knjigama, krevet za goste i slika devojčice u plavoj haljini s
mandolinom u ruci. Osim toga nije bilo ničeg zanimljivog. Ona
pomisli na Rekeove oči, ali onda pogleda spisak imena.
Ema Gulval
Gedi Afridi
Džabrut Safi
Pazir Lohani
Hasan Barozai
Tara Džadun
Odakle da počne? Najpre potraži Gedija Afridija i brzo utvrdi da je
on bio nastavnik muzike i pijanista koji je nastao u martu 1997, što je
naravno bilo zanimljivo. Bilo je to istog proleća kada je toliko mnogo
drugih muzičara napadnuto u Kabulu i kada je čitav muzički distrikt,
Karabat, ućutkan. Ljudi su zatvarani i bičevani, a instrumenti su
uništavani i spaljivani. Mikaela je želela da počne od nekoga s kim bi
mogla da razgovara, ukoliko je to uopšte bilo moguće bez
prevodioca.
Odlučila je da sačeka s Emom Gulval dok ne sazna nešto više,
pa zato ukuca Džabrut Safi. To ime joj je zvučalo neobično, ali nije
ništa o njemu našla, ni traga da je čovek pod tim imenom ikad
postojao. Ona onda pređe na Pazira Lohanija. O njemu je bilo je
ponešto, ali ništa što je umela da pročita.
O Hasanu Barozaiju bilo je nekoliko stvari, od kojih su neke bile
na engleskom, ali ništa nije ukazivalo na to da je kratko bio na
Moskovskom konzervatorijumu. Postojao je Hasan Barozai, doktor
internista, i Hasan Barozai, pukovnik u pakistanskoj vojsci, kao i
Hasan Barozai, preduzetnik iz Džalalabada, vlasnik radnje u kojoj su
se prodavala „digitalna i pametna rešenja”. Pretraga je dala još
nekoliko rezultata koje nije razumela, između ostalog nešto gde je
pisalo Mirpur AJK. Ona pomisli da je i to neko preduzeće. Ništa od
toga nije joj delovalo kako treba, te se ona naposletku vrati u dnevnu
sobu i vide da Reke više nije tamo.

Saša Bjelinski ostade sam u kancelariji. Sećanja su mu se polako

vraćala, naravno kao kroz maglu, ali bila su dovoljno jasna da se seti
glavnine događaja. Mora da je bila 1986, možda 1987. Latifa je već
bila zvezda u usponu. Nosila je nešto crveno i gledala prema novom
učeniku kojeg Saša ranije nije video. Pogled joj je bio radoznao,
možda čak i zaljubljen. Bjelinski ga se verovatno zato sećao.
Hteo je da zna u koga Latifa gleda s takvim interesovanjem. Zato
se momka najviše sećao kao odsjaja u njenim očima, odraza njenog
tela koje je bilo napeto. Ali sećao se i viole koja je ležala pored njega
i ponosnih, rešenih crta na njegovom licu koje su ga podsećale na
čoveka u odelu sudije.
Učenik je odisao nečim zbog čega je Saša pomislio da je i on
veoma nadaren. Sjaj u Latifinim očima uvećala je njegova
očekivanja.
Sigurno je to bio master klas. Sećao se da su učenici svirali i da
se naposletku okrenuo novom momku i zamolio ga da nešto odsvira.
U tom trenutku momak se promenio. Više nije izgledao grubo ili
ponosno, već uplašeno. Bacio je kratak pogled na Latifu. Između njih
je očito bilo neke povezanosti. Nije bilo sumnje da mu Latifa želi
dobro.
Nije kao inače bila zaokupljena samom sobom, već je zurila u
njega. Saša se sećao kako je stao ispred i klimnuo glavom Eleni koja
je svirala pratnju na klaviru. Uvek je bilo nešto posebno čuti učenika
koga niko ranije nije čuo, pa je u učionici bilo tiho, a atmosfera je bila
pomalo pobožna. Međutim, već u prvim taktovima čula se nervoza i
napetost, ali umesto da prestane i ponovo počne, momak je nastavio
da svira. Bivalo je sve gore.
Svirao je beživotno i oštro, možda čak i falš. Bilo je očigledno da
mu je teško, a bilo je teško i Latifi, koja je do malopre bila spremna
da ga obaspe komplimentima, no sada to nije mogla, ni uza svu
dobru volju. Bjelinski nije znao šta se nakon toga desilo, a i zašto bi?
Nije bilo toliko strašno, samo neuspešan nastup, ništa više. Ipak,
zapamtio je taj događaj, a sad najednom shvati zašto. Ponovo je
video tog momka, ali je tom prilikom momak bio pijan i krvav i
mrmljao kao dete da hoće da ide kući.

Mikaela nađe Rekea u njegovoj radnoj sobi, pored bronzanog

kipa. Sedeo je pred kompjuterom, sada s flašom vina. Kada je ušla,
okrenuo se i uputio joj odsutan pogled, kao da je bio zadubljen u
druge misli, koje nisu imale veze sa istragom.
„Znači, otac ti je bio istoričar. Stručnjak za Inke”, reče on.
Ona klimnu glavom.
„Njegova majka, moja baka, bila je iz naroda Kečua, koji je
srodan Inkama.”
„Divno.”
„Nisam baš sigurna”, reče ona.
Reke je uznemireno gledao čas u kompjuter, čas u nju, kao da ne
zna šta da radi. Onda je upita da li je nešto pronašla. Ona odmahnu
glavom i sede do njega.
„Bilo mi je teško da se usredsredim”, reče.
„Šta mu se desilo?”
„Mom ocu? Umro je”, reče ona kratko.
„Vidim, pronašao sam jedan članak”, nastavi on.
„Zašto se time baviš?”
„Zanima me.”
Htela je da vikne na njega da prestane.
„Jesi li čuo još nešto od prijatelja iz Moskve?”, upita umesto toga.
„Ne”, reče on. „Nije potpuno jasno kako ti je otac umro, zar ne?”
„Pusti to.”
„Kako je smrt klasifikovana?”
„Kao samoubistvo.”
„Ali bilo je pitanja, zar ne? Taj pad sa galerije o kojem su pisali,
ne razumem to u potpunosti.”
Pričaj sa Simonom, pomisli ona. Pričaj s Lukasom. Ali ne reče
ništa, samo ponovo ustade, pitajući se da li da nastavi da istražuje
spisak. Nije samo htela da prekine razgovor. Nešto ju je mučilo.
Verovatno nije bilo ništa važno, ali bi mogla to da pogleda pošto se
Reke spremao da ponovo postane potpuno beznadežan slučaj.
„Idem nešto da proverim”, reče ona.
Kabul, januar 1986.
Elena Drugova nosila je crno odelo koje joj više nije
naročito dobro stajalo. Ugojila se. Pretpostavljao je
da je to od stresa. Pretili su joj ubistvom, a u
njenom komšiluku bilo je pucnjave. Ipak, još uvek je
bila lepa, iako je bila stara. Stara za njega, kome
je bilo samo sedamnaest, imala je četrdeset godina,
sede korenove kose i stalno je pušila i pila votku
ili viski.
Kretala se s određenom elegancijom, a on je voleo
njene pokrete dok je dirigovala ili dok je, kao sada,
sedela na stolici skrštenih ruku. Njene sive oči u
isto vreme bile su grube i nežne. Nikad nisi znao da
li će nekoga pomilovati ili raniti.
„Ponosna sam na tebe, Hasane”, reče ona, a on je
znao da je to istina.
Došao je u Kabul godinu dana pre toga, na
inicijativu madam Buhari, svoje profesorke violine iz
Mirpura, s malo novca od porodice Lamli u džepu,
malom stipendijom, kako su oni to nazvali. Ali nije
bilo lako. Roditelji su na svaki način pokušali da
spreče njegovo putovanje. Komunisti su bezbožni,
rekao je njegov otac. Ratni profiteri. Okupirali su
muslimansko tle. Ali, čim je čuo za kurseve
dirigovanja koje je držala Elena Drugova, znao je da
mora ići. To mu je bilo potrebno kako bi napravio
korak o kome je sanjao, lako novac koji je dobio nije
pokrivao mnogo i iako je delio sobu sa trojicom
drugih studenata i jednom je pretučen na ulici, sve
je bilo vredno.
Naučio je da čita partiture i shvatio da je
nadaren za to. Ne samo zato što je bio analitičan i
brz već je brzo mogao da uvidi kako detalje, tako i
celinu. Imao je kvalitete vođe. Držao je pažnju.
Ljudi su ga slušali, čak i stariji ljudi. Bio je
stvoren da postane dirigent. Bio je ubeđen u to. Niko
nije vežbao kao on. Stalno je vežbao, po dvanaest,
četrnaest sati dnevno. Naravno da je profesorka
Drugova bila ponosna. I on je bio ponosan. Napustio
je sve drugo, čak i fudbal. Elena nije mogla da
poželi boljeg učenika. Međutim, spremala se da kaže
 ali. Čuo je drugi ton u njenom glasu. Video je to u
borama na njenom čelu i u načinu na koji je u plavoj
pepeljari ugasila cigaretu.
„Hvala”, reče on.
„Ali počeo si malo prekasno sa violinom, to znaš.
Nemaš tehniku koja je potrebna”, nastavi ona. Hteo je
da se pobuni ili bar izvuče violinu da joj pokaže da
ume da svira kao bilo koji drugi virtuoz.
Samo ga ona - jebena babuskera - ne sluša
pažljivo.
Ali znao je da time ništa neće postići, pa je samo
zurio u nju dok se saginjala i podizala instrument sa
stola. Nije ništa rekla. Nijedno od njih nije reklo
ništa, a za tim nije ni bilo potrebe. Oboje su znali
šta leži pred njima pored pepeljare. Bila je to
viola.
„Mislim da će ti viola bolje pristajati”, reče
ona, a on ne odgovori.
Samo tiho ustade, kao da ga je neko udario u
stomak.

Mikaela ču kako Reke izgovara nekoliko reči, ali već je bila

daleko. Krenula je u sobu u kojoj je do malopre koristila njegov
kompjuter. Ona izvuče stranicu o onom Hasanu Barozaiju koji je
imao neke veze sa Mirpurom AJK. Mislila je da je Mirpur AJK
preduzeće ili neka regija, ali je shvatila da isto tako može da bude
sportsko udruženje ili fudbalski klub. Ona zato ukuca tu frazu u
pretraživač, ali ne dobi nijedan rezultat, samo osnovne informacije o
distriktu Mirpur u oblasti Azad-Kašmir u Pakistanu. Nije odustala.
Nastavila je da traži i pronašla fudbalski klub pod nazivom FC Mirpur
AJK. Da li se možda mislilo na to?
Reč se pojavila u tekstu na paštunskom - samo su nazivi bili
napisani na engleskom, nazivi u vezi sa pojmovima poput Mirpur
AJK, Baloh Kveta, Huma i WAPDA. Ona potraži nešto i o drugim
nazivima. Sve su to... shvati ona... nazivi fudbalskih klubova. Polako,
polako, to ništa ne mora da znači, pomisli, ništa. Ali vredi istražiti, zar
ne?
Najpre Mirpur. Šta je uopšte Mirpur? Grad na severozapadu
Pakistana, od gotovo sto hiljada stanovnika. Pisalo je da su mnogi
pedesetih i šezdesetih godina odande prebegli u Englesku. Ponekad
su ga zvali Mala Engleska. Pisalo je da u prodavnicama ima mnogo
engleskih proizvoda i da je britanski uticaj veliki. I to je moglo biti
zanimljivo, zar ne? Po Rekeovim rečima, skoro niko se u tom delu
sveta ne bi bavio zapadnjačkom klasičnom muzikom ukoliko nije pod
nekakvim evropskim uticajem.
Ona pozva arhivu za strane brojeve telefona i upita da li u
Mirpuru ima ljudi s prezimenom Barozai. Bilo je, i to četiri ili pet
porodica s tim imenom. Ona duboko uzdahnu i odluči da proba da
kontaktira s nekim po imenu Fahmi Barozai. On se ne javi, pa ona
pozva Džafira Barozaija, finog čoveka koji nije mnogo razumeo
engleski, ali je očito hteo da pomogne.
„I am looking for a Hassan Barozai”2, reče ona, a čovek odgovori:
„Yes, yes”, s tvrdim akcentom, kao da zaista poznaje nekoga s tim
imenom ko živi u Mirpuru.
Promucao je broj telefona i na engleskom i na francuskom. Ona
oseti uzbuđenje. Da li je bila na dobrom tragu? Zatim se smiri.
Sigurno nije Kabir, bio je mrtav i teško da još uvek ima broj telefona
u Pakistanu. Ipak, možda je to bio Barozai koji je nakratko studirao
na Moskovskom konzervatorijumu, a ako je imao veze i sa
fudbalskim klubom, onda nije bilo nemoguće da je poznavao Kabira.
Svakako je bilo vredno proveriti. Ona pozva broj i začu signal u
daljini. Baš kada je htela da prekine, javi se ženski glas koji je
zvučao staro.
„Do you speak English?”3, upita Mikaela.
„Yes”, odgovori glas. „Šta vam treba?”
„Zovem...”, otpoče Mikaela bojažljivo, ali onda odluči da tome
pristupi kao svakom drugom poslovnom pozivu.
„Zovem se Mikaela Vargas”, nastavi ona. „Zovem iz švedske
policije. Tražim Hasana Barozaija, postoji li mogućnost da tamo živi
neko s tim imenom?”
„U džamiji je”, reče žena. „Zašto ga tražite?”
„Možda ima informacije koje su nam potrebne.”
„On je star i pobožan čovek”, reče žena.
„Ne sumnjam. Samo bih htela...”
„Možete zvati kasnije”, prekide je žena.
„Naravno, hoću.”
 Star i pobožan čovek, pomisli ona. Mora da nije on.
„Nikad ga nije interesovala zapadnjačka klasična muzika?” „Nije”,
reče žena.
„U redu, izvinjavam se na smetnji.”
„U redu je”, reče žena. „Je li to sve?”
„To je sve, hvala vam”, reče Mikaela i prekide vezu.
 TRIDESET JEDAN

Viktor Malikov tek što je seo da se spremi za predavanje, kada Saša

Bjelinski zakuca na vrata. Gospode bože, pomisli on, kakva olupina.
Ako je juče delovao kao relativno mlad čovek, Saša je sada izgledao
kao da ima sto godina. Bio je bled i drhtav, a kese ispod očiju, koje
već dugo nisu izgledale naročito dobro, sada su delovale natečeno i
bolesnički. „Jesi li se nečega setio?”, upita Viktor pokazujući mu da
sedne. Trup mu se tresao dok je sedao. On obrisa znoj sa čela.
„Mislim da jesam”, reče. „Znaš...” On skide naočare i poče da ih
briše maramicom. „Često sam se pitao zašto je Latifa smetala tolikim
ljudima.”
„Mislim da to i nije tako teško razumeti”, reče Viktor, dopuštajući
Saši da dođe do daha.
„Ne, možda nije”, reče Saša. „Bila je tako nadarena i lepa da su
ljudi morali da je vuku na dno kako bi mogli da stoje do nje. Ali bilo je
tu još nečega. Zračila je nekakvom strašću koja je, mislim, prožimala
čitavo njeno biće. Ali umela je da bude i beživotna, kao da je izgubila
svaki interes za tebe ili za čitav svet. Umelo je da bok kad je bila
takva.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
Saša ga zbunjeno pogleda.
„Nisam sasvim siguran, ali osamdesetih godina nakratko smo
imali jednog studenta. Baš kao i Latifa, došao je ovde zahvaljujući
kulturnoj razmeni s Elenom Drugovom iz Kabula.”
„Dobro”, reče Viktor, najednom zainteresovan.
„Nešto se desilo između njega i Latife, to sam hteo da kažem.
Njih dvoje kao da su bili povezani, mislim da su bili zaljubljeni.
Gledala ga je tako da sam gotovo bio ljubomoran. Šta je tako
posebno u vezi s tim momkom, mislio sam. Šta ga to izdvaja?
Najednom času dozvolio sam mu da svira, a posle me je zapravo
grizla savest. Situacija je potpuno izmakla kontroli. Jadnik se
potpuno ukočio. Zvučalo je užasno. Svirao je Bahovu Hromatsku
fantaziju a nakon toga...”
„Latifa ga nije gledala na isti način?”
„Nije bila zlobna i nije ga zanemarivala, ali bilo je jasno da je bila
uznemirena u njegovom društvu. Zato ju je izbegavao i samo je
gledao izdaleka, s nečim tmurnim u pogledu.”
„A ti misliš da je to čovek sa slike koju je Reke poslao?” upita
Viktor.
Saša ponovo pomisli na onog čoveka i osećaj da se na njegovom
licu vidi nešto tužno ili tragično.
„Mislim da jeste”, reče on. „Vidiš, nekoliko dana posle toga,
momak je došao kod mene. Bio je sramežljiv i uznemiren. Rekao mi
je da me je video na televiziji sedamdesetih godina.”
„Svi smo te videli na televiziji sedamdesetih godina, Saša. Bio si
veliki ekscentrik, neuredne kose.”
„Da, hm, takva su bila vremena”, reče on i skloni nekoliko
pramenova sa čela. „Ali za tog mladića to je očito značilo nešto više.
Rekao je da zbog mene želi da postane dirigent. Zapravo, više od
toga. Promenio je čitav život nakon što je video snimak na kojem
sam dirigovao Rahmanjinovljevu Drugu simfoniju u Londonu. Za
njega je to bila prekretnica. Skoro sam hteo da mu se izvinim, ali on
je samo nastavio da priča. Rekao mi je da vežba koliko god može.
Ja sam prirodni vođa, rekao je, vođa. Sećam se naročito tog izraza.
Taj izgubljeni, nesnađeni dečak koga su svi izbegavali stajao je
preda mnom i vikao kako je on vođa.
„Šta si uradio?”, upita Viktor.
„Dao sam mu nekoliko polovičnih obećanja, pretpostavljam.
Obećao sam mu da ću okupiti malu grupu kojom može da diriguje.
Nešto tako. Ali, naravno, to se nikad nije desilo. I ja sam počeo da
ga izbegavam i sigurno bih ga i zaboravio, da ga nisam video još
jednom, poslednji put.”
„Šta se tada dogodilo?”
„Ostao sam u školi dokasno i baš sam krenuo kući kada sam čuo
buku na ulazu, pa sam otišao onamo. Ležao je na dnu stepeništa.
Bio je pijan i prljav, a čelo mu je bilo krvavo. Mnogi su prišli i pokušali
da mu pomognu, ali, kada je došao sebi, ustao je i zurio u nas
pogledom koji nikad neću zaboraviti. Izgledao je kao otpadnik, kao
neko ko je izgubio strašnu, odlučujuću bitku. Svi smo odmah shvatili
da treba da ga ostavimo na miru. Brzo nakon toga je otišao.”
„Nazad u Avganistan?”
„Mislim da je bio iz Pakistana. Ne sećam se”, reče Bjelinski, na
trenutak i sam delujući napušteno i usamljeno, kao da se poistovetio
sa jadnim momkom.

Mikaela ode kod Rekea koji je sedeo na kauču pored klavira s

rukama ponovo skrštenim preko grudi. Nije izgledao baš dobro.
Držao je skoro praznu bocu vina i bio duboko zadubljen u misli i
usredsređen.
„Šta radiš?”, upita ona.
Očito je nije čuo, jer je ostao nepomičan, mumlajući sam za sebe.
„Šta radiš?”, ponovi ona.
„Ja... izvini”, reče on. „Pokušavam da razbistrim misli.”
„Jel’ uspevaš?”
On se okrete prema njoj i osmehnu se.
„Možda”, odvrati.
„To baš zvuči obećavajuće.”
„Razmišljao sam i o tvom ocu.”
Ona se zapita treba li da ga zamoli da začepi gubicu.
„Imala si jedanaest godina, je li tako?”, nastavi on.
Ili samo treba da ustane i vrati se za kompjuter. Ipak ostade da
sedi na kauču.
„Jeste li bili bliski?”
„Jesmo”, reče ona.
„Pisalo je da je ogluveo nakon što je mučen u Čileu. Jeste li
pričali znakovnim jezikom?”
„Pisali smo poruke”, reče ona.
Reke klimnu glavom. Nije delovao kritički, ali ona svejedno oseti
potrebu da objasni poruke koje su činile njeno detinjstvo.
„To je bio pomalo zaobilazni put, ali značio je da moramo da
razmišljamo.”
„Razumem”, reče on.
Htela je ipak da kaže još nešto.
 „Ali ponekad je išlo sporo, pa mi je čitao sa usana i sam govorio
glasom koji je najčešće bio preglasan ili pretih. Ali uglavnom je
pisao.”
„Jer je dostojanstvenije?”
„Voleo je da piše”, nastavi ona i pomisli na Simona.
Simonu se poruke nikada nisu sviđale. Bio je isuviše nemiran i
disleksičan za njih i, kao i mama, više je voleo slike od reči, što je
verovatno odigralo svoju ulogu.
„Šta bi pisao?”, upita Reke.
„Šale, svakodnevne komentare, komplimente, male zagonetke,
svašta. Ali uvek je bilo mnogo politike. Svet je nepravedan, ali je
naša dužnost da nešto učinimo povodom toga, i tako to.”
„Zvuči kao dobar otac.”
„I bio je.”
„Ali se poslednje jeseni i zime nešto dogodilo s njim”, nastavi
ona. „Možda je bio baš kao ti. Videli smo kako se povlači. Više nije
govorio i nije mu bilo zabavno da nam čita sa usana. Možda je to
imalo veze i sa zimom. Te godine bilo je minus dvadeset i bilo je
vetrovito. Često je sedeo budan u kuhinji s knjigama koje nisam ni
sigurna da je čitao. Jedne takve noći, odnosno ranog jutra, moj brat
Simon doteturao se kući, nadrogiran i pijan. Posvađali su se.
Probudila me je njihova dreka, ali sam bila glupa i ostala da ležim.
Mislila sam da će ih Lukas smiriti.”
„Dakle, on je ustao?”
„Otrčao je u kuhinju, ali je onda on počeo da se svađa. Čula sam
kako viče: ’Smirite se, jebote, i pustite nas da spavamo!’”
„Šta se dogodilo?”
„Ne znam”, reče ona. „Nastala je tišina i ja sam verovatno ponovo
zaspala. Kada sam se probudila, bilo je hladnije i duvalo je iz pravca
ulaznih vrata. Ustala sam i videla Lukasa i Simona kako stoje na
galeriji. Zurila sam im u leđa, a onda sam videla da gledaju u nešto
dole. Bilo je ledeno i tresla sam se. Lukas se okrenuo i rekao mi da
idem u krevet, ali morala sam da vidim. Nagnula sam se napred, a
on je ležao dole na stomaku, raširenih ruku. Šake su mu se još uvek
micale, kao da nešto hoće da dohvati ili misli da još uvek pada.
Onda je mama bosa pretrčala preko dvorišta samo u pidžami i
vrištala ’ne, ne’. Tata je umro tog popodneva u Bolnici Karolinska.”
 Reke stavi svoju ruku preko njene.
„I to je klasifikovano kao samoubistvo?”
„Nije bilo drugog objašnjena. Simon i Lukas otišli su u krevet
nakon svađe. Svi su znali da je bio u depresiji. Možda je svađa s
mojom braćom bila odlučujući faktor.”
Reke je delovao kao da razmišlja i ona se na trenutak uplaši da
će reći nešto što će poljuljati njena sećanja. Ali to je naravno bilo
suludo.
„Mnogo mi je žao”, reče on.
Nakon toga su sedeli u tišini i pustili da im misli lutaju. Razgovor
sa starom gospođom iz Mirpura javi joj se u mislima, ali ne samo
zbog osećaja sramote. Mučio ju je ženin nervozni i pomalo nazalni
glas i ona pogleda u Rekea, koji je rukom čvrsto stezao sopstveno
rame.
„Imam jedno pitanje.”
„Da čujem.”
„Ako bih te nešto pitala, bilo šta, nešto što ne očekuješ. Kao...”
Pokušavala je da smisli. „Da li si se ikada bavio umetničkim
klizanjem u Rusiji? Kako bi mi odgovorio?”
„Odmah bih počeo da ti pričam o fantastičnim piruetama koje
sam pravio.”
„Mislila sam, kako bi obični ljudi odgovorili?”
„Pretpostavljam da bi rekli: Zašto me zaboga to pitaš?”
„Upravo tako”, reče ona. „Upravo.”
On je radoznalo pogleda i ona pomisli na pomalo nelagodan
poziv i osećaj koji je sve vreme imala da žena želi da prekine.
„Šta si pronašla?”
„Nisam sigurna, ali moram da obavim jedan razgovor.”
On klimnu glavom, a ona ponovo ode u sobu s kompjuterom.
Neko vreme je samo mirno sedela i disala, a onda uze telefon i
ukuca broj. Ovog puta žena se odmah javi, kao da je sedela i čekala
poziv.
„Ponovo ja, iz švedske policije”, reče ona.
„Čujem”, reče žena.
„Razgovarale smo o vašem mužu, je li tako?”
„Da”, reče ona.
 „Ima li on neke veze sa fudbalskim klubom Mirpur AJK iz vašeg
grada?”
„Nema”, reče ona.
„Ipak, postoji drugi Hasan Barozai koji je imao veze s tim.”
Nastade tišina i Mikaela začu duboke uzdahe i nekakvo kliktanje,
možda lupkanje prstima.
„Naš sin je kao dečak igrao za taj klub.”
Mikaela duboko uzdahnu.
„Stvarno?” upita ona.
„Zapravo, kasnije ih je i trenirao. Bio je vrlo uspešan.”
„Shvatam”, reče Mikaela. „Da li je ponekad i sudio?”
„Ponekad”, reče žena.
Mikaela oseti talas uzbuđenja, ali dade sve od sebe da se to ne
primeti.
„Da li je on bio zainteresovan za zapadnjačku klasičnu muziku?”
Ponovo nastade tišina.
„Svirao je violinu”, reče žena naposletku. „Bio je vešt, naše
komšije i poslodavci, porodica Lamli iz Engleske, oni su ga naučili.
Ali kasnije se više nije bavio time.”
„Zašto?”
Žena je oklevala, kao da nije znala šta da kaže.
„Postao je pobožan poput oca.”
„Dakle, počeo je da misli da je muzika bogohulna?”
„Shvatio je da to nije ugodno Bogu i njegovom proroku, mir bio s
njim. To nije bilo vreme radosti, već vreme tuge i ozbiljnosti.”
Mikaela je razmišljala o ženinim rečima, nastojeći da ne kaže
nešto što će uništiti ranjivu otvorenost koju je pokazala.
„Da li je to bio jedini razlog?”, upita ona.
„Da li je potrebno više od toga?”
„Možda nije, ali ponekad postoji i neki okidač.”
Žena ponovo zaćuta.
„Nepravedno su se poneli prema njemu.”
„Ko se nepravedno poneo prema njemu?”
„Komunisti. Progonili su muslimane i okretali se protiv boga.”
„Ne sumnjam u to”, reče ona. „Je li vaš sin bio u Moskvi?”
„Nakratko, ali se vratio kući kao potpuno drugi čovek. Bili smo
veoma zahvalni za to.”
 „Razumem”, reče ona. „Gde je vaš sin sada?”
Mikaela ponovo začu uzdisaje.
„Vratio se u Avganistan.”
„Talibanski Avganistan?”
„Da”, reče žena. „Ali nije imao nikakve veze s teroristima. Bio je
veoma pažljiv. Širio je radost.”
„Kroz fudbal?”
„Da, između ostalog.”
„Je li umro u Avganistanu?”
„Da”, odgovori žena.
„Izvinite što pitam”, nastavi Mikaela, „ali da li ste dobili njegovo
telo za pogreb?”
Žena ne odgovori. Ponovo nastade tišina. Čuli su se samo uzdasi
i Mikaela se zapita da li ona treba da joj ispriča da njen sin uopšte
nije umro u Avganistanu, već je ubijen daleko odatle, u Stokholmu.
„Je li prijavljen njegov nestanak?”, upita ona.
„Da”, reče žena. „Ali prošlog leta smo od američke ambasade čuli
da više nema nade. Mada, čovek se ipak...”
Nije završila rečenicu.
„Ko vas je pozvao iz ambasade?”
„Moram da razgovaram s mužem.”
Mikaela duboko uzdahnu.
„Razumem, mogu kasnije da pozovem. Mogu li da vam postavim
još jedno pitanje?”
„Još samo jedno.”
„S kim je vaš sin bio blizak u Mirpuru? Ko zna nešto više o tome
zašto su se prema vašem sinu odnosili nepravedno?”
„S madam Mirjam Buhari. To je bila njegova profesorka violine.
Mnogo ga je volela, svi smo ga voleli. Bio je dobar čovek. Nikada
nikome nije želeo da nanese zlo.”
„Da li je neko tvrdio da jeste?”
„Moram da prekinem.”
„Ne, sačekajte.”
Žena prekide vezu, a Mikaela shvati: nije dobila potvrdu
identiteta. Trebalo je da pita nešto u vezi s belegom na Kabirovoj
butini ili da pošalje sliku, ali nije htela da zove i po treći put. Zapravo,
nije ni morala. Kabir i Hasan Barozai iz Mirpura moraju biti ista
osoba. Suviše se toga poklapalo, što je značilo... Šta? Mnogo toga,
naravno. Bio je to veliki napredak, morao je biti. Ona celim telom
oseti želju da ode i ispriča Rekeu, ali nije daleko stigla.
Začu se zvono na vratima i ona uplašeno poskoči.

Čarls Brukner sedeo je u ambasadi, slušao Mikaelin razgovor i

mislio: ode moja prednost u informacijama, bar njen veliki deo.
Rekeu i njegovoj Vargasovoj ostalo je još samo da prokljuve vezu
između Barozaija i Gamala Zakarije, ali to je bila skoro gotova stvar.
Ovu vezu bilo je teško propustiti, iako - a to je bio neprijatan deo -
ni on nije znao mnogo o tome, iz jednog jednostavnog razloga: bilo
je stvari koje ni mučenje nije moglo da odgonetne.
Barozai je odmah, gotovo osvetoljubivo, ispričao sve što je znao
o Zakariji i njegovim sledbenicima, ali u vezi s njegovim sopstvenim
zločinima bilo je nečeg gotovo neizrecivog, što čak ni fizička patnja
nije mogla da izvuče na površinu. Čarls zato nije znao da li je
Barozai ubio Latifu Sarvani i koliko je bio umešan u rat protiv
muzičara koji se pretvorio u tako mračno ludilo 1997. godine.
S druge strane, to ga nije mnogo zanimalo, baš kao što ga nije
bilo briga ni za jadnu majku u Mirpuru. On ju je pozvao i rekao joj da
joj je sin mrtav jer su „našli njegovu DNK na mestu terorističkog
napada u Kabulu” i da zato nema tela koje bi mogli da sahrane. To je
učinio letos kako bi izbegao nepotrebna pitanja, jer je njegov zadatak
najpre bio da se poštara da sve bude zataškano i ništa ne procuri.
Zato je sada skupljao tim koji će te večeri ili rano ujutro pretražiti
Rekeov stan.
Zasad je ipak samo nadgledao, iako je bivalo sve teže. Kao da je
u njemu goreo plamen. Sve vreme je zamišljao kako će Reke
pronaći ne što neočekivano što će zapečatiti sve. On začu kako mu
se hodnikom približavaju koraci, pa ustade i zapita se da li bi
Magnusu, koji je bio na putu da poseti brata, trebalo da kaže nešto o
toj prokletoj Vargasovoj. Međutim, nije hteo da otkrije koliko pažljivo
prate istragu. Zato samo izađe da se sretne s Henrijem Lamarom,
koji je bio nestrpljiv da krene u napad.
 Mikaela začu kako Reke govori: „Zdravo, uđi.” Zatim začu muški
glas kako kaže: „Hvala, jesi li to pio?”
„Pokušavam da prevaziđem simptome apstinencije”, odgovori
Reke.
Ton među njima bio je prisan, gotovo peckav.
„Jesi li doneo Kabirov dosije ili treba da istrpim tvoju slobodnu
cenzuru?”, nastavi Reke.
Brat, to je sigurno njegov brat Magnus. Odgovorio je u nekoliko
reči koje nije uspela da razazna, ali u kojima je bilo uzdržanog
smeha i ona bi dovoljno glupa da ustane, možda da bi bolje čula, a
možda samo zato što je bila nemirna i uzbuđena.
„Imaš li posetu?”, upita ga brat i na trenutak nasta tišina, kao da
Reke nije znao da li da odgovori. Ona pomisli kako bi bilo najbolje da
se predstavi.
Bila je to greška. Kada je prešla preko praga, gledala je pravo u
Magnusa Rekea. U tom trenutku shvatila je da u Magnusovom
pogledu, za razliku od pogleda njegovog brata koji je bio radoznao i
otvoren, ima nečeg prezirnog. Magnus jedva da ju je i pogledao, a
onda je zanemario njeno prisustvo, pa je nekoliko trenutaka mogla
nesmetano da ga proučava; bio je veliki čovek impresivne građe,
sitnih, oštrih očiju, punih usana i velikog nosa, koji mu je davao
medvedoliki izgled. Pogledom je upijao okruženje, kao da se pita šta
da uzme.
„Imaš čistačicu”, reče.
Hans Reke rukom obgrli brata. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka
pre nego što se Magnus nervozno uhvatio za vrat i olabavio kravatu.
Reke pogleda na sat.
„Dragi Magnuse, mislim da si ovde bio otprilike četrdeset tri
sekunde pre nego što si rekao nešto neumesno. Ovo je moja
prijateljica Mikaela”, reče on i pokaza na nju.
„Izvinjavam se”, reče on. „Mislio sam...”
„Uopšte nije važno šta si mislio”, nastavi Hans. „Izvini se i reci da
si prostak.”
Magnus se oslobodi Hansovog zagrljaja i zavrte glavom.
„Uh”, reče. „Stvarno mi je žao, stvarno jesam prostak.
Nepopravljivi prostak.”
 On joj uputi osmeh, ne naročito pokajnički, ali kao da se zaista
trudi: „Izvini, ispao sam idiot”, reče i pruži joj ruku. „Zbunio me tvoj...”
On joj dodirnu obraz da pokaže da mu nije promakla njena modrica,
kao da je to najbolji način da se izvini. Nju nije bilo briga.
„U redu je”, reče ona i pruži mu ruku.
„Sigurno? U svakom slučaju, ja sam Magnus Reke, stariji, ali ne
uvek pametniji brat.”
„Ja sam Mikaela Vargas.”
„Drago mi je”, reče on. „Mogu li da pitam gde ste se upoznali?”
„Mi smo kolege”, reče Hans.
Mikaela oseti nalet sreće.
„A tako. U kom polju?”, upita Magnus.
„Ja sam policajka”, reče ona.
„Kolege detektivi, dakle.”
„Tako nekako”, reče Hans i pokaza rukom prema dnevnoj sobi
kako bi svi krenuli tamo.
Ali onda Magnus zastade, kao da se nečega setio i ponovo
pogleda Mikaelu. Iako se smešio, delovao je sumnjičavo.
„Da nisi kojim slučajem umešana u slučaj Kabir?”, upita on.
Ona je oklevala na trenutak, a onda kratko klimnula. Magnus
odmah reagova.
„Gospode, to sve objašnjava. Dakle, ti si pokrenula čitav ovaj
cirkus.”
Hans prođe rukom kroz kosu.
„Ukoliko imamo cirkus, Magnuse, onda si ti u potpunosti
odgovoran za postavku”, reče i pokaza im oboma da sednu na kauč.
Magnus sede i zavrte glavom gledajući flašu vina na stolu.
„Baš zanimljivo”, nastavi on. „Čisto da razjasnim kronologiju
događaja ove drame. Jeste li stari prijatelji ili ste se nedavno
upoznali?”
„Upoznali smo se nedavno kao stari prijatelji”, reče Hans. „Hajde
sada da pređemo na stvar. Šta imaš da ponudiš iz dosijea?”
„Možda bi bilo bolje da dođem kasnije.”
„Nikako, pretvorili smo se u uši.”
Magnus se uhvati za čelo. Ponovo je delovao vidno uzrujan. On
se okrete prema Hansu.
 „Razumem da Mikaela istražuje ubistvo i da radite zajedno, šta
god već da radite. Ali molim te, Hanse, imali smo dogovor. Moram da
zamolim Mikaelu da izađe dok razgovaramo.”
„Svašta”, reče Hans. „Reci šta imaš.”
„Dakle, ona je najednom tvoj Votson?”
„Više kao moj Vergilije. Moj Sančo Pansa. Ispljuni šta imaš.”
„Da, da, dobro”, odvrati Magnus, kao da se predaje.
„Mogli bismo da počnemo od Kabirovog pravog imena”, nastavi
Hans.
Magnus se osvrnu oko sebe. Pogled mu je delovao nesigurno.
„Nemam nijedno drugo ime. Dobili smo samo informacije o
zločinima za koje je osumnjičen i o njegovoj mreži kontakata.”
„Gluposti”, reče Hans.
„Ne, ne, kunem se”, reče Magnus, najednom razdražen. Hans je
sada delovao nesigurno, kao da nije potpuno siguran da njegov brat
laže.
„Dakle, i vas su prevarili.”
„Trebalo je da znam”, promumla Magnus. „Ali ne, kunem se,
nemam nijedno drugo ime, samo znam da je bio zatvorenik broj
dvanaest u Slanoj jami, da je uhvaćen u decembru 2001. godine i da
je pušten u avgustu 2002. Navodno je bio istraumiran, ali jak, tako su
rekli. Nije bilo rizika da će biti nasilan ili ekstremista. Navodno se
odrekao svojih religioznih uverenja i rekli su nam da je važan kanal
za informacije. Rekli su i da može odvesti CIA do ključnih figura
među talibanima koji su pobegli pre američke invazije.”
Hans je delovalo zamišljeno.
„Onda ćemo sami saznati njegovo ime”, reče on.
Mikaela se nagnu napred i ponovo oseti uzbuđenje, kao u radnoj
sobi.
„Zvao se Hasan Barozai i bio je iz Mirpura u Pakistanu”, reče
ona. Braća je zapanjeno pogledaše i ona možda upravo zbog toga
napravi dramsku pauzu. Stigla je da primeti da Hans nije čak
postavio ni pitanje, kao da nije želeo da sabotira njen trenutak.
„Stvarno?”, upita Magnus, sada nervozan. „Ja nemam tu
informaciju.”
„Upravo mi je to potvrdila njegova majka. Otišao je iz Mirpura
devedesetih da bi se pridružio talibanima. Pre toga je igrao fudbal i
svirao violinu. Učio je kod profesorke Drugove u Kabulu, a kratko
vreme je bio i na konzervatorijumu u Moskvi.”
Hans ispi poslednji gutljaj vina i uputi joj pomalo prikriveni osmeh
i pogled koji je protumačila kao ponosan.
Ponosan je na nju.
„Jebote”, reče Magnus. „Jesu li to istinite informacije?”
Ona klimnu glavom.
„Mogao bih da ih zadavim. Ali Barozai, kažeš, Pakistanac. Ne
zvuči tako nelogično, s obzirom na njegov naglasak. Znaš li još
nešto o njemu?”
„Sad ne treba da priča Mikaela, nego ti”, reče Hans. „Šta je
uradio što je privuklo pažnju CIA?”
Magnus je delovao kao da ne želi da prihvati to pitanje, ali
naposletku ipak reče:
„Mislim da o tome dosta znate iz istrage.”
„Znamo samo da je bio na neki način povezan sa ministarstvom
talibanskog režima i da je progonio muzičare i lomio im instrumente”,
reče Mikaela.
„Upravo tako, ne samo da je voleo fudbal već je i mrzeo muziku.
To je potpuno racionalno, s obzirom na svu njegovu puritansku
perverziju, zar ne, Hanse?”, upita Magnus, nastojeći da ponovo
zvuči bezbrižno. „Ali, kao što sam rekao, a to ste već i pretpostavili,
nisu Kabirova dela privukla pažnju CIA, već njegova veza sa mula
Zakarijom.”
Hans se nagnu napred i sklopi ruke kao da se moli.
„Jesu li bili bliski?”
„Da, i to odavno izgleda. Upoznali su se u Pakistanu, ako sam
dobro razumeo. Gamal Zakarija bio je prilično zanimljiv lik. Nije bio
samo seljak koji je učio u vahabijskim školama Kurana. Ne znam
koliko znaš o njemu.”
„Prosvetli me, dragi brate”, reče Hans.
„Bio je Egipćanin. Studirao je političke nauke i prava u
Aleksandriji. Bio je pomalo ženskaroš. Sve do sedamdesetih bio je
pod zapadnim uticajem, u politici je bio opredeljen za levicu,
koketirao je s komunizmom i svirao u pop grupi čiji tekstovi su bili
kritike društva/
„Dakle i on je bio muzičar/
 „Uglavnom je bio galamdžija, ali onda je radikalizovan i početkom
osamdesetih učestvovao je u islamskim napadima na Kopte u Kairu.
Ne znam da li je imao neke veze sa Sadatovim ubistvom, ali bio je
jedan od nekoliko stotina koji su uhapšeni i mučeni. To je za njega
predstavljalo prekretnicu. Rekao je da mu se tokom mučenja objavio
sam prorok Muhamed s mnoštvom anđela i da mu je rekao da istera
komuniste iz Avganistana i stvori islamsku državu/
„Dakle, postao je mudžahedin/
„Upravo tako. Postao je gerilac. Bio je veoma harizmatičan i svi
su govorili da je on sila koja ih spaja. Bio je visok 196 centimetara i
snažan. Imao je nekoliko povreda. Na licu je imao povrede od
krhotina i rupe od metka u nozi i ramenu. Očito je ostavljao utisak.
Kao nekakav islamski Če Gevara/
„Ali nema mnogo njegovih slika, zar ne?”, upita Hans.
„Zapravo, nema nijedne, osim nekoliko fotografija iz mladosti dok
je bio u Aleksandriji.”
„Pa morali su da ga slikaju kad su ga uhapsili”, reče Mikaela.
„Te slike su nestajale ili su obrisane. Međutim, ono što je ovde
interesantno jeste to što je ponekad putovao u Pakistan da obnovi
snage i očito je tamo sreo Kabira, iako nije potpuno jasno pod
kakvim okolnostima, bar ne meni.”
„Da li ga je Zakarija regrutovao u talibane?”, upita Mikaela.
„Deluje tako, a on mu je pomogao i s fudbalskim turnirima u
Kabulu i branio ga od onih koji su hteli da zabrane fudbal. Ali njihov
odnos je ipak bio komplikovan. Zakarija je bivao sve nasilniji, što je
njegova grupa ohrabrivala, a Kabir kao da je bio rastrzan između dve
stvari.”
„Kao da je želeo i da uništava instrumente i da ih svira”, reče
Hans.
„Da, možda. Kad je završio u Slanoj jami, od njihovog prijateljstva
nije bilo mnogo ostalo. Kabir ga je optužio za grozne stvari i rekao da
je Zakarija lično pogubljivao žene koje su bile bespomoćne, na
kolenima, i da je u tome uživao. Rekao je da je Zakarija odgovoran
za nestanak i ubistvo tako velikog broja kabulskih muzičara te
godine.”
Hans je usredsređeno gledao u Magnusa.
„Da li se neka od tih žena zvala Latifa Sarvani?”, upita.
 „To nažalost ne znam”, reče. „Ali, ukoliko bih morao da pogađam,
rekao bih da se među njima desilo nešto dramatično. Nešto na tom
nivou. U Slanoj jami, Kabir je rekao da će učiniti sve da Zakarija
bude priveden i ubijen.”
„A CIA je zagrizla”, reče Reke.
„Da, na kraju jeste. Očajnički im je bilo potrebno da smire javnost,
s obzirom na to da se radilo o takvoj glavi, pa je Kabir počeo da
veruje da je to njihova šansa da uhvate Zakariju. Zato su ga
oslobodili, stavili mu GPS i ozvučili telefon.”
Hans klimnu glavom, gledajući u neku tačku iza klavira.
„Zašto je Kabir odmah završio u Švedskoj?”
„Jer ga je trag doveo ovamo. Prvo je bio u Abotabadu u
Pakistanu, ali onda je dobio dojavu - koju je obaveštajna služba
potvrdila - da je Zakarija s lažnim pasošem otišao u Švedsku i da se
krije u jugozapadnim predgrađima Stokholma. Tad je CIA odlučila da
Kabira pošalje ovamo.”
„A vi ste ga rado primili i dobro lagali za njih?”, reče Reke.
„Mi smo...”
„Ili ti...”, prekide ga Reke.
„Ja sam informisao Klebergera, naravno. Iskreno, šta je trebalo
da uradim? To je bila važna operacija, Amerikanci su nas pritiskali.”
„Ali siguran sam da si postigao fantastičan dogovor.”
„Naravno, nisam glup. Ali sad, jebote...”
„... sad se pitaš da li su vam nešto zatajili.”
„Upravo tako, besan sam. Popiću malo, mada ne delim tvoju
strast prema italijanskim sortama”, reče on.
Onda uze Hansovu praznu čašu, izli u nju ono što je bilo ostalo u
boci i otpi gutljaj. Nakon toga su sedeli u tišini, a Mikaela pomisli:
kakva dvostruka igra, kakvo podmuklo sranje. Najednom je bila
ubeđena da treba da kaže nekoliko reči o tome, ali Magnusova
arogantna pojava činila ju je nesigurnom, pa je samo sedela u tišini i
razmišljala.
„Pa ipak, Zakarija je ubijen u Kopenhagenu, a ne u Stokholmu.”
„Neko ga je upozorio, pa je pobegao iz zemlje u starom volvu. Ali
Kabirova dojava bila je tačna. Ispunio je svoju dužnost pre nego što
ga je stigla sudbina.”
 „To je sigurno prava uteha”, reče Hans sarkastično. Magnus tada
reče da se mora vratiti na posao pre nego što mu se čitavo sranje
obije o glavu.

TRIDESET DVA

Mirpur, 1993.
Hasan je dugo mislio da će preboleti, da će čak na to
gledati kao na deo života. „Odrastanje podrazumeva
gubitak snova”, rekla je Kler Lamli kada se vratio u
Mirpur, Međutim, naravno da nije bilo tako
jednostavno, a ono što se dogodilo u Moskvi često mu
se vraćalo, poput udaraca.
Jednostavne stvari budile su mu sećanja - delo
Bramsa ili Čajkovskog koje se svira na radiju ili
sama činjenica da se o nekom muzičaru u novinama
govori s divljenjem. Najmanja stvar otvarala mu je
ranu i u tim trenucima činilo mu se da ne samo da je
izgubio priliku da postane dirigent ili violinista
već i sposobnost da uživa u muzici.
Ipak, život je išao dalje. Vratio se fudbalu, sada
kao trener i sudija. Ponekad bi s ocem išao u
džamiju, a jednog takvog dana prišao mu je krupan
čovek s dugom bradom. Čovekova ruka bila je u gipsu,
a na licu je imao povrede od krhotina. Pomalo je i
hramao. Ipak, ostavio je snažan utisak, a Hasanu se
najviše dopao njegov osmeh. Zbog tog osmeha osećao se
primećeno. Nakon razgovora o fudbalu - čovek je video
kako trenira omladinu - vrlo brzo su prešli na
pitanja o životu i smrti.
Čovek, koji se zvao Gamal, govorio je s nekim
sjajem i ozbiljnošću koju Hasan ranije nije sretao.
Mnogi njegovi stavovi su, istina, bili ekstremni, ali
imao je prirodni autoritet koji ga je podsećao na
Elenu Drugovu, i govorio je tiho, kao da je svaka reč
 bila tajna. Često je o onome stoje video pred sobom
govorio gotovo svečano. Jednog dana, dok su prolazili
pored parka Nangi, čuli su bangra muziku s nekog
balkona u daljini.
„Lepo, zar ne?”, upita on.
Hasan klimnu glavom.
„Mada, sve će to biti zabranjeno.”
„Zašto?”, upita Hasan.
„Zato što nas odvaja od jedine lepote koja išta
znači”, reče Gamal. Hasan se žustro usprotivio takvom
viđenju, ali je kasnije ipak razumeo ove reči.
Postoji lepota, pomislio je, koja nas razdvaja i
rada bes i mržnju. Nedugo zatim, kada su šetali pored
jezera, ispričao je Ga malu o Latifi. Rekao mu je
kako ju je video da u providnoj spavaćici svira pored
nenameštenog kreveta u Moskvi.
„Kao da sam se izgubio”, reče.
„Zavrtela ti je glavu, kurva”, reče Gamal, lako se
Hasan usprotivio i počeo da brani Latifu, Gamalove
reči pomalo su ublažile bol njegovih sećanja.
Nakon toga mu je prešlo u naviku da šeta sa
Gamalom nakon posla u Hondinoj garaži u Ulici Alama
Ikbal.

Martin Falkegren je odmah hteo da prekine vezu. Bio je besan na

Bruknera. Bio je ubeđen da ga je slagao i doveo ga u ovu situaciju.
Ipak nije mogao da prekine poziv.
„Šta hoćeš?” upita.
„Hoću da ti se izvinim”, reče Čarls, ali Falkegren nije poverovao u
to ni na trenutak.
Ipak, bilo je lepo čuti te reči, naročito sada kada je išao ka kolima
kako bi se odvezao na sastanak sa načelnikom nacionalne policije.
„To nije dovoljno”, reče on. „Popiću otkaz zbog vas.”
Čarls kao da je razmišljao.
„Nećeš, Martine. Mi ćemo te podržati, a odsad ćeš ti prvi dobijati
sve informacije.”
Martin otključa vrata.
„Daj mi nešto. Pokaži mi da to stvarno misliš.”
Čarls napravi još jednu pauzu.
 „Kabirovo pravo ime bilo je Hasan Barozai. Bio je blizak prijatelj s
mula Zakarijom, ali ga je kasnije zamrzeo. Mi i ministarstvo spoljnih
poslova pustili smo ga u Švedsku kako bi nam pomogao da
pronađemo Zakariju. Bio je deo tajne operacije, uspešne operacije.”
Martin Falkegren klimnu glavom i uključi motor.
„Preneću to grupi”, reče.
„Odlično”, reče Brukner. „Kasnije ćemo ti dati još informacija, ali
sada imam još nešto da ti kažem.”
Martin isključi motor.
„Šta?”
„Radi se o toj Vargasovoj koju ste vratili na istragu. Ona ima
brata...” „Teškog kriminalca, zar misliš da to ne znamo?”, reče.
„Shvatam, naravno, da sve držite pod kontrolom”, nastavi Čarls.
„Ali svejedno želim da kažem da su, prema našim izvorima, njih
dvoje bliži nego što mislite. Lukas Vargas je izdržavao porodicu
manje-više otkako se rodila. Mora da je znala odakle dolazi novac.”
Martin ponovo uključi motor i skrenu u Sundbibergsvegen.
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Ništa naročito”, odvrati Brukner. „Samo da mnogo može da se
desi takvoj devojci.”
„Naravno da može”, odvrati on i poveća brzinu, najednom
uzbuđen, ali i uznemiren.

Mikaela se vrati u radnu sobu u kojoj je bila i vide ispred sebe

Kabirove pokrete na fudbalskom terenu. Njegovi gestovi vraćali su
joj se u misli s novom snagom i isprva nije znala zašto, ali ona shvati
da tu postoji paradoks. Ukoliko se Kabir odrekao muzike i smatrao
da je haram, zašto su se onda njegovi stari pokreti vraćali tokom
fudbala? Da li su mu dolazili prirodno ili je ulogom sudije hteo da
nadomesti ono što je izgubio?
Na stolu ispred nje ležao je papir A-4 formata. Reke je na njemu
napisao nekoliko redaka koje ranije nije primetila. Ona radoznalo
pokuša da pročita. Rukopis je bio toliko nehajan da ju je podsetio na
stenografiju, ali učinilo joj se da piše Obscuritas. Ponovo latinski,
pretpostavila je. Obscuritas. Na trenutak je upijala pročitano, a zatim
ukuca reč u pretraživač; značila je mrak, a ponekad ono što je
skriveno, nepoznato, što izmiče. Zašto je to napisao? Da li je mislio
na sopstveni mrak ili je... Misli joj behu prekinute.
Ona otkri da je na istom papiru i sama nešto zapisala. Madam
Buhari. Madam Mirjam Buhari. Bila je to nastavnica violine o kojoj je
žena iz Mirpura govorila. Mikaela je stajala potpuno nepomično
minut ili dva, a onda ponovo pozva arhivu za strane brojeve.

Mirjam Buhari sada je imala sedamdeset godina, ali su joj često

govorili da izgleda kao da joj je pedeset. Smatrala je da je elegantna
i stasita, iako bi više volela da ima punije usne i manji nos. Njena
deca imala su običaj da kažu da hoda agresivno, kao muškarac. Kao
da stalno žuri na važan sastanak. Ponekad bi je to povredilo, ali je
najčešće to shvatala kao kompliment. Želela je da zrači autoritetom,
naročito sada kada nije bila tako zauzeta. Danas skoro niko više nije
želeo da uči da svira violinu ili violončelo. Došla su nova vremena.
Lamlijevi su se odavno odselili, a ljudi nisu više imali tako visoko
mišljenje o Zapadu. Ponekad se osećala kao ostatak nekog starog,
zaboravljenog doba.
Zbog toga se stalno trudila da bude aktivna i nečim zaokupljena.
Sada je stajala u kuhinji i pravila ručak slušajući Mendelsonov
koncert za violinu i pevušeći sa sebe. Zazvoni joj telefon. Mislila je
da je zove sestra. Obično su se čula baš posle ručka. Ipak, ovaj
poziv je dolazio izdaleka, čulo se pucketanje na liniji. Neka veoma
mlada žena dala je neko ime i prezime Vargas i rekla da zove iz
švedske policije. Mirjam tad oseti nelagodu, iako je znala da nije
učinila ništa protivzakonito, ni ovde ni u inostranstvu.
„Govorite li engleski?” upita policajka.
„Da”, reče ona.
„Bili ste profesorka violine?”
To ju je povredilo.
„Ja jesam profesorka violine.”
„Onda sam pozvala pravu osobu. Možda vam zvuči čudno što
vas ovo pitam posle tako mnogo vremena”, nastavi žena, „ali da li
ste nekada imali učenika po imenu Hasan Barozai?”
Ona se sledi. Ispred sebe vide Hasanov žustri, crni pogled.
 „O, da”, reče ona. „On je nekada bio moj ponos, ali se onda
promenio. Zašto pitate?”
„Istražujem njegovo ubistvo”, reče žena, a nju ponovo prođoše
žmarci, ali se trudila da zvuči potpuno prirodno. Bilo je logično što
pokušavaju da istraže šta se desilo s ljudima nestalim u ratu. Ali
zašto je žena zvala iz Švedske?
„Zašto zovete iz Švedske?”
„Potrebne su mi informacije”, reče žena kao da je nije čula. „Rekli
ste da se Hasan promenio. Možete li da mi ispričate nešto o njemu?”
„Odrastao je u kući Lamlijevih, to je bila jedna od finijih engleskih
porodica ovde u gradu. Otac, Džordž, bio je iz Londona, iz Vest
Enda, mislim. On je u mladosti bio uspešan violinista. Oženio se
šezdesetih godina mladom ženom odavde, pravom lepoticom.
Preselili su se ovamo kad je počeo da se bavi uvozom Hondinih
automobila.”
„Shvatam”, reče žena.
„Ali mislim da je zapravo želeo da bude muzičar. Mnogo je svirao
čitavog života i poslao je ćerke da sviraju kod mene. Bili su divna
porodica, iako je njihov sin Stiven bio pomalo siledžija.”
„A Hasan Barozai?”, upita žena.
„On je bio jedino dete Hasana starijeg i njegove žene Jaline.
Oboje su radili kod Lamlijevih. Živeli su u maloj kući za poslugu
odmah pored njihove kuće. Hasan je u obe porodice bio kao sin, što
je naravno bilo lepo, ali je stvaralo i nevolje. Mislim da je Hasan još
od ranog detinjstva bio rastrzan između prilično strogog sveta svog
oca i slobodnijeg životnog stila koji su imali Lamlijevi.”
„Igrao je fudbal?”
„Stalno. Igrao je na starom teniskom terenu kod Lamlijevih, koji je
Stiven pretvorio u fudbalski teren. Mogao je tamo da provede sate.
Često sam razmišljala o tome kako Hasan šutira loptu dok njihove
ćerke vežbaju u kući. To je sigurno uticalo na njega.”
„Igranje fudbala uz zvuke klasične muzike?”
„Da, upravo tako. Ćerke su stalno vežbale i odlično im je išlo u to
vreme. Često su bile na terasi koja je gledala na teren. Mislim da
Hasana to isprva nije mnogo zanimalo, onako kako dečake ne
zanima ništa drugo kad nađu jednu stvar. Ali jednog dana se samo
pojavio kod mene i hteo je da uči da svira, iako je jedva znao gde je
vrat, a gde telo na violini.”
„Je li bio dobar?”
Ona ga vide pred sobom: njegovo ozbiljno lice i napeta ramena,
oči koje gledaju gore u nju, željne pohvale.
„Mislim da nikad nisam videla takvu energiju, takvu
usredsređenost”, reče ona. „Od početka je svirao kao da mu život
zavisi od toga, pa je zato brzo i napredovao. Napredak je bio
fantastičan.”
„Otišao je u Kabul u školu Elene Drugov, je li tako?”
„Da, sa samo šesnaest godina. Iskreno rečeno, nisam bila
dovoljno dobra za njega. Bio mu je potreban stručniji profesor, a ja
sam pomalo bila u kontaktu s profesorkom Drugovom. Kada sam to
rekla Hasanu, bio je oduševljen.”
„Sigurno je bila velika stvar otići u Kabul sa samo šesnaest
godina.”
„Bila je. Njegov otac protivio se tome na svaki mogući način.”
„Ali Hasan je svejedno hteo da ide?”
„Hteo je da napreduje po svaku cenu. Bio je neverovatno
ambiciozan, a kada je porodica Lamli odlučila da mu pomogne
novčano, nije bilo nikoga ko je mogao da ga zaustavi. Onda... gotovo
sam zaboravila. Profesorka Drugova držala je i kurseve dirigovanja. I
ona je bila dirigent, a Hasan je bio potpuno obuzet time.”
„To sam mogla da pretpostavim”, reče žena.
„Stvarno? Mislila sam da je kasnije davao sve od sebe da to
suzbije.”
„Šta mu se desilo?”
„Ono što se dešava mnogim mladim ljudima. Zapao je u loše
društvo, a stavovi su mu postali vrlo ekstremni. U njemu sam
primetila mržnju koja me je, iskreno govoreći, plašila. Kao da je
želeo da se osveti svemu što je ranije smatrao lepim.”
„Kako je to počelo?”
„Zapravo, ne znam tačno. Dugo nismo bili u kontaktu. Mogu reći
da je profesorka Drugova preuzela moju ulogu. Postala je njegov
novi heroj.”
„Ona ga je poslala u Moskvu, je li tako?”
 „Da, upravo tako. Možda ga je to malo pokvarilo. Ne znam.
Pretpostavljam da se razočarao. Ali opet...”
„Da?”, reče žena.
„Isprva se dobro nosio s tim. Srela sam ga nedugo nakon što se
vratio kući i pomirio se s ocem. Postao je trener juniora u fudbalskom
klubu. Bio je pun energije i nade u budućnost. Ali onda je sreo onog
užasnog čoveka.”
„Kog užasnog čoveka?”
„Zvao se Gamal. Gamal Zakarija.”
„Mislite na onog?”, reče žena, najednom poletnim glasom.
„Upravo tako. On je bio Egipćanin. Kasnije je postao vođa
talibana. Bio je brutalan, po onome što sam čula. Beskrupulozan
čovek. Ponekad se plašim...”
Oklevala je i pomerila nekoliko sudova koji su se sušili.
„Čega se plašite?”
„Da je u to uvukao i Hasana. Videla sam takvu tamu u njegovim
očima pred kraj, a ponekad sam se pitala da li gaji istu strast prema
uništavanju koju je nekada gajio prema sviranju. Nadam se da je
sada kod Alaha.”

Reke se pozdravio s bratom i sada je sedeo u radnoj sobi i

razgovarao telefonom s Viktorom Malikovom iz Moskve. Nesvesno je
počeo da cupka levom nogom. Na kompjuteru je uradio nekoliko
nesvesnih pretraga.
„Zanimljivo”, rekao je. „Znate li nešto o onome što se posle
dogodilo?”
„Imamo zapis u kojem piše da se Elena Drugova zabrinula za
Barozaija i izgrdila Šašu što je prema njemu bio isuviše strog. Ali to
je otprilike sve. Posle je nestao sa školskog radara.”
Reke se seti ruke Bjelinskog na svom potiljku kada se tresao u
svlačionici u Bernu.
„Je li Saša zaista bio tako strog?”
„Teško mi je da poverujem u to”, reče Viktor. „A ukoliko sam
dobro shvatio priču, niko nije bio stroži prema Barozaiju od njega
samog. Uglavnom je nailazio na pristojno ćutanje.”
„Što svakako isto može da bude teško.”
 „Ali baš i nije motiv za ubistvo”, reče Viktor.
Reke pogledom pređe po stanu tražeći Mikaelu.
„Bilo je i čudnijih motiva za ubistvo”, reče. „Nešto veliko mu je
oduzeto. Vrata su se zatvorila. Ne bi bio prvi čovek koji želi da zapali
svet zbog tako nečega.”
„Misliš li na našeg malog desetara koji nije uspeo da upiše
akademiju umetnosti u Beču?”
„Najviše mislim na ono što se možda desilo posle zbog te
ogorčenosti. Kakav je oblik uzela?”
„Kako to misliš?”
„Pitam se”, reče, „da li su te emocije usmerene na religiju koja ih
je opravdavala. Ali u pravu si... ta pretpostavka je još uvek tanka. Zar
nisi spomenuo da Saša misli kako su Sarvanijeva i Barozai bili u
romantičnoj vezi?”
„Da”, reče Viktor. „Prvo je to mislio. Pre nego što je Barozai
počeo da svira.”
„Možda to treba istražiti”, reče Reke zamišljeno.
„Možda je i to priča o Mocartu i Salijeriju? Barozai je možda
shvatio da nikada neće moći da svira kao Latifa, pa je odlučio da se
osveti. Nemoj da kažeš kako misliš da je Puškin sve to izmislio, a da
su Mocart i Salijeri zapravo bili prijatelji.”
„Puškin je sve to izmislio, a Mocart i Salijeri su zapravo...”
„Znaš na šta mislim.”
Reke je naravno znao. Već je razmišljao na taj način.
„Razumem. Pozdravi Šašu i zahvali mu. On je moj heroj. Čujemo
se”, reče on i ostade neko vreme nepomično da sedi, kao da je
zaleđen.
Zatim ode na internet i nađe sliku tela Latife Sarvani koju je njen
otac iz nekog neshvatljivog - ili možda shvatljivog razloga - stavio na
njenu Majspejs stranicu. Nije ni primetio da je prošlo više od sata
kako gleda fotografiju koja je bila iznenađujuće dobrog kvaliteta.
Nedugo zatim začu korake iza sebe. Bila je to Mikaela. U očima
joj je video da ima nešto da mu ispriča i ponovo je pomislio na voz
koji juri šinama i njene odlučne korake koji dolaze iz drugog pravca.
Kabul, Avganistan, 1997.
Hasan nikad nije zaboravio slobodu koju donosi bes,
crni gnev i tišinu koja nakon njega sledi. Ipak,
jednako se sećao muzike koja bi se posle toga
pojavila kao kontranapad i koja se ponekad
pojavljivala u njegovim gestovima i pokretima. Počelo
je gotovo odmah nakon što su talibani zaposeli Kabul
u jesen 1996.
Išao je sa Gamalom i njegovim obezbeđenjem u
Karabat, muzički distrikt u Kabulu, Isprva je bio
šokiran, ne samo talibanskim nasiljem već i njihovom
ravnodušnošću. Uništavali su kao da je to neka
nesvesna dužnost, posao koji jednostavno treba
obaviti. Dugo to nije mogao da podnese. Bolelo ga je
kad bi tambure i zurle bile smrvljene o zidove i na
ulici. Međutim, jednog dana... mora da je bio
decembar.
Bilo je hladno i vetrovito. Išao je s njima u kuću
jednog čoveka njegovih godina koji je bio pisac i
nastavnik muzike. Čovek je živeo u velikom stanu u
starom gradu sa ženom i četvoro dece. Bio je Sik,
duge brade s crvenim turbanom. Dočekao ih je na
vratima. Nije bio uplašen kao mnogi drugi, pa čak ni
ljut, već pun prezira, besramnog prezira koji mu se
uvukao pod kožu. Stanje bio lep, pun knjiga i slika,
a u njemu se nalazila soba na čijim su zidovima
visili sitari. Gamal je odmah ušao tamo. Na trenutak
je stajao mirno kao da se divi instrumentima, a onda
je skinuo najlepši, ukrašen malim, belim cvetovima i
pružio ga Hasanu.
„Razbij ga”, rekao je. „To će bogu biti ugodno.”
Ta pomisao bila mu je jednako nezamisliva kao i
ranije, ali onda ponovo vide prezir i Sikovim očima.
Čuo je kako kaže: „Ne, ne taj, to je šarma”. U tom
trenutku nešto se dogodilo.
Krv mu je jurnula u glavu i on razbi sitar o zid,
iznenađen besom koji je u njemu kipeo. Nije verovao
da je sposoban za tako nešto. Potpuno se izgubio u
tom izlivu. Nakon toga, još više ga je iznenadilo
odsustvo sramote. Umesto krivice, osećao je
olakšanje, kao da se rešio tereta, i tako je sve
počelo - sitarom, šarmom iz 1954.
Nakon toga je ponekad išao s njima. To je postao
deo njegovog života, kao garaža ili fudbal. Svakog
puta nestalo bi još malo njegovog tereta. Ponekad je
čak i žudeo da nešto slomi. S druge strane, to nije
bio njegov svet Isprva je progonio muzičare iz
potpuno druge tradicije. Bilo mu je lakše da se krije
iza Gamalovih vojnika.
S onima iz škole Elene Drugove bilo je nešto
potpuno drugo. O tome je razmišljao na drugačiji
način i prošlo je neko vreme pre nego što se usudio
da im priđe. Ipak, privlačili su ga. Jedne večeri
naredne godine on i Gamal prošli su pored stare
predsedničke palate. Bilo je prijatno veče. Na
ulicama nije bilo mnogo ljudi, ali Gamal je sa sobom
vodio obezbeđenje i podređene, kao što je u to doba
uvek činio. Na trotoaru ispred njih ležao je mrtav
pas. Kasnije se setio da ga Gamal nije primetio jer
je podigao pogled i pokazao na planinu Asamaji.
„Eno”, rekao je.
„Šta?”
„Tamo gore na De Mazangu živi tvoja kurva.”
„Ko?” upitao je Hasan.
„Znaš na koga mislim. Živi sama i u grehu. Priča
se da noću svira i omamljuje ljude. Ići ćemo kod
nje.”
Hasan - ili Džamal kako je tada počeo sam sebe da
naziva - sledi se.
„Hoćete li da idem s vama?”
Gamal je izgledao podrugljivo.
„Hteo sam da prvo dobiješ priliku da se sretneš s
njom. Dozvoljavam ti da učiniš ono što je ispravno.
Neka te Alah blagoslovi.”
„Ne znam”, rekao je.
„Nemoj sada da oklevaš. Ovo je tvoja prilika. Reci
mi kad budeš išao tamo. Moramo da te zaštitimo od
njenog brata.”
Hasan klimnu glavom i ode škrgućući zubima. Osetio
je da se u njemu probudilo nešto novo, žudnja za
osvetom. Bilo je to drugog aprila 1997. godine, a on
je nakon toga dva puta odlazio gore pre nego što se
osmelio da joj priđe.
 TRIDESET TRI

Reke i Mikaela razgovarali su o slučaju kada je gospođa Hanson

ponovo došla gore da spremi ručak. „Riba”, reče ona, zlatulja,
kupljena na Tržnici Estermalm, spremljena u sosu od belog vina sa
pirom od crvenog celera. „Hans ne jede meso”, dodade ona.
„On živi po principu da čovek sme da uništi sebe, ali ne i klimu”,
rekla je, a on se postiđeno promeškoljio i promrmljao kako je najgore
kod samouništenja to što sa sobom donosi i druge probleme.
Nakon toga je sedeo u tišini i nestao u svom transu. Mikaela je
tada mogla u miru da zaleči svoj osećaj krivice zbog toga što joj
neko stalno nešto servira tako što je pomogla gospođi Hanson oko
pripreme jela, pitajući se da li je Reke uopšte primetio da ga žene
ponovo opslužuju.
„Jako je ukusno”, rekla je gospođi Hanson, koja se onda vratila u
svoj stan.
„Jako ukusno”, ponovio je Reke, kao da nema pojma šta govori.
Ona ga je za trenutak posmatrala kako jede.
„Znaš li uopšte šta jedeš?”, upita ga.
On je zbunjeno pogleda.
„Šta.. znam... donekle”, reče.
„Ali si pun praznih fraza, je l’ tako? One ti same dolaze, kao
refleksi.
Hvala. Hvala. Izvinite. Izvinite. Jako ukusno. Jako dobro.”
On je zabavljeno pogleda.
„To je zanimljiv zaključak. U pravu si. Kao neki tikovi, zar ne?
Povrede koje mi je naneo razmaženi život. Ti si, sa druge strane...”,
pogleda je s više koncentracije, „... uvek služila drugima, je li tako?
Imala si razmaženu braću i stalno izglađivala konflikte.”
Prođoše je žmarci.
„Zašto to kažeš?”
„Jer to vidim u tvojoj brzini, u efikasnosti tvojih pokreta i tvojim
nesvesnim pogledima preko ramena. Rano si preuzela veliku
odgovornost kod kuće, jesam li u pravu?”
„I mama je mnogo radila”, reče ona kao da se brani.
On ne reče ništa na to, možda iz ljubaznosti ili zato što se ponovo
izgubio u drugim mislima. Bio je u pravu. Nakon očeve smrti, na
njenu majku nije moglo mnogo da se računa, a Lukas se osećao
slobodnim od kućnih poslova.
„Razmišljaš li o Latiti Sarvani?” upita ona.
On je ponovo pogleda.
„Ne, razmišljam o tebi”, reče on.
Bilo joj je neprijatno, ali nije mogla a da ne upita:
„Na koji način?”
„Mislim da nam vreme ističe, a plašim se da sam te ja uvukao u
sve ovo. Plašim se da su očajniji nego što sam se usuđivao da
pretpostavim.”
„Jel’ pričaš o CIA?”
On klimnu glavom.
„Daću sve od sebe da im se oduprem”, reče on.
„Biće sve u redu”, reče ona.
„Nadam se da će pomoći to što smo tako daleko stigli. Možda
smo čak nazreli i sam libreto”, nastavi on, trudeći se da zvuči
bezbrižno.
Ona odloži escajg.
„A kako on izgleda?”
„Pa, pokušajmo da mu damo strukturu od tri čina: Violista velikih
ambicija doživljava da mu se snovi sruše u Moskvi. Vraća se u svoj
rodni grad u Pakistanu i postaje prijatelj Gamalu, koji kasnije menja
ime u mula Zakarija u Kabulu. Naš junak započinje novi život s
novim imenom. Svoju ljubav prema muzici pretvara u nešto potpuno
drugo i uspeva da ubedi samog sebe da je ono što je ranije smatrao
ljubomorom i ogorčenošću zapravo božji bes. Na osnovu te strašne
iluzije, on počini strašan zločin.”
„Ali...”, otpoče ona.
„Možda je suviše jednostavno, a ima i nedoslednih delova koji
uništavaju dramaturgiju.”
„Kojih delova?”
„Sudio je na fudbalskim utakmicama kao da još uvek želi da
diriguje, kao što si i sama primetila, a ne verujem da bi na prstima
još uvek imao onakve ožiljke da je tako rano prestao da svira.”
„Dakle, misliš da se uprkos svemu nije odrekao muzike?”
„Najpre se pitam da li je on ubio Latifu Sarvani. Da li je u sebi
imao dovoljno mržnje za tako nešto.”
Ona razmisli o njegovim rečima.
„Ali prvo moramo da saznamo ko mu se osvetio.”
„Da, moramo”, reče on. Obuze ga još jedan apstinencijalni
tremor. To ju je iznerviralo.
Popij proklete tablete da možeš ovo da rešiš, a ne da pričaš
gluposti o nekom libretu. Ona ustade i skloni tanjire sa stola, sa
istom efikasnošću koju je kod nje primetio, pitajući se da li će joj
pomoći.
Kad se nije pomerio, ona ode i odluči da istraži jednu misao koja
ju je mučila poslednjih nekoliko sati. Radilo se o ocu Latife Sarvani,
Muhamedu, koji je izgleda bio urednik njene fan stranice na
internetu.
Muhamed Sarvani bio je ginekolog, rođen 1925. godine. Još uvek
se bavio medicinom, bar ponekad, u jednoj klinici u Kelnu. Na slici
koju je pronašla na internetu vide da ima prijatne, sitne oči i osmeh
koji uliva poverenje, bez trunke uobraženosti. Imao je uska ramena,
a tamna kosa bila mu je proređena.
Na njemu nije bilo ničeg što bi privuklo pažnju, ali nije mogla a da
ne pomisli kako se njegova slika uklapa u opis starca koji je prošao
stadionom Grimsta nakon utakmice.
To naravno nije bila konačna pretpostavka. Opis čoveka sa
stadiona kao sitnog dekice nije se slagao sa autoritetom kojim je
Muhamed Sarvani zračio na fotografiji. Ipak, bilo je to nešto što je
valjalo proveriti, pa ona izvuče broj Niklasa Jansena, oca jednog od
igrača koji je video starca na terenu.
Niklas se javi, bezvoljan kao i prošlog puta kada su se videli.
„Jeste li za kompjuterom?”, upita ona.
Nije bio, ali mogao je da sedne „ukoliko je neophodno”. Kad je
seo, rekao je da ne radi naročito dobro. „Ponekad moram malo da
ga lupim”, reče, „kao stari automobil.” Čekali su sigurno deset minuta
pre nego što je link koji mu je poslala stigao.
„Dakle?”, upita.
Ćutao je.
 „Ne”, reče ona. „To nije on.”
„Jeste li sigurni?”, upita.
„Ne mogu ni u šta da budem siguran pošto je prošlo toliko
vremena”, reče on.
„Ali, ako pogledate kosu i ramena, možda i oči, baš liče na ono
što ste opisali.”
„Moguće je”, reče on.
„A ako se pokaže i da hramlje.
„Pretpostavljam da liči.”
Nije saznala ništa više od toga. Vratila se u kuhinju i videla da je
Reke u istom položaju u kojem ga je ostavila. „Moramo da
pozovemo oca Latife Sarvani”, reče ona.

Reke ne odgovori. Bio je zaokupljen mislima. Razmišljao je o

načinu na koji je ubistvo počinjeno: smrt kamenovanjem, kao u
starim avramovskim zakonima. Kao da je ubistvo odjednom imalo
religijsku i ceremonijalnu pozadinu, ali je takođe bilo slepo i
nerazumno. Šta propuštaju?
„Šta?”, upita.
„Moramo saznati da li Muhamed Sarvani hramlje”, reče ona. On
je pogleda rezervisano, kao da ga je njena pojava podsećala na sve
ono što bi trebalo da uradi. On promrmlja:
„Jel’ moramo?” Po stoti put pitao se da li u stanu negde ima
tableta morfijuma.
Kabul, četvrti april 1997.
U njemu je počeo da se rađa jedan uvid: razbijanje
instrumenata pružalo mu je zadovoljstvo koje je jako
brzo prolazilo. Bilo je to kao spuštanje lopte u
tamnu vodu. Uvek bi ponovo isplivala. Odlučio je da
više ne odlazi do Latifine kuće. Odlučio je da je
ostavi na miru. To je rekao Gamalu.
„Nikada nije lako služiti islamu”, rekao je Gamal.
„Ali na kraju primimo hiljadu puta veću nagradu.”
Hasan se pravio da se slaže, ali je takođe rekao,
neuobičajeno iskreno, da se osećao sićušno, kao
promašaj, kada je prethodnog dana otišao do njene
kuće. Kao da su mu se vratili dani iz Moskve.
 „Prevaziđi to”, reče Gamal. „Idi tamo večeras.
Možda i ja treba da pođem.”
Razgovarali su o tome neko vreme, a pre nego što
su se rastali, Gamal je Hasanu dao pištolj, stari
sovjetski tokarev, za svaki slučaj, kako je rekao. On
ga bojažljivo uze i stavi u plastičnu kesu. Znao je
da bi sada, kada su se vremena promenila, trebalo da
pokaže više hrabrosti, ali hrabrost ga je ponekad
napuštala, a zamenila bi je slabost.
Te večeri sudio je fudbalsku utakmicu između dva
juniorska tima pod nazivima Maivand i Ordu, na
stadionu Gazi. Tribine su bile prazne. Stadion je
izgledao napušteno, ali je teren bio u dobrom stanju,
a linije sveže nacrtane. Boja se presijavala na
suncu. Nije bilo smeća po ćoškovima, čaura ili fleka
od krvi na mestima za kažnjavanje, na kojima su
svakog petka ubijali i sakatili osuđenike. To nije
mnogo pomoglo. Osećalo se prisustvo mrtvih. Kao da su
bili prikaze ili duhovi. Hasan se znojio više nego
inače. Ponekad bi za vreme utakmice razmišljao o
Latifi. Zbog toga bi osetio bes. Ponekad bi čuo
muziku kako se razleže po terenu - Sibelijusa, Bramsa
ili Mendelsona. Dosezala bi mu do ruku i naselila mu
se u pokretima.
Kada je svirao za kraj, sunce ga je još uvek peklo
po vratu. Dok je odlazio sa stadiona, na ulici je
video prosjake i plašio se da možda i sam neprijatno
miriše. Oblivao ga je znoj, a to što ste presvukao
posle utakmice nije pomoglo. Odeća je upila tečnost.
On je raskopča i ubrza korak. De Mazag je bio na
južnoj strani planine Asamaji. Ostao je u kopačkama
kako bi se bolje popeo uza strminu.
Iznenadilo ga je što živi tamo. Kad je prvi put
čuo nešto o njoj, bila je opisana kao lepa devojka iz
Vazi Akbar Kana. Pretpostavljao je da njenoj porodici
nije lako.
Neko vreme pratila ga je grupa tinejdžera. Hteli
su da organizuje utakmicu. On im mahnu da se sklone i
nastavi da se penje uzbrdo, tu i tamo nailazeći na
ruševine od rata. Video je nekoliko žena u burkarna i
magaraca upregnutih u kolica.
 Kada se približio kući, prikrao se iza napuštene
štale i zadenuo tokarev za pojas. Oružje mu je
žuljalo kuk dok je hodao, pa je nekoliko puta
pomislio kako bi mogao da ga vrati nazad u kesu, ali
ga ipak ostavi za pojasom. Odmah zatim ponovo vide
njenu kuću i sjaj žutog cveća koje se sa balkona
spuštalo do prizemlja.
Kuća je bila jedna od najmodernijih u susedstvu.
Imala je ograđeno dvorište i mali zeleni toranj. On
se osvrnu oko sebe. Ljudi su bili svuda, ali niko ga
nije gledao sumnjičavo. Kada je prvi put dolazio,
video je njenog oca, starog doktora. Gamal mu je
obećao da tu neće biti ni njen otac ni njen brat, ali
nije bilo načina da to pouzdano zna. Je li stigao
prerano? Pogledao je na sat. Bilo je deset uveče.
Gamal mu je predložio da dođe mnogo kasnije, bliže
ponoći, kada komšije spavaju, a Latifa je obično u
kuhinji koja gleda na uvalu.
On odluči da prošeta i ode nervozno malo dalje,
dok je muzika u njegovoj glavi bivala sve glasnija.
Kada se nekoliko sati kasnije vratio, susedstvo je
bilo u mraku. On priđe prozoru njene kuhinje. Unutra
je sijala lampa, i on se zapita da li da jednostavno
pokuca. Ipak ostade da stoji, pomalo u iskušenju da
se vrati u grad. Zatim priđe nekoliko koraka bliže i
vide da se neko unutra kreće. Zavese su se najednom
otvorile.
Kada ju je video, bio je šokiran. Stajala je na
prozoru nepokrivenog lica i gledala ga. Odmah je
video da je mnogo smršala i da su joj oči upale. Bila
je tanka poput ptice, ali pogled joj je bio isti.
Ponovo je bio izgubljen i postiđen, a ona to možda
primeti, pa više nije bila tako uplašena, već
odškrinu prozor, a usne počeše da joj se miču.
„Šta?”, reče on.
„Prepoznajem te.”
„Već smo se sreli”, reče on i rukom prođe kroz
dugu bradu da joj pokaže da proba da ga zamisli bez
nje.
„Gde?”
„U Moskvi”, reče on.
 Lice joj se promeni. Usne joj se razmakoše kao da
je zapanjena ili šokirana.
„Nemoguće”, reče ona. „Jesi li to ti?”
„Ja sam”, reče on. Osećao se kao idiot.
„Jesi li se tek vratio ili ovde živiš sve vreme?”
Nije znao šta da odgovori, ali je možda u govoru
njegovog tela bilo nečeg što ju je uzrujalo, jer je
delovala kao da želi da zatvori prozor i nestane.
„Ne”, reče on.
Oklevala je, ali nije sklonila ruku s prozora.
„Treba li da se bojim?”, upita ona.
„Želim da ti pomognem”, reče on i gotovo poverova
u to.
Ona koraknu unazad.
„Nemoj da ideš”, reče on.
„Šta hoćeš?”
Glas joj je bio uplašen, ali je tu bilo još
nečega.
„Ja..”, reče on oklevajući. Bilo mu je teško da je
pogleda u oči.
„Šta?”, reče ona.
„Želim ponovo da čujem kako sviraš”, reče,
iznenađen sopstvenim rečima.
Ona ga uzrujano i bespomoćno pogleda, a on oseti
nalet samopouzdanja.
„Imam kontakte. Poznajem...”, ali onda shvati da
ne želi da spominje Gamalovo ime. „Pomoći ću ti.”
„Bolesna sam”, reče ona. „A nijedna bolnica ne
prima žene.”
„Uradiću šta god treba”, reče on.
Činilo se da razmišlja o njegovim rečima.
„Svidelo ti se kad sam svirala u svojoj sobi na
konzervatorijumu, zar ne?”
„Dopalo...”, reče on, ali nije uspeo da završi
rečenicu.
„Sećam se tvojih suza”, nastavi ona.
Nije uspeo da odgovori na to.
„Samo želim da te čujem”, reče on, želeći da doda:
„poslednji put”, ali shvati da to ne bi dobro
zvučalo.
 Bilo je deset do osam uveče. Hans Reke sedeo je u radnoj sobi,
udubljen u sliku mrtvog tela Latife Sarvani koju je njen otac postavio
na internet. Slika je bila oštra, kao da ju je slikao profesionalac.
Čitava ta strašna scena ga je obuzimala i učini mu se da vidi dva tela
na podu podruma: Latifu i uništenu violinu.
Oba tela su ležala, razbijena na svoj način, na drvenim daskama
obojenim u zeleno koje nisu bile postavljene skroz do zida. Jedan
deo poda bio je zemljani. Kad Reke nije više mogao da gleda
Latifino mršavo telo i razbijenu glavu, počeo je da proučava zemlju
koju daske nisu prekrivale. Bila je utabana, ali je ipak mislio da u njoj
vidi tragove, a možda i belu fleku, malu vrpcu. Ali nije bio siguran u
to, pa je u fioci radnog stola počeo da traži lupu.
Nije pomogla. Teško je disao, pa se staklo maglilo. „Jebem ti”,
promrmlja on i ode do klavira, ali nije imao snage da odsvira ijedan
ton. Ne mogu da se osećam ovako loše, pomisli. Nije
dostojanstveno, smešno je. „Saberi se”, reče naglas. „Jadan si.”
Onda uze telefon i proveri da Mikaela ne može da ga čuje.
„Fredi Nilson”, reče glas sa druge strane žice.
„Hans ovde.”
„Čujem. Dahćeš.”
„Sumnjam”, reče on. „Ali mi treba još ovoga i onoga.”
Fredi Nilson ućuta, a Reke u celom biću oseti mržnju što ga je
pozvao.
„Zar nemaš dovoljno za dug period?”, upita on.
„Sve sam bacio. Hteo da sam da budem čist i slobodan.”
„Ali nećeš više?”
„Predajem se u tvoje ruke, amin.”
„Nema promene nabolje? Mora da si zbog nečega bacio zalihe.”
„Imao sam optimističan trenutak. Sreo sam anđela na neki način.
Ali prestani sa saslušanjem, šaljivdžijo. Uplatiću ti koliko treba na
račun.”
„Dobro, dobro”, reče Fredi i spremi se da pribeleži porudžbinu.

Mikaela je razgovarala sa Junasom Bejerom o Muhamedu

Sarvaniju i njegovom sinu Taisiru. Imala je osećaj da daje više nego
što dobija zauzvrat, pa požele da razgovara s Rekeom, ali on je
nestao ne pozdravivši se i ne ponudivši objašnjenje. Zato je šetala
po stanu razgledajući knjige.
Ponekad je mislila na svog oca. Više nego ikada, imala je osećaj
da je sa njim nestao čitav jedan svet, kao da je Lukas želeo da se
reši svega starog kada je preuzeo brigu nad domaćinstvom. Ali
možda se nije dobro sećala. Sada nije ni bilo važno. Bilo je onako
kako je bilo i moraće da nađe svoj put.
U dvadeset do deset uveče, misli joj behu prekinute. Reke se
vratio. Delovao je kao da se oseća bolje. Nije bio onako napet i
odmah joj je rekao da je u pravu. Treba da provere da li Muhamed
Sarvani hramlje kao starac na stadionu Grimsta.
„Rano ujutro idemo za Keln”, reče.
„Šta?”, upita ona, iznenađena njegovom iznenadnom
odlučnošću.
„Zar nisi rekla da treba da požurimo?”
Ona razmisli.
„Pa, jesam. Ali Junas Bejer hoće da sačeka i dobije odobrenje da
im ozvuči telefon pre nego što priđemo Sarvaniju.”
Reke nestrpljivo odmahnu glavom.
„Nemamo vremena za to.”
Pretpostavljala je da želi nešto da uradi pre nego što ga CIA
zaustavi.
„Moje kolege neće biti srećne ako odem u Nemačku pre nego što
uopšte počnem.”
„Izvinjavam se.”
„Ali nisam sigurna da me je mnogo briga za to.”
Reke se osmehnu i pruži ruku ka njoj, ali je ponovo povuče.
„Mada, možda iz pristojnosti treba da pozovemo starog doktora i
najavimo dolazak.”
„Možda diskretno možeš da ga pitaš da li hramlje.”
„Pitaću ga”, reče on i ode u dnevnu sobu da odsvira nekoliko
nervoznih tonova kao uvod ili pratnju za razgovor.
Nakon nekoliko minuta, ona začu kako kaže:
„Zovem se Hans Reke. Preferirate li engleski ili nemački?”
 TRIDESET ČETIRI

Muhamed Sarvani bio je udovac i izbeglica, a izgubio je i ćerku koju

je voleo više od života. Međutim, nije bio sam. Imao je sina i dvoje
unučadi, kao i čitav krug izbeglica koje su njegov dom smatrale
mestom za okupljanje. Na svoj način bio je i srećan. Bližio se
osamdesetoj godina, ali još uvek se bavio svojim poslom.
Ponekad, u dobrim trenucima, osetio bi ponos. Zalagao se za
ono što je pravedno. Držao se dostojanstveno i nije imao nameru da
to sada prekine, samo zato što ga je Darman Dirani pozvao i rekao
mu da se javio neki profesor Reke i postavio nekoliko pitanja.
Muhamed ga je, naravno, umirio. Rekao mu je da je prošlo
mnogo vremena i da nema mnogo dokaza, ali je posle ipak proverio
to ime kod kolege lekara sa Univerziteta u Karolini. Ono što je
saznao zvučalo je i dobro i loše. Bilo je dobro to što je profesor
proteran i što se pokazalo da je psihički nestabilan, a loše to što je
Reke bio legendarni rešavalac problema u policiji u San Francisku.
On isključi vesti na televiziji. Gledao je reportažu o Avganistanu.
Govorili su o porastu nasilja i potlačivanju žena pre prvih slobodnih
izbora u zemlji koji je trebalo da se održe naredne jeseni. Nije bilo
kraja zlu koje je snašlo njegovu domovinu. On ustade i pomilova
Latifinu sliku na polici. Latifa ga je gledala ohrabrujuće, s violinom u
ruci. On joj reče:
„Srediću i ovo.” Upravo tada poskoči zbog zvuka telefona, ali ipak
uspe da povrati smirenost, iako ga je zvao upravo profesor Reke.
„Preferirate li engleski ili nemački?”, upitao je čim se predstavio,
iako je sigurno znao da je Muhamed odrastao u britanskoj koloniji u
Kabulu.
„Engleski”, reče on.
„Odlično”, reče profesor. „Žao mi je što vas uznemiravam ovako
kasno.”
Muhamed se još malo pribra.
 „Telefonski pozivi od poznatih profesora mogu samo da donesu
malo života starcu poput mene.”
„Lepo rečeno”, nastavi profesor. „Mogu li da uzvratim tako što ću
reći da me je duboko dirnulo kada sam čuo kako vaša ćerka svira
Bruhov koncert za violinu. Predivno.”
„Svirala je tako da bi i anđeli mogli zaplakati, slažete li se?”
„Imate li još snimaka?”
„To je jedna od mnogih mojih tuga. Talibani su uništili sve druge
snimke. Ali zahvaljujući Alahovoj milosti, stalno je u svojim mislima
čujem kako svira. Njena muzika bila je toliko divna da niko nije
mogao da je ubije. Čak ni vreme.”
„Lepota ima neverovatnu snagu otpora”, reče Reke. „Nadam se
da je njenog ubicu stigla okrutna sudbina.”
„Uveren sam u to. Bog sve vidi i sudi. A ipak... to je strašno, zar
ne? Neki ljudi deluju isuviše divni da bi mogli da žive. Sve sitne,
zavidne duše urote se protiv njih.”
„Da, nažalost”, odvrati Reke. „Ponekad je tako.”
„Ljubomora i ulizivanje čine ljudsku prirodu”, nastavi Sarvani.
„Istina, ali to nije sve, zar ne? Ima u njoj još mnogo toga. Naročito
u ljudima poput vas, doktore Sarvani.”
„Ja sam skroman čovek.”
„Ne sumnjam u to.”
„Vi ste bili uspešan pijanista, zar ne, profesore?”
„Bilo je godina u kojima sam se bavio klavijaturom, ali sada je
moj posao više prozaičan. Pomažem pri jednoj istrazi ubistva u
Stokholmu. Ubijen je čovek koji je sebe nazivao Džamal Kabir.”
„A tako”, reče on. „Čuo sam nešto o tome.
A šta bi drugo rekao? On baci zamišljen pogled na ćerkinu sliku,
čekajući sledeću repliku profesora Rekea, ali ona nije došla. Bivao je
sve nervozniji, ali je, za svaki slučaj, i on ćutao, što naravno takođe
nije bilo pametno, naročito zato što su se sekunde vukle kao minuti.
„Jeste li još uvek tu?”, upita on.
„Da, izvinjavam se”, reče Reke. „Nešto mi je odvuklo pažnju. Gde
smo stali?”
„Pričali ste o čoveku koji je ubijen u Stokholmu.”
„A, da, upravo”, reče on. „Ubijen je kamenom u jednom šumarku,
odmah nakon fudbalske utakmice, kao što možda i znate.”
 Šta sada da kaže? Šta da kaže?
„Brutalno”, reče.
„Da”, reče profesor. „Boli li vas nešto, doktore?”
Muhamed oseti novi nalet nelagode.
„Ne, uopšte. Zašto pitate?”
„Iz ljubaznosti. Čuo sam da imate problema s nogom.”
Muhamed nervozno pogleda u svoje tanke butine.
„Imao sam neuspešnu operaciju kolena. Bolje je sada.”
„Drago mi je što to čujem”, reče Reke, pa napravi pauzu. „Moja
koleginica i ja putujemo u Keln sutra rano ujutro.”
„Izvinite?” reče on.
„Bila bi nam čast da se sretnemo s vama, doktore Sarvani. Mislim
da bismo mogli stići do ručka.”
„Čast će pripasti meni, i mada je moj dom uvek otvoren za
prijatelje i strance, ipak želim da čujem o čemu se radi.”
Reke je kratko ćutao, a Muhamed je naravno shvatio da profesor
zna da on zna.
„Razgovaraćemo o vašoj ćerki i ovom ubistvu u Stokholmu.”
„Ništa mi ne pridaje veće zadovoljstvo nego da pričam o Latili, ali
ne znam ništa o slučaju iz Stokholma.”
„Verujem da ste se potcenili”, reče Reke. „Mada bi možda bilo
dobro da pozovemo Darmana Diranija da nam se pridruži. On
sigurno može da nam pomogne da se setimo.”
„Zašto da ga pozovem?”
„Što više, to bolje?”
„Nisam siguran.”
„Ali najpre je dobrodošao vaš sin Taisir.”
Muhamed najednom oseti neki oslobađajući bes.
„Zvuči kao da ste vi domaćin, a ne ja.”
Reke ponovo ućuta.
„Izvinjavam se na tako strašnom kršenju kodeksa ponašanja, ali,
nažalost, u prirodi istraga ubistva leže izuzeci od društvenih pravila.
Biće nam zadovoljstvo da vas upoznamo.”
Nakon razgovora, srce je htelo da mu iskoči iz grudi. On se
okrete prema portretu na polici.
„Nema problema, dušo, nema nikakvih problema”, reče on, a
ovog puta učini mu se da Latifa odgovara: Jesi li siguran, tata? Jesi li
siguran?

„Nema šanse da ću ih pustiti da idu u Keln.”

Junas Bejer se zatvorio u kupatilo i odvojio slušalicu od uveta.
Karl Franson je mogao da se dere koliko hoće, ali nisu mogli mnogo
da utiču na to. Junas je i sam pokušao da zaustavi to putovanje, ali
Reke je našao kanal iznad njih i sada je s Vargasovom imao
rezervisan let za Keln u 9.20 ujutro.
„Falkegren se već složio”, reče on.
„Kakve on ima veze s bilo čim?”, prasnu Franson. Bilo je to dobro
pitanje.
Bilo je neverovatno to što je Falkegren ponovo radio na slučaju.
Osim toga, glas mu je zvučao pomalo čudno kada je zvao. Skoro
kao da nije mislio da će stići do Kelna. „Dobrodošli su da pokušaju.
Mogu da okušaju sreću.”
„Ne znam”, reče Junas. „Ima tu nečeg mutnog. Možda samo
hoće da im se oduži. Taj put je na neki način i dobar.”
„Na koji način?”
„Pa, ne samo zato što je Muhamed Sarvani najverovatnije starac
sa Grimste. Njegov sin Taisir...”
„Da, šta s njim?”
„On je osuđen za težak zločin u Nemačkoj”, nastavi Junas.
„Izgleda da je nekakav siledžija, a ima i tetovažu zmije na vratu, što
se uklapa u ono što je Kosta video.”
Franson razmisli na trenutak.
„Da, da, u redu”, reče. „Neka idu, ali onda ja preuzimam, nadam
se da je to jasno. Da li smo informisali nemačku policiju?”
Junas promrmlja jedno da, ali se već izgubio u drugim mislima.
Jedino o čemu je sada razmišljao bila je činjenica da Mikaela sama
ide na put sa profesorom Rekeom, a Falkegren je preko telefona
zvučao veoma čudno, kao da zna kako će se to putovanje završiti.
Kabul, noć petog aprila, 1997.
Latifa je tog popodneva oslobodila kanarince, baš kao
stoje po novim pravilima objavljenim na Radiju
Šerijat morala da uradi. Međutim, Jupiter i Venera
nisu želeli da budu slobodni. Još uvek su stajali na
prozoru, ukočeni i zbunjeni, kao da žele da se vrate
u kavez. Na kraju ih je oterala i zatvorila prozor.
„Umrećete”, promrmljala je. „Svi ćemo umreti.”
Nakon toga je ostala da stoji u kuhinji. Nije bilo
važno koliko su otac i Taisir pokušavali da je
nateraju da jede. Nije želela ništa, a ponajmanje da
čuje njihova ohrabrenja. „Suviše sam bolesna da bih
pobegla”, rekla je. „Ostavite me na miru.” Ali nikad
je nisu ostavili na miru. Nikad. Najčešće su obojica
bila tu. Sputavali su je.
Sve ju je sputavalo: izolacija, dokonost, žudnja,
depresija. Više ništa nije želela. Ništa. I već dugo
nije odlazila u podrum da svira, jer nije bilo nikoga
ko bi je slušao.
„Idite”, rekla je nekoliko puta, „Idite”, pa su
oko jedanaest sati njen otac i brat konačno otišli,
jer je Taisir čuo da se te večeri ništa neće
dogoditi. Idiot je imao kontakte među talibanima -
ponekad je bio glup koliko i oni.
Sada je sedela u kuhinji i praznim pogledom
posmatrala stvari oko sebe, pitajući se da. li su
Jupiter i Venera jednako zbunjeni i utučeni kao i
ona. Onda priđe prozoru, ne zato što se nadala da će
ih videti, već da bi, kao i obično, bacila pogled
dole na grad razmišljajući kako je postao tako tih i
mrtav. Tada ga je ugledala; čoveka njenih godina,
obučenog u beli tunban, sa smeđom pakol kapom na
glavi. Kao svim muškarcima tih dana - uključujući i
njenog oca - brada mu je sezala do grudi.
U mraku nije baš najbolje mogla da ga razazna, a i
loše je videla na levo oko, ali gledao je prema
njenom kuhinjskom prozoru. Bilo je u njegovom držanju
nečeg molećivog i uznemirenog i ona se seti vremena
kada je njeno društvo muškarce činilo nervoznim.
Treba li da ga pita šta radi? Naravno da ne treba.
Treba da se vrati u spavaću sobu i isključi svetlo.
Treba da pozove brata. Ali nije uradila ništa od
toga, samo je ostala da stoji, na neki način
fascinirana, a možda i napeta, kao da će joj se
konačno nešto dogoditi. To su naravno bile gluposti,
želje mozga kojem je sve bilo uskraćeno. Ona reče
sebi da se skloni i sakrije.
Međutim, iz nekog razloga uradila je upravo
suprotno. Pokazala mu se. Čovek je prišao bliže i ona
shvati da na nju ne utiče samo njegovo držanje i
nervoza. Delovao joj je poznato.
Ali odakle? Nije znala. Samo je imala osećaj da se
neka odavno utišana muzika vratila.
Učini joj se da čuje sopstvene pokrete gudalom.
Još se više usplahirila. Sve vreme kao da je čula
svoj glas: nemoj to da radiš. Ona ipak otvori prozor.
On se ispravi, a ona pomisli: pusti da sve ide svojim
tokom, pusti ga da vidi tvoje zabranjeno lice. A onda
kao da je sve zaboravila. Shvatila je ko je on i
jedva da je u to mogla da poveruje. Razmišljala je o
njemu. Ne često, ali ponekad, kad je želela da se
setih tih lepih godina u kojima je budila tolika
osećanja. Jedva da je razumela šta je rekao.
Želeo je da je čuje kako svira. To je, naravno,
bilo nezamislivo. Pa, nije ništa znala o njemu, ni
onda, u ono vreme, a sada još manje. A ipak... činilo
joj se da u njegovim očima vidi žudnju, a ponekad se
upravo tome nadala, publici koju ne čini njen otac i
koja ne osluškuje stalno da li će čuti zvuk koraka.
„Dobro, uđi”, reče ona, a njegova reakcija bila je
kao reakcija školarca koji nije očekivao da bude
pozvan da uđe. To je dobro, pomisli on, mora biti
dobro.
Divi mi se, pomisli. Plakao je u Moskvi. Ja imam
prednost. Ona pokri glavu šalom, duboko uzdahnu i
otvori vrata. Najpre je osetila smrad. Smrdeo je na
znoj i nije joj se dopao ton njegovog glasa kada ju
je upitao:
„Da li još uvek imaš violinu?”
Nikad je nećeš naći, htela je da kaže. Nikad. Ali
ipak klimnu glavom i pomisli kako ne može da ga
odvede u podrum, ni sada, niti ikada. Sve je bila
greška. Zovi u pomoć, pomisli. Ali bilo je već
prekasno. Primila je čoveka u kuću usred noći, moraće
sama da reši situaciju. Nastojala je da održi nekakvu
normalnost.
 „Sviraš li ti?”, upita ona.
„Više ne”, odgovori on isuviše kratko i sažeto.
„Zar nisi živeo u Pakistanu?”
„Vratio sam se”, reče, a ona se zapita zašto se
violista vratio u zemlju u kojoj je muzika
zabranjena.
„Zašto...”, otpoče ona.
„Utihnulo je”, reče on.
„Znam to”, reče ona, nesigurna da pričaju o istoj
stvari.
„Ali u poslednje vreme ponovo čujem muziku. Vraća
se u fragmentima.”
Gledao je negde pored nje.
Ona pomisli kako mu se ramena tresu.
„Pa, to je dobro”, reče ona.
„Stvarno bih voleo opet da čujem kako sviraš.
Mislim da bi me to pomalo iscelilo”, reče on, a ona,
kao da više nema kontrolu nad sopstvenim nogama,
krenu ka gostinskoj sobi u kojoj je preko otvora za
podrum stajao drveni beli kauč.

Mikaela se rano probudila. Ležala je u istoj sobi u kojoj je

prethodnog dana radila. Ona pogleda policu s leve strane. Bilo je
čudno spavati tu, a još čudnije to što će putovati s Rekeom. Nije
imala vremena da kupi novu odeću, ali Julija joj je pozajmila veš i
nekoliko bluza koje nisu bile suviše male. Napolju u dvorištu padala
je kiša.
Nebo je bilo mračno i ona začu korake na stepeništu. Mora da je
gospođa Hanson, pomisli. Ali onda shvati da zvuči kao nekoliko ljudi,
pa ustade i navuče farmerke i duks. Bilo je šest i deset ujutro. Imali
su još vremena pre polaska na aerodrom Arlanda i ona se zapita da
li je Reke ustao, kad se začu kucanje na vratima. Bilo je snažno i
ona viknu:
„Hanse, hoćeš li otvoriti?”
Nije dobila odgovor, pa kad se kucanje ponovilo, ona sama ode
do ulaznih vrata i pogleda kroz špijunku. Ispred su stajala tri
muškarca, svi u odelima. Jedan od njih bio je niski Južnoamerikanac
sitnih očiju. Ona opet viknu:
„Reke.”
 Još uvek nije čula ništa, pa izvuče telefon. Nije bilo signala. Ona
zabrinuto koraknu unazad i konačno začu korake iza sebe.
„Izvini, otvoriću.”
Reke joj priđe, sveže obrijan i istuširan, obučen u sive pantalone,
svetloplavu košulju i pomalo staromodni prsluk. On ponovo
promrmlja: „Izvini, Mikaela.” Nakon toga pusti muškarce u stan, a oni
stadoše tako da blokiraju vrata. Nešto na njima - naročito na dvojici
mlađih - govorilo je da su spremni za nasilje, ali Reke je delovao
potpuno opušteno. Raširio je ruke i široko se osmehnuo.
„Čarlse”, reče on. „Kakvo iznenađenje. Nedostajao si mi.”
Malo stariji muškarac smeđih očiju i uredne brade odgovori
prijatnim glasom:
„I ti meni, Hanse, izvini što smo upali ovako rano.”
„Baš naprotiv, stigli ste taman na doručak. Ali izvinjavam se što
nisam pozdravio tvoje prijatelje. Hans Reke”, reče on i pruži ruku
dvojici mlađih ljudi koji su se predstavili kao Hose Martin i Henri
Lamar.
„Zadovoljstvo mi je”, nastavi on. „Dopustite mi da predstavim
svoju prijateljicu i koleginicu, Mikaelu Vargas, policajku prve klase, ali
to naravno već znate.”
Mikaela pruži ruku i pozdravi se s njima. Očigledno je sve to bila
predstava, pa ona namesti hladan i nadmen izraz lica kojem ju je
Lukas odavno naučio.
„Pijete li kafu ili čaj?” upita Reke.
„Mislim da ne...”, otpoče čovek po imenu Henri.
„Ne? Zauzeti ste, pretpostavljam. Henri... izvini što pitam, ali
fascinira me tvoje desno rame. Jesi li bio bacač koplja ili si igrao
bejzbol? Pre bih rekao bacač koplja, jesam li u pravu? Koliko dugo si
se time bavio?”
Henri ga zbunjeno pogleda.
„Kako znate?” otpoče on, ali se brzo sabra.
„Do dvadeset prve godine.”
„Rekao bih da si bio uspešan.”
„Četvrti na državnom takmičenju u Americi.”
„Impresivno. Baš šteta što si povredio rame. To nikad zapravo ne
prolazi, zar ne? Pa, uđite, molim vas. Izvini, Hose, i ti si se bavio
sportom? Američki fudbal, rekao bih, mada si ti više intelektualac,
naravno. Dobra odluka što si se odrekao katolicizma. Ali sad plaćaš
za to, zar ne?”
„Ne razumem...”
„Lanac oko tvog vrata, trebalo je malo napora da se krst skine,
zar ne? Kukica je malo savijena i izlizana na dnu, a prepoznajem
sekularnog brata kad ga vidim. Ali, molim vas, uđite.”
Stariji čovek po imenu Čarls široko se osmehnu, kao da ga
Rekeova predstava zabavlja, ali, kad je Mikaela bolje pogledala, vide
da je ipak na oprezu, kao pre borbe ili duela, i da sve vreme
pogledom pretražuje stan.
„Hanse, stari prijatelju. Znaš naravno zašto smo ovde.”
„O, da”, reče Hans. „Ne želite da odemo u Keln.”
Čarls pomalo setno klimnu glavom, a Hose i Henri priđoše korak
bliže Rekeu.
„Nažalost, zakon je na našoj strani, to i sam znaš”, reče Čarls i
okrete se prema Mikaeli. „Moramo da povedemo i vas, gospođice
Vargas. Naravno, privremeno.”
„Nažalost, bojim se da ona ima nešto drugo što treba da radi. Ali
pričali smo o sportu, je li tako?”, nastavi Reke i uputi ohrabrujući
osmeh Hoseu i Henriju, koji su sada stajali pored njega.
„Ti si pričao o sportu”, reče Čarls.
„To je istina, da”, reče on. „Blebećem, a ti misliš na važnije stvari,
kao i uvek. Ali dozvoli mi da nastavim s tom temom. Pretpostavljam
da imaš još dva momka kod ulaznih vrata, je li tako?”
„Možda imam”, odgovori Čarls.
„Pametno”, reče Reke. „Jer je moja prijateljica Mikaela veoma
brza i eksplozivna. Ponekad u svojim mislima čujem njene korake,
kao odjeke bubnjeva.”
„Jelda?”, reče Čarls zbunjeno.
„A što se mene tiče, i ja sam - što je paradoksalno, a možda je i
posledica moje neuroze - poprilično spreman, u fizičkom smislu. Moj
sport je, kao što već znaš, karate. Hteo sam da idem na boks, ali je
moja majka smatrala da je to varvarski sport. Karate je bio
kompromis. Mama je cenila naklon na početku. Uljudan gest, a onda
bum-tras. To je, na neki način, bilo blisko njenim metodama.”
On rukama načini pokret koji je više ličio na uvod u ples nego na
uvod u napad. Hose i Henri ipak su se trgli i rukom posegnuli u džep.
Bili su naoružani. Mikaela zapanjeno pogleda Rekea. Naravno da su
naoružani. Šta on to jebeno radi? Jel’ hoće da se bije s njima?
„Eto”, reče on uz osmeh. „Sad sam dobio još poneku informaciju.
Refleksi ti nisu baš tako brzi, Henri. Hose, pitam se da li počinješ da
patiš od tortikolisa. Leva strana ti je malo ukočena, ja bih obratio
pažnju na to.”
Čarls zavrte glavom i nasmeja se ili frknu, bilo je teško reći.
„Karate, je l’ to tvoja strategija?”
Reke koraknu nazad prema kuhinji.
„Sada vidim sedam ili osam mogućnosti koje bi mogle biti
uspešne za beg, ali najpre sam želeo da vam ukažem na poteškoće
koje imate u ovoj situaciji, pa su zbog toga moje vežbe iz borilačkih
veština više opisne, dečačke ilustracije vaših problema.”
Čarls uznemireno pređe pogledom po stanu.
„Kako to misliš?”, upita.
Reke podiže obrve i ponovo se osmehnu.
„Sinoć sam nakratko izašao i obavio nekoliko poziva s telefona
kojem mislim da nemate pristup. Mogu, između ostalog, da vam
prenesem pozdrave od Morin Hamilton iz Vašington posta.”
„Jebem ti”, reče Henri i priđe korak bliže.
„Polako, polako”, nastavi Reke. „Nisam joj rekao ni reč o onome
što znam, poštujem dogovore. Ali raspitao sam se malo. Otkrio sam
nešto više o onome što će uskoro procuriti. Njujorker i CBS izgleda
imaju mnogo dokumentacije o mučenju i zlostavljanju u bagdadskom
zatvoru, pa će biti teško tvrditi da exitus acta probat. Čini se da se
uglavnom radi o tome da je vojnicima bilo dosadno, pa su se bavili
sadizmom nad adolescentima. Naravno da će Post i Tajms dati sve
od sebe da idu u korak sa ostalima. Da li bi stvarno bilo pametno da
me uhapsite tik pre takvih objava?”
Čarls slegnu ramenima i teatralno uzdahnu.
„Sami ćemo proceniti svoje rizike.”
„Naravno”, nastavi Reke. „Upoznat sam s time. Ali dozvolite mi
da kažem još nešto. Ja, kao uostalom i svako drugi ovih dana, imam
svoje advokate. Jednom od njih - misterioznom i tajnovitom čoveku,
moram da naglasim - rekao sam deo onoga što sam saznao radeći
za vas. Detalji su još uvek u najstrožoj tajnosti, ali ipak... postoje
rezerve. Dakle, moram da otputujem u Keln, kako sam i isplanirao.”
 „Jebote, Hanse.”
Reke pogleda na sat.
„Da, čovek se služi trikovima koji su mu dostupni, je li tako?”
„To ništa ne menja”, reče Čarls, sada oštrije.
„Ne?”, reče Reke. „Onda nisam završio. Mislim da će vas moja
koleginica najviše uzrujati.”
„Zašto bi?”, reče Čarls i pogleda sumnjičavo u Mikaelu.
„Jer je ona deo istrage ubistva koja je blizu napretka, a vaše
uplitanje delovalo bi užasno loše, zar ne? Naročito zato što je
načelnik policije, nesrećni Falkegren, zatajio informacije jer si ga ti
pritisnuo, dragi Čarlse.”
Zabrinut, skoro agresivan pogled javi se na Čarlsovom licu.
„Kako možeš tako nešto da misliš?”, reče on.
„Sinoć sam se našao i sa bratom. Magnus mi je ispričao kako ti i
Falkegren zajedno idete na trčanje na ostrvo Jurgorden i da tada
volite da razmenjujete poverljive informacije.”
Čarls napravi gest kao da hoće nekoga da udavi, verovatno
Magnusa.
„Da, baš tako”, reče Reke. „Magnus je beznadežan. Nikad ne
znaš na čijoj je strani. Ali, Čarlse, jesi li potpuno siguran da nećeš da
ostaneš na doručku? Rado ću razgovarati o toj zanimljivoj ideji
raspuštanja vojske u Iraku jer su se mnogi vojnici pridružili novoj
terorističkog grupi. Imaju nekakav dugačak i ceremonijalan naziv, ne
sećam se tačno, ali ubeđen sam da će uskoro naći nešto pamtljivije.
Možda neku skraćenicu.”
Čarls Brukner duboko uzdahnu, kao da odustaje, a Reke se
setno osmehnu pre nego što ode u kuhinju. Mikaela i Čarls ostadoše
u hodniku, sumnjičavo posmatrajući jedno drugo. Mikaela na
trenutak pomisli: Želi mi zlo. Traži moje slabosti. Onda odagna takve
misli i pridruži se Rekeu u kuhinji.

TRIDESET PET
 Kabul, noć petog aprila, 1997.
Hoću da čujem kako sviraš, rekao je. Da li je zato
došao? Nije znao. Samo je znao da je uzrujan i da
želi da vikne: Prekrij lice, ženo! Možda je želeo i
da je udari, da uguši jarko svetlo u njenim očima,
ali samo se smeškao i klimao glavom, kao da želi da
naglasi svoje reči. Kad je Latifa ušla u kuću, on
primeti njene lopatice. Bila je sama kost i koža.
Nije znao zašto, ali je pružio ruku i gotovo je
pomilovao. Povuče je čim se okrenula.
„Treba li da se plašim?”, upitala je.
Osećao je težinu pištolja za pojasom.
„Ne”, reče on.
„Hteo si da zaceliš, je li tako?”
„Samo želim da te čujem”, odgovori on.
Ona ozbiljno klimnu glavom i zamoli ga da joj
pomogne da skloni beli kauč. Ispod na patosu nalazila
su se vratanca sa zarđalom, gvozdenom drškom.
„Da li ti je violina tu dole?”
Ona ne reče ništa, samo uze baterijsku lampu iz
fioke, pokaza na dršku i zamoli ga da otvori prolaz i
uđe prvi. Tad se uznemirio. Da li će ona njega
namamiti u zamku? Možda je čula šta je uradio
instrumentima drugih ljudi. Možda je želela osvetu,
pa je planirala da ga zaključa tamo dole. Ne, nikada
se ne bi usudila da to učini, zaključi on. On otvori
vratanca i odmah oseti miris zemlje i vlage. Latifa
osvetli stepenice i on siđe u tamu, ponovo osećajući
bes i žudnju da nešto uništi kako bi se oslobodio
tereta koji je hteo da mu iskoči iz grudi.

Mikaela i Reke išli su prema carini na aerodromu Arlanda. Žurili

su. Vreme im je izmicalo. Poseta Amerikanaca se odužila, a na putu
ovamo stali su da kupe nove kartice za telefone. Ipak, Reke je bio
mirniji i nijednom nije stavio ruku na grudi, što je stalno činio
prethodnog dana.
Razgovarala je s Junasom Bejerom. Bila je pomalo iznenađena
što su ih pustili, naročito zato što je Junas delovao zabrinuto.
„Čuvaj se”, rekao joj je dva ili tri puta.
 Red je bio dugačak, ali na njeno iznenađenje, otišli su pravo na
početak i ušli levom trakom. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da
shvati da je to zato što putuju biznis-klasom. Iza njih je stajao mladić
i arogantno piljio u njenu zadnjicu. Njegov pogled činio ju je
nervoznom.
Ona uze sivu kutiju, stavi u nju svoju torbu koju je pozajmila od
Rekea, a onda kutiju stavi na pokretnu traku. Upravo je htela da
doda novčanik, telefon i jaknu kad ju je momak iz obezbeđenja
sumnjičavo pogledao. Sigurno je primetio da ne pripada tu. Možda
se zbog tog pogleda - ili zbog sveobuhvatnog osećaja nelagode -
setila pogleda Čarlsa Bruknera koji kao da joj je želeo zlo. Ne
razmislivši o tome što radi, ona zgrabi tašnu pre nego što je prošla
kroz skener.
Učinila je to neočekivano agresivno, pa je udarila arogantnog
mladića iza sebe i za tili čas u redu nastade pometnja. Momak iz
obezbeđenja joj priđe, iako nije uradila ništa strašno. Možda je samo
zaboravila da nešto izvadi jer je zaboravna i nervozna. Bila je
uplašena, kao da je njeno telo osećalo opasnost pre nego što je ona
postala svesna o čemu se radi. Tad se i Reke razbudio. Probio se
kroz gomilu da joj pomogne, Momak iz obezbeđenja pozvao je
kolegu.
Ljudi su se pomerili, tako da je Reke sada sam stajao s njenom
torbom, a ona se u tom trenutku seti Bruknerovih koraka koji su tog
jutra šetali po stanu dok su njih dvoje bili u kuhinji. Oko njih se čuo
žamor. Pitala se da li da izvuče policijsku značku i pokuša da reši
situaciju, ali bojala se da će to samo pogoršati stvar. Zato je nemo
stajala, a Reke se okrenuo i postiđeno se osmehnuo čoveku koji im
se približavao.
„Divno”, reče on. „Baš smo tražili nekoga ko može da nam
pomogne. Moja žena nije sigurna da li film za foto-aparat sme da
prođe kroz skener. Unutra je, naravno, rendgen?”
„Moram da vas zamolim da otvorite torbu”, reče čovek, a Reke se
ozari, kao da je to odlična ideja.
„Naravno”, reče on. „Čovek danas ne može biti suviše oprezan.”
On se nagnu i otvori torbu žurnim pokretom. Onda je podiže, ali
uspe da se saplete i padne preko pokretne trake. Sve je to u isto
vreme delovalo dramatično i komično. Ruka mu se tresla, kao da se
povredio. Ljudi su još uvek komentarisali. Reke se ponovo postiđeno
osmehnu i izvini, a onda se okrete čoveku iz obezbeđenja.
„Izvolite, nismo mnogo toga spakovali, kao što možete da vidite”,
reče on, a Mikaela je bila ubeđena da neće samo pretražiti torbu,
već i Rekea.
Njegovo ponašanje bilo je sumnjivo, ali je u tom trenutku zračio
takvim autoritetom da je čovek samo klimnuo glavom i uzeo torbu.
Reke se vratio korak nazad, stao pored nje, neočekivano je poljubio
u obraz i rekao:
„Dobro je što si tako pažljiva, dušo.” To ju je samo po sebi
zaprepastilo.
Međutim, odmah je to zaboravila jer je osetila novu težinu u jakni
i shvatila da joj je nešto stavio u džep. Nekoliko sekundi je paničila i
pitala se šta treba da radi. On koraknu unazad, a mlađi čovek iz
obezbeđenja reče:
„Ovde nema filmova.”
„To je čudno. Stvarno se izvinjavamo. Zar nije divno imati mače?”
Čovek ga pogleda, začuđen. „Da, kako ste znali?”
„Po malim ogrebotinama na vašim rukama”, reče Reke, dodajući
neke činjenice o mačjim šapama. Mikaela odluči da reaguje.
Krenula je prema čoveku iz obezbeđenja, ubeđena da će poći za
njom. Išla je pravo napred, osećajući poglede na potiljku. Nije imala
pojma kuda ide.

TRIDESET ŠEST

Mikaela začu korake iza sebe. Samo je čekala da oseti ruku na

ramenu, ali niko nije došao. Očajnički je tražila mesto gde bi mogla
da se sakrije. Dvadeset metara dalje ona vide tablu za toalet.
Požurila je tamo, otključala vrata i opipala jaknu.
Rukom napipa plastičnu kesu. Izvadi je i pomirisa. Bio je to
kokain, očigledno kokain. Ona drhtavom rukom istisnu sadržaj kese
u ve-ce šolju. Gledala je kako beli puder tone na dno, dok su joj se
misli rojile. Zatim nervozno pogleda kesu. U njoj je još uvek bilo
ostataka i koliko god da je stiskala, nije mogla da izbaci tragove.
Zato i kesu ubaci u šolju, ali ona ostade da pluta. Iznova i iznova je
povlačila vodu, ali nije bilo uspeha. Kad je neko pokušao da uđe,
ona zatvori oči, odjednom spremna za nagli ulazak.
Ali čula je samo psovke, pa pokuša da smiri disanje i sačeka dok
se voda ponovo ne napuni. Zatim pokuša ponovo. Ovog puta uspela
je da se reši kese. Kada je izašla iz toaleta, videla je da Reke još
uvek razgovara s čovekom iz obezbeđenja. Prekinuo je razgovor i
blago se osmehnuo, kao da je sve to bio samo zabavni, mali
incident. Onda su prošli kontrolu, uzeli svoje torbe sa pokretne trake
i krenuli dalje prema prodavnicama.
„Izvini”, reče on. „Trebalo je da shvatim.”
Ona isprva ne reče ništa.
„Kako su tako nisko pali, jebote?” prasnu ona.
„Ne znam”, reče on. „Ali mislim...”
Njegova ruka dodirnu njenu i on se bojažljivo osmehnu.
„Šta?”, reče ona.
„Da su te potcenili. Kako si shvatila?”
Ona uze pastu za zube s obližnje police.
„Zbog Bruknerovog pogleda kada si otišao u kuhinju. Izgledao je
kao da sprema neko sranje. Ali najviše mu se videlo u pogledu kad
je odlazio, delovao je suviše zadovoljan sobom.”
„Upravo tako”, reče Reke. „Nije bio tako rezigniran kao što sam
očekivao. I ja sam o tome razmišljao, ali moja mašta nije išla tako
daleko da pomislim da ti je nešto stavio u torbu. Kako ti je to palo na
pamet?”
Ona ga pogleda u oči.
„Ne znam da li ćeš razumeti”, reče ona.
„Daj mi priliku.”
Oklevala je i primetila s kakvim pouzdanjem je pošao ka kasi.
„Ti i ne primećuješ poštovanje koje svuda dobijaš, a ja se stalno
osećam kao da će me neko zaustaviti. To je teret koji nosim od
detinjstva. Ide u paketu kad si tamnoputo dete iz Husbija.”
On je pogleda.
„To ti je izoštrilo pogled.”
„Pretpostavljam”, reče ona.
 „To je dobar resurs, teško stečen. Baš sam...”
On prebaci ruku preko njenog ramena.
„Šta”, reče ona.
„Impresioniran.”
Kabul, noć petog aprila, 1997.
Gledala ga je kako silazi u podrum. Baterijskom
lampom osvetljavala mu je noge i kopačke koje su
pažljivo silazile niz stepenice, korak po korak. Ona
pomisli kako je sve to pogrešno i suludo. Dole je
možda bilo kao u zatvorskoj ćeliji ili grobnici, ali
to je bila njena sveta prostorija, jedino utočište
koje je imala u svojim nemirnim danima izolacije
tokom kojih nije primećivala da vreme prolazi ni na
koji način, osim po tome što je bivala sve bleđa i
mršavija, a napadi su češće dolazili. Tamo dole nije
samo svirala i štimovala violinu, već je i čitala
skrivene knjige.
A sada je on bio tamo, on koga nikada nije
poznavala, ali koji ju je neko vreme zanimao jer kao
da je svaku notu koju bi odsvirala osećao jasnije
nego iko koga je ikada srela. Staje trebalo da uradi?
Ona baci pogled na grad i planine. Sve je bilo
pusto i mračno. Na nebu nije bilo zvezda, a pozivi na
molitvu su utihnuli. Svetlo je u svakoj kući bilo
ugašeno. Samo se dim dizao u daljini i ona jedva
stiže da pomisli kako je to dim od neke katastrofe
kada začu kako odozdo kaže:
„Ideš li?”
Beži, pomisli ona, trči kod Teisira i oca. Ali
reče samo: „Dolazim.” To je bila ludost, osećala je
to, ali želela je da svira. Rizik i opasnost samo su
uvećali njenu želju. Ona siđe dole i još jače oseti
miris znoja. Mešao se s mirisom zemlje i vlage.
Nimalo ne oklevajući, ona skloni jednu dasku iz
patosa i izvuče kutiju za violinu u kojoj je ležao
galjano. Zatim je otvori i nervozno dodirnu
instrument.
„Moram da stavim sordinu”, reče ona. „Ne želim da
iko drugi čuje.”
 „Nema potrebe”, reče on. „Ali možda moraš da
naštimuješ violinu.”
„Naštimovaću je”, reče ona.
Ona poče, ali išlo je sporo. Ruke su joj se
tresle, a pošto je odložila baterijsku lampu, nije
videla dalje od nosa.
Zato je mogla da protumači atmosferu samo
slušajući njegovo disanje i glas, koji je nesumnjivo
zvučao napeto, kao pred neki veliki, svečani momenat.
Nije mogla proceniti da li je to dobro ili loše. Samo
je znala da se oseća kao da je neko vuče na scenu da
svira najveći koncert svog života.

Stigli su taksijem i izašli. Mikaela se osvrnu oko sebe. Bili su u

delu grada Lindental, u kojem je Muhamed živeo. Stanovao je u
bloku belih zgrada pored parka s dugačkim drvoredima. Među
zgradama se nalazio indijski restoran. Bilo je pola jedan. Oni se u
tišini popeše na drugi sprat i pozvoniše.
Nije prošlo mnogo pre nego što su se vrata otvorila. Na njima je
stajao sićušni, pogrbljeni čovek proređene kose i pospanih očiju i
gledao ih. Nije bilo teško shvatiti zašto ga je toliko svedoka
previdelo. Izgledao je kao da ne bi naudio ni mravu. Ruke i noge bile
su mu mršave, a pogled prijatan i radoznao, ali, za razliku od onoga
kako je opisan na Grimsti, sada je izazivao poštovanje. Bio je lepo
obučen u dugačku košulju, bele pantalone i lep avganski prsluk sa
zlatnom bordurom.
„Dobro došli, zadovoljstvo mi je da vas upoznam.”
„Zadovoljstvo je naše”, odvrati Reke.
„Pozvao sam i svog sina Taisira, kao što ste predložili. I Darmana
Diranija.”
„Odlično”, reče Reke i priđe dvojici muškaraca koji su sedeli na
smeđem kauču u dnevnoj sobi. „Gospodo, ja sam Hans Reke. Ovo
je moja koleginica, Mikaela Vargas.”
Njih dvojica uzdržano klimnuše glavama i pozdraviše ih. Odmah
se dalo primetiti da nijedan od njih nema iste, ljubazne navike kao
starac. Način na koji su je posmatrali bio je pre neprijateljski,
naročito kod Taisira koji je ličio na momke koji su se okupljali oko
Lukasa. Odisao je istom opreznošću i imao pogled koji ni po koju
cenu nije odavao slabost.
„Drago mi je što smo se upoznali. Mnogo sam razmišljao o
vama”, reče Reke.
Činilo se da su Taisira ove reči uvredile, ali Reke nije brinuo zbog
toga, već poče da razgleda sobu.
„Fascinantno, kao mali, lepi muzej”, reče on. U sobi je zaista bilo
predmeta iz različitih doba i sa različitih mesta, ali Mikaeli ništa
naročito nije zapalo za oko. Primetila je samo da svuda ima knjiga i
drvenih kipova na policama i stočićima. Zidovi su bili prekriveni
fotografijama, na kojima nije bila samo Latifa, već i drugi svetski
poznati violinisti. Rekea je veoma zainteresovala knjiga koja je
stajala na polici u dnu sobe. Knjiga se zvala The Lost Gardens of
Emily Dickinson. Muhamed Sarvani mu priđe, pomalo hramljući. Na
licu mu je još uvek bio osmeh, ali mu je očigledno smetalo što Reke
dira njegove stvari.
„Volite li Emili Dikinson?”, upita on.
„Naravno. Ko je ne voli? Pesnikinja cveća”, reče Reke.
„Da, više nego iko drugi.”
„Ali nije samo lepo pisala o cveću, jesam li u pravu? Umela je i da
ga presuje. Pogledajte ovu prelepu ljubičicu.”
„Veoma je lepa”, reče Sarvani suvo.
„Ali to je veoma nežan cvet, zar ne? Potrebno mu je mnogo
brige”, nastavi Reke.
Muhamed Sarvani osmehnu se usiljeno.
„Upravo tako”, reče. „Sigurno su zato ljubičice tako fascinirale
Šekspira.”
„Baš tako, skoro sam to zaboravio. Šta je ono Ofelija rekla
Hamletu? Da su se ljubičice osušile kada joj je otac umro.”
„To je tužna scena. Ali, ako ih presujemo kao Emili Dikinson,
onda žive zauvek”, nastavi Sarvani.
Reke se zakikota.
„Ali ne baš u obliku koji bi same izabrale. Šta mislite da ljubičica
simbolizuje?”
„Najčešće odanost i ljubav.”
„A ljubav je krhka, nije li? Baš kao Ofelija.”
„Rekao bih da je to drastično tumačenje.”
 Reke razmisli o tome.
„To je sigurno istina. Moje misli lako odlutaju. A iris afghanica, šta
on predstavlja?”
Mikaeli se učini da se Sarvani trgnuo, ali samo na trenutak. Onda
se osmehnuo jednako ljubazno i sigurno kao na vratima.
„Ništa, koliko ja znam, ali je nama iz Kabula izuzetno drag pošto
raste samo na tom području, a tamo je i otkriven.”
„Razumem. Raste na planini Asamaji, je li tako? Tamo gde je
živela vaša ćerka.”
„Moguće.”
„Da”, reče Reke. „Sigurno je tako. To je jedan prkosan cvetić.
Pomalo podseća na Latifu, zar ne?”, Reke nastavi da prevrće
stranice knjige. „Znate li da li je Dikinsonova ispresovala neki
primerak?”
„Sumnjam”, reče Sarvani.
„Da, istina. Ljudi i biljke u to vreme nisu tako lako putovali.”
Reke se vrati ostalima koji su sedeli na kauču i pokaza
Muhamedu i Mikaeli da sednu. Očigledno je želeo da preuzme
komande.
„Zar ovde nema neobično veliki broj referenci na angloaksonsku
kulturu za čoveka iz Kabula?”
Sarvani poče da namešta posudice sa orašastim voćem i
grickalicama koje su stajale na stočiću.
„Odrastao sam u tamošnjoj britanskoj koloniji”, odgovori on.
„Upravo”, reče Reke. „Znao sam to. Otud vaš interes za zapadnu
muziku.”
„Zašto onda pitate?”, upita Taisir najednom.
Reke se ozari.
„Dobro pitanje. Imam neku idiotsku strast prema retoričkim
pitanjima. Hajde onda da razgovaramo otvoreno o tužnim
okolnostima koje su vas dovele na stadion Grimsta tog kišnog dana”,
reče Reke i posegnu za pistaćima. Mikaela oseti kako atmosfera oko
stola postaje preteča.
Kabul, noć petog aprila, 1997.
Sedela je na svojoj smeđoj stolici koju je imala
otkad je bila devojčica. Osećala je kako joj se želja
za sviranjem širi čitavim telom, ali je jednako
želela da sazna o čemu se tačno radi. Zato je tiho
rekla: „Izvini, stvarno sam nervozna. Biće mi
potrebno da ti vidim lice. Je li u redu ako te
osvetlim?”
„Jeste”, reče on.
Ona usmeri lampu ka njemu, ali ne prema njegovom
licu, jer nije htela da bude agresivna - već prema
vratu i grudima. Crte lica sada su mu bile poput
senke, a oči su mu sijale u mraku, što joj nije
pomoglo da se smiri.
Rekla je:
„Šta te je tako dirnulo u Moskvi?”
On koraknu unazad, a lice mu ponovo obuze tama.
„Ne znam”, reče on. To nije bilo ono što je želela
da čuje.
Cela situacija bila je neučtiva. Još je više
smrdeo u zatvorenom prostoru ili su joj se čula
izoštrila zbog straha. Ona se još jednom zapita zašto
to radi.
Je li toliko žudela da je neko ceni da je bila
spremna da ugrozi sve ni zbog čega - čemu se zapravo
nadala?
Da će je pohvaliti ili da će zaplakati kao u
Moskvi?
„Jesi li čuo da lome instrumente?”, upita ona.
„Priča se da muzičari nestaju.”
„Čuo sam.”
„Nadam se da nisi došao da mi slomiš violinu”,
reče ona. „Moj otac bi bio očajan. Zapravo i nije
naša.”
On odmahnu glavom na način koji je nije ubedio i
ona oseti očajničku potrebu za prijateljskim rečima i
potvrdom.
„Ali u Moskvi ti se dopala, zar ne?”
„Mislio sam...”, reče on kao da mu je bilo teško
da govori.
„Šta to?”
„Da je lepa”, nastavi on. Ona pomisli kako će to
morati da bude dovoljno. Ponovo se spremila, obuzeta
jezivim osećajem da joj život zavisi od toga kako će
svirati.
 To je naravno bilo suludo. Zaista se nadala da je
suludo, ali nije mogla da se odupre tom osećaju. U
vazduhu se osećalo nešto odsudno. Kada je prislonila
violinu na vrat i podigla gudalo, pogleda njegovu
siluetu u mraku. Mogla je da nazre njegovo desno oko.
Zračilo je iščekivanjem, ali to joj nije mnogo
pomoglo. Pomislila je kako mu levo oko, skriveno u
tami, deluje preteče. Kao da je bio dva čoveka, jedan
koji voli njenu muziku i jedan koji je mrzi.
Iz pukotine u zidu kapnu kapljica vode, a ona
oseti kako joj krv juri kroz vrati i zglobove. Onda
poče da svira, Meditacije iz opere Tais, baš kao u
Moskvi, ali je ovog puta isprava zvučalo nervozno i
nesigurno. Kako bi i moglo biti drugačije? Bila je
preplašena. Razmišljala je da li da prestane i
preklinje ga za saosećanje. Pokušala je da zatvori
oči kako bi se oslobodila straha. Uspelo je.
Tonovi su oživeli, a ona dopusti sebi da se
prepusti. Sav svoj očaj ulila je u muziku. Na kraju
se ljuljala napred-nazad, baš kao i ranije. Kao da je
bila u transu. Kada je završila, ona spusti violinu i
ostade da sedi zatvorenih očiju, čekajući da čuje
bravo i aplauz ili da dobije šamar ili udarac, bilo
šta. Ali vladala je tišina. Čulo se samo njegovo
disanje. Ona otvori oči i začkilji u tamu.
Desno oko izgledalo je kao da je i sada plakalo,
što je bilo dobro. Ali je i vrteo glavom, kao da je u
isto vreme bio nezadovoljan. Glasom koji ju je gotovo
izdao, ona reče:
„Zar nije bilo dobro?”
On ne odgovori. Stajao je ukočeno, kao da ga je
njeno pitanje preplašilo. Već sledećeg trenutka ona
shvati da to nije reakcija na njene reči. Odozgo se
čuo zvuk koraka. Na trenutak joj je laknulo. To je
Taisir, pomisli. Sigurno je Taisir. Došao je da je
zaštiti, iako će sigurno biti van sebe od besa što je
imala posetu muškarca usred noći. Hiljadu puta radije
slušala bi pokude svog brata, nego što bi podnosila
makar još jedan trenutak ove tišine. Osluškivala je
korake, očekujući da čuje Taisirov karakteristični
ritam. Ali koraci su bili teži, krući. Ona pogleda
 Hasana Barozaija. Delovao je jednako uplašeno, te ona
čvrsto stegnu svoju violinu.

Reke je sedeo tiho, nagnut napred na drvenoj stolici. Mikaela je

sedela pored njega u smeđoj fotelji i pitala se treba li da započne
saslušanje, ako je to uopšte bilo saslušanje. Nijedno od njih nije
imalo diktafon i nije bilo advokata, ali želela je da preuzme inicijativu
nakon Rekeovih digresija. Zato se okrete prema Muhamedu
Sarvaniju i reče:
„Videla sam da ste već ispitani. Tada ste rekli da ne poznajete
nikoga po imenu Džamal Kabir i da ga nije poznavala ni vaša ćerka.
Ostajete li pri tome?”
Muhamed se okrete prema Rekeu, kao da mu je on postavio
pitanje. „Jeste.”
„I ne znate nikoga po imenu Hasan Barozai?”, nastavi ona.
Muhamed pogleda u Taisira. Bio je to kratak pogled, ništa više od
toga, ali joj je ulio snagu. Načela ga je. Mogla je to da oseti.
„Ne”, reče on.
„Jeste li sigurni?”, nastavi ona.
Muhamed Sarvani klimnu glavom, a Reke, koji kao da je u ovoj
drami želeo da igra dobrog policajca, pravio se da potpuno razume.
On raširi ruke, kao da želi da kaže: ko se još seća svih imena?
„Ali pretpostavljam da vas još uvek zanima ko bi taj Hasan
Barozai mogao da bude?”, upita ona.
„Radoznalost je vrlina”, reče Muhamed. „Ko je on?”
„Violista koji je kratko studirao sa Latifom u Moskvi”, reče ona.
„A, tako”, reče Sarvani, sedeči neuobičajeno mirno.
„Takođe je bio iz škole Elene Drugove u Kabulu, ali se vratio u
Pakistan nakon kratkog vremena provedenog u Moskvi. Tada je
prestao da svira. U Kabul se prvi put vratio 1996. godine, kada su
talibani zavladali gradom. Tada je promenio ime u Džamal Kabir.
Učestvovao je u režimskom progonu muzičara.”
„Stvarno?”, upita Muhamed Sarvani.
„Stvarno”, ponovi ona, pitajući se da kako da nastavi. Ali nije
stigla ništa da kaže.
Reke se nakašljao, kao da želi da se izvini što je prekida.
 „Barozai je bio zanimljiv čovek. Pretpostavljam da je vodio rat ne
samo protiv muzičara već i protiv samog sebe. Mislim da svi
možemo da se poistovetimo s tim. Svi želimo da ubijemo nešto što je
nekada gorelo u nama. Želimo da slomimo žudnju za nečim što ne
možemo da imamo.”
„Nisam siguran da je tako”, reče Muhamed Sarvani kratko.
„Onda ste svakako razumniji čovek od mene”, reče Reke. „Ja
imam zabrinjavajuću sklonost da se uživim u svaku ljudsku ludost.
To je bar moje uzaludno nastojanje.”
„Rekao bih da je to dobra ambicija za detektiva.”
Reke odmahnu rukom.
„Da, možda. Ali znate li šta ja mislim?”
„Ne, profesore, ne znam.”
„Mislim da je ta želja za uništenjem onoga što nam je nedokučivo
samo mračna potreba koja čuči u svakome od nas. A ponekad se -
kao tokom kulturne revolucije u Kini - stvori sistem koji ozakoni tu
potrebu. Naša želja za uništenjem dobija ideološku nadogradnju, a
to može strašno poći po zlu.”
„Naravno da može”, reče Sarvani.
„Ipak, ni to nije ono što želim da kažem. Trenutno sam, više nego
za ubicu, više nego za užasnog počinioca, zainteresovan za žrtvu i
njoj bliske ljude. Šta oni rade kada ih nijedan zakon ne štiti, kada je
ljubomornima dozvoljeno da besno trčkaraju okolo, nekažnjeni?”
Sarvani se uzvrpolji.
„Pretpostavljam da su primorani da napišu sopstvene zakone.”
„Upravo tako, a to je misao kojoj sam ranije bio pomalo privržen.
Kada zakon ne funkcioniše kako treba, sami stvaramo svoju porotu,
svoju sudnicu.”
Sarvani ponovo pogleda svog sina.
„Zaista?”, reče naposletku.
„Da, tako je”, nastavi Reke. „I mada me ta ideja sada uglavnom
plaši, još uvek uviđam lepotu u njoj, garanciju da će u vremenima
bezakonja, pristojnost ipak opstati. Kada ruka pravde okraća,
moramo da koristimo sopstvene ruke. Šta ti misliš, Taisire?”, upita
Reke i okrete se prema sinu Muhameda Sarvanija.
„Ja mislim da serete”, reče Taisir, najednom agresivan.
 „U tom slučaju se izvinjavam”, reče Reke. „Jer nadam se da ste
primetili da svi vi imate moje duboko saosećanje i drago mi je što ste
ti i Darman Dirani ovde. Očekivao sam da dođete svi, ali i nekoliko je
u redu.”
Muhamed Sarvani prestade da gleda u sina i ispravi leđa, kao da
mu se ponos vratio.
„Očekivali ste, je li?”, reče smešeći se.
Reke setno pogleda Mikaelu.
„Da, zapravo jesam”, reče on. „Vidite, moja koleginica je bila ta
koja je povezala sve niti u ovoj priči.”
Muhamed Sarvani otpi gutljaj čaja i pogleda prema otvorenom
kaminu iznad kojeg je visio Latifin uramljeni portret iz mladosti.
Delovalo je gotovo kao da je moli za pomoć.
„Kako su te niti povezane?”, upita.
„Mislio sam da dođem do toga. Claritas, claritas, kako imam
običaj da kažem”, nastavi on, a leva noga poče nervozno da mu
poskakuje.
„Ali najpre - izvini, Taisire, ne mogu a da ti ne postavim još jedno
pitanje, pošto ti najbolje znaš šta se desilo u šumarku u Grimsti: Da li
je Barozai dobio kaznu koju je zaslužio? Kako ti na to gledaš?”
„To zavisi od onoga što je uradio”, reče Taisir kratko.
Reke je razmišljao o tome.
„Pa, svi znamo šta je uradio, zar ne?”, reče naposletku. „Ili, bolje
rečeno, znamo šta vi mislite da znate, jer ne postoji tačan izveštaj o
tome šta se vašoj ćerki dogodilo u noći petog aprila 1997. u Kabulu.”
„Ne postoji.”
„Ipak, postoji mnogo indicija koje su drugi prevideli, ali vi niste.”
Muhamed Sarvani se ponovo uzvrpolji i opet pogleda Latifin portret.
„Kakvih indicija?”
„Malih dokaza na mestu zločina, na primer.”
Taisir i Darman Dirani neprimetno klimnuše jedan drugom.
Mikaela pomisli kako je to signal, ali verovatno je umišljala. Ona
pogleda u Rekea. Još uvek ih je setno gledao.
„Noćas sam proveo nekoliko sati gledajući tužnu sliku Latifinog
tela koju ste napravili u podrumu, i imam jedno pitanje. Zašto niste
postavili daske po celom podu?”
Muhamed pogleda kroz prozor.
 „Imali smo problema sa budi i vlagom. Morali smo da skinemo
deo poda, plašili smo se da ne pređe na violinu.”
„Užasno”, reče Reke. „Ali i korisno za obojicu, zar ne mislite?
Vidite, juče su me zainteresovale jedva primetne male rupe iza tela i
slomljene violine. Nisam ih isprva razumeo. Bilo ih tako mnogo. Ali
onda sam ih bliže proučio i shvatio: da su to rupe od izbočina na
obući, od cipela koje su se nervozno kretale po patosu od zemlje.
Naravno da i na drugačijoj obući ima izbočina, ali meni se činilo da
su ovo rupe od kopački. Jeste li to primetili? Naročito pošto...
izvinjavam se, zapravo sam poneo fotografiju. Samo trenutak.”
On izvuče sliku iz torbe i stavi je na stočić.
„Evo”, nastavi i pokaza na malu, belu fleku na slici. „Vidite li?”
Niko od muškaraca nije delovao naročito voljan da pogleda i
Reke samo nastavi.
„Sinoć me je ova fleka potpuno zaokupila. Proučavao sam je
odozdo i odozgo i na kraju sam bio posve siguran da je to kapljica
boje, ništa više od toga. Ali nije to ono što je neverovatno.
Interesantna je činjenica da se nije raspala, da je još uvek relativno
netaknuta. Očigledno je ofarbana jačim, ravnomernijim pritiskom koji
se ne može postići četkicom, verovatno mašinom za obeležavanje,
onakvom kakvu koriste za obeležavanje puteva i baš onakvom
kakvu koriste za obeležavanje fudbalskih terena.”
Muhamed Sarvani pijuckao je čaj, kao da mu se stara sigurnost
vratila.
„Imate dobru moć zapažanja, profesore, i to što govorite je
neverovatno zanimljivo, ali se bojim da nije neki dokaz.”
„To je takođe tačno, naravno”, nastavi Reke. „Ali sve ste bliži, zar
ne? Vi i nesrećni violista.”
„Ne nazivajte ga nesrećnim”, prasnu Taisir.
„Tako je”, reče Reke mirno. „Obećavam da mu neću ukazati svoje
saosećanje. Na vašoj sam strani, naročito sada: In dubio pro reo.”
„Koji je to jebeni jezik?” upita Taisir jednako besno.
„Izvinjavam se. Imam lošu naviku da govorim latinski. In dubio
pro reo. Kada nisi siguran, daj šansu osuđenom. Osim toga, zaista
mislim da ste popunili prazninu u pravosudnom sistemu i lično sam
spreman da sve to zaboravim. Samo, tu postoji još nešto što me
brine.”
 „Šta to?”
„Ono što me uvek uznemirava kada se radi o sprovođenju
pravde. Da li je kažnjena prava osoba? Ili su osvetnici u svojoj žudnji
požurili u zaključivanju? Dole ima otisaka i drugih cipela, zar ne?
Većih stopala?”
Muškarci su uznemireno posmatrali Rekea. U tom trenutku, u
Mikaelinom umu nije bilo nimalo sumnje - svi su duboko u sebi
osećali krivicu. Videla se u njihovoj iznenadnoj nesigurnosti, u
njihovom neizgovorenom pitanju: da li smo ubili pogrešnog čoveka?
Kabul, noć između četvrtog i petog aprila, 1997.
On načini nekoliko koraka u stranu i stade iza nje.
Nije to učinio samo da bi izbegao njen pogled.
Želeo je da joj vidi leđa, baš kao u Moskvi, iako
više nisu bila ista. Latifa je smršala, kao da joj je
ponestalo krvi. Sigurno je veoma bolesna, možda
umire. To ga je dirnuo, iako mu je na neki način bilo
i drago, kao da je to njegov trijumf. On se strese.
Kako je samo svirala. Niko drugi nikada ne bi tako
predivno mogao da svira, pomisli.
Želeo je da padne na kolena i zaplače. Svirala je
isti komad kao u Moskvi, Meditacije iz opere Tais.
Ipak, osećaj je bio drugačiji, kao da je muzika
umesto žudnje i tuge opisivala zarobljeništvo i
strah, lako to još uvek nije znao, uspeće da preživi
u Slanoj jami zahvaljujući prisećanju na njenu
muziku. Ali tada u podrumu, u njemu se vodio rat
protivrečnosti; želeo je da izađe. Želeo je da ode
kući u Mirpur, ali i da ostane tamo u podrumu. Kao i
u Moskvi, svirala je lagani vibrato i klizila po
notama na način koji ga je podsetio na uspavanke
njegove majke i zvuk sitara koji se u noći razleže
trgom. Pomislio je kako želi satima da je sluša, ali
i da je ućutka, da zaustavi sav bol, sve ono što se u
njemu probudilo. On ispruži ruku kao nekad, da joj
dotakne leđa.
Ali ruka mu se zgrči, kao da bi više volela da
udari. On je povuče i napipa oružje, tokarev zadenut
za pojas. Preplavi ga uzbuđenje. Upucaj je, dođe mu
misao, kao niotkuda. Upucaj je. Ali misao ga odmah
 preplaši i on se ponovo prepusti muzici, potpuno
izgubivši tlo pod nogama. U tom trenutku osećao se
kao da može sve, da je ubije ili pobegne s njom. Zato
verovatno nije mogao da izusti nijednu reč kada je
završila, pa je promrmljao nešto čega je jedva bio
svestan. Onda je začuo korake na spratu iznad i
obuzeo ga je užas. Bio je ubeđen da se to vratio njen
brat, ali onda začu poznato zveckanje i shvati da je
to Gamal, pa odahnu s olakšanjem. Ali samo za
trenutak. Onda se ponovo uplaši kao malopre, ali sada
na način koji ga približi Latifi.
On je pogleda i stiže samo da se iznenadi što dišu
u istom taktu, ubrzano i uznemireno. Onda Gamal siđe
niz stepenice i pretećim, ali bezbrižnim glasom reče:
„Assalamu alaikum. Ne dajte da vas prekidam, samo
nastavite.”

TRIDESET SEDAM

„Znate li kako sam počeo da shvatam?”, upita Reke i okrete se

prema Muhamedu Sarvaniju. „Ideja mi je došla zbog nedostatka
tračeva. Violista koji je svirao dok mu prsti ne bi prokrvarili i sanjao o
tome da postane dirigent vraća se u Kabul i počinje da uništava
instrumente, umesto da ih svira. Takva priča brzo se širi, zar ne? Ali
čak ni Ema Gulval, čiji klarinet je slomio, nije želela da kaže ništa o
tome, iako je naravno prepoznala Barozaija. A Darman Dirani, koji je
voleo Latifu, nije želeo da nam pomogne čak ni nagađanjem. Vrlo
rano sam shvatio da je doneta odluka, ili presuda ako vam je draže,
da se sprovede osveta nad čovekom koji ne samo da je ubio Latifu
već je bio odgovoran za progon toliko drugih učenika iz škole kojoj je
pripadala. Bio sam ubeđen da su se mnogi, čitav krug ljudi, složili
oko tog zločina. Pošto sam i sam sklon drami, čak sam zamislio da
je položena i zakletva.”
 Taisir se nemirno vrteo na kauču, a onda htede da ustane.
„Ali nemate dokaze.”
„Zar nemamo?”, upita Reke i okrete se prema Mikaeli.
„Imamo nove svedoke”, reče ona. „Znamo da si bio na mestu
zločina. Primećena je tvoja tetovaža.”
„Nemate ništa.”
„A onda imamo i presovani cvet tvog oca. Na neki način ste ipak
želeli da svet sazna. Na neki način žudeli ste da kažete šta ste
uradili, nije li tako? Jer, baš kao što je rekao profesor Reke, u dubini
duše svi smatrate da ste učinili ispravnu stvar, zar ne?”, reče ona s
autoritetom koji je i nju samu gotovo iznenadio.
Taisir ustade. Pobesneo je, ali mu otac dade znak da ponovo
sedne.
„Izvinjavam se”, reče on. „Moj sin je pomalo prgav.”
„S pravom”, reče Reke. „Ušli smo vam u kuću i počeli da
čeprkamo po starim tajnama. Možda treba da stavimo tačku za
danas. Imaćete dovoljno vremena da objasnite svoju stranu. Ali,
ukoliko mi dozvolite, imam još jedno pitanjce.”
Taisir se nagnu napred i uputi Rekeu preteći pogled.
„Ne zanimaju nas tvoja pitanja. Napolje, inače se ovo neće dobro
završiti.”
Muhamed Sarvani zavrte glavom.
„Smiri se, sine, smiri se. Pusti profesora Rekea da kaže ono što
mu je na srcu.”
Reke im obojici uputi zahvalan pogled.
„Ponovo mi u misli dolazi taj presovani cvet. To je mali, čudni
detalj, Zašto je bilo tako važno ostaviti ga tamo?”
„Ne znam da li je bilo važno, ali svi mi radimo određene stvari,
zar ne? Kao što ste rekli, da ostavimo nekakav trag. Iako ponekad
taj trag vidi samo bog. Vidite...”
Sarvani je oklevao.
„Da, doktore?” reče Reke.
„Oduvek sam bio strastveni botaničar”, nastavi on. „I oduvek sam
na suvo cveće gledao kao na prkošenje smrti. Uzaludno prkošenje,
naravno. To je pokušaj da se presovanjem, ili ubijanjem ako hoćete,
očuva lepota i prolaznost.”
„Da, istina”, reče Reke.
 „Morate shvatiti, profesore, da sam bio neutešan nakon što sam
našao Latifu mrtvu. Imao sam osećaj da je i mom životu došao kraj,
ali ipak nisam mogao da plačem. Kao da sam bio skamenjen. Tek
kada sam izašao na sunce i video malu livadu irisa koji su rasli
ispred njene kuće, briznuo sam u plač. Pao sam na kolena i ubrao
cvet. Nakon toga sam ga ispresovao. Taj cvet postao mi je važan.
Kao da se u njemu nalazio mali deo Latifine duše. Ne mogu to bolje
da objasnim.”
Reke pogleda Mikaelu.
„To je divan, dirljiv opis.”
„Da. Ali sada shvatam da je bila greška ostaviti cvet tamo.
Osećanja treba da zadržimo za sebe, a ne da ih ostavljamo u šumi
kao spomenike. Nažalost, nisam tako racionalan koliko bih voleo.”
„Mi smo protivrečna bića. Zato smo zanimljivi. Izvinjavam se,
doktore. Ovo je za vas bio težak dan”, reče Reke. Njegove reči
razdražile su Mikaelu.
Sve su to samo fraze, pomisli ona, prazne reči. Zato promeni ton
i reče s potisnutim besom:
„Dakle, priznajete da ste umešani u ubistvo Džamala Kabira?”
Muhamed Sarvani pogleda portret svoje ćerke i stavi ruku na
grudi.
„Priznajem”, reče. „Priznajem takođe da je bilo mnogo umešanih.
Imali ste pravo. Postavili smo se kao sud, kao porota. Želeli smo da
kaznimo čoveka koji je ubio moju kćerku, iz jednostavnog razloga što
je on sam bio neuspeh. Nikada nije uspeo da stvori ništa
božanstveno, čak ni blizu.”
Reke je razmišljao o ovim rečima dok je rukom pridržavao levu
nogu kako bi umirio cupkanje.
„Možda ste u pravu - iako on sam nije nužno tako posmatrao
stvari. Svi smo vični umetnosti samoobmane, zar ne?”
Muhamed Sarvani pogleda u svoje ruke i uput i sinu još jedan
umirujući pogled.
„Da, to je verovatno istina. Mada nije naš zadatak da razmišljamo
o lažima koje ubica govori samom sebi.”
„Naravno da nije, ali pitanje je da li je on zaista bio ubica.”
„Uznemirava me kada tako govorite, naravno. Ali mi nemamo
sumnji.”
 Mikaela se nagnu napred i reče:
„Možete li onda da nam objasnite zašto ste tako sigurni?”
Muhamed Sarvani zatvori oči. Delovao je kao da razmišlja treba li
uopšte da izgovori još ijednu jedinu reč.
„Video sam ga pred njenom kućom dan pre ubistva”, otpoče on
polako. „Nisam znao ko je tada i nije me bilo briga. Delovao je
bezopasno. Bio je smešno obučen i nekako otuđen od sveta.
Međutim, nakon ubistva počeo sam da se pitam. Nisam morao
mnogo da se raspitujem da bih došao do odgovora. Bio je to
fudbalski sudija s čudnim pokretima. Čuo sam da se ljudima dopada,
ali i da je umešan u talibanski rat protiv muzičara. Onda sam pozvao
nekoliko ljudi i na kraju čuo čitavu priču od Eme Gulval. Latifa joj je
ispričala kako joj je u Moskvi jedan violista upao u sobu. Darman
Dirani, moj dragi prijatelj koji je ovde sa nama, popunio je rupe u
priči. Takođe sam čuo da je Barozai nakon ubistva bio u krizi. Jedva
je izlazio i nije sudio nekoliko meseci. Od Latifinih suseda, porodice
Gani, saznao sam da se te večeri kad je ubistvo počinjeno kasno
pojavio. A onda... video sam otiske kopački na podu i komadić boje
koji ste vi tako oštroumno primetili. Ali iznad svega - a to je bilo
odlučujuće - znao sam da je ubica morao biti neko koga je
poznavala i kome je verovala. Inače nikada ne bi sišla u podrum i
izvadila violinu.”
Muhamed Sarvani ućuta, a Mikaela pogleda Rekea koji kao da je
tražio reči da postavi još neko pitanje. Naposletku je očito ipak
odlučio da ne kaže ništa. U toj pauzi, Muhamed Sarvani ustade i
reče im da će pozvati svog advokata.
Kabul, noć petog aprila, 1997.
Kada je Gamal sišao niz stepenice u mrak sa
kalašnjikovom u ruci i belim turbanom na glavi,
Barozai jasno oseti da ne pripada nijednoj strani.
Više nije bio violinista kao Latila, ali nije bio ni
kao Gamal. Ništa nije želeo više nego da ga otera
odatle, ali to nije mogao da učini.
Morao je da očuva iluziju predstavnika režima, pa
reče: „Wa aleikum as-salam. Latifa mi je pokazala
svoju violinu.”
Gamal priđe korak bliže.
 „Zar ti nije malo i svirala?”
„Jedan mali komad”, reče on i uhvati se za pištolj
koji mu je bio za pojasom, najviše iz nervoze, ili da
pokaže da drži situaciju pod kontrolom, da nije
izgubio glavu i izgubio se u muzici. Ali nije mu
pošlo za rukom.
Ruka na pištolju mu se tresla. Nije se osećao kao
pravoverni ratnik.
„Hoće li i meni nešto da odsvira?” upita Gamal.
Latifa uzrujano odmahnu glavom, a Hasan pomisli:
moram da ga sprečim. Ali nije znao kako. Nije mogao
da moli Gamala za milost. U njegovim očima, Latifa je
bila kurva. Nije mogao da mu kaže: „Hajde da je
ostavimo na miru, hajde da odemo.” Morao je da
pronađe drugi izlaz, a najbolje što je mogao da
smisli bilo je da je zaista pusti da svira. Gamal je
takođe nekada bio muzičar. Možda će razumeti, bar na
nekom nivou.
„Možeš li ponovo da odsviraš taj komad?”, upita
on. „Nećemo ti ništa.”
Ali to ovog puta nije dobro zvučalo, ne pred
Gamalom i njegovom ogromnom pojavom. Oči su mu sijale
onim neprikosnovenim sjajem koji je plašio Hasana od
prvog puta kada ga je video. Nije ga ni najmanje
iznenadilo što se Latifa prestrašeno skupila.
„Ne moraš”, rekao je, ali Latifa ga više nije
slušala.
Gamal je bio novi centar moći. Kada joj je pokazao
da počne, ona poče da svira još nervoznije nego prvi
put. Ubrzo je prešla na nešto drugo. Kao da nije
mogla da se seti nečega što nije dirljivo, a Hasan je
molećivo gledao Gamala.
Gamalovo lice bilo je obasjano nelagodnim,
uzbuđenim sjajem. Kao da je tu bilo još nečega, Hasan
je možda samo umišljao, ali nije mogao da shvati kako
jedan čovek, čak i ratnik usred svog džihada, može da
čuje ovu muziku i ništa ne oseti.
Gamal se osvrnu oko sebe pri prigušenoj svetlosti
baterijske lampe koja je ležala na podu. Pogled mu
pade na tokarev zadenut za Hasanov pojas. Zbog
njegovog pogleda, Hasanu oružje postade još teže. U
 tom trenutku dođe mu jedna iznenadna misao: Latifa
svira svoj rekvijem. On je odagna, ali ona se vrati.
Zbog nje muzika postade još življa. On pomisli: Ništa
ne sme da joj se dogodi, ni sada, niti ikada.
Nije mogao da ne pogleda Gamala, a Gamal mu
uzvrati pogled kao da mu čita misli i prošapta:
„Alahu akbar”. Te reči zvučale su strašno i svečano.
U istom trenutku, Gamal podiže kalašnjikov i na
trenutak ga uperi ne u nju već u njega, a onda ga
opet spusti.
Hasan poče sav da se trese, kao da treba da bira
između svog i njenog života. Možda je samo umišljao.
Možda je to bila prejaka reakcija u suludom času.
Često će kasnije razmišljati o tome, ali je u tom
trenutku izbor delovao stvarno i nešto u njemu
uzburka sećanja i razočaranje iz Moskve. Čitav život
prolazio mu je pred očima. Gamal se nakašlja, pa
priđe korak bliže i ponovo podiže kalašnjikov. Hasan
izvuče oružje i opali hitac.
Upucao ju je u potiljak potpuno otuđen od samog
sebe, iznenađen time koliko se sve odigralo sporo. Na
pod je najpre pala violina. Začuo se prasak kada je
pukla žica, a vrat se slomio. Trenutak kasnije pade i
Latifa, nešto tiše, kao da se pažljivo spušta na pod.
„Alahu akbar”, ponovi Gamal, a Hasan ponovi
njegove reči, okrete se i poče da se penje uza
stepenice.
Iza sebe začu Gamalovo disanje i gaženje violine.

Kada je Muhamed Sarvani završio telefonski razgovor i vratio se

u dnevnu sobu, delovao je pribrano i upitao ih da li imaju još neko
pitanje. Ukoliko nisu imali, povući će se na molitvu.
„Pretpostavljam da talibani nisu učinili ništa da pronađu ubicu”,
reče Mikaela.
„Nisu”, reče Sarvani. „U njihovim očima, Latifa je jednostavno
dobila kaznu koja joj je sledovala.”
„Dakle, počeli ste da planirate osvetu?” upita Reke.
„Šta biste vi uradili, profesore Reke?”
„Moja samopoimanje još uvek ne seže toliko daleko.”
„Ali jednog lepog dana”, reče Taisir pretećim glasom.
 „Možda”, odvrati Reke uz osmeh.
Mikaela pokuša da ih vrati na temu.
„Zar niste mogli sve to da uradite u Kabulu?”
Muhamed Sarvani rezignirano pogleda Latifin portret.
„Nakon što smo sahranili Latifu, moj sin, njegova porodica i ja
uznemiravani smo svakog dana. Kada smo dobili priliku da
pobegnemo u Pešavar, iskoristili smo je. Ali zakleti smo se da ćemo
pronaći Barozaija i jednog dana, mnogo kasnije, zahvaljujući božjoj
dobroti, čuli smo da je u Švedskoj.”
„Ušli ste mu u trag zbog televizijske reportaže, zar ne?”, upita
Mikaela.
Muhamed Sarvani pogleda svog sina i Darmana Diranija koji nije
rekao ni reč sve vreme.
„Da, imamo prijatelje u Švedskoj koji su nam to javili, pa smo
uspeli da odgledamo reportažu na nemačkoj televiziji.”
„Koliko vas je otputovalo u Švedsku?”
Muhamed ponovo pogleda Reke, kao da je on postavio pitanje.
„Bilo je nekoliko predstavnika, a Alah nam je poslao kišu i oblake
kao zaklon.”
„I nedužnog čoveka na kojeg je u svojoj dobroti mogao da uperi
prstom”, reče Reke uz isti prijatni osmeh.
Nakon toga ustade i pogleda Mikaelu. Ona klimnu glavom i reče
da mora da obavi poziv, pa ode na stepenište. Na trenutak se pitala
da li će pokušati da je spreče. Kada se vratila, saopštila im je da su
uhapšeni za ubistvo Hasana Barozaija u Grimsti i da stiže lokalna
policija.
Reke ispruži ruku i reče: „Zahvaljujemo vam na gostoprimstvu.
Nadam se da ćete naići na razumevanje. Želim vam svu sreću.”
Oni siđoše da pronađu taksi. Na trenutak su stajali u tišini na
trotoaru, kao da pokušavaju da razmisle o svemu što se desilo. Reke
je pogleda s odsutnim osmehom, a onda se izgubi u mislima, kao za
sebe mrmljajući: „Nunc est bibendum.”
U njoj je sve divljalo, pa nije ni htela da ga pita o čemu priča.

Kasnije tog popodneva podelili su bocu vina u baru hotela

Ekscelzior pored Kelnske katedrale, razgovarajući o onome što su
saznali, ali činilo se da se Reke brzo umara. Kao da je već ostavio
slučaj za sobom i hteo da proučava ljude oko sebe, pre nego detalje
istrage.
„Vidiš li nešto zanimljivo?”, upita ona.
On se okrete prema njoj.
„Da, možda”, odgovori. „Onog tamo čoveka rumenih obraza.
Upravo je došao kući sa jedrenja na Severnom okeanu. Vidi se po
njegovim rukama da je zakopavao blago po oštroj hladnoći, trideset
srebrnjaka, ukoliko sam dobro izbrojao, koje je zaradio kada je
prodao sestru putujućem cirkusu.”
„Čime se sestra bavi? Je li krotiteljka lavova?”
„Mislim da ume da nauči slona da stoji na jednoj nozi, ali teško je
biti siguran.”
Ona se osmehnu, a on joj uzvrati osmeh. Zatim skloni nevidljivu
mrvicu s njene bluze i pogleda je svojim plavim, usredsređenim
očima. Na trenutak je pomislila da će je privući bliže sebi, ali onda
odagna tu misao.
„Nisi bio potpuno siguran da je Kabir ubio Latifu?”
On pogleda u svoje šake.
„Prilično sam siguran da jeste. Pucanj je došao iz ugla gde je
stajao čovek u kopačkama. Ali hteo sam da iskoristim nesigurnost
kako bih ih naveo da pričaju.”
U tišini je razmišljala o tome, posmatrajući ljude u restoranu.
„Koju si ono latinsku frazu danas izgovorio na ulici?” upita ga
ona.
„Ne sećam se.”
„Nunc nešto.”
On se ponovo osmehnu i pogleda je jednako intenzivno kao i prvi
put.
„Nunc est bibendum”, prozbori. „Sad ćemo da pijemo. Horacije je
to rekao nakon što su Rimljani odneli pobedu nad Kleopatrom. Pošto
je Kleopatra poražena i mrtva, vreme je za slavlje, piše on.”
On im dopuni čaše.
„Šta si pod time mislio?”
„Verovatno da je Sarvanijeva tuga naš trijumf. Neka on sumnja.
Hajde da podignemo čaše.”
„Živeli”, reče ona.
 „Živeli.”
„Ali u tajnosti uvek više voliš poražene, je li tako?”
„Da, možda jeste. Gloria victis.”
„Šta ti je s tim latinskim frazama?”, upita ona.
Reke se ponovo nagnu napred.
„Quidquid latine dictum sit, altum videtur.”
„Molim?”
„Sve što je izgovoreno na latinskom zvuči pronicljivo. Mada mi je
sada to već prešlo u naviku”, reče on. „Fraze su kao deo mene, ali
nekada davno koristio sam ih kako bih delovao zanimljivije.”
Ona se takođe nagnu napred.
„Hteo si da se pokažeš.”
„Naravno.”
„Pravi si snob.”
„Da, u potpunosti”, reče on.
„Zašto nikada ne uzvraćaš udarac?”
„Moja lažna skromnost uvek uzvraća udarac. Šta kažeš da
odemo na ranu večeru?”
Ona klimnu glavom i ustade, pa ode u sobu da se spremi. Po prvi
nakon mnogo vremena začešljala je šiške unazad.

TRIDESET OSAM

Martin Falkegren sazvao je konferenciju za štampu. Više bi voleo da

je mogao sam da je održi, ali imao je dužnost da povede inspektora
Fransona. Zato je i on sedeo tu, ta ogromna grdosija. Sa druge
strane, nije mogao da se žali. Na kraju im je taj slučaj doneo dobru
medijsku pažnju. Taisir Sarvani priznao je zločin i zajedno s ocem
uhapšen je za ubistvo. U međuvremenu je izašlo još mnogo
spektakularnih detalja. Došlo je sigurno četrdeset-pedeset novinara.
Morali su da postave još stolica i dva ventilatora. Dan je bio
neočekivano topao, a Falkegren je nosio svetloplavo odelo i nove
cipele alden.
 „Dobro došli”, reče na početku. „Kao što svi znate, policijski
posao zahteva timski rad”, nastavi nezadovoljan izborom reči, ali
zadovoljan porukom. Nije bilo baš domišljato, ali bar nije morao da
imenuje nikoga, zbog čega je mogao uopšteno da kaže koji su ih
zaključci doveli do proboja i rešenja slučaja. Tek kada je rekao sve
što je smatrao važnim, dao je reč Fransonu, što je bilo pametno.
Odmah je primetio da se Franson loše snalazi pred masom i da se
često gubi u svim detaljima. Zato se Falkegren usredsredio na to da
deluje odlučno i da izgleda dobro. Smatrao je da je u tome uspeo, ne
samo zato što se tog jutra potrudio pred ogledalom već zato što se
potpuno prirodno okrenuo prema Fransonu, tako pokazavši svoj levi
profil, a to mu je bila lepša strana.
Još jednom je pomislio na Rekea i Čileanku - i na to koliko je
Brukner pogrešio kada im je rekao da nikada neće stići u Keln.
Umesto toga, rešili su ubistvo za tili čas. Bilo je nečeg strašno
podrugljivog u tome. Ipak, nadao se da se o tome ne zna mnogo u
javnosti i da njegova uloga u čitavoj drami neće procuriti. Kad je čuo
svoje ime, on pređe pogledom po sali da vidi ko mu se obratio.
„Priča se da ste shvatili Kabirov pravi identitet kada ste na
njegovoj levoj ruci pronašli tragove od sviranja viole”, reče mlada
devojka crne kose za koju je mislio da je možda sa švedske
televizije.
„To nije tačno”, reče on. „Nijedan detalj nije bio odlučujući u
rešavanju slučaja, već timski rad, kao što sam rekao. Rad na
mnogim poljima pod mudrim vodstvom”, reče on, ponovo se
saplićući o reči, mada nije mnogo mario za to.
Sada je dobio novo pitanje od jednog starijeg novinara iz Dagens
nihetera.
„Kako gledate na vladin stav prema azilu? Čini se da je Kleberger
svesno pustio u zemlju rizičnog čoveka kako bi se ulagivao
američkoj administraciji.”
Falkegren je kratko oklevao. S jedne strane želeo je da se
distancira od ministra spoljnih poslova, a sa druge strane nije želeo
da naljuti Bruknera, koji mu je čuvao leđa. Zato se na kraju izrazio
pomoću uvijenih fraza, otprilike kao sekretar kabineta Reke, koji se
nekako neukaljan izvukao iz ove krize.
 „Vidim da je vlada u teškom položaju. Isto tako vidim nepovoljne
posledice te odluke. Međutim, znam da je za puštanje Kabira u
zemlju bila potrebna hrabrost. Zahvaljujući njemu, mula Zakarija je
ubijen u Kopenhagenu, mula Zakarija koji je, za razliku od Kabira,
zaista bio rizik i terorista.”
Nakon toga je nastavio da govori pomalo isforsirano, nadajući se
da će izbeći potpitanja. Pričao je o tome kako su dobili vrednu
pomoć od američke obaveštajne službe u Kabulu, zanemarujući
činjenicu da američka obaveštajna služba nije tako omiljena zbog
skorašnjeg raskrinkavanja mučenja u zatvoru Abu Graib u Bagdadu.

Reke je sedeo za klavirom, ali nije svirao. Ponovo je delovao

bezvoljno, ali Mikaela je mislila da nije ništa uzeo, ili bar ne mnogo.
Jednostavno je bio pasivan, izgubljen u sebi, u sopstvenom Zatvoru
tame, kako je Julija to jednom rekla. Ona je sedela na zelenom
kauču iza njega i pregledala istragu pucnjave u Rinćebiju, ali je
ponekad bacala pogled u njegovom pravcu. Nerviralo ju je što je
tako pasivan. Poslednjih dana nije čak ni čitao. Samo je sedeo nad
dirkama.
Sa druge strane, ukoliko je suviše brinula o njemu, uvek je mogla
da se povuče i poštara se za sebe. Sada je tu živela već skoro
mesec dana, dolazeći i odlazeći, što je veoma radovalo gospođu
Hanson. Lukas je bio manje zadovoljan, a njena majka i Vanesa
žalile su se što je retko viđaju. Ali sada nije mogla da brine o tome.
Imala je osećaj da je u njenom životu počelo novo poglavlje.
Napolju je ponovo počela da pada kiša. Reke nešto reče. Ona
prestade da čita i ispliva iz svojih misli.
„Molim?”
„Dolazi jedan čovek. Malo je puniji, sredovečan, alkoholičar,
pogrbljen, nervozan.”
Nije ni pitala kako može to da zna. Samo je oslušnula da li se
nešto čuje iz hodnika i zaista čula korake. Shvatila je zašto je Reke
opisao korake kao nervozne. Delovali su pomalo izgubljeno i
oprezno. Sada su zastali i začulo se kašljanje, a zatim zvono na
vratima. Ona pogleda Rekea. On raširi ruke kao da se izvinjava, a
ona promrmlja kako je „lenjivac” i ode da otvori vrata.
 U hodniku je stajao čovek od otprilike četrdeset ili pedeset
godina, zaista pogrbljen i pod dejstvom alkohola. Međutim, takođe je
bilo jasno da je nekada bio sportista, snažan čovek, a pre nego što
su ga piće i problemi obuzeli, i zgodan. Nosio je smeđe odelo i plavu
košulju. U ruci je držao staromodnu akten-tašnu.
„Kako mogu da vam pomognem?” upita ona.
„Tražim profesora Rekea”, reče on.
„O čemu se radi?”, upita ona, najednom osetivši nelagodu,
možda zato što se osećala kao Rekeova sekretarica ili obezbeđenje.
„Zovem se Samuel Lidman”, reče on. „Moja sestra je studirala
kod profesora Rekea i rekla je.
Oklevao je kao da ga je bilo sramota onoga što će reći.
„Šta je rekla?”, upita ona.
„Da ukoliko imaš neku misteriju, onda nema boljeg čoveka od
profesora Rekea.”
„Ja bih počela s policijom.”
„Oni mi ne veruju. Mogu li da uđem? Da li je profesor kod kuće?”
Začuli su se koraci, a onda se pojavio Reke i nadvio se nad njih
gledajući ih upitno.
„Ovde sam”, reče. „Dobro došli, da li je neko nestao?”
Čovek ga zapanjeno pogleda.
„Kako ste znali?”
„Imao sam takav osećaj. Ali sedite i ispričajte mi.”
Čovek sede na zeleni kauč, otvori torbu i izvuče fotografiju koju
stavi na stočić. Na njoj je bio trg ispred raskošne crkve sa tornjem,
kopljima i ogromnim lukovima. Ispred crkve su prolazili ljudi i
golubovi.
„Crkva Svetog Marka u Veneciji”, reče Reke. „Ova slika je
nedavno napravljena, zar ne?”
Čovek pogleda Rekea setnim, smeđim očima.
„Da”, reče on. „Slikana je krajem marta, ako sam dobro shvatio.
Ali želim da razgovaram o ovoj ženi.”
On pokaza na ženu od oko četrdeset godina, u ekskluzivnom,
crvenom mantilu. Stajala je u prvom planu, ispred grupe Japanaca
koji su slušali vodiča.
„To je moja žena”, reče on.
„Lepa je”, promrmlja Mikaela.
 „Bila je mnogo lepša nego što sam zaslužio. Ali umrla je pre
četrnaest godina.”
„Deluje veoma živo.”
„U tome i jeste stvar”, reče čovek. „Imam umrlicu. Ali to je stvarno
ona.”
„Sigurni ste u to?”, upita on.
„Sasvim sam siguran”, reče on. „Vidite li joj mladež kod uveta?
Ima još detalja. Doneo sam i stare slike. Možete sami da uporedite.”
Reke pogleda Mikaelu i, kao da mu se najednom vratila energija,
reče:
„Ispričajte nam.” U tom trenutku, bilo je pet i dvadeset po podne
10. maja 2004. godine. Samuel Lindman počeo je da priča svoju
neobičnu priču, koja je Rekea i Mikaelu držala budnima do kasno u
noć.
 ZAHVALNICA

Dobio sam fantastičnu pomoć od mog izdavača Eve Gedin, i od mog

agenta Jesike Bab.
Moja urednica Eva Bergman doprinela je nizom pametnih i
kreativnih izmena, velikih i malih. Moj prijatelj Johan Norberg
pomogao mi je oko muzike i zahvaljujući njegovim veštinama, priča
je dobila na širini i dubini.
Bez ikakve sumnje, dugujem zahvalnost Konanu Dojlu i
njegovom Šerloku, i često koliko sam mogao, odavao sam im
počast. U knjizi Lene Sundstrem Spår, saznao sam za zatvor Slana
jama, i zbog toga sam poželeo da pročitam o Gulu Rahmanu, koji je
umro od smrzavanja nakon što su ga danima mučili.
Veoma je važna i večera u Grand hotelu u Stokholmu, kojoj sam
prisustvovao i video da Ahmad Sarmast i njegov Avganistanski
nacionalni institut, ANIM, primaju muzičku nagradu Polar zbog svog
truda da sačuvaju avganistansko muzičko nasleđe i obrazuju mlade
muzičare u toj zemlji. Ova ceremonija otvorila mi je oči da vidim
ugnjetavane muzičare koji žive u Avganistanu od građanskog rata
devedesetih godina prošlog veka.
Violinista Kristijan Svarf bio je vrlo detaljan kada mi je
objašnjavao kako izgledaju otisci prstiju violinista. Erika Perez mi je
pokazala Husbi i ispričala fantastičnu priču o bekstvu njene porodice
iz Čilea. Frederik Brusi i Estrela Burgal čitali su rane verzije rukopisa
i iznosili vredna zapažanja. Veliko hvala i Lindi Altrov-Berg i Katerin
Merk iz književne agencije Norstedts.
A iz same dubine srca, hvala mojoj Ane.
1 Tradicionalna čileanska jela. (Prim. prev.)

2 Tražim Hasana Barozaija.

3 Govorite li engleski?