Tit Koliander – Put podvižnika

Tit Koliander

PUT PODVIŽNIKA

Sadržaj:

Glava prva – O cvrstoj i trajnoj resenosti

Glava druga – O nedovoljnosti covekovih snaga

Glava treca – O vrtu srca

Glava cetvrta – O tihoj i nevidljivoj borbi

Glava peta – O odricanju od sebe i ociscenju srca

Glava sesta – O iskorenjivanju zelje za ugodnoscu

Glava sedma – O prenosenju ljubavi od sebe ka Hristu

Glava osma – O strazenju da se pobedjeno zlo opet ne pojavi

Glava deveta – O pobedjivanju sveta

Glava deseta – O gresima drugih i o tvojim sopstvenim

Glava jedanaesta – O unutrasnjoj borbi kao sredstvu

Glava dvanaesta – O poslusnosti

Glava trinaesta – O napredovanju u dubinu

Glava cetrnaesta – O smirenosti i strazenju

Glava petnaesta – O molitvi

Glava sesnaesta – O molitvi

Glava sedamnaesta – O molitvi

Glava osamnaesta – O molitvi

Glava devetnaesta – O telesnim i umnim radnjama koje prate molitvu

Glava dvadeseta – O postu

Glava dvadesetprva – O izbegavanju svega neumerenog

Glava dvadesetdruga – O koriscenju materijalnih stvari

Glava dvadeset treca – O tmurnim vremenima

Glava dvadeset cetvrta – O jednom tumacenju price o Zakheju

Glava dvadeset peta – O Isusovoj molitvi

Glava dvadeset sesta – O bescenom biseru

Glava prva

O cvrstoj i trajnoj resenosti

Ako zelis da spases svoju dusu i zadobijes zivot vecni, preni se iz ucmalosti, oseni se krsnim znakom i reci:
“u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.»

Vera se ne stice razmisljanjem, vec delanjem. O tome sta je Bog ne uce nas ni reci, ni mudrovanja, vec
opit. Da bismo provetrili prostoriju, potrebno je da otvorimo prozor; da bi suncevi zraci doprli do nas,
moramo izaci iz kuce. Tako je i sa zadobijanjem dara vere: nijedan cilj se ne postize udobno sedeci i
cekajuci na odgovor od Svetih Otaca. Neka nam Bludni Sin posluzi kao primer: I ustavsi otide (Lk. 15:20).

Ma koliko da su teski lanci kojima si prikovan za ovaj svet, nikad nije prekasno. Nije bez razloga napisano
da je Avraamu bilo sedamdeset i pet godina kada je krenuo, i da ce najamnik koji dodje u jedanaesti cas
primiti istu platu kao onaj koji je dosao u prvi cas.

Niti je ikada suvise rano. Nikad nije prerano da se zapocne sa gasenjem sumskog pozara; zar bi radije da
ti dusa ostane opustosena i nagorela?

Prilikom krstenja primio si zapovest da vodis nevidljivu borbu protiv neprijatelja duse; zapocni tu borbu
odmah. Previse si vec odugovlacio; utonuo si u nemar i duhovnu lenjost i protracio mnogo dragocenog
vremena. Zato moras poceti iznova: dopustio si da se cistota koju si primio na krstenju ukalja.

Ustani, dakle; ali odmah, bez oklevanja. Ne odlazi ostvarenje svoje namere do “veceras» ili “sutra», ili
“kasnije, kad zavrsim ovo sto sada radim.» To odlaganje moze imati kobne posledice.

Onoga trenutka kad u sebi to resis, tom svojom odlukom pokazaces da si napustio staroga coveka i da si
spreman da zapocnes novi zivot, sa novim ciljem i novim nacinom zivljenja. Ustani, dakle, bez straha i
reci: Gospode, pomozi mi da pocnem! Uovom trenutku ti je najpotrebnija Bozja pomoc.

Drzi se cvrsto svoje resenosti i ne gledaj vise unazad. Neka ti kao upozorenje posluzi primer Lotove zene,
koja se osvrnula za sobom i postala slan kamen (1Moj.19:26). Ti si odbacio staroga coveka; odbaci sada i
ljusturu koja lezi na putu. Kao Avraam, i ti si cuo glas Gospoda: Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz
doma oca svojega u zemlju koju cu ti Ja pokazati (1Moj. 12:1). Od sada pa nadalje, sva tvoja paznja mora
biti usredsredjena upravo na tu zemlju.

Glava druga
O nedovoljnosti covekovih snaga

Sveti Oci jednoglasno porucuju: prvo sto moras vazda imati na umu to je da se nikada, ni u kom slucaju,
ne oslanjas na sebe. Borba koja ti sada predstoji izuzetno je teska, a tvoje ljudske snage sve zajedno,
nedovoljne su da u njoj ustrajes. Budes li se na njih oslanjao, odmah ces biti oboren na zemlju i neces
vise imati zelju da nastavis borbu. Samo Bog ti moze podariti pobedu koju toliko zelis.

Ovakva odluka o neoslanjanju na sebe i sopstvene moci predstavlja, za mnoge, ozbiljnu prepreku jos na
samom pocetku. Ta prepreka se mora savladati, inace nema nikakvog izgleda da se ide dalje. Kako moze
covek da prima savete, pouke i pomoc ako veruje da sve zna, da sve moze i da mu uopste nisu potrebni
saveti? Nijedan tracak svetlosti ne prodire kroz takav zid samozadovoljnosti. Tesko onima koji misle da su
mudri, i sami su sebi razumni, veli prorok Isaija (Isa.5:21), a apostol Pavle upozorava: Ne smatrajte sami
sebe mudrim (Rim.12:16). Gospod je Carstvo Nebesko otkrio bezazlenima, dok je ono sakriveno
od mudrih i razumnih (Mat.11:25).

Moramo se, stoga, osloboditi prevelike vere u sebe. Cesto je ona tako cvrsto ukorenjena u nasim srcima
da ni ne shvatamo u kojoj meri ona vlada njime. Upravo je nas egoizam, okrenutost prema sebi i nase
samoljublje uzrok svim nasim teskocama, razocaranjima i patnji duse i tela.

Pogledaj, dakle, sebe i vidi koliko si rob zelje da ugadjas sebi i samo sebi. Tvoja sloboda sputana je
okovima samoljublja i ti, kao porobljeni mrtvac, lutas tako od jutra do mraka. “Sada cu da jedem», “sada
cu da ustanem», “sada cu da procitam novine.» Zaularen opsednutoscu sobom, bivas nosen od trenutka
do trenutka, a cim se nesto prepreci na tom tvom putu, u tebi se raspaljuje i raste negodovanje.

Zaviris li u dubine svoje svesti, naici ces na isti prizor. On se moze lako prepoznati po neprijatnom
osecanju koje te spopada kada ti neko protivureci. To je sustina ropstva u kome zivimo. Jer, gde je Duh
Gospodnji, onde je sloboda (2Kor. 3:17).

Moze li ista dobro izaci iz tog neprestanog kruzenja oko sopstvenog ja? Nije li nam Gospod zapovedio da
ljubimo bliznjeg svog kao samoga sebe, a da iznad svega ljubimo Gospoda Boga? No, da li tako cinimo?
Nisu li nase misli ipak stalno obuzete samo sopstvenom srecom?

Budi uveren da nista dobro ne moze proizici iz tebe samog. Ako bi se pak, nekim slucajem, u tebi rodila
misao nesebicna, mozes biti siguran da ona ne dolazi od tebe, vec od samog Izvora dobrote i da je kao
takva data tebi: takva misao je dar od Zivotodavca. Tako isto, sposobnost sprovodjenja dobre misli u delo
nije tvoja, vec ti je odozgo, od Svete Trojice darovana.

Glava treca

O vrtu srca

Novi zivot koji si upravo zapoceo cesto se poredi sa vrtom. Zemlja koju vrtlar obradjuje dar je od Boga,
bas kao i seme, sunceva toplota, kisa i energija koja je potrebna za rast biljke. Medjutim, sam rad u vrtu
poveren je vrtlaru.
Ako zemljoradnik zeli bogatu zetvu, mora rano da rani i kasno da leze, da plevi, provetrava, navodnjava i
prska, jer je obradjivanje zemlje propraceno mnogim opasnostima koje ugrozavaju zetvu. On mora
neprekidno da radi, da neprestano bdi, da bude stalno na oprezi, uvek pripravan; ali zetva na kraju ipak
zavisi od prirodnih uslova, to jest od Boga. Vrt koji smo poceli da obradjujemo i da nad njime bdimo je
livada naseg srca, a zetva – vecni zivot.

Vecni, jer je nezavisan i od vremena i od prostora, kao i od bilo kojih drugih uslova; to je istinski slobodan
zivot, zivot ljubavi, milosti i svetlosti u kome ne postoje granice prirode, i upravo zbog toga je vecan. To je
zivot duhovan, u jednoj posve duhovnoj ravni: stanje bitisanja. On pocinje ovde, u ovom zivotu, i nema
kraja, i nijedna sila ovoga sveta ne moze ga iznuditi; moze se naci jedino u covecjem srcu.

Osudjuj sebe, veli sveti Isak Sirin, i neprijatelj tvoj ce se dati u beg cim se priblizis. Pomiri se sam sa
sobom, pa ce se sa tobom pomiriti i nebo i zemlja. Trudi se da udjes u skrivenu odaju svoga srca i videces
odaju nebesku, jer je to jedna ista odaja, kada ulazis u jednu, vidis ih obe. Stepenice koje vode u Carstvo
su u tebi samome, skrivene u dusi. Odbaci breme greha i ugledaces u sebi uzlaznu stazu koja ce ti
omoguciti ushodjenje.

Nebeska odaja o kojoj govori ovaj svetitelj je drugi naziv za zivot vecni. Naziva se jos i Carstvo Nebesko,
Carstvo Bozje, ili jednostavno: Hristos. Ziveti u Hristu znaci obitavati u vecnom zivotu.

Glava cetvrta

O tihoj i nevidljivoj borbi

Sada kada znamo mesto na kome se mora voditi borba koju smo upravo zapoceli, kao i sta nam je cilj i
gde se on nalazi, shvatamo i zasto se ta borba naziva nevidljivom. Ona se odvija u srcu, u tisini, duboko u
nama; i tu nailazimo na jos jednu veoma vaznu stvar, koju sveti Oci stalno isticu: usne neka su ti
zapecacene ovom tajnom! Jer, ako se otvore vrata od saune, sva toplota odlazi i lekovitost pare nestaje.
Prema tome, nikome ne govori nista o tvojoj novorodjenoj nameri. Nista ne govori o novom zivotu koji si
zapoceo, ni o opitu, ni o onome sto se nadas da ces dobiti. Sve sto se dogadja u tebi, tice se samo i jedino
Boga i tebe. Izuzetak moze biti jedino tvoj duhovnik ili ispovednik.

Ovo tihovanje je neophodno, jer svako caskanje o sopstvenim brigama pothranjuje sujetu i poverenje u
sebe. A upravo je to ono sto mora, pre svega, da se iskoreni! U tihovanju raste nase poverenje u Njega
koji nas i bez reci slusa. Tvoj zadatak je da Mu se priblizis, u Njega polazi svoje nadanje: ti si usidren u
vecnosti, a u vecnosti ne postoje reci.

Od sada nadalje, poceces da shvatas sve sto ti se desava, velike stvari kao i male, sve sto ti je poslato od
Boga kao pomoc u toj borbi. On jedini zna sta je tebi potrebno i sta ti u datom trenutku treba: nedaca ili
uspeh, iskusenje ili pad. Nista se ne desava slucajno, i iz svega sto se dogodi moze se ponesto nauciti; to
odmah shvati u srcu, jer na taj nacin raste poverenje u Gospoda koga si odlucio da sledis.

Evo jos jednog uputstva koje nam svetitelji nude na nasem putesestviju: potrebno je da sebe vidis kao
dete koje tek pocinje da uci da izgovara glasove i da pravi prve, nesigurne korake. Sva mudrost ovoga
sveta i sve vestine koje mozda posedujes potpuno su bezvredne u borbi koja te ocekuje, kao sto je
bezvredan tvoj drustveni polozaj i cela tvoja imovina. Imovina koja se ne koristi za sluzenje Gospodu je
teret, a znanje koje ne ukljucuje srce je besplodno i stoga opasno, jer je umisljeno. Takvo znanje naziva
se golim, jer nema topline niti ljubavi. Moras stoga odbaciti sve svoje znanje i postati lud da bi bio
pametan, prosjak da bi bio bogat, slabic da bi bio snazan.

Glava peta

O odricanju od sebe i ociscenju srca

Sada, tako razotkriven, mali i bespomocan, prelazis na najtezi od svih poduhvata ljudskih: da pobedis
sopstvene sebicne zelje. Tvoja borba, u krajnjoj liniji, zavisi upravo od “samogonjenja», jer dokle god
preovladjuje tvoja sebicna volja, ne mozes se cistim srcem moliti Gospodu: “da bude volja Tvoja». Ako
nisi u stanju da odgonis osecanje sopstvene velicine, neces imati udela u istinskoj slobodi, gde vlada
samo jedna volja.

Evo velike tajne svetitelja: ne trazi slobodu i ona ce ti biti data.

Receno je: zemlja radja trnje i siblje. Covek obradjuje zemlju u znoju svoga lica, sa mukom; zemlja i covek
su isto, od zemlje je covek i sazdan. Sveti Oci savetuju da se pocne sa malim stvarima jer, kako kaze sveti
Jefrem Sirin, ne moze se ugasiti veliki pozar ako nisi naucio da gasis malu vatru. Ako zelis da se oslobodis
velike muke, kazu sveti Oci, ugusi sitne zelje. Nemoj misliti da se jedna moze odvojiti od druge – sve te
sitne zeljice nanizane su jedna na drugu, kao neki dugacak lanac ili mreza.

Ne moze se covek uhvatiti u kostac sa velikim porocima koje je tesko savladati kao i sa losim stecenim
navikama, a da u isto vreme ne savladjuje male, “bezazlene» slabosti: zelje za slatkisima,
mnogoglagoljivost, radoznalost, spletkarenje… Na koncu, sve nase zelje iznikle su na jednoj zajednickoj
osnovi, a to je nasa neobuzdana navika da ugadjamo samo i jedino sebi.

Mora se slomiti ta zivost volje. Od covekovog pada do danas, volja je poslusna iskljucivo sopstvenom
“ja.» Iz tog razloga je nasa borba upravljena protiv volje, a morala bi se zapoceti bez oklevanja i voditi
neumorno: ako ti se javi zelja da nesto priupitas, nemoj! Ako ti se pije kafa, popij samo jednu solju! Ako
te “nesto tera» da pogledas na sat, uzdrzi se! Ako ti se ide u goste, ostani kod kuce!

To je gonjenje sebe; na ovaj nacin mozemo, s Bozjom pomoci, ucutkati glas sopstvene volje.

Mozda se pitas: da li je sve ovo zaista potrebno? Sveti Oci ti odgovaraju pitanjem: da li ti zaista mislis da
mozes napuniti posudu cistom vodom, a da prethodno nisi prosuo staru, prljavu i ustajalu?

Ili, zelis li zaista da u dom primis dragog gosta, dok ti je gostinjska soba puna raznog djubreta i otpadaka?
Ne, onaj koji se nada da ce videti Gospoda ociscava sebe, kao On sto je cist (1Jn. 3:3).

Cistimo i mi svoje srce! Izbacimo iz njega svo prasnjavo smece koje se tamo natalozilo, oribajmo prljavi
pod, operimo i otvorimo prozore, da bi kroz njih usla svetlost i svez vazduh u prostoriju koju pripremamo
za Gospoda kao svetiliste. Obucimo se, zatim, u cistu odecu, da se na nama ne bi zadrzao stari, ustajali
vonj i da ne bismo bili “napolje isterani» (Lk. 13:28).
I neka ovo postane nas svakodnevni trud, iz casa u cas.

Na taj nacin, mi samo cinimo ono sto nam je Gospod zapovedio preko svoga svetog apostola Jakova, koji
veli: “Ocistite ruke, grjesnici, poraviti srca vasa, dvodusni (4:8). A apostol Pavle nam porucuje da
“ocistimo sebe od svake necistote tijela i duha» (2Kor 7:1). Jer, kako kaze sam Hristos, “iznutra, iz srca
ljudskoga, izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, kradje, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko,
hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane coveka» (Mk. 7:21-23). Zato, On
govori i Farisejima: “ocisti najpre iznutra casu i zdjelu da budu i spolja ciste» (Mat 23:27).

I dok tako sledimo uputstva kako da se iznutra ocistimo, moramo stalno imati na umu da ni u jednom
trenutku ne cistimo svoje srce radi nas samih. Gostinjsku sobu mi ne uredjujemo radi sopstvenog
uzivanja, vec da bi gostu u njoj bilo ugodno. Hoce li mu biti prijatno, pitamo se, hoce li ostati? Svaka nasa
misao upravljena je njemu.

Zatim se povlacimo, ostajemo u pozadini i ne ocekujemo nikakvu nagradu za svoj trud.

Tri vrste prirode postoje u coveku, kao sto objasnjava Nikita Stitat: telesni covek, koji hoce da zivi samo
radi sopstvenog uzivanja, cak i na stetu drugih; prirodni covek, koji bi da ugodi i sebi i drugima, i duhovni
covek, koji zeli da ugadja samo Bogu, makar na svoju stetu.

Prva je niza od covekove prirode, druga je uobicajena, a treca je iznad same prirode, ona vec predstavlja
zivot u Hristu.

Duhovni covek razmislja na duhovni nacin; on polaze svoju nadu u to da ce jednoga dana cuti glas angela
koji se raduju zbog jednoga grjesnika koji se kaje (Lk. 15:10), pri cemu je taj gresnik on sam. Tako i ti
treba da osecas i nadajuci se istome treba da se trudis, jer nam je Gospod zapovedio da budemo savrseni
kao sto je savrsen Otac vas nebeski (Mat. 5:48) i da istemo najpre Carstvo Bozje i pravdu njegovu (6:33).

Stoga ne daj sebi odmora, niti mira dok u sebi ne ugusis onaj deo kojim vlada telesna priroda. Neka ti to
postane cilj: da iznadjes svaki nagovestaj zivotinjskog u sebi i da ga bespostedno izgonis iz sebe. Jer tijelo
zeli protiv duha, a Duh protiv tijela (Gal. 5:17).

Ali, ako te spopadne strah da od silnog truda oko sopstvenog spasenja ne postanes pravedan u
sopstvenim ocima, ili ako se bojis da ce te nadvladati gordost, dobro ispitaj sebe i shvati da covek koji se
boji da ce postati gord i poceti da vidi sebe kao pravednika, pati od duhovnog slepila, jer ne vidi koliko on
zapravo jeste gord i koliko on vec umislja da je veliki pravednik.

Glava sesta

O iskorenjivanju zelje za ugodnoscu

Receno je da samo mali broj ljudi pronalazi uzani put koji vodi u zivot vecni i da je potrebno mnogo truda
da se prodje kroz tu uzanu kapiju. Jer vam kazem, mnogi ce traziti da udju i nece moci (Lk. 13:24).

Objasnjenje ovoga moze se naci upravo u nasoj nevoljnosti da osudjujemo sebe. Mozda uspevamo da na
neki nacin pobedimo neke svoje velike i ozbiljne grehove i poroke, ali tu se zaustavljamo. Malim zeljama
dopustamo da slobodno nicu kako im je volja. Mi nismo prevaranti ni lopovi, ali volimo da ogovaramo;
nismo alkoholicari, ali zato pijemo kafu i caj i pusimo, kad god nam se prohte. I nase srce je jednako puno
sopstvenih htenja: korenje nije iscupano i mi lutamo unaokolo upleteni u korov koji je iznikao iz tla naseg
samosazaljenja.

Ustremi se na tu svoju sklonost ka samosazaljenju, jer je ona koren svakoga zla koje te spopada. Da nisi
tako pun samosazaljivosti, vrlo brzo bi uvideo da smo sami krivi za zlo koje nas spopada, jer odbijamo da
shvatimo da je to u sustini za nas dobro. Sazaljivanjem samoga sebe pomracuje ti se vid. Samilost osecas
samo prema sebi i, kao rezultat toga, vidici ti se zatvaraju. Tvoja ljubav zakljucana je u tebi samome.
Oslobodi je, pa ce i zlo otici od tebe.

Potiskuj svoje pogibeljne slabosti i zelje za ugodnostima, napadaj ih sa svih strana! Zgazi svoju slast za
uzivanjem, ne daj joj mesta ni da dise. Budi strog prema sebi; ne dopusti svojoj ploti da ustupi pred
mitom koje neprestano trazi. Jer, svaka strast jaca ukoliko se ponavlja, ali izumire ako se ne pothranjuje.

Ali pazi da se ne dogodi da, zabravivsi ulazna vrata zlu, u isto vreme ne otskrines zadnja vrata, na koje
ono moze vesto da se ponovo uvuce, samo u drugom obliku.

Kakvu korist imas ako, recimo, odlucis da spavas na tvrdom duseku, ali se zato izlezavas u vreloj kupki?
Ili, ako pokusavas da ostavis pusenje, ali dopustas svome jeziku da ogovara? Ili, ako uspes da obuzdas
svoj jezik, ali nastavis da citas uzbudljive romane? Ili mozda ostavis romane, ali se prepustas mastarijama
i “sevdahu?»

Sve su to razliciti oblici jedne te iste stvari: tvoje nezasite zelje za zadovoljenjem sopstvene potrebe za
ugodnoscu.

Moras da zapocnes sa iskorenjivanjem te zelje da budes okruzen prijatnim stvarima, da ti bude udobno,
da budes zadovoljan. Moras da naucis da volis i trpis tugu, bol, siromastvo, tezak zivot. Moras da naucis
da u tisini sledis zapovesti Gospodnje: da ne izgovaras prazne reci, da se ne doterujes i ukrasavas, da
budes poslusan pretpostavljenome, da ne gledas sa zeljom u srcu na zene, da se ne gnevis, i jos mnogo
toga. Jer sve te zapovesti nisu nam date da bismo se mi ponasali kao da one ne postoje, vec da bismo ih
ispunjavali: da je drugacije, milostivi Gospod nas ne bi opteretio njima. Ako hoce ko za mnom ici, neka se
odrece sebe (Mat 16:24), veli nam Gospod, prepustajuci nama, i nasoj volji, nasem sopstvenom
nahodjenju da se odreknemo sebe.

Glava sedma

O prenosenju ljubavi od sebe ka Hristu

Vladika Teofan pita: Ako izadjemo van sebe, koga susrecemo? On sam odmah i odgovara: susrecemo
Boga i svoga bliznjega. Upravo zbog toga je samoodricanje osnovni preduslov za coveka koji trazi
spasenje u Hristu: samo na taj nacin se srediste covekovog bica moze pomeriti od sebe ka Hristu, koji je u
isto vreme i Bog i nas bliznji.
To znaci da se sva paznja, staranje i ljubav kojom u sadasnjem trenutku zasipamo sebe sasvim prirodno i
na nama neprimetan nacin prenosi na Boga, a samim tim i na nase bliznje. Jedino je tako moguce da leva
ruka ne zna sta radi desna, i jedino tada milostinju dajemo u tajnosti (Mat. 6:3-4).

Dok se to ne dogodi ne mozemo biti ispunjeni svakoga znanja, da mozemo i jedni druge poucavati (Rim.
15-14) na stvaran, namaterijalan nacin. Nasi pokusaji po tom pitanju su sigurno lazni i neiskreni, jer su
nasi sopstveni i dolaze od nase zelje da ugodimo sebi. Posebno je vazno da to razumemo, jer u
suprotnom mozemo vrlo lako izgubiti pravac na tom putu lazne predusretljivosti i sujetne
dobronamernosti koja neizbezno vodi u zabokrecinu zadovoljstva samim sobom.

Prema tome, uzdrzi se od posecivanja humanitarnih bazara, clanstva u dobrotvornim drustvima i

politickim strankama. Bavljenje mnogim stvarima (mnogobrizje) je, u svim oblicima, u sustini – otrov.
Pogledaj unutar sebe, podrobno ispitaj sebe i primetices da mnoge od tih takozvanih “zrtvi» izrastaju iz
potrebe da se utisa sopstvena savest, to jest, iz tvoje nezauzdane potrebe da samom sebi ugodis.

Ne, Bog ljubavi i mira i svecele zrtve ne prebiva usred galame i uzurbane aktivnosti koje se preduzimaju
radi ugadjanja svojim potrebama, cak i ako to biva pod maskom dobrotvornog rada. Postoji nacin na koji
to moze i da se proveri: ako ti je dusevni mir poremecen, ako si potisten ili mozda cak pomalo i ljut u
slucaju da si iz nekog razloga sprecen da ucinis dobro delo koje sinameravao, znaces zasigurno da ti je
izvor bio blatnjav.

Mozda se pitas, zasto? Iskusniji odgovaraju: na spoljasnje prepreke i smetnje nailazi samo onaj koji nije
sopstvenu volju potcinio Bogu, jer je za Boga bilo kakva prepreka nezamisliva. Istinski nesebicno delo nije
moje, vec Bozje. Za takvo delo ne postoje smetnje. Jedino moji licni planovi, moje sopstvene zelje – da
ucim, radim, odmaram se, jedem, da ucinim dobro svom bliznjem, mogu naici na nekakve “spoljasnje
okolnosti» koje mi se preprecuju, i tada se zalostim. Ali za coveka koji je pronasao uzani put koji vodi u
zivot, to jest k Bogu, postoji samo jedna smetnja, a to je njegova sopstvena, gresna volja. Ako on zeli
nesto da ucini, ali mu se ne da da to ostvari, kako onda moze da se zalosti? Jer on nema
nikakve svoje namere (Jakov 4:13-16).

Ne zavaravaj se. Hriscanin je duzan da kao sto On pozivje i sam tako zivi (1Jn. 2:6), kao Onaj koji je rekao:
“Ne trazim volju svoju no Oca koji me je poslao (Jn. 5-30), kao Onaj koji se rodio u slami, postio cetrdeset
dana, bdio u molitvi u dugim nocima, isceljivao bolesne i besomucne, koji nije imao mesto gde da skloni
glavu Svoju i koji je na kraju dopustio da Ga pljuju, tuku i razapnu na Krst.

Razmisli koliko si ti daleko od svega toga. Postavljaj sebi stalno iznova pitanje: jesam li probdeo u molitvi
jednu jedinu noc? Jesam li pravilno postio makar jedan dan? Jesam li isterao jednog zlog duha? Jesam li
bez opiranja dozvolio da me vredjaju i udaraju? Jesam li zaista razapeo telo? (Gal. 5:24). Nisam li isao za
sopstvenom voljom?

Sve ovo imaj stalno na umu.

Jer, sta je samoodricanje? Onaj koji se zaista odrice sebe ne postavlja pitanje: jesam li srecan? Ili: hocu li
biti zadovoljan? Sva pitanja te vrste otpadaju od tebe ako se zaista odreknes sebe, jer pri samoodricanju
ti se u isto vreme odrices i svoje zelje za zemaljskom srecom.

Ova tvrdoglava zelja za licnom srecom uzrok je nemiru i podeljenosti koja vlada u tvojoj dusi. Odrekni je
se i delaj protiv nje; ostalo ce ti se i bez truda dati.

Glava osma

O strazenju da se pobedjeno zlo opet ne pojavi

Kada prvi put odneses pobedu nad samim sobom, mozes pomisliti: na dobrom sam putu! No, ne smatraj
da si dostigao vrlinu, vec blagodari Bogu, jer je On taj koji ti je dao moc; ne raduj se prekomerno, no brzo
nastavi borbu. Inace, pobedjeni greh moze ponovo da zazivi i da te napadne i savlada odstraga. Upamti:
Izrailjci od Boga primise zapovest: otjerajte od sebe sve koji zive u onoj zemlji (4.Moj. 33:52), da bismo i
mi na njihovom primeru ucili.

Velicina pobede nad sobom je nevazna. Mozda se sastoji samo od toga da se uzdrzimo od jutarnje kafe ili
cigarete, ili od naizgled beznacajne stvari, na primer da ne pogledamo izvesnu osobu ili stvar, da ne
susretnemo pogled izvesnog coveka. Ono sto se zbiva i vidi spolja nije toliko vazno. Mala stvar moze
postati velika, a velika – mala. Ali sledeci stupanj borbe je vec tu. Moramo uvek biti spremni. Vremena za
odmor nema.

I opet: cuti! Neka niko ne primeti cime se podvizavas. Ti radis za Nevidljivoga; stoga neka i trud tvoj bude
nevidljiv. Razbacujes li mrve unaokolo, odmah ce ih pokljucati ptice od djavola poslate, objasnjavaju nam
svetitelji. Cuvaj se samozadovoljnosti: ona moze u jednom jedinom zalogaju progutati plod tvojih mnogih
trudova.

Zato nas Sveti Oci savetuju: sta god radio, rasudjuj. Suocen sa dva zla, covek bira ono manje. Ako si sam,
uzmi najmanji zalogaj, ali ako te neko gleda, izaberi srednji put koji najmanje privlaci paznju. Budi sto
neprimetniji i neka ti to bude svakidasnje pravilo. Ne pricaj o sebi, kako si spavao, o cemu si sanjao i sta ti
se dogodilo, ne iznosi svoje misljenje, a da nisi za njega upitan, ne govori o svojim zeljama i brigama.
Svaki takav razgovor samo pothranjuje obuzetost sobom.

Ne menjaj svoj posao, stan, i slicno. Pamti: ne postoji mesto, niti zajednica ljudi, niti bilo koja spoljasnja
okolnost koja ti ne moze posluziti za borbu koju si izabrao da vodis. Izuzetak je jedino posao koji direktno
pothranjuje greh.

Ne trazi visoke polozaje i velike pocasti: sto manji polozaj zauzimas, to si slobodniji. Budi zadovoljan
stambenim uslovima u kojima zivis. Zauzdavaj svoju spremnost da istices svoje znanje i iskustvo.
Zadrzavaj za sebe opaske kao sto su: “to nije tako, vec ovako.» Ne suprotstavljaj se nikome i ne ulazi u
rasprave: dozvoli da drugi uvek bude u pravu. Nikada ne uzdizi svoju volju iznad volje svoga bliznjeg. Ovo
ce te nauciti teskoj vrlini poslusnosti, a sa njome, i smernosti. A smernost je najvaznija od svega.

Primaj tudje opaske bez roptanja: budi blagodaran kada te nipodastavaju ili ne primecuju. Ali nemoj sam
stvarati situacije u kojima ces se uniziti, one same nicu u izobilju u toku dana i imaces ih koliko ti je
dovoljno. Kada vidimo coveka koji se stalno klanja i privlaci paznju svojom poniznoscu, mozda i
pomisljamo u sebi: kakvo smirenje! No, istinski smernog coveka niko ne primecuje, za njega svet ne zna
(1Jov.3:1), jer je za svet on jedna obicna “nula.»

Kada Petar i Andrej, Jovan i Jakov ostavise svoje mreze i krenuse za Njim (Mat. 4:20), sta su rekli njihovi
satrudnici, koji ostadose na obali? Za njih, ovo cetvoro brace su nestali, otisli. Ne oklevaj, ne boj se da i ti,
kao oni, nestanes od roda ovoga preljubotvorng i gresnog; jer cemu se, zapravo nadas: da ces zadobiti
sav svet, ili dusu svoju (Mk 8:34-38)? Tesko vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk. 6:26).

Glava deveta

O pobedjivanju sveta

Sv. Vasilije Veliki kaze: covek se ne moze pribliziti poznanju istine dok mu je srce uznemireno. Moramo,
zato, izbegavati sve sto nam uzburkuje srce, izaziva smetenost, uzbudjuje nas, ostrascuje, ili uznemirava.
Moramo se sto je moguce vise osloboditi od svake brige i bavljenja i sujetnim stvarima. Kada sluzimo
Gospodu, ne smemo se brinuti i uznemiravati za mnogo, vec vazda drzati na umu da je samo jedno
potrebno (Lk.10:41).

Da bismo se okupali, potrebno je prvo da svucemo sa sebe odecu. Tako je i sa srcem: ono se mora
osloboditi od spoljnjeg, svetovnog omotaca, da bi Onaj koji omiva srca imao k njemu slobodan pristup.
Blagorodni suncevi zraci ne mogu dopreti do koze ukoliko je prvo ne razotkrijemo i ne skinemo odecu sa
sebe. Tako je i sa isceljujucom i zivotodavnom silom Duha.

Svuci, dakle, odecu. Uskracuj sebi sve sto doprinosi uzivanju, udobnosti i zabavi, sve sto uljuljkuje i mazi
cula, ali tako da niko oko tebe to ne primeti. Koji nije sa mnom, protiv mene je (Mat.12:30), ono sto se ne
izgradi, rusi se. Sljusti sa sebe svoje svakodnevene potrebe i navike drustvenog ponasanja. Ucini to tiho,
neupadljivo, sa cvrstom namerom, ne isuvise naglo, ali temeljito. Postepeno odseci sto je moguce vise
uza koje te vezuju za spoljni svet: pozive, koncerte, licnu svojinu, a narocito sve sto je u svijetu: pohotu
tjelesnu i pohotu ociju, i nadmenost zivljenja, jer sve to nije od Oca, nego je od svijeta (1Jn. 2:16).

Sta je, dakle, svet? Ne treba da zamisljas svet kao nesto gresno, niti kao nesto opipljivo. Svet je,
objasnjava Sv. Makarije Egipatski, omotac sacinjen od tamnih plamenova koji okruzuju srce i odsecaju ga
od Drveta Zivota. Svet je sve ono sto nas zarobljava zadovoljavanjem nasih cula, onaj deo nas koji nije
poznao Boga (Jn.17:25).

Prema tome, svetu pripadaju nase zelje i porivi. Sv. Isak Sirin ih nabraja ovako: sklonost ka bogatstvu,
sticanju i posedovanju raznih stvari; nagon za telesnim uzivanjima; teznja za pocastima, koja je koren
zavidljivosti; zelja da se osvaja i da se odlucuje; gordeljivost zbog slave koju donosi vlast; sklonost ka
doterivanju i dopadanju; potreba za pohvalama; briga za telesno blagostanje. Sve to je svet, i sve se te
zelje na varljiv nacin mesaju i sjedinjuju u nama kako bi nas zarobile teskim okovima.

Ako zelis da se oslobodis tih okova, posmatraj sebe u svetlu navedenih zelja i jasno ces videti protiv cega
sve moras da se boris da bi se priblizio Bogu. Jer, prijateljstvo prema svijetu je neprijateljstvo prema
Bogu i koji hoce svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Bozji postaje (Jakovlj. 4:4). Sirok pogled sa vrha
planine se postize samo ako se napusti uzana dolina i sva uzivanja i svetske stvari koje pripadaju toj
dolini. Niko ne moze dva gospodara sluziti (Mat. 6:24), i nemoguce je prebivati u isto vreme na vrhu
planine i u dolini.

Da bi sebi olaksao penjanje na toj uzbrdici i da bi lakse odbacio svoj teski teret, cesto postavljaj sebi
ovakva pitanja: idem li ja na ovaj koncert, ili u bioskop, zarad dobra bliznjega svoga, ili zarad moga
uzivanja? Da li na ovoj koktel-zabavi ja uistinu razapinjem svoju plot? Ako odem na ovo turisticko
putovanje, ili ako kupim tu i tu stvar, jesam li time rasprodao svoje imanje i podelio siromasima? Da
li iznuravam svoje tijelo i savladjujem ga (1Kor.9:27) time sto cu se izvaliti na kauc da procitam novine?
Pitanja se mogu menjati i dodavati nova vec prema tvojim navikama i njihovom odnosu prema onome
sto nam nalaze Sveto Jevandjelje. U svako vreme imaj na umu da onaj koji je vjeran u najmanjem i u
mnogom je vjeran (Lk.16:10). Ne boj se bola koji prati ovu borbu, on ti pomaze da se uzdignes iz uske
doline u kojoj si ziveo ugadjajuci culima, cineci volju tela i pomisli (Ef.2:3).

Takva pitanja postavljaj samome sebi bez mislosti, stalno i bez prestanka. Ali pazi: postavljaj ih jedino
sebi, a nikada, cak ni u mislima, drugome. Cim takvo pitanje usmeris od sebe, bliznjemu tvome, umesto
ka sebi, ti si sebe stavio u polozaj sudije, a samim tim si sebe osudio. Oteo si sam sebi ono sto si trudom i
uzdrzavanjem zadobio, nacinio si jedan korak napred, ali deset unazad. Tada imas razloga da places nad
svojom tvrdoglavoscu, nad neuspehom da se popravis, nad svojom gordoscu.

Glava deseta

O gresima drugih i o tvojim sopstvenim

Sada kada si postao svestan sopstvene bede, svoje nedovoljnosti i zla u tebi, kao Carinik prizivas Gospoda
(Lk.18:13): Gospode, milostiv budi meni gresnome. I dodajes: gle, mnogo sam gori i od carinika, jer ne
mogu da odolim, a da sa prezirom ne pogledam na Fariseja, gordim se u srcu i u sebi govorim: “Hvala Ti
sto nisam kao on!»

Ipak, po recima svetitelja, sada kada si spoznao tamu koja ti obavija srce i slabost tela, u tebi slabi zelja
da nad bliznjim svojim izrices sud. Iz dubine sopstvenoga mraka spoznajes nebesku svetlost koja u svemu
stvorenome jasno sija: ne mozes uocavati grehe kod drugih dok su tvoji sopstveni gresi toliko veliki. Jer
tek prilikom revnosnog stremljenja ka savrsenstvu ti si prvi put u stanju da spoznas svoje nesavrsenstvo. I
tek kada spoznas svoje nesavrsenstvo, mozes da pocnes da se usavrsavas. Savrsenstvo, dakle, proizilazi iz
slabosti.

Sada ti je dato ono sto Sv. Isak Sirin veli da je obecano onima koji osudjuju sebe, a neprijatelj tvoj bezi
brzinom kojom se ti priblizujes.

O kakvom neprijatelju ovde govori sveti Otac? Naravno, o istom onom koji je jednom davno uzeo oblicje
zmije i koji od tada vazda u nama pobudjuje nezadovoljstvo, nestrpljivost, nepromisljenost, gnev, zavist,
strah, teskobu, mnogobrizje, mrznju, malodusnost, potistenost, lenjost, tugu, sumnju, a narocito one
osobine kojenam zagorcavaju sam zivot, a cije se korenje nalazi u samoljublju i samosazaljenju.

Ko je taj koji ce od drugoga zahtevati poslusnost, ako shvata da sam nema poslusnosti prema
Gospodu? Ima li takav covek razloga da se smucuje, da postane ostrascen i nestrpljiv, ako se stvari ne
desavaju na nacin na koji on zeli? Takav covek je vezbanjem naucio sebe da nista ni ne zeli, a ako neko
nema zelja, onda se sve, zapravo, i odvija prema njegovim zeljama, objasnjava nam Ava Dorotej. Njegova
se volja podudara sa Bozjom, i sta god bude iskao, dace mu se (Mk. 11:24).

Da li se uopste moze zavideti coveku koji ne uzdize sebe, vec naprotiv, vidi svoje stanje i nalazi da je svaki
drugi covek daleko vise dostojan slave i pocasti nego sto je on? Da li su strah, teskoba i mnogobrizje
moguci za onoga koji, kao razbojnik na Krstu zna da, sta god mu se dogodilo, on samo prima po svojim
delima kao sto je zasluzio (Lk.23:41)? Lenost napusta takvog coveka, jer je on neprestano razoblicava u
sebi. Potistenost ne nalazi mesta u njemu, jer kako se moze baciti na zemlju ono sto vec lezi na zemlji?
Mrznja je u takvog coveka uperena iskljucivo prema zlu u sopstvenom zivotu koje ga sprecava da
vidi Gospoda, on mrzi na sopstveni zivot (Lk.14:26). Ali tada je sasvim jasno: takav covek je vec ispitao i
video kako je blag Gospod (Ps. 33:8); Gospod je taj koji ga drzi i podupire. Ljubav takvoga coveka stalno
raste u sirinu, a sa njome raste i njegova vera.

Takav covek je u miru sam sa sobom i, kako kaze Sv. Isak Sirin, sa njime su u miru i nebo i zemlja. On
sakuplja plodove smirenja. Ali, ovo se dogadja samo na tesnom putu na kome ih je malo onih koji ga
nalaze (Mat.7:14).

Glava jedanaesta

O unutrasnjoj borbi kao sredstvu

Odbacivanjem spoljasnjih okova, odbacujes i unutrasnje. Dok se oslobadjas spoljnih briga, tvoje se srce
oslobadja unutrasnjeg bola. Iz ovoga je je jasno da je ta teska borba koju vodis sam sa sobom samo jedno
sredstvo kojim se dolazi do cilja. Kao takva, ona nije ni dobra ni losa, a svetitelji cesto tu borbu
uporedjuju sa lekom koji propisuje lekar. Ma koliko bolno bilo vodjenje te borbe, ona i dalje ostaje samo
sredstvo kojim se zadobija ponovno ozdravljenje.

Uvek imaj na umu da uzdrzavanje nije nikakva vrlina. Je li vrlina kada covek sopstvenom nepaznjom
upadne u duboku jamu u nekom napustenom rudniku, pa se prihvata motike i lopate, ne bi li se izbavio
odatle? Nije li sasvim prirodno da koristi u tu svrhu orudje koje mu je dato od nekog ko ima vise vlasti
nad njime, da bi se izbavio od mraka i zagusljivog vazduha? Kada ne bi tako postupio, zar ne bi to bila
glupost?

Iz ovog primera mozes se nauciti mudrosti. Orudje je ono sto nam je dato radi naseg spasenja:
jevandjeljske zapovesti i Svete Tajne, koje su krstenjem darovane svkom Hriscaninu. Ukoliko ih ne
upotrebljavas, ne mogu ti biti ni od kakve koristi. Ali ako ih koristis kako valja, otvorice ti put ka slobodi i
svetlosti.

Kroz mnoge nam nevolje valja uci u Carstvo Bozje (DAP 14:22). Moramo, kao zatoceni suzanj, da se
odreknemo mnogih prilika za odmor, san i razonodu; kao taj suzanj, i mi moramo straziti i koristiti svaki
trenutak dok drugi spavaju ili se bave ovosvetskim sitnicama. Ne ispustajmo lopatu i motiku iz ruku, a to
su za nas, zapravo, molitva, post, bdenje i rad, da bismo drzali sve sto nam je Gospod Isus Hristos
zapovedio (Mat.28:20). Ako je srcu mrska takva cvrsta disciplina, moramo upotrebiti svu snagu svoje
volje kako bismo srce primorali da se povinuje, ukoliko zelimo da budemo slobodni.

Kakvu nagradu suzanj sada dobija? Dobija li on uopste ikakvu nagradu?

Njegova nagrada je trud. Nagrada se sastoji iz ljubavi prema slobodi koju oseca, iz nade i vere zahvaljujuci
kojima je i dobio orudje za rad. Uz taj trud, rastu i vera, nada i ljubav: sto je covek marljiviji i sto manje
stedi sebe, nagrada je veca. Svestan je toga da je samo suzanj medju suznjima, i u sopstvenim ocima ne
razdvaja sebe od svojih drugova: gresnik je medju gresnicima na kugli zemljinoj. No dok oni, prepustivsi
sami sebe beznadju, spavaju ili se kartaju da im brze prodje vreme, on radi. Pronasao je blago, ali ga je
sakrio u polju (Mat.13:44); on u sebi nosi carstvo Bozje: ljubav, nadu i veru da ce jednoga izaci napolje, na
svez vazduh. On za sada, naravno, istinsku slobodu vidi samo u ogledalu (1Kor.13:12), no u nadanju
svome on je vec slobodan covek. Jer se nadom spasosmo (Rim.8:24). A nada koja se vidi nije nada,
dodaje Apostol da bismo pravilno razumeli o cemu se radi. Kada suzanj jednom dostigne slobodu i vidi je
licem u lice, tada on vise nije suzanj medju suznjima na zemlji. On se tada nalazi u svetu slobode: slobode
u kojoj je stvoren Adam i koja nam je vracena kroz Hrista.

Kao ovaj suzanj, mi smo vec slobodni u svom nadanju, ali punoca spasenja se ne nalazi u nasem
zemaljskom zivotu, vec izvan njega. Tek tamo cemo moci da kazemo: spasen sam. Jer je ispunjenje
zapovesti: budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski (Mat.5:48) ljudima nemoguce ovde na
zemlji. Zasto nam je, onda, data ta zapovest? Svetitelji nam odgovaraju: zato da bismo zapoceli svoj rad u
sadasnjem trenutku, ali vazda sa pogledom uprtim u vecnost.

Cilj slobode coveka nije ni u njemu samome, ni u drugom coveku, vec u Bogu, uci nas vladika Teofan.

Jer vapaj slobode glasi: pokajte se! A poziv koji nam je dat, jeste: hodite k meni svi koji ste umorni i
natovareni i ja cu vas odmoriti (Mat. 11.28). Umorni – od kakvog rada? Rada na svom privremenom
blagostanju? Natovareni – cime? Zemaljskim brigama i staranjem? Ni najmanje, odgovaraju nam
Svetitelji, jer evo sta Gospod dalje govori: uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene, jer ja nikada
nisam razmisljao o svom privremenom blagostanju i nikada nisam bio natovaren brigama svetskim dok
sam na zemlji hodio…

Kakvu platu dobijaju svi ti koji rade na svom spasenju i koji su natovareni bremenom otpora koji im zbog
njihovog truda pruza svet, kako u njima samima, tako i spolja? Oni koji Hristov jaram uzmu na sebe i zive
onako kako je On ziveo, koji ne uce ni od ljudi, ni od andjela, ni iz knjiga, vec od samoga Gospoda, od
Njegovog zivota, svetlosti i delovanja duboko u njima, oni koji, kao i On, mogu za sebe da kazu: krotak
sam i smiren u srcu, nemam visoko misljenje ni o sebi, niti o onome sto govorim i radim, kakvu ce platu
primiti? Oni ce naci mir dusama svojim. Sam Gospod ce ih odmoriti. Bice im data sloboda od iskusenja,
briga, ponizenja, pakosti, straha, nemira, i svega ostalog sto uznemirava srce covekovo.

Ovo objasnjenje koje nam je dao Sv. Jovan Lestvicnik siri se od Hriscanina do Hriscanina. Iskustvo nam
uvek iznova otkriva da je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako onima koji Njega ljube.

No, samo onaj koji pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mat.10:22), a ne onaj koji na tom putu odustane ili ga
savlada lenjost. Ovo obecanje se ne odnosi na njega.
Zato ne smemo posustajati. Moramo biti cvrsti, nepokolebljivi, napredovati neprestano u delu
Gospodnjem, znajuci da trud nas nije uzalud u Gospodu (1Kor.15:58). Kada jednom pocnemo, ne smemo
prestajati da cinimo dela dostojna kajanja. Odmarati se od toga isto je sto i odustati.

Glava dvanaesta

O poslusnosti

Poslusnost je jos jedno neophodno orudje u borbi protiv nase sebicne volje. Poslusnoscu odsecamo
telesne udove kako bismo lakse mogli raditi pomocu duhovnih udova, kaze Sv. Jovan Lestvicnik. I opet,
poslusnost predstavlja smrt volje, no iz nje tada izrasta smernost.

Imaj na umu da si svojom slobodnom voljom sebe predao u ropstvo, i neka te krst koji nosis oko vrata
podseca na to: putem ropstva ti hodis prema istinskoj slobodi. Ima li rob svoju volju? Nema: on se mora
nauciti poslusnosti.

Mozda ces zapitati: poslusnost – prema kome? Svetitelji odgovaraju: slusajte starjesine svoje i povinujte
im se (Jevr.13:17). Ko su moje staresine, pitas se? Gde da ih potrazim, danas, kada je tako tesko naici na
pravog putevoditelja? A Sveti Oci nam odgovaraju: Sveta Crkva je i ovo predvidela. Zato nam je Ona, jos
od vremena apostola, podarila ucitelja koji prevazilazi sve druge ucitelje i koji nas moze dotaci na svakom
mestu, gde god se mi nalazili i u kojim god uslovima ziveli. Ziveli mi u selu ili u gradu, u braku ili
devstveno, u siromastvu ili izobilju, taj je ucitelj uvek sa nama, a mi uvek imamo priliku da pokazemo
svoju poslusnost prema njemu. Zelis li da znas ko je on? Ime mu je post.

Bogu nas post nije potreban. Nisu Mu potrebne cak ni nase molitve. Ne moze se razmisljati o
Savrsenome kao o nekome kome bilo sta moze nedostajati, a sto bismo mi, stvorenja Njegova, mogla da
Mu pruzimo. Niti je Njemu potrebno bilo sta nase, no ipak, kako veli Sv. Jovan Zlatousti, radi naseg
spasenja On nam dopusta da Mu prinosimo zrtve.

Najveca zrtva koju mozemo prineti Gospodu, to smo mi sami. To ne mozemo uciniti ako se prethodno ne
odreknemo sopstvene volje. To se postize poslusnoscu, a poslusnost se stice vezbanjem. Najbolji nacin
vezbanja je onaj koji nam je dala nasa Sveta Crkva, propisavsi nam posne dane i visednevne postove.

Pored posta, ima i drugih prilika kada mozemo da se vezbamo u poslusnosti. Susrecemo se sa njima
svakodnevno, na svakom koraku, potrebno je samo da ih prepoznamo. Gle, supruga ti govori da poneses
kaput, ucini joj po volji, poslusaj je. Kolega sa posla te moli da ides kuci njegovim putem; podji, vezbaj se
poslusnosti. Malo dete trazi od tebe paznju i drustvo; koliko mozes, udovolji njegovim zeljama, i to je
poslusnost. Ni iskusenik u manastiru nema toliko prilike da ispoljava poslusnost koliko ti imas u
sopstvenom domu, na poslu, u odnosima sa bliznjima.

Poslusnost rusi mnoge prepreke. Dok ti se srce vezba u nepruzanju otpora, postizes slobodu i mir. Ispoljis
li poslusnost, bodljikavo zbunje se savija pred tobom. Tada ljubav dobija otvoren prostor u kome moze
da se krece. Poslusnoscu slamas svoj ponos, svoju zelju za opiranjem, svoju ovosvetsku mudrost, svoju
tvrdoglavost, sve ono sto te drzi zarobljenim u tvrdoj cauri. Dokle god prebivas u toj cauri, ti ne mozes
sresti Boga ljubavi i slobode.
Zato dakle, nauci da se radujes kada ti se ukaze prilika da pokazes poslusnost. Nepotrebno je da takvu
priliku trazis, jer na taj nacin mozes lako pasti u izvestacenu poniznost koja te moze odvesti u prelesno
zadovoljstvo sopstvenom pravednoscu. Mozes biti siuran da ce ti biti dato onoliko prilika za poslusnost
koliko ti je potrebno, i to takvih koje su za tebe najbolje. No, primetis li da si propustio jednu takvu
priliku, osudjuj sebe; poneo si se kao mornar koji nije iskoristio dobar vetar da bi stigao u svoju luku.

Vetru nije ni od kakve vaznosti da li ga je mornar iskoristio ili ne, ali za mornara, taj vetar je bio nacin da
brze stigne u svoju luku. Tako treba da razmisljas o poslusnosti, kao i o svim drugim sredstvima koja su ti
od Svete Trojice data.

Glava trinaesta

O napredovanju u dubinu

Sve ovo sto spolja pocinje da na nama biva uocljivo vodi nas ka unutrasnjim pokretima koji se dogadjaju
duboko u nama, kao kada ljustimo luk i skidamo slojeve jedan za drugim, pa na kraju dospemo do same
sredine luka, do srca iz kojeg novi izdanak raste prema svetlosti dana. Tamo, u najdublje smestenoj odaji
tvoga bica, ugledaces nebesku odaju; prema Sv. Isaku Sirinu, te dve odaje su jedna.

Sada, kada se trudis da sidjes u najdublji deo sebe, postaces svestan, osim svog pravog lica, onoga sto Sv.
Isihije Jerusalimski naziva mracnim licima “mislenih crnaca», onoga sto Sv. Makarije Egipatski uporedjuje
sa zmijom koja se tamo ugnezdila i svojim ujedom ranila onaj najvazniji za zivot deo tvoje duse. Ako si
uspeo da usmrtis tu zmiju, kaze on, mozes se hvaliti cistotom svojom pred Bogom; ali ako nisi, smerno
se, kao gresnik koji potrebuje milost, pokloni, i pomoli Bogu za sve ono sto se u tebi duboko krije.

Kako onda mi koji nikada nismo upoznali sopstveno srce, uopste i da zapocnemo ovaj rad? Stojimo
napolju; no pokucajmo, kao sto Gospod zapoveda, postom i molitvom: kucajte i otvorice vam se (Mat.
7:7). Kucati znaci delati, a ako stojimo cvrsto u reci Gospodnjoj, u siromastvu, u smernosti, u svemu sto
nam nalaze Jevandjelje, ako obdan i obnoc lupamo na duhovna vrata Boga naseg, dobicemo ono sto
trazimo. Ko hoce, moze da izbegne iz mraka i zatocenistva i izidje na slobodu kroz ova vrata. Tada ima
pred sobom put koji vodi ka duhovnoj slobodi, mogucnost da dostigne do samoga Hrista, Cara
Nebeskoga, porucuje Sv. Makarije.

Glava cetrnaesta

O smirenosti i strazenju

Onaj ko se podvizava unutrasnjom borbom, u svakom trenutku treba da poseduje cetiri stvari: smirenost,
krajnju paznju, protivrecenje (pomislima) i molitvu. Radi se o savladjivanju, s Bozjom pomocu, “mislenih
crnaca», o izbacivanju istih kroz kapiju srca i slamanju onih koji bi da razbiju djecu tvoju o
kamen (Ps.137:9).

Smirenost je neophodna, jer gord covek ostaje jednom za svagda izopsten iz zajednice sa Bogom. Paznja
je potrebna kako bi se odmah zapazio neprijatelj, kao i da bi se srce cuvalo od poroka. Volja za
protivrecenjem se mora uspostaviti istog trenutka kada se prepozna lukavi neprijatelj. A posto bez mene
ne mozete ciniti nista (Jn.15:5), temelj na kome se ova borba odvija jeste molitva.

Evo malog primera koji ti moze pomoci da sve ovo razumes:

Paznja ti omogucava da otkrijes neprijatelja koji se prikrada vratima tvoga srca. To moze biti, na primer,
iskusenje da o svome bliznjem pomislis nesto ruzno. Volja za protivrecenjem se istog trena budi u tebi i ti
odbacujes zlu pomisao, ali vec sledeceg trenutka iskusenje ti se vraca u obliku samozadovoljne misli: bas
sam to dobro uradio! I ono sto je izgledalo kao tvoja pobeda postaje sramni poraz. Nedostajala ti je,
dakle, smirenost.

No, ako predas borbu Gospodu tvome, teznja ka samouzdizanjem te napusta i ti postajes slobodan. Isto
tako, uskoro uvidjas da nema mocnijeg oruzja od Imena Gospodnjeg.

Ovaj primer ti pokazuje da se ova borba mora voditi bez predaha. Zle misli nadiru kao bujica i moraju se
sto pre zauzdati. Sve su to ognjene strijele necastivoga o kojima govori Apostol (Efes.6:16), koje lete ka
tebi bez prestanka. Zato bez prestanka mora biti i nas vapaj upucen Gospodu. Nasa borba nije
borba protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv
duhova zlobe u podnebesju (Efes.6:12).

Napad predstavlja pocetak greha, uce nas svetitelji. Za napadom sledi razgovaranje, ili prisajedinjenje,
kada se dublje upustamo u ono iz cega se islusenje sastoji. Treci korak je slaganje, a cetvrti –
pocinjeni greh. Ove cetiri etape mogu da se dogode jedna za drugom velikom brzinom, ali isto tako mogu
da se odvijaju sporo, tako da se medju njima moze uociti granica. Napad kuca na vrata kao putujuci
trgovac. Ako ga pustimo u kucu, on zapocinje svoju pricu o robi koju prodaje, i tesko ga je otarasiti se, cak
i ako uvidimo da mu roba nije kvalitetna. Tada sledi nas pristanak na njegovu ponudu, i na kraju dolazi do
kupovine, cesto i protiv nase volje. Dozvolili smo da nas zavede ono sto je poslato od necastivoga.

O napadima, prorok David kaze: jutrom zatirem sve bezboznike po zemlji (Ps.100:8), jer ne zivi u domu
mojem koji radi lukavo (100:7). A o pristajanju na sablazan, Mojsije veli: nemoj hvatati vjere s njima ni s
bogovima njihovijem (2Moj.23:32). I prvi stih prvog Psalma govori o istoj stvari: Blago covjeku koji ne ide
na vijece bezboznicko….Stoga je od najvece vaznosti sa neprijateljima razgovarati na vratima (Psalam
126:5).

No kada se na vratima nalazi ogromna rulja i kada znamo da se sam satana pretvara u andjela
svjetlosti (2Kor.11:14), sveti Oci nas savetuju da cuvamo svoje srce u cistoti od svih poriva, osecanja i
mastanja bilo koje vrste. Covek sam ne moze razlikovati zle od dobrih poriva, to moze samo Bog. Zato mi
sa punim poverenjem taj posao prepustamo Njemu, znajuci da ako Gospod nece cuvati grada, uzalud ne
spava strazar (Ps. 126:1).

Ipak, na tebi je da se cuvas da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvome (5Moj.15:9) i da pazis da ti srce ne
postane trznica na kojoj se sve i svasta okuplja u neprestanom metezu, sve dok potpuno ne izgubis
kontrolu nad onim sto se dogadja. Na takvom mestu lopovi i razbojnici drze glavnu rec, a nikada andjeo
mira koji ti je potreban. Mir, a sa njime i sam Gospod mira, bezi sa takvog mesta.
Zato nam On govori preko Svog apostola: ocistite ruke, grjesnici, popravite srca vasa,
dvodusni (Jakovlj.4:8); a i Sam nas uci: pazite, bdite i molite se (Mk.13.33). Jer ako On dodje i nadje da su
srca nasa necista i omamljena teskim snom, reci ce nam: ne poznajem vas (Mat 25.12). Cas je uvek tu,
ako ne ovog trenutka, onda sledeceg, ako ne sledeceg, onda ovog. Jer kao i Carstvo Bozje, i sudnji cas se
nalazi uvek prisutan u nasim srcima.

Stoga, ako strazar ne bdi, nece ni Gospod bdeti, a ako Gospod nece cuvati grada, uzalud ne spava strazar.
Strazimo, dakle, na vratima srca, ne prestajuci nikada da dozivamo Gospoda u pomoc.

Nikada ne usmeravaj svoj pogled ka neprijatelju. Nikada ne stupaj u razgovor sa onim kome se nikako ne
mozes suprotstaviti. Zahvaljujuci hiljadama godina starom iskustvu, neprijatelj poznaje sve zamke kojima
te moze onesposobiti u trenutku. Stoj na sred livade tvoga srca i drzi svoj pogled uperen ka visinama,
tada je srce zasticeno sa sviju strana u isto vreme. Tada sam Gospod salje andjele Svoje da cuvaju srce
istovremeno s desna i s leva, spreda i odstraga.

Ovo znaci: ako te spopadne iskusenje, ne smes ga posmatrati kao nesto o cemu treba razmisljati,
premisljati i odmeravati razloge za i protiv. Ako tako budes cinio, prljas srce i gubis vreme, a to je vec
pobeda za neprijatelja. Umesto toga, bez najmanjeg oklevanja, okreni se Gospodu i reci: Gospode, smiluj
se meni gresnom. Sto brze skrenes svoje misli od iskusenja, to brze dolazi pomoc.

Nikada ne budi siguran u sebe. Nikada ne donosi odluke, a da pri tome pomislis: “mogu ja to, bice sve u
redu.» Nemoj nikada imati poverenja u sopstvenu moc i snagu da se odupres bilo malim, bilo velikim
iskusenjima. Naprotiv, ovako razmisljaj: “sigurno cu pasti, cim me iskusenje napadne.» Samouverenost je
opasan saveznik. Sto manje snage pripisujes sebi, to cvrsce stojis. Priznaj svoju slabost, svoju potpunu
nemoc da se odupres i najsitnijem mamcu djavoljem. Tada ces, na svoje zaprepascenje, otkriti da on
nema nikakvu vlast nad tobom. Jer ako si prihvatio Gospoda za pribeziste i zlo te nece zadesiti (Ps. 90).
Jedino zlo koje Hriscanina moze zadesiti je greh.

Ako osetis grizu savesti sto si kasnije ipak pao, ako si pun samopregora, zalostis se i obedjavas sebi da to
“nikad vise neces uciniti», to je siguran znak da si na pogresnom putu: ranjeno ti je samopouzdanje.

Onaj koji se ne uzda u sebe sa blagodarnim cudjenjem ce se zapitati kako to da nije jos nize pao,
zahvaljuje Bogu sto mu je poslao pomoc na vreme, jer bi inace i dalje lezao na zemlji. Takav covek se brzo
podize i zapocinje molitvu trikratnim Slava Tebi Boze.

Kada se spotakne, razmazeno dete nastavlja da dugo lezi na zemlji. Ono zahteva paznju, saosecanje i
mazenje za svoj bol. Ti nemoj praviti dramu kada padnes, ma koliko te bolelo. Ustani i ponovo se prihvati
borbe. Onaj koji se bori biva i ranjen. Samo andjeli nikada ne padaju.

No, moli se Bogu da ti oprosti i da ti ne dopusti da ponovo budes nepazljiv.

Nemoj slediti primer Adamov i pripisivati krivicu zeni, djavolu niti bilo kojoj prilici spolja. Razlog tvome
padu lezi u tebi: kada je Gospodar doma bio odsutan, pustio si lopove i razbojnike da udju u kucu i da je
opustose kako im je volja. Moli Boga da se to ne dogodi ponovo.
Jedom su pitali nekog monaha: sta radite tamo u manastiru? Monah je odgovorio: padamo i dizemo se,
padamo i dizemo se i opet padamo i opet se dizemo.

Jer ne prodje ni nekoliko minuta zivota, a da covek barem jednom ne padne. Moli se, zato, Bogu da se
smiluje na sve nas.

Moli se za oprostaj i za blagodat Bozju, moli se za milost kao sto se moli zlocinac osudjen na smrt i pamti
da smo jedino blagodacu spaseni (Efes. 2:5). U slobodi i blagodati ti nemas nikakvog udela. Razmisljaj o
sebi kao o odbeglom robu koji kleci pred svojim gospodarom i moli da bude pomilovan. Neka takva bude
tvoja molitva, ako hoces da poslusas Sv. Isaka Sirina i da u sebi zbacis breme greha, da bi pronasao stazu
koja vodi uzbrdo i koja ti omogucava penjanje ka visinama.

Glava petnaesta

O molitvi

Iz svega ovoga sledi da je molitva tvoje prvo i neuporedivo najvaznije sredstvo borbe. Nauci se molitvi i
pobedices sva poglavarstva zla koja te ikada mogu napasti.

Molitva je jedno, a vera drugo krilo kojima letimo prema nebesima. Sa jednim samo krilom ne moze se
leteti: molitva bez vere bespredmetna je, isto kao i vera bez molitve. Ako ti je vera slaba, korisno ti je da
vapijes: Gospode, dometni mi vere! Takva molitva retko ostaje neuslisena. Seme gorusicino, uci nas
Gospod, uzrasta u veliko drvo.

Covek koji zeli sunce i svez vazduh otvara prozor. Sami sebe bismo lagali kada bismo sedeli iza navucenih
zavesa i zastora i govrili: nema svetlosti, nema ni daska vazduha! Neka ti ovaj primer jasno pokaze kakvo
je delanje molitve. Bozja sila, ili blagodat, uvek je i na svakom mestu dostupna svakome, ali niko nece
dobiti blagodat, a da je pre toga ne pozeli i da se prema toj zelji ne ponasa.

Molitva je delanje; moliti se znaci biti delotvoran. Svaka delotvornost zahteva vezbanje. Strani jezik se uci
kroz govor, molitva se uci molitvom.

Bez molitve se ne mozes nadati da ces naci ono sto trazis. Molitva je pocetak i osnov Bogotrazenja. Prva
iskra svetlosti pali se molitvom; molitva ti otkriva prvi nagovestaj onoga sto trazis i budi i odrzava u tebi
zelju da u tom trazenju ustrajes.

Po recima sv. Jovana Lestvicnika, molitva je temelj na kome pociva svet, a jedan drugi svetitelj je rekao
da je vaseljena slicna posudi na kojoj stoji Crkva Hristova, a Crkvu drzi molitva. Molitva je opstenje i
nalazenje coveka sa Bogom. Ona je most kojim telesni covek, sa svim iskusenjima, ide ka duhovnome
coveku, koji ima slobodu. Ona je zid odbrane protiv tuge, oruzje kojim se pobedjuje sumnja, ona unistava
svaku nevolju i zauzdava gnev. Molitva je hrana dusi i svetlost umu, u sadasnjem trenutku ona nosi
radost buducega veka. Onaj koji se istinski moli ne iscekuje Strasni Sud, vec sama molitva za njega
predstavlja, sada i u ovome trenutku, presudu, sud i presto Sudijin.
Molitva i strazenje su jedno isto, jer se na vratima srca stoji sa molitvom. Budno oko smesta primecuje i
najmanji pokret u vidnom polju – isto tako i srce koje je utvrdjeno u molitvi.

Ovo mozes videti i na primeru pauka. Pauk sedi na sredini svoje mreze i cim oseti i najtananiji njen drhtaj
koji je izazvala sicusna muva, on je ubija. Tako i molitva: ona strazi u dubini tvoga srca i cim oseti mali
treptaj, zna da je neprijatelj tu i unistava ga.

Napustiti molitvu isto je sto i napustiti strazu. Kapija je tada otvorene za sve neprijateljske horde koje
pustose i pljackaju sve blago koje smo sakupili. Pljackasu nije potrebno mnogo vremena za ovakvo
pustosenje: gnev, na primer, moze u jednom jedinom trenutku da odnese sav tvoj trud.

Glava sesnaesta

O molitvi

Iz prethodnog poglavlja vidimo da pod molitvom sveti Oci nisu podrazumevali povremenu molitvu,
jutarnje i vecernje pravilo, niti blagodarenja pre i posle jela, za njih je molitva imala znacenje neprestane
molitve, zivota ispunjenog molitvom. Molite se bez prestanka (1Sol.5:17) je zapovest koju trebamo da
shvatimo sasvim doslovno.

Kada se ovako posmatra, molitva je nauka nad naukama i umetnost nad umetnostima. Umetnik radi sa
ilovacom, bojama, recima ili muzickim tonovima i prema svojoj sposobnosti daje materijalu s kojim radi
oblik, punocu i lepotu. Za onoga koji se moli materijal je ziva priroda covecja. Molitvom je on oblikuje,
daje joj punocu i lepotu, prvo u samome sebi, a zatim i u drugima.

Naucnik izucava stvoreni svet i prirodne pojave, a molitvenik koraca ka Stvoritelju celokupne tvari. Ljubav
njegovu ne podstice toplina, vec blagorodni izvor topline; ne zivotne funkcije, vec istocnik zivota, ne
njegovo sopstveno “ja», vec izvor svesti toga “ja», Stvoritelj toga “ja.»

Umetnik i naucnik moraju da uloze mnogo rada i truda pre no sto dostignu zrelost u svom radu i nikada
ne dostizu onaj stepen umeca kome streme. Kada bi samo cekali na Bozansko nadahnuce svaki put kada
bi se latili svog rada, nikada ne bi naucili ni osnovne stavke svoga posla. Violinista, na primer, mora
marljivo da vezba kako bi prodro u tajne svog tananog instrumenta. A koliko je tananije ljudsko srce!

Priblizite se Bogu i on ce se pribliziti vama (Jakovlj.4:8). Na nama je da pocnemo. Ucinimo li jedan korak
ka Gospodu, On ce uciniti deset prema nama, On koji je ugledao Bludnog Sina dok je ovaj jos bio
podaleko, sazalio se na njega, potrcao mu u susret, zagrlio ga i poljubio (Lk.15:20).

Ako imalo zelis da se Bogu priblizis, moras jednom sam naciniti taj prvi, klimavi korak. Ne ocajavaj zbog
svog nespretnog pocetka; ne popustaj stidu i nesigurnosti, nemoj ustuknuti pred rugalackim smehom
neprijatelja koji ce pokusavati da te ubedi da je tvoje ponasanje smesno i da je sve to plod necije maste, i
stoga bespredmetno. Znaj da neprijatelj ni od cega toliko ne strahuje, kao od molitve.

Zelja za citanjem kod malog deteta se razvija onom brzinom kojom dete uci da cita; sto vise govorimo
strani jezik, to ga bolje poznajemo i vise volimo. Uzivanje u nekom poslu raste sa stepenom strucnosti.
Strucnost se postize vezbom. Vezba postaje prijatnija sto smo strucniji u tom poslu.

Nemoj misliti da je sa molitvom drugacije. Nemoj cekati na nekakvo Bozansko nadahnuce u molitvi.
Covek je stvoren za molitvu u istoj meri u kojoj je stvoren da govori i misli, no narocito za molitvu; jer je
Gospod Bog postavio coveka u vrtu Edemskom, da ga radi i da ga cuva (1Mojs.2:15). A gde ces drugde
naci Edemski vrt, do u svome srcu?

Kao Adam, i ti treba da places za Edemskim vrtom iz kojeg si proteran zbog svoje neuzdrzljivosti. Obucen
si u smokvino lisce i haljine od koze (1Mojs.3:21), to jest u propadljivo telo koje se muci. Izmedju tebe i
uzanog puta koji vodi do Drveta Zivota nalaze se mracni plamenovi zelja za zemaljskim blagom; samo
onome koji savlada ove zelje bice dato da jede od drveta zivota koje je u raju (Otkr.2:7).

Kako je tesko zadobiti takvu pobedu! Adam je prekrsio samo jednu od Bozjih zapovesti, a ti svakog dana i
svakoga casa krsis svaku postojecu zapovest, kaze sv. Andrej Kritski. Iz tebe se, kao iz okorelog,
nepopravljivog zlocinca, molitva mora neprestano uzdizati kako bi mogla da dostigne visine.

Okoreli zlocinac cesto i nije svestan svoje krivice; on se sa njom srodio. Tako je i nama. Ne dozvoli da te
uplasi otvrdlost tvoga sopstvenog srca. Moliva je ta koja ce ga postepeno omeksati.

Glava sedamnaesta

O molitvi

Covek koji odluci da zapocne redovne jutarnje gimnasticke vezbe obicno tako cini, ne zbog toga sto vec
ima fizicku kondiciju kakvu zeli, vec da bi je stekao, jer je nema. Tek kada nesto steknemo, moguce nam
je da se staramo da to i odrzimo, a dotle se nase staranje sastoji iz toga da to nesto zadobijemo.

Stoga, zapocni svoje vezbanje i ne ocekuj od sebe nista. Ako imas tu srecu da spavas sam u sobi, moci ces
sasvim doslovno i bez teskoca da pratis uputstva navedena u Pravoslavnom molitveniku:

“Prenuvsi se iz sna i pribravsi, ustani bez lenosti i pre svakog dugog dela, stani sa trepetom pred
Svevideceg Cara i, zakrstavajuci se, reci:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Zatim postoj malo cuteci, dok se ne utisaju sva tvoja cula i misli tvoje ne ostave sve zemno. Zatim, nacini
tri poklona, i sa duhovnom paznjom pocni da se molis ovako:

Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnoga.»

Zatim, nastavi da izgovaras molitve po redu, prvo molitvu Svetome Duhu, zatim poklonjenje Svetoj
Trojici, pa molitvu Gospodnju “Oce Nas.» To su molitve koje predstoje citavom jutarnjem pravilu. Bolje je
sa paznjom i u miru procitati samo nekoliko jutarnjih molitvi, nego nestrpljivo i u zurbi procitati celo
pravilo. Na ovim molitvama pociva saborno iskustvo Crkve, kroz njih ulazis u molitvenu zajednicu sa
ostalim verujucim ljudima, Hriscanima. Nisi sam: celija si u telu Crkve, telu Hristovom. Kroz te molitve
naucices se trpljenju koje je neophodno ne samo za telo, vec i za srce i za um, tim molitvama se gradi
vera.

Ispravna i savrsena molitva je ona u kojoj i nasa misao i nase osecanje usvajaju reci molitve; stoga je
prilikom molitve neophodna krajnja paznja. Ne dopusti mislima svojim da lutaju, opet i opet ih zauzdavaj,
uvek se vrati na ono mesto na kome ti je molitvena paznja popustila. Na isti nacin mozes citati i Psaltir,
pogotovu ako nemas molitvenik. Na taj nacin se ucis strpljenju i paznji.

Covek koji stoji pored otvorenog prozora cuje sve zvuke koji dopiru sa ulice,i nemoguce je da ih ne cuje.
Ipak, on moze da glasovima sa ulice pokloni svoju paznju, a moze i da ne obraca na njih paznju. I coveka
koji se moli stalno opseda citava bujica neprikladnih misli, osecanja i utisaka. Prekinuti ovaj priliv upornih
misli isto je toliko nemoguce kao prekinuti prodor svezeg vazduha u otvorenu prostoriju. Ipak, do nas je
da li cemo obratiti paznju na njih ili ne. Svetitelji kazu da se i to uci vezbanjem.

Kada se molis, ti sam moras tihovati. Ne smes iskati od Boga zadovoljenje svojih zemaljskih zelja, vec
govoriti: “Da bude volja Tvoja.» Ne prilici da Boga koristis kao “posilnog.» Ti sam moras cutati, pusti
molitvu neka govori.

Molitva, kaze sv. Vasilije Veliki, mora imati 4 elementa: obozavanje, blagodarenje, ispovedanje grehova i
prozbu za spasenjem.

Prilikom molitve nemoj se starati o nekim svojim licnim stvarima, niti se moliti za tako sto, vec istite
najprije Carstvo Bozje, i pravdu Njegovu, i ovo ce vam se sve dodati (Mat.6:33).

Onaj koji ne moze da potcini svoju volju, a samim tim i svoju molitvu i da ucini da se ova podudara sa
voljom Bozjom, naicice na mnoge prepreke u svom trudu i stalno ce upadati u neprijateljsku zasedu.
Obuzimace ga nezadovoljstvo, gnev ili neraspolozenje, bivace zbunjen, nestrpljiv, ili zabrinut, a u takvom
stanju niko ne moze da prebiva u molitvi.

Molitva koja se prinosi Bogu dok covek ima bilo kakvog razloga da osudjuje svoga bliznjega, necista je
molitva. Postoji samo jedna osoba koju onaj koji se moli sme i mora da osudjuje, a to je on sam. Bez
samoosudjivanja, tvoja je molitva bezvredna, isto kao i kad u srcu svome osudjujes nekoga. Mozda se
pitas: kako se ovo postize? Odgovor je: molitvom.

Neka te ne plasi susa koja u tebi vlada. Zivotodavni dazd dolazi s Neba, a ne sa ispucale zemlje tvoje koja
radja samo trnje i korov (1Mojs.3:18). Nemoj dakle cekati na neko “stanje» ekstaze, ushicenja, ili bilo
kakvog dusevnog zanosa obremenjenog tvojim zemaljskim zeljama. Trpite i tugujte i placite (Jakovlj.4:9).
Imaj na umu svoju smrtnost i vapi Gospodu za milost. Ostalo zavisi od Njega.

Glava osamnaesta

O molitvi

Molitva se ne zavrsava sa jutarnjim pravilom. Ona treba da traje celog dana, bez obzira na teskoce koje
toga dana naidju. Vladika Teofan savetuje pocetnike da izaberu jednu kratak molitveni stih iz Psaltira, na
primer: Gospode, pohitaj da mi pomognes; Boze, sazdaj u meni cisto srce; Blagosloven jesi, Boze, ili bilo
koji drugi. Psaltir nudi veliki izbor takvih, manje ili vise kratkih molitvi. Kasnije, kako dan prolazi, mozes
drzati ovau molitvu u umu i ponavljati je sto je moguce cesce, u sebi, sapatom, ili najbolje naglas, kad si
sam i niko te ne cuje. U autobusu, u liftu, na poslu, za vreme jela, stalno, cim ti se ukaze prilika, ponavljaj
molitvu i svu svoju paznju usredsredi na sadrzaj njenih reci. Time ti citav dan biva ispunjen sve do citanja
vecernjeg pravila iz molitvenika u nekom trenutku mira pred odlazak na spavanje.

Ovakva molitva pogodna je i za one koji nemaju priliku za samocu koja je potrebna za vrsenje jutarnjeg i
vecernjeg pravila, jer se ona moze izgovarati na bilo kom mestu i bilo kad. U takvim slucajevima je
unutrasnja usamljenost zamena za spoljasnju koja nedostaje.

Vazno je cesto ponavljanje: cestim zamasima krila, ptica moze da se vine u oblake; plivac mora ponavljati
iste pokrete ruku bezbroj puta da bi doplivao do obale. Ako ptica prestane da leti, mora se zadovoljiti da
zivi u magli, a ispod plivaca u moru vreba mracna i opasna dubina.

Moli se ovako iz sata u sat, iz dana u dan, ne posustaj. Moli se jednostavno, bez zanosa, bez roptanja i
bez ikakvih pitanja: ne brini se o sutrasnjem danu (Mat.6:34). Za sve ces dobiti odgovor kada za to dodje
vreme.

Avram je poslusao Gospoda i krenuo u nepoznatu zemlju i nije u znatizelji upitao: “kakva je ta zemlja,
Gospode, koju ces mi Ti pokazati?» Jednostavno je posao tamo: tada podje Avram, kao sto mu kaza
Gospod (1Mojs.12:4). I ti tako ucini. Avram je sa sobom poneo sve blago koje bese stekao, tako uradi i ti.
Sve sto imas, celo svoje bice ponesi sa sobom na svoje putesestvije; za sobom ne ostavljaj nista sto bi
moglo da veze tvoju naklonost za zemlju koju upravo napustas, zemlju mnogobozacku.

Noju je bilo potrebna stotina godina da sagradi kovceg; stablo po stablo, balvan po balvan dovlacio je na
mesto gradnje. Tako i ti cini: iz dana u dan, strpljivo i u tisini slazi balvan na balvan na svoju gradjevinu, i
ne raspituj se mnogo za svoje okruzenje. Pamti da je Noje bio jedini covjek svojega vijeka koji po volji
Bozjoj svagda zivljase (1Mojs.6:9), a to znaci, molitveno. Zamisli samo guzvu, mrak, smrad u kome je
morao da zivi dok nije mogao da izidje na svez vazduh i da Gospodu sagradi zrtvenik. Svez vazduh i
zrtvenik naci ces u sebi samome, objasnjava Sv. Jovan Zlatousti, ali samo kada sopstvenom voljom
prodjes uzanom stazom kojom je i Noje prosao.

Ovako cini sve sto ti Bog zapoveda da cinis (1Moj.6:22), i gradi svakom molitvom i prozbom (Efes.6:18)
most koji te odvodi od tvoga telesnog “ja» i od tvojih na sve strane rasejanih ovozemaljskih staranja, ka
punoci Duha. Sa dolaskom Jedinoga u tvoje srce, iscezava svako mnozestvo, kaze Vasilije veliki. Dani tvoji
postaju celi, cuvani rukom Onoga koji ceo svet drzi u desnici Svojoj.

Glava devetnaesta

O telesnim i umnim radnjama koje prate molitvu

Vazno je, kada se molis na opisani nacin, da ne dajes slobodu sopstvenom telu. Molitva u kojoj se telo ne
muci, a srce ne place, nalik je neformiranom plodu, veli Sv. Isak Sirin; takva molitva nema dusu. Ona u
sebi nosi seme samodovoljnosti i gordosti, koja prelescuje srce da poveruje kako se ono nalazi, ne samo
medju pozvanima, vec i medju ono malo izabranih (Mat.22:14).
Cuvaj se takve molitve, ona je koren mnogih grehova. Jer ako ti je srce vezano za svet, i blago tvoje
ostace tek samo svetsko blago, cak i ako ti budes ubedjen da si svojim telesnim rukama zagrlio samo
nebo. Tvoja radost u tom slucaju postaje necista, izrazena neuzdrzanjem i nagonom da mnogo pricas i
poucavas druge, da privodis ljude veri bez blagoslova Crkve. Tumacis Jevandjelje sledeci svoj plotski
razum, ne podnosis da te bilo ko u tome ispravlja, upadas u vatrene prepirke u kojima branis svoj stav, a
sve zbog toga sto si propustio da krotis svoje telo i time smirujes srce.

Istinska radost je tiha i neprekidna, pa nam i Apostol porucuje: radujte se svagda (1Sol.5:16). Ona ishodi
iz srca koje place zbog okretanja svog i celog sveta od istinite Svetlosti; istinska radost postoji jedino u
bolu srca. Receno je: blazeni koji placu (Mat.5:4) i blazeni koji placete sada, svim svojim telesnim bicem,
jer cete se nasmijati duhovnim (Lk.6:21). Istinska radost je radost utehe, radost koja se iznedruje iz
poznanja sopstvene slabosti i milosti Bozje, radost kojoj nije potreban smeh zuba da bi se iskazala.

I o ovome razmisljaj: i covek koji je vezan za stvari zemaljske se raduje, ali se isto tako i zalosti i
uznemirava oko njih: um takvog coveka je podlozan stalnim neprekidnim promenama. A radost
Gospodara tvoga (Mat.25:21) je doveka, jer je Bog nepromenljiv.

Stoga, kada postom i podviznickim zivotom obuzdavas plot svoju, u isto vreme obuzdavaj i svoj jezik.
Pricljivost (mnogoglagoljivost) je veliki neprijatelj molitve. Bujica reci stoji na putu recima molitve. Zbog
toga cemo za svaku praznu rijec koju budemo izrekli dati odgovor u dan Suda. (Mat.12:36). Kada zelimo
da nam je soba cista, u nju ne unosimo prasinu sa ulice; stoga i ti srce svoje drzi u cistoti od ogovaranja i
svakog praznoslovljenja o dogadjajima dana koji je minuo.

Jezik je vatra, a pomisli samo kako malena vatra velike stvari zapali (Jakovlj.3:5-6). Ako plamenu
oduzmemo kiseonik, ugasice se; ako svojim strastima ne das da disu, one ce se postepeno ugusiti. Ako se
u tebi razgori gnev, cuti i neka se to na tvojoj spoljasnjosti ne primeti. Ispovest tvoju moze cuti samo
Gospod. Tako, vec na samom pocetku, gasis upaljenu baklju. Ako te sablaznjavaju gresi drugih, pokri ih,
kao Sim i Jafet nagotu svoga oca, haljinom cutanja (1Moj.9:23), time ces umrtviti svoju zelju da sudis pre
nego sto se razbukti gnev u tebi. Kao sto casa drzi vodu, tako se i cutanje moze ispuniti molitvenom
paznjom.

No, nije jezik jedino sto mora obuzdavati covek koji se vezba u strazenju. Takav mora cuvati sebe
(Gal.6:1) u svakoj stvari, i njegova se paznja mora protezati sve do navecih dubina njegovog bica. Duboko
u tebi nalaze se nebrojeni magacini u kojima se komesaju secanja, misli i mastanja koja moras obuzdati.
Nemoj uzburkivati secanja, da ti blato u kojima ona leze ne bi prekrilo molitvu; nemoj se valjati u
prljavstini svojih starih grehova. Ne budi kao pseto koje se vraca na svoju bljuvotinu (Pric.25:11). Ne
dopustaj umu svome da se zadrzava na licnim stvarima koje bi u tebi mogle da izazovu necistu zelju ili da
ti probude mastu. Djavolov omiljeni teren za borbu je upravo masta, jer kroz mastu nas on uvlaci u
razgovor i opstenje sa njim, ubedjuje nas na pristanak i pokrece na delanje. U tom svetu misli on seje
svaku sumnju i brigu, pokusava da te zarobi logickim postupkom misli i dokazima, neplodonosnim
pitanjima i odgovorima koje sam sebi dajes. Sve to odbijaj recima Psalmopojca: idite od mene,
bezakonici! (Ps.119:115).

Glava dvadeseta
O postu

U tvom strazenju pomoci ce ti post koji nije ni iznad, ni ispod tvojih mogucnosti. O Bozanskim stvarima se
ne razmislja sa punim stomakom, kazu podviznici. Cak i najjednostavnije tajne Svete Trojice skrivene su
od onih koji su dobro uhranjeni. Sam Hristos nam je dao primer svojim dugim postom: pre nego sto ce
pobediti iskusenje djavola, postio je cetrdeset dana. Jesmo li mi ista bolji od Njega? Gle, andjeli pristupise
i sluzahu mu (Mat.4:11). Andjeli cekaju i tebi da pristupe.

Sv. Jovan Lestvicnik kaze da post raslabljuje govorljivost. On dozvoljava sastradalnoj ljubavi da izlazi iz
nas, on je straza nasoj poslusnosti, unistava zle misli i iskorenjuje okamenjenost srca. Post je rajska
kapija: kada je stomak uskracen, srce se smiruje. Onaj koji posti, moli se trezvenog uma, a um
neuzdrzanih ispunjen je necistim mastanjima i mislima.

Post je izraz ljubavi i vere u kome se zarad nebeskih zrtvuju zemaljska dobra. Velikim delom nase misli su
obuzete prezivljavanjem i zadovoljavanjem stomaka i mi zelimo da se takvih misli oslobodimo. Post je
put ka oslobadjanju od sebicnih zelja i neophodan oslonac u borbi protiv njih. Uz molitvu, post je jedan
od najbogatijih darova ljudskom rodu, koga brizljivo drze i cuvaju oni koji su samo jednom probali
njegovu blagodat.

Dok postimo, u nama raste blagodarnost prema Njemu koji je ljudima darovao mogucnost posta. Post
otvara vrata ka predelima koje smo jedva naslutili: zivot i sve sto se oko nas dogadja vidimo u novoj
svetlosti, a vreme koje hita dobija novi, zadivljujuci i bogati smisao. Bdenje uzrokovano pipanjem i
sudaranjem u mraku nasih misli sada zamenjuje bdenje prosvetljenosti; teskobno traganje zamenjeno je
tihim prihvatanjem, blagodarnoscu i smirenjem. Naizgled ogromni, neresivi problemi sada se otvaraju
kao zreli cvetni pupoljci: sa molitvom, postom i bdenjem, mozemo pokucati na bilo koja vrata.

U ovome nalazimo odgovor zasto Sveti Oci post cesto koriste kao jedinicu mere: onaj koji mnogo posti,
veliku ljubav ima, a onome koji veliku ljubav ima oprastaju se mnogi grijesi (Lk.7:47). Onaj koji mnogo
posti, mnogo i dobija.

Sveti Oci preporucuju “umeren» post: ne treba postom prekomerno iznurivati telo, jer time i dusa trpi.
Ne treba ni odjedanput zapoceti post – za sve je potrebno vezbanje, a svako treba da uzme u obzir svoju
prirodu i posao kojim se bavi. Onaj koji bira hranu koju ce jesti, cini tako sebi na osudu, jer je sva hrana
dar od Boga; ipak, preporucljivo je izbegavati onu hranu koja pospesuje apetit i tezinu tela: jake zacine,
meso, opojna pica i svako stomakougadjanje. Sto se ostalog tice, kazu Sveti Oci, moze se jesti sve sto nije
skupo i sto je pristupacno. Pod “umerenim», oni podrazumevaju jedan obrok dnevno, i to lagan, da se
stomak ne bi prezasitio.

Glava dvadesetprva

O izbegavanju svega neumerenog

Dobro je poznata stvar da covek koji suvise revnosno vezba sviranje klavira dobija grc u prstima, kao i
neko ko suvise dugo drzi pero u ruci. Obeshrabren i potisten, klavirista ili pisac, koji su do sada bili puni
nade, moraju da prekinu svoj trud, a nerad izaziva mnoge lose uticaje.
Iz ovog primera mozes izvuci pouku. Post, poslusanje, uzdrzavanje, bdenje i molitva svi zajedno cine
sastavne delove vezbanja i samo vezbanja. A svako vezbanje terba preduzimati iskreno, smireno
uzimajuci u obzir sopstvene snage (Lk.14:28-32), bez preterivanja u bilo kom trenutku. Budite, dakle,
cjelomudreni i trezveni u molitvama, porucuje nam sveti apostol Petar, a kroz njega i
sam Gospod (1Pt.4:7).

Pijanstvo nije uvek prouzrokovano alkoholom ili nekim drugim opojnim sredstvima. Isto je toliko opasno
pijanstvo koje dolazi od prevelikog samopouzdanja i nerazumne revnosti. Razuzdanim poletom izrazenim
kroz sve sto je neumereno i raskosno, ono seje svoje seme na tlo navike. Izdanak koji izrasta iz njega je
nezdrav; on donosi plodove kao sto su zamor, netrpeljivost, samoopravdavanje. Pazi: od najvece je
vaznosti da ne skrecemo ni nadesno, ni nalijevo (5Moj.5:32), da se ni najmanje ne oslanjamo na
sopstvene snage.

Ako u sebi ne nadjemo bogate plodove ljubavi, mira, radosti, umerenosti, smirenosti, prostote,
uspravnosti, vere i trpljenja, sav nas trud je uzaludan, veli Sv. Makarije Egipatski. Ovaj trud se prinosi radi
zetve, ali ta zetva pripada Gospodu.

Strazi, dakle, nad sobom i rasudjuj. Primetis li da postajes netrpeljiv i razdrazljiv, malo olaksaj svoj teret.
Rodi li se u tebi zelja da sa prezirom gledas na druge, da ih ukorevas, poucavas ili dajes primedbe, na
pogresnom si putu: onaj koji se odrice sebe, nema sta da prigovara drugome. Ako pomislis da te ljudi ili
okolnosti “ometaju» u podvizavanju, znaj da svoj podviznicki put nisi shvatio kako valja: sve sto na prvi
pogled izgleda kao uznemiravajuca okolnost, dato ti je, zapravo, kao prilika da se vezbas u
dugotrpeljivosti i poslusnosti. Smiren, krotak covek ne moze biti uznemiren, on moze samo da
uznemirava. Budi neprimetan, zato, skrivaj se. Idi u klijet svoju i zatvori vrata svoja (Mat.6:6), cak i kada
se, iz nuzde, nadjes u velikom i bucnom drustvu ljudi. Ako ti ovo ponekad bude tesko da izdrzis, izidji,
otidi bilo kuda gde mozes da budes sam i zavapi za pomoc Gospodu iz sve duse svoje. On ce te cuti.

Sveti Amvrozije Optinski savetuje: uvek misli o sebi kao o nekom tocku. Sto laganije tocak dodiruje
zemlju, to se lakse napred kotrlja. Ne razmisljaj, ne govori, ne brini o zemaljskim stvarima vise nego sto ti
je potrebno. Ali pamti da tocak koji sasvim lebdi u vazduhu ne moze da se kotrlja.

Glava dvadesetdruga

O koriscenju materijalnih stvari

Ljudi su sacinjeni od duse i od tela, i u nasem delanju ovo dvoje se ne mogu razdvojiti. Neka ti dakle, i
telo sluzi: Hristos je znao nase slabosti i nas radi koristio je reci, pokrete, pa cak i Svoju pljuvacku, kao i
zemlju. Nas radi dopustio je da Njegova snaga izlazi iz skuta Njegove haljine (Mat.9:20; 14:36), iz ubrusa
ili pojasa apostola Pavla (Dap. 19:12) i iz seni apostola Petra (Dap. 5:15).

Tako i ti, oslanjaj se na sve sto je od zemlje kao na stap secanja na teskobni hod po uzanom putu. Neka te
belina snega, plavetnilo neba, oko insekta koje se svetluca kao dragulj, vrelina plamena, sva tvar koju
culima upijas, neka te sve to podseca na Tvorca; no najpre koristi sve sto ti Sveta Crkva nudi kao pomoc u
izvrsavanju zapovesti: da dajes ude svoje da sluze pravdi za osvecenje (Rimlj.6:19). Pre svega, Sveto
Pricesce i druge tajne, kao i Sveto Pismo. Crkva ti daje i svete ikone Majke Bozje, andjela i svetitelja,
molitve pred njima, svece, tamjan, osvecenu vodu, sjaj odezdi i pojanje. Primi sve ovo i koristi sa
blagodarnoscu za svoje uzrastanje u veri, za umnozavanje vrlina i duhovno blagostanje na tvom putu.

Izlivaj slobodno svoju ljubav prema Svedobrom Bogu ljubavi, celivaj Krst i ikone, ukrasavaj ih cvecem.
Kada bi se zlo unistavalo cutanjem, tada bi i dobro imalo mesta da dise. Kada se ono sto se s ljubavlju
daje, s ljubavlju i prima, domet ljubavi raste i siri se, a to je cilj tvog podviga. Sto veca reka, vece je i usce.

Kao oslonac u borbi, koristi i svoje telo. Oslabi ga, neka ne bude zavisno od zemaljskih prohteva. Neka i
ono ima udela u tvome trudu. Ti zelis da se naucis krotosti, neka i telo tvoje bude krotko i smireno, neka
se klanja do zemlje. Padaj na kolena, s licem ka zemlji, koliko god puta mozes u samoci, ali posle toga
odmah ustani, jer nakon pada sledi vracanje Hristu.

Znak Krsta uvek cini s paznjom, jer i to je molitva bez reci. U jednom kratkom trenutku, bez praznih reci,
Krsno znamenje jasno izrazava tvoju volju da imas udela u Hristovom zivotu, da razapinjes svoju plot i da
sa voljom, bez roptanja, primas sve sto ti je od Svete Trojice poslato. Osim toga, znak Krsta je mocno
oruzje protiv zlih duhova. Koristi to oruzje cesto i sa rasudjivanjem.

Kuca se nikada ne gradi dok se prvo ne sazidaju potporni stubovi. Samo jak covek nema potrebu za
osloncem sa strane. No, da li si ti jak? Nisi li ti najslabiji medju slabima? Nisi li jos uvek dete?

Glava dvadeset treca

O tmurnim vremenima

Vreme se menja – od oblacnog ka suncanom, od vedrog ka kisnom. Tako je i sa ljudskom prirodom.

Moras ocekivati da ce ponekad tamni oblaci zakriti sunce. Cak su i svetitelji imali svoje mracne trenutke,
casove, dane, pa i godine. Govorili su tada da su “od Boga ostavljeni», kako bi u svoju svest urezali
saznanje da su sami od sebe, bez Njegove pomoci uistinu bedni. Ovakva mracna vremena, kada nam se
cini da je sve besmisleno, glupo i zaludno, kada nas napadaju sumnje i svakojaka iskusenja, neminovna
su. Ali cak se i takvi trenuci mogu iskoristiti za dobru zetvu.

Ti teski trenuci mraka najlakse se mogu prevazici sledeci primer koji nam daje Sv. Marija Egipatska. Ona
je cetrdeset osam godina zivela u zajordanskoj pustinji i kada su je spopadala iskusenja, kada su je
secanja na njen predjasnji gresni zivot u Aleksandriji mamila da napusti pustinju u koju je svojom voljom
otisla, legla bi na zemlju, vapila Bogu za pomoc i nije se dizala dok joj se srce ne bi smirilo. Prve godine joj
behu teske; ponekad je morala ovako da lezi i po nekoliko dana; no posle sedamnaest godina stekla je
mir.

Kada naidju ovakvi dani, povuci se u tisinu. Ne podlezi iskusenju da izlazis u drustvo, ne trazi zabavu.
Nemoj zaliti sebe, nemoj traziti utehu ni u cemu, vec se usrdno moli Gospodu ovako: Boze, pohitaj da me
izbavis, Gospode da mi pomognes (Ps.70:1)! Zatvoren sam i ne mogu izaci (Ps.88:8). Pravu pomoc ne
mozes ocekivati od drugog izvora. Nemoj bacati u vodu sve sto si do sada stekao zarad slucajne dobiti.
Sada je trenutak kada se ispituje dugotrpeljivost tvoja i istrajnost. Izdrzis li ovaj ispit, zablagodari Bogu
koji ti dade snagu za to. Ne izdrzis li, odmah se podigni, pomoli se za milost i pomisli: dobio sam ono sto
sam zasluzio. Sam taj pad je tvoja kazna. Isuvise si se oslanjao na sebe, i sada si u prilici da vidis cemu te
je to odvelo. Sada imas iskustvo – ne zaboravi da zablagodaris za njega.

Glava dvadeset cetvrta

O jednom tumacenju price o Zakheju

Kao Zakhej, i ti si se sada popeo na drvo da bi video Gospoda (Lk.19). Nisi to ucinio ni snagom svoje misli,
niti na neki misticni, umni nacin. Ljudsko si bice i imas telo: kao Zakhej, koristio si snagu svojih udova i
plod koji je zemlja dala da bi se izdigao iznad tla. Ako si to ucinio sa razumevanjem i smirenim
rasudjivanjem, svestan tezine svoga tela, no bez straha, mudro, ne gledajuci na sranu, imao si tu
blagodat da, iznad glava gomile ljudi, to jest, iznad tvojih ovosvetskih zelja, na trenutak ugledas Njega
koga trazis.

Primetio si, sada posto si stekao jasniju spoznaju o sopstvenoj gresnosti, da te vise ne privlace zabave i
drustveni zivot; dato ti je da na trenutak vidis svoga unutrasnjeg coveka, onakvog kakav on uistinu jeste.
Mozda ti se cini da je do sada tvoje srce licilo na cun – orahovu ljuskicu koju su vodene struje nosile tamo
-amo, bez cilja, bez kormilara; a da sada, na svu srecu, tvoj put ima i cilja i smisla. No ne zaboravljaj
nikada da si ti i dalje ista ta orahova ljuskica na otvorenom moru; ako si pravilno plovio, sada si tek u
mogucnosti da vidis koliko je zaista slabasan i mali tvoj cun.

Ako samo pokazemo dobru nameru, sam Gospod ce nam biti putevoditelj, kaze Vladika Teofilakt
bugarski. Hristos govori Zakheju: sidji brzo (dakle, unizi se), jer mi danas valja biti u domu
tvome (Lk.19:5). Dom se ovde moze shvatiti kao srce covekovo. Zaista, veli Gospod, popeo si se na drvo i
pobedio jedan deo tvojih ovosvetskih prohteva, jer si zeleo da me vidis, tj. pozeleo si da me osetis kad
prolazim tvojim srcem. Ali sada pohitaj da se unizis, da se smiris, kako ne bi i dalje sedeo na drvetu
misleci da si bolji od drugih, jer u srcima nistih Ja obitavam. I sidje brzo, i primi ga radujuci se (Lk.19:6).

Zakhej, prvi medju carinicima, primi tada Hrista, i odmah razdade sva svoja blaga. Polovinu svojih dobara
dade siromasima, a drugu polovinu potrosi da bi cetvorostruko vratio onima koje je ostetio. Jer, i ovo je
sin Avraamov (Lk.9:9), i on je cuo glas Gospoda svoga i otisao iz svoje zemlje i od roda svojega i iz doma
oca svojega (1Moj.12:1), u kome su vladale strasti i samoljublje.

Zakhej je znao da se srce koje prima Hrista mora isprazniti od svega ostalog: da ono mora zrtvovati sva
ona blaga na nezakonit nacin stecena – pohotu tjelesnu i pohotu ociju i nadmenost zivljenja (1Jov.2:16).
Shvatio je da je onaj koji je na zemlji bogat – siromah na nebu, jer biti materijalno bogat isto je sto i biti
duhovno siromasan, po recima Sv. Jovana Zlatoustog.

Koliko je nemoguce sjediniti bolest i zdravlje, toliko je nemoguce pomiriti ljubav i bogatstvo, veli Sv. Isak
Sirin; jer onaj koji ljubi bliznjeg svog, bezuslovno poklanja sva svoja blaga: takva je priroda ljubavi. A bez
ljubavi nema ulaska u Carstvo Nebesko. Ovo je shvatio i Zakhej.

Sto manje imas, to ti je zivot jednostavniji. Sav suvisak je izbacen, srce se skuplja oko svoga sredista i
malo-pomalo pokusava da udje u sopstvenu srz, u kojoj se nalazi lestvica koja vodi ka nebu.
Tada i molitva postaje jednostavnija. Molitve se okupljaju u samoj srzi srca i prodiru kroz nju. Tamo, u
dubinama srca, ostaje jedina molitva, jedina prozba koja je potrebna: prozba za milost.

Jer sta drugo moze gresnik, i to prvi medju njima (1Tim.1:15) zeleti, osim da se Gospod smiluje na njega?
Ima li on ista svoga sto bi mogao dati? Ima li on sopstvene snage, sopstvene volje, bilo sta svoje? Moze li
ista sam preduzeti? Zna li ista? Postoji li ista sto bi on, koji nista ne poseduje, mogao da nazove svojim?

Takav gresnik nista ne poseduje, osim greha, a greh je nistavilo, ono sto ne postoji. Greh je praznina,
mrak, odricanje. Tamo prebiva gresnik, u tom nistavilu.

Tako gresnik vidi sebe, i sto manje poseduje, bogatiji je: ispraznjena odaja koja se nalazi duboko u njemu
nije vise krcata stvarima propadljivim, vec je ispunjena punocom, svetloscu i potvrdom vecnog zivota –
ljubavlju i miloscu. U domu njegovom sada kao gost obitava Gospod.

Ali kako moze ovaj gresnik ikada da zasluzi da ga poseti Gospod? Kako moze uopste i da zamisli da ce
Gospod pogledati na njega u tom mraku u kome se nalazi? Ma koliko pokusavao da se ocisti, ma koliko
velika bila njegova borba i trud, ma koliko sledio Jevandjeljske zapovesti i drzao postove, bdeo i strazio,
odricao se svega Gospoda radi, gresnik vidi sebe kako opet iznova zapada u neraspolozenje i svadljivost,
lenjost i nedostatak ljubavi, neblagodarost i nestrpljivost, i svakojaki drugi porok i greh koji se zamisliti
moze. Kako uopste moze, onda, da ocekuje da ce Gospod uci u takvu odaju?

Zato se moli: Gospode, pomiluj. Smiluj se ne mene, gresnog. Jer, zaista sam pokusavao da cinim sto sam
bio duzan uciniti: orao sam zemlju svoga srca, cuvao sam stado koje tamo napasa (Lk.17:7-10), no ja sam
samo ubogi sluga Tvoj i bez Tebe ne mogu ciniti nista. Stoga, smiluj se na menei ispuni me blagodacu
Tvojom.

Vera raste trudom i radom (Lk.17:5), molitvom covek dobija snagu za trud. Stoga su molitva i trud cvrsto
povezani, sve dok se jednog dana ne sliju i ne postanu jedno. Tada ce rad postati molitva, a molitva rad.
To je ono sto svetitelji nazivaju molitvom srca, duhovnim delanjem, Isusovom molitvom.

Glava dvadeset peta

O Isusovoj molitvi

Egipatski pustinjak, sveti Ava Isaija, za Isusovu molitvu kaze da je ogledalo uma i svetiljka savesti. Neko je
ovu molitvu uporedio sa tihim, neprestajucim glasom u kuci: svaki lopov koji se prikrade takvoj kuci
odmah brzo bezi kad cuje da je u kuci neko budan. Kuca je srce, lopovi – zle misli. Molitva je glas onoga
koji strazi. Ali sada strazar vise nisam ja, vec Hristos.

Duhovno delanje otelotvoruje Hrista u nasoj dusi. Ovo podrazumeva neprestano secanje na Gospoda:
skrivamo ga duboko u sebi, u dusi svojoj, u srcu, u svesti. Ja spavam, a srce je moje budno (Pjes.5:2): ja
spavam, povlacim se, ali srce je moje postojano u molitvi, to jest u vecnome zivotu, u Carstvu Nebeskom,
u Hristu. Celo moje bice je cvrsto ukorenjeno u svom Istocniku.
Sredstvo kojim se ovo postize je molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog. Ponavljaj
je glasno, ili u sebi, polako, sa paznjom, iz srca oslobodjenog, sto je moguce vise, od svega neprimerenog.
A neprimereno je ne samo svako zanimanje za svetske stvari, vec i svaka pomisao na uslisenje molitve,
svako ocekivanje odgovora, unutrasnjeg vidjenja, kusanje Bozje moci, svakojaka romanticarska
sanjarenja, svaka ljubopitljivost i mastanje. Jednostavnost i prostota je jednako vazan uslov za ovu
molitvu kao i smirenost (smernost), uzdrzljivost tela i duse i sve sto pripada nevidljivoj borbi.

Narocito se pocetnik mora cuvati svega sto pokazuje ma i najneprimetniju teznju ka misticizmu. Isusova
molitva je delanje, praktican rad i sredstvo pomocu koga se covek priprema da primi i koristi silu – Bozju
blagodat, koja je, iako skrivena, stalno prisutna u svakoj krstenoj dusi, kako bi ta dusa mogla da donese
plodove. Molitva je ta koja oplodjuje ovu silu u covekovoj dusi i to je njena jedina svrha. Ona je kao malj
koji razbija ljusku, njen je udarac tezak i bolan. Stoga, zaboravi na svaku misao o ugodnosti, zanosu,
andjeoskim glasovima: ka Carstvu Nebeskome postoji samo jedan put, a to je Krsni put. Visiti prikovan za
drvo strasno je mucenje. Nemoj ni ti ocekivati nista drugo.

Raspeo si svoje telo prikovavsi ga cvrsto jednostavnim i jednolicnim nacinom zivota, i strogom samo-
disciplinom: i tvoj misaoni zivot i masta moraju biti podvrgnuti jednako strogom nadzoru. Prikuj i njih
cvrsto recima molitve, Svetog Pisma, Psalama i delima Svetih Otaca. Ne dopustaj masti da luta kako joj je
volja. Ono sto ljudi nazivaju “krilima misli» obicno je samo besciljno leprsanje po svetu privida. Cim ti
misli nisu zauzete poslom, okreni ih opet ka molitvi.

Postaraj se da ti i masta i misao budu poslusni kao dobro izdresirani pas, kome nije dozvoljeno da juri
okolo, laje, pretura po kantama za djubre i valja se u prasini. Na potpuno isti nacin bi trebalo uvek da
dozoves sebi i svoje misli i mastu, i to moras ciniti bezbroj puta u svakom minutu koji prolazi. Ako to ne
radis, onda si kao konj koga jase cas jedan jahac, cas drugi, kaze Sv. Antonije, sve dok, zbunjen i iscrpljen,
ne lipse.

Ako li suvise snazno maljem udaras u orahovu ljusku, smrvices i plod. Zato udaraj oprezno. Ne prelazi
odmah na Isusovu molitvu. U pocetku budi uzdrzan, a i kasnije, i koristi i druga molitvena pravila. Ne budi
nestrpljiv i ne misli da mozes sa dostojnom paznjom izgovoriti makar i jedno “pomiluj me gresnog.» Tvoja
molitvena paznja ce sigurno biti podeljena i rasipace se – na kraju krajeva, ipak si ljudsko bice. Jedino
andjeli na nebesima jednako gledaju lice Oca nebeskoga (Mat.18:10), a tvoja zemaljska plot ima svoje
sopstvene zelje. Ne iscudjavaj se preterano ako u pocetku potpuno zaboravis na molitvu i ne mislis na nju
satima, pa cak i danima. Shvati to jednostavno i prirodno: ti si kao neiskusan mornar koji je toliko
zaokupljen i brine o drugim stvarima da je zaboravio da prati vetar. Ne ocekuj nista od sebe. No ne
ocekuj nista ni od drugih.

Sabranost misli je jedno, rasejanost drugo. Pravilna molitva ce tvojim mislima dati jasnocu. Covek koji se
moli vidi i primecuje sve oko sebe onako kako jeste; to je moguce samo kroz molitvu, koja na sve baca
prodorno jasnu svetlost na sve.

Duh deluje u onom podrucju cistote koje se duboko u tebi nalazi. Dokle god postojano siris ovo podrucje
slobode srca, i tvoj duhovni covek ce rasti u tebi.
Molitva daje unutrasnji mir, smirenu opustenost u bolu, ljubavi, blagodarnosti, smernosti. Ako si,
nasuprot tome, napet i razdrazljiv, u dobrom raspolozenju ili u dubokom ocaju, ako osetis gorcinu ili
snazan poriv da nesto odmah uradis, ako dozivis stanje zanosa ili opijenost cula, kao pri slusanju lepe
muzike, ako osetis neku vrstu uzvisenog zadovoljstva, te si zadovoljan i sobom i celim svetom, znaj da si
na pogresnom putu. Suvise si se oslanjao na sebe. Odmah naredi povlacenje i okreni se onom
samoosudjivanju koje je jedina polazna tacka za svaku istinsku molitvu.

Andjeo svetlosti uvek donosi mir, mir koga demoni mraka nastoje po svaku cenu da uzmute. Na taj nacin,
uce nas Sveti Oci, mozemo uvek prepoznati zle sile i razlikovati ih od dobrih.

Glava dvadeset sesta

O bescenom biseru

Lisen svakoga znanja, nemajuci nijedne dobre misli niti dela, bez secanja na proslost i bez zelja za
buducnost, nepotreban kao pohabana krpa, bezosecajan kao kamen na putu, izgrizen kao crvotocna
pecurka u sumi, smrtan kao riba na suvom i tuzan do suza zbog ovakvog svog bednog stanja, tako treba
da stojis pred Svevisnjim u molitvi, pred Sudijom i Tvorcem tvojim, Spasiteljem i Gospodom tvojim,
Duhom Istine i Zivotodavcem; i kao Bludni Sin da izmucas iz dubine sopstvene nemoci: Oce, sagrijesih
nebu i Tebi i vise nisam dostojan nazvati se sinom Tvojim (Lk.15:21). Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji,
pomiluj me gresnog.

Svoju nemoc znas i sada lezis kao zrno prasine pred Svevisnjim, a iz tvoje bede raste ljubav prema
bliznjima kao prema stvorenjima Bozjim, koja u sebi nose svetlost Njegovu. Znas da ih On, Nedokucivi,
vidi i gleda, i to je dovoljan razlog da i ti sve svoje dajes za njih.

Cudesna stvar se dogodila: sto si dublje zalazio u sopstveno srce, sve si vise izlazio iz sebe. Spoljni uslovi
tvoga zivota ostali su isti: i dalje obavljas kucne poslove i staras se o deci, ides na posao, primas platu i
placas porez. Cinis sve sto pripada tvom spoljasnjem zivotu buduci da si deo drustva u kome zivis, i koje
ne mozes da ostavis. Ali ti si u sebi cvrsto resio da das jedno, kako bi primio drugo.

… A ako Tebe imam, sta jos da trazim? Nista, odgovara Sv. Jovan Lestvicnik, samo da se molim bez
prestanka i da u tisini budem uz Tebe. Neko robuje bogatstvu, neko pocastima, a neko sticanju novca.
Moja jedina zelja je da budem uz Gospoda.

Molitva je, zajedno sa samoodricanjem koje ide uz nju, postala tvoja stvarnost. Od sada pa nadalje,
jedino sto za tebe ima stvarnu vrednost jeste da po volji Bozjoj svagda zivis (1Moj.6:9), a u to su ukljuceni
svi dogadjaji zemaljski, kao i nebeski. Za onoga koji u sebi nosi Hrista nema smrti, niti bolesti, niti
zemaljskih prohteva; on je vec zakoracio u vecni zivot, a taj zivot obuhvata sve.

Nocu i danju nebesko seme klija u tvome srcu i raste, a da ti i ne znas. Zemlja tvoga srca sama od sebe
donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni psenicu u klasu (Mk.4:27,8).

Svetitelji nam govore o nezalaznoj svetlosti. Ova svetlost nije od ociju, vec od srca koje nikada ne prestaje
da hodi u cistoti i celomudrenosti. Ova svetlost ostavlja iza sebe tamu i neprestano tezi punoti dana.
Njena trajna osobina je neprestano obnavljanje cistote. To je svetlost vecnosti, svetlost neugasiva, koja
prosijava kroz koprenu vremena i tvari. No svetitelji nikada ne kazu da je ta svetlost njima data, vec da se
daje onima koji su ocistili svoja srca iz ljubavi prema Gospodu, na uzanom putu kojim su slobodnom
voljom posli.

Taj uzani put nema kraja: njegova je osobina – vecnost. Tamo je svaki tren novi pocetak – sadasnjost
sadrzi buducnost: dan Suda; sadasnjost ukljucuje i proslost: stvaranje sveta; jer je Hristos bezvremeno
prisutan svugde, i u adu i na nebu. Dolaskom Jedinoga, nestaje svaka mnozina u vremenu i u prostoru.
Sve se dogadja istovremeno, sada i ovde i svugde, u dubini srca. U srcu ces, dakle, pronaci ono sto si
trazio: dubinu, visinu i sirinu Krsta: Spasitelja i Spasenje.

Stoga, ako zelis da dusu svoju spases i zadobijes zivot vecni, iz trenutka u trenutak se podizi iz svoje
ucmalosti i govori: pomozi mi, Gospode, da postavim dobar pocetak, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Amin.

Bogu nasemu slava!