Naziv originala:

Donato Carrisi
LA DONNA DEI FIORI DI CARTA

Copyright © 2012 by Longanesi & C., Milano

Translation Copyright © 2021 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Danijeli Bernabo
Priča koju ćete pročitati na ovim stranicama je istinita.
Sve ostalo je, neizbežno, izmišljeno.
 1

U noći između 14. i 15. aprila 1912. godine, dok je prekookeanski

brod Titanik tonuo, a da nije završio svoje prvo putovanje, jedan od
putnika siđe u svoju kabinu prve klase, obuče smoking, a zatim se
pope na palubu.
Umesto da pokuša da se spase, zapali cigaru i sačeka da umre.

Kada su onima koji su preživeli postavili pitanje ko je bio taj

tajanstveni čovek, mnogi su se složili i ukazali na izvesnog Ota
Fojerštajna, trgovca tkaninama koji je putovao zbog posla, sam.

Niko od njih nije u tom trenutku bio svestan neobične okolnosti da je

Oto Fojerštajn zapravo umro u sopstvenom krevetu u svojoj kući u
Drezdenu.
Dva dana pre nego što je Titanik isplovio.
 2

Ogromna ledena katedrala.

Jakob Ruman je posmatrao planinu iz zaklona sazdanog od zida
rova. Tu su pokopavali mrtve, u tom večnom glečeru. Stena je bila
isuviše tvrda da bi se u njoj kopale jame. Ipak, imalo je to i pozitivnu
stranu. Tela su u tim ledenim grobnicama ostajala netaknuta
milionima godina.
Ostaće zauvek mlad, pomisli, dok je nežno zatvarao očne kapke
vojnika kojeg nije uspeo da spase. Koliko je godina mogao imati?
Osamnaest, devetnaest. Jakob Ruman se okrenu ka metalnom
lavoru i uroni u njega ruke umrljane krvlju. Oružje je utihnulo pre
nekoliko sati, ali koliko li će to potrajati?
Prokleti led, pomisli.
Ponadao se da će hladnoća usporiti krvarenje ranjenika. Bilo je
uzalud. Bez lekova i sa oskudnim i istrošenim instrumentima koje je
imao na raspolaganju, nije bilo moguće zaustaviti krvarenje. Pa i da
je uspeo, čemu bi to poslužilo? One koje je uspevao da izleći slali su
na prvu liniju fronta. Postavljao ih je na noge da nekog ubiju ili da
budu ubijeni, kakav divan poduhvat! Na kraju krajeva, i on je radio za
račun majke smrti.
Ja sam klovn koga je Bog stavio usred Apokalipse, govorio je
sebi.
Sve oko njega bilo je lišeno logičkog smisla.
Koliko za početak, bilo je proleće, ali je delovalo kao da je zima.
Zvali su ga Svetski rat, ali je to u suštini bilo isto sranje. Jedna
perspektivna generacija Austrijanaca, najboljih sinova domovine,
došla je ovde gore da bude masakrirana u ime budućnosti koju
najverovatnije nikada neće videti. Jakob Ruman je gledao kako
dolaze dečaci prepuni hormona i ideala, koji su posle nekoliko
nedelja provedenih u rovu delovali kao preplašeni i ozlojeđeni starci.
A krivio je i Italijane sa druge strane fronta. Loše opremljeni i bez
ikakve pripreme za rat, bili su vođeni sećanjem na njihov Preporod.
Podstaknuti potrebom da slede svoje očeve, sinovi su želeli da
odigraju ulogu u istoriji, ne naslućujući da će, kada se završi ovaj rat,
pre ili kasnije doći neki drugi, i ta ista istorija će ih zaboraviti.
A on? Šta je on radio tu? Sve češće se to pitao.
Tog 14. aprila napunio je trideset dve godine i shvatao je da je
među svim tim paradoksima najupadljiviji bio upravo on. Ja sam
oksimoron, ponavljao je samom sebi.
Jakob Ruman, ratni lekar.
U kolektivnom bunilu muškaraca iznurenih od umora i patnje,
doktor je očekivao da neko, barem jedan od njih, skupi trunku
razuma, ustane iz rova i počne da urla da je sve to jednostavno
glupo. Možda bi se onda čarolija raspala i svi bi postali svesni te
ludosti i vratili se u svoje gradove, svojim porodicama.
Ali Jakob Ruman nije imao nikoga kome bi se vratio. Žena ga je
napustila zbog drugog čoveka. Saopštila mu je to pismom sa malo
redaka, koje mu je stiglo tek pre nedelju dana, mada ga je ona
napisala pre osam meseci. Osam meseci u kojima je verovao da je
voljen. Osam meseci provedenih u želji za krevetom u svom stanu u
Beču. Za papučama pored ulaznih vrata. Za simfonijom tišine koja
se tako svečano širi sa sata na zidu u dnevnoj sobi dok on čita
knjigu. Zato što, ako preživiš rat, nagrada nije to što si ostao živ, već
što možeš da se vratiš kući.
Pucanj haubice krenuo je sa padina Dolomita koje su zauzeli
Italijani i odjeknuo među vrhovima. Jakob Ruman se trže iz misli,
kratak predah je završen. Kroz samo nekoliko sekundi njihova će
vojska odgovoriti na taj prvi pucanj i ratna mašina će se polako opet
zahuktati. Bile su to početne čarke, s obzirom na to da dolazi još
jedna noć bez sna. Negde je pročitao da vojnici ne sanjaju, zbog
pritiska kojem su izloženi. Zato je jedini način da pobegnu od
stvarnosti - da umru.
Jakob Ruman se zagleda u mladića koji je upravo izdahnuo na
njegovim rukama. Nikada nije želeo da im sazna imena, nije ga to
interesovalo. Ionako će ih zaboraviti, kao što zaboravlja lica i razloge
zbog kojih su otišli.
Bilo je nešto drugo što je od njih čuvao.
Iz džepa uze crnu knjižicu, beležnicu za 1916. godinu sa
pohabanim stranicama, umrljanim krvlju ili mazivom za puške.
Prelista ih, sve dok ne dođe do 14. aprila. Proveri koliko je sati na
džepnom satu i olovkom dodade još nekoliko reči spisku koji je
ispunjavao skoro čitav list.
Vreme: 20.07. Običan vojnik: „Tako izgleda.”
Upravo je završio sa zabeleškom kada prepozna neponovljivi
zvuk narednikovih cokula. Bio je siguran da je došao da ga pozove
da ide kod majora.
„Doktore, pođite za mnom, molim vas”, započe on, bez
prethodnog pozdrava. „Potrebni ste.”
„Ah, je li? A kome to sada treba da spasem život?” upita Jakob
Ruman, ironično spuštajući pogled na mladićev leš.
Narednikov odgovor bio je lišen sarkazma. „Jednom neprijatelju.”
 3

Major ga dočeka okrenut leđima, dok se brijao. Ađutant mu je

pridržavao komad ogledala ispred lica. Jadničak je drhtao od
hladnoće, ali je ipak pokušavao da ostane nepomičan kako ne bi
naljutio svog nadređenog.
Major je brijačem fazonirao profil šiljaste brade i za to vreme se
borio sa ledom na rukavima jakne. U jednom uglu rova složio je
stvari koje su do pre dva dana pripadale potpukovniku kog je
neprijatelj uhvatio u zasedi. Bio je tu jedan poljski krevet, mala peć i
krov od drvenih greda koji je služio kao zaklon.
Narednik i Jakob Ruman zastadoše na pragu tog malog
uzurpiranog kraljevstva. Niko se nije usuđivao da prekine toaletu
oficira koji je u tom trenutku imao najviši čin.
Bojeći se da zbog revnosti u poštovanju hijerarhije ne zapadne u
stanje hipotermije, lekar prekide oklevanje. „Zvali ste me, gospodine
majore?”
Ne okrećući se i ne sklanjajući brijač sa lica, nadređeni najzad
progovori: „Znate li šta je prvo što treba da krasi jednog vojnika,
doktore?”
Jakob Ruman odole iskušenju da usmeri pogled prema nebu, u
znak očaja. Zato što je svaki put kada je trebalo da izda neko
naređenje, pa i ono da se isprazni kofa sa njegovim izmetom, major
osećao potrebu da očita neku vrstu lekcijice o moralu. Zar nije
mogao da odmah pređe na stvar? Zar se u ratu nije rasipalo već
dovoljno života?
 „Ne, gospodine, ne znam šta je prvo što treba da krasi jednog
vojnika.” Ali se kladio u sebi da će ovaj reći ’disciplina’.
Major je delovao zadovoljno što može da ponudi odgovor. „Prvo
što treba da ga krasi jeste disciplina.”
Eto, tačno tako, reče u sebi Jakob Ruman.
„I disciplinu čovek pre svega treba da zahteva od samog sebe.
Kako inače dobar komandant može da je usadi svojim ljudima? To je
razlog zbog kojeg se uvek predstavljam u trupi na najbolji način.
Briga o mojoj ličnosti je bitna. Moje čizme moraju da uvek budu
izglancane, moja uniforma savršeno čista. A znate li zašto?” Ali mu
ne dade vremena da odgovori. „Zato što bih oslabio volju svojih
vojnika ako bih koristio nepovoljne uslove kojima sam okružen kao
izgovor.”
„Vi pružate odličan primer. Hvala, gospodine.” Jakob Ruman
isuviše kasno primeti da mu glas odiše blagom notom sarkazma.
Major mu uputi mrk pogled preko ogledala. Ton njegovog glasa
postade strog. „Neprijatelj nam je očitao žestoku lekciju pre dva
dana.”
Ovo je čudan rat, smatrao je Jakob Ruman. Na frontu se na
ovakvoj visini ratovalo samo u proleće i u leto. Ali su ipak provodili
zimu u rovovima u iscrpljujućem očekivanju, samo da se ne izgube
osvojeni položaji. Austrijanci su kontrolisali vrhove Dolomita koje su
Italijani pokušavali da osvoje, pa su se stoga borili sa strategijskom
prednošću. Ali neprijatelj nije čekao promenu godišnjeg doba da
nastavi operacije. Dvanaestog aprila, za vreme snežne oluje, Italijani
su iznenada izveli ubistven napad, pošto su zatekli njihovu
nepripremljenu odbranu. Bili su neverovatno motivisani, hiljade njih
bacilo se na njihove linije u pokušaju da ih probiju.
„Izgubili smo veliki deo granice”, uzvrati major, kao da je bilo
potrebe za tim. „Ostaje nam samo ovaj položaj. Poslednji bedem
Austrije je ovde, na planini Fumo.”
Na osnovu ovog jasnog naglašavanja nadređenog mogla se
naslutiti srž pitanja. Jakob Ruman će ubrzo otkriti zašto je pozvan i
kakva je to priča koju je nagovestio narednik. Radilo se o neprijatelju
kojem je trebalo spasiti život.
 Nije mogao da pretpostavi da će se njegov život uskoro
promeniti.
 4

Kada sudbina odluči da skrene tok našeg života, ne obaveštava nas

o tome - tako će Jakob Ruman razmišljati u godinama koje dolaze.
Sudbina nam ne pruža indicije.
Ne postoje nagoveštaji ili predznaci za onog kome je potrebna
mistična vizija. Dogodi se, i to je to. A kada se dogodi, ostvaruje se
kao ritmička pauza, cezura. A u ostatku života bićemo primorani da
pravimo razliku, podvučemo liniju. Između onog što je bilo do tog
trenutka i posle toga.
Razmišljajući o sebi u tom teškom trenutku, na tih nekoliko
minuta koliko traje događaj koji će promeniti sve, Jakob Ruman će
osetiti blagonaklonost, kao što je ona koju gajimo prema dečjoj
nevinosti. Ali i nostalgiju, zato što se, za razliku od ružnih stvari, one
lepe događaju samo jednom, a zatim ostaje samo žaljenje za njima.
Major odloži brijač i pređe lanenom krpom preko lica. Dok mu je
ađutant pomagao da obuče šinjel, on objasni: „Noćas smo presreli
jednu patrolu alpinista koja se kretala u izvidnici na južnoj padini.
Došlo je do kratkog vatrenog okršaja, ali smo ih na kraju uhvatili.
Petorica ih je.”
„Čestitam, gospodine”, povlađivao mu je doktor, pokušavajući da
sazna koja je njegova uloga u toj priči. „Jesu li ranjeni? Želite da ih
pregledam pre nego što budu poslati u zarobljenički logor?”
„To je isključeno. Potrebno nam je da pošaljemo snažan signal
Italijanima, ali i našim ljudima, zbog morala. Zato će ujutru u zoru
zarobljenici biti streljani kao špijuni.”
 Jakob Ruman shvati i obuze ga osećaj gađenja. Pokuša da svoje
gađenje drži pod kočnicom, kada se usudi da kaže: „Želite da
utvrdim da li su u stanju da na svojim nogama stignu pred streljački
vod?”
„Prestanite, u odličnom su stanju”, uzruja se major.
Kog đavola onda ovaj traži od mene, zapita se Jakob Ruman.
„Sumnjamo da je jedan od njih petorice oficir. Čini se da su ostali
dužni da izvršavaju njegova naređenja. Samo što nismo u to sigurni,
zato što nema činove na uniformi.”
„Ne razumem: želite da izvučem od njega neke informacije?”
„On je nepristupačan tip, nikada ne bi progovorio.”
Jakob Ruman je bio siguran da je major dugo pokušavao da
izvuče nešto iz njega, ali bez uspeha. „Kakav je onda plan?”
„Mogli bismo da ga iskoristimo kao zamenu za našeg oficira kog
su zarobili Italijani.”
„Pretpostavljam da mislite na gospodina potpukovnika.” Lekar je
naslućivao savršenstvo majorove strategije: ako uspe da ga
oslobodi, zauzvrat bi dobio pohvalu ili možda čak unapređenje.
„Jeste li to već predložili italijanskom oficiru?”
„Naravno! Ali je glupan uporan u tvrdnji da je običan vojnik Želi
ulogu heroja, da bude streljan zajedno sa svojim ljudima.” Dopusti
sebi efektnu pauzu i uputi Jakobu Rumanu ljutit pogled. „Zbog toga
ćete vi morati da ga ubedite da vam otkrije svoj identitet.”
Doktoru je najzad sve bilo jasno: predlagao mu je sporazum od
kojeg bi i on imao koristi.
Major prinese svoj upadljivi nos njegovom licu, tako da narednik i
ađutant ne mogu da čuju nastavak razgovora. „Za čoveka kome je
neko preoteo ženu i koji je zbog toga izgubio čast i poštovanje, bilo
bi časno da može da se vrati u Beč sa medaljom... To bi ućutkalo
mnoge ružne glasine.”
Sladunjavi ton i nepodnošljivo topli majorov dah činili su te reči
još neprijatnijim. Jakob Ruman nije odavao nikakvu reakciju, kao da
njegova čast nije ni okrznuta. Samo je upitao: „Zašto bi baš ja
trebalo da uspem u tome?”
„Čuo sam da govorite njegov jezik, ili možda grešim?”
Ali Jakob Ruman nije naseo na to i zato je uzvratio: „Zašto ja?”
 Onda major, uz prezrivu grimasu, ovaj put da ga čuju i ostali,
izjavi: „Zato što vi ne izgledate kao vojnik.”
 5

Postarao se da mu ađutant obezbedi kutiju kafe, iz majorove

privatne zalihe. Bio je siguran da mu njegov nadređeni neće to uzeti
za zlo, budući da je imao nameru da je iskoristi za zbližavanje sa
zarobljenikom. Pribavi par metalnih šolja i džezvu koju ispuni svežim
snegom. Zatim komad slanine, crnog hleba, nekoliko keksa od
anisa, tvrdih kao kamen, cigaret-papire i kutijicu duvana.
Dok je pakovao to malo blago, Jakob Ruman je razmišljao o
onome što će reći Italijanu. Nije imao ideju, samo poneku polaznu
tačku. Ali koliko god je u početku odlučio da neće pružiti zadovoljstvo
majoru koji ga je smatrao slabim i nesposobnim, malo-pomalo je
postajao ubeđen da želi da uspe u svom poduhvatu. Ne zbog
medalje, između ostalog i zato što je bio siguran da to neće doneti
nikakvu korist njegovoj reputaciji odbačenog muža i napola
slomljenog čoveka. Postojao je samo jedan razlog zbog kojeg mu je
do toga bilo izuzetno stalo.
Želeo je da spase jedan život. Barem jedan, usred toliko smrti.
Mogu da lečim nekog vojnika, ponekad i da ga izlečim, govorio je
sebi Jakob Ruman. Ali ću time samo odložiti njegovu sudbinu i
možda skratiti život nekom drugom. Nikada mu nije stvarno
ponuđena prilika da spreči nečiju smrt. Njegova uloga bila je uloga
običnog izvršioca naređenja, sluge jednog većeg i strasnijeg plana
kojem nije mogao da se suprotstavi. Kao radnik u lancu proizvodnje
koji ne zna kojem cilju stvarno doprinosi.
Ali je sada mogao da promeni stvari, barem jednu.
 Sa malo nade u uspeh, Jakob Ruman se uputi prema pećini u
kojoj se nalazio zarobljeni Italijan. Držao je u rukama stvari koje je
pribavio. Metalne šolje su odzvanjale pri svakom koraku, udarajući
jedna o drugu i o džezvu. Doktor se osećao neobično euforično.
Otkriće identitet zarobljenika.
 6

Teška zavesa zelene boje pokrivala je ulaz u pećinu, maskirajući ga.

Nakon što su ga vojnici na straži prepoznali, Jakob Ruman je pomeri
da pristupi ulazu, pa je onda odmah zatvori za sobom. Vetar iza
njegovih leđa se pobuni i zatrese tkaninu. Plamičak petrolejske
lampe zaigra nekoliko trenutaka, bacajući drhtave senke svuda
okolo. Tu su se nalazili jedan sto i par razdrndanih stolica. Drveni
sanduci koji su sadržali delove teške artiljerije. Miris vlage i ubuđale
slame. I tišina.
Doktor ga ugleda tek nakon nekoliko sekundi.
Zarobljenik je bio sklupčan na zemlji u dnu pećine. Nepomičan,
leđima naslonjen na zid pećine. Slabašna žućkasta svetlost jedva
mu je otkrivala ruke, prekrštene na plećima, i cokule prljave od blata.
Sve ostalo je moglo samo da se nasluti.
Jakob Ruman najpre oslobodi ruke i stavi na sto darove koje je
doneo. „Dobro veče”, reče na savršenom italijanskom.
Zarobljenik ne odgovori.
Doktor pređe preko toga i nastavi: „Pretpostavljam da ste gladni,
doneo sam nešto za jelo. Ima i kafe. I mogu mirne duše da vam
priznam da je to glavni razlog zbog kojeg sam došao da razgovaram
sa vama, skoro dve godine nisam okusio ni kap kafe.”
Zarobljenik je delovao nezainteresovano. Jakob Ruman se nije
zanosio, očekivao je takav otpor. Sede i veoma strpljivo skide
pokrivač petrolejske lampe i ispod nje stavi džezvu sa snegom, da
se otopi na toploti plamička. Kada voda poče da ključa, dodade par
kašičica kafe, promeša tečnost i prah. Nasu napitak u šolje, uze
svoju i, držeći je obema rukama, onjuši miris i prepusti se da ga
omami pre nego što ga popije. Zatim pruži drugu šolju na sto, u
pravcu zarobljenika.
„Moj komandant me prezire. Mislim da je odabrao mene zato što
izgledam baš kao ono što sam: opštinski lekar koji pomaže u ratu.
Možda zbog nedostatka drskosti, nisam siguran kako to da shvatim.
Ko zna. Mislim da je moj nadređeni imao na umu - donekle prostom i
bez entuzijazma - da ćete se možda lakše otvoriti ako steknete
utisak da se ne nalazite pred nekim vojnikom.” Nikakve reakcije kod
Italijana. „Siguran sam da će vas ovo začuditi, ali iako uopšte ne
cenim majora, stvarno se nadam da je u pravu. Zato, da budem
sasvim iskren, ne mogu više da izdržim gledajući kako umiru ljudi
svih vrsta zbog jedne toliko beznačajne stvari kao što je ova.”
Jakob Ruman je posmatrao paru koja se širila iz zarobljenikove
šolje, a da se on nije udostojio ni da je dotakne. Želeo je da vidi lice
sakriveno u senci, ali nije uspevao ni da mu čuje dah.
„Ko ste vi?” Naravno da nije očekivao odgovor. „Pitam vas to zato
što sam ja vaša poslednja nada. Ta uloga mi kao lekaru pripada po
dužnosti. Ali sam umoran od toga da budem poslednja nada svih
ovde u okolini. Posle mene preostaje samo bog. Da li možete da
shvatite moju odgovornost?”
Jakob Ruman zastade, zato što mu se učinilo da je primetio
osmeh. Nije mogao da ga vidi, to ne. Možda se radilo o jednoj vrsti
fatamorgane, ne od svetlosti, već od senke. Da, nešto je za trenutak
poremetilo konzistenciju mraka koji je obavijao zarobljenikovu glavu.
Blago mreškanje. Bio je to podsticaj da nastavi.
„Vaše ime u zamenu za vaš život, to mi ne izgleda toliko
nerazumno kao trampa. Na kraju krajeva, radi se o odgovoru na
jedno jednostavno pitanje.” Pokušavao je da deluje ironično, zato što
je shvatio da ironija može da bude ključ. „Vi ćete se vratiti vašim
saborcima, a meni će dodeliti medalju. Hajde, samo napred... Ne
želim da se sećam ovog dana na ovaj način, već imam previše
ružnih sećanja. Nemojte da umrete baš ovde, na vrhu planine Fumo.
A povrh svega, danas mi je rođendan.”
„Ima ih tri.”
 Ta rečenica ga zateče nespremnog. Uopšte nije to očekivao.
Zatvorenik je progovorio. Glas, topao i autoritativan, iskrsao je iz
mraka.
„Šta ste rekli? Bojim se da nisam dobro razumeo.”
„Tri”, ponovi zatvorenik. „Tri su pitanja.”
„Zašto baš tri?”, upita ga odmah, kao ribar koji žuri da malo
popusti kanap na udici zato što se plaši da će izgubiti ribu koja se
upravo zakačila na mamac.
„Zato što bez druga dva, ovo koje vas interesuje ne bi imalo
smisla.”
Jakob Ruman nije shvatao na šta ovaj cilja. „Ako je to razlog, da
to odmah rešimo! Recite mi koja su pitanja koja treba da vam
postavim i ja ću to uraditi.”
„Vidim da ste poneli duvan.”
Jakob Ruman spusti pogled na kutiju i cigaret-papir koji su bili na
stolu, pored njegovog lakta.
„Evo šta ćemo da uradimo: napravićemo sporazum”, reče
zarobljenik. „Vi ćete mi pripremiti cigarete, a ja ću vam sve reći.
Spremni ste da čujete jednu priču, zar ne?”
Jakob Ruman nije uspeo da nasluti da li se radi o prevari ili ne, ali
je bio ubeđen da Italijan nešto smera. U međuvremenu otvori kutijicu
sa duvanom, koji je s obzirom na oskudicu tih teških vremena bio
pomešan sa piljevinom, poče da ga mrvi i da njime puni jedan
cigaret-papir.
„To što ćete me saslušati je neizostavan uslov”, nastavi
zarobljenik. „Onda, jeste li spremni?”
„Saslušaću vašu priču. Ipak, da li ću na kraju imati odgovor?”
„Imaćete ga.”
„Dajete mi reč?”
„Dajem vam reč.”
Jakob Ruman ustade i priđe Italijanu, pružajući mu cigaretu
zajedno sa kutijom šibica. Ovaj ispruži ruku da uzme taj poklon, što
je delovalo kao sporazum potvrđen svečanim stiskom ruke. Zatim
kresnu jednu šibicu o zid stene pored sebe i prinese je ustima, štiteći
dragoceni plamen dlanom. Jakob Ruman ugleda kako se deo
njegovog lica pojavljuje u žutom oreolu. Dugačka brada, bore oko
očiju, profil sa orlovskim nosem, ništa drugo.
„Ova priča počinje jednom šibicom”, reče Italijan. „Kratak je i
krhak život jedne šibice, kao i život svih nas.” Dunu u plamen i
njegovo lice se rasplinu u oblačiću dima. „Crni duh se penje na nebo
i nestaje u sladunjavom mirisu. Sećanje živi još nekoliko minuta
unutar duvana.”
Jakob Ruman se vrati i sede za sto. „Koja su ta tri pitanja?” „Ko je
Guzman? Ko sam ja? Ko je bio čovek koji je pušio na Titaniku?”
 7

Dakle, da krenemo iz početka. Ko je Guzman?

Postoje ljudi koji jednostavno umeju da rade neke stvari. Na
primer, neko ume da drži štap u ravnoteži na vrhu nosa. Deca ribara
sa Volge pre nauče da plivaju nego da govore. Garko Vargas je
umeo dobro da eskivira noževe. Sve žene Garka Vargasa znale su
dobro da bacaju noževe.
Dok gledaš te ljude, pitaš se samo odakle potiče njihov talenat. I
zašto ga oni imaju, a ti ne.
Guzman je umeo da radi jednu stvar.
Da puši.
Sećanja koja imam o njemu uvek ga prikazuju ovako: žuti
dlanovi, živahne oči, dok žvaće i grize mirišljave cigare, precizno
pripremljene tankim prstima vlažnim od ulja. Željne vatre, lenjo
pucketaju među njegovim stisnutim zubima, tako da izgledaju kao
parna lokomotiva.
Ili pak puši presovan duvan, brižljivo umotan u pakpapir koji
izgleda kao svila i gori kao puščani prah.
Ili uvlači dim iz dugačkih i izuzetno tankih muštikli boje slonovače
- poput androginih. bezobličnih žena. Ponekad sam ih viđao kako
balansiraju na njegovim usnama, plemenite i ponosne u sporoj smrti,
u mnogo malih žeravica.
Ali nije samo pušenje bilo toliko važno. Posebnim ga je činilo ono
što se dešavalo oko tog čina. U tom gestu se krio neki osećaj.
Električni napon koji je angažovao čula, sva od reda. Zato što je sve
ono što je Guzman pušio imalo svoju priču. I tokom tog čina on ju je
ponovo proživljavao, ponavljao, a ponekad i pripovedao.
On je kušao emocije, i uzbuđivao se.

„Šta znači to sa pričama?”, upita nestrpljivo Jakob Ruman.

„Samo trenutak, doći ću i do toga”, odgovori zarobljenik.
 8

Guzman je imao dvanaest godina kada je njegova majka odlučila da

se presele u Marselj. Progonili su njegovog oca.
Kada su bili mladi, on joj se udvarao skoro čitavu deceniju. Ali
ona nije želela da čuje za njega i stalno ga je odbijala. Nije joj se
sviđao njegov izgled. Nije joj se sviđalo njegovo ponašanje. Nije joj
se sviđala boja njegovih očiju - nekome to možda izgleda kao sitnica,
ali za neke je od vitalnog značaja boja kojom zrači pogled.
Tim ćeš se očima gledati do kraja života, stalno mu je ponavljala
njegova majka. Oči onog koga volimo naše su ogledalo.
Guzmanov otac je davao sve od sebe da je ubedi da je on čovek
koji joj je suđen. Svakog dana joj je slao po jednu ružu. Pisao joj je
izuzetno dugačka pisma, puna komplimenata. Naručivao je od
pesnika stihove za nju. Ali nijedan od tih romantičnih gestova nije
uspevao da je natera da promeni mišljenje. Sve dok nije učinio
jedino što do tada nije pokušavao.
Prestao je.
Jednog lepog dana uobičajena ruža ne stiže. Te nedelje poštar
ne uruči nijedno pismo. Odjednom joj se učini da se pesme koje su
govorile o njoj sada odnose na neku drugu.
Guzmanova majka poče da se pita za razlog tog ponašanja, i da
pati. Odjednom lišena te nesnosne romantike, primeti da je on ušao
u rutinu njenih dana, primoravajući je da ga tiho zavoli. Odjednom
boja njegovih očiju više nije bila važna, i devojka shvati da više ne
može da izdrži bez njega.
 Dugotrajna upornost urodila je plodom. I ona na kraju pristade da
se uda za njega i da rodi sina.
Kada je on jednog februarskog dana bez reči otišao od kuće, ona
se zaklela Guzmanu da će ga pronaći i vratiti nazad.
Bila je jedna sićušna i tvrdoglava žena.
Tako počeše da ga progone. Gotovo odmah ga pronađoše, u
Torinu, ali čim je saznao da su mu žena i sin u gradu, nije oklevao da
pobegne. Uđoše mu u trag, ali samo na nekoliko sati, u Briselu. Za
dlaku im je umakao u Frankfurtu. Može se reći da su ga u Londonu
skoro okrznuli. I tako u pola Evrope.
U svim boravištima napuštenim u velikoj žurbi Guzmanova majka
je pronalazila trag ženskog prisustva. Jednom je to bila svilena
marama. Drugi put prazna bočica parfema. Svečana haljina u
ormanu. Trag ruža na jastučnici.
Opsesija koja se u njoj začela zbog pomisli da ne može da sazna
kako izgleda žena koju više voli nego nju bila je moćnija od besa što
je ostavljena.
On je s vremenom postao sve veštiji u zametanju svojih tragova.
Ali je isto tako i Guzmanova majka naučila da mu bude stalno za
petama. Kao lovac koga navodi na sebe sam njegov plen, sada je
ona mogla da predvidi njegove poteze.
Svaki put kada su dolazili u neki novi grad, tražili su kuću u kojoj
će se smestiti, a onda je počinjala potraga. Žena je bila dobra u
prikupljanju informacija, usvojila je metod. Guzmana bi upisivala u
neku novu školu, stvarala nova poznanstva. Ali to ne bi dugo
potrajalo. Mesec ili dva, i onda sve iz početka.
Kada je lov na čoveka bio na početku, Guzman je imao sedam ili
osam godina i nije najbolje shvatao ono što se stvarno događa.
Tačnije rečeno, tada mu je sve to izgledalo kao neka vrsta igre.
Mislio je da je fantastično što stalno menja kuću, prijatelje, grad. Nije
se osećao drugačijim od ostale dece. A ipak je to bio.
Ali su se onda stvari u Marselju promenile.
 9

Stigoše u grad, zato što su poslednje vesti o beguncu govorile da se

nastanio na jugu Francuske. Kao što sam već rekao, Guzman je u to
vreme imao dvanaest godina. Osetljivo doba, sazdano od
tajanstvenih poriva, neodređenih nagona, neostvarenih znatiželja.
Svega onoga što u najmanju ruku zahteva prisustvo očinske figure.
Predmet njegovog interesovanja bio je uvek isti, potpuno
neočekivan, neobičan - do pre izvesnog vremena nije ni zamišljao da
može da ga nešto toliko privuče.
Žene.
Ljubavnica njegovog oca, protivnica koju je njegova majka
svrstavala u mozaik suvenira koje je ovaj prikupio širom Evrope,
mogla je da bude dobar izvor odgovora mladom Guzmanu. Ali od tih
ženskih relikvija, osim ponekog saznanja o evoluciji haute couture,
visoke mode, nije uspeo da iskopa bogzna šta.
Prava inspiracija stiže neočekivano, u danu kada je otkrio
zamagljenu jazbinu Madam Li.
Jednog prolećnog popodneva, mladi besposleni Guzman smucao
se promenadom Kanebijer, u pravcu stare luke. Voleo je da ide u
šetnju i da ništa ne radi. Po glavi mu se motalo mnoštvo misli, ali
kako se to događa u tom uzrastu, još nije znao šta da čini s njima.
Fabrike sapuna izbacivale su u vazduh dim, koji je vetar donosio
u taj deo grada. Vazduh je imao jak miris. Spremalo se nevreme.
Kiša je počela da pada, dok je jedna strana neba, još uvek okupana
suncem, trijumfovala. Kišne kapi bile su tople i teške. Guzman
ispruži dlan i otkri da su čak lepljive. Pomisli da je to posledica
isparavanja iz fabrika sapuna - ulja kokosovog oraha, zajedno sa
sodom, pomešanih sa kišnicom. Ulica je vrlo brzo bila prekrivena
penastom patinom. To se ponekad događalo u Marselju. I dok su
taljige koje su vukli konji klizale, a poneki prolaznik završavao sedeći
na zemlji, Guzman, podstaknut adolescentskom nepromišljenošću,
odluči da ne propusti takvu priliku. Izu cipele, izračuna koliki mu je
zalet potreban i pripremi se da se baci... kada se podiže i vetar.
Užareni široko. Uspevao je da se u naletima probije kroz kišu.
Guzman se ukoči i ugleda kako iznad njegove glave prolazi beli duh,
lebdi naduven vetrom.
Čipkasta utvara. Ženske gaćice.
Hipnotisan tim pozivom, odluči da ga sledi. Napusti široki bulevar
i pređe u sokake, pazeći da ne izgubi iz vida dragocenog vodiča,
siguran da je poziv upućen samo njemu. Sve dok u nekom
zatvorenom dvorištu, otprilike deset metara od mesta na kojem se
nalazio, rublje nije dohvatio štap. Guzman pojuri da se uspenje na
zid i da pogleda na drugu stranu.
Dvorište je bilo prava mreža kočeva i zategnutih užadi na kojima
je bilo zakačeno mnogo rublja, ostavljenog da se suši u pozadini
neke perionice. Neka mršava žena, odevena u crvenu svilu, izuzetno
crne kose skupljene u punđu, držala je u rukama štap i rublje koje je
Guzman pratio sve do tamo. Okrenula se, kao da je znala da se
dečak nalazi iza njenih leđa. Bila je Kineskinja.
„Gaće vole da beže”, reče. „Ali se isto tako vraćaju. Uvek se
vraćaju.”
Guzman, nesiguran šta da uzvrati, samo klimnu glavom.
„Košulje su vaspitanije. Dokolenice su isuviše stidljive. Uštirkane
kragne, previše lenje”, dodade žena. Ton njenog glasa bio je jasan,
ali se povremeno strmoglavljivao u jednu vrstu ponora, postajući
neočekivano dubok. Kao dva glasa zajedno. Jedan muški, drugi
ženski.
Mladi Guzman zadrža pogled na ovalnom licu prelepe
Orijentalke. Kiša je jedva okrznula težak sloj šminke koji ga je
prekrivao. Oči, usne, jagodice, sve je delovalo kao naslikano. Ali se
ispod toga naslućivala tamna senka malja.
 „Onda, želiš li posao šegrta?”, predloži mu Madam Li, najčuveniji
hermafrodit Marselja.
 10

Perionica Madam Li, jedinstveni pakao ispunjen parom koja ne

miriše na sumpor, već na vanilu, bila je najposećenija u gradu.
Bogati stanovnici Marselja bili su zadovoljni što se jedan hermafrodit
bavi njihovim najsramnijim porivima. Muškarci i žene mogli su da
nesvesno računaju na njenu solidarnost. Pošto je ona pripadala i
muškom i ženskom polu, nisu se bojali da će doživeti osudu. Njihova
prljava odeća bila je u dobrim rukama.
Pričalo se da je to neobično stvorenje rođeno u seljačkoj porodici
u nekom mestu u udaljenom području Kine. Za rad u polju bile su
potrebne muške ruke, pa je zato prihvaćen običaj da ženska deca
budu ubijena u trenutku rođenja - obično bi ih sama babica udavila u
lavoru. Ali roditelji Madam Li, suočeni sa šalom prirode, nisu znali šta
da rade. Već i sama ta sumnja bila je dovoljna da joj spase život.
Priča se da ju je u Evropu doveo neki belgijski trgovac agrumima
za parfeme, koji ju je slučajno otkrio dok je prolazio tim krajem. Imala
je trinaest godina i nije bilo teško ubediti njenog oca da je proda,
ionako ju je doživljavao kao kaznenu enigmu.
Pričalo se da je belgijski trgovac od nje napravio glavnu atrakciju
vrlo popularnog kabarea u Parizu. Osim toga, kružila je zlurada priča
da ju je u Marselj odvela istovremena i uzvraćena ljubav prema
nekom državnom činovniku i njegovoj ženi. Madam Li se savršeno
podelila u tom odnosu, zato što je to bila njena priroda. Ali dvoje
ljubavnika, u početku zaintrigirani dvosmislenom igrom, počeli su da
žele neverovatnu ekskluzivnost. Pošto nijedno od njih dvoje nije
moglo da pridobije to veličanstveno složeno stvorenje samo za sebe,
postali su neprijatelji. Bračni drugovi su se na kraju međusobno
poubijali.
Ali kao što sam rekao, radilo se uglavnom o glasinama,
zasnovanim na običaju ljudi da pripisuju drugima sopstvene
izopačenosti.
Ali mislim da mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to bio jedini put
u životu kada je Guzman radio. Nadoknada za njegov rad nije bila u
sitnišu koji je dobijao kao bakšiš svaki put kada je dostavljao
zavežljaj sa čistim vešom u stan neke od mušterija, već mogućnost
da dođe u kontakt sa rubljem.
Intimna ženska odeća bila je univerzum neponovljivih, divljih
mirisa kroz koje mašta luta zatvorenih očiju. Iskusio je životinjsku
komponentu u čoveku. I mogao je da da oduška svojoj
adolescentskoj mašti, zamišljajući seksualni čin i tajna milovanja.
Iskušavao je opskurno zadovoljstvo što čini greh svojim čulom
mirisa.
Guzman je bio toliko uvučen u tu novu stvarnost i toliko srećan
zbog toga, i zato se plašio da će njegova majka odlučiti da ga opet
odvuče kako bi nastavili sa svojim lovom na krupnu divljač, što je
postao njihov život. Marselj je i dalje bio poslednje mesto na kojem je
njegov otac primećen i to ga je činilo mirnim.
Ali spokojstvo nestade onog dana kada mu Madam Li utrpa u
ruke paket od finog papira. U njemu je bilo večernje odelo od sirove
svile. Trebalo je da ga uruči čoveku srednjih godina, čije je ime
isuviše dobro poznavao, iako se praktično više nije sećao kako taj
čovek izgleda.
Noseći taj zavežljaj ulicama Marselja i jedan drugi, znatno teži, u
srcu, Guzman se uputi na naznačenu adresu. Svih tih godina, tokom
luđačkog poduhvata njegove majke, nikada ga nije stvarno
interesovalo da sazna gde je njegov otac. Nikada joj to nije priznao,
zato što se plašio da će se ona zbog toga osećati loše. Ograničio se
na to da joj povlađuje.
Međutim, sada je otkrio jedinu stvar koju nikada nije poželeo da
otkrije. Mesto na kojem se kriju čovek zahvaljujući kojem je rođen i
njegova ljubavnica.
 11

Dok se kretao prema Estaku, umetničkoj četvrti, u severnom delu

grada, Guzman je razmišljao o mogućnosti da se izvuče iz svega
toga. Možda će ona doći da mi otvori vrata, govorio je u sebi.
Predaću joj zavežljaj i vratiti se nazad istim putem. A ako se pojavi
on, neće me prepoznati. Nemoguće, prošlo je mnogo godina i ja sam
bio tako mali. Sigurno neće shvatiti ko sam, uzeću bakšiš i onda će
biti kao da se nije ništa dogodilo. Svako će poći svojim putem.
Stiže ispred omanje dvospratne zgrade koja je imala mavarske
oznake na fasadi. Pope se do drugog odmorišta na stepeništu i
zakuca na neka zelena vrata. Otvori mu čovek sede kose, zapuštene
brade i sa penjoarom na sebi. Pušio je.
Čim ugleda Guzmana, ukoči se. Bilo mu je potrebno manje od
trenutka da ga prepozna. Ostadoše tako ukočeni na pragu skoro
trideset sekundi. Onda stariji muškarac progovori: „Hajde, dečko,
uđi.”
Guzman prihvati poziv i nađe se u stančiću koji se sastojao od
dve sobe. U njemu je vladao nered. Bila je tu peć na ugalj na kojoj
se nalazila limena šerpica sa vodom koja je polako ključala i u koju
je bilo potopljeno jedno jaje. U jednom uglu, pored rasklimatanog
kreveta nalazio se pribor za higijenu, koji se sastojao od jednog
nokšira i emajliranog krčaga. Bile su tu još i pepeljare prepune
opušaka i odeća razbacana na sve strane.
Čovek krenu ispred njega da oslobodi par stolica od knjiga koje
su na njima stajale. „Sedi.”
 Guzman je sve vreme ćutao. Još uvek držeći zavežljaj od finog
papira u rukama, sede naspram svog oca.
„Veliki si. Koliko imaš godina?”
„Dvanaest”, odgovori, ne pokazujući nikakvu simpatiju.
„Dobro”, progovori čovek kratko, ne znajući kako da nastavi.
Onda stavi obe ruke na kolena i za trenutak se zagleda uprazno.
„Vidi, tvoja majka... Tebi će možda izgledati surovo ono što sam joj
uradio, ali ja sam joj u stvari spasao život.”
Dok je ulazio i posmatrao oko sebe, Guzman je odmah nešto
shvatio. Nije bilo nikakve žene u životu njegovog oca. Nikada nije ni
bilo.
„Razmisli: tvoja majka nikada nije ostarila. Nisam joj to dozvolio.
Morala je da se takmiči sa nepostojećom ženom koja je bila lepša i
mlađa od nje. Da bi držala korak sa njom, bila je primorana da radi
na sebi svakog dana, da se ne bi zapustila, što obično čine oni koji
su postigli cilj.”
„Kakav cilj?”
„Da poseduju drugu osobu.”
Ali Guzman još uvek nije uspevao da uhvati značenje razgovora.
„Vidi, sinko, voleo sam tvoju majku od prvog trenutka, želeo sam
je više od bilo čega na svetu. Onda je ona kapitulirala i venčali smo
se, obećavajući jedno drugom večnu ljubav.” Nasmeja se. „Ej, možeš
misliti, kakva ludost! Kao da se ljubav može obećati, uz sve to sa
otežavajućom okolnošću večnosti.” Uozbilji se i zagleda se u njega.
„Ja sam je posedovao i ona je posedovala mene. Ali to ne znači da
smo pripadali jedno drugom. Štaviše, bilo je upravo suprotno.
Venčanjem smo se samo dogovorili na uzajamno vlasništvo. Zbog
toga sam pobegao. Pružio sam joj razlog da me još voli. I sebi da
volim nju.” Sav ushićen, nastavi: „U početku naše priče, ja sam bio
taj koji se bacio u lov na nju. Zatim je došao brak i zaustavili smo se.
A taj zastoj nije bio razuman. Ali sam se onda pomirio sa stvarima
onakvim kakve jesu i sada ona lovi mene.” Napravi pauzu. „Naporno
je bežati od ljubavi. Barem onoliko kao kada je progoniš.”
U stvari, prvi utisak koji je Guzman stekao gledajući svog oca bio
je da je ovaj umoran.
 Bedni život na koji je sada spao imao je svoje objašnjenje. Ovaj
čovek je odabrao da osiromaši samo da bi sačuvao ono u šta je
verovao. Moderna odeća, šminka i skupi parfemi kojima je razmazio
svoju lažnu ljubavnicu bili su jedini način da se pothrani iluzija. Zato
što je privid bio jedino što mu je preostalo.
Čovek stavi ruku na Guzmanovo rame. „Želja je jedini razlog
zbog kojeg nastavljamo dalje usred tolikog užasa. Svima nam je
potrebna strast ili opsesija. Potraži svoju. Poželi je snažno i neka
sam tvoj život bude razlog zbog kojeg živiš.”
Ova neočekivana lekcija poremeti Guzmana. Izgledalo je da ju je
njegov otac odavno pripremao. Kao da ga je očekivao. I ta pomisao
je poprilično ublažila ranu zbog napuštanja.
„Kako mogu da znam da je moja opsesija ili moja strast ona
prava?” mladi Guzman upita roditelja.
„Zato što, ako nekome ispričaš o njoj i taj bude smatrao da je
interesantna, onda znaj da nisi živeo uzalud. Ne zaboravi, sinko:
priče daju ukus stvarima.”
Čovek u tom trenutku ustade i, okrećući mu leđa, ode da
pročeprka po fioci toaletnog stočića sa ogledalom. Kada se vratio i
okrenuo se prema njemu, držao je u ruci zihernadlu na koju je bio
nataknut opušak cigarete, isuviše kratak da bi se držao između
prstiju i istovremeno uvlačio dim. „Jesi li ikada pušio?”, upita ga.
Guzman odmahnu glavom.
Otac sede pored njega i kresivom zapali već pocrneli vrh opuška.
Ali pre nego što je to uradio, objasni:
„Marselj su osnovali grčki mornari, jesi li to znao? Dakle,
poslednji potomak tog drevnog plemena živi u staroj luci i to je jedna
kurva sa samo jednom nogom, njeno ime je Afrodita...” Usmeri
pogled ka nebu. „Da samo vidiš kako je lepa i koliko je ljudi žele.
Mogli bi da pobegnu, zgroženi zbog njenog telesnog oštećenja, ali
baš zahvaljujući njemu Afrodita je postala najbolja ljubavnica koju su
ikada imali.” Osmehnu se pa onda upali plamen i zažari vrh papira.
„Ovaj opušak potiče iz pepeljare u njenoj kući. Samo hrabro, reci mi
na šta miriše...”
Mladi Guzman uze zihernadlu i, držeći je sa dva prsta, prinese
cigaretu usnama. Udahnu. Jako se zakašlja, zato što nije bio
navikao.
„Još jednom”, ohrabri ga otac.
I on ponovi gest, ovaj put zatvorenih očiju. Odjednom mu se
vratiše u sećanje sva isparenja ženskog rublja koja je udisao u
perionici Madam Li. Mirisi su sada imali i ukus, zato što je ovaj duvan
mirisao na ženu, na požudu i na javnu kuću.
„Miriše na nju.”
Guzman razrogači oči kao pred nekim otkrovenjem. Njegov otac
nije uspeo da zadrži smeh. Njemu je skoro bilo loše.
„Ne zafrkavam te”, smiri ga. „Bio je to samo način da ti objasnim.
Ovaj opušak potiče sa mola. Bacio ga je neki mornar koji se upravo
iskrcao sa ribarskog broda. Ali je bilo dovoljno da ti ispričam priču o
Afroditi pa da poprimi poseban ukus koji je tvoje srce odabralo da
mu pripiše. Srce komanduje čulima, sine moj.” Otac ga pomilova.
„Sada kada znaš istinu, probaj ga ponovo i reci mi na šta miriše.”
Guzman to i uradi.
„Miriše na ribu.”

Jakob Ruman uhvati sebe kako posmatra cigaretu koju je stezao u

ruci. Zaboravi da je napravljena od duvana pomešanog sa
piljevinom.
Zarobljenik iz senke prasnu u smeh. „Dobro, doktore, vidim da
počinjete da shvatate.” Glas mu onda postade prijemčiviji. „Kladim
se da želite da saznate nastavak...”
 12

Tek je prošlo deset sati uveče kada je Jakob Ruman otkrio da više
nema kafe. Svu je popio on, dok se zarobljenik ograničio na to da
puši. Izbroja pet cigareta po glavi.
„Nije potrebno reći da je prvi put kada je Guzman propušio, bio i
poslednji kada je video svog oca.”
„Da li to znači da se njegovi roditelji više nikada nisu sreli?”, upita
doktor, gotovo razočaran.
„Ne znam. Ovo je poslednja informacija koju je Guzman izneo
kada je pričao ovu priču. Kao i kod svake druge, posedovao je
veštinu da je završi u istom trenutku kada bi potrošio poslednji žar
onog što je pušio.”
Jakob Ruman je bio zatečen. Za trenutak prevlada razum i taj
osećaj mu se ne svide. „Luđačka opsednutost njegove majke,
sapunska kiša u Marselju, Madam Li, otac koji beži: zar vam sve to
ne deluje malo previše smelo?”
„Upravo u tome je lepota. Kada je pričao svoje priče, Guzman se
kretao po krajnje nesigurnoj granici. Nikada se nije znalo gde se
završava istina i započinje legenda. Trebalo je češljati rečenicu po
rečenicu, reč po reč, pa da se iskopa prihvatljiva priča, ali na koncu
nimalo uzbudljiva. Ili pak da se sve prihvati đuture, onako kako je
rečeno. Možemo da se zadovoljimo time da budemo sumnjičavi
posmatrači, koji iz čistog ponosa ne priznaju da su očarani. Ili da se
prepustimo priči srcem deteta, uđemo u nju i postanemo njen deo.”
 Takvo objašnjenje uteši Jakoba Rumana zbog svoje
racionalnosti. On je sigurno pripadao drugoj kategoriji.
„Sećam se mog prijatelja Guzmana zaokupljenog željom da
proba opuške pronađene na molu, nasađene na zihernadlu,
istovremeno bedne i snažne, sa ukusom drugih usana, kratkim i
intenzivnim. Govorio je da ga podsećaju na njegovog oca.”
Jakob Ruman je želeo da sazna nešto više o tome. Odjednom se
u njemu rodila neobjašnjiva radoznalost. Na kraju krajeva, još uvek
nije mogao da odgovori ni na jedno od tri pitanja kojima je započela
ova priča: Koje Guzman? Ko sam ja? I koje bio čovek koji je pušio
na Titaniku?
Posebno ga je interesovalo ovo poslednje. Proveri kutijicu sa
duvanom, uskoro će ostati i bez njega. U toj situaciji je mogućnost
pušenja delovala kao bitan uslov za nastavak priče. Imao je utisak
da je upravo duvan stvorio pravu atmosferu, a pogotovo da je dao
energiju mehanizmu naracije.
Odluči da se za trenutak rastane sa njim i da pribavi još duvana,
ali ga sa ulaza u tome preduhitri narednik koji izgovori svoju ritualnu
rečenicu: „Doktore, traže vas.” Ali je ovog puta ton njegovog glasa
bio nekako usplahiren.
U svom lekarskom iskustvu Jakob Ruman je naučio da prepozna
tu intonaciju, zbog čega je znao da uoči preskakanje srca u ritmu
jednog udaha. Zato odmah ustade i krenu za narednikom, ne
postavljajući pitanja.
 13

U pitanju je bio jedan podoficir. Nije to bilo iznenađenje, Jakob

Ruman je to očekivao svakodnevno. Ovog puta se nije radilo o
bojnom polju, nego o upali pluća.
Uspeo je da ga održi u životu tako što mu je stavljao vruće
obloge na leđa i grudni koš i inhalirao ga uljem od kamfora. Ali je
znao da je to samo privremeno. Kasnije se stanje pacijenta
pogoršalo, sve teže je disao.
Doktor mu nežno stavi ruku na čelo, kao da je bio dovoljan
običan pritisak dlana da ga razbije u komadiće. Goreo je.
Temperatura ga je brzo sagorela, kao vatra kada je zapalite ispod
slame.
„Umire”, reče samouvereno narednik, jedan od onih koji se ne
zadovoljavaju jednostavnim utiskom, već imaju potrebu da
izgovorene reči dobiju potvrdu u stvarnosti.
Jakob Roman ne odgovori. Nego se u srcu zapita da li je taj
momak spreman da ode. Ako je, kako mu je rekao zarobljenik,
osvrćući se na reči koje je Guzman čuo od svog oca, od svog života
stvorio razlog zbog kojeg vredi živeti.
Podoficir je bio smešten u izdvojenom delu rova. Razlog za
izolovanost opšteprihvaćen među saborcima bio je da se tik uz
bedem nalazi najbolji zaklon od vetra koji šiba po planini. Ali je Jakob
Ruman, kao i svi uostalom, znao da se radi samo o izgovoru. U
stvari, niko ne može da podnese pogled na umirućeg ako njegov kraj
dolazi od ruke neprijatelja na kojeg se ne može jednostavno pucati,
bilo da je to zaraza ili bolest. To je neravnopravan sukob.
Težak dah bolesnika skrivao je ropac koji će označiti njegove
poslednje minute na zemlji.
U tom trenutku banu major. U pratnji ađutanta, sa svojim
ratobornim izrazom lica, i ne pogleda u umirućeg vojnika, već se
obrati ratnom lekaru: „Proveli ste više od dva sata u pećini zajedno
sa zarobljenikom, što znači da sam dobro pretpostavio da će pristati
da razgovara sa vama”, reče uz preterano hvalisanje.
„U stvari, samo smo započeli razgovor, ali ne znam kuda će nas
to odvesti”, priznade Jakob Ruman i ne usprotivi mu se.
„Nemojte da se gubite u beskorisnim čavrljanjima, doktore”,
prekori ga ovaj. „Nema vremena za neozbiljnosti.”
„Naprotiv, ima. Do zore ili se varam? Zar se nismo tako
dogovorili? A ne sećam se da ste mi dali neki drugi rok.”
Uzjoguni se, kao nikada pre. Zbog toga što je otvorio tračak
popuštanja u tvrdoglavosti zarobljenika, osećao je da može da
dozvoli sebi novo držanje u odnosu na nadređenog. Barem do sutra.
Zato što Jakob Ruman uistinu nije bio siguran da će uspeti u nameri
da navede Italijana da mu oda ime i čin. Naravno, imao je njegovu
reč. Ali je isto tako bio primoran da se zapita zašto je zarobljenik
odlučio da baš njemu ispriča svoju priču.
„Onda ga navedite da govori”, uzvrati major. „Direktno ste
odgovorni za to”, zapreti. „Ako otkrijem da ste se udružili sa
neprijateljem, ja...”
Umirući ga prekide, govoreći nešto. Svi se zagledaše u njega, ali
ga niko nije razumeo. Major se spremao da nastavi razgovor.
„Sačekajte”, naredi mu Jakob Ruman. Izgledalo je da se major
najedio zbog tog naređenja, ali se lekar nije zabrinuo, već se nagnuo
nad pacijenta i skoro naslonio uvo na njegove usne.
„Vuneno ćebe”, ponovi tihim glasom.
Doktor dade znak naredniku, koji se poštara da doda još jedno
ćebe teškoj gomili koja ga je pokrivala. Podoficir nije davao nikakav
znak da bilo šta shvata. Njegove svetloplave oči bile su pune
žaljenja za svetom koji je napuštao. Život je gubio još jednog
svedoka i činilo se da je to rastužilo umirućeg više nego sama
njegova smrt. Odbroja svoju poslednju sekundu pa onda izdahnu.
Jakob Ruman mu zatvori oči uz uobičajeno nežno milovanje.
Zatim se obrati nadređenom: „Imate li tabakeru?” Činilo se da je
major zaprepašćen tim pitanjem. „Naravno, ali zašto bi to vama bilo
bitno?”
Doktor ispruži dlan. „Morate da mi je date, sve je to deo
strategije.”
„Kakve strategije?”
„Dragi majore, sutra ujutru ćete pored imena i čina imati još
mnogo toga.” U trenutku kada je izgovorio tu laž, Jakob Ruman
shvati da mu u krajnjoj liniji nije važno kakve će biti posledice.
Major ga pogleda popreko, pa onda iz unutrašnjeg džepa šinjela
izvuče tabakeru od slonove kosti i predade je doktoru. „Doći ćete
kroz jedan sat da me izvestite kako se odvijaju stvari.”
Jakob Ruman pokuša da nagovesti da se ne slaže sa tim.
Major ga saseče. „To je naređenje.” Okrenu mu leđa i ode, dok su
ga ađutant i narednik pratili u stopu.
Kada je ostao sam sa mladićevim lešom, doktor zavuče tabakeru
u džep i istovremeno uze svoju beležnicu za 1916. godinu sa crnim
koricama. Otvori je i iz nje ispade na zemlju nešto što je čuvao
između stranica. Cvet od papira. Jakob Ruman ga pokupi i
nonšalantno ga ponovo stavi u knjižicu. Pročita poslednju zabelešku
na spisku za dan 14. april.
Vreme: 20.07. Običan vojnik: ’Tako izgleda’.
Onda proveri koliko je sati na džepnom satu i dodade još jednu
stavku, odmah ispod.
Vreme 22.27. sati. Podoficir: ’Vuneno ćebe’.
Jakob Ruman odmeri te reči. Onda zadovoljno klimnu glavom.
Imalo je smisla.
 14

Vrati se kod zarobljenika dok je u njemu raslo nekakvo čudno

uzbuđenje. Rat ima i neke prednosti, pomisli. Navodi nas da cenimo
male stvari. Kao što se dogodilo pre dvadesetak dana kada je jedan
orao proleteo iznad rovova i svojom senkom pomilovao lica vojnika
koji su uputili pogled ka nebu. Vreme je za trenutak stalo i svi su se u
apsolutnoj tišini divili veličanstvenoj ptici, ravnodušnoj prema bednim
ljudima ispod sebe i njihovom beskorisnom ratu. U tih nekoliko
kratkih minuta, njihova srca su se ispunila različitim emocijama. Nije
bilo ni zavisti ni žaljenja u odnosu na taj slobodni let. Samo radosti.
Zbog toga je za Jakoba Rumana zarobljenikova priča bila neka
vrsta tajnog prolaza u drugačiju stvarnost. Način da se pobegne iz
tog rova, iz rata.
Kada stiže u pećinu, pronađe ga tamo gde ga je ostavio, kako
sedi na zemlji. Italijan se u međuvremenu uspavao. Jakob Ruman
odluči da ga ne budi, iako je umirao od želje da čuje nastavak
avanture. Sede za sto i otvori majorovu tabakeru od slonove kosti. Iz
mekanog seckanog duvana kestenjaste boje odmah poče da se širi
uljast i gust miris. Poče da umotava nove cigarete sa namerom da
blagovremeno napravi zalihu za dugu noć.
„Papir ne srne da sadrži slamu”, zausti iznenada zarobljenik.
„Eventualno vlakna pamuka. Bolje je ako je papir od pirinča. I sa
duvanom ne treba mnogo rukovati, treba ga trljati jagodicama prstiju.
Ali pola minuta”, reče. I precizira: „Tačno pola minuta.”
„Objasnite mi podrobno, molim vas”, ohrabri ga Jakob Ruman.
 „Šibica bi trebalo da bude od palisandera, koji ne zovu slučajno
’ružino drvo’, zbog njegovog mirisa. Glava šibice ne sme da sadrži
sumpor, jer ima grozan miris, već beli fosfor, tako da se gasi u
sladunjavom oblačku.”
Jakob Ruman je sav očaran slušao sitne detalje tog lenjog
zadovoljstva.
„Prvi dim ne bi trebalo uvlačiti, već on služi da se ukus raširi u
ustima. I treba ga izbaciti kroz nos, kako bi se svi vazdušni putevi
pripremili za prijem dima.”
„Je li vas Guzman tome podučio?”
„Ono što je za neke druge bilo samo razonoda, porok, on je od
toga napravio umetnost. Njegovo pušenje je bilo liturgija, sa svojim
pravilima, svojim značenjima. Brižljivo je birao šta će pušiti. Zatim je
to pripremao u ritualu sastavljenom od sitnih i strpljivih pokreta,
koristeći ono što je potrebno.” Zarobljenik ispruži ruku, da zatraži još
jednu cigaretu.
Jakob Ruman mu udovolji. „Pričajte mi još o njemu.”
„Kao što sam vam već rekao, Guzman je proveo detinjstvo
povlađujući pomahnitalim selidbama njegove majke. Tada to nije još
znao, ali mu je lutanje ušlo u krv. Nije mogao da bude miran na
jednom mestu, nije znao šta to znači pustiti korenje. Shodno tome
prilagođavala se i njegova strast - ili opsesija.” Zarobljenik zapali
cigaretu i povuče, pa onda izbaci sivi dim. „Guzman je pušio ’majsor’
u Indiji, ’latakiju’ u Siriji, a u Meksiku listove ’otrovnog drveta’. U
Maroku nargile jednog mladog sultana i lulu mira među
crvenokošcima, prizivajući duše, oslobađajući duhove... Ali je
sačuvao cigaru od vanile. Srebrnu cigaru. Ta cigara bila je stara više
od jednog veka.”
 15

Guzmanova najdragocenija cigara je u osamnaestom veku pripadala

nekom portugalskom kapetanu, trgovcu začinima, izvesnom Rabesu,
i specijalno za njega ju je napravio jedan rob iz Afrike, poznavalac
trava i parfema.
Rabes ju je držao sakrivenu u kutiji ispod kormila i govorio je da
će ta cigara biti njegova jedina uteha ako njegov brod potone, zato
što će on, kao dobar kapetan, potonuti zajedno sa njom. I stežući je
između vilica, imaće na licu prezrivi osmeh sa kojim će otići u susret
smrti.
Pa ipak su Rabes i njegova posada bili odgovorni za potonuće
pet bojnih brodova, dve karavele i tri jedrenjaka. I niko nikada nije
izgubio život. Ponajmanje Rabes, koji se uvek prvi bacao u vodu, u
zagrljaju burenceta sa začinima koje je moglo da ga drži na površini
vode. Naravno, zajedno sa kutijom u kojoj se nalazila cigara.
Ali jednom prilikom nije to uradio na vreme. Dogodilo se to u
Indokini, usred strahovite oluje, sa talasima visokim do sedam
metara.
I nije uspeo da priušti sebi to poslednje pušenje, siroti Rabes. A
ta cigara se ironijom sudbine sama sačuvala od brodoloma i, dobro
zaštićena u svom kovčežiću, plovila je suva i topla sto godina, sve
dok nije dospela u ruke Guzmana, koji ju je kupio kod jednog
prodavca starina u Beču.
Neki pričaju da je jadni Rabes malo pre nego što će umreti,
naslućujući da će taj brodolom, drugačiji od prethodnih, biti konačan,
u poetskom nadahnuću pred sopstvenu smrt na margini dnevnika
rukom napisao ove poslednje reči: „Tonemo i odlazimo, smrt nas
zove!”
Ali je neko drugi, mnogo realističniji, tvrdio da je prava rečenica
glasila: „Opet tonemo, prokleti maler!”
Guzman je pričao priču o oluji koja je progutala Rabesa i njegovu
posadu i njegove reči su poprimale formu talasa. I dok su ga
slušaoci gledali pažljivo dok priča, činilo im se da vide kako taj bojni
brod brzo promiče ispred njihovih očiju i u njihovim očima, i seče
more od somota pramcem oštrim poput sečiva.
„Oluja! Nemoguće da je bila oluja!”, govorio je.
I možda je bio u pravu, zato što je u vreme kada je Rabesov brod
iz Akijaba plovio Bengalskim zalivom tek započeo drugi letnji mesec,
leta Gospodnjeg 1748. A svi mornari znaju da leti, za vreme oseke,
nema oluja u Bengalskom zalivu...
Guzman je tada puštao da ta informacija lebdi među prisutnima
nekoliko trenutaka. Zatim je nastavljao priču.
Morate znati da su u tim krčmama, u lukama Indokine, domoroci
uvek pričali neku priču. Legendu o nizu neobjašnjivih brodoloma.
Oluje bez vetra.
Po mišljenju nekih, more je noću iz čista mira i bez povoda
počinjalo da se pokreće. Bez razloga. Bez vetra. I da malo-pomalo
postaje neobuzdano.
Prema tim glasinama, razlog za pojavu tog neobičnog fenomena
bio je to što su uznemirene i proklete duše mornara koji su poginuli u
bitkama sa gusarima iznenada izlazile iz mora u obliku džinovskih
talasa i gutale brodove koji su tuda prolazili, bez nade da će uspeti
da se spasu.
Naravno da su portugalski mornari dobro znali da ne postoje
oluje bez vetra i da su tu legendu izmislili lokalni moreplovci u
pokušaju da obeshrabre konkurenciju u transportu začina.
Samo je jedan čovek verovao u tu priču: Rabes. I bio je
nepokolebljiv u odluci da zaplovi kada ga je jedan brodovlasnik
angažovao za ekspediciju.
Međutim, ne bi trebalo da imamo loše mišljenje o Rabesu. Nije
bio kukavica, samo malo jogunast zbog zgoda i nezgoda koje su se
smenjivale u njegovom životu prepunom opasnosti. Pre svega, bio je
skoro gluv i bez jednog oka. I već ga je to činilo manje sklonim da
privlači pažnju žena. Pored toga, jeo je samo meso papagaja. A zna
se da onaj ko čitavog života jede samo meso papagaja, pre ili
kasnije dobije čir na želucu.
Sve u svemu, posada je bila privučena zaradom koju je obećao
brodovlasnik i uspela je da najzad savlada tvrdoglavog kapetana:
Rabes je udarcem u glavu uspavan i smešten u potpalublje.
Kada je jedan od mladih mornara otišao da ga probudi, nad njih
su se nadneli tamni oblaci. Noć i more bili su mračni i delovali su kao
jedno. Niko ne bi znao da kaže gde završava jedno i počinje drugo. I
pojavili su se ogromni, gromki, strahoviti talasi. I bez ikakvog vetra.
Nije bilo vetra koji bi ispunio jedra, koji bi dunuo kroz daske trupa
broda, koji bi zviždeći preneo muziku kroz zategnute konopce.
Onda se Rabes pope na palubu i tu zateče čitavu posadu kako
ga čeka. Kapetan pogleda svoje ljude, jednog po jednog, pravo u
oči. I njegovi ljudi ga jedan po jedan pogledaše u njegovo jedino oko.
Rabes poče polako da shvata da nisu zagledani u njega i okrenu se.
Iza njegovih leđa, iz mraka se pojavi najveći brod sa topovima koji su
more i sam okean ikada videli.
Gusari.
Zbog đuladi ispaljene iz ogromnih niklovanih topova, voda je
ključala i pretvarala more u džinovske talase, u oluji bez vetra.

Jakob Ruman se pridržavao za stomak i vilica ga je bolela, odavno

se nije tako slatko smejao. A i zarobljenik zajedno sa njim. Smeh
jednog pothranjivao je smeh onog drugog, i nisu mogli da se
zaustave.
Kada jedan od vojnika na straži, privučen njihovim cerekanjem,
promoli glavu u pećinu, umesto da se preplaše, doktoru i Italijanu je
to bilo smešno i samo je pojačalo njihovu razdraganost.
Onda su polako počeli da prestaju sa smejanjem. Kroz suze i
štucanje najzad su uspeli da se smire.
Kada smeh izvuče nečiju energiju, uvek ostavlja nešto iza sebe,
pomisli ratni lekar. Kao oluja koja prođe i ostavi sveže sećanje na
vlagu.
Ono što ostaje od smeha jeste zahvalnost.
I Jakob Ruman je u tom trenutku svog života bio zahvalan.
Životu, zbog jednostavne činjenice da je živ. Svojoj ženi koja ga je
napustila, ali koja mu se isto tako prepuštala da je voli dugi niz
godina. Ratu koji mu je omogućio da se sretne sa ovim Italijanom.
„Molim vas, nastavite.”
 16

Ovo je legenda o Rabesovoj, sada već Guzmanovoj cigari. Bila je

krhka, uvijena u papir od srebra. Bila je skupocena, međutim, još
više zbog činjenice da je ovaj svitak godinama putovao kroz mirise
đumbira, šafrana i bibera, ali pre svega vanile, sve dok ga nisu u
potpunosti proželi. Bila je posebna i Guzman je odlučio da i za njega
to bude poslednje zadovoljstvo, jednog dana. Zbog toga ju je čuvao.
Pričao je tu priču, pokazivao cigaru sa ponosom nekoliko
trenutaka, pa je onda odlagao kao relikviju u unutrašnji džep sakoa. I
na kraju je govorio; „Kada je upalim na dan moje smrti, u prvom
oblačku dima prepoznaću Rabesovo rumeno lice. Zbog toga ćemo
tamo otići zajedno, kao dva stara prijatelja. I to stvarno jesmo, zato
što sam siguran da je Rabesova duša tu unutra, zarobljena u toj
staroj cigari.”
Njegova pozornica bile su dvorane velikih hotela, podijumi
pozorišta i opera, kabarei i privatni klubovi.
Guzman je imao metod kako da privuče svoje slušaoce. Bilo mu
je dovoljno da sedne naspram nekog nepoznatog, zapali cigaru i
skoro iznenada navali da priča. Odabrani su u početku delovali
zbunjeno, ali bi ih onda odmah namamile prve dosetke u vezi sa tom
pričom i zaboravljali su na zbunjenost. Uhvatili bi se u zamku. Tada
bi se vrlo brzo mala gomila radoznalih spontano okupljala oko njih.
U početku su se pitali ko je taj neobični čovečuljak koji priča dok
puši, ali ne bi prošlo mnogo vremena i imali su osećaj da ga poznaju
oduvek, kao starog prijatelja.
 A on ih je imao u šaci.
Sa cigarom u ruci, Guzman je stvarao igru obmane za njih.
Puštao je da prolazi kroz mirišljavu maglu i izaziva njihovu želju.
Tamni vazduh unutar njegovih usta klizio je onako mekan i šuštao
kao somot, za časak se tu zadržavao, kao da nešto čeka, a onda se
vraćao napolje nalik na utvaru. I nestajao.
Guzman je smetnuo s uma sopstvenu smrt. A u međuvremenu je
bio srećan i nije znao zbog čega je to tako. Objašnjavao je: „Znam,
loše je i jednog dana ću umreti zbog toga. Ali me moja duša
primorava na to, odriče se tela i ubeđuje ga na lagano uništenje,
zato što je sigurna da će ga nadživeti. I traži da bude napojena tom
ustajalom vodom koja teče nevidljivo i koja ume da ga opije. I to čini
samo za sebe, iz sopstvenog zadovoljstva.”
Njegova strast - njegova opsesija - nije se ograničavala na
pušenje i pričanje priča. Bila je složenija, raščlanjena. Postojala je i
treća komponenta, bitna koliko i prve dve.
Planine.
Planine su za Guzmana imale jasno određeno značenje. Stajale
su tamo gde su se nalazile da podsete ljude na nešto: možda na
smisao njihovog života, njihovu krhkost ili možda na nešto drugo. Za
svakog su značile nešto drugačije.
Kada bi Guzman naišao na neku planinu, zastao bi, sedao i
gledao u nju. I osluškivao je, pokušavajući da shvati šta planina želi
da mu kaže. A onda bi, da je pozdravi, pušio.
Bio je na snežnim Alpima, na Karpatima, na Pirinejima. Peške je
stigao na vrhove Tibeta, na tri hiljade metara, sa proređenim
vazduhom i žestokim vetrom koji peče po licu i ne troši duvan. Čak i
u Egiptu, sedeo je ispred tri piramide iz Gize, kao tri planine pustinje.
U Kilaueji, u Polineziji, još uvek pričaju o čoveku koji je pušio u
blizini vulkana. I o tome da je vulkan pušio zajedno sa njim.
Tako je živeo Guzman, čvrst u odluci da ispita svoju dušu: znao
je da je ima negde u sebi, ali kao i svi ostali nije znao gde je.
„Duvan zna za nju”, govorio je. „Poznaje je, zavodi je. Dok
pušimo, sledeći taj dim sve do mesta na kojem nam pruža najveće
zadovoljstvo, što nam pomalo muti mozak dok prolazi kroz naše telo,
dole do tople utrobe, osluškujući zvuk koji podseća na hučanje oluje
koja se približava, onako crna, naelektrisana, a onda se penje i zavrti
nam mozak, pa potom ko zna gde, tamo gde ne možemo da ga
pratimo, ali on zna gde treba da dopre, sve dok je konačno ne
dodirne: dušu.”
Guzman je na planinama izbacivao bele oblake i zamišljao da je
u svakom od njih oblik njegove duše.

„Zaista, to je dobar način da se provede život”, primeti Jakob

Ruman. „Ali ne vidim kako neko može da finansijski izdrži takve
sklonosti.”
„To vam zanimanje izgleda nebitno, shvatio sam”, uzvrati
zarobljenik. „Ali verovali vi to ili ne, zahvaljujući onome što je znao
najbolje da radi, Guzman je postao bogat.”
 17

Guzman je bio heroj dokolice.

Nije on bio bezvoljan ili nemaran. Neki ljudi dolaze na svet da
izvedu velike poduhvate, a drugi su ovde da podsete svet na to
koliko je u krajnjoj liniji prijatno živeti. Ova druga kategorija nam je
potrebna koliko i prva.
Zbog toga, nakon iskustva u ulozi šegrta u perionici Madam Li,
Guzman više nije radio.
Ali onaj ko ne uživa manje-više neograničene prihode a nije
predodređen za prosjačenje, pre ili kasnije mora da pronađe neki
posao ili način da preživi. Pošto Guzman nije spadao u one koji
imaju i uglavnom je bio previše srećan da bi naveo nekoga da mu
udeli milostinju, činilo se da nema izbora. Nije izbegavao trud, samo
je bio sumnjičav prema ideji da postoji odgovarajući posao za njega.
Svaki čovek ima barem jedan talenat, tako kaže Biblija, a
Guzman je dobro znao da njegov talenat podrazumeva da puši i
istovremeno priča priče.
Ali često nije dovoljno posedovati talenat. Neophodno je
posedovati sposobnost i posebnu predodređenost da se iskoristi
sopstvena obdarenost.
Sledeći tu logiku, Guzmanov talenat naratora sigurno bi mu
pogodovao u karijeri romanopisca. Ali je uloga pušača bila najbitnija.
I mada je mogao da opiše šta udiše i da označi mesta naracije u
kojima to radi, sigurno nije mogao da taj porok nametne čitaocu.
 Pored toga, Guzman ne bi prihvatio da njegove priče završe
zarobljene u čaroliji napisane stranice. Bile su žive i svaki put
obogaćene novim pojedinostima, koje bi često zauzimale mesto
onima koje su već bile zastarele tokom neprestanih pripovedanja.
Kao što se događa sa biljkama koje se oslobađaju grana, lišća i
plodova i neprestano se menjaju, ne gubeći svoj identitet.
Zarobljavanje priča u mastilu značilo bi lišiti ih njihovog duha. Drugim
rečima, učiniti da uvenu.
Guzman je kao pravi zanatlija fino obrađivao rečenice, birao
sinonime, prilagođavao ritam i muzikalnost. Često mu je publika
sugerisala neophodne varijacije, zato što je prema reakcijama na
njihovim licima primećivao da neki deo nije ubedljiv ili da je neki
drugi iznenadni preokret stvarno uspešan.
„Ja sam poslednji aed”1, govorio je o sebi, upirući prstom ka
nebu, pijan od dima i smeha. „Kao moderni Homer, ja sam apolid2,
osuđen na neprestano lutanje, da pomoću mašte donesem ljudima
utehu.”
Kod Guzmana je takvo ubeđenje počelo da sazreva vrlo rano,
otprilike kada je imao oko dvadeset godina. U to vreme je još živeo u
dostojanstvenom siromaštvu, ne toliko bedno da umre od gladi, već
dovoljno da izgubi nadu da će se situacija promeniti za kratko vreme.
Morao je da se snalazi kako bi obezbedio topli obrok.
Koliko za početak, poslednju ušteđevinu uložio je u polovni frak,
neugledan, ali još uvek pristojan, koji mu je prodao neki impresario
pogrebnog preduzeća, ali Guzman nije želeo da sazna njegovo
pravo poreklo.
Sa tim odelom na sebi birao je luksuzni restoran i pojavljivao se u
vreme večere. Ciljao je nekog gosta u sali koji namerava da jede
sam, i bez potrebe da se predstavlja odlazio da sedne za njegov sto.
Pre nego što je odabrana osoba mogla da shvati šta se događa,
Guzman je već kretao u napad sa nekom pričom. Preračunao je da
je gostu obično potrebno između pet i deset sekundi da savlada
početnu zbunjenost i nagovesti protest, zbog čega je imao samo taj
kratki interval da mu privuče pažnju. Napad pričom bio je bitan - kao
kada dirigent u početku koncerta samo jednim pokretom mora da
obezbedi simultanost orkestra, tako je i on morao da započne
rečenicom koja pogađa u srž.
„Da li osećate miris tamjana i trulog cveća koji potiče iz mog
fraka? Nećete verovati, ali je dugo vremena pripadao nekom lovcu
na utvare...”
Gost koji se već spremao da pozove šefa sale obično je zastajao
sa rukom u vazduhu, kao da se radi o posledici toksina koji izaziva
paralizu. Guzman ga je dirnuo u srce, ubacujući mu u krv otrov
radoznalosti.
Jedini protivotrov u tom trenutku bio je da sluša.
U to vreme Guzmanove priče nisu bile toliko brižljivo
pripremljene. Često je improvizovao, mešajući kao obično istinu i
legendu. Bili su mu potrebni snažni događaji, priče o utvarama,
ubistvima i škakljivim aspektima, koje garantuju brze rezultate. Gost
bi onda, samo da čuje nastavak priče, tražio da se doda još jedan
pribor za jelo. U krajnjoj liniji, niko ne voli da jede sam, pomislio je
Guzman kada mu je taj trik pao na pamet. Tako je na kraju svakome
prijalo društvo njegovih priča i on je tako uspevao da pribavi sebi
obrok, a ponekad i sitan bakšiš.
„Jednog dana u budućnosti”, govorio mi je Guzman, „sve
porodice će u vreme večere imati nekog ko će sedeti za stolom sa
njima i pričati im priče. Biće to nešto najnormalnije, videćeš. Kao da
imaš pozorište u kući.”
Pošto je govorio mnogo jezika, što je bilo posledica dugog
potucanja po svetu zajedno sa majkom, Guzman nije imao teškoća
da ga razumeju gde god da je otišao. Mogao je da putuje besplatno,
zato što je u vagonima vozova ili na brodovima uvek pronalazio
nekog bogataša obuzetog dosadom ili neko društvo prijatelja
spremno da mu plati kartu, samo da ih zabavlja. I pošto je prtljag
njegovih priča bio gotovo neiscrpan, mogao je da to čini satima.
Jednom je u Londonu odlučio da pokuša sa starim trikom iz
restorana. U sali je sedela jedna stara gospođa i jela sama. Uprkos
tome što više nije bila u cvetu mladosti, nije se obeshrabrio i prišao
joj je. Imala je na sebi nakit i elegantni večernji kostim. Guzman je
pretpostavio da bi joj sigurno prijalo društvo mladog gosta za njenim
stolom i da će znati da ceni to što mu ona izgleda još uvek
dopadljivo. Smesti se za sto.
„Osećate li smrad trulog cveća i tamjana koji dopire iz mog
fraka?”
„Prepoznajem ga, pripadao je jednom kopiletu koje je lovilo
utvare.” Upre mu u lice pogled svojih izuzetno svetloplavih i ledenih
očiju i ozbiljno dodade: „Otkako sam umrla, čekam ga ovde svako
veče.”
Na Guzmanovom licu se verovatno pojavio stvarno smušen izraz,
zato što starica odmah prasnu u bučan smeh, ne vodeći računa šta
o tome mogu da pomisle ostali gosti lokala.
„Kako ste mogli da znate...”
„Zato što sam, nakon što su mi pričali o tebi, pomislila da je jedini
način da se sretnemo taj da se pojavim na večeri sasvim sama. To
radim neprekidno već nedelju dana. Trebalo ti je vremena,
Guzmane”, prekori ga.
„Žao mi je”, opravda se on, ipak ne shvatajući tačno zbog čega bi
trebalo da se izvinjava.
„Reci mi, dečko: da li bi znao da ispričaš jednu istinitu priču? I
pritom ne mislim toliko istinitu koliko iskrenu - suviše sam stara za
nešto tako surovo kao što je istina - onu što ti uđe u stomak pre nego
što se popne do srca. Jednu od onih priča od kojih ti zaigra puls, a
potom te prožme uzbuđenje, ali isto tako zabavnu i uzbudljivu kao
malo koja na svetu.”
„Kakvu priču?”, upita Guzman, prvi put zainteresovan.
„Moju, naravno.”
 18

Zvala se Eva Molnar, imala je devedeset jednu godinu, bila je

Mađarica. Gajila je strast, opsesiju prema planinarstvu.
Tokom svog dugog života, izvela je neverovatne poduhvate.
Popela se na najneprohodnije vrhove na svetu, prihvatila izazov
najstrmijih i najsmrtonosnijih litica. Odmerila je snage sa bolom zbog
napora i odolela zovu praznine koja ju je pozivala da popusti stisak.
Sve da bi posmatrala pejzaž iz položaja koji je omogućavao pogled
malom broju odabranih.
„Zato što zbog ponosa što odozgo možeš da gledaš svet ispod
sebe moraš da se žrtvuješ.”
Ipak, podvizi Eve Molnar, iako nezaboravni, nisu našli mesto u
istorijskim knjigama, ni u pričama vodiča ili šerpasa, a još manje u
izveštajima kolega alpinista.
„Zato što sam žensko, kakvo je to pitanje?”, odgovori ona
Guzmanu koji ju je pitao za razlog.
Jedna žena nije smela da odmerava snage u aktivnostima koje
su muška povlastica. Inače bi to zasenilo njihove poduhvate.
„Ako muškarac nešto učini, a žena to odmah ponovi, ta stvar gubi
vrednost. Zar nisi znao?”
„Nije tačno.”
„Onda mi daj jednu cigaru i pokazaću ti kako će te proći volja za
pušenjem.”
„Da li ste ikada pušili?”
 „Ostalo mi je samo jedno plućno krilo, drugo je kolabiralo na tri
hiljade metara, dok sam pokušavala da se popnem na vrh Punčak
Džaja.”
„Razlog više da ne pušite.”
„Kao mlada sam pušila cigarete od žalfije, koje je specijalno za
mene pripremao jedan prijatelj sa Istoka. Jednom prilikom smo
naučili foku da puši zajedno sa nama.”
„Nema foka na Istoku.”
„A veruješ da su cigarete bile od žalfije?”
Guzman odmah nasluti da će njih dvoje voditi neprekidnu borbu,
a s obzirom na njenu nezgodnu narav, biće teško da izađe na kraj sa
njom.
Sporazum koji je Eva Molnar predložila Guzmanu bio je vrlo
jednostavan: „Pratićeš me na mojim putovanjima i slušaćeš moju
životnu priču, a onda ćeš se potruditi da je ispričaš kada ja umrem.
Zauzvrat, s obzirom na to da nisam donela na svet decu i nisam
imala nesreću da se udam, imenovaću te za jedinog naslednika.”
„Moglo bi da se desi da pomislim da vaša životna priča nije
interesantna, gospođo Molnar. Ili bih sada mogao da pristanem, a da
odlučim da sve zaboravim kada umrete.”
„Mogao bi. Ali nećeš to učiniti.”
„Kako možete da budete toliko sigurni?”
„Zato što sam provela nepovređena skoro čitav vek, videla
mnogo toga, izvela mnoge poduhvate i volela žene koje ti, dečko, ne
možeš ni da zamisliš.”
Tajna, avantura i lezbijska ljubav. „Dobro, hajde onda tako da
uradimo”, reče joj Guzman.
 19

Tako započe neobično druženje između Guzmana i Eve Molnar.

Pratio ju je na njenim neprekidnim putovanjima, a u međuvremenu u
glavi beležio detalje priče koju mu je pričala.
Zajedno su posetili sve planine na koje se ta žena popela na pet
kontinenata. Svaki put mu je to delovalo kao da prisustvuje susretu
starih gospođa koje znaju mnogo toga jedna o drugoj i koje, kada se
nađu, pričaju o tome nadugačko i naširoko. Ali se ispod
neobaveznog ćaskanja uvek krije najintimniji, najličniji dijalog.
Iako je zbog starosti već morala da se pomaže štapom, Eva bi se
rado naoružala užetom i klinovima i napala stenu. Guzman je to
naslućivao na osnovu sjaja u njenom pogledu: iza maske starosti
krila se devojčica. A te vanvremenske oči bile su dokaz za to.
„Kada se dođe dovde, kako je, tako je, i ne možemo se više
pretvarati”, govorila mu je Eva. „Postaje patetično i pokušavati.”
Alpinizam joj je bio sve. Njen otac je bio planinar, kao i njen deda
i pradeda. „Jedna od onih običnih tradicija koje se prenose sa
generacije na generaciju.” Onda je razmišljala: „U stvari, mislim da
im nije ni predstavljalo problem to što sam žena, niti su razmišljali da
li je potrebno da me pitaju da li se slažem da nastavim običaj
Molnarovih.”
Guzman je zajedno sa Evom video razna mesta i upoznao
očaravajuće narode i kulture. Jeo je jela i pio pića najneverovatnijih
ukusa. I pre svega pušio duvan i tajanstvene trave koje su imale moć
da pomognu ljudima da zaborave na svoje nesigurno stanje.
 Nikada nisu uzimali sobe u hotelu, niti je bilo potrebe da se brinu
oko hrane. U stvari, u svim mestima gde su se zadržavali uvek su bili
gosti nekog od brojnih prijatelja koje je Eva stekla za svoju
devedeset jednu godinu avantura. Svi su bili krajnje velikodušni i
srdačni, srećni što opet vide svoju staru prijateljicu. Nisu dozvoljavali
da odbije njihov poziv. Štaviše, to je za njih bilo pitanje časti.
Guzmanu je u početku bilo neprijatno, naročito kada su se svi
ostali, posle večere ili u očekivanju zore, prepuštali sećanjima i širili
duh prošlosti među sobom. Ali kako je Evino pripovedanje sve više
napredovalo, to je Guzman postajao sve bliskiji sa njenim svetom.
Upoznavao je raznovrsne ljude i mnogi od njih postajali su i njegovi
prijatelji. I to je bilo najdragocenije nasledstvo Eve Molnar.
Ta žena je imala više energije nego što je on mogao da zamisli,
nikada se nije umarala. Njena memorija odolevala je zubu vremena
kao granitni blok. Sećala se svega iz prošlosti. I kao što je obećala,
poverila je Guzmanu svaku pojedinost, i one najškakljivije, nikada ne
sakrivajući ništa iz svog života. Poverila mu je brojne ljubavi, prelepe
žene, neporočne majke, verne udavače za koje niko nikada ne bi
pomislio da mogu da se podaju drugoj ženi. Nije bilo lukavosti i
proračunatosti u prisećanju na ono što se dogodilo sa njima, već
samo beskrajne čednosti.
Eva Molnar je za Guzmana širom otvorila vrata nepoznatog raja.
„Nije bilo prestupa u tim milovanjima, u poljupcima. One su u meni
videle sebe. To je bilo kao dodirivanje kroz ogledalo.”
Guzman je verovao da će ga otkriće sve te intimnosti skrenuti sa
cilja da sastavi priču o Evi, kao što mu se dešavalo sa perionicom
Madam Li kada je imao dvanaest godina. Muškarci dozvoljavaju da
ih vodi prosti instinkt, mislio je. Ali se varao. Zato što je u
međuvremenu počeo da uči lekcije koje će mu poslužiti u godinama
koje dolaze.
Počeo je da uči da sluša.
Što je od suštinskog značaja za onog ko ima ambiciju da priča. A
Eva Molnar je bila veličanstvena naratorka. Pouzdana kao
istoriograf, poletna kao pesnikinja. Jedini put kada ju je video
nesigurnu bilo je onog dana kada mu je prvi put spomenula Kamilu.
 Starile su zajedno na starinskim fotografijama koje su propadale
sa neumitnim protokom godina. Bile su još mlade, ali su slike bile
mutne. Muške pantalone od vune lame koje je pridržavao uzani
kožni kaiš nosila je kao izazov muškom svetu. Cokule sa
kramponima koji ističu njihovu ljupku snagu. Užad preko ramena,
jakne od sirove vune i kosa skupljena u rep. Jedna pored druge,
nasmejane na livadi ili pored neke stene na velikoj visini.
„Samo je tamo gore sve što smo imale moglo da dođe do
izražaja”, reče uz senku žaljenja Eva Molnar. „Njena smrt bila je
moja ozbiljna greška. Ja sam bila ta koja ju je želela za sebe.
Ostatak života sam primila kao osudu.”
„Ko je mogao da vas kazni?”
„Bog, ko drugi!” odgovori ona, naglo poprimajući onaj svoj
uobičajeni namršteni izraz lica. „Šta drugo može da se očekuje od
jednog muškarca?”
Više nikada nisu pričali o Kamili. Štaviše, kako su prolazili dani,
Eva više nije izgovorila njeno ime. Poslednji put kada ga je
nagovestila, ali ga ipak nije spomenula, bilo je kada mu je uzela lice
među dlanove u jednom neočekivanom gestu nežnosti. Reče mu:
„Izaberi nekog, Guzmane. I pusti da budeš izabran.”
U danima koji su sledili počela je da postepeno mršavi. Dešavalo
se to isuviše brzo, pa je moralo da izazove zabrinutost. Za lekare je
to odmah bio loš znak. Ali je Guzman bio miran, znao je šta se
događa: kako je malo-pomalo nastavljala sa pričom, Eva mu je
davala delove sebe i shodno tome prebacivala u njega specifičnu
težinu svog života.
„Vaša prijateljica umire”, rekoše mu.
„Nije istina. Olakšava dušu.”
 20

Proveli su zajedno ukupno pet godina. Ali smrt Eve Molnar donese
još iznenađenja.
Prvo je bilo da je stara gospođa bila gotovo siromašna.
U zamenu za svoje delo, Guzman je postao jedini naslednik
samo nekoliko komada nakita i gomile ženskih haljina. Ali se ni za
trenutak nije osetio žrtvom obmane. Činjenica je da ona to nije znala.
Nekada je bila bogata. Ali je svih tih godina živela zahvaljujući
gostoprimstvu svojih prijatelja.
Pružili su joj krov nad glavom i hranu, pored svega drugog što joj
je bilo potrebno. Baš zbog toga nije bila svesna da se njena sreća
postepeno iscrpljuje, nagrizena suvišnim troškovima.
Guzman se nije žalio, od nje je dobio nešto sasvim drugo.
Planine.
Tako prodade to nešto malo imetka svoje prijateljice i sa tim
novcem krenu da opet poseti mesta Evinog života, noseći tužnu vest
onima koji su je voleli i prosipajući po malo njenog pepela na svakoj
planini koju je volela i sa kojom se suočavala.

„Rekli ste da je Guzman postao bogat zahvaljujući onome što je

umeo najbolje da radi”, pobuni se Jakob Ruman.
„To sam rekao zato što jeste tako”, uzvrati zarobljenik. „Imajte
poverenja i pustite me da završim.”
 21

Posle smrti Eve Molnar, Guzman je mogao samo da zaključi da se

nalazi na polaznoj tački. Bez sredstava za izdržavanje nije mogao da
nastavi da gaji svoju strast - opsesiju za pušenjem - niti da se drži
dogovora sa Evom da će prenositi njenu zajedno sa ostalim pričama.
Pomišljao je na to baš dok je rasipao poslednju šaku pepela
svoje prijateljice na brdu Bjanko, kada ugleda nekog čoveka koji se
opasno približio ivici provalije. Kada se čovek nađe pred ponorom,
može da dozvoli sebi da oseti divljenje, vrtoglavicu, čak i da ga
podiđu žmarci, ali sumnju nikada. Zato što je poznato da naginjanje
nad ponorom samo potpomaže sumnje.
Shvatajući namere tog sirotana, Guzman pokuša da mu oprezno
priđe. Stade pored njega i primeti da je bled u licu. Prvi kontakt bio je
sasvim predvidiv.
„Ne činite to”, reče.
Ali u trenu shvati da obično ubeđivanje neće biti dovoljno.
Provalije su često vrlo izazovne, naročito za onog ko je odlučio da se
sa njima otvoreno suoči. Guzman je morao nešto da smisli. Da bi
prodro u katatonično stanje nesrećnika, nije bilo dovoljno da pronađe
prave reči, bilo je neophodno da pronađe pravi način.
„Ko ste vi?”, povika Guzman kao eho. I na taj način prazninu
učini bližom.
Čovek nije to očekivao i trže se pred krhkom niti nade koja ga je
još uvek držala vezanog za život. Ali je sada barem postao svestan
opasnosti koja se nazirala pod njegovim nogama.
 „Dardamel”, reče tihim glasom, kao da ne želi da dodatno
poremeti sopstvenu ravnotežu.
„Nisam vas pitao za ime. Pitao sam ko ste”, povika opet Guzman.
Dardamel se lagano okrenu i pogleda ga upitno. „Ja sam muzičar
pronalazač.”
Ovaj put je Guzman bio zbunjeno „Šta bi to, dođavola, bilo?”,
pobuni se.
„Ako ućutite, objasniću vam”, reče čovek, uznemiren i preplašen.
I požuri da ponudi kratko objašnjenje: „Izmišljam muzičke
instrumente. Dakle, nove tonove.”
„Mislio sam da postoji samo sedam nota”, uzvrati Guzman i poče
da spušta glas.
„Zato što, kao mnogi, mislite da se muzika sastoji samo od nota.”
I dodade da su ga upravo takve osobe navele da se popne tu gore,
da preispita sebe pred ponorom. „Napravio sam jedan instrument. Ali
niko ne želi da ga prizna kao takvog. Smeju mi se iza leđa.”
„Ko vam se smeje iza leđa?”
„Svi. Kolege muzičari i kolege pronalazači.”
Dve kategorije su zapravo bile previše. I Guzman istog trenutka
oseti simpatiju za njegove razloge. Možeš oduzeti sve nekom
čoveku: poštovanje, čast, dostojanstvo. Ali ako mu ubiješ san,
gotovo je. I baš u tom trenutku Guzman shvati da je Dardamel
napravio poslednji korak prema ništavilu. On neće moći da ga spreči
u tome, zato što je jedini način za to da se promene stvari. A on tu
moć nije imao.
Ipak, pomisli, iako ne može da promeni njegov život, može da
promeni način na koji Dardamel gleda na njega. I onda uradi jedino
što je znao da radi. Sede na ivicu provalije, zavuče ruku u džep i
izvuče tanku cigaru. Nadlanicom udari tri puta po njenom vrhu,
pokretom koji nema nikakav cilj, ali je za pušača, ko zna zašto, bitan.
Onda krenu sa pričom o Evi Molnar.
Nabroja niz njenih avanturističkih poduhvata, ali i verno prenese
zgode i nezgode sa kojima je morala da se suoči. I zaključi tvrdnjom:
„Koliko je žena zaslužilo mesto u ljudskoj istoriji, a nestale su iz nje,
zato što je svet muškaraca odlučio da ne dozvoli njihovu jednakost u
dostojanstvu? Pravi genocid, ako dobro razmislite.”
 Guzman nije znao zašto je ispričao priču o Evi. Nije ni bio siguran
čemu će to poslužiti. Nikada nije verovao da priče imaju
naravoučenije. Pre je mislio da svako u njima pronalazi nešto, ako
želi. I nije verovao onima koji pričaju priče samo da bi držali lekcije
drugima - pa da, ti su najgori.
„Zašto ste mi to ispričali?”, upita Dardamel, koji je upravo
očekivao naravoučenije.
„Uistinu, ne bih znao. Možda da bih odložio vaš susret sa smrću.
U poslednje vreme volim da remetim planove.”
Dardamel se zamisli. Onda napravi korak unazad i učini se kao
da ponor ispod njega zatvara čeljusti.
„Spasili ste mi život.”
„Spasili ste se sami.”
 22

Oduvek smatram da se sanjari dele na dve kategorije: na svesne i

one nehotične.
Prvi imaju u svesti jasan cilj i slede ga uporno i sa posvećenošću,
sve dok ga ne ostvare. U tu grupu spadaju velike vojskovođe u
istoriji ili industrijski i trgovački magnati.
Traže bogatstvo da blagoslovi njihove poduhvate.
Nasuprot njima, oni nehotični imaju cilj koji u početku nikada nije
grandiozan, ali na kraju postaje takav iako oni ne mogu ništa da
urade povodom toga. Jednom rečju, radi se o osobama koje
uspevaju da nehotice poboljšaju svet. U ove često spadaju
istraživači, pronalazači i izumitelji.
Ali u nekim specifičnim slučajevima sreća može da postane
njihovo prokletstvo.
Sigurno znate da je Kristifor Kolumbo želeo da pronađe najkraći
put da dođe do Indije, sigurno ne da otkrije novi kontinent. Do kraja
života nesvesno se opirao pomisli da je mesto do kojeg je doplovio
neka nova zemlja, iako je među mnogim moreplovcima vladala takva
sumnja. Kolumbo je ostao veran početnoj viziji. Priča se da je na
jednoj od svojih bezbrojnih ekspedicija, nakon što je istražio ostrvo
koje je kasnije dobilo ime Kuba, primorao članove svoje posade da
se pred beležnikom zakunu da je to u stvari Kina.
Jedna od mnogih legendi koje kruže o otkriću šampanjca govori o
benediktinskom fratru po imenu Dom Pjer Perinjon koji je hteo da
napravi belo vino i tako zadobije naklonost francuskog dvora. Samo
što je zbog hladne klime u njegovoj oblasti fermentacija trajala pune
dve sezone i to je išlo nauštrb ukusa. Zbog toga se prilikom pokušaja
da se proizvod sipa u boce pre vremena stvarao neprijatni ugljen-
dioksid. Priča se da je Dom Perinjon čitavog života pokušavao da
eliminiše te mehuriće koji su ga učinili čuvenim, zato što ih je
smatrao nepodnošljivim plodom greške.
Nemački fizičar Vilhelm Konrad Rendgen pokušavao je da proširi
otkriće katodnih zraka koji su delo njegovog kolege Eugena
Goldštajna. Daltonizam koji ga je mučio primoravao ga je da zatamni
kompletnu laboratoriju u kojoj je radio. Zahvaljujući mraku, zapazio je
neobičnu svetlost, a to isto se dogodilo i kada je stavio ruku na
fotografsku ploču. Ta slika je bila posebna, zato što se na njoj video
kostur ruke. Rendgen je iz moralnih razloga uvek odbijao da sebi
pripiše ime tog otkrića, pošto ga je smatrao samo usavršavanjem
tuđeg rada. Nazvao ih je X-zracima, budući da su jednostavno
nepoznati.
Svi ovi ljudi samo su neki od primera dugačkog niza nehotičnih
sanjara. Sudbina ih je nagradila iznad njihovih očekivanja, a oni nisu
mogli da preuzmu odgovornost uspeha.
Isto se dogodilo Dardamelu.
Muzičar pronalazač koji je sada odustao od svake samoubilačke
namere, zainatio se da ostvari svoj san. Nakon nekoliko meseci
proučavanja i izuzetno intenzivnog rada, smislio je inovativni muzički
instrument.
Obou na plin.
Saopštio je to ljudima iz sveta pronalazača i muzičarima na
visokom glasu. Ali je izvukao samo podrugljive reči i izazvao
uobičajeno ismevanje. Odlučan da ne popusti, dao je projekat novog
instrumenta zavodu za patente.
Nekoliko meseci kasnije primio je neobičan poziv za sastanak u
Ministarstvu rata.
Dardamel je bio slabašan tip nevelike hrabrosti, samim tim
nesklon vojnoj veštini. Zapita se koji bi mogao biti razlog za taj poziv.
Provede nemirnu noć bez sna, vrteći se u krevetu, u potrazi za
nekim objašnjenjem, do kojeg nije došao.
Narednog jutra se uputi na sastanak.
 U pratnji jednog mladog vojnika, prođe kroz prostrane hodnike
zgrade Ministarstva rata, usmeravajući pogled prema visokim
plafonima, koji kao da su tu namerno postavljeni da plaše posetioce,
i slikama i goblenima na kojima su prikazane scene iz bitaka.
Zapanjen tolikim nasiljem, na kraju puta sproveden je u jedan
prostrani salon. U dnu sobe se nalazio pisaći sto za kojim je sedeo
neki general. Dardamela dočeka osmeh požutelih zuba i topli stisak
ruke.
„Čestitam”, reče general.
„Hvala. A na čemu?”
„Na vašem patentu.”
Bilo je to prvi put da se neko interesuje za njegov rad, ali
Dardamel nije shvatao zašto zaboga ne može da se zbog toga
raduje. Sledio je niz generalovih pohvala za pronalazača i
pronalazak. Zatim pridika o tome koliko je važno da svaki građanin
služi naciji. Na kraju se upusti u iznošenje pretpostavke o
apokaliptičkim scenarijima, šta može da se desi ukoliko izostane
onaj suštinski osećaj dužnosti koji bi morao da vodi ljude u njihovim
odlukama.
Dardamel je bio smušen. „Ne govorimo o muzici, zar ne?”
„Naravno da ne”, odgovori srdačno čovek sa visokim činom.
Dardamel nije tačno znao kako da sve to shvati. Za trenutak se
zamisli, ćuteći, tražeći reči. Na kraju reče: „Šta mislite da predstavlja
moj izum?”
„Bacač plamena.”
„To je oboa na plin”, pobuni se on.
„Ne, to je bacač plamena”, ponovi general, ne skidajući čvrst
pogled sa lica.
„Ponavljam: oboa na plin.”
„Insistiram: bacač plamena.”
Tako se nastavi jedno četvrt sata. Onda general pokaza
Dardamelu nepristojnu sumu novca koju je Ministarstvo spremno da
mu plati da otkupi patent za obou-bacač plamena, kako su se
dogovorili da je zovu, da bi razrešili barem spor oko definicije.
Našavši se pred neuobičajenom ponudom, Dardamel se najpre
pokoleba, pa onda popusti. Nekoliko meseci kasnije instrument je
uspešno korišćen da bi se pobedilo u jednoj vojnoj kampanji.
Kada je saznao za tu vest, Dardamel zapade u potištenost i
frustraciju. Od trenutka kada je postao bogat, niko mu se više nije
podsmevao, ali više nije uspevao ni da izmišlja muzičke instrumente
koji proizvode nove tonove.
Njegov život sada je opteretila nepodnošljiva tišina.
Bilo mu je potrebno skoro godinu dana da pronađe mladića koji
mu je, dok se nalazio na ivici ponora, pružio motivaciju da se spase.
Pronađe ga bednog i izgladnelog u nekoj birtiji u Varšavi, dok je
publici sastavljenoj od pijanaca pokušavao da utrapi jednu od priča o
planinama. Sada je pušio samo otpatke od duvana, uvijene u teški i
grubi papir.
„Evo, ovo je vaše”, reče mu, stavljajući ispred njega sav novac
koji je imao. „Ja ga ne želim.”
A kada ga je Guzman, pošto se zapitao da li se sve to stvarno
događa ili je plod halucinacije zbog nemaštine, upitao zašto,
Dardamel odgovori da ponovo želi stari san, i po cenu da ga nikada
ne ostvari.
Guzman mu skrenu pažnju da on ne zaslužuje taj novac, zato što
u suštini nije uradio ništa, ali mu bivši muzičar pronalazač objasni da
ga, naprotiv, smatra jednom vrstom ortaka. Zato što je ponekad
neophodno da te neko finansira ili deli rizik u nekom poduhvatu.
Ponekad jednostavno postoji potreba da neko veruje u tebe.
Ali se Guzman još uvek trudio da sve to shvati. „Znači da to ne
činite zbog neke vrste griže savesti zbog svih mrtvih koji su ubijeni
vašim pronalaskom.”
„Nisam moralno besprekoran. Zbog toga me se ne tiče taj
aspekt”, priznade iskreno i nemilosrdno Dardamel. „Pored toga,
mislim da bi vojnici pronašli druge načine da se poubijaju i bez oboe-
bacača plamena.”
„Zašto onda?”
„Zato što morate da pričate vaše priče. Uključujući i moju. Ako
vas muči poreklo ove sume, pretvarajte se da sam ja neka vrsta
mecene.”
Niko od njih dvojice ne reče više ništa. Guzman uze novac,
Dardamel nastavi svoj život i razdvojiše se. Tako su se ponovo videli
poslednji put, ali nijedan od njih dvojice nije to još mogao da zna.
Dardamel će umreti godinu dana kasnije, tako što će izvršiti
samoubistvo.
Guzman će se zaljubiti.
 23

Sve samo jednom. Jedan jedini put.

Bio je to Guzmanov moto. A on koji ga je izabrao, poštovao ga je
dosledno i hrabro.
Sve samo jednom. Jedan jedini put.
Nikada nije pušio više od jedanput isti duvan, nikada nije dvaput
posećivao istu planinu.
Sve samo jednom. Jedan jedini put.
Guzman je živeo samo jednom i umreće samo jednom. I voleo je
samo jednom i samo jednu ženu.
Sreo ju je na jedinom mestu na svetu gde je to imalo smisla. Zato
što je Pariz na početku novog veka bio veseo grad koji je želeo da
podeli svoj duh sa svima. Dvadeseti vek je započeo prepun želja,
ljudi su bili srećni i niko nije video predznake rata.
Delovao je kao epoha mira i prosperiteta. A Guzman se nalazio
baš u Parizu...

I u tom trenutku grad eksplodira pred očima Jakoba Rumana.

Razbiše se u komade Ajfelova kula, Trijumfalna kapija, Notr Dam.
Eksplozija je bila toliko jaka da razbi u trenu sve snove. Doktor se
nađe na zemlji, u mraku. Bila mu je potrebna tek sekunda da
savlada ošamućenost i da shvati da je još uvek živ.
Svetlo se vrati, ali nije dopirale iz petrolejske lampe koja je
završila u komadima na kamenom podu. Zarobljenik je upalio šibicu.
Razmeniše poglede, i to je bilo dovoljno da shvate da su obojica
dobro.
Onda Jakob Ruman jurnu iz pećine da proveri šta se dogodilo.
 24

U ušima mu je zujalo, a u očima su mu poigravale srebrnkaste

tačkice. Napolju u rovu ljudi su trčali u metežu. Jakob Ruman ih
pogleda da sazna odakle dolaze i kuda su se zaputili. Mnogi su
jednostavno bežali, obuzeti panikom.
Zgrabi jednog vojnika za rukav i snažno ga privuče sebi. „Šta se
dogodilo?”
Imao je oči uplašenog deteta. „Eksplodirala je planina”, reče.
„Gde se to dogodilo?”
„Sa one strane”, pokaza, podižući drhtavu ruku.
Jakob Ruman ga pusti. Onda se ubaci u talas koji je vodio u tom
pravcu. Čuo je krike i plač. Vojnici su se sudarali sa njim u uskom
vijugavom hodniku rova, kao da ih goni nevidljivi neprijatelj i
uzvikivali: „Napadnuti smo!”
Kao odgovor, krenuše pucnji koji su se gubili u noći. Lekar je
nastavljao dalje, kao u transu, prema središtu očaja. Onda u mraku
poče da gazi po mrtvima.
Morao je da nastavi dalje, nije smeo da se zaustavi, inače će biti
zgažen u toj gužvi, što se verovatno dogodilo onima koji su se
nalazili na zemlji. Kada oseti miris, shvati šta se dogodilo.
Plin.
Probi se do jedne barijere zaprepašćenih posmatrača,
nepomičnih na granici nečega. Vide ono što su gledali. Otkinuti
komadi, izgorelo meso, tela plamenom stopljena među sobom.
Leševi sa glavom i udovima svijenim unazad i isturenim grudnim
košem, uvijeni poput suvog lišća.
Niko se nije žalio. Niko nije tražio njegovu intervenciju. Jakob
Ruman shvati da je suvišan u toj sceni, smrt ovog puta nije imala
potrebu za njim.
Zato nije mogao ništa da zabeleži u svoju beležnicu za 1916.
godinu, sa crnim koricama. Nije bilo vremena, sve se dogodilo
isuviše brzo. Plin, varnica i eksplozija koja je spržila sve, kiseonik,
stvari i osobe u samo jednom trenutku kada je sve planulo.
Među žrtvama prepozna majorovog ađutanta. Vatra mu je
progutala pola lica, koje je sada delovalo kao groteskna maska
nekog apsurdnog karnevala. Nečija ruka spusti se na jedino oko i
sklopi mu kapak. Jakob Ruman se nagnuo da otkrije na koga je ovaj
put bio red da obavi taj tužni zadatak i video je da je pored njega
kleknuo upravo major. Nikada ne bi naslutio da postoji toliko nežnosti
u tom vojniku.
Nadređeni stade na noge i reče naredniku da naredi ljudima da
obustave paljbu. Nije bilo nikakvog napada Italijana. Reč je o
nesreći. Eksplodirao je bacač plamena.
Jakob Ruman pomisli na apsurdnu koincidenciju. Nije znao da li
je stvarno Dardamel izmislio tu smrtonosnu stvar, zapravo je oduvek
verovao da je to delo nekog drugog čoveka. U svakom slučaju
pomisli koliko je bizarno da ljudi, jedina stvorenja u prirodi koja
poseduju svest o daru života, oduvek traže nove načine da se
uzajamno ubijaju.
„Jeste li čuli majora? Prekinite vatru!”, povika narednik. „U pitanju
je incident. Eksplodirao je bacač plamena.”
„Varate se”, reče doktor, a da niko nije mogao da ga čuje. „To je
oboa na plin.”
 25

Jakob Ruman se u jedan sat posle ponoći vrati u pećinu sa novom

petrolejskom lampom. Pomeri zavesu i osvetli unutrašnjost, pa
primeti kako se jedan od stražara bacio na zarobljenika i žestoko ga
udara kundakom puške.
„Ne, ne!” Jurnu ka njemu, zgrabi ga za ramena i povuče nazad.
„Špijun je čitao vaše zabeleške”, pravdao se ovaj, pokazujući mu
beležnicu za 1916. godinu sa crnim koricama. Vojnik je bio zadihan
zbog udaraca koje je zadavao. Jakob Ruman ne obrati pažnju na
njega i posveti se zarobljeniku. „Jeste li dobro?”
„Ja jesam. A vi?”, odgovori mu, sav u bolovima.
Doktor primeti da ovaj ima posekotinu na jednoj od jagodica na
licu. Ubrzo će se tu stvoriti hematom. Opet se obrati vojniku,
pružajući mu svoju maramicu. „Idi napolje i napuni je svežim
snegom.”
Ovaj pokuša da nešto uzvrati, ali mu Jakob Ruman uputi mrk
pogled pun mržnje, zbog čega se skoro postide. Ali nije hteo da se
raspravlja, ne posle onog što je doživeo u poslednjih sat vremena
koje je proveo tako što je kirurškim nožem razdvajao međusobno
zagrljene leševe i sastavljao ljudske ostatke.
Malo zatim, kada ostadoše sami, doktor je maramicom
tamponirao zarobljenikovo lice.
„Žao mi je, nisam smeo da čitam vašu knjižicu”, izvini se Italijan.
„Verovatno sam je izgubio kada me je eksplozija bacila na
zemlju. U svakom slučaju, nema tu ništa važno.”
 Ali zarobljenik nije delovao ubeđeno. „Naprotiv, ima. Inače se ne
biste trudili da svakodnevno brižljivo ispunjavate svaku stranicu tim
beleškama. Pored toga, koristite nekakav papirni cvet kao
obeleživač stranica... O čemu se onda tu radi?”
Doktor ga uze za ruku i položi je na maramicu sa snegom koja
mu je pokrivala pola lica. „Pritisnite snažno”, preporuči mu. Onda
priđe stolu i uze beležnicu, smeštajući je ispod svetla petrolejske
lampe. „Koju stranicu?”
„Poslednju, na primer.”
Jakob Ruman prelista do 14. aprila, gde je čuvao papirni cvet.
Onda je, držeći potpuno otvorenu knjižicu, pruži zarobljeniku.
„Pročitajte.”
Zarobljenik se posluži jedinim okom koje je imao na
raspolaganju. „Vreme: 4.25. Običan vojnik. ’Mama.’.”
„Rana od vatrenog oružja”, reče doktor, pa onda dodade: „Gadna
rana. Želeo je da ga držim za ruku. Mlad, isuviše mlad. Izdahnuo je
dozivajući majku.”
Italijan koji je počinjao da shvata, nastavi potom glasno: „Vreme:
10.26. Oficir. ’Nema više snega’”.
„Iskrvario je i zato je oslepeo. Oči su mu se ugasile pre najmanje
sat vremena, slepog pogleda uprtog u zaleđeni predeo. Ali on to nije
ni primetio. Postao je svestan toga samo nekoliko trenutaka pre
nego što je preminuo.”
„Vreme: 16.12. Običan vojnik: ’Kraj’.
„Trovanje olovom, nisam uspeo da izvučem sve metke. Pitao me
je: ’Doktore, da li je ovo moj kraj?’ Nisam mu odgovorio. Malo kasnije
je to učinio sam. Samo jedna reč, suvim glasom. Kraj.”
„Vreme: 20.07. Običan vojnik: ’Tako izgleda’.”
„Mnogo me je pogodilo. Izgledalo je kao da nešto vidi. To se
ponekad događa. Ne znam da li je to samo saznanje ili je u pitanju
uteha što se nešto pojavljuje dok umiremo.”
„Na kraju, Vreme 22.27. Podoficir: ’vuneno ćebe’.”
„Jednostavno, bilo mu je hladno. Bio je to njegov poslednji
zahtev.”
Zarobljenik poče da stidljivo prelistava beležnicu, zadivljen. „Vi
pravite zbirku poslednjih reči umirućih. Zadivljujuće.”
 „Da”, priznade Jakob Ruman.
„Postoji spisak za svaki dan, neverovatno. I šta se nadate da ćete
izvući iz toga? Poruku Svemogućeg?”
„U stvari, u početku mi je to bila namera.”
Zarobljenik usmeri pogled na doktora, pokušavajući da shvati da
li je ozbiljan.
„Nisam toliko lud”, smiri ga Jakob Ruman uz osmeh. Zatim se
njegov pogled izgubi u pećini. „Na početku rata me je mučilo kada
nisam uspevao da se setim imena, lica. Govorio sam sebi, to su
ljudska bića! Imao sam dužnost da barem sačuvam sećanje na to
kako su umrli. Ali ih je bilo previše. Uprkos tome, nisam želeo da me
obuzme ravnodušnost. Zato što je navika na smrt gora od rata, gora
od smrti koju rat donosi..
Italijan obori glavu. „Shvatam.”
„Ali sam onda jednog dana došao do otkrića. Dogodilo se
slučajno i od tada sam počeo da beležim poslednje reči onih koji su
umirali.”
„Kakvog otkrića?”, upita zarobljenik, odjednom zainteresovan.
„Vratite se na spisak koji ste upravo pročitali na strani za 14.
april.”
Italijan pronađe granicu obeleženu papirnim cvetom.
„Sada čitajte od početka, ali bez beskorisnih didaskalija. Samo
rečenice, ali bez prekida, bez znakova interpunkcije.”
Zarobljenik pročita: „Mama - nema više snega - kraj - tako izgleda
- vuneno ćebe.”
Između njih nastade blažena tišina. Reči ostadoše da lebde tik
iznad njihovih glava, pre nego što nestadoše poput duvanskog dima.
Italijan primeti na licu Jakoba Rumana blagi osmeh, delovao je
zadovoljno. „U svakoj stvari postoji neka skrivena lepota”, reče
doktor. „Pa i u onim najužasnijim.”
Nije bilo potrebe za suvišnim komentarima. Zarobljenik ponovo
stavi papirni cvet među stranice i zatvori beležnicu.
Oči Jakoba Rumana su blistale.
„Sada kada ste otkrili moju tajnu, molim vas da mi ispričate ono o
Guzmanu... Ko je jedina žena u koju se zaljubio?”
 26

Jednu stvar Guzman nikada nije učinio. „Nikada nisam dao ime
nekoj planini”, više puta mi je ponovio.
Bilo mu je ozbiljno žao zbog toga. Početkom XX veka bilo je
rašireno uverenje da je čovek istražio svaki ćošak koji se pojavio na
planeti, stoga Guzman nije imao mnogo šansi.
Ali je ubrzo morao da podari ime nečemu vrletnijem od neke
planine.
Jednoj ženi.
Prvi put ju je video dok je šetala unutar grandioznog hotela koji je
Sezar Ric želeo da posveti bogatstvu i dobrom ukusu Parižana.
Guzman je upravo pričao jednu od svojih priča, dok je srkutao
apsint i uživao u predivnoj kraljevskoj cigari u pušionici, fumoir. Ona
tada brzo prođe pored staklenih vrata, razgovarajući i smejući se sa
dve prijateljice. Guzman zaćuta, što mu se nikada pre nije dogodilo.
Postoje žene koje koriste svoju lepotu kao učenu. Koliko god da
se potrudiš da ih osvojiš, nikada se ne predaju potpuno. Ali ne i ona.
Nosila je svoju ljupkost kao da je haljina, ravnodušna na efekat koji
izaziva kod drugih. I u istom trenutku kada ju je zapazio, Guzman
shvati da će, ako je ne bude imao, zauvek osećati da mu nedostaje.
On to nije znao, ali se od pre nekoliko nedelja u Parizu pričalo
samo o toj tajanstvenoj devojci.
U poslednje vreme često su je viđali, naročito u luksuznim
restoranima, u pozorištu i u nekim kafeima. Ali su jedine poznate
informacije o njoj bile da ima oko dvadeset godina, da je kćerka
španskog ambasadora i da je uvek u društvu istih prijateljica, dve
devojke koje su došle iz Madrida samo da joj prave društvo.
„To je sve?”, upita Guzman.
„To je sve”, potvrdiše mu.
Krenuo je lov na njeno ime po dobrim salonima, skoro kao da se
radilo o nekoj novoj društvenoj igri. Kada je pokušao da sazna nešto
više o tome, Guzman otkri da je upravo sama devojka pothranjivala
misteriju oko svog identiteta. Zabavljala se tako što je davala lažne
informacije o sebi i izmišljala imena, sve to uz saučesništvo
prijateljica, razume se.
Naravno, najstrastveniji i najpoželjniji prosci Pariza hrabro su se
upustili da osvoje njeno srce. Ali kao pravi džentlmeni, dogovorili su
se oko jednog jednostavnog pravila.
Onaj ko prvi otkrije ime devojke imaće prednost u udvaranju.
Kako je jedini čuvar istine bila upravo ona, bili su prinuđeni da se
pojave i odvaže da traže odgovor. Pokušali su mnogi i mnogi su
morali da se povuku, spontano odustajući.
Tokom jedne sedeljke u klubu, Guzman iznenada izađe, govoreći
da će i on pokušati. I dodade da je čvrsto uveren da će uspeti.
Ta vest je kod prisutnih primljena sa prikrivenom ironijom i
ponekim skrivenim osmehom. Svi su voleli Guzmana, ali niko nije bio
spreman da se složi sa tim ružnim čovečuljkom da ima makar i
najmanju mogućnost da uspe.
Čak i ako sudbina bude htela da stvarno pogodi ime devojke, bilo
je neverovatno da će uspeti da je osvoji. Ali mu niko nije to rekao.
Naprotiv, prijatelji su ga ohrabrivali da izvrši taj poduhvat, i zato što
su želeli da ga ismeju zbog neuspeha.
„U redu, dragi prijatelju”, reče mu neko. „Svi ćemo vam pomoći i
odreći ćemo se udvaranja devojci za neko vreme, recimo tačno pet
meseci. Rok će isteći u veče Velikog bala u španskoj ambasadi,
kada ćete imati priliku da joj se ekskluzivno približite.”
Guzman prihvati dogovor, ne naslućujući prevaru onih za koje je
mislio da su iskreni. Nije se radilo o pakosti, već o pravdi, tvrdili su
mnogi od njih. Zato što je bilo ispravno da Guzman plati cenu svoje
oholosti, da najzad nauči lekciju.
 On nije primetio da se radi o sprdnji, ili se jednostavno nije
osvrtao na to. Zato što je imao mnogo toga drugog na pameti. Morao
je da smisli plan. I imao je pet meseci da ga realizuje.
 27

Ako je hteo da se devojka zaljubi u njega, morao je da sa sigurnošću

sazna šta je to ljubav. Prava suština osećanja koje milenijumima
gura svet napred.
Ali ako bi to pitao nekog muškarca, imao bi pogled na taj pojam
samo iz ugla muškarca. A ako bi pitao ženu, dobio bi isključivo
žensko viđenje. U svakom slučaju bi uvek došao do delimične verzije
koja mu ne bi poslužila.
Zbog toga se obratio jedinoj osobi na svetu koja je mogla da
poseduje oba odgovora, pošto nije ni muškarac ni žena, ili možda
zato što je i jedno i drugo.
Najčuveniji hermafrodit iz Marselja.
Madam Li je još uvek vodila perionicu i još uvek se bavila
čuvanjem beline rublja i reputacije njenih sugrađana. Kada Guzman
kroči u zamagljeni ulaz, oseti se kao da opet ima dvanaest godina.
Ništa se nije promenilo. Ni mirišljava para koja je taj pakao činila
zagonetnim i sladunjavim, ni osećaj vrtoglavice u donjem delu
stomaka koji je doživeo kao dečak dok je bio u dodiru sa rubljem
neke dame iz visokog društva.
Iako su njegova čula sada već bila čula odraslog muškarca, još
uvek je osećao uzbuđenje novog otkrića.
Vlasnica se pojavi, razgrćući zavesu od bambusa.
Više je delovalo kao da lebdi nego da hoda. Guzman zapazi da
nije ostarila nijedan dan. Još uvek se služila teškom šminkom da
prekrije senku brade, ali su sada već posedele malje lakše nestajale
ispod sloja pudera i to joj je pružalo potpuno ženski izgled.
Madam Li ga odmah prepozna, ali odluči da se pretvara i ne
dozvoli mu da to primeti. „Šta biste želeli?”
Onda Guzman izvuče iz džepa kaputa par ženskih gaća koje je
poneo sa sobom. „Jurio sam za ovima sve do vašeg dvorišta”, reče.
Madam Li ne uzvrati.
„Gaće vole da beže”, dodade Guzman. „Ali se ionako vraćaju.
Uvek se vraćaju.”
Madam Li je i dalje ćutala.
„Bluze su bolje vaspitane. Dokolenice previše stidljive. Kragne
uštogljene...”
„... isuviše lenje”, zaključi Madam Li. „Šta tražiš, posao šegrta?”
„Ovog puta, mnogo više... Želim da saznam šta je to ljubav.” „Šta će
ti to?”
„Da osvojim srce jedne žene.”
„Želiš da poseduješ njeno srce?”
„Ne, moj otac me je podučio da je posedovanje najozbiljnija
greška koja može da se pričini srcu voljene osobe. Želim samo da
ga pozajmim.”
„Je li lepa?”, upita u jednom dahu.
„Prelepa”, odgovori on bez oklevanja.
Madam Li se pažljivo zagleda u njega, da proceni njegovu
reakciju. „Da li znaš da si ružan, Guzmane?”
Bilo je prvi put da mu to neko kaže u lice. Ali se on ne zbuni. „Da
li taj detalj može da umanji moje šanse?”
„Nimalo.”
To ga je ohrabrilo. Onda Madam Li sede na ivicu jedne od
kamenih kada. Stavi ruke na krilo, uz umirujući gest. „Ako želiš da
saznaš odgovor na tvoje pitanje, moraš da odeš na jedno dugo
putovanje. Jesi li spreman na to?”
„Već sam mnogo putovao, to nije problem. Gde moram da idem?”
„U jednoj dolini na jugu Kine, u provinciji Junan, živi jedan vrlo
stari narod. Ako odeš tamo, pronaći ćeš ono što tražiš.”
„Zašto, šta se događa u toj dolini?”
„Svake godine, u proleće, planine pevaju.”
 28

Pređe hiljade kilometara za trideset pet dana, koliko mu je bilo

potrebno da stigne do odredišta, a isto toliko za povratak, ali su mu
ostala skoro tri meseca pre Velikog bala španske ambasade.
Dolina o kojoj je govorila Madam Li bila je zatvorena između
planina. Tu je živeo drevni etnički narod Mjao, koji su neki znali kao
Hmong. Skoro uvek su živeli sakriveni. Zahvaljujući toj izolaciji,
sačuvali su izuzetno stare tradicije i odbranili ih od surovosti
osvajača i od progresa.
Guzman je na sapima konja prolazio kroz uski klanac. Mračan,
zato što sunčeva svetlost nije mogla da se spusti duž strmih zidova
stene, već je zaostajala na površini.
Neočekivano, na kraju jednog uskog grla, pred njim se otvori
izuzetno zelena dolina, opkoljena planinama. Kineski vodič koji ga je
pratio pokaza na pejzaž uz izraz lica koji u svakoj kulturi znači samo
jedno: stigli smo.
Bilo je proleće i priroda je počela da poprima boje smaragda.
Guzman odluči da proslavi taj trenutak i spremi se da puši. Ali
zastade kada je prineo šibicu na samo nekoliko milimetara od vrha
cigarete. Ono što mu je skrenulo pažnju, što ga je zanelo, bila je
neka pesma.
Živahna i setna u isto vreme. Glas je bio jasan i silovit. Poticao je
iz jedne od planina sa njegove leve strane. Spuštao se duž
planinskog venca kao nevidljivi potok i, odbijajući se kao eho, širio se
po dolini, ne nailazeći na prepreke na svom nebeskom putu.
 Odjednom je pesma utihnula, isto onako kao što je počela.
Proteče nekoliko sekundi u potpunoj tišini, pa onda neka druga
planina, ovaj put sa Guzmanove desne strane, odgovori izvodeći
jednu potpuno drugačiju pesmu, sporu i punu čežnje, sačinjenu od
najviših nota, koje su, nakon što se popnu do najvećih visina, padale
na tlo kao kiša od kristala.
Nije bilo moguće razumeti jezik kojim su pevali ti pevači. Ali je
svako mogao da oseti njegovo isto značenje. Bile su to reči ljubavi.
Sav ushićen, Guzman se uputi ka prvom selu koje se naziralo u
omanjoj ravnici. Muzika visokih tonova pratila je njegov put i ulazak u
naselje. Stanovnici su ga radoznalo posmatrali, ali se niko nije
usuđivao da se približi strancu.
Onda Guzman upita prisutne domoroce da li ga neko razume.
Ponovi rečenicu na svim jezicima koje je poznavao. Sve dok mu
jedan starac ne odgovori na francuskom jeziku.
Zvao se Šaoba Ći. Ruke su mu bile izborane, a oči
bezvremenske.
Guzman ga upita šta predstavljaju pesme koje su dopirale iz
planina. Stari Šaoba Ći bio je srećan što može da mu odgovori, zato
što su svi u dolini znali za tu priču i niko ga više nije pitao o tome, a
Guzman još jednom primeti da je dovoljno čoveku pružiti mogućnost
da priča da biste ga učinili srećnim.
Šaoba Ći reče da se mladi muškarci iz sela penju na planine da
pevaju pesme ženi koju su odabrali da vole u ostatku svog života. I
silazili bi odozgo tek kada bi dobili odgovor u vidu pesme voljene.
„Ponekad se dešava da ostanu sve do kraja leta. Mnogi i ne siđu,
već se prepuštaju smrti tamo gore”, reče Šaoba Ći. „Na to ih više od
sramote što nisu uspeli da prodru do srca svoje izabranice podstiče
saznanje o beskorisnosti da ostatak života prožive bez nje.”
Šaoba Ći objasni Guzmanu da mladići provode zimu
usavršavajući svoje pesme, brižljivo birajući reči i intonaciju. „U
rečenice se ubacuje ime devojke. Koja naravno ne zna ko peva za
nju.”
Guzman je imao upitni izraz lica.
Onda starac dodade pojašnjenje: „U drugim kulturama biranje se
obavlja drugačije. Gledaju se drugi talenti: izgled, težina, porodično
bogatstvo. Ali mi Hmonzi sa planine pronalazimo životnog saputnika
ili saputnicu kroz pevanje. Nije važan izgled, važno je da taj neko
ume da peva, zato što to onda znači da ume da pokaže svoju ljubav.
Previše lepe osobe vole samo sebe”, zaključi mudro Šaoba Ći.
Guzman se oseti ohrabren poslednjom tvrdnjom.
Zatim ugleda kako neka devojka sipa vodu u krčag. Obavljala je
svoj zadatak zatvorenih očiju, dok je usnama tiho ponavljala pesmu
koja je odzvanjala sa planina u tom trenutku. Guzman se oseti
povlašćenim što je prvi primetio njen odgovor.
Bilo je to jedno da.
„Shvatio sam”, reče starcu. „Hvala, sada moram da idem.”
Spremi se da ponovo uzjaše konja, ali se zamisli i vrati nazad. „Da li
sve vaše planine već imaju ime?”
„Da”, reče Šaoba Ći.
„Šteta.”
Onda, ne gubeći više ni sekunde, ni toliko da odgovori, krenu
nazad na put. Bio mu je potreban muzičar. Zapravo, još više od toga.
Muzičar pronalazač.
 29

Nije bilo lako ući u trag Dardamelu. Bilo mu je potrebno devetnaest

izuzetno dragocenih dana da ga pronađe u Ženevi, gde je
pokušavao da jednom pozorišnom impresariju predstavi svoj
poslednji pronalazak.
„O čemu se sada radi?” upita ga Guzman, dok su pili kafu na
železničkoj stanici.
„O ksilofonu na motorni pogon.”
Njih dvojica se samo pogledaše, bez komentara.
„Potrebna mi je tvoja pomoć”, reče Guzman. I ispriča mu priču o
tajanstvenoj devojci, o Velikom balu i onom šta oseća za nju, mada
je uopšte ne poznaje i nikada nije pričao sa njom.
„Možda je samo lepa”, Dardamel iznese pretpostavku. „Ili je
možda glupa. Nisi na to pomislio? Čemu onda toliki trud?”
Ne reče to da bi mu oslabio entuzijazam. Kao dobar prijatelj,
samo mu je davao pravu dozu realizma.
„Baš u tome je poenta, zar ne shvataš?”, preseče kratko
Guzman. „Među svim trofejima koje osvoji, za muškarca je
najuzbudljivije srce jedne žene. Prokrstario sam svetom, doživeo
avanture, sreo neverovatne osobe, ali najuzbudljiviji poduhvat je
nešto što je blizu, a ipak skoro nemoguće.”
Dardamel zaključi da je to rezonovanje tačno. „Ali šta ćeš sa
pričom o imenu?”
„Zaista, o tome još uvek nisam razmišljao”, priznade Guzman i
oneraspoloži se. „Ali ću se time pozabaviti u dogledno vreme. Sada
mi je potrebno nešto drugo.”
„Pretpostavljam da ovde ulazi u igru razlog koji te je doveo kod
mene. Šta ti je tačno potrebno?”
„Neka tajna muzika”, reče Guzman, dok su mu oči blistale pri
pomisli na lekciju koju je naučio među planinama Kine. „Melodija
koju niko nikada nije čuo. Zato što, obrati pažnju, ne postoji ništa što
se može uporediti sa uzbuđenjem koje osećamo kada otkrijemo
neku novu muziku. Svaki put, na prvo slušanje, deluje kao da je
stvorena samo za nas. I to nas čini jedinstvenim. Eto, shvatio sam
da, ako želim tu ženu, ona zbog mene mora da se oseti
jedinstvenom.”
Dardamel se počeša po čelu i napući usne. „Onda ti je potrebno
nešto strastveno, ali u isto vreme puno čežnje. Muzika koja zatruje
krv, ali otrovom koji leci. Melodija koja u sebi ima spasonosnu
magiju, ali i prokletstvo. Koja se prati pokretom, spoj tela i čula... Sve
u svemu, poezija sazdana ne od reči, već od nota.”
„A gde da nađem takvu muziku?”
„Sada, u Argentini.”

„Major želi da razgovara sa vama, doktore Ruman.”

 30

Nije ga čuo kako ulazi. Jakob Ruman se okrenu ka naredniku, sav

iznerviran. „Ne sad.”
„Naređeno mi je da vas pozovem bez oklevanja.”
Lekar nije mogao da veruje. Došli su do suštinske tačke priče
koja baš nije mogla da se ostavi da lebdi u vazduhu, a taj namćorasti
imbecil je uspeo da razbije čaroliju. Jakob Ruman je uvek bio blag
čovek, ali bi u tom trenutku najradije počeo da urla. „Dva minuta”,
reče. I to učini sa svom mirnoćom za koju je bio u stanju.
Narednik ćutke sačeka nekoliko sekundi, odolevajući doktorovom
pogledu u nekoj vrsti igre izdržljivosti. Onda za trenutak skrenu
pogled na zarobljenika koji je sedeo u senci. Zatim se okrenu i izađe
iz pećine.
Jakob Ruman podstače zarobljenika. „Nastavite, nemam mnogo
vremena.”
„Neće biti dovoljno dva minuta”, kao da se pravdao Italijan.
„Nije važno. Ostatak ćete mi reći kasnije, ali želim barem da
znam da li je Guzman uspeo da pronađe tu muziku u Argentini...”
„Pa, putovanje je bilo dugo i dosta mučno, i zbog toga što nije
znao gde da traži i šta tačno traži, a Argentina je velika.”
„Ali je uspeo u svom poduhvatu, zar ne?”, upita Jakob Ruman,
pomalo u strahu.
„Za sada vam mogu reći da se vratio baš na vreme za Veliki bal
španske ambasade. Stigao je u Pariz veće pre bala, ali i dalje bez
ideje o imenu devojke.”
 Jakob Ruman je želeo da sazna nastavak priče, ali baci
mrzovoljan pogled na džepni sat i odmahnu glavom. „U redu, ne
želim da slušam ostatak priče na ovaj način, u žurbi i dok me major
čeka. To znači da ćete kasnije završiti vašu priču.”
„Kako želite, doktore”, osmehnu se zarobljenik. „Ionako nigde ne
mrdam.”
 31

Lekar je hodao, stegnutih zuba prigušujući neraspoloženje. Kada

stiže kod majora, nađe ga kako sedi na poljskom krevetu, dok je
noge podigao na drveni sanduk za municiju. Čistio je nokte vrhom
nožića. Ni ne podiže glavu kada reče: „U dobar čas, doktore.”
Jakob Ruman zastade, ukočen, na nekoliko metara udaljenosti.
„Sada počinjete da dovodite u pitanje moja naređenja?”
„Ne bih to sebi dopustio.”
„Kada vas pozovem, zahtevam da skočite.” Ton njegovog glasa
bio je odvratno smiren. Nije bilo nikakve užurbanosti u njegovim
rečima.
„Hoćete li da vam podnesem raport?”
Major odbaci predlog odsutnim pokretom ruke. Zatim dodade:
„Odlučio sam da vas oslobodim zadatka.”
Jakob Ruman ostade bez reči nekoliko podužih trenutaka. „Ali
ako ne znate ni...”
„Nije važno”, prekide ga major. „Nije bitno šta ćete uspeti da
otkrijete. Ipak ćemo predložiti razmenu Italijanima: zarobljenik koji je
u našim rukama za potpukovnika. Ako je tačno da je on oficir,
prihvatiće.”
Lekar je bio zadovoljan, zato što je to u suštini bila dobra ideja i
tako bi Italijanu bio spasen život. Ali bilo je tu i nečeg drugog. Nije to
bilo razočaranje, već neka vrsta tuge. Kao kada se kaže zbogom
dragom prijatelju. Iako znate da je to ispravno, osećate se loše. A taj
mali bol se čita na licu.
 Izgledalo je da je major to primetio, zato što je počeo da se
iživljava sa izvesnim uživanjem. „Poslaću glasnika pre zore sa
našom ponudom. Sve pod uslovom da su zainteresovani da im
njihov čovek bude vraćen. Znajte da je u poslednje vreme kod mene
sazrelo izvesno poštovanje prema njima. Uvek sam ih smatrao
inferiornim, njihova monarhija je inferiorna, kao i njihova rasa,
njihova istorija. Ali sam morao da delimično promenim mišljenje kada
sam video njihove mlade vojnike kako se sa svim svojim poletom
bacaju na našu liniju vatre. Znate li kako uspevaju da ih motivišu
tako efikasno?”
Jakob Ruman odmahnu glavom, ali ne zato što nije bio radoznao.
Bio je siguran da će odgovor biti neprijatan i više je voleo da ga ne
sazna.
„Pre napada oficiri pucaju u glavu nekolicini, nije neophodno da u
pitanju budu kukavice, već ih biraju nasumice. Tako je poruka svima
jasna. Nema milosti. Niko ne srne da se vrati nazad. Jedini mogući
spas jeste da se pobedi neprijatelj. Zadivljujuće, zar ne mislite da je
tako?”
Odvratno, želeo je da prokomentariše Jakob Ruman. Ali ne reče
ništa. Gorak ukus sušio mu je usta.
„Hvala na saradnji, doktore. Sada, pošto više nije potrebno da
razgovarate sa zarobljenikom, možete da se vratite vašim
dužnostima.”
„Da, gospodine”, uspeo je ovaj samo da odgovori.
Salutira i krenu da se udalji, kada major opet progovori: „Znam da
ste očekivali pohvalu... zbog priče o vašoj ženi i vašem ugledu... ali
ako prihvatate prijateljski savet, takva žena ne zaslužuje da brinete
zbog toga, a ni vaš prezir.”
Jakob Ruman bi mu rado grubo odgovorio da oni nisu prijatelji i
da ne prihvata mišljenje ili savete od njega, a još manje tu vrstu
prisnosti. Ali mu samo okrenu leđa da se udalji i da ga tako postidi.
 32

Nije ga čak ni pozdravio.

Jakob Ruman se ispružio na ležaju od slame i platna za vreće,
koji je već više od godinu dana bio njegov brlog na planini Fumo, i
nije mogao da ne misli na to da verovatno više nikada neće videti
zarobljenika.
Buka koja je dopirala iz rova sprečavala ga je da zaspi. Bok uz
bok, jedni uz druge, kao životinje u štali gde dele vazduh koji udišu,
uz mirise koji izazivaju mučninu. A da se odatle ne može pobeći.
Prinuđeni da se međusobno podnose, da budu jedni preko drugih,
da se ne gubi toplota, da ne umru smrznuti u noćima ispunjenim
vejavicom.
Osuđeni na prinudni zagrljaj, ali u krajnjoj liniji svako za sebe.
Nije postojalo nikakvo drugarstvo, nije bilo tačno da saborci
postaju nešto kao braća, da se stvara neraskidiva veza kada se deli
strah, ne samo od smrti već i od toga što si živ. Jakob Ruman je
gledao saborce i zapažao neprijateljstvo u njihovim pogledima,
ozlojeđenost, sumnjičavost, zavist zbog parčeta hleba više.
Mržnja je ono čemu te podučavaju. I mržnja je ono što žele od
tebe. Zato što se tako preživljava u ratu, pomisli.
Ili možda ništa nije bilo tako. I možda samo on greši, razmišlja
pogrešno.
Kakva je to osoba bio? Zašto se gubio u uzaludnim
mudrovanjima? Bio je skrhan. Morao bi da bude zadovoljan
epilogom slučaja, Italijan je u krajnjoj liniji spasen. Ali nije mogao da
se raduje. Sebičan sam, reče u sebi.
Nije to bilo zato što nikada neće saznati kako se završila priča.
Verovao je da i on čini njen deo, eto o čemu se radilo. Kao da je to
neka vrsta prava koje mu je neopravdano, na prevaru uzeto. Ali to
nije bila i nikada neće biti njegova priča. Pripadala je nekom drugom.
Guzmanu, pre svega. Jakob Ruman je, s druge strane, sada
spoznavao da je samo jedan jadni, patetični ratni lekar. Osrednji i
nesavršeni muž jedne žene koja je odlučila da ga zameni nekim
drugim čovekom... Zastade da razmisli. U tome je bila poenta, razlog
za teret koji je nosio u srcu.
Niko nikada neće želeti da ispriča priču Jakoba Rumana.
Nebo iznad njega se otvori, pojaviše se zvezde. Bila je vedra noć
i pored ogledala od oblaka. Glečer ispusti tajanstveni zvuk, duboki
žubor. Kao nepomično more, ali ono koje još uvek oseća dejstvo
Meseca. Ponekad ga je čuo, kao da šumi ili pucketa. Moglo bi se
reći da diše, poput kakve drevne životinje, vekovima usnule u
zimskom snu.
U tom retkom i krhkom trenutku mira, Jakob Ruman primeti da je
iznenada ostario. Ponoć je poodavno prošla i prošao je još jedan
rođendan - najtužniji u mom životu, proceni on.
Primora sebe da pomisli na svoju ženu i na srećne trenutke kada
su bili zajedno. Bila je to u krajnjoj liniji njegova priča. I mada je niko
neće ispričati, ipak je to bio jedan život. Njegov život.
Pade mu na pamet papirni cvet sakriven među pohabanim
stranicama njegove beležnice. Odlučio je da ga sačuva tu, zato što
je bio siguran da će samo tako, držeći ga stalno pred očima, uspeti
da zaboravi na sve. Ali niko nema pravo da zaboravi, reče u sebi. Ni
on ga nije imao.
Jakob Ruman nikada nije imao ambiciju da podari ime nekoj
planini. Ali njegova najveća žal biće zauvek vezana za jednu
predivnu ženu.
Ona se ipak pre mnogo godina obećala njemu. Ali, kako mu je
napisala u pismu kojim ga je obavestila da ga napušta, obećanja
ponekad tište srce.
 33

Čim je diplomirao na medicinskom fakultetu, Jakob je dobio službu u

Opštoj bolnici u Beču. Jedan ugledan lekar ga je izabrao za
asistenta, ali da bi mu naplatio tu privilegiju, nije se ustezao da ga
primorava na strahovito naporna dežurstva i na apsurdno radno
vreme. Jakob nije uspevao da ode sa posla pre ponoći, a onda ga je
čekalo buđenje tačno u pet ujutru.
Svaki put kada je dolazio u bolnicu ili odlazio iz nje, prolazio je
kroz malu salu rezervisanu za mlade interniste. Bila je tek nešto
malo veća od svlačionice, u njoj je bilo smešteno par fotelja
obloženih pohabanom kožom i mali šporet na ugalj za pripremanje
čaja. Na zidovima su se nalazila dva reda čiviluka. Svako je imao
svoju kuku za vešanje bluza na kraju dana, ne zato što mu je to
mesto dodeljeno, već po nekom spontanom, prećutnom dogovoru.
Jedno jutro, još uvek ošamućen od sna, obuče bluzu pre nego
što poče sa poslom. Mehaničkim pokretom odmah zavuče obe ruke
u džep. Ali ovaj put oseti nešto na dodir - tanano i hrapavo. Nikada
neće zaboraviti taj jedva primetni osećaj, kakav je beskonačno mali
početak svake avanture, pomisliće kasnije.
Izvuče ruku i ugleda na dlanu alpsku zvezdu, napravljenu od lista
papira koji je delovao kao istrgnut iz novina.
Začuđen i zatečen, upita se kako je dospela unutra. Ne
uspevajući ničega da se seti, spremi se da zgužva i baci tu čudnu
rukotvorinu. Ali zastade trenutak pre toga i zadrža je.
 Provede dan ne misleći na to. Na kraju radnog vremena potpuno
je odbacio pomisao na ono što je pronašao. Kao uvek, zameni bluzu
mantilom i vrati se kući.
Narednog jutra ponovi operaciju, ali trenutak pre nego što će kao
obično zavući ruke u džepove, ne znajući razlog, pomisli na ono što
se dogodilo prethodnog dana. Vođeni nekom vrstom šestog čula,
prsti skliznuše u pregradu džepa i on odmah oseti nešto pod prstima.
Još jedan papirni cvet. Lala.
Ovaj put se trže zbog onog što je pronašao. Da bi shvatio o čemu
se radi, rastvori latice i otkri da se ne radi o običnom novinskom
papiru. Bila je to stranica knjige. Stihovi koji se rimuju, podeljeni na
oktave. Iako se u trenutku nije setio naziva dela, znao je da je već
čitao te stihove, ali pre mnogo godina, u gimnaziji. Bili su prelepi, ali
su stvorili u njemu neku neobičnu neprijatnost.
A taj osećaj, mešavina uznemirenosti i uzbuđenja, obuze ga više
puta u toku dana, kao golicanje u predelu srca. Sve dok mu ne pade
na pamet odgovor. Stihovi su pripadali Ariostovom Besnom Orlandu,
dok su oni koji su se nalazili u cvetu prethodnog dana bili Šekspirovi.
Jakob je bio praktičan čovek, sigurno ne spreman da povlađuje
takvim neozbiljnostima. Zbog toga odluči da ne obraća pažnju na tu
stvar. Uveče opet uze mantil i, ne bez zebnje, okači bluzu na
uobičajenu kuku.
Treći papirni cvet bio je na svom mestu sutradan i bio je to ljiljan
koji je sadržao Leopardijevu Beskonačnost.
Koliko god je želeo tu potvrdu, Jakob je nije prihvatio dobro.
Tokom noći je dao oduška pesimizmu i ubedio je sebe da je moglo
da se radi samo o šali starijih kolega, nekoj vrsti zabavne
dobrodošlice poslednjem koji je došao. Verovatno mu se u tom
trenutku neko u maloj sali prepunoj internista smeje iza leđa. Onda,
ne gledajući okolo, baci ljiljan ravnodušnim ali upadljivim gestom,
tako da ga zapaze svi.
Dvadeset četiri sata kasnije ne pronađe četvrti papirni cvet, nego
opet ljiljan koji je bacio. Bio je malo izgužvan, ali ga je neko koliko-
toliko ponovo ispravio.
Neko ko nije želeo da ga ignorišu.
 Jakob nije voleo tajne, naročito ako je postojao rizik da ispadne
glup. Zato smisli način da poremeti planove nepoznatog cvećara.
Uveče ode poslednji, ali umesto da okači bluzu o uobičajenu kuku,
izabra jednu od mnogih koje su još bile slobodne, uzdajući se u to da
u tom trenutku ne postoji način da se njegova bluza razlikuje od
ostalih.
Ali je neko uspeo da je prepozna, zato što je petog dana novi
cvet izazivački čekao da bude otkriven u džepu.
 34

Ritual sa cvećem i poezijom ponovi se dvadeset sedam jutara

uzastopno. Da je u pitanju bila šala, sigurno bi se ranije završila.
Zato je Jakob sve više bio uveren da se radi o nečem drugom. Prvi
put u životu oseti se posebnim.
Odavno se pitao ko bi mogao da bude autorka ovog gesta, zato
što je gotovo odmah bio uveren da je u pitanju žena i niko nije
mogao da ga natera da promeni mišljenje. Moglo je to da bude delo
neke pacijentkinje ili možda ženske osobe koja je u srodstvu sa
nekim ko leži u bolnici. Ali se verovatno radilo o osobi koja je imala
nesmetan pristup sali sa internistima. Osobi koja u tom kontekstu ne
upada u oči. Osobi koja je imala načina da ga posmatra iz prikrajka.
Neka od monahinja?
Koliko god ta pretpostavka bila škakljiva, odmah je odbaci, zato
što su se monahinje koje su se brinule o bolesnicima tokom dana, po
rasporedu koji je pravio njihov biskup, u deset uveče povlačile u
manastir. A taj ko je stavljao cvetne poklone u džep njegove bluze
zadržavao se van radnog vremena.
Noćna bolničarka.
Bio je to jedni mogući odgovor. Bolničarke svako veče zauzimaju
mesto monahinja do sutradan ujutru.
Dvadeset devetog dana Jakob okači bluzu i smesti se u jednu od
kožnih fotelja u sali, sa idejom da tu provede noć i da iznenadi
devojku sa cvetom od papira, kako ju je krstio. Ali se vrlo brzo
uspavao.
 Ujutru ga je probudio tamnožuti zrak dok se kroz prozor provlačio
na njegove zatvorene oči. Otvori ih i ugleda da mu je neko, po
običaju, stavio u krilo cvet - orhideju. Upravo se spremio da prokune
sebe što se uspavao, kada je ugleda.
Stajala je na nekoliko metara od njega, stisnuta u tamnom
kaputu. Bela platnena kapa bolničarke stajala je na kestenjastoj kosi
skupljenoj u punđu na potiljku. Sa rukama prekrštenim ispred sebe.
„Jadničak”, reče mu. „Nisi baš uspeo da ostaneš budan. Ali ja
znam šta se događa ovde unutra.”
„Ko si ti?”, uspeo je jedino da upita Jakob, još uvek zbunjen zbog
onog što se događa.
„I ja sam se dugo pitala ko je mladi doktor koga sam ovlaš
dodirivala svako veče po mom dolasku i svako jutro kada sam
odlazila. Nikada nisi primetio, ali prolazimo jedno pored drugog
praktično svaki dan na stepenicama bolnice, kao da se radi o
sastanku. Štaviše: o isplaniranoj slučajnosti.”
Jakob se plašio da je pita ko može da planira takve slučajnosti i,
ne znajući šta da odgovori, upita: „Čemu sve to?”
„Tako sam te primorala da misliš na mene kada još nisam
postojala.”
Jakob pomisli da je u stvari postigla cilj. „Već dugo želim da
saznam tvoje ime”, priznade joj. „Ne tvoje lice ili kako izgledaš, to mi
nije važno. Želeo sam samo da saznam da li stvarno postojiš. Onda,
hoćeš li da mi kažeš?”
Ona se osmehnu. „Anja Ruman.”
Uzdrma ga to što je odmah pripisala sebi njegovo prezime. Kao
je htela da mu kaže: evo me, ja sam žena tvog života.
Nedelju dana kasnije devojka sa cvetom od papira postade
njegova žena.

A sada sam je izgubio, pomisli Jakob Ruman, dok je u rukama

prevrtao izgužvanu papirnu orhideju. Ispružen na poljskom krevetu u
smrdljivom rovu, uspevao je da zamisli miris tog cveta. Bila je to
upravo Anjina zasluga. Tako što je u srce jednog racionalnog i
odmerenog čoveka udahnula nagoveštaj paralelnog, sasvim
drugačijeg sveta, gde papirno cveće ima miris i gde su dovoljne reči
pesama da se stvari materijalizuju. U stvari, on u početku nije
verovao u to. Ona ga je tome podučila. A onda nije bio u stanju da
spreči da mu je neki drugi čovek odvede. Mogao je samo da podnosi
događaje. I Anja je otišla zauvek.
„Vratio se.”
Doktor nije odmah prepoznao narednikov glas. Okrenuo se, a
ovaj je bio iza njegovih leđa.
„Glasnik se vratio”, pojasni narednik. „Izvestio je da Italijani
zahtevaju ime i čin zarobljenika ili neće mrdnuti prstom da ga spasu.”
Jakob Ruman se oseti krivim. Njegov prijatelj još nije bio spasen.
Zapita se da li je njegov glupi egoizam što po svaku cenu želi da
sazna Guzmanovu priču odredio tu promenu toka sudbine. Ne,
pomisli. Kao i susret sa Anjom, i ovaj sa zarobljenikom mogao je da
se svrsta u ’programirane slučajnosti’ njegovog života. Ali je ovog
puta on imao ulogu u planiranju sudbine.
Lekar ohrabri narednika: „Zašto dolazite da o tome izvestite baš
mene?”
Ovaj se oseti prinuđenim da doda, ne bez zbunjenosti: „Poslao
me je major. Rekao je...”
„Pretpostavljam šta je rekao”, prekide ga naglo Jakob Ruman.
„Recite mu da ću nastaviti ispitivanje. Već smo izgubili previše
vremena.” Onda pogleda na sat, upravo je prošlo četiri sata ujutru.
Preostala su mu još jedva dva sata da ubedi zatvorenika da učini
sve da spase sebi život.
 35

Zatekne ga kako puši. Delovao je mirno, sigurno ne kao neko ko će

kroz samo koji sat biti streljan. Jakob Ruman je bio siguran da taj
čovek u krajnjoj liniji ima neki precizan cilj na umu. I takvo
razmišljanje ga ispuni olakšanjem. Na kraju će mi reći kako se zove,
ponovi u sebi. Na kraju krajeva, obećao mi je.
„Vaš major je prilično poseban tip”, reče Italijan.
„Bio je ovde?” Jakob Ruman je bio preneražen.
„Otišao je malopre”, potvrdi zarobljenik. „Dao mi je ponudu.” To
još više začudi lekara. „Kakvu?”
„Rekao je da će, ako mu otkrijem ko sam, poštedeti život i
vojnicima koji su zarobljeni zajedno sa mnom. Dao mi je svoju reč.”
„To je odlično. Ali zbog čega ste onda odbili?” Jakob Ruman je
bio siguran da je baš tako bilo.
Zarobljenik se zagleda u njega iz svog brloga u senci. „Zašto sam
ovde? Šta mislite da se događa ovde gore?”
Po prvi put se sumnja uvuče u Jakoba Rumana.
„Ima mnogo toga što ne znate, doktore. Na prvom mestu, vaš
potpukovnik je mrtav.”
„Mrtav?” Ta vest mu oduže dah.
„To se dogodilo nakon što smo ga zarobili, bio je teško ranjen. I
vaš major to odavno zna”, dodade zarobljenik.
„Znači da ne bi bila moguća nikakva razmena. Glasnik onda...”
„Bio je to blef. Zar se stvarno nikada niste zapitali kako to da se
moji ljudi i ja nalazimo ovde? Ili zašto su nas uhvatili?”
 „Šta znači ’zašto’?” U stvari, lekar priznade da nije na to mislio.
„Samo znam da ste bili u patroliranju na južnoj padini. Špijunirali ste
nas?”
Italijan se osmehnu. „Zar zaista ne shvatate?”
Jakob Ruman nije bio neki strateg, neke vojničke logike nisu ga
se ticale. Ali primora sebe da bolje razmisli o situaciji. Na kraju
shvati: „Namerno ste dozvolili da budete uhvaćeni.”
Italijan nije potvrdio niti demantovao tu tvrdnju.
„Iskušavali ste našu odbranu.”
„Razne patrole su stavile na probu druge strane vašeg fronta, ali
smo samo mi zarobljeni. To znači da ste ranjivi.”
„Vaša vojska će uskoro biti ovde, samo čekaju pravi trenutak, zar
ne? Ali zašto to govorite baš meni? Ne bojite se da ću o tome
izvestiti majora?”
Zarobljenik opet zaćuta.
„On to već zna”, zaključi Jakob Ruman zbunjeno. „I major nema
nameru da to spreči?”
„Razmislite: i da to želi, kako može da uspe u tome? Sami ste
ovde gore, na poslednjem austrijskom isturenom položaju. Izgubili
ste kontrolu nad vrhovima, osim brda Fumo. Naravno, bolje ste
opremljeni, ali ste brojčano inferiorni u odnosu na nas.”
„Šta onda major pokušava da uradi? Ne razumem...”
„Kada se dogodi, biće važno da bude spreman.”
Jakob Ruman je bio siguran kada je potvrdio: „Ponudiće
Italijanima vaš život u zamenu za propusnicu za sebe. Ali da bi to
učinio, potrebno mu je da bude siguran u vaš identitet i vaš čin.”
„A ja ću učiniti sve da budem streljan i da osujetim njegove
planove”, nasmeja se zarobljenik.
Jakoba Rumana poče da obuzima neobična srdžba. „Nije istina.
Vi samo kupujete vreme, zato što znate da će vaši uskoro napasti i
da ćete vi biti spaseni.” Bio je besan. „Znači da je priča koju mi
pričate način za odvraćanje pažnje! Vi se poigravate sa mnom!”
Zarobljenik odmahnu glavom. „Smirite se, niko neće doći da nas
spase. Do napada neće doći.” Uzdahnu. „Moji ljudi i ja smo žrtvovani
pioni. Zar mislite da Italijani ne znaju kako stoje stvari? Vojnici će biti
streljani kao špijuni, oficiri postaju roba za razmenu i vraćaju se
kući.” Onda će smireno: „Ali ne noćas, ne ovde, ne ja. Već sam
odlučio kada sam prihvatio naređenje za izvršenje zadatka, znači da
neće biti vaša krivica.”
Jakob Ruman shvati njegovu zamisao, bes ustupi mesto
utučenosti. „Ali su se sada stvari promenile. Ako date majoru ono što
traži, ipak biste mogli da spasete vaše ljude.”
„Da li biste se vi pouzdali u majora koji izdaje svoje ljude?”
Doktor za trenutak nije znao šta da odgovori. Onda se eksplozija
pojača. „Ne mogu da prihvatim da bude profućkan makar samo
jedan život, tako mi nalaže moja lekarska zakletva. Shvatate to, zar
ne?”
„Shvatam.”
„Onda ću saslušati ostatak vaše priče i na kraju ćete mi reći vaše
ime i vaš čin, kao što ste obećali na početku. Zato što sam ja vama
poverovao, iako vi nemate poverenja u majora.” I dodade: „Onda će
biti na meni da odlučim šta da uradim. Olakšaću vam savest.”
„A ko će olakšati vašu savest?”
Jakob Ruman ne odgovori i promeni temu. „Guzman se vratio iz
Argentine upravo na vreme za Veliki bal u španskoj ambasadi...”
Zarobljenik zapali još jednu cigaretu.
 36

Bilo je predivno majsko veče. Pariz je mirisao. Sunce se povlačilo sa

ulica kao plima. Vazduh oko španske ambasade treperio je od
radosti.
Ispred palate su kočije u nizu iskrcavale zvanice i odmah odlazile
po nove. Kroz velike prozore su se nazirale elegantne siluete gostiju
koji su ispunili salon za svečanosti. Note koje je izvodio orkestar bile
su prijatan i očaravajući eho za gomilu onih koji su izuzeti, okupljeni
na trotoaru sa suprotne strane. Svi pogleda uprtih na prvi sprat i
zadivljenih izraza lica. Bili su isuviše zaokupljeni maštanjem o
srećnom životu tih smrtnika, da bi im bilo žao što ne čine deo svega
toga.
Guzman, kao da je programiran, dođe oko deset, kada je
svečanost bila u punom jeku. Pojavi se na vratima u blistavom fraku.
Kada ga ugledaše, prijatelji iz kluba koji su ga izazvali da bi ga
ismevali, razmeniše podrugljive poglede. Čitavih pet meseci pitali su
se šta će se desiti na kraju. Odgovor koji su dali sebi bio je da
Guzman neće moći da ispoštuje ono što je dogovoreno opkladom, i
da će zato odlučiti da se ne pojavi. Međutim, suprotno svim
očekivanjima, taj drznik je bio tu i niko nije želeo da propusti spektakl
poniženja koji ga je sigurno čekao.
Guzman se osmehnu i pozdravi ih pokretom glave. Zatim usmeri
pogled u salu.
Kao što se i moglo predvideti, kraljica večeri je bila
ambasadorova kćerka. Bezimena devojka koja je podsticala maštu i
tračeve Parižana.
Na sebi je imala azurnoplavu haljinu i dijademu u kosi skupljenoj
na potiljku. Bila je prelepa.
Guzman se zagleda u nju. Stajala je pored oca, dok su ispred
njih defilovali bezbrojni kavaljeri i molili je za ples. Ona je učtivo
prihvatala njihove pozive, između ostalog i zato što zbog osetljive
ambasadorove uloge nije smela nikome da nanese nepravdu. Ali
svaki put kada je igrala sa nekim od njih izgledalo je kao da je sve
više mrzovoljna i nervozna. To se moglo primetiti na osnovu
uzdržanih osmeha i nezainteresovanog pogleda koji je lutao.
S vremena na vreme se sklanjala između dve prijateljice koje su
je pratile još iz Španije i dopuštala sebi poneku veselu upadicu na
račun nekog događaja ili neobičnog ponašanja nekog od prisutnih.
Stojeći naslonjen uza zid, Guzman je proučavao svaki njen
pokret, držanje tela, pokušavajući da protumači promene njenog
raspoloženja. Sve to u očekivanju pravog trenutka.
Činilo se da ona to ne primećuje usred sve te zbrke. Osim toga,
on sigurno nije bio tip koji odmah upada u oči ili raspaljuje maštu
žena.
Njegovi prijatelji su za to vreme pokazivali na njega sa
odstojanja. Guzman nije ništa primećivao, a oni se nisu ustručavali
da mu se otvoreno smeju, ubeđeni da će uskoro postati predmet
podsmeha.
Kao da mu je neki tajanstveni sudija ukazao šta treba da radi,
Guzman se odvoji od zida. Jednostavnim potezom je pokrenuo neki
nepoznati i proračunati mehanizam, kao u dominama, gde kockice
počinju da neumitno klize jedna preko druge.
Dok je odlazio u susret devojci, za trenutak se okrenu da ukrsti
pogled sa orkestrom koji je na ugovoreni znak uradio ono za šta je
plaćen. Nastavio je da se kreće sigurnim korakom, već svestan šta
će reći, prve reči koju će izgovoriti toj ženi koju nije ni poznavao.
I dok je nastavljao da se kreće ka njoj, prolazeći kroz gomilu,
ponavljao je u sebi tu reč. Izgovarajući ćutke ustima slog po slog te
glasove. Kao da je neka tajna bila tu, nadohvat ruke svima, zapisana
na njegovim usnama, kao da je trebalo samo da se pročita. Ali nije
bilo nikoga oko njega ko bi to mogao da učini u tom trenutku.
 Tajna reč, vidljiva i nevidljiva, bilo je jedno ime. Ime prelepe
devojke, bio je siguran u to.
A kada bude stigao do nje, on će je pozvati. I ako se ona okrene,
ako čudnom igrom sudbine to učini, onda će shvatiti sve, odjednom, i
onda će znati da ju je pronašao.
Stiže do nje.
„Izabela...”
Još jednom.
„Izabela.”
I ona se okrenu.
U salonu zavlada zapanjujuća tišina. Niko se nije smejao.
Orkestar se zaustavi. Odjednom svi pogledaše na njihovu stranu.
„Kako znate moje ime?”
„Moglo je da bude samo to”, preseče kratko Guzman. Onda, ne
dodajući druga objašnjenja, reče: „Plešete li, Izabela?”
„Ali orkestar ne svira.”
Tek što je završila sa izgovaranjem te rečenice, orkestar zasvira.
U Parizu je bio 26. maj 1900. godine, jedanaest sati, dvadeset
minuta i četrdeset sekundi uveče. Na deset hiljada kilometara odatle
jedan čovek po imenu Martin umirao je prignječen težinom čelične
rešetke u topionici u Klivlendu. U tom istom trenutku, pre godinu
dana, neka nepoznata žena je rodila dečaka na glavnom oltaru
katedrale Notr Dam. Tačno osam sati od tog trenutka započeće
događaj koji ljudi nikada neće zaboraviti - poslednji nestanak
Jerusalima.
Pa ipak, baš u tom trenutku orkestar poče da svira bezimenu
muziku. Muziku koju niko nije mogao da prepozna, zato što će stići u
Evropu tek mnogo godina kasnije. Muzika za koju su mnogi u sali
čuli samo po tome što se pričalo da je sa Rio de la Plate stigla u
podzemlje Buenos Ajresa, gde su se belci mešali sa crncima,
oživljavajući ples, senzualan kao molitva, zabranjen i proklet poput
groznice.
Orkestar poče da svira tango.
Izabel za trenutak osmotri Guzmanovu ispruženu ruku. Ona,
Špankinja, nije bila zbunjena tom melodijom. Štaviše, na neki način
se činilo da je nešto podseća na njenu zemlju, na sunce koje
zaslepljuje, na flamenko, na vrele noći. Možda zbog toga prihvati
poziv.
Uprkos tome što je bio niži od nje skoro pedalj i uprkos
nezgrapnoj fizičkoj građi, Guzman je vešto povede u plesu. U stvari,
poenta je bila u tome da ne postoje koraci koje treba pratiti. Radilo
se o slobodnom plesu i za razliku od onih klasičnih, u ovom su se
tela obavezno dodirivala, pripijala jedno uz drugo, u nekoj vrsti
putenog spoja. Dovoljna je bila muzika sjedinjena sa strašću u
pogledima pa da se stvori iluzija.
Orkestar je izvodio tango služeći se tradicionalnim instrumentima,
jer se niko ne bi usudio da donese bandoneon na Veliki bal u jednoj
ambasadi! Moglo je to da izgleda kao neki neobični valcer, ali ritam
nije davala melodija, nego jedna žica tajanstvenih udaraljki koja je
poticala iz dubine.
Niko nije mogao da bilo šta prigovori toj muzici, a da ne uvredi
ambasadorovu reputaciju. Ali su svi u njoj prepoznali grešan duh.
Izgledalo je da se Izabela najzad zabavlja u Guzmanovom
naručju. Zato što je on shvatio ono što drugi nisu ni naslućivali. A to
je da ambasadorova kćerka, daleko od kuće, od mesta koja su joj
bliska, prinuđena da podređuje žar svojih dvadeset godina pravilima
diplomatskog ponašanja, jedva čeka da ih nečim prekrši.
To što igra po tim notama sa čudnim, a ipak interesantnim
nepoznatim muškarcem koji miriše na duvan i koji joj je javno ukrao
ime, nudilo joj je priliku da pobegne daleko od tog zvaničnog sveta, a
da ipak ostane baš tu gde se nalazi.
„Hoćete li mi reći kako se zovete ili ću i ja morati da pogađam?”
On joj pokaza svoj blaženi osmeh. „Guzman.”
 37

Zarobljenik ugasi ono što je preostalo od cigarete. „Suvišno je da

vam kažem da je skandal odjeknuo i uzburkao mirne dane koji su
usledili. A priča o tangu započe kao glasina, trač, i ubrzo postade
tema žučnih rasprava! Zagrmeše moralisti, konzervativci, čak i jedan
ministar. Pariz je bio slobodan grad, zapravo, oličenje slobode. Ali je
sve bilo ograničeno na kabaree, privatne klubove ili ekscentrični svet
umetnika. Donošenje takve provokacije u ambijent jedne institucije
bilo je isto što i izazivanje rata.”
„I šta se onda dogodilo?”, upita Jakob Ruman nestrpljivo.
„Ništa.”
Izgledao je razočarano. „Kako ništa?”
„Nakon tog nastupa, orkestar koji je svirao tango se raspao. Tek
kasnije je neko tvrdio da je primetio kako neki od njegovih članova
sviraju u zadimljenim lokalima koji su oživljavali pariške noći.”
„Što je značilo da su angažovani samo za veče Velikog bala, tako
što su predstavljeni kao cenjeni muzičari.”
„Da, ali ta indiskrecija nikada nije potvrđena”, Italijan završi
odmah sa tim, ironično.
Jakob Ruman se saučesnički osmehnu. Ali je bio zainteresovan
za nešto drugo. „Kako je Guzman uspeo da pogodi ime devojke?”
„To niko nikada nije saznao.” Zarobljenik podiže ruke, kao da se
izvinjava. „Guzman to nikada nije ispričao. Mislim da nije želeo da
otkrije kojim se trikom poslužio da izvede takvu magiju. Oduzeo bi
šmek priči.”
 „Da li je posle te večeri Guzman uspeo u nameri da ga devojka
zavoli?”
„On i Izabela su odmah bili srećni”, potvrdi zarobljenik, da bi ga
zadovoljio. „Voleli su se, ali to nisu nikada rekli jedno drugom. Znali
su to i to je bilo dovoljno. Ona je počela da ga prati na njegovim
neobičnim putovanjima, u potrazi za neverovatnim planinama. Tamo
gore ju je posmatrao, zajedno sa svim ostalim. I to zajedno mu se
činilo ispravnim.”
„Da li ju je ikada pitao da se uda za njega? Sigurno nije”,
odgovori sam sebi lekar. „Sa svojim izgledom, Guzman sigurno nije
mogao da puca toliko visoko.”
„Šta vas navodi da budete toliko sigurni? Guzman joj je na
Kilimandžaru dao jednu malu dragocenost.”
„Burmu?”
„Više od toga... jednu lulu.”
„Lulu?”
„Tačnije, rekao je da je to verenička lula.”
Jakob Ruman se našao u neverici. „Vi me sada zafrkavate.”
„Svakako da to ne činim. Rekao joj je: uzmi duvan, zapali ga. Sve
dok ne razmeniš dah sa njim.
„Sve dok ne razmeniš dah sa njim”, ponovi doktor u pola glasa,
očaran tim rečima.
Nasmejaše se.
Ali se Jakob Ruman odjednom uozbilji, kao neko ko je nešto
naslutio - oluju koja se približava ili lep prolećni dan. „Nije samo to.
Ima tu nešto više, zar ne?”
Zarobljenik duboko udahnu, što je zvučalo kao potvrda. „Uprkos
veridbi, Guzman i Izabela se nikada nisu venčali.”
„A zašto?”
„Sećate li se ona tri pitanja? Ona kojima je počela ova priča? Da
li ih se dobro sećate?”
„Ko je Guzman? Ko ste vi? I ko je bio čovek koji je pušio na
Titaniku?”, ponovi Jakob Ruman pažljivo.
„Sada možemo da odgovorimo na prvo, šta mislite?... Guzman je
dim koji dodaje začin pričama, planine među kojima traži onu kojoj
će dati ime, srebrna cigara portugalskog kapetana koju zapali pre
nego što umre, i Izabela.” Zarobljenikov glas postade mračniji,
gotovo šapat. „Ali ko je bio čovek koji je pušio na Titaniku? I kakve
veze on ima sa mnom, sa Guzmanom i sa Izabelom?”
 38

Među mnogim pričama koje se pričaju o poslednjim satima velikog

prekookeanskog broda, tu je i ona o čoveku koji je, dok je sve tonulo,
umesto da pokuša da se spase kao svi ostali, sišao u svoju kabinu
prve klase, obukao smoking i onda se vratio na palubu i savršeno
mirno počeo da puši.
Ko je bio taj čovek koji je izgleda putovao sam?
Ta priča je počela da kruži tek nakon izvesnog vremena. U
početku je delovala kao jedna od bezbrojnih priča o utvarama sa
Titanika koje su se mnogo sviđale ljudima. Nije se znalo da li je taj
glavni junak stvarno postojao ili je sve to samo legenda.
Jednoga dana, ko zna kako i zašto, neko je počeo da postavlja
pitanja. Povezivanjem opisa i ispitivanjem onih koji su preživeli te
noći, iskrslo je jedno ime.
Oto Fojerštajn, trgovac tkaninama na poslovnom putovanju.
Dakle: na osnovu spiska putnika sa Titanika, pokazalo se da je
na brodu zaista bio jedan Oto Fojerštajn. I na kraju su svi bili
saglasni u tvrdnji da je baš on tajanstveni čovek koji je pušio na
palubi.
Tako je počelo da iskrsava sve više novih pojedinosti. Neko se
setio da ga je sreo na večeri ili da se zadržao u interesantnom
razgovoru sa njim o povoljnim prilikama na tržištu tkanina.
Oto Fojerštajn se odjednom od tajanstvenog lika pretvorio u
najpopularnijeg čoveka na brodu. Odjednom su ga svi poznavali.
 Ali kada je odlučeno da se stvar produbi tako što će se krenuti u
potragu za porodicom trgovca, koja je živela u Drezdenu, isplivala je
drugačija istina, teška da se objasni ili da se prihvati.
Oto Fojerštajn se u stvari nikada nije ukrcao na taj prekookeanski
brod. Jednostavno zato što je dva dana pre nego što je Titanik
zaplovio umro od zapaljenja trbušne maramice.
Ko je onda bio čovek koji je putovao sam i koji se verovatno
izdavao za trgovca tkaninama?
I kakav je kraj doživeo? Zato što znamo da je poslednji put viđen
upravo u toj noći brodoloma. Niko se nije sećao da ga je kasnije
primetio - u onoj gunguli ili u vodi, da plače, moli se ili traži pomoć.
Baš niko.
 39

U izrazu lica Jakoba Rumana lebdelo je pitanje: „Titanik... To se

dogodilo te noći, zar ne? Pre četiri godine. Nekoliko sati posle mog
rođendana, sada se sećam toga.”
Zarobljenik klimnu glavom.
„Ali je ta vest počela polako da se širi i stigla je u Beč tri dana
kasnije. Smetnuo sam s uma tačan datum zato što sam brodolom
povezivao sa trenutkom kada sam saznao za tragediju iz novina.”
Onda se zagleda u Italijana. Spremao se da mu postavi pitanje čiji
odgovor je već naslućivao. „To je neobična koincidencija, zar ne?”
Zarobljenik ga zaustavi. „Pre nego što vas izložim opasnosti da
iznesete takvo razmišljanje, molim vas da me pustite da završim
priču.”
„Zapravo, nisam više toliko siguran da želim da saznam kraj...
Bojim se da ostatak priče neće biti prijatan. Da li grešim?”
Zarobljenik sačeka nekoliko sekundi. „Da li biste mi dali još da
pušim?”
Jakob Ruman je imao predosećaj da je prepušten na milost i
nemilost Italijana i to mu se nije sviđalo. U njemu je jačao osećaj da
je nesvesno postao pion u dobro smišljenom planu. Da li je priča
koju mu je zarobljenik upravo podmetao služila da mu oslabi
odbranu i učini ga popustljivim? Sada već nije imao izbora, morao je
da sledi tok priče i vidi kuda će ga to odvesti. Poče da priprema
cigarete poslednjim cigaret-papirom koji mu je preostao. „Uskoro
više neće biti duvana i izaći će sunce, moramo da požurimo.”
 „Slažem se”, reče Italijan. I nastavi: „Guzman i Izabela su bili
zajedno osam godina. Iako se, kao što sam rekao, nikada nisu
venčali. Ona je želela, ali je on to odlagao, jer se sećao onog što se
dogodilo njegovim roditeljima. Izabela je zbog ljubavi postala
zavisnik od nikotina. Bili su savršena simbioza uživanja i
zadovoljstva, i to mu je bilo dovoljno.”
Jakob Ruman je shvatio da se radilo samo o pretpostavci, da se
malo ublaži hronika onoga što se dogodilo kasnije. „Kada se to
dogodilo?”
Zarobljenik se smrači. „Hiljadu devetsto osme godine, po
povratku u grad koji im je omogućio da se sretnu.”
 40

Italijanski plemić se zvao Davide, ali su ga svi u Parizu poznavali po

imenu Davi. Kolekcionar.
Davi je na ljude gledao kao na razonodu. I on se poigravao
osobama. Povremeno je odabirao neku novu i igrao se sa njom. A
odabrana osoba nije imala nikakve šanse da mu umakne, barem dok
igra traje.
Na primer, u određenom periodu je održavao ljubavne odnose sa
dve udate žene, koje nisu znale jedna za drugu. Pošto mu je
dosadilo da bude podeljen između njih dve i da povlađuje njihovim
neodložnim zahtevima, smislio je način ne samo kako da ih se obe
otarasi već da se u isto vreme i zabavi. Namesti da njihovi muževi
poveruju da je žena jednog ljubavnica onog drugog i obrnuto. Njih
dvojica izađoše na dvoboj pištoljima u šumi na severnoj periferiji
Pariza. Sekundanti tek što su završili sa dogovaranjem kada su
otkrili da je oružje nestalo. Pošto nijedan od dvojice suparnika nije
želeo da se prvi povuče, kako ne bi ispao kukavica koja koristi
situaciju, odlučili su da se bore golim rukama. Naravno, nijedan od
njih dvojice nije uspeo da ubije onog drugog. Na izmaku snaga od
napora, odustadoše i odlučiše da se revanširaju ženama, koje su od
tada postale neverovatno verne.
Davi je bio sin jedinac nekog firentinskog plemića koji ga je dobio
u kasnom životnom dobu. Zlurado se pričalo da je njegov otac, samo
da dobio naslednika, oplodio neku služavku, ili je služavka zavela
gazdu da bi ostala u drugom stanju. Davi nije ništa učinio da
demantuje te glasine. Štaviše, pothranjivao ih je i uživao u tome. „Ja
sam plod jedne zamke”, govorio je o sebi. „Ili možda rezultat dobrog
dela jedne dobre žene prema starcu, već spremnom za pakao.”
Davi nije nikada ništa ostvario u svojih trideset i nešto godina
života. Jedino čime se bavio bilo je da se svojski trudio da spiska
ogromno očevo nasledstvo. Jedan od načina bio je da na Monmartru
pronađe slikare ili vajare, pesnike i romanopisce koje treba
finansirati. Imao je izuzetan njuh, bilo mu je dovoljno da u novinama
pročita kratak natpis sa pozitivnom kritikom ili da čuje da se ime
nekog od umetnika ponovi više puta u gospodskim krugovima. Čim
bi naslutio da se u nekom od njih možda krije genije, pojavljivao se
kod njega i nudio mu nepristojnu sumu novca da više ne stvara svoja
dela.
„Ja sam mecena!” tvrdio je oholo. „Ja spašavam svet od laži
umetnosti!”
Davi je mogao da računa na svoj divlji šarm udružen sa
urođenom privlačnošću. Posedovao je veštinu da stekne naklonost
žena. Drugi muškarci se nisu takmičili sa njim, štaviše, utrkivali su se
da steknu njegovo prijateljstvo. Ali Davijev glavni talenat bilo je to što
je uspevao da izvuče oproštaj za svaki ispad.
Parižanima se sviđalo razmetljivo držanje italijanskog plemića.
Bio je aristokrata, ali isto tako i revolucionar, a zna se da su Francuzi
slabi prema revolucijama. Protivrečni duh bio je razlog njegovog
uspeha.
Sa istom drskom mirnoćom družio se sa elitom i sa podzemljem.
Sa njim se sve neminovno završavalo tučom ili skandalom. Njegovo
ponašanje je izazivalo uzbuđenje. Nije se zadovoljavao da bude
prolazna moda, trenutna razonoda bogataša kojima je dosadilo
samo njihovo bogatstvo. Jednom se, da bi ih šokirao, pojavio u Operi
sa jednom prelepom Cigankom koja je na sebi imala tradicionalni
kostim.
Davi je žudeo.
Pravio je kolekciju od osoba. Ili onoga što je činilo te osobe.
Osećanja, to je voleo. Izazivao ih je u drugima. I onda ih prisvajao. I
tako je njihov gnev postajao njegov gnev. Njihova privrženost,
njegova privrženost. Njihovo čuđenje, njegova snaga. Kao da su
stvari, a ne ljudska bića.
Ali 1908. godine Davi pronađe novi predmet žudnje.
Predmet sa imenom žene.
Najlepše žene koju je Guzman ikada video.
 41

Davi je poznavao Guzmana već mnogo godina. Prvi put su se sreli

na Kapriju, u vili nekog zajedničkog prijatelja, napolitanskog plemića
koji je gajio strast prema konjima.
Jedno veće, posle večere, Guzman odluči da počasti goste
pričom o podvodnom vulkanu koji se nalazio u središtu Mediterana i
koji jednom u sto godina doživi erupciju i tako napravi ostrvce koje
ostane na površini nekoliko meseci, pre nego što opet potone zbog
žestokih zemljotresa.
„U prošlosti su pomorci koji bi ga primetili mislili da se radi o
čistilištu”, ustvrdi Guzman, obavijen dimom jedne predivne ’prave’
kubanske cigare, zbog čega je izgledao kao nemirni duh.
Davi odmah oseti izuzetnu naklonost prema tom čoveku koji se,
za razliku od onih koji su ga okruživali, nije trudio da traži licemerno
odobravanje drugih. Guzman je osećao zadovoljstvo u tome da bude
prijatan. Davi ga je zbog toga izabrao za svog jedinog prijatelja.
Nekoliko puta su zajedno odlazili na putovanja u potrazi za
egzotičnim i nepoznatim planinama, tokom kojih se Davi ponašao
kao učenik, stavljajući na stranu ispade i svoj živahni karakter i
postajući neverovatno poslušan i spreman da nešto nauči.
Onda su se tokom jednog podužeg perioda njihovi putevi
razdvojili. Ali kada se Guzman 1908. godine vratio u Pariz zajedno
sa Izabelom, Davi je već nekoliko meseci bio u gradu i već je
pronašao način da stvori vrlo loš glas o sebi.
Dogovoriše sastanak da se podsete starih vremena.
 Davi je čuo da je njegov prijatelj pronašao ljubav i neki ljudi su
mu ispričali priču o Velikom balu u španskoj ambasadi pre osam
godina. Ali nikada nije video Izabelu.
Kada mu je Guzman predstavio, nije uspeo da otvori usta. Shvati
da će, ako nastavi da još malo ćuti, sigurno ostaviti utisak da je glup.
Nikada mu se nije desilo da bude toliko izbačen iz koloseka. I to
upravo on koji je navikao da izaziva taj efekat u drugima.
Izabela je bila predivna buntovnica, nepristupačna lepotica koja
nije dozvoljavala da bude obuzdana, bez gospodara, i baš zbog toga
je bilo neophodno zaokupiti joj nečim pažnju.
Pored toga što je bila privlačna, bila je duhovita. Uvek spremna
za šalu i vrlo preduzimljiva. Bila je radoznala i nepredvidiva, ništa
nije moglo da je obeshrabri. Osmeh joj se iznenada pojavljivao na
licu, kao sunce koje ne očekujemo u kišovitom danu. Bila je
spontana tamo gde bi druge žene brižljivo rezonovale, izula bi cipele
da se uzvere na šiljastu izbočinu na steni na kojoj je uočila cveće
gorske ruže ili bi počela da slika ili da puši u javnosti.
Ova žena je veličanstvena pojava, ona je anđeo, sa... onim,
razmišljao je Davi. Taj čovek požutelih ruku i teškog daha jeste
simpatičan, i dobar govornik, ali je grozan!
Koliko god je voleo Guzmana, nije uspevao da se uzdrži od
prezira. Ali je istina bila u nečem drugom. Davi je pokušavao da od
samog sebe prikrije to da se smesta zaljubio u Izabelu.
Više od nepravde koja mu je parala oči, taj par je u njemu
izazvao suočavanje sa osećanjima koja nikada pre nije osetio. Ono
što je gajio prema njoj naprosto ga je uništavalo. Mržnja prema
Guzmanu izgledala mu je samo kao način da natera sebe da ne
pretera, kao životinja u kavezu koja se ne miri sa tim što je izgubila
slobodu i zato nastavlja da se batrga, iako u suštini zna da je to
uzaludno.
Poče da ih stalno posećuje. Uvek su viđani utroje - u Operi, na
večerama u kafanama, u pozorištima ili u muzejima. Davi je tako
uspevao da barem bude blizu Izabele, ali je zbog toga morao da
podnosi na sebi njen pogled zajedno sa Guzmanovim. Bilo je to
srceparajuće.
 Posle nekog vremena shvati da mora nešto da preduzme. Zato
što više nije bilo moguće da se nastavi tako.
Stade da joj šalje signale. Najpre diskretne, putem sitnih
galantnosti, da ispita teren. Zatim sve jasnije: da joj pokloni sliku koju
je ona primetila u nekoj galeriji, uputi joj poneki produženi pogled,
namesti slučajni dodir rukama.
Ona nije uočavala te signale ili se pretvarala da ih ne uočava, ali
za Davija nije postojala razlika. I zato, što je više bio prinuđen da
insistira, to je sve više u njemu rasla odlučnost. Izabela nije odavala
utisak da joj te njegove pažnje smetaju i za njega je već to bio dobar
znak.
Ali se Izabela onda u njegovom prisustvu bacala u Guzmanov
zagrljaj i obasipala ga nežnošću, kao zaljubljena devojčica. Davija je
tada obuzimao nagli osećaj da je suvišan i da se uzaludno nadao.
Njegove domišljatosti su se pokazale neuspešnim. Poruke koje
joj je slao, sa nadom da će tako stvoriti neki samo njihov, tajni kod,
bile su samo uzaludni pozivi u vetar. Morao je da smisli nešto drugo.
Morao je da sazna koja je slaba tačka njene veze sa Guzmanom.
Nikada ih nije video da se raspravljaju ili svađaju, bili su na istoj
talasnoj dužini u svemu.
Ali se onda i to dogodilo.
Za vreme jednog izleta na švajcarske Alpe. Bili su u nekom
skloništu, u kojem su potražili zaklon od neprijatnog nevremena,
srećni što mogu da sede pored vatre, da se smeju, piju i puše. Bio je
to jedan od retkih trenutaka spokojstva, kada se Davi zadovoljavao
da bude blizu nje i kada je uspevao da uživa u Guzmanovom društvu
bez zavisti, kao nekada.
Vrata planinske kolibe se širom otvoriše i unutra uđe njih četvoro,
bračni par i dvoje dece. Vesela graja privuče njihovu pažnju. Za
njega i Guzmana bio je to samo trenutak i oni nastaviše da ćaskaju.
Ali Izabela zadrža pogled na porodičnoj četvorki. Davi zapazi senku
tuge u njenom pogledu.
Eto šta je Izabela želela, a nije mogla da ima.
I u tom trenutku Davi je bio siguran da je otkrio način da ih
razdvoji.
 42

Uputi se kod jednog od slikara kojeg je potpomagao da ostane

neaktivan i u toj mučnoj situaciji se Davi oseti glupim što je uopšte
smislio takav poduhvat i naruči mu jedan portret.
Bio je vrlo precizan u uputstvima. Želeo je lice deteta, nežno,
bistrog pogleda. Naročito je zahtevao da liči na Izabelu.
„Ne mora da se radi o nečem sladunjavom. Želim bliskost koju
samo jedna majka može da oseti. Nešto kao zov krvi.”
Kada je delo bilo završeno, Davi ga odnese Guzmanu i pokloni
mu ga. Upravo su mu se divili u salonu kada Izabela uđe sa čajem.
Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da primeti sliku. A kada se to
dogodilo, malo duže se zagledala u sliku, bez reči, oči u oči sa tim
detetom.
Davi je bio zadovoljan, razumeli su se.
Guzman ne primeti uznemirenost u izrazu lica svoje voljene. I ne
pridade značaj činjenici da se Izabela, pošto je odložila poslužavnik,
bez reči pozdravila sa njima, ali se Daviju to više učinilo kao bekstvo
u žurbi.
Krajem popodneva ode zadovoljan. Uspostavio je neku vrstu
veze između njih. Uspeo je da pothrani Izabelin strah da neće moći
da bude majka. Od tog trenutka pa nadalje portret deteta će je
uznemiravati, ali ona ipak neće uspeti da se oslobodi toga, bio je
siguran u to, kao što se ne može osloboditi pomisli na svoje dete.
U danima koji su sledili viđao ju je zabrinutu. Osmeh joj je bio
usiljen, misli često obuzete nečim drugim.
 Davi poče da je obasipa sitnim pažnjama. Želeo je da ona oseti
njegovo prisustvo, ali i činjenicu da je on shvatio da se nešto događa
sa njom. Izabeli je bila potrebna uteha sa strane, baš kao što je
njena tuga ležala u zajednici sa Guzmanom. Do te mere da on nije
bio svestan ničega, bio je isuviše naivan, i možda neiskusan kada su
u pitanju žene. Ali je zato Davi dobro znao šta se događa: Izabela je
počela da ga pušta da uđe u njenu tajnu, skrivenu u najdubljem delu
njenog bića. Ključ da joj se približi bio je opravdanje koje svi koriste,
muškarci i žene. To jest da u tome nema ničeg lošeg.
Ako uspem da je uverim da nije ni greh niti prestup ako prihvati
nečiju pažnju, onda ću uspeti, ponavljao je u sebi Davi.
Znao je da je samo pitanje vremena kada će se to dogoditi. Da
će pre ili kasnije neostvariva želja nagristi iznutra vezu između
Izabele i Guzmana, kao gnezdo termita.
Ali vreme nije bilo autor, niti su Izabelina nova potreba ili Davijeva
briga zauvek sve promenili.
Za to se pobrinuo Guzman - iznenada, neočekivano.
 43

Postoje dani u kojima ujutru magla prekriva sve. Pojavljuje se, i kao
da ništa ne postoji ili je sve prepušteno sudbini, izgubljeno. Sve.
Magla iznad stvari. Život počiva unutar magle.
Pao je izuzetno beli sneg na dan kada je Guzman odlučio da
ode. Bez najave i bez Izabele. I bio je to prvi put otkako su se sreli
da se razdvajaju na više od nekoliko sati.
Bilo je magle tog jutra i padala je sitna, gotovo nevidljiva kišica.
Guzman probudi Izabelu blagim poljupcem u čelo. Uze je za ruku
i reče da će biti odsutan samo nedelju dana. Ona mu se jedva
osmehnu, pomilova ga i ništa ga ne upita. Ali odmah primeti da
njegove oči nisu iskrene.
Zatim priđe prozoru, zato što je želela da ga još jednom pozdravi
dok odlazi. Sve dok ga magla nije progutala.
Tako nestade čovek čiji je zaštitni znak bilo pušenje, dok se svet
oko njega pušio.
Beličasti pokrov se zadržao čitave sedmice, na kraju koje se
Guzman nije vratio, nasuprot onom što je obećao.
Umesto njega stiže cedulja. Za Davija. Na njoj je bila napisana
samo jedna reč.
Samo jedna reč.
Davi ništa ne reče Izabeli. Ali narednog jutra ona pogleda kroz
prozor. Magla se podigla.
Onda shvati da se Guzman neće vratiti.
 44

„Kao njegov otac”, reče Jakob Ruman, „i Guzman je napustio ženu

koju je voleo.”
„Samo što, za razliku od Guzmanove majke, Izabela nije odlučila
da proganja svog čoveka kroz pola Evrope.”
„Više se nikada nisu videli? Da li je to ono što pokušavate da mi
kažete?”
„Više nikada”, potvrdi zarobljenik.
I Jakobu Rumanu se ta sudbina učini beskrajno tužnom, kao da
ju je sam doživeo. Onda razmisli. U stvari, i jeste bilo tako. I njega je
napustila žena. Do pre nekog vremena, samo su rat i mogućnost da
on pogine na frontu mogli da ih razdvoje. Ali otkako je otkrio da Anja
voli nekog drugog, perspektiva se promenila. Više nije bio toliko
siguran da će opet razgovarati. Nije mislio na to do tog trenutka. U
krajnjoj liniji, kakav su razlog za to imali? Sve što je bilo rečeno bilo
je dovoljno da se zauvek definiše ono što se dogodilo.
Više od toga što je ostavljen bolela ga je činjenica da je više
nikada neće videti.
„Ne mogu da prihvatim da su neke stvari konačne”, poveri se
doktor, „Ne bih znao da objasnim zašto, to je jače od mene. Uvek se
nadam da postoji neki dodatak, vreme da se stvari poprave ili
promene.”
Zarobljenik povuče poslednji dim cigarete.
„I kada nam se čini da su završene, priče se nastavljaju u
tajnosti. Možda i bez našeg znanja. Teku kao reke ponornice. Zatim
se iznenada ponovo pojavljuju na površini u našem životu.”
„Znači da se Guzmanova priča ne završava tako?”
„Ima još jedan mali deo koji treba da se ispriča.”
Jakob Ruman pogleda na sat. „Da, ali moramo da požurimo.”
 45

Nijedne reči. Za tri godine Davi ne reče ni reč o cedulji koju mu je

Guzman poslao nakon što je nestao. A Izabela ga u tri naredne
godine ništa ne upita.
Onda Davi, kolekcionar kakav je bio, poče da pravi kolekciju sa
Izabelom. Jednog dana jedna misao, drugog dana jedna uspomena.
Njene ruke. Njen osmeh. Postepeno, bez žurbe.
U određenim trenucima, imao je utisak da ih Guzman posmatra
sa odstojanja, krišom. Ali nikada nije bilo dokaza za to.
Bio je decembar 1911. godine kada je Izabela odlučila da krene
za Ameriku. Davi ju je ohrabrivao da ode. „Zbog novog života”, rekao
je. On će joj se ubrzo pridružiti, možda u aprilu. I u toj novoj zemlji,
tamo daleko, pitaće je da se uda za njega.
Veče pre polaska, u mraku ogromne kuće ispunjene tišinom
Izabela se pojavi ispred Davija gola kao od majke rođena. Reče mu
tri puta ’da’ pre nego što ga poljubi - ’da’ za sadašnjost, ’da’ za
budućnost, ’da’ za ćutanje o prošlosti.
Onda mu postavi pitanje.
Davi je shvatio, postojala je samo jedna stvar koju nikada neće
moći da ima od Izabele. A to nije bila njena ljubav. Nju je već imao.
Bio je to njen bol. I za to neće biti dovoljna četiri meseca
razdvojenosti.
On je onda shvatio, nakon tog pitanja - banalnog, običnog.
„Davi, šta piše na cedulji?”
„Jedno ime.”
 „Koje ime?”
„Ono koje je Guzman odabrao za jednu planinu bez imena, ako
je ikada bude pronašao.”
„Koje je to ime?”
 46

„Izabela”, reče Jakob Ruman.

I zarobljenik potvrdno klimnu glavom. „Poseban aspekt slučaja
sastoji se u tome što za Guzmana problem nije bio da pronađe
planinu kojoj treba da podari ime, nego da pronađe pravo ime koje
treba da joj da.”
„A Izabela je krenula za Ameriku?”
„Brodom iz Avra, 31. decembra 1911. godine.”
„A četiri meseca kasnije, Davi se ukrcao na Titanik, da bi joj se
pridružio, zar ne?”
Zarobljenik samo reče: „Da.”
Onda zaćutaše neko vreme, zato što mislima u tom trenutku nisu
bile potrebne reči.
Zatim Jakob Ruman prekide iščekivanje. „Razmotrili ste sve od
početka. Juče je bio 14. april, danas je 15, to je noć četvrtog
rođendana brodoloma. Ispričali ste mi vašu priču zato što sam vam
rekao da mi je rođendan. Inače biste je prećutali i meni.”
„Izgledalo mi je da je reč o primamljivoj koincidenciji, zar vam se
ne čini da je tako?”
„I izabrali ste ovo mesto, planinu Fumo, da dođete i tu umrete...
Sve se poklapa, kao u savršenoj priči.”
„Ali ne postoje savršene priče, a u ratu se obično ne mogu praviti
izbori”, izjavi mirno zarobljenik. Onda se naže napred, tako da Jakob
Ruman može da ga gleda u lice. „Ja sam sakupio više života nego
što vi možete i da zamislite. A sada, gubeći svoj, birajući da umrem
usred sve ove smrti, ironija je kojoj ne mogu da odolim.”
„Onda je rešeno, odlučili ste da budete streljani.” Jakob Ruman
ga to nije pitao, samo je konstatovao. Bio je razočaran i ljut. „Čemu
onda ova priča koju ste mi ispričali?”
„Ja sam aed, poslednji starogrčki pesnik!”, reče ironično, upirući
prst ka nebu.
„Ali mi do sada niste rekli kako ste upoznali Guzmana...”, pusti da
ta aluzija lebdi između njih.
Zarobljenik nabaci blag osmeh i izdrža doktorov pogled. Zatim
zavuče ruku u džep. „Sada nam je potrebno malo duvana.” Uze
cigaru koju je držao sa strane. „Ne, nije to ona Rabesova, nije
umotana u srebrni papir”, reče veselo. „Ali ovde gore je svejedno.”
Podeli je i polovinu pruži Jakobu Rumanu.
Lekar poče da okleva pred tom ponudom.
Italijan se uozbilji. „Vi ste jedini prijatelj koji mi je preostao,
doktore. Nemojte to da mi radite, molim vas.”
Jakob Ruman prihvati. Zarobljenik se nizom preciznih,
elegantnih, poetičnih pokreta pripremi da puši. Ovlaži usne, prstima
obavi cigaru. Zatim kresnu poslednju šibicu o stenu. Prinese je među
ruke, sve do golog vrha. Požudno udahnu kratki dim kroz duvan.
Onda ga prepusti Jakobu Rumanu. „U neko davno i pradedovsko
vreme, ljudi su razmenjivali vatru da pokažu prijateljstvo.”
Lekar doslovno ponovi te pokrete prepune zadovoljstva. Rat je u
tom trenutku izgledao sasvim, sasvim daleko. A dva čoveka, koja bi
trebalo da budu neprijatelji, izgledala su kao da se poznaju čitavu
večnost.
„Šta tačno želite od mene? Zato što sam još od početka shvatio
da imate neki plan...”
Stigli su do suštine pitanja. Postojao je nekakav plan, a sada je i
Jakob Ruman pozvan da čini njegov deo.
„Da li ste spremni da budete novi učesnik ove priče?” upita
Italijan. I pokaza mu nešto što je držao sakriveno u jednom od
unutrašnjih džepova šinjela.
Pismo.
„Je li to za Izabelu?”
 „Dostavićete joj ga, zar ne? Inače svi ovi meseci surovosti i sam
moj život, a možda i moja smrt, neće imati smisla.”
Jakob Ruman uze koverat iz Italijanovih ruku. Osmotri ga. Papir
je bio požuteo, verovatno je pismo napisano pre mnogo vremena.
„Ako preživim, otići ću u Ameriku i pronaći ću Izabelu. Imate moju
reč.”
„Nisam ga potpisao, i zato je uzaludno da tražite moje ime na
njemu.”
„Znači da nećete održati reč, nećete mi reći kako se zovete..
Zarobljenik se osmehnu. „Vi već znate moje ime, doktore.”
Zavesa koja je prekrivala ulaz u pećinu se razgrnu. Došli su po
zarobljenika. Narednik pogleda Jakoba Rumana da sazna odgovor.
Doktor odmahnu glavom, pa je onda spusti.
„Nema više duvana”, reče Italijan, dok je ustajao. „Vreme je da se
pođe.”
Jakob Ruman uze beležnicu sa crnim koricama i potraži papirni
cvet među stranicama. Onda spajalicom zakači orhideju na
zarobljenikov šinjel. „Umesto činova”, reče.
Italijan mu pruži ruku. U kratkom trenutku koliko je trajao taj
stisak, pogledaše se u oči. Protekla je samo jedna noć, ali se činilo
kao da je to bio čitav život.
„Zbogom, doktore.”
„Zbogom, Davi.”
 47

Dana 6. maja 1937. godine čitav Njujork gledao je u nebo. Bio je

četvrtak i svi su čekali prolazak velikog dirižabla, najavljenog za
posle podne.
Jakob Ruman je bio jedini koji je gledao dole, prema adresi na
cedulji koju je imao u ruci. ’Hindenburg’ je krenuo iz Frankfurta pre
sedamdeset dva sata, dok je on stigao brodom, nakon nedelju dana
puta. Ali je bio u gradu već pet dana.
Zatražio je od taksiste da ga iskrca nekoliko blokova kuća od
odredišta, zato što je želeo da nastavi peške. Imao je na
raspolaganju dvadeset godina da razmisli, pa ipak je i sada osećao
potrebu da razbistri misli. Bilo je tek pola devet ujutru, ali je već bilo
toplo. Skide sako i šešir, prođe rukom kroz plavu kosu koja je počela
da naglo sedi i uputi se duž Avenije Medison.
Stigao je dotle nakon dugog puta i na vreme. Šta ga je podstaklo
na to? U suštini nije znao da li je priča koju mu je ispričao Davi i koju
je zarobljenik pripisivao Guzmanu istinita ili lažna. Madam Li,
Dardamel, Rabes, Eva Molnar, sam Guzman, možda nikada nisu ni
postojali, a Jakob Ruman nikada neće moći da to proveri. Kao ni
planine koje pevaju u Kini, sapunska kiša u Marselju i bogohulni
tango što ga je u španskoj ambasadi svirao orkestar koji je zatim
nestao bez traga.
Koliko je znao o tome, mogla je to da bude vrhunska, cirkuska
prevara jednog italijanskog plemića, poznatog po svojim duhovitim
poduhvatima. A on sam njegova poslednja, nerazumna, glupa žrtva.
 Tokom svih tih godina uspeo je da sa sigurnošću utvrdi samo
jednu činjenicu.
Oto Fojerštajn je zaista postojao. I pokazalo se da jeste bio na
spisku putnika na Titaniku, mada se nije nikada ukrcao, zbog
fatalnog zapaljenja trbušne maramice dva dana pre polaska. I njemu
je pripisana čuvena legenda o čoveku koji puši na palubi dok brod
tone.
Jakob Ruman zastade na sredini trotoara Avenije Medison da
maramicom obriše znoj. Skoro sam stigao, reče u sebi.
Čim je kročio u Njujork, pozvao je broj telefona koji je otkrio
zahvaljujući telefonskoj centrali. Odgovorila mu je kućna pomoćnica i
on je požurio da joj kaže svoje ime i samo je dodao: „Ja sam
Guzmanov prijatelj.” Žena mu je obećala da će preneti poruku
vlasnicima kuće. Jakob Ruman je očekivao da će moći da odmah
razgovara sa osobom koja ga je interesovala, ali je morao da se
zadovolji time da ostavi adresu malog hotela u Bruklinu u kojem je
odseo.
Čekao je pet dana da ga pozovu, ne pomerajući se iz sobe i sve
vreme pušeći. Skoro da je počeo da se sprema da odustane od
svega i da se vrati u Beč. Ali je onda tog jutra nešto posle sedam
vlasnik hotela pokucao na njegova vrata, rekavši mu da ga dole na
recepciji čeka poziv.
Jakob Ruman je pohitao da odgovori. Dvadeset godina je
zamišljao lice te žene, ali nikada njen glas.
„Doktor Ruman?”
„Da, gospođo.”
„Ja sam Izabela Skot Filips.”
Predstavila se venčanim prezimenom, i taj detalj nije promakao
Jakobu Rumanu. Onda mu je ta žena postavila jedno neobično
pitanje, čiji razlog nije najbolje shvatio.
„Jeste li sigurni da želite da se sretnete sa mnom?”
Jakob Ruman je pretpostavio da će se upravo ona dvoumiti u
vezi sa susretom. Zbunjen, odgovorio joj je jednostavno da želi.
„Onda ću vam dati adresu, čekam vas za sat vremena.” Izabela
je zatim prekinula razgovor.
 I sada, dok je stajao na trotoaru ispred te lepe zgrade na
Menhetnu, pokušavao je da se seti kakav je bio ton njenog glasa
tokom telefonskog razgovora. Da li je bio ljutit ili tužan? Delovao mu
je hladan. U stvari, nakon što ga je upitala da li je siguran, više nije
bio toliko uveren da radi pravu stvar. Ali posle tolikog puta sada nije
mogao samo da se okrene i da ode.
Pored toga, dao je obećanje. A kao što je govorila njegova žena,
obećanja tište srce.
 48

Bila je to kuća imućnih ljudi. Dok je stajao na ulazu, Jakob Ruman je

stezao šešir u rukama i gledao okolo - otmeni nameštaj, podovi od
svetlog mermera, pribor od srebra, slike na zidovima. Šef posluge ga
uvede u salon u kojem je dominirala zelena boja. Pozvao ga je da
sedne na sofu i udaljio se.
Doktor provede nekoliko minuta u društvu otkucaja zidnog sata.
Onda se vrata opet otvoriše i on ustade sa mesta na kojem je sedeo.
Pojavi se jedna žena. Imala je kratku kosu, modernu, prošaranu
sedim vlasima, kao da je po navici ne farba. Bila je vitke građe, imala
je ten boje ćilibara.
U mašti Jakoba Rumana nije imala pedeset sedam godina, zato
što je za njega do tog trenutka još bila devojka kao u priči koja mu je
ispričana. Dirnuše ga njene oči: bile su još uvek mlade, izuzetno
crne, i moglo bi se reći da su podsećale na arapske. Odmah usmeri
pogled ka njemu i pruži mu ruku.
„Žao mi je što ste toliko dugo morali da čekate da vas pozovem”,
izvini se Izabela Skot Filips.
„Nemojte da se izvinjavate, molim vas. Ja kasnim dvadeset
godina”, odgovori joj Jakob Ruman.
„Pretpostavljam da vam nije bilo lako da mi uđete u trag.”
„Nije bilo u pitanju samo to. Ja sam seoski lekar, ne previše
bogat, i nisam mogao da putujem.” Ne reče da ga je ovo koštalo
deset godina žestoke štednje. „Pored toga, u ova vremena nije lako
napustiti Austriju.”
 „Shvatam.” Izabela mu ponovo pokaza na sofu i sede na fotelju
naspram njega.
„Shvatam da sam se iznenada i bez najave pojavio u vašem
životu, evocirajući uspomene koje možda nisu prijatne. Nisam želeo
da dovedem u nepriliku ni vas ni vašeg muža, verujte mi.”
„Džordž je van grada. Pravi društvo našoj trećoj po redu kćerki na
konjskim trkama, ona je zaljubljenik u konje.”
Ima decu, pomisli Jakob Ruman zadovoljno, baš kao što je želela
dok je bila sa Guzmanom.
„Moj muž me je ohrabrio da se sama sretnem sa vama. Džordž je
dobar čovek.”
Jakob Ruman je razumeo, nikada nije lako suočiti se sa
prošlošću. „Možda bi bilo zgodno da vam najpre kažem ko sam,
onda šta radim ovde.”
„U redu”, reče kratko Izabela, pripremajući se da ga sasluša, ali
bez strepnje.
On joj u narednih sat vremena ispriča šta se dogodilo u noći
između 14. i 15. aprila 1916. godine na brdu Pumo, priču koju je
Davi ulio u njegovo pamćenje. Ona je ćutke pratila svaki deo, držeći
ruke u krilu i ne zbunjujući se, povremeno klimajući glavom.
Priča nije ostavljala očigledan utisak na nju, ali Jakob Ruman
primeti da se u Izabeli nešto menja pri svakom izgovaranju imena
nekog od protagonista. Bilo je to skoro neprimetno, ali se događalo.
Objasni joj kako je umro Davi. Streljanje se dogodilo ispred
glečera na kojem vlada večiti led. Dok su ga vodili pred streljački vod
zajedno sa njegovim drugovima alpinistima, italijanski oficir koji je
odbio da otkrije ime i čin delovao je skoro zadovoljan što će pronaći
svoju prijateljicu smrt, nakon noći njihovog prvog susreta na Titaniku.
Koliko je potrebno vremena da se napune puške, Davi je u tih
nekoliko sekundi skupio drskost razmetljivog plemića i doviknuo mu
je: „Stavite ovo u vašu beležnicu, doktore. Kao prvu stavku stranice
za 15. april. Zato što će od prvog koji je umro danas primiti najlepši
početak pesme koja se može zamisliti. .. Vreme: 6.24. Bezimeni
vojnik: ’Možda zauvek’”.
Na kraju priče, Jakob Ruman uze iz džepa sakoa zarobljenikovo
pismo. Izabela se nije nagnula da mu ga uzme iz ruke. Zbog toga ga
doktor stavi na stočić, na pola puta između njih.
Ona osmotri kovertu. „Zašto ste došli dovde, doktore Rumane? I
nemojte mi reći da je to samo da biste mi ovo uručili.”
„Da li je u tom smislu bilo slučajno pitanje koje ste mi postavili
jutros preko telefona, da li zaista imam nameru da se sretnem sa
vama?”
„Postoje osobe koje žele istinu, dok neke više vole da je
zamišljaju. U koju kategoriju spadate vi, doktore Rumane? Vi ste
ovde zato što želite jedan odgovor, zar nije tako?” Izabela ga je
gledala kao da može da ga čita iznutra. „Hoćete da znate da li je
priča koja vas je intrigirala dvadeset jednu godinu i koja vas je
dovela dovde, stvarna.” Pokaza glavom na pismo. „Odgovor bi
mogao biti tu unutra, a vi niste čak ni zavirili u njega da saznate da li
jeste ili nije vredelo truda preći sav taj put i uložiti napor da mi ga
donesete. Ne mogu da verujem...”
Jakob Ruman zaćuta.
„Ko zna koliko puta ste se, na primer, pitali da li su se činjenice
sa Velikog bala u španskoj ambasadi dogodile baš onako kako vam
je ispričano... Znate li kako je Guzman uspeo da otkrije moje ime pre
svih ostalih?”
„Davi je rekao da ni on to nije znao, da je to jedna od retkih tajni
koje je Guzman ljubomorno čuvao.”
„Jednostavno, po Guzmanovom mišljenju ta priča nije bila
dovoljno privlačna da zaslužuje da bude ispričana... Nagovorio je
nekog od posluge da me špijunira, eto šta je uradio. Guzman je
kupio moje ime, u tome je čitava tajna.”
To reče sa crtom besa u glasu. „Činjenica je da je ponavljao da
ga je odabrao kako bi ga dao jednoj planini bio samo način da
kompenzuje toliku banalnost.” Zatim ispusti bolan uzdah. „Uprkos
svemu, za Guzmana će zauvek biti vezano sećanje na ljubav, koje
će ućutkati sva ostala. On je bio moj vetar u leđa.”
Bila je to savršena sinteza svega, pomisli Jakob Ruman. On,
naprotiv, nikada nije bio vetar u leđa nijednoj ženi, i bi mu žao pri toj
pomisli.
„Napustili su me obojica, Guzman i Davi.” Izabela odmahnu
glavom i tužno se osmehne. „Napustili su me obojica, a ja nikada
nisam saznala zašto.”
Jakob Ruman oseti potrebu da nešto kaže. „Nije neophodno da
postoji razlog za to. Mene je moja žena ostavila zbog nekog drugog,
pa ipak znam da me je volela.” Napravi pauzu. „Nisam od onih koji
misle da je bol zalog. Da imaš pravo da vratiš sve ono što dobiješ.”
„Kladim se da je ono što vas još uvek boli to što nikada nije
tražila da joj oprostite.”
„Ne, nije to.” Jakob Ruman odmahnu glavom. „Nikada mi nije
rekla zbogom.”
Izabela ustade sa svog mesta, priđe da sedne pored njega i uze
ga za ruke. „Žao mi je.”
„A zašto bi trebalo da vam bude žao?”, osmehnu se lekar.
„Malopre ste i sami rekli: postoje osobe koje žele istinu i one druge
koje više vole da je zamišljaju. A u mom slučaju istina je da se sve
završava, pa i ljubav. Nije zdravo ostati zaljubljen u jedno sećanje.”
Onda pogleda Izabelu. „Ali bih ipak voleo da imam pismo kao što je
ovo vaše.”
Spusti pogled na kovertu, uz osećaj krivice.
Jakob Ruman joj ispusti ruke i ustade da se pozdravi. „Srećan
sam što sam uspeo da razgovaram sa vama. U krajnjoj liniji,
preživeo sam jedan rat da bih došao ovde.” Njegovi pokreti su
izražavali zahvalnost i nežnost. „Ali sada moram da krenem.”
„I niste ni pomislili da ostanete? Amerika je gostoljubiva zemlja.”
Jakob Ruman je znao na šta se to odnosi, ali njegovo staro
jevrejsko srce imalo je odgovor i na to. „Uskoro će se u Evropi
dogoditi još jedan sukob. Mržnja je kao para, ne može se zadržati,
pre ili kasnije će eksplodirati, mada neko može da pomisli da je sve
to u krajnjoj liniji voda. Ali je moje mesto među pacijentima iz mog
sela, decom sa oguljenim kolenima, trudnim ženama, starim ljudima
koji pate od reumatizma. Otkrio sam nov način da ih ledim i
poznajem ga samo ja, u tome je problem.”
„Koji je to način?”
„Pripovedam avanture Eve Molnar. I to funkcioniše, funkcioniše
uvek... Zar niste shvatili? Ja sam poslednji aed, starogrčki pesnik!”
našali se, usmeravajući prst ka nebu. Zato što je izbegavao da joj
kaže istinu. To jest, da postoji još jedan zadatak koji mora da završi:
žena sa cvećem od papira je očekivala njegovu priču. A ako ne
stigne tamo, na drugu stranu okeana, nikada se neće vratiti kod Anje
da joj je ispriča.
Izgledalo je da je Izabela začuđena. „I posle svih ovih godina i
onog što ste prošli da mi ga uručite, ne želite da saznate sadržaj
pisma?”
„Istina nije bitna za mene”, reče Jakob Ruman mirno. „Ali volim
da je zamišljam.”
Draga Izabela, Izabela draga,
Ovo je pismo došlo u tvoje ruke zato što mene više nema. Ali ta
smrt, koja se dogodila jednog dana, sada je već prošla. I ovih
nekoliko redaka sada su sve što ostaje od mene.
Neko će reći da sam otišao u rat da se iskupim zbog života
lišenog časti. Ali to neće biti istina. Ovde sam da potražim smrt. Zato
što onaj koji ju je gledao u oči, kao ja nasred okeana, može samo da
je izaziva. Nešto je tu čudno: sa jedne strane je olakšanje što sam joj
izmakao, sa druge želja da joj se približim. Ko to nije osetio, ne može
da shvati.
Ali je pravedno da znaš, da upoznaš istinu koju ne možeš ni da
zamisliš. Trebalo je da razgovaram sa tobom o tome. Ali nisam
umeo, nisam želeo. Nedostajalo mi je hrabrosti.
Guzman je umirao.
On nije mogao da ti to kaže. Nije smeo. ’Sve samo jednom.
Jedan jedini put’, sećaš li se? On je mogao da ti kaže zbogom svaki
dan. Radije je to učinio na jedan jedini način.
Jednom rečju na cedulji. Jednim imenom. On ga je izabrao...
Izabrao ga je, shvataš li? Zato što Guzman nikada nije dao ime
nekoj planini.
A za njega je postojalo samo jedno ime. Tvoje.
Pa ipak nedostaje još nešto. Zar ti se ne čini? Hoću da kažem:
šta je konačnije od smrti? Ali nedostaje jedna pojedinost. Detalj koji
nas oslobađa, koji nas sve spasava. Nedostaje jedan gest. Jedna
mala stvar. Ali značajna. Kao što je pušenje.
To je istina, najzad. Nadam se da će mi neko oprostiti. Ali pre
toga još nešto.
 Ja sam ponovo video Guzmana.
Da, video sam ga jedne zvezdane aprilske noći 1912. godine.
Sudbina nas je obojicu dovela na ogromni čelični brod neobičnog
imena, brod na svom prvom putovanju iz Engleske u Ameriku, onom
koje nikada neće uspeti.
Ili je on to možda zamišljao.
Kada sam slučajno otkrio da je na brodu, pomislih da je saznao
gde si i da želi da ti se pridruži. Ali kada sam ga video, kada sam
video u kakvom je stanju, shvatio sam da nije tako.
Malo mu je vremena ostalo. I on je to znao.
A ja sam se tada zapitao kako to da je došao da umre tako
daleko od svojih planina, nasred mora.
Odgovor sam dobio dok je sve tonulo.
Ugledah jednog čoveka na palubi, elegantnog, nepomičnog,
bezbrižnog. Pušio je.
Držao je među prstima Rabesovu cigaru i gledao je u nešto pravo
ispred sebe. Prema tome kako mu se divio, činilo se da je to čekao,
da je to tražio.
Zamišljao sam da je Guzmanova duša u tom poslednjem oblaku
dima, da ga sledi i da ga onda gleda odozgo i prepoznaje ga.
Usamljeni čovek, sa rukom u džepu, bez straha, bez briga,
konačno zadovoljan. Sa srebrnom cigarom koju treba poljubiti. I
jedna planina od leda kojoj treba nadenuti ime.
 ZABELEŠKA AUTORA

Kada sam prvi put čuo priču o Otu Fojerštajnu, rekao sam sebi da bi
bila savršena za neki triler. Ali sam se prevario. Zato što je ovo noir.
Suvišno je dodati da, iako je proteklo sto godina od brodoloma
Titanika, niko još nije razrešio tajnu identiteta čoveka koji je pušio na
palubi tog prekookeanskog broda.

Priča kojom sam pokušao da dam odgovor na tu enigmu, pre nego

što je postala roman, imala je mnogo života. Bila je muzički monolog
za pozorište, sa predivnom muzikom koju je komponovao Vito Lo
Re. Filmska tema. Priča koja se odvija tokom jedne duge noći na
moru. Jedna izjava ljubavi.

I ostali događaji koje sam ubacio među ove stranice imaju poreklo u
stvarnosti. Ali pored toga što vas pozivam da otkrijete šta se
dogodilo u Njujorku 6. maja 1937. godine ili da vam predložim
putovanje u Kinu da slušate planine koje pevaju, ostanite verni
Guzmanovim pravilima, i nije na meni da vam otkrivam koliko ima
istine u ovim malim pričama.
Jedina istina koju vam saopštavam odnosi se na bitku na frontu u
Dolomitima, koja se stvarno odigrala i koju su Italijani dobili protiv
Austrijanaca u periodu između 12. i 16. aprila 1916. godine. Stoga
planina Fumo nije moja izmišljotina, već je ono bilo među
pozornicama rata tih dana. Otkriće o neverovatnoj podudarnosti sa
godišnjicom potonuća Titanika dugujem istoričaru Đovaniju Lijuciju -
takođe mom sjajnom profesoru u gimnaziji. Eventualne netačnosti
pripadaju samo učeniku.

Da bih ispričao jedan mali scenario Velikog rata, morao sam da

crpim podatke iz priča i sećanja povratnika i preživelih u ratu. Nije
uvek bilo prijatno čitati o slučajevima kao što je onaj o italijanskim
oficirima koji su, da bi naterali vojnike u napad i da ovi na taj način
gotovo sigurno budu masakrirani, pucali u glavu nekih od njih,
birajući ih nasumce. Iz ratova ostaju spomenici koji slave heroje, ali
bi možda bilo dobro setiti se i onih koji su u senci sukoba koristili
sramne i neljudske metode u ime i za račun otadžbine.

Shvatam da me pripovedanje priče o veštini pušenja u ovo vreme

težnji zdravstvenih fanatika ka očuvanju zdravlja izlaže opasnosti od
otrovnih strela kritike. Stoga svečano izjavljujem da je pušenje
izuzetno štetno i da je i dolepotpisani odavno prestao da se truje
nikotinom. Ali se ipak borim za pravo da ispričam priču o ubeđenim
pušačima, koji hladnokrvno truju sami sebe i ne haju za smrt ili za to
da deluju politički korektno. Zato što je ono što ozbiljno škodi zdravlju
konzervativaca pre svega sloboda drugih.
Na kraju, kao uvek, zahvaljujem svima koji su želeli dobro ovoj
priči. Ali ovaj put moja zahvalnost ide i svima onima koji će je, kao
Guzman, prenositi s kolena na koleno.

Donato Karizi
 O AUTORU

Donato Karizi rođen je 1973. u Italiji. Studirao je pravo i kriminologiju,

pre nego što je počeo da se bavi pisanjem. Od 1999. pisao je
scenarije za televiziju. Njegov prvi roman Šaptač osvojio je pet
međunarodnih književnih nagrada i preveden je na desetine jezika.
Karizi živi u Rimu.
1 Putujući pesnik i pevač u vreme stare Grčke. (Prim. prev.)

2 Čovek bez državljanstva. (Prim. prev.)