Божићна порука 2011/2012.

љета Господњег
Мир Божији! Христос се роди!

Човјек је, браћо, по природи, гладно и жедно биће. Прво, одмах по рођењу, храни се
материним млијеком. Вода, хљеб, топлота, свјетлост, не само што га хране и одржавају у
животу, него му омогућују да расте, дају му здравље и снагу. Девет мјесеци га храни мајка у
утроби својој; по рођењу живи и расте напајан Божјим даровима и родитељском љубављу. И
као што му тијело расте храњено хљебом и млијеком, тако и његов унутарњи човјек: срце,
душа, ум, разум, осјећање, потребују своју храну. Из тјелесног сјемена расте и узраста тијело
човјеково; из умног, вољног и душевног сјемена, уграђеног Божијом силом у људску природу,
када се оно правилно, здравом храном храни, узраста и богати се човјеков разум, душа,
знање, познање себе и свијета око себе. Човјек постаје свјесно биће, умножавајући Божије
дарове у себи, првјенствено својим живљењем и заједништвом са другим људима, почевши
од својих родитеља, браће и сродника, па онда и свих других са којима се среће и општи у
животу. Отуда, све што човјек, свако људско биће, има и посједује – прима од другога,
почевши од чина зачећа, до његовог посљедњег даха. Како је дубоко мудра истинита ријеч
Апостола Павла: „Шта ли имаш што ниси примио?А ако си примио, што се хвалиш као да
ниси примио?“ (1. Кор. 4, 7). По природи, човјек је плод Божанске и родитељске љубави.
Љубављу других храни се и живи, притом уграђујући себе љубављу и својим даровима у
живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело
Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче
према свима тим истим Божанским добром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила
која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну творевину –
организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и
умножава, расте, узраста.
Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно даривање свега постојећег у
његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незнаних свјетова. Божанским
даривањем и узајамним прожимањем творевина расте, умножава се, у времену и простору.
Пуноћа тог Божанског даривања, Божанске Љубави, јавила се и открила, кад је дошла пуноћа
временâ, тј. кад је творевина Божија постала способна да је прими, онда кад је Бог послао
Сина свог Јединородног да сваки који вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 47; Гал. 4, 4).
Њега не само што су прорицали пророци: сва творевина је уздисала и чекала да се Он јави
„пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14), да се и дарује као Хљеб Божији, Који силази с Неба и
даје живот свијету (Јн. 6, 33). Он као Хљеб Живота благовијести вјечну истину: „који мени
долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети'' (Јн. 6, 35). Тако човјек и
свијет постоје и постају једна Божија творевина, „саздани у Христу Исусу за дјела добра, која
Бог унапријед припреми да у њима ходимо“ (Еф. 2, 10). У Цркви као Тијелу Христовом,
открива се „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса
Христа“, као и „многострука мудрост Божија“ (Еф. 3, 9-10).
У Христу, пак, Богомладенцу, од Дјеве рођеном, као Хљебу Живота, којим се
причешћујемо, и начину на који се причешћујемо, открива нам се, не само смисао нашег
људског постојања, него и начин на који треба да живимо, како да се односимо једни према
другима и како да употребљавамо дарове којим нас је Бог обдарио. Свако створење и сваки
човјек има свој дар – неко већи, неко мањи – и своју службу, коју је призван да умножи,

1
обдарујући собом и својим даровима друга створења (ср. 1. Кор. 12, 4-5). И као што су по
богомудром Апостолу Павлу у човјековом организму удови дати не просто да се сваки од
њих брине о себи, „него да се удови подједнако брину један за другог“ и „ако страда један уд,
с њим страдају сви удови“ (1. Кор. 12, 25-26), тако треба да буде и у организму људског
друштва, цјелокупне људске заједнице.
Бог као домаћин васионе даје свим створењима дарове, даје сунце своје и праведнима
и грешнима. И као што Христос није дошао у овај свијет да му служе него да служи и да се
принесе за живот свијета, тако и они који су Његови: коме је више дато, од њега се више и
тражи... За све њих важи света истина: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки оно
што је другога“ (1. Кор. 10, 24). И она друга: „Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара
Христова... за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова, док не
достигнемо сви јединство вјере и познања Сина Божијег, у човјека савршена, у мјеру раста
висине Христове“ (Еф. 4, 7; 4, 12-13). Са овог разлога потпуно је било природно што су први
хришћани били „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба и у
молитвама“ (Дап. 2, 42), и што „имаху све заједничко: и тековину и имање продаваху и
раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап. 2, 44-45).
Када људи забораве да је „Господња земља и њена пуноћа, и они који живе на њој“,
онда изгубе и прави однос према добрима којима их је Бог обдарио и начину њихове
употребе. Такви отимају творевину од Бога и присвајају је себи, злоупотребљавајући притом
добра Божија и дарове, проглашавајући себе за божанство које ће устројити свијет „по својој
слици и прилици“. Отимање творевине од Бога, као и отимање добара од ближњих својих,
увијек су засновани на гордости, зависти и себељубљу. У том и таквом духу се одвијала и
одвија историја рода људског, њиме су били заражени стари и нови економски системи и
људски односи уопште. Тако је, на примјер – на порицању Бога и на отимању творевине од
Њега – комунизам покушао да организује људско братство и јединство и праведну расподјелу
добара: сви смо свједоци шта се догодило са братством заснованим на оцеубиству и класној
мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако у природи како капитализма, тако
и комунизма, као и да је савремени либерални капитализам, са његовом суровом тржишном
економијом – утемељен на вучјем самољубљу... Зато није никакво чудо што су дојучерашњи
комунисти постали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму отимали туђе ради
„општег добра“. У капитализму настављају то исто, приватизујући оно што је раније другима
отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што су то и раније
чинили, закидајући сиротињски рад и труд... Комунизам се темељио на хришћанској идеји
заједништва, узајамности и расподјеле добара („имаху све заједничко“) која се кроз вијекове
остваривала у Цркви и остварује до данас у монашком општежићу. Но, притом су комунисти
превидјели свету истину: све то се не постиже насиљем него слободом. Као и истину: да
добро које није учињено на добар начин престаје да буде добро; и да се постизање једнакости
не постиже укидањем, уништењем различитих дарова, таланата, него њиховим
умножавањем; не уништењем личности и лишавањем личне својине, него слободном
сарадњом на Божијем и људском дјелу, правилном употребом дарова и добара, сагласно
непролазном начелу: „Што не желиш себи, не чини другоме”. Човјек при томе није створен
да буде ни роб, ни роба, јер његова жеђ и глад се не засићују земаљским добрима и
богатством „које мољац нагриза...“
Јер, „не живи човјек о самом хљебу“ (Мт. 4, 4), и не пије само воду, од које ће

2
ожедњети, него „пије од воде“, коју ће му Христос дати, и „од које неће ожедњети довијека“:
та вода постаје у човјеку „извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4, 14).
Тиме искање најприје Царства Небеског и правде његове, односно осмишљавање
земног хљеба и воде – Хљебом Живота и „водом која отиче у живот вјечни“, исцјељује
човјека од халапљивости за земним добрима и подстиче га на освајање бескрајних
унутарњих простора, кроз благословену употребу видљивог свијета и његових добара.
То је оно чему нас учи Христово рођење и што је садржано у ријечима божићне
анђелске пјесме: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Зато
пјевајући ову пјесму, радосно се загрлимо и поздрављајмо:

Христос се роди!
Благословена Нова година доброте Господње!

Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца,

Архиепископ цетињски и
Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије