Master Rad Zoran

PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
Master rad iz predmeta Međunarodne organizacije
UTICAJ ZAVRŠNOG HELSINŠKOG AKTA NA RAZVOJ LJUDSKIH

PRAVA I MEĐUNARODNU SARADNJU
STUDENT MENTOR
Zoran Nerandžić prof. dr Branko Rakić
381/2014
Beograd, 2015.
SADRŽAJ
Uvod......................................................................................................................3
O međunarodnoj saradnji i međunarodnom organizovanju..................................5
Međunarodna sigurnost kao razlog za međunarodnu saradnju.............................7
Pitanje sigurnosti u međunarodnim odnosima......................................................8
Ljudska prava i Završni akt iz Helsinkija.............................................................8
Evropska konferencija........................................................................................10
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)..................................12
Struktura i sistematika Završnog akta.................................................................15
Doktrinarna gledišta o pravnom domašaju Završnog akta iz Helsinkija............19
Uticaj Završnog akta iz Helsinkija na razvoj ljudskih prava..............................26
Pitanje nacionalnih manjina u okviru Završnog Helsinškog akta.......................26
Program vojne saradnje......................................................................................27
Ombudsman kao institut zaštite ljudskih prava i OEBS.....................................28
Bečki mehanizam................................................................................................30
Misija OEBS-a u Srbiji.......................................................................................31
Zaključna stanovišta...........................................................................................35
Pregled literature.................................................................................................37
2
UVOD
Helsinški akt ili kako ga još nazivaju Helsinška deklaracija, odnosno Završni akt iz
Helsinkija, predstavlja jedan od najznačajnih diplomatskih dokumenata. Uprkos svom
neobavezujućem pravnom karakteru, kredibilitet i važnost samog akta se ne dovodi u pitanje,
posebno zbog činjenice da je potpisan od strane svih evropskih zemalja uz SAD i Kanadu pre
40 godina, te da u jeku danas aktuelnih otvorenih pitanja koja se tiču stepena poštovanja
ljudskih prava i nivoa do kog je međunarodna saradnja dosegla, nesumnjivo predstavlja
značajan dokument koji doprinosi rešenju navedenih problema.
U radu koji sledi, pristupljeno je analizi Helsinškog akta višestrano, i svakako ne
sveobuhvatno, a sve imajući u vidu kompleksnost materije koju obrađuje, oblasti društvenog
života koji su predmet akta, a vodeći se istorijskim tokom stvaranja Završnog akta, preko
njegove sistematike i pravne kvalifikacije, sve do uticaja koji je izvršio na razvoj ljudskih
prava i na međunarodnu saradnju. S tim u vezi, kao posebno se nametnulo pitanje definisanja
programa vojne saradnje među državama, uzimajući u obzir da je, pre svega, Helsinška
deklaracija idejno nastala kao produkt želje država potpisnica da se u Evropi, a i van nje, što
čvršće i dugotrajnije osiguraju bezbednost i mir, vrednosti koje su posebno zapostavljene
tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Takođe, poznajući da je jedno od osnovnih
gesla savremene Evrope očuvanje svih raznolikosti koje nas kao takve trebaju spajati,
obrađen je i problem postojanja i statusa nacionalnih manjina, s aspekta kako ih sam
Helsinški akt reguliše. Šire posmatrano, Helsinška deklaracija zbilja predstavlja vrhunac
napora da se umanje tenzije između istočnog i zapadnog bloka, tj. sovjetskog i američkog
bloka nakon Drugog svetskog rata, te predstavlja njihovo obostrano prihvatanje statusa quo u
Evropi, u vreme kada je potpisan. Nadalje, Deklaracijom je priznata
nepovredivost granica nakon Drugog svetskog rata u Evropi, a 35 država potpisnica se
obavezalo da će poštovati ljudska prava i temeljne slobode, te da će sarađivati na
ekonomskim, naučnim, humanitarnom i drugim područjima.
Smatrajući da je od značaja, deo rada je posvećen uputu u rad Organizacije za
evropsku bezbednost i saradnju, s obzirom da je ista nastala kao posledica potpisivanja
Završnog akta u Helsinkiju, te da su predmet njenog delovanja pored staranja o bezbednosti
kroz kontrolu naoružanja, slobode štampe i slobode izbora, svakako i staranje o ljudskim
pravima, koje je posebno vidljivo kroz kancelarije OEBS-a koje deluju u zemljama
potpisnicama Akta.
3
Konačno, verujući da je najveća vrednost modernog doba nepovredivost ljudskih
prava i nužnost međunarodnog sarađivanja na polju prevencije i zaštite istih, Helsinški
dokument, na njegovu četrdesetogodšnjicu, predstavlja akt koji nikako nije vremenom
izgubio na važnosti, koji je predmet interesovanja mnogih pravnih analitičara i politikologa,
ali koji, pre svega, mora ostati dokument sa ciljem sa kojim je i nastao, a to je održanje i
očuvanje međunarodnog mira, što je neostvarljivo bez poštovanja ljudskih prava.
O međunarodnoj saradnji i međunarodnom organizovanju

4
Savremeno doba je uvelo neke nove standarde, principe i načine međunarodnog
organizovanja i saradnje, koje se u vreme tehničko-tehnološkog napretka, inovacija i
dostignuća, imaju smatrati gotovo nužnim za očuvanje nepovredivosti ljudskih prava,
sveobuhvatan progres društva i međunarodnu kooperaciju u raznim oblastima. Jedan od
osnovnih razloga i najvažnijih motiva organizovanja država na međunarodnom nivou jeste
očuvanje mira. I kako je u svom delu Swords into Plowshares, The problems and Progress of
International Organisation, Inis Klod (Inis Claude) konstatovao: „Međunarodno
organizovanje je u osnovi, mada ne isključivo, reakcija na problem rata.“ 1 , tako se stiče
utisak da međunarodno organizovanje pored toga što predstavlja reakciju na rat, predstavlja i
način za unapređenje odnosa među narodima, razvoj ljudskih prava i kompletnu usmerenost
ka boljem i sigurnijem društvu.
Koristeći definiciju međunarodnih organizacija koju su u svom zajedničkom delu dali
autori Obrad Račić i Vojin Dimitrijević da „međunarodne organizacije su višestranim
ugovorima osnovani trajni oblici institucionalizovanog opštenja tri ili više država, sa
posebnim statusom i stalnim organima, u okviru kojih se, na način predviđen statutima i
drugim osnovnim dokumentima organizacija, odvijaju procesi multilateralnog pregovaranja i
zajedničkog odlučivanja država-članica u odgovarajućim oblastima međunarodne saradnje“ 2
svaku međunarodnu organizaciju, njen cilj i svrhu nastanka, možemo posmatrati i kroz jedan
od njenih konstitutivnih elemenata, kao što su njen osnivački akt, odnosno njeni organi.
Sveobuhvatnu definiciju svih međunarodnih organizacija teško je dati, pa se definicije
istih mogu podeliti na formalne i materijalne, s obzirom na svojstva koja poseduju celine koje
se mogu nazvati međunarodnim organizacijama, gde se prve zasnivaju na bazi četiri osnovna
kriterijuma: obima aktivnosti, vrste članova, pravne prirode odluka koje donose i obima
članstva a druge, materijalne definicije, moguće je dati samo u odnosu na konkretnu
međunarodnu organizaciju ili, eventualno više međunarodnih organizacija identične ili
suštinski slične nadležnosti i pravnog položaja.3
1 Inis L.Claude Jr. Swords into Plowshares, The Problems and Progress of International Organisation, New York 1971, Randon House,
215. (navedeno prema Branko Rakić, Ostvarivanje mira preko međunarodnog organizovanja i integrisanja država, Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2009, 17.)
2 Obrad Račić – Vojin Dimitrijević, Međunarodne organizacije, Beograd, Savremena administracija, 17-18 (navedeno prema B. Rakić,
Ostvarivanje mira preko međunarodnog organizovanja i integrisanja država, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za
izdavaštvo i informisanje, Beograd 2009, 15.)
3 Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011,
523-524.
5
Uzimajući u obzir mnoštvo danas postojećih organizacija, kako u Evropi tako i u svetu,
nameće se zaključak da je među njima najveći broj upravo onih koji sebi za cilj nemaju
neposredno staranje o ostvarenju i očuvanju mira, već olakšanje saradnje među narodima i
državama u mnogim drugim društveno-političkim sferama, među kojima prednjače
ekonomija, kultura, nauka, ekologija, zdravstvo, obrazovanje i sl. Postojanje tako velikog
broja međunarodnih organizacija nužno dovodi i do velikog broja njihovih osnivačkih akata,
tj. statuta, čija je klasifikacija takođe kao i klasifikacija međunarodnih organizacija izuzetno
teška ne samo jer se međunarodne organizacije umnogome razlikuju između sebe, što po
načinu na koji rade, odnosno ovlašćenjima koje imaju, već i što ne postoji jedinstvena
nomenklatura tih akata. Termini kojima se obeležavaju akti međunarodnih organizacija su
višebrojni: odluke, preporuke, rezolucije, norme, standardi, finalni akti, direktive, pravilnici,
mišljenja... Te akte sama međunarodna oganizacija donosi na osnovu svojih akata kojima se
konstituiše.
Sama ideja međunarodne saradnje stara je koliko i postojanje naroda. Pre svega,
vezuje se za ljudsku prirodnu potrebu da se spreče ratovi, te je i mir glavna preokupacija
međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Kako navodi Serž Sir (Serge Sur), sam mir
„...je generalno doživljavan i predstvljan kao vrhovna vrednost“ 4 te stoga nije ni začuđujuća
činjenica da se najvažnije organizacije u međunarodnom pravu (jedan od kriterijuma važnosti
istih svakako je broj država-članica koje obuhvata kao i obaveznost poštovanja akata koje
donosi) upravo i bave pitanjem mira sa aspekta međunarodnog prava. Sama vrednost mira i
njegov značaj koliko su važni sa apekta unutrašnjeg uređenja države, jednako su, ako ne i
više važni na internacionalnom, međudržavnom nivou. Uprkos proklamovanim idejama o
važnosti i značaju mira, mir ipak nije ostvarljiv sam od sebe, već se mora organizovati, a
organizovanje mira, kako navodi profesor Sir, ostvaruje se i kroz uspostavljanje sistema
bezbednosti.5 S tim u vezi, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), koja je
posledica potpisivanja Završnog akta iz Helsinkija, je i najveća svetska međuvladina
organizacija koja se bavi pitanjima bezbednosti u sferama kontrole naoružanja, ljudskih
prava, slobode štampe i izbora.
4 Serge Sur, Relations internationales, Paris 1995, Monttcherestien E.J.A., 437-438 (navedeno prema B. Rakić, Ostvarivanje mira preko
međunarodnog organizovanja i integrisanja država, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd
2009, 9.)
5 Serge Sur, Relations internationales, Paris 1995, Monttcherestien E.J.A., 437. (navedeno prema B. Rakić, Ostvarivanje mira preko
međunarodnog organizovanja i integrisanja država, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd
2009, 9.)
6
Međunarodna sigurnost kao razlog za međunarodnu saradnju
„Ideja međunarodne sigurnosti odražava urođenu želju svakog naroda, svake države,
da bude siguran od opasnosti agresije i leži u osećaju sigurnosti neke države da nikada neće
biti napadnuta ili da će u slučaju napada dobiti neodložnu i efikasnu pomoć od drugih
država.“6 Shvatajući međunarodnu sigurnost na ovaj način, kao nešto više od običnog zbira
nacionalnih sigurnosti, jasno je da ona po sebi podrazumeva i neke zajedničke vrednosti
čovečanstva. Ona je, pre svega nešto više i od običnog mira, a mir po sebi može biti i prosto
odsustvo rata. O važnosti mira, s razlogom, i Povelja Ujedinjenih nacija kao prvi i najvažniji
zadatak te organizacije navodi „održanje međunarodnog mira i sigurnosti“ i vezuje ga za
druge ciljeve organizacije, koji se tiču razvijanja prijateljskih odnosa i pitanja saradnje među
narodima na polju ekonomije, socijalnih i kulturnih pitanja, te pitanja humanitarne prirode i
poštovanja ljudskih prava.
Govoreći o međunarodnom miru i sigurnosti koje Ujedinjene nacije nastoje da
ostvare, taj pojam sigurnosti može se označiti kao univerzalna ili opšta sigurnost, nasuprot
regionalnoj sigurnosti kao analognom cilju ostvarivanja skladnih međunarodnih odnosa u
nekom užem području sveta. Samim tim, regionalna sigurnost se može shvatiti jedino kao
deo univerzalne sigurnosti, kao dopuna opštoj sigurnosti. Suštinski, ciljevi univerzalne i
regionalne sigurnosti nisu i ne smeju biti u koliziji.7
Posmatrano istorijski, ciljevi međunarodne sigurnosti se razlikuju. Sam pojam
međunarodnog mira i bezbednosti bio je drugačiji početkom 19. veka nakon društvenih
previranja koja su usledila nakon građanske revolucije u Francuskoj, a drugačiji neposredno
po završetku II svetkog rata, odnosno danas. Kako su se ciljevi međunarodne sigurnosti
menjali vremenom, jednako je dolazilo do smene mehanizama koji su predstavljali način
ostvarenja trajnog mira i sigurnosti.
6 Dictionnaire diplomatique, Academie diplomatique internationale, vol. II, Paris, p.696 (navedeno prema Vladimir Đ. Degan,
Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 13.)
7 Vladimir Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982,
14.
7
Pitanje sigurnosti u međunarodnim odnosima
Svi sistemi sigurnosti država ustanovljeni su međunarodnim ugovorima gde su

predviđena prava i obaveze potpisnica, posebno dužnosti na kolektivnu akciju u slučaju da
neko pokuša da naruši mir i sigurnost. Neki od tih sistema predviđali su obavezu rešavanja
međusobnih sporova članica u cilju prevencije sukoba, dok su neki od njih predviđali
neodređene obaveze na razoružanje.8
Nijedan tako celovit sistem sigurnosti nije bilo moguće ustanoviti u uslovima mira,
kao rezultat aktivne saradnje među državama. Istorijski, svaki do sada sistem obezbeđenja
sigurnosti bio je rezultat prethodnih sukoba i ratova, a pored cilja da se postigne i zadrži mir
podrazumevao je i tendenciju država pobednica da osigura tekovinu pobedničke koalicije.
Sistemi kolektivne sigurnosti predstavljali su mnogo više od paktova ili političkih saveza.
Oni su, zapravo, težili da okupe kao svoje članice i bivše pobeđene zemlje, pod uslovom da
one prihvate status da brane osnovne ciljeve saveza. Takvi sistemi kolektivne sigurnosti
podrazumevali su zajedničku akciju svojih članova protiv svakoga ko ugrožava mir,
nezavisno od toga da li je mir ugrožen i od samog člana.
Ljudska prava i Završni akt iz Helsinkija
Pitanje međunarodne saradnje se svakako mora sagledati i sa aspekta ljudskih prava,

tj. međunarodna saradnja i jeste onaj napor i trud koji države članice ili nečlanice predmetnih
organizacija preduzimaju u cilju očuvanja ljudskih prava ali i u cilju napretka ideja vezanih
za priznanje „novih ljudskih prava“. Da bi se međunarodna saradnja realizovala u što širem
obimu, nameće se stav da je, u kom god pravcu ta saradnja usmerena, svakako ista
neodvojiva od ideje da se zaštiti nepovredivost ljudskih prava. S tim u vezi, međunarodnu
saradnju treba prioritetno shvatiti kao sarađivanje država u sferi da ljudska prava ostanu
zaštićena u različitim političkim prilikama.
Shvaćena u formalnom smislu, međunarodna ljudska prava, predstavljaju normativni
podsistem međunarodnog prava, koga čine pravna pravila i standardi, a koji za predmet ima
prava, slobode i odgovornosti pojedinaca i ljudskih kolektiviteta (grupa) dok u materijalnom
smislu, međunarodno pravo ljudskih prava je autonomna norma ili imperativ međunarodne
zajednice koja kvalitativno menja pravni položaj čoveka i ljudskih kolektiviteta u državama
8 V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 16.
8
uspostavljanjem pravnih okvira legislativne i faktičke aktivnosti država.9
Deo međunarodnog prava koji se naziva ljudskim pravima, sastoji se iz
1) Pravnih pravila kojima se utvrđuju prava i slobode pojedinaca i grupa i dele se na
pravila koja utvrđuju obaveze vis-a-vis države i pravna pravila koja utvrđuju obavezu
države u odnosu na međunarodnu zajednicu kao celinu,
2) Akata programske prirode, koji nisu pravno obavezujući, ali izražavaju svest
međunarodne zajednice i kao takvi predstavljaju okvir za zakonodavnu delatnost kako
na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu.10
Polazeći od kompleksnosti same definicije ljudskih prava i činjenice da se istoj može
pristupiti sa više strana, istim se ne umanjuje značaj potrebe njenog postojanja, budući da
ljudska prava oduvek predstavljaju svakako najvažniju komponentu i srž međunarodnih
odnosa.
Završni akt iz Helsinkija nesumnjivo je doprineo jačanju opšte svesti o značaju
nepovrediovosti i očuvanja ljudskih prava i nesporno je uticao na zaštitu istih u oblasti svog
delovanja, međutim sistem zaštite ljudskih prava u okviru Organizacije za evropsku
bezbednost i saradnju ne bi se mogao smatrati posebnim, specifičnim sistemom zaštite
ljudskih prava, uzimajući u obzir da je reč pre svega o bezbednosnom sistemu, koji je u svoje
okvire uvrstio i ljudska prava. Osvrćući se na pitanje ljudskih prava u okviru OEBS-a,
zaključak je da nema mesta stavu da se radi o nekakvom posebnom korpusu ljudskih prava,
već je reč o dimenziji OEBS-a koja ljudska prava tretira kao izrazito značajnu oblast.
Jedan od deset temeljnih principa Završnog akta iz Helsinkija upravo jeste zaštita ljudskih
prava. Princip poštovanja ljudskih prava je bio deo političkog dogovora o pitanjima
bezbednosti u Evropi u vreme kada je trebalo umanjiti političku napetost između zapadnog i
istočnog bloka, a sam bezbednosni sistem bio je utemeljen na ideji priznavanja političkog
statusa quo u Evropi od strane pripadnika zapadne koalicije i prihvatanju saradnje u
humanitarnoj sferi, a pre svega u oblasti ljudskih kontakta, informacija, kulture, prosvete i
obrazovanja od strane članica istočnog bloka.
Kako po svojoj prirodi Helsinški akt nije pravno obavezujući, ali kako je posredno
afirmisao princip da oblast ljudskih prava nije samo pitanje koje ulazi u domen strogo
unutrašnje nadležnosti država, samim tim je otvorio prostor za raspravu o stanju ljudskih
prava na nivou država koje su uzele učešće na Konferenciji. Na konferencijama koje su
održane nakon Helsinške, a to su Beogradska (1977), Madridska (1979) i Bečka (1986)
uglavnom su optuživane zemlje sovjetskog bloka da ne poštuju ljudska prava.
9
Nakon što je u devetoj deceniji prošlog veka urušen sovjetski blok, KEBS (odnosno od
1995.godine – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) je upravo na doktrini ljudskih
prava gradio osnov svoga delovanja. Obaveze koje su članice OEBS-a preuzele u oblasti
ljudskih prava se ne primenjuju kao pravne obaveze i ne mogu da se primene u sudskom
postupku. Značaj tih obaveza iscrpljuje se u faktičkoj moći Organizacije za evropsku
bezbednost i saradnju i primenjuju se više kao političke odluke. Obavezujućim ih čini ne
pravno, nego političko obećanje koje se ispunjava kombinacijom autoriteta OEBS-a koje isti
uživa u državama potpisnicama Završnog helsinškog akta, i snagom pritiska Organizacije i
njenih članica. OEBS ne poznaje sudsku kontrolu sprovođenja preuzetih obaveza, niti institut
peticije, kao oblike nadzora i kontrole, već je razvio institucionalnu mrežu u tu svrhu u kojoj
centralno mesto zauzimaju: Ured OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava, Visoki
komesar OEBS-a za nacionalne manjine i OEBS-ov predstavnik za slobodu medija.
Evropska konferencija
Glavni značaj Evropske konferencije koja je prethodila donošenju Završnog akta iz

Helsinkija jeste u tome što su se po prvi put povezala pitanja evropske saradnje na svim
nivoima, počev od stvaranja i održavanja međusobnog poverenja, preko evropske saradnje
do pitanja naoružanja i eventualnog razoružanja. Sama konferencija smatrala se kao početak
a ne kao vrhunac jednog procesa međusobne saradnje, čiji bi konkretni rezultati bili sagledivi
tek u budućnosti.11
Mnogostrani pripremni pregovori država učesnica održani su u Helsinkiju od 22.
novembra 1972.godine do 7. juna 1973.godine. Šefovi diplomatskih misija utvrdili su dnevni
red, postupak, datum početka i mesta održavanja konferencije. Ti pregovori su se okončali
izradom „Završnih preporuka“.
Prva formalna faza konferencije održana je u periodu od 3. do 7. jula i bila je
protokolarnog, svečanog karaktera. Održana je u Helsinkiju i prihvatila je „Završne
preporuke“ i odredila datum početka druge faze konferencije.
9 M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011, 572.
10 M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011,
577-578.
10
Druga faza evropske konferencije je najznačajnija, ujedno i najduža i radnog je
karaktera. Započeta je 18. septembra 1973.godine i trajala je gotovo dve cele godine, sve do
21. jula 1975.godine. U okviru ove faze bila su ustanovljena tri odbora koja su se bavila
pitanjima 1) evropske sigurnosti, 2) saradnjom u oblasti privrede, nauke, tehnike i okoline i
3) saradnjom u humanitarnoj i drugim oblastima. Za vreme ove faze pregovaralo se o
sadržaju jednog ili više budućih dokumenata koji su na kraju trebali biti potpisani od strane
šefova država učesnica, da bi se tek na kraju ove faze konačno odlučilo da se svi rezultati
konferencije unesu u jedan dokument.12
Treća, najsvečanija faza, takođe je održana u Helsinkiju od 30. jula do 01. avgusta
1975.godine. Okupila je šefove država, odnosno vlada, kao i najodgovornije funkcionere
država učesnica. Svaki od najviših predstavnika država učesnica je održao govor a potom je i
svečano potpisan Završni akt.
Najzad, naziv i oblik dokumenta konferencije potekli su od Britanije, a formalno su
predloženi u papiru Holandije koja je nastupala u ime zemalja Evropske ekonomske
zajednice.13 Britanski pravnici su predložili naziv „Završnog akta“, jer taj oblik ne obuhvata u
međunarodnoj praksi uvek pravni instrument, mada ga ni ne isključuje. To je odgovaralo
volji većine država učesnica koje nisu bile spremne da rezultati rada budu uključeni u
formalni ugovor koji je podložan ratifikaciji.14
Sam Završni akt iz Helsinkija nesumnjivo predstavlja srž sistema zaštite prava u
okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), ali taj sistem OEBS-a se ipak
ne bi mogao nazvati specifičnim sistemom zaštite ljudskih prava, jer je prevashodno reč o
15
bezbednosnom sistemu koji se bavi i ljudskim pravima. Dakle, prioritetna pitanja kojima se
OEBS bavi jesu pitanja bezbednosti, a govoreći o ljudskim pravima u okviru OEBS-a, govori
se o „humanom karakteru“ te organizacije.
12 Cf., Ninčić, op. cit., str.96, beleška 15 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 49.)
13 Cf., Harold S. Russel, The Helsinki Declaration: Brobdingnag or Lilliput?, AJIL 1976, No 2, p.246 (navedeno prema V. Đ. Degan,
Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 50.)
15 M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011, 638.
11
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju proistekla je iz Konferencije o

bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS). Ova konferencija je imala nameru da se okonča ili
makar ublaži Hladni rat između Istoka i Zapada, tj. između blokovskih grupacija predvođenih
Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) i Sjedinjenim Američkim Državama
(SAD). Ove blokovske grupacije su imale i svoje vojne saveze – Varšavski pakt, s jedne
strane i Severnoatlantski pakt (NATO), s druge strane. Vezano za oblast ekonomske saradnje,
svaka je imala svoju organizacionu formu, kakve su bile Savez za uzajamnu ekonomsku
pomoć (SEV) na Istoku i Organizacija za evropsku saradnju i razvoj (OECD) i Evropske
zajednice na Zapadu.
Evropska konferencija u lancu uzročno-posledičnih događaja, predstavlja posledicu
rešavanja nerešenih problema i pitanja Drugog svetskog rata u Evropi i stub uspostavljanja
saradnje svih evropskih zemalja. Konferencija nije bila predviđena kao trajna ali se
okupljanje država učesnica nastavljalo zavisno od prilika. Promene koje su započete
1989.godine padom Berlinskog zida učinile su da skupovi KEBS-a prestanu da budu u senci
blokovske podele, pa je KEBS postepeno počeo da stvara stalne institucije i tako se
definitivno pretvorio u stalnu organizaciju, Organizaciju za bezbednost i saradnju u Evropi
(OEBS).
Usvajanje Helsinškog akta 1975.godine smatra se važnim trenutkom u novijoj istoriji
Evrope, jer su se najviši predstavnici zemalja učesnica obavezali na zaštitu teritorijalnog
integriteta svake od njih. Ovo se može smatrati značajnim civilizacijskim iskorakom,
posebno uzimajući u obzir teške sukobe i razaranja, samim tim i svako odsustvo poštovanja
teritorijalnog integriteta država, a koje istorija beleži tokom Drugog svetskog rata, ne tako
davno od godine usvajanja Akta. Pored podstreka na poštovanje teritorijalnog integriteta
svake od države učesnica, predstavnici država su istakli i značaj unapređenja demokratskog
razvoja društva i ljudskih prava u svakoj od država učesnica. Sama reč „Helsinki“ postala je
simbol želje za poboljšanjem situacije u Evropi i u evropskim zemljama, a posebno u oblasti
poboljšanja poštovanja, napretka i zaštite ljudskih prava. To se može videti iz niza nevladinih
organizacija za zaštitu ljudskih prava, raznih komiteta i odbora koji su u svom imenu sadržali
ili još uvek sadrže pridev „helsinški“, a kakav je npr. Helsinški odbor za ljudska prava koji
pod tim imenom deluje u Republici Srbiji.
12
Ako pođemo od definicije međunarodnih organizacija gde je „pravna pretpostavka
postojanja međunarodne organizacije njen statut, koji stupa na snagu ratifikacijom potrebnog
16
broja država, a faktička je da su obrazovani njeni glavni organi i da su počeli da rade“ ,
onda Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji nije bila međunarodna organizacija u
pravom smislu reči, jer nije počivala ni na kakvom statutu i nije predstavljala trajno
okupljanje država. 17 Svaka konferencija završavala se time što je zakazivana sledeća, za koju
se unapred nije znalo hoće li biti poslednja ili će joj uslediti nova.
Događaji u Istočnoj Evropi, pad Berlinskog zida, promene u Sovjetskom savezu i
raspad tzv. socijalističkog lagera koji je bio zasnovan na dominaciji komunističkih partija
poslušnih Moskvi, doveo je do toga da se i odnosi u KEBS-u promene. Te promene je
označila Pariska povelja za novu Evropu od 21. novembra 1990.godine, kojom je započet
proces pretvaranja KEBS-a u pravu međunarodnu organizaciju pod sadašnjim nazivom
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Ovakav vid okupljanja država učesnica
Konferencije je zamenjen čvrstom strukturom, sa Sekretarijatom, Višim savetom,
Parlamentarnom skupštinom, Centrom za sprečavanje sukoba i Uredom za slobodne izbore.18
Organizacija i rad OEBS-a
Najopštije i najvažnije odluke u okviru OEBS-a donose se na skupovima šefova

država i vlada zemalja članica (samiti). Ne postoje unapred ustaljeni termini održavanja
samita, već se isti održavaju po potrebi. Ispod njih se nalazi Ministarski savet, i on se sastaje
jednom godišnje. Stalni savet sačinjavaju ambasadori država članica u sedištu OEBS-a u
Beču i on se sastaje jednom nedeljno. Na čelu OEBS-a jeste inokosni organ pod nazivom
„aktuelni predsedavajući“ (Chairperson – In Office). To je ministar spoljnih poslova države
članice koja zauzima predsedničko mesto, a ovo mesto se rotira između članica po
abecednom redu. Predsedavajućem pomažu prethodni i budući predsedavajući.
Organi OEBS-a su takođe i Forum za bezbednosnu saradnju i Sekretarijat, koji se
nalazi u Beču. Na čelu Sekretarijata je Generalni sekretar. Pored Beča, uredi OEBS-a nalaze
se i u Kopenhagenu, Ženevi, Hagu, Pragu i Varšavi.
16 Vojin Dimitrijević – Obrad Račić, Međunarodne organizacije, Savremena administracija, Beograd 1988. (navedeno prema Vojin
Dimitrijević – Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Novinsko-izdavačka ustanova, Službeni list SRJ, Beograd 1996, 117.)
17 Vojin Dimitrijević – Obrad Račić, Međunarodne organizacije, Službeni glasnik, Beograd 2011, 250.
18 Vojin Dimitrijević – Obrad Račić, 251.
13
Parlamentarna skupština OEBS-a usvaja rezolucije o političkim, bezbednosnim i
ekonomskim pitanjima, zatim pitanjima zaštite okoline, demokratije i ljudskih prava. U
skladu sa tradicijom KEBS-a, Parlamentarna skupština je veoma aktivna u nadzoru nad
sprovođenjem izbora u zemljama članicama OEBS-a, ali i u drugim državama.
Ured za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) predstavlja važnu instituciju
u okviru OEBS-a. Postoji od 1991.godine i nalazi se u Varšavi. Poznat je po tome što vrlo
kompetentno i sa velikim autoritetom nadzire izbore i referendume u evropskim državama, a
po pozivu i van evropskog kontinenta, svojim postojanjem potvrđujući značaj prava na
slobodne i poštene izbore. Ekspertski tim ovog Ureda pratio je i kontrolisao sve izbore na
teritoriji bivše Jugoslavije u poslednjih petnaestak godina.
Drugi poznati ured OEBS-a je onaj koji se bavi pitanjem slobode medija i nalazi se u
Beču.
Poreklo OEBS-a, nastalog iz konferencije posvećene rešavanju pitanja bezbednosti i
saradnje u Evropi, ogleda se još uvek u njegovom članstvu. Organizacija o evropskoj
bezbednosti i saradnji je, kako joj i samo ime kaže, evropska organizacija. Međutim, posebno
indikativna je činjenica da je ova Organizacija od samog početka uključivala i vanevropske
države koje su imale važnu ulogu i predstavljale su bitan faktor u rešavanju pitanja
bezbednosti u Evropi. U okviru OEBS-a su zato još uvek kao članice prisutne Sjedinjenje
Američke Države i Kanada, te je to i jedina evropska organizcija koja pod okriljem svoga
članstva kao zemlje članice ima države na američkom kontinentu. Druge organizacije, kao
npr. Savet Evrope, imaju kao svoje članice neke države u Aziji koje su istorijski bile vezane
za evropski kontinent.
14
Struktura i sistematika Završnog akta
Završni akt Konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi je obiman međunarodni

dokument. Akt je nakon uvoda koji je, može se reći, deklaratornog karaktera, podeljen na pet
celina, gde svaka od tih celina ima svoj uvod, a neke od njih su podeljene na odgovarajuće
oblasti prema materiji koju obrađuju.
(I) Pitanja sigurnosti u Evropi – Prvi je deo Završnog akta i nakon uvoda podeljen je
na dva dela gde se u prvom delu izlažu načela koja uređuju uzajamne odnose
između država učesnica, koja sadrže deset načela: (1) suverena jednakost, (2)
nepribegavanje pretnji i upotrebi sile, (3) nepovredivost granica, (4) teritorijalna
celovitost država, (5) mirno rešavanje sporova, (6) nemešanje u unutrašnje
poslove, (7) poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda, uključujući slobodu
misli, savesti, vere i uverenja, (8) ravnopravnost i pravo naroda na
samoopredeljenje, (9) saradnja među državama, (10) izvršenje u dobroj veri svih
obaveza preuzetih u skladu sa međunarodnim pravom. Ovaj deo je ujedno i deo
kojim se nauka najviše i bavi i prema kome se određuje pravni domašaj Završnog
akta. Nakon načela sledi odeljak koji se odnosi na realizovanje izvesnih gore
navedenih načela, i tu je uglavnom razrađeno načelo pretnje i upotrebe sile
uključujući i ekonomsku prinudu gde su države, između ostalog, obećale da će
preduzeti efikasne mere u postizanju opšteg i potpunog razoružanja kao i da će se
uzdržati od propagande agresivnih ratova. U drugom delu sledi „Dokument o
merama za jačanje poverenja i određenim aspektima sigurnosti i razoružanja“.
Ovaj deo predstavlja sve što se postiglo na Konferenciji u pogledu vojnog aspekta
evropske sigurnosti. Domašaj ovog dela je prilično skroman, a u okviru istog se
nalazi i nekoliko odredbi deklaratornog karaktera, između ostalih, i neophodnost
postizanja sveopšteg i potpunog razoružanja pod strogom i efikasnom
međunarodnom kontrolom, te odredbe kojima se priznaje međusobna povezanost
političkih i vojnih aspekata sigurnosti, zavisnost sigurnosti svake države učesnice
konferencije od sigurnosti u Evropi, odnosno da sigurnost u Evropi zavisi i od
sigurnosti u Sredozemlju.
(II) Saradnja u oblasti privrede, nauke, tehnike i okoline – Ovaj deo akta je prilično
opsežan program buduće saradnje između država koja podrazumeva naknadno
sklapanje posebnih bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma država
15
učesnica. U uvodu tog dela priznaje se da se vodi računa o različitim stepenima
ekonomske razvijenosti država koje su učesnice, te da se saradnja između njih,
uprkos tim razlikama, može sprovesti na temelju jednakosti i zadovoljenja potreba
svake od njih. Pod naslovom „Trgovina“ konkretizuju se mere u tom polju, npr.
objavljivanje ekonomskih i korisnih informacija; statistika o proizvodnji; o
nacionalnom dohotku, budžetu... Ostali delovi se odnose na industrijsku saradnju,
projekte od zajedničkog interesa, a posebno u oblastima izvora energije,
eksploatacije sirovina, transporta i komunikacija. Konkretni oblici saradnje su
predviđeni i u domenu nauke i tehnike a ogledaju se u oblastima poljoprivrede,
energetike, tehnologije, transporta, fizike, hemije, meteorologije i hidrologije,
okeanografije, seizmoloških istraživanja, glaciologije, informatike, svemirskih
istraživanja, te medicine i zdravstva. Kao poseban oblik saradnje je predviđeno
istraživanje ekonomsko-socijalnih aspekata radnika migranata.
(III) Pitanja koja se tiču sigurnosti i saradnje na Sredozemlju – jedan je od kraćih
celina Završnog akta u kojoj je već u uvodu istaknuta povezanost Evrope i
Sredozemlja i predviđena je saradnja evropskih i mediteranskih, neevropskih
država vodeći računa o nacionalnim ciljevima razvoja tih zemalja.
(IV) Saradnja u humanitarnim i drugim oblastima – najopsežniji je deo Završnog akta
iz Helsinkija i podeljen je u četiri podoblasti: (a) kontakti među ljudima – gde se
obrađuje materija o kontaktima i redovnim susretima srodnika iz različitih
zemalja, objedinjavanje porodica, brakovi između državljana različitih država,
putovanje u inostranstvo iz ličnih ili profesionalnih razloga, poboljšanje uslova
individualnog i grupnog turizma, susreti mladih, sport; (b) informacije – gde se
razmatraju pitanja poboljšanja razmene različitih vidova informacija; usmene i
štampane informacije, bioskop, radio i televizija, vidovi saradnje u toj oblasti i
poboljšanje uslova rada novinara u drugim državama; (c) saradnja i razmena u
oblasti kulture – predviđaju se konkretni koraci u pravcu proširenja veza,
uzajamnog upoznavanja, pristupa, kontakta i međusobne saradnje u toj oblasti.
Uzimaju se u obzir i nacionalne manjine i regionalne kulture; (d) saradnja i
razmena u oblasti obrazovanja – tu se takođe predviđa proširenje veza, različite
vrste razmene, obrađuje se materija o stranim jezicima i civilizacijama, te
metodima razmene. I ovaj deo se završava navodima o ulozi nacionalnih manjina i
regionalnih kultura za međusobnu saradnju u oblasti obrazovanja, te obećanjem
država učesnica da će pomagati tu ulogu.
16
(V) Kontinuitet Konferencije – Kako za primenu Završnog akta iz Helsinkija nisu bili
ustanovljeni stalni organi koji bi pratili rezultate primene istog i razmenjivanje
informacija, navedeno je da države učesnice izjavljuju svoju spremnost i
odlučnost da u periodu posle Konferencije poklone dužnu pažnju odredbama akta
i da ih primenjuju: jednostrano – u svim slučajevima koji zahtevaju takvu akciju;
dvostrano – pregovorima s drugim državama učesnicama; mnogostrano – kroz
sastanke stručnjaka kao i u okvirima postojećih međunarodnih organizacija, kao
što su Ekonomska komisija UN za Evropu i UNESCO.
Da bi se nastavio proces koji je započet Konferencijom a koji je krenuo u više pravaca bilo je
planirano organizovanje predstavnika država učesnica, koji je otpočet sastankom
predstavnika koji su imenovani od strane ministara za spoljne poslove. Prvi sastanak te vrste
održan je u Beogradu 1977. godine, na kom je određen i sledeći, održan u Madridu 1980.
godine. Potpisnici teksta Završnog akta iz Helsinkija 1. avgusta 1975. godine bili su šefovi
država, šefovi vlada ili drugi najviši predstavnici svih država koje su uzele svoje učešće na
Konferenciji (u tadašnjim komunističkim zemljama kao što su npr. bile Mađarska, Sovjetski
savez ili Nemačka, kao potpisnici su se pojavili sekretari odnosno predstavnici komunističkih
partija, a radi se pre svega o zemljama gde su komunističke partije predstavljale partije na
vlasti u kojima je bila skoncentrisana najviša vlast odlučivanja). Tim ličnostima se u drugim
državama ukazivala počast kao da se radi o šefovima država. Zbog činjenice da su neki od
potpisnika Završnog akta iz Helsinkija predstavnici vladajućih partija, ne i šefovi države ili
vlade, niko nije doveo u pitanje političku važnost ovog akta. Naprotiv, potpisi tih
predstavnika još više podvlače njegov politički značaj. 19 Iz navedenog, može se zaključiti da
je sam Završni akt iz Helsinkija kao takav proklamovao važnost uzimanja učešća zemalja
Evrope i šire, kroz iskazivanje političke volje da se produbi saradnja između država
potpisnica. Kao predstavnici te volje potpuno ravnopravno uz najviše predstavnike država bili
su i sekretari, odnosno predstavnici vladajućih partija komunističkih zemalja.
17
Da Završni akt ne predstavlja međunarodni ugovor u smislu Bečke konvencije o
pravu ugovora iz 1969. godine, ukazuje jedna od završnih odredbi tog akta. Naime, Vlada
Republike Finske je bila zamoljena da sam tekst Završnog akta koji nije podložan
registrovanju po članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija – uputi Generalnom sekretaru
Ujedninjenih nacija da bi ga on dostavio članovima svetske organizacije kao službeni
dokument Organizacije Ujedinjenih nacija. Načelo javnosti diplomatije je ispoštovano tako
što su o Završnom aktu iz Helsinkija obaveštene Ujedinjene nacije, ali sam akt nije
registrovan po propisima Povelje koji se propisi odnose isključivo da međunarodne
ugovore.20 Može se smatrati da su države učesnice prihvatile Završni akt iz Helsinkija danom
njegovog potpisivanja, a nakon toga ga nijedna od država nije podvrgla postupku ratifikacije,
niti je bilo izjava o rezervama, što bi se odnosilo na postupak usvajanja ugovora.
Baveći se sistematizacijom odredbi Završnog akta iz Helsinkija, teško da bi se ona
mogla sprovesti na dosledan način, s obzirom na pravni domašaj tih odredbi.
Neke od odredbi su iskazane imperativno kao da je reč o čvrstim obavezama u
ugovoru. Takva od odredbi jeste i ona koja nameće obavezu učesnica da poštuju teritorijalnu
celovitost svake države učesnice. Nadalje, neke od odredbi su intonirane kao da iskazuju
nameru država, pre nego obavezu, a takva je odredba gde će države podsticati razvoj trgovine
na što je moguće široj osnovi, nastojeći pri tome da koriste razne ekonomske i trgovinske
mogućnosti. Neke predstavljaju neodređena, skoro apstraktna obećanja, kao npr. da će države
u pozitivnom i humanitarnom duhu razmatrati molbe osoba koje žele da se spoje sa
članovima svojih porodica, pri čemu će naročita pažnja biti posvećena molbama hitnog
karaktera, kao što su molbe bolesnih i starijih osoba. U aktu su sadržane i odredbe koje
predstavljaju konstataciju nekog stanja a takva je i ona kojom države učesnice priznaju
interes svih njih za napore usmerene ka smanjenju vojne konfrontacije i unapređenju
razoružanja, koji treba da dopune politički detant u Evropi i da ojačaju njihovu sigurnost.
Postoje i odredbe koje predstavljaju plan i program saradnje koje ukazuju na postizanje
naknadnih sporazuma, pravnih ili političkih, na dvostranoj ili višestranoj osnovi. Tu su i
preporuke upućene fizičkim i pravnim licima, a ne državama, a takva je odredba kojom se
preporučuje organizacijama, preduzećima i fabrikama u njhovim zemljama, da, gde to dolazi
u obzir, unose arbitražne klauzule u trgovačke ugovore, u ugovore o industrijskoj saradnji ili
u specijalne ugovore.
18
Kako Završni akt obrađuje raznovrsnu materiju, otuda i raznovrsnost odredaba po
domašaju nije nikako neobična, a posebno imajući u vidu što je svaka rečenica njegovog
teksta bila usvajana konsenzusom od 35 država nakon strpljivog usaglašavanja međusobnih
stavova i interesa.
Doktrinarna gledišta o pravnom domašaju Završnog akta iz Helsinkija
Ma kakav bio pravni domašaj Završnog akta iz Helsinkija, što posmatran u celini, što
delimično, nesumnjiv je njegov politički domašaj. Ova izuzetna politička važnost odrazila se
na tumačenje njegovog pravnog domašaja u nauci gde su o istom zauzeti oprečni stavovi.
Svaki pisac baveći se tumačenjem odredbi Završnog akta i izvođenjem zaključaka o istom, to
je činio u skladu sa najbližim političkim ubeđenjima i stavovima njegove vlade u datom
trenutku.
Sam tekst Završnog akta iz Helsinkija onakav kakav je usvojen, daje prostora za
kontradiktorna tumačenja. I nezavisno od činjenice što je sam akt nastao kao rezultat
konsenzusa između 35 država, koja bi kao takva trebala predstavljati prednost ovog akta, ipak
taj kompromis nije uvek bio iskren i nije uvek postignuta jedinstvena saglasnost stranaka.
Međutim, da bi akt bio plod kompromisa između država učesnica, mnoge odredbe podložne
su različitim tumačenjima, upravo u cilju njihove pihvatljivosti za sve. Takođe, mnoge
odredbe po svojoj formulaciji su nezgrapne, a postoje i odredbe koje nisu sasvim u skladu sa
drugim odredbama akta. Baveći se pitanjem postignute zajedničke saglasnosti namera
stranaka potpisnica, a oslanjajući se na Grocijusovo pravilo o tumačenju: In fide quid
senseris, non quid dixeris cogitandum – kad se radi o obećanjima treba uvek voditi računa o
nameri a ne o rečima,21 naročito ako reči nisu dovoljno jasne, treba istraživati šta je bila
zajednička namera stranaka.
Američki pisac Harold S. Russell tvrdi da Završni akt iz Helsinkija nije pravno
obavezujući akt , nego da on čini moralnu obavezu. On navodi da akt „nije pravni dokument i
nema svrhu da odrazi međunarodno pravo. Smatra se ipak da je u skladu sa međunarodnim
pravom, i s obzirom na nivo na kom je sklopljen, mnogi smatraju da u stvarnosti može postati
najšire citiran izvor običajnog međunarodnog prava“. On ipak smatra da akt ima pre svega
političku konotaciju, ugovoren je od diplomata, a ne od pravnika, da bi postigao političke a
21 Hugonis Grotti: De jure belli ac pacis libri tres, liber II, caput XVI, I/1, Jena 1680. (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i
međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 57.)
19
ne pravne ciljeve. On pri tome smatra da su delegacije na pregovorima bile svesne pravnih
implikacija i da su one ozbiljno uzele u obzir potencijalni uticaj dokumenta na međunarodno
pravo. Rezultat je po njegovom mišljenju prilično konzervativan dokument koji usko sledi
postojeće pravo. 22
Slično stanovište iznosi i švedski pisac Hans Blix, prema kome Završni akt u celini
nije oblikovan kao obavezni pravni instrument i on smatra da je verovatno njegova svrha bila
da pretežno bude izjava o političkim namerama. Ali on smatra da izlaganje temeljnih načela
međunarodnog prava ne može biti lišeno obaveznog karaktera tih načela prosto stoga jer su
ona sadržana u neobaveznom dokumentu. 23
Sovjetska nauka dolazi do nekih drugačijih zaključaka, koji u detaljima nisu sasvim
jednaka.
Profesor I.I.Lukašuk naglašava da veća razvijenost međunarodnih odnosa traži i
raznovrsnija sredstva njihovog uređenja. Međunarodno pravo je važan, ali ne i jedini element
„opšteg sistema regulisanja međunarodnih odnosa“ kako se on izražava. Problemi
međunarodnog regulisanja mogu se rešiti samo ako se u obzir uzmu i nepravne međunarodne
norme, pre svega političke. Političke norme obavezuju politički i njihovo narušavanje izaziva
političke sankcije. Po svojoj prirodi, političke norme predstavljaju saglasnost volja država i u
tome je njihova priroda analogna prirodi međunarodno pravnih normi. Iako Završni akt nije
međunarodni ugovor, on ima ogroman politički značaj i zbog toga ne može ostati bez
ozbiljnog uticaja na međunarodno pravo. Države učesnice su jasno u tekstu Završnog akta
izrazile svoju nameru da njegove odredbe sprovedu. To što nema svojstvo
međunarodnopravnog ugovora ne umanjuje njegov međunarodnopravni značaj. On ima svoj
mehanizam izvršenja ugovora. Što se tiče njegovog političkog značaja i uticaja na
međunarodne odnose, Završni akt iz Helsinkija znatno prevazilazi mnoge međunarodne
ugovore.
Delovi Završnog akta koji se odnose na ekonomsku, naučnu i tehničku saradnju su u
formi preporuka i programa, ali države učesnice su naglasile i potrebu njihovog izvršenja.
Akt igra važnu ulogu i u razvoju temeljnih načela međunarodnog prava koja su u njemu
izložena. Od suštinskog je značaja za međunarodno pravo i učvršćuje načela miroljubive
koegzistencije.
22 Harold S. Russell, op. cit. Pp. 246-249 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
23 Hans Blix: „The Helsinki declaration on Principles Guiding Relations Between States in Europe“ Revue egyptienne de droit international
1975, pp. 7-8 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta,
Svjetlost, Sarajevo 1982, 58.)
20
Ali po mišljenu pisca, Završni akt u celini predstavlja akt tumačenja i primene čitavog
kompleksa najvažnijih međunarodnopravnih normi. Međunarodnopravni značaj imaju i
konkretne preporuke, mada je mehanizam njihovog izvršenja različit od onoga u pogledu
Deklaracije načela.24
V. A. Mazov ističe da su načela iz Završnog akta zasnovana na Povelji Ujedinjenih
nacija, da su opštepriznata i da predstavljaju ius cogens. 25 Završni akt je potpisan od najviših
predstvanika država učesnica, što mu daje ne samo politički značaj i moralnu važnost, nego
po mišljenju pisca i pravni karakter. Njegov značaj u pogledu osiguranja mira prelazi Evropu
i ima svetski domašaj.
Autor I. P. Bliščenko ističe da je Završni akt pravni dokument koji je zasnovan na
opšteprihvaćenim načelima međunarodnog prava i koji obavezuje sve države učesnice. To je
akt normativnog, oficijelnog tumačenja i predstavlja jedan od načina izražavanja prava koje
je na snazi. Pri tome, Bliščenko naglašava da čak i jednostrana izjava odgovorne državne
ličnosti iz oblasti međunarodnih odnosa obavezuje datu državu, i da se to još više odnosi u
slučaju prihvatanja i potpisivanja međunarodnog dokumenta.26
V. K. Sobakin je mišljenja da nesklad Završnog akta s tradicionalnim načinima
davanja učinka i osiguranja izvršenja međunarodnih akata (misli se na ugovore), kao što su
ratifikacija ili formalno obavezivanje od strane država, predviđanje garancija izvršenja ili
sankcija za neizvršenje, ne može se tumačiti kao umanjenje obaveznog karaktera toga
dokumenta.27
24 И.И. Лукашук: „Международные политические нормы в условиях разрядки напряженности“, Советское государство и право
(СГП) 1976 Но. 8, стр. 106-113 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
25 B.A.Maзов: „Принципы Хельсинки – принципы сотрудничества государстб Европи“ Советское государство и право 1976, Но.
9, стр. 102-104 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta,
Svjetlost, Sarajevo 1982, 59.)
26 И. П. Блищенко: „Заключительный акт Совещания по безопасности и сотрудничеству в Европе – дальнейшее развитие
международного права“, СГП 1976. Но. 12, стр. 89 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost –
Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 60.)
27 В. К. Собакин: „Совещание по безопасности и сотрудничеству в Европе и международное право“, Советский ежогодник
международного права 1975, стр. 59 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
21
S. A. Malinin zaključuje da Završni akt predstavlja poseban, specifičan izvor
međunarodnog prava i dovodi ga u vezu sa odlukama međunarodnih organizacija koje
stvaraju norme. Ističe da Završni akt predstavlja poseban oblik saglasnosti volja država
učesnica, te da on sadrži međunarodnopravne norme.28
U radovima većine sovjetskih pisaca, mada ne svih, opaža se namera da se umanji
značaj delova Završnog akta iz Helsinkija koji se odnose na ljudska prava. Neki od njih te
delove uopšte ne spominju, a Bliščenko npr. navodi da se poštovanje prava i sloboda čoveka
kao institut međunarodnog prava može ostvariti jedino u skladu i na temelju međunarodnih
ugovora i sporazuma.
Još je značajnija namera ponekih sovjetskih autora, mada ne svih, da odredbama
Završnog akta daju obeležje međublokovskog sporazuma, i da ga time liše njegovih
suštinskih obeležja. Bliščenko navodi da se načela i propisi Završnog akta odnose na veze pre
svega među državama sa različitim društveno-ekonomskim poretkom. I Sobakin i Lukašuk
govore o načelima iz Akta kao o principima miroljubive koegzistencije.
S druge strane, zanimljivo je s koliko upornosti zakonodavni i izvršni organi
Sjedninjenih Američkih Država nastoje da od nekih istočnoevropskih zemalja iznude
izvršenje odredaba Završnog akta koji se odnose na spajanje porodica, kontakte na osnovu
porodičnih veza i putovanja u lične svrhe. Ovo uprkos tome što u Sjedinjenim Državama
preovladava mišljenje da Završni akt iz Helsinkija u celini ne predstavlja obavezni pravni
instrument, i što su i njegove obaveze u gornjoj materiji formulisane tako da ne predstavljaju
imperativnu obavezu.
Po tzv. Jackson-Vanik amandmanu na Zakon o trgovini iz 1974. godine, Kongres je
ovlastio predsednika SAD da za svaku godinu produžava status najpovlašćenije nacije svim
istočnoevropskim zemljama koje su ga stekle, osim Poljske. Produženje toga statusa zavisi od
broja pozitivno rešenih molbi u tim zemljama njihovih državljana da napuste zemlju u svrhu
sklapanja brakova, spajanja porodica, porodičnih veza ili u druge lične svrhe. Posebna se
evidencija vodi o broju zahteva Jevreja, državljana tih zemalja, za napuštanje zemlje. I mada
su Sjedinjene Države slobodne da priznaju status najpovlašćenije nacije kome god hoće, čini
se da ovaj način primene nekih odredbi Završnog akta ipak predstavlja oblik mešanja u
unutrašnje poslove država.
28 С. А. Малинин: „Совещание в Хельсинки (1975 г.) и международное право, Правоведение 1976, Но. 2, Ленинград, стр. 21-22
(navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost,
Sarajevo 1982, 60.)
22
Zanimljivi su i stavovi poljskih pisaca o implikacijama Završnog akta iz Helsinkija.
Oni Završnom aktu iz Helsinkija ne daju u celini obavezni pravni karakter, ali u u toj zemlji
nema gledišta koji bi umanjio značaj načelima iz Akta.
J. Simonides izvodi zaključak da „mada Završni akt Konferencije o sigurnosti i
saradnji u Evropi, formalno govoreći, nije mnogostrani međunarodni ugovor, nego on ima
obeležje mnogostrane deklaracije koja sadrži moralne i političke obaveze, načela istaknuta u
Deklaraciji su obavezujuća sa stanovišta međunarodnog prava“29
Remigiusz Bierzanek navodi: „Ne bi bilo ispravno smatrati da odredbe sadržane u
Završnom aktu od 1. avgusta 1975.godine imaju jedino politički značaj i da su lišene
karaktera pravnih obaveza. Završni akt navodi, nakon izjave da države učesnice priznaju
njegovu „visoku političku važnost“ da će njegov tekst biti dostavljen Generalnom sekretaru
UN, ne u svrhu registracije prema članu 102 Povelje UN, što dokazuje da države učesnice ne
smatraju taj dokument međunarodnim sporazumom stricto sensu, ipak bi bilo neispravno na
toj osnovi zaključiti da odredbe sadržane u Završnom aktu imaju samo moralno-politički
značaj, a ne i pravni karakter“.29
D. Rotfeld ističe: „Završni akt konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi je
međunarodni sporazum političkog karaktera. Ne može se zaključiti da je u ovom slučaju
sklopljen međunarodni ugovor. Od odlučujućeg za određivanje karaktera nekog akta je volja
država. Za pravnu ocenu naziv nekog dokumenta i način na koji je zaključen su od
drugorazredne važnosti. U isto vreme, opšte je prihvaćeno da Završni akt nema jedino veliki
politički značaj, nego takođe i međunarodnopravni značaj. Na to ukazuje kako forma tako i
sadržaj njegovih odredaba.“29
Po Alfonsu Klafkowskom nisu od najvećeg značaja forma i sadržaj Završnog akta iz
Helsinkija, nego i praksa država koja treba da sledi u njegovom sprovođenju, budući da on
navodi: „Novinski komentatori upoređuju Završni akt sa menicom za koju niko ne zna da li
će biti priznata od svih i kad će biti naplaćena. Te nepoznanice će biti otklonjene u
međunarodnoj praksi, koja zavisi ne samo od teksta Završnog akta, nego i od izvršenja
njegovih odredaba.“29
29 Ova gledišta poljskih pisaca navode se prema njihovom prikazu u članku – Alfons Klafkowski: „CSCE Final Act – The bases for legal
interpretation“, Studies on International Relations, No. 8, Polish Institute of international Affairs, Warszawa 1977, p. 84-86 (navedeno
prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982,
62-63.)
23
U jugoslovenskoj nauci ističe se mišljenje Radovana Vukadinovića koji navodi:
„polazeći od njegovog sadržaja, može se tvrditi da svojom moralno-političkom snagom
Završni akt obavezuje i u duhu međunarodnog prava.“ Vezano za načela istaknuta u Aktu, a
kako ih je doveo u vezu sa načelima Ujedinjenih nacija, Vukadinović navodi da se sva ona
„već od pre nalaze u bilateralnim i višestranim ugovorima, odnosno da se realizuju u
konkretnim odnosima , što takođe jasno ističe praktičnu vrednost tih načela. Naravno, ako su
ta načela prihvatljiva u takvim relacijama i ako već imaju svoju obaveznu pravnu snagu, tada
su države potpisnice Završnog akta samo izrazile svoju volju i odlučnost da ih poštuju u
uzajamnim odnosima.30
Ljubivoje Aćimović smatra da je Završni akt u stvari politički sporazum država-
učesnica. „To je u isto vreme zajednička politička platforma bezbednosti i saradnje u Evropi,
kodeks odgovarajućeg ponašanja i programa akcije država-učesnica za ostvarenje
postavljenih ciljeva.“ Nadalje navodi: „...ono što u stvari obezbeđuje poštovanje
međunarodnih sporazuma, bilo pravne bilo moralno-političke prirode, nije međunarodno
pravna sankcija, u pravom smislu te reči, već involvirani interes strana-učesnica.“31
Delo Đure Ninčića32 prema mišljenju Vladimira Degana, predstavlja briljantan
inventar argumenata u prilog pravnog domašaja Završnog akta iz Helsinkija. Činjenici što je
taj akt potpisan od strane velikog broja učesnica, on je dao poseban značaj, te ističe da je
politčka važnost akta očita, zalažući se za odustajanje od preteranog krutog razlikovanja
između pravnog i političkog domašaja akta. Ukazao je na suštinsku povezanost između svih
načela koja su navedena i razrađena u Deklaraciji, među kojima se nijedno ne može smatrati
„više jednakim“ od ostalih. Ninčić zaključuje: „Deklaracija nas obavezuje da se ponovo
udubimo u suštinska pitanja, da ponovo razmotrimo izvesne temeljne pojmove – poput onoga
o izvorima međunarodnog prava – i da možda sa manje sigurnosti nego ranije povlačimo
granicu između kreacije i konstatacije pravnih normi... ...između pojmova političkog
obećanja i pravne obaveze.“
30 Radovan Vukadinović: Evropska sigurnost i suradnja, Zagreb 1977, str 275-276 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i
međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 64.)
31 Ljubivoje Aćimović, Problemi bezbednosti i saradnje u Evropi, Beograd 1978, str 352-353 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno
pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 64.)
32 Najpotpunija su mu predavanja na Helsinškoj akademiji za međunarodno pravo u 1977. – „Les implicationis générales juridique et
historiques de la Déclaration d’Helsinki“, Recueil des Cours 1977, tome 1954, p. 45-101. Objavio je još dva zapažena rada – „Evropska
povelja“, Međunarodna politk 1975, br 609-609, Beograd, str 2- 5; „The Nature and significance of The Final Act of the Conference on
Security and Co-operation in Europe“, JRMP 1977, br.1-2, p 5-19 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna
sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 66.)
24
Uticaj Završnog akta iz Helsinkija na razvoj ljudskih prava
Jedan od glavnih ciljeva Konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi jeste bila

reafirmacija temeljnih načela međunarodnog prava koja predstavljaju osnovu za dugotrajan
mir, sigurnost i saradnju u Evropi. Ideja učesnika na Konfernciji bila je obavezivanje na
poštovanje ljudskih prava garantovanih brojnim međunarodnim sporazumima ali i razrada
plana na polju međunarodne saradnje. Sve to nije bilo moguće bez afirmacije pravnih načela
kojima se države učesnice samoodriču i ograničavaju u ostvarivanju ciljeva svojih
nacionalnih politika. Kako je sam Završni akt samo inicijalna kapisla daljoj, dubljoj saradnji
između država potpisnica, tako se od istog očekivalo da će predstavljati dobru podlogu daljim
bilateralnim i multilateralnim sporazumima na svim društveno-političkim poljima koje je sam
Akt promovisao.
Uzimajući u obzir činjenicu da Helsinški akt nije formalni ugovor, to apsolutno ne
znači da mu odsustvo karaktera takvog ugovora predstavlja smetnju za ustanovljenje
subjektivnih prava i obaveza država, ako se iz pojedinih odredbi može izvesti zaključak da je
u tom pogledu postignuta potpuna saglasnost volja država potpisnica. Taj pravno obavezujući
karakter mu se mora priznati kod onih odredaba koje kao takve izražavaju čvrstu volju država
na neko određeno ponašanje.
Deklaracija načela koje Akt promoviše navodi i razrađuje deset načela koja se po
redosledu razlikuju od onih načela koja su promovisana članom 2 Povelje Ujedinjenih nacija,
kao i od Deklaracije sedam načela iz 1970. godine. U Deklaraciji su obuhvaćena sva načela iz
Deklaracije sedam načela, ali se tu navode još tri posebna načela, a to su: nepovredivost
granica, celovitost država, te poštovanje ljudskih prava. Za razliku od Deklaracije sedam
načela koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Završni akt iz Helsinkija je
međunarodni akt regionalnog domašaja.
Oblast ljudskih prava Helsinški akt obrađuje u glavi VII Deklaracije načela koja se
zove „Poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući slobodu misli, savesti, vere i
uverenja“. Ovo načelo se ne nalazi u Deklaraciji sedam načela, a ni u članu 2 Povelje
Ujedinjenih nacija, pa bi se moglo pretpostaviti da je izražena posebna briga država
potpisnica u ovoj oblasti ljudskih prava, verovatno kao posledica raznolikosti nacija, jezika i
kultura na području evropskog kontinenta. Deklaracija obavezuje države učesnice da, između
ostalog, deluju u skladu sa ciljevima i načelima Povelje Ujedninjenih nacija i sa Opštom
deklaracijom o pravima čoveka, kao i svim drugim deklaracijama i sporazumima u toj oblasti
25
uključujući paktove o ljudskim pravima. Victor Yves Ghebali je istakao da je zasluga
Evropske konferencije „što je jasno konstatovala dvostruku međuzavisnost koja postoji
između sigurnosti država i lične sigurnosti njihovih pojedinaca i s druge strane između
kvaliteta međudržavnih odnosa i sveopšteg poštovanja prava čoveka.“33
Završni akt iz Helsinkija sumarno navodi najosnovnija ljudska prava, te nikako nije
imao za cilj da se bavi razradom istih. Umesto produbljivanja pitanja ljudskih prava,
evidentno je da se Helsinška deklaracija umesto toga pozvala na akte Ujedinjenih nacija
kojima su regulisane oblasti ljudskih prava. Uprkos tome, Akt obavezuje države učesnice na
poštovanje osnovnih ljudskih prava, na unapređenje i podsticanje njihovog punog ostvarenja,
te na poštovanje ljudskih prava u međudržavnim odnosima. Države učesnice Konferencije su
u okviru Završnog akta iz Helsinkija priznale univerzalan značaj ljudskim pravima i
osnovnim slobodama i potvrdile su pravo pojedinca da poznaje svoja prava i dužnosti u tim
oblastima i da deluje u skladu sa njima.
Pitanje nacionalnih manjina u okviru Završnog Helsinškog akta – jugoslovenska inicijativa
Brojne su definicije manjina, a među njima najšire je prihvaćena definicija

specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija o pitanjima manjina Kapotarija. Po njemu, manjine
predstavljaju grupu brojčano manju od ostalog stanovništva neke države, u nedominantnom
položaju, čiji pripadnici, inače državljani te države imaju etničke, verske ili jezičke osobine
različite od osobina ostalog stanovništva, i barem prećutno iskazuju osećaj uzajamne
solidarnosti usmeren očuvanju svoje kulture, tradicije, vere ili jezika.34
Na inicijativu Jugoslavije, predviđena je obaveza poštovanja prava osoba koje
pripadaju nacionalnim manjima. To dostignuće veoma je skromno, jer su se za zaštitu
manjina opirale mnoge druge države učesnice, pre svih one koje s dugom pravnom tradicijom
poistovećuju državljanstvo sa nacionalnošću, ne dozvoljavajući na taj način konstituisanje
nacionalnih manjina (recimo Francuska) kao pravne kategorije. Odredba Helsinškog akta
koja je usmerena na zaštitu manjina konstituisana je na način da „države učesnice, na čijem
području postoje nacionalne manjine, poštovaće pravo osoba koje pripadaju tim manjinama
na jednakost pred zakonom, daće im svaku mogućnost za stvarno uživanje prava čoveka i
33 Victor Yves Ghebali: „L’acte final de la Conférence sur la sécurité et la coopération en Europe eet les Nations Unies“, Annuaire français
de droit international 1975, p 110 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
34 Study on the Rights of Persons Belonging to Ethnic, Religious and Linguistic Minorities, No. 91. XIV, 2, str 3 (navedeno prema M.
Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011, 612.)
26
osnovnih sloboda i štitiće, na taj način, njihove zakonite interese u ovoj sferi.“ Iz ovakve
odredbe, a što je i bio cilj nekim državama učesnicama koje su se zalagale za homogenu
nacionalnu strukturu na svojoj teritoriji, proizilazi da one mogu da pretenduju da su
nacionalno homogene, tj. da na njihovoj teritoriji ne postoje manjine. U gornjoj odredbi
jedino je navedena obaveza država na poštovanje prava osoba koje pripadaju nacionalnim
manjinama, a nikako kolektivnih prava manjina kao grupa. Pripadnicima nacionalnih manjina
uglavnom se garantuje zabrana od diskriminacije, što inače propisuje i opšte međunarodno
pravo. Dosadašnji propisi o zaštiti posebnih manjinskih prava na individualnost ostali su
uglavnom na nivou ugovornih obaveza, te je i rezultat Završnog akta iz Helsinkija više nego
skroman.
Uočljivi su pokušaji proširenja načela koje se odnose na poštovanje ljudskih prava
kao načela bitnog za očuvanje mira, saradnje i dugotrajnog poverenja država i naroda. U
okviru tog načela najvrednija je odredba koja afirmiše prava nacionalnih manjina, mada se
ne može do kraja biti zadovoljan njenom sadržinom. No, i to je značajan doprinos makar
daljoj težnji da prava manjina prerastu u pravila međunarodnog prava.
Program vojne saradnje
Delovi Završnog akta koji slede nakon Deklaracije načela, a koji se tiču ostvarenja
nekih od načela, po sadržini obuhvataju raznolike odredbe koje u većini slučajeva karakteriše
odsutnost obavezujućeg pravnog značaja tih propisa. Nezavisno od toga, svi stavovi i
zaključci Završnog akta iz Helsinkija različitim sredstvima i putevima teže istom cilju.
Vojni vidovi sigurnosti svakako su predstavljali jedan od načina da se utvrdi
međunarodna saradnja kao uslov međusobnog poverenja. Mere koje su se mogle očekivati su
bile uzajamne garancije nenapadanja, mere koje su se ticale ograničenja naoružanja i
razoružanja, te moguća vojna saradnja na mnogim poljima. Upravo na tom planu, rezultati
Evropske konferencije, usled protivljenja velikih sila, bili su dosta tanki. Istini na volju,
načelo nenapadanja, koje je važno za svaki sistem univerzalne odnosno regionalne
sigurnosti, dobilo je svoj obaveznopravni značaj u prvom delu Akta, u okviru Deklaracije o
načelima.
Države učesnice su se obavezale da će se međusobno, putem uobičajenih
diplomatskih kanala, obaveštavati o svojim većim manevrima koji obuhvataju više od 25.000
vojnika, uključujući pomorsko-desantne i vazdušno-desantne jedinice, a koje se izvode na
evropskom tlu i obalnom moru i vazdušnom prostoru evropskog kontinenta. Države učesnice
27
čije se područje prostire izvan Evrope, obaveštavaće se samo o manevrima koji se odvijaju u
zoni od 250 kilometara od granice sa evropskim susedima. Obaveštenje o manevrima daće se
najkasnije 21 dan pre njegovog početka. U pitanju je veoma precizna obaveza, te kako
Ljubivoje Aćimović konstatuje tim propisom je ustanovljen „obavezan sistem notifikacija
većih vojnih manevara“, ali naglašava da je ovde posredi ipak politička obaveza. 35
Zaključak je da neizvršenje ove obaveze od strane neke od potpisnica Zaršnog akta ne
daje osnova za pravno dozvoljene represalije kao mere samopomoći, ali takvo neizvršenje
moglo bi biti opravdan povod za mere retorzije, tj. svih mera samopomoći, neprijatnih za
onog ko ne poštuje obavezu, koje same po sebi ne bi predstavljale kršenje međunarodnog
prava. Slabijeg je domašaja obećanje država o prethodnom obaveštenju o drugim vojnim
manevrima, jer tu ne postoji element obećanja, te nepostupanje na taj način ne bi mogao biti
razlog ni za mere retorzije.
Problem razoružanja na Konferenciji je prošao dosta loše. Sve što se postiglo jeste
dosta neprecizna odredba koja ne samo da ne predstavlja nikakvu pravnu obavezu, nego ni
obećanje na buduće postupanje. U pitanju je prazna odredba, lišena konkretne snage i
pravnog domašaja, a glasi: „Države učesnice priznaju interes svih njih za napore usmerene ka
smanjenju vojne konfrontacije i unapređenja razoružanja, koji treba da dopune politički
detant u Evropi i ojačaju njihovu sigurnost. One su nužnost preduzimanja efikasnih mera u
ovim oblastima koje po svome domašaju i po svojoj prirodi predstavljaju korake u pravcu
konačnog postizanja opšteg i potpunog razoružanja pod strogom i efikasnom međunarodnom
kontrolom, i koje treba da dovedu do jačanja mira i sigurnosti u celom svetu.“
Ombudsman kao institut zaštite ljudskih prava i OEBS
U skladu sa načelima Završnog akta koja se tiču uzajamnih odnosa između država
potpisnica a među kojima je i načelo poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda, uključujući
slobodu misli, savesti, vere i uverenja, kao i pitanje ravnopravnosti, velika većina država
potpisnica Završnog akta iz Helsinkija je kreirale institucije za zaštitu ljudskih prava kao
jedan od demokratskih načina promocije i zaštite ljudskih prava među kojima se, pre svih,
ističe uloga ombudsmana.
Ombudsman (sama reč je švedskog porekla i znači „poverenik“, „predstavnik“,
35 Ljubivoje Aćimović: Problemi bezbednosti i saradnje u Evropi, Beograd 1978, str 269 (navedeno prema V. Đ. Degan, Međunarodno
pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982, 137.)
28
„komesar“, mada najčešće je u upotrebi naziv „pravobranilac građana“ ili „zaštitnik
građana“) je organ koji pripada oblicima spoljne, nesudske kontrole uprave, koji u ime
parlamenta obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih
organa, pre svega organa uprave i javnih službi. U pitanju je institucija koja štiti građane od
nezakonitog i nepravilnog rada uprave, kojoj je poverena kontrola i ograničavanje javne
vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava. Ombudsmana, po pravilu, bira parlament
između uglednih i obrazovanih ličnosti sa dokazanim vrlinama, međutim, ima slučajeva gde
ga može postavljati šef države ili vlada.36
Da bi bila poštovana i uvažena od strane građana, institucija ombudsmana mora biti
nezavisna od aktuelnih vlada i političkih tokova i nepodložna pritiscima i uticaju sa drugih
strana.
Ured za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), jedna od važnih institucija
u okviru OEBS-a, posebno podržava postojanje ombudsmana kao vida garancije
nepovredivosti i zaštite ljudskih prava.
Tako su u dokumentu Konferencije održane u Kopenhagenu juna meseca 1990.godine
zemlje učesnice posebno potvrdile da će „omoguđiti osnivanje i jačanje nezavisnih
nacionalnih institucija u oblasti zaštite ljudskih prava i vladavine prava“. 37
Oktobra 1991.godine, na Konferenciji u Moskvi „zemlje učesnice su prepoznale
njihov zajednički interes za razmenu kontakta i informacija između ombudsmana i drugih
institucija kojima su poverene slične funkcije a koje se tiču ispitivanja pojedinačnih pritužbi
građana na javnu vlast“.37
Jedna od najvažnijih debata na ovu temu održana je u Parizu početkom oktobra
1991.godine, poznata kao Pariska načela. Ovim su utvrđena pravila za praćenje poštovanja
ljudskih prava, podnošenje izveštaja vladama, parlamentu ili bilo kom drugom
kompetentnom telu o povredi ljudskih prava, zatim je promovisana implementacija
međunarodnih standarda u oblasti zaštite istih, podizanje svesti građana o značaju ljudskih
prava, te i saradnja između svih institucija koja se bave zaštitom. Konstatovano je da u nekim
zemljama već postoje tela koja su prepoznata kao kompetentna da primaju pritužbe građana
vezano za povredu ljudskih prava, te i da na iste reaguju.
Na Svetskoj konferenciji o ljudskim pravima održanoj juna 1993.godine usvojena je
Bečka deklaracija i Program delovanja, kojima su ponovo potvrđene ideje o značaju
postojanja nezavisnih institucija za staranje o zaštiti ljudskih prava.
36 Ratko Marković: Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2008, 486-487.
37 Dean M. Gottehrer: Ombudsman and Human Rights Protection Institutions in OSCE Participating States, Warsaw 1998, 2-3.
29
Institucija ombudsmana različito je organizovana među državama potpisnicama
Završnog akta iz Helsinkija. Tako neke od njih među kojima su: Austrija, Belgija, Kipar,
Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Grčka, Island, Irska, Malta
Holandija, Norveška, Portugal, Švedska i Španija, imaju instituciju ombudsmana na najvišem
nivou vlasti, federalnom odnosno republičkom, dok je u Švajcarskoj, Sjedinjenim Američkim
Državama, Italiji i Kanadi institucija ombudsmana organizovana na lokalnom nivou vlasti.
Različito su regulisane i nadležnosti i kompetencije ombudsmana u zavisnosti od toga o kojoj
državi je reč, premda je zaključak da je u osnovi svrha postojanja ovakvog vida garancije
nepovredivosti i zaštite ljudskih prava u svim državama ista. 38
Bečki mehanizam (1989.)
Zemlje učesnice, pozivajući se na obećanja koja su dale u Završnom aktu i drugim

dokumentima Komisije za evropsku bezbednost i saradnju a koja se odnose na ljudska prava i
osnovne slobode, zatim održavanja kontakta među ljudima i druge probleme humanitarnog
karaktera, a prepoznajući potrebu da se poboljša implementacija odluka donetih u okviru
Komisije za bezbednost i saradnju, kao i da se poboljša saradnja u ovim oblastima koje se
odnose na humanu dimenziju, su odlučile da: obezbede razmenu informacija i odgovaranje na
svaki zahtev usmeren ka dobijanju informacija (takav vid razmene informacija bio bi
ostvarivan diplomatskim putem ili putem agencija osnovanim u ove svrhe); zatim da
održavaju bilateralne susrete sa drugim učesnicama, a sve u cilju rešavanja pitanja koja se
odnose na ljudska prava, uključujući različite situacije i pojedinačne slučajeve; svaka
učesnica koja smatra neophodnim može izneti kao pitanje pred Komisiju za bezbednost i
saradnju različite vidove povreda ljudskih prava u svrhu obraćanja pažnje na rešavanje istog i
konačno svaka učesnica može, ukoliko je neophodno, da obezbedi razmenu informacija u
cilju što efikasnije saradnje među državama.39
Ovako posmatrano, nesumnjivo je postajanje objedinjene volje zemalja država da se
obezbedi što efikasnija komunikacija i saradnja između njih, a sve u cilju poboljšanja stanja u
oblasti zaštite ljudskih prava.
38 D. M. Gottehrer: Ombudsman and Human Rights Protection Institutions in OSCE Participating States, Warsaw 1998, 4.
39 OSCE Human dimenion commitments, A reference guide, Warsaw 2001, 123.
Misija OEBS-a u Republici Srbiji
30
Kao Organizacija koja je nastala kao posledica potpisivanja Završnog akta u
Helsinkiju, rečeno je da Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) predstavlja
najveću svetsku međuvladinu organizaciju koja se bavi pitanjima bezbednosti, a u čiji domen
spadaju pitanja naoružanja, ljudskih prava, slobode štampe i slobode izbora.
Misija OEBS-a u Republici Srbiji 40 usmerena je ka pomoći da država izgradi jake,
nezavisne, odgovorne i efikasne demokratske institucije, sarađujući sa institucijama vlasti,
civilnim stanovništvom i medijima, a u oblasti ostvarenja vladavine prava, ljudskih prava i
poštovanja zakona, demokratizacije i razvoja medija. Takođe Misija OEBS-a u Srbiji svoju
saradnju usmerava i ka drugim institucijama u regionu u okviru raznih projekata i inicijativa.
Misija ima mandat da pomogne vlastima i civilnom društvu u demokratskom
razvoju i zaštiti ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika nacionalnih manjina; da
promoviše toleranciju, demokratizaciju, vladavinu prava i poštovanje standarda i obaveza
OEBS-a, da pomaže i savetuje u sprovođenju zakona u ovim oblastima, nadgleda
funkcionisanje demokratskih institucija i procesa, obezbeđuje pomoć u restrukturiranju i
obuku agencija za sprovođenje zakona i pravosuđa, asistira o medijskim pitanjima i savetuje i
podržava povratak izbeglica i raseljenih lica u njihove domove u Srbiji.
Kontrola naoružanja - Da bi se sprečile nesreće koje proističu iz nedovoljne
bezbednosti skladištenja vojne municije, OEBS je zajedno sa Ministarstvom odbrane
Republike Srbije uspostavio razvoj Programa za upravljanje zalihama konvencionalne
municije za Republiku Srbiju zajedničkim kapacitetima.
Edukacija – Briga o mladim ljudima je vitalan deo politike Misije OEBS-a u
Republici Srbiji. Ona organizuje kurseve o zabrani diskriminacije u okviru opštinskih
Kancelarija za mlade, i razvija projekte za povezivanje mladih ljudi iz celog regiona
jugoistočne Evrope. Misija radi sa univerzitetima, školama i drugim obrazovnim ustanovama
u Srbiji.
Ekološke aktivnosti - Misija ima za cilj razvoj održivog partnerstva između vlasti i
civilnog društva o pitanjima životne sredine. Da bi se pomoglo pravosuđu, policiji, lokalnoj
samoupravi i drugim institucijama koje sprovode zakone o životnoj sredini, Misija organizuje
seminare i druge događaje u cilju zaštite životne sredine. Ona takođe pomaže vlastima u
razvoju sistema zaštite u slučaju katastrofa.
40 http://www.osce.org/serbia/, asp, 24. Oktobar 2015.
Rodna ravnopravnost - Radeći sa nezavisnim organima za ljudska prava Republike

Srbije, državnim i lokalnim institucijama, kao i organizacijama civilnog društva, Misija vodi
31
niz aktivnosti u oblasti obezbeđenja rodne ravnopravnosti, kako u politici tako i u praksi.
Između ostalog, ona podržava mentorski program za mlade žene - posebno iz romske
zajednice - da im pomogne sa izborom zanimanja; organizuje godišnje letnje škole; i
podržava Žensku parlamentarnu mrežu u naporima da prati sprovođenje i implementaciju
politike rodne ravnopravnosti.
Efikasno upravljanje - Misija pomaže u usklađivanju srpskog zakonodavstva i prakse
sa međunarodnim standardima za borbu protiv korupcije i izgradnju kapaciteta organa vlasti
kako bi se bolje poštovali principi dobrog upravljanja, sa posebnim naglaskom na upravljanje
i raspolaganje javnim sredstvima. Ona podstiče razvoj nezavisnih, antikorupcijskih institucija
u cilju efikasnog obavljanja svojih dužnosti, a razvija i projekte za jačanje nadzorne uloge
parlamenta nad radom vlade. Osim toga, Misija promoviše razvoj i primenu kodeksa
ponašanja za članove parlamenta i podržava institut ombudsmana u Republici Srbiji. Takođe
obučava javne tužioce o tome kako da otkriju postojanje pranja novca i radi na inicijativama
čiji je cilj suzbijanje privrednog kriminala.
Ljudska prava - Misija pruža stručnu pomoć kako bi vlast u Srbiji donosila zakone o
ljudskim pravima u skladu sa potvrđenim međunarodnim standardima. Ovo uključuje i
davanje smernica organima i organizacijama civilnog društva u cilju poboljšanja izveštaja o
stanju ljudskih prava u Srbiji. Drugi prioritet je pružanje saveta i podrške u cilju olakšanja
povratka izbeglica u i iz susednih zemalja, i u tom smislu, zajedno sa drugim međunarodnim
organizacijama i zemljama u regionu, Misija je partner u regionalnom stvaranju programa o
stanovanju za najugroženije izbeglice i interno raseljena lica, a koji proizilaze iz konflikta u
periodu 1991-1995.godine.
Razvoj i sloboda medija - Misija radi u tri oblasti da pomogne u jačanju i osnaživanju
medija u Srbiji: podsticanje pravne reforme; praćenje slobode medija i dokumentovanje
slučajeva kršenja prava medija; i sprovođenja programa obuke pomoći u izgradnji kapaciteta
nezavisnih novinara i medija u Srbiji. Da bi se omogućilo postojanje slobodne i otvorene
debate o medijskim pitanjima, Misija takođe održava javnu raspravu o pitanjima kao što su
državna pomoć medijima i prelazak na digitalno emitovanje.
Vojna reforma i saradnja – Sarađujući sa specijalizovanim nevladinim organizacijama
i parlamentarnim odborom za odbranu i bezbednost, Misija se fokusira na programe za
jačanje nadzorne uloge parlamenta, promoviše bolju komunikaciju institucija sektora
bezbednosti sa građanima i podstiče aktivno učešće civilnog društva u ovoj oblasti
angažovanja Misije.
32
Pitanja manjina - Da bi se bolje integrisale nacionalne i etničke manjine u javni život,
Misija blisko sarađuje sa savetima nacionalnih manjina u Republici Srbiji – tj. sa
Autonomnim telima koja se staraju o zaštiti prava na korišćenje sopstvenog jezika,
obrazovanja, razvoja kulture i medija u okviru njihove zajednice. Misija takođe obučava
funkcionere državnih organa da pomognu manjinama da se bolje integrišu u javni sektor, i
radi sa organizacijama civilnog društva o pitanjima kao što su zaštita etničkih manjina u
kontekstu reforme sektora bezbednosti u Srbiji.
Reforma policije - Misija razvija razne programe da pomogne Republici Srbiji u
njenom procesu reforme policije i sprovođenju svojih nacionalnih strategija i prioriteta. To
uključuje borbu protiv organizovanog kriminala, posebno privrednog kriminala i korupcije,
trgovine drogom i smanjenje štete u vezi sa bolestima zavisnosti. Misija takođe pomaže
policiji u uvođenju međunarodnih standarda, čime se poboljšava profesionalnost policije, i
pruža savete i pomoć vlastima da uvedu standarde kvaliteta u nastavne planove i programe.
Da bi se povećalo međusobno poverenje i poverenje u policijske službe, Misija pomaže
razvoj policije i radi na jačanju partnerstva između policije i civilnog stanovništva.
Podrška Romima - Pružajući značajnu tehničku pomoć Kancelariji za ljudska i
manjinska prava, Misija radi na boljoj integraciji i osnaživanju romske zajednice. Posebno
ima za cilj da pomogne Romima da dobiju pristup ostvarenju osnovnih prava i građanskoj
participaciji, tržištu rada, obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i adekvatnim uslovima
stanovanja.
Vladavina prava – U cilju jačanja vladavine prava u Srbiji, Misija pomaže vlastima u
njihovim naporima za reformu pravosuđa i zatvorskog sistema. Ona organizuje seminare za
sudije, tužioce, advokate branioce i policijske službenike u oblasti krivične materije
pravosuđa, i pomaže antikorupcijskim institucijama da poboljšaju svoje mehanizme javne
odgovornosti. Misija takođe radi sa institucijama za ljudska prava na inicijativama za borbu
protiv mučenja i obučava službenike i civilno društvo o tome kako da bolje otkriju postojanje
krivičnih dela u oblasti finansija.
Tolerancija i nediskriminacija - Misija podržava razvoj institucija za borbu protiv
diskriminacije, pre svega Kancelariju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ali sarađuje i sa
vlastima i civilnim društvom u cilju obezbeđenja jednakosti svih pred Zakonom. Ona
sprovodi programe obuke za sudije i javne tužioce, i pomaže Organizaciji za ljudska i
manjinska prava da sprovodi strategiju za borbu protiv diskriminacije u Srbiji. Takođe
podržava postojanje "pravnih klinika" na pravnim fakultetima, gde žrtve diskriminacije
33
mogu da dobiju besplatnu pravnu pomoć, a radi i sa državnim institucijama i nevladinim
organizacijama koje prate i izveštavaju o zločinima iz mržnje, kao posledici diskriminacije.
Srbija je 1. januara 2015.godine preuzela predsedavanje Organizaciji za Evropsku
bezbednost i saradnju od Švajcarske. Prva sednica Stalnog saveta održana je 15. januara
2015.godine u Beču. Predsedavanje OEBS-u je značajan uspeh ali i i veliki izazov i
odgovornost za Srbiju na polju multilateralne diplomatije, kao i prilika za njenu
međunarodnu afirmaciju. Predsedavanje, takođe, predstavlja i priliku za promovisanje
Zapadnog Balkana.41
41 http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/teme/oebs-2015?lang=cyr asp, 27 Oktobar 2015.
Zaključna stanovišta
34
Polazeći od gore istaknutih stavova, Završni dokument iz Helsinkija i danas, nakon 40
godina od godine potpisivanja, predstavlja važan instrument borbe za očuvanje i zaštitu
ljudskih prava. Potpisan od strane svih evropskih zemalja (osim Albanije koja ga je potpisala
tek u septembru 1991.godine), njegov uticaj koji i danas vrši na polju međunarodne saradnje
najviše je uočljiv u oblasti očuvanja bezbednosti i stabilnosti u regionu evropskog kontinenta,
a i šire.
Govoreći o uticaju Helsinškog dokumenta vezano za oblasti međunarodne saradnje, te
zaštite ljudskih prava, nemoguće je isti odvojiti od značaja koji je Evropska konferencija
imala vezano za isto, a iz koje je kasnije proizišao Helsinški akt kao formalan dokument,
doduše, pravno neobavezujećeg karaktera. Glavni značaj Evropske konferencije je svakako u
tome što su se prvi put objedinila pitanja evropske saradnje na svim nivoima, počev od
stvaranja i održavanja međusobnog poverenja, preko evropske saradnje do pitanja naoružanja
i eventualnog razoružanja. Otuda, sama konferencija predstavljala je početak, a ne krajnji
ishod jednog procesa međusobne saradnje. Zanimljivo je da su evropske zemlje, zajedno sa
SAD i Kanadom, pristupile pripremama Evropske konferencije bez ikakvih unapred datih
obećanja ili uslova da pregovaraju o zaključenju jednog ili više međunarodnih ugovora iz
materije koju je konferencija razmatrala. Uzimajući navedeno u obzir, uz izostanak obećanja
država o ustanovljenju nekih stalnih organa za buduću saradnju nakon okončanja
konferencije, a posmatrano danas, veliki je napredak postignut samim potpisivanjem
Helsinškog akta, a i kasnijim nastankom organizacije OEBS i ustanovljenjem njegovih
stalnih organa.
Evropska konferencija je na svojevrstan način povezala sigurnost i saradnju. Njen
Završni akt nije ustanovio neki novi sistem kolektivne sigurnosti sa pravnim obavezama na
kolektivnu akciju protiv onoga ko krši pravila. Završni dokument nije dobio ni formu
ugovora, niti je njime ustanovljena bilo kakva organizaciona forma za saradnju koja bi
podrazumevala kontinuitet. To nije bilo moguće postići na Evropskoj konferencije i zbog
toga što Završni akt iz Helsinkija nije proistekao iz nekog tek završenog svetskog rata. U
nekim relativno normalnim uslovima i međunarodnim odnosima, države nisu iskazale
spremnost da u tom pogledu prihvate dalekosežne obaveze. Međutim, kao povoljnu okolnost
treba istaći da upravo zato Završni akt iz Helsinkija nije bio opterećen zadatkom da se očuva
neko postojeće stanje. Mada je nesumnjivo da je potvrdio teritorijalni status quo u Evropi,
svakako je Helsinški akt stvorio široku osnovu da se prevaziđe politički status quo u Evropi.
35
Analiza Helsinškog završnog akta umnogome se svodi na odnos oblika (forme u kojoj
je potpisan) i sadržaja tog međunarodnog dokumenta. Poznato je da se međunarodno pravo
vekovima razvijalo u odnosima suvereno jednakih država, te i da se odlikuje mnogo manjim
pravnim formalizmom od bilo kog razvijenog unutrašnjeg sistema. Upravo je nedostatak
centralizovanog zakonodavca razlog što nije bilo ni uslova za propisivanje nekog strogo
određenog pravnog oblika. Bečka konvencija o pravu ugovora iz 1969. godine, čije se
odredbe izričito odnose na međunarodne sporazume zaključene u pismenom obliku, i to samo
između država, u članu 3 ne odriče pravnu vrednost međunarodnim sporazumima koji nisu
zaključeni u pismenom obliku. Uzimajući ovakav stav Bečke konvencije za ispravan, jasno je
da za postojanje ugovorne obaveze nije odlučujući ni pisani oblik pravnog instrumenta,
samim tim još bi manje bio važan njegov naziv, odnosno određena forma njegovih odredbi,
bilo uvodnih ili završnih.
Suštinski, politički su značajne sve odredbe iz svih delova Završnog akta iz
Helsinkija. Bez obzira na koji su način i kako formulisani njegovi propisi, namerno
izbegavanje da se izvrši bilo koji od tih propisa narušilo bi jedinstvo čitavog dokumenta,
stvorilo bi nepoverenje drugih država potpisnica i dovelo bi u pitanje izvršenje Završnog
helsinškog akta kao celine. U tom pogledu pogrešno je odredbama „treće korpe“ (oblast
ljudske i kulturne saradnje) davati bilo kakav veći ili manji značaj od drugih delova Završnog
akta.
Glavna pravna vrednost Završnog helsinškog akta jeste u njegovoj Deklaraciji o
načelima, koja je akt autentičnog tumačenja i razrade osnovnih načela na kojima počiva
čitava oblast međunarodnog prava, a koja su ujedno i načela Ujedinjenih nacija. Napravljen
je značajan iskorak u okviru kog su prava manjina prerasla u pravila opšteg međunarodnog
prava.
Svojim raznolikim odredbama Završni akt iz Helsinkija predstavlja pokušaj da se
nađu neki novi putevi i načini u ostvarivanju regionalne međunarodne sigurnosti u Evropi,
kao vid doprinosa univerzalnoj svetskoj stabilnosti. Kada bi se dosledno i neupitno poštovala
sva pravna pravila koje akt potvrđuje, i kada bi se u dobroj veri izvršavali zacrtani programi
saradnje u svim oblastima, samim tim bi bila ustanovljena pluralistička sigurnosna zajednica
na našem kontinentu, pa i šire, gde ne bi bilo mesta međusobnom strahu i nepoverenju među
državama i narodima, i gde bi se prevladale sve blokovske i ekonomske barijere, a gde bi svi
međusobni sporovi bili rešavani na bazi uvažavanja svih tuđih legitimnih interesa. Jasno je da
je to prilično dalek cilj, koji, pre svega, zavisi i od ravnomernog razvoja drugih delova sveta,
a čije ostvarenje svakako može omesti svaki drugi širi sukob van evropskog kontinenta.
36
Završni akt nije međunarodni ugovor, a još manje je akt koji je ustanovio sistem
kolektivne sigurnosti. Međutim, može se na njega posmatrati kao na novo sredstvo koje je
usmereno prema istom cilju a to je međunarodna sigurnost. Pokušaj je ostvarenja tog cilja na
način gde pravni elementi nisu od prvorazrednog značaja. Sigurno je da su načela koja
proklamuje njegova Deklaracija o načelima od nesumnjivog pravnog značaja. Program
saradnje koji akt zacrtava gotovo da uopšte nema elemente bilo kakve obaveznosti i njegove
bitne odredbe nisu formulisane kao pravne obaveze. To se ne bi smelo smatrati izvorom
njegove slabosti pod uslovom da sve države učesnice lojalno i u dobroj veri izvršavaju taj
program saradnje u ostvarenju dalekosežnih ciljeva evropske i univerzalne sigurnosti. Čak i
da je taj program saradnje bio sklopljen u obliku ugovornih pravnih obaveza, njegova suština
se time ne bi bitno razlikovala. U svemu, najvažnija je volja da se dogovoreno ostvari.
Indikativna je činjenica da Završni akt iz Helsinkija navodi najosnovnija ljudska
prava, te smatrajući suvišnim, ne bavi se razradom istih. Umesto toga, Helsinška deklaracija
se pozvala na brojne akte Ujedinjenih nacija kojima su regulisane oblasti ljudskih prava.
Time se još jedanput istakla važnost poštovanja svih međunarodnih dokumenata kojima je
regulisana oblast ljudskih prava. Akt je, obećanjima datim od svake države potpisnice istog,
moralno obavezao države učesnice na poštovanje osnovnih ljudskih prava, na unapređenje i
podsticanje njihovog punog ostvarenja, te na poštovanje ljudskih prava u međudržavnim
odnosima. Države potpisnice su svojim učešćem priznale univerzalan značaj ljudskim
pravima i osnovnim slobodama i potvrdile su pravo pojedinca da poznaje svoja prava i
dužnosti u tim oblastima.
Pristupajući problemu ljudskih prava i međunarodne saradnje sa aspekta Helsinškog
dokumenta, a sa njegove praktične strane, OEBS, kao jedna od najznačajnijih međuvladinih
organizacija za očuvanje mira i bezbednosti je organizovao svoje kancelarije u mnogim
državama potpisnicama Završnog akta, pa i u nekima koje to nisu, a sve u cilju praćenja
aktuelnog stanja u oblasti ljudskih prava, posebno prateći i obezbeđujući objektivne i
demokratske izbore.
Nadalje, treba naglasiti da Završni dokument iz Helsinkija pravno nema karakter
ugovora i ne obavezuje (osim moralno) potpisnice da ga se zaista i pridržavaju. Uprkos
takvom svom karakteru, nesumnjiv je doprinos Akta na polju međunarodne saradnje. Pre
svega, priznata je nepovredivost granica nakon Drugog svetskog rata u Evropi, te je istaknut
značaj ljudskih prava i obavezivanje na njihovo poštovanje.
Bez obzira što u teoriji postoje stanovišta da je sam Završni dokument zapravo akt
koji je više usmeren ostvarenju različitih političkih ciljeva, negoli što ima pravni karakter,
37
nema sumnje da je isti postao najviše citirani dokument kada je u pitanju govor o poštovanju i
zaštiti ljudskih prava, odnosno o njihovom kršenju. Taj kredibilitet Završni akt crpi iz broja
država koje su ga podržale potpisom, a koji broj predstavlja zajedničku svest i volju država
potpisnica da se ostvari međunarodna saradnja na što širem području.
Objektivnu ocenu rezultata u izvršenju Završnog akta iz Helsinkija danas je teško
dati. On nije sklopljen na neki određen period, nego za neograničeno vreme u budućnosti.
Može se steći utisak da su optimisti od Helsinške konferencije očekivali mnogo više od
onoga što je doneo sam Završni akt iz Helsinkija. Taj akt su smatrali samo početkom jednog
dugoročnog procesa saradnje koji bi u budućnosti postepeno trebao da dovede do
konkretnijih i čvršćih oblika saradnje između država. Po mišljenju drugih, naprotiv, izgledalo
je da je svečanost potpisivanja Završnog akta iz Helsinkija 1.avgusta 1975. godine bila
kulminacija u procesu popuštanja zategnutih odnosa u Evropi. Događaji koji su usledili
nakon te godine, umnogome su demantovali očekivano.
U svakom slučaju, Završni akt iz Helsinkija je korisno iskustvo u procesu traženja
novih puteva i načina ostvarenja međunarodne saradnje. Dosledno pridržavanje onoga što je
njime deklarisano i izvršenje njegovih odredaba predstavljaju ohrabrenje u naporima da se
međunarodna sigurnost može ostvariti u prvom redu kroz aktivnu međunarodnu saradnju gde
strogo pravna forma ne mora biti od prvenstvenog značaja. Iskustva postignuta oslanjanjem
na odredbe Završnog akta iz Helsinkija su svakako iskustva koja mogu biti primenjiva i u
drugim delovima sveta. Moguće je da je krajnji cilj međunarodne sigurnosti sam po sebi i
neostvarljiv, ali sve što mu stremi i što mu se približava je korisno i potrebno čovečanstvu.
I na kraju, ako uzmemo da za veliki broj ljudi doktrina ljudskih prava ima vanpravni
karakter i čini fundamentalnu moralnu osnovu za regulisanje savremenog političkog poretka,
a opet ne negirajući i važnost da pitanje poštovanja i zaštite ljudskih prava bude predmet što
većeg broja dokumenata sa snagom da obavežu, bilo pravno ili moralno, nameće se zaključak
da se jedino kroz zajedničku volju različitih entiteta, u smislu država, organizacija, regiona,
ali i pojedinaca, ideja istinske nepovredivosti i zaštite ljudskih prava može realizovati.
Nadalje, svesni činjenice da je svet odavno postao „globalno selo“, te da je „globalno“ nužno
i neumitno preuzelo primat nad „lokalnim“, nema dileme da je sistem zaštite i očuvanja
najviših vrednosti savremenog društva, a to je oblast ljudskih prava, gotovo nezamisliv bez
organizovanja saradnje na višem, međudržavnom, odnosno međunacionalnom nivou.
Posebno je važno istaći da se upravo kroz mehanizme šire društvene saradnje, organizovane
kroz različite međunarodne organizacije i institucije, mora obratiti posebna pažnja na
edukovanje pojedinaca u svrhu očuvanja elementarnih vrednosti savremenog društva.
38
Pregled literature
 Branko Rakić, Ostvarivanje mira preko međunarodnog organizovanja i integrisanja

država, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za izdavaštvo i
informisanje, Beograd 2009
 Boris Krivokapić, „Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi i zaštita manjina“,
Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, Niš
1975-
 Conference on Security and Co-operation in Europe, The challenges of change,
CSCE, Helsinki 1992
 Dean M. Gottehrer: Ombudsman and Human Rights Protection Institutions in OSCE
Participating States, Warsaw 1998
 Dennis J. D.Sandole, Peace and security in the postmodern world, Dennis
J.D.Sandole: The OSCE and conflict resolution, London ; New York : Routledge
2007
 Dieter S. Lutz, Foundation of the european security structure : role of the OSCE,
Review of International Affairs : a Yugoslav view of world problems, The Institute of
International Politics and Economics, Beograd 1950-
 M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu –
Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2011
 OSCE Human dimenion commitments, A reference guide, Warsaw 2001
 Petit Denis, Resolving election disputes in the OSCE area: towards a standard
election dispute monitoring system, Organization for security and co-operation in
Europe, Office for democratic institutions and human rights, Warsaw 2000
 Ratko Marković: Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u
Beogradu, Beograd 2008
 Serge L. Sych, The OSCE and regional conflicts, Montenegro journal of foreign
policy, Association for the Study of Foreign Policy, Kotor 1998
 Vladimir Đ. Degan, Međunarodno pravo i međunarodna sigurnost – Pravni domašaj
helsinškog Završnog akta, Svjetlost, Sarajevo 1982
 Vladimir Đ. Degan, Međunarodno pravo, Školska knjiga, Zagreb 2011 (Zagreb:
Grafički zavod Hrvatske)
 Vojin Dimitrijević, „Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji“, Temelji
moderne demokratije: izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima, Beograd:
Zavod za udžbenike, Dosije studio 2011
 Vojin Dimitrijević – Obrad Račić, Međunarodne organizacije, Službeni glasnik,
Beograd 2011.
 Vojin Dimitrijević, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Savez udruženja
pravnika Jugoslavije, Beograd 1973
 Vojin Dimitrijević – Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Novinsko-izdavačka
ustanova, Službeni list SRJ, Beograd 1996
 V. Dimitrijević, M. Marković, R. Stojanović, Uvod u proučavanje međunarodnih
odnosa, Pravni fakultet, Beograd 1970,
39
 V. Dimitrijević, O. Račić, V. Đerić, T. Papić, V.M. Petrović, S. Obradović, Osnovi
međunarodnog javnog prava, Beogradski centar za ljudska prava: Dosije studio,
Beograd 2012
 http://www.osce.org/serbia/
 http://www.osce-vienna.mfa.gov.rs/cir/
 http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/teme/oebs-2015?lang=cyr
40

Master Rad Zoran

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Master Rad Zoran

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

Master rad iz predmeta Međunarodne organizacije

UTICAJ ZAVRŠNOG HELSINŠKOG AKTA NA RAZVOJ LJUDSKIH

O međunarodnoj saradnji i međunarodnom organizovanju..................................5

Međunarodna sigurnost kao razlog za međunarodnu saradnju.............................7

Pitanje sigurnosti u međunarodnim odnosima......................................................8

Ljudska prava i Završni akt iz Helsinkija.............................................................8

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)..................................12

Struktura i sistematika Završnog akta.................................................................15

Doktrinarna gledišta o pravnom domašaju Završnog akta iz Helsinkija............19

Uticaj Završnog akta iz Helsinkija na razvoj ljudskih prava..............................26

Pitanje nacionalnih manjina u okviru Završnog Helsinškog akta.......................26

Program vojne saradnje......................................................................................27

Ombudsman kao institut zaštite ljudskih prava i OEBS.....................................28

Misija OEBS-a u Srbiji.......................................................................................31

O međunarodnoj saradnji i međunarodnom organizovanju

Svi sistemi sigurnosti država ustanovljeni su međunarodnim ugovorima gde su

Ljudska prava i Završni akt iz Helsinkija

Pitanje međunarodne saradnje se svakako mora sagledati i sa aspekta ljudskih prava,

Glavni značaj Evropske konferencije koja je prethodila donošenju Završnog akta iz

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju proistekla je iz Konferencije o

Organizacija i rad OEBS-a

Najopštije i najvažnije odluke u okviru OEBS-a donose se na skupovima šefova

Završni akt Konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi je obiman međunarodni

Doktrinarna gledišta o pravnom domašaju Završnog akta iz Helsinkija

Jedan od glavnih ciljeva Konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi jeste bila

Pitanje nacionalnih manjina u okviru Završnog Helsinškog akta – jugoslovenska inicijativa

Brojne su definicije manjina, a među njima najšire je prihvaćena definicija

Program vojne saradnje

Ombudsman kao institut zaštite ljudskih prava i OEBS

Bečki mehanizam (1989.)

Zemlje učesnice, pozivajući se na obećanja koja su dale u Završnom aktu i drugim

Misija OEBS-a u Republici Srbiji

Rodna ravnopravnost - Radeći sa nezavisnim organima za ljudska prava Republike

41 http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/teme/oebs-2015?lang=cyr asp, 27 Oktobar 2015.

 Branko Rakić, Ostvarivanje mira preko međunarodnog organizovanja i integrisanja

You might also like