Suzan Vajs Bauer

Istorija
srednjovekovnog
sveta
II tom

Od Konstantinove hristijanizacije
do naslednika proroka Muhameda

Preveo
Dejan Ristić
OD ISTOG PISCA

Istorija starog sveta

I tom
Prve civilizacije

Istorija starog sveta

II tom
Prva carstva

Istorija starog sveta

III tom
Prvi preobražaji

Istorija srednjovekovnog sveta

I tom
Od Konstantinove hristijanizacije
do naslednika proroka Muhameda
Naslov originala
Susan Wise Bauer
The History of the Medieval World
Copyright © 2010 by Susan Wise Bauer
All rights reserved.
Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, LAGUNA
Benu
 Karte
49. Vizantija, Arabljani i Bugari
50. Period Nara
51. Napadi na Kinu u doba dinastije Tang
52. Arabljanska osvajanja
53. Indijske države u VIII veku
54. Borbe na području Horasana
55. Prva Papska država
56. Bitka kod Talasa
57. Rani Abasidski kalifat
58. Država cara Karla I Velikog
59. Nove države i carstvo dinastije Tang
60. Carstvo Karla I Velikog
61. Širenje Prvog bugarskog carstva
62. Država Sila i Japan
63. Pozno razdoblje Lijanga i potonja Tri kraljevstva
64. Tahiridi
65. Verdenski ugovor
66. Uspon Hole
67. Moravska
68. Safaridska i Samanidska dinastija
69. Fatimidski kalifat
70. Vedmorski sporazum
71. Mađari
72. Masakadova pobuna
73. Vizantijski gubitak oblasti na Balkanskom poluostrvu
74. Stvaranje Normandije
75. Nemačka
76. Kraljevstvo Hola na svom vrhuncu
77. Fatimidi i Kordoba
78. Suparnici Samanida
79. Države Sung, Lijao i Kogurjo
80. Engleska u doba kralja Etelstejna
81. Širenje teritorije Norveške
82. Rusi i Vizantija
83. Mađari i Zapad
84. Širenje Gaznavida
85. Širenje uticaja države Hola
86. Fatimidski kalifat i Vizantija
87. Države Sung i Lijao
88. Ljudske naseobine na tlu obe Amerike
89. Sveto rimsko carstvo
90. Engleska i Skandinavija
91. Oblasti u Engleskoj
92. Bitka kod Hejstingsa
93. Sančo Veliki i kraljevstva Taifa
94. Almoravidska država
95. Bitka kod Mancikerta
96. Pokajničko putovanje cara Henriha IV
97. Turska osvajanja
98. Krstaške države
99. Krstaški ratovi kralja Alfonsa Ratobornog
 Ilustracije
5. Gvozdena kruna Langobarda
6. Kovani novac mersijskog kralja Ofe
7. Codex Washingtonianus – grčko uncijalno pismo iz V stoleća
8. Codex Zographensis – glagoljski spis iz X veka
9. Ofin jarak
10. Hajberski prevoj
11. Humke u obliku zmije u mestu Houpvel
12. Zid od lobanja (Compantli) u Čičen Ici
13. Tapiserija iz Bojea 494
 Četvrti deo

Države i kraljevstva
 Četrdeset drugo poglavlje

Zakon i jezik

Između 643. i 702. godine car je pokušao da napusti

Konstantinopolj, Langobardi i Bugari stvarali su svoje nacije,
a severnu Afriku pokorile su islamske vojske
Langobardi, koji su živeli na Apeninskom poluostrvu, nisu osetili nikakve
posledice arabljanske invazije do koje je došlo na Istoku. Štaviše, upravo
su ti oružani sukobi langobardskom kralju Rotariju, ustoličenom 636.
godine, omogućili da ukloni poslednje tragove vizantijske vlasti na tom
području. I dok je car bio zaokupljen pružanjem otpora islamskim
vojskama, Rotari je odlučio da smanji sve careve aspiracije u odnosu na
apeninske oblasti, izuzimajući tu enklavu koja se odnosila na grad Ravenu
i utvrđeni Rim.
Ti ciljevi podrazumevali su da je konačno došlo vreme da
Langobardi, od osvajača i doseljenika, postanu nacija.
Langobardi su jednim delom bili sledbenici kultova drevnih
germanskih božanstava, dok su drugim delom pripadali arijanskom,
odnosno pravovernom hrišćanstvu. Zajednička religija mogla je da
predstavlja kohezioni element, ali je Rotari, vizionar kakav je bio, želeo da
podari mnogo više u odnosu na tu samu koheziju – državu. Stoga je 643.
godine objavio pisani zakon što je predstavljalo nešto što oni nikada ranije
nisu imali. „Taj kralj Rotari“, zabeležio je Pavle Đakon, „sakupio je, u
čitavom nizu zapisa, zakone Langobarda koje su oni čuvali samo kroz
svoje usmeno predanje i običaje te je, zahvaljujući njemu, nastao taj zakon
koji se zove edikt.“
Svih 388 članova Rotarijevog edikta bilo je napisano na latinskom
jeziku, ali su zato zakoni bili langobardski. Na taj način je germanski duh
bio useljen u rimsko telo. Povlačenje nekog muškarca za bradu, što je za
germanske ratnike predstavljalo veliku uvredu, donosilo je stroge sankcije.
Oni koji su napustili saborca u boju kažnjavani su smrću. Osoba koja je
želela da nekome pokloni svoju imovinu morala je to učiniti u prisustvu
slobodnih ljudi.1
Zakoni su doprineli uspostavljanju granica langobardske kraljevine
koje su u tom razdoblju bile prilično amorfne. „Svi varegang koji su spolja
dolazili na tlo naše kraljevine“, zapovedio je Rotari u odnosu na strane
ratnike koji su se naseljavali na langobardskoj zemlji, „moraju da se
pridržavaju langobardskih zakona.“ Langobardske zemlje na području
Apeninskog poluostrva tokom vremena su postale Lombardija – oblast
koju su do tada lutajući Langobardi mogli nazvati domovinom.2
U procesu transformacije u državu, langobardska oblast je prihvatila
pravoverno hrišćanstvo. Arijanizam njihovih vođa predstavljao je
svedočanstvo germanskog porekla, nasleđe onog vremena kada su im bili
strani pravoverno hrišćanstvo i politička moć. Rotarijev naslednik Aripert
postao je prvi pravoverni vladar Lombardije što je doprinelo da se to
apeninsko kraljevstvo približi glavnim političkim tokovima tog vremena.
Nakon Aripertove smrti, 661. godine, između njegovih sinova je
došlo do kratkotrajnog rata. Taj sukob okončan je smrću jednog i begom
drugog kraljevog sina, a krunom u rukama Grimoalda, vojvode od
Beneventa, samo jednog u mnoštvu polusamostalnih langobardskih
plemića za koga se verovalo da je odan svom kralju.
S druge strane, u dalekom Konstantinopolju, car Konstans II odlučio
je da se lično umeša. Imao je svega četrnaest godina kad je stupio na carski
tron i video je kako Arabljani preuzimaju Egipat i severnu Afriku u isto
vreme kad su se apeninske oblasti postepeno odvajale od carstva. Godine
661. bio je tridesetogodišnjak, otac trojice sinova i nosio je nadimak
Konstans Bradati zbog velike brade. Uspostavio je vlast nad čitavim
carstvom, a sukob u Lombardiji doprineo je da smisli plan. Arabljanski
napadi mogli su delovati nezaustavljivo, ali je zato oblast Apeninskog
poluostrva bila ranjivo područje. Car Konstans II odlučio je da napusti
Konstantinopolj, postavi ratni štab na samom vrhu italijanske čizme, u
gradu Tarentu, i da iznova osvoji poluostrvo.3
Kako car Konstans II nimalo nije bio omiljen u Konstantinopolju,
ideja o obnovi carskog prestola u Rimu delovala je još primamljivije. Taj
plan otkriva nam i to da su Vizantinci i tada sebe još uvek doživljavali kao
Rimljane. Veoma mali broj njih je nogom kročio na tlo Večnog grada.
Nijedan car već generacijama nije ni posetio Rim. Čitavo Apeninsko
poluostrvo odavno više nije bilo pod vizantijskom vlašću. Međutim, Rim je
i dalje na određeni način mamio njihovu maštu. Uputivši se direktno u
pravcu Rima, car Konstans II želeo je ponovo da prigrabi slavnu prošlost
za sebe.
Car se ulogorio 663. godine u Tarentu odakle je vodio relativno
uspešan rat protiv langobardskih oblasti na samom jugu poluostrva. Čitav
niz gradova na jugu predao se caru te se on uskoro približio zidinama
Beneventa, Grimoaldovog rodnog grada. Nalazeći se daleko na severu, u
gradu Paviji, langobardskoj prestonici, kralj Grimoald je ostavio jednog od
svojih sinova sa zadatkom da se stara o upravljanju rodnim gradom. Sin je
zamolio oca za pomoć, pa se kralj Grimoald, na čelu langobardske vojske,
hitro uputio u pravcu juga.
Po svemu sudeći, njegova armija je bila izuzetno brojna budući da se
car Konstans II „veoma uplašio“ kad su do njega doprle vesti da se
Grimoald približava. Najpre se povukao u priobalni grad Napulj (čiji su
stanovnici pristali da mu pruže gostoprimstvo; grad je bio odan
Konstantinopolju još od vremena kad ga je Velizar preoteo Ostrogotima, a
to se odigralo još 536. godine), a potom je otišao i u Rim (bila je to prva
poseta jednog cara Rimu još od vremena zbacivanja cara Romula
Avgustula s prestola). U Rimu se zadržao desetak dana i prisustvovao je
svetim liturgijama koje je služio episkop rimski. Istovremeno, svoj boravak
iskoristio je za pljačkanje preostalog zlata i bakra koje je planirao da
pretopi, a potom iskoristi kako bi finansirao nastavak rata. Konačno, nakon
kratkog boravka u Rimu car se uputio ka Siciliji. Iskrcao se na ostrvo,
krenuo put Sirakuze i ubrzo je proglasio svojom novom prestonicom. Iako
je maštala o slavi, Sirakuza je zapravo bila oronuli, napušteni i
demoralizovani grad koji je delovao kao naselje koje je bilo nemoguće
obnoviti.4
Car je upravo iz Sirakuze otpočeo napade na južnoapeninske oblasti.
Ostrvom je vladao kao pravi istočnjački monarh – despotski i
beskompromisno. Naredio je čak da mu se pridruže supruga i sinovi što je
bio jasan znak da je nameravao da se duže zadrži na zapadu, malo dalje od
do tada prestonog Konstantinopolja.5
Zahvaljujući njegovom trudu Vizantija je zadržala kontrolu nad
južnoapeninskim oblastima. Međutim, njegov tiranski način vladanja
učinio ga je neomiljenim. Tome je doprinelo i njegovo navodno napuštanje
„Novog Rima“. Godine 668. jedno od njegovih služinčadi (pokazalo se da
je u pitanju bila ozbiljnija zavera) snažno ga je udarilo posudom za sapun
usled čega je car preminuo. U Konstantinopolju je za novog vladara bio
proglašen njegov sin Konstantin IV koji je, poučen strašnom očevom
sudbinom, odlučio da ostane u prestonom gradu.6
Dve godine po stupanju cara Konstantina IV na presto, 670. godine,
ponovo je došlo do arabljanske najezde koja se kretala severnoafričkim
prostranstvima. Istovremeno, Arabljani su se širili i u pravcu istoka.
Prodirući kroz severnoindijske planine, arabljanske snage primorale su
šašiškog vladara da napusti svoj prestoni grad Kabul. 7 Šašiška država
zadržala je kontrolu nad Hajberskim prevojem, ali je zato svoju prestonicu
morala da preseli na istok, u grad Udabandapuru.8
Najezda, koja se širila u više pravaca, dosegla je 674. godine i do
prestonog Konstantinopolja i Arabljani su otpočeli opsadu grada. Iako je
opsada potrajala pune četiri godine, Konstantinopolj je mogao morskim
putem nesmetano da obnavlja neophodne zalihe te stoga uslovi za život ni
u jednom trenutku nisu bili nepodnošljivi. Arabljanska mornarica izvela je
678. godine završni napad, ali su vizantijski brodovi odgovorili poznatom
„grčkom vatrom“ koja je predstavljala hemijsku smesu izbacivanu kroz
cevi koja je gorela čak i u dodiru s vodom. Konačno, arabljanska flota se
povukla, a uskoro su je sledile i kopnene jedinice.9
A dok su se car i njegovi sinovi bavili odbranom Konstantinopolja,
bugarska plemena dobila su priliku i vreme da se šire.
Tridesetak godina ranije, car Iraklije priznao je bugarskog starešinu
Kubrata za vladara tog plemena i to u oblastima koje su se nalazile severno
od Azovskog mora. Kubrat je, nakon dugogodišnje vladavine tokom koje
je proširio granice Starobugarske države sve do Donjeca i Dunava,
preminuo 669. godine. Poput franačkog vladara, i Kubrat je svoju državu
ostavio petorici sinova.
U svom istorijskom spisu pod naslovom Chronographikon syntomon
carigradski patrijarh Nićifor zabeležio je kako je Kubrat okupio sinove kraj
svoje samrtničke postelje i od svakog od njih tražio da polomi svežanj
granja. Kad nijednom od sinova to nije uspelo, Kubrat je razvezao svežanj
i potom prelomio svaku granu pojedinačno. „Ostanite ujedinjeni“,
posavetovao ih je, „jer svežanj nije lako slomiti.“10
Umesto da poslušaju savet svog oca, sinovi su se odmah razdvojili.
Drugi sin Kotrag uputio se sa svojim pristašama u pravcu doline reke
Volge gde se i naselio. Ti Bugari postali su poznati pod nazivom Srebrni
Bugari. Treći sin Asparuh, praćen s oko trideset hiljada svojih pristalica,
naselio se u području između reka Dnjestar i Prut. Četvrti, Kuber, poveo je
svoje sledbenike u pravcu Panonije, a potom i ka Makedoniji. Konačno,
peti sin Alcek poveo je svoje pristaše čak ka Apeninskom poluostrvu gde
je ubrzo nastala mala bugarska enklava. Najstariji sin Bajan zadržao se u
postojbini gde je vladao nad preostalim Bugarima koji su ostali nakon što
su se njegova braća odvojila. Ispravnost Kubratovog upozorenja uskoro je
postala sasvim opravdana. Hazari su odmah napali Bajana, smanjili
njegovu oblast na malu regiju, a potom i potpuno zauzeli teritoriju pod
njegovom vlašću čime su ukinuli tzv. Starobugarsku veliku državu.
Car Konstantin IV pokušao je da podražava hazarskog kana. Nakon
što se oporavio od posledica dugotrajne opsade Konstantinopolja, napao je
679. godine oko trideset hiljada Bugara pod starešinstvom Asparuha i koji
su se nalazili neposredno uz zapadne granice carstva. U početku je car
ostvario određene uspehe. Međutim, Teofan nam svedoči da je vladar bio
prinuđen da se povlači pošto je počeo da poboljeva od kostobolje, a ni
njegove jedinice nisu baš pokazivale neophodnu srčanost u borbi te su
masovno dezertirale.11
Tada je bugarski starešina Asparuh stupio u savez s obližnjim
Slovenima, probio se sve do Trakije i tako vizantijskim snagama koje su se
nalazile duž severozapadne granice carstva prouzrokovao ozbiljne
probleme. Car Konstantin IV je 681. konačno shvatio da mu je mnogo
bolje da sklopi mirovni ugovor na osnovu čijih odredaba se čak obavezao
da će Asparuhu plaćati danak.
Činjenica da mu je Vizantija plaćala danak, kao i da je imao značajna
osvajanja doprinela je da se Asparuh opredeli za trajno naseljavanje svojih
sledbenika. Njegove pristaše, zahvaljujući danku koji je plaćao car
Konstantin IV, postale su uskoro žitelji takozvanog Prvog bugarskog
carstva.
Donekle neočekivano uspostavljanje mira s Arabljanima usledilo je veoma
brzo nakon postizanja mirovnog sporazuma s Prvim bugarskim carstvom.
Muavija, koji je bio peti po redu kalif od vremena Proroka, preminuo
je krajem 680. godine. Nasledio ga je čitav niz kalifa koji su se veoma
kratko zadržavali na tom položaju. Bilo ih je čak četvorica tokom pet
godina. Konačno, 685. godine na taj položaj uspeo se kalif koji je imao
sposobnost da predvodi vojne pohode, ali i da upravlja državom koja se
nalazila u stanju haosa. Bio je to Abd el-Malik ibn Marvan, koji je svoju
vladavinu otpočeo nemilosrdnim uklanjanjem onih Arabljana koji su
podržavali druge kandidate na položaj u kalifa. Bilo mu je potrebno šest
godina da potpuno uništi svaki oblik otpora. Bilo je to šest godina tokom
kojih je više energije posvećivao sukobljavanju s Arabljanima nego s
ostatkom sveta. U isto vreme suočio se i s posledicama opšte gladi i pojave
epidemija, pre svega kuge na tlu Sirije.12
Uskoro se obratio caru Konstantinu IV nudeći da mu plaća danak u
zamenu za mir, pa je car na to pristao. No, ubrzo je car preminuo te ga je
na prestolu nasledio sin po imenu Justinijan II.13
Novi car je nasledio državu kad mu je bilo svega šesnaest godina. U
to vreme Vizantija je prolazila završnu fazu višedecenijske reorganizacije u
pravcu uspostavljanja efikasnije države, podeljene na oblasti koje je sada
bilo lakše braniti. Umesto na provincije nekadašnjeg carstva, Vizantija je
sada bila podeljena na „teme“. I umesto da ih brane vojne snage koje su
bile upućivane iz prestonice pod zapovedništvom vojnog starešine koji nije
bio dovoljno upoznat s karakteristikama svake konkretne oblasti, od tada
su „teme“ branili pripadnici jedinica koji su poticali s tog područja. Još od
vremena cara Iraklija, vizantijski vladari postepeno su svojim vojnicima
počeli da daju zemljišne posede u zamenu za celoživotnu vojnu službu.
Takođe, i poreski sistem je pretrpeo značajne promene, pa su tako građani
određene teme plaćali porez neposredno lokalnim jedinicama i nisu ga više
slali u prestoni grad odakle je mogao, ali to najčešće nije bio slučaj, da
bude uložen baš tamo gde je to bilo potrebno.
 49. Vizantija, Arabljani i Bugari
Stoga su vojne jedinice koje su se nalazile na području tema i imale
snažan motiv da ih brane. Naime, pojava lokalpatriotizma (koji je oduvek
imao potencijal da rasturi carstvo) bila je na taj način usmerena u pravcu
njegove neposredne odbrane. Na području Male Azije postojale su četiri
teme, jedna je obuhvatala oblast Trakije, a dve Grčku i Siciliju.14 Car
Justinijan II nasledio je i mirovni sporazum s Abd el-Malikom koji je bio
spreman da obnovi. To je Justinijanu II omogućilo da se učvrsti na
carskom prestolu, a Abd el-Maliku da u korenu uguši svaki otpor koji je
ugrožavao njegov položaj. Potčinio je sve svoje oponente 692. godine i
postao jedini kalif među muslimanima. Tek tada su obojica vladara
pokazala nameru da prekrše mirovni sporazum. El-Malik je bio spreman da
se ponovo posveti osvajačkim pohodima, dok je car Justinijan II želeo da
pokaže svoje kvalitete kao vladalac. Koristan izgovor koji je doveo do
obostranog odbacivanja mirovnog sporazuma načinio je El-Malik koji je
692. godine danak platio arabljanskom, a ne vizantijskom valutom.
Već izvesno vreme El-Malik se trudio da stabilizuje finansije u
svojoj državi i to na taj način što je uspostavio standardizovani arabljanski
kovani novac. Car Justinijan II odmah je saopštio kako su te kovanice bile
lažne i neprihvatljive, pa je objavio rat. Kako bi dodatno ojačao svoje
snage, najmio je bugarske plaćenike. „Najmio je trideset hiljada ratnika,
naoružao ih i proglasio ih specijalnim snagama“, zapisao je Teofan. Bio je
potpuno „siguran u njih“, uveren kako će u bici uspeti da nadvlada El-
Malika.15
Međutim, nije bio u pravu. Arabljanske snage prodrle su duboko u
vizantijske oblasti. Kad su se 694. godine dve vojske sukobile u bici kod
Sevastopolja, u blizini južne obale Crnog mora, Bugari su pobegli. El-
Malik im je prethodno u tajnosti poslao novac obećavši im još i više para
ukoliko se povuku čim bitka počne. Vizantijske snage nisu bile u stanju da
održavaju borbenu liniju bez podrške svojih saveznika te su se povukle.
Podstaknut ostvarenom pobedom, El-Malik se potom upustio u seriju
pljačkaških pohoda duž vizantijske obale.
Iako je imao svega dvadeset četiri godine, car Justinijan II odlučio je
da se osveti za izdajstvo Bugarima naredivši da se poubijaju njihovi žene i
deca. Ali kao da je sudbinom bilo određeno da ga osramoti njegova armija,
a ne plaćeničke snage. Godine 695. došlo je do pobune grupe vojnih
starešina koji su zarobili cara, osakatili ga odsecanjem nosa i jezika nakon
čega su ga u okovima poslali u Herson, tvrđavu u kojoj su tamnovali vojni
zatočenici. Umesto njega, za novog cara izabrali su Leontija, jednog od
svojih starešina.
S Leontijem na prestolu, carstvo je na kraju ostalo i bez Kartagine
koju su zauzele arabljanske snage što je označilo i konačan kraj osam
vekova dugog rimskog prisustva na tlu severne Afrike. Kalif El-Malik
postavio je arabljanskog zapovednika, po imenu Musa bin Nusair, da
upravlja novom muslimanskom oblašću koja je dobila naziv Ifrikija. A u
Konstantinopolju je car Leontije posrtao pod teretom brojnih neuspeha koji
su, na kraju, doveli i do njegovog zbacivanja s prestola. Godine 698. je
lišen slobode, na tradicionalan način osakaćen i potom poslat u manastir
nakon čega je vojska izabrala još jednog ratnika za novog cara.16
Islamsko osvajanje severne Afrike bilo je skoro potpuno okončano
oko 702. godine. Berberi, autohtoni stanovnici, masovno su primili islam.
Zahvaljujući njihovoj plemenskoj organizaciji versko preobraćenje imalo
je sve karakteristike masovne pojave, a ne pojedinačnog čina. Kad bi
starešina plemena primio islam, svi njegovi članovi postajali bi muslimani.
 Arabljanska država je postajala koherentnija i to pre svega
zahvaljujući El-Malikovom veštom upravljanju. Već ranije je uveo
standardizovane kovanice. Svoju braću, u koje je imao beskrajno
poverenje, postavio je na najodgovornije položaje. Istovremeno, u
Jerusalimu je otpočeo izgradnju nove džamije koja je trebalo da postane
istaknutije središte hodočašća čak i u odnosu na Cabo u Meki (iako je
sama Meka očuvala svoj dotadašnji značaj). Ta džamija, poznata pod
nazivom Kupola na steni, bila je sagrađena na mestu ranije uništenog
Drugog jevrejskog hrama.17 Ona je štitila stenu za koju se verovalo da se s
nje Muhamed uzneo na Nebesa.
El-Malik je, takođe, naredio da arapski postane zvanični jezik carstva
što do tada nijedan prethodni kalif nije učinio. To je predstavljalo toliko
potrebno vezivno tkivo za izuzetno prostrano carstvo. Islam i arapski jezik
su tako postali dve konstante na svim onim područjima na kojima se
odigrala najezda Arabljana. Hrišćanstvo i latinski jezik bili su samo
delimično prisutni u nekim oblastima budući da su Franci, Vizigoti,
Langobardi i Grci prevodili svete spise na svoje jezike. S druge strane,
islam i arapski jezik (kao i islam i arapska kultura) ostali su čvrsto
povezani.
 Četrdeset treće poglavlje

Stvaranje prošlosti

Između 661. i 714. godine nebeski vladari Japana otpočeli su

„Veliku reformu“, objavili su zakonik i zabeležili legendarnu
prošlost
Plime i oseke osvajačkih vojski oblikovale su unutrašnju politiku skoro
svih srednjovekovnih naroda, osim japanskog. Zabačenim ostrvima koja je
na zapadu delilo more, a na istoku beskrajni okean vladali su „nebeski“
carevi. Granice njihove moći bile su maglovite, a oni su malo toga činili
kako bi sebi silom obezbedili carstvo. Sva njihova pažnja bila je usmerena
na unutrašnja dešavanja.
Međutim, iako se ratni brodovi dinastije Tang nisu usmerili ka
lukama koje su se nalazile pod vlašću porodice Jamato, Tangovi su se,
uprkos svemu, nalazili u napadu.
Nakon svog drugog uspinjanja na presto, „nebeska“ vladarka Saimei
preminula je 661. godine prepustivši carsku krunu svom sinu. Tako se
Naka no Oe konačno uspeo na sam vrh piramide moći, dok je sve vreme uz
njega bio njegov dugogodišnji najbliskiji saradnik Nakatomi no Kamatari.
No, tokom bezmalo sedam godina nakon majčine smrti Naka no Oe
nastavio je da zemljom vlada u svojstvu krunskog princa i namesnika. Tek
668. godine je poneo zakonitu titulu „nebeskog“ cara uz koju je uzeo i
zvanično vladarsko ime Tenđi. Bilo mu je tada četrdeset i dve godine.
Čekao je pune dvadeset tri godine kako bi mrlje krvi članova porodice
Soga nestale s njegovih ruku i da se konačno popne na carski tron.
Nedugo nakon preuzimanja prestola nagradio je dugogodišnju
odanost Nakatomi no Kamatarija time što mu je darovao novo ime –
Fuđivara. Tim činom je svog starog prijatelja postavio za starešinu novog
klana, a istovremeno i osnivača nove porodice. Klan Fuđivara brzo se
uspinjao na lestvici moći sve dok nije postao uticajniji nego što je to ikada
bio nekad poraženi klan Soga. Tenđijevo katastrofalno uplitanje u
međunarodna dešavanja (njegov pokušaj da pomogne vladaru Baekjea da
se ponovo ustoliči na prestolu bio je okončan strahovitim porazom
japanskih snaga od strane vojnog saveza koji su činile dinastija Tang i
država Sila) samo je delimično osnažilo i inače prirodnu tendenciju
porodice Jamato da se bavi isključivo unutrašnjopolitičkim pitanjima. Još
dok se nalazio na položaju krunskog princa, i uz pomoć Nakatomi no
Kamatarija, napisao je i pokušao da uvede čitav niz reformi koje su za cilj
imale potpunu transformaciju tadašnjeg japanskog društva koje je i dalje
predstavljalo skupinu međusobno povezanih klanova na čijem su se čelu
nalazile starešine koje su ljubomorno čuvale vlast. Cilj mu je bio da
uspostavi jedinstvenu državu kojom bi, bez ikakvih ograničenja, upravljao
isključivo jedan car. Novoproglašeni zakoni postali su poznati pod
nazivom „Velika reforma“ ili „reforma Taika“. Voljom zakonodavca, svi
posedi koji su pripadali porodici Jamato bili su proglašeni jedinstvenim
javnim dobrom kojim je, u ime naroda, upravljala kruna. Na tom području
bio je ukinut svaki oblik privatne svojine ili naslednih klanovskih prava.
Isto se dogodilo i s drevnim titularnim sistemom. „Ukida se sve
navedeno“, bilo je zapisano u prvom reformskom zakonu, „privatno
vlasništvo nad zemljom i zemljoradnicima koje su do sada posedovali
ministri i dvorski zvaničnici, lokalno plemstvo i starešine sela.“18 Umesto
da, kao i do tada, poseduju određene zemljišne površine i zadrže svoje
plemićke titule, nekadašnje starešine klanova i sela dobile su pravo da
upravljaju tim posedima pošto su oni od tada pripali vladarima iz dinastije
Jamato. Takođe, umesto da zadrže svoje dotadašnje plemićke titule, bili su
im dodeljeni javni položaji u okviru novouspostavljenog birokratskog
sistema.
„Velika reforma“ nije bila nešto što su izmislili vladari iz porodice
Jamato. Ona je došla preko morskih prostranstava, i to iz pravca Kine.
Naka no Oe poslao je veliku grupu učenjaka i sveštenika u državu dinastije
Tang kako bi tamo ovladali poznavanjem duge istorije kineske carske
vlasti, proučili strukturu državne uprave pod vladarima iz porodice Tang,
kao i da bi, naposletku, sve to potom primenili u svojoj domovini. Svet koji
je trebalo da nastane kao posledica sprovođenja „Velike reforme“ stvaran
je s namerom da podražava drevnu kinesku kartu sveta. To je izgledalo
poput koncentričnih krugova s potpunom vlašću cara, koji se nalazio u
središtu, čiju su volju i u najudaljenijim oblastima države sprovodili
vladarevi zastupnici. U nekim delovima teksta propisa koji su sačinjavali
„Veliku reformu“ od reči do reči citirane su kineske povesti koje su sa
svojih proputovanja doneli izaslanici Naka no Oea. Vekovi koji su bili
obeleženi nemirima u Lojangu i Nankingu nisu mnogo značili. S više ili
manje utemeljenja u činjenicama kineski carevi mogli su da tvrde kako su
pripadali tradiciji vladarske vlasti koja je nastala s početkom vremena te su
monarsi iz porodice Jamato želeli da se pridruže toj drevnoj tradiciji.19
„Nebeski“ car Tenđi, nekadašnji Naka no Oe, postavio je sebi
zadatak da uspostavi dvor u okviru koga – poput kineskih vladara – ne bi
bio samo vojni zapovednik i glavnokomandujući oružanim snagama
(položaj koji je umnogome zavisio od ratne sreće) već i predstavnik čitave
jedne kulture, predvodnik civilizacije, garant sveukupnog kosmičkog
poretka. Pozajmivši pojam od Konfučija, istoričarka Žoan Pigot tu pojavu
naziva „monarhijom Severnjače“. Kako se navodi u delu Anali proleća i
jeseni, vladar „vrši vlast na osnovu svoje vrline i stoga može biti upoređen
sa zvezdom Severnjačom koja uvek zadržava svoje mesto i ka kojoj se
uvek usmeravaju sve druge zvezde“. U svojoj težnji da bude svojevrsni
ugaoni kamen japanske kulture, „nebeski“ car Tenđi doveo je na svoj dvor
istoričare i pesnike, a osnovao je i univerzitet. Na njegovom dvoru bili su
rado čitani kineski klasici čija su dela, oko 660. godine, doneli budistički
monasi. Car je motivisao svoje dvorane da prihvate kineske običaje koji su
povezivali nebeski poredak s ovozemaljskom stvarnošću.20
Prema navodima njegovih biografa, „nebeski“ car Tenđi naredio je
svojim ministrima da u jedan i jedinstveni pisani zakonik sakupe sve
dotadašnje japanske zakone koji nisu bili sastavni deo „Velike reforme“.
Japan je kao tipično društvo sačinjeno od više manjih zatvorenih zajednica,
s „nebeskim“ carem, čija je vlast više bila teorijska nego stvarna, veoma
dugo funkcionisao bez pisanih zakona. Međutim, usled kontakata koji su
bili uspostavljeni s Kinom pod vlašću Tanga i ujedinjenom državom Sila, a
delimično i zbog Tenđijevog stava da „nebeski“ car ipak treba da raspolaže
s nešto više ovozemaljskih ovlašćenja, nastupilo je vreme kad su pisani
zakoni postali neophodni.
Po svemu sudeći, rad na takvom zakoniku nikad nije bio do kraja
okončan. Šta god da je bilo urađeno, to je zaustavljeno kad se, nakon svega
četiri godine provedene na prestolu, razboleo „nebeski“ car Tenđi. Bolest
mu je donela velike bolove tokom poslednjih dana života. Konačno je
stigla i kazna za smrt Soga no Iruke.21
 Tenđijev unuk Momu postao je novi vladar 697. godine.
Četrnaestogodišnji mladić nastavio je s aktivnostima koje je započeo
njegov prethodnik, pa je 701. godine proglasio najstariji sačuvani zakonik
u japanskoj istoriji. U okviru tog pravnog spomenika, poznatog pod
naslovom, Taiho ricu-rjo, odnosno Veliko blago, nalazile su se i pravne
tekovine nastale Tenđijevim delovanjem. Taj propis uspostavljao je dobro
kontrolisanu državu u kojoj je vlast počivala na raznorodnim oblicima
državne uprave od kojih je svaki ponaosob obuhvatao čitav niz javnih
položaja i dužnosti.22
Bio je to izuzetno dobar zakonik, a svet kome je težio bio je
podjednako uređen baš kao i koncentrični krugovi vlasti utemeljeni na
pravilima „Velike reforme“. Međutim, uprkos tome što je više generacija
vladara intenzivno pozajmljivalo propise od dinastije Tang, oni su ipak bili
znatno prisutniji na papiru nego u stvarnom životu. Modeli zakonodavstva
države Tang bili su prisutni širom japanskih ostrva, ali je nezvanično
najveći deo zemlje nastavio da funkcioniše kao i do tada. Starešine klanova
su možda zaista posedovale zvanične birokratske položaje umesto svojih
dotadašnjih plemićkih titula, ali je njihova vlast zapravo sve to vreme bila
identična. Zemljište nominalno jeste pripadalo carskoj kruni, ali njega su i
dalje obrađivali, delili i organizovali isti oni koji su ga ranije posedovali.
Nedugo nakon što je objavio svoj zakonik, car Momu je preminuo
kad mu je bilo svega dvadeset pet godina, pa ga je na prestolu nasledila
majka. Gemei, kćerka cara Tenđija, bila je peta po redu ženska osoba koja
se tokom svega nekoliko decenija uspela na carski presto. Toliko prisustvo
vladarki nije bilo zabeleženo nigde drugde tokom srednjovekovlja. Carevi
su, kao vrh piramide, stupali u kontakt s božanskim i povezivali su ga sa
svojim podanicima koji su se nalazili u njenim temeljima piramide.
Pokazalo se da nije bilo preterano značajno to da li se na samom vrhu te
piramide nalazio muškarac ili žena. U kineskoj kulturi, za vreme dinastije
Tang, kada su se trgovački putevi i snabdevanje hranom nalazili pod
strogim carevim nadzorom, samo ona žena koja je bila izuzetno darovita za
oblast državne administracije i upravljanje ljudskim resursima mogla je da
ubedi svoje dvorane u to da je vredna njihove odanosti. No, Gemei nije
bila tipičan vladar poput onih iz dinastije Tang iako je njen dvor prihvatio
mnoštvo kineskih običaja. Stoga je ona, bez obzira na pol, uistinu mogla da
deluje kao zvezda Severnjača u odnosu na svoje podanike.
 50. Period Nara
Tokom trećeg meseca svoje vladavine Gemei je saopštila kako će
njen prestoni grad biti Nara u koji je još car Momu želeo da se preseli, ali
ga je u toj nameri preduhitrila smrt. Sve do tog vremena prestoni grad
vladarske porodice Jamato često je menjao svoje mesto. Svaki pojedinačni
vladar određivao bi svoj prestoni grad. No, Gemeina nova prestonica bila
je svojevrsna novina. Grad koji joj je bio poznat pod nazivom Heiđo,
odnosno „grad mira“ biće prestonica tokom narednih osamdeset godina
koliko je u japanskoj istoriji trajalo razdoblje Nara. Naravno, ona se odmah
posvetila izradi planova za povećanje i ulepšavanje grada. Bili su to
planovi i ideje koji su, očekivano, podražavali tlocrt Čang’ana, prestonog
grada dinastije Tang. Veličanstvenost Čang’ana ostavila je izuzetno
upečatljiv utisak na one Japance koji su posetili tu prestonicu.23
U nekim prethodnim razdobljima, zvanična rezidencija cara nije
imala toliki značaj i to stoga što je sama ličnost suverena u sebi sublimirala
nebesku, a ne ovozemaljsku moć. Stoga i nije bilo neophodno da se
uspostavi središte ovozemaljske vlasti budući da nije postojala svest o
potrebi podizanja zdanja Senata, vladarskog dvora pa čak ni prestola kako
bi se ličnost „nebeskog“ vladara povezala s ovozemaljskim. Međutim,
tokom narednih decenija, odnosno u razdoblju dok su vladari živeli u gradu
Nara, došlo je do uspostavljanja nešto bliže veze s političkim vrhom.
Zvezda Severnjača nije samo sijala. Postepeno je dolazila i u kontakt s
ovozemaljskim dešavanjima.
Istovremeno, ta zvezda Severnjača sve više se okruživala božanskim.
Gemei je 714. godine abdicirala u korist svoje kćerke Genšo koja je pri
sredini svoje devetogodišnje vladavine proglasila znameniti Zakonik Joro.
Zakonik je ozvaničio ideju koja je vremenom samo dobila na popularnosti,
a koja je podrazumevala to da car nije samo održavao kontakt s božanskim
već da je i sam bio božansko biće. Zvezda Severnjača nije samo
predstavljala odraz Nebesa. Ona je sada bila i njen izvor.24
Za vreme vladavine narednog cara, Genšinog mlađeg brata Šomua, u
senci slabašne strukture japanskih vladarskih privilegija pažljivo su
uspostavljani temelji nečeg sasvim novog. U odnosu na tipične vladare iz
porodice Jamato, Šomu je carevao s „neviđenom veličanstvenošću“,
izuzetno složenim dvorom, mnoštvom birokrata i svim znacima vladarskog
dostojanstva. Istovremeno, sebi je prigrabio i nešto što je do tada
izostajalo, a to je bila drevna prošlost vladara iz porodice Jamato. Upravo
su tokom njegove vladavine bile napisane prve mitske povesti japanske
države – Kojiki i Nihon šoki.25
Prema tim spisima, prvi vladar iz porodice Jamato bio je sin boga
mora i daleki potomak boginje Sunca. Pošto je u njegovim venama tekla
krv neba i mora, mlađani Đimu uzdigao se do položaja vladara svog
naroda. Kad je odrastao, okupio je svoje sinove i podario im jednu povelju.
Kazao im je kako je nekada davno svet bio „prepušten opštoj čamotinji“,
tami, haosu i turobnosti. Međutim, bogovi su tada ljudima podarili jedan
dar – upravljanje carskim domom. Pod vlašću cara, tama i haos ustuknuli
su pred lepotom i poretkom, a zemlja je postala mesto plodnosti i svetlosti,
obilnih useva i mirnih dana i noći. „No, udaljene oblasti još uvek ne
uživaju blagodati carske vlasti“, rekao im je. „Svakom gradu je oduvek
bilo omogućeno da ima svog gospodara, a svakom selu da ima starešinu
koji su, svaki za sebe, delili teritorije i bavili se međusobnim napadima i
sukobima. … Ta prostranstva će biti pogodna za širenje carske moći kako
bi njena slava ispunila čitavu vaseljenu. Zašto ne bismo nastavili tu gde
smo stali?“ Tako i učiniše, sledeći bogolikog vladara s ciljem da odagnaju
haos i tamu.26
Bilo je neophodno da se uspostave mitski temelji japanske carske
vlasti čak i onda kada su oni morali da nastanu ni iz čega. Povesti
japanskih vladara stvorili su prošlost ispunjenu pravednim ratovima i
božanskim delima, a ta prošlost bila je pažljivo postavljena kao podloga
sadašnjosti. To je doprinelo i ponovnom stvaranju Japana pod vlašću
careva iz porodice Jamato kao države utemeljene na heroizmu,
legendarnom slavljenju snage i božanskoj milosti.
 Četrdeset četvrto poglavlje

Doba carice

Između 683. i 712. godine carica Vu Zetijan postala je „Sin

Nebesa“
Godine 683. hendikepirani car Gaozong nalazio se na samrti, dok je uz
njegovu postelju bdela brižna carica Vu Zetijan. Uprkos čitavom nizu
moždanih udara koje je pretrpeo, njegov um je bio potpuno očuvan. U salu
za prijem carskog dvora pozvao je svog prvog ministra kako bi saopštio
odluku u vezi s naslednikom prestola i dao poslednja uputstva za prenos
carske vlasti. Kasnije, iste večeri, car je preminuo.27
Opredelio se za svog dvadesetsedmogodišnjeg sina Džongdžonga
kao narednog cara. Istovremeno, Džongdžongovog dvogodišnjeg sina Li
Čongdžaoa proglasio je „unukom prestolonaslednikom“ što je bio
neuobičajen potez koji je ukazivao na vladarev strah da se relativno mlada
dinastija Tang tada još uvek nije bila učvrstila na prestolu. Izdao je i svoju
poslednju zapovest koja se odnosila na to da je novi car bio u obavezi da se
savetuje s caricom Vu „kad god nije bilo moguće lako doneti odluke u vezi
s pitanjima odbrane i državne uprave“.28
Ovom trostrukom objavom želeo je da zaštiti vlast porodice Tang i to
mu je uspelo, ali ne baš onako kako je zamislio. Pošto joj je njen suprug
svojim poslednjim rečima omogućio da donosi konačne odluke, carica
majka je nakon svega dva meseca s prestola uklonila svog sina. Njegov
prestup bio je očigledan. Oca svoje supruge imenovao je za prvog ministra
što je njegova majka razumela kao znak da joj je vreme da se povuče u
dostojanstvenu izolaciju i da presto vladarke prepusti svojoj snaji.
Kako nije imala nameru da tako i postupi, carica majka poslala je
vladarsku gardu da cara Džongdžonga liši slobode baš u trenutku dok je
održavao javnu audijenciju. Pripadnici garde uhapsili su iznenađenog cara i
stavili ga u kućni pritvor, zajedno s njegovom trudnom suprugom. I umesto
da na presto dovede „unuka prestolonaslednika“, carica majka je na tron
postavila svog mlađeg sina i Džongdžongovog brata Ruizonga koji je
postao novi vladar.
Ruizong, kome je tada bilo svega dvadesetak godina, bio je
inteligentan i stidljiv, a i zamuckivao je. Ništa mu drugo nije preostalo
nego da svojoj majci prepusti svu vlast. „O svim političkim pitanjima
odlučivala je carica majka“, zapisao je jedan dvorski istoričar. „Ruizonga
je držala u udaljenoj palati tako da on nije ni imao nikakve mogućnosti da
se uključi u donošenje odluka.“29
Ništa od svega toga što se desilo nije bilo u skladu sa zakonom, ali
nije bilo ni nezakonito. Najzad, carica majka nije uzurpirala presto mada je
jedna naredba koja je bila objavljena šest meseci nakon Ruizongovog
„stupanja“ na presto dodatno produbila sumnje da je imala takve namere.
Naredba, poznata kao „Čin milosti“, donela je promene boja carskih
barjaka, način odevanja na dvoru, kao i insignija dvorskih zvaničnika. Bio
je to čin kojim je jedan vladar uspostavljao novu dinastiju. Bila je to
simbolična promena.
Podanici su negodovali, ali je Kina u razdoblju dinastije Tang bila
napredna i mirna, zemljoradnici i seljaci imali su dovoljne količine hrane, a
izostala je i široka agitacija u pravcu izazivanja masovne pobune. Ipak,
došlo je do oružane pobune protiv caričine de facto uzurpacije prestola
koju su predvodili plemići koji su ranije bili proterani iz zemlje. Međutim,
caričine snage ugušile su je za manje od tri meseca.
Tokom narednih pet godina carica majka je samo dodatno ojačala
svoj položaj. Kao svojevrsna siva eminencija u senci muževljevog prestola
pokazala se kao iskusan upravljač, vojni strateg i zakonodavac. Ipak,
uprkos svih njenih sposobnosti, dvorsko plemstvo je nastavilo da negoduje
usled činjenice da se nekadašnja konkubina uspela na sam vrh piramide
vlasti o čemu je samo mogla da sanja.
Zato se carica majka okrenula svojim podanicima, birajući među
pripadnicima niže klase nove državne zvaničnike. Bili su to sposobni
pojedinci koje je njihovo poreklo do tada sprečavalo da napreduju na
društvenoj lestvici. Plemstvo joj nikada nije bilo naklonjeno, ali su
gunđajući, ipak, priznavali da je bila moćna vladarka. Na taj način je i
običan svet postao deo društva koji ju je podržavao i to u znak zahvalnosti
što je pojedincima bilo omogućeno da napreduju isključivo na osnovu
svojih sposobnosti.
No, to nije bio i jedini kamen koji se nalazio u temelju njene moći.
Ona je stvorila i tajnu policiju na čijem su se čelu nalazila dvojica, čuvena
po zločinima, zvaničnika Džou Ksing i Lai Đunčen (autor udžbenika za
islednike pod naslovom Osnove prinude), koji je
po zlu postao poznat, kao u savremeno doba Himler i njegovi
saradnici. Otvorili su školu u kojoj su polaznike učili tim
veštinama, sastavili su knjigu s uputstvima, a detaljno su opisali i
mnoge nove i zastrašujuće načine mučenja kako bi od pojedinaca
dobili priznanje da su počinili neki prestup. Te grozote su
imenovali poetskim nazivima, pa su upravo uhapšenoj osobi
predstavljali najstrašnija mučenja koje bi ona izbegla tako što bi
bila priznala sve što je od nje i traženo.30
Caričinu vlast podržavali su ne samo oni koji su joj bili zahvalni na
mogućnosti da napreduju već i oni drugi koji su bili suviše zastrašeni da bi
se pobunili.
Konačno, carica majka je 690. godine preduzela i poslednji korak.
Jedan od njenih saradnika pozvao ju je da uzme titulu „cara, Sina Nebesa“.
Baš kao i prvi vladar iz dinastije Sui, ali i poput svih drugih uzurpatora koji
su sledili posle njega, ona je to odbila. Bio je to uobičajeni postupak koji
baš ništa nije značio. Potom joj je bila predočena peticija koju je potpisalo
oko šezdeset hiljada njenih podanika. No, ona je ponovo odbila. Nalazeći
se u udaljenoj palati, car Ruizong je shvatio da se nalazi na ivici ambisa.
Treći, i poslednji, zahtev podneo je on sam kad je svoju majku
zamolio da mu učini uslugu i da ga ukloni s prestola. Carica Vu se
velikodušno saglasila s tim predlogom. Svečano je bila krunisana 24.
septembra 690. godine, dok je Ruizong bio premešten na položaj
naslednika prestola. Na taj način mu je bilo omogućeno da nastavi da
mirno živi u sigurnosti koju je stvorio svojevoljnim odricanjem od carske
vlasti.31
Činom zvaničnog priznavanja njene vlasti carica Vu postala je car.
Ipak, drevni obredi nisu poznavali slučaj da jedna žena može da dobije
zaštitu Nebesa. Kako bi svoju stvarnu političku moć dodatno pojačala
božanskim, bilo je neophodno da se carica preobrazi u potpuno drugu
osobu. Kao i svi carevi pre nje, i ona je morala da postane „Sin Nebesa“.
 Kako bi zadovoljila stroga pravila dvorskih svečanosti, carica je
stvorila neobičnu iluziju muževnosti. Nije promenila svoj način odevanja,
niti ukupnu pojavu. Nije ni pokušavala da liči na muškarca. Umesto svega
toga odlučila se da odredi osobu muškog pola s kojom bi čitava zemlja –
budući da nije postojala nikakva mogućnost da se u složenu prošlost uvede
neka ličnost ženskog pola – pristala da komunicira. Sebe je proglasila
prvim carem nove dinastije Džou što joj je pružilo odgovarajuću
patrijarhalnu ulogu. Dvor je preselila natrag u Lojang, stvarajući postepeno
prazan prostor između svoje funkcije cara i nekadašnje uloge carice.
Bila je to fikcija koja nikada do tada nije bila primenjivana u Kini.
Novouspostavljena carska državna uprava koja je bila popunjena
mnoštvom talentovanih, dobro obučenih, kompetentnih pojedinaca niskog
porekla pokazala se jednom od najboljih u istoriji. Uprkos pretnji terorom
koji se sve vreme nadvijao nad njenom vladavinom, car je nesumnjivo bio
sposoban da Kinu u doba Tanga učini snažnom i naprednom. Ipak, izgleda
da nije postojala nikakva mogućnost da se carica Vu uspne na presto a da
ne preuzme na sebe potpuno novi identitet. Spremnost podanika da je
prihvate kao „Sina Nebesa“ ne ukazuje samo na snagu tog konstrukta već i
na to koliko su oni u tom razdoblju bili udaljeni od onoga što je bilo
stvarno.
***
Tokom prvih pet godina vladavine nove dinastije carice Vu, Kina je
cvetala, mada uz negodovanje pripadnika plemstva koji su se žalili da su ih
od vlasti udaljili caričini novi saradnici. No, odanost onih koji su se
uspinjali na društvenoj lestvici bila je postojana jer je carica znala kako da
dođe do saveznika za ostvarivanje svojih ciljeva, bez obzira na to da li su
oni bili politički ili samo lični.
Uskoro je sebi našla i ljubavnika. Bio je to trgovac lekovitim biljem
po imenu Ksue Huaiđi koji je uskoro postao ozbiljna smetnja. Pošto drevni
običaji nisu poznavali mogućnost da car ima konkubinu muškog pola ona
ga je imenovala za starešinu jednog od budističkih manastira koji je
osnovala. Taj položaj omogućavao mu je da potpuno slobodno pristupa
carskoj palati. Uskoro je iskoristio prednosti svog položaja te je postao
ljubomoran i posesivan pa je tako jednom prilikom, u nastupu besa, spalio
veliki budistički hram koji se nalazio u prestonom gradu. Carica je
odabrala neke od najstamenijih dvorskih dama koje je poslala da opkole
Huaiđija i da ga zadave. Žene koje su boravile na dvoru dinastije Tang
suviše dugo su patile usled hirova vladara, pa joj nije bilo nimalo teško da
nađe dobrovoljce.32
Godine 695. suočila se s trostrukom pobunom do koje je došlo na
severu. Severna nomadska plemena poznata pod nazivom Kitan, koja su
nekada davno živela u dolini reke Lijao, preselila su se na jug, u blizinu
granice države Tang te su se tako našla blizu Pekinga, sedišta vojnog
zapovednika severne oblasti. U isto to vreme došlo je i do pobune u okviru
Istočnoturskog kaganata, koji se nalazio pod vlašću careva iz dinastije
Tang i to još od doba osvajanja vladara Taizonga do kojih je došlo 630.
godine. Stanovnici tog kaganata vremenom su postali veoma nezadovoljni
svojim položajem u okviru kineskog društva. Odustali su od sopstvene
države i borili su se u korist careva iz dinastije Tang, a zauzvrat nisu dobili
ništa osim prezira i ponižavajućeg položaja. „Za koga mi osvajamo druge
države?“, pitali su. Još uvek su bili živi pripadnici nekadašnje vladarske
porodice, pa je jedan od njih, po imenu Mo-č’o, poveo Istočne Turke u
pobunu. I dok su pripadnici plemena Kitan napadali Peking, Turci su pod
vođstvom Mo-č’oa harali severozapadnom granicom.33
Istovremeno su i Tibetanci počeli da napadaju oblasti pod vlašću
dinastije Tang, koje su se nalazile u dolini Tarim. Tibetanski vladar
Mangson Mangtsen, koga je štitio namesnik Gar Tongtsen, preživeo je
period svog dečaštva (uprkos svemu), ali je preminuo kad mu je bilo
dvadesetak godina. U isto to vreme umro je i Gar Tongtsen, pa je Tibetom
tada vladao njegov sin Kri-’bring koji je obavljao dužnost namesnika u ime
Tridu Sogtsena, mlađeg sina Mangsona Mangtsena. Taj dvostruki prenos
vlasti – s namesnika na namesnika i s vladara na vladara – pružio je
tibetanskoj državi dovoljnu stabilnost koja je omogućila nastavak osvajanja
koja je započeo još Tridu Songtsenov deda Songtsen Gampo.34
Vreme napada ukazuje na mogućnost da su sve tri vojske bile
povezane. Najverovatnije je da je iza svih njih stajao istočnoturski vođa
Mo-č’o koji je tada pokušao da za sebe iskoristi novonastalu situaciju.
Pripadnicima plemena Kitan predložio je da krenu u napad. Kad je njihov
napad otpočeo, poslao je poruku caru Vuu nudeći da se u ime i za korist
države Tang sukobi s pripadnicima plemena Kitan. Zauzvrat je tražio
izuzetno veliku svotu novca. Nekadašnja carica saglasila se s tim planom.
Mo-č’o je 696. godine napao i porazio pripadnike plemena Kitan. Zatim je,
nakon što je primio novčanu nagradu za učinjeno, ponovo krenuo u napad
na oblasti koje su se nalazile pod vlašću dinastije Tang. Tokom svega
nekoliko godina obnovio je snagu Istočnoturskog kaganata. Tibetanci su, u
međuvremenu, osvojili južne delove doline Tarim, pa su njihove vojske
nastavile napredovanje u pravcu Kine u koju su prodrli čak na oko tri
stotine kilometara zapadno od samog Čang’ana. Bila je to najveća
udaljenost koju su sebi mogli da priušte a da pritom ne dožive neuspeh.
Stoga su prihvatili carevu ponudu da im plati danak, uzeli novac i povukli
se.35

51. Napadi na Kinu u doba dinastije Tang

Poraz koji je u bici doživela kineska vojska carici je znatno otežao da
održava iluzije u vezi s tim da je i dalje „Sin Nebesa“. Poput drugih careva
koji su zašli u duboku starost, carica Vu (koja je tada imala sedamdesetak
godina), pokušavala je sebe, kroz odavanje telesnim zadovoljstvima, da
uveri u postojanje životne snage. Stoga se upustila u dvostruku ljubavnu
vezu s dvojicom braće koji su nosili ime Džang. Obasipala ih je tolikom
pažnjom da su vrlo brzo postali dve najomraženije osobe na dvoru, dok su
državni zvaničnici strahovali kako bi oni mogli da je privole da ih odredi
za svoje naslednike. Sve veći broj državnih zvaničnika izjašnjavao se kako
bi bilo neophodno da se odavno uklonjeni Džongdžong ponovo dovede na
carski presto. Da bi ih ućutkala, carica je naredila da joj se, nakon četrnaest
godina provedenih u kućnom pritvoru, dovede Džongdžong koga je uskoro
proglasila svojim naslednikom (a to sve uprkos činjenici da je on ranije već
bio car). U to vreme bilo mu je oko pedeset godina. Pre toga je vodio
miran život koji je provodio sa svojom suprugom i decom. Sa spokojem
koji ga je sve do tada i održavao u životu, on je prihvatio tu titulu i nije
iskazivao želju da ostvari nešto više od toga.36
 Carica Vu je neobično dugo opstojavala u dobrom zdravlju i snazi,
ali je upravo tada počela da poboljeva. Prvi put u svom životu ozbiljno se
razbolela 699. godine i, uprkos lekovima koje su joj spravljali dvorski
alhemičari, usledili su dodatni zdravstveni problemi. Godine 705. carica je
imala osamdeset godina i bila je spremna za povlačenje. Odrekla se
prestola i predala carsku krunu svom sinu Džongdžongu nakon čega se
povukla u bolesničku postelju. Tu je, po svemu sudeći, i dalje veoma
omiljena među svojim podanicima, provela još nekih godinu dana. U
spavaćim odajama ona je, ponašajući se kao baka čitave nacije, održavala i
audijencije. Preminula je, ovenčana slavom, u dubokoj starosti.37
Nakon smrti cara u zvaničnim dvorskim dokumentima odmah je počelo
nipodaštavanje njenih pokušaja da uspostavi novu dinastiju te se sve vratilo
starom načinu beleženja događaja i ličnosti u okviru razdoblja dinastije
Tang. Džongdžong je tako postao peti po redu vladar dinastije Tang
(odnosno šesti ukoliko bi se, kao posebna vladavina, računala i ona dva
meseca njegovog prvog boravka na prestolu 683. godine).
Blagost karaktera, koja mu je do tada sačuvala život, nije ga učinila i
dobrim vladarom. Tokom pet godina njegove vladavine, od 705. do 710.
godine, dvorom careva iz dinastije Tang upravljala je njegova supruga
carica Vei i to uz pomoć svog ljubavnika i carevog rođaka po imenu Vu
Sansi.38.
Carica Vei želela je da bude poput svoje svekrve, ali su joj manjkale
inteligencija i sposobnosti carice Vu. Tokom svega pet godina carski dvor
je prerastao u središte korupcije i haosa. Carica je još dodatno pojačala
ukupnu krizu tako što je 710. godine otrovala svog supruga. Nakon što je
preživeo decenije duge dvorske intrige nesrećnik je skončao zbog tanjira
punog slatkiša.
Carica Vei, koja nije pokazivala dovoljno mudrosti, pokušala je da
na presto dovede suprugovog mlađeg sina (rođenog iz veze s jednom od
konkubina) kako bi preuzela položaj namesnice. Pokušala je da sledi
primer carice Vu koja je to isto učinila nekoliko decenija ranije. No,
dvoranima je takvo iskustvo već bilo dobro poznato, pa je pobuna, do koje
je došlo u carskoj palati i koju su predvodili sestra i nećak prethodnog
vladara, okončana tako da je mladi car bio lišen slobode, a carica Vei
ubijena u dvorskim odajama zajedno s mnogim svojim srodnicima i
pristalicama.
 Pobunjenici su potom objavili kako će Ruizong, mlađi brat ubijenog
vladara, postati novi car. I Ruizong, kome je tada bilo četrdeset pet godina
već je, poput svog starijeg brata, jednom bio car. Krunisan je 684. godine,
kada su mu bile dvadeset dve godine. Tada je, pod budnim okom svoje
majke, vladao šest godina sve dok ga nije svrgnula s prestola i samu sebe
proglasila carem.
Nakon što je bio zbačen s carskog prestola, Ruizong je vodio miran
život. Uživao je u tome da nije učestvovao u javnim dešavanjima i nije
želeo da se ponovo nađe u dvorskoj vrevi. Međutim, ipak su ga nagovorili
da se vrati svom nekadašnjem vladarskom životu. Ponovo je bio krunisan
710. godine. No, svega dve godine kasnije opet je osetio da se zasitio
dvorskih intriga. Kad se, jednom zgodom, na nebu pojavila kometa, on je
to pozdravio kao predskazanje i zatim je abdicirao.
Krunu je predao svom sinu koji je tako postao car pod imenom
Ksuanzong. Energičan i u zrelim godinama, novi car se poduhvatio
sređivanja haotičnog stanja koje je ostalo iza njegovog oca. Ukinuo je
pravilo po kome su budistički manastiri bili oslobođeni plaćanja poreza što
je dovelo do toga da se veliki broj monaha i monahinja vratio svom
nekadašnjem svetovnom načinu života koji je uključivao i obavezu
plaćanja poreza. Obnovio je i drevnu konfučijansku praksu biranja
državnih službenika putem čitavog niza provera što je doprinelo slabljenju
položaja plemićkih porodica koje su težile da prigrabe određene dvorske
položaje isključivo po osnovu svog porekla. Potisnuo je Tibetance i
primorao ih da pristanu na mirovni sporazum. Učvrstio je granične linije
tako što je uspostavio čitav niz vojnih oblasti u nestabilnim regijama,
istovremeno dajući mnogo veća ovlašćenja vojnim starešinama kako bi
rešavali krize do kojih je dolazilo. Naposletku je prestonicu vratio u grad
Čang’an koji je (zahvaljujući njegovoj novouspostavljenoj poreskoj politici
i relativnom miru koji je vladao duž državnih granica) iznova počeo da
privlači trgovačke karavane koji su pristizali čak i iz Konstantinopolja.39
Za razliku od cara Vua, bio je sposoban da svu svoju energiju usmeri
u vladanje državom. Ništa nije činio kako bi ozakonio svoju moć. Vladao
je bezmalo pola stoleća spasivši državu dinastije Tang od potpune propasti
i učinivši je neobično snažnom zbog čega je vremenom stekao laskavi
nadimak „izuzetni car“.
 Četrdeset peto poglavlje

Putevi ka Evropi

Između 705. i 732. godine arabljanske snage uništile su

Vizigote, nisu uspele da osvoje Konstantinopolj, a Odo
Akvitanski i Karl Martel potisnuli su ih iz franačkih oblasti
Poslednji vojskovođa koji se našao na prestolu u Konstantinopolju car
Tiberije III nije se baš najprijatnije osećao na carskom tronu. Do njega su,
naime, stizale veoma loše vesti. Mladi car, koji je ranije bio zbačen s
prestola i osakaćen, Justinijan II „odsečenog nosa“, pobegao je iz tamnice
koja se nalazila u Hersonu. U to vreme nalazio se na hazarskom dvoru gde
je kovao zaveru kako da se vrati na presto.
Hazarski kanovi su potisnuli Arabljane i osvojili čitavo prostranstvo
drevne Bugarske što je tadašnjeg kana, Bušira Glavana, učinilo
najmoćnijim saveznikom u toj regiji. Međutim, Hazari su još od vremena
cara Iraklija bili saveznici zakonitih vladara Vizantije. Kako bi Bušira
Glavana privoleo da mu pomogne da s prestola zbaci ličnost koja je tada
nosila carsku krunu, Justinijan II je ovome obećao nešto čime on do tada
nije raspolagao, odnosno nešto što nikako nije mogao postići ratovima. U
pitanju je bilo uspostavljanje srodničkog odnosa s vizantijskim prestolom.
Ponudio je da se oženi sestrom Bušira Glavana ukoliko bi mu ovaj
pomogao da se vrati na carski presto.
Bušir Glavan se s tim saglasio. Uskoro je, međutim, iz
Konstantinopolja hazarskom kanu stigla jedna tajna poruka. Naime, car
Tiberije III mu je nudio pozamašnu svotu novca ukoliko bi ovaj pogubio
Justinijana II. Bušir Glavan se pokazao kao realista. Justinijan II je morao
da se bori kako bi se vratio na carski presto, a momentalno uspostavljanje
političkog saveza vredelo je više nego krvno srodstvo s ličnošću koja bi u
budućnosti mogla da postane car. Stoga je uzeo novac koji mu je poslao
car Tiberije III i dvojici svojih slugu naredio da pogube njegovog zeta.
Ipak, pokazalo se da je potcenio Justinijana II. Iako ga je supruga na vreme
upozorila da se sprema neko zlo, Justinijan II je, pod izgovorom da želi da
ih angažuje kao svoje telesne čuvare, pozvao dvojicu kanovih slugu. Toplo
ih je primio u dom, a kad su se oni opustili, udavio ih je žicom. Potom je
iznova pobegao, ovog puta koristeći se ribarskom barkom, kako bi
napustio hazarsku zemlju.
Uspeo je da se barkom odveze na sever, sve do reke Dnjestar kako bi
stupio na tlo Prvog bugarskog carstva. Bugarima je tada vladao Asparuhov
sin Tervel, neprijateljski nastrojen u odnosu na Hazare koji su pljačkali
drevnu bugarsku postojbinu koja se nalazila na istoku. Justinijan II je,
obećavši savezništvo, novac, pa čak i udaju svoje kćerke za bugarskog
vladara, uspeo da ubedi Tervela da ga podrži. Konačno, 705. godine
Justinijan II bio je u mogućnosti da povede bugarsku vojsku na
Konstantinopolj.40
Tri dana su proveli u pregovorima koji su za cilj imali njihov prodor
u prestoni grad kad je bivši vladar izgubio strpljenje. Dobro upoznat sa
sistemom vodovoda i kanalizacije u prestonici, svoje snage poveo je
upravo tim kanalima. Opljačkali su palatu i zarobili cara Tiberija III. Na taj
način je Justinijan II povratio svoj presto i naredio da Tiberije III bude
pogubljen. Takođe, osvetio se i za sakaćenje koje su mu naneli tako što je
naredio da oslepe patrijarha koji je podržavao Tiberija III. Vladavina
Justinijana II potrajala je narednih šest godina, do 711. Bio je jedini car
koji je vladao i nakon sakaćenja. Nosio je srebrni nos kako bi njime prekrio
mesto gde se nekada nalazio njegov pravi, a žitelji Konstantinopolja su se
pretvarali da je taj nos bio prirodan.41
Ali njegova druga vladavina nije bila ništa drugo nego potera za
svima koji su ga izdali u vreme kad se prvi put nalazio na carskom
prestolu. Tih šest godina predstavljalo je razdoblje terora budući da je car
naredio da se njegovi protivnici, ili makar svi oni za koje se sumnjalo da su
vladarevi oponenti, obese o gradske zidine, rastrgnu konjima u areni, u
vrećama bace u more, otruju ili da im se odrube glave. Naposletku, 711.
godine došlo je do pobune među pripadnicima oružanih snaga koji su ga i
ubili.42 Nije bilo naslednika ili sposobnog vojskovođe koji bi mogao da se
pozabavi obnovom potpuno razorenog državnog aparata. Između 711. i
717. godine tri potpuno beznačajna cara uspinjala su se i bivala zbacivana s
konstantinopoljskog trona.
 Islamske oružane snage, zaokupljene ratnim aktivnostima na drugim
područjima, nisu odmah iskoristile tu priliku. Kalif Abd el-Malik preminuo
je 705. godine, a njegov sin Valid I je postao naslednik tog položaja. Pod
vođstvom kalifa Valida I arabljanske snage počele su da se pomeraju sa
severnoafričkih obala.
Na položaj zapovednika islamske provincije Afrika, poznate i pod
nazivom Ifrikija, bio je postavljen Musa ibn Nusair. On je za vojnog
starešinu čitave te oblasti postavio berberskog ratnika po imenu Tarik bin
Zijad koji je kao nekadašnji rob stekao slobodu zahvaljujući uspešnoj
vojnoj karijeri. Guverner i vojni zapovednik zajedno su poveli združeni
napad na administrativno središte koje se nalazilo u gradu Tangeru.
Verovali su kako bi upravo taj grad mogao da posluži kao svojevrsna
odskočna daska za arabljanske snage u njihovoj nameri da pređu preko
Gibraltarskog moreuza i stupe na tlo vizigotske države koja se nalazila na
području Hispanije.43
Istovremeno, vizigotska kraljevina i te kako je bila sklona padu.
Tokom najvećeg dela prethodnog stoleća Vizigoti su se trudili da
svoju državu održe kao jedinstven entitet. Prvi nagoveštaji teškoća pojavili
su se još 636. godine kad je Peti toledski sabor – skup sveštenika, učenih
ljudi i zvaničnika koji su radili na izradi vizigotskih zakona – odredio da
samo plemić gotskog porekla može postati kralj. Još jedan uslov bio je
dodat 653. godine kad je održan Osmi toledski sabor. Ne samo što je bilo
neophodno da vladar bude plemić gotskog porekla već je određeno da ga
od tada biraju pripadnici visokog plemstva, odnosno članovi uticajnih
porodica.44
Ovo je ozakonilo drevno germansko pravilo po kome su kraljevi bili
birani isključivo iz redova ratnika. Bio je to običaj koji je najveći deo
germanskih država do tada već uveliko odbacio i dinamična praksa koja je
odgovarala nomadskim plemenima, ali bi se u oblastima sa sedelačkim
življem, običajima i zakonima, kombinacija izbora i vladarskih prerogativa
pokazala kratkotrajnom. Izabrani predsednik potpuno je svestan činjenice
da je njegova moć ograničena, a vreme boravka na funkciji je veoma
kratko te se svojoj novoj obavezi savesno posvećuje. Izabrani vladar, pak,
dolazi na čelo državnog aparata s kojim do tada nije imao nikakvog dodira
i počinje da vrši autokratsku vlast. Prilike da se stvore protivnici bile su
višestruke.
 Odluke donete u Toledu ukazuju na državu u kojoj nade u stabilnost
koja bi podrazumevala kontinuitet državne uprave, kao i stalnu težnju u
odnosu na iste ciljeve nisu počivale na zakonitostima, na ustavnosti, niti na
postojanju vladarske porodice već samo na tome da kralj mora da bude
gotskog porekla. No, kako su se arabljanske snage približavale, ta
stabilnost pokazala se kao varljiva.
Vizigotski kralj Egika je 694. godine za savladara postavio svog
osmogodišnjeg sina Viticu nakon čega je 700. godine usledila i krunidbena
svečanost i to u momentu kada je Vitica postao punoletan (imao je
četrnaest godina). Egika je već bio prilično neomiljen zato što je prisvojio
zemljište koje je bilo određeno da se vladar njime samo koristi. Bio je to
čin koji je brisao razliku između kraljevih prava u svojstvu vladara i onih
koja su se odnosila na njega kao na privatno lice. Krunisanje Egikinog
mladog sina bio je jasan znak pokušaja da se među Vizigotima uvede
dinastičko pravo na presto. To su odbacili i oni pripadnici plemstva koji su
ostali verni svom pravu da biraju kralja, kao i pripadnici plemstva koji su
se nadali kako bi baš oni mogli biti izabrani. No, želja da se i otvoreno
pobune protiv Egikine namere bila je privremeno sprečena pojavom
epidemije kuge koja je bila toliko velika da je svako ko je mogao da
pobegne napustio vizigotski prestoni grad. Egika i Vitica napustili su
Toledo 701. godine, a Egika je ubrzo umro, najverovatnije od posledica
zarazne bolesti.
Iako veoma malo znamo o samostalnoj vladavini Vitice, jedna
savremena hronika beleži i to kako je on vratio zemljišne posede koje je
njegov otac prethodno proglasio „kraljevim dobrima“. Time ih je vratio u
stanje privatne svojine i nije ih zadržao nešto što je trebalo da služi
kraljevskom prestolu. Mada je bio mlad, bilo je očito da je jasno uočio
otpor toj očevoj odluci.45
Ta odluka ga, ipak, nije spasla. Vitica je 711. godine potpuno nestao
s istorijske scene. Njegova sudbina i dalje ostaje tajnovita, ali je zato na
presto stupio novi kralj po imenu Ruderik koga je podržalo gotsko
plemstvo. Događaji koji su potom usledili nisu nam baš najjasniji budući
da su istorijski izvori konfuzni i često kontradiktorni. No, ipak, pominjanje
dvojice drugih kraljeva u različitim krajevima Hispanije može nam ukazati
na to da Ruderik nije uživao jednodušnu podršku među pripadnicima
gotskog plemstva, kao i da je došlo do izbijanja građanskog rata. Odranije
precizno utvrđeni način izbora monarha, koji je za cilj imao dovođenje
kompetentne ličnosti na vladarski presto uz istovremeno izbegavanje
prakse nasleđivanja po srodstvu, urušio se sam od sebe čim je došlo do
pojave oružane sile koja je krenula u napad.46
Tu vojsku činili su Arabljani i Berberi, dok se na njenom čelu nalazio
vojni starešina berberskog porekla Tarik bin Zijad. Ubrzo su počeli
pljačkaški napadi na južne vizigotske primorske gradove. Ruderik je
okupio sve odbrambene snage koje su mu stajale na raspolaganju, ali nam
pojedini istorijski izvori govore o tome kako su neki od njegovih
oponenata stupili u savez s napadačima, pa čak i pomogli Tariku prilikom
njegovog prodora na tlo Hispanije. Ukoliko je do toga zaista i došlo, moglo
bi se zaključiti da su precenili dobru volju došljaka. Tarik bin Zijad i
njegove jedinice sukobile su se 19. jula 711. godine s Ruderikom u bici
kod Gvadalete koja je bila okončana strahovitim porazom vizigotskog
kralja, njegovih plemića i ratnika. „Bog je pogubio Ruderika i njegove
saborce, a muslimanima je podario pobedu na bojnom polju“, zapisao je
arabljanski hroničar Ibn Abd el-Hakam, „i na čitavom Zapadu nikada do
tada nije bilo krvavije bitke od ove.“47
Ta bitka donela je iznenadni kraj vizigotskoj kraljevini koja se
nalazila na teritoriji današnje Španije i to ne stoga što je kralj bio ubijen
već zato što su poginuli skoro svi pripadnici plemstva koji su imali pravo
da biraju vladara. Više nije bilo kralja, ali ono što je bilo još gore odnosilo
se na to da više nije bilo ni onih koji su imali pravo da ga biraju. Nikoga
više nije bilo ko bi mogao da pruži organizovani otpor , niti da vodi
pregovore s napadačima.
Tokom naredih sedam godina arabljanske i berberske snage silom
svog oružja prodirale su sve dublje u tu oblast, osvajajući i pregovarajući s
lokalnim starešinama. Tariku je nakon svega godinu dana bilo naloženo da
se povuče s područja Hispanije te su sve novoosvojene oblasti, koje su od
tada bile poznate pod nazivom „islamska provincija El-Andaluz“, stavljene
pod neposrednu vlast vrhovnog zapovednika severnoafričkih islamskih
oblasti.
Kalif Valid I preminuo je 715. godine ostavljajući kao svoje najveće
dostignuće upravo to što su Arabljani ovladali kapijom Evrope. Njegov
mlađi brat Sulejman preuzeo je dužnost kalifa te se sa svojim oružanim
snagama odmah preorijentisao u pravcu vizantijskih zemalja.
Vizantija je još uvek osećala negativne posledice promene na
državnom vrhu. Na prestolu se nalazio car Teodosije III, treći po redu
uzastopni vladar koji se kratko zadržao na carskom tronu.48 On je bio
zvaničnik carske poreske uprave koji je na položaj vladara doveden uprkos
sopstvenoj volji (naime, Teofan Ispovednik kazuje kako se ovaj sakrio u
šumu kad je saznao da vojnici planiraju da ga proglase carem), a koji nije
imao hrabrosti da se suprotstavi nastupajućem arabljanskom napadu. Kad
su pripadnici vizantijskih oružanih snaga, koje su bile stacionirane u gradu
Nikeji, za cara izabrale Lava Sirijca, Teodosije III je s velikim olakšanjem
abdicirao i povukao se u manastir kako bi s vremenom postao
sveštenoslužitelj i episkop efeski što je odgovaralo njegovim sklonostima i
željama.49
Ratnik po imenu Lav, koji je postao car Lav III, okončao je haotično
stanje u Konstantinopolju. Odmah je počeo pripreme za odbranu od
očekivanog napada Arabljana. Za samo nekoliko meseci nakon toga
arabljanska flota, koju je činilo oko hiljadu osam stotina ratnih brodova,
uočena je kako prolazi kroz Dardanele – moreuz koji se nalazi na samom
kraju Mramornog mora. To ratno brodovlje nalazilo se pod vrhovnim
zapovedništvom novog kalifa Sulejmana. Istovremeno, Sulejman je, preko
maloazijskih prostranstava, na Konstantinopolj uputio i kopnene snage
koje su brojale oko osamdeset hiljada ratnika. Ratna flota približila se
gradu iz pravca juga, a kopnene snage, u neposrednoj blizini prestonice,
dolazile su s istoka.50
Pristup Zlatnom rogu, konstantinopoljskoj luci, bio je zaštićen
velikim gvozdenim lancem. Bilo je neophodno da se arabljanske kopnene
snage na silu probiju do njega kako bi svojoj floti omogućile pristup luci. I
pre nego što su to mogli da učine, car Lav III izveo je iznenadni napad na
arabljansku ratnu flotu i tom prilikom su korišćeni brodovi koji su bili
zapaljeni neugasivom grčkom vatrom. Vetar im je bio saveznik. Stotine
arabljanskih brodova bilo je zahvaćeno vatrom te su uskoro potonuli ili su
se nasukali na obližnju obalu.
 52. Arabljanska osvajanja
Kalif Sulejman je pregrupisao sve svoje preostale ratne brodove, a
car Lav III je naredio da se spusti gvozdeni lanac koji je štitio Zlatni rog,
pa je ulaz u prestoničku luku bio potpuno otvoren. „Protivnik je pomislio
kako je car nameravao da ih prevari tako što bi naredio da gvozdeni lanac
ponovo bude postavljen“, zabeležio je Teofan, „te se nisu usudili da
pristupe luci.“ Umesto toga, oni su se povukli i usidrili u obližnjem zalivu.
I pre nego što su mogli da se reorganizuju za neki novi napad desile su im
se dve nesreće. Iznenada je došlo do naglog zahlađenja („tokom narednih
stotinu dana kristalno beli sneg prekrivao je svu zemlju“, saopštava nam
Teofan), a kalif Sulejman se uskoro razboleo i preminuo.51
Ubrzo je u Damasku, tadašnjoj prestonici abasidskog carstva, za
novog kalifa bio proglašen njegov rođak Omar II. Pod Konstantinopolj je
bio upućen i novi admiral koji je poticao s područja Egipta. Kad je Omar II
stigao u proleće, novi napad mogao je da počne. No, car Lav III je u
međuvremenu postigao sporazum s Bugarima, pa je sredinom leta pod
prestoničke zidine stigla i bugarska vojska kako bi pomogla u okončanju
opsade grada.
Teofan tvrdi kako je u borbama pod gradskim bedemima stradalo čak
dvadeset dve hiljade Arabljana. Kalif Omar II je naredio prekid opsade, pa
su Arabljani 15. avgusta 718. godine „potpuno osramoćeni“ počeli da se
povlače u pravcu svoje domovine. Prestoni Konstantinopolj je opet uspeo
da se odupre najezdi Arabljana i bio je i dalje neosvojiv za islamske
napadače čime je blokirao istočna vrata Evrope.52
Nasuprot tome, zapadna vrata Starog kontinenta pokazale su se
otvorena za Arabljane.Vizigoti im nisu postavljali nikakve prepreke tokom
njihovog prodora. Godine 718. došlo je do pojave manjeg otpora.
Vizogotski plemić po imenu Pelajo povukao se sa svojim pristalicama u
severne planine gde se proglasio vladarem hrišćanskog kraljevstva.
Majušno i siromašno kraljevstvo Asturija, pre svega zahvaljujući
prirodnom odbrambenom sistemu koji su činili planinski masivi,
opstojavalo je uprkos ponovljenim napadima Arabljana. No, to ipak nije
doprinelo da se zaustavi njihovo napredovanje. Pod zapovedništvom El-
Sama, novog starešine oblasti El-Andaluz, islamske snage došle su do
oboda vizigotskih zemalja te su se uskoro našle u neposrednoj blizini
franačke oblasti poznate pod nazivom Akvitanija.
Poput Vizigota i Vizantinaca, i Franci su tada osećali posledice izostanka
snažnog vođe.
Pune četiri decenije franačkim dvorom, u ime tzv. lenjih merovinških
kraljeva, gospodario je niz veoma ambicioznih majordoma. Austrazijsko
plemstvo izabralo je 680. godine franačkog zvaničnika po imenu Pipin
Debeli kako bi preuzeo upravljanje kraljevskim dvorom. Bio je to unuk
Pipina Starijeg, majordoma koji je 643. godine prvi pokušao da taj položaj
učini naslednim. U vreme njegovog izbora austrazijski presto je bio
upražnjen. Nedugo pre toga preminuo je još jedan u nizu tzv. lenjih
kraljeva. Pipin Debeli (koji je docnije bio poznat i kao Pipin Srednji pošto
je i njegov unuk nosio isto ime) odbio je da podrži novog kandidata za
austrazijsku krunu. Kako nijedan franački plemić nije insistirao na tome,
Pipin Debeli je defakto vladao kao kralj Austrazije.
To se nije svidelo Teuderiku III, merovinškom kralju koji se nalazio
na prestolu Neustrije (bio je to najmlađi sin Klovisa II koji je bio primoran
da napusti manastir u kome je boravio kako bi stupio na presto nakon što
su prethodno preminula dvojica njegove braće). Kralj Teuderik III napao je
687. godine Austraziju, ali je Pipin Debeli potpuno porazio kralja tako da
je Teuderik III bio primoran da pristane na to da Pipin Debeli istovremeno
postane majordom Austrazije, Neustrije i Burgundije. Pipin Debeli je
ubrzo nakon toga sebe počeo da naziva dux et princeps Francorum
(vojvoda i princ Franaka). On nije bio vladar, ali ni sluga vladara. Prihvatio
je drevni germanski opis svog položaja nazivajući sebe vrhovnim vođom
(princeps) među brojnim drugima (duces, vojvode). Bezmalo trideset
godina vladao je Austrazijom u svojstvu dux et princeps, nadživevši više
tzv. lenjih merovinških kraljeva.53 Preminuo je 714, u osamdesetoj godini.
Bilo je to upravo onda kad su arabljanske vojske nadirale u pravcu
franačke granice.
Njegova smrt je došla u najgorem trenutku. Brojni članovi
kraljevskih porodica koji su nosili franačke krune nisu bili dovoljno snažni
kako bi organizovali efikasnu odbranu, dok je Pipinova smrt dovela do
toga da je mesto majordoma ostalo upražnjeno. Obojica njegovih zakonitih
sinova, koje je dobio u braku sa Plektrudom, preminula su pre njega.
Takođe je imao dvojicu nezakonitih sinova koje je dobio u vezi sa svojom
ljubavnicom Alpaidom. Plektruda je mrzela Alpaidu i njene sinove, i nije
želela da prihvati mogućnost da oni naslede Pipinov položaj.
Umesto toga, insistirala je na tome da zakoniti naslednici položaja
majordoma treba da budu njeni unuci, odnosno deca njenih preminulih
sinova. Kako bi se osigurala da Alpaidini sinovi ne naslede taj položaj,
lišila je slobode starijeg i ambicioznijeg, po imenu Karlo Martel, koga je
zatim zatočila u gradu Kelnu.
Karlo je veoma brzo pobegao iz zarobljeništva i vratio se u Neustriju
gde se sukobio s Plektrudom (obavljajući dužnost namesnika u ime njenih
mladih unuka), kao i s mnogim drugim pretendentima na položaj
majordoma. Građanski rat je potrajao pune dve godine, ali je 717. godine
Karlo Martel sebe konačno uzdigao na položaj majordoma Austrazije, dok
je jednog od članova vladarske porodice postavio na tron tzv. lenjih
kraljeva.
Uspostavio je, istina slabašnu, kontrolu nad svim franačkim
zemljama. No, na jugu je tamošnji plemić po imenu Odo, koji je imao
nasledno pravo da vlada oblašću poznatom kao Akvitanija, iskoristio
građanski rat u zemlji da bi sebe postavio kao nezavisnog gospodara. Od
njega se očekivalo da bude odan Francima, ali je svoju lojalnost usmerio
ka tzv. lenjim kraljevima. Bio je sumnjičav prema ambicijama Karla
Martela te nije stupao u savezništvo s majordomom.
Posledice toga pokazale su se upravo onda kada su arabljanske snage
doprle do južne granice Akvitanije, a Odo nije imao nijednog moćnog
prijatelja koji je mogao da mu pomogne. Devetog juna 721. godine
malobrojna akvitanska vojska, pod zapovedništvom Oda, pojačana samo s
nekolicinom boraca koji su stigli s područja Asturije, sukobila se s
Arabljanima u bici kod Tuluza.
Franačke hronike skoro da uopšte i ne beleže taj događaj. Njihovi
tvorci bili su zaokupljeni pripovedanjem o uzdizanju Karla Martela. U
njima se Odo Akvitanski pojavljuje isključivo u ulozi protivnika Karla
Martela, a ne kao spasilac Franaka. Ipak, Odo je porazio Arabljane u bici
kod Tuluza, ubivši zapovednika oblasti El-Andaluz čime je zaustavio
napredovanje Arabljana dublje u Evropu. Bio je to jedan od najtežih i
najmanje očekivanih poraza nadirućih islamskih snaga. „Potisnuo je
Saracene s područja Akvitanije“, lakonski je bilo zabeleženo u
onovremenim hronikama, te je, čineći to, očuvao franačku kulturu.54
Stradalog zapovednika oblasti El-Andaluz zamenio je novi
zvaničnik. Bio je to vojni starešina po imenu El-Gafiki. Arabljani su se
povukli s franačkih teritorija. El-Gafiki je proveo narednih osam godina
upravljajući oblašću El-Andaluz pre nego što je drugi 732. godine put
poveo svoje snage u pravcu severoistoka.
I ovog puta arabljanski napad je dočekao Odo Akvitanski. Bitka do
koje je došlo u blizini reke Garone bila je okončana strahovitim Odovim
porazom. Bio je prinuđen da se povuče dublje na područje Akvitanije, pa
su arabljanske snage prešle reku i stigle sve do Bordoa, a potom i do
Poatjea. Iz Fredegarove hronike saznajemo da su, tokom napredovanja,
Arabljani palili hrišćanske bogomolje i masakrirali stanovništvo.55
Nalazeći se u beznadežnoj situaciji, Odo je uputio poruku Karlu
Martelu nudeći svoju pomoć ukoliko bi mu Karlo pritekao u pomoć.
Deluje da sve do tog razdoblja Franci nisu u potpunosti shvatali opasnost
od arabljanske najezde. Ipak, prethodna decenija kao da im je otvorila oči,
pa se Karlo Martel bez odlaganja uputio u pravcu juga. Oda je postavio za
jednog od svojih vojnih starešina i zapovednika akvitanskih jedinica u
okviru njegovih oružanih snaga.
 Tokom oktobra došlo je do bitke između Arabljana, koje je
predvodio El-Gafiki, i Franaka, koji su jurišali pod zapovedništvom Karla
Martela. Bojište se nalazilo u neposrednoj blizini Poatjea.
Posle nekoliko dana, koliko je okršaj trajao, smrtno je stradao i El-
Gafiki. Ubrzo nakon njegove smrti došlo je do povlačenja Arabljana koje
je u stopu pratio Karlo Martel. Iz Fredegarove hronike, koja je otvoreno
naklonjena Karlu, a veoma negativno nastrojena u odnosu na Oda,
saznajemo i to kako je Martel progonio Arabljane sve dok ih nije
desetkovao, potpuno uništio i naterao ih da se u malim grupama daju u
bežaniju. To, ipak, ne odgovara istini. Iako su izgubili bitku, Arabljani nisu
u potpunosti bili poraženi. Tokom svog povlačenja u pravcu El-Andaluza
palili su i pljačkali sve na šta su nailazili mada ih je Karlo Martel pratio.56
Bitka kod Poatjea, koju su franački istoričari nazivali bitkom kod
Tura, zaista je zaustavila dalje arabljansko napredovanje. Muslimansko
carstvo zaustavilo se na granicama Akvitanije i više nikada nije pokušalo
da napadne. Pobeda Karla Martela bila je dobro planirana i potpuna.
Međutim, nadimak (Čekić) koji mu je ubrzo bio dodeljen, stoga što je
svoje protivnike sravnio sa zemljom, ipak nije bio potpuno zaslužen.
Najzaslužniji za uspeh na bojnom polju, naime, bio je Odo Akvitanski koji
je upravo tada pristao da iskaže javnu odanost majordomu. No, Karlo
Martel imao je mnogo sposobnije i bolje dvorske istoričare.
 Četrdeset šesto poglavlje

Južna Kailasa

Između 712. i 780. godine arabljanske snage utvrdile su

oblast u Sindu, dok je južna Raštrakuta predstavljala odraz
svetog severa
Zaustavljene pod zidinama prestonog Konstantinopolja i na bojištu kod
grada Poatjea, arabljanske oružane snage imale su mnogo više sreće u
oblasti reke Ind.
Osvajanje oblasti Sind otpočelo je još daleke 643. godine, ali je ono
bilo zaustavljeno kad je kalif Omar shvatio koliko je ta regija u stvari već
bila opustošena. Međutim, tada je zapovednik istočnih oblasti islamske
države po imenu el-Hadžadž opozvao svog sina Muhameda bin Kasima s
njegove vojne dužnosti u Farsu i poslao ga u pravcu reke Ind kako bi
završio poodavno započeto osvajanje te oblasti. Prva meta tokom tog
pohoda bin Kasima bio je lučki grad Debal, koji se nalazio na istočnim
obodima pustinje Makran.
Po svemu sudeći, taj lučki grad bio je pod kontrolom plemenskog
starešine koji se zvao Dahir, a koji nije upravljao samo svojim plemenom
već i nekolicinom susednih. On nam je poznat na osnovu sadržaja
arabljanske hronike pod naslovom Tarik-i Hind va Sind, napisane nakon
VIII veka, a prevedene na persijski jezik tokom XIII veka. Prema
navodima anonimnog autora, kad je 712. godine Bin Kasim krenuo u
napad na Debal plemenski starešina Karim upravo je od svog oca bio
nasledio taj lučki grad. Iako nije bio posebno značajan vladar, nalazio se
između Arabljana koji su već bili u Makranu i oblasti dalje na istoku.57
I umesto da ga otvoreno napadnu, El-Hadžadž i bin Kasim su
izmislili povod koji im je dobro poslužio za atak na taj grad. Kako su
gusari napadali arabljanske brodove koji su pristizali iz makranskog
priobalja, El-Hadžadž je insistirao na tome da Dahir mora da kazni te
morske pljačkaše. Nakon što je primio poruku, Dahir je odgovorio kako on
nema vlast nad gusarima što je, bez sumnje, bilo potpuno tačno. On ni
izdaleka nije bio toliko moćan koliko se to Arabljanima činilo. No, El-
Hadžaž je Dahirov odgovor primio kao neprijateljski te je svom zetu izdao
nalog da počne napad. Njih dvojica su sve vreme tragali za povodom za
napad što bi moglo da ukazuje i na to da je ofanziva na Indiju mogla biti
sprovedena i bez potpunog znanja i saglasnost kalifa koji je stolovao u
Damasku.
Muhamed bin Kasim približio se Debalu kopnenim putem, dok su
dodatne snage i opsadne sprave stigle morem. El-Hadžadž je čitavu tu
operaciju nadzirao razmenom pisama. U delu pod naslovom Tarik-i Hind
navodi se da je on svaka tri dana slao pisma koja su sadržala uputstva što je
bilo nešto najbliže neposrednom rukovođenju oružanim snagama. Ovde,
naravno, treba imati u vidu sve teškoće u poštanskom saobraćaju kakav je
postojao u VIII stoleću.
Debal je bio zauzet nakon izuzetno duge opsade. Videvši da je grad
izgubljen, Dahir se s većim delom svog ljudstva povukao, dok je Kasim
pogubio sve branioce koji su zaostali. Naredio je i da se u Debalu podigne
džamija, a oformio je i vojni garnizon da bi potom nastavio svoje
napredovanje u pravcu istoka.
Dahir je pobegao na drugu obalu Inda čime je potpuno napustio
oblasti koje su se nalazile između lučkog grada i reke (kako je napredovao,
sva sela su se predavala Bin Kasimu). Po svedočenjima arabljanskih
istoričara, nije verovao da bi se Bin Kasim usudio da pređe reku, ali je ovaj
zato naredio da se postavi pontonski most (skupina brodova koja je bila
međusobno povezana kako bi na taj način bio uspostavljen prelaz) preko
Inda. Napred je bio postavljen brod ispunjen strelcima iza kojeg su se
potom ređale ostale lađe koje su činile pontonski most. Tako su strelci na
odstojanju držali Dahirove ljude sve dok niz brodova nije doplovio do
suprotne obale.58
Nakon toga, bin Kasim je naredio da njegovo ljudstvo pređe preko
tog provizornog i nestabilnog mosta. „Došlo je do strašnog boja“, zapisao
je jedan hroničar, dok su arabljanski borci ispaljivali zapaljive strele na
Dahira i njegove ratnike na slonovima. Dahir je, pogođen strelom, pao sa
slona. Na tlu ga je dočekao protivnički ratnik koji mu je sekirom odrubio
glavu.59
Dahirovi ljudi su se potom povukli uzvodno i utvrdili u gradu
Bramanabadu koji se nalazio dalje na severoistoku. No, tokom naredne tri
godine Bin Kasim je osvojio čitav niz oblasti s one strane Inda koje su
uključivale i Bramanabad, koji je učinio svojim prestonim gradom.
Novouspostavljena provincija na tlu Indije pokazala se kao zlatna koka za
čitav istočni deo prostranog carstva. Plemena na okupiranim oblastima
redovno su plaćala velike svote novca svojim osvajačima. Persijski
istoričar El-Baladuri, koji je živeo u IX veku, zabeležio je i to da je El-
Hadžadž, kada je prikupio čitav iznos, zaključio kako je on bio dvostruko
veći u odnosu na sve troškove osvajačkog pohoda.60
Severnoindijske oblasti neprestano su se nalazile na udaru osvajača koji su
dolazili s druge strane reke Ind ili s planinskih masiva koji su se nalazili na
jugu. Međutim, tokom čitavog niza vekova južne indijske oblasti bile su
poprište surovih unutrašnjih sukoba na koje nikakav uticaj nisu imale
spoljašnje sile. Južnoindijske države su međusobno ratovale što je dovodilo
do čestih promena granica. Njihove vladarske porodice težile su jačanju
svoje moći, ali su često bile svedoci naglih promena u odnosu snaga.
Zapadna Čalukja je tokom VIII veka iznova ojačala i proširila svoju
teritoriju. U vreme vladavine cara po imenu Vikramaditja II, ta država
učvrstila je svoju vlast nad čitavim područjem juga indijskog
potkontinenta. To, međutim, nije predstavljalo ništa novo. Vikramaditjina
osvajanja učinila su da se njegovo carstvo tada ponovo prostiralo u okviru
istih onih granica koje je jedno stoleće ranije obuhvatala država vladara
Pulakesija II.
Međutim, jedna potpuno nova država pojavila se tokom 745. godine
na jugu. Njen vladar ne samo da je išao daleko na sever kako bi se susreo s
napadačima već je čak pokušavao da na jugu reprodukuje reljef severnih
oblasti.
 53. Indijske države u VIII veku
Zvao se Dantidurga i 745. godine nasledio je položaj starešine svog
plemena koje je obitavalo u južnim krajevima. Njegov otac je oteo njegovu
majku, ženu plemenitog roda čalukjanskog porekla, i na silu se venčao
njome. Tako je Dantidurga u svojim venama imao i čalukjanske krvi.
Sasvim je moguće da je upravo iz te činjenice proistekla njegova potreba
za osvajanjima. Otpočeo je najpre time što je, pokazalo se veoma uspešno,
napao svoje susede. Oko 753. godine pomislio je da je dovoljno snažan
kako bi mogao da atakuje i na samog cara Kirtivarmana II, sina i
naslednika zapadnočalukjanskog vladara Vikrimaditje. U jednoj pesmi
sačuvani su podaci o ishodu bitke tokom koje je, uprkos navodnoj
malobrojnosti u odnosu na protivnika, Dantidurga ostvario pobedu na
bojnom polju:
Uz pomoć njih svega nekoliko on nadvlada neumornog cara
[Kirtivarmana II] čije oružje beše britko.61
Car Kirtivarman II zadržao je manji deo očevih nekadašnjih poseda.
Dantidurga je preuzeo ostale i odmah ih priključio teritoriji svoje države.
Ne zaustavljajući se, Dantidurga se odmah, preko Narmade, uputio u
pravcu severa. Car Kirtivarman II bio je njegov najozbiljniji protivnik na
jugu. S druge strane, njegov prirodni oponent na severu bio je plemenski
starešina Pratihare koji je vladao područjem koje je okruživalo grad
Mandor i protezalo se sve do oblasti Sind.
Mnogobrojna arabljanska vojska sukobila se s Dantidurgom čim je
ovaj stupio na tlo oblasti Sind, ali je uspeo da ih potisne te je napredovao
sve do grada Mandora. Godine 754. probio se podno zidina samog grada
koji je uskoro osvojio nakon čega je primorao pratiharskog vođu po imenu
Nagabata da se preda.
No, ipak nije došlo do osvajanja na severu. Dantidurga, po svemu
sudeći, nije raspolagao dovoljnim ljudstvom ili državnim aparatom kako bi
vladao prostranim carstvom. Stoga je od Nagabate uzeo pozamašnu svotu
novca i vratio se na jug. Čim je stigao do južnih oboda Narmade, Nagabata
je krenuo za njim i uskoro je ponovo ovladao svim teritorijama na severu.
Nikada nećemo saznati šta je trebalo da bude naredni Dantidurgin
potez. Poput Aleksandra Velikog, preminuo je svega dve godine kasnije i
to kad mu je bilo samo trideset dve godine života. No, uspeo je da označi
granice jednog novog indijskog carstva – države Raštrakuta.62
Na položaj starešine svog plemena došao je kao veoma mlad, a
izgleda da su njegovi beskrajni osvajački ratovi, pored ostalog, doveli do
toga da nije imao porodicu, niti potomstvo. Na položaju plemenskog
starešine i vladara nasledio ga je njegov ujak Krišna I. On je nastavio
osvajačke pohode koji su potrajali punih osamnaest godina i koji su kao
posledicu imali zbacivanje zapadnočalukjanskog vladara i prisajedinjenje
njegovih zemalja.
Car Krišna I nikada nije otišao toliko daleko na sever kao što je to
učinio njegov nećak, ali su oblasti koje su se nalazile na severu zaokupljale
njegove misli. Kako bi ovekovečio svoje pobede ostvarene na bojnom
polju naredio je da se u neposrednoj blizini pećina Elora podigne potpuno
novi hram. Ta bogomolja, poznata pod nazivom hram Kailasa (ili
Krišnesvara), bila je sagrađena od kamena, ali tako da se na čitavoj
građevini nije mogao videti ni jedan jedini spoj. Po rečima koje nalazimo u
jednom od njegovih natpisa, bila je to „veličanstvena građevina“ koja je
opčinjavala čak i one „najveće među besmrtnicima“.63
Što je mnogo važnije, ona je predstavljala svojevrsno ogledalo
severa. Kailasa nije bila samo nekakvo obično ime. To je bio naziv jednog
od vrhova u severnom delu planinskog masiva Himalaja u čijoj je blizini
izvirala reka Gang koja je smatrana izvorom života. Kailasa je,
istovremeno, bila najviše i najsvetije mesto na planinama, svetilište iz koga
je tekao izvor života. Gradeći njegov odraz u planinskoj oblasti koja je
povezivala rečnu dolinu Narmade, car Krišna I sebe je predstavljao
južnjačkim ekvivalentom drevnih, bogolikih i mitskih vladara severne
Indije. Na taj način je on ne toliko visoke i strme planine Vindj preobrazio
u „Himalaje u oblasti Dekan“, u novu svetu granicu.64
Nakon smrti cara Krišne I, njegov sin Druva opet je napao severne
oblasti. Mandor je osvojio 786. godine i ovog puta je to bilo na duži
vremenski period. Tu se nije zaustavio već je nastavio još dalje na sever,
ka gradu Kanauđu.
Taj grad, međutim, nije odmah osvojio. Kanauđ se nalazio na
sredokraći tri države: carstva koje je nosilo naziv Raštrakuta i koje se
protezalo u pravcu juga; Pratihare, čija se teritorija nalazila u severnim i
istočnim oblastima, sve do doline reke Gang; kao i Pale, čiji je prestoni
grad bio Gaur koji se nalazio u blizini delte Ganga, ali koja se protezala na
zapad sve do Kanauđa.
Tokom čitavog narednog stoleća grad Kanauđ je predstavljao
svojevrsno bojište na kome su se sukobljavale te tri države. No, čak i da
nije vladao gradom na severu, Druva je uspeo da pod svoju vlast stavi
oblasti koje su se nalazile na severu, ali i na jugu. Prelaskom reke Gang, on
je ispunio nekadašnja očeva hvalisanja: granice carstva Raštrakuta konačno
su se preklopile s tokom svete reke.
 Četrdeset sedmo poglavlje

Pročišćenje

Između 718. i 741. godine kalif se trudio da dosledno sledi

Muhamedovo učenje, dok su vizantijski carevi uništavali
ikone, a papa je dobio sopstvenu državu
Nakon neuspele opsade Konstantinopolja, 718. godine, kalif Omar II
otpočeo je prve velike reforme unutar Omajadskog carstva. Iako je ono
tada bilo staro svega stotinak godina, carstvo je već osećalo posledice
tenzija koje su pretile da dovedu čak i do njegovog raspada.
U vreme opsade Konstantinopolja, kalif Omar II uočio je ozbiljan
problem koji je mučio administrativni sistem države Omajada. Muhamed
je znatno ranije uveo nešto što je predstavljalo „glavni porez“ koji je
hrišćane i Jevreje u muslimanskoj sredini obavezivao na to da plaćaju
određeni novčani iznos kako bi uživali zaštitu islamske države. Teorijski
posmatrano, preobraćenici u islam bili su odmah oslobađani plaćanja tog
poreza. No, kalifi koji su nakon Muhamedove smrti upravljali državom čije
prostranstvo ni sam Prorok nije mogao da zamisli nisu bili spremni da se
odreknu tog izvora prihoda. Kako je vreme prolazilo sve češće se dešavalo
da su lokalni zvaničnici „zaboravljali“ da izuzmu nove verske
preobraćenike sa spiska lica koja su plaćala taj porez te su oni i nastavili to
da čine.
Kao posledica toga došlo je do pojave da su skoro svi muslimani koji
nisu bili arabljanskog porekla Damasku uredno plaćali „glavni porez“.
Kalif Omar II, koji je veoma posvećeno sledio Muhamedovo učenje,
doživeo je tu pojavu kao nešto što je bilo znak iskvarenosti. No, istini za
volju, Omar II nije ni morao da se bavi posledicama svojih reformi.
Preminuo je prirodnom smrću 720. godine. Jazid II, njegov naslednik na
položaju kalifa, odmah je ponovo uveo taj porez kako država ne bi
bankrotirala.65
U to vreme kalif Jazid II bio je veoma neomiljen, a tada je među
novim verskim preobraćenicima – pripadnicima nearabljanskih plemena u
Horasanu – izbila pobuna. Ne samo da su se pobunili već su i kagana
obnovljenog Istočnog kaganata Mo-či-liena, Mo-č’oovog nećaka i
naslednika, zamolili za pomoć. Mo-či-lien je nastavio ujakove osvajačke
pohode tako što je tursku državu približio arabljanskim granicama. Na taj
način je zauzeo zemlju koja je ranije pripadala Zapadnom Kaganatu čime
je obnovio ujedinjeno Tursko carstvo. Srećan što je našao izgovor da
nastavi svoje širenje u pravcu jugoistoka, uputio je svoje vojne snage ka
reci Amu Darji, označivši tako početak desetogodišnjih okršaja turskih i
islamskih snaga na području Horasana.66
Kako su arabljanske vojne snage bile zauzete u drugim područjima,
car Lav III je odlučio da se posveti svojevrsnom doktrinarnom
„pospremanju“ u svojoj kući. Naredio je da svi Jevreji koji su živeli na
području njegovog carstva moraju da budu kršteni po hrišćanskom obredu.
Nekolicina je tako postupila, ali su mnogi pobegli, od kojih pojedini na
arabljanske teritorije, a drugi ka severnim oblastima gde su živeli Hazari.
Potom je otpočeo borbu protiv nečega što ga je u dužem vremenskom
periodu veoma uznemiravalo, a što se odnosilo na upotrebu ikona u
hrišćanstvu.

54. Borbe na području Horasana

Prestoni Konstantinopolj bio je grad ispunjen ikonama – likovnim
prikazima svetih, Presvete Bogorodice i Isusa Hrista. Ikona (grčka reč
eikon znači slika) je predstavljala nešto što je bilo više od simbola, ali
manje od idola. Ikona je smatrana prozorom u ono sveto, vrata kroz koja
vernik može proći kako bi se približio božanskom.
Hrišćani su ikone vekovima koristili kao ispomoć tokom molitvi i
meditacija, ali su one, još od vremena nastanka, sadržavale nešto što je
donekle moglo biti smatrano problematičnim. U najranijim godina kad su
apostoli propovedali, hrišćani su se od pripadnika drevne rimske religije
najpre razlikovali po tome što su odbijali da poštuju likovne prikaze, dok je
za bogoslove koji su živeli u II i III stoleću upotreba ikona nalikovala
idolatriji.
Kako je dolazilo do postepenog i potpunog odumiranja drevnih
rimskih običaja, tako su mogućnost da bi hrišćanstvo vremenom moglo
postati deo njih, ali i upotreba ikona počele da se posmatraju kao mnogo
manji izazov. Ipak, veći broj uticajnih hrišćanskih bogoslova nastavio je da
se odupire upotrebi ikona i to ne zbog straha od idolatrije već usled toga
što je predstavljanje Hristove ličnosti u ljudskom obliku moglo da dovede
do zablude kako je Sin Božji prevashodno bio ljudsko biće, pa tek onda
božanstvo. Smatrali su da Gospod, koji je Duh, ne može biti naslikan.
Ukoliko bi, pak, to bilo moguće, dolazilo se do dileme u vezi s time da li je
on i uistinu Bog. S druge strane, ukoliko se Bog ne bi predstavljao u formi
likovnog izraza, to bi ukazivalo na „odvojenost ljudskog od božanskog“,
odnosno na dva potpuno različita oblika egzistencije. Rasprave u vezi s
upotrebom ikona u samoj svojoj suštini sadržavale su staru dilemu u vezi s
pitanjem o Hristu kao Bogočoveku. Ta dilema trajala je već vekovima,
uprkos tome što je čitav niz crkvenih sabora usvajao odluke koje su za cilj
imale da konačno pruže odgovor na to pitanje.67
Cara Lava III morile su daleko složenije muke koje su se ogledale u
vladarevom strahovanju da se njegovi podanici prema ikonama odnose kao
da one imaju magična svojstva. Tako je u vreme opsade Konstantinopolja
patrijarh German organizovao litiju oko gradskih bedema tokom koje su
sveštenci i vernici nosili jednu od najpoštovanijih prestoničkih ikona, i to
onu na kojoj je bio predstavljen lik Presvete Bogorodice za koji se govorilo
da ga je naslikao sam jevanđelista Luka.68 Nakon što je opsada bila
okončana neuspehom napadača, veliki broj žitelja prestonice pripisivao je
to ikoni (koja je bila nazivana i Odigitrija), doživljavajući je kao nekakav
čarobni štapić kojim je čarobnjak mahao iznad protivnika. Tom načinu
poimanja događaja nije bilo mesta u hrišćanstvu.
 Sasvim je moguće i to da je car Lav III bio veoma nezadovoljan
činjenicom da je građanstvo njegovu teško stečenu pobedu pripisivao
ikoni. Međutim, aktivnosti koje je sprovodio tokom nekoliko narednih
godina i zbog kojih umalo nije ostao bez prestola ukazuju na ličnost koja
deluje čak i protiv sopstvenih interesa, a to se može objasniti isključivo
snažnom uverenošću u ispravnost svojih stavova.69
Godine 726. car Lav III odlučio je da svoje podanike odvikne od
njihovog magijskog načina razmišljanja. Prvi korak je konačno, prema
rečima Teofana Ispovednika, načinio nakon velike erupcije vulkana na
ostrvu Tera. „Čitava površina mora bila je prekrivena prahom koji je
poticao od plavog kamena“, zabeležio je Teofan, „i Lav je zaključio kako
se Gospod naljutio na njega.“ Njegov prvi potez koji je ukazivao na
vladarev odnos prema ikonama predstavljalo je slanje manje grupe vojnika
kojima je bilo naređeno da skinu Hristovu ikonu koja je bila postavljena
iznad Bronzane kapije, jednog od glavnih ulaza u samu palatu.70
Njegove bojazni u vezi s izuzetnom posvećenošću podanika u
odnosu na ikone ubrzo su se pokazale opravdanim. Uskoro se okupila masa
građana prestonice kako bi se upoznali s time šta se dešava pa su se, kako
su vojnici polako počeli da spuštaju ikonu, otvoreno pobunili i napali ih.
Smrtno je stradao jedan vojnik. Car je na to reagovao tako što je naredio
hapšenja, kažnjavanja javnim šibanjem i novčane globe. Protest se
neverovatnom brzinom proširio i do najudaljenijih oblasti carstva. Vojne
jedinice koje su se nalazile u temi Helas (Grčka) pobunile su se i čak
izabrale novog cara, javno saopštavajući kako više ne mogu da slede
ličnost koja je nasrnula na svete ikone.
Ta pobuna bila je kratkog daha, novi car je ubrzo bio zarobljen, a
zatim i pogubljen odsecanjem glave. No, visok stepen uznemirenosti i dalje
je bio prisutan među stanovništvom. U skoro svakom većem gradu na
području carstva došlo je do oštrih rasprava između ikonoboraca (onih koji
su uništavali ikone) i njihovih poštovalaca (vernika koji su ostali odani
tradicionalnom poštovanju ikona), dok je u prestonom Konstantinopolju
car Lav III javno govorio protiv „idolopoklonstva“. Ikonoborstvu
naklonjeni episkopi uklonili su ikone iz bogomolja na području njihovih
eparhija, dok su poštovaoci ikona pisali duge traktate u njihovu odbranu.
„Sećanje na Njega koji je postao vidljiv u telu urezano je u mojoj duši“,
pisao je Jovan Damaskin. „Prestani s poštovanjem svega ili jednostavno
prekini sa svojim novotarijama.“71
 Za poštovaoce ikona filozofski problem nalazio se u tome što je pod
prividom ikonoborstva dolazilo do sumnje u čitavu stvar, odnosno do
namere da se čitavo hrišćanstvo svede isključivo na duhovnu stvarnost i da
se ovozemaljska egzistencija označi kao nešto što je suštinski bilo grešno.
Istovremeno, baš kao i sve druge bogoslovske rasprave, i ova je sadržavala
jasnu političku dimenziju. Poštovaoci ikona optuživali su cara Lava III da
je bio suviše blagonaklon prema muslimanima koji u svojim bogomoljama
nisu praktikovali prikazivanje živih bića. Vladar je, po Teofanovim rečima,
bio pod velikim uticajem „svojih arabljanskih učitelja“.72
Na zapadu je papa Grgur II bio ozlojeđen. Iako poštovalac ikona, nije
mnogo pažnje obraćao na carevo ikonoborstvo već na vladarevu spremnost
da objavljuje bogoslovske tekstove. Stoga je papa poslao caru poruku u
kojoj je nedvosmisleno odbacio sve njegove javno iznesene bogoslovske
stavove. „Čitav zapad se… oslanja na nas i Svetog Petra, kneza svih
apostola, čiji lik ti želiš da uništiš“, poručio je caru. „Ti nemaš nikakvog
prava da se baviš dogmatskim pitanjima pošto tvoj um nije sklon
dogmama. Tvoj je um suviše prost i ratnički.“73
Ono što je za cara Lava III bilo mnogo ozbiljnije od papinih reči
odnosilo se na prvosveštenikovo naređenje svojoj pastvi da potpuno
ignoriše vladarevu naredbu da se uništavaju ikone. U to vreme, svega
nekoliko gradova na području Apeninskog poluostrva pokazivalo je
odanost vizantijskom caru. Među njima su se nalazili Napulj na jugu, lučko
selo Venecija na severnoj jadranskoj obali, Rim i Ravena, u kojoj su i dalje
svoje sedište imali carevi egzarsi. Ostatkom poluostrva vladao je
langobardski kralj Liutprand. Osuda carevih ikonoboračkih stavova, koja je
stigla od pape Grgura II, značila je i da je stanovništvo na tim područjima
imalo bogoslovsko opravdanje da konačno raskine sve dotadašnje veze s
Konstantinopoljem.74
Već izvesno vreme apeninski gradovi su sve više osećali težinu
povećanih carskih poreza, pa je tamošnji živalj s olakšanjem dočekao reči
pape. Napuljski vojvoda je, što je bilo najgore, pokušao da sprovede carevu
naredbu da uništi gradsku ikonu, ali ga je ubila razjarena masa. Egzarha su
u Raveni ubile njegove sluge. Istovremeno, papa je u Rimu javno
demonstrirao nespremnost da i dalje poštuje vladareve odluke.
Langobardski kralj Liutprand smatrao je da je to bio pravi trenutak
da pristupi proširenju teritorije svoje države, a na štetu carevih apeninskih
poseda. Stoga je napao Ravenu i zauzeo gradsku luku, ali ne i samo
naseljeno mesto budući da su mu žitelji pružili snažan otpor. Tako se
Ravena našla na svojevrsnoj „ničijoj zemlji“. Nije bila u mogućnosti da
održava vezu s Konstantinopoljem, a nije se više nalazila ni pod vlašću
egzarha. Papa se nije nimalo bunio. Očito je da je kralja Liutpranda i
Langobarde video kao saveznike u borbi protiv careve tiranije, a Liutprand
je i te kako bio spreman da podrži takav stav prvosveštenika.
Savez ove dve ličnosti bio je dodatno ojačan kad je iz
Konstantinopolja u Ravenu stigao carev novi egzarh po imenu Evtihije.
Čim se iskrcao u Napulj, budući da mu je ravenska luka bila nepristupačna,
odmah je počeo da šalje darove, ali i da potkupljuje Liutpranda,
obećavajući mu još i više ukoliko bi mu langobardski vladar pomogao u
nameri da ubije papu.75

55. Prva Papska država

Liutprand je to odbio. Umesto toga, krenuo je u pravcu Rima kako bi
zauzeo obližnju vizantijsku teritoriju. U pitanju su bili grad Sutri i njegova
neposredna okolina. Godine 728. ponudio je da to područje daruje crkvi.
Bio je to „dar“ koji je postao poznat pod nazivom „darovanje Sutrija“. No,
to nije bio nikakav dar. Papa Grgur II je, zauzvrat, iz crkvene blagajne
kralju dao izuzetno veliku svotu novca. Ovaj poduhvat bio je dobar za obe
strane. Liutprand je povratio najveći deo novčanih sredstava koje je
potrošio zarad organizovanja napada na Ravenu, a papa je od tada, prvi put
u istoriji, konačno imao svoju malu državu. Bilo je to prvo širenje papske
vlasti izvan rimskih gradskih zidina i sam početak nastanka Papske
države.76
Dodatno podstaknut kritikama koje su mu bile upućivane ili
teškoćama s kojima se susretao na Apeninskom poluostrvu, car Lav III
izdao je u januaru 730. godine zvaničnu naredbu kojom je bilo naloženo
uništavanje svih ikona na čitavoj teritoriji carstva. Nakon što je patrijarh
konstantinopoljski German odbio da podrži tu naredbu, vladar ga je smenio
i postavio drugu ličnost na patrijaraški tron.77
Nedugo zatim preminuo je i papa Grgur II, pa je njegov naslednik
Grgur III sazvao crkveni sabor koji je bio održan 731. godine. Na tom
saboru doneta je odluka o ekskomunikaciji svih ikonoboraca. Kao odgovor
na to, car Lav III je obznanio kako se od tada ni ono malo vizantijskih
poseda koji su se nalazili na Apeninskom poluostrvu više nije nalazilo pod
papskom verskom vlašću. Umesto toga, njihov prvosveštenik postao je
patrijarh konstantinopoljski. To je još više međusobno udaljilo istočni i
zapadni deo hrišćanskog sveta.
Car Lav III preminuo je 741. godine ostavljajući sinu u nasledstvo
izgubljene teritorije, uništene ikone i raseljene podanike. No, carstvu se
nije dobro pisalo ni posle njegove smrti. Naime, nasledio ga je njegov
energični dvadesettrogodišnji sin car Konstantin V koji se pokazao još
odlučnijim u ikonoborstvu od svog oca.
 Četrdeset osmo poglavlje

Abasidi

Između 724. i 763. godine Hazari su prešli u judaizam,

porodica Omajada izgubila je vlast nad Kalifatom, a novi
abasidski kalif nije bio zainteresovan za zapad
Kalif Jazid II, koji je činio sve kako bi izbegao bankrotstvo države,
preminuo je nakon svega četiri godine vladavine koje su mahom obeležili
nemiri u pograničnim oblastima. Nasledio ga je njegov brat Hišam koji je
odmah počeo da gvozdenom rukom zavodi red u državi. U Horasan i
Jermeniju poslao je vojsku da bi se tamo suprotstavila lokalnim
pobunjenicima, a ratovao je i protiv Hazara.
U oblastima istočno od Jadranskog mora tada su se pojavile tri velike
sile. Jednu je predstavljala Vizantija, dok je drugu personifikovao kalifat.
Treća sila bili su Hazari koje je predvodio njihov kan Bihar. Kontinuirano
je preduzimao osvajačke pohode na susedne oblasti, pa se, zahvaljujući
tome, njegova država prostirala od Crnog do Kaspijskog mora, kao i
daleko na sever. Bilo je to prostrano carstvo, jedno od najvećih na svetu.
Hazari su od Arabljana preoteli grad Ardabil. Arabljani su na to odgovorili
tako što su napali hazarske zemlje koje su se nalazile duž toka reke Volge.
Dve vojske sukobljavale su se i zbog uspostavljanja kontrole nad
Derbentom, lučkim gradom koji se nalazio na obalama Kaspijskog mora,
na sredokraći puteva između tih država.78
Kan Bihar je, u međuvremenu, sklopio jedno važno savezništvo.
Njegova kćerka Ticak pristala je da 732. godine bude krštena kao
hrišćanka. Tom prilikom uzela je novo ime, Irina i uskoro je stupila u brak
s vizantijskim carem Konstantinom V.
 Uprkos postojanju tog savezništva, Hazari su brižljivo čuvali svoju
nezavisnost. Sredinom tog stoleća kan je odlučio da će se čitav njegov
narod preobratiti u judaizam. Nema nikakve tajne u vezi s tim kako je kan
otkrio judaizam. Veliki broj Jevreja prebegao je na područje hazarske
države još u vreme kad je vizantijski car Lav III pokušao da ih na silu
hristijanizuje. Istovremeno, nema nikakve sumnje ni u to da su još odavno
trgovci i putnici koji su bili jevrejskog porekla dolazili u hazarske gradove.
No, ipak nam je neophodno da čitamo i između redova kako bismo
spoznali njegove motive za tu odluku. U jednom od istorijskih izvora koji
potiče iz X veka, pored ostalog, bilo je zabeleženo i to da su vizantijski car
i arabljanski kalif pobesneli kada su saznali za kanovu odluku u vezi s
verskim preobraćenjem. U nešto kasnijem pismu jednog od judaizovanih
hazarskih vladara nalazimo više detalja u vezi s ovim:
Kad su saznali za kanovu odluku, vizantijski i arabljanski vladari
uputili su svoje izaslanike s velikim blagom i mnogim darovima
namenjenim kanu, baš kao i nekolicinu svojih učenih ličnosti kako
bi ga ubedili u to da se preobrati baš u njihovu veru. Međutim,
kan se … pažljivo zanimao i propitivao je, a potom je pozvao po
jednog sveštenika, rabina i kadiju [stručnjaka za islamsko pravo]
kako bi razgovarali o njihovim religijama. … Odmah su počeli da
se međusobno svađaju, pa je kan upitao hrišćanskog sveštenika:
„Šta misliš? Koju bi veru, jevrejsku ili muslimansku, trebalo
prigrliti?“ Sveštenik mu je na to odgovorio: „Izrailjska vera je
bolja od muslimanske.“ Kan je tada upitao kadiju: „A šta ti
misliš? Koju bi veru, hrišćansku ili muslimansku, trebalo
prigrliti?“ Kadija mu uzvrati: „Izrailjska vera je bolja od
hrišćanske.“ Nakon što je to čuo, kan je saopštio: „Ukoliko je to
tako, a sami ste mi vi kazali kako je izrailjska vera najbolja, ja se,
uzdajući se u božju milost i silu, opredeljujem za izrailjsku veru,
odnosno za veru Avramovu.79
Do 743. godine kalif Hišam je ugušio sve pobune i odbranio svoju
državu od spoljnih napada. No, svi ti uspesi bili su postignuti uz veoma
visoku cenu. Iako je na području Horasana red ponovo bio uspostavljen, on
je i dalje bio veoma slab.80
Kad je od posledica difterije preminuo kalif Hišam, i njegova država
počela je da polako odumire. Nasledio ga je njegov nećak Valid II, pesnik
sklon alkoholu koji je za manje od godinu dana postradao od ruke svog
rođaka. Naredni kalif, Jazid III, zadržao se svega šest meseci na tom
položaju pre nego što je oboleo. Neposredno pred smrt imenovao je svog
brata Ibrahima za naslednika. Ipak, i pre nego što je Ibrahim mogao da se
učvrsti na vlasti, iz Jermenije je, praćen svojim snagama, došao
vojskovođa po imenu Marvan koji je ubrzo eliminisao svaki oblik
opozicije (Ibrahim se, mudro postupivši, predao i pridružio Marvanu).
Godine 744, u džamiji u Damasku, proglasio se novim kalifom pod
imenom Marvan II. Ubrzo je prestonicu omajadskog kalifata preselio u
grad Haram koji se nalazio znatno bliže njegovoj nekadašnjoj oblasti,
odnosno Jermeniji.81
Umalo da mu je uspelo da obnovi državu koja već dugo vremena na
svom čelu nije imala snažnu ličnost budući da se pritom oslanjao na
dvadeset godina Hišamove vladavine koja je protekla u miru i jačanju
unutrašnjeg ustrojstva. Međutim, tada je car Konstantin V uočio zgodnu
priliku da napadne. Dok se kalif Marvan II još uvek trudio da uspostavi
unutrašnju kontrolu u svojoj državi, car Konstantin V je napao Siriju i 747.
godine potpuno porazio arabljanske pomorske snage.
Taj poraz samo je dolio ulje na vatru kod Marvanovih oponenata.
Kao i njegovi prethodnici na položaju kalifa, i Marvan je pripadao porodici
Omajada. Još od vremena smrti Muhamedovog zeta Alije, do koje je došlo
daleke 661. godine, kalifat se nalazio u rukama klana Omajada kome je
pripadao i Prorokov odani saradnik Utman. Omajadski kalifi, koji su i sami
bili arabljanskog porekla, vladali su svojim sunarodnicima. Tokom
bezmalo čitavog jednog stoleća najsnažnije vezivno tkivo, koje je na okupu
držalo sva islamska osvajanja, bila je arabljanska kultura koju su
karakterisali arapski jezik, Arabljani na visokim položajima i birokratski
aparat koji je dobrim delom počivao na ponovnom uvođenju glavnog
poreza koji su plaćali podanici ne-muslimani. Svakako da je poštovanje
Alaha bilo u neraskidivoj vezi s arapskim jezikom i arabljanskom
kulturom. Međutim, omajadski kalifi su, treba reći, bili političari, a ne
proroci i mnogo više ratnici nego vernici.
Stoga je i došlo do toga da je, kad ih je napustila sreća u politici i u
oružanim sukobima, njihova vlast postepeno počela da se urušava. „Tokom
devete decenije nakon Alijine smrti“, kazuje nam istoričar Hju Kenedi,
„mnogi nezadovoljni muslimani bili su mišljenja da problemi unutar
njihove zajednice neće moći da budu rešeni sve dok se na njihovom čelu
ponovo ne nađe ličnost koja bi pripadala Svetoj porodici“, a to su mogli
biti samo članovi Muhamedovog klana.82
 U istoj godini tokom koje je došlo do velikog arabljanskog
pomorskog poraza, kalif Marvan II suočio se s ustankom u Siriji i još
jednom pobunom na području Horasana. Neki među nezadovoljnicima
želeli su da jedan od Alijinih potomaka bude postavljen na položaj kalifa.
Još od vremena Alijine smrti jaka struja unutar islama istrajavala je u
uverenju da samo njegovi potomci mogu biti i naslednici (pristalice tog
učenja, koji su takođe verovali i u to da su Alijini potomci duhovno i
natprirodno predodređeni da vladaju, nazvani su Ši’at Ali, odnosno
„Alijina družina“ ili šiiti). Svi oni koji su smatrali kako položaj kalifa treba
da pripadne nekoj ličnosti iz Muhamedovog klana po imenu Hašim
vremenom su postali poznati kao hašemiti.83
Pobuna do koje je najpre došlo u Horasanu uskoro se proširila na
čitavu oblast čime je ubrzo prestala da bude pod vlašću kalifa Marvana II.
Hašemiti su se krajem 749. godine okupili u gradu Kufi kako bi jednog od
pripadnika Muhamedovog klana, osobu po imenu Abu el-Abas, izabrali za
svog kalifa. Iako je njegovo poreklo dosezalo do Muhamedovog ujaka, El-
Abasov izbor za kalifa nije bio jednoglasan. Revoltirani šiiti i dalje su
ostali privrženi stavu da samo Alijini potomci mogu da budu kalifi te su
mu uskratili svoju podršku. No, čak i bez njihove podrške, Abu el-Abas je
okupio značajne pobunjeničke snage.
Kalif Marvan II se sa oko sto hiljada ratnika, iz svog glavnog grada
Harana, uputio u pravcu Horasana i sa Abu el-Abasom i njegovim
pristalicama sukobio u bici do koje je 750. godine došlo na bojištu nešto
istočnije od reke Tigar. Pobunjeničke snage borile su se s jasnim ciljem.
Marvanove trupe činili su demotivisani regruti što je dovelo dotle da su
omajadske snage bile poražene, a potom i naterane u bekstvo. I kalif
Marvan II bio je primoran da se da u bežaniju. Najpre se uputio u Siriju,
potom na jug, u Palestinu, a zatim još južnije, sve do Egipta. Učinio je to s
ciljem da iznova pokuša da sebi obezbedi nove snage s kojima bi nastavio
rat.
U međuvremenu, Abu el-Abas poslao je naoružane konjanike kako
bi ubili preostale članove porodice Omajada. Hišamov unuk i mogući
naslednik na položaju kalifa, dvadesettrogodišnji Abd ar-Rahman, živeo je
sa svojom porodicom u Damasku. Kad su stigle vesti o neuspehu, on je sa
svojim bratom i jednim slugom grčkog porekla krenuo na istok, očito se
nadajući da bi se mogao sakriti u nekom od sela koja su se nalazila u
drevnim persijskim oblastima. El-Abasovi ljudi zarobili su ih u
neposrednoj blizini obale reke Tigar. Abd ar-Rahman je skočio u vodu i
počeo da pliva, ali je njegov brat oklevao. El-Abasovi ratnici su ga odmah
pogubili odsecanjem glave, a njegovo telo nesahranjeno ostavili na obali
reke.84
Međutim, Abd ar-Rahman uspeo je da se domogne suprotne obale,
baš kao i njegov sluga grčkog porekla. Njih dvojica su nastavili bekstvo.
Oni su, po svemu sudeći, promenili pravac kretanja budući da su uskoro
stigli u Egipat da bi se zatim uputili dalje, u pravcu Ifrikije. U Egiptu nisu
mogli biti bezbedni. Pokušavajući da ponovo okupi sledbenike, kalif
Marvan II je u avgustu te godine bio uhvaćen dok je spavao u jednoj
hrišćanskoj bogomolji u Egiptu. Ostavljen od većine svojih pristalica, kalif
se sam ustremio na grupu abasidskih ratnika koji su ga ubrzo ubili na
samim vratima bogomolje. Njegova odsečena glava odmah je bila poslata
El-Abasu koji je već tada nosio nadimak „El-Safah“, odnosno „Koljač“.85
Vladajući iz grada Kufe, koji je proglasio prestonicom svoje države,
El-Abas je učinio sve što je mogao kako bi novouspostavljeni Abasidski
kalifat učinio sigurnim. Obećao je amnestiju i povraćaj imovine svim
pripadnicima omajadske porodice pod uslovom da mu pristupe i zakunu
mu se na odanost. Jedan onovremeni hroničar kazuje nam šta se tada
odigralo: pojavilo se devedeset neupućenih muškaraca i žena u čiju je čast
bila priređena dobrodošlica. No, i pre nego što su pristupili obedu, El-
Abasovi ljudi su upali u prostoriju i sve ih poubijali.86
Novi abasidski kalif morao je da se suoči i s napadima na svoju državu koji
su dolazili s dve strane.
Prva pretnja stigla je s istoka. Tokom čitavog niza godina general
Gao Ksijanzi, briljantni vojskovođa u službi izuzetnog cara Ksuanzonga iz
dinastije Tang, postepeno je napredovao preko azijskih prostranstava
dopirući čak i do istočnih oboda islamskog carstva u Sogdijani, koje se
nalazilo istočno u odnosu na reku Amu Darju. Značajno oslabljeni i
neorganizovani omajadski kalifi nisu bili u mogućnosti da zaustave
njegovo napredovanje. Međutim, sad je abasidska vojska, koja je brojala
oko sto hiljada ratnika, napredovala u pravcu istoka kako bi mu se
suprotstavila.
 56. Bitka kod Talasa
Gao Ksijanzi kretao se brzo i lako, a njegove snage, koje su imale
oko trideset hiljada boraca, nisu predstavljale nikakvu ozbiljniju pretnju
protivniku. U bici kod Talasa, do koje je došlo 751. godine, abasidske
snage porazile su vojsku dinastije Tang čime je, istovremeno, bio okončan
i pokušaj careva iz porodice Tang da uspostave svoju vlast nad oblašću
središnje Azije. Snage koje su se nalazile pod zapovedništvom generala
Gaoa bile su skoro potpuno uništene budući da ih je preostalo svega
nekoliko hiljada. Kako više nije raspolagao vojnim snagama koje bi mu
omogućile da organizuje kontranapad, general Gao se vratio u svoju
domovinu.
 57. Rani Abasidski kalifat
„Koljač“ je umro 754. godine, pa ga je na položaju kalifa nasledio
njegov brat el-Mansur. I dok je el-Abas državom upravljao iz grada Kufa,
el-Mansur je preselio prestonicu u manje selo po imenu Bagdad. Bila je to
važna strateška lokacija iz koje je moglo uticati na ekonomsko jačanje
države: „Ovde je reka Tigar i ništa nas više ne deli od Kine. Do reke stiže i
sve ono što morem može da se dopremi“, rekao je svojim vojnim
starešinama, „a tu je i Eufrat kojim sve što je neophodno može stići s
područja Sirije i susednih zemalja.“ Zato je na tom mestu započeo značajne
graditeljske poduhvate kojima je tu varošicu uskoro pretvorio u pravu
carsku prestonicu.87
Ovaj potez ukazivao je na to da je fokus interesovanja bio
preusmeren u pravcu istoka i kad je na zapadnim obodima države došlo do
problema, El-Mansur nije čak ni pokušao da ih reši. Omajadski pretendent
na položaj kalifa Abd ar-Rahman, koji se do tada nalazio u bekstvu,
prispeo je 756. godine u oblast El-Andaluz. Šest godina probijao se kroz
područja severne Afrike sve do samih krajnjih oboda poslednje preostale
omajadske provincije koja je i dalje postojala unutar čitavog muslimanskog
sveta. Zapovedniku oblasti El-Andaluz, Jusufu el-Fihriju, uputio je poruku
kojom ga je obavestio da je stupio na njeno tlo i da želi da preuzme vlast
nad oblašću budući da mu to po naslednom pravu pripada. U razdoblju
nakon što su Abasidi preuzeli vlast u čitavom kalifatu, Jusuf el-Fihri je
nastavio da upravlja oblašću El-Andaluz kao samostalni i nezavisni
omajadski vladar. Nimalo mu se nije svidelo to što je saznao da se pojavila
ličnost koja je imala više prava da vlada oblašću od njega, pa je odlučio da
El-Andaluz ni po koju cenu ne preda Abd ar-Rahmanu.
Uskoro su se i oružano sukobili u bici do koje je došlo u neposrednoj
blizini grada Kordobe. Pobeda je pripala Abd ar-Rahmanu. Porazio je i
odsecanjem glave pogubio Jusufa el-Fihrija čime je i defakto postao
zapovednik oblasti El-Andaluz. No, još uvek nije poneo titulu kalifa.
Umesto toga, opredelio se za nešto niže titularno zvanje koje je glasilo
„emir od Kordobe“. Drugim rečima, proglasio se knezom, ali ne i vladarem
iako je zapravo bio samostalni monarh prve muslimanske države koja je
bila potpuno nezavisna u odnosu na kalifat.
El-Mansur je 763. godine poslao abasidske vojne snage u napad na
oblast El-Andaluz s ciljem da je vrati u okvire kalifata. Kad se Abd ar-
Rahman suprotstavio i ponovo pobedio, El-Mansur je odlučio da bi bilo
mudrije da prepusti El-Andaluz Omajadima kako bi održao moć svojih
snaga na istoku. Kalifi iz porodice Omajada središte svoje moći pomerali
su u pravcu Sredozemnog mora te su na kraju završili na području Sirije,
znatno bliže centru islamskog carstva. Međutim, Abasidi su svoje središte
uspostavili u nekadašnjim persijskim zemljama čime su se i prostorno
udaljili od zapadnog dela svoje države.88
Istovremeno, abasidski kalifi vremenom su postali neprikosnoveni
samodršci. Sledeći primer svog brata, El-Mansur je svoju vladavinu počeo
ubistvom. Naredio je pogubljenje grupe istaknutih šiitskih vođa koji su
prethodno odbili da podrže Abaside u nameri da se domognu položaja
kalifa. Kako je otpočeo svoju vladavinu, tako ju je i nastavio. Bio je
nemilosrdan samodržac koji je svoju špijunsku mrežu koristio kako bi
ugušio i iskorenio svaki oblik nezadovoljstva. Naređivao je da njegovi
protivnici budu prebijani, zatvarani u tamnice i ubijani. Njegova
obaveštajna služba bila je toliko efikasna da se u narodu šuškalo kako je
kalif imao čarobno ogledalo koje bi mu govorilo ko mu je odan, a ko je
planirao nemire i pobune.89
 U centru Bagdada, u okviru koga se nalazila i njegova veličanstvena
palata, sve više su se gradila reprezentativna zdanja. Bio je to kompleks u
kome su, u velikoj raskoši, boravili kalif i članovi njegove porodice.
Duhovni autoritet kalifa postao je u vreme vladavine el-Mansura
drugorazredan u odnosu na politički aspekt njegove vlasti. Stoga su
abasidski kalifi s vremenom sve više počeli da liče na careve.90
 Četrdeset deveto poglavlje

Karlo Veliki

Između 737. i 778. godine papa je miropomazao franačkog

vladara; franački vladar štitio je papu, pa je langobardska
„Gvozdena kruna“ završila na glavi cara Karla Velikog
Jedan u nizu franačkih „lenjih kraljeva“ Teuderik IV preminuo je 737.
godine, a Karlo Martel nije ništa preduzeo kako bi se izabrao novi vladar.
On je bio majordom svih franačkih vladarskih palata, dux et princeps
Francorum, najistaknutiji hrišćanski ratnik na celokupnom području
nekadašnjih rimskih teritorija. Raspolagao je s više moći nego bilo koja
druga ličnost u zapadnim oblastima osim, možda, langobardskog kralja
Liutpranda.
Zbog takvog odnosa snaga, papa Grgur III se nakon što se 738.
godine sukobio s Liutprandom za pomoć obratio upravo Karlu Martelu. Do
sukoba je došlo kad je vojvoda od Spoleta pobegao u Rim kako bi tu našao
zaštitu od kralja Liutpranda pošto nije izvršio jednu od njegovih zapovesti.
Nakon što je papa odbio da odbeglog plemića preda kralju, Liutprand je
svoje nezadovoljstvo iskazao tako što je preoteo deo nedavno
uspostavljene Papske države i priključio ga svojim posedima. Kako je bio
odsečen od Konstantinopolja, papa Grgur III nije imao kome drugom da se
obrati za pomoć te je Karlu Martelu uputio očajnički vapaj za spas. „U
nesreći koja nas je snašla smatrali smo potrebnim da ti se obratimo“,
otpočeo je svoje obraćanje papa. „Više ne možemo izdržati langobardski
progon kome smo izloženi. … Ti ćeš, sine, steći blagonaklonost istog
kneza svih apostola ovde, kao i u onom životu pred licem Gospodnjim,
ukoliko hitro pritekneš u pomoć crkvi, ali i nama. A sve to kako bi mnogi
narodi mogli uočiti veru i ljubav i jedinstvo u ostvarivanju cilja koji bi
pokazao štiteći Svetoga Petra i nas i sav narod izabrani. Jer ćeš, to čineći,
steći večnu slavu i na zemlji, ali i u životu večnom.“91
Ovo pismo sadrži i podatak o delimičnoj zasluzi pape Grgura III
budući da je upravo on bio prvosveštenik koji je artikulisao cilj koji će
kasnije pokretati krstaše. U pitanju je bilo spasenje koje je bilo obećano
svima onima koji bi se borili u ime crkve. Nažalost, to nije nimalo delovalo
na Karla Martela. Dux et princeps Francorum uzvratio je papi darom, ali
nije pokazao ni najmanju želju da se uključi u aktuelna dešavanja.
Liutprand i on su se najmanje jednom skupa borili, a bio je i potpuno
svestan toga da mu neprijateljstvo s Langobardima ne bi donelo ništa
dobro (istovremeno, čini se i da nije bio pod preteranim utiskom Grgurove
iskupilačke retorike).92
Kriza do koje je došlo na Apeninskom poluostrvu bila je okončana
smrću svih njenih učesnika. Karlo Martel i papa Grgur III preminuli su
741. godine, a Liutprand je umro 744, nakon neverovatne trideset dve
godine provedene na langobardskom prestolu. U pitanju je bila relativno
mala politička zađevica, ali je apel za pomoć koji je papa Grgur III uputio
Karlu Martelu jasno ukazivao na promenu u odnosu političkih snaga do
koje je u međuvremenu došlo. U svetu u kome je podrška vizantijskog cara
postajala nedovoljna, rimski episkopi našli su se na čistini. Stoga su bili
primorani da sklapaju savezništva sa svakom silom koja bi bila voljna da
im pruži neophodnu zaštitu.
Čak i nominalna vlast vizantijskog cara na području Apeninskog
poluostrva bila je poništena 751. godine. Pod vođstvom novog i veoma
agresivnog vladara Aistulfa, Langobardi su osvojili Ravenu i zarobili
poslednjeg carskog egzarha. Samo nekoliko manjih poseda na čitavom
Apeninskom poluostrvu ostalo je odano vizantijskom caru (Venecija je,
očekivano, sebe i dalje smatrala vizantijskim gradom), ali od tada više nije
bilo vizantijskih organa vlasti na području Apenina. Konstantinopolj više
nigde nije imao svog zvaničnog predstavnika, Venecija i drugi vizantijski
gradovi opredelili su se za samoupravu, a papa se našao potpuno sam.
Za razliku od Karla Martela, novi dux et princeps Francorum
pokazivao je volju da zaštiti Rim od neprijateljski nastrojenih Langobarda,
ali samo ukoliko bi sledila i kontrausluga.
Nakon smrti Karla Martela, dvojica njegovih sinova, Karloman i
Pipin Mlađi, nasledili su očevu moć. Karloman je postao majordom u
Austraziji, a Pipin na području Neustrije. Dvojica braće opredelila su se da
na franački presto, koji je bio upražnjen već sedam godina, postave
marionetskog kralja. Njihov izbor pao je na Hilderika III. U pitanju je bio
sin prethodnog kralja, ali je princip nasleđivanja prestola na osnovu
neposrednog i direktnog krvnog srodstva bio potpuno nebitan budući da
novi vladar ni na koji način nije učestvovao u vršenju vlasti.
Posle svega nekoliko godina to više nije činio ni Karloman. Kao
četrdesetsedmogodišnjak, odlučio je da 747. suprugu i decu poveri na
staranje svom mlađem bratu te da se uputi u Rim gde bi se zamonašio. Bio
je to vrhunac njegovog dugogodišnjeg sna. Uprkos tome što je čitav niz
godina proveo kao majordom Austrazije, Karloman je, po Fredegarovim
svedočenjima, „čeznuo za duhovnošću“. Prema rečima, biografa franačkog
kralja i cara Karla Velikog, Ajnharda, Karloman je pokušao da živi u
jednom od manastira koji se nalazio u neposrednoj blizini Rima, ali su ga u
tome neprestano ometali franački plemići koji su ga često posećivali. Stoga
je ubrzo po zamonašenju krenuo put Monte Kasina, u manastir koji je
osnovao Sveti Benedikt Nursijski i u kome su pravila, koja su
podrazumevala tišinu i izostanak svakog razgovora, bila strogo poštovana.
„Tamo je“, kako beleži Ajnhard, „posvećen veri proveo ostatak svog
ovozemaljskog života.“93 To je dovelo dotle da je Pipin ostao jedini
majordom, pa je uskoro odlučio da s franačkog prestola ukloni kralja
Hilderika III i da sam preuzme vladarske prerogative. Međutim, iako
slabašna, ta praksa koja se zasnivala na tradiciji da se nasleđivanje prestola
isključivo vrši na osnovu principa neposrednog i direktnog krvnog srodstva
naterala ga je da traga za nekim jačim argumentom koji bi mu omogućio
da se domogne kraljevskog trona.
Nošen tim mislima odlučio je da papi u Rim, Grgurovom nasledniku
Zahariju, pošalje dva predstavnika. Zvanična hronika franačkih vladara
Annales Regni Francorum pruža nam dragocene podatke:
Oni su bili upućeni rimskom papi Zahariju kako bi ga pitali da li
je dobro što u to vreme u Franačkoj postoje vladari koji nemaju
nikakvu kraljevsku vlast. Papa Zaharije odgovorio je Pipinu da bi
mnogo bolje bilo da onaj koji ima vladarske prerogative bude
nazivan kraljem, a ne vladar koji je bez njih ostao. Na osnovu
svoje apostolske vlasti a kako ne bi došlo do zabune, odredio je da
Pipin postane kralj.94
 Suočavajući se s neprijateljski nastrojenim Aistulfom, papa Zaharije
je bio spreman da crkveno odobrenje jednostavno zameni za zaštitu od
Langobarda.
Pipin Mlađi je naredio da se kralj Hilderik III prisilno zamonaši i
pošalje u jedan manastir u kome je, kao poslednji u nizu merovinških
vladara, skončao pet godina kasnije. Pipin je ubrzo, u gradu Soasonu, bio
krunisan za prvog vladara iz Karolinške dinastije. Bio je to jedan potpuno
novi obred koji je podrazumevao i čin miropomazanja svetim uljem, po
ugledu na tradiciju drevnih starozavetnih vladara.95
Papa Zaharije preminuo je 752. godine, ali je njegov naslednik na
prestolu Svetog Petra, Stefan II, učinio sve što je od njega zavisilo kako bi
se našao u poziciji da se okoristi i samim činom svečanog kraljevskog
krunisanja. Papa je stoga 754. godine krenuo put severa, u franačke zemlje,
kako bi još jednom obavio čin miropomazanja Pipina Mlađeg, koji je ovog
puta bio još svečaniji. Obred je uključivao i miropomazanje dvojice
njegovih sinova, sedmogodišnjeg Karla i trogodišnjeg Karlomana, koji su
tako i zvanično postali njegovi naslednici. „U isto to vreme“, zabeležio je
nama nepoznati nastavljač Istorije Franaka, čiji je pisac bio Grgur Turski,
„on je, pod pretnjom izopštenja i ekskomunikacije.96 sve franačke knezove
zakletvom obavezao da nikada za svog kralja ne biraju nekoga koga nije
potvrdio i miropomazao isključivo papa.“97
Na taj način je vlast franačkih kraljeva prvosveštenik doveo u
neposrednu vezu s autoritetom pape, pa je Pipin Mlađi vrlo brzo pošao put
Apeninskog poluostrva kako bi se obračunao s Aistulfom i proterao ga s
područja Papske države, kao i onih poseda kojima je nekada upravljao
carski egzarh, a koje je tada darovao rimskom papi. Aistulfova vojska
doživela je strahovit poraz, a on je morao da prizna Pipina Mlađeg za svog
suverena. Nakon što je Aistulf, pošto je pao s konja, preminuo 756. godine,
Pipin Mlađi je odredio da langobardski plemić po imenu Deziderije bude
novi kralj na području Apeninskog poluostrva. Za svega pet godina je
postao ne samo franački vladar već i gospodar čitavog Apeninskog
poluostrva.98
Ni papa Stefan II nije prošao mnogo lošije. Nakon svih tih dešavanja
on je upravljao znatno prostranijom Papskom državom koja je obuhvatala
Rim, ali i staro carsko središte – grad Ravenu. Kako bi dodatno utvrdio
činjenicu da je od tada bio u posedu svih tih oblasti, papa je Pipinu
Mlađem darovao dokument za koji je tvrdio da ga je napisao lično car
Konstantin I Veliki i koji se od tada nalazio u posedu crkve. U tom
dokumentu car Konstantin I Veliki je, navodno, objašnjavao kako ga je
papa Silvestar, koji je živeo u IV veku, u tajnosti izlečio od lepre. Car je u
znak zahvalnosti odredio da će od tada papska stolica „biti na višem nivou
u odnosu na naše carstvo i naš ovozemaljski presto“, kao i da će „od sada
papa biti prvosveštenik i u odnosu na četiri crkvena sedišta – Antiohiju,
Aleksandriju, Konstantinopolj i Jerusalim – uključujući tu i sve Gospodnje
crkve u čitavom svetu“. Takođe, car Konstantin I Veliki predao je,
navodno, papi rimskom „grad Rim i sve provincije, oblasti i gradove na
Apeninskom poluostrvu. … Na osnovu naše neprikosnovene volje mi ih
predajemo njemu i njegovim naslednicima.“99
Taj dokument falsifikovao je nepoznati i vešti pripadnik klera, a
mastilo na njemu jedva da se osušilo. Pipin Mlađi sigurno je toga bio
svestan. No, papa mu je podario autoritet kome je toliko težio, pa je Pipin
Mlađi bio i više nego spreman da mu prepusti vlast nad Rimom i susednim
oblastima. Taj falsifikovani dokument, koji je ostao poznat kao
„Konstantinova darovnica“, dao je toj primopredaji vlasti veoma sumnjiv
legitimitet.
Međutim, sve dok ga neko ne bi temeljno analizirao, taj
problematični legitimitet služio je svojoj svrsi, ali i svima koji su u sve to
bili umešani.
Franački kralj Pipin Mlađi preminuo je pet godina nakon što je oblast
El-Andaluz stekla punu nezavisnost u odnosu na Bagdad.
Krunu je ostavio je sinovima Karlu, kome je tada bila dvadeset jedna,
kao i Karlomanu, koji je imao osamnaest godina.100 Oba mladića bila su
miropomazana istovremeno kad i njihov roditelj, a to se desilo 754. godine,
te su mogli da preuzmu vlast uz božji blagoslov. Upravljanje državom
međusobno su podelili, mada ne i po tradicionalnoj neustrijsko-
austrazijskoj granici. Karlo je vladao severnim oblastima i priobaljem, dok
je Karloman preuzeo upravu nad regijama na jugu. Dve godine po stupanju
na vlast Karlo se oženio kćerkom langobardskog kralja Deziderija čije je
stupanje na presto njegov otac pažljivo nadgledao. „Niko ne zna zašto“,
zapisao je Ajnhard, „ali on je svoju suprugu oterao nakon svega godinu
dana.“ Umesto nje, uskoro je stupio u brak s trinaestogodišnjom Hildegard,
koja je bila alemanskog porekla. To mu je omogućilo da uspostavi veoma
korisne veze s istočnom oblašću svoje države u kojoj su živeli
problematični Alemani. Takav potez razbesneo je langobardskog kralja
koji je Karlomanu ponudio savez protiv Karla. No, baš dok se njihov plan
postepeno razvijao, Karloman je preminuo 771. godine.101
Tako je Karlo postao jedini vladar celokupne franačke države.
Odmah je, koristeći se osvajačkim pohodima, počeo da proširuje njenu
teritoriju. Godine 772. napao je Saksonce koji su živeli u oblastima koje su
se nalazile na drugoj obali Rajne. Tada još uvek nije razmišljao o jugu gde
je langobardski kralj Deziderije i dalje razrađivao svoj plan napada. Karlo
je najpre želeo da teritoriju svoje države proširi u pravcu severa. Oblasti u
blizini obala Rajne bile su bogate, a Saksonci nisu bili čvrsto ujedinjeni.
Bili su podeljeni u tri veće grupacije – tzv. središnje Saksonce, koji su
živeli u priobalju reke Vezer, Ostfalijance, u blizini Elbe i Vestfalijance,
koji su živeli u blizini morske obale. Pripadnici te tri grupe retko su skupa
ratovali.102
Kralj Karlo je 772. godine prodro u saksonske oblasti, nailazeći na
nedovoljno organizovani saksonski otpor. Uskoro je stigao sve do
Teutoburške šume.Tu je svojim ratnicima naredio da potpuno unište
najznačajnije saksonsko svetilište – Irminsul, veliki drveni stub koji je
simbolizovao sveto stablo koje je držalo nebesa. Time je želeo da
Saksoncima pokaže kako on, od hrišćanskog boga imenovani kralj, vlada i
njima, ali i njihovim božanstvima. Međutim, pokazalo se da je uništenje
Irminsula bilo velika greška. Saksonci nisu dovoljno bili ujedinjeni na
političkoj osnovi kako bi organizovali snažniji otpor, ali su delili isti
religijski sistem, pa je uništenje Irminsula ostalo u njihovom sećanju i
tokom kasnijih decenija.103
 58. Država cara Karla I Velikog

5. Gvozdena kruna Langobarda, napravljena od zlata i dragog kamenja za

koju se verovalo da je unutrašnji okvir bio načinjen od eksera kojim je Isus
Hrist bio zakovan za krst.
(fotografija: Scala/Art Resource, NY)
 Nakon što je, makar privremeno, pokorio Saksonce, kralj Karlo se
vratio kući kako bi se pripremio za napad na Apeninsko poluostrvo.
Odlučan da Deziderija goni zbog njegove zavere, kao i da osvoji čitavo
poluostrvo, Karlo je prešao Alpe naredne godine.
Deziderije i njegova vojska čekali su ga u severnim apeninskim
oblastima, ali je Karlo uspeo langobardskog kralja da potisne u pravcu
njegovog prestonog grada Pavije koji je ubrzo opseo. Opsada grada Pavije
potrajala je gotovo godinu dana. Po svedočenjima njegovih biografa, kralj
Karlo se „nije zaustavio sve dok nije savladao i zarobio Deziderija“.104
Umesto da ga pogubi, Karlo ga je zatvorio u manastir, u severnoj
Franačkoj. Deziderijev sin i naslednik pobegao je u Konstantinopolj gde je
utočište našao na carskom dvoru. Sa svega dvadeset sedam godina, kralj
Karlo je tako postao neprikosnoveni vladar Franačke, kao i svih
langobardskih zemalja na području Apeninskog poluostrva. Godine 774.
uzeo je i langobardsku tzv. Gvozdenu krunu (tako nazvanu usled verovanja
Langobarda da je unutrašnji gvozdeni okvir krune bio načinjen od eksera
kojim je Isus Hrist bio zakovan za krst) nakon čega je langobardska država
i zvanično prestala da postoji. Bila je to samo prva u nizu pobeda koje su
za cilj imale širenje teritorije njegove države usled čega je kralj Karlo
vremenom i dobio laskavi epitet Veliki, odnosno Šarlemanj.
Nakon velikih uspeha na bojnom polju koje je ostvario na
severoistoku i jugoistoku, Šarlemanj se potom usmerio i u pravcu
jugozapada.
Činjenica da je Abd ar-Rahman uspostavio svoju vlast u oblasti El-
Andaluz nije naišla na odobravanje kod svih tamošnjih muslimana. Jedna
grupa nezadovoljnika iz severoistočne regije unutar oblasti El-Andaluz,
koje je predvodio zapovednik te regije Sulejman el-Arabi, pozvala je 778.
godine kralja Karla da im pomogne da se oslobode stega omajadske vlasti.
Obećali su mu da će ga žitelji grada Saragose, koja se nalazila duboko
unutar teritorije emirata, dočekati s dobrodošlicom i otvoriti gradske
kapije. Takođe, naglasili su i da bi mu Saragosa mogla poslužiti kao baza
za vojne aktivnosti.
To je možda zvučalo kao dobra zamisao, ali se sve katastrofalno
završilo. S idejom da ovlada čitavom oblašću El-Andaluz, Karlo I Veliki je
poveo svoju vojsku u pravcu Saragose. Međutim, došavši do zidina grada,
zapovednik Saragose – koji je sve do tada bio u dosluhu sa Sulejmanom i
ostalim nezadovoljnicima – promenio je mišljenje i odbio da ga pusti da
uđe u grad. Šarlemanj je tokom nekoliko nedelja boravio pod gradskim
zidinama, ali mu kapije Saragose nisu bile otvorene. Kako nije imao
nijedan utvrđeni grad kao sigurnu bazu, Karlo I Veliki je konačno bio
prinuđen da se povuče i vrati na drugu stranu Pirineja. Razjaren zbog
doživljenog neuspeha, na povratku u svoju zemlju opljačkao je grad
Pamplonu pored kojeg je prolazio. Taj potez, kao i uništenje Irminsula,
pokazao se kao pogrešna procena i velika greška. Pamplona se nije
potpuno nalazila pod vlašću kordopskog emira. Ona je, naime, bila dom
Vaskonaca, plemena koje je na području Hispanije boravilo još od
vremena pre nego što su na njega stupili Rimljani. Zahvaljujući tome što se
nalazila u planinskom predelu, preživela je čitavo razdoblje rimske, a
potom i vizigotske okupacije tog područja, kao i dolazak Arabljana.105
Vaskonci su bili odlučni, nezavisni i snalažljivi, pa su se osvetili Karlu I
Velikom kad se na povratku u Franačku sa svojim jedinicama kretao kroz
planinske masive u kojima su oni živeli. Napali su začelje franačke kolone
dok je prolazila kroz Roncesvalski prevoj i uništili zalihe kojima je
raspolagao Karlo I Veliki a pritom su poubijali oružanu pratnju koja je
štitila taj deo kolone. Raspolagali su lakim naoružanjem i bili su veoma
vešti u ratovanju u planinskim predelima. Nakon pokolja su iščezli na tom
nepristupačnom terenu. Pod teretom naoružanja i vojne opreme, Franci
nikako nisu mogli da ih gone.106
Ta zaseda pokazala se katastrofalnom po Karla I Velikog budući da
je znatan deo njegovih vojnih starešina i prijatelja poginuo na bojištu
nakon što su se Vaskonci povukli. Među njima je, po Ajnhardovim rečima,
bio i plemić „Roland, gospodar bretonskih močvara“, velikaš koji je
upravljao franačkom oblašću u zapadnom priobalju, neposredno iznad ušća
Loare. Brojne povesti pripovedale su o toj zasedi sve dok ona nije prerasla
u bitku na život i smrt. Roland je tako postao junak prvog franačkog speva
Epa o Rolandu s kraja XI veka, kojim je jedan manji oružani okršaj bio
pretvoren u veliku urotu saragoskih Arabljana i izdajnika u samom vojnom
logoru Karla I Velikog. U tom epu čitamo i to kako je četiri stotine hiljada
Arabljana jurišalo na začelje franačke vojske, kao i da je Roland odbijao da
da zvučni znak rogom za pomoć sve dok nije bio na samom izmaku snaga.
Kad se konačno začuo pisak njegovog roga, Karlo I Veliki je s čela kolone
jurnuo kako bi pritekao u pomoć svome plemiću, ali je silina zvuka koji je
rog proizveo razbacala kosti Rolandove lobanje. Karlo I Veliki se potom,
uz božju pomoć, osvetio Arabljanima:
 Karlu Gospod priredi veliko čudo:
odredi da Sunce na svom mestu zastade.
Kad pagani utekoše, Franci ih kroz Dolinu senki goniše;
Silom ih nateraše da ka Saragosi se povuku
Pa ih u brojnim napadima ubijaše.107

Međutim, u stvarnosti, bitka kod Roncesvala označila je i kraj

Karlovih namera da ovlada oblašću El-Andaluz. Franački vladar više
nikada nije prešao Pirineje.
 Pedeseto poglavlje

Pobuna An Lušana

Između 751. i 779. godine veliki car se zaljubljuje u sinovljevu

suprugu koju uskoro gubi, baš kao i presto
Kad se Gao Ksijanzi vratio iz bitke kod Talasa saznao je da se njegov car
nalazi u ozbiljnom problemu.
Car Ksuanzong iz dinastije Tang nalazio se na prestolu već četrdeset
godina tokom kojih je ta vladarska porodica doživela svoj vrhunac. I
carstvo se nalazilo na vrhuncu moći i veličine svoje teritorije. Umetnost je
cvetala. Porcelan iz vremena dinastije Tang, čist i tanak poput stakla, bio je
veoma cenjen u svim zemljama čiji su žitelji kupovali dobra zahvaljujući
trgovačkom putu koji se protezao iz pravca Kine ka zapadu. Taj trgovački
put bio je poznat pod nazivom Put svile. Slikar po imenu Vu Daozi, koji je
poticao iz te iste epohe, izrađivao je portrete i murale koji su u toj meri
opčinjavali posmatrače da su oni verovali kako je umetnik otvarao
svojevrsna oslikana vrata na jednom od svojih pejzaža kroz koja je, na
kraju, i sam prošao. Pesnici iz doba dinastije Tang stvarali su dela koja će
nadživeti vekove. Tako je Li Bai, koji je uživao veliki ugled u čitavom
carstvu, novim, tzv. uređenim metričkim stilom napisao:

Ako vodu mačem isečeš, ona će nastaviti da teče;

Vinom utoli tugu i tuga će samo jača biti,
Naše se želje ne mogu ispuniti za našeg života.108

Pesnik i slikar Vang Vei pisao je đueđu, kratke katrene, koji su

dopuštali da se nazre istina kako bi i sam čitalac tragao za dubljim
značenjem tih stihova.
 Jutarnji pljusak u Veičengu zbrisao je sitnu prašinu;
Vrbe pored doma zelene su i živahne;
Dođi i ispij jedan pehar vina
jer zapadno od prevoja nećeš naići na prijatelje stare.109

Međutim, činjenica da je na dvoru cvetala umetnost nije mogla da

sakrije sav trulež njegovih osnova. Veliki car, kome je u to vreme bilo oko
sedamdeset godina, postao je potpuno opsednut sinovljevom mladom
suprugom koja se zvala Jang Guifei. Naterao je sina da se razvede od nje
pa ju je potom uzeo za ljubavnicu. Guifein rođak Jang Guazong je
zahvaljujući isključivo njenom uticaju vrlo brzo stekao znatnu moć na
carskom dvoru. Ona je čak bila veoma (možda čak i previše)
zainteresovana za jednog oficira po imenu An Lušan, pa je veliki car
sasvim javno ovog nagrađivao sve višim vojnim činovima. Otpustio je
svog prvog ministra Zang Điulinga, ličnost koja je do svog visokog
položaja stigla kroz brojne izazove (bio je nadaleko čuven zbog svoje
mudrosti, asketizma i čvrstih moralnih stavova; jednom je svom caru,
umesto rođendanskog poklona darovao savet) te je umesto njega na tu
odgovornu dužnost postavio tiranski nastrojenog, privilegovanog plemića
Lija Linfua.110
Ni teritorijalno širenje carstva nije prošlo bez određene cene. Brojni
vojni pohodi koje je sprovodio veliki car izazivali su veliko
nezadovoljstvo. „Bele kosti su jedini plod na ovom žutom pesku“, zapisao
je Li Bai nakon dugotrajnog rata protiv varvara u severnim oblastima.

Izgleda da nema kraja ratovanju.

Ljudi jedne druge, u divljini, na komade seku,
i konji bez svojih jahača do nebesa njište.
…
Krv ratnika natapa travu i kupinov žbun;
Čemu zapovednik bez svojih jedinica?
Rat je zastrašujuć –
a mudri vladar pribegava mu samo kad mora.111
 Sve veća careva zaokupljenost sopstvenim privatnim životom značila
je pored ostalog i to da su vojni zapovednici duž granica sticali sve više
vlasti, čak i kad bi se ratna dešavanja usložnjavala. I dok je na zapadu, 751.
godine, Gao Ksijanzi ratovao protiv Arabljana, Kitan je opet napao severne
oblasti nakon čega je otpočela jednogodišnja borba. Došlo je i do
narušavanja mira s Tibetom što je dovelo do znatno intenzivnijih napada i
pljačkaških pohoda koje su Tibetanci sprovodili duž granica središnje
Azije.
Krajem iste godine izbila je pobuna i u jednoj od severozapadnih
oblasti koje su se nalazile u vazalnom položaju u odnosu na dinastiju Tang.
Država pod nazivom Nančao, čiji su stanovnici poticali od šest plemena
koja su Kinezi nazivali Bai, nalazila se u oblasti koja je za svoje središte
imala jezero Erhai. Kao i u slučaju mnogih drugih susednih naroda, i ovaj
je svoje postojanje mogao da prati u prošlost obeleženu osvajanjima jedne
ličnosti, starešine naroda Bai po imenu Piluđ. Dvadesetak godina ranije, on
ne samo da je sebe proglasio starešinom svih šest plemena već je i sve
dotadašnje starešine drugih plemena žive spalio na lomači. Njegov uspon
bio je toliko brz (manje od deset godina), da je čak uspeo da ugovori brak
svog unuka s princezom iz dinastije Tang.
Veliki car je Piluđovu oblast koja se sve više širila video i kao
korisnu tampon-zonu koja se nalazila između granice države dinastije Tang
i neprijateljski nastrojenih tibetanskih ratnika. Stoga je Piluđu podario
titulu, pa je čak novog vladara i njegovog unuka pozvao da dođu kako bi
prisustvovali svečanom venčanju u prestonom Čang’anu. Međutim,
Piluđev naslednik Geluofeng iskoristio je tada slabosti koje je uočio u
državi dinastije Tang te je krenuo u napad. Zapovednik jugozapadnih
oblasti države dinastije Tang poslao je vojne snage kako bi se odupro
napadu. No, Geluofeng i jedinice koje su činili pripadnici naroda Bai
neočekivano su ih porazili.112
 59. Nove države i carstvo dinastije Tang
Jang Guifei je, pošto je nekoliko meseci kasnije preminuo i ministar
Li Linfu, iskoristila svoj uticaj kako bi njen rođak Jang Guozong bio
imenovan za narednog prvog ministra na dvoru careva iz dinastije Tang.
To se pokazalo kao dobar potez. Jang Guozong bio je ambiciozan i
spreman da porodične kontakte iskoristi za ostvarivanje sopstvenih ciljeva,
ali i odan svom vladaru. Nakon što je dospeo na sam vrh vlasti, veoma se
zabrinuo zbog otvorene naklonosti koju je njegova rođaka pokazivala u
odnosu na generala An Lušana. Po njegovom mišljenju, An Lušan nije bio
samo ambiciozan već i nedosledan, a strahovao je da general kuje zaveru
usmerenu protiv carskog prestola.113
Međutim, generalu An Lušanu pružila se nova prilika nakon što je
754. godine Nančao odneo i drugu pobedu na bojnom polju. Brojne snage
dinastije Tang, pod zapovedništvom jednog drugog generala, uputile su se
na jug da bi kaznile Geluofenga jer je naneo poraz pograničnim jedinicama
koje su se nalazile u jugozapadnim oblastima carstva. No, snage dinastije
Tang bile su teško poražene i izmasakrirane u bici kod Ksijaguana. Skoro
svi koji su preživeli bitku docnije su smrtno stradali od posledica kuge
kojom su se zarazili dok su se vraćali kućama. Govorilo se kako je oko dve
stotine hiljada ratnika poginulo boreći se protiv male države koja se
nalazila na jugu. Sve to je samo pojačalo bes i nezadovoljstvo u redovima
oružanih snaga koje su već ranije bile osramoćene porazom koji su tri
godine ranije doživele u bici kod Talasa.
An Lušan se 755. godine javno proglasio suparnikom velikog cara.
Svoju prestonicu smestio je u grad Fanjang. Bilo je to naselje u severnim
oblastima u kome se već nekoliko godina nalazio vojni garnizon pod
njegovim zapovedništvom. Stajao je na čelu vojnih snaga koje su tada
brojale oko stotinu hiljada ratnika. Te snage činile su pešadijske i konjičke
jedinice čiji su pripadnici bili regrutovani na teritoriji Kitana. Sledili su ga
u njegovom pohodu u pravcu juga, duž obala Žute reke, sve do utvrđenog
grada Lojanga koji je predstavljao istočno središte carstva i koji su lako
zauzeli. Smestivši se unutar gradskih zidina, An Lušan je donekle
odugovlačio s početkom napada na sam prestoni Čang’an, a sve to s
namerom da svojoj vojsci omogući neophodan predah.114
Veliki car je bio besan. Gao Ksianziju, zapovedniku carskih trupa
koje su učestvovale u bici kod Talasa, naredio je da pruži otpor An Lušanu,
a kada je iskusni vojni starešina doživeo poraz na bojnom polju, car je
naredio da bude pogubljen odsecanjem glave. Kako bi donekle smirio svog
cara, odani prvi ministar Jang Guozong počeo je da planira masovni
frontalni napad. Ta ideja bila je potpuno suprotna mišljenju vojnih
savetnika koji su predlagali da se pobunjeničke snage opkole kako bi im se
na taj način onemogućilo nesmetano snabdevanje namirnicama i opremom,
kao i dobijanje pojačanja u ljudstvu koje je moglo da im stigne iz pravca
Fanjanga. Bio bi to način da se pobunjenici potpuno unište.
Tokom vrelih letnjih dana 756. godine, šest meseci nakon pada
Lojanga, carske trupe krenule su u susret pobunjenicima koji su ih teško
porazili. Stradalo je oko stotinu osamdeset hiljada ratnika što je dovelo do
toga da više nije bilo nikoga ko bi mogao da brani sam prestoni grad
Čang’an. Veliki car i njegov prvi ministar pobegli su u pravcu zapada.
Deset dana po okončanju bitke, An Lušan je stigao pod gradske zidine.
Uskoro je postao gospodar prestonog grada koji je zauzeo skoro bez
ikakvog otpora.
Nalazeći se na putu u izgnanstvo, pripadnici carske garde obrušili su
se na ličnost prvog ministra. Njega su okrivili za katastrofu u kojoj su se
našli te su, uprkos carevom protivljenju, opkolili i ubili Jang Guozonga i
njegovog sina. Potom su od samog vladara tražili da im preda prelepu Jang
Guifei kako bi i nju pogubili. Upravo je ona bila ta koja je Jang Guozongu
omogućila da dopre do vrha vlasti. I ona je, u njihovim očima, delimično
bila odgovorna za slom dinastije Tang zato što je svom rođaku omogućila
da postane prvi ministar, kao i zbog toga što se An Lušan odlučio na
pobunu. Car se najpre opirao, protestovao, odbijao da im udovolji da bi na
kraju shvatio da nema izbora. I umesto da je preda svojim besnim
vojnicima, car je jednom od svojih odanih dvorskih evnuha naredio da je
ubije. Pola stoleća kasnije pesnik Bai Đuji opevao je carevu tugu:
 Prekrivši lice rukama,
on je nije mogao spasti.
Okrenuvši glavu ka njoj,
njegove suze pomešale su se s njenom krvlju.
Žuta prašina ispunila je nebo;
Vetar bi hladan i oštar.
…
Nebesa i zemlja ne mogu večno trajati,
ali je ova tuga bila večna.115

Veliki car se, tugujući sve vreme svog puta, povukao u grad Čengdu
koji se nalazio na jugu.
An Lušanova pobuna bila je okončana donevši veliku nesreću i caru i
pobunjeničkom vođi. Carev sin i prestolonaslednik Suzong naterao je već
potpuno psihički slomljenog vladara da se 706. godine odrekne prestola
kako bi i sam postao novi monarh iako se i on nalazio u izgnanstvu. An
Lušan se, u međvremenu, u prestonom gradu Čang’anu proglasio za cara
uzevši vladarsko ime Jan. Međutim, zarazio se nepoznatom bolešću koja je
za posledicu imala mnoštvo velikih i veoma bolnih plikova po njegovom
licu te je novi vladar iznenada postao veoma slab sa živcima i paranoičan.
Nakon svega nekoliko meseci koje su obeležili An Lušanovo nepredvidivo
i surovo ponašanje jedan od vladarevih dvorskih slugu ubio ga je 757.
godine pod okriljem noći.116
An Lušanov sin je odmah preuzeo vlast, ali je car Suzong uspeo da,
na čelu svojih snaga, kasnije tokom te iste godine ponovo ovlada
Čang’anom i iz njega protera preostale pobunjenike. Ipak, taj događaj nije
označio i konačan kraj borbi. Pružanje otpora nastavljeno je tokom
narednih šest godina koje su obeležile brojne bitke okončavane bez
pobednika. Car Suzong je preminuo 762. godine usled posledica srčanog
udara, pa je tek njegov sin Daizong 763. godine konačno savladao
poslednje pobunjenike koji su ostali iza An Lušana.117
Međutim, strah od vladara iz dinastije Tang, prisutan u čitavom
regionu, vremenom je nestao. Skoro sve pogranične jedinice bile su
pozvane da se bore u korist jedne od sukobljenih strana tokom trajanja tog
građanskog rata, pa su granice carstva postepeno počele da slabe. Krajem
763. godine, dok su car Daizong i njegovi vojni zapovednici proterivali
pobunjenike iz grada Lojanga, tibetanske trupe stigle su sve do Čang’ana
koji su poharale pre nego što su se povukle na bezbedno. Tokom čitave
nastupajuće decenije napadi tibetanskih trupa koje su nadirale iz pravca
jugozapada postali su svakodnevni.118
Granice carstva dinastije Tang, koje su se nalazile na severu i
severozapadu zemlje, ugrožavala su ujgurska plemena. Ujguri su bili vazali
Istočnoturskog kaganata, ali su se odvojili od svojih gospodara i osnovali
svoju samostalnu državu koja je za prestonicu imala grad Ordu-Balik.
Carevi Suzong i Daizong često su uzimali ujgurske najamnike kako bi im
pomogli u gušenju pobuna pa su veliki novčani iznosi koje su Ujguri za to
dobijali samo dodatno povećavali njihovo bogatstvo. Takođe, ti najamnici
su donosili i određene tradicionalno kineske veštine pisanja (ali i
materijalna dobra koja su opljačkali u Čang’anu i Lojangu), koje su
vremenom postale osnova ujgurskog pisma. Delovi na taj način uvezene
kulture podstakli su preobražaj koji je to ratoborno nomadsko pleme
vremenom pretvorio u nešto stabilniji državni sistem.119
Ujedinjena Sila, korejska država koja se nalazila jugoistočno u
odnosu na kinesko carstvo i koja je pod svojim vladarom Kjeongdeokom
gospodarila najvećim delom poluostrva, takođe je osetila posledice
građanskog rata do koga je došlo za vreme vladavine careva iz dinastije
Tang. Vladari Sile ostvarili su ujedinjenje svoje zemlje zahvaljujući
snagama kineskih careva iz porodice Tang te im je bila neophodna kineska
podrška budući da njihova vlast na poluostrvu nije bila neprikosnovena.
Preživeli stanovnici ranije pobeđene korejske države Kogurjo postepeno su
počeli da se okupljaju u severnim oblastima gde su se naselili i zasnovali
mnoge brakove s pripadnicima polunomadskog plemena Malgal. Na taj
način je formirana potpuno nova država po imenu Bale. Ubrzo po
okončanju An Lušanove pobune, baleaski vladar po imenu Mun iskoristio
je znatno slabije prisustvo države pod vlašću dinastije Tang kako bi
ovladao susednim teritorijama. Tako je kraljevstvo Bale u kratkom
vremenskom razdoblju postalo čak prostranije u odnosu na državu Sila
koja se nalazila južno od njega.120 Usled brojnih oružanih sukoba do kojih
je došlo duž granica, znatan deo stanovništva carstva dinastije Tang
odselio se iz severnih i zapadnih u pravcu središnjih i južnih oblasti.
Drevni gradovi na severu počeli su s vremenom da slabe. U vreme kad je
779. godine preminuo car Daizong carstvo dinastije Tang ostalo je bez svih
svojih dotadašnjih oblasti koje su se nalazile na području središnje Azije.
Trgovački putevi koji su vodili u pravcu zapada bili su prekinuti. Vojni
zapovednici koji su imali zadatak da štite posrnule obodne oblasti carstva
počeli su da prisvajaju sve više moći samo za sebe. Carevi iz dinastije
Tang, kao ni njihovi ministri, više nisu bili u stanju da spreče njihovu
uzurpaciju moći i postepeno osamostaljivanje od centralne vlasti. Susedne
oblasti (Tibet, Nančao, Ujguri, Bale i ujedinjena Sila) doživele su značajnu
promenu. An Lušanova pobuna nije samo promenila Kinu u doba dinastije
Tang već i političku kartu čitavog azijskog kontinenta.121
 Pedeset prvo poglavlje

Car i Avgust

Između 775. i 802. godine carica Irina preuzela je vlast u

Konstantinopolju, dok je kralj Karlo I Veliki osvojio susedne
hrišćanske države da bi, naposletku, bio krunisan za cara
Za tri decenije, koliko se zadržao na vizantijskom prestolu, car Konstantin
V često je prisustvovao stalnim sukobima do kojih je dolazilo između
poštovalaca ikona, s jedne, i ikonoboraca, s druge strane. Doživeo je slom
Omajadskog kalifata i uspostavljanje vlasti Abasidske dinastije. Posmatrao
je i kako se vizantijska vlast na Apeninskom poluostrvu potpuno urušava.
Do njega su stizale vesti o tome kako je Pipin Mlađi bio krunisan za prvog
karolinškog vladara, kao i one o uzdizanju Karla I Velikog. Stupio je u
brak sa ženom hazarskog porekla, a trpeo je i posledice avarskih
pljačkaških pohoda i najezda Arabljana.
Car Konstantin V je 775, koja je ujedno bila trideset četvrta godina
njegove vladavine, počeo je planira napad na Prvo bugarsko carstvo.
Bugari su, manje ili više, mahom bili saveznici Vizantije i to još od
vremena kada je Tervel sa svojim ratnicima 718. godine pomogao caru
Lavu III da razbije opsadu Konstantinopolja. Međutim, praksa cara
Konstantina V da pripadnike pokorenih plemena, i to uglavnom onih koja
su učestvovala u njegovim oružanim sukobima protiv Arabljana, naseljava
na području Trakije, odnosno u oblasti već ranije nastanjenoj Bugarima,
veoma je ljutila bugarske kanove.
U znak osvete, bugarske snage otpočele su pljačkaške pohode
usmerene protiv pojedinih vizantijskih oblasti. Car Konstantin V bio je
odlučan u tome da je bilo neophodno da se Bugarima jasno pokaže gde im
je mesto. Međutim, tokom septembra te iste godine, dok se pripremao da
krene u pohod protiv Bugara, osetio je slabost koju je Teofan opisao kao
„izuzetno snažnu upalu“ u predelu nogu koja je kod vladara izazvala jaku
groznicu. Preminuo je četrnaestog dana meseca septembra, iz sveg glasa
uzvikujući kako živ gori.122 Za izvesno vreme plan da se krene u pohod
protiv Bugara pao je u zaborav. Cara Konstantina V nasledio je njegov sin
Lav IV koji je bio poluhazarskog porekla. Novi vladar je odustao od
sprovođenja ratnog pohoda kako bi se učvrstio na carskom prestolu. Imao
je petoricu polubraće koji su poticali iz trećeg braka njegovog oca. Oni su
nesumnjivo predstavljali ozbiljnu pretnju te je on, neposredno po stupanju
na carski presto, bio prinuđen da dvojicu od njih protera, i to tek onda kad
je saznao da su oni bili neposredno uključeni u zaveru koja je za cilj imala
da ga zbace s prestola. Potom je otpočeo pripreme za ratni pohod protiv
Arabljana koji su se nalazili u Siriji, a što je novi car smatrao znatno
važnijim u odnosu na rat protiv Bugara.123 No, car nikad nije poslao svoje
oružane snage u rat. Naime, preminuo je već 780. godine i to nakon svega
pet godina provedenih na carskom prestolu tako da je njegov
devetogodišnji sin postao novi car pod imenom Konstantin VI. Dečakova
majka obavljala je dužnost namesnice carskog prestola. Zvala se Irina i
nosila je isto ime kao i njena svekrva, koja je bila hazarskog porekla. No,
za razliku od svekrve, Irina je poticala iz stare atinske porodice.
Činjenica da se na carskom prestolu nalazilo dete, a da je dužnost
namesnika carskog trona obavljala jedna žena u očima abasidskog kalifa
El-Mahdija, El-Mansurovog sina, značila je da je Vizantija bila oslabljena.
Odmah je krenuo u napad u pravcu Male Azije te je za kratko vreme uspeo
da potisne vizantijske odbrambene snage. Na taj način stigao je sve do
Bosfora, a ubrzo je svoj vojni logor postavio u primorskom mestu
Hrisopolj, koje se nalazilo preko puta prestonog Konstantinopolja.124
To je za caricu Irinu predstavljalo veliku neprijatnost te je ona bila
prinuđena da mu isplati veliku svotu novca, kao i da se obaveže na to da
mu od tada svake godine plaća danak, a sve kako bi ga privolela da se
povuče od prestoničkih zidina. Nadajući se da bi je možda uspostavljanje
nekog savezništva s moćnim vladarem moglo izvući iz te situacije, carica
Irina je 782. godine odlučila da dva izaslanika pošalje čak u Franačku kako
bi Karlu I Velikom predložila da se jedna od njegovih kćerki uda za njenog
jedanaestogodišnjeg sina i vizantijskog cara. U tom trenutku Karlo I Veliki
je zaista mogao da stekne utisak o sebi koji bi mu ukazivao na to da je u
tom razdoblju bio jednak namesnici carskog prestola u Konstantinopolju.
Vladao je franačkim zemljama i čitavim Apeninskim poluostrvom, a
upravo je uspostavljao svoju dinastiju. Svog trećeg sina, po imenu Pipin,125
krunisao je za vladara svih apeninskih oblasti, a četvrtog, Luja Pobožnog,
za kralja franačke oblasti Akvitanije tako da je vladao njima poput cara
koji gospodari svojim vazalima. Zadatak da vlada Francima Karlo I Veliki
poverio je svome drugorođenom sinu Karlu Mlađem. Karlo I Veliki je
preuzeo obavezu da štiti Papsku državu (u to vreme ona se prostirala duž
apeninskih prostranstava, počev od Rima uskim područjem pa sve do
Sutrija i drevnih vizantijskih oblasti kojima je nekada davno bilo
upravljano iz grada Ravene). Tako je Karlo I Veliki postao zaštitnik
hrišćanske vere.
Bio je to najmoćniji vladar na čitavom zapadu, kao i monarh s
najsnažnijim osećajem za hristijanizaciju u vreme dok je uspostavljao
svoje carstvo. Savezom između Vizantije i Karolinga ne samo da bi bio
stvoren jedinstveni front protiv Arabljana već bi to rezultiralo svojevrsnim
duhovnim carstvom. Bio bi to zapadni odraz u ogledalu samog istočnog
carstva, svojevrsni hrišćanski takmac nadirućoj islamskoj državi. Takođe,
Karlo I Veliki imao je mnogo kćerki koje je mogao iskoristiti za
uspostavljanje savezništava (ali i sinova; tokom svog dugog žvota ženio se
četiri puta, imao je šest ljubavnica i dvadesetoro dece). Stoga se saglasio s
time da svoju trećerođenu kćerku Rotrudu da za ženu vizantijskom caru
Konstantinu VI. Devojčica je tada imala svega osam godina tako da je
venčanje obavljeno preko posrednika, dok su mladenci i dalje ostali u
svojim roditeljskim domovima.126
Teorijski posmatrano, taj brak je mogao da postane važeći tek kad bi
se Rotruda zadevojčila što je u VIII veku bila veoma neodređena životna
dob. Sasvim je izvesno i to da je car Konstantin VI, kada je 787. godine
napunio šesnaest godina, mogao da zahteva da mu se pošalje tada
trinaestogodišnja Rotruda. Međutim, uprkos svemu tome, njegova majka,
carica Irina, raskinula je već dogovorenu veridbu. Njen položaj bio je tada
znatno sigurniji te joj više nije bio potreban savez s franačkim vladarom.
Štaviše, sve veće snaženje Karla I Velikog predstavljalo je narastajuću
pretnju po ionako veoma retke preostale apeninske teritorije koje su i dalje
priznavale vizantijsku vrhovnu vlast.
Za Karla I Velikog, koji je nekako u to vreme ubrzano jačao i to ne
samo u sferi moći, već i kao hrišćanski vladar, raskidanje veridbe
predstavljalo je javnu uvredu. Vremena kad su majordomi oklevali da se
domognu svih vladarskih prerogativa odavno su prošla. Kralj Karlo I
Veliki je oko sebe okupio veliku grupu učenih ljudi i sveštenika koji su
popunjavali praznine iz perioda njegovog mladalačkog obrazovanja (od
svog oca dobio je znatno više prilike da se usavršava u vojnim veštinama
nego u književnosti, pa zato nikada nije naučio da čita). Oni ne samo da su
s njim razgovarali o suštinskim pitanjima bogoslovlja, filozofije i
gramatike već su ga nazvali i car David, u spomen na starozavetnog
vladara koga je Gospod bio odabrao da predvodi njegov izabrani narod.127
Pod nadzorom njegovog ličnog učitelja Alkuina, sveštenika poreklom iz
Britanije koga je franački vladar angažovao da podučava njegove sinove,
franački monarsi su docnije u sve većoj meri razvijali lični osećaj za
potrebu dalje hristijanizacije. Osvajački pohodi koje je sprovodio, u
njegovim očima, predstavljali su nasilnu evangelizaciju. Bio je to proces
donošenja jevanđelja tvrdoglavim nevernicima koje je trebalo spasti ne
samo od njihovih sopstvenih grehova već i od nespremnosti da
saslušaju.128
Nešto ranije tokom tog istog desetleća Karlo I Veliki je s istom
uverenošću okončao i svoj osvajački pohod usmeren protiv Saksonaca.
Činjenica da su Saksonci pružali otpor uspostavljanju njegove vlasti, kao i
odupiranje vladarevim oružanim snagama doprinela je da se Karlo I Veliki
do te mere razbesneo da je 782. godine naredio da se pogubi čak četrdeset
pet hiljada saksonskih zarobljenika. Njihov vođa po imenu Vidukind uspeo
je da pobegne, ali je nakon pune tri godine provedene u bekstvu na kraju
ipak bio primoran da se preda. Kao deo dogovora o sopstvenoj predaji,
Vidukind je pristao da se krsti. Nešto docnije Karlo I Veliki je naredio i to
„da će biti ubijen svaki nekršteni Saksonac koji se nađe među njegovim
podanicima i koji odbije da bude kršten već odluči da ostane pri tome da i
dalje bude paganin“. Takođe, onaj Saksonac koji bi ukrao nešto iz crkve,
napao svešteno lice ili vršio drevne saksonske običaje umesto hrišćanskih
bio bi ubijen. Istovremeno, svaki Saksonac koji ne bi poštovao korizmu bio
bi lišen života.129
Alkuin se tome suprotstavljao. „Smanji svoje pretnje“, govorio je
svom vladaru, „i nemoj ih javno primoravati na preobraćenje sve dotle dok
im se vera snažno ne usadi u srca.“130 Karlo I Veliki je razmotrio taj
predlog i saglasio se s njim, pa je tako povukao naredbu o sprovođenju
smrtne kazne. Ipak, to ni na koji način nije promenilo njegov lični osećaj u
vezi s hristijanizacijom. Ne samo da je zapadnom svetu donosio spasenje
već i istinsko učenje i praksu. Irina, carica vizantijska, u Karlu I Velikom
nije videla vladara hrišćanskog zapada. Što se nje ticalo, upravo je ona bila
ta koja je imala najvišu i bogom danu vlast u čitavom tada poznatom svetu.
Kad je raskinula veridbu cara Konstantina VI odbila je da svom sinu
prepusti carski presto iako je on tada već uveliko stasao da bi mogao sam
da vlada. Sebe nije proglasila samo namesnicom carskog prestola već i
caricom. S tog visokog položaja sazvala je crkveni sabor koji je poznat pod
nazivom Drugi nikejski sabor. Cilj joj je bio da izdejstvuje povlačenje svih
onih ikonoboračkih propisa koje su donosili car Lav III i njegovi
naslednici.131
Irina se tri godine borila kako bi državom upravljala kao carica, ali je
veliki broj žitelja prestonog Konstantinopolja pružao otpor njenim
uzurpatorskim naporima. Konačno, vojska ju je 790. godine, pod pretnjom
sile, primorala da vlast preda sinu, caru Konstantinu VI. Pokazalo se da je
zakoniti car, nažalost, bio slabić, sadista i potpuno nesposoban da vlada.
Godine 791. otpočeo je vojni pohod protiv Bugara, koji je planirao da
sprovede još njegov deda, ali je doživeo dva strahovita poraza koja mu je
naneo bugarski kan Kardam. „U bitku se upustio bez prethodnog
promišljanja i u potpunom neredu“, zabeležio je Teofan, „pa je teško
poražen. Pobegao je u grad nakon što je izgubio veliki broj svojih ratnika.“
Shvativši da su načinili grešku, pripadnici carske garde počeli su da kuju
zaveru koja je za cilj imala zbacivanje cara s prestola i dovođenje na tron
njegovog ujaka Nićifora – jednog od polubraće koji je i sam bio umešan u
zaveru protiv Konstantinovog oca.132
Baš kao i njegov otac ranije, car Konstantin VI je na vreme saznao za
zaveru. No, za razliku od svog oca, on nije pokazao samilost u odnosu na
zaverenike na taj način što bi ih kaznio proterivanjem. Umesto toga,
odlučio je da svu petoricu svojih ujaka uhapsi i preda sudu. Naredio je da
Nićifor (koji, najverovatnije, nije ni bio središnja ličnost čitave zavere)
bude oslepljen. Zaslepljen osećajem potpunog nasilja naredio je da
preostaloj četvorici ujaka budu odsečeni jezici.
Potom se iznova posvetio ratu protiv Bugara. Kan Kardam je
zapretio kako će, ukoliko mu car Konstantin VI ne plati danak, napasti
Trakiju. „Car je dao da se u jednu tkaninu umota konjski izmet“, zapisao je
Teofan, „i tako mu odgovorio, poručivši mu: Poslah ti onakav danak kakav
ti priliči.“ Posle ovakvog javnog poniženja, kan Kardam je pobesneo. Kad
se na čelu vojske našao na tlu Trakije, car Konstantin VI je tek onda
pristao da mu plati danak.133
Za vizantijske oružane snage to je predstavljalo kap koja je prelila
čašu, pa je carica Irina uspela da vojne zapovednike i visoke dvorane ubedi
da organizuju zaveru protiv cara. Konstantin VI je jednog junskog jutra
797. godine napuštao Hipodrom nakon što je prisustvovao konjskim
trkama, kad je ugledao da mu se približavaju pripadnici carske garde.
Odmah mu je bilo jasno da dolaze kako bi ga zbacili s prestola. Pojurio je
gradskim ulicama u pravcu luke te je utekao na jedan od ukotvljenih ratnih
brodova. Međutim, posadu broda je već podmitila njegova majka. Odveli
su ga nazad u grad, predali u carsku palatu nakon čega je car bio zatvoren u
istu prostoriju u kojoj je bio i rođen. Bila je to Purpurna odaja koja je
služila isključivo za to da se carice porađaju u njoj. „Voljom svoje majke i
njenih savetnika“, zapisao je Teofan, „oko devet sati na strašan i
nepopravljiv način је oslepljen, a sve u nameri da bude i ubijen. … Tako je
njegova majka Irina preuzela carsku vlast.“134
Konstantinopoljski carski presto bio je upražnjen. Carica Irina bila је
žena i nije imala nikavo pravo na vizantijski tron. S druge strane, ponet
svojom iskrenom privrženošću doktrinama, Karlo I Veliki je zaključio
kako je Irinina podrška poštovanju ikona bila neprihvatljiva. Iako ga je
papa uveravao u to kako ikone nisu „prikazi umrlih“, franački vladar nije
bio potpuno ubeđen u ispravnost takvog stava. Čak je i formirao posebnu
grupu bogoslova kojima je dao zadatak da analiziraju izveštaj s Drugog
nikejskog sabora i da napišu odgovor. (Taj odgovor, naslovljen kao Libri
Carolini, potom su poslali u Rim gde ga je papa, po svemu sudeći, potpuno
ignorisao.) Carica Irina je u njegovim očima bila idolopoklonik, a ne samo
žena i uzurpatorka carskog prestola.135
U isto to vreme kralj Karlo I Veliki je stalno dobijao dokaze o svom
visokom statusu koji je uživao u zapadnim državama. Vladar Asturije,
hrišćanske kraljevine koja se nalazila u planinskom masivu severno od
oblasti el-Andaluz, poslao mu je 798. godine izaslanike koji su od Karla I
Velikog zatražili da ga prizna za zakonitog kralja u svojoj državi. Od 718.
godine, kad je bila uspostavljena kao mala i siromašna oblast koja je
pružala stalan otpor muslimanskoj najezdi, Asturija je s vremenom
postepeno ojačavala. Asturijski kralj Alfonso II vladao je tada državom
koja je uključivala i obližni grad Leon, kao i zemljišne posede koji su se
protezali sve do grada Lisabona. Alfonso II želeo je da od Karla I Velikog,
najznačajnijeg hrišćanskog vladara na čitavom zapadu, dobije priznanje
svog položaja. Nimalo ne sumnjajući u to da raspolaže bilo kakvim
pravima da daje zvanično priznanje nečije vladarske titule, Karlo I Veliki
je potvrdio Alfonsa II za asturijskog kralja.
Naredne godine od njega je bilo zatraženo i da preduzme nešto što je
priličilo isključivo caru. Papa Lav III, koji je na papskom prestolu bio od
795. godine, našao se u ozbiljnim teškoćama. Iz dva razloga nije bio
posebno omiljen među stanovnicima Rima – zbog toga što nije bio
plemićkog porekla, i što je bio nemoralan i nepošten. Kako dokazi u vezi s
tim optužbama nisu sačuvani, teško je uočiti korene takvog animoziteta
koji je postojao prema papi. No, bez obzira na moguće razloge, takav
negativan odnos prema papi kulminirao je 799. godine u samom Rimu
kada je grupa pontifovih protivnika napala procesiju u kojoj se i sam
nalazio, s namerom da ga oslepe i da mu odseku jezik.136
Za razliku od nesrećnog Nićifora, koji je u Konstantinopolju prošao
kroz nešto veoma slično, papa Lav III uspeo je da pobegne samo s
posekotinama na licu i s neoštećenim očima i jezikom. Utočište je našao
kod Karla I Velikog koga je zamolio da mu pomogne da protera
neprijatelje iz svog grada. Još u vreme kad je Lav III stupio na dužnost
pape, Karlo I Veliki se zavetovao da će ga štititi. „Moj zadatak, podržan
božanskom milošću, jeste da svugde treba da branim Crkvu Hristovu“,
napisao je u poruci koju je uputio papi Lavu III, „van granica svoje zemlje
oružjem protiv paganskih najezdi i uništavanja koja štete veri; kod kuće
štiteći crkvu u njenim naporima da širi veru.“ No, u njegovoj viziji nije se
nalazila ideja o potrebi da oružanim sredstvima štiti crkvu i unutar granica
svoje države, a to je bilo upravo ono za čime je papa vapio. Čitava situacija
bila je dodatno opterećena i time što je većina pripadnika franačkog
plemstva iskreno verovala u istinitost optužbi izrečenih na račun pape.137
Međutim, pitanje eventualne krivice pape za navodne prestupe
postalo je manje važno. Položaj pape morao je da bude nenarušiv. Ukoliko
je papa uistinu govorio u ime Gospoda, onda on nikako ne bi smeo da bude
uklonjen s položaja korišćenjem istih onih ovozemaljskih mehanizama koji
su doveli do strašnog kraja cara Konstantina VI. Međutim, kako bi papstvo
zaštitio od toga da vremenom postane samo još jedan u nizu vladarskih
prestola koji se zadobijaju korišćenjem nasilja bilo je neophodno da Karlo
I Veliki upotrebi silu kako bi ga zaštitio.
Vladar je, analizirajući taj problem, oklevao da preduzme bilo kakvu
aktivnost. Izgleda da je, konačno, njegovom savetniku Alkuinu uspelo da
ga ubedi ukazujući mu na to da je upravo on bio jedini preostali
predstavnik boga u tada poznatom svetu koji je mogao da ispravlja
nepravde.
 60. Carstvo Karla I Velikog
U svetu su postojale tri ličnosti izuzetnog ugleda, a na prvom
mestu papa koji sedi na prestolu Svetog Petra … a ti si me
ljubazno obavestio šta mu se dogodilo. Druga ličnost je car koji
vlada Drugim Rimom, a sad je svima poznato to na koji je
pokvaren način s prestola zbačen vladar tog carstva. … Treći je
presto na koji je naš Gospod Isus Hrist posadio baš tebe kako bi, s
velikom moći, jasnijim uvidom i položajem višim od svih
prethodno pomenutih, vladao nad hrišćanskim narodom. Stoga od
tebe zavisi sigurnost Crkve Hristove.138
Postavši tako poslednji zaštitnik crkve, Karlo I Veliki više nije imao
nikakve dileme u vezi s tim šta je trebalo da preduzme. Stoga je 800.
godine, uz naoružanu pratnju, poslao papu natrag u Rim. Za njim je išao i
on sam, nastupajući pod punom ratnom opremom na čelu svoje vojske.
Kad je stigao u Rim, papa Lav III stavio je ruku na prepis jevanđelja koji
se nalazio u Crkvi Svetog Petra te se, u prisustvu svedoka, svečano zakleo
da nije počinio nikakve prestupe. To zaklinjanje je pojačala činjenica da su
se u neposrednoj blizini pape nalazili kralj Karlo I Veliki i njegovi
ratnici.139 Karlo I Veliki se u Rimu zadržao sve do Božića kad je
prisustvovao prazničnoj liturgiji tokom koje je u jednom trenutku kleknuo
kako bi se pomolio. Baš kad je počeo da ustaje papa Lav III prišao mu je i
stavio zlatnu krunu na glavu Karla I Velikog. Okupljena masa, koja je
unapred bila pripremljena na takav razvoj događaja, počela je da uzvikuje:
„Dug život i pobede Karlu, najpobožnijem Avgustu, velikom i
miroljubivom caru krunisanom od Gospoda!“ Karlo I Veliki bio je
krunisan za cara i avgusta, dvema titulama koje su pripadale rimskim
carevima – koje su iz perspektive vizantijskog dvora odavno bile prenete
na Konstantinopolj.140
No, u očima Karla I Velikog carska titula nije bila upotrebljavana sve
do njegovog krunisanja. U zvaničnom opisu tog događaja, koji je docnije
napisao jedan franački sveštenik, bilo je objašnjeno: „Kad u grčkim
zemljama više nije bilo cara i kad je carsku vlast vršila jedna žena, papa
Lav i čitav hrišćanski narod zaključili su da bi bilo primereno da se carska
titula ponudi franačkom vladaru Karlu.“141 Karlov biograf Ajnhard tvrdio
je kako Karlo nije ništa znao u vezi s planovima za njegovo krunisanje, kao
i da je negirao da je ikad želeo carsku titulu. Međutim, on je istovremeno i
jedini hroničar koji ukazuje na tako neuobičajenu neobaveštenost jednog
veoma inteligentnog i veštog vladara. Krunisanje koje je obavljeno na sam
dan kad se praznuje Rođenje Hristovo predstavljalo je samo formalnu
potvrdu moći kojoj je Karlo I Veliki već izvesno vreme pre toga težio. Bio
je to onaj stepen moći koji mu je omogućavao da sebe postavi kao
zaštitnika vere, garanta civilizacije i nosioca najviše svetovne vlasti u
čitavom hrišćanskom svetu.
U Konstantinopolju je to krunisanje doživljeno kao potpuno
besmisleno. Ipak, carica Irina se nije nalazila u položaju da sebe odbrani
kao istinsku zaštitnicu vere i garanta civilizacije. Njena vladavina bila je
obeležena bezakonjem, ubistvima i opštom neefikasnošću. Godine 802.
njen ministar finansija izveo je državni udar protiv nje nakon čega je Irina
bila zbačena s prestola. Primorao ju je da se povuče u manastir koji je
ranije sama podigla da bi, umesto nje, uskoro bio krunisan kao car Nićifor
I.142
Naredne godine car Nićifor I poslao je caru Karlu I Velikom glasnike
koji su dobili zadatak da franačkom vladaru ponude mirovni sporazum koji
bi osigurao bezbednost još uvek vizantijskog grada Venecije od opasnosti
od eventualnog napada Franaka. Konačno, dvojica vladara postigla su
sporazum poznat kao Pax Nicephori. Car Nićifor I i Vizantija zadržali bi
kontrolu nad Venecijom i njenom važnom lukom. Car Karlo I Veliki bi,
zauzvrat, svake godine dobijao izuzetno veliku novčanu nadoknadu za to.
Uslovi tog sporazuma jasno su ukazivali na to da je on bio postignut
između dve potpuno jednake strane. No, ipak, car Nićifor I je, prilikom
potpisivanja sporazuma, naglasio svoju carsku titulu, dok je istovremeno
odbio da Karla I Velikog oslovi „carem“.
 Pedeset drugo poglavlje

Novi Senaherib

Između 786. i 814. godine abasidski trgovci bili su prisutni na

celom zapadu, car Karlo I Veliki postao je zaštitnik vere u
Jerusalimu, a bugarski kan Krum umalo da osvoji i sam
Konstantinopolj
Abasidski kalif po imenu Harun el-Rašid bio je znatno spremniji u odnosu
na cara Nićifora I da odobrovolji cara Karla I Velikog. Kao abasidski
vazal, car Karlo I Veliki ne samo da bi zaustavio vizantijsko širenje na
zapad već bi pomogao i u zaštiti abasidskih interesa u borbi protiv
otpadničke omajadske države, Kordopskog kalifata, koji se nalazio u
oblasti el-Andaluz.
Ti interesi više su bili usmereni ka trgovačkim putevima, a ne ka
osvajanjima. Harun el-Rašid je na položaj kalifa stupio 786. godine, nakon
smrti svog oca el-Mahdija. Ubrzo je stekao laskavi nadimak Pravedni.
Jedan od prvih poteza koji je načinio nakon što je postao kalif jeste
hodočašće u Meku, pa je, kad je stigao u Arabiju, velikodušno novčano
darivao istaknute vođe u gradovima Meki i Medini. „Kroz Haruna svetlost
obasja sve oblasti“, izjavio je jedan od njegovih dvorskih pesnika, „a staza
pravednosti bi načinjena ispravnošću njegovih dela. On je vođa čija je
najveća briga progon i pljačkanje nevernika, kao i hodočašće.“143
Istini za volju, El-Rašid bio je mnogo zainteresovaniji za pitanja
trgovine nego za pljačkaške pohode. Nije u potpunosti zanemario ni
dešavanja u ratnom sukobu koji se uveliko odvijao protiv Vizantije, ali je
tokom prvih petnaest godina svog kalifata bio daleko zauzetiji rešavanjem
pitanja u vezi s bezbednošću i napretkom nego s osvajanjima. Najveći deo
energije trošio je na uspostavljanje i obezbeđivanje trgovačkih puteva.
Deset godina nakon što je stupio na dužnost kalifa svoj dvor je iz Bagdada
preselio u grad Ar Raka, koji je bio znatno bliži trgovačkim putevima koji
su vodili u pravcu Hazara. Zahvaljujući tome što je s hazarskim kanom
uspostavio kakav-takav mir, arabljanski trgovci tada su mogli da putuju u
pravcu severa, kroz Kaspijski prevoj (prolaz kroz planinske predele koji su
se nalazili zapadno u odnosu na Kaspijsko jezero), ka reci Volgi, duž čijih
su obala mogli da trguju i sa skandinavskim trgovcima, a ne isključivo s
Hazarima. Tokom VIII veka avanturisti koji su kretali iz
severnoskandinavskih kraljevstava prelazili su Baltičko more kako bi duž
obala reka, koje su svojim tokom dopirale duboko u evropski kontinent,
podizali svoje manje trgovačke postaje. Kupcima su nudili krzna,
egzotične i luksuzne proizvode koji su bili namenjeni njihovim
arabljanskim mušterijama. S druge strane, bili su posebno zainteresovani
za kovanice izrađene od zlata i srebra, veoma retke u oblastima iz kojih su
poticali.144
El-Rašidova zainteresovanost za trgovačke puteve značila je i to da
su Arabljani na izvestan način postali prisutni i u udaljenim regijama do
kojih nisu doprli isključivo zahvaljujući svojim osvajačkim pohodima. Dva
vladarska dvora, El-Rašidov i Karlov, redovno su razmenjivali glasnike.
Arabljanski izaslanici radije su koristili pomorski put koji je išao od obala
Sredozemnog mora, potom južno u odnosu na Apeninsko poluostrvo, a
zatim do luke grada Đenove odakle se putovanje nastavljalo kopnom, na
sever, sve do dvora cara Karla I Velikog, koji se nalazio u Ahenu (a to je
bio njegov novoodabrani prestoni grad). El-Rašidovi izaslanici su nosili i
darove: sat koji je radio na vodu, šahovske figure, začine, kao i albino
slona po imenu Abu’l-Abas, koji je bio zarobljen tokom sukoba s jednim
od indijskih vladara. Caru Karlu I Velikom veoma se dopala ideja o
upotrebi slonova u oružanim sukobima. Slona, koji je dobio na poklon,
poveo je u rat koji je na severu vodio protiv nadirućih Skandinavaca, a koji
su, najverovatnije, bili potpuno zapanjeni tim prizorom.145
Novac koji je izdavao El-Rašid stigao je na mnogo dalju udaljenost
nego što je to učinio njegov slon. Na razmeđi dva veka jedan od
arabljanskih trgovaca platio je skandinavskom zanatliji zlatnim dinarom a
ovaj ga je potom odneo na sever gde je njime kupio robu od nekog
anglosaksonskog prodavca. Zatim je anglosaksonac otplovio put svoje
domovine u koju je stigao tako što se iskrcao u luci Mersija. Taj primorski
grad, čiji se uticaj u to vreme rasprostirao na dobrom delu jugoistočne
Engleske, nalazio se pod vlašću kralja Ofe, hrišćanskog vladara koji se, po
pitanju časti, smatrao skoro ravnopravnim s carem Karlom I Velikim.146
Razmenom diplomatskih izaslanika kralj Ofa je često predlagao brak
njegovog sina s jednom od Karlovih kćerki što je franački car u toj meri
smatrao uvredljivim da je naredio da, za izvesno vreme, sve luke u
njegovoj državi budu zatvorene za brodove koji bi dolazali iz pravca
Mersije.147
Nakon što je pristigao u Mersiju, trgovac je arabljanski novčić
iskoristio kako bi u jednoj od krčmi platio prenoćište za sebe. Krčmar je
naposletku taj isti novčić iskoristio kako bi izmirio svoje poreske obaveze.
Na taj način je jedan te isti novčić dospeo u ruke zvaničnog kovača kralja
Ofe koji je upravo tada razmišljao kako bi trebalo da izgleda naredna
engleska kovanica. Svideli su mu se lepi ornamenti na El-Rašidovom
zlatnom dinaru i odlučio je da ih kopira. Naredne godine izlivena je nova
kovanica engleskog vladara koja je s jedne strane nosila natpis „OFFA
REX“, dok se na drugoj nalazio natpis, ispisan na arapskom jeziku, koji je
glasio: „Nema drugog boga do Alaha, a Muhamed je njegov Prorok.“
Potpuno je jasno da kovač nije ni naslućivao šta taj natpis znači. OFFA
REX ispisano je na aversu, a natpis na arapskom jeziku na reversu te
kovanice.148
Stekavši dodatna materijalna dobra na osnovu trgovanja s tim
udaljenim oblastima (ali i zahvaljujući tome što je, nakon njihove smrti,
konfiskovao imovinu svojih imućnih podanika) El-Rašid je u svom
prestonom gradu Ar Raki postajao sve bogatiji. Njegovo bogatstvo bilo je
toliko da je s vremenom preraslo u legendu. Svega dve generacije nakon
njegove smrti uveliko su se već ispredale povesti o ovom vladaru. Stotinak
godina kasnije one su postepeno počele da se uobličavaju u zbirku priča
koja nam je danas poznata pod naslovom Arabljanske pripovetke iz 1001
noći i koju simbolično čini hiljadu i jedna noć ispunjena pričama o
kradljivcima i junacima, ljubavnicama i vladarkama, s Harunom el-
Rašidom u središtu svih tih pustolovina.149
 6. Kovani novac mersijskog kralja Ofe na kome se vidi kružni natpis,
ispisan na arapskom jeziku, koji je preuzet s abasidskog zlatnog dinara
(fotografija: Fondacija Britanskog muzeja/Art Risors, Njujork)
El-Rašid je posvećivao znatnu pažnju odbrani svog carstva. Istočne
granice carstva osigurao je tako što je sklopio savezništvo s carem
Šunzongom iz dinastije Tang. To je učinio i kako bi se uverio u moć
Tibetanaca koji su pretili da upadnu u arabljanske teritorije, sve do reke
Amu Darje. Zapadne granice države štitio je time što se upuštao u redovne
pljačkaške pohode protiv Vizantijskog carstva čime je, na kraju, primorao
cara Nićifora I da pristane na to da mu plaća pozamašan danak kako bi
očuvao krhki mir. Car je bio u obavezi da kalifu svake godine plati čak tri
stotine hiljada dinara što je podrazumevalo da se u kalifovu riznicu svake
godine slije dodatnih hiljadu dve stotine pedeset kilograma zlata.150
El-Rašid je 807. godine caru Karlu I Velikom dao još jedan dokaz
visokog položaja koji je franački vladar imao u čitavom ondašnjem
hrišćanskom svetu. Pristao je na to da objavi naredbu na osnovu koje je
pod svoju ličnu zaštitu stavio hrišćanska sveta mesta koja su se nalazila u
Jerusalimu, a koja su bila pod arabljanskom vlašću. Bez ikakvih
ograničenja hrišćanskim hodočasnicima bilo je od tada omogućeno da
posete Crkvu Svetog groba (za koju se veruje da se nalazi na Golgoti, brdu
Raspeća), Via Dolorosa (Put stradanja, stazu kojom je Hrist išao do mesta
svog pogubljenja), kao i druga značajna mesta za njihovu veru. Jedna takva
naredba bila bi, uobičajeno, stavljena na znanje rimskom papi, duhovnom
vođi svih hrišćana. Međutim, El-Rašid je svoj dokument uputio caru Karlu
I Velikom kome je obećao da će franački hodočasnici imati poseban
tretman.
Istovremeno, episkop jerusalimski uputio je u Ahen dvojicu monaha
kako bi caru Karlu I Velikom mogli svečano da predaju ključeve Crkve
Svetog groba. Iako je papa svojom rukom krunisao cara Karla I Velikog i
podario mu titulu zaštitnika vere, ovo je sigurno morao biti gorak zalogaj
koji je Lav III bio prinuđen da proguta.151 Car Nićifor I je, u međuvremenu,
prestao da se žali na to kako mu je Karlo I Veliki oduzeo njegovu ulogu
cara svih Rimljana. Naime, razlog za to nalazio se u carevoj sve većoj brizi
zbog aktivnosti bugarskog kana (o kome su savremeni istoričari ostavili
retke zapise) koji je za kratko vreme postao jedan od najmoćnijih vladara
na čitavom zapadu.
 Bugarski kan se zvao Krum i tokom njegove vladavine, koja je
otpočela u razdoblju između 796. i 803. godine, Bugarska je postala velika
sila. Južni deo Krumove države nalazio se neposredno uz vizantijsku
granicu, a potpuno neuspešan pokušaj cara Konstantina VI da porazi
bugarskog kana Kardama, Krumovog prethodnika, samo je dodatno ukazao
na slabost vizantijske teritorije.152

61. Širenje Prvog bugarskog carstva

To je bilo veoma dobro poznato caru Nićiforu I. Krum je napao
područje na kome su nekada živeli moćni Avari te ga je ubrzo prisajedinio
svojoj državi. To je rezultiralo time da je njegova država na taj način
postala istočni sused carstva Karla I Velikog. Odlučivši da ne čeka da
Krum još više ojača, car Nićifor I objavio je rat Bugarima i otpočeo da
naoružava svoje snage.
 Bilo mu je potrebno više od godinu dana da svoju vojsku pokrene
protiv Bugara, a to se možda desilo i zbog toga što je prethodno morao da
uguši dvorsku pobunu do koje je došlo usred njegovih priprema za rat.
Carske jedinice stigle su 808. godine do doline reke Strume, u blizini
bugarske granice. Krumovi ratnici iznenada su napali još uvek nedovoljno
ojačane carske snage i naterali ih na povlačenje. Tom prilikom smrtno je
stradao znatan broj vizantijskih ratnika i vojnih starešina, a Bugari su
ukrali sav novac koji je car Nićifor I poslao kako bi njegove snage plaćale
svoj bezbedan prolazak kroz neprijateljsku teritoriju. Prema rečima
Teofana, Bugari su tako došli u posed oko pola tone zlata.153
Došlo je do intenziviranja neprijateljstava između dve strane. Krum
je 809. godine poveo svoju vojsku u napad na Serdiku, pogranični
vizantijski grad koji je ubrzo osvojio nakon čega je naredio pogubljenje
oko šest hiljada vizantijskih vojnika i nekoliko stotina njegovih žitelja. Car
Nićifor I nije najspremnije reagovao na taj neuspeh. Vojne starešine koje
su uspele da izbegnu masakr, uplašene da bi mogle biti optužene za
dezerterstvo i pogubljene, poslale su poruku svom vladaru moleći ga da ih
poštedi. Kad je to odlučno odbio, starešine su dezertirale i prešle na stranu
Bugara.154
Caru Nićiforu I (koji se iznova suočio s pobunom na dvoru, koja je
ovog puta bila izazvana vladarevom odlukom da poveća porez) bilo je
potrebno više od godinu dana kako bi svoju vojsku pripremio za
kontranapad. Smatrao je kako je jedino celishodno bilo to da potpuno
porazi Kruma te je s tom namerom na umu doveo najamnike s područja
Trakije i Male Azije kako bi njima ojačao veoma oslabljene snage koje su
se nalazile u Konstantinopolju. Vizantijske snage krenule su 811. godine u
napad na Krumove jedinice ulogorene u njegovom glavnom gradu Pliski,
zapadno od Crnog mora.155
Najpre je Krum doživeo poraz, dok su njegove snage bile primorane
na povlačenje pred nadirućom vizantijskom vojskom. Obavešten o
surovosti neprijateljskih snaga koje su se približavale, Krum je odlučio da
se povuče iz grada Pliske. Car Nićifor I je na čelu vojske u bugarski glavni
grad ušao 20. jula. Nakon toga je svojim ratnicima naredio da pobiju sve
stanovnike, oduzmu sva materijalna dobra i spale grad. „Naredio je da
bezosećajne životinje, deca i ljudi bez obzira na godine budu nemilosrdno
ubijeni“, zabeležio je Teofan. Konačno je bio u prednosti i odbio je da se
upozna sa sadržajem mirovnog predloga koji mu je uputio Krum.156
 Međutim, Krum nikako nije bio poražen. Okruživši se svima koje je
mogao da pozove pod svoju zastavu, on se povukao u planinske predele
kroz koje je vizantijska vojska morala da prođe na svom putu ka kući te je
čak naredio da se podigne palisada preko čitavog prevoja. Pobedonosno se
vraćajući put Konstantinopolja, car Nićifor I i čitava njegova vojska naišla
je 25. jula iste godine na tu palisadu. Bugari su napali protivničku vojsku
dok je ona bila sabijena u zasedu. Ubrzo je ubijen i car Nićifor I koji se
borio u prvim redovima. Oni vizantijski ratnici koji su uspeli da se
uspentraju uz palisadu, stropoštali su se s njene druge strane u duboku
jamu ispunjenu zapaljenim drvima.157
Vizantijske snage bile su izmasakrirane. Krum se u pobedi pokazao
podjednako nemilosrdan kao i njegov protivnik. Naredio je da se mrtvom
caru odrubi glava i nabije na kolac. Nakon što je meso otpalo s lobanje,
naložio je da se ona optoči srebrom kako bi je potom koristio kao pehar iz
koga je ispijao vino.
U međuvremenu je Nićiforov sin i zamenik vrhovnog zapovednika
carskih snaga Stavrikije (koji je usled snažnog udarca zadobio ozbiljnu
povredu kičme) pobegao. Njegovi saborci otpratili su ga do
Konstantinopolja gde je ležeći na nosilima, umesto svog oca, bio krunisan
za cara. Međutim, pokazalo se da je Stavrikijeva povreda bila takva da se
car nije mogao oporaviti od nje. Ubrzo je ostao paralizovan te je tokom
oktobra meseca iste godine bio prinuđen da se povuče i presto prepusti
svom zetu Mihailu Rangabeu. Stavrikije je preminuo početkom naredne
godine. Tokom nekoliko meseci patio je od posledica plikova koje je imao
po leđima, a rane su postajale gangrenozne. „Niko se nije usuđivao da mu
priđe zbog groznog mirisa koji se širio od njega“, zapisao je Teofan.158
Krum je sugerisao Mihailu Rangabeu da je došlo vreme za mir, ali je
novi car čak i onda kad je bugarski vladar počeo da se približava
Konstantinopolju – a početkom 812. godine najveći deo Trakije već se
nalazio u bugarskim rukama – uporno odbijao da prihvati ponuđene uslove
mirovnog sporazuma. U tom razdoblju Krum je možda po snazi bio drugi
ili treći vladar u Evropi, ali je njegov srebrni pehar načinjen od ljudske
lobanje predstavljao svet surovog varvarstva. Krum je, u očima Mihaila
Rangabea, bio kan, a ne vladar; divlji čovek, neko ko mu nije bio jednak;
varvarin, a ne monarh jedne zapadne države. S tim mislima car Mihailo
Rangabe je odlučio da bi mnogo primerenije bilo da sklopi savez s Karlom
I Velikim. Možda je franački vladar i bio nadmen, ali je on ipak bio
hrišćanin, a Franci su već dva veka unazad prestali da sakate svoje
neprijatelje kako bi delove njihovog skeleta koristili umesto posuđa.
Kako je Krum sve više počeo da se približava konstantinopoljskim
gradskim bedemima, car Mihailo Rangabe je konačno pristao na to da
prizna carsku titulu Karla I Velikog. No, rečnik tog dogovora jasno
ukazuje na njegovu neiskrenu prirodu. Mihailo Rangabe pozdravio je Karla
I Velikog kao cara i pohvalio ga je što je obnovio njegovo Rimsko carstvo.
Ali ga zato nigde u tekstu nijedanput nije nazvao carem Rimljana. Kao
uzvratni gest za ovaj veliki ustupak, Karlo I Veliki je pristao da se odrekne
pretenzija na vizantijski grad Veneciju i njenu luku.159
Osiguravši se time da će se Krum sada suočiti s neprijateljem i u
svojoj pozadini, car Mihalo Rangabe je nastavio svoje neprijateljstvo s
Bugarima. Tokom 813. godine uspeo je da povrati neke delove Trakije,
kao i da svoje oružane snage pripremi za odlučujući i masovni završni
sukob do koga je trebalo da dođe u blizini Hadrijanopolja.
Dve vojske sukobile su se 22. juna. „Hrišćani su bili strahovito
poraženi u toj bici“, zapisao je Teofan, „i neprijatelj je pobedio tako što
najveći deo hrišćana nije ni sačekao prvi neprijateljski udar već se odmah
dao u beg.“ Bilo je očigledno da su Mihalovi ratnici ozbiljno sumnjali u
opravdanost napada.160
Car Mihailo Rangabe bio je prinuđen da spas potraži u
Konstantinopolju. Krum ga je sve vreme gonio te je uskoro opkolio i
prestoni grad. Kad se našao unutar gradskih zidina Mihailo Rangabe je
ponudio da abdicira budući da je bilo sasvim izvesno da bi bio ubijen
ukoliko bi i dalje ostao na carskom prestolu. Vojska i starešine „odbijale su
da on više njima vlada“, pa su odlučili da Lav Jermenin, vojni zapovednik
vizantijskih teritorija na području Male Azije, bude izabran za novog cara.
Nakon izrežiranog protesta Lav Jermenin je prihvatio ponudu i
uputio se iz Male Azije u pravcu Konstantinopolja. Nasilno je stupio u
prestoni grad i patrijarh ga je krunisao 12. jula za cara Lava V. Za to vreme
Mihailo Rangabe i njegovi sinovi požurili su da pronađu utočište u jednoj
od bogomolja gde su obukli monaške odore i na taj način pokazali
spremnost da se odreknu svakog oblika vlasti. To im je možda sačuvalo
živote, ali ne i njihovu muškost. Prva odluka cara Lava V odnosila se na to
da svi Mihailovi sinovi budu kastrirani i pre nego što budu prognani u
manastir. Na taj način je vladar uklonio i najmanju mogućnost da oni
kasnije da istaknu svoje pravo na vizantijsku carsku krunu.161
 Krum je, u međuvremenu, plašio žitelje prestonog grada tako što je
izvodio žrtvene obrede prizivanja demona ništa manje nego ispred same
Zlatne kapije. Po Teofanovim rečima, on je bio „novi Senaherib“, asirski
car iz drevnog perioda koji je pokušao da uništi božji narod kad je napao
Jerusalim,162 a Krum je činio to isto.163
Car Lav V ponudio je da se sretne s Krumom. No, nije imao nikakvu
nameru da se tokom tog susreta ponaša u skladu s tadašnjim normama koje
su se odnosile isključivo na hrišćanske vladare. Te norme nisu ih
obavezivale da se prema varvarima odnose kao prema pravim vladarima.
Stoga se Kruma, kad se približio mestu izvan gradskih zidina na kome je
trebalo da dođe do susreta, napali carevi ljudi koji su imali zadatak da ga
ubiju. „Zahvaljujući njihovoj nesposobnosti“, primetio je Teofan, „jedva
da su ga ranili, ali mu nisu naneli smrtonosan udarac.“164
Krum je uspeo da pobegne, ali su rane koje je tom prilikom zadobio
bile takve da su ga onemogućavale da nastavi opsadu grada. Pre nego što je
bio primoran da se vrati u svoju domovinu kako bi se oporavio, u brzini je
naredio svojim snagama da poharaju oblast u okolini Konstantinopolja.
Tokom povratka spalio je najveći deo Trakije i zarobio je veliki broj
lokalnih žitelja. Sve njih je naselio u Bugarskoj kako bi predstavljali stalnu
opomenu na vizantijsko izdajstvo.
Čim se oporavio, Krum je otpočeo pripreme za konačni napad na
Konstantinopolj. No, spremajući se za taj poduhvat, iznenada je preminuo
814. godine. Bez Krumove energičnosti bugarsko pleme izgubilo je na
svojoj snazi. Poslavši svoju vojsku u rat protiv Bugara, a u pokušaju da ih
potisne s područja Trakije, car Lav V imao je određenog uspeha. Nije
prošlo mnogo vremena dok je Krumov sin i naslednik Omurtag pristao da
sklopi tridesetogodišnji mir s Vizantijom.
Time je konačno bila okončana velika kriza, ali su varvari umalo
srušili Vizantijsko carstvo. Štaviše, Krumova vladavina označila je početak
uspostavljanja bugarske dinastije koja će tom oblašću vladati tokom
narednih stotinak godina. Zahvaljujući hrišćanstvu koje se postepeno širilo
usled prisustva zarobljenih Vizantinaca među bugarskim stanovništvom,
Krumovi naslednici otpočeli su preoblikovanje bugarske horde u državu
koja je mogla da zauzme svoje mesto među zapadnim zemljama.165
 Pedeset treće poglavlje

Plemići i namesnici prestola

Između 790. i 872. godine plemstvo je preuzelo vlast u Sili, a

Fuđivara je ovladao čitavim Japanom
Vladari ujedinjene Sile i Bale, država koje su se nalazile istočno od već
uveliko posrnulog carstva dinastije Tang, postepeno su se prilagođavali
novim okolnostima. Kako više nije bilo vojnih snaga dinastije Tang koje bi
održavale njihovo međusobno neprijateljstvo, dvojica vladara postigla su
mirovni sporazum. Stanovnici Sile, prvi put tokom višedecenijskog
perioda, nisu se nalazili u stanju neprekidnog rata. Zato su mogli da se
posvete unutrašnjim pitanjima.
Unutrašnje političke prilike u Sili nisu bile nimalo sjajne. Tokom
VIII veka, vlast u Sili skoro isključivo je počivala na principu krvnog
srodstva koje je bilo poznato pod nazivom „plemićki status“. Osoba čija su
oba roditelja bili vladarskog porekla mogla je da se pohvali time da
raspolaže statusom „blagoslovenog plemstva“, dok su oni kojima je samo
jedan roditelj bio vladarskog porekla bili nazivani „istinskim plemićima“.
Sve do sredine VII veka Silom su mogli da upravljaju isključivo pripadnici
tzv. blagoslovenog plemstva, ali su se nakon perioda vladavine kralja
Mujeola Velikog (koji je 660. godine otpočeo proces ujedinjenja
Korejskog poluostrva tako što je pokorio državu Baekje) na prestolu Sile
nalazile isključivo ličnosti koje su pripadale tzv. istinskom plemstvu.166
Ispod privilegovanog društvenog sloja onih koji su se mogli pohvaliti
visokim plemićkim poreklom nalazili su se podanici u službi plemića. Oni
su bili raspoređeni u nekoliko opadajućih stepena, isključivo na osnovu
„čistote“ njihovog porodičnog porekla. Postojalo je čak sedamnaest
stepena, pa su svi oni koji nisu bili plemenitog porekla mogli očekivati
život bez ikakvih privilegija. „Plemenito poreklo je najvažniji uslov za bilo
kakvo zaposlenje“, s ogorčenjem je zapisao službenik Seol Kjedu.
„Ukoliko neko nije plemenitog porekla, on ne može dostići neki značajniji
položaj bez obzira na sve svoje veštine. Želim da odem na zapad, u
Kinu.“167
Seol Kjedu je na kraju i otišao u Kinu gde se nadao da će napredovati
u društvu time što bi odgovorno obavljao svoj posao. Konfučijanske škole
u Kini tokom VIII veka omogućavale su nadarenim učenicima da se
uspinju na društvenoj lestvici tako što bi pokazivali svoje vrline i veštine u
obavljanju poverenih im poslova što je predstavljalo samu suštinu
onovremenog konfučijanskog društva. U Sili je, međutim, sistem po kome
je sve zavisilo od porekla nastavio da održava društvo u identičnoj
stratifikaciji čime je sva vlast bivala koncentrisana isključivo u rukama
plemića. Na taj način su nadareni pojedinci, koji nisu bili plemićkog
porekla, bili sprečeni da napreduju na društvenoj lestvici.
Silanski kralj Vonseong pokušao je 790. godine da premosti ovaj
problem koji se zasnivao na čvrstim i nepropusnim društvenim slojevima.
Vonseong je i sam pripadao tzv. istinskom plemstvu, ali se nije nalazio u
glavnoj liniji nasleđivanja prestola. Pet godina ranije bio je krunisan u
svojstvu naslednika svog rođaka Seondeoka koji je preminuo bez muškog
potomstva. Vonseong je svu svoju moć dugovao jednom „istinskom
plemiću“ čije je insistiranje na naslednom pravu ozbiljno počelo da slabi
čitavo kraljevstvo.
Istini za volju, bio je odlučan da u državnu upravu vrati sposobne
birokrate. Stoga je tri godine po svom krunisanju za kralja uveo potpuno
nov sistem državnih ispita. Kandidati su, naime, umesto da očekuju da im
određeni položaj pripadne isključivo po osnovu njihovog porekla, bili u
obavezi da demonstriraju puno razumevanje teksta ispisanog na kineskom
jeziku, kao i principe koji su proučavani u opštim konfučijanskim školama
koje su tokom IV veka bile osnovane u Kogurju i uspele da prežive
naredne vekove obeležene nemirima i haotičnim stanjem. Kralj Vonseong
je novi sistem državnih ispita zasnovao na svom učenju: vrline i
inteligencija, a ne samo društveni status bili su oni kvaliteti koji su se u Sili
zahtevali od njenih prvaka.168
Ovo ponovno isticanje značaja i uloge znanja, a ne isključivo
porekla, podržavali su konfučijanski monasi poput Seol Čonga koji je s
vremenom postao poznat po svojoj veštini da dela kineskih klasika prevodi
na narodni jezik. „Preveo je Devet klasika na narodni jezik i podučavao je
mladež“, zapisao je u delu pod naslovom Samguk sagi njegov biograf.169
To nije bio nimalo lak poduhvat. Pošto je veština pisanja na Korejsko
poluostrvo trebalo da dođe iz Kine, kinesko pismo koristili su isključivo
učeni pojedinci, ali su ga oni najčešće upotrebljavali kad bi koristili kineski
jezik, pa je jezik u Sili i dalje ostajao bez svog sistema za pisanje. Kako bi
okončao proces prevođenja dela, Seol Čong je morao da izmisli novi
sistem za pisanje kojim bi kineskim pismom bile izražavane reči na jeziku
koji je bio korišćen na području Sile. Podudaranje između reči i pisanih
znakova bilo je neobično i neprecizno, pa je više desetina hiljada reči koje
su poticale iz jezika korišćenog u Sili ostalo nezapisano. Ipak, sistem za
pisanje koji je stvorio Seol Čong bio je u upotrebi bezmalo sedam vekova.
Poluostrvo je veoma sporo počelo da izlazi iz velike senke kineske
kulture.170
Reforme kralja Vonseonga bile su podjednako nesavršene kao i Seol
Čongov sistem za pisanje. Njegovi pokušaji da državnu upravu otvori i za
one koji su imali nisko ili nikakvo plemićko poreklo naišlo je na veliko
negodovanje među plemstvom koje je posmatralo kako slabi njegov
dotadašnji položaj u sistemu vlasti. Najmoćniji državni službenici u Sili,
zamenici državnih ministara (čipsabu sirang) pružali su veliki otpor u
odnosu na kraljeve reformske postupke pa je vladarev položaj bio i
dodatno oslabljen kad je njegov sin preminuo pre njega čime je jedini
naslednik prestola postao njegov teško bolesni unuk. Kad je 798. godine
umro i kralj Vonseong, njegov unuk Soseong vladao je kraće od dve
godine pre nego što je preminuo. Tada je za novog kralja bio krunisan
Soseongov mlađani sin Eđang, ali kako on tada još uvek nije imao trinaest
godina, vlast je vršio njegov ujak koji je bio postavljen na položaj
namesnika.171 To je rezultiralo time da je država Sila postepeno ušla u
razdoblje slabljenja koje su istoričari nazvali Pozno doba. Zbacivanje
vladara s prestola postalo je česta i veoma nasilna pojava.
Godine 809. mladog kralja Eđanga ubio je njegov ujak, koji je potom
stupio na presto pod imenom Heondeok. Novi vladar je odmah ugušio
pobunu koju je predvodio jedan od potomaka kralja Mujola Velikog,
iskoristivši taj uzurpatorski čin kako bi sebe proglasio kraljem u gradu
Č’ungjuu, u središnjoj oblasti zemlje. Pobuna je bila ugušena, ali je uskoro
došlo do izbijanja nove koju je predvodio sin vođe pobunjenika. I ta
pobuna bila je ubrzo ugušena.172
 62. Država Sila i Japan
Vonseongovi naslednici uspeli su da se zadrže na prestolu, ali su s
vremenom počeli da gube deo svoje vlasti i moći. I mada su se pripadnici
plemstva ujedinili kako bi se zajednički suprotstavili kraljevim reformskim
potezima, oni ipak nisu dugo ostali zajedno. Umesto toga, pripadnici
najvišeg plemstva počeli su da stvaraju sopstvene oružane snage i
međusobno da se sukobljavaju kako bi jedni od drugih preoteli onaj deo
vlasti koji su prethodno oduzeli samom vladaru. Boreći se da zadrže moć
koju su dobili rođenjem, oni su je, i nesvesno, snažno potkopavali. U
veoma kratkom vremenskom roku došlo je do velike promene koja se
ogledala u tome da je izvor moći pojedinca ležao u brojnosti i veštini
njegovih ratnika, a ne u njegovom plemenitom poreklu.173
Kralj Heondeok, koji je na presto došao uzurpacijom, preminuo je
826. godine. Njegov brat i naslednik na kraljevskom tronu Heungdeok
suočio se s naoružanim i neprijateljski nastrojenim plemstvom. Vladareve
snage povukle su se dublje u unutrašnjost države, u pravcu prestonice.
Kineski gusari pljačkali su priobalna područja čime su prekidali trgovačke
puteve. Usput su otimali neoprezne žitelje Sile i odvodili ih u roblje. Kad
je kraljev mladi vojni zapovednik Čang Pogo zamolio za dozvolu da
uspostavi priobalni garnizon na jugozapadnom ostrvu Vando, vladar se
odmah saglasio s tim predlogom: „Kralj je Čangu dao na raspolaganje
vojsku koja je brojala deset hiljada ratnika“, čitamo u delu Samguk sagi,
„čime mu je omogućio da uspostavi vojni garnizon na ostrvu.“ Čangove
prethodnice potisnule su gusare iz dela teritorijalnih voda Žutog mora koje
su pripadale Sili, ali ga je taj uspeh istovremeno učinio veoma snažnim.
Daleko od očiju vladara Čang je u svojoj ostrvskoj bazi uspostavio
sopstvenu malu državu.174
Kad je kralj Heungdeok preminuo, bez muških naslednika, došlo je
do izbijanja otvorenog unutrašnjeg oružanog sukoba. Više njegovih bliskih
srodnika borili su se kako bi zauzeli presto. Jedan je ubrzo bio ubijen,
drugi je počinio samoubistvo nakon što je na tronu proveo manje od
godinu dana, pa se tek treći kraljev rođak konačno domogao prestola.
Njega je nakon svega nekoliko meseci, uz pomoć svog saveznika Kim
Uđina, s prestola uklonio Čang Pogo, tada već uveliko gospodar Žutog
mora. Predvodeći svoje udružene snage, dvojica saveznika su otpočela
pohod u pravcu prestonog grada oblasti Kjongju. Kim Uđin je, pod
zvaničnim imenom Sinmu, bio krunisan za kralja, dok je Čang Pogo za
sebe zadržao najmoćniji položaj koji se nalazio u senci vladarskog
prestola.
Sinmu se na prestolu zadržao svega četiri meseca budući da je ubrzo
preminuo usled posledica bolesti. Ubrzo se na prestolu našao kraljev sin
Munseong. No, za razliku od svojih prethodnika, mladom kralju je uspelo
da se na prestolu zadrži skoro čitave dve decenije. Najvećim delom je to
uspeo da postigne zahvaljujući činjenici da se silansko plemstvo, uz
angažovanje svojih privatnih armija, upustilo u beskrajne međusobne
sukobe kojima je samo slabilo svoju dotadašnju moć. I umesto da se u
prestonici bore za uspostavljanje svoje prevlasti s krajnjim ciljem da neko
od njih zadobije kraljevsku krunu posvetili su se brojnim međusobnim
oružanim sukobima. Sledeći primer Čang Pogoa, uspostavili su svoje male
enklave u udaljenim delovima kraljevstva kojima su upravljali kao potpuno
samostalni gospodari. Poput Čang Pogoa, oni su na područjima svojih
prilično samostalnih oblasti uspostavili veze s kineskim i japanskim
trgovcima čime su se ne samo bogatili već i uvećavali svoju političku moć.
Može se slobodno reći da se kralj Munseong toliko vremena i zadržao na
prestolu pre svega zbog toga što je vremenom postao potpuno
beznačajan.175
Čang Pogo, koji je mnogim plemićima dao primer kako da uspostave
svoje samostalne oblasti, ponudio je 8٤6. godine kralju Munseongu da se
oženi njegovom (Čang Pogoovom) kćerkom što bi ovome omogućilo da
uspostavi neposrednu vezu s vladarskom porodicom čime bi samo dodatno
ojačao svoju vojnu moć i postojeću vlast nad morem. To je predstavljalo
opasnost da se suviše vlasti koncentriše u rukama samo jednog plemića te
je grupa ličnosti plemenitog porekla rešila da se udruži s ciljem da ubije
Čang Pogoa.176
Takav razvoj događaja omogućio je kralju Munseongu da se zadrži
na prestolu, ali sa znatno oslabljenom vlašću. Za manje od jednog stoleća
nekada razjedinjena Sila postala je ujedinjena isključivo na osnovu svog
naziva. Najmoćniji plemići, koji su raspolagali i najbrojnijim privatnim
oružanim snagama, počeli su u središtvu svojih oblasti da grade tvrđave iz
kojih su vladali kao skoro potpuno samostalni gospodari. Nazivali su ih
„plemićima iz tvrđava“. Oni su ubirali poreze koji su se slivali u njihovu
riznicu, ali nisu slali deo prikupljenih sredstava u nominalnu prestonicu
koja se nalazila u gradu Kjongjuu. I budistički manastiri iskoristili su
oslabljeni položaj vladara kako bi za sebe ubirali porez i novac od najma
zemljišnih poseda. Zemljoradnici i trgovci koji nisu raspolagali oružanim
snagama, niti zaštitom vladara odavali su se protivzakonitim aktivnostima,
pa su brojne pljačkaške družine sve češće harale planinskim predelima.177
Sila se i bukvalno teturala pod teretom unutrašnje krize, a pretila je i
opasnost od potpunog sloma čitave države.
S druge strane mora, na istoku, nad „nebeskim“ vladarom Japana, koji je
predstavljao zvezdu vodilju svog naroda, nadvijala se senka opasnosti. Na
japanskom prestolu nalazio se car Kamu, ali on više nije vladao iz
nekadašnjeg prestonog grada Nare gde je bio objavljen Zakonik Joro. Car
je, umesto toga, odlučio da raskine s prošlošću. Od tada je vladao iz
potpuno novog dvora koji se nalazio pedesetak kilometara na sever, u
gradu Nagaoki.178
Kamu je bio svojevrsna zvezda vodilja Japana, ličnost koja je svoju
zemlju povezivala s božanskim, zaštitnik reda i zakona – ali su ove veoma
zvučne odgovornosti kasnije postale simbolične. Vlast je u Japanu bila
svuda, a pre svega u rukama starešina klanova koji su nastavili da se bore
za dodatno jačanje svog položaja. Hroničari Kamuove vladavine zabeležili
su i to kako su manastiri i plemići u Nari za sebe sve više grabili
materijalna bogatstva i moć.
Jedan istorijski izvor, koji potiče iz godine kada je došlo do
preseljenja prestonice iz jednog u drugi grad, svedoči nam o tome kako je
„budističkim hramovima koji su se nalazili u prestonici bilo najstrože
zabranjeno da u nerazumnoj meri prikupljaju materijalna bogatstva“, dok
je „bogatima bilo zabranjeno da sirotinji pozajmljuju novac uz obavezu
stavljanja hipoteke na njihove domove“. Poput manastira, i plemići su
davali novčane zajmove uz izuzetno visoke kamate, pa se često dešavalo
da u svoje vlasništvo preuzmu zemlju onih koji nisu mogli da im vrate
dug.179
No, klan po imenu Fuđivara, koji su činili potomci Nakatomi no
Kamatarija, doživotnog prijatelja cara Tenđija, postao je znatno moćniji u
odnosu na sve druge koji su se nalazili u Nari. Još od vremena Nakatomi
no Kamatarija pripadnici tog klana uživali su privilegiju nadgledanja svih
dvorskih ceremonija i obreda čime su stekli kontrolu nad središtem carske
palate. U prvim godinama Kamuove vladavine postojalo je najmanje četiri
ogranka te porodice čiji su pripadnici živeli u prestonom gradu ili u
njegovoj neposrednoj blizini.
Car Kamu je odlučio da svoj dvor preseli u grad Nagaoku kako bi se,
pre svega, odvojio od dvorana iz klana Fuđivara kojima je bio
svakodnevno okružen. Ta odluka realizovana je ishitreno. Tri stotine
hiljada ljudi za manje od pola godine izgradilo je potpuno nov carski
dvorski kompleks. Međutim, iako je uspeo da ode iz Nare, car nije mogao
da se izvuče iz kandži moći klana Fuđivara. Njegova glavna konkubina
bila je kćerka jednog od plemića koji je pripadao upravo tom klanu.
Položaje ministara zaduženih za središnji i istočni deo carstva opet su
zauzimali članovi istog klana. Nije mu ništa drugo preostalo nego da
članove te porodice opet imenuje za ličnosti koje su imale zadatak da
nadgledaju sve dvorske ceremonije i obrede i u njegovom novom
prestonom gradu.180.
Car Kamu proveo je narednih deset godina živeći u veličanstvenoj
palati u Nagaoki. Pratile su ga bolesti, smrtni slučajevi u njegovoj porodici,
kao i krvavi obračuni među dvoranima. Godine 794. zaključio je kako je na
njegov prestoni grad bila bačena kletva. Nije želeo da se vrati u grad Nara
koji je za njega bila podjednako problematičan. Stoga je odlučio da ponovo
preseli svoj grad, a ovog puta se odlučio da to bude u Jamaširo-no-kuni.
Prilično naivno naredio je da se grad preimenuje u Hejna-kjo, odnosno u
„Prestonicu mira“.181
Nagaoka je postepeno počela da gubi na značaju, dok je Hejan
(savremeni Kjoto) ostao prestonica Japana i tokom narednih skoro hiljadu
godina.182
Nakon vladavine duge trideset dve godine, car Kamu preminuo je
806. Iza sebe je ostavio čak trideset dvoje dece. U razdoblju između 806. i
833. godine na prestolu su ga nasledila čak trojica njegovih sinova.
Vladavinu sve trojice je obeležilo to što su se u jednom trenutku odricali
prestola kako bi isti prepustili svom bratu. Najstariji brat Heizei zadržao se
na prestolu svega tri godine budući da je teško oboleo nakon čega je
odlučio da se odrekne carskog trona u korist svog mlađeg brata Sage.183
Novi car abdicirao je nakon četrnaest godina provedenih na prestolu,
pa je tron prešao u ruke trećeg brata koji se zvao Juna. Nakon deset godina
provedenih na prestolu car Juna je 833. godine odstupio i vlast predao
svom nećaku Ninmjou, dvadesettrogodišnjem sinu nekadašnjeg cara
Sage.184
Sve ove abdikacije ukazale su na nešto veoma značajno što se
ogledalo u činjenici da japanski car u tom razdoblju ni najmanje nije bio
nalik vladarima u Kini, Vizantiji ili Persiji. On nije vladao na način na koji
su oni to činili, a to je podrazumevalo da su u potpunosti kontrolisali
oružane snage i pravni sistem. Japanski car je sijao, ali je njegova svetlost
prelazila na mnoge druge ličnosti. Zvaničnici koji su pripadali klanu
Fuđivara potpuno su kontrolisali svakodnevna dešavanja i ceremonije na
carskom dvoru. Provincijama koje su se nalazile na većoj udaljenosti od
prestonog grada vladali su njihovi guverneri koji su prikupljali porez.
Međutim, umesto da ih proslede u državnu kasu, oni su ih neretko
zadržavali za sebe.185
Nisu se libili ni da u prestonom gradu, kao i izvan njega, uvećavaju
visinu poreza, pa su se japanski zemljoradnici i trgovci našli pod stalnim
pritiskom da predaju sve veće količine svojih proizvoda. Ovi dodatni
nameti, koje nije određivao uvek car, primenjivali su se širom države koja
je još uvek snažno osećala posledice dve Kamuove naredbe koje je doneo u
veoma kratkom vremenskom razmaku. Svako preseljenje prestonice
iziskivalo je povećanje poreskih stopa kako bi se podmirili troškovi
obimnih građevinskih poduhvata, ali i angažovanje zemljoradnika kao
privremenih fizičkih radnika prilikom izgradnje careve rezidencije. Jedna
zabeleška u vladarskoj hronici iz 842. godine, tokom vladavine cara
Ninmjoa, pomaže nam da makar nazremo sav obim siromaštva koje je
vladalo izvan zidina Hejana. „Uprava prestonog grada naredila je da se
prikupi i sahrani oko pet stotina hiljada lobanja koje su se nalazile u
neposrednoj okolini“, saopštava nam hroničar. Zemljoradnici koji su živeli
u dolini reka Kamo, koja je proticala kroz prestoni grad Hejan, bili su
toliko siromašni da sebi nisu mogli da omoguće grobnice ili dublje rake za
potrebe sahranjivanja svojih najmilijih. Umesto toga su pravili udubljenja u
pesku kako bi u njih položili leševe, ali kako je reka sobom odnosila pesak,
tako bi se kosti iznova pojavljivale na obali.186
Car Ninmjo se odrekao prestola 850. godine. Bio je oženjen
pripadnicom porodice Fuđivara te je njegov dvadesettrogodišnji sin
Montoku, koji je po majci poticao iz tog uticajnog klana, postao naredni
vladar Japana. Novi car teško da je i bio u prilici da se posveti svojim
vladarskim dužnostima. Dvorski zvaničnici, koji su poticali iz porodice
Fuđivara, upravljali su državom u njegovo ime i izgleda da je on najveći
deo vremena provodio u delu carske palate koji je bio namenjen ženama. U
vreme kada je imao tek tridesetak godina već je bio otac dvadeset sedmoro
dece.187
No, njegova glavna ljubavnica bila je Akira Keiko, kćerka
ambicioznog plemića po imenu Fuđivara no Jošifusa koji je, takođe,
pripadao klanu Fuđivara. Vešto je ugovorio taj brak, potom je posmatrao
kako njegova kćerka rađa sina i naslednika prestola da bi 857. godine
iskoristio svoje novouspostavljene veze s vladarskom porodicom kako bi
bio imenovan za prvog ministra, odnosno daiđo daiđina. Car Montoku
preminuo je naredne godine, kada mu je bilo svega trideset dve. Za novog
vladara bio je krunisan njegov osmogodišnji sin po imenu Seiva. Detetov
deda Jošifusa iskoristio je tu priliku kako bi bio imenovan na položaj koji
je nazivan sešo, odnosno na funkciju namesnika prestola u ime svog
maloletnog unuka.
Bio je to prvi slučaj do tada da je neko ko nije pripadao vladarskoj
porodici doveden na položaj namesnika prestola. U tom razdoblju je došlo
do toga da su se carska porodica i klan Fuđivara u toj meri izmešali da je
koncept vladarske porodice postao gotovo simboličan baš kao što je
simbolična bila i vlast mladog monarha. Seiva je sedeo na prestolu poput
zvezde vodilje, lep, obasut počastima i bez ikakve vlasti, dok je umesto
njega zemljom vladao namesnik prestola.
Čak i kad je car postao punoletan, namesnik prestola se zadržao na
svom položaju. On je bio zvaničnik koji se nalazio izvan svih zakonskih
okvira i van sfere same carske porodice. Njegova moć poticala je iz
ličnosti samog cara, ali bila je zloupotrebljena. Jošifusa je čak i
izdejstvovao carevo venčanje s nećakom koja je bila vladareva mlađa
rođaka, ranije udaljena s dvora. To ga je istovremeno učinilo carevim
dedom, namesnikom prestola i monarhovim ujakom. Taj brak je
uspostavio još jednu snažnu vezu između carske porodice i klana Fuđivara
što je dodatno uticalo na jačanje moći tog klana. Mlada žena Takaiko nije
ni imala nikakvog izbora. Već je imala ljubavnika, ali nam kasnije
napisane pesme kazuju o njegovoj tragičnoj sudbini. Bio je prognan s
dvora, primoran da ode u manastir i svoju dragu nije video sve dok nije
uveliko bio sed i slabog zdravlja.188
Jošifusa je preminuo 872. godine, ali je položaj na kome se nalazio
preneo na svog usvojenog sina Fuđivara no Motocunea. Car Seiva je tada
imao dvadeset dve godine i više mu nije bio potreban namesnik prestola.
Međutim, Motocune je bio nameran da u potpunosti obavlja dužnost koja
mu je bila poverena. Četiri godine kasnije uspeo je da ubedi cara, kome je
tada bilo svega dvadeset šest godina, da se odrekne prestola u korist svog
petogodišnjeg sina Jozeija.
Umreti i prepustiti presto detetu nekad je bilo neminovno, no,
svojevoljno se odreći prestola u korist deteta jasno je ukazivalo na to da
više uopšte nije bilo potrebno da car vlada. Kao odraz njegove vlasti
državom je umesto njega vladao namesnik prestola. Bilo je potrebno samo
da car postoji. Bio je to neophodan, ali i pasivan način održavanja veze s
božanskim poretkom.
 Pedeset četvrto poglavlje

Pobeda odbačenih

Između 806. i 918. godine vojni guverneri, pobunjenici i Turci

uništavaju carstvo dinastije Tang čime je počelo razdoblje
„Pet dinastija i deset kraljevstava“; za to vreme vođe
pobunjenika i proterani prinčevi dele do tada ujedinjenu Silu
na „Tri docnija kraljevstva“
Iako je carstvo dinastije Tang bilo ozbiljno uzdrmano, ipak još uvek nije
sve bilo izgubljeno. Nakon iskustva koje su stekli s An Lušanovom
pobunom, carevi te dinastije uspeli su da ponovo uspostave efikasan sistem
ubiranja poreza. Trgovina solju od tada je postala carski monopol što je
samo dodatno doprinosilo boljem punjenju državne riznice. Carska kruna
je možda bila oslabljena, ali nije osiromašila.
I dok su poreski prihodi i trgovina solju bili pod kontrolom vladara,
udaljene provincije carstva to svakako više nisu bile. Najveći broj fanzena,
vojnih zapovednika provincija koje su na taj položaj imenovali prethodni
vladari, vremenom su se preobrazili u gospodare svojih malih, poverenih
im oblasti. Neki od njih bili su kineskog porekla, a drugi su poticali od
varvara, plemenskih vojnih starešina kojima je bilo dozvoljeno da svoje
pristalice nasele unutar države dinastije Tang kako bi, zauzvrat, branili
carstvo od potencijalnih drugih osvajača.
Stepen odanosti fanzena u odnosu na ličnost cara razlikovao se od
slučaja do slučaja. Neka od pograničnih plemena, poput Turaka koji su
pripadali plemenu Šatuo, postepeno su se transformisala u Kineze, dok su
druga potpuno ignorisala postojanje cara koji je stolovao u Čang’anu.
Granice carstva nisu bile samo propustljive već najčešće nevidljive. Što se
putnik namernik više udaljavao od prestonog Čang’ana, to mu je bivalo sve
teže da proceni da li se i dalje nalazio na području carstva dinastije
Tang.189
Car Ksijanzong otpočeo je tokom 806. godine aktivnosti koje su za
cilj imale obnovu prisustva centralne vlasti i u udaljenim oblastima
njegove države. Tokom mnogih ratova koje je vodio u razdoblju između
806. i 817. godine uspeo je da najveći broj fenzena ponovo vrati u okvire
njihovih nadležnosti. Kad bi zarobio odmetnute vojne zapovednike
provincija, naredio bi da budu dovedeni u prestoni grad gde bi ih pogubio.
U periodu do 820. godine car je obnovio vlast na čitavom području
nekadašnjih oblasti koje su se nalazile u okvirima države dinastije Tang.190
I baš tada, kad je bio na korak od ponovnog ujedinjenja čitavog svog
carstva, mladi vladar je preminuo u četrdeset drugoj godini. Ubrzo je
počelo da se govorka kako ga je jedan od dvorskih evnuha koji se protivio
carevoj sve snažnijoj vlasti otrovao. Mnogo više od običnog raspredanja
priča bila je osnovana sumnja da je i carev sin i naslednik Muzong bio
umešan u neočekivanu smrt svog oca. Bez obzira na to da li je u svim tim
pričama bilo istine, Muzong je nasledio presto i vrlo brzo potpuno
proćerdao rezultate očevih vojnih pohoda koji su za cilj imali obnovu
carske vlasti na čitavoj teritoriji države. Car Muzong i njegov sin i
naslednik car Đingzong bili su poznati po tome što su voleli zabave i
sportska takmičenja. Stoga su svojim evnusima dozvolili da potpuno
uređuju dvorsku svakodnevicu, pa je tako jedan od hroničara sa žaljenjem
zaključio kako se „skoro potpuno odustalo od vođenja države“.191
Fanzeni su se počev od 827. godine opet našli unutar svojih tvrđava
iz kojih su ponovo samostalno upravljali poverenim im oblastima.
Istovremeno, dvorski evnusi uspostavili su potpunu kontrolu čitave carske
palate. Uskoro su ubili cara Đingzonga koji se na prestolu zadržao svega tri
godine i javno su podržali krunisanje carevog mlađeg brata Venzonga za
novog vladara.
Car Venzong je uspeo da se na prestolu održi punih četrnaest godina,
ali isključivo zbog toga što je pristao da se, u korist fanzena koji su se
nalazili u udaljenim oblastima carstva, kao i dvorskih evnuha koji nisu
predstavljali nikakvu pretnju u smislu preotimanja prestola i uspostavljanja
sopstvene dinastije, potpuno odrekne svih vladarskih prerogativa. Takvo
stanje u oblasti upravljanja državom moglo je da vodi nemirima i raspadu
države, baš kao što se to i desilo s ujedinjenom Silom. Međutim, dvorski
evnusi su uspešno obavljali državne poslove upravljanja carstvom. Godine
838, dvanaeste godine vladavine cara Venzonga, japanski monah po imenu
Enin proputovao je Kinom. Njegove dnevničke beleške koje je vodio
tokom putovanja svedoče o dobro organizovanoj, efikasnoj državi koja je
ostavljala utisak društva koje je prosperiralo. Zadivljen onim što je video,
Enin je zabeležio i podatak da se u centralnom delu prestonog Čang’ana
nalazilo oko četiri hiljade radnji, da su „na obe obale kanala bile načičkane
velelepne kuće“ i da je reka bila ispunjena trgovačkim lađama i baržama
koje su prenosile so.192
Iako su se pokazali kao veoma sposobni administratori državnih
poslova, evnusi ni približno toliko nisu bili osposobljeni za reagovanje u
oružanim krizama. Bili su birokrate koje nisu imale iskustvo u ovladavanju
ratnim veštinama. Međutim, bili su veoma srećni jer državi u tom
razdoblju nije pretila nikakva opasnost od potencijalnog spoljnog
neprijatelja. Takođe, nijedan fanzen nije ni pokušao da preuzme centralnu
vlast u državi dinastije Tang. Kraljevstva Bale i ujedinjena Sila, baš kao i
Jamatov Japan bili su suviše zaokupljeni dešavanjima na svojim
teritorijama. Tokom vladavine naslednika cara Venzonga ujgursko carstvo,
na severu, bilo je rastrzano građanskim ratom koji je za svoju krajnju
posledicu imao potpuno razbijanje države. Nomadi, koji su živeli na
severu, iskoristili su trenutnu slabost te države kako bi opljačkali ujgurski
prestoni grad Ordu-Balik čiji su žitelji pobegli u pravcu juga i zapada. I
tibetansko carstvo, koje je tokom veoma dugog vremenskog razdoblja
narušavalo jugozapadne granice države dinastije Tang, bilo je tada
raspolućeno usled posledica unutrašnjeg verskog sukoba.193 Delimična
stabilnost države pod vlašću careva iz dinastije Tang značila je i to da su se
vladari i njihovi evnusi mogli posvetiti razvoju trgovine, toliko korisnom
monopolu na prodaju soli, potpunom i sveobuhvatnom ubiranju poreskih
prihoda, kao i stvaranju književnih dela. U vreme vladavine cara Jizonga
silaski vladar je 869. godine poslao čak i svog sina u škole u kineskoj
prestonici.
Sve se lepo razvijalo dok nije došlo do velike oružane opasnosti. Ona
se nije pojavila spolja već iznutra. I mada je nije predvodio jedan od
fanzena, izazvala je tenziju kao da jeste. Postojao je snažan utisak kako
jedna nebitna ličnost pokušava da se uzdigne na društvenoj lestvici.
Mladi Huang Čao je 874. godine polagao ispite za državne
službenike, ali to nije učinio s uspehom i to ga je razbesnelo. Još od
najranijeg detinjstva Huang Čao je bio poznat po svojoj inteligenciji i
književnom talentu, pa nikako nije mogao da se pomiri da ga je rezultat tog
ispita označio nedostojnim za rad u državnoj službi. Sistem polaganja
državnih ispita i ranije je često kritikovan. Nekoliko decenija pre toga
državni službenik i pesnik po imenu Han Ju otvoreno je negodovao zbog
toga što je nastava koja je bila namenjena učenicima, kako bi ih pripremila
da s uspehom polože državne ispite, za svoju suštinu imala to da ih nauči
kojekakvim „začkoljicama“ i odgovorima te da nije ništa imala sa stvarnim
sticanjem znanja. Pokušavajući da opravda svoj neuspeh, Huang Čao je
ovog puta saopštio kako je sistem državnih ispita bio mehanizam koji su
vlasti koristile kako bi onemogućile one koje nije želela da stupe na
određeni državni položaj.194
Huang Čao je postao odmetnik. Nastanivši se u severozapadnim
oblastima Kine, u blizini obale i južno od Žute reke, počeo je da se bavi
nezakonitom prodajom soli čime je kršio monopol vlasti za koji je verovao
da je nepravedan. Ubrzo su mu se priključili i brojni drugi nezadovoljnici.
Nekoliko loših godina do kojih je došlo na severu Kine značilo je da je
veoma veliki broj zemljoradnika bio gladan i očajan. Grupe švercera
postale su sve brojnije pa su počele da se upuštaju u poduhvate poput onih
koje će kasnije preduzimati Robin Hud. Pljačkali su imućne prodavce koji
su prolazili drumovima i bogate varoši da bi, na kraju, duž obale napadali i
ubijali strane trgovce.195
Vojska dinastije Tang konačno je bila poslata iz prestonog Čang’ana
kako bi se obračunala s onima koji su stvarali probleme, ali su Huang Čao i
njegovi saborci pružili snažan otpor. Kasnije im se pridruživao sve veći
broj zemljoradnika i seljaka. Nije prošlo mnogo vremena, a grupa
pljačkaša je prerasla u veliku pobunu kojoj se priključilo oko pola miliona
ljudi. Usledile su četiri duge godine ispunjene oružanim sukobima.
Pobunjenici su ovladali Lojangom, a potom nastavili da napreduju u
pravcu juga, prešavši reku Jangce i zauzevši oblasti pod vlašću dinastije
Tang koje su se nalazile sve do grada Guangdžoua. Huang Čao je iz svog
uporišta otpočeo pohod u pravcu severa, krećući se ka Čang’anu. Pod
prestoničke bedeme stigao je 880. godine. Uskoro se grad našao u
njegovim rukama i to nakon nečega što je nazvao „kupanje u krvi“.196
Car Ksizong, naslednik cara Jizonga, s čitavim svojim dvorom
pobegao je iz prestonice i utvrdio se u zapadnom gradu Čengduu. Nakon
što je ovladao prestonim gradom i carskom palatom, Huang Čao je stupio
na presto i proglasio se vladarom nove dinastije.197 Odlučan da sprovede
kontranapad, car Ksizong angažovao je turske najamnike koji su pripadali
severnom pograničnom plemenu Šatuou kako bi pojačao svoju
desetkovanu vojsku. Oni su, poput fanzena, predstavljali nezavisnu vojnu
silu koja se nalazila u obodnim oblastima carstva dinastije Tang. S druge
strane, za razliku od fanzena, koji su pošto-poto pokušavali da se otrgnu od
careve vlasti, pripadnici plemena Šatuo činili su sve što je zavisilo od njih
kako bi pod nju makar i nominalno potpali.
Predvodnik plemena Šatuo, Li Kejong, Turčin koji je prihvatio
kinesko ime i običaje, poveo je na jug oko četrdeset hiljada konjanika kako
bi caru Ksizongu pomogao da osvoji prestoni Čang’an. Združene oružane
snage dinastije Tang i turski plaćenici sukobili su se 882. godine pod
zidinama Čang’ana s ogromnom pobunjeničkom armijom koju je
predvodio Huang Čao. Bitka kod Lijangtijanpoa bila je okončana potpunim
Huang Čaovim porazom. Bio je prinuđen da se povuče u pravcu severa, ka
postojbini plemena Šatuo, daleko od Čang’ana i oblasti koje je nedavno
osvojio. Li Kejong pratio ga je u stopu i sve vreme ga napadao.
U tome mu je pomagao Džu Ven, nekadašnji saveznik Huang Čaoa,
koji ga je prethodno napustio i prešao na stranu dinastije Tang. Povereno
mu je zapovedništvo nad delom carske armije, pa su se tako njih dvojica
udružili kako bi potpuno ugušili pobunu.
Pobunjenici su se 884. godine opet sukobili sa vladinim trupama,
ovog puta na obalama Žute reke. Tada su Huang Čao i njegove jedinice
doživele odlučujući i konačni vojni poraz. Bežeći s bojišta Huang Čao je
upao u zasedu, ali je izvršio samoubistvo da Li Kejong ne bi bio zaslužan
za njegovo zarobljavanje.
Car Ksizong je unapredio Li Kejonga na položaj vojnog zapovednika
čitavog severa carstva. Potom se uputio u pravcu prestonog Čang’ana, ali
je njegov povratak bio sve samo ne pobednički. Carstvo se urušavalo.
Gradovi Lojang i Jangdžou bili su spaljeni do temelja. Prestoni grad
Čang’an bio je uništen, a njegovi žitelji potpuno demoralisani. „Čang’an je
sada u tužnoj tišini: Šta se sada nalazi u njemu?“, tugovao je pesnik Vei
Džuang:

Uništene tržnice i puste ulice po kojima je nikao korov.

Skupljači drvne građe posekli su svako drvo u voćnjaku s kajsijama,
graditelji barikada uništili su sve vrbe duž Carskog kanala. …
Veličanstvenost i slava ranijih vremena prohujali su i sahranjeni;
 Pred očima je samo beskrajan otpad. …
A duž Nebeske ulice prolaznik nailazi na kosti državnih
zvaničnika.198

Car Ksizong zadržao je svoju vladarsku titulu, ali je njegova vlast

potpuno iščezla, dok se njegovoj dinastiji bližio neumitan kraj. Godine
888. na prestolu ga je nasledio njegov sin Džaozong koji je vladao već
uveliko nestajućim svetom. Carstvo je tokom naredne decenije postepeno
slabilo dok su prevrtljivi Džu Ven i turski general Li Kejong nastavili da
jačaju svoju vlast. Li Kejong je svoju oblast proširio dalje na sever, nauštrb
male kraljevine čineći to na isti način na koji bi postupali i fanzeni kad god
bi im se ukazala prilika. Saveznike iz plemena Šatuo postavio je na brojne
položaje širom svoje oblasti te tako više nije priznavao vrhovnu vlast cara
iz dinastije Tang.199
Uskoro je došao u sukob i sa svojim dojučerašnjim bliskim
saradnikom Džu Venom. Nakon ugušene pobune otpočeo je da postepeno
preuzima delove oblasti koje su, kao nagrada, pripale Li Kejongu. Korak
po korak, preotimao je sve više zemljišnih poseda koji su se nalazili
između prestonog Čang’ana i oboda oblasti kojom je upravljao Li Kejong.
Konačno, 901. i 902. godine osmelio se čak da napadne Li Kejongovu
oblast, ali je oba puta pretrpeo poraz.
No, Džu Ven je znatno više sreće imao u Čang’anu. Plašeći se sve
veće moći Li Kejonga i nadajući se da bi mogao da osigura odanost Džu
Vena, car mu je dao prinčevsku titulu. Džu Ven je prihvatio titulu da bi
odmah zatim otpočeo sporu i pažljivo sprovođenu akciju postepenog
odvajanja cara od njegovih pristalica. Najčešće ih je, pod izgovorom da se
radilo o izdajicama, ubijao ili proterivao. Uskoro je nesrećni car bio
okružen ličnostima isključivo odanim Džu Venu. Konačno, u carevo ime je
naredio da se vladarski dvor preseli u grad Lojang.200
 63. Pozno razdoblje Lijanga i potonja Tri kraljevstva
Taj potez je predstavljao znak za uzbunu u ostacima carstva, pa je iz
svih onih, caru još uvek odanih gradova, veliki broj državnih službenika i
ratnika krenuo ka Lojangu kako bi spasao svog vladara. Kad je Džu Ven
saznao da se oni približavaju poslao je svoje ljude sa zadatkom da ubiju
cara da bi odmah potom – glasno izražavajući svoju odanost kruni –
naredio da se javno pogube vladareve ubice. Nesuđeni carevi spasioci su se
nakon svega povukli.
Džu Ven je omogućio krunisanje carevog trinaestogodišnjeg sina
Aidija za novog vladara. Bila je to prava marioneta pod punom kontrolom
Džu Vena. Jedan došljak je tako dospeo do samog središta carstva dinastije
Tang. Po svemu drugom (osim po zvaničnoj tituli), on je bio vladar.
Sledeće što je usledilo bilo je ime. Džu Ven je naredne godine primorao
cara Aidija da naredi da se pogube njegova devetorica braće, kao i svi
ministri koji su i dalje bili odani carskoj porodici. Bili su zadavljeni, a
njihova tela su bačena u obližnju reku. Tada je Džu Ven došao u priliku da
konačno posegne i za carskom titulom. Primorao je šesnaestogodišnjeg
cara da se odrekne prestola nakon čega je uspostavio svoju dinastiju koja je
ponela naziv „Pozni Lijang“.201
Bila je to dinastija kratkog daha koja je državom vladala od 907. do
923. godine. Međutim, odricanje od prestola poslednjeg cara iz dinastije
Tang (i njegovo ubistvo do koga je došlo koliko već naredne godine) uvelo
je Kinu u beskrajne oružane sukobe između manjih oblasti. To razdoblje,
poznato pod nazivom „Pet dinastija i deset država“, trajalo je sve do 960.
godine. U periodu nešto dužem od pedeset godina, fanzeni su stvorili i
potom izgubili nekoliko manjih država. U severnim oblastima je došlo do
uzdizanja i ubrzanog propadanja čak pet vladarskih porodica. S druge
strane, u južnim regijama je u tom periodu nastalo i nestalo više od deset
skoro potpuno nezavisnih državica.202
Jedno potpuno novo carstvo pojavilo se na severu zemlje.
Severnokitanski vojskovođa Abaođi napravio je savez s plemenom Šatuo i
ubrzo otpočeo niz osvajačkih pohoda iz kojih je s vremenom nastala
prostrana kitanska država. Smrću poslednjeg cara iz dinastije Tang nestala
je i unutrašnja Kina, dok je samo ona spoljašnja i dalje postojala.203
Sledeći primer fanzena koji su međusobno podelili zemlju i silaski plemići,
koji su se utvrdili unutar zidina svojih gradova, počeli su da iscrtavaju
linije unutar svoje domovine. Te linije su vremenom prerasle u pukotine, a
one potom i u ozbiljne lomove. Kralj Gjongmun, koji je svog sina poslao u
škole u carstvo dinastije Tang neposredno pre njegovog potpunog sloma, i
nenamerno je dao svoj doprinos čitavom tom dezintegracionom procesu.
Naime, on se oženio jednom plemkinjom, koja mu, međutim, nije rodila
naslednika tako da je ubrzo stupio u brak i s njenom rođenom sestrom, koja
je takođe bila nerotkinja. I dok su dve nesrećne sestre proživljavale to
neprijatno razdoblje u vladarskoj palati, jedna od konkubina kralja
Gjongmuna rodila mu je sina i naslednika prestola.
Dve neprijateljski nastrojene i uplašene kraljice uredile su da
konkubina i njen sin budu ubijeni. Ali dok je njena gospodarica umirala,
detetova dojilja se, pored ubica, iskrala sa zavežljajem u kome se nalazila
beba kako bi spas potražila u manastiru. Taj dečačić, po imenu Kungje,
odrastao je uz stalnu brigu monaha koji su bili upoznati s njegovim
kraljevskim poreklom. Nikada nije zaboravio nasilnu smrt svoje majke,
kao i to da je morao da ode iz svog doma. Naime, tokom pokušaja ubistva
njega i njegove majke, on je ostao bez jednog oka.204 Nekoliko godina
nakon toga jedna druga kraljeva konkubina rodila je Gjongmunu sina. On
je štitio to dete, imenovao ga za prestolonaslednika i poslao ga u Kinu kako
bi ovladao principima konfučijanske državne uprave. Vrativši se u svoju
domovinu, taj mladić je, nakon smrti svog oca, postao kralj pod imenom
Heongang. Sasvim je moguće da je saznao istinu da se njegov stariji
polubrat nalazi u manastiru, ali nam nije poznato da li je nešto u vezi s tim
i preduzeo.
Tokom jedanaest godina svoje vladavine kralj Heongang činio je sve
kako bi stvorio privid da je sve u najboljem redu. Na primer, potrošio je
izuzetno mnogo novca kako bi veličanstveno ukrasio svoj prestoni grad.
Sve kuće imale su krov načinjen od crepa. U ognjištima je za loženje vatre
korišćen ugalj, a ne znatno jeftinije drvo. Na taj način vazduh nije bio
zagađivan dimom koji bi nastajao prilikom korišćenja drveta. U
međuvremenu, na razdaljini od stotinak kilometara prestonog grada
Kjongju harali su lopovi i pljačkaši, lične vojske i ambiciozne
vojskovođe.205
Čini se da je većina Heongangovih dvorana podržavala kralja u
stvaranju iluzije da je u kraljevstvu sve baš kako bi trebalo da bude.
Međutim, jedan izuzetak u svemu tome bio je pesnik i učenjak po imenu
Č’e Či’von. Sin silaskog plemića, Č’e Či’von je, takođe, bio školovan u
Kini u vreme careva iz dinastije Tang. No, za razliku od samog kralja, on
je uistinu usvojio principe konfučijanske državne uprave. Iz dela pod
naslovom Samsuk sagi saznajemo i to da je u Kini iz prvog pokušaja
položio državni ispit za rad u javnim službama, kao i da je potom bio
imenovan na položaj starešine svih državnih službenika u jednoj od
kineskih provincija u vreme dinastije Tang. No, kad je njegova domovina
počela da ulazi u razdoblje haosa, odlučio je da se vrati kući.206 Č’e Či’von
konkurisao je 885. godine za upražnjeni položaj u vladi kralja Heonganga.
Želeo je da reformiše Silu pre nego što bi se ona u potpunosti urušila, ali
kralj i njegovi najbliži saradnici nisu time bili preterano oduševljeni. „Po
povratku u Koreju“, saznajemo iz Samguk sagi, „Č’e Či’von je poželeo da
realizuje svoje ideje, ali je to bilo razdoblje iskvarenosti te, zbog ljubomore
i sumnjičavosti, njegov predlog nije bio prihvaćen.“207
Kralj Heongang je preminuo naredne godine, ne ostavivši za sobom
naslednika prestola. Najpre je presto nasledio njegov brat, a potom i
njegova sestra Đinseong. Oboje su, uz kraljevski presto, nasledili i
postojeće probleme. Đinseong je vladala deset godina, od 887٧. do 898,
dok je Sila polako nestajala.
Onovremeni istorijski izvori govore nam veoma loše o kraljici
Đinseong. Ona je bila „muškobanjasta“, kako saznajemo iz jedne hronike
koja odmah potom protivreči sama sebi kad naglašava kako je kraljica na
svoj dvor dovodila „lepe mladiće“ koje bi zatim postavljala na visoke
državne položaje. Biti žena na prestolu u razdoblju sloma jedne
srednjovekovne države izazivalo je optužbe za pohotu, iskvarenost i zlobu.
Kraljičina intima postala je dobar izgovor za kraj jednog razdoblja. No,
istini za volju, pravi izvor krize koja je vladala u Sili predstavljali su
plemići koji su se smestili unutar moćnih zidina njihovih utvrđenih
gradova. Oni su i dalje maltretirali zemljoradnike i seljake koji su bili pod
njihovom vlašću, živeći raskalašno na teret običnog sveta u Sili.208
Kraljica Đinseong pokušavala je da svoju vlast održi nauštrb
poreskih obveznika. Poreski prihodi iz ruralnih oblasti godinama nisu
pristizali u prestoni grad, pa je naredila oružanim snagama da sprovedu
prinudnu naplatu poreza. Ovo je bio kratkovid potez jednog očajnika.
Zemljoradnici i zanatlije su sve vreme uredno izmirivali svoje poreske
obaveze, ali je njihov novac odlazio u džepove lokalnih plemića. Ovog
puta oni su plaćali duple iznose svojih redovnih poreskih obaveza.
Siromaštvo i očaj mnoge od njih odveli su među odmetnike („zeleni
razbojnici“, kako su nazivani u onovremenim hronikama). Nije prošlo
mnogo vremena te su pljačkaši počeli da se udružuju u moćne grupe na
čijem su se čelu nalazile vešte vođe. U oblastima južno od Kjongjua
dominirali su „pljačkaši u crvenim pantalonama“. S druge strane, vođa
odmetnika po imenu Jangil organizovao je oružani otpor u severoistočnim
oblastima. Njegov prvi zamenik bio je Kungje, jednooki princ, koji je
odrastao nadajući se kako bi jednog dana mogao da povrati makar deo
vlasti koja je nekad bila njegova.209
U jednom trenutku pokazalo se da je najmoćniji pobunjenički vođa
bio zemljoradnik po imenu Kjonvon. Kraljica Đinseong pokušala je da ga
ukloni tako što mu je ponudila titulu. Zato ga je postavila za zapovednika
oblasti koje su se nalazile južno od prestonice. Uz taj položaj sledilo mu je
i počasno zvanje knez jugozapada. Nakon što je došao u posed ovih
poluzvaničnih ingerencija, Kjonvon je ispregovarao sporazum s Jangilom i
njegovom desnom rukom Kungjeom. Po tom dogovoru, on bi vladao u
jugozapadnim oblastima, dok bi njih dvojica gospodarili regijama koje su
se nalazile dalje na severu.
Kjonvon je tokom narednih nekoliko godina uspeo da ojača svoju
vlast u jugozapadnim predelima, dok je jednooki princ Kungje osnažio
svoj položaj na severu. Formalno, Kungje je ostao zamenik glavnog
odmetničkog zapovednika Jangila, a suštinski je sve vreme radio na
dobijanju što veće podrške za sebe. Kako bi to što pre postigao, imao je
običaj da zajedno sa svojim vojnicima spava na goloj zemlji, deleći sa
njima sve nedaće.210
Kraljica Đinseong je, u međuvremenu, ostala na prestolu, ali je ubrzo
postala vladar isključivo po tituli. Konfučijanski pesnik i učenjak Č’e
Či’von još jednom je pokušao da pomogne, ovog puta tako što je predložio
da se sprovedu reforme u deset tačaka, a koje bi, po njegovom mišljenju,
postepeno počele da izvode silasko kraljevstvo iz krize u kojoj se ono
našlo. Njegove reforme je, i ovog puta, odbacila silaska kraljevska palata.
Č’e Či’von je potom napustio tu ukletu palatu kako bi se povukao u
udaljeni manastir u planinama. Tamo se posvetio duhovnim vežbama i
stvaranju setnih stihova koje je pisao na kineskom jeziku.

Vrhovima planina odzvanja sumanutost,

i pojačava ljudski vapaj.
Uredio sam da vode budu utamničene u ovim planinama
budući da sam oduvek strahovao zbog sukoba Dobra i Zla.211

Kraljica Đinseong je nekako u isto to vreme bila primorana da

odstupi s prestola. Dvorani su doveli dečaka za koga su tvrdili da je još
jedan od sinova kralja Heonganga. Navodno je u pitanju bio sin neke
devojke iz udaljenog sela u kome je kralj proveo noć u vreme kada se
nalazio u lovu. Kraljica Đinseong je abdicirala 897. godine u korist tog
dečaka koji je potom postao novi vladar pod imenom Hjogong.
Govorilo se i kako je jednooki princ Kungje na vest o stupanju na
presto svog navodnog polubrata reagovao tako što je jedan njegov portret
uništio udarcima mača. Njegove lične ambicije postajale su sve jasnije.
Kasnije tokom iste godine princ Kungje usmrtio je svog starešinu Jangila i
sebe proglasio vođom pobunjenika u severnim oblastima.212 Nekadašnji
zemljoradnik i potonji „knez jugozapada“ Kjonvon osetio se 900. godine
dovoljno sigurnim da sebe proglasi vladarom. Kjonvon je, naime, bio
rođen na nekadašnjem području drevne Sile, ali je oblast u okviru koje je
bio najmoćniji ranije pripadala državi Baekje, pa je stoga svoje kraljevstvo
nazvao Pozni Baekje. Njegovim stopama je već naredne godine krenuo i
princ Kungje. I on je bio rođeni Silanac, ali je središte njegove države bilo
u Kesongu, u drevnim oblastima Kogurja i nazvao ju je Pozni Kogurjo.
Razdoblje ujedinjene Sile bilo je nepovratno okončano. Ponovo su tri
naroda živela na istom poluostrvu i mir je bio izgubljen. Č’e Či’von je
tugovao zbog toga što su tela onih koji su gladovali do smrti ili poginuli u
boju „bili razasuta po polju poput kakvih zvezda“. Isti utisak imao je i
Vang Kon, iskusni pomorski oficir koji je službovao u oružanim snagama
države Kogurjo. „Narod se razbežao u svim pravcima“, zabeležio je,
„ostavljajući za sobom brojne leševe.“ Razdoblje „Poznih triju
kraljevstava“ otpočelo je ratom i glađu.213
Istovremeno vođen nezadovoljstvom i ambicijom, jednooki princ
Kungje planirao je da potpuno uništi poslednje ostatke Sile. Svoje prve
godine proveo je na položaju kralja tzv. Poznog Kogurja, prodirući sve
dublje u teritoriju Sile, dok je mladi silaski kralj Hjogong utočište od
strašne budućnosti pronašao u alkoholu. Nemir i bes izazvali su
poremećaje ličnosti princa Kungjea. Kad se ne bi nalazio u ratu, svečano
bi, obučen u purpurnu odoru i sa zlatnom krunom na glavi, na belom konju
paradirao kroz svoje novo kraljevstvo. Za njim je išao hor sačinjen od dve
stotine monaha koji su tom prilikom pevali hvalospeve u čast kralja.
Vremenom je postao paranoičan, pa je naredio da njegova supruga i
dvojica sinova budu pogubljeni pod optužbom za izdaju. „Kungje je“,
zabeležio je general Vang Kon, „postao surovi tiranin. Izdaju i nasilje
smatrao je veoma korisnim. Česti javni radovi i visoke poreske stope
iscrpljivale su narod, primoravajući ga da se iseljava iz zemlje. Ipak,
kraljevska palata bila je velika i impozantna, a vladar je potpuno ignorisao
već odavno uspostavljene norme ponašanja.“214
Vang Kon nikako nije bio nepristrasan posmatrač. Kungje je 918.
godine postao toliko nepodnošljiv tiranin da su ga njegovi vojnici pogubili,
a zatim postavili Vang Kona na položaj vladara. Kungje je istovremeno bio
potomak drevne kogurjanske i ondašnje savremene vladarske porodice, ali
je njegova vladavina bila najvećim delom moguća zahvaljujući korišćenju
oružane sile, a ne usled njegovog plemenitog porekla. Do krune je došao
oružjem, a ne pravom rođenja. Na taj način je učinio sve kako bi i stradao
od istog onog mača uz koji je proveo čitav svoj život.
 Pedeset peto poglavlje

Treća dinastija

Između 809. i 833. godine samostalni Tahiridi s istoka

ugrožavali su Abasidski kalifat
Pravedni kalif Harun el-Rašid nalazio se 809. godine u vojnom pohodu
protiv Horasana. Stanovnici te provincije digli su bunu, pa je El-Rašid
odlučio da se lično pozabavi rešavanjem tog problema. No, tokom
poduhvata iznenada je oboleo i bio je prinuđen da se zaustavi u gradiću po
imenu Tus u kome je ubrzo preminuo. „Rečeno je“, zabeležio je el-Tabari,
„da se u državnoj riznici tada nalazilo devet stotina miliona dirhama“ što
bi, ukoliko je ovaj podatak bio tačan, značilo i to da je Harun el-Rašid u
trenutku smrti raspolagao s tri hiljade tona srebra.215
Harun el-Rašid se dvoumio u vezi s izborom svog naslednika.
Logičan izbor bio bi njegov najstariji sin El-Amin, ali je kalif bio veoma
privržen svom mlađem sinu El-Mamunu koga je dobio iz veze sa jednom
konkubinom. Bio je mišljenja kako je El-Mamun raspolagao s više dara za
upravljanje državom. Stoga je naredio da ga na položaju kalifa nasledi El-
Amin, dok bi El-Mamun postao zapovednik oblasti Horasan i naslednik
svog brata.216
El-Amin je imao decu i ta odluka mu se nimalo nije svidela. Zato je
insistirao na tome da El-Mamun dođe u Bagdad kako bi njegovog
najstarijeg sina priznao za zakonitog naslednika. Međutim, El-Mamun je
dve godine uporno odbijao da dođe. Postojale su velike šanse da se,
ukoliko bi napustio Horasan, više nikada u njega ne bi ni vratio. Takođe, u
isto to vreme odlučio je da obustavi slanje svih izveštaja u Bagdad, kao i
da El-Aminovo ime ukloni sa svih ukrasa koji su se nalazili na zvaničnim
odeždama koje su bile korišćene u Horasanu. Sve to je ukazivalo na
njegovu odluku da proglasi samostalnost.217
 El-Amin se osvetio tako što je naredio da tokom verskih obreda koji
se održavaju petkom više niko ne sme da se moli za El-Mamuna. Kad su
vesti o tome stigle do njega, El-Mamun je shvatio kako njegov brat
namerava da ga smeni s položaja zapovednika oblasti Horasan. Počeo je da
se priprema za rat, a isto je postupio i El-Amin. Početkom 811. godine
oružane snage dva brata sukobile su se na bojnom polju. Iako brojčano
slabija, vojska El-Mamuna nadjačala je i pobedila kalifove snage. El-
Mamunova pobeda na bojnom polju je najvećim delom bila zasluga
njegovog nadarenog vojskovođe koji se zvao Tahir.218
Nakon izbijanja neprijateljstva, nastavljeni su sukobi, pa je tokom
više od godinu dana Abasidsko carstvo bilo zahvaćeno građanskim ratom.
El-Mamunova pobunjenička vojska zauzela je Hamadan, Basru i Kufu.
Meka i Medina stavile su se na stranu protivnika abasidskog kalifa,
odnosno iskazale su svoju lojalnost El-Mamunu. Za manje od godinu dana
El-Mamun je ušao u Bagdad, i to ne kao odani podanik i brat već kao
osvajač.

64. Tahiridi
El-Amin i njegovi ljudi zatvorili su gradske kapije, pa se opsada
prestonice protegla na skoro godinu dana. Pod dejstvom opsadnih sprava
gradske zidine počele su da se ruše. Svi trgovci koji su rečnim putem
dolazili u prestoni grad bili su primorani da na svojim lađama donesu
ogromno kamenje koje su potom ispaljivali El-Mamunovi katapulti. Sva
okolna sela morala su da se predaju. Ona koja su odbila da to učine bila su
spaljena. Žitelji Bagdada postajali su očajni, gladni i počeli su da krše
postojeće zakone. S druge strane, El-Mamunov general Tahir obećao je
svima koji bi izašli iz grada i predali se napadačima da će se s njima
postupati dobro, pa čak i da će dobiti darove. Krajem leta 813. godine
branioci grada konačno su se predali. Tahir je vojsku svog gospodara uveo
u grad. U uličnim borbama do kojih je tada došlo, kao i usled stanja opšteg
haosa, El-Amin je pokušao da prepliva reku Tigar kako bi se spasao.
Međutim, grupa ratnika ga je zarobila, odrubila mu glavu i donela Tahiru
koji ju je zatim predao svom gospodaru. El-Mamun, koji nije imao nameru
da pogubi svog brata, zapao je u potpuni očaj, ali nije sprečio da se El-
Aminova glava nabije na kolac i postavi na gradske zidine. Bila je to
sudbina uzurpatora i pobunjenika, a nipošto zakonito izabranih kalifa.219
El-Mamun je ubrzo bio imenovan za zakonitog kalifa, a već do
septembra te iste godine najveći deo carstva pristao je da mu iskaže
odanost. Ipak, vlast do koje je došao upotrebom sile nikad nije bila
potpuno pod njegovom kontrolom. Godine 815. bio je primoran da uguši
veoma ozbiljnu pobunu, kao i još jednu koju je dve godine kasnije poveo
njegov ujak. Problemi u Egiptu, čiji su stanovnici bili veoma nezadovoljni
poreskim opterećenjima, kao i zapovednikom provincije, nikada nisu ni
prestajali. Na istoku je već polako počeo da posustaje. U znak zahvalnosti
za vernu službu, upravu nad provincijom Horasan poverio je svom
generalu Tahiru. Uskoro je Tahir počeo sve manje da se obazire na
naređenja koja su mu stizala od kalifa. Tokom jedne od molitava koje se
održavaju petkom uveče Tahir se nije molio za svog gospodara. Bio je to
nedvosmisleni pokazatelj njegove samostalnosti.220
El-Mamunovi špijuni koji su se nalazili u Horasanu odmah su o ovoj
izdaji obavestili Bagdad, ali je Tahir preminuo iste noći. Sumnjalo se u
uzrok njegove smrti. Jedan od njegovih mlađih sinova tvrdio je kako je
Tahir preminuo usled posledica izuzetno visoke temperature koju je dobio
dok je spavao. S druge strane, jedan zvaničnik je svedočio kako je upravo
on vodio razgovor s Tahirom kada se njegov izraz lica iznenada promenio
nakon čega se samo stropoštao na pod. Bez obzira na to koji je bio stvarni
uzrok Tahirove smrti, vest o tome obradovala je El-Mamuna koji nije
odoleo a da ne zatapše rukama u znak radosti kad mu je to saopšteno.
„Hvala dragom bogu“, kazao je, „koji je Tahira poslao na onaj svet, a nas
zadržao na ovom.“221
No, pokazalo se da je njegovo izražavanje radosti tim povodom ipak
bilo malo preuranjeno. Naime, Tahirov najstariji sin Talah ostao je
dosledan očevom odnosu prema kalifu te je uskoro sebe proglasio
vladarom Horasana. Tako se među već ionako podeljenim muslimanima
pojavila još jedna dinastija. Bili su to Tahiridi koji su vladali istočnim
oblastima carstva priznajući formalno vlast kalifa, ali su zato u stvarnosti
delovali potpuno samostalno.
El-Mamun je svoj položaj stekao upotrebom sile i pokazalo se da mu
je ona bila neophodna tokom čitavog života. Carstvom je vladao kao kalif
sve do smrti 833. godine usled posledica tifusa. Nasledila ga je ličnost koju
je sam odredio. Bio je to njegov polubrat el-Mutasim. Međutim, Talah je,
takođe, svoj položaj u nasledstvo ostavio bratu tako da su Tahiridi nastavili
da jačaju u istočnim oblastima, baš kao što su i Omajadi snažili u regiji El-
Andaluz. Tako je došlo do situacije da su čak tri nezavisne dinastije
vladale nekada jedinstvenim muslimanskim zemljama, a taj proces
razjedinjavanja bio je nastavljen i u narednom periodu.
 Pedeset šesto poglavlje

Vikinzi

Između 813. i 862. godine carstvo Karla I Velikog bilo je

podeljeno na četiri dela, vikinški brodovi plovili su Senom, a
Rusi su se prvi put pojavili u Konstantinopolju
Carsku krunu Karla I Velikog, iako nevoljno, priznala je 813. godine
Vizantija, a za njom i Bagdad. Pod svojom vlašću je imao teritorije na
krajnjem severu, kao što je Skandinavija, na kojima je ratovao protiv malih
plemenskih država Suetida koji su nama danas poznati pod nazivom
Šveđani; Dani, odnosno Danci i plemena Hordaland i Rogaland, koja su
živela u današnjim norveškim oblastima. Područje svog carstva proširio je
i na jug, na prostor španske marke, planinske oblasti koja se nalazila
između Kordopskog emirata i granice franačke države (reč marka potiče
od franačke reči koja je značila pogranična oblast). Kontrolisao je i
severne delove Apeninskog poluostrva, drevno langobardsko kraljevstvo, a
imao je i ulogu zaštitnika Papske države koja se nalazila u samom središtu
poluostrva. Istovremeno, car Karlo I Veliki bio je vrhovni gospodar
vojvodama koji su upravljali oblastima Spoleto i Benevento.222
Kako se približavao sedamdesetoj godini imao je nameru da, po
starostavnom franačkom običaju, državu podeli između svoja tri sina. Na
osnovu testamenta koji je napisao još 806. godine država je bila podeljena
na tri trećine tako da je svaki od sinova imao potpunu samostalnost. Bilo je
planirano da njegovi naslednici jedinstveno deluju isključivo kada bi bilo
potrebno da se „odbrani Crkva Svetog Petra“. Car Karlo I Veliki bio je car
Rimljana, ali po njegovom shvatanju, to istovremeno nije značilo da je
vladao Rimskim carstvom koje je trebalo da u celini pripadne u nasledstvo
jednom njegovom izabraniku. Naprotiv, Karlo I Veliki je smatrao da je to
značilo da on ima obavezu da brani papu i da uspostavi Carstvo Gospodnje
na zemlji.223 Međutim, njegovi planovi da podeli svoju državu potpuno su
se izjalovili. Godine 813. samo je jedan njegov sin i dalje bio živ. Njegov
treći sin Pipin, potčinjeni vladar na Apeninskom poluostrvu, preminuo je
tokom 810. godine. Karlo Mlađi, njegov naslednik, umro je koliko već
naredne godine. Njegov jedini preostali naslednik bio je najmlađi sin Luj
Pobožni koji je u to doba imao trideset pet godina i koji je obavljao
dužnost potkralja u franačkoj oblasti pod nazivom Akvitanija.224
Car Karlo I Veliki okupio je svoje plemiće na sabor, pa je u
njihovom prisustvu krunisao Luja kao svog savladara. Drevna germanska
tradicija izbora kralja podrazumevala je (mada njemu nije ni padalo na
pamet da plemićima da mogućnost da biraju) da pripadnici plemstva na
neki način moraju da budu uključeni u taj ritual. Car Karlo I Veliki
preminuo je naredne godine. „Pre svega“, zabeležio je njegov biograf po
imenu Nithard, „verujem da će biti upamćen po neobičnoj ozbiljnosti s
kojom je potčnio neustrašiva i gvozdena srca Franaka i varvara. Čak ni
rimskoj moći nije uspelo da obuzda ove narode, ali se oni nisu usuđivali da
išta preduzmu u okvirima Karlovog carstva osim onoga što je isključivo
bilo u saglasju s dobrobiti svih.“ Kao car, Karlo I Veliki je uspeo da
postigne ono što antičkim vladarima nikako nije polazilo za rukom – da
uvede civilizaciju među one koji je nisu imali.225
Čuvar civilizacije, zaštitnik pape – sve su to bili opisi onoga što je
predstavljalo deo dužnosti cara Rimljana, ali Luj nije proboravio na tronu
dugo a već je bilo očigledno kako se definicija onoga što je jedan car bio
uveliko menjala.
Luj, koji je zbog svojih moralnih osobina zaradio nadimak Pobožni,
trebalo je da postane vladar samo jednog dela, a nipošto ne i celokupne
franačke države. Međutim, kao drugi car Rimljana sasvim neočekivano je
nasledio ne samo ceremonijalnu titulu već ogromno i nepodeljeno carstvo.
On je, ipak, vrlo brzo datoj situaciji prilagodio svoj način razmišljanja. Car
Karlo I Veliki je do samog kraja života nosio laskavu titulu koja je glasila
„Karlo, uzvišeni Avgust koji vlada Rimskim carstvom, a istovremeno kralj
Franaka i Langobarda“ i kojom je pažljivo bilo naglašeno sve ono što je
činilo segmente njegove moći. Luj je sebe jednostavno počeo da naziva
„Car“ i „Avgust“. Dva odvojena segmenta države su, makar po njegovom
shvatanju, uveliko bila sjedinjena u jedno.226
Sledeći primer oca, Luj je krunisao svoje sinove. Njegov najstariji
sin Lotar postao je tako kralj jednog dela Apeninskog poluostrva i očev
savladar. Mlađi sin Luj bio je krunisan u Bavarskoj, manjoj germanskoj
oblasti na istoku koja je nastala ujedinjenjem nekoliko plemena i njihovih
teritorija. Najmlađi sin Pipin postao je vladar Akvitanije. Istini za volju,
oni su svojim oblastima upravljali pod budnim okom oca, pre kao njihovi
zapovednici, a ne kao samostalni kraljevi. Luj je, koristeći se titulom cara,
pod sobom zadržao razdvojene franačke oblasti, a sve to kako bi učvrstio
svoju vlast nad čitavom državom.
Njegovi sinovi koji su poput Luja odrastali posmatrajući kako se
njihov deda prema tim oblastima odnosio kao prema izdvojenim celinama
nisu blagonaklono doživljavali činjenicu da su bili pod paskom svog
roditelja. Možda je Luj Pobožni sinove i doživljavao kao podanike, a svoje
carstvo kao jedinstvenu državu, ali su zato mladi kraljevi poverene im
regije posmatrali kao isključivo svoje. Godine 829. ta dva suprotstavljena
gledišta su se sukobila što je na čitavoj teritoriji carstva dovelo do izbijanja
građanskog rata.
Neposredni povod za sukob bila je činjenica da je car Luj Pobožni
želeo još jednog sina. Nakon smrti svoje prve supruge, car se ponovo
oženio i nova supruga mu je rodila sina. Bio je to Karlo, rođen 823. godine.
Luj je bio veoma slab u odnosu na Karla. Stoga je 829. godine odlučio da
šestogodišnji princ treba da ima sopstvenu kraljevinu. Odlučio se za
Alemaniju, staru oblast na kojoj su nekada živeli pripadnici germanskog
plemena Alemana, a koja je u tom razdoblju bila pod franačkom vlašću.
Nažalost, Alemanija se tada nalazila u okviru Lotarove oblasti, pa je,
kada je car Luj Pobožni malom Karlu darovao tu regiju, samim tim i
Lotarov posed bio značajno umanjen. To mu je delovalo posve razumno.
Na kraju krajeva, ipak je on bio car. Bilo je to samo njegovo carstvo i on je
s njime mogao činiti sve što bi mu se prohtelo. Međutim, Lotar je
pobesneo zbog otimanja dela njegovog kraljevstva.
Kazao je svojoj drugoj dvojici braće kako će uskoro i njihove oblasti
biti predmet teritorijalne redukcije u korist njihovog malog polubrata.
Godine 830. pošlo mu je za rukom da svoju braću Pipina Akvitanskog i
Ludviga Bavarskog (poznatijeg i kao Ludvig Nemački jer se najveći deo
njegovog poseda nalazio na nekadašnjoj germanskoj teritoriji) ubedi u to
da objave rat svom ocu.
Surovi i bespoštedni rat, do koga je došlo između trojice sinova i
njihovog oca, potrajao je tri godine. Konačno, braća su 833. godine
ostvarila uspeh. Pošlo im je za rukom da zarobe cara Luja Pobožnog i
malog Karla. Lotar je potom preuzeo carsku titulu. „Svog oca i Karla držao
je u kućnom pritvoru“, kazuje nam Nitard, „a monasima je zapovedio da
prave društvo malom Karlu. Njihov zadatak je bio da Karlu omile monaški
život i da ga privole da im se pridruži.“227
Međutim, Karlo nije pokazao sklonost prema monaškom životu. U
međuvremenu je s prestola zbačeni car Luj Pobožni uputio predlog
preostaloj dvojici svojih sinova, Pipinu Akvitanskom i Ludvigu
Nemačkom. Obećao im je kako će njihove oblasti učiniti još većim ukoliko
mu pomognu da se obračuna s Lotarom i da se vrati na carski presto.
Obojica sinova saglasila su se s očevim predlogom. „Obećanje da će
dobiti još zemlje“, zapisao je Nithard, „učinilo ih je još spremnijim da se
odazovu očevom pozivu.“ Car Luj Pobožni se potom sasvim neočekivano
pojavio na jednom javnom skupu, pa se Lotar zatekao potpuno sam,
nasuprot svog oca i braće. Bio je primoran da se vrati na Apeninsko
poluostrvo i da se javno obaveže da će do kraja života biti zadovoljan
oblašću koja mu je bila predata na upravljanje.228
Odnos između oca i sinova ostao je dobar. Pipin je 838. godine
iznenada preminuo na području Akvitanije. Car Luj Pobožni saopštio je
svoju odluku po kojoj je Akvitanija od tada pripala polubratu Karlu, čija je
vladavina nad Alemanijom do tada trajala kraće od godinu dana. No,
stanovnici Akvitanije su se, saznavši za tu carevu odluku, pobunili i sami
krunisali svog novog vladara. Bio je to Pipin II, sin Pipina. Car Luj
Pobožni je ostao bez kontrole nad Akvitanijom i na taj način je jedan deo
carstva bio nepovratno izgubljen.
Do tada su Franci mladog Karla već uveliko zvali Karlo bez zemlje
(što je u nekim istorijskim izvorima prevođeno i kao Karlo Ćelavi). Car
Luj Pobožni odlučio je stoga da svom najmlađem sinu preda i deo središnje
oblasti države, a to je bilo područje Neustrije. Kada je 840. godine car
preminuo, Karlo je postao kralj Franaka. Lotar je i dalje bio savladar i kralj
oblasti koje su se nalazile na Apeninskom poluostrvu, a Ludvig Nemački
se nalazio na bavarskom prestolu. Akvitanija je pripala njihovom bratancu
Pipinu II. Kralj Karlo Ćelavi našao se na očevom prestolu, ali nijedan od
njegove dvojice starije polubraće nimalo nije bio sklon da mu dozvoli da
svoju vlast proširi i na njihove oblasti. Ponovo je došlo do oružanog
sukoba koji je potrajao naredne tri godine. Najvećim delom bio je izazvan
Lotarovim nezadovoljstvom usled gubitka dela teritorija. „Podstaknut time
što je imao carsku titulu“, zapisano je u delu pod naslovom Anali Svetog
Bertina, „latio se oružja i zaratio protiv svoje braće, Ludviga i Karla.
Najpre je napao jednog, a onda i drugog. Došlo je do bitaka u kojima se
nije proslavio.“229
Oružani sukob, do koga je došlo između braće, kulminirao je kad je
tokom bitke kod Fontenoja na bojištu ostalo oko četrdeset hiljada mrtvih
Franaka. Posledice te bitke zaprepastile su čitavu državu. „Ja, Engelbert,
boreći se rame uz rame s ostalima, video sam taj strašni pokolj“, zapisao je
jedan od učesnika koji je potom čitav događaj opevao u stihovima.

Na strani Karla i Ludviga,

polja su pobelela od odeždi na mrtvima,
baš kao što polja u jesen pobele od ptica.
Ovaj boj nije za hvalu, niti da se opeva.
Neka taj prokleti dan više ne bude uključen u kalendar.230

I dok je građanski rat donosio masovnu smrt franačkih ratnika i

uništavanje useva, gusari s područja Skandinavije i El-Andaluza zaplovili
su Senom i spalili Ruan, uništili trgovačke postaje, poharali priobalna
područja i počinili strašne strahote u čitavom kraju. Konačno, braća su
zaključila kako im je mnogo bolje da sklope mirovni sporazum pre nego
što čitava država završi u velikom plamenu. Hroničar Regino Prumski
zabeležio je i to kako su franački kraljevi, „osvajači sveta“, ostali bez
tolikog broja ratnika da su se suočavali s teškoćama da odbrane i sopstvene
oblasti.231 Okupili su se 843. godine i saglasili s tim da je neophodno da se
carstvo podeli (uključujući tu i Akvitaniju koja je tada opet postala zavisna
od jednog većeg kraljevstva) na tri dela i to manje-više u skladu s linijama
razgraničenja koje je četrdeset godina pre toga car Karlo I Veliki naveo u
svom testamentu. Ta podela bila je ozvaničena u dokumentu koji je poznat
pod nazivom Verdenski ugovor, koji su potpisala sva trojica braće. Karlo
Ćelavi dobio je Neustriju i ostale delove drevnog franačkog kraljevstva,
Ludvig Nemački dobio je Bavarsku i istočne franačke zemlje, odnosno
najvećim delom područje nekadašnje Austrazije, a Lotar je svojim
posedima koji su se već nalazili na Apeninskom poluostrvu pridodao i
oblast između reka Rajne i Rone. Burgundija, u kojoj je nekada davno
vladao treći majordom, bila je podeljena na dva dela. Lotaru je pripao njen
veći jugoistočni deo, a Karlu Ćelavom severni.232
 Taj dogovor je doveo do trajne podele franačkih oblasti na tri
potpuno odvojene države. Još jednom je to carstvo bilo samo ideja, ali ne i
stvarno jedinstvena država. Samo formalno ostajući car Rimljana, Lotar
nije raspolagao većom površinom zemlje od druge dvojice svoje braće.
Oblasti koje su se na istoku nalazile pod vlašću Ludviga Nemačkog
postepeno su počele da poprimaju obrise koji su bili drugačiji u odnosu na
državu kojom je na zapadu vladao Karlo Ćelavi. Dve polovine nekadašnjih
franačkih zemalja, istočna i zapadna Franačka, nikad se više neće ponovo
ujediniti.
Uskoro se i Karlo Ćelavi suočio s opasnošću koja je bila mnogo veća
za suprotstavljanje u odnosu na pretnje koje su dolazile od njegove braće,
halapljive na zemljišne posede. Bili su to osvajači sa severa koji su široku
dolinu reke Loare doživeli kao idealan prolaz u samo srce njegove države.
Ti osvajači bili su Vikinzi: mladi avanturisti s područja Skandinavije
koji su se otisnuli iz svojih gradova okovanih hladnoćom koji jedva da su
nekako uspevali da prehrane i njihove očeve. Oni su tokom generacija već
vekovima pre toga lutali morima, ali su ih iznenadne promene vremenskih
prilika odvele do toga da svoje brodove usmere u pravcu oblasti u koju
nikada pre toga nisu ni nogom kročili.
Taj fenomen poznat je kao „srednjovekovno toplo razdoblje“ ili
„srednjovekovni klimatski poremećaj“. Počev već od 800. godine,
temperature u Evropi počele su da rastu – svega nekoliko podeoka, ali
sasvim dovoljno da otope sav led koji je predstavljao svojevrsnu prepreku
na severnomorskim plovnim putevima koji su do tada bili potpuno
neprohodni. Plovidba po hladnom Severnom moru oduvek je nosila veliki
rizik. Moguće je da je do tada plovidba tim morem mogla da se obavi
isključivo tokom određenih meseci u godini, ali su zato počev od sredine
IX veka ti hrabri mladići, koji su tragali za blagom i avanturama, mogli da
plove Severnim morem tokom čitave godine.
Upravo su Vikinzi bili ti koji su bili isključivo odgovorni za
spaljivanje Ruana i uništavanje drugih gradova koji su se, tokom
građanskog rata u Franačkoj, nalazili u dolini reke Loare. Takođe, u isto
vreme uveliko su već napali i područje kraljevstva Karla Ćelavog koje se
nalazilo u jugozapadnim oblastima. Jedna skupina Vikinga je nekoliko
godina pre toga krenula na Pamplonu, malu i nezavisnu državu, koja se još
u vreme cara Karla I Velikog razvila u neposrednoj okolini istoimene
utvrđene varoši. U to vreme Pamplona je bila hrišćanska državica koja je
bila nezavisna u odnosu na kordopskog emira, ali i na same Franke.
Vikinzi su oteli sina pamplonskog kralja Iniga I i za njegovo oslobođenje
tražili pozamašan novac.
Godinu dana nakon što je potpisan Verdenski ugovor, Vikinzi su se
844. godine obrušili na oblast koja se nalazila pod vlašću kordopskog
emira Abd ar-Rahmana. Uspeo je da ih potisne (Vikinzi su, naime, tada još
uvek bili skloniji organizovanju pljačkaških pohoda, a ne u toj meri
angažovanju i u dugotrajnim oružanim sukobima), ali je postao svestan
toga da mu neće uspeti da se odupre njihovim eventualnim novim
nasrtajima. Odlučio je da odmah formira sopstvenu flotu.
Vikinzi su godinu dana kasnije otpočeli obimnu invaziju na
kraljevinu kojom je vladao Karlo Ćelavi. Za razliku od Iniga I i
kordopskog emira, pokazalo se da su Franci bili manje sposobni da se
odupru napadačima. Za svega nekoliko nedelja vikinški brodovi stigli su
čak do Pariza, dok su njihove pljačkaške grupe harale po okolnim
oblastima. Brodovi su se pred Parizom pojavili na sam Uskrs. Kralj Karlo
Ćelavi je nekako uspeo da podmiti njihovog vođu, gusara poznatog pod
kao Ragnar Lodbrok, tako što mu je dao oko tri tone zlata, ali i kad su se
vikinški brodovi povukli, pljačke nisu prestajale.
Vikinški brodovi su između 858. i 860. godine neprekidno harali duž
južnih i istočnih obala Hispanije. Drugi vikinški brodovi uplovljavali su i u
Sredozemno more i napadali naselja duž apeninskog priobalja. Neki su čak
preplovili i čitavo Sredozemno more kako bi pokušali da napadnu i
opljačkaju Aleksandriju. Vikinzi su opet, tokom 859. godine, pokušali da
osvoje Pamplonu. Kralj Inigo I je u to vreme već uveliko bio mrtav
(neposredno pred smrt učestvovao je u loše organizovanoj pobuni protiv
kordopskog emira i bio teško ranjen usled čega je ostao paralizovan; od
posledica ranjavanja ubrzo je preminuo), pa je tako Pamplonom vladao
njegov sin Garsija I koji je ranije bio vikinški talac. Zajedno s Orlandom I
Asturijskim, vladarom hrišćanske kraljevine koju je ranije priznao i car
Karlo I Veliki, a koja se nalazila severozapadno od Pamplone, Garsija I
osvetio se vikinškim napadačima.233
 65. Verdenski ugovor
Međutim, kralj Karlo Ćelavi nije bio u toj meri uspešan. Vikinzi su,
naime, oteli njegovog ličnog kapelana pa je kralj bio primoran da ga
oslobodi tako što je Vikinzima platio pozamašnu svotu. Oni su spalili
veliku crkvu u Poatjeu da bi zatim nastavili pljačkaške pohode po severnim
oblastima njegove države. Kad god bi im platio, oni bi se povukli. No,
uvek bi se vraćali, pa je takva situacija učinila da je kralj Karlo Ćelavi
postao veoma neomiljen među svojim podanicima koji su svojim poreskim
davanjima punili franačku državnu riznicu. „Ne verujem“, ljutio se
sveštenik Pashasije Radbertus, „da bi do pre nekoliko godina bilo koji
vladar na svetu mogao makar i da zamisli da bi … stranac mogao da prodre
u Pariz. … Ko bi mogao i da pomisli na to da bi tako slavno kraljevstvo,
toliko snažno, prostrano, gusto naseljeno, moćno moglo da bude poniženo
prljavštinom tog naroda?“234
Kralj Karlo Ćelavi počeo je 860. godine izgradnju mostova na
rekama kako bi na taj način zaustavio napredovanje vikinških napadača.
Prvi mostovi podignuti na reci Seni pokazali su se toliko efikasnim u
usporavanju dugačkih vikinških brodova da je uskoro širom države došlo
do postavljanja različitih barijera, pa je kralj Karlo Ćelavi bio prinuđen da
izda naređenje kojim je najstrože „zabranio postavljanje takvih prepreka“.
S druge strane, utvrđenja koja je u to vreme gradio pokazala su se kao
dugogodišnji poduhvati. Takođe, bilo je neophodno da prođe čitav niz
godina pre nego što ti mostovi budu sagrađeni. Obradive površine koje su
se nalazile u nizinama i u blizini ušća reka su postale, u međuvremenu,
ranjive u odnosu na iznenadne vikinške napade do kojih je, najčešće, bez
bilo kakve najave dolazilo mahom rano ujutru.235
Vikinško napredovaje u istočnim oblastima dovelo je do velikog talasa koji
je u jednom trenutku udario o bedeme prestonog Konstantinopolja. I pre
nego što je led počeo da se topi, skandinavski trgovci pošli su iz svojih
domova i otisnuli se preko Baltičkog mora kako bi izgradili svoja naselja
na suprotnoj obali. Ta naselja ostala su mala, oblasti oko njih najvećim
delom neosvojene, ali su ih tokom naredna tri veka trgovci koristili kao
postaje tokom njihovih putovanja dalje u pravcu istoka. Za vreme
vladavine kalifa El-Rašida intenzitet trgovačkih aktivnosti postao je još
veći. Sve veći broj srebrnih dirhama našao se na zapadu, dok su s druge
strane luksuzna severnjačka krzna našla svoj put do istočnih oblasti. Grupe
skandinavskih trgovaca uspele su da stignu čak i do luke grada Derbenta na
obalama Kaspijskog mora gde su uspostavili saradnju s prodavcima
hazarskog i muslimanskog porekla.236
Oblasti kroz koje su oni na svom putu prolazili bile su naseljene
pripadnicima plemena koji su se služili čitavim nizom međusobno
povezanih jezika koje lingvisti nazivaju ugro-finskim. Meštani naselja koji
su se koristili tim jezikom nisu trgovali s udaljenim oblastima, niti su,
poput Skandinavaca, koristili reke kao vodene puteve. Putnike namernike
koji su prolazili kroz njihova sela nazivali su Ris, odnosno Rus (bila je to
reč koja je najverovatnije označavala crvenu boju što bi moglo da se
odnosi na činjenicu da su ti stranci mahom bili riđokosi).237
Neki od tih trgovaca su, po svemu sudeći, prihvatili tu reč kao opis
samih sebe. Iz jedne franačke hronike saznajemo tako da je vizantijski car
još 839. godine poslao svoje izaslanike caru Luju Pobožnom kako bi
dvojica vladara ponovo potvrdila sadržaj sporazuma koji su ranije sklopili
car Mihailo Rangabe i car Karlo I Veliki. Te vizantijske poslanike pratili
su i stranci: „ljudi koji su kazali kako se njihov narod naziva Rus i koje je
poslao njihov vladar (kagan) kako bi ponudili prijateljstvo“. Caru Luju
Pobožnom oni su zaličili na Svede. Kako je znao ko su bili Svedi, pomislio
je kako su ti ljudi, u stvari, najobičniji špijuni.238
Međutim, oni nisu bili Svedi, ali ni špijuni. Bili su to trgovci koji su
se naselili i brakovima izmešali s lokalnim ugro-finskim stanovništvom.
Oni su u tom razdoblju živeli u okvirima novouspostavljene države kojom
je vladao kagan, što je bila pozajmljena reč i značila je kralj.
Najverovatnije je da je njihova brojčano mala etnička skupina bila
koncentrisana u neposrednoj okolini sela Gorodišče na jezeru Iljmen, u
blizini jugoistočnog dela toka reke Volkov.239
Bez obzira na to ko je bio kagan naroda Rus, on je raspolagao
isključivo slabim i neformalnim instrumentima za kontrolu te mešavine
skandinavskih pridošlica i ugro-finskih starosedelaca koji su živeli oko
njega. Međutim, negde oko 860. godine, Vikinzi su se iz svoje postojbine
otisnuli put susednih mora. Značajan deo njih preplovio je morska
prostranstva na severu kako bi, konačno, stigao do oblasti Rus gde su
zatekli svoje dalje srodnike, tu već uveliko naseljene i prosperitetne. Na taj
način su bili stvoreni svi preduslovi za propast, ali je ruski kagan mnogo
bolje poznavao Skandinavce nego što je to bio slučaj s kraljem Karlom
Ćelavim. Umesto da pokuša da potisne Vikinge tako što bi otpočeo manji
rat, predložio im je da krenu rekom nizvodno u pravcu Konstantinopolja
gde bi mogli da nađu mnogo veća blaga koja bi potom i opljačkali. Po
svemu sudeći, s njima je poslao i nekolicinu svojih ljudi.240
U to vreme Konstantinopolj se nalazio pod vlašću cara Mihaila III,
unuka ambicioznog i sposobnog vojskovođe i cara Mihaila II, koji je na
presto stupio tako što je tokom praznične božićne liturgije usmrtio cara
Lava V. Mihailo III nasledio je 842. godine vizantijsku carsku krunu kad
su mu bile samo dve godine, ali su stvarnu vlast u prestonom
Konstantinopolju tada držali njegova majka i ujaci.241
Namesnici carskog prestola, poput kralja Karla Ćelavog, bili su
podjednako bespomoćni pred opasnošću od opšteg napada koji im je
pretio. Crnim morem zaplovilo je čak oko dve stotine brodova na koje je
bilo ukrcano na hiljade pljačkaša koji su se potom iskrcali na obalu da bi
uskoro počeli da pljačkaju i pale sve što se nalazilo izvan gradskih bedema
Konstantinopolja.
Istovremeno, zastrašenim žiteljima prestonice koji su se načičkali
duž gradskih zidina pretili su svojim isukanim mačevima. Po docnijem
svedočenju carigradskog patrijarha Fotija, pojavili su se poput „groma iz
nebesa“. Po pokazanoj surovosti i iznenadnim napadima oni su do tada bili
jedinstvena pojava u istoriji:
Narod koji živi daleko od naše zemlje, varvarski, nomadski,
naoružan arogancijom, besprizoran, neizazvan, bez vođe se tako
iznenada, dok trepneš, poput morskog talasa prelio preko naših
granica i kao što divlji vepar napada stanovnike nekog područja
poput trave, strnjike ili useva (O, Gospodnja kazna koja je pala na
nas!), ništa ne poštedeše od ljudi, ni životinja. Ne obazreše se na
žensku slabost, ne sažališe se na dečju nežnost, niti se postideše
sedih vlasi staraca, ne omekšaše ni na šta što ljudsku prirodu vodi
ka osećaju sažaljenja … već, bez izuzetka, zarivahu svoje mačeve
u osobe svih starosnih dobi i pola.242
Pljačkaški napadi potrajali su nešto duže od nedelju dana pre nego
što su se Vikinzi okrenuli od pred njima čvrsto zabravljenih gradskih
kapija prestonog Konstantinopolja. Mihailovi namesnici prestola odmah su
izjavili kako se neprijatelj povukao u strahu od vizantijske osvete. No,
istini za volju, Vikinzi su bili najbolji baš u iznenadnim napadima i
povlačenjima. Bio je to njihov uobičajeni način delovanja. Došli bi,
pljačkali, a potom bi se povukli.243
Ruševine koje postoje duž obala reke Volkov ukazuju i na
mogućnost da su se Vikinzi, pre nego što bi se vratili kući, sukobljavali s
tamošnjim stanovništvom. Svega godinu ili dve nakon napada na
Konstantinopolj plamen je uništio delove Gorodišča, kao i susednog sela
po imenu Stara Lagoda.
Ruska hronika, napisana nekih dve stotine pedeset godina kasnije,
ukazuje nam i na to da se 862. godine vikinški ratnik Rjurik naselio u
Evropi i među Slovenima uspostavio svoje kraljevstvo koje je za prestoni
grad imalo Novgorod. U istom istorijskom izvoru čitamo i to kako je on
morao da se sukobljava s Vikinzima da bi uspostavio svoju vlast nad
Slovenima. Rjurik je, po svemu sudeći, legendarna ličnost, ali nam povest
o njemu omogućuje da makar nazremo ono što se stvarno i moglo dogoditi
u okviru konkretnog oružanog sukoba između vikinških došljaka i ruskih
starosedelaca koji su živeli u dolini reke Volkov.244
Izgleda da je starosedelačko rusko stanovništvo uspelo da uspostavi
svoju prevlast. Međutim, njihov broj je naglo porastao što nam ukazuje i na
to da se tu naselila i nekolicina vikinških došljaka koji su imali nameru da
na tom području trajno ostanu. U Gorodišču su ubrzo bile obnovljene
drvene građevine. Obnovljena je i Stara Lagoda, ali ovog puta u kamenu.
Opirući se, ali i istovremeno asimilujući došljake, Rusi su potpuno primili
vikinški etnički element. Bila je to fleksibilnost koju nisu pokazivali ni car
u Konstantinopolju, ali ni franački vladar.
 Pedeset sedmo poglavlje

Dugovečni vladari

Između 814. i 900. godine tri indijske države borile su se za

prevlast nad Kanauđem koji je bio na severu, dok je novi
vladar na jugu jačao zahvaljujući ratovima, a bogatio se
trgovinom s istočnim ostrvima
Tri severnoindijske države istovremeno su dosezale do bedema grada
Kanauđa. Tri snažna i dugovečna vladara, svi sinovi takođe jakih i
dugovekih vladara, gospodarili su tim državama koje su se preplitale.
Državom Pala vladao je Devapala koji ju je nasledio od svog oca
Darmapale. Bila je to država koja je ojačala osvajajući brojne oblasti.
Pratiharom je gospodario Nagabata II čiji je otac Vatsarađa tokom svoje
tridesetogodišnje vladavine uspeo svoju državu da ojača i prkaže kao silu
dostojnu poštovanja. Konačno, mladi trinaestogodišnji Amogavarša
nasledio je od svog oca Govinde III prostrano carstvo Raštrakuta.245
Ispunjen hinduističkim hramovima i budističkim manastirima, Kanauđ je
dva veka pre toga bio prestoni grad velikog vladara Harše. Vremenom je
izrastao u pravu metropolu, pa su ga podjednako želela sva tri vladara. Već
ranije je grad prelazio iz ruku Pale pod vlast Pratihare, i obrnuto, što je
izazivalo veliko nezadovoljstvo njegovih žitelja koji su svaki put morali da
traže sklonište kad god bi neka vojska protutnjala kroz kapije nihovog
grada. Pokazalo se da život u gradu koji je predstavljao simbol prevlasti
nije bio nimalo lak.
Godine 814. grad se nalazio u rukama palaskog vladara Devapale.
Međutim, pratiharski kralj Nagabata II, koji je već devet godina bio na
prestolu, planirao je da ga osvoji. Prethodno je već uspešno ratovao protiv
palaskog vladara kome je preoteo neke oblasti na severu te države
(područje drevne Magade). Takođe, uspeo je da neutrališe i napad
muslimana koji su pokušali da prođu kroz oblast Sind kako bi dosegli
područje njegove države i zauzeli prestoni grad Uđain. „Porazio je velike
vojske moćnog mlečanskog vladara, uništitelja svake vrline“, saznajemo iz
sadržaja natpisa koji je postavio u gradu Gvalioru. U tom tekstu koristio je
tradicionalni indijski naziv za napadače koji su bili arabljanskog porekla.246
Kralj Nagabata II je najkasnije do 820. godine uspeo da palaske
oružane snage potisne iz prestonog Kanauđa u kome je, potom, uspostavio
svoj sopstveni dvor. „Nagabata … sam poseduje srce sva tri sveta“, glasila
je jedna od pohvala u njegovom natpisu. „Otkrio nam se kao izlazeće
sunce, jedini izvor onoga što su sva tri sveta. Otkrio nam se kao pobednik
guste i strašne tame. … Kraljevi Anraha, Sindua, Vidarbe i Kalinge
potčinili su se njegovoj mladalačkoj energiji, kao što to noćni leptir čini u
odnosu na plamen.“ Sadržaji ovakvih natpisa nesumnjivo predstavljaju
očigledan politički spin, ali ukoliko oni imaju makar i trunčicu istine, onda
bismo mogli zaključiti kako je pratiharska država kralja Nagabate II
postojala ne samo na delu palaske teritorije već da je zauzela i delove
države Raštrakuta.247
Površina države Raštrakuta smanjivala se počev od razdoblja
Govindine vladavine. Mladi Amogavarša, koji je jedva bio dovoljno star da
bi nasledio presto, bio je prinuđen da čitavu prvu deceniju svoje vladavine
utroši na gušenje brojnih pobuna uperenih protiv njegove vlasti. Naime,
nezadovoljstvo je u toj meri naraslo da je 818. godine Amogavarša morao i
da pobegne iz sopstvene domovine, kao i da svog starijeg rođaka Karku
ostavi kako bi se suočio s problemima.248
Karka ne samo da je tako i postupio već se kad je u Raštrakuti bio
obnovljen red i poredak, a kralj se vratio u svoju zemlju, umesto da
preuzme presto povukao na svoj posed koji se nalazio u blizini zapadne
morske obale. Na Amagavaršinu žalost, Karkin sin Druva nije pokazivao
istu odanosti prema svom vladaru. Čim mu je otac preminuo, Druva je
proglasio nezavisnost. Narednih dvadeset godina Amogavarša je proveo u
ratu koji je za cilj imao da konačno potčini pobunjenog Druvu. Upravo
usled svih tih unutrašnjih teškoća, Amogavarša nije bio u mogućnosti da se
odupre napadima koji su dolazili iz pravca Pratihare.249
Imajući u vidu brojne sličnosti među različitim državama na
indijskom potkontinentu (one su, manje-više, imale iste oblike vladavine,
vojske, vojne udžbenike), njihova sudbina bila je određena dvema
međusobno povezanim pojavama koje su se ogledale u ambicijama
njihovih vladara, kao i njihovim sposobnostima da na prestolu ostanu
dovoljno dugo kako bi dodali još ogreva u vatru koju su svi skupa
rasplamsavali. Vladar već dobrano oslabljene raštrakutske države,
Amogavarša, baš i nije bio monarh sklon ratovanju. U gradu Elori izgradio
je prelep hram u pećini, pisao je pesme, zanimao se za umetnost, dok je
odbranu svog kraljevstva prepustio odanim generalima. No, istini za volju,
na prestolu se zadržao dovoljno dugo kako bi svojoj državi obezbedio onaj
stepen stabilnosti koji joj je omogućavao da se odupre potpunoj okupaciji.
Pratihara je, privremeno, bila dominantna, ali je i Pala još uvek imala
znatnu snagu pa Raštrakuta nije u potpunosti skliznula u stanje haosa.250

66. Uspon Hole

Pobedonosni Nagabata II preminuo je tokom 833. godine i sreća je
donekle okrenula leđa Pratihari. Njegov kratkoveki sin i naslednik na
prestolu zadržao se svega tri godine pre nego što je preminuo. S druge
strane, unuk Nagabata II, Mihirbhođ, morao je da se suprotstavi palaskom
pokušaju da pokori Pratiharu. Njegovi prvi sukobi s palaskim vladarom
Devapalom završeni su uspehom, ali mu se sudbina potom promenila.
Devapala se tada nalazio u trećoj deceniji svoje četrdeset godina duge
vladavine pa mu je stečeno iskustvo dozvoljavalo da napade na mladog
vladara Pratihare, na kraju, i uspešno okonča. Zapisi koje je ostavio za
sobom svedoče o tome kako je ponovo zaposeo oblasti koje su se nalazile
južno od planinskog masiva Himalaja pa sve do Vindje. Tu oblast je
poetski opisao kao „gomilu kamenja natopljenu semenom slonova“.
„Devapala je“, saznajemo iz drugog onovremenog istorijskog izvora
„ponizio gospodara Pratihare.“ 251
Međutim, dugovečnost koja je pratila vladare Pratihare, a potom i
Pale, sve do pobede, iznenada je napustila Palu. Devapala je preminuo 850.
godine, pa su ga nasledili kratkoveki vladari koji nisu pokazivali
sposobnost da nastave njegova osvajanja. Vladar Pratihare, Mihirbhođ,
koji se na tronu nalazio narednih trideset šest godina, vratio se na nekada
izgubljeno područje. „Želeo je da pokori sva tri sveta“, bilo je zapisano u
jednom od onovremenih natpisa. Postepeno, teritorija se širila u pravcu
zapada. Tokom poslednjih godina njegove vladavine pratiharska država
postala je neobično prostrana, dok je Pala bila svedena na malu vazalnu
oblast na istoku.
Mihirbhođ se i dalje nalazio na pratiharskom prestolu u vreme kad je
Amogavarša, vladar Raštrakute, preminuo 878. godine. Vladao je čak
šezdeset četiri godine i mada poput svojih suseda nije bio vešt u
organizovanju osvajačkih pohoda, njegova dugovečnost učinila je
Raštrakutu snažnom. Amongavaršin sin i naslednik Krišna II, nimalo
ratoboran, baš poput svog oca, nije, međutim, raspolagao očevom
mudrošću. Istočna Čalukja koja se u prethodnim decenijama raspadala
bezmalo odmah je pokazala novu snagu, pa je postala otvoreni protivnik
Krišne II. Takođe, i Pratihara je otpočela nove napade na granice njegove
države.252 Suočavajući se s izazovima na severu, Krišna II je podjednako
bio neuspešan i na jugu. Imao je tu nesreću da se nalazio između dvojice
veoma energičnih vladara – Mihirbhođa na severu i novoustoličenog
Aditje na jugu.
Jug Indije se već stolećima nalazio u posedu međusobno
suprotstavljenih strana, Palave i Pandđe. Aditja je pripadao klanu Hola koji
je bio potčinjen Palavi. Njegov otac, holaski vojskovođa Viđajala, dobio je
dozvolu palavaskog vladara da napadne grad Tanđavur, kao i da ga potom
uspostavi kao svoje središte. Holaski vojskovođa je zatim iskoristio
trenutak zaokupljenosti palavaskog i pandđatskog vladara obostranim
prepucavanjima te je iz Tanđavura krenuo u osvajanje kraljevstva.
Stupivši na očev presto 871. godine, Aditja je vladao skoro četrdeset
godina. Bio je to još jedan u nizu dugovečnih vladara koji je imao izraženu
ambiciju. Njegova smelost dovela je do toga da Hola vremenom postane
snažnija i bogatija. Holaski trgovci obavljali su veoma aktivnu trgovačku
pomorsku razmenu s oblastima na istoku budući da su svojim brodovima
prelazili preko čitavog Indijskog okeana i stizali čak do ostrva Sumatre.
Nakon katastrofalne erupcije vulkana Krakatau, do koje je došlo 535.
godine, žitelji ostrva Sumatre postepeno su obnovili svoja sela i ponovo
uzorali svoje njive. Sumatransko selo Đambi vremenom je preraslo u pravi
grad koji je svoju vlast rasprostro i preko morskih površina, sve do istočnih
oboda ostrva Jave. Do IX veka, Java, Sumatra i poluostrvo koje je štrčalo
iz indijskog potkontinenta u pravcu juga nalazili su se pod vlašću jednog
vladara. Hola je tu državu poznavala pod nazivom carstvo Sriviđajan. Bio
je to bogat i moćan trgovački partner koji bi Holi mogao da pomogne da
uspostavi svoju prevlast u južnim regijama.
Aditja je, krajem IX stoleća, ubio palavaskog kralja i zauzeo njegovu
državu počevši da otima pojedine oblasti koje su se nalazile duž južne
granice države Raštrakuta.253 Njegova dugovečnost omogućila mu je,
poput pratiharskih vladara na severu, da ostvari svoje ambicije koje su se,
pre svega, ogledale u nameri da osnuje novu dinastiju. Bez obzira na vrstu
legitimiteta koju je jedan vladar sebi pripisivao – da li je on svoje pravo na
presto zasnivao na neposrednom krvnom srodstvu, zahvaljujući tome što je
bio miropomazan od strane sveštenika ili stoga što se nalazio pod zaštitom
nebesa – taj i takav legitimitet bio je značajan isključivo dok je i sam
vladar bio živ. U indijskom istorijskom iskustvu koje uočavamo tokom IX
stoleća upravo je dugovečnost vladara određivala jačanje ili slabljenje
njihove moći.
Početkom tog stoleća oružani sukobi bili su koncentrisani na
području središnje Indije. Tamošnje vojske sukobljavale su se kako bi
naizmenično uspostavile prevlast svojih država nad istočnim i zapadnim
oblastima. Međutim, krajem tog istog stoleća središte sukoba značajno se
izmestilo. Moglo bi se reći da su međusobne osvajačke borbe tada vođene
duž svojevrsne vertikale koju je na severu činila država Pratihara, u sredini
je to bila Raštrakuta, dok se na krajnjem jugu nalazila Hola. Vladar
Raštrakute nalazio se na najosetljivijem mestu: naime, bio u između dva
neprijateljski nastrojena suseda koji su mogli da dosegnu teritoriju onog
drugog isključivo tako što bi morali da pređu preko same Raštrakute.
>
 Pedeset osmo poglavlje

Unutrašnji i spoljnopolitički odnosi

Između 856. i 886. godine vizantijski misionari stvorili su

slovensku azbuku, Ludvig Nemački i Mihailo III sukobili su se
na području Moravske i Bugarske, dok su unutrašnjopolitičke
teškoće na kraju i došle glave Mihailu III
Vizantijski car Mihailo III napunio je 856. šesnaest godina, a svoju
samostalnu vladavinu otpočeo je neverovatnom okrutnošću. Svog ujaka,
koji mu je bio ličnost od najvećeg poverenja odredio je za naslednika, ali je
potom naredio da se svi drugi namesnici prestola proteraju ili pogube.
Takođe, svoju majku i sestre primorao je da se povuku u manastir i
zamonaše.
Najvećim delom zahvaljujući pređašnjem zalaganju Mihailove majke
i ujaka, stanje u Konstantinopolju bilo je relativno stabilno. Oni su sazvali i
koordinirali rad sabora koji je obnovio običaj poštovanja ikona u Vizantiji
čime je napokon bila okončana burna bogoslovska rasprava koja je
potrajala stotinak godina. Međutim, s druge strane, susretanja carstva sa
spoljnim činiocima donosila su katastrofe. Rusi su poharali deo vizantijske
teritorije. Abasidi su u bici porazili carske oružane snage, a Hazari su
odbijali ponude da uspostave tešnje savezništvo.
Caru Mihailu III pružila se 862. godine neočekivana prilika da na
spoljnopolitičkom planu preokrene sreću u korist svoje države. Na njegov
dvor je, naime, stiglo pismo kneza Rastislava koji je tražio pomoć cara.
„Nemamo nikoga ko bi nas podučio istini i objasnio nam značenje svetih
spisa“, napisao je Rastislav. „Pošalji nam, gospodaru, osobe koje bi bile
sposobne da nas u potpunosti poduče istini.“254
 Bila je to ne samo odlična prilika da se pošalju misionari već i
mogućnost da se utiče na promenu političke karte čitavog tadašnjeg sveta.
Moravska, oblast kojom je vladao knez Rastislav, postojala je tada
tek četrdesetak godina. Mojmir, njegov ujak, gospodar slovenskih plemena
koja su živela severno od Bugarske, pokorio je i jedno susedno pleme
nakon čega je ujedinio te dve oblasti. Mojmir je svojom oblašću vladao od
833. do 846. godine, a kad je on umro, Ludvig Nemački, tada vladar
Istočne Franačke, poslao je svoju vojsku u Moravsku kako bi osigurao da
se Rastislav domogne ujakovog prestola. Ludvig time nije pokazao ni
najmanju ljubaznost. Naime, želeo je da novi moravski vladar bude u
potčinjenom položaju u odnosu na njega, a sama oblast pod strogim
franačkim nadzorom. Ludvig je uputio svoje franačke misionare kako bi
hristijanizovao žitelje Moravske, a sve to čineći u nadi da bi ih mogao
dovesti dotle da se privole Rimskoj crkvi što bi njemu dalo još više
mogućnosti da uspostavi svoju kontrolu nad njima.
Knez Rastislav je sasvim dobro uočio kako je krajni cilj Ludviga
Nemačkog bio da i bukvalno „proguta“ čitavu njegovu oblast. Stoga je svoj
pogled usmerio ka istoku i odlučio da bi za njegove podanike bilo znatno
bolje ukoliko bi se u crkvenom smislu potčinili konstantinopoljskom
patrijarhu koji nimalo nije bio politički naklonjen Francima.255

67. Moravska
Car Mihailo III je pravilno razumeo suštinu ove molbe. Bila je to
idealna mogućnost da Franačkoj preotme Moravsku. Stoga je, bez ikakvog
odlaganja, na moravski dvor poslao dvojicu prosvetitelja. Bila su to braća
Ćirilo i Metodije, koji su zajedno ranije, u svojstvu misionara, već pohodili
Hazare (bila je to očito neuspešna misija budući da su se nakon nje Hazari
opredelili da se preobrate u judaizam). Braća su bila rodom iz Soluna koji
je tada već imao značajan udeo življa slovenskog porekla te su još od
rođenja govorili slovenske jezike.256

7. Codex Washingtonianus – grčko uncijalno pismo iz V veka

(fotografija: Umetnička galerija „Frir“)
Ćirilo i Metodije su na dvor kneza Rastislava stigli 863. godine.
Doneli su darove cara Mihaila III i primerke bogoslužbenih knjiga koje su
bile korišćene u crkvama u Konstantinopolju. Ali pre nego što su se žitelji
Moravske upoznali s tradicijama istočne crkve, bilo je neophodno da se
liturgijski tekstovi prevedu na slovenski jezik, a taj jezik nije imao
sopstveni pisani oblik.
Ćirilo je stvoriо novu azbuku nazvanu „glagoljica“ (po
staroslovenskoj reči koja je značila „govoriti“). Zasnovao ju je na grčkom
uncijalnom pismu. Njegov brat i on proveli su naredne tri godine prevodeći
jevanđeljske i liturgijske spise na jezik kojim su se služili žitelji Moravske.
Prve reči koje su bile ispisane ovim novim jezikom bile su one kojima
započinje Jevanđelje po Jovanu: „U početku bejaše Reč.“257
Jezik kojim su se služili stanovnici Moravske i dalje je smatran
varvarskim. Svakako da, za razliku od hebrejskog, grčkog ili latinskog
(jezika na kojima je, po verovanju, bio ispisan natpis koji je postavljen na
krst, neposredno iznad Hristove glave), nije bio prihvatljiv kao jezik
bogosluženja. Međutim, car Mihailo III i njegovi misionari na to uopšte
nisu obraćali nikakvu pažnju.
Davanje Slovenima jezika koji je bio povezan s grčkim, a ne s
latinskim, učinilo je mnogo na slabljenju franačkog uticaja u Moravskoj.258
Dok su prosvetitelji i dalje boravili u Moravskoj, car Mihailo III je
saznao da je Ludvig Nemački pokušao da osnaži svoj uticaj. Naime, poslao
je franačke misionare u Bugarsku kako bi pokušao da učini isto ono što je
vizantijski vladar preduzimao u Moravskoj. Bugarska je u tom razdoblju
bila suviše velika, previše blizu i, iznad svega, veoma dobro naoružana te
je, usled opasnosti od mogućeg franačko-bugarskog savezništva, car
Mihailo III ovog puta odustao od toga da se nadmeće s monasima koji su
došli sa zapada. Kako bi predupredio mogući savez svojih protivnika,
vizantijski car je okupio vojsku i otpočeo pripreme za napad. Bugarska je,
na kraju krajeva, bila veoma dragocena da bi bila prepuštena tim
misionarima.
 8. Codex Zographensis – glagoljski spis iz X veka
(Quattuor Evangeliorum Codex Glagoliticus)
Istini za volju, bugarski car Boris je već izvesno vreme intenzivno
razmišljao o promeni vere. Otišao je čak toliko daleko da je Ludvigu
Nemačkom poslao poruku u kojoj je izrazio svoju spremnost da se stavi
pod okrilje Rimske crkve. Međutim, bugarsko plemstvo se zgražavalo na
takvu pomisao. „Njegove najbliskije glavešine bile su veoma ljute“,
saznajemo iz dela pod naslovom Anali svetog Bertina, „te su podbunjivale
podanike protiv njega, a sve s ciljem da ga ubiju. Svi ratnici koji su se
nalazili u svih deset oblasti njegovog carstva došli su i opkolili carski
dvor.“259
Car Boris se povukao i odustao od donošenja konačne odluke.
Ludvigu Nemačkom poslao je poruku u kojoj mu je saopštio kako ima
dodatna pitanja, kao i da mu je potrebno da u njegovu državu dođe još
sveštenika koji bi mu pružili neophodne odgovore. Ali kad se na granicama
bugarske države pojavila vojska cara Mihaila III, a vizantijska ratna flota
se približila obalama Crnog mora, Boris je iznenada promenio svoju
taktiku. Odmah je sklopio dogovor s carem Mihailom III koji je
podrazumevao da će se, bez odlaganja, pokrstiti u Konstantinopolju, kao i
da će tokom samog čina krštenja, u znak poštovanja prema caru, uzeti ime
Mihailo. Zauzvrat, vizantijske oružane snage povukle bi se s granica
Bugarske.260
Pod utiskom svog dotadašnjeg uspeha, car Mihailo III odlučio je da
pošalje misionare i uzvodno, u pravcu Rusa, ali do hristijanizacije nije
došlo. Rusi nisu pokazali ni najmanje interesovanje da pređu u hrišćanstvo.
Misije u Moravsku i Bugarsku, kao i svi drugi Mihailovi spoljnopolitički
potezi, nisu mu, na kraju krajeva, ništa dobro doneli. Nekadašnji Boris, a
sada Mihailo I Bugarski, ostao je veran hrišćanskoj veri, ali je 866. godine
najavio kako će se potčiniti rimskom papi. Potom se, 870. godine,
predomislio i ponovo se potčinio duhovnoj vlasti konstantinopoljskog
patrijarha. I taj potez pokazao se kao privremen. Već je doneo odluku koja
se zasnivala na njegovom uverenju da je Bugarskoj bila neophodna njena
državna crkva, a ne rimska ili vizantijska. Cilj mu je, naime, bio da očuva
punu bugarsku nezavisnost.
S druge strane, Ćirilo i Metodije činili su sve kako bi u Moravskoj
okončali svoju misiju. Ćirilo je, moleći svog brata da nastavi njihovu
misiju, preminuo 869. godine. Metodije je nastavio tako što je prilježno
prevodio svete spise na slovenski jezik. Međutim, nekih godinu dana
nakon Ćirilove smrti, Ludvig Nemački je uspeo da obnovi svoj uticaj na
području Moravske. Naime, nećaku kneza Rastislava, Svatopluku, obećao
je da će mu pomoći da preuzme presto. Franačke snage pratile su 870.
godine Svatopluka u njegovom pohodu na moravski dvor, lišile su slobode
kneza Rastislava i predale ga Ludvigu koji mu se osvetio za okretanje
istoku tako što je naredio da ga oslepe i utamniče. Nedugo zatim knez
Rastislav je umro u tamnici.
Sad je knez Svatopluk bio taj koji je vladao Moravskom, a Ludvig
Nemački ga je u potpunosti nadzirao. Franački biskupi koji su dolazili u
Moravsku s ciljem da tamošnje hrišćanstvo preusmere u pravcu Rima
uspeli su da izdejstvuju da Metodije bude uhapšen i bačen u tamnicu. Niko
tamo nije obraćao pažnju na njega, pa su prošle bezmalo tri godine pre
nego što je papa saznao za njegovu tragičnu sudbinu i naredio Ludvigu
Nemačkom da ga pusti na slobodu. Metodije je pokušao da nastavi tamo
gde je stao, ali ga je zapljusnula svojevrsna bogoslovska plima. Moravski
hrišćani koji su ranije s radošću prihvatali sve njegove aktivnosti bežali su
tada put Bugarske kako bi izbegli mogući sukob s franačkim biskupima.
Kad je 885. godine Metodije umro, sav njegov dotadašnji trud bio je skoro
potpuno obezvređen.
No, moravski hrišćani koje su svoje utočište pronašli na tlu Bugarske
preneli su svoju liturgijsku praksu i svete spise bugarskim
sveštenoslužiteljima. Crkva u Bugarskoj počela je da upotrebljava
Metodijeve prevode bogoslužbenih spisa, nasuprot dotadašnjih grčkih,
čime se postepeno distancirala od crkvene hijerarhije koja je postojala na
istoku. Želeći da slede primer svojih učitelja, Metodijevi sledbenici stvorili
su novo pismo, i ovog puta na osnovu grčkog uncijalnog, koje je bilo
prilagođeno jeziku kojim su se tada koristili žitelji Bugarske. Novo pismo
nazvali su ćirilica u spomen na velikog prosvetitelja Ćirila. To pismo brzo
se ukorenilo, a uskoro je počelo da se dalje razvija. Deset godina kasnije
crkva u Bugarskoj zabranila je svojim sveštenoslužiteljima da se, tokom
bogosluženja, koriste grčkim jezikom. Od tada je crkva u Bugarskoj
otpočela bogosluženja isključivo na maternjem jeziku.261
Ćirilo i Metodije bili su upućeni u Moravsku kako bi je oslobodili.
Umesto toga, oni su Bugarsku oslobodili i od uticaja Rima, ali i
Konstantinopolja. Međutim, nijedan od dvojice braće nije poživeo
dovoljno dugo kako bi se u to lično uverio.
Car Mihailo III se, u međuvremenu, našao pod teretom
unutrašnjopolitičkih problema, najviše prouzrokovih delovanjem samog
vladara. Još od svoje petnaeste godine car je održavao intimne odnose s
osobom koja se zvala Evdokija Ingerina. Međutim, njegova majka je javno
saopštila kako Ingerina nije dostojna da bude careva supruga te mu je,
umesto nje, zapovedila da se oženi ženom koju mu je sama odabrala. Bila
je to Evdokija Dekapolitisa. Car Mihailo III bio je na velikim mukama
budući da se otvoreno suprotstavljao želji svoje majke. Pristao je na to da
stupi u brak sa Dekapolitisom, ali je odmah posle venčanja počeo potpuno
da je zapostavlja i nastavio da održava intimne odnose s Ingerinom.
Konstantinopoljski patrijarh nikako nije odobravao ovakvu situaciju
te je, kako bi uspostavio privid braka u punom smislu te reči, car Mihailo
III svoju ljubavnicu Ingerinu udao za svog najboljeg prijatelja. Bio je to
krotitelj konja, poreklom iz Makedonije, po imenu Vasilije. Car je nastavio
da održava intimne odnose sa svojom ljubavnicom, a kako Vasilije ne bi
bio uskraćen u telesnim uživanjima, vladar je iz manastira doveo jednu od
svojih sestara koja je postala Vasilijeva ljubavnica o čemu je brujao čitav
carski dvor.262
Po svemu sudeći, zahvaljujući činjenici da su naizmenično uskakali u
bračnu postelju onog drugog, car Mihailo III i Vasilije su postali još
prisniji. Uskoro je Vasilije bio u prilici da stekne utisak kako je izgledalo
vršenje stvarne vlasti. Caru je ubrzo počeo da govori i to kako je vladarev
ujak i naslednik na prestolu imao preveliki uticaj na dvoru, pa je uspeo da
ubedi svog gospodara da mu dozvoli da ubije tog nesrećnog čoveka. Car
Mihailo III je umesto svog ujaka ubrzo postavio nikoga drugog do Vasilija
za svog savladara i naslednika. Takođe, 867. godine je čak usvojio Vasilija
kao svog zakonitog sina. Caru je tada bilo svega dvadeset sedam godina, a
Vasilije je imao punih pedeset šest.
To čudno usvajanje ipak je imalo i nekakav smisao. Ingerina je,
naime, godinu dana pre toga rodila dečaka. Formalno posmatrano, Vasilije
je tom detetu bio otac. No, po svemu sudeći, on je bio Mihailov sin. Na taj
način je, zvanično usvajajući Vasilija za svog zakonitog sina, car Mihailo
III postao zakoniti deda sopstvenom nezakonitom sinu. Tako je taj dečačić
po imenu Lav raspolagao potpuno legalnim pravom da jednog dana
postane vizantijski car.
Nažalost, put do toga vodio je preko Vasilija. Budući da je zakonski
usvojen i da je postao savladar i naslednik prestola, Vasilije je shvatio da
mu car Mihailo III više uopšte nije bio potreban. Nakon jedne kasne
večernje zabave, car Mihailo III jedva se doteturao do svoje postelje.
Vasilijevi ljudi ubili su vladara dok je spavao. Vasilije je tada preuzeo
krunu postavši car Vasilije I, osnivač nove makedonske dinastije.
Car Vasilije I je uglavnom uspevao da sa skoro svim svojim
susedima (izuzev Abasidskog carstva) održi mir. Dva carstva nastavila su
tako sa svojom dotadašnjom tradicijom ratova ispunjenih krvavim bitkama
koji su se okončavali bez pobednika. Vrhunac tog ratnog razdoblja desio se
kad su Arabljani uspeli da osvoje grad Sirakuzu na Siciliji, koja se do tada
nalazila u vizantijskim rukama. Najveći Vasilijev poduhvat, u svojstvu
cara, odnosio se na pokušaj da obnovi, a potom i osavremeni carstvo iz
doba Justinijana I Velikog. Imao je nameru da, u okviru izuzetno obimne
zbirke koja bi bila nazvana Pročišćenje drevnih zakona, proglasi
unapređene propise. Bila je to neobična zamisao za ličnost koja je na carski
presto došla na tako zaobilazan način i to se nikada nije ni desilo.263
 Jednom prilikom car Vasilije I stupio je u intimne odnose sa svojom
zakonitom suprugom, koja mu je posle Mihailove smrti rodila još dva sina.
(Sasvim je razumljivo što je car otvoreno iskazivao naklonost prema svoja
dva mlađa sina, a ne prema najstarijem.)
Car je 886. godine, zajedno s grupom svojih pratilaca, bio u lovu kad
se iznenada malo udaljio od njih kako bi gonio velikog jelena. Međutim,
životinja se usmerila na njega. Vasilijev konj se ritnuo i cara bacio pravo
na jelenske rogove. Jelen ga je potom nosio do duboko u šumu sve dok ga
jedan od carevih pratilaca nije sustigao i zamahom mača uspeo da preseče
vrpce koje su njegovog vladara spajale sa životinjom. Teško ranjeni car
Vasilije I imao je taman toliko snage da svog plemića optuži da je pokušao
da ga ubije mačem koji je koristio da ga spase od životinje. Stoga je
zapovedio da plemić odmah bude ubijen. Vladar je preminuo svega
nekoliko trenutaka kasnije… Samo je uvodni tekst u njegovo Pročišćenje
drevnih zakona bio objavljen.264 Kad se careva pratnja vratila u
Konstantinopolj s vestima o smrti vladara, to je bilo dočekano sa velikom
skepsom. Neki hroničari su tvrdili kako se iza toga skrivala zavera da se
ubije vladar iza koje je, verovatno, stajao i sam Vasilijev sin Lav. Kako je
Lav rastao, tako je odnos između njih dvojice postajao sve lošiji što je
samo još dodatno pojačavalo govorkanja u vezi s time da je Lav uistinu bio
sin mrtvog cara Mihaila III.
Međutim, Lav nikada javno nije bio optužen za Vasilijevu smrt.
Ubrzo je bio krunisan za novog vizantijskog cara. Nedugo zatim naredio je
da se posmrtni ostaci cara Mihaila III ekshumiraju iz jednog manastira koji
se nalazio izvan područja prestonog Konstantinopolja i svečano sahrane u
mauzoleju cara Konstantina I Velikog.265
 Pedeset deveto poglavlje

Drugi kalifat

Između 861. i 909. godine turski ratnici zaposeli su Abasidsko

carstvo, na istoku su se pojavile nove dinastije, a u Egiptu je
proglašen novi kalif
Početkom decembra 861. godine ubijen je abasidski kalif.
Ubistvo nekog kalifa nije predstavljalo ništa posebno novo, niti
začuđujuće. Čitav niz događaja koji su vodili sve do ovog ubistva počeli su
još u prvim godinama tog stoleća, i to s ličnošću samog kalifa El-Mamuna.
Pre svoje smrti, koja je nastupila 834. godine, kalif El-Mamun je razvio
posebno interesovanje u odnosu na jednu doktrinu, poznatu pod nazivom
„mutalizam“, koja je, pored ostalog, sadržavala i ideju da je, zarad
pročišćenja zajednice, to bilo moguće učiniti i upotrebom sile.
Pristalice ovog učenja verovali su kako je bog bio savršeno biće, što
je značilo i to da je njegov božanski sud u vezi s ljudima, bez obzira na to
da li su oni bili pravednici ili grešnici, bio potpuno racionalan. Oni nisu
imali nikakve sumnje u božje namere. Nije bilo potrebe da se apeluje na
milosrđe. Milosrđe je od onoga koji ga je pokazivao zahtevalo da promeni
svoj stav u vezi sa prestupom, a bog nije učestvovao u tome da ljudi
menjaju svoje mišljenje. Bog je, kao biće, bio potpuno transcendentan. On
se nalazio toliko izvan svih ograničenja ljudskog postojanja da je smatran
apstraktnim. U pitanju je bila božanska logika.266
Baš kao i svi drugi srednjovekovni (ali i savremeni) argumenti u vezi
s prirodom samog božanstva, mutalizam je imao jasnu političku primenu.
Pristalice odane ovom učenju zagovarale su stav po kome, pošto svako
ljudsko biće raspolaže sposobnošću da razmišlja, čovek može da razlikuje
dobro od zla. Verovali su kako sa sigurnošću mogu da predvide koji će sud
bog imati u odnosu na svaki njihov postupak. Kako se oni, međutim, neće
uvek opredeliti za pravedan čin, obaveza njihovih vođa bila je da svoju
zajednicu vode putem ispravnog učenja i delanja.267
Takođe, obaveza vođa bila je da spreče pogrešna verovanja i praksu.
Stoga je El-Mamun počeo savesno da obavlja taj zadatak. Uskoro je
stvorio nešto što je ličilo na inkviziciju. Bila je to mina, odnosno „božji
sud“. Učitelji, učeni ljudi i vođe bili su podvrgnuti intenzivnom ispitivanju
koje je povremeno uključivalo i metode prinude. Cilj svega toga bio je da
se ispitanici „uvere“ u to da su mutazilitske ideje bile ispravne.268
U mnogim slučajevima to ispitivanje bilo je veoma površno. Naime,
saglašavanje s učenjem koje je El-Mamun nametao umnogome je
povećavalo šanse da ispitanik brzo bude pušten iz pritvora. Međutim, ni
sam El-Mamun, koji je preminuo baš u ono vreme kada je ta inkvizicija
dobijala na zamahu, nije bio preterano sklon da prihvati ovakve saglasnosti
s njegovim verovanjem. Svom polubratu i nasledniku El-Mutasimu ostavio
je striktna naređenja da nastavi s isleđivanjem ubeđen u to da ne samo da
bi islamska zajednica na taj način znatno ojačala već i da bi s njom bio
osnažen i položaj kalifata.
Ispunjavajući doslovce bratovljevo naređenje, El-Mutasim je, na
nesreću, ubrzo naišao na novu teškoću. Mutazilitsko učenje uveravalo ga je
u to da je on kao kalif imao ovlašćenja da nagradi dobro, kao i da
sankcioniše zlo postupanje (ali i da definiše šta su to dobro i zlo).
Međutim, vladao je svetom u kome su muslimani bili podeljeni u vezi s
pitanjem ko je bio taj ko je imao pravo da se nazove kalifom, zakonitim
vođom čitave zajednice.
Rasprave о tоme ko bi trebalo da bude kalif trajale su već oko dva
veka. Mnogi muslimani i dalje su verovali u to da islamskim svetom treba
da vlada neposredni potomak Proroka. Još od vremena kad je 661. godine
preminuo Muhamedov zet Alija, nadali su se da bi potomak Alije i
Muhamedove kćeri Fatime mogao postati sledeći kalif. Ipak, kalifat su tada
preoteli Omajadi, a kasnije, 750. godine, Abasidi, koji su poreklo vodili od
Muhamedovog ujaka, ali ne i od samog Muhameda. Tokom te dve krize
vođstva do kojih je došlo, pristalice Alije (šiiti) zagovarali su princip da
kalif treba da bude njegov potomak.
Ni u jednom od ta dva slučaja, međutim, njihov glas nije bio
dovoljno snažan kako bi nadvladali većinu koja je bila poznata pod
nazivom suniti. Stoga su Alijine pristalice, odlučno odbacujući kalife kao
nezakonite, postavili svoj niz vođa koji nisu nosili titulu kalifa već imama.
Bile su to verske vođe koje su odbijale da polože zakletvu odanosti
kalifatu. Šiiti (koji su, kao manjina, ponekad u miru, ali povremeno i u
stanju manjih ratnih sukoba, živeli unutar sunitske većine) bili su spremni
da svoje imame bespogovorno slušaju. Smatrali su kako je sam Prorok
odredio svog naslednika, kao i to da je svaki imam raspolagao bogom
darovanim, nepogrešivim znanjem koje mu je omogućavalo da i sam
odabere svog naslednika. Imami nisu mogli da čine greške budući da su
bili ispunjeni božjom mudrošću.269
S druge strane, abasidski kalifi nisu se mogli pohvaliti time da su
raspolagali istom vrstom vlasti koju su šiiti darivali svojim imamima.
Sunitski muslimani birali su svoje kalife, a mogućnost izbora bila je
ograničena isključivo na porodicu Abasida, iako je samog kalifa birala
čitava zajednica. A upravo je to bio problem za El-Mutasima. Naime, pošto
su bog i Prorok bili nepogrešivi, muslimanska zajednica bi u jednom
trenutku, nakon izbora kalifa, mogla da se suoči sa saznanjem da je
načinila grešku. Ukoliko bi, pak, kalif počeo da lišava slobode i muči sve
one koji nisu bili saglasni s njegovim stavovima, moglo se s pravom
očekivati kako bi zajednica, pre ili kasnije, shvatila da je upravo kalif
predstavljao tu veliku grešku. Tokom svoje vladavine El-Mutasim bio je u
situaciji da je morao da uguši čak tri velike pobune, kao i veliki broj
manjih. Postalo je jasno da je, ukoliko je vlast kalifa zavisila od njegove
moći, njemu bila neophodna vojska koja ne bi poticala iz same zajednice.
Drugim rečima, njemu je bila neophodna vojska koja bi se borila u njegovu
korist, ali koja ne bi raspolagala pravom da ga ukloni s položaja zarad
nekog drugog kandidata.270
El-Mutasim je stvorio takvu vojsku zasnivajući je na svojoj telesnoj
straži koju su sačinjavali zarobljenici koji su u Bagdad bili dovedeni nakon
ratova protiv Zapadnog turskog kaganata i drugih turskih plemena s one
strane reke Amu Darje. Ti zarobljenici turskog porekla postali su robovi
unutar granica abasidske države, dok su mnogi od njih prošli kroz obuku
kako bi kasnije postali pripadnici abasidskih oružanih snaga. Oni koji bi se
dobro pokazali često su i oslobađani, a nekima su bili poveravani i položaji
u sistemu državne uprave.
Dolazak sve većeg broja Turaka na područje Bagdada, tokom
prethodnog stoleća koje je bilo obeleženo čestim ratovima, predstavljao je
konstantu. Čak i pre nego što je postao kalif El-Mutasim je imao telesnu
stražu koju je činilo oko četiri hiljade robova ratnika turskog porekla. Kad
je stupio na položaj kalifa otpočeo je transformaciju telesne straže u
oružanu silu. Tokom svega nekoliko narednih godina u toj meri je
omasovio svoju vojsku da je ona brojala oko sedamdeset hiljada ratnika od
kojih su najveći deo činili oni koji su bili turskog porekla, ali su se u okviru
nje nalazili i Sloveni i stanovnici severne Afrike koji su, nakon
zarobljavanja u bitkama, postali roblje koje je potom bilo dovedeno u
prestonicu.271
Ti ljudi, odabrani pre svega zbog činjenice da su bili došljaci,
okruživali su i obezbeđivali kalifovu sigurnost. Na taj način su njegovi
oficiri, koji su bili arabljanskog ili persijskog porekla, postepeno bili
potiskivani do same ivice unutrašnjeg kruga oko kalifa. Usled takvog
razvoja situacije, u Bagdadu je vremenom rastao osećaj nezadovoljstva. Na
ulicama prestonice sve češće je dolazilo do otvorenih čarki, ali i do mnogo
težih incidenata u kojima su učestvovali Turci i oni koje su Turci uklanjali
iz kalifovog okruženja. Konačno, El-Mutasim je odlučio da svoju
prestonicu preseli u drugi grad. Bila je to Samara, koja se nalazila u
severnom delu toka reke Tigar. U novoj prestonici kalif je podigao posebne
četvrti u koje je naselio Turke čime ih je izolovao od ostatka stanovništva.
To je dovelo do otklanjanja opasnosti od novih uličnih nemira, ali je
istovremeno transformisalo Turke u kohezivnu zajednicu koja nije
pokazivala neki značajniji stepen odanosti muslimanskoj doktrini. El-
Mutasima je najpre na položaju kalifa nasledio njegov stariji sin, a potom i
mlađi po imenu El-Mutavakil. Obojica kalifa živela su u Samari. Tokom
njihove vladavine turska zajednica je toliko osnažila da je vremenom
postala najmoćnija grupa u čitavom abasidskom društvu.272
Te tenzije doživele su vrhunac 861. godine kada je kalif El-
Mutavakil zapretio kako će razbaštiniti svog najstarijeg sina El-Muntasira.
Nakon toga je mladić otišao Turcima koje je uspeo da ubedi u to da bi više
napredovali pod njegovom vlašću nego bilo koga od njegove braće. I pre
nego što je El-Mutavakil mogao da ostvari svoju pretnju, pripadnici
njegove telesne straže, koju su činili Turci, ubili su ga u vladarskim
odajama i postarali su se da El-Muntasir bude izabran za novog kalifa.
Međutim, El-Muntasir je ubrzo preminuo usled posledica bolesti, pa
su jedinice koje su činili Turci izabrale novu ličnost za kalifa. Kad im se
zamerio, pokušali su da ga zbace. Stoga je pobegao u Bagdad u kome se
zabarikadirao. Turci su organizovali opsadu grada koja je potrajala godinu
dana nakon čega im je uspelo da osvoje drevnu prestonicu i da nemoćnog
kalifa nateraju da odstupi sa svog položaja. Ubrzo su izabrali i njegovog
naslednika. Nalazeći se od tada pod turskom prevlašću, Bagdad je iznova
postao političko središte čitavog kalifata.
U početku dovedeni spolja kako bi zaštitili kalifa, Turci su s
vremenom postali upravo oni koji su ga i birali. Novoizabrani kalif po
imenu El-Mutaz zadržao se na tom položaju svega tri godine. Načinivši
ozbiljnu grešku u proračunu, kalif je potrošio ogroman novac na
održavanje svog dvora te mu je ponestalo sredstava za redovno održavanje
vojske. Turci su se, i ovog puta, umešali. El-Tabari nam je sačuvao
svedočenje očevica događaja tokom koga su Turci iz palate bukvalno
izvukli dvadesetčetvorogodišnjeg kalifa:
Pomislih da su ga već bili prebili toljagama budući da je iz palate
izašao u odeći koja je bila poderana na nekoliko mesta, ali i s
tragovima krvi na ramenima. Naredili su mu da stoji u
osunčanom delu palate, i to u ono doba dana kada je vrućina bila
nepodnošljiva. Videh ga kako povremeno podiže nogu zbog
vreline mesta na kojem je stajao. Primetih i kako ga je nekolicina
njih šamarala budući da je pokušao da se zaštiti rukama. …
Nakon što je zbačen s vlasti, navodno je bio predat nekom ko ga je
podvrgao mučenju, a na tri dana su mu bili uskraćeni hrana i
voda. … Konačno, gustim malterom izgradili su mali luk, ubacili
ga u njegovu unutrašnjost, a zatim ga tu i zazidali.273
Narednog jutra mladi kalif je bio mrtav. Turci su raspolagali velikom
moći i jedno je bilo potpuno jasno: abasidski kalif je možda i mogao da
sebe smatra glasnogovornikom boga, ali ga to više nije moglo zaštititi.
Gubitak kontrole nad kalifskom palatom u Bagdadu bio je samo
odraz gubitka vlasti nad istočnim oblastima koje su do tada pripadale
abasidskom kalifatu.
Horasanski Tahiridi, potomci vojskovođe Tahira, i dalje su vladali
oblašću koju im je El-Mamun darovao pedesetak godina ranije. No, i
njihova vlast uskoro je bila uzdrmana. Godine 867, kovač po imenu
Ja’kub-i Lait Safari, koji je kasnije postao razbojnik, otpočeo je osvajanje
teritorije koja se nalazila južno od njegovog rodnog grada Zaranđa, na
sredokraći puteva između Tigra i Inda. Tahiridi su pokušali da odbrane
svoju državu, ali se 873. godine Safari probio sve do njihovog prestonog
grada Nišapura. Zarobio je mladog tahiridskog vođu i preuzeo vlast nad
gradom. Tahiridska dinastija time je bila uzdrmana. Potrajala je svega
sedamdesetak godina.
 68. Safaridska i Samanidska dinastija
Safari je nastavio da napreduje u pravcu Bagdada u nameri da
opljačka grad i primora kalifa da ga i zvanično prizna kao zakonitog vođu
muslimana. Kalif je, naravno, bio bespomoćan. Turci su i ovog puta na
položaj kalifa postavili svog kandidata, El-Mu’tamida, koji se na tom
položaju zadržao pune dvadeset dve godine samo zahvaljujući tome što je
dozvolio da dvorski zvaničnici i vojska uspostave potpunu kontrolu nad
njegovom palatom. No, iako je privid toga da je kalif bio bogom izabran i
dalje donekle prisutan, on je tada još uvek funkcionisao. Iako je stvarao
sopstveno i potpuno samostalno carstvo, Safari je, uprkos svemu, želeo da
dobije i kalifovu saglasnost za to.274 Stanje haosa, koje je trajalo već
dvadesetak godina, ogledalo se u tome da se slanje mnogobrojne vojske
kako bi se ugušio Safarijev ustanak pokazalo kao potpuno nepraktično.
Kalifovi zvaničnici su se zato posvetili tome da pronađu saveznika koji bi
pomogao tako što bi s druge strane izvršio pritisak na Safarija. Stoga je u
grad Samarkand, istočno od reke Amu Darje, poslata poruka kojom je
tamošnjem vojskovođi ponuđena laskava titula vladara Transoksijane
ukoliko bi svojim snagama napao Safarija.
Taj vojskovođa zvao se Nasr, ali je i on strahovao zbog sve veće
Safarijeve moći. Članovi njegove porodice, poreklom iz persijskog klana
Samanida, gospodarili su Samarkandom još od 819. godine i tokom
vremena postali najmoćnija sila koja se nalazila istočno od Tahirida.
Nakon što su Tahiridi bili poraženi moglo se očekivati da se u bliskoj
budućnosti Safari ustremi i na Samanide.
 Nasr je prihvatio kalifov predlog, pa je porodica Samanida uskoro
postala vladarska u Transoksijani. Samanidi su, predvođeni Nasrovim
bratom Ismailom, počeli iz pravca severoistoka da se bore protiv Safarija,
dok je turska vojska, koja je delovala u ime Abasida, svoju odbrambenu
liniju postavila na zapadu. Turci i Abasidi su 876. godine ostvarili veliku
vojnu pobedu nad Safarijem čime su zaustavili njegovo napredovanje u
pravcu Bagdada. Istovremeno, zarobili su mladog tahiridskog vladara
Muhameda koji je do tada, tokom tri duge godine, bio Safarijev talac.
Ponovo su ga poslali u Horasan, ali je njegova moć bila uzdrmana, a
autoritet u međuvremenu potpuno iščezao. Čak i uz pomoć turskih trupa on
više nije mogao ponovo da zauzme one iste oblasti koje mu je ranije bio
preoteo Safari.
Ta njegova slabost pružila je mogućnost Samanidima da i sami
stvore svoje carstvo. Samanidski vladar po imenu Nasr I preminuo je 892.
godine, pa je vlast preuzeo njegov brat Ismail koji je već uveliko tokom
čitavog niza godina predstavljao istinsku vlast u državi. U gradu Buhari
uspostavio je svoje vojno središte, a počeo je i da širi vlast na područje
Horasana. Na taj način su najistočniji delovi abasidske države bili skoro
potpuno zbrisani. Umesto njih, istočnim oblastima vladali su emiri iz
dinastija Safarida i Samanida.
S druge strane, u Bagdadu je nastavljen niz personalnih promena na
položaju kalifa. El-Mu’tamida su nasledili njegov nećak, nećakov sin koji
je bio poluturskog porekla i, na kraju, sinovljev sin. Imena tih kalifa
potpuno su nevažna budući da su tokom četvrt veka svu vlast držali
pripadnici kalifove telesne straže i dvorski zvaničnici. Položaj velikog
vezira – u bukvalnom prevodu kalifovog „pomoćnika“ – postepeno je
akumulirao sve više moći, do trenutka kad je vezirova vlast bila potpuno
izjednačena s nekadašnjom kalifovom.275
Potpunim eliminisanjem stvarne vlasti abasidskih kalifa u Bagdadu
otpočela je i velika kriza u islamskom svetu.
Pripadnici šiitskog pokreta u sve većem broju su počeli da se
okupljaju u severozapadnim predelima severne Afrike, koji je
muslimanima poznat pod nazivom Magreb. Oni su vremenom prerasli u
veoma ratobornu zajednicu. Tokom nekoliko decenija pripadnici te
zajednice bili su podeljeni po pitanju legitimiteta njihovih imama. Svi su
bili saglasni s tim da je bilo potrebno da postoji jedan imam koji bi
predvodio čitav Prorokov narod, ali je pitanje koje se nalazilo u vezi s
izborom konkretne ličnosti donelo neočekivane teškoće. Pripadnici
zajednice bili su saglasni i da određeni niz imama počinje sa samim Alijom
te da se nastavlja posredstvom njegovih sinova, unuka, praunuka i,
konačno, s njegovim daljim potomkom Dža’far el-Salikijem.276
Tada je došlo do zađevica unutar same šiitske zajednice.
Najmnogobrojnija grupa insistirala je na tome da su zakoniti imami
isključivo potomci Džafarovog mlađeg sina Muse, dok je malobrojnija
skupina muslimana čvrsto zagovarala stanovište po kome je Džafarov
najstariji sin Ismail bio zakoniti naslednik očevog položaja. Pokazalo se i
to da su pripadnici te malobrojnije grupacije, Ismailćani, bili mnogo
agresivniji u odbrani stavova u odnosu na svoju šiitsku braću. Nalazeći se
na području severne Afrike, oni su sa zanimanjem posmatrali šaradu koja
se odigravala u Bagdadu. Konačno, 909. godine ponudili su svog kandidata
za novog kalifa. Bio je to Ubajdala el-Mahdi, koji je tvrdio da je bio ne
samo potomak Ismaila već (prateći svoje porodično stablo generacijama
unazad) i Ismailove praprabake Fatime, Prorokove kćeri. El-Mahdi nije
sebe ustoličio na položaj emira kako su to do tada činili pripadnici dinastija
Safarida i Samanida. Umesto toga, sebe je proglasio kalifom Magreba.

69. Fatimidski kalifat

Taj severnoafrički Fatimidski kalifat predstavljao je neposredan
izazov vlasti porodice Abasida. Do tada su svi delovi islamskog sveta bili
obojeni istom bojom. Čak se ni omajadski emir na području oblasti El-
Andaluz nije usuđivao da se nazove kalifom. Takođe, i safaridski i
samanidski odmetnici, makar formalno, priznavali su vrhovnu vlast kalifa.
No, tri stotine godina nakon Muhameda, islamski svet je trajno bio
podeljen na dva dela. Tokom čitavog jednog veka „Islamsko carstvo“
predstavljalo je samo poželjan mit. Posle svega više nije bilo moguće ni
govoriti o njemu. Na istoku, baš kao ni na zapadu, više nije postojalo
carstvo koje bi bilo utemeljeno na veri. Sve što je preostalo bili su brojni
narodi i njihove države koje su se borile za goli opstanak.
 Šezdeseto poglavlje

Velika vikinška vojska

Između 865. i 878. godine Alfred od Veseksa sklapa mir s

Vikinzima tako što je s njima podelio vlast na ostrvu
Grupa Vikinga koja je 865. godine pljačkala franačke oblasti ostavila je za
sobom utvrđene mostove Karla Ćelavog i morem se uputila ka znatno
slabijoj zemlji.
S druge strane mora u odnosu na Zapadnu Franačku nalazilo se
Britansko ostrvo na kome je postojao čitav niz kraljeva i vojskovođa.
Pripadnici plemena Pikta, koji su živeli na severu, još od rimskog doba
sukobljavali su se sa Skotima – gusarima koji su poticali sa zapadnog
ostrva, Irske, a koji su se ranije iskrcali duž hladnih, stenovitih obala i tu se
naselili. Sedam anglosaksonskih kraljeva koji su živeli na jugu razdelili su
čitavu oblast Engleske.277 Surova jugozapadna obala ostala je u rukama
Velšana, potomaka Rimljana, Iraca i starosedelaca Brita koji su se na tom
području naselili još za vreme rimskog vojskovođe Magnusa Maksimusa u
IV veku. Između središnjeg kraljevstva Mersije i kraljevstva Vels nalazilo
se prostrano utvrđenje koje je u VIII veku podigao mersijski vladar Ofa.
Činio ga je duboki jarak ispred skoro deset metara visokog zemljanog
bedema. „Velšani su poharali Ofinu zemlju“, saznajemo iz Hronike
prinčeva iz XIII veka, „pa je Ofa zato i naredio da se, između njegove
oblasti i Velsa, prokopa veliki jarak koji bi se prostirao od jednog do
drugog mora.“278
U prethodnom stoleću došlo je do nekoliko pokušaja ujedinjenja.
Dvadesetak godina pre vikinškog napada na Britaniju, Kienaed mak
Ailpin, vladar škotskog kraljevstva Dalrijata, koje se nalazilo u blizini
severozapadne obale, napao je Pikte koji su živeli na istoku. Uskoro je i
njihovu oblast priključio svojoj te je tako vladao regijom koja je
obuhvatala čitav sever ostrva. Kinaed mak Ailpin je docnije bio poznat i
kao Kenet Mak Alpin ili samo Kenet, prvi kralj Škotske. Porodica Alpin
vladala je tim ujedinjenim kraljevstvom na severu iz grada Skonea.279

9. Ofin jarak, fotografisan krajem XX stoleća u blizini Najtona u Velsu

(fotografija: Homer Sike/Korbis)
Na jugu je mersijski vladar, koji je posle kralja Ofe stupio na presto,
uspeo da makar privremeno uspostavi svoju vlast i nad kraljevstvima Kent
i Istočna Anglija koja su se nalazila na istoku te oblasti. No, ta oba
kraljevstva su uskoro obnovila svoju samostalnost. Mersija je oko 860.
godine znatno oslabila, dok je u isto to vreme došlo do snaženja Veseksa.
Kralj Veseksa priključio je svojoj oblasti Kent i Saseks pa se tako
jugoistok Engleske našao pod istim prestolom.280
Međutim, i dalje nije postojao nekakav vrhovni vladar koji je mogao
da ujedini do tada razjedinjene Anglosaksonce s ciljem da se odupru
vikinškom napadu.
Vikinzi, koji su stigli 865. godine, iskrcali su se na području
Veseksa. Nalazili su se pod zapovedništvom trojice braće – Halfdana, Ivara
i Ubea, sinova vikinškog gusara Ragnara Lodbroka. Najstariji brat, Ivar bio
je poznat i kao Ivar Beskostni. Sasvim je moguće da je usled posledica
neke bolesti došlo do velike slabosti u njegovim nogama. S druge strane,
poznato je da je veoma često u bitku nošen na štitu s koga se potom borio
koristeći koplje. Njegove horde istakle su posebnu zastavu, simbol boga
Odina.
Gospodar ratova Odin mogao je svoje protivnike da učini slepima i
gluvima. Mogao je da zaledi more i preokrene pravac vetrova kako bi
doprineo pobedi. Imao je i moć da vaskrsava mrtve, a dva njegova barjaka
vijorila su se iznad zemlje što mu je donelo poštovanje njegovih
protivnika. „Govorilo se“, zabeležio je u IX stoleću velški monah po imenu
Džon Aser, „da su tri sestre Ivara i Ube istkale taj barjak od zore do
smiraja tokom samo jednog dana. Priča se i to da, ukoliko im je sudbina
darovala pobedu, u svakoj bici tokom koje se taj barjak vije ispred ratnika,
gavranov lik, koji je izvezen na njemu, deluje kao da je živ. No, ukoliko je
određeno da budu pokoreni, barjak se neće vijoriti. A sve ovo se veoma
često pokazivalo istinitim.“281
Taj barjak bio je mnogo više od obične zastave. Bio je to, naime,
simbol drevnih religija čija je moć i dalje postojala u sećanjima
hristijanizovanih Anglosaksonaca. Engleska je zvanično bila
hristijanizovana počev od 664. godine kad je u manastiru u Vitbiju
nortambrijski kralj Osvi sazvao sabor na kome je saopštio kako će se
njegovo kraljevstvo priključiti ostatku hrišćanskog sveta „u jednom
poretku života … i slavljenju svetih tajni“. Međutim, sama vera se
nejednako proširila. Sve dok je zemlja predstavljala puki zbir političkih
savezništava, hrišćani iz razdoblja IX veka odvojeno su praktikovali svoje
obrede, dok su drevne britanske religije bile i dalje upražnjavane u
planinskim delovima Velsa, u oblastima prekrivenim gustim šumama koje
su se nalazile između sela, kao i u tami koja je okruživala suprotstavljene
crkve na području Veseksa, Mersija i Nortambrije.282
U staroengleskom epu Beovulf, koji opisuje svet u razdoblju IX veka,
hrišćanski kralj i njegovi ratnici žive na vrhu visokog brda, ali se aždaja
provlači kroz močvarni predeo koji se nalazi ispod njega. Bio je to sam
đavo, Kainov rod, neprijatelj Gospodnji. On kidiše na „sjajnu odaju“, pod
okriljem noći napadajući kako bi ratnike namamio u vrelu tamu. „Bejahu
to teška vremena“, kazuje nam pesnik. Pretnja proistekla iz opasnosti od
napada te aždaje učinila je da se ratnici vrate svojim paganskim
hramovima u kojima su, nadajući se spasenju, bogovima prinosili žrtvu.
„To bejaše njihov način“, zapisao je pesnik, „njihova velika nada; duboko
u svojim srcima oni su zapamtili pakao.“283
No, u vreme kada je ep zapisan, a bilo je to nekih stotinak godina
kasnije, Vikinzi su već uveliko bili ukorenjeni u anglosaksonsku zemlju, a
i hrišćanski kralj bio je vikinškog porekla. Međutim, vikinški napadači koji
su činili Veliku vikinšku vojsku, izveli su 865. godine pravi pakleni atak.
Tu silu sačinjavali su ratnici koji su pripadali nekom starom svetu i koji su
nosili barjake s izobraženim đavolima na njima. Njihova pobeda ne samo
da je rezultirala time da su Anglosaksonci ostali bez svoje zemlje već ih je
i vratila u mračne sfere drevnih verovanja.
Ivar Beskostni i njegovi ratnici iskrcali su se najpre na područje
Istočne Anglije gde je njihova velika premoć primorala istočnoanglijskog
kralja da pristane na brz dogovor: kako bi i dalje ostao na prestolu, morao
je da tokom zimskih meseci obezbedi hranu i konačište, a na proleće i
konje. Velika vikinška vojska prezimila je 865. godinu u svom novom
istočnoanglijskom bivaku i kad je prošao nahladniji period nastavila je
pokret u pravcu Nortambrije.284
Nortambrija je već uveliko bila podeljenja usled posledica
građanskog sukoba koji je vođen između dve ličnosti koje su istakle svoje
pravo na presto, ali su usled vikinškog napada odustale od međusobnih
trvenja, ujedinile su svoje snage i zajednički krenule da se suprotstave toj
novoj pretnji. Nažalost, njihova saradnja pokazala se suviše slabom i
zakasnelom. Do kraja 867. godine velika vikinška vojska pregazila je
Nortmabriju, zauzela Jork i poharala manastir u Vitbiju. Tokom naredna
dva veka bogomolja će ostati u ruševinama. „Nad Nortambrijcima je
počinjen nečuveni pokolj“, saznajemo iz Anglosaksonske hronike „i ista
pljačkaška vojska usmerila se potom u pravcu Mersije.“285
Mersijski vladar obratio se za pomoć svom susedu, vesekskom kralju
Etelredu. Ovaj je, budući da je pod svojom vlašću imao i Saseks i Kent,
odlučio da se odazove na taj poziv. Zajedno sa svojim mlađim bratom
Alfredom (kome je tada bilo svega dvadesetak godina, pa je zauzimao
položaj Etelredovog zamenika), kralj Etelred sukobio se s Vikinzima u
blizini grada Notingema te je uskoro uspeo da sa njima dogovori makar
privremeni mir. „Nije došlo do ozbiljnijeg sukoba“, saznajemo iz
Anglosaksonske hronike, „te su Mersijanci ispregovarali mir, dok su se
pljačkaši povukli nazad u Jork gde su ostali narednih godinu dana.“ Ne
možemo isključiti ni tu mogućnost da su Etelred i Alfred potplatili
Vikinge. U znak zahvalnosti što je spasao Mersiju, mladi Alfred dobio je
za ženu kćerku mersijskog kralja što mu je, u perspektivi, davalo
mogućnost da se domogne i mersijskog prestola.286
Nakon što su obnovili snagu i snabdeli se dodatnim zalihama,
Vikinzi su naredne godine iznova otišli na područje Istočne Anglije gde su
ubili kralja koji im je ranije obezbedio konačište tokom zimskih meseci
nakon čega su okupirali čitavu oblast. Na taj način postali su gospodari
čitavog severa i dela istočnih regija, a i Veseks je bio u opasnosti.
 Velika vojska krenula je u napad na Veseks u januaru 871. godine.
Etelred i Alfred zajedno su se pripremali da se odupru, ali uprkos njihovom
otporu, Vikinzi su napredovali u pravcu zapada, odnosno Etelredovog
kraljevstva. Četvrtog januara anglosaksonske snage doživele su poraz u
bici kod Redinga, u Saseksu. Ratnici su se povukli i iznova ušančili. Četiri
dana kasnije opet su se sukobili s Velikom vikinškom vojskom, ovog puta
kod Ešdona. Sada im je uspelo da potisnu Vikinge, ali je uprkos tome
Etelredova vojska bila oslabljena usled posledica te pobede. „Mnogo
hiljada njih je stradalo, a borba je trajala do duboko u noć“, čitamo u
Anglosaksonskoj hronici.287
Dve nedelje kasnije vikinške snage opet su se našle u napadu. U
stravičnom okršaju do kojeg je došlo u blizini južnog grada Bejzinga,
Vikinzi su odneli veliku pobedu. Halfdan je postao gospodar Londona, a
uskoro je stiglo i pojačanje koje je trebalo da popuni desetkovane vikinške
snage. Iako je Etelred nastavio da pruža otpor, preminuo je u aprilu usled
posledica bolesti, a imao je svega trideset godina. Alfred, kome je tada bilo
svega dvadesetak godina, nasledio je vesekski presto, zapovedništvo nad
anglosaksonskim snagama i neizbežan zadatak da se ponovo u bici sukobi
s Velikom vikinškom vojskom. „Bio je to veliki ratnik koji je pobeđivao u
skoro svakoj bici“, zabeležio je njegov savremenik, monah Džon Aser.
Ovo je, po svemu sudeći, bila samo pretpostavka budući da je Alfred
odmah doživeo znatan neuspeh u borbama protiv Velike vikinške vojske
usled čega je bio prinuđen da pristane na privremeni mirovni sporazum.
Vikinzi su, u međuvremenu, učvrstili svoju vlast na području
Nortambrije da bi se 874. godine vratili u Mersiju koju su okupirali. Ivan
Beskostni je preminuo tokom tih meseci koje su karakterisali veliki oružani
sukobi. No, Vikinzi, koje je nadalje predvodio Ivarov brat Ube (Halfdan je,
zahvaljujući svojoj nemilosrdnosti, još ranije izgubio podršku svojih
pristalica) uz pomoć vojskovođe po imenu Gutrum, i dalje su ostali veoma
moćni. Bilo je samo pitanje vremena kad će se čitavo ostrvo naći u
vikinškim rukama. Stoga se Alfred, koji se nalazio na čelu svoje iscrpljene
i desetkovane vojske, odlučio za skrivanje. Posmatrao je kako je
Etelredovo učešće u beskrajnim bitkama donosilo smrt hiljadama ratnika te
više nije video nikakvu budućnost u nastavku tog oružanog sukoba
Anglosaksonske izbeglice napuštale su ostrvo 878. godine očajnički tražeći
novi dom. Vikinzi su se ulogorili u Ejvonu, dok su se Alfred i njegovi
ratnici, živeći u močvarnom predelu Atelnej, na području njegove
kraljevine Veseks, bili daleko od očiju svih. „Život mu je, usred
pošumljenih i močvarnih oblasti, bio ispunjen brigom“, zapisao je Aser,
„… Proticao je bez hrane, osim onoga do čega bi došli tokom čestih
pljačkaških napada koje bi sprovodili na štetu Vikinga.“288
No, još uvek nije sve bilo izgubljeno. On nije bio jedini vojskovođa
koji je ratovao protiv Vikinga. Ivarov brat Ube je bio ubijen 878. godine u
bici kod Kinuita kad je pokušao da uništi Alfredovu vojsku.
Anglosaksonske trupe u toj borbi predvodio je plemić po imenu Oda
(vojvoda koji je jednom oblašću upravljao u vladarevo ime) koji ne samo
da je pobedio Vikinge već je i zarobio njihov čuveni barjak, simbol boga
Odina.
Moguće je da je ovo pozitivno znamenje ohrabrilo Alfreda, ali on
ipak nije izašao iz svog skrovišta. Na čelu Velike vikinške vojske i dalje se
nalazio Gutrum i Vikinzi su još uvek gospodarili tom teritorijom. Alfred je
odlučio da čitavu situaciju pokuša da reši dugoročno. Bio je čak spreman
da na kocku stavi čitavo svoje kraljevstvo kako bi uspeo da znatnije ojača
svoje oružane snage. Kasnije su, u vezi s njegovom dobrovoljnom
samoizolacjom, nastale brojne povesti uključujući tu i onu najpoznatiju:
dok se krio u jednoj staji u Atelneju, Alfreda je domaćica zamolila da
pripazi na jelo koje je pripremala na ognjištu. Zaokupljen mislima o ratu
protiv Vikinga, potpuno je zaboravio hranu koja je počela da gori te je
domaćica, ljuta na njega, upala u staju uzvikujući: „Nestrpljiv si da ih
pojedeš iako su vrele!“, povikala je, „Zašto ih nisi okrenuo kad si video da
gore?!“289
 70. Vedmorski sporazum
Tu povest je u XVI stoleću zabeležio sveštenik Metju Parker koji je
tvrdio da ju je otkrio u jednom istorijskom spisu nastalom u IX veku.
Moguće je da je ona nastala nešto docnije, ali nam ona u suštini govori o
sećanju na Alfreda koji pokorno okreće hranu na ognjištu i ni na koji način
domaćici ne ukazuje na to da se upravo izvikala na vladara Engleske. Čak
su ga i njegovi savremenici smatrali punim vrlina i svetim, videći u njemu
bogom darovani spas od pretnje koju su predstavljali neznabošci. Upravo
ga je zato Džon Aser opisivao kao pobednika iako je gubio na bojnom
polju, a kasniji hroničar Simeon od Durhama tvrdio kako je njegovo lice
sijalo poput anđeoskog, kao i da su njegovo oružje činili vera, nada i ljubav
prema Gospodu.290
Iako verska ubeđenja mogu biti pojačana pred opasnošću od poraza,
Alfred je zadržao svoje mesto u panteonu bogom određenih vladara tako
što je iz atelnejskih močvara izašao sa snažnom i odlučnom vojskom.
Tokom poznog proleća 878. godine on se u blizini vesekskog grada
Edingtona sukobio s vikinškom vojskom koju je pobedio. „Srčano se
boreći u formaciji zbijenih štitova“, zapisao je Aser, „odlučno se odupirao
tokom dužeg vremenskog perioda; konačno, zahvaljujući volji Gospodnjoj,
požnjeo je uspeh. Vikinge je pobio u velikom pokolju, a onda je nastavio
da goni one koji su pobegli.“291
Nakon bitke kod Edingtona vikinški vojskovođa Gutrum pristao je ne
samo da potpiše mirovni dogovor već i da prihvati hrišćanstvo. Doveo je
tridesetoricu svojih najsnažnijih ratnika koji su zajedno s njim istog dana
bili kršteni. Nakon toga su se povukli u svoju zemlju. Na osnovu tog
dogovora, poznatog pod nazivom „Ugovor iz Vedmora“, koji su potpisali
Alfred i Gutrum, došlo je do podele Engleske na dva dela. U
anglosaksonskom posedu ostale su južne i jugozapadne oblasti. Alfred je
vladao južnim teritorijama, dok je vlast nad uzdrmanom Mersijom
prepustio svojoj kćeri i zetu koji su njome upravljali pod njegovim
nadzorom. Gutrum i njegovi Vikinzi na taj način su dobili mogućnost da
svoju vlast uspostave nad Nortambrijom, istočnom morskom obalom i
istočnom polovinom Mersije.
Alfredova pobeda u bici kod Edingtona je možda bila odlučujuća, ali
su Vikinzi i bez predaje pretrpeli ogromne gubitke. Istina je da su tada
vikinške snage, koje su u početku bile pljačkaške jedinice koje su izazivale
stanje haosa, već skoro petnaest godina nalazile na tlu Engleske. Naselili
su se na području Engleske, stupili u mešovite brakove s
Anglosaksonkama s kojima su dobili decu, obrađivali su zemlju, ali su
delimično i promenili svoju dotadašnju gusarsku narav. S vremenom su
počeli sebe da doživljavaju kao starosedeoce, a ne kao došljake. Bili su
spremni da otpočnu novi život i da prihvate novu religiju ukoliko bi im to
omogućilo da formiraju svoja gazdinstva i porodice. Istovremeno, i
Alfredovi ratnici bili su podjednako nestrpljivi da se vrate svojim ženama i
oranicama.
U godinama koje su usledile nakod Vedmora, Alfred se našao u
situaciji da se odupre vikinškim pokušajima da zauzmu još veće površine
zemlje. No, i dalje je bila prisutna podela Engleske na dva kraljevstva –
anglosaksonsko i danelaško. Vedmorski mirovni sporazum predstavljao je
kompromis, ali je zato obema stranama dao ono što su one želele. Gutrum i
vikinške vojskovođe dobile su svoj novi dom. Alfred je, s druge strane, bio
u prilici da uspostavi do tada najveće anglosaksonsko kraljevstvo. Bilo je
to kraljevstvo koje se nalazilo u južnom delu zemlje i kojoj je kasnije
mogao da prepusti svom sinu Edvardu. Alfredovi sledbenici, iscrpljeni i
ratom izmoreni Anglosaksonci s područja Veseksa i Mersije, konačno su
dobili dozvolu da se vrate svojim pređašnjim životima.
Upravo je zbog toga Alfred i bio upamćen sa zahvalnošću. Bio je
istovremeno osvajač i mirotvorac. „Znamenit, ratoboran, pobedonosan,
istrajni zaštitnik udovica, siročadi i sirotinje“, zaključio je u XII stoleću
istoričar Džon od Vorčestera, „veoma omiljen u svom narodu, milosrdan u
odnosu na sve. … On s pravom čeka venac blagoslovene besmrtnosti i
slavu vaskrsenja.“292
 Šezdeset prvo poglavlje

Borba za „Gvozdenu krunu“

Između 875. i 899. godine Karlo Ćelavi kupio je titulu cara

Rimljana, Karlo Debeli sasvim slučajno je nasledio carstvo, a
Mađari su prodrli na sever Apeninskog poluostrva
Kralj Karlo Ćelavi postao je 875. godine car Rimljana na najneposredniji
način. Rimskom papi Jovanu VIII ponudio je ogroman mito. Svi hroničari
su saglasni u tome da ga je Jovan VIII krunisao na sam Božić u zamenu za
dona, pecunia, multa et pretiosa munera.293
To je naravno razljutilo Ludviga Nemačkog koji je smatrao da ta
titula treba da pripadne njemu. Njihov stariji brat Lotar preminuo je još
855. godine, ostavivši svog sina Luja II Mlađeg kao kralja zemalja na
Apeninskom poluostrvu i cara Rimljana. Luj II preminuo je početkom 875.
godine pa je Ludvig Nemački, u to vreme najstariji živi franački vladar,
očekivao kako će upravo on biti novi car. U to doba bilo mu je šezdeset
devet godina. Do tada je već doživeo da titulu preuzmu njegov brat i
nećak, pa je želeo da i sam konačno postane car.
No, očigledno nije želeo da za to i plati. Međutim, kako je svečani
čin krunisanja već uveliko bio obavljen, jedino što mu je preostalo bilo je
da se sveti. Dok se car Karlo Ćelavi još uvek nalazio u Rimu, Ludvig
Nemački je sa svojom vojskom upao na teritoriju Zapadne Franačke, paleći
i uništavajući sve pred sobom. Karlo je pohitao kući, ali i pre nego što su
braća mogla da se sretnu, Ludvig je preminuo. Čitav jedan život ispunjen
frustrirajućim ambicijama bio je iznenada prekinut.
Nedugo zatim, usled posledica iznenadne bolesti, preminuo je i car
Karlo Ćelavi. Negov sin i naslednik, Luj Mucavi, jedva da ga je nadživeo
svega dve godine. Složeni proces nasleđivanja franačkih kraljevstava
nastavio se s naslednicima koji su bili u životu. Sinovi Ludviga Nemačkog,
Karloman i Ludvig Mlađi (Ludvig III), podelili su između sebe oblast
Istočne Franačke. Međutim, kad je Karloman umro usled posledica šloga,
njegove oblasti pripale su mlađem bratu Karlu Debelom koji je već vladao
na području Apeninskog poluostrva. S druge strane, dvojica unuka cara
Karla Ćelavog zajedno su vladala Zapadnom Franačkom.
Franački vladari pregovarali su i ratovali kako bi se domogli željenog
položaja. Za novog cara papa je krunisao 881. godine rimskog Karla
Debelog. Budući da nije bio sklon ratovanju, takav sled događaja nije imao
nikakve posebne veze s ličnošću samog Karla Debelog koliko s činjenicom
da je on u to vreme već uveliko vladao područjima na Apeninskom
poluostrvu. Papa je strahovao od opasnosti da se Papska država nađe na
udaru jednog od dvojice svojih suseda, a to je bio Gij, vojvoda od Spoleta.
Ukoliko bi papa bilo kom drugom franačkom vladaru podario titulu cara,
Karlo je jednostavno mogao da ga onemogući u tome da stupi na tlo
Apeninskog poluostrva kako bi odbranio prvosveštenika, čak i ako bi sve
to isključivo bilo učinjeno zbog titule.
Karlo je prihvatio titulu cara, ali se nakon svog svečanog krunisanja
nikada više nije vratio u južne apeninske oblasti. Takođe, nikada nije
učinio ništa kako bi Papsku državu zaštitio od posledica pljačkaških
pohoda koje je sprovodio Gij od Spoleta. Ipak, uprkos sve svoje
nezainteresovanosti, Karlo Debeli – u početku mlađi brat koji nije ni
trebalo ništa ni da nasledi – uskoro je postao ne samo car Rimljana već i
najmoćniji vladar na zapadu. Dvojica franačkih vladara preminula su 882.
godine usled različitih prirodnih uzroka. Treći je ubijen 884. godine dok se
nalazio u lovu. Sva ta kraljevstva, jedno po jedno, bila su priključivana
državi jedinog preostalog živog naslednika – cara Karla Debelog.
Slučajnost i sudbina dovele su do toga da su iznova ujedinjeno drevno
carstvo i carska titula Karla I Velikog bile objedinjene u jednoj ličnosti.
Jedina oblast na čijoj je teritoriji došlo do pobune i koja je proglasila svoju
samostalnost bila je Provansa.294 Ono što Ludvig Nemački nije mogao
tokom čitavog života ispunjenog borbama, pregovaranjima i prolivanjem
krvi, Karlu Debelom je uspelo a da ni prstom nije mrdnuo.295
Istini za volju, dobijanje i održavanje nečega, ipak, nije bilo isto.
Stoga je Karlo Debeli – slab i nevičan, bez zakonitog sina ili naslednika,
kao i bez bilo kakvog plana za vladanje prostranim carstvom – veoma brzo
i upao u nevolje. Svega godinu dana nakon što je 885. čitavo carstvo
potpalo pod njegovu vlast, suočio se s ozbiljnim teškoćama s Vikinzima.
Oni su redovno pljačkali njegove zemlje, ali ih je najčešće potkupljivao
srebrom i (povremeno) taocima. No, tada su napadi postali znatno suroviji.
Nisu se svi pripadnici Velike vikinške vojske naselili na području
Engleske. Ne preterano zainteresovani za obrađivanje zemlje, neki ratnici
vratili su se svojim domovima na kopnu, a sve to kako bi opet nastavili
svoj stari pljačkaški način života. Takođe, prestali su da pljačkaju brodove.
Sada su se opet našli u sedlu te su na konjima jurili kroz različite oblasti,
pljačkajući i silujući mnogo više nego do tada. „Ljudi sa severa ne prestaju
da zarobljavaju i ubijaju hrišćane“, tugovao je jedan franački monah,
da uništavaju hramove, ruše utvrđenja i spaljuju gradove. Svuda
su samo leševi sveštenika, svetovnjaka, bili oni plemenitog
porekla ili ne, žena, mladih, beba. Ne postoji drum, niti mesto koje
nije prekriveno ljudskim telima.296
Izgledalo je da car Karlo Debeli nije mogao da se odupre pohodima
svojih protivnika. Okupio je vojsku koja se ustremila na Vikinge u gradu
Luvenu, ali su njegove snage doživele strahovit poraz. Vikinzi su, nakon
uspeha ostvarenog na bojnom polju, zauzeli Ruan, a potom organizovali
masovan napad u pravcu reke Sene. Čak sedam stotina brodova zaplovilo
je put Pariza koji se uskoro našao pod opsadom.297
Nalazeći se daleko od Pariza, car Karlo Debeli poslao je svoju vojsku
koja nije uspela da okonča opsadu grada. Zatekavši se u očajnom položaju,
vladar je Vikinzima, u zamenu za njihovo povlačenje, ponudio oko tri
stotine pedeset kilograma srebra, kao i zimovnik na području Burgundije.
Vikinzi su pristali na tu nagodbu i prekinuli opsadu Pariza. Međutim,
Karlo Debeli je izgubio i ono malo simpatija koje su njegovi podanici gajili
prema njemu. Naime, bili su veoma nezadovoljni: ukoliko je već i bio rešio
da njihov novac kojim su isplatili svoje poreske obaveze da Vikinzima
umesto da ih protera, zašto to onda odmah nije učinio još na početku
opsade jer bi ih na taj način poštedeo brojnih teškoća? Kivni zbog ponude
da njihova oblast bude vikinški zimovnik, Burgunđani su se ubrzo
pobunili. Karlov nećak Arnulf od Koruške okupio je vojsku i 887. godine
krenuo u pohod na franačke teritorije kako bi s prestola, upotrebom sile,
skinuo svog ujaka.
Suočen s ovim neprijateljskim činom, car Karlo Debeli pristao je da
se odrekne svoje kraljevske i carske titule. Moguće je i da je njegova
spremnost da se preda bila u vezi s vladarevim zdravstvenim stanjem. Već
izvesno vreme patio je usled ozbiljnih bolova u predelu glave pa je čak
pristao i na primenu trepanacije kako bi prestao bol. Car Karlo Debeli
preminuo je u januaru 888. godine, svega nekoliko meseci po svom
odricanju od vladarskog položaja.
Carstvo se podelilo na veći broj oblasti nego što je to ranije bio
slučaj. Uskoro je počelo krunjenje same titule cara Rimljana. Arnulf od
Koruške postao je kralj Istočne Franačke; dvojica italijanskih plemića,
Berengar od Frijulija i Gij od Spoleta (isti onaj vojvoda od Spoleta koji je
ranije pretio da će ugroziti Papsku državu) počeli su da se sukobljavaju u
vezi s time ko je imao pravo da ponese kraljevsku titulu na poluostrvu. Čak
petorica plemića istakla su svoje aspiracije na druge delove carstva.298
„Budući lišena zakonitog naslednika prestola“, zapisao je hroničar Regino
Prumski, „kraljevstva koja ga više nisu poštovala čekala su na vladara koga
bi stekli nekim drugim putem, ali se svako opredelilo da sebi izabere kralja
između svojih žitelja. Takva situacija bila je veoma zabrinjavajuća.“299
Nalazeći se u haotičnom stanju, papa Stefan V štitio je sopstvene
interese. Proglasio je Gija od Spoleta za novog kralja na poluostrvu, a
uskoro ga je, 891. godine, svečano krunisao i za cara. Taj potez svedočio je
o tome da je prethodno bio postignut dogovor da će papska odluka i carska
kruna u zamenu za Gijevo obećanje da Papsku državu ostavi na miru. Po
svemu sudeći, to nije bilo baš u skladu s onim što je car Karlo I Veliki
podrazumevao pod tim da će car Rimljana biti odgovoran za zaštitu Papske
države.
Gij od Spoleta umro je iznenada nakon svega tri godine koliko je
proveo na carskom prestolu. Na tronu ga je nasledio njegov
četrnaestogodišnji sin Lambert. „Stasit momčić“, primetio je istoričar
Liutprand iz Kremone, „i mada još uvek maloletan, ipak je pokazivao
neobičnu ratobornost.“ Berengar od Frijulija, koga nikako nije napuštala
nada da bi mogao postati vladar čitavog tog poluostrva, i dalje je izazivao
trzavice u severnim oblastima. Ne časeći ni časa uputio se u pravcu grada
Pavije u kome je sebe proglasio za kralja.300
U toj situaciji, papa Farmozo, naslednik Stefana V, uputio je poruku
Arnulfu od Koruške, tada već kralju Istočne Franačke, u kojoj mu je
obećao titulu cara pod uslovom da dođe na jug i obnovi mir. Po papinom
mišljenju, njegov prethodnik na prestolu Svetog Petra postupio je ishitreno
kada je, umesto vladaru iz porodice Karla I Velikog, jednom običnom
ratniku poreklom s Apeninskog poluostrva omogućio da postane car.
Arnulf od Koruške, koji je poticao iz porodice Karla I Velikog, bio je
očigledan kandidat za taj položaj.
Arnulf se saglasio te je 896. godine, na čelu vojske koju je
predvodio, okončao svoje dugo putovanje u Rim. Saznavši za približavanje
franačkog vladara, Lambert je pobegao u očevu postojbinu Spoleto. Arnulf
je rimskom papi Farmozu dozvolio da ga ne samo imenuje za vladara
Istočne Franačke već i za kralja oblasti na Apeninskom poluostrvu i cara
Rimljana. Tek tada se usmerio u pravcu Spoleta kako bi se obračunao s
Lambertom.
Međutim, tokom kratkog putovanja između Rima i Spoleta vladar je
doživeo šlog i ostao delimično paralizovan. Stoga je odlučio da odustane
od svog prvobitnog nauma da porazi Lamberta, pa se vratio kući.
Lambert je napustio Spoleto i ponovo za sebe prigrabio titulu vladara
Apeninskog poluostrva, ali i pre nego što je mogao da stigne u Rim kako bi
kaznio papu Farmoza prvosveštenik je preminuo. Vođen mladalačkim
besom naredio je Stefanu VI, nasledniku pape Farmoza, da se otvori
kovčeg s posmrtnim ostacima prethodnog prvosveštenika. Mrtvi papa je
zatim bio obučen u odgovarajuće odežde i posađen na stolicu. Papa Stefan
VI sazvao je sinod koji je imao obavezu da donese odluku o tome da papa
Farmozo bude proklet i raščinjen. „Nakon što je sve to već bilo obavljeno“,
zabeležio je Lijutprand iz Kremone, „naredio je da se telo, s koga su
prethodno bile skinute sve odežde i s koga su bila odsečena tri prsta, baci u
reku Tibar.“ Ta tri odsečena prsta bila su upravo ona kojima je za života
papa Farmozo blagosiljao žitelje Rima. Taj sinod je kasnije bio označen
kao Synodus Horrenda, odnosno „suđenje telu“.301
Kad se smirio, Lambert se uputio u pravcu severa gde je postigao
sporazum s Berengarom: Lambert bi nastavio da vlada južnoapeninskom
oblastima, a Berengar bi gospodario severnim. Taj sporazum bio bi
zapečaćen na taj način što bi se Lambert oženio Gizelom, Berengarovom
kćerkom. Berengar je pristao na taj predlog. Verovatno da nije imao
nameru da se pridržava njegovih odredaba, ali isto tako nije znao kako da
ga naruši. Lambert je svega nekoliko meseci kasnije, kad mu je bilo tek
osamnaest godina, slomio vrat. U prvoj radnoj verziji svoje istorije
Lijutprand iz Kremone je zabeležio i to kako je Lambert bio u lovu na
divlje svinje kad je pao s konja. Kasnije je izmenio tu verziju u nešto
neobičniju: „Postoji i druga verzija koja deluje znatno istinitije“. Po drugoj
verziji ovog događaja, Lamberta je ubio jedan mladić iz Milana čiji je otac
bio pogubljen, pa je ubica tako postavio leš da je sve odavalo utisak
nesrećnog slučaja.302
Ta pogibija Berengaru je omogućila da se proglasi vladarom čitavog
Apeninskog poluostrva. No, iako se konačno domogao krune, zlosrećan
splet događaja uskoro će dovesti dotle da će mu ona pasti s glave.
Naime, u oblastima koje su se nalazile severno od njegovih
pripremala se nepogoda. Opet je došlo do toga da je jedan ratnik do tada
razjedinjena plemena ujedinio u nešto što je predstavljalo začetak nacije. U
pitanju su bila ugro-finska plemena među koja su se naselili i Rusi. Ime tog
ratnika bilo je Arpad. Stvorio je savez u okviru koga je postao njegov prvi
vladar. „Pre tog Arpada oni nikad nisu imali nijednog kneza“, zabeležio je
u svojoj povesti Mađara vizantijski car Konstantin Porfirogenit.303
Ratnici unutar tzv. mađarskog plemenskog saveza, pod Arpadovim
zapovedništvom, kretali su se u pravcu zapada i stigli 895. godine do
granica Moravske. Tri godine kasnije napali su Veneciju, ali su se ubrzo
povukli. Međutim, u vreme kada je, Berengar izrazio nameru da se kruniše
lombardijskom „Gvozdenom krunom“, a to se odigralo 899. godine,
Mađari su upali u severne oblasti Apeninskog poluostrva. Za to su imali i
poseban podsticaj: Arnulf od Koruške, koji se nalazio na području Zapadne
Franačke, ponudio im je novac i hranu ukoliko svu svoju energiju usmere u
pravcu severnih oblasti Apeninskog poluostrva. Arnulf je možda bio
primoran da se odrekne mogućnosti da osvoji tu regiju, ali nikako nije
gubio nadu u to da bi mogao da ukloni svoje suparnike.304

71. Mađari
 Berengar i njegove snage borili su se hrabro, ali su Mađari bili
odmorni, gladni i teško da su mogli da ih nadvladaju. Oni su bili i izuzetno
vešti u gerilskom načinu borbe. Tokom naredne godine opljačkali su čitav
niz apeninskih gradova i potom se povukli ne dopuštajući Berengarovim
ljudima da ih stignu. Berengar je postepeno počeo da gubi podršku
apeninskih plemića koji su do tada bili spremni da prihvate njegovu
vrhovnu vlast. Ako ne može da se odbrani od Mađara, kakva je onda korist
od njega?
Predvođeni severnoapeninskim vojvodom Adalbertom, čiji su se
posedi našli na udaru Mađara, plemići su uputili poziv jednom od manjih
karolinških prinčeva, Luju Provansalskom (dalekom potomku cara Karla I
Velikog i to po ženskoj liniji) da dođe na područje Apeninskog poluostrva i
preuzme „gvozdenu krunu“. Berengar je prihvatio taj izazov, ali su njegove
snage počele da se osipaju, dok je broj pristalica Luja Provansalskog
svakim danom rastao. Berengar je, naposletku, bio primoran da napusti
severne oblasti Apeninskog poluostrva prepuštajući tako „gvozdenu
krunu“ svom suparniku.
 Šezdeset drugo poglavlje

Kampaku

Između 884. i 940. godine pripadnici klana Fuđivara stekli su

potpuno nov položaj, dok je car Uda neuspešno pokušavao da
umanji njihovu moć
Godine 884. pripadnik klana Fuđivara po imenu Motocune bio je
najmoćnija ličnost u čitavom Japanu. Obavljao je dužnost sešoa,
namesnika prestola u ime maloletnog cara Jozeija, a od 881. godine nalazio
se i na položaju prvog ministra. Kad je car postao punoletan i potpuno
spreman da vrši vlast, Motocune je sebi smislio novu titulu. Postaće
kampaku, odnosno civilni diktator što je trebalo da predstavlja osobu koja
bi bila neka vrsta nadzornika krune. To je bila titula koja mu je
omogućavala da zadrži istu moć nad odraslim carem koji je i sešo imao
nad maloletnim vladarom.305
Petnaestogodišnji Jozei, koji je već deset godina bio formalno
krunisani vladar, rastao je od deteta koje se dosađuje u jednog veoma
agresivnog psihopatu. Omiljenu zabavu predstavjalo mu je posmatranje
kako psi ubijaju majmune ili hranjenje zmija žabama. Takođe, predlagao je
da i sam počne da ubija osuđenike. Motocune je, kao prednost koja mu je
išla u prilog, iskoristio činjenicu da je vladarevo ponašanje vremenom
postalo neprihvatljivo kako bi sazvao savet koji su sačinjavali dvorski
zvaničnici. Svi prisutni ubrzo su se saglasili s predlogom da mladi car treba
da bude zbačen s prestola. Kampaku je potom svog cara nagovorio da uđe
u kočije koje su ga odvele iz grada. Umesto mladog vladara, dvorski
zvaničnici izabrali su njegovog pedesetčetvorogodišnjeg ujaka Kokoa za
novog cara.306
Jozei nikada nije bio uhapšen. Njegovo psihičko stanje povremeno se
poboljšavalo (iako je, navodno, bio odgovoran za najmanje dva ubistva) te
mu je bilo dozvoljeno da kroz planinske predele jaše na svom konju, loveći
i spavajući pod otvorenim nebom. Povremeno se, bez prethodne najave,
pojavljivao pred kapijama zamkova pojedinih zemljoposednika,
zahtevajući da mu bude dozvoljeno da uđe. Bar jednom se zaljubio, a
napisao je i pesmu koju je posvetio voljenoj ženi. Radnja te pesme
smeštena je u udaljene severoistočne priobalne predele gde se reka Mina
spuštala s hiljadu pet stotina metara visoke planine Cukuba u bazen
ispunjen kipućom vodom:

Potočić Mina teče niz brdo

s visoke planine Cukuba.
Snažan kao i moja ljubav, on se moćno uliva
u bazen koji je poput noći taman.

Ne postoje sačuvani podaci koji bi nam posvedočili da se bivši car

ikada oženio.307
Boraveći u svom dvoru koji se nalazio u gradu Hejanu, car Koko nije
obraćao preteranu pažnju na politička dešavanja. Motocune je zadržao svoj
položaj kampakua koji mu je omogućio da sve mehanizme vlasti čvrsto
drži u rukama. Bio je to prvi slučaj da je kampaku javno obavljao vladarske
dužnosti i pored samog cara koji je bio punoletan prilikom krunisanja. Taj
događaj predstavljao je prekretnicu u istorijatu razvoja te visoke državne
funkcije koja, s druge strane, zvanično nikada nije bila uspostavljena i koja
je svoje postojanje dugovala isključivo ambiciji i energiji članova jedne
porodice. Motocuneovo neograničeno upravljanje carstvom nastavilo se i
tokom naredne tri godine, sve do smrti cara Kokoa.308
Nasledio ga je njegov tada dvadesetjednogodišnji sin Uda koji je
odmah otpočeo čitav niz aktivnosti koje su za cilj imale da se vladaru vrate
svi prerogativi moći koje je prethodno uzurpirao prvi ministar. Motocune
je, u skladu s tradicijom, odmah po smrti cara Kokoa ponudio ostavku na
položaj kampakua što je u japanskom političkom životu vremenom postalo
sasvim uobičajeni čin. Slično se i danas dešava s ostavkama osoblja Bele
kuće nakon izbora svakog novog predsednika SAD. Podrazumevalo se da
bi car Uda trebalo da prihvati tu ostavku, kao i da u skladu s podjednako
tradicionalnim ponašanjem Motocunea imenuje za svog kampakua.
 Car Uda prihvatio je ponuđenu ostavku, ali je onda odbio da postupi
u skladu s tradicijom. Međutim, nije se usuđivao da se otvoreno suprotstavi
moćnom klanu Fuđivara time što bi odbio da Motocunea ponovo postavi
na položaj prvog ministra. Umesto toga, Motocuneu je uputio opširno
pismo u kome ga je obavestio da nema nameru da ga ponovo imenuje na
položaj kampakua već na novoustanovljeni položaj (ako), koji je
podrazumevao dužnosti „vrhovnog ministra“ u okviru nove državne uprave
koju je uspostavljao mladi car.
Ta titula je bila drevna i poštovana, ali najvećim delom
ceremonijalna. Motocune je bio toliko ljut da je stupio u štrajk. Ipak se i
dalje nalazio na položaju prvog ministra i sve dok je odbijao da potpisuje
zvanična dokumenta ili da odgovara na zvanične zahteve, svi dvorski
poslovi su stajali.
Car Uda je bezmalo godinu dana odolevao sve većim pritiscima
svojih zvaničnika da umiri Motocunea tako što bi ga ponovo imenovao na
položaj kampakua. Državni poslovi su sve više trpeli usled takve situacije,
a stručnjaci su sve žustrije raspravljali o tome da li je titula akoa bila
uvredljiva ili ne. „Svi državni poslovi, bili oni manje ili više značajni, bili
su blokirani“, zapisao je car Uda u svom dnevniku. „Sve provincije i svi
ministri neprestano su se žalili.“309
Car je naposletku, u novembru 888. godine, bio prinuđen da prizna
poraz. Za to što je Motocuneu ranije uputio pismo kojim ga je obavestio da
mu dodeljuje titulu akoa optužio je svog nesrećnog sekretara, učenog
Hiromija, za koga je rekao da ga je pogrešno razumeo, kao i da je u tom
pismu naveo potpuno pogrešnu titulu. Bilo je to sve što je mogao da učini
kako bi se nekako izvukao iz tog galimatijasa. Car je iz svega toga izašao
potpuno osramoćen, Hiromijeva karijera naglo je bila prekinuta, a
Motocune je (sa zadovoljstvom) prihvatio da ponovo stupi na položaj
kampakua, kao i da ponovo počne da potpisuje zvanična dokumenta.310
Motocune je tako dokazao da upravo on, a ne car, ima poslednju reč
na dvoru. Ipak, ni on nije mogao večno da živi. Pesnik Arivara no Narihira,
ličnost carskog porekla, daleki potomak cara Kamua koga je nadjačao klan
Fuđivara da bi uskoro video kako nestaju i poslednje šanse za njegovo
napredovanje u dvorskoj službi, nekoliko godina pre toga je verbalizovao
nade Motocuneovih protivnika. Oni su smatrali kako će poodmakle godine
i smrt konačno staviti tačku na Motocuneovu celoživotnu borbu za sve
većom i većom vlasti.
 Oblacima i pupoljcima
rasprši i prekri naum
da možeš sakriti stazu
kojom se, kažu, starost bliži.311

Njihove nade obistinile su se 891. godine. Pod teretom sve ozbiljnije

bolesti Motocune je podneo ostavku na položaj kampakua i preminuo je
nekoliko nedelja kasnije.
Motocuneov najstariji sin po imenu Tokihira tada je imao dvadeset
jednu godinu, pa je car Uda odbio da njemu (ili bilo kome) dodeli položaj
kampakua. Tu poziciju je ostavio upražnjenu, dok je pripadnike drugih
klanova, i to što je veći broj mogao, postavio na visoke državne položaje.
Istini za volju, car nije mogao da ignoriše Tokihiru, u koga nije imao ni
najmanje poverenja, pa je tom mladiću dao jedan od nižih položaja.
Njegov savetnik od najvećeg carevog poverenja bio je Sugavara no
Mićizane, pesnik koji nije bio plemenitog porekla, ali koji je bio žedan
znanja. Mićizane, kome je tada bila pedeseta godina, imao je iskustvo
obavljanja dužnosti zapovednika jedne od provincija. Carevo poverenje
stekao je kad je javno istupio da bi podržao žrtvovanog vladarevog ličnog
sekretara Hiromija tokom jednog od ranijih sukoba s Motocuneom.312
Sećanje na poniženje koje mu je priredio Motocune uticalo je na
vladarev strah od osvete koja bi svoj uzrok imala u neispunjenim
očekivanjima klana Fuđivara.Tokom narednih deset godina car je
smišljeno unapređivao Motocuneovog sina kroz sistem državne uprave, ali
je to isto činio i s Mićizaneom. Stoga su se 896. godine njih dvojica našla
na dve najznačajnije dužnosti u državi.
Car je, u međuvrenu, vredno radio kako bi unapredio odnos između
dvora u Hejanu i udaljenih oblasti. Potpuno svestan toga da su upravo
plemići u tim regijama prikupljali porez koji su zadržavali za sebe, sproveo
je reforme da bi ih sprečio da otimaju posede u vlasništvu seljaka koji su se
nalazili pod njihovom vlašću. A kad je sprovođenje tih reformi bilo na
vrhuncu, car je abdicirao.313
Vladar je tada imao svega trideset jednu godinu te je odricanje od
prestola bilo veoma rizičan postupak. Njegov najstariji sin Daiđo tek što je
napunio trinaest godina, pa je mogao da vlada bez pomoći sešoa.
Dobrovoljno se odričući prestola i tako omogućavajući Daiđou da umesto
njega postane vladar, Uda je nadgledao čitav proces prenosa vlasti. Car ni
u kom slučaju nije imao nameru da se odrekne moći. I mada je sproveo sve
formalne korake s ciljem silaska s prestola i posvećivanja izučavanju
budizma kako bi u perspektivi otišao u manastir, vladar je u svojim rukama
u toj meri zadržao poluge vlasti da je postao poznat pod nazivom car
monah.
Njegovo trvenje s pripadnicima klana Fuđivara nije, naime, imalo za
svoj konačni cilj i potpuno obnavljanje stvarne političke moći samog cara.
Taj položaj i dalje je ostao relativno pasivan. Bila je to važna, ali
ceremonijalna veza koja je postojala između stanovnika Japana i
božanskog poretka. Umesto toga, car se uporno odupirao prekomernim
ambicijama jedne porodice zato je u prve borbene redove postavio
Mićizanea.
No, Mićizane je taj položaj doživljavao kao veoma neprijatan. Samo
dve godine nakon abdikacije cara Uda (899), uputio je molbu mladom
vladaru da mu dozvoli da se povuče sa svoje dotadašnje dužnosti. Naime,
uplašio se kad su do njega doprle glasine o tome da je Fuđivara no
Tokihira skovao zaveru s ciljem da ga ubije.314
Po nagovoru svog oca, Daiđo je odbio da prihvati njegovu ostavku.
Tokihira je krenuo u akciju 901. godine. Uspeo je da cara Daiđoa, koji u to
vreme nije imao ni punih sedamnaest godina, ubedi u to kako njegov otac,
zajedno sa Mićizaneom, planira da ga ukloni s prestola kako bi doveo
nekog od vladareve braće. Ne obavestivši prethodno o tome svog oca,
Daiđi je, pod uticajem Tokihire, izdao ukaz o doživotnom proterivanju
Mićizanea iz prestonice.
Čim je vladar potpisao ukaz, Tokihira je odmah naredio da se njegov
suparnik, zajedno sa članovima svoje porodice, protera u jedan udaljeni
region. Odmah nakon hapšenja došlo je do velike promene. Dvorski
zvaničnici, koji su i dalje bili odani nekadašnjem caru Udi, pohitali su u
manastir u kome je živeo kako bi mu saopštili šta se upravo dogodilo. Uda
je odmah uzjahao svog konja i pojurio u pravcu carske palate, ali je
Tokihira već naredio da se zatvore sve gradske kapije. Sprečen da uđe u
grad, nekadašnji car proveo je noć pod otvorenim nebom. Mićizane i
njegovi sinovi već su, tokom narednog jutra, uveliko bili daleko od Hejana,
na putu u progonstvo na južno ostrvo Kjušu.315
 Udino poigravanje doživelo je neuspeh čiju je punu cenu platio
Sugavara no Mićizane. Preminuo je dve godine kasnije u progonstvu ne
vrativši se u prestoni grad. Nakon što je mladog cara Daiđoa čvrsto držao u
ruci, Tokihira je počeo da za sebe grabi sve više vlasti, baš kao što je
nekada davno činio i njegov otac. Nije imao nameru da se okiti titulom
kompakua, ali je zato brojne zvanične dvorske položaje iznova popunio
članovima klana Fuđivara ili njihovim odanim pristalicama. Nalazeći se u
svom manastiru, nekadašnji car Uda bio je potpuno odsečen od svog sina,
vlasti, kao i od uloge koju nameravao da obavlja u okviru sistema državne
uprave svog carstva.316
Tokihirino uzdizanje na vlast je prekinuto njegovom preuranjenom
smrću 909. godine, ali je zato njegov brat i Motocuneov mlađi sin Fuđivara
no Tadahira preuzeo njegov položaj. Car Daiđo je umro 930, u četrdeset
šestoj godini, a dvor je izabrao Tadahiru kao sešoa vladarevom
sedmogodišnjem sinu. Godinu dana kasnije, nalazeći se i dalje u svom
manastiru, daleko od palate, preminuo je i nekadašnji car Uda. Kad je novi
car Suzaku bio na pragu punoletstva, Tadahira je zatražio da bude
postavljen na položaj kampakua. Uskoro se našao na istom položaju na
kome je nekada bio i njegov otac. Pripadnici klana Fuđivara opet su u
svojim rukama držali skoro sve značajnije javne dužnosti u carstvu.317

72. Masakadova pobuna

 Borba za prevlast u Hejanu nije prerasla u politička ubistva, niti u
građanski rat kao što se to dešavalo u Kini, Vizantiji ili nekim
zapadnoevropskim državama. Pre svega, japanski car nije raspolagao
stajaćom vojskom. Kad bi mu bile potrebne oružane jedinice, onda bi
regrutovao muško stanovništvo starije od dvadeset, a mlađe od šezdeset
godina. Kad nisu bili angažovani u vojsci, ti regruti živeli su kao obični
građani koji su očekivali poziv da se jave u armiju. Tokom najvećeg dela
života oni su ostajali u svojim domovima, živeći u svojim oblastima,
baveći se svakodnevnim obavezama kao zemljoradnici ili trgovci pritom
obavljajući svoje redovne vojne obaveze u vremenskom okviru koji nije
bio duži od trideset pet do četrdeset dana godišnje. Stoga Fuđivare (ni neki
drugi ambiciozni pripadnici plemstva) nisu raspolagali na zapadu toliko
omiljenom mogućnošću da se posvete vojnoj karijeri, pridobijanju podrške
oružanih snaga ili njihovom korišćenju s ciljem da zbace svog suverena.318
Ono što im je zaista stajalo na raspolaganju odnosilo se na
mogućnost da na zakonit način steknu moć na dvoru, baš kao što su to
činili članovi klana Fuđivara ili da, u suprotnom, koriste svoje privatne
vojske kako bi uspostavili sopstvenu vlast u oblastima udaljene od
prestonog grada.
Zemljoposednik Taira no Masakado se 939. godine opredelio za taj
drugi način. On je živeo u plodnoj severoistočnoj oblasti po imenu Kanto.
Bio je vešt u borbama na konju i veoma ambiciozan kad je u pitanju čast
porodice. Istovremeno, mogao se pohvaliti i time da je poticao od cara
Kamua. Pripadnici njegovog klana Taira nalazili su se na različitim
položajima u oblasti Kanto, dok je Masakado, kao mladić, izvesno vreme
proveo na carskom dvoru u Hejanu. Tu je video moć klana Fuđivara.
Sasvim je moguće da su ti prizori samo dodatno pojačali njegovu ličnu
ambiciju.319
Njegovo uzdizanje na lestvici moći počelo je unutar lokalne
zajednice. Vrativši se iz boravka na carskom dvoru u Hejanu, Masakado se
sporečkao s nekolicinom svojih suseda oko prava nad zemljom, pa je ta
svađa uskoro prerasla u oružani sukob. Ratoborni žitelji poseda u
vlasništvu sukobljenih zemljoposednika otpočeli su mali, lokalni rat koji je
samo dodatno ojačao Masakadov položaj.
Ohrabren postignutim uspehom usmerio je svoju privatnu vojsku,
koja je u tom trenutku brojala oko hiljadu ratnika, u napad na najbližeg
zapovednika provincije, carskog zvaničnika koji je bio odgovoran za oblast
Hitači. Sedište zapovednika, koje nije bilo sagrađeno s ciljem da se odupre
nekoj oružanoj sili, odmah se predalo. Opijen ostvarenom moći, Masakado
se proglasio vladarem, tzv. novim carem. Zauzeo je obližnje carske postaje
i istovremeno je postavljao svoje dvorske zvaničnike kojima je poveravao
obavezu da upravljaju njima.320
Ipak, njegova vladavina potrajala je svega tri meseca. Tadahira je
ucenio njegovu glavu. Car možda nije raspolagao stajaćom vojskom, ali
zato nije oskudevao u novcu. Dvojica drugih velikih zemljoposednika, od
kojih je jedan pripadao klanu Fuđivara, a drugi samom klanu Masakadoa,
udružili su se kako bi se suprotstavili novom caru (i, naravno, stekli
novčanu nagradu). Svega tri meseca nakon što je Masakado sebe proglasio
za vladara, njegova dvojica suparnika, u stopu praćena svojim privatnim
vojskama, iskrcala su se na područje koje je prethodno zauzeo.
Kao i sve druge oružane snage u Japanu, i Masakadova vojska bila je
privremenog karaktera. Ratnici koji su se nalazili u njegovoj službi nisu
bili profesionalni vojnici te su imali običaj da odlaze i da se vraćaju kako
bi se, u međuvremenu, pozabavili svojim obavezama kod kuće. Stoga su
Masakadove snage, u trenutku protivničkog napada, imale svega oko četiri
stotine ratnika. Ta slabašna jedinica bila je odmah poražena, a Masakado
likvidiran. „Njegov konj je zaboravio da galopira u begu“, zabeleženo je u
onovremenom opisu njegove pobune pod naslovom Šomonki, „pa je i on
zaboravio na svoje ratničke veštine. Pogođen strelom koju su odaslali
bogovi, smrtno je stradao i novi car.“321
Masakadova oružana pobuna predstavljala je neuspešnu provincijsku
verziju borbe za vlast koju su pripadnici klana Fuđivara sprovodili u
središtu carstva, pa se pokazala nedovoljno uspešnom u odnosu na
sofisticirano političko manevrisanje u prestonom Hejanu, ali je, bez obzira
na svoj konačni ishod, predstavljala prikaz onoga što će se tek dogoditi.
Fuđivare su tokom čitavog narednog stoleća nastavile da dominiraju
zahvaljujući tome što su uspostavile sopstvenu, ne baš potpuno zakonitu
diktaturu. No, istini za volju, njihova vlast neće ostati nenarušena. Sam car
je postepeno bivao ograničavan u svojim ingerencijama, pa je tako otvoren
širok prostor i za druge japanske plemićke porodice čija je težnja ka vlasti
vremenom postajala sve surovija.
 Šezdeset treće poglavlje

Vasilevs

Između 886. i 927. godine car Lav VI Mudri nadjačao je

konstantinopoljskog patrijarha, bugarski vladar želeo je
carsku titulu, a car Roman I Lakapin je objašnjavao da
hrišćani ne bi trebalo da ratuju
Lav VI, zakoniti sin cara Vasilija I, imao je svega dvadeset godina kad je
postao neprikosnoveni vladar Konstantinopolja. Svojim postupcima ubrzo
je zaslužio nadimak Leo Sophos, odnosno Lav Mudri. Taj nadimak nije
nužno podrazumevao i izuzetnu sposobnost upravljanja državom. Znatno
više je označavao carevu učenost te bi se taj vladar mogao nazvati i Lav
Načitani. Lav je mnogo čitao, imao je izuzetno razvijenu sposobnost
pamćenja. Večeri je provodio u pisanju udžbenika posvećenih vojnoj
veštini, unapređenju propisa, komponovanju crkvenih himni i pesama, kao
i u stvaranju bogoslužbenih tekstova koje je potom izgovarao tokom
bogosluženja i u drugim posebnim prilikama.322
On, međutim, nije bio prvi car koji je imao običaj da propoveda –
njegov prethodnik, Lav III, održao je čitav niz ikonoboračkih govora – ali
je zato Lav VI i te kako bio umešan u onovremena crkvena dešavanja.
Teolog Areta iz Cezareje nazvao ga je theosophos, odnosno „mudar po
pitanjima bogoslovlja“ što bi danas moglo da bude protumačeno i kao
„nametljivac u crkvenim poslovima“. Jedva da je seo na carski presto kad
je odlučio da smeni tadašnjeg konstantinopoljskog patrijarha tako što bi na
taj visoki položaj postavio svog rođenog devetnaestogodišnjeg brata
Stefana. Takođe, nakon Stefanove smrti po svom ličnom nahođenju
imenovao je još dvojicu konstantinopoljskih patrijarha.323
 Drugi po redu među tim patrijarsima Nikola Mistik pokazao se
manje pouzdanim nego što je to car Lav VI Mudri očekivao. Godine 901.
car Lav VI Mudri suočio se s opasnošću da posle njegove smrti presto
ostane upražnjen. Iako mu je bilo blizu četrdeset godina tokom kojih je
imao tri braka, nije imao sina naslednika. Stoga je bio prinuđen da za
savladara proglasi svog brata Aleksandra.
Ipak, nije prestao da se nada da bi mogao postati roditelj. Kada mu je
901. godine preminula i treća supruga, car Lav VI je odlučio da se ponovo
oženi. Ovog puta izbor je pao na njegovu ljubavnicu koja se zvala Zoja
Karbonopsina, tj. Zoja Crnooka.
Međutim, patrijarh Nikola Mistik postavio se kao nepremostiva
prepreka. Ni treći brak nije bio potpuno u skladu s crkvenim pravilima. U
samoj suštini crkvenog prava nalazila se odredba po kojoj je bilo potpuno
prihvatljivo da pojedinac stupi u drugi brak ukoliko bi ostao udovac, ali je
to mogao da učini samo jednom. Patrijarh je nekako pristao na vladarev
treći brak, ali je na četvrti morao da zažmuri što nikako nije bio spreman
da učini.
Car Lav VI Mudri nekako je na to, makar privremeno, pristao pošto
je Zoja najpre rodila devojčicu. Početkom 905. godine vladareva
ljubavnica bila je ponovo u drugom stanju. Kad je došlo vreme za porođaj,
car je naredio da se ona prebaci u Purpurnu odaju u kojoj su, po tradiciji,
carice na svet donosile naslednike prestola. Činjenica da je dete bilo
rođeno u Purpurnoj odaji značilo je da ga je carski dvor primio u svoje
središte. Trebalo bi imati u vidu da je carski konstantinopoljski dvor bio
mnogo uticajniji od bilo kog pojedinačnog vizantijskog vladara. „Carevi i
njihova moć su dolazili i prolazili“, zaključio je istoričar Arnold Tojnbi,
„sposobni pustolovi mogli su da uspostave neku beznačajnu dinastiju, ali je
zato carski dvor nastavljao da postoji.“ Poštovani od svojih dvorana,
vizantijski carevi su istovremeno bili i zatočenici njihove dobre volje. Moć
jednog cara bila je srazmerna stepenu odanosti njegovih ministara i
vojskovođa.324
Njegovi dvorani bili su dovoljno odani svom vladaru u podršci
njegovom naporu da dobije naslednika prestola, pa se Zoja porodila u
Purpurnoj odaji. Tom svečanom činu prisustvovale su sve ličnosti kako je
tradicija to zahtevala. Na Lavovu neizmernu radost, beba je bila muškog
pola. Čineći sve kako bi ozakonio svog sina, car mu je nadenuo slavno ime
Konstantin.325
 Detetovo kršteno ime, kao i činjenica da je na svet došlo upravo u
Purpurnoj odaji doprinosili su njegovom legitimitetu prestolonaslednika,
ali da bi njegov položaj potpuno učvrstio, car Lav VI Mudri i dalje je
morao da se oženi detetovom majkom. Stoga je konstantinopoljskom
patrijarhu opet kazao da želi da stupi u brak i četvrti put. Patrijarh je to i
ovog puta odbio da prihvati. Budući da je bio smatran theosophosom, car
Lav VI Mudri je došao do zaključka da mu patrijarhov blagoslov nije ni
neophodan. Zato se uskoro i oženio Zojom, organizujući veličanstvenu
svadbenu svetkovinu koja je samo još dodatno razljutila patrijarha. „Majka
je svečano bila uvedena u carsku palatu, baš kako to dolikuje jednoj
carevoj majci“, zabeležio je konstantinopoljski patrijarh Nikola Mistik u
pismu koje je uputio u Rim, „pa je čak i sama kruna bila postavljena na
glavu te žene. … Visoko i niže plemstvo je veoma uznemireno kao da je
došlo do napada na samu našu veru.“326
Uprkos svih svojih primedaba na taj carev brak, patrijarh Nikola
Mistik bio je vladarev čovek od poverenja. No, burni i javni protesti
pripadnika visokog klera u Konstantinopolju primorali su ga da štiti
autoritet crkve. Kako se car Lav VI Mudri suprotstavio samoj crkvi,
patrijarh konstantinopoljski Nikola Mistik nevoljno mu je zabranio ulaz u
sve prestoničke bogomolje.
To je za cara bilo potpuno neprihvatljivo. Godine 907. uputio je
svoje vojnike sa zadatkom da (upotrebom sile) prognaju ne samo patrijarha
Nikolu već i sve pripadnike klera koji su protestovali zbog Zojinog
uzdizanja na carski presto. Potom je, kad je njegov sin Konstantin imao
šest godina, Lav VI Mudri odlučio da ga kruniše za svog savladara. Sinu je
dao zvanično vladarsko ime Konstantin VII Porfirogenit što je značilo
„rođen u purpuru“. To je učinio kako bi sve koji bi pristupali novome caru
podsetio na to da je carski dvor podržao Konstantinovo pravo da nasledi
presto.
Pošto se Vizantijsko carstvo nalazilo pod velikim spoljašnjim
pritiskom želeo je da, pre nego što umre, proceduru nasleđivanja prestola
učini što utemeljenijom. Abasidske oružane snage su tokom prethodna dva
stoleća predstavljale najveću pretnju za bezbednost prestonog
Konstantinopolja. Sada su, međutim, Abasidi bili zaokupljeni sopstvenim
teškoćama, pa je glavna pretnja po carstvo dolazila sa zapada.
Bugarski vladar Boris, koji je sproveo proces hristijanizacije svoje
države, nalazio se blizu, ali je prema carstvu gajio srdačan odnos. On je
zato poslao svog sina Simeona u Konstantinopolj kako bi se tamo
školovao. No, kada se našao na bugarskom prestolu, Simeon se iznenada
preobrazio u otvorenog neprijatelja carstva.327 Simeon je, poput cara Lava
VI Mudrog, bio veliki ljubitelj knjiga. Nikola Mistik ga opisuje kao osobu
„čije ga je znanje vodilo tome da ponovo iščitava drevne knjige“, a to mu
je samo još dodatno raspaljivalo maštu. Želeo je da Bugarsku preobrazi u
veliko carstvo kao što su to bila ona starovremena. I dok je car Lav VI
Mudri bio zaokupljen sopstvenim bračnim problemima, Simeon je uspeo
da se na čelu bugarskih oružanih snaga vrlo brzo nađe pod zidinama
Konstantinopolja. Suočen s tim, car Lav VI Mudri je 904. godine bio
primoran da sa Simeonom postigne mirovni sporazum na osnovu kojeg je
ovome prepustio čitav niz severnih vizantijskih oblasti koje su se nalazile
na Balkanskom poluostrvu. To je Simeona učinilo carem skoro svih
slovenskih plemena koja su naseljavala teritoriju koja je danas poznata pod
nazivom Balkansko poluostrvo.328
Možda je to umanjilo jednu pretnju sa zapada, ali se zato druga već
nazirala. Iste godine tokom koje je Konstantin VII Porfirogenit bio
proglašen za savladara (906), Rusi su se pojavili pred kapijama prestonog
Konstantinopolja.
Još od vremena hristijanizacije Rusi su konstantno jačali. Ruski
istorijski izvori svedoče nam o tome kako je Rjurik, legendarni vikinški
ratnik koji se naselio na području Novgoroda, uporno širio svoju vlast nad
susednim plemenima, kao i da je, kad je 879. godine preminuo, svoju
državu i starateljstvo nad maloletnim sinom ostavio jednom ruskom
plemiću koji se zvao Oleg Novgorodski. Oleg je uskoro uzurpirao vlast i
prestonicu preselio u Kijev.
Pošto je, po svemu sudeći, Oleg sedamdeset godina kasnije i dalje
bio živ, značajan broj istoričara smatra da je Oleg bila titula, a ne vlastito
ime. Povesti svedoče o jačanju moći Rusa koji su se nalazili pod vlašću
svojih vojskovođa. Rusi su, krajem IX stoleća, uspeli susedna slovenska
plemena da primoraju da im plaćaju danak. U najstarijim istorijskim
izvorima ruske provenijencije nailazimo i na spiskove s nazivima tih
plemena, uključujući tu i istočnoslovensko pleme pod imenom Drevljani
koji su bili u obavezi da obezbede svoje jedinice zarad organizovanja
sveruskog napada na Konstantinopolj do koga je došlo 906. godine. Taj
napad izvršen je sa snagama koje je činilo oko dve hiljade brodova na
kojima se nalazilo oko dvanaest hiljada ratnika koji su poreklom bili iz
brojnih plemena. Na osnovu svedočanstava koja nalazimo u živopisnim, ali
zato ne i preterano pouzdanim ruskim istorijskim izvorima, Rusi su
„načinili točkove koje su zatim postavili na svoje lađe tako da su, kad je
dunuo jak vetar, razvili jedra i iz pravca kopna prišli prestonom
vizantijskom gradu“. Kad su to Grci videli, veoma su se uplašili.329
Zastrašeni, stanovnici Konstantinopolja pristali su da plate veliku
svotu novca kako bi se Rusi povukli. Naredni mirovni sporazum, sklopljen
911. godine, uspostavio je krhki mir, ali za cara Lava VI Mudrog
budućnost nije delovala nimalo ružičasta. Pre nego što je 912. godine
preminuo predvideo je da će carstvo nakon njegove smrti početi da posrće
u rukama njegovih naslednika.330

73. Vizantijski gubitak oblasti na Balkanskom poluostrvu

Nakon što je Lav VI Mudri preminuo, njegov brat Aleksandar postao
je car. Novi vladar, kome je u trenutku stupanja na presto bilo četrdeset
dve godine, već je ukupno trideset tri godine imao titulu savladara, ali bez
ikakve moći. Najveći deo svog zrelog životnog doba proveo je u
pijankama, lovu i čekanju da njegov brat umre, pa mu je stupanje na presto
potpuno udarilo u glavu. Odmah je otpustio sve Lavove dvorske
zvaničnike i na položaj vratio već ostarelog Nikolu Mistika za koga je s
pravom pretpostavljao kako nije bio spreman da podrži napore na
neregularan način rođenog Konstantina VII Porfirogenita da uzurpira
ujakovu vlast. Međutim, Aleksandar je ubrzo po stupanju na carski presto
objavio kako Vizantija više neće plaćati bugarskom caru Simeonu redovan
godišnji danak na šta se obavezao još car Lav VI Mudri.331
Jedan takav postupak naveo je Simeona I da nasrne na Vizantijsko
carstvo kako bi pokazao da nije slabić. Simeon I je uspeo da naplati
godišnji danak, ali i da ga udvostruči. Istoričar Lav Đakon zabeležio kako
je bugarski vladar poslao svog glasnika koji je u Konstantinopolj doneo
poruku u kojoj je bilo zahtevano da novi vizantijski monarh zvanično
potvrdi da je i Simeon I bio car, odnosno vasilevs bugarskog naroda,
potpuno izjednačen po tituli s Aleksandrom.332
Car Aleksandar je i to odbio.
Lav Đakon nije bio prijateljski nastrojen prema onima koji nisu bili
grčkog porekla (koristio je drevne i uvredljive nazive kada je imenovao
Bugare, dok je Simeonov zahtev tumačio kao „tipično skitsku ludost“),
međutim, Simeon I je tada bio ne samo uskraćen za novac koji mu je
sledovao već i javno ponižen, pa je svojim podanicima lako mogao da
pravda odluku da sam opsedne veliki grad. Ubrzo nakon što je krenuo u
osvajački pohod protiv Konstantinopolja i stupio u prve borbe, njegov
protivnik, car Aleksandar, iznenada je preminuo. Naime, usred
poznovečernje igre loptom na konjima (neka vrsta srednjovekovnog pola)
car je doživeo moždani udar nakon kojeg je poživeo taman toliko da za
namesnika prestola, u ime svog maloletnog nećaka, odredi Nikolu Mistika.
Careva iznenadna smrt prouzrokovala je nemire u prestonici kojom je
vladalo jedno dete, a kojoj se neumoljivo približavala bugarska vojska na
čijem je čelu bio odlučni i javno poniženi vladar ratnik.
Odluka o tome kako se obračunati s carem Simeonom I zavisila je
isključivo od namesničkog saveta maloletnog cara Konstantina VII
Porfirogenita na čijem se čelu sada nalazio ostareli Nikola Mistik. Patrijarh
je i dalje negodovao zbog Lavove odluke, još iz vremena kada je
Konstantin VII bio dete, da potpuno zanemari njegov stav, kao i da prihvati
onaj koji mu je stigao od pape. Ukoliko bi Nikola Mistik bez uslovljavanja
priznao da je Konstantin VII zakoniti car Vizantije, istovremeno bi priznao
i to da je papa bio u pravu, a on načinio grešku, a to nije bio nimalo realan
razvoj događaja. Nikola Mistik se, kad se car Simeon I pojavio pod
zidinama Konstantinopolja, našao u veoma neobičnoj situaciji. Naime,
javno je podržavao vlast cara za koga je iskreno verovao da nema
zakonsko pravo da bude vladar.
Pristao je na to da cara Simeona I pusti da uđe u Konstantinopolj
nakon čega je predložio odredbe mogućeg mirovnog sporazuma. Vizantija
bi Bugarima platila danak, car Konstantin VII bi se oženio jednom od
Simeonovih kćerki, dok bi on, u svojstvu konstantinopoljskog patrijarha,
svečano krunisao Simeona za bugarskog cara (vasilevsa) čime bi ovaj imao
istu vlast (istina, isključivo nad svojim podanicima) kao i vizantijski
vladar.
Nema nikakve sumnje u to da je Nikola Mistik smatrao kako je ovo
najpovoljniji način da se problem reši budući da je čvrsto verovao u to
kako Vizantija nema svog zakonitog vladara. Stoga nije mogla da bude
nikakva šteta u tome što bi Simeon I postao car jer (po njegovom
shvatanju) u tom trenutku niko nije nosio tu titulu.333
Konstantinova majka Zoja bila je zapanjena takvim predlogom, baš
kao štu su na njega istovetno reagovali i brojni ratnici i dvorani u
Konstantinopolju. Nakon što se car Simeon I više nije nalazio u prestonom
gradu, Zoja je organizovala dvorski prevrat, izbacila Nikolu Mistika iz
carske palate (istini za volju, ostao je na položaju namesnika prestola, ali
ga je ona upozorila da se strogo bavi crkvenim poslovima i da se mane
mešanja u njene) pa je preuzela punu kontrolu nad Namesničkim savetom.
Odmah je poništila mirovni sporazum koji je nedavno bio usaglašen sa
carem Simeonom I.
U žeji da se osveti, car Simeon I organizovao je nekoliko pljačkaških
napada. Počeo je da masovno osvaja pogranične gradove koji su se nalazili
duž granice dve države. Godine 917. bilo je potpuno jasno da će
vizantijska vojska morati protiv Bugara da uzvrati snažnim
kontranapadom.
Car Konstantin VII Porfirogenit tada je imao jedva jedanaest godina,
pa je planiranje ofanzive bilo isključivo u Zojinim rukama. Na
raspolaganju su joj stajala dvojica iskusnih vojskovođa, Lav Foka,
zapovednik vizantijskih kopnenih snaga, kao i Roman Lakapin, admiral
vizantijske ratne flote. Roman Lakapin bio je iskusni vojni zapovednik, ali
je poticao iz seljačke prodice te u vizantijskom društvu nije predstavljao
znatniju figuru. Foka, za koga se u vojnim krugovima smatralo da je bio
zapovednik s veoma ograničenim sposobnostima, bio je naočiti plemić.
Lijutprand iz Kremone nam, međutim, kazuje i to kako je „žarko želeo da
postane otac cara“, pa je Zoja njemu poverila zadatak da organizuje i izvrši
napad na Bugare.334
Svoju vojsku poveo je u pravcu severa, duž obala Crnog mora, kako
bi se s carem Simeonom I i njegovim bugarskim jedinicama sukobio u bici
do koje je trebalo da dođe kod mesta Anhilaj. Simeon I se nalazio u blizini
samog Anhilaja, dok je Foka svoje snage zadržao u okviru flote koja se
ukotvila u blizini obale mora. Dve vojske konačno su se sukobile 20.
avgusta. Istorijski izvori koji svedoče o samoj bici su kontradiktorni i stoga
što je većina očevidaca stradala u njoj. Bitka kod Anhilaja predstavljala je
jedan od najkrvavijih dana u viševekovnom razdoblju. Stradali su skoro svi
Fokini oficiri, kao i najveći deo njegovih ratnika kojih je bilo oko deset
hiljada. Bojište se narednih decenija nije moglo ni za šta koristiti usled
ogromnog broja leševa kojima je bilo prekriveno. Pojedini delovi skeleta
štrčali su, po svedočenjima Lava Đakona, iz zemlje i osamdesetak godina
nakon tog događaja.335
Bugari su tog dana ostvarili veliki uspeh, pa su nastavili sa
gonjenjem ostataka vizantijske vojske u pravcu juga. I sam Lav Foka jedva
da je sačuvao živu glavu. S druge strane, saznavši da je bitka bila
izgubljena, admiral Roman Lakapin naredio je zapovednicima brodova
koji su činili njegovu flotu da podignu sidra i da se povuku na otvoreno
more.
Lav Foka je pokušao, neposredno ispred Konstantinopolja, da
uspostavi još jednu liniju odbrane, ali su Bugari, drugi put zaredom,
masakrirali i ono malo ljudi što mu je preostalo. U vreme kad je Foka
uspeo da pronađe utočište unutar prestoničkih zidina, Roman Lakapin je
već bio tamo. On je odmah doplovio do prestonog grada, a njegova flota
bila je usidrena u neposrednoj blizini.
I pre nego što je Lav Foka mogao da objasni razloge svog
strahovitoga poraza, Roman Lakapin je krenuo u napad. Prestoničke
zvaničnike pozvao je na svoj admiralski brod kako bi razgovarali o
mogućoj daljoj strategiji, pa ih je onda lišio slobode. Nakon toga je upao u
grad gde je ubrzo zbacio Zoju i sve njene pristalice. Niko mu se nije
suprotstavio. Uspeo je da izbegne javno poniženje proisteklo iz vojnog
poraza za koji su bili okrivljeni samo Zoja i Lav Foka.336
Roman Lakapin je 19. aprila 919. godine stekao toliku javnu podršku
da je odlučio da se domogne carske krune. Zoju je naterao da se povuče u
manastir, pa je potom Namesnički savet ubedio u to da ga imenuju za
zamenika cara Konstantina VII Porfirogenita. Zatim je dogovorio brak
svoje kćerke, devetogodišnje Jelene, i tada već trinaestogodišnjeg cara. Na
taj način, postavši zamenik cara, ali istovremeno i njegov tast, ostalo mu je
samo još da učini jedan jedini korak kako bi se i sam domogao carske
krune.
To se pokazalo lakšim nego što se moglo očekivati. Ostareli patrijarh
Nikita Mistik video je ličnost Romana Lakapina kao dobrodošlu zamenu za
cara Konstantina VII Porfirogenita koji je u očima nepokolebljivog starca
zauvek ostao nezakoniti vladar carstva. Stoga se Mistik saglasio s idejom
da Romana kruniše za savladara, pod zvaničnim imenom Roman I, pa se
mladi Konstantin VII Porfirogenit tako ponovo našao u senci starijeg cara.
Tu će i ostati tokom narednih četvrt veka. Odanost dvorana koja mu je
prvobitno omogućila da preuzme carsku krunu prešla je na znatno starijeg i
sposobnijeg čime je Konstantin VII Porfirogenit opet bio skrajnut.
Kada je Lav Foka, nalazeći se na bezbednoj udaljenosti, počeo da se
javno buni zbog takvog razvoja događaja, car Roman I poslao je svoja dva
čoveka da ga liše slobode. Oni su prekoračili dobijenu naredbu, pa su ga i
oslepeli. Nakon toga, car Roman I izjavio je kako je bio veoma uznemiren
kad je čuo tu vest.337
Car Simeon I Bugarski iznova je pregrupisao svoje snage pa je, u
međuvremenu, ponovo krenuo u napad na prestoni Konstantinopolj. Pošto
se ranije već nalazio pod gradskim bedemima, bilo mu je jasno da je
prestonicu Vizantije bilo nemoguće osvojiti korišćenjem isključivo
kopnenih snaga. Jedina nada u vezi s tim da bi nekako ipak mogao da
zauzme Konstantinopolj zasnivala se na neophodnosti angažovanja ratne
flote kojom Bugarska nije raspolagala. Stoga je Simeonu jedino preostalo
da je pozajmi. S tom namerom uskoro je uputio svoje izaslanike na dvor
fatimidskog kalifa El-Mahdija, koji je u to vreme već uveliko proširio
svoju vlast na istok u odnosu na drevni grad Kartaginu, nudeći mu
formalno savezništvo.
El-Mahdi je prihvatio Simeonov predlog. Ideja o stvaranju tog
saveza pogodila ga je kao grom iz vedra neba. No, na Simeonovu žalost,
njegove glasnike koji su se vraćali u svoju domovinu zarobile su
vizantijske snage i odvedele u Konstantinopolj. Potom je i car Roman I
poslao svoju ponudu fatimidskom kalifu. Ukoliko bi El-Mahdi pristao na
to da postane njegov, a ne Simeonov saveznik, car je bio spreman da mu
plaća danak i garantuje mir.
Temeljno razmotrivši ukupnu situaciju, car Roman I je shvatio da mu
je mnogo bolje da se osigura i od napada islamskog carstva te je, istom
prilikom, u Bagdad poslao bogate darove.
Romanov predlog prihvatila su obojica kalifa. Nakon što je ostao bez
saveznika na koga je računao, car Simeon I je inicirao mirovne pregovore.
Car Roman I pristao je da se sretne s njim te se odmah krenulo u detaljne
pripreme tog događaja. Obe strane su se veoma dobro sećale ne tako
davnog vizantijskog napada na Simeonovog prethodnika Kruma. Stoga su
dvojica vladara razmenila taoce, dok je posred Zlatnog roga bila izgrađena
drvena platforma koja je zidom bila podeljena na dva dela. Devetog
septembra 924. godine car Simeon I je, iz pravca kopna, na konju stupio na
tu platformu. Car Roman I je do nje stigao svojim carskim brodom.
Dvojica vladara posmatrala su se preko zida.338
Simeonove ambicije bile su osujećene politikom i savezništvima koji
su bili zasnovani na ogoljenim interesima, istim onim koji su na vizantijski
carski presto i doveli Romana I. No, nalazeći se licem u lice sa svojim
neprijateljem, car Roman I je koristio jezik vere, a ne rata. Njegovo
obraćanje caru Simeonu I, kao što to naglašava istoričar Stiven Ransiman,
sačuvano je do naših dana u okviru nekoliko istorijskih izvora što ukazuje
na činjenicu da su tokom susreta dvojice vladara vođeni zvanični zapisinici
o njihovom razgovoru.
Car Roman I je kazao:
Saznah o tome da si vernik i iskreni hrišćanin; ali ne vidim da su
tvoja dela u skladu s tvojim rečima. … Ukoliko si ipak, kao što
verujemo, iskreni hrišćanin, obustavi pokolje i krvoprolića koja
vršiš nad nedužnima i učini mir s nama hrišćanima – budući da
govoriš da si hrišćanin – i ne teži tome da svoje ruke prljaš krvlju
sopstvene hrišćanske braće. … Pozdravi mir, zavoli slogu, kako bi
i ti sam mogao da živiš život ispunjen mirom, bez krvoprolića i
teškoća. Ali i da hrišćani, stoga, obustave svoja neprijateljstva i
prestanu da se međusobno uništavaju. Jer, greh je veliki da se
oružjem krene na braću po veri.339
Imajući u vidu činjenicu da je to izgovorila ličnost koja je
neposredno pre toga sklopila savez sa dvojicom kalifa koji je bio direktno
usmeren protiv sopstvenog jednovernika, bila je to velika obmana. No, bez
obzira na to, car Simeon I je pristao. Prihvatio je primirje uz obavezu
obnavljanja plaćanja godišnjeg danka, pa se vratio u svoju domovinu.
Car Simeon I doživeo je 927. godine srčani udar od čijih posledica je
ubrzo i preminuo. Nasledio ga je sin Petar koji je odmah izveo munjevit
napad na vizantijske teritorije u Makedoniji nakon čega se još brže
povukao u svoju državu i ponudio primirje. Svestan razornih posledica
upravo okončanog Petrovog napada na vizantijske oblasti, car Roman I je
prihvatio taj predlog. Kao deo sveukupnog mirovnog sporazuma, car Petar
se oženio jednom od unuka cara Romana I.
 Idući korak dalje, a oslanjajući se na osnovni razlog sukoba, car
Roman I priznao je Petra za cara. Na taj način se bugarski vladar uzdigao
do onog statusa koji ga je izjednačio s vizantijskim carem.
 Šezdeset četvrto poglavlje

Stvaranje Normandije

Između 902. i 911. godine Berengar je oslepeo cara Rimljana

i preoteo oblasti na Apeninskom poluostrvu, dok je Karlo III
Bezazleni deo Zapadne Franačke predao Vikinzima
Berengar, plemić poreklom s Apeninskog poluostrva, ponovo je na svoju
glavu stavio langobardsku „gvozdenu krunu“. Prethodno je uspeo da u
boju nadvlada Luja Provansalskog koji je u to vreme imao čak tri različite
titule – kralja Provanse, vladara Apeninskog poluostrva i cara Rimljana.
Kao deo dogovora koji je usledio nakon njegove predaje, Luj Provansalski
je pristao da se vrati u svoju domovinu, kao i da će se zadovoljiti time da
će od tada vladati Provansom (u svojstvu nezavisnog kralja; naime, odbio
je da položi zakletvu odanosti vladaru Istočnih Franaka). Takođe, taj
dogovor je podrazumevao da će zadržati titulu cara Rimljana. Luj
Provansalski više nikada neće stupiti na tlo Apeninskog poluostrva.
To obećanje potrajalo je samo do 905. godine kad su Adalbert i drugi
apeninski plemići uputili poziv Luju da se vrati. Lijutprand iz Kremone
svedoči nam o tome kako je Berengar „delovao umorno“ što je značilo i to
da se ponašao mnogo vladarskije nego što bi se njima to svidelo. Plemstvo
prisutno na Apeninskom poluostrvu odavno je već bilo naviknuto na visok
stepen samostalnosti, a Luj Provansalski je bio nezainteresovani vladar.340
Tako se Luj vratio na Apeninsko poluostrvo kako bi se uz veliku
svečanost ustoličio u gradu Veroni. Dobro je znao da će ga Berengar
ponovo napasti, ali je, s druge strane, računao na jedinice koje su mu
obećali Adalbert i preostali plemići, pa se uzdao u pobedu.
Istina, donekle se iznenadio kad je video snagu tih privatnih vojski i
raskoš u kojoj su Adalbert i drugi plemići živeli. Ne razmišljajući o
mogućim posledicama izgovorenog, Luj Provansalski je jednom od svojih
vojnih zapovednika rekao da stiče utisak da Adalbert teži kraljevskom
sjaju, kao i da je samo izostanak vladarske titule Adalberta činio manje
kraljem.
Adalbertova supruga čula je taj razgovor. Bila je veoma iznenađena
pa je svom suprugu prenela bojazan da Luj Provansalski možda i nije bio
spreman da ih podrži u njihovoj nameri kao što je to ranije bio slučaj. Van
očiju javnosti i u vreme dok se Luj uveliko pripremao za bitku, plemići su
se tajno savetovali i na kraju odlučili da Luju Provansalskom uskrate svaku
dalju podršku. Uočivši naznake te promene Berengar im je ponudio i
pozamašan mito ukoliko bi ga, pod okriljem noći, propustili u Veronu i to
u času kada je Luj bio bez svoje telesne straže.
Plemići su se saglasili s tim i dok je u čitav razvoj te situacije
neupućeni car Rimljana spavao, Berengar i njegovi ljudi su se ušunjali u
grad. Berengarovi ljudi uskoro su pronašli Luja Provansalskog i dovukli ga
pred svog gospodara koji mu je odbrusio: „Kad sam te prethodni put
zarobio, oslobodio sam te isključivo iz sažaljenja zato što si mi obećao da
se više nikada ovamo nećeš vratiti. I ovoga puta ću ti poštedeti život, ali ne
i očinji vid.“341
Njegovi ljudi odmah su Luju iskopali oči. Luj Provansalski je nekako
uspeo da preživi, ali kako je bio obogaljen i nesposoban da deluje bez tuđe
pomoći, ništa mu drugo nije ni preostalo nego da se odrekne titule cara, a s
njom i „gvozdene krune“. Potom se vratio u svoju Provansu u kojoj je
poživeo narednih dvadeset godina. Sve do smrti ostao je poznat kao Luj
Slepi.342
Našavši se ponovo na položaju vladara Apeninskog poluostrva,
Berengar se ponadao kako bi istovremeno mogao da postane car umesto
Luja, ali papa nije davao nikakve naznake da je voljan da mu tu titulu
ponudi. Berengar nije bio karolinškog porekla i nisu postojale nikakve
garancije da bi zadugo mogao da se zadrži na mestu vladara oblasti na
Apeninskom poluostrvu.343
S druge strane, oni kraljevi koji su bili karolinškog porekla, a čije su
se zemlje nalazile na severu, uveliko su bili zaokupljeni sopstvenim
unutrašnjepolitičkim problemima da bi se tada još nadmetali i za carsku
krunu. Čitav niz majušnih franačkih kraljevstava postepeno je počeo da se
ukrupnjava kako su neki od vladara bivali pobeđeni na bojnom polju,
ubijeni ili su jednostavno pobegli. Tako je, na primer, Arnulf od Koruške
preminuo odmah nakon što je angažovao Mađare kako bi napali
severnoapeninske oblasti. Nasledio ga je, u svojstvu kralja Istočne
Franačke, njegov šestogodišnji sin koji je bio poznat i kao Luj Dete.
Istovremeno, zapadnofranačko plemstvo za svog vladara izabralo je Karla
Bezazlenog, unuka Karla Debelog. Gornja Burgundija, čiji su se žitelji
onomad pobunili kad je Karlo Debeli njihovu oblast ponudio Vikinzima za
zimovnik, ostali su samostalni pod vlašću jednog od svojih plemića,
Rudolfa Burgundijskog. Ratoborni Mađari kidisali su na istočnofranačke
zemlje, dok su Vikinzi napadali oblasti na zapadu koje su se nalazile pod
vlašću kralja Karla Bezazlenog.
Vikinški napadi, koje su ranije privremeno zaustavili mostovi
građeni za vreme Karla Ćelavog, postali su učestaliji. Konačno, Karlo
Bezazleni se 911. godine opredelio za jedno drastično rešenje kako bi
dugoročno otklonio opasnost od novih vikinških napada. Naime, odlučio je
da deo svojih zapadnofranačkih teritorija ustupi Vikinzima, ali uz
prethodno postignut sporazum po čijim bi odredbama garantovali da više
neće ugrožavati ostatak države.
Da bi postigao svoj cilj, Karlo Bezazleni pregovarao je s vikinškim
vojskovođom koga je već dobro poznavao. Bio je to Rolo, koji je najveći
deo svog zrelog doba do tada proveo ratujući na zapadnofranačkim
bojištima. On je bio i mlađi zapovednik flote koja je 885. godine opsela
Pariz i koja se potom vraćala u redovnim vremenskim intervalima. To je
činila da bi pljačkala, ratovala, prikupljala danak, povlačila se i onda
iznova ponovo napadala.
Karlo Bezazleni ponudio je Rolu mogućnost da u oblastima koje su
se nalazile duž zapadne borske obale stekne sopstvenu domovinu, a obećao
je i da će ga učiniti njenim vladarem. Rolo je, zauzvrat, pristao da postane
hrišćanin, da bude odan zapadnofranačkom ovladaru, kao i da se bori
protiv drugih Vikinga koji bi mogli da ugroze Karlovu državu.
 74. Stvaranje Normandije
Rolo je pristao na tu pogodbu. Na krštenju je uzeo ime Robert, pa je
ugovor iz Sen Klera sir Epta pretvorio vikinškog vojskovođu u prvog
normandijskog vojvodu. Taj mirovni sporazum pretvorio ga je i u zeta
kralja Karla Bezazlenog. Kako bi postignuti dogovor bio dodatno
potvrđen, Robert Normandijski stupio je u brak s Gizelom, kćerkom Karla
Bezazlenog.
Međutim, izvori novih sukobljavanja bili su vidljivi čak i tokom
održavanja svečanosti kojom je Rolo dobio posede na upravljanje. Jedan
od susednih episkopa zapovedio je Rolu da poljubi vladarevo stopalo što je
u to vreme bio sasvim uobičajeni gest koji bi potčinjeni primenjivao u
prisustvu svog vladara. Rolo je to, makar prema svedočanstvima koje
nalazimo u delu pod naslovom Gesta Normannorum Ducum, najpre odbio
da učini. Potom je
pritisnut njihovim molbama izdao naređenje jednom od svojih
vojnika da poljubi kraljevo stopalo. Vojnik je postupio u skladu s
dobijenom zapovešću pa je odmah zgrabio vladarevo stopalo,
prineo ga svojim usnama i, stojeći uspravno, poljubio što je
dovelo do toga da se kralj jednostavno preturio. Ta scena izazvala
je opšti podsmeh i žagor među prisutnima.344
Demonstrirajući tako svoju nameru da ostane potpuno samostalan u
odlučivanju, Rolo je potom radosno položio sve zakletve. Normandijom je
vladao tokom naredne dve decenije, zvanično kao podanik franačkog
kralja, ali je zato u stvarnosti činio sve ono što mu se prohte.
 Šezdeset peto poglavlje

Nemačko carstvo

Između 907. i 935. godine Henrih Ptičar preobrazio je

Istočnu Franačku u Nemačku
I dok je kralj Karlo Bezazleni rešavao problem koji je imao s Vikinzima,
dotle se kralj Luj Dete očajnički branio od ratobornih Mađara. Mađari su,
čim je preminuo Arnulf od Koruške u čijoj su se vojsci nalazili kao
najamnici, jurnuli ka Moravskoj i Istočnoj Franačkoj. Prodirući na ta
područja oni su palili, ubijali, uništavali sve pred sobom i Franke dovodili
do očaja zbog demonstrirane surovosti. „Ništa im nije milije, nego da se
biju“, zabeležio je Lijutprand iz Kremone. „Čim se rode, njihove majke im
oštrim sečivom zasecaju linije po licu kako bi se, i pre nego što okuse
majčino mleko, naučili da izdrže bol.“345
Pod njihovim učestalim napadima Moravska se potpuno raspala 907.
godine i franački plemići su preuzeli ulogu branitelja tih oblasti od pošasti
koju su predstavljali Mađari.
Luj Dete nije bio ni stameni ratnik, ali ni snažan vladar. Stupivši na
kraljevski presto kad mu je bilo svega šest godina, vlast je predao savetu
koji su sačinjavali namesnici i dvorski zvaničnici i nikada je više nije u
punoj meri ni povratio. Brojne franačke plemenske teritorije, koje su
nekada davno pripadale germanskim varvarskim plemenima, usled
nedovoljne snage njegove ličnosti povratile su svoj pređašnji status
polunezavisnih „vojvodstava“. Iako je te oblasti ranije karakterisala snažna
unutarplemenska odanost, te veze su već uveliko bile deo daleke prošlosti.
Nekadašnje saksonske zemlje tako su postale Vojvodstvo Saksonija,
Bavarci su svoje ime pozajmili Bavarskoj, dok se čitav niz drugih
vojvodstava (Lotaringija, Frankonija, Švapska) nalazio u njihovom
susedstvu.346 Na čelu svakog od tih vojvodstava nalazila se po jedna moćna
porodica. Uloga glava tih porodica, koje su nosile titulu vojvode, primarno
je podrazumevala njihovu obavezu da svoju oblast odbrane od nasrtaja
pljačkaša koji su dolazili s istoka. Stoga su otpočeli stvaranje sopstvenih
privatnih vojski koje su potom učestvovale u bitkama. Takođe, gospodarili
su svojim oblastima i u sve manjoj meri su obraćali pažnju na svog
navodnog kralja.347
Kad mu je bilo osamnaest godina, kralj Luj Dete pokušao je da
izvede 910. veliki napad na Mađare. Cilj mu je bio dvostruki. Naime, želeo
je da porazi napadače, ali i da učvrsti svoju ličnu vlast. Okupio je svoje
plemiće, njihove privatne vojske i sopstvene vojnike u jednu veliku vojsku
koja se ulogorila kod grada Augzburga, spremna da se suprotstavi
Mađarima.
Mađari su se, znatno brže nego što je to kralj Luj mogao da
pretpostavi, pojavili još pre zore i napali, pa su tako najveći broj
neprijateljskih ratnika ubili dok su bili na spavanju. Usledili su sati
ispunjeni borbom koja je dovela do velikih ljudskih gubitaka na obe strane.
„Proplanci i polja bejahu prepuni ljudskih leševa, dok su reke i njihove
obale poprimile crvenu boju zbog krvi s kojom su se pomešale.“ Pred
smiraj dana, Mađari su, navodno, počeli da se povlače. Međutim, kad je
franačka vojska pohitala za njima, Mađari su je zaobišli i napali s leđa.
Franačka borbena linija više nije mogla da pruža otpor. Vojnici su počeli
da beže. Lujeva prvobitna namera potpuno je propala. Odbrana franačkih
zemalja opet se našla u rukama vojvoda. Kralj Luj se povukao u manastir u
kome je preminuo za manje od godinu dana.348
Karlo Bezazleni je, potpuno razumljivo, odmah nakon Lujeve smrti,
objavio kako je bilo neophodno da odmah dođe do ujedinjenja Istočne i
Zapadne Franačke, i to pod njegovom vlašću. No, vojvode sa područja
Istočne Franačke nisu prihvatile tu ideju budući da nisu želele da se
odreknu svoje vlasti u korist jednog karolinškog vladara koji bi insistirao
na svom pravu da ih kontroliše. Oni su zato sami sebi odabrali kralja. Bio
je to jedan od njih – Konrad, vojvoda Frankonije.
Očekivalo se da Konrad vlada kao vođa među jednakima, a ne kao
kralj koji bi raspolagao apsolutnom vlašću. No, vojvode su načinile
ogromnu grešku. Konrad je, istog časa kada mu se na glavi našla kruna,
počeo da oponaša karolinške kraljeve, uz svu pompu koja je pratila taj
visoki položaj. Po rečima Lijutpranda iz Kremone, njegova kruna „nije
samo bila ukrašena već je i bila opterećena draguljima“. Insistirao je na
tome da vojvode treba da priznaju njegovu vlast i poštuju njegove odluke.
Kada su odbili da postupe u skladu s vladarevim očekivanjima, kralj je
narednih sedam godina proveo u borbama koje su za cilj imale da se
plemići nateraju na poslušnost. Međutim, uspeh je izostao.349
Kada je, 918. godine, Konrad preminuo, vojvode su se opet okupile u
novom pokušaju da sebi izaberu vladara. Ovog puta za kralja su izabrali
saksonskog vojvodu. Henrih Ptičar (nadimak je dobio zbog svoje strasti
prema lovu na ptice) imao je tada tek četrdesetak godina i već sedam
godina bio je vojvoda saksonski. Pripadao je onim vojvodama koje su
posebno insistirale na samostalnosti svojih oblasti. I on je bio među onima
koji su se suprotstavljali Konradovim pokušajima da nametne svoju vlast.
Tokom prve tri godine svog kraljevanja Istočnom Franačkom, Henrih je
uspeo da s više vojvoda postigne nekoliko sporazuma kojima su se
obavezali na odanost svom vladaru. Bili su to sporazumi koji su uspostavili
jedinstven stepen vazalnog odnosa. Tim sporazumima bilo je utvrđeno da
su kralj i vojvode imali međusobne obaveze. Njima su vojvode bile
prepoznate kao „niži saradnici“ u poslovima koji su se ticali upravljanja
državom. Tim dokumentima bilo im je omogućeno da proglašavaju
sopstvene zakone i svojim oblastima upravljaju kako im se prohte.350
Kad su se 922. godine zapadnofranački plemići pobunili protiv svog
kralja Karla Bezazlenog (bili su nezadovoljni vladarevom odlukom da
preda Normandiju), kralj Henrih Ptičar je iskoristio tu priliku kako bi za
sebe uzeo deo zapadnih oblasti države. Pet vojvodstava (Frankonija,
Saksonija, Bavarska, Švapska i Lorena) predstavljala su 925. godine samu
srž Henrihove države, dok je on, istovremeno, upravljao i Ahenom,
drevnom prestonicom cara Karla I Velikog.351
 75. Nemačka
Ipak, Henrih nije činio ništa kako bi postao istinski karolinški vladar.
Istočna Franačka je pod njegovom vlašću postepeno postajala nešto sasvim
novo. Ona više nije bila isključivo franačka država već kraljevstvo u kome
su identiteti drevnih germanskih plemena imali znatno veću ulogu nego što
je to bio slučaj do tada. Tako je, postepeno, germansko kraljevstvo
prerastalo u nemačku kraljevinu.
Paradoksalno zvuči, ali liberalan način vladavine kralja Henriha Ptičara
učinio je znatno lakšim proces okupljanja vojvoda oko svog vladara u
periodima nevolja. Više nisu strahovali od toga da bi izvršavanje neke
kraljeve zapovesti dovelo do umanjivanja njihove sopstvene moći. Stoga je
933. godine uputio opšti poziv svojim vojvodama da mu se priključe u
planiranom okršaju protiv Mađara.
Dve neprijateljske vojske sukobile su se na bojištu kod Rijade, u
neposrednoj blizini utvrđenog Merseburga, u istočnim oblastima
kraljevstva. Možda pod još uvek snažnim sećanjem na strahovit poraz koji
je dvadeset tri godine ranije doživeo kralj Luj Dete (u to vreme Henrih je
imao tridesetak godina i sukobljavao se sa Saksoncima), nemački vladar je
svojim ratnicima dao vrlo precizna uputstva:
Neka niko ne napreduje sam, bez svojih saboraca, bez obzira na
to što je njegov konj možda brži od ostalih; Primite na vaše štitove
prvi nalet neprijateljskih strela. … Potom jurnite na njih, najbrže
što možete, u nezadrživ napad. I to tako da ne stignu ni da nađu
drugi svežanj strela pre nego što na sebi osete sečiva vašeg
oružja.352
Lijutprand iz Kremone nam objašnjava kako su se „Saksonci,
imajući na umu ovu ispravnu zapovest, rasporedili u borbenu liniju te ne
bejaše nikoga ko je brzinom svog konja štrčao u odnosu na one sporije. I
primiše na svoje štitove bezopasan napad mađarskih strela. … Tek tada
svom silinom jurnuše u napad na neprijatelja.“353
Napad Mađara bio je odbijen. Oni su se, nakon poraza koji su
doživeli u ovoj bici, povukli dalje na istok, ostavljajući nemačke granične
oblasti u stanju privremenog mira.
Henrih je kao deo svog plana da ih se trajno oslobodi doneo odluku
da teritorijalno manje vojvodstvo koje se nalazilo na istočnim granicama
kraljevstva transformiše u vazalnu državu kako bi ona od tada delovala kao
nekakva vrsta tampon-zone između Nemaca i potencijalnog novog napada
Mađara. To vojvodstvo nosilo je naziv Bohemija (Češka) i, kao i sva druga
nemačka vojvodstva, nekada davno predstavljala je teritoriju jednog od
germanskih plemena. Kad su Mađari počeli pljačkaške napade na teritoriju
Moravske, lokalni plemić po imenu Spitinjev – hrišćanin čijeg je oca u
Moravskoj krstio Metodije – preselio je svoju porodicu na zapad, daleko
od pretnje koju su personifikovali Mađari. Uspeo je da se, uz pomoć
istočnofranačkih ratnika koje mu je na raspolaganje stavio Arnulf od
Koruške, nametne kao prvi glavar tamošnjeg življa. Na taj način je postao
prvi vojvoda Bohemije.354
Novi bohemijski vojvoda bio je mladić po imenu Vaclav. Bio je to
vrlo entuzijastičan hrišćanin koji je težio savezu s nemačkim kraljem.
Vaclav je bio unuk prvog vojvode Spitinjeva. Titulu je nasledio kad mu je
bilo tek četrnaest godina. Namesnici vojvodstva, u njegovo ime, bili su
njegova baka i Spitinjevljeva udovica Ljudmila, kao i njegova majka
Dragomira, mlada žena koja je ostala verna drevnim slovenskim
verovanjima te je odbijala da bude hristijanizovana.
Kao izuzetno snažna ličnost, Ljudmila je na sebe preuzela
obrazovanje mladog Vaclava koga je postepeno uvodila u hrišćanstvo. Cilj
joj je bio da ga nauči da vlada kao hrišćanski kralj. Međutim, Dragomira je
u dvor tajno poslala dvojicu pripadnika svoje telesne straže da zadave
njenu svekrvu. Nakon toga, ona je postala jedina namesnica čitavog
vojvodstva.355
Odmah je otpočela s aktivnostima kako bi svog sina vratila drevnim
verovanjima. No, Vaclav je odbio da se odrekne hrišćanstva pa je, čim je
925. napunio osamnaest godina, proterao svoju majku i otpočeo
samostalnu vladavinu. Vaclav je, kad mu je kralj Henrih Ptičar ponudio
savezništvo, to i prihvatio.
Ova njegova odluka nije naišla na odobravanje. Neki od bohemijskih
dvorana smatrali su da je Henrih opasan, da je bohemijska nezavisnost
time bila ugrožena, kao i da je hrišćanska vera – koja se, u početku,
pojavila kao sredstvo za uspostavljanje dominacije – Bohemiju samo
dodatno učinila ranjivom na opasnost od pokoravanja. Predvođena
Vaclavovim mlađim bratom Boleslavom, ta grupa plemića insistirala je da
se raskine savezništvo s Henrihom, ali i da se odbaci hrišćanstvo, a sve pod
izgovorom jačanja bohemijske nezavisnosti.
 No, Vaclav je to odlučno odbio. Kad je jednom prilikom 935. godine
nešto ranije došao u crkvu kako bi prisustvovao jutarnjoj liturgiji, Boleslav
i njegovi odmetnuti dvorani sačekali su ga u bogomolji i usmrtili hladnim
oružjem.
Boleslav se, potom, proglasio knezom Bohemije čime je jasno stavio
do znanja da odbija Henrihov pokušaj da ta oblast postane samo još jedno
od mnogih nemačkih vojvodstava. Istini za volju, uprkos politički
motivisanom ubistvu, Vaclava su bohemijski hrišćani doživljavali kao
mučenika koji je postradao za Hrista. Uskoro je nastao čitav niz povesti
koje su bile posvećene njegovom životu. Car Karlo IV, koji je vladao u
XIV veku, naredio je da se prikupe sve te povesti. Upravo iz tog rukopisa i
saznajemo za povest koja govori o tome kako Vaclav, u pratnji jednog od
svojih ratnika, korača kroz snežnu oluju koja je toliko snažna da se ratnik
uplašio da će se smrznuti:
Vaclav mu reče: „Gazi po mojim koracima.“ Ratnik to i učini te
njegova stopala postadoše toliko topla da više nije ni osećao
hladnoću. No, iza slavnog mučenika ostajahu velike krvave mrlje
koje su se jasno mogle videti.356
(Ovaj poslednji detalj nije ušao u zbirku božićnih priča.)
Henrih I Ptičar se nije svetio zbog nasilne smrti svog saveznika jer se
uskoro i sam razboleo. Preminuo je 936, svega godinu dana nakon
Vaclavljeve smrti. Raskidajući s viševekovnom franačkom tradicijom
razbaštinio je sve svoje sinove te je čitavo nemačko kraljevstvo ostavio
isključivo svom sinu Otonu.
 Šezdeset šesto poglavlje

Kolo sreće se okreće

Između 907. i 997. godine došlo je do uzdizanja i sloma

kraljevstava Hola i Pandđa, kao i do jačanja kraljevstava
Raštrakuta i Zapadna Čalukja
Nalazeći se u vrlo neprijatnim okolnostima između želje države Pratihara
da se proširi na sever i težnje kraljevstva Hola da pokori jug, raštrakutanski
kralj bio je svestan da su mu dani odbrojani. Pratihara se već uveliko
nalazila na svom vrhuncu i postepeno je počela da slabi. Uzrok tome bili su
ogromni napori koji su se odnosili na ratove duž južne granice, kao i na
pokušaje da se zaustave Arabljani koji su nadirali sa severa. Međutim,
država Hola, koja se nalazila u južnoj regiji, tada je još uvek bila u procesu
sazrevanja te je njeno zlatno doba tek trebalo da nastupi. Ambiciozni
holaski vladar koji je porazio državu Palava, kralj Aditja, upravo je
preminuo nakon punih trideset šest godina provedenih na prestolu. Krunu
je nasledio njegov sin Parantaka koji je uskoro otpočeo sukob s
Raštrakutom.
No, Parantaka se najpre opredelio za to da uguši svaki oblik otpora
koji je još uvek postojao u južnim oblastima Pandđe. Tamošnji kralj
Rađasimha II dobro je znao da se sam nikako ne može odupreti holaskoj
vojsci. Međutim, pronalaženje saveznika nije bio nimalo lak zadatak.
Nakon više od četiri decenije ispunjene holaskim osvajačkim ratovima
mali broj vladara bio je spreman da se suprotstavi novom holaskom kralju.
Rađasimha II je zato bio primoran da na južno ostrvo Šri Lanku uputi
posebnu poruku.357 Vladar tog ostrva prihvatio je predlog za uspostavljanje
savezništva. Šrilankanske vojne snage prešle su na kopno 909. godine kako
bi se priključile pandđatskoj armiji. Zajednički su se suprotstavili pretnji
koju je predstavljala Hola, ali su doživeli strahovit poraz. Parantakin
memorijalni tekst sadrži otvoreno hvalisanje o tome kako holaska vojska
ne samo da je porazila dvojicu vladara već je i „poubijala mnogobrojnu
vojsku koju je odaslao gospodar Lanke koju je činilo mnoštvo hrabrih
ratnika i koja je bila ojačana slonovima i konjima“.358
Pandđatski kralj Rađasimha II je preživeo bitku, ali je sa
šrilankanskim vladarom pobegao na to južno ostrvo gde se sakrio. Poneo je
krunu i vladarske regalije te se tokom nastupajuće decenije posvetio
planiranju povratka na presto.
Holaska vojska je, u međuvremenu, promenila pravac svog kretanja i
usmerila se ka severu gde se sukobila s oružanim snagama Raštrakute.
Krišna II, čija je vladavina bila lošija čak i od vladavine njegovog
dugovečnog oca, umro je 914. godine, pa je njegov unuk Indra III postao
novi vladar. Još uvek nedovoljno iskusan u veštinama vladavine, mladi
kralj je ubrzo po stupanju na presto bio primoran da se odupre pretnji koju
je predstavljala Hola.
Dve vojske su se, oko 916. godine, sukobile u bici kod Valale.
Holaske snage su i ovog puta pobedile.
Holaski kralj Parantaka je do tada, jednog za drugim, savladao već
trojicu vladara, a to su bili kraljevi Šri Lanke, Pandđe i Raštrakute.
Izgledalo je da je uspostavljanje njegove vrhovne vlasti na čitavom tom
području bilo neizbežno. Pandđatski kralj, koji se nalazio u izbeglištvu na
ostrvu Šri Lanka, izgubio je svaku nadu da bi se ikada više mogao vratiti
na svoj presto. Svoju krunu i vladarske regalije ostavio je na Šri Lanki i
vratio se u svoju postojbinu, odnosno u oblasti iz kojih je poticala njegova
majka, na jugozapadnoj obali Indije, daleko od regije kojom je nekada
davno i sam vladao. Pandđatska kraljevina nestala je pod naletima holaskih
snaga.359
Raštrakuta se, ipak, nekako održavala u životu, pa je, nakon poraza
pretrpljenog u bici kod Valale kralj Indra III pokušao da obnovi svoju vlast
tako što je sever okrenuo protiv nestabilne Pratihare. Uspeo je da se, na
čelu svojih trupa, probije do krunskog dragulja pratiharskog kraljevstva, a
to je bio grad Kanauđ, kao i da ga zauzme. U jednom kratkom
vremenskom periodu Raštrakuta i Hola su uspostavile dominaciju na
području indijskog potkontinenta, dok je Pratihara bezmalo potpuno
iščezla.
No, kralj Indra III je prerano preminuo 929. godine, a njegovi
naslednici su se međusobno sukobili oko prestola. Usledio je niz koji su
činila čak četiri kralja pa se Raštrakuta, naposletku, urušila sama od sebe.
Nakon olakšanja koje je doživeo usled toga što je prestala opasnost od
raštrakutanskog napada, holaski vladar Parantaka uspeo je da ojača svoju
vlast u južnim predelima. Negde oko 943. godine uputio je grupu
poverljivih ljudi na Šri Lanku sa tajnim zadatkom da pronađu i donesu mu
pandđatski krunski nakit koji je pandđatski kralj tamo ostavio pre dvadeset
godina. Iako taj poduhvat nije okončan uspehom, Hola je, čak i bez
posedovanja pandđatskog krunskog nakita, postala najsnažnija država u
čitavoj Indiji.360
Četrdeset godina, koliko je Parankata proveo na holaskom prestolu,
predstavljale su slavno razdoblje, ali je sve vrlo brzo bilo urušeno.
Haotično stanje u Raštrakuti je okončano kad je na presto stupio kralj
Krišna III, daleki potomak Indre III. Pokazalo se da je u pitanju bio vešt
vladar i neustrašiv ratnik, ali, istovremeno, i poslednji veliki raštrakutanski
kralj.361
Krišna III poveo je svoje snage u napad na do tada dominantnu Holu
i dvojica vladara sukobila su se 949. godine u bici do koje je došlo u blizini
grada Takolama. Njihove snage bile su bezmalo izjednačene u broju pa je
ishod bitke odredila jedna strela. Naime, Parantakinog sina, krunskog
princa Rađaditju ubila je strela. Čim je smrtno stradao, došlo je do
momentalnog raspada bojnog krila koje se nalazilo pod njegovim
zapovedništvom, a ista pojava je zahvatila i čitavu holasku vojsku.
Parantaka je bio primoran da se povuče s bojišta i da protivniku prepusti
sve teritorije na severu. Pored toga, a na to ukazuje i izostanak pisanih
izvora u narednim decenijama, očito je imao obavezu da prizna kralja
Krišnu III za svog vrhovnog vladara.362
Bio je to iznenadan i turbulentan zaokret. Holaski kralj Parantaka
preminuo je 950. godine nakon što je doživeo potpuni slom svoje moći.
Nakon smrti svog najstarijeg i najvoljenjeg deteta, Parantaka je mlađeg
sina Gandaraditju imenovao za novog krunskog princa. Bio je to pažljiv i
pobožan mladić koji je svojoj državi zadao samrtni udarac.
 76. Kraljevstvo Hola na svom vrhuncu
Hola je temelje sopstvene moći uspostavila na osnovu snage svog
oružja. Snagu je jačala osvajanjima. Veliki kraljevi ratnici iz prethodnog
stoleća primoravali su gradove i vojskovođe da im se zakunu na odanost
kako bi se potom hvalisali izuzetno velikom površinom svog kraljevstva.
No, istini za volju, razvitak infrastrukture značajno je kaskao za veličinom
osvajanja. Slabašna osnova – koja se zasnivala na strahu od kraljeve vojske
i podizanju hinduističkih hramova u vladarevo ime – potpomagala je
širenje holaske teritorije.
Izgradnja hramova bila je, sve do Gandaraditjinog krunisanja,
dragoceno oruđe za uspostavljanje holaske dominacije. Monarsi koji su
vladali posle osnivača države, kralja Viđajalaje, bili su sledbenici kulta
boga Šive. Oni su, baš kao i Harša i njegova sestra koji su davno utemeljili
svoju državu, bili pripadnici kulta boga Šive i njegove božanske
ljubavnice. Kasniji pisani izvori kazuju nam kako je veliki holaski osvajač
Aditja, nesumljivo iskusni ratnik, podizao hramove posvećene bogu Šivi
kako bi to božanstvo „naselio duž čitavog toka reke Kaveri“ koja je
smatrana svetom. Ti hramovi su, poput pandđatskog krunskog nakita,
predstavljali jasan simbol moći. Holaski kraljevi su preduzimali mnogo
toga, a ne samo ratovanje. Oni su pozvali božanstvo da se nastani na
području njihove države, pa je taj poziv predstavljao način da samo
dodatno pojačaju svoju dominaciju.363
Iako veoma važna, izgradnja hramova bila je, sve do razdoblja
vladavine kralja Gandaraditje, drugorazredno oruđe koje je trebalo da
posluži za snaženje holaske vrhovne vlasti. Vladar, kao i njegova kraljica
Sembijan Mahadevi, bili su posebno posvećeni sledbenici kulta boga Šive.
Zajedno su otpočeli izgradnju novih i obnovu starih hramova koji su se
nalazili na celom području njihove države. To je uticalo na sveprisutnost
njihovih imena na čitavoj teritoriji kraljevine. No, Gandaraditja je u isto to
vreme dozvolio da mu polako izmakne istinska politička moć. Bio je
skloniji pobožnosti nego ratovanju. Ovaj kralj nije, makar koliko nam je
poznato, učestvovao u velikim bitkama. Umesto toga, svog mlađeg brata
Arinđaju je postavio za naslednika i savladara kome je predao redovne
poslove upravljanja državom.
Hola je počela da slabi budući da Arinđaja nije bio vešt vladalac.
Nije prošlo mnogo vremena dok holaska vrhovna vlast nije toliko oslabila
da je jedan srodnik pandđatskog kralja istupio iz potpune anonimnosti i
javno izrazio želju da mu se vrate drevne pandđatske teritorije. Oba brata
preminula su do 957. godine te je holasko kraljevstvo bilo uskoro svedeno
na majušnu državu. Njena severna područja okupirala je Raštrakuta kojom
je u to vreme vladao kralj Krišna III. Pretendent na pandđatski presto je, s
druge strane, uspostavio svoju vlast u južnim oblastima.364
Iznenadno slabljenje Hole možda je i omogućilo raštrakutanskom
vladaru da ravnotežu moći preokrene u svoju korist iako je, istini za volju,
i njegova država osećala posledice unutrašnjopolitičke krize. Kralj Krišna
III preminuo je 967. godine. Svojim kraljevstvom vladao je skoro trideset
godina tokom kojih je uspeo da Raštrakutu spase od raspada. Međutim,
sada je i ona počela da se propada. Naslednik Krišne III, slabašni kralj
Hotiga, suočio se sa čitavim nizom pobuna do kojih je došlo u pograničnim
oblastima njegove države. Svega pet godina nakon što je stupio na presto
(972), kralj je ubijen tokom jednog manjeg okršaja koji se desio u blizini
granice.
Pobune su se nakon toga proširile i ka središtu samog kraljevstva.
Zapadnočalukjanski vojskovođa Tailapa čekao je i posmatrao kako se
država raspada od vrha naniže. Proglasio je nezavisnost, a sebe kraljem
pod zvaničnim imenom Tailapa II nakon čega je postao vladar Zapadne
Čalukje. Bio je to prvi zapadnočalukjanski politički vođa koji je ostvario
punu nezavisnost te oblasti.
Kralj Indra IV, zlosrećni član vladarske porodice koji je upravljao
raštrakutanskom kraljevskom palatom, morao je da se oružano obračuna s
pobunjenicima. Međutim, Tailapa II je 975. godine naneo tako snažan
poraz raštrakutanskoj vojsci da su nakon toga iščezle i poslednje nade u
obnovu nekadašnje moći tog kraljevstva. Glavni saveznik Indre IV, njegov
ujak Marasimha, bio je toliko ponižen da se povukao iz daljih ratnih
operacija, odustao je od borbe za vlast i izvršio samoubistvo tako što je
odbijao da uzima hranu. Ritualno samoubistvo, nazvano salekana,
predstavljalo je častan izlaz iz neprijatne situacije. Onima koji su bili
dovoljno hrabri da ga izvrše taj čin je donosio poštovanje te je,
istovremeno, pružao mogućnost beskraja, neprestanog kretanja unutar
svojevrsnog kruga koji su činili rođenje i smrt.365 Vekovi ispunjeni
neprestanim oružanim sukobima doveli su do toga da je kolo sreće počelo
da se okreće čime je jedno kraljevstvo doživelo potpuni krah, dok je,
istovremeno, drugo doseglo vrhunac moći. Salekana možda i nije mogla da
okrene taj točak u suprotnom smeru, ali je makar Marasimhi omogućila da
istupi iz njegove putanje.
Kralj Indra IV je, nakon punih sedam godina provedenih u oružanoj
borbi, konačno odustao. Sledio je primer svog ujaka i preminuo 982.
godine usled posledica salekane. Time je postao poslednji raštrakutanski
kralj. Zapadnočalukjanski vladar Tailapa II odmah je zauzeo čitavu
teritoriju te je tako jednim potezom postao vladar središnje Indije. Ubrzo
je, nakon sprovođenja nezaustavljivog osvajačkog pohoda, proširio
područje svoje države i na Narmadu. Kraljevstva su nastajala i nestajala.
Kolo sreće je nastavilo da se okreće.
 Šezdeset sedmo poglavlje

Osvajanje Bagdada

Između 912. i 945. godine Fatimidski kalifat nije uspeo da

zbaci Abaside, kordopski emir postao je kalif,a Bujidi su došli
s istoka i osvojili Bagdad
Fatimidski kalif El-Mahdi, koji je boravio na području Egipta, bacio je oko
na Bagdad. Nije imao nameru da se uzvisi do položaja običnog kalifa.
Naime, želeo je da postane jedan i jedini zakoniti kalif, nosilac svete vlasti
nad svim muslimanima u tada poznatom svetu.
No, ukoliko svoju težnju ne bi mogao da ostvari tako što bi pobedio
Abaside, njegove pretenzije ostale bi isključivo lokalnog karaktera.
Utemeljio je novu prestonicu, Mahdiju, koja se nalazila na obali mora.
Uživao je podršku severnoafričkih Berbera koji su se već dugo opirali
uspostavljanju abasidske vlasti. Kako bi, međutim, uspostavio potpunu
vlast, bilo je neophodno da je proširi u pravcu istoka, odnosno nad
oblastima koje su se nalazile pod vlašću Abasida.366
Godine 902. proglasio je svog sina za savladara i naslednika čime je
taj devetnaestogodišnji mladić dobio titulu el-Kaim bi-amr Alah, odnosno
Onaj koji izvršava Božje zapovesti. Potom je El-Kaima postavio na položaj
zapovednika vojske koja je trebalo da krene put istoka kako bi eliminisala
dotadašnju abasidsku vlast nad Egiptom.367
Istini za volju, i pre nego što bi ugledali Egipat, pred El-Kaimom i
njegovim jedinicama bio je izuzetno dug put kroz severnoafrička područja
čiji žitelji nisu bili prijateljski nastrojeni prema Fatimidima. Potpomognut
dvojicom generala koje mu je na raspolaganje dao njegov otac, mladi El-
Kaim je, nakon šestomesečne opsade, uspeo da na predaju natera
stanovnike Tripolija. Naredne godine, fatimidske snage koristile su kao
svoju bazu upravo Tripoli odakle su se uputile dalje na istok, duž
sredozemne obale, u pravcu Kirenaike koja je predstavljala krajnju tačku
abasidske države. Tokom avgusta fatimidske snage pokuljale su u grad
Aleksandriju. El-Kaim je u grad stigao u novembru te je aleksandrijskim
džamijama bilo odmah naloženo da u molitvama iskažu poštovanje
fatimidskim, a ne svojim dotadašnjim abasidskim vlastodršcima.368
Na bagdadskom prestolu nominalno se nalazio devetnaestogodišnji
kalif El-Muktadir koji, za razliku od svog mladog fatimidskog suparnika,
nije raspolagao stvarnom moći. Njegov vezir i vojskovođe planirali su da,
bez njegove pomoći, odgovore na fatimidsku pretnju. Bilo im je potpuno
jasno da su fatimidske snage imale naređenje da dođu do Bagdada (El-
Kaim je svom ocu poslao pismo u kome je, otvoreno likujući, obećao da će
fatimidsku vlast proširiti sve do Tigra i Eufrata), te su na čelo svojih
odbrambenih jedinica postavili iskusnog ratnika evnuha Mu’nisa.
Mu’nis je na čelu abasidskih snaga krenuo 915. godine u pravcu
Egipta. Fatimidska ofanziva u pravcu istoka propala je na samom početku.
El-Kaimovi ratnici hrabro su se borili. Suočene s odlučnim otporom
Abasida (bagdadska riznica bila je širom otvorena, pa je Mu’nisu na
raspolaganje, kako bi organizovao kontranapad, bila stavljena suma od čak
dva miliona dirhama, što je odgovaralo vrednosti šest i po tona srebra)
fatimidske trupe su se povukle, ali istovremeno napustile oblasti u Egiptu
koje su do tada kontrolisale. El-Mahdi je sagradio ratnu flotu i 920. godine
krenuo u drugi napad. Ovog puta su abasidske snage, koje su krenule u
kontranapad, uništile čitavu njegovu flotu.369
 77. Fatimidi i Kordoba
Fatimidska moć još uvek, ipak, nije predstavljala ozbiljniju opasnost
po Bagdad, ali je zato el-Mahdijeva pobuna imala i jednu neželjenu
posledicu. Emir Abdulah je preminuo 912. godine u Kordobi. Nasledio ga
je dvadesetdvogodišnji unuk po imenu Abd ar-Rahman III. Novi vladar je
u El-Mahdijevoj pobuni video način da reši probleme koji su ga
opterećivali.
Španska marka, planinska oblast koja se nalazila između
Kordopskog emirata i franačke granice, još od vremena cara Karla I
Velikog bila je pod vlašću samostalnih vojskovođa koji su uživali podršku
franačkih kraljeva. Te vojskovođe, koje su često nosile titulu grofa,
vremenom su postale skoro potpuno samostalne i veoma agresivne te je
njihova ojačana moć postepeno počela da ugrožava emirove posede koji su
se nalazili na severoistoku. Posebno problematičan bio je grof od
Barselone. S druge strane, veoma opasan pobunjenik po imenu Omar ibn-
Hafsun vodio je tokom tridesetak godina čitav niz gerilskih napada protiv
kordopskih snaga. Međutim, Abdulah nije bio sposoban da ga zarobi ili
potisne.370
 77. Suparnici Samanida
Hrišćanske kraljevine Pamplona i Asturija, u severnim predelima, na
najotvoreniji način su pokušavale da učine sve što mogu kako bi iznova
zaposele područja koja su se, u oblasti El-Andaluz, nalazila pod kontrolom
muslimana. Asturijski kralj Alfonso III uspeo je da ujedini teritorije
Asturije, Leona i Galicije u svojevrsnu, po prostranstvu, utrostručenu
hrišćansku državu koja se nazivala Kraljevstvo Leon. Takođe, oženio se
pamplonskom princezom čime je uspostavio vrlo snažan hrišćanski bedem
prema snagama koje su se nalazile pod kontrolom Kordobe.
Istovremeno, na potpuno drugoj strani Sredozemnog mora, El-Mahdi
se proglasio kalifom, zakonitim vladarem muslimana, uključujući tu i Ar-
Rahmana III koji je na vlast stupio uoči velike promene.
Nimalo ne iznenađuje činjenica da je prvih petnaest godina svoje
vladavine proveo u ratovima. Svake godine je izvodio napade u pravcu
juga, protiv pobunjenog Ibn-Hafsuna, sve dok ti nemiri nisu bili potpuno
ugušeni. Sukobljavao se s oružanim snagama španske marke, kao i s
vojskom Kraljevstva Leon.371
Još agresivniji nastup imao je u odnosu na severnoafrički kalifat.
Nije želeo da položi zakletvu kojom bi se obavezao na odanost, kao što to,
istovremeno, nije bio spreman da učini ni kad je u pitanju bio udaljeni kalif
u Bagdadu. Kordopski emir više nije imao bilo kakvog razloga da se
obaveže na odanost nekom fiktivnom vođi svih muslimana.
Umesto toga, imao je nameru da upravo on postane njihov
predvodnik. Ar-Rahman je 16. januara 929. godine sebe proglasio
kordopskim kalifom, starešinom vernih i zaštitnikom božanske vere. Za
razliku od fatimidskih kalifa, on nije tvrdio da je jedini zakoniti kalif,
nastavljač abasidske vladavine. Naime, jasno je iskazivao svoj stav u vezi s
tim da je bio potpuno samostalan i nezavisan u odnosu na Abaside i
Fatimide. Ar-Rahman će vladati samostalno zahvaljujući tome što će
temelj svoje vlasti zasnivati na sopstvenom omajadskom poreklu. Na taj
način se potpuno izmestio iz aktuelnog abasidsko-fatimidskog sukoba.372
Tako su u tom razdoblju postojala čak tri kalifata unutar
muslimanskog sveta, s trojicom kalifa na čelu koji su težili carskoj vlasti.
U tom odnosu snaga pokazalo se kako je abasidski kalif, sa sedištem u
Bagdadu, bio izrazito slabiji u odnosu na drugu dvojicu.373
Istovremeno, samanidski emir, koji je upravljao oblašću istočno od
Bagdada, izgledao je kao potpuno samostalan vladalac u odnosu na
abasidskog kalifa. Samanidski trgovci putovali su čak do doline reke Volge
kako bi u tom području trgovali s Hazarima i Rusima. Stoga je samanidska
država postepeno postajala sve snažnija. Samanidski emir po imenu
Ahmed uspeo je da 911. godine zauzme sva značajnija uporišta
suprotstavljene istočne dinastije Safarida. To je samo još dodatno proširilo
samanidsku vlast u istočnim krajevima.374
Ahmed je tako i defakto postao vladar jednog muslimanskog
kraljevstva, pa je doneo odluku da arapski učini zvaničnim jezikom na
samanidskom dvoru. To je bilo potpuno u skladu s uvreženim uverenjem
kako je on, naime, delovao kao svojevrsna ispostava bagdadskog kalifa, ali
je tom odlukom potcenio nacionalna osećanja svojih podanika koji su se,
na drevnim safaridskim područjima, služili persijskim jezikom. Oni nikako
nisu želeli da budu uključeni u još jednu državu kojom bi dominirali
muslimani arabljanskog porekla. Naime, težili su ponovnoj samostalnosti
svojih persijskih zemalja. Stoga je Ahmed bio primoravan da se, bez
prestanka, obračunava s brojnim pobunama do kojih je dolazilo u drevnoj
safaridskoj oblasti pod nazivom Sistan, a koja je za svoje središte imala
grad Zaranđ. Taman što je konačno počeo da niže vojne uspehe u
sukobima protiv pobunjenika kad ga je, iznenada, u ratnom šatoru ubio
njegov sluga.
Na mesto Ahmeda, na čelo samanidskog emirata, došao je njegov sin
Nasr. No, njemu je tada bilo svega osam godina, pa je sva vlast bila u
rukama namesnika, vezira El-Džaihanija. Baš u tom trenutku abasidske
vojne starešine u Sistanu organizovale su pobunu tokom koje su ovladale
tom oblašću i pretvorile je u sopstvenu državicu. Počeli su da tragaju za
nekim od članova vladajuće safaridske porodice kako bi ga, kao marionetu,
postavili na položaj emira. Ta kvazisafaridska državica postojala je sve do
963. godine.
Samanidi su uskoro izgubili kontrolu nad svojim područjima koja su
se nalazila u kaspijskom priobalju i to kada je ratnik po imenu Mardaviz
el-Zijar pomogao lokalnom samanidskom vojnom starešini da preuzme
vlast da bi je potom i sam preoteo od njega. Njegov teritorijalno mali
emirat, na čijem se čelu tada našla dinastija Zijarida, brzo je širio svoje
prostranstvo u pravcu južnog kaspijskog priobalja, dosegnuvši u jednom
trenutku čak i do grada Isfahana. Takav razvoj situacije doprineo je
uspostavljanju još jedne vladarske porodice. Ali ibn Buja, jedan od El-
Zijarovih oficira, osvojio je 932. godine grad Karađ koji je potom kao
svoje uporište koristio u nastavku ratnih operacija usmerenih u pravcu
južne oblati Fars.
Samanidi su na taj način doprineli stvaranju čak tri različite i
međusobno suprotstavljene vladarske porodice na istoku. U pitanju su bili
neosafaridi u Sistanu, Zijaridi u oblastima južno od Kaspijskog mora i
Bujidi koji su ratovali kako bi preoteli makar jedan deo zijaridske zemlje.
S druge strane, zapovednici oblasti Alepo, koji su svi pripadali porodici
Hamdanida, počeli su da uspostavljaju sopstvenu i potpuno samostalnu
oblast.375
Takvo rivalstvo malih oblasti nije se zadržalo isključivo u okviru
muslimanskog sveta. Očekujući da može da računa na osećanja lokalnog
stanovništva kako bi se održao na vlasti, Mardaviz el-Zijar objavio je kako
je upravo on obnovitelj drevnog Persijskog carstva, sledbenik zoroastrizma
i pobednik nad muslimanskim osvajačima. Sasvim je moguće da je bio
mentalno poremećen (tvrdio je i to kako je bio reinkarnacija cara
Solomona, sina cara Davida, mada je skoro nemoguće zaključiti kako bi,
na osnovu toga, uopšte i mogao da bude persijskog porekla), ali je u
pitanju bila moćna i harizmatična ličnost. Istovremeno, spremnost lokalnog
življa da ga podrži ukazuje i na to kako je u mnogim delovima te države
prihvatanje islama bilo prilično površno. Bio je znatno uspešniji u odnosu
na njemu suprotstavljenog emira Ali ibn Buju koji je upravljao svojim
oblastima na jugu. Uskoro je počeo sebe da naziva šahom, a ne emirom
novoosvojenih područja. Tako je počeo da koristi drevnu persijsku
titulu.376
Istočnjačke dinastije su tokom narednih decenija uspostavljale saveze
koje bi onda raskidale. Zatim bi se ponovo udruživali u nadi da će jedna
strana prevagnuti nad onom drugom. Svaka pojedinačna vladarska
porodica bila je ograničena komšijskim ambicijama. Konačno, kako su
oblasti na istoku postepeno počele da se razjedinjuju, i Abasidski kalifat je
gubio na svom značaju.
Slabašni kalif El-Muktadir, koji se na vlasti nalazio isključivo zbog
toga što je pristao da je bude lišen, uklonjen je s tog položaja 932. godine
kako bi novi kalif postao njegov brat El-Kahir koji se na tom mestu
zadržao svega dve godine. Za razliku od El-Muktadira, El-Kahir je zaista
pokušavao da vrši stvarnu vlast, ali se to završilo veoma loše po njega.
Svega dve godine nakon što je stupio na položaj kalifa, njegovi dvorani i
ratnici turskog porekla zbacili su ga i oslepeli. Poslednje godine života
proveo je prosjačeći po bagdadskim ulicama. Umesto njega, kao
marioneta, na položaj kalifa bio je uzdignut njegov nećak El-Radi, El-
Muktadirov sin.
El-Radi je, kao i njegov otac, državom vladao bez i najmanje vlasti.
Međutim, abasidski kalifi su sve do tada uspevali u tome da održe
tradicionalne odgovornosti koje su pripadale njihovom položaju.
Predsedavali su Državnim savetom, predvodili molitve petkom u Bagdadu,
pojavljivali se na političkim skupovima i pomagali sirotinji.
El-Radi se nekako izborio s tom situacijom, ali se, na kraju, pokazalo
da je upravo on bio i poslednji kome je to uspelo. Kao
dvadesetdevetogodišnjak, El-Radi je, nakon svega dve godine provedene
na tom visokom položaju, 936. ispravno shvatio kako više nisu postojali ni
najosnovniji uslovi da kalif nastavi da predvodi abasidsku državu.
Odvajanje istočnih oblasti pored ostalog je podrazumevalo i to da su
poreski prihodi države bili skoro potpuno devastirani. Više nije bio u stanju
da isplaćuje svoje vojnike, a jedva da je uspevao da nekako finansira
troškove svog dvora. Konačno, bilo je sasvim jasno da više nije bio ni u
mogućnosti da se odupre nekoj ozbiljnijoj opasnosti po sopstveni
položaj.377
Njegov najmoćniji general, Muhamed ibn Ra’ik, preuzeo je vlast nad
oblastima južno od Bagdada te je odbijao da u prestonicu pošalje poreske
prihode koje je prikupljao. Nakon toga, Muhamed ibn Ra’ik ponudio je
kalifu izlaz iz te situacije. Ukoliko bi kalif El-Radi pristao na to da Ibn
Ra’ika prizna za amir auumara, odnosno za starešinu nad starešinama,
general bi, praćen svojom skupinom ratnika turskog porekla, došao potom
u Bagdad, doneo prikupljeni porez i preuzeo upravljanje nad državom, dok
bi el-Radiju omogućio da formalno ostane samo kalif.
Kako mu ništa drugo nije preostajalo, el-Radi se saglasio s tom
ponudom. Ibn Ra’iku podario je traženu titulu, a prepustio mu je i ono
malo vlasti koja je u tom razdoblju i preostala kalifu. Praćen sebi odanim
Turcima, ibn Ra’ik je uskoro stigao u Bagdad nakon čega je raspustio
regularne prestoničke oružane snage da bi, na kraju, naredio pogubljenje i
samog vezira.378
Taj čin je, osim nominalno, predstavljao i konačni kraj Abasidskog
kalifata. Ostacima carstva od tada je upravljao starešina nad starešinama,
dok je abasidskom kalifu ostalo nešto malo više od puke titule.
I umesto da donese tako željeni mir, Ibn Ra’ik je otpočeo sukobe u
samom Bagdadu, a sve s ciljem uspostavljanja svoje neprikosnovene vlasti.
Njegovo delovanje na položaju starešine nad starešinama pretilo je da
uništi i ono malo što je od carstva i preostalo. Tokom oružanih sukoba sa
svojim protivnicima naredio je čak da se probije kanal Naravan, irigaconi
sistem koji se prostirao na oko dvesta pedeset kilometara duž slanih i
bezvodnih ravnica istočno od prestonog Bagdada. To je makar privremeno
zaustavilo napredovanje jednog od njegovih protivnika, ali je istovremeno
rezultiralo potpunim uništenjem irigacionog sistema koji je te ravnice činio
gusto naseljenim. Poljoprivrednici, koji su svoje proizvode prodavali na
bagdadskim tržnicama, uskoro su počeli da se iseljavaju, dok su njihove
obradive površine postale zaparložene.379
Konačno, Ibn Ra’ika je jedan njegov oficir zbacio s položaja nakon
svega dve godine. U narednom periodu čak trojica starešina nad
starešinama uzdizali su se na taj položaj kako bi ubrzo s njega bivali i
uklanjani. El-Radi je preminuo 940. godine usled posledica bolesti te su se
međusobno sukobljene strane nekako dogovorile da za novog kalifa
ustoliče njegovog brata. No, i on nije raspolagao nikakvom vlašću, pa ta
država više nikada neće poprimiti ni obrise nekadašnjeg kalifata.
Članovi porodice Bujida bili su veoma aktivni u severnim oblastima.
Težili su da osvoje Bagdad koji se tada nalazio u stanju potpune
podeljenosti i haosa. Kako su se njihove snage približile prestonom gradu,
abasidski kalif je pobegao iz njega. Ratnici turskog porekla koji su se
nalazili u prestonici izabrali su novog kalifa, ali je dužina njegove
vladavine bila veoma ograničena. Bujidski vojskovođa po imenu Ahmed
ibn Buja, Alijev brat, ušao je u Bagdad 945. godine nakon čega je za sebe
uzeo titulu starešine nad starešinama.
Kalifa, koji je to bio samo nominalno, zarobili su i oslepeli. Ahmed
ibn Buja je dozvolio da se izabere novi kalif, ali ga je lišio mogućnosti da
učestvuje u vršenju vlasti u prestonom gradu. Bujidi su uskoro preuzeli
kontrolu nad čitavom državom te je i Bagdad tako potpao pod vlast
uzurpatorske porodice kojoj više nije ni bio potreban besmisleni pristanak
obespravljenog kalifa da njeni članovi mogu da vrše stvarnu vlast.
 Šezdeset osmo poglavlje

Tri kraljevstva

Između 918. i 979. godine države Kogurjo, Lijao i Sung opet

su ujedinile do tada oslabljene istočne oblasti
U tom razdoblju tri kraljevstva nalazila su se na poluostrvu istočno u
odnosu na Kinu. Dva su bila pod vlašću pobunjenika koji su uspeli da se
preobraze u vladare. Jugozapadnim područjima upravljao je odmetnik po
imenu Kjonvon koji je svoje kraljevstvo nazvao Poznobaekjansko.
Severnim oblastima gospodario je pomorski oficir Vang Kon.380
Vang Kon, koga su na poznokogurjanski presto uzdigli dvorski
zvaničnici koji su se opirali tiranskom načinu vladavine njegovog
prethodnika, bio je svestan činjenice da mu se kruna uzdrmala. Činio je sve
što je bilo do njega kako bi uklonio tragove nekadašnjih nemira pa je čak i
preimenovao svoje kraljevstvo Kogurjo, prestonicu preselio u grad
Kesong, a sebe proglasio utemeljivačem nove vladarske porodice. „Ja sam
postao kralj isključivo zahvaljujući vašoj srčanoj podršci“, kazao je svojim
podanicima. „Udružujući se kako bismo popravili naše zakone, mi ćemo i
obnoviti našu državu. Učeći na nekadašnjim greškama trebalo bi, u našem
neposrednom okruženju, da tragamo za rešenjima problema, kao i da
prepoznamo međuzavisnost vladara i njegovih podanika. Trebalo bi da
shvatimo da su naši međusobni odnosi kao oni koji postoje između vode i
riba. Cela naša zemlja udružiće se u slavljenju mira.“381
Bio je to dug spisak želja, ali mir se nije čak ni nazirao. Kjonvon,
vladar poznobaekjanskog kraljevstva, nije se dizao na oružje kako bi
poluostrvo delio s nekim drugim vladarima. Nakon što je uspostavio
sopstvenu državu bio je odlučan u tome da se oslobodi svih svojih
suparnika.
 Kjonvon nije, međutim, odmah nasrnuo na Kogurjo. Najpre je
pogled usmerio na kraljevstvo Silu koja se nalazila na jugoistoku. Silaski
vladar Hjogong, koji je bio sklon alkoholu, umro je bez potomaka, pa
njegovi naslednici – a bio je to čitav niz srodnika koji su kratko živeli –
nisu bili sposobni da organizuju odgovarajuću odbranu. Lokalni plemići
nisu iskazivali svoju odanost u odnosu na vladara. Nasuprot tome, oni su se
u odnosu prema Kjonvonu ili Vang Konu ponašali kao da su potpuno
samostalni vladari.382
Vang Kon nije odmah iskoristio prednost toga što se Sila raspadala.
Njegovo obraćanje podanicima nije bilo potpuno neistinito. Delimično je
ukazao na činjenicu koju je Kjonvon previđao. Ratovima iscrpljena Sila
pre će biti zadobijena prijateljstvom nego borbom.
Kjonvona je obradovala činjenica da je Vang Kon odbijao da se
opredeli za rat, te je sa svojom vojskom upao na teritoriju Sile. Godine
927. njegove snage stigle su i do prestonog grada Kjongđua. Tadašnji
silaski vladar Kjonke nije uspevao da, pred Kjonvonovim naletima,
odbrani svoj grad. Snage poznobaekjanskog kraljevstva pokuljale su kroz
kapije grada, paleći i pljačkajući građevine, ubijajući branioce i građane da
bi, naposletku, upale i u vladarsku palatu. Kralj je ubijen u odaji za
prijeme.
Takav razvoj situacije omogućio je Vang Konu da na sebe preuzme
ulogu spasioca. „Budući da je bio nasilne naravi koja je izazivala sukobe,
Kjonvon je ubio silaskog vladara i suprotstavio se tamošnjem življu“,
zabeležio je kogurjanski državnik po imenu Če Seung-no. „Čuvši za to,
Taeđo [to je bilo zvanično kraljevsko ime Vang Kona] nije časio ni časa
kako bi svoje snage poslao da kazne za taj prestup i konačno uspostave red.
Takav je bio Taeđo. Sećao se prethodnog vladara, obnavljao poredak i
otklanjao opasnosti koje bi mu se našle na putu.“383
Vang Kon je delao u tajnosti. Nakon što je Kjonvon uspeo u onom
najtežem, a to se odnosilo na osvajanje prestonog grada, Vang Kon je
uputio svoje snage koje su potisnule poznobaekjansku vojsku da bi, na
kraju, na silaski presto uzdigle člana vladarske porodice po imenu
Kjeongsun. Jednu od svojih kćerki Vang Kon je potom udao za
Kjeongsuna, zaposeo je prestoni grad s kogurjanskim snagama i saopštio je
kako je upravo on bio taj koji je spasao Silu.384
Kjeongun je, naravno, bio samo marioneta. Strategija Vang Kona,
koji je čvrsto u svojim rukama držao vlast u Sili i svoje plemiće, donela mu
je veliki uspeh. Zavladao je celokupnim poluostrvom. Kjonvon je pokušao
da preotme silaske oblasti, ali ga je Vang Kon tokom devet narednih
godina uspešno potiskivao. Odlučujuća bitka do koje je 932. godine došlo
između poznobaekjeskih i kogurjanskih snaga bila je okončana predajom
najvećeg dela Kjonvonove vojske. Sam Kjonvon je uzaludno nastavio da
pruža otpor uz pomoć šačice ratnika koji su mu i dalje bili odani. Konačno,
njegovi sinovi su se okrenuli protiv oca i utamničili ga 935. godine da bi
zatim preuzeli na sebe odbranu ostataka nekadašnjeg poznobaekjanskog
kraljevstva.
Vang Kon je i ovog puta pokazao veštinu da uspešno izvede
određene poteze. Najpre je zahtevao abdikaciju svog zeta, marionetskog
kralja Kjeongsuna, koji je bio silaskog porekla. Mladić je požurio da
postupi kako mu je bilo naloženo, pa je Vang Kon ostatke silaske države
ubrzo priključio svojoj oblasti. Tako je postao drugi vladar na poluostrvu.
Kjongvon je, svega nekoliko meseci kasnije, pobegao iz zatvora koji
se nalazio na području poznobaekjaske kraljevine. Po svemu sudeći, imao
je podršku Vang Konovih agenata budući da se za svega nekoliko nedelja,
kao pravi robovlasnik, našao u Korjeu, živeći u potpunom miru sa svojim
dojučerašnjim protivnikom. Robovi su predstavljali Vang Konov poklon,
pokušaj mita s ciljem da se nekadašnji protivnik pretvori u prijatelja.
„Taeđo je počastvovao Kjonvona“, saznajemo iz spisa pod naslovom
Samguksagi, „pa mu je za zvanično sedište darovao Južnu palatu. Učinio
ga je uzvišenijim u odnosu na druge zvaničnike. … Dobio je zlato, svilu,
paravane, posteljinu, po četrdeset robova muškog i ženskog pola, kao i
deset konja iz dvorskih štala.“385
Pokušaj mita pokazao se uspešnim budući da je Kjonvon bio
neobično ljut na svog najstarijeg sina, ali i teško oboleo od raka koji ga je
na kraju i ubio. Nedugo pošto se naselio u Korjeu, zatražio je od Vong
Kona da mu da vojsku. „Nadam se“, saopštio je kralju, „da ćeš svoje
božanske snage poslati kako bi one uništile izdaji sklone pobunjenike te
bih, tek onda, mogao na miru i da umrem.“
Ništa nije moglo da u toj meri obraduje Vang Kona od te molbe.
Poslao je svog najstarijeg sina krunskog princa Mua i najpoverljivijeg
generala sa zadatkom da zajedno sa deset hiljada ratnika Kjonvona otprate
u poznobaekjansku kraljevinu. On ih je pratio na čelu jedne druge snažne
vojne formacije. Snage pobuni sklonih sinova bile su poražene. Trojica
starije braće koja su ujedno bila i vođe pobune su se predala, pa je Vang
Kon naredio da budu pogubljeni. Svečano je tu kraljevinu predao svom
nekadašnjem protivniku. Kjonvon je preminuo svega nekoliko dana i od
posledica teške bolesti, a poznobaekjanska kraljevina se našla u rukama
Vang Kona. Tako su se sva tri kraljevstva konačno bila pod vlašću jednog
vladara.386
„U prošlosti smo“, poručio je Vang Kon svojim podanicima u okviru
uspostavljanja pravila kojima je u budućnosti trebalo oblikovati njegovu
novoujedinjenu državu, „bili veoma vezani za Kinu, a sve naše ustanove
bila su upodobljene onima kakve su uspostavljali i carevi iz dinastije Tang.
Međutim, naša država ima drugačiji geografski položaj, a i karakter naših
ljudi drugačiji je od kineskog. Stoga ne postoji nikakav razlog da sebe
primoravamo da nerazumno sledimo kinesko iskustvo.“ Koreja je upravo
pod vlašću Vang Kona dobila svoje autentično obličje. Sila je bila samo
uvod u ujedinjenje. Čak i nakon Vang Kona, to poluostrvo ostalo je
ujedinjeno i tokom narednih hiljadu godina.387
S druge strane, nomadi koji su živeli u severnim oblastima, a koji su bili
poznati pod nazivom Kitan, podražavali su kineski način života.
Pripadnici tog naroda prihvatili su, pod zapovedništvom svog
vojskovođe Abaođija, sedelački način života. Upravo je Abaođi 907.
godine postao veliki kan. Oslobođen prisustva vladara iz dinastije Tang,
Kitan je, kao i Kogurjo, imao šansu da se razvija u skladu sa svojim
osobenostima.
No, Vang Konov Kogurjo baštinio je viševekovnu tradiciju na kojoj
je mogao da se razvija, dok Kitan nije imao ništa osim nedavne nomadske
prošlosti. Udaljavajući se od neizvesnosti nomadskog načina života,
Abaođi je posegao za običajima već odavno iščezlih vladara iz dinastije
Tang. Tako je 918. godine dao sebi tipično kinesko vladarsko ime Nebeski
car Taizu, sagradio novu prestonicu, grad Šangđing, koji je u celosti bio
osmišljen u stilu Tanga te svog najstarijeg sina proglasio krunskim
princom i naslednikom. Nasleđivanje položaja po pravu neposrednog
krvnog srodstva nije predstavljalo deo kitanske tradicije. Oduvek su
nomadi svoje predvodnike birali isključivo na osnovu njihovih podviga u
borbama. Međutim, država sa sedelačkim stanovništvom imala je potrebu
za stalnom prestonicom i snažnom vladarskom porodicom.388
Neposredno pre svoje smrti, koja je nastupila 926. godine, novi
nebeski car otpočeo je ofanzivu protiv oblasti Bale, kraljevstva koje se
nalazilo severno od Kogurja. Kitanske snage napale su tu regiju čime su
izazvale veliko iseljavanje lokalnog življa koje je spas pokušalo da nađe na
području Kogurja. Taizu je preminuo neposredno nakon što je osvojio
prestonicu kraljevstva Bale. Tako je svoje podanike ostavio s
novoosvojenim teritorijama, nedovoljno iskusnim krunskim princom i još
uvek slabo utemeljenim vladarskim tradicijama.
Njegova nepokolebljiva supruga spasla je Kitan od potpunog
raspada.
Hroničari koji su stvarali u X veku nazivali su je Šu-lu ši, što je
podrazumevalo ličnost koja je poticala iz istoimenog Šu-lu klana.
Međutim, njene vladalačke sposobnosti bile su poput suprugovih. Nedavno
preminuli vladar odredio je svog starijeg sina za prestolonaslednika, ali je
ona ipak preferirala mlađeg, koji se zvao Deguang. Uskoro je okupila
plemenske starešine, naredila obojici svojih sinova da uzjašu konje, a
potom sve prisutne obavestila da Deguang zaslužuje da bude novi vladar.
Zatim je dodala i sledeće: „Podjednako volim obojicu sinova i ne mogu se
odlučiti između njih. Vi sami kažite ko je od njih dvojice dostojniji da bude
vladar.“389
Jasno uočavajući njenu nameru, plemenske starešine su se opredelile
za Deguanga koji je, počev od tada, uz podršku svoje majke, vladao pod
zvaničnim carskim imenom Taizong. Šu-lu je, na taj način, uobičajeni
princip nasleđivanja prestola na osnovu primogeniture zamenila drevnim
kitanskim običajem izbora onoga ko je bio najdostojniji. Dotadašnji
krunski princ, stariji sin Bei, ovladao je oblašću Bale (koju je ubrzo
preimenovao u Dongdan), kojom je gospodario kao samostalni vladar.
Svaku svoju želju Šu-lu pretvarala je u zakon. Kad god bi pojedini
kitanski zvaničnik odbijao da se saglasi s nekim njenim stavom, slala bi ga
na grob svog supruga kako bi tamo potražio savet – a tu bi ga dočekali
naoružani čuvari vladarevog večnog počivališta koji bi ga odmah ubili.
Skupa sa svojim prvim ministrom Han Janhuijem prilježno je nastavila
muževljevu aktivnost koja je za cilj imala da kitansku hordu preobrazi u
pravu i ozbiljnu kinesku državu.390
Stariji brat Bei poražen je 930. godine u sukobu do koga je došlo
između dvojice braće. Car Taizong je potom u Dongdan uputio svog sina
sa zadatkom da preuzme upravu nad tom oblašću. Bei je utekao u Kinu
koja je bila zahvaćena haosom. Taizong je 936. godine prisajedinio
Dongdan, pa je svom carstvu podario naziv koji je bio u potpunom skladu s
novim običajima. Drevna kitanska država postala je tako država Lijao.
Čitav severoistok našao se tako pod vlašću dva snažna i ujedinjena
kraljevstva – Kogurja, na samom poluostrvu, kao i Lijaoa, koje je
obuhvatalo oblasti na severu.
Tokom čitavog tog razdoblja dolazilo je do uzdizanja i slabljenja
čitavog niza kraljevstava koja su postojala u regijama južno od države
Lijao. Tek 960. godine – u vreme kad je Lijao napredovao pod vlašću
Taizongovog sina Muzonga, a Kogurjo pod upravom Vang Konovog sina
Gvangjonga – jedna ugledna kineska porodica uspela je da uspostavi svoju
vlast na nekadašnjim teritorijama koje su se nekada davno nalazile pod
vlašću careva iz dinastije Tang.
Ta dinastija proistekla je iz nekadašnje države tzv. Poznih Džoua
koja je od 951. do 960. godine obuhvatala prostranstva u okolini Čang’ana
i priobalja Žute reke. Razdoblje od devet godina bilo je uobičajeni period
trajanja jedne vladarske porodice tokom epohe „Pet dinastija i deset
kraljevstava“. Vladar tzv. dinastije Poznih Džoua zbacio je s prestola cara
iz Pozne Han dinastije koji je tom istom oblašću gospodario svega tri
godine. Monarhe iz dinastija Pozni Đin (jedanaest godina), Pozni Tang
(trinaest godina) i Pozni Lijang (šesnaest godina) nasledio je onaj koji je
poticao iz vladarske porodice pod nazivom Pozni Han. Svi oni vladali su
jednom te istom teritorijom.
Godine 960. dinastija Poznih Džoua doživela je isto što i njeni
osnivači. Naime, preminuo je car (drugi za svega devet godina) koji je iza
sebe ostavio bebu i suprugu u svojstvu namesnice prestola. Vojne starešine
nisu bile blagonaklone prema carici koja nije imala ama baš nikakvog
iskustva u vezi s ratnom veštinom. U strahu da bi oružane snage mogle da
izgube svoj uticajni položaj u društvu, oni su se pobunili i svog omiljenoga
generala izabrali da bude novi car, a istovremeno i osnivač potpuno nove
dinastije. Bio je to car Taizu iz dinastije Sung.
Nije postojao ni jedan jedini razlog zbog koga bi Taizuova dinastija
bila uspešnija u odnosu na bilo koju prethodnu. Ipak, sticao se utisak kako
je upravo on imao razvijenu svest u vezi s tim šta bi bilo neophodno učiniti
kako bi se obnovila nekadašnja Kina. „Od prvog trenutka kad je stupio na
presto“, zabeležio je jedan od njegovih hroničara, „njegov um kao da je bio
opsednut isključivo idejom kako obnoviti jedinstvo što je on, sledeći
primer drevnih kineskih velikih vladara, i postigao.“391
Kao i vladari koji su mu prethodili, Taizu je krunu stekao upotrebom
sile. Međutim, sledeći primere drevnih kineskih vladara, on je uspeo da
oko sebe stvori povest koja bi upućivala na blagoslov nebesa. „Čim je bio
rođen“, govori nam hroničar, „nebo bi ispunjeno crvenkastim oblacima
koji su se bili nadvili nad kućom u kojoj je taj dečak bio rođen, a čitava
okolina mirisala je neobično lepim mirisom. U to vreme ljudi su jedni
drugima govorili kako sve to predskazuje veliku budućnost tom
dečaku.“392 Naknadna proročanstva oduvek su bila od koristi kineskim
carevima koji su mogli da ih dokažu vojnim uspesima, a Taizu je bio veliki
ratnik.
Car je, takođe, mnogo učio iz prošlosti. Oružane snage dovele su ga
na presto i one su ga mogle i zbaciti s njega. Stoga je, čim se učvrstio na
prestolu, pozvao sve svoje vojne starešine koje je okupio tokom jednog
prijema kad im je saopštio sledeće: ukoliko bi se odrekli svojih činova,
vojne vlasti i povukli u provinciju, dao bi im bogate otpremnine, a predao
bi im i „najbolju zemlju i neiscrpne izvore“ gde bi mogli da provedu život
u „miru i zadovoljstvu“.393
Ovaj potpuno neočekivani čin izgleda da je prekinuo niz pobuna
kojima su dinastije uzdizane i uklanjane s carskog prestola. Car Taizu je
potpuno reformisao svoje oružane snage kako bi ih, potom, poveo u čitav
niz vojnih pohoda usmerenih protiv susednih oblasti. Na jugu se nalazilo
šest država, dok je jedna bila na severu. No, odmah iznad te države na
severu (a to je bio Severni Han) nalazila se prostrana država Lijao. Car
Taizu je odlučio da se najpre obračuna sa suparnicima koji su se nalazili na
jugu budući da tamo nije bilo ozbiljnijeg neprijatelja.
Ponovno ujedinjenje oblasti na jugu pokazalo se kao dugogodišnji
izazov. Tokom šesnaest godina duge vladavine car Taizu porazio je svega
tri od ukupno šest država na jugu. Na polovini svoje vladavine iznenada je
promenio strategiju, pa se ustremio na Severni Han. Međutim, bio je
prinuđen da se povuče, kao i da se uskoro potpuno pomiri s činjenicom da
država Severni Han postoji.
 79. Države Sung, Lijao i Kogurjo
Car Taizu preminuo je 976. godine usled posledica bolesti koja se
javila tokom jednog od vojnih pohoda. Na presto je stupio njegov mlađi
brat Taizong. Tokom svega dve godine okončao je osvajanje oblasti na
jugu i bio spreman da na kolena baci i Severni Han koji je predstavljao
poslednjeg preostalog suparnika. Lično je, 979. godine, poveo svoju vojsku
u pravcu Taijuana, prestonog grada države Severni Han. Pokazujući istu
onu veštinu za vođenje politike koju je posedovao i njegov stariji brat, car
Taizong je vladaru Severnog Hana ponudio „zlatni kavez“. Naime, ukoliko
bude dobrovoljno sišao s prestola, car Taizong bi mu darovao sigurnost,
posed i ostatak života proveden u zadovoljstvima.394
Tako se i Severni Han konačno našao u rukama careva iz dinastije
Sung. Nakon ove predaje, carstvo dinastije Sung proširilo se na sve
kineske zemlje. Razdeljeni istok bio je ponovo ujedinjen. Države Sung,
Lijao i Kogurjo sada su, na taj način, gospodarile nekada toliko
razjedinjenim prostranstvima.
 Šezdeset deveto poglavlje

Vladari Engleske

Između 924. i 1002. godine isti kraljevi vladali su Engleskom i

Norveškom, Norvežani su se naselili na Grenland, dok je
Svejn I Rašljobradi priključio Englesku svom
severnoatlantskom carstvu
Edvard Stariji, kralj južne Engleske, sin i naslednik Alfreda Velikog,
okončao je 924. period dvadesetpetogodišnjih okršaja svojim najvećim
uspehom do tada. Naime, primorao je severne i zapadne oblasti da mu se
potpuno potčine. „Svi Velšani smatrali su ga svojim gospodarom“,
saznajemo iz dela pod naslovom Anglosaksonska hronika, „…a kralj Škota
i svi škotski klanovi izabrali su ga za svog roditelja i gospodara. … Tako
su učinili i svi oni u Nortambriji, a to su bili Englezi, Danci, Norvežani i
svi drugi.“395
Edvard ipak nije bio vladar ujedinjenog ostrva. Udaljeni obodi
Nortambrije i dalje su ostali nezavisni u odnosu na njegovu vlast, dok je
pokoravanje Škota i Velšana, u stvari, isključivo bilo na nivou plaćanja
redovnog godišnjeg danka. Ali on je imao pravo da se nazove prvim
kraljem svih Anglosaksonaca. Od svog oca Alfreda nasledio je kraljevstvo
Veseks, a nakon smrti svoje sestre uspostavio je vlast i nad Mersijom.
Ukoliko bismo izuzeli dansko kraljevstvo koje se nalazilo na dalekom
severu tog područja, mogli bismo da kažemo kako je ono što danas
smatramo Engleskom bilo pod njegovom vlašću.396
Postupajući u skladu s drevnom germanskom tradicijom odredio je
da kraljevstvo pripada dvojici njegovih starijih sinova. No, jedan od te
dvojice sinova preminuo je „ubrzo nakon smrti svog oca“ (Viljem od
Malemsberija, koji je ostavio pisano svedočanstvo o njegovoj smrti, nije
nam pružio nikakve detalje u vezi s tim), pa je tako drugi sin, Etelstejn,
postao jedini i samostalni kralj.397
Poput dede i oca, i Etelstejn je čitav svoj život proveo u ratovanju.
Najpre se sukobio s pretendentima na presto, a onda ratovao protiv
pobunjenih anglosaksonskih plemića kojima se nije preterano sviđala
pomisao da postoji samo jedan anglosaksonski kralj. Bio je prinuđen da
pokori Vels, kao i Škote koji su pokušali da se otrgnu njegovoj kontroli.
Konačno, organizovao je i iznenadni napad na vikinške postaje koje su se
nalazile u severnoj oblasti po imenu Danelag. „Najenergičniji i najslavniji
Etelstejn, kralj Engleza, uz velike svetkovine dade svoju sestru u brak s
kraljem Sitrikom Nortambrijskim“, kazuje nam Džon od Vorčestera. Sitrik,
vladar žilave danske kraljevine na severu ostrva, tada je već bio u
poodmaklim godinama. Kad je naredne godine preminuo, Etelstejn je u
sestrino ime napao oblast Nortambriju i ubrzo je zauzeo.398
Na taj način je uništio Danelag, a bio je i u poodmaklom procesu
poništavanja svih onih samostalnih anglosaksonskih kraljevstava koja su se
nekada nalazila na samom ostrvu.Taj zadatak je konačno okončan 936.
godine kad je Etelstejn dobio bitku na nama danas nepoznatoj lokaciji
(koja se, po svemu sudeći, nalazila na severoistoku Engleske) i to protiv
saveza koji su sačinjavali nortambrijski Vikinzi, anglosaksonski plemići
(od kojih su njih petorica sebe nazivali kraljevima svojih oblasti) i Škoti,
koje je predvodio njihov dugovečni kralj Konstantin II. U toj bici kralj
Etelstejn je slomio i poslednji otpor njegovoj vrhovnoj vlasti nad čitavim
ostrvom. „Kralj Etelstejn i njegov brat, prestolonaslednik Edmund …
pogubili su petoricu kraljeva i sedmoricu erlova“, zapisao je Džon od
Vorčestera, „i mnogo više krvi se tu proli nego u svim prethodnim
ratovima na području Engleske.“ Škotski kralj Konstantin II izgubio je sina
u toj bici te je bio primoran da pobegne. Bitka kod Brunanburga bila je
toliko surova da o njoj postoji i posebna pesma u okviru Anglosaksonske
hronike:

I tu kralj Etelstejn, vođa ratnika

i darodavac, a s njime i njegov brat,
prestolonaslednik Edmund, zadobiše večnu slavu
u bici kod Brunanburga. … A tu predvodnik
severnjaka, nuždom primoran,
 s malobrojnim ljudstvom prihvati borbu na pramcu broda.
…
Nikada se na ostrvu ne zbi takav pokolj.399

Ta pobeda dovela je dotle da se čitava Engleska, prvi put, našla pod

vlašću samo jednog vladara. Alfred Veliki bio je kralj Veseksa, a Edvard
Stariji vladar Anglosaksonaca. Etelstejn je, naposletku, postao kralj
Engleske koji je čak primorao vladare Velsa i Škota da priznaju njegovu
vrhovnu vlast. Sledio je ciljeve svog dede i oca, i sve ih je prevazišao.
„Nameran da ne izneveri nade svojih zemljaka i da ispuni njihova
očekivanja“, zapisao je Viljem od Malmesberija, „čitavu Englesku potčinio
je svojoj vlasti.“400

80. Engleska u doba kralja Etelstejna

Bile su neophodne čak tri generacije tokom kojih se uporno ratovalo
kako bi se kopneni deo Engleske konačno našao unutar granica samo jedne
države. S druge strane, ta granica, koja se nalazila pod velikim pritiscima,
bezmalo odmah je bila narušena. Etelstejn, kralj svih Engleza, preminuo je
939. godine nakon čega ga je nasledio njegov polubrat Edmund Pravedni.
Irski kralj Olaf I Dablinski izvršio je napad tokom koga je uspeo da ovlada
središnjim delovima Engleske. Edmundu nije uspelo da pod svoju vlast
povrati to područje sve do smrti kralja Olafa I koja je nastupila 942.
godine.
Edmund je svojom iznova ujedinjenom državom vladao svega još
godinu dana. Smrtno je stradao 946. godine tokom jednog neobičnog
događaja. Naime, predvodio je svetkovinu u čast Svetog Avgustina,
utemeljivača hrišćanstva na tlu Engleske, kad je među gostima ugledao
kradljivca koga je ranije, predsedavajući sudskim većem (a to je bila jedna
od vladarevih dužnosti), osudio na progonstvo. Taj prizor ga je razljutio.
Ustao je i potapšao kradljivca po ramenu nakon čega se ovaj okrenuo i
kralja nožem ubo u grudi.401
Pripadnici lične straže kralja Edmunda odmah su pritrčali i zločinca
isekli na komade, ali je vladar preminuo u roku od svega nekoliko sati. U
trenutku smrti bilo mu je samo dvadeset četiri godine. Iza sebe je ostavio
petogodišnjeg sina, pa je tokom detetovog odrastanja dužnost namesnika
kraljevskog prestola vršio Edmundov brat Edred Bolešljivi. Njegov
nadimak nastao je usled posledica Edredovog izrazito lošeg zdravstvenog
stanja. No, uprkos svemu tome, Edred je uspešno održavao jedinstvo svoje
kraljevine, čak i pored opasnosti od pobune na području Nortambrije.
„Skoro da ih je potpuno uništio“, govori nam Vilijem od Malmesberija, „te
je čitavu tu oblast predao gladi i krvoproliću.“ Kad je 955. godine
preminuo usled posledica bolesti, svom nećaku u nasledstvo je ostavio
naciju koja je već uveliko bila ujedinjena.402
Novi kralj Edvi imao je tek četrnaest godina kad je stupio na presto:
„Bio je to bezobziran mladić“, saopštava nam Viljem od Malmesberija,
„koji je svoju telesnu lepotu koristio za raznorazna ugađanja. … Na sam
dan svog miropomazanja za vladara, usred velikog skupa plemića tokom
koga su bila razmatrana ozbiljna i urgentna državna pitanja, on je izleteo s
tog sastanka … i uskočio u postelju kako bi se našao u zagrljaju svoje
ljubavnice.“ Viljem od Malmesberija nam dalje kazuje i to kako je engleski
episkop Danstan, koji je prisustvovao tom skupu, krenuo za svojim
vladarem u kraljevske spavaće odaje odakle ga je izvukao, pa je, uz
podršku kenterberijskog arhiepiskopa, uspeo da svoga gospodara odvoji od
njegove ljubavnice i privoli da se, konačno, posveti svojim državničkim
obavezama.403
 Ovakvo neprihvatljivo ponašanje verovatno je predstavljalo odraz
kasnijeg mita, ali je kralj Edvi od episkopa Danstana i kenterberijskog
arhiepiskopa vrlo brzo načinio svoje lične protivnike. Budući da je
odrastao bez oca, uskoro je prerastao u svojevrsnu marionetu u rukama
pojedinih dvorana koji su želeli da uspostave svoju kontrolu nad čitavim
kraljevstvom. Delujući pod njihovim neposrednim uticajem, kralj je
manastirima ukinuo njihove dotadašnje poreske olakšice čime je skoro
potpuno uništio sposobnost igumana i monaha da se eventualno
suprotstave vladarskom tronu. (Viljem od Malmesberija s gnušanjem
dodaje: „Čak je i manastir u Malmesberiju, u kome su monasi više od
dvesta sedamdeset godina uznosili svoje molitve, bio pretvoren u
najobičniji parohijski dom“, što umnogome objašnjava i njegov lični,
veoma negativni stav u odnosu na samog vladara.)
Duhovi drevnih anglosaksonskih kraljevstava iznova su tada
zaokupili umove mnogih. Videvši svoju šansu da obnove svoju moć u
odnosu na kralja i crkvu, mersijski i nortambrijski plemići odlučili su da
podrže Edvijevog mlađeg brata Edgara koga su veoma lako mogli da
kontrolišu. Uskoro su ga proglasili kraljem uprkos činjenici da je Edvi to
već uveliko bio. Svega dve godine po stupanju na presto, Edvi je 957.
godine izgubio bitku kod Gločestera u kojoj se sukobio sa svojim bratom i
njegovim pristalicama. Kraljevstvo je ubrzo bilo podeljeno na dva dela.
Četrnaestogodišnji Edgar vladao je oblastima koje su se nalazile severno u
odnosu na tok reke Temze. Edvi, kome je tada bilo već šesnaest godina,
vladao je regijama na jugu.
Kralj Edvi preminuo je 959, kada mu je bilo svega devetnaest
godina. Nasledio ga je Edgar koji je postao vladar celokupne Engleske.
Pokazao se mnogo odlučnijim nego što je to bio njegov stariji brat. Nakon
što se našao na kraljevskom prestolu utvrdio je svoju strategiju. Obnovio je
engleske manastire. Igumanima i monasima darovao je pravo da
samostalno upravljaju svojim posedima. „Oni treba da uživaju istu slobodu
i moć koju ja uživam na svome dvoru“, naredio je, „i to kako u davanju
oproštaja, tako isto i po pitanju izricanja kazni.“ Ovakav propis ubrzo je
doprineo da svi igumani i sveštenici u Engleskoj postanu odani svom
vladaru, a to je kralju Edgaru omogućilo da umanji moć svojih
potencijalnih suparnika. Kralj Edgar je do 973. godine uspostavio punu
kontrolu nad čitavim područjem svoje države te je, takođe, izdejstvovao da
mu zakletvu odanosti polože i kralj Škota i vladar Velsa.404
 Na engleskom kraljevskom prestolu nalazio se već punih četrnaest
godina, ali nikada do tada nije bio krunisan. Istini za volju, nijedan
engleski vladar do tada nije ni bio krunisan. Edgar je bio četvrti kralj koji
je gospodario čitavom zemljom, ali su svi Alfredovi potomci, baš kao i
njihov veliki predak, vladali u svojstvu kraljeva ratnika. Na taj način su
uspevali da se održe na vlast isključivo do onog trenutka do kada su u
svojim rukama čvrsto držali mač.
No, Edgar je zahvaljujući tome što je crkvu učinio svojim vernim
saveznikom stekao pravo da svoj vladarski položaj učvrsti pozivanjem na
nešto što je bilo neuporedivo značajnije od samog rata. Danstan, koji je
tada već bio kenterberijski arhiepiskop, osmislio je formalnu svečanost
koja je trebalo da ozvaniči kraljevu vlast. Bila je to svečanost koja je
podrobno opisana u svim hronikama koje svedoče o razdoblju vladavine
kralja Edgara. „Bio je blagosiljan, krunisan najvećom slavom i čašću i
miropomazan u tridesetim godinama. To se odigralo 11. maja, na dan
Svete Pedesetnice“, zabeležio je Džon od Vorčestera koji je posebno
naglasio vladareve godine života. Naime, prema svedočenjima iz
jevanđelja, Isus Hrist je imao trideset godina kada se, kao Sin Božji, prvi
put pojavio u javnosti. O samom činu krunisanja svedoče i stihovi iz
Anglosaksonske hronike:

Ovde Edgar, vladar Engleza,

velikom svetkovinom bi krunisan za kralja
u drevnom gradu. … I svi se radovahu
na taj blagosloveni dan
koji ljudi nazivaju
Svetom Pedesetnicom. I bi skup,
kao što čuh, mnogih sveštenika
i još većeg mnoštva monaha.405

Zadobivši crkvu za saveznika, Edgar se, sad u svojstvu krunisanog

vladara, ustoličio na prestolu Engleske čime je svoju domovinu ujedinio
oružjem i krunidbenom svečanošću.
Preminuo je svega dve godine nakon toga od posledica bolesti.
Njegovi naslednici nemo su posmatrali kako im kruna postepeno izmiče iz
ruku. Opet su se približavali „ljudi sa severa“, ali je na njihovom čelu,
ovog puta, bio jedan kralj.
***
Rana povest naroda koji su živeli u oblastima koje su se nalazile severno
od Baltičkog mora sačuvana je isključivo u segmentima, i to najčešće
posredstvom herojskih epova. Na osnovu tih istorijskih izvora možemo
zaključiti da su ondašnja društva veoma sporo napredovala iz stadijuma
plemenske zajednice u pravcu uspostavljanja ujedinjenih kraljevstava.
Sredinom IX stoleća jugoistočnim oblastima gospodarili su švedski
kraljevi koji su poticali iz regije poznate pod nazivom „Gornja zemlja“.
Sam jug Skandinavskog poluostrva, baltička ostrva i poluostrvo Jitland
nalazili su se pod vlašću kraljeva koji su bili danskog porekla.
Zapadni delovi poluostrva u kojima su živeli pripadnici norveških
plemena još dugo su ostali u stanju međusobne podeljenosti i haosa.
Priobalne oblasti, poznate i kao Vestfold, potpale su oko 870. godine pod
vlast tada desetogodišnjeg Haralda. Najpre uz pomoć svog ujaka i
namesnika prestola, a potom i samostalno, Harald je otpočeo
sedamdesetogodišnji rat kako bi pod svojom krunom ujedinio sve
Norvežane.406 „Kralj Harald se zarekao da neće skraćivati, niti češljati
svoju kosu sve dok ne postane jedini kralj svih Norvežana“, saznajemo iz
dela pod naslovom „Egilova saga“, „te je zato postao poznat pod
nadimkom Harald Dugokosi.“407
Zahvaljujući velikoj pobedi koju je ostvario oko 900. godine u
pomorskoj bici kod Havsfjorda, Harald je porazio oružane snage svojih
najozbiljnijih protivnika, a to su bili norveški prinčevi Torir i Kjotvi.
„Bejaše to poslednja bitka koju je na norveškom tlu vodio kralj Harald“,
zaključuje se u „Egilovoj sagi“, „jer posle toga nije naišao ni na kakav
otpor pa je uspostavio svoju vlast nad čitavom zemljom.“408
Haraldu je bio potreban bezmalo ceo život kako bi Norvešku
ujedinio pod svojom vlašću, ali je ona, čak i tada, bivala ograničena i slaba.
Zapadnoskandinavske oblasti i dalje su se nalazile u stanju haosa i
krvoprolića. Stalni sukobi uticali su na to da se sve veći broj Vikinga
odlučivao da napusti svoju postojbinu u potrazi za novim domom. Najveći
deo njih uputio se u pravcu Engleske i Normandije, a znatno manji broj ka
zapadu, u pravcu velikog ostrva Island gde su se priključili malim i
međusobno suprotstavljenim naseobinama koje su tamo bile stvorene još u
IX stoleću.409
 Istovremeno, privatni život kralja Haralda Dugokosog ni na koji
način nije doprinosio smirivanju takvog stanja. Njegova potreba za stalnim
osvajanjima u potpunosti se podudarala s vladarevim libidom te je uskoro
postao otac najmanje desetorice, a najviše dvadesetorice sinova koje je
dobio u vezama s brojnim suprugama i ljubavnicama. Kad je, oko 940.
godine, kralj preminuo, njegova nedovoljno temeljno ujedinjena država
raspala se usled brojnih sukoba do kojih je došlo između međusobno
suprotstavljenih plemića i knezova. Plemići su želeli da obnove svoju punu
vlast nad sopstvenim posedima, dok su knezovi gajili nadu kako bi se
mogli domoći norveškog kraljevskog prestola.
Hakon Dobri, Haraldov najmlađi sin, vremenom je iz tog sveopšteg
sukoba izašao kao pobednik, ali je i pored toga bio prinuđen da se bori
kako bi zadržao vladarsku titulu. Njegov stariji brat Erik „Krvava sekira“,
koji je bio oženjen sestrom danskog kralja Haralda Plavozubog, otpočeo je
petnaest godina dug oružani sukob kako bi se domogao kraljevske krune.
Erik je poginuo oko 955. godine u bici u kojoj se sukobio sa svojim
bratom, ali su njegovi brojni sinovi, u savezu s danskim kraljem Haraldom
Plavozubim, zato nastavili borbe koje su obeležile taj građanski rat.410
Erik „Krvava sekira“ stekao je ovaj nadimak zbog načina borbe u
bitkama. S druge strane, Hakon, koji je u podjednakoj meri bio ratoboran,
zaradio je nadimak „Dobri“ isključivo zbog svoje religioznosti. Najveći
deo stanovništva ondašnje Skandinavije i dalje je tada poštovao drevna
božanstva: Odina i njegove gavranove, ratobornog Tora s njegovom
smortonosnom sekirom, kao i mnoštvo drugih. Hakon je, međutim, deo
svog detinjstva proveo na Etelstejnovom dvoru, u Engleskoj, gde je sticao
znanja o hrišćanskoj veri. I Harald Plavozubi je, u jednom momentu,
postao hrišćanin, ali njegovo preobraćenje nije u većoj meri uticalo da i
drugi slede vladarev postupak.
To što bi neko nominalno bio hrišćanin omogućavalo bi mu da lakše
uspostavi odnose s Englezima i trgovcima koji su pristizali s kontinenta.
Prihvatanje „krsnog znamenja“, prema navodima na koje nailazimo u
Egilovoj sagi, predstavljalo je „uobičajeni postupak svih onih trgovaca i
najamnika koji bi dolazili u kontakt s hrišćanima. Svako ko bi prihvatio
krsno znamenje mogao je da se slobodno meša s hrišćanima i onima koji to
nisu bili, dok bi za sve to vreme slobodno ostajao u veroispovesti za koju
se opredelio.“411
 No, kad je Hakon Dobri smrtno stradao u jednoj od bitaka, sukobivši
se sa svojim nećakom Haraldom II „Sivim plaštom“, hrišćanstvo je dobilo
na zamahu. Sin Erika „Krvave sekire“, Harald, koji je prešao u hrišćanstvo,
uspeo je se da se uz pomoć danskih snaga koje je dobio od svog ujaka
Plavozubog domogne norveškog prestola. Uskoro se pokazalo da je novi
vladar bio mnogo posvećeniji hrišćanin. Kako nije uspevao „da mnoge
svoje sunarodnike preobrati u hrišćanstvo“, kazuje nam Snori Sturluson,
hroničar koji je živeo u XII veku, kralj je „naredio da se poruše hramovi …
čime je stekao mnogo protivnika.“412
Haroldovu odluku da uništi sve paganske hramove pratile su izuzetno
duge i hladne zime, slabe žetve i veoma slab ulov ribe. „Po čitavoj zemlji
nasta velika glad“, zabeležio je hroničar Sturluson, „pa se narod svugde
našao u oskudici žita i ribe.“ Neočekivani hladni talas izazvao je pojavu
snega usred leta. To je dovelo dotle da je kralj Harald postao veoma
neomiljen među podanicima. U narodu je raslo nezadovoljstvo u odnosu na
samog vladara što je njegovom ujaku Plavozubom pružilo priliku da
deluje.413
Harald Plavozubi nije podržavao napore svog nećaka da se domogne
norveškog prestola zbog svoje dobrote. Priželjkivao je, naime, da
Norvešku prisajedini svom danskom kraljevstvu. Kako je Harald II „Sivi
plašt“ s vremenom postajao sve neomiljeniji, Plavozubi je s jednim od
plemića, Hakonom od Hladira, planirao ubistvo norveškog kralja.
Godine 976. došlo je vreme da se realizuje zavera. Haralda II su
izdali, a uskoro i ubili. Harald Plavozubi je za sebe prigrabio istočne
norveške zemlje, dok je, na svoju nesreću, Hakonu od Hladira na upravu
dao severno norveško priobalje. Hakonu nije dozvolio da se nazove
kraljem. Tako su se, na izvestan način, danske i norveške oblasti našle pod
vlašću Haralda Plavozubog koji je njima neprikosnoveno vladao uz pomoć
svog sina i vojskovođe Svejna I Rašljobradog.
Ratnici i istraživači, koji su se nalazili u službi kralja Haralda
Plavozubog, tokom naredne decenije nadirali su u pravcu juga i zapada
čime su samo još više proširivali područje koje se nalazilo pod njegovom
vlašću. Danski ratnici atakovali su na granice Nemačke koja se u to vreme
nalazila pod vlašću Otona, sina Henriha Ptičara. Velike snage krenule su i
u pravcu Engleske na čijem se prestolu tada nalazio Edgarov
desetogodišnji sin Etelred koji je bio krunisan za kralja. S druge strane,
Norvežanin po imenu Erik Crvenobradi zaplovio je u pravcu severozapada
čime je skandinavsku vlast proširio zapadno u odnosu na ostrvo Island.
Erik Crvenobradi, poznat kao problematična ličnost, bio je prinuđen
da napusti Norvešku, kao i da se nastani u jednom islandskom naselju
nakon što je došao u otvoreni sukob s jednim od meštana koji je bio
završen njegovim ubistvom (prema navodima koje nalazimo u delu pod
naslovom Saga o Eriku Crvenobradom, jedan od njegovih ratnika gurnuo
je ogroman komad kamena koji se obrušio na posed tog nesrećnog
čoveka). Godine 982. ušao je u sukob i s još jednim od svojih suseda na
Islandu koji je bio okončan ubistvom dvojice sinova Erikovog protivnika.
Preostali žitelji tog naselja primorali su ga da napusti Island, pa se Erik
Crvenobradi ponovo otisnuo na morsku pučinu, u potrazi za novim
domom.414
Nakon pune tri godine provedene u istraživanjima, Erik Crvenobradi
nastanio se na velikom ostrvu koje se nalazilo oko osam stotina kilometara
na zapad u odnosu na Island. Potpuno mu je odgovaralo to što na čitavom
tom ostrvu nije bilo ni žive duše, ali je, uprkos tome, nameravao da baš na
tom mestu osnuje novu naseobinu. Zahvaljujući relativno visokim
temperaturama vazduha koje su na tom ostrvu vladale upravo tokom
Erikovog boravka na njemu, obale nisu bile okovane ledom, ali je ono i
dalje bilo negostoljubivo, pusto i peskovito. Erik ga je nazvao „Zelena
zemlja“. „Ljudima će se svideti ukoliko bude ponelo neko lepo ime“,
saznajemo iz Sage o Eriku Crvenobradom. Ideja se pokazala dobrom. Iako
veoma sporo, kolonisti su s vremenom počeli da pristižu. Tako je nastala
mala skandinavska postaja koja se nalazila na sredokraći Atlantskog
okeana.415
 81. Širenje teritorije Norveške
U isto to vreme od mača je stradao kralj Harald Plavozubi. Svejn I
Rašljobradi gajio je nadu kako će njegov otac podeliti svoje kraljevstvo i
jedan njegov deo prepustiti njemu, ali se Harald Plavozubi nije celog svog
života tukao kako bi svom sinu prepustio čitavu državu. Svejn je, u
svojstvu očevog bliskog saradnika, raspolagao sopstvenom flotom. Stoga
ju je okupio i krenuo u rat protiv oca koji je za konačni cilj imao
zauzimanje prestola. Harald Plavozubi je uspeo da u pomorskoj bici 987.
godine porazi sinovljeve snage. Međutim, bio je teško ranjen u bici.
Preminuo je svega nekoliko dana kasnije, pa su pristalice proglasile Svejna
I Rašljobradog za novog kralja.416
Svejn je nasledio danski presto, delove Norveške koji su se nalazili
pod danskom vlašću i (makar samo teorijski) odanost Hakona od Hladira
koji je gospodario severnim priobaljem. Željan novih osvajanja krenuo je u
rat protiv Engleske čiji mladi kralj Etelred nije mogao da pruži
odgovarajući otpor. Nezadovoljstvo zbog toga što kralj nije bio sposoban
da zaštiti svoje podanike izbija i iz reči Viljema od Malmesberija: „Etelred
je živeo (ali nije i vladao) u svom kraljevstvu“, zapisao je on. „Njegov
život je na početku bio surov, za žaljenje tokom njegove zrele dobi i
sramotan na samom kraju.“417
Danci su poharali Veseks, spalili grad Ekseter, opljačkali Kent.
Pogibija hrabrih Engleza u bici, kao i uništavanje useva izazvali su glad i
nemire u čitavoj zemlji.
Nalazeći se na čelu brojnih ratnika istočnosaksonski plemić pod
imenom Britnot poginuo je 991. godine u velikoj bici kod Maldona koju je
vodio protiv Danaca, dok su njegove snage bile potpuno uništene.
Etelredovi savetnici bili su mišljenja da je došlo krajnje vreme da se
napadačima ponudi novac. Poslušavši njihov savet kralj Etelred je naredio
da se Dancima preda oko osam tona srebra.418
Svejn I Rašljobradi prihvatio je tu isplatu, koja je bila poznata pod
nazivom „Danegeld“, nakon čega se povukao. Međutim, pokazalo se da je
potez kralja Etelreda bio potpuno pogrešan. Prvobitna Svejnova namera
bila je da pokori čitavo to ostrvo. Hroničar Snori Sturluson tvrdi kako je
tokom svečanosti krunisanja Svejn dao svečanu zakletvu kako će „za tri
godine, sa svojom vojskom, otići u Englesku, poraziti kralja Etelreda i
proterati ga iz njegove zemlje“. Međutim, sada je shvatio kako mu
Engleska može biti znatno korisnija kao izvor novčanih sredstava. Stoga je
Svejn produžio prvobitni rok. Pokazalo se mnogo boljim da se kralju
Etelredu pruži prilika da plaća za svoju slobodu nego da bude osvojen.
Svejn se 994. godine vratio kako bi osvojio London. Kralj Etelred ga je i
ovog puta zaustavio novcem. Međutim, sposobnost engleskog vladara da
od svojih plemića i nadalje prikuplja novac koji bi kasnije bio davan
Svejnu bila je s vremenom sve manja. Stoga niko više nije sumnjao u to da
će se Danci ponovo vratiti.419
Svejn je, istovremeno, engleski novac koristio kako bi okončao
osvajanja i preostalog dela Norveške. Hakon od Hladira umro je krajem
994. godine te je vlast nad oblastima kojima je on do tada gospodario za
sebe tražio unuk Haralda Dugokosog. Bio je to Olaf Trigvason. Svejn I
Rašljobradi bio je poštovanja vredan protivnik, a Olafova vladavina
potrajala je kratko. Godine 1000. njegove pomorske snage sukobile su se
sa Svejnovim u bici kod Svolda koja se odigrala u zapadnim delovima
Baltičkog mora. Jedan po jedan norveški brod je potapan, pa se okružen
svojim ubijenim ratnicima kralj Olaf našao na palubi svog admiralskog
broda nazvan „Duga zmija“. „Najveći deo posade Duge zmije je postradao,
a palube su bile puste“, kazuje nam Sturluson, „i na njih su, sa svih strana,
pokuljali ratnici pod zapovedništvom Svejna Rašljobradog.“ Kralj Olaf je
skočio s palube i više ga niko nikada nije video. Tako je pobedonosni
Svejn I Rašljobradi postao jedini gospodar cele Norveške.
Godinama se govorkalo kako će se kralj Olaf vratiti iz morskih
dubina da bi Norvešku oslobodio od danske vrhovne vlasti. „Mnoge priče
su se kasnije ispredale u vezi s kraljem Olafom“, zaključio je Sturluson,
„ali se on više nikada nije vratio u svoje norveško kraljevstvo.“420
Nakon što je u potpunosti zavladao Danskom i Norveškom, kralj
Svejn I Rašljobradi opet se uputio u pravcu Engleske.
Do svojih tridesetih godina, kralj Etelred Engleski se suprotstavljao
nasrtajima Danaca. U nameri da pridobije Normane za svoje saveznike u
sukobu protiv Danaca, njihovih daljih srodnika, ponudio im je snažnu
vezu. Naime, pod uslovom da mu Normani obezbede dodatne snage koje
bi iskoristio u ratu protiv Danaca, predložio je da se oženi Emom, sestrom
vojvode normandijskog Ričarda Dobrog. „Jer Ričard bejaše moćan knez“,
zabeležio je hroničar Henri od Hantingtona, „dok je engleski kralj bio
sasvim svestan sopstvene, kao i slabosti svojih podanika uoči rata koji je
delovao kao neizbežan.“421
Kralj Etelred je već bio oženjen i iz tog braka je dobio četvoricu
sinova, pa je bilo malo izgleda da eventualni Emini sinovi ikada naslede
engleski kraljevski presto. No, uprkos svemu tome, normandijskom
vojvodi svidela se ideja o uspostavljanju saveza s Englezima. To bi
dodatno pokazalo njegovu potpunu nezavisnost u odnosu na kralja
Zapadne Franačke. Ema se 1002. godine uputila u pravcu Engleske da bi se
udala i bila krunisana za kraljicu.
Međutim, čak ni s pojačanjem koje su predstavljali Normani,
engleski kralj Etelred nije raspolagao snagama koje bi bile dovoljne da se
suprotstavi Dancima. S druge strane, više nije mogao ni da prikupi
dovoljno novca kako bi ih opet isplatio. Pred njim su se nalazili poraz i
smrt. Čim su svadbene svetkovine bile okončane, kralj se uspaničio te se
odlučio za drastičnu meru. Naime, naredio je da se svi Danci (muškarci,
žene i deca), koji su se do tada naselili na području Engleske, budu
pogubljeni.
Taj masovni zločin je sproveden u toku samo jednog dana. Kraljevi
ljudi su se 13. novembra 1002. godine razmileli po celom ostrvu kako bi
ubili sve Dance na koje bi naišli. Danske porodice u Oksfordu sklonile su
se u Crkvu Svetog Fridesvajda. Vojnici su je spalili do temelja. „Svi oni
Danci koji su se, poput kukolja u žitu, nastanili na čitavom ostrvu“, isticao
je kralj Etelred u jednom kasnijem pismu u nameri da opravda svoju
odluku, „bili su … uništeni u najpravednijem pokolju.“422
Kralj Svejn I Rašljobradi još ranije je odlučio da pokori Engelsku.
Ovaj masakr bio je opravdanje za njegovu osvetu. Viljem od Malmesberija
insistira na tome da je čak i Svejnova sestra, koja je bila udata za jednog
Engleza, ubijena tog 13. novembra 1002. godine. Ovo je možda bilo i
tačno, ali nema nikakve sumnje da su brojni srodnici Svejnovih ratnika
smrtno stradali u tom pokolju. Stoga su bes i ambicija dodatno doprineli
jačini danskog napada.423
Svejn je nastavio da se bori, vodeći veoma dobro isplanirani rat. Na
tlo Engleske je, tokom narednih deset godina, uputio brojne snage. Svi ti
napadi potpuno su zaokupili pažnju kralja Etelreda čiji su ratnici masovno
stradali, a riznica se ubrzano praznila. Danci bi napali, poharali i spalili,
primili novac, a potom se povukli. I svaki put se kralj Etelred nadao kako
će mu „Danegeld“ pomoći da ih se jednom zasvagda reši. No, oni su se
iznova vraćali.
Kralj Svejn I Rašljobradi je stupio na englesko tlo 1013. godine, i to
u severnom priobalju. Bio je spreman da engleskom kralju zada završni
udarac. Njegove snage pokuljale su u pravcu juga što je prouzrokovalo
postepenu predaju Engleza. Žitelji Londona, u koji se povukao i sam kralj
Etelred kako bi u njemu pronašao utočište, zatvorili su gradske kapije kada
su videli da se Danci približavaju. „Stanovnici grada nisu imali nameru da
se predaju“, saznajemo iz Anglosaksonske hronike, „već su bili spremni da
se odupru svom snagom budući da je kralj Etelred već bio unutar
zidina.“424
Pošto je u svojim rukama već imao najveći deo zemlje, Svejn je
zaobišao London i uputio se u pravcu Bata, grada u kome se odigralo prvo
krunisanje jednog engleskog kralja. U Batu se proglasio kraljem Engleske,
pa je onda istakao zahtev da ga, kao takvog, svi i priznaju.
London, koji je u tom trenutku predstavljao jedinu varoš koja je
pružala otpor Dancima, bio je motivisan prisustvom kralja Etelreda.
Međutim, čim je Svejn I Rašljobradi napustio Bat, kralj Etelred je pobegao
u pravcu ostrva Vajt, šaljući svoju suprugu Emu i dvojicu sinova u
Normandiju kako bi bili s njenim bratom, vojvodom Ričardom Dobrim.
Lišeni prisustva svog vladara, stanovnici Londona su se predali. U Bat su
poslali danak i taoce čime su Svejna I priznali za svog kralja.425
Tako je kralj Svejn I Rašljobradi zagospodario svojevrsnim
severnoatlantskim carstvom koje se prostiralo preko prostranstava
Baltičkog i Severnog mora. Na ostrvu je, u svojstvu vladara Engleske,
proslavio Božić. Čitav vek i po nakon što se vikinška tzv. Velika vojska
prvi put iskrcala na obale ostrva, ono je konačno potpalo pod vlast
skandinavskih vladara.
 Sedamdeseto poglavlje

Hristijanizacija Rusa

Između 944. i 988. godine Rusi se bore protiv neprijatelja

Konstantinopolja, nakon čega su napali taj grad i konačno
prešli u hrišćanstvo
Ostareli car Roman Lakapin održavao je Konstantinopolj u stanju političke
stabilnosti. Ambiciozni emiri nekadašnjeg Abasidskog kalifata
kontinuirano su bili odbijani od njegovih granica putem redovnih godišnjih
pohoda koji su iziskivali znatna novčana sredstva, ali i angažovanje
ljudstva. Ipak, sve je to bilo od velike važnosti za sam opstanak Vizantije.
S druge strane, trougao koji su činile sile sa zapada – Rusi, Bugari, kao i
Mađari koji su bez prestanka napadali iz pravca severa – držani su na
odstojanju isključivo zahvaljujući pregovorima, pretnjama i plaćanjem
danka. Obezbeđivanje sigurnosti Konstantinopolja predstavljalo je
iscrpljujuću i zahtevnu obavezu, ali je car Roman uspevao da je ostvari
duže od dvadeset godina.
On je tada imao već sedamdeset četiri godine i vladao je zajedno sa
svoja četiri savladara. Konstantin Porfirogenit, sin Lava Mudrog, i dalje je
živeo u Romanovoj senci; bio je oženjen Romanovom kćerkom Jelenom i
istovremeno bio prinuđen da deli titulu cara ne samo s Romanom već i s
njegova dva sina i njegovim najstarijim unukom budući su svi bili
krunisani kao savladari.426
Roman je obavljao krunisanja kako bi pripadnicima svoje porodice
osigurao nesmetano nasleđivanje prestola. Međutim, 944. godine njegova
dvojica sinova, Stefan i Konstantin Lakapin, umorili su se od čekanja. Uz
pomoć pripadnika telesne straže uklonili su svog ostarelog oca s trona i
poslali ga brodom u manastir koji se nalazio na jednom napuštenom ostrvu
u Mramornom moru.
 Ovaj događaj je, kako se ispostavilo, bio samo prvi čin u drami.
Ispostavilo se da su sva četvorica savladara bili učesnici ove zavere, ali je
Konstantin Porfirogenit – sada tridesetdevetogodišnjak, tih i nenametljiv
po prirodi – dozvolio dvojici mladića da to izvedu. Stefan i Konstantin
Lakapin poverovali su kako im to daje za pravo da preuzmu titulu cara,
dok Konstantin Porfirogenit nije imao nameru da im se u tome suprotstavi.
Ali njihova sestra i Konstantinova žena Jelena Lakapin nije imala
nameru da deli državnu moć sa svojom braćom. Bila je udata za
Konstantina Porfirogenita već četvrt veka, još od kada je napunila devet
godina, i dostigla je punu zrelost uz svog ljubaznog i ne previše
ambicioznog muža. Znala je da on nikada ne bi zatražio krunu za sebe.
Stoga je u čast svoje braće organizovala večeru i ubedila muža da
naredi njihovo hapšenje. Dvorska straža ih je zatočila dok su obedovali.
Oba muškarca, zajedno s Romanovim unukom (drugim savladarom),
stavljena su na brodove i poslata u udaljene manastire, doživevši tako istu
sudbinu kao i njihov otac. Konstantin Porfirogenit je, nakon skoro
četrdeset godina čekanja, postao jedini car Konstantinopolja.427
Roman je preminuo tri godine kasnije u svom manastiru. Svojim
sinovima nije osigurao carsku krunu, ali je zato njegova dinastija preživela:
naslednik prestola, Konstantinov sedmogodišnji sin, bio je Romanov unuk.
Konstantin VII Porfirogenit započeo je vladavinu kao car zaključivši
sporazum s Rusima. Tokom čitava dva veka Vizantijsko carstvo je svoje
glavne bitke vodilo na istoku: islamske snage su bile najteža i najupornija
pretnja Konstantinopolju. Ali Rusi, jedva civilizovani u očima Vizantijaca,
bili su podjednako nestrpljivi koliko i Arapi da preuzmu vođstvo u
zauzimanju velikog grada koji se nalazio na obali mora.
Manje od trideset godina pre tih dešavanja, arapski geograf Ib Fadlan
putovao je uzvodno Volgom, kroz hazarsku zemlju do teritorije naseljene
Rusima. Njegovi izveštaji govore o ljudima koji su i dalje bili poludivlji:
uvek naoružani, istetovirani od vrata do članaka živeli su u privremenim
drvenim skloništima, imali intimne odnose pred svetom, a bogovima
prinosili žrtve u krvi. „Oni su najprljavija Božja stvorenja“, zapisao je Ib
Fadlan, jedva uspevajući da poveruje u odvratnost njihovih životnih
navika:
Robinja svako jutro donosi veliku vazu s vodom i daje je svom
vlasniku nakon čega on pere ruke, lice i kosu. Potom, on izduvava
svoj nos i pljuje u vedro. Devojka uzima istu tu posudu i nosi je
 onome ko je najbliži, dok on radi isto što je uradio i njegov
prethodnik. Ona nosi vazu od jednog do drugog, dok svi oni ne
izduvaju svoje noseve, pljunu u posudu i operu svoje ruke, lice i
kosu tom vodom.428
Grupe ruskih trgovaca prelazile su duge razdaljine kako bi se bavile
kupovinom i prodajom dobara, ali nikada ništa nisu gradile. Oni su u očima
Ibn Fadlana bili potpuno nestalni. Za sobom nisu ostavljali ama baš ništa,
pa čak ni groblja. Naime, njihova tradicija podrazumevala je spaljivanje
mrtvih.429
Do 945. godine Rusi su se ozbiljno i vidljivo učvrstili. Imali su
glavni grad, kneza i, naposletku, naznake osnova centralne vlasti. Igor,
knez grada Kijeva, imao je dovoljno moći da sklopi sporazum u korist
svog naroda s carem Konstantinom VII Porfirogenitom. Sporazum je,
iznova, obavezivao obe strane da se pridržavaju odredaba mirovnog
ugovora sklopljenog još 911. godine; ruski trgovci mogli su, po odredbama
mirovnog sporazuma, da dolaze u Konstantinopolj, ali nenaoružani i u
grupama manjim od pedeset ljudi; ukoliko bi se u Kijev vratili u miru,
dobijali bi besplatnu hranu mesec dana; a ako bi caru Konstantinu VII
Porfirogenitu zatrebali vojnici kako bi na bezbednoj udaljenosti zadržao
Bugare i Arape, Rusi bi služili vojsku kao najamničke vizantijske snage.430
Sporazum je Ruse zatekao u periodu delimične transformacije koja je
jednim delom prolazila kroz složen (ali sada već dobro poznat) proces
prelaska iz plemenske zajednice ka državi. Igorova uloga u pregovorima je
podsećala na kraljevanje, dok su uslovi sporazuma bili tipično vizantijski:
„Ako prestupnik pobegne u Grčku, Rusi će to prijaviti hrišćanskom carstvu
i takav prestupnik će biti uhapšen i vraćen Rusima bez bilo kakvog
protivljenja“, saznajemo iz jedne odredbe koja sadrži pravo svake države
da sudi svojim podanicima, „i Rusi će uraditi isto to za Grke.“ Međutim,
Rusi koji su ispod imena svojih kneževa i sami potpisali taj dokument,
predstavljali su grupu sačinjenu od pedesetak vojskovođa vikinškog i
slovenskog porekla koji su uživali ograničenu vlast nad plemenima.431
Odmah nakon potpisanog sporazuma kneza Igora ubio je starešina
jednog od tih plemena. Pedesetak godina pre toga Rusi su pokorili
slovenska plemena, Drevljane, čiji su pripadnici živeli severno u odnosu na
njihove oblasti, ali su oni nastavili da se opiru svojim novim gospodarima.
Tokom povratka s potpisivanja sporazuma knez Igor je prošao teritorijom
Drevljana kako bi sakupio zaostali porez. „Zarobili su ga“, piše Lav
Đakon, „vezali za dve prikolice i rastrgli na dva dela.“432
Njegova žena Olga preuzela je presto u svojstvu namesnice, a u ime
njihovog sina Svjatoslava. Njen prvi korak bio je da do temelja spali
drevljanski grad Korosten, ubijajući gnusno stotine Drevljana, paleći,
razapinjući i sahranjujući ih žive. Olga se, takođe, veoma promenila.
Jednom, kada je njena osveta vladarke ratnice bila završena, nastavila je da
okuplja Ruse u okvirima jedne države; podelila je svoju državu na
administrativne delove, pogoste, koji su imali obavezu da redovno plaćaju
porez. Drevljani su tada postali poseban pogost, s ustanovljenom
obavezom redovnog plaćanja dažbina vladarima u Kijevu.433
Tokom 957. godine Olga je organizovala zvaničnu posetu
Konstantinopolju gde ju je car Konstantin VII Porfirogenit primio kao
pravu vladarku. Podovi vladarske palate bili su posuti ružama, bršljanom,
mirtom i ruzmarinom; zidovi i tavanica bili su okićeni svilenim
draperijama; hor pri Crkvi Premudrosti Gospodnje (Aja Sofija) pevao je
dok je ona prilazila caru; mehanički lavovi, koji su se nalazili u prestonoj
dvorani, oglasili su se u njenu čast. Priređena joj je gozba i zabava koja je
trajala više od nedelju dana. Pred sam kraj posete, Olga je prihvatila da
promeni veru i bude krštena. Konstantinova žena Jelena bila joj je kuma,
pa je Olga, koja je poticala od kijevskih Rusa, na taj način postala deo šire
vizantijske duhovne porodice.434
Rusi su za manje od pola veka napredovali od svojih drvenih koliba
pored Volge do carskog prijema u Konstantinopolju. Bila je to čudesno
brza metamorfoza koja se, ipak, pokazala privremenom.
Igorov sin Svjatoslav, koji je tada imao svega dvadeset jednu godinu,
otpočeo je 963. samostalno da vrši vlast. Njegova majka Olga povukla se
iz javnog života i ostatak vremena provela ubeđujući svoje sunarodnike
Ruse da prime hrišćanstvo. Njen preobražaj nije zahvatio celokupan narod,
a i Svjatoslav je predstavljao svojevrsnu kočnicu. Bio je agresivan,
ratoboran čovek koji nimalo nije bio naklonjen veri svoje majke: „Moja
pratnja bi me ismevala“, rekao je Olgi kad mu je predložila da razmotri
mogućnost da prihvati hrišćanstvo.435 Umesto toga, povinovao se
„obnovljenim drevnim verovanjima“ pa se ponašao poput starešine
plemena iz nekih prethodnih vremena:
Kad je knez Svjatoslav odrastao i sazreo, počeo je da okuplja
brojnu i hrabru vojsku. Istupajući lako poput leoparda, poveo je
 mnoge ratove. U svojim ratnim pohodima nije nosio nikakva kola
i terete, ni kotlove. Nije kuvao meso već je sekao male komade
konjskog mesa, divljači, govedine, i jeo ih nakon blagog pečenja
na vatri. Nije imao šator već bi postavljao konjski pokrivač pod
sebe i sedlo stavljao pod glavu; i čitava njegova svita radila je
isto kao i on. Slao bi glasnike u druge zemlje najavljujući svoju
nameru da ih napadne.436
Prve godine vladavine proveo je boreći se protiv Hazara, slovenskih
plemena i turskih nomada poznatih kao Pečenezi koji su svi živeli u
istočnim oblastima, dok se, istovremeno, raspadao Olgin san o
hrišćanskom narodu.
U međuvremenu, u Konstantinopolju je u pedeset četvrtoj godini
preminuo car Konstantin VII Porfirogenit, nakon vladavine koju je u
znatnoj meri obeležila vladareva nezainteresovanost za državničke
obaveze.437
Nasledio ga je njegov dvadesetjednogodišnji sin, Roman II, unuk
uzurpatora Romana I Lakapina. Poput svog oca, Roman II je bio ljubazan i
prijatan, ali podložan manipulaciji. „Bio je ometen ugodnostima koje
mladost pruža“, objašnjavao je Lav Đakon, „a u palatu je uvodio ljude koji
su ga ohrabrivali u njegovom ponašanju… Oni su uništili plemeniti
mladićev karakter izlažući ga raskoši i razuzdanim zadovoljstvima,
pojačavajući njegov apetit za neobične strasti“. Pojam „ljudi“ verovatno
označava njegovu suprugu Teofano, prelepu kćerku jednog gostioničara
koja je bila predmet njegove požude još kad je imao osamnaest godina.438
Tokom četiri godine vladavine cara Romana II, carstvom su vladali
Teofano i general Nićifor Foka (odlikovani oficir koji se zakleo na celibat
nakon smrti svoje prve žene, pa je svoju energiju usmerio na osvajanja).
Bile su to četiri dobre godine za Vizantiju. Sa svojim nećakom Jovanom
Cimiskijom, u svojstvu zamenika, Nićifor Foka je najpre poveo vizantijsku
mornaricu u pohod koji je za cilj imao povratak Krita u sastav carstva, a
potom je i vizantijsku vojsku poveo u pohod na Alepo. Tako je uspeo da
od Arapa povrati teritorije koje su bile izgubljene nekoliko decenija
ranije.439
U martu 963, iste godine kad je knez Svjatoslav preuzeo vlast nad
Rusima, mladi car Roman II preminuo je od posledica groznice. Iza sebe
je, kao savladare, ostavio dvojicu sinova, Vasilija II (starog pet godina) i
trogodišnjeg Konstantina VIII. Carica Teofano je preuzela dužnost
namesnice prestola.

82. Rusi i Vizantija

Carica Teofano je i dalje bila u svojim dvadesetim; nije bila previše
omiljena (Lav Đakon osumnjičio ju je da je otrovala svog muža napitkom
od kukute) i strahovala je za sebe i svoju decu. General Nićifor Foka se
vraćao u Konstantinopolj nakon borbe na istočnom frontu i Teofano mu je,
nudeći saradnju, uputila glasnike.440
Nije baš najjasnije šta su tačno sadržala ta obećanja koja mu je
uputila carica Teofano. Nićifor Foka bio je tridesetak godina stariji od nje i
zaklet na taj neobični zavet celibata. Ali caričina pisma su ga inspirisala da
zatraži krunu. Njegova vojska, koja se i dalje nalazila u pokretu, proglasila
ga je carem u julu, a već u avgustu je stigao u prestoni Konstantinopolj.
Patrijarh se saglasio da ga kruniše u Crkvi Premudrosti Gospodnje (Aja
Sofija) u zamenu za obećanje da nikada neće nauditi nijednom od njegovih
mladih savladara. Tako je 16. avgusta proglašen Nićiforom II, carem
Vizantije.441
 Posle nekoliko nedelja oženio se caricom Teofano koja je nastavila
da vlada, učinivši tako njega očuhom naslednika prestola. Ali, iako su
onovremeni istoričari tvrdili kako je car bio omađijan njenom
nesvakidašnjom lepotom, brak je očito predstavljao plod političkog
dogovora. Nićifor Foka je vrlo verovatno ostao veran svom zavetu.
Sigurno je da je tokom narednih nekoliko godina provodio više vremena na
bojnim poljima nego u spavaćim odajama; vratio se na istočni front gde je
nastavio borbe s Arapima, dok je carica Teofano započela strasnu i
ozbiljnu vezu s njegovim nećakom i zamenikom Jovanom Cimiskijom,
oficirom u poznim tridesetim godinama.
Nićifor Foka bio je dugovečni ratnik, i sada kada je postao car video
je sebe ne kao branitelja vere ili vrhovnog gospodara carstva već kao
vrhovnog vojnog starešinu. Bio je čovek koji nije mogao samo da održava
granice svoje zemlje; žudeo je i da ih proširi. Tokom 968. Godine unajmio
je kijevskog kneza Svjatoslava i pedeset hiljada ruskih najamnika da se
bore za njega i uskoro je objavio rat Bugarskoj.
Knez Svjatoslav je upravo dovršio uništavanje Hazarskog carstva i
Bugarska mu je bila sledeća i najbliža meta. Poput Nićifora Foke ruski
vojskovođa bio je čovek koji je morao da se bori da bi vladao. Krenuo je
na jug, put Dunava, nakon čega je izvršio strahovit napad na Bugare –
toliko snažan da je bio u mogućnosti da čitav severni deo njihove teritorije
preuzme za sebe. Bugarski car Petar I doživeo je srčani udar od čijih je
posledica preminuo, ostavljajući svog sina Borisa II da vlada ostacima
zemlje.
Knez Svjatoslav se onda okrenuo protiv svog „poslodavca“; poslao je
poruku Nićiforu Foki „objavivši mu svoje namere da zarati protiv njih i
pokori njihov grad“. Bio je talentovan borac, ali nikakav saveznik.442
Nićifora Foku su ubili i pre nego što je uspeo da otkloni tu pretnju.
I dok se nalazio u prestonom Konstantinopolju imao je staru
vojničku naviku da spava na podu umesto na krevetu (iako je ovu verziju
asketizma praktikovao tako što bi rasprostro leopardovu kožu i grimizni
filc na tvrdi kameni pod). Te noći, 10. decembra, spavao je na leopardovoj
koži kad su vladareva supruga, carica Teofano, i njegov nećak Jovan
Cimiskije uleteli u odaju, praćeni izabranim članovima carske garde. Lav
Đakon je zabeležio:
Okružili su ga i skočili na njega, šutirajući ga. Kad se Nićifor
probudio i podupro glavu laktom, jedan od pripadnika carske
 garde snažno ga je ubo mačem. I dok je car u žestokom bolu od
rane (mač je probo čelo i očnu jabučicu, slomivši kost, ali nije
oštetio mozak) glasno grcao i dozivao: „Pomozi mi, Majko
Božja!“ … Jovan je, sedeći na carskom krevetu, naredio da
dovuku cara do njega. Kad su ga doveli, ispruženog i
onesvešćenog od bola, Jovan je dohvatio njegovu bradu i
privukao ga sebi nemilosrdno, dok su njegovi saveznici neljudski i
okrutno lomili carevu vilicu svojim balčacima, tako da su mu
smrvljeni zubi ispadali iz vilice. Kad su se zasitili mučenja, Jovan
ga je udario u grudi, podigao svoj mač i probo ga posred mozga,
naredivši i ostalima da učine isto.443
Nićifor Foka je s vremenom postao veoma neomiljen među svojim
podanicima budući da su njegovi preskupi vojni pohodi uticali na sve veće
poreze. Stoga je Jovanu uspelo da za svega sedam dana ubedi ceo grad i
patrijarha da, umesto svog ujaka, bude krunisan za cara. „U vremenima
velikih promena unutar vlasti uglavnom se desi dosta nemira i burnih
događaja“, promišljao je Lav Đakon, „ali red i tišina zavladali su narodom
te su stoga bili ubijeni samo car Nićifor i jedan od njegovih čuvara, dok
niko drugi nije primio ni šamar u lice.“444
Jedini drugi gubinik u državnom udaru bila je carica Teofano koja je
računala na to da će to i ostati. Jovan ju je, međutim, odmah proterao na
jedno ostrvo u Mramornom moru (iako je dozvolio dvojici dečaka da
ostanu na dvoru) i umesto nje se oženio kćerkom cara Konstantina VII
Porfirogenita. Ovo mu je dozvolilo da bar na neki način potvrdi kako je, za
razliku od svog ujaka, ipak deo zakonite carske dinastije.
U međuvremenu je ruski knez Svjatoslav pretnjom naterao
bugarskog cara Borisa II da stupi u savez s njim te su njihove združene
snage prešle reku Dunav, približavajući se Konstantinopolju. Jovan
Cimiskije je okupio odbrambene snage s kojima im je krenuo u susret. Dve
vojske sudarile su se kod Arkadiopolja, grada koji se nalazio devedesetak
kilometara zapadno od vizantijske prestonice. Rusi su bili naterani na
povlačenje. Bugari su se, budući da od samog početka nisu bili potpuno
posvećeni ovom vojnom pohodu, ubrzo povukli. Jovan je pohitao za njima.
Zarobio je cara Borisa II zajedno s njegovim bratom i naslednikom
Romanom, pa ih je obojicu, kao zatočenike, poslao u Konstantinopolj.
Potom je osvojio celu Bugarsku.
 Knez Svjatoslav je prošao još gore. Iz zasede su ga, na povratku u
Kijev, napali i ubili pripadnici nomadskog turskog plemena Pečenega koji
su bili njegovi neprijatelji punih dvadeset osam godina. Vođa Pečenega je
od njegove lobanje napravio pehar obložen zlatom pa je dao svojim
ratnicima da piju iz njega.445
Nakon Svjatoslavljeve smrti njegovi sinovi međusobno su se sukobili
kako bi uspostavili svoju vlast nad Rusima. Najmlađi Vladimir je posle
nekog vremena trijumfovao i 980. godine postao novi ruski vladar. Osam
godina kasnije, nakon što je Jovan Cimiskije preminuo od dizenterije, a
Teofanani sinovi Vasilije II i Konstantin VIII krunisani kao savladari u
Konstantinopolju, knez Vladimir je počeo duge pregovore s dva mlada
vladara. Rusi bi, po odredbama tog sporazuma, ostali u miru s
Konstantinopoljem i obezbeđivali bi pomoćne trupe za vizantijsku vojsku
kad bi im one bile potrebne; zauzvrat, knez Vladimir bi se oženio s
carevom sestrom Anom i preobratio se u hrišćanstvo.
Ana baš i nije bila presrećna zbog ovakvog dogovora: o Vladimiru
su, naime, kružile glasine da je oko sebe imao više od osam stotina žena i
ljubavnica koje su se nalazile u različitim ruskim selima tako da bi uvek
imao bar jednu, bez obzira na to gde bi išao. Ali Vasilije II, kao stariji car,
već ju je ubedio da bi time ona zapravo delovala u skladu s Božjom voljom
jer bi se knez Vladimir pokrstio ukoliko bi njihov brak bio uspešan.446
Ana je otišla u Herzon kako bi upoznala svog novog muža, vodeći
sveštenike, pa je knez Vladimir, naposletku, pristao da primi hrišćanstvo:
„Sada ćeš je imati za svoju ženu, naslediti Carstvo Gospodnje i biti s nama
u istoj veri“, poručio je svom šuraku u jednom pismu car Vasilije II. 447
Knez Vladimir bio je mnogo zainteresovaniji za carstvo zemaljsko,
pa je na monoteističku religiju gledao kao na snažnu unutrašnju mrežu
sveštenika i đakona koji su bili od velike važnosti za stabilnost njegove
zemlje (na osnovu najstarijih istorijskih izvora ruske provenijencije
poznato je da se interesovao za islam i da ga je odbacio kada je saznao da
mora da se odrekne alkohola; takođe, nije bio zadovoljan ni jevrejskim
običajem obrezivanja). Kad se vratio, naredio je svim svojim podanicima
da prihvate hrišćanstvo:
Kada je stigao u prestonicu, knez je naredio da se svi idoli
obore… iseku na delove i spale u plamenu. Potom je poslao
glasnike svuda po gradu da objave da ako se bilo koji građanin,
bogat ili siromašan, ne pojavi pored reke, rizikovaće knežev
 gnev… Sledećeg dana knez je otišao pravo ka Dnjepru sa
sveštenicima iz kneginjine pratnje i onima iz Herzona, kao i s
ogromnom oružanom svitom. Svi su ušli u vodu: neki su stajali u
njoj do vrata, neki do grudi, a mladi pored obale. Neki su držali
decu u rukama dok su odrasli gacali po plićaku malo dalje.
Sveštenici su iz blizine izgovarali molitve. Nakon ceremonije
krštenja, svi su se vratili svojim kućama.
Preobraćenje je bilo državna odluka, a ne čin vere. Drugim rečima, to
pitanje bilo je previše važno da bi bilo prepušteno volji pojedinca.448
Knez Vladimir naredio je da se sagrade crkve, uspostavljajući tako
parohijski sistem sa sveštenicima zaduženim za različite oblasti unutar
njegove zemlje. Istovremeno, uspostavio je i sistem hrišćanskog
obrazovanja: „Uzimao je decu iz najboljih porodica“, saznajemo iz
najstarijih ruskih istorijskih izvora, „i slao ih da uče. Majke ove dece su
gorko plakale za njima jer nisu još uvek svi bili postojani u veri, pa su ih
oplakivale kao da su mrtvi.“449
Stara verovanja postala su prošlost. Knez Vladimir poništio je
prošlost i postepeno transformisao ruske oružane snage u pravu državu.
Stvorio je novu hrišćansku Rusiju, koja je mogla biti ravnopravni saveznik
Vizantiji i zauzeti svoje zasluženo mesto kao ravnopravna kraljevstvima
koja su tada postojala na zapadu.
 Peti deo

Krstaški ratovi
 Sedamdeset prvo poglavlje

Sveti rimski car

Između 950. i 996. godine nemački vladar se bori u ime

Gospoda i izabira novog papu, Kapeti vladaju Zapadnom
Franačkom, a mir Gospodnji vlada hrišćanskim zemljama
Stari protivnik vratio se 950. godine. Mađari su nemačko kraljevstvo
ostavili na miru više od dve decenije, ali su opet počeli pljačkaške napade
na tlu južne Nemačke. Tokom 955. godine veća grupa Mađara, pod
vođstvom dva iskusna ratnika, Lela i Bulča, ulogorila se na poplavnom
području kod Lehfelda, na drugoj obali reke, neposredno nasuprot grada
Augzburga. Gesta Hungarorum, nacionalna istorija koju je zapisao tri
stotine godina kasnije mađarski sveštenik Simon od Keze, prenosi nam da
su oni „napadali grad čitavu noć i dan“, harajući oblasti u neposrednoj
blizini te varoši svojom brzom i lako pokretnom konjicom. Očajni
stanovnici Augzburga „poslali su glasnike caru, preklinjući ga da dođe i
odbrani grad“.450
 83. Mađari i Zapad
Oton I je blagovremeno uočio opasnost od mađarskih napada.
Organizovao je teško naoružanu nemačku konjicu i pohitao iz svog
utvrđenja kod Ulma u pravcu Augzburga. „Tamo se obrušio na njih, tokom
trećeg sata, u vreme strašne olujne kiše“, zapisao je Simon od Keze, „na
brzinu savladavajući vojsku koja je bila bliže gradu.“
Kasniji istorijski izvori koji svedoče o bici kod Lehfelda tvrde da je
samo sedam mađarskih ratnika preživelo; ovo je vrlo malo verovatno, ali
nemački napad bio je razarajući budući da je tokom njega smrtno stradala
čitava jedna iskusna jedinica mađarskih ratnika i njihovih starešina. Lel i
Bulču su pokušali da čamcem otplove niz Dunav, ali je nemačka flota
presrela brod i obojicu ih lišila slobode, dovodeći ih Otonu I. Vladar ih je
osudio na smrt vešanjem kao i njihove sunarodnike.451
Ovakav razvoj događaja prekinuo je mađarski napad. Njihove snage
su zaustavljene u nameri da nastave prodiranje. Između 955. godine i
početka narednog veka Mađari su se u potpunosti naselili u Panonskoj
niziji, ravnici okruženoj planinama. Iako baš i nisu mogli da se u
potpunosti udalje od starih navika da pljačkaju svoje susede, provodili su
više vremena baveći se poljoprivredom, a manje ratovanjem. Hrišćanski
obredi i vera počeli su da se šire unutar same mađarske zajednice.
Bitka kod Lehfelda ubedila je Otonove podanike – da ne pominjemo
istoričare koji su pisali hroniku njegove vladavine – da je Bog na njegovoj
strani. I dok se još nalazio na bojnom polju, njegovi vojnici imenovali su
ga za Bogom izabranog vladara čitavog hrišćanskog sveta. Njegova pobeda
nad ratobornim Mađarima ubedila ih je u to da se božja milost isključivo
nalazi nad Otonom I i ni nad kim drugim; krvavi poraz neprijatelja je
nesumnjivo dokazao utemeljenost Otonove vlasti.452
Oton I je već bio kralj i Nemačke i Italije, prva ličnost koja je imala
posebnu kombinaciju titula; četiri godine ranije, nakon surove bitke koja je
za cilj imala uspostavljanje vlasti nad severnom Italijom, vojvode su
pozvale Otona I da prihvati „gvozdenu krunu“. Tada je istovremeno postao
spasitelj Nemačke, ali i pobednik nad Mađarima. Tokom 962. godine papa
Jovan XII se pomirio s onim što je bilo je neizbežno te ga je i zvanično
krunisao za cara Rimljana, nakon što je ta titula bila bez svog nosioca
skoro četrdeset godina.
Titula cara mu nije došla besplatno. U zamenu za nju papa je
zahtevao da Oton I položi zakletvu: „Bez tvoje saglasnosti nikada neću
donositi zakone ili pravila koja bi se odnosila na ono što se nalazi pod
tvojom ili nadležnošću Rimljana“, glasio je carev zavet, „i vratiću ti sve
teritorije Svetog Petra koje dospeju u moje ruke.“ Ove teritorije bile su
nabrojane s posebnom pažnjom: Rim i zemlje oko njega, Ravena i njena
luka, ostrvo Korzika, i stotine gradova, tvrđava i utvrđenja, od kojih je
svako bilo pojedinačno imenovano. Papa ne samo da je vladao ovim
zemljama već je ubirao i porez od njih: „Potvrđujemo to da si ti gospodar
svih ovih mesta“, pisalo je u carevoj zakletvi, „one će ostati pod tvojom
vlašću i niko od naših naslednika neće na bilo koji način uzeti bilo koji deo
gore pomenutih provincija, gradova, tvrđava, utvrđenja, sela, pokrajina,
teritorija, baština i taksi ili umanjiti tvoju vlast nad njima.“ Papa Jovan XII
nije imao nameru da Otonu I preda sveti imperium ukoliko ne bi bio
potpuno siguran da se takva odluka ne bi okrenula protiv njega.453
Car Oton I prihvatio je zavet na sledeći način: poslao je izaslanika da
svečano položi zavet u njegovo ime što je u potpunosti bilo legalno
obavezivanje, ali je pokazalo manjak vladarevog entuzijazma. To
okolišanje zabrinulo je papu Jovana XII. Iako je upravo krunisao novog
cara, imao je ozbiljne sumnje u vezi s Otonovom sve većom moći. Odlučio
je da preduzme obazrivu, preventivnu akciju; poslao je poklisare
Mađarima, ohrabrujući ih da zaokupe Otona I i ometu ga da uspostavi
carstvo tako što bi iznova napali Nemačku.
Vesti o ovim zakulisnim pregovaranjima došle su i do cara Otona I.
Vojsku je poveo u pravcu juga 963 godine, a protiv Rima. Kad je papa
Jovan XII čuo da razljućeni car dolazi, napustio je grad, odnoseći sa sobom
veliki deo bogatstva.454
Ovakav razvoj događaja učinio je cara veoma zadovoljnim. Kad je
vladar stigao u grad, proglasio je da je papa Jovan XII bio trajno uklonjen
sa svog položaja. Po ličnom nahođenju postavio je novog papu, Lava VIII.
U prošlosti su pape bile proglašavane tako što bi se visoki rimski
prelati sastajali i razgovarali sve dok ne bi došli do dogovora ko bi mogao
biti sledeći predvodnik crkve. S druge strane, ukoliko se građani Rima ne
bi pobunili, kandidat bi bio javno proglašen za sledećeg papu. Iako su se
prethodni carevi Rima takođe uključivali u ove debate, nudeći carsko
odobrenje ili ne saglašavajući se s izborom kad bi uvideli da bi moglo da
dođe do određenih problema, izbor naslednika Svetog Petra uglavnom je
ostajao u okvirima hrišćanske crkve.
Ipak, car Oton I preuzeo je ovaj zadatak na sebe.
Za njega ovo nije predstavljalo preveliko udaljavanja od
svakodnevnih vladarskih obaveza. U kraljevstvima Nemačke i Zapadne
Franačke nije bilo neobično da laik izabere sveštenika. Taj običaj bio je
poznat pod nazivom „laička investitura“. Tokom prethodnih vekova
zemljoposednici su bili naviknuti da grade crkve na svojim privatnim
posedima; bila je to hrišćanska verzija starorimskog „kućnog oltara“,
dovoljno prihvatljiv čin za hristijanizovane Gote i Franke kako bi ga
preuzeli, posebno imajući u vidu činjenicu da su živeli daleko od velikih
gradova i da nisu mogli da posećuju velike crkve koje su tamo postojale.
Ove crkve sagradili su seljaci i sluge iz okoline, ali je građevina
pripadala zemljoposedniku i on je obično postavljao svoje sveštenike koji
su bili u obavezi da predvode obrede koji su se dešavali u njima. Nije bilo
neobično da otac postavi mlađeg sina kao sveštenika, niti da sveštenički
čin postane nasledan i da bude prenošen tokom nekoliko generacija.455
U vekovima pre vladavine cara Otona I, episkopi i zemljoposrednici
borili su se za kontrolu nad ovim crkvama. Uprkos svemu, one su ostale
pod kontrolom porodica koje su ih izgradile što bi značilo da je pravo da se
sveštenik imenuje moglo biti prodato ili kupljeno, ali i dato kao poklon u
zamenu za neko dobročinstvo. Sveštenik je mogao platiti vlasniku crkve da
ga imenuje za paroha. Bio je to običaj na koji su visoki crkveni prelati
gledali s negodovanjem (postao je poznat pod nazivom simonija, prema
novozavetnom magu Simonu koji je pokušao da otkupi Božji dar isceljenja
od Isusovih učenika).456 Kraljevi nisu gradili samo crkve već i manastire na
svojim posedima. Vlasnici zemlje imenovali su monahe, ali i igumane sa
zadatkom da njima rukovode. Namera je bila da se ta praksa proširi i u
druge delove zemlje, ne samo u one koji su pripadali vladarskim
porodicama. Kralj je naposletku mogao proglasiti da poseduje ne samo
svoju oblast već i čitavu državu.457
Učešće cara Otona I u građenju manastira je prestalo imenovanjem
igumana i biranjem sveštenika; razlika je bila u tome što je sve to, mahom,
uradio u Nemačkoj gde je i bio kralj (iako su se car i papa Jovan XII
sukobljavali oko toga ko ima pravo da imenuje sveštenika u nekoliko
nemačkih gradova). Iako je Oton I bio i kralj Italije, Rim je bio papska
država i nije se nalazio pod njegovom vlašću što je značilo da on nije imao
pravo da bira papu.458
S problemom se borio tako što je novopostavljenom papi Lavu VIII
naredio da objavi novu proklamaciju koja je glasila: „Mi, Lav, episkop,
sluga slugama Božjim“, saopštavao je papa ponizno, „sa svim
sveštenstvom Rima, našim apostolskim prejemstvom darujemo vladaru
Otonu I, kralju Nemaca i njegovim naslednicima u Italji, pravo da zauvek
biraju naslednika pape i imenuje episkope i arhiepiskope. … Oni će biti
uvedeni u svoj položaj od njega.“
Tako je činjenica da je car neposredno uticao na izbor pape potpuno
zaokružila njegove ingerencije: time je vladaru bilo da to pravo da imenuje
sve buduće pape.459
Car Oton I je raspolagao jedinim, neprevaziđenim, neotuđivim
pravom vladara da odabere prvosveštenika hrišćanske crkve. Na taj način
je postao više od cara Rimljana. Proširio je svoj vlast i na područje Carstva
Gospodnjeg. Nije više bio zadovoljan time da isključivo okruži crkvu
svojom vojskom i da je štiti od zla; sebi je otvorio vrata, prešao kroz njih i
zauzeo mesto pred oltarom.
Postao je prvi sveti car.
Uvođenje svetih dužnosti u svakodnevne obaveze predstavljalo je
dva koraka napred i jedan korak nazad. Car Oton I je ostao u gradu svega
tri meseca, pa se papa Jovan XII vratio kad je vladar iz njega otišao (uz
podršku velike većine). Ubrzo je proglasio da Lav nije više papa i da je
doneti ukaz nevažeći. Kako nije daleko odmakao od mesta zbivanja, car je
promenio pravac svog kretanja i vratio se u Rim nakon čega je papa Jovan
XII ponovo pobegao iz grada. Ovog puta zauvek.
Doživeo je srčani udar u selu u koje je izbegao i preminuo je (pričalo
se da je baš u to vreme bio u emotivnoj vezi s jednom udatom ženom) s
nepunih trideset godina. Otonov čovek Lav ponovo je, uz sadejstvo
nemačkih snaga, bio postavljen na položaj pape. Kad je Lav VIII
preminuo, car Oton I je iznova pokazao svoju vlast tako što je za novog
papu, po svojoj volji, postavio Jovana XIII.460
Još jednom se sva vlast nalazila u uskom i zatvorenom krugu.
Odabran od cara Otona I, papa Jovan XIII saglasio se da za savladara
kruniše Otonovog sina i naslednika Otona II čime je obezbeđen nesmetan
prenos vlasti s roditelja na decu. Pravo da se traži imperium nikada pre
toga nije bilo nasledno. Ali Oton I je postepeno uspostavljao proces
prenošenja vlasti svoje dinastije, i to ne samo nad Nemačkom već i nad
manje vidljivim oblastima Svetog rimskog carstva. Sve to bi se tako našlo
pod vlašću Otonove, odnosno Saksonske dinastije koja je u svojim
težnjama bila kako nemačka, tako i imperijalna.
Utemeljenost svih tih težnji bila je na ispitu tokom nekoliko narednih
decenija. Kad je 973. godine preminuo car Oton I, njegove titule prenesene
su na njegovog osamnaestogodišnjeg sina. Oton II je (bez izbora) postao
kralj Nemačke i (bez formalnog ustoličenja) i car Rimljana.461
Nisu svi nemački plemići bili srećni posmatrajući kako se njihova
drevna moć izbora vladara umanjuje. Car Oton II se ubrzo suočio s
brojnim pobunama do kojih je došlo, mahom u južnim vojvodstvima
Nemačke. Najozbiljnija pobuna bila je ona koju je organizovao njegov
rođak Henrih, vojvoda od Bavarske, koji je od cara bio stariji svega četiri
godine. Henrihova agresivna ličnost donela mu je nadimak Svadljivi.
Naime, on nije video nikakav razlog zašto ne bi preduzeo nešto kako bi i
sam bio izabran za cara umesto Otona II.
Oton II je proveo prvih sedam godina svoje vladavine braneći se od
ovih pobuna. Konačno, 980. godine je upotrebom sile potvrdio pravo da
bude kralj Nemačke. Primorao je Svadljivog Henriha da ode u izgnanstvo
da bi uskoro za sebe prisvojio deo Bavarske. Potom je odlučio da, na isti
taj način, uspostavi svoje pravo i nad carstvo Rima. Planirao je vojni pohod
u pravcu Italije kako bi sa čitavog tog poluostrva uklonio sve preostale
kontrolne vizantijske punktove čime bi poluostrvo čvrsto i potpuno stavio
pod svoju vlast. Javno je rekao da bi, u svojstvu rimskog cara, ratovao za
Italiju. Ne prihvatajući da bude isključivo „car Rimljana“, kao što su to bili
njegovi prethodnici čiji su podanici bili naslednici ostatka rimske
civilizacije, težio je tome da bude rimski car, odnosno da u potpunosti
postane imperator, hrišćanin i gospodar drevnih rimskih oblasti.
Car Oton II, kazuje nam onovremeni istoričar Titmar Merseburški,
bio je „primećen zbog svoje izuzetne fizičke snage i odatle je dolazila
njegova bezobzirnost“. Njegova energija i ambicija dovodile su ga u
neviđene probleme; pokazalo se da je planirano osvajanje bilo užasni
promašaj. Oton II ratovao je u Italiji tri godine, konstantno gubeći bitke
protiv vizantijskih garnizona koji su se i dalje nalazili na poluostrvu. Južna
Italija mu je izmakla iz ruku, a vojvodstva su odbila da stupe u savezništvo
sa severnoitalijanskim kraljevstvom. Car se, ratujući i tvrdeći da je on
rimski imperator, razboleo 983. godine. Preminuo je u Rimu, s nepunih
trideset godina.462
Svog trogodišnjeg sina Otona III već ranije je stigao da proglasi za
savladara. No, Oton II je jedva uspevao da za sebe zadrži titulu prenetu
nasledstvom od svog oca, dok mali Oton III nije bio u poziciji da insistra
na svom naslednom pravu. Papa je odbio da ga prizna za rimskog cara.
Pobunjeni vojvoda Henrih je, krijući se u blizini obala severne Nemačke,
skovao plan kako da od deteta preuzme nemački presto.
Insistirao je na tome da bi, kao najbliži rođak mladog kralja, trebalo
da bude nagrađen za brigu o Otonu III. Taj zahtev je, u suštini, bio potpuno
legitiman. Majka Otona III bila je u Italiji gde joj je muž ranije preminuo,
pa je dečakov privremeni staratelj, a bio je to neobazrivi arhiepiskop
kelnski, predao dete.463
Henrih je dečaka odveo na jug, u Saksoniju, gde su bili okupljeni
njegovi sledbenici. Dok je mladi car Oton III bio u bezbednom okruženju,
Henrihovi podanici počeli su da ga oslovljavaju titulom kralja i gospodara;
tokom uskršnjih praznika pevali su mu hvalospeve, pesme kojima su se
slavili isključivo kraljevi.464
Ostali nemački plemići, koji nisu bili zadovoljni takvim razvojem
događaja, insistirali su na tome da car Oton III da saglasnost pre nego što
bi Henrih mogao da se nazove kraljem. Kako Oton III još uvek nije umeo
da govori, takvu saglasnost nije bilo moguće dobiti. Henrih je zato ukazao
na to da, kao njegov staratelj, upravo on treba da govori umesto Otona III,
pa je tako sam predložio da postane kralj, ali su njegovi zahtevi bili
odbijeni.
Uskoro je Henrihu postalo sasvim jasno da će, ukoliko želi da
postane kralj, morati da se bori za to. Sumnjao je da će biti dovoljno
snažan da se suprotstavi ne samo plemićima u Nemačkoj već i kralju
Zapadne Franačke, a bio je to Lotar IV, koji je podržavao cara Otona III.
Umesto toga, pomirio se s tim da će morati da pregovara i da pristane na
kompromise. Ponovo će dobiti vojvodsku teritoriju Bavarske koju je Oton
II ranije uzeo, ali je u zamenu za to bio u obavezi da mladog cara Otona III
preda njegovoj majci koja će postati namesnica prestola.465 Oton III je,
upravo zahvaljujući ovome, ponovo postao kralj Nemačke. Prenos
naslednog prava na presto i dalje nije bio baš najjasniji, ali je makar
delimično bio uspešno sproveden.
Isti taj proces je na zapadu, međutim, doživeo potpuni slom.
Zapadnofranački kralj Lotar IV, koji je podržavao Otonovo pravo na
presto, preminuo je 986. godine. Svoju krunu ostavio je sinu Luju V
Lenjom čiji je nadimak, baš kao i u slučaju Henriha, ukazivao na nimalo
lak karakter osobe. Kralj Luj V Lenji se na prestolu održao svega godinu
dana nakon čega je umro, i to vrlo verovatno tako što ga je otrovala
njegova ogorčena majka.
Zapadnofranačke i nemačke vojvode tada su insistirale na ponovnom
preuzimanju njihove uloge u tradicionalnom odabiru vladara. Tokom
nekoliko generacija kraljevska porodica nije ostvarila nikakav zavidan
rezultat, pa su vojvode odbile ideju o traženju daljeg krvnog srodnika kojeg
bi uzdigle na presto. Umesto toga, za kralja su odabrali ličnost iz druge
porodice. Bio je to Ig Kape, sin grofa iz Pariza. Tako je, na zapadu,
karolinška dinastija konačno nestala s istorijske scene. Na vladarskom
prestolu više nije bilo potomaka cara Karla Velikog.
 Kao prvi kralj nove dinastije Kapeta, Ig Kape je vladao starim
franačkim kraljevstvom koje je u međuvremenu ostalo bez svojih
nekadašnjih područja u Nemačkoj. Takođe, jugozapadne i severozapadne
teritorije Burgundije i Normandije postale su potpuno nezavisne. Zemlje
koje su ostale pod krunom bile su opterećene problemima proisteklim iz
činjenice da su u kraljevstvu postojale različite valute, mnoštvo jezika i
mnogobrojni plemići koji su težili samostalnosti. Ig Kape je morao da
vlada oprezno: izabrali su ga plemići, uz prećutni dogovor da se neće
ponašati kao tiranin. Pariz je odredio za novu prestonicu i središte svoje
vlasti. Zapadnu Franačku je obazrivo i sporo počeo da preobražava u
jedinstvenu državnu tvorevinu.
Međutim, njegova nestabilna vladavina nije doprinela uspostavljanju
mira. Oružani sukobi do kojih je dolazilo između franačkih vojvoda,
nasilje koje su nad zemljoradnicima vršili velikaši i koje se javljalo među
podanicima odanih različitim stranama, izdaje i druge teškoće, sve je to
doprinelo da Franačka poprimi odlike ustalasanog okeana. Ova dešavanja,
koja su predstavljala istinski košmar, primorala su bogate da unajme
privatne vojske kako bi sačuvai svoju imovinu. Siromašni nisu imali takav
luksuz; umesto toga, ponudili su se da služe svojim bogatim susedima u
zamenu za zaštitu. Ovo je predstavljalo kamen temeljac potonjeg
razvijenog feudalizma: razmena usluga, na štetu siromašnih, a zarad
obezbeđivanja zaštite i bezbednosti koje su mogli da pruže isključivo
bogati.466
Hrišćanski prelati okupili su se 989. godine u benediktinskoj opatiji u
Šaru, u samom središtu franačke zemlje, kako bi samostalno rešili
postojeće probleme. Da bi Franačka preživela, neko je morao da okonča
ratne unutrašnje sukobe koji su ugrožavali stabilnost franačkog kraljevstva.
Sveštenici nisu imali vojsku, novac, ni političku moć, ali su mogli da
proglase vrata raja zatvorenim.
Sada su oni preuzeli inicijativu. Govorili su kako bi trebalo da oni
koji nisu ratovali (seljaci, sveštenstvo, porodice i zemljoradnici) budu
zaštićeni od posledica stradanja u bitkama. Svaki ratnik, bez obzira na to za
koju vojsku se bori, privatnu ili kraljevsku, franačku ili tuđinsku, biće
prognan ukoliko opljačka crkvu. Vojnik koji ukrade zalihe siromašnima
biće, takođe, prognan. Ko napadne sveštenika biće prognan, i to sve dok
sveštenik ne nosi oklop ili mač. Odluke donete na skupu u Šaruu svedočile
su o raskoraku koji je do tada postojao između sveštenika i ratnika, a
posebna pažnja bila je posvećena tome da se naoružanim sveštenicima
uskrati pravo slobodnog kretanja.467
Svešteni sinod u Šaru, a bio je to, istovremeno, inicijalni korak u
pravcu osnivanju pokreta poznatijeg pod nazivom „Mir i primirje Božje“,
bio je prvi organizovani pokušaj hrišćanske crkve da donese zvaničan stav
koji bi ukazao na razliku između ratnika i civila u periodima oružanih
sukoba. Naredni korak u tom pravcu bio je učinjen 994. godine kad je papa
proglasio da opatija Klini, koja se nalazila u istočnim oblastima Franačke,
postaje mesto za izbeglice. Kad je, oko 930. godine, opatija bila
ustanovljena kao zadužbina pojedinca, njen osnivač Viljem Pobožni od
Akvitanije uneo je u tekst osnivačke povelje znatan stepen samostalnosti
novouspostavljenog svetilišta. Klini je, za razliku od drugih manastira, bio
stavljen pod neposrednu upravu samog pape. Nijedan plemić, pa čak ni
njegov osnivač, nije imao pravo da se meša u način upravljanja tim
manastirom. Makar teorijski bi se moglo zaključiti i to kako se opatija
Klini nije nalazila pod nadzorom neke političke vlasti, niti je bila pod
okriljem nekog od episkopa. Prema tome, kao mesto za izbegle mogla je
ponuditi zaklon svakome ko stigne do njenih zidina, bez obzira na to
koliko bi odmetnik bio neželjen. Opatija Klini je, pod pretnjom
ekskomunikacije, bila zaštićena od napada, pljačke ili spaljivanja.468
Pokret „Božjeg mira“ bio je više od pokušaja da se razume i
transformiše veština ratovanja. Bio je to očajnički odgovor svetu u kome su
mogućnost spasenja, kao i sama misija hrišćanske crkve bile usko
povezane s teritorijalnim ambicijama pojedinih kraljeva. Uspostavljanje
opatije Klini kao mesta za izbegle dalo je rimskom papi – ličnosti koja je,
navodno, nasledila položaj Svetog Petra moć da otvori i zatvori vrata raja –
neprikosnovenu mogućnost da garantuje bezbednost tokom rata.
Ali i to rešenje imalo je svoje mane.
O kakvim manama je reč postalo je jasno 996. godine kad je Oton III
Nemački napunio šesnaest godina. Italijansko plemstvo pristalo je da ga
prizna za kralja oblasti, nekada poznatoj kao severna Lombardija, a sada
kao italijansko kraljevstvo, odnosno deo poluostrva koje je bilo u sastavu
nemačkog carstva. Pokorivši italijansko kraljevstvo, car Oton III je odmah
postavio svog dvadesetčetvorogodišnjeg rođaka za papu. Tako je Grgur V
postao prvi pontifeks nemačke narodnosti. Novi papa je uzvratio krunišući
ga za svetog rimskog cara, zaštitnika crkve i vladara starih rimskih
teritorija.
 Simbioza pape i cara ojačala je obojicu; bio je to povratak u dane
Otonovog dede, kad je bio uspostavljen centar moći. Ali papin revanš je
ozbiljno narušio ideal o Božjem miru. Crkva je mogla da ponudi zaštitu i
slonište u vremenima rata sve dok je bila nezavisna od države; skloništa su
postojala isključivo u onim zemljama čije vođe nisu imali ništa da dobiju
ili izgube od svog kralja.
 Sedamdeset drugo poglavlje

Izazovi svetog rata

Između 963. i 1044. godine Alp-Tigin je osnovao Gaznavidsko

carstvo tako što je pobedio neprijatelje islama, Turci su
osnovali svoju državu pobedom nad Gaznavidima, dok je
Hola, u Šivino ime, dominirala južnom Indijom
Islamske oblasti iznova su se razjedinjavale. Jedan kalif vladao je u
Kordobi, dok je drugi gospodario područjem Severne Afrike. Treći kalif,
abasidskog porekla, stolovao je u Bagdadu i nalazio se pod potpunom
kontrolom bujidskog klana. Samanidi su vladali istokom, Neosafaridi
jugom, a Hamdanidi mediteranskim priobaljem. Zijaridska dinastija
vladala je malim kraljevstvom koje se nalazilo južno od Kaspijskog jezera
i koje je odbacilo islam kako bi se vratilo svojoj pređašnjoj veri
zoroastrizmu već odavno iščezlog Persijskog carstva.
Konačno, tu su bili i Turci koji su poticali od nomadskog plemena
koje je nekada davno živelo na jugoistoku. Na područja islamskih država
stupali su kao robovi ili ratnici, pa su postepeno sticali sve veći uticaj i nisu
raspolagali titulama već velikom moći.
Jedan od pripadnika tog turskog plemena učinio je 963. godine
konačni korak u pravcu uspostavljanja države. Alp-Tigin je nekada bio
jedan od istaknutih generala pod vlašću samanidskog emira, odnosno
glavnokomandujući samanidskim oružanim snagama. Međutim, godinu
dana ranije izgubio je naklonost svog vladara koji je tada preminuo. I
umesto da pruži podršku emirovom najbliskijem srodniku (njegovom bratu
Mansuru), Alp-Tigin je pokušao da izdejstvuje uzdizanje svog sina na
samanidski presto.469
 Taj pokušaj da se domogne vlasti potpuno je propao, a Alp-Tigin je
pobegao iz samanidskog prestonog grada, bežeći od gonitelja koje je za
njim poslao Mansur. Uputio se u pravcu istoka. Uskoro je stigao u grad
Gazni, jugozapadno od Hajberskog prevoja, koji je ubrzo zauzeo. Tu je
vladao kao kralj nad državicom koja je obuhvatala samo taj grad.
Alp-Tigin je preminuo 975. godine. Njegov sin Abu-Ishak i zet
Sebuk Tigin nastavili su da zajednički upravljaju gradom. Sebuk Tigin
pokazao se kao vešt političar. Alp-Tigin bio je zadovoljan činjenicom da je
vladao u svojstvu odmetnika, ali je Sebuk Tigin imao ambicije da osnuje
stvarno i zakonito carstvo. Uspeo je da ubedi Abu-Ishaka da krene s njim
put zapada, na dvor samanidskog vladara Mansura, starog Alp-Tiginovog
protivnika. Tamo su pokušali da postignu krajnje neuobičajen mirovni
sporazum. Položili su zakletvu odanosti Mansuru, a zauzvrat dobili
zvanično priznanje svoje vlasti. Mansur se saglasio s tim da Abu-Ishaka
prizna za zakonitog zapovednika grada Gaznija, kao i da to mesto, posle
Abu-Ishakove smrti, postavi Sebuk Tigina.
Abu-Ishak je ubrzo potom preminuo, ostavljajući Sebuk Tigina na
položaju zapovednika grada Gaznija koga su priznavale samanidske
vrhovne vlasti. Bez mnogo oklevanja, Sebuk Tigin je napao i osvojio grad
Kandahar koji se kratko vreme pre toga nalazio pod vlašću južnjačke
Neosafaridske dinastije. I dalje je zvanično iskazivao odanost samanidskoj
dinastiji, ali je sada bio znatno više od običnog zapovednika jednog grada.
Vladao je područjem koje će uskoro postati njegova lična država. Takav
razvoj događaja brinuo je Samanide, ali su oni u tom razdoblju bili zauzeti
sopstvenim problemima. Sevrnoturski nomadi, poznati i pod nazivom
Karahanidi, počeli su da prelaze na jug, na drugu obalu reke Amu Darje, pa
su tako upadali na teritoriju samanidske države. Te upade su koristili kako
bi pljačkali rudnike srebra na koje su se Samanidi i te kako oslanjali.
Ratujući kako bi zaštitila rudnike srebra, samanidska vojska nije bila u
stanju da izdvoji jedan deo svojih snaga kako bi se, istovremeno,
obračunala i sa Sebuk Tiginom.
Njegovi napori na širenju teritorije svoje oblasti nisu, međutim,
prošli neopaženo. Vladar susedne indijske oblasti Šaši, monarh po imenu
Đajapala, počeo je pripreme za napad ubrzo nakon što je Sebuk Tigin
ovladao Kandaharom.
Država Šahi, pod čijom se kontrolom nalazio i Hajberski prevoj,
nekada davno bila je budistička država, s gradom Kabulom kao
prestonicom. No, tri stotine godina pre toga Kabul je pao u ruke
muslimana, dok su lokalnog budističkog vladara uklonli s prestola otprilike
vek ranije pripadnici nove vladarske porodice koja je bila naklonjena
hinduizmu. Hinduistički vladar Đajapala, koji je vladao iz svog prestonog
grada Udabandapure, pokrenuo je nekoliko neuspešnih vojnih pohoda
protiv grada Gaznija. U znak odmazde, Sebuk Tigin napao je zapadne
granice države Šaši i Đajapali oteo neke njene delove. Đajapala je nakon
toga bio primoran da još jednom izmesti svoj prestoni grad, ovog puta u
varoš po imenu Lahore. Međutim, iako je središte svoje države izmestio u
drugi grad, vladar je ipak odlučio da se zadrži u Udabandapuri, koja se
sada nalazila u neposrednoj blizini opasne državne granice.470
Samanidi su i dalje bili zaokupljeni rešavanjem sopstvenih problema
koji su se ogledali u napadima koji su dolazili iz pravca severa, kao i u
jačanju Bujida koji su se nalazili na zapadu. Stoga je Sebuk Tigan nastavio
da ratuje. Zauzeo je grad Kabul i nastavio da prodire u dubinu države Šaši.
Đajapala je 986. godine shvatio da se nalazi usred opšteg ratnog sukoba.
„Posmatrajući nemerljive gubitke do kojih je neprestano dolazilo“,
saznajemo iz arapskog istorijskog spisa pod naslovom Tabakat-i-Akbari iz
XVI stoleća, „i bivajući ugrožen, shvatio je da je jedini lek za to bio … da
se lati oružja.“471
Okupio je ogromnu oružanu silu, koju je činilo možda čak i čitavih
stotinu hiljada ratnika, te se uputio u pravcu severoistoka kako bi se u
blizini Kabula sukobio sa Sebuk Tiginom. „Susreli su se baš na granici
svojih država“, saznajemo iz spisa Tabakat-i-Akbari. „Obe vojske su
istovremeno krenule u napad na onu drugu te su se borile i suprotstavljale
sve dok sva zemlja ne bi potpuno prekrivena krvlju pobijenih. Ratnici i
lavovi na obema stranama bejahu iscrpljeni i očajni.“472
Pokazalo se da u toj bici nije bilo nesumnjivog pobednika, ali je zato
Đajapala bio prvi koji se povukao iz nje. Ratnici koji su se nalazili pod
zapovedništvom Sebuk Tigina nisu bili motivisani isključivo onim
nestrpljenjem koje je bilo tipično za osvajače već pre svega religijskim
zanosom koji je bio potpuno stran njihovim suparnicima koje su činili
hinduistički borci. I dok su ratni okršaji, u koje je Sebuk Tigin ulazio
protiv svojih muslimanskih suparnika, bili motivisani ambicijom, dotle je
na području severne Indije svoje borce mogao da povede u boj uz mnogo
snažniji ratni poklič. „Otpočeo je rat protiv oblasti Hindustan“, zapisao je
onovremeni arapski hroničar po imenu El-Utbi, „čiji su stanovnici bili
otvoreni protivnici islama, poklonici raznih prikaza i idola. Snagom svog
mača iskorenio je i poslednje tragove njihovog idolopoklonstva. … Na
sebe je preuzeo sav teret tog svetog rata i pokazao je nepokolebljivu
odlučnost u njegovom vođenju.“473

10. Hajberski prevoj

(autor fotografije: Rodžer Vud/KORBIS)
Suočen s takvim verskim entuzijazmom, Đajapali je jedino preostalo
da moli za mir. Stoga je svojim protivnicima dao pozamašan danak, nakon
čega se povukao. „Da se nije opredelio za otpor“, zabeležio je El-Utbi,
„njegova nasledna država bila bi potpuno uništena.“ No, čim je uspeo da
među svojim vazalima i saveznicima okupi potpuno novu vojsku, Đajapala
je prekršio sporazum i ponovo krenuo na svog neprijatelja.
Đajapala je ponovo bio savladan, ali se ovog puta to dogodilo
zapadno od Hajberskog prevoja. Razgnevljen zbog toga što je Đajapala
prekršio raniji dogovor, Sebuk Tigin je zauzeo čitav rejon Hajberskog
prevoja. Sada je gospodario putem koji je neposredno vodio u severnu
Indiju, pa je „nastavio prodor u zemlju tog izdajničkog nevernika koju je
poharao i opljačkao, čije je kuće porušio i spalio i čiju je decu i stoku
odveo sa sobom“. Suočen s tim strašnim prizorima spaljivanja i pljačkanja,
Đajapala se povukao dalje na istok što je dovelo do toga da se teritorija
njegove države još više smanjila.474
Sebuk Tigin je preminuo 997. godine. Bio je to vladar čija se država i
te kako teritorijalno proširila na predeo planinskog masiva Kuš gde se
nalazilo carstvo Gaznavida. Na vladarski presto došao je njegov sin
Mahmud posle kratkotrajnog i veoma surovog građanskog rata.
 84. Širenje Gaznavida
Mahmudov prvi veliki osvajački pohod nije bio usmeren u pravcu
Indije već, naprotiv, ka krajnim zapadnim obodima njegove države. Tursko
pleme pod nazivom Karahanidi već čitavih dvadeset godina unazad je
atakovalo na samanidsku teritoriju. Njegovi pripadnici su 992. godine
toliko prodrli na područje samanidske države da su čak uspeli da osvoje i
njen prestoni grad Buharu. Međutim, kad je, sasvim iznenada, umro njihov
starešina, oni su se povukli i predali grad. Sada su, pod zapovedništvom
svog novog vođe Nasra Kana, iznova prodrli do prestonog grada Buhare
koji su opljačkali drugi put. Ovog puta grad su zadržali u svojim rukama.
Mladi samanidski emir povukao se u oblasti koje su se nalazile južno od
toka reke Amu Darje. Karahanidi su zauzeli čitavo područje oko prestone
Buhare, dok je Mahmud – koji se pokazao kao najmoćniji vladar u čitavoj
toj regiji – Gaznavidima preoteo ostatak samanidskih oblasti koje su se
nalazile severno od toka reke Amu Darje.
Najsnažniji suparnik Gaznavidima tako je postao Đajapala, pa se
Mahmud zavetovao da će svake godine ići u osvajačke pohode u pravcu
severne Indije sve dok ona ne postane njegova. Dvadeset sedmog
novembra 1001. godine Mahmud se sukobio sa Đajapalom s druge strane
Hajberskog prevoja, u blizini grada Pešavara. Surove borbe, do kojih je
došlo u ovoj bici, i tada su prouzrokovale veoma velike gubitke na obema
stranama. „Mačevi su poput munja bleštali pod tamnim oblacima“, zapisao
je El-Utbi, „a potoci krvi tekli su poput zvezda padalica.“475
U tim trenucima Đajapala je izgubio hrabrost. Ponovo je bio poražen
i svaki put se nakon pretrpljenog vojnog neuspeha povlačio pred svojim
protivnikom. Osećajući se poniženo, upao je u stanje duševnog očaja.
Nedugo nakon poraza koji je pretrpeo u bici kod Pešavara, Đajapala je sam
sebi izgradio pogrebnu lomaču, popeo se na nju i zapalio je.476
Njegov sin i naslednik Anandapala nastavio je da pruža oružani
otpor. Poput svog oca, hrabro se borio protiv nadirućeg protivnika. Stoga je
Mahmudovo napredovanje u pravcu delte reke Ind bilo veoma sporo.
Naime, moglo bi se reći da bi, nakon što bi načinio dva koraka napred, bio
prinuđen da se povuče korak unazad. Ipak, on se postepeno približavao
oblastima koje su nekada pripadale državi Šaši. Nakon pet punih godina,
koje su protekle u krvavim vojnim sukobima, uspelo mu je da dođe do
gornjeg oboda delte Inda. Svoju vlast nad najvećim delom oblasti Pendžab
uspostavio je tokom 1009. godine. Đajapalin sin Anandapala, koji je
istovremeno bio i poslednji vladar države Šaši, potpuno je tokom 1015.
godine bio proteran iz svojih oblasti te je usled toga primoran da ode u
izgnanstvo.
Spisak Mahmudovih osvajačkih uspeha se povećavao. Godine 1018.
uspelo mu je da prodre sve do zidina grada Kanauđ gde je izvršio pokolj
nad ostacima pratiharske vojske što je prouzrokovalo da pratiharski vladar
napusti svoj prestoni grad. Krećući se i dalje u pravcu istoka pokazalo se
da je njegova brza i veoma pokretna konjica bila suviše snažna te da su
znatno sporije protivničke oružane snage, koje su mahom činili pešadinci i
slonovi, bile u nemogućnosti da joj se na pravi način suprotstave.477
Njegova osvajanja tako su obuhvatila najveći deo severozapadnih
područja Indije. Kretao se i izvan oblasti koje je osvojio, pa je tokom 1025.
godine dostigao vrhunac teritorijalnih proširenja na tlu čitave Indije.
Prispeo je u lučki grad po imenu Somnat, koji se nalazio na zapadnoj
morskoj obali, u kome je postojala jedna od najsvetijih statua koja je
predstavljala boga Šivu i u koji je hrlilo na stotine hiljada hodočasnika
kako bi tom božanstvu lično iskazali svoje poštovanje.
Gaznavidske oružane snage poubijale su na hiljade hodočasnika i
opljačkale hram posvećen bogu Šivi. Mahmud je otkinuo glavu statui, a
potom je smrvio zajedno s ramenima. Zatim je naredio da se ostaci statue
prenesu u grad Gazni gde ju je postavio u podnožju stepeništa koje je
vodilo ka džamiji s namerom da svaki muslimanski vernik o njih obriše
svoju obuću neposredno pre nego što bi stupio u bogomolju. Mahmud je
čitav život proveo u osvajanjima koja su za osnovni cilj imala
uspostavljanje carstva. Kad ih je okončao, mogao se pohvaliti i time da su
sve njegove vojne pobede, istovremeno, predstavljale i pobede njegovog
boga nad božanstvima njegovih protivnika.478
Mahmud je preminuo pet godna kasnije, usled posledica malarijske
groznice. U trenutku smrti imao je šezdeset četiri godine. Upravo tada je
njegovo carstvo doživljavalo svoj vrhunac. Prethodno usitnjavanje
muslimanskog sveta na veći broj manjih država omogućilo je brzo
uspostavljanje nekog novog i prosperitetnog carstva na čijem bi se čelu
nalazila energična i dugovečna ličnost. No, pokazalo se da su se takva
carstva, koja su jačala u veoma kratkom vremenskom roku, najčešće
veoma brzo i urušavala. Mahmud je proveo pune trideset tri godine
osvajajući indijska prostranstva, ali je jedna novouspostavljena država tada
već uveliko počela da otkida zapadne obode gaznavidske teritorije. Na
njenom čelu nalazio se ratnik po imenu Togrul.
Neprekidni karahanidski napadi omogućili su da to nomadsko pleme
turskog porekla stekne sopstveno parče zemlje. Mladi Togrul je 1016.
godine nasledio položaj starešine u okviru svog plemena. To mu, međutim,
nije obezbedilo neku posebno značajnu vlast u odnosu na druge. Turci nisu
pokazivali nikakvo poštovanje u odnosu na svoje plemenske starešine.
Takav odnos zaprepastio je muslimanskog putopisca po imenu Ibn Fadlan.
Nalazeći se nekoliko decenija pre toga na proputovanju kroz oblasti
naseljene Turcima, Ibn Fadlan se sprijateljio s jednim od moćnih turskih
plemenskih starešina i ponadao se da bi mu to osiguralo ličnu bezbednost.
Naišavši u jednom trenutku na drugog turskog plemenskog poglavicu, Ibn
Fadlan je u ime turskog kana zahtevao da mu se omogući prolaz. Čuvši za
to, taj nomad mu se slatko nasmejao u lice: „Ko je kan?“, upitao je i zatim
opsovao.479
Međutim, plemena koja su se nalazila u priobalju reke Amu Darje
raspolagala su sopstvenom zemljom, ali su bila okružena oblastima kojima
su gospodarili muslimani. Vremenom su počeli da usvajaju način života
sedelačkog stanovništva. Podstaknut primerom velikog gaznavidskog
vladara Mahmuda, i Togrul je preuzeo zapovedništvo nad svojim
plemenom i otpočeo osvajačke pohode. I dok je Mahmud svoje carstvo
uspostavljao na područjima severne Indije, Togrul je svoju državu
postepeno formirao u dolini reke Amu Darje. Togrul je, nakon
Mahmudove smrti, otpočeo i s osvajačkim napadima koji su bili usmereni
u pravcu zapadnih gaznavidskih teritorija. Godine 1038. stigao je čak i do
gaznavidske prestonice, grada Nišapura, koji je uskoro i osvojio. Tu je bio
ustoličen za sultana svih Turaka, vrhovnog starešine svih plemena.
 A to nije bilo baš potpuno tačno. I druge turske plemenske starešine
vodile su svoje osvajačke pohode i nisu priznavale vrhovnu vlast
Tugrulove dinastije. No, istini za volju, Tugrul je do tog perioda svakako
bio najuspešniji turski vojskovođa te mu je osvajanje gaznavidskih oblasti
na zapadu omogućilo da zagospodari najprostranijom oblašću u odnosu na
druge turske plemenske starešine. Turci, koji su se nalazili pod njegovim
zapovedništvom, zagospodarili su 1044. godine najvećim delom teritorija
koje su se nalazile zapadno od planinskih masiva. Na taj način je
gaznavidska država, koja je bila stvorena kao muslimanska dinastija na
muslimanima naseljenim teritorijama, prestala da postoji i to isključivo u
severnoindijskim oblastima.
Na severu je bila srušena statua boga Šive. No, pripadnici kulta tog
božanstva, koji su živeli na jugu, postajali su sve snažniji.
Holaski vladari, posvećeni poštovanju boga Šive i njegove božanske
ljubavnice, vremenom su dopustili da najveći deo njihove države pređe
pod vlast drugih. No, sada je na čelo Hole, kao i u slučaju Gaznavida,
stupio veoma ambiciozni vođa. Rađarađa I, koji je presto preuzeo 985.
godine, poveo je svoje oružane snage u ponovno osvajanje južnih oblasti.
Pokorio je južnjačko kraljevstvo Pandja koje je se održavalo u životu
zahvaljujući delovanju nekolicine vladara. Osvojio je i Istočnu Čalukju
koju je učinio svojim vazalom. Ratovao je i protiv moćne Zapadne Čalukje
koju je primorao da zaustavi proces daljeg širenja kako bi štitila sopstvene
državne granice. Svoje ratnike poslao je i na drugu stranu moreuza, u Šri
Lanku.
Sadržaj zapadnočalukjanskih natpisa sadrži i optužbe da su holaske
snage činile zverstva: pokolje žena i dece, masakre nad sveštenicima,
silovanja, pustošenja i pljačkanja. Međutim, nemilosrdnost, koja je bila
jedna od karakteristika Rađarađinih osvajačkih pohoda, vratila je Holu u
razdoblje čestih promena na vladarskom prestolu. „Pobedivši u bici vladare
Ganga, Kalinge, Vange, Magade, Arate, Ode, Sauraštre, Čalukje i drugih
oblasti i nakon što je od njih primio izraze poštovanja“, hvalisavo se
navodilo u jednom vladarskom natpisu, „slavni Rađarađa, sunce koje se
rađa, … vladao je čitavom zemljom koja je počivala na velikoj vodi.“480
Istini za volju, Rađarađa I nije vladao čitavom zemljom, ali je zato
gospodario jugom. Kako bi ovekovečio svoje osvajačke uspehe, u svom
prestonom gradu Tanđavuru podigao je velelepni hram. Bila je to
bogomolja posvećena bogu Šivi u kojoj je boravilo čak tri stotine
sveštenika, zaduženih za obavljanje obreda i iskazivanje poštovanja
božanstvu. Bilo je tu još i pedeset svirača i pevača plaćenih da pevaju i
sviraju tokom bogosluženja. U samom središtu hrama nalazio se moćni
lingam, neobični stub na kome nisu bile prikazane nikakve scene. Bila je to
svojevrsna predstava sveprisutnog, transcendentnog božanstva, mnogo
moćnija u odnosu na onu koja je ranije bila uništena na severu. Na
zidovima hrama bile su naslikane scene na kojima je samo božanstvo
prikazano kao osvajač i uništitelj brojnih gradova.481
Rađarađin sin i vojskovođa po imenu Rađendra nasledio ga je 1014.
godine pa je, poput svog oca, državom vladao punih trideset godina. Druga
u nizu dugih vladavina rezultirala je upravo onim što Gaznavidima na
severu nije uspelo: prisustvom na osvojenim područjima koje bi nadživelo
smrt samog osvajača. Rađendra je, kao i njegov otac, bio vešt ratnik. „U
pepeo je pretvorio sve vladare koji mu se nisu priklonili“, saznajemo iz
sadržaja jednog od zapisa, „i doneo uništenje mnogim oblastima.“482
Rađendrin veliki poduhvat ogledao se u njegovoj nameri da se otisne
na morsku pučinu. Svoje trgovačke brodove, na koje su bile utovarene
slonovske kljove, tamjan, aromatična drvna građa i više od četiri tone
bisera, poslao je na istok, na dvor vladara iz dinastije Sung. Istovremeno,
ratne brodove je odaslao kroz južni tesnac do ostrva Šri Lanke. Tamo je,
prema sopstvenim tvrdnjama, „naišao na neobično čiste bisere …
veličanstvenu slavu panđatskog vladara“, odnosno krunski nakit koji je
pripadao zakonitim panđatskim monarsima koji su se na tom ostrvu
nalazili još od vremena kada se, stoleće pre tog događaja, panđatski kralj tu
i povukao. Bio je to isti onaj krunski nakit za kojim su raštrakutanski
vladari uzalud tragali.483
Potom je otpočeo dve godine dug pohod koji se odvijao duž priobalja
indijskog potkontinenta, a u pravcu palaskih oblasti i svete planine Kailasa
na kojoj je, po njegovim rečima, „boravio bog Šiva“. Rađendra je tako
prisvojio najviši simbol vlasti u južnim regijama. Sada se, međutim, uputio
pravo ka domu u kome je živelo samo božanstvo, a to je, istovremeno,
predstavljalo simbol vlasti u severnim oblastima. „Njegova vojska prešla je
reke pomoću mostova koji su bili načinjeni od slonova“, kazuje nam
njegov hroničar. „Ostatak vojske prešao je kopnenim putem pošto se voda
u međuvremenu povukla jer su je popili slonovi, konji i ljudi.“484
 85. Širenje uticaja države Hola
Do sukoba s oružanim snagama koje su se nalazile pod
zapovedništvom palaskog vladara došlo je kad je Rađendra prešao reku
Gang. Nekad moćna palaska država u međuvremenu je znatno oslabila, ali
je, ipak, pod vlašću svog dugovečnog vladara Mahipale opet počela da
jača. Kralj Mahipala bio je u osvajačkim pohodima i mudro je iskoristio
zaokupljenost vladara severozapadnih država koji su pružali oružani otpor
nadirućim Gaznavidima kako bi na severoistoku obnovio moć Pale.
Rađendra se na obalama reke Gang sukobio s Mahipalom nad kojim
je ostvario veliku vojnu pobedu. Međutim, pošto je bio na velikoj
udaljenosti od svoje zemlje nije mogao da pokori čitavu državu. Umesto
toga, opredelio se da samo prođe kroz nju, pređe čitavu deltu Ganga, kao i
da živalj koji je obitavao u priobalju natera da mu plaća danak.
Nastavak kopnenog prodiranja još više bi udaljio njegovu vojsku od
središta Hole. Palaskoj vojsci (ili bilo kojoj neprijateljski nastrojenoj
strani) bilo bi lako da mu zađe za leđa i da preseče uzak pojas nedavno
osvojenih priobalnih teritorija. Rađendra je, umesto toga, svoje snage
poveo u pravcu kuće gde je nameravao da se posveti planiranju pomorskog
napada u koji je krenuo 1025. godine. Njegova flota prešla je čitav
Bengalski zaliv i iskrcala se na obalama kraljevstva Šriviđaja. To
kraljevstvo je obuhvatalo ostrva Javu i Sumatru, ali i kontrolisalo
pomorske puteve koji su vodili u pravcu jugoistočne Azije. Holaske snage
su izvršile napad na ta ostrva, prikupile danak od šriviđajanskog vladara i
uspostavile kontrolu nad svim pomorskim putevima.
U vreme kad je Rađendra preminuo, a to se dogodilo 1044. godine,
njegova država, koja se nalazila na jugu, mogla je da se pohvali time da je
prikupljala danak od svojih vazala koji su se nalazili daleko na severu i
istoku. Njegov sin Rađadirađa, unuk velikog Rađarađe, nasledio je krunu
bez ikakve borbe ili haosa. Nikada se do tada nije desilo da je jedna
južnjačka država toliko dugo dominirala tim čitavim regionom.
Tradicionalna podela južnih oblasti na više samostalnih država bila je, na
taj način, ukinuta. Holaski jezik, moć i običaji potpuno su preovladavali
jugom čitave Indije te su se, preko Bengalskog zaliva, rasprostrli i u pravcu
jugoistočne Azije.485
Bogatstvo vladarskog dvora, sakupljeno na osnovu danka koji su
obezbeđivali osvojeni gradovi, kao i od trgovine koja je obavljana na
jugoistoku, značilo je i to da su holaski vladari od tada mogli da pružaju
materijalnu podršku dvorskim naučnicima i književnicima. Pod
pokroviteljstvom samog Rađadirađe i njegovih naslednika došlo je do
procvata južnoindijske književnosti. Pesnik Tirutakadevar, autor jednog od
najznačajnijih epova nastalih u južnim oblastima, pripadao je svojim
poreklom holaskoj vladarskoj porodici. Njegova povest donosi nam priču o
princu Đivaki, veštom ratniku i vojskovođi, koji je osnovao svoju državu
da bi je se potom dobrovoljno odrekao. Upravo je on u svom velikom
podvigu razotkrio svu ispraznost ljudskih uspeha.486
 Sedamdeset treće poglavlje

Car Vasilije II Bugaroubica

Između 976. i 1025. godine moćni car vladao je

Konstantinopoljem, u Jerusalimu je podignuta Crkva Svetog
groba, dok su u Abasidskom kalifatu Fatimidi označeni kao
jeretici
Smrt cara Jovana Cimiskija učinila je da je tada sedamnaestogodišnji
Vaslije II postao vladar Konstantinopolja. Njegov šesnaestogodišnji brat
Konstantin VIII učestvovao je u upravljanju državom u svojstvu savladara,
ali se sva vlast ipak nalazila u Vasilijevim rukama. Najveći deo vremena
Konstantin je provodio u lovu, uz retke diplomatske aktivnosti koje bi
prekidale njegovo slobodno vreme. „Vasilije je oduvek“, kazuje nam
srednjovekovni biograf Mihailo Psel, „pokazivao znake mudrosti i
inteligencije; s druge strane, Konstantin je delovao lenjo, nezainteresovano
i željno života u raskoši. Stoga je bilo potpuno logično da braća u jednom
trenutku odbace ideju o zajedničkom upravljanju državom.“487
Vasilije II je još kao beba bio krunisan za cara. No, tek je sada, prvi
put u životu, raspolagao stvarnom vlašću, a Bugarska je predstavljala prvi
izazov s kojim je trebalo da se suoči. Još je car Jovan Cimiskije pokorio
Bugarsku, ali je uspostavio vlast isključivo nad istočnim bugarskim
oblastima. Borci za slobodu, koje su predvodila četvorica braće s
biblijskim imenima David, Mojsije, Aron i Samuilo, borili su se za
nezavisnost.
Tvrdili su kako su imali nameru da oslobode bugarskog cara Borisa
II koga je, zajedno sa mlađim bratom i naslednikom Romanom, ranije
utamničio Jovan Cimiskije. Car Vasilije II mislio je da je najstariji brat
Samuilo mnogo više bio zainteresovan za Bugarsku nego za sudbinu cara
Borisa II. Stoga se odlučio da podstakne najgore porive u svima. Godine
981. oslobodio je cara Borisa II i Romana. Do tog istorijskog momenta,
najmanje dvojica od četvorice braće bila su već uveliko mrtva, pa je
Samuilo ostao kao jedini koji se i dalje borio za nezavisnost. Car Vasilije II
se nadao kako bi, ukoliko bi se članovi vladarske porodice vratili u
Bugarsku, Samuilo bio prinuđen da prizna da ih je svesno koristio
isključivo kao motiv za borbu. Nakon toga bi se moglo očekivati izbijanje
građanskog rata što bi, najverovatnije, označilo i kraj oružanog pokreta
koji je za svoj osnovni cilj imao obnovu samostalnosti bugarske države.
Roman i car Boris II stigli su u zapadne bugarske oblasti kao što je to
i bilo planirano. Međutim, u jednom trenutku su naišli na pograničnu vojnu
postaju čiji su ih pripadnici napali. U tom sukobu smrtno je stradao car
Boris II. Roman je, pak, uspeo da pripadnike te vojno-pogranične postaje
uveri u svoj identitet, pa je zahvaljujući tome i preživeo.488
Takav razvoj događaja išao je Samuilu u prilog. Car Boris II izrazio
bi očekivanje da bude vraćen na vladarski presto te bi nastavio da
samostalno gospodari zemljom, ali se Roman zato pokazao mnogo
pogodnijim za saradnju. Ono što je bilo još bolje od svega nalazilo se u
činjenici da je tokom perioda svog sužanjstva Roman bio kastriran tako da
nije postojala nikakva mogućnost da se pojavi legitimni naslednik
bugarskog carskog prestola. Stoga je Samuilo proglasio Romana carem
Bugarske dok je stvarnu vlast zadržao za sebe. Imajući sve to u vidu, s
pravom možemo postaviti pitanje u vezi sa „incidentom“ koji se, ne tako
davno, desio na vizantijsko-bugarskoj granici.489
Vasilijeva sposobnost da uzvrati udarac bila je ograničena
unutrašnjopolitičkim teškoćama. Njegov general Varda Foka – ličnost
vladarskog porekla i nećak Nićifora Foke – uspeo je da vizantijske
maloazijske oružane snage ubedi u to da ga proglase za cara. Varda Foka
bio je protivnik vredan poštovanja. Mihailo Psel je zabeležio i to kako je
Foka verovao da mu je u životu bila pričinjena velika nepravda. „Bio je
vazda obazriv, sposoban da predvidi svaki mogući ishod … veoma vešt u
svakoj vrsti opsadnog rata, iskusan u postavljanju zaseda i taktikama
iznenadnog sukoba. … Svako ko bi primio njegov udarac bio bi na mestu
mrtav.“ Car Vasilije II, s druge strane, nije bio toliko impresivan kad su u
pitanju bile njegove lične karakteristike. „Pustio je da mu poraste brada“,
primetio je Mihailo Psel, „dok je veštinu ratovanja sticao tokom vojnih
okršaja.“490
 I dok je Samuilo sistematično otkidao delove pojedinih oblasti koje
su se nalazile na zapadu zemlje, car Vasilije II bio je primoran da učini
veliki napor kako bi otklonio opasnost od Varde Foke koja je bila prisutna
na istoku. Njegova već uveliko iscrpljena vojska nije bila dovoljno snažna
da se suprotstavi maloazijskim jedinicama odane Vardi Foki, pa je car zato
pozvao svog zeta, kijevskog kneza Vladimira, vladara
novohristijanizovanih Rusa, da mu pošalje šest hiljada ratnika: „Te
vojnike“, zaključio je Mihailo Psel, „iskusne borce, obučavao je kao
pripadnike posebne jedinice.“ Rusi se nisu dobro snašli s Vizantincima, ali
su sami po sebi predstavljali neustrašivu i moćnu oružanu silu.491
Car Vasilije II je u aprilu 989. poveo u bitku protiv Varde Foke svoje
mešovite vizantijsko-ruske trupe. Do boja je došlo u neposrednoj blizini
Hrisopolja. Opšta predviđanja ukazivala su na to da bi pobeda trebalo da
pripadne Vardi Foki uprkos tome što je vizantijska vojska bila ojačana i
ruskim kontingentom. Međutim, kad je Varda Foka poveo svoje snage u
pravcu vizantijsko-ruske borbene linije, iznenada je pao s konja usled
posledica srčanog udara ili možda trovanja. Njegova vojska se odmah
raspala, a njeni pripadnici su se dali u panični beg. Vasilijevi ljudi su
raskomadali Fokin leš i njegovu glavu odneli svom caru.
Carski presto mladog vladara bio je time makar privremeno
obezbeđen, ali nam Mihailo Psel zato ukazuje i na to da se monarh znatno
promenio nakon što je prevladao to dramatično iskustvo: „Počeo je da
sumnjiči sve i svakoga, pa je postao veoma zatvoren i tajnovit.“ Ispravno je
razumeo to da je biti car značilo da sve vreme treba da bude na oprezu,
uvek budan i da nikad u potpunosti ne pokloni poverenje bilo kome.
Car Vasilije II je odlučio da svoje pomoćne ruske trupe ne vrati kući.
Nakon što je dobio Vladimirovu saglasnost, zadržao ih je u svojoj
neposrednoj okolini. Poput abasidskih kalifa nekada, sada je i vizantijski
car osetio potrebu da pripadnici njegove telesne straže budu stranci čime bi
bila otklonjena opasnost od toga da budu podložni iskušenju koje bi se
ogledalo u učestvovanju u zaveri protiv samog vladara. Ti ruski
telohranitelji vremenom su postali poznati kao „Varjaška garda“. Oni su
postali ratnici od posebnog vladarevog poverenja koji su se nalazili u
njegovoj ličnoj službi. Bili su to njegovi najbliskiji pratioci u svetu
ispunjenom izdajnicima.
Vladarevo loše mišljenje o sopstvenim podanicima nimalo se nije
promenilo kad je Sklir, takođe general, podigao barjak Fokine pobune. Za
razliku od Foke, Sklir nije želeo da rizikuje da do pobede dođe u velikoj
bici. „Bio je skloniji tome … da protivničke snage uznemirava gerilskim
napadima i da se ne upusti u opšti ratni sukob“, zaključio je Mihailo Psel.
Transport zaliha za Vasilijeve snage bio je zaustavljen na drumovima, roba
je sve teže stizala iz Konstantinopolja, carski glasnici su napadani, a
naredbe koje su nosili bile bi razotkrivene. Car više nije mogao da se nosi s
tom gerilskom pobunom koja se produžila i u narednu godinu, a potom i u
godinu posle nje. Takav razvoj događaja potpuno ga je sprečavao da
otpočne s ranije već uveliko osmišljenim opštim napadom na Bugarsku.492
Konačno, car Vasilije II je odlučio da postupi pragmatično te je
Skliru ponudio dogovor. Ukoliko bi general pristao na to da povuče svoje
snage i odustane od namere da preuzme carski presto, kao i da se se nastani
daleko od prestonog grada, car Vasilije II bi mu garantovao položaj druge
ličnosti u državi, a sve njegove pristalice bi amnestirao od odgovornosti.
Sklir je bivao sve stariji. U to vreme se veoma teško kretao. Koristio je
pomoć svojih telesnih stražara kako bi uopšte mogao da hoda, pa je zbog
svega toga prihvatio carev predlog.
Mihailo Psel nam kazuje kako je car Vasilije II tada zamolio za savet
Sklira, iskusnog generala i vođu uspešne pobune, kako da sačuva carstvo
od budućih nemira i pobuna. Sklir je vladaru odgovorio iskreno: „Ubij
zapovednike oblasti koji bi postali oholi“, kazao je. „Nemoj dozvoliti da
tokom vojnih operacija generali na raspolaganju imaju suviše logistike.
Iscrpljuj ih nepravednim zahtevima kako bi bili zaokupljeni svojim
obavezama. … Budi nepristupačan za sve. S veoma malim brojem ljudi
deli svoje najintimnije namere.“493
Ti saveti bili su u potpunosti u saglasnosti s Vasilijevim namerama
da bude tajnovit, povučen i da sve drži pod kontrolom. Da bi se posvetio
otklanjanju spoljašnjih opasnosti koje su pretile njegovom carstvu, vladar
se opredelio za autokratsku kontrolu nad svim unutrašnjopolitičkim
dešavanjima u svojoj državi, kao i da stvori svojevrsnu piramidu vlasti na
čijem bi se vrhu nalazio isključivo i samo on. „Lično je nadgledao
sprovođenje novih mera. Sam je određivao i sprovodio raspored svojih
oružanih snaga“, kaže Mihailo Psel. „U oblasti civilne administracije car
nije vladao u skladu sa zakonima već isključivo onako kako mu je diktirala
intuicija. … Svi njegovi prirodni porivi bili su čvrsto pod carevom
kontrolom, pa je delovao stameno poput gvožđa.“ Učestvovao je u vojnim
akcijama koje su se odvijale tokom čitave godine, ratujući po ciči zimi, ali
i tokom izuzetno sparnih letnjih meseci. „Njegova ambicija“, primetio je
Mihailo Psel, „išla je za time da čitavo carstvo očisti od varvara koji su nas
okružili i koji su opsedali naše granice, kako na istoku, tako isto i na
zapadu.“ Tokom njegovih vojnih pohoda, koji su bili usmereni protiv
carevih spoljnih protivnika, pokazivali su se bes i osećaj razočaranja zbog
izostanka odanosti.494
Ti protivnici nalazili su se na istoku, ali i na zapadu. Nastavljajući s
ratovanjem na području Bugarske, snage cara Vasilija II uspele su da
zarobe Romana i da ga odvedu u Konstantinopolj. To, međutim, nije imalo
skoro nikakvog efekta na tok i ishod sukoba u Bugarskoj što je dokazivalo
u kojoj je meri sam Roman bio nebitan (kao što je to oduvek i bio).
Samuilo, koji je već decenijama potpuno kontrolisao situaciju na tlu
Bugarske, bio je i dalje vrhovni starešina svih bugarskih oružanih snaga.
No, ipak je sačekao da Roman umre u tamnici kako bi za sebe prigrabio
titulu vladara. Samuilovim krunisanjem za cara trajno je bilo okončano
razdoblje vladavine Krumove dinastije.
No, car Vasilije II je sada bio primoran da vođenje rata na području
Bugarske prepusti svojim generalima (što je bilo u suprotnosti s njegovim
težnjama da sve drži u svojim rukama). Naime, bilo je neophodno da se car
lično pojavi na istoku, gde je pretnja od muslimana opet postajala sve
ozbiljnija.
Opasnost nije bila neka od majušnih država koje su nastale raspadom
jedne velike istočnjačke već iz pravca severnoafričkih Fatimida. U
decenijama koje su usledile nakon El-Mahdijeve obznane kako je on, i
isključivo on, jedini legitimni vođa svih muslimana, fatimidska država
širila se iz svog severnoafričkog središta dalje, put istoka. Fatimidi su do
969. godine uspeli da zavladaju nad čitavim područjem Egipta. Upravo je
tada novi fatimidski kalif po imenu El-Muiz odredio da temelji novog
fatimidskog grada budu postavljenji baš na tom području. Svoj dvor je
preselio u novi grad koji je dobio naziv Kairo. Fatimidska vlast se do 973.
godine u toj meri proširila na istok da je Kairo prerastao u funkcionalnu
prestonicu čitave države budući da su fatimidski kalifi, u međuvremenu,
izgubili kontrolu nad severnoafričkim plemenima koja su živela u području
Magreba.
Pod zapovedništvom El-Aziza, El-Muizovog sina, fatimidske
oružane snage raširile su se sve do obala Crvenog mora i prešle na tlo
Arabije s ciljem da uspostave fatimidsku vlast nad svetim gradovima
Mekom i Medinom. Fatimidske snage usmerile su se i u pravcu abasidskih
provincija Palestine i Sirije koje su osvojile nakon godinu dana duge
veoma surove borbe.
Kontranapad cara Vasilija II usledio je tek 995. godine. Na čelu
mnogobrojnih snaga krenuo je u pravcu Sirije nakon čega je uspeo da
povrati vlast nad oblastima koje su prethodno zauzeli Fatimidi. Iako je
njegov vojni pohod potrajao dobrih godinu dana, caru ipak nije uspelo da
osvoji Jerusalim koji je i dalje ostao pod fatimidskom vlašću. Bio je to
neuspeh koji je, zadugo, lebdeo kao senka nad Vizantijom. Kad je El-Aziz
preminuo 996. godine, njegov tada jedanaestogodišnji sin El-Hakim bio je
postavljen na položaj kalifa umesto svog oca. Car Vasilije II mu je
predložio da otpočnu mirovne pregovore. Do tada je već uspeo da povrati
kontrolu nad najvećim delom sirijskih oblasti te je želeo da se sada posveti
vojevanju na svojim zapadnim granicama.
Nakon što se posavetovao sa svojim najbližim saradnicima, El-
Hakim se saglasio s carevom ponudom. Odredbe mirovnog sporazuma
konačno su bile definisane 1001. godine te su ratni sukobi na istočnom
frontu utihnuli tokom narednih deset godina. Car Vasilije II uputio se u
pravcu istoka kako bi se iznova suprotstavio Samuilu.
Međutim, nakon četiri duge godine koje su protekle u sporom
napredovanju i brojnim povlačenjima, vizantijske snage napredovale su
samo do polovine područja koje se nalazilo pod Samuilovom vlašću. Car
Vasilije II shvatio je da je došlo vreme za preko potrebni predah. Godine
1005. vratio se u prestoni Konstantinopolj kako bi se pozabavio
rešavanjem unutrašnjopolitičkih problema. Svojim generalima je prepustio
da se pobrinu za bojište u Bugarskoj, dok je Samuilo ostao priklešten na
samom zapadu svoje teritorije. Tako je ratni sukob u Bugarskoj bio
obustavljen na nekoliko godina.495
 86. Fatimidski kalifat i Vizantija
Mladi fatimidski kalif El-Hakim je, u međuvremenu, učvršćivao
ličnu vlast nad kalifatom. U pitanju je bila veoma pobožna ličnost koja je
sebe želela da predstavi kao potpuno savršenog muslimanskog vladara:
pravednog i onog koji isključivo postupa u skladu sa zakonima, skromnog
u privatnom životu i darežljivog u javnosti. Međutim, njegova iskrena
pobožnost odvela ga je do čitavog niza odluka, koje su iz njegove
perspektive bile razumne, ali koje su za veliku većinu njegovih podanika
muslimana delovale kao stroge i besmislene. Naredio je da se unište
vinogradi tako da vino (čija je upotreba muslimanima bila strogo
zabranjena) nije moglo nigde da bude proizvedeno na području njegove
države. Odredio je i da žene u Kairu moraju da ostanu u svojim domovima
kako bi zaštitile sopstvenu vrlinu. Naredio je i da pijaca u Kairu bude
osvetljena i otvorena tokom čitave noći kako bi time pokazao da u zemlji
vladaju potpuni mir i bezbednost, pa čak i po mraku (što je trgovce
primoravalo da dremaju tokom dana).496
El-Hakim je, poput cara Vasilija II, predstavljao ličnost koja je bila
sklona tome da sva unutrašnjopolitička dešavanja čvrsto drži pod svojom
kontrolom. Tokom desetogodišnjeg trajanja mirovnog sporazuma kalif je
postajao sve zabrinutiji zbog činjenice da se na teritoriji njegove države
nalazio i znatan broj onih koji nisu bili muslimani. Godine 1003. naredio je
da se sa zemljom sravni Crkva Svetog Marka koja se nalazila južno od
Kaira, kao i hrišćanska i jevrejska groblja u njenoj neposrednoj okolini.
Potom je zapovedio da se na tom istom mestu podigne džamija. Zemljišni
posedi u vlasništvu hrišćana bili su masovno oduzimani širom Egipta,
uništavana su krsna znamenja, dok su crkve bile zatvarane. I, konačno,
kako bi hodočasnike obeshrabrio od toga da dolaze u Jerusalim, kalif El-
Hakim je naložio da se uništi veliki hrišćanski kompleks koji je ranije
podigao car Konstantin I Veliki. U pitanju je bila Crkva Svetog groba koja
je štitila mesto Hristovog pogrebenja i koja je istovremeno obeležavala
Golgotu, mesto njegovog vaskrsenja. Ogromni blokovi kamena bili su
uništeni sekirama, a stena na kojoj je došlo do Hristovog vaskrsenja bila je
odneta iz grada.497
Hrišćani su, počev od patrijarha konstantinopoljskog i pape pa sve do
običnog čoveka na ulici, bili zaprepašćeni tim činom. No, car Vasilije II,
hrišćanski vladar koji se nalazio najbliže samom mestu tog nedela, odbijao
je da odmah preduzme odgovarajuću akciju kako bi se osvetio. Na to su ga
obavezivale odredbe mirovnog sporazuma. U to vreme se pripremao da
obnovi neprijateljstva s Bugarima tako da bi opšti rat protiv fatimidskog
kalifata zaokupio svu njegovu pažnju.
Stvari su se još više pogoršale kad je, početkom 1011. godine, kalif
El-Hakim naredio da se poruši i sinagoga u Jerusalimu. Car Vasilije II je i
dalje oklevao s reakcijom, ali je zato muslimanski živalj na istoku
iskoristio el-Hakimove aktivnosti kako bi u potpunosti zbacio fatimidsku
vlast. Abasidski dvor u Bagdadu je, u ime svog kalifa El-Kadira, zvanično
i odlučno objavio kako negira legitimitet fatimidskog kalifata. Taj
„Bagdadski manifest“ naglas je čitan u džamijama širom tadašnjeg
muslimanskog sveta. Njime je bio ozakonjen raskid između fatimidskog i
abasidskog kalifata.498
 I dok je na istoku sve ključalo, car Vasilije II poveo je vizantijske
vojne snage u konačni i opšti napad na bugarske granice. Dve vojske
sukobile su se 29. jula 1014. godine u neposrednoj blizini Kleidona koji se
nalazio u drevnim makedonskim oblastima, severno od Egejskog mora.
Vasilijev predah od učešća u vojnim operacijama, kao i njegovo
odbijanje da se osveti fatimidskom kalifatu omogućili su mu da povrati
snagu svoje oružane sile. Bugari su bili potpuno poraženi. Jedan savremeni
istoričar tvrdio je kako je tom prilikom bilo zarobljeno čak petnaest hiljada
bugarskih ratnika koji su potom dovedeni pred pobedonosnog cara Vasilija
II.
Vizantijski car nikako nije podnosio izdaju, pa čak ni onu do koje bi
došlo usled otvorenog oslobodilačkog pokreta unutar jedne etničke
skupine. Stoga je naredio da se na svakih stotinu ratnika oslepi njih
devedeset devet. Onom stotom bi bilo ostavljeno samo jedno oko kako bi
svoje saborce mogao da povede Samuilu koji se tada nalazio u svom
prestonom gradu Ohridu. Videvši svoju izmasakriranu vojsku, Samuilo,
tada već uveliko u poodmaklim godinama od kojih je četrdesetak proveo u
ratovanju, doživeo je srčani udar i preminuo.499
Ostavši bez svog predvodnika, Bugari su postepeno obustavljali
oružani otpor. Bugarski plemići su se, jedan po jedan, tokom naredne četiri
godine, predavali caru Vasiliju II. Bugarska je do 1018. godine ponovo
potpuno postala vizantijska. Ovog puta carstvo je obuhvatalo oblasti sve do
reke Dunav.
Fatimidski kalif El-Hakim je, u međuvremenu, potpuno poludeo.
Samog sebe je 1016. godine proglasio božanskim bićem te je zapovedio da
se, umesto Alahovog, upravo njegovo ime unese u sadržaj molitvenih
obreda koji su obavljani svakog petka. Nakon toga su se njegovi
muslimanski podanici u pobuni pridružili svojim hrišćanskim i jevrejskim
sugrađanima. El-Hakim je naredio sprovođenje posebno surovih
represalija, ali je jednom prilikom, 1021. godine, u trenutku kada se
njegova država našla usred najvećeg haosa, kalif potpuno sam izjahao na
konju u pravcu obližnje pustinje u kojoj se izgubio. Tada mu je bilo svega
trideset šest godina. O njegovom nasledniku, mladom sinu, brinula je
vladareva sestra, pa je stoga fatimidska država nastavila da tone u još
dublju krizu.500
Car Vasilije II nije učinio ništa kako bi preuzeo kontrolu nad
istokom. U vreme kad je kalif El-Hakim nestao, i vizantijski car je već bio
u poodmaklim godinama. Njegov dugogodišnji rat protiv Bugara doneo mu
je nadimak Vasilije Bugaroubica. Preminuo je 1025, u sedamdeset drugoj
godini. Carsku krunu potom je preuzeo njegov mlađi brat Konstantin.
Konstantin je tada već imao sedamdeset godina i bio je potpuno
nesposoban da se suoči s pobunom u svojoj državi, odnosno s
potencijalnom spoljnom opasnošću. Car Vasilije II, koji je čitav svoj život
proveo gušeći razne pobune, nikada se nije oženio. Iza sebe je ostavio
carstvo uspostavljeno na krvi, ali ne i naslednika krune.
 Sedamdeset četvrto poglavlje

Odbrana nebeskog blagoslova

Između 979. i 1033. godine carevi iz dinastije Sung borili su

se kako bi dokazali da nebeski blagoslov počiva na njima
Čak tri carstva su se rasprostrla širom istoka koji se nalazio u potpunom
raspadu. To su bile država dinastije Sung čiji su vladari pokušavali da
ponovo okupe delove nekadašnje Kine, severni Kitan čiji su žitelji prolazili
kroz transformaciju od nomada u carstvo Lijao koje se trudilo da
podražava svoj kineski uzor, i konačno, samostalno kraljevstvo Kogurjo.
Sve tri države došle su do ujedinjenja isključivo zahvaljujući upotrebi
oružane sile, a potreba za daljim osvajanjima nije iščezla samo zato što su
najteže podele već bile prevladane.
Car Taizong, koji je vladao treću godinu, postigao je ono što
njegovom bratu nikako nije uspevalo: konačno je pokorio i poslednju
samostalnu oblast koja se nalazila na drevnim kineskim teritorijama. U
pitanju je bio Severni Han. I, umesto da tu stane, car se opredelio da
nastavi s osvajanjima te je atakovao i na granice države Lijao.
Njegova vojska bila je teško potučena u bici do koje je došlo u
neposrednoj blizini Pekinga. Taj vojni neuspeh bio je toliko veliki da je
ugrozio opstanak samog cara na vladarskom prestolu. Po mišljenju
nekolicine vojnih starešina, smrt njegovog brata bila je toliko
pravovremena da je mnogo toga ukazivalo na to da je do nje došlo usled
posledica trovanja. Drugi su, međutim, smatrali kako je car Taizong, u
stvari, uzurpirao presto sinu preminulog, odnosno njegovom nećaku. Ipak,
Taizongove pobede koje je postigao nad snagama Severnog Hana makar
privremeno su ućutkale nezadovoljnike.501
Međutim, kritike su se opet javile nakon najnovijeg carevog vojnog
poraza. Carevi iz dinastije Sung pokušali su da uspostave vezu s drevnim
kineskim vladarima i to na taj način što su na sebe prizivali nebeski
blagoslov uz čiju su se pomoć nadali da bi mogli ponovo ujediniti svoju
zemlju. Istini za volju, ideja o nebeskom blagoslovu bila je oduvek veoma
problematična. Naime, nebeski blagoslov se samo uslovno mogao dobiti i
njime je mogao raspolagati vladar isključivo dotle dok bi se pokazao
dostojnim. S druge strane, nebeski blagoslov, pored ostalog, činio je i to da
je uklanjanje s prestola nedostojnih careva smatrano moralno ispravnim
činom.
Ono što je bilo najproblematičnije nalazilo se upravo u tome što je
veoma teško bilo da se dokaže to da neki vladar uživa blagoslov nebesa.
Blagoslov je dolazio od strane božanskog i davan je samo onima moralno
ispravnim. Istovremeno, monarh koji je uživao blagoslov nebesa mogao se
nadati i uspehu na bojnom polju. Dakle, najjači dokaz da je neki vladar
uživao blagoslov nebesa bio bi demonstriran njegovom nesumnjivom
pobedom u bici. Stoga su pobedonosni carevi i mogli da tvrde da su bili
moralno ispravni bez obzira na to na šta im je u stvarnosti ličio privatni
život. Vladar koji bi doživeo neuspeh na vojnom polju mogao je da do mile
volje ukazuje na svoju etičku ispravnost, ali bilo je očigledno da više nije
uživao nebeski blagoslov.502
Vojni poraz koji je car Taizong doživeo u pograničnoj oblasti, a i
vladar je bio ozbiljno ranjen u boju tako da su njegovi ratnici morali da ga
stave u korpu pričvršćenu za magarca kako bi ga bezbedno udaljili s
bojišta, doveo je u pitanje dotadašnje uverenje da monarh uživa blagoslov
nebesa. Do njega su stizala govorkanja koja su poticala iz redova vojnika.
Bio je svestan i toga da bi njegovi oficiri u svakom trenutku mogli da se
pobune protiv svog cara, kao i da bi dvojica sinova njegovog brata mogli
da, umesto njega, budu postavljeni na presto. Stoga je, čim se vratio u
svoju prestonicu Kaifeng, naredio da mu dovedu starijeg od dvojice braće.
Pred kraj prijema kod vladara mladić je znao da je njegov stric bio odlučan
u tome da ga ubije. Taj sled događaja predupredio je time što se povukao u
svoje privatne odaje u kojima je izvršio samoubistvo prerezavši sebi vrat.
Tokom narednih nekoliko godina iznenada je preminuo i mlađi sin
carevog rođenog brata, dok je Taizong uporno odbijao da imenuje svog
naslednika. Njegova kruna bila je u pitanju. Umesto toga, još jednom je
pokušao da sebe iskupi tako što je napao državu Lijao. To je odlučio
uprkos savetima dvojice svojih visokopozicioniranih generala koji su mu
ukazivali na činjenicu da njegovo carstvo nije bilo dovoljno snažno da bi u
ratu pobedilo svog severnog neprijatelja.503
 Carev naredni vojni pohod u početku se pokazao uspešnim. Tri
odvojene jedinice vojske dinastije Sung, koje su se, svaka za sebe, kretale
različitim planinskim stazama, prešle su granicu države Lijao. Vladar
države Lijao, maloletni Šengzong, kao i namesnica prestola, carica majka
Ksijao bili su potpuno zatečeni razvojem događaja. Nezrelost mladog
vladara dovela ga je do toga da je bio ubeđen u to kako se car Taizong
priprema da ga napadne i s mora, pa je odlučio da svoje snage podeli na
dva dela od kojih je jedan uputio u pravcu priobalja. Vojne snage dinastije
Sung brzo su napredovale i potiskivale oslabljenu vojsku države Lijao.
Postepeno su zauzimale i gradove koji su se nalazili u zapadnim oblastima
te države. „Država Lijao“, primetio je jedan onovremeni hroničar, „nalazila
se u velikoj opasnosti.“504
Međutim, carica majka Ksijao, izuzetna starica koja se očito dobro
razumela u veštine ratovanja, nije bila spremna da se povuče. Postupajući
po njenim naređenjima, vojni zapovednici snaga države Lijao povukli su
svoje jedinice pred oružanom silom carstva dinastije Sung kako bi ih
napale s leđa. Sve tri armije dinastije Sung bile su potpuno poražene.
Snage države Lijao primorale su ih na predaju, pa su im zatim oduzele
zalihe hrane i naoružanje.505
 87. Države Sung i Lijao
Uprkos tome što je doživeo drugi po redu veliki vojni neuspeh, car
Taizong je nekako uspeo da se održi na prestolu. To mu je uspelo
isključivo jer je, u međuvremenu, ubio jednog od svojih mogućih
suparnika. Međutim, posle svega toga bio je prinuđen da, jednom
zasvagda, odustane od namere da ponovo osvoji severne oblasti Kine.
Svestan posledica takvog razvoja događaja, opredelio se da se u
potpunosti posveti rešavanju unutrašnjopolitičkih pitanja. Bila je to oblast
delovanja kada je svakog trenutka mogao da očekuje da će ga izdati ili čak
ubiti. Njegov izraženi strah od opasnosti od uzurpacije prestola učinio ga je
sumnjičavim u odnosu na svaku ličnost koja je bila carskog ili makar
plemenitog porekla. Stoga je vojne starešine stalno postavljao na sve niže
položaje kako bi im uskratio mogućnost nekog značajnijeg delovanja. Više
je voleo da se oslanja na državne činovnike koji su poticali iz neuglednih
porodica i koji su s visokim ocenama položili državni ispit. Pripadnost
nekoj od drevnih plemićkih porodica više nije omogućavala nesmetan
pristup državnoj službi. Ratovi, koji su se vodili u prošlom veku, uveliko
su desetkovali ugledne porodice, pa je carevo oslanjanje na rezultate
polaganja državnog ispita u cilju postavljanja i unapređivanja činovnika
učinilo i to da su pripadnici starih plemićkih porodica dodatno izgubili na
svom značaju.506
Njegova sumnjičava priroda doprinela je uspostavljanju jedne sasvim
nove klase u kineskom društvu. To su bile profesionalne birokrate koje su
na političke položaje stupale nakon više godina provedenih u učenju,
krunisanom polaganjem državnog ispita. Stari učitelji su izuzetno visoko
cenili značaj znanja. S druge strane, njihovi učenici su u mnogo većoj meri
bili zainteresovani za željene odgovore na careva pitanja. Postajali su
državni zvaničnici na osnovu toga što su ovladali određenim znanjem koje
bi potom vešto koristili na vladarevo zadovoljstvo. Oni su bili uskostručni,
bili su specijalisti isključivo za pojedine oblasti. Njihova posebna
karakteristika iskazivala se u izuzetnoj odanosti vladaru. Nakon što bi
svaki pojedinačni kandidat položio državni ispit bio bi mu upriličen susret
s vladarom koji se trudio da ga opčini carskom raskoši i tako privoli na
odanost. Te mlade birokrate bile su mahom zaslepljene. Konačno, one nisu
raspolagale nikakvom moći – iza sebe nisu imale uspehe na bojnom polju,
ugledno porodično ime, niti bogatstvo. Bili su sposobni, bistrog uma i
potpuno zavisni od ličnosti cara.
Važno je naglasiti i to da su oni veoma brzo popunjavali položaje
unutar kineskog državnog sistema. Careva spremnost da postavi i
unapređuje svakoga ko bi s uspehom položio državni ispit privukla je masu
ljudi željnih brzog bogaćenja. Samo 977. godine čak oko pet hiljada osoba
prijavilo se za polaganje državnog ispita. Njih oko sedamnaest hiljada
poželelo je da se 992. godine okuša u tome.507
Car je, naposletku, 997. godine imenovao svog naslednika na
prestolu, i to tek onda kada je osetio da neumitno podleže posledicama
izuzetno teške bolesti. Njegov najstariji sin je još ranije poludeo, dok je
drugi preminuo. Izbor je pao na vladarevog trećeg sina koji je ubrzo nakon
očeve smrti bio krunisan za narednog cara, pod imenom Džengdžong. Novi
vladar je, prilikom stupanja na presto, imao dvadeset devet godina. Oduvek
je bio očevo najomiljenije dete i to možda baš usled toga što je po svojoj
prirodi bio pasivan, prijatan u društvu, nezainteresovan za vojevanje i
potpuno nesklon tome da pre vremena kidiše na očev presto.508
To, nažalost, nikako nisu bile poželjne osobine za jednog vladara
koji je, pritom, nasledio carstvo koje je raspolagalo glomaznom i
narastajućom birokratijom, a imalo je i neprijateljski nastrojenog i veoma
ambicioznog severnog suseda. Stalni godišnji pljačkaški napadi, koje su na
području severnih oblasti izvodile snage države Lijao, izazivali su veliko
uznemirenje među lokalnim stanovništvom, pa je prvi poduhvat novog cara
bio da podigne čitav niz kanala i rovova duž granice njegove zemlje s
državom Lijao. Čitavu regiju dodatno je ojačao utvrđenjima u koja je
smestio brojne vojne posade kako bi time sprečio nove upade snaga države
Lijao. Taj sistem se s vremenom pokazao kao dobra odbrana pa je država
Lijao – na čijem se čelu i tada nalazio Šengdžong koji više nije bio
maloletan i iza koga se već uveliko nalazilo dvadesetak godina vladavine –
organizovala poslednji veliki napad na svog južnog suseda tako što su
njene snage jurnule kroz još uvek nezavršene tvrđave i pokuljale u pravcu
juga.509
Car Džengdžong je poklekao pod tim napadom. Tokom nekoliko
prethodnih godina posmatrao je kako njegovi vojnici stradaju, kako su sela
spaljivana, a obradive površine uništavane. Iako je uporno slao svoje trupe
u pravcu severa, pretnja od napada snaga države Lijao nikada nije bila
značajnije umanjena. Dva carstva su se tako našla u šah-mat poziciji.
Konačno, car je 1005.godine prihvatio predložene odredbe mirovnog
sporazuma koje su, bez ikakve sumnje, bile ponižavajuće za njegovu
državu. Obojica vladara su izrazila spremnost da poštuju međusobne
granice, kao i da duž nje više ne grade nove tvrđave. Car će se prema
vladaru države Lijao odnositi kao prema sebi ravnom. Istovremeno,
kineski car se obavezao i na to da jednom godišnje lijaoškom vladaru preda
dve stotine hiljada bala svile i oko hiljadu pet stotina kilograma srebra. Car
je svojim podanicima saopštio da je ta isplata, naime, „dar ekonomske
prirode“. S druge strane, lijaoški vladar je svojim podanicima kazao kako
je to bio danak koji je dobijao od potčinjenog naroda.510
Sadržaj onoga što je lijaoški vladar kazao svojim podanicima
odgovarao je istini. Kina nije bila potčinjena strana, ali je zato carevo
potpisivanje „Ugovora iz Čanjuana“ istovremeno označilo i kraj epohe
postojanja tog carstva. Osvajanja su stvorila carstvo dinastije Sung. Vreme
velikih osvajanja nepovratno je prošlo. Car Džengdžong je pažnju svoje
države, sa spoljnopolitičkih, usmerio na unutrašnjopolitička dešavanja.
Drugim rečima, svesno se odrekao slave koju su donosila osvajanja kako bi
ostvario predvidiv i miran suživot.
Car se tokom narednih petnaestak godina potpuno posvetio
unutrašnjoj politici. Ono što je prvo požurio da uradi odnosilo se na to da
svoje podanike uveri kako je i dalje uživao blagoslov nebesa. Ne bi se
moglo reći da je doživeo klasičan poraz od države Lijao, ali je nije ni
pobedio, pa se među podanicima uveliko razmatralo to da li je nebeski
blagoslov i dalje bio nad njihovim vladarom.
Car je tokom 1008. godine došao do izuzetnog otkrića. Radilo se,
naime, o svetom spisu koji je bio tajno pokopan u vrtu njegove palate u
kome je bilo objašnjeno to da je upravo dinastija Sung državom vladala uz
nebeski blagoslov. Potom je car doživeo i natprirodnu viziju koju je veoma
detaljno opisao svojim podanicima. Mitski i sveti prvi car Kine se pojavio
pred njim i pojasnio mu da se on, „Žuti car“, reinkarnirao kao jedan od
Džengdžongovih predaka. To je trebalo da pokaže kako je Džengdžong ne
samo uživao nepomućeni blagoslov nebesa već da je, štaviše, njegova
porodica svojim poreklom zaista poticala od najznačajnijeg kineskog
vladara.511
Veoma je teško pretpostaviti u kojoj su meri carevi podanici uopšte
poverovali u tu priču. Međutim, uprkos njegove slabosti kao vladara,
Džengdžong je imao glumačkog dara. Ubrzo se dao u čitav niz pokloničkih
putovanja, a počeo je i s izgradnjom više memorijalnih objekata kako bi
njima očuvao sećanje na doživljene vizije i otkrića. Usled izostanka ratova,
stanovnici carstva vremenom su postajali bogatiji i zadovoljniji. Za svega
nekoliko decenija broj stanovnika se udvostručio, delom i zbog toga što je
car uredio da se u njegovu zemlju donese nova sorta pirinča. Naredio je da
se iz južnih područja donesu dovoljne količine semena koje brzo raste i
koje je bilo otporno na sušu. Zatim ga je podelio zemljoradnicima na
severu kako bi počeli da ga uzgajaju. Nova vrsta pirinča je toliko brzo rasla
da su tokom samo jedne godine mogle da se dobiju dve žetve.
Istovremeno, otpornost ove sorte na sušu značila je i to da su obradive
površine na severu i u planinama bile pogodne za uzgajanje baš te sorte
pirinča.512
Car Džengdžong je preminuo 1022. godine, ostavivši za sobom
suprugu koja je postala namesnica u ime njihovog maloletnog sina. Novi
car Rendžong otpočeo je samostalnu vladavinu posle majčine smrti, a to se
dogodilo tek jedanest godina kasnije. Tada mu je bilo dvadeset četiri
godine te je tokom naredne tri decenije gospodario sve bogatijom državom.
Bez velikih ratova koje je trebalo voditi, novac prikupljen od poreza
odlazio je na izgradnju drumova, javnih zdanja, škola i štampanje knjiga, a
ne za potrebe vojske. Knjige su bile traženije nego ikada do tada. Novi car
se, poput svog dede, prilikom odabira državnih činovnika oslanjao na
rezultate polaganja državnog ispita što je, pored stalog, značilo i to da su
mladi ljudi širom carstva kupovali klasične tekstove i vredno učili, a sve to
čineći u nadi da bi za početak mogli da uđu u sloj najnižih državnih
činovnika. Tehnika štampanja knjiga na osnovu korišćenja drvene ploče,
umesto njihovog prepisivanja, značila je i to da je bilo moguće proizvesti
dovoljan broj primeraka najtraženijih naslova koji bi kasnije bili prodavani
po povoljnim cenama što ni na koji način nije znatnije ugrožavalo učeničke
budžete. I sam car je bio pasionirani sakupljač knjiga. Katalog njegove
lične biblioteke pokazuje nam da je ona brojala oko osam hiljada
pojedinačnih naslova.513
Štampanje knjiga uz korišćenje drvenih ploča pokazalo se višestruko
korisnim. Sve do tada kinesku privredu su karakterisale teške kovanice
koje nije bilo nimalo lako nositi. U međuvremenu je bio razvijen i poseban
sistem kojim je rešavan ovaj problem. Naime, trgovci bi svoj novac
ostavljali u specijalne privatne zalagaonice od kojih bi dobijali priznanice
koje bi, kasnije, mogli da koriste prilikom kupovine ili prodaje proizvoda i
usluga. U velikoj želji da dodatno podstakne razvoj trgovine, car je i sam
dodatno unapredio ovu praksu. Nedugo pošto je stupio na presto, u gradu
Čengduu je osnovana posebna carska služba koja je za zadatak imala
štampanje tih priznanica u tačno određenoj materijalnoj vrednosti. Te
priznanice, štampane pomoću drvenih ploča, cirkulisale su tržnicama
onovremene Kine kao prve papirne novčanice u istoriji čovečanstva.514
Odustajanje od ratova bio je posledica predaje, ali je zato privremeni
mir koji je usledio nakon potpisivanja „Ugovora iz Čanjuana“ Kini
omogućio nesmetan razvoj. Pokazalo se da sit i napredan narod više nije
dovodio u sumnju činjenicu da je vladar njime upravljao uz blagoslov
nebesa.
 Sedamdeset peto poglavlje

Novootkrivena zemlja

Između 985. i 1050. godine Lejf Erikson predvodio je

ekspediciju u pravcu Severne Amerike, najveći majanski
gradovi doživljavaju propast, a Tolteci stvaraju raj na zemlji
Mala norveška kolonija na Grenlandu, koja se nalazila na onovremenom
dalekom zapadu, bila je usred priprema za slanje sopstvenih naseljenika u
pravcu jedne do tada nepoznate oblasti.
Lejf Erikson, sin Erika Crvenog, odavno je želeo da učini nešto u
vezi s dugogodišnjim govorkanjima o tome da su se dalje na zapadu
nalazile bogate i gostoljubive zemlje. Kad je 985. godine norveški trgovac
Bjarni Herjolfson stigao kući, shvatio je da su se, dok se on nalazio na
jednom od svojih trgovačkih putovanja, njegovi roditelji iselili na
Grenland. Stoga je odlučio da ode iz svoje domovine kako bi ih posetio.
Nikada do tada nije plovio morem čak do Grenlanda. Nakon što su magla i
severni vetrovi okružili njegov brod, shvatio je da nije u mogućnosti da
nađe pravi put do njih. „Mnogo dana“, saznajemo iz sadržaja dela pod
naslovom Saga o žiteljima Grenlanda, nastalog u XIII stoleću, „nisu ni
znali u kom pravcu plove.“ Kad se sunce konačno pojavilo videli su da su
se nalazili u blizini pošumljene obale. Članovi Bjarnijeve posade želeli su
da se iskrcaju na kopno, ali je nihov kapetan odbio da im to dozvoli.
Umesto toga, odlučio je da nastavi da plovi nazad, u pravcu istoka, pa su
uskoro konačno ugledali obale Grenlanda. Kad je tamošnjem stanovništvu
pripovedao o svom putovanju mnogi od njih su ga, a to saznajemo iz
sadržaja već pomenute sage, „smatrali nezanimljivim budući da im ništa
detaljnije nije mogao kazati o tim oblastima“. 515
S druge strane, Lejf Erikson je bio veoma radoznao. Kupio je
Bjarnijev brod, napunio ga namirnicama i drugim potrepštinama, i 1003.
godine ubedio Erika Crvenog, kome je tada bilo već pedesetak godina, da
se stavi na čelo još jedne ekspedicije koja je za cilj imala plovidbu u
pravcu zapada. Legendarni istraživač nije baš bio preterano sklon tome da
iznova napusti svoj dom („ulazio je u poodmakle godine“, saznajemo iz
sadržaja sage, „a i nije se više tako dobro, kao što je to bivalo ranije, nosio
s hladnoćom i vlagom“), ali nije uspeo da se odupre tom izazovu.
I dok su otac i sin na konjima išli ka luci u kojoj je bio usidren njihov
brod, Erikov konj se spotaknuo i zbacio ga sa sebe, pa je ovaj povredio
stopalo. Erik je to shvatio kao loše predskazanje i odmah se vratio kući,
ostavljajući svog sina samog na čelu ekspedicije.
Lejf i njegovi ljudi zaplovili su u pravcu severozapada sve dok nisu
došli do južnog oboda ostrva Bafin, pa su se potom uputili duž obala
severnoameričkih ostrva i poluostrva. Kako je plovio tim oblastima, tako
im je i davao nazive. Negostoljubivo ostrvo Bafin tako je postalo
„Heluland“, odnosno „Pločasta zemlja“; pošumljeni Labrador dobio je
naziv „Markland“, to jest „Šumovita zemlja“; Nova Škotska bila je
imenovana kao „Vindland“, odnosno „Zemlja vina“ budući da su
istraživači tu pronašli vinovu lozu i grožđe koje su odmah počeli da
koriste.516
Lejf je članovima svoje posade naredio da u toj novoj zemlji izgrade
zimski logor i da tu ostanu tokom nastupajućih zimskih meseci.517 No, ti
meseci nisu bili onoliko hladni koliko se to moglo očekivati. Neuobičajeno
visoke temperature vazduha, do kojih je dolazilo usled posledica tzv.
srednjovekovne klimatske anomalije, i dalje su se osećale u severnim
oblastima: „U rekama i jezerima nije manjkalo lososa“, saznajemo iz
sadržaja Sage o žiteljima Grenlanda, „a i ti lososi bili su veći nego što su
oni to ikada pre mogli i da vide. Delovalo im je da je ta oblast bila toliko
dobra da životinjskom svetu nije bila potrebna nikakva dodatna prehrana
tokom zimskih meseci. Temperatura vazduha nikada se nije spuštala do
nivoa smrzavanja vode, dok se po travi moglo uočiti samo inje.“ Lejf se
vratio kući kad je nastupilo proleće, donoseći sa sobom izuzetno kvalitetnu
drvnu građu, grožđe i vino. Na taj način je, neposredno pre smrti koja je
nastupila 1004. godine, Erik Crveni mogao, odloženo, da vidi plodove
svog nekadašnjeg putovanja u pravcu zapada.518
Obale te nove zemlje, koja očigledno tada još uvek nije bila ničija,
delovale su kao idealno mesto za uspostavljanje stalne naseobine, pa je
Lejfov brat Torvald naredne godine organizovao novu ekspediciju koja je
za cilj imala to da se pronađe najpogodnije mesto za koloniju u nastajanju.
Zajedno sa svojim pratiocima smestio se u Lejfovom zimskom logoru
nakon čega je otpočeo da obeležava međe budućih privatnih poseda i
obradivih površina. Tokom više od godinu dana pridošlice nisu uočile „ni
traga od nekog čoveka“, osim što su na jednom malom ostrvu nabasali na
kolibicu od pruća koja je ostala iza nekog njegovog nepoznatog
stanovnika.
Tek tokom nastupajućeg leta uočili su postojanje domorodačkog
stanovništva. U pitanju su bila devetorica muškaraca i tri pokrivena čamca
koji su se nalazili sklonjeni unutar udubljenja u jednoj steni. Norvežanima
nije palo na pamet da im pristupe na miran način. Bez oklevanja su se
opredelili da postupe kao osvajači. „Uspeli su sve da zarobe, osim jednog
koji je pobegao u čamcu“, saznajemo iz Sage o žiteljima Grenlanda, „pa su
odmah ubili svu osmoricu.“
Takav razvoj događaja izazvao je suprotnu reakciju. Tokom te iste
noći „ogroman broj“ natkrivenih čamaca doplovio je niz najbližu reku, dok
su članovi njihovih posada strelama zasipali Norvežane. Čim su okončali
napad, istog momenta su se povukli. Taj napad, izveden iz osvete, nije
doveo do ranjavanja nikoga među Norvežanima, osim Torvalda koji je
smrtno stradao usled posledica ranjavanja strelom. Njegovi pratioci su ga
sahranili na parčetu zemlje koje je ranije sam za sebe odabrao te su se
vratili kući.519
Bogati i iskusni norveški istraživač po imenu Torfin Karlsefni stigao
je tri godine kasnije iz svoje domovine do obala Grenlanda. Nakon svega
nekoliko nedelja izjavio je ljubav Gudird, sestri Lejfa Eriksona. Kad je
Lejf, tada već uveliko glava porodice, dao svoju saglasnost, Torfin se
njome oženio.
Istog proleća, par je odlučio da organizuje još jednu ekspediciju u
pravcu zapada. Torfin je angažovao posadu koju je sačinjavalo šezdesetak
muškaraca, uz koje se nalazilo pet žena i dovoljno neophodnih potrepština.
Norvežani su, ovog puta, bili odlučni u tome da, ukoliko im uslovi to
dozvole, trajno ostanu na toj novoj zemlji.
Bez ikakvih teškoća su prispeli u Vinland gde su počeli da grade
svoje naselje. Nova teritorija bila je izuzetno plodna, baš kao što su im to
kazali i raniji istraživači, pa su njihove kolibe načinjene od drveta uskoro
bile ispunjene grožđem, ribom, divljači i (zahvaljujući slučajnim ulovima)
mesom kita. Gudrid je nepunih godinu dana po njihovom dolasku „rodila
sina koji je na rođenju dobio ime Snori“. Bio je to prvi Evropljanin koji je
ikada rođen na tlu Severne Amerike.520
Međutim, domorodačko stanovništvo koje je živelo na novim
teritorijama bilo je uzbunjeno njihovim dolaskom. Stoga su doseljenici
uskoro počeli da oko svog naselja podižu palisadu, kao i da se naoružavaju
i pripremaju za sukob do koga je moglo doći. Nedugo zatim došlo je do
prvih incidenata, ali i do najmanje jednog ozbiljnijeg konflikta koji je bio
okončan mrtvima. U Sagi o žiteljima Grenlanda nailazimo na svega
nekoliko detalja, ali ne bi trebalo imati nikakvu sumnju u to da je taj napad
izazvao ozbiljnu zabrinutost, posebno zato što je Torfin „saopštio kako tu
više ne želi da ostane, kao i da namerava da se vrati na Grenland“. Iz
sadržaja jedne druge sage saznajemo i to kako su pripadnici domorodačkog
stanovništva raspolagali katapultima i da su bili dobro naoružani.
Istovremeno, iz tog istorijskog izvora saznajemo i to da su u napad polazili
„uz gromoglasnu viku“. Upravo zbog toga su ih pridošlice s Grenlanda i
nazvale „Skraelings“, odnosno „Bukadžije“.521
Norveške sage nam pružaju dragocen uvid u svet ljudi koji su iza
sebe ostavili samo materijalne tragove. Po rečima antropologa Alis Bek, u
pitanju je „povest bez dokumenata“. Naseobina pridošlica s Grenlanda
nalazila se na samom severoistoku Severne Amerike, ogromnog kontinenta
koji je bio naseljen hiljadama godina pre toga i to još u periodu kada je
Beringov moreuz bio kopno koje je Severnu Ameriku povezivalo s
Azijom. Neki od pustolova koji su uspevali da stignu do severnih oblasti,
naselili su se na obalama okovanim ledom. Najmanje pet stotina godina pre
nego što su pridošlice s Grenlanda stupile na suprotnu obalu, koja se
nalazila bezmalo pet hiljada kilometara istočno od tog moreuza, u njegovoj
neposrednoj blizini bio je podignut grad. Arheolozi su kulturi kojoj je
upravo taj grad predstavljao središte dali naziv „Ipiutak“. Naselje koje je
nastalo u okviru te kulture obuhvatalo je najmanje šest stotina kuća i veliko
groblje. Na ostacima tog grada pronađene su izuzetno lepe scene iz
svakodnevnog života, izrađene u slonovači, kao i ručni bodeži i harpuni.522
Na ostacima kulture Ipiutak oko 1000. godine nastala je jedna nova
kultura koja se izuzetno brzo širila u pravcu istoka. Arheolozi pripadnike te
kulture nazivaju Tule i ukazuju na to da su se od svojih predaka najviše
razlikovali zbog toga što su ovladali veštinom obrade i korišćenja gvožđa,
a ne više kamena kao što je to do tada bio slučaj. Pripadnici te kulture
uspeli su da potisnu onu koja je odranije već postojala u području duž
severoistočne obale Severne Amerike. U pitanju su bili Dorseti, ribolovci
koji su se povukli pred ovim napadačima te su potom potpuno iščezli s
istorijske scene. „Bukadžije“, koje su se ranije sukobile s Torfinovim
ljudima, nisu pripadali nijednoj od ovih kultura već su najverovatnije
predstavljali njihovu mešavinu.523

11. Humke u obliku zmije u mestu Houpvel

(snimljen iz vazduha; okružen stazama; fotografija: Istorijsko društvo
Ohaja)
Poznato nam je šta su gradili pripadnici tih plemena, koje su oružje
koristili, koje su životinje lovili, ali i u osnovnim crtama način na koji su
živeli. Međutim, ništa ne znamo o njihovim povestima, istorijama ili
ambicijama. Isto se odnosi i na plemena koja su obitavala na jugu. Kultura
Houpvel se do vremena Lejfa Eriksona rasprostrla širom područja koja su
danas poznata pod nazivima Ohajo i Ilinois. Tu je doživela svoj vrhunac, a
potom i iščezla. Graditelji unutar kulture Houpvel za sobom su ostavili
izuzetno velike grobnice s humkama koje su imale geometrijski ili kružni
oblik, kao i veoma neobičnu zemljanu tvorevinu, više od dva metra visoku
i oko četiri stotine metara dugu, u obliku savijene zmije koja izleže jaja.
Nasuprot njima, Misisipljani su počeli da podižu svoje gradove u
nešto južnijim oblastima. Najveći među njima je bila Kaokija, koja je
obuhvatala površinu od oko sedam kvadratnih kilometara u kojoj je živelo
oko trideset hiljada ljudi. Za sobom su ostavili uzuzetne zemljane humke,
temelje građevina i vešto projektovanih ulica, oruđe i figurine, nekropole i
jame u kojima su obavljana žrtvovanja. U jednoj od tih jama nalazilo se
oko pedeset devojaka koje su, najverovatnije, bile istovremeno ubijene
kako bi se u smrti pridružile nekom istaknutom plemiću.524
Narod Anasazi, koji se nalazio dalje na zapadu, podizao je svoje
građevine korišćenjem cigala načinjenih od mešavine gline i peska.
Podizali su čitave nizove povezanih građevina od kojih su neke raspolagale
sa čak oko sedam stotina prostorija u koje je moglo da stane više hiljada
ljudi. Pripadnici naroda Ananazi bili su lovci, zemljoradnici i tragači za
tirkizom. Njihova kultura doživela je vrhunac oko 1100. godine.525
Istorija ovih Severnoamerikanaca, kao i čitavog niza malobrojnijih
plemena i država koje su postojale širom tog kontinenta i danas nam je
nepoznata. Arheolozi su prikupili njihove ostatke u svojevrsni kaleidoskop
koji nam omogućava da makar malo zavirimo u svakodnevicu tih ljudi, ali
je, nažalost, ono najznačajnije što je krasilo te civilizacije izgubljeno za
istorijsku nauku. Kaokija je bila velika poput srednjoameričkog grada
Teotihuakana, a mnogoljudna baš kao i zapotečki megalopolis pod
nazivom Monte Alban. Njeni vladari bili su podjednako moćni poput onih
majanskih. Međutim, bez pisane prošlosti ne znamo ništa o imenima
njihovih vladara i vladarki, karakteristikama njihovih božanstava,
odnosima između plemića i seljaka.526
 88. Ljudske naseobine na tlu obe Amerike
Daleko na jugu, iz tmine koju su sobom nosile suše, glad i nemiri
pojavili su se majanski i zapotečki hroničari. Delovi njihovih zapisa stigli
su do nas zahvaljujući tome što su ih, vekovima docnije, preveli španski
osvajači. Fragmentarno sačuvani i ispreturani od strane svojih prevodilaca,
ti tekstovi nam, ipak, pružaju podatke o pojedinim vladarima i vladarkama,
kao i nekoliko šifrovanih informacija. Sve to predstavlja špijunku na
vratima koja vode u daleku povest Srednje Amerike.527
Naknadno sastavljene, te i takve hronike praćene ruševinama
gradova govore nam da Maje više nikad nisu povratile svoju nekadašnju
moć kojom su ranije raspolagali na toj kopnenoj vezi između dva
kontinenta. Gradovi na jugu postepeno su počeli da slabe, delimično i
usled svog prekomernog i prebrzog napretka. Izuzetno veliki natalitet
doveo je do toga da su gradske ulice, okolna polja, kao i udaljenija sela bila
dupke puna gladnih ljudi. Majanski zemljoradnici bili su zato prinuđeni da
iskoriste i najmanje parče obradive površine. Močvare su bile pretvarane u
bašte, plavna područja su obrađivana, šumoviti predeli raskrčeni i spaljeni
kako bi se od njih dobila nova polja. Proizvodnja hrane je išla ukorak s
potrebama, ali je to bilo na jedvite jade. Na kraju sezone žetve nije više
ostajalo žita u ambarima.528
To je sve bilo podnošljivo dok god su vremenske prilike bile
povoljne, ali kad je sredinom IX veka udarila velika suša, Maje su počele
da gladuju. Arheološka iskopavanja koja su vršena u okvirima majanskih
nekropola pokazuju nam u početku slabašne, ali kasnije sve izraženije
znake neuhranjenosti. Skeleti odraslih osoba bili su sve kraći, pokazatelji
izgladnelosti i anemije bili su sve masovniji, a brojna oštećenja na zubima
mladeži ukazivala su na dugotrajne periode gladovanja.529
Mnogi plemići su pokušali da se u tim prilikama snađu tako što su za
sebe prigrabili dovoljne količine namirnica, ali su, na kraju krajeva, i
plemići i običan svet bili primorani da ubrzano napuštaju prenaseljene
gradove u potrazi za novim obradivim površinama. Građevine su ostajale
poludovršene kako je stanovništvo velikih gradskih središta počelo da se
polako osipa. Poslednji majanski spomenik na jugu bio je podignut 15.
januara 909. godine u gradu Tonini, na južnom obodu Meksičkog zaliva.
Nakon toga, usledila je potpuna tišina. Iako su i dalje mogle da putuju,
Maje su se nekuda odselile. Neki su otišli daleko u pravcu jugoistoka te su
se naselili na visoravni južno od Honduraskog zaliva. Drugi su, pak,
krenuli put severa. Rezultati arheoloških iskopavanja ukazuju nam na to da
je kod stanovništva na severu došlo do iznenadnog uznemirenja i to baš u
trenutku kada su do njih stigle pridošlice s juga. Uskoro su nastale i nove
obradive površine na brdima čiji su obronci pretvoreni u svojevrsne terase
kako bi se obezbedilo dovoljno hrane i za došljake.530
Za sobom su ostavili razjedinjene oblasti po kojima su lutala, mešala
se, a potom i nestajala mnoga plemena i narodi. Mikteci, rudari koji su
živeli u raštrkanim selima u dolini Oaksaka počeli su da se naseljavaju na
području na kome su nekada živele Maje. Takođe, ubrzo su počeli da za
sebe prisvajaju obradive površine i doline koje su ranije pripadale narodu
Zapotek. Postepeno zamiranje velikog zapotečkog grada Monte Albana
nije dovelo do uništenja zapotečke civilizacije, ali je zato njihova teritorija
bila podeljena na čitav niz manjih naseobina od kojih je svaka za svoje
središte imala posed nekog plemića ili bogatog zemljoradnika koji je de
facto istovremeno bio gospodar svoje zajednice. Te naseobine su bile
napredne i stabilne, ali zato i te kako podložne opasnosti od mikstečkih
napada i okupacije.531
Slabljenjem drevnih gradova došlo je i do toga da se njihova
energija, na neki način, selila na potpuno nova mesta. Grad Tula počeo je
da se razvija u oblasti koja se nalazila severozapadno u odnosu na drevni
Teotihuakan u kome su ljudi i dalje živeli u svojim ruševnim kućama.
Iznenadni i ubrzani priliv stanovništva u grad Tulu, na visoravni
udaljenoj oko dve stotine kilometara od obale Meksičkog zaliva, možda je
poticao iz južne ravnice koja je danas poznata pod nazivom Meksička
dolina. Pridošlice je predvodio njihov vođa Topilcin. Njihov dolazak u
Tulu proizveo je čitav niz događaja koji su vremenom prerasli u svojevrsnu
srednjoameričku arturijansku legendu. Bio je to onaj temeljni mit koji je
stolećima oblikovao sećanja i istorije susednih naroda.532
Brojne povesti o Topilcinu i gradu Tuli obogaćene su i pričama o
sukobima od kojih je najveći broj njih do nas danas stigao isključivo
fragmentarno. Međutim, svi oni su saglasni u tome da je Topilcin postao
vladar grada Tule te da je, tokom svog života, bio poštovan kao božji sin.
Za njegovog oca se govorilo da je bio božanski osvajač, dok je, na osnovu
tih istih povesti, njegova majka bila boginja pa je sam Topilcin dobio titulu
koja je glasila „Topilcin Kecalkoatl“, odnosno „Prvosveštenik i zemaljska
inkarnacija velikog boga vetra i neba“.533
 Tula je bila naseljena brojnim zanatlijama i trgovcima koji su se
posebno bavili prodajom opsidijana. Njene građevine nalazile su se na
prostranstvu koje je obuhvatalo oko osam kvadratnih kilometara, dok je
unutar njenih gradskih zidina živelo oko trideset pet hiljada duša. Njeno
bogatstvo, bezbednost koju je pružala, kao i lepota donele su joj počasni
naziv. Naime, stanovništvo središnjeg dela Latinske Amerike nazivalo ju je
Tolan, što je bilo mitski pojam koji je označavao raj, mesto gde se
ispunjavaju sve materijalne potrebe i u kome su bogovi silazili s nebesa
kako bi ljude podučavali različitim veštinama i umećima. Zidovi njenih
hramova bili su ukrašeni predstavama jaguara i orlova koji su u svojim
čeljustima i kandžama držali ljudska srca. Bila je to ona vrsta raja u kojoj
je ljudska krv, ta sveta tečnost koja je povezivala delove univerzuma,
redovno prolivana tokom različitih svetkovina.534
 12. Zid od lobanja (Campantli) u Čičen Ici
(fotografija: Stiv Vinter/Nacionalna geografija/Geti Imidžis)
Topilcin je vladao Tulom nešto više od jedne decenije, ali su izazovi
bili skriveni. Naime, protivnici su se nalazili unutar samog grada. Jedna
drevna povest nam kazuje kako je Topilcin želeo da u Tulu donese mir, pa
je tražio da se umesto ljuskih žrtava ubuduće prinose one životinjske koje
bi činili zmije, leptiri i skakavci. U toj nameri mu se suprotstavio demon u
ljudskom obličju koji se zvao Tecatlipoka, koji je odbijao i samu pomisao
na to da se trajno obustavi praksa žrtvovanja ljudi. Taj sukob u vezi s
različitim stavovima povodom toga da li treba prinositi ljudske žrtve
vremenom je postajao sve suroviji, pa je, na kraju, Topilcin odlučio da
zauvek napusti grad Tulu. Opredelio se za dobrovoljno izgnanstvo i krenuo
je na dug put koji ga je doveo čak do obala okeana.535
Tu na obalama Meksičkog zaliva dogodilo se nešto važno. Po jednoj
verziji, Topilcin je preminuo od tuge i činjenice da se nalazio u izgnanstvu,
pa su njegovi pratioci kremirali posmrtne ostatke svog vođe. Po drugoj
verziji, Topilcin je sebi sagradio čamac kojim se otisnuo direktno u
svetlost. Iz daleke zemlje, Topilicin će se jednog dana vratiti kako bi Tulu
oslobodio njenih neprijatelja.
Uprkos mnoštva različitih povesti ipak jasno možemo uočiti da je
između stanovnika Tule i pridošlica došlo do sukoba. Tecatlipokin otpor
može se razumeti i kao reakcija plemića koji je posmatrao kako njegove
sugrađane na najvišim položajima zamenjuju došljaci. No, istini za volju, u
tim tekstovima možemo uočiti i još nešto što se ogledalo u pokušaju da se
postigne pomirenje između jednog stvarnog grada i mitološkog raja. Tula,
odnosno Tolan javljaju se kao dvostruke pojave u srednjoameričkim
hronikama. Bilo je to mesto sa stvarnim zidinama i ljudima, ali i nebeski
grad u koji su bogovi stupali kako bi silazili na zemlju. Njegovi stanovnici
sebe nisu nazivali žiteljima Tule već Toltecima, odnosno stanovnicima
blagosovenog Tolana, štićenicima bogova. Za sebe su govorili da su bili
toliko srećni da su bili u prilici da žive u zemaljskom raju, stvarnom gradu
čiji su kamenje i zidine sadržavali i božansku lepotu.
Međutim, kao stvarni grad, Tula je doživljavao procvat samo nešto
manje od stotinu godina. Najveći deo grada stradao je u požaru do koga je
došlo oko 1050. godine. Piramide su bile razrušene ljudskom rukom, a
stubovi na ceremonijalnim zdanjima oboreni. Tolteci, koji više nisu bili
stanovnici tog svetog grada, ali su i dalje zadržali svoje pređašnje ime,
napustili su njegove ruševine i naselili se u drugim mestima. Neki su se
priključili življu obližnjih gradova, dok su drugi otputovali dalje na jug gde
su se izmešali s lokalnim Mikstecima.
Jedna skupina ambicioznih Tolteka opredelila se da krene put severa,
sve do poluostrva Jukatan. Topilcin i njegovi ljudi stupili su nekada davno
u Tulu kao došljaci. Sada su, pak, te izbeglice, koje su pristizale iz
ruševnog grada Tule, dolazile u najveći grad na Jukatanu, napredni
megalopolis Čičen Icu, gde su ubrzo uspeli da uspostave svoju kontrolu
nad vladarskim prestolom. Taj osvajački pohod i uspostavljanje sopstvene
vlasti predstavljeni su na brojnim reljefima i slikama koje se nalaze svuda
po ruševinama grada. Na njima su prikazane scene kuća u plamenu, udarni
ovan koji udara o gradska vrata, toltečki ratnici kako trče gradskim
ulicama, kao i zarobljenici žrtvovani bogovima.536
Čičen Ica je već tada uveliko bila sveti grad. Hodočasnici su u njega
dolazili iz svih srednjoameričkih oblasti kako bi posetili sveti izvor,
ogromno udubljenje u zemlji ispunjeno vodom koje je imalo šezdesetak
metara u širinu i tridesetak metara u dubinu.U njega su bacali darove –
rezbarije, nakit, predmete koji su simbolisali lične uspomene – nadajući se
da će ih bogovi voditi kroz život. Kad se grad već našao pod toltečkom
vlašću počelo je i prinošenje ljudskih žrtava u sveti izvor. U njegovoj
neposrednoj blizini bio je izgrađen novi hram u čast boga Kuecalkoatla.
Njegovi zidovi bili su ukrašeni istim onim jaguarima i orlovima koji su u
svojim kandžama i kljunovima držali ljudska srca, a kojima su ranije bili
dekorisani i zidovi hrama u samoj Tuli. Osvajači su, takođe, podigli
compantli, platformu ukrašenu prikazima ljudskih lobanja koja je u sebi
sadržavala i poseban deo gde su se nalazile stvarne lobanje već žrtvovanih
ljudi.537
Topilcinovo izgnanstvo omogućilo je da u Tuli ponovo procveta stari
način života. Ljudska krv, prolivana po gradskim hramovima, nije donela
bezbednost tom svojevrsnom raju na zemlji. Ratnici i plemići koji su
oterali mirotvorca i sami su uskoro postali izbeglice. Međutim, našavši se u
svom novom domu, oni su, nadajući se da bi ih ovog puta ti sveti obredi
mogli spasti od nevolje, iznova počeli da prolivaju krv.
 Sedamdeset šesto poglavlje

Velika šizma

Između 1002. i 1059. godine carevi insistiraju na svom pravu

da vode crkvene poslove, Normani napadaju Italiju, a
zapadna i istočna crkva se zauvek razilaze
Oton III, kralj Nemačke i Svetog rimskog carstva, imao je neočekivane
poteškoće u svojim planovima. Reči Renovatio imperii Romanorum
pojavile su se na Otonovom pečatu zajedno s portretom cara Karla Velikog
i Otonovim imenom: mladi car nameravao je da obnovi Rimsko carstvo,
sledeći stope njegovih legendarnih predaka, ali ovaj put kao hrišćansko
carstvo.
Ipak, sam Rim bio je daleko od Otonove zamišljene obnove. Uprkos
reči Romanorum na njegovom pečatu, carstvo koje je imao na umu vuklo
je korene svog identiteta iz hrišćanstva, a ne iz svoje stare veze s
Cezarovim carstvom. Njegovo središte nalazilo se u Nemačkoj, a ne u
Italiji. Po vladarevim shvatanjima, papa nije bio ništa više od njegovog
kapelana, koji treba poslušno da izvršava njegove naredbe.538
Ovo je bio pravi razlog zašto je na položaj pape postavio ličnost koja
je bila Nemac, ali i vladarev srodnik. Izbor Grgura V (zvanično papsko ime
njegovog rođaka Bruna) izgledalo je kao mudar potez klericima u
nemačkoj kraljevini: „Vesti da je izdanak carevog doma, čovek duhovnosti
i vrline, postavljen na stolicu Petrovu, jesu vesti mnogo dragocenije od bilo
kog zlata i dragog kamenja“, zapisao je franački monah Abo od Flerija. Ali
Rimljani su bili ogorčeni – ne samo zbog toga što je car postavio stranca da
rukovodi gradom (iako je već po sebi to bilo veoma loše) već zato što je
car Oton time javno negirao važnost Rima. Car se u Nemačku vratio u junu
996. godine, samo nekoliko meseci nakon svog krunisanja, okrenuvši tako
leđa večnom gradu i ostavivši ga u rukama svojih marioneta koje su tamo
živele.539
Međutim, car je imao samo šesnaest godina i njegov grandiozni plan
bio je praćen nedostatkom mašte. Proglasio je svoje zakone, postavio svog
papu, uredio svoje poslove, ali nije shvatio zašto bi se Rimljani bunili.
Ipak, u momentu kada je bezbedno prešao preko Alpa, rimski senator
Krešencije okupio je nezdovoljne građane koji su iskalili svoje
nezadovoljstvo nad Otonovim najvišim predstavnikom Grgurom V koga su
proterali iz svoga grada.
Papa Grgur V izbegao je u Spoleto i poslao glasnika za Nemačku,
preklinjući cara za pomoć. Oton III nije pohitao nazad kako bi pomogao
svome rođaku; imao je druge važne probleme koje je morao da reši. Nije
krenuo na jug sve do sredine decembra 997. godine i čak i tada koristio je
svoje vreme, održavajući suđenja i saslušanja, pauzirajući da proslavi
Božić… Do momenta kad je car Oton III stigao u Rim, a to je bilo
sredinom februara 998. godine, papa Grgur V je već uveliko, bezmalo
četrnaest meseci, bio u izgnanstvu, a Krešencije i rimski crkveni prelati
izabrali su, prema svom nahođenju, novog papu.540
Rimljani su bili potpuno van sebe od besa, ali im je jedan pogled van
zidina pokazivao da nemaju mnogo izgleda da pobede nemačku vojsku.
Senator Krešencije se zatvorio u tvrđavu koja je bila izgrađena na obalama
reke Tibar još mnogo pre Hadrijanovog vremena; novi papa, Jovan Filagat,
otplovio je iz grada, a građani Rima su potom otvorili kapije.
Car Oton III je stupio u grad i u njemu ostao puna dva meseca što je
Grguru V dalo dovoljno vremena da se vrati i učvrsti na svojoj poziciji.
Izgladnjivao je Krešencija u tvrđavi, dok su njegovi vojnici uhapsili papu
Jovana Filagata koji je bio u bekstvu. Krešencije i dvanaest njegovih
saradnika bili su obezglavljeni, a njihova tela su ostavljena da vise
naglavačke na najvišem brdu u Rimu. Život Jovana Filagata bio je
pošteđen, mada su ga najokrutnije mučili: oči su mu izvađene, nos i uši su
odrezani, i vukli su ga ulicama Rima vezanog za zadnjicu magarca. 541
Ova vrsta nasilja bila je znatno više germanska nego hrišćanska, ali
prema Otonovom mišljenju te kazne su imale smisla. Krešencije je bio
kažnjeni izdajica, a Filagat jeretik. Ukoliko bi neko negirao carsko pravo
da upravlja poslovima crkve, morao je da se pobuni protiv same suštine
carske vlasti koja se ogledala u njegovoj velikoj životnoj misiji da postane
istinski hrišćanski monarh na zapadu.
 Car je uskoro dobio novog saveznika koji je mogao da mu pomogne
u ostvarivanju tog zadatka. Papa Grgur V nije poživeo još dugo od
povratka u Rim; umro je iznenada i misteriozno, od uzroka koji nikada
nisu bili utvrđeni. Car Oton III je već bio napustio grad, ali kada je čuo za
Grgurovu smrt vratio se naprasno kako bi imenovao novog papu. Ovog
puta odabrao je svog starog učitelja, Gerberta, tadašnjeg ravenskog
arhiepiskopa, sveštenika koji se već pokazao voljnim da ide u korak s
carevim ambicijama.
Kao papa, Gerbert je uzeo novo ime, Silvester II. Ovo nije bio
uobičajeni izbor imena; prvi Silvester bio je episkop Rima još u danima
cara Konstantina I Velikog. Iako taj Silvester nije uradio ništa bitno tokom
svog dvadesetjednogodišnjeg pontifikata (nije čak ni otišao na Sabor u
Nikeju: poslao je dva sveštenika kao svoje lične izaslanike) ledenda o
velikim delima je rasla oko njegovog imena. Dela Svetog Silvestera,
napisana nakon njegove smrti, ukazivala su na to da je lično on preobratio
cara Konstantina I Velikog u hrišćanstvo, krstio ga i neposredno iz
vladarevih ruku primio „Konstantinovu darovnicu“ (koja je, zapravo, bila
najobičniji mit).542
Papa Silvester I je, drugim rečima, oblikovao imperatorovu veru,
pomogao mu da stvori papsku državu i radio je s njim da bi Rimsko
carstvo postalo hrišćansko. Činjenica da verovatno nije uradio nijednu od
ovih stvari vremenom je postala nevažna. Kao Silvester II, novi papa je
nameravao da sarađuje s carem u stvaranju njihovog zajedničkog svetog
kraljevstva.
Te dve ličnosti su zajedno otpočele realizaciju svoje zamisli koja je
podrazumevala pretvaranja Rimskog u Sveto rimsko carstvo. Njihov metod
zasnivao se na nameri da na jednom mestu sakupe zajedno političke i
teološke ideje i sve to preobraze u jednu i jedinstvenu nit. Bila je to
strategija koju su prvobitno isprobali u rešavanju problema s Mađarima.
Bitka kod Lehfelda je tada bila već pola veka iza njih. Pod svojim
princem Gezom, Mađari, koji su se naselili u Karpatskoj dolini, prevalili su
već bili tri četvrtine dugog puta koji ih je vodio od ratničke države do
uspostavljanja sopstvene nacije u obliku kneževine Mađarske. Geza je
usput dodatno potpomogao taj proces pristavši da se krsti. Bez obzira na to
da li je ili nije bio odan veroispovesti kojoj se priklonio, njegova
požrtvovana služba hrišćanstvu omogućila je Mađarskoj da definiše svoju
poziciju kao zapadna nacija, s čitavim nizom parohija i sopstvenim
arhiepiskopom.
Mađarskom je sada vladao Gezin sin Stefan, koji je poput svog oca
bio poznat ne kao kralj Mađara već kao veliki mađarski princ. Car Oton III
i papa Silvester II planirali su da ga uključe u Sveto rimsko carstvo kao
hrišćanskog kralja (i korisnog saveznika na istoku). Tako mu je Silvester II
uputio zvanično papsko pismo. „Silvester, episkop, Stefanu, kralju
Mađara“, glasio je početak tog pisma, „uz pozdrave i apostolski
blagoslov… Blagodarnošću svemogućeg Boga i Svetog Petra, kneza
apostola, mi slobodnom voljom darujemo kraljevsku krunu i ime, i pod
zaštitu Svete crkve primamo kraljevstva koje si predao Svetom Petru; i
sada ti dajemo krunu nazad, tebi i tvojim naslednicima kako bi je oni
čuvali, posedovali, upravljali i vladali njome.“
Papa, a ne car, odlikovao je Stefana titulom kralja. Prirodno, jedan
vladar bi priznao novopečenog monarha, ali ovo pismo je kasnije dozvolilo
Otonu i Silvesteru da jasno demonstriraju nadmoć nad Mađarima, i to bez
upotrebe oružane sile. „Tvoji naslednici i potomci će“, zaključuje se u
pismu, „ponuditi pokornost i usluge nama, i izjasniti se kao podanici
Rimske crkve.“543
Stefan je ovo shvatio malo drugačije od onoga kako je ponuđeno.
Njemu se pismo činilo kao priznanje njegove nezavisnosti kao hrišćanskog
vladara. Prihvatio je to pismo i krst od dragulja koji je došao s njim,
ignorišući činjenicu da će biti na raspolaganju poput podanika. I to ne
samo papi rimskom već i papinom zaštitniku caru Otonu III.
Običaj novopokrštenih naroda da ignorišu papin autoritet bio je jedan
od problema s kojima su se papa i car suočavali. Silvester nije bio
Rimljanin, kao ni neomiljeni papa Grgur V; bio je podanik franačkog
vladara, i s carem u gradu Rimljani su osetili kako su pod potpunom
vladavinom Franaka i Nemaca. Tokom 1001. godine narod se, naposletku,
i pobunio.
Car Oton III je odlučio, po predlogu savetnika, da napusti grad; nije
imao celu vojsku uz sebe i bio je zabrinut da bi pobuna mogla da se
pretvori u svojevrsnu revoluciju. On i Silvester su krenuli na sever, put
Ravene, gde je Oton III planirao da okupi trupe nakon čega bi se vratio u
Rim da savlada njegove žitelje. Međutim, dok je čekao da vojnici stignu iz
Nemačke, počeo je da dobija napade groznice. Ovakvo stanje se iznenada
pogoršalo. Bio je zaražen, pričali su njegovi pratioci, nečim što je tada bilo
nazivano „italijanskom smrću“ – nekakvom vrstom epidemijske bolesti
koju je njegov biograf Titmar opisao kao „unutrašnje ranjavanje koje
postepeno raste i rasplamsava se“. U januaru 1002. godine car Oton III je
umro. Njegovi vojnici odneli su njegove posmrtne ostatke u Ahen i
sahranili ih pored cara Karla Velikog. Oton III nije se ženio i nije ostavio
naslednike; imao je samo dvadeset i dve godine.544
Čovek koji je dobio Otonovo carstvo bio je Henrih Bavarski, sin starog
Henriha Svadljivog. Nemačko plemstvo ga je skoro jednoglasno izglasalo
kao kralja Henriha II; italijanski gradovi su u početku odbijali da priznaju
njegovu vladavinu, ali nakon dve godine borbi Henrih II je ugušio pobunu
u Italiji i u gradu Paviji se krunisao za kralja. Deset godina kasnije, kad se
Henrih II već uveliko dokazao kao dostojan vladar dva kraljevstva, papa
Benedikt VIII krunisao ga je i titulom svetog rimskog cara.545
Otonov pečat je na sebi imao natpis koji je glasio Renovatio imperii
Romanorum; motiv Henriha II bio je Renovatio regni Francorum. S
Henrihom, plašt koji je na neki način pokrivao Germane unutar Svetog
rimskog carstva postao je potpuno providan. Ovo više nije bilo kraljevstvo
prošlosti: postalo je nemačko carstvo, i to ne sa središtem u svetom gradu
Rimu već u Henrihovoj sopstvenoj zemlji.546
Poput careva koji su vladali pre njega, Henrih II je koristio laičku
investituru (pravo vladara da dodeljuje položaje unutar crkve) kako bi
zadržao moć svog carstva u granicama strogo nemačkog okruženja.
Postupajući kao i car Oton III, Henrih II je položaje i kontrolu nad crkvama
i manastirima darovao onim ljudima za koje je znao da će mu biti odani.
Poput Otona III, tretirao je crkvu kao podanika vernog caru, a nipošto
izdvojenu i samostalnu vlast; njegova posebna metoda držanja crkvenih
prelata pod kontrolom služila je kako bi održala čvrst stav prema
svešteničkom celibatu. Sveštenici koji su se ženili i imali decu bili su
zainteresovani za nasleđivanje poseda i dužnosti čime su stvarali lozu
nasledne vlasti i bogatstva koja je sve manje zavisila od ličnosti samog
cara. Posedi umrlih sveštenika bez dece, s druge strane, vraćani su onome
ko im ih je i darovao.
 89. Sveto rimsko carstvo
Car Henrih II darovao je položaje i posede sve dok je znao da će oni
biti vraćeni pod njegovu kontrolu u budućnosti, ali i sve dok su parosi u
njegovom carstvu prihvatali sveštenike koje je on imenovao bez pobune ili
nekog posebnog pitanja. Neke crkve mogle su vladaru pred nosom da mašu
ranije dobijenim poveljama kojima im je bilo darovano pravo izbora svojih
starešina, pravo da izaberu sopstvenog episkopa; car Henrih II je insistirao
na tome da se u dokument doda fraza salvo tamen regis sive imperatoris
consensu. Sigurno je da su ove crkve mogle da izaberu svoje episkope –
sve dok je imperatorov pristanak garantovao stvarne rezultate slobodnih
izbora.547
 Za deset godina koliko je proveo na položaju cara Svetog rimskog
carstva, Henrih II je rešio nesporazume do kojih je dolazilo između
manastira, insistirajući da njegovi kandidati prosperiraju tokom „slobodnih
izbora“ nemačkih episkopa. Car je išao i na liturgije, a dolazio je na
bogosluženja u Rim gde je primetio da sveštenstvo ne ponavlja uvek iste
molitve tokom službe, pa je insistirao na tome da se one što više
ujednače.548
Tokom njegove vladavine nemački prelat po imenu Burhard,
vormski episkop, sastavio je zbornik zakona koji je obuhvatao dvadeset
tomova. Svako ko se opirao moći cara, određivao je jedan od kanona, bio
je u opasnosti da bude ekskomuniciran jer je careva moć dolazila od samog
Boga. Nijedan svetovni zakon, navodilo se u drugom kanonu, nije mogao
biti jači od onog Božjeg koji je bio iznad svih kraljevskih zakona.
Kontradiktornosti do kojih je dolazili unutar ovih propisa ostale su bez
ikakve reakcije, baš kao i mnogobrojni oprečni zakoni koji su zahtevali
istovremeno i potpuno poštovanje vlasti kralja i prvenstvo crkve. Te i takve
kontradiktornosti postajale su sve vidljivije što je duže car Svetog rimskog
carstva vladao svojom državom.549
Tokom 1024. godine iznenada je preminuo car Henrih II. Bio je
oženjen godinama, ali on i njegova žena (daleka potomkinja cara Karla
Velikog) nisu imali decu, a i kružile su glasine da su se obavezali na
celibat, uživajući zajednicu braka samo kroz duhovnu vezu. Bilo ovo
istinito ili ne, Henrihova saksonska dinastija doživela je svoj kraj, ostavivši
nemačko i italijansko kraljevstvo, ali i Sveto rimsko carstvo bez vladara.
Nemački plemići odabrali su jednog među sobom, bio je to Konrad
II, za prvog vladara nove Salijske dinastije. Poput Henriha II, i car Konrad
II postao je kralj Nemačke nakon čega je morao da se izbori kako bi
potvrdio svoju vladavinu i u Italiji. Do godine 1027. Uspostavio je
kontrolu nad oba kraljevstva, a bio je krunisan za cara Svetog rimskog
carstva na Uskrs te iste godine; nedugo potom pripojio je Burgundiju i
Provansu svom carstvu i stavio ih pod svoju vlast.
Ovo brzopotezno krunisanje za cara predstavljalo je ulagivanje pape
Jovana XIX, brata Benedikta VIII, pape koji je krunisao Henriha II.
Franački monah iz X veka Rodulf Glaber prenosi nam da je, nakon
Benediktove smrti, Jovan iskoristio njegovo bogatstvo da ubedi Rimljane
da bi on trebalo da bude sledeća ličnost na papskom tronu. Potkupljivanja
su očito bila dovoljno velika da ga iskupe u odnosu na činjenicu da je bio
potpuno neprikladan za to mesto. Tokom samo jednog jedinog dana,
zahvaljujući podršci cara Henriha II, prolazio je kroz različite svešteničke
činove sve dok nije postao papa.550
Nadao se da će novi kralj Nemačke i Italije biti njegov prijatelj i
saveznik, pa je pozvao Konrada II u posetu Rimu kako bi bio krunisan bez
odlaganja. Nažalost, Konrad II nije bio posebno impresioniran Jovanovom
saradljivošću; svoje krunisanje je uzgred obavio, smatrajući to isključivo
svojim pravom. Car Konrad II bio je pametan čovek i dobar vojnik, ali
nepismen i nezainteresovan za teologiju i ne preterano zabrinut za
delikatne odnose crkve i države. Papa je po njegovim shvatanjima bio tu da
se povinuje njegovim željama, a crkva da mu pomogne u dosezanju
njegovih ciljeva. Zahtevao je da episkopi i arhiepiskopi budu pokorni bez
ikakvog protivljenja. Ukoliko bi odbili da tako postupe, prema njima se
odnosio kao što bi se odnosio prema pobunjenom vojniku ili dvoraninu:
kažnjavao ih je izgnanstvom ili hapšenjem.551
Tako je vladao sve do 1039. godine kad ga je u smrt odveo
epileptični napad, nešto pre njegovog pedesetog rođendana, ali je pre toga
krunisao svog sina Henriha Crnog kao savladara Nemačke i Italije. Taj
mladić, koji je imao dvadeset jednu godinu u trenutku očeve smrti, preuzeo
je oba trona kao Henrih III.
Za razliku od svog oca Konrada, Henrih III je bio obrazovani vladar
sa sluhom za crkvenu politiku. Konrad, potpuno gluv za suptilnost
teoloških pitanja, nikad nije uočio svoje mane; svom sinu dao je
obrazovanje koje on nikad nije imao, unajmivši sveštenike da uče dečaka
književnosti, muzici i crkvenim poslovima. Car Henrih III je živeo u svetu
koji njegov otac nikada nije mogao ni da zamisli: tamo gde su oba carstva,
i nebesko i ovozemaljsko njemu bili vidljivi, svako za sebe stvarno i
moćno, a njemu samom izazovno za vladanje.552
Jedan od najranijih poduhvata Henriha III bio je to da se kraljevska
vlast nekako poveže s idejom „mira Božjeg“. Tokom poslednjih četrdeset
godina čak dva crkvena sabora bavila su se stvaranjem uslova za ono što se
podrazumevalo kao „mir i primirje Božje“. Trgovci i njihova roba su se
sada priljučili seljacima, sveštenstvu i zemljoradnicima kao onima koji ne
ratuju i koji su uživali imunitet u vreme sukoba. Pojedini dani sada su bili
potpuno van spiska za ratovanje: pod pretnjom ekskomunikacije niko više
nije smeo da proglasi rat petkom, nedeljom, tokom crkvenih praznika ili
tokom bilo kog od četrdeset dana Časnog i Velikog posta. Car Henrih III
proglasio je 1041. godine da će na području Nemačke mir biti održavan od
srede uveče do ponedeljka ujutru, svake nedelje tokom čitave godine.
Godine 1043. učestvovao je u radu crkvenog sabora u nemačkom gradu
Konstancu, a i sam je predvodio molitvu s govornice, ohrabrujući svoje
podanike da održe mir koji je bio „nepoznat u prethodnim vekovima“.
Želeći da im da primer, na trenutak je zaboravio na sve svoje neprijatelje,
uključivši u sva ta dešavanja čak i nekoliko plemića iz Švapske koji su
konstantno pokušavali da organizuju pobunu.553
Car Konrad II usmeravao je crkvu kako mu je odgovaralo; Henrih III
je sledio njene dogme, proučavao teologiju, težio očuvanju njene čistote.
Iako je sve to radio, uspeo je da je još više potčini i podredi kruni. Njegova
verska osećanja bila su duboko povređena time šta se sve paralelno
događalo u Rimu. Mudri papa Jovan XIX, koji je sam sebi kupio papsku
titulu, preneo je papski tron na svog mlađanog nećaka Benedikta IX koji je
vladao Rimom, kao papa, deceniju i po, nastavivši da vodi život mladog i
bogatog italijanskog plemića: opijajući se, bludničeći i uživajući u mnogim
zadovoljstvima. Konrad II je priznao papu kao prihvatljivog jer je Benedikt
IX bio raspoložen da protera careve neprijatelje ukoliko bi to bilo
neophodno, ali su, nasuprot tome, žitelji Rima bili veoma nezadovoljni.
Tokom 1045. godine naoružana rulja je proterala Benedikta IX iz grada i
postavila novog papu. Bio je to episkop koji je postao papa Silvester III.
Benedikt IX je iza sebe imao bogatu i moćnu porodicu koja mu je
obezbedila naoružane ljude kako bi mogao da se vrati u grad. Za svega dva
meseca probio se nazad u grad i povratio svoju titulu dok je Silvester III
bio na putu ka selu koje se nalazilo na obodima Papske države, gde je i
ostao i dalje tvrdeći da je upravo on bio papa.
Sada su postojala dvojica papa i Benedikt je imao nameru da dodatno
zakomplikuje čitavu tu situaciju. Nije uživao u svom sukobu sa
pobunjenicima, pa je ponudio da proda papski tron svom kumu, prelatu
Jovanu Gracijanu, za pola tone srebra. Jovan Gracijan je predao srebro i
uskoro bio proglašen za papu Grgura VI.
Benedikt je odmah promenio mišljenje. Navodno, nadao se ženidbi
kad više ne bude na položaju pape, ali su ga njegove dame odbijale;
moguće je i to da su mu, više nego što je to mogao da pretpostavi,
nedostajale raskoš i moć. Stoga je ubrzo objavio da ponovo za sebe uzima
presto Svetog Petra.554
 Tako je 1046. godine došlo do toga da su postojala čak trojica papa u
Italiji i da nijedan od njih nije bio potpuno legitiman. Neko je morao da se
umeša, ali Henrih III tada još uvek nije bio car Svetog rimskog carstva;
jedva da je bio kralj Nemačke i italijanskog kraljevstva. Ipak, njegova
ovozemaljska moć mu je dozvoljavala da postane gospodar crkve, čak i
bez zvanične titule njenog zaštitnika i branitelja. Henrih III se uputio ka
Rimu „s velikom silom i ogromnom armijom“, saznajemo iz sadržaja
srednjovekovnog dela pod naslovom Pontificum Romanorum Vitae,
proglasivši pritom papski tron upražnjenim, a svu trojicu kandidata
nepodobnim. „Vodio je slučaj prema kanonima, I to veoma pravično“,
saznajemo iz tog izvora, „rešavajući pitanja od velike važnosti za svete i
verne episkope, proklinjući (trojicu papa) večnom ponavljajućom
kletvom.“555
Potom je izabrao novog papu, Klementa II, „odličnog, svetog i
dobronamernog sveštenika“, koji je svoj novi posao preuzeo na Božić,
krunišući tokom tog istog dana Henriha III za cara Svetog rimskog carstva.
Svi zajedno, narod i sveštenstvo grada Rima, ponavljali su povelju pape
Lava VIII koja je bila napisana osamdesetak godina ranije za potrebe
Henrihovog prethodnika na prestolu – Otona, prvog svetog rimskog cara:
da će Henrih, kao car, imati „pravo da imenuje pape i episkope. … A
nadalje je bilo ustanovljeno da nijedan episkop neće biti hirotonisan sve
dok ne primi svoje dužnosti direktno iz kraljevske ruke“. 556
Zabrinut za čistotu same crkve, car Henrih III preuzeo je kontrolu
nad njom. Kako možemo zaključiti iz glasina koje su iz prve ruke stizale iz
Rima, car je mogao, ukoliko je to bilo neophodno, da na nekoga baci i
prokletstvo – anatemu. U pitanju je bilo pravo da proglasi ekskomunikaciju
i da na taj način utiče na otvaranje i zatvaranje kapija raja. U odnosu na
vreme pape Silvestera II, dakle, samo nekoliko decenija ranije, ravnoteža u
odnosima crkve i cara opet je znatno prevagnula u korist krune.
Sada kada se pozabavio crkvenim problemima u Italiji, car Henrih III
se okrenuo rešavanju i onih političkih.
Južne oblasti same Italije, koje su se dugo nalazile pod kontrolom
međusobno sukobljenih lokalnih grofova i vojvoda koji su se caru
prethodno zakleli na bezrezervnu odanost, opustošili su Normani. U
prethodnih dvadesetak godina haos do koga je došlo u njihovoj domovini
(dugotrajno natezanje da se uspostavi nasledno pravo prilikom preuzimanja
titule vojvode od Normandije) terao je sve više normanskih pustolova da se
otisnu i da počnu da lutaju istokom. Normanski plaćenici smestili su se na
jug Italije, stupajući u vojnu službu kod italijanskih plemića, a suštinski
žudeći za malo nezavisnosti za sebe.
Posmatrajući južnoitalijanske oblasti iz Rima, car Henrih III je
uvideo sukobljavanje sila koje su se takmičile za moć, spremne da tu
situaciju pretvore u jedan sveopšti rat. Kako bi im se približio i pokušao da
ih, jednog po jednog, postepeno pokori, organizovao je svojevrsno
mirovno putovanje ka jugu, obilazeći zaraćene države, sastajući se sa
sukobljenim vojvodama, grofovima i najamnicima kako bi obnovio
njihove zakletve odanosti carskoj kruni. Najmoćniji normanski ratnik
Drogo od Otvila pristao je da postane carev poverenik u zamenu za
zvaničnu titulu. Tako je, konačno, postao vojvoda i vladar Italije, grof svih
Normana s područja čitave Apulije i Kalabrije.557
Ovo je suštinski doprinelo stvaranju države Normana na samom jugu
Italije i zadržalo cara Henriha III izvan dugog rata koji bi verovatno znatno
iscrpeo resurse države. Međutim, njegovo rešenje se pokazalo samo kao
privremeno. Vratio se u Nemačku i iznenada je jedan sasvim novi
normanski pustolov stigao do obala južne Italije. Zvao se Robert Giskard i
bio je Drogov polubrat, a njegova lukavost bila je razlog zašto je zaradio
nadimak Robert Lisica.
Drogo nije želeo da podeli svoje novostečeno kraljevstvo sa svojim
srodnikom. Porodica je bila velika – Drogov otac, Tankred, ženio se dva
puta i bio je otac dvanaestorici sinova – a Drogo je jednog od svoje mlađe
braće, Hamfrija, već odlikovao položajem vojnog zapovednika i pravom da
nasledi titulu. Ipak, Robertu Lisici je darovao zamak na zapadnim obodima
svog kraljevstva, pa je ovaj počeo da ga koristi kao bazu za napredovanje u
pravcu vrha italijanske čizme. Činio je to čitavim nizom strašnih vojnih
pohoda: „Početak njegove karijere bio je obeležen krvoprolićem i mnogim
ubistvima“, zabeležila je istoričarka iz XII stoleća Ana Komnina.558
Sva ova normanska agresija izazvala je veliki talas mržnje prema
Robertu i njegovoj braći među nenormanskim stanovništvom koje je živelo
na jugu. Ali car Henrih III bio je predaleko na severu Nemačke, pa je živalj
južne Italije svoje žalbe o divljaštvu sopstvenih normanskih gospodara
prenosio papi u Rimu.
Papa Klement II preminuo je posle manje od godinu dana i presto
Svetog Petra je sada bio u rukama Lava IX, rođaka cara Henriha III. 559
Iako ga je postavio krvni srodnik, Lav IX je bio sklon reformama; odbio je
da preuzme papsku titulu sve dok se narod Rima ne saglasi i ne da
dozvolu. Bio je, prema rečima normanskog istoričara Vilijama od Apulije
„osoba kojoj su se divili“, veoma voljen i moćan, a nagovorio je Drogoa da
položi zakletvu, zaustavi pljačku i osvajanja na jugu.560
Drogova zakletva došla je, međutim, suviše kasno. Zavera je već
uzela maha među stanovnicima na jugu, pa je tokom 1051. godine dosegla
svoj vrhunac. Drogo je bio ubijen dok je išao ka crkvi i u Rim je zatim
poslata očajnička poruka: „Apulijanci šalju tajne izaslanike papi Lavu IX“,
pisao je benediktinski monah Malatera, „pozivajući ga da dođe u Apuliju s
vojskom tvrdeći … da će oni sami pomoći njemu, kao i da su Normani
kukavice, a njihov broj znatno smanjen. … Car je poslao vojsku sačinjenu
od Nemaca da mu u tome pomogne i ušao je u Apuliju, verujući da će
dobiti pomoć Langobarda.“561
U svojoj brizi za čistotu crkve, car je s vremenom postao vladar i nad
papom. Međutim, sada je papa željan reformi postao starešina careve
vojske. Lav IX se nalazio na čelu carskih snaga koje su se kretale ka reci
Fortere. Tamo su se njegove snage sukobile s Normanima koji su dolazili
iz pravca juga i koji su se nalazili pod vođstvom Drogove braće Roberta
Lisice i Hemfrija.
U bici koja je usledila antinormanske snage bile su potpuno razbijene
i potisnute. Robert Giskard se borio primenjujući posebno divljaštvo:
„Rasporio bi neprijatelja svojim kopljem i obezglavio ga mačem“,
zabeležio je Viljem od Apulije. „Ostajao je bez konja čak tri puta, ali zato
triput povrativši svoju snagu i vraćajući se neustrašivo okršajima…
Odsecao je stopala i ruke, otkidao glave od tela, udarao u grudi, probadao
one čije je glave odsekao.“562
Papa Lav IX pobegao je u obližnju tvrđavu u kojoj se zatvorio dok su
je Normani opsedali. Naposletku je ipak bio primoran da se preda.
Normanska braća, Hemfri i Robert Lisica, bila su isuviše lukava da bi ubila
papu; to bi okrenulo čak i neke njihove sledbenike protiv njih. Umesto
toga, zadržali su ga u zatočeništvu u Beneventu. Okružen normanskim
snagama bio je primoran da im da zvanični papski pristanak kojim ih je
priznao za vladare juga Italije.
Ova dešavanja imala su veliki odjek. Nezadovoljan delovanjem
rimskog pape Lava IX na području vojvodstava na jugu, patrijarh
konstantinopoljski, koji je i dalje za sebe tvrdio da raspolaže duhovnom
moći nad preostalim drevnim vizantijskim teritorijama u južnom delu
Italije, ponovo je pokrenuo niz tada još uvek aktuelnih bogoslovskih
rasprava koje su vođene između zapadne i istočne crkve pa je, naposletku,
proglasio da je vera na zapadu postala do te mere iskvarena da je već
prerasla u jeres.563
Iz svog udobnog zatvora u kome se nalazio, papa Lav IX je naredio
sveštenoj delegaciji da ode na istok i pokuša da izmiri nesuglasice do kojih
je došlo između dve hrišćanske crkve. Nažalost, dve ličnosti iz te grupe
zadužene za pregovore imale su takođe kratak fitilj: konstantinopoljski
patrijarh Mihailo Kerularije bio je autokrata, ambiciozan i opčinjen
duhovnom vlašću koju je uživao; predvodnik delegacije Rima bio je
kardinal Humbert, sumnjičav prema svemu što je dolazilo s istoka, ali i
veoma osetljiv na uvrede. Nakon nekoliko nedelja besplodne rasprave i sve
većeg ogorčenja obe strane, kardinal Humbert je sastavio zvaničan akt o
ekskomunikaciji patrijarha Mihaila Kerularija i njegovih sledbenika koji je
potom ostavio na samu časnu trpezu Crkve Premudrosti Gospodnje (Aja
Sofije). Mihailo Kerularije je naložio da se taj dokument spali, pa je
zauzvrat, prognao celu papsku delegaciju. Humbert je poveo članove svoje
sveštene delegacije iz Konstantinopolja, demonstrativno pritom otresajući
prašinu s istoka sa svoje obuće.564
Kad se kardinal Humbert vratio u Italiju, papa Lav IX je već uveliko
bio mrtav. Razboleo se u martu i njegovi tamničari su ga pustili na slobodu
kako bi mogao da ispusti dušu u Rimu. Samo nekoliko nedelja nakon što se
vratio kući on je i preminuo.
Papa Lav IX nikada nije bio u mogućnosti da odgovori na
Kerularijev akt o progonstvu njegove delegacije, pa su obe osude ostale na
snazi. Od godine 1054. pa nadalje, dve crkve – već uveliko podeljene
teologijom, jezikom i politikom – ostale su podeljene i zvaničnom
odlukom. Godina 1054. ostaje poznata kao godina Velike šizme, podele do
tada ujedinjenih hrišćanskih crkava na dva zasebna dela koja se nikada
neće ponovo ujediniti.
U naredne tri godine s istorijske scene nestali su svi njeni glavni
akteri. Car Henrih III je umro 1056. a da nije organizovao neke nove vojne
pohode u pravcu juga Italije; za sobom je ostavio svog šestogodišnjeg sina
Henriha IV kao kralja Nemačke što bi ujedno značilo da su za tu zemlju
privremeno bili odgovorni nemački plemići. Hemfri, normanski grof od
Apulije, umro je 1057. godine da bi potom Robert Giskard, poznatiji kao
Robert Lisica, preuzeo i njegovu titulu i njegove posede. Dve godine
kasnije dotadašnji firentinski episkop bio je izabran za papu pod imenom
Nikola II.565
Više nije bilo cara koji bi mogao da zaštiti Rim, a kralj Nemačke bio
je još dete. Nikola II je veoma oprezno odlučio da stupi u savez s
Normanima koji su mu bili na pragu. Tokom 1059. godine ispregovarao je
tzv. Sporazum iz Melfija koji je postigao s Robertom Lisicom. Nikola II je
priznao normanskog grofa kao vladara južnih italijanskih teritorija Apulije
i Kalabrije u zamenu za Robertovu spremnost da prihvati papsku duhovnu
vlast. (Sporazum je takođe priznavao Giskarda kao vladara Sicilije iako je
ostrvo tada bilo pod kontrolom Fatimida; Giskard je, ipak, prethodno
morao da ga osvoji.)
Sporazum iz Melfija je, zapravo, učinio mnogo više od toga. Njime
je bilo ukinuto posebno pravo „rimskog cara“ da zaštiti naslednike Svetog
Petra. Svojim potpisom Nikola II oduzeo je najvažniju dužnost koja je
položaj cara i označavala svetim. Sada je ta dužnost bila predana
Normanima koji su, na osnovu odredaba sporazuma, obećavali da će se
boriti za papu, pa čak i protiv svakog budućeg Svetog rimskog cara
ukoliko bi to bilo neophodno.566
Iste te godine crkveni sabor je proglasio da papu treba birati iz
redova istaknutih episkopa, odnosno kardinalskog kolegijuma. Prvi put
nakon nekoliko decenija papstvo je bilo oslobođeno samovolje svetog
rimskog cara. Da se mladi Henrih IV ikad uzdigao do položaja cara saznao
bi da njegova titula više nije važila u dva najznačajnija aspekta koji su se
ogledali u carevoj svetoj ulozi zaštitnika crkve i njegovom pravu da
imenuje naslednike Svetog Petra.
 Sedamdeset sedmo poglavlje

Prevlast Danske

Između 1014. i 1042. godine danski kraljevi vladaju

Engleskom, i Magbet smenjuje velikog kralja Škotske
Tokom dva veka Engleska se opirala vikinškim napadima. Sada je stisak
Vikinga na ostrvu bio još jači; danski kralj Svejn Rašljošbradi je upravo
bio krunisan za kralja Engleske, dok se poraženi anglosaksonski kralj
Etelred Nespremni sklonio na ostrvo Vajt, a njegova žena i deca izbegli u
Normandiju.
Svega pet nedelja nakon krunisanja Svejn Rašljobradi umro je
iznenada jedne noći u postelji. Carstvo severnog Atlantika zaljuljalo se na
svojim temeljima; pokorena Norveška iskliznula je iz stiska Danaca i
vraćena je skandinavskom plemiću Olafu Svetom. Međutim, Svejnov
naslednik, njegov sin Knut Veliki, tražio je za sebe krune Danske i
Engleske.567
Uskoro je otkrio da kruna dobijena silom može biti i izgubljena
silom. Bez Svejnove zadivljujuće ličnosti na čelu danske vojske, građani
Londona su se prilično osilili. Tražili su od Etelrede da se vrati i bori protiv
novog kralja iz tuđine. On se saglasio sa time i uskoro se vratio na obale
Engleske, i to brodovima prepunim Normana. Njegov sin Edmund, dete iz
prvog braka, vodio je kopnene snage. Njih dvojica su pokrenula dvostruki
napad protiv Danaca.
Knut, koji je bio krunisan u januaru, održao se na tom pložaju samo
do Uskrsa. Potom je iznenada napustio Englesku i krenuo ka Danskoj.
Danski hroničari su sumnjičavi u vezi s njegovim razlozima da tako
postupi, ali izgleda da je njegov brat, koji je služio kao namesnik krune u
Danskoj dok je Knut bio u Londonu, pokušavao da se domogne danskog
prestola. Engleska je bila nagrada Dancima, ali je odskora bila pokorena i
dalje prilično nesigurna, a Knut je najpre nameravao da osigura svoju
domovinu. Kao oproštajni gest naredio je da se odrežu uši i nosevi
njegovim engleskim ratnim zatvorenicima koje je ostavio na obalama pre
nego što je otplovio.568

90. Engleska i Skandinavija

Taj neprijateljski čin bio je jasan: što se Knuta ticalo, borba nije bila
gotova. Etelred je iznova potraživao krunu pa je iz Normandije poveo
svoju ženu Emu, kao i njihovu dvojicu mlađih sinova iako je njegov uspeh
bio privremen; Knut se sa svojom flotom vratio sledeće godine i izveo novi
napad s ciljem ponovnog osvajanja Engleske.
Etelred Nespremni se borio s Dancima kad je umro u aprilu 1016.
godine. Njegovog sina Edmunda proglasili su za kralja njegovi sledbenici,
okupivši englesko plemstvo koje je i dalje tvrdilo da ima pravo da izabere
svog kralja. Engleska je bila pod vođstvom jednog vladara manje od veka i
njena aristokratija se sećala vremena kad su njihovi prethodnici bili
samostalni gospodari. I sama Etelredova vladavina nije doživela takav
uspeh da bi njegov sin sada mogao automatski da potvrdi svoje pravo na
nasledstvo prestola. Ali Edmund je nadmašio svog oca u ratu protiv
Danaca; dobio je nadimak Hrabri „zahvaljujući svojoj čudesnoj snazi i
neverovatnoj odlučnosti u ratu“, pa mu je kao propisno izabranom kralju
dodeljen zadatak da protera Knuta.569
Nekoliko narednih meseci dve vojske su se borile u najmanje sedam
veoma važnih bitaka. Veliki pokolj do kojeg je tom prilikom došlo bio je
izuzetno krvav. Zemlja na kojoj su se borili bila je pusta, posedi
opljačkani, a okolna sela spaljena. U sedmoj bici, kod Ašingdona, broj
plemića bio je desetkovan jer je plemstvo Engleske masovno stradalo, baš
kao i „sve vodeće ličnosti države i engleskog naroda“, oplakivao je jedan
anglosaksonski hroničar. „Na tom polju Knut je uništio naše kraljevstvo“,
pisao je Viljem od Malmezberija jezikom koji su devet stotina godina
docnije prihvatili engleski hroničari, „tamo je engleska slava propala.
Tamo je sav cvet naše zemlje uvenuo.“570
Ni Edmund, ni Knut nisu bili raspoloženi da prekinu borbu, ali zato
oni koji su ostali živi i te kako jesu. Bilo je krajnje vreme za primirje.
Tokom novembra 1016. godine, manje od mesec dana nakon bitke kod
Ašingdona, dva kralja su se srela, veoma oprezno, na malom blatnjavom
ostrvu usred reke Severn. Svaki od njih došao je malim ribarskim čamcem
koji nije mogao da primi nikakvu dodatnu naoružanu pratnju. Dogovorili
su se da podele zemlju: Knut bi vladao oblastima severno od Mersije, a
Edmund bi zadržao London i ostao kralj južnih predela. Edmund je bio
primoran da svoje sinove liši nasledstva (jedan je bio dečak, a drugi tek
nedavno rođen), prihvatajući da upravo Knuta učini svojim
naslednikom.571
Malo manje od mesec dana nakon što je taj sporazum bio potpisan,
kralj Edmund Hrabri bio je mrtav. Henri od Hantingtona bio je jedini
istoričar koji je tvrdio da je ovaj ubijen naređenjem dobijenim od Knuta;
drugi su, međutim, zabeležili samo to da je vladar preminuo ostavljajući
čitavu svoju zemlju danskom kralju. Knutova krivica je ostala neutvrđena,
ali su hroničari ostali jednoglasni u tome, posebno uzimajući u razmatranje
njegove dalje aktivnosti. Naime, Knut je ubrzo krenuo ka Londonu,
preuzeo presto, a potom pobio pripadnike plemstva koji su bili Edmundovi
savetnici od najvećeg poverenja.
Naredio je, takođe, da se dva sina Edmunda Hrabrog stave na brod i
pošalju nazad za Skandinaviju. Ovim činom želeo je da se potpuno
osigura: „Bila bi velika sramota ako bi iščezli u samoj Engeskoj“, primetio
je Džon od Vorčestera, „…pa ih je poslao kralju Švedske da tamo budu
ubijeni.“ Kralj Švedske, inače odranije Knutov saveznik, odbio je da
sarađuje kad je, videvši ko se nalazi na brodu, shvatio da se od njega
očekuje da ubije dve bebe. Umesto toga, poslao ih je što je dalje mogao,
kralju Stefanu u Mađarsku s kojim je ranije ostvario usputno poznanstvo.
Putovanje je bilo previše za mlađe dete koje je umrlo od bolesti i gladi; ali
starije je preživelo i poraslo uz brigu svoje maćehe koja je bila mađarskog
porekla.572

91. Oblasti u Engleskoj

 Knut je potom naredio da se Ema od Normandije, Etelredova
udovica, dovede, pa ju je oženio. Već je imao dugogodišnju ljubavnicu
Elfgifu koja mu je rodila jednog sina godinu ranije, a drugog one iste
godine kad je oženio Emu. Šta je Ema mislila o toj situaciji ostaje nam
nepoznato; znamo samo da je svoja dva sina, Alfreda i Edvarda, poslala
nazad u Normandiju da ostanu sa svojim ujakom. Bez sumnje, plašila se da
će i oni podleći misterioznoj bolesti koja je ubijala zdrave kraljeve sinove.
Stariji sin Edvard imao je deset godina, a mlađi Alfred je još uvek bio
beba.
Dve godine kasnije Ema je rodila sina, Knutovog trećeg; dali su mu
ime Hartknut, po njegovom ocu. Taj dečak bio je naslednik engleske
krune.
Engleska je ostala pod Knutovom vladavinom čitave naredne dve
decenije. Demoralizovano plemstvo nije mu se više protivilo i Knut je
većinu državnih položaja unutar svog novog kraljevstva dao ljudima od
poverenja. Podelio je Englesku u četiri grofovije, poznate kao Veseks,
Mersija, Istočna Anglija i Nortambrija, a postavio je danske grofove da
vladaju nad tri oblasti – Torkel Visoki nad Istočnom Anglijom, Sivar nad
Nortambrijom, Leofrik nad Mersijom. Malo oklevajući, Veseks je dodelio
kao nagradu anglosaksonskom plemiću Godvinu, rođenom u Saseksu koji
je podržavao Knuta u borbi za engleski presto. Godvina su nadjačali Danci,
ali je zato bio veoma mudar. Ubrzo je počeo da se udvara Knutovoj sestri
koju je oženio, uspostavivši tako neposredno krvno srodstvo s inostranom
vladarskom porodicom.
Tokom 1028. godine Knut je prisilio norveškog kralja Olafa Svetog
da abdicira, pa se krunisao i za kralja Norveške. Sada se našao na čelu
nekadašnjeg carstva svog oca koje su činili Engleska, Danska i
Norveška.573 Međutim, njegove ambicije i dalje nisu bile zadovoljene.
Tokom 1031. godine napao je Škote i borio se protiv Malkolma II,
vrhovnog kralja Škotske, sve dok škotske armije nisu pristale na
primirje.574
Kao vrhovni kralj Škotske Malkolm II bio je samo prvi među
jednakima. Kad je odlučio da se preda, nije to uradio sam. „Malkolm, kralj
Škota, predao se Knutu“, prenosi nam Anglosaksonska hronika, „učinio je
to s druga dva kralja, Melbetom i Iehmarkom.“ Ne samo vrhovni kralj već
i drugi kraljevi Škotske priznavali su Knutovu vlast.575
 Do vremena kad je Knut preminuo, 1035. godine, danska vrhovna
vlast u Engleskoj činila se skoro nesalomivom. Najviše čemu se plemstvo
u tom momentu moglo nadati bilo je uzdizanje Eminog sina Hartknuta na
tron; on je bio polu-Danac i polu–Normanin, ali je ipak imao nejasnu vezu
s drevnom engleskom kraljevskom lozom.
I ova nada je ubrzo bila raspršena. Hartknut, jedva
dvadesetogodišnjak, bio je poslat u Nemačku odakle je trebalo, u očevo
ime, da pazi na kraljevstvo Norveške i Danske. Ali ubrzo nakon Knutove
smrti nelegitimni sin svrgnutog kralja Olafa Svetog organizovao je oružani
pobunu da bi se domogao prestola. Zvao se Bog Magnus, i imao je podršku
velikog dela Norveške. Hartknut, zarobljen svojim skandinavskim ratom,
bio je nemoćan da se vrati u Englesku.
Umesto toga, danska vojska, koja se već uveliko nalazila u
Engleskoj, zajedno sa grofovima koji su bili zapovednici četiri oblasti,
postavila je Knutovog najstarijeg sina, Danca Harolda, za namesnika u
Engleskoj. Za Hartknuta je ovo bila samo prividna olakšica, ali se zapravo
radilo o igri za presto, a jedan od plemića se pobunio, rekavši: „Erl Godvin
i skoro svi viđeniji ljudi Veseksa su opovrgli ovu odluku“, prenosi nam
Anglosaksonska hronika.576
Uprkos izuzetno skučenom manevarskom prostoru, Eterledova dva
mlađa sina su, ipak, pokušala da nekako deluju. Podržani od male grupe
nezadovoljnih Anglosaksonaca, ojačani nedovoljnim brojem normanskih
vojnika, Edvard i njegov mlađi brat Alfred Ateling pokušali su da se vrate
u svoju domovinu. Ovaj napor bio je potpuno poništen Godvinovom
izdajom. Nakon svrgnuća namesnika Harolda, Godvin – koji je želeo moć
više od svega – vratio se svojoj ideji da bude jedan od najbližih Haroldovih
prijatelja. Poslao je poruku Edvardu i Alfredu da je on za njihov povratak,
sve vreme izveštavajući Harolda o namerama mlade polubraće. Kad su
Edvard i Alfred stigli, njihova grupa bila je napadnuta iz zasede. Edvard je
pobegao, ali je većina njegovih sledbenika bila zarobljena: „Neki od njih
su prodati za novac, a neki surovo ubijeni“, saznajemo iz sadržaja
Anglosaksonske hronike, „mnogi okovani, oslepljeni, osakaćeni,
skalpirani.“ Alfred, koji je uzet kao zarobljenik, prebačen je u lancima u
opatiju Eli. Na tom putu su ga tako krvnički oslepeli da mu je mozak bio
probijen. Umro je u agoniji, u dvadesetčetvrtoj godini.577
Edvard se vratio u Normandiju, gajeći mržnju prema Godvinu i bes u
odnosu na Harolda. Njegova majka Ema otišla je od svog posinka, ali i od
njegove okrutnosti; ipak, nije imala želju da se vrati u Normandiju. Ema je
tada imala pedeset godina. Bila je kraljica Engleske čak dva puta i rodila je
tri sina i dve kćerke; bila je primorana da prvu porodicu pošalje daleko i
tom prilikom je izgubila jednog sina. Želela je mir i sigurnost, a
Normandija je bila u haosu. Njen brat, Ričard Dobri, dvadeset godina
stariji od nje, umro je 1027. godine; njegova dva sina su podržavala jedan
drugog u velikim uspesima iako su obojica umrla veoma mlada. Godine
1035. vanbračno dete Vilijam, sin njenog mlađeg bratića, bio je proglašen
za vojvodu. Imao je samo osam godina i vojvodstvo je bilo rastrzano
ambicijama moćnih normanskih plemića koji su želeli kontrolu nad njim.
Istorijski spis pod naslovom Encomium Emmae Reginae, napisan kao
pohvala Emi, ukazuje nam to nam da je našla mir i utočište u Zapadnoj
Franačkoj; franački plemić Balduin od Flandrije „joj je poželeo
dobrodošlicu i ugošćavao je koliko god je ona to želela“.578
U međuvremenu, Harold je slavio što je titulu namesnika zameniio
kraljevskom: „Harold je svuda biran za kralja“, saznajemo iz sadržaja
Anglosaksonske hronike, „a Hartknut je zaboravljen jer je predugo bio u
Danskoj.“579
Ipak, nije sve išlo u prilog Haroldu. Za početak, Škotska mu je stalno
izmicala iz ruku. Po svemu sudeći, izgleda da pokoravanje Malkolma nije
dovelo do toga da su se primirili i manji škotski kraljevi. Malkolm II je
preminuo tokom 1034. godine da bi ga nasledio njegov mladi sin Dankan
koji je, na taj način, postao novi vrhovni škotski kralj. Bez starog vrhovnog
kralja, kao prepreke, ubrzo je došlo do pobune jednog od onih nižih.
Pobunjenik je bio Mek Betad Mek Findlah, kralj malog severnog
kraljevstva Morej.
U engleskim spisima nailazimo na skraćenu verziju njegovog imena
koja je glasila Magbet.580 Pet stotina godina kasnije Šekspir će od Magbeta
napraviti zloglasnog izdajicu koji je ubio svog kralja na spavanju, ali je ova
istorijska pobuna bila tada sasvim uobičajeni način da se istakne
nezavisnost, odnosno da se iskaže odbijanje vrhovnog kralja čiji je klan bio
voljan da se prikloni stranom uzurpatoru. Mek Betad bio je moćan čovek,
odgovoran za svoje postupke; irska pesma iz XII veka pod naslovom
Berkansko proročanstvo opisuje ga kao „crvenog kralja koji je
velikodušan“ i dodaje da je Dankan bio slab i beskoristan vladar koga je na
taj položaj kvalifikovalo isključivo njegovo vladarsko poreklo.581
 Škoti, kao i Englezi, ljubomorno su čuvali pravo da prihvate ili
odbace svoje kraljeve. Tako je 1040. godine Mek Betad odbio da plati
poreze koje su podređena kraljevstva morala da predaju svom vrhovnom
kralju. Dankan je krenuo na Moreju kako bi taj novac uzeo silom. U bici
koja je usledila Dankan je bio ubijen. Njegova udovica je napustila
Škotsku sa svoja dva deteta; Mek Betad je istakao svoj zahtev da bude
izabran za kralja Škotske, dok je, istovremeno, odbio da se povinuje
danskom kralju koji je vladao južnim oblastima.
Pre nego što je i mogao da krene u vojni pohod na sever i bori se
protiv Škota, Harold se, zaustavivši se da prenoći u Oksfordu tokom jedne
od redovnih kraljevskih poseta jugu svoje zemlje, razboleo i preminuo.
Hartknut se tada, sasvim neočekivano, pojavio na obalama Engleske.
Došao je sa šezdeset brodova, dočekan uz dobrodošlicu kao novi kralj
Engleske i Danske da bi ubrzo postao vrlo neomiljen među svojim
podanicima. „Uveo je visoke poreze koji su jedva bili izmirivani“,
saznajemo iz sadržaja Anglosaksonske hronike, „i svi koji su mu se ranije
radovali sada su ga omrzli.“ Svoj položaj nije nimalo poboljšao time što je
naredio da se Haroldovo telo iskopa i baci u močvaru ili time što je slao
vojnike da silom prikupe ogromne poreze od stanovnika zapadne Mersije
ukoliko bi oni, pak, bili u nemogućnosti da ih plate.582
Na svu sreću, Engleska nije morala dugo da trpi njegovu vladavinu.
Manje od dve godine nakon toga Hartknut je nazdravljao na jednom
venčanju kada je iznenada osetio snažne grčeve nakon čega se srušio i
umro. Nemoguće je znati da li je imao moždani udar ili vino u njegovom
krčagu nije bilo zdravo za piće; u svakom slučaju, njegova smrt ostavila je
presto Danske upražnjem (odjednom se i Magnus Dobri, ujedinitelj Danske
i Norveške, javio kako bi iskazao svoju nameru da se domogne trona) i to
je jedinom živom sinu Eterleda Nespremnog otvorilo put ka engleskom
prestolu.
 Sedamdeset osmo poglavlje

Normansko osvajanje

Između 1042. i 1066. godine Erl Goldvin nije uspeo da

postavi svog sina na presto, Halejeva kometa je proletela, a
Viljem od Normandije pokorio je Englesku
Edvard je imao trideset i osam godina, a njegova ličnost ostala je trajno
obeležena onim što mu se desilo u mladosti. Pre svog dvanaestog
rođendana preminuo mu je otac, a njegova majka se udala za čoveka koji je
želeo da ga ubije, te su ga poslali da živi u zemlju čiji jezik nije poznavao.
Bio je to povučen i tih čovek, poznat po svojoj pobožnosti (njegova
posvećenost donela mu je nadimak Edvard Ispovednik), ali uprkos tome
snažan i nevoljan da oprosti. Plemstvo ga je priznalo za svog kralja i u
trenutku kada se našao na prestolu naredio je da sva svetovna dobra
njegove majke budu zaplenjena: „Uzeo je od svoje majke sve zlato, srebro,
dragulje, kamenje i svaki vredan objekt koji je posedovala“, zapisao je
istoričar Džon od Vorčestera, „zato što mu je dala manje nego što je on
želeo.“ Nosio je mržnju u sebi tolike godine da na kraju nije mogao da je
kontroliše, čak i onda kad je kruna bila njegova.583
Kralj Edvard je ubrzo otkrio da mu se presto polako ljuljao. Do tog
momenta grofovi, koji su upravljali sa četiri grofovije u Engleskoj,
praktično su kontrolisali odluke sveukupnog plemstva; stekli su toliku moć
da se nijedan kralj ne bi održao na vlasti bez njihove podrške i Godvin,
svojevrsni anglosaksonski vetrokaz, bio je najjači među njima. Zapravo,
Viljem od Malmezberija je naglasio da se Godvin obratio kralju ovim
rečima: „Moja vlast je vrlo snažna u Engleskoj“, kazao je Godvin, a
njegove reči citira Malmezberi u svom delu Gesta Regnum Anglorum, „i
ona strana kojoj se ja priklonim jeste strana na koju sreća dolazi. Ako
budeš imao moju podršku, niko se neće usuditi da ti se suprotstavi.“584
 Godvin verovatno nikada nije rekao ništa toliko preteće, ali je Edvard
sigurno razumeo obim moći koju je stari grof imao. Tokom 1045. godine
kralj je za sebe obezbedio Godvinovu naklonost oženivši njegovu kćerku
Edit i odlikujući Godvinovog sina Harolda titulom grofa od Istočne
Anglije. Godvinova porodica je sada kontrolisala dve od četiri grofovije,
zauzevši i teritoriju kraljeve spavaće sobe; stari Godvin se nadao da će
njegova kćerka roditi sledećeg kralja Engleske.
Vrlo je verovatno da taj brak nikada nije bio konzumiran. Kralj
Edvard je nepovratno bio zavetovan na celibat: gvozdena pribranost kojom
se ozidao i štitio tokom užasnog detinjstva nikad mu nije dozvolila da
svoje telo podeli ni sa kim drugim, ni ženom, ni muškarcem. Nije mu se
posebno ni dopadala Edit, koja je bila politički pion u igri koje se igrao sa
Godvinom. Oženio se njome, prenosi nam Henri od Haningtona, „uz
obavezu da svoje kraljevstvo stavi pod zaštitu moćnog Erla Godvina“ i to
nikada nije zaboravio. (Drugi istoričari kažu da su svi oni koji su videli
novu kraljicu istog trenutka ostajali iznenađeni njenim znanjem i
„manjkom intelektualne skromnosti i lične lepote“.)585

Vladarske porodice Danske i Engleske

Edvard se nije potpuno priklonio Godvinovoj kontroli. U narednih
sedam godina neprekidno se trudio da stekne poverenje druga dva grofa,
Leofrika od Marsije i Sivarda od Nortambrije. Obojica su videla sopstveni
interes ukoliko bi se otarasili Godvinovih parazita. Godine 1051. Edvard se
osećao dovoljno sigurnim da protera Godvina, Harolda i ostatak njihove
porodice. Poslao je Edit u manastir, preobrazivši Veseks u kraljevski
posed. Leofrikovom sinu dao je grofoviju Istočnu Angliju, koja je do tada
pripadala Haroldu Godvinu, a Sivard je nagrađen za svoju podršku
bogatstvom i episkopskim dostojanstvom.586
Stari Godvin otišao je u Zapadnu Franačku, ali je odbio da se pomiri
s izgnanstvom. Bio je, prenosi nam Džon od Vorčestera, „čovek šarma i
prirodne elokventnosti na maternjem jeziku; s neviđenim veštinama u
govoru i ubeđivanju mase da prihvati njegove odluke“. Okupio je svoje
sledbenike, preplovio Temzu pre nego što je kralj Edvard stigao da oformi
flotu kako bi ga zadržao na odstojanju i svoj slučaj je izneo narodu.
„Istupio je pred građane Londona“, zabeležio je Džon od Vorčestera, „pred
neke putem posrednika, a pred nekima lično i uspeo je da ubedi skoro sve
da prihvate sporazum prema njegovim željama“. Do tog momenta
Edvardove vojne snage su se okupile, ali nisu bile raspoložene da krenu
protiv javnog mnjenja: „Skoro svi su bili vrlo nevoljni da se bore protiv
svojih rođaka i sunarodnika“, govori nam Džon od Vorčestera. „Iz tog
razloga najmudriji s obe strane su povratili mir između kralja i grofa.“587
Kralja Edvarda su prevarili. Povukao se pred rastućom podrškom
koju je Godvin uspeo da obezbedi sebi i vratio je starca na položaj erla od
Veseksa. Takođe je bio primoran da vrati Edit iz manastira, kao i da
Istočnu Angliju oduzme Leofrikovom sinu i vrati je mladom Haroldu
Godvinsonu.
Stari Godvin nije izdržao još dugo; umro je od srčanog udara na
Uskršnji ponedeljak 1053. godine i sahranjen je uz velike počasti. Već do
tada mladi Harold je dokazao da je nasledio očev talenat za privlačenje
javne podrške. Bio je voljen, šarmantan i dobar upravitelj; Edvard je
ponovo, sledeći simpatije svojih podanika, odlikovao Godvinovog sina
položajem koju je njegov otac imao. Proglasio ga je grofom od Veseksa.
Drugi grofovi sticali su svoju moć za vreme Godvinovih poduhvata.
Tokom 1054. godine Sivard od Nortambrije stekao je poseban ugled
krenuvši u vojni pohod na sever gde se sukobio sa Škotima i u bici ubio
vrhovnog kralja Mek Betada; Škoti su ponovo bili primorani da se zakunu
na odanost kralju Engleske. Ali Harold Godvinson je zasenio podvig starog
Sivarda, napredujući u pravcu zapada, ugušivši pobunu nemirnih Velšana i
nateravši ih da se zakunu na odanost, baš kao što su i Škoti to prethodno
uradili.
Godine 1057. Harold i njegova Godvinska braća su držali tri od
ukupno četiri grofovije u Engleskoj.588 Harold, najstariji i najmoćniji brat,
ubrzo je dokazao da je moćan koliko i sam kralj. Kad je njegov brat Tostig,
grof od Nortambrije počeo da muči poreske obveznike podižući takse i
šaljući vojnike da ih prikupljaju, Harold je preuzeo na sebe obavezu da ga
proveri što je bila obavezna dužnost monarha. Na čelu svojih snaga krenuo
je u pohod protiv Tostigovih pristalica, porazio je svog brata i naterao ga
da napusti Englesku. Tostig je otplovio za Norvešku gde je našao utočište
na dvoru Haralda Hardrata, kralja Norveške, koji je na prestolu zamenio
Magnusa Dobrog. Tamo je Tostig kipteo od besa, čekajući pogodan
trenutak za osvetu.
Niz neočekivanih događaja uskoro mu je omogućio da se osveti.
Prvi se desio 1064. godine kad je Harold Godvinson naišao na
ozbiljnu pretnju tokom plovidbe. Putovao je kanalom Lamanš kada je
počela oluja koja ga je odvukla istočno sve dok njegov brod nije došao da
obala Normandije. Bez broda, ljudi i novca bio je primoran da se obrati
Kopiletu Viljemu, vojvodi od Normandije, kako bi dokazao da nema ništa i
mogao da se vrati kući bezbedno.
Do tog momenta, haotično stanje u Normandiji razrešilo se samo od
sebe. Emin nezakoniti dalji rođak Viljem, koji je sa svega osam godina
postao vojvoda, porastao je u čoveka koji je ugušio pobunu u svom
vojvodstvu sigurnom rukom. Godine 1064. bilo mu je trideset šest, ali je
zato raspolagao vojnim iskustvom poput osobe koja je bila duplo starija od
njega.
Nemamo precizne podatke o tome šta se tačno dogodilo između ove
dve ličnosti. Postoji, kako istoričar Dejvid Hovart navodi, devet različitih
verzija susreta, pa nam tako engleski, danski i normanski hroničari pričaju
različite verzije o tome šta je Harold obećao Viljemu u zamenu za ponovni
povratak kući. Sve što možemo sa sigurnošću da kažemo jeste da je, do
trenutka kada će Harold napustiti Normandiju, Kopile Viljem bio rešen da
postane sledeći kralj Engleske. Kralj Edvard Ispovednik je upravo navršio
šezdesetu godinu i očito je bio nezainteresovan da ostavi naslednika;
Viljem je, nakon što je njegov prvi rođak jednom bio sklonjen, bio njegov
najbliži muški srodnik. Haroldov otac Godvin je stvarao kraljeve; Harold
Godvinson mogao je da pomogne Viljemu da pridobije naklonost
engleskog plemstva.
Više od toga nije mogao da obeća. Kruna nije bila njegova (niti bilo
čija druga) da bi je predao. Bila je u rukama plemstva.589
U svakom slučaju, Viljem je Haroldu Godvinsonu dao ljude i
brodove i poslao ga nazad za Englesku. Malo više od godinu dana nakon
toga, tokom božićnih svetkovna 1065. godine, kralj Edvard Ispovednik se
razboleo. Umro je 5. januara 1066. godine i sahranjen sledećeg dana u
Vestminsterskoj opatiji koja je upravo bila završena. Istog dana, u trenutku
kad je kovčeg s posmrtnim ostacima bio položen u grobnicu, plemstvo se
okupilo i odabralo Harolda Godvinsona za budućeg kralja Engleske.

13. Detalj s tapiserije iz Bojea koja prikazuje očevice Halejeve komete dok
ona prolazi iznad njih, s Haroldom i slugama prikazanim u desnom delu
(fotografija: Erik Lesing/Art Resource, Njujork)
On nije bio jedini izbor. Kralj Edvard Ispovednik je nekoliko godina
ranije vratio unuka Edmunda Gvozdenog koji se do tada nalazio u
Mađarskoj; bio je to mladi kraljev sin koga je od smrti spasao kralj
Švedske i koga su odgajili stranci u Mađarskoj. Oženio se Mađaricom s
kojom je dobio sina Edgara. Kralj Edvard Ispovednik vratio je Edgara u
Englesku i podizao ga je kao svog usvojenog sina.
Međutim, Edgar je imao samo četrnaest godina i suštinski je bio
stranac. Plemstvo je želelo odraslog, nekoga koji se već dokazao u
bitkama; Anglosaksonski hroničari ukazuju da je i sam Edvard na samrtnoj
postelji preporučio Harolda kao ličnost koja bi trebalo da ga nasledi na
prestolu. Tako je Harold Godvinson proglašen za Harolda II od Engleske.
Svečani obred je obavljen u Vestminsterskoj opatiji i upravo je on bio prvi
kralj koji je tu krunisan.
Kopile Viljem je odmah počeo da priprema napad. Vetrovi i vodene
struje su ga neko vreme sprečavali da krene u napad, ali je Harold znao da
se normanski vojvoda približava. Ubeđen u to da bi Normani napali u
proleće, kada im vremenski uslovi to dozvole, okupio je pešadiju i držao je
ulogorenu, na oprezu. Preteći znak koji se tokom poslednje nedelje aprila
pojavio na nebesima potvrdio je da se približavala velika pretnja. Bio je to,
kako saznajemo iz Anglosaksonske hronike, „znak kakav do tada nikada
nije bio viđen… bila je to zvezda u plamenu“. Eliptična orbita Halеjeve
komete došla је u еnglesko područje na čijem se nebu zadržala čitavu
sedmicu.590
Do kraja avgusta Harold je postepeno počeo da relaksira svoje snage.
Engleska vojska čekala je već mesecima: „čitavo leto i jesen; i kopnene
snage su bile pored mora. … Kad je došla Mala Gospojina nestalo je i
hrane, pa ih niko više nije mogao tu zadržati. Muškarcima je dozvoljeno da
odu kućama i kralj je odjahao nazad, a brodovi su poslati u London.“591
 92. Bitka kod Hejstingsa
Slavlje povodom Male Gospojine je održano 8. septembra i za
Harolda je bilo najsmislenije da zaključi da niko ne dolazi. Mornari su se
povlačili s pučine tokom jeseni i zime, u strahu od istih onih vetrova koji
su Harolda odneli na obale Normandije dve godine pre toga. Ali u trenutku
kad se Harold vraćao za London, spreman da preuzme vlast nad svojom
zemljom, dva događaja su se odigrala. Njegov brat Tostig, čiji je bes
prerastao u pravu opsesiju, konačno je ubedio Haralda Hardradu od
Norveške da će Engleska odbaciti Harolda Godvinsona i ujediniti se pod
njegovim barjakom u trenutku kad se ukotvi na engleskim obalama. Njih
dvojica su okupili ljude i brodove među nezadovoljnim Škotima. Pažljivo
su motrili na pomeranje snaga na jugu i, kad su engleski vojni logori počeli
da se raspuštaju zbog zime, ujedinjene jedinice Škotske i Norveške su
počele opšti napad.592
U isto to vreme, potpuno slučajno, Kopile Viljem je izgubio
strpljenje. Bio je suviše umoran od čekanja na povoljne vetrove. Tokom
druge nedelje septembra odlučio je da pokrene svoju flotu za napad u
pravcu kanala Lamanš gde su doživeli brodolom u velikoj oluji koja je
potopila neke od njegovih brodova, a druge odnela s kursa plovidbe što je
sve dovelo do toga da se udavio veliki deo pripadnika njegovih snaga
spremnih za napad.
Harold nije znao ni za šta od ovoga što se dešavalo na dalekoj pučini.
Bio je u Londonu kad je saznao za užasne vesti sa severa: Harald Hardrada
i Tostog su se ukotvili blizu Jorka, noseći Haraldov barjak s predstavom
crnog gavrana. Na brzinu sakupljena engleska vojska krenula im je u
susret, ali je ubrzo doživela strahovit poraz. Oblast Jork je pristala na
formalnu predaju koja je trebalo da obuhvati i zarobljenike, što se i
dogodilo 25. septembra.593
Nadljudskim naporima Harold je okupio svoje raštrkane vojnike i
napustio London. Stigli su do Jorka onog jutra kad je bila planirana
predaja. Harald i Tostig su jahali ka dogovorenom mestu, a to je bio
Stamfordski most, kako bi se sreli s kraljem Engleske i njegovom vojskom
koja ih je čekala umesto prestravljenih stanovnika Jorka i zarobljenika.
Obe vojske su isukale mačeve u istom trenutku. Henri od
Hantingtona nam prenosi živu sliku bitke: „Borili su se uzalud“, kazuje
nam,
 vojske su se borile od svitanja do podneva kad su, nakon ljutih
napada na obe strane, Norvežani bili primorani da se povuku. …
Primorani da se povuku preko reke, živi su gazili preko mrtvih
kako bi potom odlučno napravili novu liniju odbrane. Jedan
Norvežanin, čije bi ime trebalo zapamtiti, zauzeo je mesto na
mostu vitlajući sekirom, nacionalnim oružjem njihove zemlje.
Zamahivao je i na četrdesetak Engleza čije je napredovanje
zaustavljao sve do devetog sata. Naposletku, neki su otišli pod
most u čamac i pogodili ga kopljem kroz otvore u podu.594
Engleska vojska je napredovala preko mosta i pobila ostatke
norveških snaga. I Harald Hardada i Tostig bili su ubijeni u borbi; Harold
II prihvatio je predaju Norvežana od Haraldovog sina i dozvolio je mladom
čoveku da ode kući. Potom je uzeo norveške snage, ukupno dvadeset četiri
broda koja su ostala od vojske koja je brojala više od tri stotine brodova.
Ipak, Haroldova dobijena bitka ga je koštala kraljevstva. Vratio se u
Jork sa svojim snagama kako bi se snabdeo i odmorio za put kući. Bili su i
dalje u Jorku kad je drugi glasnik došao sa još gorim vestima. Nekoliko
dana ranije, Viljem Kopile se ukotvio na Pevenseju, na južnoj obali, i
poveo najmanje osam hiljada ljudi iako je prethodno stradao od oluje u
kanalu Lamanš.
Kralj Harold je požurivao svoju iscrpljenu, desetkovanu, umornu
vojsku u još jedan vojni marš. Stigli su na jug Engleske 5. oktobra i Harold
je odmah poslao izaslanike Viljemu u nameri da reše situaciju bez daljih
borbi. Viljem je bio nepopustljiv. Insistirao je na tome da je kralj Edvard
Ispovednik njega odredio za naslednika krune Engleske i u daljim
pregovorima je optužio Harolda da se tajno zakleo da će mu, nakon
brodoloma u Normandiji, predati presto.
Sedmica neplodnih pregovora je pokazala da Viljem neće otići bez
borbi. Četrnaestog oktobra engleska vojska, a nju je većim delom činila
pešadija, sukobila se s normanskom konjičkom, pešadijskom i streljačkom
silom u bici do koje je došlo blizu grada Hejstingsa. Englezi su padali kao
snoplje. Kasnije priče obogatile su povest o bici kod Hejstingsa mnogim
detaljima, ali najstariji zapis, onaj koji se nalazi u Anglosaksonskoj hronici,
potpun je i jasan. „Kralj Harold je okupio veliku vojsku i krenuo protiv
njega kod sivog jabukovog drveta“, saznajemo iz nje, „i bilo je velikog
pokolja na obe strane. Ubijeni su kralj Harold, erl Leovajn, njegov brat,
kao i erl Girt, njegov brat, kao i mnogi drugi dobri ljudi. I Francuzi su
imali udela u tom pokolju“. Do kraja dana, svi Godvinovi ratnici bili su
mrtvi, a Kopile Viljem postao je Viljem Osvajač.
Samo je jedan naslednik trona ostao u engleskoj naslednoj liniji, a to
je bio četrnaestogodišnji Edgar, koji je i dalje boravio u Londonu. Nalazeći
se u poslednjoj liniji odbrane, plemstvo se okupilo i proglasilo ga za kralja.
Edgar je još uvek bio mlad, ali ne i glup. Pobegao je svojoj dvorskoj straži,
došao do Viljema i odmah mu se predao. Viljem je dečaka poslao za
Normandiju i naredio da se prema njemu dobro ophode. „A potom je
Viljem došao u Vestminster“, prenosi nam hroničar, „i arhiepiskop ga je
krunisao za kralja.“595
Tako je postao Viljem I, legalno krunisan u Vestmisterskoj opatiji.
Engleske muke s Vikinzima su bile završene; dolazeći iz pravca
Francuske, vikinški kralj je konačno uspostavio svoju punu vlast nad
engleskim kraljevskim prestolom.
 Sedamdeset deveto poglavlje

Kraljevi Španije

Između 1016. i 1108. godine Kordopski kalifat se raspadao,

severna hrišćanska kraljevstva su ratovala jedna s drugima,
muslimani Almoravidi prešli su u Španiju, a El Sid je stvorio
oazu tolerancije
Kordopski kalifat, koji je iznenada i veoma brzo doživeo vrhunac, zastao je
i potom se sunovratio 1016. godine. Kalifa Sulejmana II su uhapsili i ubili
suparnici u borbi za prevlast, pa je kalifat počeo da se raspada.
Najava katastrofe iz te godine može se pratiti čitave četiri decenije
unazad, sve do vremena iste one ličnosti koja je kalifat uzdigla do velike
slave, a bio je to Muhamed ibn Abi Amir, poznat kao El-Mansur, to jest
Pobedonosni. Mladi kalif Hišam II nasledio je 976. godine vlast u Kordobi
nakon smrti svog oca. Hišam II je tada imao samo deset godina što je
kalifat dovelo pod vlast ministara; vremenom se pokazalo da je od svih
njih El-Mansur bio najambiciozniji. Stigao je u Kordobu nekoliko godina
ranije, putujući od svog doma na južnoj obali kako bi se posvetio
izučavanju zakona, ali i misiji napredovanja u državnoj službi. „Uprkos
njegovim skromnim mogućnostima“, zapisao je u XI veku istoričar Abd
Alah, „postigao je mnoge velike strvari, pre svega zahvaljujući lukavosti,
licemerstvu i sreći koja ga je pratila.“596
El Mansur, koji je imao četrdesetak godina kad je Hišam II postao
kalif, video je njegovu vladavinu kao svoju priliku da se dokopa moći.
Tokom 978. godine, uz niz pretnji i ubeđivanja, uspeo je sebe da postavi za
vezira dečaku vladaru. Bila je to funkcija koja je istovremeno obuhvatala
dužnosti prvog ministra i dvoroupravitelja.
 Prvo je naredio da se izgradi potpuno nova palata. Kad su je završili
981. godine, preselio se u nju zajedno s celokupnim plemstvom Kordobe.
Hišam II, tada već petnaestogodišnjak, ostavljen je izolovan u kalifovoj
palati, bez kontakata s ministrima i dvoranima. El-Mansur je objavio da je
dečak odlučio da se posveti dobrotvornom radu, držeći ga pritom u
izolaciji. U isto vreme, vezir je optužio druge visoke funkcionere za
bezbožnost i nevernost, sve one koji su možda, baš kao i on sam, stremili
moći. Neke je poslao u izganstvo, a druge osudio na smrt. „Njegovo
obrazloženje“, prenosi nam Abd Alah, „bilo je da njihov ostanak u državi
može dovesti do razdora i nesloge što bi se završilo uništenjem
muslimanske zajednice.“ U tom momentu njegovo ime je zajedno s
kalifovim bilo izgovarano na molitvama petkom što je sve bio dokaz da se
uzdigao do vrha hijerarhije u palati.597
El-Mansur je možda bio nemilosrdan, ali je svakako bio izvanredan u
strategiji i vođstvu. Ojačao je kordopske snage berberskim vojnicima
dovedenim iz severne Afrike. Tokom svog obavljanja dužnosti vezira
Kordopski kalifat je trijumfovao u nizu bitaka koje je vodio protiv
hrišćanskih kraljevstava sa severa. Barselona, koja se nalazila pod vlašću
nezavisnih hrišćanskih vojvoda skoro čitav vek, osvojena je 985. godine.
Kralj Pamplone, Sančo II, pretrpeo je seriju ponižavajućih poraza da bi na
kraju došao u Kordobu tražeći primirje koje je El-Mansur prihvatio,
zajedno sa Sančovom kćerkom kao svojom suprugom. Tokom 999. godine
kalifatske vojske preplavile su granicu kraljevstva Leon i uništile veliki
deo grada Santjago de Kompostela što je bez sumnje bilo sramotno jer to
ne samo da je bila hrišćanska teritorija već i mesto hodočašća za hrišćane
iz celog sveta; kosti apostola Jakova, Hristovog učenika, navodno su bile
pokopane u tamošnjoj katedrali.598
Govorilo se da je El-Mansur pobedio u pedeset i sedam okršaja
protiv severnjačkog otpora: „Ostvario je presudne pobede nad
neprijateljem“, zaključio je Abd Alah, „i tokom ovog vremena islam je
uživao slavu kojoj El-Andaluz nikada ranije nije video, dok su za to vreme
hrišćani trpeli najveća poniženja.“ Kao moćan i nemilosrdan vladar, El-
Andaluz je prosperirao, čak i uz pravog kalifa koji se nalazio u kućnom
zatvoru.599
Međutim, ubrzano širenje te muslimanske države na poluostrvu
dovelo je do toga da njeni temelji to više nisu mogli da izdrže. Uprkos
pobedama, njeni temelji počeli su da se urušavaju.
 Kada je el-Mansur umro 1002. godine, njegov sin Abd el-Malik bio
je primoran da se bez prestanka bori kako bi sačuvao granice kalifata tamo
gde ih je El-Mansur postavio. Za sebe je uzeo mesto vezira ponašajući se
kao da je ono postalo nasledno; takođe je držao Hišama podalje od vlasti.
Proveo je šest godina svog kalifata u ratu i vrlo malo je vladao sam.
Kišovitog oktobra 1008. godine predvodio je pohod na sever, protiv
hrišćanskih regija u Kastilji, kad je dobio upalu pluća. Oduvek je imao
slaba pluća, a njegova prehlada pretvorila se u kašalj koji ga je na kraju i
ubio.600
Sada je sva trulež, koju su El-Mansurove veličanstvene pobede samo
zamaskirale, počela da izlazi na svetlost dana. El-Malikov brat, el-
Mansurov mlađi sin Abd el-Rahman, nije video razloga da krije svoju moć
pod pokroviteljstvom zakonitog kalifa. Biti vladar po svemu, osim po
imenu, nije bilo ono što je priželjkivao; želeo je i titulu. Primorao je
Hišama II (sada u četrdesetim godinama) da ga imenuje za naslednika
kalifata.
Ovo će ozvaničiti kraj omajadskoj vlasti nad kalifatom u Kordobi.
Drugi članovi vladarske porodice su se pobunili; već su osporavali
privilegije koje su im je dali el-Mansur i njegova porodica, a posebno im se
nije dopadalo to što su veliku većinu visokih pozicija u vojsci imali
Berberi, a ne arapski ratnici.
Nažalost, nisu se ujedinili iza omajadskog kandidata (neki su
podržali Hišama II, drugi su želeli da ga neko zameni), pa je tako počeo
građanski rat. Abd el-Rahman i njegovi Berberi borili su se protiv raznih
omajadskih frakcija koje su želele da povrate vlast nad kalifatom, dok su se
Omajadi borili međusobno. U godinama krize koja će uslediti, Abd el-
Rahman i Hišam II bili su ubijeni. Naposletku, omajadski tužilac Sulejman
je uspeo da pobedi opoziciju i postane kalif, ali se na tronu zadržao samo
nekoliko godina.
Građanski rat je toliko oslabio državu da je postala previše osetljiva
na napade koji su dolazili spolja. Ipak, napade nisu preduzimala hrišćanska
kraljevstva sa severa. Njih je počinjao berberski ratnik El-Nazir koji je
1016. godine krenuo na Kordobu, na čelu svojih severnoafričkih snaga.
Uhapsio je Sulejmana II i svojim rukama javno ga obezglavio. Potom je
sebe proglasio za kalifa Kordobe. Sulejmanova i glave berberskoh
starešina koji su se borili protiv El-Nazira, umesto da mu se priključe, bile
su očišćene, namirisane i sačuvane kako bi ih po čitavom El-Andaluzu
nosili El-Nazirovi ljudi. Bilo je neophodno da svi vide sudbinu onih koji bi
se usudili da mu se odupru.601
Uprkos raznim pričama, El-Nazir je preživeo samo dve godine pre
nego što su ga ubili dok se kupao. Nakon 1018. godine nijedan kalif nije
uspeo da vlada Kordobom više od nekoliko godina, a nekoliko
pretendenata je umrlo prirodnom smrću. Tokom 1013. godine preminula je
i poslednja ličnost koja je pokušavala da dobije titulu i El-Andaluz se
raspao na mnogo malih gradova koji su težili tome da postanu države za
sebe. Njihovi kraljevi su nazivani reyes de taifas, odnosno „partijski
kraljevi“ budući da se svaki od njih nalazio na vrhu svog malog političkog
pokreta. Neki su bili Arapi, a neki Berberi. Narednih pola veka više od
trideset ovakvih kraljevina prekrilo je teritoriju nekadašnjeg kalifata.602
Severna hrišćanska kraljevstva su potrošila sve svoje zalihe braneći se od
tog nadirućeg kalifata. Sada, kada se kalifat raspao, hrišćani iz El-Andaluza
su bili u mogućnosti da konačno skrenu svoj pogled s muslimanskog juga.
Umesto toga, počeli su da posmatraju jedni druge, i to ne kao saradnike
već kao suparnike.
Prvi napadač na severu bio je kralj Pamplone Sančo III (Veliki),
unuk kralja koji je svoju kćerku dao za nevestu veziru el-Mansuru.
Ambicije su počele ponovo da mu rastu tokom 1016. godine. Njegova
teritorija se već razvila, i to ne samo na utvrđeni grad Pamplonu (izgrađenu
nekoliko vekova pre toga od strane plemena Vaskonjana, koju je potom
osvojio car Karlo Veliki tokom povlačenja iz El-Andaluza) već i na
severnu regiju poznatu kao Navara i bogatu gornju dolinu reke Ebro. Kako
je kalifat na jugu počeo da se urušava, Sančo Veliki je obratio pažnju na
susednu hrišćansku teritoriju koja se nalazila na zapadu. U pitanju je bila
Kastilja, tada pod vladavinom plemića koji su sebe zvali grofovima, radije
nego kraljevima. Sančo Veliki započeo je, najpre, svoje osvajanje u miru,
oženivši grofovu kćerku. Naredne godine, kad je grof of Kastilje umro,
Sančo Veliki se ponudio da „štiti“ Kastilju u ime njenog novog grofa:
mladog šuraka Garsije II, jednog od tri deteta.
Postajući zaštitnik Kastilje, Sančo Veliki je dobio odličnu priliku da
preobrazi Kastilju u svoju teritoriju čineći Pamplonu najvećim severnim
kraljevstvom. Alfonso V (Plemeniti) kralj Leona, na vreme je to primetio.
Sklopio je tajni sporazum da će vratiti Kastilju u okvire svoje teritorije;
kada je Garsija II napunio trinaest godina, Alfonso je ponudio veridbu
mladom grofu sa svojom sestrom.
 U nameri da sačuva ugled, Sančo Veliki je prihvatio ovaj dogovor i
objavio je da će u čast svog šuraka on i čitava njegova vojska pratiti dečaka
za Leon, na svetkovinu koja će biti upriličena povodom veridbe. Nedugo
nakon što su stigli u Leon, trojica ubica, braća iz kastiljanske porodice
Vela, napala su momka i izbola ga na smrt pred očima njegove sestre, zeta
i dvorske svite. Potom su pobegli na teritoriju kraljevstva Pamplone.603
Ovo je bio sasvim dovoljan dokaz da se potvrdilo opšte mišljenje da
ih je unajmio sam Sančo Veliki. Unajmio je Kastiljance kako bi pokazao
svoju nevinost u svemu, a kad su izbegli na njegovu teritoriju, poslao je
svoje naoružane ljude da ih traže, uhapse i spale žive pod optužbom da su
bili odgovorni za ubistvo grofa. Ako je i postojala neka sumnja u vezi s
eventualnom umešanošću njenog muža sa smrću njenog brata, mlada
nevesta ih nikada nije javno iznela. Postala je grofica Kastilje što bi značilo
da se kraljevstvo uspešno ujedinilo s Pamplonom.
Ujedinjena država, sve češće poznata kao kraljevstvo Navara, sada je
ušla u rat s Leonom. U narednih šest godina leonske snage će se odupirati
invaziji Sanča Velikog; rat se završio 1034. godine kad je Sančo proterao
kralja Leona iz glavnog grada i pobedonosno ušao u njega. Proterani vladar
se povukao na malu teritoriju Galicije gde je bio ubijen tri godine kasnije.
Sančo Veliki je sada kontrolisao sva tri hrišćanska kraljevstva na
severu, kao i još nekoliko manjih teritorija. Osvojene zemlje „su se
pokorile njegovoj vlasti“, saznajemo iz zvanične dvorske istorije, „zbog
njegovog izraženog integriteta i vrlina“. Sančo je stekao svoja kraljevstva
nemilosrdnim ratovanjem i manipulacijom, a vladao je njima ne polažući
nikome račune. U dvorskoj istoriji bilo je zaključeno kako je on, „zbog
širenja zemlje koju je imao i kojom je vladao, sebe proglasio carem“.604
 93. Sančo Veliki i kraljevstva Taifa
Ipak, carska titula jedva da je to zaista bila. Sančo je i dalje bio poput
nekog običnog omanjeg vladara. Umesto da svoju državu prepusti samo
jednom nasledniku, obznanio je da će sva teritorija biti podeljena između
njegova četiri sina. Umro je 1035, u šezdeset petoj godini, nepunu godinu
nakon što je svom imenu dodao titulu cara.
Hrišćansko carstvo se raspalo. Njegova četiri legitimna naslednika,
zajedno s petim vanbračnim sinom, provela su sledećih dvadeset godina
uništavajući teritorije jedni drugima u borbi za prevlast. Sve do 1056.
godine mir se nije učvrstio na severu, a i tada je do toga došlo samo zato
što su svi naslednici, osim jednog, bili mrtvi. Drugorođeni sin Ferdinand je
jedini preživeo. Tražio je zemlju svog oca za sebe, zajedno s titulom cara.
Tako je postao car Ferdinand I. Ponovo su sva severna kraljevstva bila
ujedinjena. Razjedinjenost na jugu je dovela do ujedinjenja na severu:
hrišćanska kraljevstva na poluostrvu koje se od tada nazivalo Španija
počela su da preuzimaju zajednički identitet, dok su se muslimanske
države postepeno raspadale.
Ipak, taj identitet nije sadržavao i komponentu mira. Dve decenije
obeležene tim unutarporodičnim ratom sprečile su španske hrišćane da
potpuno iskoriste haotičnu situaciju do koje je došlo na jugu, pa je
Ferdinand I svoju državu izgradio na krvi. Pokušao je da svoje mrlje opere
zakletvom koja je glasila: „Kralj Fernando uvek na poseban način obraća
pažnju“, saznajemo iz istorijskog izvora pod naslovom Historia Silense iz
XII veka, „da bolji deo plena stečenog u pobedama treba dati crkvama i
siromašnim hrišćanima, a u slavu velikog Stvoritelja koji mu je ovu
pobedu omogućio. … Ali Fernando je i dalje bio upleten u korupciju i znao
je da nije ni blizu Božjoj milosti.“605 Kad je 1065. godine osetio da
potpuno slabi i shvatio da bolest uzima maha, skinuo je sa sebe svoju
kraljevsku odeću i krunu, a obukao jednostavnu tuniku. Proveo je svoje
poslednje dane u pokajništvu i umro je noseći odeću grešnika.
Svoje carstvo, ali i tradiciju građanskog rata ostavio je u amanet
svojoj trojici sinova. Najstariji Sančo II (Jaki) postao je kralj Kastilje;
njegov srednji sin Alfonso nasledio je Leon, a najmlađi malu teritoriju
Galicije. Sančo II Jaki ipak nije bio voljan da ostavi svoju braću na miru.
Uz pomoć svog najbližeg saradnika generala Rodriga Dijaza započeo je rat
za ponovno ujedinjenje.
Rodrigo Dijaz, poznatiji po svom nadimku El Sid (arapska reč za
„gospodara“) imao je tada samo dvadesetak godina. Bio je vojnik još od
svojih mladih dana i već je imao iskustva s ratovanjem. „Kralj Sančo je
cenio Rodriga Dijaza toliko visoko“, zapisao je El Sidov biograf, „da ga je
postavio za zapovednika u pohodu koji je usledio. Rodrigo je prionuo na
posao i postao najsposobniji ratnik.“606
Nakon sedam godina ratovanja, Sančo II Jaki je uspeo da protera
svog brata Alfonsa iz Leona. Ujedinio je Leon i Kastilju u jedno
kraljevstvo, dok je Alfonso izbegao u kraljevstvo koje je svoje središte
imalo u blizini Toleda. Ali poput svog dede, Alfonso je bio lukav i voljan
da prolije porodičnu krv; stoga je potplatio jednog od Sančovih vojnika da
ubije kralja tokom opsade jednog zabačenog grada. „Izdajom“, saznajemo
iz Historia Silense, „kralj je proboden kopljem, neočekivano i s leđa,
ispustivši svoju krv zajedno sa svojom dušom.“607
Alfonso je sve do svoje smrti poricao to da je bio umešan u Sančovo
ubistvo, ali je korist išla njemu naruku; uz svog mrtvog brata, Alfonso se
vratio iz izgnanstva u muslimanskim zemljama i preuzeo oba kraljevstva
kao Alfonso IV od Kastilje i Leona. Uz to je nasledio i vojsku Sanča II
Jakog, zajedno s generalom El Sidom.
Kralj Alfonso IV dao je sve od sebe kako bi stekao El Sidovu
odanost, dajući mu visok položaj na dvoru i kraljevsku rođaku za suprugu.
Međutim, nikada u potpunosti nije verovao generalu svog mrtvoga brata, i
u nekoliko narednih godina El Sid je odlazio na mnogobrojna putovanja,
delujući kao Alfonsov izaslanik u kraljevstvima koja su se nalazila na jugu
i istoku. Ovo ga je držalo van Kastilje i Leona, i dalje od samog Alfonsa,
ali mu je takođe omogućilo i da se iskaže kao izvanredan ratnik. Oko 1080.
godine bio je poslat u prijateljsku posetu kraljevstvu Sevilji, koje je bilo
pod vladavinom arapskog monarha El-Mu’tamida. Dok je boravio tamo,
Sevilja je napalo susedno kraljevstvo Granada. El Sid i njegovi ljudi borili
su se zajedno s El-Mu’tamidom kako bi mu pomogli u borbi protiv snaga
Granade. El Sid se borio toliko neustrašivo da je ostvario sve uslove za
pobedu. Zaokružio je ovaj pohod napadom na Toledo, uzevši sedam
hiljada zatočenika i nekoliko zaprega blaga za Kastilju i Leon.
„Kao uzdarje za njegov uspeh i pobedu koju mu je darovao Bog“,
zapisao je njegov razočarani biograf, „mnogobrojni poznanici i stranci,
postali su ljubomorni, optužujući ga za mnogo lažnih i netačnih stvari pred
kraljem“. Alfonso IV bio je ljubomoran na El Sida, pa je zato iskoristio
napad na Toledo kako bi ga proterao iz svog kraljevstva. Nepoznati pesnik
iz XII veka dodaje da je kralj Alfonso IV poslao svoje ljude da opljačakaju
El Sidovu kuću:
ispreturani kovčezi, izvaljene kapije, sve otvoreno na vetru,
nijedan ogrtač nije ostao, ni komad odeće, ni krzno, ogoljen je
njegov zamak.608
Lišen svog doma, zemlje i ratničkog poziva, El Sid je isprobao svoje
veštine na jedini način koji je mogao: postao je najamnik. Njegov ugled
osigurao mu je angažovanje te ga je pozvao arapski vladar Saragose,
države koja je svoju prestonicu imala nedaleko od Alfonsove granice.
Ovo ga je dovelo na suparničku stranu u odnosu na njegovog
prethodnog poslodavca. Iako se te dve ličnosti nikada nisu, licem u lice,
susrele u bitkama, El Sid se borio za Arape, pa je Alfonso IV planirao
napad da bi povratio velike delove muslimanske Španije. Zauzeo je 1079.
godine grad Koriju koja se nalazila znatno južnije od njegovog kraljevstva
te se do 1085. probio na istok sve do Toleda, središta jedne od najjačih
država. Kad ju je porobio, osećaj straha potresao je sva preostala
kraljevstva, sve do obale mora. Bio je u prilici da razjedini severna i južna
kraljevstva i da ih vremenom zauzima jedno po jedno. Pokazalo se da
nijedno od njih nije moglo, bez pojačanja, da se odupre nadirućoj
hrišćanskoj sili.609 Predvođeni kraljem Sevilje, drugi vladari su poslali
molbu za pomoć preko Gibraltara, severnoafričkim muslimanima poznatim
kao Almoravidi.
 Sve do tada, Almoravidi su bili ograničeni na Severnu Afriku. Ta
izvorno nemirna skupina severnoafričkih plemena oblikovala se u naciju
zahvaljujući svom predvodniku Jahji ibn-Ibrahimu koji je do vlasti došao
petnaestak godina ranije. Plemena su već skoro dva veka većinski bila
muslimanska, ali kako su bila raštrkana po prostranstvima zapadne
pustinje, bez glavnog grada ili džamije oko koje bi se okupljali, njihovo
praktikovanje islama je sve više postajalo besmisleno. Tokom 1035.
godine Ibn-Ibrahim, u to vreme poglavica jednog od plemena, otputovao je
do Meke radi svetog hodočašća koje se naziva hadžiluk. Tek tamo je otkrio
koliko je čudna bila zapadnoafrička verzija islama.610
Kao reformator, Ibn-Ibrahim proveo je godine proučavajući veru
Arapa u domovini islama i kad se vratio u zapadnu Afriku poveo je sa
sobom misionara, imama po imenu Ibn Jasin. Ovaj je proveo narednih
dvadeset godina među plemenima, učeći ih svojoj verziji islama. Bila je to
borbena i asketska interpretacija koja je smirivala jeretike, tražila zabranu
alkohola, posvećivala vreme molitvi, postu i izučavanju Kurana, a potom
širila ovu praksu silom ukoliko bi to bilo neophodno. „Bog te je učinio
boljim i vodio svojom ispravnom stazom“, rekao im je. „Upozorite svoj
narod. Učinite da se boje Božje kazne. … Ako se pokaju, vrate istini i
odbace svoje grehe, pustite ih. Ali ako odbiju, nastave da greše i budu
uporni u svojim lošim delima, onda ćemo tražiti od Boga da nam pomogne
protiv njih, i sručiti Sveti rat na njih.“611
Almoravidska posvećenost svetom ratu ih je sve do 1085. godine
gonila da pokore veliki deo severozapadne afričke obale. Vođeni ibn
Ibrahimovim bratom, Abu-Bakrom, izgradili su glavni grad i središnju
džamiju u Marakešu; izrazili svoju odanost abasidskom kalifatu u Bagdadu
i potpuno preuzeli abasidske zakone i običaje. Prenoseći svoje verske
pouke severozapadnoj Africi, Ibn Jasin je takođe donosio i plan za
stvaranje carstva, dajući ovim nomadima brze savete kako da dođu do
stadijuma nacije.
Kad je ta panična poruka stigla iz Sevilje, Abu-Bakr je poslao svog
rođaka, generala Jusufa ibn Tašfina, da odgovori na nju. Ibn Tašfin je
preveo almoravidsku vojsku preko moreuza i krenuo je put severa kako bi
se borio protiv kralja Alfonsa IV. Dvadeset trećeg oktobra 1087. godine
ujedinjene vojske muslimanskih država na Pirinejskom poluostrvu,
potpomognute snagama Almoravida, porazile su vojnike Leona i Kastilje u
bici kod Sagrađasa koji se nalazio jugozapadno od Toleda. Zemlja je bila
prekrivena mrtvima: „Nije bilo mesta da se stane od leševa i krvi“, zapisao
je jedan hroničar.
Kralj Alfonso IV je preživeo, ali je bio primoran da u panici napusti
bojno polje. Noga mu je bila ozbiljno povređena. Poraz ga je toliko
prestravio da je pozvao El Sida iz izgnanstva kako bi se izborio s
almoravidskom pretnjom; El Sid se saglasio s tim da se vrati kući u
zamenu za dva zamka, malu ali nezavisnu teritoriju za sebe i pisano
izvinjenje od kralja Alfonsa IV kojim se utvrđuje da „sve zemlje i zamkovi
koje (El Sid) može da zatraži“, ukoliko uspe da pobedi neprijatelja, bez
pogovora moraju pripasti samo njemu.612
El Sid je pomogao Alfonsovim snagama da zadrže stabilnu granicu
Leona i Kastilje, tamo gde je ona tada i bila. U međuvremenu je Ibn Tašfin
zastrašivao muslimane na jugu na isti način na koji je to činio i s
hrišćanima. Kraljevi koji su ga pozvali dobro su poznavali sopstvenu
istoriju; sećali su se Tarikovog osvajanja 711. godine koje je donelo islam
u Španiju. Bili su svesni da je pozivanje severnoafričke vojske u pomoć
bilo kao da su pozvali lisicu da sačuva kokošinjac. Ipak, bili su očajni.
Kako bi se odbranili od Tašfinovih ambicija, uspeli su da ga ubede da im
obeća da će se vratiti za Afriku kad hrišćani budu poraženi.613
To obećanje bilo je uveliko zaboravljeno do 1091. godine. Abu-Bakr
je umro 1087, ostavivši Ibn Tašfina da vlada almoravidskim zemljama. Ibn
Tašfin je potom pokorio Granadu, Kordobu i Sevilju; južna Španija je tako
postala provincija almoravidskog carstva koje se sada protezalo od
Marakeša pa sve do oblasti na suprotnoj obali Sredozemnog mora. Ali
širenje carstva stvaralo je teškoće almiravidskim vojskama u njihovom
daljem napredovanju ka severu. Alfonsovo kraljevstvo je ostalo netaknuto
budući da se nalazilo na severu. Poluostrvo je bilo podeljeno između samo
dve države. Nekadašnja taifa kraljevstva postala su deo prošlosti.
S poluostrvom podeljenim na hrišćansku i muslimansku regiju,
pokazalo se da El Sid nije pripadao nijednoj. Umesto toga, 1094. godine
opseo je grad Valensiju koji se nalazio na istočnoj obali, između granica
severnih hrišćana i južnih muslimana. Kad se grad našao u njegovim
rukama, utvrdio ga je kao svoj, postupajući prema uslovima koje je kralj
Alfonso IV naveo u svom izvinjenju. Potom se uselio u grad. Oko
Valensije je ubrzo stvorio sopstveno kraljevstvo.
 94. Almoravidska država
El Sid je već bio u pedesetim godinama i proveo je čitav život boreći
se za muslimanske vladare protiv drugih muslimana, ali i hrišćana, kao i za
hrišćanske kraljeve protiv muslimana, ali i protiv njihove sopstvene braće.
Bio je umoran od ratovanja i dojadilo mu je to stalno menjanje strana. U
jednom kratkom periodu pokazalo se da je njegovo kraljevstvo postalo
dom za hrišćane i muslimane što je poizvelo kratko mešanje religija u toj
polarizovanoj zemlji.
El Sid nije bio mirotvorac; izvršio je pokolj nad žiteljima Valensije
koji su mu se opirali, pljačkao je sela koja su odbijala da se predaju i za
sebe je uzimao ogromno blago od svih koje bi pokorio. Ipak, nije bio ni
fanatik. Nije služio ni hrišćanstvu ni islamu. Jednostavno, bio je u
sopstvenoj službi. Svaki Španac koji bi se pristojno ponašao i pokorio El
Sidu mogao je da živi u kraljevstvu Valensije. U svetu podeljenom
religijama, generalov gest, koji je isključivo potekao iz sopstvenog
interesa, nehotice je doprineo uspostavljanju svojevrsne oaze tolerancije.
Almoravidski vojskovođa Jusuf ibn Tašfin osvojio je 1097. godine skoro
sve zemlje koje su nekada pripadale Kordopskom kalifatu; njegova
muslimanska imperija zauzimala je prostor od severozapadne Afrike do
severa Španije. Hrišćansko kraljevstvo Leona i Kastilje dominiralo je za
duge vladavine kralja Alfonsa IV najvećim delom severnih regija. Malo
kraljevstvo Aragon-Navara bilo je tek jedna mlada sila na Pirinejskom
poluostrvu; jedino kraljevstvo manje od Aragon-Navare bila je Valensija,
nezavisna teritorija El Sida koja se nalazila na istočnoj obali.
Valensija je postojala isključivo zahvaljujući snazi i odlučnosti
samog El Sida; kad je umro, ona je propala. Preminuo je u svojoj postelji
1099. godine, u šezdesetoj godini. U trenutku kad su vesti o njegovoj smrti
došle do Almoravida, oni su se upravo nalazili u vojnom pohodu protiv
Valensije čiju su teritoriju napali, a grad držali pod opsadom punih sedam
meseci.
Njegova žena je napokon poslala molbu kralju Alfonsu IV od
Kastilje, moleći ga za pomoć. Znala je da će ovo biti njen kraj kao kraljice
Valensije. Kralj Alfonso IV je ubrzo stigao sa svojom vojskom, probio se u
grad da bi je spasao, ali je odbio da se obaveže da će se suprotstaviti
opsadnicima. „Bila je predaleko od njegovog kraljevstva“, saznajemo iz
dela Historia Roderici, „pa se vratio u Kastilju, vodeći sa sobom
Rodrigovu suprugu, kao i telo njenog muža. … Kad su napustili Valensiju,
kralj je naredio da se ceo grad spali do temelja.“ Almoravidi su tako bili
primorani na privremeno povlačenje, ali su se uskoro vratili i zauzeli
spaljeni grad. Ponovo su ga naselili, kao i sve njegove teritorije“,
zabeleženo je u Historia Roderici, „i nikad ga više, od toga dana, nisu
izgubili.“614
Pad Valensije bio je početak čitavog niza promena do kojih je došlo
na tlu Španije. Tokom 1104. godine najbliži rođak kralja Alfonsa IV (koji
je jednom već bio skrajnut) nasledio je presto Aragon-Navare i započeo
dvostruki pohod koji je za svoje ciljeve imao da ponovo osvoji
muslimanski jug i da promeni odnose Leona i Kastilje, s jedne, i svog
kraljevstva, s druge strane, kako bi ubuduće veće kraljevstvo plaćalo porez
manjem. Podražavajući svog rođaka, uzeo je kraljevsko ime Alfonso; i dok
je Alfonso IV od Kastilje vremenom zaslužio nadimak Alfonso Hrabri,
dotle je tridesetogodišnja vladavina Alfonsa od Aragon-Navare njemu
donela nadimak Alfonso Ratoborni.
Uz izazivanje brojnih stradanja, Ratoborni je jačao izuzetno brzo.
Njegove žrtve su, pored ostalog, bile Ibn Tašfin, sin kralja Alfonsa IV
Hrabrog, kao i, naposletku, on sam.
Ibn Tašfin je umro 1106. godine kad mu je bilo skoro sto godina.
Neposredno pre njegove smrti, savladan godinama i fizičkom nemoći,
dozvolio je vojskama Leona i Kastilje da prodru duboko u muslimansku
teritoriju. Ostavio je almoravidsku imperiju svom sinu Ali ibn Jusufu koji
je prepoznao potrebu da odagna hrišćanske uzurpatore.
Almoravidska vojska, pod komandom dva brata ibn Jusufa, nasrnula
je 1108. godine preko granica grada Ukle. Alfonso IV Hrabri od Kastilje
poslao je svog petnaestogodišnjeg sina Sanča na čelu armije od deset
hiljada ljudi kako bi okončali tu opsadu. Dečaku je dao dva iskusna
generala da mu pomognu i očekivao je brzu pobedu. Ali s ostarelim Ibn
Tašfinom, koji je u međuvremenu umro, Almoravidi su se pregrupisali. U
nemilosrdnoj borbi do koje je došlo oko grada, mladi Sančo i obojica
njegovih generala bili su ubijeni. Almoravidi su zauzeli Uklu postavljajući
novu granicu.
Kralj Alfonso IV Hrabri, skrhan sinovljevom smrću i oslabljenog
zdravlja, imao je samo još jedno zakonito dete – kćerku Uraku, koja je,
nekoliko godina pre toga, ostala udovica. Kako je trebalo da ona nasledi
krunu Kastilje i Leona, njen otac je uredio da se uda za kralja Aragona;
kralj Alfonso Ratoborni, tada već vešti ratnik u svojim ranim tridesetima,
mogao je da brani kraljevstvo od Almoravida.615
Starac je preminuo nedugo posle toga i kralj Alfonso Ratoborni
postao je kralj Aragona i Navare, Leona i Kastilje, odnosno pravi rex
Hispania. Ali on je Leon i Kastilju držao samo zahvaljujući svojoj ženi, a
njihov brak bio je veoma loš. Uraka je bila zrela žena u svojim kasnim
dvadesetim, nimalo naivna. Imala je četvorogodišnjeg sina iz prethodnog
braka i to dete, a ne Alfonso Ratoborni, imalo je pravo da postane sledeći
vladar Leona i Kastilje. Insistirala je da vlada svojim delom kraljevstva bez
pomoći novog muža, idući čak tako daleko da je proterala svog starog
učitelja jer je oslovio Alfonsa Ratobornog kao „kralja Kastilje“. Vrhunac
političkih problema nalazio se u činjenici da se njoj jednostavno nije
dopadao Alfonso; „Postojao je nedostatak privlačnosti između venčanog
para“, tvrdio je jedan istoričar. „Svađali su se i razdvajali i na po nekoliko
meseci.“616
Uprkos tome, Alfonso Ratoborni je učvrstio svoju titulu kralja nad
celim kraljevstvom. Tokom narednih osam godina konstantno se borio s
almoravidskim armijama duž čitave svoje granice. Uraka je, takođe, slala
vojske iz Leona i Kastilje koje su se borile protiv Almoravida.
Otuđeni supružnici bi se povremeno borili i jedno protiv drugog;
Alfonso je jednom prilikom čak uhapsio svoju suprugu i držao je zatvorenu
neko vreme kao ratnog zatvorenika. Neprijateljstvo između hrišćanskog
kralja i kraljice ometalo je njihove pokušaje da se izbore sa
severnoafričkim neprijateljem; zahvaljujući njihovom lošem braku,
Almoravidi su znatno duže ostali na vlasti.
 Osamdeseto poglavlje

Dolazak Turaka

Između 1025. i 1071. godine carica Zoja krunisala je trojicu

svojih muževa, a Turci Seldžuci stvorili su svoje carstvo
Nalazeći se u istočnim oblastima, Konstantinopolj je u XI stoleću u pravo
vreme izašao iz razdoblja postepene obnove kako bi uočio da se dalje na
istoku polako pojavljuje jedan sasvim novi protivnik.
Car Vasilije II Bugaroubica preminuo je 1025. godine. Njegov mlađi
brat i naslednik, car Konstantin VIII bio je vladar Vizantije tokom tri
naredne godine. U to vreme imao je više od šezdeset godina i najveći deo
života proveo je u lovu, jahanju i prejedanju. Nije imao nikakve
državničke, a još manje ratničke veštine: „Bila je to ličnost slabog
karaktera, bez ikakvih ambicija da vlada“, zapisao je Mihailo Psel, „fizički
možda i snažan, ali u srcu običan slabić.“ Njegov najveći poduhvat kao
vladara bila je, „veština pravljenja ukusnih soseva.“ Car nije imao sinove, a
samim tim ni naslednike. Iako je imao tri kćerke, nijednoj nije dozvolio da
se uda, u strahu da bi njihovi muževi mogli da ga zbace s prestola. Njegovu
vladavinu obeležila je beskrajna neodgovornost samog vladara.617
Kad je konačno ozbiljna bolest uzela maha, 1028. godine, bio je
prinuđen da odredi svog naslednika. Zapovednik oblasti u kojoj se nalazio
prestoni Konstantinopolj, a bio je to Roman Argir, bio je iskusni državni
zvaničnik koji se tada nalazio u šezdesetim godinama. Istovremeno, on je
bio i daleki potomak cara Romana I. Car Konstantin VIII je zato predložio
da Roman Argir oženi njegovu srednju kćerku Zoju nakon čega bi, zajedno
s njom, bio krunisan.
No, Roman Argir je tada već uveliko bio u braku, a Zoja je imala
četrdeset osam godina. Ipak, tu priliku koja mu se pružila nije odbio. Svoju
suprugu je oterao u manastir i odmah zaprosio sredovečnu princezu. Brak
je bio sklopljen 12. novembra 1028. godine. Svega tri dana kasnije car
Konstantin VIII je umro, pa su Roman Argir i njegova supruga bili
krunisani za vladarski par kao Roman III i carica Zoja.
Pokazalo se da je car Roman III bio ličnost velikih ideja, ali zato
nikakvih sposobnosti da ih sprovede u delo. Uskoro je okupio veoma
brojne oružane snage koje je poveo u rat protiv muslimana na istoku.
Podigao je i poresku stopu, nadajući se da će postati slavan izgradnjom
veličanstvenih građevina. Sve te careve zamisli neslavno su se završile.
Napad na muslimane bio je okončan ponižavajućim porazom. Povećane
poreske stope samo su ga dodatno učinile neomiljenijim među podanicima.
S druge strane, carica Zoja, kojoj je tada bilo više od pedeset godina,
odavno nije mogla da rađa decu. Mihailo Psel nam kazuje kako je car
Roman III odlučio da ignoriše tu neprijatnu činjenicu. „Uprkos te prirodne
sprečenosti, car je još više radio na ostvarenju svojih planova u čemu je bio
vođen sopstvenom verom u bolju budućnosti, kazuje nam hroničar.
Angažovao je najbolje lekare koji su tvrdili da mogu da izleče sterilitet.
„Podvrgao se tretmanima korišćenja ulja i masaža, i od svoje supruge je
tražio da to isto čini.“ Ti lekari su carici Zoji preporučivali da se podvrgne
magijskim obredima pre nego što bi joj suprug pristupio, što je on veoma
često činio.618
Ipak, car Roman III je u jednom trenutku morao da odustane od
svega toga. Bio je već suviše star kako bi i nadalje mogao da praktikuje taj
svojevrsni seksualni maraton na kome je toliko insistirao, a carica Zoja nije
pokazivala nikakve znake da se oporavila od menopauze. Razočaran
takvim razvojem događaja, car se u potpunosti izopštio iz spavaćih odaja.
Carici je to, pokazalo se, bilo sasvim potaman. Uskoro je ušla u
strasnu vezu sa svojim komornikom Mihailom Paflagonijskim, naočitim i
poželjnim mladićem čiji je brat bio jedan od uticajnijih dvorskih evnuha. I
kako je popularnost cara Romana III sve više slabila među njegovim
podanicima, carica Zoja je odlučila da je došlo vreme da njen već ostareli
suprug, s kojim ju je svezao njen otac, treba da ode. Najverovatnije je da je
tada počela da u carevu hranu stavlja otrov. Njegovi dvorani su počeli da
primećuju kako je njihov gospodar sve više slabio i često ostajao bez daha.
Njegovo lice postajalo je bledo i upalo, a kosa je ubrzo počela da mu
opada. Jednog jutra, nameravajući da se okupa, iznenada se okliznuo, upao
u vodu i udavio. Zoja je, po svemu sudeći, priželjkivala to „slučajno“
davljenje svog supruga budući da se te iste večeri udala za Mihaila
Paflagonijskog da bi odmah potom naložila konstantinopoljskom patrijarhu
da ga kruniše za cara.619
Iako mudar i šarmantan, Mihailo je često poboljevao (po svemu
sudeći, patio je od epilepsije), pa je njegova kratkotrajna vladavina bila
obeležena velikim neuspesima na državnom, ali i na ličnom planu. Uskoro
je svima bilo jasno da je neko drugi povlačio sve konce vlasti. To, naime,
nije bila carica već carev brat Jovan, uticajni dvorski evnuh.
Mnogi od kastrata koji su bili na službi u prestonom
Konstantinopolju bili su robovi ili zatočenici, ali je Vizantija poznavala i
tradiciju sopstvenih evnuha. Često se dešavalo da su dečaci, pripadnici
vladarske porodice, u detinjstvu bili kastrirani kako bi kasnije bili sprečeni
da teže ka carskom prestolu. S druge strane, pripadnici siromašnog seoskog
stanovništva, koji su imali brojno potomstvo, odlučivali su se da kastriraju
dvojicu ili trojicu svojih sinova nakon čega bi ih poslali u prestonicu u
potrazi za srećom. Na kraju krajeva, nisu svi ni mogli da ostanu na seoskim
posedima, a pošto evnusi nisu imali svoju decu, kao ni želju da uspostave
sopstvene dinastije, to im je davalo posebnu prednost na dvoru.620
Jovan i Mihailo su poticali iz zemljoradničke porodice iz oblasti
Paflagonija koja je imala petoricu sinova. Jovan je bio kastriran, dok je
Mihailo izbegao tu sudbinu. Jovanove sposobnosti i Mihailova fizička
lepota obojici su obezbedili mesto na dvoru. Vremenom je upravo Jovan,
sposobniji i mudriji od dvojice braće, postao mozak operacije koja je za
cilj imala da brat stupi u vezu s caricom. Sada je Mihailo bio car, a Jovan,
koji je dobio nadimak Orfanotropus, budući da je bio zadužen za
funkcionisanje prestoničkog sirotišta, postao je osoba koja je iz potaje
vukla sve konce. Psel, koji je kao dečak bio u prilici da evnuha lično
upozna, kazuje nam da je Jovan Orfanotropus bio vispren, sposoban i odan
ideji bratovljevog uspeha: „Nikada nije smetnuo s uma šta mu je bio
zadatak, pa čak ni onda kad bi se odavao zadovoljstvima“, govori nam
Mihailo Psel. „Ništa mu nikada ne bi promaklo. … Svi su ga se bojali.“621
Mihailo je pod Jovanovim uticajem počeo postepeno da potiskuje
caricu Zoju čime je umanjivao njen uticaj na dvoru. Zatočio ju je u njene
privatne odaje i naredio je da svakoga ko bi želeo da joj pristupi prethodno
mora pregledati pripadnik carske straže. U međuvremenu je prestao da s
njom održava intimne odnose. Naime, njegova bolest (epilepsija) je
uznapredovala i car je postao impotentan. Zoja se svemu tome
suprotstavljala na jedini način na koji je to mogla da čini: iako joj je
uveliko bilo pedesetak godina, otpočela je novu vezu s jednim mladićem,
državnim službenikom Konstantinom Monomahom kome je tada jedva
bilo trideset godina.
Car Mihailo IV je time bio veoma nezadovoljan i odlučio je da
protera Konstantina Monomaha na ostrvo Lezbos koje je odavno bilo
tradicionalno mesto za progonstvo prestupnika. Međutim, pokazalo se da
Konstantin Monomah nije bio carev najveći problem. Epileptični napadi su
postajali sve učestaliji, a dešavali su se i naočigled carevih podanika. Više
se u javnosti nije mogao pojavljivati bez brojne pratnje koja bi ga okružila
da, ukoliko bi doživeo napad, niko ne bi mogao da vidi tu neprijatnu scenu.
Jovan Orfanotropus se svim silama trudio da očuva moć porodice.
Stoga je Mihailu predložio da kao svog sina usvoji njihovog
dvadesetpetogodišnjeg nećaka (sina njihove starije sestre) koji se, takođe,
zvao Mihailo. Sam čin usvajanja obavljen je 1040. godine. Sredinom 1041.
godine car Mihailo IV jedva da je mogao da korača: „Snagom prirode ne
možemo gospodariti“, zapisao je Psel, „niti je car mogao da dugoročno
otkloni, niti prevlada svoju bolest. Ona je, u potaji, s vremenom
napredovala sve do svog konačnog ishoda.“ Car je preminuo u decembru.
Imao je samo trideset jednu godinu. Na njegovo mesto bio je doveden
njegov nećak koji je postao car Mihailo V.622
Novi vladar bio je nestrpljiv da se oslobodi uticaja svog ujaka. Čim
se našao na prestolu, naredio je da se proteraju njegov ujak i pomajka,
carica Zoja. Međutim, mladić je očito pogrešno procenio svoje snage.
Možda nije bio baš omiljen, ali Jovan Orfanotropus je bio veoma cenjena
ličnost. Carica Zoja bila je još lepa i harizmatična. Iako je prema njoj bio
loš odnos, caricu su i dalje voleli njeni podanici. „Negodovanje je bilo
sveopšte, pa su mnogi bili spremni da polože svoje živote za Zoju“,
saopštava nam Psel. On se, naime, u vreme nemira našao u
Konstantinopolju i na osnovu toga raspolažemo opisom rulje naoružane
ubojnim sekirama, mačevima, kopljima i kamenjem koja je zaokupila ulice
spremna i da ubije cara Mihaila V čim bi ga ugledala.623
Vladar se, uplašen, nekako iskrao do luke gde se ukrcao na lađu koja
ga je prevezla do obližnjeg manastira. Sklonište je pronašao u
manastirskom hramu, čvrstvo se držeći za samu časnu trpezu u oltaru.
Rulja je krenula za njim, izvukla ga iz hrama i oslepela ga oštrim
gvozdenim predmetom. Tu su ga i ostavili nakon čega su se vratili u
prestoni grad gde su carica Zoja i njena sestra Teodora bile izvikane za
savladarke. „Tako je Carstvo bilo predato u ruke dveju sestara“, kazuje
nam Mihailo Psel, „te smo tako, prvi put u našim životima, bili svedoci
preobražaja ženskih odaja u carski savet.“624
Carica Zoja, koja je tada imala šezdeset tri godine, vratila je iz
progonstva svog mladog ljubavnika Konstantina Monomaha s kojim se
odmah venčala i koga je ubrzo postavila na carski presto. Bila je to treća
ličnost koja je, putem braka s istom caricom, stupala na carski presto. Iako
je imala ozbiljne godine, carica je i dalje bila veoma lepa. „Imala je kosu
zlatnožute boje, a čitavo njeno telo blistalo je belinom njene kože“,
primetio je Mihailo Psel koji je lično video svoju vladarku. „Na njoj se
moglo vdeti svega nekoliko znakova njene dobi. Naime, … rekli biste da
se pred vama nalazi jedna devojka pošto nijedan delić njene kože nije bio
naboran već nežan i gladak, a nigde nije bilo nikakvih ožiljaka.“
Zlatnožuta boja caričine kose, najverovatnije, bila je posledica njene
veštine. Psel nam otkriva i to kako su čitave caričine privatne odaje bile
ispunjene losionima, kremama i drugim pomagalima za održavanje telesne
lepote, ali se svakako mora priznati i to da je carica Zoja, bez ikakve
sumnje, imala i izuzetne genetske predispozicije.625
Međutim, ličnost koja se uz njenu pomoć dočepala vlasti nije bila
iste sreće. Car Konstantin Monomah našao se tada na čelu carstva kome su
sa skoro svih strana pretile spoljašnje sile. Dvorani su suviše dugo
uzurpirali važnu ulogu u carskoj palati. Još od vremena cara Vasilija II
Bugaroubice, Vizantija je postepeno počela da slabi. Car Konstantin
Monomah bio je primoran da uguši pobunu koju je podstakao jedan od
njegovih generala, ali i da se istovremeno suprotstavi napadu Rusa,
dolasku Pečenjega koji su prešli preko zaleđenog Dunava, kao i
neprijateljskim muslimanskim snagama na istoku. Svakom od tih problema
posvećivao se pojedinačno, ali se šest godina nakon svog krunisanja, 1048,
suočio sa protivnikom koga nikako nije mogao da savlada.626
Taj protivnik bio je Tugrul, turski vojskovođa koji je svoj plemenski savez
poveo u rat protiv Gaznavida čije su se oblasti nalazile zapadno od planina
Ind. Tugrul se tada već dvadeset godina nalazio na čelu svog plemena, a to
su bili Turci Seldžuci. Po rečima istoričara Renea Grusea, bila je to „horda
bez ikakve tradicije, ali i poslednja civilizovana skupina u odnosu na sve
druge nomade“. Ipak, Tugrul je uspeo da ih povede u pravcu obrazovanja
sopstvene nacije. Sebe je tokom 1038. godine proglasio sultanom svih
Turaka, dok je za svoj prestoni grad odredio Nišapur. Njegovi Turci sada
su bili dovoljno snažni da su mogli da izazovu i samu Vizantiju.627
 Do prvog turskog pljačkaškog upada na teritoriju Vizantijskog
carstva došlo je 1046. godine. Bilo je to samo kratkotrajno narušavanje
vizantijske državne granice pošto su se Turci, koji su upali na područje
Jermenije, odmah povukli ne prouzrokujući ozbiljniju štetu. Međutim,
tokom 1048. godine znatno brojnija skupina Turaka prodrla je kroz istočne
vizantijske granice i zauzela bogati pogranični grad Erzen. Reagujući na to,
car Konstantin Monomah je uputio vojsku koja je brojala oko pedeset
hiljada ljudi kako bi potisnula napadače. No, vizantijski ratnici bili su
potpuno poraženi u bici do koje je došlo u ravnici koja se nalazi u blizini
grada. Turci Seldžuci su zarobili na hiljade Vizantinaca među kojima se
nalazio i njihov zapovednik. Istovremeno, oteli su i značajne zalihe koje su
sadržavale hiljade zaprežnih kola punih hrane, raznih potrepština i
novca.628
Car Konstantin Monomah se, umesto da nastavi s ratovanjem,
odlučio na to da Turcima Seldžucima ponudi mirovni sporazum. Radi
postizanja mira i oslobađanja svih ratnih zarobljenika pristao je na to da im
prepusti određene delove svoje države koji su se nalazili na istoku.
Istovremeno, Tugrulu je poslao i bogate darove obećavši, pri tome, da će
muslimanima omogućiti da nesmetano obavljaju bogosluženja u prestonom
Konstantinopolju. Turci su se, naime, u međuvremenu preobratili u islam,
pa je to bio prijateljski gest. Tugrul je prihvatio te predloge te je u
Konstantinopolj, živog i zdravog, vratio carevog vojskovođu.
Ratovanje je, makar privremeno, bilo obustavljeno. Međutim,
pokazalo se da je mirovni sporazum bio delo đavola. Konstantin Monomah
je, kao i svaki car još od vremena Vasilija II Bugaroubice, najveće teškoće
doživljavao upravo u obavljanju svojih vladarskih dužnosti. Trud da se po
svaku cenu zadrži na prestolu na koji je stupio brakom, a ne pravom
nasleđivanja, potpuno ga je iscrpeo. I dok se on bavio isključivo time kako
da se održi na prestolu, njegovo carstvo je ubrzano slabilo.
Istovremeno, car je bio ozbiljno bolestan. Već izvesno vreme je patio
od nepoznate bolesti koja se manifestovala grčevima u mišićima što je,
naposletku, dovelo do postepenog paralizovanja. „Njegovi prsti su …
potpuno izgubili svoj prirodni oblik, iskrivili su se i uvrnuli“, zabeležio je
Mihailo Psel. „Njegova stopala su se iskrivila, a careva kolena, poput
ljudskog lakta, potpuno izvila“. Najpre je morao da odustane od jahanja, a
ubrzo i od hodanja. I disanje mu je sve teže padalo. Razgovori su mu
pričinjavali bol. Stoga je bilo kakva pomisao da bi mogao da se odupre
Turcima izgledala nemoguća.629
 Uskoro je problem s Turcima prešao na novu generaciju. Carica Zoja
je preminula 1050, u sedamdeset drugoj godini. Sve do smrti je nosila
prozirne haljine i bila najveća lepotica čitavog Konstantinopolja. Daleko
mlađi Konstantin Monomah sledio ju je već 1055. godine. Ostavši sama na
carskom prestolu, Teodora je preminula 1056. godine. Pre nego što je
umrla odredila je da će presto pripasti njenom odanom ministru Mihailu
Bringu, ličnosti koja nije bila mnogo mlađa od nje same i koja je odmah
zaradila nadimak Mihailo Geront, odnosno Mihailo Stari.
Tugrul je, u međuvremenu, stezao obruč oko muslimanskih oblasti
na jugu. Znatno slabija nego što je ranije bila, bujidska dinastija je i dalje
kontrolisala Bagdad. Godine 1056. car Mihailo je stupio na vladarski
presto u Konstantinopolju, dok je Tugrul ulazio u Bagdad koji je odlučno
oteo Bujidima čije je poslednje vlastodršce oterao u izbeglištvo. Abasidski
kalif je i dalje boravio u Bagdadu. Pošlo mu je za rukom da zadrži deo
svoje duhovne vlasti, dok je, istovremeno, u potpunosti bio lišen svake
političke moći. Tugrul je postigao dogovor sa njim. Kalif je mogao da
ostane u Bagdadu i da u njemu nastavi da živi u miru ukoliko bi u
molitvenim obredima koji su bili održavani petkom Tugrula priznao za
vrhovnog sultana i najviši autoritet u muslimanskom svetu. Do tada je
svako pominjanje bilo koga osim kalifa ili njegovog naslednika u
molitvenim obredima koji su vršeni petkom predstavljalo čin veleizdaje.
Sada će se, pak, kalif moliti za sultana. Time je bio okončan proces
razdvajanja duhovne i političke vlasti u abasidskom kalifatu.
 95. Bitka kod Mancikerta
Tugrulovi uspesi na jugu izazvali su veliku pometnju u vizantijskim
oružanim snagama. Car Mihailo Stari nimalo im nije ulivao poverenje.
Stoga su pripadnici vizantijske vojske, koji su bili stacionirani u
Konstantinopolju, 1057. godine izabrali svog vojskovođu Isaka Komnina
za novog cara umesto ostarelog vladara. Car Mihailo Stari je ponudio da ga
imenuje svojim naslednikom, ali su se žitelji prestonice pobunili pošto su
masovno stali uz Isaka. Car Mihailo VI Stari nije imao energiju, ali ni
volju da se suprotstavi narodu. Stoga je mirno abdicirao i povukao se u
jedan manastir u kome je preminuo kao monah dve godine kasnije u snu.
 Čitav Konstantinopolj je slavio izbor novog cara. Konačno se jedan
ratnik našao na prestolu. Verovalo se da je u pitanju ličnost koja je mogla
da zaustavi napredovanje Turaka. „Svi žitelji grada su izašli iz svojih
domova kako bi ga pozdravili“, zabeležio je Mihailo Psel. „Neki su imali
upaljene sveće kao da se radilo o samom Gospodu, dok su ga drugi prskali
sladunjavim mirisima. … Svi su se radovali i plesali.“630
Nažalost, njihove nade ubrzo su se potpuno raspršile. Isak Komnin je
proveo kratko vreme na prestolu koje nije bilo obeleženo nikakvim
značajnim poduhvatom. Odmah je sebe učinio veoma neomiljenim na
dvoru time što je predložio sveobuhvatne reforme državne uprave, ali se, i
pre nego što je bio u prilici da ih sve sprovede, razboleo od upale pluća i
preminuo. Na njegovo mesto bio je doveden državni zvaničnik po imenu
Konstantin Duka i, mada mu je uspelo da se na prestolu zadrži punih osam
godina, nedovoljnu pažnju posvetio je turskom napredovanju na istoku.
Konstantinopolj je tek 1068. godine ponovo video jednog ratnika na svom
prestolu. Bio je to general Roman Diogen koji je bio krunisan kao car
Roman IV. Državom je upravljao u svojstvu savladara sinovima cara
Konstantina Duke.
Tugrul, sultan svih Turaka, preminuo je 1063. godine u dubokoj
starosti. Iza sebe nije ostavio sinove. Nasledio ga je nećak po imenu Alp
Arslan („siloviti tigar“), koji je ubrzo bacio oko na vizantijske oblasti u
Maloj Aziji, pa je car Roman IV, uvidevši opasnost koja je dolazila od
Turaka, konačno organizovao vojni pohod u pravcu istočnih granica
carstva. Nastupajući protiv Turaka stupio je na područje koje su oni već
osvojili. Nakon čitavog niza izuzetno surovih bitaka pošlo mu je za rukom
da ih 1070. godine potisne na drugu obalu Eufrata. Mnoge godine
provedene u vojnim pohodima naučile su ga kako da se nosi s lako
naoružanom i veoma pokretnom turskom konjicom: držati snage na okupu
i nikako ih ne širiti u borbenu liniju, dok strelci s bokova sve vreme štite
sporu, teško naoružanu konjicu.631
Pokazalo se da je povlačenje Alp Arslana bilo samo taktičko što mu
je omogućilo da iznova okupi svoje snage. Godine 1071. ponovo je prodro
na vizantijsku teritoriju, pa mu je u susret krenuo car Roman IV na čelu
vojske koja je brojala oko šezdeset hiljada ratnika.
Car je upravo tada počeo da pati od sindroma preterane
samouverenosti. Nije pouzdano znao gde se Alp Arslan ulogorio sa svojom
vojskom i, umesto da je svoje snage zadržao na okupu sve dok ne dobije
pouzdanu informaciju, vladar je podelio vojsku i poslao tridesetak hiljada
ratnika da napadnu obližnje utvrđenje. S ostatkom svojih snaga krenuo je u
pravcu grada Mancikerta koji se nalazio na tadašnjoj vizantijsko-turskoj
granici i uskoro ga je zauzeo.
Alp Arslan se nalazio s druge strane grada Mancikerta, pažljivo
prateći careve pokrete. Kad je car Roman IV tri dana po zauzeću
Mancikerta obazrivo ušao na tursku teritoriju, naišao je na nešto što mu je
zaličilo na skupinu turskih vojnika. Odmah je svoje snage razvio u borbenu
liniju kako bi ih potisnuo. Neprijatelj se, bez oklevanja, povukao pred
njim. Ushićen zbog ove lako ostvarene pobede, poveo je vizantijske trupe
u gonjenje neprijatelja i to je činio do kasnog popodneva tog istog dana.
Međutim, pokazalo se da je ta skupina Turaka činila samo
prethodnicu ogromne vojske Alp Arslana. Čim je zašlo sunce, Turci su
opkolili iscrpljenu vizantijsku vojsku koju su do ponoći izmasakrirali.
„Bilo je to poput nekakvog zemljotresa, sve praćeno vikom, drekom,
strahom i oblakom prašine“, kasnije je zabeležio jedan od retkih preživelih.
„Svaki ratnik je spas video u bekstvu.“ Najveći deo vizantijskih snaga bio
je zarobljen i ubijen u trenutku kad su se masovno dali u beg. Car Roman
IV bio je uhvaćen i potom kao zarobljenik odveden u Alp Arslanov logor.
Preostalih trideset hiljada vizantijskih ratnika jednostavno je nestalo s
istorijske scene. Može se samo pretpostaviti da su i njih sačekali u nekoj
zasedi i do poslednjeg poubijali.632
Sipajući so na vladarevu ranu, Alp Arslan se prema caru Romanu IV
ponašao s punim uvažavanjem dopuštajući mu da obeduje za sultanovom
trpezom. Nakon što se car obavezao na prijateljstvo i mir, sultan ga je
oslobodio. Potpuno ponižen, car Roman IV krenuo je put
Konstantinopolja. I kao što je bitka kod Mancikerta dovela do potpunog
uništenja vizantijske oružane sile, tako je i carevo zarobljavanje i
obavezivanje na prijateljstvo uništilo njegov lični ugled. Mihailo Psel nam
govori kako Romanovi mladi savladari, sinovi cara Konstantina Duke, nisu
želeli da mu, nakon tog poniženja, dopuste da se vrati u prestoni grad.
Grupa poverljivih ljudi, među kojima su se nalazili i članovi porodice
Duka, poslati su mu u susret. Uskoro su ga lišili slobode, oslepeli i odveli u
jedan manastir u kome je trebalo da provede ostatak svog života.633
Tako je stariji sin cara Konstantina Duke, Mihailo VII, postao vladar.
Taj događaj obeležilo je njegovo drugo po redu krunisanje koje je održano
u oktobru 1071. godine. Međutim, novi monarh vladao je u potpuno
promenjenim političkim okolnostima. Sultan Turaka Seldžuka uspeo je da
na tlu Male Azije, nekadašnjoj vizantijskoj teritoriji, uspostavi oblast koja
se nalazila pod njegovom vlašću. Na čelu te oblasti nalazio se turski vazal,
sultan Ruma. Tako su se Turci učvrstili na području Male Azije, čineći to u
čvrstoj nameri da tu trajno i ostanu. Masakr vizantijskih oružanih snaga do
koga je došlo u bici kod Mancikerta značio je i to da carstvo više nije bilo
u stanju da obezbedi dovoljno jaku vojsku koja bi mogla da ih potisne.
 Osamdeset prvo poglavlje

Pad carstva dinastije Sung

Između 1032. i 1072. godine Jurčeni su sa severa pohrlili ka

jugu i potisnuli dinastiju Sung iz doline Žute reke
Vladari dinastije Sung nisu nimalo izgubili interesovanje za svet koji se
nalazio s druge strane njihovih granica. U to vreme, tačnije 1032. godine,
najznačajnija susedna država bila je ona na čijem su se čelu nalazili carevi
iz tzv. zapadne Ksija dinastije. Oni su, sa svoje strane, bacili oko na
bogatstvo i kulturu carstva Sung.
Stanovništvo koje se nalazilo pod vlašću careva iz zapadne dinastije
Ksija bilo je uglavnom nomadskog karaktera i najveći deo tog razdoblja
provelo je tumarajući severnim predelima u koje je stiglo iz pravca juga.
Njegov veliki vođa po imenu Li Deming uspeo je da u razdoblju između
982. i 1032. godine taj plemenski savez preobrazi u državu. Bio je
dovoljno ambiciozan da je odlučio da svom sinu Li Juanhaou omogući
sticanje obrazovanja kako bi vremenom postao istinski vladar. Neposredno
pre nego što je 1032. godine preminuo, Li Deming je caru Renzongu na
dar poslao sedamdeset konja. Zauzvrat je od njega tražio prepise
budističkih spisa kako bi mogao da uspešno okonča školovanje sina.634
Car iz dinastije Sung je, po svemu sudeći, ignorisao tu molbu pošto
je ubrzo i sam Li Juanhao, koji je tada već uveliko bio vladar, 1035. godine
iznova tražio da mu se daju prepisi budističkih spisa. Glasnici su se ovoga
puta vratili noseći knjige. Čitavi tomovi budističkih spisa pomogli su
realizaciju napora Li Juanhaoa da postane vladar jedne civlizovane nacije,
a ne vojskovođa plemenskog saveza. Biti vladar poput onih drevnih
kineskih značilo je i prihvatiti religiju tipičnu za kineski carski presto
(iako, istini za volju, budizam koji je bio prisutan na dvoru careva iz
dinastije Sung nije poticao iz vremena drevnih careva).
 Nakon prispeća budističkih spisa i krunisanja Li Juanhaoa za cara,
njegovi ministri proglasili su ga „Zaštitnikom kulture i ratnim junakom“,
baš kao što su to bili i drevni kineski vladari. Ta titula je opstala
zahvaljujući tome što je Li Juanhao svu svoju energiju posvetio stvaranju
spisa koji bi bili na njegovom maternjem tangut jeziku, a koji je
predstavljao složen sistem zasnovan na kineskim principima. Koristeći se
novim pismom, njegovi hroničari zabeležili su detalje vladarevog svečanog
krunisanja. Li Juanhao je bio potpuno svestan toga da će bez knjiga na
maternjem jeziku njegov narod ostati bez svoje prošlosti. A bez prošlosti
nikada ne bi bili u mogućnosti da tvrde da su istovetni carstvu Sung.635
Godine 1038. uputio je pismo caru Renzongu tražeći od njega da i
zvanično prizna njegov novi status. To pismo je sadržavalo i čitav spisak
reformi koje su bile sprovedene u carstvu zapadne dinastije Ksija,
uključujući tu i nastanak posebnog pisma za potrebe tangut jezika. Nakon
nabrajanja svega, prešao je na suštinu: „Nakon što su uvedena i pravila u
vezi s odevanjem“, pisao je, „i pošto se počelo s upotrebom spisa, obreda i
muzike, oruđa i lađa … bejah krunisan kao Šizu, tvorac književnosti,
utemeljen u moći, zakonodavac, tvorac obreda, car… Moja država se
naziva Velika Ksija, a doba moje vladavine nosi naziv Nebeski obredi,
zakon i blagoslovi. Stoga ponizno molim Tvoje veličanstvo da mi, u svoj
tvojoj mudrosti i savršenstvu, čija se dobrota širi na sve, dozvoliš da
budem ustoličen kao vladar juga u mojim zapadnim oblastima.“636
Ova ljubazna molba krila je surovu odlučnosti. Trideset godina ranije
Renzongov otac bio je primoran da vladara države Lijao prizna za cara koji
bi, pri tome, uživao isti status kao i on, a sada je car iz zapadne dinastije
Ksija želeo to isto. Za razliku od drevnih dinastija, carevi iz vladarske
porodice Sung nisu vladali čitavim istokom. Njihova država bila je samo
jedna u velikom mnoštvu drugih. Ona ni na koji način nije bila naprednija
od svojih suseda. No, carevi iz dinastije Sung raspolagali su nečim što nisu
posedovali vladari na zapadu i severu. Iza njih se nalazilo čitavo jedno
hiljadugodište tradicije, pa su i svi ostali za sebe želeli jedan njen deo.
Ukoliko do toga ne bi uspeli da dođu mirnim putem, bili su odlučni u
tome da to dobiju ratom. Renzong je odbio da vladaru zapadnih oblasti
prizna titulu cara, pa je vojska pod zapovedništvom careva iz zapadne
dinastije Ksija uskoro krenula u napad. Tridesetogodišnje razdoblje mira
učinilo je granice države Sung prilično ranjivim. Jedan od onovremenih
hroničara je zabeležio i to kako je manje od polovine ratnika moglo da
podigne teški luk koji je bio korišćen u bitkama, dok istovremeno nijedan
oficir ili ratnik nije imao borbeno iskustvo.637
Trupe lojalne caru iz zapadne dinastije Ksija uspele su da u razdoblju
između 1038. i 1042. godine zauzmu sve utvrđene postaje duž zapadne
granice. Snage pod zapovedništvom Li Juanhaoua su obazrivo napredovale
vodeći računa da ne osvoje suviše stenovitog područja koje kasnije ne bi
mogle da brane. Postepeno je došlo do toga da su zapadne oblasti carstva
Sung bile osvojene, a čitava situacija se još dodatno pogoršala kad je 1042.
godine država Lijao, koja se nalazila na severu, pokazala svoj interes za
jedan deo teritorije carstva Sung. Umesto da im tu oblast i prepusti, car
Renzong je ponudio da poveća iznos redovnog godišnjeg danka. To je
možda dovelo do toga da je bio izbegnut istovremeni rat na dva fronta, ali
je zato carska riznica bila potpuno ispražnjena.638
Imajući sve to u vidu, car je 1044. godine zaključio da je neophodno
da uspostavi mir. I dalje je odbijao da vladara zapadne dinastije Ksija
prizna za cara, ali je platio kako bi došao do primirja. Li Juanhao se
saglasio s tim kompromisom. Šest godina dugo ratovanje značajno je
oslabilo i njegove snage i, mada je propustio priliku da bude zvanično
priznat na način na koji je želeo, novac se pokazao kao sasvim
zadovoljavajuća uteha za njegov povređeni ponos.
S druge strane, carstvo Sung je u narednom periodu posebnu pažnju
posvetilo sopstvenim oružanim snagama. Pokazalo se da je rat protiv snaga
zapadne dinastije Ksija primorao carske generale da tragaju za novim
znanjima. Tokom poslednje ratne 1044. godine svoj rad je završila grupa
stručnjaka čiji je zadatak bio da sastavi udžbenik o veštini ratovanja. Taj
spis, pod naslovom Vuđing Zongjao, pored ostalog opisuje i bacač vatre
koji je bio pokretan upotrebom pumpe i koji je mogao da baca naftu,
odnosno istu onu grčku vatru koju su koristili i branitelji Konstantinopolja.
U istom tekstu bilo je objašnjeno i to kako od uglja, soli i sumpora
napraviti barut što je prvi recept ikad zabeležen u istoriji u vezi s načinom
spravljanja baruta.
Tako postignuto primirje potrajalo je izvesno vreme duž granica na
zapadu i severu što je casrtvu Sung omogućilo da obnovi svoju vojnu moć.
Car Rezong povećao je poreske namete kako bi bio u stanju da plaća još
jedan danak, ali i da izdržava svoju ojačanu vojsku. Takođe, naredio je da
se primene potpuno novi standardi u radu s regrutima. Bilo je predviđeno
da oni budu podvrgnuti očnom pregledu kao i proveri sposobnosti trčanja,
skakanja i gađanja. Privremeno primirje ovog puta bilo je iskorišćeno kao
priprema za novi rat.639
Mir je vladao skoro pedeset godina. Država Lijao je od dinastije Sung
ostvarila priznavanje toga da je bila carstvo, a sve to je pratio i veoma
izdašan danak. S druge strane, zapadna dinastija Ksija dobila je samo
novac, ali je odlučila da se zadovolji i time.
A potom se, početkom XII stoleća, jedno sasvim drugo pleme, koje
se takođe nalazilo u procesu preobražaja iz nomadskog načina života u
državu kao takvu, iznenada pojavilo iz pravca severa i pohrlilo ka
granicama već postojećih država. U pitanju su bili Jurčeni, plemena koja su
se služila jezikom koji je jedva ličio na turski. Živela su mahom u
šumovitim predelima severno od Kogurja, u zemljama koje su kasnije bile
nazvane Mandžurijom. Jedan njihov zapadni deo vremenom je potpao pod
vlast države Lijao pa su oni postali poznati kao „civilizovani Jurčeni“, ali
su zato njihovi istočni saplemenici i dalje bili potpuno slobodni i divlji.
Oni su na dvorovima Sung i Lijao bili nazivani „sirovi Jurčeni“ budući da
su se nalazili potpuno izvan svake kontrole tamošnjih careva.640
Krajem XI stoleća jedan od istočnojurčenskih klanova, po imenu
Vanjan, otpočeo je s pokoravanjem svojih jurčenskih suseda. Bio je to prvi
potpuno jasan korak u pravcu formiranja nacije. Neki među Jurčenima koji
su se tada bili napadnuti spas su potražili na jugu, u Kogurju.
Još od vremena svog osnivača Vang Kona, kraljevstvo Kogurjo nije
marilo da od carstva Sung traži potvrdu svoje državnosti. Vodilo je
sopstvene ratove kako bi učvrstilo granice s državom Lijao koja je
povremeno činila napore da se proširi na kogurjansku teritoriju. Međutim,
veliki pogranični sukob do koga je došlo tokom 1018. godine doneo je
potpuni poraz snagama države Lijao, pa je sve to rezultiralo bezmalo
dvovekovnim mirom. Nomadski Jurčeni, koji su se nalazili u severnim
regijama, sve do tada su više predstavljali omanju smetnju nego ozbiljnu
vojnu pretnju. „Živalj koji je obitavao duž severoistočne granice često je
stradao usled upada jurčenskih konjanika koji su ih napadali i pljačkali“,
primetio je onovremeni hroničar Če Sung-no. Kako bi ih zadržali s one
strane granice, jedanaestovekovni kogurjanski kraljevi podigli su Dugi zid
koji se prostirao od ušća reke Jalu nekih pet stotina kilometara u dubinu
kopna.641
Taj zid pokazao se veoma korisnim protiv povremenih i retkih
napadača, ali nije mogao da zaustavi ogroman broj izbeglica iz drugih
jurčenskih plemena koje su bežeći tražile spas pred ambicioznim
Vanjanima. Kad su Vanjani zatražili da im se sve te izbeglice vrate,
kogurjanski general Jun Kvan poveo je u pravcu severa jednu sasvim
posebnu vojsku, zvanu izuzetne snage kako bi im se suprotstavio.
Za razliku od regularnih kogurjanskih snaga, koje su najvećim delom
bile sastavljene od pešadije, izuzetne snage raspolagale su posebnom
konjičkom jedinicom koja se u pokazala znatno efikasnijom u borbama
protiv pobunjenih Jurčena. Te snage su tokom 1107. godine upale na
jurčensku teritoriju na kojoj su podigle nekoliko odbrambenih utvrđenja
koja su bila poznata pod nazivom devet utvrđenja. Njihova funkcija je bila
da doprinesu odbrani severnih oblasti.642
Jurčenski klan Vanjan je 1115. godine potpao pod vlast mladog
Akute nakon čega ih je poslužila sreća. Akuta je ispravno razumeo kako je
potreba za ceremonijalnim vladarom, dobro organizovanom državnom
upravom i istorijom, drugim rečima za svime onime što je vremenom
nomade preobražavalo u državu. Kao i svaki drugi ambiciozni vladar u
severnoj dolini, i on je težio da dobije zvanično priznanje svog statusa od
careva iz dinastije Sung, ali je bio spreman da radi na tome. Istovremeno je
caru države Lijao uputio poruku kojom je od njega zahtevao da ga prizna
za Velikog, svetog i prosvećenog cara. Želeo je da njegovo pleme od tada
bude nazivano isključivo po kineskoj verziji svog imena koja je glasila
„Veliki Đin“. Imao je i nameru da obuče vladarske odore, kao i da se od
tada vozi isključivo u kočiji koja bi bila izrađena od žada. Štaviše,
zahtevao je i da vladar države Lijao počne da mu isplaćuje redovni godišnji
danak koji bi bio istovetan iznosu koji su vladari dinastije Sung njima
plaćali.643
Država Lijao je odbila da tako postupi pa su Jurčeni krenuli u napad.
Na osnovu potpuno nepromišljene procene car Huizong iz dinastije Sung
prihvatio je predlog da sklopi savez protiv svog starog protivnika na
severu, države Lijao. Car nije bio vešt u vojnim pitanjima. Na prestolu se
nalazio od 1100. godine i najveći deo svog vremena provodio je u građenju
taoističkih bogomolja, pružanju podrške taoističkim manastirima i
izučavanju taoističkog učenja, a najmanje se bavio državničkim
dužnostima.
U tome ga je laskanjima podržavao taoistički sveštenik po imenu Lin
Lingsu, koji je cara uveravao u to da je upravo on inkarnacija vrhovnog
božanstva koje je nosilo naziv „Veliki carski gospodar večnoga života“. Te
reči su cara ubedile u to da je on uistinu bio Sin Nebesa i uživalac
nebeskog blagoslova. Stoga je svoje dane provodio u slikanju, pisanju
poezije, čajankama i taoističkim obredima.644
Pristao je na sklapanje saveza s Jurčenima nakon što mu je Akuta
obećao kako će, nakon združenog osvajanja države Lijao, carstvo moći da
pod svoju vlast povrati južne oblasti te države. Ta oblast je nekada bila
nazivana „šesnaest regija“ i već čitavo jedno stoleće se nalazila u
protivničkim rukama. Ponovno zaposedanje tih oblasti utvrdilo bi
postojanje nebeskog blagoslova samo jednom velikom vojnom pobedom.
Stoga je car Huizong poslao svoju vojsku kako bi pomogla u osvajanju
države Lijao, a da istovremeno nije obratio pažnju na naglo jačanje moći
samih Jurčena. Združene snage su 1122. godine stigle do prestonog grada
države Lijao nakon čega su zarobile tamošnjeg vladara. Ostaci lijaoške
vojske, kao i stotine hiljada izbeglica krenuli su u pravcu zapada, bežeći
pred osvajačima.645
Jurčeni su, međutim, odbili da predaju „šesnaest regija“. Akuta je u
međuvremenu preminuo pa ga je na prestolu nasledio mlađi brat koji je
uzeo kinesko ime Taizong. No, istini za volju, sasvim je moguće da
nijedan od dvojice braće nije ni imao ozbiljnu nameru da ispoštuje svoje
obećanje. Umesto toga, jurčenske snage su pokuljale na teritoriju carstva
Sung, usmerivši se upravo u pravcu prestonog grada Kaifenga.
U vreme vladavine cara Huizonga došlo je do potpunog raspada
pažljivo uspostavljanog sistema uvežbane lokalne milicije pa su Jurčeni
bez imalo poteškoća probili carske odbrambene linije. Krajem 1125.
godine oni su uveliko preši na drugu obalu Žute reke i velikom brzinom su
se približavali prestonom gradu.
Izašavši iznenada iz stanja prekomernog samopouzdanja, car
Huizong je pokušao da umakne od sopstvene odgovornosti za nastupajući
opšti vojni neuspeh tako što je odglumio moždani udar nakon čega se
povukao s prestola, naredivši da se vladarske odore navuku na njegovog
naslednika, a to je bio njegov dvadesetpetogodišnji sin Kuinzong.
Međutim, mladi princ je odbio da se prihvati nezahvalnog položaja. Kad su
mu prineli vladarske odore, odbio ih je i odgovorio ocu kako bi njihovo
prihvatanje bilo znak nelojalnosti. Pretvarajući se da mu je desna strana
tela oduzeta, car je levom rukom napisao poruku sinu u kojoj mu je
zapovedio da se prihvati položaja cara. „On je i dalje sve to najodlučnije
odbijao“, zabeležio je jedan od očevidaca, pa je
 Huizong naredio svojim evnusima da ga na silu prenesu do
Dvorane blagoslovenog mira i da ga tamo posednu na presto.
Kuinzong nije želeo da hoda, pa su ga evnusi na silu odneli gde
im je i bilo rečeno. Opirao im se te je u jednom trenutku izgubio
svest usled toga što je ostao bez vazduha. Kad se povratio, oni su
nastavili da ga nose ka zapadnoj odaji u okviru Dvorane
blagoslovenog mira gde ga je sačekao veliki kancelar koji mu je
uputio čestitke.646
Jurčeni su postupno osvajali prestoni grad Kaifeng (tražeći da im se
plaća danak, povlačeći se, vraćajući se i zahtevajući da im se predaju taoci,
pa se opet povlačeći), ali je tokom 1127. godine sve konačno bilo
završeno. Grad se više nije mogao odupirati, pa su Jurčeni pohrlili preko
bedema i dali se u opštu pljačku dragocenosti, hrane, životinja i žena.
Car Huizong, čiju vladavinu nipošto nisu obeležile hrabrost i
plemenitost, okupio je kćeri svojih podanika kako bi Jurčeni najpre njih
mogli da siluju, ali su napadači upadali i u domove plemenitaša. Grad je
bio potpuno poharan, spaljen do temelja, a potom stavljen pod vlast
neprijatelja. Kuinzong i njegov otac su, zajedno sa drugim zarobljenicima,
bili uhvaćeni i potom odvedeni u pravcu severa. Huizong je preminuo
ubrzo u zatočeništvu, dok je Kuinzong poživeo narednih tridesetak godina
kao talac.647
Epoha dinastije Sung bila je okončana. Izbeglice s dvora te dinastije
napustile su svoj grad, vodeći sa sobom i Kuinzongovog mlađeg polubrata
Gaozonga. U gradu Lin’anu, koji se nalazio daleko na jugu, proglasili su
ga carem u egzilu. Dinastija Sung je nestala s istorijske scene. Ona
vladarska porodica koja je tokom narednog stoleća vladala južnim
oblastima vremenom je dobila naziv „Južni Sung“, ali je u pitanju bila
samo bleda kopija nekadašnje slave.648
Ono što je bilo najgore u svemu odnosilo se na to da su severne
oblasti, koje su se od tada našle u jurčenskim rukama, bile kolevka kineske
kulture. U pitanju je bila dolina u kojoj su živeli oni najpoštovaniji i, pri
tome, oboženi carevi. Istovremeno, bio je to predeo gde su se dogodila
najveća dostignuća drevnog kineskog carstva koja su izazivala ljubomoru
kod njegovih nomadskih suseda. Poeme iz razdoblja vladavine južne
dinastije Sung ispunjene su žalom za tim izgubljenim zemljama:

Vidim njihove utvrde međ’ šumama kad koračam ka Žutoj reci,

 mračni oblaci tamom prekrivaju nebo i hladni vetar duva,
tišina pograničnih oblasti štipa moje srce,

zapisao je pesnik po imenu Džang Ksijaoksijang.

Vatre na ognjištima bejahu ugašene,

a vojnicima bejaše dat predah …
No, ipak čuh da stari koji bejahu ostavljeni u središnjim ravnicama
sve vreme pogledavaju u pravcu juga
nadajući se da će videti nakićene carske kočije.649

No, te kočije nikada nisu došle. Vladari iz južne dinastije Sung i

dalje su tvrdili kako na njima još uvek počiva nebeski blagoslov, ali bilo je
očigledno da su u međuvremenu izgubili dodir s prostorom gde su taj
blagoslov ranije i stekli. Povest drevnih careva nalazila se u dolini Žute
reke. Sada je, pak, ta dolina bila u neprijateljskim rukama.
 Osamdeset drugo poglavlje

Pokajanje u Kanosi

Između 1060. i 1076. godine car Henrih IV je odbio da se

pokori rimskom papi što ga je odvelo u izgnanstvo i bio je
primoran da bos na snegu moli za oproštaj
Tokom 1060. godine preminuo je kapetski kralj Zapadne Franačke koji je
svoju krunu ostavio svom sedmogodišnjem sinu Filipu, detetu
nesposobnom da zaustavi ratove koji su i dalje razarali franačke zemlje.
„Žal tebi, o, zemljo, kada je tvoj kralj dete“, pisali su hroničari tog doba
koristeći se rečima iz Knjige propovednikove kako bi iskazali svoju tugu
zbog nemira koji su se dešavali u drevnim franačkim državama.650
U Nemačkoj je vladao drugi maloletni kralj – desetogodišnji Henrih
IV. Njegova majka, koja je zapravo želela da bude opatica, a ne kraljica i
namesnica svom sinu, izbegavala je probleme tako što je nemačkim
plemićima prepustila svu vlast. Oni su vladali svojim malim i nezavisnim
vojvodstvima, često se međusobno sukobljavajući. Odmah nakon Uskrsa
1062. godine, nemački arhiepiskop Ano Drugi, uz podršku dva moćna
nemačka grofa, pozvao je mladog kralja da dođe i vidi brod koji je bio
posebno opremljen za vladara. U momentu kada je Henrih IV zakoračio na
palubu, jedan od članova posade je presekao uže i tako pustio lađu niz
Rajnu. Mladi kralj je bio otet.
Dvanaestogodišnji Henrih IV je skočio u reku u pokušaju da
pobegne, ali je voda bila toliko hladna i brza da se umalo udavio pre nego
što ga je jedan od otmičara izvukao napolje. Odveli su ga u grad Keln i
zatvorili (na bezbedno i raskošno opremljeno mesto) u Anovu
veličanstvenu arhiepiskopsku rezidenciju. Od tog momenta plemići su
preuzeli vlast nad Nemačkom.651
 U naredne tri godine, dok Henrih IV nije napunio petnaest godina i
nije bio u mogućnosti da obeća kraljevsku podršku svakome ko bi mu
mogao pomoći da povrati svoju slobodu, arhiepiskop i njegovi sledbenici
su se sukobljavali s drugima, a sve u vezi s kontrolom nad zemljom i
kraljem. Henrih IV je sve to posmatrao čekajući svoje punoletstvo,
postajući vremenom jači, zreliji i nemilosrdniji.
Malo dalje na istoku nijedan tada postojeći zakon nije uspevao da
primiri ratove između hrišćanskih i muslimanskih vojski. U ovom slučaju
je, ipak, postojala institucija koja je mogla da se primeni na sve zaraćene i
veoma ambiciozne strane koje su uništavale čitave oblasti. Uprkos
političkom mešanju nekoliko svojih ambicioznih predstavnika, crkva je
nastavila da propoveda poruku hrišćanskog bratstva i odanosti carstvu, ali
ne onom zemaljskom. Crkva je i dalje zahtevala odanost svih kraljeva i
vojnika na zapadu.
Tokom 1063. godine sveštenici u severnom nemačkom gradu
Teruanu su sastavili nova pravila koja je trebalo da budu primenjivana kad
su u pitanju „mir i primirje Božje“. „Ovo su uslovi kojih se morate
pridržavati u vreme mira koji je naširoko poznat kao primirje Božje“,
pisalo je na početku tog dokumenta, „koje počinje zalaskom sunca u sredu
i traje do izlaska sunca u ponedeljak. Tokom ova četiri dana i četiri noći
nijedan muškarac ili žena neće napasti, ozlediti ili pokoriti drugog, niti
napastvovati, zatočiti, uništiti zamak, grad, vilu, voljno ili nasiljem.“652
Mir je trebalo da bude održavan svakog dana tokom božićnog i
uskršnjeg posta, kao i za vreme slavljenja Vaznesenja Gospodnjeg i
Pedesetnice. Bio je to raspored koji je skoro tri četvrtine svake pojedinačne
godine učinio nemogućim za ratovanje. Ovo je bila simpatična, ali
nepraktična ideja. Da ne pominjemo da je bila gotovo neostvariva. Ipak,
tzv. Teruanski mir je ukazao na sve veću tenziju do koje je dolazilo među
kraljevstvima na zapadu, ideala Božjeg i ljudskog carstva, svešteničke
moći da kontrolišu ponašanje hrišćana i moći kralja i ratnika da rade kako
im je volja.
Koliko je situacija bila ozbiljna postalo je potpuno očigledno u
momentu kad se Henrih IV umorio od svoje žene.
Kad je imao pet godina verili su ga sa četvorogodišnjom Bertom od
Torina, kćerkom uglednog italijanskog plemića. Brak je bio sklopljen kad
je Henrih IV napunio petnaest godina, bez ikakvih mladoženjinih
prigovora. Nikada mu se nije dopadala žena koju su mu nametnuli i koja
je, čini se, bila dovoljno atraktivna, ali previše stidljiva i povučena da bi se
dopala snažnom adolescentu kakav je Henrih postao. Čak i kad su ga
savetnici upozorili da bi mogao učiniti nepopravljivu uvredu i potencijalno
ugroziti mogućnost za snaženje svog prisustva u Italiji time što bi otkazao
venčanje, kralj je odlučio da uradi po svome.653
Da je njegov brak bio greška, zaključio je 1069. godine. Objavio je
da namerava da zatraži razvod od Berte jer jednostavno nije mogao da
konzumira brak. Uz malo zakasnelu reakciju, dodao je da ona ni na koji
način nije kriva što nikako nije umanjilo stepen njenog poniženja, ali ju je
svakako spaslo od optužbi za preljubu.
Nemački crkveni prelati odlučili da je to previše složen problem za
njih da bi se njime bavili te su poslali svoje upite direktno u Rim. Papa
Aleksandar II je odbio da Henriha IV razreši bračnih zaveta. „Onaj ko izda
hrišćansku veru dajući tako neprihvatljiv primer“, odgovorio je putem
posebnog papskog glasnika, „nikad neće biti krunisan za cara“.654
Rimska crkva je svoja očekivanja u vezi sa sopstvenom zaštitom s
nemačkog kralja prenela na Normane u Italiji, ali papa nije nameravao da
sebi uskrati pravo da izabere sledećeg svetog rimskog cara.
Henrih IV, u tom trenutku osamnaestogodišnjak, istovremeno je
povukao i svoj zahtev za razvod. U narednim godinama Berta mu je rodila
sina i kćerku. Ipak, među podanicima je i dalje postojao snažan stav
neodobravanja. Henrihu IV, koji je tokom burne adolescencije bio naučen
da bude agresivan i beskompromisan po pitanju svega onoga na šta je
polagao pravo, sve mu je to smetalo. Nikada nije zaboravio da njegovu
volju nisu poštovali.
Tokom 1073. godine preminuo je papa Aleksandar II i konklava je na
njegovo mesto izabrala jednog učenog i strogog arhiđakona. Grgur VII
stupio je na položaj pape odlučan da crkvu zaštiti od korupcije i oslanjanja
na oružje i vladare. Bio je protiv ideje da se bilo koje svetovno lice, ma
koliko da je kraljevskog porekla, može postaviti na položaj crkvenog
prelata. To je, argumentovao je svoj stav, čin koji će nesporno voditi do
korupcije, prodaje crvenih položaja i dominaciji cara nad naslednikom
Svetog Petra. Njegovo viđenje autoriteta koje je dobio od Gospoda bilo je
izrečeno u dvadeset i sedam stavova koje je obznanio u martu 1075.
godine. Papa, napisao je, može postaviti i otpustiti episkope, sazvati
crkveni sabor i doneti nova crkvena pravila. Rimska crkva „nikada nije
grešila, i nikada neće pogrešiti, sve do kraja vremena“. Kao njen
predvodnik papa je imao puno pravo da s prestola ukloni čak i careve: „Svi
prinčevi“, zaključio je, „treba da mu ljube stopala.“655
Ova ideja se nikako nije dopadala Henrihu IV koji je od samog
početka pontifikata pape rimskog Grgura VII bio zaokupljen gušenjem
niza pobuna u vojvodstvu Saksoniji. Konačno, pošlo mu je za rukom da do
jeseni 1075. godine privremeno uguši tu pobunu. Ovo mu je dalo vremena
da sagleda Grgurovu sve veću moć u Italiji na koju je radije reagovao
konkretnim delima nego razgovorom: proglasio je nove episkope u
episkopijama Milana, Ferma i Spoleta, dajući sebi upravo ona ovlašćenja
koja je papa utvrdio za sebe Dictatus papae.656
Grgurova reakcija bila je odmerena i pažljiva, ali je ipak je ostavila
dovoljno nade kako bi Henrih IV mogao da razmotri načine svog
delovanja. Pred sam kraj decembra 1075. godine papa je napisao pismo
kralju u kome mu je ponudio da odobri vladarev izbor novog episkopa
Milana, sugerišući pri tome zaobilazni, ali zato dostojanstven način da
Henrih IV prizna njegov duhovni autoritet: kralj bi trebalo da sa nemačkog
dvora ukloni pet svojih savetnika koji su bili izgnani iz crkve zbog
umešanosti u prodaju crkvenih položaja. Verni pripadnici hrišćanske crkve
nije trebalo da stupaju u kontakt s nepokajanim grešnicima koji su bili
izgnani. Henrihova volja da protera ove ljude bi potvrdila da je Grgur VII i
dalje bio njegov duhovni otac.657
 95. Pokajničko putovanje cara Henriha IV
Kasniji istorijski izvor, napisan rukom pape Grgura VII, kazuje nam
da je papa poslao ovo suzdržano pismo preko tri papska izaslanika kojima
je bio dodeljen zadatak da zapravo dostave mnogo ozbiljniju poruku. Ovi
ljudi su ga „tajno upozorili da se pokaje za svoje grehe“ i zapretili mu da
će, ako ne prihvati autoritet božanskih zakona, biti „ne samo izgnan
ukoliko ne obavi zahtevanu poruku već i da će biti lišen svog dostojanstava
kao kralj, bez mogućnosti ispravke“.658
Henrih IV nije dobro podneo ove pretnje, pa čak ni one lične. Kao
odgovor na to sazvao je savetnike proterane iz crkve i na sastanku
održanom na njegovom dvoru okupilo se nekoliko najmoćnijih prinčeva
Nemačke i dve trećine nemačkih episkopa. Veće se sastalo u gradu
Vormsu u januaru 1076. godine, manje od mesec dana nakon upozorenja
Grgura VII. Na osnovu Henrihovih naloga saglasili su se s tim da bi trebalo
uputiti dva različita pisma koja bi potpisao kralj. Jedno, poslato Rimu,
sadržavalo je optužbe protiv pape Grgura VII u vezi s navodnom
uzurpacijom papskog trona bez prethodno obavljenog izbora, potom
optužbe za gaženje episkopskih prava i (kao šlag na tortu) zavođenje
italijanske plemkinje Matilde. „Tvoje stupanje na tron upropašćeno je
odvratnim krivokletstvima“, navedeno je u pismu. „Božja crkva je izložena
riziku od opakih udara oluja zahvaljujući tvojim zlodelima. … Ocrnio si
svoj život i zatrovao se mnogobrojnim sramotama. Prema tome, odričemo
se pokornosti koju ti nikada nismo ni obećali i koju ti nikada nećemo
ukazati.“659
Drugo pismo bilo je duže, čak i bogatije u skandaloznim detaljima i
kružilo je Nemačkom poput kraljevske propagande opravdavajući
Henrihovo odbijanje poslušnosti u odnosu na papu. „Henrih, kralj po
milosti Božjoj, piše Hildebrandu“, ovako je počinjalo pismo u koje je bilo
korišćeno svetovno ime Grgura VII što je predstavljalo jasan znak
odbijanja da mu se obrate onim imenom koje je izabrao kada je stupio na
tron pape.
Svojim zlim delima od mene si oduzeo naklonost italijanskog
kraljevstva. … Usudio si se da ustaneš protiv mene, vladara,
stavljajući u spise i ono što sam vrlo dobro znaš. Da iskoristim
tvoje reči, da ćeš ili ti umreti pokušavajući ili će me neko drugi
lišiti moje duše i mog kraljevstva. … Svako papsko pravo koje si
mislio da imaš, ja ti ga poričem. Iz episkopskog grada čija je
patrijaršija samo moja jer mi je Bogom darovana, kao i na
osnovu dogovora s Rimljanima, poručujem ti – odstupi.“660
Papa Grgur VII je sredinom februara 1176. godine primio pismo
namenjeno građanima Rima. On i Henri VI bili su slični u jednoj stvari:
nisu voleli pretnje. Dvadest drugog februara objavio je da na osnovu
zapovesti samog Svetog Petra kralj više nije deo hrišćanske crkve što je
predstavljao čin s mogućim veoma ozbiljnim posledicama po Henrihovu
svetovnu moć. „Oslobađam sve hrišćane od obaveze prema bilo kom
položenom zavetu koji su sklopili ili koji će tek sklopiti“, objavio je, „i
zabranjujem bilo kome da mu služi kao kralju.“661
 Henrih IV je bio nadigran. S ovim zvaničnim dopuštenjem plemići
Saksonije, koji su na jedvite jade bili naterani na pokornost kad se
rasplamsao sukob između pape i kralja, ponovo su se pobunili. Ovog puta
Henrih IV bio je nemoćan da ih nadjača. Mnogi od nemačkih aristokrata
koji su ga podržavali u poslednjim sukobima bili su previše uplašeni zbog
proglasa Grgura VII da bi sada kralju pružili podršku. U oktobru 1076.
godine Henrih IV je uvideo da dva izbora stoje pred njim: mogao je
popraviti odnos sa Grgurom VII ili stradati u godinama nastupajućeg
građanskog rata koji je vrlo lako mogao da se završi tako što bi izgubio
tron.
Kralj je odabrao neposrednu neprijatnost umesto dugogodišnjeg
poniženja. Okupio je svoju porodicu koju su sačinjavali njegova supruga
Berta, dvogodišnji sin i naslednik Konrad, pa je sa njima otpočeo
pokajničko putovanje ka jugu, uputivši se preko Alpa. Vremenske prilike u
planinama bile su veoma nepovoljne: bio je januar, a prema nekim
hroničarima, bila je to najgora zima u poslednjih stotinu godina, i svi
putevi bili su prekriveni snegom i ledom. „Nekada su puzili na rukama i
nogama“, saznajemo iz jednog od izvora, „a ponekad su se pridržavali za
svoje vodiče, a kada bi skliznuli na zaleđenu zemlju dobro bi tresnuli. …
Konji su bili oboreni i posebnim mašinerijama ili već nečim vučeni po
ledu, vezanih nogu. Uprkos ovome, mnogi su stradali tokom prelaska
preko planina.“662
Saznavši da dolazi kralj, papa Grgur VII pomislio je da ovaj stiže s
vojskom, pa se povukao u tvrđavu Kanosa koja je imala tri reda bedema
oko sebe. Ali kad se Henrih IV pojavio, pokajnički je molio za oproštaj.
Grgurovo pismo koje opisuje kraljev dolazak kazuje nam da je vladar bio
bos, odeven u sargiju, uplakan i da je njegovo samoponižavanje dirnulo
sve u tvrđavi. „Izazvao je sve koji su bili tamo na tako veliku milost i
sažaljenje da su se zauzeli za njega mnogim molbama i suzama“, zapisao je
papa. „Zaista, neki su se žalili da im nismo pokazivali oštrinu apostolskog
autoriteta već okrutnost koja je podsećala na tiransku neljudskost.“663
Primoran da oprosti Henrihu IV, koliko pod pritiskom javnosti,
toliko i svojevoljno, Grgur VII se saglasio s tim da vrati kralja na njegov
položaj. Zauzvrat, Henrih IV je obećao da će priznati papinu vlast i da će
odustati od imenovanja episkopa. Usledilo je veliko slavlje povodom
pomirenja. Henrih IV je sedeo za stolom, tih i povučen, odbijajući da jede i
tapkajući prstima po stolu.664
 Uspeo je da zadrži svoju krunu, ali njegova odluka da se pokaje
jedno je čitavom zapadnom svetu učinila savršeno jasnim: kad se sukobe
svetovni i duhovni vladari, svetovni je prvi koji će popustiti.
 Osamdeset treće poglavlje

Poziv

Između 1071. i 1095. godine Turci su od egipatskih Fatimida

zauzeli Jerusalim, Henrih IV primorao je papu da ga kruniše
za svetog rimskog cara, car Aleksije molio je za pomoć u
borbi protiv Turaka, a papa Urban II pozvao je na krstaški
rat
Car Konstantinopolja bio je suočen s istovremenim napadima Turaka i
pobunama u svojoj državi što je sve bilo u znatno manjoj meri teološki
komplikovanije u odnosu na probleme s kojima se suočavao Henrih IV.
No, bez obzira na to, u pitanju je bila pojava razarajuća za moć vladara.
Poraz cara Romana IV u bici kod Mancikerta poklopio se, te iste
godine, s porazima do kojih je došlo u Italiji. Tokom 1071. godine, dok su
se vizantijske vojske mučile u Maloj Aziji, Robert Giskar i njegovi
Normani su pokorili poslednje vizantijsko utvrđenje u Italiji. Carstvo
Konstantinopolja se sada nalazilo u priobalju Crnog mora budući da su ga
potiskivale u okvire sve manje teritorije naglo osnažena kraljevstva sa
zapada i rastuća turska moć s istoka.
Novi car Mihailo VII bio je knjiški moljac i prilično povučen. Uz to,
obraćao je malo pažnje na svet oko sebe. „Ništa ga nije tako zadovoljavalo
kao čitanje knjiga“, zapisao je njegov učitelj Mihailo Psel s odobravanjem.
No, drugi istoričari su time bili manje impresionirani: „Dok je svoje vreme
provodio na beskorisnom ovladavanju veštine oratorstva i traćio energiju
na komponovanje jampskih i anapestičkih strofa (a to su, zapravo, bili
veoma skromni pokušaji)“, podsmevao mu se Jovan Skilica, „svoje carstvo
je doveo do samog kraha.“ Tokom 1074. godine ujak cara Mihaila VII,
Jovan Duka, poveo je pobunu protiv njega; bila je ugušena tek onog
momenta kada je Mihailov vojskovođa Aleksije Komnin najmio vojnike
od Turaka Seldžuka kako bi pojačao svoje oskudne vojne jedinice koje su i
dalje bile odane krunisanom caru.665
Ovo je od Vizantije zahtevalo da uspostavi neku vrstu primirja s
Turcima što je uistinu bio opasan poduhvat.
Alpa Arslana je 1073. godine ubio jedan zatvorenik koga je
saslušavao, pa je vlast nad Turcima prešla na njegovog sina Malik Šaha.
Malik Šah, koji je tada imao samo osamnaest godina, započeo je
svoju vladavinu sa snažnim Gaznavidima na istoku, sultanom Ruma koji je
na zapadu težio nezavisnosti i fatimidskom državom koja je jačala na jugu.
Nakon što su Turci izgubili sever Sirije, do čega je došlo 1070. godine,
fatimidski kalifat u Egiptu, iako izuzetno oslabljen šestogodišnjom glađu i
lošom državnom upravom, polako je počeo da se oporavlja pod vođstvom
generala Badr al-Džamala koji je preuzeo vlast u ime kalifa i zaveo vojnu
diktaturu.666
Malik Šah se teško borio kako bi održao sultanat jakim i u većem
broju bitaka je ostvario pobedu. Oskudica je, pak, primorala
Konstantinopolj da prekine neprijateljstva s Turcima; sad je Malik Šah
pretio i primorao sultana Ruma na privremenu odanost, a ojačao je i
granicu prema Gaznavidima. Turske snage, pod komandom generala
Atziza ibn Abaka, probile su se na jug, sve do Jerusalima koji je sve do
tada bio pod vlašću Fatimida iz Egipta.
Atziz i njegovi vojnici su opseli Jerusalim i primorali fatimidske
branitelje da se predaju 1073. godine. Fatimidski otpor unutar grada se
nastavio sve do 1077, ali je iste te godine Atziz postao previše ogorčen, pa
je izmasakrirao hiljade građana Jerusalima, najviše fatimidske Arape i
Jevreje. Tu je bio kraj pokušajima Fatimida da se zadrže u gradu. Sada je
vlast bila čvrsto u rukama Malik Šaha.667
Car Mihailo VII bio je manje uspešan u prestonom Konstantinopolju.
Vojska stacionirana u Maloj Aziji vremenom je postajala sve ogorčenija
zbog njegove slabosti, pa je proglasila svog vojskovođu Nićifora
Votanijata carem grada Nikeje. Nićifor je poveo svoje snage ka
Konstantinopolju, a car Mihailo VII je, shvativši da ne može da obezbedi
podršku kojom bi se odupro nadolazećim snagama, na brzinu abdicirao i
zamonašio se. Za sobom je ostavio svoju ženu Mariju, pa se Nićifor
Votanijat, kad je stigao u grad, oženio njome i krunisao se kao Nićifor
III.668
Ovo je donelo samo još više problema koji su se se osetili sve do
zapadne Italije.
Pre napuštanja prestola car Mihailo VII je obećao brak svog
četvorogodišnjeg sina Konstantina s kćerkom normanskog pustolova
Roberta Giskara, poznatog kao Robert Lisica. Ovo je bio očajnički pokušaj
cara Mihaila VII da zadrži Giskara od odlaska na istok i daljeg napadanja
na vizantijske oblasti nakon što je ranije već završio osvajanje vizantijske
teritorije u Italiji. U isto to vreme car Mihailo VII je stavio veliku vojsku
pod zapovedništvo svog vojskovođe Aleksija Komnina (istog onog
generala koji je ranije porazio njegovog ujaka Jovana Duku) da bi je
pripremio za mogući normanski napad.
Sada je, uprkos željama svoje nove žene, car Nićifor III njenog sina
lišio nasledstva i raskinuo veridbu sa Giskarovom kćerkom. Giskar je
odmah počeo da se sprema za veliki napad iz osvete, dok se carica Marija,
uzrujana zbog oduzimanja nasledstva njenom sinu, obratila Aleksiju s
molbom da dođe i povrati prava njenog deteta.
Aleksije Komnin je u tom trenutku bio snažan vojnik u tridesetim
godinama, najmoćniji čovek u celom carstvu, dok je car Nićifor III,
deceniju stariji od njega, računao upravo na njegovu podršku. Kad je
umesto toga Aleksije prihvatio Marijin poziv u pomoć i obrušio se na
Konstantinopolj, car Nićifor III je odlučio da se ugleda na svog
prethodnika, pa je napustio presto što je brže mogao i zamonašio se pre
nego što je Aleksije i mogao da uđe u grad s vojnicima. Aleksije je bio
krunisan za cara Konstantinopolja 1081. godine; manje od godinu dana
kasnije Nićifor III je umro od starosti u svom monaškom krevetu.
Aleksije Komnin je opravdao poverenje koje mu je Marija ukazala i
vratio je Konstantina na položaj savladara; ipak, ignorišući pretnje Roberta
Giskara, nije obnovio veridbene zavete. Umesto toga, ugovorio je da
njegova mlada kćerka Ana bude verena s Konstantinom, osiguravši
nasledstvo prestola za obe porodice.
Ovo je izazvalo dvogodišnji rat između Normana u Italiji, koji su se
nalazili pod vođstvom Roberta Giskara, i vizantijske vojske. „Bila je to
ljubav prema moći koja je Roberta inspirisala i nikada ga nije napustila“,
zapisala je Aleksijeva kćerka Ana, koja je bila očev biograf. Teško da je
Ana bila nepristrasan svedok, ali nije verovatno ni to da se Giskar nadao da
će čitavu Vizantiju pripojiti svojoj državi. Kad je stigao do vizantijskih
granica, s njim je bio monah koji je tvrdio za sebe da je svrgnuti Mihailo
VII.
U Konstantinopolju se naširoko verovalo da je taj monah bio
lažljivac, ali je Giskar nastavio sa svojim napadima. „Aleksije je znao da je
carstvo na samrti“, prenosi nam Ana. „Istok su stravično razorili Turci,
zapad je bio u lošem stanju, dok je Robert činio ama baš sve kako bi na
presto postavio lažnog Mihaila koji je izbegao s njim.“ Aleksije je bio
pametan vojskovođa, ali je normanska vojska bila snažnija; odlučno je
napredovala kroz vizantijsku zemlju. U isto vreme Malik Šah je pretio da
napadne s druge strane.669
Aleksiju je bila potrebna pomoć, pa se okrenuo caru Henrihu IV od
Nemačke.
Henrih IV je od 1077. do 1081. godine suzbijao pobune po Saksoniji.
Vojvoda od Švapske, Rudolf, uspeo je da nemačko plemstvo u Saksoniji i
Bavarskoj uspostavi kao otvorenog protivnika kralja Nemačke. Usledile su
tri godine građanskog rata između kralja i njegovog suparnika.
Papa Grgur VII je, najpre, objavio da je uzdržan po pitanju
eventualnog izbora strana u ratu, ali je, ipak, 1080. godine, zaključio da bi
Rudolf bio bolji nemački vladar budući da je ovaj bio spreman da dozvoli
da papa uspostavi svoju potpunu kontrolu nad čitavom crkvom. Tokom
proslave Uskrsa papa je ponovo ekskomunicirao Henriha IV i proglasio
Rudolfa za zakonitog kralja Nemačke.670
Ova odluka je do te mere bila politički jasna da je većina nemačkih
episkopa, čak i onih koji su bili na strani pape tokom poslednjeg sukoba s
carem Henrihom IV, odbacila tu odluku kao protivzakonitu. I određen broj
italijanskih biskupa je uradio isto. Tokom maja 1080. godine, odmah
nakon uskršnjeg progona, car Henrih IV sazvao je sopstveni sinod. Vladaru
odani episkopi zatražili su od Grgura VII da odstupi te su odabrali
italijanskog arhiepiskopa Vibera od Ravene da bude novi papa.
Car Henrih IV je planirao da s vojskom krene ka Rimu i silom
postavi Vibera na tron Svetog Petra, ali je prvo morao da završi građanski
rat započet u sopstvenom kraljevstvu. Četrnaestog oktobra njegovu vojsku
porazili su pobunjenici u Saksoniji; tokom bitke Rudolf je ozbiljno bio
povređen jer mu je desna ruka bila odsečena. Dva dana kasnije umro je od
zadobijenih povreda nakon čega je ubrzo i propala pobuna protiv Henriha
IV.671
 Car Henrih IV proveo je još nekoliko meseci zatirući ostatke pobune,
dok je Robert Giskar za to vreme razarao vizantijska sela. Odlučan u želji
da se reši Normana kako bi mogao da se obračuna s Turcima, Aleksije je
poslao glasnike Henrihu IV, moleći ga svoje snage što pre uputi u Italiju.
Henrihov napad primorao bi Roberta da se vrati kući i odbrani svoju
italijansku teritoriju. „Iako se sve odvija kako treba“, pisao je vizantijski
car nemačkom vladaru, „nisu mnogo zbunjeni zbog Robertovih odluka.“
Ove reči bile su u suprotnosti s ostatkom poruke: car Aleksije ponudio je
Henrihu IV veliki novčani iznos od trista šezdeset hiljada zlatnika ukoliko
bi podržao njegove ratne napore na tlu Italije.672
Henrih IV je to prihvatio i u martu 1081. godine prešao u Italiju.
Između 1081. i 1082. napao je Rim, i to čak triput, bezuspešno
pokušavajući da probije zidine, ali je svaki put bio sve bliže osvajanju
grada. Papa Grgur VII poslao je očajničke molbe Robertu Giskaru, koji se
tada nalazio u Vizantiji, ali je ovaj bio nevoljan da obustavi napad.
U njegovom odsustvu, car Henrih IV se konačno probio u grad
Svetog Petra. Ušao je u Rim u junu 1083. godine; papa Grgur VII se, sa
svojim preostalim sledbenicima, zatvorio u tvrđavu na zapadnoj obali
Tibra. Skoro godinu dana, Henrih IV, neštedimice deleći zlato, radio je na
tome da stekne odanost rimskog življa te je, polako, činio sve da
dotadašnje papine pristalice pređu na njegovu stranu. Do marta 1084.
godine ubedio je rimske crkvene prelate da ga podrže u nameri da Grgura
VIII zbaci s papskog trona. Na praznik Cveti, 24. marta, Viber je
postavljen za novog papu; nedelju dana kasnije, na Veliku subotu, novi
papa krunisao je Henriha IV za svetog rimskog cara.673 Henrih IV je imao
trideset četiri godine i proveo je skoro dvadeset godina radeći na tome da
se sve ovo konačno i desi.674
Sada se Robert Giskar konačno i nevoljno vratio u Italiju,
ostavljajući svog sina Bohemunda zaduženog da okonča Vizantijski rat.
Car Henrih IV je čuo za njegov dolazak i odlučio je da mu se suprotstavi.
Zajedno s Viberom od Ravene napustio je Rim 21. maja, svega tri dana pre
Giskarovog dolaska.
Giskar je u grad ušao kao njegov oslobodilac, ali je bio je primoran
da bez odlaganja uguši pobunu protiv sebe što je i učinio uz primenu
neviđenog divljaštva. Ovo je grad vratilo pod njegovu kontrolu, ali su ga
građani toliko omrzli da je odlučio da se vrati u normanske oblasti vodeći,
pritom, sa sobom i Grgura VII. Papa se više nikada nije vratio u Rim;
preminuo je 1085. godine dok je na samrtnoj postelji opraštao svima koji
su za vreme njegovog pontifikata bili ekskomunicirani – svima „osim
Henrihu, samozvanom kralju, ali i arhiepiskopu Ravene“.675
Robert Giskard je, spremajući se da zaplovi nazad za Vizantiju
(njegov sin Behemund je već uveliko počeo da gubi bitke), preminuo od
posledica groznice svega dva meseca kasnije. Imao je sedamdeset godina i
za sobom je ostavio reputaciju velikog osvajača koja je trajala vekovima.
Dve stotine godina kasnije pesnik Dante ga je stavio u isti Marsov krug,
zajedno s carem Karlom Velikim i drugim velikim vojskovođama, pišući o
vizantijskim vojnicima koji

su osetili istinitost bolnih udaraca

kada su se hrabro borili protiv Roberta Giskara …
čije kosti i dalje leže nagomilane
u Sepranu.676

Giskarovom smrću bila je okončana ozbiljna pretnja koja je

ugrožavala granice Vizantije.
Ali turska pretnja u odnosu na istočne granice carstva i dalje je
postojala. Malik Šahova vojska je pokorila Antiohiju, otevši je Vizantiji, a
potom je hrabro nastavila svoje napredovanje ka Maloj Aziji. Kako su se
Turci širili po muslimanskim zemljama, tako su postepeno i prihvatali
islam; u poslednjim godinama svoje vladavine Malik Šah se preobratio u
ši’itsku verziju ove vere što je predstavljalo poslednji korak u pretvaranju
Turaka u muslimane.677
Njegova smrt, 1092. godine, nije označila i kraj turske pretnje, ali je
zato turski savez preobrazila u čitav niz nezavisnih država. Za sobom je
ostavio četiri sina i ambicioznog brata, a kako su se svi oni borili da
naslede Malik Šaha, rasparčali su njegovu državu na sitne delove. Sultanat
Rum je pod vlašću nekadašnjeg podanika Malik Šaha, ličnosti po imenu
Kiliđ Arslana, povratio svoju nezavisnost; Sirija, Persija, Kirman (južna
Persija) i Horasan odvojili su se jedni od drugih, proglasivši se, svako za
sebe, nezavisnim turskim državama.
 97. Turska osvajanja
Uvidevši mogućnost da vrati nešto od svojih nekadašnjih oblasti u
Maloj Aziji, Aleksije Komnin poslao je još jednu poruku na zapad tražeći
dodatnu pomoć za Vizantiju. Njegov stari saveznik Henrih IV tada se
upravo suočavao s teškoćama: i dalje je bio kralj Nemačke i sveti rimski
car, ali su se žitelji Lombardije, oblasti na severu Italije, pobunili protiv
njega, i to možda zbog posledica koje je na njih imao dugotrajni carev
sukob s papom. Sve slabija moć Henriha IV u Italiji značila je i to da se i
njegov izabrani papa, Viber od Ravene, suočavao s krizom sopstvenog
autoriteta; novi papa, Urban II, bio je izabran u Rimu 1088. godine.
 Car Henrih IV nije imao više snage da podrži Konstantinopolj, a
Viber od Ravene nije imao moć, pa je car Aleksije Komnin svoje
izaslanike uputio papi Urbanu II koga su zamolili da pošalje italijanske
snage kako bi one pomogle Aleksiju da suzbije dalje širenje Turaka. Ovo
je u suštini bio jednostavan zahtev: Aleksiju su, naime, bili potrebni
plaćenici, ali je papa Urban II sve to pretvorio u nešto sasvim drugo.
Bio je na proputovanju Italijom i Zapadnom Franačkom, odlučan da
pokaže da papski autoritet, za razliku od krhkog autoriteta njegovog
prethodnika, ponovo obuhvata čitav hrišćanski svet.678 Sada bi, pak, bio u
prilici da pokaže kako se taj isti autoritet naslednika Svetog Petra proteže i
celom vaseljenom.
Papa Urban II je u novembru 1095. godine, u Klermontu, u Zapadnoj
Franačkoj, objavio da ne samo da je došlo vreme da se pomogne Vizantiji
u njenim bitkama protiv Turaka (kao što je car Aleksije i tražio) već i da je
bio krajnji čas da se Jerusalim oslobodi iz muslimanskih okova (nešto što
Aleksije, međutim, nije ni spomenuo). „Kao što je velika većina vas već
čula“, objavio je, sudeći prema svedočenju franačkog hroničara Fulhera od
Šartra,
Turci i Arapi su zaposedali sve više teritorija tih hrišćana i
nadjačali su ih u sedam bitaka. Ubili su i zarobili mnoge, uništili
crkve i razorili carstvo. Ako im dozvolite da nastave ovako još
neko vreme, bivajući u svoj svojoj prljavštini, oni koji veruju u
Gospoda biće mnogo snažnije napadnuti. Ovim proglasom, Ja,
odnosno sam Gospod, preklinjem vas kao Hristove glasnike da
objavite ovo svuda i da ubedite sve ljude bilo kog ranga, vojnike
pešadince, vitezove, siromašne i bogate, da priteknu u pomoć
onim hrišćanima i da unište tu divlju rasu sa zemlje naših
prijatelja. Kažem ovo onima koji su prisutni, ali je to namenjeno i
svima onima koji nisu. Zapravo, Hrist vam zapoveda.
Svi franački plemići, koju su trpeli posledice pravila „mira i primirja
Božjeg“ konačno su tako dobili priliku da korisno utroše svoju energiju.
„Pustite one koji su bili naviknuti na nepravednu naplatu ratovanja protiv
vernih da se sada bore protiv nevernih“, saopštio je papa Urban II na
saboru u Klermonu. „Neka oni koji su dugo vremena bili pljačkani, sada
postanu vitezovi. Neka se oni koji su se borili protiv svoje braće i rođaka
sada bore na pravi način protiv neprijatelja. … Neka oni koji odu ne
odustanu od svog puta. … Čim se zima završi i proleće dođe, neka željno
krenu na put jer Gospod je njihov vođa.“
Oni koji voljno krenu primili bi najveću nagradu: „Svi koji stradaju
na tom putu, na kopnu ili na moru, ili u bici protiv nevernika, odmah će
dobiti oproštaj svih svojih grehova“, obećao je papa Urban II. 679 Nakon
krize koju je preživeo u proteklim decenijama, Petrov naslednik je konačno
povratio svoju moć i to ne samo nad ovozemaljskim svetom već i nad
životom posle smrti.
 Osamdeset četvrto poglavlje

Borba za Jerusalim

Između 1095. i 1099. godine hrišćanski ratnici

sa zapada su krenuli u Prvi krstaški rat
„U trenutku kad se završi zima i dođe proleće“, rekao je svojevremeno
papa Urban II svojim vernicima. Tako je u hladnim mesecima kasne 1095.
i rane 1096. godine svadljivo plemstvo počelo da se priprema za putovanje
u pravcu istoka. Ideja o raju inspirisala je mnoge, ali mogućnost da steknu
slavu pokrenula je druge: „Prvi koji je prodao svoju zemlju i krenuo na put
za Jerusalim bio je Godfri“, zapisala je Ana Komnina, „veoma bogat
čovek, izuzetno ponosan na svoje plemićko poreklo, svoju hrabrost i slavu
svoje porodice.“680
Godfri je bio plemić, vojvoda Donje Lorene. U krstaškom ratu
pratnju su mu predstavljala njegova braća Balduin i Eustas, kao i tri rođaka
koje je svojim velikim uspesima podržavao Bohemund, sin Roberta
Giskara. Ovaj je napustio očeve normanske oblasti na tlu Italije kako bi
odgovorio na papin poziv predvodeći jednu omanju vojsku; u rat je krenuo
i franački vojvoda Rejmon od Tuluza koji je sa sobom poveo deset hiljada
ljudi, kao i Robert, vojvoda od Normandije. Robert, najstariji sin Viljema
Osvajača, nasledio je Normandiju nakon očeve smrti 1087. godine dok je
njegov najmlađi brat Viljem postao drugi normanski kralj Engleske.
I mnogi drugi krenuli su put prestonog Konstantinopolja. U pitanju
su bile grupe naoružanih ljudi koji su svi stremili samo ka jednoj tački.
Prvi koji je stigao na cilj, sudeći prema svedočenjima dvanaestovekovnog
istoričara Viljema od Tira, bio je Valter Siromašni koji je, kako mu i ime
kaže, bio franački plemić, previše siromašan da za sebe unajmi veliku
vojsku. Tokom ranog leta 1096. godine putovao je kroz staro kraljevstvo
Bugarske kad je njegova mala grupa ljudi, neplaćena i gladna, počela da
krade po selima kroz koja su prolazili. Bugari su se pobunili tako što su
zarobili neke od pljačkaša i strpali ih u obližnju crkvu koju su potom i
zapalili. Bio je to uistinu veoma loš početak Prvog krstaškog rata.681
S preostalim ljudstvom kojim je raspolagao, Valter Siromašni je
stigao u Konstantinopolj tek sredinom jula. Smeštaj mu je obezbedio car
Aleksije te su tu sačekali da stignu i druge vojvode i veće vojne snage.
Međutim, Rejmon od Tuluza i drugi su i dalje bili znatno iza njih. Sledeća
vojska koja je stigla bila je sila od nekoliko hiljada ljudi (savremeni
istoričari prenose da je bilo u pitanju čak i do četrdeset hiljada ratnika, ali
su verovatno preterivali), predvođena sveštenikom Petrom Malim. Na
ranijem hodočašću ka Jerusalimu, Petar je pretrpeo „mnogo zla od strane
Turaka“. Po svom povratku posvetio se propovedima širom Franačke
države koja su nosila poruku „da svi treba da napuste svoje domove i jurnu
da oslobode Jerusalim“. Kad je papa Urban II saopštio skoro istu poruku,
Petar Mali je bio presrećan.682
Kasniji istoričari će Petrovu vojsku nazivati „armijom običnih“ jer je
bila sastavljena od zemljoradnika i domaćica. Zapravo, činili su je vojnici,
ali joj je manjkalo visokog plemstva koje je preferiralo da predvodi svoje
privatne armije. Petar Mali i njegovo ljudstvo stigli su tokom meseca
avgusta u Konstantinopolj u kome ih je sačekala i careva dobrodošlica.
Vladar je potom predložio da ovi nastave dalje preko Bosforskog moreuza
i da se ulogore blizu vizantijske granice gde bi sačekali ostatak krstaških
snaga. Car Aleksije nije nimalo bio voljan da građanima Konstantinopolja
priključi još nekoliko hiljada neumornih ratnika.683
Dvema silama, koje su bile smeštene u privremenim kasarnama
organizovanim na četrdesetak kilometara od turskog grada Nikeje, uskoro
su se pridružile i druge različite grupe koje su polako pristizale. Bili su to
vojnici bez iskusnog i moćnog vođe. Nezadovoljni krstaši, koji nisu naišli
ni na kakav ozbiljan otpor, prepadali su turska sela, pa se raspoloženje
vojnih jedinica preobrazilo u pravcu nasilja. Nije prošlo mnogo vremena, a
čitava ta sila, bez svog prethodnika, pokrenula se i uputila ka Nikeji.
Kiliđ Arslan, sultan oblasti Rum, poslao je odred svoje vojske da
otkloni tu opasnost. „Od dvadeset pet hiljada pešadinaca i pet stotina
vitezova koji su krenuli iz vojnog logora“, zapisao je Viljem od Tira,
„jedva je preostao jedan koji je nekako izbegao smrt ili zarobljavanje.“
Valtera Siromašnog su ubili, dok je Petar Mali pobegao preko moreuza
kako bi zamolio cara za pomoć. Car Aleksije je poslao vizantijski odred,
ali ih je turska vojska koja se kretala prema logorima da bi uništila ostatak
samoorganizovanih krstaških jedinica potpuno porazila, pa su se oni vratili
svojim kućama.684
U tom času car Aleksije se verovatno pitao u šta se to bio upustio, ali
dolazak plemićkih i disciplinovanih snaga pod vođstvom Bohemunda,
Rejmona i ostalih, u zimu 1096. na 1097. godinu, ipak ga je nekako
obodrio. Kako god, car je stekao utisak da je zapravo on bio vođa krstaša i
tako je počeo da se ponaša. Preuzeo je mere opreza; kako je svaki vojvoda
dolazio, car Aleksije od njega je najpre zahtevao da položi zakletvu da
„koji god grad, zemlju ili tvrđavu u budućnosti možda osvoji, a koja je
prvobitno pripadala Rimskom carstvu, preneće je u ruke namesnika koga
postavlja car“. Prvi krstaški rat, podsetio ih je, imao je za cilj da se izbore
za dobrobit Vizantije, a ne za svoju ličnu korist.685
Tokom proleća 1097. godine ujedinjene krstaške snage nagrnule su
kroz moreuze u pravcu Sultanata Rum. Sredinom maja iste godine opseli
su Nikeju i primorali grad da se preda pre kraja juna. Praćena vizantijskim
trupama pod komandom vojskovođe Taricija, kome je car Aleksije
verovao, krstaška vojska se kretala u pravcu juga, ka Jerusalimu. Jedan po
jedan, gradovi koji su se nalazili pod turskom vlašću padali su u njihove
ruke: Smirna, Efes, Filadelfija, Sard…
Te pobede bile su naglo zaustavljene pod zidinama grada Antiohije.
S Godfrijem, Bohemundom i Rejmonom od Tuluza na čelu krstaši su
21. oktobra opseli Antiohiju. Bio je to najjači grad u Siriji; njegove drevne
zidine su dosezale su do reke Oronto, omogućivši braniteljiima grada
kontinuirano snabdevanje vodom i hranom, kao i dodatno dostavljanje
oružja. Za to vreme su krstaši, iako do tada nižući pobede, bili iscrpljeni od
borbe. Mnogi od njih koji nikada pre toga nisu videli Antiohiju bili su
neprijatno iznenađeni odbrambenim sistemom grada: „Shvatili smo da je
grad Antiohija vrlo prostran“, zabeležio je franački plemić Stefan od Bloau
pismu svojoj supruzi, „utvrđen neverovatnom snagom i skoro neprobojan.“
Opsada se nastavila, a noći su postajale sve hladnije. Do decembra je
vojska potpuno ogolila prostor oko grada, potrošivši svu hranu i
potrepštine. Sve zalihe su već uveliko bile potrošene. Jedna vojna jedinica
je poslata da traga za hranom, ali su se njeni pripadnici susreli sa turskim
ratnicima, pa su se vratili praznih ruku. Konji, nenaviknuti na tako strašne
uslove života, umirali su u velikom broju; do januara je preostalo nešto
manje od dve hiljade konja, a iz Nikeje je na ovaj put pošlo njih oko
sedamdeset hiljada. „Dan po dan, glad je rasla“, zabeležio je Viljem od
Tira. „Istovremeno, šatori u logoru su počeli da trunu. Mnogi koji su i dalje
imali hranu su stradali jer nisu mogli da izdrže tako stravičnu hladnoću bez
odgovarajuće zaštite. Poplave su napravile bujice pa su se i hrana i odeća
izmešali, a nije bilo ni suvog mesta gde bi hodočasnici mogli da se
odmore…. Tako strašna kuga se pojavila u logoru da je jedva ostalo
prostora da se sahrane mrtvi.“686
Petar Mali, koji je do tada pratio vojsku, dezertirao je i pokušao da
ode kući; vratio ga je jedan kapetan koji ga je primorao da se zakune da će
ostati sa njima. U februaru je i vizantijski general Taticije povukao svoje
ljude iz logora i krenuo nazad ka Konstantinopolju. Glasine o nadolazećoj
muslimanskoj vojsci uznemirile su preostale vojnike.687
Mogućnost da će čitav krstaški rat propasti upravo u Antiohiji
postajala je sve stvarnija. Grad je bio u boljem stanju nego što je to bio
slučaj s vojnim logorom. Savremeni muslimanski izvor, koji je obelodanio
sirijski hroničar Ibn el-Kalaniši, govori nam da je toliko soli, ulja i ostalih
potrepština rekom došlo u grad da je bilo jeftinije kupovati ih u
opkoljenom gradu nego van njega. Krstaši su, u međuvremenu, već
napustili svoj osnovni cilj ratovanja budući da su počeli da napreduju.
Godfrijev mlađi brat Balduin se odvojio od krstaške vojske i otišao u
nezavisni grad Edesu gde ga je tamošnji kralj najpre angažovao kao
najamnika, a potom i usvojio kao sina; Stefan od Bloa je proglasio da zbog
bolesti mora da ode, pa je sa svojim ljudima krenuo u prijatnije krajeve
koji su se nalazili na obali Sredozemnog mora.688
Krstaške snage su 4. marta doživele polet kada se engleska flota
ukotvila na mediteranskoj obali, na udaljenosti od svega petnaestak
kilometara od samog vojnog logora iz koga je bila vršena opsada grada.
Flota je zastala kod Konstantinopolja da bi se snabdela dopunskim
zalihama, car Aleksije naručio je i materijal za opsadu, alat i radnike koji
su se potom ukrcali na brodove i krenuli put Antiohije. Flotom je
komandovao Edgar Eteling, naslednik engleskog prestola koji se predao
Viljemu Osvajaču kad mu je bilo samo četrnaest godina. Sada u tridesetim
godinama, Edgar Eteling je već učestvovao u dva rata koja su se neslavno
završila. Kao mladić otišao je u Škotsku kako bi se sa Škotima borio u
jednoj od neuspešnih pobuna protiv vlasti kralja Viljema I Osvajača. Deset
godina kasnije pridružio se i kratkotrajnoj pobuni usmerenoj protiv
Viljemovog sina i naslednika.
 Sa svojim snagama bio je usidren na mediteranskoj obali, spreman da
pomogne u osvajanju Antiohije. Rejmon od Tuluza i Bohemund su otišli
do vojnog logora kako bi doneli opremu potrebnu za nastavak opsade;
krstaši su izgradili dodatna utvrđenja koja su blokirala brodove i time ih
sprečila da Antiohiju rečnim putem snabdevaju potrepštinama i grad je
polako počeo da slabi.689
Branitelji Antiohije su se obeshrabrili. Bohemund, koji je imao
reputaciju prepredenog čoveka („prevrtljivog“, kako ga je opisala Ana
Komnina), uspeo je da se dogovori sa jednim od turskih čuvara grada.
„Bohemund je poslao poruku da će ga učiniti bogatim i slavnim, i
odlikovati velikim priznanjima“, saznajemo iz dela Gesta Francorum, „i
stražar je pristao na ova obećanja, govoreći: „U kom god času da poželi, ja
ću ga primiti.“690
U noći 2. juna, Bohemundov saučesnik je otvorio zadnje kapije i ovaj
je poveo svoje ljude u grad. Ubili su stražare kod velike kapije poznate kao
Kapija kod mosta, pa su je otvorili iznutra. Ostatak vojske je pohrlio u
Antiohiju. Svi su bili nezadovoljni dugotrajnom opsadom: „Pobednici su
zalazili u mesta koja su im prethodno bila nedostupna“, pisao je Viljem od
Tira, „i sluđeni željom za ubijanjem i pohlepom za plenom nisu štedeli ni
pol, ni stanje, niti su obraćali pažnju na uzrast. … Više od deset hiljada
građana je ubijeno samo tokom toga dana; po ulicama su svuda ležali
nesahranjeni leševi.“ 691
Uprkos ostvarenoj pobedi, krstaška vojska se uskoro našla na velikim
mukama. Ogromnu muslimansku vojsku, pod komandom turskog generala
Kerboga, poslao je veliki turski sultan iz Bagdada. Te snage stigle su u
Antiohiju za samo tri dana. Krstaši su zatvorili kapije grada, presrećni što
se više ne nalazi u vojnom logoru na brisanom prostoru, ali su ubrzo otkrili
da su uslovi za život u gradu mnogo gori nego van njega. Antiohija je već
bila prazna i bez hrane; sada se gradom širio nesnosan smrad zbog leševa
kojih je svuda bilo. Bolesti su se naglo širile. Krstaši su bili primorani da
otkopavaju mrtve životinje sahranjene nedeljama pre toga kako bi mogli da
pojedu meso koje je već trulilo.692
U očajničkom pokušaju da ohrabri krstaše Bohemund („glavni
prevrtljivac“, kako je to istakla Ana Komnina), objavio je da Bog šalje
poruku obećanja i oslobođenja. Gospod se obratio, pojasnio je, kroz ličnost
jednog seljaka po imenu Petar Vartolomej koji je bio deo trupa Rejmona
od Tuluza: Sveto koplje kojim je Isus Hrist proboden tokom raspeća
nalazilo se u gradu. Petar Vartolomej je ispričao tu priču Rejmonu i
episkopu Ademaru koji je pratio vojsku u svojstvu papinog izaslanika i
Rejmond mu je poverovao.
Ademar je, s druge strane, priču okarakterisao kao „samo reči“. Kako
god, bio je voljan da sazna da li će koplje zaista biti otkriveno. Bohemund
je odveo Petra Vartolomeja, Rejmona od Tuluza i grupu ljudi u Crkvu
Svetog Petra Antiohijskog gde su kopali rupu u zemlji na mestu koje im je
Petar Vartolomej prethodno pokazao. Rupa je, međutim, bila prazna;
Rejmon od Tuluza je utučen napustio crkvu baš u trenutku kad je Petar
Vartolomej skočio u tu rupu i potom se popeo dok je u rukama čvrsto
držao vrh koplja.693
Rejmon od Tuluza, pobožan i iskren čovek, sudio je o drugima na isti
način kao što je to činio i o sebi; stoga je, bez odlaganja, ovo otkriće
prihvatio kao pravo, ali je episkop Ademar odlučio da se suzdrži od bilo
kakvog komentara. Vesti su se ubrzo proširile čitavom krstaškom vojskom
čije je srce zaigralo od ovog dokaza Božje milosti. Dvadeset osmog juna
1098. godine krstaši su, noseći Sveto koplje, jurnuli iz grada i naterali
muslimanske snage na povlačenje.
Antiohija je sada bila u krstaškim rukama a da sam grad nikada nije
predat caru Aleksiju. Bohemund je položio zakletvu ne nameravajući da je
održi. Naime, tvrdio je kako je samo on zaslužan za predaju grada i da je
sad Antiohija bila samo njegova. Hteo je da ostane u Antiohiji u svojstvu
njenog vladara. U ovom je sledio primer Godfrijevog mlađeg brata
Balduina koji je tada već uveliko vladao gradom Edesom kao nezavisnom
hrišćanskom državom. Bohemund bi bio knez Antiohije, vladar hrišćanske
države na tlu Sirije.
Rejmon od Tuluza se nikako nije saglasio s njim pa su se ozbiljno
sukobili. Na kraju je Rejmon odustao od odluke da zadrži Antiohiju i
napustio je grad. Zlatom je platio Roberta od Normandije (koji je tada bio
bez prebijene pare) i Bohemundovog nećaka Tankreda kako bi ga pratili na
putu. Naposletku je i Godfri sa svojim ljudima otpratio Rejmona iz
Antiohije; Bohemund je ostao, podižući svoje zastave nad zidinama
Antiohije.694
Preostali krstaši, predvođeni Rejmonom od Tuluza, uputili su se u
pravcu Jerusalima. Više od pedeset hiljada ljudi prešlo je Bosforski moreuz
u pravcu Male Azije na samom početku Prvog krstaškog rata; sad je
preostalo manje od četrnaest hiljada. Za vojskom je u stopu sledila velika
grupa hodočasnika koji su se nadali da će doći do svetog grada. Ta nada
trajala je već pune tri godine. Po rečima Viljema od Tira, bila je to
„bespomoćna rulja, bolesna i slaba“. Jedan od plemića koji je bio starešina
tim vojnim snagama zahtevao je od Petra Vartolomeja da im dokaže svoje
božansko otkriće; iskušavali su ga vatrom, terajući ga da hoda kroz plamen
sa Svetim kopljem u ruci. Vartolomej je očito počeo da veruje u svoju
priču. Zadobio je veoma ozbiljne opekotine od čijih je posledica preminuo
dvanaest dana kasnije. Ubrzo je priča o Svetom koplju polako otišla u
zaborav.
Krstaši su početkom juna 1099. godine nastavili pokrete ka
Jerusalimu. Tamo su se sreli s podjednako zastrašujućim prizorom kao što
je bio i onaj u Antiohiji. Letnji dani su bili vreli i vladala je potpuna
oskudica u vodi; Turci su imali dovoljno vremena da preusmere izvore
vode i isprazne bunare tako da krstaške snage nisu imale šta da piju.
Drveće, građevine i svi drugi izvori drvne građe koji su postojali u blizini
gradskih zidina bili su potpuno uništeni. Tovarne životinje, dehidrirane od
žeđi, masovno su umirale i „kužni smrad se širio iz njihovih raspadajućih
tela“.695
 98. Krstaške države
Ali Jerusalim nije imao izuzetni antiohijski odbrambeni sistem, pa su
se krstaši svom snagom bacili na grad. Opsadni vojni logor bio je
postavljen oko čitavog Jerusalima, a vojne jedinice su poslate u potragu za
drvnom građom. Napad na Jerusalim počeo je 13. juna. Krstaši su se tri
nedelje borili pod zidinama, koristeći neefikasne opsadne sprave
napravljene od granja i lišća.
Kad je ubrzo morskim putem stigao jedan odmorni bataljon krstaša,
Rejmon od Tuluza je naredio da se njihovi brodovi nasuku na tlo i da tamo
budu rastavljeni kako bi se od njih dobila neophodna drvna građa. Opsadne
kule napravljene od vodom natopljenih daski bile su kotrljane sve do samih
zidova Jerusalima; severni rov bio je popunjen pod zaštitom krstaških
strelaca. Opsadne kule prebačene su preko stvrdnutog blata. „Borci na
opsadnim spravama zapalili su vreće sa slamom i jastuke punjene
pamukom“, objašnjava nam Viljem od Tira. „Pretvorena u plamen uz
pomoć severnog vetra, ova vatrena stihija ispunila je grad takvim dimom
da su oni koji su pokušavali da ga odbrane jedva mogli da otvore oči ili
usta. Unezvereni i ošamućeni gustim oblacima crnog dima uskoro su
napustili odbranu gradskih bedema.“ Napadači su spustili drvene mostove
na vrhove zidina i preko njih jurnuli u grad. Antiohiji je trebalo sedam
meseci da bude osvojena, a Jerusalimu samo trideset dana.696
Usledio je još jedan pokolj. „Toliko je stravično bilo prolivanje krvi
da su čak i pobednici osetili užas i gađenje“, kaže Viljem od Tira. „Milost
nije bila ukazana nikome i čitavo mesto bilo je poplavljeno krvlju žrtava.
Svuda su ležali delovi raskomadanih tela.“ Preživeli su vađeni iz aleja,
ormana, tavana i ubijani mačevima ili bacani sa zidina.
Pokolj je bio posledica akumuliranog besa koji je trajao više od dve
godine. Takvo raspoloženje bilo je izazvano vrućinom, žeđu, bolešću i
veoma lošim uslovima za život koji su vladali u vojnim logorima; u neku
ruku, bila je to osmišljena strategija koja je za svoj osnovni cilj imala
brisanje svakog oblika otpora. Do krstaša su stizale vesti da im se iz pravca
Egipta približavala vojska Fatimida koju su ranije Turci proterali iz
Jerusalima. Zato su planirali napad kako bi ga ponovo zauzeli.697
Do dana kada će Fatimidi stići do bedema Jerusalima, a to se
dogodilo 12. avgusta, grad je u potpunosti bio pod krstaškom kontrolom.
Godfri je poveo krstašku vojsku izvan gradskih zidova te je bez većih
poteškoća potisnuo egipatske snage. Egipćani su se povukli bez drugog
napada. Jerusalim je sada konačno bio zauzet; cilj Prvog krstaškog rata
time je bio postignut. Tri hrišćanske države, pod vlašću hrišćanskih
plemića, dominirale su tada muslimanskim istokom: Grofovija Edesa,
Kneževina Antiohija i Jerusaimska kraljevina.
Rejmon od Tuluza bio je očigledan izbor prilikom biranja vladara
novopokorenog grada Jerusalima. Za razliku od Antiohije, Jerusalim nije
bio vizantijski grad pre nego što su ga osvojili Turci, pa nije bilo obaveze
da bude predat caru Aleksiju Komninu. Rejmon je, međutim, odbio da
prihvati titulu kralja; pokolj je ostavio dubok trag u njegovoj ličnosti.
Verovatno se nadao da će mu možda ponovo biti ponuđen neki drugi
angažman, s drugom titulom, moguće grofovskom ili guvernerskom. Ali
kao i mnogi drugi dobrodušni ljudi nije bio previše omiljen, pa druga
ponuda nikada nije ni došla. Umesto toga, Godfriju je bio ponuđen položaj
koji je on i prihvatio. Postao je kralj i zaštitnik svetog grada Jerusalima.
 Osamdeset peto poglavlje

Posledice

Između 1118. i 1129. godine ideali krstaških ratova bili su

ozakonjeni
Kralj Alfonso Ratoborni se u Španiji čitave dve decenije borio protiv
muslimanskih Almoravida. Ovo je, po njegovom mišljenju, takođe bio
sveti rat. Za Aragon-Navaru je oslobađanje Španije značilo i njen povratak
pod okrilje Hrista, a to je bila duga i teška borba, dodatno opterećena
stalnom zavadom s njegovom suprugom.
Tokom 1118. godine crkveni sabor u Tuluzu je proglasio da bi
osvajanje Saragose, najsevernije oblasti pod vlašću Almoravida, moglo biti
sagledano i kao krstaški rat. Ovo je značilo da je pomoć u proterivanju
almoravidskih okupatora iz Saragose predstavljala pravedan čin, odnosno
delovanje milosti Gospodnje; iz sadržaja jednog francuskog istorijskog
izvora saznajemo i to kako je papa obećao oproštaj grehova svima onima
koji bi bili voljni da učestvuju u opsadi tog grada.698
Kralj Alfonso je pokušavao da osvoji Saragosu tokom najmanje četiri
godine. Dodatna energija koju je dobio odlukama crkvenog sabora bila je
veliki podstrek za njega. Plemići koji su poticali iz južnih oblasti Zapadne
Franačke doveli su svoje snage kao ispomoć pa je, konačno, ta oblast pala
u hrišćanske ruke u jesen 1118. godine.
Energija Prvog krstaškog rata proširila se čitavim zapadom, sve do
Španije, što je uticalo i na obnovu snage mnogih hrišćanskih vladara.
Almoravidska moć u Španiji počela je postepeno da slabi. Almoravidski
vladar Ali ibn Jusuf ostao je u Marakešu; prema Španiji se odnosio kao
prema nekakvoj dalekoj oblasti pa su almoravidske snage, koje su tamo
bile stacionirane, sve manje bile raspoložene da se bore do smrti kako bi
zadržale tu regiju.
 99. Krstaški ratovi kralja Alfonsa Ratobornog
Kralj Alfonso Ratoborni je, u međuvremenu, ozakonio svojevrsni
krstaški status svojih hrišćanskih snaga u okviru jednog crkvenog pravila
uspostavljajući čitav niz vojno-monaških redova; vojnici koji bi im se
priključili dobili bi status monaha, večnih božjih slugu. Bratstvo Belćita je
formirano 1122. godine kako bi štitilo posebnu oblast, južni tok reke Ebro:
„Dodirnuti Božjom milošću“, objavio je kralj Alfonso Ratoborni u svom
naređenju, „našom carskom vlašću uspostavljamo hrišćansko viteštvo i
bratsku vojsku hrišćana Hristovih … u Španiji kod zamka poznatog kao
Belćit… tako da oni tamo mogu služiti Gospodu i svakog dana tokom
svojih života pokoravati pagane“.699 Uskoro je usledilo osnivanje još nekih
viteško-monaških redova koji su svi bili usmereni na držanje Almoravida
izvan oslobođene teritorije.
 Vojno-monaški redovi su se osnivali i na istoku. Prvi i najmoćniji
uspostavljen je u Jerusalimu gde je kralj Godfri vladao gradom svega
godinu dana pre nego što će umreti od tifusa. Franački krstaši, koji su se i
dalje nalazili u Jerusalimu, pozvali su njegovog brata Balduina od Edese da
dođe i bude krunisan za kralja Jerusalima; ovo je bio korak napred u
odnosu na njegovu dotadašnju titulu grofa od Edese, pa je Balduin predao
Edesu dalekom rođaku (koji se takođe zvao Balduin) i krenuo na put ka
Jerusalimu.700 Narednih osamnaest godina učestvovao je u mnogim
bitkama u kojima je proširio teritoriju jerusalimske kraljevine daleko od
oboda grada. Kad je 1118. godine preminuo onaj njegov isti dalji rođak
koji je vladao Edesom bio je krunisan kao kralj Balduin II od Jerusalima.
Sada kad grad nije više bio u rukama Turaka sve više hrišćanskih
hodočasnika je dolazilo da ga poseti, ali su sve tri krstaške države bile pod
stalnim napadima što je sama hodočašća činilo veoma rizičnim. Tokom
1119. godine franački plemić Ig od Pajena je došao u Jerusalim tražeći
način da oplemeni svoju dušu. Shvatio je da zaštita hodočasnika koji su
nenaoružani putovali od obale do grada može biti pravedna misija i tokom
nekoliko narednih godina okupio je istomišljenike koji su mu u tome
pomogli. Živeli su poput monaha, „neoženjeni“, zapisao je patrijarh
antiohijski Mihailo Sirijski, koji je živeo u XII stoleću, „neokupani, bez
lične imovine, deleći sve međusobno“.
Kao i monasi, polagali su zavete siromaštva, devstvenosti i
poslušnosti; ali, za razliku od monaha, ovi su nosili oružje. Njihovu službu
su toliko visoko cenili putnici koji su se kretali od i do Jerusalima da je
kralj Balduin II odlučio da usvoji posebnu zakonsku odredbu za njih.
Naime, „obezbedio im je privremeno mesto stanovanja i to u njegovoj
palati“, prenosi nam Viljem od Tira, „koja se nalazila severno od Božjeg
Hrama“.701 Sebi su dodelili naziv vitezovi Templari, koji se upravo odnosio
na to mesto.702
Tokom januara 1129. godine Ig od Pajena je otputovao na crkveni
sabor koji je trebalo da bude održan u gradu Troa da bi zatražio i formalno
priznavanje svog monaškog reda. Crkveni prelati, okupljeni na saboru,
odobrili su osnovnu funkciju tog reda, a veliki monah i reformator Bernard
od Klervoa na sebe je preuzeo zadatak da napiše pravila. Njegova pravila
reda vitezova Templara ovako započinju:
Podstičem sve vas koji ste do sada prigrlili svetovno viteštvo, koje
je samo u službi ljudi i u kome Hrist nije svrha svega, da požurite
 i vežete sebe u večnosti s Redom. … U tome su oživeli i iznova
procvetali brojni viteški redovi, koji su prezirali ljubav prema
pravdi i koji nisu težili odbrani siromašnih i crkve (što je bila
njihova dužnost) već su se odali pljačkanju, otimanju i ubijanju.703
Ovo je bilo upravo ono čemu se papa Urban II toliko nadao:
preusmeravanje nasilja na staze pravednosti.
Osnivanje vojno-monaških redova bio je završni čin u drami koja je
počela kod Milvijskog mosta s carem Konstantinom I Velikim. Stupajući u
Rim pod zastavama na kojima je bilo izobraženo krsno znamenje, car je
preuzeo jednu mističnu teologiju i potčinio je svojim potrebama. Sve je to
obećavalo uspostavljanje nove zajednice budući da je caru bilo preko
potrebno sveopšte jedinstvo. Ta religija obećavala je apsolutnu pobedu, a
njemu je upravo bila potrebna pobeda na zemlji, i to odmah. Obećavala je i
identitet koji bi prevazilazio nacionalnost i jezik, a njemu je bilo potrebno
da savlada nacionalizam. Najviše od svega, bilo mu je potrebno da ubedi
svoje vojnike, Rimljane i neprijatelje koji su mu pretili, time da je bio
vođen nečim višim i plemenitijim, a ne samo ambicijom.
Verovatno je morao da ubedi i samog sebe. Hrišćanstvo je caru
Konstantinu I Velikom omogućilo oslobađenje od krivice zbog svojih
osvajanja, a u isto to vreme mu je podarilo i žar da ih dodatno podstakne.
Sedam stotina godina kasnije vojno-monaški redovi su činili apsolutno isto
u odnosu na sve one koji bi im se priključili, dajući im pravila o onome što
tek treba da postignu. Taj brak između svojevrsnog duhovnog plena i
političke moći oblikovaće čitavih narednih pet vekova. Istovremeno,
njihov bolan i dugotrajan razvod suštinski će obeležiti neke vekove koji će
uslediti nakon njih.
 Saglasnosti
Union of American Hebrew Congregations: izvod iz The Jews in the
Mediaeval World, ur. Jacob. R. Marcus, Copyright 1938. Korišćeno
ljubaznošću Union of American Hebrew Congregations.
Liverpool University Press: dva reda iz Venantius Fortunatus: Personal
and Political Poems, prev. Judith W. George, Copyright 1995.
Korišćeno ljubaznošću Liverpool University Press.
Michael Marra: pet redova iz The Aesthetics of Discontent: Politics ad
Reclusion in Mediaeval Japan, Copyright 1991. Korišćeno
ljubaznošću Majkla Mare.
W.W. Norton: pet redova iz Beowulf, prev. Seamus Heaney. Copyright
2000. na ime Seamus Heaney. Korišćeno ljubaznošću W. W. Norton
& Company, Inc.
Bantam Books: četiri reda iz The DivineComedy by Dante Alighieri:
Inferno, prev. Allen Mandelbaum. Copyright 1980. na ime Allen
Mandelbaum. Korišćeno ljubaznošću Bantam Books, deo Random
House, Inc.
Taylor and Francis Gorup, LLC: šesnaest redova iz Anglo-Saxon Chroncle,
prev. Michael Swanton. Copyright 1998. Korišćeno ljubaznošću
Taylor and Francis Group, LLC.
Anmol Publications LTD: pet redova iz: Nau Nihal Singh, The Royal
Grujars: Their Contributions to India. Copyright 2003. Korišćeno
ljubaznošću Anmol Publications, LTD.
The Free Press: devet redova iz Song of the Six Prefectures, prev. Patricia
Buckley Ebrey. Ponovo objavljeno uz dozvolu The Free Press, deo
Simon & Schuster, Inc. preuzeto iz: Chinese Civilisation: A
Sourcebook, drugo izdanje, ur. Patricia Buckley Ebrey. Copyright
1993. na ime Patricia Buckley Ebrey. Sva prava zadržana.
Sh. Muhammad Ashraf Publishers: devet redova iz Sure 34 i osam redova
iz Ruse 93, The Holy Qur’an, prev. Abdullah Yusuf Ali. Korišćeno
ljubaznošću sh. Muhammad Ashraf Publishers, Lahore, Pakistan.
White Pine Press: Ch’oe Ch’i Won, At My Study at Mount Kaya, prev. Kim
Jong-Gil. Preuzeto iz: Among the Flowering Reeds: Classic Korean
 Poems Written in Chinese. Copyright prevoda 1987, 2003. na ime
Kim Jong-Gill. Korišćeno ljubaznošću White Pine Press,
www.whitepine.org
Harper Collins Publishers: pet redova iz Sure 105, prev. Thomas Cleary.
Preuzeto iz: The Essential Koran, prev. Thomas Cleary. Copyright
1994. na ime Thomas Cleary. Korišćeno ljubaznošću Harper Collins
Publishers.
SUNY Press: izvodi iz: Muhammad ibn Jarir, The History of al-Tabari,
Volume V: The Sasanids, the Byzantines, the Lakhmids, and Yemen,
prev. Clifford Edward Bosworth. Copyright 1999. Korišćeno
ljubaznošću SUNY Press.
SUNY Press: izvodi iz: Muhammad ibn Jarir, The History of al-Tabari,
Volume XV: The Crisis of the Early Caliphate, prev. R. Stephen
Humphreys. Copyright 1990. Korišćeno ljubaznošću SUNY Press.
 O autorki
Suzan Vajs Bauer је rođena u Virdžiniji gde živi i danas.
Knjigom Istorija starog sveta (objavljenoj kod nas u tri toma u
izdanju Lagune) započela je niz knjiga koje se bave svetskom istorijom, a
nastavila ga je naslovima Istorija srednjovekovnog sveta i Istorija
renesansnog sveta. Intenzivno se bavi pisanjem i poznata je po kratkim
istorijskim knjigama za mlađe čitaoce i knjigama o klasičnom obrazovanju.
 Suzan Vajs Bauer
Istorija srednjovekovnog sveta
II tom
Od arabljanske opsade Konstantinopolja
do Prvog krstaškog rata

Za izdavača
Dejan Papić

Lektura i korektura
Vladimir Stokić
Saša Novaković
Dragoslav Basta

Beograd, 2019.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
 Napomene

1
Walter Pohl i Helmut Reimitz, Strategies of Distinction, 1998, 58; Paul
the Deakon, 4.42.

2
Pohl and Reimitz, 209.

3
Paul the Deakon, 5.6.

4
Isto, 5.7.

5
Bury, History of the Later Roman Empire, tom 2, 302.

6
Isto, 303.

7
* Videti kartu br. 47, I tom.

8
Collins (1999), 124–125; Dineschandra Sircar, Studies in the Geography
of Ancient and Mediaeval India, 1971, 290.

9
Ostrogorsky, 124.

10
Bury, History of the Later Roman Empire, tom 2, 331–333.

11
Theophanes, Chronicle, 1982, 56–57.

12
Martin Sickler, The Islamic World in Ascendancy, 2000, 23.

13
Theophanes, Chronicle (1982), 59.
14
Collins, 227.

15
Sickler, 24; Kennedy, Prophet and the Age, 98; Theophanes, Chronicle,
1982, 64.

16
Collins, 228.

17
* Takozvani Drugi hram bio je podignut u VI veku pre n. e. kako bi
njime bio zamenjen Solomonov hram koji su uništili Vavilonjani (videti:
Suzan Vajs Bauer, Istorija starog sveta, tom 2, Beograd 2017, 252–292).

18
David John Lu, Japan, 1997, 27.

19
Piggott, 106; Lu, 27.

20
Piggott, 83, 118–121.

21
Aston, 301.

22
Meyer, 37.

23
Michael, 43–44, 113.

24
Meyer, 44–45.

25
Piggott, 1, 3.

26
Aston, 110–111.

27
Fitzgerald, Empress Wu, 88.
28
R.W. Guiss, Wu Tse T’ien and the Politics of Legitimizations in T’ang
China, 1978, 51.

29
Isto, 52; Roberts, 88–89.

30
Fitzgerald, Empress Wu, 116.

31
Isto, 127–128.

32
Isto, 135–136; Guisso, 137–138.

33
Barfield, 146–147.

34
Roberts, 105–106.

35
Grousset, 110–111; Roberts, 106.

36
Roberts, 90; Fitzgerald, Empress Wu, 163.

37
Guisso, 154; MacGowan, 309.

38
Michael, 111–112; MacGowan, 309.

39
Michael, 112; Roberts, 90–91.

40
Theophanes, Chronicle, 1982, 70–71.

41
Gregory, 111.

42
Theophanes, Chronicle, 1982, 72–73.
43
Collins, 129–130.

44
Heather, 284–285.

45
Collins, 110–112.

46
Isto, 115–116.

47
Ibn Abd al-Hakam, The History of the Conquest of Spain, prev. John
Harris Jones (1858), 22.

48
* Gradski upravitelj Filipik (711–713) bio je najpre zamenjen svojim
ličnim sekretarom Anastasijem II (713–715), a potom i nekadašnjim
poreznikom Teodosijem III (715–717).

49
Bury, History of the Later Roman Empire, tom 2, 372–373, 382–383.

50
Sicker, 25; Bury, History of the Later Roman Empire, tom 2, 401.

51
Theophanes, Chronicle, 88–89.

52
Isto, 90–91.

53
* Bili su to Teuderik III Neustrijski, a potom dvojica njegovih sinova –
Klovis IV (691–695) i Hildebert III (695–711), a nakon toga i Hildebertov
sin Dagobert II (711–715).

54
Geary, 204.

55
Fredegar, 90.

56
Paul Fouracre, The Age of Charles Martel, 2000, 88; Fredegar, 91.
57
Elliot and Dowson, History of India, 405.

58
Isto, 119–120.

59
Isto, 170–172.

60
Sicker, 25; Keay, 185; Elliot and Dowson, 123.

61
Nau Nihal Singh, The Royal Gurjar, 2003, 209.

62
Isto, 210.

63
Ronald Inden, Imagining India, 1992, 252.

64
Keay, 200–201; Inden, 257–258.

65
Sicker, 26.

66
Barfiel, 148–149.

67
Epitome of the Iconoclastci Council of Constantinople 754, u: Schaff
and Wace, Select Library, tom 14. 543.

68
Eamon Duffu, Saints and Sinners, 1997, 80.

69
Ostrogorsky, 161–163.

70
Theophanes, Chronicle, 1982, 96–97.
71
Isto, 97; St. John of Damascus, First Apology, u: On the Divine Images:
Three Apologies against Those Who Attack the Divine Images, prev.
David Anderson (1980), 31.

72
Theophanes, Chronicle, 1982, 98.

73
Duffy, 82.

74
Collins, 230.

75
Jan T. Hallenbeck, Pavia and Rome, 1982, 24.

76
Isto, 25.

77
Ostrogorsky, 164; Theophanes Chronicle, 1982, 100.

78
Simon Franklin i Jonathan Shepard, The Emergence of Rus 750–1200
(1996) 7–10.

79
Kevin Alan Brook, The Jesus of Khazaria, drugo izdanje (2006), 97; The
Letter of Joseph the King, u: Jacob Rader Marcus, ur., The Jew and the
Mediaeval World, dopunjeno izdanje, 1999, 227–228.

80
Kennedy (2004), Prophet and the Age, 110–111.

81
Al-Tabari, History, tom 26, 72.

82
Kennedy, Prophet and the Age, 123.

83
Sicker, 27.
84
Ahmed ibn Mohammed al-Makkari, The History of the Mohammedan
Dynasties in Spain, prev. Pascual de Gayangos (2002), 95–96.

85
Al-Tabari, History, tom 27, 172–173.

86
Arthur Wollaston, The Sword of Islam, 1905, 130.

87
Al-Tabari, History, tom 28, 238; Sickler, 29.

88
M.A. Shaban, Islamic History, 1976, 12.

89
Hodgson, Venture of Islam, tom 1, 286–287; Al-Tabari, tom 1, History,
28, 124 ff; Shaban, 10.

90
Hodgson, Venture of Islam, tom 1, 287.

91
Oliver J. Thatcher i Edgar Holmes McNeal, ur., A Source Book for
Mediaeval History, (1905), 102.

92
Fredegar (1960), 4.22.

93
Fredegar, 4.30; Joana Story, ur., Charlemagne, 2005, 16–17; Einhard,
The Life of Charlemagne, 1.2., u: Lewis Thorpe, prev., Two Lives of
Charlemagne (1969).

94
Paul Edward Dutton, ur., Carolingian Civilization, 1993, 11.

95
* Karolinška dinastija dobila je ime po Carolusu, latiniziranom obliku
imena Karla Martela.

96
* Ekskomunikacija je pojedincu onemogućavala da pristupa Svetim
tajnama crkve. Izopštenje se, pak, odnosilo na čitavu jednu zajednicu. Kad
bi crkva izopštila neku državu ili oblast, nijedan njen žitelj ne bi mogao da
pristupa Svetim tajnama, a bili bi obustavljani i svi oblici javnog
bogosluženja.

97
Delimično skraćeno, iz: Clausula de unctione Pippini, u: Dutton, 12.

98
Fredegar, 4.38–39.

99
The Donation of Constantine, u: Dutton, 14–19.

100
* Ne zna se tačna godina rođenja Karla Velikog (Šarlemanj).
Tradicionalno se smatralo da je on bio rođen 742. premda je mnogo
izvesnije da je rođen 747. ili 748. godine.

101
Einhard, Life of Charlemagne, 3.18, u: Thorpe.

102
J.M. Wallace-Hafrill, The Barbarian West, 1962, 97.

103
Wallace–Hadrill, Barbarian West, 1962, 97.

104
Einhard, Life of Charlemagne, 2.6, u: Thorpe.

105
* Vaskonci su najverovatnije bili preci današnjih Baskijaca koji i dalje
žive u istim planinskim regijama.

106
Einhard, Life of Charlemagne, 2.9, u: Thorpe.

107
Charles Kenneth Scott-Moncrieff, prev., The Song of Roland, 1920, 80.

108
Li Po, A Farewell to Li Yun in the Xie Tiao Pavilion, u: Xianyi Yang i
Gladys Yang, prev., Poetry and Prose of the Tang and Song, 1984, 31;
Michael, 116.
109
Wang Wei, Seeing Yuan the Second off on a ission to Anxi, u: Yang i
Yang, 16; Roberts, 122.

110
Roberts, 92.

111
Li Po, Fighting South of the City, u: Yang i Yang, 22–23.

112
Hans J. Van de Ven, Warfare in Chinese History, 2000, 132–133;
Roberts, 103.

113
Roberts, 93.

114
Isto; Van de Ven, 137–138.

115
Michael, 144; Bai Juyi, Song of Eternal Sorrow, u: Yang i Yang, 111–
115.

116
Charles D. Benn, China’s Golden Age, 2004, 10.

117
Van de Ven, 139.

118
Michael, 114; Roberts, 107.

119
Roberts, 108.

120
Lee, New History of Korea, 72; Roberts, 110–111.

121
Michael, 114; Van de Ven, 144.

122
Theophanes, Chronicle, 1982, 135.
123
Bury, History of the Later Roman Empire, tom 2, 478–479.

124
Sicker, 30.

125
* Najstariji sin Karla I Velikog, po imenu Pipin Grbavi, sukobio se sa
svojim ocem nakon čega je bio razbaštinjen. Posle toga je Karlo I Veliki
svog trećeg sina Karlomana nazvao Pipin kako bi to ime i dalje postojalo
unutar franačke vladarske porodice.

126
Theophanes, Chronicle, 1982, 141.

127
* Intelektualna radoznalost Karla I Velikog, kao i delovanje njegovih
ličnih učitelja podstaklo je opštu obnovu potrebe za učenjem koja se često
naziva i karolinškom renesansom. U tom razdoblju došlo je do znatnog
napretka u oblasti umetnosti, muzike, arhitekture i kaligrafije, a sve to
zahvaljujući velikoj podršci koju je pružao kralj Karlo I Veliki.

128
Derek Wilson, Charlemagne, 2006, 84–85.

129
J.M. Wallace-Hadrill, The Frankish Church, 1983, 413–414.

130
Alcuin to Charlemagne, u: Henry Morley i William Hall Griffin,
English Writers, tom 2, 1888, 165.

131
Theophanes, Chronicle, 1982, 146–147.

132
Isto, 151.

133
Isto, 153.

134
Isto, 155.
135
Wallace–Hadrill, Frankish Church, 220–223.

136
Wilson, 76.

137
Citirano u: Wallace-Hadrill, Frankish Church, 186.

138
Citirano u: Wilson, 77.

139
Notker the Stammerer, Charlemagne 27, u: Thorpe, 125.

140
Wilson, 81; Wallace-Hadrill, Barbarian West, 109.

141
Citirano u: Wilson, 81.

142
Theophanes the Confessor, The Chronicle of Theophanes Confessor,
prev. Cyril Mango i Roger Scott, 1997, 657.

143
Al-Tabari, History, tom 30, 100.

144
Sicker, 30.

145
Richard Hodges i David Whitehouse, Mohammed, Charlemagne and
the Origins of Europe, 1983, 141, 158; Einhard, Life of Charlemagne, 1.16,
u: Thorpe.

146
* Hrišćanstvo se na području južne Engleske proširilo nakon
Avgustinove misije na dvoru kralja Etelberta do koje je došlo tokom 596.
godine; Sinod, okupljen 664. godine u gradu Vitbiju, proglasio je Englesku
za hrišćansku teritoriju koja se od tada nalazila pod vrhovnim duhovnim
autoritetom pape.

147
Collins, 191–192.
148
Franklin i Shepard, 12.

149
Hugh Kennedy, When Baghdad Ruled the Muslim World, 2005, 51.

150
* Dinar je bio standardna kovanica teška 4,25 grama; dirham je bio
kovanica izrađena od srebra, od tri grama. Uobičajeno se smatralo da 20
dirhama odgovara vrednosti jednog dinara. Detaljnije videti u: Jere L.
Bacharach, The Dinar versus the Ducat, u: International Journal of Middle
East Studies, 4:1 (Jan. 1973), 82–84.

151
Karsh, Islamic Imperialism, 2006, 72.

152
Florin Curta, Southeastern Europe in the Middle Ages, 2006, 147.

153
Curta, 149; Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997,
483–485.

154
Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997, 665–666.

155
Curta, 149–150.

156
Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997, 673.

157
Curta, 150.

158
Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997, 679.

159
Wallace-Hadrill, Barbarian West, 112.

160
Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997, 685.
161
Isto, 503.

162
* Druga knjiga o carevima, 18–19.

163
Curta, 148.

164
Theophanes, Chronicle of Theophanes Confessor, 1997, 686.

165
Dimitry Obolensky, Byzantium and the Slavs, 1994, 40.

166
Jae-un Kang, The Land of Scholars, prev. Suzanne Lee, 2006, 64.

167
Lee i de Bary, 48–49.

168
Lee, New History of Korean Civilization, 84.

169
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 122.

170
Kang, 232.

171
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 133.

172
Lee, New History of Korea, 92.

173
Isto, 93.

174
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 220.

175
Lee, New History of Korea, 95.

176
Isto, 96.
177
James Huntley Grayson, Korea, 2000, 57–58.

178
* Ovde nije reč o savremenom gradu koji nosi identično ime. Videti
umetnutu mapu u okviru karte br. 61.

179
Reischauer, 216.

180
Meyer, 51.

181
Reischauer, 222; Meyer, 51.

182
* Preseljenje prestonice i carskog dvora u Hejan označilo je i kraj
razdoblja Nara (710–794), kao i početak perioda Hejan (794–1185) u
japanskoj istoriji.

183
* Heizei se neočekivano oporavio nakon čega je organizovao pobunu
kako bi se vratio na carski presto, ali je ona bila okončana neuspehom. Car
Saga je pružio snažan otpor te su Heizeijevi saučesnici uhapšeni ili su
izvršili samoubistvo. Bivši car bio je primoran da ode u jedan budistički
manastir u kome je četrnaest godina kasnije i preminuo.

184
Reischauer, 232–233; Meyer, 54.

185
Meyer, 54; Karl. F. Friday, Hired Swords, 1992, 74–75.

186
Piggott, 282; Reischauer, 249.

187
Peter Martin, The Chrysanthemum Throne, 1997, 56.

188
Takoe Sugiyama Lebra, Above the Clouds, 1993, 35; Michele Marra,
The Aesthetics of Discontent, 1991, 38–39.
189
Gernet, 266; Denis Twitchett i dr., The Cambridge History of China,
tom 6, 1994, 7.

190
Roberts, 95; Van de Ven, 165.

191
MacGowan, 329–31.

192
Chye Kiang Heng, Cities of Aristocrats and Bureaucrats, 1999, 78–81.

193
Roberts, 107.

194
De Bary i dr., 374.

195
Gernet, 267.

196
Roberts, 96.

197
Gernet, 267.

198
Citirano u: Heng, 73.

199
Twitchett i dr., 1994, 56.

200
MacGowan, 338–339.

201
Isto, 339–340.

202
* Pet navedenih dinastija bile su: Pozni Lijang (907–923), Pozni Tang
(923–936), Pozni Đin (936–947), Pozni Han (947–951) i Pozni Džou
(951–960). Istovremeno, deset državica o kojima je reč bile su: Vu (907–
937), Vujie (907–978), Min (909–945), Ču (907–945), Južni Han (917–
971), Nekadašnji Šu (907–925), Pozni Đu (934–965), Đingnan (924–963),
Južni Tang (937–975) i Severni Han (951–979).

203
Twitchett i dr., 1994, 10.

204
Roger Tennant, A History of Korea, 1996, 67.

205
Isto, 67–68.

206
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 126.

207
Isto, 126.

208
Tennant, 1996, 68; Lee, New History of Korea, 98.

209
Lee, New History of Korea, 98; Tennant, 68–69.

210
Lee, New History of Korea, 99; Tennant, 70.

211
Jong–gil Kim, Among the Flowering Reeds, 2003, 32.

212
Tennant, 69–70.

213
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 1993, 129, 261.

214
Tennant, 70–71; Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 1993,
261.

215
Al-Tabari, History, tom 30, 335.

216
P.M. Holt i dr., ur., The Cambridge History of Japan, tom 1, 1970, 118–
119.
217
Al-Tabari, History, tom 32. 131–134.

218
Isto, 48–51.

219
Isto, 152–153, 185–186.

220
Holet i dr., 119–123.

221
Al-Tabari, History, tom 32, 131–134.

222
Jones, History of the Vikings, 2–26.

223
Louis Halphen, Charlemagne and the Carolingian Empire, prev. Giselle
de Nie, 1977, 97.

224
* Njegov najstariji sin Pipin Grbavi bio je razbaštinjen, a potom
proteran u manastir gde je i preminuo 811. godine. (Pipin, potčinjeni vladar
delova Apeninskog poluostrva, najpre se zvao Karloman, ali kad je Pipin
Grbavi bio razbaštinjen, Karlo Veliki ga je prozvao Pipin.)

225
Wallace-Hadrill, Early Germanic Kingship, 114; Nithard’s Histories, 2,
u: Bernhard Walter Scholz sa Barbara Rogers, prev., Carolingian
Chronicles, 1970, 130.

226
Halphen, 158.

227
Scholz i Rogers, 131.

228
Isto, 133.

229
Janet L. Nelson, prev., The Annals of St. Bertin, 1991, 49.
230
Engelbert and the Battle of Fontenoy, u: Dutton, 364.

231
H.W. Carless Davis, Charlemagne (Charles the Great), 1925, 314.

232
* Karlo Ćelavi dobio je Neustriju, Bretanju, Akvitaniju, Gaskonju,
Špansku marku, Septimaniju i severozapadnu trećinu Burgundije. Ludvigu
Nemačkom pripala je Istočna Saksonija, Alemanija, Austrija, Bavarska i
Koruška. Lotar, koji je zajedno sa svojim sinom Lujem II Mlađim već
vladao oblastima na Apeninskom poluostrvu, dobio je Lorenu, Alzas,
Provansu, dve trećine Burgundije u njenom jugoistočnom delu, kao i niziju
u okolini oblasti Frizije.

233
Franklin i Shepard, 56.

234
P.H. Sawyer, Kings and Vikings, 1982, 88; Pierre Riche, The
Carolingians, prev. Michael Idomir Allen, 1993, 192.

235
Riche, 197.

236
Franklin i Shepard, 9.

237
Isto, 29.

238
Nelson, 44.

239
Franklin i Shepard, 40.

240
Isto, 55–56.

241
* Car Mihailo II vladao je Vizantijom od 820. do 829. godine kad ga je
nasledio njegov sin Teofil (829–842). Mihailo II, Teofil i Mihailo III (842–
867) čine tzv. Amorijsku carsku dinastiju.
242
Photius, The Homilies of Photius, prev. Cyril Mango, 1958, 95–96.

243
Franklin i Shepard, 51.

244
Isto, 58–59.

245
* Pratihara je bila poznata i pod nazivom Gurđara Pratihara. Reč
„Gurđara“ se, najverovatnije, odnosila na poreklo budući da su potomci
srednjoazijskih Gurđara pristigli kroz severne planinske masive
neposredno nakon sloma Gupta.

246
Dilip Kumar Ganguly, Ancient India, History and Archeology, 1994,
44; Rama Shankar Tripathi, History of Kanauj, 1964, 227–228.

247
Tripathi, 232–234.

248
Sailendra Nath Sen, Ancient Indian History and Civlization, 1988, 371.

249
R.C. Majumdar, Ancient India, 1964, 367.

250
Kulke, 11.

251
Tripathi, 239, 241.

252
Majumdar, 367; Tripathi, 243.

253
Majumdar, 404.

254
Iz: The Vita of Methodius, u: Deno John Geanakoplos, ur., Byzantium,
1984, 348.
255
Ostrogorsky, 203.

256
* Ćirilo je opštepoznat i pod imenom Konstantin koje je koristio pre
nego što se zamonašio.

257
Obolensky, 207.

258
P. M. Barford, The Early Slavs, 2001, 221.

259
Nelson, 137.

260
Ostrogorsky, 204–205.

261
Obolensky, 207; Barford, 222.

262
Vasiliev, 301.

263
Isto, 304; Ostrogorsky, 212–213.

264
Shaun Tougher, The Reign of Leo VI (886–912), 1997, 61.

265
Isto, 62.

266
Dominique Sourdel, Mediaeval Islam, 1983, 76–79; Seyyed Hossein
Nasr, Islamic Philosophy from Its Originsto the Present, 2006, 112.

267
* Pristalice ovog učenja imale su pet osnovnih principa: Sejed Hosein
Nasr ih definiše kao jedinstvo (priroda božanstva kao jedinog
transcendentnog bića), pravda (božanski sud kojim upravlja racio),
obećanje i pretnja (oni koji slušaju biće nagrađeni, dok će oni koji se ne
pokaju biti predati pod večnu kaznu), tzv. međupoložaj u odnosu na one
muslimane koji počine greh (u trenutku kad su počinili greh, nisu ni
vernici, ali ni nevernici već su nešto između), kao i odgovornost vođa da
svoju zajednicu vode ka dobrom i da zabranjuju da se čini zlo. Videti u:
Islamic Philosophy from Its Origins to the Present, State University of
New York Press, 2006, 120–125. Za detaljnija pojašnjenja videti u: Fauzah
Saleh, Modern Trends in Islamic Theological Discourse in Modern
Indonesia, Brill, 2001.

268
Holt i dr., 124; Sourdel, 78–79.

269
Paul E. Walker, Fatimid History and Ismaili Doctrine, 2008, 2.4.

270
Holt i dr., 125.

271
Isto, 125–126.

272
Al-Tabari, History, tom 34, uvod prevodioca, XI–XII.

273
Al-Tabari, History, tom 35, 164–165.

274
Holt i dr., 129.

275
S.D. Goitein, On the Origin of the Term Vizier, u: Journal of the
American Oriental Society, 81:4, (Sep–Dec. 1961), 425–426.

276
* Po shvatanjima šiita, Aliju su nasledili: njegov sin Hasan ibn Ali koji
je živeo od 625. do 670. godine; njegov drugi sin, Husein ibn Ali (626–
680); Huseinov sin Alija ibn Husein (poznat i kao Zejn el-Abidin, 654–
713); Alijin sin Muhamed ibn Ali (poznat i kao Muhamed el-Bakir, 676–
743) i Muhamedov sin Dža’far ibn Muhamed (poznat i kao Dža’far el-
Salik, 702–765). Šiiti su se, nakon Džafara, podelili u dve skupine, pa su
tako nastale dve različite grane potomaka. Pristalice Dvanaestorice (koji su
činili većinu) verovali su kako su zakoniti imami poticali od Džafarovog
mlađeg sina Muse te su priznavali ukupno dvanaestoricu imama čiji se niz
završavao s Musinim potomkom Muhamedom ibn Hasanom koji je nestao
kad mu je bilo deset godina i koji će se, prema verovanjima, jednoga dana
vratiti. Ismailćani su zagovarali tezu po kojoj imami potiču od Džafarovog
najstarijeg sina Ismaila. Konačno, treću i najmalobrojniju skupinu unutar
šiita činili su „zajidi“ koji su za prave naslednike Proroka priznavali Aliju i
njegove potomke, ali su smatrali i to kako imami kasnije mogu da vuku
poreklo od potomaka bilo kojeg od dvojice sinova. Videti: Efraim Karsh,
Islamic Imperialism, Yale University Press, 2006, 54; Paul E. Walker,
Fatimid History and Ismaili Doctrine, Ashgate, 2008, 2–3.

277
* Sedam engleskih kraljevstava koja su dominirala u razdoblju IX veka
bila su: Nortambrija, Mersija, Istočna Anglija, Eseks, Kent, Saseks i
Veseks.

278
Citirano u: Margaret Mahler, A History of Chirk Castle and Chirkland,
1912, 202.

279
Magnus Magnusson, Scotland, 2000, 40.

280
Collins, 194; Simeon of Durham, The Historical Works of Simeon of
Durham, prev. J. Stevenson, 1855, 487.

281
Bryan Sykes, Vikings and Celts, 2006, 261; Snorri Sturluson,
Heimskringla, prev. Erling Monsen, 1932, 5; John Asser, Asser’s Life of
King Alfred, prev. Lionel Cecil Jane, 1908, 41.

282
Bede, 299.

283
Seamus Heaney, Beowulf, 2001, 2.175–179.

284
Sykes, 262.

285
Swanton, 68.
286
Isto, 70; Simon Keynes i Michael Lapidge, prev., Alfred the Great,
1983, 77.

287
Swanton, 71.

288
Keynes i Lapidge, 83.

289
Asser, 38.

290
Simeon of Durham, 476.

291
Keynes i Lapidge, 84.

292
John of Worcester, The Chronicle of John of Worcester, tom 2: The
Anals from 450 to 1066, prev. Jennifer Bray i P. McGurk, 1995, 355.

293
Eric Joseph Goldberg, Struggle for the Empire, 2006, 331.

294
* Akvitanija je bila ujedinjena sa zapadnofranačkim oblastima te se na
taj način našla pod vlašću cara Karla Debelog.

295
Halphen, 319.

296
Isto, 324.

297
Isto, 327.

298
* Arnulf od Koruške postao je kralj Istočne Franačke i Lotaringije;
Oton je bio izabran za vladara Zapadne Franačke; Gij od Spoleta i
Berengar sukobljavali su se na području Apeninskog poluostrva; Luj, sin
provansalskog plemića po imenu Bozo, bio je izabran za vladara te oblasti;
kralj Gornje Burgundije postao je jedan od tamošnjih plemića po imenu
Rudolf; Ranulf II proglasio se kraljem Akvitanije, a objavio je i da je Karlo
Bezazleni, najmlađi sin Luja Mucavog kome je tada bilo svega devet
godina, bio zakoniti vladar Zapadne Franačke.

299
Citirano u: Riche, 219.

300
Liutprand of Cremona, The Complete Works of Liutprand of Cremona,
prev. Paolo Squatriti, 2007, 67.

301
Isto, 64.

302
Isto, 69.

303
Constantine Porphyrogenitus, De Administrando Imperio, prev. R.J.H.
Jenkings,1967, 171–173.

304
Andras Rona-Tas, Hungarians and Europe in the Early Middle Ages,
1999, 336–337.

305
Lebra, 35.

306
Reischauer, 270.

307
Sadaie Fujiwara i William Ninnis Porter, A Hundred Verses from Old
Japan, 1909,12.

308
James S. De Bonneville, Saito Mussashi-Bo Benkei, 1910, 104–105;
Meyer, 58.

309
Robert Borgen, Sugawara No Michizane and the Early Heian Court,
1986, 176.

310
Reischauer, 272–273.
311
Marra, 46.

312
Hall i dr., 55–56; Borgen, 28.

313
Hall i dr., 57; Borgen, 208–209.

314
Reischauer, 279.

315
De Bonneville, 106; Hall i dr., 58.

316
Reischauer, 64.

317
Hall i dr., 59–60; Reischauer, 287 ff.

318
* Japanska vojna struktura bila je donekle složenija nego što mi to ovaj
kraći pregled omogućava da prikažem. Za detaljnije informacije
preporučujem: Karl F. Friday, Hired Swords, Stanford University Press,
1992, 1–32.

319
H. Paul Varley, Warriors of Japan as Portrayed in the War Tales, 1994,
8.

320
Karl F. Friday, Hired Swards, 1992, 10; Varley, 144–145.

321
Friday, 12–13; Varley, 145.

322
Tougher, Reign of Leo VI, 115.

323
Isto, 117.
324
Arnold Toynbee, Constantine Porphyrogenitus and His World, 1973,
13.

325
Lynda Garland, Byzantine Empresses, 1999, 114.

326
Citirano u: Garland, 115.

327
* Boris se 889. godine odrekao prestola i stupio u manastir, ostavljajući
tron starijem sinu Vladimiru, koji je se ponašao suprotno očevoj politici u
vezi s hrišćanstvom i počeo je da proteruje sveštenike. Boris je zato
napustio manastir, s prestola uklonio Vladimira koga je ubrzo i utamničio,
dok je na njegovo mesto postavio svog mlađeg sina Simeona.

328
Vasiliev, 316.

329
Thomas Riha, ur., Readings in Russian Civilization, tom 1, 1969, 2.

330
Steven Runciman, The Emperor Romanus Lecapenus and His Reign,
1929, 44.

331
Ostrogorsky, 1969, 261.

332
Leo the Deacon, The History of Leo the Deacon, 2005, 7.7.

333
Ostrogorsky, 263.

334
Liutprand of Cremona, 124.

335
Leo the eacon, 7.7.

336
Liutprand of Cremona, 123.
337
Runciman, Emperor Lecapenus and His Reign, 61.

338
Isto, 90; Romilly Jenkins, Byzantium, 1987, 242–243.

339
Runciman, Emperor Roman Lecapenus and His Reign, 92.

340
Liutprand of Cremona, 92.

341
Isto, 94.

342
Riche, 226–227.

343
* Berengar se, ipak, našao na položaju cara Rimljana, počev od 915. pa
sve do 924; nakon oslepljivanja Luja Provansalskog, taj presto ostao je
upražnjen od 906. do 915. godine.

344
Gesta Normannorum Ducum, tom 1, prev. Elisabeth M. C. Van Houts,
1992, 67.

345
Liutprand of Cremona, 75.

346
* Ova vojvodstva, koja su unutar znatno prostranijeg kraljevstva Istočne
Franačke mahom funkcionisala poput malih država, bila su poznata kao
drevna vojvodstva. Taj izraz je govorio o tome da se njihova koherentnost
bazirala na činjenici da je, svako ponaosob, poticalo od jednog plemena.
Iako drevni, ti plemenski identiteti predstavljali su koren identiteta svakog
pojedinačnog vojvodstva. Na svim drugim evropskim teritorijama pojam
„vojvodstvo“ se odnosi na konkretnu geografsku oblast, odnosno
administrativnu jedinicu.

347
Josef Fleckenstein, Early Mediaeval Germany, prev. Bernard S. Smith,
1978, 108–110.
348
Isto, 111; Liutprand of Cremona, 77.

349
Liutprand of Cremona, 85.

350
Fleckenstein, 112–113.

351
Isto, 116.

352
Liutprandof Cremona, 89–90.

353
Isto, 90.

354
Charles IV, Autobiography of Emperor Charles IV and His Legend of
St. Wenceslas, prev. i ur. Balasz Nagy i Frank Schaer, 200, 185.

355
Isto, 189.

356
Isto, 193.

357
K.A. Nilakanta Sasrti, The Pandyan Kingdom, 1929, 81.

358
Isto, 81.

359
Isto, 82, 99.

360
Isto, 82.

361
Rice, 326.

362
Sen, 480; Sastri, Pandyan Kingdom, 100.
363
Karen Pechilis Prentiss, The Embodiment of Bakhti, 1999, 95–96.

364
Sastri, Pandyan Kingdom, 102.

365
Rice, 463.

366
Karsh, 54.

367
Heinz Halm, The Empire of the Mahdi, 1996, 173.

368
Isto, 175, 200–201.

369
Kennedy, Prophet and the Age, 314.

370
Archibald Ross Lewis, The Development of the Southern French and
Catalan Society, 718–1050, 1965, 70–71, 161.

371
W. Montgomery Watt, A History of Islamic Spain, 1965, 40.

372
Isto, 46.

373
Karsh, 62.

374
Franklin i Shepard, 64.

375
* Bujidi se često nazivaju Buvajidi (oba naziva su tačna).

376
Kennedy, Prophet and the Age, 217; Karsh, 63.

377
Geoffrey L. Simons, Iraq: From Summer to Saddam, 1994, 161.
378
Kennedy, Prophet and the Age, 194–195.

379
Peter Beaumont, Drylands, 1993, 126–127; Kennedy, Prophet and the
Age, 197.

380
* Vang Kon je poznat i pod imenom Taeđo, koje mu je bilo dodeljeno
nakon njegove smrti. Takođe, njegovo kraljevstvo poznato je i kao
Tebong.

381
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 1993, 261.

382
Lee, New History of Korea, 1984, 101.

383
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 275.

384
Lee, New History of Korea, 103.

385
James B. Palais, Confucian Statecraft ad Korean Institutions, 1996, 214;
Peter H. Lee i dr., Sources of Korean Tradition, 1997, 146.

386
Lee i dr., Sources of Korean Tradition, 146–147.

387
Lee i dr., Sourcebook of Korean History, 264.

388
Grousset, 128.

389
Isto, 570 n. 125, 129.

390
Isto, 129.

391
MacGowan, 361.
392
Isto,

393
Fitzgerald, China, 378.

394
MacGowan, 368.

395
Swanton, 104.

396
D.M. Hadley, The Northern Danelaw, 2000, 11–12.

397
William of Malmesury, 207.

398
John of Worcester, Chronicles, tom 2, 1995, 387.

399
Swanton, 106, 108–109.

400
William of Malmesbury, 213.

401
Isto, 233.

402
Isto, 237.

403
Isto, 237.

404
Isto, 245.

405
John of Worcester, Chronicles, tom 2, 422–425; William of
Malemsbury, 239–241; Swanton, 118.

406
* Precizni hronološki okviri Haraldove vladavine nisu poznati, ali
rezultati najnovijih naučnih istraživanja ukazuju na to da je bio rođen oko
870. godine, kao i da je najveći deo njegove vladavine protekao u isto ono
vreme kada su se na engleskom kraljevskom prestolu nalazili Alfred Veliki
i Etelstejn (detaljnije videti u: Gwyn Jones, A History of the Vikings,
Oxford University Press, 1984, 88–90).

407
Jones, History of the Vikings, 34–35, 45–46; Ornolfur Thorsson, ur.,
The Sagas of the Icelanders: A Selection, 2001, 9.

408
Thorsson, 9.

409
Jones, History of the Vikings, 279.

410
Isto, 95.

411
Thorsson, 81.

412
Sturluson, 104.

413
Isto, 113.

414
Thorsson, 654.

415
Isto, 655.

416
Sturluson, 10.

417
William of Malemsbury, 273.

418
John of Worcester, Chronicles, tom 2, 425.

419
Sturluson, 141.
420
Isto, 214–215.

421
Henry of Huntingdon, The Chronicle of Henry of Huntington, prev.
Thomas Forester, 1853, 183.

422
Swanton, 135 n. 9.

423
Ian Howard, Swein Forkbeard’s Invasion and the Danish Conquest of
England, 991–1017, 2003, 62–63.

424
Swanton, 143.

425
Isto, 143–145; William of Malmesbury, 302–303.

426
Toynbee, 10–11.

427
Mark Whittow, The Making of Byzantium, 600–1025, 1996, 321–322.

428
Ibn Fadlan, Ibn Fadlan’s Journey to Russia, prev. Richard N. Frye,
2005, 64–65.

429
Isto, 68–70; Franklin i Shepard, 44–45.

430
Jones, History of the Vikings, 260.

431
Cross i Sherbowitz-Wetzor, 68.

432
Leo the Deacon, 156.

433
Wladyslaw Duczko, Viking Rus, 2004, 214–215.
434
Toynbee, 499–505; Whittow, 258–259.

435
B.J. Kidd, Documents Illustrative of the History if the Church, tom 3,
1920, 103.

436
Vross i Sherbowitz-Wetzor, 84.

437
Vasiliev, 302.

438
Leo the Deacon, 58, 82.

439
Ostrogorsky, 284–285.

440
Leo the Deacon, 83.

441
Ostrogorsky, 284–285; Leo the Deacon, 85–86.

442
Cross i Sherbowitz–Wetzor, 87; Hronologija tih događaja nije baš
precizna, ali je ovo jedna od mogućih rekonstrukcija. Videti i: Whittow,
260–261 i Ostrogorsky, 292–293.

443
Leo the Deacon, 136–141.

444
Isto, 147.

445
Cross i Sherbowitz-Wetzor, 90.

446
Jones, History of the Vikings, 262–263.

447
Cross i Sherbowitz-Wetzor, 113.
448
Isto, 97–98, 116.

449
Isto, 117.

450
Simon of Keza, Gesta Hungarorum, prev. Laszlo Veszpremy i Frank
Schaer, 1999, 91.

451
Isto, 93; Paul Lendvai, The Hungarians, prev. Ann Major, 2003, 27–28.

452
Uta-Renate Bluumenthal, The Investiture Controversy, 1988, 39.

453
Thatcher i McNeal, 116–117; Zakletva je polagana iz dva dela od kojih
je jedan zabeležen 961, a drugi 962. godine.

454
J.N.D. Kelly, The Oxford Dictionary of Popes, 1986, 126–127.

455
Susan Wood, The Proprietary Church in the Mediaeval West, 2006, 16–
17.

456
Book of Acts 8:18–24.

457
* Ovo je pojednostavljen pregled razvoja veoma složene situacije. Za
vladavine Karla Velikog i Luja Pobožnog izdavani su ukazi koji su
episkopima davali za pravo da odobre imenovanje bilo kog laika. U
svakom slučaju, ovo pravo bilo је iskorišćeno više puta, i to veoma
neprimereno, tokom vladavine kasnijih kraljeva. Detaljnije u vezi s
kontroverzama investiture tokom kasnog XI veka: Uta-Renate Blumenthal,
The Investiture Controversy, University of Pensilvania Press, 1988).

458
Wood, 299.

459
Thatcher i McNeal, 118.
460
Kelly, Oxford Dictionary of Popes, 127.

461
Timothy Reuter i Rosamond McKitterick, ur., The New Cambridge
Mediaeval History, tom 3, 1999, 254.

462
Thietmar of Merseburg, Ottonian Germany, 2001, 126–127; Reuter i
McKitterick, 255.

463
Thietmar of Messeburg, 149.

464
Isto, 150; Gerd Althoff, Otto III, 2003, 33–34.

465
Althoff, 38–39.

466
F.L. Ganshof, Feudalism, prev. Philip Grerson, 1996, 3–9.

467
Thatcher i McNeal, 412.

468
Blumenthal, 11.

469
Keay, 204; Satish Chandra, Mediaeval India, 2000, 17.

470
Sircar, 290–29.

471
Citirano u: Ray, 81.

472
Citirano u: Keay, 204–205.

473
Abu al-Nasr Muhammad ibn ’Abd al-Jabbar al-Utbi, Kitab-i-Yamini,
prev. James Reynolds, 1858, 23–24, 33.
474
Isto, 39; Keay, 206.

475
Citirano u: Elliot i Dawson, 26–27; Chandra, 17.

476
Chandra, 18.

477
Isto, 19.

478
Romesh Chunder Dutt, A History of Civilisation in Ancient India, 2000,
325–326.

479
Ibn Fadlan, 37–38.

480
James Heitzman, Gift of Power, 1997, 6; Keay, 216; E. Hultzsch i H.
Krishna Sastri, Miscellaneous Inscriptions from the Tamil County, 1899,
Tiruvalangadu Coppler-Plates, v. 84.

481
Pechilis Prentiss, 100–101, 104.

482
Hultzsch i Sastri, Tiruvalangadu Copper–Plates, v.87, 96–97.

483
Ronald Findlay i Kevin H. O’Rourke, Power and Plenty, 2007, 68.
Hultzsch i Sastri, Tiruvalangadu Copper-Plates, v.92.

484
Hultzsch i Sastri, Tiruvalangadu Copper-Plates, v.98, v.112.

485
Heitzman, 6–10.

486
Sen, 44.

487
Michael Psellus, Fourteen Byzantine Rulers, prev. E. R. A. Sewter
1966, 27.
488
John Van Antwerp Fine, The Early Mediaeval Balkans, 1983, 189.

489
Ostrogorsky, 301,

490
Psellus, 31, 35.

491
Franklin i Shepard, 162–163; Psellus, 35.

492
* Sklir je ranije već poveo jednu pobunu protiv carskog prestola koja je
za posledicu imala njegovo proterivanje iz zemlje. Tom prilikom mu je
otpor pružio niko drugi do Varda Foka u vreme kad je Foka bio potpuno
odan prestolu u Konstantinopolju (i pre nego što je i sam poželeo da ga
prigrabi za sebe).

493
Psellus, 43.

494
Isto, 40, 43–44, 46.

495
Ostrogorsky, 309–310; Curta, 244–245.

496
Marshall G.S. Hodgson, The Venture of Islam, tom 2, 1974, 26–27.

497
Karen Armstrong, Jerusalem, 1996, 258–259.

498
Whittow, 381; Farhad Daftary, A Short history of the Ismailis, 1998,
101, 185.

499
R. J. Crampton, A Concise History of Bulgaria, 1997, 21–22.

500
Armstrong, Jerusalem, 259–260; Hodgson, Venture of Islam, tom 2,
26–27.
501
Peter Lorge, War, Politics and Society in Early Modern China, 2005,
32.

502
Karl F. Olsson, The Structure of Power under the Third Emperor of
Sung China, 1974, 26–27.

503
Twitchett i dr., 99.

504
Van de ven, 185.

505
Twitchett i dr., 99.

506
Peter Kees Bol, This Culture of Ours, 1992, 55.

507
Lorge, 33–34; Bol, 51–52, 55.

508
Chuanjing Ting i Chu Djang, A Compilation of Anecdotes of Sung
Personalities, prev. Zhang Chu i Zhu Zhang, 1989, 23.

509
Van de Ven, 189.

510
Jinsheng Tao, Two Sons of Heaven, 1988, 15–16.

511
Edward L. Davis, Society and the Supernatural in Song China, 2001,
68.

512
Shepard Krech i dr., Encyclopedia of World Environmental History,
tom 2, 2004, 602.

513
Paludan, 130.
514
Joseph Needham i Cunxun Qian, Science and Civilization in China, tom
5, 1985, 97.

515
Thorsson, 637–638.

516
Isto, 638–641.

517
* Istraživač Helge Ingstad i arheolog Ana Ingstad otkrili su 1960.
godine u mestu Lansi Medouz materijalne ostatke tog logora. Detaljnije
videti u: Helge Ingstad and Anne Stine Ingstad, The Viking Discovery of
America, Checkmark Books, 2001).

518
Isto, 639.

519
Isto, 644–645.

520
Isto, 647.

521
Isto, 648, 670; Helge Ingstad i Anne Stine Ingstad, The Viking
Discovery of America, 2001, 48.

522
Alice Beck Kehoe, America Before the European Invasions, 2002, 1.

523
Stuart J. Fiedel, Prehistory of the Americas, 1987, 152–153, 156–57;
Kehoe, 102.

524
Fiedel, 237, 254–257; Kehoe, 175–177.

525
Kehoe, 148–150; Fiedel, 214–217.

526
* Za više detalja u vezi s najznačajnijim kulturama i kretanjima videti:
Stuart J. Fiedel, Prehistory of the Americas, Cambridge University Press,
1987. Veoma koristan i nešto praktičniji vodič kroz arheološke nalaze
može se naći u: Guy E. Gibbon i Keneth M. Ames, Archaeology of the
Prehistoric Native America: An Encyclopedia, Garland, 1998.

527
* Srednjoameričke kulture koje su doživljavale svoj procvat između
900. godine i vremena španskih osvajanja arheolozima su poznata pod
nazivom „postklasična“.

528
Adams, 63.

529
Isto, 63–65.

530
Hans J. Prem, The Ancient Americas, 1997, 18–19; Robert J. Sharer i
Sylvanus Griswold Morley, The Ancient Maya, peto izdanje, 471–472;
Nicholas J. Saunders, Ancient Americas, 2004, 84.

531
Adams, 79; Saunders, Ancient Americas, 48.

532
* Sveobuhvatno i fascinantno poređenje ta dva mita sadržano je u delu
H. B. Nicholsona Topiltzin Quetzalcoatl (University Press of Colorado,
2001).

533
H. B. Nicholson, Topiltzin Quetzalcoatl, 2001, 250–251.

534
Prem, 21–22; Adams, 68–69; Saunders, Ancient Americas, 79.

535
Nicholson, 10–11.

536
Prem, 24; Adams, 73.

537
Adams, 75.

538
James Muldoon, Empire and Order, 1999, 34–35.
539
Alexander Clarence Flick, The Rise of the Mediaeval Church and Its
Influence on the Civilization of Western Europe from the First to the
Thirteenth Century, 1909, 403.

540
Althoff, 72.

541
Flick, 404; Althoff, 73–79.

542
Kelly, Oxford Dictionary of Popes, 27–28.

543
Delimično skraćeno iz: Thatcher i McNeal, 119–120.

544
Thietmar of Merseburg, 187; Althoff, 127–129.

545
* Papa Silvester II umro je 1003, svega godinu dana nakon smrti svog
kralja, a trojica papa koji su kratko živeli (Jovan XVII, Jovan XVIII i
Sergije IV) preminuli su pre Benediktovog izbora za rimskog
prvosveštenika, do čega je došlo 1012. godine.

546
Blumenthal, 42.

547
Isto, 43.

548
Christopher Brooke, Europe in the Central Middle Ages, 962–1154,
drugo izdanje, 1987, 227.

549
Robert Warrand Carlyle i A.J. Carlyle, A History of Mediaeval Political
Theory in the West 1915, 146, 164, 228; Brooke, 229.

550
Flick, 408.
551
Brooke, 231; Karle Hampe, Germany under the Salian and
Hohenstaufen Emperorrs, prev. Ralph Bennet, 1973, 43–45.

552
Hampe, 47.

553
Stefan Weinfurter, The Salian Century, 1999, 101.

554
Flick, 410; F. Donald Logan, A history of The Church in the Middle
Ages, 2002, 102–103.

555
Thatcher i McNeal, 121–122.

556
Isto, 122.

557
* Drogo je nasledio vlast nad Apulijom od svog brata Vilijama
Gvozdenorukog, koji je prvi osvojio tu teritoriju i stavio je pod normansku
vlast.

558
Anna Comnena, The Alexiad of Anna Comnena, prev. E. R. A. Sewter,
1969, 1.10–11.

559
* Dva kratka pontifikata desila su se između Klementa i Lava IX.
Naime, Benedikt IX je ubrzo, treći put, odmah nakon Klementove smrti
(1047–1048), prigrabio za sebe papski presto; u julu 1048. godine proterao
ga je Damas II, koga je postavio lično car Henrih III, ali je papa Damas
preminuo od posledica malarije svega dva meseca nakon što je Henrih III
umesto njega odredio Lava IX.

560
William of Apulia, Gesta Roberti Wiscardi, knj. 2, u: G. H. Pertz i dr.,
Chronica et anales aevi Salici, 1963.
561
Goffredo Malaterra, The Deeds of Count Roger of Calabria and Sicily
and of His Brother Duke Robert Guiscard, prev. Kenneth Baxter Wolf,
2005, knj. 1.

562
William of Apulia, knj. 2, u: Pertz i dr.

563
* Na vrhu liste nesporazuma nalazila su se dva problema: zapadna
crkva koristila je hleb bez kvasca za pričešće, dok istočna to nije činila;
zapadna crkva govorila je o Svetom duhu kao o nečemu što proishodi od
Oca i Sina, dok je istočna odbijala da koristi ovu formulaciju (poznatiju
kao Filioque). Nijedan od ovih problema nije bio teološki beznačajan.
Istočni patrijarh je verovao da je korišćenje hleba bez kvasca bilo previše
slično judejskim verskim obredima, tvrdeći da zapadna crkva nije u
potpunosti prihvatila prelazak iz Starog u Novi zavet; istočni prelati su,
takođe, naširoko bili ubeđeni da govore o proishođenju Svetog duha „od
Oca i Sina“ sugerišući to da su Bog Otac i Isus Hrist odvojena bića čime su
narušavali ideju o Svetoj Trojici. Kako god, pravi sukob između istoka i
zapada bio je u vezi s vlašću, odnosno da li je papa ili patrijarh
konstantinopoljski imao konačnu reč u vezi s ocenjivanjem pravovernosti
stavova hrišćana. Detaljnije o teološkim problemima u tom period videti u:
Jaroslav Pelikan, The Growth od Mediaeval Theology (600–1300),
University of Chicago Press, 1978; posebno Peto poglavlje, pod naslovom
„Jedina prava vera“.

564
Henry Chadwick, East and West, 2003, 206–207, 211–213.

565
* Henri Treći je pre svoje smrti za papu odabrao Viktora II (1055–
1057); kad je Viktor II umro od posledica groznice nasledio ga je Stefan
IX (1057–1058), a potom i Italijan po imenu Benedikt X (1058–1059) koji
nikad nije bio propisno ustoličen i koji je pokušavao da se suprotstavi
autoritetu Nikole II pre nego što je, pod pritiskom papinih pristalica, bio
primoran da napusti Rim.

566
Horst Fuhrmann, Germany in the Middle Ages, c. 1050–1200, prev.
Timothy Reuter, 1986, 55.
567
Howard, 126, 133.

568
Henry of Huntington, 192; Swanton, 145.

569
Henry of Huntington, 195.

570
Swanton, 152; William of Malmesbury, 317.

571
Swanton, 153.

572
John of Worcester, Chronicles, tom 2, 503.

573
* Takođe, sebe je zvao i kralj Švedske; Švedska je već imala kralja, ali
pošto je Knut za vreme svoje vladavine uspeo da zauzme neke švedske
oblasti, dao je sebi za pravo da se naziva kraljem Engleske, Danske,
Norveške i Švedske. Švedski kralj je ovo, naravno, potpuno ignorisao.

574
* Anglosaksonska hronika kao godinu predaje navodi 1031, ali drugi
izvori navode 1027. i ona se smatra tačnom.

575
Swanton, 157–159.

576
Isto, 159.

577
Peter Rex, Harold II, 2005, 26–27; Swanton, 158.

578
Encomium Emmae reginae, prev. Alitair Campbell, 1998, XXXIV.

579
Swanton, 160.
580
* Mek Betad od Moraja je ponekad bio identifikovan i kao Maelbet koji
je pratio Malkolma II tokom predaje Knutu; kako god, dva imena su u
potpunosti drugačija i malo je verovatno da je Mek Betad bio zadužen za
Morej početkom 1031. godine (detaljnije u: Charles Plumer and John
Earle, Two of the Saxon Chronicles Parallel, vol. 2, Clarendon Press,
1899, 207ff).

581
Benjamin T. Hudson, Prophecy of Berchan, 1996, 223–224.

582
Swanton, 160–162.

583
David Howarth, 1066, 1977, 34; John of Worcester, Chronicles, tom 2,
535.

584
William of Malmesbury, 353.

585
Henry of Huntington, 202; William of Malemsbury, 353.

586
Henry of Huntington, 202.

587
William f Malmesbury, 353; John of Worcester, Chronicles, tom 2,
570–571.

588
* Kad je Harold postao grof od Veseksa, Edvard je vratio Leofrikovog
sina na položaj grofa od Istočne Anglije. Sivard od Nortambrije je umro
1055. godine, pa je Tostig, brat Harolda Godvinsona, nagrađen grofovijom.
Leofrik od Mersije umro je 1057. godine, a u tom momentu je njegov sin
prebačen iz Istočne Anglije nazad u Mersiju pa je i Istočna Anglija bila
dodeljena trećem Godvinovom bratu, Girtu. Ovo je stavilo Istočnu Angliju,
Nortambriju i Veseks pod kontrolu Godvina. Mersija je jedina ostala izvan
Godvinovog uticaja.

589
Howarth, 67–68, 74–75.
590
Swanton, 194–195.

591
Isto, 196.

592
Howarth, 127–129; Rex, 217–219.

593
Howarth, 134–135.

594
Henry of Huntington, 209.

595
Swanton, 198–199.

596
Watt, 81–82; Abd Allah b. Bulugin, The Tibyan, prev. Amin T. Tibi,
1986, 43.

597
Abd Allah b. Bulugin, 43; Watt, 82.

598
Hugh Kennedy, Muslim Spain and Portugal, u: David Luscome i
Jonathan Riley-Smith, ut., The New Cambridge Medieval History, tom 4,
2004, 599.

599
Abd Allah b. Bulugin, 43.

600
Manuela Marin i Salma Khadra Jayyusi, Handbuch der Orientalistik 12,
Abt. 1, Bd, 1992, 46.

601
Peter C. Scales, The Fall of the Caliphate of Cordoba, 1994, 93; Marin i
Jayyusi, 48.

602
Scales, 2, 9, 99.
603
Anita George, Annals of the Queens of Spain, 1850, 52–53.

604
Pedro, King of Aragon, The Chronicle of San Juan de la Peňa, prev.
Lynn H. Nelson, 1991, 14.

605
Simon Barton i R.A. Fletcher, The World of El Cid, 2000, 49–50.

606
Isto, 101.

607
Isto, 32.

608
Isto. 103; prev. John Ormsby, The Poem of the Cid, 1879, 63.

609
Marin and Jayyusi, 61.

610
Roland Oliver i Brian M. Fagan, Africa in te Iron Age, c. 500 BC to AD
1400, 1975, 160.

611
Oliver i Fagan, 160; David Robinson, Muslim Societies in African
History, 2004, 39–40.

612
Oliver i Fagan, 161; Arie Schippers, Spanish Hebrew Poetry and the
Arab Literary Tradition, 1994, 331; Barton i Fletcher, 113.

613
Watt, 98.

614
Richard A. Fletcher, The Quest for El Cid¸1990, 180; Barton i Fletcher,
47٤٧.

615
Bernard F. Reilly, The Medieval Spains, 1993, 99; Luscome i Riley–
Smith, 609; Marin i Jayyusi, 64–65.
616
George, 187–188; Reilly, 109.

617
Psellus, 53, 57.

618
Isto, 64–65.

619
Isto, 81.

620
Shaun Tougher, Byzantine Eunuchs: An Overview, with Special
Reference to Their Creation and Origin, u: Liz James, ur., Women, men
and Eunuchs, 1977, 178–179.

621
Psellus, 93.

622
Isto, 116.

623
Isto, 138–139.

624
Isto, 155.

625
Isto 158.

626
Luscome i Riley-Smith, 230.

627
Grousset, 150.

628
Izz al-Din Ibn al-Athir, The Annals of the Seljuq Turks, prev. D.S.
Richards, 2002, 67–68; Ibrahim Kafesoglu i Gary Leiser, A History of the
Seljuks, 1988, 40–41.

629
Psellus, 224–225.
630
Isto, 300.

631
Archer Jones, The Art of War in the Western World, 1987, 100.

632
Isto, 101.

633
Psellus, 365–366.

634
Ruth W. Dunnell, The Great State of White and High, 1996, 37.

635
Isto, 38–39.

636
Ebrey, 140–141.

637
Lorge, 45.

638
Isto, 46.

639
Gernet, 310–311; Needham i dr., 93–94.

640
Twitchett i dr., 216, 219.

641
Lee i dr., Sourcebook of Korean Civilization, 275; Lee, New History of
Korea, 126.

642
Lee, New History of Korea, 127–128.

643
Twitchett i dr., 222.

644
Stephen Eskildsen, The Teachings and Practices of the Early Quanzhen
Taoist Masters, 2004, 192–193.
645
Lorge, 50–51.

646
David R. Olson i Michael Cole, Technology, Literacy and the Evolution
of Society, 2006, 60–61.

647
Lorge, 53–54.

648
* Dinastija Sung je poznata i pod nazivom „Severni Sung“ kako bi se
razlikovala od „Južnog Sunga“. To, međutim, može da uputi na pogrešan
trag pošto je „Severni Sung“ kontrolisao severne, ali i južne predele, pa
sam se stoga opredelila da koristim isključivo pojam Sung za dinastiju koja
je postojala u razdoblju pre 1127. godine.

649
Ebrey, 170.

650
Fuhrmann, 52.

651
Ian S. Robinson, Henry IV of Germany, 2000, 43.

652
Thatcher i McNeal, 417–418.

653
Robinson, Henry IV of Germany, 2000, 110–111.

654
Isto, 111.

655
R.W. Southern, Western Society and the Church in the Middle
Ages¸1970, 102; H.E.J. Cowdrey, The Register of Pope Gregory VII,
1073–1085, 1998, 557.

656
Blumenthal, 110–113; Cowdrey, 130–131.
657
Cowdrey, 133–134.

658
Isto, 134.

659
Isto, 137.

660
Isto, 138.

661
Isto, 141.

662
Fuhrmann, 65.

663
Isto, 165.

664
Isto, 65–66.

665
Psellus, 369 i n. I, 369–370; Ostrogorsky, 347–348.

666
Saunders, History of Medieval Islam, 149–150.

667
Armstrong, Jerusalem, 268–269.

668
Ostrogorsky, 348–349.

669
Comnena, 3.8–9.

670
Robinson, Henry IV of Germany, 194–196.

671
Isto, 204.

672
Comnena, 3.10.
673
* Viber je uzeo papsko ime Klement III, ali se ono odnosilo na antipapu
Klementa III jer je i prethodni papa Paulino Skolari takođe uzeo ime
Klement III (1187–1191).

674
Robinson, Henry IV of Germany, 229–231.

675
Cowdrey, 44.

676
Dante, Inferno, prev. Allen Mandelbaum, 1982, 28. pevanje, stihovi 13–
16.

677
Daftary, A Short History of the Ismailis, 125.

678
Thomas Asbridge, The First Crusade, 2004, 32.

679
Thatcher i McNeal, 513–517.

680
Comnena, 10.5–6.

681
William of Tyre, A History of Deeds Done Beyond the Sea, tom 1,
prev. Eily Atwater Bbacock i A. C. Krey, 1976, 98–99.

682
Comnena, 10.5.

683
Isto, 105–106; John France, The Crusades and the Expansion of
Catholic Christendom, 1000–1714, 2005, 65–66.

684
William of Tyre, 109.

685
Comnena, 1969, 10.9–10.
686
Asbridge, 158; France, 76–77.

687
William of Tyre, 214–215; France, 77.

688
Ibn al-Qala nisi, The Damascus Chronicle of the Crusades, prev.
Hamilton Gibb, 2003, 43; Jean de Joinville i Geoffrey de Villehardouin,
Chronicle of the Crusades, prev. M.R.B. Shaw, 8; Asbridge, 2004, 150–
151; William of Tyre, 239–240.

689
Steven Runciman, A History of the Crusades, tom 1, 1951, 227–228.

690
France, 79; Comnena, 1011.

691
William of Tyre, 258.

692
Isto, 270–274.

693
William of Tyre, 281; Runciman, History of the Crusades, tom 1, 244–
245.

694
France, 84.

695
William of Tyre, 352–353; France, 86–87.

696
William of Tyre, 368; France, 88–89.

697
Abn Al-Qala nisi, 48.

698
Clay Stalls, Possesing the Land, 1995, 37.

699
Olivia Remie Constable, Medieval Iberia, (1997, 156–157.
700
Comnena, 9.8.

701
Malcolm Barber i A.K: Bate, ur., The Templars, 2002, 27; William of
Tyre, 524–525.

702
* Iako su krstaši i njihovi hroničari često govorili o „Hramu“, jevrejski
hram bio je uništen još 70. godine nove ere i nije bio ponovo izgrađen.
Pojam „Hram“ se ponekad odnosio i na džamiju koja se nalazi blizu
Kupole na steni, a ponekad i na samu Kupolu kao takvu.

703
Barber i Bate, 32.