Srpski jezik i književnost III Godina

Aleksa Šantić
Aleksa Šantić

Biografske informacije
27. maj 1868.
Rođenje
Mostar, Otomansko Carstvo
2. februar 1924. (dob: 55)
Smrt
Mostar, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Obrazovanje
Zanimanje pjesnik
 Spomenik Aleksi Šantiću u Mostaru

Aleksa Šantić (27. maj 1868. Mostar – 2. februar 1924. Mostar, Bosna i Hercegovina) je bio
bosanskohercegovački pjesnik. Povezao je svojim djelom idejne i pjesničke težnje književne
tradicije i nove epohe modernizma, kojoj je pripadao. Prvu pjesmu objavio je 1886, a prvu zbirku
pjesama 1891. godine. U njegovom književnom stasanju, pored Ilića, najviše udjela imao je
Zmaj, a od stranih uticaja najvažniji je njemački, posebno Hajneov, čije je pjesme prevodio.
Punu stvaralačku zrelost Šantić je dostigao u razdoblju između 1905. i 1910. godine, kada je dao
i najljepše pjesme u svojim tematskim krugovima.

Njegov lik se nalazi na apoenu od 10 Konvertibilnih maraka. Po njemu je nazvano i selo kraj
Sombora u Vojvodini. Bio je saradnik Srđa. [1] Brat mu je manje poznati pjesnik Jeftan Šantić. [2]
[3]

Značajnija dela:

 Zbirke pesama:
o Pesme (1891, 1895, 1901, 1908, 1911)
o Na starim ognjištima (1913)
o Pjesme (1919)
o Pjesme (1925)
 Drame u stihu:
o Pod maglom (1907)
 o Moja otadžbina (1908)
o Hasanaginica (1911)
o Anđelija (1912) i dr.

Aleksa Šantić

Aleksa Šantić

Aleksa Šantić
Lični podaci
Datum rođenja 27. maj 1868.
Mesto rođenja Mostar, Osmansko carstvo
Datum smrti 2. februar 1924.( 55 god.)
Mesto smrti Mostar, Kraljevina SHS
Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i
akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.
Biografija

Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u
ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i
Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u
trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je
trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar.

Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica
„nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu
Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao
„listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj
književni i društveni rad.

Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav
Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim
pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno
ugrožen srpski narod.

Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“,
„Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima
za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog
potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je
jedan od njenih prvih urednika.

Aleksa Šantić u društvu pisaca oko

1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko
Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović
(desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović,
Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.)
Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne
mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je
izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908.
je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od
toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom
Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i
1912. godine, na početku Balkanskog rata“

Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske
vlasti proterale iz Mostara.[2]

U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan
zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.

Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj
poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se,
uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao
vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu
prošlost.

Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje,
nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu
prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910.
godine:

Svu muku tvoju, napor crna roba

poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve... O, sram i grdoba!

Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno

je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom
prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i
kukavno doba“.

Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom.
Takva je, na primer i pesma Jedna suza:

I kobna miso morit me stade:

što moja nisi i što smiraj dana
ne nosi meni zvijezde, no jade?

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a]
 Aleksa Šantić, srpski pesnik.
Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim
ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“
(1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“
(1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo
sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905).

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.

Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924.

Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom

Topolovcu.

Srpski kulturni pokret

Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma

Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih
Srba.[3]

Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne
samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu.[4]
Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva
napisao je Šantić.[5]

Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine.[6] U ovom
društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač.[7]
Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“.[8] Šantić je postao glavni
urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u
Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne
autonomije i nacionalnih prava.[9] „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o
književnosti.[10] Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju
obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka.
[11]

Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“.[12]

U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom
svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske
krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da
pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem.[13] Porodica Šantić je 1910.
godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka
koji ju je sagradio 1902. godine.[14]

Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim
ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći
pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući "Na obali Drača" , koja
veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem
Milutinom.[15] [16]Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije
(presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). [17]

Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio
iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo
Mostara evakuisano iz grada.[18] Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914.
Šantićevu zbirku pesama "Pjesme" objavljenu 1911.[19]

Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i
nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da
zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je
dela prevodio.[20] Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan
Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića.
Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih
pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu.[21]
Nasleđe

Bista u čast Aleksi Šantiću na Kalemegdanu.

Bista Aleksa Šantića u Mostaru.

Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u
Bosni i Hercegovini.[22]1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću.[23]
Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u
čast centinela njegovog rođenja.[24]

Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija.[25]

Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat
Aleksa.[26]

Dela

Izdato za vreme Šantićevog života:

  Pjesme, Mostar, 1891
Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891.

 Pjesme, Mostar, 1895

Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895.

 Pjesme, Mostar, 1901

Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901.

 Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907

Štampa Demokratska štamparija. 1907.

 Pjesme, Mostar, 1908

Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908.

 Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908

Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv.
150.

 Pjesme, Beograd, 1911

Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135.

 Hasanaginica, 1911
Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277.
Štamparija "Natošević". 1911.

 Na starim ognjištima, Mostar, 1913.

Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913.

 Na starim ognjištima, Beograd, 1914

Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914.
  Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema "Istoriji
nove srpske književnosti Jovana Skerlića")
Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. "Književni jug". (Bez godine, 1918),
Hrvatski štamparski zavod

 Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919

Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala
biblioteka, knj. 211.

 Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919

Poezija, T. Bogradnović-Dudić

 Vidov-danu, Mostar 1919

Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P.

 Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920

Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija

 Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920

Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga
150.

 Pesme, Beograd 1924

Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

Prevodilački radovi

 Lirski intermeco, Mostar, 1897

Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897.

 Liirski intermeco, Mostar, 1898

Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano
izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898.
  Iz njemačke lirike, Mostar, 1910
Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv.
178-185.

 Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919

Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919.
Mala biblioteka, knj. 199.

 Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919

Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo "Zvona". 1919.

 Viljem Tel. Beograd, 1922

Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić.
Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167.

 Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923

Knjižarnica Trifka Dudića. 1923.

Galerija

Spomenik Aleksi Šantiću u Mostaru.

Bista Aleksi Šantiću na Kalemegdanu, Beograd.

 

Aleksa Šantić (u belom odelu) sa prijateljima iz časopisa Srđ.

Fotografija iz časopisa Vardar iz 1912. godine.

Veče na školju
Analiza lektire / Aleksa Šantić

Aleksa Šantić značajan je srpski pesnik s prelaza s 19. na 20. vek. Uz Milana Rakića i Jovana
Dučića smatra se jednim od najboljih predstavnika pesničke škole Vojislava Ilića.

Njegova poezija izražavala je i osobna osećanja prema ljudima i mestima, ali i kolektivne
probleme naroda, nacionalna pitanja i socijalne diskurse. Šantić u nekim pesmama govori o
kolektivnim problemima iz osobne perspektive, a ponekad se njegove pesme bave isključivo
temama koje se tiču samog pesnika. On u njima izražava subjektivnog sebe, na temelju nekog
vanjskog objekta. Njegove pjesme su izrazito emotivne, a njima izražava i ljubav i tugu, te bol
zbog (neuzvraćene) ljubavi. Njegove ljubavne pesme napisane su kao sevdalinke, te su mnoge od
njih i opevane. Takva je i njegova najpoznatija pesma „Emina“, koja je opevana kao sevdalinka i
kao takvu je znaju naraštaji.

Velika emotivnost oseća se čak i u pesmama u kojima Šantić govori o svom narodu, o socijalnoj
i nacionalnoj nepravdi koja im je naneta, te o slobodi koja im je oduzimana. Izraziti patriotizam
ispoljava i u pesmama u kojem piše o svojem kraju, gradu u kome je rođen i odrastao – Mostaru,
te Neretvi. Uticaj lokalne kulture uvelike se oseća u njegovoj poeziji, ali i uticaj vremena u
kojem je živeo i stvarao. Tokom života Šantić je napisao preko 800 pesama, ali je pisao i prozu
te kazališne predstave. Pesme su mu objedinjene u 6 zbirki poezije izdanih od 1891. godine do
1913. Osim toga, Šantić je pisao i drame u stihovima, a najboljima se smatrauju drame „Pod
maglom“, objavljena 1907. godine i „Hasan-aginica“, objavljena 1911. godine.

Šantić se takođe bavio i prevodima, pa je 1910. godine izdao i knjigu prevoda pesama nemačkih
pesnika, pod nazivom „Iz nemačke lirike“. Prevodio je i značajna češka djela te bio jedan od
osnivača časopisa „Zora“.
Veče na školju – analiza pesme

„Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika
prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz
socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik
koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde
za glavni motiv ima „ubogi puk“, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu,
naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog
rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u
stihu gde se spominju crne hridi. U prvim stihovima zastupljene su sve pesničke slike – i
vizuelne, osjetilne i auditivne. Prva strofa uvodi nas u pesmu početnim stihom koji prikazuje
kako

„Pučina plava
spava“

Već sledeći stih budi osetilni doživljaj, jer stih kaže „Prohladni pada mrak“, a onda

„Trne
Zadnji rumeni zrak.“

Čitalac može da oseti hladnoću koja navire hladnim povetarcem u nadolazećoj noći. U sledećem
stihu prikazana je auditivna slika „I jeca zvono“. U nekoliko stihova pesnik je obuhvatio opis
mesta radnje uzdrmavši sva čula čitaoca, jedno za drugim. Još u prvoj strofi pesnik je koristio
stilsku figuru personifikaciju kako bi oživio okolinu. Pa tako motiv pučine „spava“, crna hrid
„trne“ od hladnoće, kao da je i sama oseća. Ovo trnjenje može da se primeni i na motiv zraka
sunca, što znači da su se i one ugasile. U drugoj strofi personifikovano je zvono koje „jeca“ te
zvuk koji „dršće“. Ovakvim opisima motiva izriče se tuga, hladnoća i strah, sve osobine kojima
pesnik želi da opiše ljude, koji će da se jave kao motivi kasnije u pesmi. Pesnik stvara atmosferu
koja treba da pokaže svu jad koju ljudi osećaju. Ona se oseća u prirodi, u okolini, pa zato okolina
takođe pati, dršće, jeca itd.

U drugoj strofi po prvi put se javlja motiv „puka“:

„S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk“

U par stihova sastavljenih od tek nekoliko reči, pesnik je uspeo da prikaže dugotrajnu tugu svog
naroda, ali i jednu od njihovih najvećih odlika – pobožnost. U svom tom jadu i siromaštvu, puk
je prikazan u trenutku molitve. Ono šta ćemo kasnije da doznamo je da ona ne dolazi toliko iz
pobožnosti, koliko iz očaja. Molitva je zadnja stvar koju još mogu da učine u nadi da će im se
bar nebesa smilovati i život učiniti bar donekle lakšim.

U četvrtoj strofi kreće opis tih ljudi. Fizički opis govori nam samo da su mršavih glava, što
govori o velikoj gladi koja ih mori, ali onaj karakterni opis potvrđuje drugu strofu – oni kleče
„pred likom boga svog“. Napokon saznajemo zašto. Pesnik svrhu njihove molitve opisuje samo
jednom rečju „Ištu.“. A onda pobija svu nadu stihovima:

„… Al tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.“

Motiv boga u isto vreme je i personifikovan i demistifikovan. Poput čoveka on ćuti, poput
čoveka je raspet, te poput čoveka ne može ništa da učini. On je samo krst na zidu i pesnik ga je u
ovih nekoliko reči upravo takvim i opisao.

Poslednja strofa ponovo se vraća na opis okoline. Slika se zatvara i zaokružuje, kao da smo na
trenutak iz vanjskog sveta ušli u nečiju sobu, razgledali je i izašli vani. Pesnik govori kako u toj
molitvi dolazi san, a onda ponavlja četiri stiha prve strofe, kojima opisuje hladnoću zraka i
odumiranje svetla:

„Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.“

Čini se da je krajolik potonuo u mrak, čime se ugasila slika i završila pesma.

U celoj pesmi primećujemo sumornu, tugaljivu atmosferu. U zraku se oseća očaj, siromaštvo,
glad i hladnoća. Ipak, ritam pesme je brz jer pesma je sastavljena od veoma kratkih stihova –
peteraca, šesteraca, katkad i od stihova od samo dva ili tri sloga. U pesmi skoro u svakom stihu
primećujemo opkoračenje, što ritam čini bržim, ali i nestalnijim. Ipak, kroz celu pesmu
primećujemo rimu i to najčešće parnu, iako je ima i obgrljene. Zato je najsigurnije reći da je rima
u pesmi isprekidana. Rima utječe na dinamiku pesme, koja je brza, ali često usporava, pa je
možemo nazvati promenjivom.

Beleške o autoru

Aleksa Šantić bio je značajan pesnik srpskog porekla, rođen i odrastao u Mostaru, gde je živeo
gotovo celi život. Rođen je 1868. godine u porodici trgovaca. Zato se i on školovao za trgovca i
to u Ljubljani i Trstu. Nakon završenih škola vratio se u rodni Mostar. Mostar je zatekao u
pustoši nakon hercegovačkog ustanka koji je podignut protiv Austrije.

Šantić je počeo da radi u trgovini svog oca, gde je najviše čitao knjige i neke listove do kojih je
mogao da dođe. Tek je nakon nekoliko godina napokon počeo i da piše. Uključio se i u
književni, ali i društveni rad u svojoj zajednici, čime je počela i njegova književna karijera.

Po uzoru na Vojislava Ilića i Zmaja, pisao je pesme u kojima je ispoljavao svoje emocije,
najčešće bol i razočarenje, ali takođe i poeziju s nacionalno obojenim idejama, prikazujući
socijalno stanje srpskog naroda te narodni prkos protiv osvajača. Sve to pisao je iz neke osobne
perspektive, čime su pesme ispadale izrazito rodoljubive.
Šantić je počeo da piše za novine i časopise. Bio je saradnik u časopisu „Golub“, „Bosanskoj
vili“, „Javoru“, „Otadžbini“ i drugima. Bio je i jedan od prvih urednika „Zore“, pokrenute 1896.
godine. 1888. godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, kako bi počeo da žiri
nacionalnu svest među svojim narodom.

1902. godine Šantić je nameravao da se preseli u Ženevu, ali ne mogavši tamo izdržati, nakon tri
nedelje vratio se u Mostar. Neko vreme živeo je u Borcima kod Konjica, ali onda je 1913. godine
bio proteran iz Mostara od strane austrougarske vlasti. Bio je uhićivan i zatvaran, najčešće
upravo zbog sadržaja svojih pesama.

1914. godine Šantić je posatao dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Za vreme života napisao je i objavio preko 800 pesama. Među njima su najpoznatije „Emina“,
kasnije pretvorena u sevdalinku, kao i neke druge Šantićeve pesme, zatim „Veče na škoju“,
„Ostajte ovdje“, „Moja otadžbina“, „O klasje moje“, „Što te nema?“, „Pod krstom“ i mnoge
druge.

Šantić je već 1908. godine počeo da oboljeva, a od bolesti tuberkuloze je na kraju i umro i to u
rodnom Mostaru, 1924. godine.

Tvorba ili građenje reči

02.11.2018 | Mesto: Novi Sad | Autor: Nikolina Jerić
Građenje reči je jedan od načina da se obogati rečnik jezika. Tvorba reči je vezana za tri jezičke
discipline: stilistika, leksikologija i morfologija

Fotografija od: ©2018POPOVIC

Opis slike: Tvorba ili građenje
reči
Tvorba kao jezička disciplina

Tvorba reči je jezička disciplina, oblast

gramatike i nauka o jeziku koja s bavi
pravilima po kojima se grade, odnosno
nastaju, nove reči i njihovim tvorbenim
sastavom. Pod tvorbom se takođe
podrazumeva i jezička pojava nastanka jedne
reči od druge. Građenje reči smatra se i za jedan od načina da se obogati rečnik jezika. Tvorba
reči je vezana za tri jezičke discipline: stilistika, leksikologija i morfologija, a predmet
izučavanja se može definisati kao jedinstvo oblika reči, sa njihovim značenjem i upotrebom u
nekom kontekstu.

Ukoliko određena reč nije nastala ni od jedne druge, odnosno ne može se dovesti u tvorbenu
odnos ni sa jednom drugom rečju, onda se ta reč zove prosta ili nemotivisana. Nasuprot prostim
rečima, nalazi se druga grupa reči. Radi se o rečima koje imaju tvorbenu vezu sa drugim rečima i
takve reči se nazivaju tvorenice ili motivisane. Tvorenice se mogu dobiti na više načina.

Tvorbene osnove i nastavci

Delovi koji učestvuju u tvorbi reči se nazivaju tvorbeni formanti. Glavni tvorbeni formant je
tvorbena osnova i ona čuva formalnu i značenjsku vezu sa polaznom rečju. Deli se na koren reči
i na gramatičku osnovu reči. Tvorenice zajedno sa prostom rečju čine porodicu reči i one imaju
isti koren reči. Koren reči ili korenska morfema je deo reči koji nosi leksičko značenje, a ne
može se dalje deliti na manje delove koji bi bili nosioci istog značenja. Na primer koren reči
pisati je „pis“, pisati, pisac, pismo itd. Neke reči takođe mogu imati isti koren a da ne pripadaju
istoj porodici reči. Porodicu reči čine one reči koje imaju zajedničko osnovno značenje izraženo
istim nizom glasova, na primer: voda, nizvodno, podvodno, vodostaj i vod, voditi, dovoditi,
navoditi...

PROČITAJTE JOŠ... Sudski tumač i prevodilac za engleski jezik

Svaka reč ima deo reči koji se ne menja po rodu, broju i padežu. Pored korena reči, pod tvorbene
osnove spada i gramatička osnova reči. To su delovi reči koji nastaju odbijanjem nastavaka za
oblike. Na primer, roditi - rodiš. U vezane leksičke morfeme spadaju prefiksi i sufiksi. Sufiksi su
nastavci za tvorbu reči. Na primer, zub - zubar. Prefiksi su tvorbene morfeme koje se dodaju na
početak reči, kao štu su reči pre+pisati = prepisati, za+obići= zaobići...

Pre nego što se upustimo u same postupke tvorbe reči važno je zapamtiti da :
  je koren reči zajednički deo reči za celu porodicu
 tvorbena osnova nije isto što i gramatička osnova
 je sufiks uvek iza reči, a prefiks ispred nje

Tvorbeni postupci

Reči koje su nastale slaganjem drugih reči mogu nastati različitim postupcima:

 Izvođenje - za dobijanje izvedenica

 Slaganje - za dobijanje složenica
 Kombinovana tvorba – koja podrazumeva istovremeno slaganje i
izvođenje
 Tvorba pretvaranjem jedne reči u drugu

Izvođenje

Izvođenje ili derivacija je način tvorbe novih reči u kom učestvuju tvorbena osnova i sufiksi.
Proces dodavanja sufiksa se naziva sufiksacija, derivacionih za građenje novih leksičkih jedinica,
gramatičkih za izražavanje gramatičkih odnosa (nastavci za padeže, glagolska lica, broj...). U
funkciji tvorbene osnove mogu stajati i gramatička osnova, okrnjena garamtička osnova ili sam
koren reči. Reč koja se dobije ovim postupkom naziva se izvedenica. Dodavanjem nastavaka
izvođenjem, reč može da dobije novo značenje koje je vezano za tvorbenu osnovu, a novonastala
reč može da pripada istoj ili potpuno drugačijoj vrsti reči. Pošto je nova reč u značenjkoj i
obličkoj vezi sa rečju od koje je nastala ona se naziva motivisanom, dok reč od kojeg dela je
nastala, odnosno deo koji se nalazi u tvorbenoj osnovi reči se zove motivnim. Na primer, imenica
zid: zid + ić = zidić, zid + a + ti = zidati, ili broj šest: šest + oro= šestoro. Isti sufiksi daju slična
značenja (pek-ar, lek-ar, zid-ar), dok različiti sufiksi daju druga, nova značenja (lek-ar, leč-iti,
lek-ovito)

Slaganje
Slaganje reči ili kompozicija je tvorba reči kojom se dobijaju složene reči ili složenice. Vrši se
srastanjem dveju ili više reči, odnosno njihovih gramatičkih osnova ili korena, ili dodavanjem
prefiksa.

Slaganje se ostvaruje na dva načina:

1. Prosto srastanje reči: dan + gubiti= dangubiti, pamti+vek=

pamtivek, beo+ grad= Beograd i sl.
2. Srastanje tvorbenih osnova sa spojnim vokalom, samoglasnikom o
ili e: gkuv+o+nem= gluvonem, ruk+o+pis= rukopis, očevidac,
gologlav i sl.

Posebno produktiva tvorba je srastanje predloga kao prefiksa i reči glavih vrsta (imenica, pridev,
glagol) Imenice: nadvojvoda, saradnik. Pridevi: prokisao uveća, posoljen. Glagoli: nadgledati,
sarađivati, razdeliti. Polusloženice su nastale od dve reči ali su obe sačuvale svoj akcenat, i
povezuju se crticom: auto-put, spomen-ploča, radio-stanica.

Kombinovana tvorba

Kombinovana tvorba podrazumeva istovremeno izvođenje (derivaciju) i slaganje (kompoziciju)

reči. Tako građene reči su istovremeno i složenice i izvedenice. U njima su vidljivi delovi koji ih
čine, npr: dovratak = do + vrat + ak, bezbrižan = bez + briž (od brige) + an One se grade po
sledećoj strukturi / shemi: prefiks+koren+sufiks+završetak : pred + rad+ nik+ om. Afiksi su
tvorbeni nastavci, znaci građenja reči, a završeči su nastavci za oblik reči, znaci fleksije
(deklinacije, konjugacije i komparacije).

Tvorba pretvaranjem

U svim vrstama tvorbe reči se grade tako što se reči jedne vrste pretvaraju u reči druge vrste. To
se događa kada reč promenom službe menja i kategoriju i značenje. Tvprba pretvaranjem se vrši
na više načina:
 poimeničavanje prideva, odnosno pretvaranje prideva u imenice
( supstantivizacija). Na primer: „Bila je mlada žena.” I “U sobu je
ušla mlada u venčanici.”
 popridevljavanjem glagolskih prideva i priloga (adjektivizacija) Na
primer: „Engleska je monarhija.“ i „Engleska kraljica je otvorila
izložbu.“ ili nastajanje priloga: „Uvek pazi na izgled.“ i „Oni su
uvek naizgled dobro.“ i nastajanje predloga: „Dostigao je sam vrh
svoje karijere.“ i „Seli su na vrh stola.“
 Gramatika srpskog jezika

 Tvorba reči
 7. marta 2017. svetgramatikeiknjizevnostiblog
 Tvorba reči označava građenje novih reči dodavanjem raznik nastavaka na osnovu reči ili
spajanjem dve ili više reči. U srpskom jeziku postoje tri principa građenja, odnosno
tvorbe reči. To su izvođenje ili derivacija, slaganje odnosno kompozicija i kombinovana
tvorba reči.

 Tvorba reči izvođenjem ili derivacija

 Reči koje nastaju postupkom izvođenja (derivacije) nazivaju se izvedenice. Izvođenje

nastaje kada se na tvorbenu osnovu (koren reči ili gramatička osnova reči) doda nastavak
u vidu sufiksa.
kuć- + -ica = kućica
sob- + -ica = sobica
uči- + -teljica = učiteljica
grad- + -ić = gradić
pes- + -nik= pesnik
grad- + -ski = gradski

 Tvorba reči slaganjem ili kompozicija

 Slaganjem, odnosno kompozicijom nastaju reči koje se nazivaju složenice. Složenice

mogu nastati dodavanjem prefiksa na osnovu ili spajanjem dve ili više reči.

 1) prefiksacija:

 za- + igrati = zaigrati

po- + igrati = poigrati
iz- + igrati = izigrati
 do- + zidati = dozidati
sa- + zidati = sazidati

 2) slaganje dve reči u jednu:

 visi + baba = visibaba

Beo + grad = Beograd
seci + kesa = secikesa

 3) slaganje dve reči u jednu pomoću spojnog vokala

 rib + o + lov = ribolov

oc + e + ubica = oceubica
sunc + o + kret = suncokret

 Tvorba reči kombinovanjem

 Kombinovana tvorba podrazumeva istovremeno i derivaciju i kompoziciju.

bez+briž+an = bezbrižan
rib+o+lov+ac = ribolovac
plav+o+kosa = plavokosa
 Oglasi

 REPORT THIS AD

 Pored ova tri principa građenja reči, postoje još dva principa koja se jednim imenom
nazivaju tvorba pretvaranje.

 Tvorba pretvaranjem može biti:

 a) popridevljavanje: kada glagolski pridevi i glagolski prilozi postaju pridevi

vrela voda, izgubljene iluzije, leteći tanjir, šiveća mašina
 b) poimeničavanje: kada od prideva nastaju imenica
mlada (nevesta, od prideva mlad), blago (zlato, od prideva blag), Hrvatska (država, od
prideva hrvatski)


 Primeri…
 Koren reči
 novost, glasač, listić, zubar,mladost, bojica, provetriti, odrediti, uloviti, rukavica,
slatkiš, izrađivati, pisac, igraonica, raspored…
 Izvođenje imenica
 Imenice se mogu izvoditi dodavanjem sufiksa na osnove drugih imenica, kao i na osnove
glagola i prideva.
 Sufiks: – AR
 pekar, lekar, mesar, dimnjačar, apotekar, čuvar, zlatar, zubar, obućar, stolar…
 Sufiks: – AČ
 trkač, predavač, čistač, svirač, igrač, pevač, udarač, ložač, pripovedač, držač, nosač…
 Sufik: – TELJ
 učitelj, prijatelj, snimatelj, reditelj, voditelj, roditelj, stvoritelj, ukrotitelj…
 Sufiks: – ICA
 šoljica, mamica, pevačica, učiteljica, košarkašica, ručica, kućica, kafica…
 Sufiks – IĆ
 cvetić, prutić, autić, gradić, dečačić, češljić, prvačić, mladić, poslić…
 Sufiksi: – AC, –AK, –LAC, -TAK
 krevetac, studenac, prvak, čitalac, rukovodilac, početak, postotak…
 Sufiksi: – KA, –INA, -OST, –INJA,
 muzičarka, lekarka, brzina, daljina, dužina, poštarina, hrabrost, bogatost, pesnikinja,
čudakinja…
 Sufiksi: – CE, –LO, –OĆA, -OTA
 ogledalce, odelce, sanjalo, strašilo, mirnoća, masnoća, strahota…
 Izvođenje prideva
 Pridevi se mogu izvoditi dodavanjem sufiksa na osnove drugih prideva, kao i na osnove
imenica i glagola.
 Sufiksi: –SKI, –KAST, -AST, -AV
 gradski, ruski, školski, svilenkast, crvenkast, okruglast, blistav, čupav…
 Sufiksi: –IT, –IN, -OV, -EV, -AT, -EN
 istinit, ljutit, sestrin, mamin, Markov, sokolov, stričev, pevečev, Milošev, nosat, krilat,
vatren, zelen, papren
 Izvođenje glagola
 Nesvršeni glagoli izvedeni od svršenih glagola :
 zadavati, dospevati, umivati
 Svršeni glagoli izvedeni od nesvršenih glagola:
 viknuti, zamahnuti, skinuti
 Složene reči
 Složene reči nastale slaganjem:
 vinograd, krempita, dangubiti,
 Složene reči nastale slaganjem i umetanjem spojnog samoglasnika:
 jugoistok, brodolom, crnokos, ribolov, dalekovod,
 Složene reči nastale dodavanjem prefiksa:
 prašuma, nevolja, dohvatiti, sakupiti,odvod, prosed, izvod, predsednik,otpevati,
skrojiti, nadmoćan,razvod…

 ZAPAMTI!

 Koren reći je zajednički deo reči za celu porodicu reči

 Izvedena reč nastaje dodavanjem sufiksa na tvorbenu osnovu.
 Tvorbena osnova reči nije gramatička osnova reči.
 Tvorbena osnova dobijemo kada oduzmemo poslednji sufiks.
 Složene reči nastaju spajanjem dve reči ili dodavanjem prefiksa
 Sufiks je uvek iza reči, a prefiks ispred reči
 Izvedene reči ne mogu imati prefiks
Značenjski i formalni odnosi među
leksemama
08.10.2018 | Mesto: Novi Sad | Autor: Nikolina Jerić
U srpskom jeziku se često mešaju pojmovi koji označavaju reči sličnog i različitog značenja,
umanjenice, uvećanice i reči koje se pišu isto a označavaju različite pojmove.

Fotografija od: ©2018POPOVIC

Opis slike: Srpski
Homonimi, sinonimi, antonimi, deminutivi i augmentativi

U srpskom jeziku se često mešaju pojmovi

koji označavaju reči sličnog i različitog
značenja, umanjenice, uvećanice i reči koje
se pišu isto a označavaju različite pojmove.

Homonimi

Homonimi su reči koje imaju isti glasovni

sastav, isto se pišu. Homonimi nemaju isto
značenje i nisu istog porekla, mogu se čitati
isto ili drugačije i imati različite akcente.
Njih strogo treba razlikovati od polisemije,
odnosno višeznačnosti jedne reči (svojstvo
jedne reči da ima više značenja). Reč
homonim je grčkog porekla i označava one
koji imaju isto ime (homo – isto, nim- ime).
Tipični homonimi u srpskm jeziku:

a) reči: kosa - alatka koja se koristi za sečenje

trave; kosa - dlake na ljudskoj glavi;
grad - kao naseljeno mesto; grad - padavina (led)
b) rečenice: Dunja (vlastito ime) jede dunju (voće). Vredno je radio ( glagol- delao), pa je kupio
radio (imenica- sprava na kojoj se slušaju vesti i muzika).

Sinonimi

Sinonimi su reči koje su po značenju veoma slične ili iste nekoj drugij reči, ali nemaju isti oblik.
Upotrebom sinonima se ističu nijanse reči, koristi se za potrebe tačnijeg i preciznijeg
izražavanja. Nije isto ako se kaže prezalogajiti, jesti ili žderati. Takođe jedna reč može biti
zamenjena ili upoređena sa više reči, a ne samo sa jednom. Na primer reč zemlja može
označavati tlo, zemljište, pod , patos ili država.

Primeri za sinonime: debeo – ugojen, pun

Antonimi

Antonimi su reči koje imaju suprotno značenje, a dve reči suprotnog značenja čine antonimski
par. Mogu biti glagoli, imenice, pridevi, prilozi i predlozi. Antonim je reč grčkog porekla i
označava „protiv ime“ odnosno anti što znači protiv ili suprotno.

PROČITAJTE JOŠ... Prevodi sa overom sudskih tumača

Antonimi mogu biti;

1) primarni ili pravi imeđu kojih ne postji etimološka veza, jer te reči ne potiči iz istih korena
Na primer: belo – crno, lep – ružan, tišina – buka
2) tvorbeni- reči su istog korena , a nastaju dodavanjem različitih prefiksa i sufiksa
Na primer: simpatičan – antipatičan; izneti – uneti, zatvoriti – otvoriti

3) binarni- oni koji potpuno isključuju značenje svog para

Na primer: istina- laž, ljubav- mržnja, sreća- tuga

Postoje reči koje nemaju binarne antonime, na primer one koje označavaju biljke i životinje, ako
se izuzmu polne razlike ( lav-lavica, tigar- tigrica)

Dodavanjem prefiksa ili sufiksa na osnovni oblik ili koren, prilikom gradnje reči, mogu se dobiti
umanjena ili uvećanja značenja. Na primer: kuća – kućica – kućetina.

Augmentativ

Naziv potiče od latinske reči augmentativum što znači „uvećanica“ i predstavlja reči koje
označavaju što veće u odnosu na „normalnu“ veličinu. Augmentativi se mogu naći u pozitivnom
i negativnom vidu. U koliko su negativni, tada se izjednačavaju sa pejorativima, odnosno reči
kojima se kazuje pogrdno značenje ( babetina, nosina). Augmentativi se grade nastavcima za
građenje reči – sufiksima: - ina, - etina, - urina i dr.

Primeri: soba - sobetina, knjiga – knjižurina.

Augmentativi su funkcionalno suprotni deminutivima.

Deminutiv
Deminutiv je izvedena reč koja označava što manje u odnosu na „normalnu“ veličinu,a naziv reči
potiče iz latinskog jezika od reči deminutivum što znači „umanjenica“. Takođe, kao i
augmentativi, mogu biti pozitivnog vida i negativnog vida. Svojim oblikom mogu biti slični
hipokoristicima- ime koje se daje iz ljubavi, nežnosti od mila.
Na primer: cvet - cvetak, dete - detence.

Синоними, хомоними, антоними

СИНОНИМИ су речи различитог облика, а истог или сличног значења.

 кућа: дом, стан, дворац, колиба…

 весео: срећан, радостан, ведар, расположен…
 смејати се: кикотати се, осмехивати, смешкати се…

Различит облик, а исто или слично значење могу имати: именице, придеви и глаголи.

АНТОНИМИ су речи супротног значења.

Именице: Придеви:

младост – старост црно – бело

срећа – туга велики – мали
љубав – мржња весео – тужан
богатство – сиромаштво леп – ружан
слога – неслога оштар – туп
тишина – бука

Глаголи: Прилози:

запамтити – заборавити испред – иза

ходати – стајати горе – доле
говорити – ћутати
смејати се – плакати
узимала – давала
прићи – удаљити се

Супротно значење могу имати: именице, придеви, глаголи и прилози.

ХОМОНИМИ су речи истог облика, а различитог значења.

Коса је украс на глави,

Коса ред на ливади прави,
Коса је име што Коси годи,
Коса је страна којом се ходи.
Такве су и следеће речи:
– лист (лист дрвета и лист хартије);
– Зора (женско има и део дана);
– град (временска непогода и врста насеља);
– лак (који није тежак и средство за лакирање);
– срца (срце оловке и људски орган);
– лоза (лоза владара, нпр. лоза Немањића, винова лоза);
– лук (врста поврћа и обележавање дужине трајања тона у музици);
– њушка (део тела животиње и глагол);
– месец (небеско тело и временски период).

ДЕМУНИТИВИ су речи умањеног значења.

прст – прстић

кућа – кућица

глава – главица

дете – детенце

свеска – свешчица

АУГМЕНТАТИВИ су речи увећаног значења.

рука – ручетина

хлеб – хлепчина

капа – капетина

кућа – кућетина

птица – птичурина

У току је расправа о начину употребе хедера.

Augmentativ
Augmentativ (uvećanica; od lat. augmentativum) je imenica koja ima uvećano značenje.[1]
Najčešće nastaje dodavanjem prefiksa ili sufiksa na osnovni oblik ili koren imenice. Svojim
oblikom augmentativi mogu biti identični pejorativima, a funkcionalno su suprotni
deminutivima. Augmentativi postoje i u nekim pridevima (augmentativni pridevi), ili kao stilska
figura.

Građenje augmentativa

U srpskom jeziku grade se od korena imenice i različitih sufiksa, na primer:

 -ina
 -etina
 -urina
 -erda
Primeri građenja augmentativa:

 nos > nos+ina > nosina

 junak > junak+ina > junakina > junačina
 kapa > kap+etina > kapetina
 kuća > kuć+etina > kućetina
 ptica > ptic+urina > pticurina > ptičurina

Deminutiv
Deminutiv (umanjenica; od lat. deminutivum) je imenica koja ima umanjeno značenje. Nastaje
dodavanjem prefiksa ili sufiksa (tvorbenih nastavaka) na osnovni oblik ili korijen imenice.
Svojim oblikom deminutivi mogu biti isti, ili slični, hipokoristicima.

Građenje deminutiva

U srpskom jeziku deminutivi se uglavnom grade dodavanjem sufiksa:

 -ić
 -ak
 -ica
 -ence
Primeri:

 list > list+ak > listak

 prst > prst+ić > prstić
 kuća > kuć+ica > kućica
 glava > glav+ica > glavica
 dete > det+ence > detence
 sveska > svesk+ica > sveščica
Vidi još

 Augmentativ (uvećanica)
 Hipokoristik
 Leksika
Članci istog ili sličnog naziva

Deminutiv (grupa)

Kategorija:

 Leksikologija
Navigacija

 Niste prijavljeni
 Razgovor
 Doprinos
 Izradi račun
 Prijavi me

 Stranica
 Razgovor

Latinica



  Prikaži
 Uredi
 Uredi kod
 Historija
Pretraga

 Glavna stranica
 Istaknuti članci
 Nedavne izmjene
 Nasumični članak
Interakcija

 Pomoć
 Pijaca
 Radionica
 Međuprojektni forum
 Novosti
 Kontakt
Alatke

 Šta vodi ovamo

 Povezane izmjene
 Posebne stranice
 Trajni link
 Podaci o stranici
 Citiraj stranicu
 Stavka na Wikipodacima
Štampanje/izvoz

 Napravi knjigu
 Preuzmi kao PDF
 Za štampanje
Na drugim jezicima
  English
 Español
 Hrvatski
 Magyar
 Română
 Slovenčina
 Српски / srpski
 Українська
 中文

Uredi veze

 Datum i vrijeme posljednje izmjene stranice: 24 juli 2023 u 23:33

 Tekst je dostupan pod licencom Creative Commons Attribution-
ShareAlike; mogu se primijeniti i dodatni uslovi. Za više
informacija pogledajte Uslove korištenja.

 Pravila o privatnosti
 O projektu
 Odricanje odgovornosti
 Kodeks ponašanja
 Mobilni prikaz
 Programeri
 Statistika
 Izjava o kolačićima

Arhaizmi i istorizmi (istoricizmi) – Aleksa

Crkvenjakov
16дец 2011

3 коментара
Arhaizmi su arhaične (tj. zastarele) reči koje su postale deo pasivne leksike, kao i neologizmi.
Oni su simbolički obeleženi i generalno se retko koriste.
Mogu se podeliti na nekoliko vrsta:

Stilski (izrazni) arhaizmi: Ukoliko je predmet ili pojam u upotrebi, premda postoje dve reči za
njega – stara i nova reč, stara reč se smatra arhaizmom (dakle, javljaju se u ulozi sinonima). Ovo
su arhaizmi koji se najčešće navode u primerima. U srpskom jeziku se mnogi turcizmi smatraju
stilskim arhaizmima, premda postoji mnogo slovenskih arhaizama: pendžer = prozor, zavrljačiti
= baciti, dibidus = sasvim, potupno.

Značenjski (semantički) arhaizmi: Lekseme same po sebi nisu arhaizmi već njihova pojedina
značenja. Ovo se dešava kad je određena reč i dalje u upotrebi ali je njeno značenje premenjeno
ili mu je pridodato novo značenje: luka – nekad je značilo livada a danas označava pristanište
brodova, zdravo – jako, veoma, vrlo.

Fonološki arhaizmi: Lekseme u čijem se fonološkom sastavu vidi ranije stanje jezika: cesar >
car, bahat > bat.

Tvorbeni arhaizmi: Lekseme koje imaju zastarele tvorbene elemente: lepost>lepota,

golić>golać.

Istorizmi (istoricizmi): istorijski arhaizmi, reči koje označavaju pojmove koji su prestali da
postoje, da se koriste, proizvode i sl. Primeri su razni: paša, Jugoslavija, gladijator, Heleni, itd.

Neologizmi i strane reči u srpskom jeziku

Dubravka Karadarević
15/03/2019
1 komentar
3 minuta potrebno za čitanje
Izučavanju pozajmljenica u srpskom jeziku pažnja se posvećuje decenijama unazad. Reči se u
sistem jednog jezika mogu adaptirati na različitim nivoima: grafijski i pravopisno, morfološki,
fonološki i značenjski.

Jezik mora biti stabilan, ali i dovoljno elastičan kako bi mogao da prati komunikacijske potrebe
svojih govornika. Teško je i nezahvalno govoriti o kategorijama neologizama. Najveći deo
neološkog rečnika čine pozajmljenice.

U srpskom jeziku možemo pronaći reči pozajmljene iz različitih jezika: turcizme, rusizme,
germanizme, romanizme, evropeizme i druge, međutim, pozajmljenice iz engleskog jezika i dalje
prednjače u odnosu na ostale jezike i on i jeste glavni izvor za preuzimanje strane leksike. Kada
je reč o neologizmima, oni se često i ne stvaraju već se preuzimaju iz drugih jezika.
Neologizmi su nove reči u nekom jeziku, nezabeležene u rečnicima, a njima se označavaju i novi
pojmovi. Kako se civilizacija razvijala i kako se stizalo do novih otkrića, stvarala se i potreba za
novim rečima kako bi se opisao neki nepoznati predmet ili novootkriveni fenomen u nauci,
kulturi ili društvu.

Najčešći razlozi za stvaranje neologizama jesu potreba da se imenuju novi predmeti, pojave i
pojmovi kao i stvaranje novih naziva kao dodataka već postojećim, a kako bi se zadovoljili
stilistički ili pragmatički zahtevi.

Mogu se svrstati u više grupa:

 novi pojmovi – ajfon,Tviter, Gugl, vidžet, gadžet…

 nove reči za postojeće pojmove – advertajzing, audit, blokbaster,
grand pri…
 novo značenje već postojećih reči – agent, program…
 mogu nastati slivanjem – gensek, morbil, kafućino, digitalozoik…
 mogu nastati tvorbom – Slaninijada, Afterijada, Basarijada…
Česta je pojava nastanka neologizama iz potrebe da se samo popuni mesto antonima u jeziku:
mobilni – fiksni telefon.

Okazionalizmi – hapaksi ili individualizmi

Neologizmi se mogu podeliti u dve grupe u zavisnosti od toga da li samo zadovoljavaju

komunikacijske potrebe jedne jezičke zajednice ili predstavljaju izraz određenog pisca koji je
nastao za potrebe književnog dela i koje će biti upotrebljeno samo u jednom slučaju. Tada ih
nazivamo prigodnicama ili okazionalnim neologizmima. Okazionalizmi ili drugačije – hapaksi
ili individualizmi su reči koje su upotrebljene samo jednom i samo u određenom kontekstu.
Obično ih uvode pisci pišući svoja dela. Vrlo su retki slučajevi da okazionalni neologizmi uđu u
opšti leksički fond.

Tuđice

Kada govorimo o pozajmljenim rečima, ne možemo a da ne spomenemo tuđice koje su u srpski

jezik ulazile preko pisane reči i putem kontakata naroda, tj. jezika. To su reči koje se ni posle
prilagođavanja nisu bar jednim svojim delom uklopile u srpski jezički sistem: ansambl, kalodont,
deterdžent… One su danas postale veoma učestale u jeziku, te većinu njih više i ne doživljavamo
kao strane reči.

Važno je napomenuti da i neologizme koji su u duhu srpskog jezika, vremenom počinjemo da

doživljavamo kao domaće reči.
Upotreba stranih reči je u srpskom jeziku često veoma kritikovana u onim slučajevima kada
njihova upotreba nije neophodna. Međutim, najčešće upravo strane reči olakšavaju komunikaciju
onda kada su opštepoznate, kao i onda kada mogu da doprinesu ekonomičnosti jezika.

Žargon
Žargon je specifična vrsta reči koja pripada jednoj grupi, sredini ili neformalnoj skupini.
Upotreba žargona može biti i zatvorena komunikacija unutar grupe radi zaštite njenih interesa.
Žargon se upotrebljava i kao element književnog jezika.[1]

Leksemi koji se koriste u žargonu nazivaju se žargonizmima.

Sadržaj

 1 Funkcija žargona
 2 Izvori
 3 Vidi još
 4 Spoljašnje veze
Funkcija žargona

Funkcija je žargona trostruka: olakšana komunikacija, uključivanje i isključivanje:

 U svakoj struci postoji specifična terminologija koja olakšava

komunikaciju, pogotovo onda kad je vrijeme bitno (npr. za vrijeme
operacije, svaki instrument ima svoje ime, i hirurg neće reći
asistentu "Daj onaj tamo instrument", nego će uvijek reći koji
točno instrument treba).

 Oni koji poznaju terminologiju kad dođu u novu okolinu lakše se

uklope jer znaju o čemu se priča - uključivanje

 Oni koji ne poznaju terminologiju isključeni su - bili kratko ili

dugo u dotičnom društvu
Izvori

1.
 1. Ovaj članak, ili jedan njegov segment, izvorno je preuzet iz knjige Ivan Vidanović "Rečnik socijalnog
rada" uz odobrenje autora.

Vidi još

 Sleng
 Šatrovački govor
 Vukajlija
Spoljašnje veze

 Vukajlija, rečnik slenga

Ovaj članak o lingvistici je u začetku. Možete pomoći Wikipediji

tako da ga proširite.
Kategorije:

 Lingvistika, članci u začetku

 Sociolingvistika
 Leksikologija
 Galicizmi
Navigacija

 Niste prijavljeni
 Razgovor
 Doprinos
 Izradi račun
 Prijavi me

 Stranica
 Razgovor

Latinica



  Prikaži
 Uredi
 Uredi kod
 Historija
Pretraga

 Glavna stranica
 Istaknuti članci
 Nedavne izmjene
 Nasumični članak
Interakcija

 Pomoć
 Pijaca
 Radionica
 Međuprojektni forum
 Novosti
 Kontakt
Alatke

 Šta vodi ovamo

 Povezane izmjene
 Posebne stranice
 Trajni link
 Podaci o stranici
 Citiraj stranicu
 Stavka na Wikipodacima
Štampanje/izvoz

 Napravi knjigu
 Preuzmi kao PDF
 Za štampanje
Na drugim jezicima
  English
 हिन्दी
 Hrvatski
 Magyar
 Română
 Slovenčina
 Српски / srpski
 Українська
 中文

Uredi veze

 Datum i vrijeme posljednje izmjene stranice: 24 april 2022 u 06:07

 Tekst je dostupan pod licencom Creative Commons Attribution-
ShareAlike; mogu se primijeniti i dodatni uslovi. Za više
informacija pogledajte Uslove korištenja.
štaZnači.com » Z... » ZA.. » ŽARGON

Šta znači ŽARGON?

» žargon • muški rod Pokvaren (ili nerazumljiv, pogrešan) govor; naročit govor,
poseban govor nekog društvenog reda; osobenost jednog govora;
Sitno, kao čiodina glava, hijacintu slično kamenje žute i ljubičaste boje
(upotrebljava se za ukras). (fr.)