GEŠTALT STUDIO

Beograd

Seminarski rad:

EKSPERIMENT U GEŠTALT TERAPIJI

Mentori :

Marija Stefanović

Marina Pješčić

Beograd/Bigonvil,

Januar 2017.

Edukant :

Una Mirković
 II godina

Jedna od stvari koja sažima karakter geštalt pristupa je terapeutska upotreba eksperimentisanja.
Prva asocijacija na reč eksperiment uglavnom upućuje na naučnike u belim mantilima koji vrše eksperi-
mente nad pacovima navodeći ih da se kreću kroz lavirinte. Ovo je česta slika koja se vezuje za zapadnu
kulturu; navikli smo da eksperiment vezujemo za ono čime se naučnici bave.

Za naučnika, svrha eksperimenta je provera hipoteze; procesom k, očekuje se rezultat i. Platon je sma-
trao eksperimentisanje nepotrebnim, smatrajući da se zakoni prirode daju dokučiti logičkim procesima.
Zapadna nauka se ne slaže sa time; hipoteza je rezultat logičkog promišljanja a naučni eksperiment je
način kojim se istinitost hipoteze proverava.

Geštalt je manje bavi testiranjem hipoteza. Cilj eksperimentisanja u geštalt terapiji je doživljavanje ono-
ga o čemu govorimo.
Eksperiment je najkorisniji kada su klijentovi problemi fiksirani geštalti ili kreativna prilagođavanja koja
više nisu funkcionalna. Eksperiment je sredstvo slabljenja fiksiranih procesa kojim se proširuje
mogućnost izbora. Rezultati novih istraživanja takođe ukazuju na to da prilika da se oproba novi način
bivanja predstavlja jedan od najznačajnijih isceljujućih faktora u savetovanju I psihoterapiji.

On se može podeliti u nekoliko preklapajućih faza koje se mogu pojaviti bilo kada, ali obično imaju
sledeći redosled :

1. Identifikovanje figure koja se pojavljuje

2. Predlaganje eksperimenta

3. Stepenovanje «rizika » i izazova koje nosi eksperiment

4. Odvijanje eksperimenta

5. Asimilacija I integracija naučenog

I Identifikovanje figure, prepoznavanje teme

Dok klijent govori, možete početi da uočavate temu ili figure koje se pojavljuju, posebno onu koja se čini
nezavršena, problematična, repetitivna ili zaglavljena. Tema može biti nešto malo, vidljiva je kroz način
na koji klijent postaje napet svaki put kada priča o određenoj stvari ili kada se oseti pad energije kada se
seti određene osobe. Tema može biti i priča koja se uvek završava na isti način.

Petruška Klarkson govori o identifikovanju teme, kao figure koja se pojavljuje u delu postpreliminarne
faze (faze mobilizacije) savetodavnog odnosa. Može se identifikovati u fazi prilikom koje dolazi do
diskrepancije-raskoraka (od latinskog dis-crepare - raz-puknuti, koji označava suprotnost ili nejednakost
onoga što pojedinac govori i onoga što, de facto, čini. Raskorak može biti i nedoslednost u izjavama, ako,
na primer, svedok svedoči s različitim i kontradiktornim izjavama ili zapažanjima.). U primeru Pita koji
svoj problem identifikuje kao nedostatak discipline a dobar je student, pročitao sve knjige na fakultetu
od početka do kraja. Njegovi roditelji bili su zadovoljni njime samo kad bi kući donosio nagrade. Nisu ga
poštovali samo kao njega samog. Klijenti kao što je Pit mogu doći na savetovanje nadajući se « dobrim
ocenama » zbog toga što su « dobri klijenti ». Oni su introjektovali poruke koje zahtevaju poštovanje i
poslušnost pa i izvršavanje dužnosti čak I kada traže pomoć.

II Predlaganje eksperimenta

Tesko je postaviti smernice na koji način je dobro predložiti eksperiment. S jedne strane, eksperiment
može osloboditi prekinuti proces ili upoznati klijenta sa novim opcijama. S druge strane, eksperiment
može da se koristi za deflektovanje nelagodnosti zbog onoga što jeste, prelazeći odmah na akciju ili za
izbegavanje problema u odnosu između terapeuta i klijenta. U ovom trenutku, čini se da većina geš-
taltista veruje svojoj intuiciji, osećaju da je nešto drugo potrebno, neki novi input njihove energije. Često
je dovoljan eksperiment proširivanja svesnosti da klijent promeni energiju i da prirodno uđe u novi način
bivanja sa sobom i sa svetom. Međutim, ponekad klijent, iako ima uvid, ostaje fiksiran u starim okvirima
mišljenja, osećanja i ponašanja. Kako bi napravio promenu, on se mora suočiti sa mogućom
anksioznošću koja prati nova i neizvesna istraživanja. Perls I saradnici govore o terapiji kao “sigurnoj
opasnosti” gde je klijent dovoljno siguran i podržan da se suoči sa rizikom promene. Prvi korak je prego-
varanje da li je klijent spreman da proba nešto novo. Kada po prvi put predlažete eksperiment, korisno je
napraviti eksplicitni verbalni ugovor. Važno je da klijent zna da može odbiti vaš predlog. Eksperiment sa
klijentom koji se prilagođava savetniku ne samo što je osuđen na propast, nego rizikuje da ponovi i po-
jača stare fiksirane geštalte i samo-ograničavajuće obrasce. Klijentova mogućnost da odbije treba da
bude jasno izražena, kao npr, rečenicom . « u redu je da kažete ne ». Važno je ispratiti i telesne signale i
druge znakova prilagođavanja. Njegova anksioznost treba da je jasno izbalansirana energijom i zaintere-
sovanošću. Sa iskusnim klijentom koji već ima iskustva u eksperimentisanju, možemo samo da napravi-
mo implicitni ugovor pitanjem : « imam predlog, da li ste zainteresovani » ili « Želite li da eksperimen-
tišete s tim ? » Uprkos ovom neobaveznom pristupu, značajno je da klijent shvata da ima izbor da odbije.

III Stepenovanje

Sledeći korak je stepenovanje, ono podrazumeva pronalaženje onog nivoa izazova koji će biti najproduk-
tivniji. Ono što je teško za jednog klijenta, može biti lako za drugog. Zadatak se sastoji u pronalaženju
stepena rizika koji će stvoriti sigurnu opasnost, u kojoj će se klijent osećati napeto, a ipak kompetentno.
Previše rizika dovodi do retraumatizacije klijenta ili do osećanja beznadežnosti, dok sa premalo rizika,
nema rasta, klijent ništa neće naučiti. Svaki klijent ima različit prag osetljivosti ili rizika. Takođe, različite
aktivnosti biće izazov za različite ljude. Nekim klijentima je najteže da se fizički pokrenu, na primer, da
ustanu sa stolice, dok će drugima biti teže da iskažu emocije ili da govore glasno. Veoma je lako probudi-
ti stid kod nekih klijenata i potrebno je da terapeut toga bude svestan. Čak i početni predlog « htela bih
da predložim jedan eksperiment », može da izazove uznemirenost ili stid. Klijentove verbalne i telesne
reakcije na vaš početni predlog pokazaće vam koliki rizik on uočava. Postoji nekoliko načina na koje
možete prilagoditi nivo rizika dok predlažete eksperiment – od najmanjeg mogućeg izazova kao što su
razmišljanje ili pričanje o novom načinu ponašanja, pa sve do primenjivanja naučenog u svakodnevnom
životu. Možete i prilagoditi rizik dok eksperiment traje na sledeće načine :
-Zatražiti od klijenta da se zaustavi i da za trenutak diše.

-Predložiti mu da se zaustavi i odmeri šta doživljava

-Podsetiti ga da ste tu kao podrška

-Približiti mu se ili se udaljiti od njega.

Predložiti mu da zamisli nekoga ko je podržava « Možete li zamisliti nekog snažnog kako stoji pored
vas ? »

Osnovno načelo je da se u eksperiment ne unosi stav koji osuđuje i ne smete se zalagati za bilo koji
određeni pravac. Treba biti spreman da se zaustavi, promeni ili preokrene pravac, nema ispravnog isho-
da. To upravo I jeste poenta eksperimenta – da vidimo šta će da se desi.

IV Odvijanje eksperimenta

Eksperiment počinje sa jednostavnom figurom, slikom ili temom. Kako se eksperiment razvija, dobija sve
više na formi I strukturi. Terapeut je najkreativniji u ovoj fazi. Kako se eksperiment odvija potrebno je da
on, prateći klijentovo kretanje, odgovara saosećajno I intuitivno, da predloži nešto kada je to odgovara-
juće, da bude voljan da odustane od jednog pravca I prihvati drugi. Pri ovome, terapeut koristi veštine
opservacije, imaginacije I sopstvenog konstratransfera, uz klijentove povratne informacije, procenjuje
pravac rada i odmerava nivo svog učešća.

Najčešće korišćene metode geštalt eksperimentisanja:

• “Orijentisanost na telo”

Geštaltistički pristup u velikoj meri se zasniva na psihotelesnom jedinstvu. Geštaltisti često citiraju Ver-
thajmera (Wertheimer) : “Zamislimo graciozan I radostan ples. Šta se dešava prilikom takvog plesa? Da li
smo svesni skupa fizičkih pokreta i psihičkog prisustva?” Odgovor je negativan jer gracioznost I radost
deo su tog plesa upravo jer je nemoguće odvojiti ih jedno od drugog. Ovakva kombinacija integriše se u
svesti kao telesna svesnost. Telo je u središtu iskustva : “ Telo zauzima veliki značaj, jer kako se čula i
pokret zaustave, proprioscepcija (somatosenzorni sistem) utiče na polje. Namerno zaustavljena, ona
sada postaju oslobođena i postajemo ih svesni.” Ova hipoteza o represiji propriosceptivnih senzacija
poziva Geštalt-terapeuta da svoju pažnju usmeri na telesne senzacije i manifestacije, kako bi podstakli
ponovni pokret onoga što je zaustavljeno i svest o onome što nije prihvaćeno.

Ako se pozovemo na ciklus kontakta, senzacije se pojavljuju u fazi pred-kontakta: “ Telo je pozadina, a
apetit ili stimulus koji dolazi iz okuženja je figura. Ona je ono što je svesno, “dato” ili Id situacije koji će
se pretočiti u mogućnosti.” Fiziološka datost je u pozadini svake situacije. Kao što je rečeno u teoriji o
Selfu, izranjavanje ove datosti utire put funkciji ida. Telo ne treba mešati sa Idom, ali ono jeste “kraljevs-
ki put” ka idu, kako konstatuje Žan-Mari Robin (Jean-Marie Robine). Otežavajuća okolnost je osvestiti
ovu funkciju, verbalizujući je, jer verbalizacija poziva funkciju persone, sa tendencijom da preskoči ovu
formu svesnosti, dajući prednost mentalnoj svesnosti, uz rizik da poništi telesnu dimenziju. Kako bismo
postigli ful-kontakt, potrebno je da se prepustimo, predamo, izgubimo…

U fazi post-kontakta, fizičko iskustvo se asimiluje i postaje deo telesne memorije. Tek pošto smo trans-
formisani talasom, kako to poetično opisuje Džejms Kepner, možemo da uočimo posebnost telesnog
procesa, od senzacije do povlačenja, preko pojavljivanja figure, mobilizacije, akcije i kontakta.

Prilikom terapeutske seanse, svakom telu je data mogućnost da je prepusti, opusti, bez potrebe da ulaže
napor i da se prosto pusti da biva u sada i ovde. Prisutnost geštalt-terapeuta daje prednost upravo tak-
vom bivanju i ohrabruje prepuštanje. Pažnja usmerena na ovaj proces dovodi do fokusiranja na disanje,
položaj tela, senzacije…više nego na sadržaj diskursa. Ako se klijent isuviše uplete u retoriku, terapeut ga
poziva da uspori. Prikočiti verbalni tok i ponekad ga zaustaviti, omogućava da se oseti šta se dešava na
telesnom nivou.

• Amplifikacija i moderacija (pojačavanje I umeravanje)

Uspešna tehnika za povećanje svesnosti je pozivanje klijenta da preuveliča kako se ponaša. Logika ovoga
ogleda se u tome da se naše unutrašnje iskustvo često prikazuje u našem govoru tela i ponašanju. Prema
tome, slučajni gest kao što je mrštenje ili smešak, sleganje ramenima ili pokazivanje prstom, ako se na
njega obrati pažnja, ako se pojača ili odigra, može biti snažan pokazatelj onoga što je na ivici klijentovog
iskustva. Cilj ove tehnike je da klijent proradi svoj otpor i proširi svoju svesnost i svoje granice.

• Verbalizacija

Ležerno verbalno izražavanje ili poseban ton glasa može otkriti osećanja koje osoba sprečava ili izbe-
gava. S druge strane, možete videti, daleko od potrebe da se pojača energija u komunikaciji, klijent može
da pribegava izbegavanju svog iskustva korišćenjem preuveličavanja ili brzine.

Tako i brza komunikacija i korišćenje ekstremnog jezika mogu izgledati kao da je klijent prilično otvoren,
dok je zapravo van kontakta sa svojim pravim osećanjima i mislima. U tom slučaju se klijentu predlaže da
uspori svoj govor. Klijentima koji su skloni projekciji, savetuje se da rečenicu započnu sa : “ja sam odgo-
voran za …” I novi način formulacije rečenica spada u isprobavanje novog ponašanja, i utelovljenju iden-
titeta osobe odgovorne za svoj život.

• “Ne mogu” nasuprot “ne želim”

Od klijenta se traži da kada god upotrebi reč « ne mogu » zameni je sa « ne želim ». Time klijent može da
osvesti razliku između njih ali i da preuzme odgovornost za ono što nije ili jeste voljan da učini. Ovom
tehnikom se dublje prorađuje lična odgovornost.

• ” Prazna stolica” ili “dve stolice “

Ovo je jedna od najpoznatijih geštalt tehnika, pored dijaloga. Ispred stolice na kojoj sedi klijent, nalazi se
prazna stolica. Od klijenta se očekuje igranje uloga kroz razgovor sa značajnom osobom u njegovom živ-
otu iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, kao da ta osoba sedi u praznoj stolici nasuprot njemu. Tokom
razgovora, od klijenta se očekuje I da bude ta druga osoba, sedajući na tu drugu stolicu. Pritom se klijent
identifikuje čas s jednom a čas s drugom osobom, premeštajući se s jedne na drugu stolicu I vodeći dija-
log između njih. Po istom principu, dijalog se može voditi između različitih delova ličnosti osobe, delova
tela, delova sna, itd.

Tokom tog dijaloga, terapeut ponekad samo posmatra šta se događa, bez komentara, ponekad ponavlja
šta je klijent rekao, ponekad ga podstiče da nastavi razgovor, ponekad traži da ponovi ono što je rekao ili
da pojača ono što je rekao ili uradio, a ponekad mu ponudi rečenicu koju će izgovoriti s ciljem da posma-
tra kako se pri tome oseća. Ova tehnika može podstaći snažne emocije, koje mogu dovesti do razrešenja
impasa, završavanju nedovršenih poslova, prorade polariteta, odnosno do snažnog isceljujućeg iskustva.

Fagan I saradnici navode nekoliko veoma važnih osnovnih principa I saveta terapeutima za rad s
praznom stolicom o kojima treba voditi računa :

1. Nemojte započinjati dok nemate ličnog iskustva sa ovom tehnikom kao klijent.
2. Budite spremni na eksploziju snažnih emocionalnih reakcija.
3. Sve dok sami nemate iskustvo s radom u „praznoj stolici“ i/ili dok dobro ne poznajete klijenta,
budite sigurni možete li omogućiti adekvatnu podršku u daljem radu, te da li je klijent emo-
cionalno zreo i spreman za ovakav rad. Nemogućnost prorade i razrešenja konflikta može biti
veoma štetno, posebno za osetljivu osobu, ili u najmanju ruku, može frustrirati.
4. Sve dok se proces odvija, kreće, držite svoju terapeutsku ulogu na minimumu.
5. Krećite se što je moguće nežnije kroz impass,. Ako ste u sumnji i nedoumici, bolje uradite pre-
malo nego previše. Budite zadovoljni malim koracima radije nego da idete za prevelikim
preokretima.
6. Ako ste u sumnji ili konfuziji oko toga što klijent govori ili radi, proverite pre nego da idete dalje.
7. Pružite primerene „zaštitne mere“ (sigurno okruženje i provođenje) dok sprovodite eksperi-
mente, pratite svoje vlastito iskustvo/doživljaj - budite svesni sebe.

• „Prebacivanje“ (eng. Shuttling)

Svesno i namerno prebacivanje pažnje klijentove s jedne na drugu (ili više) različitih figura. Sprovodi se
prebacivanjem klijenta s jedne stolice na drugu ili s jednog mesta na drugo. Ova tehnika se može široko
primeniti: s nezadovoljavajuće trenutne situacije na zamišljenu, koja sadrži ono što aktuelnoj nedostaje,
s verbalnog na fizičko izražavanje emocije, s emocije na emociju, na delove dijaloga (s unutrašnjeg di-
jaloga na spoljašnji, dijalog među različitim delovima selfa). Na individualnoj terapiji, gde sam radila na
stalnoj zabrinutosti koju sam osećala u emotivnoj vezi, prilikom ovog eksperimenta, terapeut je pred-
ložio da prebacujem pažnju sa funkcije ega na funkciju ida. Prebacujući se s jedne na drugu stolicu, os-
etivši i jednu i drugu poziciju, uvidela sam, na moje i terapeutkinjino veliko iznenađenje, da moja
zabrinutost ne dolazi iz funkcije ida, nego je funkcija ega ta koja zauzima veći prostor u mojoj percep-
ciji veze, što funkciji ida ne omogućava da iz „svoje funkcije“ prosto biva u emociji, u sada i ovde i
uživa jer iz funkcije ega, stalno nešto promišljam, analiziram i anticipiram (što je u mom slučaju bilo
anticipiranje katastrofe). Ono što je važno jeste da se eksperiment sprovodi kroz osvešćivanje „ovde i
sada“ jer klijent svesnost i doživljaj može osetiti jedino u sadašnjosti. Cilj ove tehnike je povećavanje
svesnosti klijenta, načina na koji blokira sebe i kontakt, te da sam pronađe način kako da to blokiranje
pretvori u izražavanje.

• „Prorada konfuzije“

Konfuzija ne doprinosi kontaktu već ga, naprotiv, prekida, ali se u konfuziji često izražava klijentov prob-
lem. Budući da je ovaj doživljaj veoma neprijatan, kao što je slučaj sa doživljajem teskobe, besa ili srama,
osoba doživljaj konfuzije često želi da prekine ili izbegne. U terapijskoj proradi konfuzije, važno je da kli-
jent ostane u njoj, da je osvesti, da osvesti posledice koje ona ostavlja na kontakt a ne da beži iz nje. Pro-
radom i razvijanjem konfuzije, omogućuje se da se ona definiše u emociju koja dovodi do odgovarajuće
akcije/ponašanja i zatvaranja geštalta.

Konfuzija se često vezuje za nerazumevanje koje je praćeno snažnom potrebom da se razume. Ona često
proizilazi iz napora koje se ulaže u uspostavljane kontakta u sferi u kojoj iz nekog razloga taj kontakt nije
moguć. Budući da je to stanje neprijatno, većina ljudi je prekida kroz razna objašnjenja i racionalizacije.
Jedino stvarno oslobađanje od konfuznosti jeste prihvatanje nerazumevanja. Većina klijenata je opisuje
kao neku maglu u kojoj se nalaze. Ako klijent dovoljno dugo ostane sa svojom maglom, ona će se razići.
Jedna od mogućnosti prorade konfuzije je ulazak u plodnu prazninu, pri čemu se ona pretvara u jasnoću
a objašnjenje u doživljavanje. Time kod klijenta jača osećaj unutrašnjeg oslonca i često osveštava da je
snažniji nego što je mislio.

• „Vođene fantazije, vizualizacije“

Sprovode se kada klijent ne želi ili ne može aktivno da istražuje a rezultat je kao da je aktivno učestvo-
vao. Ponekad osoba lakše dovodi svoje iskustvo ili emociju u „ovde i sada“ preko vizualizacije nego kroz
aktivno ponašanje. Radu s fantazijama se pristupa radi ulaska u kontakt sa događajima, osećajima ili
karakteristikama ličnosti kojima se osoba opire, kontakta s nedostupnim osobama ili nedovršenim
poslovima, kontakta s unutrašnjim detetom ili za istraživanje nepoznatih aspekata osobe itd.

V Završavanje eksperimenta i asimilacija

Ponekad će klijent odjednom izaći iz uloge i činiće se da je eksperiment zaustavljen. Možda bi tada ter-
apeut trebalo da kaže : „izgleda da ste izašli iz uloge/završili eksperiment“ i tada bi terapeut trebalo da
proveri da li klijent želi da pauzira ili da krene u drugom pravcu. Međutim, obično će se pojaviti neka
tačka na kojoj se čini da je eksperiment došao do kraja. Uopšteno, ovo se dešava kada kijent pokazuje
znakove završavanja. To može da se desi kada izađe iz uloge, obrati se terapeutu da reflektuje o onome
što se događalo, stekne iznenadni uvid ili kada promena njegove energije ukaže da se pomerio na drugo
mesto. Na ovoj tački eksperimenta, vrlo je važno da terapeut ne bude zaveden svojim sopstvenim viđen-
jem prikladnog završetka, te da podstakne klijenta da nastavi eksperiment. Ponekad mu je potrebno
puno discipline kako bi se držao principa kreativne neizdiferenciranosti i dopustio klijentu da dođe do
kraja kakav god on izabere. Kada je nemoguće reći „ovo je pravo mesto da stanemo“, može se samo reći
da je dosegnuto novo interesantno mesto. Razumno je završiti eksperiment bar deset minuta pred kraj
seanse, kako bi bilo dovoljno vremena za uspostavljanje kontakta sa savetnikom, kako bi mogli da se os-
vrnu na ono što se dešavalo i pripremiti za kraj seanse.
Kada se eksperiment završi, to je pravo vreme za plodnu diskusiju. Klijent može govoriti i davati smisao
onome što se dogodilo, kako u kognitivnom smislu, tako i u terminima implikacija za njegov život
uopšteno. Takođe za njega može biti značajno da uvidi kako je njegov sistem vrednosti u znatnoj meri
ograničavao njegove izbore i mogućnosti. Možda će biti potebno sa klijentom planirati kako da se ovo
naučeno primeni u njegovom životu. Verovatno će biti potreno neko vreme pre nego što se potpuno in-
tegrišu novi uvidi, svesnost i veća mogućnosti izbora. Ponekad će klijenti doživeti očigledno „aha“
iskustvo kada iznenada ugleda mogućnost drugačijeg načina ponašanja. Ponekad će eksperiment biti
prvi korak u istraživanju ili završavanju nekog većeg problema ili geštalta.

LITERATURA :

• Fil Džojs & Šarlot Sils, Veštine geštalt savetovanja

• Petruška Klarkson, Geštalt savetovanje u akciji

• Tanja Radionov, Geštalt terapija, Naklada Slap, 2013.

• Šantal Maskelije-Savatje, Geštalt terapija - Razumevanje i praksa, InterEditions, 2015.