Ličnost: ispitivanje porekla, značenja i razlike od srodnih pojmova

- Ličnost, samstvo i identitet - u raznovrsnim naučnim oblastima rašireno je mišljenje da ličnost i

srodni pojmovi predstavljaju pojave "Za koje svako zna šta su, ali niko ne ume da kaže".
- Reč ličnost može da označava različite stvari.
- Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika daje četiri moguća značenja ove reči:
1. a)ljudsko biće, čovek, osoba, lice
b) čovek, osoba kao integralna celina, kao nosilac političkih, društvenih i drugih prava
c) čovek, osoba kao fizička pojava, lik, stas, figura
2. a) osoba, ljudsko biće kao individua, sveukupnost specifičnih osobina (intelektualnih, moralnih), po
kojima se razlikuje od ostalih ljudi, intelektualno, moralno izgrađena osoba; snažna osoba,
individualnost; skup svih sklonosti koje odlikuju jednu jedinku kao takvu zove se individualnost.
Individualnost vaspitanjem postaje ličnost.
životinje kao jedinka sa specifičnim osobinama koje je karakterišu, po kojima se razlikuje od ostalih;
c) osoba od vrednosti, od značaja u odnosu na područje neke druge delatnosti, na društveni život
uopšte; cenjena, uticajna, važna osoba
3. Lice, lik, karakter u književnom delu;
4. a) gramatički - podmet, subjekt. Glagol je kazaća reč kojom se govori šta se dešava u ličnosti;
b) pravna ličnost, pravno lice.

- Izgleda da je izraz ličnost novijeg porekla jer se ne javlja u staroj srpskoj književnosti.
- Zasad se može reći da su najčešće korišćeni izrazi pretežno bili vrednosne i estetske prirode i da se u
XVIII i početkom XIX veka, ponegde govori o personi.
- Pretpostavlja se da je izraz ličnost prevod sa nekoh stranog na naš jezik, ili je preuzet ruski izraz
ličnosti ili naša reč lik, lice, služi kao izvor uopštavanja i na unutrašnje odlike ljudi: ,,Lik je što lice,
potom opšti utisak od lica, celovita slika koja se zadržava u svesti… Ličnost je što lice, osobito u
smislu službenom, zvaničnom, poslovnom, kad su stav i odnos neodređeni, uopšteni".
- Razvoj značenja izraza ličnost podseća na razvoj stranih izraza izvedenih iz maske, uloge koju je
neko igrao, a potom se proširio na "unutrašnju" stranu jedinke.
- Ličnost je usprva označavala utisak koji neko čini na druge, ulogu koju igra i položaj koji ima u
društvu, a potom se polako približavala današnjem značenju. Nije utvrđena neposredna veza između
izraza osoba i ličnost.
- Poreklo stranih izraza se dovodi u vezi sa latinskom rečju persona ili sa starogrčkom rečju za masku,
ulogu ili pak sa još starijom eturskom rečju phersu.
- Kod Eturaca, fersu je označavala postojanje između sveta i podzemlja. Veza persone i maske
nahoveštava nešto čovečje u smislu tela i oblika, a ponekad i duh, intelekt.
- Iza ovog značenja reči persona stoji i shvatanje života i ljudi. Kod platoničara, svet je shvaćen kao
pozorište u kome ljudi igraju uloge koje im bogovi dodeljuju, a prema nekim sovjetskim autorima u
klasnom društvu samo je vladajući sloj davao pravo svojim članovima da se nazivaju ličnostima, dok
to za niže nije bilo moguće.
- Za psihologiju je najvažnije sledeće: osoba, ljudsko biće kao individua, kao sveukupnost specifičnih
osobina, po kojima se razlikuje od ostalih ljudi. Ova definicija nosi u sebi dva određenja:
Prvo se tiče individualnosti, a
drugo skupa specifičnih osobina.
- Sama individualnost govori o jedinstvenosti i odvojenosti svakog živog bića, ali nije dovoljna da bi
ukazala na ono što predstavlja primarno interesovanje psihologa.
- Olport kaže: ,,Ose i miševi, drveće i kamenje poseduju ovu elemenentarnu odliku. Pored odvojenosti
i jedinstvenosti ljudsko biće pokazuje i psihološku individualnost, začuđujuće složeno ustrojstvo
sačinjeno od njegovih distinktivnih navika u mišljenju i izražavanju, njegovih stavova, crta,
interesovanja i njegove sopstvene, vlastite filozofije života. Upravo je ova ukupna raznovrsnost
psihofizičke individualnosti, opšte poznata kao ličnost, ono što zaokuplja pažnju psihologa".
- Sovjetski autori tvrde da je razdvanje individualnih ličnosnih svojstava čoveka u psihologiju uveo
Rubinštajn: ,,Svojstva ličnosti nipošto se ne svode na njene individualne osobine. Ona uključuje i
opšte i osobene i pojedinačne".
Ovo se tumači ovako: ličnost u individualnom prelamanju predstavlja opšte, te stoga individualna
svojstva ličnosti nosu isto što ličnosna svojstva individue - svojstva koja je karakterišu kao ličnost.
- Čovek je individualnost zbog postojanja osobenih, pojedinačnih, neponovljivih svojstava, a ličnost
je zato što svesno određuje svoje odnose sa društvom.
- Crte individualnosti se ne pridaju ličnosti kao takvoj, nego čoveku koji uključuje i ličnosne
karakteristike i osobenosti koje ga odlikuju od drugih prema osobenostima organizma.
- Pored individualnih, manje više promenljivih, karakteristika stečenih tokom ontogeneze, tu su opšte,
manje više stabilne karakteristike stečene tokom filogeneze i zajedničke svima ili samo članovima
posebne rase.
- Temelji ličnosti su opšte karakteristike zajedničke svim ljudima - čula, struktura nervnog sistema…
Jasno je da su to stabične, trajne karakteristike.
- Drugo mesto zauzimaju katskteristike svih članova posebne etničke grupe: one su đanje stabilne, a
menjaju se samo tokom vekova.
- Tu su i karakteristike koje stvaraju društvene potrebe (motivi).
- Na poslednjem mestu su čisto individualne karakteristike koje razlikuju i jedinke iste grupe i samu
jedinku u različitim vremenima.
- Ličnost uključuje i opšte i individualne karakteristike, ali se individualne karakteristike ličnosti
moraju izdvojiti od ličnosnih odlika jedinke.
- Individualne čovek stuče tokom svoje istorije, a ličnosne ga čine osobom. To su one karakteristike
koje određuju društvenu delatnost i one čine čoveka osobom na osnovu odnosa s društvom - osoba
predstavlja jedinicu u sistemu društvenih odnosa. Zaključak je da je ,,ličnost prvenstveno društveni, a
ne psihološki pojam".
- U svakodnevnom govoru izraz "lično" koristi se da bi se označilo nešto privatno, nešto što nama
pripada i što ne moramo ili ne želimo nužno da podelimo sa drugima.
- Ovaj pojam u filozofiji ima sasvim drugo značenje. Izraz osoba odnosi se na ono što o nekoj jedinki
misle drugi. Jedinka koja se prepoznaje kao osoba predstavlja javno svojstvo i u tom smislu je osoba
svojstvo koje se prepoznaje kao osoba predstavlja javno svojstvo i u tom smislu je osoba svojstvo
koje se izražava u trećem licu. Štagod da znamo, pripišemo ili mislimo o nekoj jedinki konstituiše tu
jedinku kao osobu.
- Tako je identitet jedinke kao osobe ono što je određeno trećim licima, jer ovaj način razumevanja
jedinki obuhvata ono što drugi pripisuju datoj jedinki.
- I ono što konstituiše osobu - osobnost - i uslovi pomoću kojih se identifikuju osobe - lični identitet -
nalaze se u javnom domenu. Osobe su društvena bića koja su stvorena i konstituisana samo u društvu.
- Jedinke, pojedinci mogu da postoje kao osobe samo u društvenim okolnostima. Društvene okolnosti
nisu određene samo esencijalnim svojstvima pojedinaca koji se u datim okolnostima nalaze, već su
formativne za same pojedince: relacije između ljudi, njihovo međuodnošenje, čine ono što sačinjava
osnovu ličnih karakteristika koje se pripisuju drugima.
- Mada je opšte prihvaćen stav da je u psihologiji ličnosti jedinka najbitniji predmet proučavanja, a da
je osoba njen osnovni vid, psiholozi ne ulaze u pojmovna određenja ovog izraza.
- Osoba se uzima zdravo za gotovo kao osnovna jedinica psiholoških analiza, a da se pritom ne
ispituje status ovog pojma i njegova etimologija, njeno definisanje se izbegava.
- Janz je dao jednu opasku da autori knjiga i članaka u kojima se izlaže pregled istraživanja ličnosti ili
opažanja osoba takođe ne ulaze u analizu pojma osoba.
- Da bi osob mogla da se pojmovno definiše, neophodno je naglasiti one uslove koji moraju biti
ispunjeni da bi se neka jedinka mogla nazvati osobom. Ova definicija obuhvata nekolicinu različitih
karakteristika koje ističu autori koji se bave ovim problemom.
- Ono što je zajednički sadržitelj pojmovnog određenja osobe jeste da ovaj pijam nadilazi jedinku,
odnosno ljudsko biće kao biološki organizam, i pored toga obuhvata njenu psihološku i socijalnu
stranu.
- Domen živog biološkog organizma je nužan, ali ne i dovoljan: osoba se pojmovno ne može
poistovetiti sa životinjom ili mašinom.
- Odlike pojma osobe:
1. Otelotvorenje - osobe su osnovna bića koja se mogu javno identifikovati uz pomoć mentalnih i
telesnih karakteristika koje im se pripisuju. Jedinstvo duše i tela brani se nerazmrsivim spajanjem
telesnih karakteristika i stanja svesti koja se osobi pripisuje. Osoba opisana na ovaj način odnosi se na
jednu opštu pojavu, na jedan univerzalan apstraktni entitet.
2. Sadržana je u tome što je ona racionalno biće. Osoba je sposobna da obrazloži svoje misli i
postupke u skladu sa kulturnim standardima sredine kojoj pripada.
3. Intencionalnost - delanje neke osobe nije samo posledica lanca spoljašnjih uzoraka, već proishodi iz
njene sposobnosti da planira svoje aktivnosti. Pravljenje "životnih planova" je nešto
najkarakterističnije za osobu. To znači da osoba ne samo da nadgleda i nadzire svoje postupke, već
pored toga nadgleda i svoje nadgledanje.
4. Predstavlja agens ili delatnika - ova karakteristika je teško odvojiva od prethodne. U stvaranju i
izvođenju svojih životnih planova kao i u aktivnosti njihovih nadgledanja, osoba se suočava sa
mnoštvom alternativa. Da bi mogla da sprovede svoje planove i nastavi sa planiranjem, ona mora da
vrši izbore koji će se uklopiti u planirane aktivnosti.
Za neku radnju mođe da se kaže da predstavlja ljudsku delatnost samo ukoliko je u moći date osobe
da proizvede, ili da se uzdrži od proizvodnje te radnje, odnosno ukoliko vršenje date radnje spada u
domen samokontrole osobe koja radnju vrši. Radnje koje nisu proishod ljudske delatnosti su radnje za
koja ljudi nisu odgovorni, već je odgovornost za ovakve radnje determinisana dražima.
To su radnje u kojima uslovi javljanja draži funkcionišu kao ontološki dovoljni uslovi za proizvodnju
neke radnje. Ovakve radnje nisu u domenu samokontrole delatnika, već su u domenu kontrole
podraživanja.
*Pojam delatništva igra neprocenjivo važnu ulogu u shvatanju odgovornosti i zaslužnosti u Zapadnoj
kulturi. Da bi se neka osoba smatrala odgovornom za počinjeni zločin i bila kažnjena zločin mora da
bude proishod ljudske delatnosti: on mora da predstavlja nameravano vršenje ličnih moći od čijeg je
vršenja delatnik mogao da se uzdrži.
5. Tiče se njene društvene uloženosti. Biti osoba ne znači samo da je neko izgradio kognitivnu
operaciju o pojmu osobe, već podrazumeva i da je neko tretiran kao osoba u međusobnom kontekstu.
Tretiranje neke osobe kao osobe je konstituivno za njeno postojanje kao osobe. Da li će neko biti
osoba zavisi i od stava koji će se prema njoj zauzeti, odnosno da li će biti opojmljena kao osoba od
strane drugih članova društvene zajednice.
6. Mogućnost uzvraćanja osobnog stava - biti osoba znači tretirati i druge kao osobe. Osoba može da
se stavi na mesto druge osobe. Usvajanje recipročnog osobnog stava predstavlja primer "združenog
delanja". Dve osobe mogu da usvoje stav u kome jedna drugu uzajamno tretiraju kao osobe. U ovoj
interakciji one stvaraju kontekst značenja koji mogu da dele između sebe, a koji se ne može izvesti iz
namera bilo koje od njih. Ovaj kontekst je nenameravana posledica u kojoj se proizvodi nova
društvena stvarnost: osobnost.
7. Komunikacija - ljudska bića se od neljudskih bića razlikuju po svojoj sposobnosti da verbalno
opšte, što nije primarno aktivnost pojedinca, već jezičke zajednice. Osoba sudeluje u konverzaciji sa
drugim ljudima: neko postaje i ostaje osoba samo kao "interlokuter".
8. Reflektivnost - povezuje osobnost i samstvenost. Osoba misli o sebi kao o osobi, ona je svesna sebe
kao tela koje je različito od drugih tela, odnosno zoga da je i ona osoba sa nekakvim karakteristikama.
Ovo svojstvo samotumačenja je univerzalno, jer je teško zamisliti ljudsko biće koje nije svesno svog
tela i svoje duhovne i fizičke individualnosti. ,,Osoba je agens koji sebe pojma kao agens".
9. Moralnost - osoba i moralnost su neraskidivo povezani: osoba je moralna kategorija, implikovana u
moralnom svetu. To što je osoba daje mu izvesna prava i obavezuje ga na izvesne dužnosti. Biti osoba
znači biti odgovoran za svoje delanje

-Džejms Rojs smatra da osoba za raliku od životinja koje imaju individualnost, poseduje svoja
ubeđenja, teži svojim ciljevima i ima izvestan osećaj samoistovetnosti. Opseg do koga će se te
sklonosti ostvariti, kao i način na koji će se ovo ostvarenje uz pomoć navika učiniti postojanim, čini
ličnost. Ličnost se posmatra kao proishod ostvarivanja osobnosti.
- Karakter je etimološki izveden iz grčke reči moja je označavala instrument, sredstvo pomoću koga
se mogao načiniti beleg ili marka koja je prepoznatljiva. Pojam je poznat još od antičkih vremena.
- U staroj terminologiji, karakter je označavao rezbarenje pojedinca, njegovog načina života koji je
bavio određen njegovim preovladujućimx najistaknutijim crtama.
- Odvajanjem psihologije od filozofije, brojni autori su karakter određivali samo kao jedan važan deo
ličnosti, koja podrazumeva i karakter i temperament i inteligenciju.
- Karakter se kod većine psihologa poistovećivao sa elementom volje, odnosno sa čovekovim
moralnim likom i vladanjem, i po tome se razlikuje od ličnosti.
- Aristotel je prisustvo volje eksplicirao svojim mišljenjem da karakter kod osobe zavisi od načina na
koji ona primenjuje svoje moći. Ličnost se ne osnosi na ono što čovek želi da bude, već na deskripciju
onog što jeste.
- Olport se ne slaže sa ovim i smatra da delatnost koja obuhvata volju emanira iz najsloženijih sistema
ličnosti, a ne samo iz jedne njene oblasti koju možemo označiti kao karakter.
-Kada se kaže da neko pokazuje svoj karakter odupirući se raznim iskušenjima, pod time se
podrazumeva da se osoba koja se vladala na način koji društveni i etički standardi odobravaju. Stoga
je ispoljavanje volje u svakom slučaju fenomen ličnosti.
- Karakter se javlja samo kada se ovaj lični napor vrednuje stanovišta nekog kodeksa; ako se volja
javlja u nečijem ponašanju, onda je ona prisutna i u ličnosti te osobe kao njena vrlo važna odlika.
Karakter je stoga moralna procena jedne osobe, odnosno njeno vrednovanje.
- Olport kaže: ,,Karakter je evaluirana ličnost, a ličnost je devaluiran karakter".
- Temperament se u klasičnim učenjima odnosio na Hipokratovu i Galenovu doktrinu o ravnoteži
osnovnih telesnih tečnosti - humora.
- Ovaj izraz je podrazumevao konstituciju duha koja zavisi od fizičke konstitucije.
- Olport smatra da se za temperament može reći da označava "vrstu štofa od koga se ličnost kroji",
mada nema temperamenta bez ličnosti i ličnosti koja je lišena temperamenta. To pre prikladan izraz za
označavanje onih dispozija čiji kvalitet ostaje skoro u potpunosti nepromenjen od detinjstva i nadalje
tokom života (odnosno dispozicija koje su u velikoj meri zasićene trajnim emocionalnim kvalitetom
koji prati poseban sklop raspoloženja, pobudivosti, intenziteta, ili tonusa).
- Tip predstavlja odliku ili griz odluka koje se zajedno javljaju i izdvajaju u posebnu kategoriju
diskretnu spram drugih kategorija.
- Tvrdi se da je najstariji i najčešće primenjivani način opisivanja ličnosti svrstavanje ljudi u tipove.
- Hipokratova podela na četiri tipa na osnovu dominacije telesne tečnosti počiva na zamišljenoj vezi
između biološke osnove organizma sa tipom ponašanja; Šeldonova tipologija govori o odnosu telesne
građe i ličnosti; Jungova podela ljudi prema njihovom stavu da žive okrenuti ka spolja (ekstraverti) ili
ka unutra (introverti)...
- Složenost, bogatstvo, raznolikost odlika pojedinca navela je ljude da od samih početaka ličnost
opisuju tako što je svrstavaju u neki od jednostavnih tipova, poistovećujući se pritom sa njima.
Kategorije tipova bile su mnogobrojne: dobar ili loš, blaga ili oštra narav, onaj koji se nameće ili
potčinjava…
Danas se smatra da tip predstavlja samo polovično prilaženje individualnosti i da doktrine o tipovima
ne govore ništa ciše nego to da neki ljudi, u izvesnom pogledu, liče na druge ljude.
- Tipologije teže određenijim i jasnijim klasifikacijama ljudske prirode, izgleda da ima toliko mnogo
načina na koje ljude možemo klasifikovati, tamo da samim smeštanjem neke osobe u odgovarajući tip
možemo da izgubimo njenu unutrašnju jedinstvenu strukturu ustrojstva.
- Tipovi nikad ne mogu da ocrtaju celokupnu jedinku, jer govore o povezivanju sličnih osobina
između različitih lica, ali nikako ne osvetljavaju vezu te osobine sa ostalim osobinama unutar
organskog polja nečije sopstvene prirode.
- Tipovi se ne nalaze u ljudima, već predstavljaju biosocijalne kategorije smeštene "u očima
posmatrača". Ovaj argument važi samo ukoliko se bez rezerve prihvati Olportova razlika između
biosocijalnih i biofizičkih kategorija.
- Uloga se odnosi na anticipativna i normativna očekivanja u ponašanju osobe koja zauzima neko
mesto u društvenoj interakciji.
- Ponašanje neke osobe će se veoma razlikovati u zavisnosti od toga u kojoj se društvenoj ulozi
trenutno nalazi. Igranje uloge ne podrazumeva da se neko pretvara da je nešto što nije, odnosno ono
ne otkriva našu "pravu" prirodu, "pravu" ličnost.
- Uloga je samo nastojanje da se obrazloži zašto je prirodno da se isti ljudi ponašanju na različite
načine s obzirom na različite društvene kontekste, ali se ona pre odnosi na normativna očekivanja
drugih, a ne na "prirodu" jedinke.
- Ličnost ne može da se svede na javno nastojanje da se opojmi individualno ljudsko biće. Ovaj aspekt
ličnosti naziva se osobnost ili ''društveno omeđeno, javno osmotrivo otelotvoreno biće, obdareno
raznim moćima i svojstvima za javno, smisaono delanje".
- Neophodno je uzeti u obzir i privatni doživljajni domen, odnosno jastvenost - "lično jedinstvo za
koje Ja sebe smatram; moje pojedinačno, unutrašnje biće". Čovek ima i svoju refleksivnu suštinu.
- Jastvo - osećaj o tome kakva je on vrsta osobe; šta on pretpostavlja da jeste.
- Osoba i jastvo su neraskidivo povezani, zbog toga što su nečije lično iskustvo o tome da postoji kao
osoba, kao i iskustvo te osobe o tome da postoji kao posebna, neponovljiva osoba određenih odlika,
smešteni u otelotvorenoj osobu koja ptedstavlja vremensko-prostorno središte iskustva.
- Jastvenost je najvećim delom izvedena iz izvora koje omogućava javni i kolektivni domen
osobnosti.
- Osoba i jastvo su dva pojma koja je teško odvojeno proučavati. Da bi se znalo šta je "unutar" neke
osobe, moramo znati i "unutar" čega se sama osoba nalazi.
- Ličnost nije usamljeno ostrvo u nepreglednom moru, ona je "holon", živ i celovit entitet koji
pokazuje odlike Janusa, rimskog boga sa dva lica. Celovitost holona ističe nezavisnost i
individualnost, ali njegovo "drugo lice" u isto vreme označava i integrisanost u jednu širu celinu
složene egzistencije, u kojoj je holon samo jedan deo.
- Postojanja individualnosti nema bez kolektivnog postojanja, kao pto ni ličnosti nema bez društva.
- Izgleda da proces samorefleksije implikuje da mi, metaforički rečeno, imamo posla sa dve osobe. Na
prvom mestu nalazi se "osoba broj jedan", koja jednostavno jeste osoba, ali tu je i "osoba broj dva"
koja "osobu broj jedan" uzima kao objekat refleksije. Ovaj složen problem, koji nastoji da odgovor na
pitanje koje svojstvo biva reflektovano kojom instancom, rešava se na približno isti način od strane
vodećih zapadnih filozofa, psihologa i sociologa.
- Bliska je pretpostavka da ljudi poseduju jedno Ja, koje omogućava osobi da sebe oslikava, iskušava i
doživljava - reflektuje. Ovo Ja izvršava zadatak metaforički sagledane "osobe broj dva" zato što
poseduje svojstvo doživljanja osobe ("osobe broj jedan").
- Refleksivnost ili refleksivan stav najlakše se može primetiti kada se ponašanje prekida, tako da se
tekućem delanju onemogućava automatsko nastavljanje: pretpostavka javljanja refleksivnog stava je
problematičnost delanja.
- Refleksivnost označava stanje nekog organizma u kome njegovi odloženi odgovori ulaze u polje
njegove selektivnosti tako da sam organizam postaje sebi objekat - refleksija je prisutna ako predstava
mislioca o skupu misli jeste jedan elemenat skupa misli koje misli mislilac.
- Refleksivan stav podrazumeva pozivanje na delatnika (agens) koji izriče neku tvrdnju koja je
obuhvaćena tvrdnjom koju delatnik izriče.
- Upotreba "Ja" kao indikatora u prvom licu ukazuje na pojam Jastva. Jastvo je u svojoj osnovi
privatno.
- Status "privilegovanog pristupa" u izveštajima o mentalnim stanjima ("ja patim" ili "ja sam srećan")
jeste neposred proishod iskustvene prirode ovih iskaza. Izveštaj o istim događajima, ali u trećem licu
("on je srećan" ili "on pati"), deskriptivni su, ali nisu iskustveni na isti način kao izrazi u prvom licu.
Bez obzira da li oni opisuju ponašanje ili dispozicije, oni se mogu preispitivati i dosta toga može se
reći u prilog ili protiv takvog opisa.
- Iskazi u prvom licu bitno se razlikuju od izraza u trećem. Njima se ne opisuje neko stanje ili neki
isečak iz ponašanja ili neka dispozicija: oni iskazuju jednu iskustvenu činjenicu zato se ne može
protivurečiti, zbog toga što u prilog njihove očiglednosti nije potrebno dalje svedočenje.
- Jastvo se odnosi na "jedinku koja doživljava, a ne na osobu. Osoba je javna konstrukcija i bez obzira
na to kakav se identitet pripisuje jedinki kao osobi, samstvo koje doživljava ostaje konstantno.
*Neki od savremenih pravaca u filozofiji i psihologiji sve više pobijaju mogućnost postojanja jednog
jedinstvenog i postojanog samstva, ili jedne autonomne i refleksivne svesti koja se prema svetu
donosi na objektivan način. Razgovor o samstvu, "subjektima, Ja…" po ovakvim shvatanjima
iluzoran je i opasan. Zbog toga se danas mnogo govori o "decentraciji subjekta" u savremenoj
filozofiji. Ovaj pristup ne poriče domen individualnosti, ali je podređuje opštim zakonitostima i
pravilnostima društvenog konteksta, u kome se jedinke konstituišu kao takve delatnošću jezika.
- Ne može se naulno ispitivati nešto krajnje privatno i sakriveno što se manifestuje na tako zbunjujući
i raznolik način. Ova rasprava je posebno bila prisutna u sukobu bihejvioristički i humanistički
opredeljenih autora.
- Danas preovlađuje stav da refleksivni deo čovekovog bića ne može da ostane po strani naših
nastojanja da metodološki što rigoroznije proučavamo ličnost, makar nam to zadavalo brojne
glavobolje - a mnoštvo pojmova čija se značenja preklapaju, kao i nedoslednost mnogih autora u
načinu na koji ih upotrebljavaju - samo su neki od ovih problema.
- Sada je prihvaćeno mišljenje da je legitimni komplement izučavanju javnog u kolektivnog domena
osobnosti privatni i individualni domen jastvenosti.
- Jastvo (refleksivni domen osobe) ima svoj sadržaj i raspolaže različitim podacima o sebi. Podaci
mogu pripadati različim kategorijama opisa ličnosti: crtama, stavovima, ubeđenjima, konstruktima,
strategijama…
- Različite kategorije objedinjuje njihova relevantnost u procesu samosaznavanja, odnosno to što
osoba zna ili oseća da oni njoj pripadaju, tj. da se na nju odnose.
- Sadržaj Jastva je dostupan kao izvor samoodslikavanja u samoopisivanja. Kada neka osoba
pokušava da odgovori na pitanje "Ko sam ja?", ona pomoću sposobnosti pamćenja upotrebljava
podatke koji su za nju relevantni.
Njen odgovor na ovo pitanje koji daje sebi ili drugima doprinosi prili o sebi ili narativu Jastva. Jastvo
je "napunjeno" delovima priče.
- Vremenom jedna klasa elemenata iz ovih kategorija koja se tiče nečijeg odnosa sa drugim ljudima,
počinje da se izdvaja svojom posebnošću i važnošću. Za označavanje ove klase emenata u
samoodslikavanju sve se češće koristi izraz identitet i odnosi se na "sadržaj onoga što mi mislimo da
jesmo koji su razumljivi i potencijalno prihvatljivi za publiku".
- Identitet na taj način opisuje nečije mesto u grupi; njime se utvrđuje šta je i gde je neka osoba u
društvenom sistemu.
- Problem ličnog identiteta ponikao je u filozofiji i svodi se na pitanje "koji su logički neophodni i
dovoljni uslovi da osoba P2 u vremenu T2 bude ista osoba kao osoba P1 u vremenu T1?" - Erik
Homburger Erikson 40ih godina 20. veka je uveo problem identiteta u psihologiju. Budući da je
Erikson izbegavao da uobliči jasnu definiciju psihološke strane identiteta, Blazi je apstrahovao
značenje ovog pojma u Eriksonovim tekstovima, ukazujući na niz elemenata povezanih u mrežu
složenih uzajamnih odnosa:
1. Identitet predstavlja odgovor na pitanje "Ko sam ja?";
2. Opšte uzevši, ogovor se sastoji iz postizanja novog jedinstva između delova iz prošlosti i
očekivanja o budućnosti neke osobe;
3. što pruža uzvor temeljnog osećaja istinitosti i stalnosti.
4. Odgovor na pitanje identiteta dobija se pomoću realistične procene sebe, sama i svoje prošlosti;
5. Razmatranjem svoje kulture, posebno njene ideologije i očekivanja koje društvo ima od nas;
6. Dok istovremeno postavljamo pitanje valjanosti kulture i društva, ali i podesnosti tuđih opažanja i
očekivanja (kriza).
7. Ovaj proces integracije i ispitivanja treba da se zbiva oko određenih temeljnih oblasti, kao što su
buduća profesija, pol, religije i političke ideje;
8. I treba da vodi fleksibilnom ali trajnom privrgavanju ovim oblastima;
9. Tako da jemči, iz objektivne perspektive, produktivnu integraciju neke jedinke u društvu;
10. A iz subjektivne, osećaj osnovne vernosti i vrednosti;
11. Kao i duboka, predsvesna osećanja ukorenjenosti i dobrobiti, samocenjenja i svrhovitosti.
12. Posebno važan period za razvoj identiteta su adolescentne godine.
-Erikson je posmatrao ove karakteristike kao celinu koja sačinjava objedinjen pojam. Pre bi se moglo
reći da su navedene karakteristike deskripcija identiteta, a ne činioci i procesi koji su odgovorni za
njegov razvoj i funkcionalne posledice. Javila su se brojna značenja identiteta:
1. Osećaj kontinuiteta, neprekinutosti
2. Svojstvenost, jedinstvenost i odvojenost
3. Poistovećenje sa grupom ili etnički identitet
4. Konfiguracija društvenih uloga
5. Autentičnost, esencija ili pravo jastvo
6. Situacione uloge
7. Efikasnost, htenje ili lične delatništvo
8. Postojanost vrednosti i osećaj smisla života
9. Samopoimanje i
10. Isticanje karaktera nekog pojedinca i njegovo razlikovanje od drugih.
- Ova određenja su raznovrsnija od inicijalnih pogleda koje je dao Erikson, a koja se po Baumajsteru
svode na dva definišuća kriterijuma identiteta: a) "kontinuitet" koji se tiče osećaja postojanosti i
jedinstvenosti u vremenu i b) "diferencijaciju" odnosno elemente na osnovu kojih nas je moguće
razlikovati od drugih.
- Određenja identiteta nužno implikuju upotrebu srodnih pojmova na koje se pozivamo kada
upotrebljavamo zamenicu prvog lica jednine ili njene oblike. Zato je važno razlikovati pojam
identiteta od srodnih pojmova osoba i jastvo.
- Nečija lokacija u mreži društvenih odnosa određena je u pripadanjem neke osobe različitim grupama
i onim karakteristikama za koje ona pretpostavlja da su jedinstvene. Najčešće se elementi identiteta
koji sačinjavaju Jastvo svrstavaju u dve kategorije: a) društveni identitet - izveden iz pripadnosti
grupama i b) lični identitet - uobličen pomoću jedinstvenih, ličnih atributa.
- Može se reći da je u tesnoj vezi sa problemom identiteta i centralnost crta. Neki smatraju da je
identitet konstituisan konfiguracijom središnjih, centralnih crta. To ne znači da su središnje crte
nepromenljive i da ostaju konstantne tokom ontogeneze, već podrazumeva da se u izučavanju
identiteta mi usresređujemo na tipične crte koje tvore sistematske razlike, a koje su odgovorne za
uobličavanje navika i usmeravanje delatnosti.
- Crte variraju između različitih kultura, klasa, polova i rasa, ali i između različitih osoba.
- Postoji nekoliko različitih kriterijuma na osnovu kojih se može utvrditi da li je neka crta centralna -
nivo do koga druge crte zavise od nje; stepen u kome je nekoj osobi teško da promeni crtu; nivo do
koga crta utiče na način na koji drugi kategorizuju neku osobu; stepen u kome je crta dominantna u
situacijama koje zahtevaju savladavanje stresa.

- Pitanju ličnog identiteta prilazi se preko sržnih konstrukata "koji tvore nečije procese održanja"
nasuprot "perifernim konstruktima koji se mogu izmeniti bez ozbiljne modifikacije sržne strukture".
Onaj deo sržne strukture oko koga vlada veliko saglasje i koje se doživljava na zajednički način od
najvećeg broja članova društvene grupe odnosi se na društveni identitet.
- Kolektivni agensi se mogu ispitivati pomoću sržnih i perifernih konstrukata.
- Sržni konstrukti se definišu kao predstave odnosa članova nekog kolektiva prema drugima, a
kriterijum na osnovu kkoga se mlže proceniti sržnost ogleda se u tome što dati kolektivni agens pilinje
da se raspada ukoliko je dati konstrukt invalidiran.
- Osobe koje deluju na osnovu crta ili konstrukata koji pripadaju identitetu donose odluke o važnim
pitanjima i preduzimaju važne korake u odnosima sa važnim drugim osobama.
- Ukoliko želimo da ovo ponašanje razumemo mi moramo da znamo šta je sadržaj njihovih sržnih
konstrukata. Stvari mogu da krenu s neruke ukoliko naglasak stavimo na periferne ili irelevantne
konstrukte jer u tom slučaju osobu jednostavno nećemo razumeti.
- Možemo pretpostaviti da da je nečija nacionalnost ili pripadnost rasi ključ za identitet te osobe, a da
pritom ona pridaje važnost samo svojoj religijskoj pripadnosti, savesnom obavljanju svog posla i
svojoj porodici. Za neku osobu možemo pretpostaviti da joj je prevashodno važna pripadnost klasi i
visina godišnjih primanja, a da ta osoba pre svega smatra da je prevashodno omeđuje to pro je
homoseksualac ili kolekcionar slika.
- Društveni identitet je toliko zapleten u mrežu pripadnosti neke osobe različitim grupama da se Ja
teško može razlikovati od Mi.
- Karl Šajbe je izdvojio od različih domena grupnog identiteta nacionalni identitet zaključivši da
"postoji porast dokaza u prilog tome da če nacije ostati fundamentalna politička realnost još dugo
vremena".
- Entoni Gidens, svestan implikacija nezadrživog procesa globalizacije, smatra da su nacije ili suviše
male ili suviše velike da bi mogle da rešavaju aktuelne probleme čovečanstva.
- Mnoge teškoće koje su se javile zbog toga što teoretičari u raspravama zauzimaju različita stanovišta
i opredeljenja u vezi sa pojmom koji je vremenom prošao kroz mnoge istorijske promene, a pri tom
svaki teoretičar nastoji da svoje opredeljenje proglasi najvažnijim i jedinim ispravnim.
- Ličnost je samo jedan od mnogih srodnih pojmova koji označava ime jedne opšte klase, kategorije, a
ne jedne jedinstvene pojave. Značenje ovog pojma je teško razumeti dok ae ne ispita njegov istorijat.
- Ispitivanje ličnosti u psihologiji najčešće se poistovećuje sa psihometrijskim istraživanjima ovog
pojma. Kao posledica društvene prakse merenja inteligencije pomoću testova (koja se 20ih godina 20.
veka pokazala kao uspešna i znog koje su preovladala glasna mišljenja da psihođogija u potpunosti
treba da se razvija kao objektivna nauka, baš kao i ostale prirodne nauke tog doba) pristupilo se
merenju ličnost:
,,Izgleda sasvim verovatno da smo došli tamo dokle psihologija može doći u ispitivanju uspeha na
osnovu inteligencije. Sledeći razboj u polju psihologije mora doći kroz eksperimentalna ispitivanja
karaktera i crta ličnosti. Da karakter, ličnost, stavovi ili kako god mi to zvali, igra važnu ulogu u
uspehu ne može se staviti u sumnju".
-Tri karakteristike novih instrumenata za merenje inteligencije ličnosti bile su presudne ua dalji razvoj
ove discipline. Prva se sastoji od oslanjanja na aditivni model ljudske osobe, druga od toga što su u
potpunosti poistovećeni konvencionalnu verbalni opisi i psihološka stvarnost, a treća na izbacivanje
svih onih stavki pomoću kojih se u testu mogla meriti i promena, a ne samo postojanost.
- Psihološki instrumenti za merenje ličnosti sastojali su se od verbalnih oznaka kao pro su
"dominantnost" ili "introverzija", s jedne strane i numeričke strukture koja je podrazumevala da je
kvalitet o kome se govori prisutan u nekoj količini koja se može izmeriti, s druge strane.
- Jedinice u operaciji merenja obezbeđivane su ili na osnovu proizvoljnih podeoka na skali procene ili
pomoću verbalnih stavki koje su obrazovale inventar ličnosti.
- U oba slučaja, psihološka stvarnost koja se ovde konstruisala zasnivala se na karakteristikama koje
je bilo moguće nezavisno definisati i izolovati i koje su zadržavale svoj identitet u različitim
situacijama i među različitim osobama.
- Pretpostavljalo se da se introverzija pomoći koje je opisivano ponašanje jedinke A u situaciji X, u
potpunosti može izjednačiti ne samo sa introverzijom koja se pripisivala osobi B u situaciji Y. Svaka
razlika u introverziji između ispitanika B u situaciji Y i ispitanika A u situaciji X mogla je da se
iskaže samo i u potpunosti kvantitativno.
- Kvalitativne varijacije karakteristika koje su se proučavale bile su izučavane ne samo iz opisa
jedinki, već i iz poređenja između jedinki, bile su proterane zarad jednog vrlo apstraktnog nivoa opisa
crta.
- Apstraktna crta kvalitativno je mogla da se razlikuje od druge apstraktne crte, ali su jedinke
ograničavane posedovanjem većih ili manjih količina identičnih karakteristika. Do ovih količina
dolazilo se empirijski aditivnim komponovanjem stavki i poređenjem individualnih "sirovih skorova"
koji su dobijani na ovaj način.
- Stavke u testovima konstruisane su tako da odgovori na njih budu što je moguće više nedvosmisleni
i jednoznačni. Izbacivanje ispitivanja načina na koji je došlo do rešenja zarad eliminisanja izvora
višeznačnosti u ocenjivanju, nesumnjivo važan pomak u ispitivanju inteligencije - proishodilo je time
da se sa scene u potpunosti izbaci ceo jedan važan domen - domen kvalitativnih individualnij razlika
između crta ličnosti koje su kod raznih ljudi i u raznim kulturama imala i različita značenja.
- U procenjivanju ličnosti i konstruisanju inventara ličnosti, pre svega su primenjivani izvesni
konvencionalni verbalni opisi u zdravorazumske kategorije. Ovi izrazi bez ustezanja su predstavljani
kao nešto što je analogno prirodnom naučnom merenju.
- Neki poseban skup jezičkih izraza uobičajenih za neku sredinu trebalo je predstaviti kao nešto što
odslikava neku već postojeću prirodnu kategoriju.
- Izrazi "nametljivost" ili "zavisnost" funkcionišu u jezičkim igrama koje su vrlo karakteristične za
neke društvene odnose, a nimalo karakteristične za druge, nije bilo pitanje koje je zanimalo
istraživače koji su se upustili u praksu merenja ličnosti. "Nametljivost" i "zavisnost" tretirane su kao
jednoznačna i potpuno nedvosmislena svojstva prirodnog sveta koje treba ispitivati na način na koji su
fizičari u 19. veku ispitivali fizičke pojave. Neproveren i ničim potvrđen "naučni" credo imao je za
posledicu istraživanja u kojima su se "kategorije koje je generisao specifičan društveni poredak
proklamovale za predstavnike koji reflektuju jedan istorijski prirodni poredak".
- Značenje pojma ličnost izgrađivalo se kao " jedinstven spoj kategorija koje predstavljaju
kombinaciju univerzalnog biološkog i lokalnog društvenog značenja".
- Treća karakteristika koja je uticala na sudbinu merenja ogledala se u nastojanju da se podvuče oštra
crta između onoga što predstavlja ličnost, i što je postojano i relativno trajno i nepromenljivo, i onog
što s menja "u zavisnosti od situacije".
- Crte, karakteristike ličnosti nezavisne su od lako i često promenljivih treperenja, "čistih" situacionih
uticaja. Zato test koji pretenduje na procenu ličnosti mora da se sastoji od onih stavki na koje
pojedinac odgovara postojano i pri ponovljenim zadavanjima.
- Entitet podložan ovoj postojanosti je ličnost, a ako nema te postojanosti onda nema ni ličnosti.
- U pripremnim fazama uobličavanja testa izbacivane su sve one stavke za koje se utvrdilo ili
pretpostavljalo da mogu da generišu promenljive odgovore. Dobijeni su testovi koji su merili ličnost.
Pritom su konstruisani testovi neosetljivi na merenje promena.
- Pošto je i ovde "naučno" sačinjavala nepotvrđena i neproverena pretpostavka da je postojanost, a ne
promena prirodno stanje stvari, sa scene su uklonjene nedoslednost, nepostojanost, rastrzanost,
sumnja i ambivalencija koje su isto toliko ljudske koliko i doslednost, postojanost, celovitost, vera i
odlučnost.
- Vrednost ovakvih i sličnih osobina u saznavanju čoveka u kliničkom miljeu bila je neprocenljivo
visoka, njihov opstanak omogućen je zahvaljujući retoričkoj pirueti o"doslednom ispoljavanju
nedoslednosti".
- Psihometrijska istraživanja imaju veliki uticaj u izučavanju ličnosti, ona ne predstavljaju samo
usmerenje u nastojanju da se ličnost ispita i sazna.
- Kurt Dancinger navodi nekoliko kategorija značenja koje je ovaj pojam stekao kroz svoju istoriju:
1)Ličnost kao objekat postuliran u projektu izgradnje univerzalno validnog znanja o društveno
dekontekstualizovanim ljudskim jedinkama.
2) Ličnost kao kvazi-medicinski etintet podložan bolestima, poremećajima i simptomatologiji i prema
kome se mogu preduzimati mere kojima se mogu obezbediti "normalnost" i "zdravlje".
3) Ličnost kao agregat (skup) crta koje su reflektovane u verbalnim opisima.
4) Ličnost kao navodno zajednički, opšti objekat interesovanja između različitih, nesamerljivih
pristupa ljudskoj psihologiji.
5) Ličnost kao kontejner za mnoštvo različitih psiholoških istraživanja koja nisu mogla da se uklope u
druge postojeće pravce i discipline.
-Izdvojeno je pedesetak različitih definicija ličnosti koje su razvrstane u nekoliko širih kategorija
(biosocijalne, biofizičke, omnibus, definicije koje ističu integrativnost, one koje ističu prilagođavanje,
one koje naglašavaju jedinstvenost…) za koje se teško može reći da označavaju jedno isto svojstvo.
- Aristotelove reči ,,biće moguće samo mnogovrsno iskazati" i danas možemo da zaključimo da je sve
aspekte bića nemoguće obuhvatiti jednim diskursom jer izgleda da je čovekovo biće osetljivo na
pojmove koje drži o sebi, i da se stalnom izgradnjom i menjanjem tih pojmova i sam čovek izgrađuje i
menja.
- Ličnost pre svega, ono što smo o čoveku saznali vršeći praksu naučnog ispitivanja u kojoj nam se
ličnost prikazivala u perspektivi koja je bila založena u načinima njenog viđenja.
- Dalje analize u pojedinačnim intelektualno izolovanim disciplinama treba da zameni jedna opsežnija
sinteza antropoloških nauka.
- Izgleda da je vreme ispitivanje implikacija do kojih je preovlađujuća praksa u istraživanju ličnosti
dovela do sada.
- Napredak u saznavanju ličnosti ne mora nužno da leži u pojmovnoj i teorijskoj unifikaciji, već u
pažljivom ispitivanju mnoštva značenja ličnosti i srodnih pojmova; u uvažavanju istorijskog i
društvenog konteksta u kome su ovi pojmovi nastali, kao i ispitivanje implikacija kojima prihvatanje
različitih značenja ličnosti proishodi u društvenoj praksi.