3) Pored toga što država nastaje u krilu društva, ona je istovremeni i potreba samog društva.

Radomir Lukić je
najbolje objasnio, rekavši da su termini samo stvar društvene pogodbe. Hans Kelzen je uvideo problem u
svemu ovome: konfuzija dolazi iz toga da država označava više termina. Može se koristi da bi se označilo
društvo, vladu, teritoriju, građane, pa i oblik vladavine. Potpuno slobodan (nezavistan) čovek ne postoji u
stvarnosti. Svi ljudi se nalaze u nekom odnosima sa drugim ljudima, ne izuzimajući ni samoživce i
čovekomrsce. Dakle, država je ovde nastaje kao jedan vid društvenog udruženja, sa ciljem da se zadovolji
jedna od osnovnih ljudskih funkcija – socijalizacija. Pomenuti odnosi stvaraju veze, a, prema Spektorskom,
one se najpre ispoljavaju u onome što je najvidljivije, a to su fizičke veze koje čovek dobija od svoje porodice,
narodnosti, rase, itd... Potom slede duhovne i privredne i pravne veze. Pa možemo doći do zaključka da je
država društvena pojava i društvena potreba za ostvaranje društvenih i individualnih ciljeva i vrednosti.
Država napomenuti potrebu najbolje ostvaruje preko prava, a dokle god ljudi ne budu stanju da razlikuje
dobro i zlo, trebaće prava. Država koristi pravo kao sredstvo za garant mira i reda, odnosno država se koristi
"načelom pravnog regulisanja" kao nečim apsolutnim. Država raspolaže monopolom fizičke prinude koji služi
vladajućoj klasi na vlasti. Pravo jeste instrument monopola fizičke prinude. Ono što karakteriše monopol
fizičke prinude jeste da je njegova primena legitimna. Koliko god da želimo da posmatramo državu kao
empirijsku tvorevinu, ona opet ima svoje nivoe apstrakcije u vidu zastave i grba. možemo doći do zaključka da
je država mehanizam koji je sastavljen da što bolje odgovori posebnim zadacima osiguranja političke moći u
društvu. Države koje imaju veći naglasak na demokratiju mogu da služe i narodu. Država je institucija na kojoj
počiva pravo, jer država teži da putem institucija (pravnih) uredi međuljudske odnose u normativnoj ravni.
Država kao pravno lice je personifikacija te zajednice ili državnog pravnog poretka koji sačinjava tu zajednicu.

4) Platon je veoma jasno odredio da je zadatak državi da zajednički život ljudi uredi tako da vrlinom svi
postanu srećni". On ističe „socijalni princip", koji valja da obuhvati pojedinca kao člana zajednice koji služi
državi. Platon govori da apstraktno izjednačavanje ljudi u državi sasvim protivreči prirodi, i od podele prema
prirodnoj sposobnosti, jer pojedinac ne može da proizvede sve što mu je potrebno za opstanak. Platon je
delio ljude na tri staleža: 1) Vladari ili savršeni čuvari države 2) Čuvari ili vojnici 3) Seljaci, zanatlije, trgovci,
radnici, Platon pridodaje da je za uspešnost ovakve postavke potrebno da vladar bude filozof-kralj. Platon je u
svojim kasnijim učenjima govorio o tome da je zakon taj koji treba da vlada, a ne ljudi. Ovo je nemoguće zato
što bi smo polazili od pretpostavke da su svi ljudi savršeni, a ako je to slučaj, onda nam zakoni nisu ni
potrebni.
4) Verovao je da se postiže efikasnost racionalnih pravila etike. Aristotel čvrsto veruje da je čovek "društvena
životinja" koja je predodređena za život u državi, te mu života van nje i ne postoji. Aristotel je na zakon
posmatrao kao oruđe kojim se vladar služi da ograniči i usmeri pojedinca neke države na pravi put. Aristotel
je verovao da je to dužnost vladara, i to onog koji vlada u korist države. Ovo je jedna racionalna postavka
Aristotela. Prema Aristotelu, oblici vladavine koji su dobri su: kraljevina (vlast jednod čoveka), aristokratija
(vlast nekolicine izvršnih) i politeja (vladavine većine). Prema Aristotelu, oblici vladavine koji su loši su:
tiranida (vladavina jedne ličnosti), oligarhija (vladavina bogatih u sopstvenom interesu) i demokratija (pod
uslovom da oni koji vladaju vladaju u svoju korist). Aristotel je verovao da je srednja klasa ta koja treba da
vlada da je ona neka vrsta merila. Aristotel je doveo u vezu suverena ovlašćenja onih koji vladaju i
apstraktnost zakona, tj. da oni koriste svoja suverena ovlašćenja samo onda kada apstraktnost zakona ne
može da pokrije sve pojedinačne slučajeve. Ovde je Aristotel postavio temelje pravne države, tj. države u
kojoj vladari imaju obavezu da putem zakona svojim građanima utvrde granice slobode.

5) Istog je verovanja kao i Aristotel. Veruje da zakon ima za cilj opšte dobro, prema kojem je uvek usmeren.
Toma deli zakon na četiri dela: 1) lex aeterna - večni zakon 2) lex naturalis - prirodni zakon 3) lex humana -
ljudski zakon 4) lex divina - božji zakon. Večni zakon je samo onaj koji poznaju Bog i blaženi, ali ga poznaje i
svako drugo racionalno biće i to u njegovom značenju. Prirodni zakon nije samo nesavršena kopija, kako kaže
Faus, već se i deo tog zakona nalazi u ljudskom umu. učešće racionalnog bića u večnom zakonu dobijamo
prirodni zakon. Kao njemu podrška, javlja se i pozitivni božji zakon, koji ispravlja nesavršenstva ljudskih
zakona. Dakle, pozitivni božji zakon proističe iz prirodnih prava, što nam govori da je zakon utoliko pravedan
ako je ispravan prema normi razuma. To nam još govori da je zakon stvoren za zle ljude, jer ovima što su
ispravni, zakon nije ni potreban.
5) Ciceron smatra da postoji samo jedno pravo koje povezuje ljudsku zajednicu i jedan zakon koji ga određuje.
Taj zakon je oličen u zdravom razumu i primenjuje se pri naređivanju i zabranjivanju. Smatra da taj zakon niko
nije stvorio, i da niko ne može da ga oduzme. Prema njemu, sve postaje nesigurno ako se udaljimo od prava.
Uprkos svojoj prirodno-pravnoj filozofiji, Ciceron je usvojio i tipično rimsko shvatanje pozitivnog prava ius
gentium, pravo naroda. Ciceron pridodaje da je veoma važno da svaka država prihvati pravnu vrednost kakva
je neizvesnost, što će dozvoliti građanima da predvide stav koji će drugi građani imati prema njihovom
ponašanju.
5) Posmatrajući propast carstva, kreće u ispitivanje problema zemaljskog društva i onoga što će nazvati
država božija. Nema doslednosti u njegovom shvatanju zemljake države, jer je u jednim trenucima ona
oličenje đavola, a u drugim ona razrešava probleme u Gospodnjoj državi. Avgustin dodaje da ako nema
pravičnosti kojoj je narod potčinjen, a koja se sastoji u božijoj volji, nema ni valjane države.

6) Nikolo tvrdi da država ne sme da traži opravdanja u zakonima i pravdi, već da je jedini krivac sama ta
država, odnosno njena stvarnost, tj. nju ne opravdaju dobri zakoni i pravda.
Tomas Hobs nekako nije imao poverenje u to da je ljudska priroda valjana i dobra, pa je iz tog razloga i
smatrao da su ljudi skloni nadmetanju, a ne udruživanju, te da ih na udruživanje tera strah. Zato on i određuje
prirodno stanje kao stanje rata svih protiv sviju. Pošto je priroda svakome dala sve. Kako prirodni zakoni nisu
dovoljni da obezbede mir i bezbednost za kojima ljudi tragaju, Hobs pribegava ideji društvenog ugovora kojim
se uspostavlja zajednička vlast. Tako je država „jedino biće čija volja na osnovu ugovora uzajamno zaključenih
između mnogih pojedinaca mora da se smatra voljom svih tih pojedinaca, pa zbog toga može da se služi silom
imovinom pojedinaca radi mira i zajedničke I odbrane. Kako se pojedinci, odnosno u ovom slučaju podanici,
lišavaju svih svojih prava u korist suverena, Hobsova je država apsolutna.
6) Džon Lok smatra da čovekom u prirodnom stanju gospodari razum. Dakle, u prirodnom stanju, čovek se
ponaš u granicama prirodnog zakona bez zavisnosti od volje bilo kog čoveka". Takvo stanje bismo mogli
nazvati stanjem jednakosti. Ipak, on smatra da je takvo stanje nesigurno i izaziva potrebu za jednim poznatim
i nepristrasnim sudijom koji bi imao ovlašćenje da reši sve sukobe u skladu sa utvrđenim pravnim
pravilima".zadatak države je da pri prelasku sa prirodnog u političko stanje, kako to vidi i Faso, očuva slobodu
čoveka. Tako će taj zajednički sudija, suditi na osnovu zakona i to nepristrasno. Postaje jasno da je
zakonodavna vlast veoma bitna za državu, ali ni ona nije svemoćna.

7) Prema Fasu, osnovna tačka problema oko koje se vrti Rusoova teorija je kako urediti društvo koje je
nastalo iz prirodnog stanja, a u kome je čovek izgubio svoju "autentičnost humanost".Pri prilesaku iz
prirodnog stanja ka društvenom stanju, došlo je do određenih promena, tj. neograničeno prirodno pravo
zamenjeno je ograničenom građanskom slobodom, koja se je ograničena opštom voljom i vlasništvom nad
svojom imovinom. Ruso smatra da nije broj glasova taj koji pravi državu, već usmerenost društva ka
zajedničkom interesu. To je za Rusoa opšta volja koja je nepogrešiva, te on smatra da i zakoni koji dolazi iz
nje, da ne mogu da budu toliko nepravedni.
Prirodno stanje kod Kanta nije nedruštveno stanje, ali i dalje nije građansko društvo. Kako nije nedruštveno
stanje, prirodno stanje nije stanje bez prava, ono ima onu pravnost koja vodi ka privatnom pravu. Kant govori
da je sudija potreban, i da on obezbeđuju da subjektivna prava budu trajna. Kant smatra da ljude ne vuče
sigurnost ili obezbeđenje, već moralna potreba. Čovek mora da prihvati ugovor, kako on to kaže, kad ulazi u
građansko društvo, jer samo tako i može biti sazdano društvo. On prihvata da ugovor proističe iz uma, ima
univerzalni karakter obavezivanja i zahteva zakonodavca koji ima na umu zajedničku volju i pristanak

8) Polazi od običajnosti kao trećeg momenta objektivnog duha koji se ostvaruje u društvenom životu i navodi
da se običajnost ispoljava u tri stepena. To se dešava kroz porodicu, građansko društvo i državu. Konstatuje
da su porodica i korporacija dva običajna korena države. Pošto suverena država nije po prirodi stvari ničemu i
nikome podređena, vrhovni sudija među državama je rat.
Suprotno od Hegela, smatra da je centar svega građansko društvo, čije razumevanje je i ključ razumevanje
istorijskog procesa razvoja čovečanstva. Sveukupnost naših odnosa čini ekonomsku strukturu društva, koja je
i stvarna osnova društva, na koju se nadovezuju pravna i politička nadogradnja. Marks konstatuje da smo mi
proizvod okolnosti i vaspitanja, ali pridodaje da su ljudi ti koji su u stanju da menjaju i da sam vaspitač mora
da bude vaspitan. Marks smatra da je revolucija nešto sasvim prirodno i očekivan stav o pravu, koji samo
prati ekonomske strukture društva. Marks smatra da kako se menja društvo, da se tako menja i pravo.

13) Suverenost državne vlasti, prema Žanu Bodenu, takva je da je svaka vlast suverena, odnosno viša prema
podanicima i nevezana zakonima. Ona je samostalna, neprekidna i nedeljiva".1) Samostalnost se deli na
unutrašnju i na spojašnju. Spoljašnja se odnosi na to da nijedna druga država ne može da utiče na odluke
druge države u donošenju pravnih propisa. Unutrašnja se ogleda u monopolu fizičke prinude. Kada on
nestane, nestaje i unutrašnja suverenost. U deo unutrašnje suprematije spada i pravna neograničenost , koja
predstavlja moć države da donosi pravne propise preko kojih direktno uređuje stanje društvenih odnosa. 2)
Neprekidnost: ona je ista bez obzira na nosioce vlasti. 3) Nedeljiva: monopol fizičke prinude je nedeljiv.
Narodna suverenost proističe iz ideje društvenog ugovora koju daje Ruso, tvrdeći da valja stvoriti takav oblik
udruživanja koji će biti zasnovan na zakonima koji dolaze iz samog društva, te će se ljudi tako udruženi
pokoravati sami sebi. Ovde se nailazi na koncept relacijskog odnosa između pokoravanja i slobode Odavde
sledi da i suverenost kod njega proističe iz opšte volje koja je takvog karaktera da joj nije potrebna saglasnost,
ali joj je neophodno da se svi glasovi prebroje", jer svako formalno isključenje" ukida njenu opštost. Takva
opšta volja je, prema njemu, i nosilac suverenosti.
14) Da bi država postojala, ona mora da obavlja neke funkcije, a Spektroski kaže da organ postoji zbog
funkcije, a ne obratno. Može da se shvati da funkcija proizilazi iz njenog cilja, a cilj može biti različit, može ići
od onih plemenitih ciljeva i kulturnih, pa sve do striktno racionalnih ciljeva. Država ima tri funkcije:
zakonodavstvo, upravljanje i sud, prema čemu teritorija prava deli državnu funkciju na zakonodavnu, izvršno-
upravnu i sudksu. Međutim, pored spojašnje, bitna je i unutrašnja organizacija (čini je sve osim spoljašnje
funkcije i na prirodan način je vezana za ministarstvo spoljnih poslova). Zakonodavna funkcija se može vezati
za donošenje najviših pravnih akata. Kelzen je ovde jasan: Zakonodavstvo jeste stvaranje zakona. Prema
nešto užem shvatanju, državnu funkciju države čini prevashodno zakonodavna delatnost, prava koja odbijaju
da pruže pozitivno određene za upravu, opisujući je negativno. Monteskje će zauzeti stav da se čak i sudksa
funkcija kada se uporedi sa zakonodavnom ima smatrati sporednom, odnosno ona zajedno sa upravnom
predstavlja izvršenje zakona. Možemo reći da je uloga sudstva u zaštita ljudskih prava, a predmet sporovi.
Izvršenje zakona je funkcija i izvršne i sudske vlasti, odnosno opšte pravne norme izvršava i sudsvo i izvršna
vlast, tj. opšte pravne norme se poveruju sudovima u jednom, a u drugom slučaju izvršnin organima.

15) EVOLUCIJA
• Ona je prema Spektorskom neprekidno i postepeno preinačavanje, koje se vrši bez naročitog
učešća ljudske volje. On takođe dodaje da putem evolucije može da nastane nova država ili da
menja stvari, te ovde možemo uzeti kao primer nastanak parlamentarizma u Engleskoj.
REVOLUCIJA
• Slikovita i sveukupna kvalitativna društvena promena kojom se menjau suština i smisao svih
društvenih pojava. Deli se na:
1) Političku revoluciju - nasilna promena vlade bez ikakvog pomeranja društvenih odnosa.
Ponekad se ograničavaju samo na promeni vlastodavca (Francuska revolucija iz 1830. godine,
preko koje je Karl X bio svrgnu, a na presto došao Filip Orleanski)
2) Socijalna revolucija - duboko zahvataju društvene odnose, menjajući ih u korenu.
(Francuska revolucija iz 1789. godine)

• Revolucija je nezakonita promena državno-pravnog poretka, zašto? Pa, pogledajmo šta je

rekao Volter: "Želite dobre zakone? Spalite one koje imate i stvorite nove". Naravno, revolucija
ne ukida sve što je staro. Primer je, recimo, Francuska revolucija, gde oni nisu zadirali u svetost
privatne svojine, dakle nešto staro je ostalo.
Prema Marksu i Volteru, ona potiče (revolucija) zbog postojanja klasa (slažem se). Ona klasa
koja vlada, bogati sloj, i ona nad kojom se vlada, proleterijati.

• Poznata nam je misao Karl Marksa, koji je tvrdio da će srednji sloj, tj. radnički sloj, tj. proleterijat
putem revolucije doći na vlast, te da će doći i do odumiranja države

• Revolucija nije moguća bez sile, a često ume i da se okrene protiv samih revolucionara.
Nasilje predstavlja oruđe preko kojeg društvo sebi krči put i lomi okamenjene.

• Svaka revolucija je praćena reakcijom koja može da bude i pozitivna i negativna. Uvek će da
postoje ljudi koji se opiti ma kakvoj promeni. (Trocki). Trocki je revolucija uzela sve, a on u
svojoj knjizi "Izdana revolucija" i sam kaže da je revolucija takve prirode da proždire energiju i
našu individualnu, ali i kolektivnu. Kako se svaka revolucija sveti svojim tvorcima i svojoj deci,
te je Malkom Iks, praktično, ubijen po prećutnom nagovoru Elajdže Muhameda, svog prvog
idejnog vođe.

• Formalnopravna revolucija označava korenit raskid sa važećim, kako je kod nas to učinjeno
Zakonom o nevažnosti pravnih propisa od 5. aprila 1946. godine. Reakcija je nešto normalno što
prati revoluciju, a prema rečima Spektorskog, ona je posledica ljudi koji izbijaju na površinu, ljudi
koji nisu ništa naučili niti zaboravili.

REFORMA

• Reforma je promena u državno-pravnom poretku koju sprovodi vlast, pa je samim tim i

zakonita promena. Reforme mogu da budu praćene otporom. Reforme se češće vezuju
za posebne promene u određenim oblastima
društvenog života, kao što je na primer: zdravstvo, školstvo i uprava. Primer reforme jeste
reformu koju je sprovodi Petar I, koji je u krvi gušio svaki otpor, učešće u mučenju svoje polusestre
Sofije i njenom kasnijem zatvaranju u manastiru, zajedno sa svojom ženom, a kasnije i ubistvom
sopstvenog sina Alekseja.

PREVRAT

• Nezakonita promena društveno-pravnog poretka. Po pravilu su

antidemokratskog karaktera. Deli se na:

1) Udar (dvostruki prevrat) - Sam vladar ili lica u visokoj vlasti pokreću prevrat

2) Puč (ulični prevrat)- iz ranga niže rangiranih pripadnika vlasti. (Majski prevrat 1903. protiv
Aleksandra Karađorđevića, koji je bio izveden od strane mladih oficira, mada se kasnije
pridružuju i drugi sa višim rangom)

RESTAURACIJA

• Veštačko pomaganje revolucije. Ona obično dolazi posle revolucije, kada se kritično doba
zamenjuje organskim, i kada se uspostavljaju veze sa prošlošću. Remek delo Napoleonove
restauracije je Građanski zakonik iz 1804. godine.

16) Da li država može da nestane (64-68)

• Kada govorimo o državi, možemo govoriti da je ona nastala kao društvena potreba koju je
razvio i stvorio čovečiji um. Motivi nastanka države bili su različiti, od toga da su je stvorili
plemeniti sa plemenitim ciljevima, preko toga da je stvorena od strane moćnih, u želji da potčine
slabije. Iz ove postavke se i rađa ugovorno pravna teorija, koja govori da je država nastala putem
ugovora koji su ga stvorili i potpisali svi oni koji čine državu. Država je mogla da nastane i zbog
zaštite, ali i zbog sile, jer su kasnije države, poput imperije, nastale i opstale zbog sile.
OBLICI POSTANKA ODNOSNO NESTANKA DRZAVE

1) Priznavanjem jedne države, ili vojna okupacija (kolonije)

2) Aneksija je pripajanje jedne države drugoj, a to može da bude dobrovoljno ili putem sile.
Primer Austrije Nemačkoj iz 1938. godine. Sukcesija je odnos između dve države.

3) Ujedinjene podrazumeva ujedinjenje u jednu novu celinu sa novim identitetom, na

primer Kraljevina SHS iz 1918. godine. Podela je kada države podele teritoriju neke treće
države, a ona prestane da postoji.

4) Cesija je dobrovoljno ustupanje teritorije, mada je ovde zapravo reč o ustupanju

teritorije usled ratnih ugovora. Secesija , umanjenje državne teritorije, ali takve da se
formira nova država i pruža narodu pravo na samoopredeljenje, a primer je izdvajanje
Norveške od Švedske

5) Priraštaj je povećanje zemljišta putem novih formacija zemlje, kao što je rašcenje
ostrva. Održaj je osnov koji proizlazi iz toga da je državnina bila u određen vremenskom
periodu držaoca, te postaje njegova teritorija.

• Država ne prestaje da postoji, već se samo menjaju njeni elementi, kao što su teritorija,
stanovištvo i vlast. Spektroski je ovo najlepša objasnio, rekavši: "Država je umrla, živela
država".

• Marks i Engels uviđaju da je proleterijat jedina revolucionarna klasa suprotstavljena buržoaziji.

Oni mogu da stvore idealno društvo, tako što će da unište privatnu svojinu i privatna osiguranje,
dalje oni tvrde da će ovo dovesti do stanja u kome će slobodni razvoj pojedinca biti uslov za
slobodan razvoj svih. Valja napomenuti da je Engles smatrao da, pošto država nije nešto što
postoji od pamtiveka, država može odumreti razvojem, što će se, prema njemu, i desiti kada
odumru klase, jer kada nestanu klasni sukobi, koji su svoj osnov pronalazili u državi, nestaće i
sama država. Lenjin će tvrditi da je ovo stanje odumiranje države, a ne njeno ukidanje.

• Pjotr Stučka smatra pravo ne postoji u društvu u kojem nema klasa ili tamo gde su one
nestale
• Kao koncept, ne. Zato što klase nikada neće prestati da postoje. Šta više, ako bi država
nestala, Engles kaže da bi društvo u takvoj situaciji zapalo u svoju protivrečnost, tj: društvo bi
se odreklo svog građanskog prava i vratilo bi se na svoje prirodno pravo.

• Mi ljudi smo nesavršena bića. Dokle god tako ostane, ostaće i podli i gordi i zli ljudi. Dokle god
postoje takvi ljudi, postojaće i zakoni, a dokle god postoje zakoni, postojaće i oni koji će ih
primenjivati putem autoriteta, sankcija i sile. Dokle god tako bude, biće i onih koji vladaju, a
dokle god tako bude, biće i vladajući sloj, a dokle god postoji vladajući sloj, postojaće klase, a
dokle god postoje klase, postojaće i država.

17) Pojam državne organizacije i načelo hijererhije unutar državne

organizacije (71-74)

• Država je kao organizacija veoma složena pojava, na neki način predstavlja odraz društvenih
potreba. Ona je svesno i planski stvorena društvena tvorevina ustanovljena sa određenim
ciljem, sa prethodno utvrđenim organima za izvršavanje
određenih zadataka i naročito opremljenim organima za primenu državnih sankcija.

• Kao posebnu karakteristiku državne organizacije izdvajamo suverenost. Kelzen navodi da se

identitet države i pravni poredak izvodi iz postavke države kao političke organizacije, koja je
zapravo prinudni poredak, a on kasnije ima ulogu da reguliše upotrebu sile. Država je poredak
koji ima za cilj da reguliše silu gde je nužno da se ipak izvrši podela poslova unutar organizacije.
To se sprovodi putem službi

1) Državna organizacija je širi pojam od državnog aparata i državnog mehanizma,

uključuje i građane koji povremeno učestvuju u vršenju vlasti.

2) Državni aparat čine lica koja kao državni službenici vrše državne poslove trajno i
profesionalno u vidu zanimanja.

3) Državni mehanizam odnosi se na sastav i veze državnih organa koji sami po sebi čine
mehanizam za vršenje vlasti.

• Ono što državno organizaciju razlikuje od drugih oblika organizacije u društvu

je taj stepen organizovanosti i podele poslova kao i onih koji vrše kontrolu nad radom delova
državne organizacije.

• Državna organizacija može imati monopol prinude samo ako se shvati kao normativni
poredak u kome se izvesne akcije individualnih ljudskih bića smatraju akcijama države. Možemo
smatrati da je državna organizacija tačka koja objedinjuje sve ovakve delatnosti koje se obavljaju
u ime i za račun države što dalje znači da je državni organ istovremeno i organ prava, ovo je
tvrdio Hans Kelzen.

HIJERARHIJA

• Hijerarhija predstavlja odnos nadređenih i podređenih, pri čemu oni koji su podređeni
stoje u zavisnom odnosu prema onima koji su nadređeni. Svaki pojedinac kao privatno lice
jednak je drugom, ali je podređen državi.

• Dragan Mitrović smatra da hijerarhija predstavlja silu reda u državi i pravu. U užem pravno
– političkom smislu to je ovlašćenje nekog državnog organa da izdaje zapovest
drugom. Pravni akti tog državnog organa imaju veću pravnu snagu. Odluke onog koji je na
hijerarhijskoj lestvici niži imaju takav karakter da se mogu menjati, poništavati i ukidati.

• Hijerarhija u formalnom smislu označava formalnu lestvicu, rang prema kome se određuje
položaj delova u organizaciji.

• Hijerarhija je najviše izražena između državnih organa koji imaju istu stvarnu, ali različitu
mesnu nadležnost. Danas, putem decentralizacije se teži da se umanji hijerarhijska lestvica.
Usled toga, dolazi do izražaja sledećih načela

1) Centro-perifernog povezivanja: državni organi moraju biti povezani ne samo vertikalno i

horizontalno već i dijagonalno, tj. da se načini razlika između centralnih i necentralnih organa.

2) Načelo koordinacije: zahtev za uspostavljanjem skladnih odnosa između državnih

organa, teško ostvarljivo

3) Načelo kooperacije: saradnje

4) Načelo komplementarnosti: dopunjavanja.

18) Uloga službenih lica u državnoj organizaciji (74-75)

• Uloga službenih lica u državnoj organizaciji bez obzira na njihov položaj je da istupaju u
ime i za račun države. Oni predstavljaju državu koju vidimo kao organizaciju. Možemo ih podeliti
na:

1) Službenike , lica koja vrše državnu službu kao zanimanje za koje primaju platu. Potrebno
je da imaju potrebno znanje da bi vršili funkciju, a oni imaju i stalnost u svom poslu, a time
se onemogućuje politički pritisak na njih, što je bitno za, recimo, sudije.

2) Državne neslužbenike , to su oni koji pored svog stalnog zanimanja povremeno

ili privremeno imaju državnu službu (primer
poslanici u skupštini ili sudije porotnici). Ova lica moga da napuste svoje primarno zanimanje i
da mu se posle nekog vremena vrate. Oni ne moraju da raspolažu nikakvim specijalnim
znanjem, ali mogu da primaju nadoknadu ako im obavljane dužnosti umanjuje primanja kod
njihovog primarnog zaposlenja.

• Službena lica imaju veoma važnu ulogu u životu državne organizacije jer predstavljaju njen
personalni momenat. Moraju da imaju i svoje službene dužnosti koje treba da obavljaju u
javnom interesu i prema pravilima službe. U delu službene
dužnosti prepoznajemo načelo hijerarhije koje od njih zahtevan najpre lojalnost prema državi, a
potom i poslušnost prema nadređenima.

• Načelo hijerarhije u državnoj organizaciji direktno je povezano sa pojmom birokratije. Ona

je određeni način postupanja unutar organizacije, tj. odnosima koji nisu zasnovani na
prijateljskim vezama.
Birokratija u užem smislu reči odnosi se na
rukovodeće državne organe koji upravljaju ili zauzimaju vodeće položaje u državnoj
organizaciji.

• Pojam tehnokratije odnosi se na poseban sloj stručnjaka koji raspolažu velikom vlašću
prilikom donošenja važnih ili najvažnijih odluka. Razvoj države zahteva i birokratiju
i tehnokratiju, ali moramo biti oprezni da birokratija i tehnokratija ne naprave od društva
mašinu sa određenom dozom razuma, tj. mogu da dehumanizuju društvo.
19) Pojam i vrste državnog organa (75-80)

POJAM DRŽAVNOG ORGANA

• Državni organ je pravni pojam koji je vezan za konstrukciju države. Lice koje izvršava
funkciju stvaranja ili primene norme ili izvršenje pravne sankcije može se nazvati državnim
organom. Nadležnost državnih organa određeno je za određeni organ i predstavlja skup poslova
koje on obavlja u ime i za račun države. U užem smislu, državni organ bi moglo da bude lice koje
ima jedan specifičan pravni položaj.
Državni organ koji je postavljen ili izabran za neku funkciju, vršenje te funkcije treba da bude
njegovo glavno zanimanje, tj. on je službeno lice.

• Državni organ možemo shvatiti i kao normativu pojavu, odnosno skup pravnih poslova koji
su određeni pravnim normama. Dalje, državni organ možemo posmatrati kao organizacionu
jedinicu koja je sastavljena od jednog ili više lica, dok je državno službeno lice jedno fizičko lice.

• Trajanje državnog organa nije direktno zavisno od života ili smrti pojedinca koji se nalazi u
njegovom sastavu. Tako, na primer, sudijska vlast ne pripada sudiji kao takvom, već državi, kod
sudijsvko svojstvo pripada samo sudiji lično

VRSTE NADLEŽNOSTI

1) Stvarna nadležnost - vrsta spora, vrsta posla ili predmeta koji državni organ valja da
obavlja, te razlikujemo poslove koje obavlja sud od posla koje obavlja parlament

2) Mesna nadležnost - određuje se prema prebivalištu ili boravištu određenog lica na koji se
predmet odnosi, a može da bude i po teritoriji na kojoj državni organ obavlja svoju stvarnu
nadležnost.

3) Funkcionalna nadležnost - kada više stvarnih i mesnih organa biva uključeno u jedan
privremeno stvoren državni organ zbog određene potrebe. Ovde možemo da navedemo primer
kriznog štaba, gde je on, zapravo, kombinacija različitih mesnih i realnih nadležnosti. Ovakav
organ nastaje odlukom nekog višeg državnog organa, a njegovom odlukom bila i ukinut.
ORUŽANI, CIVILNI I POLITIČKI ORGANI

• To je državni organ koji uz sebe ima rezervisanu silu, i koji ima vlast da je upotrebi.
Možemo navesti nekoliko primera:

1) Policija
2) Vojska - ima primat na fizičku silu
3) Žandarmerija

• Civilni organi , u demokratskoj državi, imaju primat u odnosu na vojne, te tako i oni
donose odluke o postupanju oružani organa (ako za to ima potrebe)

• Politički organi su oni organi kojima je povereno rukovođenje države i koji na taj način
određuju opšti smer i način vršenja vlasti.

• Politički organi su sastavljeni od građana koji imaju svoje redovno zanimanje izvan ove
službe, a stručni su oni koji imaju samo to zanimanje, i koji ga profesionalno izvršavaju.

ODLUČUJUĆI I IZVRŠNI, DEMOKRATSKI I BIROKRATSKI

• Hijerarhija govori o količini vlasti kojom državni organ raspolaže, to jest: ako se priihvati da
država predstavlja samo personifikaciju prava, onda se ovo ogleda u snazi pravnog akta koji
državni organ donosi.

• Na vrhu lestvice se nalaze odlučujući organi, a na dnu izvršni. Bitno je napomenuti da

pojedini organi mogu da imaju i odlučujuću i izvršnu funkciju. Kod nas se na vrhu lestvice nalazi
parlament.

• Ulazak u demokratsko društvo podrazumeva izbor, dok ulaz u birokratsko podrazumeva

postavljanje, kako se postavlja ministar. Načelno gledano, demokratski organi postavljaju
birokratske, a birokratski se biraju demokratskim putem.
INOKOSNI I KOLEGIJALNI, PERIFERNI I CENTRALNI

• Inokosnki čini samo jedno lice, dok zborni čine više njih. Bitno je napomenuti da i inoksini
imaju ljude iza sebe koji ih savetuju, znači ne radi sami, ali sama odluka zavisi isključivo od njih
samih, dok se kod kolegijalnih putem glasanja donosi finalna odluka. Glasanje može da bude više
od pola, ili nekog konkretnog broja.

• Periferni državni organi su stvoreni zbog toga što centralni državni organi nisu u stanju da
izvršavaju sve funkcije.

20) Zakonodavna vlast (81-83)

BITNE KARAKTERISTIKE:

1) Može se shvatiti kao stvaranje opštih pravnih normi koja kao "predstavništvo onih nad
kojima se vlada" to čini. Međutim, Hans Kelzen smatra da su sve opšte pravne norme
"državnog pravnog poretka stvorene isključivo od organa označenog kao zakonodavac. Kaže
da sve opšte norme moraju biti stvorene od organa koji se naziva "zakonodavan" ili na
osnovu ovlašćenja tog organa. Te tako ih on naziva uredbama i pravilnicima, ali po njemu imaju
isti karakter kao zakon.

2) Može da donese ustav. Stoga se još naziva i ustavno-zakonodavnom vlašću.

3) Vrhovni organi vlasti koji donose opšte pravne norme naziva se predstavničko telo. Bira
se putem demokratije.

4) Teži se ka tome da se zakonodavni organi popune profesionalnim političarima kojima je

bavljenje politikom glavno zanimanje.

5) U radu zakonodavnog tela posebu ulogu imaju parlamentarni odbori, koji se osnivaju za
posebne poslove, na primer za poslove državne sigurnosti, a njihov rad je uređen posebnim
pravilima.

6) Znači, zakonodavstvo ne podrazumeva stvaranje svih opštih pravnim normi, već samo onih
koje to čini zakonodavno telo, ili telo koje ima tu nadležnost (od strane zakonodavnog tela).

7) Postoje dve vrste pravila:

- Ona koja regulišu delatnost državnih organa.

- Ona koja regulišu delatnost društvenih organizacija i građana.
8) Zakone koje donosi zakonodavna vlast moraju daje da se razrađuju pomoću sudske i
izvršne vlasti.

21) Izvršno upravna vlast (83-84)

BITNE KARAKTERISTIKE:

1) Taranovski navodi shvatanja Aristotela, prema kome je sadržina uprave u državnoj brizi, te
konstatuje da kako se širio krug poslova države tako se širila i državna briga. Čitava uprava se
može podeliti na spojašnju i upravnu. Spojašnja podrazumeva odnose sa drugim država, a
unutrašnja sa stanovništvom. Izvršna vlast kao takva samo izuzetno donosi opšte prave
norme, njen zadatak je da stvara i primenjuje pojedinačne pravne norme kojima, na izvestan
način, vrši konkretizaciju opštih pravnih normi.

2) Sam reč uprava označava državu i svaku javnu vlast i obeležava delatnost poput ,,
predviđanja, planiranja i organizovanja, ali i zapovedanja i nadzor.

3) Taranovski navodi da je sve do XIX veka uprava upravo bila označena kao policija.
Delila se na:

- Policija sigurnosti: obezbeđenje lične i imovinske sigurnosti

- Policija blagostanja: pomoć narodnom blagostanju, kako materijalnom, tako i duhovnom.

4) Ova postavka pokazuje dvojaki karakter unutrašnje upravne delatnosti države. Tako se ona
sastojala i sastoji u aktima preko kojih upravni i administrativni stupaju u zvaničnu vezu sa
stanovništvom. Upravno-izvršna vlast može da vrši nadzor i da rukovodi, to jest da pruža
usluge, čime se pretvara u službu.

5) Najpre su građani bili objekt vlasti, potom osobe nad kojima se vrši vlast, onda i subjekt vlasti
i korisnik usluga vlasti.

• Deli se na:

1) Izvršno-politički: pripadaju državni poglavar i vlada

2) Upravni deo: pripadaju ministarstva i ostali organi središnje uprave koji su smešteni u
većini država u glavnom gradu kako bi se postigla što bolja koordinacija.
IZVRŠNA VLAST:

- Donošenje pravnih akata za izvršenje zakona

- Donošenje svojih opštih i pojedinačnih akata kojima konkretizuje dispoziciju opštih
zakonskih normi
- Vršenje nadzora i davanje smernica upravi za izvršenje odluka zakonodavne vlasti

UPRAVNA VLAST:

- Donošenje pravnih akata koji mogu da sadrže čak i opšte norme (instrukcije, pravilnike,
naredbe, odluke), pored uobičajenih pojedinačnih pravnih akata i normi, i neposredno vršiti
primenu prava

- Oni donose akte koji su u hijerarhijskom smislu niži od zakona, te se zato nazivaju i
podzakonskim. One, pak, mogu doneti i akte koji imaju snagu zakona, kakve su uredbe sa
zakonskom snagom, koje postoje pored već uobičajeno shvaćenih uredbi. Mogu da donesu i
političke akte kao akte vlade, koji su vezani za sigurnost, kako unutrašnju, tako i spoljašnju.

- Kontkretizacija opštih pravnih normi se mora izvrši. Tako imamo i takve poslove
,,koji se stavljaju u nadležnost posebnoj izvršnoj vlasti" (šefu države ili vladi) kao što je vođenje,
usklađivanje, nadziranje i sankcionisanje delatnosti uprave ili predlaganje i izrada nacrta zakona
i drugih akata iz nadležnosti zakonodavca. Ti poslovi se dele na:

1) Donošenje opštih pravnih akata

2) Donošenje pojedinačnih upravnih akata

22) Sudska vlast (86-88)

BITNKE KARAKTERISTIKE:

1) Zadatak sudske vlasti je stvaranje pojedinačnih normi (sudske odluke) na osnovu opštih
pravnih normi koje stvara zakonodavna vlast i čime se stavljaju u pokret sankcije koje te opšte
pravne norme propisuju. Hans Kelzen konstatuje da
sudovi primenjuju pravo, ali da njihova uloga mora da bude više od pukog
primenjivanja, te sudija ne sme da primeni nepravedan zakon.

2) Sudija nije neko ko samo registruje životne i pravne činjenice, već mora da ima i aksiološki
način promišljanje sveta prava (da ispituje društvene vrednosti i vrednosti u opštem smislu).

3) Aristotel govori da sudije moraju da imaju jedan vid pravičnosti. Ta pravednost se, prema
Aristotelu, ogleda u tome da je sudija u stanju da reši slučaj bez obzira na to da li neki zakon sme
da se primeni ili je previše strog da bi se primenio.

4) Spektorski je uvideo da jedino obrazovani aksiološki pravnik može da reši državnu krizu.
Dodaje da iako je sudska vlast potisnuta od strane zakonodavne i izvršne, da je ona jedina
način da se ostvari prosperitet države.

5) Posebna karakteristika je nezavisnost sudstva. To znači da niko nije iznad sudije u

hijerarhijskom smislu. Možda je bolje da se kaže da hijerarhija nema uticaja na sudiju. To bi
bilo kao kada bi neko mogao da priđe i utiče na odluku sudije, ili da neko može da donese
odluku sem njega samog. To, naravno, nije slučaj (mada, ko zna šta se sve dešava iza
zatvorenih vrata).

"Klasično rimsko pravo se razvijalo bez pravosuđa."

6) Posao sudske vlasti se može, jednostavno, svesti na rešavanje sporova. Spor je, blago
rečeno, nenormalna pojava koja sprečava primenu prava, zbog čega što pre more biti rešen.
Sudska vlast je ta koja rešava sporove i koja izdaje sankcije. Bitno je napomenuti da nije svaki
spor sudski spor.

7) Sud primenom materijalnih i proceduralnih normi utvrđuje činjenično a potom i pravno

stanje, da bi na kraju doneo odluku koja je imperativnog karaktera. On ne može da bude samo
onaj koji konstatuje faktičko stanje stvari, baš iz tog razloga njegov autoritet mora da bude
aksiološkog karaktera.

8) Zbog želje da se uspostavi ravnoteža između tri vlasti, došlo je do kontrole sudova nad
zakonodavstvom.

23) Oblici države (91-95)

• Vlast i državnu upravu ima ili jedan građanin ili nekolicina, ili množina, a svaki oblik ima svoj
rđav ili valjan vid. To da li je rđav ili valjan cilj, koji može biti opšte dobro ili ,, korist onih koji drže
vlast". Interesantno je to da je Aristotel za opštu korist rekao da je motiv zakonitosti dok je motiv
nezakonitosti individualna korist.
• Po Aristotelu, dobri oblici vladavine su:

1) Kraljevstvo - vladavina jednog izvrsnog

2) Aristokratija - ima najviši stepen razvijenih etičkih i intelektualnih vrlina
3) Rebublika - vladavina sa visokim stepenom jednakosti

• Po Aristotelu, loši oblici vladavine su:

1) Tiranida - bezakonitost i samovoljna vlast jednoga

2) Oligarhija - vladavina najbogatijih; izopačen oblik aristokratije
3) Demokratija - vladavina mase; izopačen oblik republike

• Možemo da primetimo da je Aristotel razlikovao državne oblike po formi njihove vlasti,

odnosno koristio se kriterijumom broja lica. Aristotel je čak napomenuto da je moguće napraviti
i kompromis između dva ili više oblika vladavine. Mešanjen demokratije i oligarhije se pravi
kompromis između slobode i imovine. Tako po njemu nastaje oblik vladavine koji se obeležava
zajedničkim imenom svih državnih oblika, politija .

• Aristotel je, takođe, izvršio i sledeću podelu:

1) Apsolutno najbolja vladavina: kada onome kome osniva državu, zemljište, ljudi i sredstva, su
dostupni u neograničenoj količini.

2) Relativno najbolji oblik vladavine: odnos onih koji ga žele i koji ga ne žele. Ima više onih koji
ga žele.

3) Najbolji oblik vladavine s obzirom na date političke odnose: onaj koji se zalaže za
dugotrajnost i izbegava svaki oblik preterivanja.

4) Prosečno najbolji oblik vladavine: onaj koji je najpodesniji za sve države.

• Aristotel govori da dinamičnost državnih oblika zavisi od srednje klase, koja drži do
suverenosti zakona. Na ovome se zasniva i Aristotelova idealna država: Republika. Ona se nalazi
između oligarhije i demokratije, a u kojoj srednji stalež ima središnji i rukovodeći značaj. Ona je
katalizator za sve državne oblike i on je, jednostavno, naziva politija .

POLIBIJE:
• Dodaje mešoviti oblik koji objedinjuje sve najbolje što Aristotel ističe, tj. smatraju da je to
Rimska rebublika koja objedinjuje monarhiju - izraženu u konzulskoj vlasti, aristokratiju -
izraženu u senatu i politije - izraženu u skupštini.

• Aristotelovu politiju naziva demokratijom, dok će Aristotelovu demokratiju nazvati

"olohokratijom" (vladavina prostog puka)

• Tvrdi da se uzajamnon paralezacijom privatnih interesa nosilaca vlasti može izaći iz

nestabilnostk državnih organa.

CICERON:

• Dodaje mešoviti oblik koji objedinjuje sve najbolje što Aristotel ističe, tj. smatraju da je to
Rimska rebublika koja objedinjuje monarhiju - izraženu u konzulskoj vlasti, aristokratiju -
izraženu u senatu i politije - izraženu u skupštini.

• Insistira da se najboljom državom upravlja najvećom pravdom, dok je njen vezivni

element zakon koji stoji uz nju.

TOMAS HOBS:

• Izbacio je Aristotelove izopačene forme (Tiranija, Oligarhija i Demokratija). Verovao je da

je država normalna samim tim što postoji.

MONTEKSJE:

• Deli oblike na:

1) Umerene: Monarhija i Rebublika

2) Samovoljne: Despotija
• Govori da načel vladavine određuje oblik državne vladavine, pa tako imamo:

1) Demokratija: ljubav prema otadžbini ili politička vrlina ili jednakost načela

2) Aristokratija: umerenost koja odbacuje malodušnost i duševnu lenjost

3) Moharhija: čast

4) Despotsko vladanje: strah

• Naglasio je da je državni objekat ili cilj merilo za određivanje vladanja.

KANT

• Načinio je razliku između dva oblika vladavine:

1) Autokratija, aristokratija i demokratija: to je za njega monarhija (ovo govori za autokratiju)

2) Republikanske i despotske

• Ovo znači da se oblici vladanja određuju prema licima koja pripada vlast, a oblici
upravljanja se određuju prema individualnoj slobodi.

• Po njemu, rebuklikanska vlast se postiže onda kada kada se zakonodavna vlast odvoji od
izvršne, a potom preda narodnom predstavništvu. Despostka je ona u kojoj zakonodavna i
izvršna nisu odvojene.

GLAVNI OBLICI DRŽAVE

1) Oblik vladavine : kriterijum koji vodi ka podeli prema monarhiji ili rebublike. Dakle, na
monarha i na predsednika države.

2) Oblik političkog režima : kriterijum koji vodi ka podeli preme demokratije ili autokratije.
Dakle, stepen odvojenosti onih koji upravljaju i stanovišta, kao i način na koji upravljači
uspostavljaju svoju vlast u odnosu na stanovništvo.
3) Oblik državnog uređenja : Kriterijum koji vodi ka podeli na (kriterijum je da li država postoji
ili ne):

1) Jedinstvena država:
- centralna
- centralizovana
- decentralizovana

2) Složena država:
- regionalna
- savezna
- saveze države

4) Oblik državne vlasti : zavisi od istorije i teritorije jednog podneblja. Oblik državne vlasti zavisi
od političke svesti stanovništva, kao i od prevage određenih pravno-poltičkih ideja

24) Monarhija i vrste monarhije (97-103)

• Monarhija je oblik vladavine u kome se jedno lice ili naslednim putem ili izbornim puten
(ređe), pojavljuje kao jedinstveni i direktan državni organ ili kao jedan od takvih organa.
Njegov položaj je određen osnovnim zakonom, kojim se njegova ličnost označava kao
suverena, sa svim njenim karakteristikama. Svaki napad ne njegovu ličnost, smatran je aktom
izdaje. Monarh je neko ko vlada po "Milosti Božjoj" ili, u Italiju, "Po milosti Božjoj i volji
naroda.

• Prvi monarh u svojoj dinastiji ne može da naslediti svoje vladanje državom, već je on samo
začetnik. Za nas bi to bio Miloš Obrenoviće.

• Način dolaska na vlast se razlikuje od države do države, a evo ih nekoliko.

1) Salijski: po kome presto nasleđuje samo muška loza.

2) Holandsko-austrijski sistem: žene mogu da stupe, ali samo kada umru svi muškarci u
tom rodu.

3) Engleska: ako nema sinova, onda presto nasleđuju kćerke.

4) Jugoslavija: kralja nasleđuje potomstvo stečeno iz zakonskog braka (samo muška), a ako
njih nema, onda je kralj dužan da izabere nekog iz pobočne linije. Ako on to nije učinio, onda
narodno predstavništvo na zajedničkoj sednici bira kralja iz iste dinastije.
• On je po pravilu inoksini državini organ, ali može da bude i kolegijalni u vidu regenstva, tj.
namesništva. Kod nas bi to bio Milan Obrenović, i to dva puta.

• On je dvostruko iznad zakona. I u pravnom pogledu, a i u političkom pogledu. Što, u suštini,

znači da se protiv njega ne može pokrenuti postupak. Ako neko hoće da tuži kralja Engleske,
on to može, ali samo uz njegov pristanak. Mada, ovo ne znači da su imuni. Loši politički
potezu mogu dovesti do njihovog proterivanja, pa evo nekoliko primera:

1) Luj XVI ubija carsku porodicu Romanov

2) Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage

• Naravno, monarsi mogu i da zbog pritiska napušten presto. Kada je, recimo, Miloš
Obrenović 1839. godine abdicirao u korist svog sina Mihaila Obrenovića.

• Brak sa osobom kraljevskog porekla bio je zaključivan putem javnog prava, dok su se svi
drugi brakovi smatrali morgantskim brakovima. Edvard VIII je abdicirao zbog toga što su
odbili ženidbu sa Volis Simpson (hteo je da ostane kralj, a da ona ni njena deca ne naslede
krunu).

• Dobar mohar: Antigona

• Loš monarh: Kaligula - bičovao je i ubio Seksta Papinija, sina bivšeg konzula, iz čistog hira.

VRSTE

NEOGRANIČENA :

• Kraljeva vlast postaje njegova "privatno-pravna povlastica" iz koje on/kralj izvlači mnogo
prava, te se tako vode "ratovi" zbog porodičnih interesa kraljevskih dinastija.

• Privatno-pravna povlastica se najbolje ogleda u izjavi Luja XIV: ,, država, to sam ja". Ovakav
stav uključuje i aristokratske crte. Vladavina mu je lične prirode i kralj ne priznaje stare običaje,
staleške privilegije i druge pravne akte. Drugim rečima, on je jedini koji je suveren.

• Apsolutna monarhija nigde nije voljno prihvaćena i izaziva otpore i revoluciju iz

1789. godine. Država je ta koja je apsolutna, a ne monarh, te mu je vlast više obaveza nego pravo.

OGRANIČENA :

• Kada monarh, biračko telo i narodno predstavništvo rade zajedno, kažemo da je u pitanju
ograničena monarhija. Primer ovoga je kada je Jovan bez Zemlje morao, na pritisak barona, da
potpiše 1215. godine Magna carta libertatum, čime je ograničio svoju vlast. Engleska će kasnije
i sama doneti zakone kojima će ograniči vladavinu monarha.

• Ograničena monarhija može biti:

1) Staleška monarhija : vlast mu je ograničena staleškom skupštinom, koja takođe

upravlja ali i popunjava državnu blagajnu.

2) Dualistička monarhija : nema još uvek pravnog parlamentarizma. Kralj sam bira i postavlja
ministre bez obzira na većinu u parlamentu, te zapoveda vojskom koja je odana njemu lično.

3) Parlamentarna monarhija : ovde vlada parlament koga bira narod. Kralj bira vladu, ali je
ona podređena parlamentu. Monarh je samo figura države koja ne utiče na život svoje države.
Suverenu vlast vrši parlament sam ili sa monarhom. On ima moć apsolutnog veta, ali ga ne
koristi. Njegovu vlast vrše ministri koje on postavlja, a narodna skupština razrešava. Monarh
ne može ništa u pravnoj sferi da uradi bez potpisa ministra. Evo primera: Premijer Boldvin se
suprotstavlio ženidbi Edvarda VIII, a ovaj je potom abdicirao.

25) Pojam i vrste republika (103-106)

IZBOR I MANDAT:

• Republike možemo odrediti kao oblik vladavine u kojem je na čelu lice koje nije suvereno, to
znači da on nema nikakve privilegije sem one koje ima fizičko lice, tj. odgovora zakonu kao i svi
drugi. Još jedan bitan faktor je taj da se kao biračko telo javlja narod, pa se republika često
meša sa demokratijom, barem u proceduralnom smislu.

• Predsednik, kao poglavar države, se bira putem glasanja. Za njegov izbor ne postoje prevelika
ograničenja, svako punoletno lice može da se kandiduju. Prilkom izbora, predsednik dobija
mandat. Taj mandat može da traje četiri godine (SAD), pet (Rusija i Francuska) ili jedna
(Švajcarska). Kod nas je tri (proveriti!!!).
Postoji pravilo da predsednik ne može imati više od dva mandata, ako prihvati i treći, onda
postaje član upravnog odbora od sedam članova. Ovo pravilo je uveo predsednik Amerike,
Vašington. Jer, kako on kaže, nije želeo da predsednik postane monarh (pitati profesora da li ovo
važi za sve zemlje!).

• Postoje dva načina izbora:

1) Putem naroda: kao što je SAD, ali je bitno naglasiti da kandidate biraju izbornici, te je
ona posredna, i naglašava se da je predsednik čitavog naroda.

2) Po ustavu iz 1875. godine: predsednika biraju zajedno gornji i donji dom koji tom prilikom
postaju "nacionalna skupština".

• Međutim, izabrani predsednik ne ulazi u parlament, već mu se obraća putem svojih poslanika,
što je garancija da neće vršiti pritisak na parlament. Ovo pravilo je ukinuto od dolaska
predsednika Vašingtona, i predsednik je bio dužan da prisustvuje. Međutim, za vreme
vladavine Džefersona, ovo pravilo će se ponovo uvesti (Džeferson je bio plašljiv), da bi ga
ponovo izbacio Vilson.

KARAKTERISTIKE:

• Kao što smo napomenuli, predsednik nije monarh, i samim tim nije iznad zakona, te je i on
sam podložan zakonu. Moglo bi se reći da je on fizičko lice koje je odgovorno kako za svoje
političke, tako i za svoje građanske postupke. Biće sankckonisan od strane zakona.

• U njegovim rukama se ne nalazi krivično-pravna odgovornost, ili je dosta retka. Npr. u

Francuskoj bi to bio Visoki sud.

• U njegovim rukama je politička odgovornost, a u tu proceduru učestvuje i parlament, čime

je iskazana zakonodavna nad izvršnom vlašću. Određen broj predsednika je izgubilo vlast zbog
grešaka. Tako je, na primer, Endru Đonson bio primoran da se povuče 1869. godine zbog
kršenja ustava.

• Veličina njegove vladavine zavisi od tipa uređenja. Da li je predsednički sistem, u kojem je

njegova vlast kao kraljeva, dualistička monarhija ili parlamentarni sistem.

• Predsednik republike je po pravilu inokosni organ, ali može da bude i kolegijalni, kao
što je to slučaj sa predstavništvom (predstavništvo SFRJ-a)
VRSTE

NEOGRANIČENE :

• Šef države je i poglavar u neograničenoj republici.

OGRANIČENE :

• Predsednik je poglavar, a funkciju šefa države vrši drugi organ. Dele se na:

1) Republike sa kabinetskom vladom (dominira demokratija): (NEMAČKA)

• Zakonodavno telo bira šefa izvršne vlasti. Zakonodavnom telu su odgovorni i članovi
kabineta i predsednik. Vlada je kolegijalni organ, u liku izvršnog veća, a predsednik republike
je predsednik izvršnog veća.

2) Predsedničke republike (dominira autokratija): (SAD)

• Šefa izvršne vlasti bira narod, a ona je nastala po uzoru na ustavnu monarhiju, jer je
predsednikova vlast ista ili veća od ustavnog monarha, što dalje znači da predsednik ima pravo
veta. Svi njegovi članovi kabineta, pa ni on, ne odgovaraju parlamentu.

RAZLIKA IZMEĐU MONARHIJE I REPUBLIKE

• Različite istorijske okolnosti dovele su do prerastanja monarhija u republike ili do pojave

monarhije u kojima monarh, osim u puko formalnom smislu, nema vlast. Mnoge revolucije su
dovele do slabljenje monarhije, poput francuske iz 1789 ili Februarske revolucije u carskoj
Rusiji 1917. godine.

• Možemo da tvrdimo da monarhija nije u potpunosti nestala, već da ju je

rebublika samo u nekim delovima zamenila. Pa, ako pogledamo države u kojima vlada jedan
predsednik već dugo, to nije ništa drugo nego do monarha u nekom pogledu.

• Postavlja se pitanje: šta je bolje? Republika ili monarhija. Odgovor je da su oba loša, i da
nijedan oblik države nije savršen. Neki će reći da je bolja rebublika zato što ljudi više ne veruju u
božansku moć kralja, a neki će pak reči da je bolja monarhija, zato što u periodu krize pruža bolji
oslonac. Mnogo je lakše okupite se oko jednog jednog čoveka, nego oko jednog organa.

• Bilo da je monarhija ili republika, oba oblika vladavine imaju inokosni organ organ na čelu,
ili više lica, što je onda oličeno u namesništvu ili predstavništvu kao kolegijalnom organu.

26) Autokratija: pojam i vrste (109-112)

AUTOKRATIJA:

• Pre svega, treba reći da je AUTOKRATIJA negativna pojava, koja je postajala pre demokratije.
Autokratija u svojoj suštini označava samovladu, odnosno vladavinu onih koju svoju vlast vrše u
svoje ime i u svom interesu. Međutim, ne bi bilo pravilno reči da je autokratija želja za moć, jer je
u čovekovoj prirodi da teži ka što većoj moći, stoga ćemo reći da je glavna odlika autokratije
nepostojanje izbora onih koji će vršiti vlast od strane naroda. Građani nisu građani, već podanici.

• Moguće je dati nekoliko obeležavja aristokratije:

1) Neograničena vlast
2) Koncentracija moći
3) Nedostatak demokratskog legitimiteta

• Međutim, Vrban će tvrditi da ova obeležja nisu takve prirode da mogu služiti za pouzdano
određivanje vlasti, što je i tačno. Ako pogledamo moderne oblike autokratije, zapazićemo da
mogućnost izbora prisutna u nekom obliku, tj. učešće naroda kroz masovne partije, mada su i
one na posletku vršili mobilizacija stanovištva. Najpoznatiji primer je Adolf Hitler, koji je na vlast
došao putem izbora. Dakle, zavodljivost autokratije se ogleda u tim blagim dodirnim tačkama sa
demokratijom.

• Alfredo Roko je smatrao da su prava pojedinca samo odrazi državnih prava, tj. da su ona
ustupak države
PARTIJSKA DIKTATURA:

• Obeležje vladajuće stranke je da je i ona sama autokratskog karaktera i uređenja, što dalje
znači da su članovi te stranke pod vlašću vođe, odnosno šefa te države. To je partijska diktatura.

• Kelzen tvrdi da je nemoguće odrediti do koje mere je aristokratija razvijena u partijama, ali
je siguran da je razvijen "kult vođe" (Adolf Hitler)

• Dakle, zaključujemo da se autokratija sastoji iz jednog vođe i iz jedne partije. Ta partija razvija
svoju ideologiju kao oblik religioznih ideja pod izgovorom da mogu da primenjuju silu nad onima
koje oni smatraju neprijateljima države, dok su nasuprot tome članovi partije u potpunosti odani
partiji i vođi.

ZBOG ČEGA DIKTATURA:

• Može se reći da je nedostatak slobode govora i štampe jedna odlika diktature. Ne samo
službeni državni organi, već i partijski organi mogu se proizvoljno mešati u slobodu
građanina. Pored toga, sudstvo je izgubilo svoju nezavisnost. Sve u autokratiji ima za cilj da
prikrije diktaturu.

• Dakle, gde se diktatura prvi put spominje? U Rimu. Mada, iako se zvala diktatura, ona
nema nikakvih obeležja sa današnjom diktaturom. Kao što znamo, ona je tada označavala
vanredno stanje od šest meseci, gde je jedan konzul imao vojnu i civilnu vlast, ali ne i
zakonodavnu. Dakle, diktatura je prvobitno bila zakonita, a tek kasnije postaje nezakonita (za
vreme vladavine Kornelija Sule).

• Dakle, diktatura je "centralističko objedinjavanje vlasti u rukama diktatora". Diktatura može

biti relativno trajan oblik političkog režima, može biti i prelazno stanje u državnom životu.

1) STRANAČKA DIKTATURA : Poseduje veću moć od diktature jednog, zato što je u stanju da
izvrši mobilizaciju mase. Ova vrata diktature je prisutna i danas.

2) VANSTRANAČKA DIKTATURA : Ima za cilj da završi građanski rat takvom vladom koja
se načelno stavlja iznad stranačkih interesa i trudi da uspostavi organsku celinu
zajedničkog života.
PODELA AUTOKRATIJE

1) Diktatura
2) Tiranija
3) Despotija - jedan koji vlada po zakonu sile, a svi ostali su mu ropski podređeni
4) Oligarhija - vladavina nekolicine najmoćnijih
5) Aristokratija - vladavina manjine na osnovu izuzetnog porekla ili svojstva
6) Timokratija - srednjevekovna vladavina svetovnog plemena koje stremi počasti i
slavi
7) Teokratija - vladavina duhovnog plemstva
8) Plutokratija - vladavina najbogatijih
9) Kleptokratija - vladavina lopova i korumpiranih
10) Patokratija - vladavina patološke manjine koja preuzima kontrolu nad "zajednicom
normalnih ljudi"

27) Totalitarizam (112-116)

STA JE TOTALITARIZAM:

• Totalitarizam je jedan od oblika političkog poretka. Najjednostavnije rečeno, totalitarizam je

potpuna vlast jedne klase, kaste, političke organizacije, sistem sveobuhvatne političke vladavine
utemeljene na ideološkoj manipulaciji, teroru i brutalnosti.

• Kelzen je upravo zbog ovoga uvide da su

ustavne ustanove beznačajne, jer jedna partija koncentriše celokupnu vlast, pa samim tim i
kontroliše sveukupan život u državi, gde nije redak slučaj da nema ni privatnosti.

OPŠTE ODLIKE TOTALITARIZMA:

• Prva odlika je ta ideološka manipulacija. Najbolji primer je plač naroda kada vladar umre -
ovo je odličan primer u kojem se guši individualizam, čovek se utapa u masu pod dogmom
da smo svi mi jedan čovek.
• Osnovna karakteristike totalitarističke države jeste strah. On omogućava opstanak takve
države. Strah je praćen i agentom provokatorom, koji ima za zadatak da hapsi klasne
neprijatelje.

• Nasilje je još jedan vid oruđa kojim se služi totalitaristička država. Ernst Rem bio je vođa
milicijskih odreda koji su nasiljem obezbeđivali Hitlerov dolazak i opstanak na vlasti. Iz njih će se
kasnije izroditi CA. Naravno, kao što to i obično biva kada se muči narod, došlo je i do likvidacije
svih iz vrha, kao i samog Ernsta. (Noć dugih noževa)

• Odnos prijatelj-neprijatelj. Ako je jedna klasa na vrhu, a pritom ta klasa ne može sebe da
okrivi, šta onda? Onda se valja naći neki krivac, kao što je to bio slučaj sa Hitlerom i
Jevrejima. Kristalna noć (9.novembar, 1938 godine).

• Postojala je i tajna policija, koja je imala za zadatak da sprovodi strah. Pa tako imamo
Gestapo u Nemačkoj za vreme vladavine Hitlera i NOVJ za vreme vladavine Josipa Broza Tita.

• Odsustvo nezavisnih sudova, te je suđenje izgledalo kao neki krvoločni teatar prilikom
suđenja državnom neprijatelju.

• Kontrolisali su školstvo, medije i privedu. Nije potrebno da navodim kako su manipulisali

gradjanima na ovaj način. Jer razvoj "opasnih misli" može dovesti do propasta totalitarističke
države.

• Postavlja se onda pitanje: čemu služi ovakva država, tj. čemu služi slika ovakvih vladara.
Odgovor je jednostavan: da bi komunicirali sa drugim državama koje ne žive pod hladnom
rukom totalitarizma. Problem nastaje kada se takva država prizna od strane drugih država, i to
biva isključivo zbog interesa. Tako se, na primer, niko nije pitao šta se dešava unutar Jugoslavije
za vreme vladavine Josipa Broza Tita, jer je bilo u interesu da se on ima na strani protiv Staljina.

• Ko prvi oseti strah? Narod ili vladar. Odgovor je vladar, a potom i ovi koji se nalaze oko
njega, što je i početak propasti totalitarističke države.

• I za kraj, kako dolazi do kreiranja ovakve države? Može se reći da dolazi zbog "perioda
duhovne krize", tj. društvene histerizacije, tj. nezainteresovanost za politička pitanja.

• Kako ljudi žive u ovakvim država? Kako Lobačevački kaže, žive sa velikim stepenom
strpljivosti, zato što su svesni da ljudi pri vrhu nisu izabrani da bi vršili vlast, nego da bi
obezbedili opstanak totalitarističkog vladara. Svesni su da su to njegovi ljudi.
28) Konkretni oblici totalitarizam: fašizam (116-117)

FAŠIZAM

• Potiče od italijanske reči fascio, što znači svežanj. Benito Musolini, koji je došao na vlast 1922.
godine, je pravi reprezent ovog pokreta. Okarakterisao je fašizam kao duhovni, etički, religiozni i
istorijski, pa na kraju i kao antiinvidualistički pojam. Njegovi vojnici u crnim košuljama su
proglasili ustavnom uređenju države. I tu je italijanski narod proglašen za jedno, odnosno za
organizam koji je bitniji od svih lica i grupa, jer je morala da se izvrši dogma "sve za državu,
ništa mimo nje i ništa nasuprot njoj.

• Privredni i stručni organi zamenili su političko predstavništvo. U takvoj državi, on/vođa

postavljen je nad narodom, te je fašističko zakonodavstvo na državu prenelo sva prava,
ograničavajući prava pojedinaca i manjih društvenih grupa. (autoritet, poredak, pravda)

• Istorija je pokazala da je fašizam bio samo jedna vrsta diktature, koja je iskoristila princip
legalnosti kao svoj instrument koji je ojačao one institucije koje su davale bezuslovnu vlast
vladarima.

• Herman Heler, u svojoj knjizi Pravna država ili diktatura? opisao je taj odnos diktatora i
korporacija, rekavši da su korporacije samo bezvoljna oruđa diktature, što dalje znači da, prema
uredni od 6. decembra 1928. godine, posloprimcima, koji su upisani u fašističku stranku i deo su
fašističkog sindikata, daju prednost jer "nije država u rukama korporacije, nego je korporacija u
rukama države". Pa, pogledajmo samo osnovu koja najbolje oslikava fašizam: "Italija pripada
nama". Ovo je pogrešno, zato što država nije nešto što pripada nekome.

NACIONALSOCIJALIZAM

• Gvid Fase tvrdi da je osnovana razlike između Italije (fašizam) i Nemačke ta što je Italija
prihvatila pravni pozitivizam (zakon je zakon) dok su ga Nemci odbacili čim je bio iskorišćen za
njihove potrebe. To je dovelo do toga da je vođina zapovest ima veću pravnu snagu nego što je
to zakon, te se sudija morao pridržavati više njegovih direktiva, nego zakona.
• Postavlja se pitanje: Da li je moguće prihvati ideju da nemamo svest? Tj. da je naša svest
uobličena u jednom čoveku, tj. Adolfu Hitleru. Pa, moralo je tako biti, jer ljudi koji nisu
prihvatili nacionalistički dug bivali su teško sankcionisani, te je tako Oto Tirak, saksonski
ministar pravde, u periodu od 1942. godine do 1945. godine otpustio četiri hiljade sudija zato
što nisu prihvatali novonastalu ideologiju.

• Ono što je ostalo karakteristično za pravnike toga vremena, jeste da su nehumani principi
nacionalističke Nemačke bili odeveni u ruho zakona. To znači da pravnici nisu više sprovodili
zakon u ime pravde, već u ime sigurnosti. Lobačevski će ovo okarakterisati kao neprijatno
sećanje mnogih koji su učestvovali u ovom poduhvatu, a kao primer navodi Gertrudu, Hitlerovu
poslednju sekretaricu, koja je kao izgovor koristila svoju mladost, ali ovo teško da može poslužiti
kao izgovor, sudeći da su Sofija i Hans Šol, pripadnici "Bele ruže" optuženi i ubijeni 1943. godine.

• Mora se napomenuti da je denuncija bila jako izražena u tom periodu, iako nije bila pravna
obaveza. Ljudi koji su je činili, verovatno su znali da ne predaju čoveka ruci pravdi, već u rukama
čudovišta, gde će, najverovatnije, izgubiti glavu.

• Sveobuhvatno ponašanje toga perioda može se najbolje okarakterisati kroz delo Hane
Arent, Banality of Evil, gde otkriva ključ opstanka totalitarizma, gde nisu čudovišta ta koja
čine zlodela, već obični ljudi pod maskom države.

SOVJETSKI TERMIDOR

• Trocki smatra da je do Staljinove vladavine došlo onda kada se boljševička partija izrodila, a
za to je krivio birokratizaciju društva koja se, prema njegovom shvatanju, pobedila Lenjinov
program i postala gospodar društva. Takvo birokratsko društvo izabralo je Staljina, jer je baš on
bio ono što je bilo potrebno birokratiji, čovek čvrste naravi i uskogrudog duha. Prema njemu,
termidor je uništo sve Lenjinove saborce.

• Trocki je video da je demokratija nestala i da ju je zamenio totalitaristički režim i pre nego što
je taj izraz došao iz Nemačke. Staljin je ubio dostojanstvo, a misaone komuniste pretvorio u
automate koji se, u strahu za sopstveni život, bave uništenjem tuđih.

• Trocki konstatuje da se u društvu razvila korupcija i da je postao prihvaćen

termin, koji će kasnije poprimiti naziv "sovjetski buržuj", za označavanje povlašćenog
sloja komunističkih funkcionera.

• Sloboda mišljenja i govora, jednostavno, ne postoje, kako je to konstatovano Molotov. Trocki

zapaža usvajanje ponašanja pobeđenih od strane pobednika, kao i ulogu žena rukovodilaca u
novom društvu. Trocki govori o narodu koji je prihvatio zloglasne diktatore, i koji neguje
pokornost. Svaka vrsta nekažnjivosti vodi ka demokratizaciji naroda.

• Trocki istače da je razlog Staljinove pobede omasovljenje partije, čija su, kako on to kaže,
vrata do tada bila dobro čuvana. Međutim, u malograđanskom mentalitetu kojem je u
početku podilazio, i sam Staljin je "našao odraz sopstvenog mentaliteta", te je do dovelo do
ropske poslušnosti Staljinu i njegovim zlodelima, koja su trajala sve do njegove smrti.

• Trocki je konstatovao da ako neka vlast mora da se služi prisilom i nakon dužeg vremenskog
perioda, da je to onda zabrinjavajuće.

• Školstvo je bilo u haotičnom stanju, te Trocki tvrdi da je nastava u školi bila zaražena
formalizmom i licemerjem. Gde se deca guše od dosade, što dovodi do demokratizacije čitavog
društva, ili, kako kaže Trocki, svakoj krtici lomi vrat. Trocki kaže da se krtici lomi vrat sa odgovor:
"To su ludi snovi", ili sa naredbom da se prestane brbljati, kada se pita o slobodnom učešću u
politički život. Trocki navodi i "crvene profesore", koji svoj autoritet stiču mašući.

29) Demokratija (121-127)

KARAKTERISTIKE:

• Demokratija je sistem koji nudi slobodu samoopredeljenja i vladavinu naroda. Međutim, ako
dobro razmislimo, shvaticemo da je demokratija to samo na površnom nivou. Ako kažemo da je
demokratija vladavina naroda, čemu nam onda služi vlada? Kako možemo da tvrdimo da je
vladavina naroda u pitanju, ako odluke donosi samo većinski deo naroda? Pravilnije je reći da je
demokratija vladavina većine, što nas dovodi to Aristotelove politeje. Ako kažemo da imamo
slobodu opredeljenja, zašto se onda pokoravamo zakonima? Ako zaista imamo slobodu
opredeljenja, kako to da nismo u stanju da odbacimo demokratiju? Dakle, pravilnije je reći da je
demokratija režim u kojem je poštovanje državne volje najmanje zasnovano na strahu.

• Pođimo od Atinske demokratije. Da li je ona zaista bila demokratija u pravom smislu te reči
(ovo znaš iz istorije prava).
• Demokratija je kao normativni pojam skup pravno-poltickih načela. Kao aksiološki pojam,
demokratija ima svoju vrednost samo ako je povezana sa stvarnošću, odnosno to mora biti
vrednost koja je data kao što je data i sloboda i realna mogućnost njenog ostvarivanja.

• Još jedna bitan element demokratije je učešće naroda i političko nadmetanje, što sa sobom
vuče proceduralnu stranu demokratije, koja je danas odnela pobedu nad sadržajnom stranom
demokratije. To znači da smo mi stalno pred izborom ne najboljeg oblika političkog režima,
već najmanje lošeg.

• Šta je nama zapravo potrebno? Prema Rusou, nama je potreban oblik udruživanja koji štiti
svojom snagom svakog člana zajednice, kao i njegovu imovinu, a koji je povezan sa drugima, pa
iako je podređen, on je slobodan (ne u pravom smislu reči).

• Demokratija isključuje proizvodnost i pravni volunterizam i proizvodnost. (Ovaj sledeći deo je

kako sam ga ja razumeo).Demokratija , da bi mogla da postoji, zahteva saglasnost svih
pojedinaca te države, što nas dovodi da je demokratska ustanova zasnovana na slobodi svih
pojedinaca (naravno, kao što smo napomenuli, ta sloboda je samo providna). Dakle, drugi
narodi ne mogu da vladaju drugim narodima zato što oni nisu ustupili svoju slobodu drugoj
državi, već samo svojoj.

JEDNAKOST

• Zahteva od nas da više govori o jednakosti do zakona, nego o jednakosti pred zakonom. Treba
napomenuti da se jednakost pred zakonom stiče rođenjem, dok to nije slučaj sa ovom prvom.
Kelzen nije pravio razliku između slobodnih i jednakih, on je jednostavno konstatovao da će svi ti
jednaki na kraju biti u sklopu slobodnih pojedinaca, to uključuje i manjine. Interesantno je
konstatovati da manjine mogu da utiču na većinu, ali obrnuto ne važi, što bi bila diktatura u
nekom krajnjem smislu.

• O apsolutnoj jednakosti, naravno, ne možemo da govorimo. Uvek će biti bogata klasa koja
vlada i siromašna nad kojom se vlada, te stoga možemo govoriti o jednakosti do zakona, jer ta
postavka ističe stvarnu jednakost šansi, ona ide izvan pravne jednakosti pred zakonom i političke
jednakosti.
• Jedna stvar o kojoj se pretpostavlja da se dešava sa delovanjem demokratije je ustanovljeje
"dobrog društva" koje počiva na pravednosti. Do ovog društva se dolazi tako što se stvaraju
ličnosti koje su, poznavajući političke institucije i procese, kadre i da ih kritički promišljaju, te se
tako sprovodi i vaspitanje i obrazovanje za demokratiju. Pravnici moraju da poseduju aksiološke
vrednosti, tj. da razumeju da je pojam prava zapravo pravda.

• Demokratija je vršenje vlasti u ime i interes naroda, u kome, kako Volter kaže, mora da vlada
visoki stepen tolerancije. Tolerancija bi se najbolje objasnila ovako: Ljudi mogu da različitio
misle, ali moraju da isto postupaju, tj. u skladu sa zakonom. Moraju da poštuju odluke koje
donosi demokratija.

• Kada govorimo o proceduralnoj demokratiji, bitno je istaći da ona obezbeđuje državni

mehanizam, a istovremeno ga i stvaraju putem pravnih pravila i procedura. Ovo je izuzetno bitno
za ostvarivanje društvene stabilnosti. Možemo reći da je demokratija kompromis između dve
grupe (države i naroda), a proizvod kompromisa nametanje volje većini, tj. dobrovoljnom
potčinjavanju pojedinaca pravnom poretku, tj. same tolerancije.

• Kada smo već kod jednakosti, kako možemo govoriti o njoj ako je sama osnova demokratija
zasnovana na nejednakosti, tj. na oligokratiji (vladavina odbrane manjine).

• Habermas je istakao da su normativne pretpostavke koje obređuju demokratiju bitne samo

onda kada su građani "suzakonodavci", odnosno kada su više od adresata prava od kojih se
samo očekuje da koriste prava u granicama koje propisuje zakon. Evo primera: naše glasačko
pravo je osnov same demokratije, tj. postojanje biračkog tela. Kada bi građani prestali da koriste
ovo pravo, nestala bi i demokratija. Zakon, naravno, ne obavezuje ljude da iskoriste svoja prava,
niti može da ih natera da to urade.

• Lobačevski tvrdi da društva koja teže ka "dobrom društvu", da ta društva moraju da

da neguju politička sećanja, što nije slučaj sa autokratijom.

• Takođe je bitno da se neguju socijalne veze. One su još jedan uslov za stabilnost demokratije
koji sprečavaju da ljudi postanu pojedinačne razdvojene monade (U staroj helenskoj filozofiji
monada označava jedinstvenost kao princip bića.)
30) Neposredna i posredna demokratija (127-132)

NEPOSREDNA

1) Zakonodavnu, glavnu izvršnu i sudsku funkciju vrše građani na masovnom skupu ili u
lokalnoj skupštini. Za ovakav tip demokratije možemo da vežemo Atinu, u kojoj su se građani
okupljali na javnim mestima kako bi raspravljali o političkim pitanjima i o izboru državnih
funkcionera. Ovakva demokratija je imala više skupštinski nego parlamentarni karakter.

2) Međutim kako ovaj tip demokratije isključuje predstavnike naroda, jasno je da je on moguć
samo u malim društvenim zajednicama. Recimo, u Atini nije bilo dozvoljeno da glasaju žena,
robovi i stranci.

3) Možemo je podeliti na demokratiju u užem i demokratiju u širem smislu. Uža je kada oni
samo donose odluke u oblasti zakonodavstva, a šira je kada oni učestvuju u tri sistema
(zakonodavna, sudska i upravno-izvršna). I još na to da li obavezno ili fakultativno učestvuju u
vlasti.

INSTITUTI NEPOSREDNE DEMOKRATIJE:

1) Plebiscita : odluka naroda doneta glasanjem, poput zakona donetog u najširem

smislu narodnim glasanjem.

2) Referendum : razlika između referenduma i plebiscite je ta da referendum označava

neposredno izjašnjavanje stanovništva o nekom predlogu vlasti. Konstruisan je na taj način da su
tipovi odgovor da ili za i ne ili protiv. Dakle, time se potvrđuje ili negira neki predlog vlasti. Njih
konstruiše vlada i onakvog su ishoda kakav njoj odgovara. Primeri kod nas su referendum iz
1992. godine za simbole Srbija, i iz 1998. godine za Kosovo i Metohiju

3) Narodna inicijativa : predstavlja pravo birača da podnese predlog zakona, a vlast može da
na njihov predlog odgovori potvrdno ili odričnoz dakle, uloge su zamenjene u odnosu na
referendum i plebiscitu. Ako parlament odobri zahtev, onda nema potrebe za referendumom.

4) Pravo na peticiju : mogućnost građana da podnese molbe, žalbe parlamentu, a o njima

odlučuju odbori ili komisije, pošto parlament ne mora da ih uzima i postupku odlučivanja.
5) Narodna sankcija : poznatija kao veto, a predstavlja mogućnost naroda da se naknadno
izjasni o već donetoj odluci na nivou države, gde takvo odlučivanje može da bude pozitivno ili
negativno.

POSREDNA DEMOKRATIJA

• Objedinjuje narodni suverenitet i ideju predstavništva, a podrazumeva pojam političkog

naroda, odnosno onoga koji poseduje politička prava. Sastoji se iz državnih organa koji su sa
svoje strane reprezent naroda.

• PD predstavlja mogućnost naroda da odlučuje i neposredno određuje ko će u njegovo ime i

u njegovom interesu donositi odluke. Takva demokratija je posredna, jer parlament vrši volju
naroda, a narod ga bira.

• Hans Kelzen, međutim, smatra da je reč o "fikciji predstavništva", je u većini država,

administrativni i sudski organi su odabrani drugim metodama, a ne narodnim izborom. Oni,
takođe, nisu ni pravno odgovorni biračkog telu. Narod može da preduzme određenu vrstu alka, u
kome ima moć da opozove, ali to je retkost. Hanz Kelzen je učio da zakonodavni mandat nema
karakter imperativnog mandata po kome bi članovi parlamenta mogli biti opozvani od strane
biračkog tela. Nasuprot tome imamo slobodni mandat u kojem je izabrani predstavnik slobodan
u glasanju od volje birača, pa čak i od svoje političke organizacije čije bi interese valjalo da
predstavlja.

• Kelzen je rekao da je svrha birača ne da obavlja vlast, već da u trenutku, svojim glasovima,
stvori zakonodavni organ, što znači da je volja naroda kao noseći princip demokratije zamenjena
idejom podela rada.

DELOVI POSREDNE DEMOKRATIJE

1) Predstavničko telo ili parlament : obavljaju zakonodavnu funkciju i sastoji se od

izabranih narodnih predstavnika.

2) Izbori : mogu se posmatrati kao tehnička sastavljanja predstavničkog tela na raznim

nivoima, ali se mogu shvatiti i kao postupak odabiranja predstavnika.
Izbori moraju biti slobodni, tajni i bez ikakve prisile.

3) Izborni sistem : glavna smernica stvaranja posredne demokratije, u kojem je glasanje

glavni metod stvaranja organa, a opšte pravo glasa jedno od najvažnijih prava.

4) Pravo glasa : pravo pojedinca da svojim glasom učestvuje u izbornom procesu nekog organa
ili u izboru konkretnog lica lica za obavljanje neke funkcije. Kada govorimo o pravu glasa, bitno je
da napomenemo da ono može da bude aktivno i pasivno. Aktivno u smislu da bude što
izjednačije, tj. da što veći broj ljudi ima pravo glasa, a pasivno u smislu da neko može da bude
izabran za neku državnu funkciju. Može da bude i neposredno , u smislu da građani sami biraju
svoje predstavnike, i posredne , kada oni biraju neko telo koje će potom izabrati predstavnike.

PRAVO NA KANDIDOVANJE, POLITIČKE STRANKE I MANDAT

1) Pravo kandidovanja : sadrži se u pasivnom pravu. To može da bude osoba na čelu neke
stranke, a može da bude i vanstranačka ličnost, koja će biti na izbornoj listi koja može biti
jedna za celu zemlju, ako je država jedna izborna jedinica, ili se za svaku izbornu jedinicu
ističe kandidat. Naravno, kod predsedničkih izbora moguće su samo pojedinačne
kandidature.

2) Političke stranke : praksa je pokaza da izdvojeni pojedinac, mimo svoje stranke, ima malo
uticaja na formiranje državnih organa. Iz tog razloga, on je neko ko se udruže sa većim brojem
lica, formira stranku, i na taj način stranka predstavlja volju određenog broja lica. Tako
pojedinac, preko takve jedne organizacije, može da ostvari veći uticaj u državi i prilikom
formiranja javnog mnjenja.

3) Mandat : može se izvršiti prema sistemu većinskog predstavništva , gde listi koja dobije
najveći broj glasova pripadaju svi mandati (ENG i USA), i prema sistemu srazmernog
predstavništava , gde svaka lista dobija srazmeran broj mandata u zavisnosti od broja
osvojenih glasova. Navodi se i mešoviti sistem srazmernog predstavništava koji se smatra
većinskim sistemom apsolutne većine, u kome birači nisu strogo vezani za kandidatsku
listu.
1) Grupe za pritisak i lobiranje : formalna ili neformalna grupa okupljenih ljudi koji žele da
preko bojkota ili štrajka postignu svoje ciljeve, a jedan primer su sindikati. Lobiranje je vid
delovanja interesnih grupa i grupa za pritisak. Ovim putem se želi uticati na donosioce odluka na
takav način da njihove odluke idu što više u korist grupe koju lobisti zastupaju.

31) Stvarne razlike između autokratije i demokratije (133-136)

1) Stvarna demokratija ne postoji, jer ona podrazumeva stvarnu vladavinu naroda.

Demokratiju ne možemo svesti samo na proceduru i nominalno priznata prava. Zaobilaženje
demokratije se može samo desiti u demokratiji. To se u demokratiji dešava napuštanjem
demokratskih institucija.

2) Bitan problem demokratije nastaje kada parlament ne održava volju birača, kao i primetan
monopol političkih stranaka koje su autoritarno uređenje. Tada dolazi do toga da se politikom
bavi jedan uzan krug ljudi i čijem opštem interesu nije dobrobit države, već sopstveni egoistični
dobit. Ovim dolazi do otuđivanje same demokratije.

3) Demokratija i autokratija imaju dosta sličnosti, poput volje za moći i vlast, jer da nije tako,
onda se ne bi toliko njih borili da stignu do vlasti i na razne načine to činili. Sledeći element koji
ljudi imaju običaj na vezuju samo za aristokratiju jeste postojanje tajne policije, ali nju gotova
da ima svaka država, tako da se ne može pričati o njoj kao konkretnoj osobini aristokratije.
Mešanje države je podjedano prisutno i u demokratiji i u autokratiji, a naručito u sistemu
obrazovanja.

4) Možemo ovde reči i o legalnoj nezakonitosti, pa tako imamo primer u Engleskoj gde je vlast
prešla sa parlamenta na vladu, a omogućila je da položaj predsednika republike toliko ojača da
su ovlašćenja data Šarlu de Golu dovela do toga da promena i primena zakona bude stvar
njegove volje (ovde se govori o tome kako demokratija može da preraste u autokratiju, tj. kako
one nisu toliko različite).

5) Suprotno od mešanja, imamo libelarni pristup države, koja je neutralna, i to apsolutno

vrednosno neutralna u odnosu na pojave u društvu. Zabrana vrednosnih sudova i odricanja
mogućnosti da se stvari kritički promišljaju dovodi do stadijuma čiste deskripcije. Kada do
ovoga dođe, država tremi ka totalitarizmu, što dovodi do zaključka da je demokratija "jedno
veštačko telo".
6) Interesantno je do da je Ruso primetio da postoji društveni sloj koji bi rado prodao svoju
slobodu za parče hleba. Ovaj slon društva predstavlja kariku u društvu kojom je najlakše
moguće manipulisati.

7) Zašto se stalno vraćamo autokratiji? Pa, kako Volter veli: Šta jedan pas duguje drugom psu,
jedan konj drugom konju? Čovek se, pak, stalno rađa sa snažnom naklonošću ka prevlasti,
bogatsvu i zadovoljstvu, a koji oblik vladavine ovo može da mu pruži bolje od autokratije? To,
naravno, ne znači da svaki čovek teži ka apsolutnoj moći, ali se svi rađamo sa time, pa bilo da
vlast u samoj porodici.

8) Zašto je demokratija opasnija od tiranije jednog? Pa, veoma jednostavno, zato što je tiranija
većeg broja ljudi opasnija od tiranije jednog. Kako veli Volter: "vlastodržac ponekad ima i
ponekih dobrih trenutaka; skup vlastodržaca nikada, društvo ozbiljnih tirana je nepristupačno, i
nikada ne širi blagostanje"

9) Da bi se izbegla autokratija, potrebno je da se napravi ravnoteža između vlasti, zavodljivosti

moći i vrednosti. Đjozef Raz veli da nisu zakoni ti koji treba da se poboljšaju, već sami ljudi, jer su
ljudi i zakonodavci i sudije ti koji sprovode zakon. (mislim da oba treba da se razviju, dobri zakoni
a loše sudije je isto što i loši zakoni da dobre sudije).

10) Gde leži opasnost demokratije? Baš u tome da oni izabrani mogu da postupaju u ime
građana a mimo zakona, što je izvor najvećih zloupotreba. Do još veće zablude dolazi kada ti isti
izabrani počnu da misle da su izvan zakona, jer vide dalje. Te tako, zato što imaju državene
položaje, državni činovnici veoma često smatraju da oni imaju neka prava ili nemaju neke
obaveze koji imaju obični građani, to dolazi do stvaranja krize vođstva . Ovde, naravno, valja reći
da i sam lider može da bude korumpiran, a do toga dolazi kada stavi svoj interes iznad državnog
i društvenog. Ovo se sve može obeležiti jednim pojmom: "obstrukcija demokratije".

32) Oblici državnog uređenja – jedinstvena države (139-146)

• Jedinstvena država je ona u kojoj je jedinstvena najviša državna vlast, a ona se prema stepenu
centralizacije može podeliti na jednostavnu i složenu.

• Jednostavna država može da se podeli na centralnu i centralizovanu i

decentralizovanu.
CENTRALNA:

• Nastaje kada je sva državna vlast u jednom ili više centralnih državnih organa, koji poseduje
svu vlast, dok ovi drugi nemaju nikakvu samostalnost. Ona je bila moguća u ranim državnim
zajednicama, jer je jedan organ objedinjavao zakonodavnu, sudsku i izvršnu funkciju. Ovde je
stepen nulte decentralizacije. Naravno, zbog obima same države, ovo danas nije moguće.

CENTRALIZOVANA DRŽAVA:

• Nastaje kada necentralni centralizovani organi izvršavaju određene poslove poslove

pored jednog ili više centralnih organa, ali u punoj zavisnosti od njih.

• Necentralni organi su podređeni centralnim, i moraju od njih da traže odobrenje za donošenje

određenih akata, odnosno moraju dobiti odobrenje. Primer centralne države je Francuska u kojoj
je teritorija podeljena na departmane, a na njihovo čelu se nalaze prefekti kao imenovani državni
službenici.

DECENTRALIZOVANA DRŽAVA:

• Javlja se kada pored centralnih državnih organa postoje i decentralizovani državni organi koji
samostalno, ali ne i poptuno nezavisno, obavljaju svoje poslove. Ideja decentralizacije je
postojanje organa koji vrše vlast na nivou svog područija, ali se isto tako može posmatrati i kao
proces reorganizacije državne uprave u kojem se decentralizovanom organu daje veća ili
manja samostalnost.

• Njihova samostalnost je takvog karaktera da ne može da ugrozi postojanje države, te stoga

postoji maksimum koji se nikako ne sme preći, a da se ne ugrozi postojanje države. To dalje znači
da čista decentralizacija ne postoji, jer bi to onda značilo da je stvaranje lokalnih normi konačno i
nezavisno.

• Kao primer decentralizacije možemo da damo ustav, gde je on najviši oblik zakona, a svi
ostali zavise od njega, tj. njemu su podređeni. Imaju određen stepen slobode, ali nisu
potpuno nezavisni.
• Decentralizaciju je moguće primeniti samo na određenim granama, kao što su poljoprivreda ili
industrija, a da sve ostalo ostane centralizovano. Ovo isto važi i za grane prava, gde su poslovi
carina i državnih finansija retko decentralizovani.

• Ako se decentralizacija proširi na donošenje opštih akata i sudstvo, tada ona dobija
elemente političke anatomije. Ovde valja napomenuti da sudovi predstavljaju viši stepen
decentralizacije, što je i logično, jer sudovi i treba da budu nezavisni prilikom donošenja
svojih odluka. Ovo je bitno zato što, uglavnom, viša administrativna vlast određuje sadržinu
normi koje će doneti niža, što ne sme da bude slučaj sa sudstvom.

• Primer iz prethodne tačke je odličan primer demokratije, tj. stepen decentralizacije

zavisiće od odgovora na pitanje ko postavlja lokalne organe vlasti i kome su odgovorni, te
ko obavlja nadzor nad njima, kao i ko određuje opseg njihove samostalnosti. Ovo je, ništa
drugo, nego hijerarhijska lestvica.

• Složene države nastaju onda kada imamo visoki stepen decentralizacije državnih organa
sastavnih oblasti ili članica. Dele se na regionalne i na savezne.

REGIONALNA DRŽAVA:

• Podrazumeva postojanje jedinstvene složene države sa regionima koji poseduje određeni

stepen političke decentralizacije i samim tim raspolažu većim obimom samostalnosti pri
obavljanju državnih poslova. Oni imaju mogućnost vršenja vlasti, ali ne i ustavotvorne i
zakonodavne. Oni se, međutim, mogu baviti zakonodavstvom, ali bez zakonodavca, te se
zato smatra da je ovde uloga centralnih organa manja.

• Sama reč regija označava neko područje, u međunarodnim odnosima vezujemo ovu reč za
velike prostore, dok se za unutrašnje uređenje države on vezuje za segment države. Regija može
da se veže i za stanovništvo kao administrativno područje neke države.

• Regionalna država može da se posmatra i kao prelazni oblik između jednostavne i složene
federalne države, gde pored centralnih organa, postoje i decentralizovani državni organi sa
samostalnošću čak i u pogledu zakonodavstva, ali bez zakonodavca.

• Regionu mogu da budu samostalni samo do onog stepena dok ne ugrožavaju

državu. Mada, čak i danas, imamo regione koji stiču sve veću i veću samostalnost, ali za
sada nijedna regionalna država nije postala unitarna (jednostavna).

• Primer regionalne države možemo videti u Italiji ili Španiji.

FEDERACIJA

• Ogleda se u postojanju najvišeg mogućeg stepena samostalnosti federalnih jedinica iz kojih

se sastoji, ali taj stepen samostalnosti ne sme da ugrozi postojanje države. Ovo podrazumeva
da u federaciji postoje teritorijalne jedinice, odnosno federalne jedinice koje imaju vlastito
zakonodavstvo, upravu i sudstvo.Ovde imamo pravni poredak savezne države koji je ojačan
većim brojem saveznih propisa i pravni poredak federalnih jedinica, s tim da on ne sme da
ugrozi postojanje države.

• Zakonodavnu delatnost, na nivou federacije, vrši centralni zakonodavni organ. Ustav

određuje nivo pravne samostalnosti jedinica federacija, odnosno to da izvesna pitanja mogu da
budu isključivo u nadležnosti federalnih jedinica. Što je veći broj pravih normi obaveznog
karaktera koje dolaze od federacije, to je federacija čvršća. Ona tada postaje jedinstvena
decentralizovana država, u kojoj je federacija država, a ne federalne jedinice. Njihova vlast nije
suverena, već delegirana (podređena).

• Najviši pravni akt ovakve države je savezni ustav , preko koga se obrazuje centralni pravni
poredak. Sve ostale federalne jedinice imaju svoj ustav, ali je savezni iznad svih njih i on je ustav
cele federacije Oni su nekim delom zavisni od saveznog ustava, te su, na primer, morali da imaju
demokratsko- republikanske ustave. O ovome nam govori i činjenica da su stanovnici
Jugoslavije imali dva državljanstva, jedno svoje federacije i drugo svoje federalne jedinice.

• Interesantan je položaj autonomnih pokrajina, jer je nadležnost pokrajinskog zakonodavstva

srazmerno ograničena time što pokrajine nemaju ustavnu autonomiju, jer su njihovi ustavi
propisani ustavom države i mogu biti izmenjeni samo ustavom države, tj . njegovim
menjanjem.

• Naravno, kako postoji postoje savezni državni organi, isto tako postoje i organi federalnih
jedinica. Pa tako, na primer, pored saveznih sudova, postoje i sudovi jedinica, pored savezne
vlade, imamo i vladu svake jedinice. Savezna vlada je ta
koja garantuje da će se savezni ustav poštovati. Federacija ne sme da ugrozi istoriju, kulturu, i
jezik federativnih jedinica.

• Jasno je da postoje poslovi koje može da obavlja samo federacija: vođenje spoljnih poslova,
zaključivanje međunarodnih ugovora, objava rata i zaključivanje mira, kao i upravljanje oružanim
snagama. Takođe, pravo na jedinstvenu carinu i novčanu jedinicu i pravo oporezivanja i ubiranje
poreza.

• U federaciji ne sme postojati pravo na nulifikaciju i secesiju (odcepanje državne članice).

Ustavom Jugoslavije iz 1974. godine, govori se o tome da svaki narod ima pravo na
samoopredeljenje i otcepljenje, ali se već u članu 5 govori o tome da teritorija Jugoslavije ne sme
da se menja ukoliko se ne slože sve republike i autonomne pokrajine. Ovakva postavka je dovele
do različitih tumačenja ustava, a naposletku i samog raspada Jugoslavije.

• Najstarija federacija danas je, naravno, SAD, a što se Evrope tiče, tu imamo Nemačku i
Švedsku.

33) Oblici državnog uređenja - savezi država (146-149)

• Savezi država se mogu podeliti na:

1) Nezavisni savezi (konfederacija, unija, komonvelt): članice su ravnopravne i to su one koje su

nastale kao državne i ugovorne zajednice koje imaju "zajednički cilj" koji ostvaruju preko
izvesnih zajedničkih organa.

2) Zavisni savezi (kolonija, mandat, vazalne države, protektorat): vezani su za zajednički cilj,
ali svaka radi preko svojih organa u cilju ostvarivanja tog cilja.

KONFEDERACIJA:

• Predstavlja savez suverenih država koje zadržavaju svoju suverenost. Savez država nije isto
što i savezna država, jer je ovde suveren članica konfederacije, a ne konfederacija. Konfederacija
nastaje pravnim, a ne faktičkim putem (kao federacija), odnosno nastaje ustavom, zbog čega je
savez čvršći, ali ni tada članice ne gube svoju suverenost. Međutim, ona može da nastane i
ugovorom kada se smatra da je savez labaviji, odnosno to se naziva savez nezavisnih
država, kao što je to bila Mala antana.

• Svaka odluka koja se donosi u konfederacija mora apsolutno da bude saglasna sa svim
članovima konfederacije. Ovo podrazumeva da konfederacija nema svoju vojsku, policiju ili
vlast, tj. nije izvršena centralizacija. Dakle, ulaskom u konfederaciju, oni sadržavaju svoje pravo
da samostalno vode unutrašnju i spoljašnju politiku. Što nas dalje vodi da zaključka da
stanovništvo konfederacije ima samo jedno državljanstvo.

• Ovde je reč o međunarodnoj zajednici, što se, prema Kelzenu, i potvrđuje činjenicom da
države članice mogu da je u bilo kom trenutku napuste, što kod federacije nije bio slučaj.

• Vrban je zapazio da konfederacije imaju tendenciju da prelaze u federaciju, kao što je slučaj sa
SAD i Švajcarskom. Ovo ne znači da su konfederacijski oblici udruživanja nestali, ali je teško
odrediti kakav je karakter njihovog udruživanja.

UNIJA

• Deli se na:

1) Personalna unija: predstavlja ujedinjene dve monarhijske države koje na svom čelu imaju
monarha iz iste dinastije. U njoj se vladar birao odlukom staleške skupštine ili naslednim putem.

2) Realna unija: postoji u republikama, i nju odlikuje postojanje zajedničkih organa, a države
zadržavaju svoju suverenost. Naravno, realna unija može biti i monarhija, kakav je slučaj sa
Austo-Ugarskom, gde je isti član habsburšked dinastije zauzimao i carski austrijski presto i
kraljevski ugarski.

KOMONVELT:

• Predstavlja najlabaviju vezu između Velike Britanije i njenih bivših domioniona. Nakon veoma
rigidnog stava prema svojim američkim kolonijam, a da bi predupredila otcepljenje, ona je
prihvatala neku vrstu unutrašnjeg federalizma. Posle ovoga, njeni dominioni su sada stajali sa
njom u odnosu koordinacije, a ne
subordinacije. Nakon ovoga, oni su postali samostalni članovi Društva naroda, što se može i
videti prilikom potpisivanja Versajskog mirovnog ugovora, u kome su učestvovali i njeni
dominioni poput Australijie, Indije, Novog Zelanda i Kanade.

• Ovo su bili ravnopravni savezi u kojima je država zadržavala određen stepen dostojanstva
ispod kojeg ne može ići, jer bi je to stavilo u podređen položaj.

KOLONIJA:

• Ona je u takvom položaju da je u suprotnosti sa pravom narodnog samoodređenja, što je

bio slučaj sa svim kolonijama koje su pripadale velikim pomorskim silama onog vremena,
poput Velike Britanije, Španije, Portugalije, Holandije.

• Zaposednuta teritorijia gubi svaku samostalnost, a stanovništvo kolonija ne uživa u

samom početku nikakva prava i biva iskorenjeno do stanja neprepoznatljivosti. Naravno,
sama uprava i život u kolonijama zavisila je od kolonizatora.

• Posle drugog svetskog rata, došlo je do oslobođenja kolonija od vlasti

kolonizacije, ali to ne znači da je njihov uticaj u potpunosti nestao.

PROTEKTORAT:

• Nastaje ugovorom, gde jedna strana prihvata obavezu da zaštiti drugu. Ona državu-
štićenicu predstavlja spolja, ali je njena delatnost ograničena nadzorom koji vrši država-
zaštitnica, što znači da ona nema svoje diplomatske predstavnike.

VAZALNE DRŽAVE:
• Nastaju u procesu raspadanja Otomanskog carstva, gde je vrhovni suveren morao da
štiti vazala zbog njihove odanosti; takav odnos možemo videti u slučaju Srbije do
Berlinskog kongresa 1878. godine i to prema Visokoj porti u Carigradu.

MANDAT:

• Predstavlja želju da se nadomesti vlast nekadašnjih kolonijalnih sila, gde je naglašena

uloga nadzora međunarodne zajednice, kao i države-mandatara. Kasnije će ovaj termin
značiti "područja pod starateljstvom".

34) Kako će stvari sa državim uređenjem izgledati (149-150)

• Država može samu sebe da transformiše zakonodavnim aktom u saveznu državu, time što je
povećavala stepen svoje decentralizacije. Tako isto može svojim zakonodavnim organom da
sebe pretvori u konfederaciju, što je opet put decentralizacije, smatra Kelzen.

DEVOLUCIJA:

• Danas važi neka opšta tendencija da jednostavne države postaju decentralizovane, ili idu
putem regionalne ili savezne države. Dakle, devolucijom možemo označiti sledeće pojave:

1) Prelazak jednostavne države u regionalnu (Španija i Italija)

2) Prelazak jednostavno države u saveznu (Meksiko i Argentina)

3) Kada savezna država postane savez država (SRJ u SCG)

AGREGACIJA:

• Kada federalna država nastane sporazumom do tada samostalnih država, kao što je to
bilo sa SAD, Nemačkom i Švajcarskom

SUPSIDIJARNOST:

• Sastoji se u tome da politički entiteti koji nastupaju sa više ravni, da treba da dopuste da svi
poslovi mogu da se obavljaju na nižoj ravni, butu tako i obavljani (ovde je reč o decentralizaciji)

35) Jedinstvo vlasti (153-155)

KAO POLITIČKO NAČELO:

• Kao političko načelo označava takav oblik državne vlasti u kojem postoji prevlast
birokratskog ili demokratskog organa vlasti, a u cilju njegovog najvišeg položaja na
hijerarhijskoj lestvici.

• Ako ga posmatramo kao veoma mlaod građansko republikansko načelo, onda možemo
reći da ona predstavlja oblik vlade u kojem je vlada podređena parlamentu, tj. prevlast
skupštine nad izvršno-upravnom i sudskom vlašću. Tako Kondorse tvrdi da je dužnost
skupštine da proklamuje prava naroda u pisanom ustavu.

• Skupštinska vlast se prvi put javlja u Francuskoj revoluciju, tada su narodnoj skupštini bili
podređeni svi ostali državni organi. Takođe, u Švajcarskoj, Savezno veće je podređeno
narodnoj skupštini, jer ona može da prihvati ili odbaci predloge Saveznog veća. Dakle, ovde
narodna skupština predstavlja jedinstvo vlasti.

KAO ORGANIZACIJA:
• Pored političkog načela, možemo ga shvatiti i kao organizaciono-tehnički princip kojim
uređujemo odnose između nosilaca glavnih oblika državne vlasti tačnim utvrđivanjem
njihove nadležnost.

• Zbog brojnosti državnih organa, teško je govoriti o jedinstvu vlasti, ali zato možemo o
relativnom jedinstvu vlasti, koji podrazumeva sistem u kojem svaku vlast vrši jedan organ, ali
tako da su organi dve vlasi potčinjene trećoj vlasti.

• Postoji demokratsko jedinstvo vlasti (kada preovlađuje narodno predstavništvo nad drugim
vlastima) i autokratsko jedinstvo vlasti (kada izvršna vlast preovlađuje)

ODBACIVANJE IDEJE PODELE VLASTI:

• Hegel je bio zastupnik odbacivanja ideje o podeli vlasti, kao i odbacivanje ideje da će se u
takvom sistemu međusobno ograničavati jedna drugu. Ovo prema njemu vodi do rušenje
države. Veoma jasno argumentuje da dve samostalnosti ne mogu sačinjavati jednostavno, ali
svakako mogu proizvesti borbu, jer se time narušava pojam celine.

ZAKLJUČAK:

• Jedinstvo vlasti shvaćeno kao demokratsko jedinstvo predstavlja oživotvorenje ideje

narodne suverenosti, te se ova ideja pronalazi u svim revolucijama, gde govore da sve vlasti
moraju biti podređene skupštini. Međutim, ovakav sistem jedinstva nije dugoročan.

• Lukić zaključuje da od jedinstva vlasti ostaje samo da su upravni i sudski organi u izvesnoj
meri potčinjeni predstavničkim organima, a da ovi poslednji ne vrše ili vrlo malo vrše upravnu i
sudsku vlast.

36) Podela vlasti (155-159)

• Iako je položaj zakonodavne vlasti bio veoma značajan u Lokovom učenje, čak i on govori o
tome da zakonodavna vlast mora biti ograniče, a sve u cilju
garantovanja slobode. Lok govori da građani ne mogu da prenesu prava na zakonodavnu vlast
koje ni oni sami nisu imali, i isto tako zakonodavna vlast ne može da funkcioniše sa rđavim
zakonima, već su joj potrebni dobri i stabilni zakoni, a isto tako i dobre sudije. Ovo je osnova
prave sigurnosti .

(MONTESKJE)

• Podela vlasti kao ideja nalazi uporište u političkoj slobodi, tj. pravo da se čini sve ono što je
zakonima dozvoljeno. Monteksje zauzima stav da se politički i pravni uslov slobode mogu
ostvariti samo tamo gde ima i podele vlasti zakonodavne, izvršne i sudske. Zašto? Zato da bi
se sprečila zloupotrebe vlasti, tj. da ovi drugi mogu da utiču na ponašanje prve. Monteksje
drži čvrsto do svog stava da jedinstvo vlasti nikako ne sme da postoji, jer tvrdi da on dovodi
do tiranije, pošto, prema njemu, zakonodavac ne može da bude i sudija. Tako je izvršno-upravna
vlast pod stalnim nadzorom druge dve, a ove druge dve (sudska i zakonodavna) su zavisne
jedna od druge i pretpostavljaju jedna drugu.

(HEGEL)

• Hegel je, međutim, suprotnog shvatanja. On smatra da se do jedinstva dolazi kada se sve
podredi toj istoj državi. On vidi propast države u narušavanju tog jedinstva, govoreći da mu
tada država više liči na neku upravu ili administraciju.

(KELZEN)

• Kelzen je sličnog mišljenja kao i Monteskje, govoreći da podela vlasti neće dovesti do stvaranja
puke administracije, tvrdeći da su te tri vlasti tako povezane da obezbeđuju opstanak, a ne
propast države. Kelzen se ovde vraća na Hegelov stav, govoreći da zakonodavna vlast nikako ne
sme da se odvoji od sudske ili izvršne, jer bi tada ona isključivo vršila samo tu funkciju. Dakle,
podela vlasti je ništa više nego do povlačenja crta između tri organa vlasti, tj. njihovo
ograničavanje. Kelzen smatra da je ovo teško ostvarljivo. Dakle, podela vlasti čini mnogo toga
protiv koncentracija vlasti, ali, prema Kelzenu, to ide protiv demokratije, jer bi to onda značilo da
nepostoji jedna vlast, tj. narodna, tj. zakonodavna vlast kojoj su sve druge vlasti podređene.
INTERFERENCIJA VLASTI

• Podrazumeva delimičnu i relativnu nezavisnost triju vlasti, odnosno ne isključuje vršenje više
različitih vrsta glavnih državnih poslova od strane istog državnog organa, što u konkretnom
smislu može značiti: interferencija postoji kada zakonodavac u materijalnom smislu vrši upravne
poslove (postavlja funkcionere u skupštinskim domovima) ili sudske poslove (kada odlučuje o
osporanju izbora članova skupštinskih domova ili podiže optužnicu protiv predsednika republike
ili ministra). Ona se javlja i kada upravna vlast vrši zakonodavnu funkciju, tj. kada donosi propise
koji su slabiji ili jednaki sa zakonom; ili kada sudska vlast vrši nadzor nad radom izvesnih i
upravnih organa.

ENGLESKI PARLAMENTARNI SISTEM:

• Podela vlasti je tu nastala ne kao razvoj određenih filozofskih, pravih i političkih promišljena
zbilje, već kao evolucija odnosa odnosa između parlamenta i vlade. Dakle, cilj je bio da se
ograniči samovolja kralja, ali ne zbog naroda, već zbog grofova, barona, lordova. Iz tog razloga se
najpre zakoni usvajaju u parlamentu i to uz njegovu sankciju, da bi se kasnije oduzimala i izvršna
vlast, Tako je nastala vlada kao kabinet čija je politika solidarna i bez nedoslednosti, odnosno to
je skup politički odgovornih ministra, a njih bira ili potvrđuje parlament, što znači da su oni
članovi parlamentarne većine.

• Ovo je značilo (iz prethodne tačke) da su ministri (vlada) mora da uživa poverenje parlamenta,
kome podnosi zakonske predloge, a kada ga izgube (poverenje), onda bi ministri davali ostavku
da se ne bi nepoželjno glasalo na predloge vlade. A povratna sprega se ogleda u tome da, kada
bi vlada uvidela da se njihovi predlozi stalno odbijaju, vlada raspušta parlament i nalaže
raspisivanje prevremenih izbora. Takva vlada ostaje, a ministri izlaze iz vlade onda kada na
izborima ne dobiju većinu (znači, može i njima da se vrati)

FRANCUSKI PARLAMENTARNI SISTEM:

• Specifičnost ovog sistema je interpelacija, odnosno pravo na pitanje kojim poslanik u

skupštini zahteva od vlade ili nekog ministra pismeno ili usmeno
izjašnjenje o nekoj stvari iz oblasti unutrašnje ili spoljašnje politike, na koju je vlada uvek
dužna da odgovori.

• Nepoverenje vladi dolazi kao odgovor na nezadovoljstvo odgovorom koji je vlada dala na
postavljeno pitanje, a ako se takvoj vladi izglasa nepoverenje, ona odlazi, a skupština ostaje.

• Za razliku od engleske, gde je vlada dugotrajna, to nije slučaj sa Francuskom. Ovo dovodi do
toga što tada nisu postojale velike i moćne političke partije, sposobne da ,sa lakoćom,
formiraju parlamentarnu većinu. Ovde je reč o "polupredsedničkom sistemu podele vlasti",
gde najveću vlast ima predsednik.

AMERIČKI PREDSEDNIČKI SISTEM

• Osnovu čine republikanizam, federalizam, podela vlasti i kontrola i ravnoteža. U ovom sistemu
imamo jedinstvo izvršno-upravne vlasti oličeno u predsedniku koji raspolaže znatnim
ovlašćenjima, strogom podelom poslova, koja obezbeđuje da jedna vlast ne može da ugrozi
drugu.

• Predsednika biraju elektrori, odnosno Izbornici iz svake savezne države, što znači da ipak
ne bira narod neposredno.

• Predsednik je vrhovni komandant oružanih snaga i šef celokupne izvršne vlasti, on postavlja
ministre, odnosno države sekretare, i to bez obzira na većinu u kongresu. Ovde dolazi do
pretposvke da postoji "kabinet u senci", jer su ti ministri odgovorni samo predsedniku, a
kongres odmah napuštaju kako ne bi mešali zakonodavnu i izvršnu funkciju.

• Predsednik može da ima i svoj zakonodavni program koji je sastavni deo njegove
poruke o stanju nacije, ali je podređen sudskoj vlasti i od nje nije odvojen.

• Odnos zakonodavne i sudske vlasti u ovom sistemu je takav da kongres odlučuje o budžetu,
objavi rata, ne može da naređuje sudskoj vlasti. Međutim, on predsedniku i sudu može da
zapoveda, ali samo putem donetih zakona. Predsednik, međutim, može da uloži veto na
donetu odluku kongresa, ali oni mogu ponovo da ga izglasaju (potrebno im je dve trećina
glasa). Iako kongres može da vodi razgovore sa predsednikom o raznim političkim i tehničkim
pitanja, on ne može da odlučuje kakvu će politiku predsednik da vodi.
• Vrhovni sud može da ocenjuje zakone izglasane u kongresu, koje je potpisao predsednik.

37) Poređenje i rezultati upoređivanja (160-161)

• Jednoznačanog pitanja na šta je bolje nema. Ako krenemo od jednog oblika, ubrzo ćemo naići
na niz problema na koje nismo očekivali. Ako želimo, na primer, da govorimo o jedinstvu i
stabilnosti, naša naklanost će uvek ići ka sistemu jedinstvene vlasti, a posebno ako govorimo o
demokratiji. Ovakva postavka ide sa Hegelovim shvatanjem o podeli države, tj. razaranju državu
kao jedinstvene celine ako nje nema. Ovo se naravno može reći i za monarhiju, te vidimo još
jednu crtu sličnosti između demokratije i monarhije.

• Pa, opet, Kelzen je tvrdio da nema tri, već dve vlasti: vlast stvaranja i vlast primene prava, ali
je dodao da je opet teško reći da onaj koji stvara rast da je i ne koristi, te zaključujemo da
nema jasne podele, što nas dovodi i do interferencije, tj. mešanja vlasti u nadležnosti drugih
vlasti.

• Kao što sam već napomenuo, jedinstvo vlasti može da bude i nizbrdica ka totalitarizmu, tj.
ako pojedinac u svojim rukama drži svu vlast. Zato je neophodna kontrola i ravnoteža, u vidu
ograničenja te vlasti. Pa, sada, da li je bolji engleski način, francuski ili američki? Odgovor je da
su svi dobri i da su svi loši, tj. nema odgovora. Da li parlament imao više moći u svojim
rukama, ili predsednika, naposletku sve dovodi do sličnih rezultata. A šta je sa pitanjem
nezavisnosti sudstva? Da li je sud zaista nezavistan ako nije sam stekao tu nezavisnost.

38) O pojmu prava: Kant i Hegel (165-168)

IMANUEL KANT

• Prema njemu, moralni zakon ima svoju autentičnost i čistotu , te se moralnom zakonu
pokoravamo zbog njegove unutrašnje vrednosti , a pravo se sastoji od imperativa kojima se
čovek pokorava. Pravo kao takvo vodi računa samo o spoljnoj usklađenosti, ali ono neće
nikada pitati za motive pokornosti, što znači da je ono vezano za spoljašnje dužnosti. Tako će on
pravo dalje odrediti kao skup uslova pod kojim se htenje jednog subjekta prema opštem
zakonu slobode usklađuje sa htenjem drugog subjekta.

• Kant govori o spoljnom zakonodavstvu, koje je bitno za pravni nauk, što znači
da se pojam prava vezuje za obaveznost, ali spoljnog karaktera, za razliku od morala.

• Kantov kategorički imperativ glasi: "Delaj samo prema onoj maksimi (osnovno načelo
koga se čovek pridržava u životu i radu) za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane
jedan opšti zakon." ,a njegov opšti imperativ
dužnosti , što je neophodno da bi se razumela pravna dužnost: "Postupaj tako kao da bi
trebalo da maksima tvog delanja postane tvojom voljom opšti prirodni zakon."

• Zakon prisile koji postoji, nužno podrazumeva, i to ga opravdava, da je u skladu sa

principom svačije slobode, odnosno za postojanje jednog pravnog odnosa neophodno je
da postoji usklađenost samovolje jednog sa samovoljom drugog. Sa pojmom prava je i kod
Kanta povezana prinuda, koja podrazumeva vlast na prisilu i to nad onim ko krši pravo . To
dalje za njega znači da pravo i pravo na prisilu "znače, dakle, jedno te isto".

• Kant će uvek vezivati pravo za slobodu i opšti zakon slobode, te je tako urođeno pravo
samo jedne, odnosno to je sloboda . Dakle, nezavisnost od prinudne volje drugog jedino
je urođeno pravo čoveka, jer može da postoji, a prema opštem zakonu slobode, sa
slobodom drugog, i zato sloboda pripada svakom čoveku na temelju njegove ljudskosti.

• Prema Kantu, javno pravo, te državno pravo, odnosno ono je skup zakona" koji se daje
određenom narodu, a gde je potrebna sjedinjujuća volja" da bi se ostvarilo građansko stanje".
Ovo znači da mora da postoji povezanost zajedničkim interesom svih da budu u pravnom
stanju", dok se privatno pravo vezuje za svet prirode, u kojem postoji društvo, ali ne građansko
društvo. Dakle, on je učinio podelu prava na:

1) Prirodno pravo , koje „počiva na samim principima a priori

2) Pozitivno pravo , koje proizlazi iz volje zakonodavca". Dakle. pravu će uvek biti
neophodan spoljni zakonodavac, mada će i opstanak države zavisiti od
„sjedinjene volje naroda", jer zakon u državi mora biti takav da nikome ne nanosi nepravdu,
odnosno „zakonodavna može biti samo složna i sjedinjena volja svih".

GEORG VILHEM FRIDRIH HEGEL

• Hegel će govoriti da je filozofija prava ideja prava, odnosno da je i sama pravna

nauka samo deo filozofije.

• Za pojam slobode on vezuje pojam personalnost , odnosno iz ovoga izvodi pravnu zapovest
"budi osoba" (Person) i poštuj druge kao osobe" Tako pravo postaje opšta volja koja je
određena kroz posebnu volju, a nepravo je privid, odnosno zločin je negacija i to ga čini
ništavnim, dok je kazna koja se nadovezuje negacija negacije. Hoće da kaže da je zločin svaka
protivrečnost opštoj volji.

• Pravo je povezao sa zakonom, jer ono dobija svoju istinsku određenost kroz zakon, dok će
njegova obaveznost biti vezana za obelodanjivanje . On već tada vidi značaj obelodanjivanja
prava, te kaže da oni vladari koji su, poput Justinijana, narodu dali određen zakonik postali su „
Dobročinitelji " koji su izvršili veliki akt pravednosti", jer niko nema monopol nad zakonom,
odnosno neko ne mora da bude obućar da bi znao da mu cipele pristaju"

Hegel je prepoznao dinamičnost i bogatstvo života naspram zakona, te je od njega zahtevao da:

1) Bude zatvorena jednostavna konačna građa.

2) Da bude neprekinuta potreba novih zakonskih određenja.

• Dakle, zakon mora da bude otvoren prema životnim činjenicama i životu uopšte, što negira
njegovo savršenstvo koje sprečava zakon da bude otvoren za dalje određivanje. Ovakvo stanje
uverenosti u savršenstvo zakona Hegel naziva nemačka bolest , jer potpunost jednog sistema,
podrazumeva potpunu sabranost sveg pojedinačnog što pripada jednoj sferi, a u ovom smislu ni
jedna nauka i znanje ne može biti potnuno". Hegel već tada uviđa ono što pravni pozitivizam i
normativizam mnogo godina kasnije neće uvideti, a to je ograničenost zatvorenih pravnih
sistema, jer u njima, po samom Hegelu, ništa neće napredovati, jer i iznad veličanstvenog postoji
veličanstvenije. Ovo se najbolje može videti u njegovim rečima: " Ali neko veliko stablo stablo
grana se sve više i više, a da stoga ne postaje novim stablom: ipak bi bilo ludo zbog
novih grana koje bi mogle izrasti, ne htjeti posaditi nikakvo stablo."

• Dakle, njegova filozofija prava predstavlja jednu istinsku sveobuhvatnu predstavu o tome
šta pravo jeste kao dinamička pojava, odnosno odbija da poveruje u pravo kao zatvorenu
statičku datost ovog sveta. Znači, za njega je pravo nešto što je dinamično , a ne statično.
39) O pojmu prava: Rudolf, Eugen i Herman (168-171)

RUDOLF VON JERING

• U svojoj definiciji prava, on obuhvataju dva osnovna elementa prava:

1) Momenat norme

2) Momenat njegovog ostvarivanja putem prinude.

• Na ovaj način on je sastavio dva elementa koja čine pravo, i dodaje da ime
prava zaslužuju one norme koje iza sebe imaju državu kao organizaciju koja ima monopol
fizičke prinude, a kako je to jedino država, jedino je ona izvor prava. Ovako nije izopštio iz
pravnog sistema norme drugih društvenih organizacija, već naglasio da one stvaraju norme
uz prećutno trpljenje od strane države. Ove prema njegovom shvatanju važi i za sve oblike
autonomnog prava, koje se, uostalom, stvara uz saglasnost države i nikada protiv njenog
interesa.

• Pravo bez prinude ne postoji, ne može da postoji, kao što nema vatre koja ne gori, svetlosti
koja ne sija". Koja će konkretna vlast sprovoditi pravo na osnovu prinude, to nije važno za
prava, a čim nema prunude, pravila, koja možda i liče na pravo, postaju moralne obaveze.

• Unutrašnji momenat prava, prema njemu čini sama norma, koja je jedno praktično pravilo,
uputstvo prema kome se subjekti na koje je ono upućeno i ponašaju. Valja napomenuti da je
pravna norma imperativnog karaktera, i nije ni dogovor i razgovor , već zahteva
poslušnost, odnosno: Normu prema tome treba odrediti kao apstraktni imperativ za ljudsko
delanje.

• Posebnu pažnju posvetiće društvenom cilju, unutar koga on u ličnosti sudije pronalazi tačku
koja vezuje pravo sa idejom državne vlasti: tako pravo postaje materija za prinudu . Kada se
ovako posmatra razvoj njegove ideje prava, nije čudno što je on pravo odredio i kao dobro
shvaćenu politiku sile kojoj se svako ponašanje koje je suprotno naredbama mora označiti
kao nepravo. Ipak, u jednom delu nalazimo ono što će kasnija dešavanja poreći, jer Jering
insistira na tome da je svaki akt donet od strane Zakonodavca pravo i potpuno
je legalan akt, te insistira da zakonodavac stoji svojom moći iznad zakona. On donekle
koriguje svoj stav kroz analizu pravednosti, na ideju nepravednog zakona vezuje za samog
zakonodavca, a ne za sudiju, jer ovaj drugi stoji ispod zakona.

Za pokoravanje kaže da je to„sopstveni insteres" za koji još vezuje i pojam

„samosavlađivanja". Celokupno Jeringovo učenje može se odrediti kao ciljna juriprudencija, jer i
on sam ljudski život određuje kao „skup ljudskih ciljeva", odnosno i samo društvo u pravnom
smislu određuje kao udruženje više osoba radi ostvarivanja nekog zajedničkog cilja. Ciljna
juriprudencija vidi društvo kao ciljni subjekat prava i zadatak prava je da obezbedi životne
uslove društva.

EUGEN ERLIH I HERMAN KANTOROVIČ

• Pitanje kolevke prava može se naći u društvenom cilju prava, tj. radi se o otvaranju prava ka
životnim uslovima i činjenicama. Tako se društvo posmatra središte prava, a ne u volji vlasti.
Pošto je pravna norma uslovljena društvom, onda je logično da ona (pravna norma) ne može da
nastane ako se u društvu već nisu pojavili zahtevi na kojima ona počiva. Pošto mora da postoji
veza između prava i stvarnog života, pravna teorija je iznedrila pokret za slobodno pravo. Kao
prvi predstavnik vezuje se Eugen, dok će se Herman javiti tek kasnije sa svojom knjigom "Borba
za pravnu nauku"

• Herman u svoj delu govori da taj pokret opominje na samosaznavanje sve pravnike koji
uobražavaju da se njihovo činjenje nalazi u najboljem skladu sa njihovim idealima. To
uobražavanje on prozire i razara i preduzima da u svetlosti novih, manje skromnih ideala pred
nama samim opravda sve naše neprekidno činjenje - stvaranje prava. Taj se pokret ispoljavao
u svim aspektima društvenog života, dakle, ne samo u pravu. Ali se u domenu prava govorilo
o slobodnoj
nauci prava , što je stajalo nasuprot ideji da je sudija „šraf" u državnom aparatu koji prima
naredbe zakonodavca. Ovim je odbačena ideja logičke potpunosti i celovitosti pravnog poretka
koji važi u tom trenutku u jednoj državi. Dakle, ideja da nema pravnih praznina u jednom sistemu
koji želi da se predstavi kao kompletan je potpuno neopravdana i neodrživa.

• O širini prava izvan državnog prava govori i činjenica da je slobodno pravo temelj iz kojeg
proizlazi državno pravo: skoro sve zakonodavne ideje prethodno su postojale kao propisi
slobodnog prava. Ono što Kantorovič nije propustio da kaže jeste da nema gotovih i univerzalnih
rešenja koja će biti opštevažeća, pa to, po njegovom mišljenju, ne izuzima ni slobodno pravo.

• Upravo zbog toga Kantorović poziva da sudije ne veruju slepo zakonima koje donose
zakonodavci. Govori da kada imamo slobodu da govorimo o zakonu bez straha, i da kada
možemo bez straha i da ga primenimo, da ćemo tek onda da vidimo da je zakon pun praznina
i da je nerazumljiv.
• Prema Erlihu, kompletnost prava nalazi se u samom društvu, a ne u zakonodavstvu ili pravoj
nauci, tj. govori da valja prihvati činjenicu da govorimo o "živom pravu". Ideja prava se ne
razvija u državi, već u društvu, jer pravo prvobitni uređuje društvene odnose unutar države.

40) O pojmu prava: Gustav i Emil Laks (171-174)

GUSTAV RADBRUH

• Pravo je za njega "kultularni pojam", tj. pojam jedne stvarnosti povezane s vrednošću, jedne
stavrnosti čiji je smisao da služi pravnoj vrednosti, ideji prava. Dalje će samu ideju prava spojiti sa
pravdom koju je vezao za pojam jednakosti. Kod njega, pravda se može tumačiti na više načina.
Može se vezati za primenu zakona ili za pokoravanje zakonu, ali i za sam zakon, pri čemu se
primena zakona vezuje za zakonitost.

• Njegova teorija povezuje "jeste" i "treba". Ovo se potvrđuje kada i sam kaže da se pojam
prava razvija u obiju pravnih činjenica, ali i u volji za pravdom. Međutim, ubrzo je uvideo da se
važenje neispravnog prava ne može naći nikakvo opravdanje. Ovde je izvukao zaključak da je
pravo više od zapovesti i volje vladara ili grupe na vlasti, te odbacuje ideju "zakon je zakon", ali
pridodaje da
pravna sigurnost nije presudna vrednost koju pravo valja da ostvari.

• Naravno, do sukoba odmah dolazi između pravde i pravne sigurnosti , jer pravda nije
vezana vremenom, dok je pravna sigurnost zapravo vrednost koja je direktno vezana za vreme.
Prema njemu pravda preteže nad drugim vrednostima, a njoj služi pravo, što znači pravda ide
ispred drugih vrednosti koje baš prema njegovom iskustvu, a podržane pravnim pozitivizmom,
mogu da budu veoma dobra uvertira za totalitarizam.

• Radbruh ne prihvata relativizam kao moguć odgovor, jer pravo kao

poredak zajedničkog života ne može ostati prepušteno razlikama u shvatanjima
pojedinaca, nad svima mora postojati jedan poredak". Tako iznosi zapažanje da sigurnost
prava odmah zahteva i njegovu pozitivnost, odnosno ako se ne može utvrditi šta je pravedno,
mora se propisati šta će biti po pravu.

• Ovde odbacujemo pravdu i svrsishodnost, a sve u ime pravne sigurnosti koju zahteva
pozitivnost, koju ne možemo da prihvatimo, jer bi to onda značilo da je pravo apsolutno, te
Radbruh predlaže sledeću podelu rada:
1) Pravdu vezujemo za formu prava, odnosno za to da li se neki nalog može podvesti
pod pojam prava. Pravdu vezuje za doba prirodnog prava.

2) Svrsishodnost vezujemo za ispravnost prava, odnosno za to da li njegova sadržina ima

karakter ispravnosti. Te nju vezuje za policijsku državu.

3) Pravnu sigurnost vezujemo za pojam važenja. Pravnu sigurnost vezuje za pravni

pozitivizam.

• Dakle, sve pravne i filozofsko-pravne rasprave imale su svoje veoma teške posledice za
one koji su bili izloženi režimu koji je negovao pravilo "zakon je zakon". Iz takvih vremena
obično se izlazilo, a ulazilo u vreme renesanse prirodnog prava, te tako izgleda da se
celokupna ljudska istorija kreće između ove tri vrednosti, u nekim začaranim krugovima.

EMIL LAKS

• Zasniva svoju specifičnu teoriju vrednosti unutar filozofije prava, koja kao
„kritička teorija vrednosti" neće da „ izmišlja nadempirijsko pravo, nego samo hoće da se
opominje nadempirijskog značenja empirijskog
prava..." Pravna filozofija jeste razmatranje vrednosti prava, a empirijska nauka razmatranje
stvarnosti prava, te obe ne mogu stajati na putu jedna drugoj."

Ono što je, prema njemu, bitno jeste da filozofija prava istražuje "krajnje svrhe prava, njegov
položaj u carstvu kulturnih vrednosti, Njegov uticaj na način života." Naravno da će potom
vrednost postati nezaobilazan sadržaj svake pravne norme, te tako i navodi Štamlerovo
shvatanje da "nalaženje ispravnog prava" pojedinačnom slučaju ne treba više da bude
prepušteno samovolji i ličnom taktu, već od strane filozofski školovanog sudije

• Dakle, sadržaj prava je vrednosnog karaktera i zahteva odbacivanje puke sile voluntarizma u
procenjivanju konkretnih slučajeva od strane nosilaca vlasti. Iz tog razloga pravo, prema
Jelineku, mora predstavlja „etički minimum", a odlazak ispod tog minimuma predstavlja
opasnost za pravni sistem.

• Obojca pripadaju, prema Viskoviću, onom delu teorije i filozofije prava koja se može označiti
kulturalistička, jer se pravo može posmatrati kao realan kulturna činilac, kao životni
društveni proces" . Laskova vrednosna teorija pripada "filozofiji kulture", jer je prema njemu
nauka o pravu grana nauke o empirijskoj kulturi", što znači da je pravo "realni kulturni faktor."
Na ovaj način se
želi sjedinjenje "jeste" i "treba", odnosno valja svet vrednosti dovesti u vezu sa svetom
stvarnosti, jer vrednosti dobijaju svoj značaj tek kada učestvuju u stvarnosti. Kada stoje
izolovano one ostaju beskorisne za kulturni život jednog društva. Dakle, vrednosti su date, i kao
take podrazumevaju i slobodu prihvatanja i odbijanja, kao i posledice tog prihvatanja i odbijanja.
Svako nastojanje da se sadržaj prava ispuni određenim vrednostima predstavlja iskorak ka
dugotrajnosti jednog pravnog sistema.

41) O pojmu prava: Hans Kelzen (174-177)

• Hans Kelzen želi da pravnu nauku oslobodi svih elemenata koji su joj strani, jer pravna nauka
ne može da se pretvori u prirodnu nauku.

• Normativni pravac koji zauzima njegova pravna teorija polazi od postavke da je pravna nauka
duhovna nauka, koja ipak konstatuje da je sa racionalnog stanovišta postojanje interesa
sasvim izvesno, kao i sukobi interesa i potreba za njihovim rešavanjem. Međutim, on nikada
nije želeo da moralne kategorije poveže sa pravnim, jer je po njemu tada postojanje
pozitivnog prava
potpuno izlišno , a njegova egzistencija sasvim nepojmljiva. Iz tog razloga želi da ispituje da li
je ono pravedno ili nepravedno, što znači da odbija da vrednuje pozitivno pravo.

• Kelzen tvrdi da pokoravanje pravu ne zavisi samo samo od prinuda, te da

pokoravanje pravu ne zavisi samo od sekundarne pravne norme. Motivi pokoravanja
pravu nalaze se u transcendentalnoj sferi, oni zavise od
"religijske, moralne pobude", tako pokornost vezujemo za obzirnost prema
društvenim običajima.

Ono što Kelzenu "magli" pogled na pravni poredak je transcendentna sfera prava, te iz tog
razloga želi da ima od ideologije slobodnu teoriju prava", što bismo mogli da prihvatimo kao
najbolji deo njegove teorije, jer svaka ideologija zapravo „prlja" pravo. Na taj način je
smatrao da čistu teoriju
prava neće zanimati nikakav viši pravni poredak koji stoji iznad njega. Kelzen je pravo i
pravni poredak označio kao „sistem pravnih normi" gde jedna norma u tom sistemu
važi samo zato što pripada, nekom određenom poretku i zato što se važenje te norme i
svih drugih normi tog poretka može svesti na jednu normu kao poslednju osnovu tog
važenja.

• Ovde možemo govoriti o njegovom piramidalnom sistemu prava, u kojem se na samom

vrhu nalazi osnovna norma, koja je trascendentalna kategorija, na šta će Lukić konstatovati da
Kepzen nije išao dobrim putem. Ovde možemo da navedemo primer njegove piramide, pa
recimo norme da ne treba da lažeš, da
kradeš, ili varaš, proizilaze iz norme o istinoljubivosti.

KELZEN: DRUGI DEO

• Međutim, Kelzen je bio izričito jasan u odvajanju pravnog poretka od bilo kakvog moralnog
poretka, te smatra da se važenje norme ne može odrediti s obzirom na njenu sadržinu, već
govori da norma važi kao pravna samo stoga što je nastala na sasvim određen način, tj. što je
stvorena po sasvim određenom pravilu i propisana po specifičnom metodu. Ono u konkretnom
slučaju znači da viša norma određuje stvaranje niže norme.

• Pod pretpostavkom postojanja osnovne norme, šematski „pozitivnopravno najviši

stupanj predstavlja ustav potom idemo redom, poštujući načelo podređenosti i pravne
snage pravnog akata, gde stupanj najbliži ustavu jesu opšte norme stvorene u
zakonodavnom postupku .

• Odavde jasno proizlazi da je Kelzen morao da ode i korak napred te i državu izjednačava sa
pravnim poretkom. Država je socijalni poredak prinude koji je identičan sa pravnim
poretkom. Do ovog izjednačavanja dolazi onda kada se ustanove izvesni organi koji
funkcionišu na osnovu podele rada. Takva država jeste personifikacija određenog pravnog
poretka, jer i elementi države poput vlasti, oblasti i naroda nisu ništa drugo, do važenje
državnog poretka.

• Na ovako postavljen odnos država - pravni poredak, jasno se nadovezuje da norma važi
ako je proglašena, te otuda i moramo imati organe među kojima je izvršena podela
rada. Ovakvo postavljanje države je veoma
važno, pošto samo takva država ima poziciju i kvalitet legalnog
autoriteta, jer i banda kriminalaca ima autoritet, ali ne legalan. Ovo je zato što nemaju
ustav.

• Ovakav se poredak temelji na Kelzenovoj piramiti, gde će sve norme jednog pravnog poretka
proizlaziti iz ustava, ovaj ustav iz prethodnog ustava, i na kraju jedan ustav mora biti "istorijski
prvi". Taj istorijski prvi ustav zasniva se na normi
„koju pravnici pretpostavljaju". Ovaj deo pretpostavljene norme predstavlja na neki način
Kelzenov izlazak iz sfere realnot u sferu transcendentaln , od koje je Kelzen stalno nastojao
da se udalji.
42) O pojmu prava: Herbert Hart (177-179)

• Herbert Hart veoma jasno prihvata Ostinovo shvatanje: „Postojanje prava je jedna stvar,
njegova valjanost ili nevaljanost, druga". Ovo je dalje vuklo zaključku da iz puke činjenice
da jedno pravilo narušava neki moralni standard ne sledi da to pravilo nikako i nije
pravno pravilo: i obrnuto, iz puke činjenice da je jedno pravilo moralno poželjno ne sledi
da je ono samim tim i pravno pravilo.

• Hart jer je konačno naglasilo da pravo jedne države nije nikakv ideal već nešto što stvarno
postoji. Hart je odbacio predstavu pravnog sistema kroz trilogiju jer je verovao da ono negira
vezu sa moralom i identifikuje pravo sa prinudom.

naredba - sankcija - suveren

• Da bismo shvatili kakao pravo deluje u društvu, prema Hartu, valja prihvatiti da su pravna
pravila smernice za ponašanje i da predstavljaju zakonski opravdane zahteve. Iako postoji
veza između moralnih i zakonskih prava, njih
nikako ne valja poistovećivati, jer nema nužnog povezivanja sa moralnim vrednostima
da bi se pravo odredilo. Iz tog razloga Hart i prihvata da analiza pravnih pojmova ima
vlastitu vrednost, a pokoravanje
pravnim normama jeste nešto sasvim normalno, što doprinosi ljudskom životu. U tom
društvenom životu, pravne i moralne norme se ponekad preklapaju, s tim što su pravne norme
određenije.

PRIMER ŽENE IZ NEMAČKE

• Kod prava, za razliku od morala, svesnost da se nešto učini igra veliku ulogu, odnosno
moral može da traži i prihvati izvinjenje sadržano u postavci " nisam
mogao da se uzdržim, dok pravo nećet prihvatiti" . Ali, pravni sistem može da prihvati i
ideju da donekle postoji moralna obaveza da se poštuju pravila, jer se od morala može donekle
preuzeti procenjivanje moralnog karaktera dela.

Hart je naveo sledeći primer:

• Jedna žena je iz namere de se oslobodi muža, ovog 1944. godine prijavila vlastima tadašnje
Nemačke za uvredljive reči o Hitleru koje je ovaj izgovorio. Obaveza takve prijave nije postojala,
mada nije baš ni bila u koliziji sa odredbom koja je zabranjivala davanje iskaza koji štete Trećem
Rajhu. Na osnovu svega on je uhapšen, osuđen na smrt, ali je ipak poslat na front.
• Tu je ženu 1949. godine optužio zapadnonemački sud zbog prekršaja, koji Hart opisuje ka
protivpravno lišavanje slobode. Očekivano, žena je u svojoj odbrani istakla da je ona samo
postupala po pravilima ponašanja koja je zahtevao nacistički skup zakona. Obrazloženje
drugostepenog suda bilo je sledeće:

- žena je kriva zbog uticaja da suprug bude lišen slobode, a zakon na koji se ona poziva bio je
suprotan zdravoj svesti i smislu za pravdu svih čestitih ljudi.

Ovo je na Harta ostavilo utisak "histerije", jer žena jeste počinila nemoralno delo, pravnički
strogo gledano cilj je postignut samo stavljanjem van snage zakona iz 1934. godine. Moralno
gledano, cilj je ostvaren, pravnički gledano nedostaje dovoljno argumentacije, to je ono na čemu
Hart veoma odgovorno insistira. Po njemu, pravnički posmatrano imali smo zapravo sledeće
mogućnosti, koje nemaju baš neke veze sa moralnim stajalištem:

- prva , ženu je valjalo ostaviti nekažnjenu, samo je postupala po zakonima koji su tada
postojali; druga , kazniti ali uvesti retroaktivnost zakona, što on označava kao „vrednost
iskrenosti".

• Dakle, ovde imamo "klackalicu" - ili je ostaviti nekažnjenu ili žrtvovati jedno veoma važno
pravilo. Hart je jasno „ušao" u problem koji veliki broj pravnika izbegava, kako oni koji su
naklonjeni moralnosti prava, tako i oni koji su naklonjeni pravnom pozitivizmu, jer možda
osuda ovakvog ponašanja samo na osnovu morala, tj. nemoralnog dela te žene, osim što
predstavlja „romantični optimizam" ne rešava problem.

[DA LI KAZNITI ŽENU KOJA JE POČINILA JEDNO NEMORALNO DELO, ILI PAK PRIHVATI
ČINJENICU DA JE ZAKON ZAKON I DA JE ŽENA POSTUPALA SA TADAŠNJIM ZAKONIMA]

43) O pojmu prava: Lon Fuler (179-181)

• Daje osam, zapravo devet grešaka pri stvaranju prava koje dovode do toga da pravo bude
takvo da dovodi do kraha i onoga ko ga stvara i samog sistema, te izgleda da je narodu bolje da
živi bez njega. Greške koje Fuler uočava pri stvaranju prava počinju sa idejom da se o svakom
pitanju koje se postavi za odlučivanje, odlučuje na ad hoc (pojedinačne slučajeve) osnovi; ovo je
očigledna greška, jer zakoni moraju da sadrže stepen opštosti, odnosno ne može se iz
pojedinačnih slučajeva koji će se rešavati izvesti opšte pravilo, zato što ono jednostavno i pre
toga mora da postoji.
[ZAKONI MORAJU BITI OBJAVLJENI]

• Sledeća greška se odnosi na to da pravna pravila moraju da budu objavljena i dostupna

subjektima na koje se odnose, jer iako je jasno da građani ne mogu da imaju u svojoj svesti sve
zakone jednog pravnog poretka, jasno je da oni moraju da budu objavljeni i time dostupni
onima koji su im potčinjeni, ali ovo obnarodovanje zakona ima i funkciju da se vidi da li ih
primenjuju i poštuju oni koji su ih doneli.

[RETROAKTIVNOST NIJE MOGUĆA]

Retroaktivnost u pravu podrazumeva primenu pravne norme na događaje koji su se desili pre
njenog stupanja na snagu. Fuler smatra da retroaktivnost ruši pravnu sigurnost, tj. govori da se
ljudima ne može upravljati zakonima koji tek treba da budu doneseni. Međutim, on pravi razliku
između retroaktivnosti u krivičnom zakonodavstvu i retroaktivnosti u građanskim procesima.
Od pravila se zahteva jasnost , jer je zakonodavac itekako odgovoran za odustvo jasnosti u
pravilima koja daje, a koja moraju biti ispunjena pravilima zdravorazumskog rasuđivanja, koja su
nastala u običnom životu izvan zakonodavčeve dvorane.

[ANTINOMIJA]

• Dovodi do pravne nesigurnosti jer nismo u stanju da razaznamo kako da se ponašamo, tj.
postoje jedne zakonske odredbe koje se suprotstavljaju drugim zakonskim odredbama, te
dovodi do protivrečnosti

[NERACIONALNOST]

• Nijedan razuman zakonodavac neće zahtevati nešto nemoguće, tj. neće doneti zakon koji
besmislen.

[STALNE PROMENE]

• Nestabilnost pravnog poretka ogleda se i u stalnim i previše čestim promenama pravnog

sistema, što je opet suprotno pravnoj vrednosti, odnosno pravnoj sigurnosti, jer narušava
princip stalnosti zakona u vremenu. Ovde se treba napraviti zdrava ravnoteža između
promene životnih okolnosti i navike da se zakon koji reguliše izvesnu materiju previše često
menja.

[NEDOSLEDNOST ZAKONA]

• Nastaje kada ne postoji usklađenost između propisanih pravila i njihove stvarne primene.
• Pravo podrazumeva neku vrstu svrsishodne delatnosti koja bi omogućila poštujući
pravila unutrašnje moralnosti, da se stvori delotvoran pravni sistem.

44) O pojmu prava: Ronald Dvorkin (181-183)

• Insistira na moralu kao osnovi za donošenje sudskih odluka i to posebno u teškim

slučajevima, što bi značilo da pravo mora da zadrži svoju moralnu osnovu. Dvorkin govori
da moralno stanovništvo i moralno ubeđenje služe za kritiku i opravdanje, a posebno
pridaje značaj moralnom ubeđenju grupe , a kao primer navodi nacističku Nemačku,
govoreći da te grupe mogu imati pogrešna moralna ubeđenja.

• Dvorkin ne smatra da moral treba da se odvoji od prava. Govori da nema razloga da se

plašimo uliva morala na prava, te dodaje da je potrebno da ga posmatramo konstruktivistički,
da ga shvatimo kao proizvod društva, i kao takvog podložnog promenama. Vraćanje moralu se
pravnicima posebno nameće kada se bave problemima koji nisu tehnički, te o kojima ne postoji
opšta saglasnost o tome kako postupati, što zapravo predstavlja teške slučajeve . On smatra
da tri veštine koje pravnici koriste da nisu dovoljne, a te tri veštine su:

1) Veština analiziranja zakonskih odredba i sudskih mišljenja, kako bi došli do pravnih

mišljenja

2) Veština analizaranja složenih stvarnih situacija da bi precizno sažali bitne činjenice

3) Sposobnost da razmišlju u terminima taktike.

[PRINCIP PRAVIČNOSTI I TEŠKI SLUČAJEVI]

• Sve nedoumice oko postojanja ili nepostojanja principa, odnosno o tome koliko sudije,
primenjujući principe, unose lične sklonosti ka nečemu, jesu "tamna" područja jurisprudencije
(sudske nauke), koja ona ipak ne može da ignoriše i mora da ih rešava kao probleme moralne
teorije.

• Mi se u našoj delatnosti rukovodimo principima, koji nam služe kao merilo, merilo koga se
treba pridržavati, ne zato što unapređuje ili osigurava ekonomsku, političku ili društvenu
situaciju koja se smatra poželjnom, nego zato što je to zahtev pravde, nepristrasnosti ili neke
druge dimenzije moralnosti. Ovde možemo da kao primer navedemo princip pravičnosti, koji bi,
zaista, trebalo da vodi da pravednosti. Iz tog razloga, Dvorkin poziva pravnike da u teškim
slučajevima idu dalje od puke zakonske formulacije, a kao primer navodi "Rigs
protiv Palmers", gde unuk ipak nije dobio dedino nasleđe, jer ga je ubio.

• Dvorkin neće izbegavati razmišljanje o teškim slučajevima. Tako je od zaključio da, iako sudije
donose i nepravedne odluke, ne možemo da im oduzmemo to pravo, jer ih nemamo kome
prepustiti. Te Dvorkin poziva sudije da se služe smrtnošću, koja će im pomoći prilikom
označavanja neke radnje kao nemoralne. Kada sudija pokuša da reši jedan slučaj, on mora da
konsultuje sve oblike društvene normativnosti. Dakle, "intelektualna majstorija" zahteva kritički
prilaz svih oblicima društvene normativnosti, a to će učiniti rukovodeći se nezavisnim
kriterijumima, s tim što će i tu ostati kao problem da li se do kraja možemo složiti šta su to
nezavisni kriterijumi.

45) O pojmu prava: Đon Finis (183-186)

• Njegova prirodno-pravna teorija dosta je naslonjena na učenje Tome Akvinskog i pokušava da

odredi ljudska dobra koja se mogu obezbediti samo pomoću ustanova ljudskog prava. Prema
njemu, funkcija teorije prirodnog prava je u stanju da identifikuje uslove i prinice praktične
zdravorazumnosti, kako u pravnom poretku među ljudima tako i u individualnom ponašanju.
Smatra da ona nema za cilj čistu deskripciju, već za idem da pomogne u refleksiji onih koji su
zainteresovani za akciju, bilo da su sudije, državnici ili građani.

• Dakle, i kod Finisa, kao ranije kod Tome Akvinskog, razum je važan činilac ljudskog
ponašanja, jer je sve u skladu sa ili suprotno razumu i na
njemu se zasniva. Moralnost je za Tomu Akvinskog neophodna punoća razumnosti,
dobrote i ljudske prirode. Pitanje autoriteta izvire iz stanovišta koje Finis prihvata - da je
čovekova priroda "drugačija drugačije bi bile i
njegove dužnosti ", što dalje vodi zaključku da "ljudske slabosti" zaista pružaju dobre razloge
za postojanje autoriteta. Taj autoritet, navodi Finis svatanje Džozefa Raza, predstavlja razlog za
zaključivanje", ali i delanje, i to u odsustvu razumljivih razloga "

• Finiš govori da pravo svoj autoritet mora da veže za pravednost ili barem za svoju
sposobnost da obezbedi pravdu, jer pravo usmerava
ljudsko ponašanje u jednom pravnom poretku , a za pravo vezuje dva bitna pojma:
praktična razumnost i iskreni autoritet .

• Finis smatra da država neće dugo opstati ako bazira svoj pravni sistem na sankcijama.
Potreba za pravednošću prava i pravnog poretka posebno je naglašena ako prihvatimo da je
pravo prinudni poredak i da ono samo reguliše svoje stvaranje . Odavde možemo i prihvatiti
da je „vladavina prava" zapravo vrlina ljudske interakcije i zajedništva, te kao takva spada u
zahteve pravde ili pravičnosti". (misli se da je to moguće zbog ljudskog dogovora). Finis
ne prihvata statičnost, jer uključuje sve moguće društvene promene u svoju analizu
praktičnog prirodnog prava. Finis smatra da sudija neće moći da odgovori na
abnormalne pojave ako nije svestan da se izašlo iz
normalnih vremena. Tako i pravo dobija kod Finisa svoja obeležja; to su regulativna pravila
koja su propisana od efektivne vlasti i obezbeđena su sankcijama, kako bi razrešila probleme
zajednice i da bi ostvarila zajedničko dobro te zajednice.

[PRINCIP PRVOG I DRUGOG REDA]

• Principi prvog reda usmeravaju zakonodavca koji je suveren u delatnosti donošenja

pravnih akata, dok su principi drugog-reda takvog karaktera da predstavljaju kristalizaciju
ovih prvih, jer se tiču tumačenja i primene pravila koja se posebno ispoljavaju u kontroli od
strane građana, sudova i zvaničnika kada se ostvaruju ljudska dobra koja su krhka i
predstavljaju kumulativno dostignuće prošlih napora, ulaganja, discipline, te ih iz tog razloga ne
možemo olako tretirati u ostvarenju budućih dobara. To bi sve, u krajnjem, značilo da prema
razumskom pravu, pozitivno pravo, kako to smatra Toma Akvinski,
derivira iz prirodnog prava čime se postiže da onaj ko je vladalac vlada zbog potreba
opšteg dobra i u cilju opšteg dobra, a ne u korist svoju, svojih prijatelja, stranke ili
grupe, ili iz pakosti protiv nekog lica ili
grupe. Dakle, prvi red usmerava, dok drugi red analizira doneta prava od strane
građana, sudova i zvaničnika kada se ostvaruju ljudska
dobra.

• Finis će konstatovati da svako razmatranje koje odbije da unese kategoriju pravednih-

nepravednih obaveza, kao i zakona, da će to biti nepravilna
jurisprudencija . Finis nije želeo izbegne teška pitanja, te nam nudi odgovor na pitanje da li nam
određeni nepravedni zakon nameće obavezu da ga poštujemo ili ne. U odgovoru na ovo
veoma komplikovano, a u isto vreme i jednostavno pitanje čovek ima apsolutno pravo
(slobodu) da ne vrši akte u pogledu kojih neko ima apsolutno pravo, ali tu on zastaje i unosi
stav da ovo nije generalno upotrebljiv stav bez potrebe za preciznim smernicama. Govori da
smernice, zapravo, određuju nivo tolerancije, tj. da se pravo poštuje u određenoj meri
neophodnoj za funkcionisanje pravnog sistema, koji u osnovi ostvaruje zajedničko dobro,
tj. on to naziva kolatelarnom obavezom.
46) O pojmu prava: Gligorije Geršić (186-188)

• Smatra da je pravo propisan red i pravac, koji izvesno društvo postavlja i ostvaruje u
pogledu ponašanja svojih članova prema drugima i prema njemu samome, a isto tako i u
pogledu formi sopstvenog društvenog ili kolektivnog delanja. Smatra da pravo samo sebi nije
cilj, već da je pravo sredstvo za cilj, koji služi za održavanje mirnog poretka. Smatra da pravo, i
pored moralnih
naslaga, ipak ima i druge namere, jer ono ne određuje kaznu za kradljivca i lopova stoga
što pravedno kažnjavanje godi i što se ono dopada, nego zato da zaštiti svojinu. U
njegovom učenju, isticaće
pravednost i celishodnost (razumnost) kao dve vrednosti kojima se treba upravljati, uz
isticanje da se one ne poklapaju.

• Pravo podrazumeva momenat moći i sile, koje obavezuju i ovlašćuju, dakle koji je odnos
dvosmeran. On je dvosmeran u pravcu zaštite samog prava i u
pravcu njegove zapovesti. Grešić je tvrdio da se pravu pokoravamo i bez prisile, tj. tvrdio je
da je moral taj koji nas tera na pokornost, tj. ono što naša moralna priroda traži.

• Kako je Grešić bio prinuđen integralističkom metodu, on nije želeo da za pravo veže samo
prinudu ili pravednost kao osnov formiranja mira, već dodaje da mnogobrojni drugi faktori,
takođe, utiču na formiranje sistema, tj. mira. Pravo, kako ga postavlja Geršić, ima univerzalni
karakter i karakter
neprekidnosti, jer se nalazi svuda i postojaće u svakom društvu stalno, i kao takvo ono je
prema njemu jedan "kosmički zakon". To znači da pravo nije neko nužno zlo, već bitan
element društvenog života, u kome Geršić nalazi etnološko-socijalni koren prava.

• Ispitujući čovekovu prirodu shvatio je da postoji još jedan koren prava, koji proističe iz fizičke
i fiziološke (biološke) čovekove prirode. Kako smo već naveli, Geršićev duh nikada nije bio
jednostran, te je u čoveku otkrio da pored egoističkih nagona i motiva, čovek biva pokrenut I
nekim simpatičkim, nesebičnim, etičkim nagonima i pobudama. Tu već uključuje pravo u šire
prostranstvo, u kome se stalno nalaze dve sile, odnosno nalazi se zakon repulsije i atrakcije ,
koji vlada u celokupnom sklopu. Na ovaj način vidimo da kroz čitavo učenje o pravu Gligorija
Geršića jasno provejava duh holizma (holism is the idea that various systems should be
viewed as wholes,
not merely as a collection of parts.) , ali takvog da priznaje različite ljudske nagone koji utiču
na ljudsko ponašanje, što se sve kasnije prelama i kroz društveni proizvod.

• Dakle, Geršićevo izlaganje prava predstavlja jednu holističku-sistemsku celinu koju krasi
odbijanje jednostranosti u definisanju prava. Na ovaj način, ukazao je
da je svet jedno, a prozivod tog sveta je jedna velika pojava, odnosno to je "jedna
organski vezana celina".

47) Prirodno pravo u učenju Tome Živanovića, Božidara S. Markovića, Djordja Tasića
i Stevana Vračara (188-191)

• Prirodno pravo (lat. ius naturale) je skup nepromenljivih, objektivnih i večnih pravila
ljudskog ponašanja koja su u tom smislu slična prirodnim zakonima.

• Pozitivno pravo predstavlja pravni pojam koji se odnosi na važeće pravne propise ili
propise koji su na snazi

TOMA ŽIVANOVIĆ

• Kao polazište uzima biološko-racionalno prirodno pravo, koje je još i nepromenljivog

univerzalnog karaktera, kome je izvor nagon, nagon društvenosti, odbrane, te instinkt
odmazde i osvete, dok je sredstvo njegovog saznanja um. Prirodno pravo tako postaje urođena
ideja koja je objektivisana u čovekovoj prirodi. Ljudski duh je važan činilac razvoja ove ideje, a
u samom prirodnom pravu mi nalazimo pravno osećanje (osećanje za odmeravanje pravednog
i nepravednog) i pravna volju (volja za postojanje i važenje u socijalnom poretku univerzuma).
Za razliku od prirodnog prava, pozitivno pravo je nacionalno i vremensko. Dakle, Toma tvrdi da
se ljudi rađaju sa urođenom sposobnošću da odmeravaju pravedno od nepravednog.

BOŽIDAR S. MARKOVIĆ

• Analizira pravedno pravo kao i Radomir Lukić. Lukić navodi da je Marković došao do
zaključka da između pravde, pravičnosti, prirodnog prava i
morala nema suštinske razlike, što znači da je dobro povezao pravni metod sa sociološkim
i filozofskim metodom, te je mogao da sintetički obuhvati pravni fenomen kao element
duhovnog sveta povezan sa sociološkim, politikološkim i filozofskim pojavama. Kako se
pravo ne
može poistovetiti sa zakonima, to znači da se pravo ne može naći samo u pozitivnom
pravu. Uz pozitivno pravo se, onda, javljaju i pravda,
moral, prirodno pravo, objektivno pravo, društveno pravo.

• Ako je pravedno ono što doprinosi održanju, razvoju i usavršavanju života, društva i
pojedinaca, onda je to jako blisko suštini i cilju za koji je sredstvo objektivno pravo Lukića.
Ovako postavljeno, pravedno pravo Markovića je veoma slično objektivnom pravu Lukića,
jer im je cilj isti blagostanje
ljudi, što znači da je predmet premešten na socijalni nivo. Pozitivno pravo mora evolucijom
da se stalno prilagođava savremenim shvatanjima pravde.

• Dakle, dok je pozitivno pravo obavezno pravilo društvenog ponašanja koje stvarno
važi u jednoj državi i čije nepoštovanje povlači za sobom državnu sankciju, pravedno
pravo je ono pravilo društvenog ponašanja
koje je spontano nastalo u društvu, i za koje društvo smatra da treba da se u njemu
primenjuje i da bude zaštićeno državnom sankcijom. Nesklad između pozitivnog i
pravednog prava uslovljen je statičnošću pozitivnog prava i dinamičnošću pravednog prava.

• Sociološka norma je, prema Markoviću, u izvesnom smislu prirodno pravo, jer se vlada po
prirodnim, racionalnim. ekonomskim, etičkim I ostalim društvenim objektivnim zakonitostima.
(slažem se). Međutim, Marković dodaje da sociološke norme moraju da ostanu ispod državnih
normi, tj. govori da je državna vlast suverena.

ĐORĐE TASIĆ

• Prirodno pravo on dovodi u vezu sa socijalno-istorijskom stvarnošću i shvata ga kao stvar

postepenog progresa i usavršavanja, čime on traži izlaz iz aporije ( teškoće sa kojima se suočava
utemeljenje neke filozofske teorije) prirodnog i pozitivnog prava. Ovde Tasić, očigledno, govori
da prirodno pravo zavisi od društva, i dodaje da ono mora da se poštuje, ako bi htelo da opstane.

• Tasićev racionalizam je jedan od vrednijih u teoriji u filozofiji prava, jer nema sklonosti ka
neracionalnom optimizmu smatrajući da nema ničeg apsolutnog; ono što je apsolutno je
samo čovekova vera u ideale, koji su ionako samo relativni. Totalno pravo o kojem se
može govoriti nalazi se između realnosti i idealnosti i dovodi do kompromisnih rešenja, što
Tasića stavlja u ulogu i idealiste i realiste.
• Tasić nikada nije dao punu definiciju prirodnog prava, ali će on smatrati da je prirodno pravo
promenljivo, te da neretko ima i revolucionarnu konsekvencu, odnosno apsolutno
nepromenljivo pravo bi pretpostavljalo dovršenog čoveka, a to stvarnost osporava. Govori
da kada bi pravo postalo apsolutno, to bi onda značilo da je čovek postao savršen, a to
nije moguće. Ta revolucionarna komponenta govori o tome da su čovek i njegov moral
promenljive kategorije koje u sebi nose dinamičnost i aktivnost: tako na ovaj način možemo
da izbegnemo statičnost prirodno-pravnog učenja.

STEVAN VRAČAR

• Takođe smatra da je objektivno pravo, opšte pravo, pravedno pravo ono koje se menja sa
promenom sveta, tj. ono ima dinamični karakter i ono se stalno usavršava. Integralizam koji
zastupa govori u prilog postavci da deo prava uvek ostaje van državne regulative, a integracija
je povezivanje i sjedinjavanje mnogih, a različitih delova u više jedinstvo ili celinu putem većeg ili
manjeg uklanjanja postojećih razlika. To "više jedinstvo" on naziva opštim dobrom, a za
ostvarenje služi objektivno pravo kao sredstvo. Veoma je realan u svojoj postavci integracije, te
smatra da koliko god da je metodološka integracija neophodna, toliko je sadržinska nemoguća.
Tako za integralistički metod smatra da predstavlja skladnu celinu, u kojoj delovi ostvaruju svoje
zadatke, ispravljaju jedni drugima slabosti, doprinose stvaranju opšte funkcije.

• Jedno od mesta gde razvija integralizam je pojam državno-pravna nauka , koja je celokupno
znanje o državi i pravu, te ispravlja i upotpunjuje znanje dobijeno izrazom pravna nauka, tako
i postoji državno-pravni poredak. Uočio je razliku između partikularnosti , koju shvata kao
izraz dela i delimičnosti, i
integralizma , koji odslikava celinu države i prava. Prirodno, u okviru partikularnosti prisutan je
disperzivni metod, dok kod integralnog metoda imamo mogućnost sistematizovanja sveukupnog
sistematizovanog i svestranog znanja o pravu i državi.

48) O pojmu prava: Radomir Lukić (191-195)

• Radomir Lukić ispituje pojam ustava i zaključuje da je ustav čista, a ne sankcionisana norma, ali
tada dolazi do problema koji će on posebno ispitivati, do problema obavezujuće snage pravne
norme i objektivnog prava. Navodi da se u praksi obično polazi od termina, zbog čega i dolazi do
terminološke zbrke. A
termini su istovremeno i stvar društvene pogodbe, a pravo, nasuprot tome, smešta u šire i
dublje okvire, jer se ono zasniva na suštini sveta i njegovoj ulozi, kako bismo mogli da odredimo
njegovu suštinu. Prema nekoj opštoj terminologiji, pravo je normativna pojava, dok je norma
misao koja određuje pravilo
ponašanja, te je kao takvo idealna pojava, van vremena i prostora. Dok I prema njemu, pravo
određeno od strane najvećeg broja pravnika kao skup normi koje država sankcioniše. Radomir
Lukić nije želeo da previše proširi pojam prava, kako ne bi obuhvatio i one delove koji se
obično ne nazivaju pravnim.

[OBJEKTIVNO I POZITIVNO PRAVO]

• Objektivno pravo određeno je ontološkom suštinom prava, a njegove norme trebalo bi

da budu i sadržaj pozitivnog prava koje sankcioniše država, te se ostvaruje veza između
sistema pozitivnog i sistema objektivnog prava, jer objektivno pravo utiče da pozitivno pravo
bude sadržinski istovetno sa njim. Objektivno pravo može da ne bude pozitivno pravo, ali
da bude
„pozitivirano", odnosno podržavljeno pravo koje je država sankcionisala i pretvorila u
svoje pravo. Ovo se, međutim, ne dešava, odnosno država ne pozitivira objektivno pravo, pa
pozitivno pravo u većoj ili manjoj meri odstupa od objektivnog prava.

• Lukić je kritikovao termin pozitivno pravo, jer je smatrao da ne označava sasvim tačno ono
što želi da se kaže, a navodi da, ako postoji pozitivno pravo, onda sasvim sigurno mora da
postoji i neko negativno pravo, a i sam termin pozitivno pravo može da bude shvaćen kao
vrednosni pojam. U tom slučaju, pozitivno pravo je "dobro", "povoljno" pravo, za razliku od
"lošeg", "nepovoljnog". Pozitivno pravo bi trebalo da označava stvarno postojeće pravo, koje
nije samo zamisao, već stvarna činjenica, međutim, Lukić će tvrditi da je norma ta koja može da
bude pozitivna, koja obavezuje i koja je sankcionisana, te samo ona može da bude pozitivna, a
pozitivnost prava se može odrediti samo ako ona postoji (norma)

[NORMATIVNOST PRAVA I PRAVA]

• Normativnost prava je ono što takođe zaokuplja pažnju Lukića, jer je norma misao, skup
pojmova koji ne zavise od vremena i prostora, te, prema
Lukiću, Kelzen ističući normativnost prava, zapravo, samo potvrđivao shvatanje važnosti tog
elementa prava, koji niko ne može da ospori i porekne. Iz tog razloga, normativnost prava
postaje njen sastavni deo, dok je stvarnost ta koja pravnoj logici određuje granice. Pravo, prema
Lukiću, iako je vezano za
državu, ono se, ipak, rađa u društvu, te ulazi u svest ljudi i iz nje izlazi.
Pravo je pojava idealna pojava koja nema vremensku i prostornu dimenziju. Pravo se
javlja kao svest ljudi.

• Dva činioca realnog sveta su uzrok prava - ljudski i društveni činilac. Čovek kao uzrok prava
određen je samom svojom prirodom slobodnog bića. Ta sloboda čoveka je i posledica svih
pravnih i drugih normi, jer, kada njih ne bi bilo, ona bi svako radio kako bi hteo, a za društvenu
funkcionalnost potrebna je celina, tj. jednakost u postupanju. Ako bi čovek bio poptuno
slobodan, onda on ne bi vodio računa u društvenim interesima, a ona su potrebna da bi prava
nastala u nekom svom obliku.

Cilj prava je da čovek postoji u što potpunijem dostojanstvu , što znači dalje da je uloga
objektivnog prava da doprinese opstanku sveta, jer je njegovo cilj opstanak najvećeg mogućeg
broja. Objektivno pravo najpre služi čoveku kao najsavršenijem biću na svetu, jer on je
obdaren umom i jedino on
može da shvati pravo i da se po njemu ponaša. Najvažniji uslov ljudskog dostojanstva je
privreda , a svako gaženje tog dostojanstva dovodi do rđavih posledica.

RADOMIR LUKIĆ: OBJEKTIVNO PRAVO

• Međutim, da bi se društvo razvijalo, neophodno je da se odredi nejednakost dostojanstva

raznih skupina ljudi, tj. nije realno da smo svi jednaki, jer država tada ne bi ni postojala. Dakle,
Lukić tvrdi da kada odredimo cilj sveta, da će se iz njega samog (tog cilja) izroditi objektivno
pravo, jer je ono sredsvo za postizanje cilja. Onda se ono putem normi konkretizuje, te
nastoji da postoji kao jedna vrsta prirodnog zakona. Lukić će napomenuti da je objektivno
pravo, ipak, nekim delom vezano za vreme, jer se pozitivno pravo javlja u društvu tek na
određenom klasnom stupnju, a ono postoji u vremenu i
postojanje je idealno ako je vezano za neku realnu postojeću pojavu. Kao što smo rekli,
objektivno pravo je jedan vid prirodnog prava, te je jednim delom vezano za društvo i prirodno
pravo, te se i ono samo menja, tj. nije uvek isto.

• Ovakav stav povlači sobom pitanje da li ovo pravo, budući da je suštinski različito od
pozitivnog prava, može da se nazove pravom. Moguće je, prema
Lukiću, i sistem objektivnog prava nazvati pravom jer je i to normativna pojava, koja se
razlikuje od pozitivnog prava pošto joj nedostaje
prinudna sankcija države. Objektivno pravo ne možemo da svedemo na nekoliko bitnih
normi, jer bi morale da budu toliko apstraktne da bi teško mogle služiti kao uzor
regulisanja društvenih odnosa, pogotovo za rešavanje društvenih sukoba. To ne znači
da društvu nisu potrebni i opšta načela i konkretne norme.

• Iz tog razloga objektivno pravo sadrži norme koje su neophodne i u najvećoj meri obezbeđuju
ostvarenje tog cilja. Te norme čovek ne stvara, one su čoveku date. Tako shvaćeno objektivno
pravo još nije u potpunosti saznato, i nikada verovatno neće biti, jer se, između ostalog, stalno
menja u zavisnosti od objektivnih okolnosti u kojima se primenjuje, a koje se stalno menjaju.
Lukić tvrdi da čovek treba da sazna za te okolnosti, a dodaje da tada objektivno pravo neće biti
ništa drugo nego prevođenje u pravne norme naučnih zakona koje čovek utvrdi. Odnosno,
donekle to su prirodni zakoni, sociološki zakoni, moralni sistemi.

• Na taj način se u objektivnom pravu sjedinjuju prirodni zakoni sa

pravnim i moralnim normama. Tako se dolazi do objektivnog prava, koje je nezavisno od
ljudske volje. Ovo je izuzetno teško, jef podrazumeva saznanje svih zakona sveta, što je
verovatno čoveku nemoguće da ikad postigne, jer se svet i negovi zakoni neprestano menjaju.

• Posredan način saznanja objektivnog prava proističe iz same njegove suštine. Ovaj način
podrazumeva saznanje rđavih posledica primene pozitivnog prava koje krši objektivno pravo.
Međutim, ovde se opet javlja problem: da bi se i to posredno saznanje ostvarilo, neophodno je
precizno poznavati prekršeno objektivno pravo. Ovde je naglasak stavljen na rđave posledice
primene pozitivnog prava koje dovode do nazadovanja društva. Treba pomisliti da to
nije ništa drugo do kršenje objektivnog prava, i pokušaj izmene pozitivnog
prava.

49) Uzroci nastanka i koren prava (196-200)

• U svojoj suštini, pravo je nastalo kao društvena potreba, dok je sredstvo za ostvarenje prava
državni aparat . Društveni poredak je temelj pravnog poretka, koji se sa svoje strane sastoji
od onog svog normativnog dela , koji je izražen u sistemu pravnih normi, i od svog faktičkog
dela , od stvarnog ponašanja ljudi po normama. Zapravo, uzrok nastanka prava nalazi se
očuvanju društvenog poretka, odnosno u zaštiti društvenih vrednosti koje omogućavaju
opstanak društva. Važno je ispitati kako pravne norme štite društvene vrednosti,
ali i kako same pravne norme mogu da nanesu štetu društvenom poretku. Ovaj odnos između
pravnih normi i društvenog poretka je veoma značajan, jer su pravne norme ponikle u krilu
društva.

[SOCIOLOŠKA POSTAVKA]

• Sociološka postavka o svetu prava koja ima svoj koren u krilu društva zapravo je veoma
šarolika i nije jedinstvena. Ono u čemu jeste jedinstvena je to da se koren i uzrok nastanka
prava ne traži u samom pravu, već se ide dalje i ispituju se društveni uzroci nastanka prava.
Time se ispituju društveni temelji prava, a forma prava ostaje nekako van tog ispitivanja, dok
se težište pomera na pitanja kao što su efikasnost prava , funkcionalnost , sama svrha i cilj
pravnih
normi . Sociološke škole gledaju na pravo kao skup normi i kako ih što efikasnije primeniti u
društvu. Tako se pravo više vezuje za društvo, a ne za državu, jer je i država samo jedan od više
različitih društvenih fenomena. Oni navode da se koren prava nalazi u "stvarnim ljudskim
potrebama i interesima unutar određenog rasporeda društvene moći, ili pak u samom
ostvarenju
normativnog sadržaja u društvenim odnosima. Baš iz tih razloga Rosko Psuje navodi da je
jurisprudencija jedna grana u grupi društvenih
nauka. Posmatranje prava dobija svoju faktičku dimenziju jer pristalice sociološke škole
pravo posmatraju kao društvenu instituciju koja obuhvata iznalaženje normi kroz
iskustvo i kroz svesno stvaranje. Na taj način se obezbeđuju društveni interesi, a
odbacuje mistifikacija prava.

[KAKO JE GIRKE GLEDAO NA PRAVO]

• Valja napomenuti i psihološki efekat u stvaranju prava. Kako Oto fon Girke kaže: Ono što
čovek jeste - duguje savezu čoveka sa čovekom. On ovde govori o udruženjima, koja ne samo
što unapređuju moć onih koji žive u sadašnjosti, već i pružaju mogućnost da buduća rasa, ona
koja tek dolazi, dajući nam priliku da razvijamo istoriju. Zato je za njega pravo manifestacije
zajedničkog života ljudi. Girke govori da je ovde u pitanju interes, a ne volja. Govori da pravo ima
unutrašnju snagu, koja je nezavisna od države i koja joj prethodi, jer su prava izraz ubeđenja
jedne zajednice. Girke će, međutim, prihvatiti činjenicu da se pravnim propisima pridodaje
snaga države, ali sa ciljem da se država stavi u službu prava. Jelinek je smatrao da pravo opstaje
tamo gde ima podršku socijalno-psihološke moći.

[DA LI JE MOGUĆE DA POSTOJI ČISTO NORMATIVNI KOREN PRAVA]

• Ako se prihvati da pretpostavka da se pravnik samo kreće kroz svet prava, i u tom svom
kretanju, vodi svoje klijente, dajući im pravno mišljenje i moguća pravna rešenja, onda je jasno
zašto je Tomas Holand smatrao da je jurisprudencija jedna formalna nauka. Džon Ostin će
govori da je svako pravo
naredba i zapovest, on ovde govori o državnom pravu, tj. pozitivnon pravu, te je on smatrao da
je predmet jurisprudencije pozitivno pravo. Ovde se radi o pravnim aktima koji su voljom
superiornih državnih organa nametnuti onim državnim organima koji su im podređeni, ali
ovakvi pravni akti, koji su označeni kao naredba, upućeni su i celini koja se tada ne može
nazvati građanima, već samo podanicima.

• Ipak, iako je moguće osloniti se na čisto normativni koren prava, mi nećemo da tako da ga
gledamo, jer kako navodi Fuler, nemoguće je da se pravo odvoji od morala, jer, na posletku,
svaka naredba u sebi nosi neko polje moralnosti. Iz svega ovoga možemo da zaključimo da je
pravo jedan složen pojam koji nije lako definisati, a Kant je ovo najbolje rekao: pravnici još ne
znaju šta je pravo,
iako toliko raspravljaju o njemu.

• Radomir Lukić je primetio da je razlog ovome zbog šarolikih definicija i shvatanja prava kako po
svetu, tako i po istoriji. Termini su, pak, samo puki dogovori. Možda je najbolje da na pravo
gledamo kao jedno integralističko opredeljenje, koje neće isključiti nijedan od elemenata i
oduzeti mu njegovu specifičnost (misli se na pravo). To znači da prihvatamo da pravo reguliše
naše spojašnje ponašanje, te je samim tim heteronomno (zavisno od tuđih zakona), jer se kod
prava pokoravamo nekoj normi koja je doneta mimo naše volje. Ta volja je državna, ali je mi
svejedno primenjujemo, što nam govori o socijalnoj dimenziji prava koja je nužna zbog sukoba
interesa koji su prirodni u društvu. Dakle, pravo je tu da reguliše i održi mir. Nikola Visković
govori da je pravo proces impliciranja međuljudski ponašanja i vrednosno-normativnih stavova
koji to ponašanje kvalifikuju onako kako mogu, te ga potom usmeravaju. Znači, uz neke naše
izmene, pravo pripada specifičnoj društvenoj stvarnosti, a koja je normativno uređenje, i to
prema istorijskim primenjivim vrednostima, tj. ono je dinamično, i nije statično.

50) Delatnost stvaranja prava (200-204)

• Delatnost stvaranja prava je takvog karaktera da se odvija u razložnom mišljenju,

kao uostalom i celokupan čovekov život. Ono što, prema Tomi Akvinskom, upravlja
razumskom delatnošću jeste umeće logike. Taj razum koji čovek poseduje u
kontekstu stvaranja prava valjalo bi da shvata
ontološku suštinu prava. Ovim ulazimo u samo središte metodologije prava koju je u svom
istoimenom delu Metodologija prava Radomir Lukić obradio, i to tako da je učinio podelu na
one metode čijom upotrebom se dobijeni iskazi dokazuju i one čijom upotrebom se dobijeni
iskazi ne dokazuju:

1) Metodi čijom upotrebom se dobijeni iskazi dokazuju: proširenje iskustvenih iskaza na

nadiskustvene, aprioristički metod, aksiomatski metod, dedukcija iz
apriornih i aksiomatskih stavova.

2) Metodi čijom upotrebom se dobijeni iskazi ne dokazuju: intuicija, nadahnuće, otkrovenje i

aksiološki metod (nauka o vrednostima)

METODI KOJI SE DOKAZUJU

• Proširenje iskustvenih iskaza na nadiskustvo dovodi do toga da se iskaz koji je zasnovan

na iskustvu shvati kao važeći i za neke pojave koje se nalaze van iskustva, a na neki način su
povezane sa iskustvom, a zapravo se radi o odnosu stvarnost - vrednost. Na ovaj način
možemo objasniti stvaranje osnovnih pravnih principa i načela koja su vodila i vode ka izgradnji
boljeg prava, poput načela jednakosti. Iskaz koji se izvodi iz iskustvenih pojava o kojima je
stečeno iskustvo smatra se važećim, kao i za neke druge pojave o kojima ono nije stečeno, ali se
načelo može steći. Radomir Lukić smatra da svi filozofski iskazi koji na osnovu sadržine normi
prava datog u iskustvu zaključuju o sadržini nadiskustveneog prava.

• Lukić daje vezu između apriorističkog metoda i aksiomatskog metoda . Prvi nam govori
da postoje urođena saznanja bez kojih ne bi bilo moguće iskustvo, a drugi se sastoji u
utvrđivanju stavova čija je istinitost očevidna za svakog. Ovde navodimo jednakost,
ravnopravnost, mir, red, odnosno potreba za njima je samoočevidna. Razum koristimo kada
želimo da izvučemo nova saznanja iz ovih metoda, bez pozivanja na iskustvo, te Radomir Lukić
navodi da prava kao što su pravo glasa i svojine proizlaze iz dedukcije jednakosti.

• Ovde će sada biti reč o običajnom pravu. Dakle, prema Lukiću, najpre se stvara običaj, sasvim
spontano, a kasnije kada država prepozna svoj interes prema običajnim pravima, ona ih
sankcioniše. Može se zaključiti da se društvo, a samim tim i njihovo pravo, menja mnogo većom
brzinom nego običaj, te običaj nije najefikasniji način za stvaranje prava, gledano sa dinamike
društvenih odnosa. Lukić je primetio da se u prvom delu stvaranja prava ističe demokratija,
samo da bi ona nestala kada je na red njeno sankcionisanje.

STVARANJE PRAVA KOJE VRŠI DRŽAVA

• Sada prelazimo na stvaranje prava koje vrši država dajući pravni oblik odnosno to je sve ono
što pravo dodaje običnoj, nepravnoj stvarnosti kako bi je pretvorio u pravnu. Pravo zapravo želi
da preoblikuje društvenu stvarnost i da je obuče u pravno ruho , koje je donekle specifično i
donekle različito od stvarnosti, ali između stvarnosti i pravnog oblika ne može postojati
suprotnost, jer ne tada pravo postati besmisleno.

• Postoji razlika između nemodifikovane stvarnosti od one koju je pravo modifikovalo,

odnosno prilagodilo svom izrazu, koji je, doduše, uvek siromašniji od samog života i društvenih
odnosa. To znači da ono utiče na ponašanje ljudi, a kao primer možemo da navedemo
vaspitanje deteta, gde roditelji imaju neku slobodu, ali opet moraju da se rukovode nekim
zakonskim odrednicama. Valja napomenuti da tvorac koristi i pravne pojmove pomoću kojih
nemodifikovanu stvarnost jezički preobražava u pravnu, pri čemu i društvene preobražava u
pravne odnose. Pravni pojmovi se dele na:

1) Nepravni pojmovi : dolaze iz običnog života, te ovde navodimo pojam "muž" ili "roditelj"
čiji supstrat već postoji u stvarnosti.

2) Pravni pojmovi : posebna tvorevina prava, te ovde navodimo pojam "tužilac" i "pravni
lek", pošto izražavaju jednu pravom stvorenu pojavu, čiji se supstrat ne nalazi u običnoj
stvarnosti

3) Izvedeni pravni pojmovi : sastoje se iz većeg broja pravnih pojmova koji odražavaju
stvarnost, te navodimo pojam subjekt u pravu, koji je izveden pojam iz pojma "oca", "deteta",
"krivca", "ugovorač"

• Veoma je bitno razumeti i pojam pravnog načela , koji predstavlja apstraktne norme, koje su
izvedene iz onih koje su manje apstraktne i potom načela važe za niz slučajeva koji su već
obuhvaćeni i nižim normama. Recimo, opšte načelo o krivičnoj odgovornosti se sastoji iz niza
normi koje propisuju krivična dela.

ETAPE U STVARANJU POZITIVNOG PRAVA

1) Najpre se utvrđuje cilj prava, bez koga se društveni cilj ne može ostvariti. (misli se na prava).
Cilj prava će biti u suštini određen opštim ciljem date vladajuće klase . Kako je pravo sistem,
i to logički sistem, jasno je da mora da postoji međusobna usklađenost ciljeva. A kako pravo
mora da bude usklađeno sa
stvarnošću, i to sa stvarnošću datog društva, i ciljevi će ce lakše ostvarivati ako je to učineno.
Potom je, prema Lukiću, neophodno utvrditi uzročne veze između cilja prava i prava, ali postoje
teškoće prilikom preciznog ispitivana uzročne veze između prava i njegovog društvenog cilja,
zbog čega se dešava da pravo ostaje
„neefikasno", odnosno neće ostvariti zadate ciljeve.

2) Sam tvorac prava se nalazi u dilemi: da li da date situacije reguliše pravom koje stvara, ili da
pravom predviđa niz situacija koje će nastupiti. Međutim, nije lako predvideti društvene odnose
putem eksperimenta, zato što ljudi imaju tendenciju da se ponašaju drugačije u njima nego u
stvarnostim. Ovo se ne radi, već se na osnovu opšteg iskustva i tradicije stvaraju norme za koje
se misli da će ostvariti cilj.

3) Dakle, prva faza je da se utvrdi cilj, a druga da se donese pravo. Treća faza je određivanje
glavne sadržine prava, što je od velike važnosti, jer je potrebno da se ona prilagodi zahtevima
prava, a pre svega zahtevima javnog mnjenja. Ovde moramo da budemo oprezni, jer ako
previše podložimo pravo javnom mnjeju, ono može da izgubi svoje vrednosne karaktere. Isto će
se desiti ako u potpunosti ignorišemo zahteve javnog mnjenja, te je ovde potrebno da se
napravi
balans između pravo - javno mnjenje.

4) Sledeća faza je da tvorac prava obezbedi dovoljnu gipkost i prilagodljivost opštih pravnih
normi različitosti slučajeva koje obuhvataju. Ovu fazu možemo nazvati formulisanje prava , gde
tvorac mora sebe da stavi u ulogu onoga pravo upućuje. Ovde tvorac mora biti svestan da
nisu svi građani uceni pravnici, te tvorac mora da gleda da koristit pojmove i termine koji će da
budu jasni najvećem broju ljudi.

5) Poslednja faza je dostupnost samog prava, a ovde se vezujemo samo za pozitivno pravo, tj.
državno pravo. Oni se moraju obaviti u službenim glasilima i u autentičnom obliku.

REZIME ETAPA

1) Cilj prava - mora da se poklapa sa društvenim ciljem

2) Donošenje prava - tvorac donosi prava na osnovu tradicije i iskustva
3) Obrada glavne sadržine - mora se napraviti balans pravo - javno mnjenje
4) Formulisanje prava - jasna i precizna formulacija prava je neophodna, tako da što veći broj
ljudi razume
5) Dostupnost - logično
51) Društveni i pravni poredak (204-206)

DRUŠTVENI POREDAK

• Društveni poredak sastoji se od društvenih normi, te ponašanja ljudi njima. Jasno je da te

društvene norme štite određene društvene vrednosti, te se relativna sloboda i delatnost čoveka
ostvaruju preko društvenih pravila, koje sam čovek, tj. društvo određuje. Ta pravila nazivaju se
društvenim pravilima , a sistem tih pravila koji podrazumeva i ponašanje ljudi po njima -
društveni
poredak . Društvene norme se menjaju i razvijaju vremenom, tj. dinamičkog su karaktera.
Moglo bi se reći da društvene norme, na neki način, predstavljaju "zahtev" i "naredbu" na
čoveka, tj. određuje ponašanje čoveka, kakvo ono treba da bude.

• Mada i ovde kod društvenog poretka valja praviti razliku između onoga što društvo želi,
odnosno onoga što treba i onoga što jeste , odnosno treba načiniti razliku između idealnot i
stvarnog društvenog poretka. Društveni poredak mora da odgovara stvarnosti i da se ostvaruje,
pri čemu je jasno da se on nikada neće u potpunosti ostvarivati, ali to ne znači da on ne postoji.
Društvenu poredak se može ostvariti spontano, bez dejstva svojih normi, s tim što se normativni
poredak i stvarnost podudaraju potpuno, te je normativni poredak, na neki način, besmislen.
Ako ljudi ne vrše ubistva ne zato što to zabranjuju norme, nego iz nekig drugih razloga, te je
norma besmislena, jer odgovora stvarnosti. Ako, ipak, oni to čine zbog norme, onda kažemo da
je normativni poredak suprotan stvarnosti, te nije besmislen.

PRAVNI POREDAK

Pravne norme kao najmanji element prava povezane su u posebnu vrstu društvenog poretka
koji se naziva pravni poredak; on je u svojoj osnovi sačinjen od:

1) Normativnog : normativni element pravnog poretka izražen je kao sistem pravnih

normi i pravnih akata.

2) Faktičkog : niz materijalno ljudskih radnji putem kojih se vrši primena pravnih normi.

3) Vrednosnog elementa : to je nešto što je samoočevidno, jer pravne norme

nisu sačinjene tek onako. Kako Toma Akvinski kaže, pravo je stvoreno za zle i opake, koji ne
znaju da razlikuju dobro od lošeg, te je očigledno da pravni poredak štiti neke vrednosti. Taj
vrednosni momenat pravnog poretka je raog njegovog postojanja, i što je taj vrednosni deo
prisutniji, prava se, uslovno rečeno, sama od sebe stvaraju.

• Kako mnoštvo normi sačinjava jedinstvo, onda je jasno da taj sistem koji se, prema Kelzenu,
može svesti na jednu normu kao poslednju osnovu toga važenja mora biti neprotivrečna
celina. Posebno je važno da ova celina bude
neprotivrečna , jer predstavlja osnov za ponašanje ljudi, te je jasno da ako je ona protivrečna
sama sebi, ni ljudi neće znati kako da se ponašaju.

• Pravni poredak je, dakle, jedna vrsta društvene pojave koja ispunjava cilj prava, da se norma
ostvari u stvarnosti putem ponašanja onih na koje je usmerena, što već govori da pravni
poredak nije statična celina. Pravni poredak, dakle, kao jedan vid društvene pojave, stalno se
menja, jer se i društveni poredak konstantno menja, te se moraju menjati i njeni delovi.

52) Društvena norma - pojam i vrste (209-211)

• Sa pojavom društva moraju se pojaviti i pravila koja na neki način regulišu odnose u tom
društvu, te se tako na početku ta pravila pojavljuju u rudimentiranim oblicima, da bi kasnije, sa
razvojem društva i pravila jednostavno rasla. Dakle, društvene norme predstavljaju pravila,
zapovedi koje su izdate članovima društva koji se potom po njima moraju ponašati, te onda po
pravilu imaju i sankciju, i to najčešće negativnu. Do ovoga dolazi zato što su i država i društvo
zainteresovani da se ostvari i održi društveni poredak i vrednosti koje on štiti.

• Vrednosti koje društvo želi da zaštiti nalaze se u samim normama društva, u običaju i moralu.
Te vrednosti čine osnovu primarne zapovedi koju društvo izdaje, dok će sekundarna zapoved biti
sankcija. Kada se govori o interesovanju, bitno je napomenuti da to nisu interesi čitavog
društva, već interesi samo jednog njegovog dela, tj. onog dela koji vlada. Sistem koji bi zastupao
interese čitavog društva nije realan, tj. ne može da postoji u stvarnosti.

RADOMIR LUKIĆ I NJEGOVE OSOBINE DRUŠTVENIH NORMI

• Radomir ih deli na: stvaralac normi, način stvaranja, sankcije, ko primenjuje

sankcije i sadržina normi

1) Stvaralac normi : Normu može stvoriti čitavo društvo, te je reč o opštoj normi te društvene
zajednice, a može biti stvorena i od neke uže zajednice, što znači da će one važiti za određene
društvene grupe i unutar njih, na primer za određene profesije. Snaga neće nužno zavisiti od
njegove opštosti.

2) Način stvaranja : Mogu da budu stvorene stihijski ili svesno. Stihijski stvorena norma
stvorena je od neorganizovanog ili nedovoljno organizovanog društva, a čije će karakteristike
biti dugotrajnost stvaranja i konzervativnost . Dugotrajnost će govori o tome da je stvorena
na osnovu dugog iskustva, što je valjano, dok će konzervativnost govoriti o negativnoj strani,
teškoj primenjivosti i prilagodljivosti norme novim društvenim prilikama. Kod svesnog
stvaranja, reč je o prilično organizovanom postupku od prilično organizovanog društva,
države.

3) Sankcije : veća vrednost i veći interes zahtevaće i snažniju sankciju koja će ih efikasnije štititi.
Interesantno je da će priroda sankcije zavisiti i od prirode društvenih odnosa koje ona mora da
reguliše, odnosno društvena norma da supružnici treba da vole jedno drugo ne može da se
reguliše fizičkim nasiljem, jer se nasiljem ne može proizvesti ljubav. Sankcije druge vrste tu
više pomažu (prekor, vaspitanje)

4) Ko primenjuje sankcije : nju može da primeni difuzno, neorganizovano društvo, odnosno

ovde se sa sigurnošću ne zna ko će je primeniti, što dalje znači da one nisu tačno utvrđene pre
delikta. Naravno, nju može da primeni određeni organ, i u tom slučaju one su unapred
određene i poznate (sankcije).

5) Sadržina norme : sadržina određuje vrstu norme, tj. sadržina određuje razlike između
normi. Svaka norma je prilagođena svom polju.

53) Prirodni zakoni i tehničke norme (211-212)

PRIRODNI ZAKONI

• Prirodni zakoni su takvog karaktera da se po njima odigravaju pojave u prirodi, i to po zakonu

neminovnosti, bez obzira na svest i volju čoveka. Možemo zaključiti da prirodni zakoni pokazuju
snagu prirode koja je suprotstavljena čovekovoj volji i govori o neminovnosti prirodnih zakona i
događaja, odnosno prirodni zakoni konstatuju ono što se zaista dešava pod opštim zakonom
kauzaliteta. Prirodni zakoni su samostvoreni i mogu biti samo konstatovani od strane ljudi, a
svako suprotstavljanje ovim zakonima završava pogubno za čoveka, nepoštovanje zakona
gravitacije. Prirodni zakoni, takođe, deluje
posredstvom nekog cilja. PZ imaju sankciju, ali ona nije nominirana, ali ona zaista postoji, i svako
njeno kršenje može da bude pogubno za čoveka. Recimo, ako bi smo iskočili kroz prozor, ubrzo bi
smo shvatili da gravitacija neće početi da deluje onog trenutka kada pogledamo na dole, kao u
crtanim filmovima.

TEHNIČKE NORME

• Tehničke norme su one norme koje propisuju način ponašanja čoveka uglavnom prema
prirodi, pomoću koga može postići izvestan tehnički cilj, odnosno može postići izvesnu promenu
uglavnom u prirodi oko sebe, a ta promena biće povoljna za njega, no u nekom užem smislu
reči, tehničke norme mogu biti norme određene struke, koje se moraju poštovati tokom
delatnosti, koja je, doduše, najčešće usmerena prema prirodi, tako to mogu biti norme iz oblasti
građevinarstva, hemije, fizike. Zato se može reći da su tehničke norme samo uslovno
društvene, jer odražavaju čovekov odnos prema prirodi koju on želi da prilagođava i menja, u
čemu i vidimo da su one na neki način pravila struke.

• Tako je, recimo, nužno poštovati neke hemijske norme prilikom bavljenja iste, kako ne bi došlo
do štetnih posledica poput eksplozije ili trovanja. Naravno, one imaju i svoje sankcije, koje isto
nisu nominirane, ali postoje. Međutim, ako društvo pronađe svoj interes u tehničkim normama,
one mogu postati društvene. Te navodimo primer korone, gde su prvobitno bili tehničke norme
u pitanju, a kasnije obavezne društvene norme. Dakle, postaće zapovesti, a ne uputstva.

54) Običaj (212-214)

• Običaj kao društvena norma crpi svoju obavezujuću snagu iz dugotrajnog ponavljanja. Tako je
dugotrajnost običaja jedna od njegovih glavnih karakteristika, jer je rezultat stihijskog nastanka i
dugotrajnog ponavljana od strane članova društva, na osnovu čega on stiče svoju obavezujuću
snagu. Uz taj stihijski momenat nastanka, običaj zahteva i stalnost i stabilnost određenih
društvenih odnosa, što dalje govori da je običaj društvena norma koja nastaje dugotrajnim
ponavljanjem, ali se teško menja novonastalim društvenim odnosima, čime zapravo ispoljava
svoj konzervativni karakter . Te možemo konstatovati da običaji mogu da budu i kočnica razvoja
društva, ali opet tako, oni mogu da budu i pozitivnog karaktera, zato što nije svaka promena
unutar društva pozitivna promena.

• Običaji nisu vezani samo za određeni deo čovekovog života, oni se javljaju
svuda i u svim oblastima života, počev od običaja odevanja, pozdravljanja i slično. Običaji,
takođe, mogu da imaju svoje sankcije, a ona se kreće od običnog podsmeha ili prezira, preko
bojkota od strane društva, pa sve do novčanih ili drugih, težih sankcija. Običaji ne moraju da
nastaju samo na nivou države, već i na nivou zajednice, koje opet mogu da imaju sankcije za
njihovo kršenje. Običaj je kontkretno pravilo, jer nastaje iz ponavljanja jednog konkretnog
ponašanja, te se može shvatiti i kao sistem ideja .

[OBIČAJ, PRAVO I MORAL]

• Ako prođemo od pretpostavke da se pravo može nametnuti, a običaj ne, vrlo brzo ćemo
uvideti da to nije slučaj. Mnoge norme međunarodnog prava se ne mogu nametnuti, dok se
mnogi običaji mogu nametnuti, na primer, određen način odevanja za ulazak u pozorište.
Možemo reći da običaj predstavlja zajednički prethodni oblik u kome su pravo i moral
sadržani još nerazvijeni i nerazdeljeni. Tako Radbruh navodi primer milostinje, koji prati
moralna norma dobročinstva, a sve se završava pravnom ustanovom staranja o sirotinji.

• Običaj i moral imaju izražen spoljašnji karakter, odnosno oni su vezani za spoljašnje
ponašanje: pobuda zbog koje se vrši radnja i kod običaja i u pravu nema nikakav značaj, bitno je
samo ispunjenje obaveze. Mada običaj od morala donekle prihvata i unutrašnji momenat, jer
„nije njemu stalo do stiska ruke nego do saosećanja koje se time iskazuje".

• Običaj se nameće društvu, i čovek je dužan kako prema sebi, tako i prema drugima, da ćuva
pristojnost. Ovo nameće naša prećutna društvena svest, a ne udžbenik o "uljudnom
ponašaju". Običaji, takođe, mogu da steknu veliku snagu ne samo u prošlosti, već i za
budućnost, što može da dovede do sukoba generacija. Počev od ophođenja i odevanja, a
završava se revolucionarnim idejama koje su suprotstavljene idejama, tj. običajima starije
generacije. Promenom morala i prava, menja se i običaj.

55) Moral (214-218)

Moral - određenje etike kao fenomena usmereno je najpre na pitanje unutrašnje strukture
morala, što nije posebno čudno jer problemi moralnog života jesu praproblemri s kojima se
neprekidno bore filozofije i sam život. Večna borba filozofije vodi se oko problema moralnoga i
dobroga.

• Etička stvarnost čoveka gradi smisao pitanja o predmetu morala kao fenomena, jer je
moral kao fenomen - stvarnost pojedinačnog ljudskog delanja, odnosno razlikovanja dobra i
zla, vrline i poroka.
• Moralnost ljudskog delanja i moralne vrline imaju karakter osnovnih etičkih pitanja na
kojima se temelje teorijskopravno i filozofskopravno promišljanje etike kao fenomena i
istražujue etimologija i metodologija etike. Dvoznačnost pojma etičkog, kao onoga što se
odnosi na etiku kao nauku i onoga što se odnosi na etiku kao fenomen može se smatrati
opravdanim u onoj meri u kojoj počiva na tradicionalnom iskustvu bliskosti i preplitana
mišljenja i delanja.

ETIKA PREMA HEGELU I KANTU

• Unet je duboki razdor između realnog istorijskog etičkog iskustva, odnosno etike kao
fenomena, i njegove naučne refleksije, odnosno etike kao nauke. To je onda dvoznačnost
pojma etičkog dovelo do duboke unutrašnje napetosti. Tako etika gubi živi odnos sa svojim
misaonim predmetom. Zato Hegel razbija sinonimni odnos pojmova etički, moralni i sittlich .
Koda njega se pojam etičko vezuje najpre za:

1) Etiku kao filozofiju morala

2) Pojam moralnog za fenomen moralnosti

3) Pojam sittlich označava običajnost.

• Kod Kanta pojam morala imenuje i nauku o moralu, pa je sinonim sa pojmovima etike,
filozofije morala i učenja o moralu, ali imenuje i samu moralnost i običajnost, te su dakle, kod
njega etika, moral, moralnost i običajnost sinonimi.

RAZNA PITANJA VEZANA ZA MORAL

Pitanje o načinu uspostavljanja moralnog fenomena odnosi se na problem razumevanja

unutrašnjih duševno-svesnih struktura u čoveku koje, posredovanjem pitanja o izvoru ili
principu moralnosti, oblikuje moralni karakter čoveka koji u delanju obrazuje moralni fenomen.
Pitanje o delatnim oblicima moralnosti u osnovi je tradicionalno etičko pitanje o moralnim
vrlinama i porocima. Pitanje o svrsi moralnosti objedinjuje u sebi prethodna pitanja u opštem
pitanju o teleološkom karakteru moralnog delanja i ljudske egzistencije.
Etička tradicija je pitanje o svrsi moralnosti postavljala kao pitanje o dobru i zlu, a pojam dobra
u svom izvornom helenskom značenju vezaće za čestitost, plemenitost, valjanost, dok će
dobrost čoveka upućivati na njegovu sposobnost, valjanost odnosno na voljni napor kojim se
postiže samo savlađivanje.

NAUKA O MORALU I MORALNA FILOZOFIJA

• Nauka o moralu ili moralna filozofija jedna je grana specijalne filozofije, koja se zajedno s
filozofijom prava, može nazvati praktična filozofije. Objekti etike su moralna bića (ustanove)
sadržana u moralnim normama, isto onako kako su objekti pravnih nauka pravna bića
(ustanove). Moralne norme su materijal etike kao nauke. Tako to postaje filozofija normi
(regulativa) o dobrom i pravednom, koja je, kao i pravo, usmerena na ljudsku delatnost.
Moralne norme su imperativi, doduše autonomne prirode, ali i dalje imperativi.

• Moral je vezan za unutrašnju strukturu čovekovog bića, uostalom kao i pravo. Taj naš
unutrašnji karakter od nas zahteva da čovek bude dobar. Kod morala, za razliku od prava,
unutrašnji motivi zahtevaju posebnu pažnju, jer pitajući o dobru, činimo to zabrinuti zbog zla.
Moral u svojoj osnovi nije spoljašnjeg karaktera i nije borba za neki spoljašnji uspeh, a pošto nije
tako preciziran kao pravo i ide iz duševnog sklopa čoveka, nekada moralna zapoved izgleda
kao zapovest iz kakvog drugog sveta. Ono što moral podrazumeva, s obzirom na svoj
unutrašnji karakter, jeste konflikt, koji može početi u čoveku samom i proširiti se na društvo kao
celinu, jer mi uvek nešto treba da učinimo. Ovakvo pitanje se nikada ne postavlja pred pravo,
jer o moralnim vrednostima odlučuje sopstvena svest.

• Pored ovog prihvaćenog stava o moralu kao o svesti pojedinca o dobru i zlu postoji i pozitivni
moral jednog društva, koji je takođe, kao i prirodno pravo, promenljiv, mada se smatra da je
veoma dobro kada u jednom društvu još nije došlo do odvajanja narodnog morala i narodnog
običaja. Dakle, svako vreme i svaki narod ima svoj važeći" moral koji će imati tako dugo važenje
ok god je živa vera u taj moral kao apsolutni za dati trenutak i dato društvo. Potom od
pozitivnog morala razlikujemo etiku, koja ima opšte, idealne zahteve dobra, što vodi zaključku o
mnoštvu morala i jedinstvu etike, a to dalje vodi zaključku da je ideja čiste etike sadržana u
svakom moralu.
ODNOS MORALA I PRAVA

1) Zasniva na razlici unutrašnjeg karaktera morala, koji pita za motive poslušnosti, i spoljašnji
karakter prava. Smatra se da unutrašnыe ponašanje spada pod moralno regulisanje, a
spoljašnje pod pravno, jer niko ne može biti kažnjen za razmišljanje. Međutim, Radbruh
smatra da je spoljašnje ponašanje dostupno moralnom, a unutrašnje pravnom prosuđivanju.
Tako unutrašnje ponašanje itekako može da izazove pravno dejstvo, stanje duševne svesti
zbog kojeg se neko stavlja pod starateljstvo. Motivi se pojavljuju kao kriterijum usmerenosti
morala i prava, tako se pravo povuklo, na primer, pred prijateljstvom, jer u prijateljstvu je
spoljašnje ponašanje sporedna stvar, bez vlastitog značaja, a značajno je samo ako i ukoliko
svedoči o nekoj duhovnoj nastrojenosti, samo kao dokaz prijatelstva.

2) Sledeća tačka razlikovanja nalazi se u subjektu svrhe morala i prava, odnosno pravna
vrednost karakteriše neku radnju kao dobru za zajednički život, moralna vrednost naprosto kao
dobru.

3) Način obavezivanja je tačka u kojoj se može načiniti razlika između morala i prava, jer kod
morala opet pobude, odnosno doživljaj unutrašnje obaveze ima pretežni uticaj, dok pravo,
dopušta i druge pobude

• Pored svih razlika između morala i prava, pravo u svojoj suštini i pitanju obavezujuće
snage zavisi od morala, i čini se da je tačna Jelinekova ideja o
„etičkom minimumu" prava, jer se iz pravnih imperativa može izvesti samo neko moranje. Ova
sadržinska zavisnost prava od morala ispoljava se u postavci
„Moje pravo je u osnovi pravo da izvršim svoju moralnu obavezu i zato je, obrnuto,
Moja obaveza da čuvam svoja prava"

• Ovaj se dvostrani odnos izražava i u postavci da pravo može da ostvari svojim moćima
moralne norme, ali iako je pravo samo mogućnost morala, ono je istovremeno mogućnost
nemorala, što su pojedina zakonodavstva i potvrdila Jednostavno pravo počiva na etičkom
zahtevu, na istinskim vrednostima, a svako pozitivno pravo bi moralo da svedoči kroz sadržinu
pravne norme o svojoj povezanosti s vrednostima.

56) Pojam pravne norme (218-222)

• Kada kažemo pravna norma, preuzimamo shvatanje da znači pravilo, pa zbog toga pravna
norma ili pravno pravilo označava jedno te isto. Pravna norma je jedan oblik društvene norme,
ali je razlika u tome što ona nastaje potpuno
svesno-planski i jedina je koja raspolaže državnim organima sa monopolom fizičke prinude.
Pravo nastaje nakon morala i običaja, te možemo da tvrdimo da se jedan njegov deo već
sadržao u prethodnim oblicima. Berislav Perović smatra da nije bitan niti sadržaj niti oblik,
već da je samo bitno vezanost za državu i njena efikasnost.

• Pošto je pravna norma očigledno vezana za državu, jasno je da norma zapovest. Kao takva,
pravna norma je uvek izraz jedne volje koja zapoveda drugo, i to pravilo jednostavno važi i kada
bude prekršeno, s tim što onda u liku sudije na delo stupa država. Pošto smo pravo vezali za
državu, jasno je da zapovest traži ovlašćenje, odnosno karakter obaveznosti pravo dobija kroz
nadmoć onoga koji je tu nadmoć dobio od države, te Ostin smatra da se zapovest razlikuje od
drugih želja ne stilom, već snagom i namerom onoga koji zapoveda da nanese zlo ili patnju u
slučaju da želja ne bude poštovana. Kelzen s druge strane smatra da je kod zapovesti bitno da
joj je karakter obaveznosti dao pravni poredak, odnosno da je neko ovlašćen prema pravnom
poretku. Dakle, prema dogmatskoj jurisprudenciji, pravo je ustanovljeno spolja, od strane države,
i može se posmatrati iz ugla njegovog sudskog primenjivanja.

• Dolazimo do zaključka da je pravna norma najbitniji element prava, odnosno da se pravo

sastoji iz pravnih normi, što znači da se pravna norma može nazvati atomom prava. Pravna
norma, kao i moralna, važi za konkretne slučajeve i ponašanja (nemoj krasti, ubijati, itd...). Bitno
je zapamtiti da se pravne norme ne mešaju sa članovima ili paragrafima, jer se ona u celosti retko
nalazi u jednom takvom, već se nalaze u većem broju pravnih akata.

• Ako pravnu normu shvatimo kao atom prava, onda se u pravnoj normi stiču u jedinstvu sve
dimenzije pravne pojave, materijalno-interesne i vrednosno- teleološke, uključujući i saznajne
procese, ali i pored toga postoje nejasnoće oko njene prirode, sastavaz kao i porekla i funkcije
pravnih normi. Pošto je pravna norma "atom", ona čini najmanji deo normativnog dela, tj.
pravnog sistema, te ona primarno služi za ispunjenje ciljeva pravnog poretka, što znači da je
pravna norma ujedno i oblik društvene kontrole, to je sredstvo prinude koje kontroliše subjekt
koji je za to dobio ovlašćenje.

PRAVNA NORMA U REALNOM ŽIVOTU

• Pravna norma sadrži zapovest koja pripada jednom pravnom sistemu, a izražena je
jezičkim znacima, gde se ističe kopula " treba ", koja predstavlja trajni oblik svesti ljudi koji
ih stvaraju i koji ih primaju. To znači da je pravo
imperativog karaktera, a ne indikativnog karaktera, tj. ono utvrđuje ono što biva, jeste, a
ne ono što treba. Dakle, radi se o odnosu vrednosti i stvarnosti, s tim što je pravo pre
pravne norme u mogućnosti da određene vrednosti ono što nametne, ali i da traži neko bolje
stanje stvari i da izmeni postojeće

• Dakle, iako je norma takvog karaktera da zahteva poslušnost, ona treba da bude
zasnovana na pretpostavkama poput slobodne volje i njenog odnosa prema stvarnosti.
Relacija pravna norma - stvarnost je neophodna da bi norma bila efikasno primenjena u
stvarnosti, što znači da je njena primena uslovljena stvarnim stanjem u društvu. Ovo znači da
ne može da se donese norma koja bi bila u suprotnosti sa stvarnošću, jer ona tada postaje
besmislena. Primer je plaćanje poreza u granicama koje ljudi ne mogu da priušte. Zahtev,
naravno, mora da bude usmeren ka proseku društva, tj. ka što većem broju, tj. pravna norma
koja pokriva celokupno društvo je nerealna i besmislena.

• Pravna tehnika predstavlja skup postupaka i sredstva kojima se u cilju ostvarivanja

vrednosti i ciljeva društva i države stvaraju, obrađuju, ali i primenjuju pravne norme.
Kako su neki pravnici i filozofi gledali na pravnu tehniku

1) Savinji je bio stava da je pravna tehnika samo naučna obrada prava od strane
pravnika, tj. sve ono što čini pravnički zanat.

2) Jering će pravnu tehniku označiti kao sredstvo za ostvarivanje prava, pri čemu je naručito
isticao izgradnju i sistematizaciju specifičnih pravnih pojmova.

3) Ženi će podeliti pravnu tehniku na:

- tehnika stvaranja prava

- tehnika tumačenja prava
- tehnika primena prava (osnovna tehnika)

• Da bi stvaranje, tumačenje i primena prava bilo moguće, neophodna je pravna tehnika koja
podrazumeva i korišćenje jezika i misaonih radnji kojima subjekti vrše ovu delatnost. Takođe,
potreban je i autoritet i materijalna sredstva koja će omogućiti nastanak pravnih normi i
izgradnju pravnog sistema. Ovo sve
podrazumeva da tehnika ostvaruje nešto suštinsko, a u samom procesu bira
najpogodniji metode stvaranja i primene prava, koje će da obezbede najpotpunije
prilagođavanje stvarnosti, kao i lakoću i brzini ostvarivanja primene prava, ali mora,
takođe, da obezbedk i neki stepen gipkosti na osnovu novonastalih okolnost. .
PRAVNA TEHNIKA MORA DA VODI RAČUNA O UNUTRAŠNJOJ SUŠTINI SVAKOG PRAVA, O
NJEGOVOM CILJU, NJEGOVOM SMISLU.

57) Struktura pravne norme (222-224)

• Ako A treba B, odnosno ako nastupi činjenica, tj. uslov A, nastupiće činjenica, tj. posledica B.
Na ovaj način možemo da objasnimo krivično pravo: ako se subjekt prava ponaša u skladu sa A,
onda nema prekršaja norme, a ako se ponaša ne-A, onda se on ponaša suprotno normi,
odnosno on krši normu. Kod Kelzena nema logičke nedoslednosti u ovoj postavci: on potom
celokupnu pravnu normu poima kroz delikt i sankciju, jedna je radnja uslov-prekršaj, a druga
posledica-sankcija, a ta dva elementa povezana su kopulom treba i čine primarnu normu. Navodi
i obavezu kao sekundarnu normu. Možemo navesti i Kosijevu postavku, koja se naposletku
svodi na hipotezu, dispoziciju i sankciju. Hipoteza predstavlja početni fakt, a sve ostalo, pokriveno
je dispozicijom i sankcijom, pri čemu ne prikazuje posebno, odvojeno ostale elemente, tj. oni su
deo jedne celine (hipoteza, dispozicija i sankcija)

HIPOTEZA, DISPOZICIJA I SANKCIJA

• Hipoteza ili pretpostavka predstavlja faktički uslov da bi se dispozicija primenila, što

odmah navodi na zaključak da hipoteza sama po sebi nema pravni karakter i samim tim nije
pravna norma, ona samo opisuje izvesne društvene činjenice koje su uslov za nastupanje
pravne norme. Dakle, u iskazu svako ko ima imovinu, dužan je da plaća porez, [svako ko ima
imovinu] predstavlja hipotezu, a ovaj drugi deo je dispozocija.

• Dispozocija predstavlja suštinu pravne norme, zahtev za određeno ponašanje upućen

subjektu prava. Međutim, Lukić tvrdi da ona, iako ima normativni karakter, nema pravni, jer bez
sankcije ona to je može da postigne.

• Sankcija je takođe pravilo ponašanja, ali sekundarnog karaktera, jer nastupa nakon što lice
kome je upućena dispozicija nju i prekrši, odnosno ponaša se suprotno njoj, što znači da ona
postaje obavezna kada se dispozicija prekrši. Opet, prema Lukiću, ni sankcija sama po sebi nije
pravna norma, jer nema smisla bez dispozicije, te se zato i ona sama sastoji iz dva elementa:

1) Propis o ponašanju
2) Hipoteza: ovde je reč o sekundarnoj hipotezi, koja se uvek sastoji iz prekršaja, što se naziva
deliktom. Evo primera: Svako ko ima imovinu, dužan je da plaća porez. U suprotnom, mora će
da plati novčanu kaznu u nekom iznosu. Prvi deo je hipoteza, drugi je dispozocija, a treći je
sekundarna hipoteza, odnosno sankcija.

58) Hipoteza dispozicije (224-225)

• Hipoteza dispozicije predstavlja neku vrstu pretpostavke, uslov koji nije nikakva vremenska
kategorija, niti je to predviđanje, već je čist uslov ako se nešto desi između dva lica onda nastaje
izvesna dužnost za jednu stranu i izvesno potraživanje za drugu stranu. Hipoteza dispozocije
predstavlja uslov za
primenu dispozocija, te možemo navesti primer starosne penzije, gde je uslov određeni broj
godina.

• Možemo ih podeliti na:

1) Apsolutno određena hipoteza dispozocije : Možemo je naći u krivičnom pravu, što znači
da će sankcija uslediti samo pod uslovom da je hipoteza zadovoljena. Dakle, mora da postoji
tačan uzročno-posledični odnos između hipoteze dispozicije i ostalih elemenata pravne norme,
odnosno ko god nešto učini što je zabranjeno na način kako je to pisano i što škodi drugoj
strani, kazniće ce tačno određenom kaznom predviđenom za dato ponašanje. Ne može da se
javi neodređenost .

2) Relativno određena hipoteza dispozocije : Kod relativno određenih hipoteza dispozicije,

zakonodavac može da predvidi uslove, ali ne toliko precizno, već će ih označiti kao, "vanredne
okolnosti" koje će obuhvatiti sve što on ne može do kraja da predvidi; Ovde je ostavljena
diskreciona moć nekom državnom organu da odredi šta su to prilike, okolnosti.

3) Neodređena hipoteza : Berislav Pekić smatra da je ona nepostojeća hipoteza, tj. da ima
samo dispozocije. Taranovski će smatrati da takva hipoteza postoji kada zakonodavac ostavlja
nekom državom organu vlasti da odredi faktičke prilike u kojima treba da se ostvari dispozitivni
propis pravne norme. Na primer: Kralj može u svako doba, po državnoj potrebi, pozvati
Narodnu Skupštinu, koja je svoje sednice odgodila". Ovde vidimo da je kralj taj koji određuje.
59) Dispozicija (225-227)

• Dispozocija je ono što predstavlja samu sadržinu pravne norme, odnosno ona izražava
zapovest jedne volje upućenoj drugoj. Lukić smatra da je dispozocija imperativnog karaktera, da
uvek sadrži zapovest, i to bezuslovnu. Dakle, subjekt ima pravo da bira primarnu zapovest u
dispozociji, ili sekundarno u ponašanje iz sankcije, tj. ako prekršil diispoziciju. Ili ću da plaćam
račune (dispozocija), ili ću da platim kaznu (sankcija).

• Dispozocije možemo da podelimo na:

1) Naređujuća dispozicija : naređuje subjektu nešto da učini, i uvek je pozitivna

radnja: da se vrati dug, da se plati porez.

2) Zabranjujuća dispozocija : zabranjuje subjektu nešto da učini. Recimo da ne krađe, da ne

ubije, dakle ona zahteva pasivnost od subjekta. Ova dispozocija nudi izbor, te tako građanin
može da bira da li će da krađe ili ne, s tim da ako to uradi, čekaće ga teške sankcije. Isto tako
može da bira šta će da radi sa svojom imovinom. Ona ne mora nužno da bude praćena
sankcijama, te navodimo dogovor između brančnih partnera oko prezimena.

3) Opisna dispozocija : sadrže opis ili objašnjenje. Tako imamo normu koja određuje koji je
glavni grad određen države, ili opis grba i zastave. Neko će reći da one nemaju imperativni
karakter, ali teško je zamisliti da neki drugi grad bude glavni.

PODELA PREMA STEPENU SLOBODE

1) Apsolutno određene dispozocije : kategoričkog karaktera su, glase tako i nikako drugačije,
tj. pravni subjekat nema slobodu u postupanju. Ovde spadaju naređujuće i zabranjavajuće
norme.

2) Relativno određene dispozocije : takvog su karaktera da dozvoljavaju izbor

ponašanja i odlučivanja subjekta u pravu, a sve u cilju prilagođavanja stvarnom stanju i
stvarnim društvenim odnosima.

3) Dispozocija sa nedovoljno određenim pojmovima : ovo u pitanju 60)

60) Dispozicije sa nedovoljno određenim pojmovima (227-228)

• Podrazumeva određeni stepen slobode subjektima u pravu da sami odrede te pojmove,

što znači da sami donekle određuju ponašanje koje norma zahteva, dakle učestvuju u izvesnom
smislu u stvaranju norme. Sudeći da je jezik bogatiji od prava, te prva nisu u mogućnosti da
precizno izraze društvene odnose. Recimo, u normi da roditelj treba da vaspitavaju i izdržavaju
decu, ostavljen je određen stepen slobode roditelja u tumačenju ovih pojmova. Naravno, neće
sve grane prava dozvoliti veliki stepen slobode, te krivično do ne dopušta. Mada, Lukić će
smatrati da pošto su norme opšteg karaktera, da će sve one zadržati određeni stepen
slobode.

• Valja definisati šta su to pravni standardi . Oni podrazumevaju opšte izraze u kojima
namerno nije dat konkretan sadržaj, već je ostavljeno da to učini onaj ko primenjuje pravnu
normu, građani i državni organi. Ovde možemo navesti: brza vožnja, javni red, javni moral,
javno dobro, savestan lekar i drugi. Pravni standardi predstavljaju "praznu formulu" u kojoj se
ipak može smestiti različit sadržaj. Ovi pojmovi će drugačije biti shvaćeni od pojedinca do
pojedinca, a može doći i do zloupotrebe, ovo je takozvana siva zona pravnih sistema . Mnogi
će se okrenuti laganju kako bi zaštitili sebe i kako bi prikazali sebe u najboljem svetlu.

61) Alternativne dispozicije, dispozicije sa diskrecionim ovlašćenjima,

dispozitivne ili zamenljive dispozicije (228-229)

• Alternativa dispozocija : one dispozicije koje subjektu daju nekoliko mogućnosti za

ponašanje, gde je on onda slobodan da između ponuđenih mogućnosti izabere jedno.
Međutim, on je vezan onim što mu je ponuđeno, tako da se izvan toga ne može kretati, te mu
je sloboda ipak omeđena, odnosno država nije dala mogućnost apsolutne slobode. Dakle,
adresat bira, na primer jedno od dva ponuđena ponašanja, ali ne može da stvori četvrto.
Recimo, povraćaj ukradene stvari ili plaćanje njene vrednosti. Možemo navesti i izvor
prezimena kod bračnih drugova kao primer alternativne dispozocije. Ovde je moguće govoriti i
o dispozicijama sa limitacijom, odnosno onima u kojima je subjektu, adresatu data donja i
gornja granica unutar kojih će se on ponašati

• Dispozicije sa diskrecionim ovlašćenjima : one su specifične jer se odnose na državne

organe koji raspolažu diskrecionim pravom. Ovo je, prema Lukiću , nastalo u upravnom pravu u
eposi nepravne, policijske države, gde uprava nije bila potčinjena zakonima, nego je slobodno
delovala, ili, ukoliko je i bila
potčinjena zakonima, ovi su joj ostavljali veliku slobodu delovanja. Vezujemo termin slobodna
ocena , gde je državni organ danas dobio izvesnu slobodu da postupa između više mogućnosti,
ali pri tom mora da se drži principa zakonitosti, celishodnosti. Ovo konkretno znači da on može
da stvori neko pravilo ponašanja unutar datih mogućnosti, ali on to čini na osnovu ovlašćenja
koje dobija od višeg propisa. On to ponašanje stvara unutar svoje nadležnosti, ono što on stvori je
obavezno za adresate i, naravno, sve ovo mora da bude u javnom interesu.
Možemo navesti sudiju kao primer, koji može da odredi visinu kazne ako se ona nalazi u nekom
opsegu, recimo od tri meseca do tri godine. Ovde nije reč o slobodnom izboru, jer sudija je može
da ide van propisanih granica. Takođe, davanjem diskrecionih ovlašćenja može da dovede do
zloupotrebe, te je ona jedan od mnogih kamena koje država mora da pređe ako misli da sebe
nazove pravnom.

• Dispozitivne ili zamenljive dispozocije : one su ostavljene slobodnoj volji adresata, što znači da
oni mogu svoje odnose da urede drugačije od onoga što je zakonodavac propisao: zakonodavac
to i dozvoljava, jer država smatra da u pojedinim situacijama valja ostaviti subjektima da sami
stvore dispoziciju koja će imati pravni karakter, a tada dispozicija koju stvaraju subjekti sami
zamenjuje dispoziciju koju je propisala država u dotičnom aktu. Time je data velika sloboda
subjektima u datom društvenom odnosu, a pritom dolazi do razbijanja autonomije volje i
samoopredeljenja.

• Međutim, ove dispozitivne dispozicije kad su jednom stvorene postaju obavezne, tj. dobijaju
imperativni karakter, a samim tim i sankciju. Veoma često se u primerima pojavljuje izraz „ako
se stranke drugačije ne dogovore", na primer kod sporazuma gde se saglasnošću volja stvara
jedna potpuno nova norma (bilo opšta, bilo pojedinačna), koje dotle nije bilo, i kojom se
zamenjuje postojeća, dispozitivna norma (na primer, norma da usvojenik ima da nosi svoje
porodično ime namesto norme da nosi usvojiteljevo ime). Ovo znači da se subjekti mogu
slobodno dogovoriti u stvaranju sporazuma oko ispunjenja obaveza, zamena ili čak da se
oslobode obaveze, npr. slučaj sa određenjem načina vraćanja duga.

62) Hipoteza sankcije (230-232)

• Hipoteza sankcije predstavlja pretpostavku koja u sebi sadrži opis prekršaja, koji bi morao
da se desi da bi sankcija mogla da se primeni. Odmah valja naglasiti da hipoteza sankcije nije
isto što i delikt. Delikt se kao takav nalazi u stvarnosti i predstavlja povredu, prekršaj pravila
izraženog kroz dispoziciju, odnosno delikt je ljudska radnja, a to znači voljna i svesna radnja
koja može biti pozitivna ili negativna. Kelzen je tvrdio da je delikt uslov sankcije, odnosno
delikt je uslov za koji pravna norma vezuje sankciju. Za njega, delikt nije negacija prava, već je
uslov koji je određen pravom, tj. delik i pravo uzajamno određuju njihovo postojanje.

• Pod prekršajem podrazumevamo kada subjekt C1, u pravnom odnosu ne ostvaruje

određene obaveze, i to prema subjektu C3, te subjekt sankcije C3 ima u obavezi da odredi
izvršenje prisile nad C1. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da sankcija ne negira pravnu
normu, već negira jedan njen deo, odnosno negira obavezu, a ovo je izvor primarne
nefikasnosti i nužna je pretpostavka sekundarne efikasnosti.

[EFIKASNOST NORME]

• Pravna norma ima ispred sebe neki idealan zamišljeni cilj koji želi da ostvari, nešto što želi da
učini kroz svoju primarnu efikasnost. Tu primarnu efikasnost mi možemo odrediti ka „svojevoljno
ispunjavanje pravnih pravila" i to pošto dispozicija motiviše svest i volju subjekta da se ispuni
zahtev. Misli se na ljudi koji izvršavaju pravne norme. Ovde pravimo razliku između:

1) Neposredna autonomija volje: odnosi se na to kada smo mi doneli normu, te je i

prirodno prihvatamo i ispunjavamo.

2) Posredna autonomija volje: odnosi se na to kada mi nismo doleni normu, ali je

svejedno prihvatamo i ispunjavamo.

3) Ispunjenu heteronomiju: odnosi se na to kada mi nismo doneli normu i kada je

nismo prihvatili, ali je ispunjavamo.

• Kod prve i druge situacije, možemo govoriti o tome da se delikt ne vrši zato što postoji dublja
vera u vrednost pravne norme, dok kod treće možemo da primetimo da se ona vrši samo zbog
straha od sankcije, a takav sistem ne može dugo da opstane.

• Sekundarna efikasnost : do nje dolazi ako je norma doneta voljom subjekta, ali je on nije
moralno odobravao, te je samim tim nije ni izvršio, čime je izazvao sankciju, i ako je, što je
verovatnije, norma doneta tuđom voljom, pa joj mi ne dajemo naš moralni pristanak. Delikt
izaziva da primarna efikasnost bude nemoguća

• Zbog ljudske prirode, dolazimo do zaključka da ljudi često ne žele da načine razliku između
dobrog i rđavog, tj. apsolutna primarna efikasnost nije moguća, a oslanjanje na sekundarnu
efikasnost umesto na aksiološki sadržaj pravne norme dovodi rđavog sistema. Dolazimo do
zaključka da je vrednosni sadržaj pravne norme neophodan, jer on mora da bude efikasan.
PITANJE ODGOVORNOSTI

• Valja pomenuti i pitanje odgovornosti, odnosno: ko će biti pravno sankcionisan zbog

ponašanja kojim se ne ostvaruju ili se krši neka pravna obaveza koja je propisana pravnim
pravilima? Ko je pravno odgovoran za učinjeno delo. Te, najpre, da li govorimo o individualnoj
odgovornosti onoga koje prekršaj i načinio, pa se unutar toga pojavio i kriterijum
uračunljivosti , odnosno pitanje pod kojim uslovima pravni poredak određenom licu neće to
ponašanje odrediti kao uzrok kazne; potom pitanje odgovornosti drugig osoba koje nisu imale
ni prekršile obavezu, ali između njih i prekršioca postoji određeni odnos, tj. ovde je reč o
kolektivnoj odgovornosti . Pravna odgovornost predstavlja osnov kažnjavanja.

• Prema Kelzenu , apsolutna odgovornost vezana je za ponašanje koje je izazvalo posledicu za

koju zakonodavac smatra da je štetna, te je dovoljno da postoji spoljna veza između njegovog
ponašanja i posledice", gde nije nužno ustanoviti vezu između stanja svesti delikventa i
posledice njegovog ponašanja. Pravno odgovornim licima se smatraju i ona koja su isto tako i
ako se posledica htela i bez zle namere, ili ako je posledicu, iako je nije htelo, ipak barem
stvarno, to lice predvidelo i u svakom slučaju izazvalo svojom radnjom. U savremenoj teoriji
prava, razlikujemo sledeće termine:

1) Krivica : kada delikvent predviđa i želi nastupanje štetnih posledica

2) Nehat : kada delikvent ne želi da nastupe štetne posledice, ali one opet nastupe.

• Kelzen pravi razliku između:

1) Individualna odgovornost : ponašanje se pripisuje određenom licu. Samo lice odgovora

za svoje postupke.

2) Kolektivna odgovornost : kad je sankcija uperena protiv lica koja pripadaju istoj pravnoj
zajednici.
63) Sankcija (232-236)

• Predstavljaju sekundarno pravilo ponašanja koje nastupa onda kada primarna efikasnost
pravne norme, odnosno dispozocije, budu opovrgnute, tj. narušene nekim ponašanjem. Dakle,
ona ima pravni karakter, ali ujedno u sebi sadrži propis o ponašanju subjekta i državnog
organa koji treba da primeni sankciju.

• Pravni poredak će predvideti sankcije da bi izazvao izvesno ljudsko ponašanje za koje

zakonodavac smatra da je poželjno. Zato u društvu određeni subjekti imaju pravo da primenjuju
prisilu, koja može biti i psihička i materijalna, na druge subjekte, a zbog njihovog prekršaja i kao
mogućnosti da se oni motivišu da se ponašaju na suprotan način, što onda predstavlja
posledicu prekršaja. Većina teoretičara prava slaže se u postavci da se pravo sastoji samo od
onih normi koje imaju sankciju, a ta sankcija je zapravo sankcija državnih organa. Jering smatra
da je za postojanje pravne norme bitno da društvena norma raspolaže spoljnom
prinudom. Kelzen će tvrditi da stavran primena sankcije nije bitna za svaku normu posebno
već za sistem pravnih normi i kao celine.

• Norberto Bobio izrazio je svoj stav koji predstavlja kombinaciju "realističko- normativnog"
pristupa ovom pitanju, jer bitno obeležje prava nije ustanovljenost sankcije kao elementa
svake pravne norme ni primena sile kada se norma prekrši, već uspostavljenost i primena
sankcije za većinu normi jednog pravnog sistema. Ovim se neće negirati postojanje normi bez
sankcije, već su
pojedinačne norme pravne ako po važenu pripadaju efikasnom sistemu, a sankcija nije
stvar važenja nego je stvar efikasnosti koja je presudna za postojanje pravnog sistema .
Bitna karakteristika je i sama mogućnost primene sile kod sankcije.

• Perić postavlja pitanje: da li su ustavne norme kao najviše norme u jednoj državi pravnog
značaja, kada se primeti da one nemaju predviđene sankcije za njihovo kršenje On razlikuje
dve moguće situacije:

1) Jednu kada ustavne norme krši pravni subjekat koji nije najviši državni organ i gde nema
nikakve prepreke da se sankcija naknadno odredi i sprovede, jer je ustav preciziran nižim
pravnim propisima, što znači da su oni povređeni, a oni imaju propisane sankcije

2) Druga situacija kada ustavne norme krši najviši, suvereni državni organ i ne postoji niko
iznada njega ko će mu odrediti sankciju, jer i kada bi postojao ovaj prvi više ne bi bio suveren.

• Dakle, pravnu odgovornost za kršenje ustavnih propisa ne može imati suvereni organ ,
ali s druge strane, on može biti politički odgovoran, što nikako
nije ista stvar. Tako i Lukić navodi stav da ako suvereni organ Narodna skupština" prekrši
neku odredbu iz ustava, to se može pravno
posmatrati kao situacija u kojoj je taj državni organ, koji je suveren,
prećutno za taj konkretan slučaj promenio propise", jer on stvara pravo, te ga on ne može
prekršiti Kao zaključak Perić iznosi stav da pravne norme mogu biti bez sankcija, ali i bez
Državnog organa koji bi sankciju naknadno odredio i osigurao kazneno izvršenje, što dalje
vodi zaključku, strogo pravno posmatrano, da se ustavnim propisima, tj. najvišim pravnim
propisima u državi, u odnosu na suverenog organa, ne može priznati pravni značaj, dok se
u odnosu na druge državne organe i građane" priznaje
pravni značaj.

SANKCIJE - PODELA I DELOVI

• Visković izvlači zaključak da pravo nije prinudni poredak zato što se u njemu svako pravno
ponašanje iznuđuje i svaki pravni prekršaj sankcionira fizičkom prisilom, već zato što je u
njemu moguće i predviđeno da se pravna ponašanja iznuđuju ili sankcioniraju izričitom
prisilom. Dakle, osnov pravnog poretka ne mogu biti sankcionisane norme i strah od sankcija,
već vera u određene vrednosti koje te prvne norme ostvaruju.

• Bitni elementi sankcije su premisa, ospeg i vrsta. Sankcije se prema stepenu određenosti
dele:

1) Apsolutno određena kazna : ona kazna koja sadrži sve elemente, tj. za tačno određeni
prekršaj, imamo tačno određenu kaznu i tačno određeni državni organ koji je sprovodi.

2) Relativno određena sankcija : nedostaje jedan elemenat, te ovde imamo sankcije samo
sa gornjom, ili samo sa donjom granicom opsega kazne, potom alternativna sankcija (obično
stoji "ili), kumulativna sankcija (obično stoji "i)

• Sankcije se prema vrsti dobara koja se oduzimaju dele na telesne,

materijalne i moralne, dok će se prema cilju podeliti na retributivne (plaćanje po zasluzi,
nadoknada) restitutivne . Krivične sankcije, na primer, imaju i retributivni i restitutivni karakter.
Restitutivni karakter ima za cilj nadoknadu štete koja je pričinjena i idu ka povraćaju u pređašnje
stanje, što uglavnom nalazimo u materiji građanskog prava.
• Sankcije se dalje dela prema:

1) Licima (fizička i pravna lica): kazne su prema ličnost, gde nalazimo smrtnu kaznu, kaznu
zatvora, a imamo i imovinske kazne.

2) Vrsta prekršaja (krivičnopravna, građanskopravna i disciplinske)

NIŠTAVNOST I RUŠLJIVOST

• U slučaju ništavnosti , postupa se od strane državnog organa po službenoj dužnosti i nište

se sve pravne posledice određenog prvnog akta i to od trenutka njegovog donošenja. Dakle,
poptuno uništenje. Međutim, rušljivost subjektu u pravu ostavlja određeni stepen slobode, koji
se ogleda u tome da li će zahtevati poništenje, što, u slučaju da zahteva, znači da akt ne
proizvodi posledice od tog trenutka i ne može delovati za ubuduće. Primer ništavosti je brak koji
je sklopljen u situaciji kada nisu svi uslovi zadovoljni, te on sa sobom ne povlači nikakve
posledice, a može se ponoštiti u tačno predviđenim situacijama.

• Pod poništenjem pravnog akta podrazumevamo njegovo stavljanje van pravne snage i
eventualno ukidanje mogućnosti da taj pravni akt izaziva pravne posledice. Lukić i Perić su
istog stava, da ove sankcije iako upućene prema aktima, ipak nisu bezlične, već su
upućene prema licima u konkretnom pravnom odnosu, kao što je to pravni posao, gde
njegovo poništenje
ujedno šteti interesima strana u poslu i može štetiti i drugima.

• Za kraj, valja spomenuti i apstraktne sankcije , koje se nalaze u opštim pravnim aktima. Na
primer, vrstu i raspon kazne je u krivičnom pracu određuje sudija putem pojedinačnog sudskog
akta, tj. sudsku presudu koja utvrđuje vrstu i raspon kazne.

64) Uloga društvenih i pravnih normi (237-238)

• Lukić tvrdi da pravo štiti opštedruštvene interese ili samo klasne interese. Visković govori
da su pravne norme to sredstvo kojima ljudi nastoje da u pravnim odnosima postignu
položaj koji će više ili manje zadovoljavati njihove interese, vrijednosti i ciljeve pravde, mira,
sigurnosti, zakonitosti itd. u organizaciji i raspodjeli društvene moći i dobara. Na ovaj način
smo definiciju uloge proširili i na društvene norme.
• Visković pravi razliku između nameravane uloge i efektivne uloge. Prvi se odnosi na cilj
kao predstava o "poželjnom učinku norme na pravne odnose koji subjekti postavljaju kao
zadatak u svom djelovanju". Dok se druga odnosi na stvarni učinak norme da društvo i na
poseebne elemente pravnog poretka (vrijednosti, pravne odnose) u datim, konkretnim
situacijama.

• Tako se može govoriti o jeste i treba u pravu, odnosno o borbi za pravo kao borbi za bolje
pravo. Iz tog razloga Visković izdvaja sledeće grupe mišljenja o funkciji i ulozi pravnih normi:

1) Solidaristička koncepcija : smatraju da su pravne norme sredstvo ostvarenja i zaštite

opšteg dobra, ideje pravde slobode, odnosno to je ostvarenje onih vrednosti kojima se ostvaruju
potrebe zajednice kao celine.(Savinji, Girke, Erlih)

2) Interesno-solidarističke koncepcije : koje polaze od sukoba interesa, i idu ka tome da

pravne norme svojom funkcijom mogu da razreše te sukobe, a sve zbog opšteg interesa
(Hobs, Spiniza, Jering)

3) Interesno-neutralnih koncepcija : zauzimaju stav da su pravne norme tehnika prisilnog

razrešenja sukoba, ali ne ulaze u pitanje da li je to razrešenje sukoba u interesu svih ili samo
određenih društvenih grupa. (Kelzen, Bobio)

4) Interesno-diskriminatorska koncepcija : govore o pravnim normama koje su sredstvo

prisilnog razrešenja sukoba interesa i to u korist klase na vlasti. (marksistički pisci)

• Dalje je Visković ukazao na relacijski odnos između:

1) Pravnih odnosa

2) Pravnih vrednosti

3) Pravnih normi

gde su oni integralno povezani. Pravne norme su tehnika izražavanja ideje klase na vlasti i kao
takve one ne uvek imati za cilj održanje poretka stvari, zato je tačno da pravo ne održava red
uopšte, nego dati konkretni red. Država i pravo su stvoreni zato da od potlačene klase oduzmu
sredstva za borbu, osobito oružanu, i da sa najmanje upotrebe nasilja, tj. monopolizacijom tog
nasilja, uspostave mir. Ali, i taj mir je konkretan, jer se uspostavlja u korist jedne klase, koja ga i
održava. Država razgraničava međusobnu slobodu ljudi i time održava mir, s tim što to čini uz
prisilu, čime određuje subjekte ovlašćenja i subjekte obaveze ,
odnosno pravo ipak vrši svoju klasnu ulogu, ostvarujući sistem ciljeva klase na vlasti.

• Ostvarujući red i mir, pravo zapravo mora da ostvari ideal pravne sigurnosti, i dok ostvaruje
taj ideal ono dolazi u sukob sa pravdom kao primarnom vrednošću jednog društvenog i pravnog
poretka. Već je Kelzen ukazao na problem objektivnog shvatanja pravde, tako da smo skloni da
prihvatimo mišljenje da i pravda spada u red praznih formula u kojima se može naći svakojak
sadržaj. Ovo navodi na zaključak da svaka društvena grupa ima svoje sopstveno shvatanje
pravde, koje će nastojati da nametne.

65) Klasifikacija pravnih normi (239-244)

OPŠTE I POJEDINAČNE NORME

• Opšte norme subjekte u pravu označavaju kao kategorije ljudi ili ustanova - npr. građani,
muškarci, studenti, pravni fakultet, a to znači da se ne spominju imenom ili prezimenom. Opšta
pravna norma se ne odnosi na određen broj lica, nego na sva lica. Recimo, svaki građanin je
dužan da radi to i to....

• Pojedinačna norma se odnosi na jednog i to tačno određenog subjekta koji se i imenuje;

istovremeno, ona može biti upućena i većem broju lica, ali ona moraju biti precizno
identifikovana, na primer ta i ta osoba mora da uradi to i to. Perić navodi i posebne pravne
norme , koje su upućene određenoj grupi građana, a ne svima, recimo advokatima,
profesorima, radnicima i drugim. Jasno je da pojedinačne i posebne moraju da budu u
saglasnosti sa opštim pravnim normama. Ako je, recimo, propisano opštim da svaki građanin ne
sme da ima platu preko 100,000 din, to onda znači da ne može da se donese pojedinačna ili
posebna koja bi kazala da advokati moraju da imaju platu preko 110,000 din.

• Prema Kelzenu, opšte pravne norme imaju hipotetički karakter, što je i slučaj sa pojedinačnim,
sem što postoje i one koje nemaju hipotetički karakter. Kelzen navodi primer sudije i suda, koji
na osnovu hipotetičke opšte norme stvara pojedinačnu normu, da optuženi bude osuđen na,
recimo, dve godine (od mogućih pet)

USLOVNE, BEZUSLOVNE, APSTRAKTNE I KONKRETNE PRAVNE NORME

• Prema Lukiću, kako zakonodavac želi da reguliše i buduće događaje, sasvim je

moguće da oni u okviru date stvarnosti još uvek ne postoje i mogu se samo apstraktno
predviđati da će biti, što još uvek ne znači da će se i desiti. Te pravimo razliku između uslovnih i
bezuslonih normi . Uslovne se odnose na one situacije koje tek treba da nastupe, a bezuslovne
se odnose na one situacije koje su već donete, tj. koje će već važe. Naravno, život bez bezuslonih
normi nije moguć, dok bez uslovnih jeste. Međutim, uslovne su od ključne važnosti za opstanak
samog društva, zato što se ono stalno menja u vremenu i prostoru.

• Norme se, s obzirom na određenost sopstvene hipoteze i sadržaja pravne obaveze,

prekršaja i sankcije, mogu podeliti na apstraktne i konkretne pravne norme . Bobio je
smatrao da su apstraktne norme univerzalnog
karaktera, dok su konkretne vezane za tačno određen broj slučajeva. Apstraktne regulišu
neodređeni broj slučajeva, dok konkretne regulišu tačno određeni broj slučajeva. Lukić sa
određenom dozom rezerve kaže da postoji veza između apstraktnih pravnih normi i uslovnih, jer
se ne odnose na konkretnu, u vremenu datu i postojeću situaciju, nego na zamišljenu
pretpostavku, uslovnu situaciju, te je, logično, da postoji i veza između bezuslonih i konkretnih
normi.

• Nikola Visković vezuje stepen apstraktnosti i konkretnosti za stepen određenosti i

neodređenosti jezičkih izraza kojima se normativni elementi iskazuju u pravnim
odredbama, odnosno od onih veoma preciznih do onih
„rastegljivih" poput pravnih standarda. Moguća je i mešavina:

1) Opšte i apstraktne (krivični zakon)

2) Opšte i kontkretne (zakon o opštoj mobilizaciji za konkretnu situaciju)
3) Pojedinačne i apstraktne (zakon koji određenoj osobi dodeljuje zvanje sudije ustavnog
suda)
4) Pojedinačne i kontkretne (sudska presuda)

NIŽE, VIŠE, KATEGORIČKE I DISJUNKTIVNE PRAVNE NORME

• Kada je reč o višim i nižim pravnim normama , onda je reč o hijerarhiji pravnih normi, što
dalje znači da niže pravne norme ne mogu da budu u suprotnosti sa višim pravnim normama.
Ovo ide u ruke Kelzenu , koji je tvrdio da pravo samo sebe stvara, tj. viša pravna norma
određuje način stvaranja niže pravne norme.

• Kategorički pravne norme su one koje srećemo u materiji krivičnog prava, a u pogledu
jasnog određivanja deliktnog ponašanja i sankcije za takvo ponašanje. Ovo znači da ona imaju
imperativni karakter i da moraju biti primenjena.
• Disjunktivna pravila su ona koja pružaju izvestan stepen slobode adresatima. Ovde se
pominju alternativne pravne norme koje možemo sresti u odabiru prezimena budućih bračnih
drugova. Ova pravila mogu biti izražena i kroz dispozitivne pravne norme koje srećemo
građanskoj materiji kada kod ugovara subjekti mogu sami da stvore obavezno pravilo
ponašanja, a ove norme stvarne od strane države primeniće se samo u slučaju da oni to ne
učine. Navodimo i diskreciona ovlašćenja , tj. mogućnost državnih organa da odlučuju o
pravima i obavezama drugih subjekata poštujući zakonitos i javni interes.

AKTIVNE I RETROAKTIVNE PRAVNE NORME

• Aktivne pravne norme važe sada i za buduće slučajeve a sve od trenutka njihovog
donošenja, a retroaktivne pravne norme , koje će se primenjivati na slučajeve pre njihovog
donošenja. Ovde valja naglasiti da opšte pravne norme važe od trenutka njihovog objavljivanja,
gde se rok između objavljivanja zakona i njegovog stupanja na snagu naziva vacatio legis , što
dovodi do zaključka da niko ne može da se žali kako ne poznaje zakon, tj. neznanje prava
nikoga ne izvinjava. Istovremeno, smatramo da ovo pravilo ne znači da je građanin putujuća
zbirka" pravnih normi, već da je kao punoletan u obavezi da se u svojoj stvari zanima za važeće
propise koje i regulišu tu stvar.

• Polazeći od principa pravne sigurnosti, retroaktivnost zakona nije nešto što može da bude
prihvaćeno kao pravilo "života" pravnog poretka, jer je retroaktivnost direktno suprotstavljena
pravnoj sigurnosti. Ovo znači da mi ne možemo da znamo da li će naše sutrašnje ponašanje da
bude deliktno, tj. stečena prava nam nisu sigurna. Zato i veliki broj pravih akata odbacuje
retroaktivnost prava. Međutim, iako krivično pravo isključuje retroaktivnost, postoji trenutak
kada ono važi. Ako se donese zakon koji umanjuje trenutnu kaznu zatvorenika, ono će se i
primeniti. Perić navodi još dve mogućnosti: kada treba da se bolje pojasni važeći zakon
(interpretativni zakon) ili za popunjavanje pravnih praznina.

SVE OSTALE PODELE

• Dele se na državni i nedržavni karakter. Ove druge druge čine autonomno pravo, poput
crkvenog prava kao jednog oblika

• Nepisane i pisane pravne norme , tj. ove prve se vezuju za običaje, mada mogu i za prava.
Isto važi i za pisane, iako su pravne obično pisane, može da se desi da to budu i običajna prava
u vidu zbornika.

• Osnovne i tehničke pravne norme , a kriterijum podele je instrumentalizacija norme,

odnosno osnovne pravne norme uređuju osnovne pravne odnose građana i službenih osoba
kao pravne obazeve i ovlašćenja, a tehničke regulišu način stvaranja, promene, ukidanja prve
vrste normi. Ovo se, prema Viskoviću, podudara sa materijalnom i formalnom podelom
normi .

• Generalne i partikularne : da li norma reguliše odnose na nivou čitave države ili samo na
jednom njenom delu, ove norme posebno srećemo u državama sa visokim stepenom
decentralizacije. Ovde se može izvršiti i podela na one sa nacionalnom i međunarodnim
karakterom .

66) Pojam pravnog akta (247-248)

• U najširem smislu reči pod pravnim aktom podrazumevamo sve pravne radnje, odnosno akti
kojima se pravne norme stvaraju nazivaju se pravnim aktima. Perić će smatrati da je pravni akt
širi pojam od pravne norme. Tako je moguće pravni akt odrediti kao ljudske radnje kojima je
svrha stvarati pravna pravila i regulirati društvene odnose s njihovom pomoću. Ovde navodimo
primer sudksi akt, tj. to je akt stvaranja norme, a ona predstavlja volju sudije. Kada se proces
sudskog akta završi, norma postoji.

• Radomir Lukić pravi razliku između pravnih akata kojima se stvaraju pravne norme, tj. kojima
se određuje pravilo ponašanja i onih kojima se stvaraju samo izvesne pravne činjenice koje su u
pretpostavkama pravnih normi predviđene kao uslovi za primenu normi. Recimo, izjava o
prihvatanju nasledsva je pravni akt kojim se ostvaruje nasledno pravo. Lukić će, takođe, praviti
razliku između izjave volje i same tvorevine koja je nastala kao rezultat te volje. Pravni akt je u
svojoj suštini vezan je za pojam izjave volje, te je i norma izraz jedne volje, s tim što valja praviti
razliku između kolektivne volje kao sadržaja norme i norme koja izražava volju jednog lica, tj.
testament.

• Jedna od mogućih definicija pravnog akta je da je to „akt volje", ili izjava volje koja sadrži
jednu pravnu normu. Ovde dodajemo da on još podrazumeva
„nenormativne pravne radnje", tj. odnosno materijalne i jezike koje nisu vezane za stvaranje,
već za izvršenje. Možemo da kažemo da je akt u pisani oblik ili tekst, u kome su sadržani ti
normativni iskazi, ustav ili zakon. Mada, pošto smo
rekli da je pravni akt izjava volje, on se to ne može shvatiti u pravnom smislu, te ga prvo
vezujemo za izjavu volje poljedinca, a tek kasnije za neko konkretno telo ili društvo.

• Bitno je naglasiti da je pravni akt vezan i za razum, jer kako drugačije odredi zapovest ako nije
vezana za razum i kako je povezati sa stvarnošću ako je samo izraz volje, jer volja može da
bude i nerazumna. Ovo nas dovodi do zaključka da se ljudi, možda, ne rukovode razumom kada
donose akte, već voljom ili, jednostavno, mehanički dižu ruke. Ovo sve dovodi u pitanje kasniju
primenu tih akata.

• Perić smatra da u pojam pravnog akta valja prihvatiti i pravne akte koji nisu pravne norme, ali
su u vezi s pravnim normama, odnosno to su tužba, žalba, molba, izjava prihvatanja nasledstva
na primer, izjava mada se ne mogu po snazi priznati kao pravni akti ako nisu predviđeni od
određene pravne norme.

67) Forma (oblik) i sadržina pravnog akta (249-250)

• Unutar jednog pravnog akta valja razlikovati njegovu formu i njegovu sadržinu. Za formu
pravnog akta važan je donosilac pravnog akta, odnosno onaj subjekat koji pravni akt i donosi.
Ovde, ponovo, navodimo Kelzenovo shvatanje da pravo sebe samog stvara, jer pravo određuje
subjekta za nadležnost i donošenje pravnog akta. To znači da je punovažan pravni akt onaj koji
je donet od strane nadležnog subjekta i to u tačno određenom postupku za donošenje tog akta.
U formi pravnog akta razlikujemo tri stvari:

1) Nadležnost državnih ili nedržavnih subjekta u donošenju pravnog akta

2) Postupak donošenja pravnog akta, koji će se razlikovati od njegove važnosti i položaja na

hijerarhijskoj lestvici.

3) Materijalizacija, odnosno skup radnji koje se preduzimaju u cilju donošenja akta.

• Sadržina pravnog akta i njegova forma, prema Lukiću, moraju da budu saglasne jedna drugoj,
jer u suprotnom slučaju, akt bi bio donet u formi koja nije prikladna njegovoj sadržini, što znači
da bi postojala opasnost da ne bude donet pravilno. Međutim, može se desiti da određeni
organi donose akte za koje nisu specijalizovani, te se oni neće forlamno i materijalno poklapati.
Po formi je zakon, a po sadržini upravni akt.

• U pogledu sadržine, možemo govoriti i o potrebi njegovog identiteta, a u svrhu

preciznog regulisanja društvenih odnosa, te su tako elementi koji služe za određenje pravnog
akta: naznaka organa koji je akt doneo; datum donošenja akta; ime samog akta, vrsta/tip akta,
da li je to zakon, uredba, odluka, presuda i koje odnose reguliše; potom sadržaj i oblik.

• Dakle, pravni akti su određeni po svojoj formi i sadržini, čime se prema Lukiću bolje
obezbeđuje primena pravnih akata. U formalnom smislu, doneo ga je zakonodavni organ u
određenom zakonskom postupku, a u materijalnom smislu, to je opšti pravni akt.

68) Hijerarhija pravnih akata (250-251)

• Jednostavno rečeno, u pravnom sistemu kao normativnom delu pravnog poretka postoji
hijerarhija, u ovom slučaju hijerarhija pravnih akata. To znači da u takvom sistemu svaki akt
zauzima svoje određeno mesto i na taj način sređuju se u jednu lestvicu viših i nižih akata, tako
da na vrhu stoje najviši a u osnovi - najniži akti. Kelzenova piramidalna šema nam govori o tome
da na dnu lestvice iza nižih pravnih akata stoji samo njihovo izvršenje, a da viši pravni akti
stvaraju one niže.

• Zapravo, hijerarhija pravnih akata predstavlja hijerarhiju državnih organa, tako pravna snaga
odražava meru uticaja koju jedan akt vrši na druge (od njega niže) akte, kao i meru uticaja koju
trpi od drugih (u odnosu na njega) viših akata. Ona je, prema Lukiću, sredstvo za učvršćivanje
rasporeda društvenih, tj. klasnih snaga, što nas dovodi do zaključka da je hijerarhija od
izuzetnog značaja za funkcionisanje pravnog poretka.

• Pravna snaga zavisi od organa koji ga donosi, odnosno od forme, a ako je jedan isti organ
nadležan za donošenje više akata, tada će se pravna snaga odrediti putem postupka donošenja;
tako je, na primer, skupština nadležna za donošenje i ustava i zakona, ali su postupci drugačiji,
kao i sa rezolucijama.

• Hijerarahija pravnih akata podrazumeva da opšti pravni akti sadrže opšte pravne norme,
poput zakona, potom će slediti niži pravni akti, koji će sadržati pojedinačne pravne norme i
precizno odrediti ponašanje tačno određenih subjekata. To znači da niži pravni akt ne može da
bude u suprotnosti sa višim. Ova podela ipak dopušta da viši ili najviši organi državne vlasti
mogu donositi i individualne akte visoke pravne snage, kao što to može, na primer da bude akt
o postavljenju ministra, ili kao što to mogu da budu ukazi.

• Ustav je najviši pravni akt, i kao takav on nema nijedan drugi akt iznad sebe, tj. ne trpi uticaj
drugi akata. Bitno je napomenuti da ustavnost predstavlja saglasnost nižih pravnih akata sa njim.
• Kolektivni ugovori između poslodavca i sindikata predstavlju pravne akte velike pravne snage
koji su redovno pako na primer obavezujući, kako za sudove, tako i za upravu. Možemo videti da
i akti građana mogu da imaju veliku snagu.

69) Neslaganje unutrašnjeg akta sa njegovim spoljnim izrazom - manje volje

(252-253)

• Pošto je čovek nesavršeno biće, te će i pravni sistem, tj pravni poredak biti isti takav. Može da
dođe do neslaganja unutrašnjeg akta sa njegovim spojašnjim izlegledom. Ovde razlikujemo:
omašak, zabluda, prevara i prinuda.

OMAŠKA I ZABLUDA

• Omaška je zapravo greška u izražavanju, na primer, u ugovoru ili napišemo pogrešan iznos
izostavljajući jednu nulu; ovo je slučaj sa pojedinačnim pravnim aktom i vezan je za građane.
Međutim, možemo da je vežemo i za tvorca norme, što je, takođe, omaška u subjektivnom
smislu. Za pravo vezujemo termin objektivno merilo , kojim se procenjuje da li prosečan čovek
može da izvrši ono što se od njega zahteva, i ako ne može, onda se taj uslov izbacuje iz norme.
Štamparske greške nisu omaška, te se štamparska greška utvrđuje uvidom u originalni tekst
norme, jer se pretpostavlja da se tamo ona ne nalazi. Ne možemo da znamo da li je omaška bila
namerna ili ne.

• Zabluda za uzrok ima unutrašnju pogrešnu procenu subjekta o određenim činjenicama, što
nam govori da one utiču na to da li će subjekt da sklopi ugovor ili ne, tj. kako bi postupao da je
znao te pravne činjenice. Ovo je zabluda o činjenicama, dok zabluda o sadržini pravne norme
može više spadati u neznanje prava. Kao i kod omaške, teško je govoriti o tome da li je zabluda
bila namerna ili ne.

PREVARA I PRINUDA

• Prevara je, za razliku od zablude, razlog spojašnjeg karaktera, odnosno nju je

izazvao neko drugi i to namerno, na primer davanjem lažnih podataka prilikom zaključenja
ugovora.

• Prinuda se sastoji u fizičkom ali i psihičkom pritisku na određeno lice, koje potom donese
određeni akt pod prinudom. Ovde, kao kod razbojništva, nema uopšte volje, niti o njoj možemo
govoriti, zapravo ovde ima samo sile koja deluje na tuđu volju i menja je u celini.

• Pravo, naravno, štiti lica ako dođe do ovakvih situacija, ali je neophodno da se prvo dokaže. Ti
postupci omogućavaju, na primer, da se utvrdi da li je lice koje je zaključilo ugovor duševno
bolesno ili nije, kada za to može postojati opravdana sumnja. Najlakše je utvrdi prevaru i
prinudu, dok je za omašku i zabludu malo teže dokazati.

70) Pojam i vrste izvora prava (253-255)

• Lukić pravi razliku između izvora prava u materijalnom smislu i izvora prava u formalnom
smislu. Kada govorimo o materijalnim uzrocima nastanka prava, možemo govoriti o nekim
stvarnim društvenim silama koje uzrokuju nastanak prava. Sukob interesa je jedan od
uzroka. Društvo želi da prevaziđe sukob interesa, ali to čini favorizovanjem jednog i
nastojanjem da se ta jedan prihvati kao opštedruštveni interes. Do slaganja o društvenim
uzrocima nastanka prava nikada neće doći, zato što će teoritaci imati različita shvatanja, te se
navodi kao uzrok Bog u ulozi Tvorca, večne ideje o miru, ravnopravnosti, jednakosti, ali će ipak
najtrajniji biti interes i sukob interesa.

• Kada uopšte govorimo o teoriji i filozofiji prava, na prvi pogled uočavamo tri moguća
izvora:

1) Normativna teorija: pravo samo sebe stvara, odnosno pojedinačni akti izviru iz opštih
pravnih akata.

2) Sociološka teorija: društvo i regulisanje društvenih odnosa glavni je uzrok nastanka

prava.

3) Prirodno-pravna teorija: iz prirodnog prava razvija se pozitivno pravo, koje čovek stvara na
osnovnu slike o prirodnom pravu, da bi regulisao svoje odnose.

FORMALNI IZVOR PRAVA I POREĐENJE

• Prema Viskoviću, subjekte koji mogu biti državni i društveni, a koji stvaraju pravo, a koji
mogu biti akti i pravne odredbe. Neki će autori smatrati:

1) Da su formalni izvor prava samo opšti pravni akti, ali ne individualni, a razlog je što oni
prosto izviru iz opštih, pa ne mogu biti izvor prava

2) Potom, tu su i oni koji smatraju da je svaki pravni akt izvor prava

3) Dok će treća grupa smatrati da je to skup činilaca koji utiču na oblikovanje pravila na
kojemu sudac utemeljuje svoju odluku.

• Ova višesmislenost navela je Visković i Kelzena da je pojam "izvor prava" neupotrebljiv, i

da više obmanjuje nego što govori o onome o čemu bi valjalo da govori.

• Prema Lukiću, način traženja formalnog izvora prava proističe iz životnih situacija, odnosno
kad god se zapitamo šta nas to obavezuje, mi tražimo pravnu normu koja nas obavezuje i
reguliše naše ponašanje.

• Analiza odnosa materijalnog izvora prava i formalnog govori nam o tome da je pravi izvor
prava zapravo materijalni izvor prava, dok su formalni
izvor prava zapravo samo oblici materijalnog izvora i nisu nikako samostalni izvori, osim
kod Kelzena i procesa samostvaranja prava. Formalni izvor prava je jako bitan, jer odražava
materijalni izvor i istovremeno ga menja u izvesnoj manjoj ili većoj meri, odnosno dograđuje ga,
tj. dovršava njegovo dejstvo. Navodimo još jedno shvatanje Lukića. Naime, u slučaju pravne
praznine, moguće je da se donese pojedinačna norma, koja se stavra kako bi postala izvor
prava za taj konkretni slučaj, ali ne u strogo formalnom smislu reči, jer nije opšta pravna norma.

71) Ustav (256-259)

• Ako kreneme od normativne teorije Hansa Kedzena, zaključićemo da je ustav najviša norma
u pravnom poretku. Ustav se može posmatrati u formalnom i materijalnom smislu reči.

• Tako je ustav u formalnom smislu svečani dokument, skup pravnih normi koje se mogu
menjati samo ako se postupi po specijalnim propisima. Njega može da donese ustavotvorni
državni organ, u postupku koji se naziva ustavotvorni postupak, ili će to učiniti zakonodavni
organ, ali će tada biti poseban postupak i ovaj akt će imati oblik ustava. Ustav je jači od
zakona, a nastao je iz čiste političke potrebe, tj. da se pojedinačne pravne norme učine
formalno višim, tj.
nesalomivim.

• Ustav se još može odrediti i u materijalnom smislu , te se kao takav sastoji od onih pravila
koja regulišu stvaranje opštih pravnih normi. Dakle, ustav u materijalnom smislu određen je
svojom sadržinom koja može da sadrži propise o organizaciji države, propise o svojini, pravima
građana i slobode. Možemo izdvojiti sledeća shvatanja ustava:

- državno-organizaciono (Jelinek)
- pravno-strukturalističko (Hans Kelzen)
- političko (Levenštajn)
- društveno-ekonomsko (Ferdinand Lasal)

• Opis ustava u materijalnom i formalnom smislu govori u prilog tome da svaka država ima
ustav, bio on pisan ili ne. To znači da države koje, poput Velike Britanije, nemaju pisani
ustav, imaju pravne propise koji imaju ustavni znača, poput Magna Charta Libertatum iz
1215. godine ili Habeas Corpus Act iz 1679. godine. Perić smatra da ustav mora da postoji u
svakoj državi, bilo da je on pisan ili nepisan, kodifikovan ili nekodifikovan. Razlog ovome je taj
što je
ustav nužno povezan s postojanjem državnog uređenja , tj. organizacija vlasti i pravni
poredak.

• Kako god, ustav će uvek biti, istorijski posmatrano, proizvod borbe da se ograniči vlast
apsolutnog monarha, kao i oživotvorenje ideje narodne suverenosti, te formiranja
parlamenta, razvijanje načela jednakosti i slobode. Perić će tvrditi da ustav samo usmerava
državu u željenom pravcu, on ne može da je fiksira, jer je društvo dinamično, a ne
statično.

• Pošto je ustav najviši pravni akt jedne države, zakoni koji se donose ne mogu da budu u
suprotnosti sa ustavom, te narodna skupština ne može da izglasa zakon koji ograničava
slobodu veroispovesti. U ustavu SAD-A stoji da će se građaninu suditi nepristrasna porota na
teritoriji gde je počinjen delikt.

• Postoji formalno-pravna sličnost između ustava i zakona, koja je izražena u tome da dva
veoma slična državna organa donose i ustav i zakon po postupcima koji su slični, a moguća je i
situacija da jedan isti organ, suvereno predstavničko telo, po različitom postupku donosi i ustav i
zakon. Ako bi postojalo ustavotvorno telo za donošenje ustava, u trenutku donošenja ustava,
suverenost prelazi na zakonodavno telo.
PODELA USTAVA

1) Pisani i nepisani ustav : Pisani ustav je skup osnovni propisa o uređenju jedne države, i on
postoji u pisanoj formi, dok nepisani ustavi oni koji se sastoje od načela koja nisu pismeno
utvrđena, ali su se odredila tokom istorije i sadrže norme običajnog pravo. Vidimo da razlika
leži u tome kako su donešeni.

2) Kodifikovani i nekodifikovani ustavi : kodifikovani ustav je onaj u kome su kao

jedinstvenom dokumentu sakupljena osnovna načela o ustrojstvu jedne države, dok je
nekodifikavani ustav onaj koji nije jedinstven dokument, što znači da se osnovna načela tog
ustava ne nalaze na jednom mestu (engleski ustav)

3) Kruti i meki ustav : Kod krutih ustana promena se vrši isključivo preko posebne
ustavotvorne skupštine i po dosta složenom postupku. Meki ustavi ne zahtevaju postupak
promene koji je različit od zakonodavnog, odnosno postupak nije ni po čemu različit od
postupka menjanja običnih zakona. Argument za krute je da bi valjalo da se odredi ustrojstvo
države na neki duži vremenski period, a primer je francuski ustav iz 1884. godine, kojim se
zabranila promena republikanskog oblika vladavine. Kod mekog je argument da bi valjalo da
budućnost ostane u rukama budućih generacija, tj. da narod uvek ima pravo da promeni ustav.

4) Oktroisani, ustavni i narodni ustavi : Prvi su jednostrani akti šefa države koji su bliski
pojmu autokratije. Drugi su sporazum između šefa države i predstavničkog tela, a vezujemo
ih za ustavne monarhije. Treći je onaj ustav iza koga se nalazi volja naroda.

• Sam ustav ima svoju unutrašnju strukturu, odnosno sadrži preambule, osnovna načela,
normativni deo, ustavne dodatke i ustavne amandmane. Donošenjem jednog ustava nije sve
gotovo, ipak je on samo pravni akt, a njegova efikasnost će zavisiti od njegove stvarne
primene. Rajka Grlića je rekao da je ustav najlepše ljubavna priča, u kojoj se svi slažu.

72) Zakonik (259-260)

• Dinamika života i nastojanja klase na vlasti nisu uvek bili takvog intenziteta da se čitav
društveni odnos obuhvati jednim pravilom, odnosno jednim velikim zakonom koji bi sa svoje
strane predstavljao sistem. Međutim, istorija poznaje Hamurabijev zakonik, Zakonik XII tablica,
Corpus Iuris Civilis, Vasilije (Vizantija) i Dušanov zakonik.

• Jasno je da je život isuviše dinamičan da bi se dao regulisati jednim statičnim i glomaznim

pravilom koje bi obuhvatilo, kodifikovalo sva pojedinačna pravila u
jedan logički sistem, što bi bila opšta kodifikacija , ili kodifikovati pravila koja bi regulisala
pojedinačne veće oblasti, kao što je posebna kodifikacija . Sam postupak naziva se kodifikacije i
zahteva stabilne društvene-ekonomske i političke odnose.

• Pravo je, ipak, vezani za politiku u njene lidere, koju su prošlosti dolazili iz reda vojskovođa
kao istaknutih pripadnika društva koji su se u određenim situacijama popeli i na želeli da na
neki način konzerviraju stanje stvari kroz zakonike. Tako su uradili Hamurabi, Justinijan I, Fridrih
II Veliki i njegovo delo Allgemeines Landrecht, Napoleon I Bonaparta sa Code Civile (1804).
Načinjena je relacija između njih kao živih autoriteta i autoriteta prava koje su stvorili.

• Sama struktura zakonika mora da bude tako postavljena da se on zapravo zasniva na

opštim načelima, a ne toliko na pojedinačnim pravilima, što je očigledno zbog dinamike
života. To znači da celokupna tehnika izrade pravnih pravila mora da bude na zavidnom nivou.
Ovo posebno što, naročito kod opšte kodifikacije, moramo stvoriti logički neprotivrečnu celinu
koja ne dopušta da pravila isključuju jedna drugo, a to je ovde veoma teško izbeći zbog
glomaznosti društvenih odnosa. Kao i kod ustava i zakona, i zakonik mora da bude pisan za
prosečnog čoveka, i jezik mora donekle da bude prilagođen prosečno neobrazovanom
čoveku.

73) Zakon (260-263)

• Nakon ustava zakon je drugi po pravnoj snazi od opštih pravnih akata, koji prema
Lukiću, ima nekoliko značenja:

1) Kao pravno pravilo obezbeđeno državnom prisilom.

2) Da bi označili pisane pravne izvore.

3) Zakon izdaje državna vlast.

4) Zakon je onaj pisani izvori koji ima najvišu pravnu snagu od svih pisanih pravnih
izvora

• Nisu samo laici ti koji identifikuju pravo i zakon, engleski pravni sistem i engleski jezik
ne pravi razliku između prava i zakona i označava ih kao law

• Kada govorimo o zakonu, mi prihvatamo da je on samo posebna vrsta opštih pravnih normi
koja ima svoje specifičnosti koje ga razlikuju od drugih akata. Tako možemo načiniti razliku
između zakona u formalnom i materijalnom smislu. Zakon u formalnom smislu određuju
sledeće karakteristike: organ koji
ga donosi. postupak po kome se donosi i pravna snaga. Interesantno je da se ovde ne ulazi
u razmatranje same sadržine zakona, već je samo bitan postupak donošenja zakona. Zakon u
materijalnom smislu određen je prema normama koje on sadrži odnosno on sadrži opšte
pravne norme, što znači da predstavlja opšti pravni akt.

Moramo još, prema Lukiću, praviti razliku između uredbe ili ukaza , koji jesu velike pravne snage i
jesu pisani izvori prava ali nisu zakoni. Tako je moguće da uredba u formalnom smislu nije zakon,
ali jeste u materijalnom, jer sadrži opštu pravnu normu. Mi ćemo prihvatiti Lukićevo shvatanje
koje govori da su zakon kao izvor prava podrazumeva samo onaj zakon koji to zadovoljava u
formalnom i materijalnom smislu. Samo one akte koje donosi zakonodavni organ po
zakonodavnom postupku i koji sadrže opšte norme. Možemo navesti i predstavničko telo kao
princip demokratije, koji donosi zakone.

• Princip ustavnosti znači formalnu i materijalnu saglasnost zakona sa ustavom. Prema Pericu,
postoje tri praktična ovlašćenja ustava nad zakonom: određivanje organa koji donose zakone,
sam postupak po kojem se zakon donosi, i sadržaj samog zakona (ovde se misli na to da
zakon ne može da bude u suprotnosti sa ustavom)

• Hans Kelzen je zauzeo stav da neustavnost" zakona može postojati samo onda kada je za
promenu ustava određen drugačiji postupak od onog za donošenje ustava.

PROCES DONOŠENJA ZAKONA

1) Izrada nacrta zakona, gde pravo njegovog predlaganja imaju svi pojedinci, vlada ili grupe
građana.

2) Nacrt ide na razmatranje specijalizovanim telima, odborima koji su sastavljeni od

predstavnika svih političkih partija u skupštini.

3) Odbori potom daju svoje mišljenje osnovanosti predloga zakona, nakon čega, sa
eventualnim izmenama i dopunama, on ide pred skupštinu da se o njemu odlučuje.

4) Glasanje, a utvrđen je većinom glasova svih poslanika, nakon što se utvrdio kvorum za
odlučivanje.
5*) Nakon što je zakon usvojen u jednom od domova parlamenta, ako ih on ima, isti postupak
se ponavlja u odborima i na sednici drugog doma, a u slučaju da se izglasani tekstovi zakona u
prvom i drugom domu ne slažu, zajednička komisija usaglašava ove tekstove i stavove.

6*) Pravo sankcije, odnosno pravo šefa države da potvrdi zakon. Nakon svega toga, šef države
svojim potpisom potvrđuje da je zakon zaista donet -
promulgacija .

7) Zakon izlazi u Službenom glasniku i nastupa period vacatio legis.

TIPOVI ZAKONA I RAZLIKA U MATERIJALNOM I FORMALNO SMISLU

1) Ustavni zakoni su stvoreni od strane zakonodavca po ustavnopravnom postupku, a

materija tog zakona se istovremeno može okarakterisati kao ustavna.

2) Lex specialis : donose se i odnose se na pojedine kategorije građana i to u određenim

situacijama, a njima se može odrediti i trenutak stupanja na snagu određenih pravnih akata.
Oni, na primer, mogu da regulišu školstvo.

3) Individualni zakon : O ovome govori Pekić, a govori da oni regulišu individualne

situacije, te ističe zakon koji bi istaknutom naučniku dodelio specijalnu nagradu.

• Postoje zakoni koji su to samo formalno a ne i materijalno - budžet, završni račun,

poslovnik o radu skupštine, kao što postoje i oni koji su zakon samo u materijalnom smislu
uredba sa zakonskom snagom.

• Tako je budžet zakon u formalnom smislu i predstavlja predračun svih državnih prihoda i
rashoda za period obično od godinu dana. On je to u formalnom smislu, jer ga donosi skupština,
na predlog vlade. Međutim, u materijalnom smislu on nije nikakav zakon, on nije opšta pravna
norma, to je akt vlade kojim se izdaju uputstva za rad finansijskoj upravi za godinu dana. Završni
račun vezan je za izveštaj o ostvarenim prihodima i rashodima, ali se podnosi kao izveštaj vlade
na kraju godine koja je označena kao fiskalna. I na kraju imamo poslovnik o radu skupštine , on
jeste zakon u formalnom smislu zbog načina svog donošenja, ali ne i u materijalnom, jer su to
zapravo interna pravila rada skupštine..
74) Opšti podzakonski akti (264-267)

• Karakteristika ovih opštih podzakonskih pravnih akata je da su oni manje pravne snage od
zakona i ne mogu biti protivrečni, te ako to uradi, oni postaju nepunovažni. Međutim, nisu svi
podzakonski akti iste snage, već zavise od položaja državnog organa na hijerarhijskoj lestvici.
Dinamika života savremene države dovela je do toga da naraste broj ovih akata, koji na
određeni način predstavljaju dopunu, razradu zakonskih tekstova. To znači da su zakoni
ponekada isuviše apstraktne prirode da bi mogli da se neposredno primene na društvene
odnose, te iz tog razloga zakonodavac ovlašćuje vladu,
ministarstva i druge upravne organe da donose opšte akte niže pravne snage. Ovo može
da nastane iz zbog sporosti i glomanznosti zakonodavnog tela, te se može dati vladi ili šefu
države da u celosti normiraju određene društvene odnose uredbama.

UREDBA

• Norme koje su donete na osnovu opštih normi, od strane upravne vlade, nazivaju se
uredbama. Oni su u materijalnom smislu opšti akti, a u formalnom smisli akti koje donose
uredbodavni organi (vlada) po uredbodavnom postupku u obliku uredba. Perić navodi
primer uredaba kao „ spontanih akata " koji se donose na osnovu opšteg ovlašćenja koje je
dao zakon i opšteg ovlašćenja koje je dao ustav.

• Perić na osnovu ovlašćenja za donošenje ovakve uredbe razlikuje one koje imaju generalno
ovlašćenje za donošenje, gde uredbodavni organ ima generalno pravo da svaki zakon uredbom
razradi dalje, a to mu je ovlašćenje dato ustavom. Dakle, Perić smatra da poziv od strane
zakonodavca nema, već da je to organski odnos ustav-uredbodavac. Spominje se i specijalni
poziv , kojim se upućuje zahtev vladi da donese uredbu za izvršenje konkretnog zakona.

• Uredbe sa zakonskom snagom nastaju onda kada zakonodavac vladi poverava donošenje
ovakvih akata. Što se tiče sadržaja ovakvih uredbi, one ne mogu da protivreče zakonima i
ustavu. Ovo može dovesti do toga da zakonodavna funkcija pređe sa zakonodavnog tela na
vladu. A da bi se to izbeglo, ova mogućnost prenošenja ovlašćenja mora biti određena
ustavom. Zbog svog načina nastanka, smatra Perić, iako moraju da budu usklađene sa
zakonom, ove uredbe su takvog karaktera da nema zakonskog sadržaja koji bi se njima
nametnuo, te tako one dobijaju samostalnu egzistenciju i kao takve mogu da izazovu
protivrečnost u pravnom poretku.
• Možemo govoriti o uredbama za slučaj nužde , koje donosi izvršni organ vlasti u slučaju
vanrednog stanja, neposredne ratne opasnosti ili u stanju rata. U ovakvim situacijama, zbog
glomanznosti zakonodavnog tela, zakonodavna funkcija prelazi na izvršnu vlast, međutim,
to se može desiti samo pod određenim okolnostima. Te okolnosti sastoje se u nemogućnosti
da se u tom vremenskom intervalu zakonodavno telo sastane; ova mogućnost je negde
vezana za saradnju izvršne vlasti kod donošenja ovih uredbi sa odborom zakonodavnog
tela, kao i obavezom izvršne vlasti da naknadno podnese ove akte na odobrenje
zakonodavnom telu, koje opet može i da ih
poništi.

ODLUKA, PRAVILNIK, NAREDBA I UPUTSTVO

• Odluka može biti doneta od strane parlamenta, vlade, ministarstva, opštinskih skupština gde
one mogu rešavati pitanja iz nadležnosti lokalne vlasti koja će svojim statutom opštine regulisati
organizaciju i rad opštinske skupštine.

• Pravilnika označava izvor prava za određenu oblast društvenog života, na primer,

oblast braka, pravilnik koji reguliše rad matičara

• Naredba izvršava zakon, i to na sledeći način: kada organ uprave reguliše pojedinačnu
situaciju koja ima opšti značaj, na primer naredba o ograničenju saobraćaja za izvesne vrste
vozila na određenim javnim putevima.

• Uputstvo utvrđuje pravila za postupanje organa uprave pri izvršenju nekog zakona i
instrukciju koja sadrži pravila stručne organizacije određenih službi, koje su obavezne za njih.

75) Opšti akti društvenih organizacija i ugovorno pravo (267-269)

• Akti društvenih organizacija, osim što čine autonomno pravo, nisu izvori prava, jer ne sadrže
nikakve pravne norme, i o njihovoj primeni ne stara se država, a te organizacije mogu imati i
takve norme koje liče na čitavo zakonodavstvo, kao što je to slučaj sa crkvama, sindikatima. Ove
organizacije mogu imati manji ili veći stepen autonomije, a taj stepen zavisi od volje države, koja
je za neke, uslovno rečeno, nezainteresovana.
• Kada država sankcioniše te norme, one mogu postati izvor prava. To znači da neka pravila
koja ne donose državni organi pod određenim uslovima mogu postati i dobiti značaj pravne
norme. Isto tako, država nije u mogućnosti da reguliše sve društvene odnose u državi, te
prepušta jedan deo organizacijama

• Društvene organizacije imaju svoja pravila kojima regulišu odnose unutar sebe, a najvažnije
pravno pravilo koje one donose je statut . Statut mora da bude u saglasnosti sa svim većim
pravnim aktima. Samim statutom reguliše se naziv te organizacije, sedište, ciljevi rada,
hijerarhija njenih organa, nadležnost kako nje same tako i određenih njenih organa, obaveze i
ovlašćenja članova, pitanja vezana za njenu imovinu i sredstva. Kako god bilo, država će ipak
preko svojih opštih pravnih normi donekle regulisati rad društvenih organizacija u vodu uslova
za njihovo osnivanje i prestanka rada.

• Kolektivni ugovor je niži po snazi u odnosu na statut, a služi za razradu statuta, kao što to čine
pravilnik i poslovnik o radu . Kolektivni ugovor uređuje osnovne uslove rada kao i naknade za
izvršeni rad, a i obavezujući su akti za sklapanje pojedinačnih ugovora o radu.

UGOVORNO PRAVO

• Ugovor jeste pisani izvor prava i kao takav predstavlja pravni posao građanskog prava.
Kao takav on nastaje saglasnošću volja, odnosno sastoji se iz istovetnih izjava volje dva ili
više lica. Kod ugovora izdvajamo pojam saglasnosti volja . Međutim, pošto sada o ugovoru
govorimo kao o mogućem izvoru prava, možemo konstatovati da on jeste izvor prava samo
u slučaju da sadrži opšte norme, što znači da su opšti ugovori izvori prava, a
pojedinačni, pravni poslovi, nisu. Te opšte norme mogu biti kolektivni ugovori. Uloga
ugovora veća je u međunarodnom pravu u ovoj oblasti, kao i ugovora koji se zaključuju
između crkve i države- konkordati .

• Međunarodne ugovori nakon ratifikacije važe i u unutrašnjem pravnom sistemu onih država
koje su ratifikovale određeni ugovor, a bez ratifikacije oni ne mogu da važe u unutrašnjem
poretku. Ovaj postupak se odvija na sledeći način:

1) Prvo se potpisuje ugovor, a onda sledi njegova ratifikacija u parlamentu.

2) Šef države, ukazom, izdaje ratifikacione isprave, što dalje znači da je on odobren, čime
je postao obavezan.
3) Dolazi do razmene ratifikacionih isprava, o čemu se sastavlja zapisnik, i ugovor stupa
na snagu.

• Bitno je da pravimo razliku između ugovora i zakona kojim je ratifikovani ugovor u

unutrašnjem pravnom sistemu postao obavezan. Ovo znači da imamo međunarodni ugovor
koji je obavezan za državu na međunarodnoj ravni, a zakon kojim je ugovor ratifikovan
predstavlja obavezni akt u unutrašnjem
pravnom sistemu, koji postaje izvor prava.

76) Običajno pravo (269-272)

• Iako je izvor prava u formalnom smislu, on ima određene odlike koje ga razlikuju od ostalih
formalnih izvora prava, jer je kod njega ostao nepoznat njegov tvorac i nije izražen u pisanom
obliku. Da bi kao takav postao pravnim aktom, on mora da sadrži jednu opštu pravnu normu
Već je rečeno da običaj svoju obavezujuću snagu crpi iz dugotrajnog ponavljanja, iz čega i potiče
njihov normativni karakter. Bez njegovog normativnog karaktera teško je zamisliti običaj kao
izvor prava, a on će to postati kada država neku usmenu, ali opštu normu prizna, te je tada
običajna norma postala izvor prava. Pošto se običajnim normama regulišu neki društveni odnosi
koji još nisu postali pravni, jasno je da je pitanje svesti o obaveznosti veoma bitno, na primer
kod imovinskih odnosa, ili u odnosima vlasti. Međutim, pitanje svesti o obaveznosti je
veoma teško utvrditi, jer ne postoji organ koji stvara običaj i koji utvrđuje da li ta svest
stvorena. Na primer, za crkveno pravo se smatra da je svest stečena posle 40 godina. Kada
dođe to sukoba običajnog i pozitivnog prava, prednost se dalje pozitivnom pravu. Međutim,
nije lako ukloniti običajno pravo, što može da bude i dobro i loše.

• Obicajno pravo karaktertise:

1) Stepen prihvaćenosti, oni se mogu podeliti na opšti i partikularni . Prvi su najviši stepen
prihvaćenosti, a drugi izražavaju volju određenih društvenih grupa.

2) Dugotrajnost kao izvor njihove obaveznosti.

3) Stanje svesti koje govori o valjanosti običaja koji se primenjuju u tom društvu, što znači da
mora da postoji uverenje kod najvećeg broja ljudi o valjanosti običaja.
KADA OBIČAJ POSTAJE IZVOR PRAVA

• Šta je potrebno da bi običaj postao izvor prava? To je pravni poredak koji se veoma teško i
sporo menja. Ono dobija i vrednosni karakter u sistema koji se teže menjaju, tj. ona je viša
nego u onom pravnom poretku koji se menja brže i lakše. Jedan od načina da običaj postane
pravni običaj jeste taj da bude priznat od strane zakonodavca, što se zove kodifikacija običaja.
Tada jedan nepisani običaj postaje pisana zakonska norma, tj. njen sadržaj se prenosi u zakon.
Ako do toga dođe, mi se više ne vodimo po običaju, nego po zakonu. Ako zakonodavac kaže
da će u pogledu izvršenja određenih obaveza važiti običaji, onda onaj ko primenjuje norme mora
da utvrdi koji su ti običaji i kako glasi njihova norma za konkretnu situaciju.

• Bitan korak u prelasku iz običaja u pravo je sankcija, tj. sankcionisanje od strane države, što
konkretno znači da običaj postaje pravni izvor onda kada država počne upotrebljavati svoju
sankciju za njegov prekršaj. Opet, moguće je i da kada državni organ daje sankciju običajnoj
normi da ona postane izvor prava. Ovde valja napraviti razliku između situacije gde prva
primena običaja dovodi do pretvaranja običaja u izvor prava, što znači da običaj dobija
karakter
precedenta , i situacije gde je potrebno dugo primenjivanje običaja da bi on dobio karakter
izvora prava, a do tada će on biti neobavezni uzor. Dakle, on može da ima status precedanta
posle prve primene, ili neobavezni uzor u zemljama gde mora dugo da se primenjuje da bi
postao izvor prava.

• Takođe, običaj može da postane izvor prava u slučaju pravnih praznina, ali pod uslovom da
nema ni posredna ni neposredna mogućnost da se primeni određeno pravno pravilo. Bitno
je napomenuti da ako neki državni organ primeni
neki običaj po svojoj volji, da on tada je postaje izvor prava.

• Ako jedna norma, pa i običajnog prava, ostane stalno neefikasna, onda ona prestaje važiti
usled izobičajavanja. To znači da norma može biti poništena običajem, tj. običajem koji joj je
suprotan, isto onako kao što može biti stvorena običajem.

• I za kraj, moguće je govoriti o običajima kojima se rukovode državni organi, kakvi su

ustavni i sudski običaji, gde norma postaje obavezna zbog svoje dugotrajnosti primene i
samim tim se može reći da se ustalila.
77) Sudksa presuda (sudksi precedent i precedentno pravo) (272-
274)

• Sudska funkcija posmatrano šire predstavlja i stvaranje i primenu prava. S druge strane,
Lukić smatra, da pošto je konstatovano da se kod donošenja sudske presude sud vezuje za
određeni opšti akt koji potom primenjuje stvarajući pojedinačnu normu, jasno je da sud ne
stvara pravne izvore. Jedna takva sudska presuda ne može da ima opštu normativnu snagu, jer
je strogo individualna, i na buduće slučajeve se ne može primeniti, a ovakav stav rezulatat je
stvaralačke snage zakonodavstva. Međutim, kao izvor prava, oni se javljaju u
anglosaksonskom pravu koje se sastoji iz običajnog prava potvrđenog i razrađenog sudskim
presudama, a samo malim delom iz pisanih izvora prava (zakona). Ako je doneta na osnovu
običaja, ili na osnovu zakona, ali i sasvim samostalno od strane suda, počinje se smatrati
obaveznom za sve buduće slučajeve, i kao takva smatra se precedentom , a tako nastalo
pravo naziva se precedentnim pravom . Ovo znači da sudska presuda može da stvori opštu
normu, što znači da ona može da važi za iste ili slične slučajeve. Na neki način, sud je postao
zakonodavni organ.

• Suštinu precedanta, prema Kelzenu, čini obavezna snaga sudske presude do koje je ona došla
generalizacijom pojedinačne norme koja je stvorena prvom presudom. Naravno, nije svaka
presuda suda izvor prava. Recimo, presude vrhovnih sudova u Engleskoj ili SAD automatski
postaju izvor prava, dok presude nižih sudova postaju izvor tek posle dužeg vremena pozivanja
na njih, poput obrasca od strane drugih sudova. Ovde sudije imaju mnogo veću moć nego u
kontinentalnom pravu.

• Razlika između sudske presude kao izvora prava i opštih pravnih akata, odnosno opšte
pravne norme je što se one primenjuju zahvaljujući svojoj opštosti na sve slične slučajeve, dok je
kod precedenta to moguće samo na istovetne ili slične. Lukić smatra da je precedentno pravo
nesavršenije od zakonskot, kodifikovanog prava , te se vidi jedna njegova loša strana, a ono leži
u samoj činjenici da ono nije kodifikovano To što nije kodifikovano, vodi direktno put pravnih
praznina i može stvoriti pravnu nesigurnost, jer nema opštih normi, već se za svaki slučaj stvara
novi precedent. Bentam je rekao da je ona zavjera pravnika protiv naroda. Problem leži u tome
kako osigurati njihovu valjanost za buduće slučajeve, sudeći da je društvo dinamično, a ne
statično.

KOD NAS
• Bitno je napomenuti, posebno u kodifikovanim pravnim sistemima poput našet, gde sudska
presuda nije izvor prva, da se treba postići jednakost postupanja sudova u jednakim slučajevima,
kako ne bi bila povređena vrednost jednakosti i načelo zakonitosti. Stvara se sudska praksa, koja
nije izvor prava, jer se sudovi nje ne moraju držati i mogu stvoriti novu (pojedinačna norma), što
znači da je ona faktički posmatrano vrlo blizu izvora prava, ali to još uvek nije. Pojavljivanje
sudske prakse srazmerno je slobodi određenih državnih organa, u ovom slučaju sudova, mada
je ona ipak izvor prava samo u anglosaksonskom sistemu.

• Kao što smo već kod precedenta naveli kao dobru stranu - jednako postupanje u jednakim
stvarima, isto važi i za sudsku praksu, odnosno dva suda ne mogu u istovetnim slučajevima
različito primeniti jedan isti pravni akt, jer se time narušava vrednost jednakosti. Dakle, moguće
je donekle prihvatiti stanovište da sudovi mogu stvarati pravo, ali ne mogu biti jedini koji to
čine, te ne mogu zahtevati abdiciranje zakonodavstva, pa pravo ne može biti samo izraz i
proizvod procesa precedenta.

78) Pravna nauka (275-276)

• Kolika je moć pravne nauke, odnosno da li ona može dobiti takav značaj a preko svojih
teoretičara stvara pravo, da dogmatički izlaže njegov sadržaj, da ga objašnjava, tumači i
predlaže njegovu promenu, što dalje znači da može da usavršava pravni sistem.

• Istorija je zabeležila primere apsolutnog zakonskot uvažavanja mišljenja istaknutih

pravnika poput Gaja, Ulpijana, čija su mišljenja predstavljala izvor prava. Njihova mišljenja su
za vreme careva Teodosija II i Valentijana III toliko uvažena da je 426. godine donet Zakon o
citiranju (Lex citationis), na osnovu koga su za sudove postala obavezna mišljenja ovih
pravnika: Papinijana, Gaja, Paula, Ulpijana i Modestina

• Srednji vek, koji je doneo recepciju rimskot prava, prihvatio je kao izvor prava zajedničko
mišljenje svih pozitivnih pravnika, odnosno prihvatio je celokupnu pravnu nauku kao izvor
prava, te su doveli dotle da pravne maksime, koje su vezane za pojedine pravnike tog perioda,
postanu opšti principi koji vekovima služe za rešavanje teških slučajeva.

• Razvoj države doveo je do toga da pravna nauka više nije imala ulogu u stvaranju
prava kao nekada, te se ona danas svela na konsultativnu stvar.
Naravno da u toku stvaranja prava pravna nauka učestvuje u stručnim pripremama za
njegovo stvaranje, kao i u procesu njegove primene tumačenjem i davanjem predloga za
poboljšanje postojećeg stanja
pravnog poretka.
Međutim, pravna nauka danas nije izvor prava, „jer mišljenje nauke nije obavezno ni za koga",
a njegova snaga direktno zavisi od njegove ubedljivosti". Nekada je pravna nuka, odnosno
mišljenja pravnika, istaknutih pravnika datog vremena, imala ulogu u stvaranju prava, dok
se danas ta uloga svela na konsultativnu stvar. Pravna nauka bi morala svojom postojanošću
i smirenošću da upotpunjava pravni sistem i da ga usavršava.

• „Ako Papijan nije imao o tom slučaju mišljenje, sudac je imao mogućnost sopstvenog
opredeljenja". Smatralo se da je ovakav položaj sudije bio veoma nepovoljan, što je moguće i
danas zaključiti, jer je njegova sloboda bila znatno ograničena.

• Interesantno i vredno pažnje je nastojanje Teodora Sternberga da stvori zakonodavstvo

nauke", odnosno razdoblje slobodnog naučnog stvaranja prava", u kojem će pravni poredak
biti stvoren i to neposredno od strane pravnih naučenjaka. Još je interesantno kako Perić
veoma jasno definiše stručnjake i naučenjake time što kaže da to nisu državni organi, te je hteo
da kaže da oni ne mogu da stvaraju pravo.

• Ako prihvatimo pravnu nauku kao valjani izbor prava, nameće se pitanje: čija mišljenja su
prihvatljiva a čija nisu? Istovremeno, ta „naučenjačka aristokratija" odvojena je od naroda, i
pitanje je koliko je to u današnjim uslovima života prihvatljivo.

79) Pojam i podela pojedinačnih pravnih akata: ukaz i upravni akt (277-279)

• Pojedinačni pravni akt predstavlja konačnu tačku u procesu stvaranja prava, te iz tog razloga
za njih ne možemo reći da su izvori prava, osim kada govorimo o sudskom precedentu u
anglosaksonskom pravu. Pojedinačni akt je onaj akt koji sadrži ili stvara pojedinačku normu. Kao
takav, on je kraj procesa stvaranja pravnih normi, jer iza njega ostaje samo njihova primena koja
sa svoje strane zahteva baš pojedinačne akte koji ce odgovoriti svim raznolikostima
pojedinačnih slučajeva. Iz tog razloga ce pojedinačne norme prilagođavaju pojedinačnim
slučajevima iz života, a kao primer navodimo plaćanje poreza na osnovu imovine, te se ovaj
zakon ne može ostvariti ako se ne primeni pojedinačna za svakog pojedinca.

• Pojedinačni pravni akti se mogu podeliti na:

1) Onaj koji ih stvara:

- državni
- društveni

• Postoje pojedinačni akti koje donose i društveni i državni organi - poput upravnog akata,
pravnog posla i sudskog akta, ili ih mogu donositi samo državni organi poput ukaza šefa
države.

2) Prema sadržini:
- potpune, koje sadrže dispozociji, sankciju i veoma su retki.
- nepotpune, koje sadrže samo dispozociju ili samo sankciju, te će se podeliti na:

Ukaze, upravne akte, pravne poslove (samo dispozocija)

Sudske akte (samo sankcija)

• Pravni poredak poseduje dva elementa, normativni, koga čini pravni sistem, i faktički, koga
čini ponašanje ljudi po normama. Da bude faktički deo ostvario, potrene su pojedinačne
norme, i to mnogo češće bivaju nepotpune. Isto tako, moguće je primeniti opštu pravnu
normu (u slučaju kad se dosta određena), ali će pojedinačne postići bolji efekat, tj. biće
efikasnije.

• Zašto kažemo da su pojedinačni pravni akti retki? Razlog je taj što je nadležnost za njihovo
stvaranje i primenu podeljen između većeg broja državnih organa, a kao primer možemo da
navedemo sudsku presudu, koja se zasniva da dispozociji iz opšteg pravog akta, dok sud sam
izriče sankcije.

UKAZ I UPRAVNI AKT

• Ukaz predstavlja pojedinačni pravni akt kojim šef države odlučuje o poslovima iz svoje
nadležnosti: vrši promulgaciju (objavljivanje) zakona, postavlja diplomate, daje pomilovanje,
dodeljuje odlikovanje, itd. Ovo je u formalnom smislu. Dalje, o ukazu možemo govoriti i kao o
aktu koji sadrži pravnu normu za konkretan odnos, što može biti ukaz o pomilovanju koji uvek
glasi na ime i prezime osuđenika. Ovo govori da ukaz nije izvor prava, jer nije opšti pravni akt i u
materijalnom smislu uvek sadrži pojedinačnu normu.

• Upravni akt možemo razlikovati prema njegovoj formi i njegovoj sadržini. U formalnom
smislu, to je svaki akt koji donese državni organ koje si naziva upravnim organom. U
upravnom aktu konkretizuje se dispozicija kao element pravne norme i to kroz odgovarajući
upravni postupak, odnosno njime se
izvršavaju opšti pravni akti, kakav je slučaj sa izdavanjem dozvole za gradnju kuće.

• Problem nastaje kada želimo da ga odredimo u materijalnom smislu, jer on je akt koji ima
specifičnu sadržinu, koja je specifična za upravu, koja čini njenu suštinu. Lukić navodi
prinudnost ili nadmoć uprave kada se ona nađe kao jedna strana prema drugoj u nekom
odnosu, mada je to nešto što srećemo i kod sudksog akta. Kada već govorimo o sudskom aktu,
valja napomenuti da se bitna razlika ogleda u tome što upranvi akt određuje pravnu situaciju
(prava i dužnosti) konkretnog subjekta, dok se kod sudksog akta govori o ispravljanju grešaka u
pravu, i to izricanjem sankcije. Lukić, će kritikovati one koji si rekli da se upravnim aktom stvara
nešto novo, govoreći da se to dešava i u sudksom aktu.

• Specifičan momenat razlikovanja između upravnog akta i privatnih akata nalazi se u postavci
da je upravni akt prinudan kada se norma, koja je sadržana u njemu, nameće nekom subjektu
bez obzira na njegovu volju, a može da se primeni i monopol fizičke prinude. Kao takav akt
možemo navesti rešenje , koje se donosi po tačno određenom upravnom postupku, koje se
može osporavati žalbom pred višim upravnim organom, a potom tužbom pred sudom. Moguće
je još od upravnih akata navesti i zaključke i odluke.

80) Sudski akt (279-281)

• Sudski akt je vezan za opštu normu i ima za cilj da izriče pojedinačnu sankciju. Dakle, možemo
reći da je sudski akt u formalnom smislu svaki akt koji donosi sud i to po određenom postupku,
a u materijalnom smislu on je određen sadržinom i sadrži pojedinačnu sankciju. Kelzen je sudski
akt posmatrao kao akt stvaranja pojedinačne norme, što po njemu znači da je ona jedan stupanj
u stvaranju prava.

• Rad suda pokreće se tužbom da bi se utvrdila potencijlna protivpravnost na koju se tužbom

ukazuje, i da bi se, nakon što se utvrdi da protivpravnost postoji, izrekla sankcija, te je ovde reč
o potpunom sudskom aktu . Nasuprot njena imamo nepotpuni sudksi akt , koji nastupa kada
se utvrdi da prekršaja nema, tj. nema ni sankcije. To znači da utvrđivanje činjenica ima u
svakom postupku, dok izricanje sankcije ima samo u potpunom.

• Sud sudsku odluku donosi kada dođe do spora, kada se dogodi delikt, odnosno kada se
povredi dispozicija, te sud dela kada mu se ukaže na postojanje delikta. Sudski akt je pravilo
ponašanja subjekta koji je prekršio dispoziciju, ali i pravilo ponašanja državnih organa koji imaju
obavezu da nasiljem primoraju subjekta na izvršenje sekundarnog pravila ponašanja. Sudski akt
je garant pravne sigurnosti
kao vrednosti, ali garant i pravde, mada su ove dve vrednosti prilično suprotstavljene. Te dve
vrednosti valja da ostvari sud u sudskom postupku, pri čemu to može biti državni sud, ali i
izabrani sud, poput mirovnog veća. Sud mora da bude neutralan, a postupak pokreće tužilac, a u
slučaju težih krivičnih dela sud pokreće postupak po sopstvenoj inicijativi.

• Sud mora da bude nezavisan i samostalan. U konkretnom slučaju to znači da se ne može

zamisliti, ako se želi da odredi jedna država kao pravna, da drugi državni organi vrše uticaj na
vršenje sudske funkcije. Međutim, ovde postoji izuzetak u vidu pomilovanja , tj. to je akt kojim se
poništava primena sankcije koja je ranije izrečena. Pomenućemo i rešenje .

• Presuda se, kao pojedinačni pravni akt, sastoji iz:

1) Uvoda koji sadrži osnovne podatke o sudu i strankama i samom sporu.

2) Izreke, koja može sadržati osuđujuću ili oslobađajuću odluku.

3) Obrazloženje odluke i pouka o pravnom leku.

4) Presuda se proglašava usmeno, a strankama se dostavlja u pisanom obliku. I opet

nakon toga počinje da teče rok za ulaganje pravnog leka.

81) Pravni posao (281-283)

• Pravni posao ukazuje na činjenicu da pravne akte ne donose samo državni organi već i
privatna lica, te se pravni posao našao među aktima privatnih lica. Međutim, valja odmah
naglasiti da kompletno isključenje države, odnosno njenih organa koji su nosioci suverenosti
nije moguće. To znači da su opšte pravne norme granice koje će odretit granice poslova koji će
biti regulisani u pravnim poslovima.

• Pravni posao je izraz volje jedne, dveju ili više osoba, kojom one, u dopuštenim granicama
pravnog sistema, slobodno zasnivaju, menjaju ili ukidaju neke pravne odnose. Ovde dolazimo do
zaključka da pojedinačni pravni akt privatnih lica nastaje saglasnošću njihovih volja, što ovde
implicira da se volja pojavljuje kao neizostavni činilac. Međutim, moramo se ipak složiti da je
ona ograničena kao što je inače sve u državi ograničeno. Pravni posao mora da bude u
saglasnosti sa opštim pravnim normama, koje će obezbediti da se čak i vršenje svojih
subjektivnih prava i raspolaganje svojim vlastitim stvarima može ograničiti ako to može štetiti
drugima. Pravni poslovi mogu da budu zaključeni u pisanom ili nepisanom obliku.
PODELA PRAVNIH POSLOVA

• Sve pravne poslove možemo podeliti na:

1) Jednostrane: potreban je izjava samo jedne strane da bi se postigao pravni efekat, kao
što je testament

2) Dvostrane ili višestrane: potrebna je izjava i saglasnost više subjekata koji se nalaze u
određenom odnosu u kojem je bitno da postoji saglasnost volja, kao što je to kod ugovora o
radu, kupovini, prevozu.

• Dvostrani pravni poslovi mogu biti jednostrano obavezujući, gde obaveza iz pravnog posla
proizlazi samo za jednu stranu, a druga strana u pravnom poslu ima samo pravno ovlašćenje,
što možemo videti na primeru ugovora o poklonu, ili dvostrano obavezujući, kao što je to
slučaj sa kupoprodajom.

• Dvostrani pravni poslovi mogu se podeliti na:

1) Konsensualne - zaključeni su na osnovu izraza i saglasnosti volja, kakav je ugovor o

najmu.

2) Realni ugovor - neophodna je i predaja stvari pored zaključivanja ugovora, te je takav

ugovor o čuvanju robe.

3) Tispki ugovori - jedna strana nudi drugoj strani gotov tekst ugovora, te druga strana može
da potpiše ugovor ili ne.

USLOVI ZA VALJAN PRAVNI POSAO

• Prema Pericu, oni su sledeći:

1) Mora da je objektivno moguć, odnosno da je njegov objekat realan i da se može

ispuniti, inače postaje besmislen, te će biti ništavan.

2) Mora da bude pravno i moralno dopušten, što znači da ako nije, on je, poput zelenaškog
ugovora, izložen sankciji koja može biti sadržana u ništenju pravnog posla, u proglašenju
ništavnosti pravnog posla i kazni za onoga ko ga je zaključio.
3) Da se pravni posao ne poništi, ali da se kazni onaj ko ga je zaključno, jedna ili obe strane.

• Ovi uslovi govore u prilog tome da pravni poslovi moraju da budu formalno i materijalno
zakoniti, to je taj vid ograničenja autonomije volje. Oni, obično, ne zagrevaju strogu formu
zaključivanja. Recimo, ugovor o prodaji nekretnine slobodno se sastavlja, i uvek u pisanoj
formi.

82) Vrednost kao izvor prava (283-286)

• Formalno-pravno posmatrano, vrednosti nikada nisu bile izvor prava, niti je ikada bilo
priznato da su one izvor prava. Čak nije nikada priznato ni to da su vrednosti zapravo izvor
ljudskih prava. Maks Šeler ukazao je na postojanje vrednosti unutar naše stvarnosti. Ako
se ne želi da norma ostane
proizvoljna zapovest, ona mora svoj osnov da nađe u vrednostima, a ne u pokornosti
subjekata. Dakle, vrednost određuje smisao normi i prava

• Uprkos nastojanju pozitivista da pravo odrede kao pojam koji je slobodno postavljen u odnosu
na vrednosti, može se zapaziti da pravo nužno stiče svoj vrednosni sadržaj. Zbog toga se pravna
norma može odrediti i kao jedna logički obavezujuća formulacija vrednosti. Pravo, počiva na
vrednosnim određenjima i zbog toga što teži da postane idelano. Tek kada se vrednosti
ustanove, one se mogu izraziti u obliku pravne norme, koja je nužno u službi vrednosti, te pravna
norma može da formuliše neku vrednost ili više njih u isto vreme, ali, prema Arturu Kaufmanu ,
to nije dovoljno. Kaže da pravna
norma nije dragocena sama po sebi, već samo ako izražava izvorne
vrednosti. Da bi norma stekla obavezujuću snagu, ona mora biti logična formulacija, koja
tačno i primereno prenosi sadržaj vrednosti u savest onih koji su pravno obavezni . Bitno je
napomenuti da vrednosno određena pravna norma može da postane "posrednik" i jedna
vrsta puta za dolaženje do istih ili drugih vrednosti. Kada se bolje razmisli, pravo je zapravo
"most"
između vrednosti i konkretnog vladanja. Pravo izražava sadržaj vrednosti i predlaže oblik
idealnog vladanja. I još nešto: ta činjenica dozvoljava da se govori o vrednosnoj strani prava kao
stepenu "osetljivosti" prava prema vrednostima ili kao stepenu ostvarivanja vrednosti u pravu i
putem prava.

• Vrednosti sprečavaju da se ovlašćenja i dužnosti koje pravo propisuje izgube u

„praznini" pozitivizma koji istrajava na tome da pokoravanje ne može biti uslovljeno znanjem
o pravnosti ili nepravnosti zakona. Prema Emilu Lasku, pravne norme se mogu izvesti iz
apstraktnih formula vrednosti. To se može
postići unošenjem" vrednosti prilikom stvaranja i primene prava, Čime
one mogu da postanu stvarno delotvorne.

• Iako se pravo može smatrati proizvodom čoveka, ono se kao takvo može odrediti
i prihvatiti tek kada je zasnovano na ideji koja ga
povezuje sa njegovom svrhom ili kada se odnosi na ponašanje povezano sa vrednošću.
Vrednosti su ideja za građu prava, čiji je smisao da služi vrednosti. Samo vrednosti mogu da
podare obavezujuću snagu pravnim normama, jer samo one imaju stvaralačku moć , a ovo
se posebno odnosi na moralne vrednosti. Na osnovu njih, može se zahtevati etički minimum
ispod koga ne bi valjalo da se ide.

• Za aksiološki pristup je neprihvaljivo stanovište pravnog pozitivizma, prema kome se svako

posmatranje pravne vrednosti proglašava nenaučnim, pri čemu se svesno zastaje na
empirijskom istraživanju prava. Vrednosni put prava je potreban da bi se uklonile magle koje su
toliko dugo stajale na putu razumevanja prava. Posebno je važno pravna nauka kritikuje,
objašnjava i predlaže vrednosne sadržaje pravnog poretka, a ne da to prepusti slučaju ili volji
vlasti, i time odbaci svako pravno vrednovanje.

• Vrednosti moraju da ustanove pravila, a pravo mora da postane impersonalno, vezano za

objektivne vrednosti, a ne za interese. Takođe, potrebno je izgraditi poželjan „ vrednosni
mentalitet ". Njega čovek može da prihvati ili odbije, ali to neće smanjiti ni srušiti autoritet
vrednosti.

• Odbijanje da se koriste vrednosni sudovi dovodi do deskriptivnog izražavanja i prikrivanja

izvornog znanja. Za označavanje takvog naučnog postupka Leo Štraus koristi Veberov izraz,
intelektualno nepoštenje (intellectual
dishonesty)". Istiskivanju ili odbacivanju vrednosti iz prava, pravni pozitivizam ugrožava vlastitu
o prirodi objektivnost i uskraćuje sebi mogućnost da osvetli pravnu pojavu u njenoj ukupnosti.
Zbog toga nije sposoban da razlikuje "dobro" pravo od rđavog" prava.

83) Važenje pravnih akata (287-290)

• Bitno je naglasiti da za pravnu državu mora da važi da pravni akt važi ne samo za subjekte,
nego takođe i za organe koji primenjuju pravo. Kelzen važenje nije vezivao za efikasnost, jer čak
i kada kradljivac uspe da pobegne, pravo još uvek važi. Dakle, Kelzen je sam čin postojanja
prava vezivao za obavezujuću snagu prava, što dalje znači da je to trenutak kada može da se
ostvari drugi deo pravnog poretka, ponašanje ljudi po pravnim normama. Njihovo ponašanje po
pravnim aktima vezano je vremenom i prostorom. Tako je zbog pravne sigurnosti važan
trenutak kada pravni akt počinje da važi i kada prestaje. Pravni akt važi za određeno vreme i na
određenom prostoru. Pravimo razliku između pojedinačnog
pravnog akta i opšteg pravnog akata.

POJEDINAČNI I OPŠTI PRAVNI AKT

• Pojedinačni pravni akt važi pod uslovom da je stvoren od ovlašćenog subjekta, i to opet
ako nije ukinut od njega. Ovo konkretno za pitanje njegovog važenja znači da će trenutak
njegovog važenja biti vezan za istek određenog roka, za zaključenje ugovora. Načini
prestanka su:

1) Ispunjene ugovor, tj. njegovo ispunjenje, odnosno ispunjenje shvrhe zbog koje je doned
pojedinačni pravni akt.

2) Smrt subjekta, propast stvari.

• Opšti pravni akti dobijaju svoju obavezujuću snagu, odnosno počinju da važe stupanjem na
snagu, u slučaju zakona, kada zakonodavac odredi vreme, odnosno kada se primeni pravilo o
stupanju na snagu nakon osam dana od objavljivanja. On može da prestane da važi u
sledećim situacijama:

1) Izričito ukidanje, odnosno kada se donese novi zakon koji predviđa prestanak ranijeg.

2) Prećutno ukidanje, odnosno kada u novom zakonu ne stoji izričito da raniji zakon
prestaje da važi.

3) Dotrajalost, ispunjenje shvrhe, kao i istek roka važenja zakona.

• Najpre, pravni poredak zasnovan je na vrednosti pravne sigurnosti, što znači da se subjekti
imaju ponašati samo prema pravnim normama koje su važeće, s tim što ovde ostaje pitanje šta
sa normama koje važe ali imaju zločinačku sadržinu? Naravno, poželjno je da se subjekti
ponašaju na osnovu primarne efikasnosi, tj. ponašanje prema dispoziciji, a razlog je dvojake
prirode: prvi se ogleda u brzini ispunjena, a drugi je ideološke prirode, tj. ako ljudi poštuju
dispozociju, to znači da oni veruju pravni poredak. Ako do primarne efikasnosi ne dođe, država
će pribeći primeni sankcija. Međutim, „bojazan" kao motiv da se sledi neki pravni akt ne mora
da bude presudna, to mogu biti i drugi razlozi, poput uverenja da norma sadržana u pravnom
aktu nosi nešto od vrednosti koje valja poštovati.

• Znači, efikasnost je uslov, a ne razlog važenja, jer neka pojedinačna norma i čitav jedan
normativni poredak prestaju da važe ako izgube svoju efikasnost.
Recimo, nestanak objekta zaštite iz pravnog akta je odličan primer prestanka. Naime, ako bi
postojalo zakon koji štiti neku ugroženu vrstu, a ona kasnije nestane, onda i sam zakon postaje
besmislen. Međutim, neće svaki zakon biti efikasan čak i kada se poštuje, te navodimo primer
prohibicijskog akta u SAD 1920. godine, kojim je uvedena prohibicija alkohola. Ovo je samo
dovelo do pojave novog talasa kriminala, te je i ukinut zakon 1966. godine. Dakle, on je bio
efikasan u početku, ali je vremenom izgubio svoju efikasnost, te je i nestao.

TERITORIJA KAO USLOV VAŽENJA PRAVNOG AKTA

• „Reći da norma važi za datu teritoriju, to znači reći da se ona tiče ponašanja ljudi koje se
dešava u okviru te teritorije." Dakle, pravni akt važi na čitavoj teritoriji jednog pravnog poretka
ili na pojedinim delovima, te tako ovaj princip važenja nazivamo teritorijalni, dok na brodovima
i u avionima važe pravne norme onog pravnog poretka, odnosno one države čije oznake ti
brodovi i avioni nose. Podelićemo norme na:

1) Norme međunarodnog karaktera: norme koje su upućene svetskom

stanovništvu.

2) Norme državnog karaktera: norme koje su upućene stanovištu jedne države.

3) Norme personalnog karaktera: norme koje su upućene nekoj grupi

stanovništva (studenti, penzioneri)

4) Norme pojedinačnog karaktera: norme koje su vezane za tačno određene subjekte.

Ovde možemo da navedemo i eksteritorijalna lica.

84) Zakonitost pravnih akata (290-293)

• Pravna država će uvek nastojati da pokaže zakonitosti" dominira ili treba da dominira u
odnosima među pravnim aktima. Tako postaje jasno da pravni akti niže pravne snage moraju
da budu u saglasnosti sa pravnim aktima više pravne snage, kojima su ujedno i potčinjeni.
Prema hijerarhiji pravnih akata, viši pravni akti mogu odrediti formu i sadržinu nižih pravnih
akata. Kada govorimo formi pravnih akata, viši određuju ko donosi niži pravni akt, i to
određujući
nadležnost za njegovo donošenje: potom se određuje postupak i oblik u kojem će biti
donet. Niži pravni akt, ne može svojom sadržinom biti suprotan višem pravnom aktu. Sve
drugo nije precizno, jer nužnost donošenja nižih
pravnih akata je baš i izazvana opštošću viših, te ako bi se višim potpuno odredila sadržina
nižih pravnih akata, to bi obesmislilo celu relaciju niži - viši pravni akt.

• Kada govorimo o hijerarhijskoj relaciji ustav - zakon, obično je tako postavljeno da ustav
određuje formalnu stranu zakona, ali ne i njegovu materijalnu stranu, odnosno sadržinu, gde je
zakonodavac ostao donekle slobodan, tj. zakon opet ne sme da bude u suprotnosti sa ustavom.
S druge strane, zakon dosta precizno određuje sadržinu nižih akata, s tom razlikom što sudske
akte određuje obično bliže, a upravne akte određuje manje precizno. Iz ovakve postavke jasno se
može odrediti da je zakonitost, zapravo, saglasnost nižeg pravnog akta sa višim pravnim aktima
dok će nezakonitost ili protivpravnost biti negov antipod. Međutim, saglasnost sa ustavom
nazivamo ustavnost , odnosno neustavnost . Problem se javlja u tehničko-političkon smislu, tj.
ko će ocenjivati ustavnost zakona? Da li sam zakonodavac, skupština, parlament ili neki drugi
organ što nas vodi postojanju dvostruke suverenosti .

MATERIJALNA I FORMALNA NEZAKONITOST

• Materijalna nezakonitost nastaje ukoliko se sadržaj nižeg pravnog akta ne slaže s višim
pravnim aktom. Kao primer navodimo krivični zakon koji propisuje kaznu u opstegu od godinu
do pet, a sudija da ispod godinu dana, tada će sudska presuda biti besmislena.

• Formalna nezakonitost nastaje kada viši pravni akt propisuje u kojoj će se formi i po kojem
postupku pojaviti niži pravni akt, a niži pravni akt ovim zahtjevima ne udovolji. Tako, ako je
višim pravnim aktom propisano da određeni niži pravni akt ima biti donet u pisanoj formi, a on
je donet usmeno, taj je akt formalno nezakonit. Ako je određeno da presudu u određenoj stvari
mora doneti određeni mesno i stvarno nadležni sud, po tačno određenom postupku i u formi
koja je propisana, a to se ne učini, tada se akt ima smatrati formalno nezakonitim.

OBJEKTIVNA I SUBJEKTIVA NEZAKONITOST

• Značaj zakonitosti ogleda se u sledećoj podeli na objektivnu i subjektivnu

nezakonitost, odnosno onu koju utvrdi nadležni organ u određenom postupku. Mi možemo
smatrati da nezakonitost može postojati i pre toga, ali je ona tada samo u ravni subjektivnog
doživljaja nezakonitosti kojim raspolaže svako ko ima pravnu svest. Međutim, taj doživljaj
subjektivne nezakonitosti nema nikakvog pravnog dejstva, tj. on može da služi samo kao osnov
za podizanje tužbe ili žalbe.

• Akt postaje ništavan ako se u postupku utvrđivanja njegove zakonitosti, a koji se u

slučajevima teže nezakonitosti vodi po službenoj dužnosti, utvrdi da je nezakonit. Ovo znači da
se nište sve posledice koje je akt proizveo, odnosno njegovo dejstvo se poništena od trenutka
njegovog donošenja

• Zakonitost ima i svoju političku stranu, jer nema ideološkog pokreta koji nije razvio svoje
shvaćanje o pravdi.

85) Pojam pravnog odnosa (297-299)

• Ako je pravo nastalo u krilu društva i predstavlja na neki način izraz društvenih potreba za
regulisanje određenih društvenih odnosa, postaje jasno da je pravni odnos jedna vrsta
društvenog odnosa i to onog koji je regulisan pravom. Dakle, nisu svi društveni odnosi
automatski i pravni. Recimo, odnos dva prijatelja nije pravni odnos. Međutim, onog trenutka
kada država postane zainteresovana za određeni društveni odnos i zaodene ga pravnim
ruhom, on postaje pravni. Dakle, pravni odnos se od ostalih društvenih odnosa razlikuje po
tome što će država intervenisati svojim aparatom za nasilje kako bi jedan subjekt pravnog
odnosa izvršio svoju dužnost, dok to neće učiniti u slučaju nepravnog odnosa. Bitno je
napomenuti da stepen zainteresovanosti države nije preduslov da neki društveni odnos
postane pravni odnos.

• Neka pitanja:

1) Kada pravni odnos nastaje: pravni odnos nastaje kada neka imperativna norma počne
da obavezuje subjekte u tom odnosu, što može biti zaključenjem određenog ugovora.

2) Kako se i kako pravni odnosi menjaju: To se dešava onda kada na osnovu postojećih
ovlašćenja i obaveza nastanu nova, poput situacije kada neko ko je dužnik u pravnom
odnosu, zbog kašnjenja u vraćanju duga, počne da plaća i zateznu kamatu, a ne samo
glavnicu i kamatu.

3) Kako pravni odnosi nestaju: do toga dolazi kada prestane obaveza subjekta da se ponaša
prema zahtevima određene pravne norme
APSTRAKTNI I KONKRETNI DRUŠTVENI ODNOSI

• Apstraktne pravne , što je zapravo naziv za sve društvene odnose koji su pravilima pravnog
poretka regulisani, i konkretne pravne odnose , koji nastaju između konkretnih pravnih
subjekata, poput situacije kada jedno lice uspostavlja kupovinom stana. Perić smatra da će
apstrsktni pravni odnosi ostati
mrtvo slovo na papiru ako u stvarnosti ne uslede stvarni odnosi između konkretnih
subjekata. Tako svako opšte pravilo pravnog poretka može dobiti svoju primenu, odnosno
nužnu konkretizaciju ako se stvore konkretni pravni odnosi između konkretnih subjekata.
Opšte pravilo o kleveti zahteva određene činjenice, a to su da je neko lice oklevetalo drugo,
čime je stvoren konkretan odnos koji sobom lovlači pravnu odgovornost i pravne posledice,
odnosno sankcije

KAKO NASTAJU I PRESTAJU APSTRSKTNI I KONLRETNI PRAVNI ODNOSI

• Apstrsktni pravni odnosi nastaju na osnovu opšte pravne norme koja će utvrditi apstraktna
ovlašćenja i obaveze apstraktnih subjekata u pravu, poput situacije kada opšta norma predviđa
obavezu svih koji poseduju nepokretnosti da plaćaju porez na imovinu.

• Konkretni pravni odnosi nastaju na osnovu opšte i pojedinačne pravne norme ili samo na
osnovu pojedinačne, kada se ostvare činjenice predviđene u hipotezi dispozicije ili hipotezi
sankcije. Dalje, moguće je da pravni odnos nastane na osnovu bezuslovne norme , poput prava
na život, može nastati i na osnovu uslovne norme , koja važi, ali ne obavezuje konkretne
subjekte dok se ne ostvari uslov iz hipoteze dispozicije

• Apstrsktni odnosi prestaju da važe kada prestane važenja opšte pravne norme, a kod
konkretnih pravnih odnosa, oni prestaju prestankom važenja opšte ili pojedinačne norme, što
znači mogu prestati i izvršenjem, na primer, plaćanjem poreza ili u situaciji koja je vezana za
pojam činjenica, kada neko umre i time prestaje da bude poreski obveznik. Kod bezuslovnih
normi pravni odnosi prestaju prestankom važenja norme, dok je kod uslovnih to posredno,
ispunjenjem nekog uslova iz norme.
• Bitno je napomenuti da kada nastupi menjanje, da ono ne mora nužno da ukine stare, a kada
to učine, stari prestaju da postoje, i to trajno.

86) Elementi pravnog odnosa i pravni subjekat (299-301)

• Struktura pravnog odnosa govori o tome da on nastaje između određenih subjekata,

koji se potom mogu označiti kao pravni, gde možemo zapaziti da nasuprot pravu jednog stoji
obaveza drugog subjekta u pravu.

• Lukić navodi da se pravni odnos sastoji iz dva elementa:

1) subjektivnog prava

2) dužnosti

• Oni su, između ostalog, i korelativni pojmovi, jer svako pravo pretpostavlja dužnost drugog
subjekta, i naravno obratno. Prema Kelzenu , to je samostalan pojam i odvojen je od pojma
dužnosti, što znači da neko može biti dužan na određeno ponašanje, ali da niko nije ovlašćen da
zahteva takvo ponašanje, čime se usprotivio Ostinovoj teoriji o relativnoj obavezi, gde termin
"pravo" i termin „relativna obaveza" odgovaraju jedan drugome. Takođe je prema nekim
autorima moguće govoriti o pravnom poretku koji će biti izgrađen samo od dužnosti, jer kada
država nešto zapoveda to je dužnost pojedinca, a ne
pravo države, mada se Lukić sa ovim ne slaže i smatra da iz činjenice da država može nešto
zahtevati od pojedinca proizlazi da ona ima i subjektivno pravo.

• Kupoprodaja kao društveni odnos koji je regulisan pravom govori nam o elementima
pravnog odnosa, jer imamo strane u ovom odnosu kupca i prodavca, koje još možemo
označiti kao pravne subjekte ; potom imamo stvar, odnosno objekat ovog odnosa , i na kraju
korelativne pojmove subjektivnog prava i pravne obaveze, odnosno pravo kupca da dobije
predmet kupovine pošto je za to dao novac i obratno, na strani prodavca da zahteva novčanu
isplatu za predmet koji je prodao.

PRAVNI SUBJEKAT
• Pojam subjekt prava srećemo kod onog dela pravnog poretka u kome su norme pravnog
sistema usmerene ka onima koji su nosioci prava i obaveza, što dalje znači da„
mora postojati nešto što ima obavezu ili pravo. Lukić smatra da ovaj stav treba nekritički da se
prihvata, govoreći da se podrazumeva da je subjekt prava fizičko ili pravno lice koje je nosilac
prava i obaveze, te je samim tim učesnik u jednom pravnom odnosu.

• To „nešto" je najpre čovek u najširem smislu reči, jer danas su svi ljudi subjekti u pravu, za
razliku od vremena kada su neki bili ne subjekti već objekti prava. Potom to „nešto" mogu biti i
organizacije koje nisu fizička lica, ali koje u svom sastavu opet imaju ljude. Danas je prisutna ideja
da i životinje mogu biti pod određenim uslovima i u određenoj meri subjekti u pravu, odnosno
mogu biti nosioci pasivne pravne sposobnosti. Razvoj informatičke tehnologije doneo je nam je
pojam virtuelnih subjekata , koji postoje samo u virtualnoj stvarnosti, ali i iz koje mogu da
deluju na stvarne subjekte, ali i u virtuelnoj pored toga svoju suštinu subjekta u pravu
ispunjavaju samo u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj jedino mogu imati prava i obaveze.

• Moguće je izostaviti subjektivna prava iz pojma subjekta prava, te taj pojam svesti na
svesna i voljna lica koja postupaju po pravnim normama, i samim tim subjekta prava svode
na pravnog agenta koji dela u svoju ili tuđu korist.

• Radomir Lukić je prihvatio ideju jedinstva pravnog subjekta - lica koje ima subjektivna
prava i obaveze i pravnog agenta, odnosno lica „koje ima svesnu i razvijenu volju i koje
prema tome može da svoje ponašanje motiviše pravnom normom". (BITNO)

• U nekom najužem značenju subjekt prava mora da ima mogućnost posedovanja,

sposobnost stvaranja pravnih akata i sposobnost da odgovara za svoje postupke. Takav
subjekt u pravu nosilac je pasivne i aktivne pravne sposobnosti koju mu priznaje pravni
poredak.

87) Fizičko lice (301-304)

• Fizičko lice se može na opšti način odrediti kao ljudsko biće, dok pravno lice to nije, odnosno
možemo dalje konkretizovati pa reći da je to ljudsko biće koje se posmatra kao subjekt obaveza
i prava. Odavde proističe zaključak da u današnjem opštem pravnom poretku svi ljudi imaju
svojstvo pravnog subjekta, odnosno imaju pravnu sposobnost, koja im se ne može umanjiti, a
ono što može je poslovna sposobnost. Dakle, čovek je taj koji ima svoj pravni identitet, jer
raspolaže svojim ličnim imenom, svojim prebivalištem i državljanstvom na osnovu kojih
ostvaruje svoja privatna i javna subjektivna prava.
• Pasivna sposobnost deli se na:

1) Potpunu pasivnu sposobnost, koja je na način danas prihvaćeno pravilo, te se samim tim
stiče rođenjem

2) Delimičnu, koja je izuzetak koji možemo primetiti kod privremeno nestalih lica ili osuđenika
koji su lišeni svojih građanskih prava

• Valjalo bi napomenuti pitanje abortusa, tj. kako nerođene dete može imati bilo kakva prava
ako mi možemo da ga, jednostavno, uklonimo? Pa, kada prestaje pravna sposobnost
određenog fizičkog lica? To se dešava njegovom smrću, i to ako se tačno zna kada je smrt
nastupila, kao i sudskim proglašenjem određenog nestalog lica za umrlo. Prema
Napoleonovom Codé Civil-e, lica koja su bila osuđena na smrt, doživotnu robiju ili trajno
progonstvo bila su u statusu civilne smrti, što mu isto dođe kao i potpuni gubitak pravne
sposobnosti.

• Da bi fizička lica mogla da ostvaruju svoja prava i obaveze, potrebna im je

aktivna delatna sposobnost koju čini skup ovlašćenja fizičkih lica da svojim svesnim i
voljnim radnjama izazivaju odgovarajuće pravne posledice za sebe i druge u skladu ili
protivno zakonu.

• Različite vrste sposobnosti fizičkih lica su:

1) Poslovna sposobnost : sposobnost fizičkog lica da svojim radnjama zasniva prava i

obaveze u oblasti imovinskog prava, poput zaključenja ugovora

2) Politička sposobnost : da bira i da bude birano za nosioca javnih funkcija.

3) Deliktna sposobnost : pravo lica da preduzme radnje suprotne zakonu, gde se poptuna
stiče punoletstvom, te bi valjalo napraviti razlike između starosnih grupa:

- do 14 godina = dete
- mlađi maloletnik = između 14 i 16
- stariji maloletnik = između 16 i 18
- punoletstvo = navrešena 18 godina

4) Procesna sposobnost : sposobnosti da bude aktivna ili pasivna strana u sporu

STICANJE POPTUNE AKTIVNE SPOSOBNOSI

• Punoletstvom, od 16 do 25 godina života, stiče se potpuna aktivna sposobnost , koja se,

međutim, može priznati delimično i pre punoletstva, što znači da lice ima ograničenu aktivnu
sposobnost. Pravni poredak pravi razliku između mlađih i starijih maloletnika, tj. za ove prve su
odgovorni roditelji, dok za ove druge to nisu, zato što mogu da sklapaju poslove manje
vrednosti, tj. mogu da stupe u radni odnos i da raspolažu zaradom.

• Sledeće čime raspolažu stariji maloletnici, ali pod određenim uslovima, jeste mogućnost da
zaključe brak na osnovu prethodne odluke suda i saglasnosti roditelja i staratelja.

• Kada fizičko lice može da bude lišeno aktivne pravne sposobnosti? To se može dogoditi zbog
životne dobi, zdravlja ili pravnih odluka, odnosno to lišenje može biti potpuno ili delimično, i to
u zavisnosti od mere u kojoj je utvrđena nesposobnost određenog lica za zdravorazumsko
rasuđivanje, koje se meri prema prosečnim sposobnostima. Neki sistemi su se vodili na
osnovu vere, rase, pola, a na kraju su se sami urušili. Takvi sistemi nisu prihvatili formalnu
jednakost, već su je otvoreno gazili.

ZASTUPNIK

• Zastupnik uvek dela u ime zastupanog lica i vrsta je samostalnog pravnog agenta koji za
druge vrši određene poslove i to u njihovom interesu, što konkretno znači da je zapravo
zastupljeno lice ipak subjekt u pravu, u ovom konkretnom pravnom odnosu, poput situacije u
kojoj poslovno nesposobno lice zaključi ugovor o kupoprodaji preko zastupnika, čime je ono
steklo pravo svojine na toj stvari, a ne zastupnik. Zastupnik se deli na:

1) Zakonsko zastupanje: roditelj se smatra zastupnikom svog maloletnog deteta

2) Statutarno zastupanje: kada nosilac zakonitosti u određenoj instituciji kao ovlašćeno

lice zastupa na osnovu statuta tu instituciju

3) Starateljstvo: kada staratelj na osnovu presude nadležnog suda zastupa maloletno

lice bez roditelja, ili neuračunljivo lice
4) Ugovorno zastupanje: kada se angažuje advokat da zastupa nekog u određenoj
stvari iz određenih razloga, poput bolesti ili putovanja

88) Pravno lice (304-307)

• Pravno lice je subjekt prava i predstavlja tvorevinu koja je dovoljno organizovana i uobličena
jedinka i predstavlja jedan centar interesa i delatnosti ljudi iako nema svoju posebnu volju i
svest. Odavde proizilazi da, iako nema svoju posebnu volju i svest, pravno lice raspolaže
pravima i obavezama, koje na kraju i odgovaraju razlogu i cilju njegovog osnivanja. Pravno lice
jeste jedna celina koja ima prava i obaveze prema drugima, kao i prema sopstvenim članovima.
Međutim, oni će svojstvo pravnog subjekta dobiti tek konstitutivnim priznanjem od strane
državne vlasti. Iz njihove posebne individualnosti proizilazi da su pravne posledice njihovog
postupanja uračunate pravnom licu kao celoj zajednici

• Istorijski razvoj pojma pravnog lica vodi od starog Rima i na primer, princepsove
državne blagajne, preko udruženja i korporacija onako kako ih je shvatao Hugo Grocijus, pa
do proširenja ovog pojma na različita udruženja, ustanove i zadužbine, potom na
sindikate, političke stranke. Tako široko shvaćen pojam pravnog lica govori nam o tome
da je to pravna
ustanova koja je po prirodi stvari trajnija od fizičkog lica, ali ni ona nije večita. Pošto
fizička lica ulaze u njen sastav, jasno je da ona lično nema poslovnu sposobnost, tj. ona je
ima, ali je ostavaruje preko svojih članova, tj. svojih organa. Pravno lice je kao celina nosilac
određenih prava i obaveza, vlasnik nepokretne i pokretne imovine, a preko svojih
organa sklapa ugovore.

TEORIJE O POSTOJANJU I NASTANKU PRAVNOG LICA

1) Teorija funkcije: pravno lice se smatra za prividni, odnosno veštački subjekt prava.

2) Teorija negacije: poricao se subjektivitet pravnog lica, te se smatralo da je reč o skupu fizičkih
lica.

3) Teorija realnosti: pravnom licu se priznaje subjektivitet i smatra se centrom delatnosti.

4) Hans Kelzen: ne pravi razliku između fizičkog i pravnog lica, gde zauzima stav da tradicionalna
pravna nauka odvajanjem ovih pojmova negira i „zamagljuje tu bitnu sličnost

OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRAVNOG LICA

• Pravno lice kao takvo ima svoje elemente: cilj, sredstva kojima raspolaže, članstvo, organe,
statut, jedinstvenost i identitet. Njeni ciljevi moraju biti pravno dopušteni, a suprotno je
nezamislivo, a ovo još više dovodi do zaključka da država može da zabrani rad pravnih lica usled
nedopuštenih ciljeva. Rad pravnog lica nije moguć ako ono ne raspolaže određenom imovinom,
odnosno sredstvima. Pravno lice nema svoju volju, ali ima svoje organe koji ga zastupaju kako
unutra, tako i spolja. Pravno lice preko zastupnika manifestuje svoju egzistenciju.

• Pravno lice je uređena zajednica, što znači da je uređena pravilima države, odnosno onim što
država postavlja kao pravila, i pravilima koje samo određuje za svoj rad. Dakle, jednu vrstu
pravila mu daje zakonodavac, a drugu daje ono samo sebi, te ih možemo podeliti na:

1) Statut: reguliše sopstveni život preka njega, odnosno to je kompleks normi koji reguliše
ponašanje njegovih članova.

2) Pravilnici i poslovnici: bliže regulišu određena pitanja.

3) Osnivački akt: njegov identitet određuje na osnovu osnivačkog akta koji u sebi sadrži naziv
pravnog lica, sedište, a može sadržati i njegovo državljanstvo. Tako na osnovu sedišta ostvaruje
svoja prava, dok na osnovu mesta prebivališta imamo primenu materijalnog i procesnog prava,
što je opet vezano za određenje mesne nadležnosti

PODELA PRAVNIH LICA

1) Javna pravna lica: ovde spadaju država, pokrajina, region i opština

2) Javne ustanove: bolnice, fakulteti i javna preduzeća, na primer u oblasti

elektroprivrede.
3) Privatna pravna lica:

4) Udruženja: mogu biti kulturna, politička, sportska, a sačinjavaju ih članovi međusobno

povezani do te mere da bez njihovog svojstva i određenog broja udruženja ne mogu da
postoje, što znači da udruženja određuju članovi, a ne materijalna sredstva.

5) Ustanove: više odvojene od ljudi, što znači da mogu postojati nezavisno od njih. Ovo vodi
zaključku da one nemaju članove koji ih čine, već imaju upravne organe i ljude koji ne moraju
da budu njihovi članovi te tako ovde pretežu materijalna sredstva kao temeljni element; to su
fakulteti, bolnice.

6) Zadužbine: osniva je fizičko lice svojom voljom, pravnim poslom među živima ili
testamentom, gde je određena tačna svrha zadužbine i to uz odobrenje državnog organa koji je
nadležan Obično im je cilj pomoć pojedincu, ili nekoj određenoj grupi ljudi, te iz razloga
zahvalnosti one nose ime svojih osnivača.

7) Fondacije: osnivaju pravna lica, slična zadužbinama

8) Fondovi i legati: raspolažu tačno određena fizička lica

NESTANAK

Dakle, iz ovoga sledi da pravna lica mogu prestati da postoje zabranom, zaključkom svojih
članova, promenom postojećih uslova postojanja, brisanjem iz registra, ispunjenjem svrhe,
propašću imovine.

89) Objekt prava (308)

• Pravni objekat je obično stvar i to je deo spoljnog materijalnog sveta, koji po pravilu, nije
čovek (ali može biti čovek, na primer, u robovlasničkom i feudalnom pravu) i koji stoji u
čovekovo "vlasti". Pošto je u čovekovoj vlasti, on može njime gospodariti i tako može biti
predmet pravnog odnosa između subjekata pravnog odnosa. Perić navodi odnos kupca knjige
i prodavca, a njih vezuje knjiga, odnosno novac, što znači da pravni objekat vezuje subjekte u
pravnom odnosu. Dakle, pravni objekat je sredstvo i razlog" postojanja pravnog odnosa.

• Kao pravni objekti pojavljuju se:

1) Ljudske radnje - aktivne i pasivne

2) Stvari - nematerijalna dobra

3) Duhovna - obrazovanje, red

4) Proizvodi ljudskog duha - naučna dela kao i lična dobra (fotografije, dnevnici)

5) Delovi ljudskog tela - mogu postati objekt prava i to u slučaju zaveštanja organa, prema
humanitarnom načelu, čime se uslovno može reći i da je čovek u savremenom svetu opet
objekt prava. Oko ovoga se pokreće pitanje moralnosti.

90) Pojam i vrste subjektivnog prava (309-311)

• Subjektivno pravo je element pravnog odnosa, i kao takvo predstavlja u najširem smislu
reči ovlašćenje koje pripada pravnim subjektima, a na osnovu pravnih normi. To je
ovlašćenje koje mu objektivno pravo daje i
podrazumeva prava u pravnom odnosu da nešto sam čini, ili da zahteva od drugog da drugi
nešto učini ili trpi . Kelzen je najbolje rekao: „Ne može biti nikakvih subjektivnih prva pre nego
što ima objektivnog prava". Nešto postaje subjektivno pravo tek onda kada ga prizna i zaštiti
pravni poredak, što znači da postoji direktna veza subjektivnih prava sa objektivnim pravom
koje im prethodi ili je istovremeno sa njima. Iako su pristalice prirodno-pravne teorije isticali da
ima subjektivnih prava bez objektivnih, Kelzen i Lukić nisu bili tog mišljenja, rekavši da čak iako
ne crpe svoj izvor iz pozitivnog prava, oni to opet čine po nekom pravu iznad njih, a ono će
svakako biti objektivno pravo.

• Razvila se teorija o subjektivnon pravu kao društvenoj funkciji, gde su pomešane funkcije, npr.
dužnosti sa ovlašćenjima. Nasuprot tome, javila se ideja o subjektivnom pravu kao moći volje da
se nešto zahteva i čini. Jering će subjektivno pravo vezati za objektivno pravo koje štiti
subjektivni interes, te će kritikovati teoriju volje, iz ravni da postoje lica koja nemaju volju, ali
imaju subjektivna prava. Međutim, mi ćemo da napravimo sintezu ovih dveju teorija i reći: volja
čini suštinu subjektivnog prava da se nešto zahteva i učini, dalje, ima subjektivnih prava i kada
nema interesa, a i njihova zaštita nije automatska nego zavisi od volje subjekta prava.

• Kelzen ističe odnos interesa, volje i subjektivnih prava, prava, jer najpre čovek ima
subjektivno pravo iako ga ne koristi, što liči na Šelerove vrednosti koje su date i nisu stvorene
od ljudi koji ih potom ne mogu uništiti. Slično Šeleru, koji kaže da se vrednost istine neće
uništiti ako ja lažem, i subjektivno pravo može
postojati iako ja ne znam da ga imam, što znači da interes nema nikakve veze sa subjektivnim
pravom, koje postoji mimo mog interesa. Kezlen je potom obrnuo situaciju i rekao da „čovek može
biti jako zainteresovan da neko drugo lice ispuni svoju pravnu obavezu, a da nema subjektivno
pravo [...] u odnosu na njega".
Perić će dodati da da subjektivno i objektivno pravno ne mogu da postoje jedno bez drugog.
Govori da subjektivno pravo postoji zbog objektivnog, a da se objektivno pravo ostvaruje u
pravnim odnosima putem subjektivnog prava.

APSOLUTNA (STVARNA) I RELATIVNA PRAVA

• Apsolutna prava deluju prema svima, poput prava svojine na nekoj stvari, a odatle proizlazi
da u ovoj situaciji imamo poznatog samo aktivnog subjekta, odnosno onog koji raspolaže svojim
ovlašćenjima, a s druge strane subjekt obaveze postaje poznat tek u slučaju povrede ovog
apsolutnog prava. Dakle, tek kada neko povredi mora apsolutna prava, onda on postaje poznat.
Gde su
granice korišćenja apsolutnog prava? U odnosu na to da li on može da ne koristi svoje
apsolutno pravo iscrpljuje se njihov karakter apsolutnosti, jer jer je njegovo ovlašćenje toliko
da može i da se tim pravom ne koristi iako ga ima, a druga lica su dužna i da se uzdrže od
svake radnje koja bi ugrozila vršenje njegovog prava. Još se kaže da je stvarno pravo
apsolutno, jer deluje prema svima

• Relativna prava ne deluju prema svima, već samo između stranaka, i kod njih su samim tim
tačno određeni subjekt ovlašćenja i subjekt obaveze, a kako su odnosi ovde potpuno
personalizovani, neki ih nazivaju i ličnim pravima.

• Valja napomenuti i prenosiva subjektna prava , odnosno pravima koja se mogu preneti na
drugo lice, npr. pravo vlasništva. Neprenosiva su ona koja se ne mogu preneti na drugog, npr.
pravo glasa.

• I za kraj, valja napomenuti privatne i javne subjekte prava, pri čemu privatna subjektivna
prava podrazumevaju ravnopravnost subjekata - kao što je to kod kupoprodajnog ugovora,
dok javna prava podrazumevaju subordinaciju i zapravo se svode na odnos pojedinca i
države, poput prava glasa ili prava na pristup sudu.
91) Način ostvarivanja subjektivnog prava (312-313)

• Valja praviti razliku između subjektivnog prava i zahteva za njegovo ostvarenje. Prema Periću ,
ovo je nužno, jer je moguća situacija da subjektivno pravo ostaje, a zahtjev za ostvarenjem
prestaje. Mada je, ipak, realnije posmatrati ovu stvar kao relaciju u kojoj je subjektivno pravo
osuđeno na pasivnost bez zahteva za njegovo ostvarenje.

• Aristotel je rekao da odlaskom nepristrasnog sudije, da je ono garant pravde. Ovo znači da se
ostvarivanje subjektivnog prava, odnosno njegova zaštita, vrši pred sudom, te je ovo jedan od
načina da se shvati pravo na pristup sudu, koji po nekim pretpostavkama mora da bude
nezavisan i nepristrasan. Taj pristup sudu može biti izabran, nužan i prisilan, u zavisnosti od
konkretne stvari. Pravni poredak teži da se prikaže kao jedan poredak koji nastoji da obezbedi
pravdu, slobodu, jednakost, mir, red, pravnu sigurnost i, preko svega ovoga, nužnu pravdu, u
vidu ostvarinja subjektivnog prava.

PUT OSTVARIVANJA PREMA PERIĆU

1) Najpre imamo onoga ko nosi subjektivno pravo, potom onoga ko je subjekt pravne obaveze,
oni su u stanju koordinacije. Ovaj odnos koordinacije ostale sve dok: ako bi nosilac
subjektivnog prava pokušao da svoje pravo naspram drugih ostvari silom, to stanje bi bilo
označeno kao ,,situacija samovlasti" , što znači da u najširem mogućem smislu reči nastaje
spor, a pošto država ne dozvoljava situacije samovlasti", ona angažuje svoj državni organ, sud.
Taj treći faktor sud, nadređen je drugima u ovom sporu, ali bi morao biti nepristrasan, i taj treći
faktor mora da raspolaže prisilom (monopo fizičke prinudu). Tom trećem faktoru (sudu) obraća
se nosilac subjektivnih prava zahtevajući zaštitu, koju može ostvariti pravom na tužbu . Putem
tužbe se utvrđuje da li je došlo do delikta, a onda će, ako jeste, doći do primene državnog
aparata za nasilje.

VRSTE SUBJEKTIVNIH PRAVA ZA ZAŠTITU

• Subjektivna prava u užem smislu su zaštićena tužbom. Nasuprot njima,

ima ona koja to nisu. Lukić iznosi zaključak da za pravni poredak nije bitno da su identični
subjekat prava na tužbu i subjekat subjektivnog prava, a primer je prava na život: ako dođe do
napada u modernom pravu pravo na tužbu ne pripada onom kome pripada pravo na život
nego državnom organu javnom tužiocu. Dakle, funkcija prava na tužbu iscrpljuje se u zaštiti
subjektivnog prava od njegovog ugrožavanja.

• Neki autori će praviti razliku između prava na tužbu kao nesamostalne pojave i prava na
tužbu kao individualnog, procesnog subjektnog prava, koje štiti subjektno pravo. Valja napravi
razliku između materijalnog i procesnog prava
, odnosno samog zahteva za ostvarivanje subjektivnog prava, i oblika u kome se taj zahtev
podnosi. Teorija još pravi razliku izmeđi aktivne parnični
legitimacije i pasivne parnične legitimacije . Prva se odnosi na pravo da se tužba podigne, a
druga na svojstvo subjekta da bude tužen.

92) Zloupotrebe subjektivnog prava (314-317)

• Pošto je već Kelzen odredio da subjektivno pravo predstavl izraz objektivnog prava, jasno je da
objektivno pravo određuje granice subjektivnog prava, i to baš zbog toga što smo skloni
zloupotrebi svojih prava. Ovde uvodimo pojam
neprava , radnji na koje subjekat nema prava, te zbog kojih je podložan sankciji na osnovu svoje
odgovornosti.

• U istoriju, prvobitno je važilo shvatanje da svako može da vrši svoje pravo neograničeno,
što znači on time ne nanosi štetu nikome. Kasnije, međutim, počelo je pomeranje od stava
da neko može neograničeno da vrši svoja prava, čak iako time nanosi štetu drugima. Time se
stvara ograničenje vršenja subjektivnih prava, te zabranjuje zloupotreba ovlašćenja, što će biti
ostvareno od strane države, a preko njenih organa koji raspolažu monopolom fizičke sile. Iz
ovoga možemo izvući zaključak da se zloupotreba subjektivnih ovlašćenja sastoji u
upotrebljavanju svoga prava tako da se onemogući korišćenje drugog subjekta njegovim
pravom, potpuno ili delimično. Ovakvim ponašanjem mi koristimo svoje subjektivno pravo
na način da povređujemo tuđe subjektivno pravo. Ovde se radi o sukobu subjektivnih prava
raznih nosilaca, što dalje znači da će realizacija jednog subjektivnog prava naneti štetu drugom,
te Ciceron govori da najveće pravo može biti i najveća nepravda, a Paulus govori da nije
ujedno i pošteno sve što je po pravu.

OBJEKTIVNA I SUBJEKTIVNA TEORIJA

• Utvrđivanje zloupotrebe subjektivnog prava nije lako, te navodimo mišljenje Roskoa Paunda ,
koje kaže da kada zloupotreba kazivanja i objavljivanja izaziva bes drugog lica, te ovaj biva
podvrgnut mržnji, a ovaj je sve to uradio u duhu dobrok komentara. Ovde je zapravo reč o
nameri , koja ne može lako da se utvrdi. Dakle, zloupotreba subjektivnog prava postoji onda
kada neko namerno svoje pravo vrši na taj način da time drugome nanosi štetu. On, dakle,
ispoljava zlu volju ovakav stav zauzela je subjektivna teorija , koja je nameru uzela za noseći
kriterijum. Za objektivnu teoriju , dovoljno je samo postojanje nepravilnog vršenja svog prava.

• Ovo je odvelo ka teoriji vrednovanja , odnosno zloupotreba postoji samo ako se tokom
vršenja svoga prava nanosi šteta koja je veća od pretrpljene lične štete zbog nevršenja
subjektivnog prava. Procena ovoga ostavljena je slobodnoj oceni državnog organa, koji je
pozvan da procenjuje i spreči zloupotrebu kada mu se obrati oštećena strana. Zato će uvek
postojati naklonost ka objektivnoj teško proceniti, procenu namere. Međutim, objektivna
teorija nije potpuno zaobišla pitanje namere, koju koristi kao kriterijum za odmeravanje kazne
prema onome ko vrši zloupotrebu subjektivnog prava, što znači da će kazna biti veća ako se ta
zloupotreba vrši sa namerom, odnosno svesnom zluradošću.

TIPOVI ZLOUPOTREBE

• Navodimo zloupotrebu nadležnosti . Ovakva postavka zapravo zabranjuje da se nadležnost

vrši u svom interesu. Ono što će obuhvatiti zloupotreba nadležnosti može se označiti kao
zloupotreba vlasti, zloupotreba službenog položaja, koja će uvek postojati onda kada državni
organ zloupotrebljava svoju nadležnost ne rukovodeći se interesom službe, odnosno javnim
interesom. Bitno je napomenuti da državni organ svoju vlast vrši zakonito. Lukić daje
adekvatan primer za ovo, ako dotični organ ima pravo da između više kandidata postavi za
službenika svakog koji ispunjava uslove a on postavi jednog od njih ne zato što smatra da je on
najbolji nego zato što mu je lični prijatelj, tada postoji zloupotreba vlasti.

• Međutim, ovde se javlja veliki problem: opet, nije lako odrediti nameru državnog organa,
odnosno namera da je on zaposlio nekog radnika samo zato što je prijatelj, nije lako dokaziva u
pravu, lakša je situacija sa moralom. Međutim, mnogo je lakše otkriti zloupotrebu kada je u
pitanju zluradost. Kada neko tokom vršenja svoje dužnosti odbije da izda neko uverenje, neko
ovlašćenje, dozvolu ili ispravu nekome ko ispunjava uslove za to, vođen mržnjom
prema njemu, ili je jednostavno reč demonstraciji sile i bahatosti, tada kažemo da je to
zloupotreba nadležnosti. Potrebno je da se dokaže činjenicama, a ne subjektivnom procenom.

• Navodimo zloupotrebu prava na pravnu zaštitu , prava na tužbu, što će postojati onda
kada neko to svoje pravo vrši tako da time ugrožava tuđe pravo na miran život. Ovo nije
vezano samo za građane, već i za državne organe. Da bi se to ograničilo i na kraju sprečilo,
država poseduje mehanizam koji to sprečava, poput rismkog pravila ne bis in idem - ne dvaput
u istoj stvari.

93) Pravna obaveza - pojam i vrste (317-319)

• Pravna obaveza predstavlja pravnom normom utvrđenu dužnost subjekta na određeno

delanje ili uzdržavanje od njega. Prema Lukiću, pravna obaveza se u pravnom odnosu jasnije
izdvaja od pojma subjektivnog prava jer je pravo u prvom redu sistem pravila o ponašanju,
tj. pravila o obaveznom ponašanju. Ako subjekt obaveze svoju obavezu ne ispuni, na njega
može biti primenjena sankcija, što znači da je subjekt ovlašćenja ovlašćen da od subjekta
obaveze zahteva da ovaj obavezu i ispuni.

• Kelzen će tvrditi da je pravna obaveza samo dopuna pojma pravne norme, te je odatle izvukao
sledeći zaključa: to je ponašanje kojim se izbegava delikt. Odavde proizlazi da se pravnim
dužnostima subjekti u pravu obavezuju i opterećuju da bi ostvarili tuđe interse.

• Ne postoji pravno ovlašćenje bez pravne obaveze, što vodi zaključku da su ova dva pojma
srazmerna, ali su i suprotna, jer neko nešto dobija, a neko nešto gubi.
U jednom pravnom odnosu jedna strana može imati samo prava, a
druga samo obaveze , poput odnosa između zajmodavca koji ima pravo da traži od
zajmoprimca da mu zajam vrati, a zajmoprimac ima samo obavezu da to i učini. Nekad se
svojstvo subjekta ovlašćenja i obaveze stiču u:

1) Istom subjektu , kao u oblasti privatnih pravnih poslova, gde imamo pravo kupca da traži
predaju kupljene stvari, što odgovara obavezi prodavca da preda traženu stvar, i obratno, pravu
prodavca da traži od kupca novac za prodatu stvar odgovara obaveza kupca da plati kupljenu
stvar. U oblasti javnih poslova, stvar je drugačija. Tamo je državni organ jedini organ ovlašćenja,
dok je građanin jedini subjekt obaveze.

2) Odvojenom subjektu.
APSTRAKTNE I KONTKRETNE; JEDNOSTRANE I DVOSTRANE; JAVNO PRAVNE I
PRIVATNOPRAVNE; PRENOSIVE I NEPRENOSIVE

• Apstrsktne su vezane za sve subjekte, poput obaveze da su svi građani jedne države dužni
da je brane, i konkretne , koje su imenom i prezimenom vezane za određenog subjekta
prava, koji npr. mora da plati porez.

• Jednostarane pravne obaveze postoje u pravnom odnosu između dva ili više subjekata, ali
je samo jedna strana obavezna na činjenje ili uzdržavanje, na primer, građanin koji je obavezan
da postupa po rešenju upravnog organa;
dvostrane pravne obaveze , koje postoje kod pravnog odnosa koga krase postojanje
uzajamnih prava i obaveza obe strane, poput relacije kupac - prodavac.

• Javnopravne i privatnopravne obaveze , vezane za razliku između trenutka obaveza

privatnih lica i dužnosti države kao potpisnice nekog međunarodnog ugovora.

• Prenosive dužnosti su, uglavnom, vezane za imovinu, što konkretnije znači da je jedna
obaveza prenosiva ako se nestajanjem jednog subjekta njeno ispunjenje može zahtevati od
drugoga, poput situacije kada naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine vrednosti
nasleđene imovine. Neprenosive obaveze su vezane za tačno određenu osobu i njene
mogućnosti delanja, poput slikara koji je sklopio ugovor za izradu slike sa drugom stranom, ali
posle njegove smrti, očigledno, niko ne može da preuzme tu obavezu zbog nedostatka veštine
u slikanju (a šta ako ima?)

• Ovim podelama možemo dodati i situaciju gde apsolutnim pravima odgovaraju apsolutne
obaveze , dok relativnim odgovaraju relativne , poput situacije gde ako postoji relativno ili lično
subjektivno pravo, onda je i obaveza relativna, lična, a svih ostalih subjekata se ne tiče
postojanje te obaveze, jer se nanjih ne odnosi. Ovo su, recimo, ugovi koji su vezani za treća lica.

ZAKLJUČAK

• Pravno stanje : to je skup svih ovlašćenja i obaveza koje ima jedan subjekt, i koja zavise o
prostorno-vremenske dimenzije prava. Tu spada njegovo pravo da vrši određeno subjektivno
pravo slobodom volje koja je ograničena pravnim
poretkom, ali isto tako moraju i da ih vrše putem prinude, kao što je recimo odlazak na
sud.

• U pojam pravnog stanja spadaju i mogućnosti subjekata da steknu izvesna ovlašćenja ili
obaveze (na primer, ko može da bira, može i da bude izabran), pored ovlašćenja i obaveza
kojima već raspolažu. Svaka osoba mora da ima svoj tačno određeni lični pravni status (stanje),
koji se, međutim, menja i nije postojan, jer se, uostalom, i u životu sve menja, te tako maloletna
lica postaju punoletna, pa im se menja opseg ovlašćenja i obaveza. Bitno je napomenuti da one
moraju samo da postoje, tj. ne moraju da se vrše.

94) Pravne činjenice - pojam i vrsta (320-322)

• U stvarnosti se dešavaju ili postoje određene činjenice koje utiču na nastanak menjanje i
prestanak pravnih odnosa, a nazivaju se pravnim činjenicama, te su, dakle, one uslov ili osnov
zasnivanja, promene ili prestanka pravnih odnosa. Dakle, činjenice koje su predviđene u
hipotezi uslovnih pravnih normi, pa na osnovu kojih nastaju, odnosno prestaju pravni odnosi,
nazivaju se pravnim činjenicama. Pravne činjenice se mogu podeliti na:

1) Običajne : one koje još nisu pretvorene u pravne, ali izazivaju pravne promene,
poput rođenja, starosti, smrti.

2) Kvalifikovane činjenice : koje su vezane za određene pravne pojmove, poput

umišljaja, zablude, delikta.

3) Događaji i ljudske radnje

• Prema Lukiću, podela na obične i kvalifikovane činjenice je samo uslovna, jer onog trenutka
kada običnu činjenicu, poput smrti, pravo kvalifikuje, ona više nije obična već kvalifikovana
činjenica

• Ljudska volja nije svemoguća, te tako postoje promene u prirodi koje nastaju nezavisno od nje,
i mimo nje, i nazivaju se događaji, poput rođenja, koje je uslov za ostvarivanje mnogih prava, kao
što je i smrt. S druge strane, čovek može da preduzima određene radnje svesno i voljno i da
njima izaziva određene promene, što bi mogli da označimo kao ljudske radnje ili telesne radnje
, poput donošenja pravnog akta. Ove ljudske radnje mogu se podeliti na pravne akte i ostale
radnje, odnosno na:

1) Telesne i psihičke , odnosno one koje su dozvoljene radnje, saglasne pravnog

poretku.
2) Zabranjene : suprotne imperativnim normama pravnog poretka, poput sklapanja ugovora
kao uslova za nastanak određenih prava i obaveza iz novog pravnog odnosa koji nastaje,
podnošenje tužbe ka uslova za nastanak procesnog pravnog odnosa tužitelj - tuženi - sud.

• Moramo uvažiti i da postoji razlika u dejstvu unutar pravnog sistema između ljudskih
radnji , koje mogu biti u saglasnosti sa pravnim normama ili u suprotnosti sa njima, i
prirodnih događaja . Naime, oni svojim ponašanjem mogu da budu samo uslov primene
dispozocije, tj. one ne mogu da pretrpe sankciju.

PROSTOR I VREME

• Prostor i vreme imaju izrazito dejstvo na pravo, koje je zbog toga prostorno i vremenski
određeno. Prostor je, dakako, lakše odrediti od vremena, jer protok vremena predstavlja
posebnu pravnu činjenicu koju mi u pravu definišemo kao rok za nastanak, promenu ili
prestanak pravnih odnosa. Zašto je bitan rok? Bitan je zato što, ako je data neka mogućnost
subjektu prava da čini li ne čini nešto, onda ona nije data beskonačno dugo. Ovo znači da je
svako subjektivno pravno vremenski ograničeno, te razlikujemo sledeće materijalne rokove:

1) Odložni rokovi : protokom nastaje pravni odnos.

2) Rezolutivni ili raskidni rokovi : protok vremena utiče na prestanak pravnih odnosa.

3) Prekluzivni rokovi : pravni odnos prestaje, ali zbog nevršenja pravnog ovlašćenja.

4) Procesni rokovi : vezani su za mogućnost stranaka da koriste pravna sredstva i

preduzimaju procesne radnje u pravnom postupku, poput roka za tužbu, žalbu, ulaganje
vanrednog pravnog leka.

ZASTARELOST I ODRŽAJ

• Zastarelost vezujemo za protok vremena usled kojeg subjekt prava gubi

određena ovlašćenja ili prestaju određeni odnosi. Ono što je važno istaći jeste da zastarelost
vezujemo samo za mogućnost subjekta prava da vrši svoja ovlašćenja, a on to u određenom
vremenu nije činio, mada postoje ona ovlašćenja koja uopšte ne zastarevaju, poput ovlašćenja
roditelja.

• Održaj suprotno od zastarelosti, tj. ovde se izvesna ovlašćena (i odnos) stiču usred protoka
vremena. Ovde zastarela ovlašćenja prelaze na drugog, poput situacije kada zastarelo pravo u
određenom roku neovlašćeno lice vrši neko drugi, tada taj drugi istekom vremena stiče to
ovlašćenje održajem.

• Značaj protoka vremena ogleda se u činjenici da pravo postoji u pravnom poretku

uprkos njegovom nevršenju, a to vodi do nesaglasnosti između društvene stvarnosti i
pravnog poretka.

95) Pravne pretpostavke i fickije (322-323)

PRETPOSTAVKE

• Pretpostavke u pravu pojavljuju se kao nužda, jer se neke pravne situacije moraju jednom
ipak rešiti, a izvođenje beskonačnog niza dokaza vremenski nije moguće, te se iz tog razloga
u pravu polazi od pretpostavke da je
dokazano ono što stvarno nije dokazano. , tj. pretpostavljamo da je tačno ono što je
verovatno. Tako se pretpostavlja da je muž majke i otac deteta, pa se dalje pretpostavlja da je
neko ko ima 18 godina i poslovno sposoban.

Sve pretpostavke se mogu podeliti na:

1) Oborive : može se dokazati da nisu tačne, odnosno one se mogu obarati i protiv njih je
moguće dokazivati suprotno. Teret dokazivanja pada na onog ko tvrdi suprotno, te se tako
optuženi smatra nevinim dok se pravosnažnom presudom ne utvrdi da je kriv.

2) Neoborive : protiv njih nije moguće izneti protivdokaz, te je tako negde zabranjeno
dokazivati da sudska presuda nije tačna. Svaka mogućnost da se nešto ne može opovrgnuti
govori nam o tome da to postaje dogma, o dogmi se ne raspravlja, te nas ovo vodi ka
totalitarizmu.

FIKCIJA
• Kada smatramo da je nešto tačno, da postoji, a u stvarnosti to nije tako, mi govorimo o
fikcijama, odnosno za nešto što ne postoji mi tvrdimo da postoji, i obrnuto. Ona je opasno
pravno-tehničko sredstvo, jer nikada neće biti dobro prihvatiti kao tačno ono što nije. Možemo
navesti sledeće primere fikcije u pravu:

1) Fikcija o nascituri

2) Spomenuto pravilo da nepoznavanje prava škodi

3) Eksteritorijalnost zgrade ambasade gde se pravi fikcija da je to teritorija one države čija je i
ambasada.

96) Pojam i vrste primene prava i proces primene pravne norme (327-329)

• Potrebna je primena prava da bi se ljudi ponašali po pravnim normama, koja je u najširem

mogućem smislu reči „pretvaranje prava u stvarnost, njegovo ostvarivanje. To znači da se ljudi
zapravo ponašaju po pravnim normama, te se ona može označiti kao praktična delatnost ljudi,
ali se ova praktična delatnost može posmatrati i u užem smislu, te je onda to primena opšte
pravne norme na konkretan slučaj ili izvođenje pojedinačne norme za taj konkretan slučaj iz
opšte norme. Iz ovakve postavke proizlazi da primena prava podrazumeva postojanje pravne
norme koja će se primeniti, postojanje pravnog subjekta koji će normu primeniti i konkretnog
slučaja koji zahteva primenu prava.

• Primena prava je složen proces, jer je nekada teško uskladiti i načiniti logičku celinu onih
elemenata koji čine primenu prava. Nekada je moguće da i ne primetimo, a primenjujemo pravo,
poput situcije kada praktikujemo ustavnu normu o slobodi kretanja, kada se krećemo. Postoje i
oni slučajevi koje Ronald Dvorkin naziva teški slučajevi, hard cases , kada primena zahteva više
od pukot poznavanja prava i pravnog sistema, kada onaj ko primenjuje pravo mora da iskoristi
celokupno svoje znanje iz svih oblasti.

• Primena prava sa sobom nosi potrebu da se ljudsko ponašanje prilagodi pravno normi, što
znači da pri primeni prava imamo ponašanje ili po dispoziciji ili po sankciji. Ovo nas dovodi do
zaključka da imamo dva načina primene prava:
dobrovoljno, u slučaju kada se ljudi ponašaju po dispoziciji, i prinudno, kada se ponašaju
po sankciji. Lukić dobrovoljnu primenu označava kao najčešći normalan slučaj primene prava,
što znači da se radi o ponašanju koje je očekivano i koje predstavlja društveni interes, kao i
interes klase na vlasti.
Međutim, moramo da kažemo da dobrovoljna primena nije apsolutno dobrovoljna primena, jer
postoje sankcije. Prinudna primena prava u najužem smislu
podrazumevaće ponašanje po sankciji i njenu primenu. Idealno, ali nikad dostignuto stanje
stvari bila bi dobrovoljna primena prava iz ubeđenja u njegovu vrednost.

• Zašto je poželjno da se ljudi ponašaju po dispoziciji? najpre će takvo pravo biti primenjeno
efektivno i bez zastoja, što je veoma važno za državu, ali i zbog ideološkog momenta, odnosno
slike koja se tako gradi, da je zaprvo reč o pozitivnom pravu koje je opšteprihvaćeno u
društvu. Ako neko prekrši primarno ponašanje, sledi sekundarno, po sankciji, i ovde imamo
mehanizam prinude. To znači da je dispozicija bila tako podešena da je mogla biti prekršena, jer
je njena primena zavisila od volje subjekta dispozocije.

• Svaka primena mora da obuhvati pravnu sigurnost jer pravo mora da bude takvo da se
tačno može primeniti kako je propisano, a efikasnost primene sastoji se u nameri da pravo
izazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj, i ekonomičnost odnosno da do primene
dođe najkraćim putem, što podrazumeva uštedu vremena, ljudskih radni i materijalnih
sredstava.

• Za kraj, treba razlikovati slučaj koji je regulisan opštom, odnosno pojedinačnom pravnom
normom. Ako je regulisan opštom normom , primena prava podrazumeva utvrđivanje opšte
norme, te stvaranje pojedinačne norme i još ponašanje subjekata po normi; Ako je slučaj
regulisan samo pojedinačnom
normom , onda se sve kod primene svodi na ponašanje ljudi po pravnim normama.

PROCES PRIMENE PRAVNE NORME

• To je odgovoran i složen proces, koji podrazumeva da „subjekt dispozicije ili sankcije mora da
sazna pravilo ponašanja koje mu je upućeno, zatim da motiviše svoju volju da po njemu postupi.
Primena prava se, dakle, sastoji iz psihičkih i telesnih radnji, čiji je cilj izvršenje zapovesti.

• Sam postupak se može podeliti na nekoliko etapa;

1) Saznaje se sadržaj norme : mora se saznati kako bi se primenila.

2) Tumačenje pravne norme : još uvek spada u saznajni proces

3) Utvrđivanje faktičke situacije : utvrđivanje konkretnog slučaja, čime se protumačena

norma dovodi u vezu sa utvrđenim činjenicama, pa se zaključuje
da se može primeniti

4) Ljudska radnja primenjivana : neposrednu primenu prava, što znači, zapravo, da

subjekat vrši radnju koju mu određuje sama norma.

97) Uslov primene prava – utvrđivanje opšte norme i činjenica (330-332)

• Dogmatički metod nam koristi kada želimo da utvrdimo značenje opšte pravne norme, mada,
kako se norma ovde ne tumači apstraktno, već je vezana za konkretan slučaj i samim tim
donekle menja svoj sadržaj, mi koristimo i sociološki metod tumačenja. Dakle, utvrđivanje
pravne norme se može podeliti u dve etape: prva etapa se odnosi na to da moramo da imao što
pregledniji i potpunij pregled celokupnog prava, a zatim ih tumačimo putem dogmatskog
metoda. Naravno, pošto je pravo obimno, dosta je teško poznavanje njegovog celokupnog
sistema, te se koristimo klasičnim metodama , koje se svode na utvrđivanje opšte pravne
norme za konkretan slučaj, a koji se sastoje u obradi pravnih izvora od strane pravne nauke, gde
se ti izvori razvrstavaju po oblastima, granama i manjim delovima oblicima

• Nakon toga prelazimo na tumačenje opšte norme, a dobijeni rezultat može biti pozitivan ,
dakle norma se zaista odnosi na taj slučaj, ili negativan , odnosno ona se ne odnosi na dati
slučaj. Ako se to dogodi, uzima se druga pravna norma za tumačenje, a može se doći do
zaključka da postoji i pravna praznina.

• U čemu se ogleda utvrđivanje činjenica? Zapravo se radi utvrđivanju koja opšta norma može
da se primeni na konkretan slučaj, i to se vrši na osnovu onih činjenica koje su sadržane u
pretpostavci dispozicije te pravne norme, nakon čega se utvrđuje da li one zaista postoje.

APSTRAKTNA I KONKRETNA NORMA

• Mehanizam utvrđivanja će, prema Lukiću, biti drugačiji u zavisnosti da li je

apstraktna ili konkretna pravna norma u pitanju. Za apstraktne norme kaže da postoji polazna
situacija koja je određena u dispoziciji, kako bi se ostvarila dolazna situacija. Tako, ako postoji
norma koja zahteva da svi građani moraju da plaćaju porez, polazna je situacija postojanje
građana koji raspolažu imovinom, a dolazna određen iznos koji će se platiti. Dolazna situacija
može da nastane i
ljudskom radnjom, nezavisno od polazne situacije. Na primer: ko navrši 18 godina života mora
da vodi računa o pravnim posledicama svojih postupaka, što znači da dolazna situacija nastaje
iz konkretnog ponašanja, a ne iz sticanja punoletstva.

• Kod konkretne norme , polazna situacija se ne utrđuje, ona je ostvarena, utvrđuje se samo
dolazna, poput situacije u kojoj je lice A dužno da služi vojsku, lice A je dužno da plati porez.

PRAVNA STVARNOST

• Kada državni organi pravosnažno utvrde postojanje ili nepostojanje određenih činjenica,
smatra se da je utvrđena pravna stvarnost. Ta pravna stvarnost ne mora da se podudara sa
materijalnom istinom, što za pravo nije bitno, jer ovakva istina jednom pravosnažno utvrđena
mora biti poštovana, i to bez obzira na svoju eventualnu netačnost. Ovo ipak ne znači da pravo
ne vodi računa o materijlnoj istini, jer su posledice ovakvog nepoklapanja veoma teške, pa su se
tako nekada državni organi rukovodili samo načelom formalne istine . To načelo zahtevalo je
da su državni organi, uprkos svom uverenju, obavezni da istinitom smatraju neku činjenicu, i to
čim za nju postoji određen broj dokaza, i obrnuto.

• Postupci, odnosno metodi kojima se utvrđuju pravno relevantne činjenice nazivaju se

dokazima. Njima se utvrđuje materijalna istina, a mogu da se koriste i fikcije i pretpostavke.
Dakle, pravna norma se može primeniti ako su činjenice potkrepljene dokazima, što u pravu
dovodi do situacije stvaranja posebnih normi koje precizno utvrđuju načine izvođenja dokaza
kao pravno važnih, poznatih, utvrđenih činjenica. Svi se dokazi mogu podeliti na:

1) Neposredni dokazi : sastoje se u neposrednom utvrđivanju činjenica čije se postojanje

dokazuje. Kao neposredan dokaz koristimo uviđaj

2) Posredni dokazi : sastoje se iz posrednog utvrđivanja činjenica na osnovu njihove veze sa

drugim činjenicama, a koje se mogu neposredno posmatratati. Kao posredan dokaz, koristimo
svedočenje, iskaz veštaka.
98) Osnov primene prava – pravno zaključivanje i svrha donošenja pravne norme-
njena neposredna primena (332-333)

OSNOV PRIMENE PRAVA

• Kada državni organ reši sva pravna i činjenična pitanja, tada se prilazi poređenju između
činjenica kako su predviđene u protumačenoj normi i onih koje su utvrđene u stvarnosti, te ako
se nađe da su stvarne činjenice tačno one koje su u normi predviđene kao uslov za primenu
norme, prilazi se zaključku, odnosno pravnom silogizmu. On se sastoji iz dve pretpostavke i
jendog zaključka.

1) Prva pretpostavka ili viši sud: predstavlja značenje protumačene norme

2) Druga pretpostavka ili niži sud: čini sam sud o postojanju činjenica
predviđenih u normi

3) Zaključak: čini konstataciju da norma treba ili ne treba da se primeni

• Primer: opšta norma glasi da je svako ko ima prihode dužan da plati porez. To je prva
premisa , tada sud o utvrđenom činjeničnom stanju odgovara normama; pošto lice A ima
prihode to je druga premisa , koja se iscrpljuje u neposrednom opažanju, ali i izvođenju
dokaza, poput potvrde o uplaćenim novčanim sredstvima na njegov račun, ono je dužno da
plati porez, što predstavlja pravni zaključak.

SVRHA DONOŠENJA PRAVNE NORME

• Svrha prava nije iscrpljena time što je pravna norma doneta, zapravo time je zaokružen
samo normativni deo pravnog poretka, ali se na ostvarenje drugog dela čeka i do njega
dolazi neposrednom primenom prava i ponašanjem ljudi po pravnim normama

• Pošto idealna dobrovoljna primena ne postoji, to znači da su za primenu prava najčešće

zaduženi različiti državni organi, koji imaju veliko iskusto u primeni prava, pri čemu oni nisu
slobodni pri primeni sankcija, a ponašanje im je precizno određeno zato što se sankcija po pravilu
primenjuje upotrebom prinude

• Međutim, pri izvršenju sankcija državni organi, osim toga što su dužni da se
pridržavaju odgovarajućih pravila, dužni su i da poštuju ljudsko dostojanstvo, koje tokom
izvršenja sankcija može biti povređeno.

• Pravo je tokom svoje istorije predvidelo određene metode za primenu sankcije prinudom, a
koje su propisane odgovarajućim pravnim normama, koje po pravilu čine izvršne postupke.

99) Pojam tumačenja prava (333-337)

• Pravne norme do čoveka dolaze u pisanom obliku, a proces primene prava zahteva da
norma dospu do čovekove svesti, što se u pravu dešava po pravilu jezičkim tumačenjem, jer
su pravne norme izražene jezikom. Naravno, nije smisao uvek dat u jeziku, te je pravilnije reći
da je tumačenje nije ništa drugo do utvrđivanje tačnog smisla norme, smisla koji nije uvek
lako.

• Da li može da se protumači neki tekst tako da iz njega izvučemo ono što se u njemu ne nalazi.
Ovo iz razloga što se time ide od objektivnosti ka subjektivnosti, odnosno stvara se mogućnost
da tumač pravne norme njoj da sasvim suprotno značenje od željenog odnosno onog koje je
imao zakonodavac. Moguće je da se značenje pravne norme potraži i izvan jezičkih okvira, kada
je ona izražena gestom.

• Ono što se kod tumačenja prava ističe kao neophodno nisu metodi, načini tumačenja
pravne norme, već mnogo više od toga - motivi kako se i kada nešto tumači, odnosno
tumačenje jednostavno ispoljava zahtev za nepristrasnost.

• Kada govorimo o moći tumačenja, ona je omeđena, ograničena, te se tako moramo složiti
sa postavkom da tumačnje često može samo da omeđi okvir u kojem su različita rešenja,
racionalno, podjednako vredna, tako se sudska presuda zasnovana na zakonu zapravo drži
onog okvira koji predstavlja zakon. To bi značilo da nas svi metodi tumačenja vode samo ka
mogućem rezultatu, i tu zapravo valja priznati ograničenost naših mogućnosti razumevanja
stvarnosti, pa samim tim i prava.

PROCES TUMAČENJA

• Najpre se utvrđuje značenje znakova pomoću zakonika značenja , a potom se tako utvrđeno
značenje dopunjava i precizira otkrivanjem veza između pojedinih
znakova, pri čemu se u ovo uključuje povezivanje sa društvenim pojavama. Dakle, tumačenje
je svakodnevna delatnost, i to takva delatnost koja uvek podrazumeva tumačenje
pravnog poretka kao celine, što opet
podrazumeva da postoji tumačenje prava kroz postojeću pravnu normu i tumačenje
kada norma ne postoji, kada postoji pravna praznina. Bitno je načini razliku između
spontanog tumačenja koje se može vršiti svakodnevno, i onog koje zahteva posebnu pažnju
državnih organa.

• Kada govorimo o popunjavanju/tumačenju, jasno je da kada ga vrši državni organ, da ono ima
imperativni karakter, za razliku od onog koje vrše nedržavni subjekti, koje možda jeste valjano,
ali nema preko potreban instrument prisile da bi bio nametnut. Kada se pravne norma tumače,
one se moraju shvatiti i sistematski, odnosno tumačiti na način da sve one pripadaju jednom
logički neprotivrečnom i sređenom pravnom sistemu.

HERMENEUTIKA

• Tumačenje prava drugačije možemo nazvati hermeneutika . Helmut Feter je primetio

jezičku sličnost između reči hermeneutika i imena grčkog boga
Hermesa , koji je glasnik dolazi iz daleka, te predstavlja nešto nepoznato, dok je Hestija boginja
ognjišta i doma, te samim tim predstavlja nešto poznato. Ovaj spoj Hermesa - nečeg
nepoznatog, i Hestije - nečeg poznatog, predstavlja osnov saznanja i rada u svakoj, pa i u pravnoj
nauci, jer ako je sve nepoznato, kako išta saznati, a ako je sve poznato, čemu bilo kakav trud.

• Hermeneutika, prema mišljenju Habermasa , valja da obrazloži i kriterijume za istinite ili

pogrešne sudove u etičkom i političkom smislu, ali prema Polu Rikeru
, ona je više odgonetanje slika u postojećem tekstu. Gadamerova postavka da je hermeneutika
utvrđivanje nekog zajedničkog smisla, koji postaje baza za razumevanje , je valjana
postavka. Međutim, valja prihvatiti
hermenautičku situaciju , odnosno valja se okrenuti drugim horizontima, što opet znači naići
na nešto strano, te svoj horizont staviti na probu, a ovo ćemo posebno imati u situacijama
kada sopstveni pravni poredak približavamo ili usklađujemo sa onim univerzalnim, sa
međunarodnim pravilima. Da bi se to ostvarilo, moramo najpre prihvatiti ideju Artura
Kaufmana da jezik konstituiše pravo, a da je sporazumevanje jezikom moguće baš zbog
njegovog socijalnog porekla i prirode.

• Pošto se ne srećemo samo sa apstraktnim pravnim normama, nego i sa konkretnim,

statičko izučavanje pravnih normi nije moguće. Tumačenje prava
mora da pomogne ostvarivanju prava ka životnim činjenicama, te iz tog razloga moramo
prihvatiti ideju hermeneutičke situacije razumevanja smisla i jezika kada se govori o
hermeneutici. Zašto je potrebno ovako prihvatiti ideju hermeneutike? Razlog nalazimo u
svakodnevnim promenama društvenog života, koji potom menja i sam smisao razumevanja
prava. Kao što već znamo, društvo je dinamičnog, a ne statičnog karaktera, a samim tim
dolazimo do zaključka da je i jezik dinamičnog karaktera, te je neophodno da se pravo
prilagođava promenama u samom jeziku i društvu.

100) Predmet tumačenja (337-341)

• Kada govorimo o tumačenju, onda predmet tumačenja možemo najjednostavije odrediti kao
pravnu normu, odnosno opštih i apstraktnih pravnih normi, odnosno izvora prava, odnosno
zakona. Ne bi bilo pravilno vezati tumačenje prava samo za zakone. Dakle, predmet tumačenja
je svaka pravna norma, ali se tumače i pravne radnje, tužbe, žalbe, izjave svedoka, veštaka,
tumače se i delikti.

• U svakom slučaju, bez obzira na to da li se tumači pravna norma ili se tumačenje shvata
šire, valja naći smisao onoga što se tumači, na primer, ako je to pravna norma, smisao
pravne norme. Uzroci koji izazivaju potrebu za tumačenjem su praktične prirode, pravo
mora da se primeni, odnosno da se primeni pravna norma. A norma koja neće zahtevati
tumačenje nikada neće biti stvorena, jer ovi koji je stvaraju i sami nisu savršeni.

• Jedan od najčešćih uzroka potrebe za tumačenjem je neslaganje između oznake i

misli, između norme, teksta, koji leže pred nama kao znaci jedne misli, i same te
misli, jer norma ne izražava u većini slučajeva
tačno i precizno smisao koji treba da izrazi . Razlog ovome je jezik. Jezik kao takav nije do
kraja precizan, niti on u sebi sadrži mogućnost da potpuno precizno izrazi misli, a i same reči
mogu tokom vremena menjati svoj smisao, što je kod prava veoma bitno pratiti, jer pravo kao
takvo nije razgovor, već ima imperativni karakter. Do njega (smisla pravne norme), prema
Lukiću, možemo doći tako što krećemo od jezičkog tumačenja zasnovanog na gramatici, jer je
ona objektivna, a za sva ostala tumačenja pravne norme, koja dolaze kasnije,
moramo da odredimo jednu rukovodeću ideju kako ćemo ih upotrebiti, u kom pravcu, koji
cilj želimo njima postići .

• U Drugom kanonu (Slajermah) govorit: "smisao svake reči na nekom datom mestu mora se
odrediti po njenoj zajednici sa onim rečima koje je okružuju". Dakle, govori da je pravna norma
deo jednog većeg sistema i da se van njega ne može tumačiti. Kada govorimo o
hermeneutičkom krugu, polazimo upravo od ovoga, tj. interpretaciji pravne norme iz
pravnog sistema.
PRAVNE PRAZNINE

• Primetno je da neke norme menjaju svoje značenje, a neke ga potpuno gube i time bivaju
nepostojeće za primenu. Uz sve druge stvari vezane za nejasnoću i nepreciznost u izražavanju,
postojanje pravnih praznina veoma otežava posao primene prava. Tako možemo reći da
iznalaženje jedne pojedinačne norme za slučaj pravne praznine predstavlja tumačenje u širem
smislu ", nasuprot ovome, tumačenje u užem smislu predstavljaće ono koje za predmet ima
jednu ili nekoliko povezanih pravnih normi.

• Pošto su pravne praznine zapravo društveni odnosi koji nisu regulisani pravom, postavlja se
pitanje da li je moguće da svaki odnos koji dolazi u pravo sadrži jedan pravni propis? Jasno je
da to nije moguće iz tri razloga: složenosti
društvenog života, njegove nepredviljivosti i dinamičnosti . Kada posmatramo tumačenje u
širem smislu, primetićemo da njime obuhvatamo i pravne praznine. Tada se praznine
popunjavaju na osnovu sistema prava i njegovog duha, te se tumači nešto što je prepreka za
primenu prava i iznalazi rešenje. Dakle, tumači se društveni odnos koji nije regulisan, a ne
norme koje ne postoje.

VRSTE PRAZNINA

• Početne nastaju u trenutku donošenja pravnih propisa, naknadne nastaju nakon

donošenja, koje mogu da nastanu zbog nastanka novih odnosa i nepredvidivosti života.
Potom, imamo apsolutne , koje se ne mogu popuniti, i relativne koje mogu (donošenjem
nekog pravnog propisa).

• Imamo prave , koje se pojavljuju kada je složeniji društveni odnos regulisan opštom pravnom
normom. ali delovi tog odnosa nisu regulisani. Neprave , kada čitava oblast društvenih
odnosa nije regulisana opštim normama, ali sve druge norme koje regulišu druge odnose mogu
neposredno da se primenjuju

• Ako krenemo od pretpostavke da je tvorac prava savršen, brzo stižemo do toga da on to nije.
Međutim, ovo možda može da natera tumača da razmišlja u tom pravcu, tj. kako bi taj "savršen
tvorac" rešio problem. Ipak, kako tvorac nije savršen, on može svojom nesavršenošću da
dovede i do praznina unutar same norme. Tako mogu nastati praznine kao rezultat slabog
pravnog regulisanja
društvenih odnosa, koje se mogu nazvati tehničkim prazninama . Kao primer možemo da
navedemo sankciju koja nije valjano izražena, te do njene primene ne može ni doći. Ako neke
norme uređuju određeni društveni odnos na vrednosno negativan način, te se praznine
mogu nazvati vrednosne praznine

• Naravno, tehničke praznine je lako otkloniti, dok je sa vrednosnim drugačija stvar, one se ne
mogu otkloniti, barem ih ne može otkloniti klasa na vlasti, jer ih i ne vidi kao praznine.
Kelzen će tvrditi da vrednosna prazninannije ništa drugo nego razlika između pozitivnog prava
i jednog poretka koji se smatra boljim, pravednijim, ispravnijim.

• Lukić će na interesantan način govori o razvijanju pravnih normi, odnosno on govori za

situaciju kada državni organi moraju da regulišu dati slučaj, a postoji pravna praznina. Tada se
pristupa iznalaženju pravnog propisa koji će to regulisati. Državni organi imaju sledeće opcije:

1) Analogija i opcija argumentum a contrario

2) Običajno pravo
3) Sami da stvore

• Kelzen je smatrao da posebnu pažnju valja posvetiti rešavanju pitanja zakonodavčevih

praznina. Ovo iz jednostavnog razloga što ako popunjavanje praznina bude ostavljeno
primenjivaču prava, on ne može da stupi na mesto zakonodavaca. Svi će se složiti da pravnih
praznina ne sme da bude u krivičnom pravu.

101) Subjekti tumačenja (341-343)

• Pitanje subjekata tumačenja zapravo je pitanje ko vrši tumačenje prava. Sam trenutak i prilika
u kojoj se vrši tumačenje može odrediti subjekte tumačenja; tako se ono može vršiti u procesu
neposredne primene prava na konkretan slučaj od strane subjekta koji je pozvan da dotičnu
normu koju tumači, odnosno pravo primeni ali može biti i nezavisno od primene, u cilju
pripreme za buduću primenu.

• U prvom slučaju možemo govoriti o sledećim tumačima:

1) Stvaraoci nižih opštih normi : situacija kada tumače više opšte norme, a prilikom
stvaranja nižih normi;

2) Stvaraoci pojedinačnih normi i subjekti koji su dužni da se ponašaju po pravnim

normama;
• U drugom slučaju, to su:

1) Donosilac pravne norme : kada tumači normu koju je sam doneo i to je autentično
tumačenje, poput situacije kada zakonodavac tumači svoje zakone donošenjem novog
interpretativnog zakona. Retko ima i povratnu snagu, jer nije sasvim samostalan akt. On je
sadržinski povezana sa aktom koji se tumači i njegov je sastavni deo, osim što nije donet kada
je donošen akt koji se tumači.

2) Pravni nadležni državni organ : tumači najvažnije norme

3) Pravna nauka , odnosno to je doktrinarno tumačenje.

DRUGI DEO

• Možemo reći da je najpre to tumačenje državnih organa , koje se može podeliti na ono koje
vrši sam zakonodavac i ono koje vrše drugi državni organi, na primer sud. Dalje, to je i
tumačenje pravne nauke , ali ovome možemo dodati i tumačenje društvenih subjekata .
Tumačenje društvenih subjekata i privatnih lica razlikuje se od tumačenja državnih organa, ne
baš po stručnosti, jer i jedan pravnik koji je učen ali nije sudija takođe može dati svoje tumačenje
pravnih propisa. Razlika leži u stepenu obaveznosti, odnosno to je stepen koji proizvodi
obavezujuće dejstvo. Dakle, pravimo razliku između obaveznog i neobaveznog tumačenja.

• Kako je rad na primeni pravnih propisa mnogo konkretniji kada govorimo o radu upravnih i
sudskih organa, tako je i njihovo tumačenje konkretno - kazuističko. Ovo je tako jer se i njihov
rad sastoji od tumačenja opštih pravnih normi, kako bi se primenile, i to na primer kada se
tumače opšte norme na kojima sudija zasniva donošenje presude, ali možemo govoriti i o
situaciji tumačenja pojedinačnih normi koje se nalaze, na primer, u slučaju suda, u presudi, što
nam govori da je ova vrsta tumačenja obavezna i konačna. Dakle, u sudu, tumačenje se vrši i
tokom a i posle donošenja presude. Razlika između sudskog i upranvog organa je ta da
tumačenje upranvih organa nije konačno.

• Naravno, i fizička i pravna lica mogu da se pojave kao tumači prava, zapravo svako fizičko
lice je već sa punoletstvom tumač pravnih propisa koji se odnose na njega i odnose u koje on
stupa. Bitno je napomenuti da ovo tumačenje nije obavezno, ali to ne znači da ono nije
stručno, a obavezuje druge samo uz njihov pristanak.
• Valja napomenuti da naučno tumačenje nema karakter obaveznog tumačenja, iako ga vrši
pravna nauka u raznim delima u kojima razrađuje pojedine pozitivnopravne propise.
Doktrinarno tumačenje uopštava rezultate svih drugih tumačenja kritički ih pretresajući, a uz to
može da da i novo tumačenje. Naučno tumačenje nema stepen obaveznosti koji će mu dati
obavezujući i konačni karakter, mada je nekada moguće da ono bude obavezujuće, naravno,
ako se strane koje su i tražile tumačenje konkretnih pravnih normi, slože.

SREDSTVA TUMAČENJA PRAVNE NORME

• Međutim, čak i kada je norma jezički jasno izražena, valja vršiti dalje tumačenje norme",
odnosno ono značenje koje je dobijeno putem jezičkog tumačenja valja upoređivati s drugim
sredstvima pomoću kojih se utvrđuje smisao norme. Potrebno je naglasiti da je obično za
pravilno tumačenje potrebno da se upotrebe sva sredstva tumačenja i da se ona uporede i
time uzajmno provere. Nakon jezičkog tumačenja obično se pristupa logičkom tumačenju .
Nakon toga prelazimo na korišćenje sistematskog tumačenja , jer je norma samo deo logički
sređene celine ili sistema; potom sledi istorijsko tumačenje i na kraju mi sagledavamo cilj
norme, odnosno koristimo se teleološkim , ciljnim tumačenjem.

102) Jezičko tumačenje (343-346)

• Pravna norma kao idealna pojava izražena je jezikom, a jezik koji se koristi za stvaranje
pravne norme sastoji se iz reči običnogi stručno-pravnog jezika, što znači da u pravnoj normi
pojmovi iz običnog jezika mogu dobiti i drugačije značenje, poput izraza radnja, savestan. Pravo
je, takođe, uvelo i neke svoje termine, poput: pravosnažnost, izrašnost, zastarelost. Valja
ukazati na činjenicu da postoje pravni termini, koji su stvoreni čak i namenski, poput „pravne
obaveze", i koji su samim tim veoma precizni, te ne ostavljaju mnogo nedoumica. Međutim,
pravo koristiti i reči iz narodnog jezika, poput reči "stvari", koje su višeznačnee i mogu stvoriti
poteškoće u razumevanju. Poseban problem predstavljaju i pravni standardi, koji su iz domena
pravnog jezika, ali su jako neodređeni. Potom, arhaizmi (reči koje su zastarele) i neologizmi -
novonastale reči i reči iz stranog jezika, koje se preduzimaju i loše prevode.

• Jezičkim se tumačenjem žele da utvrde sva jezički moguća značenja norme; ipak njime se
nikada ne može potpuno pouzdano utvrditi i pravo značenje
norme. Kod jezičkog tumačenja, mi najpre pristupamo traženju i
utvrđivanju značenja određene reči u zakoniku značenja, odnosno u pravilima jezika,
leksičkim, gramatičkim, sintaksičkim,
interpunkcijskim. Pošto je jezik dosta neprecizan i podložan promenama, valja koristiti
objektivno postojeći društveni zakonik značenja. Dalje, ne sme se preterivativu davanju posebnog
smisla reči.

• Zadatak tumača je da ga učini što razumljivim, kako bi i primena prava tekla lakše.

Kako smo videli, jezik ima svoje granice moći, te korišćenje jezika nikada nije onako kako bi
tvorac norme to i hteo; iz tog razloga je zadatak tumača da jezik koji se koristi u propisima
imperativnog karaktera učini što razumljivijim, kako bi i primena prava tekla lakše. Postoje
oblasti u pravu gde je potpuna pravna preciznost u izražavanju neophodna, poput krivičnog
prava. Ovakva ograničenost jezika izaziva potrebu za korišćenjem logike, te nas to nekako
dovodi do zaključka o jezičko-logičkom tumačenju, odnosno o tome da su vrste
logičkog tumačenja tesno vezane za jezičko tumačenje.

FAZE JEZIČKOG TUMAČENJA

• Ono ima dve faze:

1) U prvoj fazi utvrđuje se smisao pojedinih upotrebljenih znakova, ali se oni u ovoj fazi
posmatraju pojedinačno, što znači da se taj znak koji se tumači još nije povezao sa drugim,
odnosno još se ne vidi celina misli. Ovo znači da se unutar jezičkog tumačenja možemo
koristiti leksičim tumačenjem , gde utvrđujemo jezičko značenje norme na osnovu značenja
pojedinih reči, bez uzimanja u obzir celine

2) U drugoj fazi se pomoću sintakse i logike otkriva značenje više pojmova povezanih u misao.
Sintaksičko, gramatičko i interpunkcijsko tumačenje pomažu da otkrijemo celinu misli.

• Ako se posle prve faze utvrdi da pravna norma ima jezički smisao, proces tumačenja se
završava. Ako se utvrdi da norma nema smisao, onda se prelazi u drugu fazu. Jezičkim
tumačenjem dobijeno je jedno ili više jezičkih značenja, a to znači da ta značenja mogu biti jasna
ili nejasna . Ako se jezičkim tumačenjem došlo do jasnog jezičkog značenja, preći će se na
utvrđivanje pravog, stvarnog značenja. Međutim, ako je značenje nejasno, ponavlja se postupak
jezičkog
tumačenja, a u cilju otklanjanja uzroka nejasnoće. Razlog zbog ovog su sama činjenica da su
tvorac norme i jezik nesavršeni (jezik se stalno menja i nikada nije potpun), a to može dovesti i
do toga da pravna norma bude besmislena. Međutim, imamo i neodređene norme , tj. pravna
norma ima više značenja, a nije utvrđeno koje je stvarno značenje. Zadatak tumača je da smanji
nejasnoću što je više moguće.

• Kada je završena prva faza, i postoji potreba za drugim značenjem, tada tumač mora
sredstvima van jezika da pokuša da utvrdi da li je jedno jezičko značenje zaista pravo, odnosno
koje je od dva ili više takvih značenja pravo..

103) Logično tumačenje (346-348)

• Posle jezičkog, sledi logično tumačenje. Stvarno značenje pravne norme ovde se određuje
upotrebom pravila logike, posebno logičkih pravila neprotivrečnosti, isključen trećeg i
istovetnosti. Dakle, logičko tumačnje se sastoji u primenjivanju logičkih zakona na sadržinu
norme i u izvlačenju smisla norme pomoću tih logičkih zakona. Zapravo, mi utvrđujemo da li je
značenje koje smo dobili drugim vrstama logički moguće.

• Pravnička logika nije ništa više nego do primenjivanje opšte logike na pravnom materijalu.
(Istog mišljenja bio je i Kelzen) Najpre, logičkim tumačenjem, uz korišćenje opštih pravila logike,
proveravamo logičku mogućnost značenja koje je dobijeno drugim vrstama tumačenja, poput
načela neprotivrečnosti ; potom, koristimo, na primer, zakon identiteta u slučaju analogije,
kako bi smo dobili eventualno novo značenje iz određene norme, koje se ne može dobiti
drugim tumačenjima; onda je moguće da koristimo logičko tumačenje da bismo popunili pravne
prazine. Ovde se jasno vidi da putem logičkog tumačenja možemo da izvučemo više sadržaja
nego sa jezičkim tumačenjem. Međutim, ovo sa sobom vuče i opasnosti; poput izvlačenja
novog značenja, u čemu logika može da bude nepouzdana(?). Dakle, bez ograničenja je možemo
koristiti kada proveravamo mogućnost logičkog značenja norme koje je dobijeno drugim
tumačenjima, posebno jezičkim, ali ne i u slučajevima kada logičko tumačenje može doprineti
nekom novom značenju pravne norme.

• Logika se, takođe, može koristiti da bi se utvrdila logička priorda prava kao sistema, gde se
posebno određuje logička priroda pravnog sistema i logičke veze između njegovih delova, kao i
njegovo jedinstvo, poptunost i koherentnost. Takođe, ako tvorac konstantno vodi računa o logici
prilikom kreiranja pravnih normi, onda će ona utoliko biti lakša da se kasnije primeni. Pravni
sistem po sebi iskazuje potrebu da bude sam neprotivrečan, on odbacuje mogućnost da u
njemu na jednom mestu stoje logički protivrečni pojmovi, poput situacije da je jedno isto lice
tužilac i tuženi. Uz ovo, veoma je važno za pravo kao sistem
primeniti zakon identiteta , odnosno da su istovetni oni pojmovi koji su istog obima i sadržaja,
ali i da nema potrebe ponavljati, na primer, krivac i počinilac krivičnog dela.

104) Analogija (348-350)

• Analogija ili razlog sličnosti, predstavlja zapravo zaključivanje po slučnosti i glavno je sredstvo
za popunjavanje pravnih praznina koje se pojave u pravnom sistemu. Kada će se javiti potreba
za analogijom? Zapravo, to će biti uvek kad postoje dva konkretna slučaja koji su među sobom
slični, a samo za jedan od tih slučajeva je predviđena pravna norma, dok je drugi neregulisan,
predstavlja pravnu prazninu, pa se na osnovu njihove sličnosti norma koja je predviđena samo
za jedan slučaj primenjuje i na drugi slučaj. Znači, na drugi slučaj se primenjuje opšta pravna
norma koja važi i za prvi. Recimo, pušenje u hodniku dovodi do toga da ono bude zabranjeno i u
amfiteatru. Međutim, kako dokazati ovu sličnost?

• Da bi se ona uopšte primenila mora se utvrditi sličnost, a dva su slučaja slična kad su im
bitne osobine, istovetne, a sporedne različite, te da bi se ona primenila mora postojati
sličnost u bitnim osobinama. Analogija je relativno pouzdana u slučaju kada idemo od
opšteg ka posebnom, ali ne i kada idemo od posebnog ka opštem, jer to podrazumeva više
slobode u tumačenju, koja opet može proizvesti negativne posledicce, jer može biti čist
proizvod voluntarizma.

• Kada koristimo analogiju, jasno je da za to mora da postoji društveni, ali i interes vladajuće
klase kao eksponenta države, kao i normativni cilj. Dakle, kada se utvrdi postojanje pravne
praznine, neophodno je da se utvrdi i postojanje interesa, te tek onda može norma da se
primeni.

ZAKONSKA I PRAVNA NORMA

• Zakonska analogija je zapravo primena konkretne norme, odnosno, jer se pravilo koje se
primenjuje na neregulisan slučaj izvodi iz jednog konkretnijeg pravila koje postoji već u
zakonu. Ovako bi smo mogli da zaključimo da se kod zakonske analogije pravno pravilo
proširuje, odnosno izvodi se iz jednog konkretnijeg pravila jedno apstraktnije. Koristimo je u
slučaju kada je zakon nejasan.
• Pravna analogija predstavlja primenu opšteg načela na slučaj koji je pravna praznina, s tim
što kod nje tumač sam izvodi opšta načela, do čega dolazi jer primenjuje pravilo izvedeno iz
niza konkretnijih pravila. Koristimo u slučaju praznina u zakonu.

• Delimična pravna analogija : kada se norma izvlači iz nekoliko posebnih normi, i potpune ,
kada se izvlači iz opštih načela koja odražavaju smisao celog prava

• Analogiji nema mesta u krivičnom pravu, i to zbog zaštite ljudskih prava, odnosno zbog
proširivanja krivičnih dela i kazni od strane suda na ponašanja koja su nekome po nečemu
slična. Međutim, ona pronalazi svoje mesto u sudstvu. Kada sudija opštu pravnu normu primeni
na konkretan slučaj. Sudija neku važeću opštu normu primenjuje na neko činjenično stanje, koje
doduše u opštoj pravno normi nije jednako činjeničnom stanju, ali je po mišljenju sudije slično.

105) Razlog suprotnosti i razlog "utoliko pre" (350-351)

ARGUMENTUM A CONTRARIO

• Predstavlja još jedno pravilo logike koje pravo koristi za popunjavanje pravnih praznina. Razlog
suprotnosti to čini na sledeći način: ako neka norma nije obuhvatila slične slučajeve, primenjuje
se norma koja je njoj suprotna , poput norme koje zabranjuje pušenje u hodnicima fakulteta.
Suprotno bi bilo da ako ništa ne kaže o pušenju u amfiteatru, da se zaključi da je dozvoljeno.
Ovde uvek imamo primenu suprotnog pravila, ali je uslov da nekom drugom normom nisu
regulisani ti drugi slučajevi. Dakle, ovde najpre utvrđujemo da pravna norma obuhvata
određene slučajeve, s tim što ne obuhvata dati slučaj koji je pravna praznina, potom se utvrđuje
taj slučaj koji nije obuhvaćen normom, a na kraju se zaključuje da se norma koja reguliše te
slučajeve koji su suprotni od onog koji predstavlja pravnu prazninu, ne može primeniti, već će se
primeniti norma koja joj je suprotna.

• Očigledno je da je razlog suprotnosti, kao i analogija, veoma neopuzdan, i da se mora biti

oprezan pri njihovom korišćenju. Potrebno je koristi druga sredstva da bi se utvrdilo da li može
da se primeni suprotnost, poput teološkog metoda.

• Razlog suprotnosti možemo koristiti i kao zaključivanje, kada je niz slučajeva regulisan opštom
normom, ali i izdvojen jedan nekom posebnom normom, onda za taj slučaj koji nije obuhvaćen
posebnom normom, koristeći se razlogom suprotnost. Poput situacije kada se smrtna kazna ne
smatra ubistvom. Tako možemo zaključiti da se razlog suprotnosti koristi prilikom tumačenja
"specijalnih
normi", kako bi se sprečilo širenje' izuzetaka na druge slučajeve. Kao što je to bio slučaj i sa
analogijom, primena će zavisiti, pre svega, od društvenog interesa.
Bitno je napomenuti da su analogija i suprotnost dve različite radnje.

ARGUMENTUM A FORTIORI

• Predstavlja zaključivanje na osnovu upoređivanja istog kvaliteta u raznim stepenima. To je,

dakle, logičko pravilo kojim mi zaključujemo da obeležja jednog slučaja zbog jačeg razloga postoje
u drugom slučaju, poput pravila da je zabranjeno nehatno ponašanje, ali je utoliko pre
zabranjeno isto umišljeno ponašanje. Ovde osnov zaključivanja nije sličnost ili razlog suprotnosti,
već da je razlog primene jači.

"When someone is dead, then he can be said with certainty that he has stopped breathing
because when someone dies, he or she stops breathing. Being dead, therefore, conquers any
other argument that the person is no longer alive."

106) Zaključivanje od manjeg ka većem i od

većeg ka manjem i pravne konstrukcije; nauči latinske nazive (352)

ARGUMENTUM A MINORI AD MAIUS I ARGUMENTUM A MAIORI AD MINUS

• Od manjeg ka većem se govori o tome gde nešto što je propisano za događaj manjeg
intenziteta, ili za pojavu manjeg intenziteta, važi i za pojavu većeg intenziteta. Primer: ako je
neko odgovoran zbog nehata, iz toga bi sledilo da je odgovoran i za umišlja

• Od većeg ka manjem, gde se zaključuje sledeće: ako propis daje ovlašćenje nekom ko ima
manje prava, onda ga daje utoliko pre drugom, ko ima više prava. Tako, na primer, onaj ko ima
pravo raspolaganja, ima i pravo upotrebe date stvari, ili ako je nekom advokatu dato punomoćje
za vođenje parnice, a nije označeno koja posebna ovlašćenja ima, smatra se da on ima pravo
da podnese ili povuče tužbu.
OPŠTA NAČELA PRAVA

• Govorimo o logičkom tumačenju, o tumačenju pomoću opštih načela prava, odnosno pomoću
pravnih konstrukcija. Ako se jedno opšte pravilo odnosi na više slučajeva, gde se smatra
obaveznim, ono se odnosi i na druge slične slučajeve, iako to nije izričito spomenuto. Ovo znači
da su opšta pravna načela, apstraktne norme, koje su izvedene iz niza manje apstraktnih normi,
i koje važe za čitav niz slučajeva obuhvaćenih nižim normama

• Načelo zakonitosti, načelo nadoknade štete ili načelo krivične odgovornosti imaju se
primeniti na sve slučajeve koji se mogu podvesti pod ova načela. Kada izvesne norme budu
sjedinjene u jednu celinu zato što se iz tih nižih normi uzima ono što im je zajedničko, i pomoću
toga se konstruiše jedan potpuno novi pojam, koji sve ove podvrste obuhvata, kažemo da je to
pravna konstrukcija .

• Tako Lukić smatra da se konstrukcijom nešto dodaje, stvara se nešto što još uvek ne
postoji. Ono što je bitno za logički valjano načinjenu konstrukciju je sledeće: ona mora
tačno i potpuno da obuhvati sve norme iz kojih se
izvodi: mora biti homogena i celovita, kao i u skladu s konstrukcijama koje se grade iz
drugih normi; nazjad, mora da služi praktičnim
ciljevima prava .

107) Doslovno, prošireno i suženo tumačenje (353-354)

• Kada se prilikom tumačenja utvrdi da je jezičko tumačenje tačno odnosno da se ono poklapa
sa drugim tumačenjima, to će se nazvati bukvalnim, doslovnim tumačnjem , jer je tada tačno ono
što bukvalno znače reči koje su upotrebljene da izraze jednu misao, jednu normu, a to mogu biti
norme iz oblasti krivičnog zakonodavstva.

• Ako se jezički smisao norme, koji je dobijen jezičkim tumačenjem, ne poklapa sa pravnim
smislom, odnosno ako je uži od pravnog smisla, kako bi se poklopno sa pravnim smislom, on
se proširuje, a ako je širi od pravnog smisla, on se sužava, kako bi se poklopio. Tako se dakle,
širokim, odnosno proširenim ili ekstenzivnim tumačenjem proširuje smisao norme, poput
situacije kada se kaže da će državni organi postupati na osnovu ustava i zakona. Kada se
govori o suženom ili restriktivnom tumačenju , norma se ima uže tumačiti, kako ne bi došla u
suprotnost sa drugim normama i pravnim propisima, poput situacije kada se kaže da
testament ima da bude sačinjen u pisanom obliku, izuzev u slučaju rata, te se smatra da se
ovaj izuzetak ne može prošireno tumačiti
• Ovde možemo govoriti i o uskom tumačenju izuzetaka što je istovremeno i sredstvo za
popunjavanje pravnih praznina. Izuzeci znače pravila koja neke slučajeve "izdvajaju" od
primene opšteg pravila. Naravno, samim tim šta će se smatrati izuzetkom zavisi od vladajuće
klase. Recimo: punoletstvo se stiče sa navršenih 18 godina života, a može i ranije, u slučaju
zaključenja braka, ali ovaj izuzetak ne možemo proširiti na vanbračnu zajednicu, jer bi to stvar
otrglo kontroli. Dakle, izuzetak je u slučaju punoletstva. Kao što vidimo, ne smemo se širiti
dalje od izričnog dela.

108) Sistemsko tumačenje (354-355)

• Pravni poredak ima svoj normativni deo, pravni sistem, a taj pravni sistem predstavlja
sistem pravnih normi koje su logički sređene, na taj način da sistem predstavlja neprotivrečnu
celinu. Ovo znači da se sve pravne norme nalaze u jednom sistemu prava, što opet vodi ka
zaključku da je sistematsko tumačenje jedna vrsta produženja logičkog tumačenja koje
polazi od
pretpostavke da su sve pravne norme samo delovi jedne više celine , što govori o tome da
se sistematsko tumačenje sastoji u tome da norme protumači tako da one ne budu
protivrečne jedna drugoj.

• Dakle, stvarno značenje jedne norme dobija se pomoću utvrđivanja njenih veza sa
drugim normama, sa kojima ona čini sistem prava. Ovde se
kod sistematskog tumačenja tumač koristi ne samo logikom, opštom i pravnom, već i
primenom opštih načela (poput načela zakonitosti), kojima pronalazi značenje nekih, na primer,
nižih normi, koje dovodi u vezu sa višim pravnim normama.

• Sistematski tumačenje je neophodno, jer je gotovo nemoguće otkriti značenje pravne norme
bez utvrđivanja njenih veza sa drugim normama. Tako, na primer, sistematsko tumačenje imamo
kada u jednoj normi imamo nepovezane pojmove roditelj, maloletnik, nehat, briga, koji sami po
sebi veoma malo govore, ali dobijaju smisao kada se povežu sa drugim normama pravnog
sistema, na primer, iz oblasti krivičnog ili porodičnog prava.

• Možemo vršiti i smisaono povezivanje pojmova i normi iz gore navedenog primera

utvrđivanje i utvrđivanje njihove međusobne povezanosti i značenja koje odatle proizlazi, a to
možemo učiniti grupisanjem normi u veće celine.

• Dakle, možemo reći da je sistematsko tumačenje povezano sa ciljnim

tumačenjem. Ono im različite oblike:

1) Sastavljanja pravne norme iz više odredaba.

2) Primene opštih pravnih načela utrđivanja značenja jedne norme značenjima drugih normi
iz jedne ustanove

3) Povezivanje pravnih normi putem definicija.

109) Istorijsko tumačenje (355-357)

• Istorijsko tumačenje je veoma bitno, jer je svaka pravna norma izazvana izvesnom situacijom,
realnim činjenicama u društvu, u kojima se odslikavaju interesi klase na vlasti u tom datom
trenutku, ili interesi pojedinih grupa, ili celine društva. Želi se ukazati na određene društveno-
političke okolnosti koje su uticale na proces donošenja pravne norme, kao i na odabir
društvenih odnosa koji će biti regulisani, kao i na prevlast ideja određenih grupa. Iako je Kelzen
zastupao ideju o čistoj teoriji prava, jasno vidimo da prava ne mogu da se odvoje od ideologije i
politike.

• Istorijsko tumačenje vodi ka upoređivanju pravnih normi iz različitog istorijskog perioda

razvoja jednog društva, potom ispituje društvene okolnosti njenog nastanka, odnosno povode za
njen nastanak, ali ispituje i pripremni postupak i materijalne koji su pratili donošenje određene
norme. Tako možemo da uporedimo trenutu pozitivnopravnu normu sa onom koja je važila pre
nje kako bi smo utvrdili smisao sadašnje norme. Ovo znači da ni jezik, ni logika, ni povezivanje
pravne norme u sistem prava, nisu u mogućnosti da do kraja otkriju njenu suštinu. Društveni
odnosi mogu čak da uzrokuju i stvaranje novog pravnog sistema.

• Zašto je pogodno da koristimo istorijsku normu? Pogodno je koristi kada valja utvrditi volju
tvorca pravne norme, ili cilja koji se želeo postići, a to je nemoguće u sadašnjosti utvrditi bez
istorijskog tumačenja, jer pomaže i omogućava otkrivanje dubljih razloga za donošenje
određenih pravnih akata, i time otkrivaju interese koji su doveli i pratili sam čin donošenja.
Dakle, istorijsko tumačenje pomaže da se otkriju pravi uzroci nastanka pravne norme, ili pak
promene u pravnoj normi, na primer, u sankcionisanju novih krivičnih dela, ili uvođenja
određenih ograničenja onda kada društvo, odnosno država istakne svoj interes u normiranju i
ograničavanju određenih sloboda, poput zabrane pušenja u najvećem broju javnih objekata.

• Moguće je ispitivati sve promene koje su se desile u pravnom sistemu kao celini, kao i
promene do kojih je došlo u regulisanju određenih pravnih odnosa. Naravno, istorijska metoda
uključuje i druge grane prilikom tumačenja, tj. ne drži se samo pukih istorijskih činjenica. Bitno je
napomenuti da sva rešenja iz bliže ili dalje istorije moraju biti kritički posmatrana, da se ne
ponove greške.
110) Ciljno tumačenje (357-358)

• Putem njega dolazimo do otkrivanja koje je značenje od mnoštva značenja dobijenih drugim
tumačenjima pravo značenje. U tome nam kod njega pomaže utvrđivanje razloga postojanja
norme, ali primenom sociološko-analitičkog pristupa, tako da nekada izgleda da su sva
druga tumačenja samo priprema za teleološko tumačenje.

• Kako je cilj od osnovnog značaja u pravu, postaje jasno da se njime utvrđuje objektivni,
odnosno društveni cilj norme, što ciljno tumačenje dovodi u vezu sa objektivnim tumačenjem. To
znači da često sama norma određuje svoj cilj, izričito ga propisujući, što dalje mnogo doprinosi
stvarnom utvrđivanju cilja, jer se cilj nekih opštih akata, obično navodi u uvodu njihovom ili u
pravom članu, a cilj određene norme može se razumeti ako se poveže sa posledicama koje
norma sa svojim imperativnim karakterom izaziva u društvu. Bitnu ulogu u ciljnom tumačenju
igra analiza stepena važnosti određenih ciljeva. Međutim, ko će biti taj koji je pozvan da odredi
ciljeve.

• Moramo da se saglasimo sa činjenicom da je ono neraskidivo povezano ca gramatičkim

tumačenjem, logičkim, sistematskim i istorijskim tumačenjem, jer se samo tako može odrediti
značenje određene norme i cilja koji se želi ostvariti poput situacije kada u ustavima stoji da se
granice jedne suverene države ne mogu menjati bez njene saglasnosti, tada je gramatički
smisao jasan. Država ima svoje telo koje je nosilac suverenosti, poput parlamenta. Onda
primenjujemo istorijsko tumačenje, da bismo otkrili put nastanka određenih granica, te razlog za
čvrsto držanje tih granica, a iz toga, povezivanjem sa drugim normama pravnog sistema,
izvlačimo cilj te norme.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Ostaje teško utvrditi ko i zašto određuje cilj norme, mada nam u tome dosta pomaže istorijsko
tumačenje, kao i sociološko, jer nije dovoljno reći da se ciljno tumačenje iscrpljuje u ispitivanju
mogućih jezičkih značenja. Teškoće se ogledaju i u tome da li želimo da prihvatimo teoriju
subjektivnog ciljnog tumačenja , koje se vezuje za značenje koje je dao tvorac norme pri njenom
stvaranju, ili objektivno ciljno tumačenje koje obuhvata u sebi i jednu integralističku koncepciju
društvenih ciljeva i vrednosti koje valja da štiti. Prednost dajemo objektivnom, jer se pravo mora
shvatiti kao sredstvo za ostvarivanje širih društvenih interesa, ne volje tvorca. Kada te potrebe
dovedemo u vezu sa
pravnom normom, otkrivamo pravi smisao donošenja norme, te će mnogi sudovi ići ka
rešenjima suprotnom zakonu kako bi se postigao opravdani društveni cilj.

111) Subjektivnog i objektivno (359-360)

SUBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Neko može shvatiti proces tumačenja prava kao želju da se među jezičkim značenjima nađe
ono koje je želeo tvorac norme, tačnije, to je onaj smisao koji je tvorac hteo da norma ima, koji
je on pokušao da izrazi tekstom norme. Dakle, kod subjektivnog tumačenja mi želimo da
nađemo tvorčevo značenje koje nije izvan jezičkog značenja. Argumenti za subjektivno
tumačenje su:

1) U slučaju nejasnoća valja ići ka utvrđivanju volje tvorca, a ne podmetati volju tumača pravne
norme.

2) Volja tvorca je postojana, čvrsta, stalna, a objektivna volja tek valja da se utvrdi i opet može
doći do zamene objektivne volje za subjektivnu volju tumača, te je iz tog razloga subjektivno
tumačenje sigurnije.

OBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Objektivno tumačenje ide za tim da prida značaj pravog značenja normi, koje mu pridaje
društvo na osnovu zakonika značenja , koji je objektivno utvrđen i samim tim nezavisan od
tvorca i tumača. Dakle, potrebno je utvrditi šta ona znači, bez volje tvorca, tj. šta ona objektivno
znači, tj. treba utvrditi šta ona znači za društvenu svest. U prilog objektivne teorije navodimo
sledeće argumente:

1) Norma mora da izražava nešto objektivno, nešto što je iznad subjektivnih volja, nešto čemu
se subjektivna volja ima pokoriti, jer sama norma ima objektivno značenje kakvo mu je bio
morao dati i sam tvorac norme jer norma ne može biti njegova subjektivna volja.

2) Kada tumač ne može da utvrdi tvorčevu volju, on će sam konstruisati i podmenuti

svoju volju za tvročevu, tako da je bolje prema objektivno datoj situaciji potražiti
značenje u objektivno datom zakoniku značenja.

3) Subjektivno tumačenje, te traženje volje tvorca, sprečava razumevanje norme

u sadašnjosti, čineći subjektivno tumačenje konzervativnim.

LUKIĆ I SMISAO PRAVNE NORME

• Lukić smatra da se jedna i druga ravan ne mogu isključiti, jer volja tvorca jeste jedan od važnih
elemenata pri utvrđivanju smisla norme, ali nije jedini, pa čak nije ni glavni, te valja tražiti onaj
smisao koji norma objektivno ima. Ovo znači da moramo tražiti smisao koji je norma imala
za tvorca, posebno ako ne daje jasan smisao, ali i koji ima objektivno, jer ne možemo
tumačenje
svesti na ispitivanje tvorčeve volje. Međutim, tvorčeva volja je presudna kod tumačenja pravnih
akata pojedinaca, poput situacije kada je ona jasno izražena u testamentu ili ugovoru.

• Za nalaženje smisla pravne norme veoma je važno prihvatiti objektivno značenje, jer je
neophodno odrediti smisao pravnog sistema, odnosno ne posmatrati norme izolovano, a to je
nemoguće kada koristimo subjektivno tumačenje, jer bi tada tvorac trebao da bude oličenje
pravnog sistema, a to je nemoguće, a pritom, kako definisati volju kolegijalnog organa, poput
parlamenta? Na ta način odbacujemo i kompromisnu teoriju , koja je bila stava da za nove
norme treba primeniti subjektivnu teoriju, a za stare objektivnu.

112) Statičko i evolucionističko tumačenje (361-362)

• Protokom vremena menja značenje znakova, što opet dovodi do promene značena
norme, a to nas dovodi do statičkog i evolucionističkog tumačenja.

STATIČKA I EVOLUCIONISTIČKA NORMA

• Pravo značenje pravne norme je ono koje je norma imala u trenutku njenog donošenja,
smatraju pristalice statičke teorije , ističući značaj sigurnosti, pošto pravna norma ima jednu
određenu sadržinu, i ona se ne može menjati, jer bi to značilo u stvari menjati normu, uzimati na
sebe ulogu stvaraoca norme, koja ne pripada tumaču. Ovde se, naravno, postavlja pitanje kako
primeniti pravnu normu na novonastalu situaciju? Ako se uzme u obzir da je, recimo, ta norma
nastala pre više od sto godina.

• Ovo nas navodi na zaključak da bi pravna norma valjalo da ima značenje koje
ima u trenutku njenog tumačenja, odnosno u trenutku njene primene, što je zapravo stav
evolucionističke teorije . Ovo obezbeđuje pravnu sigurnost u sadašnjosti, te je nemoguće naći
tumačenje koje ne vodi računa o evoluciji i ne vrši prilagođavanje prava društvenom razvoju. U
prilog evolucionističkog tumačenja govore sledeći primeri:

1) Ako je zakon donet, a nije postojala električna energija, da li propise o krađi iz ranijeg perioda
možemo primeniti na krađu električne energije, ili kada ovo isto primenimo na pitanje brze
vožnje, ne samo prema mestu, već i prema tome šta se smatralo brzom vožnjom nekada, a šta
sada, ili situacija gde će bilo kakav napredak u tehnici i tehnologiji biti suprotan pravnoj normi.

• Evolucionističko tumačenje ne može da ide mimo zakona, odnosno protiv propisa koji se
tumači, tj. ne može se ići preko smisla zakona. Iz tog razloga, ET može da biti problem kod
popunjavanja pravnih praznina. Prilagođavanje prava životu važna je zasluga ET, jer se neki
propis mora promeniti, da se ne bi otišlo u pravcu nezakonitosti, ali se on primenjuje prema
postojećim interesima društva.

113) Vezano i slobodno tumačenje (362-363)

• Postavka da je pravni sistem jedan logički savršen, zatvoren sistem pravnih normi nije
moguća, jer je život dinamičnija pojava od prava. Dugo se smatralo da je pisano pravo zapravo
pisani razum, te se tumač prava shvatao kao pravi automat koji nema nikakvu samostalnu
ulogu u tumačenju, koji ništa ne stvara, nego samo automatski utvrđuje smisao teksta. Dakle,
prema ovako postavljenoj teoriji, stvarno značenje pravne norme proizilazi samo iz jednog od
više mogućih jezičkih značenja, što znači da se ono ne može tražiti izvan zakonika značenja. Ako
bi se otišlo korak dalje, to bi onda išlo ka slobodnom stvaranju prava . Ono što se nameće
kod vezanog tumačenja je vezanost jednim od više mogućih značenja pravne norme, pri čemu
se ističe vrednost pravne sigurnosti. Oni koji su smatrali pisano pravo za pisani razum nisu
prihvatali ideju da se ide van jednog od mogućih jezičkih zakona, odnosno nisu prihvatali
mogućnost da tumač preuzme drugu ulogu, ulogu tvroca.

• Slobodnog tumačenja on više nije vezan nikakvim jezičkim značenjem, što bi značilo da on
može da utvrdi pravo značenje nezavisno od jezičkog konteksta norme. Tako će se pojaviti i
ideja da se ovde više radi o stvaranju prava nego o njegovom tumačenju, te je to više tehnika
stvaranja prava. Tada se javlja ideja poput nemoći zakona , i ta da se sudija nalazi u ravni
zakonodavca.
HERMAN KANTOROVIĆ

• Herman Kantorović daje opis pravnika koji je suprotan ideji slobodnog stvaranja prava, a koji
je i danas prisutan: Vladajuća idealna predstava o pravniku jeste ova: viši državni činovnik s
akademskim obrazovanjem, sedi u svojoj sobici naoružan samo jednom mašinom za mišljenje,
naravno, jednom od najizvrisnijih. Jedini nameštaj te sobice jeste jedan zeleni sto na kojem pred
njim leži državni zakonik. Čovek mu dade kakav bilo slučaj, stvarni ili samo izmišljeni, i shodno
svojoj dužnosti, on će biti kadar da pomoću čisto logičkih operacija i jedne tajne tehnike, samo
njemu shvatljive, pokaže rešenje koje je zakonodavac prethodno odredio u zakoniku. Tumač bi
na svom raspolaganju mogao da ima različite pravne knjige. One bil bile namenjene oceni
državnog prava, njegovoj dopuni i daljoj izgradnji, s tim što bismo ovo onda nazvali slobodno
pravo Ovakvo tumačenje ne vezuje se samo za saznanje saznatog, ono ide dalje. Tumač i
primenjivač prava ovako počinju da liče na zakonodavca, jer, prema Kantoroviču, ako zakažu
drugi izvori prava, sudija odlučuje po pravilu koje bi on sam postavio da je zakonodavac čime je
pređena uloga tumača.

• Ipak, većina pravnih sistema zadržala je stav držati se zakona utoliko ukoliko on postoji, a
stvarati slobodno pravo na osnovu shvatanja društvenih potreba ukoliko postoji praznina.
Dakle, sloboda tumača vezana je postojanjem pravne praznine, on ne može ići dalje od toga,
što znači da je tumačenje prava vezano ipak samim pravom.

• Izgleda da se sukob dešava u ravni zakonitosti i celishodnosti, jer se prema slobodnom

tumačenju tumač vezuje ne za zakonitost, već za celishodnost. Ipak, zakon se ne može miomići a
da se ne iskorači u nezakonitost, arbitrarnost i voluntarizam, jer ne možemo ići toliko van teksta
da izgleda kako stvaramo novi propis, kako tražimo nešto čega u tektsu nema. Tekst može biti
elastičan i neodređen", ali mi smo ipak vezani njime. To znači da prihvatamo vezano tumačenje,
ali takvog karaktera da omogući onome ko primenjuje pravo da bude koliko je to moguće
stvaralački deo primene prava, a ne samo automat.

114) Načelo i obeležje zakonitosti (365-367)

• Načelo zakonitosti ima svoju jasnu ulogu u pravnom poretku, da obezbedi da svu drugi
elementi pravnog poretka budu usklađeni, kako bi pravni poredak mogao da funkcioniše, tj.
saglasnost nižeg pravnog akta sa višim. Ovaj zadatak da se uredi funkcionisanje pravnog
poretka, u smislu njegovog hijerarhijskog usklađivanja, predstavlja normativno obeležje
zakonitosti , u kojem ona uređuje pravna pravila i njihov odnos, a samim tim, potom, i
faktički element
pravnog poretka , ljudsko ponašanje. Još se zakonitost može shvatiti i kao kategorija
obuzadavnje moći klase na vlasti, ako je tako nešto i moguće.

• Sama reč zakonitost, pored saglasnosti nižih sa višim, može se posmatrati i kao saglasnost
svih materijalnih akata i radnji sa zakonom, odnosno da sve što se preduzima od strane
državnih organa i građana mora biti saglasno sa zakonom. Kada govorimo o o saglasnosti ili
nesaglasnosti sa pravnim aktom najviše pravne snage, mi zapravo govorimo o ustavnosti. Opet,
u pogledu saglasnosti, iako je najvažnija saglasnost pojedinačnih akata s opštim aktima (viši -
niži), možemo govoriti i o nezakonitosti opšteg pravnog akta koji je protivan višem opštem
pravnom aktu, ali i o nezakonitosti u slučaju kada je pojedinačni pravni akt suprotan višem
pojedinačnom pravnom aktu.

SLOBODA I DINAMIČNOST PRAVNOG SISTEMA, OPŠTOST

• Bitno je napomenuti da viši pravni akti dosta lako određuju formu nižih pravnih akata, ali ne
toliko i materijalnu, te tako ne bi trebalo ni suviše precizno određivati niži akt višim, jer u tom
slučaju niži akt nema slobodu koja je potrebna da se viši i opštiji akt dovoljno konkretizuje i
prilagodi konkretnoj situaciji i obratno, previše slobode dovešće do situacije pravne nesigurnosti
i nejednakog postupanja. Dakle, ovde je reč o stepenu slobode . Jednostavno govoreći, sloboda
se mora ostaviti, i ne može se sve u društvu obući u strogo pravno ruho. Naravno, stepen
slobode će biti manji u krivičnom pravo, nego li u nekom drugom. Drugi bitan aspekt je
primenjivost , odnosno dinamičnost društvenog života, tj. do koje mere primenjivost ne
ugrožava pravni sistem. Naravno, svaka suprotnost od navedenih definicija zakonitosti dovodi do
nezakonitosti, kao što je to slučaj sa kršenjem pravnih normi i neprimenjivanjem pravnih
sankcija. Bitno je napomenuti i da država raspolaže monopolom fizičke prinude kojim se služi da
ispravi nezakonitost.

• Dakle, na osnovu zadnje rečenice, vidimo jednu bitnu osobinu zakonitosti: njena
suštinska povezanost sa državom i njenim pravnim poretkom, jer samo tako postoji
garancija da će se zakonitost ostvariti. Ako se setimo ugovorne teorije koja glasi: jedan od
razloga prelaska iz prirodnog stanja u ovo državno jeste zahtev za opštim postojanjem
i primenom zakona
zasnovanog na volji države, a ne pojedinca. Tako dolazimo i do opštosti kao bitne
karakteristike zakonitosti. Opštost govori o tome da se zakon primenjuje u celini pravnog
poretka, što je ujedno i drži zgradu pravnog poretka. Ovde ćemo navesti činjenicu da će
nezakonitos nastupiti iz onog ili ovog razloga, ali ono što je bitno jeste spremnos naroda ta izađe
iz te nezakonitosti, i da
ponovo hoda putem zakonitosti.

USTAV VS ZAKON I POLITIČKI ASPEKT ZAKONITOSTI

• Najjednostavnije rečeno, to je hijerarhijska podređenost, pravne snage zakona, samom

ustavu. Ovde se jedino postavlja pitanje, kom državnom organu valja poveriti posao utvrđivanja
ustavnosti zakona, odnosno da li je ovo moguće poveriti nekom drugom državnom organu, a ne
zakonodavnom, ili tu vlast poveriti ustavotvornom organu? U ovom pitanju je sadržano pitanje
dvostruke suverenosti, i kontrola rada zakonodavnog organa. Ako je zakonodavni organ taj koji
ceni ustavnost zakona, onda oni mogu i da ga krše. Zbog njihove bliskosti kako formalne tako i
sadržinske, ustavnost i zakonitost se mogu odrediti kao načelo legaliteta.

• Još jedan bitan element zakonitost jeste ograničenje političke vlasti. Vezuje se opet za
društveno-pravnu vrednost slobode, koja se ovde ispoljava kao sloboda i pravo građana, a još
se vezuje za ideje pravde i pravne sigurnosti. Načelo zakonitosti posmatrano sa ove ravni
vezano je i za ideju podele vlasti, kao odnosa teže i protivteže glavnih vlasti u državi, što dalje
podrazumeva kontrolu vlasti.

115) Vrste zakonitosti (367-369)

FORNALNA I MATERIJALNA ZAKONITOST/NEZAKONITOST

• Kada su akti manje pravne snage u saglasnosti ili nesaglasnosti sa zakonom, reč je
formalnoj zakonitosti/nezakonitosti . Ako su niži pravni akti sadržinski saglasni sa aktima
veće pravne snage, onda je reč o materijalnoj zakonitosti/ nezakonitosti.

• Mada, Lukić postavlja pitanje o mogućnosti nezakonitosti u formalnom smislu, jer po njemu
takva nezakonitost nije moguća u pravnom poretku. Tako, ako utvrdimo da je jedan pravni akt
nezakonit, on se praktično poništava i time uklanja iz pravnog poretka, a ako se s druge stvane
ne utvrdi da je nezakonit on pravno nije nezakonit, pa makar stvarno i bio to. Kod materijalnog
akta se, nakon utvrđivanja da je on nezakonit, primenjuje sankcija, a posledice se, ako je to
moguće, nište. Ovo sve znači da pravni poredak isključuje iz sebe svoju protivnost.
• Moguće je govoriti o situaciji kada je određeni pravni akt stvarno zakonit, ili nezakonit po
svojoj formi i sadržini, bez obzira da li je zakonitost utvrđena ili ne. Takođe, moguće je govoriti o
situaciji kada je zakonitost utvrđena od strane nadležnog organa, bez obzira da li je to zaista tako
ili ne. Za pravo je od posebnog interesa da je zakonitost utvrđena, jer se po pravilu stvarna
zakonitost valja da se poklopi sa formalnopravnom zakonitošću, ali se može i pogrešiti. Tako je
onda moguće da ono što je stvarno zakonito pravo odredi kao nezakonito, što je veoma
nepoželjna stvar.

SUBJEKTIVNA ZAKONITOST

• Valja se čuvati subjektivnog doživljaja zakonitosti ili nezakonitosti, koje je vezano za

lično uverenje, te iz tog razloga ipak valja kao zakonito ili
nezakonito, bez obzira na mogućnost greške, prihvatiti ono što nadležni državni organi
procene kao zakonito, ili nezakonito u tačno za to
predviđenom postupku. Međutim, subjektivna zakonitost ima određeni značaj za pravni
poredak, jer izražava stav građana prema pravu. Tako je u rimskom pravu postojala actiones
populares - popularna tužba, kojom je svaki građanin mogao da se obrati državnom organu, a
u cilju ispitivanja zakonitosti ili nezakonitosti određenih akata ili materijalnih radnji, kada je
prema njegovom mišljenju ona nauršena. Danas, popularna tužba, označava aktivnu
legitimaciju svakog građanina, tj. pravo lica da pokrene spor. Ovaj subjektivni doživljaj
zakonitosti ili nezakonitosti jeste moralna kategorija, ali kao i svaka stvar, ona zapravo
može postati svoja suprotnost, odnosno može
postati poziv na tužakanje.

• Može se govori o nezakonitosti pravnih akata i nezakonitosti prema fizičkim licima . Još je
moguće govoriti o zakonitosti u procesu stvaranja prava . kao i o zakonitosti ili
nezakonitosti u procesu primene prava .
Takođe, spomenućemo i naknadnu zakonitost . Odnosi se na to da pravni poredak može da
konvalidira , tj. proglašava zakonitim određene akte. Tada se može pokrenuti postupak za
ispitivanje njene zakonitosti; ona će stupiti na snagu po okončanju ovog postupka, u kome se
utvrdi da je zakonita. Može se desiti i da proglašava zakonitim i stvarno nezakonite akte, ako ne
bude na određen način formalno utvrđeno da su nezakoniti. Tada se kaže da naknadno
konvalidira
• Postojanje zakonitosti u jednom pravnom poretku jeste obaveza za svaku državu koja misli
da sebe nazove pravnom. Unutar zakonitosti i oblika zakonitosti vidi se stepen slobode koji se
ostavlja nižim državnim organima i njihovim pravnim aktima. Vidimo da i proces stvaranja, ali i
proces primene prava, moraju da budu praćeni zakonitošću rada određenih subjekata koji su
uključeni u ova dva procesa, jednako važna za pravo.

116) Sredstva za obezbeđivanje zakonitosti (370-372)

• Provera zakonitosti može se vršiti od strane državnih organa po službenoj dužnosti, ili od
strane zainteresovanih subjekata koji taj proces mogu da pokreću svojim zahtevom pred
nadležnim organima. Tada pravna sredstva mogu predstavljati određene izjave volje subjekata
kojim oni zahtevaju od državnih organa da ispitaju zakonitost određenih materijalnih ili pravnih
akata. Ovde pravimo razliku između težih i lakših povreda zakonitosti:

1) Teže povrede zakonitosti : nezavisno od inicijative neslužbenih lica, pokreće se postupak za

proveru zakonitosti. Ali, i u drugim slučajevima pravni poredak predviđa određena sredstva
kojima se može ispitivati zakonitost pravnih i materijalnih akata. Ovo se čini kako bi pravni
poredak mogao normalno da funkcioniše.

PODELA PREMA STEPENU

• Kada dođe do provere zakonitosti, to vrši državni organ, ali višeg u odnosu na onog koji je
doneo akt koji se ispituje, te je tako u toj mogućnosti sadržano pravilo o prvostepenosti,
dvostepenosti, ali i trostepenosti rada državnih organa.

• U pravnom poretku, obično postoji dvostepenost u pogledu donošenja pravnih akata. Tako,
na primer, u prvom stepenu zakonitost ceni organ koji je i doneo određeni akt, u drugom
stepenu to čini viši državni organ od onoga ko je akt doneo, a u trećem je to najviši državni
organ, poput vrhovnog, kasacionog saveznog sudskog organa. Trostepenost se ogleda u tome
da, zbog njegove važnosti, još dva viša organa i to sukcesivno, tako da se, kad prvi od tih
organa izvrši ocenu zakonitosti, može zahtevati da to učini i drugi. Naravno, pricnip
dvostepenosti i trostepenosti se ne može primeniti na najviši pravni akt koji je doneo najveći
državni organ.
• Postoje mogućnosti za pokretanje zakonitosti po službenoj dužnosti u slučaju sumnje o
većoj povredi postupka utvrđivanja zakonitosti, što bi se moglo označiti i kao obavezna
kontrola zakonitosti, poput situacije kada to čini javni tužilac po službenoj dužnosti.

TUŽBA, ŽALBA I SAMOPOMOĆ

• Tužbu možemo podneti sudu kada želimo da ispitamo zakonitost, a on može tu tužbu
odbaciti, odbiti ili usvojiti. A kada se ovaj zahtev za ispitivanje zakonitosti podnosi višem
sudskom ili upravnom državnom organu, to se može označiti kao žalba . Dakle, ako je
prvostepena odluka nezadovoljavajuća (bilo rešenja ili presuda), mi možemo da uložimo žalbu, i
da pokrenemo drugostepeni postupak.

• Razlog pravne sigurnosti, ili vrednost pravne sigurnosti, zahtevaju da se stvar okonča, a to
istovremeno može biti suprotno pravdi. Pravni poredak utvrđuje granice ispitivanja
zakonitosti, kao i rokove u kojima se sredstva mogu koristiti, poput roka od 15 da za ulaganje
žalbe, ili 8 dana za ulaganje prigovora.

• Moguće je da subjektivni doživljaj nezakonitosti izazove samopomoć , koja može biti po

pravdi, ali se suprotstavlja ideji države koja jedina raspolaže monopolom fizičkog nasilja. Ovde
spadaju dvoboj i krvna osveta , a oni su, logično, zabranjeni zakonom. Tako je u dvoboju najpre
život izgubio Aleksandar Sergejevič Puškin. U Evropi u 19. veku dvoboji su bili zabranjeni. Što
se tiče krvne osvete, navodima primer Nikole Kaluđerovića, koji je 1989. godine izvršio krvnu
osvetu u ime sine, rekavši da nije bilo načina da oprosti. Osuđen je na 20 godina zatvora.
Naravno, samopomoć je dozvoljena u slučaju života i smrti.

PRITUŽBA I PRIGOVOR

• Ovim se može shvatiti da je pravno sredstvo svaka radnja u postupku kojom se

određeni subjekat u pravu suprotstavlja određeno
nezakonitosti , što znači da se ovo može upotrebiti i protiv samog postupka, a ne samo protiv
odluke, i to na primer ulaganjem pritužbe , ali se može uložiti i prigovor , na primer protiv akta.
• I neka opšta načela pravnog poretka mogu poslužiti kao brana od
nezakonitosti:

1) Zabrana retroaktivnosti

2) Sudska kontrola rada uprave

3) Objavljivanje zakona u službenom glasilu

117) Pravni lekovi (372-373)

• Njihov zadatak se sastoji u pobijanju prvostepene ili drugostepene odluke, zato što se one
shvataju kao nezakonite, odnosno primenjuju se s ciljem da se na kraju odluka preinači ili
ukine.

PODELA PRAVNIH LEKOVA

1) Kada o pravnom leku koji je uložen odlučuje isti državni organ koji je i doneo presudu u
prvom stepenu, takav pravni lek je remonstrativni , a kada o uloženom pravnom leku
odlučuje neki drugi, viši državni organ, takav se pravni lek naziva devolutivni .

2) Suspenzivni i nesuspenzivni : mogućnost da odloži izvršenje pravne odluke.

3) Kada državni organ kome se subjekt u pravu obratio pravnim lekom odlučuje o ovome na
osnovu žalbe, onda je to jednostrani pravni lek , ali ako pruži mogućnost i drugoj strani da se
ona izjasni o pravnom leku, poput odgovora na žalbu, ili odgovora na tužbu, onda je to dvostrani
pravni lek.

4) Ako ulažemo pravni lek protiv odluka koje nisu pravosnažne, onda govorimo o redovnim
pravnim lekovima , poput žalbe protiv prvostepene presude i rešenja sudskog ili upravnog
organa. Pošto o žalbi odlučuje drugostepeni organ, ona je devolutivni pravni lek, a pošto
odlaže pravosnažnost, ona je suspenzivni pravni lek, koji se mora izjaviti u roku od 15 dana.
VANREDNI LEKOVI I KARAKTERISTIKE

• Sloboda : ostavlja mogućnost da se stranka odrekne žalbe ili da odustane od one koju je
izjavila, međutim ako to učini, tu svoju odluku više ne može da opozove.

• Svaka žalba ima u sebi oznaku presude protiv koje se izjavljuje, potom razlog žalbe, izjavu
da li se presuda pobija u celini ili delimično, kao i potpis onoga ko žalbu podnosi. Razlozi za
podnošenje žalbe su različiti, poput pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Drugostepeni organ kome je žalba stigla može da nakon rasprave nju odbaci, da ukine
presudu prvostepenog organa i odbaci tužbu, preinači prvostepenu presudu ili dostavi
prvostepenom organu predmet na ponovno suđenje.

• Kada je obluka postala pravosnažna, to još uvek nije kraj, jer se mogu izjaviti vanredni pravni
lekovi. Za razliku od redovnih, ovi pravni lekovi nisu suspenzivni ni devolutivni. Određeni
državni organi, poput javnog tužioca, mogu da koriste zahtev za zaštitu zakonitosti, i to protiv
pravosnažne odluke, a u roku od tri meseca, i to zbog bitnih povreda parničnog postupka, ili
zbog pogrešne primene materijalnog prava. Odluku o ovom pravnom leku donosi sud, i to viši
ili najviši sudski organ, koji može doneti odluku da se napadnuti akt poništi.

• Zahtev za ponavljanje postupka : ulaže protiv pravosnažno okončanog sudskog

postupka, i to u roku od 30 dana, sudu koji je doneo prvostepenu odluku. Razlozi mogu
biti sledeći:

1) Nije pružena prilika oštećenoj strani da raspravlja pred sudom.

2) Lažne izjave svedoka.

3) Ako dođe do bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene

materijalnog prava, ali ne i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u toku
od 30 dana, protiv pravosnažne drugostepene odluke ulaže se zahtev za vanredno
proispitivanje pravosnažne odluke trećestepenom sudskom organu.

• Ovi se vanredni pravni lekovi mogu sresti u krivičnom pravu, gde još nailazimo i na zahtev za
vanredno ublažavanje kazne.
118) Sankcije zbog nezakonitosti pravnih akata (374-375)

• Sankcije mogu biti usmerene i prema pravnim aktima, a zbog njihove nezakonitosti, što dalje
znači da, ako one budu izrečene, takvi se akti uklanjaju, a do toga dolazi njihovim poništavanjem,
odnosno oni se ukidaju. Tako poništen pravni akt, ili ukinut, ne može dejstvovati, tj. obavezivati
subjekte na izvesno ponašanje, koje je protivpravno.

• Cilj poništavanja pravnog akta je povraćaj u stanje bez nezaknitosti, ali ne poništava se sam
pravni akt, već se poništavaju i posledice koje je on proizveo.

TEŽE I LAKŠE POVREDE ZAKONITOSTI

• Kod težih povreda zakonitosti državni organi postupaju po službenoj dužnosti i pokreću
postupak za poništavanje ovakvih pravnih akata, čime se poništavaju i posledice koje su ovi
akti proizveli i stanje vraća u ono pre delovanja ovakvih akata. Sve posledice koje su ovakvi
pravni akti proizveli nestaju i sve izgleda kao da se ništa nije dogodilo. Ovo znači da oni ne
deluju u budućnosti, a ni u prošlosti.

Za lakšu povredu zakonitosti vezujemo termin rušljivost Ovo znači da se ostavlja na volju
zaiteresovanim subjektima da traže sankcionisanje tog akta. One mogu to i da ne učine kada
smatraju da im je to manje štetno. Ako dođe do poništavanja pravnog akta njegovim
rušenjem, akt se poništava samo za budućnost, što znači da sve posledice pre toga ostaju,
odnosno sve što je takav akt proizveo pre rušenja smatra se zakonitim.

• Jedan od razloga za razlikovanje ništavnosti i rušljivosti, jeste vrednost pravne sigurnosti.

Odnosno, pošto je pravni akt već proizveo određena pravna dejstva koja su trajala i na koja su
se ljudi navikli, vraćanjem u pređašnje stanje doživljaj sigurnosti zamenjen je nesigurnošću.
Tada se postavlja pitanje koji su pravni odnosi stabilni, a to narušava pravnu vrednost pravne
sigurnosti.

• Ništavost vezujemo za teže povede zakonitosti, te ne može da proizvode pravne efekte

ni u budućnosti ni u prošlosti. Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok
rušljivost mogu da napadaju sami zainteresovana lica u određenom roku.

• Za materijalne pravne akte vezujemo pojam restitutivne sankcije :

uspostavlja se stanje stvari koje je postojalo pre izvršenja nezakonitih radnji, poput
situacije kada se nezakonitost sastoji u nevraćanju duga ovim putem, odnosno sankcija se
sastoji u naplati tog duga.

119) Pravosnažnost pravnih akata (375-377)

• Mora se znati da li je akt zakonit ili ne, da bi se ljudi mogli ponašati ili ne ponašati po njemu.
Ako je započet postupak, državni organ je dužan da u određenom roku proglasi akt zakonitim ili
nezakonitim. Neodređeno stanje stvari ne može večno da traje, i on mora jednom da se završi.

PRAVOSNAŽNOST

• Iz tog razloga uvodi se pojam pravosnažnosti , što je zapravo svojstvo opšteg pravnog akta,
ali i pojedinačnih akata koje oni stiču okončanjem postupka za ispitivanje njihove zakonitosti, jer
akt koji nije moguće više poništiti ili
menjati zbog njegove protivpravnosti naziva se pravosnažnim. Ako se nakon pravosnažnosti
određenog akta pojave činjenice koje mogu izazvati sumnju u njegovu zakonitost, pravni
poredak dozvoljava da se pokrene postupak putem, na primer, zahteva za obnovu postupka
ili zahteva za zaštitu zakonitosti.

• Bitno je da razlikujemo pravosnažnost od stupanja prava na snagu, jer stupanje znači da

subjekti čije se ponašanje reguliše normom sadržanom u aktu od trenutka stupanja na snagu
obavezni da svoje ponašanje prilagode normi, a
pravosnažnost vezujemo za mogućnost, odnosno nemogućnost da se akt više ne može
poništiti.

• Potvrđivanje pravosnažnosti znači da je zakonitost potvrđena od strane

drugostepenog postupka. Pravosnažni akt se više ne može poništiti redovnim
lekom, već jedino se pod određenim uslovima može ponovo pokrenuti ispitivanje
zakonitosti i napadane pravosnažnosti vanrednim pravnim lekom.

• Dejstvo pravosnažnosti sastoji u tome što se isti spor ne može stalno iznositi pred
državni organ. Ovo dalje znači da razlog pravne sigurnosti zahteva da se pravosnažnim
aktom konačno uklanja spor povodom povrede prava, i omogućava normalno
funkcionisanje pravnog poretka. Na ovaj način pravni poredak jedino može da funkcioniše,
sve ostalo dovelo bi do protivrečnosti koje
bi ga onemogućile u funkcionisanju.

PRAVOSNAŽNOST OPŠTIH I POJEDINAČNIH AKATA

• Pravosnažnost opštih akata zapravo biva zamenjena izrazom, stupanje na snagu, dok će
se termin pravosnažnost vezivati za pojedinačne pravne akte , te tako u krivičnom postupku
pravosnažnim smatramo sudsku odluku koja se više ne može menjati, već se mora izvršiti,
pri čemu suština pravne sigurnosti oličene u pravosnažnosti nije narušena. Nakon
pravosnažnosti, vremenski sledi izvršnost, a za to vezujemo izraz ne bis in idem (ne dva puta
o istoj stvari)

FORMALNA I MATERIJALNA PRAVOSNAŽNOST

• Valja primetiti da je društvo dinamičnog, a ne statičnog karaktera, te samim tim možemo

uvideti da se pravosnažnost kosi sa tom dinamičnošću, a ona je opet veoma bitna za
ostvarivanje pravne sigurnosti. Dakle, pravo se mora menjate, a Lukić pravi razliku između
formalne i materijalne pravosnažnosti.

• Za formalnu vezujemo činjenicu da se pravni akt više ne može menjati, zbog nezakonitosti,
pravnim lekom. Mada je, prema Lukiću, jasno da državni organ, ili subjekat koji ga je doneo,
može i sam. mimo bilo kakvog zahteva izraženog u pravnom leku, promeniti ili poništiti ovakav
pravni akt.

• Kada govorimo o materijlanoj pravosnažnosti , to se vezuje sa svojstvo pravnog akta da ga

više niko ne može poništiti zbog nezakonitosti. Tako se smatra da sudski akt ima materijalnu
pravosnažnost. Kod upravnih akata, koji su, za razliku od sudskih, okrenuti budućnosti, mi ne
govorimo o materijalnoj pravosnažnosti, i stoga može i da se menja ukoliko su se uslovi u
odnosu na prošlost promenili.

120) Izvršnost pravnih akata (378-379)

• Vremenski sled radnji do kojih dolazi da bi pravni poredak efikasno funkcionisao, doveo nas
je do izvršnosti, koja označava dužost subjekata da se ponašaju po aktu od trenutka kada su
ispunjeni svi uslovi koji su za to
predviđeni. Njegovo nepoštovanje proizvodi sankciju. Kao primeri izvršenja mogu se navesti
sledeće situacije:

1) Nakon izricanja presude kojom se neko osuđuje na pet godina zatvora, državni organi koji su
vezani za tu normu moraju da postupaju tako da obezbede pritvor od pet godina.

2) Situacija kada se određenom licu naređuje da mora da plati porez, naredba postaje izvršna,
odnosno to lice je dužno da porez plati u određenom roku, ako to ne učini, vrši se prinudna
naplata poreza.

• Vremenski, izvršnost ne mora da se poklopi sa pravosnažnošću, tako neki akt može da bude
prvosnažan ali ne i izvršan, i izuzetno obrnuto. Ima slučajeva kada ce izvršnost stiče i pre
pravosnažnosti, poput naredbe o pritvoru koja je izvršna pre nego što postane pravosnažna, jer
bi osumnjičeni mogao pobeći. Pošto je prinudno izvršen akt nasilja, moraju postojati posebni
propisi o ovoj stvari, odnosno ti se postupci tiču izvršnog postupka. Ti izvršni postupci u jednoj
pravnoj državi moraju biti posebno valjano uređeni, jer direktno zadiru, zbog nasilja kojim
raspolaže državni aparat, u ljudske slobode i prava. Prema vrstama pravnih akata moguće je i
razlikovati, na primer, krivičnopravni postupak i
građanskopravni postupak .

• Izvršni mogu biti i oni akti koji nisu pravosnažni, ali jedino pod uslovom da postoji
mogućnost vraćanja u pređašnje stanje ako akt bude proglašen za nezakonit, poput
situcije plaćanja poreza po naredbi koja je izvršna pre pravosnažnosti, jer se u slučaju
nepravilno naplaćenog poreza, uplaćeni iznos može vratiti, te se time omogućava vraćanje
u pređašnje stanje.

121) Pojam pravnog sistema (383-386)

• Pravna norma jeste deo pravnog sistema, najmanji deo, ali pravna norma mora da se
posmatra u jednoj logički sređenoj i neprotivrečnoj celini sa drugim pravnim normama. Pravni
sistem kao normativna celina deo je jedne veće celine pravnog poretka, gde se preko njegovog
faktičkog elementa ponašanja ljudi po pravnim normama, zapravo taj poredak i ostvaruje. Sve
ove norme pravnog sistema sređene su tako da se sve drže i zavise jedna od druge i teško ih je
protumačiti i primeniti ako nisu povezane, te se može reći da je pravo kao poredak pravni sistem
pravnih normi gde mnoštvo normi sačinjava jedinstvo, sistem. Hans Kelzen govori da se se u
analizi pravnog sistema može poći od pravne norme kao osnovnog sastojka prava, ali se njeno
važenje može izvesti samo iz sistema, odnosno normativnog poretka.

• Kada se govori o pravnom sistemu, to podrazumeva da se prema određenim

formalnim i sadržinskim merilima raspoređuju pravni izvori, kako bi sačinjavali logički
neprotivrečnu celinu. Ovakvo sređivanje unutar pravnog sistema započinje od opšte norme,
a skupljanje i sređivanje normi u više i niže celine vrši se na osnovu njihove pravne snage i
sadržine. Takvo skupljanje i sređivanje unutar pravnog poretka nazivamo viša kritika pravne
norme , čime se zapravo posredno saznaje koje opšte norme čine sistem pozitivnog prava.
Potom se norme grupišu u određene celine prema njihovoj sadržini. U popunjavanju praznina,
kao i u primeni prava, naučni pravni sistem daje poseban doprinos, jer ukazuje na pravne
praznine, sadržinske nelogičnosti, protivrečnosti i druge neusklađenosti, a sve u cilju izmene ili
donošenja novih opštih pravnih akata.

CILJ PRAVNOG SISTEMA I SISTEMATIZACIJA

• Cilj stvaranja pravnog sistema ogleda se u mogućnosti da se sazna kako su uređeni

određeni društveni odnosi, kako su oni povezani sa drugim društvenim odnosima, odnosno
kako bi subjekti u pravu u sistemu pozitivnih pravnih normi mogli da bez velikog dvoumljenja
znaju kako da postupaju u određenoj stvari.
Grupisanje određenih normi podrazumeva lakšu primenu prava, a u ovome nam dosta
pomaže pravna nauka, i to posebno njen dogmatičko- normativni deo, kao i pravna
praksa. U praktičnom smislu, kada je potrebno primeniti norme bilo koje grane prava, one su
po pravilu bez sistema prava raštrkane, što direktno utiče na efikasnost prava, odnosno
njegove primene, te sistematizacija olakšava efikasnosti prava. Iz tog razloga možemo sistem
shvatiti kao koherentna i metodički sređen skup određenih činjenica, podataka, zakona, misli, a
sve one pripadaju nekoj grani znanja.

• Sistematizacija prava ne znači da smo završili proces, odnosno zbog

dinamičnosti društvenog života, neophodno je da i sistematizacija bude takva, jer, inače,
pravni sistem će postati konzervativan i kočiće razvoj društva. Moramo konstatovati da u
pravnom sistemu dolazi do toga da se svi njegovi elementi (tj. pravne norme) stvaraju
primenjuju i tumače po nekim izrazito formaliziranim postupcima kakvih nema u običaju, moralu
i drugim porecima. Zapravo, radi se o jednom nizu tačno utvrđenih strogih pravila
postupaka", koja se tiču stvaranja i primene pravnih normi, što znači da ovde vladaju
posebne zakonitosti i postupci.

• Kada su pravne norme sređene, to olakšava i njihovo tumačenje, čime se lakše i uviđa koje
to oblasti društvenog života nisu regulisane pravnim normama, a država je zainteresovana da
ih reguliše. Isto tako, zbog dinamičnosti ljudskog
života, možemo videti koji su društveni odnosi zastareli.

• Sistem prava čini i polaznu pretpostavku svakog naučnog ispitivanja stvarnosti, posebno u
oblasti pozitivno-pravnih nauka, koje bi bez sistema prava bilo skoro nemoguće, jer tek kad
izgradimo sistem jednog pozitivnog prava, mi dolazimo do mogućnosti da otkrijemo njegovu
suštinu. Preplitanjem naučnog i pozitivnog sistema možemo u celini otkriti suštinu prava,
njegove konstitutivne elemente koji predstavljaju osnovu i temelj prava.

NIKLAS LUMAN

• Niz određenih pojmova, poput vremena, događaja, elemanata, koje navodi Niklas Luman,
obuhvaćeni su u jedan logičan, koherentan i univerzalan sklop, u teoriju sistema, koju neki čak
nazivaju superteorija . Kod Lumana, kao i kod Kelzena, govorimo o autoponezi sistema,
odnosno o moći prava za samoproizvođenje. To je, zapravo, mogućnost prava da sebe samo
stvara, odnosno da samo stvara svoje elemente, pravne propise. Iz tog razloga je pravo za
Lumana sistem, odnosno celina sastavljena od elemenata, pravnih propisa, povezanih
zahtevom međusobne neprotivrečnosti. Lukić je smatrao da se narav prava jedino može otkriti
kroz sistem.

122) Principi pravnog sistema (387-390)

PRINCIP HIJERARHIJE

• Podrazumeva da su pravne norme u sistemu prava raspoređene nejednako, odnosno po

pravnoj snazi. Ta pravna snaga nam govori o moći jedne norme, odnosno odgovarajući pravni
akt, određuje postojanje, sadržaj i formu druge pravne norme odnosno odgovarajućeg pravnog
akta. Pravna snaga pravnog akta govori i o položaju određenog državnog organa.

• U jednom pravnom sistemu svaka je norma i niža i viša, sa izuzetkom najviših pravnih
normi, jer su one određujuće, i nižih pravnih normi, koje su samo određene. Što je norma više
određujuća i manje određena, to je ona više apstraktna i opšta, što znači da će ustavne norme
biti prisilni okviri za zakonske norme. Ovde vezujemo i pojam autopoieza.
PRINICIP KOHERENTNOSI

• Podrazumeva formalizovanu povezanost opštih pravnih normi u jednom pravnom sistemu.

Međutim, pravni sistem, ipak, ima antinomije, pravne praznine i neodređenosti. Naravno, ideja
je pravnog sistema da ne sme biti antinomija u njemu, odnosno niže pravne norme moraju biti i
formalno i materijalno utemeljene na višim normama, i sadržaj im ne sme biti protivrečan.
Međutim, svaki pravni sistem sadrži norme koje su protivrečne, a ipak važe, jer pravna norma
važi ako je stvorena na način koji je predvideo pravni poredak kome pripada.

• Gde se nekorehentnost javlja? Ona se, prema Norbertu Bobiju , javlja, kao i antinomija,
između dve norme, i to one koja zapoveda i one koja zabranjuje činjenje, kao i između one koja
naređuje činjenje i one koja ovlašćuje nečinjenje, i na kraju, one koja zabranjuje činjenje i one
koja ovlašćuje činjenje. Prema
Perelmanu , nekorehentnost se sastoji iz iznemogućnosti da se istovremeno primene, onako
kako su iskazane dve norme pozitivnog prava koje su dovoljno tačne da se mogu primeniti
same po sebi. Ako krenemo od autopoieze, jasno je da eliminiše antinomije na sledeće
načine:

1) Hronološki: kasnije pravno pravo ukida prethodno

2) Hijerarhijski kriterijum: više pravilo ukida niže

3) Kriterijum specijalnosti: specijalno pravo ukida generalno

PRINICIP POTPUNOSTI

• Izvire iz postavke o apsolutnoj sređenosti pravnog sistema, te njegovoj moć da sam sebe
stvara i time opštim pravilima određuje potpuno delatnost pravnih subjekata, čime se
ostvaruju sigurnost i pravda. Prinicp poptunosti vezujemo za državu. Prinicp je kritikovan
od strane škole slobodnog stvaranja
prava i to opravdano, jer država ne može da potpuno reguliše
celokupan dinamičan društveni život i društvene odnose. Iz tog razloga, potpunost
pravnog sistema je jedna idilična slika koju svaka klasa na vlasti želi da prikaže kada govori o
svom pravnom sistemu. Potpunost pravnog sistema se brani sa pozicija shvatanja prava
kao jedinstva opštih i pojedinačnih normi, ali se uvažava i uloga sudstva. Tako se smatra
da pravne praznine
postoje s obzirom na zakon, ali ne i s obzirom na pravo u celini, a uloga sudije se time uvećava,
jer on na taj način stvara pravo.

• Pravne praznine se mogu podeliti na:

1) Početne i naknadne : nastaju pri donošenju pravne norme i to onda kada donosilac
predvidi postojanje određenih pravnih odnosa. Naknadne nastaju nakon donošenja zakona.

2) Istinske pravne praznine : pravni odnosi nisu regulisani opštim pravnim odnosima.

3) Tehničke praznine : pravni odnosi jesu regulisani opštim pravnim odnosima, ali te to
nedovoljno.

4) Prave pravne praznine : složen odnos je regulisan opštom pravnom normom, ali
nije regulisan njegov sastavni deo.

5) Neprave pravne norme : ceo složen društveni odnos nije regulisan opštom pravnom
normom.

• Sredstva kojima se mogu popuniti pravne praznine mogu biti načela prirodnog prava,
običajno pravo, ali i sudsko uverenje, opšti državni principi i pravna nauka.

PRINICIP ODREĐENOSTI

• Podrazumeva potrebu da više pravne norme, što preciznije i potpunije odrede sadržaj
nižih pravnih normi , a zapravo se radi o slobodi onih subjekata koji donose pravne norme.
Ovo načelo održava hijerarhijski odnos između prava i državnih organa.

• Ovaj princip je različito raspoređen u pravnom sistemu, pa ga tako više ima u krivičnom
pravu, a manje, ili je blaže postavljen, u građanskom ili obligacionom pravu. Da bi se ostvarila
određenost pravnog sistema, možemo se koristi izgrađivanjem preciznih pravih pojmova,
možemo usavršavati zakonodavnu tehniku ili se služiti naučnim ispitivanjem pravnih normi, a
takođe možemo koristiti pricnip autoriteta, kao što se možemo osloniti i na sudksu praksu.
123) Elementi pravnog sistema (390-391)

• Kada se izvrši provera i utvrdi da pravne norme važe, kreće se sa njihovim grupisanjem u
određene celine, i to prema njihovoj sadržini, a rukovodeći se osnovnim načelima. Osnovni
element pravnog sistema su pravne norme, i grupisanje kreće od njih, odnosno one se
povezuju po stupnju opštosti tako da se u osnov sistema prava stavljaju izvesne najopštije
pravne norme. Ovde se celine formiraju prema kriterijumu opštosti, a sređivanje se vrši prema
sadržini, a ne prema formi.

• Prva faza je utvrđivanje važećih i nevažećih normi. Čim se ova faza završi, prelazi se na
sistematizovanje normi prema njihovoj sadržini. Ipak, u praksi se ova dva posla ne mogu
odvojiti, jer se ne može odrediti koja norma važi a koja ne, ako se ne uđe u pitanje jesu li one
protivrečne jedna drugoj ili ne. Proces grupisanja normi prema njihovoj sadržini zapravo znači
da su one sjedinjene u jednu celinu, jer regulišu isti predmet na isti način, a ceo ovaj proces po
nekom pravilu najpre se sastoji u analizi konkretnog pravnog materijala

PRAVNA USTANOVA, PRAVNE GRANE I PRAVNA OBLAST

• Pravna ustanova je skup normi koje regulišu istu vrstu društvenih odnosa, zasnivaju se na
istim osnovnim načelima i čine sastavni deo veće celine, poput ustanove braka, tužbe, žalbe.
Mogu biti uže ili niže, više ili šire. Kao primer navodimo ustanovu braka, koja ulazi kao niža i
uža u širu i višu ustanovu ugovora. Dakle, ustanova je skup više normi koji regulišu isti
predmet. Kao takve one mogu biti shvaćene i kao tehničko sredstvo koje pomaže izdvajanju
određenih grupa normi vezanih za isti predmet, koje imaju isti cilj i sadržinu. Takođe, jedna
ustanova unutar sebe može da ima manje celine, tako unutar ustanove braka imamo manje
celine poput sklapanja braka, prava i obaveze brančnih drugova.

• Pravne grane su skup više ustanova koje regulišu istu oblast društvenih odnosa po istim
načelima. Iako je u građanskom pravu izvedena stabilna podela na grane moramo
konstatovati da se one prepliću, što kasnije dovodi do neslaganja oko njihovih granica.
Naravno, i u granama prava postoje uže i šire celine, koje, kada narastu, prestaju da budu
podgrana i postaju samostalne grane, poput situacije gde su porodično nasledno, stvarno
pravo zapravo ranije bili deo građanskog prava. Kao pravne grane izdvajamo: ustavno,
upravno, krivično, radno, građansko, porodično, obligaciono, nasledno, krivično i građansko
procesno pravo. (9)
• Pravna oblast je skup srodnih grana, a uobičajena je podela na oblast, grupu javnog i
privatnog, međunarodnog i unutrašnjeg ržavnog i autonomnog prava. Potom se te pravne
oblasti grupišu u i unutrašnjeg, formalnog i materijalnog prava, sistem državnog i podsistemi
jednog većeg sistema prava. sistem autonomnog prava, koji su zapravo

• Skup više srodnih grana prava formira pravnu oblast ili grupu prava, a uobičajena
je podela na oblast, grupu:

1) Javnog i privatnog

2) Međunarodnog i unutrašnjeg

3) Formalnog i materijalnog prava

4) Državnog i autonomnog prava.

• Potom se te pravne oblasti grupišu u sistem državnog i sistem autonomnog prava, koji
su zapravo podsistemi jednog većeg sistema prava.

124) Javno i privatno pravo (392-395)

• Ne postoji jasna podela na javno i privatno pravo, tj. postoji više načina da se ona shvati, te
ćemo da pogledamo nekoliko kriterijuma, i onda ćemo videti zašto gotovo svi ne pružaju jasnu
sliku.

RAZNI KRITERIJUMI

1) Prema prvom kriterijumu, osnovni pravni poredak, privatno pravo dobija svoju pozitivizaciju
putem javnog prava, čime valja da se obezbedi njegovog odvajanje od drugih poredaka.
Međutim, ova podela nije potpuna zato što javno pravo ne služi samo spoljašnjoj strani pravnog
poretka, već ono određuje i uzajamne odnose između pojedinca i vlasti.

2) Kriterijum interesa : Prema njemu, u javno pravo su računate norme koje štite državne,
odnosno opšte interese, a u privatno norme koje štite interese privatnih lica. Međutim, ova
pobeda je loša zato što se interesi prepliću, a mogu i da se spoje.
3) Kriterijum razlikovanja : Javno pravo se vezuje za subjekt gde se pojavljuje država, dok će
privatno biti vezano za subjekte kao privatna lica. Međutim, ova podela je odbačena, jer nema
nikakve razlike između države i privatnih lica, kada se nađu, na primer, u odnosu kupoprodaje.

4) Kriterijum sankcije : norme privatnog prava imaju sankcije, dok su norme javnog prava
lišene pravne sankcije prema državi. Ovo je takođe odbačeno, jer povlastice u izvršavanju
državnih sankcija prema pojedincima jednako se nalaze i u javnom i u privatnom pravu.

5) Kriterijum vlasti : postoje odnosi u kojima stoji država kao subjekat, a drugi je subjekat
pojedinac. Država se u pravnim odnosima može pojaviti kao nosilac vlasti, kao subjekat koji je
viši od pojedinca, ali se istovremeno ona može pojaviti i bez upotrebe svoje vlasti. Zaključujemo
da kada država nastupa sa pozicije vlasti, da ona ima javno pravno, čije su norme imperativne
prirode, dok će u slučaju ravnopravnosti pojedinca i države biti potreban pristanak pojedinca,
izjavom slobodne volje, što znači da će norme u oblasti privatnog prava biti uglavnom
dispozitivne prirode. Kao primer navodimo kupoprodaju: država od
pojedinca kupuje robu po njegovom slobodnom pristanku jeste
privatnopravni odnos, a odnos prinudne, obavezne prodaje, gde država određuje cenu i
dužnost da se zaključi ugovor o kupoprodaji, jeste
javnopravni odnos. I ova je teorija odbačena, jer ne možemo naći tako „čiste" odnose, odnose
koji su isključivo regulisani dispozitivnim, odnose koji su čisto regulisani imperativnim
normama, jer opšte posmatrano u jednoj državi sve što država smatra za svoj interes jeste
imperativno, kao i njeno obraćanje građanima.

6) Georg Jelinek : Prema njemu, privatna prava ostavljaju licu samo moralnu moć činjenja
onog što bi ono faktički moglo da učini i bez naročitog pravnog propisa, dok subjektivna javna
prava ostavljaju licu ne samo moralnu, nego i pravu faktičku moć za izvesno ponašanje. Ona je
isto odbačena, jer su moralna i faktička moć spojene u javnom i privatnom pravu.

7) Lav Petražicki : on pominje korist, govoreći da je vlastita korist dovoljan motiv za delanje
u sistemu ličnog slobodnog prava , koje kod njega menja privatno pravo, dok je u sistemu
prava socijalnih službi , koje menja javno pravo, ljudska radna potčinjena upravljanju od
strane države

8) Neki pisci su probali da ovu podelu na javno i privatno pravo potkrepe ograničavanjem
privatnog prava na imovinske odnose, te su iz tog razloga iz domena privatnog prava
isključivali porodično pravo, odnosno onaj njegov deo koji se odnosi na lične odnose u
porodici, što opet ne odgovara faktičkom stanju stvari.
9) Sudska zaštita : govori o sudskoj zaštiti pravnih odnosa, gde javna prava podležu
sudskoj zaštiti na osnovu inicijative državnih organa, a privatna na osnovu inicijative
privatnih lica. Ovo, naravno, ne pije vodu, jer se određena građanska prava (biračko pravo)
štite na osnovu zainteresovanosti državnih organa.

10) Radomir Lukić : Privatno pravo obuhvata porodične i imovinske odnose, koji se dele na
stvarne, obligacione i nasledne, dok javno pravo obuhvata državno pravo, administrativno
pravo, finansijsko pravo, krivično pravo i širi pojam sudskog prava, koje se vezuje za sudski
postupak, a može se dalje deliti na građansko, krivično, administrativno.

• Ipak, iz svega ovoga vidimo da ne postoje tako precizno odvojeni društveni odnosi koji bi
mogli da opravdaju ovu podelu, gde bi, na primer, u javnom pravu država nastupala sa pozicije
vlasti i javnog interesa, ali toga ne bi bilo u domenu privatnog prava. Ako tako posmatramo
imovinske odnose, oni će čas biti regulisani slobodnom voljom subjekata, dakle, bez mešanja
državne vlasti (kupoprodaja), čas uz mešanje te vlasti (krađa, eksproprijacija, prinudni otkup)

125) Materijalno i formalno pravo i unutrašnje i međunarodno pravo (395-397)

MATERIJALNO I FORMALNO PRAVO

• Materijalno pravo : određene norme regulišu, odnosno određuju osnovna prava i

dužnosti među ljudima, osnovno ponašanje ljudi u društvu, te takve norme nalazimo u
pravilima o dužnostima i pravima supružnika, ili roditelja i dece. Ovde kao primer
navodimo krivično i građansko.

• Formalno pravo : kako bi se materijalno pravo ostvarilo, potrebna su određena sredstva,

odnosno potrebna je forma, postupak, i taj se skup normi naziva formalno pravo, čiji su glavni
delovi krivični, građanski i upravni postupak.

• Ova podela je, kao uostalom i sve druge, samo uslovna, jer materijalno i formalno pravo
zavise jedno od drugog i prepliću se, tako da se možemo složiti sa Lukićem da je ova podela
veštačka, jer se formalno, procesno pravo ne može toliko osamostaliti da ne zavisi od
materijalnog prava. Ovo znači da ono sadrži norme materijalnog prava, koje je opet nemoguće
zamisliti bez njegovog sredstva, formalnog prava, te su tako u obligacionom pravu, pored
normi o pravima i obavezama subjekata u ugovornim odnosima, sadržane i norme o načinu
sklapanja, i izvršenju ugovora.
UNUTRAŠNJE I MEĐUNARODNO PRAVO

• Međunarodno pravo možemo shvatiti kao pravo koje nadilazi nacionalne okvire i može se
podeliti na međunarodno javno i međunarodno privatno pravo. S druge strane, unutrašnje
pravo jedne države čine važeće norme u toj državi u tom vremenskom trenutku.

• Međunarodno privatno pravo vezano je za privatnopravne odnose i to sa elementom

inostranosti, i u njegovom domenu je rešavanje sukoba zakona i nadležnosti različitih
pravnih poredaka. Radi se o unutrašnjem pravu kojim se rešava kolizija koja nastaje između
unutrašnjeg prava pojedinih država. U praktičnom smislu, to bi se odnosilo na nasleđivanje
Srba u Hrvatskoj, ili u slučaju zaključenja braka između Srbina i Hrvatice u Srbiji.

• Međunarodno javno pravo je skup normi koje regulišu odnose između država, kao i
odnose između međunarodnih organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija.

• Ova je podela prema nekim autorima neprihvatljiva, te imamo stav da međunarodno pravo i
nije pravo, da postoji primat (vodeća uloga) unutrašnjeg prava, gde međunarodno pravo postoji
samo ako je priznato od strane nacionalnog pravnog poretka, kao i stava da međunarodno
pravo postoji samo kao pravo među jakim državama. Kelzen će smatrati da međunarodno
pravo ima primat. Dualistička teorija prihvata postojanje unutrašnjeg i međunarodnog prava, s
tim da međunarodno pravo zahteva da ga država, odnosno nacionalni pravni poredak
ratifikuje.

• Stvarnost nam govori da dolazi do preplitanja unutrašnjeg i međunarodnog prava, a to

preplitanje neće voditi ka tome da ova podela bude opšteprihvaćena, ali će ukazati na to da
određena kategorija poput međunarodnog prava ipak postoji, iako se do kraja ono ne može
primeniti, kako zbog faktičke moći određenih država, tako i zbog teorije suverenosti jedne
države na
jednom prostoru. Tako možemo reći da se u određenim oblastima života ljudi međunarodno
pravo pokazuje kao pravo koje neposredno obavezuje i ovlašćuje pojedinca, kao i da se mogu
pojaviti kao neposredni subjekti međunarodnog prava. Kelzen navodi primer gubitka
državljanstva kao dokaz preplitanja, gde ono može da bude regulisano od strane države,
običajnog prava ili međunarodnog prava.
126) Državno i autonomno pravo (397-398)

• Sledeća podela se samo uslovno može shvatiti kao podela, jer država nikada neće
dopustiti da na njenoj teritoriji u jednom trenutku postoji još neko ko raspolaže monopolom
fizičke sile, te imamo podelu na državno i autonomno pravo. Državno pravo je onaj sistem
pozitivno-pravnih normi koje važe u određenom trenutku na određenoj teritoriji, i čije je
važenje obezbeđeno sistemom nasilja koje može sprovesti država u slučaju nepoštovanja
njenih normi.

• Autonomno pravo je jedan, ili više sistema normi koje nisu stvorene od strane države i gde
ona ne primenjuje svoju moć za njihovu primenu. Ona norma koja svoju obavezujuću snagu crpi
iz dugotrajnog ponašanja, a nije obezbeđene državnom sankcijom, može se nazvati običajnom
normom , i pripada jednom autonomnom sistemu koji se može nazvati običajem. Bitna
karakteristika autonomnog sistema je difuzni karakter (rasut, razvučen) nastanka, nepoznat
tvorac, dugotrajnost ponavljanja, konzervativni karakter i krutost u pogledu promene.

• Tokom vremena se izgradilo i crkveno pravo , kao pravo koje reguliše ustrojstvo crkvenih
organizacija, ali i položaj članova određenih verskih zajednica. Jačanje i slabljenje crkvenog
prava direktno je zavisno od odnosa društva prema religiji, tj. u njihove dogme. Ako je ta već
jača, to će i društvom obezbediti da crkveno autonomno pravo ima veću moć, a važiće i
obrnuto. Danas ima tek nekolicina država gde crkveno pravo ima primat, ili čak
ravnopravnost ovog oblika autonomnog prava sa državnim pravom.

• Valja spomenuti i korporativna prava , kao prava samostalnih, korporativnih, profesionalnih

zajednica, koja uređuju ne samo osvoje odnose, već i odnose na tržištu, predviđajući sankcije.

• Ovo su bili primeri autonomnog unutrašnjeg prava , a pored njega postoje i međunardona
autonomna prava , i to neteritorijalnih organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija,
teritorijalnih, poput Evropske unije.

127) Vrste pravnih sistema (398-399)

• Postoje pravni sistemi koji su zasnovani na verskom učenju, koji su zasnovani na veri i religiji,
a istovremeno su zasnovani na ideji jednog Boga, jednog Tvorca. I tako su Mojsije i Muhamed
čuli božji glas i tu volju njegovu koju su spoznali preneli su svome stadu, a pravo su našli u
volji Tvorca. Strahopoštovanje prema Tvorcu nagnalo je i Mojsija i Muhameda da stvore dva
sistema prava koji su zasnovani na propisima sa božijim autoritetom. Ovaj je autoritet zapravo
osnova
jevrejskog i muhamedanskog sistema, u kojima su verovanje, moral i pravo u integralnom
jedinstvu , što vidimo na primeru Deset božijih zapovesti, donetih jevrejskom narodu. Isto
može da se kaže i za Muhameda, koji je doneo Kuranu.

• Odnos ovakvog prava prema ljudkoj moći i volji je takav da odbacuje državno zakonodavstvo.
Umesto predstavika naroda, pravo koje stoji pod božijom voljom tumače prvosveštenici i
prosvećeni ljudi, a do običnog puka misao Tvorca dolazi kroz Talmud ili Sunu . Tek pokoravanje
ovakvih zajednica, poput rimskog pokoravanja Judeje, dovodi do razbijanja ovakvog shvatanja
prava i pokoravanja državnom pravu, u ovom slučaju rimskom, što nailazi na veliki otpor. Ono
što je prihvaćeno tretira se kao strano i nametnuto, te samim tim podobno za odbacivanje u
pogodnom trenutku.

• Rimu. Stari Rim je bio za razvoj pozitivnog prava ono što je Grčka bila za razvoj filozofije. Zapad
je tako dobio izgrađen sistem filozofije i sistem prava. Iz tog razloga će i ostati uvrenje da Grčka
imala dobre filozofe, a Rim dobre pravnike, jer je Rim i ponudio prvi put u istoriji prava odvajanje
prava od morala i religijskih normi, što će veći deo današnjeg savremenog sveta prihvatiti. Na
osnovama takvog shvatanja sveta, u Evropi nastaju dva velika pravna sistema

DVA SISTEMA

• Evropsko kontinentalni pravni sistem zasniva se na pisanom i kodifikovanom pravu, gde

veliku ulogu u njegovom nastanku ima recepcija rimskog prava i sama rimska juriprudencija.
Ovaj sistem je stvoren na osnovu velikih kodifikacija, korišćenjem apstraktnih pojmova,
formulisanjem opštih normi, kao i podeli prava na javno i privatno, materijalno i formalno .
Na taj način stvoreni su čvrsti, formalni sistemi prava, koji su zasnovani na principima
hijerarhije i koherentnosti, kao i na osnovu uverenja o potpunosti pravnog sistema. Kao
izvori prava u ovom sistemu, nalaze se ustav, zakon, a određeno manje mesto pripada
sudskoj praksi i pravnim običajima.

• Anglosaksonski pravni sistem zasniva se na pravilima koja su stvarali engleski sudovi, a

mnogo se manje zasniva na rimskom pravu i kodifikacijama. Ovo navodi na zaključak da
veliku ulogu kod anglosaksonskog sistema ima podela prava na:

1) common law : izraženog u obliku zajedničkih običaj

2) equity law : izraženog u obliku sudskih odluka zasnovanih na običajima i pravičnost

3) statue law : dolazi iz zakonodavne aktivnosti. Danas ima posebno veliku ulogu.

4) Najvažnji izvor prava u ovom sistemu je sudski precedent. Doduše, postoje neke razlike i
unutar samog ovog sistema, tako u SAD ustav predstavlja najvažniji izvor prava.

• U savremenom pravu polako dolazi do približavanja ova dva sistema, te tako sudska
praksa postaje u evropskom kontinentalnom sistemu sve važniji izvor prava, i obrnuto,
zakon postaje sve značajniji izvor prava u anglosaksonskom pravnom sistemu.

• Na tlu Evrope, valja primetiti još jedan novi pravni sistem koji se ogleda u
pravu Evropske unije , koje se stvara donošenjem nadnacionalnih pravila , zasnovanih na principu
univerzalnosti, a sadržanih u osnivačkim, odnosno primarnim izvorima, poput ugovora o
osnivanju Evropske unije, odnosno u Rimskom ugovoru, na osnovu kojih su nastali drugi
derivativni izvori prava, poput evropskog kolektivnog ugovora o radu, ili zajedničkih saopštenja.

128) Pojam vrednosti (401-403)

• Pojam vrednost povezan je sa pojmom prava, zapravo, pravo je i sredstvo za ostvarivanje

vrednosti, ali i nevrednosti; pravo je mera propisana zlu, ali može i samo biti izvor zla.

• Pravo je stvarnost ispunjena vrednostima ili nevrednostima, te iz tog razloga moramo utvrditi
taj odnos vrednosti i stvarnosti. Ta stvarnost može biti nešto što se ograničava na ono što mi
možemo shvatiti kao ono što ispunjava prostor i zauzima vreme. Pravo ne možemo da
odvojimo od stvarnosti, a i nemoguće je. Pravo, kao i vrednost, odgovara čovekovoj volji i
svesti, što vidimo kroz pojam pravnog akta, koji kao vrednost uvek znači nešto što ima
svrhu, a u slučaju valjanog pravnog poretka to je čovek.

• Naravno, posmatrajući pravo dolazimo do zaključka da postoje one individualne vrednosti,

subjektivne, ali i one opšte vrednosti, koje bi pravo prema nekom društvenom dogovoru ili
prema volji klase na vlasti valjalo da štititi.

• Maks Šeler ukazuje na to da moralne vrednosti u oblasti ljudskih uzajamnih odnosa

imaju imperativni karakter. S druge strane, vrednosti postoje i
nezavisno od naše volje, jer ih čovek nije stvorio, one su mu date. Kada bi vrednosti bile
proizvod čoveka, on bi mogao da ih uništi, ali vrednost istine neće nestati zato što je
neko lažov, niti će vrednost slobode
nestati ako ga pravni poredak negira .

• Nikolaj Hartman je, na osnovu prethodno rečenog, zaključio da je vrednost nezavisna od

subjekta koji je ceni, što bi opet značilo da vrednosti koje pravo štiti moraju biti nezavisne od
volje tvorca i primenjivača prava, kako bi se izbegao voluntarizam. Mada, složićemo se i sa
pravnim pozitivizmon da vrednosti u sebi nose dozu iracionalnog, te se ne mogu konačno
odrediti.

AKSIOLOGIJA

• Aksiologija predstavlja opštu teoriju vrednosti, ona ispituje ono suštinsko u jednom
vrednosnom odnosu, kao i ono što je zajedničko za sve oblike vrednosti. Aksiologija prava onda
govori o društvenim vrednostima koje pravo na najbolji mogući način štiti i ostvaruje, kao i o
pravnim vrednostima i pravu kao vrednosti. Svaka pravna teorija mora biti zasnovana na
vrednostima , jer kada pravnik želi da opravda najviši pravni akt i postojeći pravni poredak, on
mora da se poziva na vrednost tog akta, tog poretka, kao i na vrednosti koje oni štite.

• Zaključićemo da postoji relacijski odnos između vrednosti i instrumentalnosti (hoće da kaže

da se vrednost koristi kao oruđe). Ostvarivanje društvenih i
pravnih vrednosti nije isto što i sama vrednost, jer položaj u hijerarhiji vlasti nije
vrednost, kako se površno shvata, to je "sredstvo" da se
nešto valjano učini u pravnom poretku, u suprotnom to je "fetišiziranje vlasti". Ono što
jeste zadatak pravne norme je da bude nosilac vrednosti i sredstvo putem kojeg je moguće
razlikovati vredno od nevrednog, što znači da će se u normi susresti ono jeste , odnosno
stvarnost, i ono treba , odnosno vrednost.

129) Aksiologija prava (403-404)

• Aksiologija prava je učenje o vrednostima ukoliko one imaju veze sa pravom, te su tako
vrednosti njen predmet koji pravo ostvaruje, i iz čega proizlazi i sama vrednost prava, one
određuje nešto što je za pravo suštinsko, ono zbog čega pravo postoji, a to su vrednosti.
• Aksiologija prava podrazumeva postojanje sistema vrednosti, i to sistema društvenih
vrednosti kao šireg sistema, i pravnih, kao užeg sistema. Pravo se istovremeno bavi i
upoređivanjem i merenjem značaja vrednosti ljudskih delanja, onda kada procenjuje uslove za
primenu dispozicije pravne norme, odnosno sankcije. Ali da bi se odredilo pravo, mora se
odrediti i ontološka suština pravnih vrednosti, odnosno mora da se odredi vrednost samih
vrednosti, što se čini njihovim upoređivanjem i odnosom prema vrhovnoj vrednosti.

VREDNOSTI

• Možemo najpre razmatrati vrednosti koje najpotpunije ostvaruju pravo kao sistem. To je, na
primer, mir , koji je jedna od osnovnih društvenih vrednosti, a pravo je najznačajnije sredstvo za
održanje mira, jer raspolaže prinudom kao poslednjim sredstvom u tu svrhu; red postoji kada se
svako ponašanje koje je od značaja za opstanak društva kao sistema obavlja po tačno
određenim društvenim i, posebno, pravnim propisima.

• Navodimo pravdu , koja je ontološki zasnovana na zakonu ravnoteže, a potpunije je

ostvaruju moral i religija nego pravo. Pravičnost je takođe društveno-pravna vrednost, a
istina je neophodan i prethodni uslov za utvrđivanje i ostvarenje pravde, jer tek kad se
utvrdi istina o svim činjenicama koje su važne za pravedno rešenje, dolazi do tog rešenja.
Pravosnažnost je glavna protivrečnost pojmu pravde. Sloboda je vrednost koju pravo
ostvaruje, ali i ograničava. Ljudsko dostojanstvo je vrednost za koju pravo nije
najpogodnije sredstvo ostvarenja.

• Postoje i čisto pravne vrednosti: delotvornost , ili efikasnost kao potreba svakog prava
da se primenjuje, i to u relativno kratkom vremenu od nastanka slučaja na koji ima da se
primeni, u suprotnom ostaje neprimenjeno. Pravna sigurnost ima veliki značaj za primenu
prava, jer bez nje nastupa anomija, bespravlje. Pravna sigurnost, objektivna ili subjektivna,
valja da obezbedi predvidljivost u ponašanju ljudi i pouzdanost u funkcionisanju institucija.
Sigurnost:

1) U širem smislu obuhvata red i mir

2) U užem je stanje izvesnosti primene pravnih normi.

3) Objektivno , sigurnost znači blagovremenu i potpunu primenu prava, a

subjektivno pouzdano uverenje da će pravo biti u pozitivnom pravu ne može da bude iznad
zakonitosti, čak i kada je jasna potreba da pravo bude pravično.

130) Pravda (405-408)

• Kada god se govori o pravdi izgleda da se misli na ono stanje u kojem se ljudi ponašaju
pravedno i žele stvari koje su pravedne. Ostaje nam ipak da definišemo šta je to što želimo da
ostvarimo, a označava mo ga kao pravedno.

ARISTOTELOVO SHVATANJE PRAVDE

• Aristotel je izgleda prihvatio Heraklitovu ideju kada kaže da se jedno oprečno stanje poznaje
po svojoj opreci (jedno suprotno stanje se poznaje po svojoj suprotnosti), kao što je pre njega
Heraklit govorio: „Za ime pravde ne bi znali da nije toga (nepravdi). U takvoj pravednosti,
sakupljene su sve vrednosti. Pravda, prema Aristotelu, može da ima dvojaku ulogu:

1) Distributivna uloga : časti ljudi ili prema njihovoj vrednosti ili prema njihovoj zasluzi

2) Komutativna pravda : ona izjednačava i time održava ravnotežu socijalnih dobara.

• Razlika koju je načinio Aristotel biće osnova mnogih pravnih poredaka, jer ove dve pravde
zaista brinu o održavanju društvene ravnoteže. Ovo se dešava jer prva vodi računa o
dostojanstvu članova zajednice i o njihovim individualnim zaslugama. Druga je korektivna i vodi
računa o uspostavljanju ravnoteže, time što se onome ko ima suviše oduzima i daje onome ko
je, nepravednim aktom, pretrpeo štetu. Ovaj deo pravne naći će svoju primenu u građanskom i
krivičnom pravu.

• Kada govorimo o primeni pravde kao pravne vrednosti, moramo suziti pojam pravde i reći
da je pravičnost pravda pojedinačnog slučaja . Aristotel još navodi da bi valjalo da vlada
načelo, a ne čovek. Takođe, pravi razliku između onoga što je prirodno pravedno , što uvek
važi i gde svuda ima istu moć, i zakonske pravde , kojoj prethodno stanje nije važno, ali kada
je postavljena, onda važi ono što je odredila. Prema Trazimahu , pravda se može shvatiti u
smislu očuvanja jačeg ili rečeno političkim jezikom, u korist postojeće vlasti.
HANZ KELZEN O PRAVDI

• Kako je pravda danas shvaćena na različite načine, ona se može posmatrati kao prazna forma
u koju se svašta može uneti. Tako valja zapamtiti da i pravda može biti predmet zloupotrebe, i
ne može se zaboraviti da su iznad ulaza u koncentracioni logor Buhenvald stajale reči svakome
svoje - reči kojima su mnogi pravnici poučavani kao fundamentalnim za pravdu. Ali, šta je to što
je njegovo? Formula izgleda tautološki, jer svakome treba dodeliti ono što mu treba dodeliti?
Ovo znači da je pravni poredak, mimo pravde, već odredio to što tom subjektu pripada.
Navodimo još jedna besmisleni primer koji je kritikovao
Pufendolf : Što ne želiš da se tebi učini, to ni drugome ti ne čini. Pa, dobro. Postavlja se pitanje
kako bi onda sudija trebalo da sudi? Nijedad čovek sebi ne želi smrtnu kaznu, a nijedan čovek
isto tako sebe ne želi da strpa u zatvor.

• Ako je pravda samo prazna formula, Kelzen onda dobro naglašava da nije kadar da pravdu
odredi racionalno i da samo može da kaže šta je pravda za njega. Dakle, do vrednosti pravde ne
može se doći racionalnim utem, jer pravda je poredak različit od pozitivnog prava, i u odnosu na
njega viši. Kako to pravda
nije objektivna kategorija? Ako je vezujemo za sreću, jasno je da je sreća subjektivna kategorija,
jer istovremeno ne može postojati pravni poredak koji
„jamči sreću svih". Uz pojam pravde vezan je i pojam interesa i sukob interesa, koji izaziva
potrebu za pravdom, odnosno ovde govorimo o sukobu vrednosti. Ali, odgovor i rešenje sukoba
vrednosti nije objektivnog karaktera, već će vazda imati karakter subjektivnog.

• Zbog niza nejasnih i besmislenih formula poput: dobro za dobro, zlo za zlo, svakome svome,
itd. Sve ovo nas, zajedno za Kelzenom, navodi na zaključak da je zahtev za apsolutnom
pravdom iracionalnog karaktera, jer nije jednostavno dokazati da je pravedno samo jedno, a
ne i drugo rešenje, što znači da nije moguće isključiti mogućnost suprotnog vrednosnog suda.
Zato moramo da budemo oprezni kada govorimo o pravdi, jer ćemo ubrzo shvatiti da je
pravda postajala i u totalitarističkim režimima, barem po njihovom shvatanju.

131) Sloboda (408-410)

• Sloboda jeste vrednost, i ne samo to, već je i od svih stvari najpreča, ali se isuviše olako
izgovara i koristi, te je donekle počela da se shvata kao izraz u
„prigodnoj" upotrebi. Dakle, umesto da ce shvati kao znak uzvišenog dostojanstva svake
ljudske ličnosti, ona je postala za pozitiviste "zgodan" termin.
Naravno, sloboda ne sme da se shvati kao samovoljno i nekontrolisano uživanje lične
autonomije. Postavlja se pitanje: kako da ona ostane neodvojivi deo
čoveka, a da opet ne preraste u samovolju? Bitno je napomenti da samovolja i ruši
osnovna načela slobode (prema drugima). Kao moralna vrednost, sloboda predstavlja
sposobnost odbijanja onoga što je moralno negativno, u kom god obliku da se javlja.

• Sloboda je izražena u pravu i prostoru njenog delovanja, u kojem volja dela sama od sebe i
nije diktirana. Može se reći da se vrednosno hodanje slobodnog čoveka može ostvariti samo u
državi koja bude uskladila svoj monopol nasilja sa svačijom slobodom. Suprotno, postaviće se
pitanje koliko je moguće ostvariti slobodu u državi, ako ona sama ne može da je garantuje.
Kada se danas kaže sloboda, to odmah podrazumeva jedini kriterijum, a to nije, "časno dobro",
već su to "korist i zadovoljstvo". Iz ovog mora da proiziđe da sloboda nije stvar utilitarizma u
čovekovom životu, već je ona etička kategorija.

• Sloboda je povezana sa drugim vrednostima, a naručito sa istinom, jer tamo gde je sloboda
ostvarena putem istine o vrednosti, ona je ono što jeste u ontološkom smislu, a suprotno, ona je
zloupotrebljena, a posledice te zloupotrebe su nemerljive. Ona se, shvaćena kao termin, može
lako zloupotrebiti, dok to nije slučaj sa slobodom kao vrednošću. Možemo reći da je naša
ljudskost određena slobodom. Zato nam nije potrebna „patrimonijalna sudijska vlast", jer
pojedinac je sebe zaštitio svojom slobodom i dostojanstvom.

• Tako i možemo da shvatimo slobodu kao vrednost koja se ispoljava i mora u svojoj definiciji
da bude jaka, jer je slobodna volja takva da se na nju ne može uticati, te je kao takva snaga
volje i slobodna, i postaje sadržaj svih pojava, na termin može, kao što smo već napomenuli.
Za nas je baš zbog toga važnija sloboda mišljenja i preispitivanja od slobode kretanja,
jer ukidanjem ovih oblika slobode ukida se i sloboda kretanja, dok je suprotno teže
ostvarivo.

• Dake, ako je sloboda vrednost, onda je ona autoritet, tada se zapravo ne može govoriti o
borbi između nje i autoriteta. Tada jedino možemo govoriti o govoriti borbi autoriteta (sloboda)
i spoljnih "nameta" (državna vlast). Bitno je napomenuti da pojam autoriteta mora da proiziđe
iz njegovog vrednosnog značenja, a ne iz monopola fizičkog nasilja, jer nasilje nije vrednosni
autoritet.

132) Istina (410-413)

• Istina ima svoju suprotnost - laž, i to područje napetosti između ove vrednosti i njenog
antipoda javlja se u različitim oblastima društvenog života. Istina je, prema Nikolaj Hartmanu,
objektivno poklapanje mišljenja sa datom stvarnošću,
odnosno s postojećim stanjem stvari, i taj pojam nema sam po sebi moralnu vrednost; ali
istinitost , koja označava poklapanje govora sa mišljenjem, ima moralnu vrednost. S druge
strane, zloupotreba ove dobre vjere jeste laž, koja podrazumeva obmanu ; a obmana u pravu
izaziva zabludu, koja je predmet delovanja spoljašnjeg faktora koji se može označiti kao
prevara. Istinu vezujemo za moralnost, pravo, politiku. U oblasti morala, i to u privatnim
odnosima, istina će biti osnov razvoja prijateljstva. U politici je moguće razlikovati: nužnu laž,
kleletničku laž i propagandnu laž.

VRSTE LAŽI

• Nužna laž opisana je kao posebna vrsta uslužne laži, kojom se želi postići prednost za sebe ili
nekog drugog. Iako izgleda da je nužna laž manje štetna od one kojom se direktno i namerno
nanosi šteta nekom, valja je shvatiti kao nemoralnu kategoriju, jer cilj ne opravdava sredstvo.
Kod nužne laži može se govoriti o konfliktu savesti, poput situacije gde zarobljeni vojnik, upitan
od svog neprijatelja o položaju njegovih snaga, laže, ili govori istinu i onda postaje izdajnik. Na
datom primeru možemo videti da se zapravo radi o sukobu vrednosti, koji nije moguće lako
rešiti. U ovoj situaciji Hartman odbija srednji, neutralni put, put ćutanja, već predlaže donošenje
odluke u najboljoj savjesti, uz prihvatanje unutrašnjih i spoljašnjih posledica svoje odluke.

• Klevetnička laž ima za cilj da oslabi poziciju protivnika u očima javnosti i posebno birača, te
tako ona dovodi do njegove eliminacije i povećanja vlastite moći u politici, kao praktičnoj
delatnosti koja je vezana za pravo, klevetnička laž skreće pažnju na sebe i onaj ko je izgovara
sebe prikazuje kao moralnog revizora, a da to uopšte nije. Problem leži u brzini njenog otkrivanja,
a veoma često biva i suviše kasno.

• Propaganda ili obećavajuća laž Ako se s pažnjom posmatra sve što je tokom propagandne
delatnosti izgovoreno, postaje jasno da se ni pola od toga ne može ispuniti. Primer ove laži bi
bio preterano ulepšavanje nekog proizvoda. Uz ovu vrstu laži možemo vezati i onu koja se
reflektuje u neslaganju između političkog govora i delovanja, jer govori, posebno o velikim
prilikama, nisu u saglasnosti sa stvarnošću političke delatnosti, i mogu se shvatiti kao čisto
priželjkivanje. Ovde je česti problem taj što laž pobeđuje istinu.

• Kao odgovor na sve ove laži, možemo reći da celovitost istine nalazimo u čoveku, tj. čovek je
izvor same istine i samo on može da utiče na nju. Više istine u svakodnevnom životu, te manje
eufemizama u svakodnevnom govoru
(posredno u političkom), doneće veće poverenje, te manje laži. Manje ulepšavanja stvarnosti i
umanjivanja njenih „negativnih pojavnih oblika" dovešće do toga da se stvari jednostavno
nazovu svojim imenom, te otkaz neće biti oslobađanje radnih mesta. Jezičko zavođenje je osnov
svake laži.

• Posebnu pažnju posvećujemo objektivnoj isitni , koja je od ključnog značaja u krivičnom

postupku. Ovo posebno jer srž svakog suđenja je utvrđivanje činjenica jer bez njega nema
primene prava Odavde proizilazi značaj objektivno utvrđene istinitosti.

133) Ljudsko dostojanstvo (413-415)

• Prema Kantu , dostojanstvo se nalazi u čoveku, pod uslovom da je sposoban za moral. A

zakonodavstvo mora da uvažava ljudsko dostojanstvo, odnosno bezuslovnu, neuporedivu
vrednost, za koju Kant zahteva poštovanje. U Kantovon "carstvu svrhe", sve ima ili nema neku
cenu. Ono što ima cenu je takvo da se na njegovo mesto može postaviti nešto drugo, kao
njegov ekvivalent. Naprotiv, ono što je uzvišenije od svake cene, ono što ne dopušta nikakav
ekvivalent, to je ljudsko dostojanstvo. Ono postaje i merilo delovanja društva u različitim
sferama. Iz tog razloga se vraćamo Kantu i njegovom stavu da ljudsko dostojanstvo nema
relativnu vrednost, jer je osnovni uslov i svrha po sebi, i nosi unutrašnju vrednost pravnog
poretka.

• Ljudsko dostojanstvo i moralna solidarnost povezani su u svom razvoju, te su iz tog razloga

ljudska prava osmišljena tako da potvrde ideju ljudskog dostojanstva. Dakle, bez ideje o
ljudskom dostojanstvu nije moguće održati verovanje u ljudska prava. Iz tog razloga ono
predstavlja vrednost koju valja poštovati i nameće obrasce ponašanja, kako samog nosioca
dostojanstva prema sebi, tako i prema drugima, shodno principu jednakosti. Međutim, iako,
načelno, svi imaju isto dostojanstvo, ono u stvarnom životu ne može da se ostvari u potpunosti
za sve. Za to ostvarenje nedostaju materijalni i drugi društveni uslovi.
Shodno tome, ljudi imaju pored prirodnog , odnosno urođenog dostojanstva, i društveno , koje
nije jednako za sve, te ima i onih sa više i onih sa manje dostojanstva.

• Ljudsko dostojanstvo kao vrednost mora da prizna svaki pravni poredak, čime će ono
postati i pravna vrednost, odnosno ono ostaje društvena vrednost, ali takvog karaktera da je
sada pravo ostvaruje. Međutim, zbog prinude, pravo nije najbolje sredstvo za njeno
ostvarivanje. Tako se dostojanstvo vređa često na tako istančan način, da se ne može
sankcionisati pravom, jer
postupci kojima se vređa nisu tako grubi da bi mogli biti shvaćeni kao prekršaji, a i
teško ih je dokazati. Samo najteži oblici povrede se mogu sankcionisati .
• Međutim, i sam pojam ljudskog dostojanstva nosi u sebi polje nejasnoće, koje opet dovodi
u pitanje njegovo ostvarenje. Postoje različiti oblici i izrazi dostojanstva, a neki od njih mogu
izgledati nehumano, poput rituala određenih društvenih zajednica. Iz tog razloga se može
smatrati da nas ideje o
dostojanstvu zapravo dele, umesto da nas ujedinjuju. Ljudska prava svoj smisao dobijaju jedino
ako omogućavaju ostvarenje ljudskog dostojanstva i ako se mogu upotrebiti protiv institucija
koje vređaju ljudsko dostojanstvo. Kao takvo, ono postoje moralni osnov koji daje legitimnost
zahtevima pojedinaca i grupama za poštovanje njihovog dostojanstva, i slobodu od bilo kakvot
ugnjetavanja.
Međutim, i pored toga dolazi do otvorenog gaženja ljudskog dostojanstva i sloma etike
dostojanstva, što se videlo kroz svu banalnost zla, kako ju je označila Hana Arent. Ovo se
ogledalo i u povredi dostojanstva kroz stav da Jevrejin nije pripadnik rase, a da sudbina svih
drugih naroda, odnosno onih koji nisu germasnkog porekla, nije interesantna za takav poredak.

134) Pravna sigurnost (415-417)

• Pravna sigurnost predstavlja tipično pravnu vrednost, koju pravo na najpotpuniji način
štiti. Kao pravna vrednost ona omogućava sigurnost građana uopšte, kao i onih protiv kojih
se vode određeni postupci, poput krivičnog postupka i principa njegovog vođenja, kao što
je to, na primer, da lica protiv kojih je krivični postupak prvosnažno okončan, moraju biti
oslobođena neizvesnosti od ponovnog pokretanja postupka protiv njih za isto delo.
Vezujemo pojam pravosnažnosti i činjenicu da je "stvar" okončana. Apsolutna sigurnost je
nedostižni ideal, tako da nam ostaje samo relativna sigurnost: ona ljudima daruje
predvidljivost, odnosno radi se o potrebi za spoznajom buduće situacije

• Izdvajaju se tri ravni pravne sigurnosti i to:

1) Vremenska , koja je izražena u zahtevu za stabilnost pravnih propisa u vremenu.

2) Sadržinska , koja je vezana za stabilnost sadržaja koji regulišu društvene odnose

utvrđivanjem apstraktnih i konkretnih pravnih ovlašćenja i obaveza.

3) Društvena , preko koje je pravno regulisanje usmereno na sve buduće istovrsne

odnose unutar zajednice.

• Ovo ostvarenje u realnom vremenu određuje pravnu sigurnost kao stav da ako se ne može
utvrditi šta je pravedno, mora se propisati šta će biti po pravu, i to od strane organa koji je u
stanju i da sprovede ono što je propisao. Na ovaj
način, izgleda, prema pravnoj sigurnosti, da je važnije da se „spor između pravnih
gledišta okonča, nego da se okonča pravedno i svrsishodno, važnije je postojanje
pravnog poretka Nego njegova
pravednost I svrsishodnost. Možemo zaključiti da će pozitivnost prava putem pravne
sigurnosti moći da dovede do pokornosti, zasnovane na zakonu bez pravde i istine, te će na
ovaj način podsticati nepravdu.

SUKOB PRAVDE I PRAVNE SIGURNOST

• Sukob između pravde i pravne sigurnosti izaziva dodatne teškoće pravu. Ovo je iskazano u
zapovestima različitog smera, izraženim kroz bespogovornu pokornost pravnim aktima koji su
samo formalno-pravno valjani, a sadržinski nepravedni, i volje za pravdom. Ovakvim zakonima
se iz ugla pravde mora da porekne važenje tako da ostaje da je samo pravna sigurnost kadra da
potpomogne važenje neispravnog prava.

• Nama je neophodna izvesnost prava ali ne po cenu stvaranja nezakonitosti. Tako je

neophodno da se uspostavi moguća ravnoteža između zahteva za pravdom i zahteva za
pravnom sigurnošću. Izvesnost prava je neophodnost, isto onoliko koliko je to pravda, jer do
pravde se ne može doći kroz odsustvo sigurnosti, a bez sigurnosti je nemoguć opstanak
pravnog poretka. Ovakav zahtev ostvaruje se kroz veću slobodu u stvaranju i primeni prava.
Pravna sigurnost koja zahteva bespogovornu poslušnost istovremeno onemogućava svaku
kritiku postojećeg prava, odnosno pravnih rešenja. S druge strane, slobodno stvaranje prava
zahteva da sudija ima više slobode u primeni prava.

• Dakle, valja nastaviti sa emancipacijom (oslobođenje od bilo kakve potčinjenosti)

sudije od zakona, ali presuda mora da bude „predvivljiva" i
„objektivna", te samim tim „lišena afekata" i nikako rezultat nekog „opsenara (varalica)", već
mora biti proizvod specijaliste činjeničnog stanja. Ono zahteva veliki stepen mudrosti, jer gde je
mudrost - tu je i pravda. Ovim se ne poriče da sudovi mogu da prave greške u pravu. U praksi
se ovo svodi na pitanje pravde i obezbeđivanja dovoljne izvesnosti subjektima krivičnog
postupka, gde oni neće biti izloženi negativnim aspektima nedovoljne pravne sigurnosti.

135) Jednakost (417-419)

• Ako svi ljudi uživaju jednako dostojanstvo, onda su svi ljudi i jednaki, odnosno onda: nema
više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog. To znači da
je jednakost uslov razvoja pravnog poretka, uprkos brojnim nejednakostima i potčinjenosti
određenih grupa ljudi.

• Pored prirodne ili fizičke nejednakosti, koje uspostavlja priroda, možemo govoriti, prema
Rusou, i o moralnoj ili političkoj nejednakosti , koja zavisi od nekog sporazuma i čini da
povlašćeni uživaju različite povlastice. Možemo se pitati, zajedno sa Rusoom, da li oni koji
upravljaju i zapovedaju vrede više. Tako bi trebalo da bude, ali dobro znamo da to nije slučaj.

• Kako je došlo do nejednakosti? Pa, potrebno je da se vratimo u daleku prošlost: Prvi koji se,
ograđujući neko zemljište, usudio reći: Ovo je moje, i naišao na dovoljno glupe ljude da u to
povjeruju, bio je istinski osnivač civiliziranog društva. Izgleda da smo jednostavno samo
odbacili ideju da dobra pripadaju svima. Zakon vlasništva i nejednakosti uništio je čovekovu
prirodnu slobodu, a pravnici koji su doneli tešku presudu da se dete neke robinje rađa kao
rob, odlučili su, drugim rečima, da se čovek ne rađa kao čovek. Već se ovde vidi uzrok
nejednakosti: to je naše viđenje drugih kao nejednakih, odnosno da se nejednaki razlikuju i po
rođenju i po kasnijem društvenom statusu, poput situacije rezervisanih mesta na određenim
događajima za one koji su po nekom kriterijumu viđeni kao viša klasa. Ovo dovodi do rasta
nejednakosti u građanskom društvu, a ni demokratsko društvo nije zaobišlo nejednakost. Sve
nas ovo navodi do zaključka da nejednakosti u prirodnom stanju nema.

• Jednakost pred zakonom je već osvojeno stanje i o njemu se više nema šta reći. Međutim,
ostaje jedna druga vrsta jednakosti koja nije osvojena, a to je jednakost do zakona, koja zapravo
označava suštinsku, sadržinsku jednakost, jer označava jednakost prilika, mogućnosti do zakona.
Nominalno data jednakost pred zakonom nije ništa više od "mrtvog slova" na papiru ako
mogućnosti nisu jednake.

• Moralna nejednakost je ojačana pozitivnim pravom i njegovim poretkom. Ta nejednakost se u

određenim prilikama ipak mora opravdati, jer nikome neće biti prihvatljivo da dete zapoveda
starcu, glupan vodi pametnog. Građansko društvo ispunjeno je nejdnakostima koje dolaze iz
različitog imetka, koji može dati i različit položaj, koji može biti suprotan razumu. Dakle, naša
potreba da budemo priznati kao viši, lepši, pametniji, vodi ka građanskoj nejednakosti, koja nije
zavisna od određenog istorijskog perioda, određene države, oblika vladavine, osim u krajnjem
despotizmu, u kojem imamo jednog koji vlada, a svi smo mi jednaki u pokornosti. Ruso smatra
da su pratnja nejednakosti ambicija, mržnja l, zavist, prikrivena želja da se okoristi na štetu
bližnjeg, a sve uz masku naklonosti i mračne sklonosti ka povećanju bogatstva.
136) Red i mir (420-423)

RED

• Red ima svoju suprotnost u haosu, koji označava vašar, gužvu, gungulu, zbrku, lom, metež,
besporedak. Haos je, kao takav, simbol za nered i suprotnost redu, dok je sistem pretpostavka
reda, a ove reči mogu biti shvaćene i kao sinonimi: red - sistem. Teorija haosa otkriva da pored
toga što sistem postoji u redu, on postoji i u neredu, haosu. I na taj način pomoću sistema
prelazimo iz nereda u red. Prema Lukiću, potpuni besporedak je simbol za potpunu
neuređenost sveta, iz koje ipak nastaju red i poredak, i valja ga razlikovati od nepotpunog
besporetka koji postoji u kosmosu.
• Red i poredak su sinonimi za zakonitost sveta. Red je zakonitost na delu.Ta zakonitost na delu
može se reflektovati kroz različite situacije u kojima je moguće da iz reda nastane nered, poput
one kada je u pravnom poretku ustanovljen red donošenjem ustava kao najvišeg pravnog akta.
Međutim, taj red nikako nije identičan sa onim koji se uspostavlja putem zakonskih normi ili
normi autonomnog prava. Red nije isti, jer se razlikuje stepen i kvalitet ovog reda sa onim
koji se uspostavlja ustavom. Može se primetiti da je najmanji stepen reda kod podzakonskih
normi i normi autonomnog prava. Dakle, stepen reda direktno je vezan za pravnu snagu
pravnog akta. Moguće je i obratno, da nered rodi red, poput situacije sa običajem, koji
shvatamo kao društvenu normu koja predstavlja rezultat dugog i stihijskog izgrađivanja od
strane društvene mase. Pošto je običaj tvorevina neorganizovanog društva, on podrazumeva
difuzno delovanje koje je uvek haotično. Red i nered mogu istovremeno da postoje u svakoj
pojavi. Pravni poredak ukazuje na jedinstvo reda i nereda jer se kroz njega prelamaju i red i
nered, odnosno promene koje mogu menjati efikasnost pravnih normi.
• Vodi se polemikama oko toga da li je red posebna pravna vrednost, te će mnogi autori
koristi red kao sinonim za sigurnost i mir. Ipak, red ima jednu bitnu vrednost. Red znači na
prvom mestu predvidljivost i izvesnost. On ima
vrednost koju nastoji da ostvari svaki pravni poredak bez razlike, jer je doza predvidljivosti
neophodna za valjano funkcionisanje pravnog
poretka. U tom delu red zaista liči na pravnu sigurnost, koja i sama zahteva određeni stepen
predvidljivosti i tačno mesto svakog državnog organa i svakog pravnog akta

MIR
 • Moralna vrednost - mir - predstavlja alternativu sukobima i jedan od osnovnih društvenih
ciljeva. Mir ima svoje uporište i u shvatnju ograničenja samovolje. "Imanentnost (postojanje)
mira u pravu" ističe da pravne norme uvek nastoje da ga ostvare i to nezavisno od određenih
ideala pravde i morala.To znači da se neki oblik mira uvek zahteva, ako ne i „večni mir", koji je,
prema Kantu, ishodište i krajnji cilj međunarodnog prava, ali Kant smatra da se on ne može
ostvariti, već da su ostvariva samo politička načela koja teže za tim, odnosno za sklapanjem
takvih državnih saveza koji, opet, sa svoje strane, vode neprekidnom približavanju „večnom
miru".
• Nikole Viskovića smatra da princip mira ne zahteva odmah neko društveno stanje u kome
nema fizičkog nasilja, već on pretpostavlja da nema nekontrolisanog i privatnog nasilja među
ljudima i na jednom višem stupnju među samim organizacijama političke vlasti unutar i među
globalnim društvima (međunarodni mir). Ovde je reč o relativnom miru , ili o primirju.
• Kako stići do mira? Kod mnogih autora nailazimo na mišljenje da se do mira dolazi, kad svi
neprijatelji budu uništeni. Jasno je da mira baš i nema zbog ovakvog stava, koji polazi od relacije
prijatelj - neprijatelj, što je suprotno vrednosti opšteg bratstva i mira. Mira nikada neće biti
dok mi delimo ljude na prijatelje i neprijatelja, i ne prihvatamo ljude u njihovom
jednakom dostojanstvu. Iz tog razloga se mir mora shvatiti kao vrednost i opšta
dužnost, jer mir nije prosto odsustvo rata niti kakva stabilna ravnoteža među
suprotstavljenim stranama, već se zasniva na ispravnom
poimanju ljudske ličnosti i zahteva izgradnju jednog poretka po pravdi. Ova definicija polazi
od čoveka, njegovog dostojanstva, poretka pravde, ali i onoga što se može nazvati ljubav
svetskog građanstva, jer ne govori o primirju među suprotstavljenim stranama ili uvažavanju
trenutnog rasporeda snaga.
Kada se čoveku odriče njegovo dostojanstvo, tada je mir ugrožen, što znači da su za mir
od suštinskog značaja zaštita i unapređenje ljudskih prava. Ako se mir shvati kao dužnost
određenih grupa, a ne celine čovečanstva, takav stav dovešće do rata.
RAT I MIR
• Ta dva antipoda, mir i rat uvek su postojali zajedno, s tim što je rat "bič" koji ne može biti
oruđe pravde kojim će se stići do mira, jer on nije vrednosna alternativa miru, koji se ne može
postići ako nije obezbeđeno dobrotom ljudi. Da li smo mi uopšte osposobljeni da sačuvamo mir?
Izgleda da je tačno rečeno:
„Mirom se ništa ne može izgubiti. Ratom se, pak, sve može izgubiti". Mir je rezultat
humanizma, a rat je sunovrat (propast) humanizma. Moralnost korišćenja oružja u cilju
ostvarenja mira nikada neće biti vrednost iz perspektive onoga ko je rat izgubio.
• Tako se postavlja pitanje - ako nema mira, da li to znači da princip humanosti nije
ravnomerno raspoređen među ljudima, jer čak i akcije
međunarodnih organizacija ne moraju da u sebi nose polje zaštite mira.
Mir sobom nosi pitanja poput zaštite nedužnih i mere protiv onih koji ugrožavaju mir, s
tim što ovde valja uključiti pitanje faktičke moći ili nemoći određenih država. Tako ostaje
kao apsurd da se gomilanje oružja
shvata kao sredstvo za održanje mira, već se pre može shvatiti kao sredstvo da se odvrati od
napada. Valja pomenuti i terorizam , koji je jedan od najbrutalnijih oblika nasilja koje danas
potresa međunarodnu zajednicu, jer seje mržnju, smrt, želju za osvetom i odmazdom.

137) Solidarnost je društvena i pravna vrednost, koja zadire u pravni poredak jer je vezana za
ponašanje ljudi, i to ne samo po pravnim, već i po društvenim normama. Na taj način solidarnost
postaje izraz posmatranja druge osobe oko sebe. To znači da je za solidarnost ključni pojam drugi,
jer taj drugi, i njegov status, otkriva iskrenu brigu za društvenu zajednicu.
• Solidarnost postaje neophodna, jer time društvo dobija moralni karakter i vrednosni smisao.
Nekada je solidarnost bila vezana samo za određeni krug ljudi, koji se unutar sebe smatrao
jednakim. Seneka je učinio određeni pomak, smatrajući da svet nije više res publica Romana ,
nego svet kome pripadaju svi ljudi bez obzira na stalež i naciju. Posebno mesto u shvatanju
solidarnosti pripada Kantu , koji ukazuje na potrebu da je dužnost braće da čine dobro drugim
ljudima u skladu sa svojim mogućnostima, bez obzira da li ih volimo ili ne volimo. Ali, on pojmu
solidarnosti dodaje i pojam poštovanja i samopoštovanja, odnosno potrebe da uz naše
dobročinstvo poštedimo poniženja brata, odnosno to je solidarnost bez samoljublja.
• Postoji razlika između samilosti i dužnosti da se učestvuje u sudbini onih koji pate, odnosno
dužnosti da se zaobilaze mesta na kojima žive siromasi, kao i da se ne beži od bolesničkih
soba.
• Pored otuđenja, javlja se i moralna tupost u odnosu prema drugima, što govori u prilog stavu
da je solidarnost sumnjiva vrlina koja je, na primer, dovela do toga da je Nemac sasvim
ravnodušno posmatrao suludo idiotsku hajku na Jevreje i zbog te svoje ravnodušnosti, postao je
saučesnik jednog masovnog ubijanja. Iz
tog razloga valja naglasiti da je čak i pravdi neophodna primena putem solidarnosti, koja ipak
neće ići uporedo sa velikim obiljem i bogatstvom jednog društva.

137)
• Razlika između vrednosti i primene prava i razlika između propisanog, odnosno onoga što je
zapovednim tonom ispisano u zakonima, i sama primena zakona predstavlja kamen spoticanja i
klizavu nizbrdicu pravnog poretka. Dakle, nije dovoljno samo ceremonijalno ukazati na
vrednosti, već je neophodna i njihova primena. Država i društvo moraju svojim snagama da
obezbede sprovođenje zakona. Iz tog razloga se i izdvaja pravna vrednost celishodnost , koja
čini primenu prava "mekšim". Celishodnost ne sme da bude iznad zakonitosti. Neophodna
individualizacija prava zapravo se dešava putem celishodnosti, kojom se pravo primenjuje u
najvećem obimu. Na taj način, ona se prilagođava okolnostima, koje su nužno različite tokom
primene.
• Ako se pravo ne primeni u određenom trenutku, društveni odnosi praktično ostaju
neregulisani, što pravni poredak ne može da prihvati. Iz tog razloga se kod prava primećuje veća
delotvornost no što je to kod drugih društvenih normi, poput običajnih i moralnih normi.
Delotvornost se, kao praktična pravna
vrednost, ostvaruje putem prinude kojom pravo raspolaže, jer izgleda da se bez
prinude pravo ne može primeniti. Obavezujuća snaga prava, koja počiva na
vrednostima veća je od one do koje se dolazi samo
prinudom i strahom od sankcija.

RADBRUH I LUKIĆ
• Lukić kaže da su ove vrednosti čisto pravne vrednosti, te ih on u domenu primene prava
shvata kao vrednosti koje omogućavaju primenu prava, jer je potreba svakog prava da bude
primenjeno, i to u relativno kratkom vremenskom roku od nastanka konkretnog slučaja na koji
valja da se primene pravne norme. Ako se to ne desi slučaj ostaje neregulisan, a pravo
neprimenjeno. S druge strane, delotvornost je nužna pravu zbog entropije u njemu, odnosno
zbog potencijalne neuređenosti sistema, tj. zbog težnje sistema uopšte, pa onda i pravnog
sistema, ka neuređenosti.
• Radbruh govori da u pravu postoje antinomije, do kojih posebno dolazi kod primene prava.
Postoji ta konstantna protivrečnost između pravde, sigurnosti i
svrsishodnosti u primeni prava. Pravda je vanvremenska, i prilično apstraktna, dok se zahtev
pravne sigurnosti nalazi u postavci da je važnije da se spor okonča, nego da se okonča
pravedno, a svrsishodnost zahteva, koliko god je to moguće, individualizaciju. Na taj način
dolazi do sukoba između pravde i svrsishodnosti tokom primene prava, što Radbruh vidi u
krivičnom pravu.

138) PLATON, TOMA AKVINSKI, KANT I RUSO

• Od Platona pa nadalje postoji pitanje ko valja da vlada, ljudi ili načela, mudro sastavljeni
zakoni, mada je jasno, još od njegovog njegovog vremena, da te mudro sastavljene zakone
valja da sastave mudri ljudi, da bi i ti zakoni bili mudri. Vremenom se pokazalo da su zakoni
nužni, da bez njih nije moguće, prema Tomi Akvinskom , kod nekih ljudi obezbediti da čine
razliku između dobra i zla. Ipak, ti zakoni koji valja da vladaju, odnosno „idealna država" kakva
treba biti po čistim pravnim propisima" zapravo je ono što možemo nazvati pravnom
državom, Rechtsstaat .
Kant će dodati da zakonodavnu vlast može da ima samo sjedinjenja volja naroda, a to je za
njega republika, koja negira samovolju onih koji vladaju, a neguje slobodu koja je ograničena
pravednim zakonima. Karakter tih zakona u pravnoj državi je opšti odnosno njegov predmet je
opšti, jer posmatra podanike kao jednu celinu. Rusoovo shvatanje će dati osnov za pravnu
državu. On posebno ističe da ono što jedan čovek, pa ma ko to bio naređuje po svome
nahođenju, nije zakon; čak i ono što suveren naređuje za poseban predmet takođe nije zakon,
već ukaz; to nije akt suverenosti, već akt uprave.
CIKLIČNI KRUGOVI PRAVNE DRŽAVE I DIKTATURE
• Posmatrajući načelo zakonitosti, došlo se do zaključka da njegov formalni deo obezbeđuje
hijerarhijsku saglasnost nižih pravnih akata sa višim, dok njegov materijalni, sadržinski deo
obezbeđuje političku "klimu" zasnovanu na odsustvu samovolje, što na neki način
predstavlja osnovu učenja o pravnoj državi. Vladavina prava ima naglasak na sadržinom
delu, odnosno na političkom značenju i slobodi, kao i na mehanizmima njene zaštite.
• Tako, prema Hermanu Heleru , nju jedva ko da osporava, čak i tamo gde ili uopšte nije bila ili
nije bila potpuno priznata ili ostvaren, jer se čak i marksistička
diktatura proleterijata" shvatala, manje više u smislu demokratske pravne države.
• Još izgleda da se o pravnoj državi najbolje govorilo tamo, i od strane onih ljudi koji su živeli
pod diktaturom. U situaciji kada želimo da izbegnemo zavodljivost moći, mi se okrećemo prema
pravu. koje jednako važi za sve i poštuje vrednost ljudskog dostojanstva. Razlog je jednostavan.
Zavodljivost moći je nešto što se teško može izbeći, jer svaka vlast kvari, a ljudi zaslužuju da
vlada pravo, a ne puki volumtetizam. Problem nastaje kada ljudi požele da njima vladaju
savršeni zakoni, a to je nemoguće. Ti se ciklični krugovi javljaju u trenutku kada bežeći od
surovosti rata, ljudi krenu u istraživanje mogućnosti da njima vladaju savršeni zakoni, a onda,
pošto uvide da tako nešto ne postoji, oni gube veru i bivaju izloženi društvenoj nesigurnosti,
koja počinje da se širi čim u društvu nema čvrstih pravila. Tako je Heler i primetio da događaji u
Italiji, Španiji i tadašnjoj Jugoslaviji otvaraju pitanje poželjnosti diktatura, kao i pitanje da li je to
kraj pravne države. Tada iz straha, ljudi ulaze baš u ono stanje iz kojeg su tako jako želeli da
izađu, ulaze u diktaturu.
• Ljudska istorija pokazala je primere takvih koncentričnih krugova, koji se neumitno ponavljaju.
Valjalo bi naći neku ravnotežu koja će doprineti razvoju društva, a ne njegovom paralizovanju.
Zato ideji „vladavina prava, a ne ljudi valja prići sa realnih polazišta, a to je najpre izgradnja
vrednosnog mentaliteta, nasuprot zavodlivosti moći kod onih koji vladaju, dakle, onih koji će
svojim pravnim propisima usmeravati ljudsko ponašanje. Iz ovog razloga i sama pravna pravila
moraju biti takva da ih je moguće primeniti, te je ovde reč o valjanoj
vladi . Tako je Džozef Raz dobro primetio da društvom moraju da vladaju ljudi, a ne samo
zakoni, kojima su i oni sami, vladari, potčinjeni. Dakle, slažemo se sa Razom, mi ćemo biti uvek
pod vladavinom ljudi, jer su ljudi sudije i zakonodavci. Sasvim prirodno, postaje jasno da se
zavodljivost moći izbegava time što će se jasno odrediti da je svako postupanje državne vlasti
koje je suprotno zakonu nezakonita delatnost.
VLADAVINA TERORA
• Teror je direktna posledica zavodljivosti moći. Iz tog razloga se u jednom trenutku
pojavila ideja da je možda diktatura bolje prilagođena današnjem društvenom biću.
• Plastičan primer, koji najbolje objašnjava šta je to vladavina prava, tj. pravna država, jeste
legenda o mlinaru iz Sansusija. Kako je Fridrihu Velikom smetalo
Kloparanje vodenice vlasnika Johana Vilhema Trevenica, on mu je ponudio da kupi vodenicu.
Mlinar je ponudu odbio, a kralj je bio iznenađen i ljut, te je zapretio da mu na osnovu svoje vlasti
može oduzeti vodenicu, što znači da mu čak i neće platiti ništa za nju. Na to je mlinar odgovorio:
„Sigurno, Vaše Veličanstvo, to bi Vaše Veličanstvo zacelo moglo učiniti kada rečeno, s Vašim
dopuštenjem, u Berlinu ne bi postojao Apelacioni sud. Fridrih Veliki zaista ima pravo da mlinaru
oduzme vodenicu. Međutim, ustrojstvo pravne države koje zahteva obavezivanje pravnim
pravilima i onih koji su ih doveli, bio to parlament ili monarh, podrazumeva njihovu pokornost
vrhovnim sudovima.
• Tako izgleda da se društvo i država kreću u cikličnim krugovima razočarenja građana, posebno
u zemljama sa nestabilnim pravnim sistemima, te se postavlja pitanje da li je uopšte moguće
govoriti o vlasti u vrednosnom smislu, koja svoje ciljeve postiže mimo zakona. Istorija je
pokazala kako je lako doći od stubova do krhotina prava. Pravo je ipak nešto više od zapovesti
suverena, te je i sama ideja vladavine prava blisko povezana sa idejom dobro uređenog
društva. Stizanje do društva koje je valjano uređeno je moguće samo uz dobre stubove prava, te
tako stubovi predstavljaju vrednost koja vodi daljem vrednosnom usavršavanju prava. Na taj
način se stubovi prava mogu shvatiti ne samo kao moralne, društvene i pravne vrednosti, već i
kao moralno - političke vrednosti.
• Odbacivanje formalnog načina shvatanja pravne države suštinski je zadatak društva, jer čak i
u sistemima koji poseduju makar i formalno, parlament, oni koji sede u parlamentu prihvataju iz
raznoraznih razloga ideju: "Just Votes for Unjust Laws" i time daju formalno-pravno utemeljenje
za zakonske propise koji nemaju utemeljenje u moralnom autoritetu. Iz tog razloga ne možemo
glasati za nepravedne pravne propise, jer to dovodi do puta u totalitarizam, o čemu je govorio
Fridrih Hajek. Tako je i stav pravo je pravo mogao biti povezan sa narastajućim totalitarizmom.
Ovakva apsolutna poslušnost zapravo vodi do odsustva sistema, i vodi politici straha.
STRAH
• Takvi sistemi, koji su sami po sebi suprotnost pravnoj državi računaju na onu "tamnu"
stranu čovekove ličnosti koja će se u takvom trenutku za društvo pokazati u najgorem svetlu.
Sistem će onda početi sam da se hrani ljudskim strahom i zlom, što će rezultirati
denunciranjem, koje postaje jedan od najboljih instrumenata vladanja. Ono što ostaje kao
veoma negativna Stvar je što zlo postaje moguće baš zbog ljudske pokornosti, i zato što to zlo
ne čini niko drugi
do ljudi sami sebi. Strah koji se uvlači među ljude je najpogodnije tlo.
• Čovek se danas, i u pravnoj državi, našao u situaciji da je prvi i poslednji argument prava. Svi
ostali argumenti gube značaj pred njime. Ali sistem čiste proceduralne demokartije dovodi do
raskoraka između aksioloških zahteva I formalno-pravnih postulata. Ovaj rascep sasvim
prirodno dovodi do veoma loše pravne regulative, koja na vrlo suptilan način dovodi od
nestajanja čoveka, odnosno mora da ovlada svekolikom delatnošću države, jer, pre ili kasnije,
svaka nekontrolisana ljudska vlast podleći će opasnosti neproračunljive samovolje. Iz tog razloga
Monteskje i zahteva podelu valsti. Ta i takva vlast u državi koja se želi nazvati pravnom, mora
da obezbedi jednakost pred zakonom , jednakost do zakona . Tu građani imaju pravo na
objektivnu primenu opštih normi bez obzira na rang, stalež.
• Danas se može videti da je došlo do degeneracije ideje pravne države i vladavine zakona,
jer se zakon shvata tehnički i formalnom, a pozakonjenje života se svodi na ekonomsku
sigurnost. Posebno je važno prihvatiti ideju „ socijalne pravne države ", koja ima na umu one
koji su od strane vladajuće klase označeni kao manje vredni. Interesantno je kako je Heler
pre toliko vremena primetio da je današnja država preterala, ali ne u zakonodavstvu, već u
upravi, te da se mora krenuti putem odstranjivanja državne uprave u korist samouprave. Iz
tog razloga Ernst Vofgang Bekenferde i postavlja pitanje: Da li slobodarska, sekularizovana
država živi od normativnih pretpostavki koje ona sama ne može da garantuje? Odgovor
nalazimo u deficitu važenja, u neodređenoj obavezujućoj snazi pravne norme, što ze može
nadomestiti i popuniti moralnošću.
• Zadatak pravne države je da podredi moć prava, te da ga usmeri kao onome što smo, zajedno
sa Helerom, odredili kao „socijalnu pravnu državu", odnosno da moć prava ima „smislenu
upotrebu". Danas je, više nego ikada, potrebno da ljudi shvate da je pravo jedan izraz
pravednosti, koja je u službi svih, a ne samo onih koji imaju moć. Tako nas danas više ne
zastrašuje toliko strah od velikog rata, nego strah od sveprisutnog terora, koji pravna država ne
može da odstrani putem vladavine zakona. Izgleda da se vladavina zakona pokazala kao
nedovoljna u obuzdavanju moći. Kako pravna država ne može da obuzda različite oblike moći,
dolazi do podozrenja (sumnja) prema njoj i odsustva vere u njenu vrednost. Kako idemo ka
demokratiji, javlja se pitanje "problem mnogo prjavih ruku", tj. ovde je reč o pitanju moralne
odgovornosti u donošenju odluke političkih odluka. Ako mnogo njih učestvuju u donošenju
političke odluke, ko je zaista odgovoran?
• U vremenu demokratije i pravne države, te situacije mnogo ruku", ostaje nam samo "appeal
to Heven". Ovo je veoma očekivana situacija, jer se pokazalo da je krivično pravo izgleda
do sada služilo bolje da se kažnjavaju obični
građani zbog njihovih nedela, no što je to bio slučaj sa pripadnicima vlasti. Sve ovo
možemo jednim moralno-proceduralnim rečnikom označiti kao opstrukciju demokratije . Ovo
nas navodi na zaključak da smo mi u pravnoj
državi upućeni u stvari sporednog značaja, te da pored nas prolaze one koji čine sadržinski deo
pravne države
ZAKLJUČAK
• Zašto ipak, na kraju, zahtevamo pravnu državu? Zato što vidimo pravo i
pravnu državu kao oruđe za uređenje društvenih odnosa koji moraju da počivaju na
društveno-pravnim vrednostima.