Napisano: 1940.

godine

Prvi put izdato: Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog

termidora: prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog
terora, Beograd, 1940. godine.

Izvor: Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: prikaz i

otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora, Narodna
knjiga – Alfa, Beograd, 2003. godina, ISBN 86-331-1057-1

Internet verzija: Marksistička internet arhiva (marxists.org),

2008. godine.

OCR/HTML: Stevan Gostojić, 2008. godine.

1
ŽIVOJIN PAVLOVIĆ
BILANS SOVJETSKOG TERMIDORA:
Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji
Staljinskog terora

MMXXII

2
 UVOD

Još od prvih procesa i streljanja u Moskvi, mnogima od nas

bilo je jasno da je tamo počeo konačni obračun između staljinske
birokratije sa jedne, i starih boljševičkih kadrova koji su ostali
verni starim partijskim principima i njenom programu sa druge
strane. Jasno je bilo i laiku da je u pitanju, ne borba između
revolucije i „špijuna i izdajnika“, već da je u pitanju borba oko
zavođenja ličnog režima kome se na čelu nalazi Staljin, a protiv
stvarnih šefova boljševičke partije, pobornika demokratije u istoj i
prava autokritike članova partije. Retki su bili, takođe, oni koji su
verovali u istinitost vešto insceniranih procesa i nemogućih
optužbi i samooptužbi. Naprotiv, svi oni koji su poznavali
unutrašnje borbe u Boljševičkoj partiji, kao i do koje su mere
doprle zaoštrenosti između pojedinih shvatanja, znali su da je u
pitanju početak definitivne likvidacije opozicionih grupa i
zavođenje lične diktature Staljina i njegove klike, a to je bilo
moguće samo na leševima opozicionara raznih nijansi, zapravo
svih onih koji su bili protiv diktature jedne ličnosti u partiji, i koji
su pamtili u istoj druga vremena. Jasno je bilo, takođe, da su
opozicionari pokušali još jednom, i poslednji put, da sačuvaju
partiji koliko-toliko lenjinski karakter i njene osnovne principe,
unutrašnju demokratiju i pravo kritike, i da isprave greške koje je
birokratija napravila prilikom nasilne kolektivizacije i
industrijalizacije zemlje, ali da je taj pokušaj utopljen u krvi od
strane kremaljskih termidoraca na čelu sa Staljinom.
No, i pored toga što smo bili ubeđeni u lažnost optužbi i
izlišnost ovakvog načina likvidacije opozicije starih boljševika
(kada je ostalo mnogo čovečnijih sredstava na raspolaganju
staljinskoj birokratiji), „disciplina“ nas je sprečavala da se stavimo

3
na stranu progonjenih, na stranu žrtava staljinske klike, i da
ustanemo protiv ovog izlišnog i žalosnog krvavljenja. Ta
„disciplina“, koja u našem rečniku ne znači ništa drugo do slepa
pokornost, ne partiji, nego kliki koja joj se momentalno nalazi na
čelu, sprečila nas je da ustanemo u odbranu političkih zatvorenika
i osuđenika i da za njih tražimo bar ona prava koja tražimo za
naše političke jednomišljenike od buržoaskih režima, jer ta prava,
nažalost, nemaju u boljševičkoj Rusiji ni komunisti
nekonformisti. Da smo to učinili prvih dana klanja u Moskvi, kao
što je mislio Rapoport i ostali, sačuvali bi na taj način bezbroj
života ruskih komunista, čime bismo izvršili našu komunističku
dužnost i skinuli sa sebe odgovornost moralnih saučesnika u
ovim užasnim pokoljima starih boljševika.
Pored „discipline“, razlog ovog zločinačkog ćutanja ležao je
još u tome, što smo verovali da će same ruske mase i pored sveg
terora, a naročito partijsko članstvo, moći kroz partiju, ako ništa
drugo, a ono bar zaustaviti masovni pokolj najboljih partijskih
kadrova. U ovo smo verovali, jer na žalost, naročito mi koji smo
bili izvan Rusije, imali smo još iluziju o pravima članstva sa jedne,
i nismo imali pojma o užasnom teroru koji je GPU zaveo u SSSR-
u sa druge strane. Najzad, ćutali smo i zbog toga što je
međunarodna situacija bila vrlo teška te smo smatrali da nije
trebalo učiniti ništa što bi moglo ubiti poverenje radničkih masa
izvan Rusije u Sovjetsku Uniju, kao i da je to unutrašnja stvar
Boljševičke partije, čije će članstvo umeti prebroditi i ovu krizu
bez velikih posledica po režim, i sačuvati partiju od rascepa.
Verovali smo da će ruski proletarijat, koji je znao i umeo srušiti
carizam, znati i umeti, takođe, obuzdati i ovu šaku birokrata i
nasilnika, koji su tamo zaveli režim, u kome jedna bivša princeza
ili princ, imaju više prava nego jedan boljševik, bivši predsednik
Sovjetske vlade.
I zbilja, da se ovaj staljinski teror nije proširio i na ostale
strane komunističke partije, članice Kominterne, pa i na samu
Kominternu, kao i da nije došlo do saveza između Hitlera i

4
Staljina, prešli bismo preko svega ovoga, uvek u nadi da će se
reakcija partijskog članstva osetiti, a simptomi su se osećali skoro
u celoj Sovjetskoj Uniji. Ali, kada je izvršen pokolj i stranih
komunista, i kada je docnije došlo do otvorenog saveza između
Hitlerovske Nemačke i Staljinske Rusije, kada su se prvi put,
jedna pored druge, zalepršale zastave srpa i čekića i kuka-stog
krsta, puklo nam je pred očima da je tamo u pitanju početak
likvidacije boljševizma, zavođenje lične diktature Staljinove i
proširenje staljinskog terora i na strane partije, koje bi na taj način
postale obične agenture moskovske policije i njenih šefova, a to
dalje znači likvidirati u tim partijama demokratiju i pravo kritike,
te dovršiti klanje svih komunista nekonformista i na strani kao i u
Sovjetskoj Uniji. Zavesti i u njima režim slepe pokornosti nekom
puzavcu, koji još ima poverenje staljinske policije.
Tek posle svega ovoga što se odigralo, uvideli smo u kakvim
smo zločinima indirektno učestvovali u našoj kampanji za vreme
prvih procesa, i koliku moralnu odgovornost nosimo kao
saučesnici u likvidaciji naših prijatelja, ruskih i stranih. Tek pošto
su se naše iluzije razbile o grubu stvarnost, shvatili smo kojim je
putem krenuo kremaljski termidorac sa njegovom klikom
okupljenom oko porodice Kaganovića. Sve iluzije da se tamo radi
isključivo za „čoveka“ razbile su se o stvarnost svakodnevnog
uništavanja najboljih ljudi Sovjetske Unije, čije je ljudsko
dostojanstvo sroljano u blato i potom utopljeno u njihovoj
sopstvenoj krvi. Kada je došlo dotle, da u Rusiji uživaju veća
prava pomješčici, koji su prišli režimu, nego stara boljševička
garda, onda to znači, da se u Rusiji nešto temeljito izmenilo, i da
to nije ona Rusija, u koju smo mi mlađi idealisti verovali i bili
gotovi da podnesemo sve žrtve. Kada smo posle 20 godina
sovjetske vlasti spali na to da konstatujemo da je caristički režim
bio kudikamo humaniji za boljševike kao protivnike, nego
staljinski boljševici (ako se isti tako mogu nazvati) za članove
sopstvene partije, onda obavezno moramo verovati da je to
ustvari postepena likvidacija boljševizma koju Staljin sprovodi

5
uzimanjem u svoje ruke sve državne vlasti i ukupnog partijskog
aparata. I najzad, kada konstatujemo, da je staljinski teror uništio
više boljševika nego što ih je uništio caristički režim, pa možda i
svi kapitalistički režimi zajedno, onda sa kakvim pravom i kakvim
obrazom komunisti traže od buržoaskih režima humaniji
postupak sa njihovim protivnicima?
Kada smo prinuđeni da konstatujemo da komunisti imaju
mnogo više prava u jednoj „truloj“ buržoaskoj demokratiji nego
komunisti u „sovjetskoj demokratiji“, koja ih uništava na desetine
hiljada, onda zbilja ima nešto trulo u tom režimu, a tu trulež ne
treba tražiti na strani streljanih i progonjenih.
I najzad, zar se moralo pribeći masovnom streljanju
opozicionih elemenata u partiji, kada su komunisti protiv smrtne
kazne, i kada je ista ukinuta i za kriminalce? Zar u Sovjetskoj
Uniji nema dovoljno zatvora i prostora gde bi se mogli „izolovati“
opozicionari, ako se već nije moglo ili htelo sa njima sarađivati;
zar nije bilo bolje i čovečnije te zaslužne borce sovjetske revolucije
poslati u Sibir ili još dalje, na polarna ostrva, nego ih podaviti u
raznim Ljubjankama? Kakva ironija! Mi zahtevamo od
buržoaskih reži-ma blage kazne za komuniste, a niko od nas nije
se usudio da zahteva od „komunističke“ Rusije blaže kazne za
komuniste iz opozicije, koji nisu ni špijuni ni izdajnici, već smo
naprotiv, zapenušanih usta tražili u rezolucijama i u štampi za
one koji su bili naši učitelji i koji su bili stvarni tvorci sovjetske
vlasti, da treba da umru „kao psi“, čime smo stalno kuražili ubice
da produže svoj krvnički posao.
Zatim, mi svakoga dana govorimo o kulturi, i što je još
najsmešnije propovedamo da je sovjetska vlast nosilac kulture i
branilac iste od međunarodnog fašizma, dok se za to vreme ta ista
vlast služi istim nekulturnim i varvarskim metodama protiv
svojih sopstvenih članova. Mi smo se rugali zemljama koje su
spaljivale marksističku, jevrejsku i demokratsku literaturu, dok
danas nema ni u jednoj ruskoj biblioteci dela Trockog, Buharina,
Zinovjeva, Bezimenskog, Pasternaka, Koljcova i drugih, koja su

6
svakako spaljena (kao što smo mi po nalogu Kominterne spalili
brošure poslednjeg sekretara Kom. partije Jugoslavije Milana
Gorkića u Parizu). Nijedna ruska vojna biblioteka ne raspolaže
više delima streljanih sovjetskih maršala, a naročito Jegorova koji
je pisac skoro svih vojnih udžbenika i velikog broja čuvenih
vojnih studija.
Nikada nijedna ljudska zajednica nije mogla da napreduje ni
da se razvija bez discipline. Ali isto tako nikada i nijedna
zajednica nije mogla opstati ako je ona od svojih članova tražila
samo obaveze, a nije im davala i prava. A osnovno pravo člana
jedne zajednice, jeste pravo da može slobodno braniti svoje
uverenje pred članovima te zajednice, slobodno kritikovati njene
nedostatke i zloupotrebe koje se mogu desiti prilikom izvođenja
njenog programa. To naročito važi, za radničke zajednice, jer su
radnici prvi shvatili značaj slobode i demokratije, jer su oni bili
prve žrtve nasilja i bezvlašća. Jedna radnička partija ne može se
zamisliti bez unutrašnje demokratije i prava njenih članova na
kritiku. To su nas učili prvi proleterski učitelji Marks i Engels, to
nas je učio i Lenjin, pa je to, kao što ćemo videti kasnije,
ponavljao i Staljin. Princip demokratije i prava autokritike
stavljen je na čelo statuta komunističkih partija. Taj princip
postoji i danas, ali nažalost, samo na hartiji, te i pored toga, lete
glave njenih najboljih članova, a ostali, koji su preživeli ovo
katastrofalno krvavljenje nisu sigurni da će zamrknuti i osvanuti.
Nikada u jednoj zajednici svi ljudi nisu jednako mislili po
svim pitanjima, ako već nisu pustili jednog između njih da za njih
misli i dela, kako sam nađe za shodno. Čak i verske zajednice,
koje su u ime viših sila tražile od svoje pastve da se bez
razmišljanja i bez rezerve pokore dogmama, i one su imale svojih
članova, koji su te uslove podvrgavali razumu. Hrišćanstvo se
podelilo na bezbroj sekti i jeresi, pa da ipak nije ništa izgubilo od
svoga prvobitnoga. Pa i u radničkim partijama nije moguće da svi
imaju iste poglede po svim problemima i svim pitanjima. Otuda
su se u svim partijama, pa i u boljševičkoj, po raznim problemima

7
i u razna vremena javljale struje koje nisu delile mišljenje većine,
ili koje su katkada imale čak i apsolutnu većinu u odnosu prema
vođstvu. Ipak, sve to nije ni najmanje naškodilo boljševičkom
režimu, jer, kako je nekad govorio Staljin, kritika samo učvršćava,
a nikako ne razara.
Staljin je hteo, međutim, da svi misle kao i on, pa makar to
bilo i po cenu totalnog istrebljenja svih nekonformista, pa makar
to razorilo i sam boljševički režim. Streljao je po grupama.
Streljani su trockisti, mjasnikovci, zinovjevci, buharinisti pa čak i
staljinovci, koji se nisu slagali sa ovakvim načinom likvidacije
opozicije; i najzad, čak i oni koji su za račun Staljinov bili izvršioci
ovog krvavog dela, kao što je slučaj sa Ježovim i dr. Potom su
streljani u Kominterni svi oni koji su delili mišljenje šefova
opozicionih grupa. Najzad, došao je red i na strane komuniste,
koji su makar kad i makar gde izrazili mišljenje koje se nije slagalo
u onom momentu sa partijskom „linijom“. Svi su streljani samo
zato što su verovali da imaju prava da slobodno govore u svojoj
partiji i da brane svoja gledišta pred partijskim članstvom, Jer im
to dozvoljavaju i garantuju partijski statuti. Eto, to je razlog
streljanja. Sve drugo je fantazija.
Ko je izvršio sve ove zločine nad stranim komunistima?
Sovjetska policija GPU po nalogu Staljinovom. GPU je policija
jedne države. Sada nam je prvi put palo u oči da sovjetska policija
ima prava na naše živote isto onako kao i na živote sovjetskih
građana.
Mi iz baze, imali smo pred očima partijske statute i partiju
koja je isključivo nadležna da primenjuje kazne nad svojim
članovima ali samo u okviru tih statuta. Najveća je kazna
isključenje, protiv koga smo imali prava da se žalimo partijskom
kongresu, pa čak i Kominterni. Međutim, videćemo, kako su naši
partijski predstavnici u Moskvi i ugledni partijci streljani od
strane GPU-a jer su nekada bili u opoziciji isto onako kao i
članovi partije Sovjetske Unije. To se sve čini bez znanja
partijskog članstva i bez njegovog odobrenja, a svakako i protiv

8
volje tog članstva i partijskih organa, nadležnih za kazne, ali ne i
za streljanje. Za streljanje stranih komunista, a među njima i
jugoslovenskih, ne samo da nije traženo odobrenje od partijskih
instanci, nego su i one same razorene ili desetkovane, bez ikakvog
prethodnog obaveštenja partijskog članstva, a naročito bez
objašnjenja u čemu se sastoje njihove „izdaje“ i njihova
„špijunska“ rabota.
Iz ovoga izlazi, da kao članovi komunističke partije, nismo
ništa do žrtve i sluge jedne strane policije, jedne strane države,
koja više nije ono u što smo ranije verovali.
Streljani strani komunisti (kao i domaći), to su mahom bili
oni koji su bili u opoziciji pre 10 ili 15 godina, i koji su još odavno
kapitulirali pred „staljinskom linijom“ bilo iz straha, bilo iz
bojazni da se ne cepa partija. To je slučaj sa većinom ruskih
komunista i skoro sa svim stranim, pa i jugoslovenskim
komunistima. Ali, kako jedan neznatan broj od njih nije bio
položio oružje, i kako su kritike opozicije dobijale svoje
opravdanje u samom Staljinovom radu, počelo se sa streljanjem
svih njih bez obzira na njihovo „pokajanje“ i na njihovu odanost
staljinizmu. I dr Sima Marković, šef srbijanskog proletarijata dao
je izjavu da je „grešio“ u njegovom nacionalnom pitanju, i da više
ne misli kao ranije pa je ipak pao, iako je sada i sam Staljin
prihvatio Simino gledište za Jugoslaviju po nacionalnom pitanju.
Isti je slučaj sa svim ostalim grupama Jugoslovenske partije, mada
su još odavno svi likvidirali svoje grupe i frakcije i odano
sarađivali u partiji ukoliko su im partijski poslovi poveravani.
Otuda i nije nikakvo čudo, što su u ovoj opštoj hajci protiv
nekonformista upotrebljena sva, pa i najnedostojnija sredstva.
Kada su mogle da se iznesu nemoguće optužbe protiv optuženih,
onda kakvim se sve sredstvima nije služilo da se te optužbe
prikažu bar približno kao tačne. Što su „mrtve duše“, razni
provokatori i istinski špijuni, a naročito elementi tuđi radničkom
pokretu našli pogodan teren da se u novoj situaciji svete ili da se
popnu u birokratskoj staljinskoj hijerarhiji, to je nešto sasvim

9
normalno u takvoj situaciji, jer ćemo videti kasnije, kakvih je ove
zloupotreba bilo u gonjenju i masakriranju starih boljševika.
Otuda i nije čudo, što se ta tragična situacija presadila i u strane
partije, a naročito u Jugoslovensku. I kod nas su slične individue
odigrale svoje nedostojne uloge provokatora i doprineli da se
otera skoro sve partijsko vođstvo u smrt ili u Sibir. Sva su sredstva
upotrebljena u terećenju ljudi koji su imali tu nesreću da su se
nalazili u Sovjetskoj Uniji, kada je otpočeo staljinski teror. Pošto
je izvršen posao u Moskvi, što uostalom nije bilo tako teško,
počela je staljinska hajka protiv jugoslovenskih komunista u
Parizu, a potom i u Jugoslaviji. Momenat je bio dragocen, da se
najure iz partije ne samo takozvani „gorkićevci“, već i
„markovićevci“, „cvijićevci“ itd. Sav posao ovih nekoliko
puzavaca koji su se našli zahvaljujući Gorkiću na čelu partije (jer
je na kraju krajeva ipak nekoga trebalo ostaviti na čelu partije)
sastojao se u tome da pronađu one partijce, koji bi eventualno bili
kadri da ometaju njihove poltronske rabote, pa da ih „očiste“ kao
„nesigurne elemente“. Ti ljudi, koji su sve do poslednjeg dana
važili kao najvatreniji „gorkićevci“ zadržani su na čelu partije
naročito usled toga, jer zbilja, osim njih nije više nikoga ostalo, u
koje bi Staljin imao poverenja. Možda do prve prilike, kao i u
Rusiji, dok se ne nađu gori.
Ali oni se nisu zadržali samo na denuncijacijama sovjetskoj
policiji. Tamo gde nisu mogli da se posluže GPU-om, oni su
denuncijacijama prizivali u pomoć buržoaske policije. Sva su za
njih sredstva dozvoljena, kao i za njihove moskovske kolege.
Navešću samo jedan primer, koji tako živo ilustruje kakvim su sve
sredstvima bili u stanju ovi ljudi da se posluže.
U julu mesecu 1938. godine, pariska policija je otkazala
gostoprimstvo dr Labudu Kusovcu, I. Mariću i njihovim ženama,
zatim piscu ovih redova i još nekolicini naših intimnih saradnika i
prijatelja. Palo nam je u oči, da među izgnanim nema nijednog od
staljinovaca. Ovo izgnanstvo je bilo vrlo zagonetno, jer se znalo da
smo mi skinuti sa svih partijskih poslova još 1937 godine, odmah

10
posle hapšenja sekretara partije Milana Gorkića u Moskvi. Kada
smo se obratili francuskoj Komunističkoj partiji da preko svojih
organa interveniše kod g. Ministra unutrašnjih dela, njen
predstavnik, koji vodi računa o ovim poslovima, izgovorio se da
ne može odmah da interveniše, jer je potrebno prethodno da se
povede o nama anketa, da se vidi da li smo članovi partije, itd. U
stvari to je bio samo izgovor, jer smo svi bili kod francuske
Komunističke partije legalizovani, a ovaj nas je skoro sve i lično
poznavao. U to vreme naređeno je u Centru veza i Crvenoj
pomoći da o nama ništa ne preduzimaju. Tada sam se obratio Ligi
za Pravo čoveka koja je sa dosta muke uspela da obustavi moj
izgon, te koristim priliku da se i ovim putem zahvalim g. Viktoru
Bašu i Emilu Kanu na svesrdnom zauzimanju. Tek posle 4
meseca, pošto je Crvena pomoć saznala da sam se izvukao,
izvestila me je da je partija „odobrila“ intervenciju.
U toku te intervencije mojih prijatelja uverio sam se da naš
izgon nije tražilo jugoslovensko poslanstvo već je denuncijacija
došla sa druge strane. Ovi vajni predstavnici partije poslužili su se
denuncijacijama kod francuske policije, bilo preko francuske
partije, bilo preko agenata GPU-a.
Drugi dokaz direktnih denuncijacija je, takođe, interesantan.
U jednom pariskom listu („Liberter“ od 29. XII 1938), posle
jednog uvoda protiv beogradske policije stoji i ovaj pasus:
„Sa svojom plejadom špijuna, provokatora i duplih agenata
kamufliranih u svim političkim partijama, a naročito u
komunističkoj partiji, kao što je slučaj sa Pavlom Bastajićem,
Mustafom Golubićem, Osojcem (valjda Kusovcem), Andrijom ili
’Eriestom’, Rajkom Jovanovićem, a naročito bivšim generalnim
sekretarom KPJ Gorkićem, koji je izdao knjigu ’Novim putevima’,
u kojoj pruža dželatima protiv radničkih boraca oružje; sa ovom
ekipom, kao i sa drugima, Aćimović, ministar policije nove vlade
Stojadinovića, mnogo obećava itd.“
Utvrdili smo da ovaj napis dolazi iz partijskog vođstva iz
Pariza, a i sama terminologija je dovoljan dokaz ove notice, jer je

11
ista kao i ona koja se upotrebljava protiv nekonformista u
Moskvi, kao i u partijskoj štampi u Parizu.
Sve to, nateralo me je da izađem pred javnost sa ovom
brošurom i da joj bar približno predstavim bilans staljinskog
terora od 1935. godine pa do danas, kako u ruskoj Komunističkoj
partiji, a tako isto i u ostalim. Moj posao nije bio lak tim pre, što
je skoro nemoguće doći do podataka o klanju i zatvaranju
domaćih i stranih komunista, jer o njima ne piše mnogo ni sama
sovjetska štampa.
Otuda sam bio prisiljen da crpim podatke iz raznih brošura,
časopisa, listova, francuskih i ruskih, kao i iz dela „dezertera“, koji
su uspeli da umaknu svojim dželatima. Trudio sam se naročito da
ne uvrstim u listu poklanih one žrtve čije je streljanje
demantovano, mada je bilo takvih slučajeva, da su moskovski
listovi po tri puta demantovali streljanje nekog „špijuna“, pa da ga
posle izvesnog vremena uvrste u spisak streljanih.
Da bi čitaocima bilo što jasnije ovo termidorsko ludilo, dao
sam biografije većine streljanih da bi se videlo kakve su sve uloge
igrali pre revolucije, za vreme, i po uzimanju vlasti u Sovjetskoj
Uniji, a to će biti, takođe, dovoljan dokaz o nemogućnosti optužbi
o takozvanoj „špijunaži“ i „izdajstvu“.
Trudio sam se da to „čišćenje“ predstavim po komesarijatima,
odvojivši partijski aparat od državnog, što je inače dosta teško,
kada se zna da osim malog broja, skoro svi visoki državni
funkcioneri su istovremeno i članovi partijskih instanci.
I najzad, cilj je ove brošure da prikaže pravo stanje u
Sovjetskoj Uniji, da prikaže i razgoliti ovaj režim krvi i niskih
kleveta koje je zaveo Staljin u zemlji sa njegovom policijom, te da
na taj način podstakne radničke i napredne elemente da povedu
energičnu akciju u korist žrtava staljinskog terora, da traži pravo
izlaza iz Sovjetske Unije svih uhapšenih i isključenih koji još nisu
streljani, i najzad da traže amnestiju svih političkih zatvorenika, a
naročito stranaca.

12
 Budući da su masovna streljanja zauzela takve razmere, da se
više ne može ćutati, potrebno je dići glas protesta i učiniti sve da
se još preostale žrtve staljinskog termidora spasu iz Sovjetske
Unije, koja je Staljinovom voljom pogazila osnovno pravo stranih
političkih emigranata – pravo azila. Ako još nisu streljani Sima
Marković, Milan Gorkić, Filip Filipović, Horvatin, Novaković,
Cvijić i drugi. (što na žalost izgleda da je sve svršeno), sveta
dužnost radnika i naprednih elemenata je da se traži njihovo
puštanje na slobodu i dozvoli da mogu slobodno napustiti
staljinsku Sovjetsku Uniju.
Potrebno je zatim naći neki izlaz, neki novi put za radničko i
napredno delovanje. Potrebno je učiniti sve da se otresemo
policijskog staljinskog tutorstva, da stanemo na naše noge i da
učinimo kraj zločinačkom istrebljivanju radničkih boraca koje
Staljin kolje u raznim Ljubjankama.
Ali, pre svega, treba spasavati ljude. Treba braniti čast i istinu
od laži i kleveta.
Kao jedan od bliskih saradnika, svakako streljanog, poslednjeg
sekretara partije Milana Gorkića, povlačeći se iz partije, hteo sam,
najzad, da sa ovom brošurom doprinesem u pročišćavanju
situacije i rasvetljavanju istine.

13
 I
DEMOKRATIJA I PRAVO KRITIKE U
PARTIJI

Ovakav način uništavanja partijskih kadrova u protivrečnosti

je sa osnovnim pravom čoveka i građanina, pravom koja mi u
svakoj prilici tražimo od buržoaskih režima, kada su u pitanju
gonjenja naprednih elemenata. Sa druge strane, ovakvo varvarsko
istrebljivanje, ne političkih protivnika, nego nekonformista je,
takođe, u apsolutnoj protivnosti i sa komunističkim doktrinama,
koje kao prvi princip ističu: unutrašnja demokratija u partiji i
pravo kritike partijskih članova.
Gonjenje starih boljševičkih kadrova od strane Staljina i
njegove klike, masovno streljanje svih nekonformista, članova
partije, je dokaz da se o toj demokratiji kao ni o pravima članova
u Boljševičkoj partiji ne može govoriti. Međutim, još i danas, ne
samo u komunističkim partijama izvan Sovjetske Unije, već i u
statutima Boljševičke partije nalaze se na počasnom mestu ovi
osnovni principi komunističkih partija koje je Staljin pogazio,
prisilivši i ostale partije da to isto učine. Na ovaj način ukinuto je
osnovno pravo partijskog članstva, te u komunističkoj partiji su
sada zadržane samo dužnosti i slepa pokornost vođstvu što u
mnogome liči na fašizam. To radnici, okupljeni oko
komunističkih partija svakako nisu hteli.
Prema komunističkim teoretičarima, proleterska demokratija
treba da bude kudikamo šira od svake buržoaske demokratije.
Lenjin sam, prilikom polemike sa Kauckim, piše:

14
 „Proleterska demokratija je hiljadu puta demokratskija od
svake buržoaske demokratije. Sovjetska vlast je 1 000 puta
demokratskija od svake buržoaske republike.“
Ovaj osnovni princip unutrašnje demokratije prenet je u
programe svih komunističkih partija. U svim, naročito u legalnim
partijama može se na prvom mestu naći stav o unutrašnjoj
demokratiji i slobodi diskusije u partiji. Francuska Komunistička
partija u svojim statutima ovako objašnjava princip demokratije i
slobodu kritike:
„Struktura partije se bazira na principu demokratskog
centralizma, tj. diskusija je slobodna u našoj partiji; svak ima
pravo da iznese svoje mišljenje i da ga brani od ćelije pa do
Centralnog Komiteta.“
Pravo kritike proističe iz principa demokratije u partiji. Po
njemu se uglavnom i meri demokratija u jednoj ljudskoj
zajednici. Lenjin nas sam o tome uči:
„Boljševički metod nas uči o neophodnosti autokritike, jer
smo mi partija autokritike, jer smo partija proletarijata.“
„Mi ne samo da se ne bojimo kritike, veli dalje Leljin, već
izlazimo pred radničku klasu golih grudi izlažući joj politiku
partije sa njenim nedostacima. Partija se čeliči autokritikom.“
U jednoj proleterskoj zajednici sloboda kritike treba ne samo
da je pravo, već i prva i najosnovnija dužnost jednog člana te
zajednice. Kritika je način da se ukaže na greške koje se mogu
desiti u sprovođenju partijske politike i izvođenju njenog
programa. Isto tako i priznati njene greške i ukazati na njih
iskrenom kritikom i samokritikom, najbolja je garancija da jedna
zajednica, da jedna partija ne skrene sa pravog puta i ne ogreši se
o statut i program oko koga je okupila svoje članove. Ukinuti to
pravo, znači sigurno poći stranputicom. Otuda Lenjin veli:
„Priznati otvoreno grešku, otkriti njene uzroke, analizirati
situaciju koja ih je prouzrokovala, ispitati pažljivo sredstva da se
ona ispravi, to je znak ozbiljne partije.“

15
 Ali ne samo da je tako govorio tvorac boljševizma Lenjin, to je
kasnije ponavljao i njegov „zamenik“ Staljin, kao i Lazar
Kaganović, jedan od najglavnijih pomagača Staljinovih u
istrebljivanju starih boljševičkih kadrova. U aprilu 1934, na
partijskom kongresu, koji je održan neposredno pred početak
sovjetskog termidora Staljin veli:
„Verifikacija partijske politike vrši se ne po njenim parolama i
odlukama, već po njenim delima, jer je samo tako moguće osvojiti
mase i zadobiti njihovo poverenje.“
Na sednici Centralnog komiteta Boljševičke partije, koja je
održana u aprilu 1929. godine posle oštre kritike opozicije
potvrđen je princip „autokritike“ i demokratije u partiji.
„Autokritika nam je, veli Staljin tada, potrebna kao vazduh i
voda. Čak i ako radnička kritika ne sadrži ni 50% istine, njena je
vrednost pozitivna.“
Lazar Kaganović, drugi sekretar partije, takođe, veli na XVII
partijskom kongresu:
„Slobodna i ozbiljna kritika problema partije u raznim
organizacijama partije je za svakog člana Komunističke partije
osnovno pravo koje proizilazi iz unutrašnje demokratije partije.
Samo na bazi unutrašnje demokratije u partiji, može se u osnovi
razviti boljševička kritika.“
To je samo teorija, praksa je nažalost nešto sasvim drugo.
Još za života Lenjinovog, a naročito posle njegove smrti,
počela je po etapama da iščezava demokratija u Boljševičkoj
partiji, a potom i u ostalim komunističkim partijama, da bi sada
pod Staljinom partija postala konformistička. Posledica tog
krutog, skoro fašističkog konformizma, dovela je do klanja
nekonformista u Sovjetskoj Uniji. Svi oni koji se nisu slagali, pa
makar i na najneznatnijim pitanjima sa Staljinovskom „linijom“,
zahvaljujući faktu da je Staljin imao u rukama policiju i partijski
aparat istovremeno, bili su još od prvih dana progonjeni,
zatvarani ili deportovani. Oni koji su se usudili da kritikuju
izvesne radnje ili intrige Staljinove koje su imale za cilj zavođenja

16
njegove lične diktature nazivani su „levi“, „desni“, „centar“ itd.
Kao takvi marljivo su odstranjivani od partijskih i državnih
funkcija, a na njihovo mesto postavljani su ljudi, bez velikih
vrednosti, moralnih ni intelektualnih, razni karijeristi, koji su u
svakoj zgodnoj prilici uspevali da ubede Staljina u svoju lojalnost i
u slepu pokornost „najboljem od najboljih“ i „jedino
nepogrešivom Staljinu“.
Još na XI kongresu partije, jedan od prvih opozicionara i
nekonformista, Šljapnikov, gorko se tuži:
„Drug Frunze je obećao da će me ubediti pomoću mitraljeza o
ispravnosti njegovog gledišta.“
Na istom kongresu Kosior, potonji sekretar Ukrajinske
Komunističke partije i desna ruka Staljinova u Ukrajini (a koji je
danas samo zbog toga iščezao) iznosi teške optužbe protiv
pokušaja uništenja demokratije u Partiji:
„Sistem direkcije naše partije, veli u svom govoru Kosior,
postao je birokratski i imperativan, i do izvesne mere vojnički,
kao za vreme ratnog perioda. Tvrdim da je Centralni komitet
počeo da obrađuje borbu frakcija To je režim pesnice.“
Usled ovakvog stanja u partiji i usled takvog stava partijskog
vođstva napustio je partiju veliki broj starih boljševika.
Aleksandra Kolontaj, šef „Radničke opozicije“, kritikujući
NEP, takođe, oštro napada uništavanje demokratije u Partiji:
„Nova politika umanjuje aktivnost partije. Misao je ugušena.
Uzrok tome leži u režimu partije. On mora da se izmeni da bi se
radnici osetili kao u svojoj kući i da mogu u njoj da primenjuju
politiku klase.“
Ovim pojedinačnim kritikama protiv ugušivanja demokratije
u partiji formiraju se i pridružuju se i pojedine grupe i frakcije
koje protestuju protiv diktature u partiji, bilo preko svojih grupa,
bilo čak i zajedno sve grupe.
Poznata grupa „46“, stari boljševici na čelu sa Pjatakovim,
Muralovim i Serebrijakovim, koji su na vreme osetili svu opasnost
od Staljinove politike u partaji oštro protestuje protiv

17
konformizma koji Staljin sve više praktikuje u partiji u svom
memorandumu oni između ostalog vele:
„Loša direkcija paralizira i razara partiju. Partija prestaje u
velikoj meri da bude živa aktivnost, da bude aktivna itd. Umesto
toga vidimo da je partija sve više i više podeljena. Sa jedne strane
hijerarhija sektaša, sa druge masa članova.
Ima profesionalnih funkcionera partijskih naznačenih odozgo
i solidna masa komunista, sa druge strane, koji ne uzima
nikakvog učešća u životu partije.“
Ova grupa dalje traži primenu statuta u životu partije, traži
široke konferencije članova partije, gde se slobodno mogu
diskutovati svi problemi koji se postavljaju u partiji i državi.
Komunista Štusov traži, takođe, na XI Kongresu da članovi
partije mogu slobodno govoriti i da im se ne preti kaznom jer su
se usudili da „govore danas ono što je juče rekao Lenjin“
U ovoj borbi za demokratiju u partiji učestvuje i Trocki sa
Krasinom, Osinskim i drugim.
Ova pravilna boljševička kritika starih boljševičkih kadrova i
tvoraca Boljševičke partije imala je velikog odjeka u ruskim
radničkim masama, što je nateralo Politbiro partije da usvoji, i još
jednom, rezoluciju o unutrašnjoj demokratiji u partiji, iako je ista
figurirala u partijskim statutima. To je bilo 1923 godine, dakle još
za života Lenjinovog. Lenjin umire, a sa njim i sama rezolucija,
odnosno demokratija u Boljševičkoj partiji.
Posle smrti Lenjinove, a naročito pred donošenje
petogodišnjeg plana, opoziciji se pridružuju skoro svi stari
boljševici. Poznat je još i memorandum „83“, čija je lista, zajedno
sa listom pređašnjih opozicionara, bila lista za streljanje nekoliko
godina kasnije. 1928 nastaje druga etapa učvršćivanja lične
diktature Staljina i njegove birokratske klike. U to doba spada
oštra borba opozicije protiv Staljina i skoro opšte neslaganje svih
starih boljševika sa njegovom politikom. Tada Staljin ostaje u
manjini. Protiv njega je čak i Vorošilov, koji je odlučno ustao

18
protiv nasilne kolektivizacije sela, odbivši da upotrebi vojsku
protiv pobunjenih seljaka.
Tada se već jasno vidi nekoliko struja koje su imale većinu u
partiji, te su se mogle dosta lako otresti Staljina i njegove
birokratske klike. Ali njihova neodlučnost ih je koštala docnije
života. Ne samo da nisu ujedinili snage u borbi za demokratiju a
protiv lične diktature Staljinove, već su jedan za drugim počeli da
kapituliraju, isključivo zbog toga da bi izbegli rascep partije koja
im je bila preča od svega. Pokušaj na XIV kongresu da se dođe do
izmirenja i da se sve grupe uzmu na rad u partiji i da im se
dozvoli slobodna aktivnost pod direkcijom CK partije je propala,
jer je Staljin odbio sa njima saradnju. Tada Lašević tvrdi „da je
partija prisilila opoziciju da ide u šumu“.
Kada je opozicija uvidela da je napravila katastrofalnu grešku
pribira se, ujedinjuje se, jer su uvideli da su njihove kritike i njeni
pogledi i po kolektivizaciji i po stanju u partiji i državi bili u
velikoj meri ispravni. U radničkim masama, naročito među
partijcima, simpatije prema opoziciji rastu. Birokratski kremaljski
režim počinje da se ljulja iz temelja. Da bi se sačuvala lična vlast,
potrebno je bilo uništiti opoziciju. Otuda i dolazi masovno
streljanje svih boljševika iz opozicije od 1920-1936. godine.
Streljane su sve grupe, zapravo svi njeni predstavnici: grupa
„Radnička pravda“, „Radnička grupa“, grupa Trockoga, grupa
Preobraženski-Smirnov itd.
Predstavnici ovih grupa i skoro sve njihove poznate pristalice
„nekonformisti“, uništeni su ognjem i mačem da bi se sačuvala
vlast grupe birokrata i terorista, koji su obojili Sovjetsku Uniju
krvlju njenih tvoraca.

19
 II
STRELJANJE DRŽAVNIKA, OFICIRA I
VIŠIH ČINOVNIKA

Krvava metla je naročito prošla kroz državne institucije.

Prema statistici koju sam vodio još od prvih dana sovjetskog
termidora, streljan je 1 predsednik Saveta narodnih komesara, 4
potpredsednika i oko 30 narodnih komesara (ministara) centralne
Sovjetske vlade, 24 ambasadora i poslanika na strani. Što se tiče
federalnih republika, streljano je 4 predsednika republika, 11
predsednika Saveta narodnih komesara (predsednika vlade),
preko 40 narodnih komesara (ministara) i bezbroj potkomesara i
viših državnih funkcionera. Od vojnika je streljano 3 maršala, 35
generala i 19 admirala. Ovoj impozantnoj grupi streljanih
boljševika treba dodati stotine i hiljade viših i nižih sovjetskih
činovnika, desetine hiljada oficira, koji su svi priložili svoje živote
na Staljinov žrtvenik, ne kao heroji, kakvi su bili za vreme
građanskog rata, već kao „špijuni“ i „izdajnici“, kako bi na
njihovim leševima Staljin što bolje učvrstio svoju ličnu diktaturu i
sprovodio svoju sopstvenu politiku.

20
 1.
STRELJANJE LENJINOVOG NASLEDNIKA
RIKOVA

Posle smrti Lenjinove, na položaju predsednika Saveta

narodnih komesara centralne Sovjetske vlade zamenio ga je
Rikov. Rođen 1881, član je partije od njenog stvaranja. Seljački
sin, po svršetku prava u Kazanu, sav se posvećuje partijskom
ilegalnom radu, izlažući se progonima i osudama. Član je
Centralnog komiteta Boljševičke partije još od njenog stvaranja.
Posle revolucije zauzimao je najveće položaje u sovjetskoj
državnoj administraciji: Predsednik Ekonomskog saveta,
potpredsednik Saveta rada i Odbrane, član Centralnog komiteta i
Politbiroa, potpredsednik Saveta narodnih komesara, a po smrti
Lenjinovoj dolazi na položaj predsednika vlade. Pošto se 1930
priključuje opoziciji i vodi energičnu borbu za demokratiju u
partiji, a protiv lične diktature Staljina i njegove klike,
suspendovao ga je i postavio na njegovo mesto Molotova. Kada se
„pokajao“, Staljin ga je postavio za komesara pošta i telegrafa, na
kojem je položaju i zatvoren. Osuđen je, kao opozicionar u
procesu sa Jagodom i streljan sa još 15 „špijuna“ kao „izdajnik“.

21
 2.
STRELJANJE POTPREDSEDNIKA SAVETA
NARODNIH KOMESARA

Od potpredsednika Saveta narodnih komesara centralne vlade

streljani su Kamenjev, poznati boljševik, bivši direktor „Pravde“,
centralnog organa Boljševičke partije, član Centralnog komiteta i
Politbiroa partije, sovjetski ambasador u Rimu i Londonu Delegat
na Brestlitovskoj konferenciji mira, predsednik Sovjeta u Moskvi,
predsednik Saveta rada i Odbrane, direktor Lenjinovog Instituta,
direktor izdanja Lenjinovih dela i komesar unutrašnje trgovine.
Kamenjev je član opozicije još od 1928 godine i posle izgona
Trockog iz Sovjetske Unije postaje njen stvarni šef. Posle ubistva
Kirova zatvoren je i osuđen zajedno sa Zinovjevim na 5 godina
robije, a potom za isto delo kao opozicionar osuđen je na smrt u
grupi Zinovjeva i streljan.
Čubar, veliki prijatelj Staljinov, zatvoren je i iščezao, po svoj
prilici streljan. Čubar je bio predsednik Saveta narodnih
komesara za Ukrajinu, sa koga je položaja zamenio u
komesarijatu finansija uhapšenog Grinku, i najzad ga Staljin, kao
svog poverljivog čoveka postavlja za potpredsednika Saveta
narodnih komesara centralne vlade. Nikada nije bio trockista, niti
je pripadao ma kojoj antistaljinskoj grupi. Njegovo hapšenje u
Moskvi je izazvalo pravo zaprepašćenje, pošto je smatran za
jednog od najodanijih staljinovaca. Njegovo hapšenje uopšte nije
ničim motivisano. Pronose se vesti da je uhapšen jer se protivio
streljanju opozicionara.
Rudzutak je član Politbiroa partije još od 1926 godine. Posle
prvog „čišćenja“ Staljin mu je poverio položaj potpredsednika
Saveta narodnih komesara centralne Sovjetske vlade. Posle jednog

22
ličnog napada partijskog organa „Pravde“ smenjen je i zatvoren
kao „nesposoban“ 17 marta 1938 godine. Njegova je sudbina,
takođe, neizvesna. Nikada nije bio u opoziciji.
Mezlauk (Valerijan), bivši komesar za tešku industriju,
komesar za izgradnju mašina, potpredsednik Gosplana i poslanik
Ufe. Sa položaja potpredsednika Saveta narodnih komesara
zatvoren je zajedno sa Rudzutakom. Uporno su se pronosile vesti
da je i on streljan. Mezlauk, takođe, nije pripadao nijednoj
opozicionoj grupi.
Sulimov je streljan sa položaja predsednika Saveta narodnih
komesara Ruske Republike, zajedno sa još nekoliko narodnih
komesara.

3.
STRELJANJE GENERALNOG SEKRETARA
SOVJETSKE UNIJE

Posle predsednika federalnih republika Kalinjina, najveća

ličnost Sovjetske Unije je njen generalni sekretar. Ovaj položaj
zauzimao je čuveni đurđijski boljševik i lični prijatelj Staljinov
Jenukidze još od 1918 godine. Za njegovo ime je vezano sve
sovjetsko zakonodavstvo i svi dekreti. On je sa Kalinjinom
potpisivao sve reforme i naimenovanja narodnih komesara.
Punih 16 godina Jenukidze je bio druga zvanična ličnost Sovjetske
Unije. Član je partije od 1900. i skoro stalni član njene kontrolne
komisije.
Sa položaja generalnog sekretara Sovjetske Unije skinut je 4.
III 1934. godine zbog „nemorala“. Prema zvaničnom kominikeu
skinut je jer je u njegovoj kancelariji bila zaposlena neka bivša
ruska „princeza“. U stvari ovo je bio samo neposredni povod.
Glavni razlog ležao je u neslaganju sa izvesnim merama u partiji,

23
koje je Staljin preduzimao ne konsultujući nadležne partijske
organe. Drugi razlog leži u tome, što je Staljin u svojstvu sekretara
partije uzeo sve državne poslove u svoje ruke protiv čega je
Jenukidze otvoreno ustao.
Skidanje Jenukidzea sa poslova trebalo je opravdati javno, jer
je on bio jedna od vrlo omiljenih ličnosti Sovjetske Unije. Jedan
od sekretara partije, Hruščov, rekao je na partijskom kongresu, da
je Jenukidze skinut „pošto je izgubio kvalitet pravog boljševika“.
Jenukidze je ustvari otvorio eru staljinskog terora protiv svih onih
koji su pokušali da se odupru njegovoj ličnoj diktaturi u partiji i
državi.
Ali Staljin se nije zadržao na ovoj kazni protiv svog ličnog
druga i prijatelja i protiv jednog od svojih najodanijih saradnika.
Pošto je skinut sa svog položaja, isključen je iz partije 17 marta
1935 godine, a potom je deportiran. Dve godine docnije 21
decembra 1937 Jenukidze je osuđen na smrt i streljan. Tri kazne
za isto delo. Njegova osuda na smrt dokazala je da je istorija
„princeze’ bila samo izgovor za skidanje Jenukidzea sa položaja
generalnog sekretara Sovjetske Unije.

24
 4.
STRELJANJE NARODNIH KOMESARA I
NJIHOVOG POMOĆNOG OSOBLJA

a) Komesarijat spoljašnjih poslova

Od svih državnih ustanova, najviše je stradao Komesarijat

spoljnih poslova. Za tri godine Staljinovog terora u ovom
komesarijatu streljano je 4 pomoćnika komesara Litvinova i 24
ambasadora i poslanika na strani. Jedini koji su spasli svoje glave,
bar za sada, su pariski ambasador Surič, londonski Majski i prvi
pomoćnik Litvinova Potemkin. Svi ostali su ili streljani,
deportirani ili se nalaze još uvek po zatvorima čekajući momenat
kada će se i oni popeti na giljotinu kao „špijuni“. U ovom opštem
klanju sovjetskih diplomata komesar Litvinov je odigrao ulogu
crnca protiv svojih najbližih saradnika, pa, pošto je oterao koga u
Sibir a koga u smrt, došao je red i na njega da na sopstvenoj
grbači oseti svu težinu nemilosti kremaljskog diktatora.
Dobija se utisak da je u ovom klanju sovjetskih diplomata
sledilo svoje šefove skoro sve niže osoblje. Za ilustraciju ovoga
služi nam najbolje sovjetsko poslanstvo u Varšavi, gde je samo za
tri meseca sve osoblje smenjivano tri puta.
Strana štampa je nekoliko puta donosila vesti o padu i
Litvinova, šefa sovjetske spoljne politike. Prema vestima, pak, iz
Moskve, njegov komesarijat bio je „centar špijunaže protiv
Sovjetske Unije“. Isto tako i prema optužnicama protiv
pohapšenih diplomata dobija se utisak da su svi diplomati bili u
službi, bilo Trockoga, bilo raznih svetskih policija. Oni su bili
ništa drugo do obični „kuriri“ Trockoga, pa prema tome i

25
„špijuni“ stranih država. Pa, ipak, i pored svih tih optužbi
Litvinov se najduže održao na položaju komesara. Otuda se
verovalo da je on preživeo termidorsku krizu. Međutim, pada i on
kao žrtva staljinskog terora.
Neposredni povod padu Maksima Litvinova bili su pregovori
o sklapanju pakta sa Engleskom. Njemu su Staljin i većina članova
Politbiroa zamerili da je hteo da zaključi ovaj pakt sa Engleskom
po svaku cenu. Sasvim je bilo razumljivo da je politika Sovjetske
Unije trebalo da se što tešnje veže za demokratske zemlje, budući
da je ona sama dala direktive raznim komunističkim partijama da
povedu u ovom smislu oštru kampanju. Kao prvi rezultat ove
politike došlo je i do ideje narodnog fronta u pojedinim
zemljama. Budući da je ovakva politika bila u skladu sa interesima
svetskog proletarijata koji je bio ugrožen od fašističkih zemalja,
pakt sa Francuskom i pregovori sa Engleskom su bili logična
posledica ove politike. Ovo utoliko više, što je Sovjetska Unija,
odnosno njena Ukrajina bila ugrožena na prvome mestu, i što su
fašističke zemlje povele neku vrstu krstaškog rata protiv Sovjetske
Unije pod firmom „Anti-kominternskog“ bloka.
Međutim, Staljin i njegova klika, s obzirom na njihove metode
i na sve ovo krvavljenje sovjetskih građana bili su mnogo bliži
fašističkim državama nego demokratskim, te su u najkritičnijem
momentu napustili svoje saveznike i time dali Hitleru mogućnosti
da izazove svetsku katastrofu. „Rusija kao faktor mira“ odjedared
je postala saučesnik potpaljivača rata, pa čak i njen najbolji
pomagač. To je bio neposredni povod pada Litvinova, koji je hteo
da produži tradicionalnu mirovnu politiku Sovjetske Unije, koja
je odgovarala, ne samo interesima svetskog proletarijata, već je
bila saglasna i sa boljševičkim doktrinama.
Pored toga, jedan od razloga pada Litvinova jeste taj, što je on
optužen kao „moralni krivac“ za tobožnju situaciju u njegovom
komesarijatu, koji je postao „centar“ antistaljinske akcije.

26
 Tako je pao još jedan stari boljševik „otac kolektivne
bezbednosti“, najveći sovjetski diplomata i posle Brijana, svakako,
jedan od najvećih pobornika mira.
Maksim Litvinov, ili Valah Majer, kako mu je bilo pravo ime,
rođen je u Bjelistoku, koji se sada nalazi u Poljskoj, gde i danas
živi njegova porodica. Još u mladim godinama on prilazi
boljševicima, emigrira i postaje sa Krasinom jedan od
organizatora za ubacivanje u Rusiju boljševičke literature i
propagandista iz inostranstva. Litvinov je bio taj koji je menjao
novac koji je Staljin „eksproprisao“ u Tiflisu radi finansiranja
partije. Usled te njegove aktivnosti, londonska policija ga progoni
iz Engleske, da bi ga posle nekoliko godina primila kao sovjetskog
ministra spoljnih poslova sa svim počastima.
Po povratku iz emigracije Litvinov postaje glavni saradnik
Trockog a potom Čičerina u komesarijatu za spoljne poslove, da
bi kasnije, punih 15 godina, pod najtežim okolnostima diri-govao
sa mnogo uspeha ovim tako važnim resorom, i najzad, da u
njemu pokaže sve sposobnosti odličnog diplomate, a i najvernijeg
izvršioca politike Kremlja. Nikada nije pripadao nijednoj od
opozicionih grupa.
O njegovoj sudbini se vrlo malo zna, kao uostalom i o sudbini
velikog broja uglednih boljševika. Zna se samo toliko, da, čim je
smenjen sa položaja, njegovi su portreti iščezli iz svih ustanova
sovjetskih. Kao narodni poslanik prisustvovao je samo jednoj
sednici Sovjeta u junu 1939., da bi i on potom, svakako, pošao
putem izgnanstva. Kao pre 30 godina!
Sa Litvinovim iščezava jedan od najstarijih Lenjinovih
saradnika, jedan od najuglednijih boljševika, i jedan od
najvernijih linijaša u Boljševičkoj partiji. Smatran je, sve do pada,
za jednog od najintimnijih saradnika i prijatelja Staljinovih.
Od njegovih neposrednih saradnika, potkomesara streljani su
svi osim Potemkina. (Ovaj se održao, svakako, zato što i nije stari
boljševik. Prišao je partiji za vreme revolucije.) Sve su to stari
boljševici koji su za vreme revolucije igrali kapitalnu ulogu.

27
 Sokoljnikov. Stari boljševik, član CK i Politbiroa Boljševičke
partije. Za vreme revolucije komanduje trupama u Turkestanu.
Na drugoj Brestlitovskoj konferenciji mira predsedava sovjetskoj
delegaciji, i u tom svojstvu je i potpisnik Brestlitovskog ugovora o
miru. Potom je delegat u Hagu, ambasador u Londonu,
potpredsednik državnog plana, potkomesar šuma, komesar
finansija i najzad Litvinovljev pomoćnik u komesarijatu spoljnih
poslova, na kom je položaju uhapšen i osuđen kao „izdajnik“ u
grupi Radekovoj na 15 godina robije. Samo zahvaljujući njegovoj
velikoj popularnosti, kako u Rusiji, a tako isto i na strani, Staljin
se nije usudio da smakne i njegovu glavu. Pored Radeka on je
jedini ostao u životu iz poznate grupe osuđenih Radek-Pjatakov.
Pored toga Sokoljnikov je važio kao jedan od najboljih sovjetskih
finansijskih stručnjaka.
Krestinski. Sa položaja potkomesara za spoljne poslove
odveden je na gubilište i Krestinski, jedan od najbližih saradnika
Lenjinovih. Sin profesora gimnazije, po svršenom pravnom
fakultetu sav se predaje boljševičkom radu. Za vreme revolucije
on je generalni sekretar Boljševičke partije, pre nego što se Staljin
dočepao ovoga položaja, sa koga je likvidirao skoro sve stare
boljševike.
Krestinski je član partije od 1903. godine. Od 1921-30. on je
sovjetski ambasador u Berlinu, a potom komesar pravde, komesar
finansija i najzad, potkomesar spoljnih poslova sa koga je položaja
zatvoren i osuđen u grupi Rikova na smrt i streljan kao „špijun“.
Od 1928. pripadao je opoziciji.
Karahan je treći pomoćnik Litvinova koji je na tom položaju
streljan. Jermenin poreklom, rođen je 1889. godine. Pored
Litvinova on je diplomatsku karijeru tekao u komesarijatu za
spoljne poslove. Bio je intimni prijatelj Lenjinov, i ovaj ga je
mnogo cenio usled njegove izvanredne kulture i neobičnog
poznavanja istočnih problema. Sekretar sovjetske delegacije u
Brestlitovsku a potom pomoćnik Čičerina: 1921. Sovjetski je
ambasador u Varšavi, a zatim odlazi u Kinu gde igra vrlo važnu

28
ulogu u Kuomintangu. U Kini je bio jedan od najvernijih
izvršilaca Staljinovih naredbi, pa prema tome protivnik Trockog
po takozvanom „kineskom pitanju“. Po povratku iz Kine
pomoćnik je Litvinova i ambasador u Turskoj, odakle je opozvan
u Moskvu i streljan bez suda 21. decembra 1937. godine zajedno
sa Jenukidzeom kao „odvratni špijun u službi međunarodnog
fašizma“.
Nikada nije pripadao nijednoj opozicionoj grupi u
Boljševičkoj partiji.
Stomonjakov je četvrti pomoćnik Litvinova koji je iščezao.
Poreklom Bugarin, Stomonjakov je bio sovjetski trgovački
predstavnik u Berlinu. Član je kolegijuma za spoljne poslove od
1926. godine. Skinut je sa položaja potkomesara za spoljne
poslove 7. septembra 1938. i prema vestima strane štampe takođe
streljan bez suda.
Ambasadori i ministri na strani. Osim već pomenute trojice
diplomata Majskog, Potemkina i Suriča, svi ostali ambasadori i
poslanici na strani su, ili streljani, ili zatvoreni i deportirani, ili
pak odbili povratak u Moskvu, da ne bi sledili tragičnu sudbinu
svojih kolega koji su po odlasku u Moskvu zatvarani i streljani.
Ovo su mahom stari boljševici, koje je Staljin postavljao za
ambasadore i poslanike na strani da bi ih na taj način odvojio od
radničkih masa i osujetio svaku akciju protiv njegove lične
diktature, jer su to većinom stari boljševici koji su pripadali
raznim opozicionim grupama u partiji.
Malo je diplomata koji su suđeni. Najveći broj je streljan bez
suda. Drugi se nalaze još uvek u deportaciji, ako i oni već nisu
nečujno streljani.
Prema tome, streljani su, ili prognani u Sibir: Daftijan,
sovjetski ambasador u Varšavi; Jurenjev, ambasador u Berlinu;
njegov zamenik Merkulov, tvorac nemačko-sovjetskog pakta,
opozvan je u Moskvu krajem avgusta 1939. i iščezao; Bogomolov,
ambasador u Kini; Trojanovski, ambasador u Vašingtonu; Karski,
ambasador u Angori; Rozenberg, ambasador u Španiji; Azupas,

29
sovjetski poslanik u Finskoj; Brodovski, poslanik u Rigi; Podolski,
poslanik u Kaunasu; Ustinov, poslanik u Talinu, izvršio je
samoubistvo odbivši povratak u Moskvu; Ostrovski, poslanik u
Bukureštu, i lični prijatelj Vorošilova; Jakubovič, poslanik u Oslu;
Raskoljnikov, poslanik u Sofiji, odbio je povratak u Moskvu i
ostao u emigraciji; Beskadijan, poslanik u Pešti; Tairov, poslanik u
Mongolskoj Narodnoj Republici; Antopov-Ovsjenko, generalni
konzul u Barceloni itd. Aleksandra Kolontaj, ambasador u
Štokholmu, odbila je povratak u Moskvu, a potom odbila i da
napusti ambasadu. Njena situacija je za sada neizvesna. Veruje se
da će iz izvesnih razloga, ipak, ostati na položaju, jer se Staljin
mnogo boji njene emigracije.
Prema vestima izvesnih provincijskih sovjetskih listova,
ambasador Rozenberg je „rehabilitovan“ jer je bio „lažno
optužen“. Međutim, do sada nije dobio nikakvu funkciju u
Sovjetskoj Uniji, te prema tome još uvek je njegova sudbina
neizvesna.
Poslanik u Atini Kobecki, opozvan je u Moskvu i po prelazu
sovjetske granice, oglašen je za „narodnog neprijatelja“. Nekoliko
dana kasnije umro je u bolnici u Moskvi pre nego je osuđen ili
deportiran. Kobecki je bio sekretar Zinovjeva.
Od otpravnika poslova iščezli su po opozivanju u Moskvu:
Štajn, otpravnik poslova u Parizu; Vinogradov, otpravnik poslova
u Varšavi; Hiršfild, savetnik ambasade u Parizu; kao i njegov
kolega Tepelov, takođe, savetnik u Parizu. Emigrirali su: Butenko,
otpravnik poslova u Bukureštu i Barmin, otpravnik poslova u
Atini. Nikola Kuzmin, generalni konzul u Parizu po opozivanju u
Moskvu je, takođe, zatvoren.
Od viših činovnika komesarijata spoljnih poslova iščezli su:
Cukerman, šef odseka za Balkan; Fešner, šef odseka za Daljni
istok; Vajberg, šef zapadnog odseka; Nojmap, direktor romansko-
engleskog odseka, i Štern, šef nemačkog odseka itd.
Prema izvesnim stranim listovima, u komesarijatu za spoljne
poslove smenjeno je oko 95% celokupnog osoblja.

30
 Prema tome samo u ovom komesarijatu streljano je ili
deportirano: 1 narodni komesar, 4 narodna potkomesara i 24
ambasadora i poslanika na strani, pored velikog broja činovnika,
viših i nižih.
Ponavljamo da su to sve u pitanju stari boljševici. Otuda nije
na odmet doneti nekoliko biografija staljinskih žrtava, koje će još
jače podvući tragediju starih boljševičkih kadrova koje danas
Staljin istrebljuje.
Antonov Ovsejeiko, bio je u poslednje vreme sovjetski
generalni konzul u Barceloni. U tom svojstvu on je imao za
dužnost da pripremi sa agentima iz GPU-a pokolj španskih
trockista. Oštra kampanja svetskog javnog mišljenja sprečila ga je
u ovom poduzeću. Međutim, ipak, uspeo Je da „likvidira“ šefa
španskih trockista (PUM) Nina. Istovremeno anarhisti optužuju
Antonova da je pripremio ubistvo šefa njihovog, Durutija, na
frontu. Budući da mu je poveren ovako delikatan posao, opšte je
bilo ubeđenje da je Antonov, najzad, zadobio poverenje staljinske
birokratske klike. Ali pod Staljinovim režimom, nikada Jedan
boljševik nije siguran za svoj život.
Kako polovinom 1937. počinje u Sovjetskoj Uniji oštra
kampanja protiv komesara Pravde Kriljenka, u sovjetskim
listovima je izašao kominike kojim se Kriljenko skida sa položaja
narodnog komesara, dok se na njegovo mesto postavlja Antonov-
Ovsejenko. Ustvari, ovo je bio samo mamac da se Antonov
privuče u Moskvu. Već u Odesi prilikom iskrcavanja on je
uhapšen i kao mnogi drugi iščezao. Po svoj prilici streljan.
Istorija boljševičke revolucije tesno je vezana za ime
Antonova-Ovsejenka. Stari boljševik, još 1905. godine on
organizuje pobunu u Sevastopolju, zbog čega je osuđen na smrt.
Ova mu je kazna zamenjena doživotnom robijom. Od tada, pa sve
do revolucije, Antonov je u zatvoru i progonstvu. 1917. godine
njemu pada u dužnost da zauzme zimsku palatu i pohapsi članove
privremene vlade. Od uspeha ove akcije zavisila je, možda, i
sudbina revolucije. U svojstvu šefa vojnog saveta Antonov

31
izvršava ovaj zadatak sa uspehom. Potom je organizator Crvene
vojske u Ukrajini, a zatim sa fronta na front, svuda gde je trebala
jaka ruka. Najpre je sa Pjatakovim (streljan), pa onda sa
Kocjubinskim (iščezao) i Evgenijem Boršom (ubio se), gde odnosi
pobede za pobedama. Komandant petrogradskih trupa, a u 1921.
ugušuje seljačku pobunu na Volgi.
U svojstvu diplomate, predstavljao je Sovjete u Pragu,
Letoniji, Varšavi i najzad, u Barceloni.
Ovsejenko je trockista još od prvih dana. Pošto se i on
„pokajao“ izgledalo je da je najzad potpuno rehabilitovan. Ali, sve
te zasluge i slepo izvršavanje Staljinovih naloga, naročito u
Španiji, nije moglo spasiti život ovog zaslužnog boljševika i
velikog revolucionara. Antonov-Ovsejenko streljan je kao
„špijun“ i „agent međunarodnog fašizma“.
Raskoljnikov Fedor, poslanik sovjetski u Sofiji, odbio je
povratak u Sovjetsku Uniju, budući da je i on stavljen na listu
„narodnih neprijatelja“. Rođen 1892. Raskoljnikov je prišao
Boljševičkoj partiji 1910. godine. Sve do mobilizacije sarađivao je
u boljševičkom organu „Pravdi“ i raznim boljševičkim revijama.
Za vreme revolucije je potpredsednik Sovjeta u Kronštatu i
direktor lista „Glas pravde“, a potom je politički komesar
mornarice i pomoćnik komesara ratne flote; član Vojnog
revolucionarnog saveta i komandant flote na Volgi. Pošto je
zauzeo Kazan, postavljen je za komandanta kaspijske flote, a
zatim za komandanta baltičke flote.
Po svršetku revolucije mornar napušta flotu i postaje
diplomata. Predstavlja Sovjete 1921. u Avganistanu, a po
povratku u Moskvu diriguje revijom „Krasnaja nov“. 1930.
poslanik je u Estoniji, a kasnije prvi poslanik u Bugarskoj.
Raskoljnikov je odličan sovjetski pisac. Pisao je pod
pseudonimom „Ilin“. Najbolje mu je dramsko delo „Robespjer“,
koje se sada sa velikim uspehom daje u Parizu, a koje je dugo
godina uspešno držalo sovjetske pozornice. Dramatizovao je

32
Tolstojevo „Vaskrsenje“, i dao nekoliko zbirki pripovedaka iz
vremena revolucije.
Pokolj stare boljševičke garde našao ga je na položaju
sovjetskog poslanika u Sofiji. Kao stari opozicionar Raskoljnikov
je, takođe, svakog časa očekivao poziv u Moskvu. Najzad, krajem
marta 1938. godine Litvinov ga poziva u Moskvu gde će biti
„naznačen za poslanika u Vašingtonu“. Ovo je bio, ustvari,
mamac kao i za Ovsejenka i mnoge druge, samo da bi došli u
Moskvu. Iz Sofije je krenuo 1. aprila iste godine. Kako mu se nije
žurilo, tek posle pet dana bio je na sovjetskoj granici, gde mu
sasvim slučajno dođe do ruku jedan sovjetski list u kome između
ostalih imena među „narodnim neprijateljima“ nađe i svoje ime.
Tek tu se odluči da emigrira. Došao je u Francusku gde se krio od
agenata GPU i na sam dan potpisa sovjetsko-nemačkog pakta
poludi na francuskoj Rivijeri, od silnog uzbuđenja usled ovog
nezapamćenog izdajstva staljinske birokratske klike.
Meško, direktor „Inturista“, stari boljševik, jedini je od 25
narodnih komesara iz Bakua, koji je preživeo masakriranje
boljševika od strane engleskih trupa. Osuđen je za „nemoral“ na
10 godi-na robije, pošto Staljin nije mogao da ga optuži za
„špijunažu“ ili „trockizam“, budući da nikada nije pripadao
nijednoj od opozicionih grupa.
Tako, dakle, od svih ambasadora i poslanika na strani jedino
su se održali Majski i Surič. Dokle, to nije moguće reći. U svakom
slučaju jedno je tačno, a to je, da su se oni održali ne zato što
uživaju apsolutno poverenje kremaljskih birokrata, već isključivo
usled toga što su se u ovoj opštoj gužvi našli na položajima
ambasadora u Parizu i Londonu, gde su imali da vešto prikrivaju
izdaje koje je Staljin spremao sa Hitlerom.
Tako je staljinska birokratija uspela da liši Sovjetsku Uniju, ne
samo najboljih njenih diplomata, već i najvećih boljševika,
tvoraca partije i najbližih Lenjinovih saradnika.

33
 b) Komesarijat rata

Nema sumnje da je ovaj komesarijat dao brojno najviše i

najdragocenijih žrtava. Može se sa pravom reći da je „čistka“
skoro potpuno razorila viši, a dobrim delom i niži oficirski kadar.
Prema Eriku Volenbergu1, bivšem nemačkom i bivšem
sovjetskom oficiru i vrlo uglednom članu Kominterne, po odlasku
Ježova na položaj šefa GPU-a, Crvena armija je brojala oko 80 000
oficira. Od ovog broja samo je u 1937 godini uhapšeno i streljano
oko 20 000. Svi su bili članovi partije. Prema poznatom
francuskom vojnom piscu generalu Baratijeu, zatvoreno je u
periodu staljinskog terora oko 30 000 oficira, i to naročito viših.
To su mahom politički komesari, vojni šefovi iz doba građanskog
rata, a naročito oni, koji su se formirali u vojnim školama za
vreme dok je bio generalisim Crvene vojske Lav Trocki.
Na kraju 1937 godine, situacija u Crvenoj vojsci bila je više
nego teška. Veliki broj vojnih škola, naročito u Moskvi,
Lenjingradu i Ukrajini bile su raspuštene. Jer su svi oficiri,
nastavnici ovih škola bili pohapšeni ili skinuti sa svojih položaja.
U komandnim jedinicama, u mnogim garnizonima, bilo je takvih
slučajeva, da su novoproizvedeni mladi oficiri, usled nedostatka
oficirskog desetkovanog kadra, preuzimali komandu bataljona i
pukova. Otuda i velika kampanja u tom vremenu za regrutaciju
vojnih pitomaca, čiji je efektiv bio tri puta veći nego prethodne
godine.
Napomenuli smo da je naročito stradao viši oficirski kadar.
Veliki ratni savet koji je izabran 1934 godine sastojao se od
sledećih ličnosti Gamarnik, pomoćnik Vorošilova, prvi politički
komesar Crvene vojske (streljan), Tuhačevski, maršal Sovjetske
Unije i prvi pomoćnik Vorošilova (streljan), Orlov, admiral, šef

1 The Red Army – London, prim. Ž. P.

34
štaba mornarice (streljan), Kalepski (iščezao), Jakir, general,
komandant trupa u Ukrajini (streljan), Kamenjev (umro), Seržo
Ordžonikidze, komesar teške industrije (otrovan), admiral
Muklevič (streljan), general Alksnis, komandant civilne avijacije
(streljan), ostali u životu su još samo Vorošilov i Buđoni.
Od pet novoproizvedenih maršala Sovjetske Unije ostali su u
životu još samo dva Vorošilov i Buđoni Streljani su Tuhačevski,
Jegorov i Bliher.
Teško je reći koliko je streljano generala i viših oficira, jer od
svih streljanja i hapšenja najmanje je sovjetska štampa pisala o
hapšenju i streljanju oficira. Prema pariskom listu „Tanu“ (od 4.
III 1939.) koji je dobro plasiran da bi mogao saznati šta se dešava
iza kulisa u Sovjetskoj Uniji, ovako stoji sa streljanjem višeg
oficirskog vojnog kadra.
Od 19 viših komandanata armije streljano je 13, od 85
komandanata armije (efektivna komanda) ostalo je svega njih 15,
od 195 komandanata divizije streljano je 110, od 406
komandanata brigada streljano je 202.
Imena streljanih viših oficira nije, takođe, lako saznati, jer od
svih streljanih oficira objavljen je samo jedan proces i to
Tuhačevskog i još 6 generala. Svi ostali su streljani bez suda. Ipak
prema sovjetskim, a naročito prema provincijskim listovima
saznaju se nekoliko imena streljanih generala, to su Ačksnis,
Amelin Bjeloe, Đakonov, Dubovoj, Dibenko, Ajdeman, Feldman,
Fšiman, Gamarnik, Gorbačev, Germanovič, Košorin, Kujbišev,
Kork, Levandovski, Muralov, Uboreič, Petrovski, Primakov,
Putna, Semenov, Vencov, Jakir, Geker, Šmit, Savicki, Unšliht,
Feduo, Dajč, Kačalov, Peterson. General Krivicki, šef špijunaže za
Evropu je ostao u emigraciji.
U avgustu 1939. pronele su se vesti, takođe, o hapšenju
generala Šterna, šefa štaba iščezlog maršala Blihera, generala
Lapina, pomoćnika Bliherovog, generala Rapoporta, političkog
komesara vojne akademije „Frunze“. Hapšenje generala Šterna je

35
sovjetska štampa demantovala, jer kasnije se nalazio na listi
odlikovanih viših oficira i general Štern.
Streljani su ili zatvoreni od poznatih sovjetskih admirala
sledeći: Aleksandar Gerais, Dušenov, Djezenov, Koroškin, Ivanov,
Kirejev, Kožapov, Levčeiko, Ludri, Miklijevič, Orlov, Petrov,
Smirnov, Viktorov, Jumašev, Šiškov, Vadacki, Isakov, Aras,
pomorski ataše u Vašingtonu itd.
Od poznatijih političkih komesara u rangu generala pored
Gamarnika, njihovog šefa, streljani su ili zatvoreni: Antonov,
Batorski, Baranov, Bite, Isajenko, Slucki, Solomko, itd.
Ovo je samo približna lista streljanih ili deportiranih
sovjetskih oficira. Teškoća dolazi otuda što njihovi procesi uopšte
nisu objavljivani, ili ih uopšte nije ni bilo. Prema sovjetskoj
štampi održan je samo proces protiv Tuhačevskog i drugova. Svi
ostali su streljani bez suda.
Na ovaj način uništena je čitava plejada heroja građanskog
rata, čijem junaštvu i organizatorskim vojničkim sposobnostima
Sovjetska Unija duguje njeno stvaranje. Ostalo je samo još njih
nekoliko oko Vorošilova i Buđonija, koji su kukavički povili
grbaču pred kremaljskim diktatorom.
Kao i u procesima takozvanih „špijuna i izdajnika“, i ovde se
postavlja pitanje: zašto ovoliko klanje tolikog broja crvenih
oficira?
Veliki broj onih koji su poznavali situaciju u Sovjetskoj Uniji
posle prvih procesa, a koji nisu prihvatili tezu o „špijunima u
službi međunarodnog fašizma“, samo su nagađali razloge
streljanja skoro jedne četvrtine sovjetskih oficira.
Zvanična teza sastoji se u tome, da su sovjetski oficiri
„pogazili zakletvu“ i „izdali klasnom neprijatelju tajne sovjetske
narodne odbrane“. Ako se čak i pretpostavi da je ova teza tačna,
onda nam ostaje da verujemo da Crvena armija ne predstavlja
nikakvu vojnu silu. Ako je u istoj svaki drugi ili treći oficir ili
vojnik špijun ili izdajnik, onda to i nije vojska već banda špijuna,
koji će u prvom okršaju preći na stranu neprijatelja.

36
 Ako se Staljinovo tvrđenje uzme kao tačno, da je Crvena
vojska zaražena špijunažom, a naročito oficiri, koji su svi članovi
partije, onda se Sovjetska Unija i svetski proletarijat mogu samo
stideti jedne takve vojske. Kad Sovjetska vlada nije mogla za 20
godina svoga postojanja da izgradi jedan siguran oficirski kadar
od 170 miliona stanovnika i od 2 miliona članova partije, onda
nam ne ostaje ništa drugo do da izgubimo svako poverenje u
jednu takvu armiju, koju smo do sada nazivali „armija svetskog
proletarijata“.
Ako je takva vojska, onda kakav je ostali državni aparat, u
kome ima manje partijaca i manje simpatizera sovjetske vlasti?
Koliki tek tamo treba da je procenat „špijuna i izdajnika“?
Pa onda drugo pitanje. Ako je tačno da je tamo sve zaraženo
špijunažom, kako je onda mogao da se taj režim održi punih 20
godina bez velikih potresa? Kada su streljani najzaslužniji oficiri,
najveći revolucionari kao špijuni, onda koliki je procenat među
onima koji su malo ili nimalo uzeli učešća u revoluciji?
U tu tezu je nemoguće verovati. Nemoguće verovati, ne samo
što se tiče oficira, već i ostalih streljanih boljševika.
Svi sovjetski oficiri, i svi oni boljševici, koji su umakli preko
granice, kao general Krivicki i drugi, saglasni su da je i streljanje
oficira, imalo iste uzroke, kao i streljanje ostalih starih
boljševičkih kadrova, jer su se i oni protivili ličnoj diktaturi
Staljinovoj, jer oni nisu davali svoje živote za vreme revolucije za
račun Staljina i njegove klike, već za jedan ideal koji je na putu da
bude izneveren od strane kremaljskih birokrata. To je glavni
razlog, ali ne i neposredni povod. Oni su pak trojaki.
Poznato je da su oficiri i Crvena armija bili odlučni protivnici
nasilne kolektivizacije. Raseljavanje najmanje 5 miliona seljaka od
kojih je veliki broj streljan ili deportiran uzbudio je Crvenu
armiju u tolikoj meri, da su vojnici, naročito seljaci otvoreno
negodovali protiv takve politike. Ogroman broj pisama
svakodnevno je stizao od crvenih vojnika partiji, u kojima se
protestovalo protiv nasilne kolektivizacije i masakriranja seljaka.

37
 Sam Vorošilov, tumačeći ovo raspoloženje intervenisao je u
Politbirou i kod Staljina, tražeći od njega da se uspori
kolektivizacija, zapravo onako kako je Staljin ranije i sam
predlagao. U to vreme izbijale su i velike pobune seljačke koje su
ugušivane krvavo od strane GPU, jer je Vorošilov odbio da
upotrebi vojsku.
Drugi neposredni razlog istrebljivanja crvenih oficira leži u
faktu, da je skoro ceo sadašnji oficirski viši kadar formiran u
vremenu kada je Trocki bio generalisim Crvene vojske. Njegova je
popularnost u to doba bila ogromna, te i nije čudo što je Trocki
imao najviše pristalica među oficirima, koji su sa mnogo simpatija
pratili energičnu borbu Trockog protiv kremaljskih birokrata.
Ovo negodovanje protiv Staljinove politike se takođe
manifestovalo prilikom prvih procesa, te je Staljin sa nešto
zadocnjenja počeo masovna istrebljivanja i u vojsci.
Pored toga, oficiri su izgleda, takođe, sa nepoverenjem gledali
na Staljinovu politiku prema japanskim provokacijama. Oficiri su
mislili da je trebalo povesti na Daljnjem Istoku energičniju
politiku da bi se sačuvao prestiž Sovjetske Unije i čast Crvene
armije. Akcije maršala Blihera, koji je dao dobru lekciju
Japanskim militaristima, a koja je oduševljeno pozdravljena od
strane viših i nižih oficira, nije se sviđala Staljinu, što je bio jedan
od neposrednih razloga Bliherovog pada.
Najzad, važno je pobiti na ovom mestu jednu klevetu, a to je
veza sovjetskih oficira sa Rajhoferom. Glavna zvanična optužnica
protiv streljanih generala sastojala se u tome, kako su oni bili
pristalice saveza sa Nemačkom, i da su prema tome naravno izdali
interese Sovjetske Unije, pa čak i njene odbrambene planove.
Trebalo je da se dođe do krize u avgustu 1939 godine, kada je
Staljin sklopio savez sa Hitlerom pa da se vidi sva perfidnost
kremaljskog termidorca, kao i sva lažnost ondašnjih optužbi
protiv streljanih sovjetskih oficira.
To su bili uglavnom neposredni povodi za streljanje velikog
broja generala i viših oficira. To su mahom viši komandanti

38
suvozemnih trupa. Međutim, posebno je izvršeno klanje
pomorskih oficira i razaranje sovjetske avijacije. Posebni su,
takođe, i neposredni razlozi njihove likvidacije.
Što se tiče mornarice, naravno da je i ovde razoren skoro sav
viši oficirski kadar. Zvanični razlozi su isti koji su koštali glave
Tuhačevskog i drugova, tj „špijunaža“ i „izdaja vojnih tajni“.
Međutim, i ovde su traženi neposredni razlozi, kojim će se umiriti
domaće javno mišljenje i koliko-toliko i strano.
Prema vestima iz Moskve, u mornarici je postojala takozvana
„stara“ i „nova škola“. Na čelu stare škole stajali su svi viši
pomorski oficiri. Oni su zastupali gledište da Sovjetska Unija
treba da izgradi veliku defanzivnu flotu, koja bi se sastojala iz
lakih i brzih krstaša i torpiljera, a naročito od ogromnog broja
podmornica.
Kako Sovjetska Unija nema agresivnih namera protiv drugih
država, kako nema nikakvih teritorijalnih zahteva, to joj i nije
potrebna velika flota po formi engleske i amerikanske. To utoliko
pre, što bi ta flota kao takva zahtevala ogromne troškove oko
izgradnje i izdržavanja, a to dalje znači i velike terete za sovjetski
budžet, pa prema tome i velike žrtve od strane radničke klase. Zar
se ne bi taj novac mogao bolje upotrebiti na podizanje kulturnog i
materijalnog nivoa radničke klase Sovjetske Unije?
„Nova škola“, prema tim izgovorima, predstavljena „mlađim“
oficirima iza kojih je stajala Sovjetska vlada, zastupala je
grandomansko gledište da sovjetska mornarica mora da bude
„najveća na svetu“. Prema tome, bez obzira na materijalne žrtve
treba izgraditi veliku mornaricu po ugledu na amerikansku i
englesku, koja bi se sastojala iz teških krstaša, drednota itd.
Ovo prosto razilaženje u gledištima (ako je zbilja istog bilo)
između oficira i vlade dobro je došlo kremaljskom diktatoru, te je
uzeo kao izgovor za streljanje skoro svih sovjetskih admirala i
ostalih viših oficira pomorskih. Kampanja protiv njih je bila
neobično žustra, jer oni su, ništa manje nego „hteli da prodaju

39
Sovjetsku Uniju svetskom kapitalizmu, jer nisu hteli njeno
naoružanje“.
Ako bi se čak i pretpostavljalo da je ova verzija tačna, ona
sama ustvari dokazuje negativne rezultate po Kremlj. Pre svega,
znači li da je sovjetska flota bila država u državi, te da Sovjetska
vlada uopšte nema autoriteta da izvodi izvesne reforme u
naoružanju i protiv svojih admirala, te da je to mogla samo
izvršiti masovnim streljanjem? Drugo, ako je ta stara škola i
postojala, ona je u očima svih i svakoga imala savršeno ispravno
gledište, što je želela da se stvori odlična defanzivna flota, jer
Sovjeti nemaju nikakvih „osvajačkih namera“.
I ovde kao i svuda, vidi se sa koliko je cinizma Staljin koristio
prilike da se otrese svih onih koji nisu u sovjetskoj državi hteli
diktaturu jednog čoveka ni jedne klike.
Sa avijacijom se desilo otprilike isto što i sa mornaricom.
Streljan je šef vojne avijacije Alksnis, zajedno sa skoro celim
svojim štabom i tvorcima sovjetske avijacije, koja je zahvaljujući
njima, svakako, danas jedna od najmnogobrojnijih na svetu.
Alksnis i njegov štab prema gepeuovskim insinuacijama, bili
su pobornici izgradnje teške avijacije, zajedno sa lakim lovačkim
avionima. Kremljin je, pravo ili krivo, smatrao da je Sovjetima
potrebna laka bombarderska avijacija. Prvo gledište zastupao je i
Tupoljev, jedan od najvećih sovjetskih konstruktora aviona.
Staljin je i ovo mimoilaženje uzeo kao izgovor za streljanje celog
štaba sa Alksnisom i Tupoljevim. Naravno, kao i mnoge druge,
bez procesa.
Od svih ovih masovnih streljanja oficira, sovjetska štampa je
objavila samo jedan proces, i to protiv Tuhačevskog i drugova 12.
juna 1937. godine. Prema generalu Krivickom, koji je ostao u
emigraciji, do procesa uopšte nije ni došlo. Sovjetska štampa je
objavila istovremeno i proces i streljanje. Svet je bio zaprepašćen
ne samo ovako drakonskom presudom, već i pred neverovatnim
optužnim materijalom, tj. improviziranim optužbama, koje se
svode uglavnom na sledeće: optuženi su „izdali stranim silama

40
plan narodie odbrane“, „narušili vojnu zakletvu“, „radili na
restauraciji kapitalizma“ itd. Dakle, kao što se vidi, optužbe koliko
ciničke, toliko i nemoguće.
Prema tom malom zvaničnom kominikeu sovjetske štampe,
sudski kolegijum sačinjavali su maršali: Bliher, Buđoni i Jegorov;
generali: Šapošnikov, Bjelov, Kasinin i Gorjačev. Suđeno je
maršalu Tuhačevskom i generalima: Uboreviču, Jakiru, Korku,
Primakovu, Ajdemanu i Feldmanu.
Svi su osuđeni na smrt i streljani sutradan.
A njihove sudije? Ni oni nisu bili bolje sreće. Svi su, takođe,
kasnije (samo bez procesa) streljani osim Buđonija i Šapošnikova.
Biografija streljanih generala je ustvari epopeja građanskog
rata i njegovih uspeha. Sve su to stvarni šefovi, stvarne vojskovođe
iz prvih dana uzimanja vlasti od strane Sovjeta. Sve su to bili ljudi,
bilo iz naroda ili plemstva, koji su sav svoj talenat, svu svoju kuraž
i najzad svoje živote stavili u službu revolucije, koja će ih 20
godina kasnije izvesti na gubilište, pošto ih je za to vreme
nagradila svim mogućim počastima. Kao Dantona, kao
Robespjera, kao Sen Žista i druge.
Mihail Tuhačevski je, svakako, jedna od najinteresantnijih
figura Crvene armije. Poreklom plemić, stupa u vojnu akademiju
neposredno pred rat i kao potporučnik biva zarobljen od strane
nemačkih trupa. U ropstvu je bio zajedno sa francuskim oficirima
koji iz tih teških dana nose veličanstvene uspomene na mladog,
kuražnog i izvanredno inteligentnog ruskog oficira. Nekoliko
puta Tuhačevski pokušava da pobegne iz ropstva, da najzad, u
jeku revolucije, njegovi napori budu krunisani uspehom.
Dolaskom u Rusiju, Tuhačevski se odmah stavlja na raspolaganje
Revolucionarnom vojnom komitetu, vrlo brzo zadobija poverenje
šefova revolucije, kako svojim vojničkim znanjem, a tako isto i
vanrednom hrabrošću i odanošću revoluciji. Gde je trebalo
upotrebiti više vojničkog znanja od revolucionarnog poleta, slat je
„Miša“, koji svojim uspesima brzo gori etapu od potporučnika do
generala. Osvajanje Ukrajine i prvi uspesi u Poljskoj imaju se

41
najvećim delom pripisati strategijskim sposobnostima
Tuhačevskog.
Posle revolucije Tuhačevski zauzima najveće položaje u vojnoj
hijerarhiji Sovjetske Unije: upravnik svih vojnih škola, šef
Generalštaba, i najzad prvi pomoćnik komesara vojske
Vorošilova, na tom položaju naimenovan za „maršala Sovjetske
Unije“, zajedno sa Vorošilovim, Buđonijem, Bliherom i
Jegorovim.
I posle streljanja Tuhačevskog, još nekoliko dana u svim
vojnim udžbenicima mogla se naći, pre povlačenja, sledeća
biografija, ovoga „špijuna i izdajnika“:
„Kada su mu u Nemačkoj, gde je bio u ropstvu, doprle prve
vesti o februarskoj revoluciji od 1917. godine, iako plemićkog
porekla, on je osetio da je boljševizam od tada njegova zvezda
vodilja. Njegovo peto bekstvo uspeva, i on leti poput orla Crvenoj
armiji, koja je bila u stvaranju, da bi kasnije tukao Kolčaka
Denjikina (kao Bonaparta u Italiji). On komanduje Crvenom
armijom protiv Poljske 1920. godine, prinudivši Pilsudskog
uprkos njegovoj mržnji prema Rusiji, da se pokloni pred
njegovim vojničkim kvalitetima i njegovom temperamentu
vojskovođe. Za vreme od 15 godina, maršal je radio bez odmora,
ne štedeći nikakav napor, da bi osposobio Crvenu armiju da
pobedonosno brani svoju zemlju“ itd.
Neposredno pred streljanje, i pored svih tih zasluga njegovi su
dželati urlali: „psi moraju umreti kao psi!“.
Teška tragedija nije stigla samo nesrećnog maršala, već i svu
njegovu porodicu. Kada je uhapšen, vlasti su naredile školskoj
deci, gde je posećivala predavanja i njegova dvanaestogodišnja
kćerka, da je maltretiraju, nazivajući je „kćerkom izdajnika“.
Devojčica je bila toliko ganuta, da je odmah napustila školu i
obesila se u roditeljskoj kući. Ista je skoro sudbina snašla i
njegovu ženu i sestru. Agenti GPU-a prisilili su ženu
Tuhačevskog da za svoga muža traži smrtnu kaznu. Njen članak
je duboko odjeknuo u srcima svih onih koji su znali pozadinu

42
procesa. Sutradan, po izvršenju smrtne kazne nad njenim mužem,
sirota žena je poludela, i odvedena u ludnicu. Njegova sestra
Marija Nikolaevna Tuhačevska, takođe, je prisiljena da se odrekne
imena svoga brata, što je i javno učinila. Nekoliko dana kasnije
uhapšena je i u zatvoru izvršila samoubistvo.
Ovo je Staljin učinio preko GPU-a, da bi i na ovaj, cinički
način pokušao da uveri javno mišljenje, strano i domaće, o
„istinitosti“ optužbi protiv streljanog maršala.
General Jakir je rodom iz Besarabije. U početku revolucije bio
je suplent gimnazije. Član je partije od 1917. godine. Za vreme
revolucije bio je najpre politički komesar, komandant divizije, i
najzad, komandant trupa u Ukrajini. Kada je Tuhačevski
postavljen za šefa Generalštaba, Jakir ga zamenjuje na položaju
komandanta svih vojnih škola. Smatran je kao jedan od
najkulturnijih generala Crvene vojske. On je tukao Vrangela na
Odesi. Član je CK i Politbiroa Komunističke partije Ukrajine.
General Uborevič je, takođe, jedan od stare boljševičke garde.
Uzeo je vidnog učešća prilikom uzimanja vlasti u Moskvi.
Pobednik je sa Jegorovim nad Denjikinom 1922. godine, a potom
čisti sa crvenim trupama Daljnji istok. On je sa Tuhačevskim
inicijator motorizacije Crvene armije. Dok je Jakir pao zajedno sa
članovima vlade i politbiroa u Ukrajini, dotle je Uborevič pao sa
istim u Beloj Rusiji, koji su optuženi kao „buržoaski nacionalisti“.
General Kork, stari boljševik, najpre je bio komandant
moskovskog garnizona, a potom šef odseka za motorizaciju
Crvene Vojske.
General Primakov je zatvoren u vezi sa padom generala
Jakira, čiji je bio intimni prijatelj. Zatvoren je sa položaja
komandanta trupa Kijevskog vojnog okruga.
General Ajdeman je predsednik „OSOAVIAKIM“-a,
organizacije koja ima oko 15 miliona članova i koja ima za cilj
razvitak avijacije i organizaciju pasivne odbrane. Pod njegovim
rukovodstvom formirano je u Sovjetskoj Uniji oko 80 000 pilota.

43
 Do sada smo izneli biografije generala koji su streljani u grupi
maršala Tuhačevskog. Pomenimo još nekoliko najuglednijih
oficira, koji su igrali presudnu ulogu u građanskom ratu.
Maršal Jegorov. Sovjetski listovi doneli su vest 1. februara
1938. godine, da su na položaj pomoćnika komesara vojske
postavljeni maršal Buđoni i general Kalik. Dakle na mesto
maršala Jegorova i generala Fedka. Šta je bilo sa njima? O tom
znaju, svakako, najbolje mračni podrumi moskovske Ljubjanke.
Pozitivno se zna da su zatvoreni iščezli. Njihove slike su skinute iz
vojnih klubova. Jegorov je bio jedan od sudija Tuhačevskog i
drugova, došao je posle njegovog streljanja na njegov položaj, da
bi zatim pošao za njim i u smrt.
Jegorov je rođen 1882. godine. Oficir od karijere, revolucija ga
je zatekla u činu pukovnika. Još prvih dana prilazi revoluciji.
1918. godine komandant je trupa u Petrogradu a potom je šef
operativnog odseka protiv generala Krasnova. U građanskom ratu
ranjen je dva puta. Najveći deo građanskog rata proveo je sa
Staljinom. Posle revolucije Jegorov zauzima razne položaje u
Crvenoj armiji. Desna je ruka Frunzea, a potom Vorošilova u
reorganizaciji Crvene vojske. Komandant je trupa u Ukrajini,
Lenjingradu itd. Pošto je Tuhačevski postavljen za pomoćnika
Vorošilova, Jegorov ga zamenjuje na položaju šefa Generalštaba.
Jegorov je jedan od najvećih vojnih stručnjaka Crvene armije.
Pisac je velikog broja vojnih dela kao „Mozak Armije“ itd. koja su
sva povučena iz vojnih biblioteka.
Pedesetogodišnjica njegovog rođenja proslavljena je od strane
Crvene vojske na vrlo svečan način. Staljin, koji inače nikom ne
laska, uputio mu je tom prilikom sledeće pismo:
„Povodom vaše pedesetogodišnjice, vama, eminentnom
vojnom šefu, jednom od organizatora pobeda na južnom i
jugozapadnom frontu i šefu Generalštaba iste, šaljem moje tople
pozdrave.

44
 Sećajući se dana prošlih zajedničkih borbi na frontu, ubeđen
sam da će vaše vojno znanje, vaše organizatorske sposobnosti
poslužiti uspešno i u budućnosti na dobru otadžbine.“
Pa, ipak, ovaj najveći strateg revolucije streljan je kao „špijun“
i „odvratni fašistički gad“.
Maršal Bliher, je, svakako, najzagonetnija figura Crvene
armije. Dok neki misle da je u pitanju neki bivši austrijski oficir,
sovjetski listovi tvrde da je on, kao i Vorošilov, radnik sa Volge, i
jedan od vođa partije iz toga kraja. Za vreme revolucije bio je
najpre politički komesar, a potom komandant armije, general i
najzad, maršal od 21. novembra 1935. godine.
Za vreme kineskog pokreta Bliher je glavni savetnik Čang-
Kaj-Šeka, koji ga posle razvoda sa Komunističkom partijom
proteruje zajedno sa famoznim Borodinom. U svojstvu odličnog
poznavaoca istočnih pitanja postavljen je za komandanta Istočne
armije u Habarovsku. Za vreme sukoba sa Japanom, Bliher lično
komanduje sovjetskim trupama koje su dale zasluženu lekciju
japanskim militaristima. Njegova je nemilost najzagonetnija.
Odmah posle okršaja sa Japanom opozvan je u Moskvu i
zatvoren. Da li je streljan kao i ostali, to je bar za sada nemoguće
reći. U svakom slučaju zna se da je zatvoren, da su mu portreti
skinuti iz vojnih klubova, a što svakako tamo znači sigurnu smrt.
Nije nikada bio trockista. Smatran je za najbližeg saradnika
Vorošilova. Za vreme prvog petogodišnjeg plana, zastupao je
gledište Buharina i Rikova, te nema sumnje da je to bio glavni
razlog za njegovu nemilost.
Međutim, kruži više verzija o njegovom nestanku. Poznato je
bekstvo čekiste Luškova u Mandžuriju, koji je izdao plan
sovjetskih utvrđenja i odbrane na Dalekom istoku. Luškov je bio
šef GPU-a na Krajnjem istoku i kao takav neposredni saradnik
Bliherov. Neki provincijski sovjetski listovi indirektno su pravili
aluzije da je Bliher „moralni krivac“ bekstva Luškova. Ovo
svakako nije razlog, ali je moguće da je poslužilo kao neposredni
povod za hapšenje maršala Blihera.

45
 Druga verzija, uostalom još manje verovatna, koju podržava
izvesna strana štampa, a koju su demantovali sovjetski listovi jeste
ta, da je maršal Bliher poslat u specijalnu misiju u Kinu. Sam
sovjetski demanti potvrđuje bojazan da je maršal zaista streljan,
kao i druge njegove kolege.
U svakom slučaju, sa pouzdanošću se može tvrditi da
zatvaranje Blihera dolazi otuda što je imao svojevremeno tesnih
veza sa Buharinom i Rikovim, naročito po pitanju kolektivizacije,
kada je (kao i Vorošilov) tražio da se prekine sa istrebljivanjem i
raseljavanjem seljaka, i uspori tempo kolektivizacije.
General Dibenko je zatvoren 10. V 1938. u Lenjingradu, gde je
bio komandant garnizona. U doba revolucije Dibenko je igrao,
pored Ovsejenka, jednu od najvažnijih uloga. Njegova aktivnost
kao boljševika poznata je još 1915. godine, kada je kao običan
mornar organizovao pobunu na oklopnjači „Car Pavle I“. Pod
njegovom komandom mornari pucaju na zimsku palatu, sedište
privremene Kerenskove vlade, prisiljava je na kapitulaciju, a
potom sa svojim mornarima zauzima Kronštat. Na Gačini
komanduje trupama protiv Kerenskog, gde revolucija odnosi
odlučnu bitku.
Posle revolucije Dibenko je komesar flote, komandant
Lenjingradskog vojnog okruga na kom je položaju i streljan.
Dibenko je muž Aleksandre Kolontaj, pisca „Nove žene“ i
ambasadorke u Štokholmu, koja je odbila povratak u Moskvu.
General Gamarnik je po pisanju sovjetske štampe izvršio
samoubistvo, kada mu je Vorošilov nagovestio da će biti uhapšen
za „špijunažu“. Međutim, general Krivicki tvrdi da je Gamarnik
uhapšen i streljan istog dana u Ljubjanki, bez suda, 1. juna 1937
godine.
Gamarnik je član CK partije i politički komesar Crvene
armije, tj. „moralni“ njen šef, šef vojne policije i predstavnik
partije u istoj. To je posle Vorošilova koji je generalisim, najveća
funkcija u vojsci. Ubijen je u 43 godini života. Važio je kao
najintimniji prijatelj maršala Vorošilova. Član je CK partije od

46
1929 godine. Nikada nije bio trockista niti je ikada pripadao ma
kojoj opozicionoj frakciji, te je utoliko i zagonetnije njegovo
streljanje.
General Putna, redak poznavalac međunarodnih problema, u
poslednje vreme bio je vojni ataše u Londonu. Streljan je bez suda
zajedno sa diplomatom Cukermanom.
General Vencov, vojni ataše u Parizu, lični je prijatelj
Tuhačevskog, i kao takav je streljan.
General Fedko, pomoćnik Vorošilova u komesarijatu vojske,
platio je glavom, jer je bio lični prijatelj Bliherov, itd., itd.
Od viših pomorskih oficira streljani su admiral Viktorov, šef
generalštaba mornarice, na ovaj položaj postavljen je posle prvog
streljanja oficira, admiral Muklijevič, šef za izgradnju ratnih
brodova, Muklijevič je stari boljševik i bivši radnik. Stradao je
admiral Kožanov, komandant crnomorske flote, takođe
postavljen 1937 godine, admiral Dušenov, komandant flote u
Arktiku, admiral Kodacki, komandant flote na reci Amuru. Pored
toga, po dva puta za poslednje tri godine smenjivani su skoro svi
komandanti flote na Baltiku, Tihom okeanu, Crnom moru itd.
Streljan je, pored ostalih, i čekista, general Frinovski, koji je
nedavno postavljen za komesara flote pa da i on iščezne u aprilu
1938. godine.
Na njegovo mesto postavljen je admiral Kuznjecov, koji ima
svega 36 godina.
Admiral Ivanov, predstavnik sovjetski na pogrebu engleskog
kralja Đorđa, takođe, je streljan. Bio je šef štaba mornarice.
Pored maršala, generala i admirala, dolaze desetine hiljada
najboljih sovjetskih, viših i nižih oficira, koje je krvava staljinsko-
termidorska metla zbrisala. Zna se pozitivno da je samo u Tiflisu
streljano 40 crvenih oficira, preko 50% streljano je u Ukrajini,
među kojima preko 600 viših oficira. U Lenjingradu, „leglu
trockističkih hijena“, uništen je usled velike popularnosti generala
Dibenka i Zinovjeva, skoro ceo oficirski kadar.

47
 Ako je tačno, da se „vrednost jedne vojske sastoji u njenim
kadrovima“, onda nema sumnje, da je Crvena vojska, budući
lišena svojih najboljih kadrova, njenih legendarnih vojskovođa,
znatno oslabljena. Ona je zatim naročito mnogo izgubila od svog
revolucionarnog karaktera, jer su pošteđeni samo puzavci i
„linijaši“, a naročito oni koji su pristupili partiji posle revolucije, i
koji nisu izgutali vatru građanskog rata. Retki su stari boljševici,
koji se još nalaze u aktivnoj službi u Crvenoj vojsci.
Da li će Crvena vojska prebroditi brzo krizu svojih kadrova, to
je nemoguće reći. U svakom slučaju, njeni desetkovani kadrovi ne
mogu bar za sada biti popunjeni, jer vojni zanat zahteva, koliko
teoretske spreme, toliko isto i iskustva, a to su dve stvari koje se
ne stiču preko noći.

v) Komesarijat Unutrašnjih dela GPU (Čeka)

Svakako da niko živ nije zažalio skoro potpuno istrebljenje

gepeuovog aparata. Niko, naročito, nije zažalio njena dva glavna
inkvizitora Jagodu, a potom i njegovog ubicu Ježova. Ovaj je
komesarijat i u samim komunističkim redovima u bazi podnošen
samo kao „nužno zlo“. Zato kada je smaknut Jagoda, posle
streljanja osuđenih iz prvog procesa i čitavog niza streljanja u
unutrašnjosti, verovalo se da će bar koliko-toliko arbitarni
postupci i nezakonito masakriranje biti ublaženi, mada se znalo
ko stoji iza leđa ovih izvršilaca nedela. U stvari, dolazak Ježova
predstavlja novu epohu ove najkrvavije tragedije od kako je pamti
Rusija. Ježov kao i Jagoda, pošto su odigrali svoje krvave uloge za
račun termidorskog diktatora, pao je i on u nemilost i svakako
zauvek iščezao sa političke pozornice, ako već nije i on sledio
sudbinu svog prethodnika.
Ne samo da je za ovaj krvavi trogodišnji period stradalo dva
šefa GPU-a, već su streljani i svi njihovi glavni saradnici. Jedni su

48
streljani sa Jagodom jer su „simpatisali opoziciji“, drugi su
streljani što su masakrirali prve. Stara Staljinova taktika. Najpre
naredi streljanje jednih, pa onda ustukne i strelja ove druge, jer
„su preterali“ u izvršavanju njegovih naredbi. Čitav njegov rad,
čitava njegova „popularnost“ kovana je na leševima najboljih
boljševika.
Bilo je odseka u GPU, gde su streljane tri ekipe uzastopce. Na
čelu ove krvave liste treba na prvom mestu pomenuti Jagodu.
Jagoda je policajac od karijere. Ovaj mali letonski Jevrejin,
koji je bio strah i trepet punih 18 godina i komunista i
nekomunista, stupio je u Čeku još 1920. godine. Posle smrti
Menžinskog on dolazi za šefa sovjetske policije, koja od Čeke
postaje GPU, a od GPU Ministarstvo unutrašnjih dela. On je
1928. godine glavni pomagač Staljinov u gonjenju trockista i
ostalih opozicionara, a naročito u deportiranju seljaka. On je
organizator koncentracionih logora, da bi se prema optužbi i sam
pridružio opoziciji, što izgleda neverovatno.
Jagoda je platio svoj dug dželata u grupi Rikova, u kojoj je
osuđen na smrt i streljan.
Ježov dolazi na položaj komesara Unutrašnjih dela na mesto
Jagode, koji je, između ostalog, optužen da je hteo da otruje
Ježova, svoga prvoga pomoćnika.
Ježov je običan radnik. Još kao sekretar ćelije negde tamo u
Južnoj Rusiji pokazao je izvanredne sposobnosti policajca, u
otkrivanju provokatora u radničkom pokretu. Otuda i tako rano
ulazi u Čeku i sa Jagodom izvršava doslovce sve naloge Staljinove.
On je važio kao najveći staljinovac, te i nije čudo što je odmah
zamenio Jagodu na „poslu“. Međutim, pošto je izvršio pokolj
starih boljševika, pošto je crnac odigrao svoju ulogu, pao je i sam
u nemilost u aprilu 1939. godine.
Koji je razlog ovom padu?
Prema poluzvaničnim vestima iz Moskve, Ježov je pao jer je
„preterao“ u klanju boljševika kao da je on bio taj koji je imao u
rukama živote starih boljševika. Ovaj manevar Staljinov je

49
klasičan. To je onaj poznati njegov princip „ustuknuti da još bolje
napadne“. U početku kolektivizacije, koju je Staljin hteo da
zavede putem najgrublje sile, došlo je do otvorenih pobuna u
narodu i do velikog negodovanja u vojsci. Staljin, po svom starom
običaju dolazi „da spasi situaciju“, pohapsivši sve one koji su bili
najverniji izvršioci njegovih naredbi, bacivši svu krivicu na njih,
optuživši ih da nisu izvršili ili nisu pravilno shvatili „partijske
direktive“. Pošto izvrši ovaj posao, on nasrne sa još više
bezočnosti. Isti je skoro bio slučaj i sa Ježovim. Kada se u
radničkim masama, a naročito u partijskim organizacijama
pojavila reakcija protiv masovnih klanja, Staljin ustukne, ali za to
svali najveći deo krivice sa sebe na Ježova, i naravno i njega skine i
pošalje, svakako, u smrt, pa da kasnije sa njegovim naslednikom
Berijom, sa još više brutalnosti i još više divljaštva istrebi i ostatak
starih boljševika i svih onih koji su protiv njegove lične diktature.
Staljin je ovde išao još dalje. Po svom običaju, posle oštrih
kritika na poslednjem partijskom kongresu, obećao je da je
„čišćenje završeno“. Naravno, da ga ta obećanja ni najmanje nisu
vezivala da odmah posle kongresa otpočne sa streljanjem velikog
broja pohapšenih opozicionara, koji su do sada bili pošteđeni od
strane staljinske klike.
Kakva li je sudbina Ježova? Ona je isto tako neizvesna kao i
sudbina mnogih drugih. Po običaju dat mu je manji komesarijat
(vodeni transport), ali se od tada više nigde nije pojavio na
svečanostima. Nije učestvovao ni na kongresu Sovjeta kao
poslanik, niti na partijskom kongresu mada je bio treći sekretar
partije i član Politbiroa. Na listi novog Centralnog komiteta i
Politbiroa uopšte ne figurira. Otuda su se uporno pronosile u
stranoj štampi vesti da je streljan u avgustu 1939 godine.
Varoš Ježovčerknask prestala je, po nalogu iz Moskve, da nosi
njegovo ime, uzevši svoje prvobitno Batalpašinsk. Ovo je treći put
da ova varoš menja svoje ime za poslednje tri godine. Pre nego što
je postala Ježovčerknask, zvala se Sulimovsk, po imenu poznatog

50
komuniste Sulimova, predsednika Saveta narodnih komesara
Ruske federativne republike koji je streljan.
Interesantno je zabeležiti kako je Staljin postavljao svoje ljude
na čelu GPU-a. Najpre je na čelu ove policijsko-terorističke
ustanove stajao Poljak, koga je Staljin tutkao protiv Rusa. Zatim
dolazi Jevrejin Jagoda, da likvidira jedan deo opozicije, a potom
dovodi Rusa Ježova da završi ovaj krvavi posao. Pošto i u njega
gubi poverenje on dovodi sa Kavkaza Đurđidanca Beriju, svoga
ličnog prijatelja. I u ostale važne centre šalje takođe Đurđijance
tako je u Lenjingradu na čelu GPU postavljen Đurđijanac
Goglidze. Sva kremaljska straža, lična Staljinova garda smenjena
je i danas se ona sastoji isključivo iz Đurđijanaca, što najbolje
svedoči da se „otac naroda“ i „sunce sa Istoka“ ne oseća tako
sigurnim u Kremlju.
Od ostalih šefova GPU-a iščezli su na prvom mestu
potkomesari – pomoćnici Jagode i Ježova Žakovski, Baron,
Štajger, Larin, Metelev, Bulanov i Frinovski, koji je sa položaja
potkomesara GPU-a postavljen za komesara mornarice i potom
streljan sa ostalim članovima GPU-a. Streljan je takođe stari
čekista Agranov, koji je za vreme revolucije streljao poznatog
ruskog pisca Gumiljova, Prokofijev, bivši pomoćnik Ćeržinskog i
Jagode 27 marta 1938 godine streljani su još Luri, direktor za
izgradnju kasarni GPU-a, Feldman, šef sekcije za disciplinu,
Ostrovski, direktor finansijske direkcije. U Lenjingradu je streljan
šef GPU-a Medvedev i njegovi pomoćnici Zaporožec i Fomii sa
još 9 čekista. Krajem 1938 iščezao je i čuveni čekist beloruski
Peters, član kolegija Čeke od njenog postanka. Luškov, šef GPU-a
za Daljni istok, prebegao je u Mandžuriju. Ceo njegov štab na čelu
sa Zapadnim, takođe, je streljan.
Od ostalih čekista u unutrašnjosti streljani su šefovi policije u
Kalinjinu, Kujbiševu, Kursku, i skoro u svim većim mestima u
Ukrajini i Beloj Rusiji, i mnogim federalnim republikama.
Što se tiče agenata sovjetske policije na strani, prema generalu
Krivickom, koji je bio šef špijunaže za Evropu, streljani su svi oni

51
koji su imali tu nesreću da se vrate u Sovjetsku Uniju, a naročito
iz Francuske i Španije. Krivicki je ostao u emigraciji.
Ali, ako su streljani oni koji su do sada sa mnogo revnosti
streljali po nalogu Staljina, na njihovo mesto došli su još
revnosniji i još poslušniji, da bi produžili započeto delo klanja
svih onih koji su se usudili da se suprotstave Staljinovoj ličnoj
diktaturi u partiji i državi. Ako su izmenjeni ljudi, sistem nije
izmenjen. Poslednja klanja nam to najbolje svedoče. Naprotiv,
nova streljanja i stalno traženje „novih“ ljudi, sigurnih i odanih
Staljinu i njegovoj kliki se produžuje. To je i najbolji dokaz da se
prema obećanju na partijskom kongresu, ne samo što neće
obustaviti klanje stare boljševičke garde, već da će se njihovo
istrebljivanje, naprotiv, pojačati do totalnog istrebljivanja svih
onih koji pored dužnosti traže i prava u partiji i državi, jer je to
partija i država njihova, jer su je oni stvorili i oni za nju krvavili.

g) Komesarijat prosvete, književnici, naučnici i

umetnici

Ni intelektualci raznih zanimanja, bilo istaknuti političari ili

ne, nisu omašeni kremaljskom „čistkom“. Čitava plejada najvećih
i najboljih ljudi od pera, „inženjera duša“, naučnika, umetnika itd,
pali su kao žrtve Staljinovog konformizma, kao žrtve apsolutne
pokornosti kremaljskom termidorcu i njegovoj kliki.
„Čistka“ je počela sa komesarom prosvete Bubnovim.
Bubnov je zamenio Lunačarskog na položaju narodnog
komesara (ministra) za prosvetu. Stari boljševik, član partije od
1903. godine, član CK i član prvog Politbiroa partije koji je
izabran 25 oktobra 1917, a koji je, ustvari, bio „štab ruske
revolucije“. Za vreme revolucije politički je komesar na raznim
frontovima, i najzad, član Velikog vojnog saveta.

52
 S obzirom na to, da je Bubnov važio kao jedan od najodanijih
staljinovaca, njegovo hapšenje je izazvalo zaprepašćenje u
Sovjetskoj Uniji i izvan nje. Kako smo mi u Parizu spremali
spomenicu: „SSSR ima 20 godina“, u toj spomenici bila je i jedna
slika Bubnova među sovjetskom školskom decom. Predstavnik
Kominterne za štampu dobije iz Moskve telegram da se ta slika
skine sa albuma. Odmah nam je bilo jasno da je i Bubnov završio
svoju karijeru i da je zatvoren. Tek posle 15 dana sovjetski listovi
doneli su vest da je Bubnov skinut sa položaja narodnog
komesara za prosvetu „usled zadocnjenja izgradnje škola“. Razlog
naivan na prvi pogled, ali to je, ustvari, bio samo izgovor da se
Staljin kurtališe jednog starog boljševika, čija je popularnost bila
ogromna, a u čiju je lojalnost Staljin sa pravom ili bez prava
posumnjao.
Bubnova su sledili veliki broj književnika, naučnika, umetnika
i drugih.

Književnici

Kao i svuda, i ovde su stradali najbolji književnici i najbolji

boljševici, jer i među njima se pojavio jak pokret protivu ličnog
Staljinovog režima, koji je, u svakom slučaju fatalan po rusku
revoluciju. Lista streljanih, prognanih i zatvorenih i ovde je
predugačka, ali nažalost, ne možemo je dati u potpunosti, jer su
oni iščezavali tiho i nečujno, kako bi se izbegla „zabuna“ među
intelektualcima i književnicima na strani, koji su imali prilike da
se uvere u velike talente svojih ruskih kolega, koji su tvorci i
nosioci komunističke literature u Sovjetskoj Uniji.
Koliko je njih streljano? Nemoguće je reći. Sovjetski listovi su
objavili samo streljanje Štetskog, čuvenog sovjetskog književnog
kritičara „diktatora literature“, šefa odseka za literaturu i
umetnost pri Centralnom komitetu Boljševičke partije.

53
 Štetski je posle Lunačarskog važio kao najveći književni
sovjetski kritičar. Na kongresu književnika 1932 godine
predstavlja partiju, a iste godine predsedava 40-godišnjici
književnog rada Maksima Gorkog. Tom prilikom održao je
predavanje o delima Gorkog koje je objavljeno u svoj sovjetskoj
štampi. I pored svih ranijih trockističkih grehova, važio je kao
odan staljinovac.
Streljan je i Averbah, poznati književnik i sekretar „Udruženja
Proleterskih pisaca“, koje je GPU rasturio 1932 godine samo zato
što je na njegovom čelu bio trockista Averbah. Averbah je uživao
nepodeljene simpatije svih sovjetskih pisaca. On je šef grupe
književnika iz prvih dana revolucije koji se sa uspehom bore
protiv antamarksističke kritike profesora Pervezeva, kao i protiv
zabluda Voronskove škole.
Među streljanim ili deportiranim nalaze se i najveći sovjetski
pesnici i književnici: Bezimenski, Pasternak, Piljnjak, Jasenski,
Koljcov itd.
Bezimenski se smatra, pored Pasternaka, najvećim živim
sovjetskim pesnikom. Rođen je 1898., član partije od 1916 godine.
U građanskom ratu uzima vrlo velikog učešća. Kao član
boljševičke omladine, važio je kao jedan od najpopularnijih
književnika u sovjetskoj omladini.
Bezimenski kao pesnik, manje je originalan od Majakovskog,
ali bolji kao pesnik „boljševizma“, bolji „agitator kroz poeziju“.
Smatra se tvorcem sovjetske realističke poezije i apostolom
saradnje pisaca na ostvarenju petogodišnjih planova, koje on
naziva „inženjerima duša“, ili bolje „saputnicima“. Sovjetska
antologija je ispunjena najvećim delom pesmama Bezimenskog,
dok su znatno manje zastupljeni pesnici kao Majakovski,
Pasternak, Damjan Bjednij i drugi. Njegove su pesme, mahom
objavljene u partijskoj štampi, kao „Pravdi“, „Komsomolskoj
pravdi“ itd. Sovjetska kritika naziva njegove pesme sa pravom
„političkim govorima u stihovima“. One su upućene širokim
narodnim masama, kojima on, uglavnom, isključivo peva. Laureat

54
je svih konkursa sovjetske poezije. Bezimenski zahteva od jednog
proleterskog pesnika „da treba znati naći iza svake stvarčice
svetsku revoluciju“(?!)
Glavna su mu dela: „Tragična noć“, poema koja opisuje
peripetije izgradnje Dnjepostroja. „Drugarica žetva“,
„Komsomolija“, „Vladimir Uljanov“, „Revolverski pucanj“,
„Stihovi su mobilisani“ i „Poezija topi čelik“.
Poslednja mu je pesma izašla u „Pravdi“ od 12. juna 1937. sa
puno pogrda protiv „špijuna Tuhačevskog“ i drugova, tražeći za
njih smrtnu kaznu. Svojevremeno je bio trockista, i u tom
svojstvu posvetio je jednu od svojih pesama Trockom. Kasnije je
smatran kao vatreni staljinovac ali to ga nije spasilo od pada.
Optužen je da se „udaljio od širokih masa“, on, Bezimenski, koji
im, skoro isključivo, peva punih 20 godina.
Sva njegova dela povučena su iz sovjetskih biblioteka.
Pasternak. Dok je Bezimenski najpopularniji sovjetski pesnik,
dotle je Pasternak najtalentovaniji pesnik. Francuska i sovjetska
kritika ga nazivaju ruskim Pol Valerijem. Poznati sovjetski
književni kritičar Selivanovski naziva ga „najeminentnijim
predstavnikom sovjetske poezije“. On je jedini sovjetski pisac kod
koga se oseća snažan uticaj zapada. Pisac je poeme „1905“,
„Poručnik Smit“ itd.
Uhapšen je kao „narodni neprijatelj“, i njegovo hapšenje
objavljeno je samo u dva reda. I njegova dela su sva povučena iz
biblioteka.
Dok su se u stranoj štampi pojavile vesti da je streljan, u toku
1939. izašli su u sovjetskoj štampi neki njegovi raniji prevodi,
mada su njegove pesme iščezle još pre tri godine. Da li je ovo znak
da je pušten na slobodu, ili je samo trik da se obmanu mase kao
da je on još u životu? Teško je reći, ali u svakom slučaju, tamo je
sve moguće.
Boris Piljnjak je pisac koga je najviše cenio Maksim Gorki,
zbog njegovog izvanrednog stila i odličnog poznavanja

55
književnog jezika. Autor je „7 republika“, gde govori o izgradnji
socijalizma u Tadžikstanu, i „Gola godina“ itd.
Njegov zločin? Nikada nije bio trockista, ni opozicionar, ali je
bio duboko potresen streljanjem starih boljševika, i užasnom
sudbinom njihovih porodica, koje su formalno skapavale od
gladi, ako već nisu bile uništene kao i njihovi šefovi. Kada je
zatvoren Karl Radek, njegova je žena umirala od gladi. Piljnjak ju
je pomogao novčano, da bi mogla da se prehrani, čekajući ishod
procesa njenog muža. Taj humani gest Borisa Piljnjaka je jedini
zločin koji je on počinio prema Sovjetskoj Uniji. To je bio razlog
hapšenja njegovog, a možda i streljanja, ko zna.
Bruno Jasenski je čuveni poljski pesnik, koji je prognan iz
Poljske 1925. godine. U Francuskoj je boravio do 1929. godine, a
potom odlazi u Moskvu, gde je sa svoje visoke kulture i
izvanrednog talenta uvršten u red najboljih sovjetskih pisaca.
Pisac je romana „Gorim Pariz“, koji je odgovor na knjigu
poznatog francuskog pisca Pol Morana, koja nosi naslov: „Gorim
Moskvu“.
Posle hapšenja i streljanja članova Centralnog komiteta
poljske partije, ista sudbina stigla je i Bruna Jasenskog.
Mihail Koljcov. Najveću je senzaciju izazvalo hapšenje
Mihaila Koljcova, jednog od najvatrenijih staljinovaca, usled čega
ga je Trocki nazvao „najvećim neprijateljem trockizma“. Sin
malog zanatlije, rođen je 1898. godine. Član je partije od 1917. Za
vreme revolucije bio je na frontovima politički komesar, i već tada
svojim dopisima pokazuje veliki talenat novinara i pisca.
Nedavno je bio dopisnik boljševičkog lista „Pravda“ iz Španije, a
potom i direktor istog lista. Postavljanjem za direktora najvećeg
boljševičkog lista i glavnog organa partije, izgledalo je da je
Koljcov preživeo termidorsku krizu, i da je njegova situacija
čvršća nego ikada, tim pre što je on kroz „Pravdu“ vodio dugo
vremena najoštriju kampanju protiv trockista i opozicionara.
Međutim, krajem januara 1939. odjedared nije više bilo
svakodnevnih članaka u „Pravdi“ njenog direktora Koljcova. Tek

56
posle nekoliko dana saznalo se da je Koljcov uhapšen i verovatno
streljan. Zašto? Na to je pitanje teško odgovoriti. Zna se jedino, da
nikada nije bio trockista ni buharinista, niti je pripadao ma kojoj
opozicionoj grupi. Naprotiv, važio je kao ideolog „staljinizma“.
Međutim, pronose se vesti da je Koljcov uhapšen zato što je imao
za ženu neku Nemicu, koja je bila takođe partijka. Ovo je
zvanična teza. Ustvari, izgleda da su sasvim drugi razlozi
njegovom hapšenju. Otkrilo se da je Koljcov za vreme građanskog
rata bio jedan od najintimnijih prijatelja streljanog generala
Dibenka. Kako se u Sovjetskoj Uniji ne opraštaju ni grehovi stari
20 godina, verovatno je zato i pao Mihail Koljcov.
Pored toga Staljin mu je izgleda zamerio što je u „Pravdi“ od
17-19. januara 1939. pustio nekoliko članaka o zloupotrebama
GPU u „čišćenju“, podvukavši nekoliko tipičnih slučajeva, koji
najbolje dokazuju kako nevino padaju glave i najvernijih
diktatorovih saradnika, ako se posumnja u njihovu lojalnost.
Zajedno sa njim uhapšena je i njegova žena kao i njegov brat,
najveći sovjetski karikaturista „Jefimov“, čije su karikature
naročito izlazile u „Žurnal de Mosku“.
Koljcov je pisac velikog broja zapaženih dela, među kojima je
naročito pohvaljen od sovjetske kritike roman „19 gradova“.
Pao je i Arozev, predsednik društva za kulturno zbliženje sa
inostranstvom (VOKS), čiji su talenat i izvanrednu kulturu mogli
da ocene francuski i engleski intelektualci prilikom njegove
posete Londonu i Parizu, i prilikom zvaničnih poseta Moskvi.
Stari boljševik, član partije od 1907, za vreme revolucije bio je
politički komesar i komandant trupa u moskovskom okrugu.
1921. je savetnik poslanstva u Rigi, 1929. ataše za štampu u Parizu
i prvi poslanik u Pragu, sa koga je položaja postavljen za
predsednika VOKS-a. Pisac je nekoliko odličnih romana kao i
uspomena Lenjina, čiji je bio intimni prijatelj i saradnik.
David Štern, čuveni sovjetski pisac, nemački emigrant, šef
nemačkog odseka u komesarijatu spoljnih poslova, pao je, takođe.

57
Pisao je pod pseudonimom „Georg Born“. Streljan je kao
„nemački špijun“.
Sutradan po njegovom hapšenju izbačena su iz stana na ulicu
njegova žena i deca. Njihova je sudbina neizvesna.
Mdeladze, poznati tadžikistanski pisac, koji je pisao, takođe,
pod pseudonimom „Ilija Vardin“, deportiran je 1935. godine, a
streljan 1937.
Ter-Vaganijan, čuveni jermenski pisac i jedan od šefova
Jermenske komunističke partije streljan je zajedno sa Centralnim
komitetom Jermenske partije. U nemilosti su još, zatvoreni,
streljani ili deportirani sledeći poznati sovjetski pisci: Lebedinski,
jedan od glavnih osnivača komunističke literature; A.
Aleksandrovič, beloruski pisac i pesnik, autor zapažene knjige
„Šoferi“; Serebrijakov, kritičar Selivanovski, Mazurin, Troščenko,
Černijak, Lelević, Gorbačov, Afinogenov, Kornev, Pikelj, Sergije
Tretjakov, Tarasov-Radionov, Galina Serebrijakova, itd.
Ovo je lista samo ovih sovjetskih književnika čija su imena
„kao narodnih neprijatelja“ objavljena u sovjetskoj štampi. Koliko
li ih je još stradalo po raznim Ljubjankama koji nisu imali ni tu
čast da se njihova imena objave u sovjetskoj štampi, to je
nemoguće reći. U svakom slučaju mi smo naveli samo one pisce,
čija su imena odavno prešla granice Sovjetske Unije, i koji su
stekli glas velikih pisaca zahvaljujući svojim izvanrednim
talentima i besmrtnim delima, koje je Kremljin povukao iz
biblioteka, lišivši sovjetsku čitalačku publiku, a naročito
omladinu, najboljih literarnih tvorevina.

Umetnici

„Čistka“ je prohujala i kroz bioskope i pozorišta. Posle

hapšenja i streljanja direktora dramskog repertoara i poznatog
sovjetskog pisca Kiršona, samo zato što je bio u srodstvu sa

58
streljanim Jagodom, pao je i čuveni, a svakako i jedan od najvećih
živih reditelja Mejerhold.
Jednim ukazom od 10. januara 1938. godine zatvoreno je
pozorište Mejerholdovo jer je „palo definitivno na poziciju stranu
sovjetskoj umetnosti i postalo strano sovjetskim gledaocima.“ U
sovjetskoj štampi nalazi se još i ova optužba: „Nije uspeo da se
oprosti buržoaskog formalizma, klevetnički je deformirao
sovjetsku stvarnost, i prikazivao izvesne komade čisto
antisovjetskog karaktera.“ (?!) Koje komade, i na koji je način
„deformirao“, šta je „sabotirao“, o tom ni reči. Ovo je još utoliko
čudnije, kada se zna da nijedna pozornica u Sovjetskoj Uniji ne
može da prikaže nijedan pozorišni komad koji ne odobri partijska
ili državna cenzura.
Mejerhold je rođen 1879. godine. On je važio kao najveći
ruski reditelj. Tvorac je čuvene teorije o „umetnosti scenskih
ostvarenja“. On je bio taj koji je sa Lunačarskim organizovao
sovjetsko pozorište na „bazi socijalnog vaspitanja“. U njegovom
pozorištu, koje je bilo najbolje i najposećenije on je transformirao
Gogoljevog „Revizora“, „Nesreća je imati mnogo duha“ od
Gribojedova itd. Stavio je na scenu „Maskaradu“ (istorija jednog
Otela) i „Teško duhu“, takođe od Gribojedova.
Sovjetska i strana kritika su jednodušne u oceni izvanrednog
talenta Mejerholdova, usled čega je i dobio titulu „narodnog
umetnika“ i sva visoka sovjetska odličja. Sve to nije smetalo da
Mejerhold bude u junu 1939. deportiran, a dva meseca (prema
stranoj štampi) kasnije i streljan, tj. neposredno posle obećanja
Staljinova da je čistka „završena“.
Uhapšeni su još kao „narodni neprijatelji“: Rafalski, direktor
jevrejskog pozorišta u Minsku, „jer nije uspeo da se upozna sa
ruskom kulturom“?! Zatim je stradao poznati reditelj Anglobeli;
Liadov, direktor „Malog pozorišta“ kao „saboter“.
Pored toga uhapšen je veliki broj glumaca i režisera jevrejskog
pozorišta, kijevskog pozorišta i dr.

59
 Bioskop je, takođe, dao svoj tribut u krvi svojih tvoraca i
najboljih realizatora. Uhapšen je i streljan Boris Šumjacki,
direktor bioskopskog trusta, sa nekoliko svojih saradnika. Prema
„Sovjetskom iskustvu“ od januara 1938, on je zatvoren kao
„narodni neprijatelj“. Šumjacki je stari boljševik, bio je ministar u
Persiji a zatim rektor Staljinovog Univerziteta i najzad od 1930.
direktor sovjetskog bioskopa.
Pod njegovom direkcijom realizovani su najveći sovjetski
filmovi koji su imali ogromnog uspeha na strani kao: „Mladost
Maksimova“, „Čapajev“, „Petar Veliki“ itd.
„Sovjetsko iskustvo“, takođe, je oštro napalo u istom broju
predsednika komiteta umetnosti Keržepceva, koji je „olakšavao
zločinačke radnje“, što znači da je i njegova sudbina zapečaćena.
Oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo u julu 1939, što znači dalje
da je svakako streljan.
Pored toga uhapšen je šef radiografije Šostakovič; operator
Nisep, koji je snimio sve važnije događaje u Moskvi, i jedini
operator sovjetski koji je imao dozvolu da snima Staljina sa
okolinom njegovom, i skupove u kojima je on uzimao učešća. On
je optužen da je „nacistički terorista“, mada njegova kamera nije
progutala nijednog staljinovca.
Uhapšen je, najzad, i direktor repertoara Arkadijev.

Naučnici

Na prvi pogled, izgleda da su naučnici u ovoj opštoj gužvi

ostali u zavetrini. Bar sudeći po sovjetskoj štampi koja nije
obilovala vestima o „skidanju“ sa poslova, hapšenju i isključenju
iz partije sovjetskih naučnika. Pa, ipak, s vremena na vreme nađe
se u štampi među „saboterima“ i „špijunima“ po koje ime sa
kojim su se Sovjeti do sada ponosili, jer su ona bila univerzalno
poznata u naučnom svetu.

60
 Pomenimo na prvom mestu profesora Samojloviča, poznatog
istraživača polarnih predela i pisca velikog broja radova iz tih
oblasti. Njegove konferencije u Londonu i Parizu bile su prava
senzacija u naučnim krugovima. Iščezao je, odnosno „skinut“ sa
posla kao „saboter“, ne precizirajući u čemu se sastoji sabotaža
ovog vrednog naučnog radnika, koji je bio izvan svih političkih
smicalica u Boljševičkoj partiji.
Pored Samojloviča, stavljen je na crnu listu akademičar
Volgin, koji je „sumnjiv“.
Preobraženski je poznati naučnik i jedan od najvećih
sovjetskih ekonomista. Preobraženski je stari boljševik i jedan od
osnivača Boljševičke partije. Član je CK. Zauzimao je vrlo visoke
položaje u sovjetskoj državnoj administraciji. Streljan je kao
„špijun“.
Rjazanov je jedan od najvećih sovjetskih istoričara. Osnivač je
Komunističke Akademije i Instituta Marks-Engels-Lenjin, i
njegov prvi direktor. Autor je zapaženog dela „Marks-Engels“ i
velikog broja raznih istorijskih boljševičkih dela. Nikada nije
pripadao opoziciji, ni s leva, ni s desna, pa ipak je zatvoren, a
možda i streljan. Oduzeto mu je državljanstvo 2. oktobra 1938.
godine, mada uopšte nije napustio Sovjetsku Uniju. Ovo je dakle
jedina zemlja u svetu koja kažnjava svoje građane oduzimanjem
državljanstva pa ih onda strelja ili deportuje u Sibir.
Zatvoren je, a svakako, i streljan rektor Tifliskog Univerziteta
Oragvelidze. Uhapšen je akademičar Lazarev, direktor fizičkog
instituta i tvorac „teorije o uticaju visine na stupanj civilizacije
naroda“. Njegovu sudbinu podelio je i Aleksijev, istoričar kineske
literature, i prevodilac japanskih dela. Isteran je iz akademije kao
„sumnjiv“.
Križanov, stari boljševik, zatvoren je, takođe. Nedavno je
proslavio šezdesetogodišnjicu svog života, kojom ga je prilikom
sovjetska štampa nazvala „najvećim marksologom našeg
vremena“.

61
 Osiski-Obolenski, šef sovjetske statistike i poznati naučnik,
streljan je, jer „statistika nije obavljena kako treba“. Nekoliko
cifara su opovrgavale zvanična tvrđenja o životnom nivou
sovjetskih radnika.
Prigožin, zet poznatog Georga Lansburija, poznati
marksistički naučnik i direktor Instituta istorije i filozofije,
deportovan je.
I ovde smo citirali samo ona imena koja smo našli u sovjetskoj
ili stranoj štampi.

Štampa

Nije nikakvo čudo što je u ovoj termidorskoj „čistki“ štampa

bila, takođe, na udaru. U pitanju je naravno partijska štampa, jer
druge u sovjetskoj „demokratiji“ i nema. Sudeći po streljanjima i
skidanjima sa položaja direktora, urednika i saradnika sovjetskih
listova, dobija se utisak da su svi ti listovi bili u rukama „špijuna“ i
„agenata fašizma“, što je prosto fantastično, kada se uzme u obzir
da je partija na te položaje uvek davala najbolje sa kojima je
raspolagala, a naročito najpoverljivije staljinovce.
„Žurnal de Mosku“ (Moskovske novine) su najviše stradale u
ovom termidorskom periodu Ovo je list, koji je izlazio jednom
nedeljno na francuskom jeziku u Moskvi, kao organ komesarijata
spoljnih poslova. List je bio isključivo namenjen inostranstvu i
imao je za zadatak da populariše izgradnju socijalizma u SSSR-u i
tretira međunarodne probleme sa gledišta moskovske politike.
Prvi direktor ovog lista (počeo je izlaziti 1934 godine) bio je
poznati boljševik, i jedan od najboljih sovjetskih novinara
Lukijanov. Pošto je bio u opoziciji u periodu od 1923-28, streljan
je, mada se „pokajao“ i važio od tada kao lojalan staljinovac.
Na položaju direktora lista zamenjuje ga Rajevski, bivši poljski
plemić iz okoline Lođa, kome je pravo ime Splavnojman. Za

62
vreme carizma bio je deportiran kao boljševik. Posle revolucije
radio je u raznim sovjetskim listovima. Bio je član redakcije
„Izvjestija“, odakle je došao na položaj direktora Moskovskih
novina. Nekoliko meseci kasnije smenjen je i streljan zajedno sa
članovima Centralnog komiteta poljske Komunističke partije.
Posle Rajevskog na ovo fatalno mesto došao je Viktor Kin.
Kin je mladi ruski pisac od talenta. Dugo vreme proveo je u
Parizu kao direktor sovjetske agencije „TASS“. Odličan
poznavalac francuskih prilika i francuske književnosti. Već u
januaru 1938 pada i on. „Novi mir“ optužuje ga da je bio pre 18
godina član „Litfronta“, a kako je u toj literarnoj družini bilo
„trockista“ i „stranih agenata“ i „buharinista“, to znači da je i
Viktor Kin pošao putem svojih prethodnika.
Napomenimo da je ista potera bila i za ostalim članovima
redakcije, koji su, svakako, sledili svoje šefove, kao što je bio slučaj
i u ostalim sovjetskim institucijama.
„Izvjestija“, zvanični dnevnik Sovjetske vlade je takođe
desetkovan. I ovde su streljani najbolji novinari i najbolji
boljševici.
Među prvima streljan je direktor ovoga lista, stari boljševik i
ideolog boljševizma, Buharin. Teoretičar boljševički, autor je
dobro poznate knjige „ABC boljševizma“, „Istorijskog
materijalizma“ i velikog broja rasprava i članaka iz iste oblasti.
Bivši član CK i Politbiroa, najbliži je saradnik Lenjinov. Glavni
pomagač Staljinov u borbi protiv Trockog, ali se i sam kasnije
pridružio opoziciji sa Tomskim i Rikovim, uvidevši kuda vodi
Staljinova lična politika.
Predsednik je Kominterne do 1928 godine, predsednik
Akademije nauka, bivši direktor „Pravde“, „Boljševika“ i najzad
direktor „Izvestija“ sa koga je položaja izveden na gubilište.
Buharin je smatran za najkulturnijeg građanina Sovjetske
Unije. „Buharin je, veli Lenjin, naš najdragoceniji i najeminentniji
teoretičar. On se može smatrati najomiljenijim članom partije“.
Streljan je u grupi Rikova.

63
 Na položaju direktora „Izvestija“ zamenjuje ga Thal, direktor
odseka za štampu pri Centralnom komitetu partije. Njegova je
sudbina, takođe, neizvesna jer je i on iščezao iz redakcije.
Karlo Radek je pored Buharina bio direktor „Izvestija“ za
spoljnu politiku. Zahvaljujući njegovoj dosta sumnjivoj ulozi u
procesu Pjatakova, sačuvao je glavu. Osuđen je na 10 godina
robije. On je sa Rakovskim jedini koji je spasao život u tom
procesu, ako već i oni, kako se pronose glasovi, nisu kasnije
streljani.
Radek je smatran za jednog od najvećih svetskih novinara.
Dugo godina njegovo je pero bilo najbolji tumač spoljne politike
Sovjetske Unije. Čovek izvanredne kulture, sarađuje skoro u svim
sovjetskim listovima. Najpre je bio politički direktor „Pravde“, a
potom „Izvjestija“ i rektor Univerziteta Istočnih naroda, na kome
su se spremali boljševički agitatori za istočne zemlje.
Stari opozicionar, ali se verovalo da je potpuno zadobio
poverenje kremaljskog diktatora. Otuda se i veruje da je uloga
koju je odigrao u procesu i sumnjičenju bezbroj uglednih
boljševika dosta sumnjiva.
Radek je rodom iz Galicije. Uzeo je vidnog učešća u
socijaldemokratskom pokretu pre rata. Član je Cimervaldske i
Kijentalske konferencije. 1918. bio je protiv Brestlitovskog mira.
Isključen je kao trockist 1927. godine i prognan u Turkestan.
1929. traži pomilovanje i ponovo postaje jedna od prvih ličnosti
Sovjetske Unije.
Pored Radeka i Buharina, smenjeno je sve osoblje u redakciji.
Bilo je slučajeva da su urednici pojedinih hronika smenjivani
nekoliko puta.
„Pravda“. Iako je „Pravda“ bila centralni organ Komunističke
partije, ipak je i ona bila zaražena „špijunima trockističkim“.
Pošto je oterano u smrt njenih nekoliko najvažnijih saradnika
i urednika pao je i sam direktor Mihail Koljcov, o kome je već bilo
reči.

64
 Streljani su ili deportirani još: Soznovski, poznati novinar, koji
je bio neobično cenjen od Lenjina. Streljan je bez suda zajedno sa
generalom Putnom. Melentijev, direktor „Vičurskog radnika“,
streljan je samo zato što je „bio saradnik Kiseljeva, reonskog
sekretara partije, koji je streljan kao „špijun“.
8. jula 1937. uhapšen je direktor agencije „TASS“ Dobecki i
njegov pomoćnik Šole, jer su preko agencije iz Moskve „proturali
lažne vesti protiv Sovjetske Unije“ (?!)
Uhapšen je, i svakako, streljan poznati stari boljševik i intimni
prijatelj Lenjinov Mihalski, koji je sarađivao u raznim sovjetskim
listovima pod pseudonimom „Lapinski“. Istog dana sa njim je
uhapšeno i 10 članova redakcije „Izvestija“.
Zatvoren je, i svakako, streljan Lečiner, direktor izdavačkog
preduzeća „Mlada garda“, jer je bio „špijun Hitlerovog
Tuhačevskog.
Pored ostalih iščezao je i direktor za štampu pri komesarijatu
spoljnih poslova Gnjedin, zajedno sa svojim pomoćnikom
Šmitom.
Dolazi zatim čitav niz direktora i urednika većine listova
sovjetskih u federalnim republikama. U Ukrajini su smenjeni i
pohapšeni skoro svi urednici i direktori listova posle pada i
streljanja članova Centralnog komiteta partije i članova
Ukrajinske vlade. Isti je slučaj sa listovima u Beloj Rusiji,
nemačkoj republici, koja je ukinuta „jer je bila zaražena
nemačkim špijunima“. I najzad, ista je sudbina zatekla i direktore
velikog broja listova azijskih republika.
Drugim rečima, Staljin je uspeo da uništi najbolja pera
Sovjetske Unije, jer ili nisu hteli da služe njegovoj ličnoj diktaturi,
ili su joj služili neiskreno i nelojalno, ili se samo posumnjalo u
njihovu lojalnost prema kremaljskom inkvizitoru.

65
 d) Ostali srodni komesarijati centralne vlade

Agrikultura. U ovom skoro najvažnijem komesarijatu pao je

„otac kolektivizacije“ Jakovljev, narodni komesar za agrikulturu
od 1929. godine. Smatran je kao jedan od najbližih saradnika
Staljinovih. Pod njegovom direkcijom izvršena je kolektivizacija
sela i slomljen otpor seljaka nasilnoj kolektivizaciji deportiranjem
preko 5 miliona seljaka, i raseljavanjem svakako još tolikog broja.
Njegova je sudbina neizvesna. Glavni razlog njegovog hapšenja su
svakako stari gresi. Jakovljev je, mada ne aktivno, pripadao levoj
opoziciji. Kremljin to nikada ne oprašta.
Na mesto Jakovljeva došao je za komesara agrikulture Černov,
stari boljševik i veliki stručnjak po agrarnim pitanjima. Streljan je
u grupi sa Buharinom i Rikovom, jer je i on nekada pripadao
opoziciji.
Černova zamenjuje na fatalnom mestu Ejke, specijalista za
agrarna pitanja pri Centralnom komitetu partije, pa da i on
iščezne u toku 1938. godine. Njegov zamenik Elijava je, takođe,
„skinut“ sa posla.
Dakle, četiri komesara u ovom komesarijatu iščezli su za
nepune dve godine.
Pravda. Ovaj komesarijat gubi na prvom mestu svoga šefa
Kriljenka, koji je nedavno streljan bez suda.
Kriljenko je jedan od najmarkantnijih figura građanskog rata.
Član je partije od 1905. godine. Kao prvi delegat na prvom
kongresu sovjeta 1917. godine, uhapšen je od strane privremene
vlade. Po oslobođenju postaje generalisim Crvene vojske na
mesto generala Duhovina, koji je odbio da izvršava naredbe
Lenjinove. Dugo godina je glavni prokurator Sovjetskih
Republika i u tom svojstvu tvorac svih političkih procesa u SSSR-
u. Potom je narodni komesar Pravde, sa koga je položaja smenjen

66
17. septembra 1937. godine. 2. oktobra iste godine oduzeto mu je,
sa još 416 komunista, državljanstvo, a kasnije streljan bez suda.
Nikada nije bio trockista niti pristalica ma koje od
opozicionih grupa. Sovjetski listovi mu zameraju da je bio
„preterani šahista“ i da je pravio mnogo „ekskurzija“ te tako
„zanemario svoj komesarijat“. Zločin za streljanje!
Na njegovo je mesto postavljen Antonov-Ovsejenko, koji nije
ni stupio na dužnost već streljan odmah po dolasku iz Španije.
Svoje šefove sledio je u ovoj krvavoj tragediji i potkomesar
Pašukanis, prvi pomoćnik Kriljenkov, jer je „izopačio sudsku
politiku SSSR-a“. Drugi pomoćnik Muralov, čuveni junak iz
građanskog rata, bivši komandant moskovskog garnizona i prvi
nosilac ordena „Crvene zvezde“, streljan je u grupi Pjatakova kao
„špijun“.
Iščezao je i predsednik Velikog suda, stari boljševik
Vinokurov, koji je ovaj položaj zauzimao od 1924. godine. Na
njegovo mesto dolazi Ivan Golijakov, poznati staljinovac.
Iz „Socijalističke zakonitosti“ saznaje se da su demaskirani
kao „narodni neprijatelji“: Segal, generalni prokurator transporta;
Dragunski, prokurator Azovske oblasti; Lajman, prokurator iz
Sverdlovska; Zaslavski, prokurator iz Transkavkazije.
Pored toga samo u Ruskoj federalnoj republici uhapšeno je
oko 500 prokuratora, jer su odbili da šalju u smrt nevine ljude,
koje je hteo da uništi đurđijanski termidorac.
Narodno zdravlje gubi, takođe, svoga šefa, simpatičnog
Semaška, jednog od najintimnijih prijatelja Lenjinovih. Semaško
je optužen za „proneveru državnog novca“. Njegov zamenik, stari
boljševik Kaminski, bivši član Moskovskog sovjeta skinut je sa tog
položaja 17. III 1937. godine.
Prvi pomoćnik komesara Narodnog zdravlja Rakovski,
osuđen je kao „špijun“ na 20 godina zajedno sa Radekom.
Poreklom Bugarin iz Besarabije, Rakovski je igrao vrlo vidnu
ulogu u Sovjetskoj Rusiji. Bio je član CK partije, predsednik
Saveta narodnih komesara za Ukrajinu, delegat sa Čičerinom u

67
Đenovi, ambasador u Parizu i Londonu i pomoćnik komesara za
spoljne poslove. Trockista iz prvih dana, deportiran je 1929, a po
„pokajanju“ 1934. godine, postavljen je za potkomesara
Narodnog zdravlja.
Trgovina. Komesar za spoljnu trgovinu i potpisnik svih
trgovačkih ugovora između Sovjetske Unije i stranih država
Rozenholc, streljan je u grupi Rikova. Stari boljševik. Otpravnik
poslova u Londonu 1927. godine, a od tada šef za spoljnu
trgovinu do streljanja. Bio je u opoziciji od 1923-1928. godine. To
mu je jedini greh prema Staljinu i njegovoj kliki.
Njegov pomoćnik Sudin skinut je i zatvoren 17. III 1938.
godine. Drugi pomoćnik Elijava, čuveni boljševik, lični prijatelj
Jenukidzea, takođe, je streljan zbog veza sa svojim prijateljem,
pošto je prethodno postavljen za narodnog komesara za
agrikulturu, na koji položaj uopšte nije ni došao.
Zajedno sa svojim kolegama zatvoren je i treći potkomesar za
trgovinu, Loganovski..
Ivan Mežljauk, komesar sovjetskog paviljona za vreme
međunarodne izložbe u Parizu 1937. godine, podelio je sudbinu
svoga brata Valerijana, potpredsednika Saveta narodnih komesara
centralne vlade, koji je iščezao kao „narodni neprijatelj“.
Finansije. Raniji komesari ovoga važnog komesarijata o
kojima je već bilo reči, Sokoljnikov, Krestinski i Tumanov, iščezli
su ili streljani. Njihov naslednik Grinko, finansijer petogodišnjih
planova i zaslužni stari boljševik sledio je svoje prethodnike u
ovoj krvavoj tragediji. Grinko je važio kao najveći sovjetski
finansijer. On je u dva maha spasio sovjetske finansije od
bankrotstva.
Njegov pomoćnik Mirjazin podelio je sudbinu svoga šefa.
Zatvoreni su još i iščezli: Maradijan, direktor sovjetske banke u
Parizu; Arkus i Fatijanov, potpredsednici Sovjetske Narodne
banke.
Industrija. Teška industrija žrtvovala je svog realizatora Serža
Ordžonikidzea, najbližeg i najintimnijeg saradnika i prijatelja

68
Staljinovog. Stari boljševik i saradnik Staljinov još od stvaranja
Boljševičke partije na Kavkazu, Seržo je od revolucije igrao vidnu
ulogu u sovjetskoj državi. Posle jedne vrlo burne sednice
Politbiroa, na kojoj je energično protestovao protiv istrebljivanja
starih boljševika, otrovan je iste noći, jer se Staljin nije usudio da i
njega optuži za „špijunažu“ i „izdajstvo“. Da bi cinizam bio što
veći, sahranjen je sa svim počastima, pošto je prethodno štampa
objavila da je „umro naprasno od kardijaka“. Profesor Pletnjev
streljan je jer je odbio da potpiše zapisnik da je Seržo umro od
„prirodne smrti“. Dr Levin, kao jedini živi svedok trovanja
Ordžonikidzea streljan je, takođe.
Ali, još pre te fatalne sednice na kojoj je rešena Seržova
sudbina, Staljin je posumnjao u njegovu odanost (mada Seržo
nikada nije bio opozicionar, već naprotiv, važio pored Lazara
Kaganovića za najvernijeg Staljinovog prijatelja). Sudbina
porodica streljanih boljševika duboko je dirnula Serža
Ordžonikidzea. Da bi koliko-toliko ublažio nesreću porodice
streljanog Pjatakova, njegovog prvog pomoćnika, on je uzeo k
sebi njegovu ženu i decu. To je bio drugi razlog trovanja
Ordžonikidzea, jer je i time otvoreno manifestovao neslaganje
takvog načina uništavanja starih boljševika.
Seržov pomoćnik, potkomesar Ruhimovič, pošto je postavljen
za komesara ratne industrije, zatvoren je, streljan. Ruhimovič je
stari opozicionar. Član je partije od 1908. godine. Za vreme
revolucije bio je predsednik Sovjeta u Harkovu. Na njegovo mesto
postavljen je u ratnu industriju brat Lazara Kaganovića, Mihail
Kaganović, šurak Staljinov, koji je treći narodni komesar iz
porodice Kaganovića.
Pjatakov, drugi pomoćnik komesara teške industrije. Streljan
je kao glavni optuženi u procesu od 1. februara 1937. godine. Stari
boljševik, bivši predsednik Saveta narodnih komesara za
Ukrajinu, i predsednik Sovjeta u Kijevu. Bivši član CK i
Politbiroa, predsednik Državne banke i potpredsednik Velikog
ekonomskog saveta. Isključen je iz partije kao opozicionar 1929.

69
godine, a potom se „pokajao“. Bio je lični prijatelj Lenjinov.
Figurira u Lenjinovom testamentu na listi Lenjinovih naslednika.
Ovaj testament, kao što je poznato, Staljin je sakrio da bi svu vlast
zadržao za sebe.
Muklijevič, potkomesar ratne industrije, skinut je sa svog
položaja i zatvoren.
Gvaharija, direktor metalurgijskih fabrika u Makejevki,
odlikovan 1937. godine kao „sjajan organizator proizvodnje“, a 6
meseci kasnije streljan kao „saboter“. U stvari je streljan, jer je bio
zet Serža Ordžonikidzea.
Iščezao je i njegov pomoćnik i veliki broj inženjera iz
Makejevke. 10. jula 1937. godine uhapšen je veliki broj direktora
fabrika, među kojima i poznati Glinka i dr. 20. jula iste godine
uhapšen je direktor fabrike No 22. Nargolin; 14. novembra
osuđen je na smrt direktor ugljarskog trusta u Donbasu
Volodarski, njegov prvi pomoćnik, nekoliko inženjera i 2
mehaničara.
Kao kruna ovog nečuvenog pokolja platio je glavom i čuveni
inženjer Tupoljev, tvorac sovjetske avijacije.
Đak prvog ruskog avijatičkog konstruktora, Tupoljev je ubrzo
svojim izumilačkim talentom nadmašio svoga profesora. Svi
najbolji avioni, vojni i civilni delo su Tupoljeva. Njegovi prototipi
proslavili su sovjetska krila bezbrojnim svetskim rekordima.
Poznat je let aviona ANT-25 u Ameriku, koji je tukao svetski
rekord u pravoj liniji. Čuveni avion „Maksim Gorki“, „najveći
avion na svetu“, koji je stradao nesmotrenošću jednog pilota,
takođe, je delo Tupoljeva. Avion koji je zamenio „Maksim Gorki“
je, takođe, konstruisan po crtežima Tupoljeva, ali više ne nosi
njegovo ime. Tupoljev je, takođe, tvorac TB-6 od 22 tone, koji
može da pređe za sat 450 kilometara, i da se sa punim teretom
popne na 8 000 metara.
Tupoljev je smatran ličnim prijateljem Staljina i Vorošilova.
Za svoja istraživanja imao je neograničen kredit, koji mu je bio
otvoren u Narodnoj banci. Za ličnu upotrebu imao je dve vile,

70
jednu u Moskvi a drugu na selu, kao i dva automobila, što nema
nijedan viši sovjetski činovnik. Odlikovan je svim sovjetskim
ordenima: „Crvenom zastavom“, „Lenjinovim ordenom“ i
„Crvenom zvezdom“. Retki su sovjetski državnici koji imaju sva
tri odličja.
Nikada nije bio trockista ni opozicionar, niti se uopšte mešao
u politiku. Pored svega toga uhapšen je i streljan pod izgovorom
da je „smetao karijeri mlađih inženjera“. Pod Staljinovim
režimom i to je zločin koji se kažnjava smrću, ako to nije bio
samo neposredni povod.
Zajedno sa Tupoljevim uhapšeni su i inženjeri Grigorovič,
Poljakov i Polikarpov, njegovi saradnici.

Pošte i telegrafi

Ovaj je komesarijat bio najfatalniji za njegove šefove. Od

osnivanja pa do danas, streljani su svi komesari pošta (osim
poslednjeg). To je bio položaj na kome su komesari čekali da
budu odatle izvedeni na gubilište. Taj je komesarijat bio neka
vrsta „predsoblja smrti“, kako veli Barmin.
Smirnov, jedan od ranijih komesara pošta, streljan je u grupi
Zinovjeva. Njegov zamenik Glebov Avilov iščezao je. Sledeći
komesar Rikov, streljan je u grupi Buharinovoj. Pošto je Jagoda
smenjen sa položaja komesara Unutrašnjih dela, postavljen je za
komesara pošta, odakle je izveden na gubilište. Jagodu je zamenio
Kalepski, koji iščezava 17. avgusta iste godine, pa da na njegovo
mesto dođe Berman, pomoćnik komesara Unutrašnjih dela, pa da
i on iščezne. Ježov ga u svojstvu komesara Unutrašnjih dela
zamenjuje, da bi i on iščezao. Dakle 6 komesara za nekoliko
godina streljao je Staljin u komesarijatu pošta u Moskvi.
Juhov, potkomesar pošta je, takođe, iščezao sa velikim brojem
viših činovnika.

71
 Od ostalih narodnih komesara spomenimo još Kalmanoviča,
komesara sovhoza, koji je, takođe uhapšen, a možda i streljan.
Ivanov, komesar šuma, stari boljševik, i opozicionar, streljan je u
procesu Pjatakova. Njegov naslednik Lobov, streljan je nekoliko
meseci kasnije, pa da ih na ovom krvavom putu sledi i treći
komesar sovhoza Rizov. Komesar lake industrije Ljubimov je
zatvoren, a svakako i streljan. Komesar rada Uglanov, stari
boljševik i član CK i pomoćni član Politbiroa, zatvoren je kao
„nesposoban“. Serebrijakov, pomoćnik komesara transporta,
jedan od sekretara partije, član Moskovskog sovjeta i CK, streljan
je u grupi Pjatakova.
Izneli smo samo listu narodnih komesara (ministara) i
njihovih pomoćnika centralne vlade, čija je nemilost, zatvaranje
ili streljanje objavljeno u sovjetskoj štampi. Narodne komesare,
ustvari, sledila je čitava plejada starih boljševika, viših činovnika
pojedinih komesarijata, a naročito ličnih prijatelja šefova
komesarijata, jer biti prijatelj streljanog starog boljševika je,
takođe, veliki greh.

5.
STRELJANJE ČLANOVA VLADE
FEDERALNIH JEDINICA

„Čišćenje“ Staljinovih protivnika, i neprijatelja kremaljskog

konventa, nije se zaustavilo samo na vojsci i centralnoj vladi.
Tragično čišćenje rasulo je dragocenu krv starih boljševika u svim
federalnim republikama, jer nigde nije bila popularna diktatura
staljinske klike. To klanje u izvesnim republikama išlo je do
bezumlja, tako da su u izvesnim federativnim republikama
streljani svi članovi vlade na čelu sa predsednikom republike i
prvim ministrom.

72
 Od 7 glavnih republika samo su do sada tri zadržale svoje
predsednike. Streljana su 4 i to: Čevriakov, predsednik Beloruske
republike; Kođajev, predsednik Uzbekistana; Anezoglijap,
predsednik Jermenske republike. Petrovski, predsednik
Ukrajinske republike je skinut i iščezao.
Od predsednika manjih republika streljani su ili zatvoreni:
Lorđikinandže (Adžaristan), Arhivov (Karelija), Ajtakov
(Turkmenistan), i drugi.
Prema Volembergu (Etid od 20. XII 1938), streljano je 2/3
članova ruske vlade, 5/6 članova ukrajinske i beloruske vlade, i
9/10 članova vlada zakavkaskih republika. Najveći deo streljanih
je pao zato što su se protivili nasilnoj kolektivizaciji.

Ruska Republika

Najveći deo članova vlade ruske republike su istovremeno i

članovi centralne vlade. Otuda ćemo pomenuti samo one o
kojima nismo govorili do sada. Na prvom mestu pao je
predsednik Saveta narodnih komesara Sulimov, poznati stari
boljševik, i stari opozicionar. Pored njega pala je i Varvara
Jakovljeva, komesar finansija i vrlo popularni boljševik, itd.

Ukrajina

Ukrajina je posle ruske, najveća federalna republika. Budući

da je još i pogranična, sovjetski režim je posvećivao veliku pažnju
u izboru članova vlade i sekretara partije, koji su obično
regrutovani među najodanijim staljinovcima. Ovo pažljivo
odabiranje ležalo je još i u faktu, što je u inostranstvu nacionalista
Konavaljec vodio vrlo živu akciju za autonomiju Ukrajine. Otuda
je naglo i masovno čišćenje članova ukrajinske vlade i njihovih

73
pomoćnika a isto tako i partijskih funkcionera, naišlo, kako u
Sovjetskoj Uniji, a tako isto i u inostranstvu, na opšte
zaprepašćenje.
Među palim u nemilost treba prvo pomenuti čuvenog
boljševika Petrovskog, ličnog prijatelja Staljinovog. Petrovski je
bivši radnik i jedini živi poslanik, boljševik u ruskoj Dumi od pre
revolucije. U početku je bio desničar, ali se brzo pribrao i
prilagodio Staljinovoj politici, te od tada važio kao njegov
neposredni saradnik i predstavnik u Ukrajini. Skinut je sa
položaja predsednika republike 27. jula 1938. godine, pošto je
uzeo aktivnog učešća u klanju članova ukrajinske vlade. Njegova
je sudbina neizvesna. U svakom slučaju nije izabran na
poslednjim kongresima, ni u Ukrajini, ni u Moskvi ni na kakav
položaj, ni u partiji, ni u državi. Na položaju ga je zamenio
Kornic, poslanik iz Dnjepopetrovska.
Predsednik Saveta narodnih komesara Ljubčenko „izvršio je
samoubistvo“. Prema zvaničnoj štampi, on je to učinio jer se
„bojao da podnese ukrajinskom narodu račun o svom izdajstvu“.
Međutim, Ljubčenko je ubijen u zatvoru istog dana kada je
uhapšen od strane GPU. (1. septembra 1936. godine).
Njegov zamenik, Bondarenko, ne figurira više na listi članova
ukrajinske vlade prilikom kongresa od 16. novembra 1937. Nema
sumnje da je i on u najmanju ruku deportiran.
Potpredsednik Saveta narodnih komesara Selekis i drugi
potpredsednik Suhomlin zatvoreni su kao „nesposobni“.
Naslednik prvoga, Tianjideda, iščezao je dva meseca kasnije.
Od narodnih komesara pomenimo: Butarenko, zatvoren 24.
III 1937. godine. Istog dana zatvoren je i komesar finansija Rekis i
njegov prvi pomoćnik Kosilo, i skoro svi viši činovnici ovog
komesarijata. Kosilo je streljan jer je bio ljubavnik žene Pjatakova,
čime se „dokazuje“ da je on bio na ovaj način u vezi sa streljanim
Pjatakovim, pa prema tome i u opoziciji.
Leilevski, komesar Unutrašnjih dela, streljan je u vezi sa
streljanjem Jagode.

74
 Još su zatvoreni, a možda i streljani komesari sovhoza,
zdravlja i agrikulture.
Bela Rusija je kao i Ukrajina priložila na Staljinov žrtvenik
svoje najbolje. Pao je najpre predsednik republike Čevriakov.
Lični prijatelj Lenjinov, bivši učitelj, član partije od 1917. godine,
član je CK partije. Predsednik je republike od 1924. godine. I on je
izvršio samoubistvo „iz porodičnih razloga“. Ustvari, ubijen je u
zatvoru bez suda.
Predsednik Saveta narodnih komesara Goloded streljan je 16.
VI 1938. On je pre toga održao oštar govor na kongresu Sovjeta u
Minsku protiv Trockog i trockizma, ali mu to nije pomoglo.
Optužen je da je bio u „vezi“ sa streljanim generalom
Uborovičem i da su hteli da „restauriraju kapitalizam u Beloj
Rusiji“.
Od narodnih komesara streljani su: Diakov, komesar pravde;
Banek, komesar agrikulture; Gurevič, komesar trgovine i još tri
narodna komesara. Svi su, takođe, streljani u vezi sa streljanjem
generala Uboreviča kao „nacionalni buržuji“.
Prema listu „Rabočij“ od 13. septembra 1937. smenjen je i
zatvoren i zamenik Golodeda na položaju predsednika Saveta
narodnih komesara M. Volkovič, koji je ostao na tom položaju
svega dva meseca. Oglašen je kao „narodni neprijatelj“. Zamenik
Gureviča na položaju komesara trgovine smenjen je i zatvoren
odmah po postavljenju. (Rabočij, od 16. avgusta 1938).

Kavkaz

U Tiflisu je streljan čuveni boljševik, predsednik Saveta

narodnih komesara Budu Mdivani. Prilikom njegovog hapšenja
izjavio je policajcima:
„Recite Staljinu da Tiflis nije Moskva, i da ja nisam ni
Zinovjev ni Kamenjev da bi mogao i mene optužiti. On danas

75
strelja svoje stare saputnike u borbi, ali neka dobro upamti, da je
posle Dantona došao red na Robespjera.“
Streljan je 16. jula 1937. godine sa još 6 uglednih đurđijanskih
komunista.
Drugi predsednik Saveta narodnih komesara Malogaštli,
skinut je sa položaja i zatvoren 24. VI 1937. godine. Takođe, bivši
predsednik Saveta narodnih komesara Gogoberidže i njegov
pomoćnik Agniašvili, streljani su sa sledećim narodnim
komesarima: Okuđava, Kvirikvelija, Kiknadze, Modeladže,
Torošelidže, Čikladže i Đikija, sve stari prijatelji i saputnici
Džugašvilija-Staljina. Sa njima je streljano još 40 uglednih starih
boljševika, pomoćnika narodnih komesara, viših činovnika, jer su
hteli da „prodaju zemlju engleskim imperijalistima“. Ovaj proces
je prema sovjetskim listovima održan 31. avgusta 1937. godine.
Ovu grupu đurđijanskih komunista sledio je i najstariji
kavkavski boljševik Orehelašvili, takođe, bivši predsednik Saveta
narodnih komesara Ćurđijanske republike, kao i Boikvadže,
predsednik Vrhovnog suda.
U Ađaristanu streljan je predsednik republike
Lorđikipanadže, vicepredsednik Ramišvili; komesar agrikulture
Megrilidže i drugi.
U Jermenskoj republici streljan je 2. I 1938. godine,
predsednik Saveta narodnih komesara i još nekoliko komesara:
direktor Narodne banke Mamikonijan; rektor Univerziteta
Epgibrijan; potkomesari agrikulture Saknarazijan i Kalaptarijan,
sa nekoliko viših činovnika ovog komesarijata.

Uzbekistan

U ovoj republici streljan je Kodžajev, predsednik republike od

1922-27. godine. Kodžajev je „priznao“ da je hteo da „proda

76
zemlju Englezima“. Njegova dva brata Hata i Turin, narodni
komesari streljani su, takođe.

Abhazija

Streljan je Mihail Lakobe, predsednik Saveta narodnih

komesara; Zantarcja, komesar prosvete; Vasili Lakobe, direktor
petrolejskih izvora u Bakuu; Čalmar, komesar agrikulture; Ladari,
sekretar partije; i Nestor Lakobe, šef policije. Svi su streljani jer su
„spremali atentat protiv Staljina“.
U Azerbejdžanu skinuti su (koliko se zna) sa položaja sledeći
narodni komesari: Islamov, komesar pravde; Nodijev, komesar
unutrašnjih dela.
U Kareliji zatvoren je 17. septembra 1937. godine predsednik
republike Arhivov; prethodno su takođe zatvoreni Buznev,
predsednik Saveta narodnih komesara; Folin, komesar pravde, i
Irklis, sekretar partije, sa velikim brojem komunista.
U Kirgiziji zatvoren je 15. septembra 1937. godine Isakajev,
predsednik Saveta narodnih komesara; Ajčamov, sekretar
Egzekutivnog komiteta republike, kao i komesari: Ajzemanov,
Ćambejev i komesar agrikulture. U Nemačkoj republici uhapšen
je Tropman, šef za vaspitanje; Henberg i Peters, predsednici
kolhoza, kao i veliki broj komunista, među kojima i učitelj
Zengland. Svi su optuženi kao „Hitlerovi špijuni“. Najzad,
ukinuta je i sama republika.
U Tadžikistanu uhapšen je 7. avgusta 1937. godine predsednik
republike Šotemor; sekretar republike Imanov; potpredsednik
Saveta narodnih komesara Kaktin i komesar pravde Sirinov. Prvi
je „špijun“, drugi je „trockista“. Oba su „favorizirali nacionalnu
buržoaziju“. Zajedno sa njima zatvorena su još 4 narodna
komesara.

77
 Turkmenistan

16. avgusta 1937. zatvoren je, a potom streljan predsednik

republike Ajtahov, bivši ribarski radnik. Zajedno sa njim stradao
je i potpredsednik republike i još 8 članova vlade.
U Tatarskoj republici streljani su: predsednik republike,
sekretari, šef GPU, i nekoliko članova vlade.
Nerazumljiva je, takođe, potera za Letoncima, sovjetskim
građanima. Skoro svi generali Letonci su streljani, među kojima:
Alksnis, Ajdeman, Kork, Bokis, Osolin, Apse, Mezis i drugi. Od
uglednih komunista Letonaca likvidirani su: Rudzutak, i čekiste
Peters i Lastis itd.

78
 III
STRELJANJE PARTIJSKIH
FUNKCIONERA

PROCESI

U ovom delu, iznećemo samo listu streljanih partijskih

funkcionera, koji u momentu hapšenja nisu zauzimali izvesne
položaje u državi. Isto tako iznećemo hronološkim redom razne
procese i masovna streljanja bez procesa, iznevši biografije samo
onih starih boljševika koje nam nedostaju u prvom delu.
Streljanje partijskih funkcionera koji su u partiji, naročito u
unutrašnjosti, zauzimali vidne položaje, bilo je mahom obavljeno
bez ikakvih publikacija. Mahom streljanja nisu vršena u mestu,
već su pojedinačno odvođeni na gubilište u Moskvu ili su streljani
izvan mesta u kojima su radili i uživali izvesnu popularnost.
Otuda je i vrlo teško predstaviti pravu sliku istrebljivanja
partijskih kadrova.
Poznato je da posle isključenja trockista i desne opozicije,
niko od bivših opozicionara nije mogao više zauzimati nikakav
položaj u partiji. Naravno, reč je o osoblju koje diriguje
partijskom politikom, naročito u federalnim republikama i u
ruskim provincijama. Tu su postavljani, a ne i birani, samo oni,
koji su važili kao oduševljeni staljinovci. Otuda je istrebljivanje
baš tih partijaca duboko odjeknulo u partijskim organizacijama,
što se naročito zapazilo na poslednjem partijskom kongresu, gde

79
je Staljin prinuđen da izjavi, da je „čišćenje završeno“. Pa, ipak, ta
ga izjava nije sprečila da pošalje u smrt Mejerholda.
Masovno istrebljivanje ograničilo se prvih dana skoro
isključivo na one stare boljševike, koji su nekada, pa makar to bilo
i prvih dana revolucije, pripadali opozicionim grupama. Staljin je
verovao da je posle poslednje kapitulacije opozicije njihova akcija
potpuno likvidirana, i da su svi povili grbače pred kremaljskom
birokratskom klikom. Ustvari, rušenjem i poslednjih zaostavština
demokratije u partiji, ubijanjem svake kritike i uzimanjem sve
vlasti u partiji i državi od strane Staljina i nekoliko Kaganovića,
zapostavljanjem i maltretiranjem opozicionara u svakom pogledu
i u svakoj zgodnoj prilici, sve je ovo revoltiralo prve saradnike
Lenjinove i tvorce revolucije, te su bili prinuđeni da povedu oštru
borbu protiv Staljinove diktature. To utoliko više, što su izvesna
predviđanja opozicije dobijala već svoje potvrde, a naročito što se
tiče kolektivizacije.
Staljin je uvideo da mu lično preti sa ove strane velika
opasnost te je i doneo odluku da se jednim potezom kurtališe cele
opozicije, ne deportiranjem i hapšenjem, već masovnim
streljanjem, predstavivši ih kao „špijune“ i ljude koji su „hteli da
prodaju sovjetsku državu stranom kapitalu“. Kako je za tu tako
strašnu optužbu trebalo i dokaza, Staljin je pomoću GPU-a izvršio
odvratne falsifikate, pa da posle i tvorce tih falsifikata istrebi, kako
bi jedini svedoci ovih niskosti iščezli. Optužene je prisilio ili
ubedio da u „interesu revolucije i partije“ ponesu na svojim
leđima špijunski krst. Tamo gde mu nisu pomogla ova dva
sredstva, agenti provokatori su ušli na scenu da odigraju svoje
odvratne uloge.
Uklanjanje starih boljševika sa partijskih poslova počelo je još
smrću Lenjinovom. Ovo naročito važi za partijski aparat –
Centralni komitet i Politbiro. „Socijalistički glasnik“ od 11.
februara 1937. godine donosi jedinstven pregled politike
odstranjivanja starih boljševika iz partijskih instanci. Tako, Šesti
kongres partije, koji je održan u julu i avgustu 1917. godine,

80
izabrao je Centralni komitet u koji su ušli: Lenjin, Staljin,
Sverdlov, Buharin, Rikov, Đeržinski, Artem, Kamenjev, Trocki,
Zinovjev, Nogin, Uricki, Lomov, Miljutin, Jofe, Krestinski,
Kolontaj, Stasova, Bubnov, Sokoljnikov i Smilga. Od ovog broja 7
su umrli još odavno, 6 su napustili svaki partijski rad usled
situacije u partiji, a od ostalih 7 su „kontrarevolucionari“:
Buharin, Zinovjev, Rikov, Kamenjev, Smilga, Sokoljnikov i
Trocki. Ostao je još samo Staljin.
Ovo je ustvari bio „štab revolucije“.
Na VII kongresu partije od 1918. godine od 15 članova CK,
koliko ih je onda izabrano, 6 su umrli, 2 prekinuli svaki politički
rad; od 7 ostalih, 6 su „kontrarevolucionari“: Buharin, Zinovjev,
Smilga, Sokoljnikov, Trocki i Šmit. Jošje ostao samo Staljin.
U martu 1919. godine, na VIII partijskom kongresu, izabran
je CK koji se sastojao od 19 članova. 3 su umrli, 3 napustili
politiku, 11 su „kontrarevolucionari“: Buharin, Bjelobradov,
Jevdokimov, Zinovjev, Kamenjev, Radek, Rakovski, Serebrijakov,
Smilga, Tomski i Trocki. Ostali su još samo Staljin i Kaliljin.
Marta 1920. IX kongres izabrao je CK, takođe, od 19 članova,
3 su umrli, 2 napustili politiku, 11 su „kontrarevolucionari“:
Buharin, Zinovjev, Kamenjev, Preobraženski, Radek, Rakovski,
Rikov, Serebrijakov, Smirnov, Tomski i Trocki. Ostali su još
trojica u Partiji: Staljin, Kalinjin i Andrejev.
Sedmi kongres izabrao je komisiju za izgradnju novog
partijskog programa. Pored Lenjina bilo je još 6 članova: Staljin i
još 5 „špijuna“: Buharin, Zinovjev, Kamenjev, Rikov, Trocki i
Tomski.
Posle Lenjinove smrti, XIII kongres, koji je održan u maju
1924. godine, izabrao je CK od 53 člana. Ovaj CK izabrao je i svoj
Politbiro od 7 članova u koji su ušli Staljin, i još 6 „špijuna i
izdajnika“: Buharin, Zinovjev, Kamenjev, Rikov, Trocki i Tomski.
Od šestorice, koje je Lenjin naznačio kao svoje naslednike, u
famoznom testamentu, koji je Staljin uništio, ostao je u životu još

81
samo Staljin. Trocki je u emigraciji, ostala četvorica su streljani
kao „kontrarevolucionari“.
Od osnivanja Kominterne 1919, pa do 1929. godine, svi glavni
raporti podneti su na kongresima od strane Lenjina i još 4
„narodna neprijatelja“: Buharin, Trocki, Radek i Zinovjev.
Prema tome od 20 boljševičkih vođa o kojima je bilo reči,
samo su još dvojica (ko zna dokle) tolerirani od strane Staljina:
Andrejev i Kalinjin, 17 ostalih su streljani, pomrli, ili su osuđeni
na robiju.
Od 71 člana CK izabranih na XVII kongresu partije 1934.
zadržano je u CK izabranom 1939. godine svega 16 članova. Svi
ostali su streljani, zatvoreni ili deportirani. Ista je proporcija i sa
pomoćnim članovima CK. Od 11 članova Politbiroa, koji su
ustvari zajedno sa Staljinom dirigovali streljanje starih boljševika
pali su u nemilost, a možda i streljani 6 i to: Kosior, Čubar,
Petrovski, Postišev, Rudzutak i Ježov koji je bio treći sekretar
partije (posle Staljina i Kaganovića).
Od 71 člana Kontrolne komisije, samo je jedan izabran 1939.
godine (7. VI) i to Škirjatov. Svi su ostali smatrani nedostojnim da
zauzmu položaje „čistača“ partije, pa čak i sam Andrejev,
predsednik komisije.
Ovim masovnim streljanjem stare boljševičke garde, procenat
starih boljševika je znatno opao. Prema izveštaju jednog od
sekretara Boljševičke partije, Maljenkova (bivšeg Staljinovog
pisara), posle XVIII kongresa partije, procenat starih boljševika
od pre 1917. godine iznosi svega 0,3%, svega 1% boljševika iz
1917. godine, i 7% iz doba od 1917-20. Znači da u partiji ima više
od 90% partijaca od posle revolucije.
Takođe je vrlo interesantno „čišćenje“ partije od smrti
Lenjinove pa do danas. Poznato je da postoji pri CK Kontrolna
komisija, koja je pod neposrednom kontrolom Staljinovom, i u
koju ulaze samo najsigurniji njegovi prijatelji. Ona ima za cilj da
svake godine „pročisti“ partijsko članstvo, a naročito da ga očisti
od opozicionih elemenata. Međutim, veliki broj članova, naročito

82
miniranjem demokratije, napustio je partiju i bez čistke. Tako na
X kongresu partije 1921. godine konstatovalo se da je od 659 000
članova, napustilo dobrovoljno partiju, ili isključeno samo u toj
godini oko 200 000 članova. Dakle, skoro jedna trećina. Naravno
ovde su skoro isključivo u pitanju stari boljševici iz doba
revolucije ili od pre revolucije.
Napomenimo, takođe, da je 1928. godine zatvoreno preko 200
000 članova partije koji su pripadali opoziciji ili je simpatisali.
1929. isključeno je 5 000 trockista.
Prema Viktoru Seržu, koji je kao francuski pisac i opozicionar
proveo u Rusiji nekoliko godina u zatvoru, samo od decembra
1934. pa do kraja 1935. godine, isključeno je iz partije od 15-20%.
Koliko li ih je još stradalo za vreme klanja i deportiranja od 1936-
39. godine?
Na XVII kongresu koji je održan 1934. godine partija je imala
1874488 članova. Na XVIII, pak, kongresu, koji je održan 1939. iz
izveštaja sekretarijata vidi se da sada ima „oko 1 600 000“ članova.
Dakle, manje za skoro 300 000 nego pre 5 godina. Kada se uzme u
obzir da je za taj period ušlo u partiju, bilo iz omladine ili
pripravnih članova, takođe, oko 300 000 članova, znači da je u
termidorskom periodu isključeno preko 600 000 članova partije,
od kojih je, svakako, najveći deo streljan ili uhapšen.
U Sovjetskoj, komunističkoj Uniji, samo je svaki stoti
građanin član komunističke partije.

Procesi u Sovjetskoj Uniji

Samo za poslednje tri godine Sovjetska Unija imala je više

političkih procesa nego sve autoritarne države zajedno u celom
svetu. Svi ovi politički procesi donosili su skoro isključivo smrtne
kazne. Međutim, zna se, takođe, pozitivno, da je streljan veliki

83
broj starih boljševika bez ikakvog procesa. To su mahom partijski
funkcioneri.
Pozabavimo se najpre tim političkim procesima.
Masovni politički procesi počeli su ubistvom Kirova u
decembru 1934. godine. Najveći broj tih procesa uglavnom bio je
objavljen u sovjetskoj štampi. Ali, bilo je i takvih slučajeva, da su
izvesni „procesi“ objavljeni u sovjetskoj štampi nekoliko dana
posle streljanja, dakle uopšte nisu ni održani. Takvih je notica
naročito bilo mnogo u provincijskim listovima.
Odmah po ubistvu Kirova, streljano je 22. decembra u
Lenjingradu 105 „terorista“, a 8 dana kasnije još 14 na čelu sa
ubicom Kirova, Nikolovim.
1935. godine staljinski teror je skoro isključivo lokalizovan u
Lenjingradu, centru opozicije. Januara te godine streljano je u
Lenjingradu još 39 „špijuna“, a 31. januara još 29. U aprilu ove
godine deportirano je oko 100 000 radnika iz Lenjingrada, pod
sumnjom da su pripadali opoziciji. Sovjetski listovi su priznali
deportaciju samo 500 „narodnih neprijatelja“. Zna se pozitivno,
da su mnoge fabrike u Lenjingradu obustavile rad za nekoliko
dana usled nedostatka stručnog osoblja, koje je deportirano.
Posle streljanja i deportiranja radnika iz Lenjingrada, a
naročito posle prvog procesa protiv Zinovjeva u kome je isti
osuđen na 5 godina robije, izgledalo je da će se istrebljivanja
zadržati na ovome. Ustvari, to je bilo samo zatišje pred buru.
Pre nego što je Staljin počeo istrebljivanje starih boljševika,
udario je najpre na njihova udruženja.
Poznato je da je u Sovjetskoj Uniji postojalo „Udruženje starih
boljševika“. To je udruženje obuhvatalo sve stare boljševike od
pre revolucije. Ali, Staljin je znao da su u tom udruženju bili retki
stari boljševici koji su odobravali njegovo neodgovorno vršljanje
u partiji i državi. Ubistvo Kirova je bilo neposredni povod za
rasturanje ovog udruženja, koje je najzad jednim dekretom od 27.
maja 1935. godine rastureno.

84
 Mesec dana docnije, 29. juna, rastureno je i drugo udruženje
starih boljševika: „Udruženje bivših političkih osuđenika“. Ničim
nije motivisano rasturanje ovih dvaju udruženja starih boljševika.
Pa, ipak, svi stari saputnici Lenjinovi, poznavajući Staljina,
predosećali su da se on neće na ovome zadržati, i da će potom
početi sa obimnijim progonima svih onih koji nisu pognuli glave
pred kremaljskim inkvizitorom.
Posle rasturanja ovih boljševičkih organizacija sve do kraja
ove godine, nije bilo važnijih političkih procesa. U očekivanju
krupnijih događaja, streljano je u Novosibirsku 9 „izdajnika“.
I u početku 1936. zatišje se produžuje. U stvari kremaljski
diktator ne sedi skrštenih ruku, već kroji planove o definitivnom
istrebljivanju stare boljševičke garde.
U ovoj godini pada hapšenje tifliskih komunista. Ukida se,
takođe, i Komunistička Akademija. Od važnijih procesa bilo je
svega dva i to: drugi proces u Kamerovu u kome su osuđeni na
smrt i streljani sledeći trockisti: Šubin, Kurov, Liašenko,
Andrejev, Robalenko i Peškonov.
Prvi veliki proces protiv opozicije održan je 19-24. avgusta
1936. godine protiv Zinovjeva i drugova.
Prema optužnici u pitanju su „zaverenici“ iz „trockističkog
centra“ koji su „ubili“ Kirova i pripremali atentate na Staljina i
njegove saradnike kao: Kaganovića, Vorošilova, Kosiora,
Postiševa itd. (Ovu dvojicu poslednjih Staljin je, takođe, kasnije
optužio da su učestvovali u sličnim akcijama.) Od optuženih, 16
ih je osuđeno na smrt i to: Zinovjev, Kamenjev, Jevdokimov,
Bakajev, Mračkovski, Ter-Vaganijan, I. N. Smirnov, Drajcer,
Rajnhold, Pikelj, Golcman, David, Olberg, Berman, M. Lurcje i N.
Jurcje.
Osim nekoliko poslednjih, koji su po svoj prilici igrali uloge
lažnih svedoka i provokatora sve su to stari boljševici, koji su
igrali najvažnije uloge u partiji i Sovjetskoj Uniji za vreme i posle
revolucije.

85
 Zinovjev je član svih CK od revolucije do 1928. godine, član
Politbiroa. Predsednik je Kominterne i kao takav bio jedna od
najomraženijih ličnosti Sovjetske Unije na strani. Zinovjev je
glavni raporter na svim kongresima Kominterne. Bio je
predsednik Sovjeta u Petrogradu, gde je uživao veliku
popularnost. Uoči revolucije, zajedno sa Kamenjevim, nije
verovao da je proletarijat spreman da uzme vlast u svoje ruke i da
je sačuva.
U poslednje vreme nije zauzimao, kao ni ostali istaknuti
opozicionari, nikakve funkcije ni u partiji ni u državi.
Jevdokimov, je jedan od najstarijih radnika boljševika.
Dirigovao je Sovjetom i partijskom organizacijom u Petrogradu.
Bivši član CK i poznati Zinovjevist. Napustio je opoziciju 1928.
godine. Bio je član tajnog trockističko-zinovjevskog centra u
Lenjingradu.
Bakajev je, takođe, jedan od najstarijih radnika boljševika.
Član je Centralne kontrolne komisije, dirigent Čeke u Petrogradu,
i politički komesar za vreme revolucije. Zinovjevist, odelio se od
opozicije 1928. godine.
Mračkovski, radnik sa Urala, potiče iz čuvene revolucionarne
porodice (i sam se rodio u zatvoru), je stari boljševik i poznati
junak iz doba građanskog rata. Posle revolucije sa službom je u
vojsci. Jedno vreme komandant vojnog okruga na Volgi. Levi
opozicionar iz 1923. godine. Napustio je opoziciju 1928. godine.
Ter-Vaganijan je stari boljševik i poznati marksistički pisac.
Osnivač je revije „Pod zastavom marksizma“. Autor velikog broja
radova, a naročito su zapažene njegove studije o Plehanovu,
Lenjinu itd. Pripadao je levici od 1923. godine.
Golcman, stari boljševik i priznati ekonomist. Simpatisao je
opoziciju od 1926-1927. godine, ali nikada u njoj nije aktivno
radio.
Pikelj, član partije od revolucije i šef kabineta Zinovjeva.
Pikelj je poznati pisac, i veliki zinovjevist.

86
 Drajcer, takođe član partije od revolucije. Uzeo je vrlo
aktivnog učešća u građanskom ratu. Pripadao je levoj opoziciji iz
1923. godine.
Rajngold, član partije od revolucije. Izvesno vreme bio je
potkomesar za finansije i član kolegijuma ovog komesarijata.
Nikada nije bio aktivan opozicionar.
Berman-Jurin, nikada nije pripadao nijednoj opozicionoj
grupi. Za sve vreme, pa i neposredno pred hapšenje radio je u
poverljivom aparatu Staljinovom, kako u Rusiji, a tako isto i u
Nemačkoj. Njegova uloga u procesu je dosta zagonetna a i
sumnjiva.
Fric David, takođe nije nikada pripadao nijednoj opozicionoj
grupi. Radio je u Staljinovom aparatu u sindikalnoj sekciji. David
je bivši teoretičar nemačke komunističke partije po sindikalnim
pitanjima i urednik sindikalnog organa, preko koga je, naročito,
vodio oštru kampanju protiv trockizma. Bio je saradnik „Rote
Fane“, „Pravde“ i „Izvestija“ sve do hapšenja. Ustvari, on je
pripadao grupi nemačkog komunističkog šefa Hanca Nojmana,
koji je streljan. Sa njim je radio još i M. Lurije i N. Lurije.
Lurije M. I. (Emil) je član nemačke komunističke partije
zinovjevog krila a u poslednje vreme veliki obožavalac Staljinov, i
njegove partijske „linije“. Pošto se odrekao Zinovjeva i opozicije,
njegovi članci su zapaženi zbog izvanredne oštrine protiv Trockog
i opozicije u kominternskom listu „Internacionalna
korespondencija“ koji je izlazio u Parizu.
Fric David i dvojica Lurija isključeni su iz partije tri meseca
pošto su streljani.
Olberg je, takođe, Nemac. 1930. godine pokušava da se uvuče
u levo krilo nemačke partije, ali ga kao sumnjivog odbijaju.
Odbijen je i od strane socijalista. Oto Bauer o njemu piše:
„Deklaracija Olberga kojom je tražio povratak u organizaciju je
odbijena pismom koje sam mojom rukom pisao.“ Prišao je zatim
grupi Landau, a posle ujedinjenja ove grupe sa levičarima, Olberg
se nudi Trockom za sekretara, po svoj prilici po nalogu GPU-a.

87
 Pošto je kasnije isključena levica iz Komunističke partije,
Olberg održava veze sa Sedovim, sinom Trockog, ali su te veze
bile isključivo privatnog karaktera.
Opšte je mišljenje da je Olberg odigrao ulogu provokatora u
cilju kompromitovanja, ne samo opozicije nemačke partije, kako
bi imali razloga za njihovo streljanje, već i samog Trockog, čiji je
on bio, po njegovom pričanju „emisar“ u Sovjetskoj Uniji. Isto
tako teške optužbe padaju na Olberga zbog njegovih čestih
putovanja u SSSR, što je samo mogao činiti kao član GPU-a.
Pronose se vesti da uopšte nije streljan zajedno sa ostalim
osuđenim na smrt.
Kamenjev je predsednik Sovjeta u Moskvi, član CK i
Politbiroa. Član Brestlitovske delegacije, predsednik Saveta rada i
odbrane; direktor „Pravde“, direktor izdanja celokupnih
Lenjinovih dela itd. Sa Staljinom i Zinovjevom sklapa triumvirat
protiv Trockog, da bi kasnije i sami prešli u opoziciju, pošto su
vešto iskorišćeni i zloupotrebljeni u borbi protiv Trockog.
Smirnov je stari boljševik i jedan od prvih trockista. Član je
revolucionarnog ratnog Komiteta, komesar V armije, član višeg
vojnog saveta, komesar pošta. Jedini među optuženima, koji se
kuražno držao na sudu, jer se nije dao nagovoriti da svojim
držanjem padne toliko nisko kao i ostali optuženi. Dugo godina
bio je član CK i Politbiroa.
Godina 1937. je svakako najkrvavija godina od građanskog
rata u Sovjetskoj Uniji. Čitav niz procesa oterao je u smrt bezbroj
starih boljševika koji su odbili da padnu na kolena pred
kremaljskom klikom. Krvavo kolo otvorio je proces Pjatakova, sa
još 16 „špijuna“: Serebrijakov, Muralov, Drobnis, Livšič,
Boguslavski, Knjažev, Norkin, Šestov, Ratajčak, Turok, Pušin i
Hraše; Radek, Sokoljnikov, Arnold, Stoilov osuđeni su na robiju.
Biografije glavnih optuženih uglavnom doneli smo u prvom
delu. Sve su ovo, takođe, stari boljševici, osim „svedoka“ i
provokatora iz GPU-a.

88
 7. maja iste godine osuđeno je na smrt u Svobodnaja (Sibir) 44
„japanska špijuna“; 26. istog meseca streljano je 7; 1. juna ubijen
je u Ljubjanki politički komesar Crvene armije Gamarnik; 12.
juna osuđen je na smrt Tuhačevski sa još 6 generala; 16. juna
streljano je na Daljnjem istoku 85 „špijuna“; istog dana u Sibiru
64 trockiste i čuveni đurđijanski komunista Buda Mdivani sa još 6
drugova u Tiflisu.
22. jula streljano je ponovo u Habarovsku 24 osobe iz
„trockističko-japanske organizacije“.
7. avgusta osuđeno je na smrt i streljano u Ostrovskom srezu
13 „izdajnika“. Istog dana osuđeno je na smrt u Krasnogvardejsku
11 osoba.
10. septembra u Vorošilovu je streljano 20 „trockističkih
agenata“; 15. septembra u Vladivostoku osuđeno je na smrt 27
trockista; 19. septembra u Volohinu (blizu Rostova na Donu)
streljano je 6 „trockista“. 2. septembra u Tiflisu streljano je 4
osobe, a istog dana u Krasnogvardiji osuđeno je na smrt i
streljano još 8 „špijuna“. 1. septembra streljano je u Moskvi 10
radnika fabrike „Krasnajazarja“; istog dana ubijen je Ljubčenko,
predsednik Saveta narodnih komesara za Ukrajinu.
5. oktobra streljano je u Lenjingradu još 6 trockista; 12. istog
meseca osuđeno je u Minsku 6 „sabotera“; 14. oktobra u Čiti
streljano je sa sekretarom partije Fedorovim još 10 „sabotera“; 15.
u Irkutsku smaknuto je 45 „špijuna trockističko-japanskih“, 17. u
Rostovu na Donu 11 „kontrarevolucionara“; 17. oktobra u Belanu
5; 20. u Svobodnom, i istog dana u Ulanu-Ude (Mongolija) 54
„špijuna“.
2. novembra u Gomelu (Bela Rusija) osuđeno je na smrt i
streljano 8 „izdajnika“.
21. decembra streljani su čuveni boljševici: Jenukidze,
generalni sekretar Sovjetskih Republika; Orkelašvili, narodni
komesar, Čeboljdajev, Larip, Metelev, Cukerman, Štajger i
Karahan. Ovi su streljani bez suda. 24. decembra na Dvini
streljano je 8 osoba, a istog dana u Tiflisu još 25 viših sovjetskih

89
činovnika; i najzad u Moskvi 25. decembra 14 „narodnih
neprijatelja“.
U 1938. godini streljani su: Na Donu u februaru (trockisti)
Semenov, Vorošenko, Prujinski i Borkin; 2. februara streljan je u
Tiflisu inženjer Garčiaveli zbog „sabotaže“; 23. istog meseca
streljano je u Osetiji 11 veterinara „zbog trovanja stoke“. Najzad u
ovome mesecu pada i treći veliki proces čuvenih boljševika.
Osuđeni su na smrt: Buharii, direktor „Izvestija“; Jagoda, šef
GPU, Rikov, bivši predsednik Sovjetske vlade; Krestinski,
pomoćnik komesara spoljnih poslova; Rozenholc, komesar
spoljne trgovine; Ivanov, komesar šuma; Černov, komesar
agrikulture; Grinko, komesar finansija; zatim stari boljševici:
Ikramov, Kođajev, Šarangovič, Subrev, Levin, Maksimov, Korako
i Krijukov.
U prvoj polovini 1939. godine: 5. januara osuđeno je na smrt
5 viših činovnika iz GPU; 22. januara još dvojica u Lenjinsko-
Kuznjecku.
Ukupno, dakle, 55 objavljenih procesa, u kojima je osuđeno
na smrt 1014 „sabotera“, „špijuna“ i „izdajnika“, koji su kao takvi
objavljeni, bilo u moskovskoj ili lokalnoj štampi. U ove cifre ne
ulaze oni koji su nečujno bili žrtve raznih parabeluma u potiljak u
mračnim jazbinama raznih Ljubjanki širom cele Sovjetske Unije.
Tako su stradale desetine hiljada oficira, crvenih vojnika a možda
i više drugih opozicionara, starih boljševika.
Za to vreme osuđen je samo jedan bivši ruski plemić, Princ
Volkovski na 5 godina robije „za klevetu sovjetskog režima“.
Stvarni neprijatelji Sovjetske Rusije kao što se vidi uživaju veća
prava i više blagonaklonosti u staljinskom režimu nego Lenjinovi
saputnici, tvorci partije i sovjetske vlasti. Stvarni saboter
Voznesenski, koji je „svesno i iz mržnje prema sovjetskom
režimu“ sabotirao traženje avijatičara Levanevskog u polarnim
predelima prilikom leta u Ameriku, osuđen je na 20 godina
robije, dok je „saboter“ Pjatakov osuđen na smrt, mada niko i
ničim nije dokazao da je ma što sabotirao.

90
 Pored velikog broja streljanih opozicionara, navedimo još
nekoliko slučajeva partijskih funkcionera, koji nisu do sada
citirani, a koji su uživali veliko poverenje Kremljina.
Streljan je Kondratijev, predsednik Sovjeta u Lenjingradu, i
skoro svi ugledni komunisti i komunistički šefovi u ovom mestu.
Od 10 sekretara partije u federalnim republikama izabranih u
aprilu 1937. godine, dakle posle prvog vala terora, danas su u
životu samo Berija, sekretar partije na Kavkazu (sada komesar
unutrašnjih dela) i Bagirov, sekretar partije u Azerbejdžanu.
U Ukrajini, od 13 članova Politbiroa, izabranih 1937. godine,
za kratko vreme svi su skinuti sa poslova, a svakako pohapšeni,
ako ne i streljani. Naročito je pravu paniku izazvalo streljanje
sekretara Partije Kosiora, koji je, iako bivši opozicionar, važio kao
veliki prijatelj Staljinov. Na njegovo je mesto postavljen Postišev,
poznati staljinovac, pa da i on padne iste godine. Na njegovo
mesto dolazi iz Moskve Hruščov, takođe veliki staljinovac, koji se
još drži. Valjda do prve prilike. Pored toga pozatvarani su ili
deportirani i streljani skoro svi pokrajinski partijski sekretari u
Ukrajini.
U Beloj Rusiji „čišćenje“ je bilo takođe potpuno. Prema
izveštaju sekretara partije Šarangoviča (koji je, takođe, pao krajem
1938. godine), od 21. juna 1937. godine, isključen je u Beloj Rusiji
iz partije 421 član; 367 je demaskirano kao „narodni neprijatelji“
(dakle streljani). „Demaskirano“ je, takođe, 150 direktora raznih
preduzeća. Streljani su ili pohapšeni svi pokrajinski sekretari na
čelu sa generalnim sekretarom partije i skoro svim članovima
vlade, zajedno sa predsednikom vlade i predsednikom republike.
Sekretar partije za Abkaziju streljan je pod optužbom da je
„spremao atentat na Staljina“ i ostale članove centralne vlade.
Mirzojan, sekretar partije u Kazahstanu, smenjen je kao „narodni
neprijatelj“ 2. juna 1938. godine.
Od važnijih pokrajinskih sekretara streljani su Vasiljev,
sekretar partije u Krasnogvardejsku; sa njim je streljano još 11
partijskih funkcionera. 24. avgusta 1937. godine skinut je i

91
zatvoren predsednik Moskovskog sovjeta Filatov. U Vladivostoku
su isključeni i zatvoreni predsednik, sekretar, i još dva reonska
sekretara partije. U Čiti je osuđen na smrt reonski sekretar partije
Fedorov, kao „špijun“, zajedno sa predsednicima reonskih
komiteta Tolkaševim i Sretenskim. 23. oktobra skinut je i
zatvoren sekretar partije za Daleki istok Vareikis, postavljen pre
tri meseca, kada je streljan njegov prethodnik. Streljan je zato što
je „sprečavao čišćenje trockističkih špijuna“. 12. juna iste godine
skinut je i zatvoren prvi sekretar partije u Novosibirsku Aleksijev
sa celom upravom.
Od ostalih uglednih komunista streljani su ili zatvoreni u
Moskvi: Ajzmont i Tomašev, kao i Ajzmontovsip. U Jaroslavu
streljani su kao „narodni neprijatelji“ bivši šefovi iz „Radničke
opozicije“ iz 1920. godine Šljapnikov i Medvedev, gde su bili još
odavno internirani. Zosja, kćerka streljanog generala Unšlihta
umrla je u zatvoru štrajkujući glađu u znak protesta za bespravno
i bezrazložno hapšenje. 24. avgusta 1936. ubija se šef Sovjetskih
sindikata Tomski, čuveni boljševik, član CK i Politbiroa u prvom
CK za vreme revolucije. Njegovi saradnici Miljutin, Larikov i
Antuškov, iščezli su odmah posle njegovog samoubistva.
Komunista Drajcer, poznati boljševik iz doba revolucije i
nosilac ordena „Crvene zastave“, umro je u zatvoru od gladi, gde
je štrajkovao sa još 63-icom komunista nekonformista. Butov,
bivši sekretar Trockog, ubija se jer nije hteo da potpiše lažne
optužbe protiv Trockog unapred pripremljene od strane Staljina i
njegovih organa.
Senzacija je, takođe, bila ogromna kada se saznalo da je
uhapšena i čuvena komunistkinja Jelena Stasova, član CK partije
još od revolucije i generalni sekretar Međunarodne Crvene
pomoći. Zemljačka Rozalija, pisac knjige „Park kulture i odmora“,
i potpredsednica Kontrolne komisije zatvorena je, takođe, kao
„narodni neprijatelj“.
Šef kremaljske straže i veliki broj stražara uhapšeni su kao
„nesigurni“, a na njihovo mesto Staljin je doveo stražare sa

92
Kavkaza, koji uopšte nisu partijci. Staljinovi anđeli čuvari Pauker i
Volovič, koji su godinama čuvali Staljina i pratili ga na svakom
koraku, streljani su pod optužbom da su „pripremali“ atentat na
Staljina, kao da nisu svakodnevno imali bezbroj prilika da ga
likvidiraju, da su se zaista pripremali na jednu ovakvu akciju.
Ustvari, izgleda da su likvidirani, jer su bili upućeni u izvesne
Staljinove rabote, te su kao jedini svedoci zbog toga i smaknuti.
Od ostalih poznatih boljševika streljani su ili zatvoreni:
Anišev, osuđen u prvom procesu protiv Zinovjeva na 8 godina
robije i docnije streljan; Arkus, stari boljševik, član finansijskog
saveta u komesarijatu finansija; Bogdan, poznati boljševik i
sekretar Zinovjeva, izvršio je „samoubistvo“; Šarov, stari
boljševik, radnik, zinovjevist, osuđen u prvom procesu protiv
Zinovjeva na 8 godina a zatim streljan; Šaškin, drugi sekretar
Omladinske Internacionale, i jedan od šefova grupe „Lominadže“,
streljan je; Štikgold, sekretar Škrifjanskog, pomoćnika Trockog za
vreme građanskog rata; Fridland, mladi boljševički teoretičar;
Furtišev, stari boljševik; Gajevski, stari boljševik i junak
građanskog rata, i Grunštajp, stari boljševik koji je dugo vreme
pre rata proveo u zatvorima kao politički osuđenik.
Dolazi zatim: Kuklin, radnik, stari boljševik i jedan od
dirigenata partije u Lenjingradu, bivši član CK, osuđen je na 10
godina robije u prvom procesu protiv Zinovjeva. Lominadže,
bivši sekretar Komunističke omladinske internacionale i član CK
partije ubio se kada je doznao da je optužen kao „špijun“.
Okuđava, stari boljševik i jedan od šefova partije na Kavkazu.
Uglanov, sekretar partije u Moskvi i jedan od šefova desne
opozicije, deportiran je. Skinuto mu je državljanstvo u avgustu
1939. godine; Rjutin, bivši član CK i jedan od dirigenata partije u
moskovskom komitetu; Slepkov, poznati novinar „buharinske
škole“ i teoretičar desničara; Smilga I. T. jedan od dirigenata
ustanka iz 1917. godine, član CK; Sten, jedan od dirigenata grupe
„Lominadže“ (levičari), stari član partije i bivši član kontrolne
komisije.

93
 Ovoj listi treba dodati još sledeće stare boljševike: Fedotov,
Fridman, Jaček, Jelin, Judin, Kurt, Lipšič, Mukin, Zajdel, Sakov,
Gorsenin, Čarkov, Hesen, Tarasov, Perimov, Baškirov, Bravo,
Zalucki, Vardin i drugi.
Ovi poslednji su mahom zinovjevisti iz prvih dana, koji su
napustili opoziciju zajedno sa Zinovjevim. Većina od njih je bila u
internaciji od prvog procesa protiv Zinovjeva, a potom su, kako
izgleda, streljani sa ostalima.

Omladina

U ovom opštem klanju, komunistička omladina je dugo

vremena u zavetrini, pa da i ona kao i ostale boljševičke
organizacije dade svoj tribut. I ona je dala sve što je bilo najbolje.
Senzacija nije bila mala, kada su sovjetski listovi doneli vest o
isključenju iz partije i omladine Kosareva, generalnog sekretara
sovjetske omladine, koji je smatran kao desna ruka Staljina u
gonjenju „trockista“ i „špijuna“.
Kosarev je punih 10 godina sekretar omladine. Njegovo je ime
nosilo bezbroj fabrika, brodova, kolhoza, sovhoza itd. Iz partije je
isključen 25. novembra 1938. Zatim, 5. januara 1939. osuđen je na
10 godina robije. Njegov greh? Ponašao se „despotski“ u
centralnom komitetu omladine, a na ovo ima pravo isključivo
Staljin. Njemu nije moglo da se prišije da je bio „trockista“ ili što
drugo, jer je mlad i bio suviše odan Staljinu, da bi mogao
„skrenuti sa linije“.
Kosarev je prethodno poslao u Sibir kao „nesigurne“ članove
CK omladine: Šoltanova, Kurijanova, Fajnberga, Bubekina i
Andrejeva, pa da i on uskoro pođe za njima.
Od sekretara federalnih republika, retki su oni koji su uspeli
da sačuvaju poverenje Kremljina.

94
 Ukrajinski omladinci, članovi Centralnog komiteta Andrejev,
Klinkov, Tatarnikov, Zelepi i Gero skinuti su sa posla i isključeni,
pa prema tome i zatvoreni. Njen generalni sekretar streljan je
zajedno sa svim članovima Politbiroa kao „odvratna klika
izdajnika otadžbine, bedni degenerisani fašisti, trockističko-
buharinski i buržoaski nacionalisti. Banda terorističkih sabotera“.
10. avgusta 1937. godine pada u zatvor sekretar omladine u
Novosibirsku sa celim mesnim komitetom i velikim brojem
ćelijskih sekretara. Na Daljnjem istoku streljan je sekretar
omladine Isajev, a u Tadžikstanu Gerasimov.

95
 IV
KOMINTERNA I STRANE PARTIJE

1.
KOMINTERNA

Termidorsko ludilo je prešlo, takođe, i na Kominternu, a

zatim i na sve strane partije, njene članice. Javno mišljenje na
strani osuđivalo je Dimitrova, sekretara Kominterne kao
„inicijatora“ streljanja velikog broja njenih uglednih članova.
Ustvari, Dimitrov, kao formalni šef Kominterne, u svojstvu
njenog generalnog sekretara, bio je protivnik ovakvom načinu
uništenja starih boljševičkih kadrova, jer je bio dobro plasiran da
se uveri u lažnost optužbi kojima se Staljin poslužio da bi oterao u
smrt svoje stare saputnike. Pored Dimitrova, u Kominterni je
ustao protiv ovakvog „čišćenja“ Pjatnicki, a naročito nemački
predstavnik Vili Muncenberg. Prvi je usled te opozicije streljan,
dok je Muncenberg ostao u Parizu, a što se tiče Dimitrova, on je u
dva maha dobijao „odsustvo“ po 6 meseci, što inače tamo znači
privremeno interniranje.
Zbog toga su se u nekoliko mahova pronosile vesti da je
Dimitrov u nemilosti ili da je streljan. Za sada izgleda da su ove
vesti proizvoljne, jer nema izgleda da će se Staljin usuditi da
likvidira i Dimitrova, čija je popularnost u Rusiji ogromna, i što bi
u samoj Kominterni dovelo do još većih trzavica, pa eventualno i
do raspada, jer se još čuvaju osetljivosti izvesnih legalnih partija, u
kojima se može govoriti ponekad o demokratiji u istim. Sa druge
strane Dimitrov je neka vrsta simbola antifašističke borbe, ne

96
samo u Rusiji, nego i u celom svetu, jer je poznat famozni proces
u Berlinu i junačko držanje Dimitrova na istom.
Međutim, sve te verzije, u drugoj polovini 1939. godine
izgleda da dobijaju potvrdu. Dimitrov se više uopšte ne viđa na
sovjetskim svečanostima i kongresima, gde je uvek zauzimao
mesto pored Staljina i ostalih šefova boljševičkih i članova vlade
na glavnoj tribini. Zatim, sovjetsko-nemački pakt može takođe da
odigra presudnu ulogu u sudbini Dimitrova, kada se zna
pozitivno da onaj koji je proveo toliko vremena u nemačkim
zatvorima, nije u stanju da se pomiri sa ovim naglim
odustajanjem Staljina od svoje dosadašnje antifašističke politike.
Ali, ako možda, ipak, Dimitrov nije definitivno pao u
nemilost, stradali su najeminentniji članovi Kominterne, kako
predstavnici ruske partije, a tako isto i ostalih partija. Najveći broj
je streljan bez suda, dok su ostali deportirani, ili se još nalaze po
zatvorima. Zaprepašćenje je utoliko bilo veće, što su delegati
ruske Boljševičke partije bili naznačeni od strane samog Staljina,
što znači, da je on tamo delegirao isključivo ljude u koje on lično
ima poverenje, i preko kojih može sprovoditi svoju politiku i na
međunarodnom terenu.
Među prvima likvidiran je prvi pomoćnik Dimitrova, poznati
ruski boljševik Pjatnicki, stvarni šef Kominterne, njen
organizacioni sekretar i blagajnik, a posle odstranjenja Buharina
1928. godine i njen ideolog i teoretičar.
Pjatnicki nikada nije bio trockista, niti je pripadao ma kojoj
opozicionoj grupi. Naprotiv, s obzirom na sam položaj koji je
zauzimao, izgledalo je da je neposredni saradnik Staljinov u
Kominterni, te je otuda i bilo zagonetnije njegovo streljanje.
Ustvari, Pjatnicki je streljan jer je ustao otvoreno i energično
protiv ovakvog načina likvidacije partijskih kadrova, kada je već
ostalo mnogo humanijih. Taj njegov stav, kao i Serža
Ordžonikidzea, koštao ga je života.
Pjatnickog na položaju organizacionog sekretara i blagajnika
zamenjuje čekista Ježov u svojstvu komesara policije, kako bi

97
mogao neposredno da kontroliše sve akcije članova Kominterne.
Međutim, i on kasnije, pošto je streljao dve trećine članova
Kominterne, pada u nemilost. Na ovom poslu zamenjuje ga drugi
delegat boljševičke partije Manuiljski, koji se nekim pukim
slučajem do sada održao u Kominterni. On je jedini boljševički
delegat, koji je preživeo termidorsko istrebljivanje.
Pored Pjatnickog, pronose se vesti da je streljan i Bela Kun,
jedan od najeminentnijih i najslušanijih stranih članova
Kominterne. Bela Kun je poreklom Jevrejin. Za vreme mađarske
komune predsednik je Sovjeta u Pešti, a od tada je sve vreme na
radu u Kominterni, dakle punih 17 godina. Važio je kao „čovek
jake ruke“ te je slat uvek tamo gde su bile potrebne izvanredne
organizatorske sposobnosti. Od svih emigranata u Moskvi on je
bio najpopularnija ličnost. Vest o njegovom streljanju je izlazila u
stranoj štampi nekoliko puta i nikada nije demantovana od strane
sovjetske štampe, te u ovakvim slučajevima ćutanje znači potvrda.
Pad Bele Kuna je u tesnoj vezi sa padom Pjatnickog, jer se i on
protivio politici klanja i utvrđivanja lične Staljinove diktature.
Valecki, ugledni član Kominterne i lični prijatelj Roze
Luksemburg, streljan je, kako izgleda, sa ostalim članovima
Kominterne iz istih razloga.
Abramski, delegat ruske Boljševičke partije u Kominterni, bio
je šef balkanskog odseka, a potom šef OMS-a (Odsek za
međunarodne veze). Streljan je kao špijun. On je bio lični prijatelj
Beti Glan, direktorke moskovskog parka kulture „Maksim Gorki“,
i žene Milana Gorkića, poslednjeg sekretara Komunističke partije
Jugoslavije.
U vezi sa streljanjem Abramskog, streljan je i Grgur Vujović,
šef tehničkog odseka OMS-a.
Pored ovih, uhapšeni su još ili streljani Volf Kiš, Julije N…
poljski delegat u Kominterni i bivši sekretar poljske partije,
Pruhnjak, Košćeva, Remele itd.
Prema iskazima izvesnih kominternovaca, koji su uspeli da
umaknu svojim dželatima, streljano je u Kominterni 2/3 njenih

98
članova, naročito Rusa. Isto je tako uhapšen veliki broj
predstavnika i pomoćnih članova Kominterne iz raznih stranih
partija, koji su se nalazili u Moskvi kao politički emigranti.

2.
STRANE PARTIJE

Komunistička partija Jugoslavije. Posle ruske i poljske partije,

svakako je Komunistička partija Jugoslavije najviše priložila
žrtava moskovskoj Ljubjanki. Može se reći da je tamo uništen
skoro sav stari partijski kadar, skoro svi stvarni šefovi KPJ, koji su
imali tu nesreću, da su se u doba termidora nalazili u Moskvi kao
emigranti. Mada su vesti, koje su nam dolazile iz Moskve bile
dosta retke, a čak katkada i kontradiktorne, ipak, uglavnom, zna
se bar približan broj uhapšenih uglednih jugoslovenskih
komunista. Uglavnom, listu pohapšenih u Moskvi dao nam je
organ KPJ „Proleter“ od maja 1939. To je lista isključenih iz
partije, ali se zna da je to i lista uhapšenih, ili čak i streljanih u
Moskvi, jer od kako je počela hajka na stare partijske kadrove, svi
oni koji su isključeni iz partije bili su u najmanju ruku
deportirani.
Prema tome, uhapšeno je ili streljano 3 bivša generalna
sekretara partije, i dva sekretara omladine, i veliki broj članova
CK i Politbiroa.
Među prvima je uhapšen Milap Gorkić, poslednji sekretar
KPJ. Za vreme opšte hajke na komuniste, strane i domaće u
Moskvi, Gorkić je boravio sa svojim saradnicima u Parizu. (Pisac
ovih redova bio je, takođe, jedan od njegovih bližih saradnika u
svojstvu sekretara partije za celu emigraciju; urednika i izdavača
lista „Protiv Glavnjače“ i sekretara Patronata Crvene pomoći kod
međunarodnih organa u Parizu; izdavača i administratora

99
partijskog organa „Proleter“, Radničke biblioteke i vlasnik i
administrator partijske knjižare.) Krajem jula 1937, baš u najvećoj
našoj kampanji protiv „trockističkih i buharinskih hijena“,
Kominterna poziva u Moskvu Milana Gorkića. Ne sumnjajući šta
ga tamo čeka, a i suviše računajući na svoje velike veze u
Kominterni, otputovao je u Moskvu bez odlaganja i na samoj
stanici uhapšen.
Nekoliko dana kasnije partija je dobila nalog iz Moskve da mi
se oduzmu svi partijski i ostali poslovi kao „gorkićevcu“. Tada
nam je bilo jasno šta se s njim tamo odigralo. U partiji je nastala
prava panika. Suspendovan je ceo Politbiro, a u partiji postavljeni
„komesar“ počeo je odmah, po nalogu iz Moskve hajku na
„gorkićevce“, „buhariniste“, „trockiste“ i ostale „narodne
neprijatelje“. Povučena je prethodno iz prodaje knjiga Milana
Gorkića „Novim putevima“, koja je sadržavala „provokatorskih“
ispada. Ustvari, u ovoj knjizi je ukazano na greške u radu u
prošlosti i istaknute nove metode za rad u budućnosti. Povučena
je i poslednja „Klasna borba“, partijski časopis, jer su članci bili
napisani od strane nas nekoliko „gorkićevaca“ i Milana Gorkića.
Najzad, povučena je i „Početnica lenjinizma“ od P. Vukovića kao
„plagijat“. Sve su ove knjige spaljene po nalogu Kominterne.
Hapšenje Milana Gorkića i ostale nedaće u partiji vešto se
krilo od partijskog članstva, pa čak i od članova CK koji su se
nalazili u Parizu. Kada se pak saznalo, onda su „novi“ šefovi
počeli sa objašnjenjima, koja su ustvari bila teške optužbe protiv
Milana Gorkića. Međutim, ovo su bili samo neposredni povodi, a
ne i glavni razlog njegovog hapšenja. Evo tih razloga: Poznata je
afera sa Francuskom lađom u Kotoru, na kojoj je uhapšen Adolf
Muk, a koja je trebalo da uzme u Kotoru 400 dobrovoljaca i da ih
preveze u Barcelonu. Po nalogu Kominterne, naša partija trebalo
je da sakupi najmanje 3 000 dobrovoljaca za Španiju iz emigracije
i Jugoslavije. U najvećoj „tajnosti“ iznajmljen je u Marselju
francuski brod „Korzika“ koji je krenuo 2 maja 1937 godine za
Dalmaciju. Za ovu odluku znao je samo Politbiro i niko više.

100
Specijalni partijski funkcioneri poslati su u Jugoslaviju da spreme,
bar 400 dobrovoljaca Međutim, još u početku aprila dobio sam iz
Beograda, od jednog mog prijatelja, sledeće pismo:
Saznajemo ovamo da spremate neku lađu koja će da uzme sve
dobrovoljce u Kotoru. Mogu ti javiti da beogradska policija sve
zna. Ne znamo na koji način ali te upozoravamo da preduzmeš
odmah sve da se ljudi ne upropašćuju i da se ta avanturistička
akcija obustavi Odmah sam stavio do znanja tekst pisma koje sam
dobio iz Beograda Na sednici istog niko nije hteo da shvati svu
ozbiljnost ove opomene.
Naprotiv, jedan od članova izjavio je da sam ja „paničar“ i da
bez obzira na sve to treba produžiti ovu akciju. To nije bio ni
Gorkić, ni Muk, već jedan od onih koji danas optužuje Gorkića
kao jedinog krivca.
Znamo da je lađa otišla, i da se ova afera završila hapšenjem
Adolfa Muka i stotine dobrovoljaca. Kominternu je koštala preko
500 000 francuskih franaka. U vezi sa ovim traženo je od mene
pismeno izjašnjenje da sam ono beogradsko pismo saopštio
Milanu Gorkiću. To je, ustvari, bio manevar ostalih sukrivaca po
ovoj aferi, da se baci sva krivica na Gorkića. To sam odbio, jer
nisam hteo da budem jedan od saučesnika u lažnim optužbama
protiv jednog, a u čupanju ostalih krivaca.
Druga, i još opasnija optužba protiv Milana Gorkića (koja je,
ustvari, otišla tek pošto se saznalo da je on uhapšen), jeste da je on
bio, ništa manje nego „provokator“. Iz ove optužbe izlazi, da je
Gorkić prosto „izdavao“ policiji izvesne članove CK ili Politbiroa
koji mu nisu bili po volji. Tako je prema toj optužbi Gorkić
„denuncirao“ preko svojih agenata iz „Centralne tehnike“ (koji su
„svi bili trockisti“) slovenačkog komunistu Lovru Kuhara, koji je
uhapšen zajedno sa dobrim delom partijske arhive. Istih dana
uhapšen je i skoro ceo CK sa I Marićem na čelu. Gorkić ih je
„denuncirao“ jer su kritikovali njegov rad.
Međutim, taj isti Politbiro je ranije za ovu stvar optuživao
Nikolu Crvenčića, agenta GPU-a koji je uhapšen u stanu Marića u

101
Beču. Zbog ovoga je Crvenčić trebalo da bude „likvidiran“. Na
njega je izvršen atentat u Parizu, kojom je prilikom teško ranjen.
Šta je istina u ovoj aferi?
Istina je jedino, da ničim nije dokazano ni da je „provokator“
Gorkić, ni Nikola Crvenčić. Po pričanju advokata koji je branio
optužene u Beču, do hapšenja je došlo usled isuviše
nekonspirativnog rada pohapšenih, koji su čitave sate provodili
po bečkim kafanama i na taj način skrenuli na sebe pažnju bečke
policije.
Najzad, i treća optužba protiv Milana Gorkića jeste afera
njegove žene u Moskvi, poznate komunistkinje Beti Glan,
direktorke parka kulture i odmora u Moskvi „Maksim Gorki“.
To je bilo (ako se ne varam) u mesecu junu 1937 godine. U
moskovskoj „Pravdi“ izašla je notica da je Beti Glan uhapšena kao
„špijun gestapa i inteližens servisa“. Denuncijacija je dolazila od
strane Radeka, koji je bio njen dobar prijatelj. Prilikom pretresa
njenog stana nađen je jedan deo arhive KPJ koju je tamo ostavio
Gorkić u svojoj sobi. Naravno da je GPU odmah „pretpostavio“
da je ta arhiva predata stranim špijunima. Ustvari, to su bili
dokumenti bez ikakve aktuelne vrednosti, jer je reč samo o starim
partijskim odlukama na plenumima, a koje nisu imale nikakav
tajni karakter.
Ovo je bila dovoljna optužba, odnosno neposredni povod za
hapšenje i Beti Glan i Milana Gorkića kao „špijuna“. Ustvari,
hapšenje Beti Glan leži drugde. Ona je sestra druge žene
otrovanog Serža Ordžonikidzea, koja je uhapšena i streljana
sutradan po trovanju njenog muža. Beti Glan je bila upoznata na
koji je način Seržo likvidiran, kao i njena druga sestra Rozineli,
koja je udova bivšeg komesara prosvete Lunačarskog. Sve tri su
uhapšene i streljane, kako bi iščezli zajedno sa lekarom
Pletnjevim, jedini izvan Staljinove klike koji su upoznati sa
zločinom kremaljskih terorista.
Isto tako i za Milana Gorkića ovo je bio samo neposredni
povod hapšenja. Glavni razlog leži u tome, što je on bio 1926.

102
najintimniji prijatelj i saradnik streljanog Buharina, kada je isti
bio predsednik Kominterne. Kako je sada u očima moskovskih
birokrata najveći zločin biti, čak i pre 20 godina lični prijatelj
nekoga od streljanih „špijuna“, to je bio dovoljan, a i jedini razlog
za hapšenje i eventualno streljanje Milana Gorkića.
Sa hapšenjem Milana Gorkića uhapšeno je i celo partijsko
predstavništvo KPJ u Kominterni. Uhapšen je, na prvom mestu,
prvi predstavnik „Flajšer“, a zatim i ostali njegovi saradnici.
Pronose se vesti da su i oni svi streljani.
Nešto docnije, posle hapšenja Milana Gorkića, uhapšen je i dr
Sima Marković, bivši generalni sekretar KPJ, bivši narodni
poslanik i šef srbijanskog proletarijata.
Sima je emigrirao u Sovjetsku Uniju pre nekoliko godina po
nalogu Kominterne, kako bi onemogućila svaki dodir sa
radnicima u Srbiji. Izvesno vreme bio je profesor u Moskvi, a
potom u Odesi, što je već pretpostavljalo nemilost. Nije u Moskvi
uopšte bio na partijskom poslu zbog svojih starih „grehova“, te
prema tome nije ni sarađivao sa Milanom Gorkićem ni
dotadašnjim partijskim vođstvom, koji su vodili oštru borbu
protiv njega. Sima je uhapšen samo zato, što je nekada drukčije
gledao na famozno „nacionalno pitanje“ nego Staljin i
Kominterna. On je zastupao gledište, da se nacionalno pitanje
može donekle rešiti i u okviru buržoaske države, putem ustavnih
reformi, davanjem širokih nacionalnih sloboda, koje mogu ići do
autonomije u okviru sadašnjih granica. Tada je Kominterna i KPJ
tražila po svaku cenu „samoopredeljenje do otcepljenja“. Za te
stare „grehove“, kao i ostali stari boljševici u Rusiji, uhapšen je i
Sima Marković, iako Staljin i Kominterna imaju danas isti stav po
nacionalnom pitanju u Jugoslaviji kao nekada Sima Marković.
Njegova je sudbina neizvesna. Međutam, uporno se pronose
vesti da je streljan zajedno sa ostalima.
Pored Sime uhapšen je i Filip Filipović „stari“, bivši narodni
poslanik i bivši predsednik beogradske opštine. Filip je rano
emigrirao u Sovjetsku Uniju. Nije bio na partijskom radu

103
poslednjih desetinu godina. Radio je u Agrarnom Institutu, tamo
gde se obično bacaju u „arhivu“ oni koji se više nikada neće vratiti
na aktivan partijski posao. U izdanju ovog Instituta, Filipović je
objavio nekoliko zapaženih dela po raznim agrarnim pitanjima.
Teško je razumeti hapšenje Filipa Filipovića, utoliko pre što
on nikada nije bio trockista, niti opozicionar sa leva ni desna.
Nikada nije pripadao nijednoj frakciji u KPJ, te je važio kao jedan
od najsavesnijih „linijaša“. Njemu su se mlađi komunisti rugali u
Moskvi što prilikom svake diskusije on počinje uvodom: „Ja,
drugovi mislim kao i Kominterna.“ Samo danas je veliki zločin
misliti kao Kominterna Zinovjeva, Buharina i Pjatnickog. Po svoj
prilici da je Filip izrazio negodovanje prilikom streljanja ruskih
boljševika, da je denunciran od strane agenata provokatora u
službi GPU-a, te je zbog toga i zatvoren.
Hapšenje Đuke Cvijića, bivšeg sekretara partije i jednog od
najboljih komunističkih novinara, takođe, je izazvalo senzaciju u
jugoslovenskoj koloniji u Moskvi. Đuka je bio jedan od najvećih
Gorkićevih rivala i njegov ogorčeni protivnik. Kada je Gorkić pao,
pronela se vest da će ga na poslu zameniti Đuka Cvijić. Umesto
toga, on je uhapšen. Razlog? Jer je njegova kritika protiv Milana
Gorkića počivala na „nezdravoj bazi“. To je bio samo izgovor.
Glavni razlog hapšenja njegovog leži u tome što je on u svoje
vreme bio „levičar“. I o njemu se pronose vesti da je streljan.
Zajedno sa Đukom Cvijićem uhapšen je i njegov brat Stjepan,
bivši sekretar Komunističke omladine Jugoslavije, koji se takođe
nalazio u Moskvi u emigraciji.
Isključeni su još iz partije, a svakako pohapšeni u Moskvi:
Sima Miljuš i Nikola Kovačević, bivši narodni poslanici; Kamilo
Horvatin i njegova žena Jovanka, Kosta Novaković, takođe bivši
narodni poslanik, itd.
Streljan je, prema sigurnim vestima, i Voja Vujović, bivši
sekretar Komunističke omladinske internacionale, poznati
zinovjevist, koji je bio deportiran a pošto se pokajao, ponovo je
zatvoren 1934. godine. Njegov brat Grgur, takođe, je kao što smo

104
napomenuli streljan zajedno sa Abramskim. On je bivši sekretar
K.O.J.
Neizvesna je sudbina „Martinovića“, koji je bio u Španiji za
sve vreme građanskog rata jedan od glavnih članova GPU-a.
Pavle Bastajić, opozvan u Moskvu, radije je pristao na
beogradsku „Glavnjaču“ nego na Moskovsku „Ljubjanku“.
Od bivših trockista, koji su u deportaciji još od 1939. godine
čuje se da su streljani: Stanko Dragić, bivši član CK iz Zagreba;
Mustafa Dedić, sekretar sindikata za Hercegovinu; Stefan
Eberling, rodom iz Vojvodine. Oni su zajedno sa dr Antom
Ciligom, predstavnikom Kominterne u Beču, bili osuđeni na 3
godine robije a potom deportirani. U deportaciji su radi svojih
trockističkih ubeđenja po svoj prilici streljani. Dr Ciliga je u
poslednjem momentu po izdržanoj robiji i deportaciji,
neposredno pred sovjetski termidor uspeo da se pomoću
talijanskog pasoša (čiji je podanik) iščupa iz Sovjetske Unije.
Pošto su streljanja i hapšenja izvršena u Moskvi, godinu dana
kasnije svi pohapšeni ili streljani su isključeni iz partije.
„Proleter“, partijski organ od maja 1939, donosi sledeću listu
isključenih jugoslovenskih komunista:
„Zbog razornog i antipartijskog delovanja, pokušaja
obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ, unošenja zabuna u partijske
redove u zemlji i širenja lažnih glasina iz inostranstva, zbog veza
sa trockističkim i drugim sumnjivim elementima itd. isključeni su
iz redova partije I. Marić i M. Marić, Labud Kusovac i njegova
žena. Kao tuđi i antipartijski elemenat isključen je Bobo (Božić).
Zbog grupaškog i antipartijskog rada, zbog tesnih veza sa
trockistima i obaveštenja istih o partijskim tajnama, kao na pr.
Darsulu u Francuskoj, isključen je iz partcje I. B. (Žak). Zbog
nediscipline, grupaštva i nepokoravanja partijskim odlukama
isključen je iz partije V. J. (Stari). Kao tuđ i sumnjiv elemenat
isključen je iz partije L. Ć. Kao elementi koji su našoj partiji i
radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina svojim
frakcijama i grupaškim borbama, vezama sa klasnim

105
neprijateljima, svojim destruktivnim radom kočili razvitak partije
i na taj način obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije, i
tako pomagali klasnom neprijatelju, isključeni su iz redova
partije: Milan Gorkić, Flajšer, S. Marković, S. Miljuš, Krešić,
Andrej, Mavrak, Petrovski, Senjko, Martinović, Švarcman,
Dragačevac, Berger, Liht, Graberica, Drenovski, Grgur V. i 3.
Miljuš.
Zbog pokušaja stvaranja frakcija u partiji, zbog nediscipline i
nepokoravanja partijskim odlukama, unošenja smušnje u
partijske redove i neiskrenosti prema Centralnom komitetu i
izdajničkog držanja pred klasnim neprijateljem, zbog čega je
doveo u bludnju ne samo partiju nego i čitavu radničku klasu,
isključen je iz redova KPJ Petko Miletić. Zbog frakcijašenja,
nediscipline i antipartijskog rada, isključeni su Vojnolović i
Korski.“
Ovo je jedino objašnjenje o isključenju partijskih funkcionera,
koje je upućeno partijskom članstvu i samim isključenim.
Ali, neophodno je potrebno nekoliko komentara i objašnjenja.
Marić i Kusovac su bili sve do 1938. u Parizu. Dok je Kusovac
bio sekretar španskog komiteta, dotle je Marić radio u
emigracijskim organizacijama. Kada su pozvani u Moskvu, uopšte
im nije objašnjeno zašto ih zovu, kako bi ih što lakše odvukli na
gubilište. Nikada u Parizu nisu pozivani na odgovornost da se
izjasne u čemu se sastoje „širenje lažnih glasina iz inostranstva“ i
kakve su njihove „veze“ sa trockistima, i sa kojima. To, utoliko
pre, što ni u Parizu, ni drugde nije bilo trockista sa kojima bi oni
mogli biti u vezi. Drugo, oni uopšte nisu održavali veze sa
zemljom, osim sa svojim porodicama. Isto tako i njihove žene.
One su isključene samo zato što su im isključeni muževi.
Isto tako isključenje Ivana Baljkasa zbog „teških veza sa
trockistima i obaveštenja istih o partijskim tajnama kao npr.
Darsulu u Francuskoj“. Kada je Baljkas boravio u Parizu, partija
mu je naložila da susretne dr Antu Ciligu, koji se tih dana vratio
iz Sovjetske Unije. On je to i učinio. Diskusija koju su oni vodili

106
preko „Slobodne riječi“ i „Nove Evrope“ ni najmanje ne ide u
korist teze onih koji su Baljkasa isključili. Dalje, Baljkas je došao u
Pariz iz Južne Amerike i u Parizu zatekao Darsulu na partijskom
poslu u Emigracionom komitetu, tako da je Darsula znao mnogo
više „partijskih tajni“ nego Baljkas koji je odavno izvan pokreta.
Ustvari, i on je žrtva starih „grehova“. Baljkas je, takođe,
svojevremeno sarađivao sa Ciligom u Zagrebu. To je glavni
razlog, ostalo su samo cinični izgovori.
Dr Sima Marković je isključen kao i Gorkić zbog „grupaških
borbi“ i „veza sa klasnim neprijateljem“ (?!) Zna se međutim da je
dr Sima Marković van svakog partijskog rada od pre 12 godina i
da je u Moskvi od pre nekoliko godina. Postavlja se pitanje, kako
je on mogao voditi tamo grupaške borbe kad je bio skoro
potpuno izolovan od ostalih. Kako je mogao biti u „vezi sa
klasnim neprijateljem“ kada je za sve vreme u Rusiji bio na oku
GPU-a? Znači, ipak, po ovoj notici, dr Marković je bio, u
najmanju ruku, „špijun“. Da čoveku pamet stane!
Pa onda u „vezi sa klasnim neprijateljem“ Kosta Novaković,
Vlada Ćopić, Cvijić, Horvatin, Filipović, i dr. (koji se nalaze kao
isključeni pod pseudonimom)?!
Pa onda, isključenje Petka Miletića. U svim stranim ilegalnim
partijama Petko Miletić je uziman kao primer junaštva u držanju
pred „klasnim neprijateljem“. Kao takav uziman je naročito za
primer u našoj partiji. Petko Miletić je sada isključen „zbog
izdajničkog držanja pred klasnim neprijateljem“.
Pisac ovih redova napustio je partiju po hapšenju Milana
Gorkića i ostalih, sporeći pravo GPU i Sovjetskoj državi da hapsi i
strelja, ne samo strane, već i domaće komuniste, samo zato što su
hteli da koriste prava koja im daju statuti. Usled toga i naročito
usled stanja u partiji koje je nastalo posle hapšenja Gorkića uputio
sam CK KPJ sledeće pismo:
„Izvesni moji drugovi, iseljenici, izvestili su me da im je
rečeno da sam ja isključen iz partije i da treba da prekinu sa
mnom sve veze. Ne ulazeći u to da li su ove vesti istinite ili ne,

107
dosadašnji stav partijskog vođstva prema meii jasno mi je
dokazao da sam ustvari isključen, iako možda sve formalnosti
nisu ispunjene. Mada sporim pravo KPJ da može da me isključi,
jer sam formalno član KP Francuske, ipak smatram da me takav
stav KPJ prisiljava da se povučem iz redova KPF, što sam ovih
dana i učinio.
Razlozi koji su me rukovodili da se povučem iz redova partije
kojoj sam služio skoro 20 godina su sledeći:
1. Hapšenje Milana Gorkića u Moskvi. Duboko sam uveren da
Milan Gorkić, kao ni ostali koji su uhapšeni u Moskvi nisu
špijuni. Njihovo hapšenje smatram nelegalnim. Prema statutima
partije samo partijske instance one partije na čijem su se čelu oni
nalazili, nadležne su da isleđuju krivice svojih funkcionera i da ih
za iste kažnjava. Istovremeno smatram da samo partijske instance
mogu birati svoje funkcionere i skidati ih sa poslova.
2. Nepoverenje Partije prema meni. Novoimenovani sekretar
izjavio mi je, ne potkrepivši razlozima, da „Partija“ u mene nema
poverenja. Kada za 20 godina moga rada nisam uspeo da
zadobijem poverenje partije, smatram da mi je nemoguće opstati
u njenim redovima sve dotle, dok se ne prestane sa arbitrarnim
postupcima njenih funkcionera sa članovima partije.
3. Moj „trockizam“. Javno su me izvesni članovi CK optužili
da sam „trockista“, mada nikada i niko nije bio u stanju da
potkrepi dokazima da je bilo ičega trockističkog, bilo u mom
radu, člancima ili razgovoru sa drugovima.
4. „Špijunaža“. Na jednoj od sednica, već skinutog partijskog
vođstva, usled mojih odnosa sa profesorom na Sorboni pok.
Dominoom, izražena je sumnja u moju ispravnost kao partijca,
jer je pok. Dominoa bio „agent drugog biroa“. Međutim, moji
odnosi sa prof. Dominoom nisu išli dalje od usluga koje nam je
on činio, a koje je partija preko mene od njega tražila. Ostali pak
partijci, koji su sa njim imali veza, nisu usled toga uopšte
uznemirivani.

108
 5. „Pronevera novca“. Isti ljudi, a naročito njihove žene,
rastrubili su da sam proneverio partijski novac (knjižara,
patronat, administracija itd.), mada je kontrolna komisija overila
sve moje račune kao ispravne. Na moje proteste, partijsko
predstavništvo u Parizu ništa nije učinilo da se ove klevete
suzbiju, pothranjujući time bajku o „proneveri“.
6. Saradnja u „Slobodnoj Misli“. Partijsko predstavništvo u
Parizu naložilo je redakciji „Slobodne Misli“ u Torontu da mi
otkaže saradnju (mada istu ne držim od partije, i mada „Sl. M.“
nije organ partije), u cilju da me liši i poslednjih sredstava za
život, a saradnju predalo čoveku koji je raspolagao dovoljnim
sredstvima za život.
Svi ovi razlozi, pored skandala oko intervencije usled mog
izgona iz Francuske naveli su me da se iz redova partije povučem
sve dotle, dok mi se ne pruži mogućnost da mogu da se branim
pred njenim instancama od optužbi, za koje se uopšte ne osećam
krivim“. Dosta kasnije, na zahtev KPJ, KPF me je isključila iz
svojih redova, mada sam iste napustio nekoliko meseci ranije.
To su uglavnom isključeni i „skinuti“ sa poslova na strani i u
zemlji, a čije je isključenje objavljeno u „Proleteru“. Međutim,
veliki broj članova partije u Jugoslaviji skinuto je po nalogu iz
Pariza ili odstranjeno sa partijskih poslova, i iz partijskog
članstva. Partijske organizacije dobile su nalog da udalje sa
poslova sve „gorkićevce“, „cvijićevce“, „siminovce“; sve bivše
„grupaše“, sektaše i „frakcionaše“. Dakle, otprilike sav partijski
kadar, jer su retki oni partijci koji se ne mogu strpati u jednu od
ovih kategorija.
To su dakle isključeni. Ali mnogi, koji su još odavno trebalo
da izlete iz partije, ostali su u istoj. Nekoliko primera:
Jedan čovek, koji je i danas partijac izvršio je u Beču sa nekim
sumnjivim individuama „eksproprijaciju“ novca i stvari od
vrednosti neke balerine, usled čega ga je tražila bečka policija.
Partija, odnosno baš oni, koji se danas nalaze na njenom čelu,
poslala ga je u Pariz na „popravku“. Na iskazu koji mi je dao po

109
nalogu partije, rekao je da je to dozvoljeno, jer je to i sam Staljin
činio.
Drugi primer. Jedan od bivših članova Politbiroa, koga je
Gorkić skinuo sa partijskog posla, a koji je danas baš zbog toga što
je bio antigorkićevac, persona grata partije, bio je uzrok jedne
teške provale, u kojoj je propao sav partijski materijal koji je bio
upućen u zemlju. Pre nekoliko godina, trebalo je uputiti u
Sloveniju izvestan važan materijal. Zato je trebalo sigurno lice.
Međutim, on je naredio partijskoj organizaciji da mu pošalje
njegovu ljubavnicu za taj materijal. Ona je izgleda, ili bila u vezi sa
policijom, ili se izbrbljala da ide u Beč da prenese materijal.
Policija je za ovo doznala, pratila je do Beča i u Beču, saznala za
mnoge adrese, i pri prelazu preko granice uzaptila je sve što je ona
nosila.
Nije isključen, takođe, ni „Janković“, koji je bio poznati
gorkićevac sve do pada Gorkića, i koji je zahvaljujući njemu
uživao specijalne novčane povlastice iz kase partije i Crvene
pomoći, na koje drugi nisu imali prava. Ovo sve u cilju njegovog
„lečenja“, mada uopšte nije bolestan. Nije skinut, jer je iz
zahvalnosti za ove rabote bio glavni tužilac protiv Milana
Gorkića.
Obmanjivao je partiju Sima Marković, Petko Miletić, mada
niko, pa ni oni koji su isključivali, ne znaju u čemu se sastoji to
obmanjivanje. Međutim, jedan od neisključenih, obmanuo je
partiju prilikom emigracije iz zemlje, da nema uopšte novaca, te
je primao pomoć od Crvene pomoći. Kasnije se utvrdilo da je
imao „ćemerče“ koje mu je GPU našao i zbog toga, mada
intelektualac, poslala ga partija na fizički rad, po kazni.

*
Napomenuli smo da se partijsko članstvo uopšte ne
obaveštava o svim tim smicalicama koje se po naredbi iz Moskve
praktikuju kod nas. Isto se tako vešto kriju sve vesti o hapšenju i

110
streljanju jugoslovenskih komunista u Moskvi. Naprotiv, na
pitanje pojedinih članova, da li te vesti odgovaraju istini,
odgovara im se, da sve to „nije tačno“, te da isključenja ne znače
hapšenje i streljanje. Međutim, znamo jedno, da su svi oni, koji su
u Moskvi optuženi, kao „špijuni“ ili da su „držali veze sa klasnim
neprijateljem“, da su streljani. To je bilo, ne samo sa Rusima, već i
sa Poljacima, Nemcima itd.
Najzad, nije na odmet da napomenemo, takođe, kako se i kod
nas vodila „antitrockistička“ kampanja, čak i za vreme samog
Gorkića. Lažne optužbe, podmetanja i klevete bili su glavni, ako
ne i jedini argumenti kojim su se partijski šefovi služili.
Ova kampanja je počela po nalogu iz Moskve još u početku
termidora. Povedena je prethodno kampanja protiv „trockista“ u
Jugoslaviji. U očima ovih ljudi svi oni koji su napustili partiju ili
za ma što isključeni, bili su „trockisti“, naravno kao takvi i „agenti
policije“. Redovno je potezano nekoliko imena među kojima je
bilo ljudi koji nikada nisu radili u radničkom pokretu, ili se još
odavno nalaze čak i u vladinim partijama. Ovo je činjeno iz
razloga, što kod nas uopšte nije postojao trockistički pokret, pa je
trebalo da se „trockistička opasnost“ po svaku cenu naduva, te da
dokažemo kako i mi znamo da gonimo te „trockističke hijene“.
Otuda su izmišljana imena, izmišljane akcije.
Slučaj sa dr Ciligom je, takođe, interesantan. Dr Ciliga je
pokušao da uđe u Jugoslaviju sa talijanskim pasošem. Na granici
je zatvoren i sproveden u Beogradski zatvor, jer je bio ranije
isteran iz zemlje kao talijanski građanin zbog komunističke
propagande. U jednom članku u partijskom organu „Proleteru“ se
veli, kako se dr Ciliga slobodno šetka po Jugoslaviji, sa
blagonaklonim stavom policije, i kako je on otišao u Jugoslaviju
radi „trockističke propagande“. Ustvari, Ciliga je u ovom
momentu bio u zatvoru i posle dva meseca prognan iz Jugoslavije.
Kada se za ovo saznalo trebalo se čupati. U drugom članku isti
člankopisac piše kako policija želi da od „izdajnika“ pravi

111
„mučenike“ da bi ih popularisala kako bi mogli da i dalje
„zavode“ radničke mase.
Ustvari, dr Ciliga još odavno nije trockist, što je uostalom
objasnio i zašto, u svojoj knjizi „U zemlji velikih laži“, koja je
izašla na francuskom jeziku u Parizu.
Drugi primer. Scena se odigrava na sednici Politbiroa.
„Čišćenje trockista“ je na dnevnom redu. Jest, ali nema kod nas
trockista u Francuskoj, a oni „trockisti“ u Jugoslaviji još odavno
su „prikovani na stub srama“. Jedan od njih, sa najboljim
pamćenjem seti se da je u Moskvi, nekad, zvani „Darsula“ bio
neka vrsta levičara, kao i svi uostalom koji su tada bili u Moskvi.
Darsula je u Španiji na frontu. Svejedno, potrebna je bar jedna
žrtva, a za sada se zna samo za Darsulu. I Darsula se isključuje kao
„trockista“, mada nije uzet na odgovornost, i mada niko živ nije
znao u čemu se sastoji njegov „trockizam“. Da bi cinizam bio još
veći, pored partijskih raznih imena pod kojim je ilegalno radio u
zemlji, stavljeno je i njegovo pravo ime. I to nije bila u njihovim
očima nikakva „provokacija“.
Slučaj osuđenika Ivića je takođe interesantan. Ta psihoza
gonjenja partijskih kadrova preneta je iz Moskve na strane partije,
na njene organizacije u zemlji, pa je čak doprla i na robiju u
Mitrovici. Odgovorni za partijski rad u zatvoru isključili su Ivića
kao „trockistu“. Nekoliko puta su ga tukli, isključili ga iz
„kolektiva“, i maltretiranju nije bilo kraja. Kasnije se utvrdilo da
Ivić nije bio trockista, i zato su isključeni oni koji su ga isključili,
ali on nije vraćen ponovo u partiju.
Tako su skoro svi postali „trockisti“, mada uopšte među njima
nema trockista.
Nemačka partija. Najugledniji nemački šefovi partije uhapšeni
su ili streljani u Moskvi zajedno sa svojim partijskim
predstavništvom (osim Viljema Pika) pri Kominterni. Jedini od
njih, Vili Muncenberg spasao je svoju glavu jer je odbio povratak
u Moskvu.

112
 Uhapšen je na prvom mestu Hugo Eberlajn, jedan od tvoraca
Kominterne i najuglednijih šefova nemačke komunističke partije.
Za njim je pao Volf, glavni savetnik Telmanov, intimni prijatelj i
najbliži saradnik Roze Luksemburg.
Uhapšen je, a po svoj prilici i streljan Hanc Nojman, šef
nemačke partije od 1929. do 1932. godine. Nojman je pre dve
godine uspeo da pobegne iz jednog nemačkog koncentracionog
logora i da se prebaci u Švajcarsku. Uhapšen u Cirihu na zahtev
nemačke vlade, po odbijanju ekstradicije proteran je u Francusku
a iz Francuske u Sovjetsku Uniju, pošto mu je francuska vlada
odbila pravo boravka u Francuskoj. Tamo je umesto da iskoristi
„pravo azila“ streljan kao „špijun gestapa“.
Uhapšen je i svakako streljan Remele, bivši komunistički
poslanik u Rajhstagu i jedan od najuglednijih šefova Kominterne,
gde je predstavljao nemačku partiju. Vili Leov, predsednik
nemačke komunističke omladine, uhapšen je u „Nemačkoj
narodnoj republici“ na Volgi gde se nalazio na specijalnoj misiji.
Osuđen je na 6 godina robije kao „špijun gestapa“. Zatvoreni su
još Herman Šubert, bivši poslanik u Rajhstagu, a koji je živeo u
Sovjetskoj Uniji pod pseudonimom „Rihter“. Sa njim zajedno je
uhapšen i poznati nemački komunistički novinar Fric
Štarnberger.“
Ugledni član Kominterne Vili Muncenberg i stvarni šef
nemačke partije odbio je odlazak u Moskvu jer je i njemu,
svakako, bila rezervisana sudbina koja je zadesila njegove
drugove. Muncenberg je bio u Nemačkoj sekretar Međunarodne
radničke pomoći. U Parizu izdaje svoj list „Cuknuft“. U poslednje
vreme vodi živu akciju za demokratiju u partiji, koju je uostalom
napustio da bi imao sa te strane odrešene ruke. Mada je pre
nekoliko meseci napustio partiju, na kongresu nemačke partije
koji je održan u februaru 1939. isključen je zbog „nediscipline“.
Čudo da nije isključen kao „agent gestapa“. Njegova akcija protiv
klanja u Moskvi oduševila je nemačku emigraciju koja ga
svesrdno pomaže u njegovoj akciji.

113
 Napomenimo da je Muncenberg bio jedan od najintimnijih
Lenjinovih saradnika u emigraciji i bio od njega vrlo cenjen. Po
zanimanju je radnik.
Najzad, stavimo na ovu, svakako, nezavršenu listu i moga
intimnog prijatelja Vilija N…, člana CK nemačke partije, sa kojim
sam radio u komisiji za legalizaciju političkih emigranata. On je
opozvan u Moskvu i zatvoren. Kada je u zatvoru saznao da je
optužen kao „Hitlerov špijun“, iste noći se obesio u svojoj ćeliji.
Ostale partije. Poljska je partija najviše od svih stranih partija
nastradala. Uhapšen je i streljan ceo Centralni komitet na čelu sa
generalnim sekretarom i partijskim predstavništvom pri
Kominterni. Poznati poljski komunista (u službi GPU) Ignjat
Rajs, pošto je odbio povratak u Moskvu, ubijen je u Lozani od
strane agenata GPU-a. Svi Poljaci su streljani kao „špijuni“.
Ustvari, do njihovog streljanja došlo je usled odbijanja obustave
komunističke propagande u Poljskoj, što je od njih tražio Staljin,
jer je to bio uslov Poljske za saradnju sa Sovjetskom Unijom.
Skoro je isti slučaj i sa Mađarskom partijom. Pošto je
likvidiran Bela Kun, streljan je ili zatvoren veliki broj uglednih
mađarskih komunista emigranata. Naravno, kao „špijuni“. U vezi
sa streljanjem mađarskih i poljskih komunista streljani su i svi
saradnici poznatog ekonomiste Varge, pošto su, takođe, bili
„špijuni“. Vrlo je malo trebalo da i sam Varga bude žrtva ove
nezapamćene hajke na strane komuniste, koji su manje izloženi
opasnostima u Hortijevoj Mađarskoj nego u Staljinovoj Sovjetskoj
Uniji.
Od Francuza uhapšen je Marsel Kordije, bivši sekretar
francuske Crvene pomoći, odakle je otišao u Moskvu i bio drugi
sekretar Međunarodne Crvene pomoći, pomoćnik Stasove.
Kordije je zatvoren u vezi sa hapšenjem Stasove.
Nedavno su dali i Česi svoj tribut. Pošto je Staljin sklopio pakt
sa Hitlerom, došlo je do pravog revolta među češkim
emigrantima u Moskvi. Svi su pohapšeni. Pre ovoga uhapšeno je
oko 70 Čeha emigranata zbog neslaganja „sa partijskom linijom“.

114
 Prema stranim listovima uhapšeno je još u Moskvi oko 500
Nemaca, 100 Austrijanaca, 60 Mađara, 120 Poljaka, i 60 Grka. U
vezi sa hapšenjem velikog broja uglednih grčkih komunista
nekonformista uhapšeno je i deportirano oko 3 000 Grka iz Odese
i okoline koji su još odavno naturalizovani.

115
 V
ISTINA O PROCESIMA

Sudeći po velikom broju dela raznih pisaca i raznih političkih

pogleda, dobija se utisak da su retki oni koji su shvatili u čemu se
sastoji, gde je razlog masovnog istrebljivanja starih boljševika.
Zvanična opravdanja kremaljskih diktatora svode se, uglavnom,
na jedno: svi streljani ili pohapšeni su „špijuni“ ili „izdajnici“ i
„trockisti“. A kako je streljano ili pohapšeno oko 500 000-600 000
samo partijaca, znači da je samo u Boljševičkoj partiji bilo toliko
špijuna. Dakle, jedna trećina od ukupnog partijskog članstva su
špijuni i provokatori?! Ista je proporcija i u vojsci. Prema tome
svak se tada pitao, a i danas se pita: pa kada je samo u partiji
toliko špijuna, koliki je njihov procenat izvan partijskih redova, u
narodu, gde nesumnjivo ima veliki broj protivnika boljševizma?
Ako je to tačno, tj. ako se zvanična teza uzme kao tačna, onda
znači da sovjetski režim nije tako solidan kako su nam ga do sada
predstavljale boljševičke vođe, a i mi sami u našim govorima i
našoj štampi. Ako je zbilja tačno da je tako veliki procenat
„špijuna“ samo u boljševičkim redovima, onda ne može biti ni
reči o njegovoj solidnosti. Jer, kada boljševizam nije, ni za 20
godina svoje vladavine, uspeo da makar putem diktature
proletarijata i putem terora zadobije, čak ni poverenje svojih
sopstvenih članova, kakvo li tek vlada raspoloženje u narodu koji
je dobrim delom bio protiv boljševizma.
Ali, danas, i neprijatelji Sovjeta i boljševizma, daleko su od
toga da veruju u apsolutne nemogućnosti, u nemoguće laži
kremaljskih birokrata, na čijem se čelu nalazi Staljin sa svojom
tazbinom. Istina o ovom nezapamćenom krvavljenju tvoraca

116
ruske revolucije, svakako leži drugde: u pitanju je definitivno i
otvoreno zavođenje lične diktature Staljinove, a to je bilo moguće
samo na leševima starih boljševika, koji nisu ni po koju cenu hteli
da se odreknu prvobitnih principa boljševizma – principa
demokratije u partiji i državi, prava kritike, bez koje se ne može
zamisliti jedna proleterska partija, ni zajednica.
Laž je da su se stari boljševici prodali međunarodnom
fašizmu. Naprotiv, istina je da se Staljin paktom sa Hitlerom
prodao nemačkom fašizmu i na taj način izdao, ne samo interese
ruskog, već i sveukupnog svetskog proletarijata. Laž je da su ruski
generali i maršali bili u službi Hitlera jer to nije ničim dokazano,
dok, naprotiv, ceo svet je bio svedok osmejaka i tapkanja po
ramenu Staljina i Ribentropa, kao i fašističkog pozdrava
nemačkih diplomata na Lenjinovom grobu. Najzad, laž je da su
stari boljševici hteli da restauriraju u Sovjetskoj Uniji kapitalizam
protiv koga su se celog svog života borili, a koji su bili prvi da
ukažu na opasnost kulaka i nepmana u Sovjetskoj Uniji.
Sve je to samo bio izgovor, samo sredstvo da se baci prašina u
oči ruskom i svetskom javnom mišljenju, jer čitav rad Staljinov od
smrti Lenjina svodi se na postepeno odstranjivanje sa funkcija u
partiji i državi najbližih i najboljih Lenjinovih saradnika u cilju
prigrabljivanja sveukupne vlasti u svoje ruke, i u ruke svoje klike.
Još za vreme Lenjina, Staljin je činio sve moguće da i samog
Lenjina kompromituje i da ga potisne. Što nije uspeo sa svojim
zakulisanim intrigama ima se zahvaliti samo ogromnoj
Lenjinovoj popularnosti, i što su njegovi najbliži saradnici još u to
vreme zapazili kakva opasnost preti partiji i starim boljševicima
od ovog đurđijanskog inkvizitora.
I sam Lenjin, poznavajući dobro Staljina, predvideo je 1921.
godine ovu tragičnu evoluciju Boljševičke partije. Uoči 10-og
kongresa Lenjin govori za Staljina: „Ovaj kuvar sprema samo
paprene porcije.“ Za sve vreme njegove bolesti on intrigira i kada
se Lenjin pridiže, nalazi se još onda pred fatalnom trojkom

117
Staljin-Zinovjev-Kamenjev koji su birokratizirali partijski i
državni aparat dotle, da se Lenjin gorko žali Trockom:
„Da, naš je birokratizam monstruozan. Zgranuo sam se kad
sam se ponovo vratio na rad.“
U svom famoznom testamentu, koji je Staljin sakrio, Lenjin
veli za Staljina:
„Staljin je brutalan, nelojalan, sklon u svakom momentu da
zloupotrebi vlast koju mu daje partijski aparat. Staljina treba
eliminisati, da bi se izbegao rascep u partiji.“
Lenjinova udovica, Krupskaja piše u to vreme Lavu Trockom:
„Vladimir Ilič je izdiktirao jedno pismo za Staljina u kom
izjavljuje da kida sa njim sve veze.“ Istovremeno i Glazer priča u
to doba:
„Ilič sprema pravu bombu protiv Staljina.“
Na žalost i na nesreću starih boljševika i partije, Lenjin umire,
i Staljin pomoću Zinovjeva i Kamenjeva dočepava se partijskog
aparata, pa kad ih je iskoristio u borbi protiv Trockog, šalje i njih
sa njihovim prijateljima na gubilište. Da bi zadržao svu vlast za
sebe, on je pripremio „pravu bombu“ protiv, ne samo
opozicionara, već i protiv svojih najbližih saradnika, jer su se čak i
oni digli protiv samovolje đurđijanskog diktatora. Sada on sam, u
ime principa da „spašava partiju od rascepa“, strelja njene tvorce,
da bi „spasio“ boljševizam, strelja boljševike, a da bi „spasio
revoluciju“, strelja njene vođe i njene vojskovođe.
Kao nekada car, i on je počeo sa političkim procesima samo sa
tom razlikom što je car gonio protivnike carizma i kapitalističkog
poretka u Rusiji, dok on goni, ne protivnike boljševizma, nego
njegove najodanije pobornike, njegove tvorce. I najzad, sa tom
razlikom, što je car streljao nekoliko desetina, dok je Staljin oterao
u smrt desetine hiljada organizatora sovjetske vlasti da bi je svu
zadržao za sebe i svoju kliku, a protiv volje partije i njenog
članstva, u najmanju ruku protiv njene većine.

118
 Ovo krvavljenje posle Lenjina predvideo je i Buharin. U
punom jeku unutrašnje borbe opozicije (1928) protiv Staljinovog
bezvlašća, Buharin govoraše:
„Ako ga napadnemo, podaviće nas, prisilivši nas na rascep.
Ako ga ne napadnemo, ipak će nas podaviti jednog dana optuživši
nas kao odgovorne ako ne bude hleba u oktobru“.
To je bilo u ono doba kada je Staljin pisao brošuru „O
opoziciji“ 1928. godine, kada se svakako u njemu pojavila ideja
istrebljivanja starih boljševika. Pošto su ga izvesni opozicionari
optuživali da im se spremaju tamnice i streljanje, on u toj
famoznoj brošuri piše:
„Metoda krvavljenja (u partiji) je opasna i zarazna. Ako se
smakne danas jedan, sutra drugi a prekosutra treći, šta će onda
ostati od partije?“
Sve to, ipak, nije smetalo da istrebi skoro sve stare boljševike,
te se danas svako pita šta je zbilja sve ostalo u partiji.
Ostao je Staljin sa svojom birokratskom klikom okupljenom
oko porodice Kaganovića. Ostao je diktator, koji je putem
najužasnijeg terora, putem masovnih streljanja protivnika lične
diktature, uzeo svu vlast u svoje ruke pa da postane strah i trepet,
ne „klasnim neprijateljima“ već boljševicima i članovima partije,
čiji životi nisu bili u većoj opasnosti ni pod carizmom. Najzad,
ostala je još sa njim čitava banda poltrona, puzavaca, laskavaca
koji svakodnevno uznose njegovu ličnost do božanstva, što je, ako
se ne varam, u opreci sa boljševičkim doktrinama. Ostala je još,
takođe, čitava banda provokatora koji su se „takmičili“ u
„otkrivanju špijuna i narodnih neprijatelja“ i na taj način sticali
poverenje diktatora i peli se polako u birokratskoj staljinskoj
hijerarhiji.
U dokolici, sabirao sam iz sovjetskih listova epitete kojim su
ga poltroni i sovjetska štampa svakodnevno obasipali i još danas
obasipaju. Prema ovim laskavcima Staljin je: „dobročinitelj“,
„otac i šef naroda“. On je „legendarni šef“, „legendarna figura“,
„ljubljeni šef“. Onda je „genijalni mislilac“, „šef svetskog

119
proletarijata“, i „feldmaršal revolucionarnog proletarijata“ i
najzad, „kolos od čelika“, „sunce sa istoka“, „mali otac naroda“ i
tako dalje.
Potom je „veliki“: „veliki pilot“, „veliki inženjer“, „veliki
učitelj“, i „veliki sledbenik velikog učitelja“.
On je „najveći“: „najveći teoretičar“, „najveći tehničar“,
„najveći lenjinist“, „najveći šef svih vremena i svih naroda“ i
„najbolji od najboljih“.
Ovakvi epiteti, upućeni jednom boljševiku, koji nam sam
govori o skromnosti „koja je vrlina jednog boljševika“ su, koliko
smešni, toliko isto i odvratni. Nijedan fašistički šef nije požnjeo
toliko laskanja.
Sve optužnice u procesima, a naročito u tri glavna, samo su
proizvod fantazije i ne počivaju ni na kakvoj zdravoj bazi. Citirati
ih i pobijati je smešno, jer je izlišno pobijati flagrantne laži koje
padaju same po sebi. Ipak, napominjemo samo nekoliko tih
neistina, koje su utvrđene faktima, koje se mogu dokazati
dokumentima. Optuženi Golcman u procesu Pjatakova pričao je
da je susreo 1932. godine Sedova, sina Trockog u Kopenhagenu u
hotel „Bristolu“. Utvrđeno je da Sedov te godine uopšte nije
napuštao Nemačku. To su utvrdili susedi, i vlasnici stana u kome
je sedeo… Dalje, čak ni sam hotel „Bristol“ ne postoji u
Kopenhagenu. Kada je GPU krojio optužnicu i izmišljao
„zločine“, imao je pri ruci adresar iz 1917. godine, kada je još
figurirao u njemu hotel „Bristol“, a koji je razoren iste godine.
Dokazano je, takođe, da je Golcman agent GPU i da je ove lažne
iskaze davao po njihovom nalogu.
Isti je slučaj i sa famoznim putem Pjatakova u Oslo. Prema
priznanju Pjatakova, on je bio u Oslu u decembru radi sastanka sa
Trockim, od koga je dobio „direktive“ o „terorističkoj“ akciji u
Sovjetskoj Rusiji. Pjatakov je izjavio da je putovao avionom.
Međutim, prema zvaničnom izveštaju aerodroma u Oslu, u
mesecu decembru nije aterirao nijedan strani avion, iz prostog
razloga, što je usled elementarnih nepogoda ovaj aerodrom

120
zatvoren od septembra do meseca maja. Socijaldemokratski
narodni poslanik Kunde tvrdi da Lav Trocki nije uopšte nikoga
primio u decembru. Kada se prijavio moskovskom sudu da ovo
posvedoči, viza mu je odbijena.
Svedok Rom (takođe provokator iz GPU) tvrdio je da je kao
delegat Radeka susreo Trockog u julu 1936. godine u Bulonjskoj
šumi kod Pariza radi „direktiva“. Utvrđeno je da je tada Trocki
bio na francuskoj rivijeri u Ksveu, da ga je čuvala policija i da su
mu sve posete bile uskraćene.
Ove laži razgolićene su jer je bilo lako u inostranstvu izvršiti
nepristrasnu anketu. Kada se bude za to ukazala prilika, biće
razgolićene i laži koje su skovane u Moskvi, a njeni tvorci jednom
zauvek biti prikovani na stub srama. Ali, neko će reći: pa,
sveukupne optužbe baziraju se na iskazima i priznanjima samih
optuženih. Priznao je Radek, Pjatakov, Rikov i svi ostali.
Priznanje optuženih je dovoljan elemenat za optužbu.
Zaista ova čuda od priznanja i samooptužbi zaprepastila su
ceo svet. Ona su išla u prilog zvanične teze, i tvorci procesa su bili
unekoliko pokriveni. Ovi, koji nisu verovali ni optuženim ni
optužbama i samooptužbama trudili su se da objasne misterije
svih tih procesa. Jedni su govorili o užasnim torturama, drugi su
tražili samooptužbe u „slovenskom misticizmu“. Šef francuskih
socijalista g. Leon Blum veruje u „mentalno raspadanje“. U svom
organu „Popileru“ on veli:
„Prednost priznanja se okreće. Ne dokazuje se i ne mogu se
dokazati činjenice koje su lažne. Ona dokazuju da je moralnoj
perverziji staljinski teror nadovezao neku vrstu mentalnog
raspadanja.“
Ovakva objašnjenja dokazuju da niko nije poznavao
mentalitet ruskih boljševika, njihovu visoku odanost prema partiji
i radničkoj stvari, za koju su se decenijama borili, i da ima samo
jedno jedino objašnjenje koje se može dati tim optužbama: stari
boljševici su hteli da umru za sovjetsku revoluciju, isto onako
kako su za nju živeli i borili se. Pre umreti i poneti krst „špijunski“

121
nego cepati partiju i rušiti sovjetski režim. To je i teza poznatog
pisca Pliznija, koju zastupa u svojoj knjizi „Lažni pasoši“, koja je
nagrađena Akademijom Gonkur. On u toj knjizi, koja je uostalom
roman, tretira i objašnjava optužbe i samooptužbe streljanih
boljševika na ovaj način:
U dobu definitivnog rascepa, zapravo izgona trockista iz
partije, kao delegat Kominterne na kongresu belgijske partije u
Briselu, bio je jedan od streljanih u moskovskom procesu. On nije
bio trockista. Kasnije je prišao opoziciji. Na kongresu je pledirao
gledište Kominterne na svojstven način: Partija je iznad nas, mi
njoj služimo, i kako ista treba žrtava u borbi za ostvarenje svoga
programa, ona na prvom mestu računa na žrtve svojih članova. U
momentu, kada si već jednom ušao u partiju, ti gubiš potpuno
svoju individualnost. Samo postoje interesi partije, koji su i iznad
našeg ljudskog dostojanstva. Kada partija traži izvesne žrtve, njeni
članovi su dužni da joj ih daju bez ikakve rezerve.
To je otprilike slučaj Pliznijevog junaka, o kome mu je pričao
ovaj kominternovac. Priča je prosta i kratka i ona je po mom
mišljenju najpravilnije objašnjenje samooptužbi i dobrovoljnog
odlaska u smrt, samo da bi se spasila revolucija i partija, da bi se
izbegli potresi koji bi mogli biti fatalni po Sovjetsku Uniju, i da bi
se sačuvalo jedinstvo partije.
Za vreme revolucije, priča Knjazin, nalazio se u njegovom
odredu komunista i desna ruka političkog komesara koji se zvao
Stjepan Korošenko. Jedne večeri Korošenko se izgubi sa jednim
svojim drugom. Komandant sumnja da je Korošenko izdao i
prešao neprijatelju, te naredi vojnicima, ako ga nađu, da ga
odmah streljaju. Komesar pita vojnike zašto ga nisu već streljali.
Međutim, te noći Korošenko je dobrovoljno i bez znanja išao u
izvidnicu i doneo interesantne podatke o kretanju neprijateljskih
trupa, i obraća se komesaru:
– Ne, vi ne znate o čemu se radi, druže komesare…
– Stjepan Korošenko, odvrati komesar, je član partije i mora
da bude primer. Za sve nas ti si pobegao. Ustvari, ti nisi pobegao i

122
ja ti verujem. Ali ako te ostavim u životu, to će izazvati rasulo. Šta
ja mogu.
– Umreti, to mi je svejedno, odgovori Stjepan, ali ovako?!
– Stjepane, partiji se može dati nešto više od života.
– U redu, odvrati on.
– Smlatite ga: jedan kuršum je dovoljan. Od sada ako neko
učini isto, proći će kao i on.
Svi streljani komunisti su neka vrsta Stjepana Korošenka, jer
su i oni dali partiji nešto više od života: čast jednog borca, njihovo
ljudsko dostojanstvo. Stari boljševici su videli da od njihovog
stava u ovim teškim momentima zavisi, ne samo sudbina partije,
već i revolucije i Sovjetske Unije. Još jednom žrtvovati se, to za
njih nije bilo teško, jer su umirali u nadi da će ipak revolucija
pobediti, isto onako kao što je Sen Žist, idući na giljotinu
uzviknuo:
„Umreti, to nije ništa, samo neka revolucija trijumfuje!“
Optuženi su dobro znali da nije došao momenat da se kaže
sva istina o ličnom Staljinovom režimu jer bi to u mnogome ubilo
kod svetskog proletarijata svaku veru, a možda i poslednju nadu u
svoje klasne organizacije, koje su im obećavale oslobođenje od
kapitalističkog režima. Smatrali su da jedan boljševik u interesu
partije treba da ponese na svojim leđima i špijunski krst u nadi da
će partija preživeti termidorsku krizu i makar u poslednjem
momentu kurtalisati se svojih tirana i dovršiti izgradnju
socijalizma, jednog novog društva u kome neće biti ni „martira ni
tirana“.
Oni su bili svesni da Staljin ne može nikoga ubediti da su
tvorci boljševizma istovremeno i njegovi grobari. U to je najmanje
ubeđen i svetski proletarijat, a još manje ruske boljševičke mase, u
čijim se redovima već osetila reakcija protiv ovog klanja, što se
videlo na poslednjem kongresu partije. I dok su ruske radničke
mase, i najsvesniji deo svetskog proletarijata, koji se nije dao
ubediti u servirane laži, gledali sa zaprepašćenjem ovo krvavljenje,
dotle su neprijatelji socijalizma i radničke klase gledali u svemu

123
ovome početak likvidacije revolucije. Prema tome, Staljin se našao
na istom terenu sa belim Rusima i svim onim koji žele da i dalje
zadrže radničku klasu pod režimom eksploatacije.
Na XVIII kongresu partije, koji je održan u martu 1939.
godine, jasno se manifestovalo nezadovoljstvo partijskog članstva
protiv politike uništavanja starih boljševičkih kadrova. Ovo
nezadovoljstvo se naročito izrazilo u kritikama, od strane
delegata, velikog broja zloupotreba lokalnih vlasti, iz kojih izlazi
da je klanje vršeno na najobičniju denuncijaciju, ne partijskih
kadrova, već kulaka i neprijatelja sovjetskog režima. Veliki broj
uglednih boljševika streljan je u unutrašnjosti na običnu
denuncijaciju kulaka, nepmana, i ostalih antisovjetskih i
antiradničkih elemenata.
Primeri najodvratnijih zloupotreba izneti su od strane
delegata na ovom kongresu. To nisu ni „trockisti“ ni
„opozicionari“ već boljševički kadrovi iz baze, koji su protiv
metoda kremaljskih birokrata u borbi protiv opozicije.
Evo nekoliko tih primera, koje je nekim pukim slučajem
pustila sovjetska cenzura:
U Moldavskoj republici uhapšeno je nekoliko čekista
staljinovaca, jer su bez ikakvog razloga lišili slobode izvestan broj
učitelja i prinudili ih da priznaju da su „špijuni“, zbog čega su
streljani. Dokazano je kasnije da su streljani nevini, usled čega su
čekisti pohapšeni i osuđeni na neznatne kazne, kako bi se koliko-
toliko udovoljilo protestima partijskog članstva u toj pokrajini,
koje je tražilo stroge kazne za krivce.
Drugi delegat ispričao je na Kongresu, takođe, zanimljivu
istoriju jednog komuniste, koji je član ćelije od 20 članova. Taj
staljinovac je denuncirao kao „špijune“ svih 19 svojih drugova,
koji su svi isključeni iz partije, a možda i streljani. Ali to nije sve.
Najzad, jednog dana ovaj savesni staljinovac denuncirao je i sebe
samoga da je srodnik sa jednim kontrarevolucionarom i tražio
svoje hapšenje. Anketa je utvrdila da je taj njegov srodnik,

124
zapravo njegov ujak, bio vrlo ugledan komunista i da je preminuo
pre dužeg vremena.
U Lenjinsku-Kuznjecku uhapšen je prokurator i tri čekiste
koji su pohapsili 160 učenika jedne škole od 10-12 godina, pod
optužbom, „da su pripadali tajnoj terorističkoj organizaciji“, i
„pripremali ustanak protiv sovjetskog režima“. Jedan od njih star
svega 10 godina izjavio je da pripada tim „organizacijama“ još od
1935. godine. Dakle, prišao im je u 7-oj godini. Ne zna se da li su i
koliko osuđeni ovi savesni staljinovci u „čišćenju“ Sovjetske Unije
od „konspiratora“.
Centralni organ Boljševičke partije „Pravda“ od 19. januara
1939. godine traži pauzu u ovom pokolju. Mihail Koljcov, njen
direktor, koji je odmah skinut sa tog položaja i zatvoren, iznosi,
takođe, nekoliko slučajeva, koji tako jasno dokazuju sve
neozbiljnosti optužbi protiv članova partije izvan opozicije.
Na Univerzitetu u Ufi, isključen je jedan od najboljih
studenata po imenu Kamatov, jer je nekada posetio jednog svog
profesora koji je kasnije isključen iz partije jer je bio „buržoaski
nacionalista“. Kakav zločin! Ali to nije sve. Mesne vlasti tražile su
od njegove žene da ga napusti ili će i ona biti isključena iz partije.
Supružnici, posle dužeg savetovanja rešili su da ustanu u odbranu
svojih prava pa bilo što bilo. Koljcov ne navodi rezultat ove
njihove borbe.
12. juna osuđen je u Kijevu učitelj Spičkak na svega 15 godina
robije, što je lažno denuncirao nekoliko stotina komunista kao
„narodne neprijatelje“, od kojih je veliki broj i streljan. Samo na
15 godina?! Život ovog odvratnog provokatora bio je skuplji od
života nevino streljanih partijaca koje je on lažno optužio. Da, ali
ovaj provokator je poznati staljinovac.
Učiteljica Jurka, koja u osnovnoj školi u Zmijevu, na opšte
zadovoljstvo pretpostavljenih i roditelja, obučava decu, isterana je
iz državne službe te time zauvek lišena mogućnosti da zaradi
parče hleba u Sovjetskoj Uniji, jer je optužena kod lokalnih vlasti
da je sestra nekog „buržoaskog nacionaliste“ koji je oglašen

125
„narodnim neprijateljem“. Taj „nacionalista“ uopšte ne živi u
istom mestu, pa ipak učiteljica Jurka je kriva što ima takvog brata.
Jedan mladi inženjer isteran je iz fabrike u Sverdlovsku, jer je
kupio gramofonsku ploču od nekog bivšeg partijca koji je oglašen
„saboterom“. Samo zbog toga je izbačen na ulicu i na taj način
lišen mogućnosti da se ma gde zaposli u Sovjetskoj Uniji. Taj
mladi inženjer bio je jedan od najboljih u fabrici i uopšte nije
znao da je dotično lice „saboter“.
U provinciji Kujbišev, isključeno je iz partije mnogo
komunista kao „narodni neprijatelji“. Kasnije je utvrđeno da su
optužbe protiv njih bile lažne, da su produkt mašte lokalnih vlasti,
koje nisu znale drugi način da se pokažu revnosni da i oni gone i
da znaju da gone „narodne neprijatelje“.
U jednom drugom selu iste provincije, agenti GPU uhapsili su
jednog učitelja kao „špijuna“, samo da bi se dokopali njegovog
automobila.
Koliko je tek još bilo sličnih optužbi koje nije htela od bruke
da pusti sovjetska štampa? Ipak samo ovih nekoliko primera
dokazuju pod kakvim se sve okolnostima ljudi uništavaju na
najobičnije provokacije, kako je psihoza denuncijacija i lažnih
optužbi po ugledu na Moskvu doprla i do najudaljenijih sela.
Poznati gepeuovski general Krivicki, šef špijunaže za Evropu,
po odbijanju povratka u Sovjetsku Uniju, gde ga je čekala sigurna
smrt piše:
„Ostajem u inostranstvu. Nadam se da će mi se dati
mogućnost da doprinesem sve što mogu da se rehabilituju
desetine hiljada takozvanih „špijuna“. Znam, i imam dokaze da je
i moja glava ucenjena. Ali mislim da je moja dužnost, dužnost
revolucionarnog borca, da sve to stavim na raspolaganje svetskom
revolucionarnom javnom mišljenju.“
Najzad, na završetku, nije na odmet da u izvodu citiramo
pismo koje je poznati boljševik Raskoljnikov, ministar u Sofiji,
ostavši u emigraciji, uputio Staljinu.

126
 „Pomoću niskih falsifikata vi ste inscenirali sudske procese
koji sa svojom apsurdnošću prevazilaze vaše optužbe, mađijske
srednjevekovne procese koje vi poznajete iz vaših bogoslovskih
udžbenika.
Vi ste oklevetali, obeščastili, streljali Lenjinove saputnike:
Kamenjeva, Zinovjeva, Buharina, Rikova i dr. čija vam je nevinost
bila poznata. Pred smrću, vi ste ih prisilili da se pokaju za zločine
koje nisu nikada počinili i da ih pokrijete blatom od glave do pete.
Gde su heroji Oktobarske revolucije? Gde je Bubnov? Gde je
Kriljenko? Gde je Antonov-Ovsejenko? Gde je Dibenko?
Vi ste ih, Staljine, pohapsili.
Gde je stara garda? Ona nije više od ovoga sveta. Vi ste je
streljali.
Vi ste korumpirali i srozali u blato duše vaših saputnika. Vi
ste prisilili one koji vas slede sa zebnjom i odvratnošću da gaze po
lokvama krvi, krvi vaših dojučerašnjih drugova. Uoči samog rata
vi ste razorili Crvenu armiju, ponos zemlje, tvrđave njene sile. Vi
ste desetkovali Crvenu armiju, Crvenu flotu. Vi ste pobili naše
najodanije oficire… sa dičnim maršalom Tuhačevskim na čelu.
Gde je maršal Bliher, maršal Jegorov? Vi ste ih, Staljine, pohapsili.
Ako je to socijalizam, onda zašto smo se mi borili, drugovi?
Gde je Boris Piljnjak? Gde je Sergej Tretjakov? Gde je Mihail
Koljcov? Gde je Tarasov-Rodionov? Gde je Galina Serebrijakova?
Vi ste ih pohapsili, Staljine!
Kao Hitler, vi ste popalili njihove knjige. Gde je najveći
konstruktor sovjetskih aviona, Tupoljev? Vi ni njega niste
poštedeli. Vi ste, Staljine, uhapsili Tupoljeva.“

127