Sveti Sava – Narodna pesma

Srpkinjica jedna mala

volela je mnogo znati;
što god vidi ona pita:
„Šta je ovo, mila mati?―

Prevrćući knjigu neku,

spazila je sliku malu
i na slici decu mnogu,
među njima Svetog Savu.

„Je li, mati, ko je ovo

sa dečicom što se bavi,
što mu ruka desna lebdi
na dečijoj maloj glavi?

Reci, majko, ko je, reci

ja tu sliku vrlo volim,
ne znam zašto, al` bih često
da se pred njom Bogu molim―.

„I moli se, ćerko mila,

ta je slika sveta glava,
taj što decu blagosilјa,
to je, `ćeri, Sveti Sava.

Kralјević je srpski bio,

al` mu kruna ne bi mila
u životu monaškome,
duša mu se posvetila.

Odreko se sveta, blaga,

siromahe duh mu traži,
prolazio svuda on je,
da ih teši, da ih blaži.

Voleo je srpstvo svoje

pa mu škole stoga dao,
da ga spase od neznanja
prosvetom ga opasao.―

SVETI SAVA
Dragana Konstantinović
Bio je dete od glave do pete,
zvao se kratko – Nemanjić Rastko.
Hteo je da uči, da znanje svije,
al` škole bilo nijedne nije.
Zato je ustau u ranu zoru
i pobegao na Svetu Goru.
Tu je u osami manastira
učio staze ljubavi, mira.
Post`o je mudra, učena glava,
svetitelj srpski – Sveti Sava.

Војислав Илић
Српкињица

- Српкињице селе, Српкињице млада,

Где си до сада била? Куда мислиш сада?

- У игри, у пољу провела сам лето,

Па весело сада у школу ме ето.

Ах, како је лепо, кад би мого знати,

Равним пољем ићи, шарено цвеће брати!

Мој најлепши венац, што сам пољем брала,

Учитељу своме баш јутрос сам дала-

Тим најлепшим цвећем, као даром славе,

 Да икону кити светитеља Саве.

SVETI SAVA U PESMAMA

(Sveti Sava u narodnim i umetničkim pesmama, prikupio i sredio Uroš Džonić; Sveti Sava u umetničkim pesmama 1936—
2007, skupili i priredili Aleksaidra Vraneš i Bojan Đorđević), urednik prof. dr Zlata Bojović, Društvo "Sveti Sava", Beograd,
2008, 597 str.

Kada je slepi guslar opevao početak Prvog srpskog ustanka, kroz njegovu viziju je grom na Savindan oglasio još jednu
sudbonosnu "premjenu" u srpskoj istoriji. Ali, i vekovima pre Višnjićevih stihova, sveti Sava je Srbima bio oslonac i
zaštitnik, učitelj i uzdanica. Pesme i priče prenosili su naraštaji, da bi sam "najnacionalniji naš svetac", kako kaže Veselin
Čajkanović, postao simbol kulture, tradicije i duhovnosti svoga rada. U Savinoj biografiji sabiraju se istorija i mitologija,
paganski koreni i pravoslavlje, slava i stradanja, snaga molitve i vere sa gnevom, milosrđem i znanjem. Od trena kada je
Rastko Nemanjić zakoračio 1192. u ruski manastir na Svetoj Gori započinje njegova posvećenost srpskom narodu, koju
će potvrditi i kao monah i kao arhiepiskop i kao pisac, osnivač bolnica i škola, svetac i čudotvorac. Celokupnu istoriju
srpske kulture i umetnosti obeležio je Savin lik. On je davao nadahnuća živopiscima i ikonopiscima, slikarima i vajarima,
srednjovekovnim književnicima, usmenim stvaraocima, duhovnicima i đacima, slavnim i zaboravljenim pesnicima iz svih
naraštaja. Zato je osvrt na dela posvećena Svetom Savi hod kroz vekove srpske kulturne baštine, počev od
Domentnjanovog i Teodosijevog žitija i Siluanovih stihova do arhitektonskog zdanja na Vračaru.

Nova knjiga Društva "Sveti Sava" uspostavlja upravo jedan takav luk kroz vremena poezije, inspirisane Savinim imenom,
poetskom biografijom i okolnostima u kojima se pojedinac obraća pretku zaštitniku, bio on vučiji pastir, kulturni junak,
princ, mučenik, svetac prosvetitelj, čuvar pravoslavlja ili sve to zajedno. Prvi put je 1935. Uroš Džonić priredio veliku
pesmaricu Sveti Sava u narodiim i umetničkim pesmama, nastojeći da sabere na jednom mestu tekstove iz prethodnih
zbirki "književnih časopisa, kalendara, almanaha i delimično iz novina". Pre deset godina ovaj Džonićev poduhvat je
uvećan pesmama o svetom Savi, nastajalim od 1935. do 1997. Iza proširenog izdanja, koje su priredili Aleksandra Vraneš
i Bojan Đorđević, ponovo je stajalo Društvo "Sveti Sava" i urednik prof. dr Zlata Bojović, čiji senzibilitet i zalaganja su
podstakli i najnovije dopunjeno, impoznatno izdanje Sveti Sava u pesmama (Beograd, 2008).

Knjiga je sačinjena od nekoliko celina, kako ih je osmislio Uroš Džonić, te je prvi odeljak posvećen narodnoj poeziji.
Varijante su preuzete iz različitih izvora, a raznolike su i po umetničkoj vrednosti i po autentičnosti. Osim Vukovih i
Sarajlijinih zapisa veći deo odražava stanje usmenog pesništva iz poslednjih decenija 19. veka. Preštampana iz listova,
zabavne i poučne periodike građa zapravo ilustruje prelazne forme "pevanja na narodnu", sa jačim ili slabijim udelom
zapisivača, pa i urednika periodičnih publikacija. No, činjenica da su ih i njihovi tvorci i potonji čitaoci doživljavali kao jek
ili eho usmenog stvaralaštva ovu rukovet čini dragocenim kulturnim svedočanstvom. Odrednice "narodna" i "umetnička"
poezija i u ovakvom kontekstu više ističu osobenost stvaranja i trajanja dela, nego razliku u izvorištima inspiracije, pa i u
estetskim dometima. Ali, nezavesno od lakoće osporavanja ove podele, koja je u novom izdanju već naslovom izbrisana,
hronološki sled znatno obimnijeg korpusa potvrdio je prisutnost Savinog imena u raznim pesničkim formama, slojevitost i
snagu tradicije kojoj su se vraćali i koju su bogatili naraštaji pesnika.

Savin pesnički životopis sklapa se od završne večernje stihire, tropara i službi, preko svetosavske himne, prepisa iz
rukopnsnph pesmarica, kroz odlomke Kačićevog Razgovora, prigodnice spevane za obeležavanje školske slave.
Raznolikost razmera, rime i ritma obuhvata biografske i legendarne detalje, raznorodne forme od lirskih spevova do
molitvi, od deklamacija do metafora i simbola, čvrsto povezanih sa slojevima tradicije. Neretko se u dubini stihova
uočavaju i folklorni modeli, mitski kompleks, istorijske pojedinosti iz Savinog života, ali i životne okolnosti u kojima se
rađala sama pesma. Džonićeva knjiga i novo prošireno izdanje kroz mnogobrojne glasove pesnika otkrivaju i druge,
zanimljive slike — sadržaje i sadržinu srpske periodike, udeo ove poezije u prosvetno-pedagoškom štivu, ali i odnos
prema nacionalnoj istoriji i kulturi.

Različiti po obrazovanju i temperamentu, talentu i književnim strujama, pesnici su stvarali i u prigodnim i svečarskim
trenucima, ali i u dramatičnim istorijskim okolnostima, svedočeći o tegobama kroz koje je prolazio čitav narod, ali i o
ličnim sećanjima, bolima i nemirima. Himnično intonirani stihovi — Na dan Svetog Save, Na Svetoga Savu, Praznovanje
Svetog Save nastajali su u predprazničnoj slavskoj živosti, i oni su veoma česti tokom decenija do Drugog svetskog rata.
Koliko poezija odražava opštu društvenu i kulturnu atmosferu pokazuju usamljeni slični prigodni tekstovi, ispevani od
1935. do 2007. Ali, taj usko tematski raskorak još jače izdvaja motive i teme ove poezije, koji su kontinuirano prisutni u
srpskoj književnosti. Najviše pažnje privlačili su bekstvo u manastir, Savina putovanja, hodočašća, dobročinstva, smrt i
spaljivanje moštiju. Njegov životni put potpuno je približen sudbini srpskog naroda, onako kako je Brana Crnčević spojio
Hilandar, ropstvo pod Turcima, seobu Srbalja i stravu Jasenovca.

Kao kroz opevanu istoriju i istoriju poezije, ogleda se sve što su drugi činili nama, ali i ono što smo sami sebi učinili. Ili,
kako bi o tome posvedočio Ljubomir Simović:

"Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,

od takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i ozareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili."

Uz Savin život u tradiciji i poeziji, u pohvalama i molitvama, u rodoljubivom zanosu ili u pesničkoj ispovesti oživljava i
svetonarodna Nemanjina loza i slava kosovskih vitezova, dvorišta seoskih škola, pejzaži Svete Gore, skroviti uglovi soba.
Nekada pesma spaja vekove, nekad se usmerava na detalj, na Savine verige, ikonu, moć njegovog štapa ili vlast datu mu
nad vodama, znanja koja je predavao Srbima. Zabelasa kroz stihove Mileševa, slute se zidovi Vatopeda, spokoj Studenice
i sjaj Hilandara, mermerni stubovi koji su kao ukleti decenijama spajali nebo i zemlju na platou gde je nekad lomača
primila sveto telo.

Kao lajtmotiv kroz vekove pesničkih zapisa odjekuju čežnje za boljim, običnim i mirnim životom, ali i vapaji za spasenjem
i slogom, kako je uskliknuo Jovan Jovanović Zmaj:

"... Iz te sloge da ponikne

Nova sreća, nova slava.
Te da Srpstvo vaskoliko
jednom dušom kliknut" može:
Veliki smo, jer smo složni,
O, hvala ti, mili Bože!"

Iako na bezbroj načina udaljeni, mnogi stihovi se međusobno dozivaju i nastavljaju, možda i zato što stare i nove spaja
ista sudbina. Tako je 1916. Nikola Vučetić ispevao u Lozani sledeću strofu:

"Rasut svet je po tuđini

Gorke suze on gde lije;
Luta kao list u tmini
Kad ga vetar zrakom vije."

Na samom početku 21. veka, učenica osnovne škole iz Dvorana, Marija Agatonović je svoj bol sročila u ispovest o
napuštenim baštama božura i molitvu:

"Sveti, mi ne tražimo nemoguće,

samo povratak u rodni kraj,
da još jednom poljubimo prag kuće
i da iz pakla uđemo u raj."

Svakako da bi antologija pesama o svetom Savi, neko kritičko ili naučno izdanje dali drugačiju sliku o večitoj inspiraciji
srpskih pesnika. Uostalom, već su savremenici u malobrojnim potpisanim i anonimnim prikazima isticali da Džonićeva
knjiga ima karakter zbornika. I, upravo ovakva, obimna pesmarica, proširena antologijskim dodacima i podacima o novim
izvorima, otkriva živost, neposrednost i toplinu, nekad učenost, nekada samo trud, ponekad majstorstvo i tajne
stvaralaštva. Baš zbog toga u izobilju raznovrsnih stihova mogu pronaći svoje pesme isto toliko različiti čitaoci. Svi oni,
tvorci i tumači, pesnici i čitaoci povezani su ovom knjigom na više načina.

Pretvarajući usmena kazivanja u metafore i vode rodne ponornice u vrelo svoje poezije, Vasko Popa je o Savi ispevao
rukoveti zbirke Uspravna zemlja, koja je jednim delom i ovoga puta objavljena. Kroz jednu od Popinih pesama dok svetac
hoda po "mračnoj zemlji":

"Putuje bez puta

I put se za njim rađa."

Iako je predanje ovom slikom "protumačilo" tok reke Save, pesnik je svečevom čudu dao moć da se svakodnevno
ponavlja sasvim običnim smrtnicima. Ma gde da se nađemo, kao starosedeoci ili uskoci, sujetni ili smerni, zavađeni sa
sobom i drugima, smireni ili pomireni, svi hodamo u neizvesno, na malenoj stazi koja za nama nastaje i nestaje. Tako su,
uostalom, još jednom izjednačeni sa svojom publikom, čuveni i zaboravljeni, anonimni i proslavljeni pesnici. Svih 328
pesama posvećenih svetom Savi iz ove pesmarice dokazuju kako se prolaznost ipak povlači pred snagom duhovnog i
kulturnog bogatstva, pred onim vrednostima koje je Društvo "Sveti Sava" i ovoga puta zaštitilo od zaborava.
Najstarija srpska himna: Njen nastanak obavijen je velom tajni! Nikada
nećete pogoditi o kojoj himni je reč!
 Uredništvo portala Ringeraja.rs, 25.1.2020

Iako je prošlo više od 200 godina od kada je prvi put zvanično zapevana i postala deo školskih
slava, Himna Svetom Savi i danas nema poznatog autora.

Ključne reči:

• himna
• školska slava
• Sveti Sava

/11

Najstarija srpska
himna verovatno
je nastala u
jednom
fruškogorskom
manastiru pre
skoro tri veka, a
kao autor navodi Object 1

se jedan
vladika.
„Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi…”, himna posvećena prvom srpskom
arhiepiskopu i književniku Svetom Savi, nastala je u manastiru Kuveždinu na
Fruškoj gori 1735. godine.

Smatra se da je ovu svečanu pesmu ispevao vladika vršački Jovan

Gligorijević, koji je kasnije postao i mitropolit karlovački. Pesmu je
zabeležio jeromonah Silvester Vučković i 1832. preneo je u Hilandar.

Evo u kom gradu je prvi put izvedena, gde je i donesena odluka o

obeležavanju školske slave –

U manastiru Kuveždinu nema pisanog traga kada je nastala ova pesma i da li

je pevana u manastirskoj crkvi posvećenoj Svetom Savi, ali istoričari i
istraživači veruju da je Himna Svetom Savi, odnosno pesma sa naslovom
„Pesn Svetitelju Savi i arhiepiskopu serbskome“, koja je zabeležena tek
1832. godine, pojana u crkvi ovog manastira.

A o prvoj školskoj slavi postoji zapis da je proslavljena u Zemunu 1812.

godine na inicijativu prote Jeftimija Ivanovića, koji je prethodno boravio u
Kuveždinu. Tada je osnovan i školski fond sa zadatkom da se „Sveti Sava ima
obeležavati svake godine, kao zaštitnik srpskih škola“.

Nastojatelj manastira Kuveždina, jeromonah Varnava, ovako svedoči o

Svetosavskoj himni

– Po predanju znam da je Himna Svetom Savi nastala u ovom manastiru, ali

pisanih tragova nema, jer je manastirska arhiva izgorela za vreme Drugog
svetskog rata. Ako je Himna napisana 1735. godine, onda je sigurno i pojana
u crkvi Svetog Save, ovde u manastiru, pre nego što je postala školska slava
u Srba – kaže jeromonah Varnava.

Jedini pisani trag o Himni Svetom Savi, o njenom nastanku i autoru, te

jeromonahu koji je pesmu zapisao i preneo je u manastir Hilandar, nalazimo
u spomenici „Prva srpska igumanija posle srednjeg veka“, koju je napisala
monahinja Teodora Vasić, a izdao manastir Vavedenje presvete Bogorodice
iz Beograda, 2006. godine. U svom predgovoru za ovu spomenicu profesor dr
Dragan Nedeljković piše da je u Kuveždinu nastala himna i spominje njenog
autora Jovana Gligorijevića i jeromonaha Silvestera Vučkovića, koji je
himnu i zapisao. U ovom izdanju Nedeljković ne navodi izvor podataka o
nastanku Himne Svetom Savi.
Kao mogući autor pominje se i…

Istoričar Dimitrije Ruvarac zaključuje da je pesma nastala u Sremu, a

zaključak izvodi na osnovu pesmarice iz 1845. godine. Kao mogući autor
spominje se i pesnik i sveštenik iz Pančeva Vasa Živković, koji je živeo od
1819. do 1891. godine.

Prvi notni zapis Svetosavske himne ostavio je kompozitor Kornelije

Stanković (1831 – 1864) posle svetosavske proslave u Beču 1858. godine.
Svoju muzičku verziju uradili su docnije i drugi kompozitori: Mokranjac,
Jenko i Krstić.

Ostaje da se i dalje istražuje da li je Himna Svetom Savi ispevana u

Kuveždinu na Fruškoj gori pre 283 godine i prepisana stigla na Hilandar pre
180 i neku godinu, ali i da s ponosom nastavimo da slavimo školsku slavu i
da shvatimo koliko velik je doprinos Svetog Save u razvoju srpske države i
Srpske pravoslavne crkve.

Izvor: opanak.net