Voda je gustom koprenom prekrivala prozor.

Po nebu su se svaki čas palile ognjene niti,

nebo se prolamalo, bolesnikovu sobu osvetljavala je treperava, zastrašujuća svetlost. Ivan
je tiho plakao sedeći na postelji i posmatrajući mutnu reku koja je kjučala i klobucala. Pri
svakom udarcu groma žalostivo bi zajecao i prekrivao lice rukama. Listići papira koje je
ispisao razleteli su se po podu; raznosio ih je vetar, koji je pred samu nepogodu uleteo u
sobu.

U trenutku kada se u daljini pojavio preteći oblak, čije ivice kao da su se dimile, i prekrio
šumarak, i uz sve to počeo da duva i vetar, Ivan oseti da je posustao, da izjavu nikako
neće moći da sroči, te zato nije ni počeo da diže listove koji su se razleteli po sobi, već
tiho i gorko zaplaka.

Nekako je izbledeo u mislima prokleti vraški mačak, nije ga više plašila ni odrubljena
glava i, napustivši je, i prestavši sasvim da misli na nju, Ivan poče da razmišlja o tome da
u stvari u klinici uopšte i nije loše, da je Stravinski zaista pametan i znamenit čovek i da je
i više nego prijatno razgovarati s njim.

Zašto li sam se zapravo toliko i do temere uznemirio zbog toga što je Berlioz pao pod
tramvaj? — rasuđivaše pesnik. — Na kraju krajeva, neka ga vrag nosi! Ko sam uopšte ja
njemu, kum ili dever, ili možda šurak? Ako valjano proanaliziramo ovo pitanje, postaće
jasno da pokojnika zapravo-nisam ni poznavao kako valja. I odista, šta ja znam o njemu?
Ništa, osim da je bio ćelav, a uz to još i užasavajuće krasnorečiv. I još nešto, građani
nastavljao je Ivan, obraćajući se nekome, a ne zna se stvari kome — razmotrimo i ovo:
zašto sam se to ja, objasnite vi to meni, razbesneo zbog tog zagonetnog savetnika, maga i
profesora s praznim i crnim okom? Čemu sve ono jurcanje za njim u gaćama i sa svećom
u rukama, a potom i onaj rusvaj u restoranu? Stani, stani malo! I najednom se surovo
obrati, ili negde iznutra, ili iznad samog uva pređašnji Ivan novom Ivanu. On je ipak
unapred znao da će Berliozu biti odrubljena glava. Kako se onda ne uznemiravati?

O čemu je tu, drugovi, uopšte reč - usprotivi se novi Ivan skrhanom, pređašnjem Ivanu.
Da su tu posredi nečista posla, jasno je čak i malome detetu. On je neshvatljiva i
tajanstvena ličnost, tu nema zbora. Ali to i jeste zapravo ono najzanimljivije! Čovek je
lično poznavao Pontija Pilata, ima li interesantnije od toga? I, umesto da dižem najgluplju
moguću gužvu kod Patrijaršijskih ribnjaka, zar nije bilo pametnije da ga učtivo priupitam
šta je bilo dalje s Pilatom i onim uhapšenim Ha-Nocrijem?

Ivan samo što nije utonuo u san kada se rešetka najednom, bez i jednog jedinog zvuka,
odmače u stranu, a na balkonu se pojavi tajanstvena prikaza koja se krila od mesečeve
svetlosti, i pripreti Ivanu prstom. Ivan se bez ikakvog straha pridiže na krevetu, i ugleda
tamo, na balkonu, čoveka. A taj čovek, prinevši prst ustima, prošapta:- Pssst!