Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek za komparativnu književnost

Seminarski rad iz predmeta: Interaktivna pedagogija

Tema: UTICAJ NASLEĐA NA RAZVOJ LIČNOSTI

Profesori: Studenti:
Prof. dr Milica Andevski Dušan Palić 0500072022
MA Tamara Dragojević Nora Plavšić 0500102020

Novi Sad, 2023.

1
Sadržaj

Uvod

Počeci u gnoseologiji

Fenomen blizanaca

Tipovi ličnosti

Mentalne bolesti, poremećaji ličnosti i problemi u učenju

Zaključak

Literatura

2
Uvod

Kada govorimo o uticaju nasleđa na razvoj ličnosti govorimo pre svega o faktorima genetike.
Uticaj nasleđa igra značajnu ulogu, ali je samo jedan od mnogih faktora koji doprinose njenom
razvoju. Interakcija između genetike i okoline kompleksna je stoga i dalje predstavlja predmet
proučavanja. Značajni termini koje ćemo obraditi u toku ovog rada jesu pre svega osnovni
pojmovi u genetici‚ sa osvrtom na znanja iz klasične filozofije, da bi se kasnije nadovezali sa
bihejvioralnom genetikom i drugim modernističkim pristupima datoj temi. Teorije biće
potkrepljene odgovarajućim primerima naučnih eksperimenata, koji će biti značajni prilikom
istorijskog tumačnja razvoja misli o snazi naslednih faktora. Pojmovi koji će biti vrlo bitni u
nastavku obrade teme jesu:

1. Genetska osnova, tačnije sve one osobine ličnosti koje imaju potpunu ili delimičnu
genetsku osnovu.

2. Procene naslednosti: Istraživači koriste procene naslednih faktora kako bi kvantifikovali

stupanj utjicaja genetike na razvoj osobina ličnosti.

3. Interakcija gena i okoline: Geni ne deluju izolovano; oni se ispoljavaju u zavisnosti od

sredine i drugih spoljašnjih faktora.

4. Epigenetika: Epigenetičke promene uključuju modifikacione aktivnosti gena koje ne

menjaju svoj osnovni DNK sled.

3
Počeci u gnoseologiji

Da bi smo objasnili sam nastanak problema razvoja ličnosti i dve suprotstavljene teorijske struje
koje objašnjavaju pojam datod razvoja, moram pribeći polju filozofije. Naime, u gnoseologiji,
tačnije teoriji saznanja, sa zaključkom u 17. veku, razvijaju se dva pravca koja korespondiraju
današnjem problemu razvoja ličnosti. U pitanju su empirizam i racionalizam, dva važna
filozofska pravca koji se bave pitanjem kako stičemo znanje i razumemo svet oko sebe.
Empirizam je filozofski pravac koji naglašava važnost iskustva i posmatranja u procesu sticanja
znanja, korespondira sa uticajem iskustva na razvoj ličnosti. Empiristi veruju da sva znanja
potiču iz čula i konkretnih iskustava. Po njihovom mišljenju, ljudi se rađaju kao "tabula rasa"
(prazna tabla) i znanje se stiče putem posmatranja, iskustava i eksperimentisanja. Poznati
empiristi, kao što su Džon Lok i Dejvid Hjum, tvrde da nema unapred zadanih ideja i da su sva
saznanja proizvod našeg iskustva. Ako bi smo problem saznanja posmatrali na primeru
celokupnu čovekove ličnosti došli bi smo do zaključka da empristi u potpunosti odbacuju
genetiku pri njenom razvoju, smatrajući svakog čoveka pri rođenju istim ali vrlo brzo nakon
njega jedinstvenim, jer bi kroz rano detinjstvo, kako većina psihologa navodi do 6. ili čak po
mišljenju nekih do 2. godine života formirao osnovne osobine svoje ličnosti. Na to formiranje
uticali su njegovi roditelji ali i svi drugi mikro uticaji iz njegovog okruženja. Dete razvija
emocije, načine reagovanja, dakle i temperament i karakter, tako što na njega deluje sredina.
Veruje se da postoje takozvani krucialni momenti kada se to dešava i da se i sami načini
usvajanja znaja, tj. formiranja ličnosti usvajaju. Dakle, malo dete stiče osnove svoje ličnosti koje
kroz život menja i nadgrađuje ali to se dešava spontano sticanjem znanja o svetu i sebi. Pristalice
ovog pokreta naglašavaju važnost vaspitanja od najranijeg doba. Za Žana Žaka Rusoa deca
su ,,plemeniti divljaci” koje treba vaspitati s nežnošću i poštovanjem.

Racionalizam, s druge strane, stavlja naglasak na ulogu razuma i intelekta u sticanju znanja.
Racionalisti veruju da postoje univerzalne ideje i principi koje se mogu spoznati putem
razmišljanja i introspekcije, bez obzira na iskustvo. Rene Dekart, poznati racionalista, je rekao
"Cogito, ergo sum" (Mislim, dakle postojim) i time naglasio ulogu razuma kao osnove za
sticanje znanja. Dekart je isticao važnost sumnje i skeptičkog pristupa u procesu traženja
neospornih istina koje proističu iz razuma. Ovo mišljenje je u neku ruku kostur teorije nasleđa,
jer iako ne spomije sam pojam genetike na razvoj ličnosti, evocira postojanje određenih obrazaca

4
u mišljenju čoveka pre njegovog rođenja. Bez obzira na to u kakvom okruženju odrasta čovek se
prema ovim obrascima razvija. Na modernom planu data teorija umanjuje značaj takozvanog
nežnog vaspitanja a naglasak je često na nagradama i kaznama, jer one ne utiču direktno na
ličnost već na detetovo ponašanje i uče ga o dozvoljenim granicama istog.

Ova dva pravca, empirizam i racionalizam, često su postavljena jedan nasuprot drugome, i
filozofi su se dugo vremena raspravljali o tome koji pristup je ispravniji. Međutim, većina
savremenih filozofa prihvata neku vrstu sinteze ova dva pristupa, smatrajući da i iskustvo i
razum igraju važne uloge u procesu sticanja znanja. Isto se dešava i na polju psihologije, Većina
naučnika slažu se da na razvoj ličnosti utiče i nasleđe i sredina, a procentualnost dominantnosti
zavisi od pojedinca do pojedinca.

Fenomen blizanaca

Polovinom 20. veku sve teorije o značaju nasleđa na razvoj ličnosti su potisnute. Na snazi je
Frojdova psihoanaliza i svi fenomeni ljudske psihe tumače se kao posledica određenih događaja
iz prethodnih životnih perioda individue. Vidljivo na primeru homoseksualnosti, u ranim fazama
svoje karijere, Frojd je video homoseksualnost kao oblik seksualne devijacije i smatrao je da je
homoseksualnost rezultat nesvesnih konflikata u detinjstvu. Njegova teorija o ,,homoseksualnosti
kao neurotičkoj manifestaciji" sugeriše da su ljudi homoseksualni zbog duboko ukorenjenih
psihičkih problema, često povezanih sa odnosom prema roditeljima tokom detinjstva. I sam
Frojd je kasnije izmenio svoj stav. Ipak, za nas značajno, dati pristup opovrgava serija
eksperimenata izvedenih u drugoj polovini 20. veka. Jedan od najpoznatijih eksperimenata, sa
blizancima, koji istražuje uticaj genetike na razvoj ličnosti jeste ,,Minnesota Twins Study".
Studija je sprovedena tokom sedamdesetih i osamdesetih godina od strane psihologa Tomasa
Boučarda. Ova studija se fokusirala na identične blizance, koji su poznati i kao monoziogotski
blizanci. Identični blizanci su posebno interesantni za istraživače jer dele gotovo identičan
genetski materijal, budući da potiču iz istog oplođenog jajeta koje se kasnije podelilo na dva
embriona. To znači da su njihove genetske predispozicije veoma slične. Međutim, ono što je
činilo ovu studiju posebnom jeste to što su istraživači identifikovali identične blizance koji su

5
razdvojeni na rođenju i odrasli u potpuno različitim okruženjima. Mnogi od ovih blizanaca nisu
znali za postojanje svog blizanca sve do kasnijih godina života. Ovo je omogućilo istraživačima
da prouče kako su se razvijali u različitim okruženjima i da utvrde sličnosti i razlike u njihovim
ličnostima. Tokom istraživanja, blizanci su podvrgnuti brojnim testovima, anketama i
intervjuima koji su merili različite aspekte ličnosti, kao što su temperament, interesovanja,
stavovi i druge karakteristike. Studija je otkrila da iako su ovi blizanci odrasli u različitim
porodicama i okruženjima, još uvek su pokazivali značajne sličnosti u mnogim aspektima
ličnosti kao što su; emocionalni temperament, intelektualne sklonosti i emocionalne reakcije. Na
polju intelekta, blizanci su često imali slične intelektualne sposobnosti, što sugeriše da su geni
igrali važnu ulogu u određivanju nivoa inteligencije i kognitivnih funkcija. Takođe uočena je
sklonosti ka određenim bolestima, genetika je bila faktor koji je doprineo sklonosti ka određenim
zdravstvenim problemima ili bolestima koje su se pojavljivale kod oba blizanca. Ono što je bilo
očekivano jesu osnovne biološke karakteristike. Iako se okolina može razlikovati, osnovne
biološke karakteristike, kao što su visina, telesna građa i fizički izgled, često su bile slične kod
identičnih blizanaca zbog zajedničke genetike. Međutim, ono što se nije moglo predvideti jeste
da će blizanci dođi slično obučeni, sa istim brojem prstenja na ruci, neretko je slučaj bio da su
davali deci ista imena, slušali istu muziku ili voleli istu hranu. Iako neki od ovih fenomena i dalje
nisu objašnjeni definitivno ukazuju na značajan uticaj genetike na razvoj ličnosti. Ipak, važno je
napomenuti da su se takođe pojavile razlike između blizanaca u određenim karakteristikama, što
se pripisuje uticaju njihovih različitih okolina. Ovo potvrđuje da i genetika i okolina igraju važne
uloge u oblikovanju ličnosti, a kao što je napomenuto, njihov tačan odnos može varirati od
slučaja do slučaja. Uprkos s sličnošću, blizanci su se razvili u jedinstvena ljudska bića. Kasnije,
izvedene su brojne slične studije, poput istaživanja na dvojajčanim blizancima, poznatijim i kao
dizigotskim blizancima, koji dele otprilike 50% svog genetskog materijala. Svako naredno
istraživanje samo je upotpunilo i osnažilo već postavljenu teoriju.

Tipovi ličnosti

Kao što je već definisano, određene osobine ličnosti imaju genetsku osnovu. Istraživanja,
uključujući istraživanja blizanaca, sugerišu da određene osobine ličnosti, poput ekstr overzije i

6
neurotičnosti, imaju nasledni komponent. Procenjuje se da genetski faktor može doprineti od
30% do 60% varijabilnosti u temperamentu, što uključuje emocionalne reakcije i sklonosti. Udeo
genetike u intelektualnim sposobnostima procenjuje se negde između 50% do 80% u nekim
studijama, mada se ovo može značajno razlikovati od jedne osobe do druge.

To znači da pojedinci mogu naslediti predispozicije za određene osobine ličnosti od svojih

bioloških roditelja. Na izražavanje tih određenih genetskih predispozicija može biti uticano
okolinom u kojoj osoba odrasta. Na primer, osoba s genetskom predispozicijom za introverziju
može postati društvenija ako je odgajana u porodici s izraženom socijalnom aktivnošću.
Aktuelno naučna teorija nalaže sledeću podelu:

1. Nasleđene karakteristike:
o Temperament: Genetika igra važnu ulogu u određivanju temperamentalnih
karakteristika, kao što su emocionalna reaktivnost, stidljivost i druge.
o Sklonosti ka određenim bolestima: Genetska predispozicija može doprineti
sklonostima ka određenim zdravstvenim problemima, što može uticati na ličnost i
emocionalno stanje.
o Intelektualne sposobnosti: Geni takođe mogu postaviti osnovu za intelektualne
sposobnosti, mada je obrazovanje i okolina važna za razvoj intelekta.
2. Uticaji okoline:
o Porodično okruženje: Kvalitet i dinamika porodičnog okruženja imaju značajan
uticaj na razvoj ličnosti, uključujući vaspitanje, vrednosti i oblikovanje
emocionalnih veza.
o Kultura i društvo: Društveni i kulturni faktori igraju ključnu ulogu u oblikovanju
vrednosti, verovanja i ponašanja pojedinca.
o Iskustva i traume: Traumatski događaji i iskustva u detinjstvu mogu značajno
uticati na oblikovanje ličnosti i emocionalne karakteristike.
o Karakter i empatija, tj. sposobnost razumevanja i saosećanja sa osećanjima i
potrebama drugih ljudi. Osobe sa jakim karakterom pokazuju empatiju prema
drugima i često se trude da pomognu onima kojima je potrebna podrška.
o Samopouzdanje: Samopouzdanje je važno jer osobi da donosi odluke i deluje u
skladu sa svojim moralnim uverenjima, samopouzdanje u svoje odluke i postupke.

7
Predispozicija za određene karakteristike može se pojačati ili ublažiti zavisno o okolini u kojoj
osoba odrasta.

Mentalne bolesti, poremećaji ličnosti i problemi u učenju

Nasledni faktori igraju značajnu ulogu u razvoju mentalnih bolesti, poremećaja ličnosti i
problema u učenju. Genetika može povećati rizik od različitih poremećaja, ali takođe interaktuje
sa okolinom u kompleksnom procesu razvoja ovih problema. Evo nekoliko primera koju su
naučno potkrpljeni:

1. Nasledne mentalne bolesti:

o Šizofrenija: Postoji genetska predispozicija za šizofreniju, iako je tačan
mehanizam nasleđivanja složen. Ako neko ima prvi stepen srodstva sa osobom
obolelom od šizofrenije, povećava se rizik od razvoja ovog poremećaja.
o Bipolarni poremećaj: Genetika igra ključnu ulogu u riziku od bipolarnog
poremećaja. Ako je jedan roditelj oboleo, postoji povećan rizik za decu da takođe
razviju ovaj poremećaj.
o Depresija: Genetski faktori su takođe povezani sa predispozicijom za depresivne
poremećaje. Ima više gena koji se povezuju sa rizikom od depresije i
suicidalnosti.
2. Nasledni poremećaji ličnosti:
o Antisocijalni poremećaj ličnosti: Istraživanja su pokazala da postoji genetska
komponenta u predispoziciji za ovaj poremećaj. Pripadnici iste porodice u kojoj je
prisutan antisocijalni poremećaj često imaju veći rizik za razvoj istog poremećaja.
o Narcisoidni poremećaj ličnosti: Genetika može igrati ulogu u predispoziciji za
narcisoidni poremećaj ličnosti, ali i okolina i vaspitanje imaju svoj doprinos.
3. Nasledni problemi u učenju:
o Disleksija: Genetska predispozicija igra ulogu u pojavi disleksije, poremećaja
čitanja i pisanja. Ako je neko u porodici imao disleksiju, deca iz te porodice su
podložnija riziku za ovaj problem u učenju.

8
 o ADHD (poremećaj deficita pažnje i hiperaktivnosti): Genetika je takođe faktor u
riziku od razvoja ADHD-a. Ima genetskih varijacija koje su povezane sa ovim
poremećajem.

Važno je napomenuti da nasledni faktori ne predstavljaju sudbinu i da uticaj okoline,

obrazovanja, terapije i podrške može značajno uticati na tok i ozdravljenje ovih poremećaja i
problema u učenju. Genetika nije jedini faktor koji oblikuje ove aspekte.

9
Zaključak

U zaključku, možemo reći da genetika zaista igra važnu ulogu u oblikovanju ličnosti, ali to je
samo jedan deo slagalice. Interakcija između genetskih faktora i uticaja sredine je složena, a
razumevanje razvoja ličnosti zahteva razmatranje prirode (genetike) i vaspitanja (okoline).
Ličnost je dinamičan i složen koncept koji se nastavlja razvijati tokom celog života, dok
istraživanja o istom traju od samih početaka čovekove misli, fenomen ličnosti ostaje inspirativno
naučno, tj. biološki-psihološko pitanje.

10
Literatura

Karlović, D., Glavina Jelaš I. (2016). Teorije ličnosti i genetička istraživanja. Zagreb: Naklada
Slap.

Teodosić, R. (1953). Uloga nasleđa, društvene sredine i vaspitanja u razvoju ličnosti : (sa
posebim osvrtom na društveno i moralno vaspitanje omladine). Beograd: Narodna knjiga.

Kodžopeljić, J., Pekić, J. (2017). Psihologija u nastavi: Odabrane teme iz psihologije

obrazovanja. Novi Sad: Filozofski fakultet.

Murakami, K. (2012). The miracle of DNA. Bandung: Mizan Media Utama.

Murakami, K. (2013). Misteri DNA. Jakarta: Gramedia.

11