1

БИБЛИОТЕКА ПИОНИРА

АЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ
АЕЛИТА

Уредник :
СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

Превео с руског
ЂОРЂЕ РАДЕНКОВИЋ

________________________________
НОВО ПОКОЛЕЊЕ
1949

2
 Садржај
ЧУДНА ОБЈАВА ..................................................................................................................................................... 4
У ЛОСОВОЈ РАДИОНИЦИ....................................................................................................................................... 7
САПУТНИК.............................................................................................................................................................. 13
ИСТЕ НОЋИ ............................................................................................................................................................ 21
УЗЛЕТ ...................................................................................................................................................................... 25
СПУШТАЊЕ ............................................................................................................................................................ 32
МАРС ........................................................................................................................................................................ 34
ЗАБАЧЕНА КУЋА................................................................................................................................................... 41
ЗАЛАЗАК СУНЦА ................................................................................................................................................ 47
ЛОС ГЛЕДА ЗЕМЉУ .............................................................................................................................................. 49
МАРСОВЦИ ............................................................................................................................................................. 51
С ОНЕ СТРАНЕ ЗУПЧАСТИХ ПЛАНИНА ..................................................................................................... 55
СОАЦЕРА ................................................................................................................................................................. 60
У АЗУРНОЈ ШУМИЦИ............................................................................................................................................ 63
ОДМОР .................................................................................................................................................................... 65
МАГЛЕНА ЛОПТИЦА ............................................................................................................................................ 67
НА СТЕПЕНИШТУ ................................................................................................................................................. 73
ПРВА АЕЛИТИНА ПРИЧА .................................................................................................................................... 77
СЛУЧАЈНО ОТКРИЋЕ ........................................................................................................................................... 83
АЕЛИТИНО ЈУТРО ................................................................................................................................................. 89
ДРУГА АЕЛИТИНА ПРИЧА .................................................................................................................................. 94
ГУСЕВ ОСМАТРА ГРАД....................................................................................................................................... 107
ТУСКУБ ................................................................................................................................................................ 110
ЛОС ОСТАЈЕ САМ ................................................................................................................................................. 116
ЧАРОЛИЈЕ ............................................................................................................................................................. 121
ДРЕВНА ПЕСМА ................................................................................................................................................... 125
ДЕЛАТНОСТ ГУСЕВА У ТОКУ ПРОШЛОГ ДАНА ................................................................................... 133
ПРЕОКРЕТ ДОГАЂАЈА ........................................................................................................................................ 139
ПРОТИВНАПАД ................................................................................................................................................... 143
ЛАВИРИНТ ЦАРИЦЕ МАГР ............................................................................................................................... 148
XАО ......................................................................................................................................................................... 153
БЕКСТВО ............................................................................................................................................................... 156
НИШТАВИЛО ....................................................................................................................................................... 161
ЗЕМЉА .................................................................................................................................................................. 164

3
 ЧУДНА ОБЈАВА

У улици Црвених зора појавила се чудна објава: мали листић

сиве хартије причвршћен на олупљеном зиду пусте куће.
Пролазећи туда, дописник америчких новина Арчибалд Скајлс
спази пред објавом босу младу жену у чистој цицаној хаљини: она
је читала мичући уснама. Њено уморно и љупко лице није
изражавало чуђење — очи су јој биле равнодушне, тамноплаве, с
присенком нечег лудачког. Она забаци прамен таласасте косе иза
уха, подижући с тротоара корпу с поврћем, и пође преко улице.
Објава је заслуживала већу пажњу. Радознао, Скајлс је
прочита, примаче се ближе, протрља руком очи, прочита још
једном.
— Twenty three1 — рече он најзад, што је требало да значи:
„Нека ме ђаво носи са свом мојом изнутрицом. ..”
У објави је стајало:
„Инжењер М. С. Лос позива оне који би желели да 18. августа
лете с њим на планету Марс да дођу ради личног договора од 6 -
8 увече. Ждановљев Кеј, кућа бр. 11, у дворишту.”
То је било написано обично и просто, обичном мастиљавом
оловком.
Скајлс нехотице опипа пулс: нормалан. Погледа на
хронометар: било је четири и десет, 17. августа 192... год.
Са спокојном одважношћу Скајлс је очекивао све у том
безумном граду. Али објава, прикуцана ексерчићима на
олупљеном зиду, деловала је на њега у највећој мери неугодно.
Дувао је ветар кроз пусту улицу Црвених зора. Прозори
вишеспратних кућа, неки разбијени неки закуцани даскама,
изгледали су ненастањени — ниједна глава није извиривала на
улицу. Млада жена, ставивши корпу на тротоар, стајала је на
супротној страни улице и гледала у Скајлса. Њено љупко лице
било је спокојно и уморно.

1 Двадесет три (енгл.) — Прим. прев.

4
 Скајлсу заиграше вилице. Он извади стари коверат и записа
Лосову адресу. У том тренутку застаде пред објавом висок плећат
човек без капе, по оделу — војник, у сукненој блузи без опасача,
са увијачима на ногама. Руке је стрпао у џепове као да не зна шта
би с њима. Снажни врат му се напрегао кад је почео да чита
објаву.
— Тај се добро залетео — на Марс! — проговори он са
задовољством и окрену Скајлсу своје преплануло безбрижно
лице. На слепоочници му се белео кос ожиљак. Очи— сиво смеђе
и исто као и код оне жене — с неком искрицом.
Скајлс је већ одавно запазио ту искрицу у руским очима, и чак
је помињао и у чланку: „ ...Одсутност одређености у њиховим
очима, час подсмешљивост час безумна одлучност, и најзад
неразумљиви израз надмоћности — делују веома неугодно на
Европљанина.”
— Рецимо, човек се реши и одлети с њим, врло просто — рече
војник опет и простодушно се осмехну, а у исто време брзо
одмери Скајлса од главе до пете.
Наједном он зажмири, осмех му ишчезе с лица. Пажљиво је
гледао преко улице босу жену, која је још увек непомично стојала
крај корпе.
Климнувши главом, он јој рече:
— Маша, што стојиш? (Она брзо трепну). Хајде, крени кући.
(Она затапка својим малим, прашњавим ногама, уздахну, саже
главу). Иди, иди, ја ћу скоро доћи.
Жена диже корпу и пође. Војник рече:
— Преведен сам у резерву због контузије и ране. Идем, читам
објаве — страшна досада.
— Мислите ли да се одазовете овој објави? — упита Скајлс.
— Свакако ћу отићи.
— Али то је будалаштина — летети кроз безваздушни
простор педесет милиона километара.
— Нема шта — далеко.
— То је шарлатанство или бунцање.

5
 Скајлс, замисливши се, и сам погледа војника, који га је
посматрао баш онако: с подсмехом, с неразумљивим изразом
надмоћности, разљути се и пође у правцу Неве. Корачао је
сигурно и широко. На скверу седе на клупу, завуче руку у џеп, у
коме је, као код сваког старог пушача и пословног човека, лежао
дуван, једним покретом палца наби лулу, запали је и испружи
ноге.
Шумеле су старе липе на скверу. Ваздух је био влажан и топао.
На гомили песка, сам на целом скверу, очигледно већ одавно,
седео је дечачић у прљавој кошуљи и без панталона, Ветар је с
времена на време мрсио његову светлу и меку косу. У руци је
држао крај канапа, а другим крајем канапа била је везана за ногу
стара, рашчупана врана. Она је чучала незадовољна и љутита, и
исто као и дечко гледала у Скајлса.
Наједном — било је то у тренутку — као да му кроз свест
промаче облачић, заврте му се глава: сања ли он све то ?.. Дечко,
врана, празне куће, пусте улице, чудни погледи пролазника и
објавица прикуцана ексерчићима — позив на лет у васионске
просторе...
Скајлс дубоко увуче јак дуван. Рашири план Петрограда, и
вукући по њему крајем луле, нађе Ждановљев кеј.

6
 У ЛОСОВОЈ РАДИОНИЦИ

Скајлс уђе у двориште, претрпано зарђалим гвожђем и

бурадима од цемента. Кржљава трава расла је на гомилама
ђубрета, између замршених клубета жица, поломљених делова
машина. У дубини дворишта прашњави прозори високе шупе
бацали су одсјај сунчева заласка. Мала врата на шупи била су
отшкринута, на прагу је чучао радник и мешао у ведру оловну
црвену киселину. На Скајлсово питање може ли разговарати с
инжењером Лосом, радник показа главом ка унутрашњости
шупе. Скајлс уђе.
Шупа је била слабо осветљена — над столом, претрпаним
плановима и књигама, горела је у купастом плеханом штиту
електрична сијалица. У дубини шупе дизале
су се скеле до таванице. Ту је буктао вигањ, у који је дувао
један радник. Кроз гомилу скела светлуцала је метална
површина округлог тела са много обручева. А кроз полуотворена
врата виделе су се пурпурне пруге сунчевог заласка и прамење
облака који су се дизали с мора.
Радник који је дувао у вигањ рече полугласно:
— Траже вас, Мстиславе Сергејевићу.
Иза скела се појави човек средњег раста, снажно грађен.
Његова густа коса, налик на капу, била је бела. Лице младо,
избријано, са великим лепим устима и упорним светлим очима
које су нетремице гледале и као да су летеле испред лица. Он је
био у платненој блузи, раздрљеној на грудима, и закрпљеним
панталонама опасаним канапом. У руци је држао умрљани план.
Прилазећи, он покуша да закопча кошуљу дугметом кога није
било.
— Ви сте дошли поводом објаве? Желите да летите?
— упита он муклим гласом, и показавши Скајлсу столицу
испод купастог штита лампе, седе за сто са супротне стране,
спусти план и поче да пуни лулу. То је био инжењер Мстислав
Сергејевић Лос.

7
 Спустивши поглед, он запали шибицу; пламичак осветли
одоздо његово снажно лице, две боре покрај уста — бразде
горчине, широку линију ноздрва, дугачке тамне трепавице.
Скајлс је био задовољан његовим изгледом. Он објасни да нема
намеру да лети, али да је прочитао објаву у улици Црвених зора,
и сматра за своју дужност да упозна читаоце с тако необичним и
сензационалним пројектом међупланетарног саобраћаја.
Лос је слушао, не скидајући с њега поглед својих непомичних,
светлих очију.
— Штета што нећете да летите са мном, штета, — махну он
главом — људи ме се отресају као да сам побеснео. Кроз четири
дана напуштам земљу, а још не могу да нађем сапутника. — Он
опет запали шибицу, испусти колут дима. — Какви су вам подаци
потребни?
— Ваша биографија у најгрубљим цртама.
— То никоме није потребно, — рече Лос — ништа необично.
Учио сам једва састављајући крај с крајем, издржавајући се сам од
своје дванаесте године. Младост, године учења, рад, служба — ни
једна црта занимљива за ваше читаоце, ништа необично осим...
— Лос се наједном намршти, боре крај уста му се оштро урезаше.
— Па, дакле... На овој машини, — он показа лулом у правцу скела
— радим одавно. Конструисање сам почео пре две године. То је
све!
— За колико месеци приближно мислите да пређете
растојање између земље и Марса? — упита Скајлс гледајући у врх
оловке.
— За девет или десет часова, мислим, не више.
— Аха! — рече Скајлс на то, затим поцрвене, вилице му
задрхташе. — Био бих вам веома захвалан, — проговори он с
улагивајућом учтивошћу — ако бисте имали поверења у мене и
озбиљан однос према нашем интервјуу.
Лос се налакти на сто, обави се димом; кроз дувански дим
блеснуше његове очи.
— Осамнаестог августа Марс ће се приближити земљи на
четрдесет милиона километара — ја треба да прелетим то

8
растојање. Од чега се оно састоји? Прво, висина земљине
атмосфере — седамдесет пет километара. Друго — растојање
између планета у безваздушном простору — четрдесет милиона
километара. Треће — висина атмосфере Марса — шездесет пет
километара. За мој лет су важни само тих сто тридесет
километара атмосфере.
Он устаде, стрпа руке у џепове панталона; глава му је тонула
у сенку, у дим — биле су осветљене само раздрљене груди и
космате руке с рукавима засуканим до лаката.
— Летом се обично назива — лет птице, листа који пада,
аероплана. Али то није лет, већ пливање по ваздуху. Чисти лет —
то је падање кад се тело креће под утицајем силе која га гура.
Пример — ракета. У безваздушном простору, где нема отпора,
где ништа не омета лет, ракета ће се кретати све већом брзином;
очигледно, тамо се могу приближити брзини светлости, ако ме
не омету магнетни утицаји. Мој апарат је саграђен управо на
принципу ракете. Мораћу да кроз атмосферу Земље и Марса
прелетим сто тридесет пет километара. Са узлетањем и
спуштањем то ће трајати сат и по. Сат остављам на то да изиђем
из области земљине теже. Даље, у безваздушном простору могу
да летим било којом брзином. Али постоје две опасности: од
прекомерне брзине могу да прсну крвни судови, и — ако улетим
у атмосферу Марса огромном брзином, удар о ваздух биће
снажан као да сам се зарио у песак. За тренутак ће се апарат и све
што је у њему претворити у гас. Кроз међузвездани простор лети
комађе планета, још нерођених или пропалих светова.
Продирући у ваздух оно сагори у тренутку. Ваздух је скоро
непробојан оклоп. Ма да је он на Земљи, очигледно, једном био
пробијен ...
Лос извади руку из џепа, стави је на сто испод сијалице и
стеже прсте у песницу.
— У Сибиру, усред вечног леда, откопавао сам мамуте
угинуле у пукотинама земље. Између зуба била им је трава; они
су пасли тамо где је сада лед. Јео сам њихово месо. Нису стигли да
се распадну — смрзли су се за неколико дана, снегови су их
затрпали. Очигледно, скретање земљине осе догодило се у

9
тренутку. Земља се сударила са неким небеским телом, или смо
имали још једног сапутника мањег од Месеца. Ми смо га
привукли, и он је пао, разбио земљину кору, изазвао скретање
земљине осе. Можда је баш због тог удара пропао континент који
се налазио западно од Африке у Атлантском океану. И тако, да се
не бих растопио, продирући у атмосферу Марса мораћу јако да
успорим брзину. Зато предвиђам за читав лет у безваздушном
простору шест до седам часова. Кроз неколико година путовање
на Марс неће бити компликованије од лета из Москве за Њујорк.
Лос се удаљи од стола и укључи прекидач. Испод таванице
зашишташе, запалише се лучне лампе. Скајлс угледа планове,
дијаграме, карте на дашчаним зидовима, полице са оптичким и
мерачким инструментима; појасеве за спасавање, хрпе конзерви,
крзнено одело, телескоп на лествицама у углу шупе.
Лос и Скајлс приђоше скелама које су окружавале метално
јаје. Скајлс оцени од ока да је јајасти апарат висок најмање осам и
по метара и да има шест метара у пречнику. На средини је био
опасан челичним појасем савијеним надоле, као кишобран — то
је била падобранска кочница која је повећавала отпор апарата
при падању кроз атмосферу. Испод падобрана налазила су се
троја округла вратанца — улазни отвори. Доњи део , јајета“
завршавао се уским грлом. Њега је окруживала двострука
округла спирала од масивног челика, увијена на супротне стране
— то је био одбојник који ублажује удар при паду на земљу.
Лупкајући оловком по нитованом омотачу ,јајета“, Лос поче
да објашњава појединости међупланетарног брода. Апарат је
саграђен од еластичног и нетопљивог челика, унутра је добро
учвршћен „ребрима“ и лаким подупирачима. То је био спољни
омотач. У њему се налазио други омотач од шест слојева гуме,
ваљане вуне и коже. Унутар тог другог, кожом прошивеног
,јајета“ били су смештени апарати за осматрање и кретање —
резервоари с кисеоником, сандуци за упијање угљене киселине,
шупљи јастуци за инструменте и храну. За осматрање су била
постављена нарочита „окца“, која су излазила напоље кроз
спољни омотач апарата: кратке металне цевчице снабдевене
призматичним стаклима.

10
 Погонски механизам се налазио у „грлу“ обавијеном
спиралом. „Грло“ је било изливено од метала који је по својој
тврдоћи надмашивао астрономску бронзу. У „грлу“ су били
издубљени вертикални канали. Сваки од њих се горе ширио у
такозвану експлозивну комору. У сваку комору су биле
спроведене свећица, спојена са заједничким магнетом, и доводна
цев. Као што у цилиндре мотора улази бензин, исто су се тако
експлозивне коморе напајале ултралидитом, врло финим
прахом, експлозивном материјом необичне снаге, пронађеном у
лабораторији ...ске фабрике у Лењинграду. Снага ултралидита
надмашивала је све досад познато у тој области. Конус
експлозије је необично узак. Да би се оса конуса експлозије
поклапала са осама вертикалних канала „грла“, ултралидит, који
је улазио у експлозивне коморе, пропуштао се кроз магнетно
поље.
Такав је у општим цртама био принцип погонског механизма:
то је била ракета. Залиха ултралидита — за сто часова.
Смањујући или повећавајући број експлозија у секунди може се
регулисати брзина пењања и спуштања апарата. Његов доњи део
је знатно тежи од горњег; због тога, доспевајући у сферу теже
планете, апарат се увек окреће грлом према њој.
— О чијем је трошку саграђен апарат? — упита Скајлс.
Лос га погледа с извесним чуђењем:
— О трошку републике...
Лос и Скајлс се вратише столу. После извесног ћутања Скајлс
упита несигурно:
— Ви претпостављате да ћете на Марсу наћи живих бића?
— То ћу видети у петак, ујутру, деветнаестог августа.
— Нудим вам десет долара за сваки редак утисака са пута.
Аконто — шест фељтона по двеста редова, чек можете
обрачунати у Штокхолму. Пристајете ли?
Лос се насмеја, климну главом: пристаје. Скајлс седе за угао
стола да напише чек.

11
 — Штета, штета што нећете да летите са мном, та то је у
ствари тако близу — ближе него, на пример, пешке до
Штокхолма — рече Лос пуштајући димове из луле.

12
 САПУТНИК

Лос је стајао наслонивши се раменом на довратак отворених

врата. Лула му се угасила.
Иза врата до кеја Ждановке пружала се ледина. Преко реке су
се видели нејасни обриси дрвећа на Петровском Острву. Иза њих
је догоревао и није могао да догори сетан залазак сунца. Дуги
облаци, дотакнути по ивицама његовом светлошћу, лежали су
као острво у зеленим водама неба. Изнад њих се зеленило небо.
Неколико звезда је засјало на њему. Било је тихо на старој земљи.
Радник Кузмин, који је малочас мешао оловну црвену
киселину у ведру, приђе, застаде на вратима и баци искру
цигарете у мрак.
— Тешко је растати се са земљом — рече он тихо.
— Чак и са кућом је тешко растати се. Идеш из села на
железницу, па се десет пута осврнеш. Кућица покривена сламом,
али је ипак твоје место, с којим си се сродио. Напустити Земљу —
ој, ој, ој...
— Узаврео је чајник, — рече Хохлов, други радник
— хајде, Кузмине, да пијеш чај.
Кузмин уздахну: „да, тако ти је то!“ и пође према вигњу.
Хохлов, човек сурова изгледа, и он седоше поред вигња на
сандуке: пили су чај, опрезно ломили хлеб, чистили од костију
сушену рибу, жвакали без журбе. Показавши брадом, Кузмин
рече полугласно:
— Жао ми га је. Таквих људи сада скоро и нема.
— Сувише си рано почео да га оплакујеш.
— Причао ми један авијатичар: попео се он на осам врста — и
то лети, запамти — па ипак му се уље заледило у апарату. А
летети још више? Тамо је хладноћа. Мрак.
— А ја ти кажем: сувише си рано почео да га оплакујеш —
понови Хохлов мрачно.

13
 — Нико неће да лети с њиме, не верују. Објава виси забадава
већ другу недељу.
— А ја верујем.
— Долетеће?
— Него шта, долетеће. Тада ће закукати они тамо у Европи.
— Ко ће закукати?
— Ко, ко ће закукати? На сад, пробај — чији је Марс? —
совјетски.
— Да, то би било силно.
Кузмин се помаче на сандуку. Приђе Лос, седе, узе чашу са
чајем који се пушио.
— Хохлове, не пристајете да летите са мном?
— Не, Мстиславе Сергејевићу, — одговори Хохлов — не
пристајем, бојим се.
Лос се осмехну, отпи из чаше, пренесе поглед на Кузмина.
— А ви, драги пријатељу?
— Мстиславе Сергејевићу, ја бих са задовољством летео, али
жена ми је болесна, деца су ту, па како да их оставиш?
— Да, како видим, мораћу да летим сам, — рече Лос,
оставивши празну чашу, и обриса дланом усне — мало је оних
који би желели да напусте земљу. — Он се опет осмехну, одмахну
главом. — Јуче је једна госпођица долазила поводом објаве.
„Добро“, каже, „летећу с вама, мени је деветнаест година, певам,
играм, свирам на гитари, на земљи нећу више да живим —
досадиле су ми револуције. Визе за одлазак нису потребне?“ Кад
се завршио наш разговор, госпођица седе и заплака. „Ви сте ме
преварили, ја сам рачунала да ће се летети много ближе.“ Затим
је дошао неки младић, говори из баса, руке му знојаве. „Ви ме,
каже, „сматрате за идиота — летети на Марс је немогуће; из
каквог разлога истичете такве објаве?“ Једва сам га умирио.
Лос се наслони лактовима на колена и гледаше у жар. Лице
му је изгледало изнурено, чело му се зборало. Очигледно, он се
сав одмарао од дуготрајног напрезања воље. Кузмин оде по
дуван. Кашљуцнувши, Хохлов рече:

14
 — Мстиславе Сергејевићу, а зар вас није страх самог?
Лос подиже на њега очи загрејане врелином жеравице.
— Не, није ме страх. Уверен сам да ћу се срећно спустити. А
ако не буде тако — удар ће бити тренутан и безболан. Страх ме је
другога. Замислите ово: моји прорачуни се покажу нетачни и ја
не доспем у сферу теже Марса, пролетим поред ње. Имаћу
довољно залиха горива, кисеоника, хране за дуго времена. И тако
летим кроз таму. Преда мном сија звезда. Кроз хиљаду година мој
укочени леш ће улетети у њене огњене океане. Али тих хиљаду
година док мој леш лети кроз мрак! Али ти дуги дани док још
будем жив, — а ја ћу дуго живети у тој кутији — дуги дани
безнадног очајања — сам у читавој васиони! Није страшна смрт,
већ усамљеност, безнадна усамљеност у вечној тами. То је заиста
страшно. Никако не бих желео да летим сам.
Лос зажмири гледајући у жеравицу. Његова густа се јогунасто
стискоше.
На вратима се појави Кузмин и позва га полугласно.
— Мстиславе Сергејевићу, траже вас.
— Куз? — Лос се брзо диже.
— Неки црвеноармејац пита за вас.
У шупу уђе за Кузмином човек у блузи без опасача, који је
читао објаву у улици Црвених зора. Он брзо климну главом Лосу,
погледа скеле, приђе столу.
— Потребан вам је сапутник?
Лос му примаче столицу, седе према њему.
— Да, тражим сапутника. Летим на Марс.
— Знам, пише у објави. Малочас су ми показали ту звезду.
Наравно, далеко је. Какви су услови, хтео бих да знам: плата,
храна?
— Ви имате породицу?
— Ожењен сам, деце немам.
Он је са пословним изгледом лупкао прстима по столу,
гледајући радознало унаоколо. Лос му укратко изложи услове
лета, упозори га на могући ризик. Предложио је да му обезбеди

15
породицу и унапред изда плату у новцу и намирницама.
Црвеноармејац је климао главом, одобравао, али је слушао
расејано.
— Како, је ли вам познато — упита он — да ли тамо живе
људи или чудовишта?
Лос се снажно почеша за вратом, насмеја се.
— По мом мишљењу, тамо треба да постоје људи, нешто
налик на нас. Кад дођемо, видећемо. Ево у. чему је ствар: већ од
пре неколико година велике радио-станице у Европи и Америци
почеле су да примају неке неразумљиве сигнале. У почетку се
мислило да су то трагови бура у магнетним пољима Земље. Али
тајанствени звуци су били исувише слични азбучним сигналима.
Неко упорно жели да разговара с нама. Одакле? Досада није
утврђено да има живота на планетама, осим Марса. Сигнали могу
да долазе само с Марса. Погледајте његову карту — он је
покривен каналима као мрежом. (Он показа на цртеж Марса
прикуцан на дашчаном зиду). Очигледно, тамо има могућности
да инсталирају радио-станице огромне снаге. Марс хоће да
говори са Земљом. Засада ми не можемо да одговарамо на те
сигнале. Али ми летимо на позив. Тешко је претпоставити да су
радио-станице на Марсу саградила чудовишта, бића која не личе
на нас. Марс и Земља су две сићушне лоптице које круже једна
крај друге. Исти закони важе и за нас и за њих. Кроз васиону лети
прах живота. Исте споре таложе се на Марсу и на Земљи, на свим
звездама које се хладе. Свуда ниче живот, и свуда животом
господари биће људског лика: не може се створити животиња
савршенија од човека.
— Идем с вама — рече одлучно црвеноармејац. — Када да
дођем са стварима?
— Сутра. Треба да вас упознам с апаратом. Ваше име, очево
име и презиме?
— Гусев, Алексеј Ивановић.
— Занимање?
Гусев расејано погледа Лоса, спусти поглед на своје прсте
којима је лупкао по столу.

16
 — Писмен сам, — рече он — аутомобил прилично познајем.
На авиону сам летео као осматрач. Од своје осамнаесте године
бавим се ратовањем — то је целокупно моје занимање. Био сам
рањаван. Сада сам у резерви.
— Он наједном снажно протрља дланом теме, кратко се
насмеја. — А свашта се и преживело за ових седам година! Истину
говорећи, требало би да сада командујем пуком — само, карактер
ми је незгодан. Чим престану ратне операције — не могу да се
скрасим на једном месту: нешто ме испија. Отровано је све у
мени. Измолим да ме пошаљу на службено путовање или, просто,
побегнем. (Он опет протрља теме, осмехну се). Изређао сам
четири републике
— градова се и не сећам, толико их је било. Једном сам
сакупио триста момака, кренули смо да ослобађамо Индију.
Прохтело нам се да стигнемо и тамо. Али залутасмо у планинама,
западосмо у мећаву, лавине, страдаше нам коњи. Мало нас се
одатле вратило. Код Махна сам био два месеца, прохтело ми се да
пролумпујем... Али, с бандитима нисам могао да се сродим... Одох
у Црвену армију. Пољаке сам јурио до Кијева — тада сам већ био
у Буђонијевој коњици: „Дај Варшаву!“ Последњи пут сам био
рањен кад смо заузимали Перекоп. После тога сам се скоро
годину дана излежавао по болницама. Пустили су ме из војске —
куда да се денем? Тада наиђох на ову моју девојку, ожених се.
Жена ми је добра, жао ми је ње, али код куће не могу да живим.
Да одем у село — отац и мајка су ми умрли, браћа погинула,
земља запуштена. У граду немам шта да радим. Сад нема
никаквог рата, и, како изгледа, неће га скоро ни бити. Молим вас,
Мстиславе Сергејевићу, поведите ме са собом. Бићу вам на Марсу
од користи.
— Па, врло ми је мило — рече Лос пружајући му руку.
— Довиђења сутра.
Све је било готово за узлет са Земље. Али два идућа дана Лос
и Гусев морали су скоро без тренутка одмора пробавити у
паковању мноштва ситница у ракету, у шупље јастуке.
Проверавали су апарате и инструменте. Скинули су скеле које су
окружавале апарат, размонтирали део крова.

17
 Лос је упознао Гусева са погонским механизмом и
најважнијим апаратима — Гусев се показао окретан и довитљив
човек.
Време поласка одредили су за сутрадан, у шест часова.
Касно увече Лос је пустио раднике и Гусева, угасио светло,
осим сијалице над столом, и прилегао, не свлачећи се, на
гвоздени кревет у углу шупе, иза троношца телескопа.
Ноћ је била тиха и звездана. Лос није спавао. Забацивши руке
иза главе, гледао је у мрак. Много дана он није пуштао себи на
вољу. Сада, последње ноћи на Земљи, пустио је срцу на вољу:
пати, плачи.
Сећао се... Соба у полумраку... Свећа заклоњена књигом.
Мирис лекова, загушљиво. На поду, на ћилиму — лавор. Када
устанеш и прођеш поред лавора, на зиду, на суморним тапетама,
затитрају сенке. Како је мучно! У постељи она што му је дража од
светлости — Каћа, његова жена — брзо, брзо, тихо дише. На
узглављу густа замршена коса. Испод покривача дигнута колена.
Каћа одлази од њега. Изменило се њено доскора тако добро,
кротко лице. Оно је зајапурено, неспокојно... Извукла је руку и
чупкала прстима крај покривача. Лос јој стално узима руку,
ставља је под покривач.
„Хајде, отвори очи, хајде, погледај, опрости се са мном.“ Она
говори тужним, једва чујним гласом: „Отвори прозор, отвори
прозор.“ Њен детињи, једва чујан, тужан глас хоће да каже:
„Отвори прозор.“ Страшније од страха је сажаљење поема њој
према том гласу. „Каћа, Каћа, погледај.“ Он љуби њене образе,
чело, затворене капке. Њено грло дршће, груди се неравномерно
дижу и опуштају, прсти се зарили у крај покривача. „Каћа, Каћа,
шта ти је?“ Не одговара, одлази... Подигла се на лактове, истурила
груди као да је одоздо гурају, муче. Њена љупка глава се забацила
натраг... Затим се опустила, утонула у постељу. Брада јој пала.
Тресући се од очајања, Лос је загрли, стеже.
.... Не, не, не — са смрћу нема помирења.
Лос устаде с кревета, узе са стола кутију са цигаретама и
запали. Неко време је ходао по мрачној шупи. Затим се попе на
лествице телескопа, нађе помоћу апарата за осматрање Марс,
18
који се дигао над Петроградом, и дуго је посматрао малу, јасну,
топлу лоптицу. Марс је лако треперио у прекрштеним цртама
окулара.
... Он опет прилеже... Сећање му дочара слику. Каћуша седи у
трави на брежуљку. У долини, иза таласастих поља — златне
тачке Звенигорода. Копци крстаре кроз летњу јару изнад жита,
изнад хељде. Каћуша се разленила, врућина јој је. Лос, седећи крај
ње и грицкајући травку, баца погледе на Каћушину плаву главу,
на њено преплануло раме са светлом пругом коже између
препланулог тела и хаљине. Каћушине сиве очи су равнодушне и
дивне — и у њима крстаре плави копци.
Каћи је осамнаест година. Она седи и ћути. Лос мисли: „Не,
мила моја, ја имам важнија посла него да се овде, на овом
брежуљку заљубим у вас. На ту се удицу нећу ухватити, више
нећу долазити у ваш летњиковац.“
Ах, боже мој! Каку су неразумно били пропуштени ти врели
летњи дани! Да се тада време могло зауставити! Неће се вратити!
Неће вратити!
Лос опет устаде с постеље. Кресао је шибице, пушио, корачао.
Али и корачање дуж дашчаног зида било је тегобно: као звер у
јами.
Лос отвори врата и гледаше у Марс, који је већ високо
одскочио на небу.
„Човек не може побећи од себе ни тамо — преко границе
Земље, преко границе смрти. Зашто је било потребно да окусим
тај отров — отров љубави! Хтео бих да живим непробуђен. Лете
кроз етер скамењена семена живота, ледени кристали, лете
успавана семена. Не, потребно је пасти и расцветати се —
разбудити у себи жудњу, волети, слити се, заборавити се,
престати бити усамљено семе. И сав тај кратки сан — зато да би
опет дошла смрт, растанак, и опет — лет ледених кристала.“
Лос је дуго стајао на вратима. Као драгуљ, час у крвавој час у
плавој светлости, преливао се Марс високо изнад заспалог
Петрограда. „Нови, дивни свет“, мислио је Лос, „можда већ давно
угашен или фантастичан, расцветан и савршен... Оданде ћу ја
једном ноћу гледати на моју родну звезду сред других звезда...
19
Сетићу се брежуљка, и кобаца и гроба где лежи Каћа... И биће ми
лакше у мојој тузи...“
Пред свитање Лос стави јастук на главу и задрема. Пробудило
га је тандркање кола која су ишла по кеју. Он пређе дланом преко
лица. Његове очи, још буновне од ноћних привиђења, разгледале
су карте на зидовима, контуре апарата. Лос уздахну, сасвим се
расањујући, приђе славини и поли главу хладном водом. Огрну
капут и пође преко ледине у свој стан, где је пре пола године
умрла Каћа.
Ту се уми, обрија се, обуче чисто рубље и одело, погледа да ли
су сви прозори затворени. У стану није нико живео — свуда
прашина. Он отвори врата спаваће собе, у којој после Каћине
смрти није никад ноћивао. У спаваћој соби је било скоро мрачно
од спуштених завеса, само је светлуцало огледало из ормана с
Каћиним хаљинама — врата ормана с огледалом била су
полуотворена. Лос. се намршти, приђе на прстима и чврсто их
затвори. Закључа врата спаваће собе, закључа главни улаз и
стави пљоснати кључ у џеп од прслука.
Сада је све било готово за полазак.

20
 ИСТЕ НОЋИ

Те ноћи је Маша дуго чекала на мужа — неколико пута је

грејала чајник на примусу. Иза високих храстових врата било је
тихо и стравично.
Гусев и Маша су живели у једној соби некад раскошне,
огромне, а сада запуштене куће. Становници су напустили кућу
за време револуције. За четири године кише и зимске мећаве су
много исквариле њену унутрашњост.
Соба је била пространа. На таваници, сред позлаћеног
дубореза и облака, летела је бујна жена са осмехом преко целог
лица, а око ње — крилати малишани.
„Видиш, Маша“, говорио је увек Гусев, показујући на
таваницу, „весела нека жена, пуначка, шесторо деце има; то је
жена!“
Над позлаћеним креветом с лављим шапама висио је портрет
старца у напудрованој перици, стиснутих уста, са звездом на
кафтану. Гусев га је називао „Генерал Лупарић“. „Тај није
попуштао, чим му нешто мало није по вољи — одмах лупа
ногама.“ Маша се плашила да гледа портрет. Кроз собу је био
провучен гвозден чунак гвоздене пећи, који је зачађавио зид. На
полицама, на столу где је Маша спремала оскудну храну — ред и
чистоћа.
Храстова врата у дуборезу водила су у двоструко осветљену
салу. Њени разбијени прозори били су закуцани даскама,
таваница се на неким местима рушила. У ветровитим ноћима ту
је, завијајући, дувао ветар, Урили су пацови.
Маша је седела крај стола. Шиштао је пламичак на примусу
Издалека ветар донесе жалобно звоњење сата — избило је два.
Гусев још није дошао. Маша је мислила:
„Шта тражи, шта му је мало? Стално хоће нешто да нађе,
немирна душа, Аљоша, Аљоша... Кад би макар једном затворио
очи, легао ми на раме; синко мој: не тражи, од мог жаљења ништа
драже нећеш наћи.“

21
 На Машине трепавице избијале су сузе; она их је лагано
утирала и опет наслањала образ на руку. Над њеном главом
летела је не могавши да одлети, весела жена с веселим
малишанима. Маша је мислила о њој: „Ето, кад бих ја била таква
— никада он не би отишао од мене.“
Гусев јој је рекао да путује далеко, али куда — није знала,
бојала се да пита. Она је и сама видела да је њему тешко,
неиздржљиво да живи с њом у тој чудној соби, у тишини, без
пређашње слободе. Ноћу усни нешто — зашкргуће зубима, мукло
викне, седне на постељу и снажно дише — зуби му стиснути, лице
и груди у зноју. Па опет легне, заспи, а ујутру је сав мрачан,
просто не може да се смири на једном месту.
Маша је била необично блага према њему, умела је да се
умиљава паметније него мајка. Он ју је због тога волео и жалио,
али чим јутро сване — гледа куда да оде.
Маша је радила, доносила следовање кући. Често нису
уопште имали новаца. Гусев је започињао разне послове, али их
је брзо остављао. „Старци су причали да у Кини постоји златан
клин, — често је говорио он — вероватно да таквог клина тамо
нема, али земља нам је стварно још непозната — отићи ћу ја,
Маша, у Кину да видим шта је и како је.“
С тугом, као смрт, очекивала је Маша час кад ће Гусев отићи.
Она није имала никог на свету осим њега. Од петнаесте године
радила је као продавачица по магазинима, као благајница на
невским бродићима. Живела је усамљено, невесело.
Пре годину дана, на празник, упознала се са Гусевом у парку
на клупи. Он ју је упитао: „Видим, седите усамљени, дозволите да
проведем време с вама, досадно ми је самом.“ Она га је погледала:
лице лепо, очи веселе, добре, и — трезан је. „Немам ништа
против“ одговорила је кратко. Тако су се шетали по парку до
вечери. Гусев је причао о ратовима, препадима, превратима —
такве ствари се не могу ни у једној књизи прочитати. Отпратио
је Машу до стана и од тога дана почео је да долази код ње. Маша
му се предала једноставно и спокојно. И тада га је заволела —
наједном је свом својом крвљу осетила да јој је он близак. Тиме је
почела њена патња...

22
 Чајник је узаврео. Маша га скиде и опет се притаји. Већ јој се
одавно чинило да чује шум иза врата, у пустој соби. Била је тако
тужна — није обраћала на то пажњу. Али сада — добро се чуло —
шушкали су нечији кораци.
Маша брзо отвори врата и провири. Кроз један прозор
продирала је у салу светлост уличне лампе и слабо осветљавала
мехурастим шарама неколико стубова. Између њих Маша спази
седог старчића сагнуте главе, гологлавог, у дугачком капуту —
он је стајао, истегавши врат, и гледао у Машу. Њој клецнуше
колена.
— Шта желите? — упита она шапатом.
Старчић ју је гледао тако истегнута врата. Претећи, он
подиже кажипрст. Маша снажно залупи врата, срце јој је ударало
да искочи. Ослушкивала је: кораци су се сада удаљавали, старац
је, очигледно, одлазио низ главно степениште.
Ускоро с друге стране сале одјекнуше брзи, снажни кораци
њеног мужа. Гусев уђе весео, сав испрљан чађу.
— Налиј ми воде да се оперем, — рече он раскопчавајући јаку
— сутра путујем, збогом. Је ли ти врућ чајник? То је силно. — Он
уми лице, снажни врат, руке до лаката и, бришући се, погледа
жену. — Не брини, нећу пропасти, вратићу се. Седам година ни
метак ни бајонет нису ми могли доакати. Мој смртни час је још
далеко, још ми није писано. А од смрти и тако не можеш утећи:
мува те у лету ножицом закачи — ритнеш се и цркнеш.
Он седе за сто, поче да љушти кувани кромпир, преломи га,
замочи у со.
— За сутра спреми чисто рубље, две преобуке — кошуље,
гаће, обојке... Не заборави сапунчић, кончић и сапунчић. Шта је,
опет си плакала?
— Уплашила сам се, — одговори Маша — неки старац стално
ту хода, припретио ми је прстом. Аљоша, не иди.
— Да не идем зато што је старац припретио прстом?
— То слути на несрећу што је припретио.

23
 — Штета што одлазим, а ја бих с тим старкељом озбиљно
поразговарао. То је сигурно неко од бивших станара, лута ноћу,
шапуће, хоће да нас истера из куће.
— Аљоша, ти ћеш ми се вратити?
— Рекао сам: вратићу се, значи, вратићу се. Ух, како си
неспокојна!
— Далеко путујеш?
Гусев зазвижда, показа главом на таваницу и, смејући се
очима, нали врелог чаја на тањирић.
— Летим, Маша, изнад облака, као ова снаша.
Маша само обори главу. Гусев зевну, поче да се свлачи. Маша
нечујно скупи посуђе, седе да крпи чарапе, не дижући поглед. А
кад је свукла хаљину и пришла постељи, Гусев је већ спавао,
ставивши руку на груди и спокојно затворивши трепавице. Маша
леже крај њега. Гледала ,је мужа. Низ образе су јој текле сузе, тако
јој је он био драг, тако је чезнула за његовим немирним срцем:
„Куда лети, шта тражи?“
У свануће Маша устаде, очисти мужевљево одело, спреми
чисто рубље. Гусев се пробуди. Попио је чај, шалио се, миловао
Машу по образу. Оставио јој велики свежањ новца. Забацио је
торбу на леђа, зауставио се на вратима и пољубио Машу.
Тако она није ни дознала куда он путује.

24
 УЗЛЕТ

На ледини испред Лосове радионице поче да се окупља свет.

Људи су долазили с Кеја, трчали из правца Петровског Острва,
скупљали су се у гомиле, бацали погледе на ниско сунце које је
кроз облаке слало широке зраке. Започеше разговори:
— Шта се то скупио народ, је ли неко убијен?
— Сад ће полетети на Марс.
— Шта смо доживели, само нам је још то недостајало!,
— Шта причате? Ко ће летети?
— Из тамнице су узели два бандита, ставиће их у запечаћену
челичну лопту и — на Марс, ради експеримента.
— Знате шта, оставите се ви тих лагарија.
— Ах, стоке, није им жао људи!
— То јест, коме то: „им“?
— А ви, грађанине, немојте да се закачињете.
— Разуме се, изругивање.
— А и народ је глуп, боже мој!
— Зашто је народ глуп? По чему сте то закључили?
— Вас би самог требало послати на Марс због тих речи.
— Оставите, другови. Овде се у ствари ради о историјском
догађају, а ви, ђаво би га знао шта мељете.
— А у ком циљу их шаљу на Марс?
— Извините, малочас је један ту рекао: укрцали су двадесет
пет пудова само агитационе литературе.
— То је експедиција.
— За шта?
— За злато.
Мисле ли много да довезу?
— Потпуно тачно — ради попуњавања златног фонда.
— Неограничену количину.

25
 — Грађанине, хоћемо ли још дуго чекати?
— Чим сунце зађе, они ће полетети...
До сумрака се говорило много и узбуђено, водили су се разни
разговори у гомили која је очекивала необични догађај. Људи су
се препирали, свађали, али нису одлазили.
Мутан сунчев залазак разлио се пурпурном светлошћу
половином неба. И тада, размичући лагано гомилу, појави се
велики аутомобил Губисполкома2. У шупи се прозори осветлише
изнутра. Гомила се утиша, примаче.
Откривен са свих страна, светлуцајући редовима заковица,
стајао је јајасти апарат насред шупе, на цементном, мало
нагнутом узлетишту. Његова јарко осветљена унутрашњост од
жуте коже, прошивене у виду ромбова, видела се кроз округли
отвор „окца”.
Лос и Гусев су већ били одевени у сукнене чизме, кратке
бунде постављене овчијим крзном, кожне пилотске шлемове.
Чланови Извршног комитета, академици, инжењери, новинари
окружавали су апарат. Поздравни говори су већ били одржани,
фотографски снимци направљени. Лос је захвалио на пажњи
свима који су их испраћали. Његово лице је било бледо, очи
стакласте. Он загрли Хохлова и Кузмина. Погледа на сат.
— Време је!
Присутни се утишаше. Гусев се намршти и увуче кроз отвор.
У апарату он седе на кожни јастук, поправи шлем, разгрну бунду.
— Сврати код жене, немој да заборавиш — викну он Хохлову
и јако се намршти.
Лос је још увек оклевао, гледао себи пред ноге. Наједном он
диже главу и рече муклим, узбуђеним гласом:
— Ја мислим да ће се срећно спустити на Марс. Уверен сам:
неће проћи много година, ц стотине ваздушних бродова
браздаће звездане просторе. Стално, стално нас води дух

2 Губернијски извршни комитет. — Прим. прев.

26
истраживања. Али није требало да ја први летим. Нисам морао ја
први да проникнем у бескрајну тајну.
Шта ћу наћи тамо? — Заборав самог себе... Ето, то ме највише
буни при растанку с вама... Не, другови, ја нисам генијални
конструктор, нисам јунак, нисам сањар, ја сам кукавица, ја сам
бегунац...
Лос наједном прекиде, чудним погледом прелете присутне —
сви су га слушали у недоумици. Он навуче шлем на очи.
— А уосталом, то — лична преживљавања — нису потребна
никоме, ни вама ни мени... Њих остављам на овом усамљеном
кревету у шупи... Довиђења, другови, молим вас да се што је
могуће више удаљите од апарата...
Истог тренутка Гусев викну кроз отвор:
— Другови, предаћу онима на Марсу пламени поздрав
Совјетске републике. Опуномоћујете ли ме?
Гомила забруја. Разлеже се пљесак.
Лос се окрете, увуче се кроз „окце“ и одмах га снажно залупи
за собом. Тискајући се и узбуђено довикујући, они што су дошли
да их испрате појурише из шупе према гомили света на ледини.
Нечији глас поче отегнуто да виче:
— Опрезно, одмакните се, лезите!
Сада су хиљаде људи ћутке гледале квадратне осветљене
прозоре шупе. У њој је било тихо. Тишина је владала и на ледини.
Тако је прошло неколико минута. Много људи је легло на земљу.
Наједном у даљини гласно зарза коњ. Неко викну страшним
гласом:
— Тише!
У шупи нешто заглушно грмну, тресну. Одмах затим
разлегоше се још јачи, чешћи удари. Задрхта земља. Над кровом
шупе диже се тупи, метални врх апарата и обави облаком дима и
прашине. Тутњава се појача. Црни апарат се појави цео над
кровом и лебдео је неко време у ваздуху као да мери своју снагу.
Експлозије се слише у непрекидни фијук, и четворострано јаје,
косо као ракета, полете над гомилом, устреми се према западу,

27
избаци огњени траг и нестаде у пурпурном, мутном одсјају
облака.
Тек тада се у гомили разлеже вика, капе полетеше увис, људи
потрчаше, окружише шупу.
Зашрафивши улазни отвор, Лос седе према Гусеву и загледа
му се у очи — у оштре тачке зеница, као ухваћене птице.
— Летимо, Алексеју Ивановићу?
— Нека!
Тада Лос ухвати полугу реостата и овлаш је окрену. Разлеже
се потмули удар — онај први тресак, од кога је уздрхтала на
ледини многохиљадита гомила. Он окрену други реостат.
Потмули тресак под ногама и потреси апарата постадоше тако
јаки да се Гусев ухвати за седиште, исколачи очи. Лос укључи оба
реостата. Апарат нагло појури. Удари су постали блажи, потреси
су се смањили. Лос узвикну:
— Подигли смо се.
Гусев обриса зној с лица. Било је све топлије. Брзинометар је
показивао педесет метара у секунди, казаљка се и даље кретала
напред.
Апарат је летео по тангенти, насупрот обртању Земље.
Центрифугална сила га је односила на исток. Према прорачунима
требало је да се он исправи на висини од сто километара и даље
лети по дијагонали.
Мотор је радио равномерно, без прекида. Лос и Гусев
раскопчаше бунде, забацише шлемове на потиљак. Електрично
светло је било угашено и слаба светлост је продирала кроз стакла
„окца“.
Савладавши малаксалост и вртоглавицу коју је почео да
осећа, Лос се спусти на колена и гледао је кроз „окце“ Земљу како
се удаљава. Она се разастрла као огромна, удубљена, плавичасто-
сива чаша. Овде-онде, као острва, лежале су на њој пруге облака.
То је био Атлантски Океан.
„Чаша се постепено сужавала, тонула. Њен десни крај поче
да се светли као сребро, на другом крају ширила се сенка. И ево,
„чаша“ је већ изгледала као лопта која одлеће у бездан.

28
 Приљубивши се уз друго „окце“, Гусев рече:
— Збогом, мајчице, поживело се на теби, крви пролило.
Он се подиже с колена, али се наједном заљуља, свали на
јастук. Растрже јаку.
— Умирем, Мстиславе Сергејевићу, издаје ме снага.
Лос је осећао: срце му куца све брже, брже — више не куца,
већ болно трепери. Бије крв у слепоочницама. Смркава му се пред
очима.
Он отпузи ка брзинометру. Казаљка се стреловито дизала,
означујући невероватну брзину. Завршавао се слој ваздуха. Тежа
се смањивала. Компас је показивао да је земља била вертикално
испод њих. Повећавајући брзину, у свакој секунди, апарат је
муњевито јурио у ледене васионске просторе.
Ломећи нокте, Лос једва раскопча јаку бунде — срце му
застаде.
Предвиђајући да ће брзина апарата и тела која се налазе у
њему достићи такав степен када ће наступити приметна
промена брзине куцања срца, размене крви и сокова, читавог
животног ритма тела — предвиђајући то, Лос је спојио
брзиномер једног жироскопа (у апарату су била два)
електричним жицама са славинама резервоара који треба да у
потребном тренутку испусти велику количину кисеоника и
амонијачних соли.
Лос се први освестио. Нешто га је резало у грудима, у глави
му се вртело, срце му је одскакало као чигра. Мисли му се
појавише, па ишчезоше — необичне, брзе, јасне. Покрети су му
били лаки и тачни.
Он затвори сувишне славине на резервоарима, погледа на
брзиномер. Апарат је прелазио око пет стотина километара у
секунди. Било је светло. Кроз једно „окце“ улазио је прав,
заслепљујући зрак сунца. Под зраком је наузнак лежао Гусев:
зуби му искежени, стакласте очи искочиле из дупљи.
Лос му стави под нос нагризајућу со. Гусев дубоко уздахну,
капци му затреперише. Лос га ухвати испод пазуха и напреже се
да га придигне, али то је било непотребно: Гусевљево тело је

29
лебдело у ваздуху као мехур. Он рашири руке — Гусев се лагано
спусти на под, испружи ноге кроз ваздух, подиже лактове: седео
је тако као у води, гледао унаоколо.
— Мстиславе Сергејевићу, јесам ли ја пијан?
Лос аду нареди да осматра кроз горња „окца“ Гусев устаде,
заљуља се, опроба да ли може да иде и стаде да пузи по окомитом
зиду апарата као мува — хватао се за прошивене тапете. Он се
приљуби уз „окце“.
— Помрчина, Мстиславе Сергејевићу, не види се ама баш
ништа.
Лос навуче чађаво стакло на окулар окренут сунцу. Јасно се
оцртавајући као огромно, космато клупко, лебдело је сунце у
пустој тами. Са његових бокова, као крила, шириле су се две
светлосне маглине. Из густог језгра изби водоскок и расплину се
у облику печурке — то је било време кад су се јављале велике
сунчеве пеге. На извесном растојању од светлог језгра налазили
су се, још блеђи од зодијакалних крила, светлосни океани огња,
који су били одбачени од сунца и обртали се око њега.
Лос се тешко одвоји од тог призора — живописног огња
васионе. Затвори окулар заклопцем. Постаде тамно. Он се
примаче „окцу“ на супротној страни. Тамо је био мрак. Он окрете
окулар, и око му убоде зеленкасти зрак звезде. Али ево, кроз
„окце“ продре плав, јасан, јак зрак — то је био Сиријус, небески
драгуљ, прва звезда северног неба.
Лос отпузи до трећег „окца“. Окрену окулар, погледа,
протрља га марамицом. Пажљиво се загледа. Срце му се стеже,
коса му се диже на глави. Сасвим близу пловиле су кроз мрак
нејасне, магличасте мрље. Гусев рече узнемирено:
— Нешто лети поред нас.
Магличасте мрље су се лагано спуштале, постајале јасније,
светлије. Јуриле су испрекидане сребрнасте линије, нити.
Почеше да се назиру светли обриси зупчасте ивице стеновитог
гребена. Апарат се, очигледно, приближавао неком небеском
телу, ушао у област његове теже и као сателит почео да кружи
око њега.

30
 Уздрхталом руком Лос напипа полуге реостата и повуче их до
краја, ризикујући да се апарат распрсне. Унутра, испод њихових
ногу, све је заурлало, затресло се. Мрље и сјајне зупчасте ивице
почеше брже да се спуштају. Осветљена површина је расла,
приближавала се. Сад су се јасно могле видети оштре, дугачке
сенке стена — оне су се пружале преко голе, мртве равнице.
Апарат је летео према стенама, оне су биле сасвим близу,
обасјане са стране сунцем. Лос помисли (свест му је била јасна и
спокојна): „Кроз секунду — апарат неће моћи да се окрене
„грлом“ према маси која га привлачи; кроз секунду — смрт.“
У том делићу секунде Лос спази на мртвој равници између
стена рушевине терасастих кула... Затим апарат склизну над
голим врховима планина... Али тамо, с друге њихове стране, била
је провалија, бездан, тама. На изрецканој окомитој литици
провалије блеснуше жиле метала. И део разбијене, непознате
планете остаде далеко позади: он је настављао свој мртви пут у
вечност. Апарат је опет Јурио кроз пустињу црног неба.
Наједном Гусев узвикну:
— Као да је месец пред нама!
Он се окрену, одвоји се од зида и поче да лебди у ваздуху.
Раскречио се као жаба и, псујући шапатом, упињао се да доплива
до зида. И Лос се одвојио од пода, лебдео у ваздуху, држећи се за
цевчицу „окца“ и гледао у сребрнасти заслепљујући котур Марса.

31
 СПУШТАЊЕ

Сребрнасти котур Марса, понегде као превучен облачићима,

приметно се .повећавао. Заслепљујући је блештала пега леда на
јужном полу. Испод ње се простирала угнута маглина. На истоку
она је допирала до екватора, пењала се близу средњег
меридијана, обилазећи косо светлију површину, и раздвајала се,
образујући друго испупчење на западном крају котура.
На екватору је било размештено — јасно се видело — пет
тамних тачака, округлих мрља. Оне су биле спојене правим
линијама, које су оцртавале два равнострана троугла и трећи
равнокраки. Основа источног троугла била је обухваћена
правилним луком. Од средине тог лука до његове крајње,
западне тачке пружао се други полукруг. Неколико линија,
тачака и полукругова било је разбацано западно и источно од те
екваторске пруге. Северни пол је тонуо у магли.
Лос је жудно гледао ту мрежу линија: ето, то су они, вечно
променљиви, геометријски правилни, несхватљиви канали
Марса због којих су астрономи силазили с ума. Он је сад
разликовао под тим јасним цртежом другу мрежу линија, која се
једва назирала, као да је избрисана.
Лос поче да скицира у бележници приближан цртеж те
мреже. Наједном се котур Марса нагло покрену и заплови у
окулару „окца“. Лос јурну ка реостатима:
— Стижемо, Алексеју Ивановићу, привлачи нас тежа, падамо!
Апарат се окретао „грлом“ према планети. Лос је смањио
брзину мотора, а затим га сасвим искључио. Промена брзине је
сада била мање неугодна. Али наступила је тако мучна тишина
да Гусев зари лице у руке, притиште уши.
Лос је лежао на поду, посматрајући како се сребрнасти котур
повећава, расте, постаје све испупченији. Изгледало је као да он
сам лети на њих из црног бездана.
Лос опет укључи реостате. Апарат се затресе, савлађујући
тежу Марса. Брзина падања се успори. Марс је сада заклањао

32
читаво небо, постајао све тамнији, његови крајеви су се повијали
као у чаше.
Последње секунде су биле страшне: вртоглави пад. Марс је
заклонио читаво небо. Наједном се стакла „окаца“ замаглише.
Апарат је пресецао облаке изнад тамне равнице и сад се лагано
спуштао, брекћући и тресући се.
— Атерирамо! — само то стиже Лос да викне и искључи
мотор. Снажан ударац га баци на зид, обори. Апарат се незграпно
спусти на тле и преврну настрану.
Колена су им се тресла, руке дрхтале, срце замирало. Ћутећи,
Лос и Гусев су журно доводили у ред унутрашњост апарата. Кроз
отвор једног „окца“ избацише напоље полумртвог миша кога су
донели са Земље Миш постепено оживе, диже њушкицу, поче да
миче брковима, уми се. Ваздух је био погодан за живот.
Тада одшрафише поклопац на улазном отвору. Лос облизну
усне, рече још увек муклим гласом:
— Е па, Алексеју Ивановићу, добро дошли. Излазимо.
Скидоше сукнене чизме и бунде. Гусев задену „маузер“ за
појас (за сваки случај), осмехну се и широм отвори улазна
враташца.

33
 МАРС

Излазећи из апарата, Гусев и Лос угледаше тамноплаво,

заслепљујуће небо без дна, које је изгледало као узбуркано море.
Успламтело, космато сунце стајало је високо . над Марсом.
Бујице кристалне плаве светлости биле су прохладне, прозрачне
— од оштре црте хоризонта до зенита...
— Весело им је сунце — рече Гусев и кину, толико је
заслепљујућа била светлост у тамноплавој висини. У грудима као
да их је нешто боло, крв им је ударала у слепоочницама, али су
дисали лако, ваздух је био редак и сув.
Апарат је лежао на наранџастом равном пољу. Изгледало је
да је хоризонт сасвим близу, на дохвату руке. Читаво тле је било
избраздано великим пукотинама. Свуда по равници стајали су
високи кактуси, налик на седмокраке свећњаке, и бацали оштре
љубичасте сенке. Дувао је сув ветрић.
Лос и Гусев су дуго гледали унаоколо, а затим пођоше преко
равнице. Било је необично лако ићи, мада су ноге упадале до
чланака у растресито тле. Заобилазећи мастан високи кактус,
Лос пружи руку према њему. Чим га се дотаче, биљка затрепери
као под ветром и њени меснати израштаји испружише се према
Лосовој руци. Гусев га удари чизмом под корен, — ах, ђубре! —
кактус паде забадајући бодље у песак.
Ишли су око пола сата. Пред очима им се још увек ширила она
иста наранџаста равница, кактуси, љубичасте сенке, пукотине у
земљишту. Кад су скренули на југ и сунце им остало са стране,
Лос стаде да осматра као да се досећа нечег, наједном се заустави,
чучну, лупи се по колену.
— Алексеју Ивановићу, па овде је земљиште узорано.
— Шта говорите?!
Заиста, сада су се јасно виделе широке, полузасуте бразде
оранице и правилни редови кактуса. Неколико корака даље
Гусев се спотаче о камену плочу: у њу је био углављен велики

34
бронзани прстен са искиданим комадом ужета. Лос се почеша по
бради, очи су му блистале.
— Алексеје Ивановићу, ви не схватате ништа?
— Па видим да смо у пољу.
— А откуд прстен?
— Ђаво би га знао зашто су увртели прстен.
— Зато да би за њега везивали плутачу. Видите ли шкољке?
Ми смо на дну пресушеног канала!
Гусев рече:
— Да, стварно... Што се тиче воде, ту је рђаво.
Они су кренули на запад и ишли попречно преко бразда. У
даљини се над пољима дигла и летела, грчевита машући
крилима, велика птица са телом које је висила као у осе. Гусев
застаде ставивши руку на револвер. Али птица се диже увис,
блеснувши у тамном плаветнилу, и нестаде иза блиског
хоризонта. 9
Кактуси су постајали све виши, гушћи, дебљи. Морали су се
опрезно провлачити кроз њихов живи, бодљикави честар. Испод
ногу су им истрчавале животиње сличне гуштеровима
камењарима, јарко наранџасте, са много ногу и зупчастом
хрптењачом. У шипражју шароликог растиња неколико пута су
се котрљала, бежала у страху некаква чекињаста клубад. Туда су
ишли опрезно.
Кактуси су се завршили на равној обали, белој као креда. Она
је, очигледно, била обложена пространим тесаним плочама. У
пукотинама и отворима између плоча висила су сасушена влакна
маховине. У једној од таквих плоча био је углављен исти онакав
прстен као на пољу. Гуштерови испупчених хрптењача мирно су
дремали на припеци.
Лос и Гусев се успентраше уз падину. Одатле се видела
брежуљкаста равница такође наранџасте, али мала тамније боје.
Овде онде били су разбацани по њој шумарци ниског дрвећа,
сличног планинским боровима. Ту и тамо белеле су се гомиле
камења, контуре развалина. Далеко на северозападу дизао се

35
ланац планина, оштрих и неравних као скамењени језици
пламена. На врховима је светлуцао снег.
— Треба да се вратимо, да нешто једемо, да се мало одморимо,
— рече Гусев — замарамо се без потребе, ту нема ни живе душе.
Стајали су још неко време. Равница је била пуста и суморна —
срце се стезало.
— Да, далеко смо зашли — рече Гусев.
Они се спустише с падине, пођоше у правцу апарата ц дуго су
лутали тражећи га међу кактусима.
Наједном ће Гусев шапатом:
— Ено га!
Исуканим покретом он истрже револвер из кубуре.
— Еј, — повика он — ко је тамо код апарата? — Мајку вам
вашу! Пуцаћу!
— Коме вичете?
— Видите ли, апарат светлуца?
— Сада видим, да.
— А ено,. десно од њега — седи.
Лос најзад примети, и они, спотичући се, потрчаше ка
апарату. Створење које је седело код апарата одмаче се устрану,
поче да скакуће између кактуса, поскочи, рашири дуга опнаста
крила, с треском полете у ваздух и, описавши полукруг, диже се
увис изнад људи. То је било оно исто што им се малочас учинило
као птица. Гусев је нишанио револвером, старајући се да у лету
обори крилату звер. Али Лос му изби оружје из руку, викну:
— Полудео си! То је Марсовац!..
Забачене главе, отворених уста, Гусев је посматрао чудновато
биће које је кружило у небу плавом као индиго... Лос извади
марамицу и поче да маше чудној птици.
— Опрезније, Мстиславе Сергејевићу, да нас не тресне нечим
одозго...
— Сакријте револвер, кад вам кажем.
Велика птица се спуштала. Сада Се јасно видело човеколико
биће како седи на седлу летећег апарата. Његово је тело до појаса

36
висило у ваздуху. На висини рамена махала су два савијена
покретна крила.
Испод њих се спреда обртао засенчени круг, очигледно —
елиса. Иза седла — реп са крмама раширеним у облику виљушке.
Читав апарат је био покретљив и гибак као какво живо биће.
Он се нагло спусти и полете изнад самих ораница, са једним
крилом доле, другим горе. Указа се глава Марсовца у капи
јајастог облика, с дугачким штитом. На очима му наочари. Лице
цигласте боје, уско, зборано, са шиљатим носом. Он је отварао
велика уста и нешто пиштао. Онда брзо замаха крилима, спусти
се, потрча по ораници и скочи са седла на тридесетак корака од
људи.
Марсовац је личио на човека средњег раста и био је одевен у
широку жуту блузу. Његове мршаве ноге биле су чврсто
обмотане изнад колена. Он је љутито показивао прстом на
оборени кактус. Али када Лос и Гусев пођоше према њему, он
живо скочи на седло, припрети оданде дугачким прстом, узлете
скоро без залета, па се опет одмах спусти и настави да виче
пискавим танким гласом, показујући на сломљене биљке.
— Особењак, вређа се — рече Гусев и викну Марсовцу: —
Доста си се драо, кучкин сине! Докотрљај се овамо, нећемо ти
учинити ништа на жао...
— Алексеју Ивановићу, престаните да грдите, он не разуме
руски. Седите, иначе нам неће прићи.
Лос и Гусев седоше на врело земљиште. Лос поче да показује
како хоће да пије и једе. Гусев запали цигарету, пљуну. Марсовац
их је неко време гледао, престао је да виче, али је још увек љутито
претио прстом дугим као оловка. Затим одвеза са седла торбу,
баци је у правцу људи, попе се, кружећи, на велику висину — брзо
се удаљи на север и нестаде иза хоризонта.
У торби су нашли две металне кутије и пљоснат суд с
течношћу. Гусев отвори кутије: у једној је било веома мирисаво
желе; у другој — пихтијасти комадићи налик на ратлук. Гусев
помириса.
— Фуј, гледајте шта једу!

37
 Он извади из апарата корпу с намирницама, сакупи суву
парчад кактуса, запали их. Диже се лак дим, кактуси су тињали,
али су давали много топлоте. Загрејаше лимену кутију са
сланином, поређаше јело на чисту марамицу. Јели су халапљиво,
тек сад су осетили неиздржљиву глад.
Сунце им ј« стајало над главом, ветар се стишао, би-ла је
врућина. Преко наранџастих пањева допузи многонога зверчица.
Гусев јој баци парче двопека. Она подиже троугласту рогату
главу и као да се скамени.
Лос замоли Гусева за цигарету и леже подупревши образ —
пушио је, смешио се.
— Алексеју Ивановићу, знате ли колико времена нисмо јели?
— Од синоћ, Мстиславе Сергејевићу, ја сам се пред полазак
најео кромпира.
—Драги пријатељу, ви и ја нисмо јели двадесет три или
двадесет четири дана.
— Колико?
—Јуче је у Петрограду био осамнаести август, а данас је тамо
једанаести септембар. Право чудо!
— Одсеците ми главу, али не схватам, Мстиславе Сергејевићу.
—Ни ја не схватам сасвим добро. Полетели смо у седам. Сада
је, видите, два сата по подне. Напустили смо земљу пре
деветнаест часова, по овом сату. А по сату који сам оставио у
радионици прошло је око месец дана. Сигурно сте приметили:
кад путујете возом, спавате, и воз се заустави — ви се или будите
од непријатног осећаја или вас у сну нешто почне да мучи. То
бива због тога што, кад се вагон зауставља, у читавом вашем телу
врши се успоравање брзине. Ви лежите у вагону који јури, и ваше
срце куца и ваш сат иде брже него кад бисте лежали у
непомичном вагону. Разлика је неприметна, јер су брзине врло
мале. Друга је ствар наш лет. Половину пута ми смо прелетели
скоро брзином светлости. Ту је већ разлика опипљива. Куцање
срца, брзина откуцавања сата, треперење честица у ћелијама
тела нису се променили у међусобном односу док смо летели
кроз безваздушни простор, чинили су целину с апаратом — све

38
се кретало у истом ритму с њиме. Али пошто је брзина апарата
премашивала пет стотина хиљада пута нормалну брзину
кретања тела на Земљи, брзина куцања мог срца — један удар у
секунди, ако се рачуна по сату који је био у апарату — повећала
се пет стотина хиљада пута, то јест, моје срце је откуцавало за
време лета пет стотина хиљада удара у секунди, рачунајући по
сату који је остао у Петрограду. По куцању мог срца, по кретању
казаљке хронометра у мом џепу, по осећају читавог мог тела ми
смо провели на путу дванаест часова. И то је у ствари било
дванаест часова. Али по куцању срца становника Петрограда, по
кретању казаљке на сату Петропавловске саборне цркве прошло
је преко три недеље од дана нашег узлета. Према томе, може се
конструисати велики апарат, снабдети залихама хране,
кисеоника и ултралидита за пола године и, предложити неким
особењацима: не свиђа вам се да живите у наше доба — хоћете
ли да живите после сто година? За то је потребно само наоружати
се стрпљењем за пола године, поседети у тој кутији, али зато—
какав живот! Прескочићете читав век. И треба их послати
брзином светлости на пола године у међузвездани простор. Биће
им мало досадно, зарашће у браду, а кад се врате, на земљи —
златни век. А све ће то. једном тако и бити.
Гусев је уздисао, пуцкао језиком, много се чудио.
— Мстиславе Сергејевићу, а шта ви мислите о овом пићу —
нећемо се отровати?
Он извади зубима запушач из марсовске боце, окуси течност
језиком, испљуну; може се пити. Попи гутљај, кашљуцну.
— Личи на нашу мадеру.
Лос окуси: течност је била густа; слатка са јаким мирисом
цвећа. Пробајући, они испише пола боце. Кроз жиле им проструја
топлота и нека нарочита лака снага, али глава им је остала
бистра.
Лос се диже, протеже се, исправи — пријатно, чудно, лако му
је било под тим туђим небом — као у бајци, дивно. Као да га је ту
избацила - плима звезданог океана, као да је поново рођен у
незнаном, новом животу.

39
 Гусев однесе корпу с јелом у апарат, чврсто зашрафи
поклопац на улазном отвору, забаци качкет на потиљак.
— Добро је, Мстиславе Сергејевићу, није штета што смо
пошли.
Одлучили су да опет оду до обале и да до вечери пролутају
брежуљкастом равницом.
Весело разговарајући, пођоше између кактуса. Каткад су их
прескакали дугим, лаким скоковима. Камење на кеју се ускоро
забеле кроз честар.
Наједном Лос стаде. Језа одвратности прође му кроз леђа. На
три корака, изнад саме земље, кроз масно лишће гледале су га
велике очи, налик на коњске, полузатворене риђим капцима —
гледале га нетремице, с љутом злобом.
— Шта вам је? — упита Гусев, па и сам спази очи. Ме
размишљајући, он одмах опали на њих: подиже се облачић
прашине. Очи нестадоше. — Какав гад! — Гусев се окрену и још
једном опали на мрко, масно тело ишарано ретким пругама, које
је стрмоглавце бежало на великим пауковим ногама. То је био
огроман паук, какви на Земљи живе само на дну дубоких мора.
Он се изгуби у честару.

40
 ЗАБАЧЕНА КУЋА

Од обале канала до најближег шумарка Лос и Гусев су ишли

по врелом, мрком праху, прескакали уске канале који су се
осипали, заобилазили мале пресушене рибњаке. Понегде су у
полузатрпаним коритима штрчали из песка зарђали скелети
барки. Понегде су на мртвој, суморној равници светлуцали
испупчени котурови око пола метра у пречнику. Светлуцаве пеге
тих котурова пружале су се од зупчастих планина — преко
брежуљака — до шумарака, до развалина.
Између два брежуљка налазила се. шумица ниског мрког
дрвећа са разгранатим, равним крунама. Његове тране су биле
рапаве и снажне, лишће је подсећало на ситну маховину, стабла
су била жиласта и чворновата... На ивици шумице, између дрвећа,
висило је комађе бодљикаве мреже.
Уђоше у шумицу. Гусев се саже и чепркну ногом: из прашине
се откотрља сломљена људска лобања, у њеним зубима блесну
метал. Овде је било загушљиво. Маховинасте гране бацале су
оскудне сенке на тихој припеци. Неколико корака даље наиђоше
опет на испупчен котур — он је био причвршћен за ивице
округлог, металног бунара. На крају шумице виделе су се
рушевине — дебели зидови од цигала који као да су били
разваљени експлозијом, брда шљунка, крајеви савијених
металних греда који су штрчали.
— Куће су дигнуте у ваздух, Мстиславе Сергејевићу,
— рече Гусев. — Очигледно, било је ту код њих окршаја.
Знамо ми те ствари.
На гомили отпадака појави се велики паук и појури низ
неравну ивицу зида. Гусев опали. Паук високо одскочи и паде
преврнувши се. Одмах затим други паук појури из куће према
дрвећу, подижући облачиће мрке прашине, заплете се у
бодљикаву мрежу и стаде да се копрца у њој, испружајући ноге.
Из шумице Гусев и Лос изиђоше на брежуљак и почеше да се
спуштају по другој шумици, тамо где су се издалека виделе

41
зграде од цигала и једна камена зграда виша од других — све с
равним крововима. Између брежуљака и насеља лежало је
неколико котурова. Показујући на њих, Лос рече:
— По свој вероватноћи, то су водоводни бунари, пнеуматичке
цеви, електрични проводници. Све је то, очигледно напуштено.
Они се пребацише преко бодљикаве мреже, пресекоше
шумицу и дођоше до широког поплочаног дворишта. У његовој
дубини стајала је кућа необичне и мрачне архитектуре. Њени
глатки зидови сужавали су се на врху и завршавали масивним
первазом од црно-крвавог камена. На зидовима дубоки отвори
прозора, дугачки и уски као пукотине. Два крљушаста стуба, која
су се сужавала на врху, придржавала су изнад улаза бронзани
барељеф — лежећу фигуру са затвореним очима. Равне
степенице, које су се пружале дуж читаве зграде, водиле су до
ниских масивних врата. Сасушена влакна пузавица висила су
између тамних плоча зидова. Кућа је подсећала на огромну
гробницу.
Гусев поче да гура раменом метална врата. Належе — она се
са шкрипом отворише. Они прођоше кроз тамно предворје и
уђоше у високу дворану. Светлост је у њу продирала кроз стакла
кубета. Дворана је била скоро празна. Неколико преврнутих
столица, низак сто са прашњавим црним столњаком, на каменом
поду разбијено посуђе и нека машина чудног облика налик на
топ, која је стајала близу врата и била састављена од котурова,
кугли и металне мреже. Све је то било покривено слојем
прашине.
Прашњава светлост падала је на жућкасте зидове са
златастим искрама. На врху они су били обложени појасем
мозаика. Очигледно, тај мозаик је приказивао историјске
догађаје: борбу жутокожих бића с црвенокожима, морске таласе
са људском приликом загњуреном до појаса, исту ту прилику
како лети између звезда — слике битака, напад дивљих зверова,
стадо чудних животиња које терају пастири, сцена из домаћег

42
живота, лова, игре, рађања и погреба. Мрачни појас тог мозаика
састављао се изнад врата сликом грађевине џиновског цирка3.
— Чудно, чудно, — понављао је Лос, пењући се на диване да
би боље разгледао мозаик — свуда се понавља занимљив цртеж
људске главе — разумете ли, врло чудно...
За то време Гусев је пронашао на зиду једва приметна врата:
иза њих се налазило унутрашње степениште које је водило у
широк, засвођен ходник, обасјан прашњавом светлошћу.
Дуж зидова и у удубљењима ходника стајале су камене и
бронзане фигуре, попрсја, главе, маске, комађе ваза. Портали
врата, украшени мермером и бронзом, водили су одатле у
унутрашње одаје.
Гусев стаде да завирује у бочне, ниске, загушљиве, слабо
осветљене собе. У једној је био пресушени базен: V њему је лежао
угинули паук. У другој — на парампарчад разбијено огледало,
које је чинило један зид; на поду гомила иструлелих крпа,
испревртан намештај, у орманима одела у дроњцима.
У трећој соби, на узвишењу, испод високог отвора сличног
бунару, одакле је падала светлост, стајала је широка постеља. Са
ње је упола висио скелет Марсовца. Свуда — трагови огорчене
борбе. У углу је ничице лежао други скелет.
Ту је Гусев међу отпацима нашао неколико стварчица од
кованог, тешког метала — очигледно су то били украси,
предмети женске тоалете и мало посуђе од обојеног камена. Он
скиде са иструлелог одела скелета два велика, ланчићем спојена,
тамнозлатаста камена који као да су светлели изнутра...
— Устребаће, — рече Гусев — поклонићу Машки.
Лос је разгледао скулптуру у ходнику. Међу шиљатоносим
главама Марсоваца, фигурама морских чудовишта, обојеним
маскама, слепљеним вазјама, које су својим контурама и
цртежима чудно подсећале на етрурске амфоре — његову пажњу
привуче велика биста. Она је представљала нагу жену рашчупане
косе и свирепа асиметрична лица. Њене шиљате груди штрчале
су устрану. Главу јој је обавијао златни обруч од звезда; он је над

3 Велики округли резервоар. — Прим. прев.

43
челом прелазио у танку параболу, у којој су се налазиле две
куглице: рубинска и цигласто-црвенкаста. У цртама чулног и
заповедничког лица било је нечег узбудљиво знаног што се
пробијало из недогледног осећања.
Поред статуе, у зиду, црнело се мало удубљење затворено
решетком. Лос провуче прсте кроз шипке, али решетка не
попусти. Он запали шибицу и угледа у удубљењу, на иструлелом
јастучићу, златну маску. Она је представљала људско лице
истурених јагодица, са спокојно затвореним очима. Уста, слична
младом месецу, смешила су се. Нос шиљаст, налик на кљун. На
челу између обрва — испупчење у виду увеличаног скакавчевог
ока. То је била глава насликана на мозаику у првој дворани.
Лос потроши пола кутије шибица посматрајући с узбуђењем
чудну маску. Кратко време пре поласка са земље видео је слике
сличних маски, недавно нађених у рушевинама џиновских
градова на обалама Нигера, у оном делу Африке где се сада
претпоставља да се налазе трагови културе ишчезле тајанствене
расе.
Једна од бочних врата у ходнику. била су отшкринута. Лос уђе
у дугачку, врло високу собу с балконима и решеткастом
балустрадом. Одоздо до горе стајали су на балконима пљоснати
ормани и пружале се полице испуњене малим дебелим
књижицама. Украшене утиснутим натписима, опточене златом,
њихове корице су се пружале дуж сивих зидова као једнолике
линије. У неким орманима стајали су мали метални ваљци, у
другим огромне књиге повезане у кожу или дрво. Са ормана, с
полица, из тамних кутова библиотеке гледале су каменим очима
изборане, ћелаве главе учених Марсоваца. У соби је било
размештено неколико дубоких столица и неколико сандучића на
танким ножицама, са округлим екраном4 постављеним са стране.
Притајивши дах, Лос је разгледао ту ризницу са задахом
трулежа и плесни, где је ћутала, закована у књиге, мудрост
столећа прохујалих над Марсом. Он опрезно приђе полици и поче
да отвара књиге. Хартија је била зеленкаста, писмо

4
Бело платно или стакло на коме се пројектују слике. — Прим. прев.

44
геометријског облика и нежне мрке боје. Једну књигу с
плановима машина Лос стрпа у цеп да би је прегледао у
слободном времену. У металним цилиндрима били су углављени
жућкасти ваљци који су одзвањали под ноктом као кост, слично
ваљцима фонографа, али њихова површина је била глатка као
стакло. Један такав ваљак лежао је на сандуку с екраном,
очигледно спремљен за пуњење и остављен за време пропасти
куће.
Затим Лос отвори црни орман, узе насумце једну књигу у
кожном повезу, лаку, меку, изједену црвима, и опрезно обриса
рукавом прашину са ње. Њени жућкасти, овештали листови
пружали су се одозго до доле као непрекидна трака сложена у
виду цик-цак линије. Те странице, које су прелазиле једна у
другу, биле су покривене обојеним троугловима величине нокта.
Троуглови су се, у неправилним линијама, с лева на десно и
обратно, кретали час спуштајући се час преплићући се. Њихове
контуре и боје су се мењале. После неколико страница појавише
се између троуглова обојени кругови, који су такође мењали
облик и боју. Троуглови почеше да се слажу у фигуре. Сплетови и
преливи боја и облика тих троуглова, кругова, квадрата,
сложених фигура летели су с једне странице на другу. Постепено
у Лосовим ушима поче да свира једва чујна, врло префињена,
дивна музика.
Он затвори књигу и дуго је стајао наслонивши се на полице
за књиге, узбуђен и опијен још никад неокушаном чари. То је
била књига која пева.
— Мстиславе. Сергејевићу, — громко се разлеже кроз кућу
Гусевљев глас — дођите овамо, брже.
Лос изиђе у ходник. На крају ходника, на вратима стајао је
Гусев осмехујући се уплашено.
— Погледајте шта се код њих ради.
Он уведе Лоса у уску полумрачну собу: на супротном зиду
било је углављено велико квадратно огледало од мат-стакла;
пред њим је стајало неколико столичица и наслоњача.
— Видите, куглица виси на врпци, рекох — златна је, дај да је
откинем, а гледајте шта је испало.
45
 Гусев повуче куглицу. Огледало се осветли, појавише се
терасасте контуре огромних кућа, прозори светлуцави под
сунцем на заласку, заставе које су се вијориле. Потмули жагор
гомиле испуни мрачну собу. Преко огледала, одозго надоле,
заклањајући контуре града, клизну крилата сенка. Наједном
огњени блесак обасја екран, продирни тресак се разлеже испод
пода собе, замагљено огледало се угаси.
— Кратки спој, жице су прегореле — рече Гусев. — Треба да
идемо, Мстиславе Сергејевићу, скоро ће ноћ.

46
 ЗАЛАЗАК СУНЦА

Раширивши уска магличаста крила, сунце се клонило западу.

Лос и Гусев су журно ишли ка обали канала, преко све
тамније, сада још пустије и дивљије равнице. Сунце је брзо
нестајало иза блиске ивице поља и — сасвим зашло.
Заслепљујући пурпурни сјај разлио се на месту заласка. Његови
рески зраци озарили су пола неба и брзо-брзо се покривали
сивим пепелом — гасили се. Небо је изгледало непрозирно.
У пепељастом заласку, ниско над Марсом, појави се велика
црвена звезда. Она се рађала као гневно око. Неколико тренутака
мрак је био засићен њеним тамним зрацима.
Али сад већ по читавом неизмерно високом небеском кубету
почеше да се осипају звезде, сјајна зеленкаста сазвежђа —
њихови ледени зраци су боли очи. Дижући се, тамна звезда се
разгоревала.
Дошавши до обале, Лос се заустави, и, показујући руком на
звезду, рече:
— Земља.
Гусев скиде качкет, обриса зној са чела. Забацивши главу,
гледао је далеку отаџбину како плови сред сазвежђа. Лице му је
изгледало смршало, тужно.
— Земља — понови он.
Тако су дуго стајали на обали древног канала, изнад равнице
с нејасним обрисима кактуса у светлости звезда.
Али, ево, иза оштре црте хоризонта појави се светли срп мањи
од месечевог и поче да се диже над кактусовим пољем. Пружише
се дуге сенке шароликих биљки.
Гусев гурну лактом Лоса:
— Погледајте иза нас.
Иза њих, над брежуљкастом равницом, над шумицама и
рушевинама сијао је други сателит Марса. Његов округли жути

47
котур, такође мањи од месеца, спуштао се ка зупчастим
планинама. На брежуљцима су одсјајивали метални котурови.
— Каква ноћ! — прошапта Гусев — као сан.
Они се опрезно спустише с обале у кактусово шипражје.
Испод ногу им шмугну нечија сенка. Маљаво клупче појури под
светлошћу два месеца. Нешто зашкргута. Писну — продирно,
нестрпљиво, танко. Мицало се светлуцаво лишће кактуса. За
лице се лепила паучина еластична као мрежа.
Наједном се тајновитим, раздирућим завијањем огласи ноћ.
Затим све умуче. Утиша се. Стресајући се од одвратности и ужаса,
Гусев и Лос су у великим скоковима трчали преко поља, високо
прескачући оживеле биљке.
Најзад, на светлости српа који се дизао, блесну челични
омотач апарата. Дотрчаше до њега. Седоше да се издувају.
— Не, ноћу ја више не идем по тим пауковим местима — рече
Гусев. Он одшрафи поклопац на улазном отвору и увуче се у
апарат.
Лос је још оклевао. Ослушкивао је, гледао. И сада спази:
између звезда, као фантастична силуета, пловила Је крилата
сенка брода.

48
 ЛОС ГЛЕДА ЗЕМЉУ

Сенке ваздушног брода је нестало. Лос се попео на мокар

омотач апарата, запалио лулу и посматрао звезде. Тело му се
јежило од ноћне свежине. У апарату се мотао, мрмљао Гусев; он
је разгледао, крио нађене стварчице. Затим се његова глава
помоли на улазном отвору.
— Ма шта ви говорили, Мстиславе Сергејевићу, ово је све
злато, а каменчићи — нема им цене. Што ће се обрадовати моја
лудица!
Његова глава опет нестаде; ускоро се он сасвим смири.
Срећан је човек био Гусев!
Али Лос није могао да спава, седео је, жмиркао на звезде,
увлачио дим из луле. Враг ће га знати шта је то! Одакле су на Марс
могле да доспеју златне маске с тим карактеристичним трећим
скакавчевим оком. А мозаик? Џинови који се даве у мору и лете
међу звездама? А знак параболе: куглица од рубина — Земља, од
цигле — Марс? Знак власти над два света? Несхватљиво. А књига
која пева? А чудни град који се појавио у замагљеном огледалу?
И зашто, зашто је читав овај крај остављен, запуштен?
Лос истресе лулу о потпетицу. Кад би што пре свануо дан!
Очигледно, пилот Марсовац ће обавестити неки насељени
центар. Можда их већ сада траже, и ваздушни брод који је пловио
под звездама послат је баш по њих?
Лос прелете погледом небо. Светлост црвенкасте звезде,
Земље, бледела је; она се приближавала зениту и њен зрак као да
је продирао у само срце.
У бесаној ноћи, стојећи на вратима шупе, Лос је исто тако, с
хладном тугом, гледао како се диже Марс. То је било претпрошле
ноћи. Само један дан и ноћ делили су га од тог часа, од Земље.
Земља, Земља, зелена, час у облацима, час у језерима
светлости, раскошна, богата водом, тако расипнички сурова
према својој деци, а ипак вољена — отаџбина...

49
 Ледена хладноћа стеже му мозак. Та црвенкаста лоптица
Земље је као врело сунце... Човек, пролазно биће, који се за
тренутак буди у живот, он — Лос, сам, својом безумном вољом
одвојио се од отаџбине, и ево сада, као суморни демон, седи на
пустари. То је, то је она усамљеност! Јеси ли то хтео? Јеси ли
побегао од самог себе?
Лос се стресе раменима од језе. Стави лулу .у џеп. Увуче се у
апарат и леже крај Гусева који је хркао. Тај једноставни човек
није издао отаџбину, долетео је преко деведесет и девет земаља,
на девето небо, и овде је као и тамо — код своје куће... Спокојно
спава, савест му је чиста.
Од топлоте, од умора Лос задрема. У сну му дође утеха. Он
виде обалу земаљске реке, брезе како шуме на ветру, облаке,
искре сунца на води, а са друге стране неко у светлу, блеску —
маше му, зове га, мами. Лоса и Гусева разбуди јака хука елиса.

50
 МАРСОВЦИ

Заслепљујуће-ружичасте пруге облака, налик на смотану

пређу покривале су јутарње небо. Час појављујући се у тамно-
плавој ведрини час нестајући иза ружичастих пруга, спуштао се,
обасјан сунцем летећи брод. Контуре његовог скелета са три
јарбола подсећале су на џиновског инсекта. Три пара оштрих
крила пружала су се с његових бокова.
Брод се проби кроз облаке и сад је лебдео над кактусима, сав
влажан, сребрнаст, светлуцав. На његовим крајњим, кратким
јарболима снажно су зврјале вертикалне елисе, држећи га у
ваздуху. Са брода бацише лествице и брод се спусти на њих.
Елисе се зауставише.
Низ лествице потрчаше ситне прилике Марсоваца. Они су
били у једнаким јајастим шлемовима, сребрнастим широким
капутима с дебелим јакама, које су им покривале врат и доњи део
лица. Сваки је имао у руци оружје налик «на кратку аутоматску
пушку с диском на средини.
Намрштивши се, Гусев је стајао поред апарата. Држећи руку
на маузеру, гледао је како су се Марсовци постројили у два реда.
Њихове пушке су биле окренуте отвором цеви према савијеној
руци.
— Оружје држе, гадови, као снаше — прогунђа он.
Лос је стајао скрстивши руке на грудима, смешећи се.
Последњи сиђе с брода Марсовац одевен у црни огртач који је
падао у великим наборима. Његова обнажена глава била је
ћелава, покривена чворугама. Ћосаво уско лице плавичасте боје.
Упадајући у растресито земљиште, он прође поред двојног
реда војника. Његове испупчене, светле, ледене очи зауставише
се на Гусеву. После је гледао само у Лоса. Приближи се људима,
подиже малу руку у широком рукаву и изговори танким,
стакленим, лаганим гласом птичју реч:
— Талцетл.

51
 Његове очи се још више раширише, засјаше хладним
узбуђењем. Он понови птичју реч и заповеднички показа на небо.
Лос рече:
— Земља.
— Земља — с напором понови Марсовац, набра кожу на челу.
Његове чворуге потамнеше. Гусев избаци ногу напред,
кашљуцну и рече љутито:
— Ми смо Руси, из Совјетске Русије. Дакле, дођосмо код вас,
добар дан, — он се дотаче обода капе, — ми нећемо да вам
чинимо нажао, не чините нажао ни ви нама... Мстиславе
Сергејевићу, он не зна ни да бекне нашки.
Плавичасто, паметно лице Марсовца било је непомично, само
на његовом испупченом челу, између обрва, поче да се од
напрезања надима црвенкаста пега. Лаким покретом руке он
показа на сунце и изговори познати звук, који чудно одјекну:
— Соацр.
Показа на тле, рашири руке као да обухвата лопту:
— Тума.
Показа на једног од војника који су у полукругу стајали иза
њега, показа на Гусева, себе, Лоса:
— Шохо.
Тако је он означио речима неколико предмета и саслушао
њихово значење на језику Земље. Затим се приближи Лосу и
важно додирну домалим прстом његово чело, улегнуће између
обрва. Лос саже главу у знак поздрава. Гусев, пошто га је
Марсовац исто тако додирнуо, намаче штит капе на чело:
— Понашају се као према дивљима.
Марсовац приђе апарату и дуго је са уздржаним чуђењем,
затим — очигледно, схвативши његов принцип — с усхићењем
посматрао огромно челично јаје покривено слојем гара...
Наједном он пљесну рукама, окрену се војницима и поче да им
говори брзо-брзо, подигавши ка небу стиснуте руке.
— Аиу — одговорише војници као да завијају.

52
 Он стави длан на чело; уздахну дубоко, савлада уз6уђење и,
окренувши се Лосу, погледа му у очи потамнелим овлаженим
очима, сад већ не хладно:
— Аиу, — рече он — аиу утара шохо, дациа Тума ра гео
Талцетл.
Одмах затим он покри руком очи и ниско се поклони. Исправи
се, позва једног војника, узе од њега уски нож и поче да гребе по
омотачу апарата: нацрта јаје, изнад њега поклопац, са стране —
фигуру војника. Гусев, који је гледао преко његова рамена, рече:
— Предлаже да разапне шатор око апарата и да постави
стражу. Само, Мстиславе Сергејевићу, да нам не покраду ствари;
улазни отвор је без катанца.
— Немојте да се правите будала, Алексеју Ивановићу.
— Па тамо су нам инструменти, одело... А ја сам мало меркао
једног, ено, оног војничића — њушка му је врло непоуздана.
Марсовац је слушао тај разговор с пажњом и поштовањем.
Лос му показа знацима да пристаје да остави апарат под стражом.
Марсовац принесе пиштаљку великим танким устима. Са брода
одговорише истим таквим продирним звиждуком. Тада
Марсовац поче да звижди неке сигнале. На врху средњег, вишег
јарбола подигоше се као власи комадићи танких жица, зачу се
пуцкетање искри.
Марсовац показа Лосу и Гусеву на брод. Војници се
примакоше, стадоше унаоколо. Гусев се осврну на њих,. кисело се
осмехну, пође ка апарату, извади из њега две торбе с рубљем и
разним ситницама, чврсто затвори поклопац на улазном отвору
и, показујући војницима на њега, удари се по маузеру, припрети
прстом, претећи их пресече погледом. Марсовци су са чуђењем
пратили те покрете.
— Па, Алексеју Ивановићу, били ми заробљеници или гости,
немамо куд — рече Лос, насмеја се, пребаци торбу преко рамена,
и они пођоше према броду.
На његовим јарболима се са снажном хуком завртеше
вертикалне елисе. Крила се спустише. Зазујаше пропелери.

53
Гости, можда заробљеници, попеше се несигурним лествицама
на палубу.

54
 С ОНЕ СТРАНЕ ЗУПЧАСТИХ ПЛАНИНА

Брод је летео ниско над Марсом у правцу северозапада. Лос и

ћелави Марсовац остали су на палуби. Гусев сиђе у унутрашњост
брода код војника.
У светлој кабини боје сламе он седе у плетену наслоњачу и
неко време је посматрао мале шиљатоносе слабуњаве војнике
који су као птице трептали риђим очима. Затим извади своју
омиљену лимену табакеру, — седам година се није растајао од ње
на фронтовима — лупну по поклопцу — „да запалимо, другови!“
— и понуди их цигаретама.
Марсовци уплашено затресоше главом. Ипак, један узе
цигарету, разгледа је, омириса и сакри у џеп белих панталона.
Када Гусев запали цигарету, војници устукоше од њега у
највећем страху, зашапташе:
— Шохо, тао тавра, шохо-оом.
Црвенкаста, шиљата лица су са ужасом пратила како „шохо“
гута дим. Али постепено они се навикоше, смирише и опет
седоше до човека.
Не устручавајући се много због незнања марсовског језика,
Гусев поче да прича новим пријатељима о Русији, о рату,
револуцији, о својим подвизима.
— Гусев — то је моје презиме. Гусев — од „гусака“; то су силне
птице на Земљи, ви никад нисте видели таквих. Име ми је Алексеј
Ивановић. Ја сам командовао не само пуком него и коњичком
дивизијом. Страшан сам херој, ужасан. Имам овакву тактику:
митраљез је митраљез, али кад исучеш сабљу, — „даћеш положај,
кучкин сине!“ — па удри, сеци. И сав сам исечен, али пљујем ја на
то. Код нас се у војној академији чак предаје специјални предмет
„Сеча Алексеја Гусева“ — не верујете? Нудили су ми корпус. —
Гусев помери ноктом качкет, почеша се иза уха. — Досадило ми
је, не, извините. Седам година сам ратовао. Свакоме би дојадило.
А баш тада ме Мстислав Сергејевић зове, преклиње: „Алексеју

55
Ивановићу, без вас нећу ни на Марс да летим.“ И тако, дакле —
добар дан!
Марсовци су слушали, чудили се. Један принесе боцу с неком
течношћу која је мирисала на мускат. Гусев извади из торбе
флашу до пола напуњену алкохолом, коју је понео са Земље.
Марсовци попише и почеше да брбљају. Гусев их је тапшао по
леђима, галамио. Затим поче да вади из џепова разне дрангулије
— нудио им је да се мењају. Марсовци су му радосно давали
златне стварчице за перорез, комадић оловке, чудновати упаљач
направљен од пушчаног метка.
За то време Лос је, налакћен на решеткасту ограду брода
гледао суморну, брежуљкасту равницу која је доле промицала.
Познао је кућу у којој су били јуче. Свуда су лежале исте такве
рушевине, острвца дрвећа, пружали су се пресушени канали.
Показујући на ту пустињу, Лос изрази чуђење: зашто је читав
крај напуштен и мртав. Испупчене очи ћелавог Марсовца
наједном постадоше љутите. Он даде знак: брод се диже* описа
лук, и сад је летео ка врховима зупчастих планина.
Сунце је високо одскочило, облаци су ишчезли, зујали су
пропелери, шкрипали приликом заокретања и успињања;
кретала се гипка крила, брујале вертикалне елисе. Лос примети
да се, осим брујања елиса и фијукања ветра у крилима и
просеченим јарболима, не чују никакви други звуци: машине су
радиле бешумно. Оне се нису могле ни видети. Само се на
осовини сваке елисе вртела округла кутија, слична оклопу
динамо-машине, а на врху предњег и задњег јарбола пуцкетале
су две елипсасте корпе од сребрнасте жице.
Лос је питао Марсовца за називе предмета и записивао их.
Затим извади из џепа јучерашњу књижицу с плановима и замоли
га да изговори звуке геометријских слова. Марсовац је са
чуђењем гледао књигу. Његове очи опет постадоше хладне,
танке се усне с гађењем искривише.
Он опрезно узе књигу из Лосових руку и баци је преко ограде.
Од разређеног висинског ваздуха Лоса почеше да боле груди,
на очи му навреше сузе. Приметивши то, Марсовац даде знак за
спуштање. Брод је сада летео изнад крваво-црвених пустињских
56
стена. Вијугави и широки планински гребен пружао се од
југоистока на северозапад. Сенка брода је клизила доле преко
неравних литица, које су се искриле жилама руда и метала, преко
стрмих падина обраслих лишајевима, падала у магловите
провалије,. као облачић покривала светлуцаве ледене врхове,
глечере сјајне као огледало. Крај је био диваљ и пуст.
— Лизијазира — рече Марсовац, показавши главом на
планине, и искези ситне зубе, који блеснуше као метал.
Гледајући доле на те стене, које су га тако тужно подсетиле
на мртви пејсаж разбијене планете, Лос спази у провалији на
камењу преврнути скелет брода — парчад сребрнастог метала
била је разбацана око њега. Даље, иза врха стене, дизало се
сломљено крило другог брода. Десно, пробијен гранитним
врхом, висио је трећи брод, сав унакажен. У том крају су се свуда
видели остаци огромних крила, разбијених скелета бродова,
ребара која су штрчала. То је било бојиште: изгледало је као да су
демони бачени на те бесплодне стене.
Лос погледа испод ока на суседа. Марсовац је седео,
придржавајући огртач око врата, и спокојно гледао у небо. У
сусрет броду летеле су дугокриле птице поређане у линију. Оне
се дигоше увис, блеснуше жутим крилима на тамном плаветнилу
и скренуше. Пратећи њихово спуштање, Лос спази црну воду
округлог језера које је лежало дубоко између стена. Кудраво
жбуње припило се уз његове обале. Жуте птице спустише се крај
воде.
Језеро поче да се мрешка, ускипе, из његове средине диже се
јак млаз воде, рашири се и расу.
— Соам — рече свечано Марсовац.
Планински гребен се завршавао. На северозападу, кроз
прозрачне, трепераве таласе сунчеве јаре видела се жута
равница боје канаринке, блистале су велике воде. Марсовац
пружи руку у правцу магличасте, чудесне даљине и рече с дугим
осмехом:
— Азора.

57
 Брод се мало подиже. Влажан, сладак ваздух миловао је лице,
шумео у ушима. Азора се простирала као широка, сјајна равница.
Испресецана каналима пуним воде, покривена наранџастим
гајевима, светлим ливадама боје канаринке, Азора, — што је
значило радост — личила је на оне пролећне ливаде с пилићима
које се привиђају у сновима далеког детињства.
Каналима су пловиле широке металне барке. На обалама
разбацане беле кућице, шарене стазице вртова. Свуда су милеле
сићушне прилике Марсоваца. Неки од њих скакали су с равног
крова и као слепи мишеви летели преко воде или шумице. Свуда
по ливадама сијале су се баре, светлуцали потоци. Чудесан је крај
била Азора.
На крају равнице треперили су сунчеви одблесци на
огромном воденом простору где су се стицале вијугаве линије
свих канала. Брод је летео у том правцу, и Лос најзад спази
велики, прав канал. Његова супротна обала тонула је у влажној
магли. Жућкаста мутна вода канала споро је текла дуж каменог
кеја.
Дуго су летели. И ево, на крају канала поче да се диже из воде
равни врх зида, чије су се ивице губиле иза хоризонта. Зид је
растао. Сада се видело огромно, наслагано комађе стена обрасле
жбуњем и дрвећем у шупљинама. Приближавали су се џиновском
цирку. Он је био пун воде. На површини су се на многим местима
дизали водоскоци као пенушаве капе.
— Ро — рече Марсовац, подигавши важно прст.
Лос извади из џепа бележницу, нађе у њој план линија и
тачака на котуру Марса, који је јуче на брзину скицирао. Он
пружи цртеж суседу и показа доле, на цирк. Марсовац се пажљиво
загледа наборавши лице — схвати у чему је ствар, радосно
заклима главом и ноктом малог прста означи једну од тачака на
скици.
Нагнувши се преко ограде, Лос примети како се од цирка
разилазе две праве и једна савијена линија канала напуњених
водом. Дакле, то је та тајна: округле мрље на котуру Марса били
су циркови — резервоари воде, линије троуглова и полукриве —
канали. Али каква су бића могла да саграде те киклопске зидове?

58
Лос се осврну на свог сапутника. Марсовац истури доњу усну и
подиже ка небу раширене руке:
— Тао хацха ро хамагацитл.
Брод је сада пресецао спржену равницу. На њој је као
ружичасто-црвен, врло широк цветни појас лежало безвредно
корито четвртог канала, покривено правилним редовима
вегетације, као да је засејано. Очигледно, то је била једна од
линија друге мреже канала — бледог цртежа на котуру Доарса.
Равница је прелазила у ниске, благе брежуљке. Иза њих
почеше да се назиру плавичасте контуре решеткастих кула. На
средњем јарболу брода подигоше се комадићи жице и
запуцкеташе искрама. Иза брежуљака су се појављивали све нови
и нови обриси решеткастих кула, терасастих зграда. Огромни
град се у сребрнастим сенкама рађао из сунчане магле.
Марсовац рече:
— Соацера.

59
 СОАЦЕРА

Плавичасте контуре Соацере, избочине равних кровова,

решеткасти зидови покривени зеленилом, овална огледала
рибњака, прозрачне куле, дижући се иза брежуљака, заузимали
су све више простора, тонули иза магличастог хоризонта.
Мноштво црних тачака летело је над градом у сусрет броду.
Цветни канал удаљио се према северу. Источно од града
простирало се пусто изривено поље, покривено гомилама
шљунка. На крају те пустиње, бацајући оштру, дугачку сенку,
уздизала се џиновска статуа, испуцала, покривена лишајем.
Камени, наги човек стајао је усправљен, ноге су му биле
састављене, руке приљубљене уз уска бедра, пругасти појас
подупирао је истурене груди, на сунцу је нејасно светлуцао његов
шлем с наушницама, са оштрим гребеном налик на рибљу кичму
хрптењачу.
Лице широких јагодица, затворених очију, смешило се устима
налик на млад месец.
— Магацитл — рече Марсовац и показа на небо. .
У даљини иза статуе виделе су се огромне развалине зграда,
контуре срушених лукова акведукта. Пажљиво загледајући, Лос
схвати да су гомиле шљунка на равници, јаме, брежуљци, били
остаци древног града. Нови град Соацера почињао је иза
светлуцавог језера, западно од тих рушевина.
Црне тачке на небу приближавале су се, расле. То су биле
стотине Марсоваца, који су им летели у сусрет на крилатим
чамцима и седлима, на „птицама“ направљеним од платна за
једро, у корпама с падобранима.
Најпре долете сјајна, златна уска „цигара“, четворокрилна,
као вилин коњиц, направи оштар заокрет и остаде да лебди над
бродом. Из ње су се на палубу брода просипали цвеће и
разнобојне хартијице, нагињала се узбуђена лица.

60
 Лос устаде, држећи се за конопац, скиде шлем — ветар му
подиже белу косу. Из кабине изиђе Гусев и стаде крај њега.
Прегршти цвећа полетеше на њих из чамаца. На плавичастим,
црнпурастим и цигластим лицима Марсоваца који су долетали
читало се узбуђење, усхићење, ужас.
Сада су им над главом, спреда, са стране, позади, — трудећи
се да стигну брод који је лагано пловио — летеле стотине
ваздушних кочија. Одозго надоле склизну у корпи с падобраном
дебељко са пругастим калпаком, који је махао рукама. Промаче
чворугаво лице које је гледало кроз дурбин. Забринути,
шиљатоноси Марсовац замршене косе, вртећи се испред брода на
крилатом сед, управљао је на Лоса неки сандучић који се окретао.
Пројури плетени чамац сав у цвећу: три женска, бледа деца
крупних очију, плаве капице, плави залепршани рукави,
златоткане мараме.
Брујање елиса, шум ветра у крилима, танки звиждуци,
светлуцање злата, шаренило одела у ваздушном плаветнилу,
доле пурпурно лишће паркова са сребрнастим и као канаринка
жутим преливима, прозори терасастих кућа који су светлуцали
сунчевим одсјајем, — све је то било жао сан. Хватала их је
вртоглавица. Гусев је гледао на све стране, понављао шапатом:
— Погле, погле, ах, мила мати!
Брод полете изнад висећих вртова и лагано се спусти на
велики округли трг. Одмах затим просуше се са неба као грашак
стотине чамаца, корпи, крилатих седала: спуштали су се, ударали
о беле плоче трга. На улицама које су се разилазиле од трга на све
стране, у облику звезде, жагориле су гомиле света — трчале,
бацале цвеће, конфете, махале марамицама.
Брод је атерирао испред мрачне зграде од црно-црвеног
камена, високе и тешке као пирамида. На широком степеништу,
између квадратних, горе сужених стубова који су допирали само
до једне трећине висине куће, стајала је групица Марсоваца. Они
су сви били у црним огртачима и округлим капицама. То је био,
како је Лос касније дознао, Виши савет инжењера — највиши
орган управе свих земаља Марса.

61
 Марсов сапутник даде Лосу знак да чека. Војници стрчаше
низ лествице на трг и окружише брод, задржавајући гомилу која
је наваљивала. Гусев је са усхићењем посматрао усталасани трг,
шарен од одела и мноштва крила која су се дизала изнад глава,
огромне сивкасте или црно-црвене зграде, прозрачне контуре
кула иза кровова,
— Е, то је град! — понављао је он цупкајући.
На степеништу се Марсовци .у црним огртачима раздвојише.
Појави се висок, погрбљен Марсовац, такође одевен у црно,
дугуљастог мрачног лица, дуге уске црне браде. На његовој
округлој капици подрхтавао је златни гребен налик на рибљу
хрптењачу.
Сишавши до средине степеништа, ослањајући се на палицу,
он је дуго посматрао упалим тамним очима дошљаке са Земље. И
Лос је њега гледао, пажљиво, напрегнуто.
— Шта је упиљио, ђаво један! — шапну Гусев. Он се окрену
гомили и викну безбрижно: — Здраво, другови Марсовци,
доносимо вам поздрав Совјетских република... За успостављање
добрих суседских односа...
Гомила хукну од чуђења, замрмори, заграја, покрену се.
Мрачни Марсовац ухвати шаком браду и управи очи на гомилу,
прелете трг суморним погледом. Под његовим погледом
узбуркано море глава стаде да се стишава. Он се окрену онима
што су стајали на степеништу, рече неколико речи и, подигавши
палицу, показа њоме на брод.
Истог тренутка броду притрча један Марсовац и поче нешто
тихо и брзо да говори ћелавом Марсовцу који се био нагнуо преко
ограде. Одјекнуше сигнални звиждуци, два војника се трком
попеше на палубу, елисе захукташе, и брод, тешко се отиснувши
са трга, заплови изнад града у северном правцу.

62
 У АЗУРНОЈ ШУМИЦИ

Соацера је нестала далеко иза брежуљака. Брод је летео над

равницом. Овде онде виделе су се једнолике линије грађевина,
стубови и жице жичаних железница, отвори рударских окана,
натоварене скеле које су пловиле уским каналима.
Али, ево, из шумарака почеше све чешће да се уздижу
стеновити врхови. Брод смањи висину, полете изнад клисуре и
атерира на ливади која се стрмо спуштала према тамном и
бујном шипражју.
Лос и Гусев узеше торбе и заједно са ћелавим сапутником
пођоше преко ливаде, доле ка шумици.
Водени прах, који је избијао испод дрвећа, трептао је у
дугиним бојама над кудравом травом светлуцавом од влаге.
Стадо ониских, дугоруних животиња, црних и белих, пасло је на
падини. Било је мирно. Тихо је шумела вода. Пиркао је ветрић.
Дугоруне животиње лено су се дизале, уступајући пут
људима, одлазиле устрану гегајући на медвеђим шапама,
окретале спљоштене, кратке њушке. На ливаду се спустише жуте
птице и нарогушише перје, отресајући га под водоскоком који се
преливао у дугиним бојама.
Дођоше до шумице. Бујно дрвеће, налик на жалосне врбе,
било је азурно плаво. Смоласто лишће је суво шуштало
отпуштеним гранама. Између пегавих стабала треперила је у
даљини сјајна вода језера. Од опоре, слатке врелине у тој плавој
шумици хватала је вртоглавица. Шумицу је пресецало много
стаза посутих наранџастим песком. На њиховим раскршћима, на
округлим пропланцима, стајале су старе, велике, лишајем
покривене статуе од пешчара; неке од њих биле су поломљене.
Из корова су се дизали порушени стубови, остаци киклопског
зида.
Стаза је скретала ка језеру. Појавило се његово тамноплаво
огледало са изврнутим врхом далеке стеновите планине. Једва
приметно њихали су се у води одрази дрвећа налик на жалосне

63
врбе. Сијало је раскошно сунце. Ка истуреном делу обале, са обе
стране степеништа покривеног маховином, које се спуштало »у
језеро — уздизале су се две огромне статуе у седећем ставу,
испуцале, обрасле пузавицама.
На степеницама се појави млада жена. На глави је имала жуту
шиљату капицу. Изгледала је дечачки — нежна, плавичасто бела
крај гломазне фигуре маховином покривеног Марсовца који је
седео и вечно се осмехивао кроз сан. Она се оклизну, ухвати се за
камено испупчење, подиже главу.
— Аелита — прошапута Марсовац, заклони очи рукавом и
повуче Лоса и Гусева са стазе у шумицу.
Ускоро изиђоше на велики пропланак. У његовој дубини, у
густој трави, стајала је суморна, сива кућа са стрмим зидовима.
Од звездасте пешчане заравни испред њене фасаде водиле су
преко ливаде праве стазе доле ка шумици, где су се кроз дрвеће
виделе ниске камене зграде.
Ћелави Марсовац звизну. Иза угла куће појави се ониски
дебељушкасти Марсовац у пругастом огртачу. Његово црвено
лице као да је било натрљано цвеклом. Мрштећи се од сунца, он
приђе, али дознавши ко су дошљаци — одмах стаде да бежи иза
угла. Ћелави Марсовац поче да му говори нешто заповедничким
гласом, и дебељко, клецајући од страха, осврћући се, показујући
жути зуб из безубих уста, поведе госте у кућу.

64
 ОДМОР

Госте одведоше у светле, мале, скоро празне собе, чији су уски

прозори гледали у парк. Зидови трпезарије и спаваћих соба били
су превучени белим асурама. По угловима су стајала бурад с
малим дрвећем у цвету. Гусев нађе да је стан пристојан: „Личи на
корпу за пртљаг, дивота!“
Дебељко у пругастом огртачу, управник куће, трчкарао је
тамо амо, брбљао је нешто, котрљао се од једних врата до других,
брисао лобању мрком марамицом, и с времена на време би се
скаменио, избуљивши на госте склеротичне очи; шаптао је брзо,
безгласно — сигурно неке заклетве.
Он пусти воду у басен и одведе Лоса и Гусева сваког у своју
каду — са дна тих када дизали су се густи облачићи паре. Додир
неизмерно уморног тела с врелом, лаком водом, пуном мехурића,
био ј€ тако сладак да Лос умало није заспао у басену. Управник
га је извукао за руку.
Лос се једва докотурао до трпезарије, где је на столу било
постављено мноштво тањирића с поврћем, паштетама,
сићушним јајима, воћем. Лоптице хлеба величине ораха крцкале
су и топиле се у устима. Није било ни ножева ни виљушака, само
је у свако јело била забодена сићушна лопатица. Управник се
скамени гледајући како људи са Земље прождиру најфинију
храну. Гусеву се отвори апетит. Нарочито је било добро вино са
мирисом цветне влаге. Оно је испаравало у устима и разносило
кроз жиле врелу бодрост.
Пошто је довео госте у спаваће собе, управник се још дуго
мајао подвијајући покриваче, подвлачећи јастучиће. Али дубок и
дуг сан је већ савладао „беле џинове“. Они су дисали и дували
тако гласно да су подрхтавала окна, трепериле биљке у угловима
и пуцале постеље под њиховим немарсовским снажним телима.
Лос отвори очи. Плавичаста вештачка светлост лила је из
отвора на таваници. Било је топло и пријатно лежати. „Шта се

65
догодило? Где ја лежим?“ Али није могао да схвати —са
уживањем је опет затворио очи.
Пред очима му склизнуше неке сјајне шаре — као да је вода
треперила кроз азурно лишће. Предосећање чудне радости,
очекивање-да ће сваког часа нешто из тих сјајних шара ући у
његов сан, испуњавало га је чудним немиром.
Кроз дремеж, смешећи се, он је скупљао обрве — упињао се
да проникне тај танани вео сунчевих шара што су клизиле. Али
још дубљи сан прекрио га је као облак.
Лос седе на постељу. Седео је тако неко време оборене главе.
Диже се, повуче завесу устрану. Кроз уски прозор сијале су
леденом светлошћу огромне звезде: непознати облик њихових
сазвежђа био је чудан и диваљ.
— Да, да, да, — проговори Лос — ја нисам на Земљи. Ледена
пустиња, бескрајни простор. Ја сам у новом свету. Па да, ја сам
мртав. Живот је остао тамо...
Он зари нокте у груди, тамо где је срце.
— То није живот, није смрт. Жив је мозак, живо је тело. Али
живот је остао тамо...
Ни сам није могао да схвати зашто га већ другу ноћ тако
неиздржљиво мучи чежња за Земљом, за самим собом, који је
живео тамо, негде за звездама. Као да се прекинула жива нит, и
његова душа се гуши у леденој, црној празнини. Он опет паде на
јастуке.
— Ко је ту?
Лос скочи. Кроз прозор је продирао зрак јутарње светлости.
Мала сламна соба била је заслепљујући чиста. Шумело је лишће,
напољу су цвркутале птице. Лос превуче руком преко очију,
дубоко уздахну.
Неко опет тихо закуца на врата. Лос их широм отвори: испред
њих је стајао „пругасти“ дебељко, придржавајући на трбуху
велико наручје цвећа осутог росом.
— Аиу утара Аелита — прошапта он пружајући цвеће.

66
 МАГЛЕНА ЛОПТИЦА

За доручком Гусев рече:

— Мстиславе Сергејевићу, не ваља нам посао. Летели смо,
враг би га знао на какву даљину, а сада, молим — седи у некој
забаченој рупи. Ваљда нисмо долетели да се освежавамо у
кадама! У град нас, видите нису пустили: сећате ли се како се онај
брадати намрштио? Ох, Мстиславе Сергејевићу, чувајте га се.
Засада нас поје, хране, а после? -
— А ви не журите, Алексеју Ивановићу, — рече Лос,
погледајући на азурно цвеће које је мирисало горко и слатко —
остаћемо мало овде, осмотрићемо како стоје ствари; видеће да
нисмо опасни, пустиће нас у град.
— Не знам како ви, Мстиславе Сергејевићу, али ја нисам
дошао овамо да се освежавам.
— Па шта треба да предузмемо по вашем мишљењу?
— Чуди ме што то чујем од вас, Мстиславе Сергејевићу, да вам
није већ нешто слатко ударило у главу?
— Хоћете да се свађате?
— Не, нећу да се свађам. Седети, мирисати цвеће — тога има
и код нас, на Земљи, колико вам душа хоће. А ја мислим: ако смо
ми први људи који су дошли овамо — онда је Марс сада наш,
совјетски. Ту ствар треба учврстити.
— Особењак сте ви, Алексеју Ивановићу.
— Видећемо ко је од нас особењак — Гусев повуче каиш на
панталонама, слеже раменима, очима лукаво зажмири. — Та
ствар је тешка, разумем: нас је само двојица. А потребно је да нам
они дају црно на бело да желе да ступе у састав Руске
федеративне републике. Наравно, тај докуменат нам мирно неће
дати, али ви сте и сами видели: код њих на Марсу није све у реду.
Имам ја оштро око за то.
— Ви хоћете да дижете револуцију, шта ли?

67
 — Како да вам кажем, Мстиславе Сергејевићу, видећемо. С
чиме да се вратимо у Петроград? Да донесем са собом сушеног
паука, је ли? Не, већ да се вратимо и објавимо: изволите —
присаједињење планете Марс Ересеферу. Ал ће тада да побесне
у Европи! Као што видите овде самог злата има толико да, можеш
бродовима да га одвозиш. Тако је то, Мстиславе Сергејевићу.
Лос га је замишљено гледао: није могао да схвати шали ли се
Гусев или говори озбиљно — његове лукаве, добродушне очи су
се осмехивале, али у њима се негде скривала искрица лудости.
Лос је вртео главом и, додирујући прозрачне, воштане, азурне
лати великих цветова, казао замишљено:
— Није ми падало на памет због чега летим на Марс. Летим
да бих долетео. Некада су конквистадори опремали брод и
пловили у потрази за новим земљама. На мору се указивала
непозната обала, брод је улазио у ушће реке, капетан је скидао
шешир са широким ободом и називао земљу својим именом.
Затим је пљачкао обале. Да, ви сте можда у праву, није довољно
допловити до обале — треба натоварити брод благом. Нама
предстоји да завиримо у нови свет — какво благо! Мудрост,
мудрост — ето шта треба понети на нашем броду!
— Тешко да ћу се споразумети с вама, Мстиславе Сергејевићу.
Нисте ви лак човек.
Лос се насмеја:
— Не, ја сам тежак само самом себи, споразумећемо се, драги
пријатељу.
Неко загреба на вратима. Почучнувши од страха, и
поштовања, појави се управник и знацима их замоли да пођу за
њиме. Лос се журно диже, заглади дланом белу косу. Гусев
одлучно зави бркове. Гости прођоше ходницима и степеништем
у удаљени део куће . ..
Управник закуца на ниска врата. Иза њих се зачу ужурбан
сасвим детињи глас. Лос и Гусев уђоше у дугачку белу собу. Зраци
светлости с честицама прашине која је треперила у њима падали
су кроз прозоре таванице на под у мозаику, на коме су се
огледали равни редови књига, бронзане статуе које су стајале

68
између пљоснатих ормана, сточићи на шиљатим ножицама,
замагљена огледала екрана.
Недалеко од врата стајала је млада жена пепељасте косе, у
црној хаљини затвореној до грла, до зглобова на рукама. Над
њеном високо подигнутом косом трепериле су честице прашине
у зраку који је падао на позлаћене повезе књига. То је била она
коју је Марсовац јуче на језеру назвао — Аелита.
Лос јој се дубоко поклони. Не мичући се, Аелита га је гледала
огромним зеницама пепељастих очију. Њено плавичасто бело
дугуљасто лице једва приметно је подрхватало. Помало прћаст
нос и нешто издужена уста били су детињски нежни. Груди под
црним и меким наборима дизале су се и спуштале као при
пењању уз стрму падину.
— Елио утара гер — лаким, као музика нежним гласом, скоро
шапатом проговори она и саже главу тако ниско да јој се видео
потиљак.
У одговор Лос само пукну прстима. Напрегнувши се, он рече,
ко зна због чега, охоло:
— Дошљаци са Земље те поздрављају, Аелита.
Рече и поцрвене. Гусев проговори достојанствено:
— Драго нам је —.командант пука Гусев, инжењер Мстислав
Сергејевић Лос. Дошли смо да вам захвалимо за хлеб и со.
Саслушавши људски говор, Аелита подиже главу, њено лице
постаде спокојније, зенице се смањише. Она ћутке испружи руку,
окрену узани длан нагоре и тако га је држала неко време. Лосу и
Гусеву се учини да се на њеном длану појавила бледо зелена
лопта. Затим Аелита брзо преврну длан и пође дуж полица с
књигама у дубину библиотеке. Гости кренуше за њом.
Сада је Лос запазио да му је Аелита била до рамена, нежна и
лака као оно цвеће с помало горким мирисом које му је она
послала јутрос. Скут њене широке хаљине летео је по мозаику
сјајном као огледало. Осврћући се, она се осмехивала, али су јој
очи биле и даље узбуђене, узнемирене.
Она показа на широку клупу која је стајала у полукружном
проширењу собе. Лос и Гусев седоше. Одмах затим Аелита седе

69
према њима, поред сточића за читање, налакти се на њега, па се
благо и пажљиво загледа у госте,
Тако су ћутали неко време. Лос поче постепено да осећа
спокојство и сласт — ето, тако да седи и гледа ту дивну, чудну
девојку. Гусев уздахну, рече полугласно:
— Добра девојка, врло пријатна девојка.
Тада Аелита проговори, као да се дотакла музичког
инструмента — тако јој је чудесан био глас. Ред за редом
понављала је неке речи, једва приметно мичући уснама. Њене
пепељасте трепавице су се час склапале час се лагано отварале.
Она опет испружи руку са дланом окренутим нагоре. Скоро
истог тренутка Лос и Гусев спазише у удубљењу њеног длана
бледозелену маглену лоптицу величине мале јабуке. Унутар свог
округлог омотача та лоптица се сва кретала и преливала.
Сада су оба госта и Аелита пажљиво гледали ту маглену,
опалну јабуку. Наједном се струје у њој зауставише, избише
тамне мрље. Загледавши се боље, Лос узвикну: на Аелитином
длану лежала је земљина кугла.
— Талцетл — рече она показујући прстом на куглу.
Лопта поче лагано да се окреће. Промакоше контуре
Америке, тихоокеанске обале Азије. Гусев се узбуди.
— То смо ми, ми, Руси — рече он упирући прстом у Сибир.
Као вијугава сенка промаче планински ланац Урала, кончић
доњег тока Волге. Оцрташе се обале Белог Мора.
— Овде — рече Лос и показа на Фински Залив.
Аелита подиже на њега зачуђен поглед. Обртање лопте
престаде. Лос се усредсреди, у памћењу му се појави део
географске карте — и истог тренутка, као отисак његове маште,
појави се на површини маглене лопте црна мрља, кончићи
железничких пруга који се разилазе од ње и — натпис на
зеленкастом пољу — „Петроград”.
Аелита се загледа и заклони лопту — она се сада провидела
кроз њене прсте. Погледавши Лоса, Аелита заврте главом.

70
 — Оејео, хо суа — рече она, и он разумеде: „усредсредите се и
сећајте се”.
Тада он поче да се сећа обриса Петрограда: гранитног кеја,
студених плавих таласа Неве, чамца како рони у њих, дугачких
лукова Николајевског моста како лебде у магли, густог дима
фабрика, измаглице и облака мутног сунчевог заласка, мокре
улице, фирме на бакалници, старог кочијаша на углу.
Подупревши браду, Аелита је ћутке гледала лопту. На њој су
промицала Лосова сећања, час јасна час као избрисана. Појави се
тамно кубе Исаковске саборне цркве, а одмах затим наместо њега
се указа гранитно степениште крај воде, полукружна клупа,
плава девојка како тужна седи, — лице јој задрхта, ишчезе — а
над њом две сфинге са крунама. Промакоше низови бројки,
цртежи плана, појави се разбуктали вигањ, суморни Хохлов како
распирује жар.
Дуго је Аелита гледала чудни живот који је протицао пред
њом у магленим струјама лопте. Наједном слике почеше да се
мешају. У њих су упорно продирале слике сасвим друкчијег
облика: траке дима, одблесак ватре, коњи у трку, неки људи како
јуре, падају. Заклањајући све, изрони брадато лице наливено
крвљу. Гусев гласно уздахну. Аелита се узнемирено окрете према
њему и одмах преврну длан. Лопте нестаде.
Аелита је седела неколико тренутака налакћена, очију
покривених руком. Затим устаде, узе с полице један цилиндар,
извади коштани ваљак и стави га у сто за читање са екраном.
Затим повуче врпцу: горњи прозори у библиотеци застреше се
тамноплавим завесама. Она примаче сточић клупи и окрену
прекидач.
Огледало екрана се осветли, одозго наниже клизиле су по
њему мале фигуре Марсоваца, животиње, куће, дрвеће,
покућанство.
Аелита је изговарала име сваке фигуре. Кад су се фигуре
кретале и долазиле једна с другом у додир, изговорила би глагол.
Понекад су се слике смењивале обојеним знацима као у књизи
која пева, и чула се једва чујна музичка фраза — Аелита је тада
именовала појам.

71
 Она је говорила тихим гласом. На екрану су лагано клизиле
слике предмета те чудне азбуке. У тишини, у плавичастом
сумраку библиотеке гледале су Лоса пепељасте очи, Аелитин
глас је продирао у свест силним и нежним чаром. У глави му се
вртело.
Лос је осећао: у мозгу му постаје јасније, као да се диже
маглени вео, и нове речи и појмови утискују се у памћење. Тако
је трајало дуго. Аелита превуче руком преко чела, уздахну и угаси
екран. Лос и Гусев су седели као у магли.
— Идите и лезите да спавате — рече Аелита гостима на оном
језику чији су звуци још били чудни, али чији се смисао већ
пробијао кроз маглу свести.

72
 НА СТЕПЕНИШТУ

Прошло је седам дана.

Када се Лос касније сећао тог времена — оно му је изгледало
као прави сумрак, чудни мир у коме су на јави протицали низови
дивних снова.
Лос и Гусев су се будили рано ујутру. После купања и лаког
доручка ишли су у библиотеку. Пажљиве, умиљате Аелитине очи
дочекивале су их на прагу. Она је говорила скоро већ разумљиве
речи. Осећање неизрецивог спокојства владало је у тишини и
полумраку те собе и тихим речима Аелите — влажан сјај њених
очију се преливао, очи су се шириле и тамо су се низала
сновиђења. Клизиле су сенке по платну. Речи су и мимо воље
продирале у свест.
Речи — најпре само звуци, затим појмови, који као да су
изроњавали из магле — постепено су се пунили соком живота.
Када је сад Лос изговарао име „Аелита”, оно га је узбуђивало
двоструким осећањем: тугом прве речи АЕ, што је значило —
„виђена последњи пут” — и осећајем сребрнасте светлости —
ЛИТА, што је значило „светлост звезде”. Тако се језик новог света
уливао у свест као најтананија материја.
Седам дана трајало је то обогаљивање. Часове су имали ујутру
и после сунчевог заласка — до поноћи, Најзад се Аелита,
очигледно уморила. Осмог дана нико није дошао да буди госте, и
они су спавали до вечери.
Кад се Лос дигао с постеље, кроз прозор су се виделе дуге
сенке дрвећа. Кристалним, једноликим гласом звиждукала је
нека птица. Лос се брзо обуче и, не будећи Гусева, пође у
библиотеку, али на куцање нико не одговори. Тада Лос изиђе у
двориште, први пут за тих седам дана..
Пропланак се благо спуштао ка шумици, ка ниским зградама.
Тамо је, тужно ричући, ишло стадо незграпних дугоруних
животиња „хаши” — полумедведа-полукрава. Ниско сунце је
златило кудраву траву, цела ливада је пламтела влажним

73
златом. На језеру долетеше смарагдни ждралови. У даљини,
окупана сунчевим заласком, оцртала се снежна купа планинског
врха. И ту је владало спокојство, туга дана који је нестајао у миру
и злату.
Лос пође знаном стазицом ка језеру. Са обеју страна стајало је
оно исто азурно дрвеће налик на жалосне врбе; исте развалине је
спазио иза пегавих стабала, ваздух је био исти као и пре — редак,
освежавајући. Али Лосу се чинило да је тек сад угледао ту чудесну
природу — отвориле су се очи и уши — он је дознао имена
ствари.
Пламтећим пегама блештало је језеро кроз грање. Али када је
Лос дошао до воде, сунце је већ било зашло, огњено перје заласка,
језици лаког пламена винуше се, захватише пола неба златним
огњем. Брзо-брзо огањ се покривао пепелом, небо се чистило,
тамнело и, ево, већ су засјале звезде. Чудна слика сазвежђа
одразила се у води. На избочини језера, крај степеништа,
уздизала су се црним обрисима два камена гиганта: стражари
тисућлећа седели су окренути лицем сазвежђима.
Лос приђе степеништу. Очи му се још нису навикле на мрак
који се брзо спустио. Он се налакти на постоље статуе и удисао је
влажан дах језера — помало горак мирис мочварног цвећа.
Одрази звезда у језеру расплињавали су се: над водом је почела
да се пуши прозрачна маглица. А сазвежђа су блистала све
сјајнија, и сада се јасно видело уснуло грање, светлуцави
каменчићи и осмехнуто лице Магацитла што седи.
Лос је гледао и стајао све док му није отекла рука која је
лежала на камену. Тада се он удаљи од статуе, и истог тренутка
спази доле на степеништу Аелиту. Она је седела непомично,
гледајући одразе звезда у црној води.
— Аиу ту ира хасхе, Аелита — проговори Лос, ослушкујући са
чуђењем чудне звуке својих речи. Он их је изговорио као на
мразу, с напором. Његова жеља — могу ли да будем с вама,
Аелита? — сама се претворила у те туђе звуке.
Аелита лагано окрете главу, рече:
— Да.

74
 Лос седе крај ње на степеник. Аелитина коса ја била
покривена црном шиљатом капицом — капуљачом плашта. Лице
се назирало на светлости звезда, али се очи нису виделе — само
велике сенке на очним дупљама.
Хладним гласом, мирно, она упита:
— Ви сте били срећни тамо, на Земљи?
Лос не одговори одмах, пажљиво ју је гледао: њено лице је
било непомично, уста стиснута, са изразом туге.
— Да, — одговори он — био сам срећан.
— У чему је срећа код вас на Земљи?
Лос се опет загледа у њу.
— Код нас на Земљи срећа је вероватно у томе да човек
заборави самога себе. Срећан је онај који у себи осећа пуноћу,
складност и жудњу да живи за оне који дају ту пуноћу, складност,
радост.
Сада се Аелита окрете према њему. Постале су видљиве њене
огромне очи које су са чуђењем гледале тог белокосог дива,
човека.
— Таква срећа долази у љубави према жени.
Аелита се опет окрену на другу страну. Задрхта шиљата
капица на њеној глави. Да се није смејала? Не. Да није заплакала?
Не. Лос се узнемирено промешкољи на маховинастом степенику.
Аелита рече лако уздрхталим гласом:
— Зашто сте напустили Земљу?
— Она коју сам волео умрла је — рече Лос. — Нисам имао
снаге да савладам очајање, живот је за мене постао ужасан. Ја сам
бегунац и кукавица.
Аелита извуче руку испод плашта и стави је на велику Лосову
руку — дотаче је, па опет сакри руку под плашт.
— Знала сам да ће се то догодити у мом животу — проговори
она као да размишља. — Још као девојчица сањала сам чудне
снове. Сањала сам високе зелене планине. Светле реке, не наше.
Облаке, облаке, огромне, беле, и кише — бујице воде. И људе
дивове. Мислила сам да силазим с ума. Касније ми је мој учитељ

75
говорио да је то ашхе, друго чуло вида. У нама, потомцима
Магацитла, живи сећање о другом животу, дрема ашхе као
непроклијало зрно. Ашхе је страшна сила, велика мудрост. Али ја
не знам — шта је то срећа.
Аелита извуче испод плашта обе руке, пљесну њима као дете.
Њена капица опет задрхта.
— Већ много година долазим ноћу на ово степениште, гледам
звезде. Ја знам много. Уверавам вас, знам оно што ви никада
нећете моћи и не треба да сазнате. Али била сам срећна онда кад
сам у детињству сањала облаке, облаке, бујице киша, зелене
планине, дивове. Учитељ ме је опомињао: рекао ми је да ћу
пропасти. — Она окрену лице према Лосу и наједном се осмехну.
Лоса обузе страх: тако је чудесно лепа била Аелита, тако се
опасан горко-слатки мирис ширио од њеног плашта с
капуљачом, од руку, лица, даха.
— Учитељ је рекао; „Хао ће те уништити.” Та реч значи пад.
Аелита окрете главу на другу страну и намаче капуљачу
плашта ниже, на очи.
После извесног ћутања Лос рече:
— Аелита, причајте ми о свом знању.
— То је тајна, — рече она важно — али ви сте човек, мораћу
много да вам испричам.
Она подиже лице. Велика сазвежђа са обеју страна Млечног
Пута тако су сијала и треперила као да је ветрић вечности
прелазио преко њихових пламичака. Аелита уздахну.
— Слушајте, — рече она — слушајте ме пажљиво и мирно.

76
 ПРВА АЕЛИТИНА ПРИЧА

— Тума, то јест Марс, била је пре двадесет хиљада година

насељена Аолима — наранџастом расом. Дивља племена Аола —
ловаца, који су се хранили џиновским пауцима — живела су у
екваторским шумама и мочварима. Само неколико речи у нашем
језику остало је од тих племена. Други део Аола насељавао је
јужне заливе великог континента. Тамо има вулканских пећина
са сланим и слатководним језерима. Становништво је ловило
рибу и односило је под земљу, бацало у слана језера. У дубини
пећина спасавало се од зимских хладноћа. Још и сада се тамо виде
брежуљци рибљих костију.
Трећи део Аола живео је близу екватора, у подножју планина,
свуда где су из земље избијали гејзири пијаће воде. Та племена
су умела да граде куће, гајила су дугоруне животиње „хаши”,
ратовала с паукождерима и клањала се крвавој звезди Талцетл.
У једном племену, које је насељавало блажену земљу Азору,
појавио се необичан шохо. Он је био син пастира, одрастао је у
планинама Лизиазири, и кад му је било седамнаест година,
спустио се у насеља Азоре, ишао је из града у град и говорио
овако:
„Видех у сну: отвори се небо и паде звезда. Потерах моје хаши
на оно место где је пала звезда. Тамо угледах Сина Неба како
лежи на трави. Он беше висока раста, лице му је било бело као
снег на планинским врховима. Он диже главу, и ја видех да из
његових очију избија светлост и безумље. Уплаших се и падох
ничице, и дуго сам лежао као мртав. Чух како Син Неба узе моју
палицу и потера моје хаши, и земља је дрхтала под његовим
ногама. И још чух његов громки глас, он говораше: „Ти ћеш
умрети, јер ја то хоћу.” Али ја пођох за њиме, јер ми је било жао
мојих хаши. Бојао сам се да му се приближим: из његових очију
избијао је огањ гнева, и сваки пут сам падао ничице да бих остао
жив. Тако смо ишли неколико дана, удаљавајући се из планина у
пустињу.

77
 Син Неба је ударао палицом о камен, и извирала је вода. Хаши
и ја смо пили ту воду. И Син Неба ми рече; „Буди мој роб.” Тада ја
почех да напасам његове хаши, а он ми је бацао остатке хране.”
Тако је говорио пастир становницима градова. И још је
говорио:
„Кротке птице и мирне звери живе не знајући кад ће
наступити пропаст. Али грабљиви ихи је већ раширио оштра
крила над ждралом, и паук је исплео мрежу, и очи страшнога ча
сијају кроз плаво растиње. Бојте се! Ви немате тако оштрих
мачева да бисте поразили зло, немате тако чврстих зидова да
бисте се заклонили од њега, немате тако дугих ногу да бисте
побегли од зла. Ја видим на небу огњену пругу и зли Син Неба
пада у ваша насеља. Његово око је као црвени огањ Талцетла."
Становници мирне Азоре подизали су у ужасу руке слушајући
те речи. Пастир је говорио још:
„Када те крвожедни ча тражи очима кроз растиње — постани
сен и нос чаа неће осетити мирис твоје крви. Када се ихи спушта
из ружичастог облака — постани сен и очи ихија ће те узалуд
тражити у трави. Када на светлости два месеца — олоа и литхе
— зли паук цитли плете ноћу паучину око твоје колибе —
постани сен, и цитли те неће ухватити. Постани сен, бедни сине
Туме. Само зло привлачи зло. Удаљи од себе све што је сродно злу.
Закопај своје несавршенство под прагом колибе. Иди на велики
гејзир Соам и умиј се. И постаћеш невидљив за злог Сина Неба —
залуд ће његово крваво око продирати кроз твоју сен.”
Становници Азоре слушали су пастира. Многи су пошли за
њиме на округло језеро, ка великом гејзиру Соаму.
Тамо су неки питали: „Како се зло може закопати под прагом
колибе?” Други су се срдили и викали пастиру: „Ти обмањујеш:
увређени сиромаси су те подговорили да успаваш нашу будност
и завладаш нашим домовима.”
Трећи су се договарали: „Одвешћемо безумног пастира на
стену и бацићемо га у језеро, нека он сам постане сен.” Чувши то,
пастир би узимао улу, дрвену фрулу испред које су на једном
троуглу биле затегнуте струне, седао би међу срдите,
раздражене и колебљиве и почињао да свира и пева. Свирао је он
78
и певао тако дивно да би птице умукле, ветар се стишао, стадо
полегало и сунце се заустављало на небу. Сваком од слушалаца
се чинило у том часу да је већ закопао своје несавршенство под
прагом колибе.
Три године је проповедао пастир. Четврте године су из
мочвари изишли паукождери и напали на становнике Азоре.
Пастир је ишао кроз насеља и говорио: „Не прекорачујте праг,
бојте се зла у себи, бојте се да не изгубите чистоту.” Слушали су
га, и било је таквих који нису хтели да се одупру паукождерима,
и дивљаци су их побили на праговима колиба. Тада су старешине
градова, договоривши се, ухватили пастира, одвели га на стену и
бацили у језеро.
Пастирово учење раширило се далеко изван граница Азоре.
Чак су и становници поморских пећина урезивали на стенама
лик пастира који свира на улу. Али дешавало се и то да су вође
неких племена кажњавале смрћу поклонике пастира, јер су
његово учење сматрали као безумно и опасно. И ево, наступио је
час испуњења пророчанства. У летописима тог доба каже се:
„Четрдесет дана и четрдесет ноћи падали су на Туму Синови
Неба. Звезда Талцетл рађала се после вечерње румени и горела
необичним сјајем, као гневно око. Многи Синови Неба падали су
мртви, многи су гинули на стењу, давили се у Јужном Океану, али
многи су доспели на површину Туме и били живи.”
Тако прича летопис о великој сеоби Магацитла, то јест једног
племена земаљске расе која је пропала од потопа пре двадесет
хиљада година.
Магацитли су летели у бронзаним апаратима јајастог облика,
искоришћујући за кретање силу распадања материје. Четрдесет
дана напуштали су они Земљу.
Мноштво џиновских јаја изгубило се у звезданим
просторима, мноштво се разбило о површину Марса. Мали број
се без оштећења спустио на равнице екваторског континента.
Летопис каже:
„Они изиђоше из јаја, велики растом и црнокоси. Синови Неба
имађаху жута и пљосната лица. Труп и колена покриваше им

79
бронзани панцир. На шлему су имали гребен, и шлем им се
надносио над лице. У левој руци Син Неба држаше кратак мач, у
десној замотуљак с формулама које су уништиле бедни и
непросвећени народ Туме.“
Такви су били Магацитли, свирепо и моћно племе. На Земљи,
на континенту који је потонуо на дно океана, они су владали
градом Сто Златних Врата.
Овде, изишавши из бронзаних јаја, они су пошли на насеља
Аола и узимали су што су хтели, и убијали оне који би им се
одупирали. Отерали су стада хашија у равнице и почели да копају
бунаре. Узорали су поља и засејали их јечмом. Али у бунарима је
било мало воде, зрна јечма пропала су у сувом и неплодном
земљишту. Тада су они рекли Аолима да оду у равницу, копају
канале за наводњавање и граде велике резервоаре за воду.
Нека племена су послушала и пошла да копају. Друга су рекла:
„Нећемо послушати и побићемо дошљаке.” Војска Аола изиђе у
равницу и прекри је као облак.
Дошљака је било мало. Али они су били јаки као стена, моћни
као таласи океана, свирепи као бура. Они распршише и
уништише војску Аола. Пламтела су насеља. Разбежала се стада.
Из мочвари су изишли свирепи ча и растрзали децу и-жене.
Пауци су плели мреже око опустелих колиба. Лешинари — ихи —
угојили су се и нису могли да лете. Наступао је крај света.
Тада се сетише пророчанства: „Постани сен за зло, бедни сине
Туме, и крваво око Сина Неба залуд ће продирати кроз твоју сен.”
Велики број Аола пође на велики гејзир Соам. Многи су одлазили
у планине и надали се да ће у магловитим клисурама чути песму
уле, која чисти од зла. Многи су делили између себе имовину.
Тражили су добро у себи и један у другом, и с песмама, са сузама
радости поздрављали добро. У планинама Лизијазире пастирови
верници саградише Свети Праг, под којим је лежало зло. Три
прстена ватри које се нису гасиле чувало је Праг.
Војска Аола изгибе. У шумама су били уништени паукождери.
Остаци рибара помораца остадоше робови. Али
Магацитли нису дирали пастирове вернике, нису се
дотицали Светог Прага, нису се приближавали гејзиру Соаму,
80
нису улазили у дубину планинских кланаца, где је у подневни час
ветар разносио тајанствене звуке — песму уле.
Тако је минуло много крвавих и жалосних година.
Дошљаци нису имали жена — завојевачи су морали да изумру
не оставивши потомства. И гле, у планинама где су се сакривали
Аоли појави се гласник — Магацитл прекрасна лика. Био је без
шлема и мача. У руци је држао трску с пређом привезаном за њу.
Он се приближи ватрама Светог Прага и стаде да говори Аолима
који су се сакупили из свих кланаца.
„Моја глава је откривена, моје груди обнажене — смрвите ме
ма чим, ако изрекнем лаж. Ми смо моћни. Ми смо владали
звездом Талцетл. Прелетели смо звездани пут који се зове
Млечни Пут. Покорили смо Туму и уништили племена која су нам
била непријатељи. Почели смо да градимо резервоаре за воду и
велике канале да бисмо сакупљали воду и наводњавали досад
неплодне равнице Туме. Саградићемо велики град Соацеру, што
значи Сунчано Насеље, даћемо живот сваком ко хоће живота. Али
ми немамо жена и морамо умрети не извршивши планове. Дајте
нам ваше девице, и ми ћемо изродити с њима моћно племе, оно
ће населити континенте Туме. Дођите к нама и помозите нам да
градимо.”
Гласник стави трску с пређом крај ватре и седе лицем према
Прагу. Очи су му биле затворене. И сви видеше на његовом челу
треће око као упаљено, покривено танком кожицом.
Аоли су се саветовали и говорили између себе: „У планинама
нема довољно хране за стоку и мало је воде. Зими се смрзавамо у
пећинама. Јаки ветрови односе наше колибе у бездане кланце.
Послушајмо гласника и вратимо се старим згариштима.”
Аоли изиђоше из планинских кланаца на равницу Азоре,
гонећи пред собом стадо хашија. Магацитли узеше девице Аоле и
изродише с њима плаво племе Гор. Тада је отпочела градња
шеснаест џиновских циркова Ро, у које се сакупљала вода за
време топљења снега на Половима. Неплодне равнице биле су
испресецане каналима и наводњене.
Из пепела изникоше нова насеља Аола. Поља су давала богату
жетву.
81
 Биле су подигнуте зидине Соацере. За време градње циркова
и зидина Магацитли су употребљавали џиновске машине-
дизалице, које су стављали у покрет чудним механизмима.
Снагом знања Магацитли су могли да премештају огромно
камење и изазивају рашћење биљака. Они су записали своје
знање у књиге обојеним мрљама и звезданим знацима.
Када је умро последњи дошљак са Земље — с њим је нестало
и Знање. Тек после двадесет столећа ми, потомци племена Гор,
опет смо прочитали тајне књиге Атланта.

82
 СЛУЧАЈНО ОТКРИЋЕ

У сумрак, не знајући шта да ради, Гусев поче да лута по

собама. Кућа је била велика, чврсто саграђена — за зимско
становање. У њој је било много пролаза, степеништа, празних
дворана, галерија, у којима је владала мртва тишина. Гусев је
тумарао, загледао, зевао:
„Богато живе ђаволи, али досадно.”
У удаљеном делу куће чули су се гласови, лупа кухињских
ножева, звека посуђа. Пискав управников глас сипао је птичје
речи, грдио некога. Гусев дође до кухиње, ниско засвођене собе.
У дубини кухиње пламсао је зејтињав пламен изнад тигања.
Гусев застаде на вратима, омириса. Управник и куварице, који су
се свађали, заћуташе и с неким страхом се повукоше у дубину
сводова.
— Дима има овде код вас, — рече им Гусев на руском — треба
да поставите штит над штедњаком. Ех, варвари, а још сте ми неки
Марсовци!
Одмахнувши руком на њихова преплашена лица, он изиђе на
споредни улаз, седе на камене степенице, извади своју омиљену
табакеру, запали цигарету.
Доле на пропланку, на ивици шуме, дечак пастир је трчећи и
узвикујући, терао у стају од цигала хашије који су мукло рикали.
Оданде је, стазицом кроз високу траву, ишла према њему жена са
две ведрице млека. Ветар је надимао њену жуту кошуљу, тресао
кићанку смешне капице на јаркориђој коси. Она застаде, спусти
ведрице и стаде да се брани од неког инсекта заклањајући
лактом лице. Ветар јој подиже скут. Она чучну, смејући се, узе
ведрице и опет потрча. Спазивши Гусева, откри беле зубе у
веселом осмеху.
Гусев ју је звао Ихошка, ма да је њено име било Иха, она је
била управникова нећака, смешљива, црнпурастоплавичаста
пуначка девојка.

83
 Она живо протрча поред Гусева — само је набрала нос на
његову страну. Гусеву се прохте да је пљесне позади, али се
уздржа. Седео је, пушио, чекао.
И заиста, Ихошка се ускоро опет појави с корпицом и
ножићем. Седе близу Сина Неба и стаде да чисти поврће. Њене
густе трепавице су подрхтавале. По свему се видело да је весела
девојка.
— Зашто су код вас на Марсији жене некако плаве?
— упита је Гусев на руском. — Глупа си ти, Ихошка, не
разумеш прави живот.
Иха му одговори, и Гусев као кроз сан разумеде њене речи:
— У школи сам учила веронауку, тамо се говорило да су
Синови Неба зли. У књигама пише једно, а у ствари испада друго.
Синови Неба нису нимало зли.
— Да, добри су — рече Гусев зажмиривши на једно око.
Иха се зацени од смеха, љуска је брзо летела испод њеног
ножића.
— Мој ујак каже да ви, Синови Неба, можете да убијате
погледом? Некако не примећујем то.
— Је л те? А шта примећујете?
— Слушајте, одговарајте ми на нашем језику, — рече Ихошка
— на вашем не разумем.
— А мени некако испада нескладно кад говорим на вашем
језику.
— Шта сте рекли? — Иха остави ножић, толико ју је надуо
смех. — Ја мислим да је код вас на Црвеној Звезди све исто овако.
Тада Гусев кашљуцну, примаче се ближе. Иха узе корпу и
одмаче се. Гусев кашљуцну и још више се примаче. Она рече:
— Исцепаћете одело пузећи по степеницама.
Можда је Иха рекла то некако друкчије, али Гусев је баш тако
разумео.
Он је седео сасвим близу. Ихошка кратко уздахну. Наже главу
и уздахну јаче. Тада Гусев брзо погледа унаоколо, па је ухвати за
рамена. Она се одмах забаци натраг, разрогачи очи. Али он је врло

84
снажно пољуби у уста. Иха свом снагом притиште уза се корпу и
ножић.
— Тако, Ихошка! — Она скочи и побеже.
Гусев је седео и даље, чупкајући брчиће. Смешио се. Сунце је
залазило. Осуле су се звезде. До самих степеница пришуњала се
нека дугачка длакава зверчица и гледала Гусева фосфорним
очима. Гусев се помаче — зверчица зашишта, нестаде као сен.
— Да, ипак треба оставити те ситнице — рече Гусев. Повуче
каиш и пође у кућу. У ходнику одмах искрсе пред њега Ихошка.
Он је позва прстом и они пођоше кроз ходник. Мрштећи се од
напора, Гусев поче да говори на марсовском:
— Ти, Ихошка, да знаш: ако се деси што, оженићу се тобом.
Слушај ти мене. (Ихошка се окрену лицем према зиду, приби
главу уза њ. Он је одвоји од зида, чврсто је ухвати за руку).
Причекај, немој да забијаш нос у зид — још се нисам оженио.
Слушај, ја, Син Неба, нисам дошао овамо због ситница. Имам у
плану велике послове с вашом планетом. Али ја сам овде нов
човек, не знам ред. Ти мораш да ми помогнеш. Само, пази, немој
да лажеш. Ево шта да ми кажеш — ко је наш домаћин?
— Наш домаћин, — одговори Иха, слушајући с напором чудни
Гусевљев говор — наш домаћин је владар свих земаља Туме.
— Ето ти сад! — Гусев застаде. — Лажеш? (Почеше се иза уха.)
Како се званично зове? Краљ, како ли? Какву има дужност?
— Зове се Тускуб. Он је Аелитин отац. Председник Вишег
савета.
— Тако. Разумем.
Гусев је неко време ишао ћутке.
— Ево шта, Ихошка, видео сам да у оној соби код вас стоји
огледало од мат-стакла. Интересује ме да погледам у њега.
Покажи ми како се укључује.
Они уђоше у уску полумрачну собу са ниским наслоњачама.
На зиду се белело замагљено огледало. Гусев се завали у
наслоњачу ближе екрану. Иха упита:
— Шта би хтео да види Син Неба?

85
 — Покажи ми град.
— Сада је ноћ, рад је свуда завршен, фабрике и магазини су
затворени, тргови су празни. Можда — забаве?
— Показуј забаве.
Иха углави „штекере“ у таблу с бројчаником и, држећи крај
дугачке врпце, одмаче се до наслоњаче, у којој је, испружених
ногу, седео Син Неба.
— Народно весеље — рече Иха и повуче врпцу.
Разлеже се снажна бука — мрзовољни хиљадугласни жагор
гомиле. Огледало се осветли. Откри се сувише велика
перспектива засвођених стаклених кровова. Широки снопови
светлости падали су на огромне плакате, натписе, колутове
разнобојног дима који се извијао. Доле су врвеле главе, главе,
главе. Понегде су, као слепи мишеви, пролетале горе-доле
крилате прилике. Стаклени сводови, укрштени зраци светлости,
вртлози гомиле удаљавали су се у дубину, нестајали у
прашњавој, димљивој магли.
— Шта раде они? — повика Гусев из свег гласа — тако је
велика била бука.
— Они удишу драгоцени дим. Видите колутове дима? — то
пуше лишће хавре. То је драгоцени дим. Он се назива димом
бесмртности. Ко га удише, види необичне ствари: изгледа ти да
никад нећеш умрети — таква се чуда могу видети и разумети.
Многи чују звуке уле. Нико нема права да пуши хавру код своје
куће — за то се кажњава смрћу. Једино Виши савет дозвољава
пушење, само дванаест пута годишње пали се у овој кући лишће
хавре.
— А шта раде они тамо?
— Они окрећу бројчане точкове. Погађају бројке. Данас свако
може да замисли број — онај ко одгонетне заувек се ослобађа
рада. Виши савет му поклања дивну кућу, поље, десет хашија и
крилати чамац. Огромна .је срећа погодити.
Објашњавајући, Иха седе на наслон фотеље. Гусев је одмах
загрли око паса. Она покуша да се извуче, али се онда смири,
седела је кротко. Гусев се много ишчуђавао чудима у замагљеном

86
огледалу: „Ах ђаволи, ах безобразници!“ Затим замоли да му
покаже још нешто.
Иха сиђе с наслоњаче и, угасивши огледало, дуго је баратала
око табле с бројчаницима: није могла да погоди „штекерима“
рупе. Кад се вратила до наслоњаче и опет села на наслон, вртећи
у руци лоптицу на врпци, лице јој је било мало занесено. Гусев
погледа на њу одоздо нагоре и осмехну се. Тада се у њеним очима
појави ужас.
— Време ти је, девојко, да се удаш.
Ихошка скрену поглед устрану и уздахну. Гусев поче да је
милује по леђима, осетљивим као у мачке.
— Ах, ти, моја добра, лепа, плава.
— Гледајте, ево и ово је занимљиво — проговори она слабим
гласом и повуче за врпцу.
Половину осветљеног огледала заклањала су нечија леђа.
Чуо се ледени глас који је лагано изговарао речи. Леђа се
заљуљаше, одмакоше од површине огледала. Гусев угледа део
великог свода, који се у дубини ослањао на квадратни стуб, део
зида покривен златним натписима и геометријским фигурама.
Доле, око стола, седели су оборене главе они исти Марсовци који
су на степеништу мрачне зграде дочекали брод с људима.
Пред столом, застртим златотканом материјом, стајао је
Аелитин отац Тускуб. Његове танке усне су се кретале, мицала се
и црна брада на златом опшивеном огртачу. Он сав као да је био
од камена. Потамнеле мрачне очи гледале су непомично преда
се, право у огледало. Тускуб је говорио, и његове оштре речи биле
су неразумљиве, али страшне. Он понови неколико пута
„Талцетл“, и спусти руку са замотуљком стиснутим у песници као
да хоће некога да смрви. Марсовац широког бледог лица, који је
седео преко пута њега, диже се, и гледајући беличастим очима у
Тускуба, бесно викну:
— Не они, него ти!
Ихошка се трже. Она је седела лицем према огледалу, али
нити је шта видела нити чула: велика рука Сина Неба миловала
ју је по леђима. Кад у огледалу одјекну узвик, и Гусев неколико

87
пута упита: „О чему, о чему они говоре?“ Ихошка, као да се
пробудила, отвори уста, загледа се нетремице у огледало.
Наједном она тужно узвикну и повуче врпцу.
Огледало се угаси.
— Погрешила сам... Нехотице сам спојила... Ниједан шохо не
сме да слуша тајне Вишег савета. — Ихошки су цвокотали зуби.
Она зари прсте у риђу косу и шапташе у очајању: — Погрешила
сам. Нисам крива. Послаће ме у пећине, у вечне снегове.
— Ништа, ништа, Ихошка, нећу рећи никоме — Гусев је приви
уза се и миловао ју је по коси, топлој и мекој као у ангорске мачке.
Ихошка се смири, затвори очи.
— Ах, лудице, ах, девојчице! Нит си зверка нит човек — не
знам шта си. Плава, глупа.
Чешао ју је прстима иза уха, уверен да јој је то пријатно.
Ихошка скупи ноге, сави се у клупче. Очи су јој сијале као у
зверчице коју је малочас видео. Гусева ухвати страх.
У то се зачуше кораци и гласови Лоса и Аелите. Ихошка сиђе
с наслоњаче и несигурним кораком пође вратима.
Те исте ноћи, дошавши код Лоса у спаваћу собу, Гусев рече:
— Наше ствари не стоје баш сасвим добро, Мстиславе
Сергејевићу. Ја сам ту наговорио једну девојку да укључује
огледало, и баш смо налетели на седницу Вишег савета. Понешто
сам разумео. Треба да предузмемо мере, убиће нас они,
Мстиславе Сергејевићу, верујте, и — тиме ће се свршити.
Лос је слушао, а није чуо: сањалачким погледом гледао је у
Гусева. Он забаци руке иза главе:
— Чаролије, Алексеју Ивановићу, чаролије. Деде, угасите
светлост.
Гусев постоја, рече мрачно:
— Тако.
И оде да спава.

88
 АЕЛИТИНО ЈУТРО

Аелита се пробуди рано. Лежала је налакћена. Њена широка

постеља, отворена са свих страна, стајала је, као обично, на
узвишењу насред спаваће собе. Таваница је прелазила у висок
мермерни отвор, налик на бунар, ода -тле је падала јутарња
светлост. Зидови спаваће собе, покривени бледим мозаиком,
остајали су у полумраку — сноп светлости спуштао се само на
снежно-бело постељно рубље, јастучиће, на пепељасту Аелитину
главу наслоњену на руку.
Она је рђаво провела ноћ. Одломци чудних и немирних
сновиђења промицали су у нереду испред њених затворених
очију. Сан јој је био танан као водени мехур. Сву ноћ је осећала
како спавајући посматра заморне слике, и мислила је у полусну:
какви залудни снови!
Када се отвор на таваници озарио јутарњим сунцем и
светлост пала на њену постељу, Аелита уздахну, сасвим се
расани, и сада је лежала непомично. Мисли су јој биле јасне, али
јој је у крви још увек струјао нејасан немир. То је било врло, врло
рђаво.
„Немир крви, помрачење разума, непотребни повратак у оно
што је давно, давно преживљено. Немир крви — повратак у
планинске кланце стадима, ватрама. Пролећни ветар, немир и
зачеће. Рађати, одгајити бића за смрт, сахрањивати их, и опет —
немир, материнске муке. Непотребно, слепо продужење живота.“
Тако је размишљала Аелита, и њене мисли су биле мудре, али
немир није пролазио. Тада она изиђе из постеље, навуче плетене
папуче, баци огртач на гола рамена, пође у купатило, свуче се, уви
косу у чвор и стаде да се спушта мермерним степеницама у басен.
На доњој степеници застаде: било је пријатно стајати под
зраком сунчеве светлости која је продирала кроз прозор.
Немирни одсјаји треперили су на зиду. Аелита погледа у
плавичасту воду и угледа у њој своју слику, зрак светлости падао

89
јој је на трбух. Њена горња усна се трже са гађењем. Аелита се
баци у прохладну воду басена.
Купање ју је освежило, мисли су се вратиле на дневне бриге.
Она је свако јутро разговарала с оцем — тако је било уобичајено.
Мали екран је стајао у њеној соби.
Аелита сед е за тоалетно огледало, доведе у ред косу, истрља
мирисавом машћу, а затим цветном есенцијом лице, врат и руке,
погледа испод ока на себе, намршти се, примаче сточић са
екраном и укључи таблу с бројчаником.
На замагљеном огледалу појави се познати очев кабинет:
ормани с књигама, картограми и планови на обртним призмама.
Уђе Тускуб, седе за сто, одмаче лактом рукописе и нађе очима
Аелитине очи. Осмехну се углом дугих, танких усана:
— Како си спавала, Аелита?
— Добро. У кући је све добро.
— Шта раде Синови Неба?
— Спокојни су и задовољни. Још спавају.
— Дајеш ли им и даље часове језика?
— Не, инжењер говори слободно. За његовог сапутника је ово
довољно знања.
— Они још не желе да напусте мој дом?
— Не, не, о, не.
Аелита је одговорила сувише журно. Мрачне Тускубове очи
се зачуђено раширише. Под његовим погледом Аелита поче да
узмиче док јој леђа не додирнуше наслон. Отац рече:
— Ја те не разумем.
— Шта не разумеш? Оче, зашто ми не кажеш све? Шта си
наумио да учиниш с њима? Молим те...
Аелита не доврши — Тускубово лице се унакази као да је
огањ беса био прешао преко њега. Огледало се угаси. Али Аелита
је још увек пажљиво гледала у његову замагљену површину, још
увек је видела очево лице, страшно за њу, страшно за све живе.
— То је ужасно, — проговори она — то ће бити ужасно. — Она
се брзо диже, али опусти руке и опет седе.

90
 Нејасни немир још јаче овлада њоме. Раширеним зеницама
гледала је себе у огледалу. Немир јој је шумео у крви, пробијао је
као језа. „Како је то рђаво, узалудно.“
И против њене воље појави се пред њом, као сан те ноћи, лице
Сина Неба: крупно, снежне косе, са низом несхватљивих промена,
са очима час тужним час нежним, натопљеним сунцем Земље,
влагом Земље — очи страшне као магловити понори, олујне очи
што руше разум.
Аелита затресе главом. Срце јој је лупало страшно, потмуло.
Нагнувши се над таблицом с бројчаником, она укључи мале
полужице. У замагљеном огледалу појави се зборана прилика
старчића који је дремао у наслоњачи, усред мноштва јастучића.
Светлост је падала кроз прозорче на његове осушене руке које су
лежале поврх чупавог покривача. Старчић се трже, поправи
наочаре које су му биле склизнуле, погледа изнад стакла на
екран и безубо се осмехну.
— Шта хоћеш, дете моје?
— Учитељу, мучи ме немир, — рече Аелита — јасноћа мисли
ме напушта. Ја нећу то, ја се бојим, али не могу.
— Збуњује те Син Неба?
— Да. Збуњује ме у њему оно што не могу да разумем.
Учитељу, малочас сам разговарала с оцем. Он је био неспокојан.
Осећам: код њих је борба у Вишем савету. Бојим се да Савет не
донесе ужасну одлуку. Помози!
— Ти си малочас рекла да те Син Неба збуњује. Биће боље ако
он сасвим ишчезне.
— Не! — Аелита је то рекла брзо, оштро, узбуђено.
Старчић се натмури под њеним погледом. Неколико
тренутака жвакао је својим збораним устима.
— Ја слабо схватам ток твојих мисли, Аелита, у твојим је
мислим двојство и противречност.
— Да, осећам то.
— Ето, то је најбољи доказ да ниси у праву. Највиша мисао је
јасна, бестрасна и непротивречива. Ја ћу учинити ако желиш и
поразговараћу с твојим оцем. И он је страстан човек, а то може да

91
га доведе до поступака који не одговарају мудрости и
праведности.
— Надаћу се.
— Умири се, Аелита, и буди пажљива... Погледај у дубину саме
себе. У чему се састоји твој немир? Са дна твоје крви подиже се
древни талог — црвена тама — то је жудња за продужењем
живота. Твоја крв је узбуркана...
— Учитељу, он ме збуњује нечим другим.
— Ма каквим те узвишеним осећањем он збунио — у теби ће
се пробудити жена и ти ћеш пропасти. Само хладноћа мудрости,
Аелита, ,само спокојно духовно посматрање неминовне пропасти
свега што живи — тог тела прожетог салом и пожудом, само
очекивање када ће твој дух, већ савршен, коме није више
потребно бедно искуство живота, отићи изван граница сазнања,
престати да постоји — ето, у томе је срећа. А ти хоћеш повратак.
Бој се тог искушења, дете моје. Лако је пасти, брзо се може
скотрљати с планине, али је успон спор и тежак. Буди мудра.
Аелита је слушала, глава јој се повијала...
— Учитељу, — наједном рече она, а усне јој задрхташе, очи се
налише тугом — Син Неба је говорио да они на Земљи знају
нешто што је више од разума, више од знања, више од мудрости.
А шта је то — нисам разумела. Отуда мој немир. Јуче смо били на
језеру, родила се Црвена Звезда, он је показао на њу руком и
рекао: „Она је окружена маглом љубави. Људи који познају
љубав, не умиру.“ Туга ми је растргла груди, учитељу.
Старчић се намршти, дуго је ћутао — само су се без престанка
мицали прсти на његовој осушеној руци.
— Добро, — рече он — нека ти Син Неба да то знање. Не
узнемиравај ме док не сазнаш све. Буди опрезна.
Огледало се угаси. У соби завлада тишина. Аелита узе
марамицу с колена и обриса њоме лице. Затим погледа на себе —
пажљиво, строго. Обрве јој се подигоше. Она отвори малу кутију
и ниско се наже над њом, пребирајући по стварчицама. Нађе и
стави око врата сићушну, опточену племенитим металом, суву

92
шапицу чудесне зверке индри, која по древном веровању много
помаже женама у тешким тренуцима.
Аелита уздахну и оде у библиотеку. Лос јој се диже у сусрет
од прозора где је седео с књигом. Аелита га погледа: велики,
добар, узнемирен. Срце јој обузе врелина. Она стави руку на
груди, на шапицу чудесне зверке, и рече:
— Јуче сам обећала да ћу вам испричати о пропасти
Атлантиде. Седите и слушајте.

93
 ДРУГА АЕЛИТИНА ПРИЧА

— Ево шта смо прочитали у шареним књигама — рече

Аелита. — У она далека времена центар света на земљи био је
град Сто Златних Врата, који сад лежи на дну океана. Из града се
ширило знање и саблазни раскоши.
Он је привлачио себи племена која су насељавала Земљу и
распаљивао у њима првобитну похлепу. Долазило је време, и
млади народ је нападао на владаре и заузимао град. Светлост
цивилизације се привремено гасила. Али пролазило је време, и
она се опет распламсавала с новим сја]ем, обогаћена свежом
крвљу победника. Протицала су столећа, и опет су се хорде
номада надносиле као облак над вечним градом.
Први оснивачи града Сто Златних Врата били су афрички
црнци из племена Земље. Они су сматрали себе за млађу грану
црне расе која је у најдубљој древности насељавала континент
Гвандану, потонуо у таласима Тихог Океана. Преостали делови
црне расе распали су се на мноштво племена. Многи од њих
подивљали су и изродили се. Али је ипак у крви Црнаца живело
сећање на велику прошлост.
Људи Земље били су високог раста и огромне снаге. Они су се
одликовали једном необичном особином: могли су на растојању
да осећају и облик предмета, као што магнет осећа присутност
другог магнета. Ту особину развили су за време живота у тамним
пећинама тропских шума.
Спасавајући се од отровне муве гох, племе Земље изишло је
из шума и кретало се на запад док није наишло на предео погодан
за живот. То је била брежуљкаста висораван коју су натапале две
огромне реке.
Ту је било много плодова и дивљачи, у планинама — злата,
олова и бакра. Шуме, брежуљци и тихе реке били су лепи и без
смртоносних грозница.

94
 Људи Земље подигли су зид за одбрану од дивљих звери и
саградили од камења високу пирамиду као знак да је то место
сигурно.
На врху пирамиде поставили су стуб са китом перја птице
клитли, заштитнице племена, која их је на путу спасавала од муве
гох. Вође Земље украшавале су главу перјем и давале себи имена
птица.
Западно од висоравни лутала су црвенокожа племена. Људи
Земље нападали су на њих, заробљавали их и присиљавали
заробљенике да ору земљу, граде куће, ваде руду и злато. Слава
града ширила се далеко на запад, и он је уливао страх
црвенокошцима, јер су људи Земље били снажни, умели су да
погађају мисли непријатеља и да убијају на далеком растојању,
бацајући савијен комад дрвета. Они су пловили широким рекама
у чамцима од коре дрвећа и сакупљали данак од црвенокожаца.
Потомци племена Земље украсили су град округлим каменим
зградама покривеним трском. Ткали су савршена вунена одела и
умели да записују мисли помоћу сликања предмета: то знање
носили су у дубини свести, као давно осећа1ве на ишчезлу
цивилизацију.
Прошли су векови. И гле — на Западу се појавио велики вођа
црвених. Звали су га Уру. Он се родио у граду, али је још као дечак
отишао у степе, код ловаца и номада. Уру је окупио безбројне
гомиле ратника и кренуо да освоји град.
Потомци племена Земље употребљавали су у одбрани све
своје знање: сатирали непријатеље ватром, натеривали на њих
стада разбеснелих бивола и расецали их бумеранзима који су
летели као муња... Али црвенокошци су били моћнији бројем и
похлепом. Они су завладали градом и опљачкали га. Уру се
прогласио вођом света. Он је наредио црвеним ратницима да
узму девојке племена Земље. Остаци побеђених, који су се
скривали по шумама, вратили су се у град и почели да служе
победницима.
Црвени су примили знања, обичаје и вештине племена
Земље. Помешана крв дала је дуги низ управљача и завојевача.

95
Тајанствена способност осећања природе ствари преносила се с
поколења на поколење.
Војсковође династије Уру прошириле су државу: на западу су
уништили номаде, а на обалама Тихог Океана подигли пирамиде
од земље и камена. На истоку су потискивали црнце. На обалама
Нигере и Конга, у стеновитом приморју Средоземног Мора, које
је шумело тамо где је сада пустиња Сахара, саградили су јаке
тврђаве. То је било доба ратова и грађења.
Земља племена Земље звала се тада Хамаган. Град је био
опасан новим зидом и на њему је било направљено сто врата
обложених златним плочама. Народи целога света стицали су се
тамо, привучени похлепом и радозналошћу. Међу мноштвом
племена која су тумарала по његовим трговима и разапињала
шаторе под његовим зидинама појавише се дотле невиђени
људи. Они беху маслинасто-црнпурасти, дугуљастих ватрених
очију и кљунастих носева. Били су мудри и лукави. Нико се није
сећао како су они ушли у град. Али није прошао ни век једног
поколења, а наука и трговина града Сто Златних Врата нађоше се
у рукама овог малобројног племена. Они називаху себе „Синови
Аама“.
Најумнији синови Аама прочиташе древне натписе племена
Земље и стадоше да у себи развијају способност упознавања
суштине ствари. Они саградише подземни храм Уснуле Главе
Црнца и почеше да привлаче себи људе — лечили су болесне,
предсказивали судбину и верницима показивали сени
покојника.
Богатством и снагом знања синови Аама дођоше на управна
места државе. Они привукоше на своју страну многа племена и,
истовремено, у самом граду и у разним земљама дигоше устанак
за нову веру. У крвавој борби изгибе династија Уру. Синови Аама
дођоше на власт.
У то прастаро доба догодио се први потрес Земље. На многим
местима у планинама сукну пламен и пепео заклони небо.
Огромни простори на југу атлантског континента потонуше у
Океан. На северу се подигоше с морског дна стеновита острва и

96
спојише се са копном: тако су се образовале контуре европске
равнице.
Сву силу власти синови Аама употребише за стварање
културе међу многобројним племенима која је некада покорила
династија Уру, као и међу онима која су се касније опет
ослободила. Али синови Аама нису волели да ратују. Они су
опремали бродове украшене Главом Уснулог Црнца, товарили на
њих зачине, тканине, злато и слонову кост. Посвећени у култ
пробијали су се лађама у далеке земље као трговци и врачари.
Трговали су, а болесне и сакате лечили бајањем и заклетвама.
Ради заштите робе подизали су у свакој земљи огромну кућу у
облику пирамиде, у коју су уносили Главу Уснулог. Тако су
учвршћивали култ. Ако би се народ побунио против дошљака, с
лађе је силазио одред црвенокожаца у бронзаним оклопима, са
штитовима, у високим шлемовима украшеним перјем и
утеривали страх у кости.
Тако се поново проширила и учврстила држава древног
племена Земље. Сада се она звала Атлантида. На далеком западу,
у земљи црвених, основан је други велики град — Птитлигуа.
Трговачки бродови Атланта пловили су на исток до Индије, где
је још господарила црна раса. На источним обалама Азије они су
први пут видели џинове жута и пљосната лица. Ти људи су
бацали камење на њихове лађе.
Култ Уснуле Главе био је приступачан свима. То је било
главно оруђе силе и власти, али смисао, унутрашња садржина
култа чувани су као највећа тајна. Атланти су одгајали зрно
мудрости племена Земље и били су још на самом почетку пута
који ће довести до пропасти целе расе.
Они су говорили:
„Прави свет ми не видимо, не осећамо, не чујемо; он нема
укуса ни мириса. Прави свет је кретање разума. Почетни и
завршни циљ тог кретања је недокучив: Разум је материја тврђа
од камена и бржа од светлости. Тражећи мир, као свака материја,
разум стада у неку врсту сна, то јест, постаје спорији, то се назива
оваплоћењем разума и материје. На одређеном ступњу дубине
сна разум се претвара у ватру, ваздух, воду, земљу. Од те четири

97
стихије ствара се видљив свет. Ствар је привремено згушњавање
разума. Ствар је језгро сфере разума који се згушњава, слично
округлој муњи, у којој се збија ваздух за време буре.
У кристалу разум се налази у потпуном миру. У
међузвезданом простору разум је у непрестаном кретању. Човек
је веза између та два стања разума. Кроз човека тече бујица
разума у видљиви свет. Ноге човека расту из кристала, његов
трбух је сунце, његове очи — звезде, његова глава — чаша с
ивицама које се простиру у васиону.
Човек је господар света. Њему су потчињене стихије п
кретање. Он управља њима снагом која проистиче из његовог
разума, као што зрак светлости излази из отвора земљаног суда.“
Тако су говорили Атланти. Прост народ није разумевао
њихово учење. Једни су се клањали животињама, други сенима
покојника, трећи идолима, четврти ноћним шумовима, грому и
муњи или јами у земљи. Било је немогуће и опасно борити се
против толиког сујеверја.
Тада су жреци — највиша класа Атланта — схватили да је
потребно да се уведе јасан и разумљив јединствен за све култ.
Они почеше да граде огромне храмове, украшене златом, и да
их посвећују Сунду — оцу и господару живота, гневном и
животворном, које умире и поново се рађа..,
Култ Сунца се ускоро раширио по целој Земљи. Верници су
пролили много људске крви. На крајњем западу, међу црвенима,
Сунце је добило лик змаја обраслог перјем. На крајњем истоку
Сунце — владар сени покојника — добило је лик човека с
птичијом главом.
У центру света, у граду Сто Златних Врата, била је саграђена
степенаста пирамида, толико висока да је њен врх додиривао
облаке — ту су пренели Главу Уснулог. У подножју пирамиде, на
тргу, био је постављен златан крилати бик са човечијим лицем и
лављим шапама. Под њим је вечно горела ватра.
У дане равнодневица, у присуству народа, уз ударање у јајасте
бубњеве и игру обнажених жена — врховни жрец, Син Сунца,

98
Велики владар, убијао је најлепшег младића града и спаљивао га
у трбуху бика.
Син Сунца био је неограничени господар града и земаља. Он
је градио бране и вршио наводњавање, издавао из магацина
храну и одело, одређивао колико је коме потребно земље и стоке.
Многобројни чиновници били су извршиоци његових наређења.
Нико није могао да каже „ово је моје“, јер је све припадало Сунцу.
Рад је био свети закон. Лењост се кажњавала смрћу. У пролеће
је Син Сунца први одлазио у поље, те би са биковима узорао
бразду и посејао зрно кукуруза.
Храмови су били пуни жита, тканина и зачина. Лађе Атланте,
с пурпурним једрима и украшеним ликом змије која у устима
држи Сунце, пловиле су по свим морима и рекама. Настаде дуги
мир. Људи су заборављали како се држи мач у руци. И тада се над
Атлантидом наднесе облак с истока.
На источним висоравнима Азије живело је силно племе
Учкура, жута лица и косих очију. Они су се покоравали жени која
је имала особину да пада у транс. Звала се Су Хутам Лу, што је
значило — „она која говори с Месецом".
Су Хутам Лу је рекла Учкурима:
„Ја ћу вас одвести у земљу где у клисури међу планинама
залази сунце. Тамо пасе толико овнова колико на небу има
звезда, тамо теку реке кумиса, тамо су тако високи шатори да у
сваки може да уђе стадо камила. Тамо још нису били ваши коњи
и ви још нисте захватили шлемом воду из тих река...“
Учкури се спустише са висоравни и нападоше многобројна
скитачка племена жутоликих — покорише их и постадоше
њихове војсковође. Они су говорили побеђенима:
„Пођите с нама у Земљу Сунца коју нам је показала Су Хутам
Лу.“
Поклоници звезда — номади, били су сањалице и
неустрашиви. Они подигоше шаторе и потераше стада на запад.
Лагано је пролазила година за годином. Напред је ишла коњица
Учкура, нападајући, борећи се и рушећи градове. Иза коњаника

99
су се кретала стада и кола са женама и децом. Номади прођоше
поред Индије и преплавише источну европску равницу.
Тамо су многи остали на обалама језера. Најснажнији
продужише према западу. На обалама Средоземног Мора они
срушише прву колонију Атланта и од побеђених сазнадоше где
се налази земља Сунца. Ту је умрла Су Хутам Лу. Са њене главе
скидоше кожу заједно с косом и натакоше на дугачку мотку. Под
тим знамењем кренуше даље, дуж морске обале. Тако дођоше на
крај Европе и са планинских висова угледаше обрисе обетоване
земље. Од дана кад су се Учкури први пут спустили с висоравни
прохујало је сто година.
Скитачи почеше да секу шуме и праве сплавове. На
сплавовима пређоше преко слане топле реке. Ступивши у
обетовану земљу Атлантиду, нападоше свети град Туле. Кад се
успузаше на високе зидине — у граду стадоше да звоне звона:
звоњава беше тако пријатна да жутолики не разрушише град, не
побише становништво и не опљачкаше храмове. Они узеше само
залихе хране и одеће и кретоше даље, на југозапад. Прашина од
њихових кола и стада заклањала је сунце. Напослетку скитачима
препречи пут војска црвенокожаца. Сви у злату и разнобојном
перју, Атланти беху лепи на око, али разнежени. Коњица Учкура
их је све побила. И од тог дана жутолики не беху више
милосрдни, јер су осетили мирис крви Атланата.
Из града Сто Златних Врата послаше гласнике на запад
црвенима, на југ црнцима, на исток племенима Аама и на север
киклопима. Људи су приношени на жртве. На врховима храмова
непрестано су гореле ломаче. Градски становници скупљали су
се око крвавих жртвеника, предајући се лудом игрању, чулним
забавама, опијали су се вином, расипали блага.
Жреци и филозофи припремали су се за велико искушење —
односили су књиге великог Знања дубоко у планине, у пећине, и
закопавали их у земљу.
Отпоче рат.
Исход рата био је већ унапред решен: Атланти су могли само
да бране богатство кога су били пресити, а скитаче је водила
првобитна похлепа и вера у пророчанство. Ипак, борба је била

100
дуга и крвава. Земља је пустошена. Настаде глад и помор. Војске
су се растурале и пљачкале све што су могле. Град Сто Златних
Врата био је заузет на јуриш, а његови зидови сравњени са
земљом. Син Сунца бацио се са врха степенасте пирамиде.
Угасиле су се ватре на врховима храмова. Шака мудраца и
посвећених бежала је у планине, у пећине. Цивилизација је
пропала.
Између порушених дворова огромног града, по трговима
обраслим травом лутале су овце, а жутолики пастир је певао
тужну песму о благословеној обетованој земљи, као степска
фатаморгана, где су поља плава, а небо златно.
Скитачи питаху своје вође:
— Куда ћемо сада?
Вође су им говориле:
— Ми смо вас довели у обетовану земљу — настаните се и
живите мирно.
Но многа скитачка племена не послушаше и кренуше даље на
запад, у земљу Перјаног Змаја, али тамо их уништи владар
Птитлигуе. Неки скитачи допреше до екватора и тамо их
уништише црнци, крда слонова и тропске грознице...
Учкури, вође жутоликих, изабраше најпаметнијега међу
војсковођама и дадоше му власт над покореном земљом. Његово
име беше Тубал. Тубал нареди да се оправе зидине, рашчисте
вртови, поору поља и саграде куће.
Он је прописао многе мудре и просте законе. Тубал је позвао
мудраце и посвећене, који су били побегли у пећине, и рекао им:
„Моје очи и уши отворене су за мудрост.“
Он их је поставио за саветнике, дозволио да се отворе
храмови и на све стране послао гласнике са вешћу да жели мир.
Такав је био почетак трећег, највишег таласа цивилизације
Атланата. У крв многобројних црних, црвених, маслинастих и
белих племена улила се сањалачка, узаврела крв азијских
номада, поклоника звезда, потомака пророчице Су Хутам Лу.
Скитачи су се брзо стапали с другим племенима. О шаторима,
стадима и дивљој слободи остадоше само песме и предања.

101
Појави се ново племе снажних, жутомрких људи црне косе.
Учкури, потомци коњаника и војсковођа, били су аристократија
града. Они су волели науке, уметност и раскош. Улепшали су град
новим зидинама и седмоугаоним кулама, поплочали златом
двадесет и једну степеницу гигантске пирамиде, саградили
акведукте и први почели да у архитектури употребљавају
стубове.
У дугим ратовима поново су покорене земље и градови који
су били успели да се ослободе. На северу су ратовали против
киклопа — подивљалих потомака племена Земље који су се
сачували од мешања са другим племенима. Велики освајач Рама
дошао је до Индије. Он је ујединио млада племена Аријаца у
царство Ра.
Тако се границе Атлантиде још једном раширише и утврдише
до невиђених размера — од земље Перјаног Змаја до азијских
обала Тихог Океана, одакле су некад, жутолики џинови бацали
камење на лађе.
Сањалачка душа освајача тежила је за знањем. Поново су
биле прочитане древне књиге племена Земље и мудре књиге
синова Аама. Затворио се један круг и започео нови. У пећинама
су нађени полуиструлели „седам папируса Уснулог“. Од тог
открића знање почиње брзо да се развија. Оно чега није било код
синова Аама — несвесне стваралачке снаге, оно чега није било
код синова племена Земље. — јасног и оштрог разума — све је то
обилно текло у немирној и страсној крви Учкура.
Основа новог знања била је оваква:
„У човеку дрема најмоћнија од светских сила — материја
чистог разума. Исто онако као што стрела, затегнута тетивом,
управљена сигурном руком, погађа циљ — тако и материја
задремалог разума може да буде напрегнута тетивом воље,
управљена руком знања. Снага усмереног знања је огромна.“
Наука знања делила се на два дела: припремни део —
развијање тела, воље и ума, и основни део — сазнавање природе,
света и формула помоћу којих материја усмереног знања
овладава природом.

102
 Потпуно владање знањем, процват на Земљи још невиђене и
досад непоновљене културе трајали су један век, између четири
стотине педесете и триста педесете године пре Потопа, то јест
пре пропасти Атлантиде.
На Земљи је владао свеопшти мир. Снаге Земље, оживљене
знањем, обилно и широко су служиле људима. Вртови и њиве су
доносили огроман род, стада су се плодила, рад је био лак. Народ
је светковао старе обичаје и празнике, и нико му није сметао да
живи, воли, рађа децу и весели се. У предањима тај век је назван
златним.
У то време на источној граници Земље био је подигнут
Сфинкс, који је у једном телу престављао четири стихије —
симбол тајни уснулог разума. Саграђена су била седам чуда света:
лабиринт, колос у Средоземном Мору, стубови западно од
Гибралтара, кула звездара на Посејдоносу, седећи кип Тубала и
град Лемута на острву Тихог Океана.
Међу црна племена, дотле потиснута у тропске мочвари,
проби се светлост Знања. Црнци су брзо примали цивилизацију и
почели да зидају гигантске градове у Централној Африци.
Семе мудрости племена Земље дало је пун, раскошан цвет.
Међутим, најмудрији међу посвећенима у Знање почели су да
схватају да у читавом напретку цивилизације ,лежи првородни
грех. Даљи развитак Знања мора да доведе до пропасти —
човечанство ће уништити само себе, као змија која себе уједа за
реп.
Првородно зло било је у томе што се постојање — живот
Земље и створења — схватало као нешто што проистиче из
човечјег ума. Упознајући свет, човек је упознавао самога себе.
Разум је био једина реалност, свет — његова представа, његово
сновиђење.
Такво схватање живота морало је да доведе дотле да сваки
човек почне да тврди како је он сам јединствено, постоје Ја, а све
остало — читав свет — само плод његове маште. Према томе
било је неизбежно: борба за јединствену личност, борба свих
против свих, уништење човечанства као човековог сна који се

103
дигао против њега самога — презир и одвратност према животу
као према рђавом привиђењу.
Такво је било почетно зло мудрости племена Земље.
Знање се распало. Једни нису видели могућност да ишчупају
семе зла и говорили су да је зло једина сила која ствара. Они су се
називали црнима, јер је знање и долазило од црних.
Сматрајући да зло не лежи у самој природи, већ у удаљавању
ума од природности, други су почели да траже како да се
супротставе злу. Они су говорили: „Сунчани зрак пада на земљу,
пропада и васкрсава у плоду земље — ето, то је основни закон
живота.“ Исто је такво кретање светског разума: пад, смрт у
жртвовању и васкрсење у телесној пути. Првобитни грех —
усамљеност разума — може бити уништен сагрешењем. Разум
мора да падне у телесну пут и да прође кроз жива врата смрти. Та
врата су — пол. Пад разума врши се снагом полног нагона или
Ероса. Они који су то тврдили називали су се белима, зато што су
носили платнену тијару — знак Ероса. Они су били установили
пролећни празник и мистерију падања у грех, која је
приређивана у раскошним вртовима прастарог Храма Сунца[,
Невини младић престављао је разум, жена врата смртне пути,
змај — Ероса. Из далеких земаља долазили су да посматрају
представе.
Расцеп између два пута Знања био је велики. Почела је борба.
У то доба било је учињено чудно откриће. Пронађена је
могућност да се тренутно ослобађа животна снага која је била
скривена у семену биљака. Та снага — праскава, ватрено-хладна
материја — ослобађајући се, муњевито би полетела у простор.
Црни су је искористили за борбу, као ратно оруђе. Они су
саградили огромне летеће лађе које су изазивале ужас. Дивља
племена почела су да се клањају тим крилатим чудовиштима.
Бели су разумели да је пропаст света блиска и почели су да се
спремају за њу. Они су бирали међу простим људима најчистије
и најснажније и слали их на север и на исток. Додељивали су им
високе планинске пашњаке, где су досељеници могли да живе
као првобитни људи.

104
 Стрепње белих су се потврђивале. Златни век се изрођавао, у
градовима Атлантиде наступала је пресићеност. Ништа није
више задржавало разуздану машту, жудњу за изопаченостима,
лудило разореног ума. Снага којом је човек овладао окренула се
против њега. Неизбежност смрти чинила је људе мрачнима,
свирепима, бездушнима.
И дођоше последњи дани. Они су почели великом несрећом:
средишни део града Сто Златних Врата био је уздрман
подземним потресом — огроман простор тла потонуо је на дно
океана, и морски вали Атлантика одсекоше заувек земљу
Перјаног Змаја...
Црни су оптуживали беле да су они снагом клетве
ослободили окова духове земље и ватре. Народ се побуни. Црни
приредише ноћни покољ у граду — више од половине
становника који су носили платнену тијару изгубише живот, а
остали побегоше ван Атлантиде.
Власт у граду Сто Златних Врата узеше у своје руке
најбогатији грађани црнога реда, који су се називали
„Магацитли“, што је значило „непоштедни \
Они су говорили:
„Уништићемо човечанство, јер је оно ружан сан ума!“
Да би се у потпуности наслађивали призором смрти, они су
приредили у целој земљи празнике и забаве са играма, отворили
државне ризнице и магазине, довели са севера беле девојке и
дали их народу, широм отворили врата храмова свима који су
жудели за противприродним уживањима, напунили водоскоке
вином и на трговима пекли месо. Лудило је захватило народ. То
је било у јесење дане бербе грожђа.
Ноћу, на трговима осветљеним ломачама, усред народа
отупелог од вина, игара, јела и жена — појавише се Магацитли.
Они су били у високим шлемовима с бодљикавим гребеном у
панцирним појасевима, без штитова. Десном руком бацали су
бронзане лопте, које су се распрскавле у хладан, рушилачки
пламен, а мачем у левој руци пробадали су пијане и полуделе.

105
 Крваву оргију прекинуо је страшан подземни потрес.
Срушила се огромна статуа Тубала, попрскале зидине, пали су
стубови акведукта — из дубоких раселина покуљала је ватра, а
пепео заклонио небо.
Ујутру је крвав, потамнео сунчев котур обасјао развалине,
вртове у пламену, гомиле суманутих људи, измучених
прекомерним уживањима, брда лешева. Магацитли појурише ка
летећим апаратима, који су имали јајаст облик, и почеше да
напуштају Земљу. Они су одлетели у звездане просторе, у завичај
апстрактног ума.
Одлетело је већ много стотина апарата. Тада је затутњао
четврти, још снажнији потрес земље. Са севера, из пепељасте
магле, дигао се огроман океански талас и кренуо преко земље,
уништавајући све живо.
Наступи бура, муње су падале на земљу, на куће. Удари
пљусак, падало је комађе вулканског камења.
Иза зидина огромног града, с врха степенасте, златом
обложене пирамиде, Магацитли продужише да лете кроз океан
пљуска, из дима и пепела, у звездане просторе. Три узастопна
потреса расцепише Атлантиду. Град Златних Врата потону у
хучним таласима.

106
 ГУСЕВ ОСМАТРА ГРАД

Иха потпуно полуде. Ма шта Гусев тражио од ње — све>је

одмах испуњавала, гледајући у њега замагљеним очима. И
смешно, и жалосно! Гусев се опходио с њом строго, али праведно.
Кад би Ихошка сасвим изнемогла од навале осећања, он би је
посадио на колена, миловао је по глави, чешао иза уха, причао јој
разне смешне приче. Она је слушала као у заносу.
Њему се у глави стално вртела мисао да побегне у град. Овде
је био као у мишоловци: нит можеш да се браниш у случају
опасности нити да утекнеш. Претила им је озбиљна опасност —
у то Гусев није сумњао. Разговори с Лосом нису доводили ни до
чега. Лос се само мрштио — скут Тускубове ћерке заклонио му је
цео свет.
— Ви сте брзоплет човек, Алексеју Ивановићу. Па добро, нека
нас и побију — зар се ви и ја бојимо смрти? У том случају могли
сте да останете у Петрограду, то вам је било најсигурније.
Гусев нареди Ихошки да донесе кључеве од хангара, у коме су
се налазили крилати чамци.
Он се завуче тамо с фењером и проведе целу ноћ петљајући
око малог, очигледно брзог, двокрилног чамца. Механизам је био
прост. Веома мали мотор пунио се зрнцима белога метала који се
распрскавао страховитом снагом под дејством електричне
варнице. Електричну енергију. апарат је за време летења добијао
из ваздуха, јер је Марс био обавијен електрицитетом високог
напона, који су слале станице на Половима. О томе им је причала
Аелита.
Гусев је примакао чамац до самих врата хангара а Ихи је
вратио кључ. У случају потребе катанац се могао лако откинути
руком.
Затим он одлучи да узме под контролу град Соацеру. Иха га је
научила да рукује замагљеним огледалом. Тај говорни екран у
Тускубовој кући могао се укључивати једнострано, то јест да
човек који посматра остане невидљив и нечујан.

107
 Гусев је осматрао цео град: тргове, трговачке улице, фабрике,
радничке четврти. Чудан живот отварао се и текао пред њим у
замагљеном огледалу.
Ниске фабричке просторије, саграђене од цигала, у које је
кроз прашњаве прозоре падала слаба светлост. Туробна,
изборана лица радника празних, упалих очију. Стругови, машине
које се вечно крећу, погрбљене прилике, прецизни покрети рада
— суморан, мрачан мрављи живот.
Појавише се праве, једнолике улице радничких четврти: оне
исте суморне прилике вукле су се по њима оборене главе.
Хиљадугодишња чама избијала је из тих почишћених ходника од
цигле, који су сви били један као и други. Ту се, очигледно,
ничему више нису надали.
Појавише се централни тргови: степенасте куће, шарене
пузавице, окна обасјана сунцем, накинђурене жене; насред улице
— сточићи, уске вазе пуне цвећа; лепо одевена гомила која је
врвела гамо-амо, црни огртачи мушкараца, фасаде кућа — све се
то огледало на зеленкастом плочнику сјајном као паркет. Ниско
су пролетали златни чамци, клизиле сенке њихових крила,
смејала се заваљена лица, лепршали се шарени, лаки шалови...
У граду је текао двоструки живот. Гусев је све то запазио. Као
човек с великим искуством, осетио је да осим тих двеју страна
постоји и трећа — подземна. И заиста, богатим улицама града, у
парковима — свуда је тумарао велики број неуредно одевених,
испијених младих Марсоваца. Они су лутали без посла, с рукама
у џеповима, завиривали лево-десно. Гусев је мислио: „Аха, и ми
смо
I и видели те стварчице!
Ихошка му је све потанко објаснила. Није пристајала само на
једно — да споји екран с Домом Вишег савета инжењера.
Тресла је од ужаса риђом косом, склапала руке:
— Не тражите то од мене, Сине Неба, боље ме убијте, драги
Сине Неба.

108
 Једном, четрнаестог дана ујутру, Гусев је као обично сео у
наслоњачу, ставио таблу с бројчаником на колена, повукао за
врпцу.
На зиду-огледалу појавила се чудна слика: групице
забринутих Марсоваца како се сашаптавају на централном тргу.
Нестали су с плочника сточићи, цвеће, шарени сунцобрани.
Појавио се одред војника — они су ишли у облику троугла као
страшне лутке камених лица. Нешто даље, у трговачкој улици —
гомиле у трку, гужва, и неки Марсовац који је као чигра излетео
на крилатој машини из туче. У парку исте такве узнемирене
групице шаптача. У једној од фабрика — потмули жагор
радничких гомила, узбуђена, мрачна свирепа лица.
Очигледно, у граду се одиграо неки догађај од необичне
важности. Гусев је тресао Ихошку за рамена: „У чему је ствар?“
Она је ћутала, гледала га замагљеним, заљубљеним очима.

109
 ТУСКУБ

Град је био обузет немиром. Мрмљала су, треперила

огледала-телефони. На улицама, трговима, по парковима
сашаптавале су се групице Марсоваца. Очекивали су догађаје,
бацали погледе на небо. Говорили су да су негде горе складишта
сушеног кактуса. У подне су у граду отворили водоводне
славине, али је вода у њима пресушила, но не за дуго... Многи су
чули на југозападу далеку експлозију. По кућама су лепили окна
хартијом — унакрст.
Немир се по граду ширио из центра, из Дома Вишег савета
инжењера.
Причало се о пољуљаној власти Тускуба, о предстојећим
променама. Као искре, пробијали су се немирно узбуђени
гласови:
„Преко ноћи ће се угасити светлост.“
„Зауставиће поларне станице.“
„Нестаће магнетно поље.“
„У подрумима Дома Вишег савета леже ухапшене неке
личности.“
У предграђима, по фабрикама, у радничким четвртима; по
радњама ти гласови су се друкчије примали. Ту су, очигледно,
знали више о узроку њиховог јављања. С узнемиреном
злурадошћу причало се да су подземни радници дигли у ваздух
џиновски цирк број 11, да владини агенти свуда траже
складишта оружја, да Тускуб довлачи војску у Соацеру.
Пред подне је скоро свуда прекинут рад. Скупљале су се
велике гомиле, очекивале догађаје, гледале испод ока на младе,
неуредно одевене Марсовце значајног изгледа, с рукама у
џеповима, који су се појавили незнано откуда.
У подне над градом су пролетели владини чамци, и киша
белих летака просула се с неба на улице.

110
 Влада је опомињала становништво да се чува злонамерних
гласова: њих су ширили непријатељи народа. Даље се говорило
да власт још никад није била тако снажна и пуна одлучности.
Град се смирио, али не задуго. Опет почеше да круже гласови
— један страшнији од другог. Само једно се знало сигурно:
вечерас ће се у Дому Вишег савета инжењера одиграти
одлучујућа борба између Тускуба и вође радничког
становништва Соацере — инжењера Гора.
Предвече гомиле народа испунише огроман трг пред Домом
Вишег савета. Војници су чували степениште, улазе и кров.
Хладан ветар донео је маглу, у њеним влажним облацима њихала
су се црвенкаста, расплинута светла фењера. Мрачни зидови
Дома губили су се у магли као нејасна пирамида. Сви прозори су
били осветљени.
Под тешким сводовима у округлој дворани седели су на
клупама амфитеатра чланови Вишег савета. Сва лица су била
пажљива и узнемирена. На зиду, високо изнад пода, брзо су једна
за другом промицале у замагљеном огледалу слике града:
унутрашњост фабрика, раскршћа с приликама које претрчавају у
магли, обриси водених циркова, електромагнетских кула,
једнолике пусте зграде складишта која су чували војници. Екран
се непрестано спајао са свим контролним огледалима у граду.
Појави се трг пред Домом Вишег савета инжењера: море глава
покривено прамењем магле, широка светла фењера. Сводови
дворане испунише се злослутним жамором гомиле.
Танак звиждук скрену пажњу присутних. Екран се угаси.
Испред амфитеатра, на узвишење застрто црнозлатним
брокатом, попе се Тускуб. Он је био блед, спокојан и мрачан.
— У граду влада немир, — рече Тускуб — град је узбуђен
гласом о намери да се данас мени противречи. Довољан је био
само тај глас, па да се државна равнотежа пољуља. Такво стање
ствари ја сматрам нездравим и злослутним. Потребно је једном
за свагда .уништити узрок сличне узнемирености. Знам: међу
нама има и таквих који ће још ове ноћи разнети по граду моје
речи. Ја говорим отворено: град је захваћен анархијом. Према

111
обавештењима мојих агената, у граду и земљи нема довољно
мишица за отпор. Налазимо се уочи пропасти света.
Жамор проструја амфитеатром. Тускуб се с гађењем осмехну.
— Снага која руши светски поредак — анархија — шири се из
града. Спокојство душе, природна воља за живот, снаге осећања
траће се овде на сумњиве разоноде и: бескорисна задовољства.
Дим хавре — ето, то је душа града: дим и бунило. Улично
шаренило, бука, раскош златних чамаца и завист оних који
одоздо гледају те чамце; жене обнажених леђа и трбуха и
намирисане раздражљивим мирисима; шарене светиљке које
светлуцају на фасадама јавних кућа; чамци-ресторани који лете
над улицама — ето, то је град! Мир душе сагорева у пепео. Такве
опустошене душе имају само једну жељу — жудњу... Жудња за
пијанством... Пресићене душе опија само крв.
Тускуб је то рекао пробовши прстом ваздух пред собом.
Дворана је уздржано забрујала. Он настави:
— Град припрема анархичну личност. Њена воља, њен занос
је — рушење. Мисли се да је анархија слобода; не, анархија жуди
само за анархијом. Дужност је државе да се бори против тих
рушилаца — такав је закон! Анархији ми морамо супротставити
вољу за редом. Морамо да окупимо здраве снаге у земљи и да их
са што мањим губицима бацимо у рат против анархије.
Објављујемо анархији немилосрдан рат. Мере безбедности су
само привремено средство; неизбежно мора да наступи час када
ће полиција открити своје слабо место. Док ми удвостручимо
број полицијских агената — анархисти расту на квадрат. Ми
морамо први да пређемо у напад, да се одлучимо на сурову и
неминовну акцију, ми морамо да разрушимо и уништимо град.
Половина амфитеатра заурла и скочи на ноге. Лица
Марсоваца била су бледа, очи су им гореле. Једним погледом
Тускуб успостави тишину.
— Град ће неминовно, овако или онако, бити разрушен; ми
сами морамо да организујемо то рушење. Дакле, предлажем план
расељавања здравог дела градских становника по сеоским
насељима. За то морамо да искористимо врло богату земљу с оне
стране планине Лизијазире, коју је становништво напустило

112
после грађанског рата. Предстоји нам огроман рад. Али велики је
његов циљ. Разуме се, рушењем града ћемо спасти цивилизацију,
чак нећемо ни одгодити њену пропаст, али даћемо могућности
марсовском свету да умре спокојно и свечано.
— Шта он говори? — уплашеним, високим гласовима
повикаше слушаоци.
— Зашто треба да умремо?
— Он је полудео!
— Доле Тускуб!
Покретом обрва Тускуб опет натера амфитеатар да се умири.
— Историја Марса је завршена. Живот изумире на нашој
планети. Ви знате статистику рађања и смртности. Проћи ће
неколико векова, и последњи Марсовац ће умирућим погледом
последњи пут отпратити залазак сунца. Немоћни смо да
зауставимо изумирање. Морамо строгим и мудрим мерама да
украсимо раскошем и срећом последње дане света. Прво и
основно — морамо да уништимо град. Цивилизација је узела од
њега све; сада се цивилизација распада због града — он мора да
пропадне.
У средини амфитеатра диже се Гор — онај млади Марсовац
широка лица кога је Гусев видео у огледалу.
Његов глас је био налик на лавеж. Он пружи руку према
Тускубу:
— Он лаже! Он хоће да уништи град да би сачувао власт. Он
нас осуђује на смрт да би сачувао власт. Он сматра да само
уништењем милиона може још да задржи власт. Он зна колико га
мрзе они који не лете у златним чамцима, они који се рађају и
умиру у подземним фабричким градовима, који се у празничне
дане тетурају по прашљивим ходницима, зевајући од
безнадежности, и који са очајничком страшћу, тражећи забаву,
удишу дим проклете хавре. Тускуб нам је спремио самртнички
одар — нека сам легне на њега! Ми нећемо да умремо! Ми смо се
родили да живимо! Нама је позната опасност изумирања Марса.
Али ми можемо да се спасемо. Нас ће спасти Земља — људи са
Земље, здрава свежа раса с ватреном крвљу. Ето кога се он боји

113
више него свега на свету. Тускубе, ти си сакрио у својој кући два
човека која су долетела са Земље. Ти се плашиш Синова Неба. Ти
си моћан само међу слабима и ошамућенима хавром. Када дођу
силни, с ватреном крвљу — ти ћеш сам постати сенка, ноћно
мора, ишчезнућеш као привиђење. Ето чега се ти бојиш више
него свега на свету. Ти си нарочито измислио анархију, ти си сад
измислио то рушење града које помућује ум. Теби самоме је
потребна крв — да се напијеш. Потребно ти је да одвратиш
пажњу свих како би неприметно уништио та два јунака, наше
спасиоце. Ја знам да си ти већ издао наредбу...
Наједном Гор застаде. Његово лице поче да тамни од
напрезања. Тускуб га је тешко, испод обрва, гледао право у очи.
—... Нећеш ме приморати... Нећу заћутати! — Гор закркља. —
Знам — ти си посвећен у древну магију... Не плашим се твојих
очију...
Широким дланом Гор с муком обриса зној са чела. Дубоко
уздахну и заљуља се. Окружен ћутањем амфитеатра, који се није
усуђивао ни да дахне, Гор се свали на седиште и зарони главу у
руке. Чуло се како шкргутнуше његови зуби. Тускуб подиже
обрве и мирно продужи:
— Надати се у дошљаке са Земље? Доцкан. Уливати свежу крв
у наше жиле? Доцкан, доцкан и свирепо. Само ћемо продужити
агонију наше планете, увећати патње, јер ћемо неизбежно
постати робови завојевача. Уместо мирног и величанственог
заласка цивилизације — поново ћемо увући себе у мучно
кружење столећа. Зашто? Зашто је потребно нама, стародревној
и мудрој раси, да радимо за завојеваче? Да нас похлепни дивљаци
изагнају из двораца и вртова и да нас приморају да подижемо
нове циркове, да копамо руду да би опет равница Марса
одјекнула ратним покличима? Да опет пунимо наше градове
развратницима и лудацима? Не. Ми морамо умрети мирно, на
праговима својих кућа. Нека нам црвени зраци Талцетла светле
издалека. Ми нећемо пустити туђине к нама. Саградићемо нове
станице на Половима и окружићемо планету непробојним
оклопом. Разрушићемо Соацеру, гнездо анархије и лудачких
нада; овде, овде се родио тај злочиначки -план везе са Земљом.

114
Заораћемо плугом трагове. Оставићемо само предузећа и
установе неопходне за живот. Присилићемо на рад злочинце,
алкохоличаре, лудаке — све оне који сањају о неостварљивом.
Оковаћемо их у ланце. Подарићемо им живот, за којим толико
жуде. Свима који се сложе с нама, који се потчине нашој вољи,
даћемо спахилуке на селу и обезбедићемо им живот удобност.
Двадесет хиљада година робијашког рада дају нам право да
најзад живимо, у доколици, миру и посматрању. Крај
цивилизације биће украшен венцем златног века. Ми ћемо
организовати јавне празнике и дивне разоноде. Можда ће се чак
и време живота, које сам поменуо, продужити још за неколико
векова, јер ћемо живети у спокојству...
Амфитеатар је слушао ћутке, као опчињен. На Тускубовом
лицу избише пеге. Он затвори очи као да је загледао у будућност.
Заћутао је усред говора...
Потмули многогласни хук гомиле продре споља под сводове
дворане. Гор се диже. Лице му је било изобличено. Он скиде капу
и баци је далеко од себе. Испружи руке и појури преко седишта
према Тускубу. Зграби га за гушу и збаци са узвишења застртог
златотканом материјом. Још увек испружених руку, раширених
прстију, Гор се окрете амфитеатру. Као да одлепљује сасушени
језик, он повика:
— Добро. Смрт! Нека буде смрт! За вас!.. За нас — борба...
Марсовци поскакаше са седишта и заграјаше. Неколико
прилика потрчаше доле ка Тускубу који је лежао ничице.
Гер јурну вратима. Лактом одгурну војника. Скутови његовог
раскопчаног црног огртача залепршаше се на излазним вратима
према тргу. Зачу се његов глас у даљини. Кроз гомилу као да се
пронесе фијук ветра.

115
 ЛОС ОСТАЈЕ САМ

— Револуција, Мстиславе Сергејевићу! Цео град се окренуо

тумбе. Гужва!
Гусев је стајао у библиотеци. У његовим обично сањивим
очима светлуцале су веселе искрице, нос му се подигао увис,
бркови се накострешили. Руке је дубоко завукао за свој кожни
појас.
— Ја сам већ све утоварио у чамац: храну, бомбе. Набавио сам
њихову пушчицу. Спремајте се брзо, оставите књигу, летимо!,
Подавијених ногу, Лос је седео на углу дивана и гледао у
Гусева очима које ништа нису виделе. Већ ,више од два часа
очекивао је уобичајени долазак Аелите; прилазио је вратима,
ослушкивао; у Аелитиним одајама владала је тишина. Седао је на
угао дивана и чекао кад ће се зачути њени кораци. Знао је: ти
лаки кораци одјекнуће у њему као гром небески. Она ће ући, као
увек — лепша, чудеснија него што ју је очекивао; проћи ће испод
обасјаних горњих прозора; по поду сјајном као огледало
пролетеће њена црна хаљина. И у њему ће све уздрхтати. Свемир
његове душе устрептаће и замрети као пред буру.
— Имате ли грозницу, шта ли, Мстиславе Сергејевићу? Шта
сте се укипили? Кажем вам: летимо, све је спремно. Хоћу да вас
прогласим за комесара Марса. Ствар је јасна.
Лос спусти главу: није могао да издржи упоран Гусевљев
поглед. Он тихо запта:
— Шта се дешава у граду?
— Ђаво би их знао. На улицама маса света, бука. Разбијају
прозоре.
— Одлетите, Алексеју Ивановићу, али вратите се још ове
ноћи. Обећавам да ћу вас потпомоћи у чему год хоћете. Дижите
револуцију; поставите ме за комесара, ако буде потребно —
стрељајте ме. Али данас, преклињем вас, оставите ме на миру.
Пристајете ли?

116
 — Добро — рече Гусев. — Ех, од њих и потиче сав неред, ђаво
да их носи: одлети и на седмо небо, и тамо — жена! Пих!.. Вратићу
се у поноћ. Ихошка ће пазити да ме нико не достави.
Гусев оде. Лос поново дохвати књигу, размишљао је.
Чиме ће се свршити? Да ли ће проћи љубавна бура? Не, неће
га мимоићи. Радује ли се он том осећању напрегнутог,
самртничког ишчекивања да ће се сваког часа открити пред њим
неки несхватљиви свет? Није то радост, није туга, није сан, није
жудња, није смирење... Оно што осећа када је Аелита поред њега
— то је управо примање живота у ледену усамљеност свог тела.
Живот улази у њега по поду сјајном као огледало, испод
блиставих окана. Али и то је само сан. Нека се догоди оно за чим
он жуди. И живот ће се родити у њој, Аелити. Она ће бити пуна
остварења, устрептале пути. А њему опет — мучење, усамљеност.
Још никад Лос није тако јако осећао безнадну жудњу за
љубављу, још никад није тако схватио ту обману љубави,
страшно замењивање самог себе женом: проклетство мушког
бића. Отворити загрљај, раширити руке од звезде до звезде —
чекати, примити жену. И она ће узети све и живеће. А ти,
љубавник, отац, бићеш као празна сен што је раширила руке од
звезде до звезде.
Аелита је имала право: он је залуд много сазнао за ово време,
залуд се сувише проширило његово знање. У његовом телу још је
текла ватрена крв, он је још био препун немирног семена живота
— син Земље. Али ум га је претекао за хиљаду година; овде, на
другој земљи, сазнао је оно што није требало још да зна. Ум се
отворио и зјапио је као ледена пустиња. Шта је открио његов ум?
Пустињу, и тамо, преко границе, нове тајне.
Натерај птицу, која у нежном усхићењу, затворених очију
пева, под врелим сунчевим зрацима — да схвати макар мрвицу
људске мудрости, и птица ће пасти мртва.
Споља се зачу отегнуто зујање ваздушног чамца који се
удаљавао. Затим се у библиотеку понови Ихина глава.
— Сине Неба, дођите на ручак.

117
 Лос журно пође у трпезарију, белу, округлу собу, где је тих
дана ручавао с Аелитом. Тамо је била врућина. У високим вазама
поред стубова цвеће је мирисало тешким, загушљивим мирисом.
Скрећући устрану очи црвене од суза Иха рече:
— Ви ћете сами ручати, Сине Неба — и покри белим цвећем
Аелитин прибор за јело.
Лос се смрачи. Натуштен, седе за сто. Јело није ни такао —
само је мрвио хлеб и попио неколико чаша вина.
Са куполе у огледалима изнад стола, као и обично за време
ручка, зачу се слаба музика. Лос стиште зубе.
Из дубине куполе звучала су два инструмента — гудачки и
дувачки: спајали се, преплитали, певали о недостижном. У
високим, умирућим звуцима они су се разилазили, и већ су ниски
звуци дозивали из гроба жалопојним гласовима — звали,
довикивали се узбуђено, па опет певали о сусрету, приближавали
се, кружили, слични старом, старом валцеру.
Лос је седео, стежући руком узану чашу. Зашавши иза стуба,
Иха подиже хаљину и зари у њу лице: рамена су јој се тресла. Лос
баци салвету и устаде. Мучитељска музика, мирис цвећа,
зачињено вино — све је то било сасвим излишно.
Он приђе Ихи:
— Могу ли да видим Аелиту?
Не откривајући лице, Иха затресе својом риђом косом. Лос је
дохвати за рамена:
— Шта се догодило? Је ли болесна? Ја морам да је видим.
Иха се провуче испод Лосовог лакта и побеже. На поду крај
стуба остала је фотографија коју је она испустила. Влажна од суза,
фотографија је представљала Гусева у пуној ратној спреми:
сукнени шлем на глави, каишеви преко груди, једна рука на
балчаку сабље — у другој револвер, позади се распрскавају бомбе
— потпис:
„Дивној Ихошки ради вечног сећања.“
Лос баци слику, изиђе из куће и пође ливадом ка шумици. Не
примећујући ни сам, правио је огромне скокове, мрмљао:

118
 — Неће да ме види — и не треба! Доспети у други свет —
беспримеран напор! — да би седео на крају дивана и чекао: када
ће, када ће најзад ући жена... Лудост! Болест! Гусев је у праву —
грозница... Чекати, као смак света, нежни поглед... Дођавола!
Мисли су га немилосрдно боцкале. Јаукао је као од зубобоље...
Не одмеравајући снагу, скакао је хват у висину и, дотичући се тла,
једва се одржавао на ногама. Његова бела коса се лепршала.
Мрзео је самог себе из дна душе.
Он дотрча до језера. Вода је била као огледало; на њеној
црноплавој површини пламтели су снопови сунчевих зракова.
Било је запарно. Лос се ухвати за главу, седе на камен.
Из прозрачне језерске дубине лагано су се дизале округле
пурпурне рибе, мицале дугим перајима, равнодушно гледале у
Лоса својим воденим очима.
— Чујете ли, рибе, буљаве, глупе рибе! — полугласно рече
Лос. — Ја сам миран, говорим при чистој свести. Мучи ме, пече
жеља — да је узмем на руке када уђе у црној хаљини. Да чујем кад
стане да удара њено срце... Она ће се сама, чудним покретом,
привити уза ме... Гледаћу како ће њене очи постати дивље .,.
Видите ли, рибе, застао сам, престао — не мислим, нећу. Доста!
Нит се прекинула — крај. Сутра у град! Борба? — дивно! Смрт? —
дивно! Само — ни музике, ни цвећа ни подмукле саблазни! Нећу
више загушљиву атмосферу! Волшебна лоптица на њеном длану
— дођавола, дођавола, све је то обмана, привиђење ! ..
Лос устаде, дохвати овећи камен и баци га на јато риба. Глава
је хтела да му прсне. Светлост му је боцкала очи. У даљини је
оштри шиљак планинског врхунца светлуцао ледом, дизао се иза
шуме. „Потребно ми је да окусим леденог ваздуха.“ Зажмиривши,
Лос је гледао планину, сјајну као драгуљ, и пошао у њеном правцу
кроз плавичасто шипражје.
Нестало је дрвећа, пред њим је лежао пуст бреговит предео —
ледени врх налазио се далеко иза хоризонта. Путем, испод
његових ногу, котрљали су се шљунак и шљака — свуда унаоколо
лежала су напуштена рударска окна.
Лос је тврдоглаво одлучио да загризе комадић онога снега
што је блештао у даљини.
119
 Са стране, у долини, дизао се цигласти облак прашине. Топао
ветар донесе шум многобројних гласова.
С врха брежуљка Лос с-пази велику гомилу Марсоваца који су
се кретали по сувом кориту канала, Они су носили дугачке мотке
с ножевима привезаним на врху, виле, чекиће за ломљење руде.
Ишли су лагано, спотичући се, тресли оружјем и дерњали се
дивље. За њима су, изнад мрких облака, летеле птице
грабљивице.
Лос се сети недавних Гусевљевих речи о догађајима.
Помисли: „Ево — живи, бори се„ побеђуј, гини, а срце, бесно,
несрећно, држи на ланцу ...“
Гомила нестаде иза брегова.
Лос је журно ишао узбуђен покретом, борбом... Одједном
застаде, забаци главу.
У плавим висинама летео је, спуштајући се, крилати чамац.
Он блесну, описа круг, све ниже и ниже, склизну изнад његове
главе и — спусти се.
Из чамца се диже прилика умотана у бело крзно, бело као
снег. Иза крзна, испод кожног шлема, гледале су Лоса узбуђене
Аелитине очи. Срце му снажно закуца. Он приђе летећем чамцу.
Аелита склони с лица крзно овлажено од дисања. Замагљеним
погледом Лос ју је гледао у лице. Она рече:
— Тебе тражим. Била сам у граду. Морамо да бежимо. Умирем
од чежње за тобом.
Лос само стеже прстима ивицу барке, с муком уздахну.

120
 ЧАРОЛИЈЕ

Лос седе иза Аелите. Механичар, црвенокожи дечак, са лаким

трзајем подиже чамац у небо.
Хладни ветар јурну им у сусрет. Као снег бела Аелитина бунда
била је пуна олујне свежине, планинске хладноће. Аелита се
окрете Лосу — образи су јој горели:
— Видела сам оца. Он ми је наредио да убијем тебе и твог
друга. — Њени зуби блеснуше. Она отвори песницу. На прстену,
о ланчићу висила је камена бочица. — Отац је рекао: нека заспе
мирно, заслужили су срећну смрт.
Аелитине сиве очи се овлажише. Али она се одмах затим
насмеја, скиде прстен с прста. Лос је шчепа за руку:
— Не бацај — он узе бочицу и стрпа је у џеп. — То је твој дар,
Аелита: црна кап, сан, мир. Сад си ти — и живот и смрт. — Он се
наже, тако да је осећао њен дах. — Када наступи страшни
тренутак усамљености, осетићу тебе у овој капи ...
Трудећи се да схвати, Аелита затвори очи и наслони се на
Лоса. Не, ипак не може да схвати.
Шум ветра, топле Лосове груди за леђима, његова рука која се
завукла испод белог крзна на њеном рамену — изгледало је као
да им крв струји једним крвотоком, једним усхићењем, као једно
тело лете они у неко светло, древно сећање. Не, ипак се не може
схватити.
Прошао је минут, нешто више. Чамац се поравнао с кућом на
Тускубовом имању. Механичар се окрете: чудна су била лица
Аелите и Сина Неба. У празним су им зеницама сијале сунчане
тачке. Ветар је повијао нежну длаку на Аелитиној бундици. Њене
усхићене очи гледале су океан небеске светлости.
Мали механичар заби свој шиљати нос у оковратник и стаде
се пригушено смејати. Окрете чамац на крило и, секући ваздух у
оштром паду, спусти се поред куће.

121
 Аелита се прену, поче да раскопчава бундицу, али њени прсти
су клизили по птичјим главицама на великим дугмадима. Лос је
подиже из чамца и спусти на траву. Нагнут, стајао је пред њом.
Аелита рече дечку:
— Спреми затворену барку.
Она није приметила ни Ихошкине црвене очи ни жуто као
тиква, избечено од страха управниково лице; смешећи се,
расејано се окрећући према Лосу, она пође испред њега у дубину
куће, у своје одаје.
Први пут је Лос угледао Аелитине собе — ниске златне
таванице, зидове покривене насликаним сенкама као сићушним
фигурама на кинеском сунцобрану. Осетио је горак, топао мирис
од кога се вртело у глави.
Аелита рече тихо:
— Седи.
Лос седе. Она се спусти крај његових ногу, стави му своју
главу на колена, руке на груди — и тако је остала непомична.
Држећи је за руке, он је нежно посматрао њену пепељасту
косу, високо уздигнуту на затиљку. Њено грло задрхта. Лос се
наже. Она рече:
— Можда је теби досадно са мном. Опрости. Ја још не умем да
волим. Нејасно ми је. Ихи сам рекла: стави што више цвећа у
трпезарију; кад остане сам, нека му свира ула.
Аелита се одупре лактовима о Лосова колена. Лице јој је било
сањалачко.
— Јеси ли слушао? Јеси ли разумео? Јеси ли мислио на мене?
— Ти видиш и знаш, — рече Лос — када те не видим, лудим
од немира. Када те видим — немир је још страшнији. Сада ми се
чини: чежња за тобом водила ме је кроз звезде.
Аелита дубоко уздахну. Лице јој је изгледало срећно.
— Отац ми је дао отров, али приметила сам да ми не верује.
Рекао је: „Убићу и тебе и њега.“ Ми нећемо дуго живети. Но ти
осећаш — тренуци се отварају у бескрај, блаженство...

122
 Она умуче и гледала је како Лосове очи плануше хладном
одлучношћу — усне му се јогунасто стиснуше.
— Добро, — рече он — ја ћу се борити.
Аелита се примаче и прошапта:
— Ти си џин из мојих детињих снова. Ти имаш дивно лице. Ти
си јак, Сине Неба. Ти си храбар и добар. Твоје руке су од гвожђа,
колена од камена. Твој поглед је смртоносан. Од твог погледа
жене осећају терет под срцем.
Аелитина глава немоћно клону на његово раме. Њено
мрмљање постаде неразговетно, једва чујно. Лос јој подиже косу
с лица:
— Шта ти је?
Тада га она нагло загрли око врата, као дете. На очи јој
навреше крупне сузе и потекоше низ мршаво лице.
— Ја не умем да волим — рече она — нисам то никад знала...
Сажали се, не гнушај ме се. Ја ћу ти причати занимљиве приче.
Причаћу ти о страшним кометама, о бици ваздушних бродова, о
пропасти дивне земље с оне стране планина. Неће ти бити
досадно да ме волиш. Никад ме нико није миловао. Када си први
пут дошао, помислила сам: „Видела сам га у детињству, то је мили
џин.“ Зажелела сам да ме узмеш на руке и однесеш одавде. Овде
је мрачно, безнадно, смрт, смрт. Сунце слабо греје. Лед се више не
топи на Половима. Пресахњују мора. Бескрајне пустиње, бакарни
песак покривају Туму... Земља, Земља... мили џине, однеси ме на
земљу. Хоћу да видим зелене планине, бујице вода, облаке,
крупне звери, џинове... Нећу да умрем ...
Аелита се гушила у сузама. Сада је Лосу изгледала сасвим као
девојчица. Било је смешно и љупко кад је пљеснула рукама
говорећи о џиновима.
Лос је пољуби у уплакане очи. Она се смири.
Усташца јој се надуше. Одоздо навише, заљубљено, као у џина
из бајке, гледала је она у Сина Неба.
Наједном се у полумраку одаје разлеже тихи звиждук, и истог
тренутка овални екран на тоалетном сточићу засја мутном
светлошћу. Појави се Тускубова глава, пажљиво загледајући.

123
 — Јеси ли ту? — упита он.
Као мачка, Аелита скочи на ћилим, притрча екрану.
— Овде сам, оче.
— Синови Неба су још живи?
— Не, оче, дала сам им отров, убијени су.
Аелита је говорила хладно, оштро. Стајала је леђима окренута
Лосу, заклањајући екран.
— Што сам ти још потребна, оче?
Тускуб је ћутао. Аелитина рамена почеше да се дижу а глава
забацује натраг. Страшни Тускубов глас заурла:
— Лажеш! Син Неба је у граду! Он се налази на челу устанка!
Аелита се заљуља. Очеве главе нестаде.

124
 ДРЕВНА ПЕСМА

Аелита, Ихошка и Лос летели су четворокрилним чамцем

према планинама Лизијазире.
Без престанка је радио пријемник електромагнетних таласа
— антена с комадићима жица.
Аелита се нагла над сићушним екраном: слушала је и
пажљиво посматрала.
Тешко је било снаћи се у очајничким телефонограмима,
позивима, крицима, узнемиреним питањима који су летели и
кружили кроз магнетна поља Марса. Стално, без прекида,
мрморио је Тускубов челични глас — секући сав тај хаос, он је
владао њиме. Преко малог огледала клизиле су сенке
узнемиреног света.
Неколико пута, кроз збрку звукова, Аелитин слух је хватао
чудан глас, који је отегнуто викао:
— Другови, не слушајте смутљивце... нису нам потребни
никакви уступци... на оружје, другови, куцнуо је последњи час...
сва власт сов... сов... сов...
Аелита се окрете Ихошки.
— Твој пријатељ је одважан и дрзак. Он је прави Син Неба, не
страхуј за њега.
Ихошка трупну ногама као коза, заврте својом риђом главом.
Аелита је успела да утврди да је њихово бекство остало
непримећено. Она скиде слушалице с ушију. Прстима обриса
замагљено стакло илуминатора.
— Погледај, — рече она Лосу — за нама лете ихи.
Чамац је пловио изнад Марса на огромној висини. Са обеју
страна чамца, у заслепљујућој светлости, машући крилима
летеле су две олињале животиње покривене мрким длакама.
Њихове округле главе са широким, зупчастим кљуновима биле
су окренуте прозорчићима на чамцу. Једно од њих, спазивши

125
Лоса, устреми се доле и куцну кљуном у стакло. Лос трже главу
натраг. Аелита се насмеја.
Били су прешли Азору. Сада су се доле уздизали оштри
врхови Лизијазире. Чамац поче да се спушта. Он полете изнад
језера Соам и атерира на пространу зараван која се надносила
над понором.
Лос и механичар одгураше чамац у пећину, подигоше корпе
на раме и стадоше да се за женама спуштају доле у клисуру
степеницама једва приметним у стенама, изглоданим од
старости. Аелита је лако и брзо ишла напред. Придржавајући се
за избочине стена, она је пажљиво посматрала Лоса. Испод
његових огромних ногу осипало се камење, одјекивало у
провалији.
— Овамо је силазио Магацитл носећи трску с привезаним
повесмом — рекла је Аелита. — Сада ћеш видети где су гореле
свете ватре.
Насред понора степенице су водиле у унутрашњост стене, у
узани тунел. Мрак у тунелу одисао је влагом. Упирући се
раменима о камење, савијајући се, Лос се с муком кретао између
углачаних зидова. Пипајући, нађе Аелитино раме, и одмах осети
на уснама њен дах. Он прошапта на руском: „Мила!“
Тунел се завршавао полуосветљеном пећином. Свуда су
светлуцали базалтни стубови. У дубини су се дизали лаки
облачићи паре. Вода је жуборила, равномерно су падале капљице
са сводова невидљивих у дубини пећине.
Аелита је ишла испред свих. Њен црни огртач и шиљата
капица клизили су изнад језера, губили се покаткад у облацима
паре.
Она рече из мрака: „Опрезније!“ и појави се на узаном кривом
луку дрвенога моста. Лос осети како му <под ногама подрхтава
свод моста, али он је гледао само лаки огртач који је клизио кроз
полумрак.
Постајало је све светлије. Над главом им заблисташе
кристали. Пећина се завршавала колонадом ониских камених

126
стубова. Иза њих се видела, обасјана вечерњим сунцем, панорама
стеновитих врхова и планинских циркова Лизијазире.
С друге стране колонаде простирала се широка тераса
покривена мрком маховином. Њене ивице спуштале су се
окомито у понор. Једва приметне степенице и стазице водиле су
горе, у пећински град. Насред терасе, до пола утонуо у земљу,
обрастао маховином, лежао је Свети Праг. То је био велики
саркофаг од масивног злата. Са све четири стране покривали су
га груби барељефи звериња и птица. На врху саркофага лежао је
кип Уснулог Марсовца — једну је руку ставио под главу, а другом
притискао улу на груди. Остаци срушене колонаде окруживали
су ту чудну скулптуру.
Аелита клече пред Праг и пољуби у срце кип Уснулог. Када је
устала, лице јој је било замишљено и смирено. И Иха седе крај
ногу Уснулога, обухвати их, приљуби лице...
Лево, у стени, усред неких полуизбрисаних натписа, видела
су се троугласта златна вратанца. Лос саструга маховину и с
напором их отвори. То је био древни стан чувара Прага — мрачна
пећина с каменим клупама, огњиштем и лежајем усеченим у
граниту. Унутра унесоше котарице. Иха разастре по поду асуру,
намести постељу за Аелиту, насу уља у светиљку која је висила
на таваници и запали је. Дечак механичар оде да чува крилати
чамац.
Аелита и Лос седели су на ивици понора.
Сунце је залазило за шиљате планинске врхове. Оштре, дуге
сенке пружале су се од планина, ломиле се у отворима кланаца.
Мрачан, неплодан, диваљ био је овај крај, где су се некада
древни Аоли спасавали од људи...
— Некада су планине биле покривене биљем, — рече Аелита
овде су пасла стада хашија, а у теснацима су бучали водопади.
Тума умире. Затвара се круг дугих, дугих столећа. Ми смо, можда,
последњи: нестаћемо, и Тума ће опустети.
Аелита заћута. Сунце зађе близу, за стеновити гребен налик
на аждају. Јарка крв заласка разли се у висину, у љубичасту таму.

127
 — Али моје срце говори ми друго. — Аелита устаде и пође
ивицом понора, сакупљајући прегршти суве маховине, суве
гранчице. Накупивши их у скут огртача, она приђе Лосу, сложи их
за ватру, донесе из пећине светиљку и, клекнувши, потпали
траву. Ватра запуцкета разгоревајући се.
Тада Аелита извуче иопод огртача малу улу, и седећи,
опирући се лактовима о подигнуто колено, додирну струне. Оне
зазујаше нежно, као пчеле. Аелита подиже очи ка звездама које
су се пробијале кроз таму, и тихим, ниским, тужним гласом
запева:

„Сакупи суву траву,

остатке животиња и парчад грања, Пажљиво их
сложи;
Удари каменом о камен,
жено, водитељко двеју душа.
Кресни варницу — и запламсаће ватра.
Седи покрај ње,
пружи руке према пламену.
Муж твој седи с друге стране
пламених језика који играју.
Кроз колутове дима,
који се диже ка звездама,
Очи мушкарца гледају
у таму твоје утробе, у дно душе.
Његове су очи сјајније од звезда,
ватреније од огња,
смелије од фосфорних очију чаа.
Знај, сунце ће постати угасли угарак.
Нестаће звезде с неба,
угасиће се зли Талцетл над светом
— Али ти, жено,
седиш крај огња бесмртности,
пруживши к њему руке,
И слушаш гласове оних који чекају

128
 животно буђење,
Гласове у тами твоје утробе.

Ватра је догоревала.
Спустивши руку на колена, Аелита је гледала у жар. Он јој је
осветљавао лице црвенкастом јаром.
— По прастаром обичају, — рекла је она строго — жена која
отпева мушкарцу песму уле постаје његова жена.
У поноћ Лос искочи из чамца у двориште Тускубове куће.
Прозори на кући били су мрачни — значи, Гусев се још није
вратио. Стрми зид био је осветљен звездама; њихове плавичасте
искре светлуцале су на црним окнима. Иза зубаца на крову
штрчала је под оштрим углом нека чудновата сенка. Лос ју је
пажљиво посматрао: шта би то могло да буде?
Дечко механичар му приђе и бојажљиво шапну:
— Немојте ићи онамо.
Лос извуче маузер из кубуре, удахну ноздрвама свеж ваздух.
У сећању му се појави пламен ватре изнад понора, мирис
запаљене траве. Потамнеле, ватрене Аелитине очи... „Вратићеш
се?“ запитала је она, стојећи изнад ватре. „Испуни дужност, бори
се, победи, али не заборави — све је то само сан, све само сенке...
Овде, поред ватре — ти си жив, ти нећеш умрети. Не заборави —
врати се...“ Приближила му се. Њене очи крај самих његових очију
отварале су се у бескрајну ноћ, пуну звезданог праха: „Врати се,
врати ми се, Сине Неба...“
Сећање га је опекло и угасило се — трајало је свега секунду,
док је Лос откопчавао кубуру. Пажљиво посматрајући чудновату
сенку с друге стране куће, изнад крова, Лос је осећао како му се
мишићи напрежу и врела крв потреса срце — борба, борба!
Лако, у скоковима, он потрча према кући. Ослушну, пришуња
се дуж бочног зида и погледа иза угла. Близу улаза у кућу,
преврнут настрану, лежао је разбијен брод. Једно његово крило
штрчало је изнад крова ка звездама. Лос угледа неколико
предмета налик на вреће, који су лежали на тра1ви: — то су били
лешеви. У кући — мрак, тишина.

129
 „Није ваљда Гусев?“ Лос притрча погинулима: „Не, Марсовци
су.“
Један је лежао на степеницама, с главом наниже. Други је
висио на олупинама брода. Очигледно, били су убијени хицима
из куће.
Лос утрча уза степенице. Врата су била отшкринута. Он уђе у
кућу.
— Алексеју Ивановићу — позва Лос.
Тишина. Он упали осветљење — засјаше светиљке у целој
кући. Помисли: „Неопрезност“, али одмах заборави на то.
Пролазећи испод сводова оклизну се на лепљиву барицу.
— Алексеју Ивановићу — викну Лос.
Ослушну — тишина. Тада уђе у малу, уску дворану с магленим
огледалом, седе у наслоњачу и ухвати ноктима подбрадак:
„Да га чекам овде? Да му летим у помоћ? Али куда? Чија је ово
разлупана лађа? Мртви не личе на војнике, — пре ће бити да су
радници. Ко се овде тукао? Гусев? Тускубови људи? Да, не сме се
оклевати.“
Он дохвати бројчаник и укључи огледало: „Трг Дома Вишег
савета инжењера“. Повуче врпцу, и истог тренутка грмљавина га
одбаци од огледала: тамо, у црвенкастом сјају фењера, дизали су
се колутови дима, искакале огњене варнице, искре. Одједном у
огледало улете, раширивши руке, нека прилика закрвављених
очију.
Лос повуче врпцу и окрете се од екрана.
„Зар неће да ми стави до знања где да га човек тражи у овој
гужви?“
Он стави руке на леђа и поче да шета по уској дворани.
Наједном се трже, застаде: хитро се окрете, откачи маузер. Иза
врата, до самог пода, помоли се глава — црвени праменови косе,
црвено изборано лице.
Лос притрча вратима. С друге стране лежао је поред зида у
локви крви — Марсовац. Лос га подиже на руке, понесе и положи
у наслоњачу. Трбух му је био распорен.

130
 Облизнувши усне, Марсовац једва чујно проговори:
— Похитај, пропадамо. Сине Неба, спаси нас... Отвори ми
руку...
Лос раствори самртникову песницу, која се кочила, и одлепи
цедуљицу с длана. С муком прочита:
„Шаљем по вас војни брод и седморицу радника — момци су
поуздани. Ја опседам Дом Вишег савета инжењера. Спусти се на
трг, тамо где је кула — Гусев.“
Лос се наже над рањеником — хтеде да га запита шта се овде
догодило. Али Марсовац је већ кркљао, грчећи се у наслоњачи.
Лос узе у шаке његову главу. Марсовац престаде да кркља.
Његове очи се избуљише. Ужас, блаженство их осветлише:
„Спаси...“ Очи му се превукоше прашином, уста се искезише...
Лос закопча блузу, уви шал око врата. Упути се излазу. Али
тек што је отворио врата, иза скелета брода, синуше плавичасте
варнице и зачу се слаб, али оштар прасак. Тане му скиде шлем с
главе.
Стиснувши зубе, Лос појури низ степенице, прискочи броду,
потури раме, мишићи почеше да му пуцају — и преврну целу
олупину на оне који су се скривали иза брода, у заседи.
Разлеже се тресак метала који се ломио, птичији крици
Марсоваца; огромно крило пролете кроз ваздух и пригњечи оне
који су покушали да се измигоље испод разлупаног брода.
Згурене прилике потрчаше у цик-цак преко пољанице покривене
маглом.
Једним скоком Лос их стиже, опали. Пуцањ маузера је био
страховит. Ближи Марсовац пободе нос у траву. Други баци
пушку, седе на земљу, покри лице рукама.
Лос га ухвати за оковратник сребрнасте блузе и подиже га
увис као штене. То је био војник. Лос запита:
— Тебе је послао Тускуб?
— Да, Сине Неба.
— Ја ћу те убити.
— Добро, Сине Неба.

131
 — На чему сте долетели? Где је брод?
Лебдећи у ваздуху пред страшним лицем Сина Неба,
Марсовац показа на дрвеће очима разрогаченим од ужаса. У
њиховој сенци стајао је мали војни чамац.
— Јеси ли видео у граду Сина Неба? Можеш ли да га нађеш?
— Да.
— Вози!
Лос ускочи у војни чамац. Марсовац седе за крмило.
Пропелери забрујаше. Ноћни ветар им јурну у сусрет. у тамној
висини зањихаше се огромне, дивље звезде...

132
 ДЕЛАТНОСТ ГУСЕВА У ТОКУ ПРОШЛОГ
ДАНА

У десет часова пре подне Гусев је одлетео са Тускубовог

имања у Соацеру. У ваздушном чамцу имао је авијатичарску
карту, оружје, храну и шест комада ручних граната, које је
кришом од Лоса понео из Петрограда.
У подне је Гусев угледао Соацеру. Централне улице су биле
пусте. Пред Домом савета инжењера, на огромном звездастом
тргу, стајали су војни бродови и војска у три концентрична
полукруга.
Гусев поче да се спушта. И ево — очигледно су га приметили.
Са трга се диже шестокрилни светлуцави брод и, треперећи у
сунчевим зрацима, полете право увис. Дуж његове ограде стајале
су сићушне сребрнасте прилике. Гусев описа круг изнад брода.
Опрезно извади ручну гранату из торбе.
На броду се завртеше шарени точкови, почеше да се мичу
жичана влакна на јарболу.
Гусев се наже из чамца и припрети песницом. На броду се
разлеже слаб узвик. Сребрнасте прилике подигоше кратке
пушке. Излетеше жућкасти колутови дима. Зазвиждаше меци. Са
чамца одлете комад ограде.
Гусев весело опсова. Подиже крме. Устреми се доле на брод.
Као вихор пролете изнад њега, баци гранату. Чуо је како је позади
грмнула заглушујућа експлозија. Исправи крме и окрете се. Брод
се неспретно превртао у ваздуху, димећи се и распадајући се, и
сруши се на кровове.
Тиме је све почело.
Летећи над градом, Гусев је препознавао тргове, управне
зграде, арсенал, радничке четврти, које је видео •у огледалу.
Поред дугачког фабричког зида комешала се огромна гомила
Марсоваца као узнемирени мравињак. Гусев поче да се спушта.

133
Гомила се размаче. Он се спусти на рашчишћено место,
откривајући зубе у веселом осмеху.
Познали су га. Подигоше се хиљаде руку, из хиљаде грла се
заори: „Магацитл, Магацитл!" Гомила стаде бојажљиво да се
примиче. Он је видео уздрхтала лица, очи пуне Преклињања,
ћелаве лобање црвене као ротквице. То су све били радници,
светина, сиротиња.
Гусев изиђе из чамца, забаци торбу на раме, широко махну
руком кроз ваздух.
— Поздрављам вас, другови! — Настаде тајац као у сну. Гусев
је изгледао као џин међу сићушним Марсовцима.
— Јесте ли се овде сакупили, другови, да разговарате или да
се борите? Ако ћете да разговарате, немам кад, збогом. — Кроз
гомилу се пронесе тежак уздах. Неколико Марсоваца повикаше
очајничким гласом, а гомила прихвати њихове узвике:
— Спаси, спаси, спаси нас, Сине Неба!
— Дакле, хоћете да се борите? — рече Гусев, па рикну
промуклим гласом: — Борба је почела! Малочас ме је напао војни
брод! Оборио сам га, дођавола! На оружје, за мном!
— Он стеже шаку као да хвата дизгине.
Кроз гомилу се тискао Гор. Гусев га је одмах познао. Гор је био
сав сив од узбуђења, усне су му се трзале. Он грчевито ухвати
Гусева за груди.
— Шта говорите? Куда нас зовете? Побиће нас. Ми немамо
оружја. Потребна су друкчија средства за борбу.
Гусев се ослободи његових руку.
— Главно оружје је — одлучити се. Ко је одлучан, тај има и
моћ. Нисам ја долетео са Земље зато да бих овде разговарао с
вама... Долетео сам да вас научим да будете одлучни.
Уплеснивили сте се, другови Марсовци. Ко се не плаши смрти —
за мном! Где вам је арсенал? По оружје! Сви за мном у арсенал!...
— Ај, — ај! — запишташе Марсовци. Настаде тискање. Гор
очајно пружи руке према гомили.

134
 Тако је отпочео устанак. Нашао се вођа. Свима се завртело у
глави. Немогуће је изгледало могуће. Гор> који је лагано и
научно припремио устанак, и који је чак и после јучерашњих
догађаја оклевао и није могао да се реши, као да се наједном
пробудио. Одржао је дванаест страсних говора, који су се
преносили у радничке четврти преко замагљених огледала.
Четрдесет хиљада Марсоваца почеше да се примичу арсеналу.
Гусев их је поделио на мале групе, и они су претрчавали под
заклоном кућа, споменика, дрвећа. Наредио је да се код свих
контролних екрана, преко којих је влада пратила кретање у
граду, поставе жене и деца и дао им је упутства да млако грде
Тускуба. То азијатско лукавство успавало је за неко време
будност-владе.
Гусев се плашио ваздушног напада војних бродова. Да би
макар за кратко време одвратио пажњу противника, послао је
пет хиљада ненаоружаних Марсоваца у центар града — да вичу,
траже топла одела, хлеба, хавре. Рекао нам је:
— Нико се од вас жив неће вратити. Памтите то. Идите.
Пет хиљада Марсоваца повикаше као из једног грла: „Ај, ај!“
отворише огромне сунцобране с натписима, пођоше у смрт,
запеваше стару забрањену песму, тужно завијајући.

Под стакленим крововима

Под гвозденим луковима
У каменом лонцу
Дими се хавра.
Весели смо, весели.
Дајте нам у руке камени лонац!
Ај — ај!
Нећемо се вратити у руднике, у каменоломе,
Нећемо се вратити
У страшне, мртве ходнике,
Машинама, машинама.
Ми хоћемо да живимо.
Ај — ај! Живети!

135
 Дајте нам у руке камени лонац!

Вртећи огромне сунцобране и завијајући, они нестадоше у

уским улицама.
Арсенал, ниску квадратну зграду у старом делу града, чувао
је мали војни одред. Војници су стајали у полукругу на тргу,
испред бронзом оковане капије, чувајући две чудне машине
направљене од жичаних спирала, котурова и кугли (такву је
машину Гусев видео у напуштеној кући). Кроз мноштво кривих
уличица устаници су дошли до арсенала и опколили га; његови
зидови били су окомити и чврсти.
Извирујући иза углова, претрчавајући од дрвета до дрвета,
Гусев је осмотрио положај: било је јасно да арсенал треба
освајати спреда, с капије. Он нареди да се са једног кућног улаза
скину бронзана врата и обмотају конопцима. Устаницима је
издао заповест да јуришају као лава и да се деру: „ај, ај!“ што могу
страшније.
Војници који су чували капију спокојно су посматрали вреву
у уличицама, само су машине биле постављене напред и на
њиховим спиралама је пуцкетала љубичаста светлост.
Показујући на њих, Марсовци су затварали очи и тихо звиждали:
„чувај их се, Сине Неба.“
Време се није смело губити.
Гусев се раскорачи, ухвати за конопце и подиже бронзана
врата — била су тешка, али, ништа зато, могао их је носити. Тако
је, под заклоном кућног зида, дошао до краја трга, одатле је
капија била такорећи на дохвату руке. Он шапатом нареди
својима: „Спреми се.“ Обриса рукавом чело, помисли: „Ех, кад бих
се сад разљутио!“ Подиже врата, заклони се њима.
— Предај арсенал!.. Предај арсенал, мајку ти твоју — продера
се он неким туђим гласом и с напором потрча преко трга, ка
војницима.
Зазујаше неколико хитаца и ударише о врата с оштрим
праском. Гусев се заљуља. Озбиљно се разљути и потрча живље,
псујући. А унаоколо су већ заурлали, запиштали Марсовци: они

136
су нагрнули иза свих углова, кућних улаза, дрвећа. У ваздуху се
распрсну громовита кугла. Али помамне бујице устаника
збрисаше војнике и страшне машине.
Псујући, Гусев дотрча до капије и удари о катанац крајем
бронзаних врата. Капија запуцкета и распаде се. Гусев утрча у
квадратно двориште, где су у редовима стајали крилати бродови.
Арсенал је био заузет. Четрдесет хиљада Марсоваца добили
су оружје. Гусев се споји преко огледала-телефона с Домом савета
инжењера и затражи изручење Тускуба.
Као одговор на то влада посла ваздушну ескадрилу да
нападне арсенал. Гусев јој полете у сусрет са својом флотом.
Владини бродови дадоше се у бекство. Гусевљева флота их
стиже, опколи и уништи над рушевинама древне Соацере.
Бродови су падали с неба пред ноге џиновске статуе Магацитла
који се осмехивао затворених очију. Сјај сунчевог заласка
треперио је на његовом крљушастом шлему.
Небо је било у власти устаника. Влада је концентрисала
полицијске трупе код Дома савета. На крову Дома постављене су
машине које избацују огњене кугле — округле муње. Оне
оборише један део устаничке флоте. Предвече Гусев опседе трг
Дома Вишег савета и поче да гради барикаде по улицама, које су
се звездасто разилазиле од трга. „Научићу ја вас да дижете
револуције, цигласти ђаволи“, говорио је он показујући како
треба вадити плоче из плочника, обарати дрвеће, изваљивати
врата, пунити кошуље песком.
Прекопута Дома Вишег савета устаници су поставили две
машине заплењене у арсеналу и почели да гађају из њих владину
војску огњеним куглама. Али влада је обавила трг
електромагнетним пољем.
Тада Гусев одржа последњи говор тог дана, врло кратак али
изразит, попе се на барикаду и баци једну за другом три ручне
гранате. Снага њихове експлозије била је ужасна: избише три
пламена стуба, полетеше увис војници, камење, комађе машина;
трг утону у прашину и љути дим. Марсовци заурлаше и кренуше
на јуриш. (То је био управо онај тренутак када је Лос погледао у
замагљено огледало у Тускубовој кући).

137
 Влада скиде магнетно поље, и са обеју страна, изнад
Марсоваца који су се тукли, заскакаше, заиграше огњене
лоптице, распрскавајући се у потоке плавичастог пламена.
Мрачне куће, налик на пирамиде, подрхтавале су од тутњаве.
Бој није трајао дуго. Преко трга покривеног лешевима Гусев
се на челу одабраног одреда проби у Дом Вишег савета. Дом је
био пуст. Тускуб и сви инжењери били су побегли.

138
 ПРЕОКРЕТ ДОГАЂАЈА

Устаничка војска заузела је све најважније тачке у граду, које

је Гор назначио. Ноћ је била свежа. Марсовци су се мрзли на
стражама. Гусев нареди да се запале ватре, То је изгледало
нечувено: већ хиљаду година у граду није паљена ватра — о
разбукталом пламену певало се само у древној песми.
Пред Домом Вишег савета Гусев је сам запалио прву ватру од
комадића намештаја. „Ула, ула“, завијали су
Марсовци тихим гласовима, окруживши ватру. И тако
запламтеше ватре на свим трговима. Црвенкасти сјај оживео је
покретљивим сенкама окомите зидове кућа, треперио је у
окнима.
Иза прозора се појавише плавичаста лица: узнемирено, с
тугом посматрала су она невиђене ватре, мрачне, дроњаве
прилике устаника. Те ноћи опустеле су многе куће.
У граду је владала тишина. Само су пуцкетале ватре, звецкало
оружје, као да су се истим путем вратила столећа, као да је опет
започео њихов мучитељски лет. Чак и чупаве звезде над улицама,
над ватрама изгледале су друкчије. Марсовци, који су седели око
ватри, нехотице су дизали главу и загледали се у заборављену
звездану слику која као да је оживела. Гусев је на крилатом седлу
обилазио положаје устаничке војске. Он је падао из звездане
таме на трг и корачао по њему бацајући џиновску сенку.
Изгледао је као прави Син Неба, идол који је сишао с каменог
постоља. ,,Магацитл, Магацитл", шаптали су Марсовци у
сујеверном ужасу. Многи су га видели први пут, и прилазили су
му пузећи да би га се дотакли. Други су плакали детињским
гласом: „Сада нећемо умрети... Постаћемо срећни... Син Неба нам
је донео живот.“
Мршава тела у прашљивој једнакој одећи, изборана, увела
лица шиљатих носева, тужне очи, навикаване вековима на
обмотање точкова и таму радничких окана, слабачке руке,

139
невеште у покретима радости и смелости — руке, лица, очи са
искрама ватри — пружали су се ка Сину Неба.
— Не бојте се, не бојте се, момци. Гледајте веселије, —
говорио је Гусев — нема тога закона по коме би се могло патити
без кривице до краја живота, не бојте се. Победићемо, па ћемо
онда добро живети.
Касно у ноћ се вратио Гусев у Дом савета — промрзао и
гладан. У малој засвођеној дворани, испод ниских златних
лукова, спавало је на поду двадесетак наоружаних Марсоваца.
Под, сјајан као огледало, био је попљуван жваканом хавром.
Насред дворане, на лименим кутијама за метке, седео је Гор и
писао при светлости електричне лампице. На столу су лежале
отворене конзерве, боце, коре хлеба.
Гусев седе за угао стола и поче халапљиво да једе, Обриса
руке о панталоне, отпи из боце, искашља се, рече промукло:
— Где је непријатељ? Ево шта ми треба... — Гор диже на њега
поглед поцрвенелих очију, осмотри окрвављену крпу везану око
Гусевљеве главе, његово лице истурених јагодица, које је снажно
жвакало, његове накострешене бркове, раширене ноздрве.
— Не могу да дознам куда се, дођавола, дела владина војска,
— настави Гусев — на тргу их лежи око три стотине, а било је
најмање петнаест хиљада војника. Као да су у земљу пропали. Да
се сакрију, нису могли — та нису игла. Да су потучени, ја бих знао.
Гадан положај. Сваког тренутка непријатељ може да се појави у
нашој позадини.
— Тускуб, влада, остаци војске и један део становништва
отишли су у лавиринте царице Магр испод града — рече Гор.
Гусев скочи са столице.
— Па зашто ћутите?
— Бескорисно је гонити Тускуба. Седите и једите, Сине Неба.
— Мрштећи се, Гор извади испод одеће прегршт суве хавре,
црвенкасте као паприка, напуни њоме уста и лагано ју је жвакао.
Очи му се овлажише, потамнеше, боре се изгладише. — Пре
неколико хиљада година ми нисмо градили велике куће, нисмо
могли да их грејемо

140
 — електрицитет нам је био још непознат. За време зимских
хладноћа становништво је одлазило у велику дубину испод
површине Марса. Огромне дворане, направљене од пећина које је
вода прокопала, колонаде, тунели, ходници
— све се то загревало унутарњом топлотом планете. У
вулканским кратерима топлота је била тако велика да смо је
користили за добијање паре. Још и данас на неким острвима раде
незграпне парне машине из тог доба. Тунели, који спајају
подземне градове, пружају се скоро испод целе планете.
Бесмислено је тражити Тускуба у том лавиринту. Једини он зна
планове и тајне пролазе лавиринта царице Магр — господарице
два света, која је некад владала Марсом. Испод Соацере мрежа
тунела води у пет стотина живих градова и преко хиљаду
изумрлих. Тамо су свуда складишта оружја, луке ваздушних
бродова. Наше снаге су разбацане, ми смо слабо наоружани.
Тускуб има армију, на његовој су страни велепоседници,
плантажери хавре и сви они који су пре тридесет година, после
разорног рата, постали становници градских кућа. Тускуб је
паметан и подмукао. Он је намерно изазвао све ове догађаје да би
једном заувек угушио остатке отпора... Ах, златни век... Златни
век!..
Гор је завртео ошамућеном главом. На образима му избише
љубичасте пеге. Хавра је почињала да делује на њега.
— Тускуб сања о златном веку: отворити последњу епоху
Марса — златни век. Само изабрани ће ући у њега, само они који
су достојни блаженства. Једнакост је недостижна, једнакости
нема. Свеопшта срећа је бунцање лудака опијених хавром. Тускуб
је рекао: жудња за једнакошћу и свеопшта праведност руше
највише тековине цивилизације. — На Горовим уснама појави се
црвенкаста пена. Ићи назад, у неједнакост, у неправду! Да се као
ихи устреме на нас минули векови. Оковати робове, приковати
их за машине, за стругове, бацити их у рудничка окна... Да буде
потпуна туга. А блаженима — потпуна срећа... Ето, то је златни
век. Шкргут зуба и мрак. Нека су проклети мој отац и мати!
Родити се на свету! Нека сам проклет!
Гусев га је гледао, брзо жваћући цигарету:

141
 — Ево шта ћу вам рећи — до чега су вас довели!..
Гор је дуго ћутао, погрбивши се на кутијама с мецима као
стогодишњи старац.
— Да, Сине Неба. Ми, становници древне Туме, нисмо
одгонетнули загонетку. Данас сам вас видео у боју. У вама игра
веселост као огањ. Ви маштате, страсни сте, безбрижни. Ви,
синови Земље, једном ћете одгонетнути загонетку. Али ми не —
ми смо стари. У нама је пепео. Ми смо пропустили свој час.
Гусев затеже каиш.
— Па добро. Пепео. А шта намеравате сутра да радите?
— Ујутру треба наћи Тускуба преко телефона-огледала и
ступити с њим у преговоре о узајамним уступцима.
— Ви, друже, већ цео сат брбљате глупости, — прекиде га
Гусев, — ево вам распореда за сутра: објавићете
Марсу да је власт прешла у руке радника. Захтевајте
безусловну покорност. А ја ћу одабрати момке и кренућу са
читавом флотом право на Полове да заузмем електромагнетне
станице. Одмах ћу почети да телеграфишем на земљу, у Москву,
да нам што пре пошаљу појачање. Они ће за пола године
направити апарате, а лети се свега...
Гусев се заљуља и свали на сто, цела кућа се тресла. Са
мрачних сводова почеше да падају скулпторски украси.
Марсовци који су спавали по поду скочише и стадоше се
обазирати. Нови, још јачи дрхтај потресе кућу. Зазвечаше
разбијена окна. Врата се широм отворише. Потмула грмљавина
испуни дворану све јачим тутњевима. На тргу се разлегоше
узвици, пуцњава.
Марсовци, који су појурили ка вратима, устукнуше,
размакоше се. Уђе Син Неба — Лос. Тешко је било познати његово
лице: огромне очи упале и тамне, чудан сјај је избијао из њих.
Марсовци су чучећи узмицали од њега. Лосова коса се
накострешила.
— Град је опкољен, — рече он гласно и чврсто — небо је пуно
ватри са бродова. Тускуб разара радничке четврти.

142
 ПРОТИВНАПАД

Лос и Гор излазили су испод колонаде на степениште Дома у

тренутку кад је одјекнула друга експлозија. На северној страни
града пламен букну као плавичаста лепеза. Сада се јасно видело
како се дижу увис облаци дима и пепела. Одмах за грмљавином
пролете вихор. Пурпурни одсјај захватио је пола неба.
Сада се више ниједан узвик није чуо на звездастом тргу
пуном војске. Марсовци су ћутећи посматрали одсјај пожара. У
прах и пепео распале су се њихове куће, породице. Као колутови
црног дима нестајале су наде.
После кратког саветовања с Лосом и Гором Гусев нареди да
се ваздушна флота спреми за битку. Сви бродови су били у
арсеналу. Само пет тих огромних „вилиних коњица“ лежало је на
тргу. Гусев их посла у извиђање.
Бродови се дигоше у ваздух — њихове крме блеснуше као
огањ.
Из арсенала су одговорили да је заповест примљена и да је
почело укрцавање војске на бродове. Прошло је много времена
— ни сами нису знали колико. Димљиви одсјај се распламсавао.
У граду је било злослутно и тихо. Гусев је сваки час слао Марсовце
на телефон-огледало да убрзају укрцавање. Он је сам као огромна
сенка јурио по тргу, промукло викао, постројавајући у колоне
гомиле војника који су се повлачили у нереду. Прилазећи
степеништу кезио је зубе — бркови су му се кострешили.
— Реците онима тамо у арсеналу (следовао је израз
неразумљив Гору) — живље, живље...
Гор оде на телефон. Најзад је примљен телефонограм да је
укрцавање завршено и да се бродови већ дижу. Заиста, ниско над
градом, у тамном одсјају пожара, појавише се „вилини коњици“
Раширених ногу, забачене главе, Гусев је са задовољством
посматрао редове бродова налик на јата ждралова. У том
тренутку разлеже се трећа, најјача експлозија.

143
 Мачеви плавичастог пламена секли су пут бродовима — они
полетеше увис, завртеше се и нестадоше. Наместо њих подигоше
се стубови прашине, облаци дима.
Међу колонама се појави Гор. Главу је увукао у рамена. Лице
му је дрхтало, уста се развукла. Кад се утиша грмљавина
експлозије, он рече:
— Арсенал је разорен, флота је уништена.
Гусев мукло хукну, стаде да гризе бркове. Лос је стајао
приљубивши се потиљком уз стуб, посматрао је одблеске пожара.
Гор се подиже на прсте ка његовим укоченим очима.
— Рђаво ће бити онима који данас остану у животу.
Лос не одговори. Гусев јогунасто затресе главом и пође на
трг. Зачу се његова команда. Колона за колоном кренуше
Марсовци у дубину улица, на барикаде.
Крилата Гусевљева сенка летела је у седлу изнад трга, вичући
одозго:
— Живље, живље, окрећите се, ђаволи крепали!
Трг је опустео. Огроман простор пожара осветљавао је сада
дугачак ред „вилиних коњица“ који су се приближавали са
супротне стране. Они су, талас за таласом, узлетали иза
хоризонта и летели над градом. То су били Тускубови бродови.
Гор рече:
— Бежите, Сине Неба, ви се још можете спасти.
Лос само слеже раменима. Бродови су се приближавали,
упуштали. Из мрачних улица полете им у сусрет огњена лопта,
две, три. То су машине устаника гађале округлим муњама.
Редови крилатих галија правили су круг над тргом и,
раздвајајући се, летели над улицама, крововима. Варнице хитаца
непрестано су осветљавале њихове палубе. Једна галија се
преврте и, падајући, заглави се сломљеним крилима између
кровова. Друге су се спуштале на угловима трга, искрцавале
војнике у сребрнастим блузама. Војници су утрчавали у улице.
Отпоче пуцњава с прозора, иза углова. Летело је камење, стизало
је све више бродова, по тргу су непрекидно клизиле пурпурне
сенке.

144
 Лос спази: недалеко, на степенастој тераси куће, диже се
плећата Гусевљева прилика. Пет шест бродова одмах кренуше у
његовом правцу. Он подиже изнад главе огроман камен и баци га
на најближу галију. Истог тренутка светлуцава крила га
заклонише са свих страна.
Тада Лос појури к њему преко трга — скоро је летео, као у сну.
Изнад њега почеше да круже бродови, срдито брујећи
пропелерима, светлећи варницама. Он стеже зубе, очи су му
оштро запажале сваку ситницу.
У неколико скокова Лос пређе преко трга и опет спази Гусева
на тераси куће на углу. Гусев је био сав облепљен Марсовцима,
који су пузили уз њега са свих страна; он се као медвед вртео око
те живе гомиле, растурао је, млатио песницама. Откачио је једног
са грла, бацио га у ваздух и пошао преко терасе, вукући их за
собом. Пао је.
Лос викну страшним гласом. Хватајући се за избочине кућа,
он се попе на терасу. Опет се из гомиле тела која су пиштала
појави Гусевљева глава избечени очију, разбијених уста.
Неколико војника се закачише за Лоса. Он их одбаци са
одвратношћу, јурну ка .усковитланој гомили и стаде да разбацује
војнике: они су летели преко ограде као иверје. Тераса је
опустела. Гусев се напрезао да се дигне, глава му се клатила. Лос
га узе на руку, ускочи кроз отворена врата и положи га на ћилим
у ниској соби, осветљеној одсјајима пожара.
Гусев је кркљао. Лос се врати према вратима. Поред терасе су
пролетали бродови, промицала шиљатоноса лица пажљиво
осматрајући. Требало је очекивати напад.
— Мстиславе Сергејевићу — позва га Гусев. Он је сада седео
пипајући се по глави: пљунуо је крв. — Све су наше побили...
Мстиславе Сергејевићу, па шта је ово? Кад налетеше, налетеше,
па почеше да косе! Неки су изгинули, неки се сакрили. Остао сам
сам... Ах, жалости! — Он се диже, пође преко собе љуљајући се,
застаде пред бронзаном статуом, која је свакако представљала
неког чувеног Марсовца. — Е па чекај! — Шчепа статуу и појури
ка вратима.
— Алексеју Ивановићу, чему?

145
 — Не могу. Пусти ме.
Он се појави на тераси. Из крила брода који је летео поред
куће блеснуше хици. Затим одјекну удар, тресак.
— Аха! — повика Гусев.
Лос га увуче у собу и залупи врата.
— Алексеју Ивановићу, схватите — ми смо потучени, све је
свршено... Треба спасавати Аелиту.
— Шта ме гњавите с том вашом жентурачом... — Он брзо седе,
ухвати се за лице, захрипа, лупну ногом и проговори —
изгледало је као да у њему цепају неку даску:
— Па нека ми и кожу одеру. Неправилно је све на свету.
Неправилна је ова планета, проклета била! „Спаси, веле, спаси
нас ...“ Прибијају се уза ме... „Хтели бисмо, веле, још мало да
живимо ...“ Да живе!.. Шта ја могу? .. Ево, пролио сам своју крв.
Потукоше нас. Мстиславе Сергејевићу, чујте, псето сам ја — не
могу то да гледам... Зубима ћу раскинути мучитеље ...
Он опет захрипа и пође вратима. Лос га ухвати за рамена,
протресе га, оштро му погледа у очи.
— Све што се догодило — то је кошмар и бунило. Хајдемо.
Можда ћемо се пробити. Кући, на Земљу.
Гусев размаза крв и прљавштину по лицу.
— Хајдемо.
Они изиђоше из собе на прстенасту зараван која се наднела
над широким бунаром. Степениште се спирално као завртањ,
спуштало доле по унутрашњој страни бунара, Нејасна светлост
одблеска продирала је кроз стаклени кров у ту вртоглаву дубину.
Лос и Гусев стадоше да силазе уским степеницама — доле је
владала тишина. Међутим горе су све јаче праштали пуцњеви,
доњи делови бродова шкрипали су закачињући кровове.
Очигледно, отпочео је напад на последње склониште Синова
Неба.
Лос и Гусев су трчали низ бескрајне спирале. Светлост се
гасила. И тада они спазише доле једну малу прилику. Она им се с
муком вукла у сусрет. Затим се зауставила и слабо викнула:

146
 — Они ће сваког часа продрети! Журите! Доле је улаз у
лавиринт!
То је био Гор, рањен у главу. Лижући усне, он рече:
— Идите кроз велике тунеле. Пазите на знаке по зидовима.
Збогом. Ако се вратите на Земљу, испричајте о нама. Можда ћете
ви на Земљи бити срећни. А нас очекују ледене пустиње, смрт,
туга... Ах, ми смо пропустили свој Зас... Требало је свирепо и
господарски, господарски волети живот.
Одозго се зачу бука. Гусев потрча доле. Лос хтеде да повуче
Гора за собом, али Марсовац стеже зубе, грчевито се ухвати за
пречаге ограде.
— Идите. Ја хоћу да умрем.
Лос стиже Гусева. Они пређоше преко последње прстенасте
заравни. Од ње су се степенице стрмо спуштале на дно бунара. Ту
спазише велику камену плочу с углављеним прстеном — с муком
је подигоше: из мрачног отвора дуну сув ветар.
Гусев први склизну доле. Затварајући за собом плочу Лос
спази како се на прстенастој заравни степеница појавише
прилике војника једва видљиве у црвеном сумраку.
Они потрчаше низ спиралне степенице. Гор пружи руке
према њима и паде под ударцима.

147
 ЛАВИРИНТ ЦАРИЦЕ МАГР

Лос и Гусев су се опрезно кретали кроз мемљив и загушљив

мрак.
— Скрећемо, Мстиславе Сергејевићу...
— Је ли уско?
— Широко је, не може се дохватити руком.
— Опет неки стубови! Стој! Где смо ми?
Најмање три сата прошло је откако су се спустили у лавиринт.
Потрошили су жижице. Још за време туче Гусев је изгубио
електричну лампицу. Кретали су се кроз непрозирну таму.
Тунели су се бескрајно разграњавали, укрштали се, одлазили
у дубину. Покаткад се чуо јасан, једнолик шум капљица које су
падале. Њихове раширене очи виделе су нејасне, сивкасте
контуре, али те покретљиве мрље биле су само халуцинације у
мраку.
— Стој.
— Шта је?
— Нема дна.
Почеше да ослушкују. У лице им је пирио сладак, сув ветар.
Издалека, као из дубине, чули су се неки уздаси — као да неко
удише и издише. С нејасним немиром осећали су да је пред њима
празна дубина. Пипајући, Г-усев нађе под ногама камен и баци га
у мрак. После неколико секунди зачу се слаб звук пада.
— Понор.
— А шта то дише?
— Не знам.
Они окренуше на другу страну и налетеше на зид. Пипали су
десно, лево; дланови су им клизили преко пукотина, које су се
осипале, преко избочина сводова. Ивица невидљивог понора
била је сасвим близу — час десно час лево, па опет десно.

148
Схватили су да су залутали,, идући у круг, и да не могу да нађу
пролаз којим су дошли на тај уски карниз.
Они се наслонише на рапав зид један до другог, раме уз раме.
Стајали су тако, слушали успављујуће уздахе из дубине.
— Крај, Алексеју Ивановићу?
— Да, Мстиславе Сергејевићу, како изгледа — крај.
Пошто су ћутали неко време, Лос упита чудним гласом, тихо:
— Сада — не видите ништа?
— Не.
— Лево, далеко.
— Не, не.
Лос прошапта нешто у себи, премести се с ноге на ногу.
— Свирепо и господарски волети живот1... Само тако...
— О коме ви то говорите?
— О њима. А и о нама.
И Гусев се премести с ноге на ногу, уздахну.
— Ето, чујете ли, она дише.
— Ко — смрт?
— Ђаво би га знао ко. — Гусев проговори као да размишља:
— Дуго сам мислио о њој, Мстиславе Сергејевићу. Лежиш тако у
пољу с пушком, кишица, мрак. Мисли о чему год хоћеш, увек ће
ти се мисао вратити на смрт. И видиш себе: лежиш искежених
зуба, укочен као теглећи коњ покрај пута. Не знам ја шта ће бити
после смрти — то не знам. Али овде, док сам жив, потребно ми је
да знам: шта сам ја, коњска стрвина или човек? Или је то
свеједно? Кад будем умирао, кад преврнем очима, стиснем зубе и
грч ме сломи — свршено... у том часу, да ли ће се цео свет, све што
сам видео својим очима — преврнути или се неће преврнути? Ево
шта је страшно: лежим ја мртав искежених зуба — то сам баш ја,
памтим себе од своје треће године.... — а све на свету иде и даље
својим током. То не разумем. Од девет сто четрнаесте године
убијамо људе, и навикли смо. Шта је човек? Опалио си на њега из
пушке, и оде човек као да га није ни било. Не, Мстиславе
Сергејевићу, није то тако просто. Једном сам ноћу лежао рањен

149
на колима с носем нагоре, гледао звезде. Обузела ме туга, тешко
ми... Ваш и ја, мислим, зар није то свеједно? Ваш хоће да пије, и ја
хоћу. Ваши је тешко да умре, и мени је тешко. Исти нам је крај. А
за то време гледам: звезде се осуле као просо, била је скоро јесен,
август. Наједном, заигра ми слезина. Учинило ми се, Мстиславе
Сергејевићу, да су све звезде — у мени. Не, нисам ја ваш. Не. И
облише ме сузе. Шта је то? Човек није ваш. Размрскати моју
лобању — ужасна ствар, велики покушај. А још су и отровне
гасове измислили. Хоћу да живим, Мстиславе Сергејевићу. Не
могу у овоме проклетоме мраку. Стварно, што смо стали?
— Она је овде — рече Лос пређашњим чудним гласом.
У том тренутку издалека, кроз бескрајне тунеле проломи се
грмљавина. Задрхта им карниз под ногама, затресе се зид.
Камење поче да се рони у мрачну дубину. Таласи грмљавине
протутњаше и, удаљавајући се, .замреше. То је била седма
експлозија. Тускуб је одржао реч. По удаљености експлозије
могло се закључити да је Соацера остала далеко на западу.
Неко време шушкали су каменчићи у паду. Постало је тихо,
још тише. Гусев је први приметио да су престали уздаси у дубини.
Сада су оданде допирали чудни звуци: шуштање, шиштање,
изгледало је као да је тамо почињала да кључа нека ретка
течност. Гусев као да полуде: раширио је руке дуж зида и
потрчао, вичући, псујући, одроњавајући камење.
— Карниз иде у круг. Чујете ли? Мора да постоји излаз.
Дођавола, разбих главу! — Неко време се кретао ћутке, а онда
узбуђено проговори негде испред Лоса, који је и даље непомично
стајао крај зида: — Мстиславе Сергејевићу... Ручица... Прекидач...
Па да, прекидач...
Разлеже се пискава, зарђала шкрипа. Прашљива светлост
засја под ниском куполом направљеном од цигала. Ребра њених
равних сводова ослањала су се на уски прстен карниза; који се
наднео над округлом шахтом широком десет метара у пречнику.
Гусев се још увек држао за ручицу прекидача. С друге стране
шахте, под луком куполе, Лос се наслонио уза зид. Он је шаком
заклонио очи од реске светлости. Затим Гусев примети како је
Лос скинуо руку с лица и погледао доле, у шахту. Он се ниско

150
сагнуо, пажљиво посматрајући. Рука му задрхта као да је прстима
нешто отресао. Он диже главу: бела му се коса накострешила и
сијала, очи се рашириле као од самртног ужаса.
Гусев му довикну:
— Шта гледате? — И тек тада погледа у дубину шахте
саграђене од цигала. Тамо се њихала, ваљала, нека тамномрка
кожа. Од ње је потицало то шиштање, све јаче, злослутно
шуштање. Она се издизала, надимала. Сва је била прекривена
великим очима налик на коњске, окренутим према светлости,
чупавим шапама ...
— Смрт! — повика Лос.
То је била огромна гомила паукова. Очигледно, они су се
плодили у топлој дубини шахте, експлозија их је узнемирила, те
су почели да се дижу надимајући се читавом масом. Од њих је
долазило шиштање и вунасто шуштање... Један паук потрча по
карнизу шапама које су биле подигнуте на зидовима.
Улаз на карниз био је недалеко од Лоса. Гусев повика:
— Бежи! — и у снажном скоку прелете преко шахте,
очешавши главом куполни свод, паде у чучњу поред Лоса, шчепа
га за руку и повуче у пролаз, у тунел. Потрчаше из све снаге.
Под сводовима тунела горели су ретки прашљиви фењери.
Густа прашина лежала је на поду, на комађу стубова и статуа, на
праговима уских врата која су водила у друге пролазе. Гусев и
Лос су дуго ишли кроз тај ходник. Он се завршавао двораном са
равним сводовима и ниским стубовима. На средини је стајала
разрушена статуа жене дебела и свирепа лица. У дубини су се
црнели отвори станова. И овде је све било покривено прашином
— статуа царице Магр и комађе посуђа.
Лос застаде, очи су му биле укочене, раширене.
— Тамо их има на милионе, — рече он осврнувши се
— они чекају, њихов час ће доћи, они ће завладати животом,
населиће Марс ...
Гусев га повуче за собом у најшири тунел који је излазио из
дворане. Фењери су сијали ретко и слабо. Дуго су ишли. Прешли
су криви мост, пребачен преко широке пукотине на чијем су дну

151
лежали спојни делови џиновских машина. Даље су се опет
пружали прашљиви, сиви зидови. Туга им је притисла душу. Ноге
су клецале од умора. Лос је неколико пута поновио тихим гласом:
— Пустите ме да легнем ...
Срце је престајало да му куца. Страшна туга га је обузимала,
спотичући се, он се вукао по Гусевљевим траговима, по прашини.
Капље хладног зноја текле су му низ лице. Лос је бацио поглед
тамо одакле не може бити повратка. Па ипак, још моћнија сила га
је одвела натраг од те црте, и он се вукао полумртав, кроз
бескрајне пусте ходнике.
Тунел нагло заокрену. Гусев узвикну. У полукружном оквиру
отварали су се пред њиховим очима љубичастоплаво
заслепљујуће небо и планински врх који је светлуцао снегом и
ледом — њега се Лос тако добро сећао. Они изиђоше из
лавиринта близу Тускубове куће.

152
 XАО

— Сине Неба, сине Неба — позва танки гласић.

Гусев и Лос прилазили су кући од шумарка. Из азурног
шипражја помоли се младо лице шиљата носа. То је био Аелитин
механичар, дечко у сивој бунди. Он пљесну рукама и стаде да
поиграва; лице му се набирало као крила у слепог миша.
Размакнувши гране, он показа на крилати чамац скривен међу
развалинама цирка. Испричао им је: ноћ је прошла мирно, пред
свитање се разлегао далеки тутањ, а на небу се видео одсјај. Он је
помислио да су Синови Неба погинули, ускочио у чамац и појурио
у Аелитино склониште. И она је чула експлозију и са врха стене
гледала на место пожара. Дечаку је рекла: „Врати се кући и чекај
Сина Неба; ако те ухвате Тускубове слуге, умри и не одај ништа.
Ако је Син Неба убијен, проби се до његовог леша, нађи на њему
камену бочицу у донеси ми је.“
Стиснувши зубе, Лос је саслушао дечакову причу. Потом Лос
и Гусев пођоше на језеро, опраше са себе крв и прашину. Гусев
одреза од јаког дрвета батину, дебелу скоро као коњска нога.
Седоше у чамац и отиснуше се у блештаво плаветнило.
Гусев и механичар одвукоше чамац у пећину, легоше крај
улаза и отворише карту. У тај мах одозго са стене скотрља се Иха.
Гледајући Гусева она покри образе рукама. Сузе су потоком лиле
из њених заљубљених очију. Гусев се радосно засмеја.
Лос се сам спусти у провалију, ка Светом Прагу. Као на
крилима ветра ишао је стрмим степеницама, преко уских прелаза
и мостића. Шта ће бити с Аелитом, с питањем да ли ће се спасти
или погинути — он није схватио, почињао је да мисли, па опет
престајао. Главно, потресно биће то што ће он сада поново да
види „рођену из светлости звезда.“ Само се упити погледом у
нежно плаво лице — и заборавити се у таласима радости.
Брзо претрчавши, као и прошли пут, грбави мост над
пећинским језером, у облацима паре, Лос угледа с друге стране
ниских стубова обрисе планина на месечини. Он опрезно изиђе

153
на зараван која се наднела над провалијом. Свети Праг је
светлуцао као тамно злато.
Било је спарно и тихо. Лосу се прохте да гануто, с нежношћу
пољуби риђу маховину, трагове ногу на овом последњем
прибежишту љубави.
Дубоко доле уздизали су се бесплодни врхови планина. У
тамном плаветнилу блештао је лед. Оштра туга стегла је Лосу
срце. Ево пепела од ватре, ево угашене маховине где је Аелита
певала песму уле. Зашиштавши, гуштер са извијеном
хрптењачом појури преко камења, па се укочи, окренувши главу.
Лос приђе стени, малим троугластим вратима, отшкрину их и
сагнувши се уђе у пећину.
Обасјана светлошћу светиљке са тавана, Аелита је спавала у
белим јастуцима. Лежала је на леђима, забацивши голи лакат иза
главе. Њено нежно лице било је тужно и смирено. Стиснуте
трепавице су подрхтавале — сигурно је нешто сањала.
Лос се спусти крај њеног узглавља и гледао је ганут и узбуђен
другарицу у срећи и патњама. Какве би муке он сада поднео само
да то дивно лице никада не помрачи јад, само да заустави
пропаст лепоте, младости, невиног дисања — она је дисала, а
прамен пепељасте косе на образу дизао се и спуштао.
Лос помисли на он$ што дишу, шушкају и шиште у дубоком
бунару очекујући свој час. Он зајеча од страха и туге. Аелита,
пробудивши се, уздахну. Њене очи су неколико тренутака, као не
схватајући, гледале Лоса. Обрве су јој се зачуђено дизале. Она се
одупре обема рукама о јастуке и седе.
— Сине Неба, — рече нежно и тихо — сине мој, љубави моја.
Она не покри наготу, само јој румен збуњености изби на
образима. Лосу се чинило да су њена плавичаста плећа,
неразвијене груди, уска бедра рођени из светлости звезда. Он је
и даље клечао крај постеље и ћутао, јер је сувише велика радост
била гледати вољену.
— Сањала сам те, — рече Аелита — носио си ме на рукама уз
стаклене степенице, све више и више. Чула сам ударе твог срца.
Крв је струјала у њему и оно је дрхтало. Обузела ме је туга. Чекала

154
сам — кад ћеш да станеш, када ће тузи доћи крај. Хоћу да познам
љубав. Ја познајем тежину и ужас чамотиње. Ти си ме разбудио.
— Она заћута, обрве јој се још више подигоше. — Тако чудно
гледаш. О, мој диве!
Она се брзо одмаче на други крај постеље. Усне јој се мало
отворише, изгледала је као зверка која хоће да се брани.
Лос тешко проговори:
— Ходи к мени.
Она затресе главом.
— Ти личиш на страшнога Ча.
Он одмах покри лице руком прожет снагом воље, и као да га
обузе пламен — све је у њему постало огањ. Он скиде руке.
Аелита тихо упита:
— Шта?
— Не бој се.
Она се примаче и опет прошапута:
— Бојим се хао. Умрећу.
— Не бој се. Хао — то је ватра, то је живот:.. Не бој се Хао. Сиђи,
љубави моја!
Он пружи руке к њој. Аелита нечујно уздахну, трепавице јој се
спустише, мало, напрегнуто лице као да поста још мршавије.
Наједном, она се брзо подиже на постељу и дуну у светиљку.
Прсти јој се заплетоше у снежну Лосову косу.
Иза пећинских врата зачу се шум сличан зујању мноштва
пчела. Ни Лос ни Аелита га нису чули. Завијајући шум се
појачавао. И гле — из провалије се лагано, као чудовишна оса,
диже војни брод гребући кљуном о стене. Он се заустави у висини
заравни. С палубе брода спустише лествице на крај заравни. Низ
њих сиђе Тускуб са одредом војника у оклопима и кацигама.
Војници стадоше у полукруг испред пећине. Тускуб приђе
троугластим вратима и удари у њих крајем палице. Лос и Аелита
су спавали дубоким сном. Тускуб се окрете војницима и
заповеди, показујући палицом на пећину.
— Ухватите их.

155
 БЕКСТВО

Војни брод је кружио неко време изнад стена Светог Прага, а

затим је одлетео у правцу Азоре и негде се спустио. Тек тада су
Иха и Гусев могли да сиђу доле. На угаженој заравни угледаше
Лоса — лежао је близу улаза у пећину, с лицем у маховини, у
локви крви. Гусев га подиже на руке — Лос није дисао, очи су му
биле чврсто склопљене на грудима и на глави — усирена крв.
Аелите није било нигде. Иха је кукала, скупљајући по пећини
њене ствари. Није нашла само огртач с капуљачом — сигурно су
Аелиту, живу или мртву, увили у огртач и одвезли бродом. Иха
завеза у мали завежљај оно што је остало од „рођене из светлости
звезда.“ Гусев пребаци Лоса преко рамена и они пођоше натраг
преко мостова над језером које се пенушало у тами, преко
степеница које су висиле над мрачним понором — тим путем се
некада враћао Магацитл, носећи пругасту кецељу девојке Аола
привезану за преслицу — глас мира и живота.
Гора Гусев извуче из пећине чамац и смести у њега Лоса
увијеног у чаршав, притеже каиш, намаче боље шлем и рече
сурово:
— Жив им се нећу дати у руке. Али ако се докопам Земље... Ми
ћемо се вратити овамо — (Следовале су три4 неразумљиве
речи)... — Он уђе у чамац, намести крмила. — А ви, другови, идите
кући или куда год знате. Не сећајте ме се по злу. — Он се наже
преко. ограде и, опраштајући се, пружи руку механичару и Ихи.
— Не зовем те да пођеш са мном, Ихошка: летим у сигурну смрт.
Хвала ти, мила моја, за љубав, ми, Синови Неба, не заборављамо
то, запамти. Збогом.
Он зажмири на сунцу, климну главом и полете у плаве
висине. Дуго су Иха и дечко у сивој бунди гледали како одлази
Син Неба. Нису приметили да се с југа, иза стена обасјаних
месечином, подигла крилата тачка пресецајући му пут. Када
Гусев утону у бујицу сунчеве светлости, Иха се сруши на камење

156
обрасло маховином с таквим очајањем да се дечко уплаши — да
није и она напустила жалосну Туму.
— Иха, Иха, — понављао је тужно — хо туа мерса, туа мурра ...
Гусев не примети одмах војни брод који му је пресекао пут.
Гледајући стене Лизијазире које су нестајале у дубини и
упоређујући их с картом, држао се источног правца, према
кактусовим пољима, где је био остављен апарат.
У чамцу иза њега, опуштено, седело је Лосово тело
покривеном чаршавом, који се лепршао на ветру и пријањао уз
њега. Оно је било непомично и као да је заспало. У њему није било
наказне беживотности леша. Гусев тек сад осети колико му је
друг драг.
Несрећа се догодила овако: Гусев, Ихошка и механичар
седели су поред чамца и смејали се. Наједном доле одјекнуше
пуцњи. Потом — јаук. А мало после се из провалије, као јастреб,
диже војни брод, бацивши на зараван онесвешћено Лосово тело,
и стаде да кружи и осматра.
Гусев пљуну преко ограде, толико му је огадио Марс. ,,Само да
догурам до апарата и да сипам Лосу гутљај алкохола у уста. Он
пипну тело — било је помало топло; откад га је Гусев подигао на
заравни, на њему се није опажало кочење. „Даће бог повратиће
се.“ — Гусев је по себи знао за слабо дејство марсовских метака.
Али несвест траје већ сувише дуго. Узнемирен, он се окрете ка
сунцу, које се клонило западу, и тада спази брод који се спуштао
са висине.
Гусев одмах скрену на север, избегавајући сусрет. Скрену и
брод. С времена на време на њему су се појављивали жућкасти
облачићи дима од хитаца. Тада Гусев поче да се диже увис,
рачунајући да ће при спуштању удвостручити брзину и побећи
од гонилаца.
Око ушију му је звиждао ледени ветар, сузе су му мутиле очи
и ледиле се на трепавицама. Јато мрских птица ихи, које су
несложно махале крилима, као да се устреми на чамац, али
промаши и остаде иза њега. Гусев је одавно изгубио правац. Крв
му је ударала у слепоочнице, разређени ваздух га је шибао

157
леденим бичевима. Он поче да се спушта пуном брзином. Брод
заостаде и нестаде иза хоризонта.
Сада се доле, докле очи допиру, пружала бакарно црвена
пустиња. Унаоколо ни дрвцета, никаквог знака живота. Само је
сенка чамца летела преко заравњених брежуљака, пешчаних
валова пукотина камените ледине која се светлуцала као стакло.
Понегде су на брежуљцима бацале суморну сенку развалине
кућа. Пресахла корита канала свуда су браздала ту пустињу.
Сунце се спуштало све ниже ка равном крају пешчаног поља,
разливао се бакарни, суморни сјај сунчевог заласка, а Гусев је још
увек видео доле валове песка, брежуљке, развалине Туме, која је
умирала засипана пепелом.
Брзо је пала ноћ. Гусев се спусти на пешчану равницу. Изиђе
из чамца, одгрну чаршав с Лосовог лица, подиже му очне капке и
прислони ухо на срце. Лос је седео ни жив ни мртав. Гусев
примети на његовом малом прсту прстенчић и отворену бочицу
која је висила на ланчићу.
— Ух, пустиња! — рече Гусев одмакнувши се од чамца. На
бескрајно високом, црном небу, засјаше ледене звезде. Пешчани
предео је изгледао сив од њихове светлости. Било је тако тихо да
се чуо шум песка који се осипао у дубоки траг ноге. Гусева је
мучила жеђ. Обузимала га је туга. — Ух, пустиња! — Он се врати
чамцу и седе за крму. Куда да лети? Звездана слика је била чудна
и непозната.
Гусев укључи мотор, али се пропелер, окренувши се лено
неколико пута, заустави. Мотор није радио — кутија са
експлозивним прахом била је празна.
— Па добро — тихо рече Гусев. Опет изиђе из чамца, задену
батину позади за појас и извуче Лоса. — Хајдемо, Мстиславе
Сергејевићу — положи га на раме и пође, глибајући до чланака у
песку. Дуго је ишао. Дође до брежуљка, положи Лоса на затрпани
басамак неког степеништа, погледа стуб на врху брежуљка,
усамљен у звезда-ној светлости — и леже ничице. Смртни умор
му зашуме у крви као осека.
Није знао да ли је дуго лежао тако, не мичући се. Песак је
постајао све хладнији, крв му се хладила. Гусев седе и тужно
158
подиже главу. Ниско над пустињом стајала је црвенкаста тамна
звезда. Била је као око велике птице. Гусев ју је гледао отворених
уста.
— Земља. — Он узе Лоса на руке и потрча у правцу звезде.
Сада је знао на којој је страни апарат. Дахћући, сав у зноју,
огромним скоковима је прескакао јаркове, узвикивао од беса,
трчао, трчао, а пред њим као да је узмицао блиски тамни
хоризонт пустиње. Неколико пута је Гусев легао, заривајући лице
у хладан песак, да макар влажним испарењем освежи испуцале
усне. Затим је опет подухватао друга и ишао даље, бацајући
погледе на црвенкасте зраке Земље.
Као оштар срп изашла је крња Олла. У поноћ је изгрејала
округла Лихта — њена светлост је била мирна и сребрнаста,
валови песка су бацали двоструку сенку. Та два чудна месеца
запловише, један увис, други на уштап. Они помрачише Талцетл
својом светлошћу. У даљини су се уздизали ледени врхови
Лизијазире. Пустиња се завршила. Ближило се свитање. Гусев
изиђе у кактусова поља. Обори ударцем једну биљку и жудно се
наједе њеног сочног, пихтијастог меса. Звезде су се гасиле. На
љубичастом небу назирале су се ружичасте ивице облака. И тада
Гусев зачу једнолике металне ударце, разговетне у јутарњој
тишини, као да неко удара гвозденим ваљковима.
Он брзо схвати шта то значи. Изнад шипражја кактуса
штрчала су три решеткаста јарбола војног брода гонилаца.
Ударци су допирали отуда — то су Марсовци разбијали апарат.
Гусев потрча под заклоном кактуса и спази истовремено и
брод и огромну зарђалу грбу апарата поред њега. Двадесетак
Марсоваца ударало је великим чекићима <по његовом
нитованом омотачу. Очигледно, били су тек почели тај посао.
Гусев положи Лоса на песак и извуче иза појаса батину.
— Показаћу вам ја, пасји синови! — заурла он неким туђим
гласом искочивши из кактуса. Притрча броду и ударцем батине
здроби метално крило, обори јарбол, удари у ограду као у бачву.
Из утробе брода искочише војници. Бацајући оружје, расуше се са
палубе као зрна грашка и разбежаше куд који. Војници који су
разбијали апарат почеше са тихим завијањем да пузе по

159
браздама и сакрише се у шипражју. Цело поље опусте у тренутку
— тако је велик био страх пред свуда присутним Сином Неба,
према коме је смрт била немоћна.
Гусев одврте улазни отвор, увуче Лоса, и оба Сина Неба
скрише се у јајету. Поклопац се залупи. Тада Марсовци, који су се
притајили иза кактуса, видеше необичан и узбудљив призор.
Огромно зарђало јаје, велико као кућа, загрме, испод њега се
подигоше мрки облаци прашине и дима. Тума задрхта под
страшним ударима. С урликом и громовитим тутњем гигантско
јаје поче да скаче по кактусовом пољу. Лебдело је неколико
тренутака у облацима прашине, па онда полетело у небо као
метеор, односећи свирепе Магацитле на њихову отаџбину.

160
 НИШТАВИЛО

— Шта је, Мстиславе Сергејевићу, јесте ли живи?

Нешто је Лосу опекло уста. Течна ватра проструја му кроз
тело, жиле, кости. Он отвори очи. Прашљива звездица је сијала
над њим сасвим ниско. Небо је било чудно — жуто, оковано, као
сандук. Нешто је куцало, куцало равномерним ударцима;
прашљива звездица је подрхтавала.
— Колико је сати?
— Сат је стао, то је невоља — одговори глас.
— Да ли одавно летимо?
— Одавно Мстиславе Сергејевићу.
— А куда?
— Враг би га знао, не могу никако да утврдим, мрак и звезде...
Јуримо у васионске просторе.
Лос опет затвори очи, напрежући се да проникне у празнину
сећања, али се у сећању није ништа открило и он поново паде у
дубок сан.
Гусев га добро покри, па се врати осматрачким цевима. Марс
је сада изгледао мањи од чајног тањирића. Дна пресахлих мора и
мртве пустиње истицале су се на њему као месечеве пеге. Костур
Туме, коју је затрпавао песак, све се више смањивао; апарат је
летео све даље од њега, у паклену таму. Понекад је боцкао око
зрачак неке звезде. Али ма колико Гусев осматрао, нигде се није
видела црвена звезда.
Гусев зевну, шкргутну зубима — таква га је досада обузела од
празног васионског простора. Прегледа залихе воде, хране,
кисеоника, зави се у покривач и леже поред Лоса на под који је
подрхтавао. Прошло је ко зна колико времена. Гусева пробуди
глад. Лос је лежао отворених очију, лице му је било наборано,
остарело, образи упали. Он тихо упита:
— Где смо сада?

161
 — Још увек тамо, Мстиславе Сергејевићу, у васионском
простору.
— Алексеју Ивановићу, јесмо ли ми били на Марсу?
— Изгледа Мстиславе Сергејевићу, да сте сасвим изгубили
памћење.
— Да, нешто се десило са мном... сећам се, а сећања се некако
неодређено прекидају. Не могу да разумем шта је било у ствари
— све као да је било сан. Дајте ми да пијем.
Лос затвори очи и мало касније упита уздрхталим гласом:
— Је ли и она — сан?
— Ко?
Лос не одговори, спусти главу и затвори очи.
Гусев осмотри небо кроз сва „окца” — мрак, мрак. Навуче
покривач на рамена и седе згрчивши се. Није имао воље ни да
мисли, ни да се сећа ни да чека. Нашто? Гвоздено јаје успављујуће
је клопарало, подрхтавало, јурећи вратоломном брзином кроз
бездану празнину.
Протицало је неко неизмерно дуго, неземаљско време.
Згрчивши се, Гусев је седео у укоченој дремљивости. Лос је
спавао. Хладноћа вечности је као невидљиви прах падала на срце,
на свест.
Страшан крик му запара уши. Гусев ђипи разрогачивши очи.
То је викао Лос — он је стајао усред разбацаних покривача, газни
завој пао му на лице.
— Она је жива!
Он подиже кошчате руке и баци се на кожни зид, ударајући
по њему и гребући ноктима.
— Она је жива! Пустите ме напоље! Гушим се... Она је
постојала, постојала!..
Он је дуго ударао, викао и, изнемогавши, клонуо је на руке
Гусева. Понове се умирио, задремао.
Гусев се опет згрчи под покривачем. Жеље су се угасиле као
пепео, трнула су осећања. Слух се навикао на гвоздени пулс јајета

162
и није хватао друге звуке. Лос је мрмљао у сну, стењао, покаткад
му се лице зарило срећом. Гусев је гледао у заспалога и мислио:
„Добро је теби у сну, драги човече. И не треба, немоj да се
будиш, спавај, спавај... Ако се пробудиш, чучнућеш исто овако под
покривач и дрхтаћеш као гавран на замрзлом пању. Ах, ноћи,
ноћи, последњи крај...“
Није хтео чак ни да затвори очи, седео је тако гледајући на
неки ексерчић који се светлуцао. Обузимала га је велика
равнодушност, примицало се ништавило.
Тако је прохујао неизмерни ток времена.
Зачуше се чудни шумови, лупкање, нека тела су споља
додиривала гвоздени омотач јајета.
Гусев отвори очи. Свест му се враћала, он поче да ослушкује
— изгледало је да се апарат пробија кроз гомиле камења и
шљунка. Нешто се наслонило и полегло по зидовима. Шумело је
и шуштало. Нештоo удари с друге стране — апарат се затресе.
Гусев пробуди Лоса. Они се успузаше до осматрачких цеви и
истог тренутка обојица узвикнуше.
Унаоколо у тами, простирала су се читава поља комадића
који су светлуцали као дијаманти. Камење, грумење, кристали
сијали су реским зрацима. На огромној даљини од тих
дијамантских поља лебдело је у црној ноћи космато сунце.
— Сигурно пролазимо кроз главу комете — шапатом рече
Лос. — Укључите реостате. Треба да изиђемо из ових поља, иначе
ће нас комета одвући ка сунцу.
Гусев се .успуза ка горњем „окцу“. Лос стаде крај реостата.
Ударци о омотач јајета учесташе, појачаше се. Гусев је викао
одозго:
— Лакше, десно је велики грумен... Дајте пун гас .... Планина,
планина лети... Прошли смо... Брже, брже, Мстиславе Сергејевићу!

163
 ЗЕМЉА

Дијамантска поља су била трагови комете која је лутала кроз

васионске просторе. Дуго времена се апарат, увучен у њену тежу,
пробијао између небеског камења. Његова брзина је стално
расла, деловали су апсолутни закони математике — правци лета
јајета и метеорита постепено су се променили: стварао се све
шири угао. Златаста маглина, — глава непознате комете, и њен
траг, удаљавали су се по хиперболи — бескрајној кривој — да би,
обишавши сунце, ишчезли заувек у простору. Кривуља лета
апарата све се више приближавала земљиној путањи.
Скоро неостварљива нада повратка на Земљу вратила је у
живот Лоса и Гусева. Они су сада, не одвајајући се од „окца“,
посматрали небо. Сунце је јако загревало апарат с једне стране,
морали су да скину одело.
Дијамантска поља остадоше далеко доле: изгледала су као
варнице, претворила се у беличасту маглину и нестала. И гле —
у огромној даљини опазили су Сатурн, који се преливао у дугим
прстеновима, окружен сателитима. Јаје, које је било привучено
кометом, враћало се у сунчев систем.
Једно време је таму пресецала светла линија. Ускоро је и она
постала блеђа, угасила се. То су били астероиди — мале планете
које се у безбројном роју окрећу око сунца. Њихова привлачна
сила још је више искривила кривуљу лета јајета. Најзад на једном
од горњих „окаца“ Лос спази чудан, заслепљујући уски срп — то
је била Венера. Скоро у исто време Гусев, који је посматрао кроз
друго „окце“ страшно захрипа и окрете се, знојав и црвен.
— Она, тако ми бога — она је.
У црној тами је топло сијала сребрнасто плавичаста лопта.
Поред ње, и још сјајнија него она, светлела је лоптица величине
зрна рибизле. Тада Лос одлучи да примени опасан маневар —
заокрет грла апарата, да би одвојио осу експлозија од
трајекторије лета. Заокрет је успео. Правац поче да се мења.
Топла лоптица је постепено дошла у зенит.

164
 Летело је, летело време. Лос и Гусев су се час приљубљивали
уз осматрачке цеви час лежали сред разбацаних крзна и
покривача. Последње снаге су им биле на измаку. Мучила их је
жеђ, сва вода је била попијена.
И тада, полуонесвешћен, Лос спази како крзно, покривачи и
торбе почеше да пужу уз зидове. У ваздуху је лебдело, голо до
појаса, Гусевљево тело. Све је то личило на бунило. Гусев је сада
лежао ничице крај „окца“. Он се подиже мрмљајући, ухвати се за
груди, замаха чупавом главом, сузе му облише лице, бркови се
опустише.
— Рођена, рођена, рођена!
Помућене свести, Лос ипак схвати да се апарат окренуо и да
лети грлом напред, привучен земљином тежом. Он отпузи до
реостата и окрете их — јаје задрхта и затутња. Лос се наже над
,,окце“.
У тами је лебдела огромна водена лопта обасјана сунцем.
Океани су изгледали прави, контуре острва зеленкасте, поља
облака скривали су неки континент. Влажна лопта се лагано
окретала. Сузе су му сметале да гледа. Плачући од љубави, душа
је летела у сусрет плавичастовлажном стубу светлости.
Домовина човечанства. Тело живота. Срце света.
Земљина лопта је заклањала пола неба. Лос окрену реостате
до краја. Ипак је лет био муњевит — омотач се усија, запали се
гумени капут, кожни тапети су се димили. Последњом снагом
Гусев окрете поклопац отвора. Кроз пукотину са фијуком јурну
ледени ветар. Земља је ширила руке да прими у загрљај
заблуделе синове.
Удар је био снажан. Омотач пуче. Јаје се дубоко зари грлом у
травни брежуљак.
Било је подне, недеља, трећи јуни. На великој даљини од
места пада, на обали језера Мичигена мноштво људи који су се
возили у чамцима, седели на отвореним терасама ресторана и
кафана, играли тенис, голф и фудбал и пуштали змајеве од
хартије у ведро небо — целокупно то мноштво људи који су
изишли да се у дан недељног одмора наслађују чарима зелених

165
обала и шуморењем јунског лишћа, чуло је у току читавих пет
минута чудан завијајући звук.
Људи, сећајући се времена светског рата, говорили су,
погледајући у небо, да су тако обично завијале гранате тешких
топова. Затим многи успеше да примете јајасту сенку која брзо
склизну на земљу.
Није прошао ни сат, а велика гомила се већ скупила на месту
пада апарата. Радознали људи су дотрчавали са свих страна,
прелазили преко живица, јурили на аутомобилима, на чамцима
преко плавог језера. Јаје, покривено слојем гари, улубљено и
напукло, стајало је искренуто на брежуљку. Било је изречено
много претпоставки — све једна бесмисленија од друге. Гомила
се узрујала, нарочито када је прочитала натпис издубљен длетом
на полуотвореном поклопцу:

„РСФСР. ОДЛЕТЕЛИ ИЗ ПЕТРОГРАДА 18. АВГУСТА 192... ГОДИНЕ“.

То је било утолико чудније што је данас био трећи јуни

хиљаду деветсто...
Једном речју, запис на апарату био је урезан пре три и по
године.
Када се затим из утробе тајанственог апарата зачуше слаби
јауци, гомила узмаче у ужасу и утиша се. Појави се одред
полиције, лекар и дванаест дописника са фотографским
апаратима. Скинуше поклопац и са највећом опрезношћу
извадише из утробе јајета два полунага човека: један, мршав као
костур, стар, беле косе, био је без свести, други, са разбијеним
лицем и сломљеним рукама, жалосно је јаукао. У гомили се
зачуше узвици сажаљења, женски плач. Небеске путнике
положише у аутомобил и повезоше у болницу.
Иза отвореног прозора птица је певала гласом кристалним од
среће. Певала је о сунчевом зраку, о плавом небу. Лос је
непомично лежао на јастуцима и слушао. Сузе су текле низ
његово наборано лице. Он је већ негде слушао тај кристални глас,
али где, када?

166
 Иза прозора с полуподигнутом завесом, коју је јутарњи ветар
лако надимао, светлуцала је зеленкаста роса.
Сенке влажних листова играле су на завеси. Певала је птица.
У даљини, иза шуме дизао се бео густ облак.
Нечије срце је чезнуло за овом земљом, за облацима. за
шумним пљусковима и блиставим росама, за дивовима који
лутају сред зелених брегова. Он се сећао — тамо, далеко од
Земље, у сунчано јутро певала је птица о сновима Аелите...
Аелита... Али да ли је она постојала? или је то било само
привиђење? Не. Птица брбља стакленим језичићем о томе како је
једном жена, плавичаста као сумрак, тужна, нежна лица, седећи
ноћу крај огња, певала стару песму љубави.
Ето зашто су текле сузе низ изборане Лосове образе. Птица је
певала о оној што је остала за звездама и о седом, избораном
старом сањару који је облетео небеса.
Ветар јаче наду завесу, њен доњи крај меко зашушта — у собу
продре мирис неба, земље, влаге.
Једно таквог јутра у болници се појави Скајлс. Он чврсто
стеже Лосову руку — „честитам, драги друже“ — и седе на
столичицу крај постеље, забацивши капу на затиљак.
— Рђаво сте прошли с тим путовањем, стари друже, — рече
он — малочас сам био код Гусева, то је јуначина: руке му у гипсу,
сломљене вилице, а стално се смеје — врло је задовољан што се
вратио. Послао сам телеграм и пет хиљада долара његовој жени
у Петроград. Односно вас сам телеграфисао свом листу —
добићете огромну суму за „Путне забелешке“. Али мораћете да
усавршите апарат, рђаво сте се спустили. Ђаво га однео,
замислите, четири године је прошло од оне луде вечери у
Петрограду. Саветујем вам, стари друже, да попијете чашицу
доброг коњака, то ће вас повратити у живот.
Скајлс је брбљао, весело ц саосећајно погледајући на
саговорника — лице му је било преплануло и безбрижно, очи
пуне жедне радозналости. Лос му пружи руку.
— Мило ми је што сте дошли, Скајлс.

167
 Низ Ждановски кеј летели су облаци снега, пузили ниско по
плочницима, пахуљице су се као сумануте вртеле око светиљки
које су се њихале. Снег је засипао улазе у прозоре, преко реке
мећава је завијајући беснела у парку.
Лос је ишао Кејом, подигнувши јаку и сагнувши се према
ветру. Топао шал вио се за његовим леђима, ноге су му се клизале,
а снег му је шибао лице. Он се враћао у уобичајено време из
фабрике кући, у усамљени стан. Становници Кеја навикли су на
његов шешир са-широким ободом, на шал који му је скривао
доњи део лица, на његова погрбљена рамена, и чак кад би он
некоме скинуо шешир, а ветар залепршао његову белу косу —
никоме више није био необичан чудан поглед његових очију, које
су једном виделе оно што још нико није видео.
У друга времена његова необична прилика која је лагано
корачала кроз облаке снега са лепршавим шалом свакако би
надахнула неког младог песника. Али сад су времена била
друкчија: песнике нису одушевљавале снежне буре, звезде,
светови у свемиру — већ лупа чекића по целој земљи, цичање
тестера, шум српова, фијук коса — веселе овоземаљске песме.
Прошло је пола године од дана Лосовог повратка на Земљу.
Стишала се радозналост која је захватила цео свет када је
објављен први телеграм о доласку два човека са Марса. Лос и
Гусев су појели прописани број јела на сто педесет банкета,
вечера и научних скупова. Гусев је позвао Машу из Петрограда,
нагиздао је као лутку. Дао је неколико стотина интервјуа, почео
да тера мотоцикл, да носи округле наочаре, пола године је
путовао по Америци и Европи, причајући о борбама с
Марсовцима, о пауцима и о комети, о томе како он и Лос умало
нису одлетели на Велики Медвед — и, вративши се у Совјетску
Русију, основао је „Друштво за пребацивање ратног одреда на
планету Марс у циљу спасавања остатака .његовог радног
народа“
Лос је у Петрограду, у једној механичарској фабрици,
конструисао универзални мотор марсовског типа.
У шест часова увече он се обично враћао кући. Вечеравао је
потпуно сам. Пре спавања би отворио књигу — као дечје

168
ћеретање изгледали су му стихови песника, као дечје брбљање
фантазија романописаца. Угасивши светлост, дуго је нежно
гледао у мрак — текле су, текле усамљене мисли.
Лос је данас пролазио Кејом у уобичајено време. Облаци снега
су се дизали увис, у разбеснелу буру. Димили су се карнизи,
кровови. Клатиле су се светиљке. Губио се дах.
Лос се заустави и подиже главу. Ветар је раздерао снежне
облаке. На црном небу без дна преливала се звезда. Лос је гледао
на њу безумним погледом — њен зрак му је продро у срце... „Тума,
Тума, звезда туге...“ Крајеви облака ношених ветром прекрише
опет бездан, сакрише звезду. У том кратком тренутку кроз
Лосово сећање пролете са ужасавајућом јасноћом слика која је
дотле увек измицала његовој свести...
Кроз сан се зачуо шум налик на љутито зујање пчела.
Одјекнули су оштри удари — лупњава. Заспала Аелита се трже,
уздахну будећи се и уздрхта; он је није видео у тами пећине, само
је осећао како бије њено срце. Лупање у врата се понови. Споља
се зачу Тускубов глас: ,,Ухватите их.“ Лос дохвати Аелиту за
рамена. Она рече једва чујно:
— Мужу мој, Сине Неба, збогом.
Њени прсти брзо склизнуше преко његовог лица. Тада Лос
стаде пипајући да тражи њену руку и узе јој бочицу са отровом.
Она му брзо, брзо, у једном даху, прошапута на ухо:
— На мени је завет, ја сам посвећена царици Магр. По старом
обичају и страшном закону Магр, девицу која се огреши о завет
посвећења бацају у лавиринт, у бунар. Видео си га... Али ја нисам
могла да се одупрем љубави Сина Неба. Срећна сам. Хвала ти за
живот. Ти си ме вратио у тисућлећа Хао. Хвала ти, мужу мој...
Аелита га пољуби, и он осети горки мирис отрова на њеним
уснама. Тада он испи остатак тамне течности — остало је још
много у бочици. Аелита је једва стигла да га се дотакне. Ударци у
врата натераше Лоса да се дигне, али свест му се мутила, руке и
ноге га нису слушале. Он се врати постељи, паде на Аелитино
тело и обгрли је. Није се ни помакао кад су у пећину ушли
Марсовци. Они су га одвојили од жене, покрили је и понели.
Последњим напором он полете за скутом њеног црног огртача,
169
али пламен хитаца и тупи ударци у груди одбацише га назад, ка
златним вратима пећине.
Борећи се против ветра, Лос потрча Кејом, па опет застаде,
заврте се у снежним облацима и, исто као онда, у тами васионе,
викну:
— Жива је, жива је... Аелита, Аелита...
У бесном налету ветар дохвати то, први пут на Земљи
изговорено име и развеја га усковитланом снегу. Лос завуче
браду у шал, стрпа руку дубоко у џеп и, љуљајући се, лагано крену
кући.
Пред улазом је стајао аутомобил. Беле мушице су се
ковитлале у димљивим сноповима његових фарова. Човек у
чупавој бунди цупкао је смрзнутим ђоновима на тротоару.
— Дошао сам по вас, Мстиславе Сергејевићу, — узвикну он
весело — седите у кола, крећемо. То је био Гусев. Он брзо објасни:
данас, у седам часова увече, радио-телефонска станица очекује —
као и целе ове недеље — пријем непознатих сигнала изванредне
јачине. Њихова шифра је неразумљива. Новине свих делова света
су читаву недељу дана преплављене нагађањима о тим
сигналима, — претпоставља се да они долазе с Марса. Управник
радио-станице позива Лоса да вечерас прими тајанствене
сигнале. Ћутећи, Лос скочи у аутомобил. Беле пахуљице бесно
заиграше у купама светлости. Мећава им ошину лице. Над
снежном пустињом Неве пламтела је љубичаста светлост града,
сјај светиљки дуж кеја — светла, светла... У даљини је завијала
сирена ледоломца који је негде разбијао лед. На крају улице
Црвених зора аутомобил се заустави на снежној пољани испод
дрвећа, кроз које је звиждао ветар, код кућице са округлим
кровом. Усамљено су завијали решеткасти торњеви и жичане
мреже, утонуле у облаке снега. Лос отвори широм врата засута
снегом, уђе у топлу кућицу и збаци са себе шал и шешир. Румени
дебељушкасти човек поче да му нешто објашњава, држећи
његову руку, поцрвенелу од мраза, у својим топлим, пуначким
длановима. Шеталица на сату ближила се седмици.

170
 Лос седе за пријемни апарат и стави слушалице на уши.
Шеталица на сату је милела. О време, брзи удари срца, ледени
простори васионе!..
Лагани шапат допре до његових ушију. Лос одмах затвори
очи. Опет се понови далеки, узнемирени, лагани, шапат.
Понављала се нека чудна реч. Лос напреже слух. Као тиха муња
прободе му срце далеки глас, који је тужно понављао на
неземаљском језику:
— Где си, где си, где си, Сине Неба?
Глас умуче. Лос је гледао преда се побелелим, раширеним
очима. Глас Аелите, љубави, вечности, глас туге лети кроз целу
васиону, и зове, дозива, кличе — где си, где си љубави...

КРАЈ

171