LEONID LEONOV

RUSKA ŠUMA
Prevod: Dr MILOSAV BABOVIĆ
PRVA GLAVA
1.
Voz je stigao tačno po redu vožnje, a Varje na peronu nije bilo. Polja se nekako skloni sa
prtljagom u stranu i dugo je u masi naroda tražila pogledom to dobro, veoma usrdno i posle
mame najdraže stvorenje na svetu.
Razume se, nju je sprečila neka nevolja ili bolest... A šta se moglo dogoditi studentkinji u
sovjetskoj zemlji gde, izgleda, sama mladost služi kao uverenje za zaštitu od nesreća? Kakva
će boleština napasti dvadesetogodišnju devojku koja je nedavno na međurejonskom
sportskom takmičenju najdalje bacila kuglu? Sigurno je sinoć zaboravila da navije budilnik i
sad, gurajući putnike i tuđu rodbinu, juri po stanici da onako iz zaleta zagrli svoju drugaricu
... Ali već je splasnula žurba koja obično prati dolazak voza, a Varje nema pa nema.
Polja odluči da se sama dokotura do Varjinog stana, pomoću adrese zapisane na ceduljici.
U početku nikako nijc mogla izaći nakraj sa koferom odvaljene drške, a zatim se pokazalo da
su dve ruke prosto nedovoljne za tolike zavežljaje i zamotuljke: tako uvek biva kad te
ispraćaju četvoro, a ne dočekuje niko. Ona bi pogubila polovinu stvari da odnekud odozgo ne
slete k njoj musav momčić sa komsomolskom značkom na radničkom odelu — nosač
očigledno nije bio. On prebaci preko ramena putničku torbu i džačić sa bundom unakrst
utegnut kanapom, uze kofer pod mišku i krenu opustelim peronom tako vično, kao da mu se
to dešavalo iz dana u dan. Navikla na sitne uspehe koji su je pratili na čitavom putu od Jenge,
Polja se ćutke pokori ovom volšebnom priticanju u pomoć.
Dobrotvor se desio začudo ćutljiv i to u jednu ruku nije bilo loše, jer čuda malo blede od
objašnjenja, ali, sa druge strane, ipak bilo bi red da je, makar iz učtivosti, zapita ako ne za
ime, ono bar o cilju dolaska u prestonicu — tim pre što je Polja jedva čekala da sa nekim
izmenja misli o životnim planovima za narednih sto-dvesta godina. Istrčavajući malo napred,
ona se izvini što ga čajnik, privezan uz putnu torbu, udara po kolenu i zvecka poklopcem
izlajavajući svoje provincijske novosti. Ali mladić je hladno umiri i primeti da su i u staro
vreme bake putovale u Moskvu sa svojim samovarima. A kad su izašli na ulicu, on, prilično
oznojen, upita saputnicu da nije kamenja ili drva ponela na dar tetki u prestonicu? I dok se
Polja, zanemela od njegove drskosti, spremala da pokaže kandže, već su nekako stigli do
trolejbusa.
Sad čuda navališe tako da nije bilo moguće razgraničiti gde je prestajalo jedno i počinjalo
drugo. Plavi, blistavi vagon na napumpanim točkovima, uslužno otvorenih vrata, čekao je
Polju na stanici. Nije čestito stigla ni da uđe i uzme kartu, a njen se prtljag, nekako sam po
sebi, obreo unutra, i mada je sve bilo dupke puno, našlo se čak mesto kraj prozora, otvorenog
zbog vrućine. Polja nije htela da ode pre no što po zasluzi plati mladiću i trolejbusko osoblje
dade joj vremena da brzo prečisti račune.
— Koliko vam dugujem, molim vas, za ovaj vaš ... recimo, podvig? — upita kroz prozor,
pritvorno brižnog izgleda, preturajući po starom maminom novčaniku.
Momče diže pogled i u prvom trenutku Polju zaprepasti njegova čudna sličnost sa
Rodionom: oči su mu bile isto tako stroge, zelenkaste, sa strasnim varnicama na dnu zenica
— i imao je istu simpatičnu naviku da gleda pravo u oči dok odgovara. Istina, ovaj je bio
mlađi i rastom malo niži od njenog druga, samo je ovako garav i u radničkom odelu izgledao
stariji. U stvari, kad bi ga malo umili, ispalo bi da je samo godinu stariji od Polje — još sasvim
dečak, koji je po svemu sudeći iz kicošluka odlučio da se nikad ne smeje. Ne, nije on bio ni
nalik na Rodiona, jer Rodion ne bi sebi dozvolio da se šegači sa jedva poznatom devojkom
uplašenom od sreće — kako to i mora biti kad se želje ispune.
— Baš ništa! Prosto sam radoznao da posmatram iz kabine... i imam sažaljivo srce prema
svima koji zapadnu u bezizlaznu nevolju — mirno odgovori dobrotvor. — Ja sam ložač na
vozu kojim ste doputovali u Moskvu.
Pošto nije umela smisliti ništa otrovnije, Polja mu posavetova da požuri, jer će mu
stanični lopovi, dok se on udvara nepoznatim devojkama, ukrasti lokomotivu, pa će hiljadu
godina morati da je otplaćuje svojom zaradom. Malo nakrivljene glave mladić je sažaljivo
klimao na njeno bedno upinjanje da se osveti, dok ona nije pocrvenela od nemoći i ljutine.
Na sreću, šoferu je najzad pošlo za rukom da namesti spalu trolu. Trolejbus zapliva, i Polji
odmah laknu na duši, obuze je radost zbog sunca, vetrića što je u susret pirio, zbog obilja
primamljivih doživljaja koji su je čekali u budućnosti, I u duši je na sve moguće glasove
pevušila dragu izreku koju je u dnevniku napisala kao moto: »I gle, slamku ponese reka.«
Tek sad ona sa čuđenjem opazi da se svi njeni novi saputnici ncčemu smeškaju tako
ozarenih lica kao da slušaju dozivanje rano probuđenih ptica u još rosnoj šumi. I niko nije
gledao na Poljinu stranu, ali je svima njima, znači, bila poznata njena bezbrižnost i veoma
plemenite namere, a naročito su joj zavideli što je ceo život bio pred njom... Očevidno je
svima njima, od kondukterke do starog brkajlije u mrkom staračkom šeširu — možda
profesora baš one škole u koju je Polja nameravala da se upiše — laskalo što će se tako
privlačna devojka, kao što je Polja Vihrova, odsada nastaniti u njihovom prekrasnom gradu i
početi da se udubljuje u razne korisne nauke, na radost mami, Lenjinskom komsomolu i
čitavoj velikoj otadžbini. I tek što Polja poluglasno upita za Blagoveštenski sokačić, u kome je
živela Varja Černjecova, svi počeše da joj objašnjavaju put, utrkujući se i to čak pomalo
svađljivo. Pri tom, na opšte zadovoljstvo, ispade da su dve žene koje su sedele pored Polje išle
u tu istu višespratnu novopodignutu zgradu — radile su u krojačnici koja se nalazila baš u
dvorištu kuće broj osam. A profesor, za koga se ispostavilo da je bio čuvar nekog objekta koji
je imao skoro odbrambeni značaj, čak je i stanovao tamo, u drvenoj kućici preko puta —
jednom rečju, toga jutra skoro je svima bilo uz put da idu sa Poljom.
Svi četvoro siđoše na stanici i krenuše po sunčanoj strani ulice, pošteno podelivši među
sobom Poljin prtljag. Zanemela i zapanjena veličanstvenošću Moskovske ulice, Polja je išla u
sredini gazeći pažljivo, kao da se boji da će oštetiti nešto od opštenarodne imovine, i
nastojeći da zapamti sve do đetalja za večernji izveštaj mami na Jengu.
Milicionar u kao sneg belom odelu zadržao je bujicu automobila dok su pešaci prešli
preko raskršća; najlepše zgrade na svetu dizale su se sa strana i iz svih otvorenih prozora,
koliko ih je god bilo, grmela je jedna te ista svečana radio-muzika, koja se jedino mogla
nazvati — poziv u život. Pored toga, ovog leta bilo je strašno mnogo cveća. Na svakcm
koraku, u kioscima, u sandučićima prodavaca-torbara, čak i prosto iz ruku prodavali su
čitave bukete, sa još neosušenim sokom na posekotini stabaoca, obavijene oblakom mirisne
jutarnje svežine. Ali Polja je zbog nečeg žurno prolazila mimo svih, ljubomorno pritiskujući
na grudi zavežljaj u sivoj hartiji — jedinu stvar svog prtljaga koju nikom nije davala u ruke.
Čilo idući na čelu, profesor skrenu desno, pa zatim opet nadesno, u hladovitu malu ulicu
zelenu od sitne trave, sa kućama ispod povijenog drveća, leno opuštenog, koje tako raste
samo u predgrađima. Po ulici je veselo letela jablanova maca; mali mesni stanovnici
zaneseno su hvatali te volšebne, lake pahulje, a lahor ih je oduvavao sa lakovernih dečjih
dlanova. I možda se sav životni smisao i sastojao u tome da se opet sa vikom juri za
pramenovima koji se ne daju uhvatiti...
Da nije dece ovde bi bilo sasvim pusto i usamljeni vozač bicikla, čiji su točkovi bleskali
spram sunca, kad projuri u dubinu malog sokaka, bio bi događaj. Tek završena kuća dizala se
u ovom mirnom životnom zalivu. Polja brižno pogleda gore, pod sami krov, gde je živela
njena Varja, i gle — najzad i to čudo — pokaza se da je lift posle dugog zastoja proradio baš
toga jutra!
— E pa, hvala vam! — kaza Polja na rastanku pratiocima i pokloni se sa izuzetnim
osećanjem kao da pred njom nisu bili obični saputnici, već izabrani predstavnici dobrog i
mudrog čovečanstva. — Mi ćemo se obavezno još videti i porazgovarati o svemu... zar ne?
Stan nije bio zatvoren, ali se niko ne pojavi na buku koju načini Polja dok je dovlačila
svoje stvari u predsoblje. Ona predahnu i oslušnu. Negde je zviždukala promaja i razgovetno
kapala voda. Nekoliko vrata, neka s katancima, bilo je u tom polutamnom hodniku; Polja
nasumice pokuca na prva levo, i ženski glas joj dozvoli da uđe.
Uredna, prilično prazna soba gledala je na sunčanu stranu. Kroz širom otvoren prozor
svu ju je oblivao jarki, skoro prozirni sjaj neba. Sedeći na dečjoj stoličici, žena je krpila
svilenu čarapu, navučenu na ruku. Gomila raznobojne pletene robe bila je pred njom na
radnom stolu od furnira i prosto kraj nogu bačena bez reda. Zanat je bio zamoran a žena u
godinama, ali njoj se sviđalo ovo zanimanje: posla je bilo dosta, a osim hleba pružalo joj je i
svest da je koristan član, što je neophodno da bi život imao smisla. Nekad je bila lepa; teška
rukovet skoro bele kose, starinski začešljane, krunisala je njeno čisto, jako ispupčeno čelo.
Polji se učinilo da je češće sretala tu ženu u društvu isto tako pedantnih, sedokosih starica —
izgleda na špilu karata.
— A, znam: muški pulover... vašeg oca? — pripita žena radi sigumosti i, podižući štit sa
čela, kratkovido i letimice pogleda gošću. — Da, pregledala sam ga i ostajem pri svom
mišljenju. Protiv sudbine se ništa ne i može. Odživeo je svoje i jedino preostaje da se opara.
Strah i ženina konačna dijagnoza nisu Polji dozvoljavali da pita niti da protivreči, i mada je
bilo očigledno da je posredi nesporazum, njoj se nekako steže srce.
— Vi se, zacelo, varate. Ja sam tek doputovala. Treba mi Varja Černjecova... — objasni
ona odjednom presahlim usnama.
Žena opet prekide rad:
— A, znam ... vi ste ta devojka iz provincije ... oprostite, iz unutrašnjosti — popravi se
ona po modi veka koja je težila da sve građane izjednači, kako niko ne bi bio uvređen. —
Drugarica černjecova će se uskoro vratiti; hitno su je pozvali u rejonski komitet Partije —
dodade ona, i to je iz njenih usta zvučalo nekako veoma nevično i sugestivno.
— Sedite. . ako imate vremena, samo trenutak pa ću vam pokazati gde drži ključ —
bojim se da ne ispustim žicu.
— O, samo izvolite... što se vremena tiče, tu sam bogata! — osmehnu se Polja. I stvarno,
prvi utisak koji je ostavljala bio je da je donela sa sobom silesiju slobodnog, i to ne gradskog,
već jevtinog vremena, kao što drugi iz seia donose mast ili nebeljeno seljačko platno. — Za
mene je i sto godina — sitnica!
Tada žena zamoli Polju da priđe bliže.
— Kako ste vi mladi! — primeti uzgred.
— Eh, šta vi to... — sva oblivena rumenilom branila se Polja. — To ja samo izgledam
mladolika, a skoro će mi kucnuti osamnaest!
— A kad će vam to kucnuti osamnaest? — upita žena reč po reč i ne skidajući sa nje
poluotvorene oči.
Pokazaio se da je do punoletstva ostalo još svega dva sata, devet minuta i — to Polja
proveri na srebrnom časovniku, koji joj je majka darovala prilikom završetka škole — tri
sekunde. Ona poče vatreno dokazivati da osamnaest godina nije tako malo — »jer, eto,
Darvin je u njenim godinama već davao naučne priloge, a Herostrat, na primer...«
Po njenom uverenju, on je mogao otkriti svoju znamenitu istinu samo u detinjstvu, dok je
bos skitao po šljunku starogrčkog potoka, a, eto, ona, ma koliko da je lutala po šumi i
naročito se zavlačila u gluve čestare, ništa pametno nije pronašla. Dakle bilo je očevidno
koliko joj je mnogo ostalo da učini, da se ne osramoti pred licem svog naroda i da unese
nešto novo u riznicu ljudske kulture, koja je donekle zapuštena krivicom svetskog
kapitalizma.
— Vi ste to sigurno mislili na velikog Heraklita? — obazrivo je popravi žena sa čarapom.
— Pa, razume se,... ali ja ih uvek malo brkam. A još, kažu, bio je osim njih i neki
Herodot? Oprostite, ja vas od rada odvajam... — Tu se Polja zbuni i poče se izvinjavati za
svoju neumesnu govorljivost.
— Ne, ne, sve je to vrlo zanimljivo i vrlo važno ... — zamišljeno reče žena i izgledalo je da
se raduje prinudnom predahu u radu — produžite, molim vas.
— Pa, to je sve — jedva čujno priznade Polja.
Žena se ne naže odmah nad svoju čarapu; izgleda, još dugo je htela da sluša naivnu i
neharmoničnu muziku Poljinog pričanja.
— Uostalom, ako vam je sa mnom dosađno, devojko, uzmite knjigu sa ormara.
Ne treba, ja ću i tako posedeti; inače treba da sredim razno svoje... kako da kažem, misli i
utiske — šapnu Polja.
Posle zamorne ulične vreline prijatno je osvežavala proniaja osmog sprata. Pošto prisede
na krajičak nečega šlo je služilo mesto fotelje, Polja krišom pogleda oko sebe. Glavno mesto
zauzimao je dečji krevetič sa sterilno čistim noćnim stočićem, na kome su se pored neispijene
čaše mleka nalazile još tri po visini poređane lutkice, već izglancane od milovanja. Desno, iza
pregrade, u daleko manjem delu sobe sabilo se sve ostalo potrebno za život i zaradu hleba —
između ostalog i maneken na drvenoj nozi, koji se sav ogledao u starinskom ogledalu između
dva izrezbarena malena stuba. Otkada ga je pukotina razdvojila s kraja na kraj, ta stvar je
pripadala više porodičnim relikvijama nego nameštaju. Polja se naže malo napred, pogleda u
zelenkasto, potamnelo staklo i shvati šta je uzrok svih njenih uspeha i čudnovatih događaja u
toku poslednjeg dana i noći: iz ovalnog orahovog rama gledale su je, istovremeno, dve
provincijske devojčice od po petnaest godina, bezrazložno vedrog izgleda, i do te mere
pocrnele na jenženskoj pripeci da su koža i kestenjasta haljina bile potpuno iste boje. Jasno
je bilo da takvo stvorenje nije moglo ni korak kročiti neprimećeno u tako poslovnom gradu
kao što je Moskva. I svi oni što su je nudili u vagonu jelom spremljenim za put, trčali na
stanicama po vrelu vodu mesto nje da joj voz ne bi umakao, koji su desetinama ruku uvlačili
u trolejbus njen prtljag i zatim je pratili do Varjinog sokaka, svi su je, znači, sažaljevali —
onim neuvredljivim, naročitim, pomalo čak egoističnim saosećanjem, kojim obični ljudi
nadoknađuju gorku pustoš svoga detinjstva bez radosti.
— Jeste li bili ranije u Moskvi? — upita žena ne prekidajući rad.
— Ja sam se i rodila ovde... pa su me ođveli na šumsko dobro kad mi je bilo četiri
godine.
— A vaš otac je šumar?
— Ne, on je ovde, on je ... — zbog nečeg se zbuni Polja — profesor univerziteta!
 — To znači živite odvojeno od oca.
— Mama se sa njim razišla još dok sam ja bila sasvim mala. On je čak dosta poznat; ima
mnogo naučnih radova, samo... kao čovek se pokazao rđav.
— Ko te je posvetio u istoriju porodičnih razmirica — majka?
— Nije niko.
— Pa zašto onda, devojčice, mislite da je on rđav čovek?
— A, zašto... što je mama dobra — povisi ton Polja.
I nije se mogla zaustaviti, dok nije prosula sve što joj se kao mulj nataložilo u duši. Sve u
svemu, izlazilo je da je i nauka njegova dosadna, i profesor, po svoj prilici, nije bogzna kakav,
ne ribaju ga uzalud svaki čas u šumarskim časopisima zato što od drveća ne vidi šumu. Još je
dobro što drugarice ne čitaju te napise, inače bi dušu izvadile Polji podsmevanjem i
zapitkivanjima gde je tako vešto našla takvog roditelja.
— On se zove Vihrov... Niste čuli? — kaza najzad Polja i sa plašljivom nadom podiže
ovlažene oči na ženu sa čarapom. Sudeći po tome kako je odjednom živnula, očigledno joj je
bilo poznato to ime. Da, u mladosti je sretala u Petrogradu jednog ćutljivog studenta koji se
tako prezivao, zanimljivog jedino po tome što je bio, ako se ne vara, kuvaričin sin. Uzgred, da
odviše ne uvredi sabesednicu, žena je takođe napomenula da se naslušala o Vihrovljevim
neuspesima od jednog svog poznanika iz petrogradskih dana — mnogo srećnijeg — danas čak
šumarskog stručnjaka na glasu. I oblak tužnog, neželjenog sećanja prelete preko lica ženi sa
čarapom. Za razliku od Vihrova, i kao da opovrgava Poljino mišljenje o ljudima šumarske
struke, ovaj se čovek odlikovao veoma retkim, bistrim, mada pomalo i zlobnim umom, što je,
po njenim rečima, davalo naročiti sjaj njegovom opštepriznatom daru za nemilosrdnu
analizu. To znači da su takvi ljudi bili potrebni vremenu, kada su baš njemu poverili kritičke
osvrte u stručnim publikacijama — da izražava zvanična gledišta, da raskrinkava jeresi i
greške svojih drugova.
— Taj čovek, koji je isto tako profesor univerziteta, čini mi se, pričao mi je ponešto o
Vihrovu. Uostalom, ja sam isuviše daleko od šumarskih pitanja i raspri... — uzdržano završi
ona.
— Vi možete sve govoriti otvoreno. Ja oca mrzim.
Bezizlazni jad je zračio iz Poljinog oka, i nemoguće je bilo ne požaliti ovo krotko stvorenje
iz provincije koje mora da ispašta za roditeljske grehe, ali još gore bi bilo uvrediti ga
neistinom.
— Ja se pridržavam pravila da decu nikad ne treba obmanjivati. Ne želim da vas
uvredim, devojčice, ali... to nije bila baš pohvalna ocena.
— Da, i meni su takođe dolazili do ruku njegovi članci — pokori se Polja svojoj sudbini
znajući već unapred ime tog proslavljenog kritičara.
— Da sam na vašem mestu — milostivo je produžila žena sa čarapom — ja bih se utešila
saznanjem da, prvo, imate majku, a drugo time što se očevidno vaš otac mnogo u životu
potrudio da bi na sebe navukao gnev pera tako poznatog naučnika. Draga, ne treba se
predavati očajanju: ne može svako imati talenta; pored toga, sudeći po vašim porodičnim
prilikama, vaš otac je malo nastran čovek.
To zloslutno i neodređeno mišljenje Polja je često sretala između redova recenzija o
očevim knjigama, i uprkos različitim potpisima, ponekad samo inicijalima, po njihovom stilu
oštrom do drskosti, bilo je lako prepoznati jednog te istog autora. Vihrovljev opstanak u
šumarskoj nauci mogao se objasniti na razne načine: velikodušnošću epohe ili, naprotiv,
nedovoljnom pažnjom prema šumarskim problemima; no bilo kako bilo utvrđena osuda
Vihrova niti je poništavana niti se ponovo uzimala u razmatranje, i samo se sa naivnošću
srca, siromaštvom mašte i nepoznavanjem strogih uslova života epohe moglo još računati na
pomilovanje.
— A... taj vaš poznanik, je li i on dugo živeo u šumi? — iznebuha zapita Polja.
— Ne, zbog slabog zdravlja i neophodnog lekarskog nadzora, on skoro ne napušta grad.
— Dakle, on iz daljine, znači, voli šumu i... knjige piše, kad je ipak... tako izvanredan
stručnjak za šumarstvo.
Žena sa tuđom čarapom na prstima morala je objasniti ovu prividnu protivurečnost.
— Stvar je u tome što on nije pravi šumar... ja bih ga pre nazvala istaknutim radnikom u
toj oblasti. I, uopšte uzev, to je čovek velike, tragične sudbine i veoma raznovrsne
obdarenosti... u mladosti su mu proricali buđućnost pesnika ili muzičara... O, vi, devojčice,
još ne znate kako je život sklon da se podsmehne našim planovima! Ne, ja ne kažem da je
imao jake simpatije prema šumi, iako je satima lutao po parku kada je dolazio k nama na
imanje... Uostalom, to je bio sasvim mali spahiluk, pre obična stara krovinjara sa stubovima
— brzo se popravi ona kad opazi Poljinu usredsređenu radoznalost. — Pored toga, darovit
kritičar i ne mora sve znati i umeti lično — njegova je stvar: šire posmatranje. U svakom
slučaju, on je dovoljno kulturan da bi sudio o radu drugih: šta je kod njih dobro, a šta rđavo.
Evo, već čitavih osam godina zbog raznih zaduženja on nema mogućnosti da završi... ja temu
ne pamtim,... ali jedan kapitalan rad. Na žalost, imam slabo pamćenje za te stvari — iznenada
dodade ona, kao da izbegava konačno davanje sudova u tako zamršenim i složenim
problemima.
— A recite mi, taj čovek... da vam nije rođak? — tiho i nekako naročito uporno upita
Polja.
Ženi je pitanje, očigledno, bilo neprijatno. Ne, ona nije bila sa njim rod, već, prosto,
jednom u mladosti, prolazeći jedno mimo drugog, oni su trenutno zapazili jedno drugo. Pa i
prijateljstvo njihovo, ako se tom rečju mogu nazvati njihovi kratki odnosi od pre trideset
godina, raskinulo se još pre revolucije, i kasnije su se sretali vrlo retko i uglavnom na ulici,
mada ih je život-podsmevalo naselio pod stare dane u istu kuću, dođuše na raznim
spratovima i sa posebnim glavnim ulazima. Pokazalo se da je vremenom, iako je sačuvao sve
ostale kvalitete, razgovorni mladić postao čovek dosta hladan i nedruževan... I Polju je
zadivila smena različitih raspoloženja — čas toplina, čas ushićenje, čas gnevna ljutnja — sa
kojima je ova žena govorila o glavnom sudiji njenog oca, kao da se istovremeno i žalila na
njega, uzimala ga u zaštitu i proklinjala za neku neoprostivu krivicu.
— Nećete reči kako se zove? — opet se zainteresova Polja.
— Pa vi rekoste da znate... šta će vam to onda?
— Trebalo bi mi da znam tačno, ako samo nije tajna.
— Nema tu nikakve tajne. Njega poznaje čitava naša zemlja — pritešnjena i već sa
izvesnom gordošću kaza ona ... — Gracijanski... A zašto?
— Ništa, ništa... Ja sam to ionako znala — osmehnu se Polja bez ikakve zadnje misli.
I obe, postarija i mlada, neko vreme poćutaše. Eto tako je bivalo ranije na Jengi, dok su
šume tamo bile gušće: kad bi se dvoje srelo u čestaru lice u lice, ćutali su na oprezi, nastojeći
da jedno drugom proniknu u namere.
Za to vreme žena sa čarapom podrobnije se seti već zaboravljenih prilika u kojima je prvi
put čula ime Poljinog oca. čudnovato, ono nije izazvalo u sećanju prvo lik čoveka, dosta
izbledeo zbog davnine maltene jedinog susreta, već veliku porcdju sladoleda od maline sa
vaflama, koji je tako prijao na pripeci, a zatim poširu poljanu Kolomjaškog hipodroma u
Petrogradu — punu publike, praznično raspoložene — nad poljanom mali oblačak nesreće,
nalik na kratkotrajnu kišicu i, možda, ništa više, sem upola iščilele tuge od koje se srce steže.
Baš tog dana, nešto kasnije, negde oko šest sati, poginuo je poznati pilot Macijevič — prva
žrtva ruske avijacije — a otprilike sat pre toga Gracijanski je predstavio osamnaestogodišnjoj
Nataši Zalatinskoj trojicu svojih drugova, musketara, i tada je jedan od njih doneo sladoled
na tribinu, gde su sedeli; izgleda da je to i bio Vihrov. Njihovog dugačkog druga, gromkog
glasa, zbog nečeg su zvali »Velika Kastroma«. I, kao kamičak ili zamah vetra u planinama, ta
reč pokrenu raskravljeni usov pamćenja koje je već načela starost.
Na prvom mestu trebalo se neizostavno u nešto uveriti:
— Bože moj, Vihrov, Vihrov! Ja sam tada bila vaših godina. Je li vaš otac učio u
Petrogradu?
— Ne znam. On se oženio kad je već bio profesor univerziteta, a ja sam se kasnije rodila.
Hrom je...
— Toga se ne sećam. Hromog u toj trojci nije bilo, ali... on je zatim bio uhapšen i
prognan na sever, je li tako?
— Ja nikad mamu nisam o ocu zapitkivala, da je ne vređam. Samo jednom sam je pitaia
letimice ... ona se zbunila i rekla: »Jednom ćeš sama sve saznati... videćeš ga i shvatićeš.«
— A zašto je ona uvek ćutala, ako ste čitavo vreme živele zajedno?
Ali ne, one nisu uvek živele zajedno: Polja je samo za vreme letnjeg raspusta dolazila
majci na Pašutinsko šumsko dobro, gde se nalazila njena bolnica. Tri poslednje zime
proživela je u porodici Varje černjecove, čiji je otac, Pavle Arefjič, nekadašnji uralski
partizan, sada veterinar pri rejonskom izvršnom komitetu. Glavni razlog je u tome što je
nedaleko od šumskog dobra, u Šihanovom Jamu, postojala samo sedmoletka, te je Polja
srednju školu završavala u Loškarjovu, malom gradu na ušću brze šumske rečice Sklanje u
Jengu!
Ranije je Loškarjov bio samo bogato raskoljničko selo, ali u revoluciji, nakon podizanja
tekstilnog kombinata, unapredili su ga u grad, kružili su glasovi kako su takođe planirali da
grade fabriku filmske trake, pa su, izgleda, našli bolje mesto. Ono, razume se, gradić nije ni
nalik na Moskvu: po ulicama raste trava, i kuće su pomanje, ali je zato vazduh — da ga u
buradima izvoziš!, zato ima nepregledne vodoplavne livade, pa kad poplave dođu i ogledne se
u njima nebeska širina izgleda da lađe i splavovi po oblacima plove. A u šumama žive los i
jazavac, čak su i risa viđali, a nedavno, nešto pre njenog odlaska, lukavi tamošnji seljaci iz
Vasiljeva Groblja dovukli su na šumsko dobro živog medu za motku privezanog — opili ga
medovinom iz čabra koji su uveče postavili na tajnu stazu. On u početku šapom poklopac
smakne, zatim se urlajući po zemlji valja — pčele, po navici, davi, iako ih nema — i najzad
pristupa gozbi. Tako ga pijanog i hvataju, a on leži svezan i svoj udes oplakuje ljudskim
suzama ...
I sama Polja je slušala da su u davna vremena, dok još nisu bile posečene šume na južnim
prilazima grada, domaćicama slavuji kroz prozor uletali pravo u oči! Stogodišnji starci i dan-
danas pričaju da je, tobože, u to vreme rasla po visokoj obali, na jedno sto pedeset ili čak
četiri stotine, ali nikako manje od osamdeset kilometara unaokolo, odabrana borova šuma za
brodogradnju, dopirući sve do baruština oko Dvine. Pa i sada kada se nepogode raspomame i
zaječe jenženski borovi zagrljeni sa vetrinama, kad zapljusnu usijanom julskom jarom, onda
po tri noći uzastopce jastuci mirišu krepltorn aromom jagoda i četine. Tako ti je kod nas u
Jengi!
Varja nije dolazila, a priča se nije mogla prekidati u jeku, kao ni pesma na visokoj noti, i
samo se sa ptičjim cvrkutom mogao porediti zvonki Poljin glas.
— Ne, mi se na naš Loškarjov ne žalimo... Ima i stadion — da se potrči, i dom kulture pri
fabrici kože, a u gradskoj biblioteci nalazi se čak Mikelanđelova prepiska. I mi smo se još u
sedmom razredu zakleli da kad postanemo Ijudi svoj grad ne zaboravljamo i da mu šaljemo
svakog meseca makar po knjigu; imamo komsomol složan, ozbiljan, pismen ... Istina, kod
nas je zasad sve od drveta — u šumi živimo, — čak ni za Lenjinov spomenik bronze nije bilo;
zato smo u njegovu čast podigli odličan park. I već šumi iznad naših glava, a spomenik će
kasnije sam po sebi doći. Kad smo sadili, na svakom drvetu jedva je bilo po dvadesetak
listića, a sada... Eto, mi neprestano o budućnosti i domovini pričamo, kao da su one vrlo
daleko. A kad bi svako ozbiljno poradio makar u prečniku od deset koraka oko sebe — i Polja
zažmuri množeći u pameti broj n sa kvadratom poluprečnika, — i uredio tih trista četrnaest
kvadratnih metara kao svoju sobu, kao radno mesto, kao svoj sto, kao ostavu gde hranu drži,
i kad bi ih iz sveg srca prigrlio, kad bi, recimo, višnju zasadio, makar samo jednu za ceo
život... Eh, šta se može časom učiniti sa sto hiljada ruku?! Ja, eto, nameravam da se jednim
pismom obratim svim komsomolcima da se ugledaju na nas — loškarjovsku omladinu! Šta vi
mislite, da li će objaviti?... da neće pomisliti da sam laktaš? — poverljivim šapatom zapita
ona.
Zato što je veoma mnogo znala o životu, i o Gracijanskom isto tako, žena sa čarapom nije
se mogla odiučiti da pogleda u Poljine još nepomućene oči. Nagnuta nad radom, ona je
mislila o tome kako tolika daljina nikad možda nije delila dva granična pokolenja u Rusiji.
Trenutak kasnije ona savlada svoju neobjašnjivu zbunjenost:
— Vi se, izgleda, zoveta Polja? A ja — Natalija Sergejevna. Vi ste dobra, vatrena, poletna
devojka ... i milo mi je što sam se upoznala sa vama — reče ona ganuto, ali skoro suvo, a Polja
je slušala sva porumenela i osećala da će sad čuti reči koje se dvaput ne kazuju. — Zapamtite
šta ću vam reći... Nerazumljivo
će se samo po sebi kasnije objasniti... kad život dogori do temelja, onda u pepelu ostaje
poslednja iskra. Ona plamsa, trne i zatim nastupa — hlađenje. Ali u njoj, u toj poslednjoj iskri
nalazi se sve iskustvo pređenog puta. Evo vam moje iskre... Ljudi traže od sudbine sreću,
uspeh, bogatstva, a najbogatiji su među njima baš oni koji najnesebičnije daju sebe drugima.
što se mene tiče, ja sam tu istinu suviše kasno shvatila... — Ona upitno pogleda: — Ne slažete
se?
— Ne ljutite se, Natalija Sergejevna, bilo bi nepošteno sa moje strane ... kad bih sad
prećutala... Dobro je rečeno o onoj... da, o iskri. Ali vi ste danas triput uzastopce pomenuli
reč sudbina. Mi smo u Loškarjovu toj temi kolektivno raspravljali, dva dana smo se svađali i
najzad došli do zaključka da je to štetna reč slabića, reč koja znači samo nemoć. Tako, dakle,
sudbine nema, već postoji jedino gvozdena volja i nužnost.
Natalija Sergejevna se osmehnu, i u toku čitavog njihovog razgovora to je bio njen prvi
osmeh.
Sve zavisi, Poljenka, od toga odakle gledamo čovc'kovu biografiju: od početka ili sa kraja.
U vašim l'ocliiuniia i mi smo takođe sanjali o velikim delima, čitali referate, igali se
dinamitom i prepirali se do promuklosti i, evo, posle trideset godina ja krpim tuđu neoprenu
čarapu, da bih zaradila za mleko unuci. A ja sam se nalazila na samom vrhu života... i,
priznajem, uopšte mi nije žao što sam ražalovana u proste ljude ... ali ja ne znam kako se to
desilo. Čoveku je svojstveno da svoje čudenje naziva sudbinom — eto ti! Ipak, vi ste u pravu
da mladost čovekova traje dotle dok on reč sudbina prvi put ne kaže primenjujući je na sebe.
— Ona oturi završeni rad. — Ako hoćete da se umijete — onda idite u hodnik, druga vrata
desno. Posle ugasite svello.
Čitav život, savesno oplakan, bio je sadržan u njenom kratkom i mirnom priznanju. Polju
obuze tuga i teskoba je povuče prozoru; ona priđe i pogleda odozgo, i od nesviklosti na visinu
zavrte joj se u glavi. Najpre vide mnogo neba, po kome bi pokadšto proplivali laki pramičci
jablanove mace. Pravo dole pružao se Blagoveštenski sokak sa starom ruiniranom crkvicom
skrivenom među drvećem. Tamo na poljančetu mališani su vodili kolo. Sudeći po tome kako
se živi, šareni prsten čas sužavao čučnuvši do zemlje, čas razilazio uzdignutih ručica, to je bila
omiljena dečja igra karavaj. Zvon njihove pesme dopirao je do osmog sprata, ma koliko da
ga je zaglušivala ujednačena huka iz obližnjeg niza zgrada, gde je »reka života valjala svoje
kamene vode«; Polji se naročito svidela ta prva rečenica složena za buduće pismo mami —
Zatim ona podiže oči i dah joj stade od širine vidika. Pred njom je ležala Moskva.
Sve je pokrivala drhtava podnevna izmaglica, a sa daljinom skala boja je prelazila u
nestvarno plavetnilo. Samo očima slikara moglo se obuhvatiti to harmonično mnoštvo
raznovrsnih zdanja, koja kao da lebde u pregrejanom vazduhu. U najbližem planu još se i
razlikuju masivni, grubi tonovi materijala od kojih se stvara pejzaž savremenih gradova:
pegavi lak postarijeg betona skoro nerazblažen, i ljubičast u senci — ili svetao sa nijansom
žutila kadmijuma1; zelenilo kruna, jer je leto bilo u jeku, ili ružičasta od daljine i tamnožuta
boja ciglanih zidova komunalnih novogradnji, koje su se terasasto probijale kroz stare
gradske četvrti; najzad, stostruki dah prestoničke industrije — razliveni tragovi fabričkih
dimova, čađu nacrtani po nebu. Sve je to ’oilo sažeto, utisnuto jedno u drugo, umanjeno do
maketnih razmera, da bi stalo u tako široku beskrajnu teskobu.
Dalje su se prostirali kilometri krovova, cakleći se zamršenim ivicama — čitavo more
krovova prevučenih bleskom duginog trepeta. Kad se zažmiri izgleda skoro sasvim kao more,
da nije u tu zanjihanu stihiju najtanja akvarelska kičica uslikala ovde žičana postrojenja
radio-stanica i dalekovoda, tamo kupaste krovove železničkih stanica, nalik na dna
prevrnutih brodova, tu, pune izbledele lepote, moskovske kule i zvonare, bespomoćne u
munjevitoj navali industrijskog progresa, onamo, razdvojene polukrugovima i složenim
krivim, fasade društvenih ustanova kojima se kao iskidanom linijom ocrtavao pravac kejova i
najvažnijih magistrala. U jednom procepu među njima bleskala je reka sinjim niklenim
tonovima — najlepša i najbogatija vodom na svetu jer je to moskovska reka ...
Jedan stepen više, na dalekom bregu, kao u podnožju snežnih planina na horizontu, pre
naslućeno po kucanju srca nego po silueti poznatoj još iz detinjstva, dizalo se najznamenitije
delo ruske arhitekture — Kremlj, veličanstvena gomila kamenih površina i apsida sa
gigantskim belirn stubom od kamena u sredini, zgrada bez izveštačenih finesa Zapada, ali i
bez kontemplativne lenjosti Istoka. Nešto tmasto blistalo je na zlatnim kupolama malo
spljoštenim kao pod težinom neba — sigumo neosušena rosa istorije, kako je to zagonetno
rekao Rodion u jednom svom stihu. Tanki i žuti zračak koji je otuda dopirao i ranjavao Polju,
protlirući u samo srce kroz njenu raširenu zenicu, pozva |e k scbi i ona neviđena uđe tamo
kroz drvenu kapiju, na kojoj za trenutak zadrhta od hladnoće večnosti. U mislima ona obiđe
riznicu remek-dela i svetinja, kamene amajlije, raskošne ali ipak neugledne u poređenju sa
podvizima predaka čija su prsa kitile na samom početku narodnog puta. Pridržavajući slamni
šeir na zatiljku, Polja pogleda zvezde od rubina, slične nebeskim po tome što se vide odasvud
sa planete; ona pokuša da prebroji dušmansku artiljerijsku bronzu duž prirovskog arsenala i
sa strahopoštovanjem dodirnu, poznato sa razglednica, zvono sa odlomljenim komadom i
top sa kumbarama, najmirniji na svetu — divovske igračke naših pradedova.
Poljini utisci o Moskvi padalj su na plodnu njivu, pripremljenu pričama Pavla Arefjiča. U
njegovom prisustvu pre dvadeset i više godina, na Osmom zasedanju Sovjeta, prvi put je
proklamovana krilata formula komunizma — kao zbira sovjetske vlasti i elektrifikacije, koja
čini tehničku bazu savremene teške industrije. On, jenženski delegat Černjecov, sedeo je tako
blizu da je čuo šuštanje listića u Lenjinovoj ruci dok je rasecala vazđuh. Uveče, za
porodičnom trpezom, on je voleo često da se priseća kako je tada, u zoru, izgledao veliki grad
koji je već bio zaslužio oduševljenu zahvalnost siromašnih, kojom se proverava snaga
pokretačke ideje, i zavidljivu mržnju bogatih, kojom se uvek merilo nisko poštovanje
neprijatelja. Po rečima Pavla Arefjiča, skromna je bila spoljašnost Moskve tih godina, iako ju

1 Metal sjajnobele boje. (Prim. prev.)

je sovjetski narod, zakoračiv u fazu skoro vulkanskog rađanja vrednosti, mogao za jednu
petoletku obući raskošnije od mlađeg severnog brata, koga je puna dva veka negovala i
ukrašavala čitava ruska imperija. Polja je zapravo i doputovala ovamo sa namerom da se sva
posveti ulepšavanju svoje prestonice.
Ona se zbunila kao i svi koji zakasne na početak velikog poduhvata. Čitavo prostranstvo
do horizonta bilo je već pokriveno građevinama; ni pedlja nije ostalo za njene zamisli, rođene
u vatrenim prepirkama sa drugovima i na stranicama devojačkog dnevnika. Izgledalo je da je
grad već dorastao za običnu večnu slavu i sad su mu bili potrebni samo izvanredni podvizi,
koje Polja apsolutno nije umela da izvrši. Ona oseti da je ništavnija od one dece tamo dole,
koja su brižljivo ispunjavala svoje obaveze. Kad je opet na njih prenela pogled, Polja najzad
ugleda svoju Varju, kako se svom snagom probija kroz grupu mališana koji su je opkolili.
Polja jurnu niz stepenice. Lift već nije radio zbog odmora oko ručka. Drugarice se sretoše na
zavojici stepenica trećeg sprata i zatim se zagrljene peške popeše do stana.
— Oprosti, Polja, ali ja sam znala da si mi ti pametna i da ćeš moći doći i sama! —
govorila je Varja gledajući drugaricu sa materinskom nežnošću. — Izabrali su me, znaš, za
sekretara organizacije i prosto ni trenutak vremena ne ostaje za sebe. A uzgred rečeno, kakav
je danas dan ...
— Možda neke neprijatnosti? — uznemiri se Polja.
— Baš naprotiv, sve je veoma lepo. čak mi se u glavi vrti — kako divan život nastaje!
žurila sam tako po ovoj vrelini — sva sam mokra. A pored toga, oni gadni mali građani —
nikad mi proći ne daju ... Meni su ovde sva dečica prijatelji! — i tiho se osmehnu, potpuno
zadovoljna svim onim što je nabrojala.
I stvarno, Varja je začas uspostavljala prijateljstvo sa decom — tako je dobra, Ijudska toplina
neprestano iz nje zračila. Ukućani su se šalili da će vremenom imati porodicu od jedno
triđesetak članova, pa ipak će svi biti umiveni, okrpljeni, nahranjeni; umerenije predstave o
njenoj porodičnoj sreći nekako se nisu slagale ni sa rasipnom darežljivošću Varjinog srca, niti
sa njenim izgledom. Ona je bila pokrupna, pa je njeno snažno telo i tražilo odgovarajuće
obaveze. Njena bi se sreća sigurno davno i ostvarila da je bila malo lepša: imala je lice nekako
pljosnato, sa tankim razrezom usana i razmaknutim očima. Daleko bi prikladnije izgledala
kad bi je iz soba Pedagoškog instituta preneli tamo negde na opaljene padine Tjenšana,
posadili na čupavog konjića i pustili prema severnom vetru, sa kamdžijom u ruci i đerdanom
od đinđuva na opaljenom grlu. Sasvim svesna svojih osobina, ona nije ni nastojala da se
udešava, kosu je nosila bez razdeljka, pravo začešljanu nazad, ali je njena bela, uvek tvrdo
uštirkana kragna na skromnoj tamnoj haljini ipak delovala kao žalostan pokušaj da se bar
malo zagladi nepravda prirode.
Varja je zasipala putnicu hiljadama pitanja o loškarjovskim novostima, o ukućanima i
susedima, o dragoj dalekoj šumi; dalje, ko sada rukovodi radom komsomola, je li ostarila
nastavnica Marfa Jegorovna, ona ista po kojoj su Loškarjovci proveravali vreme pošto nisu
imali sahat-kule, i, čak, kako živi Baluj, stalni saputnik svih lovačkih uspeha Pavla Arefjiča —
jednom rečju, o svemu i sve do najmanjih sitnica, koje se ne mogu izložiti ni u najopširnijem
pismu. U oagovor poteče Poljino široko i brzo pričanje. Pokazalo se da Pavle Arefjič, po
starom, juri na biciklu po čitavoj okolini, iako, izgleda, još uvek tuguje za ženom, Varjinom
maćehom. Susetka Zoja Petrovna, koja u njihovom dvorištu živi već četvrtu godinu, poslala je
ljubimici po staroj navici jenženskog meda i pečurki sušenih kod kuće, da ne troši novac u
prestonici. Marfa Jegorovna, kao i pre, u muškim kaljačama šljapka po jesenjem blatu u
školu, ali je njen sat nešto počeo da kasni, minut-dva za dvadeset četiri časa. Baluj je sasvim
rđavo, za kokošima ne juri, već samo kija i mota se oko peći.
— Pa i moja mama, Jelena Ivanovna, se isto tako malo nagnula na staračku stranu —
nastavljala je Polja vadeći darove iz kofera. — Po njenom izgledu se to i ne bi reklo, samo je
nekako još stroža postala... Ali kad me je ispraćala, pozvala me u sokače kod železničkog
skladišta i krišom malo poplakala. A da se upitaš zašto ona sad, uoči opšte sreće, lije suze? I
što je glavno, sva se nekako smanjila, postala meka na sažaljivu reč, čega kod nje ranije nikad
nije bilo.
— Staro stari, Polja, a mlado postepeno ulazi u prvi stroj. Uvek je tako bivalo.
Uostalom, sem sitnica, sve je bilo dobro. Prošle zime su konačno posekli i onaj deo
Obloga što je još ostao s druge strane reke Gorinke, te se sada sa Šabanovog Visa, iznad
pristaništa, vidi visok dimnjak nove električne centrale koja se nalazi na Vasiljevskom
groblju. »Ono nekako je slobodnije postalo i vidik se na industriju otvorio, ali znaš, Varja,
kao da se nešto okratilo.« I takve sad pianinske vetrine navaljuju na grad Loškarjov, da je tu
skoro bura otkinula šipku sa požarne kule, koja, doduše, sada i nije potrebna, ali je
zaslužnom lekaru republičkog značaja, Gavrilovu, odnela njegov čuveni crni šešir; naočigled
svima šešir je leteo do sredine Jenge i potonuo u Ijutiti penušavi talas. Osim toga, otada silno
zavija u dimnjacima noću i starice, neupućene u meteorologiju, šapuću u redovima za
namirnice da se to tobože Gorinka i Sklanja tuku borovima koje su prolećne vode odnele, čini
mi se, u Kazahstan. Uostalom, splavovi su se ove godine nasukali pre nego što su stigli do
Volge, te su ih rukama morali skidati sa plićaka.
— Znači, i Pustoši su posekli? — ožalošćeno i uvređeno upita Varja.
— Ne, Pustoši zasad stoje nedirnute, dižu se u čitavoj svojoj gustoj i riđoj šumskoj lepoti.
A po kolhozima naokolo kao da su pomahnitali: samo grade, žene se i pevaju. U Loškarjovu
je otvoren klupski bioskop u nekadašnjoj trpezariji permilovskog manastira... ali bilo im je
teško da stari malter operu vitriolom, i pred moj odlazak starice-meštanke spletkarile su
kako su za vreme svake predstave neki stari svetitelji, na svoju ruku, provirivali na ekranu
među glumcima, tako da je upravnik dobio opomenu iz oblasti. I zatim, zaboravila sam u
žurbi da kažem: svi Varju pozdravljaju. I slepa Praskovja Andrejevna, i kinomehaničar Peća
Cmokin, najkorektniji igrač u Loškarjovu, koji ove godine odlazi na odsluženje vojnog roka, i
čitava porodica Jermakovih — od jedanaest duša, i Gvidonjenko, direktor mesnog muzeja,
koji je sopstvenim snagama otkrio dva zuba i pršljen nekog iskopanog čudovišta, i Ninočka
Cipljonkova je pozdravlja ceduljom jer su je dan pre toga odveli u porodilište... jednom rečju
— svi se sećaju drage Varje osim jednog, od koga je baš najviše želela da primi pozdrav.
— Ali iako šalju pozdrave, ipak se ljute što retko pišeš; čekaju te nazad sa diplomom da
zameniš staru Marfu Jegorovnu — završila je Polja, uživajući u poređanim darovima.
Odjednom poblede i uznemireno skoči prema svitku sive grube hartije na koji je u žurbi
zaboravila. Može se reći da joj je Varja bila bliža od sestre, pa ipak Polja je razmotavala svoj
dar bojažljivo strepeći od neuvredljivog osmeha, ali Varja je sve za tren shvatila i zahvalno
pritisla na grudi njen skromni lični dar. To je bio mali buket običnog poljskog cveća, povezan
vrpcom sa kutije za bonbone. Od svega se tamo našlo pomalo: i geranijum koji niče ranije od
drugih, i šumski dremovac rumenih uvelih krunica, i prosti sleč koji obično do Moskve dopre
u vidu presovanog sena, i grubi, škrti gorac, i žuta rusomača sa skoro sazrelim semenom, i
lepljivi končasti broć i još desetak takvih dragih i skromnih stvorenja ruske prirođe, ubranih
po stručak-dva sa najskrovitijih livada po kojima su zajedno šetale. To je bilo nalik na
blagoslov otadžbine, zalog njene vcrne ljubavi — do zadnjega daha.
— Njih treba odmah u vodu, iako sam ih na čitavom putu držala u čajniku. Sigurno su se
umorili od žeđi, jadnici! Prosto nisam znala, Varja, šta da ti donesem...
Zagnjuriv lice u cveće, Varja joj se osmehivala svojim mongolskim, i u tom trenutku
ženski privlačnim očima. Život se još držao u ovim travčicama koje je načelo venjenje. U
zlatnim čašicama kokotove trave još se nije osušila kapljica meda, smola se lepila za prste, a
sunoparnik je izgubio svoju svilenu toplinu.
— Eriophorum vaginatum!! — s puno poštovanja reče Varja i još nikad nije tako
uzbudljivo zvučao Linijev latinski jezik; odjednom se setila da kod njih suhoparnik raste
samo na drugoj obali, po barnoj vodoplavnoj dolini. Ona se užasnu od veličine poduhvata: —
Bezumnice, ti si radi ovog preko Jenge prelazila.
— Eh, ja to začas, na malom čamcu — i sva je blistala od radosti svoje drugarice. — Oni
su, znaš, još živi... samo ih što pre treba u vodu.
— Ti si beskrajno mila — reče Varja grizući usne, i okrenuta prozoru gledala je sađa
vlažnim očima u dubinu rodne zemlje, u sićušnu tačku jedva označenu na geografskim
kartama.
Za to vreme, da ne smeta drugarici, Polja je poslovnim pogledom osmotrila sobu u kojoj
je trebalo da živi. U stvari, kod Varje prozora nije bilo — zamenjivala su ga staklena
balkonska vrata. Kuću su naselili pre završetka radova i u procepu gvozđenih pregrada
balkona odmah se videla bezdan sa dugom ulicom zalivenom suncem. Njen žućkasti
popodnevni odblesak nejasno je oblio tavanicu; soba je gledala prema zapadu. Bila je mnogo
manja od predsoblja, te je drugi krevet, juče pozajmljen od susetke, i još bez jastuka,
zauzimao sav višak Varjinog stambenog prostora. Ako je u stanu Natalije Sergejevne iz svih
sitnica izbijala neka nedeljiva zastarela složenost, ovde se lako čitao život sovjetske
studentkinje, koja je postavila sebi jednostavan i jasan cilj. I eto sa čime je ona krenula na
put: na zidu šnurom obrubljena fotografija dvojice vođa prilikom poslednjeg susreta u
Gorkama, a ispod nje, malo manji, njen dragi Darvin, dečačkih očiju, zatim mali platneni
ormar u uglu, nevelika gomila knjiga na stočiću i polica sa stvarima najskromnijeg
domaćinstva... To je sve osim ogledala.
— Sad pričaj o sebi — naredila je Varja kada je buket stavila u teglicu. — Ja nisam
shvatila iz tvojih pisama na šta si odlučila da se upišeš.
— Onda ću ja od samog početka... Mogu li?
— Uvek i treba od početka, i što kraće to je jasnije. — Ona se uvek starala da govori
tačno i razumljivo, kao da diktira u razredu na hospitovanju. — Samo imaj u vidu da za pola
sata moram da idem radi jedne hitne stvari.
Pokazalo se da su najviđeniji loškarjovski građani učestvovali u izboru Poljinog
zanimanja, ali svi njihovi predlozi bili su odbačeni zbog krajnje protivurečnosti. Tako je
doktor Gavrilov, na primer, predlagao fiziku pa čak i astrofiziku, jedinu nauku koja je
sposobna da za sledećih pedeset godina odgovori na sva osnovna pitanja života, o kojima, po
njegovom mišljenju, tako protivurečno i za proste ljude nerazumljivo naklapa filozofija još od
vremena unjkavog Talesa.
— I uopšte uzev, Varja, ja se slažem sa ovom ocenom. Koliko su trudodana potrošili za
tri hiljađe godina ti filozofi, a nisu došli do jedinstvenog mišljenja. čak ni o tako prostom
pitanju kao... eto, postojiš li ti, na primer, izvan moje svesti ili si samo zbir mojih osećaja...
slično lažnom suncu koje se stvara na preseku zvezđanih zrakova — objasni Polja i čak
prstima pokaza kako to ona zamišlja, a Varja se jedva uzđrža od osmeha. U Poljinom govoru
čula je poznate loškarjovske glasove i među njima se jače od svih izdvajao razboriti bas
glavnog mislioca među Poljinim vršnjacima
— Rodiona Tihodumova. — Samo se, molim te, ne smej. Ja sam, razume se, mala, ali ja
takođe imam prava da znam ko sam, otkuda dolazim i najzad zašto postojim... inače, može
čovek i umreti kao cepanica.
— Kako je Rodion? — kratko -upita Varja.
— Pa dobro. Mi smo se posvađali zauvek — kategonički reče Polja.
... S druge strane, drug Valtazar, upravnik rejonskog zdravstvenog odseka, nagovarao je
Polju da se posveti medicini i na taj način ubrza proces odumiranja socijalnih bolesti, koje
smo nasledili od starog sveta. Isto tako su izneseni neoborivi argumenti u korist hemije,
veterine i čak železničkog transporta. A sama Polja je u početku osećala naklonost prema
književnosti — želju da sa gledišta savremenosti opiše običaje brđana i predanja njihove
starine, ali su je od toga odvratili, kao i od namere da postane slikar, stvaralac epohalnih
platna o najboljim fabrikama, najvećim elektrocentralama, pošto je u naše vreme nekako
nezgodno zanimati se crtanjem običnih pejzaža. Uostalom, Rodion je veoma zajedljivo
primetio da dela o tehnici žive dok se ne osuši boja na platnu i da će u odnosu na stepen
razvitka socijalističke proizvodnje i približavanje komunizmu, dijalektički postajati
karikature o moći i heroici našeg naroda. »To je promenljiva funkcija ... shvataš li? —
značajno je nagovestila Polja. — I takva će se dela morati svake godine malo obnavljati da ne
bi zastarela.«
Osim toga, po njenom mišljenju, potrošnja slika moraće se u budućnosti smanjiti zato što
pri brzom izdavanju umetničkih dela ubrzo neće biti dovoljno muzeja na čitavoj zemljinoj
kugli i onda će se to blago morati čuvati nesloženo pod vedrim nebom. A što se tiče privatne
potražnje ... ona je ispričala kako je Pavle Arefjič, kada su mu o šezdesetom rođendanu
poklonili sliku Magnitogorskog metalurškog kombinata u raznim bojama i sa mnoštvom
dimnjaka, odmah nju poklonio tek otvorenom klubu tekstilnih radnika, a u svom stanu
zadržao na zidu staru »Cigančicu«. »Pomisli, lepša mu je rilava devojka sa đerdanom i
dairama, a on je vrlo napredan čovek!« Ipak, sve ide nabolje... I baš tada će društvo i baciti
armiju umetnika na ulepšavanje socijalističkog života — stanova, odela, posuđa, najobičnijih
stvari, na kojima se svakodnevno i isto toliko kao na iknjizi vaspitava ukus, pa prema tome i
stroga estetika merila trudbenika u njihovom sopstvenom radu i ponašanju.
— Ja tvrdo verujem, Varja, da je komunizam pozvan da istrebi zlo, bolest, nepravdu, to
jest sve ružno, nisko, nakaradno. I znači, komunizam je, pored ostalog, savršena lepota u
svemu — malo nesređenije od ovog prepričavanja govorila je Polja zato što Rodiona nije bilo
tu, a Varja je sa uzbuđenjem i zadovoljstvom prisluškivala ove glasove sutrašnjice koji jačaju.
— Upamti moju reč, Varja: svaki najskromniji rad, pored fabričke marke nosiće i oznaku
majstora i o njemu će se pisati prikazi, kao o knjigama i pozorišnim predstavama. I baš zbog
toga dobro obrađena glava stubova na javnim zgrađama potrebnija je od desetine osrednjih
slika, čiji se sadržaj često jevtinije i pametnije može izraziti tipografskim slogom. Znaš kako
smo ja i Rodion izvukli od drugova za ovu krajnost... Grdi sada i ti.
Ja to ne mogu da rešim odjednom — odgovori Varja, gledajući na sat. — Ali ti rasuđuješ
tako kao da je komunizam već izgrađen, a još postoje zli ljudi koji bi hteli da otmu tvoje
pravo na budućnost. Ja sam shvatila tvoju misao... Tvoj protest protiv pretovarenosti
umetničkog tkiva utilitarnim zadacima, ali ne treba se ljutiti ako umetnika pozivaju da prvo
malo poradi na formiranju društvene misli pre nego što se lati uobličavanja stvari. Razume
se, prijatnije je raditi kičicom nego lopatom, ali lopatom ipak lakše nego puškom... Zar ne?
Ona je uvek u svoj govor unisila pauze — kako bi njeni sagovornici stizali da je prate.
Prepirka se produbila. Polja je pokušala da oponira. Na kraju krajeva, umetnost prošlosti
proslavila je svoje vreme na površnim izlaganjem ideje, već samo dubinom postavki i
visinom dometa realizovanja. Ona navodila imena, metode, pojedina dela i na osnovu kojih
moglo se zaključiti kako je, pored svoje drage matematike, bio svestrano obavešten njen
Rodion. Privremeno su se složile u tome da što se više zahteva od umrtnosti to ona mora biti
kvalitetnija.
— Dede, kaži najzad... kuda se spremaš?
Na arhitekturu... a što? — reče Polja i obliza suve usne.
Vurja razmišljajući popravi krajičak mušeme na stolu. Nije hlela da odvraća drugaricu,
već samo nagovesti da tražeći majstorstvo od slikara ona zaboravlja trostruku odgovornost
neimara čija kamena dela, često, na žalost, nadživljavaju sve ostale spomenike epohe. Mogu i
da se ne čitaju knjige pisane na brzinu i nesavesno, može da se ne ide na slabe pozorišne
predstave i izložbe prosečnih slika, ali sugrađani ne mogu ići žmureći po gradovima sa ružno
sazidanim zgradama.
— Uostalom, Apolinarija, ako u sebi osećaš naklonost i snagu... Jesi li ponela bar neke
svoje slikarske radove? Pokaži!
Razbacujući haljine i rublje, Polja izvadi sa dna kofera crteže rađene na kartonu
kancelarijskih fascikli i belim omotima starih časopisa.
— Samo, znaš, da se ne smeješ... Važi? — I sa strahom je čekala ocenu.
— Pa, ovo nije loše ... Od tebe će možda biti nešto.
Polja joj je već pružila drugi, treći, a Varja je neprestano držala prvi crtež sa vrha.
— Znaš šta? ... Pokloni mi ga... Važi?
— Eh, ja ću tebi uraditi daleko bolji — obradova se Polja uspehu na svom prvom ispitu.
— Ne, ne, ja hoću baš ovaj — i neočekivano rumenilo slabosti izbi na Varjinom licu. —
On ovde veoma liči. Kao živ — samo da mu nisu oči zatvorene. Je li to Kolja Bobrinjin?
— Ama ne! — zaprepasti se Polja. — To je Antinoj!
— Aha ... — ote se Varji sa olakšanjem. — Baš me je i začudilo to što nema zenica — kao
mrtvac. Ali svejedno, ja ga uzimam za uspomenu... na prve korake buduće veličine u
arhitekturi.
Ne čekajući autorovu saglasnost, ona gurnu crtež u fioku svoga stola i, osećajući na sebi
Poljin upitni pogled, najmirnijim tonom upita nešto o Rodionu. Manevar je divno uspeo i
Polja kao dete zaboravi na ovu neznatnu epizodu. Ah, Rodion... Kad bi Varja znala kako je za
poslednju godinu intelektualno porastao? Loškarjovski pedagozi su prosto izbegavali da ga
na časovima pitaju, jer je odgovarao tako detaljno i temeljno da nisu bili kadri da ga prate, i
sam je postavljao pitanja od kojih su nastavnici gubili duhovnu ravnotežu.
Uostalom, on je skoro rešio neku strahovito tešku jednačinu, nad kojom su se mučili najveći
matematički mozgovi prošlog veka i ništa nisu uradili. Uzgred rečeno, na dva dana pred njen
odlazak, Rodion je otputovao u Kazanj da se upiše na fizičko-matematički fakultet.
— Ti, Varja, molim te ne čkilji, već pomisli, tom dugonogom dečaku palo je na pamet da
preda mnom tvrdi...
— Ispričaćeš mi kasnije istorijat vaše svađe — prekide je Varja ustajući. — Kakav imaš
plan za danas? Možda bi otišla sa mnom u biološku stanicu?
— Ja moram da kupim ponešto — nađe izgovor Polja.
— Vrlo dobro. Onda ćemo ručati zajedno u šest. Budi dobra, nemoj da zakasniš i pazi da
ne zalutaš. U svakom slučaju ja ću te čekati na ručak.
Razgovor se završio na vreme: električni čajnik već je vrio na stolu i preko ivice se tankim
mlazom počela prelivati voda.
3.
Polja je još na putu sastavila raspored u koji je ulazila poseta pozorišta, umetničkih
galerija, spomenika arhitekture i, u prvom redu, Lenjinovog mauzoleja — naslovne strane
velike knjige u koju je i njoj predstojalo da upiše svoje ime. Ali raspored je bio sračunat na
duži rok — do početka predavanja, a Polja je htela, pre no što pristupi detaljnom
upoznavanju prestonice, da zadovolji neke detinje kaprice koji su za poslednjih pola godine
postali njena neođoljiva potreba.
Na mansardi kod Rodiona, odakle se iz golubarnika pružao najraskošniji vidik na Jengu,
i gde je on njoj, krišom od čitavog sveta, čitao svoje stihove, usred prašnjave starudije, Polja
je u denjku nedeljnih listova iz vremena pre revolucije nabasala na oglas jednog
profesionalnog astrologa, koji se često ponavljao. Pošto je bio u bliskim odnosima sa drugim
svetovima, on je za rublju i dvadeset pet kopejki, u poštanskim markama, proricao
budućnost, po svojoj volji povećavao prihode svojih klijenata, odgajao divnu kosu na ćelama,
bez traga je isterivao bolove, nesanicu, tamanio štetnu gamad, dečje poroke i još mnogo šta
drugo, kako to može samo izmisliti izgladnela varalica siromašne fantazije. Sudeći po liku
otisnutom u vrhu oglasa, liku dosta mladog čoveka u čalmi i sa munjama proročanstva koje
su iz njegovog čela sevale — sada ne bi imao više od šezdeset godina, i ako u revoluciji nije
bio umešan u nepoštene poslove, mogao je biti živ do današnjeg dana. Polija je sačuvala
požutelu adresu sa namerom da zgodnom prilikom utoli radoznalost bezgrešno čistog bića u
odnosu na biologiju i atmosferu prošlog života. I baš uzimajući u obzir činjenicu da u svojoj
domovini nije zatekla preživele profesije — careve, bankare, sakadžije i provodadžike — a
fakir je bio jedini ostatak prošlosti koji se mogao pogledati, njoj se pružila poslednja
mogućnost da pod bilo kakvim izgovorom zakuca na vrata i sa osećanjem poštovanja i straha,
sa kojim je razgledala paleontološke starine kod Gvidonjenka, pogleda u mutne, žmirave i
sanjive oči tajanstvenog starog sveta.
Polja je predvidela i drugi poduhvat ove vrste — posetu ocu. Ona ga nije poznavala čak ni
po fotografijama, a majka se, očevidno ne želeći da budi prošlost, uzdržavala od sudova o
bivšem mužu u ćerkinom prisustvu. Pa ipak, sudeći po retkim i uvek neprijateljskim
člancima u stručnoj štampi, to je bio tmuran, tvrdoglav čovek zastarelih pojmova, daleko od
shvatanja zadataka savremenog šumarstva; i hvala bogu što su neuspesi i greške o kojima se
tamo pisalo počinjeni nesvesno! Po svoj prilici, pored njegove svadljive prirode, to je i bio
uzrok raspada porodice. Ne želeći da se udubljuje u prilike tog zagonetnog istorijata, Polja je
bila potpuno na strani svoje majke; mati je bila lekarska pomoćnica u bolnici zajedničkoj za
nekoliko rejona — mala trudbenica koju su svi poštovali. Osim mišljenja u štampi, u temelj
Poljinih predstava o ocu leglo je i jedno trenutno viđenje kao pri blesku munje — uspomena
iz ranog detinjstva.
Svaki put kad bi usred zaparne letnje noći čula glas lokomotive koji se gubio, u Poljinoj
mašti su redovno nicale flašice sa lekovima, naočari oštrog bleska i masivnog zlatnog okvira,
a iza njih izbledeo, ravnodušan pogled čoveka nagnutog nad njenim krevetićem. Polja je
bolovala od malih boginja pred samo bekstvo Jelene Ivanovne na Jengu. Niko u Loškarjovu
nije imao tako skupe naočari — koje su, u stvari, pripadale doktoru i greškom bile pripisane
Vihrovu. Značajno je kako je njihov metal, u očima komsomolke kompromitovan uslovima
vaspitanja i tokom političkih događaja, determinisao dalji razvitak i ne baš plemeniti sadržaj
ovog lika. Predubeđenje protiv oca postepeno je postajalo plamena potreba da mu se osveti
zbog majke i da mu u lice kaže pošteno komsomolsko mišljenje o ljudima slične vrste ...
Još kod kuće, ona je često sa zanosom zamišljala kako će jednom kroz lavirint raskošnih
soba zastrtih ćilimima, pored služavki sa uštirkanim čipkanim kapicama, proći u polutamu
njegovog profesorskog svetilišta, punog trbušastog, teškog nameštaja, sa starorežimskim
plišanim teškim zavesama, koje su upile razbludni miris cigareta, sa pisaćim priborom ispod
bronzanog dvoglavog orla... Sa praga, bez pozdrava i ne sedajući, ona će zahvaliti starom
gospodinu, koji će ustati iza pisaćeg stola, zato što joj je trinaest godina, bcz opomene, slao
novac za izdržavanje. I eto, ćerka je došla da kaže kako je odrasla i stoji lično pred njim, kao
dokaz da sa mamine strane nije bilo nikakvog lažnog iskamčivanja novca za umrlo dete,
mada se i sam zn trinaest godina mogao lično uveriti da li je živa njegova kći! I sada, pošto je
oslobođen daljih teških očinskili obaveza, može ili votku da pije ili u daire da bije. A zatim će
nestati zauvek, ostavljajući ga da crta svoje tužne dijagrame o godišnjem priraštaju jasike. O,
samo da se tada ne rasplače kao devojčica!
Ali, ukoliko je cilj bio bliži, čitavo Poljino biće počinjalo je da se buni protiv zamišljenog
obračuna, a uzrok tome nije bila ni plašljivost ni čistunska obazrivost da se ne isprlja od
trenutnog dodira ružnog, već nešto drugo, što ona još nije umela da odredi, a možda i
bojazan da ne nabasa na neko nepredviđeno razočaranje.
I tako posle kupanja, sat kasnije silazeći niz stepenice, Polja se već nije nikud žurila, sa
podsvesnim računom da u povoljnim prilikama neće imati vremena za to... Još je duvala
vetrina u topolama duž Blagoveštenskog sokaka i praznik lebdeo nad gradom, kad je izlazila
na širinu glavne ulice. Dvaput je svratila levo, upala u bujicu raskrsničke gužve i odjednom su
svi okolni orijentiri izgubljeni; bilo je jasno da je zalutala u ogromnu volšebnu bajku, o čemu
je i sanjarila u svom Loškarjovu.
Nema na svetu ničeg tako primamljivog kao šetnja po nepoznatom gradu u osamnaestoj
godini života, bez nadzora starijih, bez straha od zakašnjenja na časove, i još sa takvim
dopunskim životnim radostima kao što je pedeset rubalja koje je dobila od mame da utoli
najneobuzdanije želje. Ulica koju je Polia odabrala naročito je obilovala raznim sablaznima:
u jednom izlogu ležale su u zavodničkom šarenilu nove knjige — od samog čitanja naslova
već kao da je rastao kulturni nivo prolaznika; u drugom — šesnaest istaknutih majstora, uz
pomoć naučnih dostignuća, frizirali su šesnaest isto tako poznatih lepotica; u trećem,
tamnosrebrnasto se sijale prekrasne aluminijumske posude svih veličina, ite se i nehotice
rađala misao kako je mogao živeti ljudski rod pre pronalaska ovog velikog materijalnog
blaga. Odnekud cveća više nije bilo — rasprodali su ga; po svim uglovima sada su se šepurila
emajlirana kolica puna flaša i oko njih razni odgovorni radnici zamišljeno su ispijali obojenu
vodu, u skladu sa svojim ukusom i raspoloženjem. Strašna sila povuče tamo i Polju, jer je još
goreo letnji dan, ali dok je tražila sitniji novac dve azurnoplave cisterne poprskaše niskom
kišom ustajalu omorinu punu primesa benzinskog zadaha, te ona uspe da pričuva mamin
novac za ozbiljnije troškove.
Polja je hrabro trpela i odolevala iskušenjima, ali ona su je stigla i savladala — sladoled u
kornetu, rana trešnja, zašećereni lešnici. I opet je, zbog nove haljine, šta li, imala sreće;
nailazila je na dobre ljude. Tako, na primer, kazaljka na poslastičarskoj vagi pokazivala je
dvesta deset grama, iako je na kasi bilo uplaćeno samo za dvesta, ali prodavačica nije htela da
sitničari. Kada je Polja svratila da pošalje dve sasvim neophodne depeše istog teksta:
»Čestitam ti početak života«, jednu na sasvim tajnu adresu u Kazanj, a drugu samoj sebi, u
Varjin sokačić da bi ovom neobičnom danu pridala osobitu prazničnost, kusur su joj vratili u
sasvim novim banknotama koje su šuštale. I dok se mučila sa masom malih, nepokornih
zamotuljaka, melanholični apotekar, sigurno neki nesuđeni alhemičar, sam ponudi da joj sve
kupljene stvari zapakuje ujedno. I tako je ona išla, a život joj je ličio na divne pokretne
stepenice iz bajke; trebalo je samo stati na početnu stepenicu pa da se za određeni broj
godina — u stvari ne stigneš ni da predahneš — obreteš na samom vrhu.
I stvarno, u njenoj zemlji postojalo je sve što je neophodno za sreću: i palme, i veštačko
đubrivo, i osetljiva ljudska srca. Polja je išla, a u susret su nailazili samo veseli i lepo odeveni
ijudi — takva je bila ova ulica — pa se sada svima osmehivala, čak i podnapitom oštraču sa
njegovom drvenom mašinicom na ramenu. Koračala je predajući se opštem uzbuđenju koje
je oko nje carovalo i poticalo verovatno od saznanja ogromnog prostora pred sobom i novine
svega na svetu, osim starih pečurki ili kondura, kako je tepala, za vernu službu, svojim
iznošenim cipelama. I tek što je pomislila na njih, u udubljenju neobično lepe kuće pokaza se
moćan čarobnjak, crn kao da je sav od četaka, koji je obući vraćao mladost.
— Sav sijaš ... Vidim, udaješ se, lepi druže?
— O, još lepše! — smejala se Polja, prateći kako kroz čarobnjačku trku ruku proviruje
sjaj ispucale kožc — prosto da se ogledneš.
Ona već nije opažala vreme i odjednom joj se učini da to nije na dobro što je tako udarila
u nestašluke. Islina, ona proračuna u sebi, tri sata neprekidnog blažcnslva koštala su je samo
po dvadeset četiri kopejke za minut, ali zato je sada trebalo smanjiti tempo da bi potpuno
spremna srela ma kakvu glavnu i zakasnelu sablazan. Kao poručen — metro je bio tu, i
prelazeći sa jedne stanice na drugu, ona poče da se vozi na svim linijama koje su do tada bile
otvorene, jer i metro je ulazio u Poljin spisak objekata koje je trebalo razgledati i diviti im se.
Munjeviti vozovi nosili su je kroz tunele i na putu, kao u snu, bez prestanka su bleskale plave
i nežnoružičaste mermerne dvorane. Ovde bi Polja mogla da posmatra kako se realizuje
njena misao o učešću umetnika u uređivanju javnih zgrada, ali sada odnekud nije videla pred
sobom ništa sem masivnog, kao mesarska tezga, pisaćeg stola sa glupom bronzanom
mastionicom; sa druge strane čekao ju je ledni starac spreman na dvoboj, čovek koga je
sudbina odredila da joj bude otac. Polja je želela da pobegne od njega nekud na drugi kraj
grada, što dalje, ali kada je, za svaki slučaj, pomenula susedu adresu šumarskog instituta, na
čijoj su se teritoriji nalazili Vihrovljevi apartmani, ispalo je da treba da siđe na prvoj stanici.
Putnici se odmah razmakoše, dajući joj prolaz prema vratima i najsurovijoj istini... To je bila
krajnja stanica metroa, i eskalatora nije imala. Ljudska bujica iznese Polju napolje.
Tek tamo ona opazi kako je to bio ne samo turoban dan, već i pun omorine i
bezizlaznosti. Smrad asfalta i letnja prašina predgrađa zapljusnuše Polju. Grad je ovde
nastupao na poljanu izrivenu kao posle artiljerijske pripreme. Valjci su tutnjeći zastirali
nečim masnim ogranak puta među njivama krompira, tamo gde su u skladnom redu, i
istovremeno na tucetu zgrada, nicali iz zemlje crvenkasti spratovi. Jedan običan radnik ove
industrijske ofanzive, brišući crni znoj sa lica, pokaza Polji put.
Do zgrade Instituta, smeštenog u letnjikovcu staromoskovskog velmože, bilo je dvadeset
minuta hoda po putu nasutom šljunkom, koji je vodio kroz ogledne parcele i pomoćne
staklene bašte. Tu Polja upita pocrnelog, kao i ona sama, studenta koji je bio na praktičnom
rađu za stan nastavnog osoblja, i pokazaše joj dve četvorospratne kamene zgrade preko ulice.
Nedaleko od njih dizala se treća dvospratna kuća od drveta, sa kraja na kraj obavijena
poponcem i sa nastrešnicom iznad glavnog ulaza; u baštici se na kanapu sušilo iskrpljeno
rublje. Čudno osećanje šapnu joj da baš tamo treba da ide. Polja dvaput prođe pored cisterne
koja je propuštala vodu i kraj koje su mališani zaneseno nogama mesili odličnu žutu ilovaču.
Sve se to, donekle, nije poklapalo sa Poljinim predstavama o raskoši očevog doma — osećanje
neprijateljstva još nije čilelo, ali se već premrežavalo pukotinama detinje sumnje. Još je bilo
vremena da okrene pleća kad se odjednom iza šume gde je bio kružni put začu petlovo
kukurikanje nalik na pisak lokomotive u manevrisanju. Predajući se matici svoje reke, Polja
tada preseče ulicu po čijoj je kaldrmi rasla jarko zelena trava, pope se na drugi sprat i
protivno svakoj logici pozvoni na najneuglednija vrata sa poderanom pustinom (obložena
pre osamnaest godina, kad se Polja rodila) — čak nisu Imala ni mesingane pločice sa
naučnim titulama profesora Vihrova.
Morala je pokucati još jednom i to pesnicom. Pade zasov i u poltilamnom predsoblju sa
fenjerom na tavanici Polja ugleda sitnu i mladoliku, tačnije rečeno sasvim neodređene
starosti, profesorovu kućnu pomoćnicu, neprirodno nisko nasađene glave, u mrkoj marami
po raskoljnički raširenoj preko ramena — kako su se doskora povezivale sve postarije
seljanke u Jengi. Ovaj protivrečni utisak ubrzo se razjasnio i opet na štetu Poljine fantazije.
Oh, kako si lepa... Sigurno kod Ivana Matvejiča nu ispit? — ljubazno se doseti grbavka
brišući sapunicu sa ruku.
— A naš ti je veseli profesor još onomad sa studentima otperjao u Tulske Zaseke... Eto ti
sad nevoIje! — Ona požali nepoznatu devojku, krišom se naslađujući čas njenom svežinom,
čas bojažljivošću. — Samo te se nešto ne sećam, izgleda da si nova?
Tako je čak bilo bolje: doći, utoliti radoznalost i otići nepoznata. Od prvobitnog plana ne
ostade ni traga.
— Da, ja sam nova... — klimnu Polja i na silu se nasmeja.
— To je ono, vidim ja — drhte ruke... Ali ti se ne boj, nije strašan naš Ivan Matvejič. Ta,
njega studenti obožavaju! Neki i kad nemaju posla uvuku se subotom pravo u njegov kabinet
— rekla je to sa tako iskrenom prostodušnom nežnošću da nije bilo moguće, i čak bi bezočno
bilo ne verovati svakoj njenoj reči. — Skini šeširić i ostavi stvari — kod nas ne kradu... Obećao
je da se vrati zadana. Meni se čini, nema ništa gore nego da se čovek drugi put sprema za
ispit. Ajdemo, devojčice, da mi sedneš, naviknućeš se vremenom — dodade ona zatvarajući
vrata zasovom.
Ona pusti Polju napred i ne dade joj da zaviri u kuhinju: — »Ne treba tuđe prnje da
gledaš« — već je provede pravo u kabinet i posadi u fotelju pohabanu od duge službe;
uostalom, kuhinja je bila vrata u vrata, te je Polja čula čas ravnomerno klackanje ulubljenog
korita, čas pljusak prolivene vode. Trebalo je malo okrenuti glavu i ona je, ne ustajući sa
mesta, mogla da se upozna sa rasporedom i nameštajem obeju soba malog Vihrovljevog
stana.
Teže no išta bilo je Polji priviknuti se na misao da je nekad, kao dete, izbauljala svaki
pedalj ovog škripavog, žuto obojenog poda. Dečja soba mladih Vihrova mogla je biti samo u
susednoj odaji, mnogo manjoj, ali najsunčanijoj i najveselijeg izgleda. Nalik na uzbrisani
šljam, u uglu su ko zna zašto ležale razne rašrafljene sprave i video se mali časovničarski
tokarski banak na stolarskoj tezgi. Osim toga na zidu je visilo muško odelo, zbog prašine
pokriveno krpom; — ispod gvozdenog kreveta pod čupavim vunenim pokrivačem izvirivale
su uredne čizme prelomljene u sarama — kao da nisu očeve. Kako je videla, Vihrovljev
vojnički krevet bio je iza ormara za knjige, u samom kabinetu. Znači, ovde je bio i neko treći,
i tada se prvi put u Polji pojavi ljubomorna želja da makar krajičkom oka pogleda čoveka koji
je zauzeo njeno mesto kod oca.
— Da ti nije dosadno tamo samoj, devojko? — s vremena na vreme pitala bi grbavka iz
kuhinje.
— Nije, nije ... Baš je dobro — odgovarala je Polja nastojeći da to prijatno kaže.
U Polji se sve rušilo: atmosfera u stanu do te mere se nije slagala sa unapred
zamišljenom, da je izgledala skoro prosjačka, iako je ovde bilo svega što je neophodno za
život i rad, samo sa očiglednom podređenošću prvoga drugom. Nije bilo teških plišanih
zavesa; ali one i nisu neophodne u kući gde čeljad po šumarskom običaju rano leže i rano
ustaje; ne samo što ovde nije bilo zlata, već ni starih knjiga s pozlatom, izdanja u foliju,
živopisno naslikanih neprijateljskom maštom, knjiga onih besmrtnika koji sa visine, kroz
stakla naočara, gledaju nekorisnu žurbu smrtnika. Samo su pravom naučniku potrebne baš
ovakve knjige — trudbenici, oguljenog hrbata i sa umetnutim ispisanim ceduljama: one se
mogu šarati opaskama, trpati u ranac pred ekspediciju i čak upotrebljavati za barikadu, tim
pre što su, nemajući mesta na policama savijenim od tereta, stajale na prozorskim daskama i
čak su podupirale tavanicu, uvezane u zdepaste neprobojne denjkove. Kao i uvek, istančana
logika predubeđenja odstupala je pred jasnom logikom života... i ovde je Polji sinulo, mada
to ne bi umela rečima izraziti, da je život uvek pametniji i ubedljiviji od svih izmišljotina
kojima ljudi, iz raznih pobuda, nastoje ili da uvećaju lepotu istine ili da pojačaju nakaznost
zla.
Po atmosferi ove uredne sobe sa dva prozora u kojoj je Polja sedela mogli su se izvući
neki zaključci o karakteru njenog domaćina. To je sigurno bio čovek strog prema sebi, ne baš
umešan u sređivanju domaćih prilika. štedeći vreme, on nije priznavao nikakvu literaturu,
izuzev one koja mu je pomagala da dođe do istina u svojoj nauci, ali, sudeći po tematici
knjiga u najbližem ormaru, on je išao za njom u najudaljenije oblasti znanja. Dosta je i sam
proskitao po Rusiji, o čcmu je svedočilo jedno dvadesetak drvenih stvarčica, koje se u
prestonici ne mogu kupiti ni za kakve pare — rezbarena severna preslica — mala poema u
drvetu, vologodska kutijica od brestovine sa crvenim konjanikom, svežanj tambovskih
išaranih kašika boje stare bronze po narudžbini dubljene čaše iz brezovog i orahovog čvora,
sandučić čiju je rezbariju neko platio slepilom, par kicoških devojačkih opanaka od guljene
like neke seoske pepeljuge, i druga prosta blaga sazdana u ruskoj šumi seljačkim genijem.
Ništa nije ukazivalo na neki Vihrovljev lični prohtev, osim ... tu se Polja malo pridigla i iza
gomile rukopisa ugledala stvarčicu koja se sijala kao da je od pravog zlata, jedinu stvar na
koju bi se lopov ovde polakomio. Izgleda, to je bio skupoceni ram veličine dopisnice od
bronze kovanjem išarane, okvir za drago stvorenje, i Polju je sablaznila mogućnost da bez
muke dozna ko je sada Vihrovljeva simpatija.
— Pa vidim ja, neka nova... Starije ja sve poznajem — opet je počinjala grbavka iz kuhinje
lupajući kontom. — A ti se ne boj života. Ništa ti se neće desiti što ti nije pisano. I ispite ćeš
položiti, i na službu ćeš odmagliti, i izrodićeš dečicu, i postaćeš kao sparušena jabuka, kao
ovo ja, — i rugaćeš se prošlim jadima svojim. A šta si došla da polažeš, šumarstvo ili
taksaciju?
Da, da, taksaciju — mahinalno ponovi Polja nepoznatu reč.
Da bi prekratila vreme, grbavka je zapitkivala devojku i još o nečemu, a Polja je
odgovarala nasumce, ne svodeći oči sa zlatnog sjaja na stolu. Najmanji šum bi izazvao
podozrenje u kuhinji... Eto, znači, reka je uvek jača od slamke. Polja uspe da nečujno đođe do
ocevog stola. Težak ram je bio od livene bronze, a pod staklom se nalazila izvanredna
fotografija, uzor amaterske veštine, mlade, istinski zanosne žene. U mokrom sarafanu
pripijenom uz telo, sigurno posle letnjeg pljuska, ona je sedela na džinovskom panju nalik na
tron sumskog gospodara, a otcepljeni deo stabla bio je kao visoki gotski naslon; žena se
mahnito smejala zabačene glave, kao što je to moguće samo s prijateljima posle veselog
događaja i u najranijoj, bezbrižnoj mladosti. Neko suvisan na toj svedodžbi, koga je Vihrov
ukoso otcepio, pružao je udikovu grančicu u cvetu, a rohavo sunce zajedno sa kapima kiše
padalo je na njene gole noge u spalim grubim papučama i na ključnjače isturene, jer se
opirala rukama. Polja je prvo prepoznala mesto — samo se još na Jengi sreću takvi džinovi;
zatim sa zebnjom oduševljenja prepoznade majku. Fotografija je bila iz vremena pre udaje
Jelene Ivanovne, kada se zvala prosto Lenočka. I zbog toga što nikad majku nije videla tako
skoro bezbrižno radosnu obuze je uža-: sna želja da krišom izvuče fotografiju ispod stakla i
ponese sa sobom.
Ona bi to i učinila da je škripa patosnice nije primorala da se okrene. Sa praga, žmireći i
po seljački podupirući obraz dlanom, smejala joj se grbavka.
— Polja... Zašto mi se odmah nisi javila, Poljuša draga? — meko je prekori žena da je ne
uplaši. — Zar me nisi poznala? Pa, ja sam Taiska, sestra Ivana Matvejiča... Taiska, ne sećaš
se? — još tiše kaza u nadi da će njeno ime probuditi u Polji detinju zahvalnost prema svojoj
prvoj dadilji, ali na Poljinom licu nije bilo ničega osim zbunjenosti i izgubljenosti, i Taiska se
ne usudi da zagrli bratanicu mokrim rukama. — Ama pogledaj me, devojčice! šta tamo
gledaš?
— Ja sam ovde mamu našla... — kaza Polja i shvati pogrešku u određivanju Taiskine
starosti: lice joj je odista bilo nalik na jabuku, samo pre vremena ubranu, uvelu, osušenu na
vetru, ali nešto devojačko, nepotrošeno, još se sačuvalo u njenom pogledu.
— A i kako bi me pamtila, već toliko godina! — nastavljala je Taiska i bore zaigraše oko
njenih duboko upalih očiju. — Pa ja i ti se nismo ni pozdravile na rastanku. Ivana baš tada
behu poslali na službeno putovanje... Onda te je Lenočka i odvela sa sobom. Tako se za jednu
noć kod nas sve prosulo — kao mleko...
 Odjednom ona se uzmuva, pljesnu rukama, poče po stolu pospremati da gošću čajem
napoji. I kao što je običaj kod prostih ruskih žena, želela je da malo poplače i da u zagrljaju
presede do noći, pričajući o događajima minulih godina ...
Ali posle svega što je toga dana saznala o ocu, Polji jc bilo vreme da beži odavde glavom
bez obzira; ona je nastojala da ne misli šta znači ono što je našla na očevom stolu i zbog toga
svaki suvišni trenutak ovde proveden još uvek joj se činio kao izdaja prema mami.
— Ja nisam gladna i ništa mi ne treba. Ja sam samo uzgred svratila, išla sam da se
prijavim... — govorila je Polja sve što joj je na um padalo.
— Ama nećeš nas raskućiti, mi bogato živimo, PoIjenka. A kod oca se može i bez prijave.
On se možda već i uz stepenice penje, pa da ručate zajedno. Daj, čuješ, šeširić, ja ću ga na
klin! — i kao nekad lupnu nogom na nepokornu, ali kad Polja ne odgovori na šalu, ona se
sneveseli i odstupi.
— A gde si se to, kćeri... da se nisi kod tuđina smestila?
— Ne, ne, ja sam odsela kod drugarice ... — i obori glavu braneći se od njenog pogleda.
Tada joj Taiska uze ram iz ruke i brižljivo vrati na mesto.
— A mogla bi i kod oca ... Gle kolika je stančina — ergele po njoj da teraš, a svega nas
troje tu živimo. Ujutru se kao u šumi dozivamo ...
— Ja sve imam i ništa mi ne treba — tvrdoglavo je ponovila Polja. — I ne ljutite se na
mene, Taiska. .. Taiska...
Ona se zbuni i ućuta ...
— Matvejevna — hladno joj pomože grbavka. — Otac ti se, vidiš, zove Ivan Matvejič, a ja
mu đolazim starija sestra. I pravo ti imaš, šta kod nas ima da valja. Živimo daleko,... ako u
pozorište ideš za tramvaj treba rublju i po slupati. I još da ti kažem, sad su starci dosadni
postali — nikako da mru...
Ona je, kao što to čine starice, obrisala usta nadlanicom i pomakla se u stranu, kao da
ptičici oslobađa prolaz na široku slobodu, ali i nehotice podiže pogled na milu Polju i oprosti
joj okorelu nezahvalnost, tako razumljivu i zbog mladosti i zbog toliko proteklih godina.
— Ako ne želiš ništa da okusiš u očevoj kući, dozvoli da ovakva kakva sam posedim kraj
tebe.
Da opet ne bi uvredila iskrenu i krotku Taiskinu predanost, Polja pristade da pokloni
čitav sat staroj tetki, kojoj je bila i vesnica iz zavičaja. Grbavka je i sama bila rodom s Jenge,
malo dalje od Loškarjova, iz Krasnovršja; živela je kao sluškinja u šihanovom Jamu i kod
brata na Pašutinskom šumskom dobru, te je Polja morala da joj opisuje sve promene koje
zna i koje su se desile u tom kraju za proteklo vreme. Ona pokorno sede kod prozora koji je
gledao na školsku šumicu Instituta; mladi borovi, postrojeni kao pod konac, nisu bili nimalo
nalik na svoju slobodnu jenžensku braću — izgledali su nekako kao umireni iz bojazni da ih
ne isteraju za nestašluk.
Ma koliko da je Polja žurila, razgovor se oteže. Na svaku sitnicu Taiska se prisećala
uspomena i ne izdrža, već proli najzad dve-tri škrte suze, jer iako je prošlost tužna više se ne
vraća. Bilo je i zanimljivo i pomalo jezivo, zato što se Taiska, po svojoj duševnoj prostoti,
svakoga trena mogla izgovoriti o nečem najglavnijem i otkriti porodičnu tajnu Vihrovih,
čemu se ljubomorno protivilo čitavo nevino Poljino biće.
Da bi skrenula neželjeni razgovor na drugo, Polja kaza glasno slutnju da ranije, pre toga,
ovih borića nije bilo. Pokazalo se da je dendrarij bio posađen prilikom osnivanja Instituta,
ali, doista, četiri hektara na desnom krilu, koje su posekli za drva u godinama rata, Ivan
Matvejič je lično zasađivao nakon dolaska u Moskvu.
— I tada su oni tamo bili... Bili su tvojeg rasta, Polječka. Kad sam te vodila da šetaš, ti si
se sa njima rukovala i nazivala ih ježićima. Kako da zapamtiš: tolike godine!
Ali Polja ih je pamtila — samo ne očima, već pre kožom izubadanih prstiju. I zbog toga
što je Taiska počela da priča koliko je tu života Ivan Matvejič uložio, ona upita direktno o
onome što ju je toliko mučilo čitavo vreme dok je ovde bila: zašto grde oca kad je takav?
— A kako da ga ne grde?! — gorko se podsmehnu grbavka. — Zato ga i grde što šumu
čuva.
— Od koga on to čuva ... Od naroda? — odjednom Polja postađe oprezna, i u glasu kao
da joj zazvoni struna — prirodni eho neprestanog stida pred onim srećnicima čije očeve
nikad ne grde.
— Ne od naroda, već od sekire, Poljenka. Sekira očiju nema — odmah odgovori Taiska —
od čelika je i na držalo nasađena.
— Zanimljivo, kako on to misli da čuva šumu... S puškom da je obigrava, šta li?
— Ko bi sve to obigrao! Pa on i piše knjige o tome. da kod nas šuma sve manje i manje
ostaje. Sama si kazala da su već i Pustoši počeli... Pa hajd, da tvoj otac to tajno šapuće, ali sve
su njegove knjige proverene i dozvoljene od uprave ...
— Čekajte — prekide je Polja uklanjajući se od ruke koja se prema njoj pružala. — Ja
samo pitam ko je domaćin šume... Narod? I dalje, zna li Ivan Matvejič koliko se izgrađuje u
zemlji... I zašto seku tu šumu?
Tankim, nimalo seljačkim prstima Taiska je parala nekakav komad krpe koji joj je došao
pod ruku.
— Vidiš, Poljenka... tvoj otac je šumar. Takav je njegov posao, kad su ga na šumu
odredili. Recimo, razboliš se ti, a Lenočka ne želi da te vidi u postelji. I doktor, dakle, slaže,
da bi ugodio majci, kako si zdrava. Njega baš briga — tuđa si! Zar ga za takvu laž ne treba po
vratu, ili na državni trošak u kuću koja ima četrdeset prozora s rešetkama ... Zar nije tako?
Drugačije ona nije umela objasniti, a i Vihrovljev odgovor na Poljino pitanje oduzeo bi
mnogo vremena, kojeg, po nesreći, ni Polja ni njena otadžbina nisu imale. Taiska se zbunjeno
osmehivala, oborene glave kao krivac. Ona više nije poznavala svoju Polju u tom gnevnom i
odjednom tako nepomirljivom stvorenju; s druge strane, i samoj Polji učinile su se
nepromišljene teške optužbe koje su bačene na njenog oca.
— Razume se, meni je teško da o svemu tome sudim na brzinu — ogradi se ona sva u
rumenim pegama od zbunjenosti. — Ja ga čak nikad nisam ni videla.
— Ajdemo onda da ti pokažem oca — tiho kaza grbavka.
Ona povede Polju za ruku do zida na kome je u amaterskom ramu od furnira visila velika,
zajednička slika jedno šezdesetak ljudi, snimljena davno, prilikom završetka školovanja
mladih šumara. Učesnici proslave bili su raspoređeni stepenasto, nalik na hor pred pevanje
jubilarne kantate, samo sa tom razlikom što su basovi, pokrupniji i poljući, dosta komotno
sedeli napred na stolicama, a jedan, mrzovoljnih brkova, očigledno dirigent, čak i u fotelji;
ostali su se sa upadljivom teskobom rasporedili uvis, tako da su najgornji stajali zbijeni i sa
ramenom isturenim napred. Deo asistenata i službenog osoblja nezavisnog držanja, koji nije
stajao, ležao je nalakćen u prvom planu, a Vihrov je, iako je to bilo pre petnaestak godina, već
slobodno sedeo, istina krajnji zdesna i opirući se o tuđe koleno da bi ga objektiv uhvatio.
Svakom licu je pripadao po kvadratni santimetar, ali Polja je vrlo dobro videla oca; njoj se
čak učini, doduše ne naročito sigurno, da se jednom i ne tako davno sa njim ne samo srela
već i razgovarala, ali ostalih okolnosti više se nije mogla setiti.
To je bio suvonjav čovek omanjeg rasta, sa malom bradom, puštenom po starim
tradicijama šumarske službe, i velikih nakostrešenih obrva naglo podignutih varnicom
neočekivane misli; kosi razdeljak i spušteni pramen kose na čelu davao mu je izgled zanatlije
— poluinteligenta. On ni po čemu nije ličio na onoga mrskog Vihrova utovljenog u izobilju.
— Sad malo gore izgleda, ostario je... Nije car. Godina je, draga, sve više, a ne sve manje.
Polja je ćutala.
— Recite, da li je nekad nosio naočari?
— Nije nikad. Mi Vihrovi svi i bez stakla dobro vidimo ... A zašto?
— Tako, jedno sećanje... Je li on to sam okvir napravio? — odlazeći upita Polja.
Taiska pravilno shvati da je njeno pitanje samo pokazivalo koliko se zbunila. Ne, okvir je
pravio sin Ivana Matvejiča, Serjoža, koji se pojavio u njihovoj porodici uskoro posle
Lenočkinog odlaska. Po grbavkinoj oceni to je bio divan momak, Poljin vršnjak; on živi sad u
sobi na uglu — bivšoj dečjoj sobi porodice Vihrov.
Eto tako biva u proleće na reci, kad posle opadanja prolećnih voda provire iz povodnja
poznata, još neosušena ostrvca. Postepeno, prema nekim nejasnim znacima, Polja je
prepoznavala očev stan. Jednu policu od vrha do dna zauzimala je kolekcija raznorodnih
komada drveta s uglačanim uzdužnim i poprečnim presecima; za njih je Polja u početku
takođe mislila da su knjige. U suštini, to i jesu bile knjige o terenima i klimama zemlje, samo
veoma sažete i jedino ih je naučnik mogao čitati. I kao što je pre sat i više glas lokomotive
poveo Polju nazad u detinjstvo, tako to sad učini miris suvog drveta. Oštrim okom ona je
gledala platnenu kartu sovjetskih šuma koja je padala do poda i videla je iza nje, bez boja,
kao u snu, drugu sobu manju i malo tamniju od ove... Tamo je ona na nečemu mekšem od
trave sama zidala kule od malenih drvenih kocki.
— Ovde, iza karte, mora da su vrata... Mogu li tamo? — sa iznenadnim zamuckivanjem
upita Polja.
— Tako je, pogodila si, bistrooka moja! — obradova se Taiska. — Tamo je bila njihova
spavaća soba — tvojih roditelja... A sad smo je dali baštovanu Didjakinu sa porodicom. Dobar
čovek, tih, blag, trezvenjak, nalik na Ivana. — Ona širokim pokretom popravi maramu i
uzdahnu. — Kad čovek pomisli... mogli su da žive zajedno iljadu godina, dok oči ne sklope u
isti čas, a eto kako se okrenulo!
Moglo se očekivati da će Taiska ovog trena probuditi najdublji horizont uspomena i
pokazati roditeljsku tajnu koja odiše zabranjenim zemnim prahom. Polju spopade jeza i
muka, te potraži šešir. Zalud je Taiska nagovarala da pričeka oca, da pogleda zaboravljene
Lenočkine stvari, koje su brižljivo čuvali kao Poljino nasledstvo. Niz stepenice je silazila
žurno; zadihana Taiska stiže je sa zavežljajima tek na ulici.
— Pa, poseti nas makar još jednom, devojko — šapnu ona molećivo naposletku. —
Njemu bi, starom, to bila svetkovina!
— Trknuću... Obavezno, čim se malo sredim — odgovorila je Polja, rešena da se nikad
više ovamo ne vrati.
Kući se Polja vraćala peške, da razbistri strašnu zbrku osećanja i slutnji u sebi; na pola
puta je umornu prihvati metro. Zatim je išla Ulicom veselih, kako ju je u mislima krstila za
još nenapisano pismo mami, ali sada je sretala ljude u godinama, brižne, sa pogledom
okrenutim u svoju dušu. I ona sama je bila umorna: za fakira nije ostalo ni volje ni snage.
Varji ne kaza ni reči o svom putu u detinjstvo — prosto je želela da učini još neke, poslednje
nestašluke, koji su joj još danas bili dozvoljeni, ali već sutra neprilični.
Po ručku počeše da ocenjuju Poljinu kupovinu i Varja je samo mahala glavom na
trgovanje mlađe sestre — tek jedno popodne ostavljene bez nadzora.
— Prosto mi dolazi da zaplačem, Poljka! Hajd, što si usred leta kupila vunene rukavice...
dobro, recimo, kad zima dođe možda ih neće biti u prodaji. Ja čak mogu da ti oprostim i ove
dečje šerpice — dobre su. Ali šta će ti toliko sapuna? I najzad... Zašto kupuješ najskuplje —
jesi li ti milionarka, šta li?
— Meni su se, znaš, po boji svideli — milo se osmehnu Polja. — Pogledaj kakva se divna
gama dobija...
— Ne mogu da shvatim. A kapljice od đurđevka... Zar si bolesna?
— Vidiš ... Ime im je tako lepo.
— Vreme je, Polja, da se opametiš... Bilo kako bilo, već si napola stuđentkinja —
razborito je govorila Varja. — Pa kako tebi takvoj da čovek poveri izgradnju stambene
zgrade? Sad, objasni bar, kako nameravaš da koristiš u svojoj budućoj delatnosti rečnik
italijanskog jezika?
— E, pa, da vidiš — ozbiljno planu Polja — život je dug i niko sad ne zna šta će mu
kasnije biti potrebno. A možeš li ti, ti sama, predvideti šta će ti trebati kroz pola godine? A,
recimo, mene iznenada pošalju u Firencu da izučavam arhitekturu... šta ću ja tamo da radim
ako ne znam jezik?
O, razume se, sve se to moglo nabaviti i kod njih u loškarjovskoj robnoj kući, ali tamo na
proizvodima nema one nijanse moskovske novine i sve stvari malo zaudaraju ili na sirovu
kožu ili na gas.
— A da nije bilo telegrama za mene? — s prividnom ravnodušnošću upita Polja.
Bilo ih je šest; u jednom, pored Pavla Arefjiča, potpisao se uzgred sav bliži komšiluk sa
psom Balujem na kraju; dva su bila od drugarica, četvrti — sopstveni; od mame je bilo
posebno. Šesti, najuzdržljiviji, od svega tri reči, stigao je iz Kazanja, i sudeći po ciframa u
uglu bio je poslat u isto vreme kad je Polja stajala kraj telegrafskog šaltera. Svi su joj čestitali
punoletstvo i Polja zažmuri od sreće: divno je živeti u svetu kad u njemu nisi sam! I kako je
smešno što ju je mama pred odlazak plašila užasima prestoničkog života!
— Ljuti se Rođa, samo sa tri reči dariva! Ja sam mu ipak, za svaki slučaj, napomenula o
rođendanu da ne zaboravi. Ne znam kako će se dalje stvari razvijati, ali zasada ja
komandujem paradom... — I obgrlivši drugaricu zavrte se sa njom koliko se to moglo u
tesnom prolazu između kreveta i stola.
To je bilo veče koje se ne ponavlja, svaka njegova sitnica kasnije je bila delić dragocenog
sna. I pošto se na takav praznik ne može proći bez gostiju, Varja pokuca susetki i malo
kasnije, pošto je uspavala unuku ona dođe da čestita Polji naselje. Utroje, ne paleći svetlo,
pile su čaj sa slatkim trešnjama i zašećerenim lešnikom, a kad je sve bilo pretreseno, od kroja
novih haljina do zbivanja u Zapadnoj Evropi, sedele su ćutke, gledajući Poljin buket, obasjan
odbleskom rumenih oblaka posle sunčevog zalaska.
Natalija Sergejevna ode kasno; pred spavanje Varja ispriča šapatom sve što je o njoj
znala. Stanari su je među sobom zvali »Dama Tref«. Ona i unuka jedine su ostale žive od
nekad velikog porodičnog špila. Dosećali su se da je skupo platila za prošli laki život, ali je
niko nije čuo da se žali, čak ni onda kad joj je, pre jedno dva meseca, u uličnoj nesreći
poginula ćerka, sekretarica u jednom šumarskom naučnom nadleštvu. Pričalo se da baku i
unuku čeka iseljavanje iz državne zgrade... Uopšte uzev, Varja o njoj nije ništa znala.
 — U mladosti je bila lepa — reče Polja već u krevetu.
— Da... — kaza Varja, gledajući u plavi bezdan iza balkonskih vrata. — Uzgred rečeno,
pisali su mi da se Kolja Bobrinjin oženio. Je li to tačno?
— Još prošle jeseni! Njemu se odavno sviđala Nina Cipljonkova. Zanimljivo... pre jedno
dve godine igrali smo se želja i on mi napisa na cedulji da bi želeo da ima srce od čelika koje
ne rđa. A pred ispite baci učenje, Komsomol isto tako i venča se u crkvi sa Ninom. Cak je
Rodiona u deverstvo zvao... Shvataš li kakva je to drskost?!
— Svašta se sa ljudima dešava — kaza Varja i zevnu, ali Polja je već znala da je to lažno
zevanje. — Sutra imam mnogo posla, daj da spavamo.
One su još dugo ležale bez sna i ćutke razmišljale. Iza balkona zašume topla noćna kišica.
Ispred Polje plivala su izbledela lica i događaji dana. Priviđenja bi se rasprštala čim nastanu i
duže od svih u sećanju je ostao momčić sa stanice. Eh, kad bi se još jednom ponovio njen
dolazak, ona bi naučila pameti umazanog Cigu za netraženo pokroviteljstvo! Ona ga otera i
na smenu odmah ispliva Rodion. Krišom, njih dvoje se popeše na mansardu i zatim on poče
da joj čita svoje nove stihove, napisane posle njenog odlaska, malo otežući i prisluškujući u
pauzama da ko ne ide, jer je svoju bliskost sa poezijom smatrao slabošću koja je nedostojna
ne samo matematičara, već i svakog pametnog čoveka.
Te noći fašistički avioni bacili su prve bombe na zaspale sovjetske gradove.

DRUGA GLAVA
1.
Sat nakon Poljinog odlaska profesor se vrati, ali sestra se do noći ne usudi da mu kaže za
kćerkinu posetu. Kao cilj svog skromnog života Taiska je smatrala brigu o bratu i njegovu
zaštitu od svih bolnih uvreda, kako je ona to govorila. K bratu Ivanu došla je jednom nakon
petnaest godina odvojenog života — došla mu je kao pašutinskom šumaru da izmoli građu za
popravku njihove oronule kućice u Krasnovršju, pa se zadržala do mraka oko prišivanja
dugmadi na neženjinom odelu, i tako ostala zauvek. Bili su, u stvari, pastorčad od dve majke,
te nju uopšte nije svest o srodstvu ili pak što nije imala krova nad glavom pobudila na to da
se zatim vuće za bratom u prestonicu.
Sa svojim pokornim i dobrim karakterom, usrdnošću, minimalnim prohtevima, ona je
bila svuda dobrodošla, a na svoju fizičku nedaću, koja ju je zadesila još u detinjstvu, davno se
navikla, kao što se drugi naviknu na bogatstvo i lepotu. Pored toga, ona se nije mnogo
razumevala u Vihrovljeve ideje o čuvanju šume, već ga je prosto prvo požalila hromog i
samotnog, i zatim je poverovala u svetinju njegovog ideala, zato što se nije laktao kao drugi
ni da brzo stekne slavu ni za ličnu korist. Oni su se tako saživeli, naročito posle Lenočkinog
bekstva, da su razumevali jedno drugo sa pola reči i zato je u kući bila stalno tišina tako
pogodna za pisanje poletnih dela. Tek pred kraj večeri Taiska je navraćala do brata da se
dogovore o sutrašnjem ručku i porazgovaraju o dnevnim događajima, a kad bi dani srećno
prolazili bez događaja, odsedeli bi određeno vreme u potpunom ćutanju, kao što to rado čine
jenženski seljaci pre spavanja na banku pred svojom kućicom. Serjožino usinovljenje nije
promenilo utvrđeni red i verovatno su baš te večeri i stopile njih troje — vrlo različita
stvorenja — u složnu i čvrstu porodicu.
Ovog puta Serjoža se beše zadržao na radu i na večernju sedeljku Taiska dođe sama.
Noćni leptiri vili su se oko stone lampe, a Ivan Matvejič, već bez kaputa, gledao je kroz
otvoreni prozor na svoju šumicu, odakle je dopirala vlažna hladovina kao sa reke.
— Dobro de, pričaj šta se to desilo — reče on nakon jednog trenutka, ne okrećući se.
Nikakvih naročitih novosti kod Taiske nije bilo, osim jedne, i to da je oko podne navračao
Gracijanski, raspitivao se kuda je i zašto otišao domaćin i ovog puta nije kao uvek bio ljigav,
sa ledenim smeškom na licu već joj se učinio zabrinut kao da je neispavan, i svoj obični žalac
nije pokazivao, nego se, naprotiv, starao koliko je mogao da uteši staricu u njenim rđavim
predosećanjima. I stvarno, njegova poseta imala je u sebi jednu nijansu neobičnosti. Kao što
se često dešava pred starost, taj čovek već odavno Vihrovu nije bio prijatelj, iako se i dalje
ubrajao među njegove stare drugove. Oni su se 1908. zajedno upisali na Šumarski institut i
da nije bilo Vihrovljevog dvogodišnjeg administrativnog progonstva iz Petrograda 1911.
godine, zbog čega je i završio školovanje tek uoči prvog svetskog rata, oni bi iste godine pošli
na časno služenje ruskoj šumi. Pa ipak, ta prinudna i na kraju krajeva nebitna razlika,
pridavala je Gracijanskom držanje starijeg, koje se uvek zadržalo u njihovim odnosima.
Sudeći po temama njihovih diplomskih radova, isključivala se svaka mogućnost
suparništva, pa ipak je sva njihova dalja delatnost protekla ne u stalnom takmičenju, već u
zaoštrenim i ponekad čak burnim odnosima, što je za okolinu bilo sasvim prirodno, usled
potpunog neslaganja njihovih naučnih pogleda. U toj znamenitoj polemici Vihrov je
zauzimao pasivnu poziciju ne želeći da se upušta u javni dvoboj sa moćnim protivnikom, ali
ipak bi netačno bilo smatrati to kao crtu slabosti ili oholi nemar prema poukama, da kažerno,
starijeg druga ili, pak, kao dobrovoljno priznavanje učinjenih grešaka.
Niko ne pamti oko čega je počela ta poučna i širokoj javnosti sovjetskog društva
neobjašnjena raspra između Vihrova i Gracijanskog, ali su se vremenom šumarski krugovi
nekako navikli da posle svakog krupnog rada prvog očekuju isto tako temeljan po snazi
napada, čak sa preimućstvom nekažnjive strasnosti, članak drugoga. I čak su tako navikli da
se, obično, recenzije o objavljenoj knjizi Ivana Matvejiča i nisu pojavljivale u stručnoj štampi
dok o njoj ne bi rekao svoje mišljenje lično Aleksandar Jakovljevič; u šaljivim kuloarskim
razgovorima to se nazivalo: da nacepa od Ivana iverje. Kod ljubitelja beletristike,
neupućenih u dosadna pitanja šumarstva, ti članci, neoborivi po snazi formulacija, sjajni po
stilu, izazivali su pohvalna upoređenja sa Žoresovim govorima, Maratovim pamfletima, i
jednom u nekom sitnom stranom časopisu čak sa Ciceronovim filipikama protiv Katiline;
posle toga se Aleksandar Jakovljevič — što mu služi na čast — celu nedelju dana osvrtao i
izgledao ne samo zbunjen, već čak kao poliven nečim nepriličnim. Stari šumari su ćutali,
bojeći se da i sami ne dopadnu pod lupu temeljne analize, ali su tvrdili da sićušna, ponekad
samo od jedne stranice, psovačka remek-dela Gracijanskog ne čine prilog pravoj nauci. I
stvarno, kako iz želje da bude pristupačan čitaocu, tako i zbog tajnosti, profesor Gracijanski
obično nije unosio u svoje članke ni cifre ni svoje pozitivne postavke: njihova udvorička
skromnost u tom pogledu bila je veoma upadljiva. Ali iako je u njima bilo malo o samoj šumi,
iako su ponekad samo povećavali i bez toga zamršenu šumarsku zbrku, kako su o tome po
budžacima šaputali Vihrovljevi istomišljenici, ispoljavajući svoju netrpeljivost prema
solidnoj kritici, Gracijanski je svaki put pokazivao i van granica šumarstva svestranu
erudiciju, ubitačni sarkazam, a poslednjih godina i velikodušnu nedorečenost o Vihrovijevim
zabludama. Jednom rečju, od svih snishodljivo umerenih Vihrovljevih kritičara, to je bio
najstrašniji, aktivan, upućen do sitnica u Vihrovljev život i do te mere srećne ruke da se za
poslednjih četvrt veka reputacija Ivana Matvejiča nije sušila ni dan ni noć.
Sve to njima nije smetalo da se sretaju, najčešće na službenim sednicama, i da se kao
bliski ljudi iz studentskih dana ponekad i sukobe na aktuelnim sitnim temama šumarske
ekonomike u njihovoj otadžbini. U sličnim slučajevima Gracijanski je pokazivao prema
bivšem prijatelju jednu promišljenu, čak bratsku trpeIjivost, propraćenu dvosmisleno tužnim
uzdasima — kao da veli: ja i ti, bratac, shvatamo uzaludnost uzajamnog vređanja, ali šta da
radiš: epoha! I mada se to uopšte ne odnosi na stvar, odnekud bi se tada njegove oči razilazile
te bi se jedno iskreno i vertikalno zaustavljalo na poviji sabesednika, a drugo odlazilo u
stranu i malo preko ramena nekud u tajno, nikom dostupno mesto ...
I sve je nagoveštavalo neophodnost da se jednom sretnu za flašom vina, ali ipak k sebi
nije pozivao, već se sam spremao da dođe Vihrovu, kako bi jednom prodiskutovali o
nakupljenim svetskim problemima i, između ostalog, setili se onog blagoslovenog vremena,
kad su zajedno iz istog čanka srkali pasulj-čorbu u jednoj grčkoj narodnoj kuhinji na
Karavanoj. Treba uzgred napomenuti da se Aleksandar Jakovljevič, kao sin imućne porodice
profesora pretrogradske duhovne akademije, nije nikad hranio u narodnim kuhinjama, i da
je taj Grk služio jela isključivo u porculanskim tanjirima, ali ovako je ispadalo skladnije,
kitnjastije za slušaoce, a Ivan Matvejič, na svoju sramotu i uprkos potuljenom besu koji je
kipeo u njemu, nijednom nije opovrgao to romantično zaokrugljivanje stvarnosti, dosta često
kod ljudi u godinama.
Bilo kako bilo, Gracijanski je imao neobičan govornički dar, gibak um, izrazitu i sa
određenim ciljem volju, uostalom ne baš uvek u skladu sa večno mladim i kolebljivim srcem.
Baš on, Saša Gracijanski, jedini od starih drugova — ubrajajući tu Ceredilova i Valerija
Krajnova, koji je, uostalom, bio stalno odsutan — nudio je Vihrovu novac posle neuspeha
njegove knjige i to dosta zamašnu sumu i čak kao da ne traži da mu vrati... Ta epizoda,
dopadljiva po izraženom saučešću prema sudbini pokliznulog druga, naterala je Vihrova da
se zamisli nad protivrečnim karakterom svog protivnika, punim neurasteničkih skokova, čas
u nauku o šumarstvu za njega nedostupnu, čas u istoriju ruskog revolucionarnog pokreta, čas
u političku ekonomiju, gde se najzad i zaglavio bez ikakvih vidljivih rezultata, osim knjižice
pomenutih članaka koji su nastali povodom tako ništavnog objekta kao što je Vihrovljeva
ličnost — ništavnog za širinu njegovog talenta.
U nadi da će prilikom susreta dokazati ispravnost svog stava, Vihrov naredi sestri da
nabavi vina, ali uskoro posle toga, i ovog puta u centralnoj štampi, Gracijanski zagrme
najubistvenijim od svih svojih članaka u kojima je sabirao rezultate svih mnogogodišnjih
Vihrovljevih pokušaja da ograniči socijalističku izgradnju; znači, ljubav prema istini još
jednom je u Gracijanskom pobudila ličnu naklonost srca, kad se odlučio da stvari nazove
pravim imenom. Ovaj poslednji udarac, nanesen u slabinu rukom koja nije zadrhtala i
uprkos starom prijateljstvu (zbog kojeg nije propustio da se između redova pokaje sa
staračkom gorčinom), nije se po Vihrova završio odgovarajućim političkim posledicama, jer
su se — kako se tada govorilo — umešali viši partijski forumi. Pa ipak to je razumljivo
opominjalo Vihrovljeve jednomišljenike da budu na oprezi, otkidalo je od njega deo
kolebljivih prijatelja i učenika, razbacanih po svim šumama Sovjetskog Saveza, a samog
Vihrova gonilo da još jednom promisli da li je pravilno izabrao profesiju... Tako se završio
njihov raskid koji je sazrevao toliko godina, i u toj svetlosti poseta javnog neprijatelja, kao da
ništa nije bilo, i svega mesec dana posle mučkog napada, postajala je upadljiv i zagonetan
događaj.
Jedino objašnjenje moglo se tražiti u potrebi za pomirenjem koja se rodila kod
Gracijanskog, što se takođe ponekad dešava u starosti. Ali je i to otpadalo samo po sebi, jer bi
zaokret ovakve vrste sada značio odstupanje, kapitulaciju, čak propast Gracijanskog, a to je
bilo veoma malo verovatno pošto su se pronosili glasovi da predstoji njegov izbor za
dopisnog člana Akademije nauka. Razumnije je bilo potražiti uzrok u povećanoj osetljivosti
Gracijanskog prema svim kolebanjima i političkim promenama koje su ga okružavale. Ivan
Matvejič je uvek verovao da će baš njegove, vihrovske ideje, ponikle iz patriotskih i na nauci
otemeljenih snova naprednih ruskih stručnjaka šumarstva, naići nekad na široko priznanje u
praksi narodne ekonomike. Ali ta velika bitka za šumu trajala je već vek i po i bilo bi
samouvereno pretpostaviti da će se baš za vreme Vihrova ovenčati pobedom... On se zaplete
u misli i ćutaše.
— Već sam, ovako glupa, pomislila da nije dotrčao da se miri — kazivala je svoje
nedoumice Taiska. — Trknula ja u kuhinju po čaj, kad pogledam, a on oko tvog stola obleće i
razne hartije kao iz dosade prevrće. A šta on ima da se maje oko tvog stola?
— Po svoj prilici hteo je da pokrade naše porodične brilijante. Pričekaj, ja ću već za njih
gvozdeni ćup nabaviti — okrenu na šalu Ivan Matvejič, ne toliko zbog sumnje koliko da ne
povredi sestrino saosećanje, i upita, nastavljajući prvobitni tok misli, je li kupila vina za svaki
slučaj.
Taiska priznade da je uzela kagor; po njenim seljačkim shvatanjima šteta je bilo trošiti
pare za drugo vino koje nema ni slasti ni jačine.
— Ti nemoj da mi uvijaš — pripreti ona. — Tvoga dobrog druga bojim se gore nego vuka.
A uopšte uzev ona nije ni pojma imala kolike je neprijatnosti taj čovek činio njenom
bratu.
— Ko se boji vukova — neka ne ide u šumu! Zato su ranije šumari i nosili vojnu
uniformu, jer šumar je stražar kod šumske kase — dakle, isto vojnik ... A vojniku nije
dozvoljeno da se boji.
— Evo šta ti ja kažem: predaj se ti i idi na poklonjenje, dok ne bude dockan — kaza
sestra sa zloslutnom otvorenošću. — Tresnuće on tebe kao što je i učitelja tvoga oborio. —
Ona je mislila na preranu propast istaknutog teoretičara šumarstva — Tuljakova, posle čega
je počela sjajna karijera Gracijanskog. — Došao si iz šume i vraćaj se u nju. Deca su
poodrasla... A meni i tebi zar mnogo treba? Primiće te za čuvara, još si krepak za pešačenje.
Dođeliće nam kućicu na parceli i počeću da ti o praznicima pečem pitu s jagodama!
Obično bi Ivan Matvejič počinjao da se ljuti, jer nije voleo te sablažnjive napomene koje
su podrivale njegovu snagu.
— Znaš, sestro, drveće na kraju šume dobija više svetlosti i hrane, raste bez teskobe...
zato je izdržljivije. Eto tako je i mene priroda postavila kao hrast na ivici zabrana, radi zaštite
od štetne vetrine. I kako da odem odavde? Zar da žile presečem, a?
Ali ovog puta ispod šale se krila već polusazrela odluka da blagovremeno otputuje na
Jengu, u goste, da pogleda, da se okuša na grubom radu, kojim je počeo službovanje pre
ravno četvrt veka; sad bi i najmanji povod bio razlog da Vihrov ispuni svoju zamisao. Pored
toga njega je odavno vuklo da proskita po zavičajnim mestima, i da se, dok se još leđa
savijaju, pokloni zelenoj kolevci iz koje je prvo ugledao svetlost dana.
Nemoćna da utiče na brata, Taiska se tada nakostreši kao šumska ptica.
— Eh, Ivaša, bolje bi bilo kad se ne bi smejao! Toliko godina galamiš, a kakva vajda? Eto
su počeli da seku i tvoje Pustoši... — podviknu ona znajući njegovo slabo mesto.
Pustoši se zvala čuvena borova šuma na Jengi, koja se pominjala još u zapovestima Petra
Velikog; tamo je izvirala tiha Sklanja — sveta reka Vihrovljevog detinjstva.
— Je li došao neko ili si pismo dobila? ... Ko ti je to naklepao za Pustoši?
 Tako se i otkrilo ono što je Taiska nastojala da utaji od brata. I tako je žalosno kazala za
Poljinu posetu da se Ivanu Matvejiču srce steže od rđavih predosećanja. Trebalo se
podrobnije raspitati o kćeri, a on se bojao jer je u tonu vesti već bio sadržan i odgovor.
— Pa — kako je.. Je li porasla?
— Tako je fina i uredna ispala, komsomolčica, a strašno prgava ... Očigledno se
umetnula na babu Agafju — i ispriča bratu ono malo što je uspela da izvuče od Polje.
— Možda joj nešto treba. Je li ostavila adresu?
— Eto, na adresu sam zaboravila u onoj žurbi...
I uopšte, samo je sebe krivila što Polja nije pristala da se pretrpi sa njom dok se otac
vrati.
— A uzgred da ti kažem, šeširić na njoj od žute slame i sarafan tako lep sa belim
bobicama kao pasulj. Pohvalila se da ga je sama šila.
Ona je, očevidno, glavno prećutkivala. Tada Ivan Matvejič sede kraj nje, uze je za ruku i
reč po reč primora sestru da ispriča sve do kraja. Prvi put je nicala jedna pretpostavka koja
mu nikad ranije nije na um dolazila: razume se, članci Gracijanskog, u kojima je
raskrinkavao njegovu sumnjivu i čak opasnu delatnost, retko su se pojavljivali u običnoj
štampi, ali su u Pašutinskom šumskom dobru redovno primali sve šumarske publikacije i
one su mogle Polji doći do ruku.
— I šta ... je li psovala, je li pitala za mene?
Ma kako da se starala da opravda svoju Poljenku, ipak, nevična da laže ili da čuva svoje
tajne, ona se izlanu o iskrenom detinjem prezrenju koje je zvučalo u jednom njenom pitanju
o suštini Vihrovljevih ideja. Znači, čitala je i osudila, odrekla se oca i povećala tabor njegovih
neprijatelja.
Iscrpen, bled i promenjen u licu, on ode do prozora i gledaše u noć pred sobom.
— Šta si se ućutao, vojniče gorski? Bori se! — ljuto mu baci u leđa Taiska.
On je zbunjeno ćutao. Samo mali broj ljudi u zemlji poseđovao je dovoljno znanja da se
snađe u šumarskoj zbrci, koja je po njegovom pogrešnom mišljenju imala čisto staleški
karakter. Razume se, od samog početka trebalo je da se bavi svojim prostim i skromnim
šumarskim poslom, ne upuštajući se u visoku šumarsko-ekonomsku politiku. Tako se desilo
da je prvom svojom knjigom podržao tada još nekompromitovani naučni pravac, takozvano
permanentno eksploatisanje šume, ali verovatno bi ponovio i sada svoju grešku, čak i kad bi
znao kakav to obrt može uzeti u očima nedorasle sovjetske omladine, iako je baš radi nje
nekad i uzeo na sebe breme i odricanja svog zanata. Ali nešto mu je sada govorilo da ubuduće
svoje uvodno predavanje studentima prve godine, uvodni razgovor o ruskoj šumi, neće moći
da održi sa ranijom uverenošću i bez tužnog očekivanja da u odgovor dobije kao brodnjak
tešku reč, u koju će se sabiti sve optužbe koje je zaradio.
Treba unapred reći: Ivan Matvejič se davno pomirio da je njegova služba zauzimala jedno
od poslednjih mesta u spisku građanskih zanimanja ovog vremena. Ma koje drugo: rad na
hirurškom stolu, geološko istraživanje, izgradnja hidrocentrala, sakupljanje nečuveno bogate
letine bez gubitaka, vođenje ratnih brodova u napad, izumevanje veštih mašina koje
povećavaju broj radnih ruku, ispitivanje probnih aviona i hiljađe drugih zanimanja —
predstavljali su u narodnoj svesti podvige koji traže krajnji duhovni napor i hrabrost. U svim
pomenutim oblastima bila su isto tako moguća traženja novih vidika, ubrzavanje
proizvodnog procesa, krupna otkrića od prvorazrednog značaja za narodno blagostanje i
zdravlje; tamo su se pravilnost računa, iskustvo majstora, količina utrošenog truda,
proveravali na jednom sažetom završnom rezultatu koji donosi opšte priznanje, nagrade,
stvaralački ponos, i pored toga takvi slučajevi mogli su se ponavljati više puta, donde dok ne
nastupi sudbinski momenat svođenja rezultata.
Svega toga je u očima Ivana Matvejiča bila lišena delatnost šumarskog stručnjaka,
sračunata na ispolinsku dugovečnost i potčinjena zakonima škrte akumulacije ćelija rastenja.
Istina, u njoj se najjasnije pokazivala istinska socijalistička štafetnost, ako se pod tim razume
koprodukcija pokolenja u preobražavanju planete. Bila su potrebna dva ili tri stvaralačka
života da bi se odgajilo potpuno kvalitetno industrijsko drvo; a ako se teži jedino pravilnom
sistemu smenjivanja vrsta drveta na šumskim. površinama, potrebni su i vekovi. Nauka još
nije u stanju da podigne u toku petoletke bor od koga se grade brodovi... Otuda zasad na
zemlji nema spomenika šumarskim stručnjacima!
Još manje su imali nade na brzo priznanje savremenika obični trudbenici šumarstva, koji
sprovode sistem šumarsko-ekonomskih istraživanja i tehničkih projekata za sastavljanje
plana seče i eventualnog povećanja produktivnosti. Povrh toga, Vihrov je položajem i
godinama bio oslobođen kako zamornog lomatanja po neprohodnim šumskim zabitima, tako
i pisanja izveštaja o milionima hektara koje je obišao — izveštaja koje niko ne čita. Novine
toga vremena su kao na uzbunu zvale na radni heroizam, a Vihrovljeva profesija nije imala u
sebi takvih mogućnosti; njemu su često prigovarali da se po dužini veka šumari nalaze na
četvrtom mestu, posle pčelara, sveštenika i baštovana, i da je njihova glavna bolest reuma od
koje se ne umire. Eto zbog čega je ponekad, kazujući svoje zanimanje, Ivan Matvejič osećao
mučnu neprijatnost, kao da je, na primer, čuvar Velikog Medveda ili nastojnik crnomorskog
pejzaža. Kao uteha su služila pisma mnogobrojnih učenika i svest da se u takvom položaju
nalazi cela armija nepoznatih šumarskih trudbenika, razbacanih po zabitima i često jedino
preko radio-prijemnika povezanih sa blagodetima savremene civilizacije.
Slične napade savesti moguće je bilo lečiti samo pedantnim i strogo principijelnim
poštenjem u odnosu na posao i najvećom opreznošću u primeni skoro jedinog svog
instrumenta: seče, zato što više lično nije sadio šumu. Ali zemlji je trebalo drvnog materijala
u sve većim količinama i pri zadržavanju prvobitnih metoda, tempa i pogleda na šumu kao
na dar božji koji se sam po sebi obnavlja, to je moglo da dovede do sasvim nežeIjenih i
nepopravljivih posledica. Otuda je Ivan Matvejič stekao naviku da svoju delatnost proverava
ne brojem nagrada, kojih nije imao, niti osećanjem sumnjivog stvaralačkog zadovoljstva od
izdanja još jedne knjige, već pre svega približnim proračunom kako će se njegovi napori
odraziti na blagostanje budućih naraštaja.
Polja mu je bila najbliža u tom nizu potomoka te Vihrovu nije bilo svejedno šta ona misli.
Izgledalo je i da je naprazno straćio pola veka, kad posle toliko godina rastanka nije ni od
rođene kćeri zaslužio pozdrav.
—Da, ti imaš pravo, sestro... — složi se on, kuckajući prstom u sto. — Otputovaću, eto,
ovih dana u zavičaj. Posetiću moje Pustoši, postojaću na kiši, sa pticama ću se posavetovati...
dobro! A sad idi lezi — ti si svoje učinila. Ja ću se nekako i sam snaći — dodade on s tugom i
mahnu rukom.
Tako je počela druga, i čak temeljnija nego posle ženinog bekstva, analiza samoga sebe, i
što je glavno — što se osobito događa u ovoj epohi — pitanje kakva je čovekova dužnost u
njoj? Po njegovom mišljenju, oktobarska revolucija bila je bitka ne samo za pravednu
raspodelu dobara, već verovatno, pre svega, za čovekovu čistotu. Samo pod tim uslovom, po
njegovom iskrenom ubeđenju, mogao je dalje živeti ljudski rod. I ako se napredak sastoji u
paralelnom porastu moralnih obaveza sa povećanjem sredstava blagostanja, zato što samo
savršen čovek može postići potpunu sreću, onda bi svako morao da ima i savršenu biografiju,
kako se !ne bi stideo da je ispriča pred decom u sunčano podne na najposećenijim trgovima
sveta. Sa te tačke gledišta, koja je pripadala Valeriju Krajnovu, naročito jasno se videlo koliko
je čovečanstvo osećalo potrebu za velikim očišćenjem kroz buru i vihor.
Valerije je bio školski drug Ivana Vihrova — stariji kolega i glava njihove nerazdvojne
petrogradske četvorke. Za njega nisu postojali nerazmrsivi čvorovi, čak ni u onom, reklo bi
se, bezizlaznom periodu očajanja, carskih provokacija i raspada društvenih snaga. Imao je
bistar, vidovit um lenjinske škole, usklađen sa darom skoro naučnog predviđanja, i čeredilov,
koji je kao i Gracijanski po poreklu bio iz svešteničkog staleža, nazivao ga je u tom periodu, u
šali, vidovnjakom i praocem socijalističkih ljudi. Umesto na šumarsku dužnost, Valerije je
prvo otišao na partijski rad, a zatim je mnogo godina proveo u inostranstvu, na položaju
sovjetskog poslanika; kako se to onda često dešavalo kod Rusa drugova, Vihrov se sa njim
sretao retko — jednom u deset godina. Prepiske nije bilo; lični doživljaji savremenika jedinili
su se tada sa društvenim — a o njima se moglo brže pročitati u novinama. Ali svaki put kad bi
zapao u tegobu, Ivan Matvejič bi ga u mislima pozivao za sabesednika i tako su udvoje
rešavali najsloženije jednačine stvarnosti. Tako je bilo i sada.
»Odredi svoj cilj, koliko je moguće konkretnije i prostije« — reče Valerije.
»Ja cilj znam. On je u mojim knjigama.«
»Proveri ga na budućnosti.«
»Ne vidim drugoga načina da joj pomognem.«
»Onda radi... I ako ne dostigneš cilj, još jednom odmeri put kojim si išao do njega.«
Da bi ujutru osigurao vreme za rad do početka časa, Ivan Matvejič je rano odlazio na
spavanje. U toku posleđnjih godina to je bila prva noć provedena na nogama (doduše, sutra
je imao slobodan dan — nedelja, 22. jun); neprestano je snovao po sobi, petnaest koraka po
dijagonali, zavirujući u svaku pukotinu svoje prošlosti. Prilikom zaokreta kod stola, uvek bi
ugledao nezavršeni ogled o raku čuhonskog bora. Rad je bio sasvim izvan kruga njegove
specijalnosti i nije bio namenjen štampanju... ali kod staraca nastupaju trenuci kada se žure
da prenesu na hartiju nepotrošeno iskustvo iz omiljenog predmeta. Sada su mu se ta opširna
razmišljanja o štetnom uticaju blizine ogrozda na ovu vrstu bora, izložena sitnim rukopisom,
činila kao zločinačka glupost u sravnjenju sa onim što je trebalo da učini i što nije umeo
postići.
2.
On se zaustavio, zagledao se u žućkaste listiće rukopisa i kao kroz jesenju utišanu vodu
video je tamo, na dnu, svoju detinju bajku: nagorak ukus uveravao ga je u njenu istinitost.
Svaka zrelost počinje razobličavanjem bajke, a u tom smislu mali Ivan je dosta rano saznao iz
kakvih su se prostih komada, uz plamen lučevine, šile zanosne narodne bajke, kako se, kao
uvek u bajkama, sa pesmom i tučom u kojoj nož radi, veseli pred povodnjem slobodna
splavarska zajednica, kako šalje emisare da traže seljačku pravdu iz narodnih predanja, i
kako tvrdički, bez suza plaču žene u Rusiji iz bajki. Ipak, ako se izuzme oskudevanje u hrani i
bedan
stan, prema čemu su seljačka deca uvek ravnodušna, onda je život Ivana Matvejiča počeo
odista u basnoslovnom bogatstvu, jer je raspolagao igračkama do kojih ne može doći ni
istinski bogataš.
Pravo je čudo kako su na planeti stala nepregledna prostranstva koja su ulazila u krug
detinjskog carstva nastanjenog legendamim stvorenjima. Na vodoplavnoj livadi s one strane
reke Gorinjke s gvozdenom alkom u nozdrvama gazio je bik krčmara Zalatuhina, žute dlake,
a kod spahijskog doma, koji se beleo tamo na visokoj obali gde reka vijuga, stari plemić
Sapegin svake večeri je pucao na vrane koje su mu smetale da se usredsredi u razmišljanju o
prevrtljivosti vizantijske istorije; u poluzaraslom starom rečnom koritu nalazile su se msalke,
i u letnje noći posle oluje moglo se sa Šabanovog Visa videti kako gologlave čekaju
pravoslavni narod sa namerom da ga zagolicaju hitrim svilenim prstima... i najzad, u
obližnjoj staroj šumi na Oblogu živela je kosmata blazna — domaća vrsta nečiste sile s
čudnovatim ćefom da u jesen obara šumu. čim ponoć, a dolina zaječi od udara sekire po
zvonkom smolavom stablu i mučnim škripom drveta koje pada, — oproštajnim fijukom
borova vrha, ali maloletni istraživači nisu nikad tamo nalazili ni iverja ni panjeva.
I evo kako je izgledala topografija tadanjeg sveta. U njegovom centru, na sastavu Sklanje i
Jenge, dopuzalo je do vode Krasnovršje, a naokolo su se stepenasto širile žute, plave i
ljubičaste šume. Od spahijskog doma seoce je delila borova šuma od jedno petsto desetina,
čije je mesto opredeljivalo samo ime: Prekomočilo. Sa istoka se u vidu klina spuštao u jarugu
takođe Sapeginov deo ogromnog Obloga, a odmah iza njega plavile su se državne šume
nepristupačnih Pustoši. One su bile stalno u magli i nad njima je večno kiša rominjala, zato
što se, po neproverenim detinjim glasinama, tu nebo sa zemljom spajalo. Glavna tajna ove
drevne borove šume, o kojoj su zajedno brižljivo promislili Ivan i njegov prvi drug Demitka
Zalatuhin, bila je u tome jer je tamo raslo drveće što udaljenije to više, pa su mu se čupave
krune skrivale u oblacima i zahvaljujući tome obična veverica mogla se uz njih popeti na
najveću visinu i grickati tamo svoje lešnike čučeći na sedlu mladog Meseca. A odatle je već
nadohvat ruke bio bezdani kameni ponor u kome nije bilo ni reke ni travčice, ni zemaljske
tuge, već se samo prostirao severni mrak i još nešto, što nije mogao izdržati pogled ni
najodvažnije ljudske duše. To je bio kraj sveta.
U svoje vreme taj Oblog je postao uzrok poznate šumarske parnice, koja je počela uskoro
posle ukidanja kmetstva. Državne šume su se izmakle daleko, a one što su bile bliže pripadale
su naslednicima raznih znamenitih porodica, sve uticajnije od uticajnijih, zato i nije bilo
mogućnosti da se oslobođenim seljacima dodele gajevi.
Stanovništvo na Jengi se pored splavarenja bavilo od davnina drvodeljskim zanatom:
dubli su kašiku i gradili točak, a sami Krasnovršjani bili su na glasu kao majstori izrade
sanduka; — miraz svih bogatijih udavača slagao se isključivo u šarene kovčege
krasnovršjanske izrade — obložene nazumbanim plehom i sa čeličnim ključem u katancu.
Seljacima je bilo dozvoljeno da se koriste lipom i mladim hrastom iz Sapeginskih zabrana,
dok na vladu nije stupio poslednji izdanak roda, prosvećeni aktivist reforme za oslobođenje
seljaka i prevodilac vizantijskih hronika na ruski jezik — Uja Apolonovič.
Svetovne i duhovne vlasti su često savetovale seIjake da ne vređaju svoga bližnjega pa
makar bio i spahija, ali to je bilo uzaludno, te se tako na kraju prosvećeni prevodilac pomami
i približi zakonu, radi zaštite svojine koju su stalno harali. U nedostatku arhivske građe, Ivan
Matvejič se mogao upoznati sa ovom tužnom istorijom samo po kazivanju jenženskih
staraca, i to pred samu revoluciju, kada je kroz administrativnu zbrku parnice počela da
izbija na videlo staložena živopisnost narodnog predanja.
U početku kao da je uspeh bio na strani seljaka. Zbog čestog preseljavanja Krosnovršja,
kako to neretko biva posle požara koji sve spali do temelja, u gubernijskom katastarskom
katalogu to selo uopšte se nije nalazilo na ukazanom mestu, pa prema tome nije imao ko ni
da krade šumu. To je bila naročita forma činovničkog slepila, i da bi je izlečio Sapegin
primeni u Rusiji poznato sredstvo, masiranje očiju banknotama, posle koga se začas pokazalo
da Krasnovršje stvarno postoji i da je njegov osnivač, raskoljnik Fedosije, sagradio svoju
kapelicu baš tarno u neprohodnom četinarskom gustišu koji se na Jengi i naziva tmuša i
tvrdinja zbog čestobe i nedostupnosti. No vremenom, kao i uvek u susedstvu sa čovekom,
šuma je nestala u dimu, pepelu, pilovini, a ostatak su Fedosijevi potomci spustili splavovima
niz reku, te se moglo reći da su deo koji im je sledovao već dobili. Uostalom, stvar nije
krenula s mesta jer su promućurni Krasnovršjani, takođe, dva puta godišnje besplatno vozili
u grad drva, tetrebe, domaće platno i razne druge stvari, što je značilo veliku potporu
čuvarima zakona sa velikim porodicama.
Po tom istom seljačkom predanju, posle drugog Sapeginovog darivanja gubernijske vlasti
su čak utvrdile da su se tamošnji stanovnici, u ličnosti odbeglog seljaka Fedosija, nastanili na
Sklanji bez vladine dozvole, a kad je tako, onda im prirodna dobra ne pripadaju; pa ipak,
mada je postojanost činovničke savesti uvek obrnuto proporcionalna visini mita, nisu mogli
ni da sasvim ukinu seljake, kao što je to tražio prevodilac hronika, niti da traže od njih
naknadu za stopedesetogodišnje pljačkanje spahijskog imanja. Tada Ilja Apolonovič prenese
stvar u senat, ali ni seljačkim zastupnicima nije bio zabranjen pristup u prestonicu carevine.
Po pričanju staraca, mužici su u to vreme bili u krajnje povišenom raspoloženju. Na velikom
krasnovršjanskom zboru, na koji su se slegla tri pogranična sela, bilo je odlučeno da se ne
predaju, da ne prekidaju proizvodnju sanduka koji su poznati u čitavom svetu, već da traže
dedovsku pravdu.
Matvej Vihrov bio je treći po redu krasnovršjanski izaslanik. Prva dvojica vratila su se
praznih šaka, ako se ne uračuna mali telesni manjak. Izbor je pao na Matveja, ali ne zbog
promućurnosti ili rečitosti, od kojih nije bilo vajde u prethođnim misijama, već, naprotiv,
zbog krajnje krotkosti svog karaktera i impozantne naočitosti. Bio je takvog rasta da kad bi,
na primer, odlazeći u opštinu, izronio iz ragastova vrata, svi bi se nehotično pridigli pred tako
značajnom prirodnom pojavom; bilo mu je tada preko pedeset godina. Veličina ruskog
seljaštva vejala je iz njegovog mirnog, otegnutog govora, iz dostojanstvene brade tek
prošarane sedinom, iz sporosti teških ruku koje su bile kadre za podvige iz narodnih pesama.
Ponizni poklon takvog velikana morao je uticati i na najokoreliju »zakonsku« dušu; pomoću
Matveja Krasnovršjani su nameravali da pokažu pred tadanjim stubovima ruske države svoju
pokornost, mirnu, ali bremenitu opasnostima. Bio je još jedan razlog da njega pošalju: mlađi
brat Matvejev, Afanasije, služio je kao vratar u Petrogradu, nosio je limenu pločicu s brojem
— prema tome, mogao je pokazati tajne ulaze i privremeno pružiti krov nad glavom.
Toga događaja Ivan se nije sećao, i tek u zrelim godinama doznao je od sestre za stari
običaj ispraćaja narodnih zastupnika: kako ga čitavo selo sprema za put i donosi kako ko
može — petak, okrajak hleba, komad platna da noge utopli, a zatim sa tužbalicama, kao na
groblje, vode ga ispod ruku do kraja sela, po vetru i kosoj jesenjoj kiši, i svi mu se klanjaju,
šuma i ljudi, kao i požutela boca puna trnja pokraj puta, a dalje ide sam s brezovačom preko
ramena — otkinuti komad, a taj komad je njegov otac, otac Ivana Matvejiča... Na rastanku
Matveju behu dali mnogo saveta, a glavni se sastojao u tome da je bog šumu dao svima i
grešno ju je predavati samo u jedne ruke, koje otkad znaju za sebe nisu sekire uzele. »A još —
kašljući, povika za njim bolesni starčić Zot — ti im tako kaži, ako iljada krade od jednoga,
onda se ne zna ko je tu pravi lopov.«
Na svoj stradalni put Matvej Vihrov je krenuo u mrtvu jesen 1892. godine, i prvo kao da
nestade bez traga, a zatim se proču po čitavoj Rusiji na malo neobičan način. Kasnije je
stigao glas da se pola godine usrdno i bezuspešno, odričući se hrane i odmora, sa molbom
punom seljačkih suza, probijao do neke poluuticajne ličnosti, od koje nije zavisilo rešavanje
pitanja, već samo predavanje molbe najvišim stubovima države, ali nikako da ga uhvati.
Međutim, dok je po kiši i zimi stražario pred ulazom, Matveja su već upoznali policajci i
stanovnici okolnih kuća, i čak su ga zavoleli zbog njegove mimoće; generalice su ga zvale da
istresa ćilime ili da nacepa drva, a on je sve radio besplatno i sa večitom dobrođušnošću,
shvatajući svoju misiju; ali kasnije poče upadljivo da tuguje, da mršavi, jer je sve potrošio. I
odjednom se Gospod osmehnu na seljačku nevolju; audijencija je održana pred veče na tom
istom prometnom trgu, kad je poluuticajno lice sa svojom suprugom ulazilo u sanke odlazeći
nekud po svojoj neodložnoj potrebi.
Klečeći, kao što su mu seljaci naredili, Matvej ga je čekao sa molbom na goloj glavi — i po
svoj prilici, čak i za Petrograd, koji je mnogo šta video i na svašta navikao, to je bio neobičan
prizor, ali poluuticajna ličnost prođe mimo njega, a njegova supruga krajem svoga ogrtača
obori molbu sa Matvejeve glave. Krzneni pokrivač već je bio zakopčan i kočijaš potegao
kajase doratastog levaka, kad Matvej u dva skoka stiže sanke i, kako kazuju materijali sudske
istrage, nanese poluuticajnoj ličnosti zaglušnu uvredu udarcem po vratu umotanom u
okovratnik od dabrovine, i to sa takvim besom da je pomenuta ličnost ostala na mestu mrtva.
Ovome obavezno treba dodati da, prema majčinim pričama, Matvej nije nikad piča okusio,
službe božje je stajao u crkvi do zadnjeg oglašenja, stidljivo je voleo ptice i uopšte sve što je
slabije od njega, ali je ovog puta, znači, seljački jad uskipeo u utrobi i provalio kroz njegovu
dugu ruku tešku kao granata...
Po skromnosti u ponašanju i ljubavi prema prirodi Ivan Matvejič se umetnuo na oca, a
spoljašnjošću je više ličio na majku Agafju, sitnu stasitu ženu neseljačkih ruku, koja je sve bez
roptanja podnosila. Susedi su je sažaljevali i po mužu zvali Medvedica.
Posle tri godine, kad je mali Ivan napunio šestu, Matvej se vrati natrag. Još u zimu
Vihrove su počele posećivati patrole; — jednom kao da su, tražeći starešinu sela, pogrešili
kuću, drugi put su svratili da piju vode... Ništa ne mari što je bila noć, dešava se da i noću žeđ
muči čoveka! Ali oba puta su zbog nečeg do zore presedeli na klupama u mraku, kada je
sitom »državnom« čoveku najslađi san. Zatim se sve smirilo, a onda uoči nedelje pred
Duhove, u pozni ponoćni čas, Matvej je bez kucanja ušao u svoju kuću. Ne zna se kako je on
pored tolikih budnih očiju proneo svoje džinovsko telo — kako je pse obmanuo, kako je
otvorio iznutra zatvorena vrata — samo, kad se žena probudila, pre od nemime jeze nego od
šuma, on je već sedeo kod stola, ravnodušan prema svojoj sudbini, leđima okrenut prema
prozom. žena je shvatila sve pre nego što ga je prepoznala. Mesečina je sijala tako da skoro
zažmuriš.
— Evo i mene, moje poštovanje... — kao da je rekao Matvej, opipao lan na klupi pokraj
sebe i odmahnuo glavom. Ali Agafja je i bez njega znala da ga nije dotrlila: mnogo je pozdera
ostalo.
Bio je u čistom, sasvim crnom i čitavom odelu, a ne kao druge skitnice — možda je skinuo
sa nekoga na drumu kod šihanovog Jama, mada se nije čulo ni za kakvu pljačku u okolini.
Kao da je trgovac došao na viđenje, samo bez darova, čudnovat, ćutljiv i sav tako neobičan —
kakvi su obično pokojnici kad se u snu jave. Ne paleći svetla, Agafja se spusti sa ležaja i
netremice je gleđala u muževljeve nove čizme i njegove bele mke između kolena opuštene.
U nameri da se uveri nešto ona ga upita kako je tamo u Pitem; on odgovori da je u Pitem
dobro, po čitav dan svira duvački orkestar i svetlo gori do zore. Takođe joj pade na um da
upita otkud se obreo u takvom ruvu; pokazalo se da je izmolio odsustvo sa službe u
najledenijim krajevima, a dosetljivoj ženi nije bilo teško iz tih reči shvatiti da se tu
podrazumeva grob ...
— A gde si to čizme takve nabavio, Matvejko? — začudi se žena zato što ni na trgovcima
sličnih čizama nije viđala.
Ranije se nije kod njega primećivala navika da pripitkuje: — stalno je prisluškivao nešto
napolju.
— Ove čizme? šta da krijem, greh na greh trči! — i nasmeja se drskim robijaškim
smehom, ali tiho da decu ne budi. — A šta jedete? Uz put sam u Surčanovu video kako već
kračuljac-travu vare. Silno žive! Sasvim prestravljeni od gladi... a konji im popadali s nogu.
On je samo nagoveštavao da domaćinu dadu zalogaj, ali Agafja nije smela, jer ne valja
hranom živih gostiti mrtve. Žena poče da priča, ali ne da bi se požalila, već jedino iz
lukavstva, kako su sasvim utanjili s hranom, kako je grbava ćerčica već molila da krene u
prošnju, ali je ona nije pustila iako je maćeha, već je otišla Zalatuhinu da uzajmi žita —
Matvej će, rekla je, čim se vrati dati sve odjednom i to prvoklasno žito — ali je nabasala na
snahu. »Ona je žena, sam znaš, ljuta — ima jezik gori od češagije, do krvi izgrebe. I kad je
počela da me bruka, Matvejko, čitavo selo je čulo, noge su mi se odsekle.« Tad, na sreću,
iziđe lično starac Zalatuhin i ućutka psovačicu; izmerio je Agafji pšenicu i naredio da dolazi
svake subote, pošto se dućani zatvore, da pere podove u krčmi. Matvej se i ne pomeri, samo
upita izokola je li Zalatuhinu živa žena; sećao se, nešto se s nogama mučila. A on bi, kao svi s
onog sveta, trebalo da zna da je starica umrla pre pola godine!
Kao da se tada Taiska spustila s postelje i otac je poželeo da zna boli li je grba, a Taiska je
odgovorila tankim glasićem da je s leđima dobro, prošlo je. I sama se dosetila da postavi
pitanje: da nije njen tatica sada razbojnik, a Matvej je počeo da se smeje — e, baš su ti mala
deca prava napast — i nekako mrtvo je odmahnuo rukom... I jošte — kako gromko
otkucavaju časovnici u to doba noći, ali Agafja ni njih nije upamtila; pamćenje se oduzelo.
Ujutru se pokazalo da je i Taiska videla taj isti san.
Malom Ivanu se desilo da upozna taticu tačno posle nedelju dana. Žandarmi su ga zatekli
na Oblogu kod jednog pčelara; čudak počeo onako sanjiv glupo da se brani. Privremeno, put
za tamničku bolnicu bio je prekinut: povodanj je otkinuo i odneo skelu, a da se čeka dok
doteraju novu ili da koriste čamac, nije dozvoljavalo zdravlje uhapšenog. Kući je Matvej
stigao pred veče uoči Trojičindana. Ležao je nauznak, držeći se za stranice kola prstima
pomodrelim od stezanja da bi umanjio bol koji je izazivalo truckanje; disao je ubrzano, kao
da je žurio da se nasladi domaćinskom aromom ruskog sela, u koju su se slili gusti film sa
ognjišta, miris ohlađene zemlje i prašine posle dojavljivanja stoke; čitav metak sačme bio mu
je u stomaku. Sanduk je slupan opet iz Sapeginove šume, ali su se prevarili u meri žureći,
pošto je starešina sreske ispostave, predajući ga na jamstvo, naredio da ne zadržavaju
odbeglog zločinca; tako se Matvej smestio u kovčeg zgrčenih kolena.
Po starinskim običajima, da nosi ikonu ispred sprovoda dali su Ivanu — još čistoj
anđeoskoj duši. Mati mu je zbog toga izvadila iz sanduka novu košulju sa umecima druge
boje ispod pazuha — kao što nose pravi momci. Očevu sahranu zapamtio je mališan kao
naročiti praznik detinjstva. Trgovac Zalatuhin omekšala srca dao mu je tada ceo grivenik i
odmah mu za tu sumu prodao medenjaka, a posiromašniji su gledali da makar u prolazu
pomiluju siroče. Od toga dana punog žurbe, ozarenog nekom neugasivom radošću
postojanja, počela je samostalno da radi svest Ivana Matvejiča.
Nema ničeg blagodatnijeg na svetu od širine prvih letnjih dana u to doba, kad svud niču
čipke poljskog cveća koje još ne poznaju ni oštricu kose ni zimsku ciču, kad se nesložno i još
šapatom uči da zbori novorođeno lišće, kad trpka hladovina struji sa šumskih proplanaka,
kad još nije jasan konačni srnisao mamljenja koje opija, ali je već svemu dato da proba kaplju
životnog meda, i već se greje na suncu još negažena trava, pa se čoveku, ma šta ga čekalo
ubuduće, prohte da trči po njoj bos, sve napred i napred, dok mu srce ne stane ...
Toga nezaboravnog dana prigrejalo je još s jutra, sve živo je tugovalo za kišom, i, sem
lupe točkova po češlju izlokanog kolovoza, vladala je potpima tišina. Suza nije bilo — za
otkinutim krajičkom ne plaču, ali sve je na svoj način ispraćalo Matveja: prolaznici su se
gologlavi izmicali na kraj puta, ševa je malo zacvrkutala u visini, a sa isprskalog mosta, na
kome je nekad Matvej, na čudo čitavog sela, izgurao ramenom zapala kola sena — svaka se
greda pojedinačno opraštala sa mrtvacem.
Svi su išli na groblje praznih šaka, samo je mali Ivan nosio ikonu, na čemu mu je Demitka
Zalatuhin silno zavideo. On se neprestano naturao da pomogne, da ponese sveti predmet
makar triđeset pet koraka; ali mada je znao da zađovoljstvo treba deliti sa drugima, Ivan je
shvatio da Demitka posle neće dati ikonu.
— Je li teška? — pitao je Demitka za ikonu posle svakih pet koraka.
— Pa, osrednje... prilieno — kao da ne shvata odgovarao je Ivan.
Matveja je vozila bela i mirna Zalatuhinova kobila, a pored nje je trčalo ždrebe jednogoče
i s vremena na vreme radoznalo dizalo glavu: otkud se u gazdinim kolima obreo crni seljak.
Na taj način je i Demitka, mada u sporednoj ulozi, ipak uzimao učešća u tom znamenitom
događaju... Kad se Matvej zaustavljao, deca su zajedno razgledala ikonu: oronuo starac, u
crnom džačiću sa belim krstom na glavi, blago im je pretio sa dva prsta da se više ne ludiraju
za vreme ispunjavanja seljačkih obaveza. U crkvi je žalosno mirisalo na uvelu brezovinu.
Baćuška pop izgovorio je nerazumljivu propoved o koristi smirenja i šteti neposlušnosti. U
grob su spustili oca na konopima i brižljivo položili na žuti pesak. Tada na selo nalete
zakasnela bura i u iskidanom vazduhu, kao iz slabe puške, dva puta opali grom.
— A ti se ne muči, pokukaj pred Ijudima, olakšaj sebi, poslušaj glas razuma — šušketao
je pop okamenjenoj udovici, skidajući mokri epitrahilj i nastojeći da iščupa od nje suze
olakšanja. — Sad je njemu kudikamo lakše nego nama — bez briga... Možda će se tamo
probiti kao molilac! i pokaza na rumene, posle nepogode, skamenjene oblake, nalik na širom
otvorene rajske dvore kuda je u tadašnjoj Ivanovoj mašti išao Matvej krupnim korakom
bogomoljca-skitnice.
Uzgred da kažemo, ovu epizođu Ivan Matvejič u svojoj biografiji nikad nije pominjao da
se ne bi pomislilo kako se trudi da pomoću oca stvori reputaciju svojoj delatnosti.
Zbliženje sa Demitkom i počelo je time što je Ivan sa njim podelio medenjake; u toku
idućih godina ono je preraslo u nerazdvojno drugarstvo. Demitka je bio stariji svega oko dve
godine i obojica su rasli sami za sebe — bez nadzora. Stari Zalatuhin, iako je gledao na svoju
porodicu kao na besplatnu najamnu snagu, nije zasad uprezao najmlađeg sina u posao, jer
ovaj očevidno još nije valjao ni za kočijaša niti pak da vodi blagajničke poslove. Bliskost
mališana jačala je svakim danom: rukatog, žvalavog Demitku privlačilo je Ivanovo tanano
osećanje prirode — divni urođeni dar kao što se drugi rađaju, na primer, sa smeđim očima,
nemilosrdnim srcem prema bližnjem ili zapanjujućom brzinom nogu. Ivan je satima mogao
ispitivački da posmatra navike detlića ili da gleda žurbu bezbrojnih mravljih gradova,
razbacanih po Prekomočilu. Svuda je on imao zabeleženo gnezdo, duplju s pčelama, rupu, i
kad bi trebalo nešto odlazio bi u šumu i nepogrešivo, kao sa police, hvatao ptiče ili čudnovatu
gusenicu; a možda su mu se oni i sami pređavali znajući da im od toga ništa neće biti!... Ali
dok se Ivan zadovoljavao nesebičnim znanjem tajne, Demitka je u sve poduhvate unosio još
naivnu nijansu detinjeg trgovačkog duha. Povećana hrabrost prekaljenost da se po
svakakvom vremenu premeri daljina od tri vrste — do crkvenoparohijske škole, i neutoljiva
žeđ novine, odveli su ih u slobođno prostranstvo širih geografskih istraživanja. Kao i
čovečanstvu u njihovim godinama njima je bilo tesno i nešto ih je pođsticalo da utroše
suvišak snage na savlađivanje nepoznatog. Tako se rodila zamisao da se probiju iza Obloga —
na kraj sveta.
U suštini, to je bio poziv na megdan svim mračnim silama šume u noći. Baš na granici
Obloga i Pustoši živeo je strašni Kalina Timofejevič — užasno stvorenje nadispolinskog rasta
i snage i nerazumljivih obešenjakluka, naročito opasan za trgovački stalež. Stara izmišljotina
majki, da bi se deca plašila i da ne bi išla daleko od kuće, vremenom se pretvorila u brižljivo
razrađenu legendu o tome kako je jednom stari Fedosije, krenuvši u zoru na svoj
blagosloveni posao, našao junaka sa ranom u slabini gde leži na padini kraj reke i kako je taj
čovek — pomoćnik samoga Stjenjke Razina, utekao iz ruku carsfcog dželata; to je i bio Kalina.
Po pričanju lica u to upućenih ma koliko se taj Fedosije starao da ga privoli na spasavanje
duše time što bi se hranio samo borovnicama i rosom, on svoj ružni zanat nije ostavljao. I
odista, još i pred revoluciju, lovci i berači pečurki nalazili su po Oblogu kosture bezimenih
trgovaca i industrijalaca, koji su, putujući na čuvene Loškarjovske sajmove, izgubili glave
zbog svog zlata. Nisu uzalud još dedovi jenženskih bogataša išli po sedam vrsta naokolo,
samo da se ne sretnu sa Kalinom... Bilo kako bilo, a večeri su na Jengi duge, lučevine se
imalo dosta ... Pored toga i bake su u rodne godine razgovorne, a u detinjim dušama gromko
odjekuje svaki šum junačke starine.
U ovo vreme oba dečaka već su upoznala četiri računske radnje i zamršena objašnjenja iz
biblijske kosmogonije, koja su samo dražila maštu. Ivana je davno vuklo da kroči nogom na
kraj sveta i, uopšte, da se nasladi gledajući razne zagonetke života, ali nije smeo sam da krene
bojeći se Kaline, te otkri svome drugu već gotov plan da posete Pustoši.
— Samo da zvirneš — i natrag, inače će te nesvest uhvatiti. Nećeš stići ni da jaukneš,
progutaće te.
— Ko će to mene i tebe progutati? — samouvereno iskrivi usta Demitka.
— Bezdanica.
— Ama kakva bezdanica?
— Pa ona bezdan... u crkvi pevaju, jesi li čuo?
— Aha, ta... — sa podsmehom odgovori Demitka i stade na jednu nogu proveravajući
može li dugo održati ravnotežu. — Ta te, bratac, neće progutati. Ja ću te za noge pridržati —
gledaj koliko hoćeš.
Odjednom on zaškilji levim okom i obliza usne kao uvek kad je mislio o zaradi.
— O čemu ti to? — uznemiri se Ivan.
— Mislim ... treba džak poneti.
— Zašto?
— A možda ćemo blago naći. Ne može biti da se Kalina Fedosiju bez ičega pribio... kud je
on svoje zlato deo? Znaš li koliko ga je Stjenjka imao? Čak ga je u vodu bacao, eto ti!
Obojica su znali samo reči, ali ne i smisao starinske pesme o nesrećnoj persijskoj princezi
koju su bacili Volgi na dar. Ivan ni sam nije bio od raskida da pozajmi rublju-dve iz
Stjenjkinog blaga, da Taiska ne prosi: on ju je takođe žalio. Otuda je njemu i palo na pamet
da sobom povede i drugog prijatelja, Panjku Letjagina, najgolijeg dečaka u čitavom selu, a
pored toga i neobično snažnog, ali se Demitka usprotivio da ne bi delili plen natroje, i tu se
pojavila prva pukotina u njihovim odnosima.
Spremili su se da krenu u osvit, da bi se vratili zadana, ali uveče Zalatuhin naredi sinu da
opere zejtinjave boce, i dok su ih deca ribala peskom i koprivom, rosa se diže... Sunce je bilo
u zenitu kad su prišli Oblogu sa strane starog loškarjovskog glavnog druma. Tuda su i s
jeseni, u jeku sajmova, retko prolazila kola, a sad je to mesto bilo potpuno pusto i delovalo
uznemirujuće. Kaldrmisani drum, ispupčen i nalik na okrajak ispijenog trupca, usecao se u
zelenu maglu i odmah nestajao u nizini, odakle je mirisala ustajala vlaga i neka zloslutna
trulež iz lovačkih gvožđa. Postajalo je razumljivo zašto su prolaznici počinjali da se mole
Guriju, Samonu i Avivu još na tri stanice pre Kalinine deonice.
— Gle ti, u šumi ni traga... — šapnu Demitka pošto se brižno obazre. — Da nam je sad da
se makar za končić uhvatimo.
 Ivan ćutke pokaza malo podalje na usamljenu brezu; neko je u raklju davno i očigledno sa
razlogom tamo stavio potkovicu, koja je napola urasla u belu mekotu kore. Odatle je i
počinjao veliki prevoj prema Pustošima. Put je pregradila klada obrasla mahovinom,
grobnica šumskog velikana i kolevka čitave stotine mladih smrča. Ona zakrcka kao truli
mrtvački sanduk i provali se pod Demitkom — jedva je nogu izvukao — ali se odmah iza nje,
kroz paprat i pustinu mahovine, ukaza puteljak. On je uslužno poveo decu, ali je ponekad
krivudao, ukrštao se sa tragom divljači zavodio u zamamljivo meka tresetišta zarasla
odoljenom i vodenom paprati. »Pretvara se« — osmehnu se Demitka svestan svoje snage.
Sama šuma bila je na tom mestu vlažna, sa mokrim stablima kao ugljenisanim pri korenu,
obraslim u divlje pramenje mahovine obešene do zemlje. Čas je ličila na prosjaka od koga se
nema šta uzeti, a čas je mamila prema malinjaku na proplanku nagrozdanom zrelom
malinom, čas je pokušavala da se otkupi gnezdom sa odraslim ptićima, čas je plašila visokom
klekom, koja je, nalik na kaluđera u tamnoj mantiji i šiljatoj kapi, izlutala u susret iza žila
oborene smreče; sve te neoštroumne smicalice pokazivale su pravilnost njihovog puta... Ivan
je išao napred užagrenih očiju, ne ispuštajući iz vida nijedan znak u zamršenom šumskom
pismu — sveži losov ugrizak na jovi, pregršt kore koju je detlić nakidao, ili odjednom,
neočekivano, po pristranku čitavu porodicu kiselice; i kao što je uvek u istoriji čovečanstva
iza otkrivača čudnih novih predela koračao trgovac sračunavajući ćar — tako je i za njim,
ćutke i sa džačićem, žurio odlučni i preduzimljivi Demitka.
Išli su ćuteći, ali na odmoru planu prepirka o načinu traženja. Kao što je poznato,
začarana mesta na Jengi poznaju se po travi zvanoj krljuštava potajnica, a kako je čudo božje
raste po jenženskim borovim šumama, da zavara oči, morala se izabrati samo ona što se
plavkasto svetluca u mraku i onog časa joj je trebalo zalomiti vrh inače će propasti u zemlju
čitavih sto hvati. Oni se pobojaše kako da se odbrane od nečiste sile koja čuva drevna
zakopana blaga. Za svaki slučaj zakleše se da ne beže i da se ne dernjaju pa makar ugledali i
samog rogatog đavola. Sukobiše se na pitanju kako da koriste novac; Demitka je insistirao da
pre bombona i drugih gluposti kupe po trojku konja sa potpunom kočijaškom opremom, sa
praporcima na srebrom okovanom luku koji spaja rude — pa nek stoje dok im gazde ne
porastu.
— A šta će ti? — sa sumnjom upita Ivan.
— Kako šta će — da budemo kočijaši! Znaš li koliko oderu putnika za brzu vožnju? Letos
je našem
Ganjki jedan onako pijan poklonio prsten sa dragim kamenom. Ganjka je konja požegao, a
otac ni reč da mu kaže!
— A kamen?
— Sta kamen?... U mraku gori kao plamen — pripaljuj ako hoćeš.
— Zakuni se!
— Dabogda ne ustao odavde — ako lično nisam video. Noću ga od lopova krije u
sanduče.
Sablazan je bila velika i Ivan se zamisli:
— Nek idu s milim bogom tvoji konji! Taman posla da vozim po noći.
— A mi ćemo Pašku Letjagina najmiti. Njega za četvrt rublje ako hoćeš možeš i u zemlju
zakopati — oho! Sve je bolje nego pod tuđim prozorom unjkati za milostinju.
Ivan ućuta, ali nova uvreda, nanesena Paški, beše druga pukotina u njihovom drugarstvu.
Zelena magla poče postepeno da se proređuje, da kopni, a četinari da se protkivaju i
smenjuju veselim vedrinama proplanaka oblivenim rumenilom sunca koje gasne. Na ovu
stranu sveta padalo je tiho veče. Puteljak se nemirno uzvrda i ostavi decu na poširokoj goloj
livadi koja se spuštala u tamnu dubodolinu pune jeke. Na toj strani, izdaleka paleći vrelinom
punom mirisa smole, sijale su i stepenasto se pele uvis tajanstvene Pustoši.
Četinar je počinjao odmah — bez šikare. Nedogledni, česti i pravi kao strele dizali su se
tanio borovi kao podupirači neba, i nije se teško bilo dosetiti čiji se dom skrivao iza ovog
divovskog palisada. Domaćin se spremao na počinak; vekovno, slomljeno stablo koje se
izdaleka videlo kao rampa je zatvaralo vratnicu njegovog carstva. Sigurno su strašnog Kalinu
upozorili da se primiču opasni ljudi, kad im je poslao u susret leteću izvidnicu. Pokadšto su
preletali plavi vilini konjici kao da donose blagu vest o blizini tihe vode; pčele su iz zaleta
upadale u rasplamtele vatre divljeg čaja koji je rastao oko drva naslaganih još prošle godine,
a bumbari, nalik na gospodu u plišanim prslucima, lenjo su snovali. Struna dubokog zvuka
ovog staništa zvonila je u zgusnutom medenom vazduhu, prožetom kresnicama cvetnih
prašnika. I kao veštica na praznik stajala je malo po strani gromom pogođena smrča, sva u
plavim ritama — pukotina duž stabla prodorno je škripala poslednji put opominjući decu na
zagrljaj strašnog Kaline. Ali odstupnica je bila presečena. Iza dečaka je njihovim stopama
dolazila noć. Hleba im je nestalo, mučila ih je žeđ, ali ipak još čitav sat je prošao dok im
instinkt za traženje blaga nije došapnuo da su stigli na mesto.
— A kako ćemo se nazad vratiti? — na pragu sreće uplaši se Demitka.
— Ćuti sad, jer će, u zao čas, čuti...
Vrućinu je postepeno smenjivala hladovina, četinar je već bio pozlaćen zalaskom. Senke
se izdužiše, put povratka beše izgubljen. Ali ponovila se srećna Kolumbova greška: umesto
ćupa sa zlatom deca su otkrila novi svet. Ugledaše dosta čistu, ali ne naročito upadljivu
jaružicu, bez korova i granja, bez ijednog cvetka po toploj i kao pokošenoj travi, čak i bez
ptičijeg cvrkuta, kao da je na ovome mestu bilo zabranjeno pustiti glas. Odjednom im
neobjašnjiva studen dahnu u lice i uzbuđenje istraživača došapnu deci da se pred njima
nalazi najdragocenije blago u okolini, a možda i na čitavoj zemlji. Ogromni pljosnati kamen,
glečernjak — sigurno Kalinin sto — ležao je na dnu jaružice pod strehom starih lipa. I kao
kaplje krvi sinoć rastrgnute žrtve, odsjaji daleke šumice goreli su po njegovoj rohavoj
površini obrasloj lišajem. Zatim glas vodopada pozva decu dole. Oni se spuštiše i stajali su
oborenih glava kao što i priliči hadžijama pred velikom svetinjom.
— Evo ga... — svečano i zagonetno šapnu Ivan.
To je bio samo mali izvor. Ispod kamena je izbijao
ključ vode ne veći od detinje šake. Ponekad bi uskipeo ljutim mlazevima, preteći da ode, i
onda se moglo videti kako vrca pesak u njegovom neprestanom pulsiranju. Čitav vek ga se
čovek ne bi nagledao. Odatle je tekao potočić koji se mogao tu čak i rukom zagraditi, ali već
na jedno pedeset koraka rađalo se njegovo sopstveno žuborenje po ispranom šljunku.
To je bila kolevka reke Sklanje, prve pritoke Jenge — najstarije kćeri velike ruske reke,
koja je severnu niziju rascepila nadvoje tako da se polovina zemlje napajala živom vodom iz
ove jaruge. Bez nje se ne rađaju ni deca, ni hleb, ni pesma, i jedan gutljaj bio je dedovima
dovoljan za podvige slave koja živi hiljadama godina. U blizini se nisu videli ni opkopi, ni
zidovi od cigle, ali čitava državna imovina — nepregledne njive i oluje iznad njih, biblioteke i
moćna industrija, šume i planine na njenim granicama — služe ovom izvoru kao večita i
sigurna straža. I, znači, samo zato i diže narod nepristupačne tvrđave duha i snage i drži
vojsku mrkog pogleda na svojim granicama i svoje najdraže sinove postavlja na stražu koja
ne sklapa oka, da se ne bi prokrala ovamo nečija pogana noga, pa zamutila i obeščastila ovaj
čisti vodeni damar ... Sve to Ivan tada još nije shvatao, ali ni u kakvim prilikama kasnije nije
se osećao tako ništavan kao pred licem ovog na izgled nezaštićenog malog izvora — niti je
osećao tako vedro i bezrazložno likovanje.
Kad se izvor sleže, mališani se klečeći napiše vode, onda predahnuše pa su opet pili — za
čitav život, jer se ništa više odavde nije moglo odneti.
— Ledena je, iz samog zemljinog damara bije — pohvali je Demitka, brišući rukavom
usne. — A kađ bismo zatisli?
— Svu bi zemlju raznelo. Ne znaš ti kakva je to snaga!
Odjednom se u tišini glasnu crni detlić i odazva mu se druga stražar-ptica, za njom treća,
obaveštavajući nekog o samovoljnim gostima — trebalo je očekivati nevolju. Nejasno
gunđanje protrča vrhovima. šuma se brzo utapala u tamu; magla izmile iz dubine, dečaci
ozeboše — tu je bilo i straha. Već su oči u tami naslućivale čas obrise ogromne čupave
nozdrve, kao da je ono već njuškalo po čovečjem tragu, čas zenicu pod polusklopljenim
kapkom, obmanjivački uprtu nekud mimo njih. U očekivanju neminovne propasti deca se
tako jako pribiše jedno uz drugo, i da u sledećim godinama nije bilo mnogih događaja
nikakva ih sila do groba ne bi rastavila.
Nešto se u tami grohotom nasmeja nezavidnom detinjem udesu.
— Vidiš li ga? — šapnu Ivan i stište Demitkino koleno.
— Gde?
— Eno ga, uz stablo pripijeno... s konjskom glavom.
Demitka pogleda i zadrhta.
— Jao, kao da se primiče! E, bratac, propali smo: ne diši sad.
Počelo je time što dva drveta očigledno promeniše mesta, a zatim se dugo, poluprozračno
telo zanjiha iznad malog žbuna i pomače prema deci uzimajući obične Ijudske razmere. Sve
postade za trun lakše kad se pokaza da je konjska lobanja bela brada. Po svoj prilici glavnom
gazdi je bilo teško da ustaje sa postelje zbog sitnice, pa je poslao pomoćnika koji je kod njega
bio upravitelj, kao, recirno, Averjanič na Sapeginovom spahiluku.
Ono se primaklo i nagnulo nad decom.
— šta ste se vi to kao pečurčice na putiu isprečili? — upita blago poludomaćin i počeša se
ispod košulje, kao da, u stvari, i nije bio nečista sila.
— A mi tu pijemo vode, dedice — odgovoriše tražioci blaga, u jedan glas i što je moguće
prijatnije, da bi ga odobrovoljili.
— Tako, tako, a ja idem i smišljam — pečurke bi se mogle ispeći... kad oni tu sede kao
blizanci! — I dotače se Ivanove glave, koja se onog časa ugnu u ramena. — Što drhtiš
pečurčice?
— To mi od vlage — tužno priznade Ivan — ozebli smo...
— E, pa, ajde za mnom da se ugrejete; ja ću vas namestiti da spavate ... — I čekao je i
lukavo pomenuo neki naročiti med od koga se mirisniji u čitavom svetu neće naći, ali deca
strašno nisu volela da se greju na Kalininom tiganju.
— šta ste se ućutali... gle, glas izgubili?
— Mi ne možemo... — prostenjaše osuđene duše.
— A zbog čega to?
— Pa bojimo se Kaline: naljutiće se — odgovoriše.
— A zašto da se Ijuti? Ja sam Kalina — pošali se starac i deca shvatiše da je uzaludno
dalje se protiviti.
Za sve vreme razgovora on se čas odmicao, čas primicao te ga je bilo moguće razgledati.
U ljudskom obliku bio je ćelav i bos, u dugoj košulji i kanapom opasan; na travi su se belele
velike, rosom umivene čovečje noge. Ali moć šumskog gospodara baš je i bila u sposobnosti
da uzima kakav hoće oblik — od vuka do pljuska, a da se smanji u rastu ništa ga nije koštalo
— inače ne bi odozdo mogli ni doviknuti do njegovih ušiju. Bežati se nije imalo kud, a i
opasno je bilo, jer se lako moglo okliznuti u ponor na kraju sveta; osim toga decu je živo
zainteresovala napomena o medu.
— Ti ne gledaj što smo mali — kršteni smo ... lukavo slaga Demitka u nameri da
istodobno i pripreti nečistoj sili i da nagovesti kako su njihove nezrele duše kiselije od
divljaka.
— Slava tebe, Gospode, ni ja nisam panj šumski! Dobro, hajde, dižite se, inače ćete mi
svu vodu popiti... — I krenu prečicom ...
On je išao napred, a na njegovoj ćeli svetlucao je zvezdani sjaj i izazivao dremež.
Zarobljenici su mileli njegovim tragom, jedva vukući noge koje su se saplitale o žile i paprat.
Nedavni strah rastvorio se bez ostatka u neodoljivoj želji za snom.
I uvek kasnije kad mu je u životu bivalo teško, Ivan Matvejič se prisećao divlje lepote
borove šume u noći pune jedva čujnih razgovora borova, kolibice nekako kao ćorave u jedno
oko, sa hrpom slame na podu, a pre svega — kovanog gvozdenog kutla ledene vode u kojoj je
plivala i drobila se zvezda, i još bajate krajke hleba namazane starim medom, tako gustim i
sitim da su se Ivanu Matvejiču i do dan-danas lepili prsti i sklapali kapci sećajući se kasne
večere na Oblogu.
Junačkim snom ugostio ih je Kalina i još nekakve ptice osobito zvonkog glasa poslao da
ih probude — šta su u poređenju sa njima praporci na luku koji spaja rude! Ali kad su ujutru
gosti izronili iz sna, kao iz ledene reke na samoj matici, nije ostalo ni traga kako od
čarobnjačkih priviđenja noći tako ni od svraba traženja blaga. Šumskog gospodara nije bilo u
kolibici sve njegovo carsko imanje moglo se videti: peškir od lanenog platna kraj vrata, ovčji
kožuh na čiviji, mali sulundar, sekira ispod klupe i ostale domaće sitnice nadojene mirisom
stare voštine. Pored toga gleđosani čanak meda svetleo se na stolu, a u sunčanom zraku
iznad njega vile su se tri pčele, koje su nekim čudom proletele kroz prozor zastrt paučinom.
Na vratima se crneo ugljenom nacrtani krst i to je bila prva domaća sitnica koja je u detinjim
očima pomračila romantičnu Kalininu slavu.
Ne gubeći iz vida šumsku kućicu, oni obiđoše bližu okolinu. Tu je bio čist proplanak sav
pokriven bleštavom prostirkom četinarskih iglica; nalazio se usred odabranih borova. Najviši
od njih — debeo dva ljudska hvata, rastao je baš iznad šindranog krova Kalininog staništa.
Sigurno je starac-bor zapamtio Fedosija; samo njegova kruna, otežala od bremena vekova i
podeljena na ostrvca, uzvisila se nad čitavim Pustošima. Vršnjaka mu nije bilo čak ni u tako
divovskoj borovoj šumi i jedino u njegovom korenu moglo bi se saouvati zlato koje je
Fedosije zatajio. Kalinin jednobojni mačak, rastom kao mlad ris, pratio je svaki Demitkin
lopovski pokret. On se pravio kao da tobože drema i žuto podne svetlelo je iz njegovih
škiljavih očiju — zelenih kao ogrozd.
Demitka jedva stiže da kaže Ivanu svoje sumnje kad odmah, kao da se uvredio, mačak
ode u žbunje pa onog časa, na veliko detinje čuđenje, izađe otud u obliku samog Kaline i još
sa kablom vode. Mirne pčele su se umiljavale oko njega: bio im je poznat i sladak od meda.
Kao da nije ništa bilo starac uđe u kuću po med, naseče hleba i luka i sede sa gostima za
trpezu u tremu.
— Evo i Marije Jelizarovne, žuri k nama — reče on za vevericu što je sletela kao kamen iz
plave hladovite visine. — Sedi, zverčice, i ne smetaj ljudima — i baci joj hleba kad se ona
namestila na najnižoj stepenici.
— A vi, slavni boljari, odakle li ste?
— Nismo ovdašnji, iz Krasnovršja smo — kaza Demitka, kao začaran, ne smećući oka sa
veverice.
— Aha! Odavno već nisam bio u Krasnovršju — otkako su Matveja ubili. On je kod mene
svraćao...
— To je moj tatica! — sav ozaren kaza Ivan, jer se tako uspostavljala direktna bliskost
između njih i šumskog cara, tako umiljatog i očigledno zato tako sporih pokreta što već nije
imao na koga da se srdi, niti pak kuda da se žuri u svom hiljadugodišnjem veku.
— Gle, kako se krajevi i počeci sretaju! Nisi se na oca umetnuo, majčin sine... —
osmehnu se Kalina vadeći pčelu upalu u med. — Znao sam Matveja još dok sam bio šumar,
znao sam ga. Bio je neko vreme u službi kod Sapegina pa su ga za snishodljivost prema
seljacima otpustili. A miran je bio... da rečeš ništa ni od ljudi ni od boga ne traži. Ovde su ga
kod mene i ranili — i pokaza glavom na krevet iza praga, pokriven krpom grubog platna. —
Povuldo ga, znači, iz Sibira u zavičaj, a ovde ga je i čekala sudbina. Da nije bilo žanđarmske
puške ne bi izašli nakraj sa Matvejem. A i ja sam zajedno sa njim nagrajisao. Kako ti Fikin
naleti na mene: »Znaš li ti, viče, šta ću od tebe napraviti, đavolska tikvo, kako ću te udesiti...
za ovakvo jatačenje ... daklem, skrivanje, a?!« A očetinama me stalno kao sabljom preseca.
Ali, slava tebi bože, brzo splasnu: okrpio me malo svojom rukom, i toga je bilo — zatim se
smiri, zabavi se medom. Dao mu bog zdravlja!
Fikin je bio starešina ispostave — strah i trepet, i u dečjoj svesti po svojoj moći — treći,
posle cara i Kaline.
— Je li te jako izbio? — pripita Demitka sa još neosetnim praktičnim interesovanjem.
— Pa, mlatnuo me jedno dvaput! Od njega isto tako traže da služi, a on ima ne kao ovo
ja, već punu vilicu zuba — ima se šta izbijati. Ne, ništa rđavo ne mogu reći, dobar, uljudan
gospodin.
Ivan je shvatao, da kad bi Kalina bio jedno stotinak godina mlađi on bi Fikina bacio iznad
nebesa pa da tresne na zemlju sa svim svojim ordenjem... Ali se potrošila legendarna
Kalinina snaga, zgrbila se leđa što su toliko vekova služila kao oslonac ruskom carstvu, i od
nekadanje smelosti o kojoj pesme pevaju, ostala je samo nemoćna staračka mudrost. I tada
prvi put Ivan sa bolom oseti nepoznato čuđenje puno sažaljenja prema Kalininom spomenu
bez mržnje.
— A ti čiji si, momčiću?
— Ja sam Zalatuhinov — odgovori Demitka, milujući Mariju Jelizarovnu, koja se tako
pripitomila da je već nešto njuškala u njegovom rukavu.
— Ta-ko, znači, sinko... — oteže starac; naslušao se već bio o krasnovršjanskom
bogatašu koji se osilio. — Sa džakom ideš — bićeš trgovac, sam ćeš proživeti vek: nevolja
ljude zbližava, a bogatstvo ih razjedinjuje. I poželećeš u starosti da namakneš gvozdeni
katanac na čitav svet... Ali ne boji se lopov reze, on će je od gladi pregristi — već strepi
domaćin. Evo šta ću ti reći, a ti upamti reč moju: kad nakupiš gomilu zlata, ti od nje noću
beži. Ona će početi da te traži, a ti se prićuti, presedi u žbunu, ne odazovi joj se. Ona će malo
vikati, poplakati i otići će da kod drugih podlaca ište za sebe života.
— A zašto, s parama je toplije! — osmehnu se Demitka.
— Na tuđem požaru uvek je toplije! — samo to kaza starac i sa ogorčenjem mahnu
glavom. — Ako, grej se, kad si i na suncu ozebao.
Tako se razotkrivalo da je Kalina sasvim običan. I ničeg tajnog u njemu nije bilo —
postojao je jedino carski vojnik, bez određenog roka službe, Kalina Gluhov, koji se po milosti
Sapeginovoj hranio od svojih dvadeset pčela u dupljama i vozio med na prodaju jedino u
Loškarjov, s one strane Pustoši. Tako se rušila bajka i kraj sveta, koji nije sasvim propao, ali
se odmakao dalje na zapad, i jedan od njih je tom prilikom osetio tugu prvog detinjskog
razočaranja, a drugi oslobođenje od prtila koje ga je vezivalo.
Demitka se to jutro nekako ispravi, kao da su ga najzad razvezali; kući se vraćao sa
ćarom. Nešto se koprcalo u njegovom džaku, greblo i grizlo, tražeći da ga puste na slobodu, a
on bi oštro drmnuo breme, i koprcanje bi zamrlo. Tako je Marija Jelizarovna platila suvišno
poverenje prema ljudima.
— Pokaži... — zamoli Ivan i dugo je kao krivac na dnu džaka razgledao brkatu, malo
zatupastu njuškicu s bisernim svetlim očima. — A kad si ti nju... uspeo?
 Pokazalo se da ju je Demitka, dok je starac vodio Ivana u uljanik da mu pokaže svoje
carstvo puno zujanja, zdipio, i sakrio u duplju kraj puta, privalivši na nju teški trupac od
prizemnog dela stabla.
— Dosta je, inače će pobeći — reče Demitka domaćinski vezujući džak.
— Kad bi je pustio ... nije lepo — poče Ivan oprez no i povuče džak iz sve snage.
— Mani se ludovanja — iskoristićemo je. Ti na život strože gledaj, srce ti je premnogo
žalostivo... — i stalno je lizao sveže ugrizotine na ruci. — Starac će dragu nabaviti, ne boj se.
— Grehota je — eto, živa je!
Demitka bez muke smače njegove ruke — prvi put primeni očigledno preimućstvo godina
i snage.
— Riba je takođe živa, pa je jedeš.
— I ribu je grehota ...
Uzgred, u povratku se pokazalo da su mališani juče uzalud celog dana lutali, jer pravim
putem do Kaline bilo je svega dva sata hoda, a kad se brže ide još i manje. Kao juče Ivan, sada
je Demitka, sa džačićem na leđima, koračao napred. Pri kraju puta kod njega je sazreo plan
šta da čini dalje i čim su ugleđali seoska dvorišta on pored Prekomočila skrenu prema
Sapeginovom domu. Tamo su kupovali sve štogod su donosile žene i mladići iz Krasnovršja i
drugih sela, čak i bukete poljskog cveća. Demitka nije sumnjao da će i veverica za nešto
vredeti u komplikovanom gospodskom gazdinstvu.
4.
Deca nađoše poznati prolaz u beloj kamenoj ogradi, presekoše zelenu aleju sa zapuštenim
ribnjakom na kraju i prečicom, kroz park, izbiše na zaravan pred terasom gusto obavijenom
divljom lozom. Stigli su očigledno u nevreme: u domu je bio gost, — lično veliki Knišov, a po
čemu je bio veliki, to zasad još niko na Jengi nije znao. Kočijašev dorat upregnut u laka kola
na feder, zastrta ćilimom, zobao je ovas, braneći se repom od obada. Ovog puta nije bilo
nikog da otera decu, kao da su se i čeljad i psi posakrivali od Ijutih sapeginskih gostiju.
Zbog davnine je iščilelo iz Ivanovog sećanja da li je bio prisutan Paška Letjagin, koga su
sreli uz put, ili su samo on i Demitka, dok se nisu potpuno ošamutili, sedeli na klupici ispod
terase, odakle se čuo zvuk posuđa i nejasan razgovor koji je tek kasnije, uz domišljanje,
shvatio. Tamo se obavljala obična pogodba — sa prevarama, iscrpljivanjem i lenjim
uzajamnim pretnjama, iako su obe strane iznurene žegom težile uspešnom okončanju stvari.
— A ti pričekaj, Sofija Bogdatajevna, daj i nama da reč progovorimo — govorio je
promukao glas, kao iz podruma. — Gledao sam ja tvoj deo šume, celo jutro smo špartali.
Koliko smo ja i ti izračunali, Titko?
— Pa, zavisi kako se uzme. Ako računamo blagonaklono, nakupiće se skoro jedno sedam
hiljada desetina — ravnodušno prokrklja drugi, verovatno kupčev trgovački pomoćnik. — Što
se mene tiče, ja se sa šumom ne bih petljao — džaba da mi je dadu... ali gazdina je stvar!
— Ta šta je vama, gospodo... — uzbudi se postarija žena, očigledno lično Sofija
Bogdatajevna. — Ja imam tapije na šumu — geometra sam najmila. Tamo samo borove šume
ima sigurno devet hiljada desetina, a preko Gorinjke je lipova parcela od dve hiljade.
— Malecna je tvoja desetina, Sofija Bogdatajevna... U Evropi je dve hiljade desetina —
cela kraljevina. I ne trčim ja za lipom ... lipu ću ti svu ostaviti, samo ću lub sa nje skinuti. A
što se tiče tapija?... Ama, ti samo reci i ja ću ti za deset rubalja nabaviti takvo uverenje da si ti
niko drugi do glavom general Skobeljev s brkovima, eto ti! — hazarderski reče prvi uz drobni
Titkov kikot. — Oprosti, domaćice, što ja ovako prosto, od sveg srca. Drži se, Titko, opet ona
nama podliva vodu... eh, lukava je! Nema oko čega da se prepiremo, može se još jednom
premeriti koracima. Prihvati se, Titko, sutra od zore ... Uzmi gospođicu sa sobom, prošetaj
se!
— Noge su moje — nisu kupljene — složi se pomoćnik i zevnu u znak apsolutne
nezainteresovanosti mogu se prošetati još jednom.
Domaćica opet poče:
— Dobro, pretpostavimo ... neka bude svega osam. Ipak, ja sam trenutno u novčanoj
krizi i htela bih da znam koliko ću dobiti u gotovu. Kad biste čak uzeli po sedamdeset kubnih
metara na desetinu ...
Ama odakle tamo sedamdeset, vaša uzvišenosti — zamoli Titko za milost i snishodljivost.
Neka bi bog dao da se i četrdeset napabirči.
— Ah, ah — stenjala je Knišovljeva žrtva kao ispod britve. — A gde vam je savest,
gospodo? Moraću onda da se obratim zakonu ...
— A zašto da ga, baćušku, bez potrebe budiš i uznemiravaš? Kad bismo mi na tebe
navalili s buzdovanima da te opljačkamo, to je druga stvar, ali mi ćemo lonako otići... šta si se
zalepio za mesto, Titko? Diži se, bukvane, zahvali za čast i doček ... Idemo!
Čuo se zvuk naglo pomaknutog nameštaja, reveransi i bespomoćno žensko uzdisanje.
— Ja vas molim, gospodo, da sednete još malo...
I da uđete u moj položaj. Nagomilale su mi se otplate, a interes u banci sasvim mi dušu vadi.
Osim toga, imam na vratu unuke i zeta — duševno bolesnog čoveka... da, tipičan duševni
bolesnik! — ponovi ona sa tako patničkim izrazom lica da bi sada od trgovaca bilo bezdušno
da ne podignu cenu. — Dajte da makar otprilike izračunamo. čak ako je, kako vi mislite ...
recimo osam hiljada desetina po četrdeset kubnih metara... neka bude po pet rubalja... Dobro
de, čak i po četiri i po na hvat. Izračunaj na papiru, Koko, koliko se dobija... i ne stipaj
Lenočku, sram te bilo — već si momak!
Nastade pauza, a zatim od uzbuđenja iskidan detinji glas objavi da treba isplatiti milion i
trista četrdeset hiljada, što je sa svoje strane pokazivalo da momak nije bio bogzna kako jak u
aritmetici.
— Dakle, eto ... — obeshrabrenim glasom kaza domaćica i dečacima je bilo jasno da su
gospođu pobedili.
— Tolike paretine, gospođo, postoje samo u zbirkama zadataka od Jevtuševskog —
grubo i rečito odseče glavni kupac. — Ti ne računaj svoj dobitak nego moju štetu. Ti imaš
tamo samo paljika više od dve hiljade desetina, a šta ću ja sa njima, do đavola... Sem da
potpaljujem samovar?
— Gospode bože, al ćemo se prepiti! — veselo se nasmeja pomoćnik.
— ... A još proplanci i sečine, i crv što je uništio... A meni gora treba, ja ne idem u
pečurke, treba pragove tesati da po njima ljudi putuju. I otvoreno da ti kažem, tamo prave
gore i nema.
— Eh, kad smo mi u Volinju, kod grofa Černišova hrast obarali — to je bila gora —
brzajući upade Titko. — Pogledaš u vrh, mamice, srce zamire! ... Kao da oca rođenog u koren
sečeš, a ovde ...
— Ćuti, Titko — prekide ga glavni. — šuma, šuma, a jesi li ti lično u toj šumi ikad bila,
Sofija Bogdatajevna? U Rusiji se sve za šumu računa — gde i kosa nema šta da zahvati. Nju,
tu rusku šumu, piterski činovnik u halatu šestarom po karti meri. A do revizije paljike i
močvari lopuhom zarastu... Svuda lomovi i granje, a inače —sve je bogu iza leđa. Hajd, dovezi
ga! Dok ga do balvana za kotrljanje odvuče čovek, brada će mu šinuti do pojasa, shvataš li?
— Gospode, ama šta ste obojica napali na jednu udovicu... — branila se koliko je mogla
domaćioa.
— Trpi, kad si nas već opila! Tvoja šuma je kradena: čuo sam za tvoju parnicu... i ja sam
lopov kad kradeno kupujem. I ne daj bože da crveni petao zapeva po Rusiji — na jednom
konopcu ćemo ja i ti, draga gospođo, visiti. Oboje mi, i ti i ja, sa britve med ližemo. Razumeš
li? Evo ti moj račun: po isplati zajma banci i naknade parničaru, vama četrdeset hiljada u
ruke ... i to čuvaj od zeta — propiće! Podmazivanje u gubemiji tvoje, moja je stvar — sekira.
Ostalih sto pedeset hiljada na Novu godinu. Misli se do sutra — inače otperjah na Don.
— Oh, bolje bi bilo da nisi tako darežljiv, Vasilije Kasjaniču... propašćemo! — podbode
ga Titko.
— Eh, nek ide s milim bogom: dečice mi je žao! A sad nalij, gospođo, i naredi da nam
isprže kajganu, inače omršasmo kod tebe.
Tako isprosiše za sekiru čuveni Oblog na Jengi...
Raskošna lepota spahijskog doma, koji se deci činio kao čarobni raj, pokazivala je znake
krajnjeg rasula; ukidanje kmetstva, koje je lišilo plemićki stalež besplatne radne snage,
primoralo je Sapegina da imanje založi u banku radi drugih, najnovijih, u to vreme modernih
poljoprivrednih poduhvata — trebalo je da ga oni usreće, ali ne usrećiše. I čim posmu, sve
krenu nizbrdo: uginu od epidemije marva dobre pasmine, propađoše staklene bašte sa
redovima kajsija posađenim uz zidove, kroz opali malter u uglu salona poče da proviruje
natrulo drvo. Samo je jorgovan, bujajući u proleće, širio opojnu aromu skoro nalik na metan
i, nastupajući na cvetnjake, mileći po stazama, prikrivao polurazrušeno plemićko gnezdo.
Stari upravnik Averjanič, oko i desna ruka pokojnog Sapegina, nije se treznio te tako imanje
pređe u ruke samoj Sofiji Bogdatajevnoj — koja je bila dovedena iz Pomeranije još kao
studentkinja — gospođi gojaznoj i bolešljivoj; ona je jedino umela da prebrojava srebrne
kašike i da zatvara kapke strahujući od zločinaca. Osnovno staričino bogatstvo sačinjavale su
prestarele i u ovom kraju nepotrebne šume; glasovi da će preko Loškarjova uskoro izgraditi
železnicu za Vologdu pružali su joj nadu za poslednju mogućnost da se izvuče iz škripca. Sam
bog joj je, sažalivši se na njenu udovičku nevolju, uputio Knišova, mada pijanog.
Pogodbu je trebalo okvasiti, ali pošto su se za stolom nalazili samo žene i deca, a Titko
nije smeo da pije jer je bio na dužnosti, gost je nazdravljao sam za sve redom i uskoro je
dospeo do takvog stanja da je bdlo neodložno ili njega izneti u senaru ili da ostali beže na
svež vazduh. Tada svi Sapegini i izađoše na drvene stepenice sa kaskadama procvetale divlje
loze po nakrivljenoj ogradi.
Prvo je koračala ogromna starica, u ljuhičastoj suknji od listera, sa crvenim pegama po
bolešljivom licu potamnelom kao zemlja. U stvari, ona je sama živela u spahijskom domu, —
i samo za vreme letnjeg raspusta dolazila je k njoj u goste kći sa sinovima iz nesrećnog braka.
To su i bila ona dva mališana sa modrim podočnjacima, uredna, ošišana, u gimnazijskim
bluzama od prtenog platna. Seća se, stariji je rasejano, iz radoznalosti naticao žutog obada na
slamku, a mlađi žvakao travku. »Ovi ga ne žive« — malo sa visine podsmehnu im se Demitka.
Glavnoj gospođi nije se svidelo prisustvo tuđinaca u taj čas, pa makar to bila i deca; ona
se mrzovoljno raspita kod sluškinje, koja se tu zadesila, da li je viđala gde Averjaniča, ali ne,
Averjanič još nije isplivao, jer se, kako ona to kaza, nalokao još sinoć.
— A šta to imate, draga momčadi? — upita gazdarica izdaleka.
— Evo, veverica... — proslovi Demitka i smače kapu što odmah odobrovolji staru
gospođu prema njemu.
— A ti? — okrenu se ona Ivanu.
— Mi smo zajedno — odgovori Paška Letjagin, koji se priključio putem i, znači, takođe
učestvovao u prodaji Marije Jelizarovne.
Petoro Sapeginovih, bez služavke, odmah se okupiše oko prodavaca — peta je bila
devojčica od jedno pet godina, u svakodnevnoj izbledeloj haljinici ružičaste boje, sa za Ivana
neshvatljivim obojenim kružićima i crticama po licu. Neko od dečaka maskirao ju je detinjim
akvarelom kao Indijanca — mala se zvala Lenočka. Ona je takođe želela da pogleda šumsko
zvere, ali su svi njeni pokušaji bili uzaludni, dok se nije setila da se kao mehurić provuče
između nogu starijeg gimnaziste. Ovaj je dosta zvonko čvoknu u zatiljak među kikice i ona se
pokorno odmače nazad, na mali teren za kroket — očigledno navikla na podređen položaj u
kući.
— Pokažite, deco, vašu vevericu! — naredi pomlađa gospođa sa tužnim i tako dugim
nosom, da pre nego što mu čovek dogleda kraj trebalo bi se vratiti da se seti početka.
Hrabro, iako malo prižmurivši, Demitka gurnu ruku u džak i izvuče Mariju Jelizarovnu
držeći je za vratić. Ona se nije opirala još ne znajući da ovde obično miluju do smrti, a zatim
sahranjuju na malenom groblju pored ranijih Ijubimaca mališana Sapeginih. Demitka ju je
držao čvrsto i pomalo stezao, ali ne zato da joj se osveti što ga je izujedala, već da bi je
gospodičići što pre požalili i poželeli da je sirotu izbave muka. Tada svi uzeše moliti Demitku
da je ne muči i dvoboj među nejednakima po snazi potraja dotle dok se slabiji ne predadoše.
Majka dozvoli sinovima da potroše sve što imaju u svojoj malenoj kasi i dodade na
nemačkom da se uče na ovom primeru kako se vodi trgovina sa seljacima.
— Šta košta? — sladunjavim glasom upita mlađi sav blažen, gledajući na umireni crni
grumičak opuštenog repa.
Tada stariji baci u vazduh obada, koji odlete sa svojim tovarom, i poslovno odstrani
brata:
— A, recite, vredi li ta vaša veverica? — priđe on držeći ruku na pređici od remnika.
— Najljuća što može biti, prve sorte, jedva sam je sa drveta otkinuo. Šta mi je samo krvi
isteklo: zaista, muka ti je živa sa njom — i pokaza slobodnu, izgrebanu ruku da bi podigao
cenu robi.
— Znači, ona ujeda? — malo se izmakavši upita mlađi.
— I ne pada joj na pamet. To sam se ja sam o nju iskrvavio — i laž dobro dođe, jer je
opasnost mogla da odbije kupce. — Ona ti je veoma mirna; mi je zovemo Marija Jelizarovna.
Među stanovnicima gospodskog doma poče prepirka gde da smeste vevericu; baka
posavetova da je stave u kavez štiglica, koji je sinoć uginuo, a mlado pokolenje je nameravalo
da vevericu drži na tankoj i sasvim neprimetnoj žici oko grla, da je ne lišava slobode.
— A možemo li je kupati sapunom? kratko se zainteresova mlađi, dok su drugi
nastavljali prepirku.
— Sapunom? — sa izgledom znaka zamisli se Demitka. — Može i sapunom. Ama ona i u
buretu živi, ako se hrani. Osim krastavaca sve ostalo ždere... glavno je: ne treba joj davati
kosti da se ne udavi.
Tad Ivanu postade, ako ne odvratno, ono nekako nelagodno... Prvo mu pažnju privuče
Titko, u otrcanom dugom kaputu na struk, koji izmile napolje da ne bi smradom mahorke
poganio gospodski dom. Beše to suvonjav stari lupež, upalog lica i do te mere isturenih
usana, da je bivalo neshvatljivo kako su mogle biti tako porazno prćaste. On je šetkao po
terasi, zlurado kopkajući noktom boju koja je opadala... I odjednom, neka nepoznata sila
odvede Ivana Lenočki koju su svi ostavili. Sedeći na terenu za kroket, ona se radosno
naslađivala šačicom bobica zelene zove iz svoga krila.
Ivan razborito klimnu glavom:
— Nemoj to da jedeš, od toga se umire... u žuti pesak će te smestiti — i oduzevši joj
bobice pobaca ih u žbunje. — Ko te je to, nesrećnicu, tako išarao?
— Brace... — kratko je odgovarala mala.
— Idi, operi... ne valja — posavetova Ivan i oseti u njoj srodnu dušu. — A šta najviše voliš
na svetu?... Kaži, ja ću ti nabaviti.
— Tičicu, — osmehnu se devojčica gleđajući Ivana u samu dušu.
I samo zbog toga plavog pogleđa, zbog tananog, još neshvaćenog bola detinjeg
samoosećanja, za sav život je zavoleo tu mirnu brljivku kao i Kalinu Gluhova sa njegovim
malim izvorom.
— Ja ću ti onda sovu doneti... Znam jedno gnezdo. Samo nju treba hraniti miševima...
Dakle, hoćeš li ih naloviti! Ja ću ti onako, bez para, doneti — dodade on malo grubkn tonom
da ne bi unizio muško dostojanstvo. — Ti se izmoli sutra u ovo vreme i dođi kod ribnjaka ...
Hoćeš li doći?
Sova je bila odličnih osobina, sa kandžama, još mlada, ali već strašna; kroz kao kožuh
ogromno, sivo perje sa belim pegama moglo se opipati vrapčije telašce. Ivan je pričekao kod
ribnjaka do noći, ugazio je travu po celoj stazi, ali žena ne dođe na sastanak. On je održan tek
posle sedamnaest godina.
Otada Demitka postade dvorski liferant gospodičića. Za njih je mamcem lovio ptice i
pomoću vodopoja granjem je zagrađivao potoke i pokrivao maleno ogledalo vode komadom
ribarske mreže. Zarobljenicama je bilo potrebno hrane, a on je odmalena naučio da se koristi
mirnoćom nesrećnih, i obarao je na mesta gde ptice sleću mravinjake iz kojih su mu vredni
mravi sami donosili na rašireno platno žućkasta, najkrupnija jaja. Vrapce i zebe prodavao je
kao slavuje, stičući u praksi veštinu trgovačkog varanja koja mu je pomagala da uzima četiri
puta više no što je to tražio laki posao lova. Naočigled ganutih gimnazijalaca, sav oblepljen
pijavicama, Demitka je vadio karaše iz mulja sapeginskog ribnjaka i nikad robu nije davao na
kredit; kad kupci nisu imali gotovine primao je na ime zaloga sve — od čeličnih pera do
novčića iz krišom razgrabljene dedove numizmatičke zbirke. Iako nisu bili u opticaju u
krčmama carevine, Zalatuhin je sa odobravanjem gledao kako njegovom sinčiću niče prvi
kulački zub. U tom susretu dvaju suparničkih staleža obe strane su mrzele jedna drugu, ali
Demitka je bio jači i na oholu uobraženost slabunjavih gospođičića, uvek zamotanih grla,
odgovarao je skrivenim seljačkim prezrenjem.
Skoro čitav ostatak leta Ivan provede kod Kaline. Majka je odvikla da ga zove na večeru.
Njihov dan je počinjao u svitanje, kada se prvi zrak, zajedno sa ptičjim dozivanjima, kroz
izmaglicu cedio u plavkasti sumrak šume. Starac i mališan obilazili su nečujno svoju veliku
đržavu opažajući novosti: kako živi gospodin jazavac u svojoj humčici i šta rade sestre
nesrećne Marije Jelizarovne; — vekovna prostirka četine upijala je šum njihovih koraka.
Obično se maršruta ponavljala, ali u šumi, kao i u dobroj knjizi, uvek će se naći
nepročitana strana. Kalina je putem učio svoga pitomca da po rosi poznaje kakvo će vreme
biti, a rod u poljirna po korenu šumskih trava — i ostaloj tajnoj pismenosti šume u koju se
sakupilo hiljadugodišnje narodno iskustvo.
Pohod bi se završavao na visokoj obali Jenge; bio je tamo jedan dragi greben, obrastao
mačjom šapom. Daleko dole u plitko razlivenoj vodi bleskali su plićaci i prevlake. Mali
remorker vukao je na zimovnik čitavu porodicu šarenih šlepova i kobac je lebdeo sa
odbleskom zalaska na krilu. Bajka se završavala; dolazila je jesen — sve je golije bivalo
unaokolo.
Starac je davno prekoračio granicu iza koje se već briše razlika u godinama. To je bilo
ćutljivo prijateljstvo starog i malog bez bojazni od rastanka, ali i bez lažnog obostranog
laskanja. Jedan se pomireno opraštao sa svim što je drugi primao u svoje ruke. O sebi je
Kalina pričao škrto, ali se mogla shvatiti između reči da je čašu svog života ispio bez mrštenja
i bilo bi sasvim prijatno da nije ono malo taloga tucanog stakla na dnu. U tim pričama
nestajao je Kalina iz bajki i nastajao mili, dvostruko draži čovek.
— Znači, ti, dedice, nisi svetac?... Znači i ti ćeš umreti, je li? — razočarano je pitao Ivan.
Ovaj se smejao i oproštajnim pogleđom obuhvatao šume preko Jenge, oblivene bojom
razvodnjenog crvenog vina, i dalje nov peščani nasip — čija je namena još bila nepoznata — i
na horizontu gradić Loškarjov, koji je na petnaest vrsta bleskao svojim prozorima kao da su
od srebra. Kalina je rado objasnio prijatelju svoju veru; ona je kasnije postala i vera Ivana
Matvejiča. I kad bi se njegove reči ugladile po knjiškom uzoru, ispalo bi da nema boga na
zemlji, već samo pijanstvo života koje nikad ne splašnjava, radost svetlog razuma i još žuta
raka pride — da se prebrodi u još savršenije vrednosti sveopšteg postojanja... Kao uvek,
starac je pleo kotaricu, a mališan je ležao na travi i gledao u nebo na mirni, razmaknuti klin
ždralova koji su odletali sa svojim vođom — malo otkinutom tačkom napred. Detinjoj pameti
teško je bilo da shvati Kalininu mudrost, ali njen plavi odblesak Ivan je poneo sa sobom u
život i čak pokušao da je po sećanju rekonstruiše u jednoj petrogradskoj diskusiji o ličnoj
besmrtnosti.
Isto toliku obaveštenost pokazivao je Kalina i u pitanjima o nečistoj sili. Za vreme
dugotrajnog, slobodnog prestoničkog života on je sa tačnošću utvrdio da ima dvojakih
đavola, i samo su sitni, koji se sretaju na nižim službenim mestima, obeleženi smradom i
bubuljicama krajnje neuglednosti. A viši, teško dostupni opštenarodnom pogledu, često se
odlikuju čak izvanredno prijatnom spoljašnjošću, stanuju u okićenim dvorcima odakle i
uzimaju danak od pravoslavnih: masna jela, regrute za bojeve, devojke za zabavu, dadilje za
podizanje još neojačalih đavolaka. Dakle, i ne prepoznaju se oni po .repovima, niti po
sumpornom dimu, kad dišu, već, kao po pravilu, po nasilju koje čine običnim ljudima...
Svršiće se sve to strašnim sudom koji će osloboditi trudbenike, a zao duh će nestati zauvek.
Na lakoverno Ivanovo pitanje, pomaže li sveta vodica od nečiste sile, starac je odgovarao da i
to dobro đeluje, ako je spustiš podubije i malo pridržiš za perčin.
— Eh, kad bih video njenu silu! — uzđahnu Ivan slušajući zapljuskivanje jesenje reke
dole na plićaku.
— Pričekaj, mali, nagledaćeš je se!
Mališan se upoznao sa njom još iste zime.
Najkrupnija šumska seča na Oblogu bila je organizovana sa knišovskim zamahom. Mesec
dana pre početka Titko je obigrao sva obližnja naselja — i starci su dobili po čašicu. Uprava
železnica gonila je liferanta da požuri. Te jeseni prtina se probi rano, i jednog jutra, odmah
po Mitrovdanu, u rasvit, hiljade saonica sa svih strana krenuše prema Oblogu. Posle sinoćnje
pijanke seljaci su vozili mamurni, opuštenih kajasa; svakom je bučalo u glavi i bleskala sekira
za pojasom. Mutno sunce rađalo se nad borovom šumom kad su na sneg pali prvi vitki
vrhovi. Još se ne prilagodiv radu, goroseče su pušile i muvale se bez posla, posmatrajući kako
marljiviji završavaju oniske kolibice i ostalo potrebno za seču šume.
— Šta ste se ućutali, đavoli... Zašto, detlići, ne kuckate? — žurio je i pretio, molio i davao
podstreka sasvim promukli Titko, tako živahan da se učetvorostručavao u očima. — Kad
gara2 prođe, zadovoljiće vas platnom... eh, što ćemo da se proveselimo, dečice!
Hajd, navalite, rođeni...— i još jednom im je pokvasio grla rakijom, da rasteraju mamurluk.
Ovde je, kao kod paljevine, trebalo staviti samo malo vatre — dalje je sve išlo samo od
sebe, a Zalatuhin, pošto je prodao sve do zadnje kapi, bez prestanka je slao u Loškarjov za
popunu.
— Ala me u mozak čvoknula, kao iz puške... — govorio bi poneki, navlačeći rukavice ili
gladeći bradu posle čaše. — Ama, gde li je naš čupavko?
Sa drugom zorom grunu čelični pljusak po Oblogu, prizemni pljusak hiljadu složnih
sekira. Iskidana huka zaječa po okolini i kao nad svakim bojištem, izvi se i zagrakta cma
ptica. Čitava dva dana borovi su stajali nepobedivo kao da je svake noći sveža smena dolazila
namesto palih; pri kraju trećeg, kad se artelj useče u čestar, Oblog zadrhta i primetno se
povuče: rad pođe sporije. Oborenu gom su na licu mesta pretvarali u otesane železničke
pragove ili u potpome direke za mdnike i, prosto, u cepanice... Zatim su ih vozili nekud u
sivoplavu, smrzlom maglom zastrtu daljinu u kojoj su se nekad u ovo vreme vučad učila da
zavijaju, a sada se, ako se samo uvu ne čini, kroz tišinu već probijao zvižduk lokomotive... Bor
seku do marta dok je tvrd put za saone, i Knišov se žurio da bi se u maju prihvatio lipe,
odmah posle mezgranja.
Zbog žeđi za novinom, koja je svojstvena deci, mališan sa velikom radoznalošću primi
vest o propasti Obloga. Kao i sve u šumi, sigurno, tamo je spavao i njegov prijatelj, ali činilo
se neverovatno da čak i takva nevolja može probuditi Kalinu iz njegovog zimskog sna.
Odjednom, na Božić, strašna tuga povuče Ivana starcu. Svečera steže mraz; carovala je
praznična živost na putu zasejanom drvenom korom i rukovetima sena. U susret su se otegla
kola sa građom — pevao je pod saonicama kolovoz uglačan kao staklo. Na pola puta Ivana
primi Paškin očuh koji se vraćao sa praznim kolima. Konjić se desio hitar — začas su stigli.
Oblog se ukaza kao grafitom nacrtan na poluprozračnom pausovom papiru. Dalje Ivan krenu

2 Tako se u narodu naziva železnica. (Prim. prev.)

pešice.
Prijatno je mirisalo na smolu i dim od četine sa sečine, gde su zamahivali sekirama, vikali
na konje, igrali od studeni, rastavljali polugama zakačene trupce i palili naramke granja na
ogromnim tihim ognjištima. U jutarnjem sumraku tajanstveno i rumenkasto sijala je šuma
pokrivena injem. Po njoj su neprestano igrale senke, kad je sa laganim izdisanjem padalo
drveće. I već su nosili jednog bradonju koga je Oblog ošinuo, braneći se navikama zvera
oslepelog od bola.
Kao da su ga gurnuli u rame, dečak krenu ulevo, gde je iza šumskog ispusta galamio drugi
isto ovakav tabor. široka proseka utekla do udolice, sa metlicama šikare što ponegde štrči,
pokaza se pred zbunjenim dečakom. On nije mogao da pozna Oblog, a visoki bor, koji je u
nebo razbacao snežne čuperke, poznade samo po Kalininoj krovinjari što se pod njim crnela.
Okolo se zgomilao svet. Da ne zakasni na nešto glavno, dečak jurnu prečicom preko sečine i
dugo nije mogao da se probije kroz obruč laktova odraslih ljudi.
— Ej, kuda te đavo nosi, derište? — pitao ga je neko odozgo.
— Hoću dedici... — molećivo odgovori Ivan. I propuštali su ga.
Na ugaženom, crnom snegu zgomilale se goroseče. Pokunjeno i nepoverljivo gledale su
Kalinu, kao šumsko čudo, koji je sa kožuhom na ramenima sedeo na svežem panju kraj svoje
nezagrejane kolibice širom otvorenih vrata; bakarna svetlost njegovog poslednjeg sunca
ogledala mu se na ćelavoj glavi.
Očigledno, to je bila oproštajna beseda, pa ipak nije samo ona privukla ovamo goroseče.
U kućici se potkrepljivao medom i pečurkama iz Kalinine turšije lično Knišov, koji je došao
da zavede red na Jengi. Svi su želeli da vide poznatog preduzimača, koji je, kako se priča,
posekao pola miliona desetina i skinuo zeleno ruho sa tri velike ruske reke.
— Eto tako, dobra moja dečice, nerazumna... — govorio je Kalina tiho i ujednačeno, kao
da čita iz knjige. — Ja o tome i zborim, da će ozepsti zemlja bez zelene bunde i zdravlje će joj
se silno pogoršati. Ići će krava po sedam vrsta za travku, a pre bi se sa aršina napasla. I biće
vam leto bez oblaka, a zima bez snegova... i prokleće ljudi svoje sunce! i poželeće da se u
kupatilu brezovom grančicom lupkaju, — a neće je biti. I doći će vreme da pričate kako se
nekad na panjevima čovek mogao ispružiti koliko je dug, a unuci vam neće verovati. I kad
oborite rusku šumu do zadnjeg drveta onda ćete, rođeni, krenuti za hlebom u tuđinu!
Očima obnevidelim od suza on obuhvati oguljenu širinu pred sobom, najbliži kraj
osuđene šume, seIjačka lica i Ivana, ali već ne poznade svoga mladog prijatelja. Ona ista zla
sila što mu je redom otela zube, radost, ruse kovrdže, došla je sada po dušu. I opet, na veliko
Ivanovo ogorčenje, nisu u njegovim rečima odjekivali gnev niti optužba, već samo sažaljenje
prema onima koji ostaju živi.
— Sad nema druge! — tako na rastanku odgovori jedan od onih kojima se Kalina obraćao.
— Što se jednom počne mora se završiti.
I tada Ivan vide Knišova na vratima Kalinine kućice u pratnji stalne svite. Bio je to lepo
građen gospodin, u kaputu na struk od glatkog plavog sukna, još mlad, čak u punoj muškoj
snazi, ali već podbuo, vodnjikavih, izbledelih i malo izbuljenih očiju, po čemu se poznaju
strasni »protivnici« pića, sa bradicom udešenom po modi svoga staleža — skoro junak iz
narodnih pesama da nije bilo vehkih ušiju, nalik na drške koje na gvozdenim maljevima
zavaruju radi udobnosti pri rukovanju. Izađe on upadljivo nakresan i slušaše kraj Kalininog
govora, skidajući prstom voštinu sa zuba. S leve i desne strane stajali su mu kratkonogi Titko
sav nagnut napred, sa dugačkim, niza se opuštenim, rukama i visoki, iscrpeni, kao da sam
sebe jede, Zalatuhin, sitne glave na dugoj šiji i svrdlastog pogleda plehanih nemirnih očiju —
već na nizbrdici života iako je još uvek imao više sedine nego ćele. U znak pokoravanja
nesumnjivoj snazi, stajao je gologlav i svoju tešku kapu sa visokim gornjim delom držao u
malo u stranu ispruženoj ruci... Uzgred budi rečeno, on je od samog početka i zajedno sa
sinovima prišao proslavljenom majstoru za šumske dobiti, ne toliko zbog zarade, koliko radi
samoobrazovanja na trgovačkom poprištu. Obojica, Titko i Zalatuhin — majmun i jastre’o,
gotovi su bili da polete na izvršenje svakog gazdinog naređenja.
— Mani, deđa, ne drobi... ne nariči za Rusijom pre vremena. I metni kapu, smrznućeš
se, đavole — uzdržljivo se podsmehnu Knišov, gipko se spuštajući niza stepenice, i svi se u
mislima pokolebaše: može li zaista doći takvo vreme da se sa čitave ruske zemlje neće moći
nabrati brezova metlica. — Gle kako je zaintačio da kuka, bože oprosti, a sam bi, po svoj
prilici, još i te kako poživeo ... a?
— Oh, dečice — prostodušno se pokaja Kalina — gotov sam da kraj mora pesak brojim
samo ako bi malo dodatka dali! Evo, kao da sam hiljadu godina živ, noge me već ne drže, a
sviđa mi se on... život!
 — A što da ne živiš? — pokroviteljski upade Zalatuhin. — Kad možeš sam da, sediš i još
ljude da plašiš — znači, nisi nam ti još star.
— Pa i jesam ja mlad, ali su me godine pritisle.
— Dakle, živi: hiljadu si proživeo, načni drugu... je li tako? — ubaci Knišov u
razmaknutu gomilu uz huku odobravanja goroseča. — Dede, Titko, posluži ga!
U spretnim pomoćnikovim rukama odmah se pojavi pljosnata srebrna čutura. On nali
punu kao oko, i Kalina samo mahnu glavom prepoznajući dragu, i svi dahnuše sa olakšanjem
što eto i moćni ljudi, da kažemo, a nisu uvređili starca. Pošto započe šegu, Knišov ućuta, a
dalji razgovor su naizmenično vodili njegovi pomagači.
— Biće da si za hiljadu godina dosta doživeo?
— Nema broja, dragi, svega je bilo. Vi’š, ja sam služio u kirasirskom puku carske garde
... konji vrani pod crnim sedlom, saltanet na kacigama: uniforma je dobra sledovala... A opet
uvek trubači na čelu! Da, da, kažem vam u kirasirima... a docnije su nas, godinu pre
oslobođenja seljaka, preveli u dragune.
— A jesi li ratovao?
— I toga je bilo; na Krimu je poda mnom đule konja ubilo. Uh, kako sam u mladosti bio
hrabar, bio sam u esltadronu prvi pevač.
— Gle ti! Jesi li to u ratu oćopavio?
— Ne, to je posle... konj se poda mnom uplašio, a noga ostala u stremenu: balijeru smo
pred samim gospodarem preskakali. Uostalom, njega na patretima netačno slikaju: on je bio
više riđ i sa brcima do uva.
Nenaviknut, Kalina se brzo opi i Ivanu se srce dvostruko steže od žalosti.
— I još nešto da vam o šumi kažem, dečice...
— O šumi ti posle slaži! — prekide ga Titko. — Ti o glavnijem pričaj. U Petrogradu, vele,
kuvaricama nisi praštao? Prestoničke ženice su, verujem, kaćiperke, a? — produži on veselim
glasom, da bi zadobio simpatije ovih igolaća, najmljenih za četvrt rublje na dan.
— A šta da dremaš sa njima? — odgovarao je za Kalinu Zalatuhin uz neveseli, nesložni
smeh seljaka. — Zna se, veseli se, i hvataj gde treba...
— Zaboravio sam već, godine su mnoge... više sam o braći mislio — branio se Kalina. —
Svi su pomrli, dok sam ja tamo u Piteru careve balijere preskakao.
— Biće neka boleština?
— Ama, jeli su kravljak ili, po naški, gladiš. Tucali i jeli. Izgleda, prejeli se.
— Eto do čega dovodi gurmanstvo — lupi glupo Titko, te sve potamne naokolo i samo se
sunce sakri od stida.
Očima punim suza, Ivan je gledao u sneg pred sobom: dolazio je kraj njegovom Oblogu.
Istina, dobra polovina još je stajala netaknuta te su do kasno u proleće prevozili na tu stranu
sve što treba za seču, ali u dečakovoj svesti borova šuma prestala je da živi onog časa kad je
pao onaj moćni starac-bor, koji je držao hlad iznad Kalininog krova. Bilo ga je nemoguće
ostaviti: prilikom prve mećave on bi u padu spljeskao šumsku kućicu kao truo Iešnik.
— Nu, de, razmaknite se malo, pravoslavci — bezbojnim glasom reče Knišov silazeći niz
stepenice. — Da se i ja trunak ugrejem!
Neočekivano, on zbaci sa sebe kaput i ostade u kao pena beloj, vezenoj rubaški, opasanoj
srebrom okovanim kavkaskim remenom. Desetina ruku mu pruži naoštrene, zubate pile; on
uze od najbližeg sekiru, vagnu je u ruci zadovoljan, radi probe dotače noktom sečivo, a ono
zazvoni kao struna, opljunu dlanove da držalo ne klizi, zatim ugazi sneg koji mu je smetao —
i oslušnuvši visinski šumor drveća, polako, kao na gubilištu, od glave do pete odmeri svoju
žrtvu. Bio je nečuveno dobar, stari otac Obloga, u svojoj drevnoj lepoti — prav kao strela, bez
ikakve mane; kao rumeni san sneg je počivao na njegovim otežalim granama. Zasad još ne iz
sve snage Knišov zamahnu i otežući, kao da draži, udari u samo podnožje po smolavom
otoku pri dnu, gde je u vidu žila korena puzao uz stablo, a mali Ivan samo što ne viknu od
čuđenja kako mu krv ne poprska ruke!
— Evo kako ga treba — poučno proslovi Zalatuhin. — Učite se!
U početku je sekira odskakala od promrzle beljike, ali odjednom gvožđe se razbesne i
vazduhom često poče da vrca sitno iverje koštane boje. Odmah, bez ijednog promašaja,
Knišov napravi uski, precizni usek i sada je bila potrebna naročita veština da sekira ne
zapada u drvo. S početka su zvonki udari postajali gluvlji naporedo sa udubljivanjem u telo, i
nalik na detlićevo kucanje odjekivali okolinom. Sve se utiša naokolo — čak i šuma. Zasad
ništa nije moglo razbiti zimski starčev san ... ali gle, vetrić smrti pomače njegovu četinu i
rumena snežna prašina poprska oznojena Knišovljeva pleća. Ivan nije smeo da podigne
glavu, samo je krajičkom suznog oka video kako poskakuje i lupka srebrna futrolica na kraju
Knišovljevog remnika.
Zato su ostali pažljivo posmatrali kako se razmrdavao uležani trgovac. Po svemu se videlo
da je on to dobro umeo, ali samo je to i umeo na ovom svetu. U suštini, dešavala se obična
stvar, ali je čak i goroseče toga trenutka pritiskalo osećanje krivice, kao da prisustvuju nekom
veoma grešnom i pored toga razmetljivom nestašluku, prostije rečeno — ubistvu. Iako je
Benišov udarao bez predaha, svi su shvatali da on malo odugovlači svoje zadovoljstvo, a to
prosti ljudi nikad ne opraštaju pravim dželatima ... Da bi dovršio stvar, on se premesti na
drugu stranu: do kraja je ostajao udarac — dva. Niko nije čuo poslednji udar. Knišov baci
sekiru i odmače se u stranu; pušio se kao u svlačionici kupatila. Zalatuhin stiže i ćutke ga
ogmu kaputom, a Titko opet otvori onu pljosnatu srebrnu nepresušnu čuturu. Bor je stojao
kao i ranije sav u svetlosti mraza. Još nije znao da je već umro. Još se ništa nije promenilo,
ali se goroseče povukoše nazad.
— Krenuo je... — šapatom reče neko iznad Ivanove glave.
Svima je postalo jasno da je i Knišov nekad zarađivao zalogaj sekirom i sad je zanimljivo
bilo proveriti stepen njegovog majstorstva: skliznuvši sa panja pri padu, bor je kao iz topa
mogao zbrisati Kalininu ljuštum. Jedva primetan pakret niče u granju, nešto je krcnulo dole i
izazvalo sitni drhtaj u vrhu. Bor se naže i svi uzdahnuše sa olakšanjem; dmgi zasek bio je
malo iznad početnog — drvo je išlo na slobođnu stranu, opimći se o budući presek panja. I
odjednom čitava bura zahuča u probuđenoj kruni, lomila je grane, oduvavala sneg — smetovi
su sipali na zemlju prestižući njen pad... Nema ničeg sporijeg na svetu od padanja posečenog
drveta u čijoj su te senci posećivali nemimi snovi detinjstva.
Ne dočekavši kraj, Ivan ode da proluta po ogoljenoj širini. Kad ga prođe nastup očajanja,
on se vrati; Kaline nigde nije bilo, narod se razišao, samo je jedan dokoni starac, radi priče
unucima, merio oboreno čudovište koje mu je debljinom preseka dosezalo do kape, i osim
njega — sada ogrnut skupocenom bundom — Knišov je u tremu pušio cigaretu. Neshvatljivo
je i nakon toliko minulih godina, otkuda tihom seljačkom dečaku tolika jarost... ali treba
dopustiti jedno, radi razumevanja svega što sledi: pošto odredi čoveku da
fouđe oruđe određenog cilja, priroda ga odmalena vodi od događaja do događaja, koji su tako
sračunato izabrani da u njemu vaspitaju umešnost i volju za ostvarenje toga cilja. Može se još
nagađati kakvim se čudom obrela kod Ivana Paškina praćka, ali ko mu je u jeku zime tutnuo
u šaku kamen o tome neka promisle savesni mudraci.
Knišov beše odbiq prvi dim kad ga u obraz zviznu Ivanov dar. Stvori se zabuna, planu
odvratna psovka, ali i Ivan po nadahnuću takođe viknu reč, koja kasnije odjeknu po čitavoj
Jengi... i opet se ne zna ko mu je došapnuo za strašnu Knišovljevu bolest. Titko stiže prvi i
nasrnu na drznika koji vređa; dečak po snežnoj površici jurnu prema šumi. Mladome je bilo
lakše preskakati hrpe drveta, ali na jednoj od njih mu se izu valjenka i on u skoku raseče
nogu o granu zavejanu snegom. Već nije bilo među njima više od desetak koraka i profesor
Vihrov bi išao dok je živ otkinutog uva da se tu ne desi spasonosna breza ukoso porasla.
Dečak se iz trka pope do račve i sedeo je tamo kao u sedlu, iskeženih zuba, strašan u svojoj
nedetinjoj ozlojeđenosti, a Titko se dole šetkao, lizao sneg sa dlana, pretio prstom dok u
čitavoj svojoj opremi ne stiže lično Knišov.
— Silazi, vuče — muklo reče veliki, jedva dišući.
— Truli gospodini — ponavljao je mali, kao da je znao da za Knišova, koji se ponosio
svojim zdravljem i plebejskim poreklom, nema uvredljivijeg naziva.
— Drvo ću poseći i uhvatiću te... Silazi.
— Odlazi... truli gospodine — i sav je drhtao.
Tu se umeša Titko.
— Pričuvaji ga, Vasilije Kasjaniču... Sad ćemo mi njega, klicu otrovnu, motkom odande
svaliti!
Knišov je škiljavo gleđao dečaka, njegove oči, što sevahu ispod poderane ušanke, boso,
krvlju obliveno i malo pomodrelo stopalo. Nešto se promeni u njegovim namerama: teško da
je požaho dečaka u ritama, već se zađivio što je za čitavo vreme njegove desetogodišnje
zločinačke delatnosti samo ovo seljačko momče, jedino u čitavoj Rusiji, sa pesnicama ustalo
u odbranu ruskih šuma.
— Gubi se odavde, budalo! — naredi Knišov Titku. — Pričekaj ... prvo da mu valjenku
nađeš ... — i dodade lenjo glasom koji nije ostavljao mesta ni trunki sumnje: — ako ga prstom
takneš, ubiću te!
Otada dečak više nijednom nije bio kod Kaline, samo zato što se detinjstvo uvek nesvesno
kloni jada i smrti, prosto bojeći se da pogleda na ruševine bajke razbijene u paramparčad.
Rana je pomalo zarastala; jednom za vreme časa na Petrogradskom šumarskom institutu
pade mu na pamet to da se nije umešala sudbina Kaline Gluhova, on se, sigurno, ne bi ni
setio Obloga koji je tada padao pod sekirom. U čitavom svetu progres se u početku peo po
drvenim stepenicama, i dok je Ivan Matvejič učio, desetine takvih Obloga nestale su na
njegove oči, ne ostavljajući iza sebe potomstva makar i deset puta manje po površini. U to
vreme Kalinin lik čak se malo i zamaglio, da bi se mnogo kasnije, kroz prvu knjigu Ivana
Vihrova, uzneo do junačke besmrtnosti.
6.
Osim Ivana, koji zbog očeve smrti nije bio obučio mesne zanate, u njihovoj porodici
radnika nije bilo, te ovamo nisu ni pale Knišovljeve dvadesetpetokopejke. Kako se mučila da
mučila, Agafja nije išla krčmaru da pere podove. Oko Bogojavljenja, usred zime, Taiska prvi
put krenu sa torbom po dalekim selima, gde nisu čuli za Vihrove. Pored toga, ona nije
moljakala, već je pod prozorom pevala pesmicu naučenu od slepaca prolaznika: kako na
suzama oblivenom kamenu majka oštri nož da decu izbavi mrskog udesa gladi; jednom
kasnije, u trenutku iskrenosti, sestra se pohvali bratu da je neki, u to vreme čuveni
konjokradica na Jengi proplakao od njene pesmice. Iz ponosa ili ne želeći da sina navikne na
lako dobijeni hleb, Agafja nije puštala Ivana sa sestrom. Do proleća protavoriše na Taiskinim
isprošenim komadima i hrani od mekinja i kore što je uvek sirotinji pri ruci. Tada priskoči u
pomoć dever Afanasije, koji je pokojnog brata poštovao kao oca. Neoženjen, turoban i
pobožan, izgledao je, po pričanju zemljaka, još strašniji od Matveja, a smirenošću kao da ga
je dvostruko prevazilazio. On je pisao snahi da napusti svoje udovičko pepelište i da stariju
kćer ostavi slepoj polutetki iz daleke Bahtarme, a Ivana dovede u Piter — pojavilo se
upražnjeno mesto u obližnoj pekari. Platu nije obećavao, ali je mesto bilo korisno po tome
što se uvek bilo blizu hleba.
U očekivanju Jevpatija, svi šestoro dugo su se dosađivali na crnom, smolavom
krasnovršjanskom pristaništu: pored polutetke došli su na ispraćaj Ivanovi prijatelji, i
Demitka je stalno mamio Ivana da odu i uživaju u posmatranju šumskog požara; gorka gar je
već čitavu nedelju obavijala okolinu.
— Ganjka se, brate, iz Loškarjova sa gasom vraćao ... i jedva je umakao — ushićeno je
pričao Demitka. — Oganj za njim juri — samo kida. Ajdemo, stići ćemo da se vratimo do
sirene, a?
— Tamo u Piteru požari su možda pojači — oponirao je Letjagin i po navici, koju je
usvojio od ođraslih, gladio mesto određeno za brkove. — I te kako će se nagledati!
Takvi su oni zauvek i ostali u svesti Ivana Matvejiča: on je rastao, učio, lutao po zemlji,
dobijao naučne titule, malo se gurio, a dva bosonoga dečaka u košuljama izbleđelim od
pranja, stalno su se prepirala u plavoj, lakoj magli na tamnozelenoj krasnovršjanskoj obali.
— Ako nevolja pritera, prodaj jagnjdcu. I ne vređaj sirotu, Agapijevna! — povika mati,
već sa palube, uz pozdrave i kroz glas sirene.
— Eh, Medveduška, za mene je grbavčica — svetinja. Ješćemo iz jedne zdele — dubokim
guščijim glasom odgovarala je slepa držeći Taisku za rame.
Od Loškarjova je već radila železnica, ali je jevtinije bilo pola puta preći lađom, a tamo
presesti na direktni petrogradski voz. Vihrovi se smestiše na donjoj palubi, okovanoj
gvožđem, među vrećama soli i buradima goveđeg loja. Zaudaralo je na pregrejanu mast, na
užegle krpetine gole sirotinje koja je ležala jedno uz drugo, a najviše, počev od dvadesete
vrste, na zagušljivi četinarski dim.
Obučena u rumen šumskih požara, Rusija je stupala u dvadeseti vek.
Posle nezapamćene dvomesečne suše plavkasti stubovi kao priviđenja, preskačući reke,
digoše se po čitavoj Rusiji do oblaka. Obgrljeno crvenim sumrakom stajalo je Arhangelsko
primorje i Visla je u svom tihom donjem toku tekla pod skramom pepela. Kao nepregledna
jata dizala se iznad sibirske tajge čađ, ogromna čađ smolenskog kraja ponegde se dodirivala
sa čađu Pošehonja — čak je na krimskom Čatirdagu nešto dimilo. Gorela su tresetišta,
korenje trave, prašnjiva roba na pristaništima...
Niko tačno nije znao gde, koliko i od čega gori. U novinama je pisalo kao da su u
Vladimiru videli skitnicu kako kuva čorbu na kraju šume, a u Vitebsku — lovca kako vatrom
izgoni kunu iz jame; u Saratovu je mesni spahija pucao na prepelice spram vatre koja mu je
služila kao mamac, a blizu Černjigova mesni šumar je opštom nevoljom prikrivao svoje sitne
grehove. I za čitavo leto bio je objavljen samo jedan sudski proces, i to dvojici tambovskih
seljaka koji su pustili crvenog petla u spahijinu šumu, iz osvete što im je zabranio da
skupljaju mahovinu za kalafaćenje brvana. Sve je to, takođe, Ivanu služilo kao očigledno
sredstvo za poznavanje ruSkih šuma i, treba reći, priroda sebe nije štedela pričajući dečaku o
zločinačkom ljudskom nehatu.
 Strašna u proleće, Jenga je obično krajem leta opadala, ali teško da je ikad dostigla sliono
ništavilo. Po skoro presahloj reci, kroz mleko gustog dima, mali parobrod se vukao pipajući,
danonoćno sa signalnim svetlima i neprekidno mereći dubinu. »Pet, četiri i po, pet...« —
svaki čas se čulo na krmi, i svaki put kad je četvorka bila blizu kapetan je kroz mesinganu
trubu satanskim glasom vikao da se smanji brzina; lopatice brodskog točka su šljapkale, pod
trbuhom Jevpatijevim krckao je pesak. Ispod požutele rudine naokolo, na sve stirane, dimili
su u plavim mlazevima tresetni slojevi...
Kad je dubina kojom se jedino moglo ploviti privodila brod obali, posađa je, utrkujući se,
iz vedra polivala nakiobučenu palubu i instalacije na njoj. — Psovala je gazdu na pasja kola
što im je naredio da plove na ovoj liniji... Očešavši se o napušteni splav, pretvoren u plovnu
lomaču, promileli su i videli kako lisica zapaljenog repa preplivava reku. Bilo bi sasvim rđavo
nasukati se u takvom paklu, kao prošle noći u Novatinu, gde je zapaljeno stablo sa obale
odalamilo jednog gologlavog putnika u kabanici. Još uoči toga dana on je, strašno uzbuđen
prizorom plamena, svima dosađivao objašnjenjima da beličasto i kudravo nije ništa drugo
nego dim, a rumenilo u njemu i jeste oganj — organski deo paklenog plamena. Sarno će
grešnicima u adu biti još vrelije! I sve to govorio je sa sladostrasnom ljutnjom pravednika na
ljude koji su boga uvredili... I sada je ućutkani znalac zagrobnih tajni putovao na krmi
pokriven rogozinom, gledajući Ivana polusklopljenim očima. Dečaku je postajalo
neizdržljivo, izvlačio se napolje i naslonjen podbratkom na ogradu nije mogao odvojiti oči od
leve obale zahvaćene požarom. U suštini, šuma je živela pređašnjim životom... eno, vetar
zatrese pozlaćeno lišće jasike, eno, u preplašenom jatu uzleteše crveni drozdovi i za njima
ognjena veverica preskoči na obližnju granu u plamenu. Već tada Ivanu je upalo u oči
čudnovato neprotivljenje nesreći onih kojih se ona najviše ticala. Istina, u sećanju je ostala
naivna sličica: u okolini zabačenog šumskog naselja, po nečemu nalik na Krasnovršje,
poredale su se tobože u red starice sa ikonama, a dečaci njegovih godina, pre dz nestašluka
nego radi samoodbrane, jelovim šapastim granjem gasili su plamen koji je domileo po travi.
Sudeći po prisutnosti crkvenog klera, to je bila litija, i svi su vikali nešto što je pokrivalo
zloslutni šurnor dz obližnje šumice u kojoj je pasao oganj, zasad mirno, kao sputan ...
Eno napred, pojunačeni popa kropi plamen unakrst svećenom vodicom, nastojeći da ga
dohvati prskanjem i kao da kaže: čekaj, mi ćemo tebe riđeg, sad ćemo mi tebe Bogorodicom!
I znači, poneka kaplja pada na zvera. jer se toga trena iz dubine — sa treskom stabala koja
padaju, sa piskom iskuljalih gasova — otima slepa pomamna sila. Ona nastupa kao falanga,
podgrizajući šikaru, ogledajući se u vodi blizu obale... I kao u svakoj falangi, prvo trče po
osušenim žbunovima i vresku plamenovi-ubojice i obešenjaci. I gle, u viho.ru koji se diže uvis
kovitla se ugljenisana ptica i ne može da padne. I eno, visoka smrča kraj same vode, sa
šumorom oslobođenja, oblači se u purpur i prilazi većini.
Dalje ničeg nema — Jevpatije zalazi za rt. Kao završetak ove grozne slike dođe nečija
oduševljena primedba kazana iznad Ivanove glave, nikom ponikle od tuge:
— Jao, što brzo ljušti... ala će idućeg leta da poraste ovuda sočna borovnica!
Treba napomenuti da se Ivan Matvejič svih ovih događaja, poređanih na međi dvaju
vekova, sada nije sećao podjednako jasno. Pamćenje je nehotično brisalo detalje, isticalo u
prvi plan jedno i potiskivalo drugo; te noći, dvadeset drugog juna, desilo mu se da više puta
pribegne metodu arheologa i da na odlomcima prošlosti pročita nekad krvlju napisana slova.
U podne je preko radija saznao za događaje prošle noći.

TREĆA GLAVA
1.
Za razliku od protivnika, Moskva je dočekala rat bez hvalisavih pretnji i uličnih
demonstracija. Mitinzi u preduzećima i fabrikama prošli su poslovno i bez mnogo priče, iako
je u pitanju bio aktuelni i najveći zadatak istorije; ipak, svi su shvatili da sada od njegovog
izvršenja zavisi nešto više, a ne samo sudbina prestonice. Kroz žaljenje zbog nezavršene
izgradnje odjekivalo je prezrenje prema neprijatelju, i prema ovom što je bio blizu i prema
onom glavnom i prikrivenom, koji se uplašio mirne utakmice dvaju sistema. Rat je bio još
daleko, i u toku cele tri nedelje desiše se samo najbeznačajnije promene u načinu života
Blagoveštenskog sokaka.
Do početka školske godine Varja upoznade drugaricu sa gradom. U slobodno vreme, kada
nisu kopale rovove i dežurale u vazdušnoj samoodbrani, one su obišle čitavu Moskvu, po
planu koji je Polja napravila. Istina, malo su neobično izgledali centralni trgovi prebojeni
tamnom bojom kamuflaže, i najznamenitije zgrade sa fasadama do vrha obloženim
džakovima peska; istina, pored pozorišnih afiša pojaviše se pozivi davaocima krvi,
dobrovoljcima narodne odbrane, ženama da smene svoje muževe za radničkim bankom, a u
galerijama slika, koje su još ostale u mestu, pre svega su padale u oči adrese najbližih
skloništa ... Ali, sunce je sijalo kao nikad ranije, u skoro neizdržljivom plavetnilu neba, samo
to sada nikom nije bilo potrebno, pa i više od toga, čak je mučilo, podsećajući na nešto
beskrajno drago i zadugo izgubljeno. Ulicama su išli, po vrelini, čas vojnici u savijenim
šinjelima, čas omlađinski odredi sa lopatama na ramenima, čas prve partije utišane
moskovske dece. Ona su napuštala prestonicu bez običnih nestašluka i pesama, ali i bez suza,
neprirodno se prseći pod težinom ruksaka, a majke su otpozadi pridržavale njihova bremena.
U sutonu sve su to bez traga gutale železničke stanice, i onda bi po auto-stradi, iza same
ogledne šume Šumarskog instituta, počinjao pokret tenkova i trajao svu noć. Mašine su
odlazile svojim putem, talas za talasom; priroda je drhtala od zveke i klapeta, od obilja
gvožđa. U takve noći pogledi svih bez izuzetka bili su okrenuti na jednu te istu stranu: u traci
zalaska sunca što se gasio svi su podjednako videli rumen rata koji se primiče.
Tek mesec dana kasnije on se dokotrljao do Moskve, kada se jednom u rasvit crni
oblačak, nalik na prosuti tuš, podigao u nebo Podmoskovlja: posle prvog napada iz vazduha
gorela je mala fabrika ter-papira u Filama. Uskoro se vazdušni napad ponovio i opet je spolja
u Moskvi sve ostajalo po starom, ali se neki nov, strogi sadržaj, koji, je na nešto obavezivao,
pojavio u njenim drevnim zidinama. Baš tih dana kod MoskovIjana je sazrevala svest o
jedinstvu i ispolinskoj moći nad protivnikom, a pored nje i onaj outljivi gnev koji otupljuje
bol i sažaljenje i rađa plamen podviga koji je zemlji već bio potreban.
Iznenadnim napadom, snažna nemačka vojska se sredinom jula probila prema Jarcevu
sa severa, preko Demidova i Duhovščine zaobilazeći Smolensk; i u prošlim ratovima uvek je
trebalo vremena da se uzburkaju duboke širine Rusije. Zbog toga se aerolinija do Moskve
skratila za trećinu, i od sada su se svake noći na njenim prilazima razgarah vatreni dvoboji
protivavdonske artiljerije i fašističke avijacije.
Čim bi pala noć jata srebmastih aviona ispunjavala su nebo i u bučnu melodiju grada
umešali bi se moćni instrumentd na koje se nikad nije moglo navići čovekovo uvo. Oni su sve
primoravali da ućuti, čak i šumor lišća i detinji plač — kao da je sve živo strahovalo da se
pokaže, a ulice su postajale tako duge, da je izgledalo da nikad do kraja nećeš dotrčati. Za
Polju, koja je bila navikla na jenžensku tišinu, nastajali su časovi zamornog očekivanja
nečega što je bilo gore od direktnog pogotka. Čim veče, naročito ako je vedrina, nju bi
oduzimao napad teži od svih odbolovanih dečjih bolesti, napad koji se sastojao u mučnom
osećanju vazduha; govor je postajao nesiguran, i sve je ispadalo iz mku. Ona se još nije ni na
šta žalila i Varja je po svojoj inicijativi odlučila da joj predloži jedini lek od ovog bezumnog
straha.
Razgovor se poveo jednom posle Varjinog povratka sa dežurstva na krovu. Te večeri rani
napad neprijateljske avijacije bio je odmah odbijen i nije se ponovio jer se naoblačilo. Polja
se već nalazila kod kuće i trčkarala oko domaćih poslova, da bi makar nekako opravdala svoj
boravak u tome gradu u ovakvo vreme. Kroz pola sata navrati i Natalija Sergejevna koju je
Varja uz put pozvala na čaj.
— Sad više neće doleteti — ja sam unuku uspavala — naglasi ona sa namerom da umiri
bledu, smetenu Polju. — Izgleda, kiša je počela... da niste pokisli, drugarice Černjecova?
— Nisam mnogo, sitnica... samo sam evo zakačila rukavom na neku čiviju na mansardi.
Šteta, Polja, što se nisi popela da vidiš onaj čarobni prizor: letnju kišu nad Moskvom. — Ona
kratkim poklonom zahvali Polji za iglu i konac koji se odmah obretoše pred njom. — Strašno
volim da gledam mokre moskovske krovove, svetle na čitavoj širini vidika!
— Ti si uverena da... je to dobra biša? — upita Polja i, po svoj prilici, nije je toliko
zanimala kiša koliko da proveri, po intonaciji odgovora, oseća li Varja prema njoj otuđenost
ili prezrenje zbog stalnog skrivanja u sklonište. — Ja sam, takođe, volela kišu... na Jengi, ali
ovde je to dvaput lepše... i, što je glavno, potrebnije.
— Nije to zbog lepote... mosltovski krovovi baš nisu mnogo privlačni — zakrpe, zarđali
oluci. Uopšte, odozgo je jasnije da se ovih godina otadžbina brinula o nečem važnijem nego
što su stanovi... Uzgred rečeno, ti, kao budući arhitekt, treba da promisliš zašto mi gradove
ulepšavamo samo sa fasađe, iako smo se, u stvari, davno preselili iz ravnih u
trodimenzionalne prostore. Ali zato je Moskva odozgo tako razumljiva, topla, prosta. Rađa se
uzbudljiva želja da uložiš u nju svoju snagu, iako malu... ali što sam ja manja, tim je nas
ovakvih više. Zar ne? — Varja oduži pauzu, da bi do Polje došla njena skrivena misao. — I dok
sam čekala avione ... koji, uostalom, i nisu doleteli, meni je sinula misao... ko sa narodom
potpuno ne podeli njegov bol, neizostavno će se osećati odbačenim i na dan praznika,
njegove radosti.
— Vi ste uvek tako strogi, drugarice Černjecova, da se ja sama ponekad u vašem
prisustvu osećam kao u klupi... — umeša se Natalija Sergejevna sažaljevajući Polju. — Sve će
se urediti samo po sebi. Ostavite devojku na miru.
— Ja sam htela da je pitam... ja hoću da te pitam, Polja — zar ne osećaš potrebu da se
popneš tamo sa mnom... sutra? Možeš staviti vatu u uši ako se bojiš?
— Ne još ... ne sada! — i sa takvim iskrenim užasom zatrese glavom da su se obe
nasmejale.
— Dakle, vidim, od tebe feldmaršal neće postati — bez prekora ili podsmeha šalila se
Varja. — Ti misliš da se ja manje od tebe bojimi smrti.
— A, ne! To ne nikako...
— Nego šta onda?
— Ja još ne znam.
— Onda, možda bi bolje bilo da se vratiš na Jengu? A kad se sve ovo svrši...
— Kako te nije sramota, Varja! Ja i sama sebe osuđujem kao najgoreg čoveka u ovoj
zemlji, ali shvati, ne mogu, ne mogu sada... — i zaplaka od uvrede. — Ja prosto ne razumem...
— A šta tu ima da se razume, Poljuša? Rat je.
— Ne, nešto drugo ja ne shvatam: ta ja njima nikakvo zlo nisam učinila... a zašto oni
obavezno hoće da me ubiju?
Pitanje je bilo postavljeno u tako otvorenoj golotinji da Varja, iako ju je položaj buduće
narodne učiteljice obavezivao na univerzalno znanje, nije našla na njega odgovor.
... I tako, sve ostade po starom. Kao i pre, na znak uzbune Varja se sa ostalim članovima
vazdušne odbrane, naoružana kleštima i rukavicama, pela na krov, a Polja je žurno strčavala
u podrum, gde je gorela prava, nezamračena svetlost i po ćoškovima stajali džakovi peska čija
je hladnoća tako umirivala. Tu je bilo gluvo, malo vlažno i sasvim dobro, kao u zemlji, samo
se u prvo vreme natrpavao narod iz čitave ulice, pošto u sokaku više nije bilo kamenih kuća.
Većinom je dolazio postariji svet i majke sa decom, koja su se iz različitih razloga još zadržala
u prestonici. Svi su ćutali, a zatim bi u tišinu, nadojenu poslovnim hrkanjem pospale dece,
procurila, kao kapavica, eksplozija bombi. Polja bi zatvarala oči i počinjalo je mučenje
poznato još iz detinjstva: kad se pred snom u mraku činilo da div u lednoj i odvratnoj žabljoj
koži pipa naokolo mrmljajući nešto i pretvarajući se kako ne može naći. Ona se pripijala uza
zid i sve ostale želje potiskivala je jedna jedina: postati manji od zrna graška, zavući se u rupu
ili čak sasvim nestati.
Što se više navikavala na ratni način života, Polji se povraćao govor i vid. Tako je u
bolničarki koja je dremala kraj vrata prepoznala Nataliju Sergejevnu, a malo kasnije je
opazila suvonjavog starca nadmenog profesorskog izgleda, gologlavog i sa skupocenim
pledom preko krila; šara je bila unutra okrenuta, očigledno zato da se vlasnik ne bi isuviše
razlikovao od ostalih stanovnika Blagoveštenskog sokaka. Čitavu uzbunu profesor bi
presedeo u jednom te istom ćošku, ispod sijalice, sa knjigom u ruci, beležeći ponekad nešto
na njenim marginama, ali sudeći po tome koliko je proslo vremena na svakom redu i kako se
često vraćao na pročitane stranice, nije mu baš uspevalo da se udalji od stvarnosti sa druge
strane gvozdenih vrata skloništa. Polju je odmah nešto povuklo njemu: on joj se ovde činio
jedini koji joj može pomoći da reši neke svakodnevne nedoumice.
Kad se jednom nađoše jedno pored drugog, ona ne propusti priliku da mu postavi ta
pitanja, poređana po važnosti. Tako, na primer, nju je odavno mučila sumnja da li je
dozvoljeno na svoju ruku proširiti zemljani rov za dvadeset santimetara — što joj se, zbog
osipanja zemije, redovno dešavalo kad je u dvorištu kopala skloništa od napada iz vazduha; i,
pored toga, treba li za vreme uzbune zamotavati namirnice u celofan, kako se to traži u
instrukciji o samoodbrani. Sused joj sa snishodljivim osmehom reče da se na sadanjoj etapi
vojnih operacija celofan zasad može i zanemariti, ali je svako odstupanje od inženjerskih
proračuna krajnje nepoželjno.
Polja mu vatreno zahvali za solidnost odgovora, vrednog ne toliko po dubini obaveštenja,
koliko po tome što ju je razgovor sa iskusnim čovekom izbavljao od neizdržljivih muka
usamljenosti.
— Ja sam se odlučila da vas uznemirim — zahvalno priznade ona — zato što nigde ne
mogu dobiti taj prokleti celofan!
— Privremeno, apsolutno nemate razloga da se mučite i tražite — umiri je sused i,
dodirnuv njenu drhtavu ruku, dodade nešto o svojoj stalnoj gotovosti da izađe u susret, kako
se izrazi, našoj radoznaloj i osetljivoj omladini, izgovarajući te reči sa očiglednim
zadovoljstvom; zatim, pošto stavi naočari, produži junački da savlađuje narednu stranicu.
 Vazdušni dvoboj nad Podmoskovljem još uvek je trajao; iako se eksplozije sad nisu čule,
još je nad gradom stajala nelagodna prinudna tišina. Čak je bilo čudno pretpostaviti da negde
grme strašni tenkovski bojevi i nezadrživo plamte potpuno nova kolhozna naselja, a
jučerašnji specijalisti za knjigovodstvo, lekari, doktorandi nauka, puze po vatrenoj liniji u
znojavim vojničkim bluzama — i Rodion među njima! Ali je još teže bilo pretpostaviti da će
do temelja izgoreti čitava sovjetska novina, dobijena po cenu takvih podviga — da će propasti
sve što se nalazi zapadno od moskovskog meridijana, gvožđe oklopnih mašina proći više puta
kroz Martenove peći, ljudi prepuzati mnoge hiljade kilometara, strunuti od znoja njihove
košulje, i pre nego što se sve ovo svrši sadanji mladići postati vojnici.
U takve noći Polja je mogla da posmatra užas pasa, koji su prilikom prvog jauka sirene
bežali pod klupe skloništa, i rumen joj je oblivala obraze kad bi pomislila šta će od nje same
biti ako rat potraje još mesec dana. Živim, zbunjenim šapatom Polja poče da govori
0 niskosti kapitalističkih vlastodržaca koji izvlače profit iz ljudskog stradanja. U mislima ona
je volela da se prošeta po predgrađima komunizma i tim je gorče bilo vraćati se otuda na ovaj
danteovski krug himera, gde sve kinji, sve je bez radosti, utehe i smisla. Poljino treće i glavno
pitanje ticalo se dužine trajanja ovog pakla.
— Oprostite, nisam dobro čuo ... — reče njen učeni sused, vadeći iz uva komad vate
pomoću koje su se u to vreme neki štitili od suvišnih utisaka života.
— Veoma mi je nezgodno da vas odvajam od rada, ali... htela sam da pitam: koliko će
trajati sve ovo ... dva i po, tri meseca? Zar će više od pola godine?
Pre no što će zadovoljiti radoznalost ove skromne i učtive devojke, profesor je dugo
izučavao dugački nokat na svom malom prstu.
— Vaše me je pitanje, drago dete, zateklo nespremnog — razborito poče on vrteći olovku
prstima. — Za nas starce najteža su ona pitanja koja zadaje rumena, neiskusna mladost. Na
žalost, ja vam ne mogu pružiti ništa sem opštih obaveštenja, koja, e... vi imate pravo da
odbacite, ako se u njima isuviše ođrazilo moje lično iskustvo — štedna kasa tužnih znanja
prestarelog, napola istrošenog čoveka. Možda će vam se učiniti da su neka od njih daleko od
naše sjajne stvarnosti, nelogična, čak u izvesnoj meri malograđanska i, možda, sa skramom
pesimizma koji je za osudu, ali svaki sud neminovno postaje izvor protivurečnosti i, osim
toga, nosi pečat mesta gde je kazan. U danom slučaju, ja i vi sedimo u neudobnoj pećini, u
mučnom očekivanju trenutka kad će na nas grunuti, e... osam spratova, ne računajući krov i
mansardu. U takvim okolnostima retko dolaze uzvišene misli. To kasnije pada na um
letopiscu, i u desetak kaligrafski napisanih redova on smešta godine trpljenja, nebrojene
kilometre požara i hiljade istovremeinih gangrena, a zasad... Ja se izražavam donekle
nepovezano, ali... pratite li hod moje misli?
— Ja... ja se trudim — odgovori Polja, uplašena tako temeljnim uvodom.
— Počećemo, drago dete, odatle — važno nastavi Poijin sagovornik — da se rat obično
primenjivao radi uspostavljanja gospodstva nad slabijim i njegovog potčinjavanja volji
pobednika. Prirodno, uspehe postignute takvom metodom nemoguće je smatrati za nešto
trajno — kao i sve ostalo što se postiže primenom nasilja. Nikakvi paragrafi mirovnih
ugovora nisu obaveza za unuke, ako samo, e... operacija nije propraćena totalnim
istrebljenjem pobeđenih. Kao primer za to služe carevine Darija i Kserksa, Aleksandra i
Saragona, Tamerlana i Napoleona... a tim pre ovog uobraženog kaplara. Naslednicima je
uvek tesno odelo predaka; obično ga oni prekrajaju! Savijena opruga praći se i zauzima čak
prostor koji joj ne pripada... tako rat rađa rat i, treba priznati, neki sa razlogom gledaju na
pređeni put čovečanstva kao na neprekidnu, da blago kažemo, prepirku... ponekad sa
povećanim intervalima mira, koji je neophodan da bi se skupila sredstva za budući sudar.
Otuda bi razumnije bilo govoriti ne o trajanju rata već ovih predaha. Kakvu imate ocenu iz
tog, kako se zove ... marksizma-lenjinizma?
— Četiri... — pravilno shvati Polja njegovo pitanje, mada se donekle umorila od klizavog
i nepravilnog govora kome je samo malobrojnost auditorija smetala da se pretvori u poduže
predavanje.
— To je potpuno đovoljno da shvatite mehaniku kapitalističkih odnosa. A sada sam
primoran da vas ožalostim. Bojim se da će sa porastom proizvodnih mogućnosti i
odgovarajućim komplikovanjem odnosa takve pauze biti sve kraće, dok se čovečanstvo ne
opameti... ali će rušilački potencijal konačno uništiti stvaralački potencijal. Ja vas molim da
naročito uzmete u obzir, da, e — veliki pronalasci bivaju razvejani u vazduhu epohe, te ih
skoro istovremeno usvajaju i protivnici. Jednom rečju, meni nikako ne silazi s uma lik
vibrantae opruge stegnute mengelima, e... tako reći, mengelima istorijske neophodnosti.
Stvar bi se rešila prostom jednačinom, čiji su elementi njena dužina, gipkost materijala,
otpor sredine i prvobitno data snaga, ali, na žalost, proces o kome je reč nešto je složeniji.
Vidite, draga devojko, istorijska fakta nastaju na daleko višem broju koordinata nego što je
dostupno čovekovom razumu... i zaključak istoričara potpuno zavisi od toga koje od njih
uzima kao glavne. Svaka epoha ima svoje poglede na to, tako da će u budućnosti, ja bar
pretpostavljam, e ... biti moguća najzanimljivija otkrića, recimo, o Peloponeskom ratu.
— Razume se, najlakše bi bilo odgovoriti da se dužina trajanja određuje uzajamnim
odnosom rezervi, kvalitetom naoružanja, ekonomske moći takmaca ... ili reći da u slučaju
jednakosti snaga odlučujući uticaj čine obrazovanje vojskovođa, bes armija, duhovna
spremnost naroda... ali se bojim da u ovu jednačinu ne ulaze još kakvi brojevi, za čije
poznavanje mi sada ne raspolažemo dovoljnim instrumentima, kada ništa, baš ništa nije
moglo da otkloni propast najistaknutijih civilizacija prošlosti. Dajte mi sve te brojke i ja ću se
latiti toga, slično Laplasu, da pogodim svaki njihov odnos kroz ma koje vreme. Ali vi ćutite,
moj mladi druže, i ja vam ne mogu odgovoriti koliko će vremena potrajati ova naučno
organizovana zbrka krvoprolića, kojei se u prostom jeziku zove rat.
Polju je počinjao da hvata san, ali i kroz dremež čitavo njeno biće nesvesno se bunilo
protiv ove dubokomislene zbrke, u kojoj je i pored spoljašnje dobrote povremeno očigledno
kipeo usisani otrov sumnje. Ona se morala složiti da ništa na svetu nije apsolutno konačno,
zato što se svake sekunde obnavlja reka života, ali zbog nevičnosti u diskusiji i bez Rodionove
pomoći nije umela da oponira na ovo zlo što se krilo u ljigavim profesorovim aluzijama i nije
se dalo uhvatiti.
— Znači, vi mislite, rat će se još odužiti? — uzdahnu Polja.
— U svakom slučaju ja i vi ćemo imati dosta vremena za ovakve,... slučajne razgovore. —
Na tom mestu on netremice pogleda Nataliju Sergejevnu, okrenutu prema njima, ali
ravnodušnog izgleda, i već ne radi Polje dodade, nekako sa nijansom zavisti, da. je pred
mladima budućnost, pa će još uspeti da požive na sjajnim padinama komunizma. Njemu je
još ostalo da utvrdi ovo poznanstvo. — Uzgred rečeno, ja nisam čuo ... kako se zovete?
— Zovite ane prosto Polja... — i poverljivo podiže oči. — A vi?
Tako je bio doveden u prijatnu neophodnost da kaže svoje ime. Zvao se Aleksandar
Jakovljevič, a prezivao Gracijanski. Trebalo je smatrati za naročitu sreću činjenicu što je
sudbina upoznala Polju sa najkrupnijim stručnjakom šumarstva i sa glavnim sudijom
njenoga oca, koji je bio kadar da osvetli istoriju sumnjive Vihrovljeve slave ... No srećom
nešto odvuče pažnju Gracijanskog i Polja je imala vremena da se oporavi od munjevitog
duševnog potresa.
2.
Sledeće večeri ona je do sitnica razgledala svog novog poznanika sa pledom preko krila.
Kao i prošli put on je sedeo okrenut prema njoj profilom, ali u tome je bilo i neko
preimućstvo: nisu smetale naočari, nije ga zaklanjala knjiga, koja mu je služila kao zavesa od
stalnih posmatrača.
Imao je duguljasto, asketski mršavo lice, sa koga je vejala neprikosnovena veličina sa
nijansom nadmenog ponosa — lice tamne boje sa nehatnom bradicom, koja je tek počela da
sedi, i blago treptavim senkama u dupljaoma pod visokim čelom. Sve mu je to davalo uzornu,
karakterističnu spoljašnjost neumomog borca za nešto u najvećoj meri plemenito, što je, sa
svoje strane, budilo prema njemu duboke simpatije. Po nekim pokretima on je podsećao na
jednog misionara sa Kurilskih ostrva, koga je Polja upamtila po slici u časopisu »Njiva«, a po
drugim — čak na drevnog proroka koji je gotov da pođe na muoeničku lomaču... ali je, na
žalost, sve to narušavao čudnovati položaj očiju Aleksandra Jakovljeviča Gracijanskog. S
vremena na vreme lamo u dubini, ispod smireno spuštenih kapaka, počinjala je brza, nalik
na nervno trzanje, igra zenica, koja je veoma malo priličila propovedniku ne samo božje reoi,
no i manje uzvišenih istina. Neko neotklonjivo sećanje progonilo je ovog čoveka, tako da se
svakih četvrt sata morao uveravati da nema razloga za bojazan. Sigurno ga je reka života
dobro izudarala pragove pre nego što ga je unela u ušće zasluženih društvenih priznanja, i
Polja, naučena da poštuje pokolenje otaca, pravilno ovo razumeđe kao trag nekog duševnog
potresa, preživljenog u godinama revolucionamog ilegalstva.
Trenutak kasnije takvo tumačenje i njoj samoj učini se knjiškim. Prostije je bilo tražiti
objašnjenje u iSamim prilikama ove noći. Polju je takođe pritiskala
0 ta tišina prezasićena nevoljom, i svest o dezerterskom sedenju u podrumu, koje oije baš na
svome mestu u vreme kad drugi stoje na krovovima ili ne saginjući se idu na juriš — i Rodion
sa njima! — i, najzad, sva ta zaljuljana osmospratna gomila kamena naročito je naglašavala
svoju težinu baš ovde, u niskom zasvođenom podrumu. Deci je svojstveno da u granicama
svog sopstvenog iskustva shvataju držanje starijih.
 Odjednom Polja shvati da je Gracijanski bočnim pogledom opazio njenu usredsređenu
pažnju; on je još držao knjigu ispred sebe, ali je gledao preko stranice.
— Dosta je lakomisleno dolaziti ovamo u tankoj bluzi. Kuća je nova, malter se još nije
prosušio — reče on skidajući naočari. — Hoćete li moj pled?
— Ništa ne mari, ja sam otporna ... s muškarcima sam u mrtvu jesen reku prepMvala —
takmičili se ko će pre.
— To je za pohvalu... mladost-ludost nam ponekad baš i služi kao trening za junačke
podvige u zrelim danima — i s neočekivanom hitrinom za njegovu starost okrenu se licem
prema Polji: — Dakle, priznajte sad, otkuda me znate?
Njoj pođe za rukom da ga obmane; ona bi i gore šta učinila samo da bi doznala istinu o
ocu.
— Ja sam čitala vaše rasprave o onom... kako se?... ta, o onom naučniku koji se sprema
da stavi katanac na rusku šumu.
To je bio originalni citat iz njegovog članka, samo se u njemu daleko gore aludiralo na
neke, tobože, starice veoma žilave, koje od 1917. godine čuvaju u sandučićima griz i šećer radi
eventualnih neredovnih i po svoj prilici političkih događaja, koji će potrajati i posle kojih će
se sve vratiti u kolosek, da tako kažemo, normalnog života.
— A, vi imate u vidu moju staru polemiku sa Vihrovom... — osmehnu se on polaskan. —
Kako su vam došli do ruku ti moji, e . . . na brzinu pisani radovi?
Ona istinito ispriča da se sa njima upoznala kod majke, na šumskom dobru, gde se po
tradiciji pretplaćuju na sve stručne publikacije.
— Biblioteka je tamo mala — sve sam pročitala do zadnje strane. Evo već čitavih
osamnaest godina živim na svetu i nisam mogla pretpostaviti da se u tako mirnoj oblasti, kao
što je šuma, mogu dešavati tako gromka zbivanja.
— Izvinite... na kojem to šumskom dobru? — brzo i bez uvijanja upita Gracijanski.
Potrebna predostrožnost primora Polju da kaže susedno, koje je ležalo s one strane reke
Gorinjke.
— Na Hvastovskom, na Jengi... Zabit i strašna čama!
— Baš maprotiv, odliono mesto. Ja sam u mladosti bio u vašem kraju, samo na
Pašutinskom dobru... i to baš u gostima kod tog istog Vihrova — seti se Gracijanski i pogleda
nekud ukoso preko Polje. — I kakvu su ocenu dobili moji radovi u vašoj miloj, rađoznaloj
glavici?
— Ja bih rekla da su to... veoma snažni članci. Samo jedno nisam mogla shvatiti: otkud
kod nas takvi... i još u naše vreme, kad se čitav narod jednodušno predaje stvaralačkom radu
— izdeklamova ona kao iz novina. — Hleb sovjetski jedu, a sami...
Gracijanski sa simpatijama primi njen iskreni gnev.
— Vidite, čestita devojko, mi živimo u divnoj eposi preokreta i preformacija, kad klasna
borba dobija najnastranije oblike, e... dok se najzad ne izrodi u otvorenu borbu dveju strana.
Ne sme se zaboraviti da se neprijatelji, lišeni otvorene mogućnosti da nanose štetu, koja je u
stvari besmislena za naš gigantski stvaralački napor, ponekad služe tananim, juvelirskim
lukavstvima; među njima zauzimaju istaknuto mesto takozvane nevine zablude, koje se
obiono deklarišu kao nijanse naučne misli. A taj Vihrov ima zapanjujuću sklonost prema
samostalnoj misli. A što je veći zamah narodnog stvaralaštva, to je bremenitiji skretanjima
makar i za pola stepena... zar nije tako, prijatelju moj?
Poslednja, skorašnja nada na očevo opravdanje rušila se od ove osude, koja je bila
izrečena sa tugom zakasnelog sažaljenja, i Polja se, padajući, uzaludno hvatala za šta bilo.
— Vi tvrdite... — grizući usne poče Polja, ali joj se dah prekide i opet poče, i tako se to
ponovi tri puta... — Vi mislite da Vihrov ne seje svoje štetne ideje ... bez zadnje misli?
Tek pola godine kasnije, prilikom upoređivanja nekih okolnosti ona se setila da je tada
Natalija Sergejevna malo otvorila oči, netremice pogledala Gracijanskog i opet se predala
svom dremežu.
— Ja sam shvatio na šta vi ciljate, ali ne... ne dozvoljavam — kaza Poljin sabesednik,
kisela lica. — Otpor ljudi iz te klase odavno je slomljen... Ja bih rekao da je sahranjen u
betonu socijalističke izgradnje. Razume se, u slabim romanima još se sretaju zagonetne
figure sa tajnim fenjerima, koje u zubnoj plombi čuvaju ukradeni plan gradske kanalizacije —
bez toga je u naše vreme teško brzo realizovati glomazni i didaktički siže — ali... sudeći po
kritičkim osvrtima to u književnosti postaje zabranjen metod. Osim toga, šuma nije objekt
odbrambenog karaktera, tamo se čak ide bez dozvole! Ne, tu rade drugi zarđali federi starog
društva... Recimo, uvređena nedarovitost, dirnuto samoljublje čoveka koji nije uspeo u
životu, a ponekad i pogana, sitna nada da se zaradi na drugoj strani para zakinuta od
sovjetske vlasti. — On napravi kratku i prirodnu pauzu građanskog negodovanja. — Razume
se, Vihrov je druga stvar, ja mu čak ne mogu poreći izvesnu darovitost... na nesreću, mi uvek
zanemarujemo tananu psihološku analizu u našim isuviše uopštenim sudovima... zato je, na
kraju krajeva, i nepoznato, i pored savršene ankete, ko je i gde, ovaj ih onaj aktivist slične
vrste, popio gutljaj mrtve vode koji mu kasnije čitavog života kida utrobu. Moram priznati da
mi vaša varijanta nije ni padala na pamet, ali... ne, ne dopuštam! — još kategoričnije ponovi
on, i mahina'lno zalupi knjigu u koju Polja iz rasejanosti beše zavirila. — Kod Vijhrova je to
pre izraz bolesti nego svesna orijentacija volje.
On to izgovori sa takvom iskrenošću da se Polja zastide svog nedavnog neprijateljskog
osećanja prema njemu, skoro direktne mržnje, koja je, uzgred rečeno, ponikla u istančanom i
često nepogrešivom čulu mladosti.
— Kako vi lepo govorite, nastavite! — molećivim šapatom reče ona.
— Ja Vihrova znam iz studentskih dana — nastavIjao je Gracijanski, oduševljavajući se
uspomenom — i u mojim očima on je uvek bio dosta dobar drug, možda donekle obuzet, čak
zaražen manijom gonjenja... ja bih rekao, šumarskog gonjenja, ali van svake sumnje pošten
čovek. Ja ga uopšte ne uzimam u zaštitu zato što smo nekad zajedno srkali čorbu od pasulja u
jedmoj sirotinjskoj narodnoj kuhinji na Karavanoj, i bili gonjeni od carskog režima! štaviše,
ja bih ga poštovao zbog upornosti sa kojom sprovodi svoju ideju, kad ne bi, e... ona
protivrečila nekim interesima socijalističkog napretka. Baš ideja! Pogledajte kartu ruskih
šuma i shvatićete da i pored bilo kakvih godišnjih normi seče, nikakva opasnost presušivanja
ne preti tome bukvalno neiscrpnom zelenom okeanu.
Polja se molećivo dotače njegovog rukava:
— Recite ... a jeste li pokušavali da ga ubedite ... Ne pomoću psovki, već u četiri oka, kao
prijatelj i veliki čovek? Možda bi vam pošlo za rukom da ga okrenete na naš kolosek... razume
se, ako taj Vihrov zaslužuje trud takvog čoveka kao što ste vi.
Gracijamski odmahnu glavom beznadna izgleda:
— On je prvoklasan znalac i ima još uvek bistar um, ali... samo se u mladim godinama
dešavaju takvi preokreti u svesti. Setite se koliko je bilo godina Savlu na putu za Damask, ili
Bjelinskom kad se odricao od hegelijanskog ipomirenja sa stvarnošću... ali ko će, ko će
poverovati u pokajanje sedamdesetogodišnjeg Galileja? Pa ipak, ja odbacujem vaše prirodne
sumnje o zloj nameri, iako sam i sam sklon da pretpostavim nešto slično tome... ali sasvim
drugo. Vidite, devojčice moja, Ijudi su u mevolji uvek naročito osetljivi i pamte pokazanu
nežnost.
— A kakvu to nežnost? — tiho upita Polja.
— Svakojaku — značajno kaza Gracijanski. — U Vihrovljevoj biografiji postoje neki
momenti koji zaslužuju pažnju, ali ne pažnju islednika, ne, već socijalnog psihologa. — I sa
onom istom maglovitošću u pogledu, koja je Polji bila neprijatna, nagovesti da ne sumnja u
neophodnost takve profesije u budućem društvu, profesije koja bi ispitivala različite
okolnosti neuočljive za statističke izveštaje; »razume se da njen cilj ne bi bio samo
potvrdivanje opštepoznatih istina, već i otkrivanje novih koje obogaćuju čovekovo znanje«.
I zbog toga što dugo sedenje u skloništu stvara raspoloženje naročite mada privremene
bliskosti, Gracijanski Polji đelikatno poveri tuđu tajnu. Tako, sa pomešanim osećanjem bola i
odvratnosti, ona doznade od sagovornika da je Vihrov za sve tri godine zajedničkog
prebivanja na šumarskom institutu dobijao, »kako bi samo to tačnije nazvao... ne, nije to
stipendija, već redovna mesečna pomoć od dvadeset pet rubalja od nepoznatog privatnog
lica«. Poštanska uputnica potpisivana je očigledno izmišljenim prezimenom i teško da se, u
to vreme krajnjeg osiromašenja radničke klase, iza njega mogao skrivati, da kažemo, tokar
Putilovske fabrike — tako neki ljubitelj i pokrovitelj šuma, iako su mu daleko od očiju. Te
uputnice Vihrov je primao tačno do svog hapšenja, ali ima razloga za pretpostavku da se i
nakon povratka iz dvogodišnjeg administrativnog progonstva ta pomoć nastavila do samog
diplomskog ispita, koji je on, uzgred rečeno, odlično položio. Vihrovu služi na čast činjenica
što je te slučajne pare delio sa najsiromašnijim svojim prijateljima, a kasnije deo sume slao
njihovom zajedničkom drugu — Valeriju Krajnovu, koji je robijao tamo negde s one strane
Jeniseja. Na taj način on nije skrivao da prima te pare, pa ipak na pitanja drugova odgovarao
je kako ne zna otkuda dolaze.
— Pošto sam prošao tešku školu života, ja lično u filantropsku nesebičnost ne verujem,
mnogo — završi Gracijanski. — I, verovatno, Vihrovljev dobrotvor je, kao nesumnjivo
dalekovid čovek, računao na njegovu zahvalnost i priznanje ... e, u budućnosti!
Javljala se prirodna nedoumica, kako je Vihrov mogao primati novac tako čudnovatog
porekla, ali po mišljenju Gracijanskog od gladnog i poderanog čoveka nemoguće je tražiti
naročito čistunstvo, tim pre što primanje tog novca nije bilo uslovljeno nikakvim
odgovarajućim obavezama: »U pustinji se nema kad gledati čiju vodu piješ, ako je samo
hladna, bistra i kadra da utoli žeđ!«
— Shvatam... to je onaj gutljaj mrtve vode! — ohlađenog srca ponovi Polja. — A recite šta
je bio taj... Krajnov?
— A, to je bio izvanređan drug, naš zajednički prijatelj, takođe student. Samo stariji po
školi. On je već tih godina prešao na pozicije profesionalnog revolucionara. Sva trojica —
Čeredilov, Vihrov i ja, mnogo mu dugujemo u pogledu tadanjeg političkog obrazovanja.
Upravo, on me je i uvukao u revoluciju... — I tu se pokazalo, između ostalog, da je Krajnov
dvadeset godina uzastopce proveo na položaju sovjetskog diplomate, što je sa svoje strane
govorilo o njegovoj neobičnoj pameti, taktičnosti i partijskom ugledu!
— Pa Krajnov je morao znati Vihrovljevo imovno stanje — shvati Polja isplivavajući iz
tame na svetlost. — Znači, on je znao da su to čiste pare, kad ih nije odbijao!
Gracijanski se osmehnu odobravajući.
— Vi biste mogli sa uspehom da radite u krivičnom isleđivanju — pohvali on Poljinu
pronicljivost. — Sve je to tako kad se na ovo ne bi nadovezivala jedna... ne, nije otežavajuća,
ali se mora priznati mračna podrobnost. Sećam se, na oproštajnom veselju posle završetka
studija poveo se razgovor baš o nekim neshvatljivim pojavama u oblasti socijalne
psihologije... i Vihrov sam, bez ičijeg pitanja ispriča o tih dvadeset pet rubalja koje mu je dao
u pijanom stanju jedan krupni trgovac šumom — tada čuven u čitavoj Rusiji. Ne, u tome i
jeste stvar, što je baš trgovac bio pijan a ne Vihrov, iako bih ja lično više voleo da je obmuto.
A odnosi koji su nastali tada mogli su se produžiti i dalje, zar ne? Treba reći i to da je bilo
pred svitanje... svi smo bili silno nakresani i još i onaj zaglušni Čeredilov, po nadimku Velika
Kastroma, na gitari je drndao, te ja onako mamuran i nisam shvatio na koji je način Vihrov
dopao na orgiju petrogradskog milionara, a što je glavno, šta je trebalo Vihrovu da izbrblja
tajnu takve vrste.
— I vi ste takođe toga puta... bili nakresani? — prvi put tako kao staklo brtim glasom
upade Polja.
Pokazalo se da su Gracijanskom alkoholna uživanja bila od mladosti zabranjena zbog
zdravstvenog stanja. On kao dokaz navede samu bolest iz čijeg je imena — koje prozvuča lepo
i zagonetno — bilo moguće zaključiti da se njome nagrađuju samo izabrani za prekomemi
intelektualni napor. Polja je jako želela da kaže kako je, eto, dobro onima što malo piju, pa
sede po strani i tuve šta se govori... ona bi to neizostavno i kazala da se tog momenta nisu
čule negde blizu, jedna za dragom, dve zaglušne eksplozije. Svetlost zatrepta, zadrhtaše
zidovi, zaplakaše probuđena deca. Natalija Sergejevna jurnu prema izlazu: bombe su pale u
Blagoveštenski sokak i nekom je mogla zatrebati njena medicinska pomoć. To veče, zbog
razmišljanja o ocu, Polja skoro nije opazila bombardovanje i sada je na primeru Gracijanskog
mogla da vidi kako izgleda čovek poluoduzet od paralize straha.
Razgovor se više ne nastavi, a ubrzo su zatim preko radija objavili prestanak vazdušne
uzbune.
3.
Povodeći se u hodu, Polja se pope na svoj sprat; uvek posle skloništa noge su postajale
kao od pamuka i odnekud su je tištala leđa. Tada prvi put nije bilo čajnika na stolu kad se
Varja vratila sa krova. Svoju drugaricu Varja zateče kraj otvorenih balkonskih vrata; u
pomrčini, naslonjena slepoočnicom na dovratak, Polja je gledala siluetame mase zamračenog
građa. Ona se ne javi na Varjin zov, niti je odmah Varji pošlo za rukom da je odvuče od strme
dubine koja mami. Pošto spustiše plavu papimu storu, sedoše za sto; Poljina šolja čaja
hladila se netaknuta. Na sva pitanja odgovarala je neumesno ili sa takvim ulagivačkim,
izveštačenim osmehom, da je i sasvim hladnokrvnu Varju obuzelo pređosećanje nesreće.
— Da se nisi razbolela?
— Ne, ne, dobro sam ... hvala.
— Pa... šta se to desilo?
Polja je sedela kao ogluhnula — pasivna i nema.
Tada je Varja na silu napoji toplim malinovim sokom i smesti u postelju, pa je ćutke
milovala njene hladne dlanove.
— Bolje je ne diraj me, isprljaćeš se — odmače se Polja, do guše navuče pokrivač i opruži
niz telo skrivene ruke. — Ne sme se!
— Zašto?
— Na meni je strašna tajna.
Varja dobronamerno pokuša da se uzdrži od smeha.
 — Oho, to ozbiljno zvuči! Dobro je još što znam sve tvoje tajne. Kaj se, prokletnice:
pojela si krišom bez mene kolače ... je li tako?
I opet Polja ne smede da podigne na nju oči.
— Ti me nećeš isterati? — ona se odmah popravi, da ne uvredi Varju: — uopšte... šta
misliš... hoće li me svi isterati?
— Ko će te proterati, odakle?
— Pa uopšte... iz mog naroda, iz naše zemlje.
— Ne sviđaju mi se, Polja, tvoje misli. Kako je moguće pomisliti da će neko ostaviti bez
otadžbine mladu sovjetsku devojku... — Odjednom se ona doseti: — Misliš li da ćemo biti
potučeni? Zar ne shvataš u čemu je naša snaga i koliko nas j e . . . Koliko imamo onog glavnog
čime se pobeđuje, i koliko možemo još stvoriti ako ustreba? Ti, razumej, trebalo bi sve nas
pobiti redom da bi se iskorenilo to što se nakupilo u nama za ovo vreme. I narod nikom tebe
neće dati: ti si kao zrnce na njegovom dlanu.
Samo ove poslednje reči došle su do Poljine svesti. Ona se pridiže i odjednom, kao da je
nešto u njoj puklo, grozničavo se užurba, gledajući nekud u stranu crvenim nateklim očima.
— Ali ma šta se desilo dalje, Varja, ti se mene ne plaši, ne boj se... ja neću na tebe baciti
mrlju, neću te dovesti u nepriliku. Dozvoli... šta sam to htela da ti kažem? Eto ti, nit sam
izgubila... — Ona potraži očima oko sebe — da, setila sam se... ne boj se: ja ču tada unapred
otići sama, naći ću sebi mesto... i čak se mami neću požaliti. Ja sam uverena da ona isto tako
ni za šta, ni koliko crno ispod nokta, nije kriva.
Uostalom, ne, ja sve lažem, Varenjka... nikud ja odavde neću otići... zato što ću zaslužiti
oproštaj čitavim svojim životom — i lice joj se obli suzama. — Znaš, ja ću raditi najteže...
onda kad svi odbiju, ja ću poći i izvršiti. Ja ću za nas oboje odraditi... Kako ti misliš, mogu li
ja za dvoje?
Ona je mislila na oca. Varja nije razumela — namršti se:
— To je histerija, Polja, prestani, ne volim to. Govori otvoreno... da se Rodionu nije
nešto desilo? — Zatim su usledila suva isprekidana naređenja: — Prestani, de, kad ti kažem!
Dobila si pismo otuda, sa fronta, videla sam ga na stolu. Odmah ga daj ovamo...
Poljin histerični nastup, bez jedne jedine suze i, što je glavno, njena neuravnotežena,
dvosmislena priča — sve je to došaptavalo najgore pretpostavke strašnije od Rodionovljevog
zarobljavanja ili smrtne rane.
— Ne, Varja, ovo je nešto sasvim drugo — i pošto se okrenu zidu, pruži ispod pokrivača
izgužvano, mnogo puta pročitano vojničko pismo u obliku trougla.
Kasnije se Varja mnogo stidela svojih prvih pretpostavki, ali... retki su tranzitni ešaloni
koji se ne zadržavaju u Moskvi; stanice su se nalazile u blizini, a Rodion je znao Poljinu
adresu. Razume se, komanda je mogla i ne dozvoliti vojniku da se odvoji i da poseti
Blagoveštenski sokak, ali zašto u tom slučaju makar dopisnu kartu nije napisao svojoj
dragani prilikom odlasku u operativnu armiju? To je bila njegova prva vest sa fronta i sa
zakašnjenjem za više od dve nedelje. U svakom slučaju sada će se pokazati sa kakvim je
mislima krenuo u rat. Varja je nestrpljivo otvorila list, sav iscepan olovkom — očigledno je
pisao na kolenu. Morala je prići do lampe da bi razabrala blede, poluzavršene redove.
I Varja odmah napipa glavno mesto:
»Jedini je uzrok, draga moja, što sam sve vreme ćutao — veruj — nigde se ne zadržavamo
— kratko, jezgrovito i jednostavno, kao na ispovesti, pisao je Rodion. — Mi zasada bez
prestanka ođstupamo. Dan i noć odstupamo, zauzimamo pogodnije odbrambene položaje,
tako se to kaže u izveštajima. Pored toga, ja sam bio jako bolestan i još uvek se nisam sasvim
oporavio: moja bolest je gora od ma kakve kontuzije. Najgorče je to što sam potpuno zdrav i
čitav — nema dosad na meni ni jedne jedine ogrebotine. Spali ovo pismo, tebi jedinoj ma
čitavom svetu ja mogu o tome ispričati. — Varja prevmu stranicu. — Slučaj se desio u jednom
našem selu kroz koje smo u odstupanju prolazili. Išao sam poslednji u čitavoj koloni... a
možda sam bio poslednji u čitavoj armiji. Stigla me je devojčica od jedno desetak godina,
očigledno u školskoj klupi naučena da voli Crvenu armiju... Izgleda, nije se razumevala u
strategijskim pitanjima. Ona dotrča sa cvećem koje pripade meni. Njen pogled je bio
prodoran i upitan: u podnevno sunce je hiljadu puta lakše gledati. Ja primorah sebe da
uzmem mali buket, zato što nisam kukavica ... kunem ti se u majku, Poljenka, nisam
kukavica. Zažmurih, ali uzeh cveće od nje, ostavljene na milost neprijatelju ... Otada nosim
taj uveli venčić stalno uza se, žeravicu u nedrima lakše je nositi; narediću, ako se što desi, da
mi ga na grob polože. Ja sam mislio da ću se sedam puta u krvi okupati dok postanem čovek,
a ono eto kako ispada — nasuvo u krstionici zrelosti! ... — Dva reda dalje bila su sasvim
nečitka. — I ne znanv Poljenka, je li dovoljan sav moj život da ovaj poldon otplatim« ...
 — Da, on se silno uzdigao, tvoj Rodion, ti imaš pravo... — uzbuđeno reče Varja savijajući
pismo — jer s takvim mislima vojnik teško da je kadar na ma kakav nedostojan postupak.
I opet, na novu bujicu pitanja, Polja je odrečno odmahivala glavom grizući usne. Varja
tada zatvori balkonska vrata, zato što je pred zoru zahlađivalo i svu noć oka ne sklopi, prateći
po šuškanju svaki Poljin pokret. Jutro ne donese objašnjenje. Varja u dva maha pokuša da
ispita Nataliju Sergejevnu šta se to desilo n skloništu, ali ne uspe; oba puta učinilo joj se da je
»Dama Tref« izbegava. Oko podne Polja se izgubi i Varja potrča da je traži; našla ju je tek
pred veče u dvorištu susedne zgrade — kopala je zemlju na izgradnji tuđeg skloništa. Niko je
tamo nije zvao, već je prosto videla ljude na radu i sama se latila prve lopate koju je ugledala.
— Prolazim ja, kad pogledam, vidim poznatu maramu. Šta ćeš ovde... došla da se
razmrdaš? — bez trunke uznemirenosti upita Varja. — Zar si već ručala?
— Pojela sam ono što je ostalo od sinoć... dosadno mi bilo da sedim sama — isto tako
obično odgovorila je Polja. — Ja ću brzo doći, idi ti.
Vratila se u suton, kad je počela da rominja kiša; oborena pogleda, pocrnela kao da je
opaljena iznutra. Uz čaj su naglas čitale izveštaj informacionog biroa i Varja je kao uvek
odvajala pauzama ratne epizode da bi predstavila kako je to izgledalo na javi. Nisu tamo bila
pomenuta ni naselja ni ostali orijentiri rata koji se primicao; o onom što nije kazano moguće
se bilo dosetiti po tome kako se pri čitanju stezalo srce... Polja je sedela sa izgledom ne baš
željene gošće i, s vremena na vreme zagledajući nešto stisnuto u pesnici pod stolom, okretala
je rasejani pogled prema otvoru balkonskih vrata. Da li zato što je sada sve suvišno bilo
sklonjeno iz grada — detalji ornamentike i vatre u prozorima — tek izgledalo je da tamo staje
daleko veći deo moskovske panorame nego obično, mada se uvek lako obuhvatalo pogledom
arhitektonsko jedinstvo prestonice. Bilo je u njenom noćnom profilu nešto nalik na ogromni
ratni brod u zaokretu, koji napušta luku i odlazi na dugo i strašno putovanje; utisak su
pojačavali odsjaji mokre palube trgova i čelične, stepenaste kule novogradnji.
Zagrljene drugarice slušale su rominjanje kiše i retko zujanje automobila. Tema
razgovora bili su događaji proteklog dana: tek otvorena izložba trofejnih aviona na glavnom
trgu, nezasuta rupa od bombe u Ulici veselih, kako isu navikle da među sobom u razgovorima
zovu svoju ulicu, Gastelo, čiji je novatorski podvig tih dana odjeknuo po čitavoj sovjetskoj
zemlji — jednom rečju, sve osim Poljine tuge.
— Znaš — sa uzdahom kaza Varja — rđavo ja i ti postupamo. Možda baš ovog trena naši
dragi jurišaju na bajonet po nepožnjevenoj njivi, kliču i padaju ... a mi sedimo i pijemo čaj sa
slatkim od malina.
— To je istina. Treba ga dati... — preplašeno se složi Polja i odmače svoj tanjirić.
— Ali kome?
— Ja znam tu jednu bolnicu. Juče su u mom prisustvu istovarivali ranjenike. Mnogo. I
niko da zaječi! Zajedno ćemo odneti sutra, slažeš li se? — I za kratko vreme od same te
odluke bilo im je obema rnalo lakše.
Idućeg dana Varja kaza da uskoro odlazi na izgradnju odbrambenih položaja; Polju je
čekalo da bude domaćica čitave dve nedelje. Detinja uvređenost naoblači joj lice, i Varja se
zamisli da li su stariji, čuvajući omladinu za sve ovo vreme i na sve moguće načine cd sumnji
i svakidašnjih tegoba, dovoljno pripremili roladi naraštaj da na svoja pleća primi takvo
breme kakvo su sami nosili u njihovim godinama? I kao u odgovor Polja, ulagujući se, zapita
može li se ona pridružiti Varjinoj grupi i opet krišom zaviri sebi u dlan.
— Porazgovaraću u Institutu — odobri Varja. — Ali, šta to ti kriješ u pesnici?
— Ništa... učinilo ti se — planu Polja.
— Onda pokaži.
Polja joj pruži prazne šake, prstima nadole, izgrizenih nokata, smolave od neoguljenog
držala lopate; tek kasnije pri svetlu šibica Varja je na njenim otvorenim dlanovima videla
tamne, ispucale žuljeve podlivene krvlju. Očigledno, taj mali bol pomagao je Vihrovljevoj
ćerki da savlada onaj veliki bol koji je Varji zasad bio nepoznat.
4.
Idućeg dana, tek što su se devojke vratile iz pozorišta, zaviše sirene. Mesečna noć
obećavala je žestok napad. Polja sama iziđe na krov, i Varja odmah poznade drugaricu čim se
ona u kožnoj bluzi i sa gasmaskom na boku pojavi kroz prozor na krovu. Čulo pedagoga
uzdrža je od čuđenja ih pohvale. Odvela je Polju do najbližeg dimnjaka i ispričala ukratko što
treba da radi odrastao nenaoružan čovek pri napadu iz vazduha na njegovu kuću.
— Znaš, ja sam strpljivo čekala, kad će u tebi sazreti ponos. — Uostalom, Varja se nije
dosećala kakvu je ulogu u tome odigrao Poljin strah da se opet nađe u blizini Gracijanskog. —
Naoružaj se: evo ti klešta i lopatica... de, uzmi, nećeš je valjda rukama zbacivati dole kad
tresne sa neba pored tebe; ostalo će učiniti drugi. Bojiš li se visine?
— Samo trunak... — priznade Polja i ne izdrža: — a ako ona padne pravo na mene?
— Pa, tada... opet isto: ostalo će drugi učiniti! — nasmeja se Varja i bez ijedne reči
ohrabrenja ode na svoje stražarsko mesto.
Kroz penu oblaka hitro je trčao Mesec, i kod svih koji su te noći dežurali po moskovskim
krovovima rađala se nesvesna želja da pucaju u njega kao u navodadžiju budućeg zločina... i
utoliko je podlije bilo njegovo delo, što je izgledao nevin, nežan i žućkast kao pile. Kad je
ronio u oblake, grad dole bio je nalik na praiskonske gomile litica sa kanjonima ulica i crnim
kraterima trgova... ali bi senka pobegla i on je opet postajao fantastično lep — skoro kao
dekoracija za junačku predstavu trenutak pre nastupa glavnih izvođača. Vazduh nije bio
hladan već samo do drhtavice prožet očekivanjem. Nevična Polja zakačila je lopaticom za
žicu spoljne antene; zvučno kliznuvši po gvožđu, lopata polete dole i letela je toliko da je
Polja stigla da obriše znoj sa čela pre nego što je do njenog uva doprla prigušena zveka pada.
Taj jedini zvuk u tišini i bio je signal za početak.
Mesec opet zaroni u oblačak i odmah se po čitavom jugu moskovskog horizonta pojaviše
kratkovečni fenjeri zaprečne vatre; trenutak kasnije čula se tutnjava eksplozija. Uskoro se
one primakoše i, bez obzira na tišinu, odmah je bilo jasno da su litičave gromade naokolo
pune ljudi koji su gotovi da na svoje telo prime vazdušni napad neprijatelja. Zatim je bilo
tako kao da su se iznenada otvorile brane svetlosti i tutnja; talas eksplozije ne baš jako gurnu
Polju u leđa, i njena duga prelomljena senka zajedno sa siluetom dimnjaka i ostava na
mansardi pade po susednoj građevini. Istovremeno sa obližnjeg krova odgovoriše
protivavionski mitraljezi, i kao u buri, vadeći iz tame čas mrtvački bledu fasadu, čas krune
drveča nepoznate vrste, zanjihaše se zraci reflektora, padajući i ukrštajući se po nebu. Oni su
bez žurbe prebirali prstima nebeske nabore, tražeći nešto od čega je nastajao ovaj dosadni
zvuk, isto kao od kamenčića u limenoj kutiji, zvuk koji se svuda čuo. Pa ipak stalno su na
drugo nailazili — na gomilu vate, riblje telo s nepokretnim perajima... i odjednom se nešto
srebrnaste boje, nalik na pticu u oštrom zaokretu leta, pokazalo u svetlosnom disku iznad
Poljine glave: neprijateljski avion slepo je kružio u mestu.
Naporom mašte Polja je videla u njemu majušno biće jarosnog lica, sa zaštitnim
naočarima podignutim na čelo, isto tako mokro kao i Poljino. Ono se upinjalo da uzme na
mušicu nenaoružanu moskovsku devojku, pribijenu uz kameni zid tamo dole i, možda je u
tome bio jedini smisao dvoboja. Već su eksplozije plamtele oko avijatdčara, a on nikako nije
odstupao od zakletve koju je dao svome fireru, da raznese u paramparčad baš ovu
nedograđenu kuću šumarske uprave, i Polju zajedno sa njom — i njen lični sandučić sa
maminom slikom na poklopcu, sa novom markizetskom haljinom i stihovima Rodiona na
samom dnu. U magnovenju Polja je osetila jezu natčovečanske neustrašivosti koja propraća
svaki plemeniti preobražaj duše. Takvu ju je pri narednom plamenu protivavionskih baterija
Varja i zapamtila: sa podignutim pesnicama kao da je pretila obračunom koji će kasnije doći.
Ostalo su učinili drugi. Avdon je zadimio i priteran zrakom reflektora pošao na zapad.
Lice fašista iščeze iz mašte. Polja nije mogla da vidi kako je umirao. Još jedan iznenadni udar
grunu na zamračeni grad, i kad je Polja otvorila oči prskalo je staklo u blizini i nekakve
buktinje su u velikom broju gorele naokolo, kaskadno vrcajući iskre. Jedna bomba je gorela u
oluku kraj samih Poljinih nogu, i ona se sama začudi kako joj lako pođe za rukom da gurne u
tamu preko ivice krova taj mali ljutiti pakleni oganj... Njih je palo na hiljade te noći, napad je
trajao skoro do svitanja, dok se Polja nije fizički umorila od neprekidnog pokreta — trčanja,
klizanja i savlađivanja njihovog pre nego što bukne pravi požar.
A već je svitalo i pod plavom zavesom oblaka rumenela se pruga na istoku. Sve je nestalo
brzo, kao ružan san. Jutarnja Moskva bila je tiha i devičanski lepa. Osim velikog dima u
Zamoskvorečju, ništa nije podsećalo na noćašnji boj. Nalik na znoj posle proživelog
uzbuđenja, laka rosa je ležala po opustelim krovovima.
— Vidim, ti si u punoj formi, priznati majstor u gašenju zapaljivih bombi — i to je vrlo
dobro — pohvali je Varja. — U takvoj gužvi najviše se treba bojati gelera od naših
protivavionskih granata. Da te nije zakačilo?
— Ja ih nisam opazila... ali, znaš, kako sam želela da se sve to što pre svrši. Šta ti misliš,
koliko je još ostalo? ... godinu, dve?
Varja odmah razumede njeno pitanje:
— Pa do Nove godine teško da će se završiti. Ti o ratu?
— Ne, ja sam uopšte pitala.
Varja se zamisli, ne mnogo uverena da je njena drugarica dovoljno dorasla da može znati
istinu.
 — Vidiš, Polja, fašisti su samo epizoda u velikoj istorijskoj utakmici. — Ona pričeka sa
odgovorom, zatim se odluči: — Seti se sama, ako je za prečišćavanje sitnih naslednih
nesuglasica među crvenom i belom ružom bilo potrebno čitavih trideset godina, onda je za
veliki spor među belom i crvenom polovinom čovečanstva — stoleće sasvim malo. Uostalom,
računaj da je jedno dvadeset procenata već učinjeno ...
Raspaljena zbivanjima noći Polja bez muke zamisli šta bi od nje bilo kad bi sve to vreme
presedela u podrumu sa Gracijanskim i po završetku izmilela na beli dan već kao starica, koja
je sačuvala život samo zato da bi prema njemu osetila prezrenje.
— Kako sam ti zahvalna, Varjuša, što si me izvukla otuda.
— Pre svega, niko tebe nije izvlačio, već si sama došla na krov. Tako se i moralo desiti.
Ded, pričaj kako je bilo. S početka ti se činilo da nišane samo u tebe, je li tako?... Zatim si
videla oko sebe milion takvih kao ti... tačno? — Ona posadi Polju pored sebe. — Ama nemoj
da se stidiš, glupačo, Ijudima je svojstveno da se boje napada iz tame.
— To nije sasvim tako— reče Polja, tražeći Kremlj u jutarnjem sumraku. — U početku je
bila neka polunesvestica, kao od ledene vode, a zatim sam videla neprijatelja iznad sebe i
onog časa strah se skide, nekako kao zajedno sa kožom, i nešto se razgore u meni, kako bih to
tačnije nazvala... čitavo telo duše! — Po njenim rukama opet prođe drhtavica nedavnog
uzbuđenja. — A jesi li videla kako je on strugnuo sa rupom na boku? Nije imao isnage da
sobom udari kao granatom. I to mi je neki Ikar... Nije ni nalik na našeg Gastela!
Varja je zadovoljno klimala glavom, kao da je slušala juče zadatu lekciju. Zatim, da bi
utvrdila prvi uspeh svoje drugarice, kaza neke opštepoznate istine, kao, na primer, da se
»nekakva velika pobeda ne postiže pre male pobede nad sobom«, ili da »u ratu strogost
prema samom sebi nije manje važna od mržnje prema neprijatelju«, ili da »podvig kao i
talenat skraćuje put do cilja«. Po njenim rečima, da bi se pobedio grubi instinkt
samoodržanja, neophodno je na prvom mestu savladati mistiku rata, prvobitnu
skamenjenost pred nepoznatim, koja isto tako parališe čovekovu volju kao što se kod
preistorijskih ljudi to dešavalo kad se pojavi mamut, zemljotres ili bura.
— Odavde mi možemo izvući važan zaključak — poučno je diktirala Varja, i za potpunu
sličnost sa Marfom Jegorovnom iz loškarjovske desetoletke samo su joj nedostajale naočari
— da je u borbi najvažnije: videti neprijatelja od glave do pete, shvatiti da je i on smrtan.
Otuda je na frontu opasnije, ali, ja mislim, manje strašno nego u podrumu Blagoveštenskog
sokaka. Eto, tako su srednjovekovni ljudi nazivali kugu i koleru božjom kamdžijom, dok ih
nisu pogledali kroz konkavno staklo mikroskopa i saterali u epruvetu, to jest od straha prešli
na aktivnost. Kapitalizam nije strašniji od kolere, Polja, samo je lukaviji, žilaviji, zato što se
ne gnezdi u telu već u duši... ali, zagledaj se u njega očima nauke, i ti ćeš shvatiti kako je
nesigurna njegova snaga, kako se on boji čak i tebe malene golih šaka... i čak ne toliko tvojih
rudnika i kombinata, već pre svega sjaja mladosti u tvojim zenicama! Mladost se neće nikad
pomiriti sa zločinom: ona će kidisati i u vatru i u vodu... Eto zašto oni ubijaju decu... i tebe sa
njima, Polja. — Ona završi i samo što ne naredi Polji da ponovi.
— Varvara, ti si velika žena! — trenutak kasnije progovori Polja vlažnih očiju i smešno
namrštena nosa. — Ako tebi u dvadeset drugoj godini padaju na pamet takve neobične misli,
šta li će tek biti kad ti pedeseta kucne?
— Znaš šta, draga moja ... — oblivajući se rumenilom prekide je Varja — u tvom
raspoloženju najbolje je ćutati.
Na krovu su presedele do sunčevog izlaska, slušajući fijuk leta bregunica koji je svrdlao
vazduh. Gonjeni jutarnjim zracima zaprečni vazdušni baloni su tonuli u laku maglu
industrijskog predgrađa. Polako su rumeneli gromobrani, kule, kupole ovlaš oblivene zlatom
sunčevog rađanja. Počinjala je da šumi reka života, i činilo se, evo sad će početi da radi
dizalica na obližnjoj novogradnji. Ukoliko se hladilo Poljino likovanje, sve jače se na
podlaktici razgarala opekotina od termitnih varnica, koju ona u onoj jurnjavi nije ni opazila.
— Ja te strašno cenim, Varjuša — neprestano se vraćala Polja svojim mislima. — Nema
ničeg na ovom svetu što ti ne znaš... i kolike su padavine u Tugajskoj stepi, i koje isu pritoke
Amazonovih pritoka — sve. I priznaj da smo strašno dobri, je li tačno? Ovo nije
samohvalisanje, apsolutno ne, dobri, ne ja ili ti, nego zajedno sa ostalima i ti i ja... makar u
poslednjem redu! Jer mi hoćemo da uradimo što niko nije mogao, da bi na svetu bilo sve
pametno i čestito...
makar se za-to morao sav svet prebrati zrno po zmo. Niko nije smeo — puzio je, plakao,
grizao zemlju i nije smeo — a mi smo se odlučili.
— Eh, draga moja, mi se laćamo samo onoga što je moguće. ćovek... on se zove tako ne
samo zato” što zimi nosi šubaru ili nedeljom ide u bioskop!
 Polja je pričala bez prestanka, delovao je opojni napitak prve pobede. Ona poverljivo
priznade kako je još sinoć želela da pokida sve cveće na zemlji, da se ništa ne raduje, ne
cveta, zato što to vređa u ovo vreme kad umiru najbolji ljudi. To je bila, znači, njena slabost:
ne treba satirati cveće, već grudima štititi od tenkova, od tuđinskih čizama, od bacača
plamena — braniti nežne latice života. Ona prekide na pola reči, neočekivana struja mirisa
pomilova joj nozdrve, pa se odmah izgubi i Polja ga je žednim udisanjem tražila u
prohladnom, prijatnom vazduhu izbegnute nesreće.
— šta je to tako lepo?
— Lipe ... One već precvetavaju — šapnu Varja. — Samo o cveću govoriš, a ne vidiš ga.
Misliš, ako je rat, sve je zamrlo? Naprotiv, život se nastavlja, Polja. Nego, hajde da spavamo!
— Pričekaj, Varjuša, da se pozdravim sa njim...
Uzdignutih glava gledale su u Sunce na izlasku, sasvim mirno ali malo kao prekriveno
krepom.
5.
Ipak sve su to bili samo varljivi znaci brzog ozdravIjenja. Polju probudi vatra u upadljivo
natekloj ruci: viskovi su probadali podlakticu skroz, od toga je bolelo rame, pa ipak ovaj bol
sada nije bio kadar da zagluši onaj glavni. Polja je čula iz hodnika glas Natalije Sergejevne, i
preko lanca posrednih karika izmišljotine o ocu na izgled ućutkane opet joj se vratiše u još
širem opsegu.
Nastupalo je mučno buđenje i evo pred njom se pojaviše u novom svetlu okolnosti koje su
je još sinoć umirivale: siromašni nameštaj Vihrovljevog stana i neprirodna radost posle
dugog rastanka one ... no, kako se zove? — Taiske. Zločin u naše vreme ne ide bez maske... I
ako je taj čovek bio kadar da u prošlosti prodaje svoju savest za dvadeset pet rubalja
mesečno, na šta se on mogao ođlučiti tek sada, u ovoj tutnjavi, kad je pažnja zemlje bila na
drugoj strani?
Iako je bilo veoma rano, Varja upravo beše otišla od kuće. Gas je jedva goreo; nije joj se
jelo; učenje za prijemni ispit nije joj ni padalo na pamet. Polja zamota ruku maramom i izađe
nasumice iz Blagoveštenskog sokaka. Cilja nije bilo, da radi lopatom nije mogla — kao lek je
izabrala onaj isti put kojim je prošla na dan dolaska, ali ni šetnja po dragoj ulici nije pružila
olakšanje. Tamo više nije bilo vesele i sablažnjive robe. Na jednom mestu trže je iz
ukočenosti cvokotanje zuba puno potmulog bola — pokazalo se da mahinalno razgleda
niklovane hirurške instrumente u izlogu prodavnice. Ona se strese pri pomisli na Rodiona.
Išla je dalje, ne dižući glavu, i u toku čitavog puta upamtila je samo duboku levkastu rupu od
bombe na kraju trotoara, koje je nestalo do njenog povratka.
Moskva je živela po svom običnom jutarnjem rasporedu. Istovarivali su svež hleb, a
čistačice su mele ulice... i baš tađa su na kamionu provezli oboreni avion — stasite devojke
nosile su dugački zelenkast balon nalik na stonogu. U traženju da se nečim zaposli, Polja je
uzaluđno zalazila u dvorišta: u jednom su izvlačili bombu iz vodovodnog šahta, a u drugom
su domaćice učile kako se previja rame na starcu-dobrovoljcu kome se golicanje očigledno
nije dopadalo. Ponekad se Polja zaustavljala pred uličnim izlozima sa starim plakatima i
čudila se kako je ona sasvim nedavno mogla da krene na jedanaestodnevno putovanje po
Volgi, a sad je morala da misli o mogućnostima normalnog postojanja posle Vihrovljevog
raskrinkavanja: i uvek u takvim mislima reč srodstvo sa njim, dobijala je značenje
saučesništvo. Nije se Polja bojala nevolja i kazne, ne, plašila se sramote i odbačenosti.
Odjednom joj se učini: pored nje stoji vojnik sa licem Rodiona. On sa podsmehom gleda
njenu ruku i gotov je da čak i tu slučajnu opekotinu, koja jako boli, smatra kao maskiranje
zločina.
»I ti mi, takođe, ne veruješ?« — upita ona Rodiona sa žalostivim osmehom.
»Ja ništa ne znam. Daleko sam i nernam vremena. Mi, evo, izlazimo na vatrenu liniju.
Nemci se već vide i jedan trči pravo na mene. Do njega mi je bliže nego to tebe. Sad jedan od
nas dvojice mora da mre.«
I odista, on je izgledao uznemiren — muževniji od mršavosti i opaljenog lica. Mutni rečni
talasi teldi su preko njega.
Milicionar priđe i reče Polji da je zabranjeno tako dugo stajati na mostu. Pravio se da
gleda u njenu legitimaciju, a u stvari je posmatrao Poljino lice. Znači, on dosad još ništa nije
čuo o Vihrovljevoj delatnosti!
Polja se nesvesno pope do Vasilija sa devet azijatskih kapa i krenu duž zidina Kremlja.
Mauzolej je bio zatvoren. Polja dva puta prođe mimo njega zato što prvi put nije stigla da
ispriča o sebi velikom čoveku i prijatelju sve mladosti na zemlji. Čitava Poljina ispovest,
uključujući biografiju i spisak ocena iz školskih predmeta na maturskom ispitu, stade u
nepuna dva kruga oko mauzoleja. Lenjin kaza da nije lepo gubiti vreme na lične jade, kad su
napušteni Smolensk, Tver i Kijev. On, takođe, reče da se samosvest sovjetskog čoveka ne
izgrađuje samo na faktu kakav odnos imaju prema njemu makar i najveći ljudi, već na svesti
o obimu vlastitog truda uloženog u besmrtno delo socijalizma. I kad je silazila prema reci on
doviknu za njom da joj veruje, i, ako joj se samo nije pričinilo, nazva je ćerkom.
Reka života je potpuno umukla — i srce i oganj u ruci — dok je on sa njom govorio.
U tome prođe čitav dan. Dok se dovukla do Blagoveštenskog sokaka, mutni oblaci
natkriliše grad. Bučnije od čavki pred kišu deca su igrala svoj karavaj. Osam spratova učini
se Polji kao osamnaest; žena koja se brinula o liftu juce je otišla na rad u fabriku; nebo se
natuštilo, — dvodnevnu vrućinu smenjivalo je predosećanje bure. Varja dotrča časak pre
nevremena.
Tada se pokaza da je predaja Vereje za čitava dva dana ubrzala rok njenog odlaska na
prifrontovsku liniju. »Ako ti je to jako potrebno, Poljenka, možeš sa nama poći... Mislim nije
nadugo. Ostaće ti čitava nedelja do ispita.« Nemo kresnu munja u daljind i plava senka nadvi
se nad gradom. Vetar zavijori haljinom Varje koja beše izašla na balkon da se rashladi od
trčanja. Eh, da joj je sad na Jengu, da prihvati vesla i da budu što penušaviji češljasti talasi na
reci! Uopšte, ona se u oluji i prolepšavala, bdvala prikladnija, jer su njeno zdravlje i, u gradu
nepotrebna, rezerva istrajnosti dobivali svoje opravdanje, a Polja sa tugom pomisli koliko je
ova ružna devojka pametnija, čistija i potrebnija Ijudima nego ona sama.
Još nije počinjalo. Negde iza natuštenog horizonta muklo su se nakašljavali basovi. Opet
zavikaše dečica pomažući buri da se porodi.
— Kako se oni, mili, trude! ... — primeti Varja pažljivo slušajući detinju viku odozdo, kao
da je muzika. — Kao da hoće rat da uplaše. Gospode, kako bi divno mogli živeti ljudi! — i
uzdahnu.
Drhtavim rukama Polja je spremala sto i odjeđnom iz previjene šake iskliznu najmilija
Varjina šolja. To je bila porodična vrednost, dar dulevskih keramičara Pavlu Arefjiču za
uspomenu na zajeđnički partizanski život u građanskom ratu. Naročite lepote nije imala —
sem nemilosrdnog natpisa o miru kolibama i ratu dvorovima. Varja se na zvuk okrenu,
ugleda na podu bele komade, oblivene munjom i skoro omo rumenilo straha na Poljinim
obrazima. Sve što se tih dana u njoj nakupilo odjednom provali. Istovremeno linu pljusak po
čitavoj Moskvi. Naletao je u talasima po krovovima, zapljuskivao sobu pretvarajući se u
prskanje i maglu, te se i Poljin jastuk okvasio. Uzalud se Varja mučila da umiri drugaricu.
Oblak se nadneo tačno nad Blagoveštenski sokak. Mogao se čovek čuditi kako u tu malenu
ulicu staje toliko očajanje. I čim pljusak u dva silna zamaha opra ustajali vazduh, po Moskvi
se razli planinska svežina.
Još sva u suzama, Polja je malo-pomalo otkrivala svoju tajnu, a Varja joj je previjala ruku
i mahala glavom: nije se znalo koja je od dve rane bila opasnija po život. Ispadala je tužna
priča o tome kako je Polja postepetno gubila oca od one noći kad je prvi put, u pašutinskom
sobičku, sa člankom Gracijanskog u rukama oplakivala svoj čemer, pa do toga kako se
formirala zaštitna navika da čak i na školskim sveskama što je moguće nečitkije piše očevo
prezime. Lakše bi se bilo pomiriti sa svešou o njegovoj potpunoj nesposobnosti, čak i sa
udesom siročeta, nego sa ovim neodređenim, nikad jasno kazanim političkim optužbama
Gracijanskog, i naročito sada, u svetlosti rđavih izveštaja sa fronta.
— Meni je rekao jedan čovek da vredim za istražnog sudiju. I tačno: ja sad sve znam.
Slušaj me, Varja!
Razgovor u podrumu osvetlio je mnoge karike koje su nedostajale u Poljinom sistemu
sumnji. Razume se, Gracijanski je znao o Vihrovu mnogo više nego što se toga puta izlanuo,
iz staračke potrebe da zablista obaveštenošću i zaradi poštovanja kod nepoznate devojke.
Nema sumnje da je i njenoj majci, Jeleni Ivanovnoj, bila poznata muževljeva prošlost, kad se
blagovremeno požurila da kćerčicu ukloni na Jengu od eventualnog skandala. Uvek do
pedantnosti poštena u odnosima prema kolektivu ona se, verovatno, tek nakon dugih
kolebanja odlučila da utaji od društva neki slučajno otkriveni dokaz krivice. Ako je sam
Gracijanski čitavo vreme nastojao da malo opravda bivšeg druga, iz bojazni da ne baci senku
na ldčni ugled, onda je pogotovu bila razumljiva malodušna ženska logika u nastojanju da se
osigura spasonosno neznanje svome detetu. Svakim trenutkom tajanstvenost je rasla, i evo
kako je vrtlog u svoje ždrelo vukao već i mamu...
Zbog neupućenosti u šumarska pitanja Polja nije bila kadra da samostalno shvati i oceni
očeve grehove; razume se, on, lično, nije potpaljivao borove šume niti je dizao u vazduh
sovjetske pilane, što bi odmah bilo uočeno usled vidljivih promena koje bi nastale, ali je na
svaki način bio veliki majstor kad se i pored mnogogodišnje mračne rabote održao na
profesorskoj katedri. Po Poljinom mišljenju, stvar je tražila najhitniju društvemu
intervenciju.
Shvati, Varja, ja prosto tonem ... s kamenom o vratu — mrmljala je jecajući. — Izlaz je
jedan: treba da odem u naš rejonski komitet, ali ja nemam nikakvih dokaza i ne znam tamo
nikoga. Hajdemo zajedno, sad odmah... i tako smo mnogo dana propustile, zar ne?
— Ti, Polja, imaš temperaturu, sigurno od opekotine. Treba je lekaru pokazati. U
komsomol možemo i sutra.
Polja izrazitim gestom pokaza svoj odnos prema Varjinom pokušaju da razgovor svede na
sitnice.
— Lako je tebi: ti si černjecova... ali daj ti uđi u moju kožu. Evo, sedimo mi, i, zamisli,
ulazi vojnik sa izrešetanim šinjelom i ništa ne radi već samo škilji, ali ne u tvoje već u moje
lice... šta onda, a? — i beskrajno prezrivim pogledom upilji u zbunjenu Varju, pokolebanu
sumnjom.
Ali ja sam samo rekla da se tamo može i sutra otići — odgovorila je Varja, i nikad joj lice
nije bilo tako brižno. — Ali šta ti tamo možeš reći? Nemaš nikakvih tačnih podataka, a život
se odvija složenije od nekakvih pretpostavki. Na primer, ja sam se vraćala ovamo, znajući
unapred sve okolnosti, ali nisam mogla predvideti da će se slomiti ova šolja. Ja uopšte ne
želim da panjkam tvog poznanika iz podruma... ali šta ćemo, ako je on iz zlobe ili zavisti
svesno oklevetao Vihrova i radi sigurnosti dao tome karakter nekakvog brižnog drugarstva.
Postoji već takav način klevete — to je, veli, veoma dobar čovek sramežljive naravi, samo ima
nepotrebnu naviku da đake obučava svinjarijama. Zatim se takav tip vrati, pojede malo
kobasice i legne da spava sa prijatnim osećanjem, kao da je na tuđem grobu posadio drvce —
koje će stalno rasti i granati. što se tiče razilaženja tvojih roditelja, za to su mogli biti i drugi
uzroci. Koliko se sećam otac ti je po poreklu seljak, a majka... čini mi se, plemićka?
— Daleka... — neumesno i tonući sve dublje dodade Polja, težeći da sebi sačuva bar
majku.
— To nije važno. Vaspitani u različitim uslovkna, oni su se mogli razići u shvatanjima
nekih pojava našega vremena. I eto, arhitekto, ispada da je druga tvoja kula sagrađena na
pesku! Ostaje da se objasni do koje je mere principijelna kritika toga druga... sve zaboravljam
njegovo prezime. Sa druge strane, čitav se naš rad proverava mišljenjem kolektiva, zato što
za njega dobijamo hleb ili obuću koje drugi stvaraju. Otuda je oštrina ocene proporcionalna
nedostacima rada. O tome treba brižljivo razmisliti... da li si ti lično čitala očeva dela?
— Trudila sam se... ali ništa nisam shvatila. — Plamen nade sinu u Poljinim zenicama. —
Varenjka, ti studiraš geografiju, a on o šumi piše: ti ćeš se najlakše snaći. Osim toga, ti si
najstrpljivija na svetu... pročitaj, molim te, njegova dela, a onda ćeš mi reći suštu istinu —
važi? — I tu se komsomolskom rečju zakle da je ni za šta više u životu neće moliti.
— Pa, dobro, ja hoću — malo kasnije se složi Varja. — Ali gde ćemo mi sada nabaviti te
knjige?
— Eh, zar ću te ja dovesti u položaj da trčkaraš po bibliotekama? Ja ih sve imam... skoro
sve!
Ne dajući drugarici da se predomisli, ona izvuče ispod kreveta svoj koferčić: tako se
najzad objasnila neobična težina Poljinih stvari. Ispod rublja i haljina bile su knjige: nije ih
bilo manje od tuceta — sve u platnenom povezu i vrlo debele. Teško da je moglo biti utešno
što su se među njima, preko toga broja, nalazile brošure i, prosto, separati iz časopisa,
ukoričeni papirom zidnih tapeta. Žureći da se oslobodi bremena, Polja je izbacivala pravo na
pod te kilograme šumarske muđrosti, pred noge svojoj drugarici, svakog časa proveravajući
izraz njenog lica.
— Šta si se ućutala? — upita Polja klečeći.
— Ništa, ja ću neizostavno pročitati... tokom vremena — ne baš uverljivo reče Varja. —
Samo, ipak, plodan ti je on pisac... Koliko ih je tu?
— Samo dve nedostaju. Obe su postojale u Pašutinu, ali me je bilo stid da ih ponesem
bez pitanja. Ti, znaš, počni da čitaš, a ja ću ti dobavljati tomove koji nedostaju. Savetujem ti
da pooneš od tanjih, a kad uđeš u stvar onda će biti lakše. Ja to po sebi znam.
I tako se sve odlično uredilo: iskrena radost gorela je na Poljinom licu potkrepljena
nesumnjivom verom u nepodmitljivost ovog sudije.
Čitav Vihrovljev život ležao je na podu pred njima, njegovi snovi i zablude, dokazi njegove
ljubavi i gneva, i, pre svega, — teški trud koji se ne da platiti, trud uložen da bi se ispunila
dečačka zakletva Kalini. Ovde su bile samo uvodne studije u nauku o šumarstvu, osnovi i
đački eksperimenti usmereni na upoznavanje šume kao geografskog fenomena, robe, živog
organizma, klimatskog faktora i sirovinske baze narodne ekonomije. Vihrov je, znači, glavna
svoja dela tek imao da napiše. Najgornja je imala naslov: Sudbina ruske šume. Varja je uze i
pogleda zadnju stranu — bilo ih je sedam stotina i nešto. Gotovo čitavu knjigu činili su
petitom složeni stupci, dijagrami i karte Rusije, skoro od Olegovih vremena. Da se pročita ta
knjiga, bila su potrebna ne samo specijalna znanja i uporno strpljenje, već, pored toga, ili
entuzijazam ili mržnja.
Varja se kolebala: ona shvati da se za temeljan zaključak neizostavno mora upoznati sa
stavovima Vihrovljevih protivnika i, isto tako, sa državnom šumarskom praksom u raznim
istorijskim periodima a za to je trebalo bar pola godine.
— Ja bih sa zadovoljstvom sve to pročitala, Poljuša, ali ne znam ... da li ću stići do
odlaska. — Odjednom se ona nasmeja sebi u ulozi arbitra za šumarstvo. — Znaš šta, vrati ti
sve ovo nazad... sutra ću ja pokušati da doznam istinu drugim putem.
— Ali rat je i, možda, baš ovog trenutka... — razočarano je insistirala Polja.
— Sve uzimam na sebe. Ti ćeš zorom otići lekaru, zatim se prihvati algebre dok je vreme.
Na ručak me ne čekaj. — Ona zagrli drugaricu i natera je da se osmehne.
Obrisi grada gubili su se u toploj magli posle kiše; isto tako su se i Poljini jadi kravili od
materinske Varjine nežnosti.
Noć prođe bez uzbune — jutro beše sumorno. Doktorka izgrdi Polju zbog tako
neopreznog rukovanja zapaljivim bombama. Čitav dan se oteže blažena pustoš
poluozdravljenja. Varja se vrati baš pred ručak — vesela, zagonetna, gladna.
— Ti me tako zagledaš da se malo bojim — na silu se našali Polja.
— Nije bez razloga, pričuvaj se. Mogu te progutati u jednom zalogaju. Jesi li što kuvala?
— Za svaki slučaj skuvala sam za dvoje — i nikako nije smela da upita za rezultate
Varjinog izviđanja. — Sram te bilo: ja te tako volim, a ti hoćeš da me pojedeš...
— To jedno drugom ne protivreči. Jednom je u mom prisustvu Natalija Sergejevna,
spremajući unuku da spava, pričala o div-ženi koja je tako volela decu da ih je po dvoje za
noć krila u svoj trbuh.
— Po mom mišljenju, to je nepedagoški — puniti deci glavu takvim izmišljotinama... — i
opet se ne oaluči đa otvoreno upita. — šta ima novo na svetu?
Varja izvadi iz torbe dve ružičaste ulaznice.
— Uzmi, danas nam je praznik. Uporno se pronose glasovi da je tamo nekakav drugi
firer podigao u Berlinu ustanak protiv svog kaplara ... Ovo su ulaznice za bioskopsku
predstavu. Sedećemo u foteljama najboljih mesta, sa najistaknutijim predstavnicima naše
ziatne mladeži i lizati sladoled u kornetu. Vidi, pa to je prava pšenična kaša? Polja, ti ulaziš u
finese...
— Oprosti, ulje nami je nestalo.
— Odmah se, eto, vidi da nemaš potpuno kuvarsko obrazovanje. šašava, ko jede
pšeničnu kašu na ulju!
Ona sa nasladom udahnu sa tanjira vrelu paru i u mislima pohvali Polju za snagu volje,
kojom se uzdržala od raspitivanja o glavnom.
Po ručku ona joj sama ispriča o svojim pokušajima da dozna istinu o Vihrovu. Njoj je još
sinoć palo na um da je za postavljanje pravilne dijagnoze u prvom redu potrebno saslušati
pacijenta. Sa tim ciljem otišla je pravo na šumarski institut i junački ga jedno dva sata čekala
u crvenom kutiću. Oko zgrade se opažala živost, obična u to doba godine, jer studenti počinju
da pristižu. Čistačica je rekla Varji da se u velikom amfiteatru održava opštepartijski
sastanak na kome primaju u svoje redove profesora Vihrova; ona ga tom prilikom nazva po
domaći — Ivan Matvejič. »Jednom rečju, Polja, čestitam srećan ishod — cveće ti dugujem ...
od prve stipendije.« Uskoro se Varja upoznala sa njim lično: Vihrov je silazio hramljući i
odmahujući rukom, kao da broji stepemice. Da bi povela razgovor, Varja je rekla kako se
njena sestra od strica sprema da studira na njihovom Institutu, ali prvo bi želela da se
upozna ili, kako je u žurbi rekla, da oseti dah nauke o šumarstvu.
— Ali, ja idem na arhitekturu... Varja, slagala si — kako te nije sramota!
— Prvo i prvo, izbor profesije u tvojim godinama ne može se smatrati kao konačna stvar,
a osim toga... zar mi više nisi sestrica?
— Dobro ... a šta on?
Profesor izrazi svoje nezadovoljstvo što se buduća studentkinja pokazala lenja i sama nije
došla. »Biti šumar našeg kova — reče on — to znači sračunavati, pamtiti, upoređivati... i pre
svega ići, ići ne žaleći nogu.« On ironično pripita, između ostalog, šta baš pretpostavljenu
osobu privlači šumi: cveće, pečurke, đurđevak ili samo drva; poslednju reč on kaza sa
nijansom neskrivene ljutine. Varja objasni izbor svoje sestre porodičnim simpatijama, jer joj
je otac, takođe, stari radnik na polju šumarstva.
 — Kao što vidiš trudila sam se da se držim okvira istine.
— Dalje ... a šta on?
— Tada on sasvim pravedno ukaza na činjenicu da ako šumarski radnik nije umeo uliti
svojoj kćeri pojmove o svom radu, znači da nije mnogo mudar.
— Baš silno... a ti?
— Ja sam izrazila nadu da će kći zagladiti očeve greške.
— Oh, Varjuša, čak mi se u glavi zavrtelo... a šta on na to?
— Poče da se smeje i pozva me na svoje uvodno predavanje kroz jedno tri neđelje ... da
te, ako mogu, dovedem makar u dečjim kolicima! Tako je rekao... A baš u to vreme mi čemo
se vratiti sa kopanja rovova. — U dekanatu su Varju obavestili da Vihrov drži svoja
predavanja samo studentima treće godine, ali uvodno predavanje, po dugogodišnjoj tradiciji,
poveravaju njemu, i da, tobož, i sami profesori sa bliskih katedri dolaze da čuju branioca
šuma u njegovoj najboljoj ulozi. — Po svoj prilici on prvi razgovor sa zelenim podmlatkom
vodi na dostupnom jeziku, i izgubiti na njemu sat-dva daleko je korisnije, nego da sama
čitam jedno šest hiljada strana sitno štampanog teksta.
Ne krijući nemir, Polja je neprimetno grizla, ionako izgrizene nokte, dok joj Varja ne
skloni ruke.
— Reci mi, Varjuša... je li bar u ophođenju prijatan čovek?
— Ne savetujem ti, draga, da ljude deliš po toj osobini. To može da doveđe do velikih
pogrešaka u računu.
— Je li ti se učinio makar uzbuđen... što su ga u ovakvo vreme primili u Partiju.
— Ne, ništa nisam opazila.
Varja je upamtila samo cme rukoveti njegovih obrva, žućkastu boju lica i ispod tatarskih
brkova kmpna usta, kao naročito stvorena da izgovaraju ne baš prijatne reči, hramanje, malo
nastrane navike, ukoso na čelo spušteni pramen kose — dovršavali su lik nerazgovornog
zanatlije koji zna šta je nevolja. Na žalost, Varji se sve to učinilo samo maska...
— Kako, kako si rekla? — uznemiri se Polja.
— Ja velim maska — pod kojom se skriva velika dobrota i čak prekomema nežnost.
— A zašto onda: na žalost?
— Ne zato što ja volim zle... ali tihe ljude ne volim. Svaka dobrota povlači za sobom
uzajamno sveopraštanje, a nama su potrebni strogi Ijudi, gotovi da odgovore na strogost
drugih. Zato mi se u početku više svideo nego na kraju. U svakom slučaju predavanje će
pokazati u kojoj meri si kriva pred njim zbog brzopletosti svojih sumnji. — Ona ovlaš pogleda
u nebo koje se provedravalo i obećavalo skoro napad. — Eh, da nam ne propadnu ulaznice ...
Tako se i desilo: u bioskop nisu mogle ući. Vazdušnu uzbunu objaviše rano i nijednom od
početka ratnih operacija nije se toliki broj neprijatcljskih aviona probio prema gradu. Po
neprijateljskoj zamisli, Moskva bi trebalo da se pretvori u pregršt pepela, toliko je na nju
ognja bačeno, pa ipak nije ga bilo dovoljno ni da progori tanku skramu ljudskog otpora.
Doduše, devojke su to veče videle mnogo muke i Polja je opet »odlično« položila probu
muškosti.
Toga puta morale su da stoje jedna pored druge.
— Zar nije lepo živeti na svetu, Varjuša... — vikala je Polja u predasima, stresajući varnice
što su već tinjale u rukavicama, i izazivajući kod saboraca isto takav osmeh kao onda u
trolejbusu, odmah nakon dolaska u Moskvu. — A ja sam ti se čak kajala, prokleta, što sam
došla na ovaj svet.
Varja je obavljala dužnost ćutke, i ukoliko je Polja snažnije izražavala radost konačnog
ozdravljenja, utoliko se dublje u nju potkradalo osećanje krivice pred drugaricom. Razume
se, u ove dane najveće opasnosti i, kao uvek, političkog jedinstva, mnogo poštenih ljudi
stupalo je u Partiju da podeli sa njom trud i odgovornost odbrane... Ali ona ista vatrena
upečatljivost sa kojom je još sinoć Polja preuveličavala svoja sumnjičenja, danas ju je
primoravala da pridaje preveliki značaj Vihrovljevom postupku. U žurbi Varja je nekako
zaboravila da kaže Polji kako je na tom istom partijskom sastanku Instituta u Partiju bio
primljen i profesor Gracijanski.

ČETVRTA GLAVA
1.
Treba odmah ispraviti greške koje su se potkrale u priči Aleksandra Jakovljeviča o
nekakvim žalosnim okolnostima Vihrovljeve mladosti. Doista, u biografiju Ivana Matvejiča
upleo se neprijatni fakt primanja dvadeset pet rubalja od istaknutog industrijalca; istina,
primao ih je bez reversa, ali ipak iz ruke u ruku i u prisustvu svedoka, koji su, doduše, davno
pomrli. Isto tako dostojno je sažaljenja što među Vihrovljevim kolegama nije bilo odvažna
čoveka da zbog lakomislenosti pouči ako ne šamarom ono bar prekorom pripovedača koji je
ovu epizodu povezao sa čitavim daljion časnim radom svog naučnog sabrata. Kad bi samo
želeo, Aleksandar Jakovljevič je mogao iz riznice svog pamćenja izvući miz dopunskih dokaza
isto tako poučnih za nepunoletnu sovjetsku devojku. Neka se na konkretnom primeru uveri
šta je u to doba koštalo siromaha da se probije do znanja, za razliku od današnjeg vremena;
ujedno time bi se precizirao i datum događaja.
To se desilo u drugoj polovini leta 1899. godine, baš one večeri kad su Vihrovi stigli u
Petrograd. Uzgred rečeno, zato što nije imala vozne karte, Agafju i njenog mališana izbaciše
iz voza na stanici Mge, drugoj od prestonice, te su im samo laki likovi opanci i mali prtljag
omogućili da putovanje završe tog istog dana. Majka i sin su dugo lutali po dugačkim ulicama
čiji su se krajevi gubili u beličastoj magli nevolje koja tada beše zahvatila čitavu Rusiju.
Bakarno sunce pridavalo je zalazeći pomalo strašnu fantastičnost crkvama i dvorovima,
kočijama i mundirima, što su iznenada nicali na desetak koraka — bronzanim carevima na
granitnim postoljima, kamenim čudovištima na mostovima i ostalim zagonetkama
nerazrešivim za seljačku pamet zapanjenu veličanstvenim izgledom okoline. Ništa ne treba
zanemariti pri karaktarisanju stanja jedanaestogodišnjeg dečaka, ikoga je Gracijanski
uhvatio u nepristojnom postupku. Svaki dokaz krivice traži da se pogleda, kroz lupu, pa
makar se izgubljeno vreme i ne isplatilo vrednošću dobijenih detalja.
U vreme kad mu je doputovala rodbina sa sela, Afanasije Vihrov beše uspeo da dogura do
dužnosti kelnera koji je posluživao samo u nameštenim sobama kafane »Darjal«. Stric je
živeo u dosta tesnoj, ali zato sasvim toploj sobici pod stepeništem ... Pa, uostalom, i ne baš
tako tesnoj, kad se u njoj pored vojničkog kreveta i krivonogog stola nalazila fotelja poduprta
trupinom i raskošan ćilim smotan i spremljen za čišćenje. Jednom rečju i pored teskobe svi
se smestiše udobno i prema nagibu daščane tavanice, te tako mali Ivan dobi udaljeni ćošak, a
krajnje mesto do vrata zauze rastom visoki Afanasije. U čitavom Petrogradu možda nećeš
naći tako udoban kutak za porodično viđenje, samo kad ne bi, od naprekidnog snovanja po
stepenicama, padalo odozgo svako đubre po bogatim Afanasijevim đakonijama.
U stvari, samo losovina i leštarke u smrznutom sosu stadoše na sto; činija sa prasetinom
počivala je, na primer, na krilu Agafjinom, a čajnik, kao sporednu stvar morali su staviti
sasvim na pod, kraj nogu. Što se tiče torte ukrašene filom, nju čitavu predadoše Ivanu.
Uzimajući u obzir bogatu hranu, skromnu kelnersku platu, a takođe i njegovu neverovatno
turobnu spoljašnjost, Afanasija je bilo moguće okriviti za pljačku prolaznika-konačara — koja
se tek beše desila, ali, sa druge strane, to ne bi mogao učiniti čak ni naročito budni
Aleksandar Jakovljevič Gracijanski. Sva iznesena hrana imala je donekle izgled ogrizina ...
mada ne do te mere da bi bila neupotrebljiva: trebalo je samo povaditi opuške i nožem
obrezati grizena mesta. Ovo se sa svoje strane objašnjavalo time što je u Darjalu već šesti dan
i noć lumpovao krupni bogataš, koji je ovu kafanu zavoleo zbog blizine kupatila sa otmenom
poslugom, zbog mirnog kraja i još zbog toga što ni na jednom drugom mestu ruske carevine
nisu davali tako lep kiseo kupus — najbolje sredstvo za razbijanje junačkog mamurluka.
Obično u prvo vreme bančenja, gost je zakupljivao restoraciju u najnižem spratu, a posle tri-
četiri dana, preseljavao se na glavno mahnitanje u sobu, sa odabranim krugom
najizdržljivijih Ijudi. Tako Afanasije već tri noći nije ni trenuo i dok je razgovarao sa
rodbinom dva puta su ga zvali u bife hitnim poslom.
Poslednji put on se vrati sa očiglednim olakšanjem: bančenje se bližilo kraju. Pre nego što
se ugura u svoj stan, Afanasije izvadi iz džepa iznošenih plišanih čakšira tek načetu flašu
heresa; on lično heres nije pio, ali ga je uzeo jedino radi snahe, da bi umorna srknula i osetila
svu slast gospodskog života... Bio je to, kao i Matvej, džin u plavoj, tačkicama isprskanoj
rubaški ispod prsluka, teškog pogleda i tako guste cme bradurine da je Ivan Matvejič čitavog
života čekao slučaj da dozna nije li po njemu čuveni umetnik naslikao buntovnog starešinu u
svom Jutru pogubljenja strelaca.
— Još lumpuje? — podsmešljivo se doseti Agafja duvajući u čajnu paru sa tacne koju je
držala na prstima.
— Stišava se, tražio je rečnog leda. Ujutru ćemo početi da dovodimo u red. S pesmom!
— Bogat je, znači, kad lumpuje.
— Ima para kao pleve. Prošli put je vračara sa sobom dovodio, sad proroka drži pored
sebe. Psovač prve vrste: veruješ li, u mozak zaboli kad on svoju žaoku zabode...
— A šta će mu psovač, striko Afanasije? — učtivo upita Ivan, koji se već tada odlikovao
nedetinjom radoznalošću.
— Da mu pročišćava pamet, znači... da ga bez prestanka izobličava. Drži ga, dakle, mesto
rena uza sebe. Gazda je, vidiš, obećao da mu odbroji pare za kuou, i, eto, starac se trudi, hoće
iz kože da iskoči.
— A čime se bavi taj tvoj trgovac? — isto tako spokojno upita Agafja.
— A ničim... šumu vreba. Pričaju da je tri reke ogolio, a sprema se da i četvrtu otera u
prošnju.
Afanasije je i sam shvatao da to nije posao na svom mestu — rođenu zemlju ogoliti i čak
je mislio. da razgovara sa carem zgodnom prilikom, neka zavede nadzor i red u državi, pa
ipak, kao kelner, nehotice se klanjao pred širinom razuzdanosti, pred tom užasnom voljom za
pustošenjem; u tome je bila njegova suštinska razlika od pokojnog brata Matveja.
On ispriča utišanoj rodbini; ono što je čuo od pijanog trgovčevog pomoćnika, o početku te
čudnovate karijere; deset godina kasnije, i isto tako slučajno, Vihrov je bio svedok njenog
neslavnog kraja.
Izdanak burlačkog roda, budući utamanjivač šuma, prvo je išao sa ocem da skida
nasukane lađe sa plićaka, obarao je drage šume koje su se u to vreme još dičile lepotom po
Rusiji, bio je desetar na tuđim prevlakama — svega je okusio u to,ku svog mrskog života
pukog siromaha. Nevolja ga je u proleće bacila na donji tok Volge i od tog vremena narodna
priča mu pripisuje izum opasnog, ali unosnog zanata, takozvane martiške. Reka je za vreme
povodnja razbijala splavove o obale, kidala ih na podvodnim krljama uz obalu, te bi na braju
puta od njih često ostajale samo unakažene grede koje rasute plivaju i nisu više ni za šta.
Sirotinja oko reka hvatala ih je u raširene vrške i ponovo prodavala donosiocima splavarskih
priznanica. Dovitljiv, lopov po duši, ovaj čovek je za tri godine pritiskao okolnu sirotinju i
preko njene iskrivljene, reumatične grbače postao zverka opšteruskog značaja.
Blagovremeno podmićivanje splavara da što slabije ukivaju balvane udvostručavalo je
grabljivcu zaradu, i odjednom on napusti reku. Porast industrije i povećana potrošnja drvene
građe poteraše ga kao pomahnitalog sa sekirom po šumama osiromašenog plemstva. Za
razliku od Sukina, u to vreme čuvenog šumarskog trgovca koji je proredio šume od Olonjeca
do Pskova, ili Afanasijeva, koji je posekao centralne gubernije, Knišov je kao jastreb kružio
po čitavoj Rusiji, vrebajući najlepše zalogaje; samo lomljava posečene gore u padu mogla je
da smiri njegov strašni svrab. Ledeni požar zaređa po ruskim šumama, a siromašno seljaštvo
lako se hvatalo na mamac zimske zarade. Mužici se upregoše uz zamorenu kljusad, pomažući
trgovcu da smakne zeleni ćilim sa zavičajne zemlje. Bilo je nešto simbolično u liku izdržljivog
seljačkog konja koji se u letnji dan, cepteći kao struna, malaksao od napora, otimao iz malog
ama, iz opreme od konopaca, iz same svoje kože i pada, hranilac, pod knutom, a onda bi ga
odvukli na gospodsku štenaru — za rublju. Na taj način, često kod seljaka potkraj seče nije
ostajalo ni hleba, ni šume, ni konja, i onda bi svako za sebe, čim stigne, kidisao na
prevarante. Fijuk kolja koje je seklo vazduh redovno je smenjivala škripa sudskih pera, zveka
lanaca, ženski plač, ali sve je to pokrivao zvuk seče pobedonosne sekire.
Ivan je slušao strica sa pola uva; jedino mu je napomena o najmljenom proroku zapala u
dušu. U nastavni program crkvenoparohijskih škola toga vremena ulazila su i biblijska
predanja o odvažnim ljudima čiji je zadatak bio da karaju silne ovoga sveta, zato su neke
spaljivali ili pilom presecali napola — srećniji su još za života uzletali na nebo, ali dečak nije
ni računao na tako zanosne prizore. Njega je, bez trunke koristoljublja, vuklo da pogleda
proroka od zanata, makar kroz rupicu od najtanjeg eksera. I čim strica pozvaše treći put,
Ivana kao da vetar odnese iz sobice.
On se prikradao po ćilimu malinove boje pripijenom uz pod, dok ne začu iza
nepritvorenih vrata glas otrovan kao žaoka i pun prezrenja: neko je tamo u sobi, otežući,
nabrajao razne strahote, kao iz Svetog pisma. Jednom rečju, dečak je imao sreće: prorok je
bio u jeku svoje otrovne delatnosti:
— ... misliš, ako si medalju od persijskog šaha izmolio, da nad tobom suda nema? Lažeš,
dućandžijo ...
lažeš, čupava dušo! U Apokalipsi je unesena tuđinska reč: avadon, sa zvezdicom. I isto takva
zvezdica ispod crte pri dnu strane, a uz nju samo jedna reč: dželat. To je tvoj dolazak Ivan
Bogoslov nagovestio ...
— Šta buncaš, đavole matori... ko mene tamo zna, u Apokalipsi. Moj je posao — šuma —
promuklo i dosta razborito režao je bogataš koga su izobličavali. — Slabo, pravedniče, radiš:
nisi kadar! Znači, nećeš sadek od mene ni groša iščupati!
— A ti se ne kezi, care ubogi... po veđama tvojim vidim brzi tvoj strašni kraj. Gle, sav si
iznutra pocrneo, kao da si psećom kožom postavljen! — nastavljao je psovač sa novom
snagom i uzalud se golicavi ženski smeh trudio da ga potre. — Golub i lav žive sa po jednom
ženom, a ti... zašto si opet boginju satansku ovamo dovukao?... belu, i kosti joj zveckaju! Ne
žuri se, nazabavljaćete se zajedno u grobu ...
Tako šarene hrpe pretnji seljačić još nikada nije čuo. On htede da prisloni oko na
ključaonicu — da pogleda proroka dok ga nije presekao grešnik koga izobličava, ali iz rupice
je štrčao ključ. On tada proturi glavu u procep odškrinutih vrata, i ona se odmah sama
nečujno otvoriše, a neki mangup, prolazeći hodnikom, raspali ga pozadi kolenom. Ivan
prelete prag, razmače glavom tešku zavesu, spotače se o nabor ćilima i odjednom se obrete
usred gozbe; ćutao je, sedeći na podu, i pipao udareno rame.
— E, ti si malo zakasnio, siroti mladiću — guknu nad njim ženski glas sa neodređenim,
krtim akcentom.
Očevidno, pijančenje se bližilo kraju; osim Afanasija i mladog sluge na ulazu, ovde, u
dosta prostranoj sobi, omalanoj plavilom nalik na kazanski sapun i sa crvenim plišanim
nameštajem, ostalo je svega četvoro. Na divanu, licem okrenut naslonu, spavao je čika
kovrdžave kose i debela tura, samo u čarapama i husarskoj dolamici sa džepovima na
iraširenim zadnjim polama; njegove lakovane čizme sa kokardama stajale su pokraj
otomana. Malo dalje, pred ogledalom, pudrala se nekakva dugonoga, bez kapi krvi na licUj i
sa bezdanim dupljama ispod nacrtanih obrva; na njoj je bila neobično lepa crna haljina i
šešir velikog oboda ukrašen kosim perima. Ivanu se učini da je sve na njoj neprirodno, lažno,
pa i žuta kosa divnih kovrdža; nedostajala je samo čeliena kosa pa da bude potpuno slična sa
onom koju je psovač ljuto nagoveštavao. Da zamaže oči ona je pušila dugačku cigaretu i dim
je tankim mlazom oticao kroz prozor, kao da izbegava proroka. Sam prorok beše riđokosi
staroverac, možda sa Vetluge, znalac svetih tekstova, u dugom umašćenom polukaftanu,
nečim opasan; njegovim kožnim brojanicama igrao se šapom, kao začaran, mačak koji se
odnekud tu zadesio ... u četvrtom gostu dečko odmah poznade Knišova.
Ne, Ivan se nije mogao prevariti: to je bio on, Knišov, koji je upropastio Kalinu. Obrtnik
šumom upadljivo se ofucao od momenta mjihovog poslednjeg viđenja na Jengi. Bio je mlitav
i žut posle višednevne terevenke — sav nekako kao da je slamom nabijen, a oči mu još
buljavije nego što su pre bile. Niko se još u Rusiji nije dosećao da već počinje Knišovljev pad.
Istina, on je mogao činiti još zla i činio je koliko je bio kadar, ali su ga sve češće prestizali
preduzimljiviji i obrazovaniji takmaci, tukući njegov stihijmi, razbojnički talenat
nemilosrdnom i račundžijskom naukom bogaćenja. Kao svi silni, i on je u nemoći postajao
nežniji prema onima koje je juče prosto pregazio na svom putu. Ostajalo je jedino da se teši
razmišljanjima o besmislu postojanja. I možda, ubedljivije nego proroku sa Vetluge, sve ovo
naokolo, ne izuzimajući i ovaj divni grad u čađavoj tami iza prozora — sve mu se činilo ovog
trena kao besciljno i prolazno zgušnjavanje materije.
On je posmatrao dečaka naročitim, škiljavim pogledom, neshvatljivim za one koji nikad
nisu nosili opanke; zatim je usledio tromi znak da mu priđe. Afanasije gurnu sinovca napred,
kao na blagoslov — dečak sc opirao — ali ga Knišov gvozdenom šakom privuče i uklešti
kolenima.
— Tek je iz sela došlo, još se nije naviklo; ime mu je Vanja. On nam je ozbiljno dete — u
šumi raslo — zabrza kelner pobrkujući se od žurbe. — Mi smo ti iz šume; brat je i glavu
lzgubio zbog učešća u sporu oko nje... a sila je bio, Vasilije Kasjaniču — mene je strah hvatao
od njega. Eto, dvoja usta ostalo, kako da ih prehraniš? Tek nameravam da ih zaposlim u
pekari kod Jegorova.
— Brige, brige ... — saosećajno se složi Knišov. — Za prvu paru je muka, a kad ih se
nakupi, onda ti one same pridadu pameti. Dakle, Vanja, kaži nešto, zabavi me kad si došao.
Možda znaš neku pesmicu? A za pesmu ja bih ti odvojio koju paru za čizme...
— Ne treba mi — bubnu Ivan i odmahnu glavom, gušeći se od zadaha pijanog Knišova.
— Kako ti ne treba, jogunice? — mirno i pokroviteljski pošali se Knišov. — Kad će tebi
platu dati... a Piter ti nije selo: kome ti u Piteru trebaš bez čizama? Eno kod Jegorova na firmi
carski orlovi: liferant lično njegovog veličanstva. Izvoli, na primer, kod vas doći mitropolit da
kupi topli kolač, a ti izmiliš pred njega u opancima kao neko čudovište? — i da ukroti
nerazumnost divljačnog deteta iz šume, dodirnu njegovo teme nevešto podšišano kao da su
kozu strigli.
Ivan zamahom smače njegovu ruku.
— Samo takni — ugrišću... — pripreti on sasvim ozbiljno.
— A da sa ne bojiš, vuče? — i nešto nalik na presipanje kamenčića začakara u
Knišovljevom glasu.
— A kad sam se bojao? — hrabro se osmehnu dečak. — Zaboravio si kako sam te onda
na Oblogu maznuo?
Tada prorok pomalo zavidljivo pogleda popreko dečaka, a smrt u šeširu prosu uzbudljiv
smešak; tu bi i bio kraj Knišovljevoj vedrini, da stric ne priskoči u pomoć. On nabroji sve
vihrovske porodične nesreće, stvarne i izmišljene, i nekako mu pođe za rukom da otkloni
nevolju.
— Sećam te se — hladno reče Knišov. — Ja sam te od Titka spasao. Zubat je bio... I mene
bi pojeo da ga šuma ne pridavi. A što se ti onda naljuti — šume ti žao, je li?
— I šume — potvrdi glavom Ivan.
Knišov pogleda dečaka i sad mu se sve učini važno na ovom žutokljunom piletu. On se
seti sebe — istog ovakvog, u košulji izbledeloj od pranja, sa jednim staklenim dugmetom pod
grlom, i ganu ga pomisao da bi on, i pored čitavog svog kapitala sada tako pokoran i
dobrodušan, dao čitavo bogatstvo, celu svoju strašnu slavu, i kupljeno žensko milovanje — za
jednu davnu, nepovratnu noć detinjstva u naviljku sena, pod zvezdama, koje su mu još
verovale, volele ga i namigivale mu stojeći u kolu iznad njega.
— A što da žalimo šumu: ionako je tuđa — kaza Knišov tiho, kao da je hteo da se opravda.
— Misliš da bez mene neće pokrasti Rusiju? Svi grabe, vidiš, čak i preko mora ruke pružaju.
Kako da se Rus od majčice ne okoristi? — odjednom kao da sev munje ozari njegovo
potamnelo lice? — Ne žali je, udri je trostruko žešće, rasipaj, seci... bolje će porasti! — On ne
dovrši, kolena mu se opustiše: kratko slama gori. — Idi, ludo mala ...
Tada se i desilo. ono o oemu je reč. Na rastanku trgovac stade tutkati dečaku u šačicu
iznenada iskrslu banknotu od -dvadeset pet rubalja, on nije uzimao, na veliko čudo svedoka,
branio se kao da je osećao nečisti smisao dara; onda Knišov pokuša da mu je gurne u nedra,
ali i to ne uspe. čak je smešno ispadalo: da je lakše domovinu išibati nego prosjaku tutnuti
milostinju ... Otpor je uvek kod Knišova budio nastup pomame i ne zna se čime bi se završila
ta smešna scena da se opet nije umešao Afanasije. On prosto stište u svoju ogromnu šaku
Ivanovu ruku sa darom i tako izvede sinovca iz sobe.
Nema sumnje da se ovde desio Aleksandar Jakovljevič Gracijanski, samo njegov prekorni
pogled učetvorostručio bi upornost seljačića, ali po nesrećnom sticaju okolnosti glavni sudija
bio je toga trenutka zauzet upoznavanjem prekrasnog mikroskopa, koji mu je otae poklonio
za rođendan.
Uostalom, ne sme se ni kriviti Aleksandar Jakovljevič, jer je čuo ovu epizodu prepričanu
u najkraćim crtama, bez umetničkih detalja. Inače on bi, prelazeći preko ispričanih
koještarija, direktno prišao ispitivanju tajne pomoći u toku studija Ivana Vihrova. Ovog puta
Knišovljeve pare poslužile su Ivanu za tako skupe nabavke kao što su: najlepša kapa u
Petrogradu, sa lakiranirn štitom, a da se i ne govori o sasvim malo nošenom kaputu, čija je
veličina osiguravala zalihu zakrpa taono do punoletstva. Ali pre svega dostojne su pomena
čuvene cipele — prve u Ivanovom životu — koje su tako škripale da su se gradski stražari sa
poštovanjem za njim okretali. Po tvrđenju telala sa Apraksine pijace, sa ovakvom
spoljašnjošću lako je bilo dobiti službu i u Zimskom dvorcu... Ovo se pokazalo kao sušta laž:
Ivana primiše samo na skladište drva, pa i to za šegrta — što znači bez plate. Zato se Agafja
odmah najmila za kuvaricu u onoj divnoj kući sa herkulima na fasadi, gde je ranije Afanasije
služio kao vratar.
2.
Na taj način dečaka je čekala večna mladost sluge-trčkarala, da nekako, zaobilaznim
putem i sa zakašnjenjem od dve godine, njegov sukob sa Knišovom ne postade poznat
javnosti. U crtici objavljenoj u jednom časopisu bio je opisan slučaj na Oblogu i po volji
autora pretvoren u herojski dvoboj seljačkog deteta sa poznatim utamanjivačem šuma; pored
toga, radi jačeg ukora ocima domovine, autor je punim imenom i prezimenom nazivao
učesnike i mesto događaja. U to doba napredni ljudi ulagali su dosta uzaludnih napora da
zadrže anarhičnu navalu sekire, a Agafjin gazda bio je baš onaj, kasnije skandalozni,
Tuljakov, koji je na Petrogradskom šumarskom institutu držao predavanja iz uvoda u
šumarstvo.
On je izrazio želju da se upozna sa zaštitnikom ruskih šuma, ali, znači, nije zaželeo kako
bi trebalo, pošto se susret desio tek za vreme jedne Ivanove posete — pola godine posle
objavljivanja crtice. Dečaka izvukoše iza cicanog paravana, gde ga je majka krišom pojila
gospodskim čajem, i odvedoše pravo u bogati, ali neudobni kabinet profesora koji je bio pre
ministarski činovnik nego naučnik-šumar. Tuljakov rasejano sasluša priču o uništenju Jenge;
od Knišovljevih podviga bili su mu poznati i malo suroviji, a i sam seljačić već beše
poodrastao— imao je skoro petnaest godina — te je i oštrina događaja za to vreme donekle
otupela. Ali se prosta Ivanova priča brzo dotače događaja Matvejeve pogibije, druženja sa
Kalinom i momenta kada su deca klečala kraj šumskog izvora. Dečak se uzbudi, prvi put se
probudi u njemu glas budućeg deputata ruskih šuma... i odjednom, kao da se čitav posečeni
Oblog sruči u apartmane ovog velmože šumarstva — div-slepac u zelenim ritama mirmljao je
svoju unjkavu žalbu upusto, Ivan mu je bio samo vodič.
Nikad se još Tuljakov nije tako prisno sreo sa nevoljama šume, na koje su, živeći u
prestonici, zbog velikih državnih poslova, starešine uvek zaboravljale. On je pažljivo i u
početku sa nekom Ijutinom gledao mršavog došljaka, koji je tako nezgodno, usred potpunog
blagostanja, napominjao da postoji velika Rusija. Tuljakov se tada tako nasekira, što mu služi
na veliku čast, da čak i ne primeti tragove Ivanovih čizama po raskošnom ćilimu. Zatim je
usledio kratak razgovor koji je odredio Vihrovljevu budućnost.
— A je li ti padalo na pamet, bratac, da se iskreno posvetiš ... ako ne naučnoj, a ono
uopšte šumarskoj delatnosti? — poslovno, kao zrelog čoveka, upita ga Tuljakov.
Morao je strpljivo da sažvaće pitanje pre nego što je dobio razuman odgovor. Na sreću,
profesor je bio jedan od pametnih, shvatao je da mi u krajnjoj liniji nikad ne znamo kome
snishodljivo dajemo petparac za bombone.
— To bi dobro bilo, gospodine, ali sredstava nemamo... — sa stričevom učtivošću
odgovori seljačić Tuljakovu, podižući saru.
Očigledno, profesoru nije bilo teško da na potpuni državni trošak smesti dečaka u
poznatu šumarsku školu u Lisinu, i da posle završetka uputi mladića u ekspediciju sa grupom
šumara.
To je bilo prvo temeljno upoznavanje Ivana Vihrova sa stanjem šuma u Rusiji. Njemu,
nije pošlo za rukom da tih godina ode van granica dveju severozapadnih gubernija, ali je po
njima bilo moguće shvatiti šta se dešava i u ostalom delu carevine. Svuda gde su još tekle
rečice kroz čestare šuma, bat sekire postao je elemenat tišine, tako običan kao večernji zvon
manastira, poj petlova, sitno cingaranje praporaca na gorskom putu. Izgledalo je da se
vlasnici šuma, uplašeni prvom revolucijom, žure da raskrčme veliko i nepravedno stečeno
imanje, pre dolaska na vlast pravog domaćina. Mala nevolja Jengina ponavljala se u svakom
kutu Rusije, kao u ogledalu. Mladi Vihrov nije imao dovoljno znanja da predvidi neminovne
posledice istrebljenja šuma, ali su sve češće u njegovoj duši nicala zla pitanja, dosta opasna u
to vreme carske osvete i reakc i j e . . .
Za njega lično tih pet godina prošlo je bez ikakvih događaja, ali nakon povratka u
prestonicu saznade, prvo, za majčinu smrt i, drugo, da je stric Afanasije nestao bez traga.
Stric je zajedno sa drugim ruskim prostim ljudima naumio da iskreno porazgovara sa carem-
gospodarem o pitanjima koja ga odavno muče, i to u nesrećno nedeljno jutro Devetog
januara. U mračnom predsoblju kod Tuljakova, Ivanu uručiše Agafjinu imovinu — štavljeni
kratki kožuh i skoro nenošene papuče — uzgred rečeno, Tuljakovljeva bunda visila je na
čiviluku, ali profesor čak ni pogledom ne udostoji odraslog kuvaričinog sina, očigledno
smatrajući da su računi sa savešću prečišćeni. Od Taiske nije stizalo vesti još od dana
rastanka i tako Vihrov nije imao na svetu rodbine osim šume, koja mu ničim nije mogla
pomoći, i pored nje — naroda, koji još nije znao ni da Vihrov postoji.
Zarađene pare istopiše se dok se spremao za diplomski ispit. Pored toga i Institut je bio
zatvoren na pola godine posle studentskih nereda 1907. godine, te se nije moglo računati na
pomoć, a nezaposlenost, koja je vladala tih godina, isključivala je svaku mogućnost stalne
zarade. Trebalo je platiti za mansardu na Ligovki, a vlasnica — krupna, hroma dama — sve
upornije ga je zvala da se spusti iz golubarnika u njeno gnezdo, gde se mogao šire koristiti
njenim gostoprimstvom. Nailazio je na onaj stepen oskudice koju u narodu zovu ljutom
sirotinjom i, verovatno, ni sam Aleksandar Jakovljevič, koji se uvek odlikovao dovitljivošću,
ne bi se umeo iskoprcati iz toliko tegoba koje su sve odjednom saletele... I tada poštar donese
Vihrovu spasonosnu uputnicu na dvadeset pet rubalja sa namerno nečitko dopisanom željom
za dobro ruske šume.
Druga uputnica stiže tek posle godinu i po dana, kad se u studentu šumarskog instituta
već nazirao lik budućeg naučnika; težnja da ustane u odbranu izvora po kome je Knišov gazio
i plebejska neukrotivost u dostizavanju cilja, već tada su odredile širinu, pravac i, prema
tome, političku sadržinu njegovog budućeg rad a . . . Ako su na brojčaniku dana i noći u
detinjstvu bila samo tri znaka: jutarnji čobanski rog, ručak i dojavljivanje stada — sada se
pokrio desetinom novih podelaka. Najmanji deo bio je određen za san; ali Velika Kastroma
se šalio da Vihrov i usred noći ustaje da pogleda herbarijum. Kad je sakupio dosta podataka
za osnovne zaključke o sudbini ruske šume, Vihrov se lati traženja dokumentacije u srodnim
naukama. Nije imao vremena da daje časove, da crta iluminarne planove ili da polaže ispite
za bogate lenštine. Sa njegovim krepkim seljačkim zdravljem, funta starodupskog hleba i
malo haringe bilo bi mu previše da bude zadovoljan, ali ni pola od toga nije imao svakog
dana. Nije se -imao kome obratiti; Tuljakov ga na predavanjima prosto nije poznavao. U to
vreme pada nova pošiljka od anonimnog dobrotvora, sasvim dobrodošla.
To je opet bila uputnica na dvadeset pet rubalja, ali je sad nešto beskrajno ponižavajuće
bilo u toj milostinji bez ijednog jedinog uzgrednog retka. Ponavljanje i sličnost sume
upućivali su na Knišova, iako je teško bilo pretpostaviti da je on, pored neprestanih
putovanja po zemlji, mogao u toku osam godina da prati čoveka koji ga je uvredio, čak da se
blagovremeno obaveštava o njegovim gladovanjima. Griša Čeredilov, najbliži Vihrovljev
drug, video je u ovom slučaju udovičine smicalice i tobožnja nastojanja da ovako iz daljine
raskravi led svog odbeglog stanara. Valerije Krajnov, koji je takođe pozvan na savetovanje,
potpuno je odbacivao udovicu, a iz socijalnih motiva sumnjao je u ma kakvu Knišovljevu
sposobnost za plemenite postupke srca; po njegovom mišljenju, pomoć je mogla đolaziti
jedino od Saše Gracijanskog, koji je bio dobro obavešten o siromaštvu svog druga i nije
štedeo džeparac.
Kad je Vihrov u dendrološkom kabinetu nasamo ostao sa Gracijanskim i pokušao da mu
se zahvali, pa ga na brzinu bratski poljubio negde u uvo, ovaj se zbunio, ali odmah -nije
odrekao, kao što bi trebalo kad nije on, već prvo promucao nešto u tom smislu, da su to, veli,
sve sitnice među drugovima, a zatim požurio da ode; ispala je nelagodna neprijatnost za
obojicu. Kao najverovatnija je ostajala knišovska varijanta, a, sudeći po poštanskom žigu na
uputnici, dobrotvor se nalazio baš u Petrogradu... I tako, u ledeno januarsko jutro, student
druge godine, Ivan Vihrov, iznenada odluči da prečisti svoje odnose sa ruskom buržoazijom.
U razumljivoj ljutini, jer nije bio ništa okusio, on siđe na ulicu u letnjem kaputu, koji mu
je dobrodošao za kaljenje organizma, i hitro — tada još nije hramao — požuri užasno dugom
Ligovkom, po tako velikoj hladnoći, u opštu prijavnicu. Imao je nameru da dozna
privremeno mesto Knišovljevog boravka, da mu vrati novac natrag i kaže nekoliko reči da ga
ubuduće oslobodi dobročinstva koje on, Vihrov, nije zaslužio. Pretpostavljao je -da će zateći
Knišova u izazivački bogatom halatu sa kitama, za stolom i sa čašom mineralne vode, a u
susret je sa Neve šibao vetar, koji je probijao do kostiju; sat kasnije morao je biti na drugom
kraju grada — na Institutu. Sve to mu je pomoglo na izoštravanju reči spremljenih da izrazi
zahvalnost, koje čak ni ukratko nije važno navoditi...
On je već prešao deo puta od Volkovskog groblja, u čijoj je blizini tada stanovao, i već se
primakao čubarovskom sokaku u kome su se grčila prenoćišta, noćne kafane, birtije i ostale
zgrade za prestonički šljam, kad odjednom sudbina odluči da mladiću poštedi zdravlje i
vreme. Pored državne krčme — koje su postojale u ruskoj carevini — kraj ogavnog zida
prikrivenog odvratnim plikovima i orvenim zapetama od gašenog pečatnog voska, on ugleda
pijanicu kako sedi na trotoaru zamotan maramom da mu ne zebe ćela i sa štakom mesto
noge. U prsloj kapi među kolenima behu groševi i jedna bombona u omotu, koju je verovatno
spustila neka milosrdna gimnazistkinja, prolazeći mimo njega u svoj veliki život. To je bio
Knišov. Nije molio milostinju, već ju je kamčio samim izgledom. Vodnjikavo, zdravo oko
gledalo je pravo u hladno sunce i očigledno ga sada nije poznavao, kao što ne bi sad poznao
ni majku, ni zavičajmu Volgu, ni čitavu otadžbinu, kojima je počinio toliko besmislene štete,
štete koja se ne da popraviti. Iako mu je leva strana bila paralisana, desnica se još ne beše
odvikla pređašnjeg odsečnog gesta: kao da je kamdžijom šibao život u neodoljivoj žeđi da vidi
šta se nalazi baš tamo na samom njegovom kraju.
— Udri je, bodi, tovari... — zborio je nerazgovetno i neko stran ne bi mogao razumeti
njegovo mrmljanje. — Cedi je, peci, majčicu milu.
Sva tuga tadanjeg ruskog života čitala mu se u zenicama i Vihrov bez sažaljenja preskoči
štaku, koja je kao rampa pregrađivala trotoar.
Odavde je očevidno bilo da Knišov u ovakvom položaju nije bio u stanju da se brine o
siromašnim studentima. Ne, trebalo je na drugom mestu tražiti izvor čudnog Vihrovljevog
bogatstva, ali, razume se, ne nikako u baltičkoj fabrici, zato što je stolipinski obračun biq u
jeku, i izborne sudije su skapavale od posla iseIjavajući rađničke porodice zbog neplaćene
kirije za svoje udžerice. Tako je aluzija Gracijanskog na Vihrovljeve mračne veze do izvesne
mere ostala neopovrgnuta.
Kad je već do toga došlo, ako bi Aleksandar JakovIjevič stvarno želeo da ocmi svog
protivnika, on bi mogao navesti nešto i pogore iz Vihrovljevog ličnog života — iz vremena
daleko pre( momenta kada se usudio da istupi kritički protiv savremene ekonomske politike
u oblasti šumarstva. Ovde se ima u vidu Vihrovljeva ženidba sa predstavnicom ne onog
staleža iz kojeg bi trebalo da izabere ženu, kao izdanak najsiromašnijih slojeva seljaštva. A
šta je samo tek vredelo usinovljenje unuka jednog jenženskog kulaka ili demonstrativno
učešće na sahrani svog sumnjivog učitelja. Oho, Gracijanski je znao o Vihrovu neuporedivo
više no što je otkrio u toku njihove glasovite polemike. Ali je najtipičnije bilo to, što kad bi se
Vihrovu ukazao slučaj da ispravi svoje nepromišljene i tako neprilične postupke, on bi ih bez
razmišljanja opet ponovio ... Pa ipak svemu ovom prethodi dugi niz okolnosti koje
objašnjavaju događaje.
3.
Baš tih petrogradskih dana poniklo je na šumarskom institutu posebno studentsko
bratstvo, u koje su pored Vihrova ulazili već pomenuti Griša Čeredilov i Valerije Krajnov. Sva
trojica — ni nalik jedan na drugog — kao da su se među sobom dopunjavali; delili su sve do
zadnje košulje. — Nije se mogla zamisliti prepreka koja bi ma kog od njih omela da u svako
doba priskoči u pomoć drugu. Već tada su se ocrtavale buduće naklonosti svakog od njih —
izuzev Čeredilova. Sin raspusnog kastromskog crkvenjaka, i sam sklon piću, čeredilov se
spremao da se posveti isceljivanju bližnjih, ali su ga, kako je sam priznavao, pijanog dovezli
sa stanice pravo na Šumarski institut, sa koga se nije ispisao videći u kočijaševoj pogrešci
prst proviđenja. Čeredilov je, uopšte, voleo da nasmeje prijatelje vratolomnom nestalnošću
svoje biografije. Najstariji, Krajnov, pripadao je kategoriji večitih studenata; tek docnije se
objasnilo zašto nije imao vremena za sistematsko studiranje. Bio je jedan od malog broja
ljudi koji su u to vreme tuge i revolucionarne oseke sačuvali trezvenost uma i veru u Rusiju
narodnih nizina. Imao je dar da u jedva primetnom uoči znake buduće plime i na taj način
služio je kao izvor bodrosti za ostale;
njegovom zaslugom Vihrov je shvatio da spas ruske šume ne treba tražiti u dobrovoljnom
samoograničavanju spahija već u odlučnom narodnom prevratu.
Njih su u početku na Institutu zvali musketari, dok se trojci nije pnidružio još jedan,
najmlađi po godinama, a pošto ne postoje četiri musketara, taj nadimak je ostao jedino
Gracijanskom, ali u jednom malo uvredljivom značenju. Uostalom, tek dvadeset godina
kasnije postale su ledene njegove oči i pojavile su se u njegovom karakteru praktična
promućurnost i grabljivost, a tih godina on je nosio dugu kosu i kicošku studentsku bluzu,
znao je mnoštvo stihova napamet i sam je pisao slabe pesme; njegove oči strašno su se
sviđale devojkama iz boljih porodica. Sva trojica su ga okružila iskrenom naklonošću zbog
različitih sposobnosti i stalne zanesenosti neostvarljivim idejama, mada su kudili njegovu
krajnju povodljivost za svakojakim modernim jeresima, čiji je broj određivao tadanji stepen
društvenog raspadanja.
Taj suton sovjetske predistorije obeležen je neprijatnom tišinom. Dvorski trg je opusteo
od molilaca, buntovnika, naoružanog prostog naroda, i sa visina Aleksandrovskog stuba, lica
okrenutog od zamuklih širina Rusije, strašno je gledao anđeo. Birokratska dosada i pravda
prekih sudova postadoše način života ove nesrećne zemlje. Pobednici su jurili u potrazi za
pobeđenima, ali njih nije bilo. Ugušena revolucija nije umrla niti se pravila da je mrtva, već
kao da se do određenog časa rastopila u vedro, vetrovito nebo. Odrasli zaštitnici ruske
slobode, koji nisu uspeli da pređu u ilegalstvo, dublje od groba izginule braće, vukli su se na
robiju u vatri tifusa i teškim okovima. Ali su još ostala deca — ona čije su majke pobili
Devetog januara, i ona što su na Crvenoj Presni puzeći doturala municiju ili krila u nedrima
proklamacije svojih otaca; trebalo je pričekati dok smena usvoji iskustvo ustanka svojih
roditelja. I kad je sve živo napustilo bojno polje, nad njim zaigraše priviđenja.
Bio je to šareni vrtlog truljenja, izdaje, neprirodnih poroka, kojima slabi kompenzuju
prirodne nemoći pola i misli. U njemu su učestvovali usedelice, homoseksualci, zvero-bogovi,
dezorijentisani koji proslavljahu Ničea, Judu i Cezara Bordžiju, bledi vukodlaci u paževskim
mundirima, sektaški fanatici sa plamenom na usnama, nekakvih dvadeset princeza koje su
igrale bez košulja dok svetlaci ne zaigraju pred očima, hanoverski prinčevi u ostavci,
apokaliptički monah, koji je po Nevskom prospektu šetao u lancima sa prosforom od puda na
grudima, baronese sa maskama i sasvim bez ičega, menjševici koji prizivahu inteligenciju na
bratimljenje sa buržoazijom, anarhisti policijski dozvoljeni i još mnogi — sve što je apsolutno
izgubilo znake časti, nacionalnosti, čak i pola. Sve to noćno, nestajalo je pri svetlosti dana ne
ostavljajući traga ni senke u otadžbini po kojoj je, drugi put od početka veka krstarila carica
glad.
— Mrtva carevina — primeti jednom uzgred Vihrov svome drugu Valeriju Krajnovu, za
vreme vežbi iz fenologije. — A mene vuče, starino, da obiđem ovo neorano poije, da se
pogrejem kraj vatre zajeđno sa gorosečama, da se promuvam među starcima po vašarima, da
poslušam sakrivenu misao Rusaje. Da, brate, i grdna zima nas pritisla...
Razgovor se vodio u oglednoj šumi Instituta, pored pensilvanske višnje sa sitnim plodom;
crveni atlas stabla provirivao je kroz oguljenu koru kojom se igrao vetar. Te godine proleće se
izopačilo; vejavica je neprestano kobila prirodino pupljenje.
— Ne boj se nastalog zatišja... To naše društvo skuplja energiju. Prisloni ruke na njegove
polove i ostaćeš na mestu mrtav od suprotnosti potenoijala. I ne gledaj na smetove, ovamo
gledaj — odgovarao je Valerije, raspolovio nabubreli, još potpuno zatvoreni pupoljak i
pokazao u zelenoj mekoti još ne cveće, ali po boji upadljive prve vesnike skorog cvetanja. —
Tako je bilo i prošlog proleća... sećaš li se? Sad pomisli šta će biti, ako sve ovo odjednom
dvaput oblije topla kiša...
Nešto je proročansko bilo u njegovom osmehu i Graoljanski, koji se tu desio, setiće se tog
osmeha posle jedno sedam meseci, kad jedan za drugim planuše prvi štrajkovi u Nevskom
brodogradilištu i u Voznesenskoj manufakturi.
Pored izuzetnog pamćenja, Saša Gracijanski se, uopšte, odlikovao analitiekim umom —
do izvesne mere sličnim Vihrovu — žednim svakog znanja; tražio je istinu u svim izvorima na
koje je nailazio. Takvom širinom političkih i duhovnih potreba, on je još u gimnaziji vešto
usklađivao čitanje Marksa i Bernštajna sa dubokim interesom prema Ničeu, Maksu štajneru i
čak Ramačarki, te je kasmije ne samo umeo kao joga disati na jednoj nozdrvi, već je i sam
pronalazio sisteme društvenog uređenja ijudskog roda, kako on ne bi u žurbi nekako
zaboravio Sašu Gracijanskog. Sadanji surovi poziv sudije u šumarstvu, koji ga je uzvisio u
očima savremenika, pošao mu je za rukom tek posle mučnih traženja. Jer posle sticanja
diplome on je naizmenično oprobavao svoju snagu čas u ulozi ekonomiste, čas književnika,
čas istoričara... Zbog toga je po završetku građanskog rata marljivo izučavao arhive
petrogradskog odeljenja carske tajne policije koji su sačuvani od pljačke, ali se ispod
njegovog pera nije rodila ozbiljna knjiga o revolucionarnim strujanjima u redovima omladine
tih godina. Uopšte, bilo je čudno njegovo stupanje na šumarski institut — jednu od
najdemokratskijih školskih ustanova, na koji su dolazila ili, po porodičnoj sklonosti, deca
šumarskih radnika ili strasni obožavaoci lova i zavičajne prirode. Izbor karijere objašnjavao
se urođenom slabošću Sašinih pluća i nastojanjima njegove majke„ despotski vlastoljubive
dame, da sinovljeva radna aktivnost protiče u mirnoj, sanatorijumskoj atmosferi.
Sašina majka je bila crnkasto, nadmeno, retko ćutljivo stvorenje, koje je lomjetom od
sedefa prikrivalo jedva primetnu razrokost. Kad bi se petkom, obično bez Krajnova, u stanu
kod Gracijanskih, u srećnoj Sergijevskoj ulici, skupljala omladina, Čeredilovu je pričinjavalo
zadovoljstvo da joj govori u oči nevine drskosti, ublažene prostodušnošću neobične mske
snage. Tako jedeom prilikom on ponizno zamoli od nje mali lornjet da bi njenim očima
pogledao ovaj ništavni svet oko sebe. Njemu, mangupu i ubojici, u to vreme nije se mnogo
sviđao ovaj udobni gospodski stan, u kome je po ćilimima padao žmirkavi odblesak lampi u
zelenkastim pamučnim abažurima — a lica i misli su ostajali u senci — sobe sa dekadentnim
algama na kadifenim tešfcim zavesama, ukrašene granatim palmama među kojima su
snovale mlade služavke, gipke kao zlatne ribice. Saša je odavno želeo da namami na svoje
skupove i Krajnova, ali pre iz sujete, nego iz poštovanja, zato što je čulom razmaženog
gospodičića naslućivao ispod njegove bezbrižne maske jednu plamenu i njemu neprijateljsku
narodnu istinu. Srećnim slučajem Krajnovljeva poseta desila se na Sašin rođendan, kad se
jedan od gostiju u vatri sitničave svađe izlanuo da postoji tajna opštepartijska organizacija
među školskom omladinom, koja je nosila očigledno epigonsko ime Mlada Rusija i na čijem
se čelu nalazio Saša Gracijanski.
Glavne učesnike ovog značajnog sukoba Saša je upoznao pre jedno nedelju dana, na
svečanosti vazduhoplovstva održanoj u iseptembru 1910. godine. Petrogradska aristokratija,
koju je morila dosada, ispunila je tribine Kolomjaškog hipodroma u nadi da če videti neki
događaj; i još jedno desetak hiljada samovoljnih posmatrača razmestilo se sa obe strane
ograde — prosto po travi ili na zakupljenim fijakerima da bi, zlu ne trebalo, brzo umakli od
neopreznog pilota. Program se odvijao dosta uspešno i najistaknutiji letači prestonice izvodili
su iznad skupljene publike opasne vazdušne viraže na vrtoglavoj visini od više stotina hvati;
pred veče je trebalo da svoju veštinu pokaže bivši brodarski inženjer i takođe poznati
avijatičar svog vremena — kapetan Macijevič ...
Za vreme pauze musketarska trojka ode da se sa uživanjem nagleda ovog čudesnog
pronalaska čovekovog razuma; izum beše sazdan iz dve šipkama vešto spojene platnene
ravni, sa gvozdenim motorom u sredini, a sve to na dosta stabilnim malim točkovima. Baš
tada Gracijanski i dovede drugovima tanušnu devojku u slamnom šeširu: Natašu Zalatinsku,
koja nije skidala sa njega poslušne, zaljubljene oči; trenutak kaseije kraj njih se odnekud
nađe i drugi Sašin prijatelj, četvrtaste glave i kratkog vrata, turoban i -nekako nezadovoljan
ili svetom ili svojim sopstvenim bubuljicama po licu — on se predstavi kao student
psihoneurološkog instituta
— Sleznjov. Njegovo lice učini se Krajnovu poznato, ali okohaosti njihovog prvog susreta
setio se nekoliko dana docnije. Tada je Vihrov otrčao po sladoled za celo društvo.
 Uskoro mlade ljude odgurnuše nazad zbog ćelavog pukovnika, čoveka na visokom
položaju, koji stiže u pratnji generala iz svite i nerazdvojnih inguša carske garde. Naslonjen
na paloš, veliki knez je radoznalo ispitivao avijatičara može li se čovek prehladiti za vreme
leta, za kakav se konop držao premijer Stolipin kada je pre dva đana, i baš sa Macijevičem,
leteo, i, uopšte, kakva je sila kadra da podigne u vazduh, da kažemo, ovog gvozdenog
komarca, koji teži nekoliko pudova ne računajući težinu odvažnih letača. Očigledno i njega je
kopkalo da sa uživanjem pogleda Petrograd iz nebeskih visina, ali se malo pribojavao da ne
ucveli Rusiju. Celo to vreme Krajnov je ironično slušao ovaj razgovor, a Sleznjov je ispod
spuštenih trepavica posmatrao Krajnovljevo ponašanje.
— Što vi to u mene piljite — hitro se okrenu i upita Krajnov — izučavate me sa stanovišta
svoje psihomedicinske struke?
— Ne piljim, već, uopšte, volim otvorena ruska lica — bezočno se osmehnu ovaj i poče
odnegovanim noktom maloga prsta da skida tnm iz slađoleda sa vaflama.
Buka ovacija se odmah utiša kad avion poskakujući pojuri po travi, a nakon jedno pet-
šest minuta i gledaoci iza ograde ugledaše odvažnog kapetana kako leti u čivitu
predvečernjeg neba, brzinom bar sedamnaest vrsta na sat. Već se i sumrak povukao i grunuo
je signalni top, objavljujući kraj svečanosti, a on se dizao sve više u sve tamniji i tamniji
prostor — za rekord visine, kako svi odmah protumačiše. Niko u početku nije shvatio šta se
dešava, kad se crna mrlja odvojila od aeroplana i rastući počela da pada. Zatim sa tribine i
kroz prolome na ogradi stotine ljudi jurnuše prema mestu događaja, i naši studenti sa
ostalima, ali dok su se probijali kroz kordon gradske policije telo Macijeviča stigli su da
unesu u sanitetska kola — samo su dugi trag utisnut u zemlju i otkinuta kapetanska epoleta
označavali mesto pada. U nastaloj tišini čulo se kako vrišti udovica i jeca, kao žena, bradati
komandant aerodroma. Krajnov bez reči skide kapu —drugi to isto učiniše.
Mladići ćutke krenuše nazad. Zahladnelo je jesenski i Gracijanski ogrnu svojom
studentskom bluzom Natašina uzdrhtala ramena. Noću se opet očekivao rani mraz.
— A kakvo je nebo iznad Rusije! — poluglasno progovori Vihrov koračajući pored
Valerija. — Koliko je ono nesreća videlo na ovoj zemlji, a kao da ništa nije bilo!
Valerije podiže pogled. I stvamo, nebo je bilo tiho, bezdušne lepote i nekako mime boje,
samo je njegova zapadna ivica, po slikovitom poređenju Saše Gracijanskog, gorela i žarila se
kao ciganska marama naspram vatre.
— Pa, sasvim lepo nebo — isto tako tiho odgovori Valerije. — Kad bi ovom nebu dodali
pravedne zakone, opštu pismenost i poviše para za nauku, da se ne slamaju naši najsmeliji
ljudi, i još kad bi uz ovo dobri putevi postojali, i da žene ne bijemo na mrtvo ime... neba
lepšeg od našeg ne bi bilo na svetu.
— Vi najglavnije gubite iz vida, Krajnove, bez čega je nezamislivo sve — nepomirljivo
planu Sleznjov, koračajući kraj njih u redu. — Ne zaboravljajte one koji čitavo stoleće ubijaju
najbolje ruske ljude ... Eto one što su se razmestili po stepenicama carskoga trona. Na kolac
njih treba, braćo moja, na kolac ... — i nasumice, skoro sav zapenušao, pokazivao je u masi
koja se razilazila čas na kršnog i vedrog ministra Suhomlinova, čas na mršavog oficira
konjičke carske garde, Vrangela, čas na Japanca — gosta, princa Tokugava, koga je slučajno
ugledao; princ Tokugava je direktno sa voza stigao na miting.
— Bože, kako si ti neobazriv, Viktore! — prekide ga Gracijanski. — Ta nismo mi ovde
sami.
Valerije je ćutao. Možda je on, zauzet svojim mislima, doista prečuo Sleznjovljevu
histeriju. U perspektivi decenija on je nazirao lestvicu krilate ruske slave na kojoj je svaka
stepenica oblivena krvlju junaka, i — »kad bi makar cigli trenutak mogli da pogledaju na
osvojeno nebo budućnosti u koje su se hrabro ustremljivali u izviđanje na svojim
smrtonosnim policama«. Izgleda, Sleznjov ;se i sam pokaja zbog učinjene omaške i, srljajući
na drugu stranu, predloži da svi zajednički večeraju kod Vil-Rode, u blizini Stroganovskog
mosta, ili, još bolje, u Belviju, koji ima modernu kuglanu... »kad je veče ionako pokvareno«
— nekako mu odvratno siđe sa jezika. Predlog je očevidno bio upućen Valeriju, ali on opet
oćuta i Sleznjov zbunjeno prenese pogled na Valerijevog suseda. Vihrov mu suvo ukaza da je
njegov ton nepriličan posle tragične smrti ruskog avijatičara i reče da nema ni vremena ni
novaca.
— Dakle, što se tiče drugog — stvar se može popraviti. Koliko vam treba? — nasmeja se
Sleznjov praveći se kao da vadi novčanik.
— Ne znam kako vi zarađujete novac, ali ja svoj — radom — kaza Vihrov.
— šteta... Da sam na vašem mestu naučio bih da igram makao. Sa izvesnom praksom to
daje dosta dobar prihod.
 Uplašena Nataša zamaha rukama, a Vihrov se, pobelelih usana, ustremi na
psihoneurologa i sigurno bi se sutrašnji dnevnik događaja obogatio još jednim zbivanjem da
se ne umeša lično Čeredilov. On uhvati Vihrova za rukav i vrlo prosto kaza Sleznjovu da je
otac gospodina Vihrova ubio čoveka i, prema tome, ne treba u njegovom sinu buditi rđave
nasledne osobine.
Raziđoše se bez pozdrava.
Približno nedelju dana kasnije, sledećeg petka, na sastanku kod Gracijanskih, skandal se
ponovi iz drugih razloga i baš u Krajnovljevom prisustvu. Uprkos svom obećanju da neće
zvati strana lica, a po svoj prilici u želji da ih pomiri, Saša je pozvao i Sleznjova. Pored već
poznatih lica, ovde su bile još dve studentkinje, mršave kao da su othranjene na ljutim
začinima i obe imenjake — bela i riđa Njuša; jedan do maksimuma usredsređeni debeljuško
od sedamnaestak godina, u gimnazijskom mundiru od kicoškog oficirskog štofa, po nečemu
nalik na bocu likera od čokolade, ali koja bi htela da izgleda kao dinamitski fišek — još
poneko, i, najzad, istaknuti petrogradski bogotražilac Akvilonov, poznat po svojoj debljini,
koji je svu noć uporno navaljivao na sušenog lososa. Povodom praznika, trpeza je bila
naročito bogata, mada su jela bila posna — porodica se do te mere pridržavala posta da je čak
i starešina, koji se prvi put sa svojih visina spustio omladini, po nečemu bio nalik na krupnu
zaspalu ribu — samo u geroku. Koliko se sećam razgovor se, po svežem tragu utiska, dotakao
sahrane pilota Macijeviča, koja se pretvorila u masovnu uličnu demonstraciju, i preko
besmrtne slave pokojnog junaka prešao na ličnu besmrtnost duše.
Profesor kanonskog prava, citirajući tekstove Origena i Blaženog Avgustina, izlagaše
svoje gledište tako opširno da se gosti počeše nemimo pogledati: tada Sašina mati napomenu
mužu da bi i dmgi hteli da kažu svoja mišljenja o pokrenutom pitanju.
Najbliže domaćinu desio se Vihrov, te njemu prvom i dadoše reč da iznese svoje
mišljenje.
— Ja, kao biolog, ne treba da pribegavam takvim pretpostavkama — poče Vihrov
zbunjeno — čak kad bi one još i više uzdizale čoveka u našim očima. Smatram, ako mu
mnogo ne smetamo, on će i sam podvizima misli i rada dostići veličinu koja mu priliči. U
svakom slučaju, moja nauka me uči da svi živi organizmi.
Svi su ćutali odobravajući. Akvilonov prekomo pogleda dokrajčenog lososa.
— Nekad davno, u vašim srećnim godinama, i ja sam se držao približno tih ubeđenja. Pa
sećate li se Horacija: Dulce est decipere in loco! — saosećajno uzdahnu učeni bogoslov i
preskačući one koji su sedeli u sredini direktno se obrati Krajnovu. — Bilo bi veoma
zanimljivo da se obogatimo vašim mišljenjem, gospodine ... Izvinite!
— Ta, Krajevski... Ti, Jakove, stariš na moje oči... — crveneći jedva čujno reče žena. Po
svemu
nizmi potpuno umiru. Priroda je odviše ljubomorna i škrta ljubavnica da bi svoje ljubimce
puštala u neki drugi svet u kome nje nema i gde ne vladaju njeni zakoni. Osim toga, ja sam
prost čovek, seljak po poreklu, i istinu govoreći nemam takvu maštu da predstavim komadić
apstraktnog prostora pod imenom, recimo, geodeta Ivanov. A ako ne zauzima mesto, onda
šta je on? — Tu se Vihrov odneikud seti Kaline, njegovog vedrog osmeha pred neizbežnim,
njegove gotovosti na ma kakvu metamorfozu, zato što u tome i jeste pravednost prirode da bi
sve bilo sve. Po Vihrovljevim rečima smešne pretenzije na zagrobni život svojstvene su,
uglavnom, onima koji se ničim hrabrim ili u dovoljnoj meri korisnim nisu umeli utvrditi u
svesti živih ljudi, što jedino i može biti prava besmrtnost. — Ne, ne verujem... i nikad više
neće planuti varnica tvoje svesti, makar u šuštanju grobne trave! I to je takođe dobro, inače
staro pamćenje prošlih neuspeha i razočaranja kočilo bi težnje i akciju mladosti. Istorija je
zaboravna i ništa na zemlji ne pamti šta je ili kako bilo ranije. I to je izvanredno, zato što
sugerira čoveku naročitu odgovomost za darove uma i volje koji su mu dati. Zato, ukoliko je
nastajanje potpunije, utoliko je draža svaka trunčica života. Eto, vi ste malopre pomenuli,
profesore, greh neverovanja — završi Vihrov, obraćajući se domaćinu — a po mom mišljenju
nema cmjeg greha nego da se prospe nekorisno i kapljica života u takvoj pustinji... u takvoj,
kažem, pustinji kao što je
sudeći, roditelji su se dosta naslušali od sina o ovom zagonetnom gostu i sada su svi želeli da
provere Sašine oduševljene ocene. Krajnov je, pak, ćuteći gladio nabor na čaršavu, i tada Saša
Gracijanski, u pauzi koja nastade, tutnu svoju sopstvenu teoriju, po kojoj čovek
svakodnevnim radom odgaja i uvećava telo svoje duše; odatle je sledilo da je njena posmrtna
dugovečnost upravo proporcionalna količini truda uloženog u etičko samousavršavanje. Tako
je on već u to vreme rezervisao zagrobni panteon za izabrani krug ličnosti koje uživaju rentu
od zanimanja slične vrste. Akvilonov upadljivo živnu, ali zato obe Njuše, obe plebejskog
porekla, odmah izviždaše netaktični ispad svoga vođe i to još u prisustvu služavki.
— Znaš šta, brale, bolje je da ti nama ispripovedaš kakav si to klavir izmislio... čini mi se
za simfonije boja? — sa podsmehom upade Čeredilov. — Ja strašno volim da se uz
odgovarajuće đakonije udubljujem u puls tvoje vatrene, neumorne misli.
— Ne, ne, da odložimo klavir za kraj dnevnog reda, a zasad da objasnimo još ponešto o
besmrtnosti — prodorno reče Sleznjov, koji je za sve to vreme demonstrativno prelistavao
album porodičnih fotografija. — Dakle, mi vas slušamo, Krajnove, ako je samo razgovor o
ovoj temi — i osmehnu se pokvareno i udvorički — ako je razgovor o ovoj temi u skladu sa
vašim marksističkim dostojanstvom.
Svi se utišaše, obe Njuše istegoše šije, gimnazist se nakašlja, uglavnom, da bi nekako
stavio do znanja da je tu.
— Ja nisam znalac zagrobnih stvari — reče Valerije Krajnov — jer se spremam da radim
u šumi, u zapuštenoj ruskoj šumi, ali... o čemu sve ne viču za vreme kuge! — To nije bila
apstraktna aluzija na stanje umova u carevini, zaista su se toga meseca u prestonici pojavili
slučajevi oboljenja od kolere i kuge, ali svi su shvatili i kugu i koleru i rusku šumu u najširem
smislu. — Moj drug je već objasnio da osnovni uslovi života jesu kretanje, razvitak i smena, to
jest 1 smrt, kojoj je sve podložno... pa, između ostalog, i naša svest. U stvari, u tome je sav
odgovor, zato što se smisao vaše vere u besmrtnost sastoji u pretenziji ljudi slabića da
sačuvaju od raspada ličnu svest... ikoja je, ako tako smem reći, arhiv moga uma, to jest, moje
ja. Bezlično stanje posle smrti poteinjeno je opštim zakonima očuvanja energije... je li tako?
— upita on Akvilonova koji se trže pošto je spokojno dokusurivao drugog lososa... — A kad je
tako, onda je objekt koji razmatramo, svest, kao i sve ostalo u klasnom društvu, obojen
socijalnom pripadnošću. Kod bogatih žeđ besmrtnosti pokazuje težnju da se produže prijatni
spomeni o udobnom stanu, o dobro plaćenoj, iako često nekorisnoj, službi, čak i o sušenom
lososu sa, recimo ... — on bez žurbe pročita etiketu na flaši koja se nalazila pred njim — sa,
recimo, odličnim crvenim vinom »Sent-Emiljon«. Pored toga, neogramičene rezerve
vremena dozvoljavaju pokojniku da višestruko ponovi čitav program bez ikakvih naknadnih
rashoda... Kod sirotinje je ova ideja izražena u skromnijoj nadi da će njihovi tužni zemaljski
doživljaji, ako se i ponove, biti u donekle popravljenoj redakciji. Bilo bi prosto surovo
ponoviti predstavu njihovih zemaljskih doživljaja! Potpuno je razumljivo nastojanje sirotinje
da produži sebe u onom carstvu: jer priviđenja se ne boje policije, ne zavise od eksploatatora,
ne treba im hleb, odelo i krov nad glavom. I, najzad, kod istočnih naroda, utučenih
kolonijalnom knutom i hiljadugodišnjom sirotinjom, ta se vera ovaplotila u religijama
apsolutnog nepostojanja nirvane... Oni nemaju čega dobrog da se sete: za njih je svest
prokletstvo. Možete li shvatiti — upita on sve — kako treba izmučiti čoveka da bi zaželeo
bekstvo iz života, bekstvo u ništa?! Uzgred da kažemo, karakteristično je da najveći
veroučitelji nisu mogli da smisle takav asortiman blaženstva koji bi bio nedostupan na
zemlji... I baš zbog toga, dug obrazovanih i poštenih ljudi jeste u tome da ubede sve
trudbenike da se ne vredi radi povećanja svog materijalnog dobra upuštati u tako mučeničke
metamorfoze, kad se radost života bukvalno nalazi nadohvat njihove ruke... treba ruku samo
odlučnije pružiti. Jednom reči, gospodo, vama je korisnije da se složite sa mnom... zato što
vera u ličnu besmrtnost označava veru u boga, a ljudima vaše profesije ne bi priličilo da na
osnovu najneumitnijih karakteristika priznaju kako je bog lenj, ravnodušan i zao... zar nije
tako?
Tu se Valerije ljubazno osmehnu domaćici, koja je nervozno kuckala lornjonom o kraj
stola.
— Oprostite, gospodine Krajevski, protiv kakvih je to neprijatnih utisaka postojanja u
životu siromašnih i njihovog ponavljanja usmeren vaš protest — sa tugom u glasu upita
profesor kanonskog prava.
— Uglavnom protiv ovih — mirno odgovori Valerije — da ponovo umiru od gladi seljaci
iz Povoložja, ili da padaju sa drveća Aleksandrovskog parka poubijani dečaci kao što je to kod
nas bilo u Petrogradu Devetog januara, ili, recimo, da dželat opet natakne omču na grlo
Aleksandra Uljanova. Slične pojave u zagrobnom svetu neminovno bi dovele do ustanka
seni... zato, dajte da se malo razumnije sredimo na ovom svetu, gospodo!
I odmah tišinu punu intenzivne pažnje smeni tišina zbunjenosti. Takav uvod nije
obećavao tihe porodične radosti i Sašina majka čak predloži gostima da poigraju tombole;
ona to učini, ipak, što je mogla mekše, jer je njenom sinu predstojalo da živi i radi u
budućnosti baš sa ovim ljudima. Njen poziv ostade bez odgovora, i prvo neprimetno iščeze
Akvilonov, iako je još jedan netaknut losos bio na stolu, a zatim odoše i Sašini roditelji sa
učtivim izgovorom da ne smetaju našoj dragoj i radoznaloj omladini... Tada, bučno
odgurnuvši sto, reč zatraži Sleznjov.
Pre svega on izrazi svoje nezadovoljstvo zbog isuviše nonšalantne i, kako mu se činilo,
nedovoljno politične oštrine Krajnovljevog istupa. Po njegovom mišljenju, Rusi su izgubili
dosta vremena na jalove diskusije o koristi pismenosti i štetnosti stenica i zato je vreme da se
pređe na odlučne mere, to jest na direktno preuzimanje vlasti. Sledeći primeru Katona
Punskog, on je neumorno, u svakoj prilici, ponavljao jedno te isto.
— Razume se, gledište zavisi od temperamenta, gospodine Krajnov... I meni se nije
svideo vaš uobraženi osmeh još prošli put u Kolomjagama, kad sam se stvarno neoprezno
izrazrn... ali vi se sećate povodom čega! Zato se ja i čudim zašto baš vi prisvajate sebi
isključivo pravo da se brinete o dobru naroda, kao da mu drugi žele zla.
— Mi to i ne poričemo, o hraste mladi — svojim uobičajenim lakonskim stilom poče
Čeredilov — ne odričemo da i drugi žeđaju njemu svako dobro... da svuda budu
crkvenoparohijske škole, muzeji voštanih figura, pozorišta, anatomske sale i ostalo. I drugi
žeđaju da svima bude dobro, ali njima lično koliko je moguće sitije i lepše ... baš zato što su
tako plemeniti!
— Ne želim da se takmičim sa vama u klovnovskom ponašanju, gospodine Dugačka
Kastromo... ili kako se već ono zovete?... to nije važno — sa nekim izazovom punim režanja
nastavi govornik. — Ali u vašem govoru, gospodine Krajnov, ja sam čuo uvredljive i
nezaslužne aluzije na adresu starešine ovog doma u kome mi sad sedimo i krkamo skupu i
finu hranu. Po pravu starog Sašinog druga, ja vas izričito pozivam, gospodine Krajnov, ili da
se izvinite ili da precizirate svoj odnos prema njegovom ocu.
— Dajte, bolje da počnemo tombolu... — sav usplamteo, zamoli mladi Gracijanski.
Ne smetaj, reč je o elementarnoj pristojnosti — navaljivao je Sleznjov braneći se. — A između
ostalog, treba da znate, gospođine Krajnov, u ovom gostoprimnom domu već druga godina se
skuplja ilegalna organizacija školske omladine... i ovog puta vi imate čast da vidite njen
centralni komitet. — On suvo i razgovetno izdeklamova njeno ime, koje će tek trideset jednu
godinu kasnije ponovo isplivati iz mraka istorije. — Nasuprot drugim partijama, koje tapkaju
u mestu i čak drže svoje predstavnike u Dumi, mi postavljamo za cilj neodložno svrgavanje
samodržavlja... i neka to počne istrebljenjem dinastije! Mi smo za dobru rusku sekiru i panj,
ali, razume se, računamo da vi, gospodine Krajnov, kao skroman čovek ovo nećete izbrbljati.
Ja sam završio ... dajem vam reč!
On htede da zapali, ali beše u takvom nastupu Ijutine da mu se od desetak šibica ne upali
ni jedna.
Poraz revolucije 1905. godine izazvao je raspad i truljenje u redovima saputnika
revolucije. Valeriju je bilo jasno da je organizacija tako naivnog karaktera u ovo vreme bila
samo šljaka ili talog društvenog očajanja; uvek posle oseke velike bure nešto se živo grči na
obali. Po svemu sudeći, tajna družina Sleznjova i Gracijanskog se sastojala od desetak do
dvadesetak đaka-zaverenika, bez radničke omladine i od otpadnika razbijenih nestalnih
partija. Moguće je bilo unapred predvideti njen brzi i neslavni kraj.
— Ima li vas mnogo? — ne dižući glave zainteresova se Valerije.
— To nema značaja — istrča kao na barikadu riđasta Njuša. — Jedan idejno svesni
vojnik vredi čete policijskog ološa.
— Oho, to je znači ozbiljno! — sa onom istom otvorenom tugom nastavi Valerije. —
Sigurno ste spremili i jedno dva kila dinamita, desetak pregršti slova i čak nož namazan
cijankalijem?
— Ne smejte nam se, Krajnove! Iako nismo još tako iskusni kao vi, ipak se ne bojimo ni
okova ni petropavlovskih tvrđava... i vi ćete još čuti o nama! — sa plamenom u očima, kao da
se zaklinje, obeća Nataša Zalatinska. — Postoji na svetu oružje strašnije od dinamita...
Posle toga ustade gimnazist, visoko uzdignutih obrva, gledajući negovani nokat na
malom prstu, kao da ističe kako on nije zbog lične koristi, već radi dobra drugih zaplivao na
pučinu revolucije.
— Zovem se Kazačihin, i ja sam takođe ovlašćen da izjavim u ime ... u ime ... —
Nameravajući da kaže veoma neobične misli, on popravi na sebi mundir i već prstima
razbaruši kosu, ali mu se glas iznenađa preseče, nakašlja se, sa čudnovatim piskom, kao kad
otvore flašu likera od čokolade, sav pocrvene, nadušak isprazni nedopijenu Akvilonovljevu
čašu i sede.
Ali i pored svega toga oni su sa žutokljunim oduševljenjem krivaca gledali Valerija i ne
samo iz poštovanja prema njegovom očiglednom starešinstvu ili tajni koja ga je pratila, još
preuveličanoj Sašinom brbljivošću, već pre zbog oduševljenja koje ne zna pogovora i kojim
mladost naslućuje poštenu, otvorenu i veselu snagu. I čekali su, nestrpljivo čekali, njegov
najviši sud i ako ne poziv, ono bar minimalno odobravanje, ali Valerije je ćutao kao da ga se
to nije ticalo.
— Sada — uzviknu Sleznjov izazivački i potpuno mutnih očiju razmičući posuđe na stolu
— kad smo mi sasvim otkrili svoje ciljeve i čak mesto naših sastanaka... kada ste vi primili
naše poverenje i niste blagovremeno otišli, već ste umesto toga odlučili da tražite i dopunska
obaveštenja, sada mi imamo pravo da vas upitamo šta ste učinili za revoluciju i ko ste vi:
maksimalist ili eks ... ili da niste slučajno terorist? Deđe, podignite vizir, Krajnove ...
I odjednom ne da preblede, već nekako splasnu od protivnikovog podsmešljivog pogleda.
Koliko se seća, sve je njih zaprepastio tada dvosmisleni Valerijev odgovor, kako se oseća
nemoćan da zadovolji gladnu Sleznjovljevu radoznalost zato što, na žalost, nema u svojoj
biografiji podviga dostojnih makar kratkog pomena a kamoli pohvale; nema čak ni policijske
kazne, ali zato ni društvene kritike. S jedne strane, njemu je bilo žao ove osuđene mladosti, a
sa druge — želeo je da ispita ozbiljnije Sašu Gracijanskog o istorijatu postanka njegove
organizacije. On još nešto kaza šaljivo i beznačajno, a sve je pipao po pamćenju i eto, kao da
je fenjer osvetleo, setio se prvomajskog masovnog sastanka 1909. godine, održanog van
grada u šikari iza Staropargalovskog prospekta. Tada je posle kratkog Krajnovljevog govora o
putevima i metodima za oslobođenje radničke klase, ustao protiv njega neki pobesneli
anarhist, ovim istim rečima, kao i Sleznjov sada, koreći boljševike da nemaju političkog
temperamenta. Uzgred rečeno, vikao je tako jako kao da je hteo da svoju tiradu stavi do
znanja, ako ne čitavoj zemaljskoj kugli, ono bar najbližoj policijskoj stanici. Ali prvomajski
sastanak je održan noću i taj je nosio pens-ne i kosu je imao gušću — a sama sličnost
intonacije bila je nedovoljna da se ta dva lica poistovete. Ali što su postajali jasniji ovi detalji,
sve manje je ostajalo Sleznjova: on kao da se sušio na njihove oči i sigurno bi se sasvim
ispario da sam, i vrlo vešto, ne okrenu razgovor na famozni Sašin klavir boja. Iz samoljublja
ili želeći da spase prijatelja iz neprilike, Saša bez navaljivanja ispriča kako se dirke povezuju
sa projektorima u boji, a kao ekran služi svako snežno brdo oko koga se razmeštaju izabrani
gledaoci.
Šumari-musketari zagonetno slegoše ramenima i uskoro odoše svi zajedno. A na ulici, po
jakom pljusku, čim se Valerije pozdravi sa drugovima, iznenada iza ćoška iskrsnu pred njega
Sleznjov.
— Jedan trenutak, ja vas molim samo za jedan trenutak... — poniženo promrmlja on da
bi objasnio svoj položaj. — Vi ste rđavo shvatili moj malopređašnji neoprezni izazov i ja
moram opovrgnuti vaše prećutane sumnje, koje su za mene uvredljivije nego da ste me
pljunuli...
— Odlazite — ne okrećući se, kroz zube dobaci Valerije — inače ću vas udariti.
On pređe preko ulice, ali Sleznjov je išao za njim na rastojanju za gajtan većem od
eventualnog zamaha ruke:
— Neka sam ja zasad ništavan kao i svaki koji tek stupa na poprište revolucije... i ne
mogu reći da sam vas zavoleo zauvek... zato što smo različitih taktičkih uverenja, ali to ne
treba da smeta makar našem uzajamnom poštovanju pred licem zajedničkog neprijateIja. Ja
se čak ne naturam za odgovor, samo vas molim za jedan trenutak.
Sablažnjen željom da posluša kakvim podacima o njemu Sleznjov raspolaže, Valerije se
zaustavi i poče da pali cigaretu, a ovaj to odmah shvati kao dozvolu da nastavi razgovor.
— Ja se osećam pred vama kao na ispovesti. Priča se da ste vi još 1905. bili član
poznatog društva sumarske braće sa Motovilihe... — sipao je Sleznjov sitno kao zrnce na
mamcu za ptice. — Eh, i jeste im tada zapaprili! A po drugoj verziji i sukob sa Kozacima na
Vasiljevskom ostrvu... sećate se, kod šifonove fabrike... takođe nije prošao bez vašeg učešća.
Ali ipak, fizičko telo ne može se istovremeno nalaziti na dva mesta i ja vas ne pitam kako se
to desilo ... no to je odista genijalno i ja samo želim da izrazim svoje... eto, prosto životinjsko
strahopoštovanje pred čovekom koji...
— Bolje vam je da odete, Sleznjove — preteći ponovi Valerije gledajući zelenkaste
klobuke kiše koji su kipeli oko nogu; razgovor se vodio pored širokog prozora sa osvetljenim
lusterom u boji, po kojima su se tada izdaleka poznavale apoteke.
— I sve se desilo ne iz težnje da se dokopamo vaših tajni, već pre zbog naše mladosti...
želeli smo da naglasimo ravnopravnost i nezavisnost, kako vi ne biste pomislili da smo mi...
eto, mali, šta li, pa se vas bojimo. To se ne sme primiti kao uvreda... naprotiv, ja sam svakog
trenutka gotov da vam stegnem ruku zato što... — Ohrabren ćutanjem svog sabesednika
Sleznjov čak lako dodirnu rukav njegovog kaputa i Valerije sada ne odoli iskušenju da ispuni
svoju raniju pretnju, a zatim opet pređe preko ulice.
5.
 Obe Sleznjovljeve pretpostavke, ukoliko on hotimično nije zapetljavao stvari, bile su
netačne; osim toga, Valerije je imao sigurne, kako se onda govorilo — gvozdene isprave. Ali
ipak po dužnosti propagandiste morao je češće da se nađe u radničkim predgrađima i
policijski doušnici mogli su steći približno mišljenje o njegovoj pripadnosti levom krilu
Ruske socijaldemokratske radničke partije... Znači, smatrali su da postoje motivi za njegovo
hapšenje po prvom paragrafu Sto druge uredbe, na osnovu koje je vojni sud sudio za pokušaj
obaranja carske vlasti.
U tom periodu »boljševici su se borili za očuvanje i utvrđivanje ilegalnih partijskih
organizacija. Ali u isto vreme boljševici su smatrali za neophodno da iskoriste sve legalne
mogućnosti, svaku legalnu priliku, pomoću koje se smogla podržavati i čuvati veza sa
masama i na taj način jačati partija«. Svakodnevni rad objašnjavanja vodio se svuda gde se
god reč istine mogla oteti na pučinu narodnog glasa — od tribine Tavrijskog dvorca do
kružoka samoobrazovanja, kasa uzajamne pomoći i studentskih udruženja. Ipak, Valerije se
nije interesovao za Mladu Rusiju Gracijanskog, iz težnje da je uzme u svoje ruke, kako je to
grlato vikao zbog šamara uvređeni Sleznjov, niti samo zato što je požalio Kazačihina i Natašu,
koji su išli, ako ne direktno na vešala, ono u zagrljaj novom Azefu sa psihoneurološkog
instituta; uzgred rečeno, Valerije nije ni doznao da je pored Sleznjova, tehničkog
organizatora stvari, Saša Gracijanski tamo igrao ulogu inspiratora i ideologa. Ali on je saznao
da pomoću te prljave afere Sleznjov pokušava da prodre u radničke, marksističke
organizacije. U razgovoru, nekoliko dana posle skandala u Sergijevskoj ulici, Saša Gracijanski
potvrdi da je Sleznjov već bio kod mladih tipografa u ekspediciji Državne štamparije papira
od vrednosti, i tada Valerije preduze sve mere predostrožnosti da preseče neprijateljski upliv
na radničku omladinu.
Uzgred rečeno, Gracijanski se držao do krajnosti oholo u tom razgovoru kome Čeredilov
nije prisustvovao. Ipak, Vihrovu pođe za rukom da izazove Sašu na vatrenu otvorenost; ona
je otkrivala tajnu neodoljivog političkog oružja koje je on tobože pronašao. Ono se zvalo
mimetizam, u njihovoj primeni — pritvorstvo, to jest gotovost da se ode na rad u svaku
carsku, pa čak i policijsku ustanovu, da bi ih iznutra razorili, dovodeći do apsurda njihove
metode rada. Saša se tom prilikom odade da veliki ciljevi vrede svojih žrtava.
Vihrov pogleda ovog elegantnog, zelenookog dečaka i sveopšteg ljubimca, tako kao da su
mu nikli rogovi.
— Dozvoli, dragi moj... ali da bi oni vama, mimetistima, poverovali... vi ćete morati da
im nekog i odate? — zbunjeno upita on.
— Pa šta?... Na žalost, mi nemamo takvo građansko strpljenje kao neki... da gledamo
gadosti i da čekamo dok se to ostvari na drugi način — odgovori hladnokrvno Saša
Gracijanski. — Svaka sveta stvar cementira se krvlju mučenika...
— Ali zato bi se trebalo prethodno osigurati pristankom samih mučenika — podsmehnu
se Vihrov. — U tom slučaju ... ko među vama određuje kandidature mučenika... vi, gospodine
Gracijanski, ili lično Sleznjov?
Ovaj je još ćutao, ali već nekako kao da je tražio oko sebe rupu, makar koliko zrno pasulja
— da umakne. Tada Vihrov vatreno reče da na ovu đavolsku mahinaciju gleda kao na krajnji
stepen duševnog raspada, da se slične stvari ne zaboravljaju ni u grobu, da je samo ćoravo
štene moglo upasti u takvu neprijateljsku kljusu... ali, mada je tada kazao, seća se, neke reči
koje su pokazivale do koje se mere gadio, on je još smatrao Sašu Gracijanskog pre žrtvom
nego vinovnikom.
— I dokle je stigla ta vaša stvar? — sasvim tiho upita Valerije, koji je čitavo vreme ćutao.
— Jeste li se već povezali?
— A sa kim to? — nonšalantno, sa lažnim, razrokim pogledom, pripita Saša.
— Pa sa tajnom policijom ... Sa kim bi drugim! Jeste li već preduzeli kakve ... recimo,
praktične korake?
— šta je vama... Jao, šta vi to? — zavika Saša Gracijanski kad dođe sebi i čak sevnu u licu
od užasa — takav je led vejao na njega iz Valerijevih očiju. — Sve je to zasad samo u zamisli,
samo u zamisli...
Valerije je odmah upozorio partijske organizacije prestonice na Sleznjova, ali se Mlađa
Rusija brzo raspala; imena njenih članova nisu se više pojavljivala u revolucionarnom
pokretu petrogradske omladine. Treba unapred reći — pošto se dobrovoljno otuđio od svih
studentskih društava, Gracijanski je sam raspustio svoje ptiće, nastojeći svim silama da
zagladi krivicu; nije se naturao da izvršava zadatke, ali je svojim vezama sa umetničkim
krugovima pomagao organizovanje koncerata u korist prestoničke sirotinje, i na sve moguće
načine se starao da o njegovom radu dozna Valerije. Tek u vreme druge revolucije, usled
krupnih poslova, zaboravio se ovaj greh Sašine mladosti.
Približno posle godinu dana saznade se da Saša Gracijanski drži predavanje o Puškinu u
takozvanom Narodnom domu grofice Panjine, na Ligovki, u kome su, uzgred rečeno, istupali
i najistaknutiji aktivisti proleterskog pokreta; to je takođe bio legalni način da se u narod baci
seme političke misli. Musketari odoše da poslušaju izlaganje Gracijanskog radničkoj
auditoriji, ali se predavač zbog bolesti ne pojavi. Svi su dobro zapamtili to veče, prvog
septembra 1911. godine, zato što se oko ponoći saznalo da je izvršen atentat na Stolipina u
Kijevu. Nešto docnija smrt glavnog dželata ruske revolucije izazvala je policijske represalije
ltoje zakačiše većinu pomenutih ličnosti. Valerije je dobio večno progonstvo u udaljene
krajeve carevine i istovremeno je lišen svih građanskih prava. Tajna policija isto tako je
smatrala nepoželjnim Vilirovljev boravak u prestonici. čeredilov je srećno izbegao opšti udes,
jer je otputovao u Kastromsku guberniju na poziv svog oca, koji je bio na samrti. Što se tiče
Gracijanskog, kod njega pretres nije dao materijalnih dokaza o vezama sa zaverenicima i,
pričalo se, izvukao se sa dva dana i dve noći zatvora u Krestama.
Valerija su terali u progonstvo sredinom zime, kad Vihrov opet beše zapao u novu
oskudicu; šestu po redu pošiljku od nepoznatog dobrotvora, koja je prispela kao poručena,
čitavu je dao drugu prilikom sprovođenja u krajeve polarnog leda. Tada su se rastali na
šesnaest godina.
Oni što su ispraćali sakupili su se ranije kraj stanične kapije — većinom napredni
prestonički radnici. Bila je vetrovita noć, i vetar je sve malo zasuo snegom kad prođe partija
izgnanika ... Prvo se začula potmula zveka ili putnih čajnika ili nečeg drugog, zatim pri
svetlosti buktinja blesnuše isukane sablje sprovodnika. Robijaši su išli dva i dva, ali su gazili
nesložno, utonuli u svoje misli. Zajeđno sa političkim krivcima bile su skitnice, sektaši,
dvojica »potemkinovaca« — mornara sa čuvene krstarice, koje je stigao obračun,
dostojanstveni seljaci —mučenici za seljačku opštinu3 kao i pokojni Matvej, još neki vedar
starčić što se smilovao i pružio utočište sinu beguncu i, najzad, nečija zlosrećna žena upućena
mužu pod stražom u sigurnu smrt — svega blizu trista duša. Spori, kao da su olovom
naliveni, i nalik jedan na drugog kao rodbina. »Tipografska siova — pomisli Vihrov — iz kojih
se slaže tajni letopis narodnog života.«
Bilo je kasno, vojnicima se takođe spavalo, ali su se svi uzdržavali, kao da su zajednički
izvršavali veoma važan, mada prisilan, državni posao. Odjednom se nepoznata starica pored
Vihrova uzbudi, poče da šapuće nešto kao: »Umiljati moj, dušo moja vesela ...«, pokrivajući
usta krajem pletene marame; šest njenih saputnika, Vihrovu isto tako nepoznatih, žurno
poskidaše kape. Mogao se čovek začuditi kako večitom studentu, siročetu bez igde ikog svoga
— sem tetke koja je živela na Uralu — ostaje u Petrogradu tako brojna rodbina? Valerije je
koračao okovan ruku za ruku sa jednim dugonogim momkom, skočanjenim od zime, kome je
cepao grudi takav kašalj da je to bio dominantni zvuk te nođi. Vihrovu pođe za rukom da se
primakne povorci, dok se zadnji sprovodnik zaustavio da pritera zaostale,
— Ovde su pare, svi pozdravljaju, čuvaj se — zabrza Vihrov bez intonacije i zapeta,
predajući drugu prepečeni hlepčić. — Kuda ćete sada?
— Zasad na nadležnost tajnoj policiji u Motovilihu, a odande nekud... Jednom rečju, u
goste k sebi ne zovem! — on se osmehnu nespretno, levom slobodnom rukom gurajući
hlepčić udesno, u nedra.
— Uzgred rečeno, sad me možeš zvati prosto Stepan: odgonetnuli su.
— Ko te je prokazao?
— Ne znam... ali reci Gracijanskom da se čuva Sleznjova! — On diže slobodnu ruku i
mahnu rođacima koji su stajali gologlavi. — Kako je Velika Kastroma?
— Otišao u zavičaj da sahrani oca. Imaš li što toplije na sebi?
— Ništa ... mržnja me greje ... I proleće će brzo.
Dok ih nije rastavio pristigli sprovođnik, poslednja tri koraka, od svega jedanaest, kročili
su ćuteći: ono je bolje od ma kakvih reči ispunjavalo ograničeno vreme viđenja. Rastali su se
čak bez stiska ruke, Valerijev saputnik zdesna odjednom poče da pada na sneg; kao posečeno
drvo njegovo iscrpeno telo tražilo je zemlju.
Vihrova uhapsiše dva sata kasnije — po povratku kući.
6.
Svoje dvogodišnje izgnanstvo Vihrov provede sa grupom šumara lutajući po krajnjem
severu Rusije. Znanje iz geodezije i dovoljna vičnost u oceni šumske podloge dobro dođoše
mladom pomoćniku taksatora, isto tako kao i čitava prethodna prekaljenost u siromaštvu.

3 Opština — zemljišna zajednica. (Prim. prev.)

Pažljivo posmatranje tamošnjeg zelenog okeana konačno je odredilo Vihrovljev pravac u
nauci o šumarstvu. Tuljakov je na predavanjima mnogo puta tvrdio da pravilno šumsko
gazdovanje čine putevi, i po sedam puta putevi, bez čega se šuma pretvara u divlju prašumu
u kojoj sve teži svetlosti, bori se, sazreva i mre, sa jednom jedinom namenom — da nekad
postane tanki sloj antracita. Uostalom, pod putevima profesor je podrazumevao sva potrebna
sredstva da bi se lako ušlo u borovi čestar, uzelo šta treba i odnelo bez muke. Ali sad se eto
pokazalo da ni taj put neće dovesti do procvata ovu granu narodne ekonomike, ako se
korenito ne izmeni nemarni odnos svih gospodara prema šumi, odnos prema nemom i
nevoljnom pastorku. Sve je govorilo o faktu da nema takve tačke u jedinstvenom organizmu
prirode, čije dugo trpljenje uticaja ne bi delovalo i na njene najudaljenije oblasti. Zbog
vekovne totalne seče i kasnije, zbog padanja slabijih drvnih vrsta, koje je vetar obarao,
postajale su močvarne beskrajne severne ravnice, utabane glečerima. Tek što su nestajali
šumski divovi, moćne pumpe vegetacije, počinjale su da se skupljaju podzemne vode koje
nisu mogle ispariti; potkorušena zemlja obrastala je mahovinom i seme drveća nije imalo
snage da se probije kroz mekani ćilim sićušnog bilja koje voli vlagu. Dalje je trebalo da stihije
požara, i najezde glečera podrljaju pustu širinu tundre. Ona se širila, sušila severne reke,
narušavala vodenu ravnotežu zemlje — širila se rođena sestra pustinje, koja nadire sa
jugoistoka. Tako je šumska inženjerija, koju je Vihrov odabrao za svoju profesiju, postepeno
ustupala mesto opštoj filozofiji šume.
Preko močvara, ponekad samo po lovačkim belegama i tragu, kroz vihore komaraca,
dimeći najljućom mahorkom mesto kada, Vihrov je prokrstario mali komad svoje zemlje
između nule i desetog stepena. Merio je uglove, brojao praktično upotrebljiva stabla na
jednoj desetini, i tako je u radu zavoleo severnjački način života, bez žurbe i bez lenjosti, bez
svega suvišnog; zavoleo je i najmirnije leto koje traje samo toliko da bi živi stvorovi stigli da
se nasmeju suncu. Bio je i na slavnom ostrvu Konj na ušću Onjege, i uverio se da tamo krave
jedu ribu, devojke idu kao tvrdoglave princeze — nenasmejane, a lopova uopšte nema. Odatle
se peo na Onjegin gornji tok da pogleda pljačkaški rad inostranih kompanija koje su po
izboru sekle na svetu najbolji bor za brodogradnju — iskonski belomorski bor, ostavljajući iza
sebe zaparložen i opljačkan ambar ruskog drveta. Ili, presecajući polarni krug u ušću Kovde,
sedeo je na kamenu koji je sunce u toku dana ugrejalo i razgovarao sa Karelofincem
Ananijem, velikim majstorom za svakojake drvene predmete — od primorskih okruglih
kutija obojenih cinoberom do brzih barki sa dve katarke, pouzdanih za svako vreme na
okeanu.
Gorelo je narandžasto veče i izgledalo je da nema veće radosti nego sedeti ovde u
Kneževskoj Usni, uz šapat tihe vode pokraj nogu, gledati u nebo na zalasku — nalik na
drvenu morsku bitku bogatu prolivenom krvlju i jedrima u plamenu, udisati slankasti vetar
razblažen aromom drvene truleži i mreža što se suše, slušati škripu u rečnom zalivu i
otegnutu Ananijevu priču.
— Kazuješ se da si, tobože, čovek iz krajeva bogatih šumom, a verovatno si zaboravio očev
zanat? — približno ovako, iz šale, ispitivao bi ga Ananije. — A reci mi kakvih ima obručeva?
— Ima hrastovih i klenovih ...
— A od nagranka?
— Te neću kupiti... — smejao se Vihrov.
— A od cremše su isto dobri — prepredeno je govorio Ananije.
— Od cremše, čiko, ner.eš napraviti!
Ananije se nečemu radovao.
— Znaš, dragi, znaš. Ali reci mi sada o navodu kod saoni.
— Kod nas su na Jengi konopljom vezivali.
— Doista, imaš pravo: kudeljom savijene se i mraza ne boje — i uvek je dodavao svoju
omiljenu reč panorama.
Zalutala gagara gakala je u tišini, škripeli su čamci pričvršćeni za jedrenjak iza rta, i
tutnjala pilana trgovca Rusanova na dugom ostrvu pred njima. I tada Ananije ispriča
sabesedniku da je čitava obala ovog ostrva, gde su brodovi pristajali, postala od nepotrebnih
strugotina, letava i opiljaka bačenih u vodu.
— Šta se čudiš, čitav grad Arhangelsk, sa pristaništem za brodove, stoji na drvetu. Bog
sveti zna koliko je bačeno u sinje more bogatstva i snage zemaljske i nebeske. — Pod
nebeskom silom Ananije je podrazumevao sunce — toliko drago sa one strane polarnoga
kruga. — Hajd, prebroj koliko ga je, zlata našeg, po šumi i po putevima razbacano... Nemarno
živimo, dragi moj. Vređamo majčicu, grizemo i bacamo materinski komad kojim nas časti.
Mi se ne žalimo, živimo bogato: imamo bakalara i morune, severnu svetlost na nebu i
severnu jagodu... panorama! A eto stanovnici toplih zemalja nemaju ni kuće ni stola. U
unukovom bukvaru piše da na goloj zemlji i u kožnim kolibama žive — šta ima gore od toga!
A naša momčad dođu, eto, u šumu, obore džinovsko drvo, odseku mu zelenu glavu, vuku ga
vodom i vozom... i svako ga na putu guli, pili, struže, i kopni tvoj balvan kao santa leda na
povodnju i stiže do tople zemlje tanak i kratak kao vreteno. A šta vredi vretence? Kad ne
bismo terali građu po zlu putu, kad bismo načinili ovde kuću sa stolom, nabavili bismo, eto,
još koju košulju nevestama našim! I kad ne bismo okrajke i ovrške goreli na vatri i more
đubrili, već ih uredno koristili, još bismo po neku paru skuckali. I za te groševe zarade doneli
bismo dečici našoj na Kovdu sitnu jabuku, makar i zelenu,.. jer nisu ona gora od druge dece,
pa i vojnici dobri od njih ispadaju. — On podiže detinje vedar pogleđ na sagovornika.
A kad bismo imali kopejku, trebalo bi i starcima makar po šaku suvog grožđa. Je li istina
da grožđe na svetu raste? Eh, slatko je, vele... Da nisi jeo?
Bilo je u Ananijevom liku nečeg privlačnog i nezaboravnog, što ga je činilo sličnim Kalini.
A kasnije se uz ta dva glasa pridružiše i drugi glasovi zavičajne zemlje, koje je Vihrov čuo za
vreme kasnijih skitanja...
Docnije, na čuvenim Vihrovljevim predavanjima, to su oni zborili, preko profesora, da je
Ijubav prema domovini, kojom se i piše narodna istorija, nezamisliva bez čuvarnog odnosa
prema darovima prirode koji su dati na uživanje ne jednome, već hiljadi srećnih i razumnih
pokolenja. I, verovatno, pre je Karelu Ananiju sa Kovde nego Ivanu Matvejiču pripadao
krilati kraj jednoga od ovih predavanja: »Sagni se, ne žali leđa, sovjetski čoveče, i podigni taj
najbliži milion koji se već odavno vuče pod tvojim nogama.« Na žalost, to važno pitanje o
povećanju dohotka u šumarskoj industriji severa, Vihrov je neoprezno potkrepio Ananijevom
pričom o zelenoj jabuci, koju je Gracijanski u jednom privatnom razgovoru ocenio kao
sentimentalno-demagoški i čak neprijateljski ispad protiv bratstva sovjetskih naroda.
Ovaj se razgovor vodio mnogo godina kasnije, u kabinetu dekana Šumarskog instituta, na
pola sata pre jedne nezaboravne kritike Vihrovljeve delatnosti. Tada su ih mnogi videli kako
sede jedan pored drugog i puše cigarete, pošto su obojica smatrali da naučna borba ne treba
da se odrazi na njihovim ličnim međusobnim odnosima, koji su nastali još u vreme carskih
progona.
Rđavo izgledaš, brate... pazi da ne propadneš — bodrio je Gracijanski svoju žrtvu rečima
drugarskog saosećanja. — Stalno praviš skandale ... otvoreno da ti kažem nije mi se svidela
ona ananijevska jabuka — crvljiva je. Napravićeš sebi najgore neprijatnosti... A što se ne bi
odmorio, prošetao godinu-dve, e... čak i tri. Ja sa svojim slabim plućima daleko bolje znam
kakvo je neocenjivo blago očuvano zdravlje.
— Pa ipak si sa svojim slabim plućima doživeo pedesetu, Aleksandre Jakovljeviču, i još
se nisi umorio da prljaš moj radni sto — podsmehnu se Vihrov neočekivano grubo i žučno,
što se objašnjavalo njegovim duševnim stanjem uoči kritikovanja.
— Stalno se šališ, Ivane, a to je pogrešno. Koliko ti imaš hemoglobina? Ne znaš, a u
našim godinama to treba znati. Čuvaj se, makar radi nas, tvojih obožavalaca i, e... sledbenika.
Pomisli, o čemu ću ja onda pisati, ako se ti... recimo, razboliš? — Na direktnu pretnju mirisao
je ovaj razgovor oštar kao britva. — Na kraju krajeva, neka ide šuma do vraga ... zdravlje je
preče od cepanice pa makar bila i od kavkaskog šimšira.
— Kad bi mi još jedan život dali ja bih ga iskoristio na dokazivanje istih ovih istina.
Senka stare Ijutine prelete Gracijanskom preko lica.
— Ali ja i ti, dragi, znamo da istine nema. Može se govoriti samo o čovekovom strasnom
kretanju prema njoj, što i čini predmet istorije. U danom slučaju šumu treba posmatrati kao
povod koji ti je pomogao da dođeš do izraza i da se prekališ u odricanju, da vidiš svoju
zemlju. Pričaju da si tu skoro čak i na Jeniseju bio?
— Jesam, posmatram tamo jednu šumu već petnaest godina. U mladosti, dok nisam
oćopavio, ja sam ti đosta propešačio.
— Eto, i kad bi makar ispričao utiske! I uopšte uzev, odavno ja i ti nismo sedeli uz čašu,
u četiri oka... verovatno odonda kad nas je zajedno sa Valerijem obrisala tajna policija. Kad
smo već na tome, kako ti umede onda da se iščupaš iz progonstva? — i podozrivijim
pogledom preko naočara upilji Vihrovu u povije. U stvari, Gracijanski je odlično znao da je iz
progonstva Vihrova izvukla amnestija 1913. godine, i da je posle toga više od godinu dana
proveo u nerazumljivom lutanju po Rusiji. Stvarno, umesto da se vrati prekinutim studijama
ili plamenom društvenom radu, kao što je to Gracijanski učinio, Ivan Matvejič je preduzeo
tada dugo putovanje po gubernijama evropske Rusije. Prema računu Gracijanskog, od
sredstava zarađenih na severu Vihrov je mogao preživeti jedno sedam neđelja i zato ga je kao
dete mučila radoznalost: da li su i posle progonstva stizale pošiljke od nepoznatog
pokrovitelja?
Uopšte uzev, izgledao je malo zagonetno ovaj skitnički prohtev mlađog, na izgled
razboritog čoveka: skoro pešice i poluglađan krenuti na hiljade vrsta šetnje da bi pronikao u
proste priče ruskih narodnih nizina — silaziti na malim i što zabačenijim stanicama, Iutati
bogzna kuda, dok se ne naiđe na stazu, ogranak puta, na jedva plovnu rečicu ... i opet se vući
sa hadžijama u daleki manastir, truckati se bez karte na platformi teretnog vagona, ploviti po
Kami i u svojstvu mornara na šlepu, dok ne zaželiš da pobegneš radi drugih, isto tako
sumnjivih poduhvata: da negde na Pripetu izučavaš pod rukovodstvom jednookog
stogodišnjeg starine kako se cedi katran, ili da slušaš kako astrahanski nosači, promukli od
carske rakije, pevaju guščijim glasovima pesmu o svome junaku: Volga voli da po njoj pevaju
o Stjenjki...
Tako se on zagledao u predrage bore materinskog lica — nežno i sa nijansom one večite
tuge bez koje nema velike Ijubavi, a verovatno ni duševnog zdravlja... i sam seljak divio se
neotkrivenom bogatstvu njene širine, izdržljivosti njenih ljudi, ozbiljnoj naočitosti žena, i
nastojao da po prošlosti predvidi budućnost svoga plemena, othranjenog na crnom hlebu i
obranom mleku.
7.
Ostvarivao se stari Vihrovljev san: još jednom nasloniti lice na uvele grudi koje su ga
othranile. Sa čizmama preko ramena, u košulji pazuha pobelelih od znoja, išao je od zvezde
do zvezde po seoskim putevima i bezvodnim uvalama i, nalik na ponovljeni lik u ogledalu,
pred njim su se ređale jedne te iste slike: čas neiscrpnog blagostanja, a čas Ijute seljačke
sirotinje. Kao kroz južnjačke fatamorgane prolazio je pored neveselih svadbi ili, naprotiv,
pored veselih parastosa sa terevenkom u punom jeku — pored vašara sa ringišpilom i požara
koji iza sebe ostavljaju potok suza i pregršt pepela, kroz sabore o crkvenim slavama, tuče i
ostale skupove na kojima se dere, igra, i suzama obliva narodna duša. Video je mirnu,
plašljivu dečicu, utoplje nice u pitomom jarmenu, linčovane konjokradice, buljave sreske
policajce-maglove, koji jure na uviđaj leša, slepce sa unjkavim legendama Svjatoslavljevih
vremena, zatočenike za dobro narodno... izgledalo je da mu je izlazila u susret čitava tadanja
Rusija u svojoj uplakanoj lepoti. I opet bi ga na nedelju dana progutala velika tišina polja.
Sivi plamen suvog vetra ljuštio mu je čelo i klin grudi ispod raskopčane košulje; baš bi rado
prilegao pod četinarske krošnje ove po šumi čuvene države, ali ma koliko da je menjao
pravac, nikako se na sumornom horizontu nije pojavljivala spasonosna šuma.
Oči su se umarale brže od nogu. Sedeo je kraj hladovite močvare, obrasle kržljavim
lozvarom, gledao je u prozorče mutne vode u kojoj se nekad začeo sav ovaj nesrećni život i
gde sigurno i sad neki hrabri praotac, nevidljiv golom oku, preplivava strašni okean u kome
nema ni dva aršina. Ili je, gušeći se od žege, padao na nekošenu livadu, čas prateći jastrebov
let u nebeskoj modrini, čas razgledajući sitnež insekata u travnoj prašumi. Sitni mravi upalih
trbuha snovali su po svojim stazicama, zunzarali su po divljim gomoljikama bumbari, ose,
koje u zemlji žive, vukle su hranu u rupice, i student Ivan Vihrov pitao ih je kuda su se u ovoj
zloslutnoj tišini deli pravi domaćini Rusije?
Monotona škripa točkova dizala ga je sa livade. Prolazila je povorka od jedno petnaestak
kola; pored njih su jedva milele senke od ljudi, neke sa mrkuljama na uzici, neke bez prtljaga
— samo sa kamdžijama u rukama. Mladi i stari kao da su bili sa istog ognjišta, i — vršnjaci:
cveća ima raznog, ali cveće od hartije svako je nalik 'jedno na drugo, kao i ljudi u nevolji. To
je bila seoba u sitije i, izdaleka, privlačnije krajeve. Kao što i priliči priviđenjima, išli su ne
dižući prašinu, bez jadanja i bez žurbe, imajući isuviše beskrajnog vremena...
Povorka je i počinjala i završavala se drevnim taljigama koje mile iz tame vekova.
Naporedo sa konjčetom vukao se visok seljak sa crnim kolutovima oko očiju, i u potiljak za
njim njegova žena, koju mu je nebo darovalo da bi imao sa kim izroditi sinove, ralom grepsti
zemlju i proklinjati beli svet. Podne im je bilo crnje od mrkle noći. U kolima se njihao na
prnjama starac požuteo od života, sa zaspalim unukom na krilu... Koso sunce žeglo je
mališana pravo u grlo. I valjda zato što priviđenja ne opažaju žive, niko se ne okrenu na
Vihrova, koji stojaše kraj puta, čak ni deca. Njega je samog vuklo u bujicu i evo je išao sa
njima.
Pokazalo se da su pogoreki, da idu ispod Kadoma na slobodna altajska utočišta, da su uz
put mamu već ukopali — hvala bogu, oslobodila se od muka života — da već odavde i nije
daleko: samo da prevale Uralski venac i onda, ako se Gospod smiluje, rukom da dohvatiš. »I
kad prođete Krestovo Selo — čitala je žena napamet, ušiljenih zenica gledajući napred —
srešćete divnu dolinu, svu u cveću, ali vi tamo ne idite, već udarite nalevo prema Kitaju. Tu
ćete imati i nesečenu borovu šumu, reke bogate vodom i pune raznovrsnih riba, a po
zatonima plovki — a već deteline — pisao je zemljak u tom istom pismu — ne znaš odakle da
počneš, takva je detelina.«
— Samo, dedo, hoćeš li ti stići u takvu daljinu?
— A evo se vučem — živnu on željan ljudskog razgovora — ja sam još držeć! Razume se,
am više neću sašiti i saone isto tako saviti neću, otkud! Ali bunar, vidiš ... eh, koliko sam,
anđele moj čuvaru, tih bunara u svom veku iskopao — to se kazati ne ume. Ja ti, vidiš, imam
ključić za vodu. Vodi me pod ruku u najdivljiju pustinju što postoji, u ledene krajeve, i ja ću
ti, bez raskravljenog mestašca u snegu, dati savet gde da udariš budakom... i nećeš stići ni da
odskočiš, poprskaće te. Spahija Zveropontov — da ga ne znate? — sa trojkom je po mene
dolazio, veruješ li, usred noći: »Nađi mi, deda Jefreme, prave vodice iz damara zemaljskog!«
A ja znam Zveropontovski spahiluk — sve sam kamen brodnjak... jedino od njih gomilu u
kupatilu da gradiš...
— Biće da tiganje s večeri razmeštaš i po rosi poznaješ? — dosećao se Vihrov.
— Zašto, imam ja i malo tajnije sredstvo.
— Daj, ućuti već jednom... baš si ćaknuta lažovčina — ljutito ga prekide stariji.
— Samo se psuje... a meni je dobro, gluv sam i ne čujem — namigivao je deda trenutak
kasnije. — Zato se i ljuti, ako oćete da znate, što ključ moj neću da mu otkrijem ... a šta ću ja
onda sam bez ključića? Niti mi je rod ni pomozbog, a vozi. Ehe, kad bi počeo da tone ne bi me
ostavio. Vozi, vozi i ne zamahuj inače ću umreti! — I pretio je krivim prstom kao od zemlje.
Zatim je opsena iščezavala kao oblak prašine i Vihrov je ostajao na putu sam sa svojim
mislima.
Uskoro se pomolilo iza padine željeno zelenilo — najpre vrhovi. Vihrov je stigao u
zadnjem trenutku. Brezovu šumicu, naokolo već očerupanu, koja se čudom sačuvala u maloj
jaruzi, sekli su za drva da bi po prvom snegu vukli cepanicu suvu kao kost. Goroseče su baš
počivale oko ručka i nisu jeli ni suv zalogaj, već su sedeli na oborenim stablima, kako je i red
na odmoru — razbaškareni kao da se naslađuju oštrim, svežim mirisom lišća koje vene. Samo
jedan od onih koji ne mogu da se skrase, krpom podvezane jagodice i sa opuštenim kapkom
koji se trzao, nastavljao je rad ne obazirući se na vrućinu; i bilo je upadljivo sa kakvim je
žarkim nadahnućem tamanio poslednji šumski zabran u tom srezu. Među odraslim brezama
sretale su se sasvim mlade — dobre samo za metlu; on je sekao jednim zamahom, poslovno
previjajući stabaoca zlataste ljuspaste kore isto kao da savija vratove guščićima. Po svoj
prilici, on je u vatri rada smatrao za nešto drugo te nevine mladike ... Uzgred rečeno, sekli su
visoko ili zbog lenjosti da se sagnu, ili sa računom da bi se šuma omladila, a možda sa
namerom da se povrate za panjeve kad mraz stegne.
— Kako se zvala pokojnica? — upita Vihrov sedajući na cepanicu da bi počeo razgovor.
— Šta? — nedruželjubivo se odazva ovaj radnik prekinuvši zamah napola; bilo je, znači,
nešto u tom bosom, neobrijanom i neošišanom studentu, poderanog odela, što mu je davalo
pravo na tako drsku intonaciju u glasu. — Aha, ti to za šumicu? Meduniha se zvala, draga.
Ime je ukazivalo da je tu nekad bilo lipe, ali ma koliko da se zagledao, ni jedne jedine nije
video u šumici šarenoj od sunca. Tada dođoše i drugi da pitaju namernika ko je i šta je; i što
je Vihrov, u ljutini, smešnije govorio da je grof i baron, to su se brže zbližavali. Razgovor poče
od šale: — daj da zapušimo, veli, gospodskog duvana — i Vihrov izdašno pruži svoju već
odavno praznu duvankesu; tada su oni prosto podelili sa njim svoj duvan.
— Smetala je šuma, vidi se... sad će biti komotnije!
— A, nikako... bila je baš gde treba, nema se šta reći — odgovarali su seljaci — ali, eto,
trgovcu zapala za oko.
— A zar vam je, drage, nije žao?
— More, bake već nedelju dana od suza ne suše obraze. Kad su bile devojke dolazile su
ovamo na Trojčindan da pletu vence ... Ali niko je nije sadio, — znači Gospodnja je!
— Kad bi bila svoja ili sađena, to je druga stvar — potvrdi poslednji. — A šta je naše u
Rusiji osim groblja? Izlaz je jedan... pa i taj ako ti dozvole.
— Ali šuma je seoska komunica ... znači nije tuđa — nije popuštao Vihrov. — Ne, braćo,
ne volite vi šumu! A, razume se, zašto da je volite kad je uvek pod rukom.
Ćutanje zavlada među seljacima i svi su tada očima nagovarali onog neumornog,
povezanog obraza da odgovori namerniku kako zna i ume. On se tiho primicao — ali mu je
nešto klokotalo u plućima i šištanje je prestizalo reč.
— Gle, što fino peva češljugar! — kidisa on na Vihrova, obraćajući se seljacima i trzao se
kao da je na njemu odelo od kostreti. — Darovao nam šalu, a sam se ne smeje, Vidi se da nije
ženjen... Misli da mi medenjake jedemo, a mi, dragoviću moj, mekinje! Eto, ja ih imam
sedmoro, svake večeri isto kao da seđam topova u mene gleda: puni! A hleb umakao — i
zbogom! Ja ću ti na to ovakav slučaj ispričati...
— Sad će da ga opauči — kod Nefeda je svaka reč sa žeravicom — povlađujući mu,
stadoše podbadati oni najbliži.
— Evo, na primer, imam ja ćerčicu kao zlatnu jabuku — dvanaesta joj godina — šištao
je Nefed. — I eto, ja ću je vezati kanapom oko grla i povesti na pazar, a dobrodušni trgovac
kupiće moju jabuku za pud krupnika... Sad ti nama reci, učevnjače, čija je glava tu više
kriva?... Da nije moja? I misliš da smo prečistili račune sa njim? Ne, ali smrt mi je pred
očima — kraj čitavog mog života. Boj se onda mene mrtvoga!
— Zar se malo šta u svetu prodaje, ali treba srce imati — kao šuma na vetru zahujaše
ostali.
Jedino iz poštovanja i da ne bi od naroda sakrio stečena znanja, Vihrov poče da im
objašnjava ulogu šume u opštoj ekonomici zemlje i dalje, o eroziji plodnih površina, o
plićanju reka, nadiranju peska... i čitavo vreme mučilo ga je saznanje da bi Valerije sasvim
drugačije poveo ovaj razgovor, ali on nije umeo drugačije. Slušali su ga učtivo, krijući
zevanje, da ne uvrede tako dobronamernog momka u sasvim poderanoj obući, gotovog da sa
njima podeli i poslednje što je imao, kad bi samo imao šta.
— Ali, jednom će sve ovo biti vaše i to mnogo pre no što možete pretpostaviti... čim se
narod smisli i prikupi snagu — sa osećanjem beznadnog davljenika završi predavač Vihrov. —
I moraćemo onda šumu da sadimo iznova!
— Što da je ne posadimo, kad bi samo sredstava bilo. Sađenje je stvar čovekovih ruku,
a seljak vazda ima ruke. A da reke plićaju to je tačno. Tamo se kod nas na prevlaci barka sa
solju nasukala na plićak... ako veruješ, dve godine je seljacima trajalo — sam je bog poslao. —
I prihvati se sekire: — dede, momci, nama je vreme na posao ... Daće bog da je do večeri
smirimo!
Ivan Vihrov je odlazio potišten, sa zbunjenošću tuđinca, osećajući iza leđa kako njihove
snishodljive podsmehe, tako i Valerija Krajnova sa daleke Lene među njima. Skoro opipljiv,
Valerije je išao pored njega i tako
je počinjao, čoveku sa strane nerazumljiv, razgovor za dvojicu, redom:
»Šta je, Ivane, potpun neuspeh?«
»I što je najsramotnije — seljak sam, a nisam sa njima našao zajednički jezik. Da,
Valerije, u Rusiji ne vole šumu. Do dan-danas živi drevljanska svest o prekomernom trudu
uloženom na raskrčavanje nepreglednih oranica. Ali ja bih glađu umorio naše generale
prosvete, koji za dvesta godina nisu u narodu umeli da razviju osećanje, ako ne zahvalnosti,
ono bar pravednosti prema nemom zelenom prijatelju.”
»Ne psuj — smejao se Valerije — uz šumu suve mace. — Misliš da je spas u kružocima
samoobrazovanja?«
»Stvar je u kulturi... Razume se, usmerenoj na oslobođenje i sreću ljudsku. To je cilj i put
ka njima.«
Kultura nije sanduk sa starim makar i cenjenim knjigama, već pokret, aktivnost,
sposobnost da se misli dalje. Traži osnovu, Ivane, kopaj do stane zemlje. Inače će se tvoja
šuma survati na tebe.
»Ja shvatam, Valerije, ti me zoveš na daleki put: on je sigurniji... ali šta će biti sa mojom
šumom ako svi mi stignemo tamo, preko velike Lene?«
Oni su se nakratko rastali, da bi se zatim svu noć o tom istom prepirali u stogu sena i uz
pućpurikanje prepelica, ali značajno je to da se pri kraju putovanja Vihrov sve češće slagao sa
neumoljivom logikom svog druga.
žega nije prestajala; poslednji sokovi polja odlazili ; su mlazevima uvis i kada bi makar
vetar dunuo u susret, ali ne, nije ostalo ni daška vetra na čitavoj ruskoj zemlji! Nije stigao da
mu u šaci uvene iver, koji je uzeo za spomen na Medunihu, a već se čuo iskidan žagor — nalik
na opelo. Vihrov se kretao poslušno prema glasu i pred njim se ukaza pre vremena požutela
njiva na uzvišici naduvenoj kao prsa u predsmrtnom uzdahu. Gomilica prigodno obučenih
ljudi klečala je sa staricama sabijena oko svetinje nalik na čađava vrata seljačkog ambara,
samo ukrašene potamnelim mesingom, vezenim ručnicima i venčićima poljskog poponca.
Gnevni likovi ili anđeli sa kopljima gledali su sa zastava u bezočna nebesa crna od bezdane
dubine ...
Baš u to vreme proslavljala se trideseta godišnjica dinastije Romanova, i carevi su išli
jedan drugome u goste, a ovde, u dubini zemlje, seoski popa — takođe seljak, samo u
pozlaćenoj rogozini — svesrdno je kropio uveli ovas, koji je preraslo cveće urodice, i pod njim
skorelu i ispucalu ljubičastu smonicu sa koje je trebalo iscediti sredstva za carski porez, za
impozantne hramove, za izdržavanje vojske i procvat umetnosti proslavljene u celom svetu,
za uređivanje presvetle prestonice i, povrh svega toga, bar malo žita dok ne stigne prva
kopriva, zelje i kiselica.
I očevidno, sažalivši se na očajanje hranilaca, zacrneo se i isplivao je oblačak kao detinja
pesnica, rastao sevajući prvim munjama pa, izronivši iz trenutnog pljuska, pocepanog boka
odjurio drugim istim ovakvim bogomoljcima. Brzo se spuštalo veče i svi su se razilazili
blaženo, veoma zadovoljni postignutim uspehom.
— Vi’š, izmolismo, makar do sutra — mirno je kazala Vihrovu jedna starica, željno
udišući miris sveže poprskanog korova. — A ipak vele da boga nema ...
— Nešto je malo vode, balto.
— E, oblak je jedan, a nas mnogo: svima treba jednako. A kad bi svo selo navalilo da se
moli, onda bi se ja i ti podavili!
I Vihrov se kasnije često sećao kako je odatle bilo blizu do saznanja o moći ujedinjenih
narodnih ruku.
Student Vihrov je kidao čupavi žbunić pelena kraj nogu ili prazni klas u međi, izmazan
katranom, i starao se da po njima pogodi do čega će se dokoturati ova zemlja za narednih
pola veka, ako sad neka svetska zvonjava na uzbunu ne probudi Rusiju iz teškog, podnevnog
sna.
8.
Leto je jedva bilo dovoljno da se na brzinu obiđe zeleni jugoistok — sa zapadom se
upoznavao u vojničkom šinjelu godinu dana kasnije. Njemu nikako nije pošlo za rukom,
mada je planirao, da sa druge strane kavkaskih venaca pogleda ostatke prastarih, proređenih
šuma tisovine i šimšira koje čile, i da makar opipa vrste koje nestaju: gruzinsku Zekovu
crenatu u dolini Riona ili jagodno drvo na crnomorskoj obali. Zato poseti poslednja ostrvca
južnih šuma, počev od Buzulske oaze na sastavu orenburških i prekovolških stepa, gde je
zbog blizine pustinje retko koji bor prevalio četrdesetu godinu. Utapao se u zaglušinu visoke
šipove šume da posluša večernji razgovor hrastova, ali i ovde, u srcu neprikosnovenog
zabrana, progonio ga je promukli glas pile; veterane i direktnu rodbinu flote Petra Velikog
ovde su tamanili za duge pivskih i rakijskih buradi... Isto tako je u jesenji sunčev zalazak sa
nasladom gledao bronzana stabla Hrenovske borove šume na Bitjugu, od čega nema veće
naslade za šumara, i smerno se poklonio velikom čovekovom podvigu u Kamenoj stepi.
Već u povratku, po prvom snegu, on prođe ogolele, rasparčane Tuljske Zaseke i shvati da
sudbina državnih šuma nije mnogo prijatnija od privatnih... Svuda se tada čuo neprekidni
bat seče: spahija je osećao približavanje Oktobra.
Bila je 1913. godina — puna mučnih predosećanja. Širilo se roptanje u narodu,
umnožavao se broj radničkih štrajkova, i opet, kao na probu, zapališe se šume da bi
zaplamtele iz sve snage u toku dve naredne godine. Možda zato što je narod kupio bes za
odlučni skok napred, lenja pustoš carovala je širom zemlje, ali ipak pesnici osuđene klase
videli su po njoj nebrojene vojske, gotove za juriš na oronulu starinu. Njima je bilo strašno da
vide natušteno lice Rusije — u poslednjem času pred trenutkom kad će, prelivši se iz srca u
stisnute pesti, narodni jad postati revolucija. Ta ista ustajala tišina zacarila se i u ostaloj
Evropi; Vihrov je pisao Valeriju na Lenu: treba očekivati da tišina plane sama od sebe.
Predratnu zimu Vihrov je proživeo u Petrogradu, u svom stanu, na Lesnom, i sve mu se
činilo da se pred sumrak u glasove proleća uplitala otegnuta, neljudska pesma — malo ko je
umeo shvatiti njene reči koje su zvale u pohod ka već određenom cilju. Ponekad bi se vetar
utišao na nedelju dana... i odjednom bi dunuo sa tako naraslom snagom da se bez sigurnih
korena u zemlji nije moglo održati na nogama u ruskoj ravnini.
Jednog letnjeg dana dok je Vihrov prolazio ulicom na njega nalete nepoznat i podebeo
gospodin u cilindru. Ispod odvratnih balavih brkova pušila su se usta. On cmačući poče da
Ijubi Vihrova povodom objave prvog svetskog rata — i ljubio ga je uglavnom u povije i obrve
... Vihrova pozvaše u vojsku mesec dana posle početka rata; uostalom, tada su ratovi bili
opasni samo u domašaju topa kalibra 75 milimetara. Posle besanog učenja i trčkaranja po
kondicijama Ivan Matvejič se u toku leta na vojničkoj hrani čak popravi, ali pod jesen dopade
pod Soldau u sastavu Druge samsonovske armije, koju nije potukao neprijatelj već izdaja. To
je bila jedna od onih ratnih katastrofa, kada se neminovno gubi jedno od ovo dvoje: život ili
čast... ili se sačuva i jedno i drugo po cenu makar privremenog ludila. Jedino se time i
objašnjava što za tri meseca bezumnih skitanja po čestarima Vihrov nije zapamtio ni starost
ni bonitet odnegovanih carskih šuma.
Letnja noć 1915. u Bjelistoku, kad su na grad izvršila napad dva balona sa strašnim
imenom Cepelina, konačno je dokazala Vihrovu nemogućnost ljudskog oostanka u ranijim
uslovima. Žene su bežale da sakriju rasplakanu dečicu, šaljući prokletstva letećoj nemačkoj
kobasici, ođakle su na njih pucali revolverima i bacali razne predmete — nečovečne novine
rata — među kojima i metalne strele koje su kad pogode u teme zapadale u utrobu neoprezne
žrtve... Plameni sev prekinuo je Vihrovljeva razmišljanja o nesigurnosti kapitalističke
civilizacije; došao je k sebi na bolničkom krevetu i osetio strašne bolove u kolenu, oko koga se
radijalno raspoređivalo čitav ostali svet.
Posle tri meseca on izađe iz bolnice nesposoban da trči u borbenom stroju ili da obavlja
razne telesne vežbe koje spadaju u dužnost redova Sto osmog saratovskog pešadijskog puka,
Dvadeset sedme divizije; ali mu hromost omogući da uspešno završi diplomski rad, te tako,
već godinu dana kasnije, stiže u svojstvu šumara
na mesto službovanja u zavičajnu guberniju — petnaestak vrsta od svoga Krasnovršja...
— Eto — glasno kaza sebi, pokušavajući da da smisao prvom završenom krugu svog
života. — Vanredno zanimljivo! Eto tako.
Prve nedelje on zorom krenu kući u Krasnovršje, na kratko viđenje. Planine kao da su se
snizile, putevi postali kraći i praviji. Proseka Prekomočila izvede mladog šumara tačno na
potkovicu prizemnih kućica sa škrbinama zapuštenosti — kao kad poispadaju zubi: »Zdravo
detinjstvo!« Kopriva je bujno rasla oko Vihrovljeve kućice zakovanih vrata i prozora i
provirivala kroz istrulele patosnice trema. Pošto se nagleda, Ivan Matvejič pokuca na vrata
susedne kuće; jedna šiparica iznese mu šafolj u kom je plivala kutlača domaće izrade. Pio je
dok mu nije poteklo u nedra.
Uzgred je doznao da Taiska živi kao služavka u šihanovom Jamu kod Zalatuhina, koji se
tamo preselio nakon poslednjeg velikog požara. Po devojčinom pričanju, starac se sasvim
osušio otkako su mu u bojevima izginuli sinovi — svi sem Demitke, koji je u ratu nestao bez
traga. Tu izađe na razgovor i crnkasto štene. Uzalud ga je Ivan Matvejič dražio prutom da bi
makar jednom lanulo: osvrćući se na veselog došljaka, ono ode dalje.
Konju su dosađivali obadi i, uopšte uzev, Vihrov nije imao snage da odlaže sastanak radi
koga je i preduzeo čitavo putovanje.
— Da nisi živeo kod nas? — upita devojka na rastanku, žmirkajući od sunca. — Nešto te
ne pamtim!
— Još si mala — poučno se podsmehnu Ivan Matvejič. — Ovde je ranije gusta šuma bila,
veverice su po krovovima skakale! — I pomisli da će nekad i Oblog postati tema odlične
narodne legende.
— Biće da izmišljaš! Otkad pamtim, tamo ništa osim polja nije bilo.
— Dakle, i mene, znači, nije bilo... — neshvatljivo se složi Vihrov i, hramljući, povede
svog konja u pravcu šume.
Priroda je stigla da ukloni panjeve, da počešlja travu za dolazak dragog gosta. Moralo se
pohramati po busenju da bi se približno odredilo mesto gde se nalazila Kalinina kućica.
Sečina i izvor, zarasli u leštar, i sve je naokolo postalo polutuđe izuzev Pustoši koje se
tajanstveno plave tamo napred. Baš je ovuda prolazio šihanovski put, odakle su on i Demitka
počinjali da traže blago. Zamalo se podađe iskušenju da zovne Kalinu: sto strana poetičnih
preživljavanja prethodilo je njegovoj nameri. Nešto je smetalo njegovom naivnom pokušaju
da dvaput zaroni u jednu te istu reku — možda trupkanje stada koje je nadiralo preko
šipraga.
Put za šihanov Jam prolazio je preko Sapeginovog dela Pustoši. Sa strana su se visoko
dizali oni isti riđi džinovi, ponegde do krajnje mere borovog rasta. Neki su starački
pridržavali jedan drugog, neki su se naginjali zemlji stvarajući lukove od stabala zakačenih
prilikom lomljenja, ali je većina uredno vršila Atlantovu dužnost, moćno podupirući nebesa;
sve je postajalo malo u njihovom podnožju. Stalno su iskakali pred oči: te nežni ćilimčići
kiselice, te borovnica u zrevanju, te mestimično šatorje paprati u kojima je detinje oko,
nekad, sa strahom i ushićenjem naslućivalo bezopasna šumska bića. Sada je sve to naokolo
za šumara bilo samo obeležje tla i bilje industrijske vrednosti, koje po njemu raste... Dakle, to
je bio prestasali bor, ušao u fazu propadanja, u neku ruku — muzejska retkost u jeku
istrebljenja ruskih šuma. Stanje u kome se imanje nalazilo ukazivalo je da je domaćin
nehatan i tvrdica – čak je odlučio da zgodnom prilikom navrati i sa nasladom pogleda ovo
uzorno čudovište... Tu ga je obuzeo, sustigao, sa konja oborio podnevni dremež, i čitava dva
sata pljeskalo je nad novim šumarom hladovito zeleno jezero, dok ga nije probudila sutonska
svežina.
Upoznavanje sa okolinom završilo se posetom Šihanovom Jamu. Mračnom slavom
ovejano selo nalazilo se u polukrugu državnog dela Pustoši, na obali Gorinjke – rečice ne
bogzna kako bogate ribom, ali zato sa raskošnim vidikom širokih livada. Svi ti bogataški,
odreda dvospratni i plehom pokriveni domovi objašnjavali su se blizinom glavnog druma, po
kome su jedno dvesta godina neprekidno jurile poštanske trojke, tovari trgovačke robe i lako
zarađene plemićke pare.
Zalatuhinova kuća nalazila se sada na kraju; dve krive čremše, obavijene kudeljom
crvotočine, stajale su kao izgubljene duše kraj pokrivenih stepenica koje vode na balkon i
dalje u gazdine sobe. Kokoške su kljucale prosuti ovas na mestu gde se konji vezuju; vodnik
sa drvenom nogom, sedeći na zemljanom banku oko kuće, namotavao je na čobanski bič
jezičak od konjske dlake, zao i žaokast kao da je u njega unosio čitavo svoje roptanje
sakriveno od sveta. Ivan Matvejič se pope u praznu krčmu, ali ne pređe u čistu polovinu, već
prisede za obližnji sto prekriven mušemom. Dali su mu šaku đevreka, dva kuvana jaja, malu
čašu mutnog čaja — da gricka, kako rekoše, sa ratom umesto šećera. Zamišljeni sastanak sa
sestrom nije se ostvario: nju su sa kolima poslali u Loškarjov da doveze gas.
Leto hiljadu devetsto šesnaeste. Bilo je blizu sedam sati. Kao uvek u godinama nevolja
zacarila se sumorna tišina — nisu se smejala deca, nisu kevtali psi. Iza šanka, kraj otvorenog
prozora, sedeo je koščat starac — lično Zalatuhin. Brade stisnute u šaci gledao je na
beskrajnu traku druma koji čas roni u okolne uvale, čas opet, trostruko uži, odlazi na zapad.
Bio je sad mučno pust i kad bi se na čitavoj njegovoj dužini makar oblak prašine pojavio ili
začuo praporac. Sve ovo, obliveno sjajem zalaska, nalik na glazuru medenjaka, čekalo je
nešto: polja — kišu, krčmar — izginule sinove, Vihrov — svaku oslobodilačku novinu. Ipak,
novi vek je nastupao sa zakašnjenjem od čitavih sedamnaest godina i te godine, uoči bure,
desiše se neki događaji značajni za Ivana Matvejiča.

PETA GLAVA
1.
Početni uspesi iznenadnog nemačkog upada, omogućeni nesrećnim političkim prilikama
u leto 1941. godine, iako nisu rešavali ishod rata, ipak su pomogli napadaču da se uklini
duboko u sovjetsko prostranstvo. Bilo je nešto samoubilačko u odlučnosti sa kojom se on sa
visina panevropske moći bacio u taj ambis. Pošto je, kao i Napoleonova, u rano junsko jutro
upala u ruske granične oblasti, nemačka armija je krenula ka svojoj propasti utrvenim
velikim putem preko Smolenska. Laki ratni uspesi na zapadu potisli su kod tadanjih Nemaca
njihovu urođenu rađoznalost prema okolnom svetu i, u njemu, prema istočnom susedu,
prema njegovoj istoriji, nacionalnom karakteru, prema suštini političkih promena koje su
nastale u njegovom životu.
Gubici nemačkog fašizma rasli su naporedo sa širenjem fronta i približavanjem svom
kraju. Pod snažnim neprijateljskim pritiskom, pred sovjetskom Vrhovnom komandom stajao
je zadatak da po svaku cenu zadrži neprijateljsku navalu. Tuga poraza i svest o odsudnoj
opasnosti oživele su partizanski gnev, te su od sada ruska sela obuzeta plamenom padala u
ruke neprijatelju po ceni kojom je na zapadu plaćao neke tvrđave. Tako je počeo sveti
opštenarodni rat u kome je sovjetski narod, pored svoje zemlje, branio vrednosti koje
pripadaju i najdaljim pokolenjima.
Oštricu pomame neprijatelj je usmerio na rusku prestonicu. Moskva mu se pričinjala kao
završna stepenica u postizanju svetskog gospodstva, kao da je njeno zauzimanje moglo
uticati na tok velike istorije. Njemu je bila potrebna Moskva ma u kom vidu — makar i mrtva,
u ruševinama, jer »što je trofej krvaviji, to u očima divljaka izgleda veličanstveniji«. I mada
eskadrile neprijateljskih bombardera retko koje noći nisu letele na zamračeni grad, Moskva
je uprkos svemu ostajala čitava... istina, malo posivela od pepela rata, kao što prašina popada
svaku kuću od koje se nadugo odvoji domaćin. Po svemu ostalom ona je živela sa ranijom
punoćom, samo su se predstave često prekidale pauzama vazdušne uzbune, a učesnici i
publika šahovskih turnira sakupljali su se sa gasmaskama o kuku. Na početku jeseni,
nedavnu zbrku poteza svuda je smenila precizna i sređena aktivnost. Na pomoć golemoj
industriji pružiše se milioni ruku; železnički depoi pripremali su vanplanske oklopne vozove,
zavodi mineralnih voda gradili su strašne minobacače, a vojničke žene pravile su u kalupima
kutije protivtenkovskih mina.
Tako se Moskva navikavala na ratni način života, i noćna dežurstva trajno uđoše u dnevni
red radnog dana. ćim sumrak, Polja je bez nagovaranja izlazila sa Varjom na krov. Pored toga
obe su naučile da bez rukavica obaraju termitne bombe pre nego što bi stabilizator stigao da
se usija. Sa osmospratne visine devojke se bolje videle podmoskovske puteve u purpuru rata
koji se nadvio.
Negde, sa štapom i torbicom, išao je na istok Pavle Arefjič, a na kolima sa bolničkom
imovinom, završavajući rep kolone begunaca, milela je i Poljina mati. Ali dani su prolazili a
ni Varjin otac ni Jelena Ivanovna nisu se pojavljivali u Blagoveštenskom sokaku da zagrle
svoje kćeri... U noćne časove pred napad dz vazduha, drugarice nije obuzimao strah za svoje
bliske a još manje za ličnu bezbednost, već osećanje nesklada između njihovih napora i
ogromnosti zla koje je pretilo njihovoj zemlji. Svakodnevno su se u novinama sretali opisi
vojničkih podviga ilustrovani slikama junaka; to su većinom bili mladići, njihovi vršnjaci i
takođe vaspitanici Komsomola. Pošto bi pročitale izveštaj, drugarice su uvek ćutale oborenog
pogleda. I to što su ujutru pile čaj, iako bez šećera, izgledalo im je sada kao građanski zločin,
iako do te mere nesvojstven čovekovoj prirodi da se čak nije ni pominjao u nizu vojnih
zabrana... Prekovremeni i dobrovoljni rad u obližnjim fabričkim jaslama takođe nije umanjio
njihovu potištenost.
Ona se pojavila još pre bombardovanja, kada je Moskva počela upadljivo da se prazni,
rastovarujući se istovremeno na dva kraja: sa jednih stanica pravo u boj, kao i pre sto trideset
godina — odlazila je narodna odbrana i omladina na izgradnju odbrambenih položaja, a sa
stanica na drugoj strani u zabiti iza Urala — ešaloni fabričkih postrojenja i moskovske dece,
koju su sklanjali od eventualnosti poluopsednute prestonice. Sad su mališane odvozili
prepunim autobusima i grad ih je, utišane kao vrapce pred kišu, pratio dugim škiljavim
pogledom... ali su svi znali da je to najlakši od svih mogućih rastanaka, da će uskoro biti još
bolnijih, zato što tone vojničkih trouglastih pisama još nisu prešle iz poštanskih torbi u ruke
adresata. U samom shvatanju opsega budućih žalosti i napora već se sadržalo nešto što je
dozvoljavalo da se počnu brojati dani koji ostaju do pobede.
Samo dole, pod prozorima zgrade 8a kao i ranije odjekivali su dečji glasovi od čega se
rađala nada da je položaj na frontu krenuo nabolje, te sada naredba Državnog komiteta
odbrane o evakuaciji dece neće ni stići do Blagoveštenskog sokaka. Ali jednom, početkom
avgusta, posle nemirne noći Varja se probudi od iznenadno nastale oštre promene — kao od
udara. U košulji, kako se zadesila, ona proviri napolje, ali tamo nije našla ništa opasno po
život. Nju je probudilo odsustvo dečjeg cvrkuta na koji se navikla i koji ju je po čitav dan
ispunjavao prazmičnim osećanjem radosti, mnoštva i bogatstva.
I tek što je ostala nasamo sa mislima i praznim nebom, Varja se odnekud priseti
usamljenog šumarka na Jengi, tačnije — šumskog kutka zaraslog papratima, koji je samo njoj
bio poznat, zato što je loškarjovska omladina više volela da šeta po obližnjem okomitom rtu
sa borovima nadnesenim nad reku. I kad bi se drugarice raštrkale sa momcima da pošapuću
ili da prošetaju držeći se nežno malo ohlađenim rukama — i Bobrinjin je takođe odvodio
svoju devojku, i uvek drugu, ali nikad Varju — ona bi se neopaženo izgubila na skrovitoj
poljanici u četinaru i raširiv ruke bacala se nauznak i tako ležala sama, velika i neskladna kao
čamac brodara Ilje raširenih vesala, gledajući u nebo nad sobom dok ono ne bi počinjalo
lagano da je ljulja na svom materinskom talasu. Njoj se živo prividelo da sad na tom istom
mestu leži drugi, još topao, još se lako mogao prepoznati, ali već mrtav i evo mravak mili po
licu i penje se na potamnelu rožnjaču, a njemu je svejedno. Varja posrnu i obori nešto sa
prozora — Polja ju je videla zgrčenu na podu, sa licem na kolenima.
— Šta ti je, Varja?
— Ne diraj me... sad će proći. Pogledala sam dole i nesvest me uhvatila.
Uzalud se Polja mučila da skloni Varji ruke sa lica.
— Popij gutljaj. Ja sam ovako sanjiva pomislila da opet lete ... Koliko je sati?
— Moj je stao. Nosi tu vođu! Još je rano i danas je nedelja ... spavaj.
Ne skidajući oči sa drugarice, Polja priđe balkonu, ali tamo već ničega nije bilo: ni šumice
na Jengi, ni ubijenog Bobrinjina, već samo ogromna širina, tako laka, plava i bezdušna. I
tako je prozračan bio vazduh, koji je jesenjski mirisao na mirođiju, tako staložen u toku noći,
da je čak ovamo na osmi sprat dopirao topot kopita konjičke patrole. Prelaz od leta ka jeseni
odrazio se na svemu, ali možda najjače na iskrzalom lišću topola... Odjednom Polja sve
razumede — dečji vrtić tamo dole beše pust, i sada joj se kreštavi karavaj4 učini ne kao Varji,
koju je budio svako jutro, već kao najnadahnutija simfonijska tvorevina života.
— Znaš, to je sasvim rđavo — doseti se Polja skidajući sa kanapa haljinu koju je sinoć
oprala.
— Šta je to rđavo ... šta?
— Na frontu. Mogu tek misliti šta se dešava na železničkim linijama. I ovo će, znači,
potrajati, inače njih ne bi odvodili.
Za to vreme Varja je uspela da izađe na kraj sa svojim strahom:
— Razume se, to nije za pola godine... ali ni zauvek.

4 Dečja igra. (Print. prev.)

 Oblačile su se ne žureći više nikud; one su se tako saživele za ovih mesec i po dana da su
im često jedne te iste misli istodobno padale na pamet — obe su sa jednakim čemerom
pomislile da bi danas, pošto jasle odlaze, mogle da spavaju makar i do ručka... Kad je kroz
tanki zid do njih dopro detinji smeh, odmah potrčaše tamo, zgrabivši bombon — da plate za
radost.
Prevarile su se: Natalija Sergejevna je pripremala oproštajni doručak unuci skoro
spremnoj za put. Nikad devojčica nije izgledala tako živahna: nedavno su posetile zooioški
vrt i njoj se najviše svideo lav koji je na muvu škljocao čeljustima. Čitav stan je znao za ovaj
stari bakin dug, koji dugo nije plaćen zbog toga što su Moskovljani imali mnogo pocepanih
čarapa. Sedeći sa ogledalcem na malom krevetu, devojčica je nišanila sunčanim zračkom u
babina usta i zvonkim smehom radovala se uspesima... i stvarno, bilo je nešto veoma slično u
tome kako je baka pokušavala da šćapi nevaljali zračak, a on bi veseljak umakao i opet je
igrao po njenom licu.
— ... Ti ćeš putovati po veseloj reci, na lepom brodu — govorila je pri tom Natalija
Sergejevna, grebući poslednja zrna ajvara od lososa iz već skoro prazne tegle. — Svake noći
noćivaćeš na novom mestu, dok ne stignete do bele kuće na visokoj zelenoj planini. Imaćeš
hiljade drugarica i naučiće vas najlepšim pesmama na svetu ... — Ovde devojčica postavi
nejasno pitanje, zato što je sedela leđima okrenuta vratima, a baka je odgovarala sa
mirnoćom, koja zadivljuje u takvom trenutku, da samo bolesni parobrodi noće u garaži a
zdravi kao i ljudi u ratu rade na otvorenom prostoru dan i noć. — Ta uđite već jednom ... da
nema što kod vas hitno, devojke? — prgavo reče ona na ponovno šuškanje iza pritvorenih
vrata.
Nikad one nisu kod Natalije Sergejevne zatekle takav nered: zimska odela i ostale stvari
ležale su po podu, a sinoć nezaliveni gerandjum na prozorskoj dasci malo je uveo; sigurno
zbog rastanka sa malom domaćicom. Varja je svoj dolazak srećno objasnila željom da se
oprosti pred odlazak na kopanje rovova. Susetka omekša i ponudi je da sedne — Polja prisede
uz Varju na ručni naslon fotelje. Po starom običaju ona zaškilji na sebe u ovalnom ogledalu
sa pukotinom ukoso, odakle joj opet odgovoriše dve jednake, omršale, ali već sasvim
moskovske devojke, i Polji beše drago što je najzad sa nje opao lak smešne provincijske
novine.
— Putujete li zajedno sa Zojenkom? — upita Varja.
— Ne, ostajem u Moskvi.
— Ja zato pitam što... nemate već zašta da se izlažete opasnosti, koju je tako lako izbeći.
— E, ja sam u prošlosti toliko preživela, drugarice Černjecova, da su u budućnosti ostale
sve same besmislice — nasmeja se Natalija Sergejevna. — Ne može biti da se u tako velikoj
stvari kao što je rat čak i za staricu neće naći odgovarajuće breme... ne oduzimajte rni to!
Osim toga, nemam nikog bliskog na frontu, a to ne valja. — I odmah predloži da pripazi
njihovu sobu, dok se ne vrate otuda, tim pre što je primila slične naloge od skoro desetine
stanara koji su otišli na front; neki su joj čak poverili novac za isplaćivanje kirije i ostalih
računa, razume se na revers. — Jednom reči, na porodičnom savetovanju ja i unuka smo
konačno odlučile da se rastanemo ... na izvesno vreme.
— Ali, Zojenka će tugovati bez bake — reče Polja, gledajući sa nasladom svetle, nežne
kovrdže na detinjem zatiljku.
— A, teško da će... tamo će joj biti daleko bolje bez mene. — Po mišljenju Natalije
Sergejevne, prekomerna i suviše praktična ljubav staraca tokom vremena postaje teret za
njihove ljubimce. Pored toga, u toku poslednjih pola godine vid joj je toliko oslabio da bi
morala odbijati narudžbine da se njihov broj nije sam po sebi smanjio; blagovremeni
rastanak oslobodiće devojčicu neželjenog prizora čovekove smrti, a kasnije i gorkih i za nju
zamornih obaveza koje su sa tim povezane. — Koliko vidim, vi se opet ne slažete sa mnom,
draga drugarice Černjecova?
Obično su tako i počinjale njihove česte prepirke. Varji se mnogo šta i sviđalo u ovoj malo
gruboj, nerazgovornoj ženi drugog veka i tuđe sredine, ali je odnekud svaka njena misao
odmah u njoj budila duh protivljenja.
— Ali to je sasvim nepravilno — odmah se uhvati Varja. — Po vašem mišljenju ispada da
roditelji pod starost i ne treba da računaju na hleb od svoje dece ... je li tako? Ipak, u životu
se ništa ne postiže besplatno i na to ih treba navikavati u detinjstvu. — Ona čak navede za
primer potomke, koji će dobiti čist svet, sterilan od zla, ali ne prosto onako po pravnim
odredbama o nasledstvu, već samo pod strogim uslovom da čuvaju i uvećavaju ispolinski
trud svojih očeva. — Nepravilno je, a, verovatno, i štetno za njih ... Ne odričite se, Natalija
Sergejevna, svojih svetih prava za čije se očuvanje specijalno stvaraju strogi zakoni.
 Mašući glavom i smešeći se vatrenoj devojci, mladoj i pravednoj, ali bez dece, Natalija
Sergejevna je u maleni platneni ruksak sa izvezenom kucom na poklopcu slagala unukin
miraz, i uzgred je pokadšto zadržavala u ruci te sićušne, mekane stvarčice, kao da je želela da
ih i pipanjem zapamti. Ona reče da su najviši zakoni upisani u srcu; oni se sami po sebi
podrazumevaju i što je više takvih zakona u društvu, tim je viši njegov etički nivo. Baš zato
drugarica Černjecova kao budući nastavnik i mora ne samo da usadi, već da učini da za njene
vaspitanike postanu i nesvesna potreba osnovne građanske vrline ... kao što su ljubav prema
domovini, poštovanje starijih, i domaćinska čuvarnost prema socijalističkoj imovini.
— Razume se, sve zavisi od ličnog ukusa... ali teško da će meni nekad zatrebati zaštita
sovjetskog suda. Pa ipak, ja ne bih mogla progutati zalogaj dobijen od prodaje na doboš
imanja moje Zojenke! — završi ona i zabrinuto pogleda na budilnik.
Takav obrt Varja nije mogla predvideti.
— Vama je vreme da krenete? — odmah se pridiže Varja sa poštovanjem gledajući u
staricu.
— Ne, ne, sedite. Imamo još čitavih sedam minuta. Ja i Zoja stići ćemo da se oprostimo i
na pristaništu. —
I ne čekajući da se Varja pribere za oponiranje, obrati se njenoj drugarici: — Jeste li se već
videli sa ocem ... makar radi provere svog mišljenja o njemu?
— Bila sam, ali ga nisam zatekla kod kuće — priznade Polja crveneći.
— Obavezno ga posetite. — Očevidno ju je Zojenkino prisustvo podstaklo na iskrenost.
— Bez obzira na sve što sam govorila o njemu, vaš otac je za mene zaslužan čovek i savestan
naučnik.
— Jeste li čitali njegova dela? — naglo se ote Polji.
— Ne, ali... kao što sam rekla prošlog puta, imala sam prilike da se sretam sa tim... no,
njegovim protivnikom. Osim toga ja sam čula... doduše slučajno i u odlomcima, vaš razgovor
sa njim u skloništu. Na žalost, ja nemam vremena da vam podrobno ispričam, ali on je od
one vrste sudija koji se zanose i vide stvarnost ne onakvu kakva je, već pre kako se ona
odražava u njihovoj podozrivoj i... ne baš uvek dobronamemoj prirodi. Takvi nisu sposobni
za objektivne ocene i u starosti surovo plaćaju za svoje greške i zanose. Uostalom, vi imate
zavidno prav put pred sobom, Polja... vi nećete morati po mraku da tražite cilj svog
postojanja i, prema tome, da odstupate i padate kao ... eto, kao neki od nas.
Ona je sve ovo govorila pogledajući na vrata, kao da je čekala nekog, i, očevidno, u težnji
da sakrije svoju tajanstvenu aluziju, savetovala je Polji da se ne žuri sa zaključcima o svom
ocu, zato što oni mogu da je odvedu u nepromišljene postupke i da umanje njenu veru u
ljude.
— Sve je to istina što kažete. Treba čovek da gleda kako će pasti, inače će se osakatiti na
sav život — plašljivo se složi Polja, i opet obrati pažnju na to kako je Natalija Sergejevna
nastojala da pred sobom opravda toga čoveka za nešto davno prošlo i neoprošteno, a Varja to
još poveza sa njenim uzgrednim pogledanjem na vrata kao da je čekala nekog ko nije dolazio
i sve je niže padao u njenim očima.
— Eto, to je sve. Sad se spremaj, Zojenka, vreme nam je — reče susetka i poče joj
nameštati na malena leđa torbicu za stvari, sa emajliranim lončetom privezanim s kraja.
Devojke se uputiše da isprate poslednju partiju moskovske dečice, ali sve se svršilo rano i
taj vreli, besposleni avgustovski dan zauvek se urezao Polji u sećanje. One obiđoše
najglavnije prestoničke trgove, posetiše Puškina i stalno su nastojale da nađu takvo mesto
kako bi im pogledao u oči. Požališe Veliko pozorište, unakarađeno maskiranjem. U
ocenjivanju krilatih konja na irontonu pored njih uze učešća i ćosavi artiljerac iz
protivavionske baterije sa obližnjeg skvera. Osmehnuše se zvezdama na Kremlju i sa
oproštajnim uzbuđenjem saslušaše do kraja otkucavanje sa sahat-kule.
Posle oproštaja bilo je nekako neugodno ostajati u gradu, ali tek je podne, a voz za
Brjansk odlazio je negde oko ponoći. Vojni kamioni su prolazili zveckajući sindžirima, a
iznad oblaka svaki čas se čulo grozničavo zavijanje aviona koji uzimaju visinu; sve je odlazilo
nekud, na ispunjenje ogromnih državnih zadataka, sve osim nih dve osuđene na
besposličenje. Varja je glasno izrazila pretpostavku da u komunizmu neće biti više kazne za
najniže postupke, od zabrane rada.
Pošto se spustiše prema reci one krenuše po pustom keju računajući da će nekako
potrošiti svoje mrsko bogatstvo. Tada je Polji palo na pamet da najzad odu u bioskop: želela
je da makar preko redovnog broja žurnala stupi u kontakt sa ratom i možda da vidi jednog
loškarjovskog momka, koji joj odavno nije poslao trouglasto vojhičko pismo. I stvarno, tek
što sa ekrana odoše inženjerci koji su podizali most na frontovskom prelazu i tulski puškar
zakatanči vrata odlazeći sa svoje dve odrasle kćeri u prvu borbenu liniju, malom broju
gledalaca bi pokazano nastupanje glumaca na frontu. Tu, među vojnicima, na kraju šumice,
koju je silno okresala artiljerijska vatra, Polja sa mučnom zebnjom pronađe Rodiona. On je
slušao pevača opuštene glave, milujući pušku preko krila. Iako je sedeo leđirna okrenut Polji,
ona bi ga čak i po mraku u hiljadu sličnih poznala dodirom, po onom pramenu zapuštene
kose koji je silazio u momačku udoljicu na zatiljku.
Ovo trenutno kinoviđenje, nalik na kišu u suton, zađugo ispuni Poljinu dušu svežom
radošću. Ono je još neprestano pratilo devojku dok se, likujuoi, pela sa Varjom za stvari po
zamračenim stepenicama i kada je iz toplog vagona gledala na Moskvu koju je ostavljala
ograđenu balonima u sumračnom nebu, pa čak i docnije kad je, baldisala od borbe sa
nepodesnom, slabo nasađenom lopatom, prisedala na kraj tranšeje da predahne, čak i kad je
mrtva umorna srkala vojničku kašu skuvanu u pravoj poljskoj kuhinji.
Rodion je bio živ, živ... i činilo joj se, kao detetu, da će se čim odsluša frontaški koncert
odmah vratiti k njoj na njihov samotni loškarjovski golubarnik. Kad bi negde, makar i u snu,
tako ugledala mamu.

2.
U početku, dok su se neumešno gurale u mestu, jedva uspevajući da od zore do zore
izbace iz tranšeje dva kubna metra zemlje — koliko je iznosila norma — sve su se još
razlikovale po nečemu jedna od druge, ali kasnije kad se haljine pohabaše i preko
preplanulosti se upi glinena prašina tako gusta da i grebenima ne bi kosu razmrsio, sve ove
moskovske devojke, rasturene na mnogo kilometara ispod usijanog neba, počeše bivati nalik
na sestre — po onoj izvanrednoj svetoj sličnosti koja se postiže kroz jednaki i samozaboravni
trud rata. Svaka od njih imala je svoje posebne jade, ali oni su se bez traga rastapali u
upornom pobedonosnom mnoštvu, i podjednako se delili na sve, da bi zatim istekli zajedno
sa znojem i potpuno izgoreli na sunčanoj žezi. Nedelju dana kasnije, tek što se Polja upregla
u tegobe koje su pale u deo njenom pokolenju, stara bolest povrati joj se sa novom snagom.
Zbog približavanja fronta radilo se i dan i noć — na smenu; ni noću se nije utišavao ljuti
škrgut lopata pomešan sa škripom kola i blejanjem stada koja su terali u pozadinu — drum je
prolazio na jedno pola kilometra od fronta rada. Drugarice su odlazile da spavaju na padini
daleko iza već završenog protivtenkovskog grudobrana: u toku dana užarena smonica pekla
je kroz prostrto šatorsko krilo. Pravo pred njim, čarobno i gotovo nalik na labudovo jezero,
treperio je na mesečini mali ribnjak, sa topolama zasađenim naokolo i gadnim ilavim dnom;
pošto nije bilo šumice u okolini, devojke su iz zaleta skakale u njega krijući se od jednog
vazdušnog strvinara koji se navadio da pred veče sa dva-tri kružna naleta plaši radnice. Bio je
tako uporan u svojoj neodoljivoj strasti, isto kao neki pasionirani kuglaš odnekud od
Cvikaua, da su već sve ubrzo poznavale njegov aparat žutog trbuha po okrugloj, masnoj pegi
pozadi, u disku ucrtanog krsta, i po naročitom zacenjivanju paljbe njegovog puškomitraljeza
sa prelivima u grohotan smeh. Noću on nije doletao, noću se ne vide pogoci — i zbog toga se
nije u pismu mogao pohvaliti staroj mami epizodama svog bezopasnog i zanosnog posla.
Te noći drugarice su ležale sa telom otupelim od umora i slušale kako se iz blizine
prikradaju glasovi rata i kako se u njima gubi plač deteta iz zbega kolhoznika koji je noćio
ispod nasipa kraj puta.
— Zašto ne spavaš? Spavaj ... sutra zorom prelazimo na drugu deonicu.
— Zagušljivo je ... Bože, kako je sad lepo na Jengi! Kad bi samo znala, Varja, kako sam
prljava...
— Zato si mi postala strašno samostalna... mada i smešna sva išarana. — Ona je mislila
na tragove po Poljinom vratu i ramenima od mlazeva posle jutrošnje kiše — bere je puštalo
boju. — O čemu razmišljaš?
Polja reče da po njenom mišljenju moskovska susetka nije tek onako pustila unuku da
ode sama u evakuaciju: u suštini, njoj je u životu ostalo još da umre i nečovečno je to učiniti
na oči dragog bića. Nesumnjivo, posle rastanka sa Zojenkom ona će prestati noću da silazi u
sklonište... možda baš ovog trenutka velika crna kaplja, kresnuv stabilizatorom na mesečini,
probija krov kuće 8a u Blagoveštenskom sokaku.
— Ja sam o svemu razmišljala, Varja. Treba umirati usamljen. Zveri to od nas bolje
znaju. U tom pogledu su delikatnije od ljudi.
Naslonjena na lakat, Varja uznemireno pogleda drugaricu, nauznak opruženu, sa rukama
ispod glave. Ona bi je izgrdila da nije bilo srebrnog puteljka koji je silazio od oka preko
Poljinog obraza.
— Meni se ne sviđa ni smer tvojih misli ni ton kojim ih kazuješ — strogo reče Varja. — Ja
sam, naprotiv, potpuno uverena da je stara već posle dva dana i noći otperjala za unučicom.
Ti ni zamisliti ne možeš na šta su kadre bake iz te sredine ... Osim toga, tebi je u Moskvi
ostalo hiljade bližih ljudi od Natalije Sergejevne ... krv se u žilama ledi od pomisli šta se sa
njima može desiti. Zašto si se samo nje setila?
Uostalom, njoj polako pođe za rukom da razmota Poljino klupko. Sudeći po čitavom
ponašanju Natalije Sergejevne, onog jutra kad su odlazile, ona je o Gracijanskom znala
mnogo više nego što je kazala tada, da bi sprečila neko crno zlo koje je Polji pretilo. I ma
kako da je sramota iz ličnih razloga izvoditi takve zaključke, u slučaju pogibije Natalije
Sergejevne Polja bi izgubila poslednju mogućnost da odgonetne toga čoveka i skine sa sebe
breme očeve tajne.
— Slušaj — prezrivo naredi Varja — ja ti odlučno savetujem da se okaneš raskopavanja
te lešine. Veruj mi, u slučaju da ima makar kap istine, tim predmetom bi se odavno
pozabavio islednik za specijalno važne slučajeve. A ja sam se, glupača, nadala da sam te
sasvim izlečila... svojom posetom šumarskom institutu. Ama ko je to tebe tako slomio,
Poljuša? Ti nisi ni kriva ni dužna za tuđu prošlost i možeš otvoreno da gledaš u oči svakom
čoveku ove zemlje.
— Svakom? — zaškilji Polja. — Ti kažeš... svakom?
— Da ... — malo zadrhta Varja, zbunjena podsmešljivim bleskom u njenim zenicama, i
obori oči. — Ja Rodiona smatram za dosta razumnog mladića... i, na kraju krajeva, on ne
dobija od tvog tatice milionski miraz koji je stečen na nekakav nepošten način.
— A rneni to i ne treba! — sa ziom strasnošću kaza Polja. — Ja kažem: ne treba mi da se
ulagujemo nekome da bi mi oprostio nešto što ja čak i ne znam! I ne uznemiravaj se: nekako
ću i sama ozdraviti, bez islednika. Kad smo već na tome... ovog puta nije reč o ocu. Ja sam
mnogo razmišljala i dolazim do zaključka da kad se rat oduži, onda ubijaju ne samo na frontu
...
— Ne razumem. I uopšte uzev, ti u poslednje vreme govoriš na nerazumljivom jeziku.
Dakle, prevedi rni sve to na Ijudski jezik — zamoli Varja.
Ali Polja i sama nije zasad raspolagala ničim osim slutnji. Slično deci, ona je premeštala
na sve moguće načine azbučne kockice svakojakih sporednih okolnosti koje su joj bile
poznate, nastojeći da najzad složi reč dostupnu svom shvatanju. Ona je već dobila tu reč, ali
radi provere morala je da požuri u Blagoveštenski sokak pre nego što je iz avionskog šahta
tarno tresnula, kako joj se tada činilo, ne samo pripremljena već i otkačena bomba.
Razgovor se prekide zbog tutnja đalekometnih baterija koji je do njih dopirao.
— Čuješ li? — utišanim glasom upita Varja.
— Bojim se da će uskoro zatrebati naši rovovi. Mi suviše vremena gubimo na raznim
naklapanjima. Sutra ću pokrenuti pitanje povišenja norme, makar na dva i po kubna metra.
Razgovor o Poljinim razmišljanjima drugarice obnoviše dve nedelje kasnije, nakon
povratka kući. Da li zbog neprijatnosti što su je zatekle u njihovoj sobi ili kajući se za svoju
iskrenost prilikom rastanka, tek, Natalija Sergejevna dočeka Polju hladnoćom koja je
isključivala svaku mogućnost otvorenih pitanja. Pošto uruči ključ i priznanicu o uplati
stanarine, ona se izvini što je bez pitanja spremila njihovu sobu: bilo je puno prašine, a
prozori se nisu zatvarali ni danju ni noću da ne bi stakla popucala od eksplozije. »Molim ...
molim... glupostd« — kao krivci i neumesno u jedan glas rekoše drugarice, zato što su se obe
prevarile u svojim pretpostavkama o susetki: ona nije otrčala za unukom i bila je čitava kao i
cela Moskva.
I površan pogled brisao je strah đevojaka: pokazalo se da prestonica stoji nerazrušena,
kremaljski sat kao i pre meri vreme istorije, Puškin smišlja stihove o heroizmu potomaka,
bronzani konji sa pozorišta otimaju se nekud... pravo tu dole na trg, na izložbu
neprijateljskih aviona oborenih iznad Podmoskovlja. Zahvaljujući ljubaznosti poručnika kojd
se opet tu zadesio, devojke su mogle da pogledaju nagorelo sedište, da dirnu poluge i dugmad
pomoću kojih se ubija. Polja zađe sa druge strane, ali poznate masne pege tamo nije bilo.
Znači, onaj još leti, još se nije odrekao namere da ubije Polju Vihrovu u slavu svog firera. I
odjednom, kao da su joj opipljivo uneli u dušu to saznanje, ona shvati da će se skoro, mada
ne baš sutra, sresti sa svojim ubicom prsa u prsa, sama, ako se ne računa smrt koja će
strpljivo čekati malo podalje na stolici...
Trebalo je samo zatvoriti oči i Polja je u detaljima zamišljala taj susret sa starim svetom,
mučan i baš po tome zanosan što će to biti i njen ispit za zvanje čoveka. Polja nije mogla znati
kakva će je sila prebaciti iz sredine Moskve na kraj sela blizu fronta, koje su tek sinoć zauzele
nemaoke jedinice ... sigumo onaj isti vihor koji tera iz kraja u kraj ešalone gvožđa i ljudi, koji
ledi čoveka prilikom otvaranja novina i povremeno kao da otkida od zemlje. Gurnuće je u
običnu seljačku kuću gde su se na podu još očuvale krpare sve u pegama od sunca, a na
prozorima — obične za rusko selo biljčice u slomljenim krčazima, recimo, dan i noć i troskot,
kojima je lišće uvelo od vreline; žalosni izgled svelog geranijuma na dan odlaska susetkine
unučice Polja nije nikako zaboravljala.
Razume se, Polju će gurnuti iz sve snage tako da će pasti koliko je duga i dok bude ležala
zgrčena kraj nogu glavnog dželata, ona će munjevitom brzinom i odlučnošću, kako to biva u
takvim slučajevima, konačno precizirati plan bekstva. Trebaće, obavezno glupim glasom, da
zamoli za dozvolu da zalije ta sirota zelena stvorenja i, razurne se, fašisti i njihova prijateljica
na stolici namamiće se na njeno lukavstvo, računajući da će im tada sovjetska devojka otkriti
najtananije planove Crvene armije, njenih štabova i komandanata. Njoj će tada ostati samo
da svojim telom izbije staklo i potrči pedeset koraka do ponora odakle će i skočiti u svoju
Jengu, krilato — kao Jermak i Čapajev... A ako ne uspe, onda će u kratkom predsmrtnom
razgovoru već reći lakomislenom gospodinu, sa »svastikom« na rukavu, sve šta o njemu i
njemu sličnima misle devojke sovjetske zemlje!
Uopšte uzev, taj naivni san o muškosti poznat je, u raznim varijantama, mnogim
mladićima i devojkama, isto .kao letenje u snu — znak njihove zrelosti.
U vezi sa tim, nehotice se sećala jedne dragocene večeri na Jengi. Negde posle maturskog
ispita, Polja je sedela sa Rodionom na čuvenom rtu zaljubljenih, iznad rečne širine. Po svemu
nalik na majku, malo je ozebla, te je Rodion morao da je ogrne krajem poštarske pelerine,
koja mu je ostala od oca i čuvala se u sanduku. Sve naokolo bilo je tako divno, pa je Polja čak
dozvolila Rodionu da svojom strašno vrelom rukom pridrži na njenom ramenu krajičak
pelerine, kako ga ne bi skinuo vetar, ako slučajno duhne. To im nimalo nije smetalo da
raspravljaju o nekim osetljivim problemima svetskog značaja i, među njima, o težnji
svojstvenoj mladosti da se ogleda na nečem strašnom i velikom, kao što su to činili Maksim
Gorki i drugi istaknuti trudbenici ljudskog progresa.
Izgleda da su se mladić i devojka složili bez nesporazuma da uman čovek može upoznati
svoju vrednost jedino preko količine truda ili dubine samopregora na koje je kadar. Pa ipak,
tek što su se dotakli duševnog zanosa sa kojim se junak, slično ptici, sa visine baci na podvig,
Rodion izreče vrlo glupu pretpostavku da to nije svakom dostupno, već samo onima koji su
sebe prekalili, jer se, tobože, za skok sa te, kako je nazva, ognjeno-olujne visine, treba pre
svega na nju popeti. Takvom ogradom on je očigledno omeđivao masovnost toliko poželjne
pojave, te Polja, uvređena zbog svojih vršnjaka, čak zbaci sa ramena njegovu ruku i nazva ga
najjadnijim stvorenjem našeg vremena... sa kojim se ona sada nikako ne može složiti.
I doista, rat je već više puta sablažnjavao Polju raznim sjajnim mogućnostima za
plemenite postupke, kakvi se retko pružaju u mirno vreme, ali ju je uvek nešto kočilo — samo
ne pomanjkanje ubeđenja, sumnja u svoju gotovost na podvig ili nedostatak prezira prema
bolu, već nešto sasvim drugo. Tako se njoj, između ostalog, činilo da je smrt najveća tribina, i
sovjetskom čoveku ne dolikuje da ode iz života bez poslednjeg kritičkog istupa protiv onih
koji ubijaju sve živo čega se dotaknu. Ne, ona još nije znala kakve će reči, koje se ne
ponavljaju, baciti u lice svome ubici, pošto još u njoj nisu sazrele.
— Ti si zbog nečeg opet neraspoložena — sestrice? ... opet?
— Da... ali sad je to nešto sasvim drugo... — i krila je od Varje oči da ne bi odgonetnula
kakvu ništavnu dušu ima.
3.
Bližio se prijemni ispit na visokim školama, ali umesto da se lati crtanja gipsanih modela
ili ponavljanja gradiva desetog razreda, Polja je čitave dane gubila u šetnji po kejovima,
nastojeći da odabere reči za taj očekivani obračun sa starim svetom, ne za rezervu, već prosto
iz samoljublja: neće valjda ići u rejonski komitet Komsomola da joj tamo otkucaju na mašini
predsmrtni govor koji dolikuje komsomolki. Govornički dar napuštao je Polju odmah posle
prve školske fraze o značaju proleterske revolucije za sveopštu sreću... i zatim se očajna
osvrtala u lavirintu dopunskih rečenica, ukovanih interpunkcijom kao ekserima. Nešto joj je
smetalo da se uspne na Rodionovu ognjeno-olujnu visinu — čak i za izgovor tešku — koja je u
prevodu na Poljin jezik značila čovekovu čistotu. Premorena, ona pogleda na svoje noge —
sputavalo je olovo stare, neodgonetnute očeve tajne.
Na đačkim sastancima Polji su naročito polazila za rukom istupanja o koristi kritike u
društvenom vaspitanju. Prvi put ona se zamislila o njenim motivima i metodama primene i
odmah se zaplela u detinjska pitanja: zašto su se ipak štampale strašne Vihrovljeve knjige
koje, po tvrđenju Gracijanskog, unose pometnju u umove mladog pokolenja; zašto mu
savremenici, upućeni u probleme šumarstva, nisu pomogli da konačno dotuče protivnika, ili
zašto bi, naprotiv, odmah ućutali tek što bi se usudili da uzmu u odbranu Ivana Vihrova;
zašto — najzad — sam Vihrov, ako je makar trunak cenio svoju sovjetsku čast, nije udario koji
put po njušci svog klevetnika za njegove naduvene, uvredljive aluzije ... pa makar i prekršio
neprikosnovene milicijske propise. Polja se dosetila da u osnovi ovog čvora leži nešto drugo,
što obično od malih kriju. Tražeći istinu, i, prema tome, svoju čistotu, Polji je preostajalo da
obiđe žive sveđoke prošlosti, sve osim Gracijanskog; o ponovnom susretu sa njim sada je
pomišljala sa jezom...
Pa ipak, Natalija Sergejevna je sve nekud žurila, a u susretima je bila tako nepristupačno
nežna, jednom rečju, kao da je videla hiljadu netaktičnih sumnji koje su se u Polji nakupile.
Tada je, razvijajući poniklu nadu, Polja odlučila da još jednom ode do Taiske i u intimnom
razgovoru dozna makar trunak zabranjene istine ... čak i kad bi to išlo na štetu maminog
ugleda. Pod izgovorom da otac nema telefona u stanu, ona poče da ga traži na institutski
broj, dok, po cenu dosadnih smicalica, ne doznade da je profesor Vihrov otputovao iz Moskve
u neki uralski državni zabran.
Ne, tako se ne bi mogla pretvarati nijedna Ruskinja. Taiska ne zaplaka kad ugleda
bratanicu na pragu, ne navali da je Ijubi, čega se čitavim putem Polja bojala, već samo sva
sinu, zađrhta i povuče je nekud za sobom, samo da je ne pusti iz ruku na drugu večnost.
— Evo, ja i ti ćemo u kuhinju, tamo je prostije — mrmljala je Taiska, prenoseći na Polju
svoje uzbuđenje. — Serjoža je danaske obećao da će se dockan vratiti, a ako uzbuna rikne,
onda će ostati u depou da noći... niko nam neće smetati. Kod mene je u kuhinji čisto,
nagledaćemo se jedna druge do mile volje.
Ona posadi gošću u kutak između ormara i stola zastrtog mušemom izlizanom do
tkanine, ali nigde prosečenom; htede da iscepa poslednju cepanicu i naloži vatru u peći — a
Polji se odnekud svidelo to što, eto, profesor šumarstva, a nema drva! — ali povredi dlan,
zbuni se i odluči na raspikućstvo: pristavi čajnik na rešo.
— A otac će ti se opet zaprepastiti kad doznadne ko je tu bio u njegovom odsustvu... Ti
mu oprosti, Poljuša, što je otputovao — služba mu je takva, šumarska.
— Ne mari, još ćemo stići... — odbrani se Polja, samo da izbegne zamorna objašnjenja.
— Ta zašto radi mene elektriku palite?
— Ja nisam pun nalila, samo za tri šolje. A pravo da ti kažem nismo ti noćobdije. Za
prošli mesec ni sedam rubalja nismo potrošili... Meda uzmi, baškirskog... jedan đak Ivanu
poslao pun ćup. — I eto, bilo je nemoguće odreći se tetkinih ponuda. — Ja za tebe ne pitam,
pošto mi, evo, zdravo sediš. A šta Lenočka piše?
— Samo sam jedno pismo od nje zatekla kad sam se vratila; a staro sam... naučila
napamet. Piše da je malo nazebla, ali je ozdravila.
— Trebalo bi je izgrditi da ne sedi na promaji... nema junačenja u našim godinama! —
ona pokuša da zamisli šta se sad radi na Jengi koju su Nemci okupirali, sneveseli se i, po
navici popravljajući maramu na glavi, pogleda Polju iskosa: — Jesi li daleko putovala,
malecka... za namirnice ili prosto onako — na putovanje?
— Ne, mi smo išle da kopamo rovove. Bilo nas je tamo mnogo, nekoliko hiljada
devojaka!
— Tako... ja vidim pocrnda si isto kao pena sa ukuvanog mleka. To je sasvim dobro u
svetoj stvari makar trunak na sebe primiti — mahala je glavom Taiska, žalosteći se zbog
žuljeva na Poljinim dlanovima. — Hvala ti za trud, zaštitnice naša.
— Ama kakav moj trud! — planu Polja. — Evo, ja sa vama sedim, med jedem... a znate li
šta sve sad naša druga pretura preko glave? Neka možda ranjenike iz bitke vuče, a druga još
gore, i na saslušanju stoji... A oko nje tuđini, ni kroz prozor ne može skočiti.
Nju je i stid bilo za nezasluženu pohvalu i malo prijatno što još nekog osim mame mogu
radovati njeni prvi koraci u životu. Zaželela je da ispriča Taiski o utisoima: kako miriše u
dubini vlažna, plava glina, kao i je neki izdajnik naterao da kopaju grudobran sa padmom
naopako da bi tako nemački tenkovi lako zauzimali rov iz zaleta i kako su ga zatim, uz opšte
gadjivo ćutanje, odvodili, a on je lice pokrivao šakama. Polju su imenovali za brigadira
deonice za prokopavanje, i nisu to učinili od šale već da bi se uzdizala na praktičnom radu, te
je posle toga sama prebrojavala kubne metre i prilikom napada avijacije komandovala:
vazduh! Ipak sve to nije zasluživalo pažnju u poređenju sa slucajem starog Paramoniča.
On je došao jednom da pogleda kako rade moskovske devojke, i predstavio im se kao
stalni upravnik arme za o gajanj'e svinja od samog početka kolhoznog života, farme koja se
videla odmah sa druge strane malog ribnjaka, iza pogažene raži. Išao je još bez štapa uzorak
staroruske rase; grandioznog rasta i sa tako ras osnom bradom, koje se danas možeš
nagledati samo u staroj operi. Otada je dosta često dolazio u posetu da olaksa svojoj duši
razgovarajući sa omladinom, a i one su uspešnije radile od njegovih nežnih reči: — »Ded,
navalite, unučice drage, pomognite vojnicima... Pa ce vas poljubiti kad se iz boja vrate.« —
»Ti si, deda, samokritiku zaboravio... bolje bi bilo da nas izgrdiš« — u horu su odgovarale
devojke. »A, nikako — dostojanstveno se protivio starac, odmahujući ispruženom šakom. —
obrog konja kamdžijom ćeš samo ištetiti: počeće da te se boji. Rusa treba razumeti, njega
treba pohvahti knsom i on tada radi za dvojicu...« UostaIom, ma koliko da se hrabrio, ipak je
upadljivo tugovao za svojim razorenim gazdinstvom. Od čitavog domaćinsjva na njegovu
brigu ostavili su samo vepra, koji je lzgleda zapažen na seosko-domaćinskoj izložbi i već
nesposoban da se kreće. Kad je fašistički pilot uspešnim pogot om ubio vepra, Paramonič ga
je čitavog dao za ishranu Moskovljanki... Uzgred rečeno, taj pilot je imao običaj da iznenada
bane iza brežuljka i onda je uvek leteo duž tranšeje i to tako nisko da se činilo ko je hteo
mogao ga je dohvatiti lopatom.
Razume se, nije sigurno bilo ni u ribnjaku; tako je o ju jednom do vrha glave okupao talas
od eksplozije koja je zaljuljala vodu. Ali ipak svi su jurili tamo čim začuju zujanje motora;
jedino Paramonič nije bežao: ili se bojao da ne okvasi svoju čuvenu bradu, ili mu nije
dolikovalo da se sa svojim medaljama i georgijevskim krstovima sklanja ispred nemačkog
šteneta. »Mlad je, vidi se, jarčić... gle kako skakuće, gle što obešenjači, a ne bi trebalo... eh, ne
bi trebalo. I on sam, možda, ima sestre za udaju ... pa će se napiti čemera za bratovljeve
račune«, — govorio je i pretio prstom žutom pupavku, dok jednom starca nije ošinula olovna
kišica od slepoočnice do slabine.
Taiska sasluša pričanje sa tužnim i gordim osmehom.
— Da, naši su ponosni pred neprijateljem. Do mile volje ste se, verovatno, naplakale za
dedicom? — upita ona mirno, a Polji se učini da se tom prilikom ispravila i čak prolepšala.
— Svega je bilo! Tu smo ga i predali zemlji... i ja sam kopala — završi Polja. Taiska je uze
za ruku, a Polja je ne ote. — Eto, ništa ti više tamo i nije bilo.
One proćutaše jedan trenutak, kao što je red nad svežim grobom, i čudno Polja sa
nezapamćenom snagom oseti svoju krvnu srodnost sa ovom ženom, ali ne još preko Vihrova,
već baš preko onog nepoznatog Paramoniča. Sad je sasvim lako bilo preći na glavni cilj
posete; običnim tonom ona upita Taisku da nije sretala u životu čoveka koji se preziva
Gracijanski.
— A ko njega, ljigavog, ne bi znao? — oklevajući i sa izvesnom opreznošću odgovori
Taiska. — Zakleti neprijatelj Ivanov ... Sa majkom živi — druga stanica iza železničke. Vrlo
živa neka starica, štedljiva.
— Vi ste, znači, kod njih odlazili, tetka Taiska?
— Da, bila sam jednom... — osmehnu se Taiska sa onom naročitom hladnoćom kojom
starci pominju razvratnike. — Poslao me nekako Ivan da mu knjigu na poklon odnesem, a
ona me dalje od predsoblja nije pustila. Samo naša je vihrovska rođa okata: zavirim ja kroz
staklena vrata, a oni tamo kraj otvorenog prozora pirinač na patosu provejavaju... smešno,
kao na guvnu.
— A zašto ga... to provejavaju? — ne poverova Polja.
— Kako zašto... ako ne paziš, plesan se uleže ili buba počne da ga jede. I propadne, eto,
čitava zaliha! Za crni dan čuvaju, ako se šta desi... dok se stvar ne sredi.
— Kako je to zanimljivo — prošaputa Polja i opet se začudi što, eto, druga prekoreva za
smrtne grehe, a sam sa mamicom krišom pirinač provejava. — Kakvih se on to crnih dana
boji?... Da se što ne desi sovjetskoj vlasti?
— Ama, svakojakih dana biva... neki sa suncem, a neki sa oblačinom — izbeže odgovor
Taiska i sama upita što joj treba ovaj čovek.
Nepojmljivo zaprepašćenje obuze Polju, kao da joj se ruke oduzeše i grlo se osuši:
Taiskina aluzija privodila ju je najstrašnijoj varijanti njenih nedavnih sumnji. Ali, pre svega,
trebalo se uveriti da nije žena bila uzrok stare polemike među Vihrovom i Gracijanskim, i
Polja se odluči na otvoreno pitanje, mada joj je i sama pomisao o tome izgledala kao
skrnavljenje.
— A recite... je li se mama nekad sretala sa tim čovekom?
— Kako da se nije sretala. Posle revolucije, dvadeset prve ili druge godine, ne sećam se,
jedno dve nedelje on je kod Ivana gostovao u Pašutinu... i Lenočka je isto tamo bila. Tek
docnije, kad smo se u Moskvu preselili, oni su se posvađali. I zamisli, pet godina posle toga
taj Saška nam nije praga prekoračio, pa odjednom tek banu da tobože obiđe starog druga. I
uvek tako — iznenada: obriše inje sa brkova, zagrli, zabode Ivanu klinčić u bolno mesto i hajd
za drugim svojim poslovima. One noći kad nas je Lenočka ostavila, Ivan mi je prvi put u
životu ležao mrtav pijan. Čujem — kao da neko kuca. Pogledam, a na pragu Saša: kakav nos
ima taj čovek, iz daljine mrtvo telo namirisao. Mnogo je tada navaljivao da pogleda Ivana, ali
ga nisam pustila.
Sudeći po nejasnim obrisima događaja koji su iz nepoznatog ćudljivo izbijali na površinu,
najstrašnija varijanta uzroka polemike kao da je otpadala: razume se, zločinac ne bi došao
kad bi makar i malo bio vinovnik raspada Vihrovljeve porodice... I kao poručeno, čim čajnik
uzavre u čitavom kraju nestade svetla; nastupi sumrak i još više zbliži mladu i staru,
pomažući im da jedna pred drugom bude otvorena.
— Samo trenutak, daj po redu... — veoma uzbuđena, prekide je Polja. — A da li si nekad
čula da je otac ... ili neko drugi korio mamu zbog njenog plemićkog porekla?
Taiska samo pljesnu rukama:
— A šta ona ima plemićkog? U Rusiji su i trgovce-Tatare i svaki šljam takođe kneževima
nazivali... jedino je u spahijskoj kući odrasla. Samo budali nije jasno da su drugi, čak iako su
prosili, od nje živeli slobodnije. Ta ja sam je polumrtvu na ruke primila, Lenočku... Ivan ju je
tačno iz omče izvukao!
4.
Zbog toga što je davno bilo Taiska je ponešto i brkala u ovoj žalosnoj priči, ali je čula iz
istinitih usta da su trogodišnju Lenočku jednog Božića doveli i ostavili pred vratima gradskog
stana plemića Sapegina. Sve je bilo proračunato u ovom lukavom postupku očajanja — od
prazničnog raspoloženja bogate polunemačke porodice, do papirnate, dosta dobro smišljene
zlatne dijademe na detinjoj glavici; možda je to i potvrđivalo neseljačko poreklo njenih
roditelja. Ime i godine bile su u propratnom pismu prišivenom cmim koncem devojčici za
haljinu. Sama sreća je kucala na Sapeginova vrata... a nije ni bilo moguće gledati bez
ganutosti malu vilu kako se gegavo klizala po parketu oko jelke sa upaljenim svećama, kako
je padala, a nije se udarala, kako se radovala životu i pokorno trpela milovanja i radoznalost
domaćinovih dečaka.
Nešto pre toga stara udova Sapegina ostala je bez stare lične sluškinje i čitačice, i to je
odlučilo sudbinu nahočeta. Lenočku su odveli na Jengu gde ju je čekalo da prođe čitav životni
kmg na tuđem hlebu: da postane igračka bogatih, sluškinja za vankućne poslove, razonoda
neženjenih gospodičića, da sedi kraj paralisane dobrotvorke, da bude glavna tužbalica i
najzad, kao kuca na lancu, da čuva u predsoblju bunde Sapeginovih
Lenočki je u spahijskoj kućnoj hijerarhiji zapalo naslednika koji se vesele na parastosu.
četvrto mesto: posle starice, lepezaste palme, koju je iz koštica odgajio pokojni Ilija
Apolonovič, i još plavog kučeta, koje je ujedalo i večito drhtalo kao duša podlaca; ispod nje
stajali su: malobrojne kućne sluge, mesni molioci i nabavljači svakojakih zemaljskih dobara,
među kojima treba naročito pomenuti siromašnog seljaka Kalinu Gluhova, koji je u šumi
živeo, zbog njegovog divljeg i dzvanredno lekovitog meda.
U plemićkom domu devojčica je brzo usvojila gospodske manire i dobro savladala
nemački jezik, a za vreme letnjeg raspusta sa njom je delio svoja umerena znanja jedan večiti
student koji je svuda pratio mladu gazdaricu, nesrećnu u braku, u svojstvu repetitora njene
dece. U poklonjenim haljinama Lenočka je izgledala kao gospođica, umela je kad zatreba da
zanima važnog gosta i nije kvarila lepotu okolnih pejzaža. Izgledalo je da seljanke koje
đonose na prodaju robu i svoje rukotvorine nju prosto nisu ni opažale, ali devojka je rano
počela da oseća na sebi njihove ispitivačke, zle poglede, ukroćene pokomošću sirotinje.
Lenočka nije usvojila od svoje prethodnice ropsku pokornost sa kojom je ona svakog
jutra pitala oronulu gospođu: »Kako ste, majčice, spavali, gde su vas buve pecale?« — i
nikako se nije naučila da kroz ključaonicu prisluškuje šta šapuću unuci i sluge o bakinoj
smrti, niti da sluša staričine noćne pridike, kada joj se nije spavalo... Uzgred rečeno, pridike
su se ispredale u vidu nesreća neke apstraktne devojke sa ulice, koja je kažnjena zbog
nezahvalnosti prema dobrotvorki i poverenja prema oficirčiću koga je prvog srela. Tek kad bi
rasplakala petnaestogodišnju devojku, opraštala bi joj tobožnju krivicu i obećavala da je
povede sa sobom natrag u Pomeraniju, odakle ju je pokojni Sapegin doveo po završetku
studija na jednom tamošnjem univerzitetu. Pošto je pola veka proživela na ruskom hlebu,
ona se neprestano žalila na oronulo zdravlje, upropašćeno zbog nesavršenosti ove zemlje.
U to vreme propadanje spahiluka dostiglo je kulminaciju: unucima je dodijalo da čekaju i
još za bakinog života pružali su ruke na nasledstvo, a kupca za preostali deo Obloga nisu
očekivali. Zimi je život tiho goreo u očuvanom krilu kuće, gde nije jako duvalo iz podruma i
manje su se ledili uglovi. Radi smanjivanja rashoda starica je postepeno sužavala krug slugu:
dužnost konjušara spojila je sa kooijaševom, a ekonoma sa pisarovom; trebalo je nekako izaći
na kraj do prvog lepog jutra po završetku rusko-nemačkog rata. Ali mesto očekivanog
smirenja do Jenge se dokotrljaše preteći glasovi, i mada se zasad nije ništa desilo
poljuljanom režimu, stanovnici naslednih plemićkih gnezda počeše da osećaju tužnu
nesigurnost života, poznatu garnizonima opsednutih tvrđava.
Naokolo se već otvoreno govorkalo o tome kako će se vojnici obračunati sa gospodom kad
se vrate iz rovova, i sve to čega se u to vreme Lenočka od starice naslušala o svom narodu, još
dugo ju je primoravalo da bledi pri pomisli kako će se jednom naći sa njim oči u oči. Zavisan
položaj, uvek na granici između milosti i nemilosti, rano ju je naučio da poredi gizdavu
pustoš svog življenja sa surovim načinom života koji ju je opkoljavao. I ranije je propadala u
zemlju od srama kad bi pred crkvenom portom, na primer, istovarivala iz fijakera tešku i
previsoku dobrotvorku, kravu na prostom seljačkom jeziku, a sada je pod raznim izgovorima
potpuno izbegavala da sa njom izlazi preko praga, kako ne bi Ijutila strpljivog sudiju koji sve
pamti i sve vidi, iako mu je pogled oboren u zemlju. Ne odvajajući se ni dan ni noć, on je
gledao kroz zidove spahijske kuće, video i pamtio, i ništa — ni život siročeta, ni u detinjstvu
izgrizene nožice, ni gorki hleb sužnja, ni uvredljiva navaljivanja gospodičića — ništa nije
moglo opravdati pred njim Lenočkinu pripadnost feudalnom poretku osuđenom na propast.
I dok druge devojke u tim godinama žive u ružičastom sanjarenju, Lenočka je živela u svom
noćnom strahu i uzalud je Vihrov, mada iz dobrih pobuda, nastojao da u njoj ugasi ove još
polusvesne iskre odgovornosti pred narodom.
Po Taiskinim rečima, Poljini roditelji su se upoznali uskoro posle dolaska novog šumara
na službu. Još u bolnici, posle ranjavanja, Vihrov je zamislio opsežan rad, usmeren protiv
plemićkog obračuna sa šumama, i u njegovom položaju bilo bi nerazumno ne prelistati
dokumenta o sporu oko Obloga, koji mu je bio poznat, kad su mu se bukvalno nalazila pod
rukom. Početkom leta on se uputi u spahijski dom da pročeprka u sapeginskom arhivu,
razume se, ako gospodarica dozvoli. Kad je polazio od kuće nisu mu ulivale nadu u uspeh ni
njegova sumnjiva krasnorečivost, ni davnina toga spora — sramotnog za rusko plemstvo —
ali kad po podne bogati julski pljusak zablešta nad crvenim detelinama, koje su se dimile
posle vreline, verovao je da će se dobronamernost koja je nastupila u prirodi, neizostavno
proširiti i na spahije. I tu na ulazu, tek što je skrenuo iza ribnjaka, na stazi drvoreda,
Vihrovljev fijaker stiže devojku koja ga zaprepasti — ali ne lepotom, već naprotiv, nekom
krotkom domaćom običnošću. Sudeći po gologlavosti i kratkoj haljini varoškog kroja bila je
ovdašnja, ali nije izgledala kao gospođica, jer je išla bosa i nosila vašarski šaren češljić u
mokroj kosi. I ona je išla u istom pravcu — prema belom domu iza drveća, veslajući u
vazduhu rukom savijenom u laktu, kao da se žurila da umakne od šuma točkova koji su je
stizali. Verovatno se osećala neprijatno pred nepoznatim činovnikom zbog mokre haljine
prilepljene za leđa i grudi.
Počelo je od toga što je Vihrov izgrdio kišu koja ih je oboje okvasila na putu; ona vatreno
ustade u odbranu, isto kao da joj je drugarica: »Svako ima svoj posao.« Na pitanje da ne
gostuje kod Sapeginovih, devojka je odgovorila da su od početka rata zbog nazadovanja
gazdinstva čak i naslednici prestali da posećuju ovo propalo mesto. — Ja lično, evo, već
sedamnaest godina gostujem, dosta sam se nagostila — ne uzdrža se ona, a Vihrov ponovo
opazi seljačke obrte u njenom govoru. Bilo je malo neugodno što se on vozi, a ona ide peške,
ali se odluči da ostane u fijakeru, kako ne bi pokazao svoju hromost. Jedino da bi nastavio
razgovor šumar priznade cilj svoje posete. Ona se nasmeja njegovoj prostodušnosti: nije bilo
sile na svetu koja bi smela da prekine staričin san posle ručka, osim toga, Fekluša je čitave
prošle zime vukla kod sebe u kuhinju nekakve hartije iz bivše polovine kuće Ilje Apolonoviča.
— A ja sam već pomislila da ste kod nas došli da kupujete šumu. Inače se načekasmo
kupaca!
— Šta će mi, ja i svoje imam isuviše — odmahnu rukom Vihrov.
Tako se odista i desilo: ovog puta ga ne primiše, ali on posle dva dana opet dojuri do
same terase na kojoj je nekad Demitka prodavao zarobljenu vevericu. Vihrov je, znači, već
imao druge razloge kad je po takvoj vrućini obukao paradnu uniformu sa otvorenom
somotskom kragnom. Na jastucima, sva u karnerima, Sapegina je, poluležeći u svojoj fotelji
buljila u suprugov portret, koji je visio na zidu među svećnjacima pod muslinom sivim od
prašine. Njeno podbulo voštano lice dobijalo je sve plačniji izgled što je Vihrov duže izlagao
svoje namere, koje su po njegovom mišljenju bile interesantne svakom ispravnom čoveku
koji živi u Rusiji. Ona najzad preplašeno pogleda gosta popreko, kad ovaj dodade, radi
ubedljivosti, da njegov rad neće biti manji od hiljadu strana. Njoj se, možda, učinilo da će
ovaj činovnik seljačkog izgleda, sa bradicom i u čizmama, sad ispod pazuha izvući denjak
ispisane hartije i početi da joj vadi dušu čitajući gluposti, kao što je to sa njom često činio
pokojni Ilja Apolonovič. Pa i bilo je, doista, nešto neprilično u tome kako je Vihrov sa
drskošću mladosti, oduzimao starici izbrojane minute koji su još preostali do odlaska u
Pomeraniju ... Ali, odjednom, domaćica živnu i suzni plamičak zasvetle ispod njenog
paralisanog kapka.
— Milo ... obrazovan ... iz našeg društva — zaškripa ona paralizovanim glasom, gutajući
reči u teškom disanju. — Sam vidiš kakva... u klopki... kad bi pomogao ... tako mlad, zanosan.
— Ja, koliko sam kadar... — zabrza šumar i u znak spremnosti stavi nedopušenu cigaretu
na plišani stoni čaršav iza kotarice sa baštenskim jagodama pokrivenim klenovim lišćem.
— Vreme je da putujem kući... kosti... a sa čim da putujem? Založene u banku... nemam
sa čim ... sve su mi opljačkali, psihopat je počeo, a unučići dovršili... divni... kad bi mi ti... pa
onda makar sasvim nosi!
Stvar je uzimala neočekivan obrt. A Vihrov se u praktičnom životu odlikovao retkom
prostodušnošću; on poče da računa rok do prijema prve plate.
— Pravo rečeno, ja ću rado, ako pristajete da pričekate ... a u ovom momentu nisam pri
novcu, jer sam sređivao novi stan.
— Eh, kakav tvoj novac... — zaječa ona zbog njegove plebejske nepromišljenosti... —
Imam na Oblogu još jedno osam hiljada... Tebi su možda svi šumski lopovi poznati... kad bi
uputio nekog podlaca, poveštijeg, ionako će bukvani pokrasti. I tebi samom ... — njena glava
nemoćno klonu i samo su prsti mrdali po kolenu dovršavajući da će, veli, i posredniku ostati
za duvan.
U početku, šumar nekako ne razumede za šta ga smatraju; on se malo začudi do koje je
mere dugogodišnja upotreba ruske hrane pomogla toj glupoj, prestareloj ženi na
savlađivanju mesnog igovora. I odjednom mu živo izađe pred oči otac, kako leži pod ikonama
savijenih kolena, a pored njega pijani Kalina na malom panju — i sve se rasplinu u njegovim
očima. Uvek donekle knjiška mržnja prema ovom staležu — zato što je rano otišao iz sela —
iznenada buknu u seljačkoj krvi... i dok je tražio reč da je baci u oči oholoj gospođi, na
domaćičin zvon počeše se pojavljivati razne uslužne figure: plamenoriđa devojčica sa rakijom
od ribizle, podnapit starac lakejskog izgleda u nečemu svilenom, što je skinuto sa
gospodarevih ramena, i najzad devojka sa aleje koju je Vihrov čitav ovaj sat i čekao. Prvo
dvoje gledali su u staričinu ruku i izgubili se posle znakova koji su samo njima bili razumljivi.
Sapegina izusti neki poluupitan glas.
— Ja sam — mirno odgovori ona treća.
— Ne vidim ... treba kazati ime.
— Ja sam, Elen — poslušno ponovi ona, ali joj se usne stisnuše kao od limuna.
— Ne slušaš više... krasna si. Evo, pogledaj je, baćuška: ona meni vek jede.
Devojka je za trenutak gledala u pod grizući usne.
— Pa vi ste sami pre tri dana tražili slatko i niste pojeli... no, eto, po njemu ose mile — i
nešto zazvoni u njenom glasu, zatim se utiša. — Dobro, odneću...
— Pa već bi mi se dojelo kad treći dan stoji. Gospode, evo i na paljevinu miriše ...
spalićeš ti mene živu!
To je progorevao stoni čaršav ispod Vihrovljeve cigarete; on je ćutke ugasi. I opet devojka
poćuta samo toliko da predahne.
— Hoćemo li sto postavljati ovde ili na terasi?
— Tamo, tamo... Eto pokaži mu sanduk sa hartijama ... ne onaj, što ... već drugi. Počasti
tamo rakijicom... ovog gospodina u čizmama — i jedva primetno klimnu šumaru koji bez
uvrede i čak radoznalo posmatra spahijske poslove. — No, šta si se ukipila — zagledala se ...
idi!
Na sve navikla, devojka ne odgovori — samo joj jedva primetno zadrhtaše prsti i zaigra
uzdignuta obrva.
Nešto spreči Vihrova da odmah napusti spahiluk, ali ne plebejska upornost da se uprkos
svemu postigne cilj, već pre potreba da nekako pred devojkom zagladi krivicu što je bio
prisutan uvredljivoj sceni. Kad izađe iz salona on nespretno pokuša da joj stegne ruku, ali
Lenočka odskoči — nije shvatila — pogleda ga sa visine i Vihrov ugleda rane bore oko njenih
očiju.
— I koliko vam plaćaju za ovakvo vređanje? — upita on.
— A šta se to vas tiče? Spremate se da me najmite, šta li?
— Prosto onako, interesuje me... i iz saosećanja.
— Pa šta ima da mi plaćaju: ja sam ovde svoja. — I promeni razgovor: — Hoćete li se
odmah prihvatiti rakije ili ćete prvo sanduk pregledati?
— Radije ću početi sa sandukom — i potpuno opravdavajući njenu ljutinu Vihrov se
ironično pokloni.
— Onda ... ovde nema ulaza, moraćemo ići preko dvorišta.
Ona povede gosta pored šupe za fijaker zarasle burjanom, a zatim kroz polutamni kabinet
u kome je iznad pisaćeg pulta, u sunčanom zraku što se cedio kroz zatvoreni kapak,
nestvarno bleskao kurdski jatagan ukršten halebardom, i, najzad, uz kružne stepenice. Dok
se Vihrov peo gore, ona je otključala vrata svetilišta istorijskog radnika i prevodioca. U
oniskoj sobi sa polupraznim policama za knjige mirisalo je na miševe i slamu; gomile hartije
zastirale su pod; obojeni sumrak kapao je ovamo kroz slike na staklu sa jedne vizantijske
bazilike, umetnute u prozor.
— Eto, vidite... to je sve što je iza Fekluše ostalo — reče Vihrovljeva saputnica, okrenu se i
prisede na kraj prozorske daske opletene paučinom.
Sa osećanjem smerne zbunjenosti gledao je pašutinski šumar rasparena izdanja i
rukopise neocenjive vrednosti, dostojne nacionalnog muzeja — rukopise koje je stvorio nečiji
oduševljeni podvig, možda otete od ognja, da bi vremenom prošli dugi put iz džaka
maloazijskog smetlara do pariskog antikvara — i koje je kupio ruski spahija za trud
porobljenih Vihrovljevih dedova, a sada ih je neznanje sopstvenika osudilo da trule. On
ugleda i diže sa poda urešenu knjigu ikonografija venecijanskih duždeva i obrisa rukavom sa
Nikole Kontarena, graviranog u bakru, uzani, zemljavi trag bosog Feklušinog stopala. Zatim,
nasumice, podiže list ukoso ispisan i sa osmehom pročita mudrovanje o neminovnosti
vizantijskog despotizma za svaku rusku državnu vlast... Ne, teško bi se ovde našao podatak,
makar i od dva retka, o nepoznatom jenženskom seljaku koji je ubijen u neravnoj borbi; još
uzaluđnije ga je bilo tražiti u gvozdenom sanduku isto tako napola is pražnjenom, u kome su
se očevidno čuvale najdragocenije vrednosti. Sudeći po razlivenom naslovu na koricama,
odozgo je ležao odlomak iz starogrčkog jevanđelja; riđi mlazevi kiše isprali su cinober i zlato
hiljadugodišnje lepote i Vihrov približno izračuna koliko je ruskih lana i drveta otišlo za ovaj
pohabani i iskrivIjeni pergament koji je on držao u ruci.
— Krovove treba da popravljate, malouvažena gospodo! — ljutito primeti on i baci tuđu
svojinu nazad — u jamu.
Zatim i nehotice požali svoju saputnicu koja je ravnodušno ćutala kraj prozora. Da bi
ublažio staričin ispad on reče da su, možda, uvrede bolesnih ili suviše starih nevažne, mada
pridavljeni, neiskazani gnev, razume se, samo povećava stepen ropstva. Morao je da upita
sluša li.
— Kako da ne! Vi zbog krovova grdite, a naši na sve strane kaplju. Stara naročito neće da
popravlja. Mi pare kupimo za odlazak... — I malo živnuvši upita iznenada na kojoj se strani
odavđe nalazi zemlja Pomeranija.
— Vi ste, znači, odlučili da odete iz Rusije zajedno sa staricom?
— Prevariće me, po svoj prilici, a pošla bih. Jer strašno mi je da ostanem ovde sama.
— Zašto je strašno?
— A ubiće me.
Vihrov se namršti.
— Ko će vas ubiti?
— Pa seljaci — kaza ona drhtavim prstima ređajući u krug na prozorskoj dasci, pipcima
okrenute centru, sve suve leptire koji su se čudom probili ovamo za četvrt veka. — Znate li
kako nas oni mrze? čak i u snu vidim, kao da je veče, a oni ulaze eno, na ona vrata... ovamo
da se obračunaju! — I pokaza na luk ulazne kapije koji se beleo u proseku tamnozelenih
parkovskih kulisa. — Jedanaestak ljudi, svi u crnom, pravo sa službe božje — pošto su se
pomolili. I pred njima lično Zalatuhin ...
— Pa kako, jesu li sa sekirama... ili prosto sa koljem? — sa živim interesovanjem raspita
se Vihrov zato što je i sam često mislio o tom neminovnom što nastaje na krajnjoj granici
trpljenja i u zaštitu poruganog narodnog života — jednom reči o sanitamoj seči, kako bi se
reklo jezikom njegove profesije.
— A, ne vidi se... ruke drže iza leđa. I kao da gori, a ja sam se sakrila u jorgovan ... ne
hvataju me, već samo svi gledaju popreko kuda ću potrčati.
— Kakva glupost! Ko vas je tako... da vas nije stara prestravila?
— Ne znam, možda i stara. Ona je postala uznemirena, neprestano sa portretom
razgovara. Ili, dešava se, razbudi me usred noći i naredi da prislušam da ne viču negde
zlotvori. »Meni je, veli, svejedno, ja sam jednom nogom u grobu, ali tebe mladu neće baš
poštovati« — sa vedrim pogledom, kao da ne shvata što znače te reči, pričala je ona, i Vihrov
pojmi uzrok ranih bora oko njenih očiju. — Gospode, kad bi makar starost što pre, pa da i
meni bude svejedno.
Vihrova tada zaprepasti njen tužni uzdah, ova strasna pokornost pred svojom sudbinom.
Kao i svaki pošten čovek na njegovom mestu on poče da govori o svom narodu,
najpravednijem i najvelikodušnijem među svim narodima zato što mu nema ravna po
duhovnoj snazi i razmahu njegove istorije, o njegovoj osetljivosti prema tuđoj nesreći, o
otegnutoj i tužnoj melodiji njegovih pesama — tu sa naročitom nežnošću pomenu Noćcu
tavnu5 — o njegovoj veri u čistog i ponosnog čoveka, koju je kao sveću proneo kroz oluju ove
noći što se isuviše odužila. On ne propusti ništa što je moglo spasti ovu devojku od njenih
vizija, koje satiru čoveka, i u prvom redu pomenu požrtvovani rad kojim se jedino i može
zadobiti narodno priznanje, zato što njegovoj pažnji ne promiče nijedna, makar najtananija
trunka učinjenog dobra ili zla.
Ona je strpljivo odobravala glavom njegove pokušaje da pomogne tuđoj nevolji
pametnim i kitnjastim rečima.
— To kod vas vrlo lepo ispada. Pravilno ste, vidite, rekli ono da je pesma — naličje
molitve. E, pa, i na tom vam hvala.
— Nemate još zašta zahvaljivati, mila gospođice — zbuni se Vihrov. — A da li ste sami
pokušali da se približite ovim veoma dobrim ljudima?
— Kako da vas razumem? ... Da im se ulagujem, šta li?
— Ne, ja hoću da kažem — da porazgovarate sa narodom, zato što je to vaš narod... ili se
stalno spasavate u tvrđavi?
— Pokušavala sam, bogami — dosta hladno priznade ona. — Eto, prekjuče, na primer,
kao uvek pred kosidbu, njihove devojke vodile su kolo na Prekomočilu.
I tako sam zaželela da popevam sa njima, prosto me grlo zasvrbelo. Ja se primaknem malo
bliže i sve sam čekala da me pozovu. A one, čim su me opazile, onog trenutka prestadoše i
pobegoše niz među. Jedna se još okrenu i prstom pokaza na mene — ismejava...
— I vi ste se naljutili?
— A šta ima da se ljutim na njih... ja ni snop ne umem svezati — znači, za njih sam
najgori čcvek. Naučila sam samo da šijem, krpim i da perem starici... tuđima ne poverava.
Istina, još višnje vešto spremam: eno puna ostava stoji, a nemamo koga počastiti. Evo vam uz
rakiju pun tanjirić. — I odjednom, kao da je na sve stavila krst: — Svejedno, oganj će sve
pojesti!
Žalost i čudno, iznenada oživelo nepoverenje prema njenoj iskrenosti borili su se u
Vihrovu; on pogleda svojoj pratilji u oči:
— Da li vi to, zaista, verujete u oganj ili se prosto igrate rečima?
Savladana iskra gneva zmijskim hodom pređe po njenim usnama:
— Kakvog bi to imalo smisla?
— I ja sam to hoću da odgonetnem.
— Vi me možete vređati... ja samo znam da će odnekud planuti. I ja vam se ne žalim ...
ne znam čak ni ko ste! — uzdržano kaza ona, ustade i zbrisa groblje muva sa prozorske daske.
— Hoćete li još preturati tu starež ili ćete kući? Ja imam tamo još poslova...
Pošto zaključa knjižno svetilište da ga sačuva od Feklušinih napada, ona je strpljivo
čekala gore dok se Vihrov spuštao u tami, lupajući hromom nogom po stepenicama. Mlađi
ljudi pođoše prema kočijama koje su bile privezane kod vekovne lipe na levom krilu kuće,
gde su nekad stajale i Knišovljeve. Ipak, na njegovu veliku molbu, oni pođoše tamo naokolo,
oko ribnjaka, pošto se u gostu pojavi neodoljiva želja da poseti mesta svojih dečjih doživljaja
sa Demitkom i, naročito, da pogleda da li se od onda podigla trava ugažena njegovim dugim i
beznadežnim hodanjem sa sovom u nedrima. Uz put upita saputnicu da li joj je pravo ime
Elen i ona objasni, bez traga uvrede, da se ranije zvala Lenočka, ali kad su uoči rata, po ćefu
mladih domaćina, presvlačili nameštaj engleskim meblštofom, šišali park, nabavljali jahaće
konje i hrtove, onda su uzgred i nju prekrstili u skladu sa novim stilom spahiluka.
I opet, u tom otvorenom samounižavanju, Vihrov nasluti naročitu nameru, ali ne
smirenje već apstraktni, nikom upućeni poziv da bi makar neko, bilo ko, došao da je izbavi od
straha i svakodnevnog poniženja. On primi ovaj prekor na svoju adresu.
— Onda ću vas, ako dozvolite, zvati po starom — Lenočka — pošto Elen... u ruskoj
sredini ispada kao pogrdni nadimak! — reče on i dodade staračkim tonom, kao da mu ni na
pamet ne padaju nikakvi drugi odnosi među njima osim prijateljstva i saosećanja: — evo vam
moje prosto mišljenje: treba odavde da bežite. Odmah i zauvek, glavom bez obzira ... treba
uteći bez ičega.
— A kuda, kuda da bežim? — osmehnu se ona lažnim smehom i obuhvati šakama
zatiljak. — Ako mislite na udaju, onda sad u zemlji leže naše mladoženje. Do duše, prosio me
je jedan mladi Zalatuhin... Niste za njega čuli? Pa i to, prosio me preko oca... duga je to priča,
muka me hvata kad se setim. A ja bih ga uzela ... ipak je bolje od sekire. I zašto su se

5 Poznata ruska narodna pesma. (Prim. prev.)

predomislili — ne znam. Hajde da sam neka bezobrazna ili bolesna... ja sam tada i lepša i
mlađa bila nego sada. A pored toga, stara k meni nikog ne pušta. Boji se — pobeći ću.
Naslednici se tove u Petrogradu... a sa kim će onda ona bez mene ostati? Sa vama me zato i
pustila što ste takav ... neugledan. — Izgleda da je želela da odmah prekrati tajne i rđave
Vihrovljeve sumnje o njenim skrivenim namerama, otvorenom aluzijom koliko je u tom
pogledu bezopasan njen hromi i neskladni saputnik. — E pa, dosta je, zapričala sam se sa
vama. Idem da hranim staru, inače će me opet do noći ujedati i žaliti se portretu na mene ...
Ovde se Polja zainteresova zašto se, zaista, Zalatuhini nisu okoristili bezizlaznim
položajem u kome se nalazila njena mati, i Taiska objasni da se od samog početka sapeginska
polugospođica nije dopala šihanovskom krčmaru; a uskoro zatim počeo je rat i Demid
Vasiljevič dopade u nemačko ropstvo. Na samu prosidbu trebalo je gledati kao na
Zalatuhinov zaobilazni manevar, sračunat da slomi staričinu upornost u nekim njegovim
težnjama: u pitanju je bila kupovina sapeginskih Prekomočila. S obzirom da Polja nije imala
nikakvih predstava o karakteru pređašnjeg života, Taiska je uzgred morala da se dotakne
nekih svakodnevnih sitnica bez kojih je Polji bilo nemoguće da shvati ono što se desilo dalje.
5.
O izvorima Zalatuhinovog bogatstva Poljina sagovornica znala je samo po pričanju
jenženskih starosedelaca. Govorilo se da je u mladosti išpartao guberniju kao gonič stoke —
kamčio je svoju kopejku menjajući lanene prnje, staro gvožđe, rogove i papke od zaklane
stoke za bombone i jevtinu galanteriju. Zalatuhin je spavao na svojim kolima te je na službi
božjoj o svetlim praznicima stajao uvek izdvojen: i kroz tamjan je od njega zaudaralo na
mrcinu i zagušljivu trulež kojima bazdi uštavljena krajnja ljudska beda. Zato je kasnije Taiska
jasno pamtila sebe pred njegovom kućom — najuglednijom u Krasnovršju, sa urezanim
srcima na prozorskim kapcima; kuća je još bila pokrivena šindrom, ali ne zbog nemanja: pleh
se odavno čuvao u ambaru! — već jedino zbog zlih očiju — da ne odskače od suseda. Samo
pod tim prozorom uvek su joj davali šarenu bakarnu paru umesto običnog komada bajatog
hleba.
Na početku ovog veka, pošto je poženio starije sinove i udao kćeri, Zalatuhin poče da
trguje bakalskom robom i da posreduje na vašarima, ali je kao svoje glavno zanimanje
smatrao prevoz putnika i prtljaga. Pijani su sa njim stizali nesmrznuti i nikad se nije desilo
da je makar klinac nestao iz sanduka koji su mu bili povereni. On bi se tako i pomirio sa
zvanjem kulaka mesnog značaja, da se nije desila famozna Knišovljeva najezda ma jenženske
šume. U toj očiglednoj školi bogaćenja, Zalatuhin je svu dušu otrovao posmatrajući veštinu i
smelost petrogradskog trgovca. Otkako je pred kraj svojih »studija« rasprodao gorosečama
za hranu burad usmrdelog smuđa, malo poprskanog vinom, nekakav samrtni svrab spopade
krasnovršjanskog bogataša: samo što ne izađe sa buzdovanom na drum.
Pre svega, on pogleda sebe i omrze svoje sitničavo kućenje: kad je prstima iz žitkog
đubreta kupio ovsena zrna i u šaci, krišom od ukućana, nosio petlu da se ovaj ne bi odvajao
od ispunjavanja glavnih dužnosti. Omrze svoj smešni ugled opštinskog obima i postignuti
uspeh koji ga je pretvorio u psa čuvara na svom sopstvenom oboru. Zamrze svinjsku kviku u
košari, mirnu svetlost kandila, sanduke neobučenog ođela plaćenog mladošću - čak i svoje
zetove, tihe i popustljive, besplatne najamnike, omrze zbog konjskog zadovoljstva životom
koje im se sijalo na licu. Od toga vremena prestadoše Taiski davati groševe, jer su i članovi
porodice odsada često legali skoro gladni; čak i sa svog ljubimca Demitke otac skide suvišno
salo... Uzgred rečeno, u prvo vreme on je potpuno opravdavao roditeljske nade, ali
vremenom poče da ispoljava mržnju prema trgovini i uprkos telesnim kaznama da se kvari
čitanjem nekakvih knjižica; uopšte, razboleo se od one vrste duševne bolesti za čije se žrtve
na seljačkom jeziku kaže: misli ga more. Starac nije za života osetio radost od Demidovih
životnih uspeha; smrt ga je, srećom, spasla od poslednjeg razočaranja u sina.
Zalatuhin je tada prevalio pedesetu; mladost mu prošla, ali njemu se činilo da je samo
zakasnio na pljačku Rusije, koja je davno počela. Snovi su ga osvajali ne zna se koji od koga
ljuće: kad bi makar u svojoj bašti pronašao, ako ne čisto zlato, a ono bar naftu, ili kad bi na
prvim izborima progurao u Državnu dumu, u kojoj se, po narodnoj priči, za svako zasedanje
plaća po sto rubalja. Eh, kad bi iskočio na tribinu Tavrijskog dvorca i grmnuo koliko ga grlo
nosi odnegovanim političarima razdeljenih brada, u belim prslucima i sa prstenjem na
rukama: »Dajte i meni!« — da ustuknu kao voda od kamena i da podele zaradu. Pošto se o
novim dmštvenim strujanjima naslušao od mesnog popa oca Trinitatova — ljubitelja konja,
esera, i pretplatnika prestoničkih ilustrovanih novina — i smatrajući svoju pripadnost
seljaokom staležu kao naslednu titulu, Zalatuhin je tajno čekao prevrat: ako je pod carem
ponešto zaradio, onda će kad njega ne bude, kad počnu praviti ribanac od proklete gospode
— onda će iz sve snage zguliti sa pravoslavnih. Ostajalo mu je da kupi snagu da bi sa batinom
stigao na ponovnu veliku rusku deobu. Pošto je posle Knišovljeve nauke odlučio da se
pozabavi šumom, Zalatuhin je na prvom koraku nišanio da osvoji sapeginska Prekomočila,
koja su se pripajala spahiluku sa krasnovršjanske strane.
To je bila prekrasna šuma od jedno šest stotina desetina, te znači sasvim dostupna
Zalatuhinovoj kesi; njeni visoki borovi bili su one vrste za koju seljaci vele da iz njih trećak
izlazi, to jest tri trupca od po devet aršina čisto, bez mane, čvorova i pega. Rasla je iznad
livada uz samu reku — dušu dala da se splavovima pusti niz vodu. Starac nije trčao za
zaradom, iako ju je izračunao do zadnjeg grivenika, već jedino za sticanjem navike. Ne
sumnjajući u uspeh, on se uputi Sapeginovoj kući sa zadatkom, i vrati se praznih šaka, mada
ga nisu direktno odbili. Udova spahije Sapegina slagala se da proda sve drugo, samo ne
Prekomočila, što su služila kao prirodni zaklon od zimskih vetrova i jauka lokomotive sa
železničke pruge, koji su u njoj budili nastup bezrazložne tuge.
Posle druge posete, Zalatuhin se ozbiljno uvredi što je tuđincu Knišovu takav komad
odrezala, a susedu žali i trunak. Tokom vremena njemu pređe u naviku da o praznicima,
posle Uturgije, navraća u spahijski dom, da uzdiše zbog uzaludnog propadanja bogatstva, da
sa odvratnošću stvaroverca srče iz šolje gorku kafu i pomalo pili i potpiljuje gvozdenu
udovicu laskanjem, ljubaznom pretnjom, neočekivanom pričom o svakojakim užasnim
slučajevima... Dešavalo se, tek upita staricu je li joj osigurano imanje od požara ili povuče
baglame na kapcima i tužno mahne glavom. Nezadovoljena zamisao postala je za Zalatuhina
duševna bolest koja mu je pričinjavala nebrojene štete, odlagala preseljavanje u Šihanov Jam
gde je uvrebao malu mehanu sa gostionicom, a sada se nije mogao maknuti dok ne prekorači
začaranu crtu Prekomočila.
Naizgled on je bio žilav, visok i mršav, sa naboranim licem u retkoj bradi, nalik na
osušeni koren trava; gladna tuga gorela mu je u očima koje žalosno trepću obrubljene riđim
trepavicama. Odlučna u odnosu prema drugima, spahinica se bojala u njegovom prisustvu i
nastojala po nagonu samoodržanja da dugo ne gleda u njega, ali ga nije terala od sebe, kako
iz straha da ne stekne takvog neprijatelja, tako iz bolesne sablazni da iz prve ruke saznaje
raspoloženja, po njenom mišljenju, svog glavnog dušmanina. Za vreme življenja u Rusiji ona
se ubedila da na svetu nema zemlje opasnije za posednike, otuda u njoj niko ne može da se
obezbedi od budućnosti. Načeto zdravlje rusificirane tuđinke i bilo je glavni adut u hazardnoj
Zalatuhinovoj igri.
Sluge su ga bez pogovora puštale u kuću zato što će stara odmagliti u Pomeraniju, a
Zalatuhin ostati sa njima večito. Držeći kapu podalje od sebe, on bi odstajao svoj prostački
trenutak na terasi, dok se ne bi začula škripa ili fotelje ili gospodin glas koji mu je
dozvoljavao da uđe. Sapegina se već tada odmarala pod platnenim šatorom poluležeći, u
kapici kroz koju se nazirala žuta koža temena.
— To sam ja, Timofejič iz Krasnovršja, došao sam da posetim... mogu li? — i već se peo
stepenicama, uvek gledajući da stane na rasklimatanu patosnicu koja je podižući se drugim
ikrajem stresala Sapeginu.
— Da nisi što smislila dosad za šumu?
— Nije mi do toga, Timofejiču, brinem se.
— Svi brinemo i svi se mučimo — utešno je krkljao Zalatuhin, nadnoseći se kao
neminovna nesreća. — Svaka tica ima svoje jade. Ama ne mršti se, Bogdatejevna,... ja mogu i
da odem, ako sam u nevreme banuo.
— Ništa, ništa, sedi ti, ja sam uvek rada, Timofejiču, da dođeš — i kao pogreškom
pokazivala je glavom na nisku stoličicu pored sebe, iako je isto tako blizu stajala tapacirana
fotelja. — Dakle, šta ima novog u životu?
— A u životu, Bogdatejevna, sve u dlaku ispada onako kako je kod Ivana Bogoslova
opisano... kao da je po nacrtu vezao. U kožarskoj fabrici, izgleda, našli ubačeni letak. Piše, da
se zemlja silno osušila pa je treba crvenom kišom orositi... dosećaš li se kuda nišane? I još su
lovca u Polušubovu čuknuli. Cim se s one strane Sklanje izađe, baš tamo u jasikovoj šumici
kraj puta on i leži. Najkrupnijom sačmom u samu ličnost... nemoguće ga poznati.
— A ko ga je to, Timofejiču?
— A ko bi drugi... naši pravoslavni ajdukuju. Po svemu izgleda hteli su gospodina ... znaš
onog što je seljacima oteo dolinu. Gospodin, vidiš, dao njemu, vernom sluzi, svoj karirani
kaput postavljen vatelinom, a verni sluga, budala, uzmi pa obuci ponovu kad je išao u šumu.
Uđovica se setnim očima zagledala u šiprag jorgovana koji je vetar ljuljao, i pored debelih
domaćih čarapa samrtna groznica ulivala se u njene natekle noge.
— Zašto ti mene stalno plašiš, Timofejiču? Nije lepo.
 — More kako lepo, kad počnu tako da pucaju, svu će upravu na kugli zemljinoj da
utamane. Strašno je i reći na šta posežu! Zar te ja plašim, mirna moja? Ti se ne boj mene već
onih koji se tebe plaše. — I mašući tako nožićem pred očima skrivao ga u kadifeni osmeh kao
u kanije. — Pomislio sam ja tada o tebi, Bogdatejevna, i tuga me spopala. Mučno ti je,
verovatno, u jesenje noći? Ne daj bože, da se što desi, ni do telefona nećeš dojuriti da vojsku
u pomoć pošalju. Ti znaš, svojim slugama ne veruj... oni će ti prvi nož pod grlo ... to ti ja
kažem ne kao teoretičar, već kao praktičar u seljačkim poslovima. Ne bi trebalo,
Bogdatejevna, da se svađaš s nama, glupim seljacima, a ako ti se omakne, onda nabavi neku
babu pokrupniju, nalik na tebe i počešće je puštaj u sumrak sa tvojim šalom da tobože po
parku prošeta. I kad bi na nju opalili koji put, tada bd mi njih zločince i poklopili pa u
gvozdeni koš, a? — i gurao ju je očima na odluku koju je najviše želeo. — A još bolje bi od
toga bilo, kad bi se uklonila od nesreće i preselila se u Loškarjov... ja ću te sam povesti,
ionako konji besposleni leže!
I ne dajući joj da dođe sebi on je, brzajući, crtao svetle slike gradskog života. Stan bi našli
sa vidikom na reku, po kojoj brodovi plove, i na neka druga naročito lepa mesta, i obavezno
blizu crkve da se čovek ne vuče po blatu vrstu daleko. U ostalo vreme jela bi kašu sa
pavlakom od njegove švajcsimentalske krave, čitala bi knjigu bibliju o nevoljama vremena
koja dolaze i slušala bi kako škripi čizmetinama stražar u punoj ratnoj spremi, šetajući pod
prozorom. »Ljudi moji, ta ja ću za pet rubalja mesečno, pravog grenadira na lanac za tebe
prikovati!« A što se tiče imanja, on bi joj već našao kupca i ne od ovih današnjih činovničića
koji gledaju da plate lanjskim snegom. »Bože moj, ako mnogo ne išteš, neću cicijati da ga
kupim za sebe.« Tako je on njoj otkrivao dušu, obrlaćivao je kao pauk muvu koju je njemu
proviđenje ođredilo za hranu, ali koja iz nekih nemoralnih razloga izmiče iz njegovih zamki.
Svaki put se spahinica izgovarala čas padom ratnog novca, čas da ne želi da ogoli spahiluk,
čas, najzad, namerom da sačuva Prekomočila za miraz vaspitanici, ako se kroz jedno desetak
godina nađe pogodan čovek. Poslednji razlog je i poslužio kao povod za Zalatuhinovu
prosidbu. Odlučio je da Lenočku uzme sa šumom.
Isto ovako kao sad Taiska Polji, ovu priču je u svoje vreme ispričala Lenočka Vihrovu, kad
je nakon nekoliko dana ponovo dojurio u Sapegino. Ovog puta on je Lenočku pozvao preko
Flekuše, i u veoma tajanstvenom izgleđu riđe devojčice, koja je jela poklonjeni medenjak, i u
neistinitosti povoda za dolazak, Lenočka je pročitala Ijubavnu izjavu pašutinskog šumara.
Ona je dotrčala udešena, sa nevešto zadenutim cvetom u kosi, u novim papučama na bosim
nogama — čak se zadihala zato što se bojala da će Vihrov otići ne dočekavši je; a zatim oni
pođoše po podnevnom parku, tamo gde je skrovitije, i sve je bilo jasno i njoj i njemu, tako da
Vihrov sada ne samo što nije skrivao, već je malo preuveličavao svoju sakatost da bi znala,
navikavala se i da se ne bi varala u njemu.
On je koračao pored nje jako hramljući, milujući rukom vrhove visokih paprati, slušajući
nastavak nevesele priče o njenom devojačkom životu i počinjući da shvata izvor Lenočkinih
strahovanja.
— I tako je stari Zalatuhin nastojao da obrlati moju staricu: čas od vračara trideset vrsta
daleko donese lekovitu travu protiv čireva, čas ponudi da pošalje snahe da opleve zapuštene
baštenske jagode, a najzad je predložio da je oslobodi briga o usvojenici... to jest o meni! —
završila je Lenočka svoju iskrenu ispovest, kao da je htela da i on zna sve unapred i da kasnije
ne kori za utaju stvarnih pobuda. — Tada stara opet zakoči: »A ako joj se, veli, tvoj gejak,
Demitka, ne svidi?« On se samo nasmeja: »Ama kako, veli, da joj se ne svidi, ako se
blagovremeno pouči« — nasmeja se i strašno protrlja saru, kao da otuda vadi kamdžiju. Ja
sam tada iza vrata stajala, kao što mi je naređeno i kroz ključaonicu videla — eto tako. — Ona
ućuta, namršti se na njegovo poduže ćutanje i odjednom zgrabi Vihrova za rukav: — Gle, što
je zanimljivo ... dozvolite da pogledam kako ste to?
Mašući glavom, razgledala je dugme na zarukavcu prišiveno tankom žicom.
— Vojnička navika ... i brže i tvrđe. Eto tako.
— I nimalo ne bode?
— Ja krajeve malim kleštima unutra uvrnem — sasvim mirno objasni Vihrov. — To sam
ja ranije, sad ima ko da mi prišiva.
Ona odmah pusti njegov rukav.
— A, tako ... jeste li odavno oženjeni?
— Ne, sestra kod mene živi — pokuša Vihrov da je razuveri.
— To je lepo, sa sestrom — nasmeja se ona predišući. — Inače, biće da stalno suvu
hranu...
— O, ja sad živim kao mali car! — završi Vihrov.
 Napred se pokazaše kočije iz predostrožnosti privezane kraj kamene kapije sa brezovim
mladikama na luku. On poče da se oprašta sa Lenočkom; shvatao je da je cveće u kosi
naročito za njega, pa ipak nije mogao da reši da li mu to daje pravo da je uzme za ruku. U
stvari, on je mogao još tada da odveze sa sobom najdragoceniju kupovinu u svom životu; kod
njega izazva oprez i uzdržljivost baš Lenočkina gotovost da potrči za svakim koga sretne, da
pobegne od svojih predosećanja. Već tada ju je Vihrov suviše voleo da bi iskoristio njenu
nevolju. U težnji da dokaže ozbiljnost svojih osećanja, on poluironično podseti Lenočku na
njihovo davno upoznavanje, kad je prvi put osetio prevrtljivost ženskog srca.
Ona ožive, vesele iskrice zavrcaše joj u očima:
— A koliko mi je bilo tada? Da me čovek ubije ničega se ne sećam: ni veverice ni vašeg
prijatelja... Uostalom ... — kao da je kroz maglu ugledala nešto, — je li to bio Demid Vasiljič?
Vidiš, nisam znala... Zašto se vi stalno zagledate u mene?
— Učinilo mi se da na lipov cvet mirišete...
— A, to je zato što sam čitavo jutro brala i sušila lipu! Starica naređuje za slučaj
prehlade. I stvarno ... još jutros sam brala, a prsti i sad mirišu.
— Ne može biti, daj — nepoverljivo reče Vihrov i prinese njenu šaku svome licu da se
naučno ubedi u mogućnost takve pojave.
Lenočka s mukom odmače ruku.
— Nisam znala da je to Demid Zalatuhin bio. Kad bih makar svoju tadanju fotografiju
pogledala. Sigurno sam interesantna bila u ružičastoj haljini i još kao Indijanac išarana ...
— Bila si pokoma i mima, ali sada si bolja — jedva kaza Vihrov. — I očigledno što dalje,
bićeš sve bliža i draža.
Lenočki bi bilo milije da ljubavna izjava prođe što lakše i prostije. I Vihrov tada nije
opazio nemir u njenim očima, koji se uvek ponavljao kad bi počeo da govori o svojim
osećanjima; ona nije imala čime da mu uzvrati istom merom.
— E pa, vreme je, Fekluša me traži... jao, platiću večeras za vas! Stvarno, idite...
Posle jedno tri dana, oko sunčevog zalaska, šumar dojuri zabrinut i nerazumljiv: opazio je
da mu je nestala tabakera za koju ga vežu naročite uspomene. Lenočka ga je videla kad se
vraćao iz obora i to je bilo najčudnije, jer oni prošli put tamo nisu zalazili. Morali su obići
park, po mogućnosti ranijim tragom, i ma o čemu je Lenočka počinjala razgovor, šumar ga je
stalno vraćao na izgubljenu tabakeru. Stvar mu je bila tako draga da je čak i omršaveo za
proteklo vreme.
— Je li bila zlatna?
— Ama ne, plehana ... ali od druga koji je prognan u Sibir.
— Ta šta se tako sekirate? Gospode, pa naći će se vaša tabakera!
Po njenom tonu on shvati da joj je sve jasno; na sreću oni su već stigli do vrata. Vihrov je
okretao u rukama kapu sa kokardom od hrastovog lišća na zelenoj pantljici.
— Opet ste danas plakali — prekori je poluglasno. — Stalno oganj čekate?
Njene oči jarosno blesnuše u sumraku:
— Kad bi što pre!...
— Onda... činite nešto: borite se ili bežite kud vas oči vode, samo ne stojte tako,
skrštenih ruku. — Tako joj je došapnuo izlaz iz položaja kojim se ona i okoristila godinu dana
kasnije. — U svakom slučaju, nemate čega da se bojite: vi niste ni naslednica ni svojta... već
prosto ekonomka, zarobljena veverica u crnom džaku — eto to ste!
Žureći se da zap-uši on izvuče iz džepa izgubljenu tabakeru, nalik na vojničku kutiju za
sapun, pocrvene od stida, ošinu konja i zamalo se ne prevmu u jarak kad fijaker skačući po
rupčagama polete niz put...
Posle kratkog prekida Vihrov opet zareda sa posetama spahijskoj kući; na njega se
navikoše Sapeginove sluge, i Fekluša je Lenočki prosto kazivala da se pašutinski šumar opet
fijakerom dovezao. ćutke i obazirući se kao zaverenici, oni bi se iskrali kroz kapiju i išli onim
krajem Prekomočila koji je već bio u senci. Što je naokolo bivalo pustije, to su se više tuđili
jedno od drugog.
Polje, porumenelo od sunčevog zalaska, izgledalo je kao detelina u cvetu; izdužene senke
rasle su napred po osušenoj strnjiki. U to vreme Lenočka je ispoljavala neutoljivu
radoznalost prema putevima! — »A dalje, kud oni dalje vode?« Nju je zanimalo kuda se tim
putem može pobeći sa Jenge, a Vihrov je iz poštovanja prema devojci razumevao njena
zapitkivanja kao odlučnost da ide sa njim istom stazom čitavog života, kroz noći, nesreće i
planine; ići dok snage traje, videti i opipati, udisati, diviti se i saznavati. On je pripadao onoj
kategoriji ljudi — bojažljivih i neiskusnih u nauci srca, koji, pošto nisu uvereni u svoje lične
čari, teže da se pokažu dragani u svom područnom carstvu — pa bila to beskrajna voda dli
tamna dubina zemljinih nedara, noćno nebo ili atom sa isto tako beskonačnim lestvicama u
tajanstvenu i neshvatljivu dubinu. On je sam jednom rekao da je sarno zrelost kadra da stvori
velike knjige, ali najčarobnije među njima pišu zaljubljeni. Vihrov je vodio svoju dragu preko
čitave zemljine kugle: po botaničkim pejzažima koje je znao napamet — tamo on nije
hramao. Umomu još od pola puta, on je vukao svoju žrtvu iz ruskih šuma preko Pustoši
pravo u zakaspijske stepe, preko Himalaja, pored njegovog Dardžilinga, koji ga je uvek
mamio, obavezno navraćao na Sumatru — tu prvobitnu prirodnu eksperimentalnu
laboratoriju — zatim đalje ka granici svojih snova — na okean ... i sa stvaralačkim ponosom
neprestano je pokazivao devojci šta se može sazdati od sunca, đubreta i vlage: čitav biljni
spektar, od prekrasne i neme severne kiselice do odvratnog i oholog čudovišta reflezije... I
pošto bi tako obišli čitav svet, vraćali su se na pređašnje mesto.
Jednom, uplašena sitnim zvonom praporaca na putu, ona ga prekide u govoru:
— Pogledajte... opet Zalatuhin juri u goste mojoj staroj. Gle kako mu se luk sija ... Bežimo
brže u jaružicu, dok nas nije opazio — i pre nego što će se khznuti dole po glatkoj, kao
navoštenoj travi, okrenu se nestrpljivo. — Ta šta ste se smrzli? Gospode, ali ste vi trapavi!
Vihrov je stajao gde se zadesio — na kraju puta, gledajući u zemlju pred sobom: bio je
hrom i nije mogao brže.
Do samog odlaska on ne progovori ni reči. Više ga nisu videli na spahiluku, iako Lenočki
nikad nije bila potrebna njegova podrška tako kao te jeseni i pri kraju zime, kad je postala
očevidna neizbežnost velikih potresa u Rusiji. često je sada, plašeći site i kao lakirane čavke,
ona sama obilazila poznati kraj šume. šumor opalih listova pod nogama zamenjivao joj je
razgovor sa prijateljem. »I mi, i mi smo bili delić sveta — šaputali su vukući se po zemlji. Evo,
pošto smo se nasladili, odlazimo zauvek bez tuge i zadovoljni...« Nastupalo je vreme kad
šuma počinje da miriše na pečurke, tamjan i promrzli sneg.
Tamnica se Lenočki činila relativnom srećom: iz nje nekad izađu. Jedna te ista senica
zvala je devojku svojim zvoncem — napred ka miru. Taiski se dešavalo da posmatra
sapeginsku polugospođicu na opustelom pristaništu. Naslonjena na stub za koji se vezuju
brodovi, Lenočka je dugo gledala ikako uz smolavi bok pljeska šuštava voda olovne boje, već
puna streša. Niko nije otrgao Lenočiku od opasne slike ... možda zato što u sazrevanju svako
mora lično da se uveri koliko je voda olovna i bezizlazna i tamo u dubini.

ŠESTA GLAVA
1.
Te jeseni je pašutinski šumar bio mnogo zauzet. Svoje domaćinstvo primio je u
zapuštenom stanju, koje se zbog rata još pogoršalo. Tamo se naukom ni ranije nisu bavili,
iako je postojala temeljna šumarska biblioteka, a smanjenjem kredita prekinuti su i melio
racioni radovi. Pored toga, loškarjovski železnički krak je dobijao važan značaj u transportu
za front i seča drveta bez ikakvog reda, za železničku prugu i obližnja sela, pretila je da uništi
staru jenžensku borovu šumu. Bio je potreban veliki napor da se bez Ijudi i sredstava ponovo
podižu šume, makar delimično, na krčevinama. Rat je ukočio razvitak zanatstva, izgradnju
na selu, čak i obnovu šumskih parcela. Život na Jengi je zamirao.
Bedno stanje zemlje bačene u ambis uništenja posle ratnog poraza zahtevalo je da
sudbina nacije pređe u ruke naroda.
Posle februarske revolucije zakonitim naslednicima Rusije postalo je naročito drago sve
što je ostalo od gramzivosti jučerašnjih gospodara — ubrajajuči tu i zeleno dobro šuma. Sa
svoje strane to ih je primoravalo da se sete i Ijudi koji su radili na čuvanju i, prema
mogućnostima, povećavanju šume, te još uvek glavne baze opštenarodnog preporoda.
Jenženska javnost je smatrala za svoj dug da obeleži skorašnji sedamdeseti rođendan Mineja
Iliča Lisagonova, čuvara devete parcele i neumornog Vihrovljevog pomoćnika, skromnim
ručkom na koji je pozvano oko dvadeset pet njegovih drugova. Tih meseci, odmah posle
svrgavanja samodržavlja, još nije ušlo u običaj da se primećuju sitni šrafovi državnog
aparata: konkretno, ni loškarjovskom inspektoru šumske uprave, gospodinu visokog
činovničkog ranga, ni mesnom svešteniku ocu Trinitatovu, sa kojim je pašutinski šumar bio u
neprijateljskim odnosima, nije nimalo bilo stalo do drevnog starca-šumara, koji je pola veka
presedeo na straži Pustoši. Pa ipak, bez obzira na rđav aprilski put, pomenute ličnosti došle
su sarne da zauzmu red kraj tih eventualnih vrata sutrašnjice Rusije — došle čak i sa
poklonima: inspektor je doneo kompas za određivanje sve četiri strane sveta, a baćuška je uz
aplauz izvukao ispod mantije bocu mekog napitka, domaće proizvodnje, poznatog na Jengi
pod nazivom »tenerifa«; spravljao ga je sam u slobodno vreme, od meda, dodajući neke tajne
trave ... Taiska, koja se u to vreme već bila preselila k bratu, mogla je tačno da nabroji Polji
sve okolnosti ove nezaboravne gozbe.
Uz meze su počeli da drže prigodne govore o koristi šuma. Tom prilikom je Ivan Matvejič
prvi put istakao tada još maglovit zahtev, koji je postao osnovna teza njegove knjige: o
izjednačavanju šume u građanskim pravima s drugim izvorima narodnog blagostanja. Gost iz
Loškarjova je učtivo oponirao da je, za razliku od ostalih, šuma izvor koji se stalno obnavlja;
na to je Jegor Sevastjanič, zaslužni sanitetski radnik male mesne bolnice, vrlo umesno
ukazao, gladeći ogromne prosede brkove, da se sve čuvene šume na zemlji znaju uprste, dok
se sve novi i novi rudnici i okna otvaraju svake godine. Posle toga su digli pomirljivu zdravicu
u zdravlje Rusije, i mada su čaše kucnule naročito složno, i Taiskinim đakonijama od gljiva
odjednom bio nanesen značajan gubitak, još tada se videlo da svaki unosi u tu veliku reč svoj
naročit sadržaj. A kada je posle pite sa slanom ribom loškarjovski inspektor predložio da
ispiju za junačko pleme šumara — Vihrov izazivački upita koga ima njegovo prevashodstvo u
vidu: šačicu poslušnih starešina, koji nisu znali da odbrane od pljačke čak ni ruske šume uz
rečne tokove, ili pak onu milionsku mlađu braću običnih šumara-trudbenika, koji u
bespomoćnom gnevu posmatraju propadanje šume. Odmah i ozbiljno zamirisa na skandal.
— A šta je trebalo činiti po vašem mišljenju gospodine Vihrove? — suvo upita šumarski
general.
— Vikati na sav glas javnosti o tome što se događa u poverenoj vam oblasti, boriti se, pa
čak i umirati, do đavola, ako to traži izvršenje obaveze.
— Nadam se da vam je, kao višem šumarskom oficiru, poznato da šume privatnog
vlasništva ne spadaju u sudsku nadležnost našeg ministarstva.
— Znači, narod će morati da popuni tu prazninu u šumarskom zakonodavstvu. — Baš ta
rečenica je bila uzrok što su kasnije okrivili Vihrova za boljševizam i udaljili ga sa dužnosti,
svega nedelju dana pre oktobarskog prevrata.
Prepirka se prebacila u prašumu šumarske statistike, nedostupnu većini gostiju, ali je
opšte saosećanje bilo na Vihrovljevoj strani: neki su bili prijatelji s njegovim ocem, neki su ga
sretali kod Kaline još kao bosonogog mališana. Navikli da ležu zarana, šumari su sanjivo
slušali prepirku, a na samom kraju stola počeli su gromko da pevaju čuvari, zagrejani
škodljivim prvencem iz razbojničkog Šihanovog Jama, koji je u srezu bio na glasu kao konjak
zloslutne marke »Tri koščice«. U želji da umiri i ujedini snage, otac Trinitatov se pohvalio da
se u zlatne dane mladosti lično takmičio na jednom baškirskom naselju kod Ufe i čak je
ždrepca dobio kao nagradu. Razgovor je prešao na konje, i podnapiti Jegor Sevastjanič se
pohvali da ima odličnu kobilu, koju je pre kratkog vremena dobio radi obilaska bolesnika; po
njegovim rečima, pre revolucije ona je vozila nekog znatnog arhijereja, zbog čega joj je skoro
zahvalnicu napisao. Tada svi koji su još mogli odoše da lično vide kupovinu Jegora
Sevastjaniča.
Ježeći se bunovan, konjušar je izveo lepoticu iz štale, i svi su počeli, utrkujući se, da
izražavaju svoje oduševljenje. Krupna, širokih grudi i sva šarena, kao nebo te noći, kobila je
strigla ušima, kopala kopitama, starajući se da stane prerna vetru, koji je oko ponoći toliko
ojačao da se skoro gasio plamičak u izbušenom gvozdenom fenjeru; bilo je to sredinom
aprila... Jedino se baćuška kiselo izrazi o kupovini, zbog čega ga sanitetski službenik ubroji u
onu sortu znalaca koji su kadri da i suncu nađu manu, samo da ne okrnje svoje dostojanstvo
u očima uvažene publike, čak ga je nazvao čupoglavile, što je oca Trinitatova razljutilo do
krajnje granice. Baćuška povede za oglav kobilu u zaklon drvljanika, gde je bilo nešto tiše, i,
osuđujući time ostalo društvo na mučno drhtanje od vetra i nekakve rnokre radosti koja je
sipala s neba, pristupi temeljnoj ekspertizi: razvlačio je kobili usne, redom joj podizao noge
držeći ih za kičicu, kucao iznad oka, duvao u nozdrvu, i zatim je prislanjao uvo pod trbuh u
nameri da oslušne kako se to odražava u utrobi životinje koju pregleda, a ona je u osvetu, i
bez naročitog uspeha, pokušavala da ga uhvati zubima čas za rukav, čas za najbliže drugo
mesto. Kašljući i kijajući, svi se vratiše da u atmosferi domaće udobnosti produže diskusiju o
konjima; po dužnosti domaćina, Vihrov je išao poslednji. Baš itada se i objasnilo šta znači
nejasno crvenkasto svetlo iznad ivice četinara Pašutinskog šumskog rasadnika.
— Baš me zanima šta je to u našem srezu kadro da gori tako jarko i dugo? — upita otac
Trinitatov, koji je išao napred.
— Ono već splašnjava, baćuška, a pre jedno dva sata plameni stub je lizao ... —
uzbuđeno odgovori konjušar, i Vihrova kao da protrese jaka groznica. — Ništa drugo, do
Sapegino dokusuruju... Drugo nerna šta da bude!
Istina, dva su se sela nalazila baš u pravcu požara, ali Sapegino je bilo prvo na redu za
spaljivanje, i odista nisu mogli izabrati zgodniju noć da zapale krov prokletoj kravetini.
Prva šumareva misao bila je Lenočka. Bio mu je potreban samo trenutak da skine sa
eksera ovčiji kožuh i izda naređenje da ga sankama stignu na putu za Maksimkovo; preko
Krasnovršja je bilo bliže, ali postojala je opasnost zbog mostića na Sklanji, koji je prolećni
povodanj odnosio svake godine. Raskomadano nebo je plovilo u visini, gužvajući se u
purpurnu penu iznad rumenila koje je postepeno tamnelo i uskoro se sasvim ugasilo. Umesto
njega, dok je Vihrov kroz buru stizao do velike šume, u sivoplavom mleku magle nazirao se
neki kos i nejasan predmet namenjen osvetljavanju: očevidno, mesec. Kroz fantastičnu
nevidelicu nazirala su se stabla, prava i nekako oglodana jer su izgledala bez krune. Noga je
svaki čas do kolena propadala u izglodani sneg po krajevima puta. Nikada se proleće nije
tako žurilo; raznoglasna huka nmoštva napora širila se po šumi; pri tom su se razgovetno
izdvajali čas uzdasi snežne površice koja se sleže, čas promuklost probuđene vode, a sve je to
pokrivalo burlačko sezanje vetra, koji je pomagao reci da pokrene led.
Okolo se ništa nije moglo razabrati, i tek pošto stiže do nepoznate udoljice, Vihrov je po
dva ukrštena bora uvideo da ide pravo prema Maksimkovu. Spremajuči se već da se probija
kroz smrčevi omar na maksimkovsku proseku, šumar je pokušao da tačnije odredi mesto, i tu
mu se, kroz odvratnu nevidelicu tamo napred, pričini da se miče senka, skoro neverovatna u
takvoj nepogodi. Neko se stvarno kretao u susret isto kao i on, klizajući se svaki čas po
vodođerinama na putu, a to je značilo da je most na Sklanji čitav; senka se vukla gologlava,
skroz mokra i kao onda u zelenoj aleji isturivši ruku polusavijenu u laktu, što je bio osobeni
znak najdražeg bića na svetu za Ivana Vihrova. Odista, to je bila Lenočka.
Mnogo godina kasnije, kritikujući surovo i neprijateljski jednom Vihrova na šumarskom
institutu, Gracijanski je isuviše glasno napomenuo o ružnom držanju državnog službenika
prema plemićkoj gotovanki, očevidno ostavljajući mu na izbor ili da se od nje sakrije iza
drveta, ili da je gromkim glasom upita šta radi noću u državnoj šumi. I nikom tada nije
padalo na pamet šta on sam misli o onima u čijim je očima hteo da se dodvori kao čuvar
građanskih vrlina. A Vihrov, da je čak i mogao predvideti kakav će mu bol zadati ta devojka
kasnije, on bi postupio isto tako, to jest: i sam drhteći, stiskao bi njene ruke, starajući se da
joj povrati glas i da joj da deo svoje toplote; ili, kao da mu je već pripadala, trljao bi joj smrzla
i mokra ramena ispod lakog kaputića, naročito onu, već utrnulu udolicu pod lopaticom, gde
je, po njegovoj pretpostavci, morala da uđe u nju prolećna smrt; i neprestano je gledao u
sada polutuđe lice na kome su se često trzali uglovi usana, u očne duplje s podočnjacima do
samih jagodica.
— Drži se, draga moja, nije daleko, kupatilo smo ložili za tesare železničkih pragova. Ne
možeš da trčiš?... a ti pokušaj, samo da stignemo što pre! — mrmljao je kojekako
zamotavajući devojku u svoj kožuh i, bojeći se da pomisli šta ima na nogama koje su tonule u
otopljenu snežnu lapavicu, osvrtao se po stoti put, a saonica nikako nije bilo.
Lenočka ga nije prepoznavala u čupavoj kapi lekarskog pomoćnika, koju je nasumice
zgrabio iz gomile – i uopšte nikoga ona nije prepoznavala tri nedelje posle toga — samo je
nekoga lagala neposlušnim jezikom da je izašla da se prošeta zbog glavobolje, i zalutala. Ona
je govorila bez predaha, ali pojedini odlomci reči gubili su se u cvokotanju zuba. Najednom,
poveravajući se, Lenočka je nevezano ispričala kako je pred mrak nasrnuo na spahiluk
Zalatuhin sa svojom kulačkom pratnjom... i ništa oni tamo nisu poštedeli, čak ni mali
jorgovan ispod terase, zato što je i jorgovan na tom mestu proklet... i kao da je neko
zamahnuo na Feklušu koja je vikala, a da udari sirotu nije smeo – očigledno je shvatio da za
uvredu sirotih bog kažnjava najgore! Što se tiče same starice ... – ... stalno se spremala da me
u Pomeraniju odvede, i eto, nije me odvela. Kakva nesreća... i češljić sam izgubila. — Lenočka
je htela da skloni pramen što joj se zalepio na čelu, ali je zaboravila i upitno pogleđala
podignutu ruku. — A češljića mi je žao! ... Sad me već neće odvesti u Pomeraniju! Eto, ja sam
izašla zbog glavobolje, da prošetam, a već je krenula reka. — I, znači, kuća pašutinskog
šumara činila joj se jedinim mestom na zemlji gde je računala da će se sakriti od opasnosti.
— Ta hajdemo, do đavola! — iz sve snage povika Vihrov, da bi se nekako probio kroz
proletnju huku u njenu pomračenu svest.
Spaslo ju je rusko kupatilo, Taiskina odanost bratu ona nesvesna volja za životom koja ju
je vodila dvanaest vrsta noću po nepogodi. Ceo mesec se odužila njena noć; ozđravljenje je
počelo jednog jutra. Sva rumena, jabuka-sibirka gledala je kroz otvoren prozor; vetar je
naneo šaku opalog cveta na pokrivač. Neobiona novina je prožimala sve kada se Lenočka,
omršala, bez tuđe pomoći, spustila od vrata na travu išaranu prvim maslačcima. U glavi joj se
malo vrtelo od opojnog mirisa trule pilovine, ugrejane podnevnom vrelinom, ili, možda još
više, od slobodne širine neba po kojoj su brodili oblaci, tako ogromni, a sasvim nečujni.
Osećanje neoprostive krivice nateralo ju je da obiđe vrednog bumbara na cvetu: on je ovde
bio svoj i na poslu, a ona je došljak iz spaljenog Sapegina, toplo prihvaćena iz samilosti
dobrih ljudi. Blizu bunara srela je nepoznatu mladicu — meštanku sa obramicom na ramenu;
na bojažljiv Lenočkin pozdrav ona je odgovorila ljubazno, ali malo uzdržljivo; muž koji se još
nalazio u ratu, zakonita deca i teret dvaju vedara davali su joj pravo na takvo, malo oholo
dostojanstvo. Niko Lenočku nije mučio ni sažaljevanjem ni radoznalošću: svi su sve znali... i
na kraju krajeva, morao je neko svakog dana da zapisuje pravac zastavice za pokazivanje
vetra na Pašutinskoj meteorološkoj stanici i količinu taloga koji je napadao za dan i noć.
Rađala se još slaba nada da je prošlost minula i zaboravljena; strašna noć je za Lenočku
prošla bez posledica, osim što je tada mnogo ozebla, i, izgleda, za čitav život. Pored toga,
stekla je naviku da ode čim se smrkne u udaljen kut, bliže peći, ali Taiska je uvek pronalazila
razlog da dovede Lenočku do prozora i da joj pokaže prazan seoski put za Krasnovršje — tako
izriven da se duša kida, i pust, kako to drumovi bivaju po završetku krvavog rata.
Na Lenočkinu nesreću, dva meseca uzastopno nije bilo kiše, tako da se nije imalo šta
zapisivati, a to je u njoj zaoštravalo sećanje da jede badava, nezarađeni hleb. Ništa se nije
izmenilo ni onda kad su joj posle intenzivne molbe preko Taiske poverili, povrh toga,
selekciju četinarskog semena i probu njegove plodnosti. Posao je bio dostupan i đačetu, a
neznanje je sputavalo Lenočku da se preda radu tako kako bi bez stida, i kao svi drugi, mogla
da seđne za ručak ... Vihrov je, znači, shvatao njeno duševno stanje kad je po sopstvenoj
inicijativi progovorio o tome da se ona pošalje na učenje; osim toga, želeo je da Lenočka vidi
život i drugih ljudi pre nego što pristane na bračnu ponudu hromog i dosadnog šumara.
Lenočku je ohrabrila ta misao: samo promena mesta mogla ju je izlečiti od zamornog
očekivanja da će sutra i ovamo grunuti po tragu za njom Jegor Sevastjanič je imao veze u
loškarjovskoj školi medicinskih sestara, a Taiska joj je za nedelju dana pripremila
neophodnu spremu, od platnenog rublja do staromodnog poluzimskog, slabog kaputa, pri
dnu širokih rukava, koji je kupila za nadničarski novac još dve godine pre nego što se doselila
kod brata.
— Hvala vam ... makar umrla — odradiću! — strasno je prošaputala Lenočka na
rastanku, već obučena.
Vihrov je očinski gladio njen kaput na leđima, gde se stalno borao iako je prepravljan;
tada joj je iza zatvorenih vrata dao deo svoje plate i obećao da će je đeliti i ubuduće.
— Ta uzmite, kad vam kažem... eto tako. Ja nisam probirač u životu, a rano mi je da
štedim za starost. To nije dar, već, prosto, prelazna svota, koju sam i sam u vašim godinama
dobio od stranih Ijudi. Pod sličnim uslovima možete nekom predati taj mali dug. Sad sve
zavisi samo od vas. Znanje će vam pomoći da budete korisniji Ijudima. Volite život i
pomognite mu da postane čistiji... Kad se vratite lečićete besplatno moje staračke boljke ...
eto tako.
— Pa vi još niste stari — bez naročite uverenosti upade Lenočka, a Ivan Matvejič je
mislio koliko će ubuduće trebati napora da se istera ta ponižavajuća intonacija čoveka na
tuđem hlebu, koja se za godine potpune zavisnosti upila u njen govor. — Eto, još ni jedne
sede!
— To je zato što kad čistim čizme ja tom istom četkom gladim kosu da ne ide u štetu. A
sad napred, u kola... Jegor Sevastjanič se Ijuti: obadi su mu do krvi izujedali lepoticu.
Pašutinski šumar je tada bio tek prevalio triđesetu, iako Lenočki i nije izgledao starac,
učinilo joj se da je najmlađi vaspitač čovečanstva, i ona nespretno pokuša da mu poljubi
ruku. On joj je vikao nešto o neophodnosti da zajeđno sa svojim glupim strahom od života
iskoreni i ostale ropske navike, zalupio je vratima i čak nije izašao na doksat da joj na
rastanku pomaše maramicom.
2.
Započeti rad na knjizi i u vezi sa njim odlasci u prestoničke biblioteke, pomogli su
šumaru da skoro bez prepiske preživi dve godine rastanka sa Lenočkom. Njegove poslanice u
Loškarjov, koje su se sastojale od svakodnevnih saveta, pisane su na poleđini poštanskih j
uputnica, ali sama misao o budućem susretu ubrzavala je njegov rad. Ako je tačno da svako
čuveno delo, pored glavnog tematskog cilja diktira sporedni, sakriven od čitaoca u
stvaralačkoj biografiji pisca, za Vihrova je on bio u tome da pomoću svoje knjige uvede tu
devojku u šumu, kao u rođenu porodicu, i da mu ona, koliko može, pomogne u borbi za svoje
nove prijatelje.
Za to je njemu predstojalo da kroz tanak mlaz mastila, koji se polako stakao na hartiju,
propusti čitavo jezero istorijskih podataka i statističkih dokaza, sopstvenih opažanja i mish o
svetu, stečenih instrumentom svog zanata. Još je ostalo da se načisto prepiše pošten denjak
razvučeno ispisanih listova, kad je najednom postalo jasno da njegova široka uopštavanja
nisu potkrepljena dovoljnim materijalom, da obilje poetskih likova slabi naučnu vrednost
knjige, da umesto zamišljenog istraživanja ispada samo poema o gorkoj sudbini šume.
Jednog jutra, precrtavši sve, stavio je ispred sebe čist list i od prvih redova se zapleo u
formulacijama šume kao predmeta nauke. U to vreme skupilo ih se dosta, uzajamno
nepomirljivih, zato što se u svakoj odražavao poseban pogled na mesto šume u ekonomici
epohe, i, prema tome, pripadnost autora ne samo naučnom nego i političkom pravcu.
Vatrene prepirke su se vodile uz isto tako živu pratnju sekira, tako da je kod neupućenih ljudi
nicala zakonita bojazan: da li će sam vinovnik nesuglasica dočekati čitavo vreme kada će se
razjasniti istina? Shvatajući čak važnost te, katkad samo dogmatske borbe, Vihrov je rešio da
približi stvar zdravom smislu, to jest pravo interesima narodnog gazdinstva i komunističkih
potomaka... Dakle, knjiga je morala da počne kritičkim pregledom istorijskih pojmova o
šumi i paralelnim izveštajem njenog opadanja na zemlji; u toku rada trebalo je precizirati
otkuda je nastala formula vulgarnog shvatanja šume i drveta kao fabrike i radnika koji
proizvode drvo. Citat se uzgred spominjao u nekom radu kod Tuljakova i učenik se obratio
pismom učitelju tražeći dozvolu da se ako mu zatreba upozna sa izvorom u originalu.
Sreli su se prilikom sledećeg dolaska mladog šumara u Petrograd, godinu i po posle
revolucije, u onom istom mračnom kabinetu sa teškim prošivenim zavesama, zbog
predohrane od života, nešto bučnog te zime. Sve je tamo ostalo kao i ranije, kada je Vihrov
poslednji put dolazio na ispit; samo mesto kutije za cigarete na stolu ogromnom kao dvorski
trg već se postrojila, za generalni nastup, falanga apotekarskih flašica, a na bližem kraju
stola, odakle su ranije visili ljutito iskrižani rukopisi, sada su se, sudeći po koricama, naselile
utešne knjige koje prodiru u slične stanove na sporedni ulaz, kratko vreme pre grobara —
Biblija, uputstva za lečenje travama, nešto šarlatansko o zvezdama i enciklopedija tibetskih
vračara sa Žud-šijom na čelu. Tuljakov se nalazio s one strane životnog praga doba kada se
vatreni utisci stvamosti polako istiskuju kontemplacijom procesa unutrašnjeg propadanja. O
promenama koje su se dogodile još podrobnije su govorile oči ovog starca, koji je u bundi s
podignutim okovratnikom sedeo za stolom. Mirisalo je na fitilj kandila koje je tinjalo, i bilo
ugašeno dok se Vihrov nalazio u predsoblju.
Profesor je izgrdio mladog čoveka zbog rizičnog putovanja u prestonicu, očevidno peške,
radi tako običnih sitnica.
— Nije trebalo da se skidate, kolega — probubnjao je bivši učitelj. — Kod nas je hladno, i
ne treba tražiti neprijatnosti povrh onih koje nam je istorija dodelila.
— Pa, zasada mi još ne pristoji da se čuvam neprijatnosti — reče bivši učenik. —
Doputovao sam divno, a, osim toga, napolju se topi.
Posle toga klizav razgovor o uzrocima opšteruske nevolje i, naročito, očito pritvoran ton
Tuljakovljevog čuđenja povodom uspostavljanja saobraćaja na železnici, primorali su
Vihrova da skrati posetu i da odmah pređe na cilj svog dolaska. Starac nije pokazivao da je
prepoznao svog studenta, ali Vihrov je video da ga pamti još kao dete sa drvare. Knjiga se
nalazila na najgornjoj polici pod prašnjavom tavanicom, temeljno prodimljenom od nečiste
gvozdene peći.
— Uzmite sami... mislim, treća zdesna, u kožnom povezu — reče Tuljakov pokazujući
glavom na bibliotekarske lestvice. — Ipak moram da upozorim da je knjiga na stranom
jeziku. Ne sećam se postoji li u ruskom prevodu.
— Ne mari, ja pomalo natucam strane jezike — već sa najgornje stepenice nasmeja se
neusiljeno Vihrov.
To je bilo zaboravljeno Pitonovo delo Traite de l' economie forestiere — i lako se može
zamisliti čuđenje gospodstvenog prestoničkog šumara-naučnika, kad je video kuvaričinog
sina da bez rnuke lista naučna otkrića na stranom jeziku.
— Treba li vam hartija? — tražeći zbliženja upita Tuljakov.
Vihrov zahvalno klimnu glavom ne odvajajući se od stranice: — Hvala, poneo sam sa
sobom... — i pogleda godinu izdanja. — Do đavola, kako su još juče ljudi tragično malo znali.
— E pa, u to vreme neznanje se još sa kamatom nadoknađivalo količinom i izvrsnim
stanjem šuma, — mrzovoljno primeti profesor. — Očevidno, glavne istine o šumi biće
otkrivene kada ih sasvim nestane sa lica zemlje ... smatram da je to sasvim u čovekovoj moći.
A zbog čega vam je potreban taj podatak, moj mladi kolega?
Vihrov je škrto, ali dovoljno jasno izložio temu svog rada i teškoće u vezi sa njim.
Tuljakov se sa podsmešljivim uvaženjem izrazi o nameri pašutinskog šumara da se prihvati
svete stvari zaštite šuma, u šta u prošlosti nisu smeli da zagrizu ni najistaknutiji ruski
trudbenici šumarstva; on je, takođe, progunđao nešto o štetnosti samouverenosti kako u
ličnoj tako i društvenoj delatnosti.
— Poslaću vam svoju knjigu, ako nekad ugleda sveta — hladnokrvno obeća Vihrov
nastavljajući da pravi izvode.
Tuljakov iz fioke stola izvadi presušeni duvan i primače gostu preko stola ne nudeći ga da
zapuši.
— Nešto vas se ne sećam ... ali, koliko sam razumeo iz pisma, vi ste slušali moja
predavanja i čak ste se upoznali sa mojim zadnjim štetnim delima?
— Da... a pored toga imao sam i mnogo puta prilike da se uverim o vašoj
dobronamernosti prema mladim ljudima — napomenu Vihrov da bi proverio svoje potajne
slutnje.
— Vrlo je prijatno čuti makar nešto laskavo o sebi. Možda biste ručali sa mnom?...
Imam danas skuvanu makovu kominu za ručak. To se pravi od suncokretovog ulja... da niste
jeli?
— Dešavalo se u detinjstvu... ali zahvaljujem, ja sam danas već jeo — rasejano je
klimnuo glavom Vihrov, i odbio poziv smeškajući se jednoj naročito naivnoj stranici u
Pitonovoj knjizi.
— U tom slučaju dozvolite, da upitam u kojoj meri delite moje sudove? — obazrivo i sa
skrivenim uzbuđenjem upita Tuljakov.
Čitavo ponašanje Tuljakovljevog gosta je pokazivalo da tamo, u jenžensku pustoš, još nije
stigla njegova skorašnja brošura sa protestom protiv nacionalizacije šume, strašno izviždana
godinu dana kasnije, a zasada dočekana zloslutnim ćutanjem savremenika i najbližih
učenika.
— Sasvim sam gotov da ih delim — Vihrov podiže glavu — ako nije reč o poslednjem
vašem žalosnom istupu, već o neprekidnom planskom korišćenju šuma. — Mislili su baš na
onaj sistem šumskog gazdinstva, po kome u cilju očuvanja izvora drveta godišnja seča mora
biti ravna godišnjem priraštaju. — Ja sam sa gnevom pročitao to vaše delo, na sreću,
najkraće od svega što ste napisali. Neću da se izvinjavam za otvorenost... mi stupamo u
strašni period života, i ne znamo koliko će trajati, kada će uspeh velikog dela zavisiti od
strogosti savremenika i budućih pokolenja u odnosima među sobom. Smatram da je ta vaša
rasprava strašna greška. Uostalom, i ranije je kod vas bilo opasnih netačnosti, dragi
profesore.
— Izjasnite se... preciznije, — zamuca Tuljakov, premeštajući bočice na stolu kao da igra
šaha.
— Koliko se razumem u to... meni je uvek izgledalo malograđansko vaše poređenje šuma
i sirovine koja se od njih dobiva sa kapitalom i rentom. šuma je zbir produkata, a ne
proizvodnih snaga... ona se može nazvati kapitalom samo u slučaju kada postane sredstvo
ljudske eksploatacije.
Tuljakov se ustremi ka njemu preko stola.
— Po mom mišljenju, vaša je formula u ovom vidu isto tako besmislena. Proizvodne
snage su zato i proizvodne što se realizuju u proizvodnji. U čemu je dubokomislenost vaše
antiteze? — on se sam zaplete i razljuti: – i, uopšte — usuđujem se da vam napomenem, moj
ne baš mladi i ne baš pažljivi molioče, da sam još u prvom tomu svog Šumarstva, davno pre
nego što ste se vi pojavili u mojoj kuhinji, već citirao Marksa i zato čak dobijao po vratu od
pretpostavljenih starešina.
— Kod vas to zvuči tako kao da ste baš vi ruskim šumarima otkrili Marksa — odgovori
Vihrov uzdržavajući se nekako od navale prkosa. Ja i dan-danas pamtim vaša dobročinstva i
uopšte ne želim da vas vređam sumnjama... ali, zar Tuljakov može da traži povlađivanje
svojim očevidnim pogreškama kao zahvalnost za pomoć koju mi je pružao za vreme studija?
— On je što je mogao brže kazao tu pretpostavku koja mu je iznenada sinula, a ovaj čak i ne
pokuša da je opovrgne.
— Ja sam samo želeo da vas upozorim, učitelju, da vas nemarno operisanje višom
ekonomskom matematikom može zavesti u dosta žalosne zavrzlame.
— Je li to... pretnja?
— Ne, nego težnja da zadržim jednog od najkrupnijih naučnika ruskog šumarstva od
ponovnog pada.
Sivi, zarasli u dlaku obrazi Tuljakovljevi nališe se krvlju.
— Dakle, čitali ste tu moju... zaista strašnu brošuru?
— Da — slažući svoje zabeleške, suvo reče Vihrov – i ja, koji sam vas video nekada u
takvom sjaju, sa tugom sam čitao vašu hrabru knjigu, koju objašnjava samo meni
neshvatljiva ozlojeđenost. U početku sam se spremao da vam napišem otvoreno pismo, ali
mislim da će moja buduća knjiga biti najbolji odgovor. Ne ljutite se na mene, ja sam vaš
prijatelj ... Ja sam uvek vaše knjige smatrao za klasičnu literaturu šumarstva i nepristojan
ton mojih reči ne objašnjava se samo lošim vaspitanjem, nego, pre svega, strepnjom za
njihovu dalju sudbinu. Prema tome, da sam na vašem mestu, ja bih obišao sve knjižare u
Rusiji i skupljao, za poslednji novac skupljao bih svoje nesretno delo, evo, za ovu gvozdenu
bezdanicu — Vihrov pokaza glavom na peć -— skupljao bih pre no što mlado pokolenje
doraste. čega ste se vi preplašili u revoluciji? Koliko mi je poznato – vi ste seljački sin koji je
zaboravio svoju prostu vologotsku rodbinu. Idite pešice po otadžbini, u kožuhu, i poslušajte
buku buđenja u ruskoj šumi, postarajte se da se provetrite na toj ledenoj promaji. Vi ste
mnogo bolesni, učitelju. — Vihrov ustade, smatrajući da je ono što je rekao dovoljno da bude
odmah isteran, ali toga ne bi i to ga ohrabri. — Slušajte, mogao bih vas odmah sa sobom
povesti na Jengu.. hoćete li?
— Dakle, znate li šta... dosada nije još niko pokušavao da me leči takvim tuširanjem —
izgubljeno reče Tuljakov, ne nalazeći u sebi snage da se razbesni.
— A vi se niste pitali, profesore, zašto su se ostali uzdržavali od toga leka?
Izgleda, Vihrov je aludirao na inteligentsku delikatnost svojstvenu ljudima tog kruga,
koja nije dozvoljavala da se zagorčaju poslednji trenuci starosti, i to u vreme kada je bilo po
modi veka: ne štedeti. Znači, ostali su se pomirili sa neslavnim krajem života Tuljakova, i
kuvaričin sin je bio prvi koji je primenio vatru radi njegovog uskrsnuća u život. Tu su se oni
obojica pomalo ganuli, i starac je iznenada pohvalio kod gosta visoko shvatanje uzajamne
građanske odgovornosti, koju je Vihrov uporedio sa konopom kojim su vezani ljudi pri
penjanju na vrh inače nedostupnog glečera, i kad se ne može ni pasti ni skloniti u stranu, a
da se time ne poremeti red kretanja... oči su im se srele. Tuljakov oborene glave pođe
prozoru, kada najednom poče sitna ulična paljba.
— Mogao bih objasniti kako se to kod mene desilo — muklo reče on posmatrajući nešto
kroz ledeni otok koji je pokrio staklo — ali se bojim da dok se ne učvrsti novi poredak, niko
neće slušati duge tuljakovske lične ispovesti, a posle... posle će opet biti kasno.
— Odmaknite se od prozora, Nikola Fomiou — reče Vihrov, posle drugog mitraljeskog
rafala.
— Imate pravo, ljudi su tragično malo znali... i ljudi jučerašnjice uvek će znati tragično
malo. To je gorko za žive ... ali bilo bi gore za potomke kada bismo mi došli do obrnutog
zaključka — produži on naglas da razmišlja. — Imate pravo, ja sam toliko ostareo i
nepravedan sam prema životu, da više nisam mnogo uveren u svoje moralno pravo na komad
hleba od budueih žetvi, a to ogorčava... ali vi ste u pravu po najneumoljivijoj pravdi na zemlji,
pravdi časne i nepomirljive mladosti. Ujutru uvek izgleđaju naivne sumnje sutona. U svakom
slučaju, neću vam poželeti da u mojim godinama čujete nešto ovako iz usta jednog od svojih.
najsposobnijih učenika... o godinama, kožuhu i lakomislenoj hrabrosti. Uzgred, je li kod vas
... moja brošura?
— Ne, ostala je kod kuće u šumskoj upravi.
I tada je Tuljakov smislio malo neočekivanu formu zahvalnosti za zadovoljstvo koje mu je
Vihrov pričinio. On je predložio da otkupi Vihrovljev primerak osuđenog članka i, kao na
sablazan prodavcu, počeo je da istovaruje iz stola zavezane fascikle arhivske svaštarije
skupljene u toku desetina godina; ono što je tu kasnije stiglo, bilo je prosto zavučeno pod
pantljiku. U očima Vihrova ta papirnata starudija bila je od neocenjive vrednosti, tim pre što
se u jednom svežnju našlo nekoliko nečitkih svezaka Tuljakovljevog učitelja — letimične
šumske hronike, koja je omogućavala da se proprati savijanje ćilima u evropskoj Rusiji.
Skupljajući ovaj materijal, Tuljakov je očevidno i sam nekad hteo da se prihvati Vihrovljeve
teme, ali je sve odlagao kao ispoved za samrtni čas, i sad se rastaje sa svojim blagom bez
žalosti, kao šumar koji ustupa nasledniku najdražu mladu šumu — čak je uz to ustupio i stari
kofer za prenos na stanicu.
U razgovoru o šumi oni su prosedeli do sutona. Starac je svečano zapalio ostatak sveće,
poslednji u zemlji, po njegovom mišljenju; sveće se već nisu prodavale, trebalo ih je
nabavljati. Vihrov je otišao kada je stearina ostalo samo za deset minuta.
— Uzmite taj naramak suvog granja — reče Tuljakov za kofer opraštajući se. — Niko još
nije iz šume izlazio praznih ruku. Volite šumu... samo pazite da vam ručka od kofera ne
otpadne!
— Ništa, ništa, ja sam slučajno kanap sa sobom poneo — odgovori Vihrov.
Zbog mladosti, on nije shvatio ni izazov, ni tugu, sadržanu u tom daru; nije se čak ni
zainteresovao zašto Tuljakov lično nije iskoristio taj materijal, kad bi njegovim
objavljivanjem s komentarima mogao da popravi svoj ugled u očima savremenika tridesetih
godina.
To je bila retka zbirka dokumentovanih dokaza protiv utamanjivača ruskih šuma.
Naporedo sa takvim biserima kao što su izveštaji o razračunavanjima sa radnicima, prodajni
advokatski ugovori, bankovna potraživanja od propalih vlasnika šume, čak kopije senatskih
rešenja o bučnim sporovima oko šuma u XIX veku — nalazili su se isto tako dragoceni
materijali o privatnom životu buržoazije drvne industrije; njihove dozvole za seču i
splavarenje, njihova intimna prepiska, isečci iz novina o skandalima, o njihovim noćnim
bezobrazlucima po prestoničkim kafanama, iscepani hotelski računi na basnoslovne sume, i,
između ostalog, biser kolekcije, svežanj polupismenih cedulja zalutale barske kanarinke
Žermene poznatom, Knišovu, sigurno otkupljen od pijanice za čokanj rakije i preko
posrednika. Baš to opalo lišće epohe, koje po pravilu bez traga trune do dolaska istoričara,
pomoglo je Vihrovu kasnije da u dosta izrazitim slikama pokaže kako su se rasipala narodna
bogatstva po džepovima trutova, i da dokumentovanje glava u kojima okrivljuje dovede do
materijalnih dokaza. Sve to zajedno uslovilo je uspeh Sudbine ruske šume, građanski gnev,
izazvan očiglednošću zločina, pridavao joj je osobine britkog čelika koji seče, što je tada
toliko bilo potrebno mladom i još nejakom poretku. Gracijan) ski se u kasnijoj poraznoj
kritici knjige, prirodno, koristio imenom Tuljakova pomenutim u predgovoru za ustupljeni
dar autoru knjige.
3.
... Rukopis je bio upućen izdavačkom preduzeću u jesen iduće godine. Posle pola godine
ćutanja Vihrov se spremao da sam krene u Moskvu za odgovor, i tada, nekako predveče, pred
kraj zime i po poslednjem snegu, šumarevoj kući stigoše seljačka kola. Vihrov je prvo osetio
samo zimu od otvorenih vrata, zatim je kroz prozor video sestru sa tuđom putnom korpom u
rukama. Polupoznata žena sa izgledom krivca, kako mu se učinilo kroz zavesu, skidala je
kožuh kod doksata i branila se od Vihrovljevog lovačkog psa, prozvanog Puzirjov, koji je hteo
da je lizne po licu. Vihrov je poznao Lenočku po pri dnu širokim rukavima sasvim pohabanog
kaputa i po tamnom pramenu kose koji je ispao ispod marame; iako ga je vuklo da što pre
pogleda drago lice on nije izašao k njoj pre nego što je našao za susret pogodan ton
slobodnog staračkog gunđanja. Pokazalo se da su medicinsku školu u Loškarjovu zatvorili
zbog preformiranja u medicinski tehnikum i premeštanja u oblast; Lenočka tom prilikom
nije ušla u novi spisak učenika; radi kratkoće ona je prećutala da se sama nije javila
prijemnoj komisiji rejonske zdravstvene službe iz straha od ispitivanja o svom poreklu. Malo
kasnije, za večernjim čajem, kod šumara su se skupili susedi da čuju kako je putnica tamo
živela, šta se čuje o svrgavanju svetskog kapitala i pošto je maslo na pijaci, a ona se pripijala
uz pregrejani pripećak i na sva raspitivanja odgovarala da je sve veoma dobro. Jegor
Sevastjanič, koji je video svetlo i navratio, izrazi u šali bojazan da će sad Lenočka preoteti sve
pacijente starom doktoru, ali svi su već shvatili da je Lenočki ostao jedini izlaz: udaja — čak
se i Puzirjov tako slobodno smestio kraj njenih nogu, kao da je instinktom gotovana
naslućivao u njoj buduću domaćicu.
Nedelju dana nakon Lenočkinog dolaska bolest koja se bila pritajila ponovo se javi. Na
raniji strah i mučno osećanje života na tuđem hlebu, nadovezala se svest o neoprostivoj
krivici — nešto preuveličanoj, ali ne sasvim bezrazložnoj. Do Pašutina, okolo stigle su vesti o
pogibiji sapeginskih gospodičića na denjikinskom frontu, razume se, ne na sovjetskoj strani.
Niko se u zaseoku o tome ni nagoveštajem nije izgovorio pred njom, ali zrno tek čuvene priče
odmah je pustilo korenje u pripremljeno tlo. Lenočki se činilo da će na nju, jedinu što je
ostala živa od rasturene porodice, i pasti kazna za zločine svrgnutog režima. Sada se nije
samo bojala da ide noću, već je svaka sitnica, prek pogled prolaznika, posetilac u uniformi,
pismo sa štambiljem iz prestonice, u kojem se moglo nalaziti uputstvo o štetnosti njenog
postojanja na zemljinoj kugli — uopšte sve je za nju dobijalo naročiti značaj, koji je samo ona
razumela. Krišom je otrčala na reku da baci u prosek na leđu mali zlatan broš, staričin dar u
trenutku vedrine duha i poslednji dokaz Lenočkine pripadnosti svetskom kapitalizmu; iz
bunara bi ga mogli slučajno izvaditi vedrom. Sad je mogla čiste savesti poći na službu k
Jegoru Sevastjaniču. Ona se željno baci na posao, ali je bolest bila tako snažna da Lenočka i
posle danonoćnih napora nije mogla osetiti spasonosni umor. U bolnici nije bilo tišeg
stvorenja od nje, usrdnijeg, ali baš tu je i čekao Lenočku prvi udarac; nanela ga je Semjoniha.
To je bila visoka i suvonjava starica Vetrova iz susednog sela Polušubova, majka petorice
sinova čuvenih na Jengi. Dvojica starijih su poginuli kao kaplari u prvom svetskom ratu,
dvojica drugih su služili u mornarici i jedan se, kako se priča, podigao na sverusku visinu, a
drugi je za to vreme poginuo herojskom smrću pod Narvom, od Juđeniča. Peti i najmlađi —
Mark, je kao dečak takođe pobegao u mornare, ali nije plovio
morskim, već samo rečnim brodovima Kamske flotile, koja se tada borila protiv
Kolčakovljeve ofanzive. Slava sinova i preživljena tuga davali su Semjonihi ono odmereno i
strogo držanje sa kojim slikaju otadžbinu na plakatama, i zaista, ne bi svaki mogao da
podnese, ako nije navikao, njen prodorni, malo tužan pogled; i sam Jegor Sevastjanič, koji je
često i nezakonito pio državni špiritus, i pored svih simpatija okolnog stanovništva prema
njemu, u njenom prisustvu je osećao duševnu nelagodnost. Lenočka je prosto izbegavala da
izlazi Semjonihi na oči. Slučaj ih je sastavio u previjalištu i pošto se Lenočkino duševno
stanje spolja manifestovalo u naročito vlažnom bolešljivom pogledu, i poniznoj
predusretljivosti prema ljudima, prirodno je što je Semjoniha, koja je znala slučaj sapeginske
vaspitanice, posumnjala u njenu iskrenost. Ona je samo upitala Lenočku;
— Što se toliko ulaguješ, gospođice? Aha, nešto rđavo hoćeš da zagladiš? — a pitala je s
takvom mirnom i zlosutnom nežnošću da su se Lenočki noge ođsekle.
Sad je ni udaja ne bi spasla, zato što je ni dna nije izbavljala od usredsređene društvene
pažnje. Pored toga ni Vihrov ništa nije radio i nije umeo da odgonetne njenu ćutljivu bolest;
shvatao je njen zavisan položaj, čak nije smeo da iznese na njenu visoku ocenu čitavu hiljadu
zbog nje napisanih stranica! Nove teme su se nudile, ali on skoro nije ni sedao za sto, već je,
uglavnom, lutao sa puškom po otopljenim ritovima ili je dočekivao svitanje u kolibi na
Pustošima. Naglo je dolazilo proleće, šuma je bila plava, još neprobuđena, ali led je na
pašutinskim ribnjacima već pozeleneo. I gačci su počinjali da popravljaju stara gnezda.
Smešeći se zbunjeno, Lenočka je venula naočigled: kopnela je sa snegom utoliko brže ukoliko
su je više okružavali saosećanjem i toplinom. Uostalom, domaći su primećivali, da malo-
malo pa zablista ispod spuštenih trepavica neka uporna premorena snaga, smela kao volja za
bekstvom. Jegor Sevastjanič, mada je bio znalac čovečjeg organizma samo u granicama od
vodene bolesti do kile, ipak je ubedljivo posavetovao Taiski da ne ostavlja devojku samu bez
nadzora, a naročito u suton.
Tada je grbavka pokušala da ubrza stvar.
— Znaš, hoću da porazgovaram sa tobom, Ivaša ... — reče ona bratu. — Kao plamenom
opaljena ide sirotica naša.
— Sigurno se prehladila; malinovog soka joj daj i naredi da zagreju kupatilo.
— Eh, zašto divljač nevinu ubijaš i dereš čizme po gori, bolje da savijaš gnezdo dok je
vreme! Tvoje je leto u punom jeku, Ivaša.
— Prohtelo ti se da ljuljaš bratance? — branio se šalom brat. — Pa, nisam od raskida,
nađi mi neku sirotu, sa drvenom nogom, nađi mojoj vreći zakrpu.
Taiska je bila uporna, skidala je nevidljive trunke sa rukava njegove šumarske bluze:
— Ostavi tu hvalu manama! Zato si ti od svake nevolje osiguran. Gospode, pa u ratno
vreme nema cene takvom mladoženji! Cela okolina čeka vašu svadbu. I zašto da se oboje
mučite, zašto? Sasvim je propala ...
— Pazi da je u vir ne oteraš! Pusti mi ruku, sestro, i ne zasmejavaj ljude! — I opet je
odlazio na udaljene deonice svog gazdinstva, gde su sve primamljivije u zoru tutnjali dvoboji
tetrebova, a u suton je dražilo jagnjeće blejanje šljuka.
To protivljenje je nateralo Taisku da požuri ishod stvari s druge strane. Ona je naučila
Lenočku da ispita brata o ciljevima njegove profesije, osobito zašto on u toj meri voli šumu, a
to je bilo isto što i pitanje o smislu njegovog postojanja. Vihrovu neće biti dovoljni dan i noć
da temeljno odgovori, a za to vreme, po lukavom Taiskinom računu, moglo bi doći do
ljubavne izjave. Pa i Lenočka sama, često se pitala zašto Ivan Matvejič za sadržaj svoje knjige
nije izabrao nešto lepše, kao npr. jabuku ili ogrozd, nego obično drveće, koje i bez Ijudske
nege raste. Dati odgovor na tako kar-i dinalna pitanja života, najpogodnije je u šumi, sa
sređstvima očiglednosti pod rukom. šumar zakaza ekskurziju za sutra -ujutru poranije, da bi
se posvećivanje Lenočke u šumarsko znanje završilo do mraka. Oni su izašli iz Pašutina
praćeni iza spuštenih zavesa sveopštim blagoslovom punim odobravanja; bili su čak bez
Puzirjova što su svi primetili. Na istoku od šumskog dobra prostirala se dosta prostrana
oranica sa seoskim putem
po sredini. Niko se nije odmakao od prozora dok predavač i njegova auditorija nisu iščezli u
sitnogorici.
Bilo je rano, prohladno majsko jutro bez sunca, prožeto tišinom punom napregnute
pažnje, kao pred početak koncerta, kada su svi već okupljeni i čekaju samo dirigenta koji je
zakasnio, a nevidljive ptice na dečjim klarinetima probaju odlomke sutrašnjih melodija.
Zatim zakuca detlić u crno-žutom fraku, pozivajući na pažnju i najednom se pokreću
najmoćniji zakoni života te se pod pritiskom probuđenih sokova ruši zimski san, a šuma se
zaodeva veselim šumorenjem leta ... Ali sve će to nastati sutra, a zasada se još nema čime
zabaviti pogled, osim bojažljivim zelenilom po proplancima na prisojima, koji kao da su
dodirnuti učeničkom kičicom, i poslovnim gačcima što su kljucali okopneli komad zemlje na
prošlogodišnjoj brazdi.
Pri ulasku u šumu Vihrov je otkinuo pupoljak od čremše koji je zec nagrizao i podneo na
dlanu svojoj saputnici sa takvim svečanim izgledom, kao da je predavao poklon verenici na
pragu novog doma.
— Zašto? — začudi se Lenočka.
— To vam se moji bliski i porodica moja klanjaju, pošto nemaju bogatijih darova... —
saosećajno reče šumar. — Ne bojte se, uzmite. Eto tako.
Razgnječen među prstima pupoljak je rnirisap na gorak badem, dajući svečan vid svemu
ostalom sto je tugovalo okolo u sivkastom dimu.
— Ala je divno! ... — čudila se Lenočka.
— O, ja ću vam pokazati desetinu malih otkrovenja sakrivenih od tuđih očiju! — ozbiljno i
svečano reče šumar. — Ali zbog toga ćemo morati da skrenemo s puta. Nije vam još hladno?
— Nije, nije... Teta Taiska mi je naredila da se toplije obučem. — I najednom se dosetila
da će se danas zbiti ono glavno i željeno u životu: od toga joj je na duši postalo tužno, strašno
i veselo.
Za zamišljeni cilj, najbolje bi odgovarao gornji tok Sklanje, gde su sama visina i plemenita
zrelost divova vegetacije nehotice ulivali poštovanje prema šumarevom zanatu, ali je Vihrov
svoju izabranicu poveo u pravcu šihanovog Jama, prvo duž jesenas nezavršenih drenažnih
kanaia pokrivenih uz obalu ledenom korom, a zatim — pravo preko iedine — u najmočvarnije
čak i leti neugledne prašume Obloga sačuvanog od seče. Očevidno, on je nameravao da počne
sa gorim, da bi je pred noć zadivio slikom sazvežđa zapletenih u mreži borovih kruna. Tek što
nagaziš ispod busenja već šiknu mlazevi glinene boje, te je Lenočka pomalo već počinjala da
shvata svu ozbiljnost iskušenja koje joj je palo u deo ... I kao da predviđa šta sve može u
njenoj sudbini zavisiti od te devojke, šuma joj se klanjaia do zemlje: čas je pozdravljala
izdaleka cvetićem medunike, čas je na sunčanim mestima prostirala pod noge zlaćani ćilim
Ijutića, a gde je hladnije i vlažnije smešila se plavim očima tek procvale jatrenke sa skoro
primetnim drhtavim trepavicama.
— Je li vam interesantno ovde, a? — s ljubomornom ljubaznošću upita Vihrov.
— Veoma... — potvrđivala je Lenočka. — Ja nikad u ovo doba godine nisam bila u šumi.
Teren je bivao sve niži, a šuma sve neveselija i siromašnija; proletnja voda je promuklo
žuborila u mnogogodišnjem busenju mrke mahovine. To je bila raznovrsna sitnogorica,
trećerazredna, sa zalihom drveta od oko trideset kubnih metara na hektar, ubijena svim
šumskim nevoljama, ponegde poplavljena vodom, i one neodređene starosti kao i ljudi u
sirotinji; pa ipak vrste su se ovde borile skoro prsa u prsa. Odozdo, od potoka, mrka i sva
čupava od uvelog hmelja, jova je nastupala na krive tuberkulozne brezice, koje su se nekako
propinjale na korenju iznad sipkavog i ledenog močvarnog zemljišta, ali je skoro svuda
preovladavala oštra smrča sva u jurišnom zaletu, koja je uspela da se probije kroz lisnatu
zavesu, Uostalom, ni ona nije lako odnela pobedu: neke su bile bez četine, drugima su gomile
Ijigavih gljiva rasle u podnožju. Rukovodeći se tim znakom, šumar je bez napora ogulio koru
na obližnjem drvetu i sa važnim izrazom pokazao Lenočki, zasada bez objašnjenja,
unutrašnjost koju je sipac izgrizao. Tako je počela najsmešnija ljubavna izjava.
— Dakle, mi ulazimo u šumu — odsečno i uzbuđeno poče Vihrov — ili, kako je nazivaju
neki kabinetski mudraci, bio-geo-fito-cenoz – to u prevodu na jezik nas neznalica znači
složena zajednica živih, uglavnom biljnih organizama, koji uzajamno stvaraju jedan drugog i
koji se nalaze u stalnoj koakciji, to jest, ruski rečeno, u uzajamnom dejstvu sa zemljištem,
klimom i predelom. Kao što vidite u toj foruli ništa nije propušteno... Možda samo zoocenoz
u vidu ptice selice koja ostavlja neka azotna nagomilavanja u svojoj le? njoj rezidenciji... — i
nasmeja se oporim smehom, kao da se drvo trlo o drvo. — Ništa, kažem, nije propušteno, ako
se previde tu nasušni usovi, koji zavise danas od čoveka i koji su neophodni šumi da bi
ispunila svoje osnovne zadatke ma glavnom krilu života. Razume se, iza plota zabrana i u
sibirskoj tajgi, nedostupnoj točku još će se naći kod nas dragoceni borovi i ume, ali
pogledajte kako izgleda danas u prirodi obična šuma, čijih se nevolja mi sećamo samo sa
sekirom u ruci. Pratite li moje izlaganje?
— Nastojim... — pokorno kaza Lenočka, zato što je zbog glavnog vredelo pretrpeti i
gore.
Neprestano je čekala da će on, počevši od šume, kasnije izgovarati lepe reči, uobičajene u
takvim prilikama, o svojim osećanjima nešto lepo o njoj samoj što je pridobijalo za sav život.
Ali umesto toga, Vihorov je razvezao hidrograskoj karti ovog kraja sa trgovinama od
drevnog glečera, o nekom, na tom terenu, podzemnom ortštajnnu – kamenom sloju
pogubnom za korenje, kao da je gledao na dvadeset metara u dubinu zemlje; — čak o
izvorima seljačkih verovanja da tobože zbog trajnosti drvo treba seći kad mesec opada, i da
brezino seme nepodnosi dodir čovekove ruke. Vihorov je takođe govorio o davnim
potrebama i drevnim uverama šume, i kao ih se mnogo skupilo u ruskoj istoriji, to je Vihrov
jedva stigao do Grigorija Kotoihina, kada su u umskoj upravi zazvonili za ručak. Uzimajući u
obzir slau građu devojke, koja je do članka stajala u ledenoj vodi, on je skinuo pola tuceta
careva i sam se užasnuo razmerama onog što je ostalo... ali nije umeo i nije hteo kraće:samo
na svom šumskom jeziku on je mogao da joj ispriča o prestojećim zajedničkim brigama i
uvredama, ponekad tako nesrazmernim s malim radostima poštenog šumara.
Nikada kasnije on nije govorio tako ubedljivo i zlo o najmilijem predmetu; mnoge
klasične stranice njegovih kasnijih knjiga, izlile su se baš tada u zamahu njegovog plamenog
nadahnuća. Ali Lenočka je sve jasnije raspoznavala, u tom nagomilavanju zaključaka,
formula i botaničkih latinskih naziva, potajni ljubavni zov, skoro molbu, ukrašenu nekim
nabujalim rečima — sve one duševne intonacije što dolaze do žene izdaleka, kroz ma kakve
pregrade zabrana, sna i devičanskog neznanja. I opet, kad bi to sve bilo malo prostije, kao
kod većine, ona bi odmah pošla za Vihrova, da časno krpi njegovo odelo, gaji njegovu decu,
da trpi nevolju od Gracijanskog, ali on je suviše mnogo gomilao pred njene noge, umećući
jedno u drugo — misli i planove još neostvarenih knjiga, sav svoj život i opet ona nije mogla
da odgovori Vihrovu istom merom... šuma se slegla naokolo, ozebla, zagrcnuvši se u vodi i
kao opuštenih ruku, s oprezom gluvonemih osluškivala je mrmljanje svog zaštitnika.
— Recite pravo... je li vam već dosadno? — s vremena na vreme pitao je Vihrov, ne baš
uverljivo.
— A, ne, šta govorite! — osmehivala se Lenočka, trudeći se da ne misli o vlažnoj
hladnoći koja joj je probijala tabane kroz iznošene cipele. — Nisam ni mislila da se o tom
može pričati tako interesantno i... mnogo. Govorite, govorite još... — Ona je neprestano
čekala kad će se on najzad dosetiti i reći joj kako mu je nezamisliv život bez nje, a ona će se
odmah složiti, pre nego što Vihrov stigne da kaže sve do kraja. Tada će oni čak stići na čaj
posle ručka i moći će da obuje udobne, iznošene Taiskine valjenke, i prvi put će provesti noć
bez snova satkanih od potera, šumova i saslušanja.
— Sada je već blizu kraj... — saosećajno je hrabrio Vihrov. — Gde smo se zaustavili?
Dakle, znači dotaći ćemo se letimično ...
Sada je za pun uvod u šumarstvo ostalo još da se kaše o tipovima šuma, osobinama seča,
sistemima šumskog gazdinstva... uostalom, do tog zaključnog dela
trebalo je makar letimično spomenuti sve one koji su u prošlosti makar dobru reč kazali o
šumi. To je bio rodoslov njegove ideje te je bilo nezamislivo obići sudove Marksa i Engelsa, a
tim pre Lenjina, o prvobitnim metodama eksploatacije šuma, a zatim, nekako same od sebe,
bez reda, dođoše na jezik i carske psovke Petrove na adresu grabljivaca otadžbinskog hrasta, i
naricanja kneza Vasiljčikova nad ruskim dubravama koje nestaju i šumske instrukcije
napoleonovskog kodeksa i najzad, kao završni akord, pohvalno slovo šumi nekakvog
Bernarda de Klervo.
— Koji Bernard? — jedino iz savesnosti da ništa ne propusti, upade Lenočka.
Zaustavljen u zaletu propovedničkog nadahnuća, on ljutito pogleda prema njoj i po sroj
prilici zbog tmurnog osvetljenja nije primetio njene pomodrele usne, ni molećivi pogled s
kojim se ona premeštala s noge na nogu
— Pa, bio je jedan Francuz u XII veku koji se tako zvao ... A zašto?
— On je takođe nešto ... u vezi sa šumarstvom?
— Na žalost, bio je samo opat i propovednik, ali... zašto vam to treba?
Ona ni sama nije znala; prosto joj je štrčalo inostrano ime u razgovoru o ruskoj šumi...
borovima i brezama. Uvođenje tog nesrećnog Bernarda među staratelje ruske šume donelo je
kasnije Vihrovu mnoštvo svakođnevnih ogorčenja i čak do te mere da je samo redakcijski
članak objavljen u centralnoj štampi zaštitio Vihrovljevu prvu knjigu od potpunog poraza.
Ipak Vihrov nije obratio pažnju na upozorenje i već trenutak kasnije Lenočka naslonjena
na obližnju brezu poče da rida s takvim očajanjem da se vrh tresao u visini. Razume se, nije
predavanje bilo uzrok već je prosto proračunala u pameti koliko će još morati da trpi
ubuduće do potpunog zaborava svoje nepoznate krivice.
— Ne obraćajte pažnju... to je zato što nisam navikla, brzo će proći — jecala je Lenočka
brišući suze. Na obrazima su ostajale bele pruge brezove kore. — Svu sam vam šetnju
pokvarila!
— Oprostite mi, mila moja! ... Sudeći po ovakvom početku, mogu misliti kakav će od
mene ispasti budući predavač. Ta umirite se, kad vas molim! — gunđao je Vihrov i dodao još
nešto prigodno ne usuđujući se da podigne oči na nju.
 — Ništa, ništa, evo već prolazi. Sad posle kiše sve će početi brže da se razvija... — Ona je
pokušavala da se nasmeje, ali su joj ramena još uvek podrhtavala.
— Meni se prosto učinilo da ću tako glupo prestojati ceo život... kao u jami. A zatim,
malo je i u cipele ušlo. Ne mari, evo, prošlo je.
... Za to vreme razvredrilo se. Vreli sivi zraci su prosecali sumrak smrčevog čestara; negde
u dubini iza njega svetlucala je oblivena suncem skoro strma strana male jaruge, koja se iz
nizine pela gore. Okrenuvši glavu, Lenočka je pažljivo slušala grleno mumlanje koje je
dolazilo otuda.
— Ko je to tamo?
— To je voda — reče neveselo Vihrov. — Hajdemo na sunce da se sušimo.
Ovamo, u usku vododerinu, toplota je stigla neđelju dana ranije; obilato je cvetala loćika
na oceđenoj glini i njihale su se ljubičaste senke još golih grana. Potok je gipko klizio između
kamenja; bilo je zgodno peti se po njima kao po stepenicama, držeći se za crvene prutiće vrba
oko kojih su bili nanosi prošlogodišnjeg lišća. Odmah iza zaokreta pojavila se jama puna
vode s pravim vodopadom visokim jedno dve podlanice. Mladi ljudi se bez dogovora spustiše
na prirodnu klupicu spuštenog zemljišta; šumar je pomogao Lenočki da skine mokre cipele,
te one ubrzo zadimiše na prigrevici.
— I ovde je sasvim dobro — reče Vihrov osvrnuvši se. — I ne Ijutite se na mene ... nisam
proračunao obim, ali ja sam tako dugo čekao priliku da porazgovaram sa vama ... o
najvažnijem.
— Nemojte više — prekide ga Lenočka. — Hajde da slušamo vodu. O čemu ona žubori?
— O čemu! Sigurno čavrlja svojim prijateljima, osuđenim da stoje u mestu, o svemu što
je videla na svojim putovanjima. Eto tako.
Jedan trenutak su oboje razgledali ispran kamičak na dnu jame gde su strujali jaki i
prozračni mlazevi.
— Liči na... skitnicu — složi se Lenočka. — Kad bi makar predahnuia... Nema ničeg
brbljivijeg od vode.
— Osim mene — kao krivac reče Vihrov.
— Nije tako.. vi ste vrlo lepo pričali o šumi. Razume se, ja neobrazovana malo sam
razumela, ali... požalila sam je!
— Rđavo sam, znači, govorio... — zasmeja se Vihrov. — šumi nije potrebna žalost, već
samo pravednost... kao i svemu živom na svetu.
Razgovor je postajao prostiji, i, izgleda, stvar se odvijala kako treba.
— Nikad nisam znala šta je to majka — najednom reče Lenočka, možda trudeći se silom
da se navikne na njega. — Sigurno je vaša bila dobra... Vi ste je voleli? Ispričajte mi nešto o
njoj...
Dok se on spremao da odgovori, najednom zapeva drozd; on je otpevao malo, samo za
probu — pred hladnim sutonom, ali tako iz duše niko još od zime nije pevao.
— Ne znam — glasno je razmišljao Vihrov, starajući se da kamenčićem pogodi list koji
se okretao u vrtlogu; — to je poseban i veliki razgovor. Seljačka deca u Rusiji su uvek rasla u
prezrenju prema osećajnosti... hiljadugodišnja ratnička prekaljenost nacije. Pored toga, mi
smo se rano rastali... ne sećam se da li sam stigao da kažem svojoj majci makar nežnu reč?
Seljačka majka — to je najbliži deo zavičajne prirode, i, možda, zbog toga i dan-danas osećam
na sebi njen škiljav, malo tužan pogled, kojim ispraća sina što zaiuvek odlazi s rodnog praga.
I nikuda od nje ne možeš fumaći, kao ni ispod neba. Otuda je kod Rusa tako snažna potreba
da smo stalno u vezi sa svojom otadžbinom ... zbog toga je i tako neudobno Rusu u tuđini, i,
naravno, Valerije ima pravo kad kaže da su u Rusiji kod prostog naroda opštenacionalne veze
čvršće od ličnih i čak rodbinskih... jednom rečju, kad su moje oči ugledale svet, nada mnom
se nagnula šuma... tu i leži koren moje privrženosti njoj; eto tako...
On zabrinuto oslušnu; izdaleka i naizmenice s glasovima, približavao se lavež pasa, tako
bučan u pustoi šumi.
— A ko je taj, Valerije? — upita Lenočka.
— ... i mnogo su mi bliži od rodbine bili moji drugovi sa fakulteta — ne čuvši pitanje
produži Vihrov. — Naša trojka je bila uzor drugarstva, dok nas svel nije razvejao rat... pa, i
drugi đogađaji! Nekad će jedini oblik srodstva među ljudima biti tako nesebično društveno
jamstvo jednomišljenika. Ono je kao rezervna krila... i ako malakšeš u velikom letu, ona te
nose i ne daju da se razbiješ. Eto, tako je u našoj trojci Valerije bio srednjak.
On je sve to govorio, opirući se laktovima o kolena i upirući oči u đaleki kraj jame
zalivene vodom, gde je lagani tok raščešljavao mahovinu što se zakačila za granu. Valoviti
odblesci vode su titrali po njegovom obrazu i Lenočki je nešto u tom čoveku postalo vrlo
blisko. Možda bi ona sama izgovorila tada neke odlučujuće reči da nije puckaranje suvaraka
iznad glave bivalo sve jače i da je zatim Puzirjov, sletevši odnekud odozgo, iz zaleta nije
liznuo po licu. Kao odgovor na njegov trijumfalni lavež koji je zvao, muški glas je dvaput i
sasvim blizu viknuo šumara po imenu.
— Nas to traže. Sedite tu... ja ću da vidim šta je to — s ljutnjom reče Vihrov.
Koraci su se utišali zađugo, sunce se ponovo sakrilo. žut leptir je poleteo da pogleda ko tu
sedi. Zahladnelo je. Vihrov se nikako nije vraćao. Počela je da rominja kiša: namreškala se
voda u jami. Lenočka navuče još ovugle cipele i pređe pod šator smrče, malo poviše. Među
drvećem se pojaviše dvojica nepoznatih Ijudi u pratnji šumara; on je uzbuđeno nešto
objašnjavao uz put. Jedan od njih je bio u dugom konjičkom šinjelu s torbom za karte o
ramenu. Puzirjov im potrča u susret. Lenočki sve postade jasno; diže se, udahnu pune grudi
vazduha i ohlađnelim prstima poče da skida travke što su joj se zalepile za kaput.
— A ja sam joj baš malopre pričao o vama — očigledno zbunjen, Vihrov objasni svojim
saputnicima. — Upoznajte se, Lenočka ... To su baš moji dragi stari prijatelji. Kao što vidite,
mi o vuku, a vuk na vrata!
4.
Onaj viši, sa očnim dupljama tamnim kao zemlja, u dugom šinjelu bez dragona, koji je
osetno zaudarao na karbol, ironično progunđa: »Razumljivo, razumljivo«, i predstavi se:
»čeredilov.« Drugi, u dolamici od teleće kože i sa bradicom kao i Vihrov, podiže stari šešir i
otkri visoko čelo i duge kose sanjara.
— Mi smo banuli u nevreme i, izgleda, preplašili vas, ali mi smo Ivanovi verni, ratni
drugovi — reče on, zagledajući se prodorno u još bledo Lenočkino lice, i izrazi šaljivu nadu da
će dobre vesti koje su doneli donekle iskupiti uzbunu izazvanu njihovim dolaskom.
— Baš naprotiv, odmah sam vas prepoznala po pričanju — donekle došavši sebi reče
devojka. — Ivan Matvejič tako često spominje vašu petrogradsku trojku; i kako ste u
progonstvo išli... i sve ostalo. Vi ste baš taj glavni treći... Valerije Krajnov?
— Ne, ne, ja sam upravo četvrti, prekobrojni u toj trojci. A prezime mi je — Gracijanski...
— precizira on, i pošto se ništa osim zbunjenosti ne pojavi u njenim očima, izbaci zajedljivu
dosetku da ga je Ivan Matvejič izbacio iz svojih priča da ne bi punio raznim glupostima tako
divnu glavu. — De nihilo — nihil... nije loš kalambur, zar ne? — skoro vedro se on obrati
Vihrovu.
Radost susreta su zamračile i još neke sitnice, možda čak nedostojne da se pomenu, da se
kroz njih nisu ocrtale prve pukotine u tom proslavljenom bratstvu. Počelo je već na putu
prema kući, čim je Lenočka otišla s Puzirjovom napred, da pomogne Taiski u spremanju...
Sitnoj kiši pridruži se vetar koji je do kosti probijao, ali prijatelji se nisu žurili na večeru,
težeći da povrate izgubljenu bliskost i da dobro ozebu pred zakusku. Vihrov se željno
raspitivao o prestoničkim novostima, o završenom Dvanaestom kongresu Partije, o
događajima na Dalekom istoku, gde su pomalo barutnim dimom kadili poslednje intervente
— najzad, o prijateljima i poznanicima. Pokazalo se da se Tuljakov vratio na katedru
Instituta, Sleznjov nestao bez traga, a Valerije je sve vreme građanskog rata proveo po
raznim frontovima na dužnosti člana ratnog saveta, — tu se i sreo sa njim čeredilov! — a
posle toga je, kako se čuje, putovao na sindikalnu konferenciju u inostranstvo.
— Drma tvoj Valerije, postao je velika zverka! — s nijansom zluradog oduševljenja
zaključi čeredilov.
— Dobro je što naši napreduju — uzbuđujući se reče Vihrov. — Sve me nešto vuklo da
mu napišem, i nekako nisam imao odlučnosti da ga podsetim na sebe u tako mučne dane ...
— I pravilno si uradio — strogo i uzgred primeti Gracijanski. — Stanovnici neba ne vole
da im se napominje o prošlosti kada su pozajmljivali po tri rublje I peške se kretali po zemlji.
— Zato sam ja i želeo, Saška — namignu čeredilov Gracijanskom — da dve-tri godine
budem brazilijanski kralj da oprobam kako je. I, recimo, dolaziš ti k meni u goste, po staroj
navici... Interesantno, da li bih i tebe, takođe, primio preko krilnog ađutanta, po svim
propisima etikecije ... Ili bi moglo prostije? Očigledno, sastav vazduha je drukčiji u
planinskim visinama... — Čeredilov je verovatno aludirao na neke okolnosti koje su
Gracijanskom bile poznate i uvredljive za staro drugarstvo — okolnosti poslednjeg
Čeredilovljevog susreta s Valerijem Krajnovom.
Vihrova nije tada zaboleo toliko čak ni njihov zluradi sud o odsutnom prijatelju, koliko
samo poređenje njegovih revolucionarnih položaja u službi s kraljevskom dužnošću. U
odgovor na oprezno Vihrovljevo pitanje kako je to bilo, Čeredilov se ozlojeđeno podsmehnu;
po njegovim rečima, biblijski dečak se osećao dva i po puta prijatnije u lavljoj jazbini, nego
on u službenom vagonu druga Krajnova, gde ga je taj korio za neke naduvane i, tobože, tuđe
službene pogreške; »tečemo, rastemo, postajemo država...« uvređeno prokrklja čeredilov i
dodađe da ga je jedino bolnica spasla od neizbežnog administrativnog sakaćenja. I tada se
kod Vihrova, čiju je savest čitavim putem dražio miris karbola veteranskog čeredilovljevog
šinjela, provalila glasno naivna i plemenita zavist prema svakom ko je u te svete godine, kako
se on u vatri izrazio, s puškom i Varšavljankom6 na ustima prolamao vrata u novi svet.
Došljaci su se samo pogledali u odgovor na njegova pozadinska ođuševljenja, a čeredilov
se značajno nakašljao; na njegovom zemljano pepeljastom licu nije se ogledao plamen velikih
pohoda, kako je očekivao Vihrov, već ravnodušnost krajnjeg umora. Teško je bilo pronaći
crte bivšeg kavgadžije, nestaška, sretnog maze sudbine, u tom dugačkom, omršalom vojniku,
kakvih se dosta sretalo na staničnim evakuacionim centrima i gladnim pijacama građanskog
rata.
— Znači, opasno su te ranili, kad još uvek boluješ — s poštovanjem primeti Vihrov.
— Drugačije ne bih došao tebi na oporavak — zasmeja se Čeredilov. — Prvo sam se
spremio da idem ocu pa sam, evo, zaključio da danas šumari žive sitije nego crkvenjaci.
— Znači, živ je još tvoj stari? — neoprezno se začudi Vihrov, prisetivši se uzroka
Čeredilovljevog nestanka iz Petrograda, pre deset godina.
— Šta da mu radiš, starom đavolu! ... — odbrani se Čeredilov, pa najednom planu i s
neshvatljivom ljutinom odmeri Vihrova od glave do pete. — Dakle... šta si ti tu prolamao, he,
he, u naše svete godine?
Pitanje je zazvučalo tako grubo da je Gracijanski samo popreko pogledao saputnika.
— Ta moja ti je stvar kukavna, brate — prostodušno priznade Vihrov, i nije od straha
smeo da pomene ni svoj rad na podizanju šuma, niti učešće u mesnom komitetu sirotinje. —
Istina, da vičem ura još mogu, a da trčim u lancu sa bajonetom na gotovs ne mogu ... znaš,
jedna mi je noga kraća ...
— Pa ipak ti ta okolnost ne smeta da, koliko možeš, bereš cveće zadovoljstva. Pa mi tebe,
ovaj, nismo namerno ... da te nismo uplašili? — namignu i malo ga udari u slabinu. — Ti se
ne srdi, stari, to nas je sestra tvoja do šume dovela...
Vihrov samo kašljucnu u odgovor na to, smatrajući da je nemoguće vređati se na
frontaša, koji se u uslovima rovovskog života donekle odvikao od lepih manira. Da bi smanjio
neprijatnost i pomogao drugu da se izvuče iz greške, on brzo okrenu razgovor na istoriju
jenženskih šuma za poslednjih četrdeset sedam godina, dok najednom ćeredilov ponovo
upita je li Vihrov oženjen.
— Čudak si ti, Velika Kastromo! Pa, koja će za mene, takvog, da pođe!
— A koja je to bila sa tobom... zrela deva?
— Tako, živi jedna u šumskoj upravi — izbeže Vihrov odgovor i, da ne bi protumačili
pogrešno, ukratko objasni drugovima njen dolazak u Pašutino. — A... što te ona zanima?
— A prosto tako, prijatna njuščica i trepavice, do đavola, kao kod ječma. Ti si se tu,
Ivane, sredio kao boljar na staroj baštini! ... Po svoj prilici i kravu imate.
Vihrov se namršti.
— Ne mogu da ti uhvatim konce, objasni. Ja sam se ovde u provinciji donekle odvikao
od velikosvetskih razgovora.
— Ja zato, što... drži mi se, starino! Prvo ću ti mleko presušiti, a posle, da vidiš ...
Osećanja koja obuzeše Vihrova nadjačaše ovog puta čak i poštovanje prema
čeredilovskom karbolu.
— Vidiš, čoveče — ne podižući glas i njegovim tonom, procedi on — kao domaćin ja sam
obavezan da otrpim i banalnost od dragog gosta... samo po sebi se razume, pod uslovom da
se ona ne ponovi ubuduće. Bolje je da poćutimo zasad... bar do jela. Eto tako.
Očevidno, ovako Vihrovljevo ponašanje bilo je novina za goste. Za vreme petrogradskog
perioda, on je važio za jednog od onih krotkih i zgodnih jednostavnih ljudi, koji su kadri da
izdrže masnu šalu; kod takvih, pored sve njihove sirotinje, uzimaju na zajam za piće i ne
vraćaju. Gracijanski, koji je ćutao celim putem, odmeri ga sa ledenom pažnjom, a čeredilov
uopšte nije ni shvatio zašto se ovaj narogušio. Na sreću, nije ostalo više od sto koraka do
kuće; već ih je Taiska sa doksata zvala za sto, na kome se, usred svakojakih nalivenih činija i
bardaka, šepurio jardum sa pavlakom. Ne skidajući se, čeredilov prstom probuši kajmak i
isprazni krčag u dva gutljaja: Jegor Sevestjanič, koji se tu zadesio, primeti glasno da drug
gost ima gvozden organizam za te stvari, a Gracijanski izjavi za druga da se taj ne boji
neprijateljskih kleveta. Svi se prijateljski nasmejaše, i posle toga obrediše čašom prvenca, a
ogrebotine samoljublja pokriše se mirišljavom parom masnog ščija, tako primamljivog posle

6 Poznata revolucionama pesma. (Prim. prev.)

šetnje.
Pred noć, posle vrelog kupatila i za čajem od gljiva sa brezove kore, gosti su donekle
uzđržano, da se ne ponese, čestitali Vihrovu na nečuvenom za običnog šumara uspehu koji je
postigao u Moskvi. Istina, ni jedan od njih nije mogao ni da prelista ogledni primerak
Vihrovljeve knjige, »pošto se nisu blagovremeno pretplatili na nju«, ali je Gracijanski, koji je
radio na bibliografiji Šumarskog vesnika, iz pouzdanih izvora čuo o pohvalnom mišljenju
jedne vrlo značajne ličnosti, koja je tobože nazvala Vihrova sovjetskim Tuljakovom. Uzgred
rečeno, Vihrov je dosta rasejano primio prijatnu novost: on je sve mislio kud bi i pod kakvim
izgovorom za vreme boravka gostiju udaljio iz Pašutina Lenočku, da bi se izbeglo dalje
prepričavanje.
Tri noći kasnije, pošto rđavo vreme nije dozvoIjavalo šumaru da se pohvali pred
drugovima svojim domaćinstvom, on ih je lično upoznavao s odlomcima svoje knjige, i sve tri
večeri Gracijanski je presedeo tužna i uvređena izgleda, ne izustivši ni reči. A Čeredilov, pak,
dokraja nije mogao da dođe sebi od prvog zaprepašćenja; kao da nije mogao dozvoliti da ova
knjiga, ovaj domaćinski povik i gnevna ironija, upućeni na adresu rasipnika zelenog dobra,
mogu poteći iz takvog slabačkog ljudskog organizma. Na svoju nesreću, Vihrov, kao rđav
političar, čak i ne pokuša da sazna mišljenje svojih slušalaca, i sam Gracijanski se promuklo
zainteresova da li želi sa svoje strane da čuje mišljenje lica kojima ta stvar nije sasvim tuđa.
Uostalom, on je prvo pustio Čeredilova da kaže svoje mišljenje, a ovaj nije umeo da sakrije da
je Ivanova knjiga uspelo delo, velike, prodorne snage.
— Uopšte uzev, ti dosta reljefno pišeš, mada... moglo bi i manje reljefno, da ne bi došlo
do neslaganja sa ponekim — oprezno nagovesti on.
— Hvala — reče Vihrov. — Ali sa sekirom treba govoriti baš njenim nemilosrdnim
jezikom.
— Pa, šta utešno da ti kažem, Ivane — progovori za njim Gracijanski, brišući pens-ne da
se usredsredi u mislima. — Do izvesne mere možda Grigorije ima pravo ... a ti me izvini za
ovu netraženu iskrenost, kojom se uvek meri stepen poštovanja sabeseđnika. Ne krijem,
meni se sviđa tvoj provincijski prkos... mada ima nijansu neprijatne strogosti, i sam rad čak
izgleda veliki, e ... ne samo po količini potrošenog papira, ne nikako! No, nevolja je tvoja u
tome, Vanja, što uzimajuči u zaštitu zelenog prijatelja, kako si, ne baš srećno, nazvao svog
štićenika, ti se upuštaš, rekao bih, u opasan poduhvat. Stvar, vidiš, nije u ganutosti tvojoj
pred objektom, koja neminovno dovodi do umanjenja njegovog značaja... i čak više od toga:
tvoj propust vidim, ne u poređenju šume sa živim bićem, mada, ponavljam, teško da će ti taj
idilički antropomorfizam doneti tihu stvaralačku radost... ne, nevolja je tvoja u zaboravljanju
osnovne uloge šume, koja je služila vekovima ne samo kao izvor narodnog postojanja, već
kao pokorna opruga državne ekonomike u Rusiji. Oplakujući jučerašnju sudbinu šuma, ti
samim tim namećeš sistem ođnosa i sutrašnjem danu, kada će nam naročito zatrebati drvo,
e... i baš iz rezerve evropskih teritorija! Tako je bilo, i tako će biti, dragi Ivane, dok kroz
stotinu godina mi, to jest oslobođeno čovečanstvo, ne skupimo dosta snage za ispravljanje
varvarskih pogrešaka prošlosti u univerzalnim razmerama. Uteši se, starino: progres se neće
zaustaviti... posle iscrpljivanja mesnih šuma, on će prosto preći u druge netaknute rejone.
Zlu ne trebalo, i prestonica se može preneti malo dalje na istok, iza Urala. Ipak — on zapreti
malim prstom, i cviker zablista dugim bleskom mača — isplati li se tebi, lukavče, da smetaš
na putu goroseči koji je naoružan sekirom i nadahnut velikom idejom? Pomisli, prijatelju
moj...
Vihrova je polako tresla groznica, dok je Gracijanski sve to, reč po reč, izvlačio iz sebe. On
je znao da njegovi nepomirljivi istupi o šumi mogu izazvati isto toliko strasna oponiranja, ali
njega je vređao taj preteći ton i suviše slobodna optužba za smrtni greh lukavstva, iako je u
životu uvek stradao, baš naprotiv, zbog iskrenosti.
— Mani, Aleksandre... čovek još nije ni na noge stao, a ti mu žile pod kolenima britvom
sečeš — ustade u zaštitu Čeredilov, i stezaše ruku autoru radi umirenja. — Ta umiri se ti,
Ivančino... zar ne vidiš da te on draži!
— Onda mu reci da ne plaši! — uzbuđivao se Vihrov. — Ja ću se sporazumeti s
gorosečom, mi smo građani iste zemlje ...
— Samo, ne računaj da će ti poći za rukom da izbaciš i mene iz te kategorije, e... tako
lako kako si me izbacio iz naše petrogradske trojke — osmehnu se Gracijanski, pomirljivo
stavljajući cviker u futrolu od jelenske kože. — U svakom slučaju, tvoja knjiga je takva da ne
može da se ne štampa... Svaka neobjavIjena knjiga umnožava snagu optužbe koju u sebi
sadrži... ali ja se prvi prijavljujem za pravo iscrpnog odgovora. Dobro, ja sam tvoj prijatelj, i
hajde da ispijemo... ali ne, ne za knjigu, nego za to da ti se sa što manje glavobolje skine s
vrata!
Taiska se iskreno rastuži zbog tog petlovskog praskanja mladih, pronicljivo predvidevši
praktični razmah budućih neslaganja; ona je trezvenije od brata shvatala obične opruge te
početne svađe. I kasnije se dešavalo da ona tužno maše glavom na Ijutite slutnje Vihrova da
Gracijanski prosto nedovoljno voli šumu, a možda, ujedno, i svoju zemlju. Po njenom
mišljenju, pitanje uopšte nije bilo u tome i, zaista, u to vreme Gracijanski je možda i voleo
Rusiju, samo bez svetle radosti, bez neme spremnosti da se oprosti sa životom radi nje, kako
je to svojstveno onima koji stvaraju svakodnevne vrednosti u slavu svoje otadžbine.
Gracijanski ju je voleo kao egzotičnu temu neobične lepote, temu, koja je ponikla u
dekadentskim godinama njegovog sazrevanja — sa trojkama kao vihor, kasnije proslavljenim
na kutijama cigareta za inostrane turiste, sa udobnim manastirima po padinama pored reke
— mada je ruskog kaluđera znao samo iz literature — s razbojničkim zviždanjem u tamna,
tiha svitanja, kako je to izgledalo iz gospodskog stana u Sergijevskoj ulici, sa robijašima koji
vuku okove na opevanoj Vladimirki i kojih se smrtno bojao — sa svim onim veštim crtežima
na zavesi, iza koje su živeli i mučili se obični građani imperije, s običnim carskim streljanjima
golorukih gomila, s običnom murcovkom na radničkom stolu, s običnim nerodicama,
kolerom i sirotinjom ...
U recenzijama koje je pisao s vremena na vreme u Šumarskom vesniku, on je, na primer,
obožavao da naziva svoju epohu danima stvaranja, i u tome se baš za njega i sadržala
njihova romantična privlačnost, što se još nije znalo kakve će zagonetne retkosti sazreti na
kraju. Nesvesno, on bi čak i želeo da se produže te tragične prilike razaranja i lutanja, zato što
je to odlagalo trenutak njegovog neminovnog samoubilačkog razočaranja. I ne zato što je već
tada bio u vezi sa lukavim ličnostima u dugom suknenom kaftanu, u zamašćenom geroku, i
žandarmskom mundiru — on je prezirao! — Ali njega su počinjali sve jače i jače da draže
dodiri narodne pravde, zato što je istodobno s njom oštrije izbijala na videlo njegova manja
vređnost, i socijalna i moralna. U suštini, za njega je Vihrovljeva knjiga bila otkrovenje: samo
zakoniti naslednik narodne svojine, mada naivan, mogao je sa takvom drskošću da postavi
pred društvo, iako u nevreme, pitanja sovjetskog šumarstva, i to onda kada se sam
Gracijanski sa tugom osvrtao na napuštenu obalu: to je i pokazivalo koliko je on zaostao za
drugom. Uostalom, tada mu još nije ni padalo na pamet da je najlakše ići u budućnost na
ramenima onoga ispred sebe.
Drugo otkrovenje, isto tako snažno, usledilo je uskoro, kada je jednog toplog, sunčanog
dana Vihrov poveo goste po svom imanju; cele nedelje mučila ga je potreba da se nekako
opravda pred Ceredilovom za svoje sedenje u pozadini, za tišinu, i za Taiskine palačinke.
Lakomisleno, ironično raspoloženje došljaka postepeno je smenjivalo ćutanje puno
poštovanja. Za to vreme to je bilo uzorno gazdinstvo, bez panjeva i paljeva, pored toga padalo
je u oči da uopšte uema brezovine na prostranim nesistematskim sečinama iz ratnog
vremena, ali zato je bilo mnogo raznih malih zabrana — rasadnika. Mlada šuma se ređala po
padinama, kao deca u razredu — sita čovečjeg negovanja, povrh onoga što bilju mogu dati
severna klima i siromašna jenženska podloga. Oni su se već pribijali uz redove starijih duž
čistih i svetlih proseka. Istina, bilo je ponegde loših jasikovih šumica, a na močvarnim
mestima očevidno su nedostajali kanali za isušivanje, ali... prvi dan stvaranja kod šumara
traje decenije.
— Gle, pa kod tebe je kao u kulačkoj kući, svaki kutak je napunjen — tiho pohvali
Gracijanski; čak se i njemu, koji se odvojio od svoje nauke, sve to činilo kao podvig u
uslovima ratnih godina. — Dozvoli, ne poznajem kakva je to sorta... da nije bor.
— Ne, kod ove su iglice duže i gušće. Ovo je prosto, onako, moje ludiranje — zbuni se
Vihrov. — Pokušavam da odgajim kedar na Jengi. Nova sirovina za zanatstvo, stenice se ne
legu i unuci će da grickaju oraščiće.
— Nešto ne mogu da prepoznam tvoj kedar... — dostojanstveno je grmeo čeredilov, ali
kad su stigli do škole mladih hrastića, prvog pokušaja gajenja hrasta u ovom kraju, koji je
otporan na hladnoći i brzo raste, pošteno oduševljenje nadvlada u njemu zavist prema drugu
koji ga je pretekao. — Pobedio si nas, Ivane, pobedio! ... I pamti moju reč, bićeš ti glavni
šumar u Rusiji. Daj da te poljubim jednom, oče, za tvoju veselu, zelenu dečurliju!...
Po starinski, raširivši ruke, primio je na svoje grudi ganutog Vihrova, a sa strane se
pridružio i Gracijanski, i tako je sva pašutinska šuma bila svedok njihovog preteranog
ushićenja, što treba naročito zapamtiti radi upoređenja sa njihovom kasnijom ocenom
Vihrovljevog rada. I pošto se Čeredilovu tom prilikom oteo nehotični uzvik, otkuda njemu
hromom đavolu takva energija, domaćin ih u odgovoru na to povede kroz celu šumu u onaj
skroviti kutak gde se u zoru svoga života sreo sa Kalinom. On se na to odlučio sa stidom i
nemirom: na kraju krajeva, svi su oni bili odrasli, već bradati ljudi, i Vihrovljeva zamisao, bez
prethodne pripreme, mogla je da ispadne čak smešna. Poverenje u drugove nadvladalo je u
njemu razumne sumnje. Bilo je daleko da se ide. Gracijanski je stigao da odlomi leskovu
šibljiku i da je svu išara sitnom rezbarijom nožićem sedefastih korica (koji je držao isto tako
u futroli od jelenske kože), kora se odvajala neverovatno lako i nije se kidala.
Treba se ograditi unapred; za vreme proteklih godina svetli lik Kalinin donekle se
rasplinuo i zamaglio u Vihrovljevom sećanju, ali ujedno je dobio i neke nove crte strašne
veličine u besmrtnosti pored onih koje mu je davno pripisivala njegova detinja mašta;
jednom rečju, od tog tajnog kutića na jugoistočnom kraju Pustoši Ivan Vihrov nije imao
svetijeg mesta na zemlji. Posle uništenja Obloga ono se sasvim približilo polušubovskoj ispaši
— sada su samo stara ograda i Vihrovljeve zaštitne sadnice čuvale izvor od upada seljačkog
stada. Sama jaruga je po strminama obrasla leskom tako da se moralo probijati kroz gustu
četku grana, pa je sa zagonetnim Vihrovljevim ćutanjem još jače rasplamsavalo radoznalost
njegovih saputnika. Sva trojica se spustiše dole, i vodič, kleknuvši, razmače čestu male
vodene paprati nad izvorom.
Nije kriknuo crni drozd — sada je sam Vihrov bio čuvar svetinje. Brokatni čaršav od
lišaja, pocepan gdegde, u pramenovima je visio s Kalininog kamenog stola. Ostalo se ništa
nije izmenilo za četvrt veka; grubo titrajući zrnima peska, isto onako kao pre, pulsirao je u
udolici večni mišićavi mlaz. I mada je sunčani zrak, probijajući se kroz mlado lišće,
ispunjavao jarugu rasutim svetlom, morali su se nagnuti da bi videli tajanstveno rađanje
reke.
— Eto ... tako — sklonivši se u stranu, reče Vihrov i obazre se sa izgledom čoveka koji
pokazuje strancu majčin blagoslov ili sliku verenice.
— N-da, to je veoma zanimljivo, voda, prvobitna stihija... — neodređeno progunđa
čeredilov i laktom gurnu Gracijanskog u bok: — Ti bar, Saška, razumeš, jer ti si naša buktinja
misli... čemu sve ova pouka?
On je morao da ponovi pitanje, ali Gracijanski opet nije čuo. Neka borba osećanja na
život i smrt videla se na njegovom pobledelom licu: kao da je pred njim bilo čovekovo srce sa
koga je skinuta koprena. Kao začaran, opirući se o svoj štap, on je kroz cviker na vrpci
škiljavo gledao tamo, u uzano grlo izvora, gde se u ćudljivom ritmu otvaralo i skupljalo
peščano, nezaštićeno krioce izvora.
— Ljuti se... — obnaživ osmehom zube oteže Gracijanski, i najednom, učinivši
mačevalački ispad napred, zari štap u izvor i zaneseno ga dvaput okrenu u tamnoj mrlji
njegovog grkljana.
Sve što se zbilo posle, slilo se u jedan zvuk: ljutit Čeredilovljev uzvik, vrisak Vihrovljev —
ubiću te! — i krckanje štapa koji su njegove ruke pre raskubale nadvoje, nego slomile — pri
tom Gracijanski nekim čudnim začaranim pogledom poprati iet njegovih komada. Zatim, kao
posle groma, sva trojica su stajala teško dišući, malaksali od onog što se dogodilo, dok nije
kroz zarđali mutljag u izvoru probila prozračna žilica vode.
— E, pa, znaš, dosta nam je bilo ove lirike — na silu i još uvek bled reče Gracijanski. —
Ništa neće biti toj tvojoj vodi... zarašće. Vodi sad da se ruča... do besvesti si nas danas
zamorio.
Čuteći su krenuli kući, i putem Čeredilov pokuša, ne baš srećno, da zagladi krivicu svog
druga: on pola u šali upita ne vređa li Vihrova što se oni tako, bez naročitog poštovanja,
motaju po njegovoj šumi.
— Ti treba da znaš — suvo se odazva Vihrov — da tabanje zemlje đonovima nije od
koristi drveću... ali ja ću se postarati da nadoknadim šumi štetu koju su joj moji drugovi
naneli.
Tako se nikad nije ni objasnilo šta je to navelo Gracijanskog na njegov odvratni ispad, i
Čeredilov, koji je zgodnom prilikom voleo da ispriča o izvorima čuvene šumarske polemike,
prvo ga je objašnjavao nastupom hipnotičkog straha s nijansom trenutnog bezumlja, a
kasnije, kada se blisko sprijateljio s Gracijanskim, čak ga je i opravdavao, kao izraz naučno-
ispitivačke radoznalosti prema prirodnim pojavama, i upoređivao svog prijatelja sa
Humboltom. čeredilovu služi na čast što je njegovo nerazdvojno prijateljstvo s Gracijanskim
počelo tek posle njegovog uzaludnog i prilično glupog pokušaja da se zbliži s Vihrovom. To se
dogodilo posle izvesne pauze u toku koje su se sva trojica na silu pretvarali da su tobože
zaboravili događaj sa skandalozne šetnje. Pošto je Gracijanski nameravao da napiše članak o
jenženskoj starini, u kome se između ostalog spremao da razotkrije neke reakcionarne pojave
u seljačkom folkloru, konkretno Kalinu Gluhova, Vihrov mu je i sam, ne znajući zašto,
potpuno ustupio svoju sobu. Čeredilova je smestio kod sebe u službenom kabinetu, gde su
kao dopunu starom kožnom divanu dovukli stari gvozdeni krevet.
5.
Te godine je toplo vreme počelo u maju. Spremali šu se za spavanje; bila je zapara koja
iznuruje čoveka, i kroz otvoren prozor čulo se kako u tami po gvozdenom krovu rominja
neodlučna kiša. Pokatkad je blesak munje osvetljavao brvna sa Vihrovljevom puškom ispod
portreta Tuljakovljeva učitelja Turskog, nesklonjene sudove sa stola i raširena čeredilovljeva
stopala čvornovitih zglobova — proturio ih je napolje kroz gvozdene šipke kreveta. Vihrov je
ležao pored njega i već počeo da drema, kada đavo navede čeredilova na sasvim glupu
ispovest; pri tom je težnja da sve otvoreno kaže bila u njemu toliko jaka i iskrena da je čak
ostavio izveštačenu naviku da upotrebljava crkvene jezičke obrte, koji su mu pomagali da
maskira banalnost misli.
Počelo je od toga što je gost dugo smetao domaćinu da zaspi: stalno je okretao pod glavu
svežu i hladniju stranu jastuka.
— Ti mi oprosti, Ivane... za sve. Oprosti odjednom — poče s tako iskrenim uzdahom da
su se federi zatresli i zaškripali pod njim.
— U redu, spavaj — otežalim jezikom odgovori Ivan i okrenu se zidu.
— Izvini, kažem, što sam tada lupio o onoj devojci. Sestra tvoja nije nas upozorila da ti je
ona verenica.
— Ona mi još nije verenica. Ne mari, hajde da spavamo.
— Postao si, Ivane, zatvoren. Ali ja sam video kako drhtiš u njenom prisustvu. I
najposle, zašto si je poslao lekarskom pomoćniku, kao da nam ne veruješ... nije lepo. Je li ona
knjigovođa, šta li?
— Ne. Već sam pričao. Ona još nije završila medicinsku školu.
— Aha, znači bolničarka. Dobro je to uvek imati medicinu pod rukom, ali... — On je hteo
nešto drugo da kaže, ali nije ispalo — da li od te zamorne zapare pred nevreme, ili je bio lenj
da napreže um zbog sitnica. — Ja te, naravno, ne odvraćam ...
— Pa ja te, Grigorije, i ne pitam za savet. Znaš šta... idi ti na seno pod nastrešnicu, pre
ćeš zaspati. Tamo imaš ciradu.
Nevreme nikako nije počinjalo; pukao je grom pod Jengom, kosa kiša ošinu kratko po
krovu, i opet se sve utiša. Ceredilov spusti noge s kreveta, koji je zaškripao svim federima, i
poče da pali cigaretu.
— I uopšte, meni je strašno neprijatno pred tobom, Ivane. Ja sam razumeo zašto si ti
zamislio tu glupu šetnju i pokazivanje preduzetih domaćinskih mera. Hteo si da zablistaš
pred vojnikom... veliš, i mi ne spavamo. I sam ne znajući, Ivane, namrtvo si me ubio... Da, još
me, kao za inat, odvukao onomad k sebi onaj... znaš, što kod tebe rukovodi testerašima!
— A, Jefim Stepanič — pomože Vihrov i takođe pruži ruku za duvanom.
— Baš on, posadio me, najbogatiju hranu izneo na sto ... kao borcu za svetu radničko-
seljačku pravdu ... Da mu ja ispričam o ovome i onome i uopšte o budućem uređenju
zemijine kugle. A ja trepćem, jedem njegove nedeljne kolače, i čini mi se kao da nisu sa
malinama, nego sa tucanim staklom.
— To je istina dosadan i nemiran starac. Izmuči pitanjima, naročito voli novajlije. Eto
tako.
— Nije reč o tome, ne prekidaj... i onako ne valja, pusto mi je, brate, na duši, pusto
postalo, kao da sam vas pokrao obojicu. Znaš, ta ja, uopšte, nisam ranjen, nego prosto sam
uveče pošao saonicama nekoj tamo učiteljici u susedno selo, pa sam zadremao zajedno sa
kočijašem na prelazu preko železničke pruge. Posle toga sam se probudio sam, kao Lazar u
pelenama na bolničkom krevetu. Jedva sam čudom iz jame isplivao ... Meni je Ciganka
prorekla povrh ovog što sam proživeo, dve stotine četrdeset godina mirnog života: ispunjava
se... — izgledalo je da se nada šalom da ublaži neprijatan utisak svog pokajničkog nastupa.
Nije mu se ležalo; sudeći po škripi patosnica i pomeranju žeravice što je tinjala u tami, on
je hodao iz ugla u ugao. Sparina nije prolazila, samo je pokatkad slabi vetrić naduvao zavesu.
Bilo je jasno da se sad čeredilov neće okaniti dok se ne završi nevreme.
— Šta da ti na to kažem?... — poče Vihrov i pri svetlosti šibice ugleda dugačkog
nepoznatog čoveka, u bolničkom, upadljivo kratkom rublju, kako je stisnuo dlanovima
slepoočnice. — Pohvalno je što postoji u tebi baš to: svest epohe, kako se to kaže... ne mari,
stvar se može popraviti, stići ćeš da platiš ako ne Jefimu, ono njegovoj deci, kad imaš još dve
stotine četrdeset godina. Bolje bi bilo, brate, da spavaš. Eto tako.
— Eto, ja sam i hteo da porazgovaram s tobom, čime da platim? — prihvati čeredilov i
napipavši mesto u mraku sede na kraj Vihrovljevog divana. — Možda me nećeš razumeti... Ti
si kao osmogodišnje dete, bez protivrečnosti i sumnji, bez štetne radoznalosti prema naličju
nekih svetih stvari. Uz to i piješ umereno... Ti si, uopšte, svetac, meni je, eto, čak nekako
nezgodno bilo da ležim s tobom. A sveta duša spojena sa trezvenošću i upornošću bivola
postaje čudovišno neodoljiva snaga. Takvi i pod kišom ne rđaju i iverja iza sebe ostavljaju
mnogo, a napuštajući svet korektno pritvaraju vrata za sobom, tako reći, zahvalni za pruženo
zadovoljstvo.
— Dakle, Grigorije, to nisu tvoje reči. Nisu mnogo duboke, ali ipak nisu tvoje. Izvini, ali
sam ih ti ne možeš smisliti. I uopšte, manje slušaj Gracijanskog. On je čovek pametan, ali i
opasan... Zavešće prosta čoveka u močvaru i ostaviće ga. A najbolje pokvasi glavu vodom iz
flaše i lezi.
Izgleda, počinjala je spasonosna kišica; trenutak-dva grebla je po krovu a zatim zvonki,
nesigumi mlaz linu iz žleba u bure pod prozorom.
— Lako se tebi šaliti! — gorko se osmehnu Čeredilov. — Ti si fanatičan čovek, imaš cilj,
za koji bi i tikvu bez razmišljanja dao... pored toga i talenat, to jest, sposobnost da vidiš i
nađeš zlatna zrnca pod nogama. A ako ja nisam Galilej i nemam tog dara, šta onda?
— Talenat — to je pre svega volja usmerena na rad — krotko odgovori Vihrov. — Ti si
prosto skeptik, a sada nije vreme za skeptike. U naše vreme treba ići pravo na medveda i
teško tome ko ne veruje u svoju časnu istinu. Jednom rečju, izaberi plug prema snazi i ukusu,
upregni se i vuci.
— Pa ja se i savetujem sa tobom kakav plug da izaberem. Razume se, misao mi je malo
štura... Ti možeš moja leđa izmeriti granom ili, kako se u starim knjigama to kaže, moje telo
šibati volujskim žilama, ali... — Nastup brbljivosti i prelaz na crkvenoslovenski pokazivali su
koliko se stidi pred Vihrovom. — Poseci me, ali shvati, Ivane, da me srce ne vuče šumi. Eto,
posadiš ti sto miliona ali kasnije dođe tvoj Jelizar Stepanič sa svojom bandom.
— Jefim — popravi ga Vihrov neveselo.
— Dobro de, Jefim!... dođe i poseče sve do temelja... i ništa od tebe ne ostane.
Potomcima nećeš narediti da čuvaju delo krvno vezano za tvoju dušu. Dakle, ja mislim, da
treba birati nešto takvo... trajnije... Ti se, samo, nemoj smejati, Ivane, ja se tebi kao bratu
ispovedam... — Čeredilov poćuta, ali ma kako se zagledao, Vihorov ništa nije video u mraku,
osim beličaste duge mrlje. — I tada me je ozarila misao, kao što se u Svetom pismu kaže, da
uzmem na svoja ramena podvig opšteg opisa čitave flore naše otadžbine... i čak celog sveta,
đavo da ga nosi! Ako bih počeo od pionira tla, mahovina i lišajeva, i tek kroz jedno pet godina
prešao na kohije to bi bila duga pesma, a plata kaplje pomalo. Ali kad sam se osvrnuo, brate,
prenerazio sam se: sve glavno već je opisano, procenjeno i u herbarijumu leži. Ne, ranije je
naučnicima lakše bilo... gde god zakopaš, nađeš blago.
— E, to, mudra glavo, nije istina... — poče se ljutiti Vihrov. — Teofrastu je bilo poznato
svega pet stotina biljaka, a Pliniju — već čitava hiljada, Line je skoro udesetostručio taj broj, a
sada se sto pedeset hiljada može nakupiti. Istina, posle Linea otkrića su se, uglavnom,
odnosila na biljke koje se razmnožavaju sporama... ali najneočekivanija blaga su baš ona koja
se vide samo pod lupom... pod lupom uma i volje.
— Slažem se — odgovori ovaj — slažem se s tobom, stari, da ću, ako sa strašću potražim,
možda i ja napabirčiti neku sitnicu u kesi prirode. Može biti da ću pred kraj dve stotine
četrdesete dodati ukupnom broju jedno pet soboljih lišajeva i par zakržljalih gljiva na radost
stručnjacima. Naravno, spomenik mi za to neće podići, ali titulu mi mogu dati... i počeću ja
kao Gracijanski da govorim Sitzfleisch, ili ću, na primer, biti kao portir u livreji kraj vrata
velike nauke. Ali, na kraju krajeva, ipak ćeš umreti, zar ne? Čemu tada sav taj znoj, suze i
pantalone izlizane na sedalu?!
— Ali kog će ti đavola spomenik, Velika Kastromo? — uzdržano škrinu zubima Vihrov. —
Tebi i ne treba spomenik, Grigorije. Ti ćeš kao spomenik biti čak ružan — — Ipak, bez obzira
na pokvareno raspoloženje, on je po dugu prijateljstva pokušao da razjasni drugu podvig
onih neprimetnih naučnika čijim se kolektivnim radom, u suštini, i stvaraju koralska ostrva
znanja, dok genije ne da smisao njihovoj formi i ne odredi im mesto na karti velike nauke.
Čeredilov opet posumnja i Vihrov ponovu škrinu zubima. — Pa ti si mi, Griša, pravi
Prometej... Postaraj se bar da povezano izložiš kakva ti ptica kljuje džigericu.
— Pa, dobro, odgovoriću ti, mudrače! — ozlojeđeno dobaci Čeredilov. — Čemu život?
Nastade za trenutak razumljivo ćutanje.
— Dakle, znaš šta, Grigorije — planu ozbiljno Vihrov — kada čoveku daruju sunce, ne
dolikuje da se pita čemu će ono.
Posle toga, da se ne bi više sekirao, on ispod druga izvuče utrnulu nogu i s jorganom pod
rukom sam ode u senaru.
Razumljivo, čeredilov nije ni računao da će Vihrov jednim potezom isceliti njegovu
mnogogodišnju jalovost i uzaludnu duševnu čamu, ali se ipak potajno nadao da će ga ne
samo požaliti zbog njegovih muka, nego da će mu i sam otkriti neke svoje tajne da Ceređilovu
olakša saznanje sopstvenog ništavila. Odlazak Vihrova on je primio kao surovu uvredu za
svoju ispovest, koja je ostala bez odjeka, Kasnije mu se svetio koliko je bio kadar, i u ratama.
... Pred svitanje grunu nepogoda dostojna Jenge, a ujutru je u Pašutino stigao gubernijski
poverenik zbog inventarisanja plemićkih šuma. Idući mesec Vihrov je proveo u putovanjima
sa njim, i kad se vratio kući nije zatekao moskovske goste; oni su se od Vihrova oprostili
ceduljicom sa zahvalnošću za hleb i so, pozdravom — i zloslutnim pozivom k sebi, na
prestoničke razonode. Očigledno su već pređviđeli skore promene u sudbini pašutinskog
šumara, jer je posle mesec dana stiglo zvanično saopštenje o Vihrovljevom premeštaju u
Moskvu na katedru šumarskog instituta, za pomoćnika Tuljakovu.
6.
... Svi stanovnici seoca izašli su da isprate Ivana Matvejiča, čoveka dobre duše koji se sa
njima srođio. Već je privremeni zamenik primio uputstva kako će i šta će za prvo vreme, već
su popili po čašu za sretan put i zagrlili se sa Jegorom Sevastjaničem, koji je šapnuo
putnicima da se ne brinu — on će usvojiti Lenočku kao kćer. Već su konji prišli doksatu i
Taiska je tmurnija od oblaka smeštala poslednje svežnjeve knjiga u zadnji deo kola,
sklanjajući se od Puzirjova koji je cičao kraj njenih nogu; već su seljaci, oni koji nisu bili
gologlavi, poskidali kape, a žene se spremale da poplaču na rastanku, kad iznenada Vihrov
skoči s kola i uputi se u zadnje dvorište spahiluka koji je ostavljao.
Tamo, iza žbuna ribizle, sagnuta nad lejom, Lenočka je plevila krastavce na kojima je već
rastao peti list, a radila je to tako brižljivo kao da se trudila da zasluži pohvalu budućih
domaćina šumske uprave.
— Slušajte... Jelena Ivanovna, stalno u poslu ja nisam stigao da vam kažem najglavnije
— poče Vihrov, prvi put je nazivajući punim imenom, zato što je želeo da sve bude malo
svečanije. — Duga je to priča, ali... i moju knjigu i sve moje ovdašnje uspehe ja dugujem
vama. Iza svakog reda, iza svakog drveta koje sam sadio, ja sam video vas. Vi ste me slušali ili
gledali. Čini mi se da bih za Ijude uradio deset puta više, ako biste vi postali moja žena. I ako
biste nekad otišli iz moga života, to bi mi nanelo bol čije posledice čak ne umem ni da
zamislim. Sada vi... eto tako!
— Šta ću vam ja, takva? — odazva se Lenočka, ne podižući glave. — Sada ćete vi u
Moskvi i mlađu i lepšu naći.
— Manite to — žurno reče Vihrov. — Odmah treba ići, inače će voz umaći.
Ona se ispravi, još uvek se kolebajući i skidajući s prstiju nalepljenu glinastu zemlju,
zatim pogleda u njega podbulim, zahvalnim očima.
— Nikada se nećete zbog toga pokajati, Ivane Matjejiču — reče ona mašući glavom od
navreiog osećanja zahvalnosti. — I verujte, biću vam dobra žena... ma šta se desilo, ružne reči
od mene nećete čuti.
— Hvala, to je vrlo lepo — reče Vihrov. — Onda idite, spremite stvari.
— Kakve stvari ja imam! Jedino da se umijem, i na put...
— Dobro, ja ću pričekati — i sa poštovanjem je poljubi prvo u omršali obraz, a zatim u
ruku na kojoj su se već osušile grudvice zemlje.
Još nije ni popušio cigaretu, kad Lenočka sa zamotuljkom u novinama izađe k njemu na
zadnja vrata. On joj ponudi ruku i, hramajući, naočigled svih povede je do kola; nije se žurio,
bez obzira na voz. Svi su se oproštajno smešili, a dosetljiva Jefimovna, koja je uspela da
dotrči pre nego što su seli, darova putnicima komad domaćeg tkanog platna od jedno
dvanaest aršina, za kućne potrebe. Lenočka se rasplaka i to još više odobrovolji pratioce
prema njoj. Pašutinski narod dugo se nije razilazio pričajući o sretnom završetku poduže
Ijubavne istorije; početak velike sudbine oni su prostodušno primali kao njen kraj.
... Čitava tri sata Polja je presedela u istom kutu u kuhinji, ne usuđujući se da prekine
Taisku ni pitanjem ni uzvikom, čak ni kad je srce počinjalo da boli. Svetlo u centrali ne
uključiše do samog njenog odlaska. Taiska kao da je listala knjigu u mraku; po sećanju,
šuštavim, papirnim glasom pričala je sadržinu stranica koje je najbolje zapamtila. Mnogo šta
i sama nije znala: brat nije razgovarao s njom o svojim ličnim stvarima; samo su nevešte
slutnje, povezane sa kasnijim traženjima, pomogle Polji da rekonstruiše taj period očeve
biografije... očevidno, za vreme sastanka bila je vazdušna uzbuna, — one su čule samo znak
za prestanak.
Na samom kraju Taiskinog pričanja, neko tiho otvori ulazna vrata i u mraku, pipajući
rukom po zidu, prođe u kupatilo. čulo se kako je sapun, iskliznuvši iz mke, udario o lavabo, i
posle pauze pune iščekivanja tiho je potekla voda.
 — Ništa, ništa, ne moraš tiho... mi ne spavamo, otac nije kod kuće — glasno reče Taiska.
— Pojedi nešto toplo, na stolu ti je ostavljeno.
— Hvala, jeo sam na putu — odgovori iza pregrade mlad glas, koji se Polji učini poznat.
— Po svoj prilici stalno suvu hranu jedeš... — prekori tetka. — To se Serjoža vratio s
posla... Ako hoćeš da ga pozovem? Tako nam je zgodan momčić ispao ... obrni-okreni, on ti je
brat.
Isto kao i njen poziv da ostane da prenoći kod njih Polja i to smesta odbi. Ona je unapred
odlučila da je za pojavu tog dečaka u Vihrovljevoj porodici i vezan
porodični raskid, a da sasluša novu tajnu nije imala snage. Osim toga ...
— Ti se pe sećaš kakav je sutra dan za nas? — upita ona šapatom.
— Sama računaj. Danas je 31. avgust...
— Ne, nikako neću mooi da ustanem sutra rano .., neizostavno moram da budem kod
kuće.
Pošto je bilo već kasno, Taiska je pošla da isprati bratanicu do metroa. Odmah ih je
zahvatio suv jesenji vetrić i grozničava neizvesnost zamračene periferije. Čitavim putem
pričale su o svakidašnjim sitnicama, i najednom, kroz roj potajnih Poljinih misli, probilo se
ono najvažnije pitanje.
— Reci, teta Taiska... je li ona bila lepa? ... lepša od mame?
— O kome ti to, Poljenka? — trže se Taiska.
— Pa ta što je mamu zamenila, majka ovog Serjože ... je li još živa?
— Ta bog s tobom, ludo!... baš si izvalila! Otkako je Lenočka odbegla od nas, ni da
pogleda neku naš Ivan! Ne krivim ja tebe: naravno, šta sve u mraku nećeš smisliti.
Samo da bi razvejala Poljine ljubomorne sumnje, grbavka je bila spremna da tu, na ulici,
odmah produži svoju priču, ald bližio se čas zabrane kretanja bez noćne propusnice. Počele
su sretati oficirske patrole na raskrsnicama; žene sa decom su se skupljale kod metroa,
čekajući da ih puste na prenoćište.
— Ostavi za drugi put... Sad ti dođi k meni. Samo ne sutra, jer ujutru imam vrlo važan
posao — ponovi Polja i kaza uzgred na rastanku svoju adresu.
Zagrlile su se, kao da se nisu ni rastajale za proteklih trinaest godina.

SEDMA GLAVA
1.
Idućeg jutra u Moskvi je bilo malo oblačno i duvao je slab jugozapadni vetar; Polju je
hvatala jeza od uzbuđenja i pored plavog džempera koji joj je majka isplela pred odlazak. Na
očevo predavanje ona je došla čitav sat ranije, i dugo je šetala po malim alejama institutske
ogledne šume, dok je nije povukla opšta bujica omladine, isto tako mlade i uzbuđene kao i
ona sama; niko nije tražio ni uverenja ni studentske potvrde. Po izgaženim stepenicama, sa
buradima vode na zavojcima, Polja se popela na treći sprat i kroz kasarnski hodnik, donekle
neuredan zato što je bilo mnogo papira po zidovima, zajedno sa ostalima ušla u slušaonicu...
To je bila polumračna i neudobna prostorija sa crnim klupama poređanim kao u
amfiteatru, ali veselo, niskim suncem obasjano zelenilo iza prozora odražavalo se u izlizanom
parketu i teškoj nadnesenoj tavanioi, što je donekle razvejavalo prvi utisak akademske
hladnoće i neprijatnosti. Bez obzira na to što je ratna godina, bilo je nabijeno da se nije
moglo disati. Uvodno predavanje bilo je zajedničko za početnike sa svih fakulteta. Takođe se
potvrdilo iz slučajno uhvaćenih razgovora da su ovamo toga dana dolazili studenti starijih
godina i čak predavači srodnih disciplina. — Polja je pripisivala njihov interes skandaloznoj
reputaciji predavača. Zapalo joj je mesto gore, pod tavanicom išaranom zapisima olovkom i
odmah je njena preplanula susetka, koja je došla pravo sa letnje prakse, oduševljeno ispričala
sećanje o Vihrovljevom prošlogodišnjem predavanju. Po njenim rečima, kao da su se zidovi
zgrađe tada razmaknuli i neprohodni četinari su tako živo izgledali slušaocima — da su svaki
čas mogle i ptice zapevati, kad to ne bi ometalo rad. Utešna toplina tih reči je malo raskravila
Polju; ona je odmah sa zahvalnošću ocenila da je, naravno posle Varje, to najosećajnija i
najobrazovanija devojka na svetu.
Priviknuvši se malo, Polja se obazre. Napred, daleko dole stajao je skroman sto pun mrlja
od mastila, sa bocom vode zelenkaste zbog odbleska sa prozora i čašom od debelog stakla.
Pozadi, na zidu su se gurali portreti bradatih patrijarha otadžbinske šumarske nauke, a kraj
samog izlaza, pored fizičke karte zemlje, prislonilo se drvo — model za nastavu, sa presecima
po stablu na jednakim rastojanjima. Više ničeg tamo nije bilo, sem povećeg drvenog sanduka
s peskom i pored njega je šetkao mladić impozantnog izgleda u azbestnom šlemu. Uostalom,
on ga je smakao s poštovanjem kada je buka glasova splasnula i iza stola se pojavio živahan
starac, malog rasta, prosed na slepoočnicama i brade zasukane na stranu, u starom
iznošenom kaputu — takođe sa zelenkastim sjajem na prevojima sa strane okrenute prozoru.
Polji je bilo teško da se navikne na misao da je to njen otac... Počeo je on malo staromodno,
sa slikovitošću neuobičajenom za oficijelno mesto, ali i bez lažnog nadahnuća, čega se Polja
tako bojala. U početku je izbegavao cifre koje mogu da zamore nepripremljenu pažnju
novajlija; nešto je, možda ratno vreme, prinudilo profesora da se uzdrži ovog puta i od
deskriptivnih odstupanja. Ponekad, on bi na nepomirljivoj rečenici zaćutao, opirući se
pesnicama o sto i kao da je tražio eventualne oponente u utišanim redovima, ali je neka
iskrenost koja zbližava narastala naporedo sa udubljivanjem u temu, i niko nije primetio
kada i kako se predavanje pretvorilo u običan razgovor starog šumara sa budućim drugovima
po zanatu.
Da li zbog toga što su pred njim sedeli budući vojnici, početne reči su odjeknule malo
zbunjeno; uz to, pokazalo se da predavač ima tih i promukao glas, te Polja nije razumela
uvod.
— Šta je, šta je rekao? — upita ona stariju i naduvenu susetku zdesna, koja se neprijatno
izdvajala među uzbuđenim mladim pokolenjem.
— Ne smetajte mi da radim, drugarice! — razdraženo dobaci stenografkinja i strese
Poljinu ruku s rukava, nabacujući u svesku nerazumljive i razvučene znake.
Na njih zašištaše okolo i Polja uplašeno ućuta, sva crvena, kao da je neko mogao da
pročita njeno strahovanje.
2.
— ... Ali pre svega četiri dana — govorio je Vihrov — naša draga armija je ostavila još
jedan sovjetski grad, Dnjepropetrovsk, pod pritiskom upornog i u svetlosti velike istorije —
neobazrivog neprijatelja. Naše misli su daleko od predmeta, zbog kojeg smo se skupili ovde,
pod olujnim nebom prestonice. Ipak sav trnoviti put razvitka materije — od amebe do
ponosnog homosapiensa — uliva nam veru u još jednu pobedu svetlosti nad tamom, razuma
nad zverstvom, kao i da je blizu to vreme kada će znanje koje ste stekli naročito zatrebati
otadžbini. Neka vašim radom rukovodi Ijubav prema domovini i zahvalnost prema onim
našim sinovima i braći, koji sada na frontovima nose glavni teret istorijskog iskušenja.
»Ja sam svestan odgovornosti svog zadatka da u tutnju najvećeg rata ispunim vaše vreme
razgovorom o takvim, mada i važnim, pojedinostima, kao što je ruska šuma; najdraži i
najneodložniji poslovi zapostavljaju se pred opasnošću koja preti sovjetskom narodu i svima
izvorima njegovog postojanja, ubrajajući tu i šumu... ali vi ovde niste došli da slušate ratnu
hirurgiju ili taktiku bitke iz blizine, već samo kratak ogled o ulozi drveta u ruskom životu, o
svesnoj delatnosti patriota u toj najzapuštenijoj grani naše ekonomike, zašto što ona nikad
nije uživala dužnu društvenu pažnju — i najzad o nekim još uvek spomim pitanjima
šumarstva, čije se nerešavanje meni lično čini naročito strašno za buduća pokolenja... U
ovom domu vi ćete se naučiti da odgajate nove šume i opitomljujete divlje, neukroćene
prašume, kako bi ih uspešno uprezali u kola socijalističke ekonomije; vi ćete ispitati na praksi
kako odnos šuma prema klimi, tlu, okolnoj sredini tako i moćne promene koje se dešavaju od
te bume' uzajamne veze u toku vekova; naučićete se i strogoj računici u toj, reklo bi se,
neiscrpnoj kesi, odakle su ljudi uvek grabili tačno toliko koliko im je moglo stati u šake ...
Šuma je jedinstven, svima otvoren izvor dobročinstva, na koji iz dobrote ili lukavstva priroda
nije stavila svoj teški katanac! Ona kao da poverava to blago razboritosti čoveka da stvori u
njemu ona; pravedno-planski poredak, koji ona sama ne može ostvariti. Jednom reči, za pet
narednih godina vi ćete steći navike i znanja koji će vam potvrditi na delu užasnu poraznu
snagu sekire. Ali da doprinesete najveću korist otadžbini, nisu dovoljne dobre namere ili
pravila šumarstva. Bez izučavanja prošlosti ne može se trasirati drum u našu sutrašnjicu.
Ljudsko iskustvo hrani se pamćenjem učinjenih pogrešaka.
»Svima nam je poznato dugo vreme detinjstva kada dan potraje kao večnost i ma koliko
ga trošili na prekrasna putovanja i otkrića, još uvek ga ostaje desetostruko! Neka
neobuhvatna širina prostire se tada pred detetom i izgleda da nikakva krila ne mogu cj0ie.
teti do njenog kraja... Tako je bilo i u rusko svitanje" kada se posle petvekovnog boravka na
Karpatima do tada jedinstveno slovensko pleme razišlo na četiri strane sveta; naši preci su
izabrali istok.
»Odjednom je umuklo sve: škripa kola, detinji plač u kolevci, rika volova — i naši preci su
poslednji put s orlovske visine pogledom ronih u nedoglednu širinu pred sobom, utonulu u
jutarnju izmaglicu. Divna devičanska kotlina ležala je između tri planinska bila i po njoj, u
porubu od zelenog krzna, tekle su veličanstveno tihe reke. Samo pesma narodnih pevača i
pronicljivost staraca nazirale su tamo, u plavetnilu horizonta i milenija, niz veličanstvenih
dogadaja kojima je počelo stvaranje Rusije ... Sigurno se to dogodilo ujutro i početkom leta,
kada je naša zemlja naročito primamljiva. Zdesna, naizmenice s dubravama prostirala se
stepa koja se bleskala na vetru gustom i bujnom travom, a nalevo se dizalo beskrajno borje,
skoro tajga, što se u nekoliko rukavaca spuštalo s Alaunske visoravni; najširi od njih,
Dnjeprovski, dostizao je do kimerijske, sada crnomorske obale. Po šumama, osetno brojno
rastući prema severu, blistalo je na suncu hiljade veselih malih jezera — zemlja je još nosila
tragove velikog, u razmahu geoloških perioda relativno nedavnog, glečerskog proleća ...
Zatim je Svjatoslavljev čukunded dao znak — i pleme je kao plamen linulo dole potapajući
pusta predgorja. Tako su hiljade teških, gvožđem okovanih točkova napisali prvi red naše
istorije. Možebiti, to jutro je trajalo vek, ali o nepoznatom sve liči na istinu.
»Pogledajte pažljivo kako će ekonomski uslovi života i priroda početi da vajaju lik tih
ljuđi. Od rođenja niko ih nije mazio. Samo tri meseca u godini prigrli ih surova priroda;
nikada oni neće osetiti tu bezbrižnu radost postojanja, koja je zapadnoevropskim narodima
darovana od kolevke, blizinom mora, toplih struja i planinskih venaca, te pouzdane zaštite od
divljih najezda i klimatske ćudljivosti... Njih će žeći azijsko sunce i smrzavati polarna studen,
što će se i odraziti u krajnostima njihovog nacionalnog karaktera. Nagla kolebanja
kontinentalne temperature nakalemiće im moćnu sposobnost da stvaraju divovska dela za
najkraće vreme, hiljadugodišnja borba za nacionalnu samostalnost vaspitavaće u njima
ćutljivu herojsku nepokolebljivost koja se ne boji nikakve muke, a ekonomika zemlje će ih
podstaći na traženje vodenog prostora, srazmernog njihovoj snazi i duhovnoj obdarenosti.
Isto tako, skoro nepromenljiva priroda na širini čitavih dvadeset paralela i odsustvo
prirodnih pregrada određuje njihovo stremljenje jedinstvu, najsigurnijem jamstvu
opšteslovenske nezavisnosti. Udaljenost tuđe civilizacije koja propada prisiliće ih da stvore
svoju — sjajnu, ni nalik na ostale. Zanati i nomadska poljoprivreda na iskrčenoj zemlji
odvešće ih po putevima reka u sve krajeve kopna. U krvavim bitkama sa stepskim narodima,
braneći mladu državu, oni će čeličiti svoju hrabrost i isto tako proslavljenu izdržljivost. Tako
smo mi počeli.
»Bilo bi nezahvalno da se među vaspitače i malobrojne zaštitnike našeg naroda ne ubroji
i šuma. Isto tako kao što je stepa odgajila kod naših dedova težnju ka slobodi i viteškim
radostima u dvobojima, šuma ih je naučila opreznosti i posmatranju, vrednoći i onom
teškom, upornom koraku kojim su Rusi uvek išli postavljenom cilju. Mi smo odrasli u šumi, i
možda se nijedna od stihija otadžbinske prirode nije odrazila u tolikoj meri na način života
naših predaka. Drvo je sirovina podesna da se odmah upotrebi, i svaki komad gvožđa
nasađen na dršku pretvarao ga je u vrednosti drevnog života. Još će potpunije biti ako se
kaže da je šuma sretala ruskog čoveka prilikom dolaska na ovaj svet i nerazdvojno ga pratila
kroz sva doba starosti: kolevka za bebu i prva obuća, lešnik i jagoda, čigra, pruće za kupatilo i
balalajka, luč na devojačkim selima i šareni svadbeni luk u kolima, besplatni uljanici i lov na
dabrove, ribarski čamac, ratnički čunovi, pečurka i tamjan, štap putnika, izdubena klada za
mrtvaca i na kraju krst na grobu zastrtom smrčevinom. Evo spiska prvobitnog rusltog
espapa, naličje tadašnje civilizacije: lub i daska, grede i žleb, obruči i kvašeno liko, ćumur,
smola i potaša. Ali iz te iste šume su tekli i malo gospodskiji darovi: mirišljave valdajske
asure, šarene rjazanske saonice i holmogorski sanduci obloženi kožom morskog psa, med i
vosak, samur i crna lisica za vizantijske kicoše.
»Sa porastom ljudskih potreba šuma je darežljivije otvarala svoje ambare, i nije čudo što
je danas u šumskoj industriji uposleno više radničkih ruku nego u drugim granama
sovjetskog gazdinstva dostojnim poštovanja. Da nije zbog toga tako dugo naša Rusija ostala
drvena što smo predugo živeli na potpunom šumskom pansionu?
»U to davno vreme se i formirao naš protivrečan odnos prema šumi: smesa preterane,
malo pijane nežnosti i od Drevljana nasleđene ravnodušnosti, čak potcenjivanja, a ponekad i
otvorenog neprijateljstva prema njoj. Kada se jednom sa potrebnom strašću latimo velikog
dela obnavljanja šume mi ćemo morati prvo da naučimo svoju levu ruku da poštuje rad
desnice i da nakalemimo našoj deci domaćinsku čuvamost prema šumi, tom dobrotvornom
fenomenu prirode, koji nema mogućnosti da prhne u nebesku visinu, ili kao uvređena zlatna
ribica da zaroni u morske dubine, ili, zlu ne trebalo, da piše žalbe vlasti. Po svoj prilici, ona
koju budemo posadili svojom rukom biće nam draža od one koju smo nasledili... Očevidno,
prekomerno izobilje šume postajalo je zapreka razvitku i širenju plodnog i radnog naroda; sa
svoje strane prelaz na sever smanjivao je značaj trgovine i povećavao ulogu zemljoradnje,
čijem je procvatu šuma isto tako smetala. Sekira je bila nemoćna da izađe nakraj sa gustom
šumom koja je sa svih strana navaljivala i prvi goroseča u Rusiji postala je vatra. Spaljujući
šumu radi njiva i nađubrivši novinu pepelom, seljak je sejao ječam, na Volgi — repu, a u
mom zavičaju lan, ubirao dve-tri žetve i napuštao mesto parlogu, da se odmori, ostavljajući
kiši i suncu da zaleče nanesenu ranu.
»Dakle, šuma je nas Ruse hranila, odevala i grejala... I vremenom, kada je iz materinskog
vulkana Azije, zajedno sa suvim vetrovima i skakavcima, zapljusnula Rusiju užarena Ijudska
lava, šuma će postati prva pregrada na njenom putu. Nismo imali drugog zaklona od
bezočnih krvopija, kako kaže letopisac, osim volje naroda da se brani i neprohodnog
šumskog čestara koji je služio kao klopka za neprijatelja. Tamo gde se graniče šurne i stepe,
rodiće se prva utvrđenja staroruske fortifikacije; nabijene zemljom i opasane gredama terase,
iza kojih se tako udobno nišani u pomahnitalu metu koja poigrava na konju — smolom
zaliveni grudobrani iza rovova, pogodne male tvrđavice i kule koje će od početka četrnaestog
veka početi da se zovu kremlj, i najzad zabrani koji su se i do dan-danas sačuvali — lanac
veličanstvenih dubrava koji se pružao na stotine kilometara, sa nauznak oborenim drvećem
— strašnim lomovima, preprekama konjici u nastupanju.
»Kretanja hordi i vrelih vetrova, što nastaju na visoravnima Mongolije i Tibeta, tekla su
po kazaljci na satu čiji je centar bio negde u Zavolžju i baš u tom istom pravcu sa postepenim
zamahom, kao »ovan«7 za rušenje tvrđava, Rusi su se probijali na istok, zauvek se na
padinama sibirskih reka utvrđujući očinskim grobIjima i prirodnom vernošću čoveka mestu
gde je prvi put ugledao svet ili prolio krv u boju prsa u prsa... Dva veka kasnije, odabrani
voronješki hrast, listopadna šuma i najtvrđi severni bor, pošto su se pretvorili u rebra raznih
brodova i stubove krme ruske flote, poneće po svim morima naše zastavice; i ako se danas
Ural-baćuški odaje opšte narodno priznanje i zahvalnost za njegove radne i ratne
socijalističke mašine, može se i ruskoj šumi pripisati makar mali deo glasovite slave Ganguta
i Krfa, Sinopa i Cesme.
»Svako pleme na zemlji je u detinjstvu imalo malo pesničko ogledalo u kome se
fantastično, i kod svakog na svoj način, ogledao svet; tako su se prvi utisci života slagali u
epos — neocenjivo značajan udžbenik za poznavanje nacionalne biografije, naporedo sa
ostacima materijalne kulture. Na oprezi od opasnosti, naš praded, kao i dete u mraku, svuda
je video nepomične prilike licem prema sebi, čas tmurne i žedne njegove smrti, čas milostive
i materinski krotke. Tako su nastajala paganska božanstva — stvorenja straha ili zahvalnosti
– njegovi nevešti pokušaji da objasni stvarnost u granicama svog primitivnog filozofskog
rečnika. Vremenom, ove naivne slike bogova sići će s grubog materijala, na kome su bili
nacrtani komadom kremena ili oštricom mača, zatražiće mnogobrojnu poslugu, mermerna
staništa, počasti, čak krvave žrtve, dok se jednom ne razbije čarobno ogledalo i čovek, pošto
ostane nasamo s prirodom, primi na sebe svu odgovornost za poredak u svetu dostupnom
njegovoj delatnosti.
»Među stihijama, kojima su se preci klanjali za snagu, dobro i lepotu bili su i biljni
divovi, slični onim hrastovima što su se još nedavno dizali na Hortici ili borovima na Seligeri,
koje je opevao Ivan šiškin, izvanredni borac za rusku šumu. Njih su duboko poštovali, u
njihovom podnožju sudili i delili pravdu, a narodni pevači su tu slagali legende o životu i
pohodima plemena. Poetsko sujeverje revnosno je čuvalo u to doba naše južne svete zabrane
posvećene gromovniku Perunu, dok nije taj izrezbareni, detronizirani balvan sa zlatnim
brkovima otplovio niz Dnjepar; prognale su ga: nova vera i tuđinska princeza... Od tog doba
čili malobrojni ruski Olimp i najduže se drži naše sumnjivo strašilo, šumski duh, šumski
nečastivi, u govoru prostog naroda — bauk.
»To uopšte nije joovi car iz popularne nemačke balade, lukavi gospodar šuma: naš je
prostiji i duševniji. Naš, bivše božanstvo u gruboj haljini od raščešljane like, ispunjava u šumi
komandantske obaveze i stanuje pod starim, velikim panjem. Kako tvrdi narodna priča,
šumski duhovi su, takođe, patrioti šuma kojima pripadaju i u međusobnim razmiricama
takođe se tuku između sebe stogodišnjim drvećem: nisu oni lišeni ni Ijudskih slabosti. Tako
pojačano uništavanje šuma 1843. godine u vetluškom i varnavijskom srezu, koje je izazvalo
masovnu seobu veverice-selice na sever, našlo je odraza u seljačkom predanju o tome kako je
mesni šumski duh proigrao svoju divljač na kartama sa vologodskim susedom. Uopšte uzev,
ruski šumski duh je ličnost koja ne čini štete, mada nije od raskida da se malo pojunači pred
zakasnelim putnikom, ne toliko, možda, zbog svog zadovoljstva koliko zbog same žrtve, da bi
imala o čemu da priča unucima u novogodišnju olujnu noć ...
»Kada asketska težnja bežanja od iskušenja ovog sveta potera ruskog isposnika u
usamljenost, u tesne isposnice — nazvane ćelije na jeziku starocrkvene službe, odmah za
bogomoljcem u šumske netaknute širine upadaju lovac i pčelar, ratnik kneževe vojske i

7 Sprava za rušenje tvrđava. (Prim. prev.)

trgovac; tada će prvi put zađrhtati i prorediti se šumski čestari na čitavoj širini od Zavolžja do
Belog jezera, a hrišćansko predanje će đodeliti rogove ruskom šumskom duhu i ubrojati ga u
red svakidašnjih đavola koji čine najružnije pakosti neobazrivoj pravoslavnoj duši. Odsada ga
je sasvim lako ukrotiti, prevariti, zastrašiti krstom.
svetom rečju i prosto ugarkom. Od tog vremena jedini zaštitnici šume su postali naša
razboritost i svest.
»Na taj način se stvara lik šume, kao živog bića neobično blagonaklonog i radnog za
korist našeg naroda. Ona nikad nije pamtila uvrede od Rusa, čak i kad su je primoravali da se
pomakne, ne baš mnogo delikatnim sredstvima. Davno je bilo vreme da se oda hvala koju
zaslužuje dragi deda-šuma, dragi prijatelj našeg detinjstva, ratnik na mrtvoj straži, sigurni
liferant sirovine, hranilac reka i čuvar useva. Ali nema kod nas takve pesme o šumi kao,
recimo, o stepi ili o Volgi, koje nam nisu darovale samurovinu za izvoz, nisu nas hranile
medenjacima, nisu nam bile stalni intendanti od kolevki do današnjih petoletki... Istina, još i
sada smo skloni da na večerinkama zapevamo otegnutim, zbunjenim basovima o dragoj ivi i
udiki, o brezi i oskoruši, ali su. te pesme uvek o sporednim šumskim vrstama i poglavito s
učešćem sekire, više obojene nekim ledenim divljenjem pred njihovom zlosretnom
sudbinom, nego priznanjem vekovne vernosti i moći ruske šume, najveće u svetu, čija je
poslovična slava još u prošlom veku doprla do Rta dobre nade.
»Moguće objašnjenje treba tražiti u narodnim spomenima o polomljenoj raonici, o
iznurujućem radu utrošenom na raskrčivanje; u večnom stremljenju da strese sa sebe
opijenost šumskom lepotom koju uliva jednoliki šumor grana, u stalnom nemiru kojim
ispunjava blizina medveđih jazbina, razbojničkih pećina i đavoljih priviđenja; u potrebi da se
oslobodi vekovnog tutorstva šume, zato što su nam sloboda i sunce uvek bili miliji od sitog i
tihog života. Istorijski uzroci su nas primoravali da na sve moguće načine razmičemo tesne
četinarske zidove... Ipak, ni kasnije se ništa nije promenilo u našem odnosu prema šumi, kad
se ona toliko smanjila da po ravnom polju možeš stići od Crnog mora skoro do Volge. Treba
počešće govoriti o očiglednim greškama prošlosti, čije se ponavljanje može surovo odraziti na
blagostanje potomaka... Složićemo se unapred: nisu štedeli šume ni drugde u Evropi, a ipak u
posleđicama postoji sudbonosna razlika, pošto zapadne reke nastaju iz glečerskog rezervoara
koji ne presušuje, a naše — iz nežnih šumskih izvora, i nepažljivim postupanjem sa šumom
kod nas je mnogo lakše oštetiti fini mehanizam prirode.
»Teško da je koji drugi narod ulazio u istoriju sa tako bogatom četinarskom bundom na
plećima. čuvenim uhodama koje su preko naše zemlje prolazile da vide čarobne tajne Istoka,
Rusija je izgledala kao neprekidna gusta šuma sa retkim proplancima ljudskih naseobina.
Odatle je i počela naša opasna slava šumske države, koja je u očima inostranog potrošača
pojevtinjavala naš zeleni espap i stvarala štetnu milionersku psihologiju kod stanovnika-
starosedelaca. Doći će dan kada će Petar čupati nozdrve i terati na robiju za satiranje
šumskih zabrana, ali zasad šume je bilo tako mnogo da su kao nagradu za krčenje oslobađali
od poreza i carina za petnaest godina, a malo severnije — i za čitavih četrdeset. šuma stoji
kao neprolazni bedem i raznovrsna je kao u bajci; narodne pesme samo vitezovima
poveravaju čišćenje šumskih puteva. U desetom i dvanaestom veku čitava kijevska zemlja
bila je pokrivena šumom i neke sada gole, reke su sve do mora bile odevene u šuštavu svilu
smaragdove boje. Još i danas nebrojeno mnogo cerovine leži nekorisno u koritu Dnjepra kod
Hersona... A kad je tako, što da se i peva o njoj! Lutaj makar i hiljađu dana, na koju ćeš
stranu — šuma će te neprekidno pratiti, kao verno kosmato pseto. Tu i treba tražiti korene
našeg nemara prema šumi. Mi je prosto nismo opažali zato što je bila svoja, domaća i večna,
uvek pod rukom, kao vazduh i voda, kao svoja torba na leđima u kojoj i sanjiv rukom napipaš
sve potrebno duši i telu. Mi smo primali njene usluge i darove, nikad ne uzimajući u obzir
njene nevolje i jade. Ruski asketa koji je spasavao dušu u neprohodnoj borovoj šumi i zvao se
pustinjak, to jest stanovnik mesta na kome nema ničeg. Najgušće šume u mome zavičaju
tako su se i zvale — Pustoši. Evo zašto se šuma i nije odrazila kod nas u svoj svojoj veličini ni
u narodnom predanju, ni u pesmi.
»Ruska pravda, novogorodska akta četrnaestog veka, kao i Zakonik Alekseja Mihajloviča
kasnije, spominju šumu samo u vezi sa neophodnošću da se odbrani od pljačkanja privatno
pčelarstvo. Ivan Treći zabraniće da se seče šuma oko Trojicke lavre, što takođe ne znači
pokušaj regulisanja seče, ili uvođenje sopstvenosti na šumu, to jest pokušaj da joj se nađe
mesto u građanskom zakonodavstvu, već jedino težnju da ogradi kneževe sveštenoslužitelje
od neprijatnih svetovnih smetnji. Još je Rusija bogata vodom, ribom i šumom; za vreme tog
istog Ivana, los i divlji vo lutaju pod Ugljičem, a takođe medved i srna. Ali Moskva sve brže
maše sekirom oko sebe, i, evo, car Aleksej zabranjuje obaranje šume u prečniku od trideset
vrsta oko prestonog grada — opet samo radi čuvanja svog carskog lovišta. Kao i ranije —
ljuljaju se unaokolo šume koje nije takla sekira: — kolomenske i muromske, suzđaljske i
brjanske, nepristupačne šume kurmitske i vladimirske — kese bez dna, pune zelenog blaga
koje se, izgleda, ne može iscrpsti za hiljadu godina ...
»Ne govorimo o žalosti — ako ne seče čovek, seče vreme i od njega nema nemilosrđnijeg
dušmanina šume. I bila je to odista neprohodna borova šuma gde se jedno drveće gomilalo
na drugo koje još nije završilo svoj krug, i mrtvaci su trunuli u podnožju svoje smene. Sve
ćuti u takvoj zabiti... samo na rubovima šuma u pcroleće tetrebi pijanim očima mame ženke.
Periodične nesreće — orkan, najezda drvomorca, nadolazak podzemnih voda — malo su
zaustavljali tu nemu, skoro neukrotivu trku ka suncu, večnu trku živih sokova zemlje! Katkad
je vatra do temelja brisala gospodstvo četinarske dinastije i drugu postavljala da caruje... ali
život je bio jači od ma kakvog mešanja. Crna ili žuta ostrva smrti obrastala su listopadnom
mladikom, da bi jednom i njoj došao kraj pod teškom smrčevom zavesom. čovekovo
uplitanje kao da ničim ne preti šumi. ali ubrzo združena pomama sekira počinje da nadjačava
sporo nagomilavanje biljnih ćelija ...
»Već svi grabe i još za sve ima dosta; u početku sedumnaestog veka severodvinska
katarka i roba grube hemijske destilacije prvi put plovi na londonsko tržište. Još ima dosta
šume u Rusiji, ali se stalno ubrzava zahvatanje i kutao je sve veći i veći. S nestankom
opasnosti od skitačkih upada s juga dolaze na red seče za državne potrebe kao i svete šume
koje su porasle na sečinama. Za to vreme stepa je već počela svoje pobedničko nastupanje na
sever... I najednom, celom zemljom se razleže nemiran glas Posoškova, prvog staraoca, ali
samo za orenburške i uopšte prekovolške šume. To je bila narodna savest veka koja se
dotakla svih strana građanskog života, i, treba istinu reći, Posoškovljevi saveti o uzgrednom
sađenju šuma oko golih ruskih sela nisu zastareli ni do danas. Ali i bez intervencije ovog
patriote, prvorazredni zadaci odbrane ipak bi prinudili državu na oštre mere za očuvanje
šume. Kada građenje flote u Azovu počne da guta vekovne dubrave na reci Voronježu i
obližnjim krajevima uz reku, hrast će doći pod ličnu Petrovu zaštitu, kao neprikosnoveni
fond admiraliteta. Pored hrasta, zabranili su seču jasena i klena, belog bresta i sibirskog
ariša, a kasnije i bora koji daje građu za brodove. Razuzdana seča hrasta za osovine, salince,
točkove i obruče kažnjava se robijom, pa bio to velikaš ili njegov upravnik imanja, a za ostale
vrste drveta uzima se globa od tri rublje, s tim da od te tri rublje, dve idu u prihod šiunara; to
je bio pokušaj da se paralizuje svemogući mito...
»Ranije su cepali drva sekirom i klinovima, tako da je glasoviti iver iz ruske poslovice
leteo na čitavoj razdaljini od Arhangelska do Astrahana; odsad su svi potrošači šume zbog
ekonomičnosti obavezni da makar deseti deo potrebnog drveta ugotove pilom... ali, vidi se,
nisu naučili da prave zupce: još pola veka kasnije moćna je seljačka sekira. U Petrovo doba,
prvi put kod nas samovolju zamenjuje preglednost režima seče; još je daleko naučno
shvatanje uloge šumo za klimu i čuvanje vode, ali već se kažnjava seča bliža od trideset dve
vrste prema reci isto kao i loženje vatre ako nije za dva hvata dalje od drveta. U rudarskim
krajevima je naređeno da se čuva koralska breza za puščane usadnike, i zabranjeno je
trošenje drveta za gorivo, ako je ono upotrebljivo za građenje kuća; sahranjivanje u
izdubljene hrastove trupce, kako se to u starini radilo, plaća se četvorostruko, za nanošenje
štete parkovima u gradovima određene su robija i kandžija... Ipak sve češće admirali referišu
o samovoljnim sečama, kažu, suma se smanjuje, i evo, dižu se bedemi od tri hvata duž
državnih šuma uz Nevu i uz finsku morsku obalu s vešalima na svakoj petoj vrsti.
»Na prvi pogled šumarska politika ostaje nepromenjena i kasnije kada je ispala batina iz
mrtve Petrove ruke; na primer, carska sinovica ponavlja njegove šumarske instrukcije o
sadenju i gajenju šume za izgradnju brodova i obaveznom iseljavanju stanovnika iz blizine
zasađenih dubrava (1754). Obe Katarine tuguju za nepovratnim gubitkom šuma oko
prestonice spaljenih radi đubrenja, zabranjuju slobodnu i besplatnu seču, darivaju
materinske savete — da se čuvaju šume od marve i noćnog lopova, da se cedi smola iz panja i
korena, a za gorivo da se upotrebljavaju lomovi... Možete misliti kako su se, po svoj prilici,
smejali kroz suze kmetovi-seljaci!... Druga od njih u brigama o sreći Rusije — zato što sam
Didro i Volter posmatraju iz Evrope gospodaricu petnaest miliona seljaka—robova! — čak
naređuje Potemkinu da blizu Odese pobaca u zemlju više žira, da ne bi unuci morali sa
severa da dovoze hrast za opravku ruske flote. Ali, ma koliko da biju kandžijom zbog loženja
vatri, ma koliko da vešaju zbog šumskog lova i krađe, hrast i bor za jarbole već su se totalno
istrebili na opisanim geografskim kartama od gornjeg toka Volge do Njižnjeg Novgoroda.
Ograničavajući seljačke potrebe u drvetu i darujući plemićke slobode zbog učvršćivanja svog
sumnjivog prava tuđinke na ruski presto, carica smatra da je korisno što je dala ruske šume
pod tutorstvo ljudima na čijim se imanjima nalaze i oslobodila ih bilo kakvih obaveza
čuvanja i negovanja šume (1782). Odsada ni sam moćni admiralitet ne sme da uzima drvnu
građu bez saglasnosti i naplate vlasnika.
»Slabo je žensko srce; dame na prestolu ruske države, iako su cenile šumu, ipak su prema
prvom staležu, i pojedinim njihovim predstavnicima koji su bili pomlađi, ispoljavale mnogo
veću nežnost. Šuma postaje kutija sa stvarima za uspomenu kojom su nagrađivani Ijubimci i,
razume se, darovani spahiluci spadaju u najnaseljenije oblasti države, jer bez dodatka
seljaka-kmetova gubio se sav smisao carskog poklona. Ana poklanja Bironu, pored ostalih
kurlandskih latifundija, i pribaltičke šume zbog njegovih posebnih kvaliteta i dostojnih hvale
postupaka koji nisu navedeni u ukazu, a Jelisaveta ustupa svome šuvalovu isključivo pravo
šumskog eksporta sa severa Rusije. Tako se postepeno cepkaju šumske površine, množe se
vlasnici šuma obuzeti taštom manijom da pokažu svoje boljarstvo kod kuće i, u prvom redu,
u inostranstvu. Dragi ruski bor plovi tamo u zamenu za krpe kicošima, botanički kurioziteti
za englesko pivo, za duvan, i druge besmislene stvari koje čeliščev nabraja... Još ima šuma u
Rusiji... ali osetno manje nego ranije; tako se prilikom Jelisavetinog putovanja u Kijev
moralo odustati od građenja dvorca na stanicama zbog nedostatka šume u Ukrajini, i
ograničiti na uređenje mehana (1743).
»Da odmotamo klupko pomenutih damskih nestašluka... Presvetli Šuvalov je preprodao
svoj monopol britanskom brodograditelju Gomu, a ovaj je naše devičanske šume oko Onjege
zgrabio za prsa, i kako se to kaže, iz temelja ljuljnuo. Taj Petar Čeliščev, Katarinin sekundant-
major i Radiščevljev prijatelj, u koga se posumnjalo da je učestvovao sa njim u pisanju
Putovanja, sa bolom i škrgutom zuba priča o petnaestogodišnjoj delatnosti Engleza Goma,
po njegovim rečima — štetnog skitnice: savremenik i očevidac, Čeliščev, još je zatekao njene
tragove. Usled tobožnjeg iznenadnog Gomovog bankrotstva, ostavljeni su da propadaju
nedogledni štosovi prvoklasne gore oborene ruskom sekirom i novcem pozajmljenim u
ruskoj državnoj blagajni; štosovi su se protezali na čitavu vrstu uz obalu Onjege, bili su široki
sto pedeset hvati, bez prolaza, i visoki tri ljudska rasta. Dvadeset godina je trebalo da sve to
potpuno istrune. Značajno je da je još tada naš rodoljub uviđao u Gomovom radu svesnu
nameru ingliške vlađe da uništenjem šuma nanese štetu našoj državi. čeliščev na tom istom
mestu spominje i drugog — trgovca po zvanju, šveđanina po krvi, utamanjivača po zanatu...
Da pomenemo po zasluzi, takozvane, prosvećene inostrane moreplovce, što su nam
davali surove lekcije zapadnog kapitalizma ... Pomoću prevare i potkupljivanja oni su
prisvajali privilegiju na seču našeg najboljeg bora, debelog šest vršaka u gornjem prečniku;
tek kasnije, kada je kvalitet ruskog drveta odjednom opao zbog iscrpljivanja pristupačnih
šuma, norma se snizila na pet. Samo balvani od prizemnog dela stabla — na kojima je pri dnu
dvaput utisnut žig britanske krune — tri držalje dugi, dolazili su u obzir za izvoz; ostalo je
trunulo na mestu zaražujući zdravu šumu poremećenu anarhičnom sečom divova. Takve seče
odabranih stabala trajale su do same 1930. godine, kada se kompanija pod pritiskom
događaja pokupila kući ne ostavivši za sobom ni puteva ni radničkih naselja, ni dobrog
spomena... Svaki gubitak treba uračunati četvorostruko, ako se iz njega, blagovremeno, ne
izvuče pouka.
»Tih godina pale se prve visoke peći u Rusiji... Hej, skloni se, Demidov se laća sekire!
Mlada ruska metalurgija kosi neprohodne šume srednjeg Urala; kargopoljsko i ustjužensko
gvožđe, a pored njih, tulsko železo proždiru šume oko sebe: za svaku tonu liva trošile su se
dve tone drvenog uglja, to jest osamnaest kubnih metara drva. U isto vreme izvoz žita nije u
stanju da popuni imperatorsku blagajnu sve siromašniju i siromašniju. U pomoć dolaze
potaša, smola i gora — po četvrtinu rublje za stoletno stablo propisnih dimenzija. I evo već su
se iskorenile šume oko grada Arhangelska koje su davale građu za brodove, nestao je sibirski
ariš sa Dvine i dozvoljeno je da se brodovi do linije gaza oblože borovinom. Najjače se oseća
nestašica najdragocenijih vrsta; još za vreme Jelisavete oćelavele su glavne naše kazanske i
tambovske dubrave. A starosedeoci sa Volge tog vremena još su sa suzama ushićenja pričali o
drveću na čijem je preseku mogao da spava čovek ispružen koliko je dug i širok. Dokučajev
je, isto tako, još zatekao u stepama hrastove panjeve obimom od po sedam i po metara, ali mi
takve već nismo videli... U stvari, tada je trebalo staviti pod naročiti nadzor i čuvanje te
poslednje šumske divove, žive svedoke naše prošlosti, na koje su mesne vlasti navikle da
gledaju kao na veliku rezervu cepanica.
»Pavle će pokušavati da se vrati petrovskoj strogosti i tada će ponovo pred državu da se
postavi neodložan zadatak — uređenje šuma. A za to vreme — oficiri mornarice krstare po
gubernijama da bi našli podesne šume, ali su njihova traženja uzaludna, čime se i objašnjava
neobična mera u Rusiji, kao što je kasnije odricamje od izvoza šume. Ali već Aleksandar će
ponovo skinuti tu zabranu, da bi popravio malokrvnu državnu blagajnu. šuma prelazi u
nadležnost tadanjeg ministra finansija, a to je isto što i davati kravu pod tutorstvo tigru da je
muze s ljubavlju i pažnjom. Otada šuma postaje čarobna i neiscrpna rublja; isto tako kao što
u početku veka njom zapušavaju rupe državnog budžeta, na kraju, kada iz plemićke
ekonomije ispada kmet-rob istegnutih žila, šumom počinju krpiti plemićke mundire.
Svemoćni mito brzo umiruje protivurečnosti koje niču između stvarnog stanja šume i savesti,
između grabljivica i zakona. Dodaćemo da su na čelu ustanove stajali važni Nemci, koji su
rđavo govorili ruski, a po šumarskim kućicama grčila se polugladna sirotinja, zbog jevtinoće
najmljena iz redova invalida. Prirodno, u svojoj dužnosti oni su videli način da se poveća
obrok i obezbedi starost. Evo dve cifre radi upoređenja: godine kada je poginuo Puškin, opšti
šumski dohodak u Rusiji iznosio je šesto hiljada rubalja, a šteta od šumske krađe samo u
Kazanskoj guberniji dostigla je petnaest miliona. Referat iz 1833. godine daje sliku žalosnog
stanja naših zelenih zaliha u trinaest gubernija i autor, sa visokom titulom, nastoji da se
šumska straža ojača dobro naoružanim strelcima — doduše zasada još bez artiljerije. Tako
sazreva odluka Nikolaja Prvog o stvaranju posebnog korpusa šumara s vojnim ustrojstvom i
vojnim činovima, da bi kao železnim obručem stegao šumsko gazdinstvo koje se raspada. Ali
šume privatnog vlasništva ostaju, kao i ranije izvan državne kontrole, što će vremenom
dovesti do najcrnjih posledica.
»Približavamo se najtužnijim stranicama našeg letimičnog osvrta na pustošenje ruske
šume. Ona počinju ukidanjem kmetstva a zatim, decenijama uzastopce, svu tadanju Rusiju
kao da je zahvatio hladni šumski požar.
Osamdesetih godina to postaje juriš na šume do tada nezapamćen kod nas; samo rusko
bespuće i zametnost rada pri obaranju drveća na pradedovski način smanjuju to oduševljeno
ubijanje zelenog druga. Bila je sreća za Rusiju što mladi i do ludila nestašni domaći
kapitalizam nije posedovao današnju električnu pilu, koja bi kao uragan zbrisala i očistila
našu severnu borovu i jelovu šumu do Pečore i Murmanska...
»Dva moćna uzroka su uslovila propast šuma u devetnaestom veku: slom ruskog
feudalizma i kasnije osiromašenje plemstva koje nije umelo da se snađe u gazdinstvu sa
slobodnim iznajmljivanjem radne snage, i munjeviti razvitak naše industrije. Ako je ranije
drvo žarko plamtelo u pećima fabrike šećera, piva i alkoholnih pića, sada osnovni njegov
potrošač postaje metalurgija; evo, na Uralu se ona već guši bez goriva i upadljivo zaostaje iza
juga, gde su svojevremeno otkrili neiscrpne rezerve jevtinog uglja. Izgradnja železničkih
pruga ubrzava uništavanje šuma ... uostalom, svuda na planeti je uvođenje lokomotive
izazvalo prekomernu seču, to jest rashod drveta veći od godišnjeg priraštaja. To je bio prisilni
zajam od obroka još nerođenih pokolenja, pri tom se, obično, u takvim slučajevima ćutanje
poverilaca uzima kao odobravanje. A već se bliži rađanje industrije celuloze koja će se latiti
mlade tankoslojne smrče oko Vologodska. Potražnja se povećava, tempo seče raste, cene
dvostruko skaču. Pilane tutnje i u stepi, te krajem prošlog veka potrošnja šume dostiže dve
stotine sedamdeset miliona kubnih metara. Predstavnici svih mogućih slojeva društva
učestvuju, prema mogućnostima, u toj otvorenoj pljački koja se naziva kapitalističkim
progresom. Bučno postaje u Rusiji od zaglušne treske oborenih stabala drveća u koju tone
paljba tek završenog krimskog rata.
»Pod ruku sa zaradom progres upada u guste četinarske šume: iza njih ostaje haos
besprimeme seče, teški mamurluk i nesrazmerno mali broj sitnih industrijskih preduzeća.
Takva vrtoglavica bogaćenja ranije se sretala samo prilikom pronalaska mdnika zlata. Ispred
tog začaranog vihora, osvetljenog novinom tehnike, čarobnim električnim lampionima — i
bogato zalivenog šampanjcem da bi se veselije vrteo, koračaju pristojni, nasmejani Slavuji-
Razbojnici8 sa zvezdama i medaljama na grudima, i za njima — drugi, bez ukrasa, ali sa
drskim, prodornim sjajnim očima. Obilje drvnih pokojnika, sama toplota truljenja mame
noćnu pticu i roj mušica iz evropskih jazbina, razne vile u čipkastim oblačićima i solidne
bankarske špekulante s putnim torbama. I opet se po vladinoj dozvoli bradata ruska šuma
klanja do zemlje svakom tuđinskom izrodu. Sad već svi seku, birajući pomasnije parče:
novorođeni kulački stalež gotov je da seče makar i na groblju pored uzglavlja rođene majke,
manastirska bratija, blagosiljajući sebe i poveriv podizanje šume Svevišnjem, seče na
manastirskom imanju koje joj je zaveštano za pomen duši — isto tako revnosno seku oci
gradova, na primer: hersonski, koji su oborili svoj proslavljeni beli bagrem prilikom
uvođenja telefona, seku dotada neviđene šarenonoge bube iz zapadnih gubemija i svuda mile
kupujući po povoljnoj ceni od plemića tapije o sopstvenosti i seljački deo šuma preko

8 Ličnost iz biljina. (Prim. prev.)

opštinskih starešina, koji, ugledajući se na gospodu, takođe seku i to ne od oskudice, niti da
prigotove za eventualnog kupca, već zbog neizdržljivog svraba u rukama. Tako se polako tanji
sigurna grana na kojoj smo mi sedeli od Gostomislovih vremena... sve češće, kao teški snovi,
rodoIjube spopadaju misli o ruskoj šumi koja propada. I eto, već Aksakov plače nad člankom
Vasiljička i svi shvataju budući obračun, ali tadanje napredno društvo radi po oprobanom
licemernom pravilu: zgrešiću još malo i pokajaću se! Jasnu predstavu o zamahu seče tog
perioda daju cifre železničkih i vodenih prevoza koje Lenjin navodi u svom Razvitku
kapitalizma u Rusiji.
»Novine onog vremena gledale su na to kao na neminovnu fazu u razvitku nacionalne
ekonomije: zaklani trgovac u sobi za izdavanje više privlači njihovu pažnju nego basnoslovno
šumsko razbojište. Tek po posebnim beleškama u šumarskim časopisima može se pratiti
doslednost sa kojom su gulili zeleni ćilim sa ruske ravnine. Prvo je odlazio hrast, koji se
toliko proredio da počinju seći i usamljena stabla koja su slučajno ostala čitava, ali taj hrast
koji je još doskora stajao u Merzljakovljevoj pesmi Usred dolina ravnih, sav u čvorugama i
granat, bio je podesan samo da razbija vetar na ivicama šume i nije više imao industrijskih
kvaliteta. Crnomorski admiralitet dokusuruje poslednje hrastove u kijevskim, poltavskim,
hersonskim i kazanskim dubravama, u kojima se još sretaju ostrvca od po desetinu hiljada
džinova. Eto, naočigled svih, otišla je na železničke pragove čitava lepota Kubana,
Podmajkovska dubrava, i sneveselila su se kozačka srca. Pale su pod sekirom kolonista,
pomenute u jednom dokumentu iz 1763. godine, šume kod Saratova, kroz koje se Pugačov
neprimetno privlačio gradu. Tu negde oko 1877. godine šumski letopisac oplakuje
upropašćene guste šume na Vitegri, kao što je već oplakan u pesmi opevani pelagijevski
čestar u Izjumskom srezu ... ko njega danas pamti? A ko zna da su u bivšem
novomoskovskom gradu, gde su sada neplodni peščani brežuljci, relativno nedavno lovili
lisice i mrežama hvatali jarebice? Nije čudo što je pre dvesta godina čitavo međurečje od
Volge do Dona bilo pod šumom, ali ko će poverovati da je još šezdesetih godina Dnjepar od
Jekaterinoslava do Aleksandrova tonuo u bujne hrastove šume? Savremenici su tugovali što
će se odsada velika lipa sačuvati samo uz reku Belu, ali i ovamo sa rakijom i planinskim
čajem prodire pijana šumska smrt. Sa sekirom i harmonikom ona luta po gustim, ogromnim
baškirskim četinarskim šumama, obara redom stasalo drvo, guli mlada stabla trujući Ufimku
i Tanat smradom pokiseljenog luba, i još će sigurno na rastanku pustiti crvenog petla, za inat
generalgubernatoru zbog kasnog državnog starateljstva!
»Isto tako je žalosna i poučna sudbina šuma između Jelatme i Muroma, opevanih u
narodnim pesmama; četrdeset hiljada desetina koje su darovane viskunskom fabrikantu,
prešle su kasnije u ruke Engleza, koji su na njima uspešno primenili svoje kolonijalne navike.
Moćan je koncesionar tih godina u našoj otadžbini! Veseli gospodin Letelje neumomo pili
neobuhvatne orahove trupce u Namanganu i Andižanu, ne žaleći ni lastar ni rasad, a drugi,
Jemerik Gavrilovič, bez prezimena, iskorenjuje na srednjem toku Volge vekovne džungie
topola. Dosta će dobra otploviti iz pograničnih krajeva u godinama Intervencije, kada su
belogardejci na severu dali belomorski bor, a menjševici na jugu šimšir u zamenu za oružje
za svoju propalu stvar. Uopšte uzev, isto tako je tužna sudbina mnogih gruzijskih šuma, koja
se odrazila na prirodu kavkaskih reka. Padaju čambarske šume pod Telavom, a krajem veka
padaju južno od Gore, na feudalnim imanjima Satarhno, Sacicijano i Sadžavaho, koje su
prodate na seču za određeno vreme. Pokojnici zelenih uvelih griva leže na padinama; nema
dosta bivola da ih svuku dole — ostalo je čitavo samo ono što je pod zaštitom litica orlujskih
gnezda. Kroz zemljište prolokano pljuskovima probija stena. Proređuje se u pristupačnim
klancima stari beli brest; gruzijski beli brest i zeljkva preseljavaju se iz Rijomske doline u
legendu narodnih pevača, gde već odavno šume njihova rođena braća — hrastovi sa Hortice.
Sve češće se žale starosedeoci da vetar spaljuje kukuruz u Imertiji, Guriji, Mingreliji, a
gologlave Kura i Aragva luđuju u proleće; tako jure strelice na satu iz koga je izvađeno
klatno-regulator.
»Na međi dvaju vekova padaju vasiljsurske šume, koje su davale drvo za brodogradnju,
hrastovi koji su zapamtili Ivana Groznog, i za večna vremena zaćutaše presahli izvori. ćelave
Mali Žigulji i Hmeljovski plićak opasuju Volginu maticu. Evo, već se pojavio pesak na Desni
kod Novgorođ-Severska, a nešto malo kasnije iz Belorusije javljaju da se pojavila leteća
izviđnica pustinje. Kada je osamdesetih godina Turski, učitelj mog učitelja, istraživao gornji
tok reke Oke, našao je izobilje šumskih naziva sela, ali same šume već nije našao, sem
šumaraka pogdegde, koje su starci sačuvali kao očinski blagoslov ... Nije bolje ni u Sibiru, jer
blizu Kauska, na primer, živi ljudi pamte tajgu tamo gde se sad plavi kovilje stepe.
»U to isto vreme iz Zabajkala i sa Amura dopim vapaji poznavalaca tih oblasti o šumskoj
pogibiji; ali nisu stigli do vrhovne vlasti. Na samom Sahalinu posečene su zelene vratnice
koje su štitile Dugajski klanac, a nešto bliže našim danima iscrpiće se šume gomje lenskog i
južnojenisejskog bazena. Ko zna da li je još živa neprohodna jaruga Varnačija kod Irkutska sa
vrelima vode u kojoj se ođmarao skitnica iz ruske pesme?... Ta ni dan-danas ne slabi strašni
beli plamen; već u naše vreme je oćelavelo Valdajsko razvode, odakle se razilazi šest čuvenih
ruskih reka, ne računajući Dnjepar koji izvire u blizini. Nestaju polako pod Kazanom stoletni
borovi, đavolji kut, park na jezeru Kaban, kao i divni Deržavinov park, i već je uspešno počela
seča Dubaka u kojima se nekada kazanski proletarijat skupIjao na prvomajske sastanke...
Istina, po pričama došljaka, na Jeniseju se u sunčanom zalasku još rumene borovi stubovi —
podupirači neba... ali samo zato se i rumene što ih zbog brzine rečnog toka remorkerom
nikako otuda ne možeš izvući.
»Prirodno, sa porastom gradova i stanovništva, sa razvitkom trgovine i industrije, šuma
je i morala da se sve više uvlači u obrt ruske ekonomike. Ipak je carska vlađa bila obavezna
da se počešće zagleda u žute pege koje se šire po zelenoj karti zemlje, i da uravnoteži proces
tako da današnje izobilje ne izazove sutrašnju oskudicu. Takođe je trebalo da se malo
razmisli zašto je 1861. godine prihod sa sto i više miliona registrovanih desetina ruske šume
iznosio milion i po rubalja, dok je milion desetina francuskih šuma dao deset miliona u toj
istoj valuti? Spasenje se sastojalo u tome da se blagovremeno počne dobijati drvna građa iz
zrele i prebogate močvarne tajge sa bliskog severa i u postepenom osvajanju neprohodne
sibirske tajge. Ali kapitalist ne može da ulaže novac u izgradnju malih naselja, puteva i novih
pristaništa. Istina, skoro pred revoluciju, murmanski put je okrenuo olonjecke zalihe ka jugu,
ali ni on se nije izgrađio zbog šumskih potreba, već radi dovoza iz inostranstva vojne opreme,
čiji je nedostatak pretio imperiji porazom. I ne samo to — ruski sopstvenik šuma neprirodno
je snižavao cene svojoj drvnoj građi na jugu i postizao povlastice u prevoznoj tarifi, samo da
bi ugušio eventualnog sevemog konkurenta. Bilo je i podlaca koji su radili na tome da se
zabrani upotreba kamenog uglja. Drskost grabljivaca je išla do bestidnog zahteva da se ne
sprečava privremeno pojačana seča pošto je uništenje šuma dete nužde. Ne zna se šta se
podrazumevalo pod tim žalosnim izrazom, ali u 1869. godini samo triflia9 je iz Francuske
bilo uvezeno sedam hiljada petsto pudova, za dva miliona rubalja po cenama na veliko; jasno
je da se ruski seljak nije sladio finim delikatesom!
»Ako uzmemo šumare, koji su retko spretno vladali perom, malo je ko u Rusiji pisao
kako će se odraziti to bekrijanje sopstvenika-pobednika na klimu, zemljoradnju, i pejzaž
drage otadžbine. Zakon je podsticao zločin, iskrčene teritorije, kao zemlja nepogodna za
oranje, manje su oporezivane i pored toga nisu zahtevale rashode za zaštitu. Prilikom
zalaganja imanja u kreditne ustanove — koje su se razmnožile da priteknu u pomoć plemstvu
što je siromašilo — panjevi su se računali skuplje nego šuma sa svojom srazmerno niskom
rentom. I tu se još pojave uslužne teorije kako šume, tobože, isušuju zemljište; 1876. godine,
odmah posle Engeljgarta, neki gospodin Zaemanov objavio je članak o štetnosti šuma u
Rusiji. Uopšte uzev, budale su nanele šumi isto toliko štete koliko i grabljivci. Uzgred rečeno,
posmatranje vetrova je pokazalo da rjazanske šume, na primer, orošavaju polja Turske, što
je, tobože, nedopustivo zbog njenog upornog i dosadnog neprijateljstva prema Rusiji. Na
kraju, u vezi sa projektom o otkupu privatnih šuma, počeli su da se šire glasovi o tome da će
ih država oduzeti bez naknade — i, eto, u Roslavlju se rasprodaju šumske parcele po šezdeset
rubalja za desetinu, dok šumareva kapa sa kokardom košta dvanaest srebrnih rubalja.
Jednom rečju, seci, ne žali, dvaput bujnija će porasti! ... Opet je manje opasno čuvati novac
nego šumu, zbog učestalih samovoljnih seča, kojima su ruski seljaci regulisali nečasni
raspored bogatstva. Vlada je odgovorila osnivanjem na brzu ruku porotničkih sudova, koji su
seljake uhvaćene u seči odmah telesno kažnjavali; sve češći postaju krvavi sukobi spahijske
straže i stanovništva. Broj krađa šume.
od jedanaest hiljada slučajeva u 1866. godini, krajem veka dostiže sto sedamnaest hiljada
godišnje.
»U većini gubernija seljaci, uopšte, nisu đobijali šume putem agrarne reforme, a oni koji
su dobili obično su je ustupali preprodavcima da izmire neplaćeni porez i prehrane porodice
za vreme nerodnih godina. Za jednu metlu i naramak suvog granja moralo se ići na
poklonjenje ozlojeđenom gospodaru, te se ne može kriviti seljak što, posećujući po tamnoj
noći gospođsku šumu, nije vodio mnogo računa o pravilima racionalne seče. Nikad nisu bili
trajni zakoni koji su smetali ubogom siromahu da ogreje i nahrani svoje dete... Uzgred
rečeno, već bi u to vreme dobro plaćeni državni mislioci mogli da pronađu jeđnostavne

9 Vrsta pečurke. (Prim. prev.)

mašine koje bi naša izobilna tresetišta, kojih svuda ima, pretvarale u drvo neka za vas ne
bude podlije i besmislenije reči od ove! Za vreme učenja vi ćete saznati da stavljajući
cepanice u peć spaljujete čarobne elemente, čiji broj teško da će ikad hemija iscrpsti do
kraja... ja ne govorim o nemerljivom blagu kao što je slavujeva pesma, koja pri tom umire bez
dima i pepela. Drvo je blago čiji ćemo značaj shvatiti tim jasnije, što ga više bude nestajalo sa
lica zemlje. Do danas mi smo iz njega uzimali samo celulozu, bacajući dragoceni lignin i
smolu u reke na propast našoj sopstvenoj ribi. Dobro je još što su naučili da dobijaju špiritus,
lepilo, ekstrakte za štavljenje, na šta se ranije trošila kora petnaestogodišnjeg, tek okreplog
hrasta. Ceo vek su industrija i transport neštedimice sažižali drvo u svojim pećima, tek 1892.
godine nafta i ugalj olakšali su upola tu najtežu obavezu šume. Ipak je sledeće godine na
drvnu industriju otišlo milion i po kubnih metara. Neizmerno veće količine šume izgaraju u
šumskim požarima; 1915. godine izgoreli su milioni kvadratnih kilometara, i, ponegde, dim
koji je prekrilio nebo, zadržao je za dve nedelje sazrevanje žita. Jednom rečju, u uslovima
nesavršenog društvenog uređenja ne treba se čuditi razmerama štete već sačuvanoj gotovini.
»Među vidovima rashoda šume treba pomenuti i seljačke zanate, kojima se održavala
siromašna Rusija. Evo brojeva nekadašnjeg rasipništva. Drvo je odavno u svim oblicima bilo
roba ruskog eksporta: spaljivali su hiljadu kubnih metara vrbe, belog bresta i lipe da bi dobili
tonu potaše; cedili su smolu, katran, ispuštajući vrlo skupocene ekstrakte u vazduh; pri tom
je pud brezove kore odlazio za pet altina. U 1855. godini na Njižnjenovgorodskom sajmu
prodato je osam stotina pedeset hiljada pudova robe od like, ne računajući tu opanke —
iskonsku obuću ruskog seljaštva pre revolucije. Za svaki par išla su tri drveta ili dvanaest
pantIjika like od po tri aršina, a opanci su retko trajali više od dve nedelje. Godine 1877.
sama Vjatska gubernija proizvela je trinaest i po miliona pari opanaka i, eto, u toj oblasti,
skoro potpuno se iskorenila lipa... Pre pet godina bio sam kod kuće na Jengi i setio sam se,
stojeći nad Loškarjovskom jarugom, kako su u vreme mog detinjstva plovili po reci karavani
sa desetinama ogromnih, povezanih splavova, lađe, šlepovi, i za svaki je trebalo oko tri
stotine stabala. Isto tako, još u prošlom veku svake godine je deset hiljada takvih lađa
natovarenih šumskom robom nepovratno ođlazilo u krajeve siromašne šumom. Izgledalo je
da bi upotreba gvozdenih brodova umanjila seču stoletnih borova, ali se pojavio nov potrošač
— železnica. Osim toga, dobijanje sirovina pratila je primitivna divljina: kulaci kolovođe, koji
su držali u ropstvu neprosvećenu zanatsku sirotinju, nisu vodili računa o šumskim jadima.
Zbog brezove kore ili grančice četine — po pet kopejki za četvrtalj — obaralo se čitavo stasalo
drvo; uostalom, sudeći po našim novinama, i sada se u Sibiru obaraju divovski kedrovi,
kojima vrha ne možeš sagledati, prilikom branja oraščića, kao što se, uostalom, do dan-danas
seče u inostranstvu peruanska divlja riga radi dobivanja kininove kore.
»Razume se, u izobilju bogatstvo se neminovno prosipa kroz prste, ali u to vreme već se
prosipalo brže od peska. I odjednom su mlinari primetili iznenadno opadanje vode ispod
običnog nivoa a stari ljudi su zapisali u svojim sveskama da krtica skače tamo gde je nekad
lutao medved. I, eto, već se iz Njižnjeg Novgoroda može videti Kastroma, a Saratov iz
Voronježa; peskovite oluje, kao gomila žutih priviđenja, lupaju Rjazanju na vrata, a iza
Kaspijskog jezera na osvajanje širine izmileli su salsone, pelen i svakojaka bodljikava
prokleština — pored one što je već davno stigla ovamo na kopitima i u grivama mongolske
konjice. Tri i po miliona hektara peščare nestalo je u toku poslednjeg veka u Astrahanskoj
oblasti. Don i Dnjepar postaju sinovi stepe, a dotada mirne rečice sada lome brane u proleće i
u jeku leta zapadaju u dremež i plašljivo se zakopavaju u pesak, kao azijatski gušter pred
čovekom. Plićaci rastu po koritima vodenih puteva; doline im se šire, a sila se smanjuje i, eto,
već se providi dno. Sve češće pozivaju putnike da se prošetaju obalom, dok lađa na trbuhu
propuže plitki prelaz. Volgine kćeri nisu kadre da napoje majku; samo najstarija iz
neposečenog kraja, Kama, produžuje njenu staru slavu. Ako čovek još ne ustane u odbranu
šuma uz rečne tokove, reke će se same umešati u njegovu jednostranu delatnost: one neće
pustiti brodove u gornji tok, izmučiće naše njive žeđu, onemogućiće splavarenje — a tri
četvrtine naše drvne građe izvozi se vodenim putevima. Događalo se i u naše vreme: prilikom
seče uz obalu nivo roka opadao je tako naglo da su se splavovi te iste godine zaglibljivali na
plićacima u gornjem toku Kame, Vičegde, severne Dvine, i Bele; uzgred rečeno, Kamino dno
je zastrto šest metara debelim slojem potopljenog balvana.
»Tako nastaje pomračenje i poremećaj u prirodi. Trnu izvori, jezera postaju tresetišta,
mali rečni zatoni pokrivaju se barskim biljem i ševarom. Teško zemlji bez travne pustinje;
jednom će ljudi u praksi saznati šta znači navući na nju nepažljivo oguljeni busen i ukoreniti
žir na slanom zemljištu. šume odlaze sa zemlje zauvek. Eto već ništa ne sprečava eroziju
zemljišta površinskim spiranjem. Množe se đoline i jaruge koje rade kao gigantski vodovodni
kanali — pumpe cmice. Baš na našem jugu, gde se nalazi osamdeset hiljada kolhoza, najveći
deo otopljenog snega svalja se brzo i beskorisno, pre nego što uspe da nadoji promrzlo
zemljište, i odnosi tanušnu skramu plodne zemlje. U letnje mesece, kad sazrevaju žita, same
reke popiju ionako siromašnu vlagu zemljišta. Tako u kuću ulazi
čudovište gladi; a za spasenje od njega trebaće neuporedivo više napora nego za proganjanje
šume.
»Po narodnom zapažanju suma privlači vodu da bi je zatim otpravila u vidu oblaka na
vrlo daleka putovanja. Znači, ona svaku kaplju vode upreže u dvostruk i trostruk rad. Što je
više šume to češće pada na zemlju, u vidu kiše, onih stalnih dvesta milimetara taloga koje
godišnje dobijamo iz okeana. Ali mi ne uzimamo u obzir koliko dopunske vlage daje svojim
korenjem samo drveće — impozantna automatska pumpa sa odličnim koeficijentom korisnog
dejstva. Šuma približava more, i sama je kao more — brodovi oblaka noće po njenim
pristaništima... ali odjekuju sekire i vazdušni transporti vlage plove preko naše zemlje ne
zadržavajući se na malim razrušenim stanicama. Sa druge strane, zamislite groznu
budućnost severne ravnice isuviše bogate vlagom, koja nema kuda da otiče kada sa njene
površine nestanu šume i pojača se potapanje zemljišta, što znači — navala večitog leđa, pošto
pod krznenom tundrinom bundom sunce ne stiže da zagreje zemlju. Moram da vas
obavestim o postojanju teorije po kojoj su šume brana od novog ledenog doba.
»Već odavno se poremećaj vodene ravnoteže odražava na blagostanju ruskog naroda.
Nerodice potresaju zemlju svake decenije — 1891, 1901, 1911. godine, a i u međuvremenu nije
slađi seljački život. Kuga hara stoku i već za njenu prehranu nedostaje i gorke slame sa
kućnih krovova koja je uvek služila kao mala rezerva za crni dan našem seljaku. Tužne litije
kreću se po sagorelim poljima sa molitvama i uz ravnomerni glas pile u blizini. Preseljenici se
neumorno vuku, tražeći mesta koja domaći kapitalizam još nije dodirnuo: nekošene livade,
nezamućene vode, nesečene čestare — dobro je što je beskrajna naša otadžbina. Majke mese
deci pola mekinja a pola kopriva i sedmolista, zabrinuto gledajući u gladno, plavo, staklasto
nebo. Kakvo čudo: sekire tutnje na Suri i Irgizu, a njihov eho je dečji plač što odjekuje u
Zavolžju! I eto, Dokučajev upoređuje rusku zemljoradnju sa hazardnom igrom, a 1893.
godine agronom Izmailjski predskazuje brzo pretvaranje stepa u pustinju, a odmah zatim se
u štampi tih godina pojavljuje i malo strašnije proročanstvo: »Proći će godine i kod Rjazana
će se pojaviti jazovi za plavljenje. Sretni putnik će kod Harkova naći bunar sa gorko-slanom
vodom.« Eto od kakve je nevolje socijalizam pozvan da spase naše seljaštvo!
»U davnašnjoj borbi šume i stepe čovek uzima aktivnog učešća na strani stepe. Bilo bi
isuviše samouvereno pripisivati klimatske poremećaje samo čovekovoj delatnosti, ali još je
opasnije potceniti je u uslovima savremene tehnike. Neka vaše strahovanje ne umire malo
utešni razlozi, da se dosadna polemika o šumama povela još u vreme Reomira i Bifona; još je
Demokrit objašnjavao pojavu soli isušivanjem mora, a Kanta je žalostilo nestajanje vode sa
planete, i naš istoričar Solovjov pretio je nadiranjem pustinje ... a čovečanstvo, vele, postoji
kao i ranije i upotrebljava čak vatreno oružje! Tim gore: ljudi su uvek morali surovo da
plaćaju potcenjivanje takozvanih banalnih istina. Ono, odista, i nauka ukazuje na
presušivanje vodenih damara jugoistočne Rusije, u vezi sa podizanjem kopna i odstupanjem
glečera na sever, a bivšeg Sarmatskog mora — u Kaspijsku depresiju. Ispada da je za sve
kriva kosmička starost zemlje: ona suši ogromno vodeno dno — mesto našeg današnjeg
boravka — znači, tako su razmeštene kazaljke na klimatskom brojčaniku, i šumama, vele, tu
nema pomoći... Ali, sa druge strane, ta ista raznorodna nauka ubeđuje da mi baš živimo u
periodu povećavanja vlažnosti na planeti, pošto nivo nekin jezera toliko narasta za poslednjih
pet hiljada godina da su se obalska staništa neolitskog pretka našla pod vodom ... te tako
šume, tobože, sada i nisu potrebne ... Treći se drže mišljenja da je klima, uopšte uzev,
podložna kolebanjima u periodima od trideset pet godina i suše se smenjuju sa hladnim i
vlažnim vremenom, pri tom smo mi ušli, tobože, u takvu nepovoljnu fazu; treba strpljivo
čekati — ni na vozu ni na brodu! Postoje i takva mišljenja da je nadiranje stepe počelo
maltene od Paleogena, i taj proces je tako lagan da Rusi imaju još mnogo bezbrižnog
vremena pred sobom. Može se lako zamisliti šta će da učini sekira dok uvaženi
dostojanstvenici nauke ne razjasne istinu.
»Prema Ključevskom, širenje stepe dostiže sto deset metara za godinu po celom sušnome
frontu od Čeljabinska do Izmaila, dok u Africi Sahara za to vreme osvaja po čitav kilometar.
Ne treba da se tešite da će za hiljadu godina pustinja stići jedva od Moskve do Možajska; taj
broj se može povećati uz pomoć pripremnih radova sekire u našoj pozadini. Ne verujte onima
koji teše! Na primeru srednje Azije nas uveravaju da je vodena ravnoteža zemlje
nepromenjena od najstarijh vremena: tok Zaravšana i fizionomija Aralskog mora uvek su isti.
I zaista, teško je pogoršati izgled pustinje koja je završna faza propadanja i osiromašenja
zemIje ... ali otkud se u zamrzlim peščanim talasima nalaze ostaci gradova, ženske ogrlice,
sudovi za vino? Ograđuju se da su ratovi uništili azijatske civilizacije, ali mi neprestano i
govorimo o jednostranosti čovekovih postupaka u prošlosti. Za vreme jednog čovečijeg života
teško je zapaziti izmene koje se dešavaju u priroai; naš korak vremena drugačiji je od njenog
i tristagodišnji vek bora odgovara osamdesetogodišnjem veku čoveka. Mi ostavljamo zemlju
približno istu onakvu kakvu smo je i zatekli dolaskom na svet. Stanovnicima pustinje izgleda
prirodan i večan predeo koji ih okružava, dok im iskopine ne ispričaju o drskim plemenima
starine koja su počinjala pokoravanje suseda umrtvljujući njihove kanale za navodnjavanje
bašta i zelenih venjaka nad njima.
»O eventualnim posledicama takvog rasipništva odavno je govorila naša šumarska
nauka, koja ima stogodišnje iskustvo. Ruski narod je dao niz hrabrih naučnika koji su štitili
zeleno dobro, iako je kod nas uvek bilo lako steći glas neradnika i malograđanina ako se
ustane u odbranu šume. U ovim učionicama vi ćete čuti imena Rudskog, Dokučajeva,
Turskog, Morozova i drugih — neka vam njihovi podvizi, učinjeni prema mogućnostima, i
vaša socijalistička svest uliju smelost za još veća ostvarenja! Učeći se od živih... čak i takvih
kao što je moj hladnokrvni oponent, profesor Gracijanski, umejte strpljivo da slušate mrtve
... Oni su tako poznavali šumu da su čak ostavili pravila, koja sada naivno zvuče, odakle da se
počne seča kako bi se mlada stabla koja ostaju navikla na vetar. Ti ljudi su neumorno
sugerirali našem društvu da nas izobilje severnih šuma ne oslobađa obaveze da pažljivo
postupamo sa njima, jer one stvaraju kišu Ukrajini: oni su govorili da ako drvo na severu
postaje vrednost samo u vidu grede, na jugu je neuporedivo dragocenije ako ostane živo; oni
su ubedljivo dokazivali kako je već vreme da se u Rusiji zavede nekakav red u eksploataciji
šuma. I sa čemerom treba priznati da njihovi pozivi nisu ostali bez odjeka: tako su jednom
ruski sveštenici podigli glas za zabranu seče mladih breza o Trojičindanu i jelki za Božić, a
junačine iz spahijskog staleža ubeđivali su seljake da se odreknu luča pošto ga je svaka kuća,
po njihovim računima, u toku zime gorela po šesnaest kola, što je značilo čitavih osamnaest
stabala. S vremena na vreme, prolivala se gusta kolektivna suza nad sudbinom šume, kao što
je to bio slučaj na skupštini 1870. godine, na kojoj su tri četvrtine učesnika bili vlasnici šume.
Tamo gde su bili potrebni zakon i državna intervencija primenjivala se administrativno-
ljubazna masaža spahijskog patriotizma. Najzad se 1888. godine pojavljuje željeni zakon o
zaštiti šume, koji se po klasnom licemerju može ravnati sa takozvanom oslobodilačkom
reformom. Suština te mahinacije biće vam jasna na posleđnjoj godini studija prilikom
izučavanja šumskog zakonodavstva u Rusiji, a zasad zapamtićemo da su u sastav komiteta za
očuvanje šuma ulazili i takvi profesionalni čuvari narodnog blaga kao gubernator, mesni
vlasnici šuma i gubernijski činovnici, čija je moralna čvrstina po pravilu bila obrnuto
proporcionalna visini ponuđene sume. Istina, prilikom seča naplaćivala se svaka četvrta
rublja za sađenje šume, ali uzmite u obzir da hrast zasađen tih, za nas skoro legendarnih
godina, ni do danas nije dostigao kvalitet industrijske građe.
»Nepravilno je misliti da je samo kod nas devet naesti vek obeležen pomamnim
istrebljenjem šuma. Svedoci svoje epohe, Marks i Engels, isto to su videli u celom svetu i sa
nadom su govorili o vremenu kađa će se čovečanstvo naučiti da predviđa daleke posledice
svoje đelatnosti. Treba dodati da će neke od njih potomci morati da zalečuju po cenu veoma
složenih hidrotehničkih mera. Šuma ostaje šuma kako u Sibiru tako i u Francuskoj;
posednici šuma na Kamčatki i u Rajnskoj oblasti imaju isto lice. Svuda je kapitalizam svoj
prvi skok učinio na račun šume i uglavnom na račun vrsta drveća umerene klime podesnijih
za preradu. Životinji je tuđe mišljenje o sutrašnjem danu — razum kapitalista je u njegovim
kandžama i zubima... On ide, proždirući sve na svome putu, da bi jednom crkao u svojoj
jazbini od gladi i zime, zajedno sa onima koji su imali tu nesreću da mu poveruju; fašizam i
jeste pomama zveri kojoj se sve češće izmiče njena hrana što se opametila. Američki
kapitalizam je počeo svoju žetvu mnogo pre naše, kada je još u svom detinjstvu prodro u
šume Velikih jezera i južnih država, a narednog stoleća — na tihookeansku obalu. On je
uništio karelski bor, veoma retki hemlok goreo je za potašu, pravio je ograde od crnog oraha,
a smrču je sekao kao korov, dok se nije otkr.ilo da je podesna za celulozu. Počevši odozgo oni
su sa sekirom prošli do juga. Za tri poslednje decenije površina njihovih šuma smanjila se
skoro za polovinu; Mičigen i Minesota ostali su bez šume, a u državi Njujork su se
intenzivnim sečama spasavali od nezaposlenosti.
»Kapital živi od hitnih zarada, što se naročito odražava na sudbini vrsta sa visokim
obrtom seče. Već je uništena polovina divovske sekvoje, a ta sorta dostiže punu zrelost za
četiri hiljade godina; potomci će je videti samo iza ograda botaničkih bašta. Velika obnova
šuma iziskivaće velik rad čak i za socijalističko društvo, koje je sposobno da usredsredi
ogromnu snagu na vrlo uskom sektoru ekonomije; utoliko naivnije zvuči razgovor o tome u
Sjedinjenim Državama u kojima devedeset procenata šume u zoni stvame eksploatacije
pripada privatnim vlasnicima. Podignut je jedva sedmi deo zaštitnog šumskog pojasa u
rejonu Velikih jezera, pa i to propada. Seča hiljada hektara vekovne šume ne nadoknađuje se
sađenjem šibljika na isto tolikoj površini; da bi se postiglo da te veličine budu jednake
vrednosti, neophodno je još vreme od stotine godina, u toku kojeg treba voditi pravilno
šumsko gazdinstvo ... pa i tada se ne zna šta će iz toga uspeti! ZemIjoradnja potpuno zavisi
od stanja šuma i još Marks je govorio o kapitalistiokoj veštini pljačkanja zemljišta i rušenja
izvora njene plodnosti. Tako je u Americi upropašćena skoro trećina milijarde akara zemlje, a
plodnost ponegde snižena desetostruko. Sve navedene cifre su promenljive sa tendencijom
porasta — neka one posluže kao koordinate dana kada smo se vi i ja sreli. U literaturi zemalja
s one strane okeana naći će se živopisne slike kako se ponaša zemlja koja je ostavljena prvo
na milost i nemilost sopstveniku, a zatim — neobuzdanim stihijama. Crne oluje kovitlaju nad
poljima pretvorenim u prah, a sa horizonta zasićenog prašinom sunce gleda kao oko obolelo
od trahoma. Zajedno sa drugim uzrocima kapitalistiokog pada, erozija zemljišta izaziva
eroziju duha, egoizam i strah, filozofiju prenaseljenosti, jalovost misli i, na kraju, gubitak
vere u samu čovekovu funkciju.
»Nedostatak tačnih statističkih podataka otežava naša razmišljanja o šumama na ovoj
planeti. Ali ako u samoj Engleskoj nema više industrijskog drveta, ako su se u toku prošlog
veka francuske šume smanjile na četvrtinu, lako je zamisliti šta se pak, radilo u kolonijama,
gde se prosvećeni Evropejac uvek ponašao po uzoru na Korteza i Pizara. Delo nomada, koji
su papcima svojih stada zaustavili širenje šuma, uspešno je nastavila kapitalistička
civilizacija. Tako su nestale slavne livanske šume i pogranični Hadrijanovi stubovi vise kao
nadgrobni spomenici usred pustinjskih brda. Ogoljen je do tla azijatski jugoistok, tako da na
Indiju i Kinu, čije stanovništvo čini pola čovečanstva, dolazi jedva trideseti deo svetskog
šumskog fonda. U gornjem toku Ganga velika šuma se sačuvala samo u uzanom pojasu ispod
Himaiaja i, eto, sveta reka mahnita u proleće, kao i Misisipi, sveteći se ljudima za suviše dugo
neprotivljenje zlu. Retko tikovo drvo, kojeg i ranije nije bilo više od pola tuceta na hektar,
potpuno je posečeno južno od Godivare; bujno rastinje atlasnog i abonosovog drveta na
Koromandelskoj obali pretvorilo se u bodljikavi šibljak. Japanski grabljivac, tipa koncerna
Micubisi, već je iskrčio Mandžuriju i nije teško zamisliti kako se sada pod njegovom sekirom
ruše vekovne kamforove šume na Tajvanu, a industrijska destilacija te vrste drveta za
sirovinu dozvoljena je tek kad je ono staro dvesta godina. Obim nesreće primorava nas da se
osvrnemo na cifre koje određuju mesto drveta u životu čovečanstva i karakter njegove
potrošnje na zemlji.
»Njiva i šuma — to su najmoćnije mašine koje pretvaraju energiju sunca i plodnost
zemlje u nasušne potrebe našeg života. Među svetskim sirovinama drvo zauzima drugo
mesto, posle kamenog uglja i hrane. Dve trećine posečene šume na našoj planeti troši se za
gorivo i znatno više od polovine ide na otpatke usled zločinački niskog stupnja obrade.
Govoreći o koeficijentu potrošnje u cilju zadovoljavanja životnih potreba raznih živih bića,
mora se priznati da tigar troši ekonomičnije od čoveka. Sva težina udara pada na šume
pojasa umerene klime. Peru, čija je teritorija upola pokrivena džunglama, i Venecuela, sa
svojim velikim rezervama na Orinoku, do dan-danas uvoze drvo iz Kanade. Tako svetska
ekonomika sve više zbližava čovečanstvo u jednu porodicu, u kojoj svi odgovaraju jedan za
drugog. Upropašćivanje šuma skandinavskih država uvuklo bi u obrt nedirnute šume Malaje,
šumski požari na Gudzonu uslovili bi rađanje industrije šuma Latinske Amerike. Misli o
budućnosti i izvorima života koji su dovedeni u pitanje traže veliki razgovor naroda bez
koristoljubivih posrednika, koji su navikli da izvlače profit iz ljudskih nesreća. Do danas su
pokušaji međunarodne saradnje bili kolektivno klimanje pametnih glava u poteri za šumama
koje nestaju. Advokati buržoazije gledaju na istrebljenje šume kao na neminovnu etapu
trnovitog puta ka savršenstvu; baš isto tako njihovim ekonomistima izgleda za savremenu
civilizaciju prirodno siromaštvo potlačene većine. Pa ipak, još će biti šuma za potomke, ako
se bez oklevanja u postupku prema njima primeni razumna pravednost. Ali teško da ćemo za
taj zadatak biti kadri pre onog momenta kada će osvešćeno Ijudsko društvo, taj eksplozivni
oblak usijanog gasa, pokrenuti elise jedinstvene turbine komunističkog progresa.
»Od svih mašina koje za nas rade, šuma je jedna od najdugovečnijih, ali koja se teže od
svih popravlja, zato je nauka o šumi dužna da se rukovodi mišlju o neophodnosti nekog
računa i poretka u njenom korišćenju. Zajedničkim radom istaknuti trudbenici ruskog
šumarstva stvorili su učenje o korišćenju šume neprekidnom i neiscrpnom u vremenu i
prostranstvu; u saglasnosti sa tim učenjem seča ne sme da pređe količinu godišnjeg
priraštaja drveta. Po njemu, šume određene za seču dele se na broj parcela ravan visini obrta
seče, tako da pila dolazi na poslednju deonicu tek kada je prva ponovo stasala za seču; rokovi
mogu biti skraćeni potrebnim negovanjem šume. Približno isto postupa se i u stočarstvu, gde
je godišnje klanje stoke uravnoteženo sa priplodom, živom vagom i odgajanjem stada. Teško
da bi bilo pametno poklati sve u jednoj oblasti i zatim, sa detinjskim osmehom, početi u
susednoj... Možda je ponešto u tim učenjima o procvatu šume za naše vreme zastarelo, ali u
njima je izražena briga o potomcima i nesebična odanost otadžbini. Besprekornost njihove
domaćinske logike toliko je očigledna da je Mendeljejev prilikom putovanja po Uralu 1889.
godine, iako nije bio šumar, posmatrajući stvarnost samostalno došao do istih zaključaka. Tu
leži koren jedne stare polemike koja se odužila. Vama, budućim inženjerima šumarstva,
predaju se ključevi zelene riznice naše otadžbine, vas čeka da se snađete u zbrci šumarskih
teorija i da pravedno ocenite neke od njih koje su premazane medom slatkog uspavljivanja.
»Postoje kod nas uporni tešitelji iz te kategorije, koji po ironičnim Marksovim rečima
»od nužde stvaraju vrlinu«. Podižući nužne seče za veliku izgradnju na stepen stalnog
aktivnog zakona, oni udvoričkim glasom pozivaju da se šuma koristi svuda, prilagođavajući
seče jedino mogućnostima transporta i ne ograničavajući ih veličinom priraštaja. Oni
predlažu da se naknadno donekle razmotre zone uz rečne tokove, iako, u stvari, na mnogim
rekama više nema šta da se razmatra. Istina, odbacujući sa negodovanjem reč podizanje
šume, oni se u poslednje vreme pod pritiskom nužnosti, slažu sa izrazom obnavljanje šume,
što izgleda solidnije — jer je za dva slova duže... Razumljivo, u svakom vatrenom poslu
neizbežne su usijane glave, ali manje je razumljiva vatrena težnja nekih od njih da zagluše
one svoje protivnike koji pokušavaju da obaveste narod o pravom stanju naših šuma. Ne
vidim ovde svog glavnog protivnika, Gracijanskog, ali vidim njegovu stenografkinju Iroiđu
Antonovnu u zadnjem redu, koja uzalud pokušava da se sakrije iza leđa mladića koji je
zaboravio da skine kapu isuviše toplu za ovu sezonu, i to mi uliva nadu da će sve što sam
rekao doći do mojih protivnika, koji su utrošili toliko napora da me raskrinkaju. I još
zapišite, Iroida Antonovna, da je Ivan Vihrov, u razgovoru sa budućim šumarima upoređivao
utešne serenade vašeg šefa sa nezaboravnim i, na sreću, odbačenim predlogom tridesetih
godina da se moćnim plugovima preore ukrajinska crnica u dubini od sedamdeset sedam
santimetara, što bi totalno sahranilo plodnost socijalističke poljoprivrede.
»Sasvim je jasna razlika između ranijih rashoda šume, koji su služili obogaćivanju malog
broja, i današnjih — za dobro pokolenja. Sve žrtve u borbi za sovjetsku stvar su svete i
šumarima neće uzđrhtati srca što sada u beloruskom Poljesju pada lesa za lesom, stvarajući
barikade na putu fašističkih tenkova. Ruskoj šumi nije prvina da stoji sa nama rame uz rame
u radu i ratu: u godinama raspada i Intervencije ona je svom snagom radila za radničko-
seljačku republiku. Kad su frontovi odsekli izvore uglja i nafte, ona je vukla po ovoj zemlji
ešalone crvenoarmejaca i žita vozeći u prestonice junačku osminn, ona je okretala ukočene
zanatlijske tezge preduzeća, ona je održavala toplotu radničkih domova. Njeno opadanje je
toliko da Lenjin na Devetom zasedanju sovjeta podiže glas tražeći da se drvo isldjuči iz
gorivnog fonda, da se šumari vrate iz armije i sa svih drugih dužnosti na svoj glavni posao.
Zakon te godine jasno govori o neophodnosti seče prema priraštaju i predračunu, to jest o
šumarstvu na tvrdim naučnim osnovama.
»Posle kratkog predaha dolazi prva petoletka: Magnitogorsk i Karaganda, Turksib i
Dnjeprogres; fabrike traktora u četiri grada, crna metalurgija i teška industrija zahtevaju
hitne nabavke debelih šipova i kalupa za beton, visokih i debelih greda, dasaka za stanove
graditelja. Svi prvenci naše industrije ležali su u drvenim pelenama i teško bi nama sad bilo
pod pritiskom fašizma da naš narod nije u svoje vreme pošao prečicom, preko planinskih
grebena veka. Opštečovečansku stvar izgradnje mi smo počeli uz škrgut zuba pametnih
neprijatelja i zluradi podsmeh glupih; cvrčku je svojstveno da se veseli dok mrav radi! Mi
smo bili siromašni, ali smo tuđe iskustvo i mašine kupovali korektno plaćajući u gotovom... i
ti najhrišćanskiji džentlmeni uzimali su hleb naše dece, retkosti muzeja, šume uz rečne
tokove, popravljajući na sovjetskom podvigu svoje poIjuljane poslove. U toj žurbi mi smo
sekli sve, bez obzira na starost, vrstu i kvalitet, uvlačeći u bujicu šume i severa i istoka, ali
glavno težište bacajući na krajeve čija je šuma ranije iscrpena. A glavna šuma, čuvena trećina
šume na zemaljskoj kugli, kao i ranije ostala je po strani. Tamo je i do sada priroda jača od
čoveka, a život se gnezdi po ivicama: ptica ne peva u četinarskim šumama. Mrtvaci koje je
izgrizao sipac ili spalila munja stoje tamo u pogrebnim bundama od mahovine, naslonjeni na
ramena živih, i putnik se s grdnom mukom probija kroz lomove i oblake komaraca, kao u
drevna vremena. Uporedite to sa ogoljenim predelom srednje Rusije!
 »Ne može biti ravnodušnosti u šumarskim poslovima: naš narod će večito živeti na ovoj
svetoj zemlji. Njegove potrebe za drvetom, papirom i proizvodima usavršene hemijske
industrije za preradu drveta će se povećavati, dok savršena tehnika komunizma ne bude u
stanju da pravi iz svega sve. Svakoj kući u gradu treba dva kubna metra drveta na kvadratni
metar stambenog prostora. Svaki kilometar železničke pruge troši po četiri stotine kubnih
metara drveta za pomoćne građevine, telegrafsku vezu i pragove... otuda, zar ne bi bilo
pravilnije da se pruge sa železničkim šinama zovu drvene? Za dan i noć, desetine kompozicija
natovarenih direcima za osiguravanje odlaze pod zemlju samog Donbasa... Kada vi sa
diplomama inženjera šumarstva napustite ovu školu, količina potrošnje će se možda i
udvostručiti. Ma koliko da osiromaši šumska njiva, otadžbina će da traži od vas sve veće
količine, a sekira će postati još oštrija, put ka drvetu još kraći i pretvaranje drveta u proizvod
mnogo lakše nego sada. Na smenu sekiri, kolima i seljačkim saonicama, u šumu ulaze
pokretne elektrostanice i nova pila koja radi, kao obična kosačica, motorna vozila i buldožeri,
ogromne pilane, tesarske mašine i ostale beslovesne čelične sprave — sve to povećava
čovekovu odgovornost pred živim nezaštićenim zelenim bićem, koje nije sakriveno u
zemljano utvrđenje s kilometarskim krovom kao mrtva nafta i ugalj, i nema čak ni bodlje za
samoodbranu. Tako se javlja neophodnost opštenarodnog razmišljanja o šumi, o njenom
pravu na građanstvo u otadžbinskoj ekonomici, o reviziji normi našeg odnosa prema njoj... I,
ko zna, možda će ona tada zauzeti počasno mesto među obojenim metalima? Opšte je
poznato — kad seku drvo leti iver; u razmerama povećanog državnog plana iver odavno
zaslužuje pažnju visokog knjigovodstva. Da nabrojimo rastur drveta na čitavom putu od
mesta seče do potrošača, koji je već i u poslovicu ušao. Evo, dvoseča prilazi drvetu sa pilom —
sekira se upotrebljava samo za prvi zasek koji daje pravac padu stabla — ivera je zasad malo.
Sada se drvo čisti od granja i ovrška, što se odmah spaljuje kao šljam nekoristan i opasan
zbog požara. Posle skidanja kore prvi otpaci sa panjem i korenom u zemlji čine skoro
polovinu čitave mase organske materije. Ako se uzme da je neminovni gubitak pri prevozu i
na splavu samo deset procenata, izračunajte koliko dobiju industrijska pređuzeća od svakog
oborenog stabla? Ali do potrošača je još daleko. Balvan odlazi u pilanu i iver leti još obilnije:
u vidu kvrga i okrajaka, čvorova i strugotina, što kod izrađe furnira čini polovinu sirovine; pri
izradi nameštaja otpada još jedna trećina. Sneg na putu se ne topi tako kao drvo, od koga na
kraju putovanja, u konačnoj obradi, nekad ostaje samo deseti deo. Pored toga, mi ne
uzimamo u obzir običnu štetu koja se nanosi ozleđivanjem istih mladika prilikom spaljivanja
grana, nemarnim raskrčivanjem odbačenog drveta i nepotpunim izvozom oborenih stabala.
Otidite malo u udaljenija preduzeća, gde se i do dan-danas u otpatke baca sve što zbog svoje
debljine ne ulazi u ram pile. Nije teško zamisliti tužnu sudbinu direktora sovhoza žitarica koji
bi se usudio da dopusti slično rasipanje letine.
»Razume se, revizija našeg odnosa prema šumi iziskivaće u praksi napor, ali gvozdena
neophodnost i pre je primoravala čoveka da izmisli polugu i točak, nove oblike energije i
mašina, socijalistioku revoluciju i druge humane načine poboljšanja života, bez čega bi se
ljudski rod izrodio i podivljao. Istina je i to da u rasipanju šume greše i sva ostala gazdinstva
u svetu, ali naše je socijalističko!
»Verovatno nikakvi šumski požari nisu naneli tolike štete našim šumama kao ta
sablažnjiva hipnoza o nekadašnjem šumskom bogatstvu Rusije. Veličina ruskih šuma uvek se
merila samo sa približnom tačnošću. Razlika zvaničnih podataka o šumi u 1930. godini dveju
bliskih ustanova naše zemlje iznosi koliko sve šume Švedske, jednog od tri izvoznika šume u
Evropi. Četiri godine kasnije, naša šumska površina tajanstveno se smanjila za sto
sedamnaest miliona hektara, da bi sledeće godine, naprotiv, porasla za šezdeset dva miliona.
Još je zagonetnija sudbina šume uz rečne tokove; bez obzira na pojačane seče, njihova
površina od 1936. do 1938. godine raste za tri miliona hektara, a 1940 — odjednom za
dvadeset miliona. Pored toga se pokazalo da se u sastav šuma, te znamenite trećine, ubraja i
sve što je posle razgraničavanja zemlje ispalo nepodesno za zemljoradnju: sečine i utrine,
paljevi i močvare, sitnogorica i čak kamenolomi i mesta odakle se vadi pesak. Sovjetska
kopejka naročito voli račun, a šuma, kao i riba i divljač od koje se dobija krzno, deo je
državne banke koji se ne čuva. Baš zato pobožni šapat utešitelja o tobožnjem blagostanju
šuma proveravajte jedino tačnim načinom: kako će se sve to odraziti na sreći potomaka.
»Pored toga, utešitelji će vas uveravati da je seča manja od godišnjeg priraštaja: ne
verujte im! Oni priraštaj izračunavaju uzimajući u obzir ukupnu količinu šume, uključujuči
tu pusta prostranstva tajge Sibira u kojoj šuma i do dan-danas trune na korenu. Od
pamtiveka su se hvalili šumama na Jeniseju i Obu, a sekli su pod Tulom i Rjazanom. Došlo je
vreme da pogledarno da li je mnogo ostalo od rublje koja se ne može potrošiti i da ono što je
ostalo razmotrimo kroz lupu šumarske nauke koja se kod nas, uzgred budi rečeno, nije
predavala petnaest godina. Naravno, teško je i danas zamisliti našu otadžbinu bez plavog
poruba na horizontu, i ja čak predviđam prigovore stanovnika vila i ljudi neupućenih u naše
poslove da ja nepotrebnom brigom senčim sudbinu ruske šume... Sigurno će mi reći: »Još
juče je Marija Gavrilovna u jasikovoj šumi nabrala kotaricu pečurki...« Ja sam isto tako gotov
da se složim da u životu svakog čoveka postoji najlepše doba, kada on sa pojačanom žeđu
kupi utiske života, i ma koliko ostao mlad do kraja života on kasnije posmatranjem novine
neizbežno samo razblažuje zalihu nakupljenog iskustva. Moje iskustvo se stvaralo u
godinama pojačanog progona šuma... I, uopšte uzev, nisam ja zbog toga bio dužan da se
dotaknem nekih žalosnih očiglednosti da bih vam ulio tugu pred veličinom posla koji vas
čeka, već iz želje da podelim sa vama nestrpljivi stvaralački nemir, bez koga mi šumari
postajemo samo kabinetski trgovački pomoćnici i registratori šumskih nesreća.
»Već danas punopravni domaćini zemlje, kroz nekoliko godina vi ćete stati za kormilo
njene uprave. Od vas će postati naučnici, stručnjaci za planiranje, kapetani industrije,
zakonodavci i narodni poslanici. Koračajući brzo napred, ocenite sa visina velike strategije
smemo li da uzimamo samo ono drvo što nam je, da kažemo, pod rukom, smemo li da
sečemo borje na Altaju ili masive u gornjem toku Oba, koji zaklanjaju Kulundinsku stepu —
žitnicu Sibira — od mongolskih suvih vetrova, a isto tako i šume oko socijalističkih fabrika i
gradova. Pomislite neće li biti pravilnije ako umesto brzopletdh polunomadskih pilana
stvorimo stalna šumarska industrijska preduzeća na visokom nivou, sa stalnim radničkim
kadrovima, to jest, približimo obradu sirovini, da ne padaju sa našeg stola mrve od puda. Zar
nije korisnije da se od šumske deonice stvori osnovni ceh univerzalnog šumarskog
kombinata koji mora sam sebe da obezbeđuje trajnom i stalnom letinom, izvlačeći na mestu
iz drveta sve što se može i ne preopterećujući železnički teretni vozni park prevozom
osamdeset procenata pilovine, ivera i vlage? To bi od našeg šumarstva načinilo kulturnu
granu privrede, povećalo bi robnu vrednost posečenog drveta, unapredilo bi blagostanje
severa, koji danas ne zna ni za jabuku, dalo bi dopunska sredstva za hitno obnavljanje šuma
u predelima svakog šumarskog preduzeća. Proverite da li je nužno da se stabla izvlače sa
granama, guleći zajedno sa izdankom zemljišni pokrov, ili, kao ranije, totalno seći u oblasti
Ukrajine i Belorusije gde je šuma iscrpena, umesto u Olonjeckim šumama, kako je naređeno
sovjetskim zakonom; da li treba ostavljati na sečini drvenu građu osuđujući je na truljenje, a
samu sečinu na zaparloživanje. Zar nije vreme da se počne sa čuvanjem šuma osuđenih na
propast obaveznim impregniranjem i premazivanjem smolom čitave drvne građe za
potrošnju, bez izuzetka, smanjivanjem ivera, i ponovnom preradom papirnate stareži.
Najveće pare i strahovite pojave nastaju iz ušteđenih kopejki i previđenih sitnica.
»Iz vaše sredine izaći će šumarski pedagozi, društveni radnici krupnog značaja, jer je
podizanje stvaralaca i zaštitnika šume važnije nego odgajanje same šume. Nijedan bukvar
nema punu vrednost bez uvodne stranice o značaju i lepoti zavičajne prirode — i šume,
između ostalog; loš je učitelj, ako nije umeo da nauči svoje đake najaktivnijoj i
najplemenitijoj među naukama. Strpljivo razjasnite deci da šume ulaze u pojam otadžbine,
da je osećanje patriotizma uvek proporcionalno količini ličnog rada za nju. Umejte da
iskoristite bezgranično vreme i energiju svojih mlađih pitomaca, koja je podjednako pođesna
i za rušenje i za građenje — i manje će biti upropašćenog drveća, polomljenih vrtova,
razorenih gnezda i mravinjaka, u čemu deca često vide naročito junaštvo. Ima stvari koje
prevazilaze snagu svake budžetske institucije — osim opštenarodnog zanosa usmerenog ka
određenom cilju. Mislim da baš komsomolac i učenik — budući domaćin zemlje koja se
preporađa — treba da budu na čelu pohoda u odbranu zelenog prijatelja.
»Došlo je vreme da se isplati dug tom ćutljivom drugu. Na praznik uskrsnuća šume neka
joj se industrija pokloni mašinama iste takve moći, kakve su one kojima je crpla iz nje svoju
snagu od nastanka do današnjeg dana. Čim pogledate na istinitu kartu domovine vi ćete
shvatiti visinu duga i neodložnost njegove isplate. Ali iako su, po rečima Timirjazeva, ciljevi
šumara i seoskog domaćina jednaki, jer teže da dobiju od bilja što je moguće više proizvoda,
ipak seljak skuplja letinu svake godine, a šumar skoro i ne zna za to stvaralačko zadovoljstvo
kojdm treba da se krunišu dugi napori rada. Vaša letina će dugo zreti i retko će ko od vas da
dočeka žetvu... Ali vi ćete jednom, uzbuđeni i gologlavi, proći šumnim dvoranama nalik na
dvorac u Kamenoj stepi, čiji su smaragdni zidovi — drveće, a krov oblaci koje je ono rodilo.
Sam Dokučajev i njegovi oduševljeni pomoćnici videli su ih samo u svojim snovima. Za
građitelja ljudske sreće san je isto tako aktivni instrumenat kao znanje i ideja, a šumar bez
snova — sasvim je bez vrednosti. Naravno, u našoj zemlji nema sporednih profesija, ali,
mislim, u našem poslu je očiglednije nego kod drugih izražena socijalistička naslednost
pokolenja. I, ko zna, kada sedi dođete pod česte krune svojih ljubimaca, đa nećete osećati
deset puta veću gordost nego tvorci nekih na brzinu pisanih knjiga, poluzavršenih zgrada ili
mašina koje tako brzo zastarevaju!
»Svaki vaš rad za dobro šume biće na sve moguće načine ojačan saosećanjem i podrškom
naroda... Kada je posle gladi 1891. godine Ministarstvo šuma poslalo autoritativnu komisiju
da naučno ispita uzroke periodičnih suša, ona je bez prtljaga i u kočiji obilazila granični pojas
gde se dotiču šuma i stepa, a sačinjavalo ju je jedno lice — to je bio Dokučajev. Istina, iduće
godine se broj članova komisije udvostručio zbog znatne složenosti postavljenih zadataka...
Dakle, ne bojte se usamljenosti: sa vama je čitav narod, koji je u praksi osetio moć svojih
ujedinjenih ruku... Vi u pravo vreme dolazite na pomoć šumi — u toku vekova sve je manje
besplatnih dobara na zemlji, i da se ubuduće ne bi znalo za zlo, treba razumno trošiti, a
ponekad i nadoknađivati svaku kopejku bez priznanice uzetu od prirode. Jednom rečju, ja
sam nastojao, koliko sam kadar, da rastumačim Marksove reči da čitavo društvo, nacije i čak
sva društva koja istovremeno postoje, zajedno uzeti, nisu vlasnici zemlje — oni se samo
njome koriste i kao dobre starešine porodice treba da je u još boljem stanju ostave budućim
pokolenjima.
»Samo u našoj zemlji čoveku je data mogućnost da ne bude bezdušni eksploatator
prirode, niti pak nemoćna slamka u njenoj bujici, već velika organizatorska snaga svemira!
Zbog toga on mora da uoči tajanstvene uzajamne veze koje sjedinjuju njene pojave u živ i
celovit organizam, da bi olakšao i ubrzao rad prirode u njenoj težnji ka savršenstvu, za koje
se ona bori naslepo, rasipnički, mirijadama eksperimenata i surovom selekcijom. U tome je
cilj i smisao čovekovog razuma; socijalizam je najčasnija i najekonomičnija forma njegove
delatnosti. Mi idemo našim putem nezapamćenim koracima, ali snažno i na propast osuđeno
zlo još više puta će postavljati prepreke na našem putu. Danas ono šalje na nas psa koji u
svom životinjskom neznanju misli da radi po svojoj sopstvenoj volji. Ali iz čitavog
prethodnog iskustva istorije mi znamo da je svetli junak narodnih legendi, koji ima hiljadu
imena, uvek izlazio nakraj sa čudovištem što je stražarilo na izvoru ljudske sreće.
»Slava našem narodu i našoj armiji! Dobro došli, mladi šumari!«
Predavač završni gest načini tako kao da poziva slušaoce da pođu pod zamišljeni zeleni
svod kapije iza njega, i zatim sve potonu u buri aplauza.
3.
Polja se s olakšanjem zabaci unazad. Malo joj se vrtelo u glavi, kao da je posle bolesti prvi
put izašla na vazduh. Sve okolo se naglo napred, kao pri naglom zaustavljanju. I tek je sada u
auditoriji bilo moguće uočiti i predstavnike Vihrovu neprijateljske struje, istina u
neuporedivo manjem broju; jedni su se podsmevali i sašaptavali koliko je puta predavač
izgovorio reč koji, druga dvojica su otvoreno zevala sa izgledom uvređenih poštovalaca lepote
koji su odslužili tešku prinudnu obavezu ... Ljubomorno nespokojstvo za oca došapnulo je
Polji da glavno tek dolazi, i stvarno, tek što je po utvrđenom pravilu profesor predložio da
postavljaju pitanja, iz prvog reda se podiže mlad čovek besprekorno uredne spoljašnjosti,
student treoe godine, ljubimac i najbliži učenik Gracijanskog — kako to odmah ispriča Polji
njena obaveštena susetka. Uostalom, već je imao malu svetlu ćelu, a izgledao je mlad zbog
tankih brčića; utisak korektnosti činili su kratki sportski kaput od jelenske kože prvoklasnog
kvaliteta i manir da se drži smerno i sa pomalo umornim dostojanstvom u koje razbojnici i
podbadala kriju, kao u kanije, oštricu osvete.
— Ako dozvolite ... profesore, ja imam odmah dva pitanja — pokloni se on zatvarajući i
ponovo otvarajući patent na grudima. — Bilo bi krajnje poželjno, kad biste se vi malo
podrobnije zaustavili na razmeru i karakteru faktičkih seča u poslednje, sovjetsko vreme.
Lak pokret i šapat neodobravanja prođoše po klupama; novajlije su shvatale samo da na
Institutu zatiču žestoku borbu, a ostalima je bio jasan provokatorski smer pitanja.
— Ja raspolažem samo onim podacima kojima i vi — odgovori Vihrov pijući vodu
laganim gutljajima. — Vama je poznat državni plan i obim kolhozne potrošnje... pomnožite
to sa koeficijentom izvoza sa šumskih parcela. Sarni ste krivi što u toku studija na
ekonomskom fakultetu kod profesora Gracijanskog niste naučili da se samostalno snalazite u
statističkom materijalu ... Vaše sledeće pitanje?
Naviknut na razne prevrtljivosti takvih diskusija koje se same rasplamsavaju, Vihrovljev
oponent se snishodljivo osmehnu.
— Hvala vam — reče oponent gledajući u izvajani pervaz na tavanici iznad profesorove
glave pokriven prašinom. — Drugo pitanje je sasvim ništavno ... Nama se svima mnogo
svidelo vaše poređenje e... plemena i plamena. To je sasvim novo i sveže. A trenutak pre toga
vi ste sa simpatičnom toplinom govorili o svojoj braći i deci koji su uzeli na sebe, dozvolite...
— on pogleda zabelešku u notesu od jelenske kože — glavno breme istorijskog iskušenja. Da
li bi nam uvaženi profesor rekao koga je, konkretno, od svoje rodbine pri tom imao u vidu?
Trebalo je dobro znati sastav Vihrovljeve porodice da bi se tako precizno naneo udar. Sva
crvena od stida Polja se tužno osvrtala tražeći podršku i intervenisanje, ali auditorija je ćutala
očekujući zajedno s njom, a Vihrov je užasno dugo stavljao praznu čašu na mesto.
— Vaše pitanje nema nikakve veze sa dodirnutom temom, ali ja ću odgovoriti — tiho
reče Vihrov i svi su se pridizali da bolje čuju njegovu repliku, a Polja zažmuri od užasa
neminovnog poraza. — Ja sam upotrebio taj obrt da označim dublju od rodbinske
opštegrađansku vezu, koja niče u narodu pred pojavom velikih potresa. Na taj način, ako
vam u svoje vreme ne uspe da izbegnete poziv u vojsku, vi ćete takođe dospeti u tu
kategoriju... Ali, na žalost, od bliske rodbine u vašem smislu reči, ja nikog na frontu nemam...
a ja sam, kao što sigurno znate, hrom. Eto tako.
Razleže se nekoliko nesložnih aplauza ugušenih ućutkivanjem većine, ali pitanja više nije
bilo. Posle toga auditoriju odmah ispuni buka uznemirene košnice, i kada je Polja skinula
ruke s lica zažarenog zbunjenošću, kao da se upravo o njoj govorilo, profesora već nije bilo, a
na njegovom mestu za stolom bio je onaj isti momčić koji je na predavanju od uzbuđenja
zaboravio da skine kapu. Mašući kapom sa crvenim kozaokim poklopcem, on je pokušao da
uspostavi red i njegovo namršteno lice nije nagoveštavalo ništa dobro. Kad se utišalo on je
dečačkim basom izrazio žaljenje što je sa zakašnjenjem shvatio gadna pitanja lakiranog
junaka i samim tim dozvolio da se uvredi starac koji je tako gostoljubivo sreo sve njih na ivici
ruske šume. U odgovor na primedbu s mesta da njega lično, izgleda, nisu dirali, momčić reče
s gadljivim osmehom da on ni fašizam nije omrzao od juče kada ga je krvavo uvredio, nego
mnogo ranije, i zbog toga će uložiti sve napore da ga pretvori, kako se smelo izrazio, u neku
sasvim drugostepenu materiju.
— Predlažem da se osudi ponašanje takvih raskalašnih aktivista, koji u tutnju ratnog
vremena guraju plamen pod tuđe krovove. Mrzim ... fašizam u svakom njegovom vidu,
dvoličnu igru, udarac iza ćoška; mrzim — smelo zaključi momčić, natuče kapu do obrva da bi
za svaki slučaj oslobodio ruke i polako pogledom pređe celu auditoriju.
Sada se dugo pljeskanje pretvori u ovaciju njegovoj hrabrosti, njegovoj mladalačkoj
nepomirljivosti sa podlošću. Zajedno sa svima Polja strča dole da stisne ruku nepoznatom
kubanskom mladiću i skoro je uspela da se probije u tesan obruč i da dočeka svoj red, kad joj
iznenadno podozrenje pomrači radost: zamislila je najednom da to i jeste taj tajanstveni
Serjoža, sa kojim nije htela sinoć da se upozna. Bilo je sasvim prirodno pretpostaviti da je on,
pošto je vaspitan u šumarskoj porodici, takođe pošao šumarskim putem i sada se zauzeo za
svoga staraoca. Surnnja je tražila da se to odmah proveri i Polja pođe za njim.
On je išao u društvu. Polja nije zaostajala, dok konačno ne okopni pregršt njegovih
pratilaca, isto tako ratoborno raspoloženih momaka. Kad ostade sam, on se grubo osvmu na
molećiv Poljin zov u dugoj i prašnjavoj uličici sa palisadama. Imao je na sebi jevtin,
raskopčan polupamučni kaput, čojanu rubašku s mnoštvom sitnih dugmadi i cipele iskrzanih
vrhova; i sve je to nadoknađivala čak i za svetsku prestonicu neobična kapa-kubanka s
pramenom plamena umesto poklopca, kruna stvaranja nekog usamljenog genija-kapara iz
zabiti. Ne, ovaj momak se razlikovao od Taiskinog ljubimca, čiji je lik kod Polje ispao ne
mnogo privlačan zbog ljubomornog i neprijateljskog osećanja; ovaj je pre ličio na Rodiona,
zato što je i u njemu ispod pomalo grube spoljašnjosti kucalo isto tako plemenito srce.
— Vi ste tako lepo malopre ustali u odbranu Vihrova, čak mi je dah zastao — zahvalno
priznade ona i zaboravi naivna lukavstva smišljena da bi neprimetno saznala istinu. — Hvala
vam zato što ste tako dobri...
— Eh, mani... sitnica — odbrani se on. — I odakle se, do đavola, legu? Ma koliko da se od
njih pereš, ipak gmižu... A šta, i ti se u šumarke spremaš?
— Zasad ne znam... — uvijeno kaza Polja i reče svoje ime, za slučaj ako im se još nekad u
životu desi đa se sretnu...
— A ja se zovem Kasjan, beskućnik — nasmeja se misleći na svoje retko ime, i vrhom
cipele kotrljaše kamičak po trotoaru. — Teško da ćemo se skoro sresti, sem na
predavanjima... Verovatno ću ja odavde brzo pobeći, na front ću poći... sva me duša boli, kao
raskrvavljeno meso! Do besnila me doveo onaj ćelavi gad u inostranoj koži. Ne-e, vidi se da
zarazu treba spaliti u samoj njenoj jazbini... — zaškiljivši, on pogleda nekud u stranu, preko
krovova, kao da je otuda čuo poziv. — E, pa, vreme mi je, devojko ... zbogom.
Neobična slabost ozdravljenja obuze Polju. Klonuvši na klupu ukopanu pored kapije, ona
se nesvesno zagleda u prozračni kamičak na kaldrmi, nastojeći da se kao i on prožme i
obezbedi za zimu rasutim svetlom jesenjeg sunca.
 Polja nije upamtila ni dana, ni časa, ni ulice gde se to desilo. Odjednom je neshvatljiva
želja primora da podigne kamičak sa kaldrme.

OSMA GLAVA
1.
Polji bi bilo lakše da se vrati trolejbusom, koji saobraća po perifernom krugu pored
železničkih stanica, ali ona krenu pešice i preko centra da bi produžila osećanje bezbrižne
lakoće koje opija i graniči se sa fizičkom nemerljivošću — kao i prvog dana po dolasku sa
Jenge. Pred njom se nije pružaia pređašnja Moskva puna besplatnih čuda; padale su u oči
promene usled ratnog vremena — od oštećenih zgrada sa oguljenim malterom i štitovima od
šperploča na prozorima do dubokog ožiljka na kaldrmi, traga oštrog tenkovskog zaokreta. I
nije više od rodnog grada čekala pregršt sreće, koja joj je pripadala, naprotiv, sama je želela
da se nad njim raskrili kao zaštitni oblak, kad bi samo njeno telo za to bilo dovoljno.
Moskva je izgledala opustela ne zato što je u njoj bilo manje života, već što je rat iz nje
izbrisao sve sporedno što smeta usredsređivanju na glavno. Ali je isto kao i pre proticala
ulična bujica, zveckali su lancima automobili sa glinom frontovskih zaselaka po
karoserijama, pa i pešaka nije bilo manje nego obično pred veče ... i sve se to, u krajnjoj liniji,
kretalo tamo — na zapad, osim Polje, osim nje same, koja se vuče sa svojim ličnim sitnim
poslovima. Nije je napuštalo osećanje slamke koja se vrti u začaranom zatonu i nije kadra da
se iščupa na rečnu širinu koja mami. Tako je polagano kopnela Poljina radost, i na osmi
sprat, u svoj stan, pela se sa osećanjem krivice zbog neumesnosti svečanog raspoloženja.
Varja je peglala kad Polja uđe i ćutke prisede na krevet; štofana bluza se pušila.
— Podugo su vas zadržali na prvom času... I kud si odjurila tako rano? — upita Varja
vešto obilazeći peglom oko mesinganih dugmadi na zarukavcu. — Podgrej supu u kuhinji,
neimaru velikih građevina ... Kako je bilo na predavanju?
— Nikad mi, Varja, nije padalo na pamet da se može od sreće spadati s nogu... Daj mi da
pijem, sve mi se u ustima osušilo — bez reda, zadržavajući se svaki čas na beznačajnim
detaljima, poče da priča o najtežem ispitu koji je Vihrov ikad polagao.
Varja upita drugaricu da li joj se svidelo očevo predavanje, ali se Polja i sama nije mogla
snaći u svojim utiscima: nije još bilo osećanja krivice pred ocem, ni zakonitog neprijateljskog
raspoloženja prema njegovom zagonetnom protivniku. I Varja razumede njeno stanje —
umor pobede i trijumf čistote, možda najglavnije čovekove slobođe; ništa sada nije smetalo
Polji da okrene na ma koju stranu života, bez rizika da nabasa na uvredljivi povik druga.
— Čekaj, šta te je najviše iznenadilo na njegovom predavanju? — ispitivala je Varja.
— Ne znam, Varja, i ničega se ne sećam... ali od današnjeg dana ja ću sigurno brižljivije
čak i ići po šumi. Dva sata bez prestanka gorela sam kao u plamenu, misli mi se brkale, stalno
sam mozgala: gde sam srela ovog čoveka? Zatim, on slučajno kaza da je pre pet godina bio u
Loškarjovu... i onda kao da je vetar rasterao maglu. Stvarno, to je on jednom kod nas sedeo
za stolom; tvoj otac, Pavle Arefjič, nekako me neprirodno ispitivao o mojim naklonostima i
namerama u životu, a moj je ćutao i vrteo dugme na rukavu. Ja sam ga zato i zapamtila što se
odlazeći zapleo na otiraču: on mi je, znaš, ćopav. Znači, to je i bio Vihrov.
— Šta tu ima čudnovato! — reče Varja slažući ispeglanu vojničku bluzu na krevet. — On
je prosto dolazio da vidi ćerku.
— Zašto mi odmah nije kazao ko je?
Varja je očigledno bila isuviše zauzeta svojim mislima da bi se sa potrebnom pažnjom
odnosila prema tuđim.
— Eh, Poljenka, ti starci imaju svoje za nas neshvatljive suptilnosti i kaprise. Počitaj
malo u njihovim knjigama kako su sami oležavali, reklo bi se, najprirodnije ljudske odnose.
Drugi društveni sistem, druge navike... — malo sa visine nasmeja se ona, počinjući da slaže
stvari u otvoreni koferčić na stolu. — I, uopšte, kad listaš pregled istorije, tamo sve ispada
tako glatko, logično i veličanstveno, a kad pogledaš na onu krv što se među redovima
zapekla, onda se onom ko ima pomekše srce prosto plače. Ti se osvrni na taj takozvani glavni
put čovečanstva — čega sve tamo nije bilo: pohodi manijaka, spaljivanje knjiga, lomače pod
staricama, brodovi smrtonosno pogođeni granatama, gradovi u plamenu ... izgleda ponekad
nekakvo neodoljivo nadahnuće zajedno sa grčevima, karavani slepaca ... pa ipak, sve napred i
napred, po svaku cenu prema visijama glečera. Eto zato i treba voleti ljude, Poljenka.
— Znaš, baš pred sam odlazak u Kazan, Rodion mi je dobru pesmu napisao ... i nekoliko
stihova baš o tome urezalo mi se u sećanje — prihvati Polja padajući u vatru. — Pesma o
ljudima koji se, pošto su jednom nastali negde u laguni sa cijanovim algama, polako penju ka
visinama koje oblaci pokrivaju i »kako im je strašno i bolno da dišu razređeni vazduh
planina«. I dalje, kod njega se završava ovako:
Ali sa tog brzaka lednog, nije nazad plivao niko, u kolevku, u prvobitni topli mulj na koji je
svik’o.
Pridignuta na lakat Polja je čekala strogu Varjinu ocenu.
— Nije loše za dečaka njegovih godina — sa izvesnim natezanjem reče Varja. — I
potcrtana je, tako reći, neprekidnost biološkog razvitka bez izuzetka...
— On je, uopšte, dosta sposobno momče — sva rumena koliko je moguće nemarnije
šapnu Polja, i tek sad opazi na stolici i koferče sa otkinutom bravom i stvari naokolo
razbacane i onaj obavezni nered koji nastaje prilikom brzog pakovanja za odlazak... — Kuda
se ti to spremaš, Varja?
Varja je nastavljala da pakuje stvari leđima okrenuta drugarici.
— Mene, znaš, šalju na jedan zadatak... Ne, nije težak, ali je dosta zametan — objasni
ona zamuckujući. — To neće biti tako brzo, ali su naredili da svakog časa budem spremna. Ne
pitaj, ništa ti ne mogu kazati.
— A ja? — drhtavim glasom upita Polja.
— Ti ćeš ostati u Moskvi, učićeš na Institutu i čuvaćeš od nesreće ovu veliku
nedograđenu kuću. Jednom rečju, budi đomaćica i pametna... Veoma mi je drago što su
nestale tvoje detinje, ali odista užasne sumnje.
Polja obiđe sto, uze je za podbradak, podiže glavu i pogleda je u oči:
— Varka, ti si me prevarila iako si se klela da sve, sve na svetu delimo zajedno. To je u
tebi sigumo odavna sazrevalo, ali ti si ćutala... Ja znam kuda ti odlaziš.
— Naprotiv, Polja. Mene šalju u duboku pozadinu.
— O, ti uvek govoriš samo istinu! ... ali nisi rekla dokraja u čiju se baš pozadinu spremaš.
Dakle, idemo zajedno!
Varja je grizla usne baš onako kako se obično Ijute na sebe ljudi kad otkriju tajnu.
— Pomisli samo, Polja, kako je sve to glupo... i daj da odmah prekinemo ovaj razgovor.
Ima stvari koje se moraju shvatiti sa pola reči.
— E pa, Varja, svaki čovek se po nečemu razlikuje od drugoga. Pomiri se sa tim da se ta
razlika kod mene manifestuje u vidu nedostatka mišljenja. — Ona uze Varju za ramena. —
Ali, zar si ti mogla pomisliti da ja nemam dovoljno snage za to isto ... ti razumeš za šta?
Zatim nastupi burna eksplozija očajanja: tada se svi u toku dana nadvdjeni oblaci izliše u
kišu Poljinih očiju; samo deca plaču tako krupnim suzama. Varja je strpljivo čekala da napad
prođe, s vremena na vreme gledajući na sat i ne pokušavajući da ga prekida. Pred kraj Polja
je sama preplašeno pogledala kroz mokre, ukrštene prste.
— Ja strpljivo čekam, Polja, kad ćeš prestati — progovori Varja sa spokojstvom koje je
otrežnjavalo. — Sad sama pomisli zašto si ti takva. Tamo treba gvožđe, pa i to ne svako, a ti
se vređaš što ti ne daju da se sa smrću poigraš. Možda ti misliš da je pravi život — utakmica u
plemenitosti, igra podviga, trka ko će pre do bratskog groba... i ko prvi stigne do njega, to je
junak — je li tako? Od tebe se traži sasvim drugo, pre svega: svest o važnosti svoga mesta,
jasno shvatanje onog što ti je istorija poverila... makar to bio i sitan zadatak. Pod jastukom ti
je komsomolska knjižica... misli o njoj počešće — to će te naučiti da činiš velika dela. — Ona
ogrnu preko ramena lepu kariranu maramu, najlepšu svoju stvar, koju je nosila samo u
najsvečanije praznične dane. — Dakle, slušaj, Polja. Ja odlazim noćas... i sad treba da trknem
načasak. Da se ne dernjaš tu sama, možda bi ti bolje bilo da posediš kod Natalije Sergejevne,
dok se ne privikneš malo?... ili ćeš i sama izaći nakraj, šta misliš?
Susetka je već treći dan ležala u krevetu — Polja je to znala, zato je uvredljivu Varjinu
nameru da je ostavi pod nadzorom i primila kao zasluženu kaznu.
— Ovo se više neće ponoviti, Varja. Ti putuj mirno, ne boj se. Ja ću izaći nakraj ... —
pognute glave kaza Polja.
— Eto, tako je lepše. Sada se nasmeši... ne tako, već i očima. Operi ruke i sedi da
ručamo. Kao nagradu za poslušnost dajem ti svoju najdražu knjigu Bigl... ja sam već napisala
posvetu: pročitaćeš kasnije. To je takođe i moja... samo neostvarena maršruta. — Ona
predade Polji ilustrovano izdanje Darvinovog Putovanja prirodnjaka puno njenih opaski. —
Osim toga, možeš uzeti pismo ispod svog jastuka.
— Od mame? — prenu se Polja.
— Ne, opet sa fronta.
Radi kaljenja volje i izdržljivosti Polja uze Rodionovo pismo tek pošto je posetila bolesnu
susetku. Donela joj je vode sa prvog sprata, pomogla da se umije i počela da sprema sobu,
sasvim zapuštenu posle unukinog odlaska. To veče ona se uzdrža od pitanja o Gracijanskom,
ma koliko da ju je interesovalo, kako ne bi ispalo da traži nagradu za uslugu. Nevesela
narandžasta rumen zalaska po zidu se prikradala detinjem krevetiću, a muzika sa radija
treštala je u hodniku.
— Vi ste nepotrebno počeli sve to preturanje — govorila je susetka Polji, koja je po podu
kupila smotuljke i kaleme iz oborene kutije. — Ja vrlo dobro znam gde se šta nalazi u tom
velikom sanduku. I, uopšte uzev, uprkos mojoj staračkoj nemoći, živim sasvim dobro!
— E, pa, onda... neka bude još malo bolje — šalila se Polja, neveselo podražavajući
Varjine intonacije starijeg. — Mogu misliti kako je dosadno po čitav dan ležati sama. šta vas
boli?
— A, ništa me ne boli. Prosto mali odmor od dugog nerada — vrlo uverljivo kaza
susetka. — Ne, hvala, ja ne mogu da ručam. Drugarica Černjecova donosila mi je jutros čaj ...
to je veoma lepo od nje. Odlazi li nadugo?
— Za dve-tri nedelje svršiće sigurno. Hoćete li da odem po vašeg poznanika sa prvog
sprata?... Očigledno, on ne zna da ste bolesni...
Natalija Sergejevna se uzdržljivo nasmeja.
— Vi ste, Poljenka, uporni... ali ja vam odista ništa ne mogu reći o njemu. Mi smo se
odavno sretali i otada smo sasvim tuđi jedno drugom... Istina, ja bih mogla spremiti i sama,
tim pre što se spremam da već sutra ustanem. Bilo kako bilo, ja sam borac sanitarne odbrane
i to je za mene ogromna čast! ... i šta se sve može desiti zbog mog odsustva. — Ona sa
očiglednim zadovoljstvom izgovori dužnost koju je postigla na zemlji i zatim je časak slušala
radio-emisiju, koja je iz hodnika dopirala, o nekom direktoru fabrike butera koji je mesnim
snagama odbio tenkovski napad. — šta ste to zamotali oko glave po ovakvoj vrućini?
U stvari, na Polji nije bilo ničega: pitanje je samo pokazivalo kako je Nataliji Sergejevnoj
oslabio vid za poslednjih mesec dana.
— Stavila sam Varjino šalče da ne prašim kosu.
— Kako je čudno ... Zašto je tako zeleno?
— Varja uopšte voli zeleno.
— Zašto ste me prevarili, Polja? — upita polako Natalija Sergejevna. — Ta ono je žuto ...
Polja je sa strahom očekivala da će Natalija Sergejevna poželeti da pogleda iz blizine, ali
ona sve sama razumede, pošto joj se oreol oko Poljine glave kasnije činio skoro duginih boja.
I kao da se ništa nije desilo, ona mirnim glasom poče da priča o svojoj unuci.
Reče da se devojčica, zajedno sa ostalom đecom, odlično smestila na Kami, u dvorcu
bivšeg kamskog vlasnika parobroda; lično predsednik mesnog izvršnog komiteta donosio je
poklone malim izbeglicama i sa tatarskim akcentom popevao im moskovski karavaj. Ta
Moskovljanka što je otputovala kod svog deteta pisala je da se Zojenka odlično saživela sa
kolektivom i uopšte se ne seća tužnog rastanka sa svojom bakom. I tu se starici ote sa
uzdahom da su, eto, hrišćani za zaštitu dece napisali cele biblioteke knjiga u raskošnim
povezima, a ipak jedino su se boljševici prihvatili da po svaku cenu ograde njihovu
budućnost od posledica svetske nesređenosti.
— Ne, ne, ja imam u vidu ne samo evakuaciju — to je najlakše... — primetila je uzgred na
Poljinu napomenu da je opasno ostavljati mališane u poluopsednutom gradu. — Gorko je
otkrivati takve istine pod starost... kada se u suštini više nema šta dati ljudima.
— Pa, ne može biti takvog položaja da živ čovek nema šta da podeli s Ijudima.
— Vi ste u pravu, Polja... i zato ja moram naročito da se žurim. Hvala, idite, odmarajte
se... tako vedar suton nagoveštava nemirnu noć. Ja ću se isto tako postarati da zaspim ...
Padao je mrak kad je Polja otvorila Rodionovo pismo. Sudeći po rukopisu, bilo je
napisano u tri maha. Ovog puta sadržalo je samo odlomke vojničkih misli i frontovska fakta
iz kojih su ponikle. Relativno miran ton pisma ukazivao je na autorovo duševno zdravlje,
neodeljivo od telesnog u uslovima najsurovijeg rata. »Idemo neprestano po ruskoj zemlji u
susret suncu — bojim se da ćemo se skoro videti — alegorično je pisao Rodion. — Okosimo se
s vremena na vreme i opet guramo Radiščevljevom maršrutom, samo bez valdajskih
praporaca; sada se truckamo na boku tenkovske kutije, te se sve naokolo može posmatrati.«
» ... Pitaš šta najviše zaprepašćuje u ratu? Ne znam, draga moja, samo ne, nikako, mrtvi:
oni su najstrašniji, ali i najrazumljiviji. Gledao sam kako plamen liže detinje krevetiće u
seoskim jaslima, video sam žabu kako skače po minskom polju i pticu otkinute glave u travi:
mnogo šta se sreće kad se puzi — i sve to goni na razmišljanje. Video sam u jednom sovhozu
kako jedan čika, već u godinama, akuratno gazi svojim čizmama jaja u drvenoj kačici, već
pripremljena za slanje: da ne bi dopala neprijatelju. Stanovništva u blizini nije bilo — sve je
treštalo u tami dima. »Izgleda — sam sam!« — reče on zatim, obazre se domaćinski i prosu u
oganj ostatak gasa. Opazio sam na njegovim prstima zlatnu zvezdu... Video sam, takođe,
zarobljenike i razgovarao sa njima. čudnovato — i vek je drugi i nebo kao da je drugo nad
nama, a oni sve po starom: po zakonu očnjaka, kao guje. Ali najjače mi se urezalo u sećanje
staro kljuse u napuštenom naselju — njega su zaboravili. Iako nije bilo svezano ono nikud
nije pošlo; uzalud je bio prut, i tako me pogledalo da sam pojurio da stignem svoju gvozdenu
kočiju. Ne, veruj, u ratu nije najteže gvožđe, niti topovi, već vojničko razmišljanje.«
»Tako se polako stvara u srcu onaj naročiti hormon koji treba dodavati barutu da bi se
izvojevala pobeda. Ti me sada ne bi poznala: postao sam stariji, zao, bolji, i neću sreće sa
tobom ni na kakvoj drugoj zemlji sem na mojoj, radosnoj i oslobođenoj... i kako želim da te
odbranim od nesreća koje ovde vidim svakog dana! To sam ja u početku odstupao sa takvim
izgledom kao da zamamljujem neprijatelja, kao Skiti, ali eto, savladao sam u sebi kako
prekomernu bojazan od neprijatelja, tako i svoje detinjsko nestrpljenje... i shvatio sam da
ratnik treba ne samo da nanosi udare, već i da ih prima sa osmehom. Ne, Poljenka, rat još
nije počeo — ruski rat je tek pred nama. Evo, ja još imam vremena čak i sa tobom da
brbljam... ja i ti sada sedimo jedno pored drugog, i ja držim tvoju ruku, toplu, izgrizenih
nokata. Osećaš li kako je moja sada ogrubela? ...«
— Kako si mi divan, divan... — kaza Polja uzdrhtalim usnama i poljubi krajičak pisma.
Padala je noć i spirala redove Rodionovog pisma; to je bilo dobro — ostaće maio i za
sutra. Varja je zatekla drugaricu kraj prozora; sa rukama na potiljku, Polja je gledala kako se
zvezdana svetlost srebrnasto preliva na balonima vazdušne odbrane.
— O, ti si već uvezala moju imovinu... sila si! Znači, imamo na raspoloženju čitav
minut. Mene dole čekaju drugovi... — pošto se brzo preobuče, ona zagrli Polju oko ramena i
tek tada opazi komad papira koji se beleo u njenoj ruci. — šta piše Rodion?
— Zdravo je ... preti pobedom.
— Eto, vidiš kako se sve lepo sređuje. Uverena sam da ćeš ovih dana dobiti i od mame
dobre vesti. Zašto si se zamislila, sestrice, reci mi na rastanku? — upita Varja tonom od koga
je srce bolelo.
— Sve mislim kako bi se lepo moglo živeti na svetu. šta će onda ljudima ova muka koja
se lako može otkloniti, takva muka ... te čovek zaželi da pogasi zvezde i da se kljukne nazad u
mulj!
— Ali šta da se radi: staro se ne predaje bez borbe, i traženje savršenijih oblika
postojanja uvek je Ijude skupo koštalo — polako, kao da je istovremeno pisala kredom po
tabli, reče Varja. — Postupni razvitak misaone materije povezan je sa odricanjem od navika i
zastarelog... a to, uopšte, ne biva bez bola.
— Ali i ja i ti starimo, a razvitak se nikad neće prekinuti. Znači, taj bol trajaće doveka?
Varja se nasmeja:
— Opšte je poznato da sve akademije sveta ne bi mogle zadovoljiti detinju radoznalost.
Uostalom, mogu te utešiti... ako tamo, u budućnosti i bude tragedije, onda će biti dostojnije
čovekovog imena nego današnje. Jesi li zadovoljna?
Polja nije imala vremena za dalja razmišljanja. Reflektorski zrak, što se njihao po
horizontu zubatom od građevina, podseti ih na stvarnost.
— Da... — i sama skide sa ramena Varjinu ruku. — Brzo će poleteti, a ti još treba da
stigneš do stanice. Hajde, ja ću sići sa tobom.
— Ne mari, mi ćemo autom, brzo ... Irnamo noćnu propusnicu, a ulice su puste. — Varja
brižno poćuta, kao uvek na rastanku, zaboravljajući da kaže nešto najvažnije. — Po svaku
cenu da sačuvaš onaj crtež što si mi poklonila... sećaš li se? Da sam na tvom mestu ja bih se
obavezno sprijateljila, s ocem... ti si pred njim mnogo kriva. Dakle, budi dobro dete, voli
život, pazi Moskvu. Noći postaju sve hlađnije... i molim te kada ideš na krov obuci se toplije.
Nemoj da me pratiš — to ne volim.
Nekoliko trenutaka Polja je čekala da će ona ustrčati još jednom da je zagrli i odista,
koraci niza stepenice malo prestadoše, pa opet ponikoše i nestadoše u nerazgovetnim
šumovima stepeništa.
Polja se naže preko balkona i začu zvrjanje upaIjenog motora, tiho izgovori Varjino ime i
učini joj se da ođozdo u odgovor dvaput mahnuše maramicom. Da ispuni dato obećanje Polja
uguši u sebi osećanje usamIjenosti od koga se stezalo srce, s nogu pojede nešto sa tanjira
pipajući rukama, i poče cla se sprema na dežurstvo. Ali cele noći nije se sa Varjom razdvajala:
u mislima je prošla sa njom kroz polutamnu stanicu i dugo su zatim sedele zagrljene kraj
otvorenih vrata vagona, prateći zvezdani sjaj na šinama koje beže. Pred zoru, posle povratka
sa krova, Polja malo zadrema, ne svlačeći se, i za to kratko vreme Varja je konačno od nje
otišla — putem na zapad.
2.
Nije imala snage da se opire težnji koja je ponikla iznenada: rano ujutru Polja istrča na
ulicu sa namerom da se ne vraća kući. Posle dugih kolebanja između vojnog komesarijata i
rejonskog komiteta Komsomola, ona izabra ovaj drugi, zato što je stigla da se lično upozna sa
sekretarom kada je dolazila da se poveže. Na kucanje mladićki glas iz sobe odgovori:
»Slobodno.« Imala je sreće iako je bilo rano, rukovodilac se nalazio u malom kabinetu i
doručkovao nešto iz hartije. Beše to vrlo mlad čovek, u vojničkoj rubaški zaštitne boje, ali ne
onaj pređašnji, visoki i smeđih očiju, sa nijansom državničke brižnosti na licu već drugi,
manji rastom, prostiji, privremen, sa isto takvim modrim podočnjacima besanih noći kao i
ona sama — i prezime mu je bilo sasvim domaće: Sapoškov.
— Izvinite, ovde je bio jedan drug... — razočarano poče Polja, gotova da zaplače.
Ovaj za trenutak pogleda posetioca i opet se udubi u izveštaj na vrlo tankom papiru.
— To dokazuje, devojko, da retko nama dolaziš. Ja sam ovde već druga nedelja. Sada ću
dočitati materijal, posedi malo... — i ne gledajući je pruži joj preko stola drugi sendvič sa
nečim poznatim i, sudeći po mirisu, sušenim. — Uzmi i jedi, ja sam se već potkrepio. Samo
pažljivije: riba je dosta nepromišljene konstrukcije — sa kukicama — govorio je dok je čitao.
— Sve je razumljivo, devojci je dodijalo da sedi u pozadini, devojka čezne za zđravim i velikim
poslom... jesam li pogodio?
— Aha — potvrdi Polja iznenađena njegovom vidovitošću i radujući se što u početku sve
ide sasvim dobro.
Kad zagrize sendvič Polja pomisli: kako je rnalen — bolje bi bilo da je manje ukusan.
— Divota — govorio je sekretar ne dižući oči sa izveštaja. — Dakle, kako je tamo kod vas
... noć je bila mučna? Koliko ste samo plamena zbacili: propast Pompeje!
— A, kod nas skoro ništa nije bilo — reče Polja iskosa pogledajući čašu ohlađenog čaja
na stolu.
— Uzmi, uzmi, ne usteži se... — doseti se Sapoškov, primičući čaj slobodnom rukom.
Još uvek ne dižući glave i stavljajući crvenom olovkom znake na marginama izveštaja, on
poče ispitivati gošću o godini i mestu rođenja, o roditeljima i, na prvom mestu, pomoću
kakvih se to raspoloživih sredstava nada da će u najskorijem roku srušiti fašističku Nemačku.
Ipak, u njegovom glasu nije bilo ironije ili oholosti, već naprotiv dosadna običnost, jer su mu
desetine devojaka svakodnevno kucale na vrata za to isto. Ali zato pohvali njeno znanje
nemačkog jezika i Morzeove azbuke — sa brzinom do četrdeset znakova u minuti. U vezi sa
tim on čak, uzgred, upita Polju da nije alpinista, ali, na žalost, tu se pokazao propust u
Poljinom obrazovanju, pošto na Jengi nema visokih planina.
— Nepotrebno se pravdaš ... nije tvoja krivica što nema planina — saosećajno je
odobravao sekretar pokretom glave, zatvarajuoi izveštaj u fioku svog stola. — E, pa, tvoje su
namere sasvim pohvalne, drugarice Vihrova. Znači, smrti se ne bojiš baš nimalo?
— Ja se samo sramne smrti bojim — koliko je moguće tvrđe kaza Polja, strahujući da se
ponovo ne obruka kao prošli put pred Varjom.
— Misao je nesumnjivo zanimljiva — mršteći se malo, složi se sekretar — mada se treba
mnogo više plašiti sramnog života. Meni i tebi je još rano da mislimo o smrti. Slažeš li se?
— Pa, da vidiš, slažem se. Ali i smrti takođe... — reče Polja.
Tada se sekretar diže iza stola, kao da oseća potrebu da se malo razmrda, ali Polja je
odlično shvatila da je radi konačne odluke morao da je pogleda i sa strane. Ma koliko da je
skrivala noge pod stolicu, njegovu pažnju naročito privukoše Poljine cipele koje su bile u
najžalosnijem stanju. I odjednom njoj bi jasno da je sve propalo, da je bila neoprostiva
greška primiti sendvič i čaj, kojima je sekretar želeo da unapred ublaži svoje odlučno
odbijanje njene molbe.
— Šta ste tako upiljili u mene! — planu Polja sa očajanjem, gledajući na nepovratno
popijeni čaj. — Očevidno, novine ne čitate... dakle, isterajte me odavde?! Oni stalno nadiru,
već se spremaju u Kremlj da uđu, a mi se samo branimo od muva. Mislite da sam ja pile i da
sam došla da kriocem zaštitim domovinu, a ja sam kao mina... kao mina sam sad, ako želite
da znate... Razumete li? — i istrese još masu plamenih i sasvim nekorisnih reči.
On je imao strpljenja da je sasluša dokraja.
— U tom slučaju, mogu pretpostaviti kakvo si ti mišljenje stekla o meni: namestio se,
misliš, u pozadini, sušiti državnom hartijom i pored toga još sušenu ribu jede. Ipak, kao što
vidiš, ja to činim bez griže savesti. A što se tiče Kremlja — teško da će to biti: zato
bi morali svu Rusiju da pregaze. To se neće desiti tako teško! — On sede spram nje u fotelju
— koleno u koleno. — Dakle, pričaj, šta si došla da učiš?
— Za arhitektu — sa tugom priznade Polja uzdrhtalih usana.
 — E pa, vidiš, tim pre. Znaš li ti koliko ćemo morati da gradimo kad se sve ovo svrši?
Kod nas će se tada apetiti uđesetostručiti... I treba lepo podizati, đavo da ga nosi — narodu su
već dodijale te crne kutije sa nedovršenim dvorištima i zarđalim tragovima od kapavice po
fasadama. Tako treba zidati da bi tvoje građevine stajale vekovima, a ne ovako — ni dve cigle
u zidu. Prema tome, brate, drži se, pazi!
— Ja pazim... — klimnu Polja, i odluči da makar što dobije od Sapošova. — Valjda ćete
me makar u fabrici zaposliti?
— A zašto? Zaduženje ćemo ti smisliti, to smo kadri... ali ti si došla da učiš. Ne brini se,
naš će te poziv naći kad budeš zatrebala. Na kojoj si godini?
— Na prvoj još — reče Polja ne baš ubedljivo.
— Silno... znači, sve je pred tobom. A prijatno je biti svestan da na zemlji postoje utrine
koje još nisu pokrivene građevinama, neukroćene reke, nezasađene stepe... i, uopšte,
neotkrivene razne tajne i blaga ... Ja tvoju profesiju veoma cenim, mada se lično spremam da
se latim hidrotehnike: volim vodu. Neću, valjda, čitav vek ovde sedeti... a i kakav sam ti ja
sekretar, kad svaka šiparica viče na mene kao na izroda zato što je, znate, na front ne puštam.
Eh, devojke, devojke, teško meni s vama! — i tako tužno i smešno za svoje godine zamaha
glavom da Polja nije ni opazila kako ju je prisno, dečački, uzeo za ruku, isto kao Rodion. — I
mislim, znaš, da nema ništa na svetu zanosnije od pustinje... i to da je sasvim gola i da ništa
po njoj nema, razumeš? I ja odlazim u nju sa armijom takvih junaka kao ti i ispunim je
dupke, tako da u njoj postane tesno od gradova, drveća, od poslušnih i tužnih mašina koje
izvršavaju naređenja života ... moja naređenja, a u glavi se zavrti od sreće, kakvu snagu treba
usaditi u tu prirodu — kosmatu, neočešljanu... i neka ti iznosi na poslužavniku sve svoje tajne
ključeve. »Sve, sve, daj ovamo, šta si to iza leđa sakrila!« Zar ti se ne vrti u glavi, a?
— Razume se, vrti... — šapatom reče Polja i osećala se tako prosto sa tim ukrotiteljem
neobuzdanih stihija, te pomisli da je baš zgodno doznati od njega sve o čemu nije stigla da
pita Varju. — A šta dalje?
— U kom smislu dalje — namršti se sekretar.
— Ja sam htela da pitam šta dalje, kroz sto godina... kad sve potrebno bude sazidano,
neprijatelji potučeni i stari svet ostane pozadi?
U poluodškrinuta vrata bojažljivo proviri još jedna devojka i sekretar sa uzdahom ustađe
iz fotelje.
— E pa, oprosti, Vihrova, privremeno ti ne mogu otkriti tu tajnu istorije. Navrati kroz
sto godina... tada ćemo posedeti i natenane proanalizirati planove budućnosti, a po očima ti
vidim da sad nemaš vremena napretek. Prema tome, žuri, zakasnićeš na časove! — Zatim,
zaustavi Polju na pragu pitanjem da nema kakvih drugih molbi i želja, u okvirima njegovih
skromnih mogućnosti; i opet njegov pogled zbog nečega pade na njene iznošene cipele. — Ta
ne usteži se, svoji smo Ijudi...
Polji zamre srce od neočekivane nade.
— Kad se već mora te mora u Moskvi ostati... mnogo bih želela da prisustvujem
oktobarskoj proslavi na Crvenom trgu!
Sekretar je brzo pogleda: u Poljinim očima blistao je takav u duši prikriveni, provincijski
san, da se on ne usudi da opet odgovori negativno.
— To je malo teže... Vihrova — za propusnicu na oktobarsku paradu ništa ti ne mogu
obećati — reče on zamišljeno grebući mrlju od mastila na stolu. — Nisam tako moćan
čarobnjak — ali obećavam da ću govoriti o tebi kad se vidim sa drugovima od kojih ponešto
zavisi. A sad, zbogom ...
Po njegovim savetima Polja se predade intenzivnom učenju, ali je rad tekao mlitavo:
studenti su maskirali trgove od napada iz vazduha, a profesori odlazili u vojsku ... Sve češće
se govorkalo o evakuaciji Arhitektonskog instituta. Osim toga, u najdonjem spratu smestio se
štab vatrogasne odbrane i ta stalna opomena na rat smetala je da se čovek usredsredi na
stvari o kojima su profesori predavali ne baš ubedljivo. Izveštaji su maglovito govorili o
približavanju fronta i u tom svetlu mamino nepisanje lako se objašnjavalo nemačkim
prodorom na Jengu. Trebalo je dati oduška nakupljenom nemiru, i dok je Sapoškov u
rejonskom komitetu Komsomola smišljao zaduženje za Polju, Natalija Sergejevna, koja je
bila upućena u sva kućna zbivanja, čas joj je stavljala u zadatak da uputi vojnički paket, čas
da postoji u redu za bolesnu vratarku. Umor je Polju privremeno oslobađao od nje same, ali
nije davao onaj duševni mir i zadovoljstvo, što je tako prirodno bilo očekivati prilikom
oslobađanja od dugogodišnje tajne koja ju je mučila.
Kad rada nije bilo Polja se laćala udžbenika. Ali knjiga joj je ispadala iz ruku, oči su se
sklapale posle noćnog dežurstva, i odjednom je nastupalo prelazno stanje između sna i jave,
kad mozak još radi, ali ne vodi računa ni o stvarnosti ni o logici...
Tako joj se jednom prividelo kao da je, tobože, zima, i sneg pada, a ona je sama. Popela se
na obližnju zvonaru i gleda svoju kuću u Blagoveštenskom sokaku u koji ne sme da se vrati,
jer joj smrt preti. Polji je strašno da se tarno vrati zbog vojnika koji su se tako prikrili uza zid
kraj ulaza, kao da ih tamo i nema, i ma koliko da se upinjala, ne može da odgonetne njihove
namere zato što su im lica sakrivena šlemovima — svima osim oficiru u krilatoj tuđinskoj
kapi sa štitom; on tu želi da ubije jednog čoveka. Verovatno, fašistu je potrebno da ubije baš
onog čoveka na prozorčetu stepeništa, koji se bezbrižno spušta i već ga je nemoguće upozoriti
na opasnost, jer Polja nema ni glasa da vikne ni snage da pomakne noge zamrzle za kamen,
ni vremena da istrči na ulicu. A svejedno, ona ne bi ni stigla da istrči na ulicu, zato što čovek
već izlazi na sokak i Polja u njemu prepoznaje Gracijanskog. Ona bi želela da ga spase, bez
obzira na zlo koje im je naneo, ali ga vojnici opkoljavaju, pune puške i treba da se izvrši
pogubljenje, a Gracijanskom je svejedno, i on kao namiguje Polji: pogledaj, veli, ludice, kako
ću ih ja sad. On namiguje i neočekivano straža se sklanja, a oficir pozdravlja Gracijanskog
koji odlazi svojim poslom. Ali Polju zanima kakvim poslom on odlazi i prikrada se za njim
ulicu-dve, i odjednom, nju otpozadi pozivaju — Polja se doseća da je sve to i bilo učinjeno
samo zato da je domame sa zvonare i svi stoje naokolo i Gracijanski zajedno sa njima; to je,
znaoi, kraj.
Polja se probudi sa glavoboljom i sva oblivena znojem krajnjeg zamora. Krevet je bio na
samoj prigrevici i nisko jesenje sunce je kroz balkonski otvor izlivalo na nju ostatke dnevne
toplote, a na vratima, teško dišući od zamornih stepenica, stajala je Taiska sa poklonima.
Pošto kod vrata ostavi zembilj sa domaćim jestivom, ona sede pored Polje, ali ova je nastavila
da gleda Gracijanskom u oči koje su bile u nju zagonetno uprte, nastojeći da u njima pročita
presudu.
— Jedva sam se dovukla — previsoko živiš ... tek bez lifta i vidi čovek koliko grehova nosi
na sebi! — govorila je Taiska malo odahnuvši. — Ivan se bio spremio da dođe sa mnom, ali su
po njega poslali auto iz najviše šumarske uprave — i grleći bratanicu svud ju je milovala. —
Nešto si mi topla, da se nisi prehladila? .., što to preda mnom obaraš oči? Izgleda da se stara
u nevreme dovukla?
— A, ne, šta govoriš, tako mi je drago... — odgovorila je Polja obamirući od svog
nedorečenog sna.
— Ne vidi se da ti je milo... — ljubomorno je prekorevala Taiska... — kad bi makar
zagrlila tetku.
— Naprotiv došla si u pravo vreme, tetka Taiska ... kao da si me od bunara odvukla —
nerazumljivo objasni Polja i privi se uz nju, zahvalna baš zato što joj nije dozvolila da dođe do
nekog strašnog otkrića o Gracijanskom. — Ta odmori se ti, ja ću postelju sama spremiti
kasnije.
Povodeći se ona pođe stolu da pije vode, takođe ugrejane prigrevicom.
— Tako sam se prošli put za Ivašu uvredila: šta si td o njemu pomislila zbog Serjoženke!
A on je kod nas podsvojče... Ne izgovori se pred njim slučajno, sve ćeš upropastiti. On ni kuće
ni porodice svoje već ne pamti, samo Vihrov i Vihrov. Možda je to po današnjemu i
nepravilno, ali po naški, starinski, i slepo štene grehota je iz kuće terati: živo je stvorenje.
Stari su ljudi tako govorili: ne zna se ko je na tvoja vrata detinjom ručicom zakucao. Otići će,
bogami, i odneti tvoju sudbinu u svojoj prosjačkoj torbi — eto tako, Poljuška!
Tako je Taiska pričala, stavljajući svoje darove iz zembilja pravo na mesto gde su se
poduže mogli sačuvati od kvara. Sve je njeno sada donosilo Polji željeno umirenje: i otegnuti,
talasavi ruski govor, i svetlost njenih očiju — mirna kao u dan bez sunca, čak domaći pelenov
miris nenošenog odela, koje je čuvano pod ključem do prilike. Ipak, iza njene opreznosti, iza
uvijenih intonacija kojima je pričala o Serjožinom poreklu, Polja je osećala još jedna
gvozdena vrata i novu tajnu iza njih. Drhteći sva od straha da se ne dotakne nečeg
zabranjenog, Polja se tada spusti za tetkom u vlažni i polumračni podrum — na koji čistoj
duši liči biografija svakog starca, pa makar to bio i njen otac.
Serjožina istorija je uplašila Polju zato što je svojom logikom prisiljavala da se tobožnja
očeva krivica za porodični raskid prenese na majku.
3.
Grbavka je imala tako malo ličnih uspomena da je sve praznine u svojoj svesti punila
događajima tuđeg života. Taiskina priča počinjala je prelaskom mladenaca sa šumskog dobra
u prestonicu. Seoba je obeležena nestankom stvari na putu, te su morali, osim knjiga,
bukvalno sve iznova nabavljati. Iznenada, sa uspehom Vihrovljeve knjige dođoše i pare,
basnoslovne za to vreme — ako se mere brojem nula. Zato što su sve brige oko sređivanja na
novom mestu pale na Taisku, ona je sve tačno pamtila: kako su se dugo mučili dok nisu
spremili veš, i kako su sami bojili krevete, jevtino kupljene i nalik na bolničke; koliko su
platili udovici jednog stolara za nedograđeni kredenac, koji je imao nastran običaj da se
usred noći otvara sa tako tužnim i dugim uzdahom da se Lenočka budila sa lupanjem srca i
čekala nastavak. Čitavih pet godina zajedničkog života, Vihrovi su se spremali da pozovu
majstora radi popravke, jer je bilo teško kvariti lepu stvar rajberom, a posle Lenočkinog
bekstva za to nije bilo potrebe: ostali članovi porodice odlikovali su se izvanredno tvrdim
snom. Možda je to bila jedina podrobnost iz ranijeg života koju je majka u jednom trenutku
šale ispričala kćeri.
U prvo vreme Taiska se nije mogla naradovati nevestinoj usrdnosti sa kojom je vila svoje
gnezdo. Sve iskustvo iz sapeginskog domaćinstva ona je unela u uređivanje dveju soba u
starom krilu institutske zgrade; treću sobu dobili su pošto im se rodilo dete. Lenočka je
oživela na novom mestu, daleko od mrske Jenge. Prosto nije imala vremena za razmišljanje,
jer ma koliko čovek radio u svome gnezdu, uvek će se naći takav kutak gde se može još perce
tutnuti. Ona je želela da se snabde drvima, hranom, da nikud iz kuće ne izlazi, da novci
potraju zadugo. Ivan Matvejič je čak odobravao njeno nemicanje od kuće i čuvarnost koja se
graničila sa tvrdičlukom, ne dosećajući se otkuda to dolazi — a to su bile pripreme za
opsadno stanje.
Uvek kad se vraćao sa predavanja, on bi .kod kuće zatekao prijatnu novinu koja je krepila
porodičnu sreću: šarene zavese ili rukovet jesenjih klenova u glinenom krčagu i stalnu
Lenočkinu pesmu, poluglasnu, neodređene melodije i bez reči — sasvim nalik na pesmu
šumske ptice; sve je to jačalo porodično blagostanje. To je bio najbolji period njegovog
stvaranja; listovi rukopisa nove knjige ležali su na kuhinjskom stolu prilagođenom za
pisanje. I ako uveče nisu išli u bioskop ili na pitu kod druga po službi, Ivan Matvejič je nešto
majstorisao oko nameštaja, ili je još radije glasno čitao podosadna, kalorična kako je on
govorio, dela klasika koja je vreme proverilo — čitao sa pauzama da izrazi oduševljenje ili
prokomentariše. Tako se stvarala sigurna i možda sasvim pre vremena ismejana porodična
osnova, jača od granita, sa koje su mnogi trudbenici nalik na Vihrova rasli u visine svojih
nauka, bez bojazni da se zaglibe nogama u močvarno tlo svakodnevnih sitnica ...! Jednom
reči, svi događaji pomalo dosadnog profesorskog života lako su se mogli predvideti na jedno
četrdesetak godina unapred. Lepi čovek cveta u prozorima, mlađa kći cvrkuće u sunčanom
zraku na podu, a Ivan Matvejič, radi stabilnosti porodičnog života, tepa ženi čas majčice, čas
draga moja, i tako dok mnogobrojno potomstvo, umereno plačući, ne sahrani trudbenike
jedno pored drugog na nekom moskovskom groblju.
Lenočka je i u Moskvi ostajala ona ista plašljiva divljakuša i, po primeru mnogih
savremenika, Ivan Matvejič je tačno do kraja života, u tom za domaće ognjište zgodnom
primitivnom stanju, mogao držati Lenočku čija su znanja bila na nivou sreskih medicinskih
škola ratnog vremena. Ali Ivan Matvejič je sve slobodno vreme prvih godina posvetio širenju
njenih vidika i naročito buđenju ljudskog dostojanstva u njoj. Čak i da je predvideo kakvom
riziku izlaže svoju nesigurnu sreću, u njemu bi ipak pobedilo urođeno pedagoško osećanje
dužnika pred svima okolo koji znaju manje od njega samog. On je čak i prestoničke
razonođe, ne baš česte zbog udaljenosti pozorišta i muzeja, učinio pomoćnim ustanovama
svog domaćeg univerziteta.
Razume se, Lenočka nije nikad ni uspela da uzleti na blistave visove velike kulture, ali sa
visine koju je dostigla, ako se pod muđrošću razume jednostavnost, primerno se uprošćavao
nacrt sveta, tako zamršen izbliza. Kao kroz maglu, tamo dole na proplanku videla se ugažena,
sva u stranputicama grešaka i zabluda, hiljadugodišnja staza čovečanstva; kao plameni stub
u biblijskoj pustinji mamio ga je napred san o savršenstvu, pravdi i blagostanju, bez čega bi
se ono već davno pretvorilo u raj bednih i nemilosrdnih insekata. Ivan Matvejič je uzgred
nastojao da sugerira svojoj učenici misli o svetinji života i metodu koji skraćuje ljudska
lutanja u traženju hrane i radosti, podvlačeći pri tom da je nesreća pojedinaca ništavna pred
srećom mnogih, a njegovo dobro i sreća mimo ogromne većine — skrnavljenje... Po duši
rečeno, Ivanu Matvejiču su predavanja iz šumarstva neuporedivo bolje polazila za rukom.
Sva sreća što Gracijanski nije nijednom bio na njegovim časovima — inače bi se već
uzjogunio na račun njegovih istorijskih pogleda, konkretno, povodom njegovog provincijskog
strahopoštovanja pred stradanjem kojim je praćen progres čovečanstva.
Čim bi dame počele pomalo da zevaju, Ivan Matvejič bi, radi održavanja interesa, pružao
razne istorijske slike, kao o smrti divne Ipatije, koju su raskomadali aleksandrijski kaluđeri,
ili o sto pedeset hiljada oslepljenih Bugara što se vuku kući iz vizantijskog ropstva, ili o
mongolskom junaku koji je unosio popravke u odluku o svom ličnom pogubljenju u prisustvu
Džingis-kana. Ivan Matvejič je pri tom propraćao pričanje tako živopisnim detaljima svoje
fantazije da je nedopletena čarapa ispadala Taiski iz ruku, a Lenočki su tamnele zenice: što je
čovek mirniji, to je skloniji da počita dnevnik događaja. Do ujutru mnogo šta je vetrilo iz
nepripremljenog pamćenja Vihrovljeve žene, ali nikad ne propada jednom učinjeni trud uma
i srca, Zahvaljujući tim večerima, Lenočka je strasno zavolela čitanje, i da nije bilo grbavke
domaćinstvo bi se zapustilo. Nju je obuzela žeđ nenasitog saznanja, razumljiva posle duge
slepoće. Ako su joj knjige u početku pomogle da skrati vreme, pri kraju druge godine ona je
naučila da ih ceni zbog neophodnosti rada da bi se iscedio med koji se u njima nalazi. bzgred
rečeno, u Vihrovljevoj biblioteci klasika je bila bogato zastupljena, i nije bila ni nalik na
prevodne romane u Sapeginovom domu — na dela iz života muva, kako ih je jednom
Lenočka nazvala, i muž se poradova stupnju njenog misaonog progledanja i napredovanja.
Pri čitanju knjiga ona je osećala zavidljivu radost prosjakinje koja iz mraka kroz jarko
osvetljeni prozor gleda nepoznate ljude. Misli junaka uvek su bile van dometa njenog
shvatanja, ali sama muzika njihovih reči tajanstveno se slagala sa glasovima koji su u njoj
samoj zvučali. Odjednom, ona pojmi da se u svima govori o jednom istom, o saputnicima na
velikom putu života i o njoj samoj među njima. I još više — nije bilo ni jedne knjige gde se ne
bi našlo ponešto od njenih ličnih razmišljanja i sumnji koje su neprestano rasle. Verovatno sa
takvim osećanjem đače prvi put nalazi svoje nepoznato naselje na raširenoj mapi sveta.
Ispadalo je da je davno pre njenog rođenja ljudima bila poznata njena duševna boljka,
koja se sastojala u neutoljivoj žeđi da se voli i radi. I još više, oni su napamet znali čak i
detalje njenog intimnog života sa čovekom koji je bio njen spasilac, učitelj, i, najzad, muž, —
u naknadu za podnesene napore. Oni su je videli do dna duše, sva njena jadna i neumešna
lukavstva, koja su pretila da se pretvore u večitu laž od čega ni smrt ne izbavlja, ako je samo
zakopaju pod istu grobnu ploču sa Vihrovom. Razume se, svi su se dosećali da ga ona od
samog početka nije volela. Nastupala je nova faza bolesti... i to baš u trenutku kad je, po
Taiskinom mišljenju, za potpunu sreću ostajalo još samo da se ispletu čipke na polici za
knjige i u davno kupljene proste okvire stavi malo čupaviji kompozitor ili zarasli ribnjaci u
jesenjim parkovima.
U početku bolest kao da je prolazila, a zatim ju je opet sustigla. Oslabi i nestade Ijubav
prema domaćinstvu... Lutala je tako po stanu sva iznemogla od čitanja, tanka kao slamčica. I
na ulicu ne pogleda, sem kroz zavesu. Ivan je pita: »šta želiš, kaži, preko mora ću dobaviti« —
a ona ga pomiluje po obrazu i sa tužnim osmehom odmahne glavom. U sve moguće kavkaske
planine vodio ju je da bi se razonodila: i ništa nije pornoglo. Doktora je tušta dovodio ...
Jednome bundu priđržiš, a drugi već kuca na vrata. Pa, i zlih je ljudi među njima bilo! Jedan
kaže kao da dariva rečju: »Ranije su imućniji ljudi vodili ovakve u Egipat, na vreli pesak. Ali
pošto je sad kod nas, veli, sveopšta sreća, to će, možda, i bez Egipta proći.« Ivanu usne drhte,
a pita za saveh klanja se; eto tako! I tada ja opazim da je naša Lenočka postala zimomornija
nego pre... — tako je Taiska pričala uspomene, prećutkujući da je sve to padalo u poslednje
mesece trudnoće.
Iduću godinu Lenočka je provela u ćutljivom, nepomičnom bežanju od svoje tuge, ali se
za sve to vreme u njenoj svesti svetleo jedini izlaz, tesan — bez krvi se kroz njega nije moglo
provući. Ona je prislanjala oko na spasonosnu pukotinu i gledala bi put što odmiče u daljinu i
na njemu lepe i vesele ljude; kao da je i ona isto tako išla sa njima, ali već laka, uspravna,
oslobođena nemira koji ponižavaju, neprestanog očekivanja moralnog izobličavanja same
sebe. Kad bi se usred noći probudila, strepeći da se pomakne kako ne bi razbudila muža što
je pokraj nje spavao, ona je prisluškivala zvižduke lokomotive sa obližnje kružne železnice
koji su je mučili i krišom nekud zvali. Sada je nije mučila utajena pripadnost oborenom
poretku, već ubitačna uverenost da su svi oko njega odgonetnuli kakvom strašnom cenom
plaća svoj hleb, mir i sigurnost od tobožnjih priviđenja; prirodna uvredijivost i osetljivost
pojačavale su kod nje osećanje neprekidne zimomorne golotinje. Svaki pažljiv pogled
zbunjivao ju je, čak i pogled ćerčice sa krila; pred ćerčicom se još najviše stidela i još je Taiska
uzgred nehotice kazala seljačko verovanje da su u životu nesrećna deca začeta bez Ijubavi.
Približavao se kraj u kom nije bilo ničeg dobrog.
Poslednjih godina pred nesreću k Vihrovima gosti skoro nisu dolazili, osim malog broja
studenata zaljubIjenih u svoga učitelja zbog njegove svestrane obaveštenosti i neugašene
vatre duše, koja je činila da se zaboravlja razlika u godinama. Ruska šuma, kojoj su se kao
čestici domovine svi zakleli na vernost, bila je neiscrpna tema za prepirke; sudeći po
zahvalnosti i priznanjima u đačkim pismima koja su za četvrt veka bez prestanka i sa svih
strana stizala na učiteljevu adresu, mnoge od knjiga koje su zatim dobile opštenarodno
priznanje bile su zamišljene na tim malim šumarskim skupovima. Isto onako kao Kalinin
med Ivanu Matvejiču, tim mladićima je za sav život oslao u slatkoj uspomeni oskudni
Vihrovljev čaj, često bez šećera. Taiska ga je donosila u obilnoj količini, i niko iz studentskog
kružoka nije imao prilike da se upozna sa profesorovom ženom. Sudeći po fotografiji na
domaćinovom stolu, ona je bila smešljive prirode i prijatnog izgleda ako ne čak i lepa; muž
joj je bio hrom i ne baš privlačne spoljašnjosti. To je upoređivanje i davalo povoda nestašnim
komentarima u kojima, dođuše, nije bilo ničeg uvredljivog.
Jedino je Pavle Andronovič Osminov, student pete godine i najmiliji Vihrovljev đak, bio
upućen u porodičnu nesreću. Rodom sa daleke Vage, tipično severnjačkog lica, mršav,
druževan, crnih očiju lovca, Osminov je bio od one vrste ljudi koji se laćaju nauke ne toliko
radi sticanja znanja, već pre radi preciziranja svega onog što im je, izgleda, bilo poznato još
pre rođenja. Iz zaleta proničući u sklop stvari, on je sa istim oštroumljem rasuđivao ne samo
o molekularnoj mehanici, koja je u to vreme bila u modi, ili o šumarskim jeresima profesora
Tuljakova, već je pokazivao upućenost i u tajne ženskog srca. Vihrova je privlačila njegova
predanost šumi i još ta simpatična osobina što nikad nije zaboravljao svoje ćutljive zemljake
iz šenkurovskog gorja, mada se peo na visoke društvene položaje. Bio je to pošten i očigledno
odvažan čovek, jer se jedini usudio da svoj početnički rad posveti Vihrovu, baš u vreme
najžešćih napada Gracijanskog. K Ivanu Matvejiču je dolazio češće od drugih — često i kađ
domaćin nije bio kod kuće, i, čudno, Lenočka se odlučivala da jedino njemu poveri svoje
najskrivenije sumnje. Istina, ona je to činila u šaljivoj formi, na primerima i pretpostavkama
neke fiktivne đrugarice, ali se u tim razgovorima sasvim razotkrivalo čitavo njeno pometeno
biće, te je sasvim moguće da ju je žalio malo više nego što je to prirodno u odnosima običnog
prijateljstva. Možda se katastrofa i nije desila bez njegovog uđela, ali činjenica da su sestra i
brat Vihrovi u početku jedino njemu pripisivali uzrok svoje nevolje očigledno pokazuje kako
su slabo razumevali suštinu Lenočkine boljke.
Kada se jednom vratio pre vremena, Ivan Matvejič otvori svojim ključem stan i, ugledav
na čiviluku Osminovljev kaput, zadrža se u predsoblju ne svlačeći se zbog nečeg. Iz kabineta
je dopirao živ razgovor i, sudeći po njegovoj prirodi, već nije bio prvi. Vihrov nije imao
naviku da prisluškuje kraj vrata... ali postade nekako strašno radoznao o kakvoj to, očigledno
izmišljenoj drugarici oni tamo razgovaraju. Sestre nije bilo kod kuće; razgovor se vodio
poluglasno, ali ako čovek prisloni šaku uz uvo, propne se na prste, i malo izduži vrat,
postajale su razgovetne i najtiše intonacije.
— Dakle ja sam više puta pokušavala da je razuverim — odgovarala je Lenočka na
taktičku Osminovljevu primedbu da je njena direktna dužnost bila da drugarici pritekne u
pomoć — ali kako možeš spasti čoveka u njenom položaju: pored toga, tamo postoje naročite
i nepopravljive okolnosti koje još više otežavaju njenu krivicu...
»Zar to ona na Polju aludira, a? ... Pred tuđinom?« — začudi se Vihrov i nagnuvši se još
više napred, mahinalno, hromom nogom popravi zasukano ćilimče.
— Samo potpuno opustošena duša može se odlučiti na takav postupak — u odgovoru
kaza basom Osminov, i poče istresati lulu, sudeći po zvuku, o kraj njegovog pisaćeg stola. —
Razume se, ako već ništa u duši vaše drugarice nije ostalo osim pepela ...
— Bože, pa ona sama ne krije da je prazno stvorenje — prekide ga Lenočka, nekako kao
samo zato da bi i nju odmah opovrgli. — Očigledno, Pavle Andronoviču, flauta svira svakome
ko je uzme u usta. I, uopšte uzev, kako ste vi još poverljivo i naivno dete i pored vaše strašne
šumarske brade. Ne, ovde se traži nešto drugo... i ja zasad ne znam šta.
»Gle kako oni to silno među sobom... Sa mnom o smrti ne razgovara. Podaleko je stvar
dogurala« — pomisli Ivan Matvejič usplamtelih ušiju, ali ga obradova okolnost što njih dvoje,
bez obzira na nesumnjivu duhovnu blizinu, još nazivaju jedno drugo punim imenom i što su
na vi.
— Meni je izvanredno teško da propišem lek ovako, ne poznajući vašu prijateljicu —
izdaleka, i u vidu oponiranja, poče da objašnjava Osminov — ali ja sam o njoj stekao
drugačije mišljenje. Iz vaših reči ja imam prava da zaključim da je dobra, saosećajna, dosta
pametna, kad je kadra da iz postupaka junaka iz knjige pogodi čak i piščeve pobude. Po mom
mišljenju, ona ima dobre klice — inače, da ih nema, ne bi želela da postane poštenija i
čednija. Ona je i snažna, ako se, kao što kažete, ne boji oskudice i rada. I najzad, ona je
mlada, dosta lepa, znači, ima vremena da potpuno popravi greške — ote se njemu, možda,
isuviše naglašeno. — Ali, kad se sretnete, posavetujte joj da uči i utoljava žeđ iz prirodnih
izvora života, a ne iz knjiga. Po mom mišljenju, i najbolje među njima izražavaju samo lična
gledišta i analiziraju pojedine komade života. Još nije bilo takvog ogledala u kome bi se
ođrazio čitav svet bez ostatka. — On opet poče da pali lulu, koja se, sudeći po broju utrošenih
šibica, uporno gasila. — Recite mi, zna li muž vaše drugarice da je ona nesrećna sa njim?
 — Teško — sa sumnjom reče Lenočka i verovatno odmahnu glavom. — To je veoma
snažan čovek, fanatično zaljubljen u svoj posao ... i sve na svetu samo je hrana njegovom
umu, samo materijal za đokazivanje njegove ideje.
— Vi hoćete da kažete ... — ispitivački ubaci Osminov — da mačka ne pita progutalog
miša je li sada srećan tamo, kad mu je tako toplo, mekano i sasvim je siguran ... je li tako?
»Tako, tako, izbaci ga, hromog đavola, izvali ga polugom!« — podsmehnu se Ivan
Matvejič, nesvesno gestikulirajući rukom kao da mu je pomagao u tome.
— To je smešno, ali... nije tačno — nasmeja se Lenočka tuđim glasom, mužu
nepoznatim. — Naprotiv, drugarica mi je govorila da nije srela pravednijeg i velikodušnijeg
čoveka... ali, on je uprtio tako težak kamen da mu se tuđa bremena, malo polakša, čine
nedostojna pažnje.
— Onda mi dozvolite da izložim detaljnije šta mislim, zato što sam, kako mi se čini,
takođe uspeo da zamislim živi lik toga čoveka... — otvori karte Osminov. Ja ga smatram
istaknutim radnikom one vrste čiji se kvalitet upoznaje postepeno, u rastućoj progre siji, i
ako ste se vi od početka složili...
Sve je to Ivan Matvejič slušao, preturajući na staklu ispod ogleđala stvarčice koje za njega
odmah izgubiše oblik, težinu i značaj. Njega nije uvredilo, već uplašilo učtivo, neprijateljsko
raspoloženje koje zazvoni u Lenočkinom glasu, i to u analizi njegovih osobina sa
tuđim čovekom i još mlađim od njega. Vihrov je pomislio da ona pre izražava odvratnost
prema tom zlosrećnom braku, nego mržnju prema njemu lično. Jer on je bio tako pažljiv
prema svim željama koje je samo umeo da pročita u očima svoje žene. Razume se, u toj
despotskoj žurbi, sa kojom se trudio da na nju prenese svoja duhovna bogatstva, stvorena
naporima upornog trudbeničkog života, njena se ličnost, verovatno, do izvesne mere
rastvarala u njemu — i, znači, to je bila zakonita pobuna sa njene strane. Pa on je uvek u
Lenočki osećao, ispod spoljašnje mlitavosti i zatvorenosti, feder gotov da se odapne, a to
neminovno nanosi udarac onom u čijim se rukama nalazi. U prvi čas Ivan Matvejič se
pogleda u mutno ogledalo puno pega od otpalog amalgama i shvati da mu ne dolikuje da se
takav pojavi pred mladim ljudima. S jedne strane, on nije imao razloga da, recimo, jurne
tamo sa kuhinjskim nožem, ali, sa druge, on uopšte nije bio dužan da sluša o sebi mišljenja
čoveka koga je neobazrivo pustio u svoju kuću. Zato Ivan Matvejič nečujno izađe napolje da
se rashladi, da sredi lice i osećanja. Bilo je zgodno vreme: zgušnjavao se martovski suton, i
zla mećava, poslednja te godine, zavijala je, usukujući se oko grada.
Sada je bio u pitanju samo rok neminovne nesreće, ali Lenočka tada nije imala ni
planova, ni dovoljno volje za postupak koji bi značio preokret u njenoj sudbini. Dva
događaja, jedan za drugim, pomogla su da sazre konačna odluka.
Početkom aprila, kada je već mirisalo na proleće, Ivan Matvejič povede ženu u
konzervatorijum na veče orguljaške muzike — istaknuti praznik čak i u sjajnoj muzičkoj
svakidašnjici Moskve. Slavni muzičar koji je gostovao beše poguren starac, onizak, lavovske
grive, kao da je bio naročito stvoren za rukovanje tim instrumentom; Lenočka je prvi put u
detinjstvu čula taj zagonetni, dug preko čitavog zida, natrpani niz drvenih i srebrnih cevi koje
pevaju. U prvom delu svirali su fugu de-mol, sol-major fantaziju i četiri koralna preludija od
Baha.
Ona nije znala, niti je htela da zna ko je i zašto stvorio ta spora i moćna razmišljanja o
stvarima tako
dalekim od smernica današnjeg veka; u tome se i sastoji dugovečna snaga muzike da svako, u
skladu sa svojim ličnim iskustvom, upisuje svoj sadržaj po njenoj notalnoj liniji... Lenočkinu
pažnju odmah privuče trska iznad vode koja zapeva i kroz sve niže brujanje moglo se videti
kako ih je tamo mnogo... Zatim umiljati, zvonki vetar dunu iznad glava te se one sagnuše, i
zajedno sa njima zapevaše deca, a njima se pridružiše okolni zidovi, do dna sebe prožeti tim
zanosom, čuveni ovalni portreti gore, i sama Lenočka čitavim bićem, do zadnje kapi krvi. Kao
da neko veliki i tužan prođe pokraj nje tražeći ono glavno, ali ne nađe, pa veličanstveno raširi
ruke od ogorčenja i pogleda nabreklo plavetnilo iznad sebe, no ni tamo ga nije bilo. I onda
sve, deca i vetar, utrkujući se, pojuriše preko livade, i, propet od radoznalosti, visoki oblak
krenu za njima prema mirnom okruglom jezercu u kome se ogledao neko čije prisustvo uliva
sreću i užas, tada se javiše krugovi od prvih kišnih kapi i razbi se glatko ogledalo vode.
Uskoro se nebo izli u kišu — deca i vetar stajali su utišani, pod kosim mlazevima pljuska, još
ne shvatajući zašto sve to... A već je cveće otvaralo krunice i krajem livade prođe prvi zubati,
još sasvim neformirani zver, ali on nikoga ne dirnu, zato što takođe još nije znao zašto je
stvoren. Zatim kosi zrak sunca, obavijen maglom, probode zgusnuti, beskrajno zagušljivi
vazduh i pade Lenočki na lice, ostavljajući u njoj kaplju lekovite toplote.
 Ona porumene, zažmuri i zabaci se na naslon foteije: sve to što je slušala takođe je bilo o
njoj.
— Hoćeš bombon? — upita sa strane Ivan Matvejič.
— Ne, hvala. I tako mi je lepo ...
— Jesi li obratila pažnju na onaj prekrasni prelaz u donji registar? Znaš li da se priča,
između ostalog, kako se neki orguljaši čak izuvaju, da bi bolje nogom osećali pedalu?
On ućuta i to je Lenočki davalo nadu da će je sad ostaviti na miru. Ipak, koristeći se
privremenim raspoloženjem svoje žene, Ivan Matvejič poče da joj šapuće na uvo neke
podatke o autoru i društvenoj pozadini dela koje se izvodilo, dalje, šta su rekli o muzici
klasici marksizma, bez čega je, po njegovom iskrenom uverenju, kulturnom čoveku
nedostupna naslada umetnosti. Kao i uvek on se blagovremeno spremio, pročitao je gde
treba, i pošto brzo nabroji poreklo roditelja, i osnovne momente Bahove biografije, zaustavi
se đetaljnije na njegovom drezdenskom takmičenju sa orguIjašem Maršanom koji je pobegao
od straha pred svojim slavnim protivnikom.
— Obrati pažnju kakvim je moćnim sredstvima opsenjivanja još sasvim nedavno
raspolagala crkva. Osećaš li kako to prodire u tebe, pušta korene i zauvek ostaje kao delić
tvoga duha? Eto zašto ja i tvrdim da ostatke prošlosti nećeš isterati današnjim pesmicama,
već samo delima velike umetnosti... razumeš? Zato ...
— Molim te, Ivane, prestani — kaza Lenočka.
— Ali to je, draga moja, neophodno da zna svaki kulturan čovek.
— Za ime boga... nateraćeš me da zaplačem! — siktavim šapatom reče žena i muž se
zgrči potišten tonom te stare netrpeljivosti.
Ipak i u drugom delu nešto joj je smetalo da se preda muzici: da li to što nije imala na šta
glavu da nasloni, ili opori miris namazane blondinke pred njom, neobjašnjivi nemir nije
napuštao Lenočku ni za vreme izvođenja italijanskog fa-mol koncerta, samo su odlomci
dopirali do njene svesti kroz pojačano osećanje skoro fizičke neudobnosti. Ona se ispravi i
obazre: iz lože počasnih gostiju nju je pažljivo posmatrao nepoznat muškarac ruku spuštenih
preko ivice. Lenočka nesvesno zagladi kosu i popravi kragnu na haljini; on ju je netremice
gledao — očevidno je nešto znao o njoj. Iako mu nije bilo više od četrdeset pet godina, bio je
skoro sasvim sed; ostale osobine nisu joj ostale u sećanju, osim podsmešljivog sjaja
pritvorenih očiju i ožiljka ispod slepog oka, koji se sasvim jasno video sa dvadeset koraka što
su ih razdvajali. Po spoljašnjosti, on je kao i njen muž bio nalik na naučnika, samo kao da je
radio na nekoj drugoj ljudskoj nauci, nauci koja sve uopštava. A gledao ju je tako uporno kao
da je znao kako je još jutros pritvornom smemošću obmanula muža da ga odvrati od
eventualnih sumnji. Njoj je bilo sasvim neprijatno kad se čovek malo osmehnu i donekle
familijarnim pokretom glave pokaza na Ivana Matvejiča.
— Vodi me, Ivane... — kaza ona sva obamrla. — Hoću vode, nije mi dobro ...
— Kako bi bilo da odsedimo do pauze?
Praćena utišavanjem, Lenočka je već trčala po prolazu i na svoj užas opazi krajičkom oka
da se i onaj u loži diže. U bifeu on se pojavi trenutak kasnije, i sede za sto malo podalje.
Pudrajući se nemarno, Lenočka je videla u ogledalu kako on gutljajima otpija svoj narzan10
sagnute glave, sa izrazom strpljivog, ironičnog očekivanja. Pozivajući se na vrtoglavicu,
Lenočka tada požuri kući, ali se i pratilac spusti za njima i odjednom priđe sasvim blizu i
prekorno upita Ivana Matvejiča, kako ga nije stid da se do te mere pravi važan pred
prijateljima.
— U toku čitave pauze vukao sam ti se za petama, ženi tvojoj sam rukom pozdrave slao,
a ti, vraže, makar pogledom da udostojiš svoga druga! Dakle, upoznaj me sa ženom!
— Valerije!... — dečačkim falsetom povika Ivan Matvejič, bacajući mu se u zagrljaj, i
Lenočka, iznemogla od iznenadnog i konačnog raspleta, vide suze u muževljevim očima.
To je bio tipično ruski susret posle davnog rastanka i garderoberi, koji su lenjo naklapali
iza pulta, do mile volje su se razonodili gledajući kako se dvojica drugova tapkaju po
ramenima, izmiču se da se pogledaju izdalje i opet počinju da gužvaju jedan drugom nove i
skupocene kapute.
— A što mi ti, mudra glavo, nisi javio da si u Moskvi? — stalno ga je korio Ivan Matvejič
pošto ga upozna sa Lenočkom.
— A ja sam mislio da ti još u šumskoj upravi sediš i pišeš svadljive knjige... i, vele, ne baš
sa uspehom, a? Čitao sam, čitao kako ti Saša Gracijanski uteruje pamet u glavu... — i
radoznalo pogleda drugu u oči.

10 Mineralna voda. (Prim. prev.)

 — Ali jesi li ti lično makar prelistao knjigu?
— Debela je brate, nisam stigao dokraja da pročitam.
Ivan Matvejič zagrize brk.
— Da, očigledno sam pogrešio — popustljivo se složi, ne odlučujući se da ga odmah
uvodi u tok započete šumarske borbe. — Mladost — ludost, razmahao sam se i, znači,
premnogo zatražio... Pa, gde si sad, otkuda dolaziš i jesi li nadugo?
— A ne, prvo ti referiši, ja sam stariji — šaljivo je navaljivao Valerije.
I zbog toga što je bilo nemoguće u dve reči izložiti događaje tolikih godina, a da idu kod
Vihrovih na periferiju bilo je daleko, oni se, na Valerijevo navaljivanje, uputiše k njemu u
hotel; on je pored toga te noći očekivao važan telefonski razgovor. Njegov auto stajao je u
dvorištu konzervatorija. Iako se Lenočka jedva držala na nogama, pristade na poziv da bi
produžila laku bezbrižnost te večeri.
— Oprosti mi, Ivane, ali šteta je što si ostavio bez odgovora Saškin ispad — govorio je u
autu Valerije; — u njegovom levičarstvu ima mnogo demagogije!... Osobito što se tiče toga da
se, po mogućnosti, odloži proces kristalizacije u usijanoj bujici revolucije, čiji je posao — peći
i žeći... Sećaš li se? Ja sam čak upamtio jednu sumnjivu rečenicu u njegovom uvodu: »Kad se
lava hladi u njenim pukotinama se množi ne samo Iepo cveće, plodonosno drveće i korisni
insekti, već i mikrobi drevnih strasti, koje su često rušile najčuvenije civilizacije.« A na
ključaloj lavi nećeš kuću podići, niti letinu požnjeti! Ja se sa nepoverenjem odnosim prema
radnicima koji zahvaljujući svojim istrajnim glasnim žicama prisvajaju sebi monopol da
govore u ime naroda. A naš narod, kao i svaki narod, pre svega hoće mir i tišinu. Jednom
reči, njegova kritika mi se učinila ljigava i pristrasna... ali ti si oćutao i kod običnog čitaoca
ostao je utisak da ti izbegavaš veliku svađu.
— Pa to je stvar milicije — da brani radno mesto građana od prolaznika nemirnog
karaktera! — oštro kaza Ivan Matvejič. — Ja nemam vremena, ruke su mi drugim zauzete.
— Meni su tvoju knjigu naručili tek posle njegovog članka. Ti si razumno i na vreme
pokrenuo to pitanje... a neobična digresija o šumi zimi, u početku treće glave, dušu je dala za
čitanku. Ja sam tada sedeo pod šatorom u jednoj dosta vreloj zemlji, i odjednom kao da su
mi grudvu snega poslali iz domovine. Dugo sam je čuvao u srcu, Ivane.
— Dok nije okopnela? — nasmeja se Ivan Matvejič. — Ne Ijuti se što sam ja tako...
naelektrisan. U pitanju je to što mi je od redovne masaže Saše Gracijanskog skočio čir na šiji i
dosta me boli... Znači, ponešto ti se u knjizi svidelo?
— Knjiga je potrebna, a ja se sa Gracijanskim ne slažem, iako moram priznati, tvoja
ideja mnogo zahteva.
Ivan Matvejič poče da pada u vatru:
— Ja sam samo šumar... u ovom slučaju samo kazaljka na manometru lokomotive, a ja
ne smem da lažem, jer me gleda mašinovođa koji vozi uz uspon ili povećava brzinu.
Uostalom, taj dosadni instrumenat je lako izbaciti u jarak, i zameniti ga niklovanim, veselim,
sa kazaljkom stalno na stepenu optimizma... Slično Gracijanskom.
— Dobro, de, ne kidaj se — smejao se Valerije. — Viđaš li se često sa njim?
— Ponekad me poseti, ali me k sebi ne zove. Ima ne baš prijatnu majku. Sećaš li se nje iz
Petrograda, crne starice sa lornjonom?
— Kako da ne ... je li oženjen?
— Ništa o njemu ne znam.
Čitavim putem Lenočka je ćutala; od muža je sve znala o Valeriju, ali nikad nije imala
prilike da vidi Ijude njegovog ranga. Suvo škljocajući na spratovima lift ih podiže u vrh stare
zgrade, koja po spoljašnjosti nije ličila na kuću; vojnik je stražario pred ulazom. I uopšte,
zvanična atmosfera stana, od svilenih teških zavesa i graviranih ogledala na zidu do frižidera
sa hladnom i neukusnom hranom, nikako se nije slagala ni sa privlačnom prostotom
Valerija, ni sa uzgrednom ironičnom primedbom o sreći diplomatskog života. Okolne stvari,
neke čak sa pozlatom, bile su za njega neophodni inventar njegove profesije, kao za drugoga
hirurški nož ili malteraška vangla. Lenočka pomisli da isto takvo oruđe za velika dela može
biti i seljačka kuća sa sirotinjskim nameštajem, o kojoj je poslednjih dana nisu napuštale
nasrtljive misli.
— što se to vaša porodica ne pojavljuje? — promuca Lenočka, zavirujući u niz osvetljenih
soba, bez trunke prašine i sa tapaciranim nameštajem.
— Porodica mi je u Lenjingradu, u stalnom stanu. Ta ja sam ovde samo u prolazu, iz
jedne zemlje u drugu. Teško je to vući za sobom decu po čitavom svetu... Eto, ako se negde
nastanim malo trajnije, onda... — nagovesti on, nalivajući vino u čaše, i uzgred pogleda na
telefon. — Uostalom, imam samo sina i staru tetku, skoro kao i ti. Sećaš li se, mi smo se
nekako sa njom sreli pre sedamnaest godina, na izlazu iz Instituta.
— Je li sin veliki? — upita Lenočka, žaleći ga.
4.
— Baš je danas uzeo devetu godinu. — On poćuta nalivajući iz flaše, i tamni mlaz vina se
za trenutak prekide dok se u mislima sa svojim đečkom praštao za noć. — Ako budem imao
vremena svratiću njima u povratku. Jednom rečju, raskošno živim, Ivane: banketi,
apartmani, klanjanje... ajkule prijatne spoljašnjosti ui frakovima i dame u godinama gole do
pojasa.
— Ti meni ne sipaj, skoro ne pijem... — zadrža mu ruku Ivan Matvejič i mesto svoje
prinese čašu svoje žene, koja je slušala sa pritajenom pažnjom. — Daj njoj da se zagreje.
Dede, ispričaj malo podrobnije... o svojim susretima — verovatno si i kraljeve sretao?... kako
oni tamo i šta rade?
Ispiše da bi sinovi i potomci lepše živeli na čistoj zemlji.
— Kraljevi mi još nisu pađali šaka... i nije sada sve u kraljevima — zamišljeno ponovi
Valerije, ostavIjajući čašu, i odjednom naglo promeni temu razgovora: — a ti sam, kakvo
imaš mišljenje o svom drugu?
— O kojem to?
— O svom kritičaru, o Saši Gracijanskom, Reci mi, je li on pošten čovek?
— Pre će biti nesrećan čovek. Bojim se da je to, mada u usponu, ali strahovito jalova
zvezda. Sećaš li se faraonovog sna o sedam mršavih krava?
Valerije kao da nije čuo njegovu primedbu.
— Koliko se sećam iz novina, on nije samo tebe oštro napadao?
— On se podigao na slučaju Tuljakova ... to je bila proba njegovog pera. I, ako si pratio
naše poslove, nijednom nije izneo svoje pozitivne i za šumu korisne predloge—U svakom
slučaju, taj neće poći na gubilište za svoja ubeđenja.
— Tečnost koja prima oblik svakog suda u koji se nalije ... je li tako?
— Možda... ali ja bih dodao da je ta tečnost — fluorna kiselina takozvane skepse, koja
nagriza samo staklo u kome se nalazi. Progrišće ga i prosuće se po zemlji bez traga... Vidiš,
lična jalovost uvek je služila kao lupa onima koji nisu uspeli u životu; kroz nju oni
posmatraju uspehe savremenika. I u svakoj oblasti Saša bi činio to isto, utoljavao bi žeđ
neprestanog negiranja. Mislim, zato nije napisao knjigu o omladini uoči revolucije ... a
presedeo je čitavu godinu u arhivima.
— Gle, nisam pre o tome čuo... očigledno je nastojao da zagladi svoju smešnu avanturu
sa Mladom Rusijom, sećaš li se? — podsmehnu se Valerije. — Propustio sam nepažnjom tu
knjigu. Kad se pojavila?
— Ona se uopšte nije pojavila... iznenada je preskočio na šumarsku sfatistiku — reče
Ivan Matvejič i odjednom se namršti. — Oprosti, ja sam, izgleda, počeo sa njim da
prečišćavam račune. U svakom slučaju, to je zanosan govornik, čovek oŠtrog pera, a pored
toga... darovit i skroman. Ovih dana se odrekao dosta zavidnog položaja.
— A možda se pobojao suviše budne društvene pažnje? — I Valerije ostavi Ivanu
Matvejiču dovoljno vremena za razmišljanje — ali Vihrov je ćutao. — Ja ću ti objasniti uzroke
moje radoznalosti. Malopre si pomenuo susrete u inostranstvu: setio sam se jednog, veoma
čudnovatog... — Reč po reč i Valerije ispriča Vihrovima mali doživljaj, dosta običan u to
vreme za sovjetskog radnika u inostranstvu.
Desilo se to na keju jednog italijanskog gradića, u kome je Valerije provodio trodnevnu
pauzu redovne međunarodne konferencije. Baš sa Vihrovljevom knjigom na krilu on je u
stolici za ležanje dokrajčivao vreme pre ručka, posmatrajući šarene figure na dalekoj plaži,
oblivenoj oslepljujućim podnevnim suncem. Kroz umor od dugih i sasvim jalovih diskusija
dopirala je vika dece, huk udara talasa i sve ostalo kao obično u l letovalištima... Negde blizu,
iza leđa, zaškripa šljunak i pred Valerijem se pojavi suvonjav starčić, vrlo dostojanstvenog
izgleda, u svetlom odelu, seća se, iskrzanih rukava, ali urednom — pravo sa čišćenja. On ništa
nije prodavao, nije tražio ni novac ni sažaljenje, kao što se moglo očekivati, već je dugo
gledao onim naročitim pogledom, kojim ljudi gledaju kada žele da ih prepoznate. Valerije
učini gest nestrpljenja i ljutnje. Tada on Ijubazno zapita, po vojničkoj navici dotaknuvši sa
dva prsta obod šešira, ima li čast da pred sobom vidi gospodina Krajnova: znači, u gradu su
već opazili viđenog ruskog boljševika. Pitanje je bilo postavljeno na francuskom bez akcenta,
tako da Valerije još nije imao nikakvih znakova koji bi mu pomogli da se seti, osim, možđa,
strašno poznatog upornog pogleda — kao da je unosio svoje oči i volju pravo u mozak
paralisane žrtve. Starac bez žurbe izrazi zadovoljstvo zbog lepog vremena i poradova se,
uzgred, što se silna uzbuđenja mladosti nisu odrazila na zdravlje i mladalački izgled
gospodina Krajnova. »Ja vas molim da zgodnom prilikom izrazite moju večnu naklonost
takođe i gospodinu Gracijanskom. Veoma darovit... iako malo lakomislen mladić. Da, da, to
sam, na žalost, ja glavom... — tužno kaza on, sad već na ruskom, svome zanemelom
sabesedniku. — Tout passe, tout casse, tout lasse.« — I, odmahnuvši lakomisleno ručicom,
pođe đalje nesigurnim hodom, koji je podjednako odavao i starost i razočaranje godina
proživljenih u emigraciji.
— I znaš li ko je to bio? Nećeš pogoditi nikako... Čandvecki!
Izgovoreno ime nosilo je u sebi takvu ugnjetačku snagu da je Ivan Matvejič, mada je i
dalje gledao druga, ipak video kroz njega nešto sasvim drugo. U sećanju pred njega iskrsnu
žandarmerijski potpukovnik u godinama, po pričanju Stolipinov ljubimac i, kako se govorilo,
posle njega najpametniji čovek u taboru tadanje reakcije. Evo; ukrstiv reumatične prste na
velikom praznom stolu, on je ravnodušnim i neljubaznim tonom cedio Vihrovu nešto o
biološkoj nejeđnakosti ljudi, i, prema tome, o važnosti zakona ljudske zajednice, o provaliji u
koju vuče Rusiju preko mere vatrena omladina, koja zbog toga zaslužuje strogo očinsko
starateljstvo, i još nešto što je u duši izazivalo bes otpora ... »Vi hođete da sterilizujete život,
gospodine Vihrove... ali apsolutno čisti elementi postoje samo u hemijskim retortama i često
toliko koštaju društvo da postaju nedostupni za široku upotrebu... ne bojite li se skupoće?« —
šaputao je on sa izgledom sotone-kušača kome je dosadno; i opet u svojoj uobrazilji Ivan
Matvejič stade da lomi olovku iz bronzane čašice pred sobom.
— Pomisli samo, kakvo pamćenje!... — začudi se gadljivo Ivan Matvejič. — A koliko je
nas prošlo kroz njegove ruke! ... Dozvoli, ipak, on je bio zbojit, snažno građen čovek.
— Osušio se, znači, pod starost... i nije u tome suština stvari, dragi moj! Sećaš se, ti si mi
pisao na Jenisej, da je taj oficir saslušavao i Andrjušu Teplova, i... — on pomenu čuvenog
radnika na Dalekom istoku, poznatog čitavoj sovjetskoj zemlji, — i tebe. Znači, imao je
ogroman izbor... zašto se onda baš setio Saše Gracijanskog, koji je najmanje stradao zbog
prestupne veze sa mnom?
— Ne, Valerije — odlučno ustade u odbranu svog neprijatelja Ivan Matvejič. — Kad bi
bilo makar i malo razloga za to o čemu si tako strašno pomislio, kakvog bi računa imao
Čandvecki da odaje svoje? Prosto je prepoznao tebe, uskomešao se slegli talog, i eto ...
poželeo je da baci šaku peska u naš kuglični ležaj. On bi to isto mogao učiniti jednim
anonimnim pismom tebi ili meni, računajući da će ga pre adresata pročitati oni kojima
treba... čak samo aluzijom ili pogledom popreko... ostalo bi dovršio prostođušni islednik. On
je radi veće uverljivosti izabrao najslabijeg od musketara. Meni se čini, to je bila niska i
nemoćna zloba koja, srećom, progoreva samo ono mesto na kome gori.
— Možda ti imaš pravo... — složi se Valerije posle pauze i vrati se dužnostima
gostoljubivog domaćina.
Lenočka je isuviše malo znala Gracijanskog da bi uzela učešća u razgovoru, ali po navici
ljudi sumnjičave savesti da odmah na sebi mere tuđe sudove i ocene, ona se užasnu od misli
da je i posle toliko proteklih godina davnašnja krivica još kadra da izazove sumnje. Čak i kad
razgovor pređe na Valerijeve susrete sa predstavnicima zapadne inteligencije, ona je i tamo
umela da nađe nešto što se odnosilo direktno na nju.
— Ja sam stekao mišljenje — izlagao je svoja zapažanja Valerije — da u Evropi mnogi
počinju shvatati neizbežnost društvenih promena... i, prirodno, to će saznanje vremenom
rasti pod uplivom fakata. Ovamo je moguće ubrojati i ponekog koji ne pripada buržoaziji,
mada delimično izvlači svoj hleb iz nesreće rata, iz poslušnosti Ijudskog siromaštva, iz
neznanja bližnjih i, najzad, iz tragične razjedinjenosti. Na livadi čovečanstva ima dosta takvih
trava koje ne obavijaju, ne dave žrtve tako kao veliki paraziti, već lagano prislanjaju pipak uz
susedov koren. Počeo sam da zaboravljam... No, kako se zove, postoji kod nas takva?
— Vuk, Melampyrum nemorosum — pomože mu Ivan Matvejič, veoma zadovoljan što
dmg, i nakon ođlaska iz šume, u mišljenju kao i pre crpe slike iz njihove zajedničke nauke. —
To isto radi i čitava familija Rhinantus aptems, poljskog zvonka.
— Eto to, baš zvonac — zasmeja se Valerije, misleći na, kako objasni, u
zapadnoevropskim zemljama raširenu naklonost prema apstraktnoj zvonjavi o kulturi. — Na
žalost, najpametniji se do istine često dokotrljaju pešice ili na starinskim velosipedima, iako
odavno postoji brzo prevozno sredstvo u sutrašnjicu... Da varo nije dosadno? — odjednom se
on obrati Lenočki.
— Naprotiv, nastojim da ni jednu reč ne propustim... — i pocrvene uhvaćena u svojim
mislima.
— Tako me, na primer, jedan istaknuti fizičar posvećivao u svoje samostalno otkriće da
se socijalni odnosi u ljudskom dmštvu, razume se, moraju menjati naporedo sa brojnim
porastom koji zahteva složeniju ekonomiku. On se čak i slagao da će tek u komunizmu
njegova nauka dobiti mogućnost beskrajnog ispitivanja, ali... neka to, veli, bude malo kasnije,
pošto ja umrem. Njih drži strah da ne izgube svoje fiktivne slobode... Tako čoveku biva žao
da se rastane sa svojim starim porodičnim otomanom, iako njegovi federi pile i u
pukotinama ima neprijatnih stanovnika, ali na kome je, bilo kako bilo, preležao već pola
veka. Da, kapitalizam postaje društvena prljavština. U suštini, rekao sam mu tada, vi imate
jedini izlaz: da idete u susret svom strahu...
— Kako, kako ste mu rekli? — upita Lenočka i čitavim telom se naže napred.
— Ići u susret strahu, rekao sam mu... to jest pobediti u sebi nisku, čisto fizičku bojazan
od socijalnih promena, često od fiktivnih žrtava: crnog hleba revolucije i prostonarodne
radosti postojanja... dok se ne podignu dvori prikladni za tanane prirode. Bez tog nema
pobede, i teško piletu koje se ne usudi da slomi svoju tesnu ljusku. Da sam na njihovom
mestu ja bih na sreću skočio u budućnost, bez razmišljanja... — Valerije odmahnu glavom sa
uzdahom sažaljenja. — Dobro, dosta je o ovome. Bolje mi ispričaj o svom poslu, prošetaj me
po svojim prašumama... počasti me!
— Malo je takvih šuma ostalo u blizini — uze reč Ivan Matvejič i, možda zato što je
neprestano osećao na sebi ženin pogled koji je klizio i kao da je upoređivao, čitav ostatak
večeri bio je u izvanrednom raspoloženju, izlažući svoje planove za narednih deset godina.
5.
Tačno u ponoć zazvoni telefon i odmah posle toga, relativno rano, domaćin lično odvede
svoje goste kući; sutra ujutru Ivan Matvejič odlazio je na dvodnevno službeno putovanje ...
Nesreća se desila u suton drugog dana i u roku od jednog sata, dok je Taiska otišla susetki
preko ulice da uzajmi kvasac. Pre toga ništa nije predskazivalo nesreću; naprotiv, po
Taiskinom pričanju, to popodne, nakon trogodišnje pauze, doprla je dvaput do nje u kuhinju
Lenočkina pesma, kao na probi: stalno je počinjala i kidala se; nije pevala Polji već za sebe
samu, i Taiska je čak pomislila da je krenulo nabolje. Kad se vratila od susetke, kuća je bila
pusta i vrata poluotvorena — da se ne bi morala lomiti brava. Sve je bilo na svom mestu,
Lenočkine najdraže sitnice isto tako, i da nije bilo zloslutnog nestanka dečjih stvari moglo se
pomisliti da je mlada đomaćica otišla sa Poljom da se nadiše noćne svežine.
Bojeći se svojih slutnji, Taiska je jurnula u poteru za beguncima; svakog časa trebalo je da
se vrati Vihrov. U očajanju ona je pretrčala čitavo predgrađe, unapred znajući da je traženje
uzaludno i nije umela da smisli opravdanje pred bratom. Oko ponoći ona krišom uđe u stan;
Ivan Matvejič je već bio kod kuće. Ležao je u kabinetu na podu, raširenih ruku, ali ne mrtav
kako bi se u početku moglo pretpostaviti, već samo pijan, tako pijan da nije sestru poznao.
Na stolu je stajala flaša od votke čuvane za intimni razgovor sa Gracijanskim. Kao da su mu
grčevi krivili lice, ili su to možda bili samo odsevi plamena iz založene peći.
Ivan Matvejič je bio u nesvesti; nenavikao na alkohoi, nije odmah mogao da savlađa
obeznanjenost. Nerazumljive reči, kao posle trovanja, penile su mu se na usnama i lako se
bilo dosetiti da je, upućen u stvari, razgovarao sa svojim srećnim suparnikom.
— Eh, zar ja poričem ... njoj će bolje biti sa vama, ali vi ste ... vi ste me pokrali, Osminove!
Predajem se: jači ste od mene ... Ja sam ćopav i sve u svemu — žalosni šumar, a vi ste surov,
pametan, mlad. Eto, Gracijanski kaže: kad nacija veoma mnogo daje od sebe ona postaje
škrtija, egoističnija... ali ja sam od drugog testa, da, gospodine moj, ja ne bih zavukao ruku u
učiteljev kaput stavljen preko stolice ... i to kad je on, ovaj, istrčao iz kabineta da vas nečim
počasti... eto tako! — I još tolika nebitna priznanja, izražena ružnim glasom, kao iz mokrog
ćupa.
Da se tuđini ne nasmeju, sestra je nekako odvukla brata na krevet, spremajući se da ga
leči toplim mlekom što je iza Polje ostalo; ujutru je Ivana Matvejiča čekalo predavanje, a on
je izbegavao da propušta rad u Institutu. Pa ipak, pošto je razmislila, Taiska je zaključila da je
za njega bolje da još neko vreme bude u takvom stanju. Tada se nekako i pojavio Gracijanski,
da se nasladi i pogleda mrtvo telo, i grbavki jedva pođe za rukom da se odbrani i da ga
nekako udalji preko vrata. Ostatak noći provela je u čitanju ukoso, nadole pisanih redova na
papiru koji je podigla sa poda. Bez zapeta, onako kako se izlilo iz duše, mestimično kao
plamen, Lenočkino pismo iznosilo je nekoliko strana, ali, ma koliko da je tražila po stolu, nije
našla ni početak ni kraj.
» ... a sve je otuda poteklo, što vas, Ivane Matvejiču, nikad nisam volela... čak ni onda,
sećate li se? I vi ste to morali odmah razumeti, jer vi ste tako saosećajni, vas svi cene, a
studenti vas obožavaju. Osminov kaže da vi mene ni o čemu niste pitali, kako me ne biste
primoravali da lažem. Eto, čak oko nas shvataju, ,,ali ja se na vas ne ljutim i vi njega takođe
ne grdite; bn vas veoma ceni. I nisam volela, ne zato što nisam imala zašto — za vas će svaka
rado poći, već prosto nije mi bilo do ljubavi. A i kakva vam je radost da živite sa mnom? Čitav
bih život tako proseđela, kao u čvor zavezana. Tačno kao da sam se sa lažnom ulaznicom
provukla na svečanost i strahujem: odjednom će kontrolor zamoliti: »Pokažite, građanko...«
— i šta onda? Možda i neće isterati, ali od samog pogleda njegovog i stiđa obliće čoveka znoj.
Možda bih se ja, Ivane, i pretrpela, ali sam veoma zaželela da budem čovek. Po duši i ja isto
tako nisam loša, ali sam se neprestano, od detinjstva, pretvarala, otkad me podli Zalatuhin
zauvek preplašio. Dakle, ne mogu, ne mogu više, razumete li, Ivane Matvejiču? Pozdravite
svoga druga Valerija Andrejiča... on me je uputio da pođem u susret svom strahu. I otkako
sam se odlučila postalo mi je lakše na svetu: voda slađa, nebo plavije. Ne tražite me nigde;
ako čak ni na novom mestu od mene ništa ne bude, neću se vratiti. Sama dobro znam šta vam
pričinjavam; ali ko se topi za penu se hvata: meni se tvoja ruka zadesila... ni meni nije lako
zato što treba čitav život
ćerki u oči gledati. I ako se desi da se sa njom vidiš, ne pričaj joj o tome kako sam ti se u
Pašutinu nametala gore od kučeta...«
— Ne treba boga ljutiti, sve se dobro svršilo. I živi ostali, i ljudi u početku nisu ništa
opazili, a zatim su navikli — reče Taiska na kraju. — Moj Ivan je tvrd. Od detinjstva nikad
nije suzu prolio. Ni kada nogu o gvožđe raskrvavi, ili kad se pobije sa kim pesnicama. Tako i
ovog puta? samo je ujutru malo na čas zakasnio.
— Koliko mi je bilo tada godina, teta-Taiska?
— Pa već si šestu uzela. Na svojim nogama si iz kuće otišla, majušna moja.
Uzgred rečeno, u Taiskinoj priči čitava porodična nesreća njenog brata zbila se još
prostije: tako bi, na primer, izgledala istorija sveta u obradi za najmlađe. Polja je čekala
nastavak tetkine priče — sada već bez ljubomore ili gneva i samo strahujući za majku. Bilo je
sasvim nerazumljivo, otkuda se u Vihrovljevoj porodici pojavio ovaj tajanstveni dečak.
Uostalom, niko u svetu izvan kuće nije više pamtio Serjožino poreklo, izuzev Gracijanskog
koji je to znanje strpljivo čuvao u nedrima da bi u zgodnom trenutku, i u prisustvu nekog
uticajnog svedoka, ubio njime namrtvo protivnika.

DEVETA GLAVA
1.
Posle Lenočkinog bekstva u kući Ivana Matvejiča sve je ostalo po starom, samo nije bilo
onog glavnog što je do izvesne mere nadoknađivalo njegov rastanak sa šumom, učestale
nezgode profesije, i neudobnost starog, i zimi hladnog stana. Susedima i prijateljima je bilo
rečeno da su tobože lekari uputili Jelenu Ivanovnu u naše, sovjetske banje sa lekovitim
peskom, koje su odnekud ispale dvaput lekovitije od egipatskih. Uveče, kao i pre, grbavka i
ćopavko sastajali su se da ispričaju novosti proteklog dana ili se, kao da ništa nije bilo čitalo
glasno neko delo pored prazne treće fotelje. U njoj je ležala nedopletena Poljina bluzica i zato
niko na nju nije sedao — kao da je domaćica izašla za trenutak u drugu sobu. Ipak Lenočkino
i Osminovljevo ime, kao po dogovoru, otada se nije pominjalo. Pored sve duševne čvrstine
Ivana Matvejiča, dvostruki gubitak, žcne i kćeri — mogao bi za sobom povući surove
posledice, cla rad nije potpuno tamanio njegovu tugu i vreme. Istina, zbog neodređenosti
pogleda na šumarstvo u prelaznom periodu, on je odložio pisanje udžbenika; zato sc te
godine ispod njegovog pera pojavilo petnaestak članaka, te je Gracijanski jedva stizao da se
obračuna sa njima.
— Izmučio si me sitnicama, Ivane! — našali se on Jcdnom dvosmisleno i ljigavo, kad beše
u gostima kod Vihrova. — Ne krijem, tvoji krupni komadi više mi se sviđaju. Tvoja prva
knjiga, iako ima nedostataka — smela je i duboka: to je brate naša šumarska klasika. Ali
slavu brzo od nje ne čekaj. Takvu knjigu savremenici i nisu mogli oceniti... shvataš li?
Uzgred, je li tačno to što o tvojoj ženi pričaju? — i pogleda nekua ukoso, pored uva.
— Sada se, eto, spremam da se odmah Iatim nekih pitanja naše šumarske ekonomike na
severu zemlje.
— E, baš te vuče đavo, bratac, na te opasne teme! — skeptički se začudi Gracijanski. —
Pazi, da li će zdrav lje dotrajati... Uostalom, eto imaš i porodičnih neprilika, a ti jednako
stojiš spokojan kao afrikanski baobab. Je li žena daleko otperjala?
— Pa ja za slavom i ne trčim. Ja sam kod sovjetske vlasti svoj čovek... ja ću i bez slave,
eto tako!
— N-da ... nedruževan postaješ, Ivane ...
Dočuvši sa strane o tom istom, studenti su se ređe skupljali kod profesora. Otprilike posle
mesec dana prvi dođe Osminov i, zanimljivo, ne povodom svog diplomskog rada, već, kako je
imao obraza da kaže, što se zaželeo svog učitelja. Uopšte uzev, bio je učtiv, suv, malo omršao,
i ničim nije pokazivao svoju zbunjenost ili kajanje, te Taiska samo glavom odmahnu na tako
surovu prekaljenost i izdržljivost današnje omladine. Sa svoje strane Ivan Matvejič takođe
nađe u sebi snage da ni nagoveštajem ne pomene ono što se desilo. On je nastavio da ubraja
Osminova u najbliže naslednike svojih šumarskih pogleda i, osim toga, očekivao je od njega
mnogo više uspeha baš zbog njegove smišljene domaćinske samosvesti, po kojoj se razlikuju
od starijih pokolenja naraštaji posle oktobarske revolucije. Za njih obojicu opšta stvar je bila
važnija od ličnog života, te na kraju druge posete Ivan Matvejič malo grubo pripita mladića
treba li mu sad njegova materijalna pomoć. Osminov pažljivo pogleda učitelja i, doduše,
mada ne baš umesno, oduševljeno ga zagrli i zatim uze malu sumu od prvog honorara od
rasprave primljene za štampu. Otada on poče navraćati češće, i tako se desilo da raniji čaj
zameni polić rakije sa ljutim krastavcima iz Taiskine turšije i dva komada crnog hleba. Te
filozofske trpeze, na kojima su se analizirali apstraktni problemi života, ličile su više na
dvoboje pameti i znanja u kojima je Osminov pokazivao nepokolebljivo spokojstvo. Nekakva
sramna sila i dalje je vukla Ivana Matvejiča svome tobožnjem suparniku — možda potreba da
vidi čoveka koji je još jutros gledao drage, nerasanjene oči njegove žene.
Skoro pola godine Ivan Matvejič se kolebao da li da pošalje sa propratnim pismom, ili da
lično Osminovu, u učtivoj formi, predloži da uzme Lenočkine haljine i rublje, razume se, ono
što nije nošeno; to bi mladence oslobodilo od suvišnih troškova. Najzad se odluči da to učini
pola u šali, kao svaki muškarac, i zato povede okolišni razgovor o stanju lake industrije u
zemlji, o nedostatku tekstila, i još nešto u tom smislu. I kad je već prikupio snagu, Osminov
ga neočekivano upita zna li se što kako se Jelena Ivanovna snašla na novom mestu. Jedan
trenutak Ivan Matvejič je nepoverljivo gledao u dim Osminovljeve lule, i neodređena nada
zaigra u srcu... kad ga odjednom opali strašna smetenost: bolje bi joj bilo da je sa
Osminovom. Osim njih dvojice, tobožnjih suparnika, Lenočka nije imala nikog na svetu, i
sada su postale jasnije neke zagonetne aluzije u njenom pismu i pre toga u razgovoru koji je
čuo. Dok je pisao svoje brošure, jeo šči i igrao žmurke sa Osminovom, možda je reka ispod
leda nosila telo njegove žene. Sećanje na ćerku donekle ga umiri, ali ga ne osiobodi od
mučenja neizvesnosti.
Traženje pismima uručenim na adrese poznanika nije ni do čega dovelo; ni njemu ni
njegovoj sestri nije padalo na pamet da potraže Lenočku na Jengi — na starom ognjištu svih
njenih nesreća. Stvar se objasnila krajem idućeg proleća ...
Nešto pre spavanja Taiska je začula bojažljivo i isprekidano kucanje spolja, i kroz rupicu
na vratima izgledala u polutami stepeništa krupnog čoveka, seI jačkog izgleda i njenih
godina. Molećivim i zbunjenim glasom on je tražio da ga puste Ivanu Matvejiču. Kako jc bila
noć, a kuća se nalazila na periferiji, njoj ništa nije ustalo nego da zalupi vrata, što je i učinila
bez oktevanja. Pošto opra posuđe ona radi umirenja savesti ponovo poviri napolje i sada
ništa nije videla: samo je detinji plač remetio tišinu na stepeništu. U kući je baš tada sedeo
Gracijanski; od željenog razgovora nije ništa ispalo, i gost se već opraštao, naviknut da leže
rano radi očuvanja zdravlja.
Ivan Matvejič sam otvori vrata. Zakasneli posetilac sedeo je na stepenicama brade
spuštene u krilo. On se diže i na njega pade svetlost. U stvari tamo ih je bilo dvoje: — držeći
se za rukav starijega stajao je mališan od jedno pet godina — morio ga je san. Bio je u
čizmama kao i otac i u potpuno pokislom malom gunju. Napolju je lila prolećna kiša.
Namršten, Ivan Matvejič se raspita otkuda su i šta hoće?
— Sa Jenge, eto... svratio da se vidimo — objasni stariji, gledajući pred sebe, i držeći
ruku na detinjem ramenu, i zato što ga je teško bilo odmah prepoznati, nakon ravno tri
minule decenije — dođade udvorički i tiho, kao lozinku, da li je domaćin zaboravio starog
Kalinu Timofejiča. On nije upadao u stan, ništa nije tražio i sigurno bi odmah otišao da su
mu naredili malo oštrije. Ali nikome, čak ni odbegloj ženi Ivan Matvejič nije pričao takve
đetalje iz đetinjstva, i samo je jedan čovek na svetu mogao pamtiti Kalinino ime po ocu.
— Uđi, Demide — uzdrhtalim glasom pozva Ivan Matvejič i skloni se puštajući goste u
predsoblje.
— Zemljaci, šta li? — uzgred se zainteresova Gracijanski, koji se već oblačio u
predsoblju.
Zbog kiše, a možda i za inat, on je oklevao sa odlaskom, obuvao tuđe kaloše, šaleći se pri
tom — eto, veli, kakvi sve zemljaci upadaju poslanicima šuma čak i po noći. Dalekovid on se
đosetio odmah o onom što su Vihrovi shvatili tek posle pola godine. Najzad, Gracijanski ode,
obećavši da dokraja ispriča svoja šumarska nezadovoljstva pri prvom susretu, koji se desio
tek dvanaest godina docnije.
 Kad se Ivan Matvejič vratio u mali kabinet, Taiska je svlačila mališana koji joj je od
umora ispadao iz ruku. Trenutak docnije on se obrete u onoj zabranjenoj fotelji visokog
naslona i već je spavao sa pegavim rumenilom po obrazima podbulim od zime i umora, koje
je ličilo na odblesak vatre.
— Raširi pored vatre da se suši — naredi Ivan Matvejič sestri za njegovu odeću, iza koje
na podu osta rnokar trag; zatim pogleda gosta: — Šta si ti tako ustao kao prosjak, Demide
Vasiljiču? Odvikao si se, vidi se... Koliko se ja i ti nismo videli; izgleđa jedno trideset godina?
... De, svlači kožuh, da se čajem ugreješ; eto tako. Jednog naslednika imaš?
— Baš tako ... sinčića — nasmeja se Zalatuhin u bradu i poče redom da čini sve što je
domaćin nalagao.
Tako on prisede za sto, sa koga iza Gracijanskog još nije bilo sklonjeno piće i jestivo,
uzdržano pojede od svakog jela pomalo, a čašu toplog čaja dugo je držao obema šakama, kao
najveće blago života. Dražila ga tek načeta flaša votke na stolu; prvo odbi, zatim nali na dno,
ali odjednom se ohrabri, napuni do čipkastog pojasa na čaši, i opet je, pošto razmisli, odmače
na sredinu stola.
— Odavno sam mislio da te posetim, Ivane Matvejiču, i evo sam se tek u prolazu
nakanio. Kad sam se iz zarobljeništva vratio, nisam te zastao u šumskoj upravi svega za
nedelju dana. I čudnovata stvar, koliko sam puta u svetskom ratu na juriše išao, a sad sam se
pred tvojim vratima uplašio ... zamisli, ni da kucnem — kao da mi se ruka uzela. Propala ti je
moja stvar! eh, dako me, pomislih, ne istera. Inače ćemo, možda, umreti i nećemo se videti.
— Gluposti... eto tako — reče Ivan Matvejič još uvek oprezno. — Pij ti, pij!
Pred očima mu je nehotice izlazilo poslednje viđenje detinjstva: ljuto mleko šumskog
požara, kapa od dima nad južnim delom Pustoši, gomila dece pored pristaništa — na zemlji
koju ostavlja; ali ma koliko je Ivan Matvejič nastojao nije mogao da poveže te okolnosti
rastanka sa čovekom koji je pogureno stajao pred njim; pravi Demitka tako i ostade pozadi, a
ovaj je bio nepoznat, sa teškim bremenom Ivanu Matvejiču nepoznatih jada, čak nekako sav
kao falsifikovan. Duboka bora misli, od kojih se nije mogao otarasiti, presecala mu je povije,
zagonetan pogled, ruke tako nemirne od nerada — sve je to pojačavalo utisak koji je izrastao
iz njegove uzrujanosti. Da li zato što u suštini nisu imali
0 čemu da razgovaraju, Ivan Matvejič zapita o Kalininom životu posle odlaska Vihrovih iz
Krasnovršja. Ali zbog davnine Demid nije mogao da se seti ničega o takvim sitnicama.
Izgleda, postojala je još jedno godinu, ne više, njegova šumska kućica na sečini obrasloj
mladim brezama, dok se sa domaćinom nije rastvorila, tačnije, kako bi Kalina rekao,
pretopila u neke druge, nevidljive oblike postojanja.
— A gde se i kako rastao sa životom to se ne zna. Niko nije video grob šumskog zvera...
možda se oni sami zarivaju u zemlju kad umiru. — Mislima je Demid Zalatuhin bio već
daleko od Jenge. — Dojadila mi je ona, Ivane Matvejiču, i namislio sam da se preselim na
novo mesto. Eto iščupao sam se potpuno, sa korenom i otišao. Ali, evo, sa voznom kartom
izgleda prava propast; od ponoći stoje ljudi u redu!
— A žena ti je ostala na stanici? — upita Ivan Matvejič da utoli neobjašnjivu radoznalost.
— Ne, ja sam udovac, već šest godina! I tako ja namislim da momčića dovedem tebi, da
se u redu s njim ne mučim, a kad na stanici svršim poslove uzeću ga i na put! On ti nije
razmažen; Serjoža su mu ime nadeli. A ako počne da plače, ti ga okrpi, ne mari. Ja tako
držim: bolje je odmalena naučiti pameti, no da te posle svi zakoni ošinu po vratu!
— Ne brini, nekako ćemo i bez svađe dočekati zoru — umiri ga Ivan Matvejič, primičući
jela na stolu. — A u koje si krajeve naumio?
— Namislio sam da krenem na Amur. Šurak je pisao da su mesta prostrana i divljači
strašno mnogo ima, a Ijude možeš na prste prebrojati.
— Znači, tražiš usamljenost, Demide Vasiljiču; .., a zašto to?
— Tako; od rata težak maraz ostao. U neku ruku i godina nije mnogo i još sva snaga nije
poharčena, — tek sam prevalio četrdeset — a na duši isto kao da sam se smrčaka najeo ...
sećaš se, rasle su takve otrovne pečurke po Oblogu? Dako na Amuru bude bolje.
— Ama gde ćeš bolje naći? — posumnja Ivan Matvejič. — Kuća ti je puna čaša,
nasledstvo, verovatno, u ambare stati ne može ... Jesu li živi očevi konji?
— Baš si pogodio! Ama sve mi je pogorelo, Ivane Matvejiču — za jednu noć plarnen sve
olizao. — Ivanu Matvejiču se pričini neka neistina u njegovom priznanju.
— Verovatno je bio veliki požar?
— Pa onako ... dosta veliki — dosadnim glasom potvrdi Zalatuhin, i ne dižući pogleda
ispi nadušak rakiju i pridrža čašu dok ne iskapi i zadnju suzu. — Ama meni i nije žao, bez
imanja je lakše: ideš slobodno, i sve živo i desno i levo kritikuješ. Krčmu našu u Šihanovom
Jamu zapalili su još dok je pokojna žena bila živa; susedi se — ludačili. Ne, nije mi imanja
žao: od njega samo nevolje na vratu ...
Votka ga je uhvatila, izgladila čvor među obrvama, i on čak poče da se hvali kako mu je
lako bilo na duši posle požara, jer ništa više nije imao dragoceno na zemlji; zatim se surov
osmeh otkide sa njegovih usana.
— Čega si se setio, Demide Vasiljiču?
Umesto odgovora on je dugo gledao na malu peć i plave jezičke po dogorelom ugljenu;
oštra nakisela para dizala se od kožuha raširenog na stolicama.
— Eto, tako, sa mojim ćaćom se slučaj desio ... Stvar je bila i prošla, može se ispričati —
poče on. — Posle su mi se seljaci smejali, a tada sam još dečko bio! Po svoj prilici, znaš da su
Zalatuhini od pamtiveka kola vozili; prvo su ulovljenu divljač u Moskvu terali, a kad su
ojačali latili su se i druge robe. Tata pomamni teško je sticao bogatstvo: zna se kako se prva
para dobija. Mati ga pred smrt i korila: »Ti si me malu rastom iz računa i izabrao, da bi
sapuna na mene manje trošio« — i, tražeći saosećanje kod sabesednika, Demid ispriča
naširoko o porodičnim mukama od oca lakoma na zaradu. Elem, u belu nedelju nekako, na
sam dan poklada, vraćao se moj ćaća s puta praznih kola i uzroptao malo na stvoritelja: — od
svake pogani, veli, ljude gradiš, samo rneni ni groša džabe nisi podario, već sve — ili iz ognja,
ili iz đubreta vadim. I tek što je bogu takve reči uputio, odmah srete pod brdom, daklem, kraj
izgorele šumice, trgovca Jaščikova Mihajla Zahariča, iz Loškarjova ... u bednom stanju kako
se samo može zamisliti. On ti je, vidiš, lepoticu u Polušubovu imao, a ta je Steša bila satanske
lepote, prava mlada vučica, uvek su za njom kavaljeri u jatu trčali, dok nije stigao čuveni
robijaš Doncov. On je u to vreme na drumu u našem kraju sa beguncima pljačkao ... a
Mihajlo Zaharič je išao kod nje po staroj navici, strašne kapitale je sa njom potrošio — čitavo
je selo bančilo. Elem, Doncov se vrati u nevreme... Ipak nije hteo trgovca da smakne i,
zamisli, kesu ni da dirne da Stešu ne bruka, već ga samo izvukao na put, odalamio ga žestoko
jedno dvaput po vratu i ispratio sa savetom da mu ne izlazi na oči... ranije ti je prostije bilo!
Biće da se sećaš, kraj je zabačen — ne valja posao: pozadi Doncov sa bandom, a napred pravi
vuci zapevali pred noć predsmrtnu molitvu; oni bi tada, u vreme sparivanja, pojeli sve do
zadnjeg dugmeta... Stoji naš bogataš u ledni suton, pijan i snužden, bunda raširena, samo na
jednu ruku navučena, moli oca da ga primi u saone... »A ne, ne mogu da se vratim s tobom ...
oprosti, Mihajlo Zahariču. Još i gas vozim, sav ćeš se ogašnjaviti«, —veli mu moj. »Ne mari,
primi me, tako ti Gospoda boga, makar do Kondirjeve vile — moli Jaščikov kroz suze — ja ću
te zlatom obasuti, i neću te narudžbinama ubuduće zaboraviti.« I pare mu iz ludosti pokazuje
— pun novčanik, sve stotinarke. Treba reći đa je moj ćaća, kao starešina crkvene opštine,
hteo da stigne na večernju, ali ipak se doseti: nije ništa drugo nego čuo Gospod moju seljačku
žalbu, i evo mi šalje Jaščikova na ćar. Postoje blaga zakopana, ali postoje i koja se kreću...
Jasna stvar, nije bez razlike, ali čitava trgovina na krvci počiva, a ako što bude — pomisliće na
Doncova. Kod kućevnog kočijaša uvek je sekira pod seđištem, zlu ne trebalo. Niko ih tamo
nije video; posadio je trgovca u saone i krenuo ...
Drugu čašu Demid malo pripit iskapi bez nuđenja; odmah potamne i dugo je gledao u
pod kao da je zaboravio nastavak priče.
— Ti makar krastavcem ornezi, prijatelju, inače kartu nećeš izvaditi — nagovesti Ivan
Matvejič pošto je bilo kasno.
— ... Ugrejao se trgovac u senu i raspilavio od rađosti. Opet se daleki zvon prostire nad
šumama, zvezdice na nebu, sve vrlo uzbudljivo naokolo. »Ta sama te Gospodnja ruka,
Vasilije Fedotiču, ovamo dovela... ja sam se već bio oprostio sa životom — veli Jaščikov mom
ocu. — Tek što sam svetog Nikolu ugodnika pomenuo, odmah čujem tvoj praporac stiže na
pomoć.« — »Pa, vidi se, naše su se molitve srele kod prestola Gospodnjeg — misli ćaća —
videćemo čija je jača!« — i kad su izbili na Kalinovo ždrelo, gde smo ja i ti sedeli — sećaš li se
potkovice na brezi? ... tu ti moj ćaća zakuka, praveći se kao da mu se ogrlina na amu
razvezala... Naredi Jaščikovu da izađe, tobož rukunicu da pridrži, a ovaj se doseti: da je
istina, am bi se razdvojio i luk što spaja rukunice odmah bi se oklembesio! No ipak izađe ... i
gle, ćaća navali na njega sa svojom spravom. Ali tek što je zamahnuo da ga prepolovi, sekira
slete, kao da ju je nebesna sila skinula... samo izglodano držalo ostade u ruci — eto takva
nevolja. Izvije ti se Mihajlo Zaharič pa kad ćaću zviznu desnom, pa levom, pa onda obema
odjednom. Zagreja se tako na njemu, skoči u njegove sanke i odjuri... i još sa gasom. Naš
razbojnik tek se ujutru do kuće dovukao, peške i bez pola brade. Jedno nedelju dana je
odležao, đok mu se zdravlje povratilo. Jaščikov se zatim hvalio u društvu. Kad smo na tome,
imao je strašnu snagu, žarač je u čvor zavezivao ... Posle godinu dana umro je od
četvoropalačne čivije.
 — Kako to? — prenu se od neočekivanosti Ivan Matvejič.
— U društvu fokus s čivijom pokazivao, i onako pijan progutao je. Dok su odvezli, dok
razrezali...
Ivan Matvejič se namršti:
— Znaš šta, Demide Vasiljiču, ako si hteo da me razonodiš tvojom pričicom, nevesela je
tvoja razonoda.
— To mi ti za vevericu, Mariju Jelizarovnu, nikako ne možeš oprostiti — uzdržljivo se
nasmeja Demid. — Kod mene ti svaka priča ima dodatak, a ovde je đodatak takav:
posmatram ljuđe, traže, biju se, a, međutim, sudbina jednog dariva čivijom u grkljanu,
drugog — tetanusom kao moga starog. Voli Gospod da se sa nama pošali... strašno voli! Eto,
ja zato i pitam: čemu sve to? — I kao da potraži odgovor pogleda po pravilno složenim
štosovima knjiga koje su zatrpavale kabinet.
Čitavo njegovo tadanje držanje i nimalo smešan očev slučaj kojim je, možda, hteo da se
oduži đomaćinu za besplatnu hranu i rakiju, i ovo pitanje koje je zvučalo kao poziv na
apstraktna rasuđivanja, što dalje od tekućeg života — sve je navodilo na misao da je gost po
svaku cenu nastojao da oduži svoju noćnu sedeljku pod toplim, udobnim i sigurnim krovom.
— Ti nešto vrdaš, Demiđe Vasiljiču, ne kazuješ dokraja. šta ti lično tražiš u životu?
On ne odgovori odmah, već prvo oslušnu kako kiša pljušti iza prozora.
— Ciljaš na moje nekadanje bogatstvo? Ne, Ivane Matvejiču, nije sve tako prosto;
razume se, ko će meni sada verovati... kao komadu bivšeg kapitalizma, samo ... ipak ne
razgovaraš sa buretom slanine; još imam dušu u sebi. Ništa ja ne tražim sem mira, duševnog
spokojstva i slobode — to svuda tražim, i opipa naduveni džep na grudima sa papirom koji
tamo zašuška.
I odjednom se u Ivanu Matvejiču, mimo yolje, sa dna duše diže sav čemer njegovog
krasnovršjanskog detinjstva: ogrizine kora iz Taiskine torbe i uporne napomene starog
Zalatuhina — njemu, desetogodišnjem dečaku — da pošalje uveče majku na pranje podova u
njegovom dućanu.
— Dakle, ti si to sreće poželeo, Demide Vasiljiču — hladno se podsmehnu Ivan Matvejič
— a ona ne leži na putu. Za nju treba platiti unapred, i to platiti krvlju. Evo, veliš, prevalio si
četrdesetu, prebroj da li si mnogo uplatio? Eto tako, tražioče mira ...
Na tome je i zamro njihov razgovor; uostalom, radi deteta koje je mirno spavalo u fotelji,
obojica se postaraše da ga zaokrugle i da jedan drugog ne uvrede. Uskoro se gost požuri na
stanicu, i samo je ponizna zahvalnost za gostoprimstvo odavala njegovu zbunjenost sa kojom
je odavde odlazio zauvek.
Mnogo kasnije Vihrovi su se setili sa kakvom je tugom pomilovao toplu peć naposletku,
kao da je šaku topline hteo da odnese u kišnu noć, ili — kako ni hleba ni rublju nije potražio
za put, ali je krišom, kao od šale, zadrzao u stisnutoj šaci komad Vihrovljevog šećeraj kako je,
najzad, pažljivo pogledao sina sa Taiskinim medenjakom u ruci. Sve je to navodilo na misao
da Zalatuhinova poseta nije bila slučajna. Na rastanku Ivan Matvejič se uzgred zainteresova
kakvim ga je čudom našao u prestonici. Pokazalo se da je adresu Demidu Zalatuhinu dala
lično Jelena Ivanovna u pašutinskoj bolnici, za koju je on pre mesec i po dana, po rasporedu,
terao drva. Prirodno uzbuđenje od ovog iznenadnog dvostrukog otkrića bacilo je u zasenak
tadanje Vihrovljeve sumnje o pravim uzrocima Demidovog preseljavanja na Amur. S jedne
strane, radost je bila u tome što je Lenočka zdrava i očigledno zadovoljna svojom sudbinom,
a sa druge — to je Vihrovu vraćalo njegovog najdražeg učenika. Ostatak noći Vihrov provede
u razmišljanjima o begunici i, pre svega, kako su to u žurbi traženja zaboravili da se raspitaiu
i na Jengi.
Ujutru Ivan Matvejič posla ženi prvi novac za kćer, a pašutinskom lekaru — pismo sa
čitavom gomilom pitanja i izvinjenjem za dugogodišnje ćutanje; uz to priloži drugu knjigu
koju je Gracijanski tek izgrdio. U odgovoru Jegora Sevastjaniča bilo je nekih podataka koji su
bacali svetlo na detalje Lenočkinog bekstva.
2.
Proleće 1929. godine stiglo je na Jengu sa zakašnjenjem; breze su ozelenele tek sredinom
maja, ali sneg je počeo da kopni mnogo ranije i već od aprila saonice su doticale zemlju.
Kočijaši koji su išli sa stanice dovezoše Jelenu Ivanovnu i njenu ćerčicu do raskrsnice za
skelu puta za sanke preko reke već nije bilo. Do obale utonule u plavu izmaglicu, koja je
kadila iz prolokanih mesta na ledu, moralo se ići peške. šuma još nije bila oživela, ali se
ponegde već umila vodom otopljenog snega na padinama. Snežna površina po ivici druma
zimus utabana slabo je držala i detinje stopalo. Od pola puta devojčica poče padati od umora,
a majka zažah sto mje, otimajući se ludo na slobodu, obavestila Jegora Sevastjaniča o svom
dolasku. Po mraku, obe mokrih nogu, dovukoše se do brvnare u čijem je prednjem krilu
stanovao pašutinski lekarski pomoćnik... Na glas i kucanje niko se ne odazva. U Pašutinu su
legali sa prvim mrakom.
Majka prošaputa ćerki da će se sad odmah deđica probuditi i pustiti ih k sebi, u toplu
sobu, ali naokolo kao i pre tajac je narušavao samo nerazumljivi žubor i leno kevtanje tek
probuđenog psa na drugom kraju seoca; sa najgorim pretpostavkama Jelena Ivanovna je
gledala usamljenu plavu zvezdu iza ledenice na strehi — kaplje sa nje nosile su u sebi trunak
kratkog zvezdanog sjaja. .
Ipak, posle ponovnog lupanja zapaljena sibica zaigra u prozoru i trenutak kasnije pojavi
se u tremu poznata dugonoga prilika u pelerini ogrnutoj preko donjeg rublja i sa cigaretom u
ustima.
— Zar vam je malo dana... samo navaljujete? — progunđa lekar i lajavo se zakašlja. —
Šta ima kod tebe hitno?
— Mi smo pravo s voza k vama, Jegore Sevastjaniču ... — Jeleni Ivanovnoj se sad činilo
da nema prava da izgovori muževljevo prezime. — Ne damo vam da spavate.
Lekarski pomoćnik se tek bio vratio iz noćne posete. Sad se ćutke umotavao u svoju
pelerinu koja se na leđima nadimala. Tada kao poručeno zaplaka PoIjenka, isto onako kao
Demitkin mališan na Vihrovljevim stepenicama godinu dana kasnije, i Jelena Ivanovna
nehotice zajeca.
— šta kukaš pre vremena! — podviknu starac. — Unosi u kuću i razmotaj ... Odmah
ćemo je pregledati. Pričekaj trenutak u tremu da se prvo obučem.
Starinski petrolejski mehur sa mlečnim abažurom jedva je osvetljavao polunastanjenu
sobu ovog neženje, izlepljenu novinama i sa jelenskim rogovima iznad police za knjige.
Blagosiljajući tu polutamu, Jelena Ivanovna žurno i istinito ispriča starcu sve o sebi do
poslednje sitnice: njena se sudbina rešavala. Jegor Sevastjanič je šljapkao iz ćoška u ćošak u
kaljačama nazuvenim na bosu nogu, izvijao iz lampe nabrekli fitilj i zagleđao devojčicu koja
je našla utočište u njegovoj postelji. Pošto je imao svega četiri razređa vojnosanitetske škole,
njemu je bilo teško da postavi dijagnozu u stvarima srca u ovakvom slučaju; — u pitanju je
bio postupak mlade i simpatične žene koja je naumila da udobnosti prestoničkog života
promeni za sumnjive radosti života u zabiti. Usled noći dosta je lažno izgleđala i njena
potreba da dokaže nekome — kako joj se otelo u ljutini — svoje pravo na vazduh domovine,
kao da joj je to neko mogao uskratiti. Starac prebra u pameti sve moguće u to vreme
moderne varijante, ali u loškarjovskom kraju nije bilo ni vojnih zavoda, ni industrijskih
preduzeća, osim male fabrike-valjaonice na jedno dvadeset kilometara od mesta radnje.
Jednom rečju, za četrđeset godina medicinske prakse ovo je bio najređi i, izgleda, najhitniji
slučaj... a i tražila je ova žena takvu sitnicu da je nemoguće bilo odbiti.
Ne znam gde da te uposlim ... verovatno si sve zaboravila? Kako bi bilo da u Loškarjovu
potražiš posao? — Mučio se on pred profesorovom ženom.
Meni je sad najvažnije, Jegore Sevastjaniču, da ostanem baš ovde. Makar kao dadilja da
počnem.
Pošto je nahranio gošću nakiselim jelom iz činije na stolu, lekarski pomoćnik ogrnu
preko ramena čupavu terensku bundu, koja je čitavom kraju bila poznata pod nazivom
dvanaest pasa prema broju koža od kojih je sašivena, i ode da spava kod konjušara.
Uprkos prividnoj jasnoći namera, Jelena Ivanovna je putovala na Jengu sa osećanjem
kao da skače u vodu: umreti i roditi se opet... Nju razbudiše veseli glasovi nedeljnog jutra.
štene Iekarskog pomoćnika raširiv šape cičalo je u sunčanom zraku, a iz trema je dopiralo
pljuskanje vode što se slivala u čabar; nemirno su cvrkutali vrapci iza dvostrukog prozora i
Jegor Sevastjanič je nekome čitao bukvicu zbog disciplinske krivice. Sve je prošlo bez
unapred izmišljenih ogorčenja, čak se ni čerčica nije u putu prehladila; tako je počeo drugi
život Jelene Ivanovne.
Ona je zadana uspela da iznajmi kutak u kući mesne usedelice, »Popadije« po nadimku,
kupila je na pijaci prosa i tri lonca potrebna u domaćinstvu, i uradila sve što je potrebno,
kako bi uveče mogla da ode na dežurstvo. Prvih dana bilo joj je strašno pred ljudima — da se
ne obruka ili malakše, ali je odnekud već manje zebla u dosta hladnoj drvenoj kućici gde je
provodila veći deo dana i noći. To je bila stara, seoska bolnica koju je podigla mesna
samouprava — delo samog Jegora Sevastjaniča — od jedno tuce kreveta, bez gradskog
komfora, ali je zato u njoj bilo od svega pomalo: ambulanta sa slikama svemogućih bolesti na
zidovima, pravo porodilište, čak i sopstvena apoteka sa vratima od neprozirnog stakla, koja
su gromko škripala da bi malo prostiji bolesnici počeli nekako da blede još pre primanja
lekova. Bolesnici su ležali pod tankim jorganima, veoma zahvalni i čak zadovoljni kao deca —
kako umeju bolovati samo seljaci; briga i nežnost za njih su bili važniji od naivnih mikstura
univerzalnog dejstva... Možda je najduže i najopasnije bolovala tamo sama Jelena Ivanovna.
Ona se satirala na radu dok se mogla držati na nogama i nije brojala dane; egoizam
njenog osećanja bio je tako jak da je radi posla ponekad zaboravljala i ćerčicu ostavljenu na
rukama Popadije. Najmlađa od tri tamošnje bolničarke, ona se ćutke laćala svakog posla i
uskoro je postalo, ako ne toplije u ovoj ustanovi, ono nekako više po domaći — kao uvek kad
dođe nova i vredna domaćica. Oprez personala zameni rađoznalost da li će duže potrajati
njena usrdnost. Za to vreme dosta se brzo pronela vest po okolini da se vratila Sapeginova
»spitanica«, kako su tamo u prostom govoru zvali vaspitanicu — mali broj je nju ovde znao
po muževljevom prezimenu. Svakog trenutka Jelena Ivanovna je na sebi osećala hiljaduoki
narodni pogled; dok nisu navikla, čak su se i pašutinska deca pela na banak oko kuće i
zavirivala u njen prozor; pošteno rečeno, jedino su topljenje leda na reci i neprohodna blata,
presecajući odstupnicu, pomogli Lenočki da savlada kolebanje prve, najtegobnije nedelje.
Otac Trinitatov, koji se u to vreme beše razboleo, nije propustio da navrati lekaru radi
naučnog saveta zbog hroničnog zapaljenja nerva sedala i tom prilikom je dugo i tužno mahao
glavom na tako privlačnu suprugu prestoničkog radnika, koja je sa usrdnošću strugala
isprljane hodnike u tremu. Niko ođ nje nije čuo neću ili ne mogu kao, uostalom ni šalu. Često
se Jeleni Ivanovnoj dešavalo da prati lekara u daleka sela na porođaje i nesrećne slučajeve, i
svuda su je sretali sa neodređenim ćutanjem, kao da je uopšte nije bilo, iako se prećutno
utvrdilo mišljenje da je lake ruke. Pri kraju polugodišnjice, od nekadanjeg stralia pred tim
Ijudima ostala je jedino prijatna, ali duga i posledicama bremenita bojazan da se sretne lice u
lice sa čuvenom Semjonihom — i to ne što ju je starica opet mogla uvrediti nezasluženim
prekorom, već zato što je od njenog suda konačno zavisilo ono glavno, što se sa takvim
naporom sticalo. Susret se neminovno morao desiti — starica je živela u susednom seocu,
Polušubovu, sa neoženjenim sinom, i, uzgred rečeno, pored Jegora Sevastjaniča to je bio prvi
čovek na Jengi koji je prema Jeleni Ivanovnoj pokazao brižljivo saosećanje.
Mark je bio najmlađi Semjonihin sin, jedini od petorice koji je do tada ostao živ.
Poslednji od Vetrovih, relativno i rastom manji, nije bio ni primaći svojoj starijoj braći,
legendarnoj i strašnoj na Jengi, zato je bio vcseliji i življi, sa nestašnim sjajem plavih očiju —
najbolji od svih jenženskih mladoženja. Pored osnovne dužnosti upravnika polušubovske
čitaonice on je dobrovoljno uzimao na sebe razne društvene obaveze: pisao je priloge u
oblasnom listu, sprovodio ekonomske direktive, objašnjavao politiku radničko-seljačke
vlasti, pokoravajući auditoriju jasnom logikom razloga — jednom reči, pomagao je sovjetskoj
novini da se ovde utvrdi. U njegovu čitaonicu u koju je, iako bez dovoljnog obrazovanja,
privukao inteligenciju obližnjih sela, dolazio je narod da čuje odgovore na uzbudljiva svetska
lutanja: o postojanju boga i truljenju kapitalizma, a naročito — da makar pogleđaju na čudo
tadanje tehnike, do određenog vremena pokriveno vezenim ubrusom.
Ali pre nego što bi pokazao jednu kutiju od fumira sa u čašici zalomljenim kristalom koji je
govorio, Mark bi uvek držao uvodnu reč o naučnim otkrićima i procvatu čovekovog razuma u
komunizmu, čije je ostvarenje planirao približno kroz godinu-dve, a radio je to sa velikom
strašću i strahopoštovanjem; da je imao obrazovanja, bio bi istaknuti prosvetitelj svog
vremena. »Dobro, već, ne vadi nam dušu time... navij svoju spravu.« — Uzbuđivali su se
građani i snaga Vetrovljevog »radiona«, kako su ga seljaci krstili, bila je u tome što je
svakodnevno, glasom Moskve, sa njima razgovarala buđućnost.
Početkom iduće zime Mark svrati k Jeleni, tobože uzgred a po svemu se videlo da nije bez
razloga. Dolazili su nemirni dani kolektivizacije i, izgleda, uprkos dobrim mišljenjima o novoj
bolničarki, želeo je da se lično u nešto uveri.
Bilo je veče, zujala je Popadijina preslica na točak; pored ćore na stolu, Jelena Ivanovna
je hranila Polju posle danonoćnog dežurstva. Posetilac skide kratku bundu i kapu, povuče
malo tesnu vojničku rubašku na struk i najzad reče ko je.
— Eto, došao sam da se upoznamo... kao gradonačelnik u poznatom delu Revizor —
objasni on nastojeći da prida polušaljivu nijansu budućem razgovoru. —Oskudevate li u
čemu, da vas ko ne vređa?
—Dobro smo, živimo kao i ostali, hvala, seđite i odmorite se kad ste došli — običnim
glasom reče Jelena Ivanovna i pored ostalog Marku se tada jako svidelo što ga, zauzeta
svojim poslovima, za čitavo veče ni jednom nije pogledala.
Pažljivo se zagleđajući u domaće prilike on poče da pita Jelenu Ivanovnu o njenom radu
na Jengi, o Moskvi, u koju se, po rasporedu rejonskog komiteta, spremao za mesec dana na
kurs. Najzad, o njenim društvenim pogledima i zahtevima, ali ne zato što je mogao
zadovoljiti svaku njenu potrebu, već zato što se nadao da preko odgovora prodre u ozbiljnost
namera i političko-moralno stanje dame-došljaka. Ipak se pokazalo da je i Jelena Ivanovna
imala dovoljno snage što treba za čovekov život i dostojanstvo. Između ostalog on obrati
pažnju na isprskale patosnice kroz koje je pirila smrdljiva hladnoća i s kraja na kraj su
pretrčavale sitne, oštre iskrice.
— Šta je to kod vas u podrumu, kao da se biser kotrlja?
— A miševi, baćuška — odgovori za svoju stanarku oštra na jeziku Popadija. — Zaviruju
da ne kujemo noću lažne pare iz našeg ličnog zlata.
—To je rđavo i nepravilno — posle kratke pauze reče Mark Vetrov i sevnu očima na
usedelicu. — I devojčica se može prehladiti. Tu bi dobro bilo tankim letvicama rupice
zatutkati... i ja ću to za neki dan učiniti. To je prosto privremeno što s aktn-tašnom idem, a u
stvari sam drvodelja, po jevanđelistu Marku su mi ime nadeli... i, znate, svi su nam u porodici
isto tako drvodelje.
— Pa znam ja vas —zahvalno se osmehnu Jelena Ivanovna — za ovo pola godine dosta
sam se naslušala o četiri vetra. Vi ste, znači peti?
— To je za moju braću rečeno — gde bih ja! Oni su stvarno bili ljudine. Najstariji je čak
sa Lenjinom na lokomotivi putovao — u ličnoj pratnji. Eto gde su Vetrovi doprli! A ja sam,
eto tako, zadnji u šaržeru, vetrić, rnože se reći...
On se takođe raspita zašto Jelena Ivanovna nikad ne svrati u čitaonicu da, po njegovim
rečima, knjigama uzdigne svoj socijalno-kulturni nivo, ili da posluša lepu radio-muziku iz
Moskve i pevanje raznih istaknutih umetnika. Popadija izrazi razboritu sumnju u to da se
običan glas iz takve daljine, čak i bez žice, može čuti na Jengi i tada Mark, neprestano
dodirujući laktom nehotično Jelenu Ivanovnu, poče da objašnjava na papiru kako se
vazdušni talasi zapliću u mreže kalema i sve ostalo; pri tom se vatreno raspriča o dragoj temi:
koliko koristi, zanimljivih i neotkrivenih stvarčica leži kraj nogu u lance okovanog
čovečanstva.
— Vi se, možda, ljudi stidite?... Da će početi da pilje u vas? — ispitivao je Mark. — A što
ima da ih se bojite, vaša je stvar sasvim čista...
— Ja mislim da tamo kod vas i bez mene ima naroda — top ne bi probio... — kolebala se
Lenočka. — Dok dođem na red, ništa neće ostati.
— A vi dođite uveče, pošto zatvorimo. Možete i sa ćerkom, da se ne razđvajate. Ako se od
vukova bojite, ja ću vas nazad ispratiti...
Njega je ovoj ženi privlačila još više od simpatične spoljašnjosti njena samostalnost,
strogo dostojanstvo i upornost sa kojom je osvajala priznanje u životu. Odjednom on se zbuni
od neočekivanog obrta misli, a pored toga opazi na sebi podsmešljiv Popadijin pogled, te
uskoro ode, jedva se oprostivši, i ostavi iza sebe osećanje širine i podneva plavog kao
fatamorgana.
Jelena Ivanovna potraži u sećanju na koga joj on tako strašno liči. »Ah, da — onaj jastreb
... jastreb mali...« reče ona sebi, pošto mu nađe sliku u svojim uspomenama iz putovanja sa
mužem po Kavkazu. Isto takvo biće, snažno i uvereno u svoju besmrtnost, stajalo je tada
raširenog krila na steni i gledalo ženu koja je stajala na prozoru vagona.
3.
Ujutru, dok domaćica nije bila kod kuće, Mark zakrpi sve rupe po podu, a jedno dva dana
kasnije čak navrati k Jeleni Ivanovnoj u bolnicu — tobože uz put, u prolazu na poštu u
šihanov Jam — da ispita čeka li od koga pismo? Kroz nedelju-dve, ona je navikla ma njegove
posete: na kraju krajeva, Mark je od nje bio mlađi svega četiri godine ... samo četiri godine i
čak manje dva meseca! ... ali ma kako da joj se dopadala ova iskrena i netaknuta snaga, ona
sama učini kraj daljim susretima. Možda je nije zaustavio na pola puta strah od moćne
Semjonihe, već je prosto kaznila sebe za iskušenje koje je sinulo u pameti: odjednom
preskočiti sve stepenice, postići sreću i postavljeni cilj; na kraju krajeva, za to joj je trebalo
promeniti samo dva slova u prezimenu...
Kao poručeno, sredinom decembra Marka pozvaše na mesečni kurs aktivista u
Loškarjovu i sve se samo po sebi prekide. Ali na Novu godinu, tačno u ponoć, on je probudi
kucanjem u prozor baš iznad kreveta; iz trema, kroz rezom zatvorena vrata pozva je na
praznični radio-koncert, koji su ranije najavili iz Moskve. On malo tiše dodade da se jedino
radi toga oteo samo na jedan dan kući i da se u tako hladne noći naročito dobro čuju daleke
radio-stanice, te im, prema tome, ništa neće smetati da se naslušaju do mile volje pošto u
čitaonici nikog nema. Jelena Ivanovna se i sama bila zaželela muzike, ali u početku je glas
razuma bio jači od njenog probuđenog osećanja.
— Otvorite vrata, inače ne mogu da govorim — navaljivao je on iz trema.
— Ne mogu, ne treba... A i kasno je već, Mark... — kaza ona, unapred znajući da će je
odmah razuveriti.
— I daleko je po ovoj ciči...
— A mi ćemo prečicom, preko jaružice... začas, — potmulo odgovori Mark. — I otvori,
brate, vrata, nisam lopov niti kradeno nosim...
Pošto se malo premišljala ona na brzinu umota vrat krajem marame i izađe k njemu u
trem. Tako je svetla magla stajala na okolnim šumama, a Polja je tako tvrdo spavala i tako su
poslušno blistale Markove oči pred njom, da se Lenočka sablazni da časkom trkne u
Polušubovo.
— Zakopčaj se, nazepšćeš! — reče Mark, držeći ruke za leđima.
— Dobro je, ja ću sarna ...
Radujući se, još uvek u snu, ona tiho, da ne uznemiri domaćicu, a verovatnije da sebe ne
probudi, strča na škripav sneg posut zrnastim srebrom. Isto tako neumešan u ophođenju sa
ženama, kao i njen prvi, Mark joj je čitavim putem, ko zna zašto, pričao o Čapajevu, kako je
po stepi leteo kao orao, i poginuo na rečnoj obali kao Jermak. Jelena Ivanovna je čitala
knjigu iz koje je on uzimao detalje, ali su u Markovom pričanju poznate epizode ispadale
svežije i vatrenije, obojene još jednim uzbuđenjem, ona je poreklo pogađala ženskom
intuicijom. On nije bio nalik na sebe, onog strašnog što jo nedavno na mitingu kod seoskog
sovjeta oštro napadao kulake za izbegavanje predavanja žita i što su se »privezali kao zmdje u
jesen« ... Morali su ići jedno za drugim po uzanoj prtini jedva ugaženoj preko nameta, sad
odnekud rumenkastih, kao što i treba u snu. Jelena Ivanovna je žurila, Mark ju je stizao, a od
krepkog vazduha novogodišnje noći mutilo se u glavi; u poslednjem trenutku, sa tugom i
jedino radi oproštaja, obazre se na ćerčicu ostavljenu tamo i iznenada zavrišta tako
prodorno, da njen vrisak odbijen od šume dvaput odjeknu. U potpuno mirnorn vazduhu, bez
vetra, digla se rumen požara iznad Pašutina, skoro bez dima, i nije se od čupave šumske ivice
inoglo pogoditi šta tamo gori.
Kad su se zadihani od trčanja vratili u selo, mala bolnica je gorela kao lomača od
smrčevine. Zaglušujući huku meteža, vreli, veseli jezici plamena lizali su iz prozora kroz koje
su sami bolesnici pijuskali male čabrove vode vukući ih od bunara s ruke na ruku. U stvari,
nije se imalo već šta spasavati, ali reda radi neko je udarao sekirom, a drugi su raskubali
kukama stan krov dovršavajući posao vatre. Rumeno proleće nastupalo je u krugu sa
prečndkom od jedno sto pedeset koraka, kravio se sneg na drveću okolo i plameno
procvetaše obližnje grane. Tamo je Jegor Sevastjanič stajao po strani, sa sterilizatorom u
rukama; sličan, samo majušan požar plamteo je na tamnoj niklovanoj kutiji, koju su na
vreme oteli od plamena. Starac je bio bez kape, u kratkom kaputu i bolnička pralja je
neprestano pokušavala da mu ogrne preko ramena dvanaest pasa, a on ju je terao, uklanjao,
neumoljiv kao na počasnoj straži kraj dragog pokojnika.
— Ko je to na tebe digao ruku, Jegore Sevastjaniču, a? — škrgutavim glasom vatre upita
Mark kroz zube, ali svi su naokolo čuli.
— Oni, zločinci žedni krvi Ijuđske, eto ko! — srdito kaza on iskaljujući bes; pošlo im je za
rukom da ga odvedu tek kad se srušio krov nad apotekom.
Nesreća je prošla bez žrtava i, bogami, bez posledica; privremeno, do podizanja nove i
bolje, bolnicu su preneli u infektivnu baraku u dvorištu, koja je ostala čitava. Samo je Jegor
Sevastjanič počeo često poboljevati posle smrti dragog deteta, kome je darovao toliko snova,
rada i svojih kopejki. Koliko je bilo moguće suditi po ugarcima, istraga nije utvrdila
paljevinu, ali požar se podudarao sa počecima preuređenja seoskog gazdinstva na kolektivnu
osnovu, i narodna glasina uporno je pripisivala stvar zloj nameri. Uostalom, tada se pri
pretresu pokazalo da je najpametniji među bivšim bogatašima u opštini, Demid Zalatuhin,
nestao iz Šihanova Jama još na mesec i po dana pre ovoga, uskoro posle objavljivanja u
Pravdi čuvenog Staljinovog članka o daljem putu zemlje — izgubio se sa sinčićem bez traga, i
na sveopšte čuđenje čak nije pustio crvenog petla u punu kuću koju je ostavio, mada je za to
imao sve mogućnosti. Ostala trojica, od njega bogatiji, dosta vešto dokazaše da nisu umešani
u paljevinu.
— Neka, neka, pronaći ćemo ... ako bude potrebno, i preko mora ćemo naći! — zloslutno
kaza Mark na redovnoj sednici aktiva seoske sirotinje, i njegove su reči odmah obletele čitav
kraj.
Tekla je godina velikog preokreta i događaji sa njom povezani zadržali su Markov odlazak
u Loškarjov; njegovi susreti sa Jelenom Ivanovnom prekidoše se sami po sebi: isprečio se
među njima onaj neobjašnjivi požar. Čitaonicu u Polušubovu zatvoriše zbog odsutnosti
rukovodioca, koji je zagazio do guše u važnije poslove. Bilo je neverovatno kako je svuda
stizao: danas je strašno napadao kulake zbog skrivanja neovršenog žita ili rasprodaje konja,
što je prekidalo izvoženje šume, a već sutradan je dvadeset kilometara odatle pozivao
stanovništvo da složnim sejanjem lana odgovori na spletke rimskog pape, koji je tada sa
kardinalom Pompilijem pozivao na krstaški rat protiv Sovjetske republike. Čitavo proleće se
vozikao po opštini sa finansijskom komisijom za mobilizaciju sredstava, kako se tih godina
zvalo oduzimanje viškova, proveravajući uzgred fondove semena pred setvu, formirajući
brigade aktivista od mladih veterana revolucije kao što je on, to jest, stajao je na čelu juriša
socijalizma na Jengu. Kolektivizacija u ovom kraju počela je zimi 1930. godine, a posle toga
fijuknuše prvi hici kulačkog otpora.
U oblasnim novinama sve češće se pominjalo ime upravnika čitaonice, poznatog na Jengi
kao neumornog sprovodnika sovjetskih ideja; za to pola godine njega su često zvali na
konferencije u Loškarjov i prilikom poslednjeg Markovog dolaska, redakcija je darovala
Polušubovskoj čitaonici radio-aparat, stvar njegovih davnašnjih snova.
Mark se vraćao u letnji suton posle kiše; tek što su stoku dojavili sa paše, a sve je tonulo u
lakoj izmaglici. Bilo mu je bolje da prođe selom, kroz narod, ali on je bio gladan, i, žureći da
isproba svoju spravu, krenu pravo preko gumna. Tada su i pucali na njega iz zasede dvojica,
zavezanih lica, i odjurili na konjima prema Dubovicama. Uznemirena pucnjavom, Semjoniha
je potrčala u susret sinu, ali on je imao snage da utrči u kuću i stavi na klupu đragoceno
breme.
— Ne plašite se, mama, živ sam! ... — stigao je da kaže, i, kao da nešto prisluškuje, pao
kao pokošen.
Kad su sat kasnije u Polušubovo dojurili zamenik predsednika izvršnog komiteta,
Potašnjikov i javni tužilac, koji su išli u Kondirovljev letnjikovac na isleđenje za
nepreduzimanje mera protiv kulačke sabotaže, pašutinskog lekara nije bilo na mestu. Našli
su ga i doveli kasnije u pijanom stanju; to je sada bilo njegova stalna bolest; milicionar, koji
je usrdno pozivao masu da se raziđe od prozora, pomagao je lekaru da se popne u trem. Sva
mesna vlast, njih četvoro, stajali su kod stola na kome je gorela petrolejska lampa, nepomični
i svečani kao prilikom objave rata. Njihove senke nisu mogle stati na zidu — slomljene po
sredini prelazile su na čađavu tavanicu. Mark je ležao u nesvesti, tu pored njih, na podu;
tamna barica je istekla pored njegovog boka. Klečeći sinu kod glave, majka je mrsila kosu na
njegovom čelu, mokru od samrtnog znoja. I činilo se da u čitavoj utišanoj opštini nije bilo
drugih zvukova osim čestog, plitkog Markovog disanja, nalik na šištanje lokomotive, koja se
nakon duge vožnje za trenutak zaustavlja na maloj stanici...
— Ne nagazi — umesto pozdrava reče Potašnjikov, ustremiv pogled prema doktoru koji je
ulazio. — Predugo se mora čekati vaša ekselencija!
Kleknuv Jegor Sevastjanič podiže sa upravnika čitaonice lepljivi ubrus, stavljen preko
košulje natopljene krvlju — predsednik seoskog sovjeta svetleo mu je čučeći, i nastojao da po
licu pogodi starčeve misli. Kuršum je prošao ukoso i skroz te nije zakačio creva; iskidana
izlazna rana bila je strašnija od rupice u trbuhu. Druga rana kroz meso bedra pokazala se
bezopasnom. Puls je s vremena na vreme nestajao, i Jegor Sevastjanič značajno zaklima
glavom. Po njegovim rečima bilo je opasno voziti ranjenog u oblasnu bolnicu, ali isto tako
reče da je potrebna hitna hirurška intervencija. Starešine se pogledaše. — Oni su uspeli da
obrate pažnju na lekarev hod, na njegove ruke koje nisu samo od starosti drhtale. Istina,
putevi su se prosušili, ali čak i kad bi odmah pozvali telefonom lekara, on do Polušubova ne
bi stigao pre svitanja. Savetovanje se obavljalo ćutke, pogledi su bili rečitiji od govora, drugi
izlaz nije padao na pamet.
— Tako... — procedi istražni sudija u tišini koja je razdirala dušu. — Dalde, znači, počinji
— leči ga.
— Ne mogu —reče Jegor Sevastjanič. — Ovde je neophodna interna operacija, i ja kao
lekarski pomoćnik ne mogu ... po zakonu nemam prava.
— Dakle, zakon — to smo mi — gorko se nasmeja Potašnjikov. — Šta odlučimo, to je i
zakon... zanimIjivo, kakav ti zakon to treba, čudovište? — I sa nepoverljivim prezrenjem
pogleda na njegove duge ruke opuštene niz telo. — Kao da nikad ranije nisu pucali na Jengi!
— Tu su kod nas najviše radili sekira i kolje — oborene glave reče Jegor Sevastjanič. —
Istina, bio je slučaj pre blizu četrdeset godina ... begunca su kod Kaline u šumarskoj kući
pogodili u ovo isto mesto. Umro je.
— Tako — odseče Potašnjikov, čitavim izgledom govoreći: »Eh, doktore, ja i sam pijem,
ali svoj posao znam!«, posle čega Jegora Sevastjaniča pogledom predade tužiocu.
»Prevideli smo, veli, mislili smo, da naučna zvezđa svetskog glasa kod nas u Pašutinu
sedi, a ono, gle, pohabao se, raspao, ni za gajtan nije porastao za četrdeset punih godina. E,
treba sve u vražju mater menjati, apsolutno sve treba promeniti!« — nestrpljivo je mislio on;
i od ove otvorene dijagnoze počeo je pad pašutinskog lekara.
— Recite nam, građanine, jeste li član Partije? — učtivo zapita tužilac.
— Nisam, ali sam Rus... Ne treba me mirisati, ja ništa ne odričem.
— A da li vi, građanine, bar imate u vidu kakve se stvari sad dešavaju u svetu i ko, ko leži
kraj vaših nogu bez svesti?
— Kako da ne — Markuška Vetrov leži. Ja sam ga lično na ruke prihvatio ... eto,
Semjonihu samu pitajte.
Starešine su bile pomlađe od njega, veoma vatrene. Njima su isto tako anonimna pisma
često pretila obračunom, ali, znači, Mark je bio najbolji među njima, kad je prvo na njega pao
dušmanski izbor. I shvatajući kud razgovor navode, Jegor Sevastjanič poče da objašnjava
kako nisu u pitanju ubeđenja već znanja, da i u njegovoj grani postoje generali i podoficiri, da
u svojstvu kandidata za lekarsku dužnost on samo može dati kamfor do dolaska lekara,
staviti suv zavoj, a da nema pravo na sebe da uzima odgovornost za više.
— Mnogo, mnogo pričaš! — šapatom i kroz zube zašišta Potašnjikov. — Kakav si mi ti
Rus, kad se za život od nas bojiš? Deder radi, đavole, čini što možeš ... kako si nesavestan!
Predsednik seoskog sovjeta odmah ode da pozove pravog lekara iz oblasne bolnice,
Vlasova, ostali pomogoše Jegoru Sevastjaniču u njegovom skromnom poslu, a zatim
zajedničkim naporom preneše na stolicu upravnika čitaonice koji zaječa. Pričekaše dok su
doneli led iz kulačkog podruma i dobre vesti s telefona — Vlasov je kretao kroz tri minuta.
Potašnjikov i tužilac požuriše nazad u Loškarjov. Bila je tamna, oblačna noć. Narod se još ne
beše razišao kad svi izađoše iz kuće na trem.
— Dakle, eto, dragi drugovi — obrati se Potašnjikov narodu koji je potišteno ćutao — eto
kakvom se cenorn plaća vaša sreća! Skupo, đavoli, zacenjuju... ali nama će dotrajati krvi da
platimo. Eh, čuvajte svoje zaštitnike, bližega od njih nemate na zemlji... tako je to! — On
nešto ne kaza do kraja, samo kandžijom koja mu se desila pri ruci raseče vlažan, težak
vazduh i pođe prema kočiji, čiji se podignuti krov crneo kod plota.
Tada Jegor Sevastjanič upita Potašnjikova treba li odmah da prestane sa vršenjem
dužnosti, ali ovaj odgovori da nema hitnje za to dok ne nađu kandidata, već odmah treba kod
ranjenika postaviti dežurnog saniteta da se od njega ne miče i da ga pazi; — neka odabere
porazboritiju ženu i vernu da u dragocenom čoveku podržava plamen života koji gasne.
— I brzo. Da pre ovamo stigne no što pomislimo da je pošla. A posle možeš da nastaviš
prekinuti posao... samo mezeti! — prezrivo dobaci Potašnjikov, upola okrenut, i trže kajase.
U Pašutinskoj bolnici je jedna jedina bolničarka odgovarala zahtevima visokih starešina.
4.
Kad dođe na dežurstvo u kuću Vetrovih, Jelena Ivanovna još iz predsoblja, kroz otvorena
vrata, vide Semjonihu leđima okrenutu. Starica je sedela pored sina na stolici bez naslona, i
njihala se tamo-amo, kao da po staroj navici uljuškava njegov poslednji san. Ona ne
odgovori, čak se i ne okrenu na poziv došljakinje, ali Jelena Ivanovna i nije bila sasvim
sigurna da je izgovorila pozdrav: odjednom je prosto izgubila glas od straha. U vonjavoj
zagušljivosti pod tavanicom letela je pijana muva, udarajući peć iz zaleta i opet ispunjavala
tišinu razdražljivim zujanjem. Jelena Ivanovna razmesti na stolu seljačke lekove iz koferčeta
i, prikupivši snagu, mirnim glasom upita kako je bolesniku.
— Nikako; verovatno će do zore umreti — jedva čujno prošaputa starica i koščatom
nesavitljivom rukom ispravi, kao na pokojniku, nabor čiste košulje stavljene preko
zamotuljka sa ledom. — Braća su ga se, vidi se, uželela. Za života su ga mnogo voleli, čas
medenjaka, čas robe za kaputić nam pošalju.
— Da, Ana Semjonovna, rano je još padati duhom. U ratu se i gore dešava, pa
ozdravljaju. Doktor će stići, učiniće što treba... i sve će nabolje krenuti. Sad pustite mene ...
Ona svu dušu unese u te tihe reči profesionalne utehe, čemu se učila čitavu proteklu
godinu, i mada ih je prvi put upotrebljavala u praksi, očevidno je postigla cilj. Starica baci na
nju otvoren, nepoznat pogled i pomače se u stranu ustupajući mesto.
Osokoljena tim dobrim znakom Jelena Ivanovna podmetnu ranjeniku pod glavu tanak
jastuk bez navlake i htede da otvori pozor, ali trulo ćerčivo ne popusti, samo jedan komad
okna, uz tanak stakleni plač, izlete napolje. Jedva savlađujući lupanje srca, Jelena Ivanovna
prisede kod nogu i prvi put pogleda Marka u lice. Pred njom se mučio u nesvesti neko sasvim
drugi, ne onaj čovek što je po nju dolazio u novogodišnju noć, već neko njoj nepoznat, ali
tako omršaveo i bespomoćan da žalost prema njemu nadvlada čak nesvesni strah od
Semjonihe, koji ju je do povraćanja mučio čitavim putem. U nesvesti Mark je svaki čas
spuštao ruku dole tražeći nešto što bi mu dalo olakšanja, ponekad je nerazgovetno molio
vode i majka je pružala ruku za kutao, a Jelena Ivanovna nije dozvoljavala, jer mu je to sad
bilo zabranjeno; tako im prođe čitava noć.
— Možda bi mu trebalo makar kakve praškove dati. Kad je Jefim u bolnici umirao, njega
su pojili iz sedam bojenih flašica. A on bi mi i bez njih izdržao da se rana od dim-kuršuma
nije zagadila ...
— Ne, ni lek sada nikakav ne sme.
To je bila najduža i najzagušljivija julska noć. Tek pred samu zoru besno zatandrkaše i
stadoše pod prozorom dugo očekivani točkovi. Vlasov uđe sa Jegorom
Sevastjaničem koji ga je čekao kraj seoske ograde. Majku ispratiše da prošeta do Pašutina i
natrag. Još u potpunom sumraku proli se voda i zazvoniše instrumenti, ali već je sivi jutarnji
odblesak osvetljavao kao zemlja tamne Markove obraze okrenute prema prozoru kada je
operacija bila završena. Pušeći i sa nasladom odbijajući plavi dim, Vlasov primeti neobičnu
srdačnost ruskog pastirskog roga, čiji je glas dopirao sa ulice, i pohvali precizne, vešte ruke
Jelene Ivanovne; sudeći po nekim posledicama, on je ponegde ponovio svoje mišljenje o njoj.
Dajući konačne savete na rastanku, on uzgred pogleda na ugašene oči Jegora Sevastjaniča,
koji se iz drugih uzroka jedva držao na nogama, i predloži da poveze kolegu do kuće. Staricu
takođe nagovoriše da na časak legne, i zatim Jelena Ivanovna ostade nasamo sa čovekom koji
je kao zračak sinuo u njenom životu i, ne stignuv da je zagreje, otišao dalje.
Tako je posle jednogodišnje škole u belom svetu počeo prvi ispit ove žene, osmodnevna
borba za tuđi život, od čijeg je spasenja u krajnjoj liniji zavisilo nešto više od njenog ličnog
uspeha. Kao nagradu ona doznade neke novosti koje prekidoše njenu skromnu nadu na sreću
i naučiše je onoj razumnoj nepristrasnosti, koja boji istinsku pravednost i odvažnost. Tri prve
noći bile su naročito teške; dve od njih Jelena Ivanovna oka nije sklopila. Odnekud čim bi na
njeno mesto došla starija sestra i reklo bi se iskusnija dadilja iz Pašutina, kod ranjenika se
pojačavalo gušenje i povraćanje smenjujući se sa neodoljivom žeđu. Žarka vrelina izbijala je
sa njegovih usana, presahlih i pokrivenih staklenim sjajem, puls se gubio, težina leda je
postajala neizdržljiva do jauka. Bol mu je đelimično vraćao svest, odazivao se na ime, čak je
otvarao oči, ali je video nešto Jeleni Ivanovnoj neshvatljivo, i jednom, glasom one
novogodišnje noći pozva nekog, ali ne nju.
Ponekad je izgledalo da počinje upala trbuha, na koju je prilikom drugog dolaska Vlasov
upozorio sa uzdahom lekarske nemoći. Bilo je potrebno nekakvo u priručnicima
neprepisano, izvanredno sredstvo da bi se oteo od smrti ovaj domovini potreban momak, i
Jelena Ivanovna se čitava pređavala, kao da je imala nebrojene rezerve toga najefikasnijeg
leka. Samo su dve misli u njoj tada gorele: da Mark zaslužuje bolju od nje, mlađu i
slobodniju, i drugo — samo da se Polja ne razboli od dizenterije, koja je tada u kraju vladala.
Mnogo je napora trebalo da se na mestu ne sruši od nesanice; budila se sa osećanjem krivice,
sa osećanjem ispitivačkog pogleda na sebi — i uvek je Semjoniha bila tu negde. Debelom
iglom starica je krpila starež, ili, namestivši se na banku kraj peći, jela iz papira dva jedna te
ista parčeta riđe, ubuđale haringe, ili je sedeći u uglu dremala poluotvorenih očiju ...
Jelena Ivanovna je imala dovoljno vremena da krišom dobro pogleda Semjonihu. Sigurno
je u mladosti bila lepa, stroga, vita jela, prznica sa podignutim granama pletenica —
siromaštvo i grubi seljački jadi pretvorili su ih u bodljikave pramenove koji padahu do
zemlje. Gubitak sinova je još više ispravio staricu i pridao joj važnost; visoka, bez sede vlasi,
ona je strogo gledala ispod bele marame uvek čiste i tvrde kao da je uštirkana. Za svih ovih
osam dana ona ni rečju ne pomilova Jelenu Ivanovnu, ne predloži joj da je zameni, ili da
zajedno prezalogaje, kao da je shvatila kako je važno za čoveka u njenom položaju ne smetati
mu da se pokaže.
Temperatura poče da opada šestog dana, a pred kraj osmog, kad dođoše starešine,
bolesnik sam zamoli da ga odnesu na klupu do prozora, kako bi pogledao život u selu.
Njegova molba bila je uvažena na ličnu odgovornost predsednika rejonskog izvršnog
komiteta, koji je ispunjenje želje u ovom stadiju razvitka bolesti smatrao za najbolji lek. Kroz
mutno staklo videli su se samo vrhovi uličnih vrba, pa ipak Mark je žedno, i prižmurkujući
kao od slatkog bola, gledao kako bregunice sa fijukom probadaju nebo ozareno zalaskom.
Uskoro majka izađe da isprati Potašnjikova sa njegovom svitom i da sretne lekare koji su
stigli.
— Izgleda, oživljavam — progovori Mark kad ostade nasamo sa Jelenom Ivanovnom. —
Ranije sam mislio da od toga ništa nema strašnije, a evo sad, vidiš, već me ničega na svetu
nije strah...
— Kad je rđavo pozadi, napred ostaje sve najlepše — odgovarala je ona razborito i
mirno, naginjući se nad njim da uzme termometar. — Sad ćete otići u toplije krajeve, u neku
banju sa vrelim peskom. U našoj zemlji postoji vrlo dobar lekoviti pesak.
 On pokuša da uhvati njenu ruku; ona lako izbeže tu dužnu zahvalnost, običnu pri
ozdravljenju.
— A vidi se, dugo sam ja tu poležao... napatili ste se sa mnom. Čak i u licu kao da ste
malo postareli...
Nemoguće je bilo vređati se na ovo neumesno sažaljenje.
— Takva je naša dužnost — da se brinemo o bolesnicima; zato na nas i ne pucaju —
našali se ona tražeći kojekako pri poslednjem svetlu dana stubić žive, i zatim pođe k stolu da
zapiše večernju temperaturu.
Dok su doktori razgovarali u tremu sa Potašnjikovim, Mark je još pokušavao da produži
ovaj razgovor ni o čemu, i bilo je jasno da čeka oproštaj za nešto, ali Jelena Ivanovna je
ćutala, zato što bi oproštaj značio priznanje svoje trenutne i, srećom, nekažnjene slabosti.
Medicinski pregled potvrdi prelomnu fazu u stanju ranjenika. Pred noć zahladni, dosadna
kiša prepada do zore i prvi put Mark zaspa lako, bez gušenja i buncanja. Jelena Ivanovna
izađe i u tami leže na naramak slame u Iremu, gde je bilo malo hladnije i gde muve nisu
dosađivale.
Noge su je bolele od umora, ali san nije dolazio na oči. Od obora je dopirao miris stoke i
vlaga. Jelena Ivanovna je ležala na leđima, otvorenih očiju; to je bila njena poslednja noć u
Vetrovljevoj kući. Čulo se kako iza zida škripe patosnice pod Semjonihom, koja se nije mogla
skrasiti od onog trenutka kada se pojavila nada im sinovljevo ozdravljenje. Zatim se vrata
odškrinuše i Jelena Ivanovna kroz pritvorno sklopljene kapke "Hleda u žutom petrolejskom
svetlu staricu kako viri.
—... Spavaš li, draga? Jao, da ne nazebeš!... — upita ona poluglasno da je ne probudi, ali
Jelena Ivanovna ne odgovori; njoj je bilo svejedno.
Trenutak docnije Semjoniha se vratila sa kožuhom i pošto nečujno pokri zaspalu
Lenočku, ode, ali se vrati sa pola puta i zatutka kožuh oko njenih ispruženih utrnulih nogu.
Više se ništa nije desilo, ali je za Jelenu Ivanovnu to značilo blagu vest da su nju najzad
pustili u veliku i dobru toplotu, primili u svoju kuću, nedostupniju za tuđinca od nečijih
dvorova. Priznanje njene nužnosti aošlo je u momentu kada je najmanje računala da će
zapaziti njene napore. To je bilo pravo na domovinu koje se srećnicima pruža zajedno sa
majčinim mlekom. Jelena Ivanovna je dugo slušala rominjanje kiše. Kao oblačak prolazile su
slike nečeg što je ostalo daleko pozadi, ali ne detinjstvo, čak ni pramen dima uništenog
spahijskog doma, koji joj je zauvek ulio jezu užasa od narodnog obračuna, već neki sporedni
detalji napisani na marginama događaja koje je sada jedva razaznavala.
... Mark je još spavao kada se Jelena Ivanovna u zađnjem dvorištu umila i ušla u kuću.
Drvena činija kiselog mleka pomešanog sa mladim sirom čekala ju je na stoiu, i pored nje
narezani komadi ražanog hleba.
— Hajde, srkni, mila, posedi sa mnom inače sam se odvikla da zborim — bez usiljenosti
u glasu, kao da ništa nije ni bilo, pozva je Semjoniha dok je Jelena Ivanovna sedala za sto. —
Eh, kako je draga u starosti ljudska reč. A mora da si se i ti uželela ćerčice ...
Jelena Ivanovna se i sama začudi kako joj je bilo prijatno sa ovom ženom ...
— Ne mari, sad ću skoro kući... — i zamočiv koricu u belu kašu prinosila je ustima, po
seljački držeći ispod zalogaja šaku da ne prospe ni kap dobra.
Na rastanku otvorivši dušu starica poče u sećanju da prebira svoje devojaštvo i, između
ostalog, nehotice ispriča o pokojnom mužu čuvenom po neobičnoj snazi, tako
predusretljivom i veštom jenženskom kovaču da su mu svi sa kojima se sretao bili veoma
zahvalni.
— A i ako se posvađa s kime... koga sve u kovačnicu vetar ne donese — onda rđave reči
ne progovori, već na njegove oči ručerdama ispravi potkovicu koju ne žali, nasmeje se tiho i
vrati se svojemu poslu. Markuša je sve na mene... Eh, kakva sam pevačica bila! Ta jedi,
draga, pogrebi sa dna.
— Ionako sam već sita; mnogo sam vam zahvalna za hleb i nežnost — ustajući iza stola,
učtivo se klanjala Jelena Ivanovna, kao što su to ranije činili pastiri, kosači i drvodelje
došljaci iz dalekih krajeva — sa onim dostojanstvom koje izvire iz svesti o plemenitosti i
korisnosti svoga posla.
— Nema šta da krijem ... ta ja sam i Markušku u mislima sahranila i kamen na svoje srce
navalila. I tako sam jadikovala, draga, što se nije pre oženio... da makar unuk u kući galami.
Ima jedna u Loškarjovu što mu je zapala za oko ... Svojta dolazi, vidiš, glavnome blagajniku
koji svim parama raspolaže.
— To je vrlo dobro ... mladi treba da žive — smejala se Jelena Ivanovna, navlačeći
zavesu na prozor da sunce ne razbudi zaspalog Marka. — A je li to među njima već odavno
počelo.
— Po svoj prilici upoznali su se kad je zadnji put bio tamo. I čime li ga je ona primamila,
lukavica, ne znam, tek samo veli: ne mogu, mama, hladnokrvno da je gledam — hvalila se
Semjoniha, brišući nasuvo sto, — Dođi onda, umiljata, da se proveseliš sa nama ...
Jelena Ivanovna obeća da će obavezno svratiti na časak, ako ugrabi vremena, pošto se sa
početkom zidanja nove zgrađe rad u bolnici udvostručio. Vest o Marku ona primi kao kaznu
za postupak prema mužu, postupak čiju je surovost osetila tek sada. Tada, u pravi čas,
medicinsku sestru Vihrovu pozva na telefon prvi gubernijski sekretar. On se raspita za
zdravlje čuvenog upravnika čitaonice, i ujedno se posavetova sa Jelenom Ivanovnom o slanju
druga Vetrova na oporavak, samo ne u banju s lekovitim peskom, kako je ona u početku
pretpostavljala, već na more, u jednu mermernu vilu među kiparisima, u kojoj su se ranije
odmarali samo carevi. Na to Jelena Ivanovna mirnim glasom medicinara odgovori da je
posle trbušno-internih operacija morski vazduh takođe dobra stvar.
Dan-dva kasnije, doktor Vlasov opet dojuri u Polušubovo radi prevoza upravnika
čitaonice na železničku stanicu, a odatle u gubernijsku bolnicu na pregled kod glavnih lekara.
Kad je Jelena Ivanovna nagnuta ututkivala Marku seno pod glavom, on je pogleda zbunjeno,
ali u njenim očima ne pročita ništa osim službene brige da se ne trucka uz put. I mada je
predvidela da se više neće sresti, ona se vrati u kuću da uzme svoj koferčić još pre no što su
sapeginske karuce na federima nestale iza ograde.
Uopšte uzev, iskušenje je prošlo da bolje biti ne može, mada je po rečima Popadijinim
njena stanarka malčice uvela i potamnela u licu. Zato Jelena Ivanovna posle toga nije starila;
baš te godine konačno se formirao lik ove žene — vedre i staložene, ne baš sklone šali, ali
uvek ozbiljno bodre, pažljive mnogo više nego što to obaveza dužnosti nalaže, žene koja
začudo svima u toku čitavih decenija nikad nije bolovala. U prvo vreme, pod izgovorom da se
pohvali Markovim uspesima u velikom životu, starica Semjoniha je donosila Poljenki čas
mleka, čas mlada sira u krpici; u to vreme Vetrovi još nisu imali svoju kravu.
Pri otvaranju nove bolnice lično Potašnjikov se zainteresova za mišljenje Jelene Ivanovne
o pašutinskom lekarskom pomoćniku i njoj pođe za rukom da povrati poljuljani starčev
ugled. Uskoro zatim medicinsku sestru Vihrovu izabraše u upravu potrošačke zadruge — to je
bila njena prva stepenica. Dalji rad pomogao je Lenočki da sazna koliko je radost žrtvovanja
sebe ljudima neizmerno viša od radosti uzimanja od njih, i da se baš na te dve kategorije i
dele ljudi, svi bez izuzetka. Tri godine kasnije ona uopšte nije mogla zamisliti kako se mogao
drukčije odvijati njen život.
5.
Pomenuti preokreti u sudbini starijeg pokolenja pali su u vreme kada su se kod mladog
naraštaja formirali prvi utisci o životu... Senovite Sklanjine obale obrasle medvedovinom i
odoljenom, sa plavim vilinim konjicima iznad virova, postale su mesto Poljinih detinjih
igara, kao što je stara dvospratna kuća pored ogledne šume Šumarskog instituta za Serjožu
postala rođeni dom. Skoro vršnjaci, i umnogome slične sudbine, oni su zatekli u zemlji
pobedonosni, utvrđeni poredak koji je sve činio da pomogne omladini. Uporedo sa jačanjem
sovjetskog društva kod dece je rasla i nesvesna odvratnost prema poretku prošlosti, koji je
stigao da ih oboje ubode svojorn žaokom. Prošlost im se ocrtavala kao nešto nalik na
džinovsko groblje puno nakupljenih blaga i kostiju što trunu. Treba reći unapred da je
Serjoža vremenom uviđao kako je broj tih blaga čak sumnjivo nesrazmeran sa onim radnim
uslovima života u kojima su se, sudeći po udžbenicima, stvarala; on nije uzimao u obzir
hiljadugodišnju starost riznice...
Sličnost karaktera se ispoljavala do krajnjih sitnica: kao što je Polja čitavo ono
nezaboravno veče prolutala po ulicama da provetri dušu od taloga Taiskine priče, tako je i
Serjoža svesno izbegavao da pita ko ga je i zašto jednom iz kišne noći doveo u gostoprimnu
toplinu Vihrovljeve kuće. On je uvek u tim trenucima želeo da zaspi i da u spavanju uguši
sećanje na tu noć ... Uzgred rečeno, Demid Zalatuhin je prevario bivšeg prijatelja. On se ne
vrati za svog mališana ni drugog dana, ni posle godinu dana, kada se sve razjasnilo i,
očigledno ne želeći da baci senku na dobrotvora, nikad se ni pismom ne raspita kod Vihrovih
o sinu.
Usinovljenje Serjožino ispunilo je tegobnu prazninu koja je nastala prilikom raspada
Vihrovljeve porodice. Osim toga, to veselo i mlado biće koje je vatrenom predanošću
uzvraćalo za učinjeno dobro, služilo je Ivanu Matvejiču kao uteha u njegovim naučnim
uspesima. Sve što je kćeri bilo namenjeno dato je ovom mršavom, radoznalom dečaku, koji je
sazrevao pre vremena. On je rastao bez oskudice, ali i bez obaveznih nestašluka; nedovoljno
poučne bajke smatrane su tada za štetno maženje, i samo majušni električni voz, koji je po
šinama jurio kroz sve sobe, izbegao je sudbinu ostalih igračaka. Društvene dužnosti u školi
ulile su Serjoži prevremenu potrebu da zapoveda. On poče da se ponaša sa slobodoumljem
koje je po njegovom mišljenju bilo dozvoljeno vođu. Njemu su svakog časa ponavljali da se to
za njeg? podižu razni čvorovi i hidročvorovi, ali su ga oslobađali od razmišljanja o mladim
Ijudima, skoro njegovim vršnjacima, koji su radili na tim gradilištima. Svu svetsku mudrost
Serjoža je dobio gotovu, u konspektivnom obliku — nije morao sam da se muči u saznavanju
istine. Napornim vanškolskim radom Ivan Matvejič je usadio u mladića opasnu smelost u
rešavanju pitanja kojima se sam toliko mučio u studentsko vreme, zaboravljajući da su baš
tegoba dugotrajne borbe za pogled na svet i neprestano sukobljavanje sa tuđim idejama
pomogli istini da se utvrdi u njegovoj sopstvenoj svesti. Starije pokolenje, koje je na svojoj
koži iskusilo sve nevolje društvene disharmonije, na sve moguće načine je nastojalo da izbavi
svoju smenu kako od ponižavajućeg siromaštva tako i da je osigura od eventualnih duševnih
oboljenja. često se u tom cilju sugeriralo profilaktično omalovažavanje preživelih shvatanja,
snishodljiva ironija prema prošlosti nesavršene čovekove misli i nesrećama svetske istorije
prilagođene detinjem shvatanju...
Uzgred rečeno, večernje čitanje raznih slavnih dela kod Vihrovih se nastavilo i posle
odlaska Jelene Ivanovne. Ivan Matvejič je uvek počinjao od analize predgovora, specijalno
napisanih radi slabljenja štetnog uticaja koji su te knjige sadržavale. Iz bojazni da
prekomerna sterilnost hrane ne učini njegovog vaspitanika neotpornim čak podložnim
prenosnoj duhovnoj zarazi, Ivan Matvejič je uporedo sa knjigama koje vode davao sinu i
druge, koje su, po ironičnoj Serjožinoj oceni, vukle na dno.
— Znaš šta, dragi moj fater — neočekivano izjavj on jednom prilikom — sva ova islužena
krila, ako se ne odbace na vreme, neminovno postaju negve na nogama čovečanstva. Ne
shvati ovo kao lenost pameti... ali, uopšte uzev, da sam na mestu starijih, ja ne bih dozvolio —
ne zaboravljajući žalosnu sudbinu Lotove žene — da se omladina obazire na ostavljeni stari
svet ili da se pretovaruje zavodljivom starinom. što je lakši ranac to je veća za dan pređena
deonica puta... sve ostalo natrag u komorti! — I »fater« je sa lakim i zbog nečega tegobnim
čuđenjem opažao nesumnjive znake Serjožinog napredovanja i njegove prve samostalne
korake u usvajanju kulturnog nasleđa.
Jednom reči, mališan je primernim ponašanjem i školskim uspesima rastao na radost
svojih bliskih, pa ipak, sve češće se Ivan Matvejič vređao zbog sinovljevih mišljenja o
pročitanim knjigama. On je shvatao da su mladići svih epoha bili skloni da draže i čak
povuku za nos tuđa, zanemela božanstva na ruinama preživelih civilizacija i uopšte nije
nastojao da brani oborenu starinu, ali on lično u tim godinama ponašao se u panteonima
skromnije i sa više poštovanja. U to vreme bila je kod nekih u modi površna, knjiška
sociologija, koja na račun kredita budućnosti nije štedela autoritete; gnevne napade tadanjih
levičara Ivan Matvejič je i nehotice upoređivao sa navalom mangupa u žutim bluzama, koji
su u petrogradskim krčmicama pivskim kriglama pretili Puškinu. Istina, kod Serjože je to
dolazilo samo od dečačkog iskušenja da zablista pred ljudima tobožnjom dubinom
poznavanja stvari; on je iskreno verovao da se smelo levičarstvo njegovih sudova mora
sviđati starijima koji su uložili toliko snage na obaranje starog sveta. Niko nije stigao da mu
sugerira kako je vatrena misao — i kad je potvrđena mišljenjem vremena — ako nije
opravdana ličnim dostignućima, samo oholost polutana. To otkriće je trebalo Serjoža lično
da učini i čitavo spasenje je bilo u tome da se to desi što je moguće pre, dok ga razočaranje u
sve nije gurnulo na sasvim neželjenu stranu.
Tako, na primer, pošto je pročitao Jevanđelje, Serjoža tužna lica izjavi, otprilike, da je
ono za robovlasničku epohu dosta smelo i čak nije bez socijalnog plamena, ali »bože moj,
kome će pasti na pamet da gradi od krova?« On je žalio što Hristos, mada je i saosećao sa
galilejskim ribarima, nije dovoljno izučio stvarnost koja ga je okružavala i nije uzeo u obzir
Spartakovo iskustvo. On je još sa nategom priznavao da je ta knjiga trajala ljudima dve
hiljade godina, ali ga je sam Ivan Matvejič vaspitavao u shvatanju da se ona skoro čitavo to
vreme održavala na gušenju razuma i, apologijom detinje čistote i siromaštva, pomagala da
se utvrde despotije mraka i novca. Zbog takve izdaje Serjoža nije priznavao hrišćanstvu čak
ni tu polupoštovanu ulogu eposa koja se obično daje preživelim religijama. Još gore je prošao
tvorac Ispovesti; njih je Serjoža nazvao biografijom genijalnog besposličara, koji se umesto
borbe na barikadama protiv feudalizma latio trgovine svojim sumnjivim tajnama. I
predupređujući tužno oponiranje Ivana Matvejiča spomenu mu Jumovu ocenu po kojoj je taj
radnik malo čitao i video, i više voleo da se u traženju istine koristi svojom blistavom
maštom.
Isto tako, smešno kukuričući kao petlić, Serjoža je osuđivao i druga filozofska i
beletristička dela klasike, koja su u očima Ivana Matvejića služila kao putokaz čitavih
društvenih formacija.
— Svi su ti romančići skrojeni na isti kalup, svuda se životna zbivanja nižu na nit
ljubavnih ođnosa. Ja bih taj žanr zamenio nečim kao što je, recimo, dokumentarni letopis sa
naglašenom korisnosaznajnom sadržinom. Vreme je, vreme da i književnost svoj radnički
broj veša na zajedničku tablu, podjednako sa ostalim graditeljima budućnosti.
— A ko će čitati te tvoje protokole?
— Ne mari, počeće da čitaju, obožavani fater, kad ne bude ničeg drugog.
Tada se Ivan Matvejič nainršti:
— Budi tako dobar i ne zovi me fater. Nemoj da se stidiš našeg srodstva... ja sam ti
stvarno otac a ta se reč s pravom smatra za jednu od prvih u svakom leksikonu... eto tako.
— Dobro, nemoj da se vređaš... — zbunio se Serjoža i dodirom ruke tražio oproštaj. —
Veruj mi, ja nisam protiv ljubavi kao biološke neophodnosti, ali... nekako je uvredljivo isticati
to kao osnovnu delatnost čovečanstva. Pored toga, to se razvija u neprijatnom smeru... raniji
pisci su makar davali svojim junacima da pročitaju pesme, a mlađi se odmah žure da stidljivo
za njima zatvore vrata stranice.
— Pa, ja o tome i govorim. Znaš li, dečko moj — počinjao je stariji Vihrov, poučno, u
profesors'kom
tonu — svako živo biće cveta i najbolje dolazi do izraza u vreme svoje ljubavi, svejedno je li to
jabuka ili ptica. Kod cvetnica se pripadnost botaničkoj familiji određuje po cvetu. A čovek se
tim pre pojavljuje u svom sjaju moralno etičkih snaga... i na taj način ljubavna poetika služi
kao odlična lupa za analizu duhovnih vrednosti junaka.
— Aha — škiljio je Vihrov mlađi, potpirujući vatru — znači, rad i borba ne vrede za
ciljeve tvojeg moralnog istraživanja?... — I demonstrativno zatvori prozor da neko sa ulice ne
bi čuo mišljenja njemu bliskog čoveka, koji je još u državnoj službi.
— Neki smatraju da je priroda za svoj prvorazredni zadatak postavila produženje vrste
— branio se Ivan Matvejič. — Na taj način što čim inđividua postaje nepogodna za
realizovanje njihovih planova, priroda od nje prosto oduzima svoje darove, a sa njima i
oružje njenog uplivisanja na svet. Drveće, na primer, donosi dvostruko više ploda što je bliže
smrti. Abelar, ako se sećaš, posle toga ...
— Eh, to sve sa drvećem bilo je i pre nas! — prekidao je mlađi, radujući se prilici da
pokaže starcu kako nije uzalud trošio svoje snage i vreme na njegovo vaspitanje. — Stvar je,
oče, prostija: junak jučeranje književnosti bio je aristokrat, rentijer, spahija, sasvim
obezbeđen nezarađenim hlebom da bi se sav posvetio problemima produženja vrste ... ako
smem reći! ... Ali i ti sam u svakoj prilici ponavljaš da je jedino čovek pozvan da unese
razumnost u prirodne procese. Dakle, eto — i njegov glas je primao Ivanu Matvejiču poznatu
mitingovsku zvonkost — da su se stanovnici zemljine kugle još pre nas latili toga posla, mi ne
bismo morali da ispaštamo njihove greške. I jada bi manje bilo ... i ljubav bi tvoja bila u
dobitku: ne bi morala pre vremena da sahranjuje Romea i Juliju.
— Ne bi tada bilo ni velike tragične poeme... — odstupao je stariji, gledajući da se u
odstupanju ne oklizne. — Eto tako.
— Hoćeš da kažeš da će sa sređivanjem proizvođnih odnosa nestati protivrečja i neće
biti o čemu da se
piše? Ne plaši se, odvažna starino, naše vreme će otvoriti nove tragedije, samo dostojnije
čovečjeg imena...
— Što ih nešto još ne vidim? Kad bi mi dao, sinko, da ih pročitam — i ljutio se na sebe
zbog ovakvog tona.
Posle nekoliko dana oni su nastavili svoju prepirku u jednom od moskovskih muzeja, u
koje su svake nedelje odlazili ujutru.
— Spremi se, sad ćeš ugledati lepotu. — Pored spomenika Egipta, Rima, italijanske
renesanse, Ivan Matvejič povede Serjožu pravo do Miloske Venere. — Dakle, eto tako. šta ćeš
na ovo reći, pomamni mladiću?
Čuvena boginja bez ruku stajala je u prostranoj dvorani, među drugim besmrtnim delima
svih vremena, baš na fonu pergamskog friza koji je prikazivao borbu divova. Sa jedne strane
zmije su kažnjavale Laokona i njegove sinove zbog uvrede božanstva, a sa druge — svirepa
braća sveteći majku privezivala su ženu tirana za rogove farnezonskog bika. Oblivena
svetlom prosutim odozgo, Venera je jedina ovde bila spokojna i krotka, u nevinoj
polugolotinji — Ivan Matvejič ju je objasnic kao delo poetičnog ljudskog strahopoštovanja
pred snagom zemlje koja rađa. Razume se, iza nje bi trebalo spustiti plavu nabornu kadivu
umesto južnog egejskog neba; ali i u ovoj teskobi, među stradanjem i strahom, čak i po
gipsanoj kopiji umirenoj toplim žutilom, moglo se suditi o savršenstvu pariskog originala.
Serjoža sede na klupu ne skidajući sa statue uzdržljivo podsmešljv pogled.
— Pa, to je dosta izrazito u smislu... produžetka vrste. Ipak, pošto se to radilo u drugo
vreme i na drugom mestu, ja bih je za neko vreme brižljivije obukao.
— Pa ti si, Serjoža, prosto kaluđer! — prasnu Ivan Matvejič. — Čak ne ni Savonarola, već
aleksandrijski kaluđer petog veka. Dođi sebi i ne gađaj kamenom ... to može da se uvredi i za
dugo da ode iz sveta! Pred tobom je opšteljudska lepota ...
— ... ali nije moja — osmehnu se mladić kao od sablazni oboriv pogled. — Pod tom reči
kod nas se obično podrazumeva savršeni oblik isto tako visoke sadržine... a kakve su te ideje
vodilje našeg vremena primamile u ovom kamenu? S druge strane, nijedno umetničko delo
ne postoji izvan svoje sredine... reci, može li ovo da mi posluži makar kao udžbenik za
izučavanje epohe ? Njen tvorac se kuvao u kazanu najsurovijih događaja i nije opazio ni
zverstva antičkog ropstva, ni strahote peloponeskog rata, ni Aleksandrove pohode. I, uopšte
uzev, oče, lepota je nejasna reč. Dosta često je služila kao maska laži i zločina! Ruševine su
uvek privlačne u svetlu sunčevog zalaska, ali zaviri kakve su se drevne zmije pritajile u
njihovim pukotinama. Ne, ovo za nioju Jeladu ne valja. Još uvek se ne predajes, oče?
— Možda ti u ponečemu imaš pravo... ali ne krijem — žalim te. Ljudi obično dolaze do
sumnji u doba života tek kad se njim naslade dokraja.
— Nema se vremena, oče, nema: treba ispunjavati pre roka plan života — likovao je
Serjoža.
— E pa, tebi je to, bogme, do izvesne mere pošlo za rukom.
Sedeli su usred visoke, pune žagora dvorane sa staklenom tavanicom, a na obližnjoj klupi
iza njihovih leđa nalazio se još dosta mlad čovek u bluzi poluvojničkog kroja, koga ranije nisu
primetili. Okrenuvši se, on se izvini što se meša u tuđu diskusiju.
— Dozvolite da vam pomognem ... zovem se Morščihin — obrati se on Ivanu Matvejiču,
popravljajući male naočare staromodne forme; one su i pridavale dopadljivo smešan izgled
čitavoj njegovoj dugonogoj prilici. — Ja ovde sedim od samog početka vaše prepirke i, pošto
imarn izvesne veze sa pitanjima kulturnog nasleđa, želeo bih da se zauzmem za ovu kamenu
damu...
—... Koja je, uzgred rečeno, već postradala od nekog vatrenog kritičara — upade Ivan
Matvejič, aludirajući na otkinute Venerine ruke.
— Teško da je to trag nečijeg svesnog postupka ... fanatici su uvek počinjali obračun od
glave. Naročito su antički nosevi izazivali kod njih svrab neukrotive aktivnosti. U ovu damu
je, očigledno, tresnulo odjednom — Milos je vulkansko ostrvo. — On se poklonom zahvali
za učinjeno mesto pored njih. — Dakle, mlađi tužilac pokazuje svoju snagu na nasleđu i
počinje to od umetnosti?
— Ništa još ne preti vašoj boginji koju uzimate pod starateljstvo — odbi napad Serjoža
svom snagom. — Ja sam samo hteo da kažem da ćemo mi stvoriti novu Veneru kad se to
bude od nas tražilo.
Morščihin se čitav naže napred i pri tom mu čuperak sa čela smešno pade do obrva.
— Namera je pohvalna, samo... znači, baš sasvim novu? I šta... spremate se da joj
tutnete u ruke francuski ključ, i da je mazutom namažete kako ne bi bilo sumnje u njenu
klasnu pripadnost?
— Ja i sam razumem — odmah reče Serjoža — da Veneri ne treba lična karta... ali mi
živimo u prelaznom periodu, koji vredi neke milenije. Te tako isprave neće biti od štete. Novi
će se roditi tek kada Kronos ponovo svrgne Urana ...
To je bio vatren pokušaj da se protivnik zapanji stvamom obaveštenošću u grčkoj
mitologiji i Morščihin sasluša Serjožu veoma ozbiljna lica, ali iza ovalnih sočiva naočara
zenice su se izazivački smejale njegovoj dečačkoj okretnosti.
— A u čemu će, dakle, biti njena novina?
— Ja još ne znam... ali u svakom slučaju to već neće biti mermerna obnovina
preistorijskih vremena... pa i u filozofskom smislu biće od pristojnijeg materijala. U stvari,
počev od Adamovog rebra slabi pol nije imao sreće u mitologijama ...
Serjoža je aludirao na opštepoznatu morsku penu, tu akademsku zavesu iza koje su se
skrivale za decu zabranjene podrobnosti mita. I ma koliko da je Serjoža želeo da zablista
okolnostima boginjinog rođenja, Morščihin je izbegao ponuđeno zadovoljstvo da ih sasluša.
— Vi mi ponovo stavljate do znanja to da ste čitali Hezioda — klimnu on malo
potamnela lica. — Bojim se da nas analiza rodoslova ove boginje ne udalji od teme ... tim pre
što se ona kod Homera rađa na sasvim prirodan način. Pa ipak, kad sam već irnao sreću da
se sretnem sa tako načitanim drugom, onda vam je,
verovatno, poznat i govor Vladimira Iliča na Trećem kongresu Komsomola?
— I ja sam komsomolac — zarumene se Serjoža i sav se usredsredi, bojeći se obračuna za
drskost.
— To me oslobađa potrebe da navodim citate. Znači vi pamtite Lenjinove reči, mladiću,
da mi možemo graditi komunizam samo uz rezervu onih snaga i sredstava koji su nam ostali
od starog društva?
— Vi me korite da ne volim čitanje i učenje? — branio se Serjoža.
— Nikako... mada je još Lenjin upozoravao na raskid između knjige i praktike života, na
knjiške moljce i hvalisavce. Ja bih želeo da vas uzdržim od štetnog junaštva prema takvim
jedinstvenim dragocenostima prošlosti, koja su nastala iz nama nepoznatih Ijudskih
razmišljanja i trudodana... To se tiče i naših sopstvenih svetinja, ognjišta nacionalne
samosvesti. U ovoj statui sadržana je sva jasnost antičke misli, vera u lepotu čovekove
namene ... tu još uzmite u obzir surove uslove vremena u kojima se stvarala ova ikona —
materinski blagoslov predaka. Uz to, pred vama nije aristokratkinja ... Ova žena, iako nema
ruku, proradila je dvadeset dva veka uzastopce. Neki Gleb Uspenski išao je na sastanke sa
njom radi leka od svakodnevnih gadosti i govorio: ubiti nju — značilo bi lišiti svet sunca.
Drugi čudak, Hajne, plakao je pred njom na malom divanu u Luvru... očigledno, obojica su
bili od vas slabiji na suzu. Dakle, želite li, mladiću, da ih obojicu opaučite, tim pre što se
mrtvi ne brane? Ali njh dvojica smatrali su sebe zakonitim naslednicima svega najboljeg što
je sakupljeno istorijskim trudom predaka... i, uopšte uzev, o lepoti i vrednostima treba
donositi sudove sa mesta odakle se one najbolje vide. Kako se vi onda usuđujete da
prepustite sve to — toplu i punu kuću — pećinskim ljudima našeg vremena... a pećinski su,
možda, bili milostiviji od današnjih monopolista. Oni su žderali slabije u prirodnom vidu, ne
stvarajući kuhinjske delikatese od čovekovog stradanja... putem destilacije u aparatima
savremene civilizacije. Dakle, pazite, mladi i vredni prijatelju, da ne promašite kad gađate!
Tiho, da ne narušava muzejsku tišinu, on poče da govori o nasleđu pokolenja bez čega bi
čovek svaku novu fazu morao počinjati od pronalaženja vatre i točka. »Ne, ja ne mislim samo
na jedinstvenu, neprekidnu bujicu Fukea, Drepera ili našeg Daniljevskog kod koga sve
civilizacije bivaju na jednoj te istoj oceni« — i sad je na Serjožu došao red da pocrveni zbog
svog neznanja. Razgovor se pretvorio u koncizno predavanje o marksističkom shvatanju
progresa usvajanja pozitivnih dostignuća prošlosti i njihovog podizanja na viši stupanj
savršenstva, o lenjinskoj teoriji razvitka po spirali u kojoj susedni prstenovi stoje iznad
pređašnjih ... Serjoža je slušao, sav u pegama očajanja, grizući usne i nehotice se trzajući pri
spominjanju njemu nepoznatih imena i pojmova; naročito je hegelovsko »aufheben« za
njega odjeknulo kao udar biča. Ako je Morščihin imao nameru ne samo da razjasni istinu već
i da kazni detinjsko razmetanje nakupljenim znanjima, onda je to u potpunosti postigao.
Zanimljivo je da lekcija nije izazvala kod mladića uvredu ili samoljubivu tvrdoglavost, već
oduševljenje skoro puno strahopoštovanja pred zrelom logikom Morščihinovog uma. Sa
svoje strane, Morščihin je takođe uspeo da opazi u sabesedniku iskreno kajanje i strogu
pravednost prema sebi. Bez obzira na Morščihinovu zauzetost, oni počeše od ovog dana da se
viđaju, svaki put nalazeći jedan u drugome privlačne osobine. Prisna bliskost, iako je
Morščihin bio stariji skoro desetak godina, završila se Serjožinim prelaskom iz Vihrovljevog
starateljstva u slobodno đakovanje kod Morščihina; tada su sve ranije veze sa vršnjacima
žrtvovane ovom prijateljstvu.
6.
Roditelji su često polagali prekomernu nadu na neko apstraktno prijateljstvo pokolenja,
koje je tobože već nastalo; do izvesne mere ono je u njihovim očima opravđavalo nedovoljni
svakodnevni nadzor nad vaspitanjem smene. Naročito su se time odlikovale porodice
bogatog kruga u kome su se lažno shvaćene obaveze prema budućnosti unosile u brigu o
svom sopstvenom detetu — iako su iz ličnog iskustva znale da drvo poraslo na mršavoj
podlozi biva smolavije, jedrije i tvrđe. Po karakteru svojih grešaka Ivan Matvejič se nalazio
negde po sredini: iz bojazni da ne izgubi Serjožino prijateljstvo on je trpeo ton jednakosti ili
ironične snishodljivosti sa kojima je njegov vaspitanik primao pouke i džandrljivu ludost
milog, ali ponekad dosadnog starca. Tek u poslednje vreme, pred sam rat, Ivan Matvejič poče
da oseća prirodni nemir da skeptično Serjožino slobodoumlje prema dalekim vrednostima
čovečjeg duha ne pređe na bliže i nesumnjive.
Morščihinu se sviđalo da posećuje ovu kuću. Pod ličnim prijateljstvom tada se
podrazumevalo pobedonosno jedinstvo zemlje. Porodice, isto tako, nije irnao, a svoju
neuređenu sobu neženje šaljivo je i sa razlogom nazivao garažom. On se tako kod Vihrovih
odomaćio da je Taiska više puta izražavala materinsku gotovost da usini cvikeraša, ako bi mu
malo smanjili čin i godine.
Za vreme jedne posete Morščihina, koji je bio pozvan na »redovnu šumarsku skupštinu«,
Ivan Matvejič se savetovao sa njim o Serjoži, koji je tek napunio osamnaestu godinu. I sam
poreklom iz siromašne porodice, Morščihin se slagao da bi samo samostalni, ničim
zaslađeni, trudbenički život mogao popraviti ono što je propušteno u Serjožinom vaspitanju;
po njegovom mišljenju za većinu mlađića iz slojeva inteligencije uopšte ne bi bilo od štete kad
bi pre stupanja na više škole godinu-dve poradili u proizvodnji.
Sve se samo po sebi uredilo. Kad se to veče vratio, malo kasnije, Serjoža povede gosta da
mu pokaže stvar kojom se ponosio — sjajnu biblioteku iz oblasti beletristike. On je tada živeo
u Poljinoj sobi napola pretvorenoj u mehaničarsku radionicu sa gomilama tehničkih sitnica,
starih električnih šina i svakojake mesingane starudije po uglovima. Uredan mali tokarski
banak zajedno sa motorom montiran na zanatskoj tezgi pokaza Morščihinu Serjožu sa
nepoznate strane.
— Zanimate se po staroj navici? — klimnu Morščihin podižući sa poda napola rastavljeni
električni voz — igračku.
— Tako, usavršavam ponesto, Pavle Andrejicu — zbuni se Serjoža. — Prelaz po spirali na
viši stupanj... — I poverljivo priznade davnašnju strast prema svakojakim mehanizmima koji
savlađuju vreme i prostor i, po njegovim rečima, produžuju čovečji život.
Na pitanje šta namerava da postane, Serjoža odgovori samouvereno da je gotov na sve —
od radiste međuplanetarne rakete do molekula u oštrici sablje.
— A prostije? — namršti se Morščihin na ovo podsvesno častoljublje: istaći se i zadiviti.
Uostalom, što se tiče savlađivanja prostora... zar vas, recimo, nikad nije vuklo da putujute na
pravoj lokomotivi? Ja bih vam mogao pomoći u tome. Sudeći po klicama, od vas bi ispao
dobar mašinovođa.
Mladić porumene od zadovoljstva i na taj način su igračka i izvesne okolnosti
Morščihinove biografije odredili Serjožinu sudbinu za nekoliko narednih godina... Nakon
završetka univerziteta Morščihin je po izboru bio upućen za propagandistu u rejonski
komitet Partije na čijoj se teritoriji nalazio i šumarski fakultet. U vreme poznanstva sa
Vihrovima on je kao vanredni student završio Višu partijsku školu; ostala mu je još samo
disertacija. Pored toga vodio je seminar iz istorije Partije u najkrupnijem radničkom centru
rejona, u Prvom dejevskom depou, na jednoj od severozapadnih magistrala; tamo je nekad
radio Morščihinov otac, tamo je proteklo njegovo detinjstvo. Njemu nije bilo teško da tamo
uposli Serjožu. Od dve predložene dužnosti — bravarskog učenika u remontnom cehu i
ložača — mladić iz romantičnih razloga izabra ovo poslednje; detalj takve vrste u toku čitavog
života bi izgledao kao titula u mladićevoj biografiji.
Na novom poslu za sledećih pola godine, Serjoža je donekle promenio odnos prema
miloskoj statui, zamazanom mladiću sa tendera lokomotive ona nije postala bliža, već nekako
neospornija. Na kraju polugođa, pred ispit za četvrtu kategoriju, neophodan za zvanje
mašinovođe, naišlo je prvo iskušenje Serjožine volje i hrabrosti. U putu, prilikom čišćenja
peći na jednoj stanici u pepeonicu lokomotive upade rešetka i mladi ložač se odmah ponudi
da je namesti kako se voz ne bi zadržavao na putu. Zato je trebalo sniziti temperaturu kotla i
provući se u ognjišni otvor do pojasa. »Pazi, tamo je vrelo i tesno... hoćeš li se provući?« —
upita vozovođa. »Ne mari, Lozu je bilo strašnije, moram i ja da se provučem« — oholo kaza
Serjoža i već se Ijutio što vozovođa u njemu još uvek gleda profesorskog sinčića. Pošto se na
brzinu pljusnuo vodom i omotao mokrom jutom, on zaroni u pakleno vreo mrak i u dva hipa
uspešno završi svoj posao o kome se nakon povratka govorilo na komsomolskom sastanku.
Nedelju dana kasnije došao je da polaže ispit sa još četvoricom istih takvih mladića.
U napuštenom malom tehničkom kabinetu, čađavih prozora koji su gledali na krug za
okretanje vozila, sedela je uprava i uvaženi starci iz depoa koji su došli da pogledaju svoju
smenu. Niko od njih ne dirnu ni ključ koji je Serjoža izradio za određeni, zadati zavrtanj, niti
njegove modelske ploče, toliko izglačane da su se lepile prilikom dodira. Ali zato posle
običnih pitanja iz opravke i čuvanja lokomotive, jedan već prosed mašinovođa-instruktor,
čuveni u čitavom depou, Markelič, neprestano je ispitivao novajliju o upravljanju signalnim
stubovima na železničkim prugama; očigledno u vreme dok je bio učenik ili on lično ili neko
na njegove oči grunuo je čitavom kompozicijom u rep voza ispred sebe i zbog toga je čitavih
pedeset godina držao signalizaciju za vrhunac nauke o lokomotivi. Oštar u početku, on je sve
mekše gledao Serjožino lice, a ovaj je svakog časa čekao da ga pita zašto su mu osmuđene
obrve i zavijena ruka, opečena kroz rukavicu prilikom nameštanja rešetke.
I, odista, neki živ interes odmah planu u njegovim očima.
— Pa dobro, bistar je, biće od njega nešto — pohvali ga starac paleći lulu. — A sad nam
odgovori, sinko ... — i Serjoža se spremi da opiše svoj podvig kratko i suvo, kao što dolikuje
znamenitim junacima — reci nam, piješ li ti nju, prokletnicu? — Nama starima i nije bilo
grehota: carski režim nas je i gurao na nju. A vi u svetlom životu nemate zašto. Sem ponekad
vina kad ste umorni... — i srčano pogladi brkove, a Serjoža shvati da je njegov podvig —
sitnica, sasvim obična stvar u velikom životu kome se posvećivao.
Starac ga pusti tek kad se uverio da novajlija isto tako dobro poznaje lokomotivske
signale za požar i vazdušnu uzbunu: bio je četvrti dan rata.

DESETA GLAVA
1.
Iako je besneo rat i sve pomisli sovjetskih ljudi bile upućene frontu, Polja nije mogla da
konačno zanemari svoje lične namere, baš zato što je samo vreme tražilo od svakog najveću
moralnu čistotu. Kao i za njenu majku, nije bilo cene na svetu kojom Polja ne bi platila pravo
da otvoreno gleda u lice svome narodu. Ne znajući to lično, Vihrov je izđržao Poljino
proveravanje, utoliko surovije što deca sude na osnovu đokaza skoro neuočljivih za zakon i
ne kažnjavaju ničim sem večnim prezrenjem. Prethodna istraga išla je u Vihrovljevu korist;
ostalo je da se izuči još istorija njegove naučne polemike sa Gracijanskim. Uzgred rečeno,
umirujući utisak septembarskog predavanja malo je potamneo u svetlosti daljih razmišljanja:
i najgori čovek ne bi smeo, iz osećanja samoodržanja, drugačije govoriti pred omladinom i to
još u dane surovih ratnih iskušenja.
Na tom stadijumu istrage, Taiska je bila nemoćna da pomogne sinovici; ponešto je
kasnije pričao Polji inlađi pomoćnik mašinovođe i mnogo je objasnila slučajno uhvaćena
fraza jedne strašne decembarske noći. U svemu nalik na majku i bolesno pedantna, Polja je
zasad samo tražila istinu putem okolišnih lukavstava i drugih napora; to je i zadržalo njenu
skoro neodoljivu težnju da jurne Varjinim tragom. Bez potpune duševne vedrine, odluka koju
je Polja zamislila ličila bi na histeriju. Pod raznim izgovorima devojka je posetila
očeve kolege i oni nisu odbijali da joj pruže specijalna obaveštenja, ali bi konačno zaćutali
kad bi se povela reč o Vihrovljevom glavnom kritičaru; kasnije je bliže upoznavanje sa
šumarskim razmiricama tridesetih godina jako uticalo na Polju pri konačnom izboru
zanimanja. Tek ju je Osminov, sa kojim se upoznala krajem novembra, uveo u tok čuvene
šumarske polemike i pružio joj oskudne podatke o protivniku njenog oca. Značajno je da se
čak i tada, u razgovoru nasamo u gluvom prifrontovskom seocu, lično mišljenje majora
Osminova jedva probijalo kroz ton uvijene naklonosti.
Kod Polje se formirala uzvišena, ali donekle dvojaka predstava o Aleksandru Jakovljeviču
Gracijanskom: kao asketski zatvorenom u sebe čoveku, majstorski zaštićenom od tuđe
radoznalosti; pokazalo se, na primer, da ni jedna živa duša na ovom svetu nije smela kod
njega navratiti bez prethodnog telefonskog dogovora. I pre svega se pokazalo da on nema
običnih ljudskih slabosti... istina, iako među muškarcima u sovjetskoj zemlji nije bilo
uobičajeno da se ukrašavaju nečim drugim sem ličnim vrlinama, Aleksandar Jakovljevič je
nosio na kažiprstu prsten sa antičkim dragim kamenom. Ali to nije bio običan zlatan prsten
već, po njegovim zagonetnim aluzijama, prsten koji je nasledio po sporednoj liniji srodstva
lično od Hercena, te je Aleksandar Jakovljevič dozvoljavao sebi tu slobodu, ne samo kao
satisfakciju za stradanja koja je podneo od samodržavlja, već pre kao znak duhovnog
nasledstva najistaknutijih boraca za opšte ljudsko oslobođenje.
U svojstvu njihovog naslednika i po kompatibilnosti Aleksandar Jakovljevič je bio član
bar deset komiteta, redakcija i raznih naučnih ustanova; na Šumarskom institutu rukovodio
je katedrom dosta neodređene fizionomije »Organizacija industrijskog ovlađivanja šumom«.
Problemi iz te oblasti, kao izgradnja puteva, borba sa požarima, tehnička oprema čuvara
šume i organizacija šumskih radnika — posebno su se izučavali na tri druga odgovarajuća
fakulteta, ali profesor Gracijanski kao da ih je ujedinjavao svojim univerzalnim genijem i
neobičnim temperamentom, to se niko iz uprave nije usuđivao da precizira njegovu funkciju
iz bojazni da ne stekne neprijatelja i povišeni krvni pritisak. Pa ipak, po Osminovljevim
rečima, Aleksandar Jakovljevič je obogatio šumarsku praksu nizom zanimljivih predloga, na
žalost: ili neostvarljivih ili nekorisnih; u svakom slučaju od njih štete ne bi bilo kad bi ih
nametali interesi šume, a ne težnja da se uguše konkurenti i afirmiše nepogrešivost njegovog
mišljenja ne tako dubokog, ali zato poraznog po širini zahvata. Jednom reči, u očima običnih
ljudi taj čovek je tovario na svoja ramena breme opšteg nadzora nad šumskim poslovima u
zemlji, usled čega su redakcije slušale njegovu reč, kolege mu se udvarale, i u svakoj prilici
tihi šumarski starčići, ma kako da im je bilo teško, nisu mogli bez citata iz njegovih članaka.
 Sve je ovo Aleksandar Jakovljevič postigao svojim talentom — jedino pomoću svojih
kritičkih članaka čiji ga je ubitačni sarkazam nekako podizao iznad gomile nedarovitih i
neradnih savremenika. Podsmevali su se šapatom da će on odmah posle uništenja svih
kolega koje je uzeo na nišan, upotrebiti svoje gromove na oštru osuđu nekih zaostalih
prirodnih pojava da bi ih obratio na put željenog savršenstva. Osim toga, Aleksandar
Jakovljevič je ponekad darivao svetu predgovore tuđim knjigama, obazrive ali vanredno
eruditivne — uostalom, ne svakoj šumarskoj brošuri, već jedino istaknutim delima iz
prošlosti; pri tom je ukazivao direktno gde je tu koren zla i kako da se uščupa otuda. On lično
nije napisao krupne štampane radove, ali ne zato što nije želeo da pretrpava izdavačku
delatnost, niti pak iz pohvalne bojazni da ne upadne u kakvu kobnu zabludu, već samo zbog
stanja zdravlja, osobito zbog nedostatka hemoglobina koji se kod njega nije peo iznad 63,5%.
Petnaestak godina uzastopce širili su se upomi glasovi da Aleksandar Jakovljevič priprema za
štampu neku neobično opširnu bibliju šumarstva i posle njene pojave svim naučnim
radnicima šumarstva preostaće jedino da u njegovom podnožju zakržljaju od zavisti i
ništavila, i, razume se, to bi se i desilo da nisu stvar omele lekarske zabrane. Treba smatrati
za podvig što je i pored opštepriznate bolešljive građe Aleksandru Jakovljeviču pošlo za
mkom da obori takvog golijata kao što je Tuljakov, koga je lupio ovde-onde po ustima zbog
zastarelih šumarskih teorija. Razume se, samo iz dečačkog saosećanja prema ocu Serjoža
Vihrov je pripisivao Gracijanskom tako dobro, obično zdravlje gojaznog čoveka, da ga ne bi
bilo grehota malo i narušiti za dobro otadžbine i šumarske nauke; Ivan Matvejič je iznudio
dečaku časnu komsomolsku reč da neće nanositi štete njegovom protivniku.
Početak sjajne karijere Gracijanskog pada sredinom dvadesetih godina, kada se posle
Sudbine rnske šume pojavilo prvo izdanje Vihrovljevog Uvoda u opšte šumarstvo. Možda u
ovoj knjizi i nije bilo novatorskih otkrića, ali je ona čitava bila prožeta vatrenim osećanjem
budućnosti, za koje se teško može tvrditi da je suvišno kod sovjetskog naučnika; pre Vihrova
malo je ko tako govorio o šumi. U svojim izlaganjima autor je polazio od opštepoznate
postavke da šumska roba spada u kategoriju nasušno potrebnih predmeta — otuda se svake
godine njihova potražnja ponavlja u približno istim količinama, ali sa tendencijom porasta.
Odavde je Vihrov i izvodio zaključak da je cilj šumarstva održavanje šume u najpovoljnijem
stanju, radi dobijanja odlične drvne građe i to u najvećim količinama. Zbog toga su seče,
usklađene sa priraštajem i starošću šume, morale da se nadoknade pravilnom obnovom
šume i da se izvode sa takvom računicom, kako bi u vreme seče poslednje deonice na prvoj
već stasala nova gora industrijskog kvaliteta. Eventualni nesklad među proizvodnjom i
potrošnjom u tom slučaju po autorovom mišljenju trebalo je uskladiti uvođenjem u privredni
obrt još neosvojenih šuma Severa, Sibira i Dalekog istoka, borbom protiv truljenja drveta — i
u građi i u šumi — povećavanjem njegovog priraštaja na račun osušenih stabala i na račun
izvoza, po mogućnosti pomoću zamene metalom, smanjivanjem rasipanja otpadaka prilikom
obrade, zaštitom od požara, savesnijim čovekovim odnosom na sečini i, najzad, razumnim
rasporedom šumske industrije. »Bolje je prolivati znoj nego suze« — tim rečima je Vihrov
završio jednu glavu. »Bez usvajanja ovih osnovnih istina, šumarska ekonomika se pretvara u
običnu eksploataciju šume; na to naša država takođe ima potpunu slobodu, samo ako se
zanemare potrebe sutrašnjice.« Na taj način Ivan Matvejič je nastavljao liniju ranijih ruskih
šumara-naučnika, ali sa tom tužnom razlikom što se njegov zlosrećni rad pojavio uoči
najintenzivnije potrošnje šume u toku čitave ruske istorije. Prirodno, svaka teorija koja je
povezana sa preuređenjem najkrupnijih grana narodne privrede privlačila je pojačanu
društvenu pažnju i nije mogla proći bez otpora. Iako je bila potkrepljena računima u
svemogućim aspektima, Vihrovljeva nepomirljivost plašila je ponekog među njegovim
mnogobrojnim istomišljenicima, mada su se njegovi zahtevi svodili na uvođenje strogog
režima u odnosu prema šumi. U to vreme protiv Ivana Matvejiča pojavilo se dosta ozbiljnih
kritičara, a na njihovom krajnjem levom krilu odmah se izdvojio, po sjaju uma i oštrini
napada, Aleksandar Jakovljevič Gracijanski. Oduševljen uspešnim obračunom sa Tuljakovim
i tek pregrmelom diskusijom za smanjenje obrta seče, on podvrže analizi prostodušnu
Vihrovljevu knjigu, pronađe koren zla, otkri mu bazu, odmeri ga u perspektivi, docrta ono
čega nije bilo, što je, tobože, autor svesno zamaglio, izloži sve sa prigodnom emocionalnom
zaprškom — i ispade to oštra stvar, nalik na presudu za vešala.
Tih godina mnogi su smatrali pohvalu kao razvratni liberalizam, a negiranje dobrog u
ime željenog boljeg — za pedagošku mudrost. Neočekivani uspeh osokoli recenzenta, koji je
dotada tavorio nepoznat, i kad se pojavila naredna Vihrovljeva knjiga Šuma kao objekt
ekonomije on udari još žešće, po duši rečeno, udari ispod pojasa, ali kolega opet izdrža
udarac. »Ne, dragi profesore, nas nećeš zaplašiti šumarskim zakonima koje je za sebe
izmislila buržoazija, zakone mi propisujemo — pisao je tada Gracijanski i nije se znalo u čije
ime, pošto su sve odluke sovjetske vlasti o šumi, počev od čuvenog Lenjinovog dekreta 1918.
godine, baš zahtevale usklađivanje seče sa godišnjim priraštajem. — »Vama za inat mi ćemo
sve poseći kad dođe vreme; nećemo poštedeti ni Volgu, ni vama toliko dragu Mezenu,
obrijaćemo Pečoru i Kamu, Dnjepar i Dvinu, Angaru i Jenisej — đavo vas odneo ...« Izgledalo
je: još samo jedan red i on će dobiti napad padavice.
Ali u ovom, kao ni u celom šaržeru sledećih članaka nije bio suštinski razmotren ni jedan
od aktuelnih šumarskih problema ... Aleksandar Jakovljevič i nije dozvoljavao sebi da rasipa
energiju na sitnice proizvodne prakse; kao što postoje inženjeri za turbino-gradnju ili
specijalisti za srednje uvo, on je sebe smatrao specijalistom za koren zla i to zasada samo
šumarskog. Ostalo je on prepuštao svojim dečacima sa malim naučnim stažom, koji su mu
prišli da bi što brže postigli svakodnevne radosti. To su bili »suncokreti«, nazvani tako s
obzirom na njihovu izvanredno gipku principijelnost: dobar dan čaršijo na sve četiri strane.
Tako je iznad ruske šume izgrejala zvezda-dvojnik — vreli plamen jedne uravnotežavao je
led druge: Vihrov i Gracijanski, podjednako priznati za najviđenije radnike u toj oblasti.
Savremenici su se postepeno privikli na misao da je sudbina prvog da neprestano sipa
ponešto novo u žalosni žrvanj drugog; kad je Ivan Matvejič zakašnjavao sa davanjem
materijala, Aleksandar Jakovljevič ga je terao da žuri beleškama preko štampe o sumnjivo
dugim pauzama. U toku niza godina on se peo na svoju visinu po stepenicama Vihrovljevih
knjiga, i pri tom je značaj svake od njih matematički odgovarao visini uspona. Pored svega
toga Aleksandru Jakovljeviču je išlo u račun da podržava ugled Ivana Matvejiča kao jednog
od sumnjivih, ali ipak najkrupnijih naučnika šumarstva današnjice, da na taj način vodi na
njemu stalno gazdinstvo i, tako reći, striže rentu svake godine. Konačno obaranje protivnika
značilo bi i njegovu vlastitu katastrofu.
U godinama prisilnih Vihrovljevih pauza, da ne bi izgubio kondiciju i stil napada,
Gracijanski se ponovo vraćao analiziranju njegovih ranijih knjiga, tobože prerano ubrojanih
u klasiku šumarske literature; u tom smislu izvanredno je značajan jedan njegov istup
sredinom tridesetih godina preko podmetnutih ličnosti: bila je podvrgnuta analizi u to vreme
već pomalo zaboravljena Vihrovljeva Sudbina ruske šume. Članak je za razliku od ostalih bio
potpisan drugim 'inicijalima, ali u njegovom tekstu su razgovetno odzvanjale formulacije
Gracijanskog, pune optužbe... Već u prvim redovima autor je ražalovao knjigu u red lepe
književnosti zbog obilja poetskih digresija; to mu je drešilo ruke. Korak po korak, on je u njoj
pronašao pasivni objektivizam i malograđanski ekonomizam, grešne tragove natklasnog
eklektizma i mehanicističkog empirizma, neodoljivu sklonost prema idealističkom nihilizmu
i pseudovulgarizmu, u šta je pre svega trebalo ubrojiti antropomorfizam fraze — koja,
uostalom, nije bila Vihrovljeva — šuma ore zemlju, što ona stvarno ne može činiti pošto nije
čovek. Uzgred rečeno, autor je osporio stepen šumovitosti Ukrajine u Gostomislovo doba,
koju je Vihrov očigledno preuveličao, i gorko je ismejao njegove nemire za klimatske
poremećaje zbog istrebljenja šuma, jer se, po Heraklitu, i klima takođe menja i ko zna da
neće kroz godinu-dve eukalipti nići oko Vologde. Najzad se kritičar sa naročitim besom
okomio na naslovnu stranu sa posvetom knjige ne nekom nadležnom licu već jenženskom
pčelaru Kalini Gluhovu. Uopšte uzev, članak je ispao nepošten i svi su posle njega osećali
neprijatnost; u poslednjim redovima postavljalo se pitanje o čuvanju omladine od kužnog
Vihrovljevog upliva, što već nije moglo proći bez posledica.
2.
Na veliko čudo Ivan Matvejič doznade da je hitac opaljen iz zidina šumarskog naučnog
komiteta; — konkretno, pucao je novi, tek postavljeni zamenik direktora — čeredilov.
Direktor je tamo već dugo bio temeljni i dobrodušni starčić, koji više nije napredovao,
akademik Tarakancev, drug pokojnog V. V. Dokučajeva. Do Ivana Matvejiča su i pre stizale
vesti o čudnim promenama u Čeredilovljevoj sudbini. Tvrdili su da je svoj uspon postigao
pomoću drugovanja sa Gracijanskim i retkog dara potčinjavanja starešinama: kada je, na
primer, Tarakancev stavljao na njega ruku — kao na ručni naslon fotelje — lobanja Grigorija
Pavloviča je tobože onog časa primala obrise i prevoje starešinskog dlana. Možda se ovde
ispoljavala niska zavist prestignutih, jer su sjajni karijeristi, naprotiv, darivali Grigoriju
Pavloviču Čeredilovu toliko ranije neopaženih kvaliteta, da bi sve to moglo da stane jedino na
dobrom slonu... U svakom slučaju, članak je osvetlio fakat zašto prijatelj Grigorije Pavlovič,
iako je živeo u tom istom gradu, nije nikada ni privirio kod Vihrova otkako su se doselili u
Moskvu. Tada Ivan Matvejič, iz čisto istraživačkih pobuda, sam odluči da poseti Čeredilova
na novom naselju.
— Možda ću ga dovući k nama da ručamo, zato napeci neoljuštenog krompira... on je to
voleo u mlađe dane. A najvažnije je u flaši; ja ću to sam kupiti u povratku — naručivao je on
Taiski odlazeći u posetu.
Šumarski naučni komitet nalazio se u bučnom moskovskom sokaku, na četvrtom spratu
stare zgrade potpuno zauzete mnoštvom pomoćnih ustanova i kancelarija sa tajanstvenim
nazivima. Sva su nadleštva među sobom bila povezana škrbavim stepenicama i unutrašnjim
prolazima, te je Ivan Matvejič tamo dugo lutao kao u pravoj pravcatoj šumi. Kroz neveseli
hodnik u kome su moleri prskali sa skela žitkim malterom, on prođe pored »Dorhimvoska« i
Mesnog odbora podružnice osoblja odeljenja za registrovanje građanskog imovnog stanja i
odmah iza zavijutka uđe u dosta tesnu ali neobično simpatičnu sobicu; gleđala je na
pozlaćenu kupolu iz šesnaestog veka, a oplate njenih zidova vešto su bile namalane u vidu
prave skupocene hrastovine. Doduše, ništa više ovde nije imalo veze sa šumom, ali je zato sve
ostalo, što god dotakneš, bilo obojeno u bledozelene tonove jutamje mlade šumice; boje su
umirivale pa se činilo da jedino i treba koristiti ovaj sanatorijumski mir za neprekidni umni
rad... ali ne, i ovde je život ključao kao vrelo.
Čekaonica je bila prazna i kroz odškrinuta vrata dopirao je iz kabineta pomamni, piskavi
Čeredilovljev falset:
» ... ali vi ste tu postavljeni, draga građanko, da čuvate moje vreme od nenajavljenih
poseta i ja zahtevam — je li jasno? — da se uzdignete do shvatanja zadatka koji se pred vas
postavlja — otkidao je reč po reč Grigorije Pavlovič; gnjavio je nešto što se odazivalo
pištanjem. — I ako ubuduće budu zvali telefohom ili navaljivali slični molioci i maglovi, onda
zapišite to sebi na ... gde vam je volja zapišite, ja nemam rodbine, nemam nikakvih drugova,
a pogotovu tamo nekakvih prijatelja. Ja sam u poslu, ja sam odgovorna državna ličnost, eto
ko sam ja! Sad idite, Marija, kako se ono zvaste... Petropavlovna i ispunjavajte dužnost koju
vam je sama istorija poverila ... Je li jasno?
Ivan Matvejič sa neveselim humorom pomisli da je banuo baš u pravo vreme. Sujeverniji
posetilac odložio bi ovu vizitu bar za mesec dana, ali Ivan Matvejič je znao kako brzo
splašnjava njegov bivši drug. Samo iz delikatnosti, da ne zbunjuje sekretaricu, on izađe na
trenutak da pogleda šta moleri rade. Kad se vratio, zatekao je za stolom devojku u godinama,
kovrdžave kose, još uvek sa rumenim pegama po licu. Ona plašljivo upita Vihrova za ime, i
mada se on šaljivo zakle da neće vređati druga Čeredilova, neće pucati sačmom, niti tražiti na
zajam, sekretarica ipak pristade da ga prijavi starešini tek pošto bude završio sastavljanje
plana sledećih mera za poboljšanje tekućih poslova. Sat docnije devojka ode da ispuni svoje
obećanje, pošto prethodno pokri navlakom od nepromočivog platna mašinu sa umetnutim
papirom. Pokazalo se da se Grigorije Pavlovič još nije porodio i Vihrov je morao pročitati
časopis, dok ovaj ne završi razgovor na međunarodne teme, kako ogorčeno objasni devojka.
Ivan Matvejič dočita časopis, prošeta po uzanom tepihu, poviri u susedno odeljenje gde je
isto tako mirisalo na dermatin, marljivo su režali aritmometri i slagao se duvanski dim sloj
na sloj. Po svemu sudeći, Čeredilov je gvozdenom rukom podizao na potrebnu visinu
poverenu mu naučnu jedinicu. Neumorni, mada posmatraču nerazumljivi rad odvijao se na
šumarskom frontu, čak je i sekretarica prestala da kuca na mašini, kako posetilac, sačuvaj
bože, ne bi čuo sadržinu akta. Ponekad su u kabinet prolazili bez šuma i prijave čas kurirka
sa doručkom pokrivenim salvetom, čas blagajnik sa zarađenom platom — stvar se dešavala
prvih dana u mesecu — čas, najzad, pljosnata dama u pens-neu da stenografski zapiše misli i
naređenja druga Čeredilova. I tada Ivan Matvejič vide kroz vrata deo svetilišta; podnožje
ogromnog pisaćeg stola iza koga je virilo poznato, impozantne veličine, stopalo u sandali,
urednu tablu od suve, zvonke smrčevine, koja je tamo stajala radi naučnog kolorita i, najzad,
hidrometar na zidu da blagovremeno upozori na suv vazduh štetan po zdravlje.
I odnekud se Ivan Matvejič seti kako su se pre četvrt veka svi musketari kupali u jednoj
rečici kod Petrograda. Malo je pekla hladna majska voda; Vihrov i Valerije su već preplivali
na drugu obalu, Čeredilov je još uvek stajao u vodi do kolena, frktao, kvasio grudi, iskašljavao
se kao đakon pre no što će zapevati »mnogaja ljeta« ne usuđujući se da potopi u studenu
žegu svoje krupno, već tada osalilo i mlitavo telo, a što se tiče Gracijanskog on se prosto
mazio na pesku ne skidajući kaput i kapu sa somotskom pantljikom ...
Dok se Ivan Matvejič predavao svojim humorističnim razmišljanjima, Čeredilov je kroz
unutrašnja vrata prošao na hitno savetovanje, o čemu je Vihrov doznao tek sat kasnije; pošto
do mraka nije dočekao prijem, Ivan Matvejič krenu u kupatilo, koje je uvek dobro delovalo
na njegovo raspoloženje.
Mnogobrojni prijateljski odzivi šumara koji su se odnosili na napadnutu knjigu ubeđivali
su Ivana Matvejiča da je u pravu. Po urođenoj prostodušnosti on je neuspeh svoje posete
primio kao običan nesporazum. Kao i njegov stric Afanasije on je do starosti detinjski
verovao da treba samo da u prisnoj atmosferi izloži svoje šumarske brige, i Gracijanski, a za
njim Grigorije čeredilov, baciće mu se u zagrljaj pomirenja lijući suze. I prve nedelje Ivan
Matvejič krenu ujutru vozom Griši u letnjikovac.
Bio je divan junski dan i samo šetnja po stogodišnjoj borovoj šumi, koja se jedino tamo i
sačuvala, pružala je duboko duševno zadovoljstvo. čeredilovski spahijski dvorac skrivao se od
ljudskog oka iza visoke ograde sa zarđalim šiljcima i predstavljao izvrsno mesto kako za
okrepljenje zdravlja pomoću borovih mirisa, tako i za neka socijalistička posmatranja.
Okolno drveće održavano je u uzornom stanju; zemlja je na najnežniji način okopavana oko
korena, a suve grančice do same knme obrezane su domaćom pilom; obilje kaveza za čvorke,
nalik na jednosobne stanove za pernate mladoženje, takođe je pokazivalo domaćinovu brigu
da svima u krugu njegove lične svojine bude dobro. Isto tako su se mazile kod Grigorija
Pavloviča i voćke — u zađivljujućem redu zasađene — od običnog ogrozđa do manđžurskog
oraha, posađenog u takvom zalatku pre radi punoće životnih radosti, nego u nadi da će
doneti ploda. Jednom reči, to je bio nevelik, na pola hektara, ali preko sekretara brižljivo
uređeni, mali raj iz koga se tako plodonosno sanja o budućnosti.
Samo što uđe — čupavi stvor nepoznate sorte kidisa na njega sa trogrldm, zadavljenim
lavežom; samo mu sindžir i šofer koji je prao automobil ne dadoše da rastrgne smelog
došljaka. Ivan Matvejič zaobiđe krajem staze i uputi se prema dvospratnoj drvenoj kući sa
kulama i puškamicama u vidu mirnih terasa pokrivenih vinovom lozom. Još od same kapije
Ivan Matvejič je opazio da ga nečije oprezno oko prati odozgo kroz malo razgrnuto zelenilo —
prepoznade odmah Čeredilova, i mahnu mu prisno šeširom te je domaćinu bilo besmisleno
da se dalje krije.
— Oho, to si ti! — kaza on ođozgo bez naročite radosti, ali zato i bez gneva zbog
uznemirenog spokojstva. — A ja se čudim ko bi to mogao bez prethodnog obaveštenja... kad
eto on lično. E pa, nisam te očekivao... vrlo dobro. Dakle, kako si? ... čuje se da stalno pišeš!
— Jeste, brate, imao sam namem da svu hartiju na svetu ispišem, ali fabrike brže od
mene rade, ne stižem — našali se Ivan Matvejič, brišući znoj po vratu i čelu. — Ti oprosti što
te onomad nisam sačekao.
— Molim, molim — reče Čeredilov, ne shvatajući ironiju. — Ali kako to nisam čuo tvoj
automobil? — ili si točkom iz grada doperjao?
Možda je odmah posle ovoga Ivan Matvejič trebalo da se okrene i ode radi očuvanja
dostojanstva, ali po dužnosti naučnika on nikad nije dozvoljavao ličnim motivima da oslabe
njegovu naučnu radoznalost prema pojavama žive prirode.
— Ja sam ti, brate, vozom ... u neku ruku je i korisnije prošetati se peške u ovo vreme.
Pošao sam bio da obiđem jednog bolesnog druga tu blizu, a on prokletnik odjurio na
službeno putovanje — lakomisleno skrpi Vihrov. — Eto, i padoh u iskušenje da uzgred
navratim i da ponešto nas dvojica izvedemo na čistinu... Kao da je sad pripeklo na kišu ... ne
čini ti se?
— To jest, u kom smislu da izveđemo na čistinu? — kaza oprezno Čeredilov, promaljajući
glavu iz vinove loze.
— Pa da porazgovaramo o životu uopšte — tužno se nasmeja Ivan Matvejič; — ne znaš ti
valjda sve na svetu ... Da vidiš, možda ću nešto novo da ti kažem.
— Ne, ti ipak približno odredi o čemu nameravaš da raspravljamo? — insistirao je ovaj sa
gornje terase, zato što nije mogao dozvoliti da ga tek onako, bezobzirno i pred ljudima uvlače
u neku neželjenu provaliju.
— Da porazgovaramo, Grigorije Pavloviču, o starim stvarima ... o šumi, o knjigama
mojim, o tvom odnosu prema njima — precizira Ivan Matvejič i odjednom oseti malaksalost
do povraćanja, ali opet ne ode kako ne bi ostavio utisak da se vređa na drugarsku kritiku.
— Tako, tako... — sa gornje terase neuverljivo kaza basom Čeredilov i zamisli se;
uostalom, on nestade nekud za trenutak, i opet se pojavi kao da ništa nije bilo. — Pa ja nisam
od raskida... ako ti to može biti od koristi.
U stvari, Ivan Matvejič je očekivao da će susret ispasti malo topliji. Njemu ni nakraj
pameti nije padalo da traži od Čeredilova nekakvu zaštitu od nevolje; on je samo želeo da
odvrati tu bezbrižnu i nekad po duši dobru lenštinu od zabluda kojim je stigao da se zarazi od
Gracijanskog. Ne može se reći da je Ivan Matvejič došao u nevreme: kod čeredilova su ionako
te nedelje bili gosti. Iz otvorenih prozora mirisalo je na pregorelu prazničnu pitu, dopirao je
zvuk posuđa i čila vriska gramofona o nekoj gospođici. Ivana Matvejiča je pre toga tako
mučila žeđ da mu se čitavim putem od stanice priviđao zamagljeni žban domaćeg kvasa, ali
uzalud je čekao da ga sad pozovu gore — u sami raj. On prosto nije shvatio da je posle
pogrdnog članka i još uoči kritičkog pretresanja njegovog rada, slična poseta mogla ne samo
da pokvari skromni Čeredilovljev odmor u krugu prijatelja i porodice, već u izvesnom smislu
i da baci senku na domaćina. Ujedno, Čeredilovu je laskalo što se taj posrnuli šumarski
skandalist lično dovukao k njemu na poklonjenje... I, eto, već nije mogao odoleti iskušenju da
ga malo ne pouči pameti za onu davnašnju, neoprostivu noć u Pašutinu, kada je Vihrov
zevajući, čak sa visine, jedva saslušao njegovu ispovest.
— Ne, ne, Ivane, ja uopšte nisam od raskida da ti izložim svoje razloge — ponovi on
odozgo, tonom brižnog saosećanja. — Među nama rečeno, meni se do izvesne mere i sviđaju
tvoje knjige, ne toliko njihova sadržina, koliko to... kako da kažem, tvoje neprestano
izgaranje. Ono, razume se, ne može čovek da izgara u takvoj epohi: svi izgaramo, ali plamti,
brate moj, nekako malo hladnije. Ja volim isto koliko i ti prirodu, i da malo lutam po šumi s
kotaricom — to mi je druga strast... ali ti toliko godina uzastopce zvoniš, oprosti za
otvorenost, i još nekakvim jezikom zakletvi, o toj neprekidnoj eksploataciji šuma ... prosto
uši da zapuši čovek. Razumej ... ja i sam ne znam zašto, ali samo kod nas se ta reč nije
odomaćila... i zameni je recimo sa: intenzivno šumsko gazdovanje, ili na kraju krajeva, sa
podizanje šume; treba, brate, svoje rasuđivanje tako izlagati da kod sabesednika izazivaš
prijatan tok misli, a ne grč u crevima ... Druga je stvar Gracijanski! Ta on je talenat! Dakle,
zašto mu se ti neprestano nasađuješ na osti... objasni, molim te! ... Kakva ti je bila nužda da
učestvuješ na sahrani Tuljakova?
— To je bio veliki naučnik i moj učitelj — tiho i strogo reče Ivan Matvejič. — Osim toga
za njegovim sandukom su išle i tvoje tadanje starešine. Eto tako.
— Zar je maio šta starešinama dozvoljeno! ... ali ti se seti mudrih Nojevih sinova i
okreni se. Ja te ne učim učtivosti ili ulizivanju, Ivane, već društvenoro taktu. Kaži šta ti je
trebalo da podižeš onaj veliki plač nad cepanicom? Pa, seku šumu uz rečne tokove, seku ... i
neka ih đavo nosi! Prosipa se, dakle, blago kroz prste ... ali neće tebe valjda uzeti na
odgovornost za to prosipanje! Druga je stvar kad bi ti zvanično poverili šumarsku blagajnu i
dali ti za to platu.
— Niko meni ne može poveriti moje građanske obaveze — suvo odgovori Ivan Matvejič,
premeštajući se s noge na nogu. — I baš smo ti i ja dužni da mislimo o tome, zato što za nama
nastupa armija od milion beslovesnih sekira besprekornog čelika. Ja držim da je smisao
mojih znanja u tome da održavam šumu u redu i signaliziram narodu o svim promenama u
njenom stanju. Sam razmisli, Grigorije, kako bi postupili sa izviđačem koji redovno donosi
starešinama prijatne, ali svesno lažne podatke...
— Gle ti njega, kuda cilja; postao društveni manometar! — žalosno ga osudi čeredilov i
čak prisede na nešto da se ne bi premnogo umorio u nedeljni dan. — Ja te ne odvraćam, ali
nisi, valjda, od kamena. Mahnuo si barjačićem jednom, dvaput i odmakni se u stranu:
pregaziće te lokomotiva, čudovište šumsko! Daj ljudima da žive i sam ćeš poživeti sto
sedamnaest i kusur godina...
Sad je bilo nemoguće ne dotaći se tekućih šumarskih poslova; Čeredilov se pri tom nije
pridržavao jednog određenog gledišta iz geometrijskih razloga — pošto samo tri tačke mogu
obezbediti siguran oslonac na određenoj ravni. Da izloži sva tri stanovišta ne bi bilo dovoljno
vremena ni do ručka, zato se on ograniči na savet Vihrovu da se uzbuđuje hladnokrvnije, da
proputuje godinu-dve pod crnim dimom lokomotive, a ako ga već ruka zasvrbi, neka napiše
nešto, na primer o uticaju Kambija na vegetaciju, pa i tu usmeravajući glavnu snagu na borbu
sa zaostacima idealizma u svesti savremenika. Sve je to čeredilov izlagao drvenopoučnim
tonom, kao radio-prijemnik, i Vihrovu je bilo veoma čudno kako to da je taj isti čovek nekada
pevao svoju omiljenu Noćcu na studentskim veseljima i to tako pevao da je ledena studen
probijala dušu i slušaocima suze navirale na oči.
Raspoloženje Ivana Matvejiča oštro se pogoršavalo; tada se nebo još natušti i povrh svega
strašno mu je trnuo vrat jer je čitavo vreme stajao sa glavom uvis. Ali vodio se razgovor o
najvažnijem u njegovom životu i on opet zanemari svoje udobnosti.
— Ja sam te pročitao, Grigorije — odgovori on sa oštrinom, reklo bi se, neumesnom u
njegovom položaju. — U zamenu za dobra života ti mi predlažeš da nadencm lisičju obrazinu,
ali meni je nekako žao da se rastanem sa mojim ljudskim likom na koji sam se navikao! Eto,
ja sam i došao da ti kažem da nisi mnogo savesno prelistao moju pisanu rukotvorinu. Pred
čitavom našom zemljom ti si mi pripisao nameru da industrijalizaciji propišem sledovanje,
ali ni reči nisi kazao o mojim temeljnim tablicama koje pokazuju gde se, kako i koliko gore
može uzeti bez uništavanja šumskih fondova. Ti si me okrivio za svesno prećutkivanje
bednog položaja šumskih radnika u vreme carizma, iako jc kod mene na tri strane napisano
kako je neki Knišov in anio truležom jenženske goroseče. Ti sam u slobodno vreme pronađi
ime takvom radniku koji svesno podmcće kradenu slvar u džep drugu, makar i bivšem... i
najzad, ti si se na to odlučio u dogovoru sa Gracijanskim.
— Dozvoli — prekide ga čeredilov — nešto sam pod starost počeo da zaboravljam... Koji
je to Knišov? Da nije onaj što ti je 25 rubalja od svojih sredstava odvajao?
Iznenada se muzika u kući prekide i istovremeno sa navalom vetra po gvozdenom krovu
protrča kiša: nekoliko kapi pade na podignuto hce Ivana Matvejiča. čnlo se kako muškarac na
terasi zatraži piva ili koktel, ali da bude hladno, i na njega zašišta desetak glasova, zato što su
se iz sigurnog skloništa sva domaća čeljad i gosti naslađivali besplatnom zabavom. U našoj
poštenoj zemlji rad se ceni iznad svega, Grigorije, i zbog toga ... kad bi čak moja knjiga ispala
najgora od svih... koje su, ipak, štampane sa odobrenjem uprave, trebalo bi da se ti prema
radu svog druga odnosiš sa poštovanjem — strogo i dostojanstveno je govorio donji
sabesednik, mršteći se od kiše koja mu je zalivala oči. — Nekakav Plinije je čak tvrdio da na
svetu nema tako rđave knjige iz koje razuman čitalac ne bi izvukao koristi za sebe.
— A šta je povodom toga rekao tvoj Bernard de Klervo? — proturi se u besu kroz vinovu
lozu gomji sabesednik i videlo se kako su ga odasvud pružene mke odvlačile od ograde da ne
bi ispao napolje.
— Ja ne žalim šumu kada se treba probiti kroz plameni obmč opštenarodne nesreće —
nastavljao je Ivan Matvejič već pod pljuskom, gutajući ga zajedno sa vazduhom — ali ja
smatram da su zli ljudi oni koji u mimo doba pozivaju na obračun sa šumom po običaju
ratnog vremena. Otud naš razgovor od okršaja šumarsko-ekonomskih ideja prerasta u ...
— De, de, preciziraj svoje gledište! — zloslutno se proturi napolje Čeredilov sa rizikom
da se prehladi.
— Hoću da kažem ... prerasta u političku borbu.
Nešto zvonko u kući pade i razbi se; zatim prodoran ženski glas pozva iz dubine: »Griša,
hajde na ručak, ti imaš goste ...« Ostalo potonu u šumu pljuska, koji linu kao iz kabla.
Nekoliko trenutaka Čeredilov je u besu gledao hromog i opasno mirnog čoveka tamo dole.
— O, ti si se, vidim, silno zadojio prostaklukom svoje rodbine!... To je, čini mi se, tvoj
ćaća u Petrogradu služio kao vratar u krčmi? — povika čeredilov kroz nepogodu.
Onda se Ivan Matvejič okrenu i sa svešću o ispunjenom dugu krenu prema kapiji, ne
bojeći se više da će pokisnuti. Bura je jačala vesela i nestašna; trave i grane su igrale zajedno
sa njom. Videlo se na šumskim proplancima kako prskaju u duginim bojama rumenkasto-
zlatni mlazevi — zato što je sunce već provirilo sa iznemogle pocepane visine. Zagrmelo je još
jednom i zatim se čarobna, mirisna naslada razli po okupanoj prirodi. Kaput Ivana Matvejiča
pušio se u hodu. Kad je
stigao na stanicu putnici ga zbog nečega pustiše preko reda na šalter; on ne odbi tu čast sa
izgledom čoveka koji je malopre za njih dobio ozbiljnu bitku.
Njega nije vređalo to što se desilo, pošto je šumarska dužnost uvek u većoj ili manjoj meri
skopčana sa rizikom da se zapadne u nepogodu.
3.
Obračun je stigao kroz mesec dana, kad je pod uplivom Čeredilovljevog članka na dnevni
red naučnog saveta Šumarskog instituta bio postavljen referat o Vihrovu. Posebna komisija,
na čelu sa Gracijanskim, deset dana je izučavala njegovu predavačku delatnost i šuškalo se da
je nakon čitanja tog dokumenta od 63 kucane strane Tarakancev zapevao falsetom na motiv
iz Onjegina: Mr-tav!« Svi su shvatili da je pitanje udaljenja Vihrova sa katedre unapred
rešeno i na javnu sednicu sakupili su se samo sa jednim ciljem — koji se nije ostvario — da
radi orijentacije poslušaju govore najistaknutijih umova o šumarstvu... Konferencija se
održala u svečanoj sali Instituta, u kojoj je nekad grmcla mazurka Katarininog velmože. U
zadnjem uglu Uvo, ispod balkona za hor, sedeli su odvojeno »suncokreti« Gracijanskog,
među kojima se svojim odlučnim izgledom naročito isticala vodeća trojka njegove grupe:
drugovi Andrejčik, Jejčik i prosto Čik — najstariji i najopasniji, obešenih brkova i sa
naočarima teleskopske građe. (Uzgred rečeno, šumarska javnost je nastojala da ne primećuju
čudnu podudarnost njihovih prezimena.)
Tek što poče izveštaj, čik, koji nije pušio, namesti NC u prvi red, sa notesom u ruci kao
tužilac; druga dvojku izađoše u hodnik, odakle su sa cigaretama u zubima provirivali kroz
vrata, namigujući i čekajući da na njih ilude red. Gracijanski, lično, bio je odsutan zbog
bolesti.
Pošto je sve unapred predvideo, Ivan Matvejič je izneo svoja objašnjenja u pola
određenog vremena. Ne pominjući pitanje katedre, on direktno poče sa izlugnnjem svojih
opštepoznatih teorija; činio je to sa takvim tvrdoglavim mirom i jasnoćom kao da su pred
njim sedela mala deca, ili kao da je, najzad, čikao svoju sudbinu: cifre je on napamet pisao
kredom po tabli. Ne uzdajući se već u svoj autoritet, on se često pozivao na mišljenje
najistaknutijih ljudi Rusije o šumi, čak dođe dotle da navede citat Mendeljejeva, koji nije bio
šumar već samo hemičar — da moramo potomcima ostaviti bar toliko koliko smo sami
nasledili. Još više je uvredila prijatelje njegova napomena: kroz koliko se godina veštački
rasadi mogu uporediti sa šumom za gradnju brodova podignutom u vreme Petra Velikog, čije
su rezerve po petsto kubnih metara na jednom hektaru? I na kraju izazva buru negodovanja
ne samo u neprijateljskom taboru, već i kod dela predsedništva, svojom drskom saglasnošću
da sasluša suprotna pozitivna mišljenja i predlogom da se i ona pretresu.
— Trebalo bi da se krivac vlada pristojnije — primeti sa svog mesta uvređeni Čik i opet
zašušta notesom.
Da ne bi zamarao skup ciframa, koreferat komisije se uopšte nije doticao Vihrovljevih
cifara 1 računa, ali je zato u njemu detaljno analiziran Vihrovljev protest protiv totalne seče,
koja tobož narušava nekakvu nastalu ravnotežu u danoj vegetativnoj zajednici. Po Vihrovu
ispada, govorilo se u referatu, da priroda dela stihijno, a čovek svesno, zato što u njoj jedno
koči, a drugo pomaže. Prema tome, po Vihrovu, čovek i priroda su antagonističke snage i
čovekov je rad nešto neprijateljsko u odnosu na prirodu. Odatle je komisija stvarala
zaključak da Vihrov smatra čoveka nemoćnim u usklađivanju svoje delatnosti sa prirodom, u
poznavanju njenih procesa, što direktno vodi u najopasniji agnosticizam. Istina, Vihrov je,
baš naprotiv, i pozivao na izučavanje zakonitosti u razvitku šume radi ovlađivanja stihijama,
ali to je već bilo sitnica, koju je u žurbi bilo moguće i zanemariti. Odavde je izlazilo da Vihrov
propoveda studentima konflikt čoveka i prirode, svesti i stihije, duha i materije, što je
apsolutno štetno, jer je mirisalo na popovštinu. Sve je to zajedno dokazivalo Vihrovljevu
bliskost kantijanstvu, spenserovštini, mahizmu, dohmanizmu, i do izvesne mere
vakulijanstvu, pod čime se podrazumevao šezdesetsedmogodišnji fakultetski sluga Vakula
Tepereščenko, koji je nepomirljivo i tiprkos dokazima prosvete verovao u zagrobni život.
Dalje se diskusija nastavila kao pri izvođenju koncerta.
Posle konfuznog istupa Osminova i drugih zbunjenih Vilirovljevih pristalica, posle govora
Tarakanceva u kome je konstatovao da permanentna erozija iako stiniulira metamorfoze
biogeocenoza, ipak se ne identifikuje sa njegovom degradacijom — posle svega toga bio je
pušten da govori, radi hajke, jedan od »suncokreta«. On direktno ukaza da Vihrovljev zahtev
progresivne rentabilnosti šume primorava čoveka da se seti pruskog junkerstva, koje je baš
teorijom permanentnog filmskog gazdovanja i nastojalo da pretvori svoje latifundije u izvor
stalne rente. Preko ovog shvatanja, tlavno izvikanog u sovjetskoj zemlji, lako se nazire
Vihrovljeva sklonost prema tuđim socijalno-ekonomskim sistemima ... i uopšte uzev, govorio
je on, ne bi smetalo da se malo brižljivije razmotre neke lične i prerano zaboravljene
Vihrovljeve veze sa starim svetom ... konkretno, njegove veze preko supruge sa jednom
spahinkom iz Pomeranije, koja je totalno ogolila Jengu. Odavde je očigledno izlazilo da je
Vihrov glavni kolovođa i apologet uništavanja šuma, koji svesno nastoji da ograniči
obnavljanje, to jest, da dovede potomstvo u bezizlazan položaj. »Iz poštovanja prema ovim
zidovima, mi ćemo prećutati suštinu Vihrovljevih pobuda, a!i sve to zajedno iziskuje
neophodnost hitnih mera protiv njcga ...«
Posle njega, ne dajući skupu da predahne, pope se nu govornicu čik i, dok je on koračao,
nespretno kao tvrđavski top, malo gegajući i smeškajući se ništavnosti povoda zbog koga su
ga odvojili od drugih velikih poslova, po taktu njegovih koraka Ijuljala se katedra pod
Vihrovom.
On poče šaljivim priznanjem da nikad nije video itisku šumu, mada je dok je bio mlađi, u
emigraciji, dosla lutao po tirolskim, takozvanim Dauervaldam.., uostalom, lutao više iz
sklonosti prema turizmu, nego iz interesa prema tom tako divljem ostatku davnine, kao,
recimo, brada na pametnom biću naše narodne epohe. I uopšte uzev, prema njegovim
prognozama, šuma će kao malosortna kultura, ubuduće ustupiti mesto biljkama sa kraćim
rokom sazrevanja, kao što su, na primer, konoplja ili bokonija. Tim pre je njega, Čika, tobože
od srca nasmejala plačna tirada hromog profesora, izgovorena in memoriam listopadnim i
četinarskim šumama udovičkim glasom Jaroslavne i u ornamentalnom stilu Danila
Zatočnika.
— Ja bih rekao da sadržina referata koji smo čuli predstavlja sama po sebi more smeha —
govorio je Čik teško dišući i tonom ljubimca publike — i ukazuje, dozvolite da kažem, na
detinju čistotu predstavnika šumskog humanizma koji seđi pred nama ... mada se čovek
teško može miriti u naše gromovito i burno vreme sa sentimentalnim odnosima prema
običnom balvanu. To me podseća na drugog našeg zemljaka, šumara-naučnika Grafa, koji je
napuštajući Velikoanadolski šumski atar grlio na rastanku, potpuno trezan, sva stabla
redom... i ako hoćete, čak, na jednog zanosnog pukovnika korpusa šumara, koji je upravljao
državnim imanjem u Tulskoj guberniji i umro 1874. godine, a u testamentu molio da mu u
mrtvački sanduk naseku smrčevih grana, u nadi da će mu drveće oprostiti ovo sakaćenje. Ja
sam i ranije imao tužno zadovoljstvo da se upoznam sa jednim delom ovog prostodušnog
kolege; naslov sam, kao za inat, zaboravio... i mene su naročito zaprepastili — kako njegova
brižljiva marljivost, tako i nepretenciozna pažnja prema svakojakim osrednjim misliocima ...
bez obzira na njihovu socijalnu fizionomiju. O, razume se, Bernard de Klervo je smatrao za
svoje učitelje hrastove i bukve, čime se i objašnjava moralna visina njegovog učenja, i Toma
Kampiski je nalazio duševni mir jedino u gustim šumama... ali ipak vaspitač naše osetljive i
divne omladine trebalo bi da zna da smo se mi davno odrekli malograđanskog mira u ime
permanentnih oslobodilačkih bura. I ako autor već hoće da nasmeje do malaksalosti
sovjetskog čitaoca, ja bih mu posavetovao da u krug svojih bliskih drugova primi i starog
Konfučija, pošto je on, čini mi se, rekao nešto dubokomisleno o korisnosti kiparisa! Ne, jadni
moj kolega; sklonite sa našeg puta vaše polupoštovane pokojnike, počev od pomenutog
Bernarda — jednog od potpaljivača prvog krstaškog rata. Snaći ćemo se već nekako u našim
vlastitim, mada malo zapuštenim šumarskim pitanjima i bez usmrdelih Varjaga
šestovekovne starine!... Ne, ne, dozvolite da vam napomenem, moj šumoljubivi kolega, da je
homosapijens nastao baš onog dana, kada je silazeći sa drveta izašao iz devičanske,
neprohodne šume u široko polje. Na taj način, uništavanje šuma je, ako ne sasvim
progresivno, ono u svakom slučaju potpuno zakonito u procesu razvitka kulture ... i zapadne
zemlje su davno uspele da se oslobode tih uza koje su kočile njihov razvitak. Konkretno, Dod
Dodlej već 1665. godine i Kolber četiri godine kasnije, prorokovali su svojim državama
nepopravljive nesreće zbog iskorenjivanja šuma... pa ipak to im i do danas ne smeta da ne
samo bogato žive, nego i da prave spletke moćnoj zemlji koja poseduje skoro jednu petinu
svetskih rezervi drveta, hehe! Vihrovljevo poređenje šume sa Atlantom, koji tobože u toku
stoleća drži nebo svetske ekonomike, nehotice izaziva u svesti lik Atlantovog brata,
Prometeja, čije je ime pre indogermansko pramathus nego grčlm, a znači: onaj koji tare drvo
o drvo u cilju dobijanja vatre. Prema tome, da je Prometej, ipsefacto, bio pristalica ovog
profesora, nikada vatra napretka ne bi zaplamtela na zemljinoj kugli. Poneki od buržoaskih
jado-naučnika već nam je više puta pretio svemogućim posledicama za naše junačko držanje
u istoriji, ali mi uečemo dozvoliti nikome da nas ucenjuje mudrovanjima o ćelavoj planeti...
tim pre što i ja sam, kao što vidite, ne posedujem bogat vegetativni pokrivač — i on pogladi
svoje sasvim ćelavo teme — pa ipak od toga ne trpim prevelike nezgode ... sem u odnosu na
predstavnike lepšeg pola, koji mi nikako ne mogu oprostiti nemaštinu pcsničke grive ...
Kako vas nije sramota, prljavi čoveče! — kaza Vihrov s mesta, mašući glavom, i svi se
začudiše njegovoj neustrašivosti u takvom trenutku.
Kao da ništa nije bilo. Čik nali sebi vode iz flaše.
Ali treba odati zasluženo priznanje entuzijazmu sa kojim nas ovaj ratoborni šumski
trudbenik zove
natrag u džunglu — kaza on u zaključku. — Ja i sam ne odričem izvesnu lepotu i jevtinoću
prvobitnog života, ali se bojim da će mi zbog oronulosti i težine već biti teško da se održim na
komfornoj grani. Po svoj prilici, cenjeni kolega će oceniti naše iskreno nastojanje da ga
oslobodimo od uza civilizacije koje su ga sputavale i dužnosti koju je zauzimao. Srećan vam
put nazad, u šumu, in saecula saeculorum, bradato čedo prirode!
Još nije bilo slučaja u njegovoj mnogogodišnjoj praksi da se posle polučasovnog
vatrometa imena, citata i anegdota, dosta skraćenih u prepričavanju, vraća na mesto bez
aplauza. Svi su zbunjeno gledali nekud sebi u krilo, osrm »suncokreta« koji su se vatreno
oduševljavali ovim obračunom. Ipak i među njima se osećala neka smetenost, te ona dvojica
pušača već nisu iz svoje busije navaljivali u bitku.
Već su svi sa saosećanjem upirali poglede u Vihrova, koji je ravnodušno čekao svoj udes,
ali baš u tom trenutku na bojno polje stupi lično Gracijanski, ruku pod ruku sa svojim
najdražim učenikom. Izgleda da je samo vanredna hrabrost mogla podići čoveka u takvom
stanju na ispunjenje društvenog i moralnog duga. Neobrijan, saplićući se i kao da umire pri
svakom koraku, Gracijanski je prolazio pored utišanih redova umotan vunenim šalom oko
grla i sa izgledom onog tužnog likovanja sa kojim dolaze da sahrane ličnosti koje isuviše dugo
ne pružaju to zadovoljstvo svojim savremenicima. Pa ipak, uprkos nedostatku hemoglobina,
što se više skraćivalo rastojanje do žrtve, vamice satanskog nadahnuća vrcale su sve jače
ispod njegovih samrtnički spuštenih kapaka. S obzirom na očiglednu bolest on se pope pravo
na tribinu pre nego što je zbunjeni predsednik stigao da mu da reč.
Neko vreme Aleksandar Jakovljevič je ćutao oborenog pogleda, da li skupljajući snagu, ili
rasterujući plimu uspomena.
 — Zdravo, Ivane, — gde si ti to? — progovori on najzad potištenim glasom, okrećući
obnevideli pogled na Vihrova, koji je sedeo malo ukoso, jako potamnela lica. — Zdravo, bivši
druže i nekadanji prijatelju ... kao što vidiš, ja sam veoma bolestan, ali dužno osećanje našeg
dugogodišnjeg druženja diglo me je sa moje usamljene postelje, ne zato da bi se javno
pokajao za svoje davnašnje simpatije prema tebi, već da se sa tobom oprostim zanavek —
Nekoliko decenija uzastopce ja i ti smo koračali ako ne ruku pod ruku, ono korak u korak, i
savest moja je čista. Koliko sam bio kadar, ja sam stotinama puta nastojao da te zadržim od
provalije, koja te je... a, ne, ja nemam u vidu samo Knišova! ... tako podmuklo mamila sebi.
Priznajem, ja sam to ponekad činio suviše oštro, ali društveni ugled prijateljev bio mi je draži
od njegovog ličnog ruspoloženja... i sam znaš da kosu ne štede kad davljenika vade iz pučine.
A kakve bi divne stvari mogao ti stvoriti, na radost svih ovde okupljenih, da si na druge
ciljcve utrošio kalorije i kilovate svoje opasne, neobične energije! — i tu mu glas ispuni
otegnuta, čak donekle violončelska tuga.
— Govorite o suštini stvari, Gradjanski! — hrabro viknu Osminov, i čak ustade, ali
odmah sede; nije izdržao njegov mutni, ledeni pogled.
— U ovom poslednjem trenutku rastanka želeo bih da još jednom nabrojim ona strašna
neslaganja koja su nas večito razdvajala — nastavljao je Aleksandar Jakovljevič, u istom tonu
nadgrobnog jecanja. — Ti si sc borio za građanska prava šume, pokušavajući krišom da je
oslobodiš od građanskih obaveza... i baš u vreme kad savremeni Hanibali, Knišovi, koji su se
slomili, hoće i sve nas da obore na zemlju. Ta, mi smo te voleli... ali zar smo mogli čuvati
tvoju šumu i čekati milijarde godina da ona sama padne i pretvori se u antracit? Zato otvori
svoje grudi i pokaži nam bratski kakva te boljka grize unutra ... da bismo je mogli iseći oluda.
Objasni nama, prostim ljudima, sa kojih si nas političkih pozicija pozivao da se zamislimo
pre svakog iularea sekirom? A sa svojom bistrom glavom i skoro nrsumnjivim znanjima, ti si,
Ivaška, morao znati da je jedan minut pomnožen sa milionom sovjetskih goroseča čin i
pauzu od dve godine ... Na dnu provalije priznaj radi kakvih si paklenih ciljeva nastojao da
ograničiš seču na količinu godišnjeg priraštaja, to jest da osirotiš temelje petoletki?
— Ta pozovite miliciju... vreme je da se prekine ovaj vašar! — viknu neko otpozadi,
promenjenim glasom iz predostrožnosti.
Kao da vetar prođe po skupu.
— Šuma, to je voda — ne izdrža Osminov. — šta će onda ... da neće vetar okretati naše
turbine?!
— Ne pravite skandal na građanskom parastosu... — okosi se Čik upola okrenut, i tada
nešto zadrhta u glasu Aleksandra Jakovljeviča, nalik na udar čekića po poklopcu mrtvačkog
sanduka.
— Evo, mi te zovemo, Ivane, ali ti se ne odazivaš. Sa velikim bolom mi ćemo se razići
odavde da bi predanim trudom nadoknađili štetu od tvojih pisanija koje nisi svestan. Ali ja
bacam ovu šaku zemlje za tvoj prerani grob sa osećanjem zahvalnosti za sve one radosti i, na
žalost, neopravdane nade kojima si nas, Ivane, darivao u mladosti, u danima naše zajedničke
revolucionarne borbe! ...
Oni koji su sedeli pobliže, videli su čak suzu Aleksandru Jakovljeviču kad je silazio sa
tribine — dosta krupnu i, verovatno zbog osvetljenja, žućkaste boje. Onog trena, pošto ga
umotaše u bundu, odneli su ga kući da nadoknađuje izgubljeni hemoglobin...
Ipak, stvar koju je Gracijanski sapleo dosta je pomrsio sekretar partijske organizacije
Instituta. To je bio relativno mlad čovek, apsolvent na katedri mehanizacije, jedan iz odlične
popune partijske inteligencije koja je dolazila na rukovodeće društvene položaje pravo iz
pomenutih temelja tekuće petoletke. Po specijalnosti daleko od šumarskih nesuglasica koje
su izbijale u to vreme, on nije gravitirao ni jednoj zavađenoj strani, ali sam karakter diskusije
uvredio je njegovu aktivnu i vatrenu iskrenost. Ne uzimajući u zaštitu Vihrova, on je jetko
primetio da sumnjivo novatorstvo u polemici njegovih protivnika teško da priliči graditeljima
komunizma, i još pogotovu u rešavanju najvažnijih zadataka narodno-ekonomskog života.
Odnoseći se sa apsolutnim poštovanjem prema prošlosti profesora Gracijanskog, on ipak
nazva njegov govor nastupom buržoaske krasnorečivosti usmerene na zamagljivanje istine.
Cifre je najpriličnije opovrgavati ciframa — reče on. I najzad ostro osudi nedostojnu
raskalašnost druga Čika, koji se usudio da u svom govoru društvenu kritiku uporedi sa
vrelom tavom...
Ivan Matvejič se odreče završne reči. Pred noć se saznalo da su stenogram sednice
zatražili drugovi iz CK-a.
Pa ipak iduće noći bili su zakazani ponovni lzbori na Vihrovljevoj katedri, i spremljeni
listići za tajno glasanje. Već su glasovi slali Vihrova, palog u nemilost, nekud u altajsku
šumsku upravu, a na njegovo mesto su odnekud predviđali Čeredilova, iako je on, po opstem
mišlienju, jedva vredeo da bude upravnik Biroa za sahrane, kad odjednom Vihrov dobi
većinu glasova 1 istodobno bi saopšteno da je Čeredilov najuren iz Sumarskog naučnog
komiteta.
Ujutru, u gomili telegramskih čestitki, Ivan Matvejič nađe i poslanicu od prestravljenog
Gracijanskog sa potpisima svih »suncokreta« i nabrajanjem vrlma koje on nije ni slutio u
sebi. Ovaj nezaboravm događaj iz 1936. godine skoro nije uticao na njegovo zdravlje i
društveni položaj ako se previdi dugogodišnje ćutanje, kad nije napisao ni retka. Tek uoči
samog velikog rata neočekivano se pojavio na svet njegov Uvod u šumarstvo u dva toma, što
je Gracijanski primio kao pođmuklo kršenje primirja. Povodom kritike ove knjige, izuzetne
po snazi raskrinkavanja, ponikli su strašni, još u početku pomenuti glasovi — koji se srećom
nisu obistmili o izboru Aleksandra Jakovljeviča za dopisnog clana Akademije nauka.
To je bio zenit njegove slave. Smatralo se neumesnim ako se ime Gracijanskog ne
pomene naporedo sa sjajnim radnicima sovjetske poljoprivrede, voćarstva i povrtarstva. Već
je i sam Ivan Matvejič pred njim savijao glavu sa osećanjem krivice, ali ne zbog svojih tcorija,
već zbog siromaštva pameti potrebne da se slivati veličina ovog čoveka. I mada još ništa nije
nngoveštavalo zalazak u sudbini Aleksandra Jakovljevlča, nekakva nerazumljiva zbunjenost
pojavi se odjednom u čitavom njegovom izgledu i ponašanju. On se poče ulagivati skromnim
saradnicima koji su ćutali u njegovom prisustvu, često je počinjao razgovor o svojoj nameri
da se vrati čistoj matematici ili istoriji, i skoro je molećivim pogltedom pratio Ivana
Matvejiča kad je hromim korakom prolazio pored njega.
Desilo se da se krajern septembra 1941. godine, na poslednjoj sednici na kojoj se
raspravljalo o pitanjima evakuacije, nađoše za istim stolom. Iznenada, bez objave uzbune,
zatreštaše protivavionske baterije naokolo, i Naučm savet se preseli u zasvođeni podrum u
kome su nekad velmože Katarininog vremena čuvale alkoholne rezerve.
— Pazi, vekovi su prošli, a još ziđovi mirišu Dionisovim dahom! — šapatom kaza
Aleksandar Jakovljevič, dodirujući svojim Vihrovljevo rame. — Kao što se vidi, ne spremaš se
da ideš iz Moskve? Ja sam, brate, takođe pomislio da ostanem... mora neko da nadgleda
Institut... Priča se da si još jednu knjigu završio? Srašan si ti čovek, Ivančino, po svakom
vremenu plovi tvoja barčica i nikakva rđa ne prianja za tebe. — Ivan Matvejič je neprestano
ćutao, a ovaj se odluči na direktno pitanje:
— Opet nešto epohalno, u tri toma?
— Ne, ovog puta prosto priručnik o primeni šume u dugotrajnoj odbrani — suvo
odgovori Ivan Matvejič, iako se, u stvari, tada bavio drvetom za avionske delove.
— Jedno vreme sam se interesovao tehnologijom sirovog drveta. Eto tako.
— Ti budi oprezniji; ne zanosi se. Ja, brate, i sam desnom pišem, a levom križem. Eto,
ovih dana mi je došao do ruku stenogram tvog uvodnog predavanja u ovoj godini: čitao sam i
za glavu se hvatao. Dakle, zašto opet dražiš guske, Ivane? Ti samo pomisli: oni su sve to
nazvali opijumom za narod, a ti...
— Ko to oni? — namršti se Ivan Matvejič. — Oni — to smo mi.
— Pa ja i kažem... mi. Rat je, a ti pred nezrelom mladeži sviraš u gajde o šumskom duhu,
o nekakvim pustinjacima... još na svom staroruskom žargonu.
— Taj žargon je jezik mojih dedova... Kakvim mi žargonom naređuješ da govorim? —
naljuti se najzad Ivan Matvejič. — Osim toga ja sam navikao da poštujem zdrav smisao moje
auditorije. Daj sad da prestanemo, smetamo sednici... eto tako.
Trenutak docnije Aleksandar Jakovljevič ponovi svoj još nerazumljivi juriš:
— Eto, već smo starci, Ivane, otići ćemo s ovog sveta, i nećemo se objasniti... a trebalo bi,
a? ... Ne, trebalo bi da nas dvojica posedimo uz neko vince od hiljadu godina i da okolo nas
gruva, a mi jedan drugome da gledamo u zenicu. Dako pod bombama ne budemo lagali?
— Kasnije ćemo jednom porazgovarati ... kad pobedimo — izbegavao je Ivan Matvejič.
— Ta mi ćemo neizostavno pobediti... samo se bojim ne skoro. Trebalo bi ranije... nećeš
me isterati ako zakucam kod tebe ovih dana uveče? — i ne dobivši odgovora, on dodade
sasvim tiho, da bi se mogao odreći tih reči: — Ti si velik čovek, ti nosiš u sebi svoj
nepresušeni izvor žive vode, a ja... ja sam, Ivane, vrlo nesrećan.
— Nešto se danas mnogo naturaš; ali dobro — dođi! — I prvi put posle mnogo godina
pogleda u njegovo potamnelo, iznutra ugljenisano lice.
Nešto je sagorevalo Aleksandra Jakovljeviča; možda iznenadni strah strasnog kockara
pred svojom vernom fortunom, koja je četvrt veka uzastopce oslepljivala njegove
savremenike. I znači, Ivan Matvejič je uprkos svemu tako verovao u svoju pravdu da se
odlučio na poslednji pokušaj da ubedi ovog podmuklog čoveka, svemoćnog u njihovom
majušnom svetu.
Uskoro posle toga Aleksandar Jakovljevič se još jednom uplašio i sada već ne bez razloga.
4.
Nastupilo je najkritičnije vreme u odbrani sovjetske prestonice. U daljem toku rata desilo
se još dosta krvoprolića koja su opsegom teritorije, brojem učesnika i složenošću
strategijskog manevra zasenila najveće bitke prošlosti, ali događaji pod Moskvom u ovom
periodu sve njih prevazilaze svojim značajem za sovjetsku istoriju. Na opštoj konferenciji
Dejevskog depoa na kojoj se raspravljalo o izgrađnji oklopnog voza za dar frontu, Morščihin
je tako i nazvao te događaje: škola buduće pobede.
Još pre zime četrdeset prve godine, postalo je jasno da su neprijateljski računi o brzom
porazu sovjetskih armija bili pogrešni. Hvalisavih šest nedelja, određenih za zauzimanje
drevne prestonice, pretvorilo se u šest meseci, i još uvek je do Moskve bilo dalje nego, u
izvesnom smislu, do obala Amerike. Odabrane kadrovske jedinice nemačkog fašizma
popadale su na beloruskim poljima mnogo pre nego što je te godine pao rani, vlažni sneg. Na
brzu ruku, razvodnjena popunama drugog poziva, nemačka ratna mašina se još valjala na
Istok, ali je brzina kretanja od šezdeset kilometara za dan i noć, u početnoj fazi rata, spala na
dva, pa i oni su se dobijali po ceni nečuvenoj za Evropu. Zavojevači su pamtili iz školske
klupe da je pred njima ravnica, a tamo su iskrsle nepristupačne, na karti neoznačene
plandne: otpor velikog naroda. Tada su tvrdoglavost i očajanje savetovali berlinskom štabu
da još jednom vojničkim telom prolomi sovjetsku odbranu. Grčevit oktobarski prodor doveo
je fašističku Nemačku na daleke prilaze Moskve, na kojima se mesec i po dana kasnije morala
odigrati čuvena bitka — skoro repriza Borodina, samo sa drugim posledicama i na terenu od
sto dvadeset hiljađa kvadratnih kilometara.
Od dušmanskih hordi Moskva se nalazila na rastojanju jednodnevnog marša; Moskva,
neobična fatamorgana starih zavojevača, i prva tvrđava novog sveta. U predosećanju odmora
i toplote, vojničkih zabava i plena, pedeset krvničkih divizija sa svojom ratnom spremom
razmestilo se na polazne položaje; sneg se topio na ugrejanom gvožđu i stakao se u
osmatračnice. Zamotani u pokradene krpe, grejući hukanjem skočanjene šake, oni su se
mučili da vide nešto utešno u magli ruskog prvog snega, ali ničega tamo nije bilo — ni zlatnih
kupola, ni poniznih sovjetskih boljara sa ključevima na činiji od dragocenog metala. Samo su
u krotkoj lepoti blistale posrebrene šume i vejala je po brežuljkaslim poljima mećava
pozemljuša. Ovde je fašističku Nemačku čekalo da okusi najkrvavije razočaranje koje je ikad
palo u deo kočopernim i nesmotrenim armijama.
Ponovni pokušaj Nemaca da iz zaleta postignu cilj završio se propašću, ali je blizina
neprijatelja dovela sovjetsku prestonicu u opsadno stanje. U besu on je slao na nju usred
belog dana eskadrile bombardera — retko se njihov deseti deo probijao u nebo sovjetske
prestonice. Zato su prosipali svoj tovar u predvečerja, kad su ljudi posle radne smene
naročito punili ulice, ali ništa nije moglo da zaustavi ni disanje Moskve, ni njenu misao, ni
rad njenih fabrika. Ujutru su besane ruke stizale da okrpe ozlede njenih zgrada, spomenika i
trotoara. Posle kratke pometnje sredinom oktobra, kad je barutni dim dopirao do
moskovskih predgrađa, Moskovljanima se povratilo potpuno spokojstvo. Rat sa svojim
napadima iz vazđuha trajno se upisao u život i radni raspored dana; tih meseci letopisac u
Moskvi neće naći prazničnih boja. Ona kao da je skinula sa sebe ukrase, pozlatu starine, čak
rumenilo sa svojih bulevara, u zamenu za onu najvišu lepotu koja se rađa iz preziranja smrti.
Obavijeni skramom snega zarđali ježevi i balvani pregradili su magistrale na periferijama, a
na ulazima u grad su se dizale protivtenkovske prepreke sa prolazom za automobile koji su
jurili u jesenji zalazak nalik na krvoliptanje. Sav izukrštan odbrambenim linijama, grad je bio
nalik na mornara iz građanskog rata sa ukrštenim mitraljeskim redenioima; kao i za vreme
revolucije ćutke su odlazili na front radnički bataljoni. Sigurno mnogi pamte uplaltanu
moskovsku devojku u iznošenim cipelama i bereu koja je uporedo sa njima trčala po kaldrmi.
Polja je tada čitav mesec prestojala usred ljudske bujice koja je tekla na zapad. Njoj se
činilo da je grešno, u pravom smislu grešno, napustiti u to vreme obikli moskovski krov i
odmagliti sa fakultetom u Taškent. Pisma niotkuda nisu stizala; namesto Varje novih
drugarica nije sticala; Taiska je poboljevala... To je bila usamljenost slamke koja se vrti u
vrtlogu blizu matice. Sve je naokolo pozivalo na podvig: ređali su se novinski dopisi o ruskim
selima u plamenu i fotografije komsomolskih knjižica probijenih kuršumima, portreti
Gastelovih učenika sa kletvama da se do zadnje kapi bori za Moskvu — komandni položaj
nove istorije. Grižu savesti već nije mogao da zagluši umor od noćnih dežurstava na krovu
klizavom od inja. Vazduh i hleb izgledali. su ukradeni junacima, a sva dobrovoljna Poljina
zaduženja — samo izgovor za neispunjavanje duga. U ambulanti gde je po savetu sekretara
Komsomola radila kao nudilja, nju su smatrali najjednostavnijim stvorenjem na svetu i niko
se nije dosećao uz kakvu je cenu ona postizala to što je drugima polazilo za rukom prosto i
bez razmišljanja. Stalno je nastojala da shvati kako se tako odvojila od života; jer od samog
početka plakati sa svih raskršća zvali su je na kurs medicinskih sestara, za razboj, za volan
kamiona, u metro na treću smenu, gde bi u borbi sa švercerima dobrodošli njena mladost i
zdravlje. Ali u početku joj se činilo, kao i mnogim, da će kroz nedelju-dve sovjetske armije
oboriti neprijatelja, a zatim ... U tome se približi Oktobarski praznik.
Još uoči Sedmog novembra, za vreme odmora oko ručka, ona je opet otrčala da moli da je
upute na front. U zagušljivom hodniku Vojnog komesarijata stajao je red i pred Poljom se
zadesio moskovski đačić sa četiri goluba pismonoše koje je doneo na dar Sovjetskoj armiji.
Niko mu se nije smejao, jer nije bilo pitanje u golubovima: svi su nastojali da ga ne pritisnu,
zato što ptica ne može bez vazduha. U toku jednog časa Polja je uspela da nauči sastav ručne
bombe i šta treba raditi kod preloma noge. Major iz prvog odseka odmeri devojku škiljavim
pogledom i obeća da će se setiti nje prilikom prvog raspoređivanja dobrovoljaca: decu nisu
puštali na front. Do Rejonskog komiteta Komsomola bilo je jedno šest minuta hoda. Na stolu
u poznatom kabinetu, kao da je čekala Polju, stajala je nepresušna šolja čaja, ali je sada na
mestu Sapoškova sedela suvoparna devojka sa licem sudbine, ako sudbini nekad može biti
dvadeset pet godina.
— Dakle, razumem — odmah prekide ona Polju. — Eto baš ja zamenjujem druga
Sapoškova. Ako je radi slanja na front, onda preporučujem da se javiš u Mitiščinsku fabriku
vagona, gde su jako potrebne radne ruke... — ona žmirnu. — Ili imate sa njim neki privatan
posao?
— Ne baš, ali... želela bih njega lično — bojažljivo je insistirala Polja, zato što je
nezgodno oduzimati vreme sudbini privatnim razgovorima. — Ja ga neću dugo zadržati.
— Na žalost, to je apsolutno nemoguće — reče sudbina ne dižući pogled sa hartije —
drug Sapoškov jc pre tri dana poginuo pod Narofominskom.
Polja se povede kao da je i nju pogodilo to isto parče granate i izađe napolje. Kući je stigla
tek pred veče i skoro se nije sećala šta je radila u međuvremenu, samo za sve to vreme drug
Sapoškov je išao zajedno sa njom i imao je Rodionovo lice.
Noć se desila nemirna: dvesta pedeset aviona probijalo se prema Moskvi; desetine su bile
oborene odbrambenom vatrom. San je nije hvatao posle povratka :..i krova: još je hladnije
bilo u vlažnom i nezagrejanom slanu. Nataša Sergejevna se zadržala te noći u svom
medicinskom prihvatilištu. Gust sneg, povremeno prelazeći u mećavu, padao je pred svanuće
u tami iza prozora. Tako je počinjao praznik oktobarske revolucije.
Obično je na taj dan sva černjecovljeva porodica sluSala kod radio-aparata moćni huk
moskovske manifestacije; pokoravajući se navici, Polja je izašla u hodnik kod crnog diska
obešenog na ekser. Teško da velika parada mogla tada održati: premrežen vojskom (Crveni
trg bi postao naročito željena meta za neprijateljsku avijaciju ... pa ipak, Polja je nešto čekala
ljulajući se na tuđem sanduku. Radio-zvučnik je ćutao, nli je s vremena na vreme dopirao iz
njega čudnovat um, da li mećave koja je brisala, da li gvožđa što se ki išom primicalo. Stalno
je želela da u tami sagleda lice diuga Sapoškova, koji se odjednom pred njom uzneo u
titansku visinu. Polju je mučila ona ljudima svojstvena žalost prilikom gubitka bliskih, što
nije stigla za života da mu kaže nešto važno, nežno i zasluženo. Očigledno je u tome
zadremala i nije osetila kako se pred njom obreo vojni kurir u beloj kratkoj bundi. Pri svetlu
fenjerčića on glasno pročita Poljino prezime na šarenoj karti i dade joj je tek pošto pregleda
lične isprave i brižljivo se zagleda u njeno lice. To je bila pozivnica na Crveni trg. Te godine ih
nisu raznosili po adresama, ali do početka parade ostalo je nešto više od sata, i, to je,
verovatno, bio u čitavoj prestonici jedini izuzetak. Drug Sapoškov je mrtav ispunjavao svoje
komsomolsko obećanje.
5.
Svakog časa upadajući u sipkavi sneg Polja je trčala prečicom kroz pusti, zamračeni grad.
Mećava je prestaia; pokatkad su prolazili automobili bez svetla i iza ćoškova su iskrsavale
noćne patrole, isto tako pokrivene snegom. što se više približavala centru to je češće nailazila
na manje vojne jedinice i usamljene pojedince koji su žurili u istom pravcu u korn i ona. Kroz
kordon, mimo glomaznog bojnog gvožđa u pobelelim navlakama, ona stupi na Trg. Vremena
je ostalo taman toliko da se u tami nađe svoje mesto, predahne, i pripremi za istorijski
događaj čiji je učesnik bila.
Sve je govorilo o njegovoj neobičnosti: čudnovato vreme prožeto grozničavom
drhtavicom, tribine sa četvrtinom praznih mesta, obilje vojnih lica među gostima... Mlađih
od Polje na Trgu nije bilo i nju bez pogovora pustiše u prvi red. Tako je čekala početak da je
prestala da oseća svoje telo i zajedno sa svima s vremena na vreme pogledala je čas na
brojčanik Spaske kule, koji se nazirao u polutami svitanja sa obema kazaljkama blizu osmice,
čas na posute snegom terase Lenjinovog mauzoleja još prazne, čas na neispavane oblake,
jako niske —da se činilo rukom ih čovek može dohvatiti... I tada su snežne krupice
otrežnjavale peckajući po obrazima.
Devojku je čekalo da ureže u sećanje stranicu svetske istorije — po značaju za otađžbinu
ravnu izvojevanju krupne pobede. Delimično Polja je sve to i ranije videla na slikama i
filmskom platnu: vojničko kare u laninozelenim šlemovima, ušankama, šajkačama, na fonu
sivog zdanja što se slabo naziralo tamo napred, duge parole na piatnu, izmreškane zimnjim
vetrom, što zovu pobedi — uvojite kupole Vasiljevske crkve tako fantastične u nebu koje se
razdanjivalo, kremljevski zid sa gomilama snega koje je navejala sinoćna mećava i smelove u
podnožju duboke kao na Jengi. Nešto je strašno poznato bilo u likovima okolnih ljudi,
naročito jednog momčeta u radničkom kačketu, ali ne zato što su se svi oni ponaosob sretali
na moskovskim ulicama, već što ih je osećanje pripadnosti jednoj porodici koje zblizava
činilo sve nalik jedne drugima ...
Polja je imala prilike da oseti, mada u daleko manjoj meri, grozničavu tišinu
predosećanja čuda, tišinu naglašenu ćutanjem ogromnog orkestra u sredini... I sve to sliveno
ujedno prožimalo je dušu u olujni ratni čas tek ovde otkrivenom novinom koja je stezala srce.
Nikad kasnije Polja nije imala reči i boja da dočara veličinu tog zatišja na Crvenom trgu,
zatišja koje je bilo gotovo da po nečijem stvaralačkom zamahu ruke poslane bura.
Svesna da će je baš o tome raspitivati do kraja života, Polja je gurala u uglove pamćenja
utiske i odlomke razgovora koje je čula — svi su bili obojeni nemirom i ponosom na svoj
večni grad, na svoj razumni životni poredak, na svoju mladost ugrađenu u beton petoletki.
Poluglasno su govorili o jučerašnjoj svečanoj sednici u podzemnoj sali, o žestokim bojevima
pod Jahromom, gde su protivnici zauzimali položaje za decembarski dvoboj, o zauralskim
fabrikama odakle kao vulkanska luva i dan i noć kuljaju tenkovi, najzad o zagonetnim
sibirskim ešalonima koji su tobože neprestano stizali u Podmoskovlje ...
Postepeno je nebo postajalo jasnije u vedrinama i nn crvenim transparentima napred
mogao se bez napora čitati natpis o socijalističkoj revoluciji koja je oborila imperijaliste i
proglasila mir među narodima. Uzalud je Polja terala kazaljke da požure, shvatajući prvi put
u životu nepristrasnost istorije koja ničemu nije dozvoljavala da se desi pre no što se konačno
odigra sve što mu prethodi. Još nisu stigle zakasnele zvanice i nije se pružio lanac stražara
duž tribine, još kinosnimatelji nisu nanišanili svojim objektivima u svim pravcima da bi i
potomstvo, vek docnije, videlo kako je to bilo.
Kad bi god pogledala na časovnik Spaske kule Polja je krajičkom oka videla profil mladića
do sebe sa snegom na ramenima... i, eto, mogla se kladiti da je razgovarala sa njim davno i u
nekim drugojačijim prilikama. Sudeći po njegovim čestim pogledima i on se isto tako starao
da prepozna Polju i nije mogao, jer je devojka umesto smešnog slamnog šešira na glavi sad
imala vunenu maramu nagorelu na jednom kraju. Zbog te uzajamne privlačnosti ona i odluči
da izmeni sa njim svoja detinjska strahovanja; da li će sve to bezbrojno mnoštvo detalja i lica
stati na tesnu filmsku traku, da nisu zaboravili postaviti mikrofone: po svaku cenu, front,
domovina i svet morali su sada da slušaju disanje Crvenog trga, sve njegove zvuke — od
nenadno nastalog topota kopita, do hiljadugrloga vojničkog odgovora na pozdrav
komandanta, koji je već obilazio vojsku.
— A sve je ovo najpotrebnije našim Lenjingrađanima, zar ne govorim pravo? — ona je
mislila na blokadu severne prestonice koja je počela nedavno pre toga. — Meni bi takva
emisija bila sitija od hleba.
— Dobro je, oni se odlično drže -— ponosno i tonom starijeg umiri je momčić. — Po
prirodi svog posla ja ponekad bivam tamo... pobliže. Pričali su, na primer, da u pozorišnoj
školi postavljaju na scenu Don Karlosa, a u akademiji drže predavanja o arhitekturi
renesanse...
— Još drže? — nepoverljivo pripita Polja.
Ona živo zamisli nivo lenjingradskog života, kad se i obični poslovi pripisuju
stanovnicima u zaslugu. Huk aplaudiranja koji prođe po tribinama zagluši njen glas. Kao da
vetar dunu po Trgu; Polja se odupre kolenima o ogradu i u tom trenutku preko mnoštva isto
tako uzbuđenih građana ugleda ljuđe koji su nosili breme odgovornosti za zemlju i ideje
kojima ona stoji na čelu. Polji se učini da se, s obzirom na trenutak, isuviše lagano penju uz
unutrašnje stepenice Mauzoleja, i, mada ih je videla s leđa, lako je svakog prepoznavala — po
silueti ocrtanoj na nebu svitanja, po šapki i drugim znacima koje je oko u toku protekle
decenije dobro upamtilo. Neke detalje su joj objasnili iskusniji susedi i njeno devojačko
uzbuđenje, a ostalo je videla u žurnalu — nedelju dana kasnije.
Zatim promuklo i odmereno poče da odzvanja sat na Spaskoj kuli; sa poslednjim
njegovim udarom iz tvrđavskih vrata izlete konjanik crnih brkova koji nisu sedeli i odmah sa
drugog kraja Trga komandant parade zaigra konja njemu u susret.
— Buđoni — šapnu sused na uvo Polji, primajući na sebe obaveze starijega. — Eno,
prima raport; ide da se pozdravi sa jedinicama... eh, što je konjčić, pogledaj! — I, znači — on
je stigao da je pogleda od glave do pete: — eh, bojim se da ćeš ti odbolovati ovu paradu! ... ja
imam papira — daj napravi sebi uloške dok nije kasno. Odmah će ti biti toplije za noge...
Ne shvatajući ga, Polja pogleda svoje potpuno poliabane cipele što su tonule u izgaženu
snežnu kašu; on morade da ponovi svoj savet.
— Eh, sad je već svejedno! ... Kako vi to ne shvatate! — branila se ona i plamen
oduševljenja obli joj obraze.
Gromko vojničko ura valjalo se Trgom sa suprotne strane. Komandant se pope na
Mauzolej. Tmurno blesnuše sečiva sabalja i istovremeno desetine komandanata nesložno
uzviknuše komandu. Sigurno tog trena ućutalo se sve i svuda po sovjetskoj zemlji gde je god
bilo žica sa membranom prijemnika na kraju. Zvučnici su sa Crvenog trga raznosili po
utišanom gradu i najliše šuinove koji su odmah ulazili u istoriju. Ne osećajuči ni teskobu ni
hladnoću otopljenog snega pod nogama, Polja je željno pratila šta se događa. Odjednom joj
se sluh tako izoštrio da ni najmanja sitnica, od škripe snega pri smenjivanju straže do
odmerenog šuma krila ptice dok je sekla visinu iznad Trga — ništa nije moglo umaći njenom
pamćenju napregnutom do krajnjih granica. Izgledalo je da se čitav narod slegao u široko
Podmoskovlje kao u vremena prošlih nevolja, kada se, svakako, iz njegove čvrste zbijenosti
postepeno razgarala toplina velikog jedinstva i uvek prerastala u oganj u kome su se iz bola
zbog strašnih gubitaka i jada vojnih poraza izlivali gnev i mudrost — verni saputnici svake
pobede. Trenutak tišine ispunjen svešću o narodnoj besmrtnosti za Polju je bic najviši domet
oktobarske parade.
Zatim u vazduh, iskidan artiljerijskom salvom, uzlete melodija proleterske himne i
verovatno od samog početka nove istorije ona nikad tako uverljivo nije pozivala u boj.
— Po svoj prilici bije srce, a? Hvataj, pamti... to biva jednom u životu — toplo je šaputao
otpozadi mladi Poljin učitelj. — A možeš li zamisliti koliko očiju, topovskih cevi i krila čuvaju
sad nebo nad tobom?
— Kako ti misliš — ne okrećući se upita Polja — ima li ovde kogod otuda, iz njihovog
tabora?
On posta oprezan:
— A šta će ti to?
— Neka vide, koliko nas je i kakvi smo! Eh, kad bi makar krajičkom oka, inakar broz
pukotinu sad mogla da pogledam na taj ... na stari svet!
— Pričekaj, do suza ćeš ih se nagledati... — proročanski se podsmehnu momče.
On do bola steže Poljinu ruku, i ona otrpe. — Bez njega bi mnogi detalji sasvim umakli
njenoj pažnji. Sa dečačkom obaveštenošću on je nabrajao Polji marke automobila i rodove
vojske, ali je neiskusna učenica kasnije uvek brkala red po kome su preko Trga prolazile
vojne jedinice. Koliko se seća svečani marš počela je pešadija u potpunoj ratnoj spremi, sa
rancima i pionirskim lopaticama o kuku, kako se ne ide na običnim paradama: odavde je
njihov put vodio pravo u prvu bojnu liniju. Bataljon za bataljonom, po dvadesetorica u vrsti,
gazili su mornari i narodna odbrana, jedinice državne bezbednosti sa bajonetima na gotovs,
pitomci vojnrh škola, akademije svih rodova oražja — i političke misli takođe. I među njima
su oružani odredi moskovskih radnika isto tako nosili mokru kadifu starih barjaka, da bi se
pod njima još jednom prsa u prsa sudarili sa zakletim dušmanom.
Kasom je prošla konjica, noseći nu gotovs udarac sabalja, i za njima, kao da su se otele iz
pesama građanskog rata, projuriše mitraljeske tačanke. Na malim razdaljinama, osmatrajući
nebo iznad Mauzoleja, promileše reflektori i lovci zvuka, koje oduševljeni Poljin sused ne
propusti da nazove oči i uši frontovskih noći; protivavionske baterije protrčaše širokim
gmnenim hodom, i protivtenkovski motorizovani topovi noktima gusenica kroz sneg
izgrebaše granitnu kaldrmu. Još nije umuknuo njihov zveket na padini prema reci, a već su
kod istorijskog muzeja ustali signalizatori sa barjačićima; nalik na iskopana stvorenja
geoloških epoha, na Trgu se pojaviše mehanizmi najubedljivije vojne argumentacije. Tresući
drevnost Moskve, glomazno bojno gvožđe teklo je duž tribina tamo na zapad — da zada
varvarstvu poslednji, smrtni udarac i, kako je Polja tada naivno verovala, da zauvek nestane
sa planete. Pa ipak, glavno nije bilo u ovoj strašnoj i poslušnoj tehnici koja je pokrila trg
garom i rikom motora, već u nesalomIjivim ljudima koji su sedeli u komandantskim kolima,
kod nišanskih sprava opsadnih topova, stajali u šahtama oklopnih tvrđava, ili onih što su sa
motopešadijskih kamiona gledali u svog vojskovođu, da ih blagoslovi za podvig koji ih je
jednačio sa div-junacima prošlosti.
Sliveni njegovom rečju ujedno, oni su odlazili odavde da proliju za domovinu svu svoju
krv, kap po kap, odlazili su da ubiju fašističku aždaju koja je opasala njihovu prestonicu; oni
su odlazili i ništa lično njihovo nije ostalo za njima, osim Moskve. U taj moćni vrtlog pokreta
vuklo je Polju. Odeća na njoj postade tesna kao da su joj suviše stegli pojas i telo se samo
prilagođavalo taktu marša. I zbog toga što nije imala crvenog cveta da baci tenkisti koji ju je,
kako joj se učinilo, pogledao, Polju povuče želja da ga prati makar do izlaza iz grada.
Parada se završi; zbog nevičnosti Polja je uzalud pokušavala da se probije za tenkovskim
talasom dole, prema keju; uzgred rečeno i njen se učitelj u to vreme izgubi u masi koja se
razilazila. Tek tu se seti da je baš ovaj momčić pre pola godine nosio njene stvari sa stanice,
kako je tada mirisalo pokropljeno cveće na raskršćima i kako je nebo sijalo iznad Moskve.
Nije joj se vraćalo u ledeni sobičak Blagoveštenskog sokaka — Nataliji Sergejevnoj; da trči
Taiski za sažaljenje bilo je još sramnije. Bez cilja Polja krenu naviše po glavnoj ulici, pored
novih kuća sa izlozima osiguranim daskama ili džakovima peska. Na nesreću, ostavši bez
Varje i Sapoškova, nije se imala kome požaliti da je, eto, ne puštaju na front; a ona bi inače
ustala da zaštiti ove zvezde od rubina, dugajliju Ivana kremljevskog i Puškina u
hermelinskom plaštu od smetova, da brani veselog Vasku preko puta Spaske kapije u
komedijaškim ritama i praporcima kupola, ovu dragu zamrzlu reku i iza nje nepregledne
horizonte ispunjene dimom moskovske industrije. Odjednom joj se oči nališe suzama;
verovatno zbog nesane noći. Svrati levo u uličicu iza zgrade Moskovskog sovjeta, i stade kod
table sa mokrim novinama otpre mesec dana. Zbog malog broja prolaznika, ovo mesto
potpuno zameteno snegom odgovaralo je ne može biti bolje njenim preživljavanjima — zbog
snega nije ni čula kako joj se primakao postariji čovek u jagnjećoj šubari.
Po svoj prilici on je dugo birao pogodan trenutak da joj se obrati i najzad to učini
podsmešljivo familijarnim tonom, kojim stari doktori pitaju decu za zdravlje.
— De, pokažite, devojčice, šta vam je? — i vukući je za rukav pogleda joj u lice. — Oho,
čitava poplava... tako se mogu oči i prehladiti. Uvredili te, ili... rđavo pismo sa fronta stiglo?
— On je čekao odgovor, a Polja zamaha glavom sa takvim očajanjem da je sad bilo nekako
bezdušno ostaviti je u ovakvom stanju. — A kad pisma nije bilo, zašto vi onda, građanko,
ovde narušavate red?
— Ja ne narušavam, prosto sam stala da pročitam novine... — i već sasvim zajeca.
Kroz skramu duginih boja, koja je svaki čas zamagljivala oči, Polja je videla samo sede
četke obrva i brkova na podbulom, malo umornom licu čoveka koji se dosta nagledao
ljudskih nevolja. Tek docnije, kad se malo osušiše trepavice, ona ugleda na oznaci njegovog
šinjela, u malom rombu znak čudnovat za vojno lice: zmiju nad sudom onog širokog oblika u
kakvim su ranije, u vreme bezbrižne sreće, služili sladoled.
— Ta kako ne narušavate... — navaljivao je dostojanstveni starac. — Rat na pragu, i po
duši rečeno ozbiljan rat... To znači vi mladi nemate pravo da plačete! Inače će nas tako
udesiti, pedeset godina ni da pisneš! Ko će onda ratovati, granate brusiti, vojnike ranjene
zašivati? Moram priznati, već sam mislio neko vam poginuo ...
— I poginuo je... — reče Polja malo tiše. — Sapoškov je poginuo, a ja evo, nesrećnica,
živim.
— Razume se, to je žalosno, ali... i meni je takođe poginuo pa ja, vidiš, ipak ne plačem.
— I još gore, da se čovek zaplače — brišući se rukavom, pravđala se Polja — čitava
domovina je u opasnosti, narod napreže snagu ... da ispuni svoju oslobodilačku misiju...
jedina ja se zgrčila u njegovim nedrima! Vidi ti, ovčice božje!
— Tim pre ne treba plakati — razborito odgovori ovaj. — U ovakvo vreme vaš plač je
nekako kao rasipanje goriva, zar ne? Uostalom, ja sa samog Trga idem za vama, još i tamo su
se nad vama oblaci nadvijali. Hajdemo-te, da uz šolju čaja pretresemo aktuelne svetske
probleme. Ta ne bojte se! Ja sam baš ovaj pokisli čika, brigadni lekar Strunjikov, o kome ste
čitali... — i pokaza na mokri portret u novinama pred Poljom.
U stvari, ona još nije bila rešila da li je moralno piti čaj u tako odgovornom trenutku
istorije — kad je Strunjikov očinski uze za ruku i povede preko dve ulice u lepu petospratnu
kuću sa dvojicom Herkula na ulazu. Između ostalog on upozori Polju da se što veselije
ponaša za doručkom i da, iz naročitih razloga, ne pominje poginulog Sapoškova. Njegovo
nežno gunđanje pobudi Polju na potpunu otvorenost, a što nije stigla uz put, ona mu ispriča
za kajganom, strašno, do griže savesti ukusnom, i u prisustvu malene žene, mladolike i
crvenih, nateklih kapaka. Nekakva skorašnja tuga uselila se bila kod staraca, u njihov
prostrani i neudobni stan. Polja ne sakri od njih ni jednu svoju tajnu, počev od ogorčenja
zbog svog oca, pa sve do namere da se odrekne nezaslužene sreće sa Rodionom; sve im je
načisto kazala, samo nije rekla da su joj noge mokre. Njenu detinjsku ispovest, koja je
poslužila za osnovu ovog romana, saslušali su bez osmeha — samo bi se pogledali s vremena
na vreme, ili oborili oči da očiste sa krila jedan te isti dosadni trunak.
— Eto kako sam se ja otuđila od života — završi Polja svoju priču.
Tada je upitaše kojim sredstvima namerava da realizuje svoju, uopšte uzev, pohvalnu
mržnju prema starom svetu — ali Polju sada pitanje nije zateklo nespremnu. Poučena
ranijim pogreškama, ona je do izvesne mere proširila krug svojih mogućnosti da bi mogla da
bira odgovor: nije teško bilo pogoditi da je Strunjikov uticajan starešina. Po njenom
priznanju, ona bi sasvim odgovarala zadatku da postavlja mine pod neprijateljske ešalone ili
da čini ma šta drugo opasno po život, a ako zatreba, čak i da radi u jednom od lovačkih
bataljona, o čijoj se nameni po čuvenju dosećala — samo da se, kako ona reče, osveti za
porugane čovečanske snove.
— I vi ne gledajte na to što ja nisam porasla, ili što mi se odelo malo pohabalo: ja imam
sve; ostalo ću sama postići. A što ne znam — naučiću: eno u cirkusu nauče medveda po žici
da hoda!
Strunjikov reče na to da je on kao hirurg daleko od nabrojanih specijalnosti — i Polju u
početku obuze strah... ali baš ovog meseca on je formirao svoju bolnicu i potrebne su mu
radne devojke sa srednjoškolskim obrazovanjem. Polja ga je slušala mučeći se od još
neuverljive nade da će sađa možda naleteti talas i izneti slamku na maticu.
— Jesu li svi vaši ukućani u Moskvi?
— ... svi osim mame; nju su odsekli tamo na Jengi. Ja i mama smo živele odvojeno od
oca.
— Otac vas napustio, šta li?
— Ne, ja i mama smo same otišle od njega ... Nije da ima nezgodan karakter, već je
prosto sasvim nalik na mene — bolesoo osetljiv ... što se tiče savesti! — i izdrža uporni starčev
pogled.
Podaci su išli u Poljinu korist; nesumnjivo, pomažući majci u letnjim mesecima,
devojčica se navikla na bolnički način života, a propusnica na Crveni trg u ovako jutro služila
je bolje od ma kakve druge preporuke; osim toga, Strunjikov se retko varao u dijagnozama i
znao je lek od svih bolesti na svetu.
— Dakle, da se odmah dogovorimo: melanholiju i nečistoću u svojoj ustanovi neću
trpeti. Meni su potrebne devojke vesele i brže odžive — upozori on posle isto tako dugog
razgovora prilikom drugog susreta — u mojoj apoteci je najglavniji vitamin — smeh.
Polja je slušala i nestrpljivo klimala glavom.
— Gospode! — i devojka pljesnu rukama, zamirući od sreće koja joj je neočekivano
okrenula lice. — Vi čak ne možete ni zamisliti kako sam ja vesela! U školi su me tako i zvali —
zvečka. A kad bude zatrebalo, ja mogu i poigrati, čak i bez muzike... Hoćete li da pokažem?
Starci se nasmejaše, i neđelju dana posle toga Polji izdadoše vojničku bluzu i velike čizme
od nepromočivog platna, doduše različite veličine, ali to se lako udešavalo pomoću običnog
kartona. Umesto očekivanog šinjela, njoj je sledovala pamuklija, koja nije gore grejala od
bunde sa veveričjim krznom oko vrata. Formiranje bolnice privodilo se kraju i moguće je bilo
proreći da će, u slučaju daljih ovakvih uspeha, slamka brzo stići Rodiona i Varju. Od svesti da
je potrebna ljudima pojaviše se u čitavom Poljinom liku, u njenom načinu držanja, takva
odrešitost i samostalnost, da je sad već nije bilo stid izaći i pred oca. Ona ode tamo
poslednjeg dana pred odlazak i ništa, između ostalog ni Taiskine suze, nije moglo uticati na
njenu neopozivu odluku.

JEDANAESTA GLAVA
1.
Otprilike u to vreme u Dejevskom depou, kome je i Serjoža pripadao, ponikla je zamisao
koju su kasnije prihvatili i ostali železničari prestonice. Posle novembarske parade na
Crvenom trgu Dejevci se preko partijske organizacije obratiše molbom Vladi za zaduženje
povrh plana. Uzimajući u obzir povećani opseg njihovog rada, zbog povećanja vojnog
transporta, njima poveriše proizvodnju bajoneta za jedinice narodne odbrane. U Depou se
starci uvrediše; po njihovoj inicijativi i niče tada suprotan plan: da pošalju na front oklopni
voz sa svojom radničkom posadom, kao što je to bivalo u vreme građanskog rata.
Kao rejonski sekretar za propagandu, Morščihin pomože da se zamisao depovskih staraca
progura po ustanovama. Uoči toga neprijateljski poluobruč još tešnje se stegao na nizu
delova fronta i Moskva se, po primeru predaka, spremala da se bori na ulicama i u krajnjem
slučaju da digne u vazduh svoje fabrike, pretpostavljajući sramoti predaje rad obnove grada
posle pobede. Opšti sastanak u Depou održao se baš onog dana uveče kada su pioniri prošli
po fabričkim odeljenjima unapred gledajući gde da nameste bombe. Delegacija odmah ode u
štab okruga, ali, njihov se poduhvat, znači, tamo prvo pokazao kao nemoguć.
Od početka rata u Dejevskom depou proizvodile su se poljske kuhinje i male sanke za
mitraljeze, zavarivale se veoma komplikovane protivtenkovske pregrađe odličnog dejstva i
popravljale prastare lokomotive.
— Njoj ne znaš ni kako da priđeš — govorio bi poneki mladić iz zanatlijske popune i
starački Ijutito češao zatiljak pred lokomotivom nekakve serije »BI«11, kod koje se morala
skidati čitava prednja platforma da bi se izvukla utroba. — Eh ti, starino, majčice moja!
— De radi, radi ... rat će sve pojesti. Razmazili ste se na novima! — gunđali su učitelji,
koji su pamtili herojske vožnje na čemu bilo u devetsto osamnaestoj godini. — Misli ti
domaćinski: za svaki dan, ono što je gore, a dobro čuvaj za praznik!
Tek četvrti dan, radi upoznavanja proizvodnih mogućnosti Dejevskog depoa, stigle su
nadležne starešine — dvojica: ogromni brigadni komesar beskrajno mirna izgleda, u dugoj
kabanici zaštitne boje, i sa njim drugi, sav nekako kao od čelika; levi brk mu je štrčao uvis i
malo ukoso od neprestanog puckanja jezikom.
Sredinom novembra poče lapavica; vlažan sneg je padao i kravio se na crnoj, posnoj
depovskoj zemlji. Na koloseku blizu rezervoara za vodu stajalo je rame uz rame tridesetak
uvaženih tamošnjih staraca, inicijatora stvaranja oklopnog voza i veterana građanskog rata —
proleterska garda prestonice, oštri i pouzdani kao ruska puška model devedeset prve godine,
koja nikad ne vara; poređenje je pripađalo Morščihinu, koji je i dočekao goste. Brigadni
komesar izrazi sumnju u neophodnost da se postrojavaju ranije po takvom nevremenu, ali
mu objasniše da je to utešnije za radničku dušu. Upravnik Depoa raportira starešinama broj
radnika, ne računajući one koji su se nalazili u radionicama i na vozovima, isto tako ni one na
izgradnji utvrđenja tu blizu, na prilazima prestonice. Sad je već bilo nemoguće odreći se
ukazane časti.
— Zdravo, radnička klaso! — pozdravi ih onaj u clugoj kabanici i sve veoma oduševi što,
uprkos mirnom izgledu, studenom vremenu i ostalim neveselim okolnostima, ima tako
odlučan glas, koji se ne zaboravlja.
Njemu se takođe svidelo kako se neujednačena buka radničkog odgovora slila sa moćnim
pištanjem lokomotive koja je odlazila u prvu borbenu liniju.
U pratnji fabričkih starešina gosti krenuše duž stroja i onaj stariji, u kabanici, upućivao je
svakojaka pitanja, kao što je i bio red na takvoj smotri prethodnog upoznavanja. Tako on
zapita, reda radi, penzionera Grigorjeva, čelnog i najuvaženijeg u stroju, kako se kod njih
rodila ova plemenita misao. Grigorjev ćutke pokaza svoje već dosta dobro oprane ruke — kao
da aludira da je savest patriote u njegovim rukama. Na pitanja na šta su uopšte danas
usmerene radničke težnje, i šta, između ostalog, misli narod o neuspesima na frontu, starac
rado objasni da radni narod teži takvoj odlučnoj pobedi — pobedi jednom zauvek, da bi posle
toga bez smetnje i punom parom vozio do zadnje stanice epohe koju preživljava; a što se tiče
predaje ruskih gradova, Grigorjev ukaza da stare knjige svedoče kako je zamamljivanje
neprijatelja u dubinu ruskih šuma uvek bilo navika dedova.
Na predlog da mu postavljaju pitanja, drugi iskusni mašinovođa, Markelič, zainteresova
se odakle je i iz kakve je porodice mnogopoštovani gost. Bilo je nešto u starčevom izgledu što
mu je davalo pravo da pita o svemu i svakog u sovjetskoj zemlji.
— Ja sam poreklom od tulskih puškara. U našoj porodici ima sedam komunista, i ja sam
jedini od njih još u pozadini — osmehnu se glavni. — Jesi li zadovoljan odgovorom ili ne baš?
— Pa dobro je, zgodno zvuči — dostojanstveno odobri starac. — A dozvolite, kad smo već
na tome, recite nam šta ste po dužnosti i gde ste ratovali za sovjetsku vlast.
— Ja sam član Ratnog saveta... počeo sam služiti dvadesete godine kao strelac u
četrdeset šestoj diviziji.
— Veoma mi je milo — reče Grigorjev, gladeći brke iako je u stroju bio. — Znači, sigurno
smo se sreli u Simferopolju... zajedno smo Mahna razoružavali, sećate li se? Ja sam tada bio
u Petnaestoj sivaškoj, a ranije je tamo bio Inzenski puk. U ime starog poznanstva mi ćemo se
ponadati na vašu pomoć u ovoj stvari.
Brigadni komesar predloži da prođu po radionicama, ali mu tada pogled pade na još
nedoraslu mladež iz zanatske škole, koja je za to vreme već stigla da se priključi kraju stroja.

11 Rusko slovo „jeri”.

Ozebli, u radničkim bluzama, oni su tako nastojali da pokažu svoju gotovost i prekaljenost te,
iako se žurio u Kremlj na izvanredno važnu sednicu, on ipak navrati da kaže lepu reč svojoj
smeni, sutrašnjem danu domovine...
Gosti se odvezoše i ostaviše naređenje da ubrzaju izgradnju oklopnog voza, saobrazno,
kako rekoše, pogoršanoj situaciji na frontu.
Izbor je pao na manevarsku lokomotivu serije »OV«, izbeglicu iz Rževskog depoa,
građenu još početkom veka, ali zato, sudeći po svežoj boji i debljini osovina točkova, direktno
sa generaine popravke. Sumnjajući da će lokomotiva koju su u prostom radničkom žargonu
zvali mirna ovčica, povući oklopnu kompoziciju od petsto tona, Serjoža ustade na seđnici sa
plamenim pozivom da se da malo jača, da ne cicijaše za svetu stvar odbrane socijalističke
otadžbine; njegov govor oceniše kao samouvereno neznanje novajlije, dočekaše sa
snishodljivim osmehom i čak ostaviše bez odgovora. To je, posle Morščihinove, bila druga
lekcija skromnosti profesorskom izdanku, za pokušaj da pojevtinije kupi društveno
priznanje; na sreću, ujutru je već odlazio na redovno putovanje do Lenjingrada. Sudeći po
profilu dimenzija, nikakva se druga lokomotiva sa oklopom prosto ne bi mogla provući kroz
vrata depoa. To je bila jedina pogodna lokomotiva za ostvarenje zamisli, kadra da uđe u
krivinu ma kakve okuke, koja ne traži mnogo, a izdržljiva je kao seljačko kljuse i još
najpogodnija po tome što ju je, zlu ne trebalo, lakše bilo izvući ispod padine na kolosek.
Još juče ona je zviždeći vukla vagone tamo-amo po kolosecima — sad su je uveli u
ođeljenje za čišćenje i odmah se kao čavke sleteše oko nje kotlari, majstori za armaturu,
specijalisti za osovine. Pod neprijateljskim bombama vozili su do obližnje stanice da
pogledaju oštećeni oklopni voz fabričke izrade koji se tamo nalazio na opravci: premeravali
su, crtali šeme, a za ono što se zbog hitnosti nije rnoglo nacrtati, dolazila je u pomoć
pronicljiva radnička veština. Od starih osovina brusili su povratnike za četrdesetpetka na
tenderu, kako su već stigli da krste protivavionski top; utvrđivali su podupirače za oklop koji
se takođe zahvaljujući evakuaciji našao pri ruci, a krojili su odoka, kao radničko odelo, da ne
bi, s jedne strane, otežavao vožnju i smetao da se razmahnu u boju, ali sa druge strane,
gledali su da se ne osramote među uzornim lokomotivama velike sovjetske industrije. Od
tutnjave čekića i zujanja elektrozavarivača nije se uopšte ništa čulo: ni kolanje glasova o
neuspesima na frontu, ni vazdušne uzbune ... a ako je i dopiralo kroz krov grubo krkljanje i
zavijanje junkersa kad se obrušavao, strašno obećanje obračuna prožimalo je glas ponekog
momčića koji je grizao usne: »Eh, pričekaj malo sa smejanjem, divljače — mi još nismo
završili!«
Od početka novembra graditelji su živeli kasamskim životom u susednom klubu, i sve
češće su bili potrebni domaćinski nadzor i reč. Partijski komitet postade ratni štab u kome se
danonoćno dežuralo; duša budućeg oklopnog voza, Morščihin, i noćivao je tamo, na
daščanom divanu, sa gasmaskom pod glavom. Jednom reči, kad se Serjoža vratio sa
redovnog putovanja, stvar beše prilično odmakla.
2.
U Moskvu su stigli zadana; brigada se još sa lokomotive netremice zagledala u obrise
prestonice, tražeći promene za proteklih desetak dana. Večni grad je stajao nerazrušivo u
rasplinutoj perspektivi šiljaka fabričkih dimnjaka i još nečega na horizontu. Kao i pre po
krovovima su se sterali dronjavi, niski dimovi, koji se ponegde nisu razlikovali od magle što
je tekla sa istoka. Tek što behu objavili prekid vazdušne uzbune...
Na povratku u Lenjingrad morali su uzeti vagone uređaja koji se evakuišu, i dok su ih
predavali na stanici radi prevoza na Severni put, nastupio je neprijatni novembarski suton ...
Tada je Serjoža sa osmatračnice i zapazio rumen iznad šumice u daljini, gde se po njegovim
pretpostavkama nalazio šumarski institut.
Kvarova na lokomotivi nije bilo i dežurni depoa odmah ga uputi da uzme ugalj. Rumen
požara ojača. Kad su naišli na jarak za pregled, koji se nalazio kraj rezervoara za vodu, da
pripreme lokomotivu za predaju brigadi nove smene, pade mrak; Serjoža ode tek kad učini
što je po dužnosti sledovalo: očistiti peć i obrisati poluge za pregled. Uznemirenost za
svojima nije ga napuštala: trpka gar, pre od ljudskog jada nego od lokomotive, povremeno je
dopirala do nozdrva; čuo se tada ucveljeni plač koji se gubio — mora da je bio vetar. Serjoža
požuri kući bez nade da oca i Taisku zatekne na starom mestu, ali se pokaza da je požar
mnogo bliže, i odmah mu laknu. Na praznom placu blizu studentskog doma tiho je
dogorevala napuštena drvena kućica i varnice su divno igrale u studenom vazduhu. Serjoža
sad zažali što nije navratio do Morščihina i uzgred u kupatilo — da se opere s puta. I dok se
kolebao gledajući na lednu prugu večernjeg neba koja se gasila, priđoše mu iz uličice trojica
na putu za depo.
 Mašinovođu Titova, Timofeja Stepaniča i njegovog pomoćnika Kolju Lavcova on je otpre
znao; treći, njemu nepoznat ćutljiv čovek, u dugom šinjelu po meri, predstavi mu se: —
artiljerac Samohin. Serjoža krenu sa njima.
— Mi o vuku a vuk na vrata! — nasmeja se Lavcov.
Ja i Timofej Stepanič uvukli smo te u jedno veselo društvo. Tek smo mu ime spomenuli, a
on već tu pod rukom. Znači, srce ga k nama vuče... Zboriš li pravo, lobdžijo?
Po svoj prilici, složićemo se ... — odnekud odozdo kaza odsečno Samohin.
Serjoža mudro oćuta. Za ovu godinu dana on se prilično uživeo u osobine svoje profesije,
ispravno i bez doikvih opomena izvršavao je svoje obaveze, nastojeći da se ni po čemu ne -
razlikuje od ovih ljudi, pre ćutljivih nego tmurnih, ljudi predanih svom poslu. On je, na
primer, uspeo da uvidi u praksi da voziti teško natovarene kompozicije ložeći slabi ugalj iz
Podmoskovlja, voziti kroz bombardovanja, po lapavici, na okomitim padinama — znači isto
kao da čitavo breme vučeš sam; čak se navikao na toliko, za novajliju, privlačni rizik da bude
smrvljen, ako bude neoprezan. On je takođe uspeo da se polušaljivo sprijatelji sa ponekim od
depovske omladine, ali ma koliko je nastojao da pokaže svoju revnost i mada je izgledao
umazaniji od drugih, ipak mu nije polazilo za rukom da potpuno postane sa njima jedno, da
se rastvori u radnom kolektivu depoa. Smetala je jedva uočljiva razlika u nijansama mišljenja
uslovljena socijalnim poreklom i vaspitanjem. Serjoža je to najoštrije osećao u prisustvu
najnepristupačnijeg u odnosima, suvonjavog mašinovođe Titova, koji je po pričanju imao
mnogo dece. Izgledaio je da ga Titov nikad nije gubio iz vida, a istovremeno kao da ga nije ni
opažao, smatrajući njegovo stupanje u depo za privremeno ludiranje gospodičića, dok je za
njega lično železnica bila ne samo izvor zarade, već i modus njegove ljudske delatnosti, ako
ne čak i smisao postojanja.
Sa Morščihinom je bio daleko prisniji; — sasvim se prijatno Serjoža osećao i sa Koljom
Lavcovom, iako mu je baš Lavcov nanosio najviše uvreda. Konkretno, prilikom svake isplate
on je zvao Serjožu u »koktel-hol«, pod izgovorom da se odmore u kulturnoj atmosferi, ali ga
on nije pozivao zato što mu je bio potreban kompanjon u zadovoljavanju tananih alkoholnih
prohteva — Lavcov nije pio i bio je tamo svega dva puta za godinu i po dana — već jedino da
se nasmeje zbunjenom Serjožinom odbijanju, njegovoj pedanteriji u izboru zabava,
njegovom strahu da ne prekorači smešne profesorske zapovesti.
— Dakle, šta misliš, poštovani Sergije Ivanoviču, o društvu? — kamčio je odgovor Kolja
Lavcov.
— Pa, ja nisam od raskida za dobru stvar — složi se Serjoža, samo da se ne obruka pred
Titovom, koji prema njemu pre nije pokazivao sličnu naklonost. — Ja nisam protiv da
srknem umoran... samo, po mom mišljenju, vreme nije mnogo pogodno za to.
— Gle, zanimljivo, kuda navija — profesorski sinčić! — Opet ga je Lavcov dražio, znajući
Serjožinu bolesnu osetljivost prema svom nadimku. — Ta on misli, Timofeju Stepaniču, da ga
mi zovemo ništa manje već na sto pedeset i kusur.
Kusur je u ovom slučaju označavao obično pivo, kao dodatak jačem piću koje brže deluje
na organizam.
-— Mani, mani... što pred njim dižeš nos. I sam si na lokomotivi odavno — dva dana bez
trećeg — ozbiljno ga prekide Titov, i Serjoža zahvalno pogleda mašinovođu u lice, rumeno od
odbleska iznenada uzvitlanog plamena pored koga su prolazili.
— Još ćemo videti kako ćeš se ti sam na poslu pokazati — negde visoko nad glavom kaza
Samohin.
Neko vreme su išli ćutke; ledeni vetar duvao im je u pleća — kape obarao.
— Sigurno se, Vihrove, vraćaš s puta? — poče mašinovođa Titov, očevidno nastojeći da
zagladi neumesni Lavcovljev ispad. — Dakle, verovatno si se nagledao kako ljudi žive.
— Uopšte uzev, gladuju, Timofeju Stepaniču. Istina, mi dalje od Ladoge nismo bili —
poče da referiše Serjoža uzbuđujući se, jer ga je Titov prvi put udostojio da lično sa njim
razgovara. — Zbog nepogodne obale tovari se moraju na konjima prevući do vode ... dakle, i
mi smo otišli da pogledamo. Tamo je malo pre našeg dolaska potonuo šlep sa pšenicom: od
bombardovanja! Svet se tu, na snegu svlači i roni sa čabricama tamo gde se još nije zaledilo;
zahvati žita koliko može i — hajd na površinu... Ali zato iz tovara za Lenjingrad, makar i da je
džak pocepan, niko ni zrna neće uzeti. — Uzgred rečeno, on zamalo ne kaza razbucan. —
Doduše, sablaznio se jedan nesrećnik... — On se zbuni, pošto se doseti da ga Titov, zauzet
svojim mislima, skoro ne sluša...
— Takav tovar se ne može parama platiti — reče artiljerac Samohin. — I nisu još otvorili
put?
— Spremaju se... još je led tanak. Reč je bila o čuvenom putu života za Lenjingrad koji je
otvoren tek 26. novembra te godine, preko jezera Ladoge.
— A proneo se glas kao da su vas na povratku tukli iz vazduha? — upita Titov.
Priče o tom događaju potrajale bi dobrih pola sata, ali Serjoža muški uguši u sebi želju da
se pohvali kako im je onomad u svitanje junkers otkinuo dva teretna vagona s repa, kao da ih
je odrezao plamenom visoke temperature, i kako je istovremeno prekidanjem glavnog
kočničkog kabla voz skoro zamro na mestu; popadavši od udara, čekali su drugi pogodak
pravo u glavu, ali na njihovu sreću neprijateljski avion se vraćao prazan u bazu: prošlo im se.
Serjoža se uzdrža: — zato je i rat, druže Stepaniču — i kroz zube vešto pljunu na sneg.
— Silno... Privikavaš se na vojničku sudbinu! — opet ga bolno zagolica Lavcov. — Znači,
treba da častiš za vatreno krštenje.
Opet ga niko ne podrža i trenutak su išli ćutke.
— Razume se, sovjetska vlast će imati čime i bez nas da odbije neprijatelja: u toku
proteklih godina Partija nam nije davala da dremamo. Ali ipak, druže Vihrove, mi smo sa
oklopnim vozom veliku stvar zamislili, našu radničku stvar — pređe na glavno Titov ne
usporavajući hod. — Ono, to nekako ispada i svetska stvar, zato što i drugim državama neće
biti slatko ako se mi u borbi sa fašizmom ne održimo... ali naša je naročito! Niko, brate, ovde
— i pokaza rukom na prostranstvo oko sebe — niko toliko snage u ovu zemlju nije položio
koliko mi, radnička klasa. Neki put pogledaš tako preko desnog ramena, dok lokomotiva ide
— i zavrti se u glavi... jer svaki smo grumenčić kroz ruke proturili, na svakom je ostala kap
naše krvi. Sada je, znaš, dvostruko skuplja sovjetska zemlja. — On stade i svi se zaustaviše
oko Serjože koji spusti na sneg svoj putni koferčić — vergl na depovskom žargonu. — Jednom
rečju dogovorili smo se: najstariji mašinovođa na oklopnom vozu biću ja, Titov... i kod mene
na levom krilu, trojica od vas mlađih. Dvojicu sam već odabrao, malo ratobornijih, i Lavcova
tu ubrajam. A za trećeg samo da zviznem hiljada će potrčati, pa ipak... — On stavi tešku ruku
na Serjožino rame. — Dakle, eto, sinko, videći tvoju svakodnevnu revnost mi smo i namislili
da ti ukažemo poverenje, da te uzmemo u svoju brigadu za pomoćnika mašinovođe ...
Razumeš li sada?
— Komsomol takođe podržava tvoju kandidaturu — završi Lavcov. — De, viči ura, daj
pristanak u našu trojku!
Dah zastade u Serjožinim prsima. U suštini to je bilo baš ono što mu je tako nedostajalo:
veliko posvećenje — i baš iz ruku strogog čoveka, bez osmeha, koji je u njegovim očima bio
inkarnacija čitave radničke klase. Serjoža je ćutao ... ali, ne, to je bilo nešto sasvim drugo. Sad
se od njega tražilo nešto više nego prilikom običnog poziva u armiju ili prilikom stupanja u
Komsomol, tako prirodnog za sovjetskog mladića: biti jedan u trojci teže je nego biti jedan od
miliona. Ako ga je nešto i plašilo, to nisu bile slučajnosti rata, već svest o odgovornosti za
čitav poredak u svetu, u tom nesrećnom, potresenom svetu — odgovornost koju je
neminovno uzimao na sebe svojim pristankom...
Tada Samohin izvadi kutiju da zapali, i Lavcov isto tako pruži ruku za cigaretu; Titov
uopšte nije pušio. Tako je ispalo da su sva Serjožina razmišljanja trebalo da stanu u ovaj
veoma kratki delić vremena, dok zapale — srećom, šibice su se jedna za drugom gasile na
vetru.
— Razume se, ja i ti smo neiskusni ratnici, ali i to uzmi u obzir da se ljudi ne rađaju
vojnici — dodade tada Titov. — Oni, tako reći, nastaju u prilikama zajedničkog života... Eto,
Samohin će nam takođe pomoći svojim poukama.
— Samo namigni — i momentalno u našu veru preobraćamo... — potvrdi artiljerac
Samohin, puštajući dim. — A kad se naljutiš i razmahneš se, onda te ni silom niko neće
odvući.
— Ipak — nastavljao je stari mašinovođa, oslobađajući Serjožino rame od strašne tegobe
svoje ruke ti se zbog odgovora ne snebivaj, druže Vihrov. U ratu je sve moguće, pa i telesno
sakaćenje: pogledaš, i nemaš čime poigrati... Jednom reči, ne ide se sutra i revers od tebe ne
uzimamo. Razmisli, porazgovaraj sa svojima, posavetuj se.
Više se nije moglo otezati; Serjoža duboko udahnu ledeni vazduh, pomešan sa
sumporovitim dimom lokomotiva njihovog depoa. Da, on je uzimao na sebe zaštitu života, pa
prema tome i mržnju bezbrojnih neprijatelja, on se odricao nečega dragog, na šta se navikao,
i pre svega slobode da raspolaže svojim vremenom i ličnošću po svom nahođenju — odricao
se svega toga — u zamenu za prijateljstvo i priznanje bezbrojnog radnog naroda, za ogromnu
širinu budućnosti, za pravo da bez griže savesti gleda na svaku ljudsku nevolju. Serjoža
odgovori u poslednjem deliću trenutka, kada bi i najmanie okievanje već povuklo neizgladive
posledice.
— Šta ima da se savetujem ... jednom sam rekao: za dobru stvar ja nisam od raskida —
skrivajući svoje likovanje, kaza Serjoža nekako s pola srca, mada nije mislio da će se to desiti
tako obično, čak ni za crvenim stolom, već u hodu, pod zimskim nebom moskovskog
predgrađa, ispresecanim reflektorima. — Meni samo treba da se okupam i ispavam od puta.
Inače sam se nekako sav ukočanjio...
— Vremena imaš dovoljno, još ćemo stići i u koktel-hol da skoknemo do odlaska —
našali se Kolja Lavcov već bez ikakve uvrede. — Eto ćemo i Timofeja Stepaniča povesti da
prođe kurs aristokratskog ponašanja.
I opet je Serjoža očekivao da će ga mašinovođa Titov u tako svečanom trenutku, ako ne
zagrliti, ono da će bar rukovanjem potvrditi njihov savez na život i smrt, ali, znači, sve su to
smatrali suvišnim ljudi koji su sebi za cilj postavili pobedu života nad smrću.
— Dosta je; smiri se, kokote, dok nisi sam u lonac dopao — sa nežnim gunđanjem
prekide mašinovođa Lavcova. — Bolje idi i pokaži mu naše konjče, pohvali se.
Njih zagluši treštanje pneumatičnih čekića i prodorna zveka toplotnih cevi koje su čistili
od taloga. Samo po geometrijskim obrisima mogla se sad prepoznati krotka jučerašnja
ovčica. Skoro sva odevena u čelične ploče, uključujući kabinu i cilinđar parnog kotla, stajala
je iznad kanala za pregled, kraj zadnjeg zida odeljenja za opravku. Varnice od električnog
zavarivanja prskale su sa strana i ogledale se u bari na zemljanom podu: dovršavali su
zavarivanje na čeonom delu, sa strane parne komore. činilo se da crne lokomotive pritajene u
zelenkastom drhtavom sumraku zavide svojoj sestri koju su opremili za podvig...
Zajedno sa Lavcovom Serjoža je odasvud zagledao lokomotivu i sa zakonitim pravom
zavirivao u svaki šraf i nitnu. Pogleda u kabinu: od sada je ona postajala njegova kuća, draža
od one u kojoj su ga sa nestrpljenjem čekali otac i Taiska.
— Dakle, kako ti se čini? — sa neskrivenim ponosom povika Lavcov kroz huku. — Sviđa
li ti se ovaj drug u gvozdenom šinjelu?
— Da ne bude teška za vožnju? — ozbiljno je odgovarao Serjoža.
— Šta si rekao? — u samo uvo, kao u istinskom boju, pripita Lavcov. — Hajdemo odavde
...
Oni izađoše u susedno odeljenje za čišćenje, gde je bilo tiše; na blindirani vagon sa četiri
osovine spuštali su dizalicom tenkovsku kupolu.
— Kažem, da nam za takvu odeću federi ne budu slabački?
— Sve je u redu! — nasmeja se Lavcov. — Mi smo ih povećali do sedamnaest listova. Sad
ćemo se sa tutnjavom provozati... a sad reci otvoreno: ljutiš li se na mene, Sergej?
— Zašto da se ljutim? — začudi se Serjoža kao što je to i bio red.
— Pa za sva moja zadirkivanja... ja to nisam iz zle namere, već onako, interesovalo me
kakav si u tuči. Dede, pruži ovamo šapu! — i najzad pruži šaku za bratsko rukovanje.
Izbrojane nedelje koje su ostale do odlaska na front prošle su Serjoži kao u magli. Zbog
nezavršenih radova i oskudice radne snage, brigada mašinovođa sada skoro ni jc napuštala
depo. Svako jutro, pod komandom artiljerca Samohina, išli su da bacaju ručne granate u
peščanim uvalama iza Šumarskog instituta, ili su puzali po snegu, nišaneći u zamišljenog
neprijatelja. Iz Štaba su Iražili da požure; krajem novembra stegoše ciče, gvožđe je prianjalo
za prste. Ma kako da se branio, Taiska je uvek, kad je noćivao kod kuće, mazala ljubimcu
ispucale ruke i uzdisala od predosećanja. Serjoža je tih dana izgledao stariji nego što je bio —
bore prezrive vojničke upornosti urezale mu se u povijama i oko usta. Izbegavao je Taiskino
staranje, tuđio se svakim danom, oblačeći unapred duševni pancir neophodniji u ratu od
svakog spoljašnjeg oklopa. Kao i Polja tako je i on sve dalje odlazio od Taiske na tu ognjenu
stranu, iza čije je granice ležalo za nju tuđe, nerazumljivo vreme.
Tako su se postepeno približavale dve detinje staze, Poljina i Serjožina, radi neminovnog
ukrštanja u budućnosti. Oboje je vuklo u najljući oganj epohe podsvesno osećanje da će
nekad njegove opekotine biti znak raspoznavanja budućeg svečovečanskog građanstva ... Da
je Polja posetila oca pola sata ranije, ona bi se te iste večeri upoznala sa Serjožom koji je
došao da se pokaže starcima u novoj uniformi tenkiste... ali taj privremeni susret ne bi srodio
ova dva mlada bića tako prisnom bliskošću koja se postiže duševnim zbližavanjem u borbi,
dugom srećom ili nevoljom, i najzad likovanjem zbog zajedničke izbegnute smrti.
3.
Pokazalo se da su Ivan Matvejič i Morščihin bili zauzeti važnim poslom kad je Polja
došla; ona nije smela da se meša u njihov razgovor. Pored toga tetka je žurila u red za hleb, a
Polja se bojala da posle nedavnih, iako razvejanih sumnji ostane u četiri oka sa ocem.
Istodobno, nemoguće je bilo odložiti do idućeg susreta jednu na prvi pogled sitnu, ali za nju
veoma važnu molbu ocu, vezi sa hitnim odlaskom na front. Ona zato odluči da čeka u kuhinji
dok se vrati tetka, koja se zadržala zbog objavljivanja vazdušne uzbune. Tako je slučajno
postala svedok jednog razgovora bez imalo tajni — razgovora o nevoljama Vihrovljevog
sabesednika, koje u Polji izazvaše duboko saučešće.
Razgovor se vodio o disertaciji na kojoj se rad otegao, tačnije, o nedostatku materijala
koji su se čuvali u lenjingradskim arhivima. Moglo se razabrati da je Morščihinu te godine u
toku leta pošlo za rukom da se otme na nedelju dana tamo, i pročeprka po arhivima, ali već
peti dan rat ga je vratio u Moskvu, a kasnije blokada severne prestonice konačno je prekinula
rad. On čak nije stigao ni da napravi kopije i pribeleške iz nekih izvanredno značajnih
petrogradskih dokumenata u kojima je naišao na očigledan trag, kako mu se učinilo, jedne
neobjašnjene zagonetke. Privlačna intonacija detinjeg ogorčenja odjeknu u Morščihinovom
glasu i Polja je tim jače saosećala sa njim što je i sama napuštala Moskvu, pre no što je
razjasnila dokraja zagonetku Gracijanskog. Vihrovljev sabesednik takođe đođade da bi mu ti
propušteni materijali mogli veoma dobro doći u predstojećem dugom putu nekuda.
— Drago mi je što Serjoža odlazi na front zajedno sa vama — i Polja poznade prigušeni
očev glas. — To je dobro za mog dečka.
— Da, ja sam naimenovan za komesara Oklopnog voza. Ne žalite svog sina, Ivane
Matvejiču. Mjemu je to daleko potrebnije negoli čak meni i vama.
— Ja sam ipak želeo da vam kažem da mi Serjoža nije... — oprezno poče Ivan Matvejič o
svom tobožnjem srodstvu sa Serjožom, ali je nešto veilko uz grmljavinu protivavionske
baterije palo u obližnjoj šumi; zadrhta posuđe u kredencu i stakla u ramovima, a zatim su
obojica zaboravili smer prekinutog razgovora.
Jedan trenutak oni su slušali naizmenično sa paljbom protivavionskih baterija tutanj
eksplozije koji se udaljavao.
— Bojim se da to ne bombarduju naš depo — zabrinuto pomisli Morščihin. — Ima li u
vašoj blizini kakav podrum?
— Ima rupa u dvorištu... ali je od jesenas zalivena vodom. Mi obično sedimo kod kuće.
Hoćete da izađete?
— Nama, vojnicima, takve seobe nekako ne priliče. .la sam mislio jedino na vašu
sigurnost.
— E, onda nastavimo razgovor. — Ivan Matvejič poćuta taman toliko koliko je trebalo da
se prilagodi izmenjenim okolnostima. — Dakle, vi računate da ćete na frontu imati tušta i
tma vremena za pisanje disertacije?
— Uopšte ne mislim — nasmeja se Morščihin. — Ali ovde sam zauzet i dan i noć i, kao
po pravilu, ležem tek u svitanje, a tamo ... Ja pretpostavljam da će se rat produžiti bar još
pola godine ... i nećemo se ipak čitavo vreme nalaziti u borbi. U kratkim odmorima ja bih
mogao bar da u slobodno vreme odgonetam taj rebus koji istoričari nisu takli, da otprilike
smislim tuce-dva mogućih varijanata, a možda ponešto i da skiciram. Jeste li imali prilike da
opazite kako logično i razgovetno funkcioniše razum u trenucima opasnosti?
Ivan Matvejič pomisli da je Morščihinu rad potreban pre kao dopunski obruč volje, kao
teški šahovski zadatak koji može da razveje dosadu ratne svakidašnjice. Počekavši jedan
trenutak on se složi sa tvrđenjem svoga gosta. Posle evakuacije Instituta i pored pojačavanja
vazdušnih napada, Ivan Matvejič skoro nije napuštao svoj radni sto, i pri tom se uvek divio
bistrini misli, sadržajnosti stranice i lakoći pera. činilo mu se: snovi žure da se utvrde na
papiru pre nego što ih luda slučajnost prekine zauvek.
— Ja nisam shvatio — priznade Ivan Matvejič — koji period, približno, obuhvata vaša
disertacija?
— Da se suviše ne rasplinjavam, ja sam tezu ograničio jedino na đački pokret i samo
među petrogradskom omladinom. Jednom rečju, to je poslednja decenija pred februarsku
revoluciju, to jest godine stolipinske reakcije, oseke i plime revolucionarnih talasa.
Konkretno, ja bih želeo da se podrobnije zaustavim na takozvanoj zubatovštini... — i kao radi
Polje, kako joj ne bi bilo dosadno dok čeka da dođe na red, dade temeljnu karakteristiku
poznatog člana carske tajne policije, koji je izmislio policijski socijalizam radi odvlačenja
radnika od revolucionarne delatnosti.
— Ali posle hiljadu devetsto pete godine sva ta muzika bila je raskrinkana — napomenu
Ivan Matvejič, sa prekidima i još uvek osluškujući. — Po mom mišljenju, carizam je sam ubio
zubatovštinu Devetog januara ... Kad smo već na tome, ispred te streljane procesije, kako mi
je pošlo za rukom da saznam, moj stric je takođe nosio nekog svetitelja u srebrnoj rizi; njih
dvojicu je pogodilo isto zrno. Možete misliti kakav je to bio div... — I Polja se doseti koga je
baš Ivan Matvejič pokazao Morščihinu na velikoj fotografiji Jutra pogubljenja strelaca,
koja je visila na zidu među prozorima očevog kabineta.
Odgovarajući, Morščihin veoma razborito objasni partijsko-političke motive svog
zadatka. Po njegovom mišljenju za savremenu omladinu bilo bi korisno da se obazre na taj
period ruske istorije. Posle poraza u ovom ratu koji se vodi, u šta Morščihin nikad nije
sumnjao, stari svet, uporedo sa pripremanjem novog glavnog štaba, neizostavno će se vratiti
oprobanoj taktici iskušenja svakojakim liberalno-lažljivim idejama, tobožnjom slobodom
buržoaske demokratije — sablaznima legalne klasne saradnje, to jest obmani, potkupljivanju,
milostinji i očinsko-policijskoj nežnosti. U prvom redu, prorokovao je Morščihin, takav juriš
preti zemljama koje će se usled ratnih potresa okrenuti od kapitalizma na našu stranu. Baš
tamo će stari svet pokušati da vrbuje izdajnike među prostim ljudima i kolebljivcima, koji su
brzi da planu i da se hlade — i to u svim oblastima delatnosti, profesionalne, sportske ili
religiozne. Na taj način zubatovština je interesovala Morščihina kao klasična policijska
metoda ukroćivanja jogunastih, i, po svoj prilici, Morščihinovoj disertaciji su baš nedostajali
jarki primeri njene praktične primene.
— Ja sam, priznajem, i počeo razgovor, Ivane Matvejiču, zato što biste vi kao
petrogradski stanovnik toga perioda mogli znati poneke sitnice takve vrste. Koliko mi je
poznato iz Serjožinog pričanja, vi ste učestvovali na revolucionamim zborovima, proslavama
Prvog maja, u organizaciji dobrotvornih večeri. Otuda su se kod vas mogli sačuvati...
On ne dovrši: u razgovor tada upade dugo kao večnost, lajavo zavijanje, sve jače i jače, a
za njim sa treskom životinjskog zadovoljstva kratka eksplozija, koja skoro zaljulja trošnu
kuću u kojoj su bili.
— Ja sam već pomislio — da su otišli, ali se evo neki od njih povratio da na rastanku
učini još koju podlost, makar čašu da razbije ... eto tako! — kaza Ivan Matvejič kroz zube,
posle sitnog staklenog zveketa. — Ipak kako je to sramna pećinska pakost... ja vas slušam,
Pavle Andrejiču.
— Eto ja sam hteo da pitam da se nije sačuvao kod vas zapis, beleška iz toga vremena ili
makar pisma od postradalih prijatelja?
Ivan Matvejič ne odgovori odmah, očigledno je kupio krhotine od nečeg što je palo sa
prozorske daske.
— Ja, vidite, dnevnik nikada nisam vodio — reče on kasnije i Polja zažali što njen otac
nema čime da obraduje dobrog čoveka. — Moja se biografija formirala isuviše nezgodno, da
bih mogao vući na leđima ranac sa sličnim uspomenama. Moje učešće u revoluciji takođe je
krajnje sumnjivo. Ja sam isuviše dugo pripadao onoj kategoriji naučnika koji dug svoje
savesti vide u besprekornom ispunjavanju profesionalnih obaveza. Slično božjim pčelama,
oni se ne zamisle ko i po kakvom pravu uzima med njihovog nadahnuća, ko se bogati
njihovim besanim noćima, preprodaje ih na berzama, pretvarajući ih često u štetu čitavom
ostalom čovečanstvu... I pored toga, s vremena na vreme još lomi njihovo posuđe evo
ovakvim zvečkama... Prema revoluciji ja sam išao kroz svoju šumu, i, po duši rečeno, zbog
neprestanih batina kroz veoma gustu šumu. I progonstvo moje je očigledan nesporazum;
nisam ga zaslužio: prosto sam platio za bliskost sa jednim velikim boljševikom. Sigurno ste
čuli za Krajnova? Sa svojim fenomenalnim pamćenjem on sam bi vam zamenio čitav arhiv...
Uzgred, ako to nije vojna tajna, kad se očekuje vaš odlazak na front?
— Ne zna se, ali ubrzo. Sutra će biti probna vožnja oklopnog voza.
— Onda teško da ćete stići... Uoči samog rata on je pisao sa druge polulopte: nada se da
će doći u goste u Moskvu oko Božića. Uzgred rečeno, zanimljiva podudamost!... Sećam se, na
samo veče Stolipinovog ubistva on i ja smo otišli u Narodni dom grofice Panjine... Postojala
je takva dobrotvorna ustanova u Petrogradu. Pošli smo da čujemo predavanje jednog
prijatelja ali ono nije održano, pošto predavač nije došao, i ostatak večeri mi smo šetali po
keju. To je bio naš poslednji susret pred velika hapšenja. Dakle, eto taj Krajnov gledao je na
menjševizam kao na početnu nijansu spektra zubatovštine ... — Odjednom on pucnu jezikom
i Polja sa olakšanjem razumede da mu je neka spasonosna misao pala na pamet. — Izgleda,
Pavle Andrejiču, da sam vam našao, ako ne izlaz, ono usku brešu iz vašeg položaja. Recite, da
li ste nekad sretali reč mimetizara?
— Ne sećam se. Neki filozofski grif iz tog vremena?
— Ne baš to. U prevodu sa francuskog ona znači pritvorstvo, a u našim omladinskim
krugovima tako se nazivalo političko kameleonstvo sa diverzantskim ciljevima. Na inicijativu
nekog, sada već raskrinkanog provokatora, Sleznjova, tih godina u Petrogradu čak je ponikla
među školskom omladinom takva organizacija, čijim se članovima preporučivalo da stupaju
u carske ustanove sve do tajne policije, da bi iznutra razbijali mrski režim ... dovodeći do
apsurda njegove akcije. Ja bih vam mogao rado dati adresu jednog mog bivšeg druga sa
Instituta... i on lično umalo nije postao žrtva te odvratne klopke ...
— ... Je li i on takođe šumar?
 — U neku ruku šumar... I, uopšte uzev, nismo u dobrim odnosima: on se pridržavao
donekle rušilačkih pogleda na rusku šumu... i u poslednje vreme bojim se da je to iz
karijerističkih pobuda. Znate, kod nas mnogi još uvek levičarstvo smatraju kao znak izvesnog
društveno-korisnog mišljenja... Dakle, odgovara li vam to?
— Prosto — blago za mene — sa iskrama nade reče Morščihin. — Da nije odmaglio u
evakuaciju?
— Naprotiv, ostao je u Moskvi iz veoma plemenitih pobuda. I još više — nastavljao je sa
žarom Ivan Matvcjič — u mladosti on se lično spremao da piše nešto o vašoj temi i čitavu
godinu preturao je po arhivima Trećeg odeljenja, takozvane lične kancelarije njegovog
veličanstva, ali se razočarao i ostavio rad na pola puta. Uveren sam da materijali koje je
sakupio tamo leže upusto. Ako odete do njega pre odlaska, on će vam ih rado dati na
nekoliko dana da prepišete... Uzgred rečeno, zbog naših silnih neslaganja ne treba da se
pozivate na mene. Bolje je polaskajte mu: u ovom slučaju cilj zaslužuje učinjenu žrtvu.
Nevolja je u tome što je on pored sve spoljašnje prijatnosti bolesno častoljubiv čovek, i zbog
toga donekle nepostojan... pa bogami, i nemaran u odnosu sa ljudima. Uzgred, on je i trebalo
da drži ono nesuđeno predavanje prvog septembra 1911. godine, to jest uveče kad je planuo
hitac na Stolipina. Kao i Krajnovu meni je onda bilo strašno neprijatno zbog druga koji je
obmanuo, uzgred rečeno, dosta brojnu radničku auditoriju i tim pre što je običan radnik tih
godina gledao prijatelja u svakom ko je nosio studentsku dolamicu.
— Ali možda predavač nije došao zbog bolesti?
— Možda ... — zbuni se Ivan Matvejič. — Sutradan on se na fakultetu i sam žalio na
glavobolju. Uostalom, ja sam sve ovo i upamtio što mu je Krajnov očitao bukvicu u mom
prisustvu i, moram reći, retko sam tog čoveka video u tako razjarenom stanju. Dakle,
požurite, Pavle Andrejiču, to je retka sreća! — Na kraju, on je tako dugo preturao po
beležnicama da se, iako ime Gracijanskog nije bilo izgovoreno, Polja jedva uzdržala od želje
da im kroz otvorena vrata kaže njegovu adresu.
Morščihin ostade do prestanka vazdušne uzbune; desilo se tako da je Ivan Matvejič
ispraćajući ga provirio u kuhinju. Polja skoči i na brzinu povuče vojničku bluzu. Sa tugom je
očekivala uzvike, tegobne zagrljaje, čak prekore što zaboravlja porodični red, ali sve se desilo
malo drugačije.
4.
Pored sitne i tajne molbe Polja je imala nameru da pruži ocu pokajničku satisfakciju,
kako se uprkos neprijateljskim klevetama pokazao na visini svog položaja, da pohvali
septembarsko predavanje, odobri njegovo stupanje u Partiju, jednom rečju da pruži moralnu
podršku nestrećnom starcu u njegovoj osamljenosti na zahodu života. Ali pred njom je stajao
držeć čovek, oštrog pogleđa, nasmejan — ni nalik na utučeno biće dostojno sažaljenja. Misli
joj se pobrkaše i spremljeni govor nestade iz glave; Polja izgubi odrešito držanje i smeteno je
gurala gajku na remenu.
Ivan Matvejič stiže da vidi komsomolsku značku na još neizgužvanoj vojničkoj bluzi,
izgrizene nokte, uplašene zelene oči, i ma kako da je želeo da gleda u njih, i pozna u njima
one druge već skoro iščezle u sećanju, on ipak skrenu pogled da ne povećava razumljivu
Poljinu zabunu.
— A ja se stalno domišljam šta li to u kuhinji šuška. Radujem se srećnom slučaju da te
vidim. E pa, zdravo, kćeri... — i ne čekajući odgovor, prosto je povede u svoju sobu za
obamrlu desnicu, ledenu kao ruka njene majke — onda.
— Pustite, ja ću sama — odlučno kaza Polja.
On uze pepeljaru da je stavi na sto — ali se predomisli, nešto drugo potraži očima oko
sebe i kad ne nađe, ljutito popravi kravatu; zatim, lako za svoje godine, dovuče tešku fotelju
na sredinu sobe i Polja se zbunjeno doseti da je i on isto kao i ona uzbuđen ovim susretom.
— Evo, sedi ovde. Eto tako.
— Dobro je, ja ću i s kraja... — reče Polja.
— Ne, ne, ovde sedi... Nisi tuđin. Ta ovo je tvoja kuća... ti je za mene nisi ni za trenutak
napuštala. Sad tc već nećemo pustiti dok se o svemu ne raspitamo. Ja sam se i sam sto puta
spremao k tebi, ali mi je sestra zabranila... i to po tvom naređenju. Taiska nikad ne laže.
Odavno sam te čekao, odavno. Ti si komsomolka... govori otvoreno šta sam to skrivio pred
tobom.
— Ništa, ali... tako je ispalo. Ja sam još od samog dolaska htela da se vidimo, ali su razni
poslovi stalno smetali, a posle... — i pogleda u kuhinju tražeći odstupnicu ili pomoć, ali
Taiska se još nije vraćala iz redova.
— Čekaj, koliko to godina nisam čuo tvoj glas? — Zar od trideset šeste? Te godine bio
sam u vašem kraju, i naročito sam navratio u Loškarjov da te vidim.,. ne sećaš se? Na žalost,
ja tada nisam mogao, nisam smeo da ti se kažem, zbog službenih neprijatnosti... — i on
živim, ispitivačkim pogledom odmeri Polju. — Imao sam tada kratko, prisilno odsustvo, i,
znaš, kao uvek u slučaju velikih razočaranja, odjednom me povukla želja lekovitim izvorima
detinjstva.
Najgore njegove pretpostavke obistiniše se.
— Znam, tata — čitala sam o svemu tome — klimnu glavom Polja.
— I... poverovala si?
— Ja, tata, nisam imala prava da tome ne verujem.
— Da, da, tako i treba ... Tako uvek i čini u životu — zabrza on, prinoseći sebe na žrtvu
glavnom i stalnom. — Mi isuviše često gubimo iz vida da deca pamte neke pogreške i bolne
manipulacije sa njihovim očevima i to na njihove oči. Ali u ovom slučaju ti mi, kćeri, možeš
verovati. Ja nisam krao, nisam izdavao otadžbinu, nisam obmanjivao, mada ... moram
priznati, nisam bogzna kako pametan čovek, kad za čitav svoj vek nisam mogao da dokažem
svom narodu najbanalnije očiglednosti. — On obori pogled. — Je li i mama takođe čitala?
— Ja sam dugo od nje krila, ali je mama našla te izreske iz novina pod mojim jastukom.
Mi smo tada i shvatile zašto je jedna vaša poštanska uputnica stigla dva meseca kasnije. Ali vi
ste se sasvim nepotrebno pravdali zbog tih para, mi smo sasvim dobro živele... i živimo.
Prošle zime smo čak i radio kupile.
Ivan Matvejič brižljivo pogleda raširene prste.
— Ja ih nisam slao samo zato da biste vi bolje živele, već da bih pod starost imao pravo
jednom, evo ovako, da posedim sa tobom, da te uzmem za ruku, da porazgovaramo o životu.
Eto tako. Nekad ćeš sama sasvim jasno to shvatiti — mada je bolje da nikad ne osetiš tu
potrebu ovako snažno kao ja. — I radujući se nečemu, naglo promeni razgovor — ipak, sve je
ispalo ne može bolje biti: porasla si, komsomolka... i već si u vojsci?
— Idem u rat... i evo došla sam da se oprostimo — reče Polja, podiže glavu i, ne brišući
suze navrele od sreće, osmehnu se ocu gledajući ga pravo u oči.
Opet je on gledao u ruke, tačnije, kroz njih u velike čizme od nepromočivog platna, i,
uhvativ njegov pogled, ćerka potkupi noge pod sto da bi se manje videle.
— Razumljivo, sve jedno za drugim dolaze da se oproste... Ti si danas treća! I u
susednim kućama se takođe opraštaju, u obližnjim gradovima i zemljama; u čitavom svetu
nastaje faza velikih rastanaka i promena. Sastanaka će biti mnogo manje ... Eto tako. — On
propusti sledeću misao, donekle apstraktnu za pamet deteta, kako je Polju smatrao. — Ali to
je neizbežno... Ama ne stidi se svojih čizama, kćeri! Sad nema lepšeg i časnijeg odela od
tvoga! I kako to ... jesu li te pozvali u armiju ... ili ti sama?
— Da, ja dobrovoljno idem.
— Aha, tako. Mladost se sama brani. Eto, kad smo već na tome, zanimljivo je: izvesni
ljudi nalaze neki zanos u boju; ja sam imao prilike da to proverim na svojoj koži 1915. godine,
ali moje iskustvo nije potvrdilo takvo gledište. Dakle, šta te je zapravo povuklo tamo? Da li
baš taj zanos, ili želja da proveriš sebe u opasnosti, građanska savest, gnev, možda uvređeni
ponos tvoj, ili, najzad, težnja za slavom? — nabrajao je on da bi joj olakšao izbor i tačnost
formulacije. — Ili ni jedno od toga?
— Sasvim drugo — mašući glavom reče Polja. — Samo mi je teško da objasnim.
— A ti nagovesti, ja ću shvatiti. Sve mi je tvoje veoma zanimljivo.
Polja oprezno pogleda oca, ali ne — on je nije odvraćao, nije sažaljevao, čega se tako
bojala, i do te je mere sa njom razgovarao na ravnoj nozi da je neke svoje zaključke direktno
podredio njenim odgovorima. Obuze je toplina poverenja i za kratko vreme bila je tako
slobodna s ocem, skoro kao sa Varjom.
— Ja ću onda objasniti... Dakle, čemu teže ljudi? Govore da teže sreći, a po mom
mišljenju to je nepravilno: moralnoj čistoti treba težiti. Sreća i jeste glavna nagrada i dodatak
čistoti. A šta je čistota na zemlji? To je da ne bude rata i da se živi bez uzajamnog vređanja,
da malene ne ubijaju, da one koji su slabi niko ne gazi... jer svako može oslabiti na putu, zar
ne? I da se vrata ne moraju zatvarati, da prijatelj uvek stoji iza leđa, a ne krvnik, i da ljudi čak
i odlaze sa ovog sveta sa osmehom.
— Poželjno, ali teško da je ostvarljivo — upade Ivan Matvejič. — Ti nastavi, nastavi...
— I još da svi rade, zato što čovek bez rada postaje gori od svakog stvora, njemu tada
nije ništa da čitav svet digne u vazduh... Niko tako ne prezire ljude kao oni najdostojniji
prezrenja... Eto, drugačije se i ne može, nekako je sramota... je li istina? A pričaju da i tamo
ljudi lepo žive, čak muziku slušaju i cveće sade.
— Gde to tamo?
 — Pa, u tom, kako se zove ... u starom svetu. često sam o njima čitala referate ... i jedno
nikako ne mogu da shvatim: već koliko vekova trune, a još uvek se drži. Kad bih makar kroz
pukotinu mogla da pogleđam kakvo je to tako žilavo čudo i zašto se već odavna ne raspadne
od samog bola Ijudskog?
— Pa on se i raspada pomalo, Polja — nasmeja se Ivan Matvejič.
— Kad bi pobrže, inače život prolazi — sa detinjom otvorenošću požali se Polja. —
Glupava sam i smešna, zar ne?
— Ne, nisi ti glupava... i nikako nisi smešna — uzbuđeno poče Ivan Matvejič. — Eto,
poželela si da ga pogledaš, a reci mi jeste li u vašoj školi učili mit o Gorgoni? Znao sam da
niste... a šteta! Bez poznavanja takvih korenova, nećeš pojmiti ni lišće. Imali su Grci takvo
pakleno strašilo — gvozdenih ruku, zlatnih krila i umesto kose — zmije. Ono je okamenjivalo
svakog ko bi se usudio da mu pogleda u oči. Drevni pesnik mu je određivao stanište daleko
na zapadu, preko okeana.
— Znači, postoji takva zemlja?
— Ne, to je daleko šire i strašnije, Polja; to je čitav zbir niskih strasti koje su uglavnom
upravljale postupcima ranijeg čovečanstva... i samo se jedan junak našao — Persej, koji je
izašao na megdan sa njom.
Bora brige i nemira za junaka pojavi se na Poljinom čelu.
— I šta je bilo, je li je savladao?
— Da.
— Kakav junak! a šta se desilo dalje?
Ivan Matvejič je oklevao sa odgovorom.
— To je mit dosta složeno tkan. Iz njene krvi nastali su poezija i kišni oblak koji se u
žarkim podnebljima poklapa sa predstavom o plodnosti. Kao što vidiš, nije loša nagrada za
pobedu, eto tako. Ali i Persej je okrenuo glavu kad je zamahnuo svojim srpom na Gorgonu,
iako se mudro osigurao izumima svog vremena kao što su: čarobno ogledalo, kapa nevidimka
i leteće cipele. On je shvatao na koga ide!
Polja oprezno pogleđa na oca: dolazio je onaj neprijatni razgovor.
— Oprostite, ja nisam shvatila. Vi želite da me odvratite od rizičnog poduhvata?
— Naprotiv, sve je to neizbežno. Istina, Gorgona nije više ono što je bila — zubi su joj
poispadali, ali... ja nisam nikada sa tobom razgovarao i zaželeo sam, PoIja, da pogledam šta
nosiš u sebi, da pogledam naoružanje tvoje duše protiv zla koje hiljadama godina živi.
— Ja ću vam reći — ote se Polji i u nevinoj tvrdoglavosti sa kojom je pritisla podbratkom
rame, Ivan Matvejič prepoznade drago svoje delo — neapolitansku Psihiju. — Ja mislim,
oružje je naša mladost i čistota,
— Da ta čistota... ne znači zaraženost suvišnom mudrošću? — obazrivo upita Ivan
Matvejić.
— Ne... već nesebičnost ciljeva koje smo postavili. Jednom reči, čistota naših ciljeva, ali,
zlu ne trebalo, naći će se nešto i pooštrije. Tako je govorio jedan moj školski drug — on je
sada takođe na frontu.,. ali svejedno: to su i moje misli. A šta još treba po vašem mišljenju?
Njoj se nije svidelo očevo ćutanje koje se oteglo. On je sigurno suviše mnogo znao o
životu da bi se mogao podići iznad njega na onu Rodionovu plameno-olujnu visinu.
— Ne, ja nisam hteo da te zaplašim — progovori Ivan Matvejič, lako kao sa stranice
čitajući njene misli. — No, to i nije važno. Roditelji vide svoj dug u tome da natrpaju što više
starudije u putnu torbu svojih ljubimaca koju oni, ipak, bez žaljenja bacaju na pola puta. Ha-
ha-ha, krila od vate — eto tako!
Čulo se kako u kuhinji Taiska lupka posuđem, pošto se vratila iz reda. U pravo vreme ona
unese na poslužavniku tacnu sa karamelama, čajnik i tanjir hladne cvekle, isečene u kriške.
Uvređena nečim ili ne smejući da se meša u učevni razgovor, ona ćutke sede skraja. Samo
očima upita brata jesu li se složili i on umirujućim gestom dade znak da nisu, veli, još sasvim,
ali sve ide dobro. Iznenada, sa prigušenim uzdahom, otvoriše se vratanca od kredenca;
setivši se maminih priča Polja se nasmeja i to zagladi neugodnost naslućenog neslaganja.
— Evo, Polja, oprobaj od tetkinih đakonija — kao da se izvinjava za skromnost časti,
ponudi Ivan Matvejič — sama ih u baštici odgaja. U našim godinama vreme je da se čovek
počne uzdržavati od delikatesa, ali ugljeni hidrati ma koliko ih uzimali i nama neće škoditi.
Obrati pažnju: izvanredno ukusna cvekla... ne čini ti se?
— Hvala, ja sam pravo iz tnpezarije kod vas došla! — ali omekša od njegove bojazni da je
opet ne izgubi nadugo i pomilova očevu ruku. — Ja sve razumem, tata... ali, molim vas, ne
bojte se za mene: ja odlazim samo kao bolničarka... pored toga, kažu, na najmirniji deo
fronta. Kakva Gorgona i priča!
 Jedino da ne uvredi staricu Polja uze komadić, složi se da je cvekla vanredno slatka i
pogleda pod rukav na časovnik — onaj isti što je Ivan Matvejič poklonio svojoj ženi uskoro
posle prelaska iz šumske uprave u Moskvu. Polju je vojničko odelo sigurno štitilo od
nagovaranja da ostane u gostima dan-dva.
Ivan Matvejič letimično pogleda na fotografiju u pozlaćenom ramu.
— Kad si videla mamu poslednji put? Uopšte kako je ona?
— Uoči odlaska. Ja sam ovamo došla još u junu. Stigla su od nje svega dva pisma i zatim
se sve prekinulo.
— Da, pričala mi je sestra. Molim te, opiši mi njen poslednji dan pred tvoj odlazak. — I
zažmuri da bi bolje video to što je želeo.
— A, nema šta da se opisuje... Eto, obišla je bolesnike, kao što je dužnost lekarske
pomoćnice. Posle smrti Jegora Sevastjaniča kod nas su postavili mladog lekara, neiskusnog:
sva bolnica je pala na mamu. Uveče jc primala svoje birače: kod nas je prijem baš subotom.
Tek što se vratila kući umorna, odmah su joj neke izveštaje poslali. Ali na sreću svetlo se
ugasilo — kod nas je tamo centrala još slabačka, često se kvari. Jedno pola sata posedele smo
ona i ja zagrljene u tami... zatim smo se odvezle na stanicu.
— To je dobro. Dok sam ja tamo bio električnog svetla uopšte nije bilo — reče Ivan
Matvejič. — Zebe li mama sada, jesi li opažala?
Polja nije razumela pitanje: očigledno, najglavniji detalj Taiskine priče o Jeleni Ivanovnoj
nije zapamtila:
— Nema zašto da zebe — drva imamo, na Jengi živimo.
Ivan Matvejič se postara da, koliko je to moguće, precizira pitanje:
— Ja sam pitao u tom smislu da ... joj nije dosadno tamo samoj. Ti si, uglavnom, u
Loškarjovu živela. Dakle, da ne tuguje ... za bliskima?
— Ona je po čitav dan sa ljudima, tako da nekako i nema vremena da tuguje. Jedino
sada... to je vrlo rđavo što čitav mesec dana od nje nema ni glasa. A šta ona sada, ovog
trenutka radi, ne znam, ne vidim ...
— Kako da vidiš kroz barutni dim — mesto utehe dodade Taiska.
— Ali, takva mama kao moja našla bi načina da se javi.
Smrkavalo se rano, kao uvek zimi. Polja se diže; vrome je bilo da pođe. Posle neizbežnih
saveta, da čuva zdravlje i poziva da navraća do odlaska, starci izađoše u predsoblje da je
isprate. Polja dozvoli ocu da zakopča drvenu dugmad na njenoj pamukliji; on je to radio
neumešno, a još verovatnije nastojeći da odgodi rastanak.
— Ne zaboravi nas, Poljenka... Napiši nam kojom prilikom, zaštitnice naša! — reče
Taiska i sa nekakvom naročitom usrdnošću pokloni se putnici do pojasa.
Ona je bila tako uzdržljiva i rasejana te večeri da je brat nije mogao poznati: čak nije
predložila ni da časak prisednu pred odlazak kako se to uvek činilo u njihovoj kući, čak ne
opazi ni da je Polja ođlazila praznih šaka, a došla je sa zamotuljkom. Ali, eto, i vrata su bila
otvorena, a Polja je zbog nečeg oklevala da ode.
— Ako ti nešto treba, Polja, ti otvoreno kaži — predloži Ivan Matvejič. — Razume se,
vojniku je sledovanje gotovo ... ali imaj na umu — ovde je sve do poslednjeg eksera -tvoje... -i
Serjožino.
— Po očima joj se vidi da želi nešto, a boji se da kaže — potvrdi Taiska. — Možda bi
novaca ili malo toplog veša uzela? U najveću ciču odlažiš... Ti se ne ustručavaj, Poljenka, mi
za tebe ništa ne žalimo.
I doista, takva se spremnost na svaku žrtvu čitala na njihovim licima da se Polja odluči.
— Vidiš, tata — poče ona laskavim glasićem i sama ne opažajući promenu u ophođenju
— ja imam dosta maminih slika... Jednu sam čak iz mesnih novina izrezala, posle izbora. Ali
svuda je ona tako brižna, kao da se i na fotografiji nekud žuri. I nikad je nisam videla tako
veselu, kao na ovoj slici kod tebe u zlatnom okviru. Ti se nećeš ljutiti, ako... jednom rečju,
pokloni mi ovu tvoju sa stola, hoćeš li?
Ona je bila uverena u uspeh, zato što je to bila njena prva lična molba ocu.
— A, tako — zbuni se Ivan Matvejič. — Ja ću vrlo rado to učiniti, ali... istinu da kažem,
tvoja je molba iznenadna. Daj... da se vratimo na časak i zajednički nešto smislimo.
— Ja ne bih tražila — govorila je Polja vraćajući se u mali kabinet i ne opažajući
zbunjeno Taiskino lice — ali ona ionako kod tebe stoji bez potrebe... a meni bi tako
dobrodošla na putu. Znaš, ja nikad mamu nisam videla ni neraspoloženu, ali mi nikad nije
pošlo za rukom ni da je nasmejem.
— Ja te vrlo dobro razumem, Polja — nadugo i naširoko se slagao Ivan Matvejič
tapkajući u mestu — i možda sam već našao izlaz iz sdtuacije. Mi na Institutu imamo
fotografa — izvrstan majstor svog zanata... Snima tipove šume, bolesti drveta, eto tako. Sad je
on malo bolestan, ali ima svastiku... u stvari, ona je i obavljala čitav posao. Po nesreći oni
nemaju telefona, ali ja ću sutra zorom odneti da preslika i... Ti ćeš biti verovatno još jedno tri
dana u Moskvi?
Tom prilikom on pokaza neobičnu hitrinu: čas je odnosio fotografiju do prozora da
pogleda nešto u tamni predzimski sumrak, čas je brisao rukavom bronzane vence na
poprašenom ramu, tražeći razloga da je još malo zadrži u rukama.
— Naš voz odlazi danas u deset — reče Polja.
Ivan Matvejič se hrabro osmehnu.
— Onda, znaš šta... neću je čak ni vaditi iz rama. Uzmi ovako... Pod staklom će se bolje
sačuvati.
— Ti se ne boj, ništa joj se ni ovako neće desiti — požuri se Polja, počinjući da shvata
očevo ponašanje.
Ja ću je staviti u komsomolsku knjižicu, a to je — najsigurnije mesto. Uzgred rečeno, ram
je vrlo lep, sigurno starinski, bronzani — je li?
— Silnica, takve stvari često dolaze do ruku. Uzmi sve zajedno i bez priče, ali samo u
zamenu za tvoje pismo... da nam pišeš odmah po dolasku na mesto, i to ne manje od četiri
strane ... sitno pisane. Slažeš li se? Uostalom — on odmeri na dlanu težinu dara prema
vojničkoj torbici i već bez nagovaranja izvadi fotograliju kroz prorez pozadi. — Uzmi... Kao i
sve ostalo ovde, Polja, i ovo je takođe tvoje.
Slika taman stade u komsomolsku knjižicu, samo se belo polje s jedne strane moralo
presaviti. Polja je uapuštala očev dom sa dvostrukom radošću: najzad je ispunila tešku
obavezu i dobila davno željenu stvar.
U polupraznom vagonu metroa ona je sredila svoje bezbrojne utiske i pre svega otkri laka
srca da na front ne nosi sa sobom stid zbog oca niti, što je još bolje, sažaljenje prema njemu.
A i nije on živeo gore od mame... koja se, istina, samo zbog neobjašnjive upornosti, po starom
grčila u hladnoj sobici kod Popadije. Donekle je zbunjivala oskuđnost očevih ponuda u
odnosu na takav sastanak ... i možda je pravilno učinila što je, po iznenadnoj odluci, dok je u
kuhinji čekala da dođe na red, gurnula duboko u kredenac dva sledovanja konzervi. Taj mali
dar ulivao je Polji osećanje zrelosti prilikom svođenja rezultata generalnog ispita, koji je Ivan
Matvejič položio sa pet minus.
5.
Polja se pela u svoj stan po neosvetljenim stepenicama, kad opet zatreštaše baterije
protivavionske odbrane; zbog blizine fronta neprijateljski napadi iz vazduha toga meseca
često su se ponavljali u toku dana i noći. Vrata od stana bila su širom otvorena; Natalije
Sergejevne opet nije bilo kod kuće. Pri svetlosti hitaca protivavionskih topova iza prozora,
Polja uzgredno pogleda detinji krevetac sa penastim jastucima neprirodne, zelenkaste čistoće
kao pri slabom naponu struje. Ovog puta vojnička dužnost i skori odlazak oslobađali su je
obaveze da trči na krov. Ne skidajući se, Polja šmugnu u svoju sobu i pipajući nađe unapred
spakovane stvari. Ali pre nego što će odavde otići zauvek, otvori zabrekla balkonska vrata i
pogleda u tamu i studen napolju. Napad je bio u jeku i ličio je na oluju — zlu, gustu, zimsku;
spustivši se na sam grad, koji se snažno iskrio tamo dole, ona je sa rikom kiptala u njegovoj
utrobi. Odjeci eksplozija uplitali su se u neprekidno gruvanje protivavionskih topova; uz
odblesak reflektorskih mlazeva koji su šarali tamo-amo, dizali su se tamni, plahoviti dimovi,
nalik na lepezu sile u magnetskom polju, ali se sam plamen nije video: on je radio negde u
unutrašnjosti domova — bliže ljudima.
U tom trenutku Polja nije osećala straha ni gneva — samo hladnu, surovu radoznalost
prema nevidljivom insektu koji je kružio nad glavom, igrao, padao ugašenih motora, ujedao i
nekažnjen odmicao u nedohvatnu visinu... Kako nije bila ni nalik na sebe, onu nekadašnju,
kad je prvi put čula sirene napada, slične jauku!
Zatim sve dole — smetove pred kućicom i fasadu male crkve koja se nazirala iza golog
drveća — ozari drhtavo rumeno svetlo: zapalila se prodavnica povrća na izlazu
Blagoveštenskog sokaka. Pri drhtavom sjaju koji se odbijao od tavanice Polja se oproštajnim
pogledom obazre po sobi, nastojeći da ureže u pamćenje dragocene detalje: od rasporeda
predmeta do crteža tapeta na zidu — i odnekud nije mogla da ode odavde bez poslednjeg
spremanja, iako se dosećala da se više neće vratiti u ovu lepu, samo malo nedograđenu kuću.
Ne žureći, kaleći silu volje na malom, ona stavi pod krevet svoje drage, sasušene »pečurke«,
koje su pošteno odslužile, ispravi iskrivljenog Darvina na zidu, otvori Varjin sandučić i vide
svoj crtež na vrhu, seti se Bobrinjina i sa iznenadnom jasnoćom odgonetnu tajnu svoje
drugarice. — Osmehnu se sa saosećanjem njoj, dragoj, u dalekoj ognjenoj tami.
 — Sad zbogom sve! — šapnu Polja klečeoi pa ustade i pošto je niko nije video pokloni se
kroz prozor Moskvi, koja joj je đala utočište pred odlazak iz tihog zatona na otvorenu reku.
Kad je strčala dole, požar na uglu se gasio. Puckarajući i iskreći varnicama, bura je
odmicala na zapad. Kod kućnog ulaza zgomilali su se stanari sa onom umornom dosadom na
licima sa kojom se u kapijama čeka da prođe pljusak; pošto su malo navikli, sad skoro niko
nije silazio u podrum prilikom uzbune. Svi su ćutke posmatrali hrabrost dvojice šiparaca što
su tu blizu na kaldrmi gasili veliku, već poslednju zapaljivu bombu; kad su je ugurali kao
paklenog zvera u rupu, dečaci su je dokusurivali peskom i snegom, a ona je šištala, ljutila se,
na njihovo očigledno zadovoljstvo, prskajući ih kolutovima rumene, praznične pare. Na
Poljino pitanje, poznata starica iz stana broj deset odgovori da je Natalija Sergejevna maločas
otrčala da previje nekog u kućici preko ulice. Polja krenu tamo da se oprosti sa »Damom
Tref« u čudnom predosećanju da će joj na rastanku obavezno otkriti komadić istine koji je od
Ijudi utajila... tada se i desio završni događaj dana.
Dvostruki fijuk što je otpozadi sustizao, primora Polju da se okrene. Neizdržljiv blesak u
prozoru tek napuštene sobe baci je nazad nauznak, a zatim, ležeći na leđima ošamućena,
videla je kako se ugao njene kuće prvo povede, obisnu u vazduhu, a zatim poče da se drobi na
komade kao led za vreme proletnjeg povodnja... i to tako polako da je izgledalo kao da se
alabasterska kolhoznica sa frontona sagla za svoj snop otkinut zajedno sa njenim rukama.
Ona je tako i padala, postajući sve veća i osmehujući se, a Polja zažmuri od užasa; kroz neko
vreme nju razbudi led otkravljenog snega pod zatiljkom. Polja prisede, oliza i pljunu blato sa
slanih usana; upinjala se da shvati kud su se deli dečaci sa zapaljivom bombom ... a, što je
glavno, kuća je stajala čitava, sem ugla odlomljenog na dva sprata. I ona lično bila je takođe
čitava i ništa je nije bolelo samo su pred očima žuti listići plivali nekud levo i nazad. Tamo su
vukli nešto na nosilima prema ulazu i nepoznat glas povika da je poginula Natalija
Sergejevna, a to je značilo da nisu nosili dečake već lično onu ženu kojoj je trebalo predati
ključ od Varjine sobe. Tada se Polja bez ikakvog bola diže, povodeći se zaobiđe gomilu cigala i
prestiže nosila na kojima se po taktu koraka ljuljala zabačena ženska glava; kosa seda pri
korenu ne beše nimalo razbarušena. Telo ispod pojasa bilo je na brzinu pokriveno muškim
kaputom, te se krzneni okovratnik vukao sa strane po snegu. Kad vide sve ovo pri svetlosti
bombe koja je još uvek gorela, Polja zajeca — Natalija Sergejevna lagano podiže na nju tuđe
strašno crne oči i ne poznade je.
— Molim vas održavajte red... pre svega mir. Vrlo dobro. Hvala, ja sam vam tako
zahvalna... Ja ću sad ustati. Ne, ne, ništa me ne boli... — Tako je ona bez predaha govorila,
odgovarajući na pitanja koja joj nisu postavljali i odjednom joj se kroz stisnute zube ote: —
Ali zašto, zašto ih niko ne zaustavi?! 0 bože moj, kakvi su nitkovi!
Očevidno, uzbuđenje je gušilo njen bol, ona ne jeknu ni jedanput dok su je nosili, samo se
trzala; nije htela, a nosili su je nekud u dubinu niza stepenica i Polja je išla za njima jedva
dotičući zemlju — kao u snu. Pošto su zatim postavili nosila usred podruma svi su se rastrčali
— na telefon, možda da otkopaju dečake ili prosto da ne gledaju... I više niko ne ostade kraj
Natalije Sergejevne osim gospodina sa licem od zgužvanog papira i samo u kaputu; Polji je
bilo nešto strašno poznato u njegovoj kosi i zlatnim naočarima. Ali ne, to nije bio onaj Iekar
iz detinjskih uspomena, već neko drugi kome je i prezime zaboravila. I odnekud se obrela
starica zloslutnog izgleda, verovatno i u duši crna; upornim šapatom nagovarala je gospodina
da uzme kaput sa nosila: da li zato da se ne prehladi ili da se kaput ne kvari, da se nečim ne
okvasi, a sin se branio, molio je kroz zube siktavim tonom dugogodišnje mržnje da ga, u ime
Svevišnjeg, nemilosrdno pravednog, makar jednom u životu ostavi samog; i odjednom
starica neobjašnjivo iščeze — kako i treba da bude u snu — i sve je to izgledalo tako strašno
užurbano i fatalno pri kratkovidoj svetlosti žmirave sijalice na tavanici, da se Polja samo zgrči
u svom uglu i nije mogla da ode.
— Bože, kakvi su nitkovi! Ta gde je pamet čovečanstvu? Ne, to ne treba tako ostaviti.
Njih prosto treba sve bez razlike ubijati, ubijati sekirom! Kakvi kapitalisti i priča, prosto
podlaci i treba ih ubijati! ... — neprestano je, dišući teško, počinjala ranjena. — Ta neka
pogleda neko šta je sa mojim nogama. Ja hoću da ustanem. Ja treba da idem na dežurstvo,
zakasniću... —
1 opet sa gadljivošću krajnje muke: —I zar niko, niko neće njega upitati malo ozbiljnije,
muški, zašto su mu potrebni takvi podlaci na svetu?
— Prestanite ... lezite mirno, Natašenjka. Sad će hitna pomoć... i onda će doći dugi
odmor — klečeći na jednom kolenu mrmljao je nad njom čovek u kapulu. — Držite se iz sve
snage, radi unučice naše, držite se.
Ta vi ste hrabri! Sectate li se kako ste mi doneli dinamit u jastučnici? I ja sam vam prvi put
poljubio ruku, za hrabrost... i kako su nas oboje obmanuli, sećate li se?
— Ja vas ne vidim, ko ste vi? — upita Natalija Sergejevna. — Zatvorite tamo... vidite kako
duva! — A tako! izgleđa, postala sam sasvim ... prava »Dama Tref«. Ne, ne boli me, ali to je
užasno, ja čak ni za mleko neću moći da idem kad se Zojenka vrati...
— Ne mislite... ja ću se o njoj pobrinuti, naći ću je, uzeću je k sebi — govorio je on sa
dubokim staračkim bolom, nastojeći da nađe makar pukotinu i da se probije do njene svesti.
— To sam ja, Saša... iz Sergijevske ulice... Sećate li me se kako sam vas zatim klizanju na
šličugama učio, sećate li se?
Njemu najzad pođe za rukom, ona se umiri i poče da shvata.
— A, to ste opet vi — kroz zube i mučenički iznemoglo oteže Natalija Sergejevna. — Kako
sam vas volela, Gracijanski... Čak i onda kad ste se vukli sa onom droljom iz »Darjala«,
svejedno, i tada sam vas volela! I kako sam čitavog života bežala od vas, a sudbina me je
čitavog života sa vama sastavljala na svakom koraku... čak i sada! Vi ste se tako grčevito
hvatali za život... kćeri na grob niste došli, a to se ne sme, ne sme se tako ... to treba umeti
uraditi, Gracijanski.
— Ali ja sam tada bio bolestan, draga! — procedi čovek sa papimatim licem i Polja shvati
da je slagao.
— Sigurno, večiti hemoglobin? ... čak nisi došao ni unuku da ispratiš, iako to nije
iziskivalo rashode ... sem, možda, čokoladu. Eh, koliko sam vas volela i praštala vam! ... Ali
zabranjujem vam da Zojenku otuda uzimate — ne dozvoljavam! Ne hvatajte se za takvu
slamku, ne činite više ljudima zla. Eh, idite sada, ja ću ovog časa umreti...
... Kad je Polja uznemirena nastalom tišinom izvirila iza betonskog stuba Natalija
Sergejevna bila je još živa; njeni prsti još su se micali po kaputu i Gracijanski, naslonjen na
nosila sa strane, šaputao je pred njen odlazak nešto u svoje opravdanje; proseda proređena
kosa padala mu je do samog njenog lica. Savest i vreme nisu dozvoljavali Polji da duže ostane
ovde. Krišom je napustila podrum i prvo dobro obrisa snegom pesak i blato sa lica, a zatim u
udubljenju pod stepenicama nađe svoje stvari.
Napolju je padao gust sneg. Tramvaji su tek počeli da saobraćaju posle prestanka uzbune.
Na Poljinu sreću sanitetski voz je odlazio sa zakašnjenjem od četiri minuta. Nove drugarice je
uvukoše za ruke u vagon. šištala je prikačena lokomotiva u blizini. Sav zavejan snegom
upravnik bolnice završavao je sa komandantom obilazak ešalona pred polazak.
— Jeste li se nastrahovale, devojke? — ispitivački upita on, osvetljavajući fenjerom
dubinu vagona; mislio je na mahnitanja tek pregrmelog napada. — Ne mari, lepotice, kalite
se!
— Pa mi smo već malo očvrsle... — odgovaralo je pet-šest prigušenih devojačkih glasova
iza Poljinih leđa.
— A kad je tako, šta ste se ućutale? U ratu se bez pesme nikud ne ide... Uvek je držite u
bolničarskoj torbi, pri ruci... i ne dajte da se ugasi, kao ni vatra na ciči, eto tako. Dobro,
odmarajte se sad ...
Polja je stajala baš kod otvorenih vrata, ali ošamućena događajima dana nije čula ni reči,
nije opazila čak ni pisak lokomotive — znak polaska. Nati je mislila niti osećala bola u duši i
telu potresenom prilikom pada, samo joj se činilo da je ostarila. Naslonjena slepoočnicom na
dovratak, gledala je kako lete kose, krupne pahuljice. Sneg je bio obilat te noći, kao svaki
zakasneli i zato nepotrebni dar.

DVANAESTA GLAVA
1.
Napominjemo unapred: zbog okolnosti koje nisu od njega zavisile Morščihin nije ni
napisao svoju disertaciju. Ali zahvaljujući njoj bio je dva sata u neposrednoj blizini jednog
prvorazrednog otkrića, čije bi obelodanjivanje isto toliko nagradilo autora za uloženi trud ...
Kad je Ivan Matvejič savetovao Morščihina da okuša sreću kod profesora Gracijanskog,
njegovo ime je doktorantu već bilo poznato, samo ne po člancima iz oblasti šumarstva, već
baš iz oblasti koja je njega interesovala. On je prećutao tada da poznaje Gracijanskog, mada
se nikada nisu sreli, ali ne iz želje da dozna nešto više od onoga što mu je već bilo poznato,
nego, po svoj prilici, samo iz bojazni da svojim priznanjem ne umanji vrednost Vihrovljeve
usluge. U stvari, njegov pređašnji put u lenjingradske arhive nije bio sasvim besplodan: on je
odmah nabasao na zagonetnu, mada ne dugovečnu omladinsku organizaciju, koja je još u to
vreme postala poznata štampi pod nazivom Mlada Rusija.
U specijalnim dosijeima Trećeg odeljenja, to jest carske tajne policije, ime Gracijanskog
javljalo se svega tri puta i to, sudeći po donekle nejasnom tekstu, kao jedne od žrtava
zamršene policijske mahinacije. Morščihin nije imao nikakve nade da će ikad otključati njen
tajni katanac i, izgleda, pošto je bio istekao rok sudske presude, on je smatrao da je
Gracijanski već mrtav. Utoliko je poraznije bilo saznanje da je glavni junak tajne ne samo živ
i zdrav, već i silno napreduje u šumarstvu i stanuje u susednom rejonu — svega četrdeset
kopejki autobusom! Kad se želelo i u to vreme nije teško bilo naći žive svedoke prošlosti,
veterane progonstva ili, recimo, učesnike u bitkama na barikadama Crvene Presne, ali sličan
radnik, koji je bez ikakvih ozleda prošao kroz sito i rešeto carizma, morao se odista smatrati
čudnim pronalaskom.
Zbog skorog odlaska Morščihinu nije ostalo vremena da pismeno zamoli za sastanak i
idućeg jutra on krenu na sreću sa dobijenom adresom, bez prethodnog obaveštenja — prosto
kao naučni radnik, kod svog kolege. I tek što je skrenuo u Blagoveštenski sokak, odmah mu
je bio jasan uzrok njegovih bezuspešnih pokušaja da preko telefona stupi u vezu sa
Gracijanskim. Ovde je sve, utrkujući se, pričalo o noćnom pustošenju: snegom zavejani
ugarci sanduka iz kojih su žene izvlačile sagoreli krompir; gomila neraskrčenih ruševina sa
stalaktitima nahvatanog leda; kao varvarskom batinom iskrivljeno malo kube ulubljene
pozlate, pokidane žice i sama kuća odvaljene fasade tako da se video čitav nameštaj u
neprirodno raskošnim belim navlakama. Morščihin je trenutak neodlučno posmatrao kako
su hrabri Ijudi iz ekipe za opravku krovova izvlačili iz vodovodnog šahta bombu koja nije
eksplodirala... Ali moglo se desiti da kasnije ne bude imao takav potpuno slobodan dan i on
uđe. U odgovor na kucanje prestareli ženski glas, tonom Jage iz jazbine, ispita ga preko
lančića od vrata uzduž i popreko; — ko je, odakle je i zašto dolazi. Prvo kao da mu pođe za
rukom: domaćin je bio kod kuće, ali zatim se vrata — tapacirana mušemom preko pustine —
opet zatvoriše i tek posle duge, ponižavajuće pauze zazveča pola tuceta zasova i brava.
Domaćica iščeze sa retkom brzinom za svoje godine, samo rep njenog ogrtača promače u
dnu hodnika, ni njoj na smenu pokaza se lično Gracijanski, prikrivajući grlo rukom i sa
naročito bolešljivom grimasom na licu. Umesto očekivane ruine pred Morščihinom je stajao
čovck veličanstvenog izgleda, držeć, očigledno sveslan svoje uloge u ljudskom napretku i
pomiren sa bremenom neminovne slave; kad se i ne bi znalo da je to strah i trepet jeretika
šumarstva i tada bi se moralo uvideti da je ovaj čovek trudbenik na njivi — iako donekle
neodređene fizionomije — ali ipak na njivi koja nimalo ne podleže sudovima običnih
smrtnika. On ispusti upitni zvuk neodređenog tembra, a Morščihin u odgovor objasni da ga
je krajnja nužda neočekivanog odlaska iz prestonice primorala đa se usudi i upadne tako
rano i u tako žalosnim prilikama; kazaljke na zidnom časovniku iza pritvorenih vrata
pokazivale su pola dvanaest. Gracijanski ga sasluša sa nijansom kiselog saučešća i u početku
njemu kao da polaska priznanje njegovih zasluga i životnog iskustva, a zatim kao da ga i
uznemiri. Sumnjiv povod posete i njena neočekivanost — kao da su hteli da ga zateknu na
nepriličnom poslu — pa i potpuno nova — tek iz magacina — bela oficirska kratka bunda...
sve je to kod domaćina izazivalo osećanje opreza; to osećanje nije moglo da oslabi ni
pozivanje na Vihrova, tim pre što pismene preporuke kod sebe nije imao.
No bilo bi isto tako nerazumno odbiti takav razgovor i mučiti se zatim nedelju dana
neizvesnošću šta li je bio pravi uzrok posete?
— Pa, bez obzira na naša stara razmimoilaženja, ja se uvek rado sećam tog čoveka sa
kojim sam, e ... u godinama političkih progona delio čorbu od pasulja u jednoj grčkoj
narodnoj kuhinji, na Karavanoj — osmehnu se na silu Gracijanski. — Poodavno se nismo
videli... šta radi on, hramlje li hramlje? A ne, ne, ne u smislu ideološkom, već onako ... Stalno
se kanim da mu telefoniram pa sve nemam vremena. Uzgred rečeno, da ne znate broj
njegovog telefona?
— Ivan Matvejič mi se još sinoć žalio da uprkos tolikim molbama kod njega ni dan-
danas nisu uveli telefon — prostosrdačno kaza Morščihin.
— Aha, znam Ivana i njegovu neumešnost u sređivanju ličnih stvari — podsmehnu se
Gracijanski, kao da tobože o tome što Vihrov nema telefona prvi put čuje.
— Voleo bih da mu pomognem koliko sam kadar, ali žalim što ste vi tu stvar odložili zbog
odlaska. Zamoliću da mi oprostite za neskromnost: spremate li se na službeno putovanje ili
pak, onako ... u zavičaj? — zapita on zamuckujući i uzgred objasni da zbog opsađnog stanja
prestonice mnogi odlaze iz Moskve — kud ko, pa i u zavičaj.
Da ne bi komplikovao stvar Morščihin ne kaza svoju dužnost, iako se u suštini
domaćinovo pitanje odnosilo na to kako je mladi čovek umakao od mobilizacije svog godišta.
— A ne, Aleksandre Jakovljeviču, ja baš na front odlazim — umiri ga Morščihin ne
trepnuvši okom.
Napomena takve vrste morala je upozoriti Gracijanskog; već tada on je u svakom
posetiocu gledao čoveka upućenog sa naročitim ciljem, ali duševno rastrojstvo za sada nije
bilo dostiglo svoju sudbonosnu granicu i, pošto samopouzdano odluči da će obavezno
nadigrati svog partnera ako ovaj ne pokaže neke naročite adute, Gracijanski širokim gestom
pozva gosta u kabinet.
Oni prođoše kroz hodnik u drugu sobu nađosmo, zastrtu tepisima, sa gluvim ormarima
za knjige i teškim, polurazmaknutim plišanim zavesama; sveži sneg iza prozora turobno se
ogledao u staklima ormara i antikvarnih sitnica, koje su svojom skromnošću bile u stanju da
obmanu neiskusnog posetioca. Pošto Morščihina posadi u fotelju i pruži mu neophodnu
udobnost — pepeljaru i jevtine cigarete u čašici od tamnog srebra, domaćin ode do prozora i
dugo je posmatrao kako inženjerci tovare u kola avionsku bombu slomljenog stabilizatora,
nalik na vodenu kap.
— Ne mogu da sakrijem od vas, poštovani druže, da ste odabrali ne baš srećan dan za
naše poznanstvo — meko zašušta Gracijanski, čim su inženjerci najzad odvezli bombu. — Rat
je posetio i naš mirni, blagosloveni sokak. U mojim ušima još uvek bubnji iznenadna navala
vrelog vetra, škrgut kamena, grohot, e... neba koje se ruši. Prošle noći sam izgubio, ako ne
najbliže, ono u svakom slučaju beskrajno drago stvorenje, za koje su vezane najlepše
uspomene moje mladosti. Ja se neću pretvarati ako kažem da je to bilo jedno jedino stvorcnje
koje me je volelo... I skršenih nogu ugaslo jn ono bukvalno na mojim rukama i vrlo je
značajno što je i njegov poslednji uzdah izražavao prokletstvo kapitalizmu. To mi baš i uliva
duboku veru u... e, no, u konačnu pobedu stvari kojoj smo vi i ja posvetili naše živote. Pa
ipak, slični potresi ne prolaze bez traga i zato ću do zadnjeg dana života nositi u srcu sećanje
na ovu noć, kao što stari vojnici nose pri sebi... no, kako se to zove. Da, geler neprijateljske
granate. Ne, ne, ostanite, molim vas — preduhitri on gosta kad oseti slab pokret u fotelji —
ovo uopšte nije nikakva aluzija, već istinsko traženje saosećanja. Čovek koji odlazi u boj za
napredne ideje veka, ima pravo na pažnju prema svojim neodložnim, iako, treba priznati,
donekle ćudljivim prohtevima. Jedina naša uteha jeste u tome što svaki jad samo privremeno
ucveli našu takozvanu dušu, a zatim je opet ogreje luč života sa svim svojim moćnim i
punokrvnim protivrečjima, e ... zar nije tako?
Pleo je tako oko gosta svoju paučinu i Morščihina je sve jače i jače obuzimao dremež, kao
kad uspavljuju pred operaciju. Sama fotelja tako se poslušno slagala sa svakim položajem
tela da su prvo počele nestajati misli, zatim da se oduzimaju noge i pred kraj je morao krišom
opipati da mu nos nije utrnuo. Ostatkom svesti on pojmi da samo čovek nemilosrdan prema
ljudima može tako opisivati svoja osećanja — povodom gubitka najdražeg bića — u šta je
teško verovati da je u stvamosti postojalo — da je ovo lirsko naklapanje samo zavesa iza koje
on smišlja varijantu kontranapada, da je pored sve svoje glagoljivosti ovaj građanin u suštini
ćutljiviji od grobne ploče. Protivrečno dvojstvo utisaka primora Morščihina da još jednom
dobro pogleda sabesednika u skladu sa okolnim prilikama.
Asketsko u pojavi Aleksandra Jakovljeviča, odricanje od svega svakidašnjeg, telesnog,
malograđanskog: te upale oči, visoko čelo, lice kao zemlja — vredelo bi čak na platno preneti
u liku nekog tuđinskog crkvenog oca, recimo, Avgustina iz onog perioda kad je prezreo sve
zemaljsko i pronicao u nebesko — samo kad ne bi bilo na njemu lakomislene kravate, papuča
sa kiticama od krzna na nogama i raskošne dolamice previše tople za tako ugrejani stan; uz
reč, ma koliko da je pogledom tražio Morščihin nikako ne nađe izvor te toplote koja urairuje i
sputava obamrlošću. Kućnu pomoćnicu Gracijanski nisu držali — nameštaj je nosio nijansu
razumne umerenosti, sračunatu na nečiju radoznalost, ali se činilo da se strašno mnogo
svega i svačega skriva u zidnim ostavama i tajnim sefovima sa malim bravama; čak se i u
samom kabinetu našla niša sakrivena zavesicom ispod koje je izdajnički visio venac suvih
belih pečurki. U drugim prilikama Morščihin bi se obradovao što istaknuti misliocd našeg
doba tako prijatno žive pod sovjetskom vlašću, ali sad je bilo nešto nepristojno, čak nešto
odbojno u tome što se ovde uopšte nisu osećale nevolje otadžbinskog rata. Jednom rečju, u
poluopsednutoj Moskvi on još nije naišao na tako srećan stan pod sedam pokrova, sa
potpuno oćuvanim prozorskim oknima uprskanim mlazevima blata od talasa eksplozije, sa
otmenom tišinom koju je narušavalo samo izbijanje časovnika i podozrivo šuškanje trećeg
lica iza poluotvorenih vrata, i na kraju sa takvim vazduhom, nadojenim mirisom kafe da gost
koji nije ništa okusio poče da oseća kako ga nešto čupa u nervoznom želucu.
— Veoma mi je žao što ste zakasnili na doručak, te vam ne mogu ponuditi čašu, e...
nečeg — delikatno se izvini Gracijanski, kad opazi laki drhtaj Morščihinovih nozdrva. —
Uostalom, ako imate vremena...
— Ne uznemiravajte se, molim vas, ja sam divno prezalogajio pre polaska... i možda
ćemo preći pravo na stvar? — strese Morščihin ukočenost i pokrenu se. — Na žalost, vreme
mi je jako ograničeno ... uostalom, kao i svima koji odlaze u boj za napredne ideje veka.
On je očigledno počinjao da se ljuti, pre svega na sebe zbog neobjašnjivog potčinjavanja
tuđoj, despotskoj volji.
— Divno, onda... — složi se domaćin i malo se namršti na ponovljeni šušanj iza vrata.
— Ja se nadam da će vam sat vremena biti dosta? I kad biste vi ocrtali detaljnije fizionomiju
vašeg rada, iskoristili biste ovaj sat što je moguće bolje.
Trljajući utrnula kolena, Morščihin strpljivo izloži temu svoje disertacije, ukaza na
nedostupnost lenjingradskih arhiva, zbog kratkoće prećuta kako o svom predratnom putu
tamo, tako i o zubatovštini i na kraju sve to zašećeri pozivanjem na laskava mišljenja o
pamćenju i ljubaznosti svoga sabesednika. Gracijanski sasvim opravdano odgovori da u
memoarskoj literaturi postoje klasična dela koja iscrpljuju sav materijal pomenute teme,
tako da nema potrebe trošiti snagu u traženju blaga na drugom mestu. Morščihin se složi sa
njim u oceni nekih knjiga te vrste, ali po njegovom shvatanju, one koje su napisane kasnije,
bez dnevnika i uspomena, uvek nose na sebi pečat izmišljanja i autorovog zaokrugljivanja
stvarnosti. Najsjajnija pak istorijsko-politička istraživanja, kako on kaza jezikom koji se kočio
od neopisive tuge, većinom predstavljaju filozofski ili statistički koncentrat fakata koji se
sami po sebi podrazumevaju, ali kojih nema. »Razume se, oni su dragoceni za mene i za vas
— na silu reče Morščihin lukavo, u duhu Vihrovljevih saveta — jer sistematizuju već
skupljena znanja, ali, tamo dole, čitalac želi da se upozna sa prošlošću preko svakodnevnih
detalja i to je do izvesne mere pravilno, zato što je apelovanje na srce uvek shvatljivije nego
na um i, uzgred rečeno, u tome i jeste večni smisao umetnosti. Otuda se zaključci, koji niču
samostalno u duši čitaoca ili gledaoca posle pročitane knjige ili viđene pozorišne predstave,
trajnije utvrđuju od onih koji su u konačnoj formi objavljeni na stranicama ili na sceni.«
— To je dobro zapažanje: čoveku koji je kupio pozorišnu ulaznicu za svoje pare, mnogo
je interesantnije da se u pozorišnoj dvorani oseća kao svedok ili sudija, nego kao tupavko koji
buba društveno-političke propise — složi se Gracijanski, seđajući u fotelju prema
Morščihinu, i čak navede za primer nekoliko poznatih savremenih romana i drama koji
umešno izlažu probleme prokopavanja melioracionih kanala ili pitanja otklanjanja
zakašnjavanja vozova.
— Samo nemojte me shvatiti pogrešno — odmah se ogradi Gracijanski — ja sam i sam za
to da se umetnost ne sme zamarati preko mere utilitarnim zadacima, da umetničko tkivo ne
može da izdrži pretovarenost didaktikom ... ali, opet, literatura je vid društvenog mišljenja
koje mi ne možemo ustupiti pod kiriju privatnim licima... iako to, donekle, i smanjuje
formalnu vrednost dela. Ne mari, neka je malo i pogore, ali i razumljivije za svakoga.
— Oprostite, ko vam je to rekao da mi težimo devalvaciji u umetnosti? — poče vatreno
Morščihin. — Mi, naprotiv, tvrdimo da će umetnost oslobođene planete prevazići sve poznate
uzore prošlosti!
— E pa, onda ćemo mi i nastaviti naš razgovor posle konačnog oslobođenja planete —
nesmotreno se podsmehnu Gracijanski. — Dakle, koliko razumem, vi se spremate da
darujete svetu nešto od visoke umetničke vrednosti?
— Ne,... ali to će biti niz izloženih epizoda iz omladinskog pokreta, sazdanih sa
protokolarnom tačnošću i na što većem broju koordinata. Ja nameravam da unesem tamo
dnevnike, biografije, sudske hronike... čak sa napomenama na marginama o tadanjim
cenama ili događajima o kojima su novine pisale i koje su tih godina formirale društveno
raspoloženje.
Gracijanski u znak odobravanja klimnu glavom:
— Jasno. Je li plan odobrio rukovodilac vašeg rada?
— Jeste, i bio je zamišijen kao priručnik za izučavanje četvrte glave Istorije Partije. Ima
tamo jedno mesto, u početku, približno trideset prvi abzac... sećate li se?
— Kako da ne, kako da ne — odmereno je šuškao Gracijanski, pogledajući popreko na
vrata iza kojih je suviše otvoreno škripnula patosnica. — Pa, šta da vam kažem... veoma
zanimljiva zamisao. Istina, to nije mnogo novo, e... i ranije su pokušavali da po komadima
rekonstruišu, recimo, spomenik prastare arhiteklure, ali još niko nije pokušavao da priziva
priviđenja sa sendorskog žrtvenika kako bi ponovo odigrali svoj surovi komad, e ... za pouku
potomcima. Pa ipak, u vašoj zamisli ja vidim visoki prototip buduće književnosti, kada će
potpuno biti proteran individualni stil autora, kad će pisati svi bez izuzetka, uzajamno
popravIjajući jedan drugog, tako da će i slovoslagač na linotipu unositi stvaralačke popravke
u dela svojih savremenika. Ne shvatite ovo kao ispad protiv smera naše napredne literature
pune životne radosti i bez ikakve mane; samo, moj naraštaj je po urođenom revolucionarnom
skepticizmu odbacivao žitije svetaca... Uostalom, lepinjama takve vrste hrane se u početku
sve religije sveta, dok ljudi od dosade ne zažele pasulj sa šunkom. U danima mladićkog
slobodoumlja, ja sam smatrao da velika umetnost pobedničke epohe treba da počne ne
gopakom u planetarnom razmeru, već, ako dozvolite da se hipotetično izrazim, slikanjem
tragičnog junaka, raspetog, e... na krstu filozofskih i socijalnili protivrečnosti koje su jnu
svojstvene. Prometejev podvig je proporcionalan veličini njegovog orla. Ne mogu se pohvaliti
da su se moji pogledi na umetnost korenito otada izmenili, ali ja sam počeo shvatati da
dobijanje velikog zlata uvek počinje od izgradnje siromašnih drvenih baraka — grumenje
dolazi posle! Uostalom, za moj i vaš vek biće dovoljni Dante, Dostojevski i Balzak, a posle ...
Svako bira hranu prema zubima — zar nije tako?
— Oprostite, nikako ne mogu da uhvatim smer vaših misli — upade Morščihin ljuteći se
sve više — ali nešto mi se u njima ne sviđa ...
— Rado ću objasniti... S jedne strane, ja ne mogu da ne odobrim vašu nameru, ali sa
druge — ne sviđa mi se istorijsko-filološka ekshumacija, ta grobarska radoznalost prema
posmrtnim ostacima; spočetka prema rukopisima, konceptima i biografijama, a kasnije i
prema malim tajnama nacionalnih junaka, koje se čuvaju u sefovima. Danas osvetljavaju
Puškinove porodične nesuglasice, slade se pismima Bjelinskog, dnevnikom Dobroljubova,
preokreću na naličje intimni život Tolstoja... sutra će uzeti iz kosturnice lobanje Suvorova i
Monomaha da ih oblože glinom i sa uživanjem posmatraju brkove, čvoruge i ostale osobene
znake. Nije zalud Napoleon grdio svog slikara: »Ja hoću da vidim veličinu svog vojnika, a ti
mi pokazuješ bradavicu na njegovom nosu.« Zemlja je stara i gde god udariš budakom —
svud mrtvd leže. Dakle, ne činite sebi zla, ne uznemiravajte mrtve ... pustite ih neka spavaju.
Kao obrazovan čovek vi se, razume se, sećate žalosnog slučaja člana Konventa, deputata
Sene, Pošota, koji je, e... pun mržnje prerna svrgnutom režimu i porocima prošlosti razvalio
grobnicu Agnese Sorel i za kose izbacio lobanju jedne od najlepših žena Francuske, koja je
učinila tolike usluge njegovoj otadžbini. On je to gorko platio... A i šta će vam da vučete
tamo, u zemlju večnih zora, te bedne i gadne poluistrulele kosti?
— Jednom rečju, vi ste za sveopraštanje? — zažmiri Morščihin.
— Naprotiv, ali ja sam za veliku istoriju ...
— ... I malo protiv sudske medicine?
Gracijanski hladno pogleda u kolena svom protivniku:
— E, ja nisam pretpostavljao, druže Morščihine, da vaša poseta ima ,tako duboke
uzroke... — i odmah malo odstupi da se razgovor ne bi završio nesporazumom; baš sad on
nije mogao otpustiti gosta, dok ne objasni do kraja njegove tajanstvene namere. — Ne, ja
nisam protiv istorije i isto tako sam za istinu. Ali postoji i naša proleterska istina — poučno
dodade on.
Sada je svaka misao Gracijanskog odnekud kod Morščihina izazivala gnevnu potrebu
neslaganja:
— Po svoj prilici, Aleksandre Jakovljeviču, svaki epitet ograničava širinu pojave i
dopušta postojanje drugog epiteta, a istina je jedna. Ponikla iz samog jezgra radnog naroda
— stvaraoca i čuvara svih vrednosti na zemlji — naša istina je odavno postala
opštečovečanska istina većine. Evo već bezbrojne i dosada neviđene armije stoje pred
kapijama zemaljskih gradova, gotove da ih uzmu na juriš. Pitajte ih: »Ko ste vi?«
Odgovoriće: »čovečanstvo.« I zato neka se oni, ljudi zla, razgraničavaju epitetima od svih
trudbenika na zemlji...
On prekide kad opazi da se i sam zarazio neodoIjivom leporečivošću domaćinovom, koji
ga je slušao sa velikim zadovoljstvom, jer je vreme određeno za razgovor prolazilo na
brbljanje upusto, a glavnom, klizavom, dosad još nisu ni pristupili. Gracijanskom je ipak
bivalo jasno da će naposletku morati dati prostaku neku skromnu epizodicu iz svojih veoma
bogatih uspomena. On raširi ruke, tobože kao da se predaje:
— Ja ćutim, vi ste me skoro ubedili... — i darova gosta jednim svojim proverenim
osmehom u kome se priznavanje poraza jedinilo sa zavišću prema mladom i prostodušnom
pobedniku. — I gotov sam da uplatim kakvu hoćete kontribuciju. .
Tada, sa nijansom učtive mržnje, Morščihin po treći put izloži svoju molbu. Nesumnjivo
su se kod Aleksandra Jakovljeviča sačuvale kopije ili izvodi iz lenjingradskih dokumenata,
koje je prikupljao za svoju nenapisanu knjigu; spominjanje te knjige izazva na domaćinovom
licu ljutitu grimasu. Morščihin bi mogao da vrati originale kroz jedno dva dana, posle
prepisivanja i u zamenu uzimao je obavezu da na naslovnoj strani svoje disertacije izrazi
zahvalnost za ustupljeni materijal...
Prođe vrlo duga i napeta pauza pa Gracijanski odgovori da je odista u mladosti stajao
pred alternativom da li da se druži sa ljudima ili sa drvećem, ali sociologa je i tada bilo — ako
hoćeš ribnjak si mogao zajaziti, a da se snađe u teoriji šumske ekonomike, zaparloženoj
buržoaskim uticajima — nije imao ko, te tako njegova zlosrećna knjiga nije ugledala sveta.
Što se tiče traženih materijala, Gracijanski bi vrlo rado dao sve — zajedno sa konceptima — ,,i
ne treba mi zahvaljivati za to, kolega!« — da nije još pre dvadeset šest godina, prilikom
prelaska iz Lenjingrađa u Moskvu, ostavio na čuvanje sav taj, dosta veliki denjak papira, kod
jedne svoje rođake. Ta dama pedantna do manije, završila je poznatu bestuževsku školu i
sama je često patila od mladih carskih satrapa — nesumnjivo će sve sačuvati... »uostalom, ne
jamčim sigurno«. »Vi i sami shvatate da ne samo remek-dela nameštaja, već i najdragocenije
biblioteke, a pogotovu ništavni rukopisi kao što je moj, iz nužde postaju ogrevna rezerva u
toku najoštrijih, jurišnih epoha društvenog razvitka.«
— Veoma mi je žao ... — osmehivao se kroz stisnute zube Morščihin nekako polovično,
iako je po nečemu već predvideo baš takav odgovor.
— Ipak, ne ljutite se preko mere, mladi kolega — pokroviteljski ga uteši domaćin i
pogleda pri tom na sat — ja i sam ne bih hteo da odete praznih šaka... mada je naše vreme
već isteklo. U svakom slučaju, arhivi mog pamćenja potpuno vam stoje na raspoloženju. U
vezi sa vašom nenadnom posetom ja sam se setio delimično jednog zanimljivog slučaja: mog
prvog susreta sa tajnom policijom. Taj događaj nije obojen visokom heroikom, koja je tako
poželjna za vašu disertaciju, ali on će pred vama razotkriti neke opruge tadanjeg života i
pomoći će vam da uhvatite duh epohe u kojoj se formirala naša borbena svest. Dakle ...
rizikujete li?
— U mom bezizlaznom položaju... — sleže ramenima Morščihin i samo neodoljiva
radoznalost prema ovom zagonetnom ljudskom fenomenu primora ga da ostane u fotelji.
Na oči uzbuđenog Morščihina domaćin ode do nepokretnih vrata i prosto kao iz
volšebnog ormara uze otuda već nalivenu šolju mirisnog i hranljivog napitka, šećera i
domaće pite. Kad postavi pred gosta on sede na staro mesto, pritisnu uz nos sastavljene
dlanove, kao da se sprema da zaroni u tajanstveno talasanje priviđenja i uspomena i
odjednom počc da govori o režimu koji je ocrnio njegovu mladost, čas sa razumljivim
ogorčenjem, čas sa bezazlenim humorom, sa kojim se starci osvrću na nestašluke
nepovratnih godina.
— To se desilo, dakle, na onoj istorijskoj prekretnici koja vas interesuje, kada je posle
noći Stolipinove pogibije nastupila lagana i željena plima prema velikoj revoluciji —
odmereno poče Gracijanski. — Naše pokolenje rano je sazrelo pod udarcima carizma; mi,
preslonička omladina, takođe smo, koliko smo bili kadri, istupali protiv samodržavlja, to jest,
e... održavali smo tajne sastanke, postavljajući stražare kod ulaza, čitali referate, kritikovali
gospodina ministra narodne prosvete, čak smo se igrali štamparskim slovima i opasnijim
predmetima, koje sam ja radi kaljenja volje čuvuo pod jastukom: deca! Ja lično pamtim da
sam čak izmislio barikadu na sklapanje, koju je kočijaš mogao prevoziti s jednog mesta na
drugo. A od nas nije bilo moguće više ni tražiti: sve su to bili izdanci bogatih porodica, koji su
u revoluciji videli slobodu da puše na ulici, da nose dugu kosu, da posećuju nedozvoljene
priredbe i nekažnjivo čine pakosti omrznutim vaspitačima. Radnici se nama nisu približavali,
a mi smo se njih pribojavali... iako mi se već hiljadu devetsto devete godine desilo da vodim
borbu sa anarhistima u Ljesnom, u parku Rožnova. Sa mnom je tada bio i neki Valerije
Krajnov — niste čuli za njega?... takođe dosta dobar borac. Eto, u to vreme oni su pokušavali
da me uhvate u kljusu. Sve je počelo od toga što je jednog jutra došao k meni zagonetan
čovečuljak u novom šinjelu — pravo iz magacina; veoma mu se žurilo, pošto je nameravao da
hitno otputuje u zavičaj. Eto vidite kako sve ispada zanimljivo ... taj čovek se zvao Giganov ...
2.
Ako u priči Aleksandra Jakovljeviča popravimo niz neprijatnih netačnosti, potpuno
opravdanih zbog tridesetogodišnje davnine uspomena, dugog nedostatka hemoglobina i
duševne slabosti zbog gubitka bliskog stvorenja, onda bi ova epizoda ovako izgledala.
Hiljadu devetsto jedanaeste godine porodica Gracijanski rano se vratila sa letovanja u
grad, u svoj stan, zbog sve češćih srčanih napada kod oca; domaći lekar je nagovestio da bi
mladiću, zbog stanja njegovih organa za disanje, takođe bilo korisno da se sa roditeljima
prošeta po biskajskoj obali. Školska godina još nije počinjala; put u Pariz nudio je nove utiske
... i, uopšte uzev, ako pamćenje ne vara, toga dana bilo je divno jutro, sa tajanstvenom
vlažnom izmaglicom posle noćne kiše. Za doručkom Saša Gracijanski bio je skoro odlično
raspoložen; malo je smetala dosada predstojećeg nerada u pustom gradu za vreme leta. Jeo
je omlet sa šunkom, iskosa gledajući nove brojeve novina i najinteresantnije u njima —
dnevnik jučerašnjih događaja. Tamo je sa skromnom živošću bilo ispričano o samoubistvu
nekog trgovca koji je doputovao u prestonicu, o vrlo staroj grofici koju je vratar-ljubavnik
iskasapio na komade da bi prisvojio njene porodične brilijante, i pored toga, kako je već
poznati div Fos pojeo u staničnom bifeu četiri tuceta piroga punjenih mesom i nestao u
nepoznatom pravou. Jednom rečju, prestonički život, kao i uvek, ključao je kao vrelo. Baš
tada je služavka javila mladom gospodinu kako na sporednom ulazu neki nepoznat, zaplašen,
ali dosta simpatičan vojnik moli da sa njim porazgovara.
Po navici da ne odbija sitne molbe ovoj lepuškastoj devojoi zbog njene stalne
predusretljivosti, Saša čačkajući zube pođe u kuhinju. Kad se pojavio, sa stolice skoči visok
čovek od jedno trideset osam godina, koščat i u vojničkom šinjelu — reče da se zove Mikolka
Giganov, i da je redov 146. kaspijskog pešadijskog puka koji se nalazi kraj Petrograda.
Pozivajući se na preksutrašnji odlazak kući u neko kostromsko selo, on je molio gospodina
studenta da lično u četiri oka porazgovaraju o jednoj temi koja ga zanima. Na pitanje kakva
je to hitna stvar, Giganov je odgovarao sa uzdahom da je ta stvar jedna te jedna — nevolja
naroda ... Bilo je nešto nečisto u neurednoj koži njegovih obraza, u malo kosim lopovskim
očima sa poročnim pogledom, u njegovoj kosi nalickanoj do sjaja — kao nalepljenoj na
pljosnato teme i sa kovrdžama spuštenim na nisko čelo: čitava njegova pojava upozoravala je
Sašu. Ali stari Sašin drug Pavlik Sleznjov obećao je da će doći tek za ručak, kako bi zajedno
izradili plan večerašnjih zabava; zasada nije imalo šta da se radi i jedino iz dosade, ne
pružajući mu ruku, Saša kaza Giganovu da pođe za njim.
Uostalom, kiša je, znači, još padala, zato što je Saša otvorio prozor širom da bi se izbavio
od odvratnog zaudaranja pokislog vojničkog odela i opreme. Giganov htede da se usprotivi
tome iz bojazni od suvišnih ušiju, ali Saša ostade pri svome: prozor je gledao na ulicu preko
palisada visoke železne ograde nedostupne slranim licima, i kad je otvarao prozor Saša je baš
zapamtio klen pod prozorom čije je lišće podrhtavalo od kiše i po nečemu beskrajno bilo
nalik na mladu životinju svečanog izgleda koja se stresa izlazeći prvi put iz vode posle
stvaranja. Od rane mladosti Saša se odlikovao slikovitim mišljenjem.
Leno se udubljujući u tužnu Giganovljevu priču Saša je gledao napolje, udisao vodenu
prašinu već po jesenji nagorkog jutra i mislio da drveće nije manje od ljudi dostojno
prijateljstva, zato što ne laže u zadovoljstvu i ne žali se u nevolji... samo treba imati veoma
bogatu dušu da bi čovek sam sobom ispunio neprekidno outanje takvog prijateljstva. Zatim
Saša ču sa strane kao neko jecanje, sa čuđenjem pogleda na posetioca, vide suzni prekor u
Giganovljevom oku i sve mu lice obli rumenilo. On oseti svoje obaveze prema ovom
utučenom, zarobljenom stvorenju, ružnom zato što poniženje u nevolji nikom ,nije davalo
naročitu privlačnost.
Kao i drugi članovi njegove mlade, tada tek formirane đačke organizacije, Saša je
poznavao narodni život po čuvenju; lično u fabrike i kasarne nije zalazio i voleo je da poštuje
mlađu braću neviđenu, kako ne bi grubim dodirom stvarnosti povredio u sebi krotki i
poetični lik Rusije. Prvi put video je na javi pravi narodni jad, koji je sedeo na tri koraka od
njega, pušio i razdirao njegovu savest svakojakim rečima.
Giganov poče od opštih žalbi na robijaške tegobe vojničkog života i naročito se ljutio na
nekog oficira pribaltičkog prezimena, svoga četnog komandira, kod koga je bio posilni. On se
spremao čak da skine pantalone i da pokaže mladiću svoja krsta sa tragovima mnogobrojnih
uvreda i maltretiranja, ali Saša to ne dozvoli — ne iz bojazni da nepoverenjem uvredi
narodne jade, već iz straha da će morati nečim da plati to gledanje i još iz osećanja fizičke
gadljivosti. Ipak, bilo je sasvim prirodno da se zainteresuje kod Giganova šta ga je
primoravalo da svoje suze pronese kroz čitav grad i donese u relativno bogatu kuću u
Sergijevskoj ulici, koja spolja nije ničim obeležena.
Ivicom dlana gladeći kovrdže na čelu posetilac je odgovarao kako je često slušao od
njihovog vratara, zemljaka iz kastromskog sela o pristupačnosti mladog studenta i Saši tada
postade malo pretoplo i tugaljivo, zato što mu se odista dvaput desilo da porazgovara sa tim
krupnim bradonjom o uzrocima seljačkog siromaštva i o nekim tobože radikalnim metodama
izbavljenja od njega; radi uspostavljanja dalje veze i da bi ćutao on je krišom gurnuo vrataru
pola rublje iz svog džeparca i, znači, seme pravde duboko je zapalo u njegovu sanjivu dušu.
Ipak, Saši je ovog puta bilo strašno da kaže svoje mišljenje o ovoj naročitoj varijanti nevolje
— sa vojničkom nijansom — jer ga je mogla namamiti, povući u neželjeni vrtlog i čak mu
zagorčati zadovoljstvo biskajskog putovanja.
On tada bez uvijanja i odseče da ga ograničenost kruga njegovih poznanstava, samo sa
studentskom i profesorsko-bogoslovskom sredinom, sprečava da pomogne Giganovu pa mu
zato vatreno preporučuje da se raportom obrati ministru vojske, a u slučaju neuspeha,
direktno Državnoj dumi radi upoznavanja čitave ruske javnosti sa činjenicama, i posle toga
pravda će verovatno pobediti.
 »Kuder, kuder?« — istegnu vrat i pripita brzo Giganov.
»Kažem ti: pravo starešinama...« kaza Saša oprezno.
»E, to je duga pesma. Kakva mi je pravda kod starešina... — razočarano odmahnu rukom
ovaj. — U starešini nema pravde, već samo džigerice. Znači ništa mi drugo ne preostaje sem
omču na grlo ili glavom kroz prolokani led — u vodu.«
»To nema smisla, — treba voleti život, Giganove — strogo reče mladić i objasni mu u
shvatljivoj formi jedinstvenu lepotu egzistencije. — Nerazumno je odlučivati se na takav
korak uoči samog izbavljenja.., Vi rekoste da putujete u selo?«
»A šta će nam život, kad u njemu nema nikakve ugodnosti i niko se na naše jade narodne
ne osvrće« — zaintači Giganov.
S jedne strane Saši je laskalo što tuđa ljudska sudbina nekako kao da leži u njegovoj šaci,
a sa druge — malo je neistinito izgledalo da ođrasli ljudi — vojnici koji imaju puške i topove,
traže zaštitu od još ćosavog brucoša Sumarskog instituta. Ali on je sam sebi i protivrečio da
prosti narod, pošto ima detinju dušu, uvek oseća potrebu za velikim umom i srcem radi
ostvarenja svojih tajnih snova; a zatim svi poznati vođi, kao Garibaldi, Pug'ačov, Uot Tajlor,
nisu počinjali od kolevke da se bune... i oni su bili deca, dok ih neki početni prestup nije
gurnuo u podvig, a dalje ih je već sam talas poneo na svom hrbatu u takozvane blistave anale
istorije.
Nejasni glas je već odavna Sašu pozivao na nešto onako — ne suviše opasno — i ponekad
on ne bi bio od raskida da stane na čelo nečemu te vrste, samo kad ne bi svoje prezime morao
otkriti.
Treba unapred reći da i u to vreme Aleksandar Jakovljevič uopšte nije patio od suvišne
prostote, ali odjednom on zamisli sebe u bronzanom vidu, na pijedestalu buduće
hiljadugodišnjice, u nečemu ubogom i izrešetanom kuršumima, omekša, posta poverljiv i
povika Aksjuši da donese čaj, kako bi skoncentrisao misli dok se jadi narodni malo prihvate
đakonija.
»Ipak ne vidim čime mogu da vam pomognem, Giganove... — tužno kaza Saša, predajući
se i stideći se. — Objasnite mi vaše namere.«
Tada Giganov otvori karte. Lopovskim glasom i gledajući nekud preko Sašinog ramena,
on kaza da bi, na strah svim ostalim narodnim neprijateljima, hteo da učini prijateljsku
uslugu jednom izrodu, to jest da izvrši pred odlazak na njega mali atentat: izvršenje kazne
uzimao je na sebe te se gospodin student ne mora prljati o nečistu stvar, neka samo da malo
dinamita iz svojih rezervi... u krajnjem slučaju sa ličnom izjavom Mihaila Giganova, da ništa
takve vrste nije nikad dobio od studenta Gracijanskog.
Ledeni žmarci otkrića prođoše Saši po leđima. Cutao je. Iza prozora prođe lak fijaker koji
se iznajmljuje, sa gromkim topotom kopita po mokroj ulici; on je stalno ćutao. Gost je čekao
saglasnost svoje žrtve sa psećom predanošću u pogledu, i imao je ne samo naročito uvo,
špijunske građe, već čak i oko nekako đurbinasto, koje, đavo da ga nosi — prisluškuje. Saša
obori pogled: znači, porastao je toliko da i njega love... I odjednom oseti u prstima oštar
svrab, sličan onom koji prisiljava još nevešto zvere da grebe kad mu rastu kandže.
»Ali kako ćete uspeti da izvršite svoju presudu kad ovih dana putujete u selo? — upita
Gracijanski poluglasno, pošto sačeka da Aksjuša ode. — Treba plan sastaviti, nabaciti
varijante, otkloniti eventualne dokaze krivice, to nije isto kao otići u kupatilo, to je
teroristički akt, Giganove.«
»U to vi već ne sumnjajte, izaći ću nakraj da ne može bolje biti — takođe nekako tiho i
sekući dlanom vazduh reče Giganov. — Oni imaju tamo jednu pevačicu... i kad se uveče posle
prozivke upute u njen budoar, onda bi mi njih, podlace, ispod praga i digli u vazduh. Samo
da imamo čime.«
Saša je tužno mahao glavom.
»Pored toga — protivio se Saša vešto izbegavajući uzrujanost — ja sada nemam pri ruci...
dakle, to što vi tražite. U bifeu, kao što znate, tu robu ne drže, u apoteci njome takođe ne
trguju, a slične stvari ja neću da rešavam bez svojih drugova ...«
Iz nagoveštaja moglo se lako shvatiti da on nema prava sam da raspolaže svojinom
organizacije.
»Glavno je, meni bi i šačica bila dovoljna... da im prospem mozgove u osvetu za naše jade
narodne« — klateći se tamo-amo niučio se Giganov.
»Ja shvatam, ali nikako ne delim vaše nestrpljenje... — zabavljao se Saša i odjednom,
vešto usmeravajući svoju ulogu na veliku igru, kao da se sažali: — uostalom, ako je vaša
odluka konačna i nije posledica nekog trenutnog razočaranja, onda, e... savetujem vam da za
nedelju-dve dana odložite svoj odlazak. I dođite kod nas u sredu oko osam sati. Baš tada
skupiće se poneko od naših... tada ćemo i razmotriti vaš poduhvat do detalja.«
Radi konspiracije Saša izvede Giganova na sporedni izlaz i tek pošto se uverio da nema
agentske prismotre; pri tom ga na rastanku zakle da o učinjenom dogovoru ne priča u četi.
Svoj plan Saša nije saopštio nikom, čak ni Sleznjovu, da ne bi uskratio sebi duhovitu i,
kako mu se činilo, bezazlenu zabavu. Spremali su se u sredu da proslave očev šezdeseti
rođendan uz učešće bliskih prijatelja i drugova po službi; u stvari, taj dan je padao sledeće
nedelje, ali su odlučili da ga približe zbog utvrđenog datuma odlaska u inostranstvo.
Prirodno. Saša ne propusti da počasti zamišljenom predstavom i ponekog od prijatelja —
među njima i pokojnu Natašu Zolotinsku — u to vreme je njegov roman sa njom bio u punom
jeku. U stvari, Saša se u početku spremao samo da izigra Giganova, da ga isprati sa komadom
sira zamotanog u berzanske novine ili pak da ga napije na mrtvo ime i mirno telefonira u
kvart tajne carske policije sa molbom da uzmu svog polumrtvog starog službenika, koji je
spao s nogu ispunjavajući službene dužnosti. Ali Sašina zamisao u zamahu razvoja stvari
dobi još lakomisleniju nijansu.
Pošto po svojoj profesiji nije bio mislilac, i predviđajući bogat lov, Giganov stiže poranije
i opet radt konspiracije bio je prethodno zatvoren u tamnu sobicu, u kojoj je stajala zimska
odeća, kao pravi madridski bik koji je posle nekih Sašinih manipulacija, razume se u
prenosnom smislu, trebalo da ispusti dušu pred očima sakupljene publike. S vremena na
vreme ovaj osuđeni stvor, gušeći se pod bundom od tvorovog krzna, koja je pripadala
starijem Gracijanskom, prislanjao je oko na ključaonicu u kojoj je iz obazrivosti bio ostavIjen
ključ, ali je mogao da čuje samo živahne glasove, mlade i malo utišane, pomešane sa
zanosnim kucanjem čaša i da pogađa gospodska jela po gastronomskim mirisima koji su
dopirali ovamo u naftalinsku tamu. Nakon dva i više sata Giganovu se dosadi i u dušu mu se
poče prokradati sumnja da ga ovde nisu zaboravili, ili nešto još gore, da se nisu krišom razišli
da učine nešto nedozvoljeno svetoj osobi gospodara imperatora ... kad odjednom tamo se sve
utiša — upozoreno na značajnu atrakciju, koraci se približiše, oštrica svetlosti raseče
pomrčinu i Saša Gracijanski hladnim poklonom pozva Giganova na arenu.
Oblizujući usne, prižmurkujući, Giganov, dugih ruku pripijenih uz telo, izađe na svetlost i
sav premre kad ugleda klopku: ono što je video uopšte nije bilo nalik na društvo zaverenika.
Obećane omladine skoro i nije bilo, sem dve devojke i polućelavog studenta u pens-neu;
pridignuti, oni su preko glava starijih piljili u Giganova kao u neko šareno čudo ... Za
raskošnim stolom koji se pružao preko čitave sobe sedelo je oko dvadeset pet postarijih
gostiju — duhovna i ostala aristokratija Petrograda u redengotima i svilenim mantijama,
mahom širokih brada, mada je bilo i drugih oblika, pa čak i obrijanih, oklembešenih
rimokatoličkih podbradaka. Desno od domaćina, ljušteći nemirnim prstima koru uvezene
voćke, kidao se od smeha dobrodušnim falsetom arhijerej dosta ispijenoga lika; pratio ga je
smehom, stresajući cveće u kristalnim vazama ispred sebe debeljko zarastao u salo, u kaputu
od kineske svile — glavom mistik-teolog Akvilonov; njima obojici htela je da nešto dokaže
krupna dama sa ogromnim krznenim ukrasom uprkos toplom vremenu. Trenutak docnije svi
ti siti, praznično raspoloženi Ijudi sa prezrivim čuđenjem buljili su u Giganova, koji je pred
njima stajao potpuno izgubljen, i Akvilonov se takođe upola okrenu, rizikujući da pukne na
šavovima od naduvenosti, brišući brčine uštirkanim malim salvetom. lako se svi oni, kao i
njihov poredak, ne bi bez Giganova ni godinu dana održali, niko se ne zauze za njega, zato što
je stvarno bio podlac, policijska njuška, gad špijunski što se noću lunja, taiog nacije... pa i on
sam je to znao, zato je tako brzo vrteo među prstima svoju lažnu vojničku kapu bez
suncobrana sa žutom pantljikom okolo. I povrh svih nevolja put za bekstvo preprečio je lično
dugokosi gospodičić, tako pobledeo u licu — čak malo omršao od uzbuđenja — sa tako
nadmenom moralnom čistotom u pogledu, kao da je on, uglađen i odnegovan, i imao pravo
da osuđuje Giganova za njegove podlosti.
..Dozvolite, gospodine ... ne navodite me na greh — mirno i u savršenoj tišini zamoli
Giganov. — Pustite me napolje, gospodine!”
„Dopustite, gospodine Giganov, još jedan trenutak... — skoro u kataleptičnom grču, jasno
nagiašavajući svaku reč, kaza Saša mašući prstom ispred sarnog njegovog lica. — Eto, vi ste
se maločas hvalili, gospodine Akvilonov, našim političkim blagostanjem i ja sam zaželeo da
vam pokažem jedan od metoda kojim se ono uvek osiguravaio u ruskoj imperiji. Dozvolite da
vam predstavim nekog Giganova, koji je došao kod mene da potraži malo dinamita za svog
četnog komandira. Svima će vam biti zanimljivo da znate da prema mojim obaveštenjima
vojnika sa tim prezimenom u imenovanoj četi nema. Pa, dakle, dragi moj, ispričaj nam po
redu ko je iebe i zašto ovamo poslao, a mi ćemo te za to počastiti čašicom.”
»Ah, ah, bruke... — ženski je gunđao arhijerej, vraćajući na mesto zagrizli plod. — Kad
biste poštedili, mladiću, naš mirni i radosni razgovor ...«
Ali Saša više nije slušao ni očeva naređenja da odmah prekine ovaj skandal, ni oštri kao
bič Natašin uzvik, ni nejasni na uvo kazani savet Sleznjova, koji tek što beše stigao. Nešto se
sa penom otkidalo sa Sašinih usana, nešto više od osvete i ogorčenja prema životinji koja je
pokušala da ga ujede — to je bila nadmoć plašljive snage, potreba naslade poniženjem nižeg
stvorenja. Čak se i ne zna čime bi se ova scena završila da nije mati, mala crna žena, stavila
sinu na čelo malenu ruku punu prstenja i Saša se odmah zaguši, omekša, pokori se i ućuta.
»Imate retku sreću, Giganove: idite... — umorno, jedva sa trećinom pređašnje vatre
progovori on. — Idite i kažite vašem kapetanu, pukovniku ili šta je... da ubuduće ne šalje
budale, već neka sam dođe, ako mu prituži da porazgovara o temi koja ga zanima. Badava,
badava on, belorukile, sedi u pozlaćenom kabinetu. Treba raditi — to je ono!«
I sasvim neočekivano salvetom, samim krajičkom sa monogramom, ošinu ga po obrazu.
Giganov se divlje izbeči na drznika i sam zanese kao mlatač dugu ruku, ali se uzdrža i
samo se nakašlja.
»Eh, i nije te sramota, gospodine... zar se ja za sebe mučim? — teško dišući proslovi
Giganov ustima koja su se krivila. — A da li si ti pomislio... zašto se ja previjam pred tobom,
isto kao pregaženi crv — izvinite za izraz?«
I on ode glave uvučene u ramena, nalik na pogurenog insekta, koji je nepažnjom izmileo
iz pukotine.
Zatim se svi postaraše da pićem, šalom, smehom zabašure ovaj neprijatni slučaj; razume
se, preko mere osetljivi dečak malo je prekardašio, ali, na kraju krajeva, to je bio njihov
unutarklasni nesporazum. Jedino Sleznjov prebaci Saši na rastanku za suviše lakomisleno
ponašanje i nazva ga ničeancem, a ujutru, prilikom ispraćaja na stanicu, Nataša sa bolom
napomenu da njegov sinoćnji postupak pre liči na kukavičluk nego na hrabrost; jer, po
njenom nepomirljivom uverenju, svaki dodir sa gadom, osim preko pucnja, prlja. Uostalom, i
sam se Saša malo kajao, ali ne zato što mu održana predstava nije pošla za rukom, već zato
što je sve to u budućnosti tovarilo na njega naročite moralne obaveze, za čije ispunjenje nije
u sebi osećao snage. Pribojavao se i gneva tajne policije: Mlada Rusija već je postojala i čak
je bio pripremljen statut koji je Sleznjov napisao, sa najpreciznijom razrađom njenih ciljeva i
taktike. Jedina nada bila je u tome da će se Giganov stideti da ispriča starešinama o svom
fijasku... I odista, sve do odlaska Gracijanskog u banju nije bilo nikakvih posledica od
ispričanog događaja, a to je bio dobar znak da će Saša i ovog puta dobro proći.
On prekrasno provede petnaest dana na biskajskoj obali; novi utisci istisnuše prljavi
petrogradski spomen, a kupanja na sitnim talasima i ruanske patke okrepiše njegovo zdravlje
i, zahvaljujući tome, on se početkom školske godine vrati u Petrograd sa takvom rezervom
hemoglobina da ga nije bilo greh malo i potrošiti. Roditelji se zadržaše kod Vizbadena u
očekivanju da ih primi jedna tamošnja medicinska zvezda i tako je čitav stan u Sergijevskoj
ulici služio za Sašina i Sleznjovljeva zadovoljstva; posle skandala sa Mladom Rusijom Saša je
brižljivo sakrivao od Vihrova i Valerija da se druži sa Sleznjovom, ali se nije mogao odreći
svojih šarenih pozuunstava, koja su pružala veoma intenzivne osećaje.
Svoj sukob sa carskom tajnom policijom — posledicu igre sa Giganovom — Aleksandar
Jakovljevič datirao je prvim septembrom, pogrešno ga približivši jednom istorijskom aktu
opšteruskog značaja. U stvari, on se desio dve nedelje ranije, skoro odmah nakon njegovog
povratka u prestonicu, zato što je u septembru već počela druga polovina događaja, upravo
ona koju on nije ispričao Morščihinu i to ne samo zbog nedostatka vremena...
Baš u tom vremenskom intervalu zbog lakomislenosti već sasvim raspuštene Aksjuše iz
profesorovog stana ukrali su bakinu rotondu od skunksovog krzna, barometar-aneroid — dar
slušalaca duhovne akademije — i vrlo malo upotrebljavano korito od cinka; peti dan posle
toga studenta Gracijanskog pozvaše u policijski kvart da prepozna nađene stvari. Ipak,
umesto očekivanih formalnosti, podbuli pristav poče laskavo da ispituje mladića o zdravlju
njegovih roditelja, koje je lično poznavao, i na kraju mu, kao slučajno, saopšti da ga u
susednoj sobi čeka oficir koji ima nešto da porazgovara sa njim o jednom pitanju koje ga
zanima; tom prilikom pristav zbog svog dugogodišnjeg prijateljstva sa porodicom
Gracijanskih dvaput nazva studenta prosto Šura. Osim toga naokolo su činovnici-pasošlije
škripali perima, što je Saši išlo na živce; uz to ga je bolela glava, posle sinoćnjeg momačkog
veselja sa Sleznjovom, te tako na ovaj glavni susret uđe u stanju tihe pomame, što je i obojilo
njegovo ponašanje neželjeno vatrenim tonovima.
Iza vrata nalazila se dosta tesna i zbog avgustovske vreline zagušljiva pomoćna službena
prostorija gluvih oguljenih zidova, adaptirana za otrežnjavanje pijanih i saslušavanje obijača.
Uprkos carevom portretu u ramu nalik na orla i otvorenom prozoru koji je gledao u
unutrašnje dvorište, ovde je neizdržljivo zaudaralo na podbijene noge i još na onaj duvansko-
zatvorski smrad po kome su se izdaleka osećala državna nadleštva bivše carevine. Za golim
stolom, punim tragova od noža i noćnih kancelarijskih nadahnuća, sedeo je zbojit i u to
vreme dosta poznat potpukovnik u plavoj letnjoj bluzi sa srebrnim epoletama; padali su u oči
njegovo majstorsko češljanje od desnog uva prema levom i drugi znaci ugašenih strasti
zaglađeni dovitljivošću muške kozmetike. Saša ga nehotično uporedi sa Cezarom koji se već
zarnorio u pohodima, i, odista, prvi utisak se potpuno poklapao sa onim što je Saša čuo
ranije o tom nekad sjajnom gardijskom oficiru, koji je bio primoran da dovršava svoju
karijeru u žanđarmerijskom korpusu; prezivao se čandvecki. Seća se da su ga isterali iz
privilegisanog puka zbog neplaćanja kartaškog duga, pošto su ulazak u igru bez gotovog
novca protumačili kao nameru da se obogati na račun svojih partnera. Posle ovog
nezaboravnog skandala u najvišim petrogradskim krugovima prišili su mu ironični nadimak
Herman, iako se on, u stvari, zvao Eduard Vasiljevič.
Po rečima onog istog sveznajućeg Akvilonova, taj se oficir spremao da krug svog »žića«
završi kao — isposnik u Optinoj pustinji, pošto su ga u mladosti pored kartanja zanimali i
problemi duhovno-etičke prirode, ali je radi drage žene ostao u svetu — samo je promenio
nadleštvo i malu strast: pronosili su se glasovi da se oduševljava levim liberalima. U carskoj
tajnoj policiji bio je, pored ostalog, zađužen i za omladinski sektor, ali je usled sve veće i veće
lukavosti revolucionarne mladeži činio pogreške koje su kočile njegovo napredovanje u
službi.
Razmažen i neprestano osećajući iza leđa uticajne očeve veze, Saša je preživljavao pre
radoznalost nego strah pred ovim priprostim činovnikom.
U razgovoru koji zatim poče čandvecki primeni stare metode policijske sablazni da bi
umirio vatrenog i još neukroćenog mladića.
»Ne mogu da sakrijem zbunjenost krivca, gospodine Gracijanski, što sam vas bez
dovoljno motiva uznemirio — poče on sa japanskim osmehom. — Teši me samo malena nada
da vas to nije odvojilo od napornog ... zasada još vanškolskog rada.«
»Na žalost, moram vas razočarati — prozirući nagoveštaj odgovori Saša kroz zube. — Vaš
prijatni poziv preko vratara odvojio me je od dobre knjige i ja sumnjam da će mi ovaj
razgovor nadoknaditi izgubljenu korist i zadovoljstvo.«
Nepojmljivo je kako je Čandvecki to postigao, ali Saša je znao ko pred njim sedi mnogo
pre nego što je ovaj otvorio karte.
»Molim vas, budite strpljivi — osmehnu se potpukovnik, protežući prste utrnule od
nerada — hirurgu i ne spada u dužnost da pričinjava pacijentima zadovoljstvo. Osim toga vi
ste me sami, iako ne baš u uljudnoj formi, pozvali da navratim na razgovor o temi koja me
zanima... i, razume se, ja sam takođe mogao izabrati slobodan trenutak da vas pozovem sebi
u pogodnijoj prilici, ali sam se bojao da na vas bacim senku u očima vaših drugova; na
nesreću, nama nikako ne polazi za rukom da zadobijemo simpatije omladine. — On sa
uzdahom pogleda zidne tapete sa tragovima od mnogih prstiju, nasloni se laktovima na sto i
zatim nasumice strese sa rukava nešto nevidljivo i nasrtljivo. Saša se za to vreme uveri da je
čandveckom sve poznato o skanđalu sa Giganovom. — Ja bih, takođe želeo da vas uverim,
gospodine Gracijanski, da nisam ja izmislio atentat na oficira Kaspijskog puka; verujte mi,
slične poduhvate mi pripremamo malo tananije. U pitanju je to što se Giganov, sa kojim ste
se vi onako divno zabavili, sprema da polaže ispit za čin i đavo ga uhvati da izmisli, tako reći,
diplomski rad bez dogovora sa starešinama, koji je obavezan u takvim slučajevima. — Pa eto,
ja ne crvenim... o tome nije red da se govori kao ni o gradskoj kanalizaciji, ali to postoji u
svim uređenim državama. Po službenoj dužnosti poznajem Giganova odavno i slažem se sa
vama u oceni njegovih umnih sposobnosti... ali to je usrdan radnik, sa velikom porodicom,
koji, verujte mi, štiti vas i vaše najbliže od velikih neprijatnosti. Pse ubijaju, ali ne biju,
milostivi gospodine! Razume se, on je zaslužio disciplinsku kaznu zbog samovolje... i mi
bismo to neizostavno učinili da Giganov nije dosta umešno napipao malo, nesrećno ognjište
u stanu profesora iz Sergijevske ulice, kome je sama dužnost uvek bila garantija političke
ispravnosti... Profesionalni njuh, to je isto tako talenat, samo u sitnom vidu ... ne slažete se?«
»Ipak, ja bih radije dočitao svoju knjigu — razljuti se Saša i malo pocrvene, strahujući za
Mladu Rusiju. — Ali nastavite.«
»Dobro, dobro, sad će biti interesantnije« — obeća Čandvecki.
Sa onim istim izrazom krajnje dosade na licu on se naže, uze mali zavežljaj koji mu je
ležao kraj nogu i na oči potresenog studenta brižljivo izvadi otuda limenu kutiju od jedno dva
kila botkinskog čaja. To je bila čitava ušteđevina Sašinog dinamita koji je dobio posle
ogromnih napora — prestupna svetinja njegovog tajnog društva, koja je vezivala jedno
petnaestak nedozrelih i odvažnih mladića. Svoju postelju Saša je sam spremao, te uopšte nije
znao ko je i na kakav način ukrao ispod njegovog jastuka taj neoborivi materijalni dokaz
krivice. Noge mu se nališe olovom i nešto nalik na uskršnju zvonjavu napuni mu uši.
»Kao što vidite, njemu je nemoguće poreći pseće čulo — ovom Giganovu ... zar ne? —
upita potpukovnik sa prekorom piljeći u Sašine povije. — Nadam se da ovo poznajete?«
»Dajte, gospodine Čandvecki, da završimo naše besmisleno mačevanje — tresnu Saša
bledih usana — pa kud puldo da puklo; — šta je ovo, hapšenje?«
»Zasada samo želja da se upozori sin veoma uvaženog čoveka, čija predavanja ja u
slobodno vreme pročitavam uvek sa uživanjem. Ja sam prosto vaš prijatelj, zovem se Eduard
Vasiljevič — očinski produži čandvecki. — Vi ste mladi i, ne znajući kakva je to stvar,
pogrešno ste pretpostavili da je ovo dosta da se spere sa čovečanstva čitavo sveto blato koje
ono nosi od postanja.
Potpukovnik se malo zaboravi, pa se opet nasloni laktovima na sto i baš tada do njih
dopre pijana psovka. Čandvecki se hitro okrenu prozoru i nespretnim pokretom obori na pod
smrtonosni mali zavežljaj. Saša viknu, obema rukama pokri lice i sigurno bi se sa stolicom
preturio na leđa da iza njega nije bio zid. Kad je bez pomoći sa strane došao k sebi sunce je
zalazeći sijalo kao i pre i bleštalo na potpukovnikovim epoletama, samo je Čandvecki sada
već pušio cigaretu. Saša bučno odahnu — užas je još uvek stezao njegovo srce u grudima.
»Bože, šta je to sa vama, gospodine Gracijanski? — sa saučešćem i ne mičući se s mesta
posrami ga potpukovnik. — Tako drzak mladić — a ponaša se kao gospođica ... fuj!«
»Molim vas, vode...« — proslovi Saša zaturene glave.
»Ništa, ništa — proći će ... poznate su mi vrtoglavice u tim godinama, — podsmehnu se
Čandvecki i ćušnu nogom u ćošak zajedno sa zavežljajem neostvarene Sašine snove. — Zašto
ste se, ipak, preplašili? Ovo je običan, samo malo obojen sapun... a mi ne branimo ni u
najsiromašnijoj kućici držanje rezervi artikala potrebnih za domaćinstvo. Zato ja vašu
nesvest objašnjavam zamorom ... ali ipak, ne sme se čovek tako raspekmeziti, momče.
Darujem vam iskustvo svoje mladosti: učite se da zaboravljate i redovno čistite želudac.« — I
kao da Saši daje vremena da se sredi, poče naširoko priču o koristi masiranja ledom od kojih
se jača i dugih planinarenja izvrsnih za suvišak snage neoženjenih mladića.
Saša je ćutao, ali iznemoglost je postepeno smenjivalo likovanje sačuvanog života i čak
oduševljenje veštinom Ijudi koji su mu mesto dinamita prodali sapun. Imao je osećanje kao
da su ga tek išibali, ali sasvim korektno, bez primene uvredljivog nasilja i čak sa carski
darežljivom nagradom za preživljeno. Saša zbunjeno diže pogled na protivnika i zahvaino
pomisli da u dopunu običnim predstavama o žandarmu, lukavom, ljigavom i predusretljivom
— ovaj je pored toga bio i velikosvetski oštrouman čovek. Upečatljiva je bila građa njegove
lobanje: skoro bez zatiljka i pravog, nekako dvostrukog čela, u kome su se očevidno i nalazile
njegove špijunske i analitičke laboratorije. Tamo je u jednoj moždanoj komorici, slično
Giganovu u njegovoj sobi, sedeo sada i Saša Gracijanski, go i providan, osvetljen sa svim
svojim detinjim tajnama.
I onog trena u potpukovnikovim rukama pojavi se najintimnija Sašina sveska crnih
korica od mušeme, u koju je bio prepisan bisernim rukopisom statut Mlade Rusije, sa
komentarima, raspodelom funkcija posle prevrata i nekim opštedržavnim postavkama.
Doduše, ustav je bio napisan naročitim stilom — svakom slogu se dodavala grupa suglasnika
i odgovarajući vokal radi stvaranja zbrke; tako je, na primer, Rusija ispadala Ronvosilvija, ali
Čandveckom, koji je imao stručno iskustvo, nije bilo teško da savlada takve teškoće. Ovo je
verovatno bilo gore od dinamita ... ali Saši tada sinu da njegov tatica svakog časa treba da
stigne u Petrograd, a očev školski drug — onaj mali arhijerej — dobro je poznavao jednu
prestoničku laficu koja je bila u bliskim odnosima sa prvim velikodostojnikom carevine;
njega ništa nije koštalo da podvikne žandarmu koji se zaleteo, da ga otera u ostavku, u
provinciju, do đavola, najzad i u sam Sibir. Ta misao kao gutljaj limunade na vrućini pomože
Saši da povrati trunak izgubljene duhovne ravnoteže.
»Mene mnogo više uznemiruje ovaj dokumenat —nastavljao je Čandvecki gladeći svesku
— zato što on otkriva u vama opasnu sklonost da više razmišljate o dobru bližnjih, nego o
svom sopstvenom. Ja sam lično ovo pročitao sa oduševljenim interesom i mogu da
konslatujem u vama klice zrelog političkog mišljenfa. Ne, ne, ovo apsolutno nije glupo, ja se
ne šalim: proklamacija dekabrista i socijalne konstrukcije Furijea izgledale su isto tako
naivno, ali vama je poznato kakav su uticaj imale na pokolenja. Ljudi su uvek deca i ukoliko
su projekti neverovatniji utoliko su privlačniji i opasniji. Ponešto me je ovde, razume se, i
razonodilo ... konkretno — donekle melodramska teza o brzom zauzimanju vlasti. To je
tačno, život ne stoji na mestu, treba se žuriti! Pa i sam rukopis je dosta dobar, mada je
nervozan i sitan, što se tokom vremena može odraziti na vašem vidu... o tome pomislite
blagovremeno. Ali ja nikako ne mogu da odobrim vašu nameru da postavljate za ministre
samo članove vaše organizacije. Pre svega, vi prosto nećete imati ljudi za čitav kabinet
buduće vlade .., A osim toga: šta vi nameravate da učinite sa ostalim partijama, koje, slično
vama, takođe odavna navaljuju da usreće čovečanstvo? Vi jednog svog druga, Sleznjova,
postavljate za ministra društvenog morala, a drugog, vrlo istaknutog filozofa, Čeredilova,
zadužujete za umetnost... zato što su rušilački eksperimenti ovde manje opasni nego u
drugim oblastima narodnog života ... pa dobro, ali kuda ćete onog, kako se ono... eto,
zaboravio sam mu pravo prezime, Valerija Krajnova? — U nadi da će mu Gracijanski
došapnuti, on počeka trenutak-dva, ali ni sam Saša tada nije znao Krajnovljevu tajnu.
— Imajte u vidu da iza tog čoveka stoje ozbiljni ljudi, koji se ne boje obojenog sapuna i teško
da će dobrovoljno ustupiti plen šačici dekadentnih mamlaza, kako vas među sobom nazivaju.
I da li će se kod vas naći odlučnosti da slomite vrat opasnim takmacima? Ja ne nameravam
da vam u tome pre vremena ponudim pomoć, ali uopšte bih vas upozorio na sva tri krajnje
neprilična poznanstva. I šta će to vama, dragi i tako lepi mladiću?
— Leno, namerno neprikriveno licemerje zazvuča mu u glasu. — čime se vi to spremate da
preokrenete istoriju ove zemlje... čime? Vi, u čijoj biblioteci Iljinove brošure stoje pored
Zaratustre? Kao što se kreditni čekovi osiguravaju čitavom imovinom države, tako je i
sadašnje stanje ove zemlje, koje vam ide na živce, uslovljeno njenom klimom, geografijom,
samom veličinom teritorije. Ja ne predviđam naročitih promena ni u budućnosti, inače će
Rusiju prosto raskomadati centrifugalne snage. — Čandvecki to kaza laskavo, tonom
razgovora na ravnoj nozi u kome se ipak osećalo da ne trpi oponiranje, pozivajući se na
mladićev izvanredni um, univerzalno znanje i veliko životno iskustvo. — I shvatite, najzad,
Saša, revolucionarni podvig — to je spremnost da se bez ostatka rastvoriš u narodnim
talasima, da u njima nestaneš bez traga, povećavajući njegovu mudrost i otpornost... dakle,
slično tome kao kada retkim metalom povećavaju tvrdinu čelika ili zvučnost zvona
dodavanjem srebra. I opet ja pitam da li će se kod vas naći odlučnosti da nestanete u
milionima neznanih koji vam verovatno nikad ni imena neće saznati? Pogledajte, dakle,
mladiću, šta leži upravo pod vašim nogama ...«
Vrućina je opadala i sa zlaćanom prašinom zalaska i dahom pomija spolja ovamo je
dopirala tužna melodija vergla, prateći pesmu ulične pevačice o Marusji koja se otrovala.
Glas je bio pijanački, promukao, ali se ipak srce stezalo, kao pri Ijuljanju na visokoj ljuljašci
od prijatnog bezopasnog straha i tuge. U to vreme Saša je uspeo da ovlada sobom;
uspavljujuća policijska nežnost ljutila ga je isto toliko kao i ova gospodska ironija koja je
potpuno negirala njegovu opasnost po režim. Odjednom mu sinu koliko bi se odlučnije
ponašao Valerije u sličnom razgovoru — bilo ga je sramota za svoje pokorno ćutanje. Bilo
kako bilo, ono najgore je pretureno preko glave, novih dokaza krivice nisu imali, a i čime su
mu mogli ovde pretiti... batinama i mučenjem? Pa to bi samo pokrilo bruku njegovog pada u
nesvest, dalo bi dirljivu veličinu njegovoj detinjoj, ismejanoj svesci, a već da se ne govori o
mogućnosti interpelacije u Državnoj dumi zbog mučenja studenta u carskom mučilištu; posle
toga bi sva Rusija odmah saznala da postoji Aleksandar Gracijanski. A i vreme je bilo da
postavi na svoje mesto ovu glagoljivu aždaju.
»Izvinite, ja malo zadremah... Dakle, šta ste rekli da to leži pod našim nogama?«
Čandvecki jedva primetno klimnu glavom, uvređen.
»Bezdan, mladiću.«
»E, ja sam, potpukovniče, prerastao to doba kad plaše baukom. Meni treba svirati na
drugom registru. Bezdan na mene ne deluje.«
»Gluposti, samo se muve ne boje provalije. Istina, one se i ne satiru.«
Saša se odlučno diže:
»Dakle, evo šta, gospodine čanđvecki... Meni veoma laska što tako obavešteno lice gubi
na mene skupo državno vreme, ali, na žalost, nakupili su mi se neki mali poslovi za ovo veče,
i mami sam dao reč da ću svakog dana ručati na vreme, te ako nemate nameru da primenite
neki drugi metod da biste me ovde zadržali, ja bih, znate, išao.«
»Ne savetujem vam — sumorno se osmehnu čandvecki, dobujući prstima po stolu. — Ja
bih morao preduzeti prinudne mere radi pridobijanja vaše pažnje. Slušati predavanje stojeći,
dosta je zamorno: sedite i prestanite da se ludirate, gospodine Gracijanski. Ja ne tražim da
mi otkrijete pozađinu vašeg opasnog demona, Sleznjova, ili da mi poverite misli najvećeg
zvekana svih vremena i naroda — Čeredilova. Ne znam zašto, ali ni prema jednom nemirku
koji su prošli kroz moje ruke, nisam osećao takvu naklonost kao prema vama. Pre no što se
rastanemo kao neprijatelji, čemu vi iz lažne hrabrosti težite, ja bih želeo da kažem neke od
svojih potajnih misli koje su i vama srodne. Da počnemo od toga što se savremenoj omladini
s pravom ne sviđa ovaj poredak ... tačnije rečeno, njegov uobraženi, egoistični, proždrljivi i
jalovi vladajući stalež. I meni se on isto tako ne dopada.«
»Ako je verovati prićanju, vi za to imate ličnih razloga...« — prevrši meru Saša i uplašeno
brzo sede na krajičak stolice bez naslona.
Čandvecki ga samo mirno pogleda i uzdrža se, naviknut na promašaje i ustupke u svom
zanatu.
»Pa istina je — nastavljao je on kao da ništa nije bilo — glupo postupa ono društvo koje
obožava i tovari sebi na vrat sva buduća pokolenja potomaka neke istaknute ličnosti koja je
jednom učinila uslugu svojoj otadžbini. Priroda ne voli da daje duplo sledovanje genijalnosti
u jednom te istom rodu, i samo je stvorenjima niže inteligencije svojstveno da traže blago na
onom mestu gde ga je već neko otkopao. Uostalom, kod nekih mojih sabeseđnika po nevolji
ova mržnja sa dna duše prema režimu objašnjava se tim razlozima što, po njihovom
iskrenom i brižljivo prikrivenom uverenju, nisu dobili od društva neka dobra koja su im s
obzirom na njihovu genijalnost sledovala ...«
»E, to je već policijska kleveta« — planu zbog nečeg Saša kad mu izađe pred oči Valerije.
»Ne branite se, o vama je reč kasnije. Sasvim je razumljivo što neobičan čovek kada ne
dobije priznanja na jednom mestu, traži to na drugom ... ali, recite, Gracijanski, da li ste
preduzeli sve korake da biste dostigli slavu u vašoj domovini bez obaranja postojećih temeija,
koje vi niste stvarali? I znate li da bi teško nas dvojica tada ostali živi? Vaša je nevolja još u
tome što ste uprkos svoje povećane nervoze od predmeta koji padaju, u danom slučaju od
običnog svežnja sapuna, samouvereni do drskosti. Miadim ljudima je svojstveno da misle
kako znaju više nego iko... obično se ova fatamorgana razvejava tek kad su glavne greške već
počinjene. Pretpostavimo čak da vi iskreno tražite revolucionarni podvig... ali otkud to vama?
Pomoću silogizama može se sastaviti kakav hoćete apstraktni plan, ali on vas neće povući na
barikadu — za to su potrebne naročite pobude i razlozi: očajanje, gnev gladi, dugotrajno
ogorčenje. A jeste li vi nekad trunuli u tamnici, slepeli od suza ili krali hleb za svoju decu? Vi,
dozvolite da kažem, letite od zadovoljstva do zadovoljstva kao leptir, i svaki cvetić za vas je
mirisna dvorana sa ukusnim i besplatnim obrokom. Vidite, ja sam u gorem položaju: imam
ženu, porodicu i dvadeset osam hiljada neplaćenog duga. Vi nasrćete na visoku liticu i čak ne
zato da biste s visine videli svet, već da bi vas svet video iznad sebe. Vi ste slavoljubivi...
uostalom, kao i mnogi od njih: takav ne želi u horiste već neizostavno u dirigente — ništa
manje! Vi tražite da vas obožavaju, zato što imate tananu osetljivost, bele ruke, obrazovanog
oca, klavir za simfonije boja. Ali vama neće nikad poći za rukom da stvorite konačne,
savršene oblike društva, koje mi svi cenimo, u kojima ćete moći počivati na lovorikama.
Revolucija — to je korenito pretapanje svega, trka za brzinom veka u deceniji, ubrzano
smenjivanje pokolenja, učestano menjanje kože ... jer društvo samo tako može skinuti sa
sebe kraste starih poroka. O, samo veoma čist čovek, to jest čovek apsolutno beznadežne
budućnosti, može se održati na takvoj mećavi. I eto, odjednom oni vas odgonetnu ... uoči
samog blaženstva, odjednom pročitaju sve one misli što sad krišom snujete u svojoj glavi...
zar nije jezivo? — I ovde se nekako neprimetno ruka Čandveckog obrete na Sašinoj: kroz nju
je tekla u njegovu dušu mrtva voda policijskog saveta; Saša zbog nečeg ne odmače svoju i već
kao da to nije Čandvecki njemu, nego on sam sebi poluglasno govorio. — Prema tome, ima li
smisla da dezertirate iz velikog, sigurno obezbeđenog doma kome bi tako dobrodošla vaša,
sudeći po klicama, nesumnjiva darovitost? Smejući se nad ovom pesničkom sveščicom,
svedokom vaših detinjih razmišljanja i noćnih nemira, ja uopšte nisam ocenjivao vaše
mogućnosti. Petar Veliki je takođe nekad puštao barčice na Ladoškoj bari. I to je gorka,
bezuslovna istina: moja i vaša klasa stari, postaje sve smešnija... već je gimnazisti zađirkuju i
natiču joj školske papire na nekad strašne rogove. Uostalom, u odživeiom poretku osuđenom
na propast ne rađaju se veliki... i samo mladost duha sličnog vašem može spasti sadašnju
Rusiju. I ako vam se tako sviđa da rubite glave giljotinom — pa i nama su potrebni Bizmarci i
Tjeri. Plašite se svoje slabosti, a ne mišljenja gomile... mlatite je jače po njušci, iz sve snage
po njušci... i ona će početi da vam liže ruku. Ta idite, idite k nama smelije, Gracijanski, naša
se slava brže stiče i manje je opasna.«
Dan se gasio. Saša je kroz prozor gleđao žuti zalazak preko krovova niskih u tom delu
Petrograda. Bilo mu je jezivo i skoro dobro. Kad odjednom kroz susedni sokak sa tandrkom,
zvoneći u sve trenzle, projuri požarna trupa, i, budeći se, Saša prvo mače glavom, proguta
guku koja mu se isprečila u grlu, zatim polako izvuče i sakri pod sto zarobljenu, utrnulu ruku.
Niko još sa tako prodornom vidovitošću nije čitao njegove misli... i on sad nije mogao otići
pre nego što ih dosluša do kraja... sem kad bi mu ko sa strane u tome pomogao:
 »Ja i nisam očekivao da će mi saradnik Giganov predložiti nešto drugo sem niski
nitkovluk« — ljigavim, neuverenim glasom upade Saša.
Sagnute glave čandvecki se zaturi na naslon stolice; žile na njegovom čelu nabrekoše kao
tetive, leva slepoočnica porumene kao od šamara, vilica se malo opusti; on otvori kopču kod
grlom. Pa ipak ona velika pobeda za koju se borio bila je blizu: student nije odlazio, sedeo je
pred njim kao prikovan. Ostalo je samo da ga dotuče u njemu samom.
»Ostavlja vam se na izbor, mladiću, ili da pucate u mene ili da me vaspitavate u duhu
svojih ideja... ako smatrate da je moj nerazvijeni mozak sposoban da shvati vaše ideje, ali vas
molim ... uzdržavajte se od prljave pene na usnama. Psovka je oduvek bila znak defektnog
mišljenja. Preporučujem vam da s vremena na vreme puštate kosačicu po svojim
mladalačkim osećanjima: tako se stvaraju čuveni engleski parkovi. Snažni se ne psuju — oni
se smeju! — Dosada prednosti pokaza se na žandarmovom licu. — Vi ste mi misao pomeli,
ali, sećam se, hteo sam da pitam šta će biti sa vama ako oni jednom sa milion očiju
odgonetnu vaše strašljivo, egoistično ništavilo pomnoženo manijom veličine? Oni već neće
pomilovati razmaženog sinčića bogate porodice kao što sam vam ja oprostio ispad sa
Giganovom i ovaj vaš poslednji, nepristojni eksces, zato što ste mi čak i sa vašim
fanfaronstvom ipak bliži od Sleznjova i Valerija Krajnova. Vi još ne znate u kolikoj meri
životni uspeh zavisi od saznavanja svojih kvaliteta u prvo vreme. Dajte da zajednički
pogledamo u ogledalo i ja ću vam pomoći da se snađete u vašim sopstvenim osobinama...«
»Dakle, vi želite lakomo i mnogo, ali vaše tobožnje sposobnosti veoma su sitne — ljude
znate po romanima a Rusiju iz kradenih razgovora sa vratarom i sakadžijom vaše vile... i
najzad, košulje i sobarice vam bira majka. Zar ne govorim istinu? Osim toga vi ste uobraženi i
bojite se fizičkog bola više od ma kakve sramote. Prizor tuđe nesreće vas pre razdražuje nego
što vređa... i čak ne zato što to budi mučna demokratska osećanja — jer vi ne podnosite
nikakve obaveze! — već zbog toga što to daje ružan ukus svakodnevnim radostima, i
sladoledu takođe... zar nije tako? — volite li sladoled, mladiću? Ne, niste vi za borca na
barikadama. Jednom rečju, upoznajući sklop svega na svetu, vi se ničemu nećete naučiti i
ništa nećete stvoriti u životu ... te će vam tako u životni suton krv prokisnuti od jalovosti i
zavisti prema bližnjem, prema njegovom zdravlju, darovitosti, čak i prema njegovim
mukama iz kojih rezultiraju ne samo remek-dela nego nešto još svetije, takvo sasvim
nevidljivo blago —kao što je razočaranje genija, i pošto nećete umeti da postanete Prometej,
vi ćete se sigurno prilagoditi ulozi orla na jednome od njih... vama će se vremenom dopasti ta
vrela naslada, bliska stvaralaštvu, da mu čupate džigericu, da ga svakog časa ocrnjujete kako
bi se makar bojom lica izjednačili. Dakle, beznačajan portret ispada! Ali shvaćeno ništavilo
nije mala snaga — to je isto dar, samo sa naličja. Takvi su nam i potrebni... ali ne zato što iz
Rusije nemaju kud ni sa čim da beže, već zato što slični vama mrze one kojima zavide još jače
od nas. Ja vam ne obećavam lepo namešteni filozofski mir, Gracijanski, niti vas zovem na
dužnost Giganova, već u glavne demone, koji su ostavljali najdublje tragove u istoriji ove
zlosrećne planete, koja do današnjeg dana krvari. Samo čovek krupnog koraka kadar je da
preskoči ovaj rov koji vas deli, možda, od stvarne veličine ... s naličja, razume se! Onda
oprobajte sebe, pokažite svoju volju, natčoveče, kako se nazivate u ovoj sveščici. Skačite, mi
vam nećemo dati da padnete. Dakle, ma šta za početak ... o Krajnovu, Sleznjovu, čak i o
samom sebi!« — i nemilosrdnim pogledom đavola koji sablažnjava gurao ga je na poslednjim
santimetrima što su preostali do kraja.
»Vi imate redak dar vidovitosti, potpukovniče ... i šteta što posle onog slučaja niste otišli
u isposnike Optinske pustinje — promrmlja Saša sav u crvenim pegama, utučen nizanjem
svojih budućih nesreća tim više što je čitava njegova sadašnja karakteristika poražavala
svojom nepogrešivom tačnošću. — Ja ne plačem nad svojom nesrećnom sudbinom samo
zbog duboke pokvarenosti. Očigledno, ostaje samo da mi date srebrnjake i nadimak ... Pa,
reskirajte, potpukovniče!«
Čandvecki ga hladno odmeri pogledom:
»Ja sam i mislio da ste vi dete svog veka — duhovni iver Zaratustrin. Njega je izmislila
odvratna kancelarijska duša, gotova da šibanjem žene kompenzira svoju mrsku i prinudnu
čednost. Takvi obožavaju ženu i boje se žena, a pred kapijom kupleraja krste se krišom da na
njih siđe pola sata prostonarodnog zdravlja i da se slučajno ne zaraze. Uostalom, oni se žene
srećno, iako ih zatim do groba muči sumnjiva sličnost njihove dečice sa prijateljem koji je
počešće navraćao.«
Prilepčiva slabost loja ošamućuje smetala je Saši da prekine obračun. Ali na zadnju reč on
odjeđnom skoči sa stisnutim pesnicama i pomodreo u licu.
»Ja sam gotov da se složim sa vama, Hermane, da zbog nedarovitosti od mene ništa neće
biti u životu.., ali što se dečice tiče, ne savetujem vam, potpukovniče,, da svoju lepu suprugu
ostavljate nasamo sa mnom.«
Tada i čandvecki takođe ustade i polako zakopča najgornju kopču letnje bluze:
»U sličnom tonu nije red pominjati poštene žene i ja bih vas mogao za to surovo kazniti,
ali... — i surovi podsmeh zaigra u njegovim kratko podšišanim brkovima uostalom,
pokušajte, oprobajte vaše čari, gospodine Gracijanski. Vi ste slobodni« — završi on i malo
isprsi grudi, kao što je bio red u njihovom krugu prilikom poziva na dvoboj.
4.
Sve je to bilo ispričano u skraćenom i popravijenom vidu — bez padanja u nesvest, bez
nagoveštaja o Mladoj Rusiji, bez konačnih karakteristika Čandveckog, Morščihin je shvatio
da je pamet žandarma, preuveličana u priči, Aleksandru Jakovljeviču bila potrebna da bi
pridao veću vrednost svojoj ličnosti. Tu je bilo bolje da predahne, ali očigledno đavo staračke
hvalisavosti povuče ga za jezik i nagovori ga da radi veće sličnosti sa istinom poveže stvar sa
istorijskim kalendarom.
Šamar Čandveckom koštao me je kasnije samo dva dana zatvora — završi Aleksandar
Jakovljevič, prilično raznežen svojim sećanjem. — Ja bih još gore ošinuo toga policijskog
Cezara da se nisam žurio na predavanje u Narodni dom grofice Panjine.
— Izvinite, nisam razumeo — iz neshvatljive pobudo upade Morščihin — jeste li vi lično
držali predavanje toga dana ... ili ste nekog slušali?
Pitanje je očigledno bilo prijatno Aleksanđru Jakovljeviču.
— Razume se, ja... ta ja sam veoma rano počeo svoju prosvetnu delatnost u radničkim
masama! — sa zadovoljstvom odgovori Gracijanski.
— I kako je prošlo vaše predavanje... posle takvog potresa? —upita Morščihin sa
predosećanjem da je blago tu blizu.
— Odlično ... govorio sam o velikom Puškinu i još nikad nisam bio tako oran. Uzgred
rečeno, sve se to desilo znamenitog prvog septembra, kada je u Kijevskoj operi bilo ubijeno
najkrvožednije čudovište carizma — Stolipin, e ... Petar Arkadijevič; a vi znate kakvom se
brzinom šire vesti takve vrste! Moram priznati, i pored svoje odvratnosti prema aktu
individualnog terora, ja sam to veče praznovao dvostruku pobedu. Moja auditorija je već
znala za kijevski hitac... i tek što sam pornenuo čuvenog mačka u morskom zalivu, okovanog
u zlatne negve, svima je bilo jasno ko se skriva pod pseudonimom toga mačka i ko su trideset
vitezova koji iziaze na morsku obalu — mada još bez crvenog barjaka —kuda i kakvog junaka
nosi čarobnjak. Ne primite ovo kao samouverenost, ali moja reč palila mi je vlastito oepce; u
dvorani pred sobom video sam muževna, uzbuđena lica radnika, budućih partizana,
komandanata armija i inicijatora socijalističkih petoletki. I vama je samom, kao narodnom
tribunu, poznato to plemenito osećanje srodstva sa narodom, koji očekuje od tebe, e ...
vatreno zrno. — On opaja nešto sa oka, sigurno trun. — Eto i ja sam se uzbudio sa vama...
vuče me ponekad, vuče da pogrejem na pepelu uspomena ove ohlađene rake!
Mnogo šta u njegovoj priči učini se Morščihinu preuveličano ili na svoju ruku
zaokragljeno; pošto nije poznavao celinu on i nije mogao da sravni ispričanu epizodu sa
stvarnošću, kao što ribanjak sastavljaju sa razbijenim tanjirom. Ali baš tada nehotice mu sinu
u sećanju Vihrovljeva napomena da predavanje prvog septembra nije održano; nije teško bilo
i pobrkati datum tako dalekog događaja, ali ipak, samo je potpuno svesno bilo moguće
namotati toliko laži na slučaj povezan sa takvim istorijskim orijentirom kao što je ubistvo
carskog premijera. Morščihin je osećao vrelu radoznalost islednika: pred njim je sedeo
oduševljeni, još neosramoćeni, ali nesumnjivi lažov!
Sada je trebalo tražiti okolo dopune, zato što velika otkrića uvek propraća plejada manjih.
Iz neobazrivosti Aleksandar Jakovljevič je posadio gosta leđima prema svetlosti, te mu je
video čitavo lice. Pravo je čudo kako još ranije Morščihin nije uočio na domaćinu izdajničku
sivkastu prugu na onom delu čela odakle se propinjala i kao gejzirska voda padala njegova
proseda griva. To jutro usled strahovitih događaja noći Aleksandar JakovIjevič nije stigao da
završi kozmetičko udešavanje i... donekle je čudnovato izgledalo prostom partijcu
Morščihinu to što tako priznati šumarski jerarh — nešto kao savest šumara — podbrijava sebi
čelo. Jedna obmana logički je proizilazila iz druge i odjednom sve osobine Aleksandra
Jakovljeviča, osobine dostojne pošte, tek što ih je dotakao prst sumnje počele su otpadati od
njegove ličnosti lako kao oveštali malter.
Izgledalo je da je Morščihin držao na uzici ovog čoveka, i bilo mu je nemoguće da se
uzdrži od sablazni da malo tu uzicu povuče; on tako i uradi, ne predviđajući šta će iz toga
ispasti.
— Recite mi, profesore, ta organizacija koju vam je potpukovnik spomenuo ... je li to
Mlada Rusija?
Lice Aleksandra Jakovljeviča se napreže: on nije očekivao takvu obaveštenost kod gosta.
— Da... u suštini, to je bila detinja i kratkovremena igra, pre proba snage — sa
neobjašnjivom tugom u glasu odgovarao je Gracijanski i iznenada namislivši da zapuši,
gurnu duvansku stranu cigarete u usta. — To vam je Ivan Vihrov, šta li, kazao... naziv naše
organizacije?
— A ne, pre rata mi je pošlo za rukom da lično, na brzinu, preletim ta dokumenta... A šta
vas tu buni, profesore? — Ovde Morščihina obuze njemu nesvojstvcni inat: on nikad nije
trčao za blagom takve vrste, nli ovo je već odviše izvirivalo iz zemlje i grešno je bilo sada ne
kucnuti lopatom po ćupu.
Sa majstorstvom istinskog islednika i ne toliko da bi skrenuo eventualnu sumnju
Aleksandra Jakovljeviča, koliko da samom sebi ocrta osnovu daljih ispitivanja, on upita o
nečemu beznačajnom, sporednom, po svoj prilici, kako je izgledala grofica Panjina i nešto o
njenoj filantropskoj ustanovi. Sa vidnim olakšanjem Aleksandar Jakovljevič poče da opisuje
spoljašnost i biografiju ove liberalne petrogradske dame, koja je namislila da grehove
predaka iskupi prosvetiteljskim radom: grdio ju je kako je znao i umeo, ali je nije zvao
drugačije do Sofija Vladimirovna, isto tako potpuno svesno odvlačeći Morščihina na lažno
podozrenje.
— Ja u vašim očima čitam sumnju u moralnu čistotu mojih poslovnih veza — reče
Aleksandar JakovIjevič — ali neka vas ne buni ovde grofovska titula, kolega. U to vreme mi
nismo potcenjivali nijedan legalni put za propagandu i sam Vladimir Iljič istupao je tamo
1906. godine pod imenom radnika Karpova. Zato sam ja i računao da je moguće ...
— Vrlo zanimljivo, jako. Vi biste neizostavno morali da napišete memoare — tako
prebogat život! ... — pratio ga je Morščihin Ijuteći se kao na muvu naročito zamršenog leta
koja ide na živce, i odjednom on se dovi i poklopi sabesednika završnim pitanjem! — Uzgred,
kako su mi dvaput rekli obavešteni ljudi, vi ste čitavu godinu dana proradili u tada još
nesređenim arhivama, koristeći se, kako su ranije govorili arheolozi, pravom prvog
iskopavanja... Dakle, da li ste možda obratili pažnju tamo na jedan plavi prošnirani fascikl sa
ličnom prepiskom baš tog Čandveckog, datiranom 1914. godine i pod arhivskim brojem ili
317/a ili 317/b? Ako se sećate, fascikl je s gornjeg kraja malo nagoreo... očigledno prilikom
potpaljivanja zgrađe tajne policije u toku prvih dana revolucije... Ako se ne varam, vi ste se
tada takođe u Petrogradu nalazili?
— Pa, u navratima, ali... — neodređeno muknu Aleksandar Jakovljevič i odjednom
shvati da ga nije smeo ovog trena isterati jer bi glavni dokaz krivice bio baš u tome. — S koje
vas je strane zainteresovao taj dokumenat?
— Pa kako da vam kažem, moglo bi se reći i sa spoljne i sa unutrašnje — isto tako
neodređeno pecnu ga Morščihin za kaznu. — Ja pri tom ne mislim na stilsku formu ove
prepiske, već pre svega na njenu očuvanost.
Tada domaćlna obuze užasan nemir i pogled mu posta tako razrok, da je bilo zamorno
gleđati mu u lice. Nešto primora Aleksandra Jakovljeviča da se pričuva od direktnog pitanja
o sadržini pomenutog dokumenta, koji je i pri površnom čitanju mogao da izazove pojačani
interes. Ne, on nije pamtio u tom arhivu nikakve prepiske Čandveckog i nije ni mogao
pamtiti iz prostog razloga što takav fascikl u lenjingradskim arhivima uopšte nije ni postojao.
Smatrajući da u razgovoru sa lažovom ima pravo da primeni njegovo oružje, Morščihin je
izmislio tu prepisku uzgred, u svojstvu probne sonde koja je bez prethodne anestezije
zabodena u tamu tuđe duše ...
Aleksandar Jakovljevič je, sa svoje strane, jasno shvatao da kad bi u toj prepisci postojali
ma kakvi podaci koji ga terete, ovaj bi se razgovor, razume se, vodio na drugom mestu.
Uopšte uzev, sve iole poznate dokaze njegovih mladićkih grehova on je brižljivo izučio,
odmerio, čak, po mogućnosti, učinio bezopasnim, ali, s druge strane, povremeno bleskanje je
ukazivalo da postoje jata riba kraj veoma mirnog moskovskog rečnog zaliva. Na kakav je plen
računao ovaj u kratkoj vojnoj bundi, za koga se vrteo, koga je mamio živahni komadić gvožđa
sa smrtnim lengerom na kraju?
— Ne, meni nije poznat takav fascikl... moguće da je na čuvanje u arhiv došao kasnije, a
ja sam na tome radio dvadesetih godina. I, uopšte uzev, 1913. meni je već bio zabranjen
boravak u Petrogradu ... po tački četvrtoj, šesnaestog paragrafa Uredbe o pojačanoj budnosti.
— A ne, ne — blago odgovori Morščihin, ostajući pri svome i ne predajući se na tako
ubedljivu argumentaciju cifara — sudeći po inventarskom broju predmet se nalazio tamo još
od prve registracije. I nije stvar u hronologiji, već pre ... u karakteru oštećenosti. Ja sam, eto,
i želeo da vas upitam ... da li je u vaše vreme ... koliko se sećam, tekst dvadeset šeste strane,
koja se direktno odnosi na aktivnost Mlade Rusije... bio poliven neizbrisivim mastilom za
pečate?
I opet je ovo opalio nasumice, u plimi lovačkog nestašluka, jer u tadanjoj žurbi on uopšte
nikakve stranice totalno oštećene nije našao, mada bi se u svetlosti nabrojanih okolnosti lako
mogle naći i čak su moraie postojati, kao rezultat čitave godine strpljivog rada Aleksandra
Jakovljeviča. Morščihin je jedino imao sreće da nabasa na policijsku kopiju pisma neke
Kvaskove svom prijatelju Vajnbaumu, prognanom u Jenisejsk, u kome se direktno ukazivalo
da u Petrogradu postoji organizacija pod nazivom Mlada Rusija, čiji je cilj zavođenje školske
omladine na stranputicu; sve ostale podatke pružio mu je sam gostoljubivi domaćin svojim
pričanjem i još više svojim ponašanjem.
— Pa, znate... to je tako davno bilo: budite uviđavni prema oronulom staračkom
pamćenju! — prošaputa Gracijanski predajući se i moleći za milost.
Dakle, bilo je, znači, nešto na njegovoj savesti što dosada još nije napipano, ali veoma
srodno izmišljenom mastilu za pečate, zato što se na licu Aleksandra JakovIjeviča pojaviše
upadljive promene obične pri pretresu, kada prsti koji traže prolaze na pola santimetra od
skrivnice. Iako se obično kod svakog starca naziru nejasno, kao talogom pokrivene, crte
njegove mladosti, po licu Aleksandra Jakovljeviča sada se naprotiv moglo suditi kakve će
promene nastupiti kod njega na samrtnoj postelji. Upali obrazi još više se uvališe, usta malo
zinuše, nos se ušilji, suton zemljane boje pade po očnim dupljama — čak i prsti nekako
omršaviše. To je bio najžešći i u njegovim godinama opasan napad užasnog straha; ne zna se
čime bi se sve to svršilo, samo ludilom ili nečim još gorim, da u pomoć sinu ne priskoči
malena, crna starica u staromodnoj ženskoj kapici i pomalo razrokog pogleda. Ona mirno
pozva sina na telefon. Kad ode tamo iznemoglim korakom, Aleksandar Jakovljevič nađe u
sebi snage za dugo i smeteno blebetanje, koje je za Morščihina bilo još značajnije pošto je
telefonska linija u čitavom rejonu bila prekinuta.
— Vi ste mnogo zamorili Aleksandra Jakovljeviča. Sada će dva dana i noći proležati kao
proštac; poslednjih dana on se jako umara. U naše vreme nakotilo se mnogo netaktičnih
ljudi. Idu i stalno nešto traže, ponekad stari kaput, ali najčešće — pare. Odložićemo ovaj
razgovor, znate, do boljih vremena — bezizrazno i gledajući u stranu kaza starica nadušak i
odmače se od vrata oslobađajući put u predsoblje.
Ona dostojanstveno ne progovori ni reči dok je gost mrmljao izvinjenja i navlačio kratku
vojničku bundu ne pogađajući rukave; samo su zveckali ključevi koje je starica prebirala kao
brojanice. Tog trena Morščihin nije osećao ni stida za svoj upad posle takve noći, ni kajanje
za svoju donekle čudnovatu nezahvalnost za kafu i pirog — pogotovu za nesumnjivo
zanimljivu priču; ni kasnije se nije stideo ni kajao. Pošto nije bio majstor u razumevanju tajni
visokoaristokratske duše, on se gubio u nagađanjima oko ove uznemirenosti, iako je
zbunjenost Aleksandra Jakovljeviča bilo najlakše objasniti onim povišeno pedantnim
poštovanjem, koje je često kod ijudi i od koga neki crvene samo pri pomenu tri nestale rublje
...
Napuštajući Blagoveštenski sokak on se okrenu na gostoprimne prozore, proračuna u
pameti posledice obavljenog razgovora — Valerijanove kapi i slačicu, potišteno mahnu
glavom i zažali što se to desilo — tačnije rečeno, on požali što se pokorio sablazni i povukao
tajanstvenu vrpcu pre roka, ne dočekavši malo slobodnije vreme, recimo posle pobede nad
fašističkom Nemačkom.
Na svojim večernjim sedeljkama Ivan Matvejič je uspeo da uputi Morščihina u tok
šumarske polemike, te otuda on nije sumnjao da bi pri strpljivom otkopavanju na ovom
mestu mogao doći do dragocenog materijala ne samo za svoju disertaciju, već i za
raskrinkavanje kritičara koji je izobličavao sve oko sebe u toku čitavih četvrt veka.

5.
Nevolju koju je izazvala Morščihinova poseta najpogodnije je bilo uporediti sa direktnim
pogotkom avionske bombe. Tri dana i tri noći posle toga Aleksandar Jakovljevič preleža pod
pledom i sa termoforom na nogama. Samo oštri pad hemoglobina — posledica preživljenog,
omeo ga je da lično isprati na poslednji put Nataliju Zolotinsku. Uostalom, on u mislima
ionako do same grobljanske kapije nije ostavljao njene jadne, zamišljene kočije sa crnim
perjanicama na kljusadima; to je neuporedivo više odgovaralo njegovim lirskim
raspoloženjima, nego savremeni autobus za sahrane: jedan točak ovamo, drugi onamo. I čak
više od toga: ležeći nepomićno na svojoj sofi, Gracijanski je sa sve većom ganutošću pratio
samog sebe kako se kao jedini i verni Natašin pratilac vuče pozadi čitavim putem, držeći ruku
na stražnjem delu onih neizbežnih kočija, što i priliči njemu, starinskom vitezu nepovrainih
dana; — zanemarujući sve transportne sablazni prestonice, vukao se minimum dvanaest
vrsta pešice usamljeni starac i što je glavno — gologlav, rizikujući da prehladi srednje uvo, ili
čak i da se sasvim razboli od encefalitisa, ali zato vraćajući dug dragom stvorenju koje je prvo
ocenilo njegove kvalitete. Tako ležeći telom pod atlasnim jorganom, a dušom lutajući po
zimskoj nepogodi, Aleksandar Jakovljevič je posmatrao ugašenim pogledom sneg koji je
padao iza prozora, i gle, učini mu se kao da i sam leži opružen u beskrajnoj pustinji, napušten
čak i od najbližih svojih »suncokreta«, a orlovi sumnje nad njim kruže, što bi se još moglo
izdržati da istodobno sa njima nisu kružile i druge, malo gore ptice, i to sa potpuno
nedvosmislenim namerama.
Pitanje je bilo u tome što su zadugo pre Morščihina učestali znaci pojačane radoznalosti
sa strane prema tihom gnezdašcu u Blagoveštenskom sokaku: čas je kucao nepozvani
kontrolor vodovodnih instalacija, čas je silazila po šibice nova kućna pomoćnica, tobože sa
najgornjeg sprata, čas je noću krišom dopirao svrdlasti zvuk iz podruma. U nizu ovih
podozrivih pojava naročito se izdvajala već sasvim zloslutna poseta jednog lica koje je
Aleksandru Jakovljeviču isporučilo pozdrav direktno iz zagrobnog sveta. I nije se pojavilo
kroz zid i u ponoć, već usred bela dana i na vratima... Da ne privlače pažnju suseda, morali su
primiti posetioca, mada bez kafe i kolača; posle toga se stanje bolesti Aleksandra Jakovljeviča
do te mere pogoršalo da je majkn navaljivala da poseti najpoznatijeg prestoničkog
specijalistu za hemoglobin. Tako se desilo da se Gracijanski, na putu lekaru, obreo u
suprotnom kraju grada — kod Vihrovih.
Za ovu posetu Aleksandar Jakovljevič je nakupio veoma ubedljive razloge. Sa
zakašnjenjem su stigli glasovi da je Ivan Matvejič odlikovan visokim ordenom, — o tome nije
pisalo u dnevnoj štampi zbog ratnog vremena. Trebalo je hitno izvideti znači li ovaj vladin
akt oficijelno priznanje Vihrovljevoj liniji u pitanjima šumarstva, što bi bilo bremenito
posledicama po Gracijanskog i njegove saradnike, ili je samo inspirisan Vihrovljevim
predlogom iz oblasti šumarske ekonomije — važnim u uslovima rata — o čemu je Aleksandar
Jakovljevič imao pravo da se zainteresuje, kao bivši prijatelj. Uzgred rečeno, kako nije bilo
novih krupnijih i temeljnih radova Ivana Matvejiča, odavno se i nisu u štampi pojavljivali
porazni članci o njemu... pored toga, on se uvek odlikovao osobinom da dugo ne pamti lične
uvrede, i, uopšte uzev, rat je odgurnuo u zadnji plan razne nesuglasice, pa i naučne među
njima. Nije imao šta da čeka podesniji povod za pomirenje, tim pre što to Aleksandru
Jakovljeviču nije smetaio da se sa njim kasnije razračuna za sve odjednom... I što je
najglavnije, to je bila prilika da uz gromka čestitanja ponešto sazna o Morščihinu i njegovoj
sumnjivoj disertaciji.
Sa flašom iz tajne ostave on banu kod Vihrovih u suton i zateče bivšeg prijatelja kraj
prozora kako razgleda pozdravna pisma i telegrame od svojih učenika iz svih šuma
otadžbine, i što je Ivana Matvejiča naročito radovalo — čak i sa fronta! Sumarska javnost je
sa takvim uzbuđenjem pratila sve faze čuvene polemike da je svaka novost za vrlo kratko
vreme stizala u najzabačenije krajeve zemlje. Poslanik šuma sedeo je u Taiskinoj marami
preko rubaške od prostog seljačkog platna — još iz jenženskih vremena; nedostatak toplote u
nezagrejanom stanu nadoknađivao se napretek vatrom poslanica neocenjive vrednosti, jer su
dolazile u takvo vreme.
— Dakle... pobedio si, Ivane! U tom dugom nizu čestitanja primi najzad i moje usmeno
— još sa praga poče Aleksandar Jakovljevič i zatim ga brzo, dok Vihrov još nije došao k sebi,
privuče i redom priljubi uvo uz oba njegova obraza, velikodušno podnoseći svoj Ivanu
Matvejiču da ga poljubi. — Eto tako, bratski... još jednom poljubi, bratski. Jer to je naša
zajednička pobeda, pošto sam ja pola života dao za to da ti postaneš još bolji — i moja je
mrvica uložena u tvoj uspeh!
Juriš je bio tako odlučan da Ivan Matvejič iz delikatnosti takođe nekako zagrli čoveka koji
mu čestita; Gracijanski čak morade da ga lagano odgurne, kako ga ovaj, sačuvaj bože, ne bi
okvasio suzom radosnicom staračkog sveopraštanja.
— Eto, sedimo u mraku... oprosti, kod nas su isključili svetlo u čitavom rejonu —
mrmljao je Ivan Matvejič, dirnut čestitkom slavnog protivnika. — I nemoj da se skidaš, znaš,
hladno je kod mene...
— Ne mari, sad ćemo mi usuti u naše stare cisterne ove trpke bordo kalorije i
raskravićemo ovaj, kako se zove ... no, stari naš led! — I gle, već je stvarno tražio otpušač u
Vihrovljevom kredencu. — A ko je kriv nego ti, što je led? Dede, budi junak i odgovori pravo
oči u oči... ćutiš? Neka ti bog sudi, Ivane, ali sramota je zaboravljati prošlost; ja pamtim kao
prvo pričešće našu sirotinjsku kašu na Karavanoj, u kojoj je od kaplje do kaplje masti bilo
šest dana i noći hoda... sećaš li se? Pa kako je, starino, to malo zdravlja? Ne čuvaš se ti! Eh,
da sam neka vlast, oduzeo bih ti, bratac, sve mastilo — nastavljao je Aleksandar Jakovljevič
ne saslušavši Vihrova, i da utoli čudnu potrebu, pošto nije imao mogućnosti da pročita, pređe
letimice prstima po rukopisu koji je stajao na stolu. — Je li sestra takođe zdrava? Sigurno u
redu čeka, tako, tako... dakle, milo mi je, milo mi je za tebe!
— Bolje je sedi ti ovde, tu duva sa prozora — odvodio ga je Ivan Matvejič podalje od
stola. — Dobro je što si navratio ... Ja sam tako davno želeo da te ubedim da sam u pravu, ne
samo faktom primanja ordena, već logikom šumarskog posla.
I da ne bi gubio vreme Vihrov odmah pristupi izlaganju zapovesti racionalne
eksploatacije šume, ali ga ovaj prekide u po reči.
— E nisam očekivao, Ivane, nisam očekivao to od tebe... da ćeš još početi da mi se svetiš
pod stare dane — prekori ga Aleksandar Jakovljevič i pošto sam nabavi sve što je bilo
potrebno, poče da sipa doneseno vino. — Odista, ja sam i ranije primećivao da ti ne voliš seču
po živome mesu, slatko obožavaš, kritiku sa sirupom... ali nisam ja mogao da prećutim tvoje
sudbonosne jeresi, mada neću kriti i klasične jeresi. Greške neispravljene na vreme postaju
deo duše. A ti se već hvataš za handžar... surovo, bratac, ne igraš po pravilima.
— Ipak, u čemu ti vidiš ... moj handžar? — zbunjeno upita Ivan Matvejič.
— A nego šta... zar ti nisi meni uputio onog doktoranda s pištoljem o kuku? I još zbog
stare stvari. Valerije je popravio taj davnašnji, nespretni, detinji nestašluk... Reci mi bar je li
pristojan čovek onaj tvoj Morščihin?
Ivan Matvejič detaljno ispriča o svom pokušaju da pomogne mladom, darovitom čoveku
— po njegovom mišljenju čoveku velike budućnosti.
— Očigledno se, Aleksandre, desio nesporazum ... Uostalom, on se sprema da navrati do
mene noćas i ti ćeš se uveriti kakvo je to divno, retko duševno ljudsko biće. Ja prosto žalim
što ti se neće dati prilika da ga bliže upoznaš: svakog dana čeka odlazak na front. On je
postavljen za komesara oklopnog voza — eto tako.
Lice Aleksandra Jakovljeviča se primetno razvedri, i odnekud je vest o brzom odlasku na
front delovala na njega utešnije nego nabrajanje Morščihinovih kvaliteta.
— To je vrlo dobro, vrlo... — reče on misleći o ncčem svojem. — To je veoma prijatno što
se Moskva i naša sveta stvar nalaze u tako sigurnim rukama. Hajde da ispijemo onda za sve
koji odlaze u boj za te ... e... za napredne ideje veka!
Vredelo je videti sa kakvim je zadovoljstvom iskapio svoju čašu ovaj uzdržljivi čovek, koji
se nije snebivao da za zdravlje i svoje rođene majke podigne čašu sa limunadom. On je
uopšte u tom trenutku malo ličio na sebe — izgledao je nekako ponižen i očerupan; mučni
nemir nalik na zadah bolesti vejao je od njega. Spominjanje Moskve dirnu Ivana Matvejiča:
po sklonosti vatrenih i poštenih Ijudi da nikom ne kriju svoje misli, on zaključi da
Gracijanskog muče brige o predstojećem dvoboju pod Moskvom.
— Ne mogu te poznati... ta jesi li ti zdrav, Aleksandre — i pošto otpi iz čaše, oprosti mu
sve uvrede koje mu je Gracijanski naneo za dvadeset i više godina.
— Vidiš, brate — priznade Aleksadar Jakovljevič, brzo se opijajući, nenavikao na
alkoholna pića — ovih dana sam ispratio u grob jedno velikodušno srce... i eto, od mene je
ostala samo polovina! Istina, mi smo sav život proživeli razdvojeni, ne dosađujući jedno
drugom, ali samo postojanje te velike Ijubavi kao da mi je donosilo opraštanje grehova. Ti,
bezgrešni, to ne možeš da shvatiš. Peške sam je otpratio do poslednjeg staništa i tek kad sam
bacio tamo šaku srorzle zemlje u bezdan, shvatio sam onog trena kako sam ostao sam. Da,
brate, sve manje nas biva na svetu... trebalo bi da se zbližimo. Ti obavezno dolazi k meni...
kad god možeš gledaj da dođeš!
— Ako te uznemiruje sudbina Moskve — mleo je svoju Ivan Matvejič — nemoj da se
bojiš: nju neće dati! Postoje takve svetinje koje se ni u mislima ne smeju dati nečistim
rukama da ih podrže ... a istodobno, seti se istorije: koliko je kod nas uvek prolazilo vremena
dok uzmemo zamah, ali smo onda udarali bez promašaja i ubijali namrtvo! Koliko god idem
po gradu, nisam video nasmejanih, ali ni uplakanih nisam sreo. Eh, da mi je noga zdrava i
kad srce ne bi mahnitalo! ... — otkloni ruku Aleksanđra Jakovljeviča koja se opet mašala
čaše. — Ne pij, ovo je jako... pričekaj dok se sestra vrati iz reda, obećala je da donese
kobasice.
— Ne mari, dobro će proći i bez kobasica. Tako, znači, on ide na oklopni voz? To je vrlo
dobro... — malo omekšalim glasom ponovi Aleksandar Jakovljevič i otpi još gutljaj da bi
utvrdio svoje nesigurne nade. — Eto, zamalo glavno nisam zaboravio ... Tu pre jedno dve i po
nedelje upoznao sam se sa jednim veoma pametnim čovekom. Najpohvalnije se izražavao o
tvojoj personi. Pomisli, po znanju, iskustvu i dubini ideja on te smatra za najvećeg svetskog
naučnika u oblasti šumarstva. Pogrešio sam i kajem se: čak sam ti i pozavideo... Ali nemoj da
dižeš nos: u savremenom propadanju kapitalističke kulture kod njih tamo, na Zapadu,
krupne naučnike u šumarstvu možeš na prste izbrojati.
— A on je ... došljak, znači?
— Iz Australije. Veoma zanimljive stvari priča: ispada da metodi njihove eksploatacije
šuma nisu bolji od naših pre revolucije. Zamisli, prosto sekirom krče džinovske šume
takozvanog eukalipta krmezove boje, da bi povećali travne površine za stočarstvo. Jesi li
mogao zamisliti tako varvarski način pretvaranja šuma u meso i vunu?
— Mogao sam... — reče Ivan Matvejič — samo nešto laže tvoj Australijanac. Eukalipt
krmezove boje baš je relativno malog rasta.
— Ne hvataj se za sitnice, on nije imao u vidu visinu drveta, već obim teritorije osuđene
na istrebljenje — popravi se Aleksandar Jakovljevič. — Osim toga, e... njemu šumarstvo nije
baš struka. Dugo je radio u Međunarodnom savetu za koordinaciju svetske privrede, a u
Moskvu je došao po pitanjima ekonomskog snabdevanja tronca. Uopšte uzev, veliki naš
prijatelj: loče votku, obožava balalajku, tvoja dela zna uprste... skoro sva. Uverava da bi
naučnik tvog ranga tamo kod njih zaslužio veliku slavu i materijalno blagostanje, a da se i ne
govori o miru potrebnom za rad ...
— A šta si ti njemu? ...
— Ja sam mu usrdno dokazivao da sovjetski čovek voli svakodnevno ribanje peskom, i
čak ne može bez njega...
— Tako; a šta on?
— E, šta, njihov je soj slabačak: smeje se... Periodični potresi mog radnog stola i
ocenjivanje uspeha izazivali bi, kaže, kod mene nesvesticu štetnu po mišljenje. Između
ostalog, izrazio je strasnu želju da se sretne sa tobom u prisnoj atmosferi. Ja sam dao
pristanak umesto tebe.
— Uzalud si dao. Moje misli su u mojim knjigama. Nemam šta da im dodam.
Aleksandar Jakovljevič se namršti na neočekivanu smetnju: po njegovom računu, dugo
trpljenje neuspeha trebalo bi da privoli Ivana Matvejiča na veću popustljivost i širinu
pogleda.
— Ne razumem; zar te šuma više ne interesuje ili... se spremaš da sa ordenom ostaviš
šumu?
— Naprotiv, mene šuma nikud ne pušta, ali... — i maglovito, da ne uvredi gosta iz
prijateljske zemlje, nagovesti nešto o iskustvu protiv opasnosti od trojanskog konja i
danajskih darova.
— Oprosti, Ivane, ali to je neučtivo. Ako te zbunjuje neznanje jezika, ja uzimam na sebe
ulogu prevodioca. U krajnjem slučaju, susret bismo mogli udesiti i kod mene... Kad će se opet
pružiti takva prilika da se dobiju temeljna obaveštenja o australijskim šumama — a mi ćemo
mu zajednički svu dušu prevrnuti.
Ivan Matvejič se čak i ne potrudi da protivreči i, žureći da se objasni pre Morščihinovog
dolaska, poče svoju pesmu — o metodama dobijanja najvećih prinosa od šume bez
uništavanja samog izvora. Aleksandar Jakovljevič ga je slušao sa nervnim grčem na licu i
gledao iza prozora na sneg koji već treći dan pada bez prestanka; neke pahuljice su se
prislanjale uz samo staklo, kao da su htele da zavire u tamu sobe. Pijanstvo ga je prolazilo i
samo je jedno želeo u tom trenutku — potpuni mir u kojem nestaje sav ovaj ponižavajući
osećaj nekako otrovanog tela. Nestaju ideje koje izazivaju nekorisno kruženje materije i u
prvom redu uništava se odvratna obaveza da po svaku cenu namami ovog šumarskog
manijaka na sastanak sa Australijancem. Najzad se Aleksandar Jakovljevič ozbiljno razljuti
kad ga domaćin sa ružnom patetikom upita u kakav će kožuh, kad nestane zelenog, potomci
uvijati svoju promrzlu i suncem opaljenu planetu.
— Čuj, Ivane; to je sve azbuka za proste ljude... i nije ovde u pitanju šuma, glavo! Eh,
izneo bih ja tebi sve načisto, ali... — osvrnu se na šum iz kuhinje.
— To se sestra vratila. Ništa ne mari, ti govori... ona i ako čuje neće razumeti. Eto tako.
— Mene je, Ivane, uvek poražavala misaona provincijska radoznalost tvog uma... na
primer, zašto zimi toplote nema, dok se leti troši preko mere? Ali, ti pogledaj: biblijska
vremena nastaju, i sunce se već ne vidi, sve leti! Planine sišle sa hiljadugodišnjih temelja,
mora se dižu iz svojih kolevki! Sada ti je jedino sredstvo da ostaneš živ, ili da se potpuno
zakopaš u zemlju ili da gaziš ukorak sa čitavom lavinom do kraja. A ti ideš nasuprot njoj,
nevaspitano razmahujući rukama ... Ama neka đavo nosi šumu u ovakvo vreme!
— Dozvoli, kakav ti to kraj imaš u vidu? — pripita Ivan Matvejič ledenim glasom.
— Pa onaj, dozvoljeni... ne hvataj! Prelazak jednog u drugo po dijalektici razvitka — i oči
mu zlo sevnuše u mraku. — Potomci će takođe želeti da traže i misle... ili se ti spremaš da im
zaveštaš svoj kožuh bez prava na prekrajanje?
Ivan Matvejič nije odmah uhvatio sadržaj kazanih reči, ali ga je opekla svečana
dvosmislenost pitanja. On tada reče Gracijanskom da se ne boji za budućnost svojih
naslednika: čovečanstvo se nikad ne može odreći Arhimedova zavrtnja ili periodičnog
sistema Mendeljejeva, a tim pre ozbiljnih socijalnih dobročinstava koja izbavIjaju od
siromaštva i stalnog prolivanja krvi, od žalosne sudbine većine koju kapitalizam ubija kad je
ne može moralno razvratiti.
— Moram priznati, Aleksandre Jakovljeviču, da su mi takve tvoje misli nove ... ne mogu
da te poznam — rcče na kraju Ivan Matvejič. — Pa zar ti sam nisi pisao u jednom od svojih
pogroma na mene da se iz istorije samo u grob može dezertirati...
— Eh, istorija! — okosi se Gracijanski kroz stegnute zube. — Gatanje po mastilu
devetnaestog veka, san o sterilnom svetu... misliš da šči iz herbarijuma postaje sitiji ako ga
humanističkim sanjarenjem zasladiš! O, istorija je isuviše spor pripovedač koji zbog rđavog
ukusa pravi duge pauze i priča sa grubo naglasenim efektima. O, ja bih više voleo da sve to
pročitam posle u udžbeniku osnovne škole, napisano na tri stranice, s priloženom prigodnom
slikom recimo... o zauzimanju Zimskog dvorca! ...
Odjednom, uplašen do bledila nastalim ćutanjem, Gracijanski sa očiglednim očajanjem
steže ruku Ivana Matvejiča. — Ako možeš, oprosti mi ovaj ne baš čisti metod, Ivane, ali ja
drugačije nisam mogao... Ja nisam imao drugog načina da proverim o čemu može da misli
čovek sličan tebi — čuveni čovek, koji je pretrpeo takve udare — kad neprijatelj stoji na
kapijama prestonice. Ti ni sam ne možeš pojmiti kakvu snagu ima odgovor koji živi u tvom
mirnom ćutanju... I eto zašto ćemo mi neizostavno pobediti, Ivane, u ovom koštacu svetova.
Razume se, tamo kod njih ti bi bio veliki čovek, ali ti... ti si odbio čak i pohvalu da primiš, e ...
iz tih nečistih usta: slava tebi! Kako se ja radujem, Ivane, zbog tvoje čistote i tvoje predanosti
našoj zastavi. I ne ljuti se: od vremena biblijskog Jova, najveće vernosti merile su se cenom
nemilosrdnih iskušenja. Zato sam ti odsad dvostruko drug. Znaš šta, obavezno dođi k meni
za Novu godinu, pa ćemo nasamo, bez ometanja o mnogo čemu porazgovarati.
— Popij malo vode, Aleksandre — predloži Ivan Matvejič, nali mu iz flaše i poče da
spušta store za zamračivanje.
— Da, da, ja sam prosto pijan, oprosti... i posle me čitav dan boli potiljak. Šta li se tamo
još nalazi osim hipofize? Eto, i ja se ne sećam ... Ne, ne, ne pali još svetlo, ovako je bolje...
Uzgred rečeno, zar nećeš dozvoliti njemu da ti makar uzgredno časopise donese? Odlično
uređeni... i sa vrlo pohvalnim mišljenjima o tvojim radovima. Uostalom, on i sam dosta
dobro govori ruski. Pravo da ti kažem, ne bih želeo da on tvoje odbijanje protumači
nepovoljno po nas ...
— Čekaj, o kome ti to?
— Pa o onom Australijancu. Osobenjače jedan, nisu te mnogo razmazili pohvalama i to
bi moglo da ti ulije, e ... no, nove snage.
Ivan Matvejič odlučno odbi susret, upali svetlo i ne baš srećno ispriča šalu o mravu koji
ako i učini zadovoljstvo biljnoj vaši, ipak uvek to čini sa računom da dobije nešto u zamenu.
— Ti tako misliš? — kao da je tek shvatio, poče da grdi Aleksandar Jakovljevič. — A meni
to, brate, ni na pamet nije padalo... u tom slučaju ja ću se o njemu ovde-onde raspitati. Pa,
što o sebi ništa ne pričaš? Kako je sestra?
— Sestra, kao što sam ti maločas rekao —onako, malo poboljeva. Bolje, pitaj je sam.
Taiska baš tada unese tanjir sa spasonosnom cveklom, ali Aleksandru Jakovljeviču ne
pođe za rukom da sa njom progovori koju reč u znak zaborava pređašnje uzajamne
netrpeljivosti. Njeni pokreti behu neprecizni, odgovori neumesni, ubrzo ona i ode žureći da
iskrpi rublje svome ljubimcu za put.
O vuku, a vuk na vrata — Serjoža dođe kroz desetak minuta i sa njirn mladić isto tako
zameten snegom i sav rumen od brzog hoda — ali nije bio Morščihin. On predstavi ocu Kolju
Lavcova kao svog budućeg druga po dužnosti na oklopnom vozu. Teško da je Serjoža mogao
pamtiti Gracijanskog od one noći kad su ga kao šestogodišnjeg mališana uneli na rukama u
ovaj dom, ali po očevoj zbunjenosti, po flaši sa poluistrulom inostranom etiketom, koja je
više od svega ostalog označavala izvanrednost susreta, po hladnoj radoznalosti toga čoveka,
po jedno desetak nepogrešivih znakova, on odmah u njemu prepoznade svog starog
neprijatelja, te dosta vešto izbeže rukovanje i samo se kratko pokloni. Objasniše da
Morščihin neće doći: raniji planovi su izmenjeni i odlazak oklopnog voza zakazan je za sutra
u zoru; Serjoža je izmolio da ode sa ispraćajnog mitinga radi oproštaja sa svojima.
6.
— Pavle Andrejič vam šalje plamene pozdrave... on baš rukovodi sastankom. I ti se, stara,
ne muči: toliko su nam za put svega dali da se jedino na tenderu inože odneti. Jednom rečju,
mi smo bukvalno svratili na trenutak... — govorio je Serjoža i pri tom gurao druga u slabinu.
— Eto, Nikola, ti si stalno želeo da vidiš živog profesora... evo, on je pred tobom u prirodnoj
veličini i, tako reći, u centru svog raskošnog ambijenta.
Lavcov se zbunjeno premeštao s noge na nogu, prekorno gledajući Serjožu i nelagodno
ćutanje potraja dok ih Ivan Matvejič ne posadi za sto jednog pored drugog. Obojica odmah,
kao po naređenju, zapušiše mršave cigarete, pošto prethodno produvaše muštikle i kucnuše o
pepeljaru, u isti mah i na istu stranu pustiše dimove, kao blizanci nalik jedan na drugoga.
Zbližavala ih je ne toliko uniforma tenkista, već pre ona sramežljiva i nevešta samostalnost
koja pokazuje nastojanja tek okriljenih ptića da se ne obrukaju pri prvom uzletu...
Aleksandar Jakovljevič je i sam osećao da bi sad trebalo otići, kako ne bi smetao starima
u neminovnim zagrljajima i smešnim savetima kako treba prostom opreznošću izbeći
nesreće rata. Ali on je tako često, u kuloarima ili pak kome treba, šaputao o poreklu tog
dečaka, dokazujući Vihrovljeve veze sa neprijateljskom sredinom, te ga neka mračna
radoznalost primora da sedi, sluša, i krišom proučava ovu dvojicu, zato što su zajedno sa
Morščihinom odlazili u boj za napredne ideje veka, i prema tome delili njegovu sudbinu.
Kako to često biva na rastanku, odjednom nije imalo o čemu da se priča; podužu pauzu
prekide Taiska.
— Gledam vas, dečice ... još mladi kao rosa, a već ste duvan vojnički zadimili — uzdahnu
ona, čas terajući šakom dim, čas čisteći sa stonog čaršava mrve kojih nije bilo. — Tako će vas
polako i upropastiti taj prokleti rat.
— Ne grdi ih, sestro... oni su sad vojnici. Možda će sutra u vatru — ustade u njihovu
odbranu Ivan Matvejič, veoma uzbuđen. — I to je pravilno, momci: vreme je da se i vi
upregnete u naš stari i sveti plug. Jer mi nismo jučerašnji — prastari smo: mi čak pamtimo
pećinski oganj, riku mamuta i mećave ledenog doba. Možda je petsto vekova uzastopce
čovek, njegov prvi nesavršeni model, kidao rukama sirovo meso, skitao se kao marva, dok
nije izašao na sunce i video svoju golotinju. I još su hiljade godina prošle u sređivanju i
snabdevanju, i treba pri tom reći da je dobru odeću nabavio, čak sa dugmadima... ali se opet
pogledao na novoj sunčanoj svetlosti i opet zatekao sebe ne samo golog, već u krvi do lakata...
i ne u krvi od divljači, već u svojoj sopstvenoj; eto tako. Sve je njome nadojeno, čak i pesma i
knjige, ćeramida njegovih hramova, blaga njegovih galerija... A pored toga, još razne
epidemije, erozije zemljišta, iscrpenost šuma, nedostatak hrane, porast potreba, dolazak u
civilizaciju novih probuđenih rasa... I sve to uz uporni otpor prirode koja raste ukorak sa
našim udubljivanjem u mikrokosmos u kome ona čuva svoje glavne šifre i tajne. Tu je i
zdravom mozgu teško izaći na kraj, a njega još razjeda spiroheta socijalne halapljivosti,
pretvarajući ga u razvodnjenu pihtiju za mikrobe najnižih strasti. Znači, ili čovečanstvo u
zajedničku grobnicu, ili neka traži novu stazu... inače je ponekad čoveka sramota pred
životinjama koje jede. Zato se i treba počešće zamisliti zašto ipak toplote zimi nestaje, a leti
se uprazno troši. Detinje sumnje uvek su se ponekom činile naivne, a u njima i sazreva seme
velikih bura, koje ponekad potresaju čovečanstvo. No na njegovu sreću takva staza postoji —
jedna jedina. Eto zašto se meni neka naša fabrika čini kao besmrtna piramida: one su bile
grobnice ljudskih stremljenja, a ove su — najsvetija kolevka prave ljubavi... eto tako. Zato mi
je i drago da gledam vaša lica, trudbenici, mašinovođe sreće i zaštitnici života. — Odjednom
on kao krivac pogleda svoju auditoriju, kojoj — kako mu se učini — beše dosadno i ućuta. —
Dosta je, zabrazdio sam. Dede, sestro, sipaj nam po jednu ljutu!
On ustade i pruži ruku sa čašom prema momcima, koji su se pogledali bojažljivo i nisu
smeli da prime čast tek odslušane zdravice.
— Jaka je, prokleta bila... — reče Kolja Lavcov i pogladi mesto koje je priroda dodelila
brkovima.
— Rano ti nas nešto, oče, maziš... — reče Serjoža.
Sigurno bi se zatim svi i razišli, svako za svojim
poslom, da iznenađa iz svog kuta ne pusti glas Aleksandar Jakovljevič:
— Od svega srca se sa tobom slažem, Ivane. Starimo... evo me i suza popada. E pa, u
njihovim godinama i mi smo bili karte velike istorije, ali... oklopni voz, brajko, nije kuhinja
na Karavanoj, gde smo mi za posnom supom, u strahu od carskih tamnica, izlagali jedan
drugom zabranjene misli o budućnosti Rusije. To čak nije ni vojni avion, koji i pored svega
rizika viada slobodnim manevrisanjem u tri dimenzije: oklopni voz dejstvuje na pravoj, sa
njega nećeš klisnuti pod tuđim imenom, niti skočiti padobranom ... — Očigledno misao o
Morščihinu nije ga napuštala čitavo to veče; odjednom, kad je shvatio da se isuviše otvoreno
sladi svojom prljavom nadom, on zbunjeno promrmlja nešto o junacima iz čijih se života ziđa
besmrtnost epohe.
— Ama kakvi junaci... sedimo u stanu i evo se vinom zagrevamo — osmehnu se Kolja
Lavcov, vraćajući čašu na sto. — Ali kad se Moskovski komsomol obavezao da brani
prestonicu, otadžbinu i ostalo — znači, treba reč održati.
— Osim toga, ja odlučno ustajem protiv upoređenja moga naroda sa špilom karata... —
poče Ivan Matvejič.
— Dozvolite mi, oče... — jedva se uzdržavajući, prekide ga Serjoža. — Po mom mišljenju,
ova napomena nije slučajna i odnosi se pre svega na nas dvojicu... ja ću pokušati da sam
odgovorim. Ne, građanine Gracijanski, u borbi dvaju svetova mi uopšte nismo karte! Ja
sobom sam raspolažem... ali, eto, zbog niza surovih okolnosti, mi smo se morali povući do
Moskve: rđava stvar. Dalje se nema kud odstupati, — tamo je budućnost... Ujedno,
neprijatelji nisu mogli da na juriš zauzmu prestonicu, a mi dosada nismo umeli da ih
odbacimo nazad. Prema tome, stvorila se privremena ravnoteža, koju može i trunak
poremetiti... govorim li kako treba, Nikolaj? Eto taj trunak, svoj život, ja, pomoćnik
mašinovođe, komsomolac Sergej Vihrov, potpuno svesno stavljam na vagu!
— Eh, šteta što Pavle Andrejič ne čuje! — oduševljeno prihvati Kolja Lavcov. — Dede,
Serjoža, raspali dalje, očitaj!
— I drugo — nastavljao je Serjoža sa dečačkom strastvenošću koja je poticala iz davne
želje da nekad podeli megdan sa Gracijanskim — i drugo, kažem ja, rat za nas nije igra i
narod ne može gledati na svoju krv kao na ulog za eventualni uspeh... zato što je u svakoj igri
moguć dvojak ishod. Za nas je rat najteži, štetan po zdravlje, čak opasan trud, koji iskupljuje
plerneniti cilj zaštite čovečanstva. Znači to je trud nasigurno. Govorim li razumljivo,
građanine Gracijanski?
— Ti si ovde, Serjoža, najmlađi i zato... smanji tvoj poučni ton — upade Ivan Matvejič.
Serjoža netremice pogleda oca:
— Oprosti, ja sam dovoljno razuman da ne poučavam čoveka u godinama i očigledno
zaslužnog, čim sedi kod tebe ... ali oklopni vozovi idu samo pravo i, možda, ja neću dočekati
priliku da sa njim porazgovaram na ravnoj nozi!
Tada se lično Aleksandar Jakovljevič zauze za Serjožu:
— Ne smetaj mu, Ivane... mladić ozbiljne stvari govori, ali, bože moj, kako kazaljke na
satu istorije jure! ... zar je davno bilo kad je Taiska Matvejevna skidala sa njega mokri kožuh
u toj istoj fotelji, i evo već ... — On najzad opazi molećive znake koje mu je iza Serjožinih leđa
davao Ivan Matvejič.
— Dakle, molim vas, mladiću, razvijte vašu, e... veoma zanimljivu misao o ratu.
Serjoža se zbuni, uznemiren čudnim bleskom u protivnikovim očima ispod pritvorenih
kapaka.
— Ja sam hteo da kažem, ako u prošlim društvenim pokretima nije bilo hrabrosti da
stvar pravednosti ostvare do kraja, kod nas je verovatno ima... Jednom rečju, rat za nas nije
igra i avantura kao za njih, već veliki narodni zadatak čije ispunjenje pre svega zavisi od
nesebičnosti savremenika.
On je imao u vidu duševnu čistotu i protivnik se odmah uhvati za njegovu ogradu.
— Nesebičnost? — razborito ponovi Aleksandar Jakovljevič. — Po mom mišljenju, taj
pojam više odgovara životinji ili mehanizmu nego razumnom stvorenju. Nesebieni su: bura,
krava, velosiped... uostalom, objasnite kako vi sami shvatate tu reč?
Nekoliko trenutaka Serjoža je oborenih očiju gledao u pod pred sobom.
— Pa... kao gotovost da se učini nešto za bližnjega, bez ikakve lične koristi.
Aleksandar Jakovljevič se osmehnu:
— U tom siučaju najnesebičnije, možda, što mi činimo za bližnjeg — to je hrkanje noću...
Ne, ja uopšte neću da potcenim vašu plemenitu nameru — ali svaka svesna radnja
pretpostavlja cilj, čije nam postizanje pruža makar moralnu satisfakciju, e... proporcionalnu
količinu uloženih napora — to i jeste korist. Teško da ste vi imali u vidu samo novčanu
nagradu... A zar je narodno priznanje za vas ništa? I, najzad, naša etika i ne isključuje lične
pobude čak ni prilikom podviga... Dede, mladiću, zavirite u sebe, da li sasvim nesebično, na
primer, vi bacate na vagu svoje jedino blago, e ... svoj trunak?
— To jest, vi hoćete da kažete da ja idem na front radi lične slave ili vojničkog sledovanja
— osmehnu se Serjoža, i jedva primetno zadrhta gledajući sa mržnjom u sasvim mirno lice
svoga mučitelja, na kome se trzao samo kapak nad okom.
— Ne, ja mislim da vi to činite radi onog što i ja imam u vidu — naglasi sa aluzijom
Aleksandar Jakovljevič.
Po svoj prilici pitanje je imalo i drugi cilj: da podstakne radoznalost Kolje Lavcova prema
tajni Serjožinog porekla... a dalje će, veli, sve samo poći! Ali Kolja Lavcov ne odgonetnu
odmah smisao ljigave aluzije i jedino zato ne priskoči na vreme, drugu u pomoć — samo ga
pogledom podstače da bije ljuće, kad je već počeo, ali Serjoža je ćutao i u njegovom ćutanju
čitalo se odobravanje.
— Ja sam veoma polaskan — klimnu on najzad i bledilo ga obli — što se vi posle
temeljnog analiziranja očeve biografije laćate i moje... Iako ona, u stvari, počinje tek sutra.
Dobro, ja ću vam na to pdgovoriti. — I odjednom zgrabi list hartije sa stola.
— Nama je vreme, Serjoža, inače će Pavle Andrejič početi da se ljuti... — za svaki slučaj
pomože Lavcov iz pozadine. — Idemo li?
— Ne, čekaj... rano je još da me spasavaš — mrmljao je Serjoža, skicirajući na papiru
konture još nerazumljivog crteža. — Ja ću mu, uglavnom, sad odmah odgovoriti.
Olovka se slomi i Serjoža ne opazi ko mu dodade drugu, ali zato je svakom svojom
ćelijom osećao prisutnost Gracijanskog, koji ga je takođe pratio preko ramena. Na listu se
pojavljivao šematski profil putničke lokomotive u džinovskom preseku, i posebno, onaj
skriveni i uzani prostor na njoj, koji se nalazi između dna parne komore i točkova slobodne
osovine; crtež je bio tako precizan da se mogla poznati i marka mašine.
— To mi zovemo pseći sandučić — objasni Lavcov, obraćajući se svima. — Zaprepastilo
momka — već drugu nedelju ne može da zaboravi... — i dok je Serjoža završavao crtež, ispriča
slučaj što se nedavno desio na jednoj lokomotivi koja se vraćala u depo sa noćnog putovanja.
Po njegovim rečima ništa u tome naročito zanimljivo nije bilo. Prosto, svakodnevni
slučaj: već na kanalu za pregled, osvetljavajući buktinjom lokomotivu odozdo, mašinovođa je
tamo opazio da vire iz mraka nove čizme. Zatim se na radost čitave depovske momčadi otuda
izvukao umazan, nalik na sve đavole, pospan čovek bez vozne karte, star jedno četrdeset pet
godina, u ogrtaču od cirade mada je bilo dvađeset jedan ispod nule. Čudak je bio špekulant,
koji je redovno dovozio krompir na moskovsku pijacu. Džak su mu oduzeli i nakon
proveravanja dokumenata otpustili bez kazne, ako se ne uračuna to što su ga ošinuli po
vratu, radi pouke i kao opomenu za ubuduće.
— Gledajte — poče da objašnjava Serjoža čitav špekulantov put od šina do skrivnjce —
on je upuzao sa svojim nespretnim bremenom, evo ovde, među padinama, po mećavi i u
vreme trenutnog zadržavanja na raskrsnici, rizikujući da se zauvek oprosti sa svojim
čizmama. Dvesta i kusur kilometara preležao je u truckanju, na ledenoj promaji, i nije se
smeo ni pomaći da se ne bi opekao o cevi za ulje koje mu se nalaze iznađ glave. Dodajte tamo
vrućinu usijanih cilindara, tutnjavu vagonskih točkova na sastavima šina, treštanje brzih
točkova lokomotive i lako ćete shvatiti kako ga je skupo koštala njegova roba. Isto to,
učinjeno u ime poštenog cilja, imalo bi pravo da se nazove podvig... a on je uzeo na sebe
takav trud radi lake zarade.
— Silno zdravlje ima taj građanin! — začudi se Ivan Matvejič.
— Ama on bi i dovezao da nije, čudovište jedno, pijan zaspao — zaključi Lavcov sa
osmehom.
Za to vreme Aleksandar Jakovljevič se vrati na svoje mesto.
— Nama jedino ostaje da zahvalimo poštovanom Sergeju Ivanoviču za ozbiljan savet da
ne vozimo krompir ispod lokomotive — okrenu on na šalu.
Tada ni sam Ivan Matvejič ne izdrža:
— Koliko sam ja razumeo, Sergej Ivanovič je hteo drugo da kaže, naime... — grubo i
naglašavajući svaku reč umeša se on — da kad bi Ijudi, mesto lične koristi ili besmislenog
nanošenja zla bližnjem, usmerili sve svoje napore na dostojnije ciljeve, oni bi odavno postigli
sveopštu sreću na zemlji. Jesam li te tačno shvatio, Serjoža?
— Skoro tačno... — klimnu Serjoža, cepajući na komade svoj mali crtež. — A ja sam, eto,
želeo da pitam gospodina Gracijanskog kakvoj ličnoj koristi teži on kad me podseća uoči
same bitke da sam sin raskulačenog bogataša... i da treba tek da zaradim i u krvi okupam
svoje novo ime?
Tek sađa sve postade jasno Kolji Lavcovu i, čim shvati, on se sa zlim izrazom lica ustremi
na preplašenog Aleksandra Jakovljeviča, koji sa stolicom poče uzmicati nazad, mašući pri
tom rukama kao da pliva. Ničim nije bilo moguće sprečiti ovaj događaj koji je sazreo, tim pre
što je po prirodi okolnosti baš ovaj strani mladić imao pravo da bude sudija u sporu koji se
rasplamteo.
— Oho, gle kud ti ciljaš ... — osmehnu se on, sa prezrivom radoznalošću mereći
Aleksandra Jakovljeviča od glave do pete. — i ti si mi neki orao ... trulo meso tražiš? Ali ne,
tebi mi ovog momka nećemo dati da kljuješ!
— Smiri se, Nikolaj! ... — molećivo viknu Serjoža,
 — Pričekaj, mene nisu naučili profesorskoj finoći u ponašanju... sad ću ja za tebe da
progovorim — nastavijao je Lavcov, mrdajući ramenima i držeći Aleksandra Jakovljeviča u
stanju bliskom nesvestici. — A meni ni nakraj pameti ne pada zašto on to kao da čekićem
kucka? A on, vidiš, klin u naš oklopni voz zabija, u njegov najosetljiviji deo! ... — I Lavcov se
već kolebao pred iskušenjem da se razračuna sa gospodinom za njegovo podmuklo
podmetanje noge, ali možda zato što je bio u uniformi, ili iz obzira prema razlici u godinama,
tek ne uradi ništa već samo odmahnu glavom, uzdalmu i okrenu se. — Vreme nam je da
krenemo, Serjoža; osećam kako se Pavle Andrejič ljuti.
Taiski nekako pođe za rukom da mlade putnike zadrži još četvrt sata, ali su svi bili pod
utiskom za dlaku izbegnutog skandala. — Tako se zajednički razgovor i ne nastavi.
Počeše se opraštati i Lavcov naglašeno izrazi zahvalnost domaćinima za zanimljivo i
korisno provedeno vreme. Svi sem Aleksandra Jakovljeviča izađoše u predsoblje da se
naposletku zagrle bez snebivanja i kažu reči obične pri ispraćaju. Uostalom, pošto se oporavi,
i Gracijanski se takođe poče spremati da krene i sada Ivans Matvejič opet pokaza
prekomernu delikatnost — toliko puta štetnu po njega. Na kraju krajeva, Gracijanski je i bio
po tome jači što je uvek bio gotov da upotrebi nisko oružje dostave i klevete od koga bi se
Ivan Matvejič sa gađenjem okrenuo. On se nije bojao za sebe, već za Serjožu.
— Uzbudila se momčad — reče on nastojeći da zagladi utisak onog što se desilo. — Treba
i njih shvatiti... sva patnja pod Moskvom pada na njihova pleća, eto tako!
— Svi se uzbuđujemo... pa ipak ne treba iz apstraktnog disputa stvarati brze subjektivne
zaključke.
— Ali ni ti, Aleksandre, nije trebalo da takve stvari govoriš u inat vojniku... i još u
trenutku kad baš zrnce odlučuje ishod bitke.
— Da nije mnogo časti za nas? — mrzovoljno se zgrči Gracijanski. — I ja i on smo veoma
beznačajne osobe da bismo mogli uplivisati na tok velike istorije. Ako iko ono ti, sovjetski
profesor univerziteta, trebalo bi to da shvataš ...
Ivan Matvejič mu sa svoje strane oštro navede upadljiv primer, 1835. godinu, kada je tako
beznačajni stvor kao što je gusenica utamanila beljiku trideset hiljada hrastova u Vensanskoj
šumi. Moguće je bilo protivrečiti da pomenuta gusenica nije delovala sama, ali Aleksandar
Jakovljevič neočekivano omekša, osmehnu se, oprosti:
— Ne mari, ja se ne ljutim... Deca su se uvek grudima bacala na bodeže istorije, ne
znajući za slične pokušaje u prošlosti. Oni misle da je Napoleon — sladoled, a Galife —
konjičke pantalone ... ali ti bi trebalo da ustaneš u odbranu svog starog i oprobanog druga.
Ali dobro, ne mari... što se tiče Australijanca, pomisli i dođi na Novu godinu!
Njemu pade na pamet da se uzalud ponadao na Vihrovljevu popustljivost: korisnije je
bilo pod ma kakvim izgovorom dovući Vihrova k sebi, obavestiti Australijanca telefonom i
pridati ovom susretu vid slučajnosti. Telefonsku liniju u Blagoveštenskom sokaku, koju je
bombardovanje prekinulo, uspostavili su već pred kraj iduće noći.
To veče brat i sestra, kao i obično, odsedeše određeno vreme pred spavanje, izmeniše
misli o glavnom događaju, shvatajući jedno drugo s pola reči.
— Eto, opet smo ja i ti, sestro, sami — kao u Pašutinu! Kao da ništa i nije bilo. I rashoda
je manje; eto tako.
— Rat voli mlade... što je on kod tebe dolazio?
— Onako... Ne, ne vredim ja za velike bitke, Taiska.
— Ima ko i bez tebe da se bori za šumu, Ivaša.
— Tačno, porasli su. Na proleće, kad Nemce proteraju sa Jenge, otići ćemo mi u naše
staro gnezdo. Osećam, zove me starac — zaželeo se!
— Tamo je divno ---kad bismo samo dočekali, Ivaša! — i odjednom zaplaka tako
beznadežno da se bratu sve u duši preturi. — Čini sa mnom, Ivaša, šta oćeš ... strah me bilo
pred Serjožom da priznam krivicu. Ja sam sve naše karte za snabdevanje bogzna gde
posejala...
Ta vest je pretila ozbiljnim posledicama.
— Možda su ti ukrali? — upita on da bi olakšao sestri krivicu.
— Zašto da Ijude ni krive ni dužne prljam: sama sam kriva. U krpicu je sve bilo
zamotano — i kupon za drva se tamo nalazio. Svu sam ulicu na kolenima izbauljala — nema
na snegu...
Njenom jadu kraja nije bilo; odgovornost za bratovljev život potisnula je na neko vreme
čak i rastanak sa Serjožom. Tada Ivan Matvejič posadi sestru u fotelju i poče da joj
objašnjava neka sporna pitanja ishrane, pozivajući se na suvišnu kaloričnost hrane koju
građani primaju, na higijenski značaj uzdržavanja — osobito staroruskog posta koji je
omogućivao pojedinim isposnicima da dosegnu titanski uzlet duha i čak prekomernu
dugovečnost.
On je govorio dok Taiska nije zaspala; nijedno od njih nije pretpostavljalo te noći da će
gubitak ltarata za snabdevanje pred kraj meseca indirektno povući za sobom neka nova,
veoma zanimljiva otkrića.
7.
Momci se vratiše u klub pred sam kraj mitinga. Malo tesna sportska sala bila je dupke
puna; čitav depo nalazio se ovde, na ispraćaju svog deteta, i kad je jednima dolazilo vreme da
idu na radnu smenu, njihova mesta je onog trena zauzimala masa koja je stajala pred
vratima. Za stolom radnog predsedništva, ispod jarkocrvene prigodne ispraćajne parole sa
novembarske parade sedele su, malo omlitavele od vrućine, uvažene starešine, železničke,
artiljerijske i tenkovske, gosti iz mesnog komunističkog bataljona, koji je dan kasnije odlazio
u Podmoskovlje, a u dragom redu s kraja, još izdaleka se po brkovima poznavao mašinovođa
Titov. Dok su se probijali pored zida on očinski pripreti momcima prstom, ali mu Kolja
Lavcov odmah objasni gestovima da i pored najbolje želje nisu mogli brže stići tamo i natrag.
Zbog oskudice mesta morali su se namestiti na sportskom priboru zgomilanom u ćošku na
kome su kao grozd visili šiparci.
— Deđe, čavčice, ukažite počast starcima — važno kaza Kolja Lavcov i oni se sa zavišću
punom poštovanja stesniše radi junaka dana, čije su slike paradirale jedna pored druge na
zidnim novinama.
Posle govora predstavnika Moskovskog komiteta Partije, Morščihin poče da odgovara na
pismena pitanja; sva su ona bila na jednu te istu temu — o međunarodnoj političkoj situaciji.
Uverenost u pobedu omogućavala mu je da govori o savremenim događajima kao o prošlosti,
kao da je čitao stranice istorije koja je napisana vek kasnije. Smisao njegovog govora bio je u
tome da je, eto, starom svetu još jednom ustrebalo da oproba idejnu i moralnu zrelost svog
protivnika. U tom cilju potrebno je bilo naći siguran i ratoboran organizam, koji nije šteta
podmetnuti pod opasne pesnice sovjetskog džina. U Evropi se našla takva zemlja, potresena
iz temelja ranijim ratnim neuspesima — zemlja koju je njena buržoazija uverila da se
unutrašnje ekonomske teškoće najlakše rešavaju utoljavanjem naci onalne gladi na račun
suseda. Starom svetu nije bilo teško da nizom popuštanja i podmuklih ustupaka osili, glupu
drskost iskrslog bukača do manijačkog sna o svetskoj imperiji. Na taj način, po
Morščihinovom mišljenju, rat koji je započeo u ovoj godini možda je poslednje nasilno
izviđanje — poslednje pred onim odlučujućim okršajem koji se spominje u staroj
revolucionarnoj himni. »Pa ipak — govorio je — obični ljudi su uvek verovali kako će poći za
rukom da se izbegne ovo nekorisno krvoproliće, da će nekad očevidna preimućstva
socijalističkog društvenog uređenja osigurati beskrvni prelaz naroda na stranu večnog mira!«
Luster pod tavanicom slabo je svetleo — struja je svedena na pola napona — ali bilo je
nešto suštinski novo u ovom svakodnevnom sumraku, u mirnom zatišju dvorane i gotovosti
ovih ljudi da za njih od danas do pobede rat bude jedini životni zadatak. Neprijatelj je za njih
već izgubio onu prividnu stravičnost koja zaprepašćuje i koju uvek ulivaju neviđeni zločin ili
još neopisano čudovište. Za pola godine oni su videli Švabu i mrtva i ruku dignutih uvis i
kako plače iz glasa. Morščihin je imao redak dar ubedljivosti, ali nisu se zato prosti ljudi tako
vatreno ođazivali na njegov poziv, na nesebičan podvig, već zato što je od njihovog
kolektivnog uspeha zavisila i lična satisfakcija svakoga od njih ponaosob. »Dakle, eto kako se
rešava pitanje!« seti se Serjoža svoje nezavršene polemike o socijalističkoj nesebičnosti.
U vezi sa tim utiskom Serjoža je, uz put do depoa, ispričao Morščihinu podrobno svoj
sukob sa Gracijanskim. Morščihin ništa ne reče na priču, samo uzgred zahvati šaku snega
iskraj nogu i steže ga u šaci bez rukavice. Mećava je prestala, samo su pahuljice leteie u
vazduhu i posle zagušljivosti mitinga prijatno peckale po licu.
Četvorica su išla sredinom ulice — pravo po neugaženom snegu.
— Eh, nisam hteo da te brukam malopre, Serjoža — podsmehnu se Kolja Lavcov. — Ne,
još ti nisi gucnuo lokomotivske čađi — svemu se čudiš. šta ima tu strašno: putnik u psećem
sandučiću! Ta ja sam kao besprizorni skoro pola Rusije taman tako proputovao. Vagon kao
vagon, samo šeste klase — ležiš sav mokar od vrućine... samo jedno ne valja: nema prozora
da čovek posmatra okolinu! Dešavalo mi se i pogore da vidim. Mislim na trećem putovanju,
pošto sam postao pomoćnik, ne sećam se tačno, meni se vazdušni šmrk pokvari. Izađem ja na
platformu lokomotive sa leve strane da kucnem čekićem, pogledam dole i dah mi stane: sedi
ti Ciganin napred na štitu... to je, znaš, jedna rešetka spreda — radi osiguranja! Ne beše još
star — jedno četrdesetak godina — u šeširu i, pored ostalog, su minđušom u uvu ...
— A o šta se petama opirao? — i pored čitavog svog iskustva upita sa sumnjom
mašinovođa Titov.
— U tome i jeste stvar — koristoljublje mu je, vidi se, pomagalo; i što je glavno: sedeo je
još sa ždrebetom, đavo. Noge mu sputao, namestio ga na krilo i vozi se bez karte ...
— A kako si pod šeširom minđušu ugleđao? — sumnjajući u priču, pogleda ga Serjoža
popreko.
— Ama ja sam mu držalom oborio kapu... da pogledam kakav li je to junak. Mnogo me je
i od svake ruke psovao, časna komsomolska reč!
Bilo je kasno, sve je nekako spavalo, ali gle mesec protrča preko proplanka oblaka, plava
svetlost se kratko prosu po prizemnim građevinama predgrađa i svi odjednom, svaki na svoj
način, pomisliše o trošnosti čovečijih staništa nesrazmemih bezumlju savremenog rata.
— Tačno je to, ponekad se sretaju ćaknuti — potvrdi mašinovođa Titov i Serjoža pojmi
da, i pored sve svoje impozantnosti, Titov ima dušu dvaput mlađu i naivniju od njegove. — I
meni se desilo eto uskoro posle toga pošto je počela ova hiljađu i jedna noć. Idem ti ja nekako
s punim tovarom od Rige ... kraj potpuno razrušen, ali noć gluva — hvala bogu, ne vide se
ženske suze i zgarišta. Išli smo bez svetla... Tu ti, moj mali, kao ti, i vidi kroz svoj prozor kao
da noge vise. On će meni: »Obratite pažnju, veli, Timofeju Stepaniču: tuđe noge u čizmama.«
A glas mu drhti. Pogledam ja, stvarno, noge u čizmama. »Pitaj ga — odgovaram ja — kakva je
on to ličnost.« Pomoli se, dakle, moj momčić i naredi mu da silazi, jerbo je njemu kao
nenadležnom licu zabranjeno da se vozi u kabini, a on ti njega šalje, znate, sa glagolom.
»Timofeju Stepaniču — referiše mi on tada — ova se ličnost ponaša krajnje izazivački. Šta
sada da radimo?« Raspravimo mi tu stvar i dobro mu noge žicom vežemo za podupirač —
pod rukom se našla, a na stanici je i milicija ukazala pomoć... U mom prisustvu su ga na
brzinu saslušavali da vide kakva je tica. Pravio se bolestan — a ni pomena od bolesti: našli
kod njega velike pare — oko četiri hiljade i razne vojne isprave — trideset osam komada.
Pljačkao naše poginule oficire na bojnom polju... i kratka bunda na njemu takođe kradena, sa
rupicom na trbuhu... Zatim se po podacima pokazalo da je veoma zanimljiv gospodin.
— Ne razumem — upita Serjoža posle pauze — što on posle prvog poziva nije pobegao?
— A ko bi ga znao — reče mašinovođa Titov — možda mu je dojadilo da beži od
sudbine... i okosio se eto: hteo da je uplaši.
Titovljeva dosetka ispala je neubedljiva i svi su pogledali Morščihina, očekujući njegovu
konačnu reč. On poćuta jedan trenutak — što se moglo pripisati umoru posle mitinga — i
neprestano je stezao sneg u pesnici.
— Vidiš, Serjoža — poče on odjednom — slušao sam kako u nekim opasnim profesijama
neminovno nastupa faza šenutosti, šta li... jednom rečju, kad se oštar bol trpi i šrafovi ne
drže. Smatram, da iz stalnog straha pred budućnošću može ponići potreba da se iskušenje
izazove na megdan, da se razjari i ubrza njegov napad, da se savlada avansom još nepostojeća
opasnost, kako bi se osigurala makar mrva predaha ubuduće... Govore da od nečeg sličnog
poboljevaju ravničari na planinskim visinama, nad provalijama! — On poćuta i odjednom,
što naročito zaprepasti Serjožu, bez ikakve vidljive veze sa prethodnim razgovorom upita
čime se završila njegova diskusija sa Gracijanskim.
Stigoše na teritoriju depoa. Čedno zatišje, obično posle snegopada, upijalo je sve noćne
šumove. Zatim se vazđuh zatalasa i začu se iskidana grmljavina, kao da su nešto glomazno
vukli tamo đaleko, ali mnogo bliže nego što su oni pretpostavljali sat ranije. To je sa fronta
dopirao odjek artiljerijske kanonade — poziv u boj... i odmah nešto novo nastupi u odnosima
među ovim ljudima. Komesar ode na telefon u partijski komitet, mašinovođa povede
pomoćnike ka oklopnom vozu koji se beleo na koloseku, maskiran snežnom bojom.
Morali su da prođu stazom punom nameta duž čitave kompozicije. Završavale su se
poslednje pripreme za odlazak; niko nije spavao te noći, neki su mađijali oko protivavionskih
mitraljeza, drugi su proveravali olu Ine mehanizme kupola. Hladnoća puna drhtavice vejala
je iz neuseljenih vagona i oklopnih blindaža, ali kako su se ljudi smeštali tako se sve više
zagrevao čelik ohlađen na mrazu. Kraj oklopnog voza savijao je iza radionica i momci
ugrabiše trenutak da uskoče u vagon-klub prikačen na repu — dar depoa drugovima koji
odlaze. On je bio smešten u običnom putničkom vagonu iz koga su uklonili pregrade; tamo
su trojica u polumraku savlađivala prost inventar vojničkih razonoda.
— O, mašinovođa... zatvaraj vrata, inače ćeš ugasiti našu elektriku — pozdravi Serjožu
artiljerac Samohin, zaklanjajući šakom sveću na stolu. — A zašto ne voziš, šta to kod tebe
tamo nije u redu?
Serjoža se u njegovom tonu našali — sad će, veli, točkove naoštriti i krenućemo; svi se
nasmejaše osim dvojice koji su pločicama domina lupkali po stolu. Spuštajući se sa papuče,
Serjoža zamalo ne obori komandanta koji je prolazio zajedno sa Morščihinom.
 — Zašto ti nisi na svom mestu, druže Vihrov? — suvo upita Morščihin. — Je li izdato ili
nije naređenje vašoj brigadi da se ne odvaja od lokomotive? Rđavo počinjete službu.
— Oprostite, druže komesare — odgovori Serjoža stajući mirno, sa dečačkom
zahvalnošću za strogost pokazanu prema njemu i potrča da stigne druga koji je šmugnuo u
tamu.
U svitanje su bili spremni za polazak. Još se plavi sumrak držao senki kuća i nabora
snežnih nameta. Radnici, u čemu se ko zadesio, izašli su da isprate drugove. Začu se huka
aviona i svi pogledaše u razlivene jutarnje moskovske dimove: bio je sovjetski. Predstavnik
štaba okruga čestita komandi uključenje u oklopni divizion; uraaa! kao odgovor slilo se sa
piskom lokomotive. Glas joj nije bio strašan niti mnogo lep, ali nije nju ni čekalo da peva
pesme na frontu!
Oklopni voz poče polako da odlazi i Serjoža je za sav život upamtio kako je promaklo
očevo lice u gomili, fotografa na gvozdenom buretu i, najzad, svog učitelja, starog Markeliča;
starac je trčao po snežnom nametu duž puta, spotičući se svaki čas, zamahujući levom rukom
dok je desnicu pružao u pravcu kompozicije koja je odlazila, kao da se hteo uhvatiti za nju,
kao da je sustizao svoju borbenu mladost.

TRINAESTA GLAVA
1.
Kao i većina njegovih vršnjaka, Serjoža je bio vaspitan da prezire svaku moralnu
nečistotu koja izvlači profit iz nesreće svog bližnjeg; komsomolsku hrabrost on je shvatao kao
spremnost da se čitav žrtvuje za socijalističku otadžbinu. Osim toga on je do savršenstva
ovladao poverenim mu oružjem i shvatao je dug borca kao veštinu da nanosi udare i da ih
sam prima bez kukanja... jednom rečju, izgleđalo je da je imao sve neophodno za brzu
pobedu. Ali da li zato što ga stari svet zasad nije opažao — nije mu otimalo lično ni život, ni
zdravlje, ni decu, ni radost i rad njegov, da li zbog toga što je o niskostima fašizma znao,
uglavnom, iz novina i po čuvenju, a Komsomol i dobra žena Taiska čuvali su ga brižljivo od
svega odvratnog što je bilo kadro da pomrači njegovu svetlu veru u život — tek u njemu zasad
nije bilo onog ratničkog nadahnuća preko mere, do samozaborava, kojim se u krajnjoj liniji
pune granate i benzinske cisterne u velikom savremenom ratu.
Verovao je, odnekud, da do fronta neće stići pre nedelje pa će uspeti, ako ne da se prekali,
ono da nakupi u sebi onog glavnog; ali, krećući se rokadnim prugama na jug i uprkos čestim
zadržavanjima u putu, oni stigoše na određeno mesto polovinom sledećeg dana. Već malo
porumenele šine uvedoše oklopni voz u neuglednu šumicu — svega na pola kilometra od
srušene stanice i sagorelih građevina naokolo. Ljudi iskočiše napolje i u grupicama gomilali
su se na snegu, upoznajući se sa još neobičnim frontovskim prilikama. Oteta svega pre
nedelju dana, okolina je nosila tragove ogorčene bitke, ali, očevidno da ne bi pre vremena
plašilo željene goste, sve je naokolo — i ugljenisani rogovi kućnih krovova i iskrivljeni
telegrafski stubovi sa četkama pokidanih žica i samo drveće išibano artiljerijskom olujom —
sve je bilo sada ogrnuto veličanstvenim sjajem sunčevog zalaska i ustaljene lepe zime.
Umesto očekivanog bojnog tutnja, Serjoža ovde zateče trošnu tišinu četinara koju je
narušavalo samo često i teško disanje lokomotive.
Odmah se ustrčaše pešaci-vezisti i uskoro se iz telefonskih razgovora saznalo da će
kasnije, pred veče, lično komandat armije posetiti oklopni voz. Po svoj prilici, ako ne po
direktnom savetu ono u svakom slučaju sa znanjem visoke komande, ograničenom broju
onih što su želeli, bilo je dozvoljeno da posete obližnje naselje, koje je čitav mesec i po dana
proživelo u rukama neprijatelja. Petorica krenuše po gizdavoj, od inja tako mekanoj šumskoj
proseki, veoma zadovoljni prilikom da se razmrdaju, porazgovaraju sa stanovništvom i utole
prirodnu radoznalost prema onim zagonetnim tragovima što ostaju na dnu od tuđeg, tek
ustuknulog mora; na molbu mašinovođe Titova, Serjoža uze sa sobom flašu, računajući da
kupi za njega mleka u selu.
Nije imalo nmogo da se ide i posle dugog truckanja na lokomotivi bilo je to neobično
prijatno. Naslađivali su se prelivima boja na sipkavom snegu, bodrila je golema širina
rumenkastog vazduha sa neshvatljivim mirisom ljubičica... i još naiđoše na retko skrovitu
jaružicu i jedva se spustiše. Kolja Lavcov u plimi neumesnog nestašluka gurnu sa staze svog
druga koji zari glavu u sneg. Serjoža ne stiže da mu vrati istom merom: dok se digao, otresao,
stigao, oni su se već popeli na uzvišicu.
Pred njima je pukla beskrajna srednjoruska ravnina, iskreći sva onom praznično-
uskršnjom glazurom. I opet sem crnih kopnina od granata po snegu i napola rascepljenog
elevatora u daljini, nije ni ovde bilo ničeg što bi podsećalo na rat. Samo su s vremena na
vreme na crti horizonta plamsale bez odjeka ognjene čipke i plivale, označavajući položaj
tajanstvene prve borbene linije.
— Evo to je ona, majčica ... eh, moćna je! — kaza sa uzdahom artiljerac Samohin, misleći
na svoju Rusiju, a zatim i već ćutke sva petorica su posmatrala iz ugažene tranšeje duboke do
pojasa tu neugasivu i nekako lako ranjenu lepotu.
Odatle se moglo kamenom dobaciti do obližnjeg sela — nekad vrlo bogatog — i živopisno
razbacanog po brežuljku. U stvari, sada se ono samo, podrazumevalo, ali je odozgo po
razvalinama još bilo moguće pogoditi gde se nalazila kolhozna konjska farma, i gde su tamo
igrale devojke na prvomajskim veseljima. Na drugom kraju sela, oko bunara sa očuvanim
đermom muvali su se nekakvi vojnici — nije ih bilo više od voda. Očevidno, oni su razvaljivali
bunarski santrač radi ogreva, što je izgleđalo dosta čudnovato, pošto je gotovog šumskog
loma bilo u blizini. Akuratno su slagali u red poduže gredice — i već tada Serjožu ošinu po
očima: drveni santrač bunara nije se smanjivao. Bilo bi bezočno ne prići sada ljudima i ne
porazgovarati radi uzajamnog podizanja duha, ne počastiti zemljake moskovskim duvanom.
Bez dogovora njih petorica požuriše prečicom preko žbunja i, kad siđoše, pođoše bivšom
ulicom, koju je otadžbina da ne sneveseli susret drugova, takođe blagovremeno lako opršila
snegom.
Niko ne odgovori na pozdrav došljaka i, razume se, to se nije objašnjavalo uobraženjem
mrgodnih, iskusnih ljudi pred veselim novajlijama na kojima je sve bilo od konca otkinuto,
već pre žurbom i prirodom njihovog rada.
Neki su bili samo u bluzama, pa i oni su se pomalo pušili na mrazu, jer je bunar bio
dubok, a naređenje je glasilo da se rad završi do mraka. Inženjerci su vadili postreljane
meštane, koje je neprijatelj pobacao u bunar prilikom povlačenja. Sudeći po izvesnoj
umešnosti, oni su ovde radili već duže i u onom napregnutom, nečovečanskom ćutanju, sa
kojim se sigurno demontiraju mine usporenog dejstva. U dugom nizu — koliko koraka
Serjoža nije izbrojao, ali mnogo — ležao je njihov strašni nalaz, glava do glave i sve malo
nakrivo, stari i mladi, svi sada nalik jedno na drugo — svojta po grobu.
Samo stisnutih zuba i skinute kape mogao se gledati ovaj užasni prizor... u njemu nisu
bile potresne čak ni od mraza fantastično ukočene poze mrtvaca, ponekad skočanjenih u
smrtnom zagrljaju te su ih morali raskubati, ni te materinske oči raširene u predsmrtnom
čuđenju ili golotinja dečice pokrivene ljubičastim maškom inja i sa nekom staračkom
mudrošću u oštrom prorezu usana — već baš ovaj surovi poslovni mir običnih sovjetskih
vojnika u kome su privremeno, kao u kanijama, čuvali svoju jarost.
— De, sinko, skloni se čiki... — kaza zaprepašćenom Serjoži rohav inženjerac, primajući
iz bunara na svoje ruke smrzlog starčića sa nemačkom avijatičarskom kapom stisnutom u
pesnici.
Njega staviše pored njegove domaćice i, nemajući ništa drugo pri ruci, pregršću snega
pokriše njihova lica, koja su se strahovito pamtila.
Jedini od svih, artiljerac Samohin imade smelosti da zaviri u dubinu bunara.
— Težak vam je, braćo moja, rad... Tako nije teško i pameću pomeriti. Kakav zločin: bez
suza je bolno i pogledati! — kaza Samohin sa saučešćem skidajući kapu, a za njim svi ostali
poskidaše kape. — Koliko ih je tamo?
— Prilično, ali daće bog do noći ćemo svršiti; sutra ćemo početi da sahranjujemo —
nezgodno odgovori očigledno najstariji inženjerac. — Glavno je, druže, tamo dole u teskobi
čovek ne može ni da se makne... svi se posmrzavali.
Tada Samohin izvadi pakliću skupih moskovskih cigareta i sam jednu po jednu stavi u
vojnička usta. Ni daha vetrića nije bilo, te šibica bi dovoljna za sve.
— Otkud im je to samo palo na pamet... radi zabave, šta li? — nekako otežući upita Kolja
Lavcov.
— E, to je teško reći... ništa drugo već da nas zaplaše. Mi, veli, i ovako možemo, zašta vi,
Sovjeti, nemate smelosti. Pa ono, zaista, mučno je nekako — dostojanstveno i zamišljeno
odgovori rohavko pogledajući iskosa one koji su ležali. — A možda su onako, iz radoznalosti,
da vide šta će ispasti. Posle će da napišu naučno delo u šest tomova. Majstori su oni...
Njegov sused samo klimnu glavom, žedno uvlačeći dim koji je pjanio.
— Jeste li primetili, najdonje su oni tamo žive... Samo su gornje iz automata pokropili...
mesto zapušača znači.
— A što oni tako — metke štede, šta li? — za sve upita Serjoža Vihrov, sav cepteći.
— Pa, tako treba razumeti, radi štednje municije. Veoma zanimljivi radnici... pobliže bi
ih trebalo ispitati.
 Četvrti u redu, nepušač, postariji čovek, obrisa rukavom nebrijano lice.
— Gospodi, šta je, evo, dočekala zemlja? — i škiljavo pogleda uvis na plava nebesa,
nekako puna opekotina.
U njegovom glasu osećao se mir mislioca udubljenog u nesavršenstvo zajedničkog
ljudskog staništa i Serjoža pomisli da baš ovi raznočinci novog humanizma, koji nisu
sablažnjeni knjiškom mudrošću, imaju pravo da sude zapadnoj civilizaciji i njenim ligama
naroda ili kako se već tamo zovu? — njenim akademijama, kraljevskim i drugim društvima
uvaženih nauka, njenim lažnim biblijama bratstva, njenim uglađenim i lukavim
propovednicima najnovije ljubavi prema dobroti — da sude i izvrše svoj pravedni sud, i kad
bi bilo boga na svetu, on bi ih blagoslovio za ovaj sveti podvig. On takođe pomisli da bi ovu
kapu, koja je smaknuta sa ubice, trebalo tresnuti na oltar savremene civilizacije i otprilike
proračuna na kakve se još podlosti, u skladu sa porastom tehničke moći, mogu odlučiti
zločinci koji su uzeli maha, ako ih blagovremeno i bilo kojom cenom krvi ne zaustave. Mutio
se razum i gađenje se pelo u grlo, ali on je primoravao sebe da stalno gleda i zapamli kako su
se vraćali iz zemlje ovi mirni ratari da bi sutra ponovo otišli u nju... i gle, ono je raslo, jačalo i
sazrevalo u njemu, baš ono što se ne može postići samo bacanjem bombi za obuku ili
bubanjem lekcija o suštini kapitalizma.
Čitava šetnja nije trajala više od dva sata, te se tako nisu mnogo umorili, pa ipak vraćali
su se ćutke; noga je dublje upadala u sneg — kao od dopunske težine. Stigli su da bez
zakašnjenja stanu u stroj; uskoro je prispeo komandant armije, koji se desio na tom istom
sektoru. Posle Cvetojevljevog raporta, on zajedno sa pomoćnikom iz artiljerijskog štaba
pregleda oklopni voz i obiđe stroj novoprispele popune, zagledajući se ponaosob svakom u
oči. U kratkom govoru, zatim, on čestita ljudima stupanje u sastav operativne armije, reče da
je zadovoljan njihovim ratničkim izgledom i, po svoj prilici ne samo iz pedagoških ciljeva,
pohvali njihovo odlično stanje u materijalnom pogledu. Serjoža je čekao da komandant
neizostavno progovori o strašnom bunaru u bivšem selu, ali general, znači, nije želeo da
oslabi ionako neizgladive utiske jedinice. On se sam ponudi da upozna popunu sa stanjem na
frontu. Pošto naredi svom šoferu da ga čeka u diviziji, general pređe u kabinu kod
mašinovođe i krenuše tamo gde se orijentirima dima ocrtavala prva borbena linija. Po
njegovom naređenju bio je izvršen uspešan nalet na mali most koji su tek obnovili nemački
inženjerci; pri povratku zapadoše i sami u vatru šestocevnih minobacača: tako se održa
vatreno krštenje. Na stanicu se vratiše pred veče; boje su gasnule i stezao je mraz. Nešto sa
teškim zvizgom prelete iznad glava — huk se otkotrlja i šuma zadrhta osipajući svoje ukrase
...
Noć prođe bez događaja, ali i bez sna. Ujutru je nad okolinom malo kružio vazdušni
izviđač, ali je oklopni voz već odlazio na izvršenje prvog ratnog zadatka. Tako je počeo njegov
život na frontu. Voz je štitio stanice prilikom istovara vojničkih ešalona, patrolirao na
relacijama naročitog strateškog značaja, pa čak pri relativno ograničenim mogućnostima u
modernom ratu i sama njegova pojava u potrebnom trenutku, samo zveka približavanja
mase čelika naježene cevima vatrenih oružja, udvostručavala je borbeni duh pešadije.
Prve nedelje desilo se da su dva puta išli u napad na najistureniji položaj odbrane, tukli
su po živoj meti i sami čuli lupu gelera po oklopu — škakljivu kao da je po sopstvenoj koži.
Teže su se navikavali na napade iz vazduha, na ljuljanje od petstokilogramskih bombi koje su
pretile da prevrnu njihovo železo ispod padine, ali je i to vremenom prešlo u naviku... i već
su, eto, ratni ožiljci ukrasili pokretne kule, a mitraljeska vatra je zbrisala borbene plakate sa
bokova lokomotive iako je Kolja Lavcov iz inata uporno lepio dragocene preostale komade.
Već se jednom ne vrati iz izviđanja auto-drezina Smrt fašizmu i kada je Morščihin, u
svečanom stroju pod zastavom, primao posmrtna odlikovanja poginulih, Serjoža je prvi put
osetio jezu vojničkog ponosa za svoje drugove. Pri kraju druge nedelje zalutala granata
izbacila je sa tendera Samohinov top od četrdeset pet milimetara, koji je on iz ljubavi prema
tvrđavskoj artiljeriji snishodljivo nazivao: smrt za komarce, a sat posle toga direktni
pogodak čeličnog trupca probio je bočni oklop lokomotive i geler zaglavio u rupu. Oklopni
voz su otkomandovali na opravku i tu je u slobodno vreme Serjoža imao prilike da sa
Morščihinom nastavi razgovor prekinut one noći kada su krenuli na front.
Desilo se to kasno noću, prilikom povratka iz trpezarije. Mali pozadinski grad u kome se
voz nalazio na opravci bio je tih i skoro nije osetio bombardovanje, zato što u njemu nije bilo
ciljeva za neprijateljsku avijaciju, izuzev železničke radionice za opravku. Žureći na noćni rad
Serjoža htede da zaobiđe čoveka ispred sebe i zakorači sa prtine u sneg, kad ga neko zovnu po
imenu.
— Ja sam, ne trči, stiči ćeš — prehlađenim glasom reče Morščihin. — Odavno nismo
razgovarali... Dakle, kako je raspoloženje, mašinovođo?
Grad je bio čuven po starim crnim topolama i lakva magla beše pala to veče pod njima da
Serjoža poznade starešinu pre po glasu, nego po izgledu. Koliko je to bilo moguće od snežnih
nameta koje je vetar navejao u toku dve prošle noći, oni pođoše jedan pored drugog.
— Moje je raspoloženje, druže komesare, kako treba.
— Šta ima novo u odnosu na lepotu? Odričeš li je kao i ranije ili se velikodušno pomalo
sa njom miriš?... Možda je to dobro što plamte muzeji i ruši se svetska starina zajedno sa
zapaćenim stenicama... je li tako?
Ironična nijansa u komesarevom tonu davala je Serjoži pravo na neslužbeno ophođenje,
ali on ga svesno ne iskoristi.
— Imao sam vremena da razmislim o tome, druže komesare — suvo, još uvek radi one
iste dečačke želje da briljira, odgovori Serjoža — i potpuno se slažem da je za čovečanstvo
jevtinije istrebiti gamad iz pukotina, nego da sve zida iznova na pustom mestu... Ali ipak,
dozvolite da kažem, mislim, da će se sa promenama društvenih ciljeva neminovno menjati i
pojam o lepoti. Jednom ćemo stići i do viših krivih, a zasada ja lepotu vidim u izvojevanju
naše pobede sa najmanjim utroškom napora ...
— Tako ... znači, opet geometrija? Znači, pravce? — prijateljski ga pecnu Morščihin.
— Ne — i Morščihinu poznati feder zazvoni u njegovom glasu. — Lepotu ja shvatam kao
najsavršeniji to jest najekonomičniji oblik organizacije materije, a graciju kao sposobnost da
se učini razuman pokret sa minimalnim naporom.
I opet, kao ni onda u muzeju pred Afroditom, Serjoži nije pošlo za rukom da pokoleba
svog učitelja.
— Vidi se da te roditelj prekljukao Spenserom. Veoma poštujem tog fanatičnog starca,
iako je isuviše pomirljiv prema ličnim teškoćama ... Kad smo već na tome, kako je on tamo?
Čuo sam da si od njega dobio pismo?
— Čak dva, druže komesare ... i drugo preko komsomolskog sekretara — stalno u istom
tonu kaza Serjoža. — Sve je u redu: Moskva stoji tamo gde je i bila, u depou pristupaju izradi
drugog oklopnog voza... Osim toga, otac piše da mu rad ide bolje nego ikad. Žuri se, a i
smetnji je postalo manje ...
— Je li manje vazdušnih napada na Moskvu? — običnim tonom upita Morščihin.
Serjoža se pravio kao da nije čuo.
— Ja sad moram levo, druže komesare, žurim u depo...
Tada ga Morščihin uze pod ruku i povede kroz sporednu ulicu na drugu stranu. Reč po
reč on ispriča Serjoži o svojoj poseti Gracijanskom, o dvosmislenom razgovoru sa njim i na
kraju, reklo bi se, o sasvim neopravdanom strahu.
— Vidiš li, Serjoža... ne upuštajući se u suštinu potpuno zakonite polemike u tako
zamršenoj stvari kao što je šuma, meni se ne sviđa mnogo i uopšte mi je nerazumljiv sam
njen karakter — poče on sa čestim pauzama, kao da priziva i saputnika na slobodnu analizu,
ali je Serjoža upomo ćutao. — Na primer: zašto čitavih dvadeset pet godina ćuti Ivan
Matvejič, iako zna da je nesumnjivo u pravu?... Ili: ko je Gracijanskom dao pravo na
najoštrije političke optužbe, koje se mogu činiti samo u skladu sa odredbama sovjetskih
zakona ... pa i tada posle temeljnog ispitivanja? Ili: zašto je Gracijanski uvrstio Vihrova u
svoje lične neprijatelje i kakav mu je cilj da se obara na svog druga koji je obavešteniji u
šumarskim pitanjima? Došao mi je do ruku jedan njegov članak ... to je kao snajperski hitac
iza ugla — jedino s tom razlikom što na žrtvi ne ostavlja rupu. A danas sam, eto, uzeo podli
proglas bačen sa neprijateljskog aviona u kome neprijatelj poziva izdajnike da bacaju šećer u
benzinske rezervoare. čuješ li — ne otrov, kiselinu ili dinamit, već najneškodljiviju stvar ...
Zato što se na taj način može upropastiti i mašina od hiljadu konjskih snaga. Volim šahovske
zadatke i neizostavno ću se prihvatiti da odgonetnem ovu stvar kad jednom budem imao
slobodnog vremena ... Ali šta ti sam misliš o tom čoveku?
— Dozvolite mi da odem, druže komesare — zamoli Serjoža sav drhteći. — Ja ću
zakasniti na rad... moj pretpostavljeni će i ovako gunđati do sutra.
— Ne mari, možeš se pozvati na mene: ovo je važnije ... Dakle, zašto ipak ćutiš?
— Ja sam sa Vihrovom u srodstvu, a rođačke pretpostavke ne mogu se smatrati
ubedljivim dokazima. Dakle, ja o njemu ništa ne znam.
— Ja te pitam, komsomolče, zašto ćutiš? — strože upita Morščihin, zaustavi se i stavi mu
ruku na rame.
— Ne mogu ja, Pavle Andrejiču... —kaza Serjoža, teško dišući i pogledajući na časovnik
koji je kao zvezda žmirkao ispod Morščihinovog rukava. — Vi sami znate, na sreću od mene
samog, ko sam ja... i meni je lično potrebno da krvavo zaradim pravo čak i na ovaj razgovor.
 — Nikako ne možeš zaboraviti svoj sukob sa Gracijanskim uoči odlaska? Zadao ti je tada
duboku ranu!
— Te se stvari nikad ne zaboravljaju, druže komesare!
Morščihin poćuta; tek sada počinjao je da shvata kakve je snage otrov, koji ne mogu
registrovati nikakvi aparati, naliven u ovog dečaka koji, reklo bi se, nema nikakve veze sa
prošlošću.
— Umiri se, Serjoža. Da, ja znam ko si ti... i pored toga, ti si mi mlađi brat. Hajdemo u
usamljen kutak, pa ćeš mi tamo poveriti svoje misli.
— Ali istinu ti kažem, ja ništa ne znam o njemu dokraja... — prošaputa Serjoža predajući
se.
— Mene baš i interesuju počeci tvojih misli. Kad se neki elemenat ne može staviti na
terazije ili zagrejati u retorti, njega izučavaju po mestu među sličnim elementima, ili po
uticajima koje vrši na okolinu. Tako su bili pronađeni Galijum i Neptun. Meni se čini da sam
i ja na pragu velikog otkrića i ti bi mi u tome mogao pomoći. Daj ruku i idemo ...
U blizini se zacrneše stanične zgrade sa otkačenom kompozicijom na rezervnom
koloseku. Oni htedoše da se popnu u klub, ali tamo se obavljala muzička proba. U susednom
vagonu vojnici su sedeći oko sanduka zagrejano igrali karata, ali Morščihin to veče ne obrati
na njih pažnju, iako su kockarske igre bile strogo zabranjene po njegovom ličnom naređenju.
Najzad im pođe za rukom da se nameste na ležaje u poslednjem toplom vagonu i tu, u
potpunom mraku, ne skidajući oči sa svetlećeg brojčanika Morščihinovog časovnika, Serjoža
ispriča komesaru one svakodnevne sitnice o Gracijanskom, koje obično izmiču društvenoj
pažnji i kojih se naslušao u porodici u toku toliko godina. On je pričao, a nehotice je pratio
kako u susednom vagonu nečiji glas uz harmoniku izvodi starinsku nepoznatu pesmu, koju je
proročki zapamtio:
Znam, gavrane, tvoj običaj,
Da si sad od mrtvih tela
Sa svojim krvavim plenom
Sleteo u naša sela.
Kuda hitaš sad pred veče,
I kružiš nad mojim tremom?
Kome nosiš iz ljute seče
Belu ruku sa prstenom?
Bilo je čudno što Morščihina uopšte ne dira strašna tuga neke neotklonjive neizbežnosti u
toj pesmi. Ponekad je prekidao pitanjima svog sagovornika i tada je bivalo jasno da se za
proteklo vreme upoznao sa nekim okolnostima koje su Serjoži bile sasvim nepoznate. Kad bi
se ovim iskazima dodalo sve što je Polja znala o Gracijanskom, mogao bi se dobiti veoma
zanimljiv zaključak koji optužuje, ali na žalost bez i jednog jedinog materijalnog dokaza
krivice.
2.
Ova ista reka donese Polju zajedno sa njenom bolničkom torbom do napuštenog seoca blizu
fronta. Noću su šume naokolo šumorile. Polja ne poznade svoje Pustoši; tamo sa druge
njihove strane prošlo je njeno detinjstvo, tekla Jenga, raširio se kao logor stari svet i u
usamljenoj neizvesnosti čamila je mama. U totalno opustošenom kraju jedva se našlo mesto
sa jedno dvadeset očuvanih zgrada koje je stanovništvo napustilo; oni koji su pamtili jesenje
odstupanje tvrdili su da su ove promrzle kućice ipak bolje nego kolibe od šatora razapetih po
mokroj zemlji i maskiranih smrčevim granama. Izvršavajući naređenje stigli su da za dva
dana i noć ostružu podove, da slupaju jednospratne ležaje i navuku čaršave na počađale
zidove, čak da stave na prozore gizdave zavese u boji. Prema zapažanjima najstarije
medicinske sestre, Marije Vasiljevne, bilo je slučajeva u njenoj praksi kad je i oskudna ratna
lepota postajala lek.
U ponoć idućeg dana stigla je prva partija ranjenika. Ešalon se rastovarivao u tami, bez
ijednog povika ili jauka, možda da ne bi privlačio pažnju rata koji je dremao u blizini; do
svitanja svi su bili u znoju i na nogama, a Polju su povrh svega još mučili gađenje,
neiskusnost i žalost. Nju je te noći potreslo naličje podviga koji obično izmiče pažnji
letopisaca: zadah zapuštenih rana, raznolikost ljudskih patnji i junačko spokojstvo hirurga, a
pre svega tiha vojnička zahvalnost za najuzgredniju nežnost. Tada se pokazalo da su Poljine
ruke preciznije i brižljivije nego mnogih, da je bolje od drugih umela namestiti ranjeno telo
kako bi se nakratko mogao zaboraviti bol; i uvek je imala pripremljenu šalu, novu radio-vest,
reč saosećanja kojom kao da je primala na sebe delić tuđeg bola. Ona je brzo usvojila
neophodno osećanje starešinstva nad tim prostim trudbenicima rata zaraslim u brade, ali
dokraja nije ovladala spasonosnom ravnodušnošću, kojoj, reklo bi se, i nehotice nauči beli
mantil. Baš to je i ubrzalo njeno prevođenje u sobu teških ranjenika, u kojoj su ležali
beznadežni slučajevi i oni u nesvesnom stanju.
Lično je Strunjikov odveo Polju tamo, zajedno sa njom postojao kraj nogu svakom
ranjeniku i objasnio njenu obavezu da ih svim sredstvima vuče iz crne jame, dok ne budu u
stanju da lupkaju pločicama domina; staračko uzbuđenje — sigurno spomen na poginulog
sina — nateralo ga je da doda kako njih još čeka da posle pobede dograde materijalnu bazu
komunizma.
Polja se sa žarom prihvatila posla i prvo vreme Marija Vasiljevna nije se mogla njome
nahvaliti. Stroga do suvoparnosti i odlučnog karaktera domaćice, ta žena zavole Polju zbog
njene urednosti i izdržljivosti i još zbog boje kose, ovala lica i vedrine njenog pogleda. Kasnije
se iz iskaza svedoka, prilikom sudskog pretresa, pokazalo da je često tugovala za ćerkom
jedinicom, baš Poljinih godina, koja je umrla na porođaju kratko vreme pre početka rata; —
da je iza leđa krivila neku babicu zbog izvesne medicinske nepažnje, da je u armiju pošla
dobrovoljno i iznela iz vatre dobru desetinu vojnika, dok nije zapala na mirniji rad u
Strunjikovljevu bolnicu; uzgred rečeno, i sama je još pomalo hramala.
Zahvaljujući Pustošima koje su tamo stajale kao neprohodna zaštita, verovatno nije bilo
sigurnijeg mesta na čitavom bojištu. Samo je ponekad iz đuboke pozadine počinjala da tuče
nemačka artiljerija, prebacujući, i brzo joj je odgovarala naša. Jednom za čitavo vreme desio
se vazdušni dvoboj: četiri aviona povezana nevidljivom niti kružila su po rohavom nebu,
bleskajući površinama ... i čitava bolnica, ko god je mogao, pratila je tok bitke, dok jedan sa
crnim krstom ne poče da beži, a drugi, naš, ocrta dimom krivu liniju padanja, običnu pri
završetku leta.
Za vreme zatišja Marija Vasiljevna je poučavala Polju prvim navikama profesije, u nameri
da od nje izgradi uzornu medicinsku sestru takvog nivoa stručnosti kada i drugostepeni zanat
postaje visoka umetnost. Polja je čiste savesti jela časni sovjetski hleb koji joj je pripadao na
karti četvrte kategorije; bolest sumnji skoro je prošla bez traga, ali je sitna ogrebotina, kao od
kore, zauvek ostala na duši. Tako je ona najzad upoznala i blaženi umor bez snova,
najneophodniji začin za sreću i plemenitu radost kad ugleda nesigurni osmeh kojim je,
prema njenim zapažanjima, počinjalo vojničko ozdravljenje... ali to nije dugo trajalo.
Marija Vasiljevna je odmah opazila promenu u Poljinom ponašanju: nije da se malo
ohladila, već se odjednom kod devojke izgubi veselost zbog koje su je u sobama sretali kao
sunce. Polji se činilo da velika reka, sa lukavstvom običnim za majke, nastoji po svaku cenu
da je sačuva za neke svoje druge planove. Što se u njoj više kupilo gneva zbog ljudskih muka,
utoliko ju je jače vuklo da se sva preda njihovom savlađivanju; što je više čitala o devojkama
snajperima, pilotima, bolničarkama koje sa pešadijom idu na juriš, tim više se ubeđivala da
se vešto izvukla od rata. Pa ipak, pored prirodnog patriotskog zanosa za to su postojali i
sporedni uzroci. čudnovato osećanje koje je nastajalo od blizine teritorije njihovog
zajedničkog detinjstva, došapnulo je Polji da se i Rodion nalazi sasvim blizu — trebalo je
samo zorom zovnuti i on bi čuo njen glas! To je bila nesebična težnja da sa njim podeli
opasnost, zato što nikom drugom na svetu nije bila tako potrebna njena pomoć. Jedan te isti
lik progonio ju je: sa raširenim rukama, kao Bobrinjin u julskoj Varjinoj viziji, leži on na
smetu licem i mislima okrenut u visinu što gasne — Polja ne bi nikad sebi oprostila dalje
oklevanje.
Krišom od svih i kršeći pravila, Polja posla raport na nadležno mesto, sa molbom da je u
ma kom svojstvu prekomanduju bliže borbenoj liniji: ona se pozivala na svoje još neocenjene
sposobnosti da za svoju domovinu učini nešto više nego da trči u apoteku, umiva ranjenike i
riba pod u operacionoj sali. »Sa mnom su i sada zadovoljni, pitajte makar lično Mariju
Vasiljevnu — žalila se ona, pokušavajući da smilostivi nečije srce — ali komsomolka treba da
se svakim danom uzdiže, a ja ma koliko da presedim ovde, ipak neću umeti čak ni kožni šav
da uradim.« I dalje: » ... ne bojim se toga što će u rascvetu života moj puls prestati da kuca, i
što će u mojim žilama da se ohladi mlada krv — bojim se da me nekad ne prekori, ako ne
narod, a ono moja savest, što sam isuviše malo uradila prema onome što sam mogla«.
Kroz nekoliko dana, prilikom obilaska bolnice, lično Strunjikov oštro izgrdi Polju što se
nije obratila prvom pretpostavljenom starešini, i ona shvati da je njen detinji vapaj stigao
tamo gde je bio upućen. Razgovor se desio pored kreveta najboljeg ranjenika u njenoj sobi,
artiljerijskog oficira Dementijeva, kome je Polja sada pomagala da skraćuje dugo bolničko
vreme.
Dementijeva su skinuli sa voza — pre vremena se vraćao u jedinicu iz duboke pozadine,
ne završivši lečenje; bio je u nesvesti i opasno je krvario. Najbliži malom kratkovidom
prozoru, on je stalno slušao kako mećava grebe staklo — najmirniji u Poljinoj sobi i ljut na
zastoj u svojoj ratnoj aktivnosti, koji se desio bez njegove krivice. Polja je već znala da što je
lakše ranjavanje, tim je bolesnik kapriciozniji — a ovaj niti se žalio, niti je imao prohteva
osim jednog: noću, bez svedoka, Polja je uzimala ispođ njegovog uzglavlja izgužvani koverat i
poluglasno, pri svetlosti trofejnog stearinskog fitilja, čitala je skoro naučene napamet
poluizbrisane redove pisane olovkom. Pismo je bilo od pokojne žene; napisano iz banje uoči
objave rata i samo sat pre pada teške nemačke bombe na sanatorijum. Žena je lepo pisala
kako se divno iskrilo nebo toga dana, kako se posle šarlaha popravljao njihov mališan i kakve
ima planove po završetku konzervatorijuma — i još stotinu podrobnosti i dragih intonacija iz
kojih se slaže muzika ženskog tepanja. Među stranice bile su umetnute cvetne latice već
izbledele od vojničkog znoja. Oficir je slušao pismo zatvorenih očiju i samo se jednom
sanjalački izlanu Polji šta će on učiniti sada od fašističkog Rajha, ako mu daju samo makar
najgori topčić ili zarđalu lovačku pušku, ili čak okrnjak obućarskog noža... I Polja je tada
pomislila kakve strašne neprijatelje stvara sebi stari svet svojim zločinima.
Tada, nečujan kao uvek, banu sa svojom svitom Strunjikov. On upita Dementijeva zašto
ne spava i ovaj objasni da mu to noću nikako ne polazi za rukom.
— A kako se osećate? — i maši se rukom za pismo, da bi doznao uzrok tako
nedozvoljenog sjaja i gneva u ranjenikovim očima.
— Uopšte uzev, otkako ste mi ulili 750 grama devojačke krvi, otimam se pomalo, druže
doktore — odgovori Dementijev, a pismo ne dade. — Samo glava nije baš najbolje, pa i noge...
a ja moram još mnogo da idem. Izvinite, druže doktore prvog ranga, ali mi smo u artiljeriji
postigli neuporedivo bolje uspehe nego vi u medicini.
Strunjikov dobrodušno pogladi brkove.
— Zato mi sad i moramo svi da plaćamo zbog vaše nemarnosti prema medicinskoj
nauci... Samo se žuritc, druže kapetane. A i vi, Vihrova, isto tako. Čuo sam, spremate se da
nas ostavite bez svog autoritativnog mišljenja?!
— Što pre želim posao... — kao krivac prošaputa Polja.
— Vi ste i ovde na poslu! Uostalom, mi smo svi neradnici u sravnjenju s onim što se od
nas traži. Ništa, skoro će nam se posao povećati... — On očinski potapša Polju po ramenu,
naredi da se prostorija počešće vetri i ode u pratnji šumne svite.
On je imao razlog za takva predviđanja: celu tu noć tiho su podrhtavala stakla od
kanonade ne baš mnogo uđaljene. Usled krupnog pomeranja vojske na severnom delu fronta,
sutradan oko ručka počeše stizati nove partije ranjenika. Sad se većina soba ubrajala u
odeljenja za teške slučajeve; kod Polje dodoše samo dvojica, ali u takvom stanju da se od njih
nije moglo maći ni za trenutak. U stvari, prvi od njih bio je već pokojni: geler mu je ušao u
trbušnu duplju zajedno sa parčetom šinjela. Iz pukovskog sanitetskog bataljona dostavili su
ga u stanju duboke nesvesti i sa priličnim zakašnjenjem preko šestočasovnog roka u toku
koga je još moguća nada na spasenje; burni septički proces kod njega je već bio počeo.
Bolničarka Lija, pridodata Polji na pomoć, ispričala je plačući kako su u operacionoj sali
njega samo pogleđali i odmah zašili — da se ne nerviraju, kako se ona izrazila. Tako za sva tri
dana nisu đoznali ni njegovu jedinicu, ni prezime, ni narođnost... ali svako veče sivo zimsko
bledilo na njegovom licu smenjivalo se bujnim rumenilom zalaska; inercija osećanja bitke
podizala ga je na laktove, a sa nateklih usana naizmenično se otkidao čas nerazumljivi usklik
»asa«, kojim neki Kavkasci podstiču sebe u igri lezginke, čas strasno i promuklo »pirod ...
pirodl«, kao da je drugove podizao na juriš. Tada se Lija sujeverno osvrtala na mračni kut
odakle su se valjali na njega usijani neprijateljski tenkovi i mala, slabe građe, nije mogla ni da
ga umiri, čak ni da savije njegovu nazad zabačenu ruku sa zamišljenim svežnjem granata.
— Ama zašto, druže Dementijeve neprestano gledate u njega, zašto? To nije dobro, ja ću
se na vas požaliti komesaru — šapnu Polja u očajanju. — Da, rđavo je drugu. I ovde ne može
da se odmori od rata... Dakle, okrenite se, pokrijte se ćebetom, spavajte... noć je.
Ovaj je malo kasnije odgovarao sa nežnošću koja je plašila suvim sjajem u zenicama.
— To je nemoguće, obožavana drugarice ... i niko od ovoga ne sme da okrene lice! što se
mene tiče, ja bih ovu stvar snimio i sve na zemlji pod pretnjom ljutog šibanja naterao da
gledaju. — Očigledno, on je računao na onaj prirodni i za svet spasonosni gnev na poredak
stvari, koji niče iz posmatranja ljudske muke u svemu živom osim domaće marve. — I tako,
nemoj mi smetati, Poljenka, da se punim mržnjom.
Mesto kraj peći, malo ukoso, zauze tih dana još jedan stanar — najmlađi u
Strunjikovljevoj bolnici. Kada se prilikom prijema nagnula nad njegova nosila, Polja prvo
pomisli da je Rodion ne sačekavši nju izvoleo ovamo sa prve borbene linije: onaj isti nagli
zalet obrva, ona ista odlučna usta bez brkova ... čak se ne odluči da sama obriše blato i znoj
patnje sa njegovog lica. Razgovetan, klokotov jecaj, negde ispod desne lopatice, čuo se kod
njega pri svakom uzdahu, i po svoj prilici nikakvim orkestrima nije bilo moguće zaglušiti ovaj
iskidani zvuk. Dok su zašivali pluća i plućnu maramicu da bi zatvorili prolaz vazduha odozdo
kroz ranu, Polja je nekoliko puta dotrčavala u trem da prisluša, nasloniv uvo na vrata
operacione prostorije.
Prvi put do sada njoj je nedostajalo izdržljivosti: pored probijenog grudnog koša kod
momka su našli duboku ozledu bedra, od gelera, isto tako opasnu. Sat i po kasnije ranjenika
unesoše u Poljinu sobu čistog i u nesvesti. Pred zoru on otvori oči i Polja se konačno uveri da
nije Rodion: on je imao smeđe, a ovaj sasvim plave, ali ne tako plave kao rascvetali lan u
podne na Jengi već kao boja snega u studene sutone. Ne, to nije bio Rodion, već drugi,
nepoznati, kurir partizanskog odreda — Volođa Ankudinov. Paljba šestocevnog minobacača
stigla ga je prilikom prelaza linije fronta sa naređenjima koja kasnije kod njega nisu našli.
Ujutru, po dozvoli Strunjikova, Volođu je u četiri oka ispitivao oficir koji je stigao iz
partizanskog štaba. U toku dana njegovo se stanje toliko poboljšalo da je bilo moguće staviti
gips na slomljeno bedro; radost što je kod svojih, a ne u zarobljeništvu, pomagala mu je da
podnosi bol. On čak nađe u sebi muškosti da se našali kako sad neće moći da poigra ponekad
s prijateljima u svom klubu; sa ubedljivošću pravog lekara Polja mu je objasnila značaj
gimnastike za rehabilitaciju — razume se, prvo vreme moraće da se ograniči na lake zapadne
igre, u svakom slučaju bez mnogo klecanja. Ali ona je odista verovala da će jednom kasnije
sresti Volođu sa njegovom draganom u Loškarjovu, i, razume se, on neće prepoznati svoju
bolničarku, a Polja će šapnuti Rodionu da je i ovaj poručnik takođe ležao kod nje i da ga je
ona negovala...
... Ne, to nije bio Rodion, već kao mlađi Rodionov brat! Dva dana i noći ona je presedela
kraj njega ne sklapajući oka, a kada se posle pet časova najtvrđeg sna u zagušljivom
seljačkom krevetu, i to onako obučena, Polja opet javila na dežurstvo, zatekla je u sobi
sumrak, dosta običan zbog čestih kvarova na električnoj centrali. Gureći se u svom uglu, Lija
je nepomično gleđala u nemirni plamen fitiljače. Potpuno je moguće da je baš od ovog
neprestanog, dosadnog ljuljanja plamena nad riđim nagorelim fitiljom i poticalo osećanje
nemira i naročite, nekako hrapave tišine koja prati krupne nesreće. Volođa se nalazio u
nesvestici posle morfijuma, a mesto ranjenog Kavkasca — što je Polja primetila kasnije — već
je zauzimao neki drugi isto tako u nesvesti. Polja se šapatom raspita kod Lije da se nije što
desilo u njenom odsustvu, ali ova ne odgovori, samo odmahnu rukom i istrča pokrivši usta
krajem marame. Više i nije imala koga da pita, Dementijev je ležao na strani, sastavljenih
kolena i podbratka, pokriven ćebetom preko glave mada nije spavao ... A nije imala ni
vremena: Volođa se probudio tri minuta posle Poljinog dolaska na dežurstvo i približno sat
pre no što je pala ta noć, možda najpaklenija u Poljinim uspomenama — uključujući i sve što
se sa njom desilo kasnije.
Volođa je gledao pravo u Polju, ali je nije video zato što je posmatrao nešto drugo,
najvažnije — u sebi. Odjednom on kaza otepalim jezikom da ždralovi lete i Polja pomisli da je
to nastavak sna. Ipak, nakon nebrojenog mnoštva minuta, on se sasvim razumno požali da
mu gori bedro pod gipsom. Puna najgorih pretpostavki o geleru koji je ostao u rani, ona
kresnu šibicu: i odista, crna barica je svetlucala na podu ispod Volođinog ležaja i rasla od
kapi koje su ravnomerno padale. Polja jurnu napolje za pomoć i imala je sreće: pred trećom
kućom po redu skupile se žene u belim mantilima, izgleda četiri, a možda ih je bilo i šest.
— Devojke, Volođa umire! — iz trka povika Polja, i reče dalje da odmah traže Sergeja
Arsenjiča, zato što u petoj sobi umire Volođa Ankudinov, pa odmah treba seći gips da bi
zaustavili krvarenje ... i još je nešto vikala zato što joj je bilo strašno samoj.
Za ta četiri dana sve bolničko osoblje zavolelo je Volođu zbog njegovog strogog,
nedetinjeg dostojanstva, sa kojim je odlazio iz života. Ali niko se ne odazva na Poljin zov —
da li zato što nisu odmah shvatili o kome je reč ili se desilo nešto isto tako strašno: sve su one
tamo stajale na snegu sasvim lako odevene, iako je pred noć mraz ojačao, i govorile su
prekidajući jedna drugu, moleći nekoga da dođe k sebi i ne čini zasad ništa sa sobom ... a u
sredini, kraj krive vrbe, Polja ugleda Mariju Vasiljevnu zabačene glave i sa izrazom na licu
koji nije bio čak ni krajnje očajanje, već pre bezumlje.
Čim shvatiše šta je Polja vikala, dve povedoše pod ruku Mariju Vasiljevnu u kuću, a druge
potrčaše po Sergeja Arsenjiča, ali njega, kao za inat, nigde nije bilo i na to prođe grdno
vreme; kad su se vratile, zadihane od trčanja, kraj Volođinog kreveta nalazili su se svi oni
koje su tražili sem Strunjikova koji je sinoć otputovao u štab armije.
— Ta ne vičite, nesrećnice ... — još u tremu šapnu Lija onima što su ulazile.
Bilo je i bez toga tiho. Volođa Ankudinov bio je kao i pre u polusedećem stavu na
jastucima; duboke crte urezale se u povijama i oko uglova usana. Niko ništa nije radio — sve
moguće i uzaludno bilo je već učinjeno. Galjka, sestra iz previjališta, još je držala špric i
druge su držale nešto sjajno i rumenkasto, a Sergej Arsenjič zasukanih rukava brisao je
naočari skutom mantila uprskanog krvlju. I Polja zajedno sa svima dožive ono isto osećanje
koje obuzima noću na pristaništu ljude kad ispraćaju brod na veliki put.
Najstariji hirurg stavi naočari; samrtnik otvori oči. Prisluškujući nešto i ne žureći, kao da
je znao svoje vreme, Volođa pažljivim pogledom obuhvati ljude koji su pred njim stojali. Sad
je on bio stariji i, znači, jači od svih, pa i od Dementijeva, koji je ležao okrenut zidu i sa
ćebetom preko glave: tako jasna svest o tome što se dešava čitala se na Volođinom licu. Zatim
drhtaj pređe po njegovim usnama: kao da je tražio u sećanju propuštenu oproštajnu reč, koja
je potrebna najstarijem u takvom trenutku. Polja se kasnije klela svojim novim drugaricama
da je razgovetno razumela tu njegovu poslednju rečenicu: »Hvala vam svima... u ime
domovine ...« — rečenicu na koju daje pravo samo veličina učinjenog podviga.
To se desilo oko devet sati i ođmah zatim poče, skoro nezapamćena na tom delu fronta,
artiljerijska paljba, nekim čudom prebacujući Pnjovku u kojoj je bila smeštena
Strunjikovljeva bolnica. Dve suprotne oluje zamahnuše sa obe strane, cepajući vazduh i u
samoj Pnjovki zalutala granata raznese tog dana dostavljenu i još neinstaliranu dinamo-
mašinu za osvetljenje. Noć prođe bez trunke sna. Ujutru Polja sa umomim i nepoverljivim
osmehom sasluša saopštenje o zaustavljenom nemačkom jurišu. Ona je zauvek sačuvala
ubeđenje da nije bilo nikakvog juriša, već je prosto čitav rat salvama ispraćao odvažnog
partizanskog borca, koji nije uspeo da izvrši najvažnije svoje podvige u miru, radi kojih je na
kratko vreme i došao na ovaj svet.
3.
Zločin Marije Vasiljevne bio je u tome što je u žurbi, bez prethodne probe srodnosti, dala
krv druge grupe ranjenom Kavkascu, koji se nalazio u dubokoj nesvestici. Po raportu
Strunjikova, koji se vratio u rano jutro, odmah je tog istog dana počelo isleđenje i sve se
odvijalo tako brzo da Polja nije stigla ni da se vidi sa njom pred odlazak. Već pred veče u
Pnjovku stiže džipom mlad, u svakom pogledu uredan kapetan, koji reče da je divizijski
sudija. Posle kratkog razgovora sa administracijom bolnice, u kome komesara do krajnje
mere začudi što se sudija u prvom redu raspitivao ne o držanju okrivljene, već o moralnom
liku bolničarke Polje Vihrove — kapetan izrazi želju da se lično vidi sa Poljom. Da zataji od
drugarica ovaj poziv nije joj pošlo za rukom i Polja se uputi na saslušanje puna najgorih
slutnji, koje su se delimično odnosile direktno na oca.
Bez obzira na odlično komesarovo mišljenje, kazano u njenom prisustvu i uveravanje
došljaka da njoj lično ne preti nikakva opasnost, Polja je potišteno ćutala. Pored toga hvatala
ju je jeza od preživelih uzbuđenja i prehlade koja se tek sad ispoljila. Razgovor se vodio u
prisustvu nekoliko svedoka, pri svetlosti žutog benzinskog plamena, iznad spljoštene
artiljerijske čaure — novine u osvetljenju tog vremena. Ukratko zapisujući Poljine izjave,
kapetan se stalno interesovao kad se baš desila nesreća, pre ili posle kvara na električnoj
centrali; očevidno on je smatrao da je u mraku i žurbi lakše bilo pobrkati etikete flašica i cifre
u istoriji bolesti. Preciziranje pomenutih okolnosti takođe oduze izvesno vreme.
— Ništa se ne boj, Polja, vidiš da svi lepo govore o tebi... — još jednom je umiri kapetan.
— Ali kako sam razumeo, vi nemate potrebnog medicinskog obrazovanja?
— Ali ja i nisam bila u sobi, ja sam spavala kao zaklana. Zato je Marija Vasiljevna bila
stručno spremna... i uopšte dobra žena — odlučno kaza Polja i uzdrhta što je i sama o njoj
govorila već u prošlom vremenu. — Ja bih jamčila za nju kao za rođenu majku.
— Tako, razumem — klimnu kapetan. — Kad smo na tome, nalazi li se vaša mati takođe
negde ovde, u blizini?
— Ne, ona je ostala sa one strane, na Pašutinskom šumskom dobru — menjajući se u licu
priznade Polja.
— Kod Nemaca, znači? Tako, tako, vrlo dobro.
— Šta ima tu dobro, kad se tako desilo?! — planu Polja, gotova da brani i čak da podeli
krivicu ovih dveju njoj skoro podjednako bliskih i odsutnih žena. — Dakle, mogu li da idem ...
ili ćete me povesti nekud?
— Ja vas najlepše molim, Polja, da se umirite — reče kapetan lako dodirujući njene ruke.
— Protiv vas nema apsolutno nikakvih optužbi...
Dalja površna pitanja odnosila su se na samu Mariju Vasiljevnu, konkretno, da li se
opažalo u njenom karakteru kakve nepoverljivosti i tu se pokazalo kako je optužena zaista
veoma vešto skrivala svoju srčanu manu iz bojazni da je ne bi prekomandovali u pozadinu.
Zatim kapetan saopšti želju starijeg islednika da se lično upozna sa Poljom, ali ne tu u mestu,
već kod njega u zgradi Vojnog javnog tužilaštva koje se nalazilo jedno dvadeset kilometara od
Pnjovke. Malo bleđa u licu PoIja poslušno upita treba li da uzme sa sobom i svoje stvari, ali
ovaj objasni da za to nema potrebe, pošto će se, ako se samo ne razboli, kroz dan-dva vratiti
na svoju dužnost.
Oblačeći se Polja je molila one što ostaju da nadgledaju Dementijeva, kako ne bi opet pre
roka pobegao na front: dobro je znala da on neće istrpeti do konačnog ozdravljenja. Svi se
pogledaše, Strunjikov zbunjeno priđe i poljubi Polju u čelo, a ona umalo ne zajeca u odgovor
na ovu nežnost, neočekivanu u ovakvom preokretu stvari.
Znajući približno raspored sela, Polja se malo začudi što posle izlaska iz Pnjovke auto
okrenu sasvim na drugu stranu, ali njoj nije bilo dopušteno da se raspituje. Uostalom,
sprovodnik pokaza takvu predusretljivost da joj čak pokri noge krznenim ćebetom i pred kraj
puta Polju obuze osećanje poverenja prema njemu, te sama poče da mu priča o susretima u
bolnici i najviše o Volođi Ankudinovu, koji je tako želeo da pogleda hvaljeni moskovski metro
i da pojede sladoled u srebmastom kometu.
— A što je najgore — zaključi Polja, ponovo se vraćajući na Mariju Vasiljevnu — sve se to
đesilo dragi dan posle zahvalnosti koju joj je izrazio štab. Komesar se tako nasekirao da je
počeo da puca...
— A na koga je počeo da puca? — bez ranijeg interesa upita kapetan.
— A ni na koga — prosto jedno triput je u pod opalio kad su mu saopštili za Mariju
Vasiljevnu. — Očigledno, da da oduška...
Promrzla zvezdana videlica bila je te noći, ali Polja ne uoči poznato selo. Ogromni vij u
bundi i s puškom o ramenu tapkao je ispred trema prostrane, bogataški građene kuće.
Kapetan ostavi saputnicu u prolaznoj sobici sa poljskim telefonom na klupi, i prođe dalje u
sobu; zatim Polja začu zabrinuto i uzgredno — »Neka uđe.« Sprovodnik je potapša po
ramenu da je ohrabri i ode.
Nije bilo ničega upadljivog tamo, u jako zagrejanoj sobi bez prozora, osim zagonetne
satenske zavese preko čitavog zida, ispod koje je virio krajičak karte. Na potpuno praznom
stolu ležao je tanušni fascikl — očevidno Poljin slučaj — koji je nametao pretpostavku da su
ova dva vojna lica čitavo veče jedino i čekala Polju: slučaju u Pnjovki su, znači, poklanjali
posebnu pažnju. Obojica su imali po dve štrafte na jaki, ali ona se odmah doseti da je stariji
od njih ne ovaj ljubazni podsečenih brčića, što sedi za stolom, već onaj drugi, s kraja, što
puši, visokog čela i upornog netremičnog pogleda ispod oštro srezanih kapaka; teško da će
takav biti popustljiv zbog ranijih zasluga Marije Vasiljevne. Polja kaza kako se zove, kao što je
red, i upre pogled na pregršt zaoštrenih olovki u boji, koje su stajale u skraćenoj čauri.
Za početak, mlađi se raspita da li je stigla da večera pre odlaska, da nije ozebla, pije li joj
se čaj ovako s puta. Polja je odgovorila da ovo nije mesto, niti je ona raspoložena da se bavi
takvim sitnicama.
— Ti bolje znaš... onda sedi, Apolinarija Ivanovna... Pa, kako živiš, kako ratuješ? ... ti si,
čini mi se, dobrovoljac?
Polja zaključi da na izlišno pitanje da li je dobrovoljac — pitanje radi ohrabrenja — može i
da ne odgovori.
— Pa eto, živimo kao na letovanju — i sleže ramenima. — Juče su nas samo malo
poplašili, a inače ne živimo loše.
— To je tačno, zasad se mirno živi ovde kod nas — pošto pogleda na druga složi se mlađi.
— Mi smo prvo mislili da si mirnica, a ono, gle, kakva si... prava jezičara. Skini bere i sedi,
nisi na saslušanju... eto tako. Sad pričaj.
— O čemu da pričam? — upita Polja radi preciziranja i obliza usne.
— Nama je sve zanimljivo — zato i sedimo ovde.
Polja duboko uzdahnu, kao da je trebalo gaziti ledenu vodu, i odjeđnom se poplaši: još
nikad tuđa sudbina nije od nje tako zavisila.
— Dobro — poče ona brzajući — iako joj je već preko četrdeset godina, Marija Vasiljevna
je verna kći naše voljene otadžbine. Na radu se u svemu pokazivala kao potpuno napredan
čovek, rado predavala iskustvo nama, mlađem personalu... i ne samo mi devojke, već i
ranjenici, pitajte bilo koga, uvek su se o njoj izražavali sa najsrdačnijom zahvalnošću ...
Major za stolom nestrpljivo pokuca olovkom:
— Čekaj, zašto se uzbuđuješ, i stalno se držiš za srce? O Mariji Vasiljevnoj ti ćeš na
drugom mestu dati izjavu, a nama ti, bolje je, o sebi pričaj. I ne štepuj kao mitraljez, već
prosto, živim jezikom... onako kao što sa drugaricama razgovaraš.
— Pa, dobro, mogu i o sebi... — utišanim glasom složi se Polja.
Ona poče da priča istim onakvim rečima kao kad je stupala u Komsomol, ali odjednom
prekide uplašena nekim otežavajućim detaljima svoje jadne biografije. Iako ih nikada nije
skrivala, ona sad odjednom pomisli da će zbog njih, a ne samo po svojoj velikodušnosti,
morati da podeli zločin Marije Vasiljevne i da primi na sebe deo tuđe krivice.
— Ne znam odakle da počnem — zbunjeno šapnu
ona.
— Najzgođnije je uvek počinjati od početka — pomože joj stariji i osmehnu se
prijateljski.
— Dobro — i radi ohrabrenja Polja opipa komsomolsku knjižicu u malom džepu na
grudima. — Rođila sam se u Moskvi, prestonici naše otadžbine, ali ništa ne pamtim zato što
sam otkad znam za sebe živela sa mamom prvo na Pašutinskom oblasnom šumskom dobru, a
zatim u gradu Loškarjovu u porodici zaslužnog mesnog veterinara Pavla Arefjiča... ulica
Kalinjinova, broj 22, iza ugla, u dvorištu. On se svojim radom uzdigao iz najsiromašnije
seljačke sredine do krupnog specijaliste za rogatu marvu. Mama moja je stvarno poreklom iz
spahijske kuće, samo nju su tamo ostavili još kao dete, dok još nije shvatala kao sada... naše
napredne ideje i uopšte klasno raslojavanje. — Polja upitno pogleda obojicu — slušali su je ne
gledajući i nisu je prekidali. — Što se tiče moga oca, on je profesor univerziteta, predaje
šumarstvo. Sada je već dosta poznat, zato što su ga čitavog života strašno grdili... u raznim
novinama.
— Jesu li ga grdili sa razlogom? — uzgred upita postariji.
— Ne — ubeđeno odgovori Polja. — On je veoma savestan i, što je glavno, ne ume da
skriva svoje misli. I dobre misli iz svoje struke on izlaže ... da šumu, razume se, treba čuvati,
pošto je ona ne samo zeleni prijatelj čovečanstva...
Polja ne dovrši: mlađeg kucanjem u vrata pozvaše na telefon; on izađe na časak i dobro
zatvori vrata za sobom?
— Kako to da se čuva? ... Da se ne seče, šta li, da se kamenom avlijom ogradi od naroda?
— tražio je zbog nečeg tačan odgovor onaj malo stariji.
— Ta zašto? — osmehnu se Polja na njegovo neshvatanje. — Ne to, već prosto da se
razumno troši. Eto, kad su kod nas na Pustošima goru obarali, ja sam lično videla: balvan
odvuku, a dva tamo trunu. To kapitalizam ne misli o budućnosti, a mi to nikako ne smemo!
Moga oca — isto se Vihrov preziva... možda ste čuli za njega? — toliko godina psuju, a on se
čini nevešt. On ti mi je, uopšte, radan čovek.
— Verovatno se vređaš za oca? ... Mislim zato što se od svojih mora trpeti.
I baš na to pitanje on je tražio odgovor naročito uporno, ali Polja oćuta. Onda on
iznenada upita šta se čuje o Jeleni Ivanovnoj iz Pašutina i Polja se začudi pitanju, zato što je
prvo i prvo Jenga bila okupirana, i pored toga Polja nigde u anketama nije navodila majčino
ime: obaveštenost majorovu ona pripisa karakteru ustanove u koju su je doveli.
Tada se mlađi vrati.
— Lepi su vaši krajevi na Jengi — reče on pošto uđe. — Verovatno si ih se zaželela?
— I te kako! — osmehnu se Polja polaskana. — Ja sve tamo napamet znam — zavezanih
očiju neću zalutati... meni će se tamo svaka travčica na zov odazvati.
— Nema govora, krajevi su divni — potvrdi stariji — samo je čudno iako sam pred rat sa
puškom skitao po vašim mestima, ipak Pašutinsko šumsko dobro ne pamtim. Kako sam ga ja
to mogao prevideti? — predomišljajući se on pogleda na kartu pokrivenu zavesom, ali zatim
raširi po stolu drugu, manju po veličini. — Dede, pokaži, curo, gde je to.
Rumenih obraza od zadovoljstva, Polja priđe karti sa njegove strane.
— Evo, ako se od Pnjovke preseče ovaj ugao, samo krajičak, ovde će prvo biti Sudoviki —
poče Polja sigurno vodeći olovku kroz zbrku nerazumljivih linija — a zatim se na ovom mestu
prođe pored polušubovske paIjevine...
— Pa dabome, znam Polušubovo, često sam tamo mleka pijuckao.
Polja se zamisli:
— Ali može i prečicom — da se izađe šumskom stazom na stari put kod samog
Šihanovog Jama. Takođe lepo selo, samo sa rđavom slavom. Baš tu pored njega mora da je
još živinarsko državno dobro, u kome je direktor Aleksej Petrovič. Nema ga — očigledno je
karta stara... dobro su osnovali uoči samog rata. A od Šihanovog Jama skrenite nalevo kod
kapelice gde su za vreme carizma zaklali trgovca, i odatle do Pašutina ostaje svega dvanaest
kilometara — eto. — I zašiljenom olovkom pokaza, sa tačnošću u metar, ono mesto gde se
sada nalazila njena mama.
Zagledajući se i pridržavajući uvrnuti kraj karte oba majora su pratila maršrutu preko
Poljinog ramena. Jedan, između ostalog, upita otkud ona tako dobro zna okolinu, i Polja
objasni da je poslednje tri godine radila kao vodič pionirskih odreda u tom kraju.
 — A osim toga, ja sam malo i masovik... — sa zbunjenim ponosom kaza Polja. — Vodila
sam decu na dalje ekskurzije, skupljala sa njima lekovite trave... opijumske i uljane,
pokazivala im profile zemljišta ...
— ... sazvežđa isto tako — došapnu stariji.
— Sazvežđa se vide samo noću, a deca noću spavaju — razborito odgovori ona.
Svi poćutaše — karta se sama zavi u svitak.
— E pa, druže Osminov, vreme je da joj otkrijemo naše tajne... — reče mlađi major i još
jednom sa pronicljivom pažnjom odmeri Polju od glave do pete. — Pročitali smo, znaš, tvoju
molbu, Apolinarija Ivanovna, u kojoj tražiš malo teži i složeniji posao... i jako nam se svidela.
Doduše, u reči izvestija, »tanko jer« ti je suvišno, ali... ipak nam se svidela. Osim toga, tvoji
su razlozi sasvim ubedljivi i drago nam je što se u tebi nismo prevarili. Onda smo ja i major
Osminov i smislili mogućnost da posetiš zavičaj...
— Ali sad su tamo Nemci — zaprepasti se Polja i odjednom u smernom ćutanju ovih
iskusnih Ijudi pročita sve unapred i dah joj stade, a srce dođe tvrdo i maleno kao kod mlade
bregunice kada u poletu uči da se vine u oblačne urvine neba.
— Ti nam oprosti, Polja, za naša prethodna nespretna lukavstva — nastavi stariji i uze je
za ruku. — Odmah ćeš shvatiti da su za tvoje dobro. Dakle, kako ti gledaš na to da se prošetaš
po maršruti koju si sama označila... samo kod kapelice gde su našli zaklanog trgovca da ne
svraćaš, već pravce na Loškarjov ... a?
Ona je sad mogla da proveri sebe — a da se i ne govori već o nesumnjivoj važnosti misije
— i najzad, pružala joj se prilika da otkrije sadržinu škrtih redova o tuđim podvizima u
izveštajima Informacionog biroa, u kojima bi s vremena na vreme meteorski sevnula imena
njenih odvažnih savremenika. Ponešto iz takvih novinskih izrezaka ona je čuvala u
komsomolskoj knjižici zajedno sa maminom fotografijom i Rodionovim pismima.
— Idem li ja tamo sa nekim ... zajedno? — upita Polja, ali ne iz malođušnosti, već da
prikupi snagu za njihov odgovor.
— Ne, poći ćeš sama i noću. U blizini mesta mi ćemo te spustiti avionom. Na kurjake
teško da ćeš nabasati, ali Nemce nikako ne možeš zaobići. Stvar je hitna: istinu govoreći,
mnogo šta zavisi od uspeha tvog puta. U slučaju da ne pristaješ, moraš zaboraviti ovaj
razgovor...
Poljine oči same kazaše odgovor: o, kad bi joj samo bilo suđeno u životu da svojim telom
zaustavi kuršum koji leti na otadžbinu — vredelo se za to roditi na svet!
— Eh, šta vi to ... — planu Polja. — Razume se, ja izgledam mlađa nego što sam, ali
nemojte misliti... ja uopšte nisam kukavica. — Čak se i mrtvaca više ne bojim. I znate — sva
plamteći izmisli ona — meni se već desilo da u jednom komadu igram ćerku milionarovu... i
zlatni broš imam: otac je mami na svadbi poklonio. Takvu ću frizuru udesiti da ću svakom
fašistu pamet zavrteti. A ako još manikiram nokte i usne narumenim ...
Slušali su i nisu je prekidali; stariji poče da puši i gledao je preko šibice Polju. što se ona
veselije razmahivala, to je njegovo lice bivalo sve tužnije.
— Broš, možda, i možeš uzeti sa sobom, a što se tiče frizure — to je nepotrebno — reče
razgovetno i strogo onaj što se zvao Osminov, jer je đošao trenutak da Polju upozori na
eventualne slučajnosti njene šetnje po zavičaju. — Vidiš, Poljenka, kod njih tamo, u starom
svetu, ima mnogo svakojake gospode, koja obožavaju čiste i mlade ruske đevojčice. Znaj da
ćemo svi mi, svi koliko nas je na ovoj zemlji, gledati u tebe, ali te neće imati ko uzeti u
odbranu... te tako usne ne treba rumeniti, već čak naprotiv ...
On je netremice pogleda dovršavajući očima ono što nije zbog njene čistote smeo reći
glasno. Polja izdrža njegov pogleđ. Zatim oni letimično pretresoše neke tehničke detalje
zamišljenog poduhvata, ali same uzroke zbog kojih je šalju na dugi i opasni put saznala je tek
uoči polaska.
— Ali šta će pomisliti o meni u bolnici, kad se ne vratim na vreme? — uznemiri se Polja
na kraju razgovora.
— Što gore pomisle, to je bolje. Nekad će se to razjasniti — reče Osminov, pozivajući je
na prvu žrtvu iza koje su uskoro usledile i druge.
Niko nije video kako su je proveli na spavanje u krajnju kućicu u selu, odakle je izašla
nekoliko dana kasnije, ne setivši se njegovog imena.
4.
Grad Loškarjov, neznatan po broju stanovnika i opsegu industrije, postao je poslednjih
godina pred rat železnički čvor i raskrsnica opravljenih drumova. Njegovo osvajanje dovodilo
je naše jedinice na bok glavne severozapadne grupacije protivničkih snaga, te bi gubitak
Loškarjova rušio kod Nemaca čitav smisao otpora na tom komadu ruske zemlje.
Pripremajući decembarsku ofanzivu pod Moskvom, sovjetska vrhovna komanda vršila je
konačni raspored snaga i precizirala svoje podatke o protivniku — njegovoj odbrani i
karakteru vojnih transporata, razmeštaju štabova i skladišta, kojim rodovima oružja
pripadaju armijske grupe — jednom rečju, sva ona neocenjiva obaveštenja bez kojih i
najpobedonosnija armija zapada u položaj oslepljenog diva.
U te grozničave dane prestala je da se javlja na pozive operativna grupa pouzdanih
mesnih rodoljuba, koja je ostavljena u Loškarjovu za vreme jesenjeg odstupanja. Uzrok
njihovog ćutanja bio je nepoznat, ali teško da je bila posredi provala zbog izdaje, već pre
pogibija radiste i propast same stanice otkrivene za vreme rada. Poslednji izveštaj otuda
govorio je da su u gradić pristigla dva krupna štaba neutvrđenog brojnog stanja, a dan
kasnije avionska izvidnica obavestila je o krupnim grupacijama neprijateljskih tenkova iza
Šihanovog Jama, na severnom kraju Pustoši. Sve je to iziskivalo pojačani nadzor nad
loškarjovskim sektorom i, između ostalog, hitno slanje veoma sigurnog čoveka u nemačku
pozadinu, radi uspostavljanja prekinute veze.
Izbor je pao na Polju baš zato što njoj uopšte nije bila potrebna takozvana legenda, to jest
izmišljena priča radi objašnjavanja svog prisustva na okupiranoj teritoriji. Ako se izuzme
komsOmolska knjižica nađena kod nje, ispadalo je potpuno prirodno bekstvo glupe devojke,
kćeri propale ruske plemićke i uvređenog profesora univerziteta... U tom smislu smešni broš
od lažnog zlata sa emajlom, sam njegov metal kojim kapitalizam meri čovekovu vrednost,
prema tome ima li ga ili nema, takođe je radio u Poljinu korist. Obećavalo je uspeh i to što je
išla u kraj gde je bio poznat slučaj njene majke, te je svaki starosedelac mogao potvrditi već
izložene okolnosti. Čak i dobrovoljno stupanje Poljino u bolnicu blizu fronta, izgledalo je u
ovom svetlu kao smicalica koja joj je olakšavala prelaz na stranu starog neprijatelja sovjetske
vlasti.
Polji su dali nekoliko dana da se uživi u onu gadnu, ali spasonosnu varijantu svoje
biografije. I čim je sebe ubedila da stvarno beži u mamino krilo iz gladne, razrušene i
opkoljene Moskve, zadatak joj se pokazao daleko lakšim i prostijim. U tom slučaju dosta
istinito bi izgledala i takva detinjasta zamisao da trkne na jedan dan u Loškarjov i poseti
svoju ulicu, da zaviri u prozore školske zgrade, da pomiluje uzgred tri drveta koja je lično
posadila u »Parku mladosti«. A onda će već, htela ne htela, morati da upamti šta govore
stanovnici na registracijama i u redovima za gas, gde se najčešće zaustavljaju štapski
automobili, iz kojih kuća izlaze ohola nemačka gospoda u nakinđurenim generalskim
uniformama. U nagradu za to nije bilo isključeno da u povratku prođe baš preko Pašutina... i
tada će ona neizostavno videti mamu na Popadijinom tremu, ali, razume se, ničim to neće
pokazati, čak će se okrenuti, zahvalna samo zato što je živa pa iako usamljena i omršala.
Prvo se sve to donekle u njenoj glavi pomešalo, ali se pred kraj sredilo po najprirodnijoj
logici, sraslo, kao da je tako, u stvari, i bilo. Kao da je već stigla i drhteći od straha pala u
mamino krilo, a ova se prvo na nju izvikala zbog tako opasnog nestašluka, a zatim, pošto je
spustila zavese na prozorima, napojila je čajem onako promrzlu i nikad Polja nije tako slatko
dremala zagrejana od mraza i umora, dok mama nije iznad nje kazala Osminovljevim
glasom:
— E pa, vreme nam je, Apolinarija Ivanovna... Ustaj!
U kući je bio mrak. Protežući se zimomorno Polja se ispravi na klupi. Pokazalo se da je
spavala obučena, za stolom, glave naslonjene na utrnule ruke. Nije joj se jelo, samo bi pila pa
i to ne mnogo. Sve je bilo gotovo. Osminov već u šinjelu, stavi pred nju ugovoreni zavežljaj sa
malo rublja i hlebom zamotanim unutra. Od ličnih stvari Polja je sada imala samo lepe
šarene rukavice, koje je mama plela i još jednu sasvim bezazlenu, čak ništavnu stvarčicu
sakrivenu od Osminova u pesnici... samo to nije bio broš. Na poslednjem dogovoru morala se
odreći ovog materijalnog argumenta, koji je mogao da izazove podozrenje svojom
neobičnošću.
— Malo ti je ostalo, devojko, od tvojih naslednih latifundija posle boljševičke pljačke —
poče da se smeje Osminov, čekajući dok se Polja preobuvala iz valjenki u iznošene plitke
cipele, ali zato sa novim kalošama; između ostalog, on je morao da objasni nepoznatu reč
Polji koja je pokazivala povećani interes prema tuđem jeziku. — Vidi da te ne žulje — ima još
vremena da promenimo ... Kakvo je raspoloženje?
— Raspoloženje bolje biti ne može, samo, eto... — ona zagrize usnu ljuteći se na sebe što
toliko dugo ne može da savlada neprijatnu drhtavicu u lopaticama. — Moje pismo Rodionu
poslaćete jedino u slučaju da se ne vratim. Ima tamo svakojakih reči... može inače ispasti
smešno.
— Jasno, jasno... — sa poštovanjem kaza Osminov. — Glavno je ne misli ni o čemu —
tvoja je linija jasna. Ti bežiš od straha svojoj majci... i kad razmineš Sudovike, sa glavnog
druma ne svraćaj. Ono, jest, šuma je prijatelj čovečanstva, ali slep: da te slepački ne navede
na desetu deonicu. Jednom rečju, otvori dobro oči da ne nabasaš na taj prokleti bunker ...
Hajdemo, vreme je.
U toku čitavog puta ne prosloviše ni reči. Dva muškarca su sedela pozadi. Automobil
krenu u pravcu Pnjovke, ali na pola kilometra skrenu na seoski put i bolnica sa
Dementijevom ostade ulevo, tamo dza šumice. Brzo se smrkavalo; poslednje što je Polja
ugledala kroz maglu — bilo je nepoznato jezerce sa zamrzlim čamcem u ledu, zatim pahuljice
zalepiše automobilsko staklo kroz koje je gledala. U zaboravu Polja ne opazi kako su pristigli
do neke nepoznate rečice ... Je li moguće da je to bila njena draga Sklanja! Crna i zla, kao
bunovna, šumela je reka ovde sama među snežnim podlokanim obalama. Dalje auto zbog
nečeg ne pođe, iako je Osminov odmah napipao gaz. Izviđač u ogrtaču za maskiranje bez
pitanja uze Polju u naručje, da joj voda ne bi ušla u kaloše.
— Pazite, ja sam teška — upozori Polja.
— Bez brige, odmarajte se — odgovori vojnik, noseći je pažljivo i mirno kao u kolevci.
— Kakva je tišina! — reče Polja iz zahvalnosti i đa, najposle, još jednom čuje svoj glas.
— To je tačno, Nemci su ovde kod nas mirni. Pod Moskvom jako lupaju, a ovde,
međutim, baš obrnuto. U zađnje vreme se čak opaža neka mirnoća ...
Kroz žbunje na šumskoj ispaši zacrni se avion. I ovde je sve bilo gotovo. Oprostiše se
poslovnim rukovanjem, kao ravni. Osminov lično zakopča Polji kaiše padobrana i posadi je u
kabinu. Leden vetar ošinu je po licu. To je bio njen prvi let, ali nije bilo ni misli ni osećanja
straha; jedino se bojala da pilot ne zaluta po takvoj pomrčini! I još: dakle, šta bi ti rekao,
čuveni ratniče Rodione, kad bi me mogao sad pogledati? Zasad je sve išlo glatko, iako se već
odavno neprijateljska teritorija nalazila tamo dole. Bilo joj je malo čudnovato i neobično u
početku što radi nje same leti vojni avion, ali kasnije i to prođe. Polja se malo začudi što na
njih nijednom ne opališe — što se noć desila bez ijednog pucnja ili rakete, kao da uopšte i nije
rat, već prosto zimska noć. Aparat se naže u viražu... zatim sam vazduh izvuče Polju napolje i
ona polete naniže — kud puklo da puklo — u trnovitu neizvesnost punu fijuka.
Mnogo se plašila tog prvog trenutka, ali sve je ispalo prostije nego što je zamišljala. Neko
vreme je proležala na snegu, onako kako se zadesila, dok nije zamro šum nad glavom. Ništa
je nije bolelo. Obazre se, po sećanju sravnjujući teren sa naučenom šemom. Bilo je to
najzabitnije mesto, skoro u sredini Pustoši: avion joj je skratio put napola. Okolo se
prostirala duga šumska poljana sa padinom nalevo i gubila se u magli. Sudeći po tanušnim
brezama, tu je počinjala mala močvara — polazna tačka njene maršrute. Kao drugi orijentir
trebalo je da posluže dva plasta sena u blizini; na mestu je bio samo jedan. Ali, ako se samo
na brežuljku desno pokaže stara paljevina, znači pilot je spustio putnicu sa preciznošću
kojom pogađaju kroz prsten jabuku. Ispunivši sve što joj je naređeno, Polja poče da puzi
nagore po snežnoj površini i sa olakšanjem huknu: crno nagorelo stablo prepreči joj put. To
znači negde je pozadi ostao sastav dveju nemačkih jedinica, na šta je Osminov upozoravao.
Odavde je počela Poljina šetnja po zavičaju.
I kao da je naslutila duševno stanje devojke upućene na sveti i opasni zadatak, sva
tamošnja priroda požuri joj u susret: ona raširi snežnu lapavicu po čitavoj Jengi, posla jak
ledeni vetar i vučju mećavu; ona podbaci pod Poljine noge poluzavejani trag seljačkih
saonica, koje su ovamo dolazile po seno krišom od zavojevača, i strogo naredi šumi da je ne
zamamljuje s puta. I stara borova šuma zagrli Polju preko ramena i povede najkraćim putem
na mali podvig. Teren se strmo dizao, sve viši je bivao stopedesetogodišnji bor i Polja se ovde
korelativno smanji do rasta slamčice, uopšte neprimetne na ovakvom talasu.
Trenutak kasnije dobra ruska mećava zaveja nad Pustošima, oslepljujući nemačke
patrole, zatiskajući puškarnice na bunkerima. Ali dole pri zemlji bilo je mirno, samo se
ozeblo drveće trlo jedno o drugo i zavijalo kao štenad. Mada je bila uzbrdica Polja je išla lako,
zato što je snega bilo manje na vetrovitoj strani; imala je da pređe svega šest kilometara do
Sudovika, odakle je proprćeni šumski put izvodio pravce na drum. Postepeno Polju je
obuzimalo nejasno osećanje: ne ravnodušnost, već pre jaka uverenost u srećan ishod stvari:
na kraju krajeva, Osminov je nije poslao u smrt!
Kad hitri, drhtavi mlaz električnog svetla probi lapavicu, zaustavi se na malom panju,
ustrča uz drvo do račve grananja i pipajući u cik-cak poče da se bliži Polji, kad mitraljeski
rafal, kasnije, odjeknu šumom i pojavi se ne jedna, već nekoliko svetlećih raketa u visini,
Polja se uplaši, ali ne od smrti koja ju je vrebala, već što je na samom početku puta pogrešila i
zaboravila Osminovljeve savete! Malo kosim pogledom pratila je lepe senke što su se
radijalno razilazile i mučno tražila u pameti gde se desila greška... A njoj se činilo da je prešla
daleko više od pet kilometara i, prema tome, zaobišla nemačku osmatračnicu, koja se prema
podacima obaveštajaca nalazila na trećem kilometru. Da krivi bor nije prikrio Poljinu senku
na smetu, a drugi primio na sebe čitavu paljbu — priča o loškarjovskom pohodu skratila bi se
napola.
Pri britkom plamsanju kao u lošem bioskopu nazirao se iza drveća, uvučen u dubinu
proseke, zubati palisađ sa drvenom osmatračnicom na uglu i drugim smicalicama, koje je
podigla inženjerija straha. Paljba se neprestano razgarala: posle puškomitraljeza na drugom
kraju proseke još strašnije zalajaše čelične psine, koje su čuvale zlosretni istureni položaj
velike Nemačke na istoku. Lako je bilo zamisliti čoveka u vatrenoj ambrazuri, koji je ne
nišaneći pucao u svoju noćnu viziju i nikako nije mogao da je pogodi; kako mu je bilo mučno
ovde, u gigantskoj, razbarušenoj ruskoj šumi i kakvi su mu se tužni, udovički glasovi, kao na
pogrebu, pričujali u suđaranju grana i fijuku visinskog vetra; kakvim je opreznim čulom — na
granici bezumlja — naslutio prisutnost stranog bića, koje je bilo blizu i na izgled skoro
ravnodušno čekalo da prestane njegova histerija — kao što leti pod drvetom čekaju da
prestane kratkotrajni pljusak.
Sigurno je neko stariji po činu udario pesnicom u bledo omršalo lice i prekinuo ovo
besmisleno rasipanje ratnog materijala: sve se iznenada ugasi, kao što je iznenada i počelo.
Morala je da otčeka najduži trenutak u svom životu, dok se ne umiri nervozni vojnik, dok ne
prođe prilepčiva slabost što je obuzela telo; pomože joj grumičak snega koji joj kanu za vrat.
Kad se oči opet privikoše na tamu, Polja pokuša da preseče proseku na što većem rastojanju
od bunkera, ali svuda ju je sretao očajno zbijeni zid od iščupanog i ukoso nagnutog drveća.
Svest je zbunjeno predlagala odlomke vojničkih znanja koje je čula u bolnici: kako treba
lopatom otkopati sklonište pod neprijateljskom vatrom, ležeći na boku, ili kako ne treba
bacati ručnu granatu na tenk bliže od deset metara — da sebe ne ubiješ komadima bombe...
ali sve to nije valjalo u ovom slučaju, kao što se dešava da ne možeš naći zgodno parče za
zakrpu. A za to vreme čitava armija loškarjovskog fronta, zamuklih topova i budnih
komandanata, čekala je vesti od Polje Vihrove... i tako ona prvi put oseti odgovornost koja
pada na obaveštajku u dubokoj pozadini.
Već joj je čitava šuma naokolo desetinama glasova šaputala nešto i jedan od tih glasova
učini se Polji razboritiji od ostalih: odista, nikakav šumski lom nije se mogao otegnuti od
pola do pola i negde se, razume se, mora naći prolaz na drugu stranu zemljine kugle. I ako je
samo ovo ta deseta deonica, na koju je Osminov upozoravao, onda je Polja ovde bila pre
godinu dana, za vreme zimskih ferija i to zajeđno sa mamom; tada je drvo oboreno vetrom
zakačilo čuvarevog sina; Jelena Ivanovna je sama kočijašila i Polja je nikad nije videla tako
lepu i strogu. Tom prilikom i one su malo zalutale u sutonu, dok ih poj petlova nije izveo
pravo na Sudovike. Prema tome, negde u blizini skrivala se šumska kućica čuvara Pavla
Omeljaniča i pored nje staja sa senom, koje tako miriše na mrazu... Otuda nema potrebe da
se plaši pre roka: u slučaju nevolje ovdašnji ljudi naći će načina da pomognu kćeri svoje
lekarske pomoćnice! ...
I opet, kao da su je u rame gurnuli, Polja pođe nadesno, već sasvim na sreću, i odista
posle jedno dvesta koraka ukaza se bivša sečina na prvi pogled veoma poznata, koja isto tako
kao da prepoznade Polju: sneg je bio topao, domaći, nije nimalo zebla dok je puzala ukoso.
Ali nikakvog staništa tamo nije bilo, čak ni plota, koje prema njenim zapažanjima ne pale u
ratu; to je označavalo drugu grešku, daleko goru. S vremena na vreme sve bi naokolo
potamnelo, obasjavajući se u zamenu nepojmljivom unutrašnjom svetlošću, i tada se pojavila
mala ledina obrasla mladom jasikom, a Polja je znala da te šumice ovde ne bi moglo biti.
U stvari, ona se nalazila na severoistočnom, najzabačenijem kraju Pustoši. Ogromna
stabla podupirala su olujno, beličasto nebo ... i tako su se Polji učinile čudnovate očeve
teorije da se ruske šume proređuju! Tako se umorila da nije imala snage ni da zaplače; pored
toga, izgubila je kalošu puzeći i rasporila koleno o granu zatrpanu snegom. U malodušnosti
krajnjeg očajanja ona nekako prebaulja jarak i odjednom se obrete na dobro utabanom putu.
Mećava je vejala po njemu i po usečenom tragu koji je napipala moguće je bilo zaključiti da
su ovuda sinoć prošli tenkovi.
To je bio prvi nauk obaveštajca — ne predavati se ni u kakvim okolnostima: svaki otpor
nevolji ne nagrađuje se spasenjem od smrti, ali svaka smrt počinje gubitkom volje za otpor. U
Poljinom dnevniku bila je zapisana poznata misao Rodiona da je čoveku u ovom životu sve
dostupno ako se samo strasno želi, tako strasno da se i sam život pri tom ne žali. Polja nije
imala nikakvih znakova da odredi na kojoj se strani pronađenog puta nalazi spasonosna
breša koja nesumnjivo postoji; najsitnija okolnost mogla je uplivisati na njenu odluku.
Odjeđnom, njoj se učini da joj neko sa kraja puta maše crnim rukavom, i mada je znala da je
to samo grana smrče na vetru, ona poslušno krenu na zov...
Četvrt sata kasnije Polja iskoči pravce na zadnja dvorišta šumskog zaseoka i to se moglo
smatrati kao prva mala nagrada za njenu upornost u postizanju cilja. Uostalom, mesto nije
mnogo ličilo na Sudovike. Ne samo da nije izgledalo kao trgovački i bezbožni Šihanov Jam,
već crnjeg i bednijeg zaseoka nije bilo u čitavom kraju. Za vreme carizma iz ove okoline
dolazila je sva smola za jenžensko brodogradilište — a nećeš se ugojiti od zarade za smolu!
Ovde se kroz mokre pahuljice uzdizala zvonara kao kula svetilja, kuće su građene bogatije i
ulični niz je malo skladniji, ali je otuda vejala zimomorna tuga napuštenih domova. Ili su
sami stanovnici otišli na istok, ili su ih zavojevači pobili iz svojih nikom shvatljivih
strategijskih razloga, tek ovde se ni ugažene stazice do bunara nisu videle. Mesec je uslužno
posvetleo na trenutak i sve je sinulo kao na sentimentalnoj božićnoj slici. I tada Polja sa
detinjom zahvalnošću pomisli o šumi koja ju je, zaobilazeći najopasnije kružiće Osminovljeve
maršrute, izvela pravce na seoce Maksimovo. To je značilo da je pređena dobra trećina puta i
kad bi dalje tako išla, onda bi pred veče mogla stići do željenog zavijutka kod kapelice,
podignute u spomen zaklanog trgovca. — Mi smo, evo, skoro kod kuće... — poluglasno
ohrabri sebe Polja, konačno prepoznajući mesto.
Put je prolazio kroz Maksimovo, ali ništa na svetu ne bi Polju prisililo da tuda proprti prvi
trag pod unakrsnim pogledom mrtvih kućnih prozora. Savlađivanje nameta iza seoske
ograde oduze joj još jedno pola sata, pa ipak ona izbi na glavni drum, preko puta
Osminovljevog orijentira, skoro bez zakašnjenja. Sada bi mogla bez pogreške da pokaže na
karti gde se nalazi: njoj je pošlo za rukom da preseče severoistočni ugao Pustoši, baš pred
nosom bunkera na desetoj deonici. Osminov bi se utoliko više užasnuo od njenog uspeha,
kad bi doznao da je u Suđovicima, koje je Polja zaobišla, razmeštena tek došla policijska
jedinica. Dalje se pred njom otvarao široki usek starog druma.
»Dakle, eto, shvatila si značaj rizika u svom poslu... ali tu sam i ja bila — reče joj šuma na
rastanku glasom granja. — Ne Ijuti se što se završila moja usluga.«
»Hvala ti, dobra, vrati se« — u mislima je odgovarala Polja.
Ipak, pogurena kao izviđač, šuma isprati žbunjem Vihrovljevu ćerku do samog nasipa.
Kad se Polja, stresajući sa čarapa nahvatani led, odozđo okrenu nazad, ničega pozadi nije
bilo, samo joj se kroz maglu prividelo da je neko ogroman i kosmat sa kraja šume mahao
snežnom zanjihanom šapom.
Sad je vetar duvao u leđa; lakše se moglo ići i nije bilo tako strašno. Cak se zajapurila od
hoda i još više od svojih utešnih misli. Bilo je lepo saznanje da, eto, rudari sad kopaju svoj
ugalj, vozovođe voze duge kompozicije kroz mećavu, vojnici takođe izvršavaju neko
naređenje, i ona, Polja, uporedo sa svima gazi napred, sa misijom takvog državnog značaja
da nema vremena ni da padne ničice od umora, niti prava da se smrzne na pola puta. Ali što
se više primicala cilju, sve jače je shvatala kako je još daleko od njega.
Uprkos privremenom zatišju na frontu, to je bio glavni sektor rata na Jengi. Polju je
neminovno čekalo da nabasa na nemačku patrolu, motociklistu za vezu, najzad, na izdajnika
što kao vampir skita od sela do sela tražeći još neku žrtvu, koja će, možda još sutra, u slučaju
nebuđnosti, ubiti njega samog. I tada će Polju odvesti u ne baš duboki podrum i, sa strašću
iskamčujući istinu, počeće da sakate njeno telo, da joj grde lice i oči, a da se i ne govori o
drugim uvredama... U suštini, Polja nije bila od raskida da potrpi malo za domovinu, samo
pod uslovom da sve to bude posle susreta sa Rodionom, pošto joj on ispriča kako je želeo da
je vidi, i kad se ona sama njega sita nagleda ...
Tako je ona išla svu noć hramljući na jednoj kaloši za mećavom koja je jurila po
mestimično ogoljenoj kaldrmi glavnog druma. Imala je sreće: sem auto-cisterne čija su stakla
na kabini bila zavejana snegom i trojice motociklista koji promakoše mimo nje sa fijukom,
nikog nije srela, niti je ko zaustavi u toku čitave noći. Polja to sama sebi objasni time što je
rat, uprkos nastojanju vojskovođa, pre svega džinovska zbrka obostrano organizovana sa
ciljem maksimalnog uništenja — zbrka u kojoj i najneverovatnije postaje moguće zbog
narušavanja logike normalnog života, života sa smislom.
5.
Ujutru sneg skoro presta da pada — meka snežna prašina lebdela je u vazduhu; ožive
drum. Umotane u rite išle su nekud žene, običnim hodom ojađenih, vukući za sobom
neispavanu dečicu; starci su močugama izgnanika merili rusku zemlju u dozvoljenom krugu.
Među pešacima vukao se niz seljačkih kola, potpuno praznih, i niko se nije pitao zašto su
neki zimi krenuli sa kolima. Sve se to kretalo užasno sporo, slično mlazevima vode koja se
mrzne, ali se unapred razmicalo i pomicalo, skoro padalo zajedno sa kljusadima na ivici puta,
kad bi iz magle naleteli bez sviranja i svetlosnih znakova nemački »opeli« i »businzi«. Tada
je Polja, isto tako u smetu do pojasa, sa interesom posmatrala osvajače Evrope. Oni su se
vozili geometrijski pravi i kao da nisu primećivali oko sebe žalosna stvorenja prirode, koja su
se samo zbog nepažnje velike Nemačke pojavila na ovom svetu; vozili su se sa onom oholom
tugom na licu, koja kod plitkih ljudi dolazi od svesti svog prava da rukom ubiju sve što
sretnu. Tada je Polji i pošlo za rukom da se izbliza upozna sa prilikama.
Desilo se tako da se od zore uputilo za njom napušteno pseto cmkaste dlake, namamljeno
hlebom koji je Polja žvakala u hodu. Da ga tera nije htela, zato što je nekako udvoje bilo
veselije, a ono nije ništa tražilo, samo je prosto trčalo pored nje, nekako krivonogo,
pokazujući svoju usrdnost i računajući na čovekovu plemenitost. Polja nije čula kako je
pristigao otpozadi otvoreni štapski automobil, već je odjednom zaglušena hicem videla blizu
sebe pištolj koji se dimio. Nije sasvim jasno je li to bila proba pera pred početak jutarnjih
poslova, ili je uopšte psima bio zabranjen boravak na okupiranoj teritoriji, tek kudravko je
već ležao kraj Poljinih nogu, nalik mrlji mastila na snegu, i ni žive duše nije ostalo na drumu
jedno sto koraka unaokolo. Ma koliko se upinjala da se seti tuđih reči poznatih iz škole, Polja
nije razumela šta joj je govorio strelac u visokoj oficirskoj šapki — očigledno nešto vrlo
smešno i cinično, zato što su svi ostali u automobilu na to složno odgovarali grohotnim
muškim smehom.
— Sehr gut za svaki slučaj reče Polja i htede da doda još nešto, ali se privremeno uzdrža i
samo se nasmeja sa jedva primetnim drhtajem obrva; da je ovaj strelac bio malo pronicljiviji,
on bi prebledeo od tog smirenog ruskog osmeha, koji je kadar da topi čelik i planine
premešta s mesta na mesto.
Treba unapred reći da je za sve to vreme šuma sa obe strane pažljivo pratila Poljino
odmicanje na zapad; u najopasnijim trenucima krajičak šume se tobož slučajno primicao uz
sam put — trebalo je samo skočiti tamo iz zaleta. Nikad šuma nije bila tako divna kao ovog
jutra stegnutog mrazom, puna fantastičnih klupa, stubova i statua, koje je mećava izvajala
minule noći. Rumenele su se zadnje kulise na šumskim prosekama; sunce je sijalo zimski — s
pola snage, zato je bilo dvostruko veće nego obično. Polja bez po muke stiže svoje saputnike,
koji je behu prestigli i rastvori se u njima bez ostatka. To je bilo naročito neophodno zbog
toga što se bližio most na Jengi. Bio je drven i dosta uzak — nemački privremeni most,
namesto gvozdenog koji je bačen u vazduh prilikom odstupanja, i sada se crneo dole u
zaslepljujućem blesku smetova rečne doline. Ispod daščane nastrešice tapkao je na žarkoj
vetrometini prozebli stražar; on je pratio prolaznike lenjim okretom glave i Polja još izdaleka
pomisli da bi bilo daleko lakše proći po zanjihanom brvnu nad ponorom.
Iz svog malog životnog iskustva Polja je znala: treba misliti o nečem sporednom da ne bi
odala svoje misli. Pade joj prvo na pamet prijatno sećanje na haljinu od krepdešin-svile u
izlogu jednog moskovskog krojačkog salona koji se nalazio skoro u susedstvu Arhitektonskog
instituta. Rodion nikad ne bi prestao da je voli kad bi je makar jednom video u takvoj
ponovi...
Na sreću, stražar je pripaljivao i to mu je očevidno bila poslednja šibica; Polja pomisli da
ju je ta okolnost spasla. Ona se već spuštala niz strmu stazu što je zaobilazila most, kad začu
viku za sobom: stražar je pozivao prstom. Polja je imala vremena da srninim skokom poleti u
smet napred i onda bi je dobri jenženski sneg, u trku pogođenu, primio u svoj zagrljaj:
stražar je imao automat i sa takvog rastojanja nemoguće je bilo promašiti. Samo joj srce
stade... ali se odjednom seti materinog saveta na rastanku da uvek treba ići u susret strahu i
ona se vrati nazad.
— Guten Morgen, Pan — kaza ona utrnulim usnama i koketno koliko je to bilo moguće u
njenom stanju.
— Kako je neprijatno, studeno vreme! Zato je kod nas dosta toplo proleće! ... Sehr kalt,
zar ne!
Vojnik ne odgovori. Izgledao je nekako veoma nesrećan u svojoj kapi zamotanoj
kradenim peškirom sa crvenim vezom. Stežući oružje pod pazuhom, čak i ne gledajući je u
oči on razmota Poljin zavežljaj. Ne, njega nisu zanimali partizanski dinamit niti plameni
boljševički leci; on je tražio trofeje — recimo dijademu od nizanog bisera ili kakvu drugu
boljarsku stvar, malo dragoceniju, za uspomenu na moskovski pohod. Vrteći u rukama
krpljeno devojačko rublje, izgledalo je da razmišlja o nepravednosti sudbine koja ga je omela
da zajedno sa jedinicama prethodnice ponjuška po ruskim zgarištima. Razočaranje na
njegovom licu zameni izvesna živost kad ugleda Poljine crvene rukavice.
On spusti k nozi automat i obe ih skide sa Poljinih pruženih ruku.
— Gut... — odobri on navlačeći ih na prste modre od zime i zagledajući ih sa svih strana,
kako to obično čine solidni ljudi prilikom kupovine.
 — O, čak Sehr gut! — osećajući obamrlost od radosti, nasmeja se Polja i ovaj osakaćeni
svet pred očima učini joj se nalik na tek rascvetani cvet sa crvenim, malo odškrinutim
laticama. Bitte, bitte, es ist sehr kalt... — dodade ona likujući, ali se malo sneveseli pri pomisli
da se idući put više nema čim otkupiti...
Nju osokoli ovaj uspeh: sad je imala dvostruko iskustvo u razgovoru sa protivnikom; čak
joj sinu drska pomisao da rat uopšte nije nešto strašno, i ako se počne od mladosti, onda se
nije teže naviknuti na njegov glas nego na petlov poj, koji ju je kod mame budio svakog jutra.
Njoj sve odjednom postade sitno: oklopna kola i nizovi kamiona koji su žurili na prvu
borbenu liniju puni tovara — cisterni, sanduka granata i smešnih manekena u kacigama, kao
da su umnoženi u kalupima vojne inđustrije. Na kraju krajeva, to je bilo njeno zakonito pravo
da ide na sve strane po zavičajnoj zemlji, da ide i da se smeje širini svoje zime, pticama u
visini, ovim mokrim vrbama u nizinama pokraj puta, koje su lakim njihanjem grana sretale
poslanika iz Moskve ... čak je i koleno prestalo da je boli. Istina, bilo je nešto nedopušteno u
ovoj snežnoj lepoti od koje se oči nisu mogle odvojiti; za samo gledanje ove lepote Polju su
mogli obesiti da visi na konopu sve dotle dok to ne narušava sanitarna pravila. Ali zato je sad
imala o čemu da priča unučićima, i živo zamisli kako oni sede tamo negde, napred, oko
božićne jelke koja još nije nikla, i nestrpljivo očekuju dok se baka približava njima svojom
maršrutom koja nema primera.
Ali eto, ostadoše pozadi ugarci i zgarišta Premilovskog groblja, i kapelica prerano
ubijenog trgovca, odakle je skretao put za Pašutino; eno se pokazaše u tihom vazduhu
sumraka uspravni, ljubičasti dimovi šihanovog Jama, a to je označavalo pola puta; evo je ušla
u proslavljeno selo pomšenih zgrada sa obe strane ulice, kao da se po njemu prošetao sa
batinom u mci mangup visok do neba; prošla je, eto, skoro čitavo selo i ništa se sa njom nije
đesilo, čak je pomislila da će samo epizoda sa rukavicama biti malo za onu daleku božićnu
noć. Bez detalja bila bi nepotpuna Poljina priča i ona je brižljivo pamtila provaljene krovove
bivših bogataških domova, kljuse koje kao da se odmaralo na snegu mučenički zabačene
glave, pomenute dimove iznad na brzinu iskopanih zemunica, vojničko groblje na brdu,
išpartano po svim pravilima nemačke pogrebne estetike, i neočekivano izobilje tenkovskih
tragova, koji su se lepezasto razilazili iz brezove šume nalevo; — čak i tog jedinog građanina
iu lakom kaputu, što je besposleno, kao da nije rat, šetkao tada po novom naselju Šihanovog
Jama.
On prođe i pogleda Polju tako skromno da se ona posle nekoliko koraka krišom obazre i
vide da i on takođe gleda za njom. To nije bilo baš dobro i u potvrdu rđavih slutnji on
nonšalantno pozva Polju prstom, pa ipak nije čekao kao onaj svaštar na mostu već joj radi
sigurnosti pođe u susret. Moglo mu je biti oko četrdeset pet godina — sigurno je voleo da
posedi u dobrom društvu — žvakao je nešto i ništa preteće nije vejalo od njegove pojave;
doduše Polja ionako sad nije imala kud da beži.
— Šta je čiko?
On je stajao trenutak porebarke prema njoj, gledao je popreko i dražio ćutanjem.
— Kuda si to pošla, lepojko? — nežno zapita on, ne prestajući da žvaće.
— A eto, idem mami u goste — njegovim tonom odgovori Polja i namršti nosić
osmehom, kako je to samo ona umela, ali ovog puta njen tajni ključić ne upali. — Od gladi
jedva zemlju gazim ... A kako vi ovde sa hlebom stojite?
On nije ni pomišljao da odgovori...
— Gle, ti! — i sažaljivo mahnu glavom; Polja prvi put u toku čitavog puta oseti takvu
hladnoću. — Je li moguće da si iz same Moskve dobežala? Tako je to, svi vi tako ... Počinite
gluposti, zabrljavite s vašim Komsomolom, a čim malo prigusti — hop majci pod suknju.
Muka ti je s vama žutokljuncima glupim! ... A gde ti mama živi?
— Ona živi na Pašutinskom šumskom dobru... — žalostivo oteže Polja i sva premre od
straha čim shvati užas svoje omaške: kapelu je davno razminula, a druge raskrsnice za
šumsko dobro nije bilo. Ipak on to ničim ne pokaza: njuhom policijskog psa i bez toga je sve
o njoj znao. S vremena na vreme ubacujući nešto iz šake u usta ispod sivih brkova, on je
slušao Poljine zbunjene opise pašutinskog kraja čime je dokazivala da je odavde rodom.
— Pa to ti je blizu — kamenom da dobaciš; do večere ćeš stići. A po svoj prilici, u Moskvi
je rđavo?
— Pa, kako da vam kažem, čiko... onako osrednje.
— More kako osrednje! Srce se steže čoveku od žalosti na njene patnje i ovako iz daljine.
I verovatno si se sva ukočila od zime. E pa, hajdemo u moju kućicu, lepotice, ja ću te
ogrejati... — dodade on sa zvonkom nežnošću dželata.
To je bila jedina varijanta koja nije bila predviđena u solidnim Osminovljevim
instrukcijama. Polja iz sve snage pokuša da zaplače, ali iz njenih očiju suze ne potekoše.
— Pa ja onda neću stići kod mame ... Strah me je da noću idem po šumi.
— Mi ćemo odavde krenuti pravce kod nje na pitu, lepojko. Verovatno se načekala, oči
su joj iskapale kraj prozora...
On uhvati Polju za ruku lepljivim koštanim obručem svoje šake i povede nazad poslušnu i
obamrlu. lako je baš sad Polja trebalo da pamti detalje doživljaja, ništa joj nije ostalo u
sećanju za unuke: ni kako je išla tih prokletih trista koraka nazad, ni o čemu je tako mirno sa
njom uz put razgovarao izdajnik, ni kako je spolja izgledala mesna tamnica gde je Polja bila
predata na čuvanje postarijem nemačkom stražaru, koji je tužno sedeo na stepenicama u
ogromnim kaljačama od slame.
— Eh, slabo ti, devojčice, radiš... Takav posao treba pametnije obavljati — reče najzad
izdajnik, ne prestajući da žvaće.
— Pusti me, ta pusti me ... — siktala je Polja grizući usne, grebući vrata zasovom
zatvorena, dok su joj se cepke zalamale pod nokte. — Ama jesi li ti Rus, marvo božja, ili nisi?!
U odgovor se začu kako zamire škripa snega: onaj u lakom kaputu ode da referiše
starešinama kako je uhvatio sumnjivu devojku, da bi je kaznili po zaslugama, a njega lično
nagradili činom oberpsa u budućem nemačkom svetskom carstvu.

ČETRNAESTA GLAVA
1.
Pokojni otac Demida Vasiljeviča podizao je svoj ambar ne toliko radi čuvanja robe za
široku potrošnju, koliko radi duševnog mira; od lopova se inače moglo dvostruko jevtinije
sačuvati. To je bila prava pravcata tvrđava — oslonac kapitalizma na Jengi. Imao je niska
vrata sa prekrštenim gvozdenim štanglama, nije bilo na njemu ni jednog jedinog prozora ali
je zato imao mnoštvo malih otvora i potajnih kutaka. Kratko vreme pre smrti, starac je
ovamo dolutao oko sunčevog zalaska radi poslednje, žalosne utehe: da gurne ruku do lakta u
prohladnu pšenicu, oštri ovas, masnu heljdu i da pipa i pipa zarobljeno seme života radi
utoljavanja one nejasne tuge za vlašću, mirom i besmrtnošću, koju neki leče dodirom zlata,
svetinje ili vrelog, kupljenog tela. Nekad se iznad velikog ambarskog sanduka čuvao na
gredama crni, blagovremeno pripremljeni mrtvački kovčeg, koji je krunisao Zalatuhinova
razmišljanja o uzaludnosti čovekovih nada ...
Jesenja kiša što je prolokala krov za vreme nepogoda sedamnaeste godine, česta smena
neradnih naslednika, i najzad, noćne posete kućevnih komšija koji nisu ostavili ni čivije u
zidu, pretvorili su Zalatuhinovu tvrđavu u ispucalu šupu ponegde i bez patosa; snežno podne
svetlelo je kroz rupe i podzemna promaja šuškala je suvim slamkama na zemlji.
Trenutak, Polja je stajala kao oslepljena — zatim pipajući pođe u udaljeni kut. Napipa
prstima injem pokriveni stub i o kuku obešen am sa već odsečenim remenima. Malo više
udesno njena noga napipa gomilu istrulele pleve: tu je majudobnije bilo prileći i pričekati
dalju sudbinu. Tek sad oseti koliko se ukočila od umora. Pokazalo se da je mesto zauzeto —
nagazila je na tuđu ruku. Neko je tamo spavao uveliko. Polja zgazi plavkasti sneg koji je vetar
kroz pukotinu uduvao; na trulim brvnima ojača svetlo. Čovek je bio mlad — u godinama kad
pozivaju u regrute — i ne probudi se. I nije Polju začudilo što je spavao po takvoj zimi samo u
vojničkoj bluzi i to još pocepanog okovratnika, već što je imao plavo lice — to je bilo inje.
Dečački, prozebao glas odnekud otpozadi potvrdi njenu slutnju:
— Ne diraj ga, neka leži... Umro je.
Glas se začuo odozgo, sa očuvanog ambarskog sanduka ali iako se malo i navikla na
mrak, Polja tamo nije ništa videla.
— Ko si ti? ... Šta radiš tamo?
— A evo, čekam kad će me pozvati na čaj. — Sada je bilo moguće zaključiti da dečak
nema više od trinaestak godina. — Hajde, penji se gore k meni, smrznućeš se tamo na zemlji.
Ja imam ciradu, nahukao sam — dobro je.
— Dobro — reče Polja pošto razmisli i poče se hvatati u mraku za sve što joj je dolazilo
pod ruke. — Gde si ti to? Kad bi ruku pružio... sva ću se iscepati.
— Ti manje pričaj, inače nećeš imati čime da pevaš.
Ona se najzad nekako pope k njemu na ambarski
sanduk i dečak je pusti k sebi, samo se zgrči kao od komada leda. Polja oseti rukama da je
dečak bez kape. Pokriše se ciradom preko glave i prvo su marljivo disali da bi nadoknadili
ispuštenu toplotu. Ma šta se dalje desilo, zasad joj je išlo od ruke. Razume se, bilo je
beskrajno čemerno saznanje što su se u nju uzalud ponadali Crvena armija, njen narod,
mama i Rodion, ali kad se jednom spotakla, trebalo je, prvo, ne padati duhom, kako ju je i
učio Osminov, a drugo, upoznavati se bez oklevanja sa mesnim prilikama da bi potražila izlaz
iz nastale situacije.
Nikako nije mogla izgovoriti ni reč od zime; dečak joj priteče upomoć.
— Po svoj prilici i ti si takođe išla da nešto dižeš u vazduh.
— Ne, ja sam prosto htela da posetim mamu. — lako ju je bilo sramota da takvom
nezahvalnošću plati za dobrotu i bratski podeljenu toplotu, Polja koliko je to bilo moguće
živopisno ispriča o rušenju sovjetske prestonice.
Ovaj shvati, ne uvredi se i više nije pitao, samo uzdahnu, pokazujući prevremenu detinju
mudrost, običnu u godinama nevolja.
— Ne mari, Moskva će se izgraditi kad naši posle rata navale —dodade ona pošto se
sažali na njegovo ćutanje. — Da nećeš hleba? Imam kod sebe... — i odlomi od komada u
nedrima. — Ko je taj dole?
— Nije ovdašnji. Očigledno je isto tako išao kod mame, pa zalutao ... — podsmehnu se
dečak, ali uze PoIjin hleb. — On već nije govorio kad su ga ovamo gurnuli. Uh što je topao
hleb.
Polja poćuta — obraze joj obli rumen.
— Jesi li odavno ovde?
— Već drugi dan i noć.
— Zbog čega si zaglavio?... Dizao u vazduh nešto?
— Ne — psovao sam Hitlera.
— Oho, to je dobro! Pismeno ili usmeno? — sa poštovanjem zapita Polja. — Kako si ga
psovao? Ta nisi, valjda, javno?
— Zašto javno, ja sam ga na hartiji... i na njihove tenkove lepio. Opljuneš i hartija
prione. Oni su se zato i dosetili što je hartija kockasta.
Polja jako zažele da mu, u svojstvu starijeg, pomogne u nesreći dobrim savetom.
— Onda nemoj da priznaš: nisi ti jedini đak u šihanovom Jamu.
— Eh, da ih slučajno ne prevariš ... Sem mene nema ko drugi; mene smatraju za glavnog
kolovođu u čitavom šihanovom Jamu. Dešavalo se da im ili katanac vodom zamrznem, ili
čađu prozor namolujem ... ja sam ti bio veliki šaljivčina. — On živnu — bilo je još zanimljivo
spustiti na koncu perušku u dimnjak.
Iako se dostojno držao pred neprijateljem, ipak je bio mlađi od Polje i, prema tome, bio
mu je potreban njen savet.
— E, to ti nepravilno radiš: komsomolac mora uvek da bude uzoran — reče Polja
Varjinim glasom pa ipak ne izdrža radoznalost: — a šta biva kad se peruška spusti?
— Šta biva? sujeverje tada bukne ... jednom rečju, preživeli religiozni ostatak. Jer ona
tamo zvižduće... Ti pokušaj, sita ćeš se nasmejati. — On se primetno zgrči od hladnoće — a ja
i nisam komsomolac ...
— Eto, sad vidiš koliko imaš grešaka — ubeđeno kaza Polja šapatom. — A u našoj
organizaciji ti možeš više koristi da doprineseš domovini... Razumeš li? Sovjetska omladina
treba da ide u avangardi oslobođenja trudbenika, a ne da se bavi glupostima kao ti. Zašto
ćutiš — stidiš se? ... Zar ne govorim pravo?
— Da, tačno; sam mnogo nećeš učiniti — složi sfc momče pošto poćuta. — Ali kod nas su
u porodici sve nepartijci. Otac tuberkulozan, majka takođe — nju smo još pre Nemaca
sahranili — a sestri je tek pet godina, šihanovske žene me strašno nisu volele... Ja sam jednoj
mali panj u dimnjak spustio i, veruješ li, dva sata me terala... — I odjednom završi sa važnom
i zloslutnom uverenošću: — Ne mari, sad će me zavoleti!
Za sve to vreme Polja je osećala njegov vreli dah na svom obrazu — zajedno sa disanjem
kazivao je misli. I tako su crne bile njegove misli da njoj od njihove crnine postade još
lednije. Znači, uzalud je sanjala da gradi bronzane kapije u komunizmu ili, recimo, da podiže
na zemlji šume, što još konačno nije bila odlučila ... i najzad, on je bio stariji, jer je više od nje
znao o budućnosti. Srce joj se zgrči i radi provere ona se odluči na detinje lukavstvo.
— A, jesu li te tukli?
— A što da me tuku... ludo — zar za to biju? Ti si već, po svoj prilici, pomislila da išibaju
malo jače i puste. Ne, ne, brajko, za to ne šibaju — reče on sa ozlojeđenim ponosom: izgleda
njemu je laskalo što njega samog već drugi dan čuva pravi fašist, iako postariji, ali uopšte
uzev pravi pravcati. — Drhtiš ... uplašila si se?
— Baš si mudar! Uopšte ne drhtim. Prosto ne mogu da se zagrejem: ozebla sam do
kostiju. — Ona izvuče glavu ispod cirade i promrda utrnulim vratom. A ti misliš da će nas
postreljati?
 Bilo je velikodušnije sa njegove strane da uopšte ne odgovori na takvo polupitanje, i Polja
shvati da je on ne samo stariji, već i jači od nje. Ona nikad nije ni ugledala njegovo lice,
čudnovato, nešto je u njemu bilo srodno i sa Rodionom i sa onim komsomolcem na očevom
predavanju, kao i sa Sapoškovom i Volođom Ankudinovom... Ali ovaj je bio najmlađi po
godinama u njihovoj porodici. Sigurno i on ima škiljave oči i umorno prezrive usne — on je
isto tako imao razloga da prezire hiljadugodišnji poredak u svetu, u kome ništa nije prolazilo
bez prolivanja dečje krvi. Preko desetak uzgrednih misli to je na svoj način privodilo
zaključku da pre nego što nastupi svitanje na zemlji, na njoj se moraju smeniti pokolenja
graditelja i ratnika, ispolina sa gvozdenim srcem bez milosti prema sebi, upornih, i sa snom
kao svrdlo ili plug nađenog raonika.
— Ovaj što me je doveo ovamo ... je li to starešina sela?
— Ne, starešina sela je drugi! ... — I dečko joj šapatom ispriča zanimljivu priču o
sadašnjem starešini Šihanovog Jama, nekad čuvenom bogatašu u ovim krajevima. Polja je
rasejano slušala kako su seljaci posle njegovog bekstva sa Jenge bukvalno razneli njegovu
kuću, tobože iz predostrožnosti da ako ostane slamka on će se vratiti kao pas po mirisu.
Istovremeno su posekli njegov voćnjak — i čak je puteljak zarastao u korov za četrnaest
godina... Kad odjednom, pošto su Nemci zauzeli te krajeve, on prođe živ glavnom ulicom,
gologlav, osedeo, sa štapom u rukama. Čitavo selo, i mladi i stari, koji su ga poznali čim su ga
ugledali, posmatrali su sa prozora kako je sat i više na kiši šetao oko svog zgarišta, nem i
dostojanstven, kao što i priliči onima koji se vraćaju iz groba. Nije on bio strašan po onome
što se čitalo na njegovom licu, već po tome šta je, po opštem uverenju, značio njegov
povratak. On se nastanio tu u zemunici koju je sam iskopao.
— Ne, starešina sela je drugi, a ovaj gad je dobrovoljni policajac. Pre rata je ovde bio
upravnik u mesnoj potrošačkoj zadruzi... pred sam rat je pobegao odavde. Njemu su miševi
pojeli pedeset pudova suvog grožđa. Sad stalno ide i nešto traži: sigumo konopac kojim će ga,
psa, obesiti... svu kuću je kod nas prebiskao. Sakupio sam bio jedno dva i po kila vitamina...
gloginja! Čizmama ih je izgazio. Ti si, veli, njihov pomagač, čuvaš za crvenu armiju... Budala!
Zar je njoj sad do vitamina. Bojim se da u bašti ne raskopa... sestrica će ostati bez zaštite.
— Sad već neće raskopati — mraz je. A šta imaš tamo u bašti?
— Imam tamo zakopan vojni materijal. Ja sam po putevima skupljao prazne šaržere,
volane — samih »limunova« imam ništa manje od četrdesetak komada. Eh, kad bih imao
jedno dva pri ruci, ugostio bih ovde jednog podlaca! Njihovog oficira...
Kao da grč primirenja prođe po Poljinom telu — kao kod sve dece posle suza njom ovlada
mir, bilo je skoro toplo, čak zaboravi na povređeno koleno i izgleda pomiri se sa tim da će
umreti, i to ne od kuršuma.
— A zašto... takođe neki zver? — upita ona kroz dremež.
— Ne bi se reklo, čak na usnoj harmonici svira, ali nekako u duši osakaćen. Strašno voli
da mačke lišava života... I, vidi, pticu neće taći, ako starica koja naiđe, isto će joj puta dati, ali,
mačke, eto, ne može mirno da vidi. čim zaprede, on je zvizne čim stigne ... zatim čučne i
gleda, batinom ga ne možeš oterati. Mislio sam, možda, kože skuplja ... njima je sađa sva
kugla majdan korisnih sirovina! Ali ne, ispada prosto iz interesa. Ako tome dopadneš šaka —
propištaćeš. Ovde su kod nas vešali jednu devojku, Moskovljanku, pa je on...
Na sreću, Polja nije čula: nikad nije spavala tako tvrdo i ništa nije sanjala.
Razbudi je udarac, kao od dodira električne žice. U otvorenim vratima stajao je tuđi
vojnik; plavelo se snežno veče. Odjednom se svega seti i shvati da su to po nju došli znači,
ona je ipak na kraju krajeva ispala starija. Izvuče se ispod cirade i ženskim pokretom popravi
vunenu maramu na glavi. Trebalo je nešto učiniti na rastanku, kao što u sličnim slučajevima
postupaju odrasli. Polja nasumce cmoknu usnama u mrak — i poljubi momče pravo u obrvu.
— Uzmi hleb, zatrebaće ti. I što se tiče Komsomola, razmisli... — reče Polja i steže zube
da ne cvokoću. — Dakle, drži se sad bez mene ...
Dok se spuštala sa sanduka, ne osećajući ni cepke ni ogrebotine, on se naže prema njoj:
— Ne brini, biće dosta hrabrosti u meni, nego se ti sama drži. I ne daj da ti oči vezuju:
tebi je već svejedno, a za njih je strašnije. Neka vide kakvi su naši: sve odabrani...
Sunce je davno zašlo; dizao se tanušni mesečev srp. Sprovodnik povede Polju između
visokih snežnih nameta. Ona nije znala kuda je vode i zašto, samo je shvatila da se, eto, bliži
onaj odlučujući, neizbežni trenutak, kad čitav prethodni život izgleda samo pripremni zalet...
i zatim nastupa plahoviti smrtonosni skok, čijom se visinom i dužinom meri vrednost čoveka.
Sada, kad je postalo nepotrebno, sve se odreda upisivalo u sećanje sitnim rukopisom. Ispod
planine je dopiralo zujanje kamiona zapalog u sneg: zapne, odahne i opet se upinje kao muva
na lepljivom listu. Dva zavojevača, tromi i crveni od mraza, prave crvenoglave pečurke, vodili
su veoma mršavu seljačku kravu na čerečenje; treći, mlitav i jadan, udarao ju je prutom
pozadi, dajući do znanja da i on u njoj ima svoj deo. O, kad bi makar koga svoga srela putem!
Skrenuše u pustu borovu šumicu i tu se sprovodnik lopovski obazre, držeći Polju za rame.
Ona se baš tog trenutka češala — mučio je nervni svrab po čitavom telu; to ju je jedino i
spaslo od sprovodnika, koji je bez obzira na ratne prilike osećao paničnu odvratnost prema
gamadima. Tada iz tranšeje sleva, na još veće sprovodnikovo nezadovoljstvo, iskoči posilni
bez biuze i sa velikim termosom u rukama.
—Mach, dass du fort kommst!12 — ljutito progunđa vojnik.
O, kako je dosad imala sreće! ...
Duboka saobraćajnica dovodila je do zemunice, najsigumije i najurednije od svih na koje
je naišla u putu. Ulazeći, Polja zahvati šaku snega da ne bude sama. Prostrano predsoblje bilo
je pođeljeno pregradom od tanke neoguljene breze; levo, iza vrata, nalazila su se dvojica.
Jedan, pomlađi, u raskopčanoj bluzi, sa rukama pod glavom, ležao je na krevetu kraj zida,
buljeći u drvene letve iznad sebe. Drugi, sa kosom začešljanom preko ćele odazivao se na
Langer, i odista, izgledao je nekako dugačak, ali se nije znalo da li mu je to bio nadimak ili
prezime; on odmah viknu na sprovodnika i ovoga nestade, pošto se sa škripom okrenu
nalevo-krug. Bez jedne jedine reči Langer grubo pretrese obamrlu Polju, i zub joj svaki
povuče da se slučajno ne odšrafljuje; izvojcem savesno iskida potpetice njenih cipela, a zatim
sav sijajući, kao da su ga umotali celofanom, odnese iza vrata ostatke Poljinih stvari. I tek
kad on ode, nju obuzeše takav gnev, stid i mržnja, da bi sad odmah pošla na vešala. Tog trena
imala bi dosta snage da ih izgrdi do mile volje, kako bi zauvek zapamtili prćonosu moskovsku
devojku.
Pa ipak, ukoliko je vreme prolazilo, Polju je sve više obuzimala strahovita tuga. U
ostavljenim slušalicama na stolu mirno je svirala snena nemačka muzika. Sneg se davno
istopio u šaci. I ona tad najednom otkri da to nije baš tako prosto, da između života i smrti
može da bude bol neodređenog trajanja i ako samo ne budu dali predaha, taj drugi bol će
ugušiti u njoj sve što je tako brižljivo gajila u sebi ona lično i njeni najbliži vaspitači. Na taj
način Polja je došla do zaključka da je najpametnije umirati u bežanju i njoj bi to sigurno
pošlo za rukom: sad bi je ovako bosu samo kuršum stigao! I tako je snažna bila njena
odlučnost da se vojnik koji je ležao na krevetu pridiže na laktove i upitno pogleda
zarobljenicu. Uskoro zatim vrati se Langer i, sa polupoklonom koji je mnogo obećavao, pozva
je za sobom prvo nazad u predsoblje, a zatim da uđe na susedna vrata.
Ako predosećanje nije varalo, Polju je iza vrata očekivao vrhovni domaćin svih ljudskih
nesreća — stari svet... razume se ne sav, već njegov opunomoćeni predstavnik; po duši
rečeno, ona je računala da ga vidi u okolnostima ne tako opasnim po svoj život.
2.
Za pola godine Polja je stigla da promisli do sitnica o ovom susretu, ali se sve desilo
drugačije nego u njenim pretpostavkama. Tamo se njeno saslušanje odigravalo leti i danju, a
ovde — u predvečerje zimske noći. Umesto vesele ruske kuće sa patosnicama šarenim od
sunčevih pega i sa spasonosnim izlazom kroz prozorčić, nju su uveli u gluvi blindaž obliven
svetlošću zle, bele lopte na akumulator — skoro u grob... Uostalom, odmah joj sinu utešna
pomisao: taj će teško prljati krvIju tako mekan i skup ćilim na podu. Tamo je bilo mnoštvo
Ijudi i svi sa žabljim licima — kako su uvek u novinama crtali neprijatelje čovečanstva; ovde
je sedeo samo jedan, koji je i pored duvana mirisao lepim mirisima. Dalje, po ćoškovima
nigde nije bilo sprava za mučenje ili nečeg što bi plašilo, već samo postelja iza zavese
pokrivena pledom, a iznad nje, ne nešto razvratno, već naprotiv — ovalni portret dame u
crnini, postarije, tužne žene prijatne spoljašnjosti. Na širokom stolu bez fioka — nalik na
crtaći — nalazila se baš na karti čaša ohlađene kafe pored revolvera od tamnog čelika i dve
Poljine stvari oduzete prilikom pretresa — jedna od njih je bila mamina slika.
Ali Polju više od svega podstače na opreznost rđavi predznak što je nisu iz sve snage
gumuli pod dželatove čizme, kako se to opisuje u mnogim novinarskim pripovetkama, već joj
samo rekoše da sedne na jedan od panjeva blizu stola pokrivenog zelenom materijom,
namenjenom vojnoj upotrebi. To se nije objašnjavalo opšteutvrđenim pravilom da se
saslušanje vodi sa postepenim uvođenjem jačih sredstava ispitivanja, niti pak popustljivošću
islednika prema polu ili mladosti žrtve — on je već imao poneke navike za razgovor sa mskim
devojkama — već isključivo njegovim ličnim interesom koji zaslužuje izvesnu pažnju.
Ovaj oficir je zauzimao u svojoj jedinici veoma krupnu političku dužnost, koja je po
složenosti naziva isto tako neshvatljiva razumu smrtnih, kao i anđeoski činovi u nebeskoj

12 Gubi se!
hijerarhiji — nešto kao ober-šturmbanhof-dinst-firer, a možda čak još i duže. Na
loškarjovski sektor fronta njegova tenkovska divizija stigla je direktno iz Francuske, da
dotuče Moskvu sa severozapada; na taj način se završavao krug njegovih davnih težnji:
uprkos prijatnosti tamošnjeg života, on se malo dosađivao u Parizu. Uostalom, to nije bilo
prezrenje vojnika prema lakom ratu u kome se poezija samrtnog dvoboja snižava
potkupljivanjem visokih ličnosti ili blagovremenim dogovorom zainteresovanih buržoazija ...
Ne, njega nije privlačilo ovamo sunce savremenog Borodina, sa protuberancama sovjetskih
kaćuša, niti sjajna mogućnost da izbliza posluša veličanstveno ura ruskih juriša: nisu ga
mamile »uspomene« sa okovratnicima od dabrovine, ni istorijska sablazan da zamišljen
postoji na zupcima kremljevskih zidina, ni spahiluk u Alazanskoj dolini Kavkaza koji mu je
firer obećao; teško da ga je mamila mogućnost da se u okupiranoj zemlji nekažnjeno zabavi
metodama koje su neprilične čak i u jazbinama Zapadne Evrope. Za razliku od svojih manje
obrazovanih, ponekad čak niskih kolega, on je sebi postavio za cilj da naučno shvati smisao
ruskog života.
Od školske klupe njega su uzbuđivala geografska otkrića, kolonijalna romantika i
naročito zagonetna istočna širina sa neprimetnim prelazom od strašnih snegova u žarke
vreline srednje Azije. Možda bi on postao putnik i istaknuti sakupljač tjanšanskih mušica ili
sarmatskih antikviteta da u godinama njegove zrelosti nije ponikla zarazna ideja o
svečovečanskom preporodu koja je pretila da preplavi i susednu Nemačku. Ništa možda nije
tako uplivisalo na izbor njegovog zanimanja kao mržnja prema socijalizmu, koja je sa svoje
strane ponikla iz straha da ne izgubi malu, roditeljsku fabriku i to fabričicu dugmadi, ali ne
prosto onih okruglih sitnica za zakopčavanje odela na određenom mestu, već idealnih
nemačkih produkata, majušnih i opštedostupnih remek-dela kapitalističke civilizacije. I sve
ostale vrste robe, sve do samih mašina koje ih proizvode, osećale su paniku dugmadi. 0,
razumnije bi bilo prosto sterilizovati određeno prostranstvo istočno od Visle, sterilizovati
jednovremenom sutanizacijom — tako su oni nazivali nasilno oduzimanje života svemu što
se makar disanjem doticalo sa boljševizmom... ali je bilo sumnjivo da će se takvom aktu žrtva
dobrovoljno potčiniti. Tada je i ponikla misao o moskovskom pohodu, koji je prozvan »Opšta
bitka za slobodu i kulturu«, pošto je bilo nezgodno pozivati naciju na prolivanje krvi u ime
privatne proizvodnje dugmadi.
U očima ovog oficira svi pređašnji vojni neuspesi osvajača Rusije rezultirali su iz
neznanja zavojevača, koji su izučavali kalibre njenih topova i broj garnizona, umesto da
proniknu u njenu tajnu, duhovnu pozadinu. Putem samostalnog razmišljanja, oficir je došao
do zaključka da je u utvrđenjima važna duhovna sadržina njihovih branilaca, a ne debljina
cigljanih zidova iza kojih se kriju. Davno pre rata on je prostudirao istorijsku prošlost ove
zemlje, narodni život, čak melodije njenih pesama i karakter obreda; tom prilikom nije gore
izučio njen jezik od nekih naših filologa koji uče đake da pišu, na primer, »prizaključak«, ne
shvatajući kakvo je to nasilje nad ruskim jezikom. On je čak korene znamenite bune
Moskova, započete 1917. godine, otkrio u nacionalnoj sklonosti Rusa da se u boju
pesničanjem razmrdaju od suvišnog zdravlja i surovosti kontinentalne klime; a početke
svetskog ujedinjavanja trudbenika video je u politici ujedinjavanja srednjovekovne
moskovske države. Ipak, stalno mu je nedostajalo jedno glavno znanje, kojeg nije bilo ni u
antikvarnim knjigama ni u spletkama emigranata niti pak u izveštajima obaveštajaca. Ono se
nalazilo razliveno u samom vazduhu dvadesetog veka... i nije se sastojalo u težnji da najede
fabrikante dugmadi, već u iskonskoj sklonosti običnih ljudi da žive mirno, da sade voćke i
tako odgajaju svoje sinove, kako bi veselili njihovu starost, a ne da proklinjući boga i rođene
majke padaju prsima na bodljikavu žicu.
Ali i nakon tolikih učinjenih napora Rusija je ovom misaonom i radnom oficiru, kao i pre,
izgledala nalik na iskonsku šumu. On bi bez tnmke žalosti bacio u vazduh ovu zemlju, pošto
je za posednika čitava kugla zemaljska relativno mala plata za njegovu fabriku dugmadi, i
treba istaći da je on, uprkos kratkoći boravka pod Moskvom, već postigao ponešto u tom
smislu. Ipak, težeći da uskladi svoj surovi klasni dug sa izvlačenjem profita, on je smatrao za
svoju obavezu da osim ruševina Rusije ostavi iza sebe makar površni njen opis — neki
Querschnitt na dar dalekim nemačkim doktorandima, kako bi ih oslobodio muka
raskopavanja i pretpostavki. On je u tom cilju redovno vodio dnevnik o svojim susretima i
neposrednim utiscima, o ljudima i zaradama sa priloženim fotografijama kako su izgledale
pre i posle. Poljina sudbina bila je unapred rešena, ali i najpametniji uhoda najradije pita baš
decu za put ka tajnim izvorima... zato oficir zasad nije hteo ni da plaši devojku, ni da joj ma
šta učini što bi moglo da omete njen govor.
Bilo mu je preko četrdeset godina; senka beznadnog i ne samo intelektualnog umora
ležala je u njegovim dubokim, toliko dubokim očnim dupljama da do samog kraja razgovora
Polja nije uspela da sagleda njegove zenice. Zato je imao lepu kosu boje pivske pene, sportsko
držanje štablije i plemeniti arijski nos, čak malo uvećanog obrasca — koliko nije bilo
potrebno za sticanje političke karijere. Krilati amblem Vermahta video se na njegovim
upalim grudima i, uopšte uzev, bilo je u njemu nešto nalik na ćudljive dugonoge ptice koje
imaju odvratnu naviku da kljuju u lice bez upozorenja. Jednom rečju, Polja je shvatila da će
danas umreti, ako ga ne bude umela obmanuti, skrenuti mu pažnju — ako ga ne odobrovolji
uz pomoć siromašnih čari kojima je raspolagala.
S vremena na vreme paleći i gaseći upaljač, oficir je dugo gledao Polju, dok ona ne
preblede. Razgovor poče uzajamnim upoznavanjem.
— Ništa se ne boj. Sve će biti vrlo, vrlo dobro. Kako se zoveš?
— Apolinarija — odgovori Polja i obliza osušene usne. — To je retko ime, ali ima i još
ređih ... Apolinarija Vihrova.
— Apolinarija,.. tako, tako — i pomljacka usnama. — Koliko godina?
— Osamnaest. Ja sam se već upisala na fakultet, samo još konačno nisam izabrala
specijalnost. Usled različitih okolnosti...
Ona je jasno shvatala da će umreti odmah pošto dosadi oficiru ili prestane da govori, a
osim toga je računala da će se on zainteresovati na koji se fakultet upisala i kakve okolnosti
ima u vidu, ali željena varijanta se ne ostvari.
— To je vrlo dobro. Hvala vam, Apolinarija. Ko su otac, majka?
— Moja mama je lekarska pomoćnica, to jest leči bolesnike. A što se oca tiče on je
profesor univerziteta... radi na šumarstvu ... Samo nema u radu sreće: svi ga grde! Dakle,
jasno je, ko u šumu ide njemu i skaču čvoruge. — Pored osmeha ona pokuša da podmiti
nemačkog oficira nabrajanjem očevih nesreća, koje su mu se desile pod sovjetskom vlašću;
on je sasluša sa očiglednim naporom, zatim nestrpljivo pokuca upaljačem o sto.
— To kasnije, kasnije. Vrlo dobro. Ti ideš iz Moskve, tako. Ko si ti?
Polja saosećajno klimnu glavom:
— Ja sam se najviše bojala ovog nesporazuma, ali ja ću sve objasniti, ako vi imate
vremena. Ja ću kratko, postaraću se da za tri-četiri minuta ispričam ... Mogu li?
Oficir je gledao i ćutao; tada se sam patos pod njenim nogama Ijuljnu i takvo se očajanje
ogledalo na PoIjinom licu da je bilo neophodno umiriti je privremeno radi postizavanja
najboljih rezultata.
— Ništa, ništa — podsmehnu se on. — Vrlo dobro. Ja sam uvek imao želju da lično
gledam Moskvu, takođe ostala Rusija. O, te zamrzle reke, ta zagušljiva vrelina peščanih
stepa, gde je tako skoro mnogo krčmara ložilo vatre svojih ognjeva. Ovde nam leto pruža
dramatični, tužni landšaft zapaljenih šuma. Molim te, ne boj se. — On je očigledno shvatao
snebivljivo stanje bića koje je sedelo pred njim i pritičući mu u pomoć, upre prstom u krilati
amblem na grudima. — Ja sam Valter Kitel. Ja takođe imam dve sestre: Ursula i Lota. One su
tako ljupke kao ti. Ja često vidim kako one idu u bašti, pevajući, ukrašene cvećem.
Porodične podatke takve vrste trebalo bi primiti sa naročitom zahvalnošću, kao znak
poverenja i naklonosti:
— Čak zwei Schwester? O, das ist sehr gut!13 — rado prihvati Polja, zato što je stvar,
izgleda, okretala na dobro. — To su vrlo lepa imena. Vaše sestre takođe nešto... rade?
— O, hvala vam! — poče Kitel neprijatnim glasom otežući neke reči koje su mu se
dopale. — Ursula se zanima umetnošću. Glavna osobina njenih slika je sjedinjavanje
čovekovog tela i misli, čuvajući strogu ravnotežu tako povoljnu za umetnika. U početku, ona
je nastojala uravnotežiti razne pravce iz oblasti stilova, posle je prišla traženju harmonije
boja, posmatrane u prirodi. I zatim do duhovnog poniranja, udubljivanja... takođe
prenošenje atmosferskih pojava. O, predanost prirodi uvek zagreva i utiče na svet nemačkih
likova!
Pokazalo se da Kitel ima slobodno veče, osim toga bio je vrlo predan svojoj sestri Ursuli,
mada je i Lotu isto tako voleo — i najzad, prosto mu je pričinjavalo zadovoljstvo da tako
rđavo i bez zazora vergla ruski. Raznežen uspomenom on poluupitno pruži svojoj zarobljenici
paklo najboljih nemačkih cigareta.
— Ti šta vi to? — zbuni se Polja. — Ja se još nisam naučila... ni mama moja ne puši, iako
je medicinski radnik. Nikotin... vrlo štetno deluje na krvne sudove mozga!
— U tom slučaju, možda, malo vermuta ili ruma? Danas je tako hladno. Nein? Na, dann

13 ... dve sestre? O, to je zaista dobro!

nicht...?14 — Ne dižući se on domaši do niskog stola kraj postelje, otvori zelenu kutiju vezanu
zlatnom vrpcom i delikatno pokaza malim prstom na najgomju bombonu čudnovatog oblika.
— Uzmi ovo. To je hranljiva nemačka čokolada.
— Ali, odista mi se uopšte ne jede — protivila se Polja koliko je mogla.
— Izvoli. Dede, uzmi, Apolinarija.
Lebdeći u vazduhu kutija je počinjala da drhti i odjednom Polji se učini da odnekud iz
dubine domovine Osminov strogog lica potvrdno klimnu glavom. Ona uze taj crni kvadratić
sa dosad nepoznatim, drhtavim osećanjem izdaje, čak je griznula s kraja i nije opazila ni
oblik bombone ni ukus fila.
— E pa, danke schon. Vrlo ukusna... nikada nisam jela nemačke čokolade — reče Polja.
— Recite, je li i vaša druga sestra isto tako slikarka?
— A, Lota jeste sasvim malo dete! Nežni cvetak na vulkanskom tlu na kome mi živimo.
Ali Ursula je veliki umetnik od novog vremena. — On kresnu upaljačem i dugo je gledao na
bezdimni jezičak plamena. — Volite li više potezno slikanje ili slikanje površinama?
— Ne, ja lično, znate, nekako više volim površinama... — priznade Polja nasumice i sa
užasom najzad proguta odgriznuti komadić fašističke čokolade koji se rastopio u ustima.
Izgleda da se njene simpatije u slikarstvu nisu poklapale sa oficirovim pogledima; na
sreću, to zasad nije povlačilo rđave posledice za Polju.
— Da, da, taj metod uvek ima široku publiku. Tako tako. Sve će biti dobro. Ne boj se — i
ugasi plamen. — A sad, molim te, kaži, Apolinarija, zašto si se obrela na položaju nemačke
tenkovske jedinice? — I zbog toga što je Polja potišteno zaćutala, on se sa vidom pobednika
naže prema njoj preko stola. — A, Moskva je dobro ... dakle?
To je bio njegov prvi neočekivani ukljuv i ovog puta frazu izgovori bez ikakvog napora;
uostalom, možda je Polja tokom vremena i sarna prestala da zapaža neskladnost njegovog
ruskog jezika.
— A ne, ja sam se ovde prosto našla u prolazu. Tačno je da sam iz Moskve, samo sad
zbog napada iz vazJduha svi iz Moskve beže — od posla su sasvim digli ruke. — Ja sam i
sama, pošto su naš stan srušili, skoro celu nedelju skitala po podrumima... umalo se nisam
razbolela. Osim toga ni hleba ne viđaju! Mene je takođe talas eksplozije tako bacio, da sam
jedno dva sata kao mrtva preležala na snegu ... — I udahnuvši poviše vazduha, poče dugačku
priču o zapaljenoj, opkoljenoj sovjetskoj prestonici, razbijenoj u paramparčad.
Tako su joj dobro došli lični utisci o direktnom pogotku bombe u Blagoveštenski sokak.
Svest da je to korisno po njemu stvar, gonila je Polju da izmišlja slike moskovskog poraza,
dovodeći ih do razmera koje su bile kadre da zadovolje i najnestrpljiviju maštu u Nemačkoj
— naročito joj je uspelo opisivanje kako se probijala kroz zadimljene ruševine i pomahnitalu
gomilu begunaca. Ona nije poštedela čak ni svoju dragu zvonaru na zidinama Kremlja, ni
dugonogog Ivana u zlatnoj kapi, oborivši ga pravce u reku... mada nije bila uverena da li bi
prilikom pada dosegao do vode. Gospode, ta i sami kamen bi razumeo, kad bi imao srca, da
Polji ništa drugo nije ostalo već da jurne preko smetova i prepreka, ovamo na Jengu, u
toplotu materinskog krila. Sasvim umesno ona i zaplaka pred kraj, doduše bez suza, moleći
samo da je Kitel ne vraća nazad pod strahovito moskovsko nebo... i odjednom oseti na sebi
usredsređen pogled — oseti sa onim užasom sa kojim bi larva na staklu pod sočivom — kad bi
to mogla — opazila žmirkavo oko iznad sebe, uvrh tunelske cevi mikroskopa.
— To nije istina, Apolinarija — mučno i tužno reče Valter Kitel. — Reci sad. U kakvom se
mestu nalazi tvoja mati?
— Pa... ona je tu blizu, na Pašutinskom šumskom dobru živi. Gospode, kažete li to za
moju mamu da nije istina! To makar možete proveriti — a nju ovde svi znaju. Eto, i slika
njena je kod vas na stolu. Dozvolite da je uzmem — i osmelivši se, pruži ruku, ne zato da je
uzme, već da bi po odgovoru saznala njegove misli o sebi.
Ne odgovarajući, Kitel primače bliže sebi kolt na stolu i usred beskrajnih Pustoši napipa
olovkom sićušnu tačku šumskog dobra. Zatim povuče grafitni vrh po drumu i podiže oči na
Polju. Tada se ona smeteno doseti da je upropastila sebe. Oficir je takođe znao da je za
Pašutino trebalo skrenuti dobrih četvrt sata pre mesta gde je uhapšena. Na toj daljoj deonici
puta prestajala je da važi njena legenda i sada je samo čudom bilo moguće izbeći smrt.
— Dakle, znači, vi me niste razumeli, gospodine oficire, ich wollte zu meine Mutter
kommen ... es ist so schrecklich dort in Moskau von deutschen Bomben. Und ich war schon
in Walde, aber ein alter russischer Mann mit lange weisse Bart hat mir gesagt, dass sie hier,

14 Ne? Ma, zašto ne...

in Schihanow Jam, zu eine kranke Frau gefahren ist!15 — ona se zamrsi u glagolske promene,
kao na ispitu, izduši i ućuta.
On je sasluša, mršteći se kao od zubobolje:
— Nein, Apolinarija. Bolje na ruskom.
Pa ipak, nastojeći da dovede saslušanje do kraja, on zazvoni. I odmah se pojavi onaj
Langer koji je Polju pretresao. Ona se zgrči i uvuče glavu u ramena, spremajući se na najgore,
ali se opet ništa nije desilo, samo usledi oštro naređenje u kome nije bilo moguće ni reči
razabrati osim poslednjeg i zapovedničkog: schnell16
— kazanog već za njim.
— Das ist nicht wahr. To nije istina. Ne treba nemački, bolje ruski, Apolinarija — ponovi
Valter Kitel sa dosadom. — To se zove bacati prašinu u oči.
Jedan trenutak kasnije Valter Kitel je posmatrao sličicu Poljine majke.
— Reci, Apolinarija, je li ovo tvoja mati?
— Da, ona se zove Jelena Ivanovna.
— Tako. Zašto se mati smeje?
Polja bojažljivo sleže ramenima:
— Pa ja ne znam... to je bilo još pre mog rođenja.
— Lepa žena. — I drugi put ukljunu je iz sve snage! — Dakle, pokaži gde si prošla front.
Polja se pridiže i prstom dodirnu mapu i odista, u uslovima rata i noći, sve je bilo moguće
u tom najneprohodnijem delu Pustoši.
— Ja sam, uglavnom, išla šumom. Mnogo sam se bojala vojnika...
— Kako su te pustili fojnici? Reci.
— Pa, znači, razumeli su kuda i zašto ide čovek. Jednom sam čak rukavice poklonila...
no, ono što se zimi na ruke navlači — dodade ona kad opazi napor na njegovom licu.
— Ti si sasvim mlada... devojka, Apolinarija. Beiona ne voli decu oko nogu. Deca moraju
spavati kad Belona ide za svojim poslovima. Sad reci istinu — i upre u nju prst kao pištolj. —
Kuda si išla?
— Gospode, pa šta je to?! — zamoli Polja skoro plačući. — Ta ja vam govorim da sam išla
mami... i ne krijem da sam iz Moskve! Neću sa njima da ginem uzaludno... neću! Oni tamo
zamese razne stvari, pa ja da plaćam! Kad je već do toga došlo...
Ljutina sa kojom Kitel udari upaljačem o sto, zaustavi Polju u jeku priče.
Očigledno, njegove najbolje pobude bile su uvređene. Oficira je zaprepašćivala muški
borbena upornost ovih devojaka koje su na njegove oči nastojale da se provuku kroz uzane
breše fronta. Ostavljajući po strani sam cilj njihovog nesumnjivog ubacivanja, on je prosto
želeo da odredi kakva ih nagrada tera u sigurnu smrt bez traga i glasa, čime se plaća njihova
smelost u ovoj zemlji u kojoj zlato preziru i ne veruju u ličnu besmrtnost? Polja tada još nije
znala da su u toj istoj zemunici, na ovom istom mestu, pre nje već sedele, razume se svaka
posebno, još dve ruske devojke koje takođe nisu uspele da se probiju u Loškarjov. One su bile
malo starije i razumljivo, po Kitelovom shvatanju, jače ogrezle u smrtnim grehovima
boljševizma, čime se i objašnjava neuspeh saslušanja... On je i njih takođe stavljao u retortu
analize, delujući naizmenično sirupima nade i zahvalnosti i kiselinama bola i užasa, pre no
što će ih prosuti u nebiće. Ali sa prethodnima Kitel nije razgovarao o talentu svoje sestre
Ursule, niti ih je nudio bombonama — darom Lote Kitel — najplavokosijeg arijskog anđela na
svetu. Trebalo je odista imati tvrdo srce pa ne platiti takvo poverenje uzajamnom iskrenošću.
A on je imao jasno predosećanje da će mu baš ovo tiho zimsko veče doneti najdragocenija
filozofska otkrića o savremenoj Rusiji.
— Nein! Sad me slušaj, Apolinarija. Ti jesi ruski fojnik... — i unapred se zaštiti rukom od
eventualnog, oponiranja. — Dir ist aufgetragen hier durchzukommen, mir — dich nicht
durchzulassen ... das Schicksal wirđ entscheiden, wer von uns wichtiger ist fiir’s Leben.17 Da,
tako. Ti želiš da zapališ buktinju slobode za svet. Kad bogati ne može vređati siromašni... I
izlagati sebe rado svim tegobama. Tvoj cilj jeste širenje radnog ujedinjenja za čovečanstvo.
Moj je naslada u pucanju. Ja sam oficir Velike Nemačke. Nacije se ućutkuju kad ona ide po
Evropi. Ja sam takođe pun uzdržljivosti, ali me ne sputavaju nikakve prež ... — on zape, ali
pokaza snagu volje i izgovori dokraja tu varvarsku reč... — predubeđenja. Moja delatnost je
takođe zasnovana na razvitku duhovnog života aber ich glaube da se ljudi međusobno

15 ... htela sam da idem svojoj majci... tamo u Moskvi, tako je strašno zbog nemačkih bombi. I ja
sam već bila u šumi, ali mi jedan stari Rus, duge bele brade, reče da je ona krenula ovamo u Šihanov
Jam, jednoj bolesnoj ženi...
16 brzo
17 Tebi je palo u deo da ovuda prođeš a meni da te ne propustim ... Sudbina će rešiti ko će od nas biti
potrebniji za život.
zbližavaju samo spiritualnim vezama. Meni je malo optički doživljaj u ovoj zemlji. Ja hoću da
te čitam... kao knjiga. Sad gledaj. Noć, zvezde, velika ruska šuma, nikog suvišnog pored nas.
Ovde, e... Ho, hier kreuzen sich unsere Wege.18 Sutra ćemo zauvek zaboraviti i ti i ja unsere
Zusammensein. Die Wahrheit wird geboren, wo grosse Gegner offen miteinander streiten. 19
Sad ćemo govoriti lice u lice ... Jedan drugome otkriti srce, Apolinarija. Man muss den
Gegner achten, der ja auch seine Leben auf's Spiel setzt. Verstehst, du,20 Apolinarija?
— Ja, ich verstehe, — požuri ona, baš ništa ne shvatajući ni njegove reči ni njegove
namere.
A to je bila obična želja fašističkog natčoveka da umiri, da logički pridavi svojom
nadmoćnošću, da je baci na kolena poslušnu, uzdrhtalu od ushićenja pred veličinom njegovih
porodičnih i drugih vrlina i da joj zatim razbije lobanju kad to najmanje bude očekivala. Ali
baš ta okolnost što to odmah nije učinio, već je oklevao, značila je, prema tome, da mu je
nešto bila potrebna, i davala je Polji ako ne potpunu uverenost u srećan ishod, ono neko
olakšanje koje je hrabrilo. Samo je trebalo, ne gubeći vreme, prelaziti u napad, dok potpuno
nije oslabila pod njegovim neprekidnim pritiskom, dok je nije namrtvo kljunuo u grču ptičjeg
besa.
— Dakle, sad brzo reci, Apolinarija. Ne treba plivati kao pseto.
Tada je nenadna sila diže s mesta i već je nije zbunjivao ironični pogled s one strane
crnog tunela.
— Pa ja čitavo veče i nastojim da vam objasnim, a vi mi ne date ni reč da kažem. A
zašto, zašto bih ja pred vama šenila kao pseto? — raspali se ona i tada je obuze ono pomamno
nadahnuće laži, koje nastaje iz krajnjeg očajanja — čitava bura sa kratkim pljuskom iskrenih
suza... — Da si ti lično malo posedeo u ledenom podrumu, pre jedno nedelju dana, za vreme
bombardovanja, drugačije bi pevao! Moja je mati bila ruska spahinica, boljarka... jesi li čuo?
Nju su u detinjstvu u zlatnim kolicima vozili, eto tako! A vi meni bombon tutkate i još me
komsomolkom nazivate... Da nije bilo boljševika, ja bih možda sad u Berlinu sa vama kafu sa
vaflama pila. Ja bih možda sva u krznu i antilskim čipkama išla... a šta sam ja sad?! Sam
pogledaj kakva sam! — i, odmaknuvši se, zadiže u besu suknjicu i pokaza nateklo crveno
koleno među poderanim kombinezonom i čarapom. — Oni su mi i oca zatukli — glave dići
neće ... oči sam za njim isplakala, a u školi su se od mene tuđili i pitali: da ti nemaš trahomu?
Dakle, pucajte sad, izvolite ... eto tako!
Uopšte uzev, ispalo je dosta ubedljivo, mestimično čak isuviše nalik na istinu. Polja bi
mogla beskrajno da ozleđuje rane i razvija prljave aluzije Gracijanskog kao trnje zabodeno u
dušu; zaustavila se ne zato što je presušila, već od iznenadnog straha da će joj odjednom stari
svet poverovati, požaliti je i poštedeti za besprimemo otpadništvo. Živo joj se učini da je ne
samo Osminov, već sam veliki otadžbinski rat sluša, od generala do redova, da je slušaju
ranjeni u bolnicama, i nepomirljivi Dementijev u jednoj od njih. I svi imaju tužna očinska
lica... ali nije jasno shvataju li oni da Polja ovo ne čini radi spasenja svog ništavnog života,
koji kao da se već nekako od nje odvojio, otišao iz njenih grudi i sad leži kraj Kitela na stolu,
pored dragog kamička koji je za Polju bio isto tako blago kao i mamina fotografija.
3.
Nečije teško pisanje otpozadi primora Polju da se okrene. Osim ćelavog Langera na
vratima je sad stajao Polji nepoznat plećat starac u kožuhu ogrnutom preko neopasane
rubaške; njega su očevidno digli iz postelje i trkom doterali do zemunice. Nikakve službene
pločice ili medalje za podlost nisu krasile njegove grudi, ali po škiljavim očima, po mirnom
držanju bez trunke bojazni, mogao se u njemu prepoznati starešina sela, koga su pozvali radi
provere Poljinih iskaza. Istina, on kapu skide, ali se ne pozdravi, ne pokloni se pred
starešinama, već sa tmurnim dostojanstvom upre pogled u prostor pred sobom.
— Šta treba? — progunđa on tonom čoveka uverenog da je potreban. — Kao da i sutra
dan neće osvanuti — po ovakvoj noći šta su izmislili! Strašno se nebo izvedrilo — objasni on u
odgovor na Kitelov pogled koji ništa dobro nije obećavao.
— Pazi da sovjetski ne dolete!
Istog momenta, kao u potvrdu, i zasad još po zemIji, stiže slabi tutanj đaleke eksplozije i
laki koncentrični krugovi uznemiriše tečnost u čaši. Nekoliko trenutaka svi su, svaki na svoj
način, prisluškivali nastalu tišinu, ali na žalost ili na sreću, nastavka ne bi: prosto se rat u snu
okrenuo na drugu stranu. Kitel srknu gorki gutljaj i dade znak Langeru da ne odlazi.

18 Ovde se ukrštavaju naši putevi.

19 Naš susret. Istina se rađa iz sukoba velikih neprija- telja.
20 Treba ceniti neprijatelja koji takođe stavlja život na kocku. Ti razumeš ...
Saslušanje se nastavi.
Treba unapred reći da se ovaj oficir nije slagao sa taktikom svog firera prema Rusiji i to je
pokazivalo njegovu razboritost prosvećenog i dalekovidog neprijatelja. On nije ni Napoleonu
odobravao što je potcenio stihiju seljačkog mora. Tim pre je smatrao za pogrešku što je firer
unapred proglasio mnogomilionsko slovenstvo gomilom đubreta za germansku rasu. Ne, po
njegovom mišljenju, poduhvat Barbarosa trebalo je početi političkim deklaracijama koje
uspavljuju, a kad ojačaju nemački garnizoni na okupiranoj teritoriji onda uhvatiti za gušu
gvozdenom šakom i racionalno odrediti jedne na životinjski rad, a druge za veštačko đubrivo.
Imajući u vidu taj daleki cilj, Valter Kitel i nije dražio ruskog mužika kao ostali okupatori,
već je, naprotiv, pokazivao izvesnu delikatnost u ophođenju, šalio se, ne propuštajući slučaj
da zablista ruskom poslovicom, otprilike ovako: da je košulja bliže telu nego suknja. Razume
se, za vreme dvonedeljnog boravka u Rusiji on nije stigao da pusti koren u srce nepomirljivog
naroda, ali se u jednom pismu sestri Ursuli hvalio bliskošću sa jednim jenženskim
starosedeocem, koji je bio u nemačkom zarobljeništvu i prepatio progone pod sovjetskom
vlašću — sa sadašnjim starešinom u šihanovom Jamu. Sa svoje strane ni ovaj se nije tuđio
razgovora sa okupatorom, iako je o politici češće ćutao, da li zbog neuverenosti u ishod rata
ili iz razumljivog straha u prisustvu svetlog pokrovitelja. U svakom slučaju, na položaj
starešine sela on se nije uhvatio kao na mamac, ali se Valter Kitel zato i ponosio svojom
pobedom — jer što je teže zavrbovati izdajnika, veća mu je cena.
— O, Bauer — oslovi ga prijateljski Kitel, pozdravIjajući pokretom prsta. — Kako idu
tvoji poslovi, reci?
— Ne treba grešiti dušu, polagano izlazimo na kraj — odgovarao je starešina sela, gladeći
široku i gustu bradu upadljivo progrušalu sedinom. — Eto, čuje se kod vas nastao zastoj. U
Moskvu po svoj prilici za Božić nećete stići.
— Svejedno. Sve je dobro. Hvala vam — stisnutih usana reče Kitel. — Ko laganije putuje,
taj će Ijude nasmejati. Uzmi sebi mesto.
On očima pokaza na drugi panj kraj stola i čvoknuv cigaretu primače je preko stola
starcu.
— Mi ćemo svoga — nama se od slatkog duvana zubi kvare ... — A narodu nema potrebe
govoriti, on i sam misli. Sad je njegova misao duboko u telo uterana.
Pošto izvadi neuglednu duvankesu, starešina sa izazovnim spokojstvom poče da
zamotava podeblju cigaretu, i mada je Kitel u ovoj šumi mogao nekažnjivo da obori svako
drvo, on zbog nečeg otrpe ovu javnu, smrdljivu samovolju, a Polja se neliotice seti histerične
paljbe nemačkog bunkera na desetoj deonici, prošle noći.
— Evo, ruska devojka, Apolinarija. Jako voli da gleda nemačke tenkove. Ti si
starosedelac. Uzmi ovo. Ko je ovde?
Starešina primi sličicu i poče da traži naočari.
— A, već sam čuo kako je ona tu sa tobom ratovala... Danas ljute devojke rastu. Paška
Ditkin se malopre hvalio da je još jednu uhvatio. E pa, zaglavila si, devojko! I koji vas đavo
samo vuče pravo u oganj?! Što ne sedite u zapećku dok ovo ne splasne. Oh, grehovi naši
teški! — Njemu najzad pođe za rukom da utisne u okvir sočivo koje je ispađalo; i mada se
bojala da pogleda u njega, Polja krajičkom oka ugleda kako starešini zadrhta ruka. — Gle ti,
gde je suđeno da se sretnemo!
— Dakle, reci, Bauer. Znaš li tu ženu?
— Kako da je ne znam — naša doktorica, Jelena Ivanovna... kad je mlada bila. U mom
prisustvu su i slikali. Tu sam i ja pored njih stajao, ali su me, vidi se, otkinuli — odrezali eto,
kao komad starog režima. Sećam se, ja sam u Pašutino svratio da promenim metlice u
kupatilu, a kod šumara su baš tada gostovali prijatelji... Sve nas je tada jedan i snimio na
sliku. To je ona, Jelena Ivanovna. — I odjednom, dosetivši se nečeg, upilji u Polju škiljeći
okom. — A da joj ti, devojko, kći ne spadaš?
Iz predostrožnosti Polja se uvređeno okrenu. Okolnosti su se ionako odvijale u njenu
korist. Zbog istinitosti ili laži jedne polovine iskaza, Kitel se morao, po grešci svih islednika
na svetu, poneti sa odgovarajućim poverenjem ili sumnjom i prema drugoj polovini.
— Tako, tako. Je li ona bila bogata? Reci!
— Pa, kako da kažem... smatralo se, da po šumskom poseđu bogatijih od njih nije bilo.
šume velike, prosto dušu u njima da spasava čovek kao u pustinji... a gospođa ih je prodala za
bagatelu, za hranu. Oblog su isekli u mom prisustvu... ja i njen otac bili smo tada mali — i
glavom pokaza na Polju netremice gledajući fotografiju. — A mnogo je života prošlo otada,
gotovo ceo! Sama domaćica bila je Nemica, i u ruskom životu malo se razumevala... nekako je
priprosta bila, kako bi se naški reklo. E, tada ju je jedan došljak iz Pitera i preveo žednu
preko vode, ukaišario joj zamašnu sumu; moj tatica je ceo svoj preostali vek grizao sebi
laktove...
Ne propustivši ni reči, Kitel je razmišljajući gledao u plamen upaljača. Po svemu sudeći
nove okolnosti koje su menjale čitavu stvar, davale su mu osnova da dalja pitanja postavlja
na svom, nemačkom, jeziku.
— Warum hast du mir verheimlicht, dass du deutsche Angehorige hast?21
Njegov glas je sada zvučao umekšano i Polja odmah malaksa od slatkih i nejasnih
predosećanja. Njena je stvar uzimala dobar obrt i nekako joj samo od sebe sinu da nije velika
nevolja, ako čak jedan dan i zakasni u Loškarjov. Zato već od ovog trenutka nikako nije smeo
oslabiti njen napad.
— O, pa vi mi tada još više ne biste verovali. A vaš je posao takav — da svakog čoveka
sumnjičite za svakojake gadosti. Gospode, kad bih ispričala sve ono iz mog života, što sam
tamo preživela, ta vi i čika biste se rasplakali nad mojom sudbinom ... eto tako je to!
— Tako, tako, vrlo dobro — omekšalo je otezao Kitel kotrljajući na dlanu Poljin
kamenčić. — Und was willst du tun, wenn du erstmal bei deiner Mutter bist?22
— A naći ću već nešto. Počeću da dajem časove ruskog jezika kome bude potrebno...
makar i vama. Ne bojte se, za hleb ću sebi zaraditi, u prošnju neću otići.
— To je tako, da, hvala vam. Und wenn vir in Europa mit den Bolschewisten aufrumen
wirst du dann auch zu ihnem zuriick schliipfen?23
— Oprostite... — was, was sagen Sie? — brižna izgleda naže se Polja napred.
— Ja sam rekao, kad mi dovedemo u red boljševike, ti ćeš bei Nacht und Nebel
promigoljiti k njima wie ein Schmuggler24
Polja uvređeno sleže ramenima ...
— Zašto, ja mogu i kod vas ostati... razume se, ako me ne budete vređali. Ali eto, jedan je
moje rukavice sebi darovao, a drugi svu obuću izvojcem iskidao u komade... dakle, u čemu ću
ja sad pred mamu izaći? Pa tu će čoveku, hteo ne hteo, i još gori »zuriick« pasti na pamet! Ja
sam ptica slobodna! Kad sam od boljševika pobegla, od vas ću onda pogotovu odleteti!
— Vrlo zanimljivo, lepo! Apolinarija. Sviđa li ti se naš Nemačka? Reci.
U tome je i bila zamisao Poljinog pritvorstva — ne predavati se odmah i time podići sebi
cenu u Kitelovim očima.
— Ta otkuda ja nju znam?... Kako mi se može sviđati, kad je nikad nisam videla. Vi ste
eto prvi sa kim razgovaram.
— O, ti ćeš je videti, Apolinarija! Ne, ne Berlin, on jeste mlad grad. Ali Rajna... to nije
reka, to je otadžbina nemačkog duha. Svi Nemci imaju duboku ljubav prema Rajni u kojoj se
slivaju granice poezije i stvarnosti. — U grlu mu zaklokotaše imena mesta na Rajni, poslednje
među njima bilo je propraćeno nekom bezumnom varnicom na dnu njegovih očnih duplji. O,
Bopard, Sant-Guar, Lorelaj... i Keln. Drevni koren — Colonia Aggrippina, weisst du? Und
dann schliesslih — Miinchen, unsere Isar-Athen. Firer mi je lično rekao ... hat mir mal
personlich gesagt: die Erschallung der Welt hat mit Miinchen begonnen, als Gott noch nicht
miide war.25 Ta rečica Izar, ona teče iz planina. Ona ima mlečan vid. O, tebe će nesvestica
uhvatiti, Apolinarija! Nemačka takođe ima mladih Ijudi koji nalaze zadovoljstvo jedno u
drugome. Ti se možeš oženiti trgovac ili Erbhofbauer, und sogar Pension Berechtigten
Beamten.26 — I, kao da ga golicaju, zasmeja se pri spomenu takve sablažnjive karijere, kojoj
se ne može opirati ni jedna razumna devojka na svetu. — Dakle, odgovara li ti? ... sagt dir das
zu, Apolinarija!
— Ne, to meni ne odgovara — zadnjom snagom se nasmeja Polja. — Ja ću već nekako
sama sebi naći mladića.
Imala je naročite razloge za tako drsko odricanje od nemačke sreće. Baš tada na stočiću
zazvoni poljski telefon; Langer je stajao tu i diže slušalicu, odsluša ćutke i ne čekajući dozvolu
brzo izađe da naredi šta treba. U zemaljsku tišinu kroz trenutno otvorena vrata dopre jarosna
paljba protivavionskih baterija, praćena snažnom tutnjavom uzburkanog vazduha. Bila je
nalik na glas šume za vreme bure; to zasad uopšte nije značilo spasenje ali sama blizina
moćnog prijatelja uli Polji prevremenu uverenost u srećan ishod događaja, Pre svega ona
oseti na sebi svu težinu natovarenih, srarnnih pobuda bekstva, koje je izjednačavaju sa

21 Zašto si sakrila od mene da imaš rođake među Nemcima?

22 I šta misliš da radiš kad jednom dođeš majci?
23 I kad u Evropi uništimo boljševike, ti ćeš se ponovo prebaciti k njima.
24 ... tamne, mutne noći... kao krijumčar.
25 Kolonija Agripe, znaš li ti to? I najzad Minhen, našu Izar-Atinu (to jest: Atina na reci Izaru). Firer mi je lično
rekao da je svet postao od Minhena, dok se bog još nije umorio.
26 seljak koji ima pravo nasleđa, pa čak... činovnik koji ima pravo na penziju.
seoskim starešinom — što je tu pored nje sedeo, spustiv među kolena ogromne, besposlene
ruke sa nezapaljenom cigaretom. Teško da je to bila obična odvratnost prema izdajniku —
već pre sujeverno, gadljivo osećanje fizičkog dodira sa mrtvacem, telom uz telo, osećanje koje
je dovodilo do povraćanja. Zatim je obuze neodoljiva potreba da se na ma kakav način ogradi
od njega i čak po cenu rizika života pokaže svoje dostojanstvo. Za to joj se odmah pruži
prilika.
Da li zato što je osetio prezrenje nezaštićene ruske devojke, ili naslućujući dalje etape
saslušanja da li od stida pred Ivanom Vihrovom, iako njegovo ime dosad nije bilo pomenuto,
tek on poče ustajati da ide Pokretom prsta oficir ga zadrža na mestu:
— Nein. Sedi tu, Bauer. — I odjednom u podignutim prstima pokaza Polji dragi kamičak
sa stola. — Was soll das?27
— Pa to je prosto onako... da bi lakše bilo živeti. — Ta ne bojte se, on ne eksplodira —
osmehnu se Polja, kad Kitel u cilju ispitivanja pridrža kamičak na plamenu upaljača, malo
podalje od sebe.
— Aha, shvatam, Apolinarija. Amajlija!
Svaki odgovor prošao bi sad kao istiniti, ali tog trena prolomi se prva, tako snažna
eksplozija da sve okolo uzdrhta i nešto pade iza zastora ... sve to zajedno gurnu Polju na
drskost koja ju je morala sahraniti.
— Pa nije baš amajlija — ušeprtlji se ona. — To sam još letos za uspomenu uzela sa
moskovske kaldrme. Ako sam i pobegla, ja sam još Ruskinja... pomalo. — I na svoju nesreću
pokaza u osmehu zube, malo više no što je to bilo dozvoljeno u njenom položaju.
Desilo se baš ono čega se najviše bojao Osminov: on nije sumnjao u njenu sigurnost, već
u sposobnost da dugo podnosi laž. Polja je i sama shvatala da se za slično priznanje može
platiti glavom, ali joj zato malo svetlije postade na duši. Starešina pri tom pažljivo pogleda
Polju i opet naslonjen laktovima na kolena obori glavu.
Oficir se tada jako uozbilji. To je za čitavo veče bilo prvo otkriće o sovjetskim ljudima,
koje nije zabeleženo ni u najtajnijim direktivama generalštaba: Poljin kamičak bio je mnogo
teži od svoje materijalne težine! U toku rata Kitel nije primetio sličnih uspomena kod svojih
vojnika i, mada čak ni u mislima nije dopuštao jednakost ove devojke sa svojom sestrom, on
se pitao da li bi se najbolja devojka njegove klase, Lota Kitel, dosetila, ili ne bi, da ponese na
svojim grudima komadić maltera, recimo, od minhenske svetinje — Frauenkirche, čak i kad
bi zauvek ostavljala otadžbinu?
Jedno vreme eksplozije bombi toliko se približiše da su mlazevi peska sipali kroz debelu
oblogu tavanice od greda. Zatim zvuci napada počeše da se stišavaju: očigledno, pošto je
izvršila svoj zadatak, sovjetska eskadrila se vraćala nazad. Ne svodeći sa Polje ironični, malo
poprek pogled, Kitel stavi njen kamičak u džep na grudima, sa namerom da pokaže ponekom
svoj zanimljivi trofej, prilikom referisanja u Rajhskancelariji. On je dugo gledao i Polja poče
da se oseća u položaju malog miša pod pogledom velike nemačke mačke sa višim vojnim
obrazovanjem.
U nastaloj tišini koja ništa dobro nije obećavala, odjednom se uzvrpolji starešina.
— E pa, vi se tu dogovarajte... a ja da idem polako — zastenja on glasom kojim mole za
dozvolu. — Izgleda, utišalo se!
Oficir prosto ne obrati pažnju na ovu razumljivu malodušnost izdajnika i Polja je sa
užasom zapamtila kako se ta gomila kostiju i mesa, koja se već dizala sa mesta, potčinila
jedva primetnom pokretu švabinog prsta.
— Ti si dobar devojka. Možeš učiniti korist Nemačkoj. Samo su te surovi ljudi mogli
poslati u ruke Valtera Kitela — i lice mu postade umorno i nežno pred narednim ukljuvom. —
Reci sad. Koji štab je poslao? Tebi će sve biti mirno i dobro. Treba brzo kad nemački oficir
pita. Apolinarija... — i odsečno udari šakom po stolu.
Polja podiže pogled, dah joj se steže u grlu, ramena se opustiše. Ona na njegovom licu
pročita obećanje najsavršenije muke kakvu može smisliti samo fašistički natčovek na osnovu
duge prakse i dostignuća savremene medicine. U mislima, kao kroz maglu, Polja pročita dva
škrta retka o sebi u još neobjavljenom izveštaju Informacionog biroa. »Evo, kako to, u stvari,
biva! ...« — pomisli ona gotova da ustane i ide bosa, tamo kuda treba ... i tada se oko nje sva
vasiona zaljulja od eksplozije sigurno jedne od najvećih bombi koje se upotrebljavaju u
savremenom ratu.
Za njom uslediše druge, malo potmulije i zatim zaređaše oko utvrđenja, nalik na korake
diva koji pipa po zemlji tražeći izgubljeno blago. Tako, znači, sovjetski avioni nisu Polju ni na

27 Šta je to?
trenutak ostavljali samu i možda su zbog nje i doleteli da bi salvama odali poštu nepoznatoj
ruskoj komsomolki koja odlazi iz života. Ništa više nije želela do direktni pogodak u blindaž:
velikodušniji izlaz sudbina joj nije mogla pružiti... i u taj još preostali trenutak trebalo je
uneti neke njoj još nepoznate reči likovanja, koje su same izvirale iz osećanja veličanstvene
muke od svog, sovjetskog oružja, tamo gore.
Ona nikad ne bi mogla ni da se seti tih reči niti da ih ponovi.
— Dede, griznite malo našeg gvožđa, da pogledamo kakvi su vam zubi — skoro šapatom
poče Polja, paleći mostove za sobom. — Mene je lako ubiti, ja sam samo ispaljeno zrno ... što
nije umelo do mete doleteti! Eto, vi ste malopre rekli: borim se za boljševike ... Oh, kad bih ja
to mogla sa svojom malom pameću: ali kakav sam ja vojnik! Ne, to se oni bore za mene dan i
noć... dan i noć se za mene biju, a ja se zasad samo učim od njih... i pomažem im makar
malo, da se kasnije ne bih stidela pred mrtvima za svoju mladost. Dobro, vi ćete slomiti mene
— jednu grančicu s drveta, a koliko će ih još ostati... sve nećeš ukopati! Ne, sad je nas
nemoguće s planete istrebiti. Kasno je. Zu spat, verstehen Sie?!28 — i niz njenih vlažnih zuba
u ljutini blesnu kao oguljena repa.
— Molim, nemoj tako brzo, Apolinarija — ubaci Kitel sa izgledom islednika, strpljivog
prema nestalnosti naučnih eksperimenata.
— Da, nas je više, zato što smo ljudski rod... Eh, kad vas, kad vas uopšte ne bi bilo! Sve
ste naokolo zagadili, otrovali, čak i vodu koju ljudi piju ... čak i vodu! Ali ne mari mi ćemo
počekati... planeta ima mnogo vremena! Eto vi ste me maločas upitali: ko sam? Ja sam
devojka svog vremena ... mada i najobičnija, ali ja sam sutrašnji dan sveta ... i vi biste morali,
stojeći, stojeći sa mnom da razgovarate, kad biste makar trunak sebe cenili! A vi predamnom
sedite, zato što niste ništa drugo do dresirano kljuse pod glavnim dželatom! Dakle, ne sedi
sada, radi... vodi, pokaži gde tu kod vas streljaju sovjetske devojke!
Ona je sada bila starija i pametnija od svojih godina, skoro sasvim neodređene starosti,
kao i Volođa Ankudinov... i bila je najlepša od svih svojih vršnjakinja, najprćonosija šiparica
iz Moskve. Sve misli koje obično godinama sazrevaju, sabiše se prerano u njen poslednji
trenutak. Sigurno su se sa isto takvom pomamom oduševljenja njeni savremenici u
vojničkim šinjelima bacali pod dušmanske tenkove opasani granatama ili slali poziv svojoj
artiljeriji: gađajte mene! Iskidan kao u agoniji njen se govor slivao sa tutnjavom napada koji
je rastao, te Kitel u početku i nije imao mogućnosti da je prekine, zatim se desi dosta
neočekivan obrt koji iz korena izmeni okolnosti saslušanja.
Polja ndkad nije mogla odrediti šta je pre čula — hitac ili promuklo, kao komanda: »Beži,
ćeri!« Isto tako ona nije umela objasniti svojima, uzdrhtalim od nestrpljenja, postupak
šihanovskog staroste: da li je opalio zato što je savest progovorila, da li se svetio za davne
uvrede u nemačkom ropstvu, ili je odlučio da uplati prvi ulog za svoju najdražu kaplju krvi,
koja je ostala u sovjetskoj zemlji. Polja je pamtila samo kako je dočepao kolt sa stola i odmah
je zatim ugledala rupu u Kitelovoj očnoj duplji koja se pušila. To je bilo u toku ove večeri
njegovo drugo otkriće i, po svoj prilici, pre no što se ugasila radoznala misao, shvatio je kako
se još mnogo neispitamog krije u ruskoj šumi.
Zvuk hica slio se sa narednom eksplozijom od koje zapuca tavan i verovatno sve bi se
svršilo na najlepši način da se baš tada ne pojavi na pragu Kitelov ađutant: očigledno, njega
zaprepasti izgled komandanta koji je još sedeo. Drugi kuršum seoskog starešine promaši
Langera, i zatim se njih dvojica dočepaše i zakoprcaše po ćilimu, a Polja pored njih ugrabi
vrata ne čekajući ishod okršaja.
Napad je bio u jeku. Kidala se stenjući promrzla zemlja: naokolo se ljuto lomila šuma. U
dubini šumice, ulevo, plamtela je auto-cisterna sa gorivom i kroz oborena ili još zanjihana
stabla videlo se kako se plamen mazi i kao mačka tare o bok susednog, isto tako oštećenog
automobila ...
Padajući i premirući na svakom koraku Polja se vraćala životu; ona nije pamtila koliko je
morala trčati. Sve se posakrivalo — zvezde i ljudi... Kad je već napuštala bojište, poslednji put
zaroniv u crne rese dima, nju na proplanku zamalo ne obori neki čovek, koji se držao za glavu
i bio još obliveniji krvlju od Kitela, ako samo nije nosio na sebi odbleske plamena; on ne
opazi Polju i odjuri dalje, ječeći i jaučući na tuđem jeziku. Polji je bilo suđeno da vidi njegov
kraj, kad se mrtva umorna naslonila na plot koji je slučajno ispao na putu i okrenula se
nazad. Čitav vazduh iznad Šihanova Jama odjednom pršte kao gvozdeno bure, i slomljeni bor
sa treskom pritište zavojevača, a Polju izdaleka obli vreli vetar pomešan sa snežnom
prašinom ...

28 Kasno je, shvatate li?

 Ništa nije ostalo u svesti iz to pola sata vremena; samo joj se činilo da se čitava vasiona
ruši podsečena u korenu. Polja nije osećala ni strah, ni radost izbavljenja. Bol u kolenu,
povređenom pri padu, vrati joj predstavu stvarnosti. Ona prvo pogleda svoje bose noge u
poderanim čarapama, zatim dzgužvanu maminu sliku u otvorenoj šaci, mahinalno
zgrabljenu u bekstvu. Sledeća misao bila je o produžetku puta za Loškarjov, ali sada je
plašljivoj ljudskoj slamki već bilo poznato oduševljenje plivanja po samoj matici, sa ciljem da
se pretekne sve na svetu, i vreme takođe.
Ispod velikog i nadnesenog nameta u blizini crnela se pre uzana breša nego ulaz u
seljačku zemunicu. Polja se nasumice spusti niz stepenice zaleđene prolivenim pomijama,
gurnu vrata kolenom i sagnuvši se zaviri u narandžast sumrak: dugi plamen sa klupe njihao
se na niti čađi.
— Kakvu je to još živu dušu bog doneo? Ulazi i zatvaraj za sobom, ishladićeš sobu... —
čulo se iz dubine i Polja uđe sa poverenjem slarnke prema mudroj i strogoj reci.
Na sredini zemunice drevna starica je, u ime života, kupala devojčicu u isto tako drevnom
drvenom koritu. Ona je to obavljala bez žurbe i važno, kao bogosluženje koje nije smeo da
ometa nikakav rat. I sve ostalo odgovaralo je onome što se dešavalo: ulubljeni samovarčić,
vrlo čiste iskrivljene cevi smolavo je čađio kraj zida, na nepatosanom tlu, neko se ispod
kožuha staračkim, dubokim kašljem, jednoličnim kao amin, odazivao na grmljavinu
bombardovanja.
— Mogu li kod vas, bako, malo vode iz čabra popiti? — radi probe zamoli Polja,
cvokoćući zubima.
Uopšte joj se nije pilo i starica odmah uhvati u njenom glasu onu jedva osetnu nijansu
smirenosti — lozinku nevolje — po kojoj od pamtiveka u ruskom narodu poznaju prosjake,
pogorelce i putnike bogomoljce. I kao što to uvek seljaci rade, domaćica se okrenu tek kad
završi posao i povi dete u tople pelene od domaćeg platna:
— Čija ti ono beše? — kao da nisi ovdašnja? Lice mi tvoje nešto nije poznato — pružajući
kotao upita ona radi provere. — A gde si se tako sva pocepala? ... da te nisu psi izujedali,
dete? — žalostivo ponovi starica, ali pogleda Poljine noge i pobeže očima.
— Evo se potucam iz same Moskve k majci — i zaboravivši na vodu klonu na klupu. —
Mogu li da poseđim malo? Strašno sam, bako, umorna od puta.
Moguće da je starica načula nešto o hvatanju još jedne devojke prolaznika; rastrojen
izgled, bose noge i zamuckivanje od preživljenog, potvrdiše njene slutnje. Ona bez
raspitivanja posadi gošću, ugreja je šoljom vrele vode, dade joj ostatak kaše sa dna i nikada,
ni ranije ni kasnije, Polji se nije desilo da od svog naroda primi tako bogate darove. Uzgred
Polja upita za majku; starica se više puta lečila u pašutinskoj bolnici i to ih je još više zbližilo.
Ali u Šihanovom Jamu nisu ništa znali o sudbini lekarske pomoćnice, koja je pre jedno mesec
i po dana nestala iz Pašutina. Možda se Jelena Ivanovna po staroj navici preselila da živi kod
Pavla Arefjiča, i na taj način Polja je dobila stvarni razlog za dalji put u Loškarjov.
Zaželela je da podrži u naručju dete, za srećna puta.
— Kako vam je lepa devojčica ... rumena kao mrkvica! — polaska Polja zahvalna za
gostoprimstvo. — Pametna ... uopšte ne plače.
— Sad su se dečica umirila — omršala. I ne galame kao pre, odučila se i od toga... igraju
se sedeći. A kako se sve divno sređivalo, ali evo ... opljačkaše nas zli ljudi do zadnjeg pileta.
Vidi se, i na vas je devojke došao red — i malo se zaplaka, ali bez suza i sasvim tiho, kao da se
smejala.
Pošto stara stavi dete u kolevku Polja joj se primače i uze je za ruke:
— A ti ne tuguj, bako... mi ćemo njih ipak zadaviti. Zar se sunce može ugasiti? — i još
mnogo je govorila, unoseći se sva u šapat. — Eh, kako će sve ovo platiti!
— U tom i jeste nevolja, rođena, što će platiti: ne tugujem ja za sebe samu. Gle šta rade,
kao da imaju po sedam života! Navući će nesreću na sebe, a i oni, verovatno, isto tako imaju
dečicu.
I tada se iz njenog bola ote ona znamenita reč, koja je preko stotine usta došla do
novinskih rotacija — da sva deca sveta plaču istim jezikom.
— Kad bi samo krajičak tvog sunca videli... i sve bi bilo dobro!
— Dočekaćeš, bako... Pre svog roka ništa se na svetu ne dešava — odgovori Polja
otepalim jezikom i prostonarodnom intonacijom boreći se sa snom, prožeta dobrom
domaćom toplinom ... i gledala je, gledala kako se senka od kolevke obešene o motku ljulja
iznad glave starca koji je ležao do zida. — Je li se deda razboleo ... ili prilegao da se odmori?
Sedela je baš u njegovim podšivenim valjenkama, njegovim kožuhom ogrnuta preko
ramena, radujući se kao najvišem blagu na svetu i petrolejskoj fitiljači na stolu i zagušljivom
vazduhu primitivnog staništa. Odgovor Polja nije čula; obrazi su joj goreli i san je neodoljivo
saletao, ma koliko da ju je Osminov dizao s mesta.
— Idi dok se nije stišalo: inače će početi da bištu — šapnu on staričinim glasom Polji na
uvo.
Polja se diže i šakama, kao da se umiva nasuvo, obrisa lice:
— Kad se sve ovo svrši, bako, obavezno ću svratiti k tebi... — i potraži šta bilo od obuće
za put.
Stara ne dozvoli da skine ma šta od poklonjenog odela.
— Njemu više neće trebati — starcu... samo što nije izdahnuo — poverljivo objasni ona.
— Stalno su ga na šumske radove terali, a zar će čovek na samoj lobodi dugo izdržati! Prvo su
mu se oči — očni živci zagnojili, a zatim je i na noge prešlo. Ne mari, mi smo naše proživeli...
Ti na šastirjovski zaselak ne svraćaj — tamo Nemci seno uzimaju. Već bolje idi sve pravce,
cestom, pa šta ti bog da. Eh, ti, vojniče moj siroti! — i pošto nije imala više šta da joj da za
put, prekrsti je jedno dvaput; Polja to primi sa strahopoštovanjem, iako je komsomolka. — E
pa, idi svojim putem... i čuvaj vratić, slamčice moja!
Od tih reči zapahnu Polju plamena vrelina; njoj bi jasno kako će se vremenom
nenapisana knjiga o njenom loškarjovskom pohodu neminovno skraćivati prvo na jednu
stranu, a zatim na red, koji će i govoriti o tom ispraćajnom savetu otadžbine.
Bura je još besnela negde u borovoj šumi, dolamajući dušmansko gvožđe. Mesne
protivavionske baterije su ćutale; rad se bližio kraju. Svako bi na Poljinom mestu razumeo u
pobedonosnom gukanju motora: »Idi, veli, idi, Polja Vihrova, na svoj hitni državni posao ...
Idi, i ne boj se ako nekad i fijukne nad glavom, zato što naše, tvoje fijuče... Idi, i ne obaziri se,
a mi ćemo ih još časak zadržati...«
Siva magla sterala se pred njom i ni odbleska plamena, ni farova zalkasnelih automobila
— ničega tamo nije bilo. U početku su se bojažljivo razgarale zvezde na vetru, sve jače je lizao
njihov srebrni plamen i tada se Polja seti kako je često Rodion tvrdio u svojim stihovima da
najkrupnije zvezde ne svetle u pustinjama, ni na Arktiku, već kod njih na Jengi.
4.
Poslednji kilometri padoše joj najteže: povremeno Polja je dremala u hodu, ravnodušna
prema svom eventualnom udesu. Zbog čestih zadržavanja i iščekivanja ona stiže na cilj tek
pred veče idućeg dana. Iako joj se sve ljuljalo od gladi i umora, morala je dugo mrznuti na
snegu u očekivanju zgodne prilike ... a sunce je već zalazilo iza grada. Loškarjov je ležao ispod
planine, sav kao na dlanu — i mada se mraz pojačao pred veče, nisu se nad njim videli o
zalasku plavi dimovi tako sablažnjivi za putnika. Na sreću, mobilisani stanovnici vraćali su se
sa kopanja rovova; svaki je nosio po snop još jesenašnjeg, neovršenog žita, a neki, malo
hrabriji, i po tri. Kad otegnuta kolona dođe do jarka, Polja se pribi otpozadi. Ona predloži
jednoj teti da joj pomogne nositi breme. Tako bedni snop sa smrzlim klasjem posluži Polji
kao propusnica u očima nemačkih stražara.
Grad se video s kraja na kraj glavne ulice; na njegovom dalekom kraju dogorevala je
večernja rumen. Bližio se početak policijskog časa i isto tako novih Poljinih nesreća. Ni žive
duše ne srete na putu, ni svetla iza kapaka — to je bio dokaz da se sve živo umirilo, izumrlo, u
svakom slučaju da nema direktnog dodira sa životom. Vukla se sa zadnjom snagom, jedva
opažajući na uglovima natpise prekrštenih ulica. Nebo je sasvim gasnulo na zapadu, kada
najzad nađe Bulevar velike Nemačke. Ranije je to bila vesela Puškinova ulica — čitava u
parkovima — po kojoj je Polja sigumo hiljadu puta otrčala u školu; sad je, oglodana požarom,
pusta i duga, bila nalik na rudničko okno položeno nauznak. Adresa uputa koji je Osminov
dao i broj kuće sumnjivo su se podudarali sa mestom njenog stalnog boravka. Bilo joj je
nekako divlje ulaziti u poznato dvorište sa predostrožnošću i na prozor svoje sobe zakucati
tek pošto se uveri stoji li u desnom uglu fuksija koju je ona lično posadila u konzervi.
Pusti je da uđe nepoznata žena. Zamotavajući se ljutito u pocepaniu maramu, ona sasluša
Poljinu želju da vidi čizmara i provede je u trpezariju ohlađenu pred noć; tom prilikom ona
prodorno viknu nekom u hodniku kako se nije najmila da otvara vrata svakojakim, zalutalim
noćnim pticama. Pri svetlu fitiljače prošivao je čizme poguren sed čovek, zapuštene brade; —
Polja je imala utisak da je on tek trenutak pre njenog dolaska seo za banak. Ništa tamo nije
protivrečilo narušenoj logici ratnog života, i ujedno sve je bilo do krajnjih granica neobično,
osobito na podu solidni, starinski sanduk bez poklopca koji je već raskrčmljen na đonove. Ne
ispravljajući se i navaljujući se na nož, čizmar divlje pogleđa Polju preko naočara. To je bio
Pavle Arefjič, samo takav kao da je deset godina prošlo od vremena Poljinog ispraćaja u
Moskvu. Na licu mu izbi nešto zlo, strogo, namučeno, sve — samo ne nikako radost viđenja.
— Šta hoćete? — upita on, mada ju je morao od prvog pogleda prepoznati; zatim dodade
da zbog prezauzetosti ništa na opravku ne prima.
Polja je stajala toliko zbunjena hladnoćom susreta da je htela da zaplače i ode. Sa
klupkom u grlu ona ipak namisli da mu kaže kako bi htela da naruči za Novu godinu papuče
sa đonom od losove kože. I kao što je Osminov i upozorio na rastanku, Pavle Arefjič odmah
odgovori kako raćuna da losovu kožu neće dobiti pre idućeg proleća. Oboje poćutaše, dajući
jedno drugom vremena da se priviknu na novinu međusobnih odnosa. Još uvek ne skidajući
kožuh Polja mu prenese Osminovljeve poruke i napamet naučene cifre čiji smisao sama nije
razumevala. Kao što je i trebalo očekivati, ćutanje loškarjovske grupe objašnjavalo se
pogibijom radiste, koji je uhvaćen za vreme emisije; Pavle Arefjič isto tako ispriča da je
prema glasovima koji su stigli a i po tome što nije bilo nikakvih posledica za ostale drugove,
radista umro muški.
Polji se učini da iako se ovaj pametni i odvažni čovek ne pravda, ipak se nekako plašljivo
drži pred njom, šiparicom — izaslanikom Velike zemlje. Uostalom, on je ne upita za zdravlje,
ne pomilova kao što je nekad činio, ali se ni sam ni na šta ne požali, već samo zaviri u Poljine
oči krvave od nesanice, pomože joj da se svuče i namesti je pokraj naložene peći.
— E pa sad zdravo. Odmah sam se dosetio po tvojoj maskaradi zašto si došla, ali kako si
se promigoljila ovamo ne znam... — neodređeno poče on i steže šakama njene suve, ispucale
ruke, da bi u njihovom drhtavom pulsu odredio lozinku. — Hoćeš li da jedeš? Onda referiši,
putniče, o svojim stradanjima.
— Možda je bolje da zaspim makar časak — oprezno poče Polja, stalno poničući glavom
od umora. — Inače, prosto glavu ne mogu da držim, Pavle Arefjiču...
— Pritrpi... ja i ti smo vojnici. Ja sad treba da znam šta ti se desilo na putu. Ovaj Šihanov
Jam je, znaš, grob mnogih, među njima i tvojih najbližih prijatelja.
Bilo je nečeg beskrajno laskavog u upornosti sa kojom je Pavle Arefjič zanemario Poljinu
molbu: ona je sada bila pravi vojnik, bez prava na ikakve olakšice. Pavle Arefjič je slušao,
mahao glavom, ali odjednom, čim dođe do pucanja seoskog starešine, pusti njene ruke; on
nije bio sklon da veruje u čuda!
— Mučno vi ovde živite — smeteno kaza Polja posle pauze. — Ja to kažem zato što ste
tako osedeli... otpozadi sam vas jedva prepoznala!
— Da, to je odskora, Poljenka. — On ode i malim šilom pročeprka po izrezanoj dasci
banka. — Svakog trena na nišanu, čak i kad spavaš ... i ne znaš otkuda će zapucati. Ali... na
sve se čovek privikne, čak i na tutanj vulkana pod svojim krevetom ... A je li te ranije znao taj
starešina sela?
— Ne, ja ga ne pamtim... verovatno se s mamom poznavao. A zašto? — I bilo je vrlo
dobro što usled umora njene misli dalje ne kročiše. — A, ko je ova žena... nova stanarka?
Kako je jetka i neprijatna!
— Da, gadovi... dve sobe zauzeli. Brat joj radi kao korektor u mesnim novinama. Uselili
su se preko komandanture — ni dana bez skandala ne prođe — požali se on, iskosa
zagledajući gošću — veruje li... I, znači, čitavo vreme nije prestajao da misli o Poljinom
doživljaju u šihanovom Jamu. — Da, dobro ti je pošlo za rukom... svi nemaju takve sreće!
Polja se gorko osmehnu; ona bi stvarno i bila srećna da nije nemirnih misli o majci. I kao
da ih odgonetnu, Pavle Arefjič joj ispriča poslednje, utešne vesti o njoj. Ne, on lično nije
video Jelenu Ivanovnu, ali prema tačnim podacima bila je živa i nalazila se u partizanskom
odredu formiranom uskoro posle početka rata. Teško je bilo smisliti za Polju potrebniju
nagradu za njene muke i pre no što je Pavle Arefjič uspeo da otme ruku, ona je poljubi.
— Ne ljutite se... to je samo ono što je mami bilo namenjeno!
Na njeno čuđenje, on još ni nagoveštajem ni pitanjem ne spomenu svoju kćer; Polja
odluči da sama upita za Varju. Tada se Pavle Arefjič diže i ode u sobni kut po duvan.
— Sad je skoro sve o njoj poznato, čak i detalji... Istina, veoma teški za one koji su je
voleli. Ponešto sam saznao direktno od samih očevidaca, da bih kad bude moguće poslao na
Veliku zemlju: jer ta slava svima nama pripada. Da, baš se desilo ono od čega si sad
uzdrhtala. Naša Varja je poginula pre nepune dve nedelje, i to u šihanovom Jamu ... Umrla je
u fašističkoj omči. — Pavle Arefjič ispriča sa ledenom mirnoćom, prekidajući ponekad
pričanje pauzama; Polja ne opazi koliko je ćutao tada. — Ja sam u tom smislu i rekao da si
mnogo... mnogo sreće imala, Poljenka: ti si izabrala prilično opasnu maršrutu. — Po
pričanju, držala se vrlo dostojanstveno, isto kao i naš radista. Ona je zajedno sa drugaricom
išla k meni... ali ko je bila ta druga zasad ne znamo. Jesi li prošla tamo preko trga?
— Preko trga... — pobelelim usnama prošaputa Polja.
— A... to znači, već su skinuli. Tako si mi, kćeri, ti sada jedina ostala. Pošto je dockan,
moraćeš ikod mene prenoćiti. Hajdemo, da te po staroj navici odvedem na spavanje ...
On uze fitiljaču sa banka i povede je za sobom na počinak i Varjinu sobu. Za Polju je izgledalo
kao skrnavljenje da u takvom trenutku potraži joda i namaže koleno koje je sve jače bolelo.
Uostalom, Pavle Arefjič još dugo ne ode te noći, raspitujući Polju o moskovskim prilikama; i
jednom se pobrka, nazva je Varja.
Pola sobe zauzimale su domaće stvari ovamo snesene, ali je Varjin krevet stajao na
starom mestu. Bilo je strašno leći na te iste čaršave, pod poznati jorgan i zatim ostati sam sa
đurđevcima i pticama na zidnim tapetima, koji su toliko puta slušali njene tajne priče sa
Varjom. Ovde je, mnogo pre upisa na pedagoški institut, ona sanjalački prepričavala Polji
sadržinu omiljenih strana iz znamenite knjige o putu Darvinove lađe. »Bigl-bigl...« — glasno
pozva Polja i samo jedna duša na svetu mogla bi odgonetnuti i odazvati se na njen poziv.
Zasad nije bilo ni suza ni svesti o usamljenosti koja ju je zadesila, već samo Ijubomorno
osećanje što je neka druga bila sa Varjom na njenom poslednjem putu. Ćitav sat proleža
otvorenih očiju, dok se utrnulost ne razli po čitavom telu, ali ne san. Postepeno zidovi počeše
da nestaju, tama se provedri, pretvarajući se u tmurno prostranstvo bez vetrića — kao pred
veče leti. Drveće tankih stabala i pljosnatih kruna dizalo se u daljini po brdima blagih padina;
činilo se kao da je Varja čekala tako spokojna, draga i živa, te Polja lakoverno krenu k njoj
tamo, da joj kaže do kraja ono glavno što nikad ne stignemo da učinimo za života naših
bliskih. Ali, ma koliko da ju je tražila nigde je nije bilo, zato što je sve naokolo bilo Varja. To
je pre bilo duševno stanje nego vizija. I neobična radosna toplina, skoro ozarenost obuze
Polju, a ne strah ili tuga za dragom. Iz toga se, sa svoje strane, rađala mirna svest o svojim
čovečanskim obavezama na zemlji, to jest zrelost.
Usred noći potmula škripa vrata upade u Poljin zanos. Kao u svim kućama u kojima se ne
živi mirisalo je na suvo drvo. Šapat iza pregrade primora je da bude na oprezi. Sudeći po
glasovima bilo ih je tamo troje; ženski glas je nesumnjivo pripadao stanarki Pavla Arefjiča.
Iznenada ona poče da priča trećem, koji je došao, epizodu Poljinog hvatanja; ponekad ju je
Pavle Arefjič popravljao u toku pričanja. Tek ovde, nakon dešifrovanja, Polja je saznala
smisao tajnih instrukcija koje je ona dostavila a Varja platila glavom. Poštovanje sa kojim su
ljudi govorili o Poljinom poduhvatu nije u njoj izazvalo ni trun oholosti zbog uspeha. Sa svoje
strane, taj treći ispriča nove vesti; izgleda to je i bio korektor odvratnih novina. Po njegovim
rečima, na Jengi, u ušću Sklanje, brzo su se podizala odbrambena utvrđenja, a u Dergačovki
su mesni partizani uzalud pokušavali da spale pedeset tona žita, određenih za slanje u
Nemačku. »Trebalo bi benzinom pljusnuti...« — upade stanarka. »Otkuda njima, još nisu
sredili domaćinstvo« — reče korektor i trenutak kasnije ispriča da su jutros pred priličnim
skupom naroda okupatori obesili svog starešinu sela u Šihanovom Jamu. Tom prilikom
izgleda da je starac sam stavio omču na grlo, prekrstio se i izgovorio neke zanimljive reči čiji
tačan sadržaj zasad nije utvrđen. Tako je Polja doznala čime se u zemunici posle njenog
bekstva završila bitka sa Langercm.
— Sigurno je bio od onih ljudi u kojima je osećanje Otadžbine jače od svake mržnje... —
kaza Pavle Arefjič i odmah pređe na priču o nekoj Kaći koja je kod njega svraćala radi
opravke gaulajterske pisaće mašine. — Redak je događaj bio ... čitava ulica se zalepila uz
prozore.
— Pa kako je ona? — šapatom upita korektor. — Na ulici sam je nedavno sreo, jako je
omršala ...
— Ja ne bih rekao, čak naprotiv... koliko je pamtim nikad tako lepa nije bila. Jedino sva
usplamtela samo što ne eksplodira. Htedoh da je zagrlim, ne dade se: ne pogani se, veli, od
mene. Žalila se da je sva malaksala od tuge... jesi li čuo da je Vasja Glatkih pred smrt pljunuo
prema njoj? I te kakva je, veli, Judita nepokolebljiva junakinja bila, a i njoj je, kaže, bilo
dozvoljeno: uspavala svoga na dušeku i potpuno mu otfikarila glavu. Tako je rekla. Ali nikako
ne mogu da shvatim otkuda je ona čula biblijsku priču!
— A ti bi trebalo da joj objasniš — rano je, reci, devojko.
— Pa ja sam joj i rekao... ćuti, velim, srce moje, Judito moja, trpi, inače ću i ja zajedno s
tobom platiti. Dva puta sam joj tako rekao. »Dobro, kaže — i ponosno se osmehnu — ja sam
se već i tako u duši sva ukočila. Da mi je, veli, sad samo iz daljine da pogledam sovjetsku
zvezdu i još godinu bih izdržala!«
— Mila moja, gvozdena! ... — jedva čujno uzdahnu stanarka... — kakav je naraštaj
neprimetno porastao: naredi, i bez krila će poleteti!
Povremeno se govor utišavao i postajao nalik na šuškanje hartije. Polju je bilo sramota da
sluša tajnu takve veličine; u svakom slučaju shvatala je sada da će je ne samo unucima, već i
majci rođenoj biti sramota da priča o izbegnutim opasnostima loškarjovskog pohoda. Ona se
pokri jorganom preko glave i nekako potonu u zaborav do jutra.
 Za siromašnim doručkom Pavle Arefjič je pitao
Polju je li se ispavala i odmorila — pri tom je zbunjenost krivca prožimala ton njegovog
razgovora.
— Dva puta sam dolazio; — tvrdo si spavala. Napatila si se, sirotice moja, od pokojnog
Kitela!
— Ne, ja sam čula — patosnica je pod vama škripala — ali mi se učinilo da sam još mala,
i da treba u školu ići... Strašno mi se nije išlo ... Kad smo već na tome, šta je sad tamo u školi?
—Sad tamo smrznuti Nemci leže... isto tako nauku izučavaju... nauku razočaranja. A jesi
li se okrepila za povratak?
Posle svega što je doznala u Loškarjovu, Polja se ne usudi da se požali na svoje nateklo
koleno; prosto je ođlučila da do povratka tamo ne zaviruje, da se ne nervira, ali svaki korak
pratilo je bolno žiganje u bedru.
— Jesam, i da je dvaput dalje! — reče Polja koliko je mogla veselije.
— Tako će i biti, nazad ćeš poći zaobilaznim putem. Mi smo ti noćas objavu pripremili...
čak i pečat s kokoškom. — On uzgred objasni da tako kod njih u ilegalstvu zovu nemačkog
carskog orla. — Odlično... dakle, sad na čas, Polja, i na put!
Tek pred veče, kad je Polja naučila napamet odgovor —poruku Osminovu — Pavle Arefjič
lično je isprati do bloka. Podaleko od njega ona prođe sa njim kroz čitav grad. Osim razvalina
malog manastira na peščanoj uzvišici i daleko manje živopisnih ugaraka čuvene loškarjovske
požarne kule, grad skoro nije strađao od rata, već se možda čak proširio na račun plotova i
kueica raznesenih za ogrev. Samrtna senka nevolje ležala je uz kej na kamenim vilama bivših
jenženskih bogataša, uvek ravnodušnih prema Ijudskom jadu. Na mestu posečenog Parka
mladosti postrojili su se u muževne vrste oniski nemački krstovi pod komandom jednog
imkozantnijeg sa šlemom na vrhu.
... U osetno toplijem vazduhu proletale su plašljive pahuljice, i silno siromaštvo i
okovanost ogledalo se u pustim ulicama sa redovima za hleb ili objavljenu registraciju.
Samo je pijaca još zujala, ali ne glasnije od košnice posle prvih jesenjih mrazeva. Polja je
krišom posmatrala prodavce i njihovu robu, zato što je po njoj najlakše bilo doznati nivo
prostonarodnog života. Stara činovnica, oteklih nogu, koja je nosila na sebi čitavo svoje
udovičko imanje i izgledala kao univermag, držala je na dlanu šibice i prodavala na komad;
mršava devojčica — šiparica prodavala je udžbenike za šesti razred i pratila Polju tužnim
pogledom; mesni šumar, koji se, očevidno, prerušio u seoskog starčića, sav u zelenom,
očekivao je mušteriju sa svojim metlicama za kupatilo, smanjenim — ratnog formata... Tada
se Polja, izdaleka, i samo pogledom, oprostila sa Varjinim ocem.
Niko na bloku Polju ne zaustavi, samo ozebli stražar zaviri u njenu torbu sa isprošenim
ogriscima, beznadno odmahnu rukom i zakviča pesmu o faterlandu ... Dalje se prostirala
nepregledna jenženska vodoplavna dolina; studeni vetar duvajući u susret malo obodri Polju
i primora je da nakratko zaboravi bolove u kolenu. Sat kasnije poče vejavica, put stade da se
pleće pod nogama i bilo bi sasvim rđavo da na raskrsnici ne izađe iz žbuna isto takva
prosjakinja kao i Polja, samo rumena i oštra pogleda — njena veza. Zadana one stigoše da
prođu selo, izdalje i samo očima proseći milostinju od tuđih neljubaznih vojnika.
— Kako se zoveš? — upita Polja.
— Varjuša... a zašto?
U drugo vreme Polja bi se neizostavno začudila takvoj podudamosti.
— Onda daj malo lakše, Varja... inače se jedva držim na nogama.
— Pa mi smo ionako stigle do mesta — i pokaza napred tamnu šumu isturenu kao klin.
I odista, uskoro su im viknuli iz smeta, a zatim su ljudi iz patrole na seljačkim saonicama
odvezli Polju baš u štab odreda u kome se po podacima Varjinog oca sada nalazila Jelena
Ivanovna. Sigurno je sve to bilo daleko složenije — Polja je jedva primećivala detalje; ona se
bojala da sama sebi prizna da je bolesna. Zbog nečeg baš te noći kretanje uz prugu pored
Krasnovršja bilo je opasno, zato su se partizanski izviđači poduhvatili da ujutru proture
poslanicu iz Moskve sporednim putevima i selima po kojima nije bilo razmeštenih nemačkih
vojnika.
Neočekivano Polja dobi mali predah na putu.
5.
Oko sat i po presedela je u velikoj pregrejanoj zemunici; svakog časa su čekali
komandantov povratak iz redovne akcije. Mršava žena, neodređene starosti, u pamučnoj
vojničkoj bluzi, nešto je jednim prstom kueala na mašini i ogromni čika sa gomilom
svemogućeg oružja na sebi, izvršujući naređenje, neprestano je Polji primicao jelo, naročito
zaplenjeni beli hleb upakovan u pergament papir, i opet je nagovarao da navali na mlad sir
radi okrepljenja devojačkog organizma; njemu nije polazilo za rukom da na drugi način izrazi
brigu punu poštovanja za moskovsku gošću. Bio je to div mangupskih očiju kao barke, na licu
pomalo rohavom i širokom — kao more. Izgledalo je da ga je priroda sazdala za savlađivanje
svakojakih kosmičkih stihija i Polja se napravi kao da spava da bi ga oslobodila od vršenja
zamornih obaveza na koje nije navikao.
Kad se kroz jedan sat probudila od ljutog krdžinog dima, zemunica je bila puna naroda;
oni što su zakasnili gomilali su se oko ulaza. Svi, koliko ih se naguralo, strpljivo su gledali u
devojku koja je spavala, i, sudeći po opštem uzdahu olakšanja, dosta su se zamorili čekanjem.
Polji se približi starac bez oružja, nevelik rastom, i, možda, najneugledniji od svih, da nije
imao netremičan pogled ispod niskih, namrštenih obrva; pred njim je išao oblak potpune
tišine. Neku beskrajno mirnu dužnost imao je do rata — u granicama od kolhoznog
računovođe do prostog konjušara, dok ga usred noći, mimo vojnog komesarijata, savest i
Otadžbina nisu pozvali da ratuje, i on pođe na poziv odričući se, po ruskom običaju, kuće i
bližnjih, i samog svog tela. Govorio je tiho, ali kao da su na gvozdenu šipku bile nanizane
karike njegovog glatkog, otegnutog govora bez zamuckivanja.
— E baš divno, draga, inače su se moji momci načekali. Daj da se upoznamo. Ovo je sve
naša šumska garda, sovjetska. Eno onaj — Peća Karaulov, zovemo ga lutajuća mina... što god
takne to leti u vazduh. I neka da bog takav dar čoveku! A ovaj pobliže, gvozdene građe, nalik
na teški bombarder... — i pokaza na prostog Poljinog sabesednika — to je Vasilije
Parfentijevič iz Dergačovke... kod nas se zove T—B—Z zbog svog rasta: i odista, velike nevolje
zadaje kako neprijatelju tako i našem kuvaru, dao mu bog zdravlja. Kad smo već na tome, je
li ti dao da jedeš, mila? A onaj tamo podalje, što se zavukao u ćošak sa zavijenom glavom — i
to je takođe vrlo zanimljiv čovek sa nadimkom fašistička smrt — tako je to... a ti si, možda,
mislila da je ona baka sa kosom 1 upalim očima? Ne-e, draga... Zapeklo mu se u duši... a i
silno su ga oni uvredili, i ja takođe ne bih oprostio. Dakle, to je moj komesar, a ja sam liono
njihov komandant... — on pruži malu koščatu ruku i reče prezime koje je kasnije često služilo
kao simbol nepomirljivog narodnog obračuna sa okupatorima. -— Što izgledaš tako pokisla ...
da se nisi prehladila?
— Ne, dobro mi je, sita sam, hvala — reče Polja, pravilno ocenjujući komandantsko
lukavstvo starca, koji je nastojao da darežljivom pohvalom udvostruči osećanje odgovomosti
kod svojih Ijudi.
Ma koliko da je tražila pogledom među okupljenima, Polja nije mogla naći, i starac
pogodi njenu želju.
— Tako mi je žao što Jelena Ivanovna nije znala da si ovde... doletela bi kao na krilima!
— šapnu on Polji na uvo i, uzdahnuvši, zamišljeno pomljacka usnama. — Ne, možda i ne bi
doletela, mnogo ima sad dece na rukama, čak odojčadi, mada sa bradama. Pre zore neće stići,
a sad... diži se, draga, ogrej Ijudske duše. Ozebli su na putu, oni bi baš sad da srknu što vrelo.
Može li se početi? — zapita on sve, pozivajući na tišinu i pre no što je Polja stigla da razabere
šta od nje traže, on objavi umirenim partizanima da se među njima nalazi gošća koja je imala
tu sreću da lično prisustvuje novembarskoj paradi u Moskvi.
On izvede Polju za ruku u sredinu da bi svi čuli i očinski klimnu glavom.
Bleđa od uzbuđenja, Polja je slušala složni, nezasluženi partizanski aplauz, dok se sama
ne doseti i pridruži njemu, zato što su aplaudirali neizmernom narodnom jedinstvu i svojoj
budućnosti... Ona je odista prisustvovala ponosnom i divnom prazniku svog naroda, slušala
njegov glas, kao da je sama sa njim govorila, i to joj dade snage za uvodne reči. Sve postaje
važno u lancu okolnosti koje prate jedinstveni događaj; iz bojazni da ne propusti dragoceni
detalj, Polja poče od svog susreta sa Sapoškovom; sada se škrti zapis sećanja te epizode širio
na račun kasnijih, tragičnih Poljinih duševnih doživljaja, koji su pridavali veću dubinu i
značaj liku nepoznatog komsomolskog sekretara, zamahu njegovih neostvarenih planova,
čak toplini njegovog tobožnjeg dečačkog nehata... To je sigurno bio, ako ne najtemeljniji, ono
najneposredniji referat o besprimernoj paradi četrdeset prve, bez objašnjenja i ulepšavanja
koja umanjuju veličinu istorijskog čina: priča o tome kako je otkucavao časovnik na sahat-
kuli, kako su se peli na tribinu vojskovođe, kako je izgledao Kremlj u tom strašnom trenutku
i kako je škripao sneg pod korakom sovjetske vojske. A što nije mogla da vidi u sumraku
svitanja, o tome je pričala onako kako se to odrazilo u srcu ruske komsomolske sredine
dvadesetog veka.
I njoj je, znači, pošlo za rukom da prenese surovu svečanost Crvenog trga, toplotu na
kojoj se lije jedinstvo i predosećanje pobede što su toga jutra kao vetar prohujali po zemlji.
— E, hvala ti, mila, na tvom bogatom daru! Nama je ovo važnije od svake municije! ... jer
ona je stvar hrabrosti i ruku čovekovih, a ovo tvoje ... se iz oka oku prenosi. Gledaj, plaču
ljudi! —reče komandant posle duge zajedničke pauze i u ime svih poljubi Polju. — Da ti
nemaš vatru? ... kako ćeš se, draga, vratiti?
Ona ne odgovori. Doduše, koleno je nije uopšte bolelo, samo je osećala nesvesticu, i želela
da legne gde bilo, i da nastavi prekinuti razgovor sa Varjom. Kroz stroj partizana koji su se
sklanjali, žena u pamukliji povede Polju da spava; nekoliko ruku istovremeno se pružiše da
otvore vrata. I tek što sklopi oči, odmah se nad njom naže Varja — topla, maglovita i dobra
kao prolećna kiša.
Pred zoru bi joj lakše; Polji dadoše rakije i namestiše je umotanu u seljačke sanke. Drveće
je stajalo okićeno injem. Komandant pripreti krivim prstom vozaru i pogladi obešene brke.
Konjanici su ih pratili do raskrsnice za Krasnovršje; tamo, u blizini, iza posivelih snežnih
zimskih bregova, prolazio je front. Rastali su se na padini jedne doline sa tužnom
polomljenom šumicom podivljalom kao i sve u nesreći. Kad ne bi bile pred njima močvare,
mada zaleđene, i neprijateljskih jedinica sve zbijenije raspoređenih što bliže borbenoj liniji,
Polji bi ostalo svega pola sata hoda do kuće u kojoj ju je čekao Osminov. Objasniše joj put i
na rastanku upitaše hoće li stići; ona kroz stegnute zube odgovori da će sada već sigumo stići:
— Ja sam laka, s busena na busen, doskakutaću nekako!
Naokolo je bilo golo i gluvo, na snegu ni ptičijeg traga, a nebo pepeljaste boje. šačica
zlatastih ljuski od veveričine trpeze obradova oči i pomalo je bila nalik na cveće po Sklanjinoj
obali, po kojoj je sasvim skoro, svega pre sto godina, držeći se za ruke lutala sa Rodionom.
Ona je doslovno pamtila čitav razgovor koji se završio svađom.
Sećala se, pitala ga je prvo sviđa li mu se kako piše Kant i, dalje, smatra li je dostojnom
sreće; kao da je predosećala rastanak, ona ga je žurila na ljubavnu izjavu. Kao sva deca, oni
su u svojim odnosima izbegavali da kažu onu najsvetiju i najbesmrtniju reč u ljudskom
jeziku, čedno se bojeći, možda, njenog grešnog i smrtnog naličja. Njima se neprestano činilo
da čak i neoprezan uzdah može ugasiti njihovo uzajamno, duboko poštovanje. Poljino
osećanje prema Rodionu još nije dostiglo onaj stupanj koji se sastoji od želje da se zauvek
vlada svojim izabranikom; — usled rata ono je odmah buknulo iz straha da ga zauvek ne
izgubi.
Sećala se isto tako da je saopštila Rodionu dubokomisleno čuđenje kako se veliki
mehanizmi moraju pokrenuti radi ostvarenja najmanjih prirodnih kaprisa. Ona je imala u
vidu, na primer, koliko se moćnih fizičkih zakona kao hirurzi okupe oko jednog cvetića
lokvanja da pažljivo razvijaju njegov venčić, ,kako mu ne bi ozledili latice i naneli ranu. Ona
je mislila da će Rodionu biti po volji njena opaska, a on se u odgovor posmehnuo ... Rodion je
tada rekao da to i jeste obično čudo života, kao i senka kruna na šumskoj reci laganog toka, ili
krik ptičice u visini pozlaćenoj zalaskom, ili najzad, kao ona sama — Polja. I Rodion završi
neobazrivo da se stepen čuda meri količinom genija unesenog u očiglednu, makar i dragu
sitnicu,
— To sam ja sitnica, po tvom mišljenju. Hvala na lepoj reči!... Još ćemo videti ko će se
pokazati običniji i nekorisniji od nas dvoje! — planula je Polja, nazvala ga je jadnom figurom
našeg vremena i posle te svađe nisu se sretali do samog Rodionovog odlaska u Kazanj.
Tako je ona išla, nastojeći da misli o bilo čemu, samo ne o smrti, koja je vrebala sa svih
strana. Tri poslednja sata bila su najzamornija u sva četiri dana i četiri noći loškarjovskog
pohoda. Hramljući šumskom stazom kojom se slabo išlo, ona se nekako izvuče na jugoistočni
kraj Pustoši. Greška se Polji učini beznačajna. Očigledno pred njom se prostirao baš onaj deo
jenženske vodoplavi sa ugovorenom geodetskom osmatračnicom na brežuljku, udaljenom
jedno pola kilometra, gde je trebalo da je sačekaju Osminovljevi Ijudi. Tamo se još niko nije
video kroz mutni beličasti zastor; trebalo je čekati mrak. Pred noć gora zaječa i ma koliko da
je prisluškivala i zagledala se u nebo, aviona nije bilo.

PETNAESTA GLAVA

1.
Za proteklih pola godine Polja i Serjoža sretali su se u raznim prilikama više puta i ne
sluteći da su svojta. Ako se apstrahuju uzroci tadašnje gigantske bitke za budućnost planete,
u razvitku Poljine detinje misli o mehanici pojava zaslužuju najbrižljiviju pažnju nagomilani
preduslovi koji su bili potrebni za početak ovog drugarstva, prisnijeg od svakog srodstva.
Posle opravke oklopni voz se nije vratio na stari položaj, južno od Moskve; razlog je bio —
priprema najkrupnije protivofanzive te godine. Vrhovna komanda ga je prebacila u sastav
oklopnog diviziona na loškarjovski sektor fronta, i već drugi dan po dolasku na mesto, rat je
poveo ovo dvoje mladih u susret jedno drugom.
Počelo je ođatle što je baš na početku meseca, u svitanje, štab armije doznao za
grupisanje nemačke motorizovane pešadije u ničijoj zoni, na onom močvarnom delu Jenge
između Krasnovršja i istoimene železničke stanice gde se paralelno sa rekom savijalo levo
krilo grupe naših jedinica. Neprijateljske snage nisu premašale bataljon, a po stanju puteva i
uslovima terena, taj se rejon smatrao nepogodnim za krupne ofanzivne operacije. Čitav dan i
noć pre toga mećava je besnela na Jengi, i naši izviđači nisu mogli otkriti nemački, krišom
zamrznuti most skoro šest metara širok. Živost kod Krasnovršja bila je shvaćena kao
manevar koji bi navukao pažnju i prikrio opasnije po nas vojne pokrete na severu od
Loškarjova ...
Uostalom, nemački motorizovani bataijon rnogao je biti prethodnica puka, i u slučaju
uspešnog proboja u brešu za njim se mogla provući i divizija. Radi upoznavanja namera
protivnika najpogodnije je izgledalo u ondašnjim uslovima uputiti tamo teški oklopni voz da
bi ometao dalje prebacivanje, i, kako je bilo saopšteno telefonom, da bi te crne đavole držao u
grozničavom stanju.
Od baze do Nižnjeg Bereznjika, kroz koji je prolazila prva linija naše odbrane, nije bilo
više od dvanaest kilometara. Oklopni voz bi ušao u borbu bez zakašnjenja da se na polaznom
položaju nisu zbili neki nepredviđeni događaji, dok je komandant Cvetajev išao u zemunicu
na telefon da precizira cilj napada. Prilikom zaustavljanja začulo se rđavo krckanje pod
točkovima, i najstariji mašinovođa Titov siđe da pogleda da nije pukla šina; put je bio oštećen
i mestimično opravljen na brzinu, te je u uslovima opterećenja od dvadeset tona na osovinu
brigada na lokomotivi morala da bude naro čito predostrožna. Tada je u slabom svetlu
šumske proseke mašinovođa ugledao jato od dvadesetak dvomotornih aviona koji su leteli
duž pruge na istok; — skoro istovremeno usledila je Morščihinova komanda za pripremu
odbrane od napada iz vazduha. Bombarderi su leteli na propisnoj visini, gubeći se ponekad u
pramenju osvitnog neba, i sudeći po eksplozijama oko njih već su ulazili u zonu naših
protivavionskih baterija na prvoj liniji fronta.
Serjoža se nalazio na lokomotivi kad je trenutak pre toga — mada se po pravilu nije
dopuštalo — u kabinu uskočio da se ugreje njegov drug, rezervni pomoćnik mašinovođe Kolja
Lavcov, koga su poveli u napad zbog izvanrednosti zadatka. Posada je bila sveža posle
relativno mirne noći, čak i obrijana — kome je rasla brada — te im je polazak u predstojeći
boj bio nešto kao lov; samo su pušili bez prestanka. I zato što se ložač Grišin, koji je u
poređenju sa omladinom bio stariji čovek, nehotice izlanuo da je sanjao jabuke, što je po
njegovom mišljenju bio rđav predznak, Lavcov i procedi poluglasno da to, veli, naši lete —
naši ne u šmislu pripadnosti, već po nameni njihovog smrtonosnog tovara; on to kaza ne iz
nekih rđavih predosećanja već jedino po navici da pecne prijatelja, ali ovog puta ne Serjožu
Vihrova, već pomenutog ložača Grišina, pokornog novajliju dosad nekrštenog vatrom.
Uostalom, bio je samo jedno šest godina stariji od Lavcova.
— Dakle, baš je šteta, čiko, što svoj šećer nisi slistio. Sad će, verovatno, propasti. Ipak,
ne tuguj ... zato će sedi akademici svom snagom svoje nauke početi da izučavaju iskustvo
tvog nesrećnog života.
— Pazi da tebi samom suze ne kanu — mirno se okosi Grišin polivajući vodom ugalj na
tenderu.
— To oni lete da bombarduju stanicu — razborito kaza Serjoža Vihrov, imajući na umu
krupni saobraćajni čvor u pozadini, gde se tobože čitavu poslednju nedelju po svu noć
rastovaruju ešaloni.
— Ti nemoj da tešiš, drugu treba pravu istinu reći — uzbuđeno se zabavljao Lavcov ne
odvajajući oči od prozorčeta. — Videćeš, sad će početi takav koncert da ga ni Gribojedov ne bi
mogao opisati. Gle, jedan baca... znači našeg Grišina ugledao. Ovaj i jeste naš.
Sa desne strane kabine videlo se kako po površici trči na prečac prema lokomotivi
komandant Cvetajev... i kao za inat spotače se o panj zavejan snegom. Uzgred rečeno, to je
bio onaj čuveni, kasnije u pesmi opevani, Cvetajev i momci su umuknuli, sa zebnjom prateći
da li će stići dragi komandir: avion se primetno spuštao u susret paklenoj paljbi
protivavionskih puškomitraljeza.
— Dede, zatvaraj prozor, inače ako kiša počne, prokapaće — reče mašinovođa Titov koji
se tek beše vratio, držeći oklopna vratanca odškrinuta za komandanta.
Prva bomba pogodi u onaj zlosrećni panj, koji Cvetajev tek što beše ostavio — smrt je
čitavog života trčala u stopu za Cvetajevom. On beše skoro uskočio u kabinu kad ga vrata,
silom talasa eksplozije, gurnuše unutra i potpuno mu odvališe potpeticu sa čizme. Druga
eksplozija ne potraja i kroz tresak paljbe svi su čuli mukli zveket tu negde, pored njih,
maltene u tenderu. Cvetajev stiže da vikne mašinovođi da otvori ventile i pošto su još sinoć
govorili o takvom manevru kao sredstvu maskiranja, Serjoža pre Titova shvati spasonosnu
komandantovu zamisao. Dok je Titov zatvarao vodene čepove, Serjoža zaroni pod oklop i u
potpunom mraku trže k sebi polugu ventila za talog, kojim se obično služe pi'i pročišćavanju
kotla. Samo direktnim pogotkom u iokomotivu moguće je bilo izazvati tako raskošan oblak
pare i to sa toliko tutnjave; oblak je naročito ubedljivo delovao zbog studene vedrine. Dva
minuta ispuštanja pod pritiskom od dvadeset atmosfera bilo je sasvim dovoljno da se
obmane napadač iz vazduha: retko kome junaku u jednom naletu pada takav plen... Posle
temeljnog rafala po zamišljenim olupinama, on pojuri da stigne svoje.
Na sreću rđav početak nije mogao da omete ispunjenje zadatka: rezervoar tendera bio je
čitav, vozni deo lokomotive netaknut, pa ipak prednja kontrolna platforma, koju je udar
talasa skinuo sa šina, stala je poprečke na put i duboko se usekla u pragove; zbog
iskrivljenosti nije se nikako mogla otkačiti, pošto se spiralni federi veza nisu prilikom udara
prekinuli. Izlazak na vatrenu liniju odgođen je na neodređeno vreme, ali Cvetajev je uvek
imao sreće: zastoj se desio u prisustvu našeg obezbeđenja i oduševljeni dolaskom pomoći
vojnici pod komandom svog potporučnika uzeše aktivnog učešća u otklanjanju nevolje ...
Uzgred rečeno, takva žurba prolazi nekažnjeno samo u ratu, kad se maksimalni napor mišića
uskladi sa besprekornim proračunom pokreta. Pa ipak, dok su izbijali zavomi klin veze i
stotinama ruku rastovarivali pogođenu platformu, dok su je podizali mčnim dizalicama i sa
Dubinuskom prevrtali niz padinu — za to vreme je potpuno svanulo.
Iz razgovora sa pešadijskim potporučnikom koji se desio tu baš u pravo vreme, pokazalo
se da i pored poštovanja impozantnog izgleda oklopnog voza prisiljenog da se kreće po jednoj
liniji, on na njega gleda sa saosećanjem punim pošte, kao i.na tačanke građanskog rata. Po
potporučnikovim rečima on je svega pre mesec dana lično gledao kako je uništen jedan
oklopni voz tipa PVO, zatečen u bazi armijske intendanture; on tad označi noktom na
Cvetajevljevoj karti to mesto gde su se jedno dva tuceta aviona u toku pola sata rastovarivali
na zatvoreno između dva levka od bombi, junačko gvožđe koje je do zadnjeg daha kao vulkan
bljuvalo gromove. Komandant Cvetajev nije imao vremena da ulazi u diskusiju o slabostima
oklopnog voza od napada iz vazduha, ali je ipak upamtio vreme i mesto tog tragičnog
dvoboja.
— A zar vam se ne čini, druže potporučniče, da je na avionima još opasnije? Otuda se
može još pride i pasti — podsmehnu se Morščihin zbunjenom potporučniku, i Serjoža
Vihrov, stojeći pobliže, sa zahvalnošću pogleda svog komesara koji je uzeo u zaštitu bojnu
slavu njihovog oružja.
Dalje su pošli krišom, bez pramena dima ili iskre, sa tenderom napred i, reklo bi se,
vodeći računa o svim mogućim okolnostima, čak i o nezgođnom nagibu na tom delu puta. Da
bi lakše bilo umaći pri povlačenju, mašinovođa Titov naredi da se drži pod rukom
neprikosnovena rezerva: dve kantice mazuta i naramak-dva suvih drva za potpalu, u slučaju
da izda ugalj iz Podmoskovlja. Iz iskustva prošlih ratnih slučajnosti Serjoža je unapred
prekrio krpom staklenu cev za merenje visine vode u kotlu... Jednom reči, sve je bilo unapred
predviđeno, osim korenitih promena u situaciji, koje zasad nisu znali ni na komandnom
mestu.
Odozgo od Cvetajeva vidljivost je znači bila daleko veća nego iz kabine na lokomotivi.
— Evo njih, dragi moji... i još sa malim iznenađenjem! — muklo, ali tako razgovetno
progovori zvučnik iznad uva, da Titov nehotice podiže glavu, kao da je mogao videti
komandanta u njegovoj šestostranoj kupoli.
Grohot vožnje potirao je sve ostale zvuke... Ipak ukoliko se razmicala šuma s obe strane,
bila je vidljivija živa čarka na prvoj borbenoj liniji. Ljuljajući se i klackajući na sastavima šina
oklopni voz se spusti u poslednju udoljicu, a zatim se pred njim otvori nedogledna snežna
ravnina sa crnim kopninama rupa od bombi i retkim stubovima propete zemlje koja pada.
Cilj je ležao pred njima kao na dlanu — u stvari sad ih je bilo dva. Osim osnovnog, malo
udesno od njega, pružale su se razvaline bivše fabrike cigle; tamo se iza očuvanog zida i
sakupljala neprijateljska motorizovana pešadija. Kroz durbin se moglo videti kako silaze sa
svojih motocikala motociklisti i kako su skoro slivene sa jutarnjom maglom figurice na
ramenima izvlačile oklopna kola zapala u sneg. Ali glavni cilj je ostao i sada reka.
Zakašnjenje oklopnog voza po nuždi, ispalo je povoljno. Pod zaštitom poljske artiljerije
koja je odnekud tukla po našim baterijama, dva teška tenka, jedan za drugim, milela su preko
prelaza. Dva druga čekala su red na obali i trebalo je pretpostaviti da ih se još dosta skrivalo
u šumici, koja se mestimično spuštala do samih ledenih santi. Svi su se tenkovi iz različitih
razloga podjednako nalazili u položaju nezgodnom za samoodbranu; s druge strane, vatrena
moć oklopnog voza posle opravke bila je povećana, a topovi na nemačkim tenkovima u to
vreme nisu premašali kalibar trideset sedam milimetara. Značajno je napomenuti da bi
dolazak na mesto minut ranije ili kasnije pretio dvobojem sa vrlo malo izgleda na uspeh,
pošto je Cvetajevljev oklopni voz zauzimanjem prevoja među dve duboke udoline i sam
postao odlična meta postavljena na uzvišenje. Jednom reči, imao se čime ushititi istinski
lovac, kao što je artiljerac Samohin, ako se samo ne misli šta će biti posle, kad artiljerija
prenese vatru na urakljeni kvadrat, kad se tenkovi razviju za borbu, i na fašističkom
aerodromu namirišu malopređašnju prevaru.
Sad bi gubitak makar i jednog trenutka ovog kratkovremenog preimućstva bio ravan
ratnom zločinu.
Dalje se vreme merilo već sasvim sitnim podeocima neopipljivim u mirnim uslovima;
zato se neizdrživo dugim pokazaše oni trenuci dok je Cvetajev odredio ciljeve i dao svima
elemente gađanja.
— Dede, pokaži sebe i svoju veštinu, boginjo rata — završi komandant tako mirno — kao
da se spremao da iz kolibe gađa tetrebe — obraćajući se istodobno kako Samohinu, tako i
njegovom slavnom suparniku Gnjacuku, tobdžiji sa drugog blindiranog vagona.
Prirodno, najveći uspeh je imao prvi plotun desnom stranom i svim vatrenim oruđima,
zato što su i protivavionci prispustiv topovske cevi uzeli učešća u deobi plena i obračunu.
Trećom granatom su napipali cilj, i riđe razvaline desno, iza kojih se zaklanjala i skupljala
nemačka vojska, bile su Samohinov prvi plen. Ne zna se u šta je on zaglavio svoje zapaljive
granate, tek iza prašine izraste pozadi gomile cigala divno rumeno drvo sa crnim zanjihanim
stablom i samo stade da cveta zlim kratkotrajnim cvećem. I pošto nema ništa strašnije i
ranjivije na svetu od bornih kola — to drugi blindirani vagon istovremeno uze na nišan
tenkove, tačnije, brežuljkasti led sa modrim otocima pod njima.
Mašinovođa Titov, potamnela lica, pripi se uz otvor za osmatranje. Kroz dim koji je svaki
čas pokrivao reku, videlo se kako se propinju krajevi izlomljenih greda na jednoj strani i
veseli izvori penušaju u pukotinama i rupama na drugoj, kako je, zatim, čelni tenk počeo da
klizi bokom ka kraju mosta potonulog u vodu. Išao je nerado u ledenu krstionicu kao i svaka
zverka kad je na silu kupaju; zbog daljine teško je bilo videti ostale, ali sigumo su se povlačili
nazad i zapinjali progrizajući gusenicama led. Zadnjem tenku, kao što to biva u nesreći,
pokvarilo se nešto u motoru, te su se lomnjava drvenarije i tutanj paljbe mešali sa grohotom
eksplozija i onom očajnom psovkom kojom se obično zaglušuje svest pred smrt. Nagib je
bivao sve strmiji, ali još nije pucalo sigurno inženjersko šivo, već se samo krivilo u vidu
spirale... tada užurbani Samohin ošinu još jače, preseče poprečne traverze te se najzad to
svrši, i zatim dva velika klobuka jedan za drugim kuljnuše iz uskipele nezamrznute matice.
— Eh, silno, Samohine, eh, poštujem te, sinko! — prokrklja komandant kroz treštanje
paljbe i kasnije se posluga svih topova klela da se čula u njegovom glasu malo raskravljena,
ali kroz zube kazana nežnost. Neka znaju kako sovjetske vlasti kažnjavaju neumerene
nemačke strasti... sad punom parom nazad, u sklonište!
Posle prvog naleta usledili su drugi i treći i svaki put u udolicu su odlazili sa osećanjem
lovačke zasićenosti, kao iz hajke na vukove kada pogođiš kuršumom prsatog starog kurjaka i
vidiš kako pada na sneg njegovo obamrlo telo. Tek što bi geleri počeli da šibaju po oklopu, ili
zemlja u padu da grebe po krovu, oklopni voz bi odmileo na drugi kraj uvale, varajući
nišandžije neprijateljskih topova, da bi se posle paljbe opet skrio u svoju rupu, kao dečak koji
se grudva. Pa ipak nadmoć napadača se stalno povećavala, sve novi i novi tenkovi mileli su iz
šume, odmah ulazeći u borbu, i eto, već su dvaput morali da se brane kartečom od naleta
pešadije, već je čitava vodoplavna ravan postala rohava, izbačena je iz stroja kula na jednom
blindiranom vagonu i gorele su rešetke na drugom. Broj naleta bi se prepolovio da u pomoć
oklopnom vozu ne priskočiše teški topovi naših dalekometnih baterija ... to znači da su u
štabu fronta saznali za ovaj mali boj lokalnog značaja.
Tukli su se petnaesti minut, kad je mašinovođa Titov u periskopu ugledao iza svog
zadnjeg vagona vodoskok dima visine dobrog bora; i tog trena snažna vibracija stiže po
šinama do kabine. Put nazad bio je prekinut, a zatim je bio otkriven skoro kod samog tenđera
drugi nemački diverzant sa minama. Bilo je neverovatno kako se on privukao kroz takvu
vatru i tako blizu da se mogla videti krv iz njegovih usta i razabrati kako je već ranjen u
predsmrtnom besu urlao skoro bez akcenta: »De, vozi sad, vozi!« — smejao se i pokazivao
nazad prekinuti put. Darežljivo mu platiše za drskost... i tog trena crna ugljena prašina pokri
osmatračnice i sve se zaljulja u kabini od eksplozije ispod lokomotive.
Katastrofa se desila pred sam odlazak i pre no što je mašinovođa stigao da povuče polugu
za rikverc, što je neophodno za odstupnicu. Titov se svom težinom navali na zamajac, ali ga
sad nikakva sila ne bi pomakla ni za stepen. Oklopni voz je zapadao u samrtnu raklju —
morao se očekivati drugi precizniji pogodak i jedino se krajnjom bezizlaznošću položaja
objašnjavalo neverovatno Cvetajevljevo naređenje: »Otvaraj vatru po svom nahođenju«; on
čak nije određivao cilj — uopšte: po starom svetu, po opštem zlu koje sažiže cveće, gasi dečji
smeh, steže za grlo čovečju radost, ali i sada je Cvetajevljev glas bio miran, te je komanda pre
izražavala poziv na poslednje oduševljenje boraca, nego rastanak ... Ipak, nastojeći da makar
privremeno odgodi uništenje, mašinovođa Titov pusti paru, i oklopni voz pođe brzinom
pokretne mete u strelištu, pođe napred u dubinu ničije zemlje.
— A šta će sad biti? — upita Grišin posivelih usana.
— A šta da bude? Popili, pojeli, sad plati račun ... i kući — jedino od uzbuđenja ne izdrža
Kolja Lavcov i ućuta pod strogim Titovljevim pogledom, gorim od svake psovke.
U njihovom položaju nemoguće je bilo izmisliti povoljniji teren. Naokolo je zemlja
drhtala, a ovde iza visoke kose sa sitnom, veoma mladom jelom po grebenu bilo je nekako
sigurnije. Sa druge strane železničke pruge otvarala se ona ista niska vodoplavna ravan sa
zagonetnim polukružnim snežnim lancem koji se gubio u dalekom maglovitom kraju šume.
Posada oklopnog voza iskoči napolje da vidi šta je oštećeno i svi su krišom pogledavali u
tmurno i zloslutno pusto nebo. Kad je Morščihin prišao lokomotivi, mašinovođa Titov je
pipao rukom po rupi i uzdržljivo gunđao komandantu na mehaničara što na oklopnom vozu
nema pribora za zavarivanje.
— Šta si to namislio da zavaruješ, čiko? Bolje je da dobro pogledaš gde ti se tamo
zaglavilo — navaljivao je Cvetajev računajući na neku drugu vrstu preloma koji se može
popraviti.
— Čovek dok umre ne zaboravlja ovakvu stvar... — terao je Titov svoje, nastavljajući
ispitivanje. — Ni do podne, verovatno, nećemo izaći nakraj — i gorko se pri tom osmehnu.
Nade Cvetajevljeve nisu se ispunile; u rupi rastopljenoj po obodu video se zdrobljeni
odlomak i ulupina koja je polugu za rikverc ukočila u najvišem položaju. Iskrivljeni regulator
pare još se mogao ispraviti nakon usijanja u peći, ali bez zamene desne poluge nije se moglo
ni misliti o povratku u bazu bez tuđe pomoći...
Tada se Cvetajev seti priče pešadijskog potporučnika o uništenom oklopnom vozu PVO u
šumskom useku. Onaj snežni lanac za koji je prvo mislio da je neprijateljski grudobran, i bio
je, znaoi, železnički ogranak prema slagalištu — linija je počinjala na dvesta metara od
njihovog sadanjeg položaja. Odluka se sama po sebi nametala; ako se samo potporučnik nije
varao za mesto, ako stignu da završe do naleta neprijateljske avijacije, dok se ostali late
opravke puta, ako Nemci nisu izlomili u komade pogođenu lokomotivu, ako se kao u svakoj
lutriji slažu serije...
Komandant upitno pogleda Morščihina; ovaj pročita njegovu misao i ćutke klimnu u
odgovor. Kad se mašinovođa Titov okrenu k njima, po svemu se videlo da i on o tome istom
misli. U njihovom položaju vredelo je rizikovati, potražiti u bazi rezervnu polugu.
— U svakom slučaju treba pokušati — glasno se kolebao Morščihin, odmeravajući okom
rastojanje do šume — tu nema više od tri kilometra. A je li nmogo teška?
— Najviše da ima nepuna dva puđa... mogao bi to dovući i jedan pod zaštitom mraka.
Pitanje je vremena ... — reče Titov, opet pogleda u nebo i maši se džepa, za duvan.
Sva trojica su pažljivo i, u ovim uslovima, relativno dugo gledala na pomoćnike
mašinovođe koji stajahu pobliže, razmišljajući o dovitljivosti i fizičkoj kondiciji obojice.
Shvatajući značaj te smotre, momci su ćutali gledajući ispred sebe. Obojica su bili bravari
pete klase, obojica gotovi na sve za sovjetsku vlast; Lavcov kao da je izgledao jači... ali Serjoža
odjednom shvati da je izbor pao na njega i rumenilo uzbuđenja udari mu u obraze.
— Dakle, druže Vihrov, oštećena lokomotiva leži u onoj šumi, a treba izbavljati
drugove... — lagano i sa izvesnom sumnjom poče Morščihin. — A gde si to čizme progoreo?
Serjoža pravilno odgonetnu njegovo pitanje.
— Vi se ne bojte za mene, druže komesare... ja sam komunista — tiho odgovori on i ta
mu reč ožeže nepce; stisnuti zubi se obnažiše u osmehu. — Hvala na poverenju.
On je shvatao, izgleda, hitnost i odgovomost zadatka — moguće da je njegov osmeh i bio
odlučujući razlog da njega pošalju za polugu.
— Karabin uzmi za svaki slučaj i počešće se obaziri — reče Cvetajev. — Čekaćemo te,
kako se to kaže, sa nestrpljenjem.
— Daj mu, Nikola, što treba — brzo naredi Lavcovu mašinovođa. — Glavno je, ti prvo
razmrdaj polugu na cilindru. Iznutra podmetni pod nju šta bilo... čekićem ne udaraj,
iskrivićeš je! Dakle, to je sve ... uostalom, pokaži istrajnost! — i pokaza stegnutu pesnicu.
 Serjoža ćutke primi iz drugarskih ruku ključ, limu i hrastovu gredicu, dugu jedno četvrt
metra, koja se čudom kod njega našla, »da ne dižeš buku kad počneš izbijati cilindar«.
Lavcov pomože Serjoži da obuče ogrtač za maskiranje.
Tada zalutali kuršum prekide zeleni vrh mlade jele koji pade pravo pred komesarove
noge — možda odista to niko ne primeti.
— Dakle, idi, idi! — naredi Morščihin, i pogleda na sat ispod rukava. — Uzalud se ne
istrčavaj, radničkoj klasi su potrebni razumni junaci, a ne pokojnici... ali požuri.
Ne zna se da li su se nađali srećnom ishodu poduhvata, ali neko vreme sva trojica su
besposleno gledali za onim koga su poslali, dok se nije izgubio u snegu iza okuke železničkog
ogranka.
2.
Prema rasporedu neprijateljskih vatrenih tačaka prvih trista metara bili su najbezopasniji
— dalje je bilo poteže. Uski pojas mrtvog ugla bio je pod vatrom; retke eksplozije utrkujući se
patrolirale su duž njega. Vetar je sa neprijateljske strane gonio poljem oblake suvog snega,
praveći duboke uvale, i kad se u jednoj od njih, ispred Serjože, pokaza nešto sumnjivo cmo,
po njoj poče da šiba puškomitraljez. Sa lakim fijukom on ukuca u uvalu dva kratka rafala,
iako se proverom pokazalo da je to samo konjska glava, smrzla, osušena na mrazu i mala ikao
kod konjića na vrteški; bez obzira na razumljivo uzbuđenje, Serjoži pade na pamet da,
možda, tužnijeg zanimanja za gospodare prirode ne bi mogla izmisliti ni najdemonskija
glava. Ipak, morao je pričekati dok se nemački puškomitraljezac nije uverio da ne postoji
opasnost po njega. Na to je prošlo nebrojeno mnogo vremena, i nikad Serjoža sa takvom
oštrinom nije osećao kako nekorisno otiče život. Poslednji komad puta pređe kao kunić —
žmurećki i s dušom u nosu, ali zato nije bilo više od četrdeset metara do ivice šume. On
zaroni u sneg pod žbun udike sa prozirnim kapljama rumenih plodova, propuza radi
sigurnosti još malo i izviri iz svoje tranšeje.
Opkoljavala ga je mlađa tanka šuma sa čistim nakostrešenim omladima. Zametena
snegom železnička linija oštro je skretala ulevo i tu na savijutku Serjoža se okrenu, ali ništa
ne ugleda u svetlom traku proseke. Pramenasta nevidelica zastirala je horizont iza koga su
bili okačeni beli veštački oblačići. Osećanje krivice besposličara šapnu Serjoži koliko je
izgubio vremena na putu. Ostatak staze on skoro pretrča bez predaha, pipajući nogama šinu.
šuma je tamo bila oborena, mrtva, kad bi makar senica u njoj bilo; kad se gora proredi,
pocrnela od ognja, i pojaviše se ponegde kaiševi kore oguljene od vrha do korena, Serjoža
shvati da je stigao na mesto.
Kroz šumski lom pokaza se okrugla čistina sa potpuno zbrisanim žbunjem po krajevima,
nalik na ogromni levak od bombe. Mestimično su štrčale iz smetova pogorele konstrukcije
vagona, kuke propetih oklopnih platformi i svakojaki metal tako iskrivljen da se nije moglo
poznati šta je bilo; najstrašnije se skrivalo pod sipkim, mirnim snegom, ali ovde je i drveće
izgledalo kao ljudi. Neko je ležalo nauznak, iščupano iz korena, a drugo je čak obezglavljeno
u trku još umicalo sa razbojišta povijeno napred rascepljenim stablima; najkrupnija i
najstabilnija, i sama puna zaleđenih ozleda i rana, izgledalo je da vode nekud posmule
drugove. Milosrdna zima ponegde je zavejala i pramenjem snega do proleća pokrila njihovu
osakaćenost.
Rukavom ogrtača za maskiranje Serjoža obrisa mokro lice i oslušnu. Sve je bilo u
potpunom redu, jedini zvuk je bilo — kucanje njegovog srca.
Nije bilo vremena da se utvrđuje šta je baš pobrkao pešadijski potporučnik. U snegu se
crnela prosta lokomotiva bez oklopa, ali ipak, na sreču, iste serije O. V. Morao je ugaziti sneg
okolo da bi pristupio poslu. Mašina je sišla sa nasipa ukoso, do osovina zarivena u zemIju, i
bila svučena do gole kože — kao učilo očigledne nastave. Bomba, ne baš velike težine,
pogodila ju je u najosetljiviju tačku — u cilindar za paru; kroz pocepani omotač videla se
iskiđana unutrašnjost lokomotive, cevi za toplotu i plamen, sa žutom, tuđom trotilovom
nagoretinom preko krečnog taloga i nekakve tigrove boje. Poluga je bila netaknuta i da nije
bilo opasnog nagiba, skoro okomite padine, Serjoža bi dvaput brže obavio svoj zadatak. On je
već oslobodio ekscentrični regulator i izbio cilindar polužnog tega, kad razgovetno začu
isprekidano žuborenje nad glavom. Neprijateljski bombarderi leteli su sa severa u pravcu
reke, na njegov oklopni voz. Vreme je postajalo strahovito skupo, čak nije imao kad da još
jednom pogleda gore i ugleda dve spasonosne eskadrile naših lovaca, koji su leteli u susret
neprijatelju. Vazduh se ispuni jekom urlika motora pomešanog sa delikatno tihim rafalima
puškomitraljeza. Tek deset minuta posle početka vazdušne bitke pokazala se Serjožina
greška: on je umesto desne oslobađao levu polugu.
Da ih je bilo troje na Serjožinom mestu i to lično sa Titovom na čelu, ipak ne bi stigli na
vreme, ali to je postalo jasno mnogo kasnije; zasad mu se činilo da celi život nije dovoljan da
se zakrpi to jedno propušteno četvrt časa. Po izgledu oštećene lokomotive lako je bilo
zamisliti posledice Serjožinog zadocnjenja i šta se dešava sad sa oklopnim vozom, tamo na
vatrenom položaju. I još jedna mučna zagonetka; zašto je baš njega, Vihrova, izabrao
Morščihin, spasavajući ga od pakla vazdušnog obračuna, a ne Kolju Lavcova koji sebi ne bi
dozvolio takvu pogrešku?
— Zapleo si se, zapleo, profesorski sinčiću! ... šaputao je Serjoža ližući okrvavljeni prst i
gledao u nebo gde se u punom jeku, na širokim i smelim vertikalama bdo vazdušni boj.
Odjednom on shvati da je još nepvme dve, dragocene dve minute potrošio lično na sebe
— studen i čvrstina uliše se u njega. Rad na desnoj strani poteče neuporedivo brže. Prsti su
prianjali za smrzlo gvožđe; postadoše crveni i lepljivi — on nije osećao svoje telo: sad je ono
bilo samo pomoćni instrument drugova koji su mu poverili svoje živote. Sudbina se osmehnu
dečaku, pođe mu za rukom da nadoknadi ponešto na račim prslog regulatora pare. U pravi
čas ugleda smrčevu gredu od jedno dva metra. Podignuta njome poluga kliznu sa cilindra i
zari se u sneg. U mislima Serjoža pogleda ispod Morščihinovog rukava na sat. Kratki zimski
dan se svršavao — to je udvostručavalo snagu i skraćivalo povratak... ali gle, napred zasvetle
kraj proseke, i Serjoža kroz šikaru leštara ugleda neprijateljske smučare. Četvorica su jurila
prema njemu presecajući mu put, čulo se klizanje smučaka, a Serjoža nikako nije mogao da
smisli malo prirodniju pozu od ove kao da je tobože ubijen. Sve je prošlo kao u snu: na
pedesetak koraka od starog Serjožinog traga, oni, vrag bi znao zašto, zaokrenuše pod pravim
uglom u dubinu čestara: u ratu je teško uvek ugonetnuti logiku neprijatelja.
Serjoža odskoči na suprotnu stranu jedno dvadesetak metara i odmah nabasa na svež
trag smučki druge četvorke. Očigledno, jedinica se razdelila nadvoje pre nego što je došla do
uništene kompozicije, te se Serjoža obrete uklešten među njima. Za to vreme druga polovina
već je stigla na kraj šume i da se Serjoža tamo zadesio trenutak ranije, on bi na svojoj koži
okusio opasnost prolaska preko minskih polja ...
Kad je, potresen prizorom i pušeći se od znoja u snegu do pojasa, pojurio na stari put,
poče učestana artiljerijska paljba vodoplavne ravni. Serjoža se ustumara i srce mu postade
teže od metala 'koji je nosio. Na taj način bila je ocrtana sa sve četiri strane mala ravnina
predstojećeg značajnog susreta; ostajalo je da se označi njena vremenska tačka. Serjoža nije
čuo pristigli fijuk, talas eksplozije udario ga je otpozadi nečdm velikim i pljosnatim,
zarivajući ga u sneg zajedno sa bremenom.
Teški neprijateljski aparati kružili su nad njegovim oklopnim vozom — on nije znao.
Likujući, uzletali su crveni jastrebi u provedreno plavetnilo, palili ih i gulili sa njih listove
duraluminija — on nije video. Boj se završio neizvesno; oni što su ostali čitavi raziđoše se na
svoje aerodrome — Serjoža je neprestano ležao u nesvestici. Za to vreme smrklo se i dok je
mraz stezao počeše da se pojavljuju zvezde. Trenutni zračak svesti primora Serjožu da se
prevrne na leđa i na to on potroši svu svoju volju; zatim je dugo ležao gledajući na približene
zvezde. Tako ga je našla Polja u povratku, zalutavši u putu.
Ona zaključi da samo Rodion može ležati tako — raširenih ruku. Od čađi i nalepljenog
snega Polja nije mogla odmah raspoznati njegove crte, ali su znane oči mirno gleđale pored
nje u noćno nebo; izgledalo je da ništa na svetu ne može prekinuti vojničko razmišljanje.
Polja podiže glavu vojnika koji je ležao, i smače ledenu koricu sa njegovog lica i kapaka —
prsti napipaše lepljive grudve u uglovima usana. Ali on je bio topao, i ode!o je na njemu bilo
čitavo, samo se nije odazivao na ime, kao da je zaboravio kako se zove, zašto je došao ovamo i
koliko mu je bilo godina kad su ga ubili.
— Čuješ li ti mene? Trepni, ja ću razumeti... u šta, gde su te pogodili? — šaputaia je
Polja, nastojeći da prodre do njegove svesti kroz hlađnu zvezdanu svetlost koja je treptala na
vrhu njegove zenice. — Gde te boli?
Znači to nije bio Rodion — taj bi se iz ma kakvog bezdana njoj odazvao!
— Ne... — odgovori ovaj bez ikakvog smisla, i kroz tu trenutnu pukotinu Polji pođe za
rukom da prodre u njegovu svest.
Njoj dobro dođe bolničarsko iskustvo razgovaranja sa takvima kao on. Na detinjem jeziku
ona poče da objašnjava da je noć i vreme da se ide kući, da se može smrznuti, da će se
starešine naljutiti ako zakasni na prozivku. Njeni napori krunisaše se uspehom — on se
pridiže i pre svega poče da pipa okolo: Polja pomože Serjoži da nađe u snegu već nepotrebno
blago; sad je ostalo samo da nanovo nauči kontuzovanog liodu i govoru. Oni protnuše
Serjožin karabin kroz otvor poluge i tako su je vukli po površici, ostavljajući tri traga. Svaki
put se morao utapkati sneg da bi se staio nogom; najviše je vremena otišio na prve korake.
Kad ih je izdavala snaga, oni su zastajkivali naslonjeni jedno na drugo, dok se ne ugasi u
očima dosadna žuta mećava.
Ali bio je potpuno uzaludan ovaj besprimerno teški put. Već davno posiata u pomoć
obična lokomotiva odvukla je u bazu iskasapljeni Cvetajevljev oklopni voz, a mladić i devojka
sredine dvadesetog veka neprestano su išli, savlađujući sneg i najstrašniju ponoć svog
pokolenja. Istina, samo jednom su pripucali na njih, nasumice, kad su ispuzali na nasip —
zato ih je ovde čekalo po slednje razočaranje. Oklopnog voza nije bilo na mestu, nije ga bilo
ni ispod nasipa; i uopšte ničega tamo više nije bilo, ni malih jela, ni šina, ponegde ni samog
nasipa. Po nagorelom avionu sa belim krstom u blizini i slomljenom vagonu oklopnog voza
što se nadnosio nad rupom od bombe, lako je bilo zamisliti šta se desilo po» sle Serjožinog
odlaska.
— Oni su, znači, otišli — reče Polja. — Hajdemo ...
—Pričekaj, ovo je baš to mesto ... ja poznajem — kaza njen saputnik. — Kuda su otišli?
— Sigurno kući — šapnu Polja.
Nešto malo i zelenkasto svetlelo je pred njima u mraku rupe od bombe. Po padini koja se
osipala i pri slabom dodiru, njih dvoje skliznuše na dno. Serjoža se naže i podiže nešto. To je
bio poznati Morščihinov časovnik. Kao i uvek on je bio na Morščihinovoj ruci, i još je radio,
kazaljke su pokazivale ponoć. Osim smrzlih grudvi ničeg više nije bilo okolo. Znači, ostalo su
odvozili sa sobom.
— Čija je? — šapatom upita Polja.
— To je našeg komesara... — objasni on uzdrhta« lim usnama.
Oboje su ćutali; stariji ih još nisu naučili kako treba postupati u onim slučajevima kad ne
nađeš čitavog druga već njegov deo. U svom kratkom veku njih dvoje mladih stigli su da se
nagledaju mrtvih, ali, na kraju krajeva, ovo je bila samo čovekova ruka.
— Ti ne treba tako ... on je, možda, još živ — reče Polja, dotičući ga rukom da bi
zaustavila njegovu drhtavicu. — Treba je sahraniti u zemlju.
— Da. Pridrži malo i odmori se ... ia ću to sam uraditi.
Zemlja usitnjena eksplozijom lako se razgrtala noktima, ali Serjoža je želeo da iskopa
podublju jamu. Pošto ostavi ruku u stranu Polja se naže da pomogne. Kad bi se pogleđalo s
neba, oni bi sigurno ličili na decu koja se mirno igraju u pesku.
— E, sad je dobro — reče Polja, kad svetlost brojčanika konačno sakri humčica od pola
metra u prečniku. — Sad hajdemo, inače će nas ubiti.
— Daj da posedimo malo, umoran sam — odgovori Serjoža. — Da nisi ozebla?
— I jesam i nisam... — odgovori Polja kao dete.
Oni pnisedoše na kraju rupe: ovde je bilo malo mirnije, u zavetrini, ali, negde iz tame,
napred vrebao ih je stari svet. Sve apstraktno, ranije stečeno školsko znanje o starom svetu
nestajalo je sad pred ovom svežom neoprostivom ranom. On to priznade Polji.
— A šta im to treba?
— Ja ne znam... Tako su navikli. Kako se zoveš?
— Polja. A ti?
— A ja — Sergej.
Njega obuze neopisiva tuga za prijateljem, koji ga je izdašno darivao više nego sve ostale
surovom i ponosnom vojničkom Ijubavlju. On zaplaka d zajedno sa suzama oticali su ostaci
njegovog veselog, vedrog dečaštva. To je bio grubi, plemeniti bol neizbežan pri kovanju ili
kaljenju, kad bezlični komad metala prima oblik, čvrstinu i namenu u životu.
Odjednom se on diže sa zemlje i Polja za njim.
— Neka sd proklet za sve vekove, ubico — veoma tiho i razgovetno kaza on u noć pred
sobom. .— Neću ti oprostiti dok sam živ ... Neću ti ni mrtav oprostiti...!
— Ni ja ... — reče Polja pripijena uz njega.
— I kad odrastem i kad već sve prođe, i čak kad mi bude dobro, kunem se da ću te a tada
mrzeti, za naše jade, za Pavla Andrejiča, za sve moje drugove! I ako moje telo od straha ili
malodušnosti izneveri moje reči, kunem se da ću ga kazniti najsurovijom kaznom ...
— I ja — dodade Polja.
Bila je retka tišina za noć na frontu. Sve je spavalo mrtvim snom, posle nedavnog besnila,
osim zvezda koje su spustile svoje srebrne niti u čovečje zenice. Sve svečanije su se razgarale i
povremeno se videlo kako uzvitlani vetar savija njihov plavi, ledeni plamen.
Ni Sergej ni Polja nisu videli kako je čitava pruga neba buknula iza njihovih leđa, samo za
tren duge senke se prućiše po porumenelom snegu. Vazduh se ispuni množinom tutnja, a
zatim se isto takva rumen razli po horizontu pred njima. Iznad njih u hiljadu mlazeva, sa
nepoštednim likovanjem leteli su ešaloni artiljerijskog gvožđa. Deca su utišana slušala ovu
grmljavinu kao blagovest velikog preokreta...
 Još prošlog meseca više od pedeset tenkovskih, motorizovanih i pešadijskih
neprijateljskih divizija koncentrisalo se u Podmoskovlju; postajalo je jasno da ovde sazreva
najveća bitka godine. Neprijateljske armije duboko su prodrle u bokove sovjetske odbrane,
ali su bile nemoćne da je probiju i sa dva klina obuhvate prestonicu. Sa poslednjim dahom,
tragično udaljene od svojih baza, sa ogoljenom pozadinom i često iskidanih komunikacija,
one su nastavljale pritisak i sada već ne nadmoćnošću strategijskog plana, već inercijom
gvožđa i vojničkog mesa: jurišale su i nabadale se na ruske vile. Što se dublje ugibao sovjetski
front to se sve više sabijala u njemu maksimalna snaga zategnute tetive. U ovo vreme
sovjetske armije imale su sve neophodno za moćni protivnapad kojd prerasta u ofanzivu.
To što je fašistička Nemačka smatrala bitkama lokalnog značaja, ispalo je početak njene
katastrofe. Za nekoliko dana na istočnim snežnim širinama pao je veliki deo njenog
pokolenja, sablažnjenog pljačkom vaseljene. Krivulja fašističke moći počela je da opada, i
prva pukotina pod uticajem daljih neuspeha pretvorila se u sumnju, očajanje i najzad u
panični užas poraza.
Sve to Polja i Serjoža još nisu znali, ali u glasu uzvitlane bure oni su prepoznali gnevni
glas Otadžbine i utišani slušali su sa onim iskrenim oduševljenjem sa kojim deca
pozdravljaju prvi pcolećni pljusak i grmljavinu. Tu, u rupi od bombe, dva sata kasnije
nabasala je na njih sovjetska izvidnica. Čuveni šesti decembar na Tengi nastupio je tri dana
kasnije, te je Polja, mada na bolničkom krevetu, ipak uspela da izvrši svoj zadatak do kraja.
3.
Nakon toliko godina dosta je teško utvrditi zašto je Ivan Matvejič otišao kod Gracijanskog
na doček Nove godine. Razume se, pred zajedničkim neprijateljem ublažile su se lične uvrede
i prirodni tragovi bolnog gneva koji nastaje od neprestanog milovanja nezgodnim
predmetom po jednom te istom mestu; pa ipak, izgledalo je da nije imalo smisla kucati se
čašom u takvu noć sa čovekom koji mu je čitavog života nanosio uvredu za uvredom. Ali ova
dosta neobična poseta uopšte nije značila predavanje na milost protivniku, niti nameru da se
zadobije njegova naklonost za svaki slučaj i, uopšte uzev, bilo bi nepravedno povezati
novogodišnju posetu Ivana Matvejiča Blagoveštenskom sokaku sa gubljenjem karti za
snabdevanje, koje se desilo nešto pre toga. Pametnije je to shvatiti kao nastup neodoljivog
interesovanja prema svome podlom, svemoćnom i nekažnjenom neprijatelju, kao težnju da
sazna poreklo njegove podlačke snage; to interesovanje je srodno radoznalosti što tera
čovečanstvo da na izučavanje kratkovečnih mikroba troši vreme koje mu je dato da spozna
večna nebeska tela.
Od sredine decembra Vihrovi su doista morali oštro smanjiti svakodnevni obrok, koji se
postepeno smanjivao pred kraj meseca, ali na fonu opštemoskovskih tegoba u to vreme, lične
oskudice izgledale su toliko mizerne, te se Ivan Matvejič i nije usudio da poradi oko
dopunskih bonova za ishranu. On je ipak veći deo dana provodio za radnim stolom, ne
ulažući fizički napor — a što se Taiske tiče, ona je već odavno poboljevala, verujući da je to od
starosti — i ustajala samo radi sitnog spremanja po kući. Baš ona je, rizikujući da na sebe
navuče bratovljev gnev, navaljivala da se prošeta o Novoj godini.
— Što da se mrzneš kod kuće! ... Eh, šumaru moj, ni drva za sebe nisi zaslužio! Sve se
mrštiš od misli... Mani se tog strahovanja za učenike — sve neće pobiti. Kad bi otišao do
njega da se razonodiš. Stara je verovatno napekla pite... odavde miris osećam — nagovarala
ga je sestra, i izgledala tako mala te večeri. — Oni su bogati... ljudi koji znaju pričali su da je
zgrtao i kapom i šakom.
Ivan Matvejič se opet ljutio:
— To su sve spletke... tebi je sramota da ih ponavljaš, a meni da slušam — i brižljivo je
zatutkivao jorgan oko sestre, nemajući ničim drugim da je obraduje te večeri. Kasno je već...
a i kako ću te sad ostaviti?
— A ti ne gledaj mene, Ivaša, ne žali me... moje je zdravlje dotrajalo. I sam ćeš se na
vazduhu provetriti... i meni ćeš domaćeg hleba doneti — i sa tako molećivim snebivanjem
pogleda, da brat popusti.
Njegovu saglasnost diktirale su pre svega naročite zasada tajne pobude. Dugotrajni
neuspesi doveli su ga na misao o nekorisnosti njegovih napora i, još dalje, na ideju o ostavci
na dužnost profesora; u toku godina to je sazrelo u neopozivu odluku. Na položaju običnog
šumara, na primer u Pašutinu, on je bio nedokučiv protivniku — otuda je i želeo da vidi
Gracijanskog uoči najkrupnijeg koraka u svom životu, ali sad ne radi toga da ga razuveri, već
da razjasni u otvorenijem razgovoru, od srca srcu, koliko je sam protivnik bio iskren u svojim
dugogodišnjim napadima; to bi moglo malo da ublaži staračko razočaranje ... U poslednje
vreme pod uticajem nekih predosećanja, šta li, prijatelji i pristalice počeše napuštati
Gracijanskog i Ivan Matvejič skoro nije sumnjao da će ga zateći samog. Eventualnog i
neželjenog susreta sa Australijancem Ivan Matvejič se priseti tek pred vratima Gracijanskih:
nije bio siguran da će imati snage da se vrati, ako se ne potkrepi novogodišnjom pitom.
Na žalost, kod Aleksandra Jakovljeviča behu gosti, čak troje — beznačajni starčić i baka
sa ćerkom epileptičarskog izgleda; važno prekrštenih ruku oni su slušali gramofonski snimak
Mesečeve sonate i sa nasladom gledali jela na stolu kojima su domaćini hteli da ih nagrade za
skromnost i vernost.
Očigledno, Aleksandar Jakovljevič je zaboravio svoj poziv i prvo kao da se namršti kad
ugleda Ivana Matvejiča, ali se zatim čak preko mere obradova, pomože mu da se skine,
odvuče ga u kabinet i tako je zloslutno tapkao gosta po leđima kao da ga je mamio u kljusu...
ovde je neophodno najpreciznije prenošenje reči i okolnosti da se ne bi izgubila izrazitost
preokreta u događajima koji su kasnije usledili.
— Vrlo dobro, Ivane, što si se setio i došao k meni... samo prvi put za dvadeset godina... i
nije te sramota? E, nije važno što te nisam zvao... znači, da sam nisi osećao potrebu. No
dobro, ja nisam zlopamtilo ... ulazi!
— Nezgodno ti je da ostavljaš goste — nećkao se malo Ivan Matvejič grčeći se bojažljivo,
ali Australijanca ne beše ni u kabinetu.
— Mani gluposti... žive u susedstvu naše vile ... svideo sam im se pre jedno osamnaest
godina i otada kao za kaznu ne propuštaju nijednu Novu godinu. Neka ih đavo nosi, posedeće
i sami! Samo izvini, da promenim iglu, inače će opet pokvariti dragocenu ploču...
Dok se on tamo petljao sa svojim gramofonom u kabinet kod Ivana Matvejiča uđe crna
starica — mati Gracijanskog.
— Zdravo — kaza ona bez naročite radosti i ne oslovljavajući ga po imenu, pošto je
Vihrov za nju ostao jedan od onih bezimenih studenata-siromaha koji su kod nje u
Sergijevskoj ulici progorevali čaršave opušcima i, osim toga, ona je uvek brkala njihova lica.
— Vi, razume se, kao stari prijatelj volite Sašu... a i nemoguće je drugačije: treba biti izrod, pa
da čovek njega ne voli... Eto, ja sam i htela da vas upozorim. Uvek o Novoj godini on sluša
jednu te istu ploču, vezanu za neke njegove uspomene.
— Kakvu ploču? — za svaki slučaj upita Ivan Matvejič radi jasnoće.
— Pa, Bragovu serenadu... Vi ćete je odmah po~ znati. Obično se, vidite, njegova
preživljavanja pred tim trenutkom zgusnu, da često plače tada... dakle, nemojte da se smejete
njegovoj slabosti. Molim vas! U momentima tako povišene osećajnosti i prijemčivosti za
utiske treba naročito čuvati Sašino zdravlje.
— Neću, neću, ja nisam mnogo smešljiv, gospođo — umiri je Ivan Matvejič i htede još
nešto da doda, ali tada se vrati lično Aleksandar Jakovljevič.
Do početka Nove godine ostalo je najmanje sat, te su imali vremena da porazgovaraju o
vremenu, o vojnim namerama zapadnih država po pitanju otvaranja drugog fronta i o raznim
svakodnevnim sitnicama.
— Pa kako si, uopšte, skandalozni šumaru? Bakle, milo mi je, milo mi je što si došao —
govorio je Aleksandar Jakovljevič i ne saslušavši Ivanov temeljni odgovor. — Izgledaš
odlično, mada si malo omršao, ali oči gore ... Opet si pun stvaralačkih planova?
— Pogodio si, možda — zagonetno se složi Ivan Matvejič, vadeći duvan i papir. —
Spremam se na posleđnji korask u životu.
— Obraduj me, obraduj... ja sam se uvek ubrajao u poštovaoce tvojih sposobnosti. Ti
puši, puši... kod mene dođuše uopšte ne puše, ali ti puši... I mene takođe, vuče eto, na jedan
završni poduhvat, ali nikako da prikupim snagu — izlanu se Gracijanski i tada mu se oči
razrogačiše, a lice uvenu i postade nesimetrično, kao pri misli o neizlečivoj bolesti; uostalom,
on se dosta brzo pribra. — Dakle, čime nameravaš da obraduješ slobodoljubive narode, ako
nije tajna?
— Nije više tajna, iako još nisam molbu predao. — Prvi put Ivan Matvejič se nije bojao
da pred ovim čovekom otkrije svoje planove. —Dakle, odlazim sa Instituta. Eto tako!
Ovaj se namršti:
— Hm, šumski duh beži iz šume ... a kuda, u vodu, možda? Ne razumem, objasni.
— Vraćam se u šumu ... Pod starost je nekako gorko priznavati greške, ali je još gore kad
čovek više nema snage da ih ispravi. Ja još imarn... Jednom reči, došao sam da ti kažem da si
pobedio, Aleksandre Jakovljeviču.
— Ipak u čemu sam te ja pobedio? — nepoverljivo se osmehivao ovaj.
— Što se tiče mojih teorijskih pogleda, ja sam kao i pre protiv amerikanskog čergaškog
iskorišćavanja šuma totalnom sečom, to znači da sam za razumno, istrajno planiranje. Ali ti
si me ubedio u nešto drugo — da sam se latio posla koji premaša moje snage.
 Ivan Matvejič je gledao pravo u oči protivniku i odjednom opazi u njima čudnovato, jedva
primetno nespokojstvo; Vihrovu, sa njegovim spartanskim potrebama i nemarom prema
unosnim mestima, nije bilo teško da ostvari svoj postupak podmuklo u odnosu na protivnike.
U tom slučaju grupica Gracijanskog sa svojom negativnom orijentacijom stajala bi lice u lice
sa narodom, koji bi počeo da sudi parničare ne po vernosti njihovih deklaracija, niti po
trajanju bučnih efekata, već po broju vrednosti koje stvaraju — u danom slučaju, po količini
šuma pogodnih za industriju; tada će se na pobednike i skrenuti stroga društvena pažnja, što
je iz raznih razloga bilo nepovoljno i za Aleksandra Jakovljeviča i za njegove »suncokrete«.
— Istinu da kažem, Ivane, ja nisam ni slutio da si tako malodušan. Po mom mišljenju,
nije mnogo plemenito leći na zemlju, kad još možeš stajati na nogama. Kad nameravaš da to
učiniš, posle rata?
— Ne znam, ali... naš se Institut u evakuaciji odlično snalazi i bez mene — naša zemlja
nema nezamenIjivih ljudi.
Baš zato odlazak Vihrova, reklo bi se, nije pretio naročitim opasnostima Gracijanskom;
ali je takva rešenost zvučala u Vihrovljevom glasu i toliko se poljuljao položaj Gracijanskog,
da je bilo potrebno hitno intervenisati.
— Ali to je dezerterstvo... i čak više od toga, ja gledam na tvoj korak kao na, e ... izdaju
prema našoj ruskoj šumi, mada nesvesnu. Najuvredljivije tvoja odluka deluje sada, kada sam
se posle tolikih besanih noći, e... baš spremao da ti priznam da si teorijski sasvim u pravu... i
čak bih preko štampe izjavio da nije ovako gusta ratna situacija. Istina, neophodno mi je da
unesem još neke statističke podatke... sada se baš time intenzivno bavim — i dotače ne baš
uverljivo debelu svesku u tamnom povezu koja je ležala na stolu ispod velike, popreko
uramljene fotografije; Ivan Matvejič je video svesku sa svog mesta. — I, najzad, ti prosto ne
ceniš sebe, satano jedna, a tebi je već poznata moja uzdržljivost u pohvalama. Jer, po tvojim
znanjima...
— Prestani, inače ću se uobraziti — nasmeja se Ivan Matvejič na njegove manevre za
uspavljivanje, i shvati da se ovaj čovek strahovito boji eventualnog sudskog pretresa posle
njegovog, Vihrovljevog odlaska. — Stvarno prestani, inače ću otići!
— Ali sada te ja ne mogu pustiti u tako neuračunIjivom stanju. Nešto ti se, Ivane, u glavi
zaparložilo ... sedi, sad ću ja flašu za dezinfekciju doneti — i izađe u hodnik, pritvoriv za
sobom vrata, kako Vihrovu ne bi palo na um da beži.
Ivan Matvejič čak i ne stiže da ga upozori kako ne pije vino na prazan stomak... i, seća se,
uskoro posle toga začuo se kratki zvuk zvonca u predsoblju koji je objavljivao dolazak petog,
zakasnelog gosta. Uzeti flašu sa stola — to je posao koji se za tren uradi, ali evo već je minut
prošao, a domaćin se nikako nije vraćao. Iz dosade, Ivan Matvejič prošeta po kabinetu, opipa
baterije za zagrevanje i potraži pogledom otkud ovde takva tropska blagodet, zatim priđe
stolu i prosto onako, iz interesa prema karakteru statističkih izlaganja Gracijanskog, pomače
glatki list aero-snimka šume stavljen preko rukopisa. Ispod njega se pokaza otvorena sveska
sa povezom od mušeme, ispisana nepoverljivim, unazad nagnutim rukopisom lično
Aleksandra Jakovljeviča; nikakvih očekivanih cifara tamo nije bilo. Ivan Matvejič se malo
zbuni i istodobno začudi kad pročita prve redove, ali se već nije mogao od sveske odvojiti, čak
prisede na ručni naslon fotelje da mu bude zgodnije. Grižu savesti tom prilikom nije osećao,
pošto sveska nimalo nije ličila na dnevnik — nije bilo ni datuma ni intimnih priznanja ili
fakata lične biografije, ali ipak to je bio prozor u tuđi potajni život i ovde se nepogrešivi
Aleksandar Jakovljevič, čuvar čistote šumarske misli i dželat koji je glave skidao bez krvi,
pokaza u donekle neočekivanom vidu.
Verovatno je ovo bio najpotpuniji naučni izbor materijala za monografiju o samoubistvu,
propraćen na kraju bibliografijom iskorišćenih izvora. Prvih dvadesetak strana zauzimali su
drevni sudovi o čovekovu pravu da svojevoljno prekine svoje postojanje; crvenom olovkom
bili su upadljivo obeleženi: predsmrtno Senekino pismo, Plinijevo mišljenje o dobroj utehi
koju pruža blagovremeni odlazak iz prirode i poslanica-zaveštanje Joana Stobeja duhovnom
sinu Septimiju o tome kako »dobri treba da napuštaju život u nesreći, a rđavi — u najvećoj
sreći«, logični Laktancijev zaključak da akt samoubistva sadrži i ubistvo i kaznu za ubistvo,
Terencijev savet da treba brižljivo ispitati šta je život pre nego što se rastanemo sa njim, i
mnoga druga mišljenja koja su otkrivala pozadinu čuvene i originalne načitanosti Aleksandra
Jakovljeviča. U naročitoj tablici razmatrao se, tako reći, moralni spektar postupka takve
vrste: od Juđe i Sardanala do njihovih najkasnijih sledbenika.
U tom spisku noćnih sabesednika Aleksandra Jakovljeviča mogla su se naći imena
Kasandra i Hrizipa, Zenona i Demokrita, Empedokla koji je skočio u krater Etne i Katona
Mlađeg koji se je probo mačem pošto je pročitao Fedona... Nedostajali su još samo skitski
konj i njegova prijateljica — pomenuta kod Klaudija i Elijana — koji su izvršili samoubistvo
posle jednog zabranjenog čina ...
Margine sveske šarenele su se od primedbi o ritualu sličnih postupaka u razna vremena
— od samospaljivanja indijskih udovica i ruskih raskoljnika, do svedočanstva Valerija
Maksima o Masiliji, u kojem se, na veliko čudo Ivana Matvejiča, pokazalo da je pehar sa
kukutom onome koji želi da se ubije predavao magistrat javno i o državnom trošku, nakon
referata o dovoljnim razlozima... Jednom reči, Ivan Matvejič, koji je kao šumar naročito
odricao prekomernu kratkoću čovekovog života, nije ni slutio da istaknuti umovi posvećuju
toliko vremena razmišljanjima o najnižem obliku dezerterstva iz života.
Posle kratkog izlaganja poznatog Junovog traktata o samoubistvu, nizale su se misli lično
Aleksandra Jakovljeviča o tome istom, o smrti kao sredstvu saznanja, o čovekovom pravu na
sve što ne zadaje štete bližnjemu, o sablazni takvog trenutnog apsolutnog gubitka posle koga
se nema šta više gubiti. Za utehu onima što odlaze bilo je tamo, takođe, nešto o konstrukciji
kosmosa, o ponavljanju svetova, o nekakvim sferama postojanja, koje su prstenasto udenute
jedna u drugu, o milionima maglina koje se nalaze u jezgru atoma i još mnogo šta njegovo
lično, neprijatnog zadaha, o čemu se može govoriti valjda samo u testamentima bez rizika da
ne propadneš u zemlju od srama ili da ne upropastiš svoju karijeru. Ivanu Matvejiču su se
naročito urezale u sećanje dve lične sićušne misli Gracijanskog koje mu pokazaše kako je,
uprkos susedstvu po nauci i vremenu, malo znao svoga savremenika. »Želja smrti je božja
tuga zbog neuspeha svoga stvora«, i »to je jedino u čemu čovek prevazilazi boga, koji ne
može uništiti sebe, kad bi to čak i poželeo...« I odjednom je po karakteru zapisa postalo jasno
da je to i bila — ako samo njihov autor nije težio da što potpunije izloži svoju bolest i da je
kasnije spali zajedno sa papirom — da je to, znači, i bila statistika priprema na onaj završni
poduhvat koji je Aleksandar Jakovljevič nagovestio u početku razgovora.
Dakle, hvaljeni optimizam Gracijanskog nije vredeo ni prebijene pare, jer je zavirivao u
crnu jamu tražeći jedini izlaz iz svojih teskobnih prilika. Ivan Matvejič brzo ode od stola i
nesvesno obrisa prste o kaput, kao da je makar slovce iz pročitanog moglo prionuti za njih. U
početku on čak pomisli da je po svojoj duševnoj prevejanosti ovaj čovek mogao hotimično
ostaviti gosta sa svojom knjigom zapisa, da bi blagovremeno stvorio oko sebe atmosferu
saučešća i žalosti, koji bi trebalo da odigraju ulogu prostirke prilikom pada... ali Ivan
Matvejič se zatim zastide, i požali druga u nevolji: toga trenutka on još nije znao da se to
neprijateljski vojnik grči pred njim na polju apstraktne izgubljene bitke. Razume se,
Aleksandar Jakovljevič je isuviše mnogo znao o smrti da bi se tako lakomisleno bacio njoj u
susret,
ali ipak Ivan Matvejič odluči da ga zadrži od užasnog koraka, da pokoleba njegovu želju za
samouništenjem, pružajući neke opštepoznate dokaze o lepoti i veličini života.
On stiže opet da sedne u svoju fotelju i da zamota cigaretu, kad se začuše koraci i k njemu
uđe starica Gracijanski.
— Saša vas moli da idete odavde — prosto reče ona Ivanu Matvejiču, gledajući nekud
preko njegovog ramena.
— Iz kabineta? — precizira on i prostodušno pomisli da će sada i početi bogata
novogodišnja gozba uz Bragovu serenadu, o kojoj je bio unapred upozoren.
— Ne, već iz stana, sasvim idite — sa nekom nevinom drskošću objasni starica.
U početku, Ivan Matvejič pomisli da su ga videli kroz ključaonicu kako je čitao tuđe
misli... ali u tom slučaju njega bi odmah isterali, a ne bi kažnjavali tek tri minuta docnije; uz
to, starica i ne pogleda svesku koju Ivan Matvejič u žurbi čak nije ni pokrio. Dovodeći u vezu
ovaj zahtev da ode sa zvukom zvona u predsobIju, on pomisli da domaćina zovu na neko
hitno savetovanje državnog značaja, ali u tom slučaju gosti su mogli jedan sat i pričekati:
teško da bi uoči Nove godine počeli da zasedavaju kao obično u to vreme, do besvesti.
— Ispraća li on to... ovaj... sve ...? — zapita Ivan Matvejič pokrupnijim glasom radi
očuvanja dostojanstva — ili samo mene?
— U redu, u redu, ipak odlazite, izvolite — i otvori vrata, da bi izbegla dalja
objašnjavanja.
Sve je uzimalo toliko neočekivan obrt da se Ivan Matvejič, po urođenoj delikatnosti,
potpuno zbunio; nije znao da li da se, na primer, ograniči samo na to što će prilikom odlaska
uputiti na adresu Aleksandra Jakovljeviča neki ne baš laskav sud ili da najzad zagalami. On
bi neizostavno i nešto gore učinio da se malo potkrepio pred odlazak od kuće, ali ovog
trenutka osećao je samo mučnu potrebu da koliko je moguće skrati proceduru isterivanja
koje nije zaslužio. Namaknuv kapu na čelo, u hodu oblačeči kaput, Vihrov izađe ukoso kroz
poluotvorena vrata. Takva pokornost sudbini uopšte nije označavala njegovu trpeljivost
prema šamarima; naprotiv, pošto nije pripadao polovičnim prirodama, on bi i te kako mogao
zagalamiti te zlosrećne večeri, ali je bio svestan kako bi se komplikovao njegov rad, ako bi
ponekad puštao na volju svojim osećanjima. Osim toga sinu mu da su se i ostali gosti
zabrinuta izgleda premeštali s noge na nogu na pragu trpezarije. Zajednička uvreda donekle
ga umiri, a pred kraj povratka, pod uticajem retko lepog vremena, ostade samo, kao talog,
prostodušna nedoumica šta je baš potaklo Gracijanske na ovakav zagonetni, ako ne čak i
glupački postupak?
Pošto je bilo kasno vraćao se peške, udišući sa nasladom igličast, staložen vazduh pun
divne škripe snega i novogodišnjih nada. Ne pamti da je u toku čitave zime bilo tako divno u
Moskvi. U plavom polumraku jedva su se nazirale siluete gromada kvartova, kojima je
odsutnost svetla i detalja pridavala plemenitu prostotu jedinstvenog ansambla. Od
razmišljanja o ratu i hrabrim ljudima koji su ostvarivali istorijski prelaz u budućnost, on
pređe na Serjožu i Polju, i do samog kraja u kome je stanovao išao je u mislima sa njima, kao
da ih je zagrlio oko ramena, nastojeći da ih zauvek sprijatelji. Znajući unapred šta će zateći
kod kuće, Ivan Matvejič se nije mnogo žurio i tako je dozvolio grešku običnu za one koji
grade svoje pretpostavke na minimalnom broju koordinata koje život pruža.
Veliki crni automobil stajao je pred njegovom kućom. Posle evakuacije stanovnika na
donjem spratu se nalazio štab lokalne protivavionske odbrane.
— Gde si se ti to izgubio... već nam je dosadilo čekanje! — povika Taiska iz kuhinje,
poznavši brata po lupi štapa bačenog u ugao.
— Nisam ti, sestro, doneo domaćeg hleba — priznade otuda svoju krivicu Ivan Matvejič.
— Ama pogledaj ti, Ivaša, ko sedi kod nas.
Kraj Taiskinog kreveta sedeo je Valerije gladeći silno posedele brke.
Pre no što su se zagrlili, oni su dugo i ljubomorno zagledali jedan drugog: da li je onaj
drugi u sebi sačuvao ono svoje najdragocenije i najmlađe?
— Pa kako ide, starino? — upita jedan od njih, a možda obojica istovremeno.
— Eto, naslutio sam da si ovde i vratio sam se malo ranije iz gostiju — brzo se snađe
Ivan Matvejič. — Sve je dobro, Valerije!
— Da, samo rat.
— Svejedno, izdržaćemo... Dakle, koliko se ovo ja i ti nismo videli... može li biti četrnaest
godina? Pa da, Polji je tada bila peta godina. Dozvoli da prisednem, inače sam se grdno
umorio. Na duže... ili kao prošli put, da udahneš malo moskovskog mraza i opet tamo, na
dno?
— Sada, zauvek; tako bar računam. što si tako malo ostao u gostima kod Saše
Gracijanskog? — i oči mu sinuše, kao da se nečemu dosećao.
— Lepo je u gostima, ali kod kuće je nekako prijatnije... — izmigolji se Ivan Matvejič. —
Jesi li odavno ovde?
— Od juče; u prolazu za Taškent — porodici... pravo sa crnomorske obale. Obožavam
škripu zimskog peska pod nogama. Najlepše vreme da se staračke misli srede.
— što se tiče starosti, još se ne primećuje... jedino te naočari. Dakle, izgledaš Valerije
kao afrikanski baobab!
— Zato je neprimetno što se svi mi ravnomerno krećemo na istu stranu. Juče sam posle
ručka pošao da pogledam Moskvu i došao sam do tužnog otkrića — duša kao da je ona stara,
ali eto meso je za ručkom tvrđe, devojke se odnose sa više poštovanja, dani su kraći i
stepenice strmije. Zašto to, Valerije? — pitao sam samog sebe. A sećaš li se kako su te u
proleće 1912. godine pod stražom sprovodili u izgnanstvo? Led je na Volgi bio plav i tanak, a
mi smo išli bosi, sa motikama... Između ostalog, jedna žena iz naših redova tamo je propala u
vodu. Ja sam je zatim smrzlu nosio na rukama do obale... a preda mnom je bilo još jedno
hiljadu i po punih sibirskih vrsta, ali nikad mi se životni put nije činio tako lak i divan. Te
tako, Ivane, ako opažaš da oko tebe svet tobože postaje gori, nađi u sebi humora da te
promene pripišeš sebi. — On poćuta. — Kroz jedno dvadeset godina ja i ti ćemo porazgovarati
ovim istim rečima.
— Možda ... nego hajdemo k meni! Taiska će za ovu. priliku preći k nama. Samo, eto —
snebivao se Vihrov — ... usled raznih okolnosti nemamo te čime počastiti, ali svejedno,
hajdemo: ja ću za tebe peć založiti. Da si me obavestio o dolasku, mogao sam te dočekati: sad
sam slobodan čovek; ni u goste ne bih išao.
— Zašto, brate, ja sam vrlo lepo posedeo sa Taiskom Matvejevnom ... ispričala mi je
ponešto što pre nisam znao: korisno sam proveo vreme. Uzgred, zašto si slobodan ... da nisi
otišao sa Instituta?
Da ne žalosti druga, Ivan Matvejič mu tada ne kaza o gotovoj odluci da se vrati na Jengu.
 — Nisam, već se moj Institut nalazi u evakuaciji.
— On zaviri u kabinet i mahnu glavom: — Eh, čarobnjače prekomorski, kolike si darove
dovukao!
Po slobodnim mestima na stolu, među rukopisima, ležale su svakovrsne namirnice u
paketima, kutijama i zamotuljcima — mirisalo je na koru mandarina — flaše koje nisu mogle
tamo da stanu bile su na podu; pre no što će založiti peć, Ivan Matvejič nije mogao sebi
uskratiti zadovoljstvo da sve to opipa redom.
— Ta ja sam računao na svu četvoricu musketara, ali nekako nije ispalo — objasni
Valerije i sa mišlju o jednom te istom oni pogledaše jedan drugog, ali se zasad uzdržaše da je
kažu. — Daj da ti pomognem!
Klečeći, oni se latiše loženja peći. Valerije je sa zadovoljstvom cepao luč; njemu nije ni
padalo na pamet da su to poslednja drva u kući.
— Trebalo bi da idem u ložače! — šalio se Valerije stavljajući zapaljenu šibicu pod
brezovu koru. — Od progonstva zavoleo sam dim vatre u tajgi... strašno me namučila želja za
tim u inostranstvu. Jednom sam nekako svratio kod Gorkog u Sorento... divnom me je
vatrom tada starac ugostio u udolici pod rascvetalim agavama — čak su vatrogasci dojurili.
šta gledaš na sat, je li vreme?
Ostalo je minut do ponoći. Ivan Matvejič nali vino. Podigoše tri čaše — Taiski zapade
najmanja.
— Dakle, za pobedu, za naš velikodušni narod, Partiju našu koja čini opštečovečanski
podvig, za sve izvore života, za vedro prijateljstvo savremenika!... — poče da nabraja Valerije.
— šta sam još preskočio?
— Za rusku šumu si zaboravio, šumaru!
Zatim su sve troje zahvalno gledali plamen koji se razgarao.
— Obično se posle rastanka razgovor počinje od sumiranja rezultata — poče Ivan
Matvejič. — Eto, ti si dugo živeo u inostranstvu... kako oni tamo, naročito s one strane velike
vode? Meni je uvek bilo teško da shvatim mehaniku njihovih odnosa ...
Valerije potraži početnu nit u nakupljenim utiscima:
— A, to ti je isto, kao da s prozora voza u mimohodu s drugim pogledaš kroz njegov
prozor šta se zbiva unutra... U početku, dok se po mostu spuštaš sa broda upada u oči
marljiva sređenost odnosa ... čak se pamti i glatkoća okruglog kamenja na obali morskoj, na
kojoj se val vekovima trudio, zapljuskujući sa pučine. Prostog čoveka zaprepastiće takođe
kretanje šareno kao duga koja se naziva buržoaski progres: pucnji samoubica obično
odjekuju noću i po predgrađima kad turisti spavaju po svojim hotelima... Tokom vremena
postaje razumljiviji smisao ove aktivne difuzije: sve proždire sve po nizlaznoj liniji... sve se
uhvatilo jedno za drugo zubima u kolektivno klasno jamstvo, kao što to i mora biti u
džunglama ili na dnu. Postoji takav insekt sa nečuvenim apetitom — bogomoljci... sećaš se
entomološke kolekcije na zidu našeg Šumarskog instituta? Dakle, eto nehotice pada na
pamet stranica iz Fabra sa opisom njihovih sklonosti... kad jedan mirno grize trbuh
drugome, koji je sa svoje strane zauzet žderanjem svoje žrtve. Sve se to obavlja uz laku,
prijatnu muziku, i čuvanje spoljašnjeg bontona: pristojan je do izvesne mere i onaj koga
gutaju, računajući ponekad na zagrobnu, tačnije rečeno utrobnu nagradu, pristojan je i onaj
što guta, pošto to pomaže varenju.
— Ali ima tamo, valjda, i ijudi — ubaci Ivan Matvejič.
— Njih je većina... ali, kao i uvek u istoriji, potrebne su naročite nesreće da bi ih
objedinile u jedinstvenu armiju čovečanstva. Na vrhu ti ćeš sresti samo kompanjone i
udioničare, a drugovi i saborci sretaju se samo pri dnu društvene lestvice, među ljudima
klase koja je izgradila najbogatiju zemlju... ali zamisli ambar, gde najslađi komadi dopadaju
glodarima svih vrsta. U stvari, razbojnik se razlikuje od kapitalista samo po tome što prvi guli
zaradu odmah i sa jednog objekta, a drugi — neprestano d sa desetina hiljada potčinjenih,
prestravljenih nezaposlenošću. Zločin, možda, tamo leži u prekršaju brzine bogaćenja i u
prljavštini metoda kojima se stiče. U tome se samo i sastoji njihovo hvaljeno usklađivanje
interesa društvenih grupa, da jedan pored drugog — i to dopunjujući se uzajamno — žive
gangster i advokat koji ga brani, fabrikant rata, hrišćanski propovednik i bezočni pisac, koji
opeva romantiku tog plankton-življenja i prividne buržoaske slobode... vidiš, Ivane, kad se ta
slobođa da istođobno sabljozubome tigru i običnom trudbeniku, ovaj drugi se dosta brzo u
nju razočara i obično doživotno. Jednom reči, neprestano mučeni gramzivim strahom pred
novinom koja nastupa, oni nisu protiv da utole svoju mržnju, kad bi samo bili sigurni da će
nakon nanošenja surovih rana oni sami moći da izdrže prvu istu takvu ranu — protivudara.
— Pa ko su oni, onda, vojnici ili razbojnici? — prekide ga Ivan Matvejič.
 — Oni su trgovci... Vojnik je veliko zvanje čoveka koji je kadar da umre za ideju... ali,
reci mi makar jednu ideju koja je u toku čitavog veka u toj klasi ponikla i realizovana u ime
života? Oni kupuju i prodaju: od trgovca u najboljem slučaju ispadaju razbojnici. A kad nema
u duši ništa sveto, mora se, s jedne strane, čitavo društveno vaspitanje orijentisati na to da se
usadi svojoj smeni žeđ za zaradom, prezrenje prema svetinjama, naklonost žvakanja kad
ugledaju bližnjeg, ukus sklon prema svemu što trune, ruši se, ide u zemlju — što kruži lučeći
određeni procenat u korist veštih... to jest da se odgoje svoji sopstveni nadljudi, kadri da u
vatri i sebe ne poštede. Sa druge strane, treba na sve moguće načine kočiti napredak
protivničkog tabora: ratnom pretnjom, koja odvlači njegove snage od mirnog stvaranja,
klevetom protiv njega u očima probuđenih naroda i prosto ubacivanjem špijuna i mina u
naše pozadine, na trase najživljeg kretanja. Razume se, u naše vreme istorija im je donekle
pobrkala račune.
On se saže da podigne ugljenisanu grančicu koja je ispala iz peći.
— Ne muči se, ja ću podići — pokrenu se Ivan Matvejič.
— Nemoj, ne dam... — i sa očiglednim zadovoljstvom udahnu plavi tanki mlaz što se
probijao kroz skoro ugašen plamen. — Da te nisam zamorio?
— Naprotiv, pažljivo te pratim.
— Dakle, eto, slušao sam od obaveštenih ljudi da ima mina eksplozivnih... i teško
zazjavalu koji na nju nagazi! A ima ih usporenog dejstva: leži takva trupina desetak godina
sasvim bez štete, tako da je neka baka čak upotrebi kao teg za poklopac pri spravljanju
turšije... i, gle, jednog jutra — ni kačice ni bakice! Ali su, čini mi se, najpodlije mine
periodičnog, dugoročnog dejstva — one s vremena na vreme ispuštaju neki gas u malim
količinama koji ne opažaju i ne beleže nikakvi aparati.
— Kakav ti gas imaš u vidu?
— Pa, recimo, gas nepoverenja... gas koji primorava savremenike da sumnjaju jedan u
drugog... a dalje će već oni sami bez tuđeg mešanja... — on pogleda iskosa na Taisku koja
beše zadremala u fotelji i spusti glas. — Eto, kad smo na tome, nemoj da se ljutiš, ja se slažem
sa ponekim od tvojih kritičara koji osuđuju preuranjenost tvojih šumarskih teorija. Ali tvoji
pogledi na šumu izviru iz prirodnih patriotskih bojazni za sudbinu najvažnijeg izvora
narodnog blagostanja. Sam reci, sa kakvim ciljem tvoji protivnici krste tvoje poglede kao
neprijateljske sovjetskom društvu ... meni, na primer?
Ivan Matvejič sleže ramenima:
— Tuđa duša je prašuma, ali... Dokučajev je govorio da tresu drvo koje rađa; jalovo ne
tresu. Osim toga, nemoć logičkih dokaza uvek traži potvrdu u suvišnoj temperamentnosti.
— Razume se, zavist je uvak služila kao izvor nadahnuća za gadove, ali... Ne, nije to!
Reci, je li bilo nekad krupne lične svađe među tobom i Gracijanskim?
Ivan Matvejič poćuta.
— Ne sećam se, sem... Vidiš, on je po prirodi škrt i ja sam se, još u Petrogradu, nekako
našalio na račun takve sorte ljudi koji čim vide kod prijatelja piramidon, blagovremeno
uzimaju tabletu da se ne troše kasnije, kad im zatreba ...
— Ne, nije to ... ja pitam zbog toga, Ivane, što mi se maločas desio dosta čudnovat slučaj.
Još jutros sam namislio da vas sve okupim pa da posedimo učetvoro uz novogodišnju čašu.
Ma koliko se ljudi pod starost razilazili, ipak smo savremenici i odsjaj jedne te iste zastave
leži na našim licima... je li tačno? Jednom reči, natrpao sam namirnice u kese i krenuo
redom po vašim adresama, kao Božić-bata. Čeredilov se obreo u Tobolsku... onda sam
odlučio da pođem kod tebe i da povedem uz put Sašu Gracijanskog. Nisam ga odmah našao u
njegovom sokaku i nekakva crnkasta starica dugo me razgledala preko lančića od vrata ...
— I nije te pustila? — odjednom živnu tada Ivan Matvejič. — A jesi li joj rekao... ko si,
zašto dolaziš i odakle?
— Iz šale i da je iznenadim, ja rekoh da se zovem Čarls Dikens. I posle toga ona me
pusti, ali... — on zamišljeno gricnu brk — drugarskog zagrljaja nije bilo.
— Dozvoli, u koliko se to sati desilo?
— Negde oko jedanaest.
— Znači odmah posle mog odlaska. To je zanimljivo... — pomisli Ivan Matvejič i ispriča
o svom izgnanju iz raja. — Još nikad u životu nisam bio izložen sličnom radikalnom čišćenju.
Verovatno su ga nekud hitno pozvali.
Valerije odmahnu glavom:
— Nisu, naprotiv, bio je kod kuće... čak je načasak izašao iz kabineta, ne očekujući da će
mene sresti u predsoblju. Moram reći da nikad nisam video tako zbunjena čoveka. Ne
gledajući mi u oči, on odmah promrmlja da se prvo trebalo telefonom dogovoriti o poseti...
Zato me on ne može primiti nikako. Prirodno, mene je donekle zaprepastio takav susret...
bilo kako bilo, ja sam u neku ruku general, dosad nisam ničim okaljan i teško da mogu baciti
senku na nekog u našoj zemlji. Dozvoli, ti sad reče da si čuo zvonce u predsob!ju?
Zanimljivo... — on prižmuri, nastojeći da logički poveže okolnosti koje su mu bile poznate. —
Očigledno neko je došao k njemu i to bez prethodne prijave... zar ne? Prema tome, radi
nekog hitnog posla... samo kakvog?
— Tamo je bilo još troje sem mene — seti se Ivan Matvejič. — Jesi li ih zatekao?
— Dok mi je starica otvarala ja sam video postavijen sto iz predsoblja, ali nikog već za
njim nije bilo.
— Možda su prešli u kabinet?
— Opet ne odgovara, čiviluk je bio prazan.
— Oni imaju drugi čiviluk za svoja odela, na kraju hodnika — seti se Ivan Matvejič.
— I taj je takođe bio prazan, iako je neko stran sedeo kod njega u kabinetu! ... Je li tako?
U odgovor na pretpostavku Ivana Matvejiča da je to mogla biti voljena žena, Valerije reče
kratko, da islednik od njega nikad ne bi ispao: i odista, teško je bilo zamisliti u njihovim
godinama tako vatrene strasti. Ostala je pretpostavka da je to čuveni stručnjak za
tihookeanske šume, koji je iz nepoznatih pobuda tako usrdno tražio poznanstvo sa Ivanom
Matvejičem a sad mu je, naprotiv, bio potreban poverljiv razgovor u četiri oka sa
Gracijanskim.
— To će biti verovatno bliže istini — posle pauze razmišljanja složi se Valerije. — Onda
da vidimo, otprilike, zašto je trebalo da krije sa čiviluka kaput svog posetioca ... koji je u
novogodišnju noć osećao ... tako neođložnu potrebu da porazgovara o eukaliptusima
australijskim... te je Gracijanski zbog toga morao isterivati preko vrata svoje stare drugove?
Neko vreme su obojica seđeli u potpunoj tišini.
— Eto, ti si malopre aludirao na Gracijanskog kao na dugoročnu gasnu minu — nasmeja
se Ivan Matvejič, dolivajući gostu vina. — On sada mirno sedi u svom sokačiću, a gas
nepoverenja se prilično oseća u vazduhu. Znači, neko je od nas dvojice za to kriv?
— Pa znaš, budnost i nepoverenje su sasvim različite stvari — branio se Valerije bez
naročite upornosti.
Tek sada njemu se u svoj očevidnosti pokaza sva besmislica sumnje obojena ličnom
uvredom. Aleksandar Jakovljevič se mogao iznenađa razboleti ili primiti pismo koje mu je
pokvarilo novogodišnje raspoloženje; u svakom slučaju broj nepoznatih primora Valerija da
se odrekne pokušaja rešavanja jednačine tu na licu mesta, a za dublje ispitivanje nije imao
vremena: karta za Taškent bila mu je u džepu od prsluka.
5.
Istina se sastojala u ovome: Aleksandar Jakovljevič se već bio uputio u kabinet sa dve
odabrane flaše odličnog vina, i sigurno bi zatekao Ivana Matvejiča kako čita zabranjenu
svesku, da nije čuo pozadi kradomično kucanje u spoljašnja vrata; svi su bili na okupu i nikog
nisu čekali. Ovde su rezultirala dva podjednako neutešna zaključka: noćni posetilac ili ne zna
da imaju zvonce ili ne želi baš mnogo da obavesti sve u stanu o svom dolasku. Pošto se
prikrao vratima Aleksandar Jakovljevič začu kresanje šibicama, a zatim je usledio kratak isto
tako lopovski zvon, koji se njemu učini gromoglasniji od nedavne bornbe. Jedino da
zadovolji svoju ubitačnu radoznalost Aleksandar Jakovljevič ugasi svetlo, izviri kroz vrata i
odrnah ih zalupi, pre nastojeći da ništa ne vidi, nego što stvarno ništa nije video u mraku...
Ipak, razgovetni glas stiže da kaže nešto što je Aleksandra Jakovljeviča nateralo da zadrhti: to
je bilo prezime Čandveckog, pukovnika petrogradske carske tajne policije, koji je emigrirao.
Uopšte je izgledalo neverovatno da taj još postoji na zemlji, a da se već i ne govori o
fizičkoj nemogućnosti njegove pojave u sovjetskoj Moskvi; otuda je čitava epizoda nosila
nijansu neke pakosti sa drugog sveta...
Pa ipak Aleksandar Jakovljevič bi više voleo i najvulgamije novogodišnje priviđenje iza
vrata nego ovo, tim pre što nije bilo ništa neprilično i politički zazorno u tome što je poznati i
lepo vaspitani pokojnik, namučen grobnom samoćom, odlučio da se javi u tako svečanu noć.
Na žalost, to nije bio lično čandvecki već samo njegovo poverljivo lice: kao po pravilu
priviđenja retko govore sa akcentom. Istina, strano poreklo gosta jedva primetno se osećalo u
samoj intonaciji, ali ipak upadljivije nego kod Australijanca, koji je takođe dolazio sa
pozdravom od čandveckog pre tri nedelje. Tako je ime žandarmerijskog pukovnika postalo
neka vrsta lozinke koja je otvarala vrata kod čoveka nečiste savesti.
Sada kao da je neka nit vezivala Aleksandra Jakovljeviča sa nepoznatim gospodinom iza
vrata, i nije bilo sile na svetu koja bi bila kadra da je prekine. Pritajen, slušao je šuškanje iza
vrata, i nesumnjivo bi čuo kako u tišini pliva trunčica prašine, ali hvala bogu, tamo već ničega
nije bilo... A teško bi i najstrpljiviji čovek, bez ličnog dostojanstva, prestajao ponižavajućih
četvrt sata na hladnom stepeništu. Javljala se nejasna nada da je taj otišao pošto je ispunio
svoj zadatak, ali bilo je nemoguće vratiti se gostima i napiti se od radosti uz Bragovu
serenadu, pre nego što se uveri da nema opasnosti. Tada Aleksandar Jakovljevič još jednom
tiho odškrinu vrata i ustuknu sav obliven hladnim znojem.
— Ja sam vam doneo pozdrav od gospodina Čandveckog — bezizrazno, kao da se ništa
nije desilo, ponovi posetilac.
— Ali kod mene je jedan već dolazio ... isto tako sa pozdravom — branio se Aleksandar
Jakovljevič glasom koji je zamirao od lupanja srca.
— On je otputovao, ali to nije važno. Vi ste me primorali da čekam, i to je s vaše strane
neobazrivo. Ne verujem da ste u pravu da me zadržavate na stepeništu. — Ruski je on govorio
sasvim tečno, samo sa onim prizvukom kao da je držao nešto pod jezikom. — Mi moramo
porazgovarati o jeđnoj stvari... koja vas interesuje.
On otrese sa visoke kape kaplje raskravljenog snega i poče da se skida i bez poziva.
— Ja imam goste — Nova godina je... — otežalim jezikom reče Aleksandar Jakovljevič.
Gost se mirno osmehnu, kao da je imao priznanicu na dušu ovog postarijeg gospodina što
je stajao pred njim sa flašama u opuštenim rukama:
— Žao mi je, ali pokušajte da ih uklonite. Ja imam planove za ovu noć.
I opet je teško pretpostaviti šta bi se desilo dalje sa Aleksandrom Jakovljevičem da mu iz
trpezarije ne dođe u pomoć mati, povučena onim neobjašnjivim čulom kojim sve one naslute
nesreću svoje dece.
— Provedi gosta zasad u moju sobu... sad ću ja osloboditi kabinet. Odnesi njegov kaput
na onaj čiviluk. I ne zaboravi da uzmeš lek — reče ona značajno i tužno kao na sahrani;
očevidno to je bio ugovoreni znak saveta da bude priseban dok je živ, dok diše i dok je kađar
da se sam kreće. — Izvinite, kod mene tamo nije pospremljeno.
— Ne mari — izveštačeno se pokloni gost. — To je veoma simpatično. žao mi je.
Pomenuti događaj pokazuje da starica nije imala unapred smišljene želje da vređa Ivana
Matvejiča kad ga je pozvala da napusti njen udobni stan. Detalji su se objasnili pola godine
kasnije, kada su na površinu počeli da isplivavaju ostaci veoma znamenitog brodoloma. Može
se čovek složiti da ne bi vredelo čeprkati po tom lepljivom šljamu, kad se tamo ne bi nalazila
zrna nekih novih obaveštenja o nepotkupljivom Vihrovljevom protivniku.

ŠESNAESTA GLAVA
1.
Za vreme svog boravka na frontu Morščihin se često u mislima vraćao na Gracijanskog;
ne raspolažući drugim materijalima za rasuđivanje, on je mogao jedino da prebira u sećanju
sadržaj poslednjeg razgovora s njim, konkretno, njegovu umetnički zaokrugljenu priču o
smelom dvoboju sa žandarmerijskim pukovnikom, koji je pokušavao da ga navede na
stranputicu izdaje. U očima mladog sovjetskog čoveka, koji i nije imao vlastitih predstava o
carskoj tajnoj policiji, sve je u toj priči izgledalo sasvim istinito, ako se pod tom rečju razume
autentičnost prenošenja događaja. U slučaju da sadrže makar i sitnu laž, priznanja takve
vrste izgovaraju se brzo, bez interpunkcije, da bi bilo lakše preskočiti prag narušene logičke
veze. A Gracijanski je kao opštepriznati kozer pričao o toj epizodi svog života bez žurbe,
ocrtavajući detalje i čak sa dobrodušnim humorom kojim su uvek obasjani spomeni
pobednika. I uopšte uzev, neiskusan u ljudskim tajnama, Morščihin nikad nije ni saznao da
se laži najbolje vrste stvaraju iz poluistina.
Svoju pripovest o sukobu sa čandveckim Aleksandar Jakovljevič je završavao efektnim
kalamburom na adresu pukovnikove žene, pridajući tome izazivanju karakter šamara tako
reći čitavom starom svetu; između ostalog, on je dosta providno aludirao da mu je neko
vreme kasnije i pošlo za rukom da ostvari svoju pretnju i tu, da ne bi dirao čast dame koja mu
je poklonila svoju pažnju, Gracijanski je stavljao zagonetne tačkice, dok je, u stvari, tamo
stajala samo zapeta, iz koje je sledio isto tako zanimljiv nastavak ...
Kad je u razvoju radnje toliko mesta dato razmatranju Vihrovljeve biografije, bilo bi
nepravedno ograničiti ga za Gracijanskog. Taj drugi deo treba početi ispravkom hronološke
netačnosti u njegovoj priči: prvi susret sa Čandveckim pada početkom avgusta 1911. godine, a
predavanje u Domu grofice Panjine bilo je stvarno određeno za prvi septembar, kada se i
desio atentat na čuvenog carskog velikodostojnika P. A. Stolipina. Razmak od mesec dana
između ta dva datuma po svoj prilici je i bio iskorišćen za pripremanje predstave koja čini
temelj najintenzivnijeg doživljaja u čitavom životu Aleksandra Jakovljeviča. Prema tome, on
nikako nije mogao direktno iz policijskog kvarta krenuti na svoje predavanje o Puškinu, koje
se uopšte nije održalo iz sledećih uzroka:
U stvari, toga davnog večera student Saša Gracijanski već se spremao da izađe iz kuće,
kad upade kod njega Sleznjov. — On je i nagovorio prijatelja da umesto na predavanje ode sa
njim u jednu veoma zanimIjivu, mada sasvim pristojnu kuću tobože poznatog petrogradskog
numizmata — koji se obogatio na liferacijama u rusko-japanskom ratu — i predsednika
nekog starateljskog saveta, ali o kome se i na koji način taj savet starao nije tačno znao ni
sam Sleznjov. Po njegovim rečima, tamo se svakog četvrtka skupljalo naj raznorodnije
društvo od kockara i berzanskih špekulanata, kako su se tada zvali, do nezakonitog sina
jedne osobe carske porodice, čije se ime nije pominjalo. Vući se van grada na čašu vina sa
izdankom dinastičke krvi... ne, takav poduhvat nije privlačio Gracijanskog, ali on se spremao
da razori iznutra baš to društvo putem gimnazijske samoradnje: u to vreme on je konačno
poverovao u đavolsku snagu mimetizma, koji je izmislio Sleznjov, strašno vešt za takve
stvari.
— Bez temeljnog poznavanja predstavnika te sredine, njihove biologije, slabosti i njihovih
zadnjih misli, ne može se ni misliti o tome da se digne u vazduh stari svet — poučno reče
Sleznjov ne skidajući kaput. — Tu je nedovoljan tvoj talenat da srca pališ — a mora se još
imati mržnja koja nastaje jedino iz neposrednog kontakta sa neprijateljem. Treba raditi,
brajko, kad smo se već prihvatili. Jednom reči, ja sam po tebe došao! ... Ne moraš se
preoblačiti. Uzmi šaku tatinih cigareta za uz put. Kočijaš čeka dole.
Saša se kolebao:
— Shvati da mene čeka čitava dvorana... zbog radnika je nezgodno. I uopšte, nisam se ja
radi ovacija tamo spremio. Iako, razume se, svako ima pravo da se razboli, da iščaši nogu,
đavo da ga nosi, ali... šta oni tamo rade, igraju, sviraju, piju!
— Neću da te primamljujem — ne biva uvek jednako. Dešava se da nabasaš na mršav
setan koncert kad bane poneka znamenitost da gostuje... zato, kao i u svakoj kaplji ustajale
vode, ponekad se tamo nađu i prelepe bubice — sablažnjivo je šaputao Sleznjov, dok je ovaj
nervozno čupkao rukavicu — uzmi u obzir da na mestima takve vrste i nastaju vetrovi velike
politike!
— Osim toga, nezgodno se tamo pojaviti nezvan ... mučio se Saša sa sladostrasnim
golicanjem u kolenima.
— A tamo nije niko pozvan, svi dolaze prosto, kao leptiri na svetlo plamena. Domaćin je
pravi Famusov naših dana... veoma zanimljiva kapitalistička ajkula. šta mu vredi samo ime:
Tiberije Bonifacijevič Posni. Uostalom, razume se, deca kod takvog đavola nemaju šta da
rade ...
— E, onda idemo — odluči se Saša i od očajanja zubima škrinu — idemo, kad je
Famusov!
Kod ulaza stajao je fijakerist sa kočijom napumpanih gumenih točkova; Sleznjov mu
šapnu magičnu reč i kao da adska krila izrastoše kljusetu upregnutom u njegove lake kočije.
Na mesto su stigli odmah posle sunčevog zalaska. To je bilo aristokratsko petrogradsko
predgrađe i Sleznjov u prolazu stiže da pokaže saputniku Stolipinovu vilu koja se tamo
nalazila; numizmat Posni živeo je u susedstvu.
U dubini parka jesenjih vatrenih boja, gubila se dvospratna kuća ka čijem ulazu je vodila
staza posuta škripavim šljunkom. Pola godine kasnije Saša se prisetio da se nekoliko
iznajmljenih ekipaža, sa kljusadima jadnog izgleda, sabilo na zaravni kraj levog kućnog krila.
Postariji lakej, u robijaški prugastom prsluku ispod livreje, provede mladiće kroz dugi niz
dosta zapuštenih soba; na fonu goblena kvadratnog oblika virile su ponegde površine zida
omalterisane nalik na drvo i Sleznjov šapnu Saši na uvo šta su koštali Rusiju slični dvorovi
kad se to pretvorilo u vojničke nesreće ...
Zamrlo u čudnovatom polupokretu, društvo se spremalo za postavljeni sto u obliku slova
»r«. Sleznjov objasni da je Posni, pošto se napio narodne krvi, zavoleo prostu kuhinju... i
stvamo jestiva su, i pored raskošnog kristala, nosila donekle pijanički kolorit: strugani riblji
trbuh, na sve moguće načine spravljene pečurke, rotkva s kvasom. čitava ta kompanija na
dnevnoj svetlosti izgledala bi čudovišno... ali duž stola su gorele sveće.
— Eno, sedi on, gmda vaseljene: giljotina bi se o takvu šiju slomila! — sa neizrecivom
mržnjom šapnu Sleznjov i povede Sašu domaćinu koji je sedeo u pročelju veselja.
Ne ustajući s mesta Posni očinski potapka Sašu po ramenu, istovremeno ga pomilova
medveđim očima utonulim u salo, i zatim svi počeše bučno da sedaju u fotelje za čije su se
naslone držali. Novodošlim zapadoše mesta na kraju stola, ispod jektičave palme, tako da se
pored Saše nalazila sasvim prazna fotelja; uostalom, on je tamo bio najmlađi. Prednost mesta
je bila u tome što se odavde bez smetnje mogla posmatrati prisutna kolekcija petrogradskih
tipova. Njih se sakupilo jedno dvadeset pet ubrajajući tu i domaćina, koji je pomalo ličio i na
dugokosog velmožu Katarininog vremena i na bilijarskog markera koga su često poučavali
kijem među lopatice. Nasuprot svom prezimenu to je bio neverovatno gojazan starac sa
nizom podbradaka, kao na sari čizama, ali ipak, od starosti šta li, iz njega je izbijala urednost,
mada izveštačena, uređnost koju kao najvišu raskoš sebi đozvoljava ovejana hulja. Ostale je
majka priroda umesila u još ozlojeđenijem raspoloženju.
Sleznjov, koji je sedeo pored Saše, pokaza mu sitnog, lakomislenog mondena koji je
svakog trena, kao u nervnom grču, popravljao sportski kaput sa žutim, krupnim kockama —
poznatog u čitavoj prestonici lovca doživljaja i ludo smelog Dorbinj-Babkeviča, koji je lično u
gnjuračkom oklopu šetao po dnu Azovskog mora, rizikujući život leteo sa samim Jefimovom,
vozio se na podmornici, na jedrilici, čak na rolšuama u zgradi tek otvorenog »sketingringa« u
Petrogradu i, dovodeći do zenita svoju vrtoglavu slavu: pretio je da podigne fabriku filmske
trake. Njemu je na uvo šaputao prestoničku spletku, bleskajući podlačkim očima i ne
skrivajući ružne zube pokvarene dobrim životom, isto tako skandalozni novinar i probisvet sa
ogromnom svilenom kravatom, u isflekanom fraku, Borko štrepetinski, koji se dovio da
snimi lično mitropolita Antonija u zagrljaju dveju parohijanki-aristokratkinja. Na sledećem
mestu sedeo je gospodin po spoljašnjosti nalik na konja plemenite pasmine, očevidno, lično
vanbračni izdanak dinastije, koji ni sa kim nije razgovarao da ne umanji svoje carsko
dostojanstvo... I odista, od duge upotrebe odlične hrane bilo je nešto u njemu, ako ne sasvim
ljudsko, ono, u svakom slučaju, nešto što ga je zbližavalo s ljudima. Bio je tu i obavezni član
svih mračnih društava, folklorist Panibratcev — koji je sakupljao nepristojne balade
antirežimske sadržine — zadrigli muškarac u rubaški i sa prstenom od gvožđa pravih
robijaških okova pomoću koga je i lovio mlade i poverIjive duše. »Nesumnjivo još
neotkriven, ali veoma darovit provokator« — poluglasno ga predstavi Sleznjov. Bila je tamo
radi raznoobraznosti žena ne baš mlada, sa nizom bisera boje lovačkog karteča preko
krupnih alabasterskih ramena; kao stari prijatelj, domaćin ju je zvao prosto Nevralgija
Zaharovna, zbog čega se ona svaki put smejala sitnim kikotom, koji je u Saši budio setu.
— A ko je onaj dalje, namršteni sa rumenilom šunke na licu? — od dosađe je pitao Saša
Gracijanski.
— Taj pored Benardakija? To je lično Fridon Hadžumovič Papagajlo, akcionar fabrike
azota, zvezda u usponu, takmac Rjabušinskog. Pogledaj mu smaragd u kravati — dar radže
od Ešnapura. Evo, to ti je, brajko, kolektivno klasno jamstvo vampira!
— Ne, ja sam pitao za onog tamo ukoso, satanskog izgleda. Časna reč ne čudim se ako
ima i rep ispod kaputa. Ko je to? — Saša pokretom glave pokaza na turobnog gospodina
ušiljenog lica na kome je dominirao izraz prisluškivanja.
— A, to je Brum.
— Isto tako... prazni razmetljivac ili berzanski pljačkaš?
— Ne, to je prosto Brum... — Neodređeno prošuška Sleznjov, uvuče glavu u ramena i
prekide razgovor.
Dakle tako, znači, dno carevine se ne nalazi na Ligovki, gde se tih godina gurao i galamio
pijani prestonički šljam. Saši Gracijanskom pade na pamet da ne bi bilo loše tutnuti dobro
punjenje dinamita pod ovu vilu, potpaliti šibicom i pogledati šta će od tog ispasti. Tog trena
se svi kao po dogovoru okrenuše prema njemu, kao da su osetili led Sašine odlučnosti da
minira temelje starog društva; šta su stvarno značili ti pogledi on se dosetio sa zakašnjenjem
od pola godine... čekali su nekakav znak, i tek što se Saša Gracijanski nagnuo nad svoj tanjir,
društvo odmah navali na jelo s takvom slašću kao da su ih iz prestonice od zore terali ovamo
peške. Ne računajući na uzdržljivost suseda, Nevralgija Zaharovna blagovremeno uze dva
grozda iz činije sa sredine stola, a treći gurnu u kožnu torbicu još ranije raširenu.
— Pogledaj, Sleznjove, kako ta gospođica izlazi na kraj sa delikatesima — zlurado šapnu
Saša svom susedu, a ovaj punih usta poučno ponovi nešto o neophodnosti izučavanja navika
ove klase nevaljalaca.
Uostalom, najedoše se dosta brzo i kada se utiša lupa noževa o tanjire mogli su se
razabrati odlomci razgovora na raznim stranama stola. Pričale su se najaktuelnije novosti te
jeseni: o šansama Negusa Menelika na abisinski presto, o dolasku vojvode Artura
Konautskog u Rusiju, o namerama poznatog razbojnika Selim-Hana da se proglasi za imama
čečnje, o uspesima preparata «606«; dvoje s kraja tiho su razgovarali o kupovanju platine ...
Skoro sasvim se smrklo iza prozora — čak se nije videlo kako su neoprani; već je
neodoljiva tuga savlađivala Sašu Gracijanskog i već je pomišljao da bi još stigao na
pređavanje, kad ne bi žalio da plati fijaker. Na veliko Sleznjovljevo nezadovoljstvo on
odlučno složi salvet, nameravajući da se izgubi, kad se najednom staklena vrata sama
otvoriše, i neočekivano, malo svežiji i bolje doteran nego prošli put u kvartu, pojavi se
Čandvecki i dočeka ga šum poštovanja. Sa kratkim gardijskim poklonom on se izvini
domaćinu za zakašnjenje, šaljivo se pozivajući na neke neodložne državne poslove. Odmah se
sve pomeri, razmače i u načinjenu brešu Panibratcev je već ugurao fotelju; ali nije uopšte ta
prirodna trka sa šumnim pomeranjem primorala Sašu Gracijanskog da pobledi, da se
zaboravi, da ostane ovde do kraja večeri.
Pod ruku sa čandveckim uđe visoka i lepa dama u dugačkoj, do grla zatvorenoj haljini
koja je zaslepljivala skromnošću; teško da je imala više od trideset godina i izgleda da se
zvala Ema. Neobjašnjiva tuga, nalik na senku od grane, ležala je na njenom bledom licu
botičelijevskog ovala, kako to odmah odredi u umetnost upućeni Saša Gracijanski. Pored
njega i Sleznjova to je bilo u čitavom ovom društvu treće čovečansko biće, te se kod mladića
javi potreba da je odmah zaštiti od odasvuda pruženih ruku i predloga da joj učine mesto kraj
sebe. Zabrinuta, ona kao da krenu prema svom saputniku... ali tada svi povikaše da nema
smisla, i čak je bezdušno da se pukovnik sam naslađuje svojom srećom, da treba makar na
noć razdvojiti muža od žene. I pošto je Čandvecki već zauzeo mesto pored Tiberija, ona sama
prođe mimo ruku i očiju prema njoj uperenih i ode u onaj ugao gde je sedeo baš Saša
Gracijanski.
On se pridiže pomažući joj da se namesti i mrmljajući reči visokoparne zahvalnosti za
ukazanu čast izbora; ona ga nijednom ne pogleda, te je video samo njen profil. Bilo je nešto
beskrajno privlačno i praznično u njenoj složenoj, malo na stranu zanesenoj frizuri, u
krupnoj minđuši koja je budila žalost prema malom rumenom uvu, u tajanstvenom šuštanju
svile, koje ju je činilo nalik na Nepoznatu, iz čuvene u to vreme pesme, rastvorene u samom
vazduhu tadašnjeg Petrograda. Pored toga sakriveni orkestar zasvira nešto ne baš prigodno,
seća se: Bragovu serenadu, i sve se to zajedno slilo za Sašu Gracijanskog u jedan od onih
praznika koji se ne ponavljaju, na kojima se učešće plaća životom i to još sa zahvalnošću
nebu za ustupljenu ulaznicu.
— Bože moj, zbog njegove strašne službe mi uvek zakašnjavamo ... Čak i u pozorište —
reče ona sama sebi sa uzdahom, pogledajući goste za stolom. — O, kako je strašno, koliko je
ovde nepoznatih ljudi!
Ne znajući jezika kojim anđeli govore, Saša Gracijanski bi sigurno tako i prećutao čitavo
veče, ali bliskost čandveckom činila je ovu damu zemaljskim bićem, i toliko dostupnom da je
skoro bio Ijubomoran na čoveka koga je sada dvostruko mrzeo.
— Ako dopustite, sad će jedan biti manje — kaza Saša Gracijanski i odmah izvede
zaključak da, izbegavajući kojekakve nemile slučajnosti, divlji vepar drži svoju ptičicu
zaključanu u zlatnom kavezu. — Ja sam Saša Gracijanski. Imam dvadeset godina. Studiram
šumarstvo.
Bio je u studentskoj bluzi — ona ga pogleda preko ramena.
— Ne volim studente, svi su skandalozni ljudi — kratko reče dama, gledajući kako joj
stavljaju jelo na tanjir. — Imali smo jednog suseda studenta; isto tako, čini mi se, šumar.
— Zar u raju ima šumara?
Ona ne razumede njegov komplimenat koji ju je proizvodio u rang anđela.
— To već ne znam... ali je samo strašan vragolan. Gospode, koliko je petljanja s vama!
Prostodušna i poverljiva žalba i u pravo vreme uhvaćeni škiljavi pogled Čandveckog sa
drugog kraja stola, pogled koji nije obećavao ništa dobro, podstakoše mladića da izađe iz
snebivlj ivih okvira prvog poznanstva.
— O, kad bih imao ... — i unese naročito oduševljen sadržaj u svoju pauzu — takvu
sestru, vi ne biste imali brata mirnijeg i poslušnijeg od mene! Uostalom, ja sam takođe šumar
i to mi uliva smelu nadu... mogu li vas po pravu beskrajne pokornosti zvati prosto dama Ema
u stihovima, kao sestru?
U odgovor ona ga pogleda preplašeno, prestade da jede i ućuta: očigledno, niko tako još
nije sa njom govorio. Nemoguće je bilo smisliti težu kaznu. Više joj Saša Gracijanski ne vide
oči. I gle, njemu beše teško da podnosi njihovo odsustvo čak i za tako kratko vreme dok su ih
skrivale trepavice.
U njenoj kosi još su iskrile neosušene kapljice. On upita tonom kojim deca mole oproštaj:
— Pada li napolju kiša?
Ona mu odmah oprosti:
— Da, i sa vetrom... — i malo se zgrči od sećanja na nevreme.
— Jesen je. Svi znaju da će doći pa ipak ona dolazi neočekivano. Tek kasnije žalimo što
je leto prošlo. Tako je i u životu ... hoćete da se malo ugrejete? Naliću vam vina...
 — Ne treba. Kad pijem nisam dobra... i on mi ne bi dozvolio da pijem danas.
Ali Saša odole i nali joj, zamišljajući pomamu čandveckog, koji je ispod spuštenih
trepavica krišom pratio njih dvoje ... I dama Ema. se povinova Sašinoj želji i otpi tri gutljaja
sa takvim izgledom, kao da krši supružansku vernost; promisli, pa otpi i četvrti. Oči joj
potamneše i malo raširene nozdrve porumeneše ... i tada nešto novo obuze Sašu
Gracijanskog što ranije u svojim kratkim susretima nije poznavao i što mu nije mogla pružiti
mlada i darežljiva Nataša Zolatinska. Pošto to još nije smeo reći u jednoj reči, u kojoj se
molba i obaveza. slivaju, on poče da govori o nečem sporednom, kitnjasto i mnogo, zato što
je čak i tada patio od dara krasnorečivosti; on je više voleo da je osvoji vatrometom pameti,
bleskom tek usvojenih znanja i da je prisili na predaju bez ikakvih stvarnih ograničenja sa
svoje strane. Možda je on unapred predosećao svoj udes — sudbinu malog pauka, koji trza
paučinu, na čijem se drugom kraju nalazi njegova Ijubav, njegov plen i grob.
— Bože moj ... čemu sve to! — samo to reče dama Ema.
Po večeri svi pređoše u susednu prostoriju rađenu u petrogradsko-mavarskom stilu; po
niskim stočićima ukrašenim mozaikom stajali su napici, slatkiši i duvan. Deo gostiju sa
domaćinom i čandveckim na čelu sede oko dva sastavljena stola da igraju karte opet uz
sveđe, zato što su lusteri jedva propuštali svetlo kroz sitne komade obojenog stakla
umetnutog u kovani obod. Sa namerom da nastavi juriš Saša Gracijanski htede da udesi
udobno gnezdašce u polutami iza stubova, ali dok je trčao po drugu fotelju za damu, nju
preote Dorbinj-Babkevič. Okružen obožavaocima, on je u svojstvu budućeg vođa opisivao
maršrutu i eventualne nevolje koje su predstojale u toku nedelje dana automobilske vožnje
po srednjoj Rusiji.
— I vi se ne bojite što ćete u toku vaše turneje, e ... morati noćiti u nekom, e ... zaraznom
aulu? — zabrinuto upita vanbračni, pažljivo posmatrajući kroz monokl smelog čoveka.
— Sire! — vatreno mu polete u susret Dorbinj, ne zato što je ovaj imao pravo na tu titulu,
već zato što ga je takvo ophođenje uzvisilo u sopstvenim očima. — Stihija je uvek gruba
prema svome osvajaču, ali pravi sportsmen, idući tragom velikih prethodnika Stenlija i
Mikluho-Maklaja, ne boji se nikakvih žrtava!
— Ali, bože moj! — užasnu se dama Ema, i Saša Gracijanski zadrhta kad ču njen duboki
alt. — Šta ćete raditi ako pod vama eksplodira motor?
— Madam — lakomisleno bubnu ovaj junak svog vremena prekrstiv noge i opirući se o
štit kamina izvezen đinđuvama — tada ću ja leći u crnu zemlju-majčicu sa spomenom o
tajanstvenom sjaju vaših divnih očiju, madam!
Saša Gracijanski je patio usamljen u svom ćošku; osim toga njemu se malo povraćalo od
svežih pečurki zgotovljenih na vreloj masti i po poslednjoj reči pariske gastronomije. On je
želeo da se napije i da napravi neki skandal svetskih razmera da bi povratio pažnju dame
Eme...
On bi tako nema sumnje i postupio, da se nije bojao da nanese uvredu svojoj majci. Posle
dugog razmišljanja da li da uvredi Dorbinj-Babkeviča, koji mu nije bio ništa kriv, ili da
progori tepih cigaretom, on zaključi da je najbolje razbiti flašu likera. I niko osim lakeja koji
odmah iznesoše ćilimčić, ne opazi njegov sićušni bunt. Možda bi on napravio i svadljiviji
ispad da se nije umešao jedan događaj koji je iz korena promenio odnos snaga. Negde pred
ponoć uzbuđeni sluga javi pukovniku o kuriru koji je dogalopirao iz prestonice i on izađe,
namršten, ali se nakon minuta izvanredne tišine vrati, oblačeći šinjel u hodu.
— Ovog časa su mi doneli neveselu vest, gospodo — saopšti on sa oficijelnim
spokojstvom. — U Kijevu je maločas ubijen premijer Stolipin.
Svi poskakaše, vrstajući se ko zna zašto u red osim Nevralgije Zaharovne koja pade u
nesvest na divan.
— Ko je pucao, ko?... gde je pogodilo? — razlegoše se glasovi.
— Na predstavi Cara Saltana. U trbuh i pluća. Car je zdrav. čovek u fraku — oko
osamnaest godina. Drugi čin. Ime nepoznato. Dajte mi kapu.
— Bože moj, zar namrtvo? — skoro zajeca dama Ema, kao da joj je ubijeni velikaš u
najmanju ruku bio neki rod.
— U telegramu nema detaljnih obaveštenja. Molim vas da nastavite svoje poslove. Ja
moram da odem. Mogu li računati da će neko ispratiti Emu? Kočija će te čekati, dete moje,
kod ulaza! — I molećivim očima tražio je da ne gubi prisustvo duha.
Gvozdenim korakom on pojuri ka izlazu, isturiv čelo kao da se spremio da pođe na proboj
u pređstojeće bitke za imperiju.
Posni se neko vreme uzaludno starao da umiri goste; jedan za drugim, zaboravljajući
molbu čandveckog, oni se požuriše kud koji: u redakcije, na berzu, ili prosto kući da
pozatvaraju sanduke i kapke. To čak nije bio strah pred eventualnim posledicama nakon
takvog slučaja, već pre poslovna živost, prijatno uzbuđenje; obično kad kamen padne na dno,
zajedno sa muljem ispliva masna i laka hrana. Neprimetno iščeze i Sleznjov, te tako uskoro u
mavritanskoj dvorani osim domaćina i Saše Gracijanskog ostadoše samo Ema i onaj
vanbračni, koji je uspeo da se krišom tako naloče da više nizašto nije bio sposoban.
— Meni je takođe vreme da idem kući... — seti se dama Ema, ne gledajući ni u koga.
U njenom glasu osećala se razumljiva bojažljivost pred sudbinom koja je predaje u ruke
studentu. Saša Gracijanski se pokloni, krijući pod maskom malo brižnog pokroviteljskog
poštovanja svoj očigledni trijumf; zatim domaćin siđe da isprati goste, namesti ih u
pukovnikovu kočiju i sam zakopča kožni pokrivač na njihovim najzad sastavljenim kolenima.
Prvog septembra 1911. godine uveče počelo je u prestonici kišno vreme sa vetrom
promenljivog pravca. Pred ponoć relativno se umiri i žućkasta petrogradska magla zamota
okolinu; uostalom, rominjalo je s vremena na vreme, te se odmah morao podići krov na
kočiji.
— E dobro, sad kreći... — nestrpljivo dobaci dama Ema naočitom kočijašu u kabanici
postavljenoj vatom i sa crvenim opasačem, a zatim sa strane poteče mirisna jesenja tišina,
koju je narušavao samo topot mokrih kopita.
Utišan ne samo od oduševljenja Saša Gracijanski se ljuljao na sedištu pored svoje dame;
usled vožnje dosta brzo ga prođe muka od pečurki, pa ipak krasnorečivost mu se zasad ne
povrati. Posle pola vrste vožnje Saša odluči da pogleda saputnicu — lice joj se nije videlo,
samo je minđuša ispod šešira izazovno bleskala, pođrhtavala i nestajala ili ispod oboda šešira
ili u pramenju magle koja je doplivala do njih, u skroviti kutak. Bilo je kasno i ni žive duše
nisu sreli na putu te nije imao ko da ih oda Čandveckom.
Ali kao za inat napade ga strahovito, kuvaričko štucanje; tek posle skoro dve vrste Saša
Gracijanski se doseti da svoje žalosno ćutanje pripiše plemenitosti i moralnosti starijega, koje
su obavezne za pratioce.
— A ja, eto, sve o vama mislim, dama Ema — okreplim glasom pređe on na stvar. —
Dozvoljavam da je i anđelima korisno sleteti s vremena na vreme u pakao radi sticanja
iskustva, ali da sam ja na mestu vašeg muža, ja vas ne bih doveo u sličnu jazbinu. To
skrnavi... Što se mene tiče, ja i sada osećam neku ošamućenost, a vi?
— Oh, bože moj! — žalosno uzdahnu ona, zašušta svilom i malo se odmače, koliko je to
dozvoljavao tesni prostor kočije.
U stvari, već tada se razmaženom Saši Gracijanskom sviđalo da se koristi svojom
relativnom čistotom kao čekovnom knjižicom za naplatu zabranjenih uživanja. Bilo je nešto
beskrajno prijatno i grešno u ovoj vožnji udvoje, ali ne zbog vrelog magnetskog polja koje je
od prvog trenutka među njima nastalo, ili, recimo, zbog toplote koja je vejala iz krila
nepoznate žene — grešno je bilo u samom Sašinom dodiru sa mračnom ustanovom u kojoj je
sada njen suprug odvratnim metodama zarađivao za izdržavanje i nje same i konja koji ih je
vozio i kočijaša koji je dremao na sedištu. Srce se Saši grčilo od bojazni da će Valerije i Vihrov
nekad doznati za toliko širok krug njegovih poznanstava; Čeredilov je bio pomirljiviji.
Trebalo je na brzu ruku naći moralno opravdanje za svoju slabost... i tu mu sasvim dobro
dođe pomisao da je glupo propustiti takvu priliku: da nauči pameti pukovnika i u praksi
proveri koliko je solidno njegovo porodično ognjište. Taj isti đavo gurnu Sašu Gracijanskog
na izvesne prethodne korake i tom prilikom se odmah pokaza da dama Ema nema iskustva u
odbijanju napada slične vrste. Pri kraju puta Saša se čak usudi da je poljubi ne baš srećno,
zato što se kao za inat trucnuše na vododerini i on do krvi ogrebe obraz na otkopčanoj
minđuši.
— Bože moj! — prošaputa Ema, hvatajući njegove ruke. — Ja ću se na vas požaliti...
njemu.
Tako se na prvim koracima među njima utvrdi sujeverna saglasnost, svojstvena svim
ljubavnicima, da glasno ne pominju ime trećeg zainteresovanog lica, kako ne bi navukli na
sebe nevolju pre vremena.
—O, žalite se, žalite! — ponavljao je Saša Gracijanski sasvim ohrabren razvojem
događaja. — Žalite se i neka on mene za ovo progna u dubine sibirskih rudnika!
Na sledećoj vrsti njemu pođe za rukom da ispravi pogrešku prvog napada i da se osveti
dami Emi za bol koji mu je nanela.
— Budite razumni, bože moj! ... — braneći se nekako i pokazujući glavom na moćnu
poluloptu kočijaševih leđa, koja su im služila kao četvrti zid. — Šta će on pomisliti, ako čuje?
— Gluposti! Prvo i prvo, Cezareva žena je iznad svake sumnje, a drugo ... kuda sutra da
pošaljem cveće?
 — Vi ste poludeli! ... — uplaši se ona, gotova da zaustavi kočije.
Isto tako ona se usprotivi njegovom pokušaju da je isprati do vrata stana: susedi su mogli
saznati za odlazak Čandveckog. Nije bilo ničeg ružnog u tome što lepo vaspitani student sa
dozvolom vlasnika dovozi njegovo blago kući i zato Saša Gracijanski u samoj zabrani dame
Eme pročita jedino njen razumljivi strah za svoju buduću sudbinu. To mu je ulilo nadu za
čitavu nedelju dana u toku koje je ona obećala da ga obavesti o danu i mestu na jedvite jađe
izmoljenog sastanka.
On je rano praznovao pobedu — pismo nije stiglo. Najgore je bilo to što nisu imali
zajedničkih poznanika pa se moglo desiti da se drugi takav slučaj ne ukaže za čitav život.
Prema obaveštenjima Sleznjova, koji je bio upućen u sve zakulisne spletke, načelnik kijevske
tajne policije Kuljapko otpušten je iz službe zbog nerada i po specijalnom ukazu dvora
pukovnik čandvecki otputovao je tamo sa vanrednim ovlašćenjima za isleđivanje
tajanstvenih hitaca u operi. Na Emino ćutanje trebalo je gledati kao na kajanje nepokvarene
žene i tada, zanemarivši predavanja na čitav mesec dana, Saša Gracijanski poče da šeta pod
prozorima Čandveckog, dok ga vratari ne počeše smatrati za agenta, što on već nije mogao
otrpeti. Ništa mu više nije ostajalo nego da svoju vatru potroši na epigonsku poemicu o
intimnim doživljajima Piligrina koji šeta bos po trnju, tražeći neku divnu i nedostupnu
damu. Sasvim prosečni, ali prožeti simbolističkom maglom, ti stihovi izazvaše oduševljenje
kod znalaca — u prvom redu kod Sleznjova.
— Pa ti si, brate, prosto neki Dante! ... I čak gore: Kazanova, đavo da ga nosi! ... ali ne
muči me, kaži, mučitelju, ko je ona? — raspitivao se Sleznjov kao i drugi; Nataša Zolatinska je
prostodušno sijala i mislila da je to za nju napisano, ali Saša Gracijanski se samo zagonetno
smeškao. — Istina, oseća se u tvom delu neka razumljiva nezadovoljenost, zato tek mogu
zamisliti čime ćeš nas ošinuti, kad se najzad dokoturaš do njenog budoara!
Početkom zime izlazeći iz kuće u suton da se prošeta radi jačanja hemoglobina, Saša
Gracijanski se nađe licem u lice sa damom Emom.
2.
Ona se vraćala sa klizališta u lakoj bundici od veverice, ozebla i umorna. Saši se to učini
malo čudnovato. Sergijevska ulica nije bila uz put, ali po njenim rečima svraćala je kod
drugarice da se malo dosađuje, no nje nije bilo kod kuće.
— Kakvo iznenađenje, bože moj! — kaza ona samo i obori oči, izmičući se kao od
priviđenja.
— Ja takođe dolazim na to klizalište... zašto vas nijedanput nisam sreo?
— Znači, niste želeli da sretnete — i sitno zazvoniše njene klizaljke na tankom remenu.
On je zasu pitanjima: zašto je omršala, da li se on vratio iz Kijeva, zašto je tako
nemilosrdno obmanula svog viteza; ona je ćutala i nije smela oteti iz njegovih šaka svoje ruke
koje su izgubile volju da se opiru.
— Dakle, sad podignite veo! — naredi on i, izgleda, ona je shvatila da će on uskoro
zatražiti i druge nagrade za patnje svog srca.
Pri žutom gasnom svetlu fenjera on je dugo razgledao još privlačnije lice, omršalo, sa
grozničavim sjajem u očima, što Saša samouvereno pripisa svom neodoljivom čaru; seća se,
njega naročito dirnu pojava bora oko usana. Zatim strasnost i petlovski bes obuzeše Sašu
Gracijanskog.
— Čitavo ovo vreme ja sam umirao od tuge za vašim očima... svakog dana i svakog časa.
Najveće je čudo što me vidite još na nogama! — On je smatrao da ima prava i na veća poetska
preuveličavanja. — Dakle, eto: vi ste dužnik, dama Ema.
— Znam — bezvoljno se složi ona i neki neobjašnjivi osmeh prelete po modrim usnama
ispod nežnih nausnica. — Ta nemojte, bože moj!... molim vas!
što se duže u nju zagledao sve jače se ubeđivao u njenu sličnost sa Đokondom, o čijoj
krađi iz Luvra te godine novine nisu prestajale da pišu.
— Vas su takođe meni ukrali, ali ja sam našao. Po pravu, trećina nađenog pripada meni.
Ovo veče je moje, ja vas neću pustiti... makar me to života koštalo. Mi s ovih stopa idemo
nekud ...
Očigledno, ona nije čitala novine — u očima joj se pokaza neobjašnjivi strah pri spomenu
krađe. Jedva čujno ona upita Sašu Gracijanskog:
— Ali kuda, kuda... bože moj!
— Vaše je da birate, dama Ema. Uzmite, tu su nabrojane sve rajske naslade Petrograda
— i ne gledajući je pruži joj večernje novine iz džepa.
Bilo je skoro velikodušno sa njegove strane što joj, shvatajući njenu zbunjenost, umesto
isplate odjednom pruža mogućnost otplate u ratama. Na žute, raširene novine sa oglasima o
prestoničkim predstavama, padale su tihe pahuljice i odmah iščezavale na mrazu. Ema zažele
u operu, u kojoj postoje zatvorene lože: »Vi razumete, Saša, mene tu svi znaju« — objasni
ona sa rumenilom stida, očigledno zbog muževljeve profesije. Mladić joj na to odgovori
vatreno da svu dosadu sveta, i muziku sa njom, on zajedno sa podagrom ostavlja u rezervu za
starost. Oni počeše da odabiraju nešto malo zanimljivije, vukući prstom po redovima ... i
šapućući kao zaverenici. U dva pozorišta na Nevskom prospektu davale su se moderne
drame: Trijumf bahantkinje i Pijani leš. U cirkusu »Moderna« prikazivali su saltomortale sa
živim kočijašem u punoj zaprezi; u »Intimnom kabareu« na Fontanki nastupao je sa
ogromnim uspehom dvonogi akumulator Aljva Stanhon, koji je kadar da izdrži struju od
osamsto hiljada volti napona. Osim toga te večeri crnac Bambula rvao se sa Lurihom, a u
»Vilrode«, kod Stroganovskog mosta madmoazel Lalječka pokazivala je razne marifetluke za
odrasle. Pred kraj oni namisliše da se odvezu na Marsovo polje u »Psaskitnicu«,
najodabraniju jazbinu tadašnjeg Petrograda, koja se nalazila u kući poznatog velikosvetskog
kriminalnog mahera Mićke Rubenštajna.
Sareni afiši, odštampani naopako radi privlačenja publike, visili su na ulazu u ovaj
zasvođeni podrum koji je čarima modernih umetnika pretvoren u krčmu prestoničke
boemije. Mirisalo je na toplu žabokrečinu baruštine, tamo pod svodovima sa plamenim žar-
pticama i drugim malo grešnijim sižeima Borisa Grigorjeva naslikanim po zasvođenim
zidovima. Zajedno sa svakojakim prestoničkim ološem tamo su sedeli prosto i najviđeniji
književnici; dolutali bi Kuprin i Arcibašev sa svitom svojih poklonika, ljudi najređih
zanimanja; Leonid Andrejev lično silazio je ovamo iz svog stana bez cifranja, u kadivenoj
rubaški, da se mazi malo u zrakama slave ...
Kad su se spuštali po stepenicama zastrtim ćilimom, prividelo se iza stuba kraj
garderoberskog stola usredsređeno lice Sleznjova i nestalo. Osim toga ličnost u cilindru,
kakve su tada nosili bankari i uobraženi agenti, ošacova Emu zejtinjavim očima i pogladi
brke, što u studentu izazva veliki i iskreni gnev; u stvari Saši Gracijanskom je laskalo da se
pred svetom pokaže sa tako divnom damom. Pa ipak, njoj je bilo bolje da, u cilju
samoodržanja, ostane u šeširu i velu, kako ne bi privlačila suvišnu i brbljivu radoznalost: nije
trebalo još neko vreme plašiti odsutnog, ljubomornog muža, dok granati ukras ne nikne i
dobro se ne utvrdi na njegovom čelu. Saša Gracijanski se napravi kao da otresa prašinu sa
grudi — novčanik je bio na mestu. Topla noćna bara dočeka ih smradom, klokotanjem i
đavolskom drekom, kao i uvek kad otuda odlaze ljudi.
Dobiše nezgodan sto, na prolazu, blizu ulaznog svoda. Korisnije je bilo zauzeti krajičak
iza jedne od tajanstvenih zavesa, sa kojih su se osmehivala nebeska tela sa bradavicama —
rad Sudejkinov — ali Saša Gracijanski je imao svega trideset rubalja, koje je juče dobio od
majke za džeparac, a uprava »Psa-skitnice« derala je trostruko sve posetioce koji nisu bili
umetnici i koje su ovde zvali »farmaceuti«. Kroz kuhinjski gar snovali su kelneri sa mrtvim
prirodama uzdignutim prema tavanu, i nekakav stakleni dečak narumenjenih obraza —
jedan od vrskavaca pesnika Kuzmina — skandirao je otežući nešto o đurđevku, tamjanu i
ledenoj slasti beskrajnih padanja. Njemu na smenu, kao na sektaškom obredu, pridiže se iza
stola u ćošku mlađa žena sa ćubom iznad lažnih očiju, i dosta ubedljivo poče da čita stihove o
lepotici Murgit, koja je dušu obećala đavolu i večnom ognju; neko je pored nje, silno
nakresan i vukući po čaršavu pijanim nateklim nosom, zveckao dairama.
Ema je slušala nagnuta nad stolom i odjednom joj Saša Gracijanski sa oduševljenjem
iskusnog grešnika ugleda suzu ispod vela.
— Ta šta vam je, dama Ema? — naže se on napred, stežući joj ruku. — Zar su vas mogli
dirnuti ovi beznadni, provincijski stihovi... bez novih ritmova i otkrovenja? Pijte vino i ne
bojte se: on je daleko i neće čuti, neće oceniti vernost svoje Penelope!
— Ne, ja sam se prosto umorila tamo... na klizalištu — proslovi ona kao krivac i uvuče
glavu u ramena.
— Pogleđajte, molim vas, ko to stoji iza mojih leđa u pens-neu na crnoj lenti... i otkuda on
sme tako odvratno da se smeje?
Saša Gracijanski baci strog škiljav pogled na ukazanu stranu:
— A, to je prosto Panibratcev, nesumnjivo doušnik i uz to varalica. Hoćete li da mu
priđem i da ga zviznem jednom? Njega je moguće, naredite samo, dama Ema!
Razume se, on nije imao osobite želje da se valja po podu sa ovim mlitavim i zadriglim
bivolom; Saša je računao na razboritu umerenost svoje dame.
— Manite ga — ne zaslužuje! Ali bože moj, kakva je sve to gadost. — Još trenutak je ona
razgledala oko sebe: sve je žvakalo, grlilo se, lažno se klelo u Ijubav i prijateljstvo — kako to
samo umetnici umeju — uz konjak zakazivalo sastanke, cedilo prostakluke kroz zube žute od
duvana, sklapalo saveze i berzanske pogodbe, klađilo se i potpisivalo autorske primerke dela,
i zajedno dizalo galamu beznadne opustošenosti, sličnu onoj u školjci naslonjenoj na uvo;
odjednom se dama Ema diže: — Neću, ne... tako vam boga, hajdemo odavde što pre!
On se uznemiri iz razumljivih razloga:
— Kuda da idemo, kad smo tek stigli!
— Svejedno ... vodite me sad kud hoćete...
— Ali zašto, zašto, dama Ema?... Objasnite bar vaš kapric — raspitivao je kroz zube Saša
Gracijanski, zato što mu je bilo žao novaca za sasvim netaknuto jelo i tek otvoreno vino: nije
mogao da ponese flašu ispod skuta.
Ema je stigla da obuče bundu, dok se on prepirao sa kelnerom oko cene za majonez.
Ali baš taj neobjašnjivi kapric još više je ovu ženu uzdigao u njegovim očima: on joj je čak bio
zahvalan za ovo prisilno rasipništvo, koje mu je davalo mogućnosti da se u svom krugu
pohvali — i koje ga je izjednačavalo sa onima kojima je uvek zavideo što mogu da prave
nekorisne rashode i bez računa... Ali ipak, Saši je ostao sada samo jedan zlatnik i sitnina u
srebru za garderobera, a čekala ga je još čitava noć neobičnih doživljaja.
— Dakle, šta nameravamo da radimo sad? — uznemireno upita on Emu na izlazu,
drhteći od misli o novim kapricima koji premašuju njegov džep.
Na sreću, ona nije imala drugih želja sem da se voze nasumice. Sanke za iznajmljivanje,
sa zastorom odrvenelim od mraza, čekale su mušteriju na ćošku. škrinuše saonice i
poluzametene snegom kamene gromade zaplivaše pored njih, nazad. Ema nije progovarala ni
reči, samo je žedno udisala vazduh devičanski čistog početka zime; zato je Saša Gracijanski
bio naročito raspoložen; držeći se rukom za mali remen iza leđa svoje dame, on je sipao kao
iz rukava svakojake moralno-bezbojne anegdote, koje, slično ukusnom smeću za ćifte, uvek u
izobilju leže razbacane oko podnožja velikih ličnosti i istorijskih potresa. Čak je ispadalo da je
čovečanstvo hiljadu godina uzastopce samo zato i mahnitalo vatrom i krvlju da bi Saša
Gracijanski imao čime da razveje dosadu svoje divne dame; koji put bi neočekivano dotakao
usnama njenu crnu kovrdžu iznad minđuše.
Tada mu se učini da je upravo vreme da prevrne stranicu koja je ispala preduga.
— Ama, hraniš li ti svoju kljusinu makar o praznicima, huljo jedna? — pridiže se Saša
Gracijanski i po husarski viknu kočijašu te sanke poleteše kao nizbrdicom.
Neočekivano on upita Emu voli li Griga; sigurno vaspitana u uslovima skoro
manastirskog neznanja ona se dvoumila sa odgovorom, pošto nije znala ko je on: advokat,
činovnik, ili trgovac? Koristeći se njenom zbunjenošću, Saša Gracijanski pokuša da zavuče
prste u njenu tesnu rukavicu sa krznenim zarukavcem, a kad nije mogao, onda u rukav.
— Nemojte, bože moj! ... Vi ćete se kajati! ... — neveselo se branila Ema i stalno se
odmicala zaklanjajući lice od snega koji je ispod kopita leteo.
— Ali zar ne vidite ... da se nestašku smrznuo prst, pustite! I ne bojim se ja nikakvih
žandarma na svetu ...
— Ne bojite se? — pripita Ema, čudnovato mu pogleda u lice i odjednom naredi da
zaustave sanke. — E pa pogledajte prvo ko su ti ljudi tamo?... sigurno pogoreki? Idite,
doznajte od njih.
Stvar se dešavala na Ohtenskom mostu, prebačenom iznad tamne smrzle vode i tek pre
godinu dana puštenom u saobraćaj. Kraj gvozdenih ograda crnela su se sabijena u gomilu
nekakva priviđenja, nepomična kao i svaka ulična skulptura, samo salivena od magle i
studeni, a ne od bronze ili gvožđa. Bili su to seljaci — četvoro na broju: motkasti starac u
gunju i tri žene različitog uzrasta u kratkim kožusima obučenim na golo telo i tesno
zakopčanim. Neotreseni sneg beleo se na njihovim ramenima i u prevojima kožuha. Sigurno
su se dovukli ovamo iz ogromnih dubina Rusije: vejalo je od njih hladnoćom beskrajne
širine. Saša Gracijanski se već dosetio u čemu je stvar: u novinama se ponekad pominjalo o
nerodici u Povolžju.
Saša Gracijanski priđe bliže da ispuni Emino naređenje.
— Dakle, braćo, što ste stali ovde? — upita on pomalo šaljivo da ih ne uplaši. — Bolje bi
bilo da idete u neku krčmu ... šta ste se ućutali, odakle ste, govorite ... ko ste?
Niko mu ne odgovori, ali najbliža, pomlađa ustuknu kad ugleda šinjel sa metalnim
dugmadima; samo je starac smelo bez čuđenja ili straha i dalje gledao studenta, čak pre kroz
njega, kao da je to samo bilo njegovo redovno priviđenje gladi. Tog trena Saša Gracijanski
ugleda i petu figuru: naslonjenu na staričino krilo devojčicu u isto takvim opančićima i
unakrst uvijenu pletenom maramom; tek probuđena ona je gledala studenta mutnim očima
boje zimske magle. Iz najpohvalnijih pobuda mladić se sagnu da pomiluje dete, ali starica
ljubomorno priljubi njenu glavicu uza se: ne diraj, veli, naša je. To je bilo jako uvredljivo zato
što on nije hteo ništa od njih da otima, već naprotiv, hteo je da u njihove duše ulije malo
bodrosti. Osim toga, tamo je snega napadalo dobrih četrdeset santimetara, a Saša je, i pored
svoje osetljivosti na prehladu, ovog puta izašao iz kuće bez kaloša. Uostalom, seljačka
upornost čak mu je dobrodošla, jer ga je oslobađala kako od materijalnih rashoda, tako i od
moralnih obaveza.
— Nisu ovo pogorelci, već prosto — seljaci. Očigledno su došljaci — neodređeno izvesti
on kad se vrati sankama. — Ovo su, po svim izgledima, zemljoradnici ispreko Volge ... šume
su iskrčili, pa, eto, sad plaćaju. Dakle, da krenemo.
— Dajte im nešto — čudnim glasom naredi Ema.
Saša Gracijanski se ušeprtlji, okrećući u mislima među prstima preostali zlatnik. I nije
njemu uopšte bilo žao grivenika, on bi i malo više dao za Rusiju, da bi zatim u svojim
brižljivo uglačanim stihovima naslikao svoje osećanje požrtvovanja, ali... izgledalo mu je
krajnje ponižavajuće da od njih traži kusur od četiri rublje i osamdeset pet kopejki, a još ga je
čekalo da se raskusura sa kočijašem.
— E, ne treba... pravo rečeno, oni su već navikli. Jer oni tamo imaju uvek ponešto tako...
samo sam, eto, uzalud noge okvasio — kaza ozlojeđeno Saša, sedajući u sanke.
Dva dana ga je posle grizla ne toliko savest, koliko ljutina što se ponizio u očima te žene,
iako je dosta potrošio na nju tog večera. Ali muževnost njegovog ponašanja ubedila je, znači,
Emu u uzaludnost daljeg otpora. Stvar brže poče da se odvija: sada je Saša Gracijanski skoro
svakog dana pratio Emu kod drugarice ili prosto nosio za njom pokupovane sitnice i bez
prestanka joj čitao stihove koji su vanredno uspavljivali supružansku vernost, a ona je žurila i
stalno kao da je bežala od njega: očevidno je htela da izbegne sudbinu koja ju je dostizala.
Konačno, sramota je nanesena žandarmerijskom pukovniku u nameštenoj sobici
»Darjala«, na uglu Nevskog i Vladimirskog prospekta ... »Bože moj« — samo ovo za čitavo to
veče kaza Ema. Ona je uopšte malo govorila, ni o čemu se nije raspitivala, sa svim se slagala
očima, i uopšte imala je savršen dar da oduševljeno sluša, što se obično kod žene smatra kao
znak pameti za prekomerno razgovorne obožavaoce. ćitav mesec Saša Gracijanski je bio u
zanosu od svoje pokorne žrtve, savladane njegovim nestrpljenjem i najzad se do te mere
zagreja da je bio gotov da se njome oženi...
— Ti sutra da podneseš molbu lično caru za razvod sa svojim veprom — ponavljao je on,
ludeći od njenih obamrlih čari. — Moj otac ima prijatelja čuvenog advokata i ako ... Zašto se
smeješ?
Sve češće su neke iskrice vrcale u njenim očima — ali to nisu bile suze.
— Prvo, ja sam od tebe starija, Saša, a drugo... — i odmahnu glavom. — Bože moj, ta
otac bi te prosto isterao kad bi dovukao raspuštenicu u njegovu kuću! Nemoj da se žuriš, sve
će se samo po sebi urediti. Neka ovo i bude čarobni san o kome si sanjao... i ne treba da se
budiš!
Razume se, u liberalnoj porodici ruskog profesora Ema nije mogla računati na uspeh —
tada joj Saša Gracijanski predloži bekstvo.
— Neću da te ma ko tuđi čak i gleda. Budi gotova sutra pred veče. Ništa sobom ne
uzimaj... Osim, možda, najdraže svoje sitnice! I čekaj me kod apoteke na uglu.
— Ti si glup i nametljiv ... nametljiv si — i nikako mu nije dala da sagleda nešto u dubini
njenih zenica; i bilo je nešto zloslutno u njenom glasu, kao da je htela da se sažali nad njim,
ali se uvek nečeg sećala i nije se sažalila. — Pa, kuda ćemo ja i ti poleteti bez novaca? Pokaži,
koliko ti je ostalo?
— Svejedno — bledeo je on, grizući usne. — Ja ću opljačkati banku, ubiću Benardakija,
uzeću pod interes kod Posnog... ti još ne znaš na šta sam ja sve kadar za tebe! Ja ću svet
uhvatiti za gušu i prignječiti ga pred tvojim nogama kao pseto.
Uostalom, pri kraju drugog meseca on je bio veoma zadovoljan što nije ostvario nijedno
od svojih obećanja. Tada je istovremeno sa hlađenjem srca kod Saše sazreo arhidemonski
plan da uvuče Emu u svoju organizaciju i da na taj način, za početak, ubaci svog čoveka u
nedra carske tajne policije; nije bilo sumnje da će Sleznjov kasnije odobriti njegovu zamisao.
Skoro svakodnevno vraćajući se kući iz šetnje, on je pored zimskog dvorca prolazio sa
podsmehom starog teroriste i čitavim svojim izgledom kao da je govorio: »Pričekajte,
vratićemo vam milo za drago, podvalu za podvalu, Azefa za Azefa!« Eh, to bi bio takav udarac
čandveckom, od koga bi se ispružio malo bolje nego bik u madridskoj areni. Postepeno Saša
Gracijanski poče da uvodi svoju zarobIjenicu u krug tadašnjih naprednih ideja; otkrivao joj je
neke dubine političke ekonomije, koliko je to sam znao, i obučavao je osnovnoj azbuci
mržnje, tim pre što se i ona sama, pošto se napatila od muža, vrlo rđavo izražavala o
petrogradskoj aristokratiji, konkretno, o činovnicima srednjeg ranga koje je lično poznavala.
 Jednom, ležeći zabačenih ruku pod zatiljkom, ona priznade da ne oseća naročitu
naklonost ni prema revolucionarima.
— To je zato što ih lično nikad nisi ni videla, već ih znaš samo po klevetama svog muža.
Među njima ima odličnih ljudi — ledenog sjaja. Ja, na primer, znam jednog na Šumarskom
institutu ... dve godine po školi starijeg od mene — on ti je kao zamahnuta sablja. Među
nama rečeno, taj čovek je čitavu štampariju u koferima prevezao na jug... — O ilegalnom radu
Valerija Krajnova sasvim nedavno mu je nagovestio nešto Sleznjov i kao pseto koje očekuje
nežnost zagledao se pri tom u oči; otada je Saša Gracijanski smatrao da ima ponekad prava
da se malo pohvali tuđim junaštvom, pošto je bliskost Valeriju i njemu samom davala
romantičan oreol. — Sutra ću sa njim biti u pozorištu, možeš ga videti... ali pazi da se ne
zaljubiš!
Ona odlučno odbi ponudu i drugi put; tada joj Saša Gracijanski, besan na njeno
nepoverenje, kaza pravo Valerijevo ime, kaza bez bojazni da izda druga, zato što bi u slučaju
rđavog obrta stvari Ema morala da otkrije mužu okolnosti pod kojima je došla do ovih
podataka. Uzgred rečeno, Saša Gracijanski došao je do njih bez po muke za vreme jednog
njihovog zajedničkog odlaska kod Grka na Karavanoj. Priprosta devojka, očigledno došljak u
prestonicu i prijatelj iz detinjstva, neobazrivo je prepoznala Valerija na ulici. Istina, on se nije
odazvao na svoje ime, ali Gracijanskom, kao i Vihrovu koji je išao sa druge strane, nisu
promakli ni trzaj njegove iznenada dignute ruke ni njegov kratki prekid razgovora...
Hapšenje Valerija Krajnova usledilo je tek dve nedelje kasnije, te se tako kod studenta
Gracijanskog nisu javile nikakve sumnje o Eminom učešću u tom događaju.
Sastanci su bivali sve ređi i Saša vešto iskoristi prvu sitnu nesuglasicu da prekine roman
koji se odužio; isleđenje u Kijevu takođe se završilo u to vreme. Već je led plivao po Nevi, kad
je Sleznjov u tajnosti saopštio svom drugu o predstojećem odlasku ćandveckog na lečenje u
Opatiju. Pukovnik je odlazio sa ženom i Saša Gracijanski izabra taj dan da nanese svoj
nemilosrdni udarac. Moguće da bi ga ostaci učtivosti i uzdržali od tako niske nezahvalnosti
prema ženi koja mu je poklonila pažnju, da prilikom njihove razmirice nije rekla jednu
otrovnu reč na račun njegovog držanja kod Ohtenskog mosta...
Ujutru on pojuri na stanicu i kupi uz put rukovet skupih ruža — direktno iz Nice — i to
što crvenijih, čiji je smisao bio razumljiv i detetu. Hodajući kao kavgadžija po peronu Saša ih
je nosio bez omota, svima naočigled, da bi uvećao svoju osvetničku pobedu.
Voz se spremao da krene. Ličnosti na službenoj dužnosti opipaše pogledom Sašine
džepove. čandvecki je u raskopčanoj letnjoj bluzi šetao po hodniku spavaćih kola.
— Ako dozvolite ... doneo sam cveće vašoj divnoj supruzi — prenemažući se i bez
pozdrava poče student, približno sa onim zadovoljstvom sa kojim u lovu zarivaju u divljeg
vepra dugi nazubljeni nož. — Oprostite mi, nisam imao vremena da zamotam u papir, toliko
sam se plašio da ne zakasnim.
— O, to je veoma plemenit gest, gospodine Gracijanski — bez trunke iznenađenja ili
gneva odgovori pukovnik, i udahnuv miris svežine zaviri u kupe. — Jesi li zauzeta, Elzi? Ovde
jedan mladić hoće da ti preda divne ruže. On nam je učinio neke usluge i očigledno bi hteo da
utvrdi naše odnose.
I pre no što je Saša Gracijanski, ustuknuvši, stigao da ma šta kaže, iz kupea izađe
nepoznata žena bolešljiva izgleda, u do peta dugoj suknji i pomalo plavog podužeg nosa.
— Bože moj, što je to milo cveće! — reče ona malo izvrćući ruske reči i pružajući ruke.
Student Saša Gracijanski oseti nešto slično kao da su ga lafetnom daskom pljoštimice
raspalili po licu; žuti krugovi sa krvavim varnicama zaigraše mu pred očima. Neko glasno
uzdahnu, neko se u blizini ljubazno nasmeja kad student ispusti svoj buket i jurnu prema
izlazu. Još nije bilo jasno šta se baš desilo, ali, suđeći po aluziji Čandveckog, to je bila najgora
od svih mogućih varijanti. Izgubljenost i užas poteraše ga kroz čitav grad — Sleznjovu.,
On je dobrijavao drugi obraz pred malim ogledalom, kad kod njega upade Saša
Gracijanski paćeničkog izgleda.
— N-da, brajko, stvar je nevaljalo okrenula... sasvim nevaljalo — složi se Sleznjov, pošto
sasluša promuklu ispovest svog prijatelja. — Od toga, razume se, ne umiru, ali... ništa ne
vredi. I suze tu ništa ne pomažu, baš ništa ne pomažu; ja, moram priznati, nikako nisam
mogao da objasnim šta te je baš privuklo toj gospođici... koja sa pola Petrograda ima posla ...
Dodaj mi, brale, sa prozora flašu sa špiritusom!
— A zašto si to krio od mene, neiskrena dušo, zašto me nisi otrgao od bezdani? — ote se
Saši sa jecanjem.
— Pa ti meni nisi ni kazivao svoje tajne... i uopšte si postao u poslednje vreme rezervisan
prema meni, zar nije tako? — smejao se Sleznjov, pekući denaturisanim alkoholom posečenu
bubuljicu na obrazu. — Čak nisi hteo da mi kažeš ni zašto su uhapsili onog tvoga ... no,
Valerija. I kako da te čovek zadrži! Panibratcev se žalio da si ga zamalo progoreo očima kad
se usudio da se nasmeje srećnom paru... ovnu i jagnjetu. Ja sam u svojoj prostoti već bio
pomislio da si ti odlučio da spasavaš nju, tu Emku... Sad se mnogi time bave, to je jeftinije.
Kome je život mio, neće početi da odvraća čoveka u takav čas! I sedi, čudovište, ne snuj,
poseći ću se... kad završim, idemo na doručak. Tu iza ugla otvoren je nov restoran pod
nazivom »Nirvana«: imaju pitu — prste da oližeš!
— Znaš li njenu adresu? — obamrlim usnama upita Saša Gracijanski.
— Žuriš se da je ubiješ, šta li? — nasmeja se preko ogledala Sleznjov. — Mani, biće
dobro: pripreti joj samo malo strože da ne brblja ...
— Daj njenu adresu ovog časa — opet kaza Saša.
Pokazalo se da ona živi u onim istim nameštenim sobicama u kojima su se sretali, samo
sprat više i dva broja bliže stepeništu; tako je njoj bilo sasvim blizu da dolazi na sastanke.
»Tamo žive sve te Magdalene, i njihovi saputnici u životu ...« — objasni Sleznjov, pupčeći
jezikom obraz i lepeći parče papira na posekotinu. Ne zna se zašto je Saša Gracijanski poleteo
tamo na opaljenim krilima snova — možda u vreme intenzivnog rada ne bole tako rane srca.
On je dugo tražio po sobama svoju damu Emu i prvo nabasa na crnomanjastog
nastavnika magije i tibetske medicine, direktno sa himalajskih obronaka, a zatim banu u
goste jednoj Šveđanki koja se dosađivala i gatala u karte na japanski način. U šlafroku od
flanela, sa rumenilom na obrazima bez svežine, Ema izađe k njemu, tek kada je počeo da
izvaljuje ramenima vrata.
— Bože moj, koga to vidim! — obradova se ona ne baš iskreno, popravljajući pokvarenu
frizuru. — Gde si se ti izgubio, i kako živiš?
On je teško disao, gušio ga je ovdašnji smrad pregorele masti, osmuđene kose, prokisle
kolonjske vode.
— Moram obavezno da govorim sa vama! ... — i već je razgrtao prašnjave plišane
draperije boje plamena.
— K meni se sad ne može... moraćeš drugom prilikom navratiti. Utornikom i sredom ja
sam uvek zauzeta, pa bolje navrati u četvrtak — od tri do pet. — Ona zabrinuto namršti malo
čelo. — Ne, četvrtkom se isto ne može. Znaš ... bolje navrati u subotu iduće nedelje.
— A kako me niste požalili, dama Ema? — jeknu Saša Gracijanski kao puklo violončelo.
— Za to namrtvo ubijaju! U svakom slučaju, ja sam vam zahvalan što me niste kaznili još
surovije ...
Njene oči sevnuše od gneva:
— Ne razumem zašto si uskipeo, đavo da te nosi! Svako vuče svoj jaram kako može. Zar
ti je sa mnom rđavo bilo, jesam li ti pare kamčila, ili skupe darove! ... ta, šta je tamo? —
okrenu se ona na duboki glas iza zastora. — Ne mogu se ja rascepiti, gospodo, među vama!
Ah, bože moj, kako ste vi svi nevaljalci: tražite gadnog i slatkog, a zatim dolazite i izazivate
skandale! Zar ti, najzad, nisi to nazivao čarobnim snom?! ...
Saša Gracijanski je sasluša sa histeričnim polupoklonom.
— Koliko vam dugujem ukupno za onaj san? — I nikako nije mogao naći u njenim očima
ono čime ga je zavela u ovaj bezdan. — Hteo bih bar da mi vratite moje stihove koje sam vam
u zaslepljenosti pisao.
Ona poče da se ljuti.
— Kakve stihove? Ah, one! ... e, to je nemoguće, ludo jedna. Oni su u tvom predmetu
kod policije. Treba da shvatiš, dragi — tamo me prosto neće pustiti... Ta dobro, dobro, idi,
inače se eto oberkelner ljuti. Samo u subotu nemoj da zakasniš, inače ću otići u kupatilo! — I
kada ga izgura, zatvori vrata rajberom.
Tek sada Saša Gracijanski potpuno oseti šamar Čandveckog — šamar koji mu je nanesen
rukom u rukavici i drugim zamahom. Znači, nezaboravna večera kod Posnog bila je početak
besprimerne satanske zabave, hajke na zeca, igre sa mladićem! Znači, Ema ga nije slučajno
srela pre dva meseca, na ulici sa klizaljkama već je sigumo od zore špartala po Sergijevskoj,
proklinjući svoj zavisni život: njoj je trebalo naručiti ne majonez, već čašu ljute... Znači, nije
štedeo novac onaj Cezar iz tajne policije samo da prevrne naopako mladog gospodičića i to
bez ozlede i zdravlja i odela. I ako sve to nije bila otrovna magla petrogradske močvare, sve je
tamo, znači, bilo iznajmljeno: vila, mavritanski polilej, Papagajlo sa svojim indijskim
smaragdom. Moguće je bilo iz očajanja pomisliti da su i Stolipina upljeskali samo zato da bi u
očima žrtve pridali istinitost svojoj zloj zabavi.
Jesenja kiša je šibala po ulici; Saša Gracijanski je do noći lutao po gradu, zatim se mokar
do gole kože odvezao da poplače na krilu Natalije Zolatinske, koja ga je jednom viđela kako
sa Emom izlazi iz kafane sa sobama za izdavanje.
Na ovome bi se i završila ova nikad neotkrivena epizoda, da glavni udarac Sašu
Gracijanskog nije čekao kasnije. Jedno nedelju dana posle povratka iz Opatije, pukovnik mu
posla zvanični poziv da dođe k njemu u Gorohovsku ulicu. Kada je mladić glave uvučene u
ramena ušao sa poštovanjem u službeni kabinet, tamo je pored domaćina sedeo i Giganov.
On se malo lepše obukao za ovu priliku; umornog izgleđa listao je plavi časopis i neprestano
gladio zalizani razdeljak, a posle toga krišom mirisao prste.
Ni jedan se ne mače s mesta kad se Saša Gracijanski pojavi.
— Ja sam vas uznemirio, gospodine Gracijanski, da bih vam zahvalio za pomoć u stvari
koja vam je poznata — poče pukovnik ne pozivajući ga da sedne. — Vaš Valerije se pokazao
krupna zverka i pošto smo malo razmislili ja i Giganov smo primili vaš postupak kao dokaz
pokajanja. Ne, ne ... — on ga umiri uzgred, kad primeti plačni izgled na mladićevom licu — ja
se ne spremam da oformim zvanično naše odnose. Uzmite vode ...
To nije bilo nespokojstvo, već prosto učtivost: on je dobro znao koliko voli život taj
odnegovani, malo posrnuli gospodičić.
— Nije to ništa, hvala vam — klimnu Saša Gracijanski držeći se jednom rukom za kraj
stola, a drugom brišući ovlažene usne.
— Ponavljam, ja se ne spremam da preciziram odnose koji su među nama nastali, ali
naši će pimeni, razume se, uneti u svoje letopise vašu uslugu. To će poslužiti kao najbolja
preporuka za vašu buduću karijeru i sačuvaće vas od lakomislenih političkih zanosa. Vi,
verovatno, shvatate šta će se desiti ako pri rđavom obrtu stvari ti letopisi dođu u ruke naših
zajedničkih neprijatelja? ... želite li nešto da kažete?
— Ja bih vas molio, pukovniče... — zarida Gracijanski.
— Mene treba oslovljavati sa gospodine pukovniče — popravi ga Čandvecki bez
naročitog insistiranja.
— Imate li mogućnosti, gospodine pukovniče, da izdate naredbu za moje hapšenje ...
makar na mesec-dva?
— A, to je izlišno! — podsmehnu se ovaj. — Niko neće znati za ovaj današnji razgovor ...
osim mene, vas i, eto, Giganova, čoveka koji ćuti kao grob. Ponavljam, on zaista uopšte nije
filozof... ali ja bih veoma želeo da se vas dvojica... ako ne sprijateljite porodično, ono bar da
nađete platformu za izmirenje. Dakle, zaboravite prošlost i pružite mu ruku, Giganove! — Tu
Giganov, afektirajući, prižmuri od nepoznatog u njegovoj profesiji, ali do neizrecive slasti
prijatnog osećanja svog dostojanstva. Po njegovom mišljenju starešina je ispao isuviše
darežljiv, mada na tuđ račun. On bi bio sasvim zadovoljan da mu je Ijutiti gospodičić dao
četrdeset rubalja za uvredu.
Saša Gracijanski izađe na ulicu ljuljajući se, kao da su ga zauvek napili mrtvom vodom.
On bi se, možda, i ubio neizostavno još to isto veče da se nije plašio da nanese tako surov bol
svojoj majci. Uzgred rečeno, slučaj sa Emom zadugo mu je ogadio želje da ima posla sa
ženama. Celu godinu kasnije išao je sa podlim osećanjem, kao da sedi u džepu od pantalona
pukovnika Čandveckog, što je bilo gore od Petropavlovske tvrđave. Usred noći skakao je sa
postelje, očekujući da će ga opet pozvati i reći: — Dakle, dosta je bilo hvatanja zjala, mladiću,
vreme je da se latiš posla. — Ipak, nastavka ne bi...
Tokom vremena kod Gracijanskog je kroz duševnu ukočenost počela nicati bojažljiva
nada da su na njega zaboravili: na kraju krajeva, bio je samo dečak, koji je sasvim zaslužio da
ga malo išibaju — tek toliko da okrvavi. — Bože moj! ... — govorio je ponekad sam sebi,
posmatrajući svoj dlan koji je pamtio giganovski stisak i navijao gramofon da odsvira
Bragovu serenadu, prolivao romantičnu suzu, izazivajući saosećanje kod prijatelja i
»suncokreta«.
Posle revolucije, u periodu intenzivnog, istorijskog rada u arhivima, Aleksandru
Jakovljeviču je pošlo za rukom da se malo osigura od nepoželjnih dokumenata, a neposređni
svedoci njegovog grešnog pada iz različitih uzroka nisu dočekali zimu 1941. godine. On se već
opet bio počeo da zaljubljuje u život, kada mu je znalac tihookeanskih šuma doneo posmrtni
pozdrav od Čandveckog.
Radi objašnjenja pomenutog fakta treba pretpostaviti da je žandarm emigrant trpeo
krajnje siromaštvo u inostranstvu. I kad je sve bilo prodato: lične uspomene od osoba
carskog roda, dragocenosti pokojne žene, ponešto od haljina — on se setio sitnog greha Saše
Gracijanskog i odneo ga kao stare pantalone u jednu od onih ustanova gde kupuju zarđale
federe skandala, ključeve od tajnih sanduka, komade duše i ostalu svakidašnju starež, koja
posle prekrajanja može ponovo da se upotrebi.
SEDAMNAESTA GLAVA
1.
Potomci će sa svoje orlovske visine moći još bolje da sagledaju podvig sovjetskog naroda
u boju za veliki grad. Njegov ishod još nije značio đobijanje bitke — preostajalo je da se korak
po korak osvajaju od neprijatelja najnaseljenije i ekonomski najvažnije oblasti sovjetske
zemlje, što je predstavljalo trećinu čitave industrije i skoro polovinu poljoprivredne površine.
Još neslomljena zavojevačka pomama prebacila se na jug, u dubinski obuhvat prestonice,
presecajući put do žita i nafte. Iz barutnog dima nad nama su se nadvijala dva najkrupnija
odbleska požara: Staljingrada i Kurskog Luka, ali su baš decembarski događaji pod Moskvom
i jednovremeni udarac po neprijateljskim strateškim zglobovima na severozapadu povratili
svim običnim ljudima sovjetske zemlje nadu koja je bila pomračena prvih dana rata ...
U proleće 1942. godine primetno je postalo veselije u Moskvi, iako su se kao i ranije
prema njoj probijale dušmanske eskadrile sa zakasnelom osvetom za ratna razočaranja, ali se
već malo ko krio u skloništa — svi su više voleli da sa zamračenih prozora posmatraju daleko
plamsanje odbrambene vatre i da strpljivo čekaju odbijanje napada, kao što se u kapijama
čeka da prestane iznenadni pljusak kiše.
Sada, kada je bila probijena prva breša u borbenom duhu neprijatelja, otvaranje drugog
fronta u Evropi moglo je jako da ubrza poraz fašizma i da sačuva više miliona vojničkih
života. Ali svete obaveze naših tadanjih saveznika nisu bile ispunjene u toj godini, ni u toku
tri iduće, zbog dalekih ciljeva. Stanovnici Moskve sa čemerom su u tom otezanju
prepoznavali lukavstvo onog »trećeg«, koji se radovao gledajući kako protivnici krvare i koji
na kraju zajedno sa gavranovima doleće na bojno polje. Od 256 divizija kojima je raspolagao
nemački fašizam, 179 se borilo na istočnom frontu, i povrh toga još 50 napabirčenih po
vazalnim zabitima. Čitavo breme dvoboja palo je na pleća sovjetskog naroda, i zato što se
nikad ne zaboravlja držanje ratnog druga i Vihrovi su zauvek zapamtili kako su tri godine
uzastopce gatali o varijantama drugog fronta i neprestano tražili u novinama jutarnju vest o
iskrcavanju anglosaksonskih armija na kontinent. Devetsto puta uzastopce bila je obmanuta
njihova vera u ratno drugarstvo, dok devetsto prvog jutra — kada su Nemci navalili na
Ardene — sami sa osmehom nisu pročitali telegrafsku molbu svojih saveznika za pomoć.
Tog proleća, sve češće oturajući pero, Ivan Matvejič se okretao prema karti Evrope koja
mu je visila iza leđa; pisati u ovo vreme o količini suvog četinara na hektar stoletnih
zasađenih površina izgledalo je kao huIjenje na svetinju. Sećajući se samog sebe u 1914.
godini, Ivan Matvejič nije mislio tada o svirepim okršajima toga proleća, već o onom
najobičnijem u ratu — o razglibanim frontovskim drumovima, o svojim đacima koji su, tako
potrebni životu i ruskoj šumi, u mokrim šinjelima koračali sada u daljinu zastrtu izmaglicom.
Iako je izgledalo malo verovatno da se tamo sretnu — zbog različitih rodova oružja — on je
negde u zadnjem redu prepoznavao Serjožu i Polju.
Opet je rasejanim pogledom preletao na karti Atlantsko primorje, kao da je očekivao da
tu zatekne prekookeansku armadu ili crni dim artiljerijske pripreme, ali tamo je bilo pusto:
samo je oživela muva puzala od pristaništa do pristaništa, grejući se na kosom sunčanom
zraku.
— Šta se čuje iz izveštaja? — uvek je pitala Taiska postavljajući sto.
— Sve je dobro, sestro ... naši će ovih dana povratiti Loškarjov. Onda ćemo i mi krenuti
za njima — odgovarao je Ivan Matvejič ne skidajući očiju sa karte.
U ogromnoj crvenoj širini on je nalazio plavu žilicu Jenge i na jedva primetnom njenom
luku tačno je pogađao tačku Krasnovršja kojeg na karti nije bilo... Odrastao u prirodi, Ivan
Matvejič je sa naročitom oštrinom osećao nestabilnost gradskog života, pogotovu u
godinama velikih potresa; što je više stario to se sa sve većom naklonošću sećao prostih
seljačkih kola, sekire, počađalog kotlića iznad ognjišta, i onda je i sam težio da, po
mogućnosti, skrati broj potreba i stvari u svom domaćinstvu. Seoce njegovog detinjstva na
jenženskoj padini činilo mu se trajnije od svih tvrđava na svetu ... Odatle je on u mislima
polazio da šeta po Pustošima i ma kako se trudio da uspori korak, stizao je za pola sata do
Šihanovog Jama; već je počinjao da zaboravlja zavičaj.
Shvatajući ovu sve jaču želju za mestima u kojima je prošlo njegovo detinjstvo kao sigurni
znak pristigle starosti, on se čitavu zimu kolebao u donesenoj odluci. Kao konačni podsticaj
poslužio je jedan gorki razgovor sa čovekom koga je smatrao za najbližeg naslednika svojih
šumarskih ideja. Došavši u Moskvu službenim poslom, Osminov poseti svoga učitelja krajem
aprila. Oni posedeše nasamo dug ruski sat i tom prilikom Ivan Matvejič je nestrpljivo
ispitivao prijatelja o novostima na frontu i brižljivo mu se zagledao u oči, naprežući se da
tamo pročita tajne vojničke misli. On je bio tako zahvalan Osminovu za posetu da na pitanje
o narednim planovima ne sakri od njega zamisao da se konačno preseli na Jengu.
Ipak, da bi oslabio utisak, on to kaza nekako uzgredno.
— Dođite k nama u goste posle rata: možda ću se i važnijim stvarima pohvaliti — odvešću
vas na tetrebe, ugostiću vas lepinjama sa jagodama — završi Ivan Matvejič običnim tonom. —
Moja Taiska je to lepo ranije spravljala.
Svojim priznanjem on je hteo da naglasi svoje poverenje koje nije ukazao ni Valeriju
prilikom poslednjeg susreta, ali umesto očekivanog odziva i direktne podrške, na licu
Osminova i u njegovom glasu pokaza se neprijatna surovost.
— Nosite li se odavno tom mišlju, Ivane Matvejiču?
— To je, u stvari, moja stara namera: zaželeo sam se šume. Ali prvo sam redom
završavao dela koja su ispala nekorisna, a zatim... sve sam čekao kad će se naša vojska
ponovo naći s one strane Jenge. Vi ste me svojim vestima do krajnje mere obradovali — eto
tako!
— I vi ste odlučili da je taj korak najpogodnije učiniti u huci rata? Otići, sasvim
korektno, bez gužve, i za sobom pritvoriti vrata?
Ivan Matvejič se namršti, kao da su ga prekorevali za neumesno staračko koketovanje.
— Vama se ne može poreći izvesna vidovitost, dragi Osminove. Da, ja ne bih želeo da
svojim odlaskom pobudim tumačenja nepoželjna za našu zajedničku stvar. Osim toga, još
pred rat se osećala u svim oblastima plemenita težnja odlaska od kancelarijskih protokola ka
živom, istinskom radu. Meni je takođe dojadilo da se vrtim na jalovom poslu... Rat je dosta
razorio moje Pustoši; lečiću ih, latiću se sađenja novih... U svakom slučaju, svoj ću hleb
zaraditi i, zapamtite moju reč, još nešto ćete o meni pohvalno pročitati u novinama.
— Smatrate li da je velika bitka za rusku šumu završena?
— Ne, ali... odrastao je odličan šumarski podmladak, i ti među njima. I ako se samo ne
odrekne svog učitelja, kao što su se drugi u svoje vreme odricali Morozova i Tuljakova, onda
je glavno još u budućnosti. Slab je čovek na lako zarađeni hleb i sladak zalogaj: za to je
Čeredilov opštepoznat primer.. Kad smo na tome, da ne znate gde li on sad gricka svoj slatki
zalogaj?
Pitanje je bilo simboličnog značenja i moglo se ostaviti bez odgovora.
— Ja, Ivane Matvejiču, baš kao vaš verni učenik, eto, moram da kažem potpuno
otvoreno da bi kod nas na frontu veoma oštro osudili takvo bekstvo.
— Nije tačno! — planu Ivan Matvejič. — Meni šuma nije profesija, već poziv: od svoje
duše se nikud ne može pobeći! Kad bi mi dali još jedan život ja bih ga proživeo isto ovako. Ja
sam potpuno njen — sumorni, nepretenciozni čovek... bez velike naklonosti prema slatkom
zalogaju. Mene su, kao i mog oca, bili poslali da budem zastupnik šume... i, eto, ostvario sam
sebi toplo mesto, a za šumu nisam uspeo ništa da učinim — sem što sam ispisao gomilu
hartije. Te, prema tome, dozvolite mi, Osminove, da koordiniram ostatke moje snage i
vremena.
Osminov poče da se smeje:
— Slušajte, dragi moj učitelju... vi ste mogli da odete krišom od mene, a i ko bi vas na
svetu mogao sprečiti da kupite voznu kartu? Ali vi ste i počeli ovaj razgovor da biste čuli moje
mišljenje... je li tako?
— Poziv na razgovor još ne znači slaganje unapred sa vašim zaključcima.
— Ipak, dozvolite mi da ih kažem... Ja takođe odričem rušilačko amerikansko šumsko
gazdovanje — bez vraćanja na posečeno mesto. Pošto su ponegde iskrčili kao dlan šume na
svojoj teritoriji, oni su već sa sekirama upali u Kanadu, koja će kad-tad osetiti šta će je to
koštati! Meni su se uvek sviđale vaše misli o stvaranju potpuno savremenih šumskih
kombinata sa stalnom sirovinskom bazom i bez gubitka i pola grama organske materije,
umesto današnjih šumskih industrijskih gazdinstava, koja se bave prigotovljavanjem
balvana. Ja se čak sa vama slažem da će povećanje intenzivnosti i unosnosti severnog
šumskog gazdinstva pre proširiti limune na sever, nego njihovo dugovečno i sumnjivo
prilagođavanje poluarktičkim uslovima. Jednom rečju, ja bez ikakvih rezervi primam vašu
davnašnju postavku o pravu severne dece na mandarinu za rođendan.
— Ja sam vam neobično zahvalan za blag odnos prema mojim dosadnim gunđanjima —
ironično upade Ivan Matvejič. — Meni se stvarno činilo da nije sasvim pravo izjednačavati
količinu stoletne šume sa pamukom odgojenim u toku jedne sezone. Ja sam samo tražio za
šumu ekonomsko pravo građanstva i protestovao protiv sistematskog rasipanja, Osminove ...
I mi bismo morali na sečini da se prepiremo! Mi sve više sečemo šumu, skraćujući rok obrta,
i sve što je tanje od tri vrška u proseku, ili je druge vrste, ostaje na mestu i postaje plen bure,
crva i ognja. Uzalud su ih, znači, odgajali sunce i majka zemlja. Eto, ja ću kod sebe u
Pustošima i pokušati da u praksi primenim svoje osobite simpatije prema ruskoj šumi.
Istodobno Ivan Matvejič je osećao promenu u raspoloženju gosta i to ga je uznemiravalo.
— Mi, vaši đaci, i zavoleli smo vas takvog — oštrog i nestrpljivog... i uvek smo verovali da
će se vaš san ostvariti u svoje vreme.
— Onda kada se tundra sastane sa stepom?!
— Nadam se — ranije... ali vi ste nas sami učili da sve na svetu i šuma, između ostalog,
jeste samo sredstvo ljudske sreće. Ako je čoveku dobro, sve se naokolo smeje. Ako mu je
rđavo, onda... Ta vi pitajte vojnike šta biva sa prirodom kad je čoveku nelagodno. Znači, ništa
se na svetu ne sme odricati od učešća u ljudskom progresu i snošenja odgovarajućeg tereta
borbe. Breša je probijena, sad sve — talenti, šuma i zemljina nedra, sve treba tamo u proboj:
takav je zakon svih velikih ofanziva. Najglavnije je tu — logika i doslednost socijalnih i
ekonomskih reformi... I vi sami shvatite šta bi bilo kad bismo mi šumu stavili pre svega
ostalog na dnevni red epohe. Tako politika pravom naučniku postaje neminovno najgornji
sprat njegove nauke ... Tek kad svim ovlada, čovečanstvo će nadoknaditi ono što nije
njegovom krivicom propušteno ... i za mnogo manje vremena nego što mu treba za konačno
ozdravljenje od najžešće bolesti, koja proždire njegovu mladost, stvaralačke snage i samu
veru u život.
— Prema tome, recimo, ako biste ponovo morali da palite buktinju čovečanskog
progresa na goloj i sterilno čistoj zemlji... — pakosno upade Ivan Matvejič.
— Ne, ne, ja to nisam rekao — hladno se nasmeja Osminov. — Ali ja bih rekao
Arhimedovim rečima: skinite sa čovečanstva okove i ono će koju god hoćete... ja sam rekao
koju god hoćete, pustinju za relativno kratko vreme pretvoriti u cvetni trg.
— Meni se čini da se rano selite na najgornji sprat — pre nego što ste se potrudili kao što
treba u najdonjem — hladno, nerazumljivo i tužno reče Ivan Matvejič. — Pa da, vi ste se
veoma uzdigli za ovo vreme... čak vas čovek ne može prepoznati, Osminove... eto tako!
— Vojnik mnogo ide, mnogo vidi... tako reći, danonoćno popunjava svoje obrazovanje;
to je otuda.
Stvar se bližila raskidu; najbeznačajniji ustupak značio bi za obojicu odricanje od svojih
ubeđenja. I tada Ivan Matvejič ugleda, jasno kao u staklu okrenutih naočara, jednu
neudobnu kuću u Petrogradu, svog vlastitog učitelja u smešnoj staromodnoj bundi kraj
zamrzlog prozora i sebe — mladog, kako daje savete ogromne moralne snage. I odjednom
Ivan Matvejič postade strašno radoznao da li će Osminov njemu ponoviti sve što je on nekad
rekao Tuljakovu.
— Koliko sam shvatio, vi niste kazali ono najglavnije... — navede ga oprezno na misao
Ivan Matvejič.
— Da — odmah se složi Osminov. — Vi ste očekivali moje odobravanje, ali ne, Ivane
Matvejiču, ja ne mogu da odobrim vaše bekstvo sa bojnog polja. S druge strane, u toku svih
ovih petoletki vi ste rađili bez odmora i stanka, a to takođe nije dobro. Mislioci često postaju
žrtve svojih kabinetskih tvorevina i onda se najviše boje da neko, naročito život, ne bi pogazio
njihove crteže. Čak i kod Arhimeda oni su bili nacrtani na pesku... Dakle, eto, zašto da se vi,
Ivane Matvejiču, ne prošetate bez prtljaga po otadžbini... da se provetrite, da pogledate i,
govoreći visokim stilom, čak da prolutate kao bogomoljac po zavičaju.
Ivan Matvejič ga sasluša sa mirnim energičnim osmehom; samo, istinu govoreći, njemu
se uvek činilo da će u ovu, završnu fazu svog razvitka stupiti nešto kasnije. U svakom slučaju,
on bi bogato platio sudbini za pravo da prisustvuje ovakvom istom razgovoru ovog Osminova
sa isto tako oštrim i nepopustljivim neznancem koji još sedi negde u školskoj klupi.
— Hvala, dragi Osminove, za vreme koje si mi poklonio; ja ću se obavezno koristiti
tvojim savetom — reče Ivan Matvejič i sa tako vatrenom zahvalnošću mu stište ruku na
rastanku da im je odmah obojici laknulo.
U predsoblju Osminov se opet vrati, samo drugim povodom, na pokrenutu temu:
— Skoro sam zaboravio da kažem ... pod izvesnim frontovskim prilikama desilo mi se da
upoznam vašu ćerku. Možete se ponositi njome: izvanredno stvorenje, čisto i odvažno. Zar ne
želite da se koristite njenim dolaskom i da se posavetujete o vašim namerama, tako reći sa
predstavnikom porodičnog javnog mnenja?
Odgovarajući na mnogobrojna pitanja Vihrovih on saopšti da je Polja doputovala u
Moskvu sinoć, uzgred ispriča da je odlikovana ordenom i dodade kako mu, tobože, nije
poznat cilj Poljinog službenog putovanja. Pošto ćerka sada nije imala razloga da zaobilazi
očev dom, Ivan Matvejič se ponudi da otprati Osminova do metroa, u nadi da će je sresti na
putu.
2.
On je skoro sat protapkao kraj ulaza u metro i uzbuđujući se jako čak približno sročio
govor za kćer, u kome je sumirao rezultate prošlosti, davao smisao sadašnjosti i zavirivao
preko praga u budućnost. Pred mrak teže se bilo zagledati u lica prolaznika; Ivan Matvejič
krenu kući i sudari se sa sestrom: njoj se isto tako nije sedelo kod kuće. Opšta aprilska žurba
osećala se to veče u predgrađu: potoci su grgoljili pod nogama, vetar je brektao razvijajući
prirodu i dosadno su iznad gole institutske šumice graktale čavke, gradeći nova gnezda. Iz
bojazni da se ne mimoiđu po takvom vremenu, starci požuriše i, stvarno, na samom kraju
ulice stigoše devojku u novom vojničkom kožuhu: išla je opirući se o štap.
Tu je Polja morala da primi prva čestitanja, zagrljaje i prekore.
— Nas je veoma dirnulo tvoje temeljno... mada jedino pismo, eto tako. I naročito ti hvala
za vesti o Serjoži... — i jedino mu je nezgodno mesto smetalo da održi pripremljeni govor. —
To je naročito značajno što ste se kao mladi Ijudi svog vremena zbližili na bojnom polju —
eto tako.
— Ja i on smo ležali u istom medicinskom sanitetskom bataljonu, ali on lično dosad nije
mogao da piše. Sad mu je bolje, ozdravlja... Šta ti jadikuješ, tetka Taiska? Da su mi ruku
otkinuli, ili da su me kontuzovali kao njega, ali, evo, čitava sam — govorila je Polja starici
nemo zagnjurenoj u njeno rame.
— Pa, ipak, hramlješ — reče Ivan Matvejič.
— E, to je prosto nasledno. Obrni — okreni — ja sam tvoja ćerka — našali se Polja.
Tako su se peli do stana, držeći se jedno za drugo; i, eto, sad je dobrodošao ostatak
Valerijevog vina. Povodom porodične radosti Taiska pozva susetke, koje su Polju pamtile još
kao dete: neka sav svet ispije po čašicu za njenu hrabru sinovicu ...
Polja je jedva stizala da odgovara, a prvo pitanje je bilo: koliko će dana ovog puta od svog
vojničkog bogatstva pokloniti starcima? Ali, Polja se spremala u svoju jedinicu na Jengu već
prekosutra. Taiska joj odmah predloži da gostuje jedno nedelju dana pa da putuje zajedno sa
ocem: udvoje je, veli, i sa kartama lakše nakraj izaći i ima ko stvari da pričuva. Polja zahvali
tetki ovlašnim dodirom ruke, koja se ulagivala; na žalost, njena sinovica imala je neke
poslove čak i večeras, a da se već i ne govori o ostalim... svi sa poštovanjem zaćutaše prilikom
nagoveštaja tajnih planova koji se čak ni rođenom ocu ne mogu poveriti.
Ako se ne uzme u obzir što je omršala u licu i malo u telu, kao što mora biti posle bolesti,
Polja je izgledala kao i pre, ali se sada nešto nepoznato i odlučno pojavljivalo u njenom
pažljivom pogledu, u strpljenju primanja nežnosti svojih staraca, u ćutljivoj navici da s
vremena na vreme prelazi rukom preko očiju, kao da je nastojala da se oslobodi od
nametljive uspomene, i najzad — u umornoj bori oko usana. Sva ustreptala Taiska je čas
primicala siromašnu čast ratnog vremena, čas popravljala zvezdu — prinovu iznad desnog
džepa Poljine vojničke bluze — i nikako nije mogla da navikne na neobično osećanje Poljine
zrelosti i, možda, na onu neposrednu nadmoć što najviše zaprepasti rodbinu u prodorno
vedrim očima ratnika, koje kao da nišane.
— Koliko sam razumeo iz tvog pisma i od Osminova, ti si čitavo vreme radila u bolnici?
— poslovno je pitao Ivan Matvejič.
— I u bolnici.
— Znači, dešavalo se da iznosiš ranjenike sa bojnog polja — kad je i tebe zakačilo?
— Eh, taman posla — ta prosto sam ogrebla koleno... doktori su rekli da će to sa
vremenom proći bez ikakvog traga... Ja mislim da ćeš Serjožu zateći kod mame, ako... budeš
hteo da navratiš k njoj. Uzgred, zamalo nisam zaboravila da ti vratim njenu sličicu... oprosti,
inalo se izgužvala! Ova slika me je jednom spasla...
— Onda je zadrži kod sebe: rat se još nije završio.
— E, ja sam sebi drugu nabavila ... inače, nekako je nezgodno bez nje na tvom stolu — i,
lukavo se osmehnuvši, vešto je umetnu u prazan ram.
Ivan Matvejič kao i Taiska pokorno primi Poljin nagoveštaj kao nesumnjivi dokaz njene
obaveštenosti i starešinstva.
— Jesi li videla mamu? — upita on gledajući u neispijeni gutljaj na dnu čaše.
— Pre nedelju dana bila je zdrava; ima mnogo posla; dobro joj je. — Polja takođe ispriča
da se Jelena Ivanovna posle skoro pola godine rada u partizanskom odredu vratila u svoju
bolnicu; neko vreme, u svom putu na zapad, medicinski sanitetski bataljon bio je smešten u
Pašutinu — tamo su njih troje i ležali kod Lenočke.
— Ko je to, pored vas, bio treći? — bojažljivo se zainteresova Taiska i opet plašljivom
rukom popravi Poljinu zvezdu.
— Jedan moj stari školski drug — Rodion. Njega su takođe ranili prvog dana ofanzive.
Hvala mami što ga je negovala... on je u pešadiji. — I starcima nepoznata jarost pojavi se u
njenom glasu: — ali izgleda čovek ništa ne žali... samo da bi se otarasio svakojakog ništavila.
Da bi makar naša deca u čistu kuću ušla.
Po intonaciji pritajenog bola i ponosa za nepoznatog vojnika Rodiona, lako se bilo
dosetiti o prirodi Poljine simpatije... pa i neka viju svoje gnezdašce, samo da u slozi prožive
svoj vek — kao golubovi. Ali pominjanje dece uznemiri Taisku.
— A kakvu ti decu imaš, Polja? — upita ona malo nežnije, da je ne uvredi. — I sama si još
slamka — samo što te vetar ne slomi.
— Ja nisam kazala — moja. Rekla sam: naša.
Ona to kaza zvonko i jasno, začuđena u svojoj čistoti pažljivom radoznalošću starice i
nešto planu u njenom pogledu, što se ne može izdržati bez žmirkanja. Postalo je jasno da
iako je još do juče za sve do poslednje krpe na sebi dugovala zahvalnosti starima, sada su oni
sami potpuno zavisili od njene hrabrosti i uspeha.
Ona pogleda iskosa na sat i ustade.
— Sad, oprostite — ja ću morati nakratko da odem zbog jednog hitnog posla, ali vratiću
se do ponoći... razume se, ako se kod vas nađe kutak za mene — i obazre se na susednu sobu
sa gitarom iznad Serjožinog kreveta. — Uvek zaboravljam da pitam: ko se to kod vas bavi
muzikom?
— To sam ja u godinama moje pašutinske usamljenosti grešio... — reče Ivan Matvejič sa
novim nemirom u glasu. — Ideš li i sada službenim poslom?
Ona se zbuni:
— Pa, ne baš, tata... treba jedan mali dug da vratim. Malopre sam tamo već navraćala,
ali nisam nikog zatekla. Ne mari, ja ću časkom stići metroom... nećete stići ni čaj da popijete!
— Od tuđina uzimaš na zajam, a svojima ni trenutak odviše nećeš da daruješ: stalno
nekakvo trčanje pa trčanje — prekori je Taiska. — I sutra će dan osvanuti!
— To je takav dug teta-Taiska, koji se nikako ne sme odlagati. Inače ću se potrošiti... u
ratu i neću imati čime da platim.
Dugo ćutanje osirotelosti nastupi posle njenog odlaska.
— Eto, prošlo je njihovo detinjstvo — uzdahnu jedna susetka, takođe majka četvorice
vojnika na najopasnijim delovima fronta, uzdahnu i dodade prostonarodnim jezikom da su
dečica porasla i ispunjavaju svoje obaveze — visoke dužnosti čoveka na zemlji.
3.
S obzirom da Poljin dug nije bio novčane prirode, ona je imala realnih mogućnosti da ga i
ranije vrati — počev još od septembra, odmah posle predavanja, na šumarskom institutu, ali
u to vreme ona još nije imala prava — ne de jure već moralno pravo da iskali svoj gnev. Sa
takvim raspoloženjem ona je skoro pre godinu dana doputovala u Moskvu i, istinu govoreći,
samo očeva odsutnost prilikom prve njene posete spasla ju je strašne i nepopravljive greške.
Za čitavo ovo vreme Polja kao da je vodila isleđenje očevog slučaja, koje se zbog promenljive
sreće odužilo, ali svakim danom rastao je taj tužni dug, koji je već poslednjih meseci zagorčao
njen život. Poznanstvo sa Serjožom i preko njega sa Morščihinovim pretpostavkama,
pomoglo je Polji da se snađe u jednoj poučnoj zbrci o kojoj nikad nije bila obaveštena
društvena javnost. U toku proleća 1942. godine sakupio se u Poljinom srcu o Aleksandru
Jakovljeviču Gracijanskom sav optužujući materijal, koji je bio samo fragmentarno poznat
ponekom od njegovih savremenika.
Tom materijalu treba dodati njene sopstvene detinje suze zbog svoje socijalne jeksik-
vrednosti, njenu mnogogodišnju ponižavajuću zavist prema vršnjacima čiji su očevi: piloti,
inženjeri, vojskovođe — ostavili iza sebe u istoriji svoje zemlje vatreni potpis bez mrlja i,
najzad, neprestanu svest o svom nepoštenju, zato što je sve to krila čak i od Rodiona. Jednom
rečju, to je bio takav dug koji je teško isplatiti odjednom... i najzanimljivije je bilo to što je za
obračun u septembru samo trebalo sići sedam spratova niz stepenište, a kasnije se morao
preći ogromni zaobilazni put preko smetova i kroz smrtne opasnosti da bi se jednom uveče
moglo doći na to isto mesto, u Blagoveštensko sokače i zakucati na vrata sa lepom
bronzanom pločicom.
Lice staričino — sitno, da ga šakom pokriješ proviri kroz otvor.
— A, to ste vi — reče mati Aleksandra Jakovljeviča, kad prepoznade jutrošnju gošću i
pusti je, ali je zatim nešto primora da bude na oprezi, možda nova i bela, kratka bunda koja
je ovu devojku zbližavala sa Morščihinom.
— Da, on se vratio sa važne sednice, ali je prilegao da se odmori. I, uopšte, vama bi bolje
bilo da ga pozovete telefonom ili da mu poručite preko mene.
— Na nesreću, to je izričito lična stvar — uzjoguni se Polja — neću ga zamarati... ja ću
kratko, zato se neću ni skidati.
Starica se stalno obazirala: nešto joj se kuvalo na šporetu i kipelo te eto miris zagoretine
već poteče iz kuhinje u hodnik. Polja je zbunjeno izvlačila končić za končićem iz prsle
rukavice, dok se odjednom vrata otvoriše i lično Aleksandar Jakovljevič izviri iz svoje busije,
samo da bi se oslobodio neprestanog straha od svakog šuma u predsoblju, straha koji ga je
iscrpljivao.
— Ja sam, odista, malo prehlađen, ali, e ... ko je to? — i uskoro se čitav pokaza,
pridržavajući pod grlom podignutu kragnu radne bluze. — Dozvolite, dete moje, odakle mi je
poznato vaše mlado i privlačno lice?
— Ja sam pre odlaska u vojsku živela u ovoj kući, kod drugarice... tamo gore — ona
pokaza očima tavanicu. — Mi smo se sretali u skloništu, na samom početku rata ...
Uprkos vojničkoj bereci, malo nakrivljenoj, i dosta velikoj polubundici opasanoj
remnikom, bilo je nešto beskrajno domaće, nešto što umiruje u liku devojke koja je molećivo
stajala na pragu.
— Aha... bože moj! — velikodušno se seti Aleksandar Jakovljevič i u tom zvuku pokaza se
njegovo životinjsko likovanje zbog povraćenog života koji mu je skoro iskliznuo iz ruku. —
Skinite vaš kožuh, draga ... Ja sam uvek gotov da pomognem našoj osetljivoj i osećajnoj
omladini — nastavljao je on, radujući se još neoduzetom daru govora, smradu pregorele
masti razlivenom u vazduhu, radujući se i darivajući život moljcu za kojim se behu
mahinalno ispružile njegove ruke, radujući se svakom trenu tog velikog minuta dok je Polja
svlačila bundu. — I možda se u tom utešnom saznanju svoje skromne korisnosti i sadrži, e...
jedina naslada jednog starca ruiniranog zdravlja, koji već nije sposoban da uzme učešća u
gigantskom okršaju dvaju antagonističkih svetova!
— Ta šta vi to ... ja ne bih rekla da je vaše zdravlje načeto, naprotiv! — govorila je Polja,
takođe likujući iz svojih razloga i čvrstim korakom ulazeći za domaćinom kroz predusretljivo
otvorena vrata.
Ona se obazre oko sebe i sva se do vrhova prstiju ohladi: to je bio baš onaj kabinet koji je
još u Pašutinu izmislila za svog oca: prozori uokvireni goblenskim zavesama, na podu nešto
mekano i ulizičko; nije bilo ni jedne jedine sitnice koja bi podsećala na profesiju svog
gospođara, ali zato se videlo mnoštvo muzejskih stvarčica koje su stvorene trudom
siromašnih za zabavu razočaranih. Denjak čistog papira ležao je nasred stola pod zaštitom
bronzane zveri na mastionici i kroz njen kristal svetlela je, nasuta do polovine, sušta laž —
tamna tečnost tako neverovatne gustine da bi i kaplja bila dovoljna da se ocrni sve što god
hoćete na svetu.
— Ne, ja neću sažaljenja, čak i kad je poteklo sa najnežnijih usana na svetu — koketno
nastavi Aleksandar Jakovljevič, braneći se obema rukama od neslaganja koga nije bilo. — Ne,
dobra moja vilo... mi, gospodari materije, nalazimo se potpuno pod njenom vlašću i samo uz
strašnu cenu, e... polazi nam za rukorn da se na kraju života otmemo iz njene sfere, i ko zna
kuđa. Ali mada je i mudracu svojstveno nadanje da će priroda učiniti prema njemu izuzetak,
ja blagosiljam tu surovu pravdu koja se krije e... u padanju lišća, u otapanju snega, u čaši
ispijenoj do dna, đavo da ga nosi! Znači, priroda ima mnogo vina, a malo sudova: pa neka ga
iznova nalije u drugi... A u prevodu na čovečiji jezik to je samo značilo: »Gospode, kako je
lepo u tvom carstvu, čak i u to prohladno prolećno veče, čak i u očekivanju redovnog
bombardovanja... čak i da se čitava večnost preleži kao kamen u pustinji, samo da se gleda
evo ova plava zvezda što je promakla kroz otvor zavese!«
Polju obuze teško osećanje neke zarobljenosti kao da su je zazidali; čitavo telo je utrnulo
te ne može ni dahnuti, a on ju je bez prestanka oblagao nečim nalik na staklenu vatu kojom
se u zidanju popunjavaju praznine...
— Dakle, draga, kakva vas je nevolja k meni dovela? — ču ona najzad i možda je to
značilo da joj Aleksandar Jakovljevič sad dozvoljava da ode, pošto se nasladio njenim
potištenim ćutanjem.
— Dobro, ja ću odmah... ja cu odmah reći sve. Ja sam Polja Vihrova. Imam osamnaest
godina... — izdeklamova ona, skupljajući snagu i odjednom diže glavu.
Videla je pred sobom omršavelo lice, opusteno Kao kod neizlečivih bolesti, sa hladnim i
do krajnosti nemilosrdnim očima... — sasvim kao kod onog što je u noćima napada na
Moskvu kružio nad njom i jednom na ravnom polju ubio starca Afanasijeva umesto nje, kao
kod onog koji je Polju vodio za ruku prema nemačkoj zemunici u šihanovom Jamu i onog što
je, kasnije, na saslušanju iznuđivao od nje neke tajne podatke o istočnoj širini. Sad je ona
gledala Gracijanskog netremice, da se ne izmigolji, zato što ga odjednom sitno, volšebno
mreškanje poče sakrivati od nje.
 — Ja sam Polja Vihrova, imam osamnaest godina ... — ponovi ona, primičući se. — U
knjizi sam jednoj srela: postoje takve vaši na morskim konjima koje ih i na suvu i u vodi
jedu... i sto se brže oni kreću, bezruki i veliki, to se vaši čvršće drže na njihovoj koži.
Ali i Gracijanski je, znači, u njoj prepoznao svoje priviđenje, koje ga je mučilo i u snu i na
javi i prepoznao po gnevno uzdignutim obrvama, po gadljivo opuštenim uglovima usana, po
malo tužnom stilu kojim obično izriču presudu. U stvari, Polja nije imala ništa u rukama, te
mu sem čisto površne neprijatnosti ništa nije pretilo, ali on se poče od nje izmicati zajedno sa
foteljom, uhvativši se za ručne naslone.
— Osvestite se, ja sam starac — samo to reče Aleksandar Jakovljevič presahlog grla.
Ona se osmehnu ne skidajući s njega pogleda:
— Ne mari, to izjednačava naše snage.
I da li zbog toga što ga ionako nije mogla doma.šiti, ili se setila milicijske zabrane
postupaka takve vrste, tek ona u poslednjem trenutku promeni svoju odiuku. Ruka napipa
mastionicu i pre nego što je Aleksandar Jakovljevič stigao da se zakloni, Polja mu je pljusnu
pravo u lice.
Bože moj... — samo to reče Aleksandar Jakovijevič.
Ovo je samo kapara... sada se usrdno moli da se ne vratim živa sa fronta — sasvim tiho
posavetova Polja i kaza broj svoje vojne pošte za slučaj da Gracijanski zaželi da je tuži.
Ostalo joj je da popravi nahereni beret i da pobolje za sobom zatvori vrata. Mutna zenica
pratila ju je kroz crne, tintom oblivene prste.
Tako je počeo kraj Gracijanskog; razume se to još nije bila smrt, ali čitavo biće
Aleksandra Jakovljeviča nekako se razđvojilo i polovina duše koja ga je već napustila, kao da
je pitala drugu: hoćeš li brzo ovamo?
Stara domaćica zateče Polju u pređsoblju, dok je ova zatezala remen na kratkoj bundi.
E vrlo dobro... ja sam baš žurila da vas upozprim, draga, da ne zamarate mnogo
Aleksandra Jakovljeviča: on sa hemoglobinom stoji tako rđavo, da...
— O, mi smo već završili — reče Polja i pogleda u svoje čizme. — Oprostite, molim vas,
malo sam vam isprljala.
Sitnica, to će se osušiti. Je li vlažno danas napolju?
Pa, ja mislim da će pred noć još zahladneti...
Jedva joj stiže snage da izađe napolje. Naslonjena na drvo pri kraju Blagoveštenskog
sokaka, Polja se obazre na kuću koju je zauvek napuštala; njen najgornji sprat zamaskiran
šperpločama skoro je nestajao u proIećnom mraku. Polja se seti svog prošlogodišnjeg
dolaska, dobre Varenjke, svojih srušenih snova i prvi put se zaprepasti shvativši kako reka
brzo nosi svoju slamku. Ona čak nije opažala da su dolazile njene omiljene večeri na izmaku
zime, još pokrivene krtom skramom leda, ali već prožete grozničavom čežnjom nadanja.
Za sovjetskim armijama navali na Jengu sve što je stiglo da pobegne od neprijateljske
najezde. Zbog ubrzanih. prevoza vojnih ešalona putnički saobracaj na toj relaciji obavljao se
sa prekidima; ponekad bi pešice bilo brže. Vukla su se seljačka stada proređena zimskim
skitanjem; drndala se na teretnim kolima imovina Izvršnog komiteta, neophodna za početak;
žene su vodile dečicu krparama pokrivenu od nepogode, i oronuli starci, sa zelenkastom
sedinom u bradama, menli su tojagama neprohodna blata, da bi pred smrt obišli bosi neku
tamo, srcu dragu, mokru livadu... Kao po pravilu sretalo ih je ćutanje totalnog pustošenja.
Posto bi seli kraj ruševina i ugaraka vadili su iz krpica hleb i, kvaseći ga solju jada, održavali
su parastos svome porušenom životu kao nekad na grobljima u dane zadušnica...
Ivan Matvejič je imao retku srecu: dobio je uverenje da službeno putuje na Jengu po
šumarskim poslovima i uz uverenje komadić kartona za vožnju od Moskve do samog
Krasnovršja. On je došao mnogo pre polaska voza, a zapade mu poslednji krajičak klupe do
prolaza. Čulo se kako koračaju noge po krovu vagona tražeći utočište; osim toga plakala je
beba u ćošku i neko, džinovskog rasta, zvečeći limemm loncićem, nameštao se kraj nogu
svojih srećnijih saputnika.
— Dakle, izgleda, namestih se. Eh, da je sad čaja ... strašno mi se pije!
— Mnogo hoćeš! — odgovori mu neko iz zagusljive tame iznad glava, samo zato da bi
podržao duh bodrosti i jedinstva. — Ti ćes se tako sasvim razmaziti. A pre su na čaju kule od
kamena zidali.
— Oho — kako to?
Kresnu šibica i osvetli u zavoje umotanu glavu ispod vojničke kape-ušanke, teški
neobrijani podbradak i neočekivano nestašne oči koje su upitno gledale povrh plamena: po
svoj prilici, ratnik se posle ranjavanja vraćao u svoju jedinicu.
— A, eto tako. Pričaju da neki čaj uopšte nisu pili nego samo vodu i ogromna su
bogatstva ušteđivali.
— Na čaju nećeš uštedeti! — ne složi se vojnik znalačkim tonom i do Ivana Matvejiča
stiže talas krdžinog dima. — Ej, domaćice, kako se zove mališan? Mnogo ti se kida ...
— Dmitrije — kroz uspavanku se ođazva ženski glas iz tame. — Sa njim ne možeš izaći
na kraj.
— Ne diraj ga, i njemu se takođe žuri kući. Strpi se, dragi Mićka — dok rat prođe! I da
vidiš, tačno ćeš na svadbu stići.
Spokojna snaga veselog čoveka, koji raspolaže neizmernom količinom vremena, vejala je
iz njegove šale i susedi su pažljivo pratili žišku njegove cigarete, čekajući dalju lakrdiju —
najbolji lek od putnih nevolja. Ali tu poče proveravanje voznih karata, a uskoro zatim voz
krenu te prvo sve potonu u lupnjavu točkova... Noć beše vedra i niko nije spavao, ne toliko od
predosećanja napada iz vazduha, već pre od uzbudljivog i radosnog nespokojstva koje je
prirodno prilikom vracanja u zavičaj posle rastanka. Svaki je od njih sad postajao čestica
velike i besmrtne reke; nije bilo sigume zaštite od eventualnih nevolja, osim da se čovek do
zadnje misli rastvori u njoj bez ostatka...
Kad su uši navikle na tutnjavu vožnje, Ivan Matvejič poče da zapaža odlomke razgovora
na raznim stranama vagona i o večitim temama narodnim: o bogatstvu i siromaštvu, časti i
sramoti, slavi i ništavilu. Da li zato što se Ijudske duše lakše zbližavaju u mraku, ili su
teskoba i daleki put disponirali za uzajamno poverenje, tek to su bile najistinitije, glasno
kazane narodne mish, koje se teško mogu čuti na svetlosti dana. Tako se baš iza njegovih
leđa, raspravljalo o životu koji ce posle pobede doći: da li će i tamo ostati glupaci i birokrati-
službena srca — i pre svega, kako da se tada obezbedis od prirodne ljudske gramzivosti, te da
svako svojom kašikom zahvata redom iz zajedničkog kazana, a ne da diže četvorostruko, i za
rezervu. »More, ja sam brojao, ni dvadeset vrsta nismo prošli, a ti, građanine, osmu šibicu
pališ, dok meni kutija doteče za neđelju dana. Eto, sad ti nas ujednači!«
Ođgovarao je na sve sumnje mlad razborit glas, tako snežno čist nalik na potočić sa padina
komunizma.
U susednom kupeu, očigledno kao odjek spominjanja nepravednih bogatstava, pričalo se
o slučaju jednog, tobože, orlovskog trgovca. To je bila duga priča, koja je i nehotično
uspavljivala, o tome kako se još u rusko-japanskom ratu obogatio zlotvor mešajući običnu
belgorodsku kredu u vojnički hleb, kako je sve banke u Rusiji svojim paretinama napunio.
— To se stvarno desilo u Rusiji — ponovi iz tame neumorni mladić-podsmevalo. — Moj
stric je znao jednog probisveta koji je sušeni sneg u so mešao. Zamislite takvo lukavstvo! I
verujte, sazidao je kućerinu od pet spratova.
— Umukni, luda glavo — prekide sa strane.
Ipak prođe skoro minut pre nego što je žena nastavila svoju priču o tome kako je zlotvor
stekao značajni kapital i kako ga je, međutim, zato sudbina počela kidati na komade: sina mu
pijani kozak iz zaleta nadvoje rasekao, a draga kći, koju su tako mazili, bacila se pod voz,
prevarena u ljubavi; posle toga je čitavo trgovčevo imanje potpuno propalo. Tražeći
pomirenje sa bogom i narodom, izneo je on u dvorište bogate trpeze za sirotinju i gologlav,
klanjajući se do pojasa, zvao sebi uboge prolaznike; i kao da zemlja nije primila njegovo
pokajanje, već kad je umro od duge crvljave boleštine, poče on da bruji — čuješ tačno kao da
su adsku rupu otvorili; nije se moglo slušati. I u noći pred pogreb provali se njegov grob,
konopcima dole nećeš dosegnuti... tako su ga i bacili, a zatim je čitav preostali kapital jedva
dotekao da se njegova gadna jama zatrpa.
— Tako ti, dragi moji, zreva jabuka, rumeni, i sama sa grane pada dole. Ja sam u to
vreme bila zelena kao mala jela, ali sam eto zapamtila...
Iako su svi shvatali besmislenost detalja koje je starica vezla, niko ni osmehom ne
prekide priču zbog jedne kapi narodne istine koju je sadržala.
Voz je u putu pravio česte i duge pauze; pretičući sve na svetu tutnjao je ratni čelik na
zapad, ostavljajući ogluvelost u ušima i nadu od koje se srce stezalo; na istok vozova skoro
nije bilo. I dok su još propuštali naredni ešalon, neprijateljski pilot dolete na malu stanicu; u
toku pola sata on se starao, kako se svima činilo, da požešće ošine kuršumima vagon u kome
baš tada zaplaka probuđeni Mićka i opet poče da žmirka vojnikova cigareta. ćinio je to
neumešno i, sudeći po urliku motora iznad krova, jako se ljutio na svoje promašaje, ali niko
nije bežao napolje iz bojazni da ne izgubi mesto, već su svi strpljivo ćutali i čekali kad će
istrošiti municiju i svoju fanatičnu revnost.
Kad se eksplozije približiše i kao mačje šape počeše da grebu po krovu, putnici su neko
vreme ne dišući gledali u mrak iznad sebe, kao da su mogli videti zlosrećnog asa kako se
tamo gore obrušuje na krilo, izvodi zaokrete kao da se sprema za skok na plen ili se penje u
visinu i pada otuda strmoglavce, želeći ako ne da ubije, ono bar da prestravi mališana
urlikom najnovije vojne tehnike. Iznenada on se utiša.
— Odleteo je... — reče u tišini mlad glas.
Tačno, ne čuje se: možda ima kvar u motoru
ili mu je nestalo goriva — progovori vojnik krto kao da gazi po snežnoj površini. — To se i u
radu dešava: ne pođe li od ruke, onda ni čiviju nećeš zakucati. A možda je i mlad, nevičan pa
se na nama uči!
Vi, junače, malo tiše; još ćete ga privući — obazrivo kaza starački glas odozgo.
— Ne boj se, deda, neće ti se ništa đesiti kad sam ja ovde. što je bilo suđeno to je na
mene ispaljeno; sada je moj red!
— Ne vraćaj, nisi zabajan! Je li ti se to u snu pokazalo? — začu se istovremeno sa dva
kraja.
— Ne, nije mi se prisnilo, prošlo se i bez toga, nego se tako stvar desila... — Niko u
vagonu više nije slušao noćne akrobacije neprijateljskog pilota iznad glave; u pravi čas voz
krenu sa male stanice. — Dogodilo se letos: iz Vjazme nas već izbacili, a do Medine još nismo
bili stigli. Sve se tada na svetu pobrkalo — bog te pita gde su naši, a gde neprijatelji. Nebo
beše bez pramička... tamo na zapad išli su svi ešaloni i crne ptice letele su u jatima na gozbu,
a otuda se starice vuku sa dečicom, kroz dim zapaljene šume; mučno i pogleđati. Mi besmo
baš iz obruča izašli — sedmorica nas, svi pod oružjem ... stvar je bila i prošla, šta da krijem:
ponegde se moralo i puzati da se sačuva glava; i toga je bilo.
— A nego šta, kad strah pritera i potrbuške ćeš početi da puziš. Strašni su oni, paraziti,
ništa ljudski ne razumeju — podrža ga nepoznat ženski glas i potpomože ga zato što nasluti
povoljan kraj u vojničkoj ispovesti, nepoštednoj prema sebi.
— A meni još zapalo u dušu kako nas je jedan postariji čovek, tako neki školovan drug
korio i savetovao — razmišljajući nastavi vojnik. — »Vi ste junaci, sinovi, kaže on, vrlo srećno
danas odstupali. Namamljujte ih, majku im njihovu, neka misle da vas uopšte nema. Sad bi
trebalo da se dan-dva branite pa da se okosite i onda da raspalite iz sve snage.« »Svega nas je
sedmorica — odgovaramo mi — idemo iz obruča, a i šta mogu sedmorica!« On se tada
naljuti: »Očigledno, veli, trebalo bi vam žene postreljati kad vas suze materinske ne ganuše!«
A ne može da shvati da se mi još nismo razmahnuli... Dakle, prođosmo ga mi, da zla ne bude,
i opet put. pod noge: jer lako je nizbrdo. I što je glavno, ne mogu reći da smo se smrti bojali,
već prosto nije nam se rastavljalo sa životom: strašna je želja da makar trenutak pogledamo
komunizam... A šta je komunieam? Neka snaga u zemlju ukovana! Dakle, ne ide se čoveku od
takve trpeze dok ne ruča.
— Razmazili se, lako poverovali, još malo pa da zaboravite u kakvom se okruženju
nalazimo. Rano je još bez bremze živeti — ubaci da bude jasnije mlad glas koji je dotađa
ćutao. — Marks je eto i kazao...
— Ti s Marksom pričekaj, ne upadaj. On će zauvek s tobom ostati, a ja moram skoro da
izađem u boj — mirno ga prekide vojnik. — Tako ti uveče, posle kiše, upadnemo u jedno selo
... leži u magli kao pod mrtvačkim pokrovom. Sve se ućutalo ni psi se ne čuju. Kucamo na
vrata jedne kuće s kraja i pred nas u trem izlazi deda... pojeo vek, vidi se, ali još držeć — bez
štapa ... »Zdravo, begunci, veli. Što ste tako zakasnili? — a ne smeje se dok govori. — Ovde
kod nas je šetati opasno, njihov je desant bačen — jedno dvadeset pet ljudi. Dolazili su za
hranu i jednu ubili. A ako ne verujete, uverite se — kod bunara leži.« I odjednom nam vrata
pred nosom zalupi o zasunu, i kao da ga nije ni bilo. Dakle, pođemo mi i uverimo se. Stvarno
leži na puteljku stvorenje ženskog pola od jedno šesnaest godina, u samom cvetu mladosti...
Leži ničice i, zamislite, drži kamen u ruci... nije stigla da gađa njime! Vidi se da se branila.
Postojasmo nas sedmorica tu, odmorismo se malo. Tada Fedajev, naš Saratovac, kaže: »Na
komade ih treba za ovo!« U toku noći još petorica, koji su se probijali iz obruča, pridođoše i
zorom krenusmo u šumu na dušmanina ... Tu je i mene jedan zapao. Iz blizine on opali čitav
šaržer na mene i promaši... ja onda razumedoh da mene više do same njihove jazbine neće
ubiti. I još, na moju nevolju, sve sam fišeke potrošio; morao sam onako. Po svoj prilici, divno
sam izgledao onako sav krvav, a on mi ruke ljubi... eto, vele, da smo mi narod ratnički: ama
kakav ratoborni narod, ko voli rat... u tome i jeste stvar što smo miran narod, da mirnijeg
nema na belom svetu!
— Pa kako su te onda u glavu zakačili, kad te zrno neće? — upita neko posle pauze.
— E, to je već moja krivica, greška mi se lično desila — odbrani se šalom vojnik, pripali
cigaretu i poče da puši. — Još me je otac, kaplar iz rusko-japanskog rata, učio: u ratu ti je,
Petruša, veli, najglavnija stvar, kad vidiš da na tebe leti zrno ili kakva pokrupnija stvar, ne
budi ohol već se skloni nevolji s puta. E, ali Petruša zaboravi roditeljski savet, pa je eto i
otplandovao na bolničkom krevetu mesec i po dana ...
Na to se svi naokolo tiho nasmejaše, veoma zadovoljni vojnikom i njegovim ponašanjem:
što se svojom ranom ne hvali i istinu od naroda ne krije.
— Ej, vojniče! — reče zatim glas odozgo. — Poneo sam od kuće smrzlih jabuka. Čaja ti se
pilo... uzmi, molim te. — I pri svetlosti šibica ispruži se sa gornje police staračka ruka u
rukavu od kožuha.
I to se opet svim putnicima jako dopade; i niko nije shvatio starčev dar kao nagradu za
pruženu razonodu. Pored toga njegove jabuke su bile sitne i trpkog šumskog ukusa, ali nije u
tome bila njihova snaga... Zatim starac poče da dariva i druge, ko je bio pobliže, te i sam Ivan
Matvejič ne smede da odbije. Neko je sa gornje police starca upozoravao da unucima neće
ništa ostati... tada drugi glas u suseđnom kupeu poče dosta dugu priču o jednoj vojničkoj
udovici kod Možajska, koja je za vreme najveće pometnje jesenjeg odstupanja, tobože,
izlazila na put pred begunce sa torbom pečenog krompira... i kao da su čuli u narodu, kako je
ćerčica pitala majku zašto se to, veli, ma koliko da troše, njihove namirnice u džakovima ne
smanjuju? ...
Put je na toj deonici bio rađen nanovo i na brzinu, stari vagon se ljuljao u kretanju i
škripao, preteći da se rasuče, te do Ivana Matvejiča dođoše samo odlomci zaboravljene ruske
legende, koja uvek vaskrsava u godinama nevolja.
Postepeno on je tonuo u ono lekovito stanje na granici sna i jave, koje niče iz osećanja
dugog putničkog vremena i topline prostonarodnog života. Pred njim se pružala zelena,
čežnjiva neizvesnost sa šumskom prosekom pravom kao strela i pegavom od sunca. Žena
beskrajno draga njegovom srcu išla je napred sa rukom oturenom malo u stranu — kao da
namerava da uz put pomiluje mlade jele, i trebalo se žuriti, stići je, poslednji put pogledati joj
u lice pre nego što se sakrije u neka od vrata Pašutinskog šumskog dobra, koja su bila za ovaj
slučaj previše okićena.
Kad se probudio putnika je bilo dvaput rnanje — svi su spavali; lepo jutro probijalo se
kroz pukotinu ispod navučene zavesice. Grčeći se od zime, Ivan Matvejič izađe sa koferom na
platformu — bližilo se Krasnovršje. Noćašnji šaljivdžija umotane glave pušio je tamo
naslonjen na otvorena vrata, raširenih nogu radi stabilnosti; vetar je duvao u susret i
isterivao napolje čas dim, čas skut njegovog šinjela. Vojnik je bio strašan, ogrubela lica, sav
kao sekirom istesan, te ga Ivan Matvejič u mislima nazva Perun. Njegove pažljive plavkaste
oči klizile su po opustelom, do temelja upropašćenom kraju, pegavom od neokopnelog snega
u nizinama i rovovima.
Pored njih je promicala široka jenženska vodoplavna ravnina, mestimično prosušena i
ozelenela kroz naneseni mulj. Reka se vratila u svoje korito i upadala je u oči neobična
besposlenost snažne vode: Jenga je prvi put tekla ne noseći splavove; topli vetar kidao je
penu sa vodenih češljeva; Ivan Matvejič ga pre poznade po kucanju srca nego po desetku
porušenih kuća i pećnih kostura.
On upita vojnika silazi li u Krasnovršju i ovaj odgovori da će poći da potraži što za piće;
siđoše zajedno. Pretposlednji vagon u kompoziciji, njihov, zaustavi se pre drvenog, na brzinu
slupanog, perona. Devojčica od jedno osam godina išla je dole stazicom duž nasipa,
pritiskujući na grudi staklenu teglu; bila je tako mršava da je i vetar duvao pažljivije da ne
uzdrma i ne prospe to što je nosila. U tegli je bio sok od mahovice — dodatak sledovanju
ratnog vremena. Krajičkom oka Ivan Matvejič vide vojnika kako se spušta niz padinu.
— De, pričekaj, Zorice — pozva je on vrlo tiho; Ivan Matvejič ne bi čuo da nije stajao
prema vetru. — Imaš li to kvas, draga.
— Na, popij — otegnutim lokalnim govorom reče devojčica.
Vojnik primi teglu obema rukama, otpi tri muška gutljaja, pomisli da li da otpije četvrti,
obrisa usta rukavom i, nasmejavši se devojčici, dotače se njene glave gestom kojim se
blagosilja. A Ivan Matvejič pojmi da je video svoj narod toliko izbliza — do bola u očima,
kako se retko dešava da ga vidiš u uslovima mirnog blagostanja.
5.
Svoje putovanje Vihrov poče obilaskom Krasnovršja. Pošto se pope po bivšoj glavnoj
ulici, on zaviri u udolicu preko koje je jurio prolećni potok, pravo kroz vrbak od koga se pletu
kotarice i kroz kolje sa bodljikavom žicom, bocnu štapom staru vrbu koju je znao još dok je
prut bila i dugo je stajao na uzvišici, a deca su ga pratila i posmatrala sa podozrivom
nedoumicom. Mrtve su sa polja već pokupili, ali se zasejani lan nigde nije video. Sve je
izgledalo drugačije nego u sećanju: Tomaševsko — seoce na horizontu — primaklo se bliže
Jengi, a mladu šumicu, drugog kolena, kao da su prevukli udesno i bliže reci, kako ne bi
smetala posmatranju okoline i naročito izgorelog nemačkog tenka sa podignutom topovskom
cevi. Odavde je još ubedljivija bivala stara istina da je i najpostojanije na svetu promenljivo
kao ovi nestalni oblačići što su sad plovili po prolokanom, plavom nebu, samo se menja pod
drugim, snažnim i zapovedničkim vetrom vremena.
Ne, to nije bio slom snova, već se prosto svršavala stranica jučerašnjice i iza nje je
počinjala druga. S one strane udolice belela se prizemna kamena zgrada kolhozne farme;
vojnici iz jedinice locirane u blizini pokrivali su šindrom kuću ponegde nagorelih rogova.
Miris sirovog iverja mešao se sa dimom iz zemunica ukopanih po padini, i mada je sve
prožimala iskonska nemaština, Ivanu Matvejiču se odnekud stalno činilo da čuje ujednačen
zvuk mlečnog mlaza o kabao ... Bilo bi apsolutno besmisleno tražiti ovde kola za Pašutino, a i
nekako se činilo dostojnije da propešači tih dvanaest kilometara do Kalininog izvora. I tu je
Ivan Matvejič imao prilike da u praksi upozna nestalnost rastojanja: nesavladivo u
detinjstvu, trostruko kraće za vreme službovanja u Pustošima, sada je opet dobijalo staru
daljinu!
Česta odmaranja na putu on lično je objašnjavao potrebom da se pozdravi sa dragim,
sada sasvim opustelim mestima. Tek iza venca žbunja kod Obloga naiđe na seljaka s korpom
kako seje širokim zamahom i momčića što je za njim vodio kravu upregnutu u branu; po
starom običaju Ivan Matvejič im požele sreću u radu i stariji odgovori poldonom. Kilometar
kasnije, pred Pustošima, začu se grlata devojačka častuška, koja je isto tako značila blagu vest
povratka života, kao i iznenadni ševin triler iznad glave. Kišni oblak se tuštio na nebu, ali
Ivan Matvejič se, u stvari, već nalazio na drevnom drumu po kome je pre četrdeset i više
godina išao sa Demitkom da otkriva svet. Negde u blizini počinjalo je bivše Kalinino carstvo.
Iz bojazni da ne zaluta ili da ne pocepa kaput na lomovima, Ivan Matvejič krenu naokolo,
putem, i to ga je sačuvalo od upoznavanja sa rasporedom mina u minskim poljima.
Ako se izuzmu veseli dani u jeku ieta, kada bure pljuskom umivaju julsku žegu i potpisuju
se plamenim potpisom na nebesima, ili one blagodatne pustoši krajem jeseni sa rubovima
šume odevenim u ruvo oproštajne lepote — kao da bi htela da ražali buduću studen — ako se,
pored toga, izuzmu neka zimska predvečerja sa studenim vazduhom jačim od votke,
proceđenim kroz injaste filtre mraza, sa zanosnim pričama o lisičjim lukavstvima i vučjoj
dovitljivosti na snegu — šapa u šapu, noga u nogu, onda, verovatno, nema u ruskoj prirodi
lepšeg doba od ovih prolećnih sutona, kada je leštar već otplamteo, a breza se još plaši da
ozeleni ne verujući nastaloj toploti, i šuma, sasvim prozračna i bez senki, izgleda da bunovno
žmiri na živahnu sitnež pod nogama: ljutić, podbel i plavu jatrenku ...
Razgrćući nedruževnu stražu kleka, Ivan Matvejič zagazi u čestu; vlaga je pištala pod
nogama iz još mokre mahovine i kiša ga malo orosi u znak dobrodošlice. Odjednom
tajanstvena hladovina poče da veje iz dubine i zatim tetreb, veliki kao događaj, prhnu iz
žbuna dotičući krilima granje. »Izvidnica« — sa dečačkim osećanjem doseti se Ivan Matvejič
i po grgoljavom, jedva čujnom žuboru vode shvati da je stigao na mesto.
Pred njim je bila ona ista, sada odasvud zarasla jaružica sa ravnim kamenom
glečernjakom na dnu. Ni cvetak, ali ni opala grančica nije se videla na okomitim padinama;
jovine opuštene rese visile su u strogoj tišini. Ivan Matvejič se gologlav spusti dole i pošto
nikog nije bilo da ga uhodi u takvoj zabiti, glasno se pozdravi sa Kalinom i onim malim kao
jež srditim božanstvom, koje je živelo ovde, pod drevnom glečerskom stenom.
— Zdravo, dobri i večni — reče on sa rukama niza se, kao pred starešinom od koga višeg
nema. — To sam ja, Ivan Vihrov, ako me pamtiš. Evo, došao sam da te posetim i položim
račune ... zdravo!
Kratko, zato što ni božanstvo ni prijatelja ne treba zamarati nabrajanjem prepaćenih
nevolja, on izloži glavno u toku minule četiri decenije i onaj dole malo pogunđa, ali šta
upravo kaza Ivan Matvejič zbog nevičnosti ne umede da razabere. Trava je bila još mokra te
on prisede na kofer.
Približeno drveće naokolo postalo je krupnije i starije — prava garda; gušće se kovrdžao
lišaj na kamenu, a svetlosti je ovde stizalo dovoljno da se vidi kako se nadima u svojoj rupici
kristalna kupa izvora i kako se pletu mlazevi besane vode. Ne, Kalinin izvor se nije žalio što
ga je rat uznemirio, niti je zahvaljivao što su ga odbranili, već samo žuborio, pričao o svojim
nedavnim nesrećama.
Ostajalo je još da se napije ove žive vode za sav preostali život i da se zađana izvuče na
drum; Ivan Matvejič se spremao da noći u Pašutinu. I isto kao da su ga pod ruku podmetnuli,
nađe se pod strehom stene kutao domaće izrađe, od brezove kore prošivene likom.
— Ne diraj, nisi ti ostavio! ... — začu se odozgo, tek što ruku pruži.
Ivan Matvejič uzdrhta i diže glavu. Sve je naokolo bilo nepomično, sutonska svetlost
probijala se kroz gole vrhove ... Ali su nemirne oči pratile gosta iz šiblja i mogla se nazreti
tamo detinja pojava, slivena sa tonovima aprilske šume. Tako su dobile objašnjenje nevešto
posađene mlade jele oko izvora, posuta putanja pred njim i uopšte sva otmena uređnost
jaružice, uređene brižljivom rukom. Iz veka u vek, znači, nemanje igračaka gonilo je seosku
decu da pozivaju prirodne pojave u društvo da se igraju.
— Ko si to, ne vidim. Dede, pokaži se! — tiho ga pozva Ivan Matvejič da ga ne poplaši, ali
i sam obuzet mravcima uzbuđenja.
U odgovor žbun se razmače i dečak od desetak godina, u šumarskoj kapi do obrva, pojavi
se na padini.
— Šta hoćete? Ovo je moja kuća — reče on neljubazno podižući čizme koje su mu
spadale.
Ali Ivanu Matvejiču nije bilo prvi put da zaluta na tuđe imanje i ne uplaši se domaćina
koji je pred lijim stajao.
— Ja sam ti, brate, iz daleka, iz same Moskve. Evo, spremam se da prezalogajim s puta,
a ti si se u pravo vreme zadesio ... Hoćeš li? Onda, hajde, sedaj — i poče da otvara koferče sa
sablaznima Taiskine kuhinje.
On je ipak morao još jednom da ga uveri kako zbog slabog zdravlja i zuba odavna već ne
jede malu decu. Smicalica je ubedljivije delovala nego mamac jela.
— Mani, lažu... čak ni fašisti ljudsko meso ne jedu — podsmehnu se dečak i prilazeći
pobliže ravnodušno zaviri u dubinu kofera.
— Gde si ti njih video, fašiste? Nisu valjda ovamo zalazili?
— A ne, ovamo su se bojali. Mamu moju su zaklali na stanici, ali nisu jeli... samo
bajonetom izboli i ostavili — reče dečak još uvek se dureći i sleže ramenima u znak čuđenja
podlim običajima staroga sveta.
Odjednom, poveravajući se starcu, on ispriča prosto kako je prošle jeseni išao sa majkom,
ovdašnjom šumarkom, na železničku prugu da pribira hranu iz nemačkog voza dignutog u
vazduh; svi stanovnici iz okoline išli su tamo od gladi i dobro su prošli prvi put: od toga su se
i hranili svu zimu; ali drugi put, po velikoj kiši, stigla ih je patrola i u šumarsku kućicu dečak
se vratio sam i praznih džakova. Ne, otac im nije u ratu, te tako njima pomoć nije sledovala —
oca on uopšte nije pamtio — i surova povučenost siročeta jasno zazvoni u njegovom glasu! —
Deda je već star, proba mrtvački kovčeg — a preziva se Lisagonov. — Iako je bilo teško
poverovati u tako dug život, Ivan Matvejič se doseti da je to baš onaj šumar Minej sa obližnje
deonice, čiju su šezdesetogodišnjicu proslavljali u nezaboravno veče dolaska Jelene
Ivanovne.
— O, ti si, vidim, iskusan domaćin... — Trenutak kasnije reče Ivan Matvejič bez
naročitog saosećanja, da ne povređuje detinje jade — i imaš, brate, ogromno imanje, po svoj
prilici i kolibicu si tu negde podigao?
— Nego kako! — sa prirodnim ponosom odgovori dečak. — Ja sam i čremšu pored nje
posadio ... slabačka mi je nešto.
I on takvu domaćinsku nežnost unese u te reči da više nije bilo sumnje u njegovo
srodstvo sa pašutinskim šumarom Lisagonovom u čijoj je porodici šumarska služba prelazila
s oca na sina.
— Pa i ja se isto tako šumarskim poslovima bavim. Znači ja i ti smo prijatelji... Kako ti je
ime? — I gle, već ganut, znao je unapred da će on kazati to retko ime, koje je za njega postalo
svetinja.
— Kalinka — tiho reče dečak, uzimajući iz njegove ruke pruženi komad pite.
To nije bilo ni čudo, niti pak zanimljiva podudarnost, već produžetak života sasvim
običan u prirodi. Bez obzira na sve, nije se mogao prekinuti ni sasvim nestati život — bujica
vesele, krepke, mudre materije. I ako je stari Kalina prosto uzimao oblik drveta, ili magle,
jesenjeg vetra i zadremalog mačka, tim pre ga ništa nije koštalo da se pretvori u seljačkog
mališana. Pa ipak, ma koliko se Ivan Matvejič zagledao u njegovo lice, nije mogao naći ni
trunka sličnosti sa gospodarem Pustoši, osim malene ogrebotine na slepom oku, koja je
ostala od rasečene Kalinine obrve i posle pretapanja.
Tako se završavao krug Vihrovljeve delatnosti i na samom njenom kraju razgovetno se
nazirala njena sledeća karika. Izgledalo je da se čitava ruska šuma umirila i prisluškuje ovog
trena značajno poznanstvo, koje će kasnije biti od prvoirazrednog značaja za njenu sudbinu.
— Ja i ti smo, znači, svojta — oteže Ivan Matvejič ustajuči. — Dakle, vodi me tvome dedi,
kad smo svojta...
Vreme se menjalo, lišaj na kamenu posta ljubičaste boje; zimomorno su se grčile gole
tanušne breze u polutami jaruge. Sunce se davno skrilo i, kao uvek u to vreme, dronjava
ledena magla izmile čim nebeski domaćin ode! Mali Kalina je išao napred poznajući po
svojim belegama okuke i breše u lomovima. Uskoro se pokaza oronula šumarska kućica sa
odsjajem neba u mračnim prozorima. Unučić utrča prvi i dok je Ivan Matvejič brisao noge u
tremu čulo se kako drmusa svoga dedu, izveštavajući o dolasku gosta iz Moskve. Dugo su
palili svetlo. Nije mirisalo domaćinski na kiselo testo kako je očekivao, niti na staru voštinu
kao u Kalininoj kućici, več na drvenu pustoš u kojoj se ne živi. Drevna starica rukavom obrisa
sa praznog stola tobožnje trohe i postavi svetiljku na sredinu. Minej, dug i mršav, ležao je na
klupi glavom prema pročelju, gde je umesto ikone visio starinski sat sa tegovima — nikom
ponikao.
Kad začu tuđe korake starac se pridiže na laktove i zagleda se u žmirkavu polutamu sa
onom napornom pažljivošću koja pokazuje nastupanje slepila:
— Šumar šesnaeste parcele, Minej Lisagonov, referiše — poče on okrećući se prema
plamenu koji je još nekako dopirao u njegovu svest, i ućuta zato što, u stvari, i nije imao o
čemu da referiše. On se uzbuđivao nastojeći da povrati svoje staro vojničko držanje — ruke je
pružao niza se, te gost jedva nekako i s mukom umiri njegovu službenu revnost.
— Lezi, Mineju, lezi. Ja nisam nikakav starešina — nisam čak ni novinar. To je prosto
Vihrov k tebi došao... sećaš li se, bio je kod vas pre revolucije jedan hromi šumar?
— Ehej, mnogo ih je kod nas bilo... i ćopavih i svakojakih — reče Minejeva baka i ućutka
Kalinu da ne šuška sa pticom ispod klupe, već da gostu pruži stolicu da sedne.
— A bio je kod nas još neki Saksonov, Mihail Petrov... čovek strašne snage — potmulo i
sa poštovanjem dodade Minej. — On bi i sad bio živ da ga medved nije satro.
— Ama šta ti pričaš koješta, Minejuško? — upade baka sujeverno mašući glavom. — To
je Krutiljov poginuo od medveda, a Saksonov je otišao na višu dužnost.
— Ti nju ne slušaj ... Saksonov, kad ja kažem! — zagunđa Minej i uzvrpolji se pod
iscepanim pokrivačem.
Ivan Matvejič je morao detaljnije da ga podseti na sebe i pre svega na njihov zajednički
trud oko uređivanja Pustoši. Na pitanje kako žive posle fašizma starica odgovori da žive
osrednje, da ih nisu zaboravili, već su vojnici pomagali da se malo oporave, a pre dve nedelje
doktorica iz Pašutina donosila je praškove protiv bolesti — tako nežna, dao joj bog zdravlja,
ali, očevidno, Mineju je došlo vreme da se sprema na put.
— U toku zime već treći put mu se bolest povraća. Ono i vreme je: davno je sa našeg
stabla opalo lišće. Samo naša dva ostala. Ali eto, ne pušta ga, hraniteljka: drži ga, mila! —
Ona je šumu imala u vidu.
— Ona me drži... — zamišljeno ponovi Minej.
— Rano je da svoje veliko imanje napustiš... Koliko si sebe u njemu ostavio — tešio ga je
Ivan Matvejič, po dužnosti svih koji ispraćaju na put.
— To je tačno, mnogo je snage uloženo; šta sve radi nje nisam preturio preko glave —
svega je bilo! Ja držim da je šuma domaćin — svečano i važno uzdahnu Minej. — To je istina,
laki rad nisam tražio, a vek sam carski proživeo. Eh, bivalo je, u cik zore... — i prižmure
pomilovan suncem nekog nezaboravnog svitanja. — Moglo bi se još poslužiti, ali evo nevolje,
oči izdaju. A fenjer bez svetlosti ništa i ne treba! Eto ležim, a svaki prutić osećam. Čuješ, u
Svjatkovskoj šumi seku drvo... — i pošto izvadi ruku ispod pokrivača, uzdignutim prstom
upozori na pažnju, ali ma koliko da je Ivan Matvejič prisluškivao, ništa nije čuo osim
puckaranja plamena svetiljke.
— To, deda, preko Sklanje seku — reda radi popravi ga starica.
— Eh, što ti je žena — ne možeš joj dokazati... u Svjatkovskoj kad kažem! — ljutito
ponovi Minej. — Nije ništa drugo do klen obaraju... tamo nam je većinom klen.
Dosta razborito on poče da priča kakve će vrste drveta sad biti potrebne za seljačke
poslove: klen za držala i strugove, jasika za krupno drveno posuđe, a brestovo drvo, po naški
— »lemnek«, za pragove kojima se utvrđuje navod ruskih sanki sa stupcima. Svakojakim
sitnicama moralo se iz osnova snabdevati u opustošenom kraju.
Kasnije baba ugreja vode u kotliću, a gost razmesti po stolu svoje darove, izvadi i votku
koju je Taiska tutnula u kofer za slučaj prehlade. Kad začu prijatnu zveku na stolu Minej
živnu... i tada Ivan Matvejič pokuša da ispita starca o šumarskim događajima: uglavnom,
zašto su hvaljenu hraniteljku tako slabo čuvali i kakav je to bezruki gospodin poslednjih
godina sedeo u Pašutinskoj šumskoj upravi i takav nered dopustio, da su čuvene
Karavajkovske parcele, gde se pre nalazila velika, stara, osamdesetogodišnja jela — ponegde
do dve hiljade na hektar — danas obrasle na tri četvrtine jasikom i brezom koja vredi samo za
gorivo ... pa i one ponegde oborene leže.
Da ne bi grešio dušu, Ivan Matvejič sa gorčinom nabroja sve za šumara nedopustive
greške, kojih se do mile volje nagledao uz put — od zaraslih proseka i zatrpanih kanala, do
goleti od seče bez reda.
— Ja nemam šta da krijem i na to ću ovako reći — odgovarao je Minej sa čestim
prekidima na njegove prekore. — Eto, otkad znam za sebe, od pamtiveka, mi smo sve na brzu
ruku radili. Doduše, i put je naš đalek, a i konj nam nije malen. Odmakne glava napred —
rep, znači, udri da se ne otkine ... Dešavalo se, odrede parcelu, znaj, igraj, seci, goni, ne
razgovaraj! Onda su se svi zli ljudi napravili budale: sekli su i u zabranjenom delu. Nismo
završili izgradnju a ono izbi rat. Tu se čovek nema rašta ljutiti, inače sve nas od zlotvora čeka
sekirom po vratu. Recimo, izlazi naređenje da se drva slažu pored puta u gomile, neokresana,
a čim sa fronta pritisnu — narede da se zapale u vražju mater. I slagali smo je hraniteljku i
spaljivali... krvlju iz srca umesto šibica. Kod nas u Rusiji, šuma za sve plaća, tako ti je to!
On se zamori i ućuta; tada po hripanju teškog disanja, po voštanom žutilu jagodica Ivan
Matvejič shvati kako je Mineju rđavo.
— Dobro, odmori se, uznemirio sam te.
— Sad je svejedno, mogu... — nastavi Minej pošto predahnu. — Što smo postavili za cilj
to smo i učinili: izgurali smo. Savest nam je čista, hleb džaba nismo jeli, za malom dečicom
smo u bitku išli, eto tako. Sad je na njih red da se upregnu i da misle o hraniteljki. — Jedino
po instinktu on se okrenu prema Kalini, koji je slatko spavao glave naslonjene na ruke
prekrštene na stolu.
Tek što je dogorevao večernji oblačić na nebu, ali u šumi rano ležu. Ivan Matvejič odvede
dečaka na ležaj iza peći i osmehnu se sam sebi: u toku vremena on je stekao izvesnu veštinu u
ophođenju sa takvom decom. Zažele da izađe; ogrnut kaputom presedeo je oko pola sata u
tremu, razmišljajući: da su druge porodične prilike ne bi prikupljao siročad na životnom
putu, već bi sigurno sedeo u svojoj kući za stolom samdvanaesti, okružen čitavim tucetom
sinova, snažnih i naočitih šumara. I on bi ih rasterao po svim šumama Rusije i posle svake
petoletke sletali bi se k njemu da podnesu izveštaj, a on bi ih grdio za svaku šumarsku
grešku. I još je smišljao sada kako da provede bez propusnice svoga novog pitomca u
Moskvu.
Vlažna magla je obavijala Pustoši i bilo je čudno čuti u to doba godine potmulu
grmljavinu bez munja, nalik na daleki zemljotres: negde daleko, odakle vetar dolazi,
dotucavali su još jednu opkoljenu neprijateljsku armiju ... U susednoj sobici nalazio se
glomazan, iskrivljen sanduk, a iza pokojne šumarke ostao je veliki svežanj kudelje da se stavi
pod glavu. Ako se zaboravi da su mu se noge pred zoru skočanjile i zanemari nemir od
ujedanja gamadi u zapuštenoj deonici, odavno Ivan Matvejič nije tako slatko spavao ...
Razbudi ga žalosno zavijanje motora iza brvana. Ivan Matvejič se primače prozoru
uprskanom od kiše; tamo je žena sa sanitetskom torbicom preko ramena čekala ispod smrče
kad će se iščupati iz blata kamion koji je šlajfovao. Mali Kabna iskrsnu i objasni da je to
pašutinska doktorica dolazila da obiđe dedu. Ivan Matvejič stiže da iskoči dok se žena sa
blatobrana pela u automobil.
Žena se okrenu tek kad je pojmila ko je nju još na zemlji, ako se odbaci čudo, mogao
zovnuti davnim imenom detinjstva:
— Ah, jesi li ti to, Ivane?... kako si me uplašio! — držeći se za srce reče ona i dodade još
nešto beznačajno da sakrije malo razočaranje.
6.
On se zagledao u nju tražeći odgovora na pitanje koje glasno nije smeo da postavi. Znači,
ništa se naročito nije promenilo u toku godina rastanka. Jelena Ivanovna stajala je pred njim
isto onako, mlada... samo ozbiljnija i malo omršavela, čak, kako se u početku učini Ivanu
Matvejiču, u onom istom kaputu od ševiota sa džepovima spolja, koji su kupili treće godine
nakon prelaska u Moskvu. Razume se, on se izlizao oko ruku, a na ramenima se pohabao i
dobio neodređenu boju seljačkog ruva, vičnog na svako nevreme. Ali nje same kao da se nisu
dotakle minule godine ... samo su se neminovne bore pružile oko usta i malo oko očiju,
uostalom, kao kod većine seoskih stanovnika, zbog širine bleštavih vidika. Ali ma koliko da se
Ivan Matvejič zagledao u njene suvonjave, sada sasvim umirene crte, nije mogao iza njih
opaziti dirljivo dečije lice, akvarelom išarano kao kod Indijanaca. Pa i kasniji lik, iz
moskovskog vremena, unekoliko je potamneo ... ali to je trebalo pripisati ubistvenom
tmurnom svetlu.
Hladna i kosa kiša, pretposlednja pred listanjem, poče da sipi kao da čitav dan neće stati.
— Dobro, dobro znam — uzdržano poče Jelena Ivanovna, oslobađajući svoje mokre iz
njegovih stisnutih ruku: osim dečaka iz trema, gledalo ih je još dvoje tuđih očiju iz kabine. —
E, nisam ni sanjala da ću te sresti u ovakvoj zabiti!
Iz Poljinih reči Jeleni Ivanovnoj je bilo poznato da će on možda doći, a u kancelariji
šumarske uprave ležala su dva hitna telegrama na Vihrovljevo ime, odmah za njim upućena
iz Moskve, ali ona nije pretpostavljala da će se susret desiti tako brzo. Pa ipak, želeći da mu
kaže makar nešto prijatno, ona uzgred spomenu da ona i Polja čitavo jutro nisu mogle da
objasne kuda se on to mogao deti u putu.
— Je li Polja još ovde? — oboriv oči reče Ivan Matvejič.
— Imaš sreće — sve troje su još kod mene. Sutra se ujutru razilaze u svoje jedinice... — i
poče da navlači stare pletene rukavice. — Eto, drago mi je bilo da te vidim. Sad oprosti,
Ivane, auto je tuđ, ne mogu se više zadržavati.
— Ja bih želeo da razgovaram s tobom ...
— Pa ja mislim ti ćeš navratiti doveče ... rnakar da se sa decom oprostiš?
— Vidiš, to će biti dug razgovor... Želeo bih nasamo. Molim te ne pomisli da se ja
spremam da te mučim neumesnim izjavama ili zakasnelim sažaljenjem... — požuri on da
kaže kad opazi grimasu ljutine na njenom licu.
Ali ne, sada se ona nije bojala ničega na svetu, već prosto nije imala odlučnosti da ranijim
uvredama, koje je nanela Ivanu Matvejiču, doda još jednu. U pravi čas otvoriše se vratanca i
ravnodušni ženski glas podseti Jelenu Ivanovnu da do ručka moraju navratiti u Polušubovo,
a pred veče vratiti automobil u Loškarjov.
— Ne znam šta da ti kažem, Ivane ... — kolebajući se još uvek reče Jelena Ivanovna. —
Uostalom, ti ionako moraš ići u Pašutino, a ovuda su mine naokolo... Ja baš zato moram stići
u Polušubovo jer je tamo jedna nesrećnica nagazila... evo vodim k njoj vojnog lekara. Rat
dokusuruje svoje žrtve. Ako nemaš drugog posla i slažeš se da pokisneš, mogli bismo uz put
da porazgovaramo. Samo u tom slučaju požuri: ja sam na službi.
Trenutak mu je bio dovoljan da zgrabi kaput sa sanduka; stiže još da vikne Kalini, koji
nije s njega skidao oči, da ga sutra zorom čeka radi zajeđničkog odlaska u Moskvu...
Putovali su udobno koliko je to bilo moguće za to vreme: bagažni sanduk od dasaka,
taman za dvoje, bio je postavljen preko karoserije, a denjak kučine pozadi mogao je poslužiti
kao naslon divana. Tamo je bilo i bure petroleja poduprto cepanicama i konopima utvrđeno
na sredini.
Jelena Ivanovna se pomače da napravi mesto i raširi skut od vlage ukrućene pelerine,
koja je prošla sito i rešeto.
— Ja sam navikla, a tebi savetujem da se uviješ.
— Ti mene uzalud omalovažavaš... ja sam još uvek ne može biti bolje! — nasmeja se Ivan
Matvejič.
— Pazi da ne zapamtiš ovu kišu!
Automobil je išao preko močvare drugom brzinom, po nesigurnom prelazu ratnog
vremena građenom od brvana; šljapkanje stabala mešalo se sa pljeskanjem u buretu. Iz
puklina patosnica od greda s vremena na vreme je šibala prolećna voda i pljuskom se
sručivala u karoseriju — te putnici odmah moradoše ogrnuti pelerinu preko ramena.
Razgovor poče pitanjima o deci; pokazalo se da je Polja istovremeno sa Serjožom stupila na
lečenje u onaj isti medsanbat u koji su dan i noć kasnije u nesvesnom stanju dostavili i toga
trećeg, koga je Jelena Ivanovna znala samo po pričanju. »Mi ih stalno smatramo za decu, ne
opažajući da su oni po iskustvu ponekad stariji od nas ...« Takođe se ispostavilo da je od
kraja zime medsanbat bio smešten u Pašutinskoj bolnici i obližnjem zaseoku, ali se pre
nedelju dana premestio dalje na zapad, za vojskom koja je nastupala a u Pašutinu je ostavio
malu grupu od desetak ranjenika. Posle povratka iz partizanskog odreda Jelenu Ivanovnu je
tamo čekao prekovremeni rad.
— To je baš lekar iz našeg medsanbata, odlična žena... pristala je da pogleda moje
pacijente pred odlazak. Znaš, meni je Minej mnogo dobra učinio ...
— Za vreme rata? — začudi se Ivan Matvejič.
— Ne, još pre nego što sam se udala. Kad mi je bivalo rđavo ja sam se zavlačila kod njega
u kućicu i on me je skrivao... od same sebe. Izgleda da je taj šumski čovek bolje od svih
razumevao moje tadanje nevolje.
— Da li si bar sada srećna?
Ona je oklevala sa odgovorom:
— Razume se... ako sreća nastaje od svesti da si ljudima potreban ... onda da.
Njen odgovor učini se Ivanu Matvejiču uvijen; on je krišom upitno pogleda... ali
očigledno se varao. U očima ove žene gorela je sada mirna, jasna svetlost one apsolutne
neustrašivosti, koja jedino nastaje od blizine večnim izvorima života ili od stalnog dodira sa
prostim i čistim ljudima. Ta promena je iz korena čupala i sažaljenje i smešne staračke nade
donesene iz Moskve. Razgovor se prekide na izvesno vreme, neophodno za pomirenje sa tim;
zatim Jelena Ivanovna sa svoje strane upita o prestonici, o Institutu i Taiski.
Put ispade dug te je vremena bilo dosta: Ivan Matvejič temeljno ispriča da se u toku
poslednjih godina Moskva naročito prolepšala; kad bi, recimo, Lenočka došla kod njih makar
na nedelju dana, teško da bi je poznala... ali možda je ne bi poznala ne zato što se prolepšala,
već zato što je Moskva sad strašna i jarosna sa barikadama i ukopanim preprekama po
ulicama sa džakovima peska pred izlozima — ratnica sa spuštenim vizirom ... i baš joj to daje
dvostruku čar u očima onih koji lepotu života vide u muževnosti i kretanju ka velikom
istorijskom cilju. Bez obzira na ozbiljnost situacije, Šumarski institut se ovih dana vraća iz
srednje Azije, uz to se pronose glasovi o veoma krupnim šumarskim poduhvatima državnih
razmera; o školskoj godini još se ništa ne čuje. što se tiče Taiske, ona je pozdravila Jelenu
Ivanovnu, želela bi da se vide, tuguje bez posla, otimala se na rad, ali je Ivan Matvejič nije
pustio.
— Ta nas je sad samo dvoje. Ne mari, vratiću se sa prinovom, našao sam ovde jednog
dečaka, siroče... biće joj dosta briga oko njega. I stvarno, Lenočka, pođi da se odmoriš —
nagovarao je Ivan Matvejič oprezno, ali skoro molećivo. — Mogu misliti kako ti je: dođeš s
posla, a peć hladna, zatim, jučerašnju supu podgrejavaš ... a mi imamo centralno grejanje ...
lepo je ... a kako ćeš samo Taisku obradovati!
— Dobra je ona... — Jelena Ivanovna se u mislima pozdravi sa njom — i broja nema
koliko sam puta uzimala hartiju da joj napišem. No u početku sam mislila da će ti lakše biti
bez mojih pisama, a kasnije nije imalo smisla podsećati na sebe. Desilo se da sam bila u
gostima kod Pavla Arefjiča baš te nedelje kad si ti doputovao da posetiš Polju... U susednoj
sam sobi sedela, dok si čaj pio. Iz istih razloga nisam došla k tebi.
— Pa ja sam tada znao da si tamo bila — reče Ivan Matvejič, okrenu se i poče da
posmatra pravilne redove mladih borova koje je on lično sadio.
To je bila očigledna mera vremena: davno su i oni sami postali roditelji — eno već su
njihova deca u plavkastozelenim benkicama istrčavala na put. Njima je ovde bilo dobro na
staroj sečini: mazili su se pod kišom i od vožnje je izgledalo da se lagano okreću u korenu da
bi oprali svaku iglicu. Nije čudno što je rat u oba navrata poštedeo njihovu divnu mladost...
Teško da bi Ivan Matvejič i sam poznao to mesto da nije bilo tamo napred krotke Veseluhe,
reke sa gadnim mostićem koga se seća još od očeve sahrane. Ovim putem vozili su Matveja
Vihrova na groblje u sparno podne koje je obećavalo nepogodu i Demitka je moljakao da
makar do rečice ponese ugodnika, dok se na procesiju nije sručio onaj blještavi pljusak
detinjstva... Tako je oštra bila plima sećanja da je nozdrve zagolicao prijatni miris mokrog
lastika od koga je bila sašivena Ivanova nova košulja.
— Možda ću vas posetiti... tamo na jesen, a ne sada — reče Jelena Ivanovna. — Uželela
sam se Moskve. Ja sam, razume se, sa tobom surovo postupila... Ah, Ivane, Ivane! — i
nenadno joj zablistaše suzne oči — ali, razumi, ja bih za pola godine sagorela kod tebe...
prosto bih iskopnela, eno kao onaj zakasneli sneg ispod mosta. Znaš, ja sam bila kao kaplja
otrgnuta od mora ... Ali ma kud da leti, ma kako da beži, svejedno njemu će se vratiti, čak i
pored rizika da se pri padu sa visine razbije. I moja je krivica pred tobom tim gora što sam
unapred znala da se ja i ti nikako nećemo složiti.
— Ta ja te i ne krivim, Lenočka... ali daj da se bar uverim da ti je sada dobro.
Očigledno on je želeo dokaza promene nabolje. Da li zato što nije irnala čega da se seća,
Jelena Ivanovna nije ni volela da se predaje uspomenama. Ona se napravila da nije čula
pitanje.
— O, kako sam se bojala svoga mora, Ivane... a ujedno sam i duševni mir želela, kao
gladan čovek komad hleba. I ipak sam postigla ...
— Ali na to je prošao čitav život — uzdahnu Ivan Matvejič — daj bolje da ti noge
pelerinom umotam ... vidim, čarape ti nisu bog zna kakve, a treba se još daleko voziti.
U to vreme kiša je prestala, ali bočni vetar iz otvorenog polja bio je tako jak — samo što
ne preturi auto. Zauzeta svojim mislima Jelena Ivanovna se pokoravala bez otpora.
— E, za tako nešto život nije skupa cena; ali i ti si trunak kriv za svoju nesreću. Možda
bih se ja i navikla kod tebe kad bi me naučio da se radom umaram do besvesti. Sreća u
čoveka ulazi ne preko očiju, već jedino kroz njegove nemirne ruke... i smrt, ako si obratio
pažnju, isto tako od ruku počinje. Kako su kod Mineja pobelele, — nepotrebne ...
— Ne, to sve nije istina... ti si to sad smislila — vatreno je oponirao Ivan Matvejič i već se
ne odluči da je nazove pređašnjim imenom. — Ja sam te prosto voleo do ludila, Jelena
Ivanovna, eto, u tome je stvar... i, što je glavno, voleo sam samo ja, a ti nisi... eto tako!
Oboje su znali da se neće uskoro ponoviti ovakav sastanak, pa ipak razgovor radi koga je
jedino i doputovao na Jengu više se ne nastavi. Razvijajući svoje misli, ona odjednom toplo i
sa zahvalnošću upita za Valerija, a Ivan Matvejič, ponoseći se drugom, opisa njihov poslednji
susret i nije skrivao ni čudnovate događaje koji su mu prethodili; tada je uzgred saopštio
poslednju novost dostojnu kratkog pomena — o očevidno davno zamišljenoj nameri
Gracijanskog da samovoljno ode iz života u naponu stvaralačke snage, nameru koju je srećno
realizovao: pre nepune dve nedelje skočio je kroz rupu na ledu.
— Doduše — završi Ivan Matvejič — takav prostonarodni način samoubistva nekako ne
odgovara njegovoj razmaženo-ženskoj prirodi... jer to traje dugo i hladno je! ali zato ne ostaje
ni tragova ni osnova za nagađanja. Ja i Valerije ipak sumnjamo da on nije našem
prostodušnom svetu ostavio kraj rupe u ledu štap i šešir sa namerom da ga još jednom
nasamari.
Istovremeno Ivan Matvejič izrazi svoje slutnje o novom Valerijevom naimenovanju u vezi
sa kojim je i odleteo na Daleki istok. »Eh, poslaću mu u narednoj knjizi komadić našeg
proleća, kao što sam mu nekad slao grudvicu ruskog snega!«
U toku dana bili su u više sela: Jelena Ivanovna je želela da koliko je moguće bolje
iskoristi tuđi automobil i iskustvo starije drugarice, pre nego što sama ostane za domaćina u
Pašutinskoj bolnici do dolaska novog lekara. Ivan Matvejič se u putu divno osvežio i tom
prilikom je otkrio dosada nepoznatu osobinu svojih zemljaka: što više jada to manje suza.
Surova odlučnost svetlela je na njihovim licima i, kako mu se učinilo, još takođe gotovost da
se po svaku cenu probiju prema večernjoj neugasivoj prugi neba, koja u narodnom snu
predstavlja mirnu i radnu tišinu idućeg veka.
Po svoj prilici, ovi ljudi su u Jeleni Ivanovnoj videli nešto bliže od svog poslanika ili
mesne lekarske pomoćnice. Iz toga kako su je sretali i dugo ispraćali pogledima stari i mali,
kako su je pitali o kćeri... — jedna je stalno gurala u njen džep tri jaja, od prvih na ovoj gorkoj
tek oslobođenoj zemlji — Ivan Matvejič je mogao izvesti zaključak da je, izgleda, Jelena
Ivanovna u životu dobila više priznanja nego on svojim debelim knjigama o ruskoj šumi.
— Šta je to sa tobom? — našali se na povratku Jelena Ivanovna. — Da ti nije trun u oko
upao?
— Sve je daleko prostije, Jelena Ivanovna: uzbudio sam se jako! To je obična posledica
izvesnih promena u vezi sa godinama starosti... — pošteno priznade Ivan i već se obradova
što je, mada ne liči na onu nekadašnju, ipak tako laka, stasita i mlada.
Do kuće je ostalo oko tri kilometra. Vreme se sasvim razgalilo: vedra traka neba na
zapadu nagoveštavala je lep sutrašnji dan. U Pašutino su stigli o sunčevom zalasku. Dobar
znak: mlad dugonogi petlić u cicanim šalvarama pretrča im put. Ivan Matvejič pročita
moskovske telegrame. Prvi je tražio njegovu saglasnost da se primi položaja direktora
šumarskog instituta, ostala dva su zahtevala da hitno krene u Moskvu na pripremno i, kako
se između redova moglo pročitati, najvažnije savetovanje u istoriji ruske šume.
Stvar se dešavala u prostranoj šumarskoj kancelariji zalivenoj rumenilom zalaska, tek
juče opravljenoj i privremeno prilagođenoj za stanovanje. Riđ bradonja, ruku do lakata
zamazanih glinom, zidao je sa nogara peć, žureći se da do mraka završi dimnjak. Sunce se,
zalazeći, odbijalo od bare na patosu i titravo mu svetlelo na tavanici od sirove građe. Dok je
Jelena Ivanovna trčala po kući Ivan Matvejič raširi na zidu mokro odelo i stalno je
prisluškivao mlade glasove u susednoj sobici iza cicane zavese, odakle je vejala domaća
toplina.
— Što ti, sestro, stalno napadaš Rodiona... on ti je, evo, sasvim uveo! — i po glasu se
mogao poznati Serjoža.
— Neka, neka, to je i zaslužio! Jednom u Moskvi ja sam se na njega još gore naljutila —
smejala se Polja,
kao da nije rat, već kao da je izvojevana velika pobeda.
-— Ja i pokojna Varja otišle smo u bioskop: tamo su u žurnalu prikazivali koncert na frontu.
Mnogo je vojnika sedelo na travi i neki umetnik — gost pevao je ... pevao je vrlo smešno, kao
da doktoru pokazuje grlo. I Roalon je tamo sedeo ispod drveta, najbliže i leđima prema
meni... čupkao je nekakvu iverku. Ali, zamisli, ma koliko da sam ga gleđala i hipnotičku
snagu unosila u pogled nije se bezđušnik okrenuo ...
— Pa na leđima čovek očiju nema. Da si zovnula, ja bih ti se sigurno okrenuo — kaza
treći basom; njegov glas je bio Ivanu Matvejiču nepoznat.
Tada otpozadi priđe Jelena Ivanovna sa tanjirima od aluminijuma i poljskim kazančićem
koji se pušio.
— Ti ćeš, razume se, sa nama večerati, Ivane Matvejiču. Kod nas je danas oproštajna
gozba.
Ivan Matvejič je uhvati za ruku:
 — Čuj samo njihov smeh: koliko su mladost i život jači od smrti i razaranja! Kad smo već
na tome, ko je onaj treći? Zar ... — i pogleda Jelenu Ivanovnu.
— O, ti si pod starost postao strašno pronicljiv! — nasmeja se Lenočka. — Hajde, već,
pozdravi se i upoznaj...
Uzbuđen, Ivan Matvejič kašljucajući prekorači prag, a lice mu dobi onaj neodređeni,
zagonetan izraz koji i priliči starima kad se nađu među omladinom.