1.

Žal za mladošću u Stankovićevoj drami „Koštana“

Žal za mladošću prožima skoro sve likove u ovoj drami. Jedni žale što je mladost
prošla i nije bila dovoljno proživljena, a drugi što mladost još uvek traje,a nemaju slobodu da
žive onako kako žele.
Koštana svojom pesmom i igrom očarava Stojana, bogatog čorbadžijskog sina i
Mitketa, brata predsednika opštine. Stojanov otac, Hadži Toma, odlazi u kafanu, želeći da
uspostavi red i da održi svoj i ugled svoj porodice. Međutim i on biva opijen njome i imamo
prilike da vidimo kako jedan čovek, koji je do malopre držao do svog ugleda i statusa,
zaboravlja sve i tuguje za izgubljenom mladošću. Sredina odlučuje da na silu uda Koštanu,
želeći da zaustavi nemoral i blud.
Mitke ne krije svoju patnju za neproživljenim i neostvarenim. Iako je burno proživeo
svoju mladost i dalje misli da je to nedovoljno i pati. Ne želi da se smiri jer ne vidi sebe pored
žene koja je stalno u kuhinji i koja je umazana testom i brašnom, kojom ga je brat na silu
oženio. Ne uspeva da se uklopi u društvo, u svoju porodicu. Koštana ga vraća u njegovu
mladost za kojom žali. Sputan je porodičnim obavezama i normama koje nameće društvo.
Pokorava se takvom životu zbog pretnji svog brata.
Koštana je junakinja čija se mladost na neki način zaustavlja. Ona je mlada, lepa,
slobodna, i uz nju i njenu pesmu drugi zaboravljaju na okove patrijarhalnog društva. Ona
biva žrtvovana zarad reda i mira u čaršiji. Kada odluče da je nasilno udaju, shvata tada da će
svi njeni snovi i želja za pesmom prestati.
Bez obzira kojoj životnoj dobi pripadali, likovima je zajednička čežnja za slobodom,
neuklapanje u društvene kalupe, potiskivanje želje, borba sa prolaznošću i nemogućnost da se
vreme zaustavi ili da se nešto učini da bar sporije prolazi.

2. Motiv ljubavi u Šekspirovoj drami „Romeo i Julija“

Tema i ideja ove drame je tragična ljubav dvoje mladih, Romea i Julije.
Oni potiču iz porodica Kapuleti i Montegi koje su u svađi. Od početka je, dakle,
njihova ljubav naišla na prepreke. Međutim, oni su dovoljno uporni, ne mire se sa činjenicom
da je njihova ljubav zabranjena, pa zato ugovaraju tajni brak kod monaha Lavrentija, koji je
zaštitnik ljubavi i koji zna da mržnja ništa dobro neće doneti.
 Međutim, plan nije uspeo. Juliju žele da udaju za Parisa, međutim ona to odbija. Iako
je jako mlada ona se odupire želji svojih roditelja, što nije tako često u tom vremenu i takvom
patrijarhalnom društvu. Ona odlučuje da uz pomoć Lavrentija lažira svoju smrt, popije
napitak koji će privremeno zaustaviti disanje i tako uspe da pobegne i uda se za Romea.
Međutim glasnik nije stigao na vreme do Romea i zato on odlazi na Julijin grob. Tamo će
doći do okršaja sa Parisom, gde ga Romeo ubija. Trenutak kad Romeo gleda nepomičnu Juliju
i misli da je mrtva, dovešće do još veće tragedije. Naime, on će popiti otrov i pasti mrtav kraj
Julije. To je bio dokaz Romeove ljubavi. Dokaz Julijine ljubavi uslediće ubrzo nakon toga.
Kada je zatekla mrtvog Romea kraj sebe, Julija sebi oduzima život. Na taj način je okončana
ljubav dvoje mladih.
Idealna ljubav se sukobila sa svetom u kome vlada mržnja. Autoritet i patrijarhalno
uređenje društva doprineće tragičnom kraju. Ljubav pokušava da se otrgne od prošlosti,
međutim mržnja joj stoji na putu i zahteva velike žrtve.
Nesrećne porodice brzo su shvatile svoju grešku. Shvatili su da je umesto ljubavi ipak
pobedila mržnja. Zapravo, njihova svađa nije dovela do sreće, već do tragike. Njihove greške
platilo je dvoje mladih. Zavađene porodice su se nad telima mrtve dece izmirile i obećale da
će u znak sećanja na svoju decu podići biste od zlata.

3. Lik Simke Katić u Ćosićevom delu „Koreni“

Delo „Koreni“ su slika društva s kraja 19.veka. Lik Simke Katić je najvažniji ženski
lik u romanu. Upoznajemo se sa ličnom i porodičnom tragedijom Simke Katić koja je
uzrokovana činjenicom da ne mogu da imaju potomstvo.
U patrijarhalnom društvu, muškarac je najdominantnija ličnost u porodici, a žena je u
potčinjenom položaju. Njen osnovni zadatak je da se ostvari kao majka, da pruži potomstvo.
Sredina je brak bez dece osporavala i takav brak se smatrao neprirodnim. Smatralo se da deca
održavaju brak i daju mu smisao.
Simku upoznajemo kao lepu, vrednu, odanu i požrtvovanu. Ona je Đorđu više od žene,
ona je njegov najverniji sluga. Dugo je trpela nasilje od strane svog oca koji se često odavao
alkoholu, a kada se udala to nasilje se nastavilo, sada od strane njenog muža. Oseća strah od
odbacivanja okoline zbog činjenice da nemaju dece. Ni u jednom trenutku, oni ne spominju
da je uzrok Đorđeva neplodnost, iako su oboje svesni toga. Ona ga ni u jednom trenutku ne
krivi, ili iz straha ili iz sažaljenja. Nastavlja da krivi sebe i da brani muža. Sa druge strane, on
nastavlja da je ponižava i zlostavlja i ne priznaje da je problem u njemu. Da bi ispunila svoju
dužnost kao žena, da bude ono što društvo očekuje od nje, ona je primorana da počini
preljubu. Čak joj i majka u jednom momentu kaže da su grešne samo one žene koje ne rađaju.
Život i opstanak jedne žene u patrijarhalnoj porodici uslovljen je ostvarenjem materinstva.
Svoju tajnu odnosi u grob, ostajući verna mužu, porodici i iznad svega sebi.
Njenim likom, Ćosić je dočarao i težak položaj žene u tom društvu, ali i borbu za
egzistenciju.

4. Lik Vuka Mandušića (Petar Petrović Njegoš: „Gorski

vijenac“)
Vuk Mandušić je predstavljen kao veoma cenjen i hrabar junak, ali su isto tako
predstavljene i njegove slabosti.
Njegova najveća tajna je zaljubljenost u mladu snahu bana Milonjića kome je devet
puta kumovao. Ona u njemu budi takva osećanja da mu se svet zavrti oko glave kad se ona
nasmeje. Ona mu je lepša od vile. Kada je u zoru ugleda, raspletene kose kako pored vatre
nariče za mrtvim deverom, on zavidi Andriji koji je poginuo jer ga ona oplakuje.
Dalje u tekstu vidimo da knez Rogan i knez Janko ismevaju Vuka Mandušića koji
priča u snu. Vuk Mandušić sanja snahu. Očaran lepotom one koja mu je kumovskom vezom
zabranjena, i on bi, kao i svi veliki junaci sveta, i poginuo, samo da ga takva vila ožali.
Takođe, u jednom delu vidimo i suze Vuka Mandušića, kada mu se slomi puška, što je isto
netipično za junaka kao što je on. Tada mu vladika Danilo daje svoju pušku i izgovara čuvene
stihove: „A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita!“
Njegošev junak je veliki i nadaleko cenjen junak, vredan hvale. Ali Njegoš ga je
ujedno prikazao kao čoveka od „krvi i mesa“, koji ima i pokazuje svoja osećanja, ali koji ne
postaje patetičan i koji zadržava svoju čast.
5. Kako je pravac humanizma i renesanse preporodio
običnog čoveka
U srednjem veku crkva je bila svemoćna, uticala je na funkcionisanje države, uticala
na život kako pojedinca tako i celokupnog društva. Važniji od ovozemaljskog života, bio je
zagrobni život. Sve ono što je činilo čoveka srećnim i svako zadovoljenje njegovih potreba u
životu, nije bilo važno naspram života koji nastupa posle smrti.
Nezadovoljstvo životom u mračnom srednjem veku, dovodi do određenih promena,
najpre u Italiji, a kasnije se proširuje i na ostale zemlje Evrope. Gradovi se oslobađaju
feudalne vlasti i vlasti crkve. Ljudi se bave sve više trgovinom, stiču kapital, interesuju se za
umetnost, putuju, otkrivaju svet. U poznaju se drugi delovi sveta i druge kulture i tako se
menjaju se pogledi na život i svet. Javljaju se novi društveni staleži, tačnije buržoazija, koji
teže ka lagodnom životu, organizovanju zabava, lepom oblačenju, posedovanju skupocenih
umetničkih dela, ali i sticanjem novih znanja i upoznavanjem drugih krajeva i kultura.
Okupljali su oko sebe naučnike, i umetnike, odnosno bili njihove mecene, finansirali ih, a
ulagali su i u akademije, biblioteke. Čovek je sada u centru interesovanja i nauke i umetnosti.
Otuda razvitak, medicine, tehnike, veliki broj slikarstskih i književnih dela. Književnost se
piše na narodnom jeziku, kako bi bila svima dostupna i od svih književnih vrsta,
najzastupljenije su ljubavne pesme, posebno soneti.
Idealan čovek tada je onaj koji uči, stvara, uziva u ovozemaljskim zadovoljstvima,
slavi život.
Humanizam i renesansa predstavlju dakle doba preporoda i okrenutost pre svega ka
čoveku.

6. Propadanje francuskog društva u Balzakovom romanu

„Čiča Gorio“ (Onore de Balzak)

Parisko društvo 19. veka je predstavljeno kroz stanare gospođe Voker.

Čiča Gorio je bogati fabrikant rezanaca, koji se i obogatio posle revolucije,
prodavajući brašno po mnogo većoj ceni. Na nagovor njegovih kćeri, Anastasije i Delfine, on
ostavlja taj posao jer ih na taj način sramoti, ali ne prestaje da im daje novac. U okviru ove
porodice vidimo požrtvovanog oca, bez samopoštovanja i sebične kćeri, koje dolaze kod oca
samo kada im je novac potreban. Da ga nisu poštovale i da su ga samo obilazile dok im je
mogao davati novac, shvatio je na samrti. Čiča Goria na kraju sahranjuju dva studenta. I na
samrti, Gorio je svestan istine da ćerke nisu pored njega i da bi bile tu da ima šta da im ostavi.
Student, Ežen de Rastinjak ima sličnosti sa samim piscem ovog romana, koji je takođe
studirao prava, živeo u pansionu, čak je i poznavao čoveka koji je imao sličnu sudbinu kao i
čiča Gorio. Ežen želi da postane bogat, da postane deo visokog društva, iako ih na početku
prezire. U tome mu pomaže bivši zatvorenik, Votren, koji je, bez obzira na svoju prošlost,
stekao poštovanje stanara pansiona. Savetuje ga da bez velikog novca, odnosno bogate
ljubavnice ne može da uspe. Takođe, predlaže mu da zavede bogatu naslednicu Viktorinu kao
i da ubiju njenog brata, kako bi ona sve nasledila. Ežen to odbija, ali kasnije postaje Delfinin
ljubavnik. Vidimo da ih Gorio u tome podržava, jer kako smo već videli, uradiće sve zarad
sreće svojih kćeri, pa čak i ono što nije dobro.
Nijedan od likova nije srećan. Njihov pogled na svet i njihovo ponašanje ih dovodi u
poziciju kakvu imaju u trenutku kada čitamo o njima. Ovaj roman ima zadatak da nam
predstavi društvo, ljudske mane i vrline i ujedno šalje poruku kakvi ljudi ne bi trebalo da
budemo.

7. Moralne pouke u Dositejevom delu „Život i

priključenija“
Ovo delo je autobiografija, autor opisuje svoje doživljaje i sećanja, ali i iznosi svoje
ideje i kritike. Sam autor nagoveštava na početku da piše da bi bolje upoznao sebe, kao i da se
nada da će mladi učiti iz ovog dela.
U delu „Život i priključenija“, Dositej se dotiče veoma važnih tema, kao što su
porodica, vaspitanje, obrazovanje. Naročito ističe značaj roditelja u vaspitanju dece, važnost
njihove brige i pažnje kao i važnost obrazovanja žena kao glavnih vaspitača dece.
S obzirom na činjenicu da je rano ostao bez porodice, sa velikom ljubavlju piše o njoj i
još jednom podvlači njen značaj.
Dalje govori kako je važno iskoreniti ružne običaje bez obzira na to što su deo
tradicije, i kakve sve slabosti dolaze od manjka obrazovanja.
U ovoj autobiografiji on između ostalog govori i o svom bekstvu u manastir, ali i
bekstvu iz njega. Jednom prilikom je video kaluđere kako sede, jedu i piju zajedno sa
njegovim rođakom i tada je stekao realnije mišljenje i nije ih više smatrao posebnima. Zbog
toga kritikuje svoju ishitrenu odluku da ode u manastir i savetuje da mladi uvek potraže
mišljenje mudrijih i starijih ljudi. Ne gubi veru, ali sada iz potpuno druge perspektive vidi
monaški zivot; čak mu i iguman govori da napusti manastir i da se posveti nauci, jer mu to u
manastiru nece biti omogućeno.
Pored navedenih saveta i svojih mišljenja, Dositej Obradović navodi i da ovim delom
želi da da primer učenim ljudima svog naroda, da pišu na narodnom jeziku, jer je šteta da
narod ostaje bez knjiga na svom jeziku.

8. Lik Banović Strahinje

On je častan, hrabar, mudar, domišljat, obrazovan (govori mnogo jezika), vičan
vojnim veštinama, pa i lukav kada je to potrebno. Njegovu ženu je oteo Vlah-Alija i on poziva
njenu braću da pođu sa njim da je oslobode. Međutim, Jug Bogdan ne želi da svoje sinove
pošalje sa Banović Strahinjom, jer je njegova ćerka već provela noć pod šatorom sa Vlah-
Alijom i ne želi da ih žrtvuje zbog nje, već mu kaže da odustane i da se ponovo oženi.
Razočaran, Banović Strahinja kreće na put, sa konjem i psom, a upravo su oni uz mač glavna
obeležja svakog velikog junaka.
Kada dođe do šatora Vlah-Alije, njegova žena se uplaši jer zna kakva je njena pozicija
i misli da je njen muž došao da je kazni. Smatra da je on isti kao i njen otac i jedino to očekuje
od njega, a u Vlah-Aliji vidi spas.
Njihova borba traje dugo i u jednom trenutku Banović Strahinja čak posustaje. U
njegovoj iznemoglosti prepoznajemo i nalet malodušnosti i sumnje. Njegova ljuba stoji po
strani i ban više nije siguran da ceo ovaj njegov poduhvat ima smisla. Ipak svoju sudbinu
stavlja njoj u ruke. Međutim ona bira Vlah-Aliju i udara Banović Strahinju. Vlah-Alija je
nasrnuo na njegovu čast, ali ona je otišla korak dalje – nasrnula je na njegov život. U smrtnoj
opasnosti, pomaže mu pas.
Odlazi kod Jug Bogdana, i dalje veoma razočaran i istovremeno vidimo da je prema
ženi velikodušan, a da tazbinu osuđuje. Njoj je bez obzira na sve poštedeo život, vratio je
kući i nije dozvolio da je njeni otac i braća kazne. U ovom njegovom postupku prepoznajemo
njegovu velikodušnost i dobrotu.

9. Simbolika vezana za zelenu boju u Lorkinoj pesmi

„Romansa mesečarka“
 Na početku pesme uočavamo obožavanje prema svemu što je prirodno, što on
objedinjuje motivom „zeleno“. Već u prvom stihu vidimo da je to obožavanje izrečeno kao
klicanje i to u stihu koji će se kroz prve dve strofe ponoviti tri puta: „Zeleno, volim te,
zeleno!“, a motiv „zeleno“ čak dvanaest. Zeleno u pesmi simboliše zemaljski svet, zemlju i
sve ono što sačinjava naš život. Osim zelene boje, u pesmi se pominje i srebrna, što uvodi
motiv meseca i mesečine.
Zatim, dalje kroz pesmu, glavni motivi su zvezde i zora, ali i ostali motivi koji
podsećaju na Mediteran: riba, smokva, mačak, agava i more. Ponovo uzdiže zelenu boju kao
božansku, pa je upotrebljava svaki put kad želi da istakne nečiju uzvišenost.
Motiv zelene boje se proteže kroz čitavu pesmu, čak i onda kada govori o smrti i krvi,
on suprotstavlja zelenu boju kao simbol života.

10. Lepota, nemiri i tragika Stankovićeve junakinje Sofke

Roman „Nečista krv“ je jedno od najpoznatijih dela pisca Borisava Stankovića. Autor
je želeo da ovim delom prikaže kakvo je bilo društvo tog vremena, ali i da istakne činjenicu
da potomci stradaju zbog greha svojih roditelja ili predaka.
Kroz lik Sofke se prelama uzdizanje, degeneracija i gašenje nekada poznate i ugledne
porodice. Ona je oduvek bila prkosna i smatrala je da joj niko od onih koji su bili u njenoj
okolini nije dorastao. Svi bi joj se i divili i želeli njenu lepotu i njen ponos. Sudbina se,
nažalost, okrenula protiv nje i Sofka se morala udati za Tomču. Tolikom žrtvom je
zaprepastila a i zadivila sve.
Njena porodica je gubila bogatstvo i sjaj koji je nekad imala i njen otac je odlučio da
je uda, za Tomču, koji je tada bio dečak. Sofka, svesna da je otac prodaje i da će se uz to udati
za mnogo mlađeg od sebe, ipak pristaje, iz poštovanja prema svom ocu.
Vremenom se ona navikava na takav život, Tomča odrasta i sazreva i njihov život biva
sve lepši. Međutim, jednog dana dodje njen otac da zatraži novac koji mu sleduje za nju,
nakon svadbe. To je početak sunovrata, kako Sofke tako i čitave porodice. Tomča se propije,
odlazi često od kuće, zlostavlja je. Iako je i otac i svekrva mole da ode iz te kuće, ona se ni u
jednom trenutku ne odlučuje na to i podnosi teret svoje zle sudbine.
Poslednja scena romana je gašenje vatre na ognjištu. Vidimo ostarelu Sofku kako
ispisuje šare po pepelu. Pepeo je sve što je ostalo od njenog života i od nje, od njene lepote i
snage.