DŽON ASKGLAS

Zauzimanje je gospodina Norela sa Hanover skvera da sve što pripada Džonu

Askglasu mora da bude istreseno i odstranjeno iz savremene magije, onako kao što
čovek istresa moljce i prašinu iz nekog starog kaputa. A šta on zamišlja da će onda da
mu ostane? Ako se otresete Džona Askglasa u rukama će vam ostati samo prazan
vazduh.
Džonatan Strejndž, Prolog za Istoriju i praksu engleske magije,
izd. Džon Marej, London. 1816.
 45.
Prolog za Istoriju i praksu engleske magije
Od Džonatana Strejndža

Poslednjih meseci 1110. godine čudna se armija pojavila u severnoj Engleskoj. Prvi
put se za nju čulo kod mesta Penlo nekih trideset do pedeset kilometara severozapadno
od Njukasla. Niko nije umeo da kaže odakle je stigla... uglavnom je smatrano da je u
pitanju invazija Škota ili Danaca ili možda čak i Francuza.
Početkom decembra ta armija beše zauzela Njukasl i Daram i jahala je prema
zapadu. Stigla je do Alendejla, malog naselja sagrađenog od kamena i smeštenog u
nortambrijskim brdima, i ulogorila se jedne noći na ivici pustopoljine izvan grada.
Ljudi iz Alendejla bili su ovčari, a ne vojnici. Grad nije imao odbrambene zidove, a
najbliži vojnici bili su sedamdesetak kilometara daleko i pripremali se da brane grad
Karlajl. Zbog svega ovoga, ljudi iz grada zaključili su da je najbolje da ne gube vreme
već da odmah pokušaju da uspostave prijateljstvo sa čudnom armijom. Sa ovim ciljem
na umu na put je krenulo nekoliko zgodnih mladih žena, četa odvažnih i odlučnih da
spasu sebe i svoje susede ako mogu. Ali kad su stigle do mesta gde je armija
logorovala, žene su se prestravile i neodlučno zastale.
Logor je bio avetinjsko, nemo mesto. Padao je jak sneg i čudni vojnici ležali su
umotani u svoje crne ogrtače na snegu i spavali. U prvi mah žene su pomislile da
vojnici mora da su mrtvi... taj utisak bio je pojačan i velikim brojem gavrana i drugih
crnih ptičurina koje su se spustile na logor, ali zaista i nepomičnošću samih vojnika
koji su ležali na zemlji... a ipak vojnici nisu bili mrtvi; s vremena na vreme pojedinac
bi se dizao i odlazio da obiđe svoga konja ili bi terao pticu ako bi pokušala da ga
kljune u lice.
Žene su odlučile da ipak priđu, a na njihov nailazak jedan od vojnika se digao na
noge. Jedna od žena savladala je svoj strah, otišla do njega i poljubila ga u usta.
Njegova koža bila je veoma bleda (svetlela je kao mesečina) i bez ijedne mrlje. Kosa
mu je bila duga i prava kao vodopad tamnosmeđe vode. Kosti njegovog lica bile su
neprirodno fine i izražene. Izraz lica bio mu je ozbiljan. Njegove plave oči bile su
duge i iskošene, a obrve su mu bile fine i tamne kao potez pera i čudno bujne na
krajevima. Ništa od svega ovoga devojku ni najmanje nije plašilo. Prema njenom
mozganju svaki Danac, Škot ili Francuz od rođenja je avetinjski lep.
 On je lepo prihvatio poljubac i dozvolio joj da ga poljubi još jednom. A onda joj
je ljubazno i sam uzvratio ravnom merom. Još jedan vojnik digao se na noge i otvorio
usta. Napolje je izbila tužna, žalopojna vrsta muzike. Prvi vojnik... onaj koga je
devojka poljubila... počeo je da je mami da igra sa njim, pa je gurkao ovamo i onamo
svojim dugim belim prstima sve dok nije počela da se vrti onako kako je njemu
odgovaralo.
Ovo je potrajalo neko vreme sve dok se ona nije zajapurila od igre i zastala da
skine ogrtač. A onda su njene družbenice videle kako joj kapi krvi, kao perle znoja,
izbijaju na rukama, licu i nogama, i padaju na sneg. Prizor ih je užasnuo pa su pobegle.
Čudna armija nikada nije ušla u Alendejl. U toku noći odjahala je prema
Karlajlu. Sledećeg dana su varošani oprezno otišli do mesta na kome je armija
logorovala. Tamo su našli devojku, a njeno telo bilo je sasvim belo i beskrvno dok je
sneg oko nje bio natopljen svetlom krvlju.
Po tim znacima su raspoznali delo Daoine Sidhe - Vilenjačke horde.
Vođene su bitke i Englezi su gubili baš svaku. Do Božića je Vilenjačka horda bila
u Jorku. Držali su Njukasl, Daram, Karlajl i Lankaster. Osim krvoločnosti primenjenoj
na devici iz Alendejla, vilenjaci su inače pokazivali veoma malo okrutnosti po kojoj
je njihova rasa ozloglašena. Od svih gradova i utvrđenja koje su zauzeli, samo je
Lankaster spaljen do temelja. U Tirsku, severno od Jorka, jedna svinja je uvredila
pripadnika Horde time što je protrčala između nogu njegovog konja izazvavši ga da se
propne, padne i slomi kičmu. Vilenjak i njegovi drugovi pojurili su svinju i, kad su je
stigli, onda su joj iskopali oči. Uglavnom je, međutim, dolazak vilenjaka u bilo koje
novo mesto izazivao pravo oduševljenje među životinjama, kako divljim tako i
domaćim, kao da su u vilenjacima prepoznale saveznike protiv zajedničkog
neprijatelja, Čoveka.
Na sam dan Božića, kralj Henri je okupio svoje grofove, biskupe, opate i
značajne likove svoga kraljevstva, u svojoj kuću u Vestminsteru da se posavetuju o toj
stvari. Vilenjaci u to doba nisu bili nepoznati u Engleskoj. Na mnogim mestima stajala
su davno podignuta vilenjačka naselja, neka skrivena magijom, neka prosto
zaobilažena od njihovih hrišćanskih suseda. Savetnici kralja Henrija slagali su se svi
do poslednjeg u tome da su vilenjaci pokvareni po prirodi. Bili su pohotljivi, lažljivi i
lopovi; zavodili su mlade ljude i žene, zbunjivali putnike i krali decu, stoku i žito. Bili
su zapanjujuće nemarni: savladali su veštinu građevine, stolarije i drvoreza hiljadama
godina ranije ali, pre no da se izlažu muci da sami zidaju sebi domove, većina je i
dalje bila radija da živi na mestima koja su zvali zamkovima, no koja su u stvari bila
brugh - zemunice velike starosti. Dane su provodili u igri i pijančenju dok su im
ječam i pasulj trulili na poljima, a životinje im cvokotale i crkavale od hladnoće po
golim brdima. I zaista, svi savetnici kralja Henrija slagali su se da bi, samo da nije
njihovog neverovatnog čarobnjaštva i besmrtnosti, cela vilenjačka rasa davno izumrla
od gladi i žeđi. A ipak je taj raspojasani, ugleda nedostojni narod provalio u dobro
branjeno hrišćansko kraljevstvo, dobio svaku bitku u koju je ušao i jahao od mesta do
mesta i učvršćivao svako utvrđenje koje je zauzimao. Sve je ovo svedočilo o
određenoj meri svrsishodnosti koju nijedan vilenjak koliko se znalo nikad nije
posedovao.
Niko to nije umeo da protumači.
U januaru je Vilenjačka horda napustila Jork i krenula na jug. Kod Trenta je stala.
I tako su se u Njuarku na obalama Trenta kralj Henri i njegova armija sastali sa
Daoine Sidhe zbog bitke.
Pre bitke je čarobni vetar dunuo kroz redove vojske kralja Henrija i zanosni
zvuci muzike iz gajdi mogli su da se čuju, a to je navelo veliki broj konja da se otrgnu
i prebegnu na vilenjačku stranu, mnogi sa jahačima na njima. Potom je baš svaki
čovek začuo glasove svojih najmilijih - majki, očeva, dece, ljubavnika - kako ga
pozivaju da se vrati kući. Mnoštvo gavrana obrušilo se sa neba da kljuca lica Engleza
i krilima ih zaslepljuje. Engleski vojnici su, pored veštine i žestine Sidhe koje su im
pretile, morali da savlađuju i sopstveni strah pred tako jezivom magijom. Nije onda
čudo što je bitka bilo kratka i što je kralj Henri izgubio. U trenutku kad je sve utihnulo
i kad je bez trunke sumnje postalo jasno da je kralj Henri poražen, ptice su
kilometrima unaokolo zapevale kao od veselja.
Kralj i njegovi savetnici čekali su da iz Horde istupi neki poglavica ili kralj.
Redovi Daoine Sidhe su se razmakli i neko je kročio napred.
Izgledao je prilično mlađi od petnaest godina. Kao i Daoine Sidhe bio je odeven
u odrpanu odeću od crne vune. Kao i svima njima i njegova kosa bila je crna i prava.
Kao i oni, on nije govorio ni engleski ni francuski - dva jezika koja su bila u upotrebi
u Engleskoj u to doba - već samo nekim dijalektom Fejrija1. Bio je bled i zgodan,
ozbiljnog lica, a ipak je svima bilo jasno da je on ljudsko biće, a ne vilenjak.
Po merilima normanskih i engleskih plemića i kraljeva, koji su ga videli toga
dana po prvi put, on jedva da je bio civilizovan. Nikad pre nije video kašiku, ni
stolicu, ni gvozdeni kotao, ni srebrni peni, ni voštanu sveću. Nijedan vilenjački klan
ili kraljevstvo toga perioda nije posedovao te stvari. Kad su se kralj Henri i dečak
sreli da podele Englesku, Henri je sedeo na drvenoj klupi i pio vino iz srebrnog
pehara, dok je dečak sedeo na podu i pio ovčje mleko iz kamene čaše. Hroničar,
Orderik Vitalije, kad je pisao o tome nekih tridesetak godina kasnije, opisao je
preneraženost dvorana kralja Henrija kad su, usred tih važnih zbivanja, videli kako se
jedan ratnik Daoine Sidhe naginje i iz dečakove prljave kose predano vadi vaške i
gnječi ih.
 U Vilenjačkoj hordi bio je jedan mladi normanski vitez po imenu Tomas od
Dandejla2. lako je u Fejriju bio zarobljenik već dugi niz godina, on se svoga
maternjeg jezika (francuskog) sećao dovoljno da pomogne da se dečak i kralj Henri
sporazumeju.
Kralj je dečaka upitao kako se zove.
Dečak je odgovorio da nema ime.3
Kralj Henri ga je zapitao zašto je zaratio sa Engleskom.
Dečak je odgovorio da je on jedini preživeli iz jedne aristokratske normanske
porodice kojoj je bila poklonjena zemlja na severu Engleske od strane oca kralja
Henrija, Vilijema Osvajača. Zemlju i živote njegovoj porodici oduzeo je opaki
neprijatelj Hjubert de Kotentin. Dečak je rekao da se njegov otac nekoliko godina
ranije obratio za pravdu Vilijemu Drugom (bratu i prethodniku kralja Henrija), ali je
nije dobio. Neposredno iza toga dečakov otac je ubijen. Dečak je dalje rekao da su
njega samog oteli Hjubertovi ljudi dok je još bio beba i ostavili ga u šumi. Ali su ga
Daoine Sidhe našli i poneli ga da sa njima živi u Fejriju. I evo, sada se vratio.
Imao je mladalačko uverenje u apsolutnu ispravnost onoga što on radi i apsolutnu
grešnost svih ostalih. Uvrteo je sebi u glavu da je pojas engleske zemlje koji leži
između Tvida i Trenta pravedna nadoknada za propust normanskih kraljeva da osvete
ubistvo njegove porodice. Iz ovoga razloga i nijednog drugog, kralj Henri je bio
primoran da se zadovolji samo južnim delom svoga kraljevstva.
Dečak je rekao da je on već kralj u Fejriju. Naveo je i ime vilenjačkog kralja
kome je dugovao vazalstvo. Niko ga nije razumeo.4
Toga dana je počela njegova neprekidna vladavina tokom više od trista godina.
U četrnaestoj godini već je stvorio sistem magije kojim se mi i danas služimo. Ili
bi pravilnije bilo da se kaže da bismo je rado primenili kad bismo mogli; većinu
onoga što je on znao mi smo zaboravili. On je bio savršena mešavina vilenjačke
magije i ljudske organizovanosti - njihova moć bila je venčana sa njegovom
užasavajućom svrsishodnošću. Ne postoji nama poznati način da se objasni kako se
dogodilo da se jedno oteto hrišćansko dete iznenada pojavi kao najveći čarobnjak
svih vremena. Druga deca, i pre i posle njega, držana su u zarobljeništvu u okviru
granica Fejrija, ali nijedno od njih nije kao on imalo neke koristi od tog iskustva. U
poređenju sa onim što je on ostvario svi naši napori izgledaju prizemni i beznačajni.
Zauzimanje je gospodina Norela sa Hanover skvera da sve što pripada Džonu
Askglasu mora da bude istreseno i odstranjeno iz savremene magije, onako kao što
čovek istresa moljce i prašinu iz nekog starog kaputa. A šta on zamišlja da će onda da
mu ostane? Ako se otresete Džona Askglasa u rukama će vam ostati samo prazan
vazduh.

Iz Istorije i prakse engleske magije, Knjiga I, od Džonatana Strejndža koju je objavio

Džon Marej 1816. godine.
 46.
„Nebo mi se obratilo...“
Januar 1816.

Bio je sumračan dan. Hladan vetar nanosio je snežne pahulje na prozore biblioteke
gospodina Norela gde je Čajldermas sedeo i pisao poslovna pisma. Iako je bilo tek
deset sati ujutru svece su već bile upaljene. Jedine zvuke činili su vatra u ognjištu koja
je gutala ugalj i škripanje Čajldermasovog pera po papiru.

Hanover skver
Za lorda Sidmauta, državnog sekretara
8. januar, 1816.

Moj lorde,
Gospodin Norel želi da vas obavestim da su čini koje treba da spreče
poplave reka u okrugu Safok završene. Račun će biti poslat gospodinu Vinu
u ministarstvu finansija...

Negde je zvonilo zvono, tužnim zvukom. Bilo je veoma daleko. Čajldermas ga je

jedva primećivao, a ipak, pod uticajem tog zvona, soba oko njega posta mračnija i
usamljenija.

... Magija će da zadržava vode u međama uobičajenih rečnih tokova. I pored

toga, gospodin Livis, mladi inženjer koga je lord gradonačelnik Safoka
zaposlio da utvrdi jačinu postojećih mostova i drugih sadržaja vezanih za
reke, izrazio je neke sumnje...
Prizor neveselog pejzaža bio je pred njim. Vidi ga veoma živo kao nešto što mu je
veoma poznato ili kao sliku koju je viđao svakoga dana i to godinama i godinama.
Prostrani pejzaž smeđih, pustih polja i porušenih zgrada pod turobnim, sivim
nebom...

...u to da će mostovi na Šturu i Orvelu biti u stanju da izdrže silovitije nalete

vode što će svakako da se desi u doba jakih kiša. Gospodin Livis
preporučuje momentalno i temeljno proučavanje mostova, vodenica i
gazova u Safoku, poče v sa Šturom i Orvelom. Rečeno mi je da se on vašem
gospodstvu već obratio pismom po ovom pitanju.

Sad više nije samo razmišljao o pejzažu. Činilo mu se da je u stvari tamo. Stajao je
na jednom starom putu, zaraslom u korov i drevnom, koji je vijugao uz crno brdo
prema nebu na kome se okupljalo veliko jato crnih ptica...

... Gospodin Norel je odbio da magiju ograniči vremenom. Njegovo je lično

mišljenje da će ona da traje dok god reke budu tekle mada, i pored toga, on
vašu milost moli da magija bude ponovo ispitana kroz dvadeset godina.
Sledećeg utorka će gospodin Norel da počne sa postavljanjem iste magije u
okrugu Norfok...

Ptice su bile kao crna slova spam sivila neba. On pomisli da će već u sledećem
trenutku da shvati šta taj zapis znači. Kamene kocke na drevnom putu bile su
simboli koji su predskazivali šta će se putniku desiti na putu.

Čajldermas uz trzaj dođe sebi. Pero mu ispade iz ruke i mastilo se prosu po pismu.
Zbunjeno pogleda oko sebe. Izgledalo je kao da nije sanjao. Svi stari, prisni
predmeti bili su tu: police sa knjigama, ogledala, mastionica, žarači za vatru,
porcelanska figura Martina Pejla. Ali njegovo pouzdanje u vlastita čula bilo je
uzdrmano. Više nije verovao da su knjige, ogledala, porcelanska figura, zaista bili tu.
Činilo mu se da je sve što je mogao da vidi samo koža koju je mogao da razdere
jednim noktom i nađe ispod nje hladni, pusti pejzaž.

Smeđa polja bila su delimično pod vodom; bila su posuta lancem ledenih, sivih
bara. Sara koju su bare svojim položajem činile imale su neko značenje. Bare su
bile magija koju je izvela kiša, baš kao što je i prevrtanje crnih ptica spram sivila
bila čarolija koju je nebo izvodilo a lelujanje sivosmeđe trave delo čini koju je
bacio vetar. Sve je imalo značenje.

Čajldermas đipi od stola i strese se. Hitro optrča oko sobe i pozvoni da dođe sluga.
Ali još dok je čekao, magija ponovo poče da se oblikuje. U vreme kad se Lukas
pojavi on više nije bio siguran da li je u biblioteci gospodina Norela ili stoji na
drevnom putu...
Silovito prodrma glavu i žmirnu nekoliko puta. - Gde mi je gospodar? - upita. -
Nešto nije u redu.
Lukas ga pomalo zabrinuto odmeri. - Gospodine Čajldermas? Je li vam dobro,
gospodine?
-Ništa za to. Gde je gospodin Norel?
-On je u admiralitetu, gospodine. Mislio sam da znate. Kočija je došla po njega
pre jedan sat. Usuđujem se da kažem da će se brzo vratiti.
-Ne - reče Čajldermas - to ne može biti. Nije mogao da ode. Jesi li siguran da
nije gore i bavi se magijom?
-Sasvim sam siguran, gospodine. Video sam kako kočija odlazi i gospodara u
njoj. Dozvolite da Metjua pošaljem po lekara, gospodine Čajldermas. Izgledate
veoma bolesni.
Čajldermas otvori usta da se pobuni i kaže kako nije bolestan, ali baš u tom
trenutku...
 ... nebo ga pogleda. Oseti kako se zemlja sleže jer ga oseća na sebi.
Nebo mu se obrati.
Bio je to jezik koji nikad ranije nije čuo. Nije čak bio siguran da tu ima reči.
Možda mu je samo govorilo crnim rukopisom koji su činile ptice. Bio je mali i
nezaštićen i spasa nije bilo. Bio je uhvaćen između neba i zemlje kao obuhvaćen sa
dve ruke. Mogli su da ga smrve samo ako im je to po volji.
Nebo mu se ponovo obrati.
- Ne razumem - reče on.

On trepnu i vide kako se Lukas naginje nad njim. Dah je ispuštao u trzajima. Pruži
jednu ruku i ruka mu napipa nešto pored njega. Okrenu se da pogleda šta je to i zbuni
se kad vide da je to noga od stolice. Ležao je na podu. - Šta...? - poče.
-U biblioteci ste, gospodine - reče mu Lukas. - Mislim da ste se onesvestili.
-Pomozi mi da ustanem. Moram da govorim sa Norelom.
-Ali već sam vam rekao, gospodine...
-Ne - reče Čajldermas. - Ti grešiš. On mora da je ovde. Mora. Povedi me uza
stepenice.
qLukas ga podiže i povede napolje iz odaje, ali kad stigoše do stepenica
Čajldermas zamalo da ponovo padne u nesvest. I tako Lukas zovnu Metjua, drugog
slugu, pa njih dvojica zajedno, pola pridržavajući, a pola noseći ga, odvedoše
Čajldermasa do male odaje na drugom spratu u kojoj je gospodin Norel izvodio svoje
najintimnije magije.
qLukas otvori vrata. Unutra je u kaminu gorela vatra. Pera, noževi za šiljenje
pera, držači pera i olovke, sve je to bilo uredno poslagano na malom podmetaču.
Mastionica je bila napunjena mastilom i srebrni poklopac bio je stavljen na nju.
Knjige i beležnice stajale su uredno naslagane ili odložene na police. Sve je bilo
očišćeno od prašine, uglancano i u savršenom redu. Bilo je jasno da gospodin Norel
toga jutra nije bio tu.
Čajldermas odgurnu od sebe dvojicu slugu. Stajao je i zurio u sobu pomalo
izgubljenim pogledom.
-Vidite li, gospodine - reče Lukas. - Onako je kako sam vam rekao. Gospodar je
u admiralitetu.
-Da - reče Čajldermas.
Ali mu se to činilo besmisleno. Ako avetinjska magija nije bila Norelova, čija je
onda mogla da bude?
-Da li je Strejndž bio ovde? - upita.
-Nikako! - uzviknu Lukas s gnušanjem. - Nadam se da svoje dužnosti poznajem
toliko da znam da gospodina Strejndža ne puštam u kuću. Vi i dalje izgledate slabi,
gospodine. Dozvolite mi da pošaljem po lekara.
-Ne, ne. Bolje mi je. Mnogo mi je bolje. Hajde, pomozite mi da sednem.
I Čajldermas se uz njihovu pomoć i uz uzdah strovali na stolicu.
- U šta to, za ime sveta, vas dvojica piljite?
I obojici im pokretom ruke dade znak da idu. - Metju, zar ti nemaš pametnija
posla? Lukase, donesi mi čašu vode.
I dalje je bio omamljen i ošamućen, ali mu je muka u stomaku popustila. Mogao
je da prizove pred oči sliku pejzaža do poslednje pojedinosti. Taj prizor mu je bio
urezan u svest. Mogao je da oseti ukus njegove pustoši, njegovog vanzemaljstva, ali
više nije osećao opasnost da u njemu može da se izgubi. Mogao je da misli.
Lukas se vrati sa poslužavnikom na kome je bila čaša za vino i bokal pun vode.
On nasu vodu u čašu i Čajldermas je popi.
Postojala je jedna čin koju je Čajldermas znao. Bila je to čarolija da se otkrije
magija. Ona nije mogla da ti kaže kakva je to magija niti ko je izvodi: ona ti je prosto
govorila da li se magija događa ili ne. Tako je bar trebalo da deluje. Čajldermas je
isprobao samo jednom i tada nije bilo ničega. Tako uopšte nije znao deluje li ona ili
ne.
-Napuni mi čašu opet - reče Lukasu.
Lukas ga posluša.
Ovoga puta Čajldermas ne ispi vodu. Umesto toga on nad čašom promrmlja neke
reči. Zatim diže čašu prema svetlu i zagleda se kroz nju, a lagano je okretao i kroz nju
posmatrao svaki deo sobe.
Nije bilo ničega.
-Nisam čak siguran ni u to šta tražim - promrmlja on, a onda se obrati Lukasu: -
Dođi. Treba mi tvoja pomoć.
Vratiše se u biblioteku. Čajldermas opet diže čašu i izgovori reci i osmotri sobu
kroz nju.
Ništa.
On priđe prozoru. Za trenutak pomisli da je na dnu čaše video nešto, nešto kao
perlu belog svetla.
-To je na trgu - reče.
-Šta je na trgu? - upita Lukas.
Čajldermas mu ne odgovori. Umesto toga on virnu kroz prozor. Sneg je pokrivao
kocke kaldrme na Hanover skveru. Crno kovano gvožđe ograde koja je okruživala
centar trga oštro je odskakalo od okolne beline. Sneg je i dalje padao, a duvao je i jak
vetar. I pored toga je na trgu bilo više ljudi. Bilo je dobro poznato da gospodin Norel
živi na Hanover skveru i svet je ovamo dolazio nadajući se da će na trenutak moći da
ga vidi. Upravo je sada neki džentlmen sa dve mlade dame (svi, bez sumnje fanatici za
magiju) stajao pred kućom i posmatrao je pomalo uzbuđeno. Tamo malo dalje neki
crnomanjasti mladić stajao je naslonjen na ogradu. Pored njega je bio prodavač
mastila u odrpanom kaputu sa burencetom mastila na leđima. Desno od njih je stajala
još jedna dama. Bila je leđima okrenuta kući i lagano se udaljavala prema ulici
Hanover, ali je Čajldermas imao osećaj da je i ona među posmatračima bila do pre
samo tren ili dva. Bila je odevena po poslednjoj modi i bogato u tamnozeleni dugački
kaput ukrašen krznom od hermelina, a nosila je i veliki hermelinski muf.
Čajldermas je dobro poznavao prodavca mastila - često je od njega kupovao
mastilo. Ostali su svi, pomisli, bili stranci. - Poznaješ li nekoga tamo dole? - upita
Lukasa.
-Onog tamnokosog momka - reče Lukas pokazujući na čoveka koji se naslanjao
na ogradu od kovanog gvožđa. - To je Frederik Marton. On je ovamo dolazio nekoliko
puta da moli gospodina Norela da ga uzme za učenika, ali je gospodin Norel uvek
odbijao da ga vidi.
-Da. Mislim da si mi pričao o njemu.
Čajldermas nastavi da proučava ljude na trgu još jedno tren ili dva, a onda reče:
- Ma koliko to izgledalo neverovatno, neko od njih sprovodi neku vrstu magije.
Moram da siđem dole i vidim. Dođi. Ne mogu to da uradim bez tebe.
Na trgu je magija bila jača no ikad dotle. Setno zvono zvonilo je u
Čajldermasovoj glavi. Iza zavese snega dva sveta su iskakala napred i natrag, kao
prizori u čarobnom fenjeru - jednog trena bio je tu Hanover skver, već u sledećem
pustopoljina i crni zapis na nebu.
Čajldermas diže čašu pripravan da izgovori reči, ali za to nije bilo potrebe. Čaša
zasvetle mekim belim svetlom. Bila je to najsvetlija stvar u celom tom mračnom
zimskom danu, a njeno svetio jasnije i čistije od bilo koje lampe nanese čudne senke
na lica Čajldermasa i Lukasa.

Nebo mu se ponovo obrati. Ovoga puta on pomisli da je to pitanje. Velike posledice

zavisile su od njegovog odgovora. Kad bi samo mogao da razume šta je pitano i
nađe prave reči u koje da uokviri svoj odgovor, onda bi nešto bilo otkriveno - nešto
što bi zauvek izmenilo englesku magiju, nešto što Strejndž i Norel do sada čak nisu
ni naslutili.
Dug jedan trenutak borio se da razume. Jezik ili čarolija činili su mu se sada
toliko prisni da ga je muka izjedala što mu njihov smisao izmiče. U sledećem
trenutku, pomisli, dosegnuće ga. Na kraju, svet mu je te reči izgovarao svakog dam
celog njegovog života - samo što na to ranije nije obraćao pažnju...

Lukas je nešto govorio. Čajldermas mora da je opet krenuo da pada jer ga je Lukas
sada držao ispod pazuha i oslanjao na noge. Čaša za vino ležala je razbijena na
pločniku i bela svetlost bila je rasuta preko snega.
-... najuvrnutija stvar - reče Lukas. - Tako je, gospodine Čajldermase. Oslonite se
na noge. Ovakvog vas ne znam. Jeste li sigurni, gospodine, da ne želite da odete
unutra? Ali, evo gospodina Norela. On će znati šta treba da se radi.
Čajldermas pogleda udesno. Kočija gospodina Norela skretala je na trg iz ulice
Džordž.
Prodavač mastila je vide takođe. On smesta priđe džentlmenu sa dve mlade
dame. Pokloni im se sa poštovanjem i obrati se džentlmenu. Sve troje se okrenuše da
pogledaju kočiju. Džentlmen se maši rukom u džep i prodavcu mastila dade novčić.
Prodavač mastila se ponovo pokloni i odstupi.
Gospodinu Marstonu, crnom mladiću, niko nije morao da govori da je to kočija
gospodina Norela. Istoga časa kad je vide da nailazi, on se odvoji od ograde i krenu
napred.
Čak se i bogato odevena dama okrenula i hodala natrag prema kući, očevidno sa
namerom da i ona vidi prvog čarobnjaka Engleske.
Kočija se zaustavi pred kućom. Sluga siđe sa papuče na kojoj je stajao i otvori
vrata. Gospodin Norel izađe. Bio je tako umotan u krzno da je njegova smežurana
mala prilika delovala skoro kockasto. Gospodin Marston bez oklevanja ga pozdravi i
stade nešto da mu govori. Gospodin Norel nestrpljivo zavrte glavom i gospodinu
Marstonu rukom dade znak da se udalji.
Bogato odevena dama prođe pored Čajldermasa i Lukasa. Bila je veoma bleda i
uozbiljena. Čajldermasu pade na pamet da bi ljudima koji su marili za te stvari
izgledala veoma zgodna. No sad. kad je bolje video, stade da misli da je poznaje. -
Lukase - promrmlja - ko je ta žena?
-Žao mi je, gospodine. Mislim da je nikada ranije nisam video.
Kod same kočije gospodin Marston postajao je sve navalentniji, a gospodin
Norel sve ljutitiji. Gospodin Norel pogleda oko sebe; vide Lukasa i Čajldermasa u
blizini i dade im znak da mu priđu.
Upravo u tom času bogato odevena dama i sama zakorači ka njemu. Za trenutak
se činilo da i ona takođe nešto hoće da mu kaže. ali joj to nije bila namera. Ona iz
Tnufa izvuče pištolj i, najhladnokrvnije na svetu, uperi ga u njegovo srce.
Gospodin Norel i gospodin Marston ukočeno su zurili u nju.
Nekoliko stvari dogodi se onda u isti mah. Lukas pusti Čajldermasa iz ruku - koji
kao kamen pade na zemlju - i potrča da pomogne svom gospodaru. Gospodin Marston
dograbi damu oko struka. Dejvi, kočijaš gospodina Norela, skoči sa svoga sedišta i
zgrabi ruku u kojoj je dama držala pištolj.
 Čajldermas je ležao u snegu i na krhotinama stakla. On vide kako se dama otrže
iz gospodin Marstonovog stiska i to, kako se činilo, bez neke velike muke. Ona ga
zatim gurnu na zemlju takvom silinom da se on više ne diže. Zatim jednu svoju malu
ruku u rukavici stavi Dejviju na grudi i Dejvi bi odbačen nekoliko metara natrag kao
oduvan. Sluga gospodina Norela - onaj koji je otvorio vrata na kočiji - pokuša da je
obori na zemlju, ali njegov udarac joj uopšte ne naudi. Ona mu svoju šaku stavi na lice
- činio se to najlakši dodir na svetu - on se sruči na zemlju. Lukasa prosto udari
pištoljem.
Čajldermas je veoma malo shvatao od svega što se događa. On se nekako osovi
na noge i zatetura napred ono nekoliko metara, a da pri tom uopšte nije bio siguran
hoda li po Hanover skveru ili po starom putu u Fejriju.
Gospodin Norel zurio je u damu sa izrazom krajnjeg užasa na licu, prestravljen
toliko da nije mogao ni da vikne. Čajldermas diže ruke pomirljivim pokretom. -
Madam... - poče on.
Ali ona ga čak i ne pogleda.
Vrtoglavi pad belih pahulja zbunjivao ga je. Koliko god da se trudio, da se na
Hanover skveru održi nije mogao. Avetinjski pejzaž ga je uzimao pod svoje; gospodin
Norel će biti ubijen i ništa nije mogao da učini da to spreči.
A onda se dogodi nešto čudno.

Nešto se čudno desilo. Hanover skver nestade. Gospodin Norel, Lukas i svi ostali
isčezoše.
Ali dama ostade gde je i bila.
Stajala je okrenuta prema njemu, na starom putu, pod nebom na kome su se
kovitlale crne ptice. Ona diže pištolj i njim iz Fejrija nanišani u Englesku i u srce
gospodina Norela.
- Madam - reče Čajldermas ponovo.
Ona ga odmeri hladnim, besnim pogledom. Na svetu nije postojalo nešto čime
bi mogao da je odvrati od njenog nauma. Ništa na ovom svetu, ništa u bilo kom
drugom. I zato učini jedinu stvar koju je mogao da smisli. Dograbi cev pištolja.
Odjeknu pucanj, nepodnošljivo bučan zvuk.

Jačina te buke, pretpostavljao je Čajldermas, vrati ga natrag u Englesku. Iznenada je

upola sedeo, upola ležao na Hanover skveru leđima oslonjen na papučicu kočije.
Pitao se gde je Norel i da li je mrtav. Pretpostavljao je da treba da pođe i nađe ga, ali
uvide da mu nije mnogo stalo do toga pa ostade gde jeste.
Tek kad je hirurg stigao on shvati da je dama ipak nekoga pogodila i da je taj
neko bio on sam.

***

Ostatak toga dana i veći deo sledećeg prođoše u zbrci bolova i snova izazvanih
laudanumom. Čajldermasu se ponekad činilo da stoji na starom putu pod nebom koje
govori, ali je sada tamo bio i Lukas pored njega i govorio o počasnim služavkama i
mašicama za ugalj. Jako uže bilo je raspeto preko neba i veliki broj ljudi hodao je po
njemu. Strejndž je bio tamo, a takođe i Norel. Obojica su imali gomile knjiga u
rukama. Bio je tamo Džon Marej, izdavač, Vinkulije i mnogi drugi. Ponekad je bol iz
Čajldermasovog ramena iskakao pa bežao po sobi i krio se. Kad bi se to događalo o
njemu je mislio kao o maloj zverki. Niko drugi nije znao da je on tu. Pretpostavljao je
da bi trebalo da im kaže kako bi mogli da ga oteraju. Jednom ga je samo uhvatio
pogledom; imao je kao plamen crveno krzno, svetlije od lisičjeg...

***

Uveče drugog dana ležao je on na krevetu sa daleko jasnijom predstavom o tome ko je

on, gde je i šta se desilo. Oko sedam sati Lukas uđe u sobu i unese jednu od stolica iz
trpezarije. Trenutak kasnije uđe i gospodin Norel pa sede na stolicu.
Nekoliko minuta je samo sedeo i zurio u zid sa brižnim izrazom na licu. A onda
promrmlja pitanje.
Čajldermas ne ču šta je rečeno, ali je prirodno pretpostavio da se gospodin
Norel raspituje za njegovo zdravlje, pa tako zausti da kaže da se nada da će mu biti
bolje za dan ili dva.
Gospodin Norel ga prekide i reče ponovo, ovoga puta oštrije: -Zašto si koristio
Belasizove Skopije?
-Molim? - upita Čajldermas.
-Lukas mi je rekao da si primenjivao magiju - reče gospodin Norel. - Naveo sam
ga da mi to opiše. Prirodno, prepoznao sam Belasizove Skopije.5
I lice mu se tu stvrdnu i posta sumnjičavo. - Zašto si to koristio? I, što je još
važnije, gde si, za ime sveta, naučio to da radiš? Kako mogu da obavljam svoj posao
kad me neprestano izdaju na ovaj način? Čudi me da sam uopšte nešto i postigao kad
sam okružen slugama koje iza mojih leđa uče čini i učenicima koji se odmeću od mene
da bi pokvarili baš svako moje ostvarenje!
Čajldermas mu podari pogled blagog prekora. - Vi ste me lično tome naučili!
-Ja? - zavapi gospodin Norel kome glas najednom posta nekoliko puta viši no
obično.
-Bilo je to pre vašeg dolaska u London, u danima kad ste vreme provodili u
biblioteci u Hartfjuu, kad sam po vašem nalogu obilazio zemlju da bih vam kupovao
dragocene knjige. Vi ste me naučili da primenjujem tu čin za slučaj da ikad sretnem
nekoga ko tvrdi da je čarobnjak koji se magijom bavi u praksi. Plašili ste se da bi
mogao da postoji još neki čarobnjak koji...
-Da, da - prekide ga gospodin Norel nestrpljivo. - Sad se sećam. Ali to ne
objašnjava zašto si je primenjivao juče ujutru na trgu.
-Zato što je magija bila sveprisutna.
-Lukas ništa nije primetio.
-Nije deo Lukasovih dužnosti da zna kad je magija prisutna. To pripada meni.
Bila je to najčudnija stvar koju sam ikad doživeo. Bez prestanka sam mislio da sam na
nekom drugom mestu. Verujem da sam za trenutak bio u ozbiljnoj opasnosti. Ne
shvatam baš sasvim gde je to mesto moglo da bude. Imalo je neka čudna obeležja,
koja ću da vam opišem za koji tren, ali to sigurno nije bila Engleska. Mislim da je to
bio Fejri. Koja vrsta magije može da proizvede takav efekat? I odakle stiže? Može li
biti da je ona žena bila čarobnjak?
-Koja žena?
-Žena koja je pucala na mene.
Gospodin Norel coknu jezikom kao čovek kome je dojadilo neznanje. - Taj
kuršum te je povredio više no što sam mislio - reče prezrivo. - Da je ta žena bila
veliki čarobnjak, misliš li da bi je ti tako lako nadmudrio?
-Zašto? Pa ko je onda ona?
Gospodin Nore! oćuta jedan čas. A onda reče: - Žena ser Voltera Poula. Žena
koju sam ja vratio iz mrtvih.
Čajldermas i sam poćuta neko vreme. - E pa, zapanjili ste me - reče na kraju. -
Mogu da zamislim nekoliko ljudi koji bi imali dobar razlog da vam cev pištolja upere
u srce, ali mogao bih u život da se zakunem da ta žena ne bi bila medu njima.
-Kažu mi da je luda - reče gospodin Norel. - Umakla je ljudima koji su
postavljeni da je čuvaju i došla ovamo da me ubije, što je, a mislim da ćeš s tim da se
složiš, dovoljan dokaz da luda jeste.
I sitne sive oči gospodina Norela skrenuše u stranu. - Na kraju, ja sam svuda
poznat kao njen dobročinitelj.
Čajldermas jedva da je slušao ono što on govori. - Ali kako je došla do pištolja?
Ser Volter je razuman čovek. Teško da može da se poveruje da je on vatreno oružje
ostavio negde gde bi njoj bilo na dohvat ruke.
-Bio je to pištolj za dvoboje... jedan iz para koji pripada ser Volteru. On ih je
čuvao u zaključanoj kutiji u zaključanom pisaćem stolu u njegovoj sobi za rad. Ser
Volter kaže da bi do juče smeo da se zakune da ona o njima ništa ne zna. Ali kako je
onda došla do ključa, do oba ključa, ostaje za sve prava misterija.
-Za mene to uopšte nije misterija. Žene, čak i lude žene, imaju načina da od
svojih muževa izvuku ono što žele.
-Ali ser Volter i sam nije imao ključeve. To je najčudniji deo cele priče. Ti
pištolji bili su jedino vatreno oružje u kući i ser Volter je, s obzirom na njegovo često
odsustvovanje, prirodno bio zabrinut za sigurnost svoje žene i svoga vlasništva.
Ključevi su bili povereni na čuvanje batleru, onom visokom crnom čoveku, usuđujem
se da kažem da znaš na koga mislim. Ser Volter ne može da razume kako je taj čovek
mogao toliko da pogreši. Ser Volter kaže da je on najpouzdaniji i najpoverljiviji
čovek na svetu. Razume se, nikad se ne zna šta sluge stvarno misle - nastavi gospodin
Norel nemarno zaboravljajući da se jednom upravo sad obraća - ali teško da može da
se poveruje da taj čovek može da ima nešto protiv mene. Nikad sa njim nisam
razmenio ni tri reči. Razume se, moga bih da tužim ledi Poul zbog toga što je pokušala
da me ubije. Juče sam bio čvrsto rešen da to i učinim. Ali mi je nekoliko ljudi
skrenulo pažnju da treba da mislim i na ser Voltera. Lord Liverpul i gospodin Lasel su
mi obojica to rekli, a ja verujem da su u pravu. Ser Volter je bio dobar prijatelj
engleske magije. Ne bi trebalo ni da poželim da ser Volteru dam razlog da zažali što
mi je bio prijatelj. Ser Volter mi je najozbiljnije obećao da će ona da bude odvedena
negde u unutrašnjost gde nikoga neće videti i gde nju niko neće videti.
Gospodin Norel se ne potrudi da utvrdi Čajldermasove želje u ovoj stvari.
Uprkos činjenici da je Čajldermas bio taj koji leži na krevetu i pati od bolova i
gubitka krvi, a da se povrede gospodina Norela uglavnom sastoje od glavobolje i
ranice na jednom prstu, gospodinu Norelu bilo je jasno da je od njih dvojice samo
prema njemu samom najviše zgrešeno.
-Pa kakva je onda bila ta magija? - upita Čajldermas.
-Moja, razume se! - izjavi gospodin Norel ljutito. - Čija bi trebalo da bude? To
je magija koju sam izveo da bih je vratio iz mrtvih. To je ono što si ti osetio i što su ti
Belasizove Skopije otkrile. Primenjena je rano u mojoj karijeri i usuđujem se da
kažem da je bilo nekih nedorečenosti koje su mogle da dovedu da se čudno
izvitoperi...
-Da se čudno izvitoperi? - zavapi Čajldermas promuklim glasom.
I spopade ga onda napad kašlja. Kad opet dođe do daha, on reče: - Pa ja sam
svakoga trenutka bio u opasnosti da budem transportovan u neko carstvo u kome je sve
odisalo magijom. Nebo mi se obratilo! Sve je imalo dar govora! Kako je to moguće?
Gospodin Norel izvi jednu obrvu. - Ne znam. Možda si bio pijan.
-A da li vam je poznato da sam ikad bio pijan kad sam obavljao svoje dužnosti? -
upita Čajldermas ledeno.
Gospodin Norel odbrambeno sleže ramenima. - Ja pojma nemam šta ti radiš. Čini
mi se da si od prvog trenutka kad si mi ušao u kuću živeo samo po svojim zakonima.
-Ali vam ideja o svemu što sam vam rekao svakako ne može biti strana ako se
razmotri u svetlu drevne engleske magije - nije se predavao Čajldermas. - Zar mi niste
govorili da su Oriejti smatrali drveće, brda, reke i tako dalje, živim bićima sa
vlastitim mislima, sećanjima i željama? Oriejti su mislili da ceo svet po prirodi stvari
stalno obavlja neku vrstu magije.
-Neki od Oriejta jesu mislili tako, tačno je. To je uverenje koje su usvojili od
svojih slugu, vilenjaka koji su nešto od svoga izuzetnog čarobnjaštva pripisivali
svojoj sposobnosti da razgovaraju sa drvećem, rekama i tako dalje, kao i da sa njima
sklapaju savezništva. Ali nema razloga da se veruje da su oni bili u pravu. Moja
vlastita magija ne oslanja se na tako besmislene ideje.
-Nebo mi se obratilo - reče Čajldermas. - Ako je ono što sam ja video istina...
onda...
-Šta onda? - upita gospodin Norel.
Čajldermas je u svom iznemoglom stanju glasno mislio. A imao je nameru da
kaže da je, ako je istina sve ono što je on video, onda sve što su Strejndž i Norel ikada
uradili dečja igra i da je magija mnogo čudnija i mnogo užasnija stvar od onoga što je
bilo koji od njih mogao i da zamisli. Strejndž i Norel su prosto pravili i bacali da po
sobi lete strele napravljene od papira, dok je prava magija uzletala i obrušavala se i
izvijala na ogromnim krilima po beskrajnom nebu, daleko iznad njih.
Ali onda shvati da gospodin Norel ne bi zauzeo pomirljiv stav prema takvim
idejama pa zato ne reče ništa.
Čudno je, ali i pored toga gospodin Norel izgleda pogodi šta je mislio.
-O! - iznenada on strasno zavapi. - Vrlo dobro! Zamakao si tamo, je li?
Savetujem ti onda da smesta odeš i pridružiš se Strejndžu, Mareju i svim ostalim
izdajnicima! Verujem da će njihove ideje mnogo bolje da prijaju tvom sadašnjem
stanju svesti! Siguran sam da će oberučke da te prihvate. A ti ćeš da budeš u stanju da
im ispričaš sve moje tajne! Usuđujem se da kažem da će za to bogato da ti plate. A ja
ću da budem uništen...
-Gospodine Norele, umirite se. Uopšte nemam nameru da tražim novo
zaposlenje. Vi ste poslednji gospodar koga ću ikada imati.
Nastade nova kratka tišina koja možda gospodinu Norelu dade malo vremena da
razmisli o tugaljivosti prepirke sa čovekom koji mu je koliko juče spasao život.
Mnogo razumnijim tonom malo zatim on reče: - Usuđujem se da kažem da ti ovo dosad
niko nije rekao. Strejndžova žena je mrtva.
-Šta?
-Mrtva je. Vest sam dobio od ser Voltera. Očigledno je da je izašla da se šeta po
snegu. Krajnje nepromišljeno. Dva dana posle toga bila je mrtva.
Čajldermas oseti kako ga hvata jeza. Turobni pejzaž najednom beše opet blizu,
odmah ispod same kože Engleske. Skoro daje sebe opet mogao da zamisli na starom
putu...

... a Arabela Strejndž bila je na putu ispred njega. Bila mu je okrenuta leđima i
odlazila je sama u ledene, sive zemlje, ispod neba koje je pomoću magije imalo dar
da govori...
-Rečeno mi je - nastavljao je gospodin Norel, sasvim nesvestan Čajldermasovog
iznenadnog bledila i teškog disanja - da je ledi Poul bila veoma nesrećna kad je
doznala za smrt gospođe Strejndž. Njena žalost nije imala granice. Izgleda da su bile
prijateljice. To mi do sada nije bilo poznato. Da sam to znao, mogao sam možda da...
I on tu prekide, a licem mu prelete senka nekog skrivenog osećanja. - Ali to sada
nije važno... jedna od njih je luda, a druga je mrtva. Iz svega onoga što mi je ser Volter
rekao, ledi Poul me je na neki način smatrala odgovornim za smrt gospođe Strejndž.
Opet malo zasta. A onda, da predupredi mogućnost da dođe do bilo kakve
zabune, dodade: - Što je glupost, razume se.
Upravo tada dva ugledna lekara, koje gospodin Norel beše pozvao da se pobrinu
za Čajldermasa, uđoše u sobu. Bili su iznenađeni što tu zatiču i gospodina Norela -
iznenađeni i ushićeni. Njihovi osmesi i klanjanje, kao i celo njihovo ulagivačko
držanje svedočili su o tome koliko visoko mišljenje imaju o ponašanju ovog velikog
čoveka koji ima snage da se spusti toliko da posećuje bolesnog slugu. Rekoše mu da
još nisu bili u domaćinstvu čiji je gospodar toliko pažljiv prema zdravlju svojih
podređenih ili gde su sluge tako privržene svojim gospodarima i to ne dužnošću već
poštovanjem i blagonaklonošću.
Gospodin Norel bio je lakom na laskanje koliko i svako drugi pa stade da misli
da zaista radi nešto što može da se smatra uzvišenom vrlinom. Pruži ruku sa namerom
da Čajldermasa potapše prijateljski i snishodljivo ali, kad srete Čajldermasov hladan
pogled, promeni mišljenje, kašljucnu i ode iz sobe.
Čajldermas ga samo isprati pogledom.
Svi čarobnjaci lažu, a ovaj više od svih, rekao je Vinkulije.
 47.
„Crni dečko i plavi momak -
to bi nešto trebalo da znači...“
Kraj januara 1816.

Kočija ser Voltera Poula kretala se putem kroz Jorkšir. Stiven Blek je jahao na konju
pored nje.
Sa obe strane puta vodoplavne pustopoljine modre boje širile su se sve do mrkog
neba koje je pretilo snegom. Sive, nakazne stene bile su rasute unaokolo i doprinosile
da ceo prostor bude još sumorniji i neprivlačniji. S vremena na vreme oblake bi
probijao usamljeni sunčev zrak i osvetljavao na trenutak beli, penušavi potok, ili bi
pogađao jamu punu vode koja bi iznenada blesnula kao izgubljeni srebrni novčić.
Stigoše do raskršća. Kočijaš zaustavi konje i namršteno se zagleda prema mestu
gde bi, po njegovom mišljenju, putokaz trebalo da stoji.
-Nema ni oznaka pored puta - reče Stiven. - Nema ničega što bi moglo da ukaže
na to kuda bilo koji od ovih puteva vodi.
-Uvek sam pretpostavljao da nekuda moraju da vode - reče kočijaš - ali
počinjem i u to da sumnjam.
I on izvadi burmuticu iz džepa i jako ušmrknu.
Sluga koji je pored kočijaša sedeo na boku (i kome je od sve trojice bilo
najhladnije, a i ponašao se najkukavnije) na prikladan način i sveobuhvatno stade da
proklinje Jorkšir, sve ljude iz Jorkšira i sve jorkširske puteve.
-Trebalo bi da putujemo na sever ili na severoistok - reče Stiven. - Ali sam se ja
malo izgubio u ovoj pustari. Imaš li možda neku ideju o tome na kojoj strani je sever?
Kočijaš, kome je ovo pitanje bilo upućeno, reče da mu svi pravci izgledaju
prilično severni.
Sluga pored njega se kratko i neveselo nasmeja.
Kad vide da od njegovih pratilaca nema pomoći, Stiven učini ono što je u takvim
prilikama uvek činio; preuze svu odgovornost za putovanje na sebe. Kočijašu naredi
da pođe jednim putem, dok sam krenu drugim. - Ako ja budem imao uspeha, vratiću se
da ti javim, ili ću da ti pošaljem kurira. Ako ti budeš uspeo, obavi svoj posao i ne
brini za mene.
I Stiven odjaha, usput podozrivo zagledajući sve sporedne puteve i staze na koje
je nailazio. Jednom srete nekog usamljenog konjanika i zamoli ga za savet kuda da
krene, ali se pokaza da je i taj čovek stranac na ovim prostorima koji nikad nije čuo za
mesto o kome se Stiven raspitivao.
Na kraju stiže do uskog puteljka koji je skretao između dva zida, sagrađenih -
kako je to i običaj u tom delu Engleske - od suvog kamena bez maltera. Sa obe strane
je niz drveća golih grana pratio liniju zidova. Kad prve pahulje snega prhnuše kroz
vazduh, pređe on preko kamenog mosta i ujaha u selo koje su činile kuće od tamnog
kamena i mnoštva trošnih zidova. Bilo je veoma tiho. Jedva da je tu bila šačica kuća
pa on brzo nađe onu koju je tražio. Bila je to duga, niska vila sa popločanim
dvorištem ispred nje. On osmotri niske krovove, staromodni stil gradnje i mahovinom
obraslo kamenje, što mu sve izazva duboko nezadovoljstvo, pa viknu:
-Halo! Ima li koga?
Sneg poče da pada jače i gušće. Odnekud sa strane kuće dvojica slugu ispadoše u
trku. Bili su uredno i čisto ode veni, ali njihova nervoza i trapavo držanje nateraše
Stivena da se ljutne i poželi da ih sam malo nauči redu.
Oni su, sa svoje strane, zapanjeno blenuli u crnca na beloj kobili koji je iznenada
banuo u njihovo dvorište. Hrabriji od dvojice nekako se i pokloni.
-Je li ovo Starkros Hol? - upita Stiven.
-Da, gospodine - odgovori odvažniji sluga.
-Ovde sam poslom u ime ser Voltera Poula. Idi i dovedi svoga gospodara.
Čovek otrča. Trenutak kasnije, otvoriše se ulazna vrata i na njima se pojavi
mršav, tamnokosi čovek.
-Jeste li vi upravnik ludnice? - upita Stiven. - Vi ste Džon Segundus?
-Da, odista! - uzviknu gospodin Segundus. - Dobro došli! Dobro došli!
Stiven sjaha i dobaci uzde slugi. - Ovo mesto je đavolski teško naći! Putovali
smo ovom paklenom pustarom više od sata. Da li možete da pošaljete čoveka da
dovede ovamo kočiju njenog gospodstva? Oni su otišli putem levo od ovoga na onom
raskršću četiri kilometra odavde.
-Razume se. Odmah ću to da uradim - uveri ga gospodin Segundus. - Žao mi je
što ste zapali u poteškoće. Kuća je. kao što vidite, krajnje povučena, ali to je i jedan
od razloga koji pogoduju ser Volteru. Njegova dama je dobro, je li tako?
-Njeno gospodstvo je veoma iscrpljeno od putovanja.
 -Sve je spremno za njen prijem. Tako bar mislim... - reče gospodin Segundus i
povede ga u kuću. - Svestan sam da se ovde sve veoma razlikuje od onoga na šta je
navikla...
Na kraju kraćeg, kamenog hodnika stigoše u sobu koja je bila sušta suprotnost
sumornom i neuglednom spoljašnjem izgledu vile. Bila je ukrašena slikama i divnim
nameštajem, sa mekim tepisima i lampama koje su veselo svetlele. Bili su tu i
podmetači za noge ako dama bude želela da ih odmara, zastori da je zaštite od
promaje i knjige da može da se zabavi ako poželi da čita.
-Zar nije prikladna? - brižno upita gospodin Segundus. - Po licu vam vidim da
nešto nije u redu.
Stiven otvori usta da kaže gospodinu Segundusu da je ono što on vidi sasvim
različito od onoga pred njim. On je video ono što će njeno gospodstvo videti kad bude
ušla u sobu. Stolice, slike i lampe, sve su bile samo privid. Iza njih su stajali daleko
određeniji i čvršći obrisi zapuštenih, sivih hodnika, dvorana i stepeništa Izgubljene
nade.
Ali nije imalo svrhe da se ovo objašnjava. Reči bi bile izmenjene onoga časa
kad bi ih izgovorio; bile bi pretvorene u neku glupost o pivu stvorenom od ljutine i
čežnje za osvetom; o devojkama čije se suze pretvaraju u opal i bisere kad mesec
iskoči i čiji se otisci stopala na snegu i zemlji pune krvlju kad mesec izbledi. I tako se
samo zadovolji da kaže: - Ne, ne. Savršeno je zadovoljavajuće. Njeno gospodstvo ne
traži ništa više.
Mnogim ljudima ovo bi se učinilo prilično hladno - naročito nekome ko se toliko
trudio i naporno radio koliko gospodin Segundus - ali gospodin Segundus prede preko
toga. - Znači li to da je to ona dama koju je gospodin Norel vratio iz mrtvih? - upita
on.
-Da - reče Stiven.
-A ona je ipak pokušala da ga ubije! Veoma je čudna ta stvar! Veoma čudna!
Stiven ne reče ništa. Ovo, po njegovom mišljenju, nisu bile stvari podesne da o
njima glavu lupa upravnik ludnice; a ako bi to i činio, teško da bi ikad stigao do istine
o svemu tome.
Da skrene pažnju gospodina Segundusa sa ledi Poul i njenog navodnog
kriminalnog dela, Stiven reče: - Ser Volter je lično odabrao ovu ustanovu. Ne znam
čiji je savet poslušao. Da li ste vi odavno upravnik ludnice?
Gospodin Segundus se nasmeja. - Ne, uopšte nisam dugo. U stvari, oko dve
nedelje. Ledi Poul će biti moj prvi štićenik.
-Zaista!
 -Verujem da je ser Volter smatrao da je pomanjkanje iskustva kod mene pre
prednost no bilo šta drugo! Drugi džentlmeni u ovoj profesiji stekli su naviku da
primenjuju stroge mere i ograničenja na svoje štićenike, što je nešto čemu se ser
Volter veoma protivi kad je u pitanju njegova žena. Ali, vidite, ja sam bez tih mana.
Njeno gospodstvo u ovoj kući će da nailazi samo na ljubaznost i poštovanje. I, osim
onih malih predostrožnosti koje nalaže zdrav razum, kao što su držanje pištolja i
noževa izvan njenog domašaja, ona će ovde biti gost i svi ćemo se truditi da je
učinimo srećnom.
Stiven učini naklon glavom u znak da prihvata te predloge. - Kako ste stigli
dotle? - upita.
-Do kuće? - upita gospodin Segundus.
-Ne, već do toga da postanete upravnik ludnice?
-O! Sasvim slučajno. Prošloga septembra imao sam veliku sreću da sretnem
jednu damu po imenu gospođa Lenoks, koja je od tada moj dobročinitelj. Ova kuća
pripada njoj. Već više godina pokušavala je ona da za nju nađe pogodnog stanara, ali
bez uspeha. Svideo sam joj se pa je poželela da mi ukaže neku ljubaznost; i tako je
odlučila da ovde otvori novu vrstu poslovanja, a mene je postavila za čoveka koji će
to da vodi. Naša prva pomisao bila je da ovde bude škola za čarobnjake, ali...
-Čarobnjake! - uzviknu Stiven iznenađeno. - Ali kakve vi veze imate sa
čarobnjacima?
-Ja sam jedan od njih. Bio sam to celog svog života.
-Zaista!
Stiven je izgledao tako preneražen ovim vestima da je gospodin Segundusov prvi
naum bio da mu se izvini - ali nije znao kako bi trebalo da izgleda to izvinjenje zbog
toga što je neko čarobnjak. I on nastavi: - Ali gospodin Norel nije odobrio ovaj plan
za školu pa je ovamo poslao Čajldermasa da me od toga odvrati. Da li poznajete
Džona Čajldermasa, gospodine?
-Poznajem ga iz viđenja - reče Stiven. - Nikad sa njim nisam razgovarao.
-U početku je gospođa Lenoks žestoko želela da mu se usprotivi... gospodinu
Norelu, mislim, ne Čajldermasu. Ja sam pisao gospodinu Strejndžu, ali je moje pismo
stiglo onoga jutra kad je njegova žena nestala i, usuđujem se da kažem da vam je to
poznato, sirota dama je umrla nekoliko dana kasnije.
Za trenutak je izgledalo kao da Stiven ima nameru da nešto kaže, ali onda samo
zavrte glavom pa gospodin Segundus nastavi: - Bez pomoći gospodina Strejndža, bilo
mi je jasno da moramo da odustanemo od škole. Otputovao sam u Bat da o tome
obavestim gospođu Lenoks. Ona je bila neobično ljubazna i rekla mi je da ćemo
uskoro smisliti neki drugi plan. Ali priznajem da sam iz njene kuće izašao prilično
klonulog duha. Nisam prevalio mnogo koraka kad sam ugledao jedan čudan prizor. Na
sredini puta bila je neka prilika odevena u dronjke. Njegove bolesne, crvene oči bile
su lišene i razuma i nade. Mlatarao je rukama da otera utvare koje su ga spopadale i
plakao uz molbe da ga ostave na miru. Jadna duša! Bolesni u telu ponekad mogu da
nađu olakšanje u snu, ali sam ja instinktivno znao da će toga čoveka njegovi demoni
pratiti i u snovima. Stavio sam mu nekoliko novčića u šaku i nastavio svojim putem.
Ne sećam se da sam nešto posebno mislio na njega u povratku, ali mi se kad sam
kročio preko praga ove kuće desila jedna veoma neobična stvar. Dobio sam ono što
mislim da mora da se nazove vizijom. Video sam tog ludaka usred jednog od njegovih
napada kako stoji u hodniku... baš onako kako sam ga video u Batu... i tada sam nešto
shvatio. Shvatio sam da ova kuća, utonula u tišinu i izdvojena od ostalog sveta, može
da bude utočište osobama uznemirenog uma. Napisao sam gospođi Lenoks pismo i ona
je odobrila moj novi plan. Vi kažete da ne znate ko me je preporučio ser Volteru. Bio
je to Čajldermas. Čajldermas mi je rekao da će mi pomoći ako bude mogao.
Stiven reče: - Bilo bi najbolje, gospodine, da izbegavate svako pominjanje vaše
profesije, ili škole, bar u početku. Nema ničeg na svetu... ovom ili bilo kom drugom...
što bi njenom gospodstvu moglo da nanese takav bol kao otkriće da je u ropstvu kod
još jednog čarobnjaka.
-Ropstvu?! - uzviknu gospodin Segundus zapanjeno. - Baš ste neprikladnu reč
izabrali! Iskreno se nadam da boravak sa mnom nikad niko neće smatrati ropstvom!
Svakako ne ova dama!
Stiven ga je neko vreme proučavao. - Siguran sam da ste vi sasvim druga vrsta
čarobnjaka od one kojoj pripada gospodin Norel - reče on.
-Nadam se da jesam - ozbiljno reče gospodin Segundus.
Jedan sat kasnije u dvorištu se načini mala gužva. Stiven i gospodin Segundus
izađoše napolje da sačekaju njeno gospodstvo. Konji i kočije nisu bili u stanju da
predu preko kamenog mosta koji je bio predviđen za prelaz samo tovarnih konja i
pešaka pa je ledi Poul bila primorana da pešice prede poslednjih pedesetak ili nešto
više koraka njenog putovanja. U dvorište Hola uđe sa nešto strepnje pri pogledu na
snegom pokriven, sumorni prizor; i Stivenu se učini da samo najokrutnije od svih srca
ne bi, od pogleda na njenu mladost, lepotu i setno držanje, poželelo da joj ponudi svu
svoju zaštitu i pomoć. U sebi prokle gospodina Norela.
Nešto u njenoj pojavi izgleda uznemiri gospodina Segundusa. On spusti pogled
na njenu levu ruku, ali na njoj je bila rukavica. On se smesta pribra i požele joj
dobrodošlicu u Starkros Hol.
U dnevnoj sobi im Stiven donese čaj.
 -Rečeno mi je da je vaše gospodstvo bilo veoma potreseno smrću gospođe
Strejndž - reče gospodin Segundus. - Smem li da vam izrazim svoje saučešće?
Ona okrenu glavu da sakrije suze. - Bilo bi daleko umesnije da ga ponudite njoj,
a ne meni - reče ona. - Moj suprug se ponudio da piše gospodinu Strejndžu i zamoli ga
za uslugu da mu pozajmi sliku gospođe Strejndž kako bi mogla da bude načinjena
kopija uz koju bih imala neku utehu. Ali kakvo bi dobro moglo da bude od toga? Na
kraju, teško da ću ikada biti u stanju da joj zaboravim lice kad ona i ja svake večeri
prisustvujemo istim balovima i učestvujemo na istim procesijama... što ćemo,
pretpostavljam, činiti do kraja naših života.
Stiven zna. Stiven razume.
- Ah, da - reče gospodin Segundus. - Vaše gospodstvo grozi se igre na balovima i
muzike. Znam. Budite uvereni da to ovde neće biti dozvoljeno. Ovde nećemo da
imamo ništa što je neveselo, ništa osim onoga što može da vas čini srećnom.
I on stade da joj priča o knjigama za koje je planirao da ih čitaju zajedno i o
šetnjama u koje će moći da idu na proleće, ako to njenom gospodstvu bude
odgovaralo.
Stivenu se, zauzetom oko servisa za čaj, učini to kao najbezazleniji razgovor -
osim što jednom ili dva puta primeti kako gospodin Segundus prenosi sa njenog
gospodstva na njega i natrag pogled oštar i prodoran toliko da ga to zbuni i učini da
mu bude neugodno.
Kočija, kočijaš, služavka i sluga, svi su imali da ostanu u Starkros Holu; Stiven
je, međutim, morao da se vrati u ulicu Harli. Rano sledećeg jutra, dok je njeno
gospodstvo bilo za doručkom, uđe on da se oprosti od nje.
Kad joj se pokloni, ona se osmehnu polusetno, polupodsmešljivo.
- Smešno je da se ovako pozdravljamo kad oboje znamo da ćemo se videti opet
za nekoliko sati. Ne brini za mene, Stivene. Biće mi ovde mnogo ugodnije. Osećam da
hoće.
Stiven onda ode do štale gde ga je čekao njegov konj. Upravo je navlačio
rukavice kad neko iza njega reče: - Izvinite me, molim vas!
Iza njega je stajao gospodin Segundus, sramežljiv i bezazlen kao i uvek. - Mogu
li nešto da vas pitam? Kakva je to magija koja okružuje vas i njeno gospodstvo?
I on diže ruku kao nameran da vrhovima prstiju ovlaš dodirne Stivenovo lice. - U
ustima vam je crveno-bela ruža. I u njenim je ista takva. Šta to znači?
Stiven prinese ruku ustima. Tu nije bilo ničega. Ali u jednom mahnitom trenutku
imao je pomisao da gospodinu Segundusu sve ispriča - sve o svojoj začaranosti i o
začaranosti dve žene. Prođe mu kroz glavu da bi gospodin Segundus nekako mogao da
ga razume; da bi gospodin Segundus mogao da se pokaže kao izuzetan čarobnjak - veći
i od Strejndža i od Norela - koji bi mogao da nađe način da doskoči džentlmenu
paperjaste kose. Ali to su bile samo prolazne slike i misli. Već u sledećem trenu
Stivenovo urođeno nepoverenje prema
Englezima - posebno prema engleskim čarobnjacima - opet se ugnezdi na staro
mesto.
- Ne razumem vas - reče brzo, uzjaha konja i odjaha bez reči.
Zimski putevi toga dana bili su u lošijem stanju no što ih je ikada ranije video.
Blato se beše smrzlo i pretvorilo u brazde i grebene tvrde kao čelik. Polja i putevi bili
su pokriveni debelim injem, a ledena magla doprinosila je opštem mrtvilu.
Njegov konj bio je jedan od brojnih džentlmenovih poklona. Kobila je bila
mlečnobele boje bez ijedne crne dlake bilo gde na telu. Pored toga bila je brza i jaka i
toliko naklonjena Stivenu koliko to konj prema čoveku uopšte može da bude. Dao joj
je ime Firenca i smeo je da se kladi da princ regent i vojvoda od Velingtona nemaju
bolje jahaće grlo. Jedna od neobičnosti njegovog čudnog, začaranog života bila je i ta
što nikome ne pada na pamet da se zapita kako to da crni sluga jaše najboljeg konja u
celom kraljevstvu.
Oko četrdesetak kilometara južno od Starkros Hola naiđe on na jedno selo. Bila
je tu oštra krivina jer je put vodio između velike otmene kuće sa baštom sa desne
strane i niza oronulih štala sa leve. Upravo dok je Stiven prolazio pored glavnog ulaza
iz krivine izjuri neka kočija i malo je nedostajalo da se gadno sudare. Kočijaš se
osvrte da vidi šta je njegove konje nateralo da ustuknu i gotovo ga primoralo da ih
potezanjem uzdi zaustavi. Kad ne vide ništa osim crnog čoveka na konju, zamahnu
bičem da ga ošine. Kraj biča ne dohvati Stivena, ali zakači Firencu baš iznad desnog
oka. Od bola i straha ona se prope i izgubi oslonac na klizavoj podlozi.
Nastade trenutak u kome kao da se sve pretumbalo. Kad Stiven posta svestan šta
se zbiva uvide da leži na zemlji. Firenca beše pala. Bio je načisto izbačen iz sedla, ali
mu je stopalo leve noge ostalo zapleteno u uzengiju i sama noga bila je izvijena na
krajnje uznemirujući način - bio je siguran da mora da je polomljena. Oslobodi nogu i
neko vreme osta da sedi sa osećanjem mučnine i ošamućenosti. Imao je osećaj da mu
nešto vlažno curi niz lice, a šake su mu od pada bile skroz izguljene. Pokuša da ustane
i sa olakšanjem vide da to može da učini; noga je izgledala nagnječena, ali ne i
slomljena.
Firenca je ležala frkćući i divlje kolutala očima. Začudi se što i ona ne pokušava
da se digne ili bar da se ritne nogama. Neka vrsta nesvesnog drhtanja prolazila joj je
kroz telo, ali je inače bila nepokretna. Noge su joj bile ukočene i štrcale su pod
neobičnim uglom jedna prema drugoj. A onda shvati: ona ne može da se makne; kičma
joj je slomljena.
Pogleda prema kući u nadi da će neko možda izaći i pomoći mu. Neka žena se na
trenutak pojavi na jednom od prozora. Stiven joj na trenutak odmeri otmenu, elegantnu
odeću i hladan, nadmeni izraz na licu. Istoga časa kad zaključi da događaj nije naneo
štetu nekom njenom ili nečemu što je njeno vlasništvo, ona se ukloni sa prozora i
Stiven je više ne vide.
Kleknuo je pored Firence i stade da joj miluje glavu i grudi. Iz bisaga na sedlu
izvadi pištolj, rog sa barutom, arbiju i kuršum. Napuni pištolj i potpraši ga. Zatim se
diže i povuče oroz do kraja.
Ali uvide da dalje od toga ne može. Ona mu je bila veliki prijatelj; nije mogao da
je ubije. Bio je na ivici da u očajanju od svega dione ruke kad iza njega sa puta stiže
nekakvo čangrljanje. Iza krivine se ukazaše jedna zaprežna kola koja je vukao miran,
veliki konj. Bila su to transportna kola i na njima je sedeo kočijaš, čovek širokih grudi
i okruglog rumenog lica. Bio je odeven u nekakav starinski kaput. Kad vide Stivena,
on zauzda konja. - Eh, dečko! Kakva je nevolja?
Stiven pištoljem mahnu prema Firenci.
Kočijaš siđe sa kola i priđe Stivenu. - Bila je lepa životinja - reče sažaljivo.
Ali onda potapša Stivena po ramenu i, zapahnuvši ga jakim mirisom kuvanog
kupusa, reče: - Ali, dečko moj! Ne možeš sad nikako da joj pomogneš!
Sa Stivenovog lica prebaci pogled na pištolj. Pruži ruku i blago ga pomeri tako
da mu cev osta uperena u Firencinu drhtavu glavu. Kad Stiven i dalje ne opali, on
reče: - Da uradim ja to umesto tebe?
Kočijaš uze pištolj. Stiven okrenu glavu. Pucanj odjeknu - užasan zvuk - ispraćen
smesta glasnim gakanjem i lepetom krila kad se sve ptice iz komšiluka u jedan mah
digoše u vazduh. Stiven pogled vrati natrag. Firenca se trže jednom i umiri se.
- Hvala vam - reče kočijašu.
Ču kako se kočijaš udaljava i pomisli da je čovek otišao, ali se on sledećeg časa
vrati, munu Stivena i pruži mu jednu crnu bocu.
Stiven je naže i otpi gutljaj. Bio je to džin najljuće vrste. Zakašlja se.
Uprkos činjenici da su Stivenova odeća i čizme bile dvostruko skuplje od kočija
i od konja zajedno, kočijaš zauze vedri pokroviteljski stav svojstven belcima u odnosu
na crnce. On razmotri situaciju i reče Stivenu da je prva stvar koju moraju da urade ta
da lešinu uklone. - Ona je vredna životinja... živa ili mrtva. Tvoj gospodar neće biti
zadovoljan kad sazna da je neki drugi momak dobio i konja i novac.
-Ona nije bila konj moga gospodara - reče Stiven. - Ona je bila moja.
 -E! - uzdahnu kočijaš. - Gle ti sad ovo!
Gavran beše sleteo na Firencinu mlečnobelu slabinu.
-Ne! - dreknu Stiven i krenu da otera pticu.
Ali ga kočijaš zaustavi. - Ne, dečko! Ne! To je sreća. Ne znam kad sam poslednji
put video bolje znamenje!
-Sreća! - uzviknu Stiven. - Šta ti to pričaš?
-Ovo je znak starog kralja, nije li? Gavran na nečem belom. Starog Džona
barjak!6
Kočijaš obavesti Stivena o tome da zna u blizini mesto gde će, kako reče, ljudi za
određenu cenu da mu pomognu da se oslobodi Firence. Stiven se ispe na kola i kočijaš
potera konja prema farmi.
Seljak nikad ranije u životu nije video crnog čoveka i bio je načisto smeten što
jedno takvo nezemaljsko biće zatiče u svom dvorištu. Uprkos svim činjenicama koje
su tvrdile suprotno, nikako nije mogao da poveruje da Stiven govori engleski.
Kočijaš, koji je imao puno razumevanja za seljakovu smetenost, stade pored Stivena i
dade se ljubazno u ponavljanje svega što je Stiven izgovarao kako bi pomogao seljaku
da bolje razume. Ali je sve bilo uzalud. Seljak jednostavno nije obraćao pažnju na
obojicu, već je prosto blenuo u Stivena i davao svoje primedbe o njemu jednom svom
čoveku, koji je takođe izgledao kao oduzet. Seljak se pitao da li crnilo prelazi na
druge stvari kad ih Stiven dodirne i pravio druge domišljatosti još bezobraznije i
nepristojnije prirode. Sva Stivenova obazriva uputstva o uklanjanju Firencine lešine
odlazila su u vetar sve dok seljakova žena ne stiže sa pijace. Ona je bila sasvim drugi
tip ličnosti. Po njenom mišljenju, čovek u skupocenoj odeći koji ima skupocenog
konja (iako malo mrtvog) uvek je džentlmen - bez obzira na to kakva mu je boja kože.
Ona Stivenu ispriča za strvodera koji je sa farmi kupio lešine uginulih životinja i
mesa se oslobađao, a kosti i kopita prodavao da od njih bude pravljen lepak. Ona mu
takođe reče koliko će strvoder da plati i obeća da će se pobrinuti za sve ukoliko jedna
trećina dobijenog novca ostane njoj. Stiven na ovo pristade.
Stiven i kočijaš sa farme izađoše na put.
-Hvala ti - reče Stiven. - Sve bi ovo bilo daleko teže da tebe nije bilo. Platiću ti,
razume se, za tvoj trud. Ali se bojim da moram još malo da te gnjavim. Nemam sad
čime da stignem do kuće. Bio bih ti veoma zahvalan ako bi me prebacio do najbliže
poštanske stanice.
-Ne! - uzviknu kočijaš. - Skloni taj tvoj mali buđelar, dečko, a ja ću da te
prebacim do Donkastera i to ništa neće da te košta!
Stiven bi mnogo radije prihvatio da bude prebačen do prve poštanske stanice i
krčme, ali je kočijaš izgledao toliko zadovoljan što je našao saputnika da mu se činilo
da je ljubaznije i zahvalnije da pođe sa njim.
Kola su prema Donkasteru napredovala lagano, putovala seoskim putevima i
stizala do krčmi i u sela iz čudnih smerova, hvatajući ih na prepad. Isporučili su
madrac na jednom mestu i voćni kolač na drugom, i prevalili silni put duž bezbrojnih
sitnih imanja. Jednom su se zaustavili ispred veoma male seoske kuće koja je stajala
iza visoke živice bez lišća usred šume. Tu primiše iz ruku jedne prastare služavke
stari, crno obojeni ptičji kavez u kome je bio veoma mali kanarinac. Prevoznik
obavesti Stivena da je kanarinac pripadao staroj dami koja je umrla i da treba da bude
odnesen njenoj daljoj nečaki koja živi južno od Selbija.
Nedugo posle smeštanja kanarinca u zadnji deo zaprežnih kola, Stivena prepade
niz uzastopnog gromoglasnog hrkanja baš sa tog mesta. Činilo se skroz nemogućim da
takvu buku može da pravi onako mala ptica pa Stiven zaključi da tamo pozadi mora da
putuje još neka osoba koju mu kočijaš-prevoznik nije prijavio.
Prevoznik iz korpe izvadi veliki komad svinjetine i nešto sira. Odseče
pozamašan komad svinjetine velikim nožem i krenu da ga pruži Stivenu kad mu izgleda
odjednom nešto pade na pamet. - Da li crni dečaci jedu isto što i mi? - upita.
-Da - reče Stiven.
Prevoznik onda dade Stivenu i meso i sir.
-Hvala ti. Treba li možda i svog drugog putnika nečim da ponudiš?
-Trebalo bi. I učiniću to kad se probudi. Pokupio sam ga kod Ripona. Nema
novaca. Mislio sam da će biti dobro ako ima nekoga da sa njim usput pričam. Bio je
prilično razgovorljiv u početku, ali je zaspao kod Barobridža i od onda ne radi ništa
drugo.
-Veoma nepažljivo sa njegove strane.
-Ne mari. Sad imam tebe da mi praviš društvo.
-Mora da je veoma umoran - domišljao se Stiven. - Nije čuo ni pucanj kojim mi
je usmrćen konj, a prespavao je i galamu koju je digao onaj glupavi farmer, istovar
madraca i utovar kanarinca - sve što se danas dogodilo u stvari. Kuda putuje?
-On? Nikuda određeno. Skita od mesta do mesta. Goni ga neki moćni čovek iz
Londona i nigde dugo ne sme da se zadržava... jer bi mogao da ga stigne sluga onog
tipa.
-Zaista?
-On je plav.
-Plav? - ponovi Stiven zbunjeno.
 Prevoznik klimnu glavom potvrdno.
-Kako? Pomodreo od zime? Ili modar od batina koje je dobio?
-Ne, dečko. On je plav baš tako kao što si ti cm. Eh! Imam crnog dečka i plavog
momka na mojim kolima! Nisam čuo da se nekome to ranije desilo. E sad, ako je
sresti crnog dečka sreća... što mora biti, kao ono sa mačkama, znaš... onda sresti crnog
dečka i plavog momka zajedno na jednom mestu mora nešto da znači. Ali šta?
-Možda to nešto i znači - primeti Stiven - ali ne za tebe. Možda to nešto znači za
njega. Ili za mene.
-Ne, to ne može da bude tačno - reče prevoznik. - Ja sam onaj kome se to događa.
Stiven stade da razmišlja o čudnoj boji drugog putnika. - Da nije bolestan? -
upita.
-Može biti - odgovori prevoznik bez neke naročite želje da i sam da neki sud o
tome.
Kad pokušaše ono što je bilo ponuđeno za jelo, kočijašu ubrzo glava stade da
pada na grudi i nedugo zatim spavao je čvrstim snom sa uzdama u rukama. Kola
nastaviše da idu putem pod komandom konja - životinje izvrsnih čula i razumnog
prosuđivanja.
Za Stivena je to bilo mučno putovanje. Tužno izgnanstvo ledi Poul i subitak
Firence veoma su ga ojadili. Bilo mu je drago što neko vreme ne mora da sluša
kočijaševo brbljanje.
Potom ču neku vrstu gunđanja što je trebalo da znači da se plavi čovek budi. U
početku nije mogao da razabere šta to plavi čovek govori, ali onda ga je sasvim jasno
čuo gde izgovara: - Bezimeni rob postade kralj u stranoj zemlji.
To ga je nateralo da se strese; silovito ga je podsetilo na džentlmenovo obećanje
da će od njega načiniti kralja Engleske.
U međuvremenu se smrači. Stiven zaustavi konja, siđe sa sedišta i zapali tri
signalna fenjera, na bokovima i na zadnjoj strani kola. Upravo se okrenuo da pođe
natrag da se ispne na kočijaško sedište, kad se odrpana, neuredna osoba iskobelja iz
zadnjeg dela kola i, skočivši dole na smrznutu zemlju, ispravi se te stade pred njega.
Neuredna osoba dobro zagleda Stivena u svetlu koje je bacao fenjer. - Jesmo li
već stigli? - upita.
-Gde to? - upita Stiven.
Čovek neko vreme razmisli o tome, a onda očevidno odluči da preoblikuje svoje
pitanje. - Gde smo to mi? - upita.
-Nigde. Verujem da smo negde između mesta koje se zove Juliskelf i drugog koje
se zove Torp Viloubi.
Iako je čovek tražio ovo obaveštenje nije izgledao kao da ga to mnogo zanima
kad ga dobi. Njegova prljava košulja bila mu je razdrljena do pupka pa je Stiven
mogao da vidi da je opis koji mu je o njemu prevoznik dao bio skroz pogrešan. On
nije bio plav onako kako je Stiven bio cm. Bio je mršav čovek sličan očerupanom
kopcu čija bi prirodna boja kože svakako trebalo da bude ista kao i kod svakog
drugog Engleza, no ona je sva bila pokrivena čudnom šarom sastavljenom od spleta
plavih linija, cvetova, tački i krugova.
-Poznaješ li ti Džona Čajldermasa, čarobnjakovog slugu? - upita on.
Stiven se trže - kao što bi učinio i svako drugi kome bi u dva dana bilo
postavljeno isto pitanje od potpunih stranaca. - Znam ga po viđenju. Nikad nisam
razgovarao sa njim.
Čovek se osmehnu i namignu. - Traga za mnom već osam godina. I ne može
nikako da me nađe. Išao sam da vidim kuću njegovog gospodara u Jorkširu. Okružena
je velikim parkom. Voleo bih da sam mogao da tamo nešto ukradem. Kad sam bio u
kući njegovog gospodara u Londonu najeo sam se pite.
Nije bilo ni najmanje prijatno naći se u društvu nekoga ko sam priznaje da je
lopov, a ipak Stiven nije mogao da ne oseti neku vrstu drugarstva prema čoveku koji
je hteo da orobi čarobnjaka. Na kraju, da nije bilo gospodina Norela, ledi Poul i on
nikada ne bi bili začarani. Maši se rukom u džep i izvuče dva srebrnjaka. - Drži! -
reče mu.
-A čemu to? - podozrivo upita čovek (ali svejedno prihvati novac).
-Zato što mi te je žao.
-Zašto?
-Zato što, ako mi je rečena istina, nemaš krov nad glavom.
Čovek se ponovo osmehnu i počeša prljavi vrat. - A ako je istina ono što je meni
rečeno, ti si bez imena!
-Molim?
-Ja imam ime. Ono je Vinkulije. - I on dograbi Stivena za ruku. - Zašto pokušavaš
da mi se otmeš?
-Ne otimam se.
-Otimao si se. Na tren.
Stiven malo razmisli. - Koža ti je obeležena i bezbojna. Pomislio sam da te
oznake na koži možda znače da si bolestan.
-To nije ono što moja koža znači - reče Vinkulije.
 -Znači? - reče Stiven. - Čudnu si reč upotrebio. A ipak je istina... koža može da
znači mnogo štošta. Moja znači da svako može da me udari na javnom mestu i da ne
strepi od posledica. Znači, takođe, da moji prijatelji ne vole uvek da sa mnom budu
Viđeni na ulici. Znači takođe, da ću, bez obzira na to koliko knjiga ja pročitao, ili
koliko stranih jezika savladao, uvek biti samo predmet radoznalosti... kao svinja koja
govori ili konj koji se razume u matematiku.
Vinkulije se osmehnu. - A moja znači nešto sasvim suprotno. Ona znači da ćeš ti
da budeš dignut na visok položaj. Bezimeni kralju. Ona znači da te tvoje kraljevstvo
čeka i da će tvoji neprijatelji da budu uništeni. Ona znači da je taj čas skoro kucnuo.
Bezimeni rob će da nosi srebrnu krunu; bezimeni rob će da bude kralj u stranoj
zemlji...
A onda, čvrsto držeći Stivena za ruku, Vinkulije odrecitova celo svoje
proročanstvo. - Eto - reče kad završi - sad sam to ispričao dvojici čarobnjaka, a
ispričao sam i tebi. Prvi deo moga zadatka je obavljen.
-Ali ja nisam čarobnjak - reče Stiven.
-Nisam ni rekao da jesi - odgovori Vinkulije.
I on bez prethodnog nagoveštaja naglo pusti Stivenovu ruku, čvršće se uvi u svoje
dronjke, izmače iz kruga svetlosti fenjera i nestade.

***

Nekoliko dana kasnije, džentlmen paperjaste kose izrazi želju da pođe u lov na vuka,
nešto što vekovima nije činio.
Desilo se da se jedan baš tada kretao južnim predelima Švedske i džentlmen
smesta udesi da Stiven i on tamo budu prebačeni. Stiven se nađe gde stoji na ogromnoj
grani prastarog hrasta usred guste šume pokrivene snegom. Odatle je imao izvanredan
pogled na malu čistinu gde je visoki, čvrsti drveni jarbol bio poboden u zemlju. Na
vrhu jarbola bio je postavljen točak sa zaprežnih kola, a na točak je bilo privezano
jare. Jare je očajnički blejalo.
Vučja porodica izvuče se iz šume, krzna pokrivenog injem i snegom. očiju gladno
prikovanih za jare. Istog časa kad izbiše na videlo, svuda po šumi psi se oglasiše i sa
svih strana između drveća su mogli da se uoče jahači kako se velikom brzinom
primiču. Čopor lovačkih pasa izli se na čistinu; dva čelna psa baciše se na vuka i tri
stvorenja zgomilaše se u režeći, škljocajući, grizući, živi čvor tela, nogu i zuba. Jahači
dogalopiraše i ustreliše vuka. Ostali vukovi umakoše u tamnu šumu, a psi i jahači
izgubiše se za njima.
 I čim bi sport na taj način zamro na jednom mestu, džentlmen je sebe i Stivena
magijom kroz vazduh prebacivao na bilo koje drugo mesto na kome je doživljaj bio
bolji. Na ovaj način napredovali su sa vrha jednog drveta na drugo, sa brda na kamenu
liticu. Jednom tako stigoše na vrh crkvenog tornja u selu koje su činile kuće od drveta
čiji su prozori bili majušni, u bajkovitom stilu, a krovovi im bili posuti praškastim
snegom koji je svetlucao na suncu.
Konačno se skrasiše u tihom delu šume u očekivanju da naiđu lovci, kad ispod
njihovog drveta naiđe usamljeni vuk. Bio je najlepši primerak svoje vrste sa finim,
tamnim očima i krznom boje vlažnog škriljca. On pogleda naviše prema njima i obrati
se džentlmenu jezikom koji je zvučao kao čangrljanje vode preko kamenja i uzdasi
vetra među golim granama i pucketanje vatre koja guta suvo lišće.
Džentlmen mu odgovori istim jezikom, onda se nehajno nasmeja i dade mu rukom
znak da produži.
Vuk džentlmenu uputi još jedan, prekoran pogled, pa otrča dalje.
-Preklinjao me je da ga spasem - objasni džentlmen.
-O, pa zar to niste mogli da učinite, gospodine? Mrsko mi je da gledam kako ta
plemenita stvorenja umiru!
-Bolećivi Stiven! - reče džentlmen razneženo, ali vuka ne spase.
Stivenu se lov na vukove ne svide uopšte. Istina, lovci su bili hrabri, a njihovi
psi odani i žustri; ali mu je smrt Firence još bila sveža u svesti toliko da nije mogao
da oseća zadovoljstvo u smrti bilo kojeg drugog živog stvorenja, posebno nekog tako
snažnog i zdravog kao što je vuk. Prisetivši se Firence, seti se on da džentlmenu još
nije rekao o susretu sa čovekom koji ima plavu kožu i o proročanstvu. I on to učini
sad.
-Zaista? E to je zbilja neočekivano! - izjavi džentlmen.
-Jeste li vi to proročanstvo čuli ranije, gospodine?
-Da, svakako! Znam ga veoma dobro. Cela ga moja rasa zna. To je proročanstvo
izrekao... - I ovde džentlmen izgovori jednu reč koju Stiven nije mogao da razume. -
Koga vi Englezi bolje poznajete kao Džona Askglasa, kralja Gavrana. Ali ono što ja
ne razumem jeste kako je ono opstalo u Engleskoj. Nisam mislio da Englezi još uvek
gaje neko zanimanje prema takvim stvarima.
-Bezimeni rob! E pa, to sam ja, gospodine, zar ne? A ovo proročanstvo izgleda
govori kako ću ja da budem kralj!
-Pa razume se da ćeš ti da budeš kralj! Ja sam to rekao, a u tim stvarima nikad ne
grešim. Ali koliko god ja tebe inače voleo, Stivene, moram da ti kažem da se to
proročanstvo uopšte ne odnosi na tebe. Njegova glavnina odnosi se na obnovu
engleske magije, a deo koji si ti upravo odrecitovao uistinu i nije proročanstvo. Kralj
se priseća kako je stigao u svoja tri kraljevstva, jedno u Engleskoj, drugo u Fejriju,
treće u paklu. Pod bezimenim robom misli na sebe. On je bio bezimeni rob u Fejriju,
malo hrišćansko dete skriveno u zemunici, doneto od strane veoma opakog vilenjaka
koji ga je ukrao iz Engleske.
Stiven se oseti čudno razočaranim, mada nije znao što bi to trebalo da bude. On
na kraju i nije želeo da bilo gde bude kralj. On nije bio Englez; nije bio ni Afrikanac.
Nije pripadao nigde. Vinkulijeve reči na tren su mu dale osećaj da nečemu pripada, da
je deo neke slike i da ima neku svrhu. Ali je sve to bila iluzija.
 48.
Gravure
Kraj februara - mart 1816.

-Promenili ste se. Prosto sam šokiran vašim izgledom.

-Zar? Iznenađujete me. Možda sam malo smršao, ali ne primećujem kod sebe
druge promene.
-Ne, vidi vam se to na licu, vidljivo je u vašem držanju, vidi se po... nečemu.
Strejndž se osmehnu. Ili, pre bi moglo da se kaže, pomeri mu se na licu nešto za
šta je ser Volter pretpostavio da je bio osmeh. Ser Volter zaista nije mogao da se seti
kako je on ranije izgledao kad se smešio.
-Za sve je kriva ova crna odeća - reče Strejndž. - Ja sam kao nešto pretekavše sa
sahrane, osuđen da hodam gradom i uterujem svetu strah od sopstvene smrtnosti.
Bili su u kafani „Bedford“ u Kovent Gardenu, odabranoj za tu priliku od strane
ser Voltera kao mesto na kome su u prošlosti provodili mnoge vesele trenutke i koje bi
prema tome moglo da doprinese da se Strejndžovo raspoloženje malo popravi. Ali
veče kao što je bilo ovo čak je i „Bedfordu“ oduzimalo ponešto raspoloženja.
Napolju, hladan sumoran vetar cimao je ljude tamo-vamo i nanosio im gustu crnu kišu
u oči. Unutra, prostorije pune pokislih, neveselih džentlmena stvarale su neku vrstu
sumorne, odomaćene izmaglice koju su kelneri pokušavali da razveju dodavanjem
novih lopata uglja u kamine i donošenjem prekomernih čaša začinjenog vrelog
kuvanog vina džentlmenima.
Kad je ser Volter ušao u prostoriju, zatekao je Strejndža kako nešto mahnito
upisuje u beležnicu. Klimnuo je glavom prema svesci i rekao: - Magije se, znači, niste
odrekli?
Strejndž se nasmejao.
Ser Volter je ovo shvatio kao potvrdu da je se nije odrekao - što je ser Volteru
bilo milo jer je veoma verovao da bavljenje profesijom, koja je uz to korisna i
omogućava stalno zanimanje i težak rad, može da izleći mnoge stvari koje drugi lekovi
inače ne mogu. Jedino mu se nije svideo taj smeh - rezak, gorak zvuk kakav od
Strejndža nikad ranije nije čuo. - To je samo zato što ste rekli... - počeo je on.
 -O, svašta sam ja govorio! Sve moguće ideje stizale su mi u mozak. Preterivanje
sa bolom sasvim fino može da odvede u ludilo kao i preterivanje u bilo čemu drugom.
Istini za volju, nisam baš bio pri sebi neko vreme. Istini za volju, bio sam malo
podivljao. Ali, kao što vidite, sad je to prošlost.
Ali - istini za volju - ser Volter to uopšte nije primećivao.
Nije bilo dovoljno samo da se kaže da se Strejndž promenio. U neku ruku, bio je
isti kakav je bio oduvek. Smešio se često kao i ranije (iako to baš i nije bio isti
osmeh). Govorio je istim ironičnim, izveštačenim tonom kao što je to uvek činio (ali
je odavao utisak kao da jedva poklanja pažnju sopstvenim recima). Njegove reči i
njegovo lice bili su isti kao što su ih njegovi prijatelji pamtili - sa ovom razlikom: da
se čovek koji stoji iza njih činio kao da glumi naučenu ulogu dok su mu srce i um na
sasvim drugom mestu. Gledao ih je skriven iza tog sarkastičnog osmeha, a niko od njih
nije znao šta on misli. Izgledao je kao čarobnjak više no ikad ranije. Bilo je to veoma
neobično i niko nije znao šta da misli o tome, ali je na neki način više ličio na Norela.
Nosio je na četvrtom prstu leve ruke u znak žalosti prsten sa tanušnom vlasi
smeđe kose u njemu i ser Volter je primetio kako ga bez prestanka dodiruje i vrti.
Naručili su dobru večeru koja se sastojala od čorbe od kornjače, tri ili četiri
bifteka, nešto sosa načinjenog od masti zelene guske, porcije jegulja, ostriga i malih
salata od cvekle.
-Drago mi je što sam se vratio - reče Strejndž. - Sad kad sam ovde, nameravam
da dignem ozbiljnu prašinu. Norel je predugo radio onako kako je samo njemu po
volji.
-On već pada u agoniju svaki put kad se pomene vaša knjiga. Ne prestaje da se
raspituje kod ljudi da li možda znaju šta je u njoj.
-O, ali knjiga je samo početak! Sem toga, ona još nekoliko meseci neće biti
gotova. Moramo da pokrenemo novi časopis. Marej želi da ga izda što je pre moguće.
Prirodno, biće to u svemu veoma nadmoćno izdanje. Treba da se zove Famulus7 i
svrha mu je da promoviše moje poglede na magiju.
-A oni se veoma razlikuju od Norelovih, je li tako?
-Ali, razume se! Moja osnovna ideja je da predmet istražim racionalno bez bilo
kakvih zabrana i ograničenja koje mu je Norel nametnuo. Uveren sam da će to
ponovljeno istraživanje brzo otvoriti nove avenije po kojima ćemo moći da se
krećemo. Jer, kad čovek zrelo razmisli o toj materiji, na šta se svodi naša takozvana
obnova engleske magije? Šta smo Norel i ja u stvari uradili? Nešto malo vitlanja
iluzijama sa oblacima, kišom, dimom i sličnim... sve same stvari od kojih nema na
svetu ništa lakše za izvođenje! Darivanje pokreta i govora mrtvoj prirodi... pa, mogu
da priznam da je to prilično usavršeno. Slanje oluja i lošeg vremena na naše
neprijatelje... zaista ne umem da objasnim koliko je prosta magija kojom se utiče na
vreme. Šta još? Prizivanje vizija... e pa to bi moglo da bude upečatljivo kad bi bilo
koji od nas dvojice mogao time da upravlja kao neko ko je tom veštinom ovladao bar
donekle, što nijedan od nas dvojice ne može. E sad! Uporedite to kukavno ošljarenje
sa magijom Oriejta. Oni su šume javora i hrastova potčinjavali da ratuju sa njima
protiv njihovih neprijatelja; pravili su za sebe žene i sluge od cveća; pretvarali su se u
miševe, lisice, drveće, reke i tako dalje; pravili su brodove od paučine, kuće od
žbunova ruža...
-Da, da! - prekide ga ser Volter. - Shvatam ja vaše nestrpljenje da probate sve te
razne vrste magija. Ali, mada ne volim mnogo što to kažem, čini mi se da Norel može
da bude u pravu. Danas nam ne bi odgovarala baš svaka od tih vrsta magije. Menjanje
oblika i tako to sasvim je pogodovalo prošlosti. U pričama to ostavlja jak utisak,
moram da priznam. Ali, recite mi, Strejndže, zar biste zaista želeli da to primenjujete?
Džentlmen ne može da menja svoj oblik. Džentlmenu je ispod časti da izgleda i
pretvara se da je drugačiji no što jeste. I vi sami ne biste voleli da se pojavite u liku
kuvara ili uličnog noćnog stražara koji pali lampe...
Strejndž se nasmeja.
-Pa zamislite onda - nastavi ser Volter - koliko bi gore bilo da se pojavite kao
pas ili kao svinja.8
-Vi namerno birate loše primere.
-Zar? Lav, onda! Da li biste voleli da budete lav?
-Moguće. Možda. Verovatno ne. Ali ne radi se o tome! Slažem se da je menjanje
oblika vrsta magije koja iziskuje prefinjeno rukovanje, ali to ne znači da neka njena
korisna primena ne može da postoji. Upitajte vojvodu od Velingtona da li bi voleo da
je svojevremeno mogao da svoje oficire i vojnike pretvori u lisice i miševe i pošalje
ih da se uvuku u francuske logore. Uveravam vas da se njegova visost oko toga ne bi
mnogo dvoumila.
-Ja ne mislim da biste bili u stanju da ubedite Kohuna Granta da bude lisica.9
-O! Grantu uopšte ne bi smetalo da bude lisica sve dok ta lisica nosi uniformu.
Ne, ne, moramo svoju pažnju da usmerimo na Oriejte. Daleko više energije i mora da
bude primenjeno na proučavanje života i magije Džona Askglasa i kad mi...
-To je jedna od stvari koju ne smete da činite. Čak i ne pomišljajte na to.
-Šta vi to govorite?
-Ozbiljan sam. Strejndže. Ne kažem ništa protiv Oriejta u celini. Uistinu, sve u
svemu, mislim da ste u pravu. Englezi se veoma ponose svojom drevnom
čarobnjačkom istorijom... Godblesom, Stouksijem. Pejlom i ostalima. Ne voli naš svet
kad u časopisima pročita kako Norel obezvređuje njihove podvige. Ali vi ste u
opasnosti da zapadnete u suprotnu grešku. Previše priče o drugim kraljevima može da
unervozi vladu. Posebno sad kad johaniti mogu da nas preplave svakog časa.
-Johaniti? Ko su sad johaniti?
-Šta? Blagi bože, Strejndže! Čitate li vi uopšte novine?
Strejndž se malo zbuni. - Proučavanja mi oduzimaju mnogo vremena. U stvari,
oduzimaju mi sve vreme koje imam. A pored toga, poslednjih meseci bio sam
osujećen u svemu i zbivanjima sasvim posebne prirode.
-Ali ne govorim ja o poslednjih nekoliko meseci. Johaniti su u severnim
okruzima prisutni već četiri godine.
-Da, ali ko su oni?
-Oni su zanatlije koji se u toku noći uvlače u mlinove i radionice i uništavaju
vlasništvo. Pale kuće vlasnika fabrika. Drže skupove sa zločinačkim namerama,
podstiču prost svet na nasilje i pljačkaju pijace.10
-O, oni što uništavaju mašine. Da, da. Sad vas razumem. Prevarili ste me samo
tim čudnim imenom koje ste upotrebili za njih. Ali kakve veze imaju ljudi koji lome
mašine sa kraljem Gavranom?
-Mnogi od njih su. ili tvrde da jesu, njegovi sledbenici. Iscrtavaju Gavrana-u-
Letu na svakom zidu iza koga je uništeno vlasništvo. Njihovi kapetani nose ovlašćenja
koja im je navodno izdao sam Džon Askglas i govore kako će on uskoro da se pojavi i
ustanovi svoju vladavinu u Njukaslu.
-I vlada im veruje? - zapanjeno izusti Strejndž.
-Razume se da ne! Nismo mi tako smotani. Ono čega se mi plašimo daleko je
prizemnije... jednom rečju, revolucije. Barjak Džona Askglasa leprša po celom severu
od Notingama do Njukasla. Razume se da imamo svoje špijune i doušnike da nas
obaveštavaju o tome šta ti momci misle i rade. O. ne kažem ja da svi oni zbilja veruju
da će Džon Askglas da se vrati. Većina je razumna kao vi ili ja. Ali njima je poznata
moć koju njegovo ime ima kod običnog sveta. Rouli Fišer-Drejk, član Parlamenta iz
Hempšira, podneo je na usvajanje zakon kojim se podizanje Gavrana-u-Letu
proglašava ilegalnim. Ali mi ljudima ne možemo da zabranimo da dižu svoju zastavu,
zastavu njihovog zakonitog kralja.11
Ser Volter uzdahnu i viljuškom čačnu biftek na svom tanjiru. -Druge zemlje
takođe imaju priče o kraljevima koji se vraćaju u doba velikih nedaća. Samo je u
Engleskoj to sastavni deo ustava.
Strejndž nestrpljivo svoju viljušku uperi prema ser Volteru. - Ali sve je to
politika. Kakve to veze ima sa mnom? Nemam ja nameru da pozivam na ponovno
uspostavljanje kraljevine Džona Askglasa. Moja je jedina želja da istražim, na način
razložan i temeljan, njegova ostvarenja kao čarobnjaka. Kako da uopšte obnovimo
englesku magiju ako ne razumemo šta je to što u stvari obnavljamo?
-Onda proučavajte Oriejte, a Džona Askglasa ostavite u magli u koju ga je
smestio Norel.
Strejndž zavrte glavom. - Norel vam je zatrovao umove protiv Džona Askglasa.
Norel vas je sve opčinio.
Neko vreme su ćutke jeli, a onda Strejndž reče: - Jesam li vam ikad rekao da u
zamku Vindzor ima jedan njegov portret?
-Čiji?
- Askglasov. Fina scena naslikana rukom nekog italijanskog slikara na zidu jedne
od odaja za prijem. Na njoj su Edvard III i Džon Askglas... kralj-ratnik i kralj-
čarobnjak kako sede jedan pored drugog. Ima skoro četiri stotine godina od kako je
Džon Askglas napustio Englesku, a Englezi i dalje ne mogu da se odluče da li ga
obožavaju ili da mrze.
- Ha! - uzviknu ser Volter. - Na severu tačno znaju šta da misle o njemu. Sutra bi,
da mogu, prihvatili njegovu vladavinu umesto vladavine Vestminstera.12
Nedelju dana ili koji dan kasnije iz štampe je izašao Famulus i, zahvaljujući
senzacionalnoj prirodi jednog od tekstova u njemu, ceo tiraž je planuo za dva dana.
Gospodin Marej, koji je uskoro trebalo da objavi prvu svesku Strejndžove Istorije i
prakse engleske magije, bio je ispunjen radosnim iščekivanjem dobre zarade. Tekst
koji je toliko uzbudio čitalačku publiku bio je opis mogućnosti koje čarobnjaku stoje
na raspolaganju da oživi pokojnike kako bi od njih dobio korisna obaveštenja. Ovaj
zastrašujući (ali krajnje zanimljiv) predmet izazvao je takvu senzaciju da je, kako je
izveštavano, nekoliko mladih dama palo u nesvest samo zato što su čule da je neko
doneo Famulus u kuću.13 Niko nije mogao ni da zamisli da bi gospodin Norel ikad
odobrio takvo izdanje, pa su svi oni koji nisu voleli gospodina Norela sa posebnim
zadovoljstvom kupovali primerke.
Na Hanover skveru ga je gospodin Lasel naglas čitao gospodinu Norelu. - ...U
slučajevima kada čarobnjaku manjka veština i znanje... u šta treba da bude uključena i
većina savremenih čarobnjaka, a i sam naš Nacionalni Genije u tim stvarima tužno
zaostaje za onim što je ostvarivano u prošlosti... onda je za njega ili nju najbolje da
prizovu duh nekoga ko je u životu bio čarobnjak ili je u najmanju ruku imao dara za tu
umetnost. Jer, ako smo sami nesigurni na putu koji smo odabrali, najbolje je pozvati
nekoga ko ima nešto znanja i ko je u stanju da nam izađe u susret...
-On će sve da pokvari! - očajno zavapi Norel. - Odlučio je da me uništi!
 -Zaista može da ima loše posledice - primeti Lasel spokojno da spokojnije ne
može biti - i to posle onakve izjave date ser Volteru da je posle smrti žene prestao da
se bavi magijom.
-O! Svi mi možemo da umremo... pola Londona može da bude zbrisano... ali će
se Strejndž uvek baviti magijom... to je jače od njega. Čarobnjak je sad već u tolikoj
meri da natrag nema kud. A magija kojom će da se bavi je zlo... a ja ne znam kako da
ga sprečim!
-Molim vas, umirite se, gospodine Norele - reče Lasel. - Siguran sam da ćete
ubrzo nešto već da smislite.
-Kad njegova knjiga treba da se pojavi iz štampe?
-Oglas koji je Marej objavio tvrdi da će prvi tom da se pojavi u avgustu.
-Prvi tom!
-O, da! Zar niste znali? Biće to delo u tri toma. Prvi tom pred publiku treba da
iznese potpunu istoriju engleske magije. Druga knjiga donosi tumačenje prave prirode
engleske magije, a treća pruža osnovu za dalju praksu.
Gospodin Norel glasno zastenja. savi glavu i lice sakri u šake.
-Razume se - dodade Lasel promišljeno - koliko god da će sam tekst da bude
poguban toliko ja nalazim da su još zlokobnije gravure...
-Gravure? - zavapi gospodin Norel prestravljeno. - A kakve to gravure mogu da
budu?
-O - reče Lasel - Strejndž je našao nekog emigranta koji je učio kod najboljih
majstora Italije, Francuske i Španije, i dao je tom čoveku ogromnu sumu novca da mu
uradi gravure.
-Ali kakve su? Šta im je tema?
-E, to je pravo pitanje - reče Lasel i zevnu. - Pojma nemam.
I on ponovo dohvati Famulus i nastavi da čita, ali sad u sebi.
Gospodin Norel osta neko vreme da sedi duboko zamišljen. Usput je grizao
nokte. Na kraju pozvoni i posla po Čajldermasa.
Istočno od Londona leži prigradsko naselje Spitelfilds, nadaleko i naširoko
čuveno kao mesto gde se pravi prekrasna svila. Nema sad, niti će ikad biti u Engleskoj
svile tako finog kvaliteta kao što je ona iz Spitalfildsa. U prošlosti su velike kuće
građene da omoguće ugodan rad trgovcima svilom, majstorima tkačima i bojadžijama
koji su svi bogato živeli od tog zanata. Ali, mada je svila koja danas stiže iz tkačkih
radionica u svakom pogledu ista kao što je oduvek bila, sam Spitalfilds je mnogo
oronuo. Bogati trgovci preselili su se u Izlington, Klarkenvel i (ako su zaista bili
mnogo bogati) u okrug Marilebon na zapadu. Danas je Spitalfilds nastanjen
skorojevićima i siromašnima i prepun je sitne dece, lopova i drugih osoba nepodesnih
za spokoj građana.
Jednog posebno turobnog dana kad je hladna, siva kiša padala na prljave ulice i
bare u kaljuzi, jedna kočija stiže spitalfildskom ulicom Elder i zaustavi se pred
visokom, uskom zgradom. Kočijaš i sluga na toj kočiji imali su na sebi odeću kakvu
nose osobe u dubokoj žalosti.
Sluga skoči na zemlju, rasklopi crni kišobran i otvori vrata da Džonatan Strejndž
izađe napolje.
Strejndž na trenutak zastade na trotoaru da navuče rukavice i baci pogled uz i niz
ulicu Elder. Osim dva psa lutalice koji su marljivo preturali po đubretu, ulica beše
pusta. A ipak, on nastavi da gleda oko sebe sve dok mu oko ne pade na vrata na
suprotnoj strani ulice.
Bila su to beskrajno neupadljiva vrata - ulaz u trgovačko skladište ili nešto
slično. Tri izlizana stepenika vodila su do masivnih crnih vrata dobre grade nad
kojima je bila ogromna nadstrešnica. Cela vrata bila su oblepljena iskrzanim računima
i objavama koje su posetioca obaveštavale da će toga i toga dana u toj i toj krčmi
vlasništvo toga i toga (bankrotiralog) biti izloženo javnoj prodaji.
-Džordž - reče Strejndž slugi koji je držao kišobran - da li ti crtaš?
-Izvinite, gospodine?
-Da li si ikad učio da crtaš? Razumeš li kako se to radi? Prednji plan, bočni,
perspektiva i te stvari?
-Ja, gospodine? Ne, gospodine.
-Šteta. Bio je to deo moga obrazovanja. Mogao sam da ti nacrtam pejzaž ili
portret savršeno vično i savršeno dosadno. Kao i svaki drugi dobro obrazovani
amater. Tvoja gospodarica nije imala tu prednost da je podučavaju skupi majstori
slikanja kao što sam je imao ja, a ipak verujem da je bila darovitija od mene. Njeni
akvareli ljudi i dece sigurno bi užasnuli svakog pomodnog učitelja slikanja. Taj bi
svakako našao da su figure mnogo ukočene, a boje previše svetle. Ali je gospođa
Strejndž genijalno umela da uhvati izraze lica i držanje tela, da nađe šarm i duhovitost
čak i u najprostijim situacijama. Ima nešto u njenim slikama što je sveukupno živo i
lepo i što...
Strejndž tu zastade i neko vreme poćuta. - Šta sam ono govorio? O, da. Crtanjem
i slikanjem stiče se navika da se stvari pažljivo posmatraju. Uzmi, na primer, ona
vrata...
Sluga pogleda u vrata.
 -... Danas je hladan, mračan, kišovit dan. Ima veoma malo svetlosti te, prema
tome, nema ni senki. Čovek bi očekivao da je tako i sa onim vratima tamo koja bi i
sama trebalo da budu tamna i nejasnih obrisa; sigurno ne bi očekivao da tamo vidi onu
senku... mislim na onu jaku senku koja ide sleva nadesno i ostavlja levu stranu vrata u
potpunoj tami. A verujem da sam u pravu kad kažem da bi, da je danas sunčano i
svetlo, ta senka morala da pada u suprotnom pravcu. Ne, kad se sve uzme u obzir, ta
senka je neobičnost. To nije stvar koja se javlja u prirodi.
Sluga pogleda kočijaša u pokušaju da od njega izvuče pomoć, ali kočijaš beše
nameran da ne dozvoli da bude uvučen u tu stvar pa je sedeo zagledan u daljinu. -
Vidim, gospodine - reče sluga.
Strejndž nastavi da posmatra vrata sa istim izrazom zamišljenog zanimanja. Onda
doviknu: - Čajldermase! Jesi li to ti?
Za trenutak se ništa ne desi, ali se onda tamna senka kojoj se Strejndž onoliko
čudio pomeri. Izdvoji se od vrata kao kad se vlažni čaršav svlači sa kreveta i pri tome
se promeni, smežura, izmeni i posta čovek: Džon Čajldermas.
Čajldermas se osmehnu svojim suvim osmehom. - E pa, gospodine, nisam ni
očekivao da ću od vas dugo moći da se krijem.
Strejndž šmrknu. - Očekivao sam te u proteklih nedelju dana ili nešto malo više.
Gde si bio?
-Moj gospodar me nije slao sve do juče.
-A kako je tvoj gospodar?
-O, kukavno, gospodine, veoma kukavno. Ophrvan je nazebom, glavoboljom i
drhtanjem udova. Svim onim njegovim uobičajenim simptomima koji se javljaju kad
mu se neko zameri. A niko mu se ne zamera toliko koliko vi, gospodine.
-Milo mi je što to čujem.
-Usput, gospodine, imao sam nameru da vam to i ranije kažem. Ima nešto novca
za vas na Hanover skveru. To je vaša zarada od ministarstva finansija i admiraliteta za
poslednju četvrtinu 1814. godine.
Strejndžu se od iznenađenja raširiše oči. - I da li Norel zaista namerava da mi
dozvoli da uzmem svoj deo? Pretpostavljao sam da je taj novac zauvek izgubljen.
Čajldermas se osmehnu. - Gospodin Norel o tome ništa ne zna. Da li da vam
novac donesem večeras?
-Svakako. Ja neću biti kod kuće, ali ga daj Džeremiju. Reci mi, Čajldermase,
nešto sam radoznao. Da li Norel zna da ti švrljaš unaokolo i praviš se nevidljiv i
pretvaraš se u senku?
 -O, pokupio sam malo te veštine tu i tamo. Dvadeset i šest godina sam u službi
gospodina Norela. Bio bih veoma tupav momak da za to vreme ništa nisam naučio.
-Da, razume se. Ali te nisam to pitao. Da li Norel zna?
-Ne, gospodine. Sumnja, ali mu odgovara da ne via. Čarobnjak koji život
provodi u sobi sa knjigama mora imati nekoga ko će da se kreće po svetu umesto
njega. Postoje ograničenja u onome što može da se dozna samo iz lavora sa vodom. Vi
to znate.
-Hmm. Pa hajde onda čoveče! Dođi da vidiš ono za šta su te poslali!
Kuća je imala veoma zapušten, gotovo pustinjski izgled. Prozori su joj bili
veoma prljavi, a žaluzine sve zatvorene. Strejndž i Čajldermas pričekaše na trotoaru
dok je sluga lupao na vrata. Strejndž je imao svoj kišobran, a Čajldermasu kiša uopšte
nije smetala.
Neko vreme se ne dogodi ništa, a onda slugu nešto navede da pogleda naniže i
povede razgovor sa nekim koga niko drugi nije mogao da vidi. Ko god da je bila ta
osoba, Strejndžov sluga prema njoj nije gajio neko veliko poštovanje; njegovo
mrštenje, način na koji je stajao sa obe ruke na bokovima, način na koji je govorio,
sve je to ukazivalo na njegovo krajnje nestrpljenje.
Posle nekog vremena vrata otvori veoma sitna, veoma prljava, veoma uplašena
devojčica-sluškinja. Džonatan Strejndž, Čajldermas i sluga uđoše i, dok su prolazili,
svaki od njih dobro zagleda devojčicu koja, jadno stvorenje, beše izvan sebe od
straha što je gleda tako mnogo visokih ljudi, važnog izgleda.
Strejndž se ne potrudi da izgovori svoje ime - nije se činilo izglednim da može
da im pođe za rukom da devojčicu nagovore da uradi to isto. Umesto toga, učinivši
znak Čajldermasu da ga sledi. Strejndž ustrča uza stepenice i prođe pravo u jednu od
odaja. Tu u slabom svetlu koje su bacale brojne sveće koje su gorele u nekoj vrsti
magle - jer kuća je izgledala kao da sama za sebe živi u nekom svom vremenu -
nađoše gravera, gospodina Minervoa i njegovog pomoćnika gospodina Forsalkjera.
Gospodin Minervoa nije bio visok čovek; bio je sitan. Imao je dugu kosu, finu,
tamnu, blistavu i meku kao konci smeđe svile. Padala mu je na ramena i dodirivala mu
lice kad god bi se nagao napred iznad svog rada - što je činio skoro sve vreme. Oči su
mu takođe bile upadljive - krupne, blage i smeđe, otkrivale su njegovo južnjačko
poreklo. Gospodin Forsalkjer izgledao je kao sušta suprotnost svome zgodnom gazdi.
Imao je koštunjavo lice sa duboko upalim očima i obrijanu glavu pokrivenu bledim
čekinjama. Ali i pored sveg svog mrtvačkog, kosturu skoro sličnog izgleda, imao je
krajnje učtivo držanje.
Obojica su bili izbeglice iz Francuske, ali je razlika između izbeglice i
neprijatelja bila i previše suptilna za stanovnike Spitalfildsa. Gospoda Minervoa i
Forsalkjer svuda su bili poznati kao francuski špijuni. Mnogo su trpeli zbog ove
nepravedno nametnute reputacije: bande spitalfildskih dečaka i devojčica smatrali su
da je najbolji deo bilo kog praznika ležanje u zasedi i čekanje da naiđu dva Francuza
da bi ih onda pretukli i uvaljali u prljavštinu - što je bio izum u kome Spitalfilds
uopšte nije oskudevao. U drugim prilikama su njihovi susedi svoja osećanja izlivali
durenjem ili maukanjem i odbijali da im prodaju bilo šta što bi mogli da požele ili što
bi moglo da im zatreba. Strejndž je malo pomogao posredovanjem u pregovorima
između gospodina Minervoa i vlasnika kuće u kojoj su stanovali i u ubeđivanju ovog
drugog džentlmena da zauzme pravedniji stav prema karakteru i situaciji u kojoj se
nalazi gospodin Minervoa - i davanjem zadatka Džeremiju Džonsu da posećuje sve
krčme u široj okolini, pije džin, stupa u razgovore sa lokalnim stanovništvom i širi
obaveštenje da su dva Francuza štićenici jednoga od dva čarobnjaka - ,,i!“, rekao je
Strejndž dižući prema Džeremiju prst u znak opomene, „ako budu odgovorili da je od
te dvojice Norel veći, pusti neka tako ostane - ali im reci da sam ja prgavije naravi i
da sam daleko osetljiviji prema zlostavljanju mojih prijatelja.“ Gospoda Minervoa i
Forsalkjer bili su Strejndžu veoma zahvalni na trudu, ali su, pod tako neugodnim
okolnostima, zaključili da im je najbolji prijatelj brendi pa su ga redovno uzimali
preko celog dana.
Ostajali su zatvoreni u kući u ulici Elder. Žaluzine su bile zatvorene i danju i
noću da bi se osujetila negostoljubivost Spitalfildsovaca. Živeli su i radili uz svetlost
sveća i odavno raskinuli svako prijateljstvo sa časovnicima. Bili su veoma
zaprepašćeni kad su videli Strejndža i Čajldermasa jer su mislili da je prošlo pola
noći. Imali su jednu sluškinju - onu majušnu siroticu velikih očiju - koja nije razumela
šta oni govore, plašila ih se, i čije ime oni nisu znali. Ali na svoj spontani, širokogrudi
način, dva čoveka su prema njoj bili veoma ljubazni i dali joj malu sobu da bude
samo njena sa krevetom koji je imao perjani dušek i čiste lanene čaršave za
pokrivanje - tako da je ona mislila da je turobna kuća pravi raj. Njeno glavno
zaduženje bilo je da ide i donosi im hranu i piće i opijum - što su oni posle delili sa
njom, zadržavajući brendi i opijum za sebe. ali joj dajući glavninu hrane. Ona im je
takođe dovlačila i zagrevala vodu za kupanje i brijanje - jer su obojica bili prilično
sujetni. Ali su bili sasvim ravnodušni prema prljavštini i neredu u kući sto beše baš
kako treba jer je mala sirotica o vođenju domaćinstva znala taman onoliko koliko i o
hebrejskom jeziku.
Debeli slojevi papira bili su zalepljeni po svim površinama i listovima novina.
Kalajisane posude bile su pune ljuski bajatog sira, a u loncima su bila pera i komadi
ugljena. Smežurana gomilica celera stajala je uz ugalj i svojim izgledom svedočila da
je predugo živela u bludnom odnosu sa njim. Bile su tu i gravure i crteži ekserima
zabodeni na svaki deo zidne obloge i tamnih, prljavih tapeta - bio je tu jedan posebno
dobar portret Strejndža.
 Sa zadnje strane kuće, u malom dvorištu stajala je jedna jabuka koja je nekad
bila seosko drvo - sve dok se sivi London nije raširio i progutao sve njene prijatne
zelene susede. Jednom je u napadu industrijalizacije neka osoba iz kuće pootkidala
sve plodove sa jabuke i poređala ih na daske svih prozora, gde su sad već nekoliko
godina ležali - pretvorivši se najpre u stare jabuke, onda u naduvene leševe jabuka i
konačno u obične duhove jabuka. Zato je prostorom suvereno vladao veoma poseban
miris - mastila, papira, uglja, brendija, opijuma, trulih jabuka, sveća, kafe - sve
izmešano sa jedinstvenim parfemom dva čoveka koji su tu radili noć i dan u veoma
skučenom prostoru i koji nikada i ni pod kakvim uslovima nisu otvarali prozore.
Istina je bila da su gospoda Minervoa i Forsalkjer često zaboravljali da na licu
Zemlje postoje takva mesta kao što su Spitalfilds i Francuska. Živeli su dan za danom
u malom univerzumu gravura za Strejndžovu knjigu - a ove su bile zaista čudne stvari.
 Na njima su mogli da se vide veliki hodnici izgrađeni pre od senki no od bilo
čega drugog. Tamni otvori na zidovima nagoveštavali su druge hodnike tako da su
gravure izgledale kao unutrašnjost lavirinta ili nečeg sličnog. Neke su prikazivale
široke stepenice koje su vodile naniže u tamne podzemne kanale. Bili su tu crteži
beskrajnog mračnog vresišta, preko koga krivuda zapušteni put. Posmatrač je ovu
scenu mogao da vidi kao da je gleda sa velike visine. Daleko, daleko napred na tom
putu senka je mogla da se vidi - ne više od ogrebotine na bledoj površini puta -
predaleko da bi moglo da se kaže da li je to čovek ili žena ili dete, ili čak da li je to
uopšte ljudsko biće, ali je nekako njeno prisustvo u svom tom nenaseljenom prostoru
delovalo uznemirujuće.
Jedna od slika prikazivala je usamljeni most koji je spajao neku ogromnu i
maglovitu prazninu - možda samo nebo - i, mada je most bio izgrađen istom masivnom
zidarskom građom kao i hodnici i kanali, sa obe njegove strane majušne stepenice
vijugale su naniže spojene uz velike potporne stubove mosta. Ove stepenice bile su
krhkog izgleda, izgrađene sa mnogo manje veštine od one primenjene na mostu, ali ih
je bilo bezbroj i sve su vodile naniže kroz oblake ko zna kud.
Strejndž se naginjao nad ove stvari sa usredsređenošću koja je mogla da se meri
sa onom koju je pokazivao Minervoa, postavljao pitanja, kritikovao i predlagao.
Strejndž i dva gravera razgovarali su na francuskom. Na Strejndžovo iznenađenje,
Čajldermas ih je savršeno razumeo pa i sam postavio pitanje ili dva Francuzima na
njihovom maternjem jeziku. Na nesreću. Čajldermasov francuski bio je toliko
opterećen naglaskom njegovog rodnog Jorkšira da ga Minervoa nije razumeo pa je
pitao Strejndža da li je Čajldermas Holanđanin.
-Razume se - rekao je Strejndž Čajldermasu - oni su ove scene napravili previše
rimskim... previše nalik radovima Paladija i Piranezija, ali to je jače od njih... u
pitanju je obrazovanje koje su stekli. Čovek, znaš, nikako ne može da se oslobodi
obuke kroz koju je prošao. Kao čarobnjak ja nikad u potpunosti neću biti Strejndž...
ili, bar. samo Strejndž... ima previše Norela u meni.
-Znači ovo je ono što ste vi videli na Kraljevom putu? - upita Čajldermas.
-Da.
-A koja je to zemlja koju most premošćuje?
Strejndž ironično odmeri Čajldermasa. - Ne znam. Čarobnjače. Šta ti misliš?
Čajldermas sleže ramenima. - Pretpostavljam da je to Fejri.
-Možda. Ali ja počinjem da mislim da je ono što mi zovemo Fejri najverovatnije
skrojeno od više zemalja. Čovek bi slobodno mogao da kaže ’Tamonegde’ i time sve
obuhvati.
-Koliko su udaljena ova mesta?
-Nisu daleko. Otišao sam tamo iz Kovent Gardena i sve ih video u razmaku od
sat i po.
-Da li je magija bila teška?
-Ne, zaista ne.
-A hoćete li da mi kažete koja je to vrsta bila?
-Sa najvećom dobrom voljom na svetu. Potrebne su ti čini otkrovenja... ja sam
koristio donkasterske. I one za rastvaranje da se rastopi površina ogledala. Nema
kraja činima za rastvaranje u knjigama koje sam ja video, ali koliko mogu da kažem,
sve su savršeno beskorisne pa sam bio primoran da napravim svoju... mogu da ti je
zapišem ako želiš. Konačno, čovek obe ove vrste čini mora da podredi premošćujućoj
čini za nalaženje puta. Ovo je veoma važno jer inače ne vidim kako bi se ikad kasnije
izvukao napolje.
Strejndž zasta i odmeri Čajldermasa. - Pratiš li me?
-Savršeno, gospodine.
-Dobro.
Nastupi kratka pauza, a onda Strejndž reče: - Nije li vreme, Čajldermase, da
napustiš službu kod gospodina Norela i pređeš kod mene? Kod mene neće biti tog
glupiranja sa slugerisanjem. Bio bi prosto moj učenik i pomoćnik.
Čajldermas se nasmeja. - Ha, ha! Hvala vam. gospodine. Hvala vam! Ali
gospodin Norel i ja još nismo završili jedan sa drugim. Još ne. A pored toga, ja
mislim da bih bio veoma rđav učenik... gori čak i od vas.
Strejndž se, osmehujući se, zamisli na trenutak. - To je dobar odgovor - reče na
kraju - ali ne i dovoljno dobar, bojim se. Ne verujem da ti Norelu iskreno držiš stranu.
Jedan čarobnjak u Engleskoj! Jedno mišljenje o magiji! Nemoguće je da se ti sa tim
slažeš! U tvom karakteru bar je isto toliko protivrečnosti koliko i u mom. Što ne bi
došao da meni protivrečiš?
-Ali onda bih imao obavezu da se slažem sa vama, gospodine, zar ne? Ne znam
kako će da se završi to sa vama i Norelom. Pitao sam moje karte da mi to kažu, ali je
odgovor čini se lelujao tamo-vamo. Ono što leži ispred izgleda da je suviše složeno
da bi karte to mogle da razluče, a ja nisam u stanju da nađem pravo pitanje da im ga
postavim. Reći ću vam šta ću da uradim. Obećaću vam nešto. Ako vi propadnete, a
gospodin Norel pobedi, onda ću zaista da napustim njegovu službu. Zauzeću se za
vašu stvar i suprotstaviti mu se svim svojim moćima i snagom argumenata koje ću naći
da ga najedim... i onda će i dalje da postoje dva čarobnjaka u Engleskoj i dva
mišljenja o magiji. Ali ako on propadne, a vi pobedite, učiniću isto i za vas. Je li to
dovoljno dobro?
Strejndž se osmehnu. - Da, to je dovoljno dobro. Vrati se natrag gospodinu
Norelu i prenesi mu moje pozdrave. Reci mu da se nadam da će biti zadovoljan
odgovorom koji sam ti dao. Ako postoji još nešto što bi on voleo da zna, moći ćeš da
me nađeš kod kuće sutra oko četiri sata po podne.
-Hvala vam, gospodine. Bili ste veoma iskreni i otvoreni.
-A što ne bih bio? Norel je taj koji voli da krije tajne, a ne ja. Nisam ti rekao
ništa što već nije u mojoj knjizi. Za mesec dana ili nešto malo jače, svaki čovek, žena
ili dete u kraljevstvu biće u stanju da pročita isto to i da stvori vlastito mišljenje. Ja
zaista ne vidim da ima nešto što bi Norel mogao da učini da to spreči.
 49.
Divljaštvo i ludilo
Mart 1816.

Nekoliko dana posle posete graverima. Strejndž pozva ser Voltera i lorda Portišeda na
večeru. Oba džentlmena večeravala su sa Strejndžom u brojnim prilikama, ali je ovo
bio prvi put da su u kuću na trgu Soho ulazili posle smrti gospođe Strejndž. Nađoše je
tužno promenjenu. Strejndž se izgleda vratio svim svojim momačkim navikama.
Stolovi i stolice jedva su se videli pod hrpama papira. Upola dovršena poglavlja
njegove knjige mogla su da se nađu po svim budžacima kuće, a u dnevnoj sobi beše
stekao naviku da piše i po tapetama.
Ser Volter krenu da skine jednu gomilu knjiga sa stolice.
-Ne, ne! - vrisnu Strejndž. - Te ne pomeraj! One su složene naročitim redom.
-Ali gde da sednem? - upita ser Volter pomalo u čudu.
Strejndž coknu jezikom kao da mu se upućuje najnerazumnije pitanje na svetu. I
pored toga potrudi se da skloni knjige i pri tom samo jednom malo zastrani i predade
se čitanju jedne od njih. Istoga časa kad pročita taj pasus dva puta i pribeleži
zapažanje na tapetu bio je ponovo spreman da se posveti svojim gostima.
-Veoma mi je milo što vas ovde ponovo vidim, lorde - reče on Portišedu. -
Raspitivao sam se kod svih svojih poznanika o Norelu... onoliko, verujem, koliko se i
on raspitivao o meni. Nadam se da imate mnogo da mi kažete.
-Mislio sam da sam vam ja već ispričao sve o tome - reče ser Volter prekorno.
-Da, da. Vi ste mi ispričali gde je Norel bio i s kim je razgovarao i kakvo je
mišljenje ministara o njemu, ali ja njegovo gospodstvo pitam o magiji, a ono što vi
razumete o magiji jedva da bi...
-... popunilo kvadratni santimetar tapeta? - dovrši rečenicu ser Volter.
-Baš tako. Dede, moj lorde. Recite mi. Šta je gospodin Norel radio u poslednje
vreme?
-Pa - reče lord Portišed - na zahtev lorda Liverpula radio je na magiji koja treba
da spreči da Napoleon Bonaparta ikad više pobegne... i proučavao je Besede o
Kraljevsku svetlosti i Kraljevsku tame. Veruje da je došao do nekih otkrića.
 -Šta je to? - zavapi Strejndž preplašeno. - Zar ima nešto novo u Besedama14?
-To je nešto što je našao na 72. strani. Kromfordovog izdanja. Nova primena Čini
da se prizove sama smrt. Ja je ne razumem baš najbolje15. Gospodin Norel izgleda
misli da taj princip može da bude primenjen da se izleče bolesti kod ljudi i životinja...
prizivanjem bolesti da izađe iz tela kao da je demon.
-A, to! - uzviknu Strejndž sa olakšanjem. - Da, da! Znam sada na šta mislite.
Uočio sam to prošlog juna. Znači, Norel je tek sad dotle stigao? O, izvrsno!
-Mnogi ljudi su bili iznenađeni što na vaše mesto nije doveo drugog učenika -
nastavi lord Portišed - a ja znam da je dobijao veliki broj molbi za to. Ali nijednog
nije uzeo. Uistinu verujem da čak nije ni razgovarao sa tim mladim ljudima niti je
odgovarao na njihova pisma. Njegova merila su odavno zacrtana i po njima vama niko
nije ravan, gospodine.
Strejndž se osmehnu. - E pa, sve je baš onako kako sam i očekivao. On jedva
može da podnese postojanje još jednog čarobnjaka. Treći bi za njega verovatno bio
smrt. Uskoro ću da ostvarim prednost nad njim. U borbi da se utvrdi karakter engleske
magije strane će biti neravnopravno raspoređene. Biće samo jedan norelitski
čarobnjak i više strejndžista. Ili bar taman onoliko koliko ja budem stigao da
obrazujem. Razmišljam o Džeremiju Džonsu kao nekoj vrsti suprotnosti Čajldermasu.
On bi mogao da pođe svuda po zemlji da traži ljude koje su Norel i Čajldermas
naterali da se odreknu proučavanja magije i onda on i ja možemo da ih ubedimo da se
tome vrate. Već sam razgovarao sa nekoliko mladih ljudi. Dvojica ili trojica veoma
obećavaju. Drugi sin lorda Čaldekota, Henri Perfoa, pročitao je veoma mnogo
trećerazrednih knjiga o magiji i petparačkih biografija čarobnjaka. To razgovor sa
njim čini malo napornim, ali nije on za to kriv, sirotan. Tu je i Vilijem Hadli-Brajt koji
je bio jedan od Velingtonovih ađutanata kod Vaterloa, a i jedan neobični mali čovek
po imenu Tom Uvi, koji je trenutno zaposlen kao učitelj plesa u Noriču.
-Učitelj plesa! - namršti se ser Volter. - Ali da li je to zaista tip ličnosti koju
treba da ohrabrujemo da počne da se bavi magijom? Magija je profesija koja bez
sumnje treba da ostane rezervisana samo za džentlmene.
-Ne vidim zašto. A pored toga, Li vi mi se od svih najviše dopada. On je prva
osoba koju sam sreo, a koja smatra da magija treba da bude nešto u čemu treba da se
uživa... ali je takođe i jedini od sve trojice koji je uspeo da nauči nešto od praktične
magije. On je napravio onaj prozorski okvir tamo preko od izdanaka i lišća. Usuđujem
se da primetim da ste se već čudili što je u tako neobičnom stanju.
-Pravo da vam kažem - reče ser Volter - u ovoj sobi je toliko nastranosti da sam
to jedva i primetio.
-Razume se, Livi nije nameravao da to ostane tako - reče Strejndž - ali kad je
izveo magiju nije umeo da je poništi... a nisam mogao ni ja. Pretpostavljam da moram
reći Džeremiju da mi nađe stolara da to popravi.
-Ushićen sam što ste bili u stanju da nađete toliko mladih ljudi koji su vam po
volji - reče ser Volter. - To je dobro za englesku magiju.
-Imam takođe i nekoliko prijava od strane mladih dama - reče Strejndž.
-Dama! - uzviknu lord Portišed.
-Razume se! Nema razloga koji se protive tome da žene proučavaju magiju. To je
još jedan od Norelovih nedostataka.
-Hmm. Oni su sad sve učestaliji i ozbiljniji - primeti ser Volter.
-Ko to?
-Norelovi nedostaci.
-Kako to mislite?
-Ništa time ne mislim! Ništa! Ne uzbuđujte se. Ali nisam primetio da ste
pominjali da dete i sami kao učenika da uzmete neku mladu damu.
Strejndž uzdahnu. - Sve je stvar čiste praktičnosti. To je sve. Čarobnjak i njegov
učenik silno vreme moraju da provode zajedno, u čitanju i razgovorima. Da Arabela
nije umrla, verujem da bih uzimao učenice. Ali sada bih morao da računam sa
pratiljama i svom silom otežavajućih okolnosti za koje trenutno nemam strpljenja.
Moja lična istraživanja moraju da budu na prvom mestu.
-A kakvu novu magiju nameravate da nam pokažete, gospodine Strejndž? - upita
lord Portišed željno.
-Ah! Drago mi je što ste me to pitali! Ozbiljno sam o toj stvari razmišljao. Ako
se obnova engleske magije nastavi... ili bolje rečeno ako ne ostane u isključivoj
nadležnosti jedino Gilberta Norela... onda moram da naučim nešto novo. Ali do nove
magije ne dolazi se lako. Mogao bih da krenem opet Kraljevim putevima i pokušam da
stignem do onih zemalja u kojima je magija opšte pravilo, pre no izuzetak.
-Blagi bože! - uzviknu ser Volter. - Nećete valjda ponovo! Zar ste poludeli?
Mislio sam da smo se složili da su Kraljevi putevi isuviše opasni da bi bilo
opravdano...
-Da, da! Savršeno mi je dobro poznato vaše mišljenje. Održali ste mi dosta
pridika po tom pitanju. Ali mi niste dozvolili da završim! Samo sam pominjao
mogućnosti. Neću da krenem Kraljevim putevima. Dao sam reč mojoj... Arabeli sam
dao reč da neću.16
Nastupi kratka pauza. Strejndž uzdahnu i izraz na licu mu se smrači. Bilo je jasno
da sad misli o nečemu - ili nekome - drugom.
 Ser Volter tiho primeti: - Uvek sam imao najviše mišljenje o sudu gospođe
Strejndž. Bolje od toga da poslušate njen savet ne možete da postupite. Strejndže,
razumem vas... naravno da želite da dođete do nove magije... koji naučnik ne bi... ali
zar ne mislite da je jedini siguran način da se magija uči onaj iz knjiga?
-Ali ja nemam knjige! - uzviknu Strejndž. - Blagi bože! Obećavam da ću biti
krotak i ostajem u kući kao svaka neudata tetka samo da vlada donese zakon koji
Norelu nalaže da mi pokaže svoju biblioteku! Ali kako vlada neće da mi učini tu
ljubaznost, nemam izbora već da svoje znanje uvećavam kako znam i umem.
-Pa šta ćete da uradite? - upita lord Portišed.
-Da prizovem vilenjaka - reče Strejndž odsečno. - Već sam nekoliko pokušaja
izveo.
-Nije li gospodin Norel kao opšte pravilo naznačio da je prizivanje vilenjaka
puno opasnosti? - upita ser Volter.
-Nema puno stvari za koje gospodin Norel smatra da nisu pune opasnosti - reče
Strejndž glasom u kome je bilo pomalo razdraženosti.
-Istina je.
Ser Volter je bio zadovoljan. Na kraju, prizivanje vilenjaka bio je davno
ustanovljeni deo engleske magije. Svi Oriejti su to činili, a svi Srebrnjaci želeli da to
čine.
-Ali da li ste sigurni da je to uopšte moguće, gospodine? - upita lord Portišed. -
Većina autoriteta slaže se da vilenjaci danas retko i posećuju Englesku.
-To je zaista opšte uverenje, da - složi se Strejndž - ali ja sam gotovo siguran da
sam u društvu jednoga bio u novembru 1814. godine, mesec ili dva dana pre no što
smo se Norel i ja razišli.
-Ma nije vajda! - uzviknu lord Portišed.
-Nikada to ranije niste pominjali - primeti ser Volter.
-Ranije nisam bio u prilici da o tome govorim - reče Strejndž.
- Moj položaj kao učenika gospodina Norela bio bi ugrožen da sam i reč o tome
nekome izustio. Norel bi dobio napad besa i na pomen same takve mogućnosti.
-Kako je izgledao, gospodine Strejndž? - upita lord Portišed.
-Vilenjak? Ne znam. Nisam ga video. Čuo sam ga. Svirao je muziku. Bio je tu još
neko ko ga je, verujem, i čuo i video. E sad, razmislite o prednostima odnosa sa
takvom osobom! Nijedan čarobnjak. živ ili mrtav, ne bi mogao da me nauči višim
znanjima. Vilenjaci su izvor svega što mi čarobnjaci želimo. Magija je njihovo
prirodno stanje! A ako govorimo o manama onda je tu samo ona jedna, uobičajena... to
jest. ja pojma nemam kako da to prizivanje izvedem. Bacao sam tuce čini. probao sve
što sam ikada čuo ili pročitao da bih tog vilenjaka opet prizvao, ali uzalud. Nisam,
života mi. u stanju da razumem što Norel rasipa toliko energije da zabrani nešto što
niko ne može da ostvari. Moj lorde, pretpostavljam da vi ne znate neke čini kojim bi
mogao da se prizove vilenjak?
-Znam mnoge - odvrati lord Portišed - ali sam ubeđen da ste ih vi sve već
isprobali, gospodine Strejndž. Mi se uzdamo u vas, gospodine, da nam ponovo
izgradite sve ono što smo pogubili.
-Oh! - uzdahnu Strejndž. - Ponekad mislim da ništa nije izgubljeno. Prava je
istina je da je sve to u biblioteci u Hartfjuu.
-Rekli ste da je bila prisutna još jedna osoba koja je i čula i videla čarobnjaka? -
reče ser Volter.
-Da.
-A ja pretpostavljam da ta druga osoba nije bio gospodin Norel?
-Nije.
-Onda u redu. A šta je ta druga osoba rekla?
-Bio je... zbunjen. Verovao je da vidi anđela, ali zahvaljujući uobičajenom
načinu njegovog života i stanjem njegove svesti on u tome nije video ništa neobično.
Molim vas za izvinjenje ali diskrecija mi zabranjuje da vam o tim okolnostima kažem
ma šta više.
-Da, da! Vrlo dobro! Ali vaš je pratilac i video vilenjaka. Zašto?
-O, znam ja zašto. Bio je u naročitom smislu veoma poseban i to mu je omogućilo
da vidi vilenjaka.
-Pa zar ne možete da to nekako primenite i vi?
Strejndž o ovome malo razmisli. - Ne vidim kako bih mogao. To je prosta
slučajnost, kao ona kad jedan čovek ima plave oči, a drugi smeđe.
Poćuta onda jedno vreme, zadubljen u misli. - Ali možda ste vi ipak u pravu. Kad
se malo bolje razmisli, to i nije mnogo onozemaljska stvar. Setite se Oriejta! Pojedini
od njih bili su parnjaci vilenjacima u divljaštvu i ludilu! Setite se Ralfa Stouksija i
njegovog sluge vilenjaka, Kola Toma Blua! Dok je Stouksi bio mladić ni po čemu se
nisu razlikovali. Možda sam previše pitom, previše domaći čarobnjak. Ali kako da
čovek bude samo malo lud? Lude ljude srećem svakodnevno na ulici, ali mi nikad
ranije nije padalo na pamet da razmišljam o tome kako su poludeli. Možda bi trebalo
da počnem da lutam pustopoljinama i pustim morskim obalama. To su za poremećene
oduvek bila omiljena mesta... bar tako stoji u romanima i pozorišnim komadima.
Možda će divlja Engleska da me učini ludim.
 Strejndž se diže i ode do prozora dnevne sobe kao da očekuje da će odatle biti u
stanju da vidi divlju Englesku - iako je sve što je odatle moglo da se vidi bio veoma
uobičajeni prizor trga Soho šćućurenog pod gustom kišom. - Mislim da ste mi možda
ukazali na pravu stvar, Poule.
-Ja? - zavapi ser Volter, ponešto uznemiren smerom u koji su otišle njegove
primedbe. - Uopšte nisam mislio da vam predložim ni blizu nešto slično.
-Ali, gospodine Strejndž - razložnosti pokuša da ga prizove i blagi lord Portišed
- nije valjda da stvarno tako mislite? Čoveku sa obrazovanjem kakvo posedujete vi ne
priliči čak ni da pomisli da postane... skitnica. Bilo bi to, gospodine, nečuveno.
Strejndž skrsti ruke na grudima, pogleda još jednom dole na trg Soho i reče: - E
pa, danas neću ići.
Osmehnu se opet onim svojim polupodrugljivim osmehom i to ga učini da izgleda
gotovo kao onaj stari Strejndž. - Pričekaću - reče - da prestane da pada kiša.17
 50.
Istorija i praksa engleske magije
April - kraj septembra 1816.

Strejndžovim prijateljima prijalo je da saznaju da ne namerava da se odrekne svojih

udobnih kuća, svojih visokih primanja i svojih slugu da bi otišao i postao Ciganin na
vetru i kiši, ali je i dalje veoma malo njih bilo spokojno zbog njegovog novog
ponašanja. Imali su dobar razlog da veruj u da je odbacio sve stege i da je spreman da
se upusti u sve moguće vrste magije. Obećanje dato Arabeli u ovom trenutku
sprečavalo ga je da pođe Kraljevim putevima, ali ser Volterovo upozorenje nije
moglo da ga spreči da bez prestanka govori i raspituje se o Džonu Askglasu i
njegovim slugama vilenjacima.
Pred kraj aprila, Strejndžova tri nova učenika, prečasni Henri Perfoa, Vilijem
Hadli-Brajt i Tom Livi, učitelj plesa, svi su već našli stanove blizu trga Soho.
Svakoga dana su posećivali Strejndžovu kuću da bi učili magiju. U slobodno vreme
koje mu je preticalo između časova na kojima je upravljao njihovim magijskim
obrazovanjem, Strejndž je radio na svojoj knjizi i primenjivao magiju za račun vojske
i Istočnoindijske kompanije. Takođe, beše dobio i molbe za pomoć od Korporacije
Liverpula i Društva trgovačkih preduzetnika iz Bristola.
To što je Strejndž i dalje bio u stanju da dobija poslove od zvaničnih državnih
organa - ili uistinu od bilo koga - toliko je ozlojedilo gospodina Norela da se potužio
lordu Liverpulu, premijeru, zbog toga.
Lord Liverpul nije imao razumevanja za njega. - Generali mogu da čine šta im je
volja, gospodine Norele. Vlada se ne meša u vojne poslove, kao što vam je poznato.18
Generali su zaposlili gospodina Strejndža kao njihovog čarobnjaka, i to pre mnogo
godina, pa ne vide razlog da ta saradnja treba da prestane samo zato što ste se vi
posvađali. A kad je u pitanju Istočnoindijska kompanija, rečeno mi je da su se njihovi
zvaničnici prvo obratili vama, ali da ste ih vi odbili.
Gospodin Norel ubrzano više puta žmirnu svojim sitnim očima. - Moj rad za
vladu, moj rad za vas, moj lorde... sve mi to oduzima puno vremena. Taj rad svesno ne
mogu da zanemarim zarad neke privatne kompanije.
- I, verujte ini, gospodine Norele, mi smo vam na tome zahvalni. A ipak,
nepotrebno je da vam govorim koliko je uspeh Istočnoindijske kompanije od ključnog
značaja za prosperitet nacije i koliko je velika njihova potreba za čarobnjakom. Njene
flote brodova izložene su na milost i nemilost olujama i lošem vremenu; ona upravlja
ogromnim teritorijama i njene armije su neprestano na meti napada indijskih prinčeva
i bandita. Gospodin Strejndž se poduhvatio da kontroliše vreme oko Rta dobre nade i
u Indijskom okeanu i ponudio je savet kako da se najbolje iskoristi magija na
neprijateljskim teritorijama. Direktori Istočnoindijske kompanije veruju da iskustvo
gospodina Strejndža stečeno u ratu na Poluostrvu može da se pokaže kao dragoceno.
To je još jedan dokaz o tome koliko je Britaniji potrebno još čarobnjaka. Gospodine
Norele, ma koliko da ste marljivi i vredni, vi ne možete da budete svuda i da
postignete da obavite sve... a niko i ne očekuje od vas tako nešto. Čujem da je
gospodin Strejndž uzeo učenike. Bio bih beskrajno zadovoljan kad bih čuo da ste i vi
postupili isto.
Uprkos blagoslovima lorda Liverpula, obrazovanje tri nova čarobnjaka, Henrija
Perfoa, Vilijema Hadli-Brajta i Toma Livija, nije išlo ništa lakše od Strejndžovog
vlastitog pre šest godina. Za razliku od Strejndža, koji je morao da se rve sa
Norelovim cicijaštvom kad su knjige i znanje u pitanju, mladići su stalno bili
osujećivani klonulošću Strejndžovog duha i njegovim nemirom.
Početkom juna bila je gotova prva knjiga Istorije i prakse engleske magije.
Strejndž je rukopis predao gospodinu Mareju i nikoga nije iznenadilo kad je, već
sledećeg dana, rekao Henriju Perfoi, Vilijemu Hadli-Brajtu i Tomu Liviju da moraju
jedno vreme da se liše obrazovanja jer on namerava da putuje u inostranstvo.
-Ja mislim da je to izvrstan plan! - reče ser Volter kad mu Strejndž iznese svoju
nameru. - Pramena okoline. Pramena društva. To je tačno ono što bih vam i ja
preporučio. Idite! Idite!
-Ne mislite li da je to malo prerano? - brižno upita Strejndž. - Ostaviću London,
da tako kažem, u rukama gospodina Norela.
-Zar vi mislite da mi imamo tako kratko pamćenje? E pa. potrudićemo se iz sve
snage da vas ne zaboravimo u roku od tih nekoliko meseci. Pored toga, vaša knjiga će
veoma brzo da bude odštampana i ona će da nam posluži kao živi podsetnik na to
koliko nam je bez vas loše.
-To je istina. Tu je knjiga. Norelu će biti potrebni meseci da pobije svih četrdeset
i šest poglavlja, a ja ću da se vratim daleko pre no što on to okonča.
-Kuda ćete da pođete?
-U Italiju, mislim. Zemlje južne Evrope oduvek su me jako privlačile. Pejzaži u
unutrašnjosti Španije često su me svojom lepotom ostavljali bez daha i svakako bi mi
bili i privlačniji da stalno nisu bi
 li pokriveni vojnicima i barutnim dimom.
-Nadam se da ćete da mi pišete s vremena na vreme? Mogao bi to da bude neki
od vaših jačih utisaka?
-O! Neću vas štedeti. Pravo je putnika da svoje nezadovoljstvo za svaku sitnicu
koja mu ne bude po volji izleči time što će o tome da piše svojim prijateljima.
Očekujte duge opise svega.
I, kao što se to često dešavalo u poslednje vreme, Strejndžovo raspoloženje
splasnu i smrači se. Njegovo lepršavo, ironično držanje nestade u trenutku i on ostade
namršteno zagledan u kofu za ugalj.
-Pitam se da li biste... - reče na kraju. - To jest, voleo bih da vas zamolim...
I on zacokta od muke što je toliko neodlučan. - Da li biste preneli jednu poruku
gospođi Poul od mene? Bio bih vam veoma zahvalan. Arabela je bila veoma
privržena njenom gospodstvu i ja znam da ona ne bi volela da iz Engleske odem, a da
se ne javim gospođi Poul.
-Svakako. Šta da joj kažem?
-O! Prosto da joj šaljem svoje najlepše želje za njeno brzo ozdravljenje. Šta god
budete mislili da je najbolje. Nije važno šta ćete da kažete. Ali morate da joj kažete
da je poruka od Arabelinog muža. Želim da njeno gospodstvo shvati da je muž njene
prijateljice nije zaboravio.
- Učiniću to rado - reče ser Volter. - Hvala vam.
Strejndž je pomalo očekivao da mu ser Volter ponudi da se od ledi Poul oprosti
lično, ali ser Volter to nije učinio. Niko više nije znao da li je njeno gospodstvo i
dalje u kući u ulici Harli. Gradom su kružile glasine da ju je ser Volter poslao u
unutrašnjost.

***

Strejndž nije bio usamljen u svojoj želji da ide u inostranstvo. To je iznenada postala
prava moda. Rat sa Bonapartom Engleze je i predugo zadržao zatvorene na njihovom
ostrvu. Predugo su već svoju želju da vide nove prizore i druge ljude morali da
zadovoljavaju odlascima u škotske planine ili na engleska jezera ili na vrh Darbišira.
Ali rat je sada bio završen pa su mogli da putuju na Kontinent i vide planine i obale
sasvim drugačijeg tipa. Lično su sad imali priliku da vide dela velike umetnosti koja
su dotle morali da gledaju samo u knjigama sa gravurama. Neki su u inostranstvo
odlazili sa verom da je jeftinije da se živi na Kontinentu nego kod kuće. Neki su
odlazili da izbegnu vraćanje duga ili neki skandal, a neki su, kao Strejndž, odlazili da
nađu spokoj koji im je u Engleskoj izmicao.

***

Brisel,
Džonatan Strejndž za Džona Segundusa
12. jun 1816

Ja sam, koliko mi je poznato, mesec dana iza lorda Bajrona19. U svakom

gradu u kome smo se zaustavljali nailazili smo na krčmare, poštare,
zvaničnike, građane, služinčad i svu silu i ive vrste dama čiji su umovi
bili ponešto ošamućeni kratkim izlaganjem uticajima njegovog
gospodstva. Pa iako moji sapunici vode računa da svetu saopštavaju da
sam ja ono užasno biće, engleski čarobnjak, jasno je da sam ništa u
poređenju sa engleskim pesnikom i svuda gde idem uživam ugled - meni
sasvim nov, uveravam vas - tihog, dobrog Engleza, koji ne diže larmu i
nikome ne stvara nevolje...

Čudno je bilo leto te godine. Ili bi bolje bilo da se kaže da to uopšte nije bilo leto.
Zima je svoju nadležnost protegla na avgust. Sunca jedva da je bilo. Gusti sivi oblaci
pokrivali su nebo; opaki hladni vetrovi duvali su kroz gradove i svelo žito; oluje sa
kišom i gradom. pojačane povremenim munjama i gromovima, udarale su po svim
krajevima Evrope. Po mnogo čemu sve je bilo mnogo gore od zime: dugi sati dnevnog
svetla lišavali su ljude noćne tame koja bi sakrila, na neko vreme, sav taj jad.
London je bio upola prazan. Parlament nije radio i svi ministri su otišli svojim
kućama u unutrašnjosti, da bolje zure u kišu. U Londonu je Džon Marej, izdavač,
sedeo u svojoj kući u ulici Albermarl. Ta je kuća inače uvek bila jedna od najživljih u
Londonu - puna pesnika, esejista, kritičara i najvećih književnika kraljevstva. Ali
veliki ljudi od pera svi su do jednog otputovali u sela. Kiša je udarala po prozoru. a
vetar je cvileo u dimnjaku. Gospodin Marej nabaci još uglja na vatru pa sede za sto da
počne da čita pisma koja su toga dana pristigla. Svako od pisama dizao je i prinosio
blizu levog oka (na desno uopšte nije video pa je prema tome bilo beskorisno).
 Desilo se da su baš toga dana dva pisma bila iz Ženeve u Švajcarskoj. Prvo je
bilo pismo lorda Bajrona koji se žalio na Džonatana Strejndža, a drugo samog
Strejndža koji se žalio na Bajrona. Dva čoveka susretala su se u kući gospodina
Mareja više no jednom, ali sve do sada nisu bili predstavljeni jedan drugom. Strejndž
je Bajrona posetio u Ženevi pre nekoliko nedelja. Sastanak nije prošao najbolje.
Strejndž je (koji je upravo sad bio u raspoloženju da kao najviše vrednosti ceni
bračnu zajednicu i sve što je izgubio sa Arabelom) bio prilično poremećen
Bajronovim domaćim vaspitanjem. „Našao sam njegovo gospodstvo u njegovoj lepoj
vili na obali jezera. Tu su bili još jedan pesnik po imenu Seli, gospođa Šeli i još jedna
mlada žena... uistinu devojčica... koja je sebe predstavila kao gospođu Klermon. a čiji
odnos sa dvojicom pomenutih muškaraca nisam razumeo. Ako vi znate, nemojte da mi
objašnjavate. Takođe. prisutan je bio i čudan mladić koji je sve vreme lupetao
gluposti... izvesni gospodin Polidori.“
Lord Bajron je, s druge strane, primetio način Strejndžovog odevanja. „Odeven
je kao da je delimično u žalosti. Njegova žena umrla je oko Božića, zar ne? Ali on
možda misli da ga crnina čini većim mistikom i čarobnjakom.“
Kako se smesta nisu svideli jedan drugom lako su prešli na prepirku o politici.
Strejndž je pisao: „Ne znam stvarno kako se to desilo, ali odmah smo skočili da
pričamo o boju na Vaterlou - nesrećna tema s obzirom na to da sam ja čarobnjak
vojvode od Velingtona, a oni svi odreda mrze Velingtona i veličaju Bonapartu.
Gospođa Klermon. sa svom drskošću osamnaestogodišnjakinje. upitala me je zar
nisam bio posramljen što sam bio jedan od instrumenata koji su doveli do pada tako
uzvišenog čoveka. Ne, odgovorio sam.“
Bajron je pisao: „On je veliki pobornik vojvode V. Nadam se za vaše dobro, moj
dragi Mareju, da je njegova knjiga zanimljivija od njega.“
Strejndž je dovršio: „Ljudi imaju tako čudna shvatanja o čarobnjacima. Oni su
želeli da im ja pričam o vampirima.“
Gospodinu Mareju bilo je žao što njegova dva autora nisu mogla da se bolje
slože, ali je shvatio da tu najverovatnije nije bilo pomoći s obzirom na to da su oba
čoveka bila čuvena po svojoj sklonosti za prepirku: Strejndž sa Norelom, a Bajron
bukvalno sa svima.20
Kad završi sa čitanjem pisama, gospodin Marej naumi da siđe dole do knjižare.
Štampao je veoma veliki broj primeraka knjige Džonatana Strejndža i veoma ga je
zanimalo da vidi kako se prodaje. Radnju je vodio čovek po imenu Šeklton koji je
izgledao tačno onako kako biste voleli da knjižar izgleda. On nikada ne bi prošao kao
prodavač nekih drugih stvari - sigurno ne kao galanterista ili prodavač ženskih šešira
koji moraju da budu pametniji od svojih mušterija - ali je kao prodavač knjiga bio
savršen. Godine mu je bilo teško odrediti. Bio je mršav i prašnjav i diskretno zaprljan
mrljama od mastila. Imao je učeno držanje krunisano odsutnošću. Nos su mu žuljale
naočare; pero za pisanje stajalo mu je zadenuto za uvo, a perika mu nije do kraja bila
nameštena na glavi.
-Šekltone, koliko smo Strejndžovih knjiga danas prodali? - upita gospodin Marej.
-Šezdeset ili sedamdeset primeraka, rekao bih.
-Izvrsno! - reče Marej.
Šeklton se namršti i naočare gumu malo više na nos. - Da, i mislio sam da ćete vi
to da kažete, zar ne?
-Kako to misliš?
Šeklton skide pero sa uha. - Veliki broj ljudi dolazio je dva puta i kupovao po
primerak.
-Još bolje! Ovim tempom preteći ćemo prodaju Gusara lorda Bajrona! Ako
nastavimo ovim tempom moraćemo da štampamo drugo izdanje već krajem sledeće
nedelje!
A onda, primetivši da se Šekltonovo mrštenje ne smanjuje, gospodin Marej
dodade: - Pa, šta je loše u tome? Usuđujem se da kažem da ih kupuju kao poklon
svojim prijateljima.
Šeklton zavrte glavom tako da se svi slobodni krajevi njegove perike razleteše. -
Čudno mi je to. Nikad se ovako nešto nije desilo.
Vrata radnje se otvoriše i unutra uđe mlađi čovek. Bio je nizak rastom i slabe
građe. Crte lica bile su mu pravilne i, istini za volju, bio bi sasvim privlačan da nije
bilo njegovog nesrećnog držanja. On je pripadao onoj vrsti ljudi čije su ideje bile
previše žive da bi mogle da se zadrže samo u njihovoj svesti pa su ih prosipali naglas
da ih ceo svet čuje na veliko uznemirenje prolaznika. Govorio je sam sa sobom i
izrazi na njegovom licu stalno su se menjali. U samo jednom trenu na licu mu se
oslikavalo iznenađenje, uvređenost, odlučnost i ljutina - osećaji koji su bili posledica
živog razgovora koji je u glavi vodio sa izmišljenim osobama.
Radnje, posebno londonske radnje, često unose još veći nespokoj kod
poremećenih osoba pa su gospodin Marej i Šeklton smesta zauzeli odbrambeni stav.
Njihove sumnje još se nisu kako treba sabrale, kad mladić prodornim pogledom
svojih svetloplavih očiju prostreli Šekltona i zavapi: - Zar se ovako postupa prema
mušterijama? Zar je to uljudnost?
Onda se okrete gospodinu Mareju i ovako mu se obrati: - Poslušajte moj savet,
gospodine! Ne kupujte knjige ovde. Ovde su sve sami lažovi i lopovi!
-Lažovi i lopovi? - reče gospodin Marej. - Ne, vi grešite, gospodine. Siguran
sam da vas možemo ubediti da grešite.
-Ha! - uzviknu mladić i dobaci gospodinu Mareju jedan pronicljivi pogled da
pokaže da je shvatio da gospodin Marej nije, kako je isprva pomislio, još jedna
mušterija.
-Ja sam vlasnik - žurno objasni gospodin Marej. - Mi ovde ne pljačkamo ljude.
Recite mi o čemu se radi i biće mi drago da vam pomognem najbolje što umem i
mogu. Sasvim sam siguran da je u pitanju nesporazum.
Ali mladić nije bio ni najmanje odobrovoljen učtivim recima gospodina Mareja.
On viknu: - Da li poričete, gospodine, da ova ustanova daje posao raspusno
prevarantskom čarobnjaku... čarobnjaku po imenu Strejndž?
Gospodin Marej poče da priča nešto o tome kako je Strejndž jedan od njegovih
autora, ali mladić ne sačeka da ga posluša do kraja.
- Da li poričete, gospodine, daje gospodin Strejndž bacio čini na knjige tako da
one nestaju pa čovek mora da kupi novi primerak? I onda novi!
I on pripreti prstom Šekltonu i. kao, prepodobi se. - A vi ćete sad da kažete da
me se ne sećate, je li?
-Ne, gospodine, neću. Sećam vas se veoma dobro. Vi ste bili jedan od prvih
džentlmena koji je kupio Istoriju i praksu engleske magije i onda ste došli da je
ponovo kupite otprilike nedelju dana kasnije'
Mladić iskolači oči. - Bio sam primoran da kupim drugi primerak! - viknu. - Prvi
primerak je nestao!
-Nestao? - ponovi gospodin Marej, veoma zbunjen. - Ako ste izgubili vašu
knjigu, gospodine... ovaj, onda mi je žao zbog toga, ali ja ne vidim kako krivica za to
može da bude pripisana prodavcu knjiga.
-Moje je ime, gospodine, Grin. I ja ne gubim svoje knjige. Ona je nestala. Dva
puta.
Gospodin Grin duboko uzdahnu, kao čovek koji vidi da mora da ima posla sa
budalama i slaboumnim idiotima. - Odneo sam prvu knjigu kući - objasni - i stavio
sam je na sto, povrh kutije u kojoj držim svoje brijače i pribor za brijanje.
Gospodin Grin pokaza kako je stavio knjigu. - Stavio sam novine preko knjige,
pa onda na to moj mesingani svećnjak i povrh svega jaje.
-Jaje? - upita gospodin Marej.
-Tvrdo kuvano jaje! Ali kad sam se okrenuo... ni deset minuta kasnije!... novine
su ležale na samoj kutiji, a knjiga je nestala! A i svećnjak i jaje bili su tamo gde sam
ih stavio. I tako sam nedelju dana kasnije došao ponovo ovamo i kupio drugi
primerak... baš kao što to kaže vaš prodavač. Odneo sam je kući. Stavio sam je iznad
kamina zajedno sa Kuperovim rečnikom praktične kirurgije i na nju stavio čajnik. Ali
se desilo da sam, kad sam kuvao čaj, oborio obe knjige i one su pale u korpu u koju se
stavlja prljav veš. U ponedeljak je Džek But, moj sluga... stavio prljav veš u korpu, U
utorak je pralja došla da odnese veš. ali kada je veš izvađen iz korpe, Kuperov rečnik
praktične hirurgije bio je tu na dnu korpe, ali je Istorija i praksa engleske magije
nestala!
Ovo objašnjenje, uz nagoveštaj sitne nastranosti u vođenju domaćinstva
gospodina Grina, davalo je nadu da se problem reši.
-Da se nije desilo da ste zaboravili mesto na koje ste je stavili? - upita gospodin
Šeklton.
-Možda ju je pralja odnela zajedno sa vešom za pranje? - dodade i gospodin
Marej.
-Ne, ne! - izjavi gospodin Grin.
-Da je niste nekome pozajmili? Ili je premestili na drugo mesto? - upita Šeklton.
Gospodin Grin pokaza da je preneražen takvim pitanjem. - A kome i kuda? -
upita.
-Ja... pojam nemam. Gospođi Grin? Vašem slugi?
-Nema gospođe Grin! Živim sam! Pored mene je samo Džek But, a Džek But ne
zna da čita!
-Prijatelju, onda?
Gospodin Grin izgledao je spreman da porekne da je ikad imao prijatelja.
Gospodin Marej uzdahnu. - Šekltone, daj gospodinu Grinu novi primerak kao i
novac koji je dao za drugu knjigu.
A gospodinu Grinu reče: - Drago mi je što vam se knjiga toliko s videla da ste
poželeli da kupite i drugi primerak.
-Svidela! - zavapi gospodin Grin, zapanjeniji no ikad dotle. - Pojma nemam da li
mi se sviđa ili ne! Uopšte nisam imao priliku da je otvorim!
Kad je on otišao, gospodin Matej osta još malo u radnji da zbija šale na račun
korpi za veš i tvrdo kuvanih jaja, ali gospodin Šeklton (koji je inače šalu voleo kao i
svako drugi) odbi da u tome učestvuje. Izgledao je zamišljen i brižan i nekoliko puta
je ponovio da se nešto čudno događa.
Pola sata kasnije, gospodin Marej bio je u svojoj sobi na spratu i zurio u svoje
police sa knjigama. Kad skrenu pogled, pred njim je stajao gospodin Šeklton.
-Vratio se - reče Šeklton.
 -Molim?
-Grin. Opet je izgubio knjigu. Držao je u desnom džepu, ali u vreme kad je stigao
do ulice Grejt Paltini više je nije bilo. Razume se da sam mu rekao da je London pun
lopova, ali morate da priznate...
-Da, da! Pusti to sad! - prekide ga gospodin Marej. - I moj lični primerak je
nestao! Vidi! Stavio sam ga ovde pored Dizraelijevog Flim-flamsa i Eme gospođice
Ostin. Možeš da vidiš mesto gde je stajao. Šta se dešava, Šekltone?
-Magija - reče Šeklton bez dvoumljenja. - Razmišljao sam o tome i verujem da je
Grin u pravu. Neka vrsta čini igra se sa knjigom i sa nama.
-Čini! - uzviknu gospodin Marej i razrogači oči. - Da, pretpostavljam da mora da
je tako. Nikad pre nisam okusio dejstvo magije iz prve ruke. A mislim i da neću
previše da hitam da je oprobam ponovo. Previše je jeziva i neprijatna. Kako čovek da
zna šta da radi kad se ništa ne ponaša kao što bi trebalo?
-E pa - reče Šeklton - da sam ja na vašem mestu, počeo bih time što bih se
posavetovao sa drugim knjižarima i izdavačima da otkrijem da li i njihove knjige
takođe nestaju pa bismo tako bar znali da li je problem opšti ili je ograničen samo na
nas.
Ovo se učini kao dobar savet. I tako, ostavivši radnju na čuvanje dečaku
poslužitelju, gospodin Marej i Šeklton staviše šešire na glave pa izađoše napolje na
vetar i kišu. Najbliži prodavci bili su Edvard i Skitering na Pikadiliju. Kad su stigli
tamo bili su primorani da stanu u stranu i propuste jednog slugu u plavoj livreji. On je
nosio veliku hrpu knjiga iz radnje.
Gospodin Marej je jedva imao priliku da pomisli da mu i sluga i uniforma
izgledaju poznati, a čovek je već nestao.
Unutra nađoše gospodina Edvardsa u ozbiljnom razgovoru sa Džonom
Čajldermasom. Kad Marej i Šeklton uđoše, gospodin Edvards se pokunji kao čovek
koji je nešto zgrešio, ali je Čajldermas izgledao kao i uvek. - Ah, gospodin Marej! -
reče on. - Drago mi je što vas vidim, gospodine. Uštedeli ste mi šetnju po kiši.
-Šta se dešava? - upita Marej. - Šta vi to radite?
-Radimo? Gospodin Norel kupuje neke knjige. To je sve.
-Ha! Ako vaš gospodar misli da spreči pojavu knjige gospodina Strejndža tako
što će da pokupuje sve kopije, onda će da bude razočaran. Gospodin Norel je bogat
čovek, ali i njegovom bogatstvu ima kraja jer ja mogu da štampam knjige onoliko brzo
koliko ih on bude kupovao!
-Ne - reče Čajldermas. - Ne možete.
Gospodin Marej se okrete gospodinu Edvardsu. - Roberte, Roberte! Zašto im
dozvoljavate da na ovaj način preko vas sprovode tiraniju?
Siroti gospodin Edvards izgledao je zaista nesretno. - Žao mi je, gospodine
Marej, ali su knjige sve nestajale. Tridesetorici ljudi sam morao da vratim njihov
novac. Bio sam na velikom gubitku. Ali je sada gospodin Norel ponudio da kupi celu
moju zalihu Strejndžovih knjiga i dao mi za njih čestitu cenu pa sam ja...
-Čestitu? - zavapi Šeklton koji ovo nije mogao da podnese. - Čestitu? Šta je u
svemu ovome čestito, voleo bih da znam? Pre svega, šta mislite ko stoji iza toga što
knjige nestaju?
-Baš tako! - složi se gospodin Marej pa, okrenuvši se Čajldermasu, reče: - Vi
nećete pokušati da poreknete da je sve ovo Norelovo maslo?
-Ne, ne. Naprotiv, gospodin Norel je spreman da se proglasi odgovornim za ovo.
Ima celi spisak razloga i biće mu drago da ih pročita svakome ko je voljan da sluša.
-A koji su to razlozi? - upita gospodin Marej hladno.
-O, uobičajene stvari, pretpostavljam - reče Čajldermas i, po prvi put, učini se
kao da izvrdava da nešto kaže. - U pripremi je pismo u kome će sve da vam bude
objašnjeno.
-I vi mislite da ću time da se zadovoljim, zar ne? Pismenim izvinjenjem?
-Izvinjenje? Bojim se da će tu biti najmanje izvinjenja.
-Imam nameru da razgovaram sa svojim advokatom - reče gospodin Marej - i to
baš danas posle podne.
-Razume se da to treba da uradite. Mi ne bismo od vas očekivali ništa manje. Ali
bilo kako bilo, nije namera gospodina Norela da vi na taj način razbacujete novac.
Onoga časa kad budete u stanju da mi date izveštaj o svemu što ste potrošili za
štampanje i izdavanje knjige gospodina Strejndža, ovlašćen sam da vam potpišem
bankarski ček na pun iznos.
Ovo je bilo sasvim neočekivano. Gospodin Marej bio je raspet između želje da
Čajldermasu veoma osorno odgovori i svesti da ga Norel lišava ozbiljne zarade koju
bi, ako je pravde, trebalo da mu plati.
Šeklton tajno munu gospodina Mareja da mu skrene pažnju da ne brza.
-A šta je sa mojom zaradom? - upita gospodin Marej u pokušaju da dobije malo
vremena.
-O, vi želite da i to bude uzeto u obzir, zar ne? Pa to bi bilo jedino u redu, rekao
bih. Dozvolite mi da razgovaram sa gospodinom Norelom.
I tim recima se Čajldermas pokloni i izađe iz radnje.
Nije bilo razloga da se gospodin Marej i Šeklton tu dalje zadržavaju. Istoga časa
kad se opet nađoše na ulici, gospodin Marej se okrete Šekltonu i reče: - Trči dole u
Temzinu ulicu... (Bilo je to skladište u kome je gospodin Marej držao svoje zalihe)... i
vidi da li je ostalo još knjiga gospodina Strejndža. Nemoj da dozvoliš da te Džekson
umiri odgovorom. Neka ti ih pokaže. Reci mu da je potrebno da mi ih prebroji i da
njegov izveštaj očekujem u roku od jednog sata.
Kad gospodin Marej stiže natrag u ulicu Albermarl, zateče tamo tri mlada čoveka
kako ga čekaju u radnji. Oni zatvoriše knjige koje su čitali istoga časa kad ga ugledaše
i smesta stadoše da pričaju. Gospodin Marej je prirodno pretpostavio da su došli iz
istog razloga iz koga je dolazio i gospodin Grin. Kako su dvojica od njih bili veoma
visoki, a svi veoma bučni i gnevni, on postade prilično nervozan i dade znak dečaku
poslužitelju da otrči po pomoć. Dečak poslužitelj osta tačno na mestu na kome je i
stajao i to sa izrazom nesvesnog zanimanja na licu.
Neki prilično siloviti izrazi od strane mladića, kao „očajni zlikovac“ i „beskrajni
pokvarenjak“ nisu mnogo doprineli da se gospodin Marej primiri, ali posle nekoliko
minuta shvati da nije on taj kome se pogrde upućuju, već Norel.
-Izvinite me, gospodo - reče on - ali ako to nije velika smetnja, pitam se da li
biste mi učinili ljubaznost da me obavestite o tome ko ste vi?
Mladići se iznenadiše. Pretpostavljali su da su poznatiji. Predstaviše se. Trojica
Strejndžovih učenika na prinudnom raspustu, Henri Perfoa, Vilijem Hadli-Brajt i Tom
Livi.
Vilijem Hadli-Brajt i Henri Perfoa bili su visoki i zgodni dok je Tom Livi bio
nizak, crne kose i mračnih očiju. Kao što je već opisano. Hadli-Brajt i Henri Perfoa
bili su engleski džentlmeni visokog roda, dok je Tom bio bivši učitelj plesa čiji su svi
preci bili Jevreji. Hadli-Brajt i Perfoa su, međutim, slabo vodili računa o tim
razlikama u staležu i poreklu. Kako su znali da je Tom najdarovitiji među njima, oni su
se uglavnom obraćali njemu po svim pitanjima čarobnjačkog obrazovanja i, osim što
su ga zvali po imenu (dok se on njima obraćao sa g. Perfoa i g. Hadli-Brajte) i što su
od njega očekivali da kupi knjige koje su ostavljali za sobom, bili su spremni da se
prema njemu ponašaju kao prema sebi ravnom.
-Ne možemo da sedimo skrštenih ruku dok taj zlikovac, taj monstrum uništava
veliko delo gospodina Strejndža! - izjavi Henri Perfoa.
- Dajte nam da nešto radimo protiv toga, gospodine Marej! To je sve što tražimo!
-I ako to nešto bude uključivalo gonjenje gospodina Norela veoma oštrom
sabljom, tim bolje - dodade Vilijem Hadli-Brajt.
-Može li jedan od vas da pođe za gospodinom Strejndžom i dovede ga natrag? -
upita gospodin Marej.
 -O, svakako! Hadli-Brajt vam je pravi čovek za to! - izjavi Henri Perfoa. - On je,
znate, bio jedan od vojvodinih ađutanata kod Vaterloa. Nema ništa što mu je milije od
jurnjave na konju u punom galopu.
-Da li vam je poznato kuda je gospodin Strejndž otišao? - upita Tom Livi.
-Pre dve nedelje bio je u Ženevi - reče gospodin Marej. - Dobio sam jutros
pismo od njega. Možda je još tamo. A možda je već otišao za Italiju.
Vrata se otvoriše i u radnju uđe Šeklton, perike orošene kišnim kapima tako da je
izgledalo kao da ju je ukrasio bezbrojnim staklenim perlama. - Sve je u redu - reče
živo gospodinu Mareju. - Knjige su i dalje u paketima.
-Video si ih svojim očima?
-Da, zaista. Magija koja bi učinila da deset hiljada knjiga nestane morala bi
stvarno da bude moćna.
-Voleo bih da mogu da budem tako spokojan - reče Tom Uvi.
- Oprostite mi, gospodine Marej, ali iz svega što sam slušao o gospodinu Norelu
jasno je da kad on jednom naumi da nešto uradi onda ne prestaje dok to ne bude
ostvareno. Ne verujem da imamo vremena da čekamo da se gospodin Strejndž vrati.
Šeklton se iznenadi kad ču gde se sa toliko odlučnosti i samopouzdanja govori o
stvarima koje se tiču magije.
Gospodin Marej žurno predstavi trojicu Strejndžovih učenika. - Koliko vremena
mislite da imamo? - upita on Toma.
-Dan? Dva najviše? Svakako ne dovoljno da se ode po gospodina Strejndža i da
se on dovede natrag. Mislim, gospodine Marej, da ovo treba da poverite nama i da mi
onda smislimo čaroliju ili dve da osujetimo Norelovu magiju.
-A ima li takvih čini? - upita gospodin Marej.
-O, na stotine! - uzviknu Henri Perfoa.
-A znate li vi neku od njih? - upita gospodin Marej.
-Čuli smo za njih - reče Vilijem Hadli-Brajt. - Verovatno bismo između sebe
uspeli da napabirčimo jednu čestitu. Kako bi bilo divno kad bi se gospodin Strejndž
vratio sa Kontinenta, a mi mu ovde spasli knjigu! To bi mu, mislim, pomoglo da
konačno otvori oči!
-Šta je sa Pejlovom Nevidljivom Kako-li-se-ono-zvaše i Obrtmagi.
-Znam na šta misliš - reče Vilijem Hadli-Brajt.
-Veoma izuzetna procedura doktora Pejla - obavesti Henri Perfoa gospodina
Mareja. - Ona okreće čini i vraća ih na onoga ko ih je bacio. Knjige koje su u posedu
gospodina Norela ostaće bez teksta ili će sasvim da iščeznu! Što je, na kraju, najmanje
što zaslužuje.
-Nisam siguran da bi gospodin Strejndž bio mnogo ushićen kad bi se vratio
ovamo i doznao da smo uništili najbolju biblioteku o magiji u Engleskoj - reče Tom. -
Pored toga, da bismo izveli Pejlov Nevidljivi odbitak i Zaštitu morali bismo da
konstruišemo kvilifon.
-Šta? - upita gospodin Marej.
-Kvilifon - reče Vilijem Hadli-Brajt. - Radovi doktora Pejla puni su takvih
mašina za obavljanje magije. Verujem da je to izgledom nešto između trube i viljuške
za roštilj...
-... i ima četiri metalne kugle na vrhu koje se obrću oko svoje ose - dodade Henri
Perfoa.
-A, tako - reče gospodin Marej.
-Izgradnja kvilifona bi potrajala mnogo dugo - odlučno reče Tom. - Predlažem da
svoju pažnju usredsredimo na De Čepovu Profilaksu21. Ona veoma brzo može da se
primeni i, ako se izvede kako treba, trebalo bi da za neko vreme zadrži Norelovu
magiju... dovoljno dugo da naša poruka stigne do gospodina Strejndža.
Upravo tada se opet otvoriše ulazna vrata radnje i unutra uđe momak neurednog
izgleda sa kožnom keceljom na sebi. Nađe se pomalo u nezgodnom položaju kad vide
da su oči svih prisutnih u prostoriji uperene u njega. Malo se kao nakloni, dodade
jednu izgužvanu ceduljicu Šekltonu u ruke i izgubi se kako je i došao.
-Šta je to, Šekltone? - upita gospodin Marej.
-Poruka iz ulice Temza. Pogledali su između korica knjiga. Nema u njima ni
slova teksta, samo beli papir na svakoj stranici u svakoj od njih. Žao mi je, gospodine
Marej, ali Istorija i praksa engleske magije više ne postoji.
Vilijem Hadli-Brajt zavuče ruke u džepove pantalona i zazvižda.
Tokom narednih sati ustanovi se da nijedan primerak Strejndžove knjige nije
ostao u opticaju. Vilijem Hadli-Brajt i Henri Perfoa bili su iz sve snage za to da se
gospodin Norel pozove na odgovornost i nisu odustajali sve dok im nije predočeno da
je gospodin Norel stariji džentlmen koji se nikad nije bavio fizičkim vežbama i nikad
nije viđen sa sabljom ili pištoljem u rukama. Nema okolnosti u kojima bi bilo pošteno
ili časno da ga dva čoveka u naponu snage (od kojih je jedan i vojnik) izazovu na
dvoboj. Hadli-Brajt i Perfoa ovo dostojanstveno prihvatiše, ali Perfoa nije mogao da
se savlada, a da se ne osvrne po sobi ne bi li ugledao osobu po oronulosti ravnu
Norelu. Procenjivački odmeri
Šekltona.
 I drugi prijatelji gospodina Strejndža stigoše da uteše gospodina Mareja i izliju
gnev koji su osećali zbog onoga što je gospodin Norel uradio. Lord Portišed stiže i
podnese izveštaj o pismu koje je uputio gospodinu Norelu kojim raskida njihovo
prijateljstvo i o pismu koje je uputio Laselu u kome daje ostavku na mesto urednika u
Prijateljima engleske magije i poništava pretplatu koju ima na taj časopis.
-Prema tome, džentlmeni - reče on Strejndžovim učenicima - smatram sebe
čovekom koji u potpunosti pripada vašoj partiji.
Strejndžovi učenici uveriše njegovo gospodstvo da je uradio pravu stvar i da
zbog toga nikada neće zažaliti.
U sedam sati stiže Čajldermas. U prepunu prostoriju uđe držeći se kao da u crkvu
ulazi. - Pa, koliko ste izgubili, gospodine Marej? - upita on.
I on zatim izvadi ček, dohvati pero sa stola gospodina Mareja i umoči ga u
mastilo.
-Sklonite vaš ček, gospodine Čajldermase - reče gospodin Marej. - Ne želim vaš
novac.
-Zaista? Budite obazrivi, gospodine, u vezi sa tim kako ova gospoda utiču na vas.
Neki od njih su mladi i neodgovorni...
I Čajldermas tu hladnim pogledom odmeri Strejndžova tri učenika i nekoliko
oficira u uniformi koji su stajali u sobi. - Drugi su bogati i za njih stotinak funti manje
ili više ne predstavlja ništa.
Čajldermas tu pogleda lorda Portišeda. - Ali vi ste, gospodine Marej, poslovan
čovek i posao bi prvenstveno morao da vam bude na umu.
-Ha! - uzviknu gospodin Marej i onim svojim zdravim okom pobedonosno
pogleda Čajldermasa. - Vi mislite da mi je novac očajnički potreban... ali, vidite, nije.
Ponude da mi novac pozajme cele večeri stižu od prijatelja gospodina Strejndža.
Verujem da bih smesta mogao da uđem u novi posao ako mi se to svidi! Ali ja želim
da vi prenesete poruku gospodinu Norelu. Glasi ovako. On će na kraju da plati... ali
po našim uslovima, a ne po njegovim. Nameravamo da ga nateramo da plati novo
izdanje. On će da plati i reklamiranje knjige njegovog rivala. To će, verujem, da ga
zaboli više od bilo čega drugog.
- O da, zaista! Ako se to ikad dogodi - suvo reče Čajldermas.
Okrete se prema vratima da pođe. Onda zasta na trenutak, zagledan u tepih kao da
se nešto u sebi premišlja. - Reći ću vam samo ovo - izusti zatim. - Knjiga nije uništena
iako se u ovom trenutku čini da jeste. Bacao sam svoje karte i pitao ih da li je koji
primerak ostao. Izgleda da dva jesu. Strejndž ima jedan i gospodin Norel drugi.
 ***

Celog sledećeg meseca London je pričao o malo čemu drugom do o zapanjujućoj

stvari koju je učinio gospodin Norel, ali su mišljenja bila podeljena oko toga da li je
za to kriva napakost Strejndžove knjige ili pakost gospodina Norela. Ljudi koji su
knjige kupili besneli su zbog njihovog gubitka, a gospodin Norel nije mnogo pomogao
da im se raspoloženje popravi time što je njihovim kućama slao sluge sa jednom
gvinejom (koliko je koštala knjiga) i pismom u kome je objašnjavao zašto je to učinio.
Veliki broj ljudi posle toga smatrao je da je uvređen preko svake mere i više no ikad
pa su neki od njih smesta pozvali svoje advokate da započnu sudske procese protiv
gospodina Norela.22
U septembru su se ministri sa sela vratili u London i, prirodno, nečuveni
postupak gospodina Norela bio je glavna tema na njihovom prvom zasedanju.
-Kada smo prvi put zaposlili gospodina Norela da za naš račun primenjuje
magiju - reče jedan - nismo mu time dali dozvolu da svojim činima vršlja po kućama
drugih ljudi i menja njihovo vlasništvo. Na neki način šteta je što nemamo taj
čarobnjački sud za koji je on stalno moljakao. Kako se ono zove?
-Pet Zmajeva - reče ser Volter Poul.
-Pretpostavljam da je on kriv po ovom ili onom čarobnjačkom zakonu?
-O, svakako! Ali ja pojma nemam po kom od njih. Džon Čajldermas verovatno
zna, ali veoma sumnjam da će on to da nam kaže.
-I nije važno. Već ima nekoliko optužbi protiv njega pred običnim sudovima i to
za krađu.
-Za krađu! - reče jedan od ministara iznenađeno. - Smatram da je sramota da
čoveku koji je državi učinio tako krupne usluge bude suđeno za tako sitan prestup!
-A zašto? - upita prvi. - Pa sam je to sebi uradio.
-Problem je u tome - reče ser Volter - što će on kad bude pozvan da se pravda
smesta početi da priča o prirodi engleske magije. A niko o tom predmetu nije
kvalifikovan da sudi osim Strejndža. Ja mislim da treba da budemo strpljivi. Mislim
da treba da sačekamo da se Strejndž vrati.
-A to pokreće još jedno pitanje - uključi se još jedan od ministara. - Postoje
samo dva čarobnjaka u Engleskoj. Kako da se opredelimo za jednog od njih? Ko će da
kaže ko je od njih dvojice u pravu, a ko je grešnik?
I ministri se zgledaše među sobom u nedoumici.
Samo lord Liverpul, premijer, sačuva pribranost. - Zauzećemo prema njima stav
kao i prema drugim ljudima - reče on - na osnovu plodova njihovog delovanja.23
Nastade kratka tišina u kojoj je ne jedan od ministara mislio da delovanje
gospodina Norela u ovom trenutku daje plodove kojima niko ne bi mogao da se hvali:
oholost, krađu i zlonamernost.
Dogovoreno je da državni sekretar privatno porazgovara sa gospodinom Laselom
i zamoli ga da gospodinu Norelu prenese krajnje nezadovoljstvo premijera i ostalih
ministara iz vlade zbog dela koje je učinio.
Izgledalo je da više nema šta da se kaže, ali ministri nisu bili u stanju da se
oslobode te teme, a da se ne upuste u malo ogovaranja. Svi su oni čuli kako se lord
Portišed odrekao gospodina Norela. Ali je ser Volter bio u stanju da im kaže još i to
da se Čajldermas - koji je do ovoga časa bio prava senka svoga gospodara - udaljio
od interesa gospodina Norela i okupljenim Strejndžovim prijateljima obratio se kao
nezavisan čovek i uverio ih da knjiga nije uništena. Ser Volter duboko uzdahnu. - Ne
mogu da se otmem utisku da je ovo znak gori od svih ostalih. Norel nikad nije bio
dobar poznavalac ljudi, a sada ga napuštaju njegovi najbolji prijatelji... Strejndž je
otišao, pa onda Džon Marej i sada Portišed. Ako se posvađaju Čajldermas i Norel,
ostaće samo Henri Lasel.
Strejndžovi prijatelji, svi do jednog, seli su te večeri i napisali mu pisma puna
ogorčenja. Pismima će da bude potrebno dve nedelje da stignu do Italije, ali se
Strejndž toliko kretao da je bilo moguće da prođu još dve nedelje pre no što ona
stignu do njega. U početku su Strejndžovi prijatelji mislili da će istoga časa kad ih
bude pročitao krenuti pun besa za Englesku, spreman da se obračuna sa Norelom pred
sudovima i u dnevnim listovima. Ali u septembru su dobili vesti koje su ih navele da
pomisle kako će na njegov povratak ipak morati još da čekaju.
Sve dok je Strejndž bio na putu za Italiju izgledalo je da je uglavnom dobro
raspoložen. Njegova pisma bila su puna veselih besmislica. Ali istoga časa kad je
tamo stigao, raspoloženje mu se naglo promenilo. Po prvi put od Arabeline smrti nije
imao šta da radi i ništa što bi mu misli skrenulo sa usamljenosti u koju je njenim
odlaskom bačen. Ništa što je video nije mu godilo i tokom narednih nedelja olakšanje
svome jadu nalazio je jedino u brzoj promeni okoline24. Početkom septembra stigao
je u Đenovu. Pošto mu se mesto svidelo više od drugih italijanskih gradova koje je
video, zadržao se tu nedelju dana. Tokom tog vremena, jedna engleska porodica stigla
je u hotel u kome je i on boravio. Iako je prethodno ser Volteru obelodanio svoju
nameru da se kloni društva Engleza dok je u inostranstvu, Strejndž se upoznao sa
porodicom. Ne prođe mnogo vremena, a njegova pisma bila su puna hvale za
ponašanje, bistrinu i ljubaznost Grejstilovih. Na kraju te nedelje otputovao je za
Bolonju ali, kako tu ne nađe ništa što bi ga zadovoljilo, vratio se u Đenovu i sa
Grejstilovima ostao do kraja meseca kada su svi zajedno planirali da otputuju za
Veneciju.
Prirodno, Strejndžovi prijatelji bili su srećni što je sebi našao prikladno društvo,
ali ono što ih je veoma golicalo bilo je nekoliko Strejndžovih usputnih opaski o ćerci
te porodice, koja je bila mlada i neudata i u čijem je društvu Strejndž kako izgleda
veoma uživao. Ista zanimljiva ideja javi se nekolicini njegovih prijatelja: Šta ako se
on ponovo oženi? Zgodna mlada žena mogla bi da mu izleči klonuli duh bolje no ma
šta drugo, a najbolje od svega bi bilo to što bi ga sigurno odvratila od one mračne,
uznemirujuće magije kojoj se beše priklonio.

***

Gospodin Norel bio je na većim mukama od Strejndža. Džentlmen po imenu Najt beše
otvorio školu za čarobnjake u ulici Henrijeta u Kovent Gardenu. Gospodin Najt nije
bio čarobnjak praktičar, a nije se ni pretvarao da jeste. Njegov oglas mladoj gospodi
nudio je: „temeljno Obrazovanje iz oblasti Teorije magije i Istorije engleske magije na
osnovu istih principa kojima se rukovodio naš Najveći Čarobnjak, gospodin Norel,
kada je podučavao svoga Slavnog Učenika, Džonatana Strejndža“. Gospodin Lasel je
gospodinu Najtu napisao jedno gnevno pismo u kome je izjavio da je nemoguće da
škola gospodina Najta bude zasnovana na pomenutim principima s obzirom na to da su
oni bili poznati jedino gospodinu Norelu i gospodinu Strejndžu. Lasel je pripretio
gospodinu Najtu tužbom za prevaru ako smesta ne bude raspustio svoju školu.
Gospodin Najt je u odgovor napisao učtivo pismo u kome je preklinjao da se
drže istine. On je izneo da je, naprotiv, sistem obrazovanja gospodina Norela veoma
dobro poznat. Uputio je gospodina Lasela da pogleda stranu broj 47 Prijatelja
engleske magije iz jeseni 1810. godine na kojoj je lord Portišed izjavio da je jedini
osnov za obrazovanje novih čarobnjaka koji gospodin Norel odobrava onaj smišljen
od strane Frensisa Saton-Grouva. Gospodin Najt (koji je sebe nazivao iskrenim
obožavaocem gospodina Norela) kupio je primerak Saton-Grouvog De Generibus
Artium Magicarum Anglorum i proučio ga. Iskoristio je priliku da upita da li bi mu
gospodin Norel učinio čast i pristao da postane počasni profesor, da drži predavanja i
tako dalje. On sam nameravao je da podučava četiri učenika, ali je zatrpan tolikim
molbama za prijem u školu da je bio primoran da iznajmi još jednu kuću kako bi
smestio sve učenike i da unajmi još učitelja da ih uče. Osnivanje i drugih škola
najavljeno je u Batu, Česteru i Njukaslu.
Još gore od škola bile su radnje. Nekoliko ustanova u Londonu počelo je da
prodaje čarobne ljubavne napitke, čarobna ogledala i srebrne lavore koji su,
proizvođači su tvrdili, bili pravljeni na poseban način tako da u njima mogu da se
oslikavaju vizije. Gospodin Norel je učinio šta je mogao da spreči trgovinu žestokim
osudama protiv njih u Prijateljima engleske magije. Nagovorio je urednike svih
drugih časopisa koji su se bavili magijom, a nad kojima je on imao nekog uticaja, da
objave tekstove u kojima objašnjavaju da nikad i nigde nisu postojale stvari takve kao
što su čarobna ogledala, kao i da se magija koju čarobnjaci primenjuju koristeći
ogledala (od kojih je u svakom slučaju bilo svega nekoliko vrsta i nijedna koju
gospodin Norel odobrava) obavlja na običnim ogledalima. I pored toga čarobni
predmeti nastavljali su da se prodaju onom brzinom kojom su prodavci bili u stanju da
ih stavljaju na police, a neki od prodavača već su razmišljali o tome da dignu ruke od
drugih poslova i svoje radnje posvete isključivo prodaji robe čarobnjačkih svojstava.
 51.
Porodica po imenu Grej stil
Oktobar - novembar 1816.

Okrug Santa Marija Cobemđo, Venecija

Džonatan Strejndž za ser Voltera Poula
16. oktobar 1816.

Napustili smo terra firma u Mestreu. Bile su dve gondole. Gospođica

Grejstil i njena tetka trebalo je da idu jednom, a doktor i ja drugom. Da li
zbog nejasnoća u mom italijanskom dok sam to objašnjavao gondolijerima
ili zbog toga što je raspored kutija i putnih kovčega gospođice Grejstil
iziskivao drugačiji raspored ne bih umeo da kažem, ali stvari nisu ispale
onako kako je bilo planirano. Prva gondola otklizila je preko lagune sa svim
Grejstilovima u njoj, dok sam ja ostao na obali. Doktor Grejstil, dobar
čovek kakav je po svemu i dotle bio, promolio je glavu i doviknuo mi
izvinjenje pre no što ga je sestra - za koju mislim da se malo pribojavala
vode - povukla unutra. Bila je to najobičnija slučajnost ali me je ozlojedila
preko svake mere pa sam neko vreme posle toga bio plen najmorbidnijih
strahova i maštarija. Pogledao sam gondolu koja je meni preostala. Mnogo
je već rečeno, znam, o pogrebnom izgledu tih tvorevina - koje su nešto
između mrtvačkog sanduka i čamca. Ali meni se javila sasvim druga misao.
Podsetile su me, naime, neverovatno na crno obojene mađioničarske kutije
zastrte crnim zavesama koje sam viđao u detinjstvu - od one vrste u koju su
ti opsenari u nastupima po selima stavljali maramice, novčiće i medaljone
posmatrača. Ponekad ti predmeti nikako nisu mogli da budu vraćeni - zbog
čega je opsenarima uvek bilo veoma žao - „ali vilenjaci su, gospodine,
veoma lakoumna, pohlepna stvorenja“. A sve su dadilje i služavke iz
kuhinje koje sam kao dete poznavao imale po neku tetku koja je poznavala
ženu kojoj je sin najbližeg rođaka bio stavljen u jednu baš takvu crnu kutiju i
nikad se više nigde nije pojavio. I dok sam tako stajao na keju u Mestreu
spopala me je užasna misao da kad Grejstilovi u Veneciji budu otvorili
gondolu koja je mene trebalo da prebaci tamo u njoj neće naći ništa. Ova
misao toliko me je obuzela da sam nekoliko minuta zaboravio da mislim na
sve drugo pa su mi čak i suze navrle na oči - što može da pokaže koliko sam
postao nervozan. Potpuno je smešno da čovek najednom počne da se plaši
da će nestati. Bilo je to negde predveče i obe naše gondole bile su crne kao
noć i isto toliko melanholične. A ipak je nebo izgledalo najhladnije,
najsvetlije plavo što je moguće zamisliti. Nije bilo vetra ili jedva nešto
malo, a more nije bilo ništa drugo do sušto ogledalo neba. Bio je dakle tu
nemerljivi prostor nepomičnog hladnog svetla iznad nas i nemerljivi prostor
nepomičnog hladnog svetla ispod nas. Ali grad ispred nas nije dobijao
osvetljenje ni sa neba ni iz lagune i izgledao je kao ogromni skup senovitih
tornjeva, šiljatih kula, koje su bile probijene tračcima svetlosti i uzdignute
na sjajnoj vodi. Dok smo ulazili u Veneciju voda je postala pokrivena
otpadom i đubretom - iverjem drveta i rasutom slamom, korama od narandži
i listovima kupusa. Pogledao sam u vodu i ugledao jednu avetinjsku ruku -
bio je to samo jedan tren - ali sam bio čvrsto ubeđen da je dole u prljavoj
vodi bila neka žena i pokušavala da se izvuče gore na svetlost. Razume se,
bila je to samo jedna bela rukavica, ali je strah, dok je trajao, bio istinski i
ogroman. Ali ne treba da brinete za mene. Veoma sam zauzet, radim na
drugom tomu Istorije i prakse, a kad ne radim na tome uglavnom sam sa
Grejstilovima koji su baš od one vrste ljudi koja bi se vama svidela -
veseli, nezavisni i dobro obavešteni. Priznajem da pomalo strepim u sebi
jer još ništa nisam čuo o tome kako je primljen prvi tom Istorije. Umereno
sam siguran da će ona da postigne veliki uspeh - znam da će gospodin Ni
kad je bude pročitao da padne na pod u napadu besa i da će pena da mu
izbije na usta - ali ne mogu da se otmem želji da od nekoga dobijem pismo u
kome ću da budem obavešten o tome.

Okrug Santa Marija Cobeniđo, Venecija

Džonatan Strejndž za Džona Mareja
27. oktobar 1816.

... od osam raznih osoba o onome što je Norel učinio. O, mogao bih da
budem ljut. Mogao bih, usuđujem se da kažem da istrošim i svoje pero i
sebe u dugim tiradama - ali čemu? Ne želim da dozvolim da taj bezobrazni
čovečuljak na bilo koji način i dalje upravlja mojim postupcima. Početkom
proleća ću da se vratim u London, kako sam planirao, pa ćemo da objavimo
novo izdanje. Obratićemo se advokatima. Imam i ja prijatelje kao što on ima
njegove. Neka na sudu kaže (ako se usuđuje) zašto misli da su Englezi
postali deca i da ne smeju da znaju stvari koje su bile poznate njihovim
precima. A ako se usudi da protiv mene opet primeni magiju, mi ćemo
napraviti protiv magiju i onda ćemo konačno da vidimo ko je najveći
čarobnjak ovoga doba. A ja mislim, gospodine Marej, da bi za vas najbolje
bilo da odštampate tiraž daleko veći no ranije - ovo je bio Norelov
najzloglasniji čin magije i siguran sam da će ljudi pohrliti da kupe knjigu
koja ga je navela da se tome prikloni. Usput, kad budete pripremali novo
izdanje unećemo u njega i neke ispravke - ima nekih gadnih brljotina.
Poglavlja šest i četrdeset dva posebno su loša...

Ulica Harli, London

Ser Volter Poul za Džonatana Strejndža
1. oktobar 1816.

... prodavač u dvorištu crkve Svetog Pavla, Tit Votkins, štampao je veoma
besmislenu knjigu i prodaje je kao Strejndžovu izgubljenu Istoriju i praksu
engleske magije. Lord Portišed kaže da je nešto od toga kopirano iz
Avesaloma25, a drugo čista besmislica. Portišed se pita šta li će za vas da
bude uvredljivije - Avesalomov deo ili besmislice. Kao dobar momak,
Portišed ovo osuđuje gde god se pojavi, ali je veliki broj ljudi već naseo i
Votkins je svakako zaradio novac. Drago mi je što vam se gospođica
Grejstil toliko dopada...

Okrug Santa Marija Cobeniđo, Venecija

Dionatan Strejndž za Džona Mareja
16. novembar 1816.
 Dragi moj Mareje,
Biće vam, mislim, zadovoljstvo da čujete da je neko dobro na kraju ispalo
od uništenja Istorije i prakse engleske magije - izmirio sam se sa lordom
Bajronom. Njegovo gospodstvo zna veoma malo o velikom nesuglasju koje
englesku magiju cepa na dva dela i uistinu mu do toga i nije stalo. Ali gaji
veliko poštovanje prema knjigama. Obavestio me je da je stalno na oprezu
da vaše preoprezno pero gospodine Marej, ne izmeni neke od njegovih
poema i pojedine iznenađujuće reči u njima ne učini pristojnijim. Kad je
čuo da je cela knjiga uklonjena magijom autorovog neprijatelja, njegova
ogorčenost bila je neopisiva. Poslao mi je dugačko pismo u kome je
najživljim izrazima ocrnio Norela. Od svih pisama koje sam primio
povodom tog tužnog događaja, ovo mi je najomiljenije. Nema živog Engleza
koji ume da vređa tako kako to čini njegovo gospodstvo. Stigao je u
Veneciju pre nedelju dana pa smo se sastali kod „Florijana“26. Priznajem
da sam pomalo strepeo da sa sobom ne dovede i onu bezobraznu mladu
osobu, gospođu Klermon, ali na sreću nje nije bilo nigde na vidiku.
Očevidno je se oslobodio pre nekog vremena. Naš novi prijateljski odnos
zapečaćen je otkrićem da obojica volimo bilijar; ja igram kad mislim na
magiju, on igra dok smišlja svoje poeme...

Sunčeva svetlost bila je hladna i jasna kao zvuk izvučen udarcem noža po kristalnoj
čaši za vino. U takvom svetlu zidovi crkve Svete Marije Formoske bili su beli kao
školjka ili kost - a senke su na kamenu kojim je popločana bile plave kao more.
Vrata na crkvi se otvoriše i maleno društvo izađe na trg. Ove dame i džentlmeni
bili su posetioci Venecije koji su razgledali unutrašnjost crkve, njene oltare i druge
zanimljive predmete, a sada su, kad su iz nje izašli, bili skloni da smesta stupe u
razgovor pa su tišinu oko svetog mesta, koju je remetilo jedino šljapkanje vode o
zidove, ispunili veselim, bučnim žagorom. Bili su oduševljeni izgledom trga kod
Svete Marije Formoske. Fasade zgrada činile su im se veličanstvene - nisu mogli
dovoljno da ih nahvale. Ali setna oronulost, koju su zgrade, mostovi i crkva svi
pokazivali, izgleda da ih je očaravala i više. Bili su Englezi i, njima je, propadanje
druge nacije bila najprirodnija stvar na svetu. Pripadali su rasi blagoslovenoj tako
osetljivom verom u sopstvenu nadarenost (i podozrivošću prema mišljenju svih drugih
da uopšte ne bi bili iznenađeni kad bi doznali da su stanovnici Venecije bili sasvim
nesvesni vrednosti koje njihov grad poseduje - dok Englezi nisu došli da im kažu da je
vredan hvale i oduševljenja.
 Jedna od dama, kad se povratila od ushićenja, obrati se drugoj.
-Znaš, a to je baš čudno, mila moja, dok ste ti i gospodin Strejndž razgledali
slike, ja sam malo izvirila kroz vrata i učinilo mi se da pada kiša pa sam se veoma
uplašila da ne pokisneš.
-Ne, tetka. Vidite, kamen je savršeno suv. Nema ni kapi kiše na njemu.
-Pa onda, mila moja, nadam se da ti nije neugodan ovaj vetar. Pomalo je
neprijatan oko ušiju. U svakom trenutku možemo da zamolimo gospodina Strejndža i
tatu da idemo malo brže ako ti ne prija.
-Hvala vam. tetka, ali savršeno mi je ugodno. Sviđa mi se ovaj povetarac...
volim miris mora... pročišćava um, bistri čula... sve mi se ovde sviđa. Ali možda,
tetka, vama sve ovo ne prija?
-O ne, mila moja. Nikad mi te stvari ne smetaju. Čvrsta sam ja. Ja samo mislim
na tebe.
-Znam da je tako, tetka - reče mlada dama.
Mlada dama je možda bila svesna da sunčeva svetlost i povetarac koji Veneciji
ističu sve njene prednosti, kanale joj čine tako plavim i mermer tako mistično svetlim,
čine to isto... ili skoro isto... i sa njom samom. Ništa toliko ne bi moglo da istakne
prozračnost tena gospođice Grejstil koliko brza smena svetlosti i senke na njemu.
Ništa toliko ne bi moglo da bude poželjno za njenu belu muslinsku haljinu koliko
povetarac koji će da je zaleprša.
-Ah - reče tetka - eno sad tata gospodinu Strejndžu pokazuje neke nove stvari.
Flora, mila moja, zar ne bi i ti volela da to vidiš?
-Dovoljno sam videla. Idite vi, tetka.
I tako tetka žurno ode na drugi kraj trga, a gospođica Grejstil polako odšeta na
mali beli most koji je stajao odmah do crkve, ljutito zabadajući vrh svoga suncobrana
između kamenih ploča i mrmljajući:
- Dovoljno sam videla. O, videla sam sasvim dovoljno!
Ponavljanje ovih zagonetnih uzvika njenom duhu izgleda ne donese olakšanje -
uistinu, učini se da je čine još setnijom i teraju da učestalije uzdiše.
-Veoma ste tihi danas - reče joj Strejndž iznenada.
Ona se trže. Nije bila svesna da joj je bio tako blizu.
-Jesam li? Nisam toga bila svesna.
Ali onda svoju pažnju posveti vidiku i osta tako zamišljena neko vreme. Strejndž
se nasloni na ogradu mosta, skrsti ruke na grudima i pažljivi pogled ne skrenu sa nje.
-Tiha - ponovi on - i pomalo setna, mislim. I tako, znate, moram sa vama da
razgovaram.
Ovo nju nagna da se osmehne i protiv svoje volje. - Morate li? - upita.
Ali onda joj i sam osmeh i reči upućene njemu, kako se njemu učini, nanesoše bol
i ona se opet zagleda u daljinu i uzdahnu.
-Odista. Stoga što ste, kad god sam ja bio setan, vi nalazili prave reči da mi
oporavite duh pa isto to sad treba i ja da primenim na vama. To se zove prijateljstvo.
-Otvorenost i čestitost, gospodine Strejndže. To je, mislim, najbolja osnova za
svako prijateljstvo.
-O! Vi mislite da ja nešto krijem. Po licu vam vidim da je tako. Možda ste i u
pravu, ali ja... To jest... Ne, usuđujem se da kažem da ste u pravu. Nije valjda, nadam
se, profesija ta koja vas podstiče...
Gospođica Grejstil ga prekide. - Nisam ni pomislila na vašu profesiju. Ni
najmanje. Sve profesije imaju svoje tajnovitosti. To se, rekla bih, podrazumeva.
-Onda vas ne razumem.
-Nije važno. Hajde da se pridružimo tetki i tati.
-Ne, sačekajte, gospođice Grejstil, ovo nam ne valja. Ko će, ako ne vi, da mi
ukaže na to da u nečemu grešim? Recite mi... koga ja to obmanjujem?
Gospođica Grejstil oćuta neko vreme, a onda, pomalo neodlučno, reče: - Možda
vašeg sinoćnog prijatelja?
-Moga prijatelja od sinoć? Kako to mislite?
Gospođica Grejstil izgledala je veoma nevesela. - Mislim na onu mladu ženu u
gondoli koja je onoliko navaljivala da razgovara sa vama pa to i činila... punih pola
sata... uskraćujući to pravo svima drugima.
-Ah! - osmehnu se Strejndž i zavrte glavom. - Ne, stekli ste pogrešan utisak. Ona
nije moj prijatelj. Ona je prijateljica lorda Bajrona.
-Oh.
Gospođica Grejstil malo pocrvene. - Izgledala je kao prilično uzbuđena mlada
osoba.
-Nije najzadovoljnija ponašanjem njegovog gospodstva - reče Strejndž i sleže
ramenima. - A ko jeste? Želela je da čuje da li ja mogu da utičem na njegovo
gospodstvo, pa sam bio na velikim mukama da je ubedim da u Engleskoj sad, a nije je
bilo ni ranije, nema te magije koja je u stanju da to obavi.
-Sad ste uvređeni.
-Ni najmanje. Sad smo, verujem, bliži onom razumevanju koje vi očekujete kod
prijateljstva. Hoćete li da se rukujete sa mnom?
-Od sveg srca rado - reče ona.
-Flora? Gospodine Strejndž? - zavapi doktor Grejstil koji im je dugim koracima
prilazio. - Šta je to?
Gospođica Grejstil se malo zbuni. Za nju je od najvećeg značaja bilo da joj tetka
i otac imaju dobro mišljenje o gospodinu Strejndžu. Nije želela da i oni čuju da je
prvo sama posumnjala u njega. Napravi se da ne ču očevo pitanje i živo se raspriča o
nekoj slici u Školi di Đorđo deli Skjavoni koju ima žarku želju da vidi. - To stvarno
nije daleko. Možemo odmah da pođemo. Vi ćete, nadam se, da pođete sa nama? - reče
na kraju Strejndžu.
Strejndž joj se žalosno osmehnu. - Moram da radim.
-Vaša knjiga? - upita doktor Grejstil.
-Danas ne. Radim na otkrivanju magije koja će mi vilenjaka prizvati da mi bude
pomoćnik. Već sam i zaboravio koliko sam to puta pokušavao da uradim... i na koliko
načina. I nikad, razume se, uspešno. Ali takav je usud savremenih čarobnjaka! Čini
koje su nekad stajale na raspolaganju svakom sitnijem seoskom vraču u Engleskoj
danas su tako nedostupne da očajavamo već da nikad nećemo uspeti da ih se
domognemo. Martin Pejl je imao dvadeset i osam slugu vilenjaka. Ja ću biti srećan
ako budem imao jednog.
-Vilenjaci! - uzviknu tetka Grejstil. - Ali oni su po svim kazivanjima veoma
nevaljala stvorenja! Jeste li vi sasvim sigurni, gospodine Strejndže, da odista želite da
se opteretite tako nezgodnim društvom?
-Draga moja tetka! - reče gospođica Grejstil. - Gospodin Strejndž zna šta radi.
Ali tetku Grejstil to nije umirilo pa je, da ilustruje svoje tvrđenje, počela da
priča o reci koja je tekla kroz selo u Darbiširu u kome su ona i doktor Grejstil odrasli.
Reka je u davna vremena bila začarana od strane vilenjaka pa je zbog toga bila
svedena na običan potočić i stanovništvo je time, mada se to desilo pre mnogo, mnogo
vekova, još bilo strašno ozlojeđeno. I dalje su govorili kakve bi sve radionice i kakve
fabrike mogli da podignu samo da je reka bila veća i snažnija.27
Strejndž je učtivo sasluša pa. kad je završila, reče: - O, bez sumnje je bilo tako!
Vilenjaci su po prirodi zlonamerni i neobično teški za držanje pod kontrolom. Ako
budem uspeo, posebnu pažnju ću morati da vodim o tome s kim moj vilenjak... ili
vilenjaci... druguje. I pored toga, njihovo znanje i moć tako su veliki da nijedan
čarobnjak olako ne može da se odrekne njihove pomoći... osim ako nije Gilbert Norel.
Svaki vilenjak koji je ikad disao ima više magije u glavi, rukama i srcu no što je
sadržano u najvećoj biblioteci knjiga o magiji koja je ikad postojala.28
 - Ma nemojte? - reče tetka Grejstil. - E pa to ne može da se čuje baš svaki dan.
Doktor Grejstil i tetka Grejstil poželeše Strejndžu sreću u njegovom radu na
magiji, a gospođica Grejstil ga podseti da joj je obećao da će za koji dan sa njom
poći da pogledaju klavir za koji su čuli da može da se iznajmi kod nekog antikvara
koji je živeo blizu trga San Anđelo. Onda se Grejstilovi udaljiše da se predaju ostalim
zadovoljstvima toga dana, a Strejndž se vrati u svoje odmorište blizu Santa Marija
Cobenida.
Većina engleskih džentlmena koja danas stiže u Italiju piše pesme ili opisuje
svoje putovanje, ili se bavi crtanjem. Italijani koji žele da ovim džentlmenima izdaju
stanove treba da vode računa da im na raspolaganje stave dovoljan broj prostorija u
kojima tim svojim zanimanjem mogu nesmetano da se bave. Strejndžov gazda, na
primer, izgradio je u te svrhe zasebnu malu senovitu odaju na vrhu svoje kuće. U njoj
se nalazio starinski sto sa četiri izrezbarena grifona da mu služe kao noge; bila je tu
još stolica pomorskog kapetana, obojeni drveni orman kakav je mogao da se vidi po
crkvama i drvena statua metar, metar i po visoka, koja je stajala na stubu. Ona je
predstavljala čoveka koji se osmehuje i u rukama drži nešto okruglo i crveno, što bi
možda moglo da bude jabuka, a možda nar ili crvena lopta. Nemoguće je bilo utvrditi
odakle je taj lik mogao da stigne: bio je nešto previše veseo za sveca u crkvi i
nedovoljno komičan za reklamu kafedžinice.
Strejndž uvide da je orman vlažan i pun plesni pa je svoje knjige i papire u
gomilicama razmestio po podu. Ali je sa drvenom statuom sklopio neku vrstu
prijateljstva pa joj se, dok je radio, stalno obraćao sa: „A šta vi mislite?“ i
„Donkaster ili Belasiz? Šta biste vi predložili?29 i „Pa? Vidite li ga? Ja ne“, a jednom
čak i tonom krajnje razdraženosti sa: „O, hoćete li da ućutite već jednom?“
On izvadi papir na kome je nažvrljao tekst čini. Stade da pomera usne kao što to
čarobnjaci čine kad izgovaraju magične reči. Kad dovrši, osvrnu se oko sebe kao u
očekivanju da će u sobi da ugleda još neku osobu. Ali, koga god da se nadao da će
videti, ne ugleda ga.
Uzdahnu, zgužva papir sa tekstom čini u lopticu i baci je na malu drvenu statuu.
Onda uze novi list hartije - načini neke pribeleške - pogleda u knjigu - diže
zgužvani i bačeni list papira sa poda - ispravi ga - osta u njega zagledan jedno pola
sata, a sve vreme je čupao kosu - zgužva ga ponovo i baci kroz prozor.
Neko zvono negde poče da zvoni. Bio je to setan zvuk koji je onoga koji ga čuje
terao da misli na divlja i zaboravljena mesta, mračno nebo i prazninu. Neke od ovih
misli mora da su obuzele i Strejndža jer on prestade da radi i pogleda kroz prozor da
bi se uverio da cela Venecija najednom nije postala prazna, nema ruina. Ali prizor
napolju bio je uobičajena slika bujanja i života. Sunce je sijalo na plavoj vodi. Trg je
bio pun sveta: bile su tu venecijanske dame koje su išle u crkvu Santa Marija
Cobeniđo, austrijski vojnici koji su se šetali ruku podruku i gledali na sve strane,
prodavci koji su pokušavali da im prodaju neke stvari, siročad koja se međusobno
tukla i prosila, mačke koje su išle za svojim tajnim poslovima.
Strejndž se vrati svome poslu. Skide kaput i zasuka rukave. Onda napusti odaju i
vrati se sa nožem i malim lavorom. Nožem pusti malo krvi iz ruke. Onda stavi lavor
na sto i zaviri u njega da vidi dali je dosta krvi nacedio, ali je gubitak krvi na njega
delovao više no što je mogao da pretpostavi jer u trenutku slabosti gumu sto i lavor sa
njega pade na pod. Opsova na italijanskom (dobar jezik za psovanje) i pogleda oko
sebe da nađe nešto čime bi mogao da obriše krv.
Slučilo se baš da je na stolu ležala jedna bela, smotana krpa. Bila je to noćna
košulja koju Arabela beše sašila tokom prvih godina njihovog zajedničkog života. Ne
razmišljajući o tome šta je to, Strejndž pruži ruku da je dohvati. Gotovo je i uspeo u
tome kad iz senke iskorači Stiven Blek i pruži mu krpu za brisanje. Stiven postupak
zaokruži lakim polunaklonom koji je druga priroda svakog dobro vaspitanog sluge.
Strejndž prihvati krpu i obrisa pod (ponešto bezuspešno), ali o Stivenovom prisustvu
u sobi kao da pojma nije imao. Stiven dohvati spavaćicu, poravna nabore, pažljivo je
složi i stavi je na hoklicu u uglu.
Strejndž se strovali na svoju stolicu, zakači pri tom povređeno mesto na ruci o
sto, opsova ponovo i zagnjuri lice u šake.
-Šta to, za ime sveta, pokušava da uradi? - upita Stiven prigušenim glasom.
-O, on to pokušava mene da prizove! - izjavi džentlmen paperjaste kose. - Želi da
mi postavi svu silu pitanja o magiji! Ali nema razloga da se šapuće, moj dragi
Stivene. Ne može on ni da te vidi ni da te čuje. Baš su smešni ovi engleski čarobnjaci!
Sve rade potpuno naopako. Kažem ti, Stivene, da je posmatranje ovoga momka kako
pokušava da se služi magijom isto što i posmatranje čoveka koji je seo da jede u
kaputu obučenom naopačke, povezanih očiju i sa kofom na glavi! Kad si samo mene
video da izvodim tako besmisleni trik? Da puštam sebi krv i žvrljam po papiru? Kad
god poželim da nešto uradim ja se prosto obratim vazduhu... ili sunčevoj svetlosti... ili
moru... ili šta god da je već to i učtivo od njih zatražim da mi pomognu. I onda, pošto
je moj savez sa tim moćnim duhovima utanačen hiljadama godina ranije, oni ne
oklevaju da rado učine sve što ja zatražim.
-Shvatam - reče Stiven. - Ali, iako je čarobnjak neznalica, on je ipak uspeo. Na
kraju, ovde ste, gospodine, zar ne?
-Da, usuđujem se da kažem - reče džentlmen zlovoljno. - Ali to ne poriče
činjenicu da je magija koja me je ovamo dovela trapava i nimalo elegantna! Uz to,
kakvu je korist on imao od toga? Nikakvu! Ja sam odabrao da mu se ne pokažem, a on
nema magiju da me u tome osujeti. Stivene! Brzo! Okreni stranice u toj knjizi! Nema
povetarca u sobi i to će da ga zapanji preko svake mere. Ha! Gle kako zuri! On
donekle sumnja da smo mi ovde, ali ne može da nas vidi. Ha, ha! Vidi kako postaje
ljut! Uštini ga jako za vrat! Misliće da je komarac!
 52.
Stara dama iz Kanaređa
Kraj novembra 1816.

U neko doba pre no što je napustio Englesku, doktor Grejstil dobio je pismo od jednog
prijatelja iz Škotske u kome ga je taj molio da, ako na svom putovanju stigne i do
Venecije, poseti jednu staru damu koja tu živi. Bio bi to, pisao je prijatelj iz Škotske,
čin milosrđa s obzirom na to da je ta stara dama, nekad bogata, sada bila siromašna.
Doktor Grejstil mislio je da je svojevremeno čuo da je ona iz nekog čudnog,
mešovitog braka... polu-Škotkinja, polu-Špankinja ili možda polu-Irkinja, polu-
Jevrejka.
Doktor Grejstil je sve vreme želeo da je poseti ali je, posle svih tih krčmi i
kočija, iznenadnih odlazaka i promena plana kretanja, otkrio kad je stigao u Veneciju
da je negde izgubio pismo i da mu se i sadržaja veoma nejasno seća. A nije staroj
dami ni ime znao - imao je jedino cedulju sa uputstvom gde bi ona mogla da bude
nađena.
Tetka Grejstil reče da bi u tako teškim okolnostima kao što su bile ove najbolje
bilo da staroj dami pošalju pismo kojim je obaveštavaju o svojoj nameri da je posete.
Mada će, sigurno je, biti veoma čudno što joj ime ne znaju - bez sumnje će za njih
pomisliti da su nikakvi, aljkavi ljudi. Doktoru Grejstilu nije baš bilo prijatno, pa je
duvao na nos i vrpoljio se neko vreme, ali nije mogao da smisli bolji plan pa su tako
smesta napisali ceduljče i dali ga njihovoj stanodavki kako bi odmah mogla da ga
dostavi staroj dami.
Onda se desi prva neobičnost u tom poduhvatu jer se stanodavka, kad prouči
uputstvo za kretanje, namršti i - iz razloga koje doktor Grejstil ne shvati sasvim -
posla po svoga zeta koji je živeo na jednom od gradskih ostrva.
Koji dan kasnije isti taj zet - elegantni sitni venecijanski advokat - poseti doktora
Grejstila. On doktora Grejstila obavesti da je cedulju poslao, ali da bi doktor Grejstil
trebalo da zna da dama živi u onom delu grada koji se zove Kanaređo, u getu - gde
žive Jevreji. Pismo je dostavljeno u ruke uglednog jevrejskog džentlmena. Odgovora
nije bilo. Kako doktor Grejstil želi dalje da postupi? Mali venecijanski advokat izrazi
sreću što doktoru Grejstilu može da bude na usluzi u svemu što bude poželeo.
Jednog kasnog popodneva gospođica Grejstil, tetka Grejstil, doktor Grejstil i
advokat (čije je ime bilo sinjor Toseti), u gondoli su klizili po vodi kroz grad - kroz
onaj deo grada koji se zove Sveti Marko gde su videli ljude i žene kako se spremaju
da uživaju u noćnim zadovoljstvima - pored pristaništa kod Santa Marije Cobeniđo,
gde se gospođica Grejstil okrenula da pogleda u mali, svećom iznutra osvetljeni
prozor, koji je mogao da pripada Džonatanu Strejndžu - pored Rialta gde je tetka
Grejstil hukala i uzdisala što na dečjim nogama koje je videla nema više obuće.
Gondolu su ostavili kod Novog geta. I mada su sve kuće u Veneciji čudne i stare,
one u getu posebno su se činile takvim - kao da su nastranost i drevnost bile dve vrste
robe kojima je ovaj trgovački svet poslovao pa je od njih i kuće gradio. Iako su sve
ulice u Veneciji setne, melanholija koja je vladala ovim ulicama ovde imala je
posebnu težinu - kao da su jevrejska i hrišćanska tuga bile načinjene po različitim
receptima. A ipak su kuće bile veoma skromne, a vrata na koja zakuca sinjor Toseti
bila su dovoljno crna i skromna da bi bez zamerke mogla da posluže svakoj od kuća u
kojima se kvekeri okupljaju u Engleskoj.
Vrata im otvori sluga koji ih pusti u kuću i uvede ih u mračnu odaju čiji su zidovi
bili pokriveni lamperijom od osušenog drveta prastarog izgleda koje je najviše
mirisalo na more.
U odaji su bila jedna vrata koja su stajala malo odškrinuta. Sa mesta na kome je
stajao doktor Grejstil je mogao da vidi stare knjige pohabanog izgleda u tankim
kožnim povezima, srebrne svećnjake koji su bili razgranatiji više no što su engleski
obično, kutije od lakiranog drveta zagonetnog izgleda - za koje je doktor Grejstil
mislio da su u vezi sa verom jevrejskog gospodina. Sa zida je visila lutka ili
marioneta visoka i široka koliko čovek, ali odevena kao žena i glave oborene na prsa
tako da lice nije moglo da joj se vidi.
Sluga uđe kroz ona odškrinuta vrata da obavesti svoga gospodara. Doktor
Grejstil šapnu sestri da sluga izgleda kao pristojan čovek.
Da, reče tetka Grejstil, samo što ne nosi kaput. Tetka Grejstil dalje reče da je
često primećivala da su sluge sklone da se pojavljuju samo u košuljama i da je to uvek
slučaj u kućama gde su gospodari neženje i gde onda ništa ne može da se uradi da se ta
loša navika popravi. Tetka Grejstil nije umela da objasni zašto je to tako. Tetka
Grejstil je pretpostavljala da je jevrejski gospodin udovac.
-Oh! - uzdahnu doktor Grejstil zavirujući kroz otvorena vrata. - Prekinuli smo ga
usred večere!
Uvaženi jevrejski džentlmen bio je odeven u dugi, prašnjavi crni kaput i imao je
veliku bradu kovrdžave prosede i bele dlake kao i crnu kapu koja mu je pokrivala
samo teme na glavi. Sedeo je za dugim stolom koji je bio prekriven besprekorno
belim lanenim stolnjakom od koga je popriličan deo bio zadenuo za okovratnik svoje
odore da mu služi kao salveta.
Tetka Grejstil bila je šokirana kad je shvatila da doktor Grejstil može sebi da
dozvoli da viri kroz bilo koji otvor u nečiju privatnost pa ga više puta munu vrhom
suncobrana. Ali doktor Grejstil beše došao u Italiju da vidi sve što se da videti pa nije
smatrao da bi privatni život nekog jevrejskog džentlmena trebalo da bude izuzetak.
Dotični jevrejski džentlmen nije izgledao voljan da prekida svoju večeru da bi
primio u goste nepoznatu englesku porodicu; činilo se da slugi daje uputstva šta da im
kaže.
Sluga se vrati i obrati se sinjor Tosetiju i, kad je završio, sinjor Toseti pokloni se
nisko tetki Grejstil i objasni da se dama koju traže zove Delgado i da stanuje na
samom vrhu ove kuće. Sinjor Toseti bio je malo ozlojeđen što nijedan sluga
jevrejskog džentlmena nije izgledao voljan da im pokaže put i najavi njihov dolazak,
ali, reče on, njihova grupa sačinjena je od odvažnih avanturista i nema sumnje da će
uspeti da nađe put do vrha stepeništa.
Doktor Grejstil i sinjor Toseti uzeše svaki po jednu sveću. Stepenište se uvijalo
naviše u tamu. Prođoše pored mnogih vrata koja su, mada prilično raskošna, sva
izgledala nestvarno sićušna - jer su sve kuće u getu, kako bi mogle da prime što više
sveta, građene da budu visoke i sa onoliko spratova koliko se kućevlasnik usuđivao da
napravi - i da bi se ovo nekako uravnotežilo tavanice su bile jako niske. U početku su
mogli da čuju kako ljudi razgovaraju iza tih vrata, a kod jednih čuše i kako neki čovek
unutra peva tužnu pesmu na nepoznatom jeziku. Onda naiđoše na vrata koja su bila
otvorena i kroz koja je zjapila samo tama; hladan, ustajao vazduh izbijao je u hodnik
iz svakih od njih. Poslednja vrata, međutim, bila su zatvorena. Pokucaše, ali niko ne
odgovori. Viknuše da su došli u posetu madam Delsado. Opet bez odgovora. I onda,
pošto tetka Grejstil reče da je glupo da se prevali ovoliki put i da se onda ode
neobavljena posla, gurnuše vrata i uđoše.
Soba je - jedva malo veća od tavana - imala sve odlike zapuštenosti koju samo
starost i krajnje siromaštvo mogu da naprave. U njoj nije bilo ništa što nije bilo
slomljeno, okrnjeno ili okrpljeno. Sve boje u toj sobi bile su izbledele, ili potamnele,
ili preživele ceo postupak koji ih je učinio sivim. Bio je tu jedan mali prozor kroz koji
je ulazio noćni vazduh i kroz koji je mogao da se vidi mesec, mada je bilo malo
iznenađujuće što se mesec sa svojim čistim licem i pojavom spušta tako nisko da se
pojavljuje u jednoj prljavoj maloj sobi.
A ipak, nije to bilo ono što je doktora Grejstila nateralo da pokaže toliki nemir,
širi okovratnik kao da ga steže, crveni i bledi naizmenično i duboko udiše vazduh.
Ako je postojala neka stvar koju doktor Grejstil nije podnosio više od svih drugih,
onda su to bile mačke - a soba je bila puna mačaka.
 Usred svih tih mačaka sedela je jedna veoma mršava osoba na prašnjavoj,
drvenoj stolici. Sreća je, kao što je rekao sinjor Toseti, što su svi Grejstilovi bili
odvažni avanturisti, jer je pogled na madam Delgado zaista mogao nepovoljno da
utiče na osobe sa slabijim nervima. Jer je ona, iako je sedela sasvim uspravno - čovek
bi čak mogao da kaže da je sedela napeto kao da nešto očekuje - imala sve znake i
manjkavosti tela koje nameće krajnja starost tako da je gubila sličnost sa drugim
ljudskim bićima i počinjala da umesto toga podseća na živa stvorenja druge vrste.
Ruke su joj ležale u krilu, a bile su skroz prošarane smeđim mrljama. Koža joj je bila
bela, gotovo prozračna, koža svojstvena dubokoj starosti, fina i namreškana kao
paukova mreža, sa venama čvornovatog plavetnila.
Nije ustala kad su oni ušli, niti je bilo kakvim znakom pokazala da ih je
primetila. Ali možda ih nije čula. Jer, mada je soba bila tiha, ćutanje pedesetak
mačaka čudna je stvar, kao pedeset pojedinačnih zanemelosti zgomilanih jedna na
drugu.
I tako Grejstilovi i sinjor Toseti, praktični ljudi, zasedoše u prljavoj maloj sobi i
tetka Grejstil, uz njen ljubazni osmeh i samilosne želje da svakom treba da bude
ugodno i lagodno, obrati se u ime svih njih staroj gospi.
-Nadam se. moja draga gospodo Delgado, da ćete nam oprostiti ovu nametljivost,
ali moja nećaka i ja želeli smo da sebi ukažemo tu čast da vas posetimo.
Tetka Grejstil pričeka za slučaj da stara gospa želi da nešto odgovori. ali stara
gospa ne reče ništa. - Kako vam je samo divno prevetrena prostorija ovde, milostiva!
Moja draga prijateljica... gospođica Vajlsmit... stanuje u maloj sobi na vrhu kuće na
trgu Kvin u Batu... u sobi veoma sličnoj ovoj vašoj, gospođo Delgado... i tvrdi da je
leti ne bi menjala za najbolju kuću u gradu... jer dopire povetarac koji manjka svima
drugima pa je savršeno sveža dok se ugledni ljudi znoje u svojim raskošnim
stanovima. I sve je kod nje uredno i pri ruci joj kad god joj nešto zatreba. A njena
jedina pritužba je da devojka sa drugog sprata uvek ostavlja vrele tiganje na
stepenište... što, kako vam je poznato, madam Delgado... može da bude veoma
nezgodno ako vam noga zapne za jedan od njih. Da li i vama stepenište stvara mnogo
neugodnosti, milostiva?
Nastupi tišina. Ili, bolje rečeno, prođe nekoliko trenutaka ispunjenih jedino
disanjem pedeset mačaka.
Doktor Grejstil potapka maramicom oznojeno čelo i promeškolji se. - Ovde smo,
milostiva - poče on - po posebnom zahtevu gospodina Džona Mekina iz Aberdinšira.
On želi da ga se setite. Nada se da ste vi dobro i šalje vam svoje najbolje želje za
vaše zdravlje.
Doktor Grejstil je govorio nešto glasnije no inače jer beše počeo da sumnja da je
stara gospa gluva. Ovo ne donese neki poseban rezultat osim što uznemiri mačke od
kojih se mnoge ushodaše odajom i, jer su se u prolazu češale jedna o drugu, varnice iz
njihovog krzna vrcnuše u tamu. Crna mačka doskoči odavde ili odande pravo na
naslon stolice doktora Grejstila i pođe po njemu kao po zategnutom užetu.
Doktor Grejstil sačeka jedan tren da se malo povrati, a onda reče: - Možemo li
da ponesemo neki izveštaj o vašem zdravlju i situaciji gospodinu Mekinu, milostiva?
Ali stara dama ne reče ništa.
Gospođica Grejstil bila je sledeća. - Milo mi je, milostiva - reče ona - što vidim
da ne oskudevate u dobrim prijateljima. Oni mora da su vam velika uteha. Eto ta mala
maca boje meda kraj vaših nogu... elegantniji oblik od njenog nisam videla! I kako
samo otmeno umiva svoje lice! Kako joj je ime?
 Ali stara dama ništa ne odgovori.
I tako, podstaknut pogledom doktora Grejstila, oniži venecijanski advokat stade
da ponavlja glavninu onoga što je već rečeno, ali ovoga puta na italijanskom. Jedina
razlika sad je bila u tome što se stara dama više nije gnjavila da gleda u njih već je
svoj pogled upravila na jednu veliku sivu mačku, koja je sa svoje strane gledala belu
mačku, a koja je, sa svoje strane, gledala u mesec.
-Recite joj da sam joj doneo novac - reče doktor Grejstil advokatu. - Recite joj
da joj je to poklon koji joj dajem u ime Džona Mekina. Recite joj da ne mora da mi
zahvaljuje...
Doktor Grejstil tu živo mahnu rukom kao da je zahvalnost za milosrdna dela i
velikodušne postupke neka vrsta komarca pa se nada da će na taj način da ga spreči da
na njega sleti.
-Gospodine Toseti - reče tetka Grejstil - vama nije dobro. Bledi ste, gospodine.
Želite li čašu vode? Sigurna sam da gospođa Delgado može da vam da čašu vode.
-Ne, madamina Grejstil, nije muka. Ja sam...
I sinjor Toseti pogledom obiđe sobu da nađe reč koja mu je nedostajala. -
Uplašen - šapnu onda.
-Uplašen? - prošaputa doktor Grejstil. - Zašto? Od čega?
-Ah, sinjor dotore, ovo je užasno mesto! - uzvrati ovaj takođe šapatom, a
njegove prestravljene oči odlutaše prvo do mesta gde je jedna mačka lizala svoju šapu
da je pripremi za umivanje lica, a onda natrag na staru gospu kao da od nje očekuje da
postupi na isti način.
Gospođica Grejstil prošapta da su u svojoj brizi da gospođi Delgado ukažu
pažnju došli u prevelikom broju i iznenada joj banuli na vrata. Jasno je da su joj prvi
posetioci posle mnogo godina. Zar je onda veliko čudo što nju svest izdaje? Stavljena
je na ozbiljno iskušenje!
-Oh, Flora! - šapnu tetka Grejstil. - Zamisli samo! Godine i godine provesti bez
bilo kakvog društva!
Doktoru Grejstilu se to šaputanje u tako maloj sobi - jer stara gospa nije bila ni
korak daleko od njih - učini strašno smešno i on se, jer nije znao šta bi drugo,
najednom razljuti na svoje društvo, tako da njegova ćerka i sestra zaključiše da je
bolje da pođu.
Tetka Grejstil preuze na sebe da se upusti u dug i prisan oproštaj od stare gospe i
reče joj da će svi oni da se vrate da je opet posete kad joj bude bolje - za šta se tetka
Grejstil nada da će biti vrlo skoro.
Upravo dok su prolazili kroz vrata, osvrnuše se da pogledaju natrag. U tom
trenutku se na prozorskoj dasci pojavi jedna nova mačka sa nečim ukočenim i
razbarušenim u ustima - predmetom veoma nalik mrtvoj ptici. Stara dama ispusti neki
uzradošćeni zvuk i iznenađujuće poletno đipi sa stolice na kojoj je sedela. Bio je to
zvuk najčudniji na svetu i uopšte nije podsećao na ljudski. Taj zvuk natera sinjora
Tosetija da, sa svoje strane, prestravljeno krikne i čvrsto zatvori vrata za svima njima
i tako sakrije sve ono što bi stara gospa mogla da uradi sledeće.30
 53.
Mali, sivi mrtvi miš
Kraj novembra 1816.

Sledeće večeri su u odaji u kojoj se venecijanski sumrak mešao sa venecijanskom

veličanstvenošću na krajnje romantičan i zadovoljavajući način. Grejstilovi u društvu
sa Strejndžom seli da večeraju. Pod je bio od ispucalog, izlizanog mermera koji je
imao sve boje venecijanske zime. Glava tetke Grejstil, sa njenom urednom belom
kapicom, jasno se isticala spram tame ogromnih mračnih vrata koja su u daljini bila
iza nje. Vrata su bila uokvirena nejasnom rezbarijom i najviše su podsećala na neki
grobni spomenik zapreten u tajnovite sene. Na zidovima su bili duhovi fresaka obojeni
duhovima boja sve u slavu neke drevne venecijanske porodice čiji se poslednji
pripadnik davno udavio. Sadašnji vlasnici bili su siromašni kao crkveni miševi i
svoju kuću već dugi niz godina nisu bili u stanju da dovedu u red. Napolju je padala
kiša, ali je, što je bilo prilično iznenađujuće, padala i unutra; odnekle iz sobe stizao je
sasvim nepriličan zvuk velike količine vode koja je izdašno kvasila pod i nameštaj.
Ali Grejstilovima nije mogla da pokvari raspoloženje, niti da odloži sjajnu večeru,
sitnica kao što je ta. Pogrebnu tamu razbili su jakim sjajem sveća, a zvuk vode
nadjačavali su glasnim smehom i razgovorom. Sve u svemu, pokazivali su onaj
najbolji deo engleskog duha u onom delu odaje u kome su sedeli.
- Ali, ne razumem - reče Strejndž. - Ko se brine o toj staroj dami?
Doktor Grejstil reče: - Jevrejski džentlmen... koji je izgleda veoma širokogruda
stara osoba... daje joj mesto na kome može da živi, a njegove sluge ostavljaju joj
hranu u tanjirima u podnožju stepenica.
-Ali kako ta hrana stiže do nje - uzviknu gospođica Grejstil - niko tačno ne zna!
Sinjor Toseti veruje da joj je odnose njene mačke.
-To je budalaština! - izjavi doktor Grejstil. - Ko je ikada čuo da mačke rade
nešto korisno!
-Osim da u čoveka uobraženo zure - reče Strejndž. - A za to bi, pretpostavljam,
moglo da se kaže da ima neku vrstu koristi za moral pojedinca jer čini da mu bude
neugodno i podstiče mu ozbiljno razmišljanje o sopstvenoj nesavršenosti.
Avantura Grejstilovih bila je predmet razgovora sve od kako su seli za sto da
večeraju. - Flora, mila moja - reče tetka Grejstil - gospodin Strejndž će početi da
misli da ne umemo da pričamo o nečemu drugom.
-O! Nemojte da se obazirete na mene - reče Strejndž. - Stvar je neuobičajena, a
mi čarobnjaci, znate, skupljamo neuobičajene stvari.
-Da li biste mogli da je izlečite magijom, gospodine Strejndž? - upita gospođica
Grejstil.
-Da izlečim ludilo? Ne. Mada to nije zbog odsustva želje da to pokušam. Jednom
sam zamoljen da posetim starog ludog džentlmena i vidim šta bih za njega mogao da
učinim i verujem da sam tom prilikom bacao čini jače no ikad ranije, ali je na kraju
moje posete on bio lud koliko i ranije.
-Ali mora da postoje recepti za lečenje ludila, zar ne? - upita gospođica Grejstil
puna nade. - Usuđujem se da kažem da su ga oriejtski čarobnjaci imali, bar jedan.
Gospođica Grejstil počela je da se zanima istorijom magije i njeni razgovori
poslednjih dana bili su puni izraza Oriejti i Srebrnjaci.
-Moguće je - reče Strejndž - ali da je i tako, taj recept je izgubljen pre više
stotina godina.
-Taman da je i hiljadu godina sigurna sam da to za vas ne bi predstavljalo
smetnju. Vi ste nam do sada navodili tuce primera čini za koje se mislilo da su zauvek
izgubljene, a koje ste vi bili u stanju da povratite.
-Istina je, ali uglavnom imam samo neku ideju kako da počnem. Nikad i nigde
nisam čuo da je neki oriejtski čarobnjak lečio ludilo. Njihov stav prema ludilu bio je
sasvim suprotan od našeg. Ludake su smatrali vidovnjacima i prorocima i njihovo
buncanje su slušali sa najvećom pažnjom.
-Baš čudno! Zašto?
-Gospodin Norel je verovao da je to nešto u vezi sa simpatijama koje vilenjaci
pokazuju prema umno poremećenima... to kao i činjenica da ludak može da vidi
vilenjaka kad to niko drugi ne može.
Strejndž malo zasta. - Vi mi rekoste da je ova stara dama veoma luda? - upita
zatim.
-O, da! Verujem da je tako.
U dnevnoj sobi posle večere, doktor Grejstil utonu u zdrav san na svojoj stolici.
Tetka Grejstil je dremala u svojoj i trzala se iz sna svaki čas da se izvini zbog
pospanosti i smesta ponovo tonula u san. I tako je gospođica Grejstil bila u stanju da
razgovara nasamo sa Strejndžom tokom celog ostatka večeri. Imala je mnogo toga da
mu kaže. Na njegovu preporuku, odnedavno je čitala Istoriju kralja Gavrana za decu
lorda Portišeda i želela je o tome nešto da ga pita. On je, međutim, izgledao odsutan i
nekoliko puta stekla je neprijatnu pomisao da je ne sluša.
Sledećeg dana Grejstilovi su posetili Arsenal i veoma su se divili njegovom
polumraku i prostranstvu, lenjo su proveli sat ili dva u razgledanju radnji sa starim
predmetima (u kojima su prodavci izgledali isto onoliko stari i neobični koliko i
predmeti koje su nudili na prodaju), a onda su jeli sladoled u poslastičarnici blizu
crkve San Stefano. Na sva ta dnevna zadovoljstva bio je pozvan i Strejndž, ali je rano
tog jutra tetka Grejstil dobila kratku cedulju u kojoj im on šalje svoje pozdrave i
zahvalnost, ali je sasvim slučajno krenuo novom linijom istrage i ne usuđuje se da je
napušta, a učeni ljudi su, madam, što vam je poznato preko vašeg brata, najsebičniji
od svih ljudi na svetu i misle da im je posvećenost njihovom radu opravdanje za
sve...“ Nije se pojavio ni sledećeg dana kad su oni bili u poseti školi Santa Maria
della Carita. A ni dan posle toga kada su gondolom otišli na Torčelo, usamljeno,
korovom zagušeno ostrvo nadvijeno sivom maglom na kome je prvobitno bila
izgrađena Venecija, koja je bila veličanstvena jedno vreme, a potom napuštena i
konačno srušena, i to davno, davno.
Ali iako je Strejndž bio zatvoren u svojoj sobici u kući blizu Santa Marija
Cobeniđa, doktor Grejstil nije patio zbog toga što mu je uskraćeno njegovo društvo jer
mu je ime među njima bez prestanka bilo ponavljano. Ako su, na primer, Grejstilovi
šetali Rijaltom - i ako hi pogled na most doktora Grejstila naveo da pomene Šajloka,
Šekspira i probleme savremenog teatra, doktor Grejstil je tada mogao da bude siguran
da će čuti i Strejndžovo mišljenje o svim tim temama - jer ih je gospođica Grejstil sve
znala i mogla da se za njih zalaže kao za svoja vlastita. Ako bi, u maloj antikvarnici,
Grejstilovima zapala za oko slika medveda koji igra. onda je to jedino služilo za to da
gospođica Grejstil iskoristi priliku da ispriča njenom ocu o jednom poznaniku
gospodina Strejndža koji je smeđeg medveda udenuo u staklenu kutiju. Ako su jeli
jagnjetinu, bilo je više nego sigurno da će gospođica Grejstil da se seti jedne zgode, o
kojoj joj je gospodin Strejndž pričao, kada je on jednom jeo jagnjetinu kod „Lajm
Redžisa“.
Uveče trećeg dana, doktor Grejstil posla Strejndžu pisamce u kome mu predlaže
da njih dvojica popiju po kafu i po čašu žestokog italijanskog pića. Sastaše se kod
„Florijana“ nešto posle šest časova po podne.
-Drago mi je što vas vidim - reče doktor Grejstil - ali mi izgledate bledi. Da li
vam je padalo na pamet da nešto prezalogajite? Da spavate? Da se bavite malo
fizičkim aktivnostima?
-Verujem da sam danas nešto pojeo - reče Strejndž - ali zaista ne mogu da se
setim šta je to bilo.
Neko vreme su razgovarali o nevažnim stvarima, ali je Strejndž delovao odsutno.
Nekoliko puta je doktoru Grejstilu odgovorio gotovo slučajno. A onda, pošto iskapi
poslednji gutljaj svoje grappe, izvadi džepni sat i reče: - Nadam se da ćete mi
oprostiti što žurim. Imam sastanak. I tako, laka vam noć.
Doktor Grejstil je ovim bio pomalo iznenađen pa nije mogao da se ne zapita
kakav li je to sastanak mogao da bude. Čovek loše može da se ponaša baš na svakom
mestu u svetu, ali se doktoru Grejstilu činilo da je to u Veneciji gori slučaj no igde i
takođe učestaliji. Nijedan drugi grad na svetu nije tako ustrojen da pruži mogućnost
baš svakoj vrsti nevaljalstva, a doktoru Grejstilu je baš u ovom trenutku posebno bilo
stalo da Strejndžov karakter bude bez ijedne mrlje. I stoga upita, što je više mogao
nehajnije, da li je to možda sastanak sa lordom Bajronom.
-Ne, zaista. Istini za volju - reče Strejndž i skupi oči pa nastavi poverljivim
tonom - verujem da sam našao nekoga da mi pomaže.
-Vašeg vilenjaka?
-Ne. Još jedno ljudsko biće. Gajim velike nade u tu saradnju. A u isto vreme
nisam sasvim siguran kako će druga osoba da primi moje predloge. Razumećete da u
takvim okolnostima nisam rad da ih ostavim da čekaju.
-Ne, zaista! - uzviknu doktor Grejstil. - Idite! Idite!
Strejndž se udalji i posta jedna od mnogih crnih prilika na trgu, sve sa
bezizražajnim crnim licima, koje su hitale po mesečinom obasjanoj Veneciji. Sam
mesec bio je smešten između arhitektonskog sklopa oblaka tako da je izgledalo da je
na nebu još jedan mesečinom osvetljeni grad, čija se uzvišenost nadmetala sa
venecijanskom i čije su se velike palate i ulice obrušavale i pretvarale u ruševine, kao
da ih je neki duh iz čistog ćefa postavio tamo da se naruga laganom propadanju grada
na zemlji.
U međuvremenu, tetka Grejstil i gospođica Grejstil iskoristile su doktorovo
odsustvo da se vrate do jezive male sobe na vrhu stepeništa one kuće u getu. Pošle su
u tajnosti jer su bile mišljenja da bi ih doktor Grejstil, a možda čak i gospodin
Strejndž, sprečio da idu ili bi tražio da im pravi društvo - a one ovom prilikom nisu
želele da imaju muško društvo.
-Oni bi želeli da razgovaraju o tome - rekla je tetka Grejstil. -Oni bi želeli da
doznaju kako je dospela u tako jadno stanje. Ali kakvo bi dobro od toga moglo da
bude? Kako bi to njoj moglo da pomogne?
Gospođica Grejstil beše ponela nešto sveća i svećnjak. Ona upali sveću da bi
mogle da vide šta rade. Onda iz svojih korpi izvadiše tanjir ukusne kuvane teletine sa
povrćem što ustajali vazduh u maloj skučenoj sobi ispuni finim mirisom, nešto
palačinki, malo jabuka i jedan topao šal. Tetka Grejstil stavi tanjir sa teletinom pred
gospođu Delgado, ali uvide da su prsti i nokti gospođe Delgado izvijeni i ukočeni kao
kandže tako da njima nije mogla da uhvati nož i viljušku.
 -E pa, mila moja - reče tetka Grejstil - ona je za ovo pokazala veliko zanimanje i
sigurna sam da će joj mnogo prijati. Ali mislim da treba da je pustimo da jede onako
kako joj najviše odgovara.
I njih dve siđoše dole na ulicu. Istoga časa kad su se našle napolju, tetka Grejstil
uzviknu: - Oh, Flora! Jesi li videla? Večera joj je već bila pripremljena. Tamo je bila
mala porcelanska činija... prava činija... skoro kao iz mog servisa za čaj sa motivom
ružinih pupoljaka i nezaboravka... i u nju je stavila miša... malog, sivog mrtvog miša!
Gospođica Grejstil izgledala je zamišljeno. - Usuđujem se da kažem da bi
glavica žućanice... skuvana u sosu. kako je oni ovde spremaju... mogla pomalo da liči
na miša.
-O, mila moja! - uzviknu gospođa Grejstil. - Znaš ti da ono nije bilo ni blizu
tome...
Hodale su kroz Stari geto prema kanalu Kanaređo kad gospođica Grejstil
najednom skrenu u senku i nestade sa vidika.
-Flora! Šta ti je? - zavapi tetka Grejstil. - Šta si to videla? Ne zadržavaj se tamo
dugo, ljubavi. Veoma je mračno između ovih kuća. Najdraža! Flora!
Gospođica Grejstil izroni na svetio isto onako hitro kako je i nestala. - Sve je u
redu, tetka - reče ona. - Ne plašite se. Samo sam pomislila da čujem da me neko zove
po imenu pa sam otišla da vidim ko je to. Mislila sam da je to neko koga poznajem.
Ali tamo nije bilo nikoga.
Kod Fondamenta ih je čekala njihova gondola. Veslač im pruži ruku da lakše uđu
i onda, laganim zaveslajima, poče da se udaljava. Tetka Grejstil se šćućuri ispod
nadstrešnice na sredini čamca. Kiša stade da udara po platnu. - Možda ćemo kad
stignemo kući da zateknemo gospodina Strejndža sa tatom - reče ona.
-Možda - reče gospođica Grejstil.
-A možda je opet otišao da igra bilijar sa lordom Bajronom - reče tetka Grejstil.
- Baš je čudno što su njih dvojica prijatelji. Izgledaju kao sušta suprotnost jedan
drugome.
-Stvarno je tako! Mada mi je gospodin Strejndž rekao da mu je lord Bajron bio
daleko manje po volji kada ga je upoznao u Švajcarskoj. Njegovo gospodstvo bilo je
tada sa nekim drugim pesnicima koji su mu okupirali svu pažnju i čije mu je društvo
bilo draže od svih drugih. Gospodin Strejndž mi reče da je jedva pokazivao uljudnost.
-E pa, to je jako loše. Iako ne iznenađuje. Zar se ti ne bi plašila da ga pogledaš,
mila? Lorda Bajrona, mislim. Ja mislim da ja bih... malo.
-Ne, ne bih se plašila.
-E pa, ljubavi moja, to je stoga što si bistrije glave i uravnoteženija od većine
ljudi. Zaista mislim da nema na svetu ničega čega bi se ti plašila.
-O! Mislim da to nije iz neke prevelike hrabrosti sa moje strane. Što se mojih
izuzetnih vrlina tiče... ne znam. Nikad dosad nisam bila u iskušenju da uradim nešto
stvarno rđavo. Istina je jedino da lord Bajron nikad ne bi mogao da ima vlast nada
mnom niti da mi i najmanje remeti misli ili delovanje. Sasvim sam bezbedna od njega.
Ali to ne znači da u svetu ne postoji neko... ne kažem da sam ga već videla... koga bih
se malo plašila da pogledam ponekad... iz bojazni da bi mogao da bude tužan... ili
izgubljen... ili zamišljen, ili... što bi, znate, moglo da bude gore od svega ostalog...
utonuo u neki lični gnev ili ophrvan bolom toliko da ne primeti uopšte da ga ja
gledam.
Na skučenom tavanu povrh kuće u getu, sveće gospođice Grejstil zatreperiše i
zgasnuše. Mesec zasja u košmarnu odaju i stara dama iz Kanaređa stade da jede
paprikaš koji su joj donele Grejstilove.
Upravo se spremala da proguta poslednji zalogaj kad jedan glas na engleskom
reče: - Na nesreću, moji prijatelji se nisu zadržali toliko dugo da obave upoznavanje,
a uvek je neugodan posao, zar ne, madam. kad dve osobe budu ostavljene u sobi da se
same upoznaju? Moje ime je Strejndž. Vaše je, madam, mada vi to ne znate, Delgado, i
ushićen sam što sam vas upoznao.
Strejndž je stajao oslonjen na prozorski ram i prodorno je posmatrao.
Ona mu, sa svoje strane, pokloni isto onoliko pažnje koliko je prethodno
poklanjala tetki Grejstil i gospođici Grejstil ili bilo kome od njenih posetilaca
poslednjih dana. Obraćala je na njega pažnju onoliko koliko i mačka nekome ko je ne
zanima.
-Dozvolite mi da vas prvo uverim - reče Strejndž - da ja nisam neki od onih
zamornih posetilaca koji vam dolaze bez nekog posebnog razloga i o sebi ne mogu
ništa da kažu. Imam jedan predlog za vas, madam Delgado. Izuzetna je sreća za nas
oboje, madam, što se srećemo baš sad. Ja sam u stanju da vam dam ono za čim vam
srce žudi, a zauzvrat vi ćete meni da date ono za čim žudi moje.
Gospođa Delgado ne pokaza da je čula bilo šta od ovoga. Ona svoju pažnju beše
skrenula na činiju sa mrtvim mišem i njena staračka usta zjapila su da ga progutaju.
-Zaista, madam! - zavapi Strejndž. - Moram da zahtevam da za trenutak ostavite
po strani vašu večeru i poklonite pažnju onome što govorim.
I on se naže napred i ukloni činiju. Po prvi put se učini da madam Delgado zna da
je on tu. Ona kao mauknu nezadovoljno i zlovoljno ga odmeri.
-Želim da me naučite kako da budem lud. Ideja je toliko prosta da se čudim kako
je se ranije nisam setio.
 Madam Delgado tiho zareza.
-Oh! Vi sumnjate u mudrost mojih postupaka? Verovatno ste u pravu. Pomalo je
ishitreno da čovek sebi poželi da poludi. Moj učitelj, moja žena i svi moji prijatelji
veoma bi se ljutili kad bi čuli šta smeram.
I on malo zastade. Podsmešljiv izraz nesta mu sa lica, a šaljivi tonovi iz glasa. -
Ali ja sam se odrekao učitelja, žena mi je mrtva i odvojen sam od prijatelja sa bar
pedeset kilometara čiste vode i većim delom Kontinenta. Po prvi put od kad sam
počeo da se bavim ovom profesijom nisam u obavezi da nekoga pitam za savet. E sad.
kako da počnemo? Morate da mi date nešto... nešto što će da posluži kao simbol i
provodnik vaše ludosti.
Osvrnu se da pogleda oko sebe po sobi. - Na nesreću, vi ne posedujete ništa
osim te haljine... - Spusti pogled na činiju koju je držao u ruci. - ... i tog miša.
Opredeljujem se za miša.
Strejndž stade da izgovara čini. Srebrnasto svetlo rasprsnu se po sobi. Bilo je to
nešto između belog plamena i vrcave svetlucavosti koju proizvode prskalice i druga
sredstva za vatromet. Za trenutak je to visilo u vazduhu između gospođe Delgado i
Strejndža. A onda Strejndž rukom načini pokret kao da to baca na nju; svetio odlete na
nju i za trenutak cela njena prilika kao da stade da emituje srebrno zračenje. Iznenada
gospođa Delgado sasvim nesta, a na njenom mestu bilo je uozbiljeno, pokunjeno
devojče u staromodnoj haljini. A onda i devojče nesta i umesto nje se tu pojavi
prelepa mlada žena sa čežnjivim izrazom na licu. Nju nasledi starija žena
gospodstvenog držanja, ali sa odsjajem začetog ludila u očima. Svi oblici žene koje je
gospođa Delgado nekad predstavljala izmenjaše se za tren oka na toj stolici. A onda
sve one nestaše.
Na stolici je bila samo hrpa zgužvane svile. Iz te hrpe izađe mala siva mačka.
Mačka lako skoči na pod, đipi na prozorsku dasku i nesta napolju u tami.
-E pa, ovo je uspelo - reče Strejndž.
Dohvati zatim napola istrulelog mrtvog miša za rep i diže sa. Istoga časa postade
zanimljiv nekolicini mačaka koje zamaukaše i počeše da predu i da mu se umiljavaju
oko nogu da mu privuku pažnju.
On gadljivo iskrivi lice. - A šta li je, pitam se, Džon Askglas morao da podnese u
nameri da stvori englesku magiju?
Zapita se hoće li biti u stanju da primeti razliku. Hoće li, kad okonča magiju,
pokušati da utvrdi da li je lud? Hoće li se vrzmati unaokolo pokušavajući da ludo
misli ne bi li otkrio nije li koja od tih misli prirodna? Pogleda po poslednji put
unaokolo, otvori usta i oprezno spusti miša u njih...
Izgledalo je to kao zaranjanje pod vodopad ili zvuk dve hiljade truba u uhu. Sve što
je ranije mislio, sve što je znao, sve što je bio, zbrisano bi u silnoj poplavi zbrkanih
osećanja i doživljaja. Svet je ponovo bio sačinjen od vatrenih boja koje je bilo
nemoguće podneti. Bio je ispunjen novim strahovima, novim željama, novom
mržnjom. Bio je okružen velikim spodobama. Neke su imale opaka usta puna zuba i
ogromne, vatrene oči. Bila je tu neka spodoba slična užasno obogaljenoin pauku
koja mu se primače natraške. To stvorenje bilo je puno pakosti i zlobe. On u ustima
ima nešto što ima neopisivo gadan ukus. Nesposoban da misli, nesposoban da ma
šta zna, on nađe sam-Bog-zna-odakle dovoljno prisustva duha da to ispljune. Neko
vrisnu...
Otkri da leži na leđima zagledan u mešavinu tame, tavanskih greda i mesečine.
Senovito lice nadvi se i zaviri dole u njegovo lice na posebno neprijatan način. Dah
tog lica bio je topao, vlažan i smrdljiv. Nije se sećao kako je legao, ali se malo čega i
sećao. Bezvoljno se upita da li je u Londonu ili u Sropširu. U celom telu vladao mu je
veoma čudan osećaj kao da po njemu istovremeno hoda više mačaka. Posle malo
vremena diže glavu i ustanovi da je to zaista tako.
On sede i mačke odskočiše u stranu. Pun mesec sijao je kroz razbijeni prozor. A
onda, idući od sećanja do sećanja, stade da sastavlja noćašnja zbivanja komad po
komad. Priseti se čini uz koju je preobrazio staricu, plana da postane lud kako bi
mogao da vidi vilenjaka. U početku mu se sve to učini veoma daleko pa pomisli da se
priseća događaja koji su se zbili, o. možda pre mesec i više dana. A ipak, evo ga u
sobi i pogled na džepni sat pokaza mu da gotovo ni tren nije prošao.
Pođe mu za rukom da spase miša. Njegova ruka srećom pala je preko njega i tako
ga sačuvala od mačaka. Strpa ga u džep i žurno napusti sobu. Nije želeo da se tu više
zadržava ni trenutak duže; soba je i pre već bila košmarna - sada mu se činila mestom
neopisivog užasa.
Na stepeništu srete nekolicinu ljudi, ali mu oni ne pokloniše ni najmanju pažnju.
Prethodno na stanare kuće beše bacio čini tako da su oni bili sasvim ubeđeni da ga
viđaju svakog dana, da često zalazi u te odaje te da nema ništa prirodnije nego da on
bude tu. Ali da ih je iko zapitao ko je on, to uopšte ne bi umeli da kažu.
Pešice ode do svoga stana na trgu Santa Marija Cobeniđo. Ludilo stare žene,
činilo se, još deluje na njega. Ljudi pored kojih je na ulici prolazio izgledali su čudno
izmenjeni; izrazi na njihovim licima činili su se zverski i nerazumni, a čak im je i hod
bio trapav i nakazan. „E pa, jedna stvar je jasna“, pomisli on, „starica je zaista bila
veoma luda. U takvom stanju mi ne bi bilo moguće da prizovem vilenjaka.“
Sledećeg dana ustade rano i odmah posle doručka dade se na posao da meso i
creva miša istuca u prah, u skladu sa raznim dobro poznatim principima magije. Kosti
je sačuvao nedirnute. A onda prah pretvori u tinkturu. Ovo je imalo dve prednosti.
Prvo (i u svakom slučaju najbolje) značajno manje bilo je gadno da se progutaju dve
kapi tinkture od celog miša iz usta. Drugo, verovao je da će na ovaj način da bude u
stanju da utiče na nivo ludila koji nabacuje na sebe.
Do pet sati po podne imao je nešto tamniju smeđu tečnost, koja je uglavnom
mirisala na brendi koji je koristio da bi napravio tinkturu. On je pretoči u bocu. Onda
pažljivo izbroja i sasu četrnaest kapi u čašu brendija koju zatim popi.
Posle nekoliko minuta pogleda kroz prozor na trg Santa Marija Cobeniđo. Ljudi
su šetali tamo-vamo. Potiljci su im bili šuplji; lica su im zamenjivale samo tanke
maske sa prednje strane. U svakoj od šupljina gorela je sveća. Ovo mu je sad bilo
tako jasno da se zapita kako to i ranije nije uočio. Pomisli šta bi bilo kad bi sad sišao
dole i pogasio te sveće. To ga natera u smeh. Smejao se toliko jako da više nije mogao
da stoji. Njegov smeh odjekivao je i odjekivao svuda po kući. Neki sitni zaostatak
razuma upozori ga da ne bi trebalo da dozvoli da kućevlasnik i njegova porodica
doznaju šta on to radi i zato ode do kreveta i svoj smeh priguši jastucima, ali je s
vremena na vreme trzao nogama da nekako da oduška urnebesnom veselju koje mu je
izazvala pomisao na gašenje sveća.
Sledećeg jutra probudi se u krevetu, potpuno odeven i sa čizmama na nogama.
Osim otupelosti i osećanja da je neokupan, koje spavanje u odelu obično izaziva,
verovao je da je isti kao i uvek. Umi se. obrija i obuče čisto rublje i odeću. Onda ode
da nešto pojede i popije. Na uglu ulice Kortezija i igrališta San Anđelo bila je jedna
mala kafeterija koja mu se mnogo sviđala. Sve je izgledalo u redu sve dok kelner ne
priđe njegovom stolu i spusti solju sa kafom. Strejndž diže pogled i vide odsjaj u
čovekovom oku kao od plamena majušne sveće. Uvide da više ne može da se priseti
da li ljudi u glavama imaju svece ili ne. Znao je da postoji okean razlike između ova
dva stava: jedan je bio zdravorazuman, a drugi nije, ali ni za živu glavu nije mogao da
razluči koji je koji.
Ovo beše pomalo neprijatno.
-Jedini problem sa tinkturam - pomisli on - jeste u tome što je zaista teško da se
proceni kad prestaje da deluje. Nisam prethodno na to mislio. Pretpostavljam da bi
trebalo da sačekam dan ili dva pre no što je ponovo uzmem.
Ali ga oko podneva izdade strpljenje. Osećao se bolje. Naginjao je mišljenju da
ljudi nemaju svece u glavi. „A u svakom slučaju“, pomisli, ,,šta mari imaju li ili
nemaju. Pitanje je sasvim beznačajno za moja sadašnja stremljenja.“
Stavi osam kapi tinkture u čašu sa vinom „santo“ i ispi.
Smesta postade ubeđen da su svi ormani u kući puni ananasa. Bio je siguran da
još ananasa ima i ispod njegovog kreveta i pod stolom. Toliko se prestravi od ove
pomisli da ga sveg prože zima i vrelina pa oseti obavezu da sedne na pod. Sve kuće i
palazzi u gradu bile su pune ananasa, a na ulicama su ljudi nosili ananas skriven ispod
odeće. Mogao je nanjušiti ananas svuda - miris istovremeno sladak i oštar.
U neko doba kasnije neko pokuca na vrata. Bio je iznenađen što je već veče i što
je soba sasvim u tami. Kucanje se ponovi. Kućevlasnik je bio pred vratima.
Kućevlasnik stade da priča, ali Strejndž nije mogao da ga razume. Bilo je to stoga što
je čovek imao ananas u ustima. Kako mu je uspelo da celu stvar zaglavi unutra,
Strejndžu nikako nije išlo u glavu. Zeleni, bodljikavi listovi lagano su mu se pomaljali
iz usta, a onda opet bili usisavani čim bi progovorio. Strejndž pomisli da bi možda
trebalo da ode po nož ili kuku i pokuša da ananas iščupa odatle, jer je kućevlasnik
mogao da se zadavi. Ali mu u isto vreme nije bilo mnogo stalo do toga. „Na kraju“,
pomisli pomalo zlovoljno, „ipak je to njegova greška. Sam ga je tu stavio.“
Sledećeg dana u kafeu u ulici Kortezija jedan od kelnera sekao je ananas.
Strejndž, povijen nad svojom kafom, strese se kad to vide.
Beše otkrio da je lako - daleko lakše no što bi iko mogao da pomisli - poludeti,
ali kao i kod svih magija i ostvarenje ove bilo je puno prepreka i nezadovoljstava.
Čak i kad bi uspeo da prizove vilenjaka (što se uopšte nije činilo izglednim), on ne bi
bio u stanju da sa njim razgovara. U svakoj od knjiga sa tom temom koju je čitao
čarobnjacima je strogo skretana pažnja da budu oprezni kad imaju posla sa
vilenjacima. A on bi, baš onda kad bi mu pamet bila najpotrebnija, bio sasvim
raspamećen.
„Kako da na njega ostavi utisak sa nadmoćnošću moga čarobnjaštva kad jedino
što bih mogao jeste da brbljam o ananasima i svećama?“, pomisli.
Dan provede šetajući po sobi i u beleženju zapažanja na komadićima papira. Kad
pade veče ispisa i čin za prizivanje čarobnjaka i stavi je na sto. Onda sasu četiri kapi
tinkture u čašu vode pa to proguta.
Ovoga puta tinktura na njega delova sasvim drugačije. Ne spopadoše ga neka
posebna ubeđenja ili strahovi. Uistinu, osećao se bolje no što se danima osećao:
smireniji, pribraniji, manje opterećen jadima. Uvide da mu više i nije tako mnogo
stalo do magije. U glavi mu odjeknu treskanje vrata i on pođe u razgledanje odaja i
prolaza u svojoj glavi koje godinama nije posećivao. U prvih deset minuta ili nešto
malo jače on posta čovek kakav je bio sa dvadeset ili dvadeset i dve godine; posle
toga bio je neko sasvim drugi - neko ko je mogao da postane jer je imao snage za to,
ali iz više raznih razloga nikad stvarno nije postao.
Njegova prva želja odmah posle ispijanja tinkture bila je da ode na Ridotto.
Činilo se prosto smešno to da je u Veneciji bio sve od početka oktobra, a da na nekom
od njih nikad nije bio. Ali kad pogleda svoj džepni sat vide da je tek osam sati. -
Prerano je - primeti naglas, sam za sebe.
 Imao je potrebu da razgovara pa pogleda oko sebe da nađe nekoga kome bi
mogao da se poveri. Kako ne nađe nikoga, zadovolji se malom drvenom figurom u
uglu. - Neće biti nikoga koga bi vredelo videti bar još jedno tri ili četiri sata - reče
joj.
Da mu prođe vreme pomisli da bi bilo zgodno da pođe i potraži gospođicu
Grejstil. - Ali pretpostavljam da će pored nje da budu i njena tetka i otac.
I on nezadovoljno huknu. - Glupo! Glupo! Glupo! Zašto lepe žene uvek prati
čopor rođaka?
Pogleda se u ogledalo. - Blagi bože! Ova kravata izgleda kao da ju je đubretar
vezivao.
Sledećih pola sata provede vezujući i razvezujući kravatu sve dok se ne
zadovolji kako izgleda. Onda otkri da su mu nokti duži no što je voleo i ne posebno
čisti. Krenu da nađe makaze da ih iseče.
Makaze su ležale na stolu. Pored njih je bilo još nešto. - Šta to imamo ovde? -
upita. - Papire! Papire sa magijskim činima na njima!
Ovo mu se učini mnogo zabavnim. - Znaš, to ti je stvarno neobična stvar - reče on
maloj figuri - ali ja poznajem momka koji je ovo napisao! Njegovo ime je Džonatan
Strejndž... a sad, kad već mislim o tome, mislim da i ove knjige njemu pripadaju.
Pročita malo teksta. - Ha! Nikad ne bih pogodio u kakav se idiotluk taj sada
upustio! Baca čini da prizove vilenjake! Ha! Ha! A sebi govori da to čini da bi
pribavio slugu vilenjaka koji treba da mu pomogne da unapredi stvar engleske magije.
Ali to čini u stvari samo zato da bi prestravio Gilbeita Norela! Prešao je na stotine
kilometara i stigao u najraskošniji grad na svetu, a sve do čega mu je stalo jeste šta
misli neki tamo starac u Londonu! To ti je da pukneš od smeha!
Gadljivo spusti komad papira na sto i dohvati makaze. Okrete se i u poslednjem
trenutku izvi glavu da njom ne udari u nešto. - Šta za ime sveta...? - zausti.
Crna vrpca visila je sa tavanice. Na njenom kraju bilo je nekoliko majušnih
kostiju, staklence napunjeno nekom tamnom tečnošću - krvlju možda - i komad papira
sa nečim ispisanim na njemu, sve uvezano zajedno. Dužina vrpce bila je taman tolika
da je osoba koja hoda sobom pre a posle sigurno morala da se sudari sa njom.
Strejndž zavrte glavom u neverici zbog gluposti drugih ljudi. Oslonivši se na sto. stade
da seče nokte.
Prođe nekoliko minuta. - Imao je on i ženu, znaš - reče on maloj drvenoj figuri. -
Prinese ruku pod svetlost sveće da prouči nokte.
- Arabela Vudhoup. Najšarmantnija devojka na svetu. Ali mrtva. Mrtva, mrtva,
mrtva. - Dohvati sa stola lak i stade da lakira nokte. - U stvari, kad bolje razmislim,
nisam li i ja sam bio u nju zaljubljen? Mislim da mora da jesam. Umela je na
najljupkiji način da mi izgovori ime i smeši se u isto vreme, a kad god bi to uradila
srce bi mi zaigralo. - Nasmeja se. - Znaš, smešno je, ali ne mogu da se setim kako se
ja zovem. Lorens? Artur? Frenk? Voleo bih da je Arabela ovde. Ona bi znala. I rekla
bi mi to! Nije ona od onih žena koje vole da zadevaju i da u nedogled produžavaju
igru davno pošto je ona prestala da bude zabavna. Zaista bih voleo da je ovde! -
Dodirnu se po srcu. - Tu me nešto boli. - Pipnu se po glavi. - A ovde unutra nešto mi
gori i stvrdlo se. Ali pola sata razgovora sa Arabelom i jednu i drugu stvar bi, siguran
sam, dovelo u red. Možda bi trebalo da pozovem toga momka vilenjaka i kažem mu da
je dovede ovamo. Vilenjaci mogu da prizovu mrtve, zar ne? - Diže sa stola papir sa
ispisanom čini i ponovo je pročita. - Nije ovo ništa. Najprostija stvar na svetu.
I on izdeklamova reči čini i onda, stoga što je izgledalo važno da to radi, nastavi
da lakira nokte.
U senci pored obojenog ormana bila je osoba u kaputu zelenom kao list - osoba
sa kosom boje paperja - osoba sa podsmešljivim, nadmoćnim osmehom na licu.
Strejndž je i dalje uporno lakirao nokte.
Džentlmen paperjaste kose veoma brzo priđe do mesta na kome je stajao Strejndž
i pruži ruku da Strejndža povuče za kosu. Ali pre no što stiže da to uradi, Strejndž ga
pogleda pravo u oči i reče: -Smem li da pretpostavim da vi imate neku takvu stvar kao
što bi bilo malo burmuta za ušmrkavanje?
Džentlmen paperjaste kose se sledi.
- Prevrnuo sam baš svaki džep ovog prokletog kaputa - nastavi Strejndž savršeno
nesvestan džentlmenove preneraženosti - ali burmutice nema nigde. Ne znam na šta
sam mislio kad sam na put krenuo i ovamo stigao bez nje. Obično uzimam Kendal
Braun, ako ga imate.
I dok je govorio ponovo zavuče ruke u džepove. Ali beše zaboravio na paketić sa
kostima, bočicom i papirom, koji je visio sa tavanice i, kad se pokrenu, ponovo kucnu
glavom o to. Paketić se ljuljnu natrag, ljuljnu napred i pogodi ga pravo usred čela.
 54.
Mala kutija, boje srcobolje
1. i 2. decembar 1816.

U vazduhu kao da nešto kvrcnu, iza čega odmah usledi laki povetarac i nova svežina,
kao da nešto ustajalog neprijatnog mirisa najednom bi zbrisano iz sobe.
Strejndž trepnu dva ili tri puta.
Prva mu je pomisao kad se pribra bila da je ceo njegov brižljivo pripremljen
plan uspeo; eto nekoga ovde - bez sumnje vilenjaka - gde stoji pored njega. Druga mu
je misao bila da se upita šta je za ime sveta uradio. Izvadi džepni sat i pogleda ga;
prošao je gotovo jedan sat od kako je popio tinkturu.
-Izvinite me, molim vas - reče - znam da će ovo da vam zvuči čudno, ali jesam li
od vas već nešto zatražio?
-Burmut - reče džentlmen paperjaste kose.
-Burmut?
-Zamolili ste me da vam dam malo burmuta.
-Kad?
-Molim?
-Kad sam vam zatražio burmut?
-Pre samo jedan tren.
-Ah! Ah. Dobro je. E pa, ne morate da se trudite. Sad mi to više ne treba.
Džentlmen paperjaste kose se nakloni.
Strejndž beše svestan da mu se zbunjenost vidi na licu. Priseti se svih strogih
upozorenja koje je čitao o tome da nikome iz te prevarantske rase ne sme dozvoliti da
pomisli da zna više od čoveka koji ga je prizvao. I stoga svoju smetenost prikri
sarkastičnim osmehom. A onda, prisetivši se da se uglavnom smatra da je čak i
opasnije pokazati se nadmoćnim i time vilenjaka razljutiti, osmehom prikri sarkazam.
Na kraju ipak osta samo zbunjen.
Ne primeti uopšte da je i džentlmenu neprijatno koliko i njemu samom.
-Prizvao sam vas ovamo - reče Strejndž - jer odavno želim da mi neko iz vaše
rase pomogne i uputi me u sve tajne magije.
Ovaj mali govor vežbao je i preslišavao se ranije više puta i sad oseti
zadovoljstvo kad uvide da zvuči i samopouzdano i dostojanstveno. Na nesreću, taj
utisak i smesta pokvari jer upita: - Jesam li vam to već rekao?
Džentlmen ne odgovori ništa.
-Moje ime je Džonatan Strejndž. Možda ste čuli za mene? Nalazim se na
najzanimljivijem mestu u mojoj karijeri. Verujem da nije preterivanje ako kažem da
cela budućnost engleske magije zavisi od moga delovanja u mesecima koji predstoje.
Pristanite da mi pomognete i vaše ime biće isto onako slavno kao i imena Toma Kola
Blua i gospodara Vičerlija!31
-Pih! - reče džentlmen sa odvratnošću. - Bednici!
-Zaista? - reče Strejndž. - Nisam to znao.
Ali nastavi, pomalo zastajkujući jer su mu nedostajali pravi izrazi, a nije želeo
da pogreši: - Vaša... ljubazna pažnja ukazana kralju Engleske bila je ono što mi je na
vas skrenulo pažnju. Kakva moć! Kakva domišljatost! Engleskoj magiji danas
nedostaje duh! Nedostaje joj i vatrenost i energija! Ne mogu da vam opišem koliko mi
je dojadilo da istim tupavim metodama rešavam iste tupave stvari. Ono malo što sam
od vaše magije video uverilo me je da je ona sasvim druge vrste. Vi možete da me
iznenadite. A ja čeznem da budem iznenađen!
Džentlmen izvi jednu svoju savršenu vilenjačku obrvu kao da kaže da mu ni
najmanje ne bi smetalo da iznenadi Džonatana Strejndža.
Strejndž uzbuđeno nastavi: - O! A mogu isto tako odmah da vam kažem da ima
jedna stara osoba u Londonu po imenu Norel... neka vrsta čarobnjaka... koja će od
jeda da dobije napade besnila kad bude doznao da ste mi postali saveznik. Daće sve
od sebe da nas omalovaži, ali se usuđujem da kažem da ćemo nas dvojica za njega da
budemo preveliki zalogaj.
Džentlmen izgleda presta da sluša. Osvrtao se po sobi i svoj pogled prenosio sa
jednog predmeta na drugi.
-Ima li u sobi nešto što vam nije po volji? - upita Strejndž. - Molim vas da mi
kažete ako je to slučaj. Usuđujem se da kažem da je vaša čarobnjačka osetljivost
prefinjenija od moje. Ali čak i u mom slučaju postoje određene stvari koje su u stanju
da me spreče da primenim magiju... verujem da je isti slučaj sa svim čarobnjacima.
Slanik, oskoruša i posvećeni beskvasni kolačić... sve me to čini nesposobnim da se
usredsredim. Ne kažem da u njihovom prisustvu ne mogu da primenjujem magiju, ali
uvek i njih moram da uzimam u obzir kad bacam čini. Ako ovde ima nešto što vama
smeta, treba samo da mi kažete i ja ću biti srećan da to uklonim.
 Džentlmen je neko vreme piljio u njega kao da pojma nema o čemu to Strejndž
govori. A onda iznenada uzviknu: - Moja magična osetljivost, pa da! Kako je to
domišljato od vas! Moja magična osetljivost je kao što ste i pretpostavili, ogromna! I
baš sad me ta osetljivost upozorava da ste vi nedavno došli u posed jednog predmeta
velike moći! Šta je to? Prsten za razbijanje čini? Uma vidovitosti? Nešto takve
prirode? Čestitam vam! Pokažite mi taj predmet i smesta ću vam objasniti kako njegov
istorijat tako i način na koji se on koristi!
-U stvari, ne - reče Strejndž. iznenađen. - Nemam ja ništa slično.
Džentlmen se namršti. On se prodorno zagleda prvo u nokšir napola sakriven pod
stolom, a onda u prsten nošen u znak žalosti koji je posedovao minijaturnu sliku
anđela naslikanu na slonovači, pa na kraju u keramičku obojenu teglu u kojoj je nekad
stajalo slatko od šljiva i bresaka. - Možda ste slučajno došli do toga? - upita on. -
Takvi predmeti mogu da budu veoma moćni čak i ako čarobnjak nije svestan njihovog
prisustva.
-Zaista mislim da nije tako - reče Strejndž. - Ta tegla, na primer, kupljena je u
piljarnici u Đenovi. U istoj radnji ih je na polici bilo još tuce. Ne mogu da shvatim
kako bi jedna od njih mogla da bude čarobna, a ostale ne.
-Da, bilo bi to nemoguće - složi se džentlmen. - A doista se čini da ovde nema
predmeta drugih osim uobičajenih. To jest, mislim na predmete uobičajene, razume se,
za stan čarobnjaka koji je tako genijalan kao što ste vi.
Nasta kratka tišina.
-Niste odgovorili na moju ponudu - reče Strejndž zatim. - Ne možete da se
odlučite dok me bolje ne upoznate. Ali tako i treba da bude. Za dan ili dva imaću čast
da opet budem u vašem društvu pa ćemo da porazgovaramo još malo.
-Ovo je bio krajnje zanimljiv razgovor! - reče džentlmen.
-Prvi od mnogih, nadam se - reče Strejndž učtivo, i pokloni se.
Džentlmen se pokloni takođe.
Onda Strejndž džentlmena oslobodi čini prizivanja i ovaj nesta.
Strejndžovo uzbuđenje bilo je neizmerno. Pretpostavljao je da bi trebalo da
sedne i načini ozbiljne, učene zabeleške o onome što je video, ali nije mogao da
prestane da cupka, pljeska i smeje se. Izvede čak u stvari nekoliko stilskih okreta
seoske igre i da samo izrezbarena drvena figura nogama nije bila zakovana za
pijedestal sigurno je da bi je uzeo za partnera u igri i zavrteo se po sobi sa njom.
Kad ga minu napad igranja, pade u iskušenje da piše Norelu. U stvari, sede čak i
poče da piše pismo puno trijumfa i natopljeno sarkazmom. („Vi ćete bez sumnje biti
ushićeni kad čujete...“) Ali onda razum nadvlada. - To samo može da ga izazove da
učini da mi nestane kuća, ili da izvede neku drugu gadost. Ha! Kako će da pobesni kad
se budem vratio u Englesku. Vesti moram da objavim odmah po povratku. Neću čekati
sledeći broj Famulusa. Predugo bi trajalo. Marej će da se buni, ali tu nema pomoći.
Tajms bi bio najbolji. Pitam se na šta li je mislio sa svim onim glupostima o čarobnom
prstenju i nokširima? Pretpostavljam da je pokušavao da dokuči šta stoji iza mog
uspeha u njegovom prizivanju.
Sve u svemu, sobom nije mogao da bude zadovoljniji taman da je uspeo da
prizove i samog Džona Askglasa i da je sa njim pola sata proveo u uljudnom
razgovoru. Jedina neprijatna stvar u celom tom događaju bilo je sećanje - koje mu se
vraćalo u delićima - o obliku u kome mu se ludilo javilo ovoga puta. - Mislim da sam
se pretvorio u Lasela ili Drolajta! Kakav neprevaziđeni užas!

***

Sledećeg jutra je Stiven Blek imao da obavi neke poslove za ser Voltera. Posetio je
bankara u ulici Lombard; razgovarao sa slikarem-portretistom u Maloj Britaniji;
preneo uputstva švalji u Feterlejnu u vezi sa haljinom za ledi Poul. Sledeći sastanak
imao je u kancelariji jednog advokata. Padao je mek, gust sneg. Svuda oko njega bili
su uobičajeni gradski zvuci: rzanje konja i trupkanje njihovih kopita, škripa kočija,
uzvici uličnih prodavača, treskanje vrata i koraci prolaznika po snegu.
Stajao je na uglu ulice Flit i Mitrkora. Samo što je izvadio džepni sat da ga
pogleda (poklon od džentlmena sa paperjastom kosom), kad svaki zvuk nesta kao
nožem posečen. Za trenutak se učini kao da je naprasno ogluveo. Ali, još pre no što
stiže da se ozbiljno uplaši, pogleda oko sebe i uvide da to nije bila jedina nastranost.
Ulica je najednom bila sasvim prazna. Nije bilo ljudi, ni mačaka, ni pasa, ni konja, ni
ptica. Sve je nestalo.
A sneg! E to je bilo čudnije od svega. Lebdeo je, zaustavljen u vazduhu, u
ogromnim, mekim belim pahuljama, veličine dukata.
-Magija! - pomisli s gađenjem.
I on krenu dalje niz Mitrkor zagledajući u izloge radnji. Lampe u njima su i dalje
gorele; roba je ležala u gomilama ili razbacana preko tezgi - svila, duvan, notne
sveske; vatre su i dalje gorele u ognjištima, ali im je plamen bio sleđen. Pogleda iza
sebe i vide da je načinio neku vrstu trodimenzionalnog tunela kroz sneg. Bilo je to, od
svih čudnih stvari koje je u životu video, najčudnije.
Odnekle iz ništavila kriknu neki besan glas: - Mislio sam da sam od njega
bezbedan! Kakvim li se trikovima služi?
 Džentlmen paperjaste kose iznenada se stvori neposredno pred Stivenom,
grozničavog lica i usplamtelih sjajnih očiju.
Sok beše toliko veliki da se Stiven za trenutak poboja da će se onesvestiti. Ali
mu je bilo dobro poznato koliko visoko džentlmen ceni hladnokrvnost i pribranost, pa
prikri svoj strah što je bolje mogao i promuca: - Bezbedni od koga, gospodine?
-Kako, pa od čarobnjaka, Stivene! Od čarobnjaka! Mislio sam da je morao da
pribavi neki moćan predmet koji bi mu otkrio moje prisustvo. Ali u njegovoj sobi
ništa nisam video, a on mi se zakleo da ništa slično tome nema. Da bih bio siguran, u
poslednjih sat vremena obletao sam Zemljinu kuglu i proučio svaki prsten moći, svaku
čarobnu škrinju i ručni kameni mlin za mlevenje kukuruza. Ali su svi na broju. Bili su
tačno tamo gde sam i mislio da će biti.
Iz ovog prilično nepotpunog objašnjenja Stiven izvede zaključak da je čarobnjak
uspeo da prizove i da razgovara sa džentlmenom paperjaste kose. - Ali sigurno je,
gospodine - reče on - da ste nekada bili voljni da pomognete čarobnjacima i da se
zajedno sa njima bavite magijom i tako steknete njihovu zahvalnost. Tako ste i ledi
Poul pritekli u pomoć, zar ne? Možda ćete uvideti da vam se to sviđa više nego što
mislite.
-O, možda! Ali zaista ne mislim da će tako biti. Reći ću ti, Stivene, da je, pored
neugodnosti koju sam doživeo time što me je prizvao kad mu se ćefnulo, to bio
najodvratniji sat koji sam proveo posle mnogo, mnogo vremena. Nisam verovao da
neko može toliko da priča! On je najuobraženija osoba koju sam sreo u životu. Gade
mi se osobe koje neprestano moraju da govore kako bi se divile same sebi i nemaju
vremena da saslušaju bilo koga drugog.
-O, zaista je tako, gospodine! Nema od toga gore stvari. I, usuđujem se da
primetim, da ćemo sada, s obzirom na to da ćete vi biti zauzeti poslovima sa
čarobnjakom, morati da ostavimo po strani moje postavljenje za kralja Engleske, zar
ne?
Džentlmen reče nešto veoma žestoko na svom maternjem jeziku... verovatno
opsova. - Verujem da si u pravu... a to me ljuti više od svega ostalog zajedno!
I on se onda na trenutak zamisli. - Ali kad bolje razmislim, ovo i ne mora da bude
loše onoliko koliko mi strepimo da će biti. Ovi engleski čarobnjaci su glupi. Svi oni
obično žele iste stvari. Siromašniji žele nepresušne zalihe repe i ovsene kaše; bogatiji
još više bogatstva, ili moć nad celim svetom; a mladi žele ljubav neke princeze ili
neke kraljice. Čim ovaj bude zatražio neku od tih stvari ja ću da mu je dam. Sugurno je
jedino da će to da mu donese tovar nevolja. Uvek je tako. To će da ga zaokupi, a ti i ja
ćemo onda nesmetano da sledimo naš plan da te učinimo kraljem Engleske! O,
Stivene! Baš mi je drago što sam došao tebi! Od tebe uvek čujem više razumnih stvari
no od bilo koga drugog!
I od toga trenutka džentlmenova ljutina iščeze pa je bio pun oduševljenja. Sunce
se pojavi iza oblaka i sve one čudne snežne pahulje, zaustavljene u vazduhu oko njih,
zasvetlucaše i blesnuše (ali da li je to bilo od džentlmenove volje ili ne, Stiven nije
umeo da kaže).
Upravo se spremao da kaže kako on u stvari ništa i nije predložio, kad džentlmen
nestade. Svi ljudi, konji, kočije, mačke i psi, smesta se opet pojaviše i Stiven zakorači
pravo u debelu ženu u purpurnom dugom kaputu sa krznenim okovratnikom.

***

Strejndž se iz kreveta diže odlično raspoložen. Spavao je osam časova bez prekida.
Po prvi put za poslednjih bezbroj nedelja nije se dizao u pola noći da se bavi
magijom. Da sebe nagradi za uspeh u prizivanju vilenjaka, odluči da danas praznuje.
Odmah posle deset časova, prijavi se on u palazzo gde su odseli Grejstilovi i
porodicu zateče na doručku. Prihvati njihov poziv da sedne, pojede malo vrućih
palačinki, popi nešto kafe i gospođici Grejstil i tetki Grejstil reče da im potpuno stoji
na raspolaganju.
Tetka Grejstil pokaza da je spremna da se odrekne svoga dela te časti u korist
nećake. Gospođica Grejstil i Strejndž provedoše ostatak prepodneva čitajući knjige o
magiji zajedno. Ovo su bile iste one knjige koje joj je on pozajmio ili koje je ona
kupila na njegovu preporuku. Bile su to Portišedova Istorija kralja Gavrana za decu,
Hikmanov Život Martina Pejla i Heder-Grejeva Anatomija Minotaura. Strejndž ih
sve beše pročitao još u samom početku bavljenja magijom i sad ga je zabavljalo što
vidi koliko mu prosto, gotovo nevino, deluju sada. A još zabavnije činilo mu se
čitanje tih istih knjiga gospođici Grejstil, odgovaranje na njena pitanja i slušanje
njenog mišljenja o njima - živa, inteligentna i, kako mu se činilo, preozbiljna.
I jedan sat posle lake užine od hladnog mesa, tetka Grejstil izjavi da su dosta
sedeli i predloži da prošetaju. - Usuđujem se da kažem, gospodine Strejndž, da bi vam
prijao svež vazduh. Učeni ljudi često zaboravljaju na fizičke aktivnosti.
- Mi smo veoma neveseli momci, madam - reče Strejndž razdragano.
Bio je to divan dan. Lutali su uzanim ulicama i sokacima i imali sreću da
natrapaju na niz zanimljivih objekata: duborez psa sa koskom u ustima; hram sveca
koji nikom od njih nije bio poznat; čitav red prozora čije su im se zavese na prvi
pogled učinile kao izvanredan i težak rad od najfinije čipke, ali koje se, proučene
izbliza, pokazaše kao paučina - ogromna, isprepletana paučina koja je pokrivala i
svaki deo unutrašnjosti sobe. Nisu imali vodiča da im kaže ima li neka priča iza toga;
nikoga nije bilo u blizini pa nisu imali koga da pitaju; i tako su se zabavili sami
smišljajući objašnjenja.
Upravo pre sumraka uđoše na jedan hladnjikavi, kameni, mali trg sa bunarom u
sredini. Bilo je to neobično bezlično i prazno mesto. Tlo beše popločano drevnim
kamenom. Na zidovima je bilo iznenađujuće malo prozora. Činilo se kao da su sve te
zgrade bile uvređene nečim što je trg uradio pa su mu odlučno okrenule leđa i gledaju
na drugu stranu. Bila je tu samo jedna majušna radnja koja izgledalo je nije prodavala
ništa drugo do „tursko ushićenje“ u bezbroj varijeteta i boja. Bila je zatvorena, ali
gospođica Grejstil i tetka Grejstil virnuše kroz izlog i stadoše da se domišljaju kad li
će biti otvorena i hoće li biti u stanju da kasnije nađu put natrag ovamo.
Strejndž je šetkao u blizini. Nije mislio na nešto određeno. Vazduh beše veoma
hladan... i prijao je... a gore na nebu pojaviše se prve večernje zvezde. Postade
svestan čudnog grebanja iza sebe i okrete se da vidi šta je to.
U najmračnijem delu malog trga nešto je stajalo - neka stvar kakvu nikada ranije
nije video. Bila je crna - toliko crna da je mogla da bude sastavljena i od tame koja ju
je okruživala. Glava te stvari, ili vrh, dobi oblik staromodne nosiljke, onakve kakvu je
čovek uvek mogao da s vremena na vreme vidi kako nosa neku bogatu udovicu kroz
Bat. Prozori na njoj imali su navučene crne zavese. Ali ispod prozora sve se to
pretvaralo u telo i noge velike crne ptice. Nosila je crni šešir i imala tanki, crni
kicoški štap za šetnju. Nije imala oči, ali je Strejndž ipak imao osećaj da ga gleda.
Vrhom štapa grebuckala je po kamenim pločama kojima je trg bio popločan i činila je
to užasnim grčevitim pokretima.
Pretpostavljao je da bi trebalo da bude uplašen. Pretpostavljao je da bi možda
trebalo da izvede neku magiju i otera stvora. Čini za razvejavanje, čini za otpuštanje,
čini za zaštitu protekoše mu kroz svest ali on nekako ne stiže da se uhvati za jednu od
njih. Iako je stvor bazdio zlom kobi i zlonamernošću, on steče jak osećaj da ni njemu
ni bilo kome drugom u ovom trenutku ne predstavlja opasnost. Stvor se činio samo kao
znak zla koje tek treba da dođe.
Upravo stade da se pita kako Grejstilovi podnose ovu iznenadnu pojavu strave u
njihovoj sredini kad mu se u svesti nešto pomeri; stvar, ili stvor, više nije bila tamo.
Na njenom mestu bila je čvrsta prilika doktora Grejstila - doktora Grejstila u crnom
odelu i sa štapom u ruci.
- Pa? - doviknu doktor Grejstil kao da odavno čeka odgovor.
-Ja... oprostite mi! - odazva se Strejndž. - Jeste li me nešto pitali? Mislio sam...
na nešto drugo.
-Pitao sam vas da li nameravate da večerate sa nama!
Strejndž je samo zurio u njega.
 -Šta vam je? Je li vam muka? - upita doktor Grejstil.
I on prilično prodorno pogleda Strejndža kao da je u njegovom licu ili držanju
otkrio nešto što mu se ne svide.
-Savršeno sam dobro, uveravam vas - reče Strejndž. - A rado ču da večeram sa
vama. Nešto bolje ne bih mogao ni da poželim. Ali sam i lordu Bajronu obećao da ću
sa njim da igram bilijar pa bih otišao da to obavim pre toga.
-Trebalo bi da nađemo gondolu da nas prebaci natrag - reče doktor Grejstil. -
Verujem da je Lujza umornija no što hoće da prizna. (On je mislio na tetku Grejstil). -
Gde treba da se nađete sa njegovim gospodstvom? Šta da kažemo gondolijeru, kuda da
vas odveze?
-Hvala vam - reče Strejndž - ali idem pešice. Vaša sestra je bila u pravu.
Potrebno mi je malo svežeg vazduha i fizičke aktivnosti.
Gospođica Grejstil bila je malo razočarana kad je doznala da Strejndž neće da se
vrača sa njima. Dve dame i čarobnjak upustiše se u malo duže opraštanje, pa da
podsećaju jedni druge po nekoliko puta da će se videti za nekoliko sati i tako sve dok
doktor Grejstil ne izgubi strpljenje sa svima njima.
Grejstilovi odšetaše u pravcu Rija. Strejndž pođe za njima, ali iz daljine. Iako je
prilično veselo uverio doktora Grejstila da mu je dobro, osećao se gadno potresen.
Pokuša da ubedi sebe da je utvara bila samo igra svetlosti i senke, ali bez uspeha. Bi
prinuđen da sebi prizna da je sve to najviše podsećalo na povratak ludila stare dame.
-Zaista je krajnje neugodno! Izgledalo je da su posledice delovanja tinkture
sasvim izvetrile! E pa, hvala bogu, više mi nije potrebno da to pijem. Ako ovaj
vilenjak odbije da mi služi, prosto ću da nađem bolji način da prizovem nekog drugog.
Iz sokaka izađe na jače svetlo koje je dopiralo od Rija i vide da su Grejstilovi
našli gondolu i da neko - jedan džentlmen - pomaže gospođici Grejstil da u nju uđe.
Pomisli isprva da je to neki stranac, ali onda vide da ta osoba ima srebrnastu
paperjastu kosu. Požuri da mu pride.
-Kako je samo lepa ta mlada žena! - reče džentlmen dok se gondola udaljavala
od keja.
Njegove oči svetlucale su kao briljanti. - Smem li da pretpostavim da ume i da
igra isto tako lepo?
-Da igra? - reče Strejndž. - Ne znam. Trebalo je da zajedno idemo na jedan bal u
Ženevi, ali je nju zaboleo zub pa nismo otišli. Iznenađen sam što vas vidim. Nisam
očekivao da čete da naiđete pre no što vas sledeći put pozovem.
-Ah. ali ja sam razmišljao o vašoj ponudi da se nas dvojica zajedno bavimo
magijom! I sada sam stekao uverenje da je to izvanredan plan!
 -Drago mi je što to čujem - reče Strejndž suzbijajući osmeh. -Ali mi nešto recite.
Nedeljama sam pokušavao da vas prizovem. Zašto ranije niste došli?
-O! To lako može da se objasni! - izjavi džentlmen, pa se upusti u dugu priču o
jednom njegovom rođaku koji je veoma opak i veoma ljubomoran na sve
džentlmenove talente i vrline; koji mrzi sve engleske čarobnjake; i koji je nekako
uspeo da osujeti Strejndžovu magiju tako da džentlmen za njegovo prizivanje nije
doznao sve do prošle noći. Bila je to neverovatno zamršena priča i Strejndž ne
poverova ni u jednu jedinu reč. Ali pomisli da bi bilo smotreno da se učini kao da
jeste pa naklonom glave pokaza da je objašnjenje prihvatio.
-I da vam pokažem koliko mi je stalo do časti koju ste mi učinili - završi
džentlmen - doneću vam sve što poželite.
-Sve? - ponovi Strejndž uz oštar pogled. - A ova ponuda... ako pravilno
shvatam... ima prirodu sporazuma koji obavezuje. Ne možete da mi odreknete nešto
onoga časa kad ja to budem izrekao?
-To čak ne bih ni želeo!
-Mogu da tražim bogatstvo, vlast nad celim svetom? Tako nešto?
-Upravo tako! - reče džentlmen ushićeno i diže ruke kako bi počeo da to što mu
bude zatraženo ostvaruje.
-E pa, ne želim ja nijednu od tih stvari. Ono što meni pre svega treba jeste
obaveštenje. Ko je bio poslednji engleski čarobnjak sa kojim ste radili?
Nastade trenutak tišine.
-O, ne treba da se opterećujete slušanjem o tome! - izjavi džentlmen. - Uveravam
vas da je to dosadna stvar. A sad, hajde! Mora biti da ima nešto što želite više od
svega! Vaše lično kraljevstvo? Lepa družbenica? Princeza Paulina Borgeze je jedna
od najlepših žena i mogu da je dovedem ovamo dok trepnete okom!
Strejndž otvori usta da nešto kaže, a onda zasta na trenutak. - Paulina Borgeze,
kažete? Video sam njenu sliku u Parizu.32
A onda, pribravši se, nastavi: - Ali ne zanima me to u ovom trenutku. Pričajte mi
o magiji. Kako treba da postupim da bih sebe pretvorio u medveda? Ili u lisicu? Koja
su imena tri čarobne reke koje teku kroz kraljevstvo Egrejs?33 Ralf Stouksi je mislio
da te tri reke utiču na zbivanja u Engleskoj; je li to istina? U Jeziku ptica pominje se
grupa čini koje su bačene od Strane boja koje u sve vole da se mešaju; šta možete da
mi kažete o tome? Šta predstavlja kamenje u Donkasterovim kockama?
Džentlmen diže ruke u vazduh u podsmešljivom iznenađenju. -O, koliko pitanja! -
I nasmeja se; bilo je jasno da je smeh trebalo da bude veseo, bezbrižan smeh, ali je
ispao pomalo usiljen.
 -U redu, onda mi odgovorite na jedno od njih. Neko koje vam se sviđa.
Džentlmen se samo ljubazno osmehnu.
Strejndž je piljio u njega sa neskrivenim nestrpljenjem. Ponuda se očevidno nije
odnosila na znanje, samo na predmete.
-A kad bih poželeo da sebi nešto darujem otišao bih u radnju i nešto kupio! -
pomisli Strejndž. - Kad bih želeo da vidim Paulinu Borgeze, prosto bih otišao do nje i
predstavio joj se. Ne treba mi za to magija! Kao za ime sveta da...
A onda se nečega seti. Naglas reče: - Donesite mi nešto što ste stekli iz vašeg
poslednjeg poslovanja sa engleskim čarobnjakom!
-Molim? - upita džentlmen preplašeno. - Ne, vi to ne želite! To je bezvredno,
beskrajno bezvredno! Razmislite ponovo!
Bilo je jasno da je veoma uznemiren Strejndžovim zahtevom - mada Strejndž nije
znao što bi to tako bilo. „Možda mu je“, pomisli, „čarobnjak dao nešto što vredi pa
mu je sada mrsko da se s tim rastaje. Baš me briga. Kad budem video šta je to i kad iz
toga budem doznao sve što mi treba, vratiću mu. To bi trebalo da ga ubedi u moje
dobre namere.“ Učtivo se osmehnu. - Sporazum koji obavezuje, mislim da ste mi
rekli? Očekujem da dobijem ono što tražim... ma šta to bilo... kasnije u toku večeri!

***

U osam sati je sa Grejstilovima večerao u njihovoj sumornoj sali za obedovanje.

Gospođica Grejstil ga zamoli da joj kaže nešto o lordu Bajronu.
-O! - poče Strejndž. - On ne namerava da se vrati u Englesku. Pesme može da
piše gde god bio. Dok se u mom slučaju engleska magija oblikuje samo u Engleskoj...
baš kao što je i sama Engleska magijom oblikovana. Te dve stvari ne idu jedna bez
druge. Ne možete da ih razdvajate.
-Hoćete da kažete - reče gospođica Grejstil i malo se namršti - da su engleska
svest, istorija i tako dalje, sve oblikovane magijom? Izražavate li se to slikovito?
-Ne, govorim bukvalno. Ovaj grad je, na primer, sagrađen na uobičajeni način...
-O! - prekide ga doktor Grejstil smejući se. - Ovo baš čarobnjački zvuči! Laka
oštrica prezira kad se govori o stvarima koje su urađene na običan način!
-Ne mislim da sam nameravao da nešto omalovažim. Uveravam vas da neobično
poštovanje gajim prema svim stvarima koje su urađene na običan način. Ne, ono što
sam želeo da kažem je da su granice Engleske... da je sam njen oblik bio utvrđen
magijom.
 Doktor Grejstil je uzdahnuo. - U to baš nisam siguran. Navedite mi jedan primer.
-Vrlo dobro. Bio jednom jedan veoma fini grad koji se nalazio na jorkširskoj
obali, a čiji su građani počeli da se pitaju što li to njihov kralj, Džon Askglas, traži od
njih da mu plaćaju porez. Sigurno je, dokazivali su, da tako veliki čarobnjak sve zlato
koje mu treba može da stvori iz vazduha. E sad, nije zlo čuditi se, ali taj tupavi svet
nije se zaustavio na tome. Odbili su da plaćaju i počeli da kuju zaveru sa kraljevim
neprijateljima. Čoveku je najbolji savet da dobro razmisli pre no što se upusti u svađu
sa čarobnjakom ili, još gore, sa kraljem. Ali kad su ta dva svojstva spojena u jednoj
osobi, e onda je zlo koje se nepokornošću navlači uvećano stotinu puta. Prvo sa
severa stiže vetar i dunu kroz grad. Kad vetar dodirnu gradske životinje, one ostariše i
uginuše - krave, svinje, kokoš i ovce - čak i mačke i psi. Kad vetar dodirnu sam grad,
kuće se pretvoriše u ruševine naočigled samih kućevlasnika. Oruđe se lomilo, sudovi
pucali, drvo se cepalo i rastakalo, cigle i malter se pretvarali u prah. Kameni likovi u
crkvama stadoše da se trune kao od krajnje starosti sve dok, rečeno je, svako lice
svake statue nije izgledalo kao da vrišti. Vetar uzburka more u čudne, preteče oblike.
Građani, veoma mudro, počeše da beže iz grada i kad su svi stigli na uzvišenje tu su
se okrenuli da pogledaju natrag i učinili to taman na vreme da vide kako ostaci grada
klize lagano pod hladne, sive talase.
Doktor Grejstil se osmehnu. - Sve vlade koje god bile... vigovske, torijevske,
carske ili čarobnjačke... opasno se ljute kad im svet ne plaća poreze. I hoćete li i ove
priče da uvrstite u vašu sledeću knjigu?
-O, svakako. Ne pripadam ja onim bednim autorima koji broj i dužinu reči mere
u slovo. Imam veoma Slobodna uverenja o autorstvu. Svako ko je voljan da gospodinu
Mareju plati jednu gvineju za knjigu uvideće da sam ja širom otvorio vrata svoga
skladišta i sve moje znanje izneo na prodaju. Mojim čitaocima će sve da stoji na
raspolaganju.
Gospođica Grejstil ovoj njegovoj priči posveti trenutak ili dva ozbiljnog
razmišljanja. - On je svakako bio izazvan - reče ona na kraju - ali je to, nema sumnje,
delo jednog tiranina.
Negde iz senke začu se zvuk koraka koji su se približavali.
-Šta je to, Frenk? - upita doktor Grejstil.
Frenk, sluga doktora Grejstila, pojavi se iz tame.
-Našli smo pismo i kutijicu, gospodine. I jedno i drugo za gospodina Strejndža -
reče Frenk, a izgledao je zabrinut.
-Pa ne stoj onda tako i ne zijaj. Ovde je gospodin Strejndž, sedi ti baš pod
rukom. Daj mu njegovo pismo i njegovu kutijicu.
 Izraz na Frenkovom licu i celo njegovo držanje odavali su da ga muči neka teška
nedoumica. Njegovo mrštenje nagoveštavalo je da misli da se suočio sa stvarima
kojima nije dorastao. On učini poslednji pokušaj da svoju smetenost objasni svome
gospodaru. - Pismo i kutijicu smo našli na podu sa unutrašnje strane vrata, ali su vrata
bila zaključana i reza je na njima bila namaknuta!
-Pa onda je neko morao da ih otključa i da skine rezu. Frenk. Nemoj da mi sad
praviš misterije - reče doktor Grejstil.
I tako Frenk dade Strejndžu pismo i kutijicu i izgubi se natrag u tami mrmljajući
sebi u bradu i raspitujući se kod svih stolova i stolica kraj kojih je prolazio za kakvog
li to zvekana oni njega smatraju.
Tetka Grejstil se naže napred i učtivo podstače Strejndža da se ne obazire na
pravila ponašanja - bio je sa prijateljima i slobodno može da čita pismo. Ovo je bilo
veoma ljubazno od nje, ali pomalo izlišno, jer Strejndž već beše otvorio pismo i čitao
ga.
-O, tetka! - zavapi gospođica Grejstil i diže kutijicu koju Frenk beše spustio na
sto. - Vidite kako je lepa!
Kutijica je bila sićušna i duguljasta i očevidno napravljena do srebra i
porcelana. Imala je najtananiju nijansu plave boje, ali ipak ne sasvim plave, više
slične boji jorgovana. Ali ne čak ni sasvim te nijanse ljubičaste kao kod jorgovana jer
je u njoj bila i nijansa sive. Tačnije rečeno, bila je boje srcobolje. Ali na sreću, ni
gospođica Grejstil ni tetka Grejstil nikad nisu imale probleme sa srcem pa je tako nisu
ni prepoznale.
-Svakako je veoma lepa - reče tetka Grejstil. - Je li italijanska, gospodine
Strejndž?
-Mmm? - učini Strejndž pa diže pogled. - Ne znam.
-Ima li nešto unutra? - upita tetka Grejstil.
-Da, verujem da ima - reče gospođica Grejstil i poče da je otvara.
-Flora! - zavapi doktor Grejstil i ćerki oštro pripreti glavom.
On je imao ideju da bi kutija mogla da bude poklon koji je Strejndž nameravao
da da Flori. Nije mu se mnogo sviđala ta ideja, ali doktor Grejstil nije mislio da je
merodavan da precenjuje način ponašanja koje bi čovek kao što je Strejndž - svetski
čovek - mogao da smatra sasvim prihvatljivim.
Strejndž koji nos još nije vadio iz pisma, ne ču i ne vide ništa od svega ovoga.
On onda uze kutijicu i otvori je.
-Ima li nešto unutra, gospodine Strejndž? - upita tetka Grejstil.
 Strejndž hitro zatvori kutijicu. - Ne, madam, baš ništa.
Stavi zatim kutijicu u džep i smesta dozva Frenka da mu donese čašu vode.
Grejstilove ostavi odmah posle večere i ode pravo u kafanu na uglu ulice
Kortezija. Prvi pogled na sadržaj kutijice bio je zastrašujući pa je imao jaku želju da
bude među drugim svetom kad je ponovo bude otvorio.
Kelner mu donese brendi. Otpi gutljaj pa otvori kutijicu.
Isprva je verovao da mu je vilenjak poslao kopiju malog, belog, odsečenog prsta,
načinjenog od voska ili nekog sličnog materijala koji deluje prirodno. Bio je tako
bled, tako oceđen od krvi, da se činio skoro prožet zelenilom sa nešto malo rumenila u
zanokticama. Upitao se da li bi iko uložio toliko truda samo da napravi nešto ovako
užasno.
Ali onoga trena kad ga dodirnu shvati da to uopšte nije vosak. Bio je ledeno
hladan, a ipak se koža na njemu pomerala kao i koža na njegovom sopstvenom prstu i
meso je moglo da se otkrije ispod kože, kako dodirom tako i pogledom. Na osnovu
njegove veličine moglo je da se zaključi da je to detinji prst ili najmanji prst sa ruke
neke žene sa veoma prefinjenim šakama.
- Ali što bi njemu čarobnjak davao prst? - upita se Strejndž u sebi. - Možda je to
čarobnjakov prst? Ali ne vidim kako to može biti osim u slučaju da je čarobnjak bio
dete ili žena.
Pade mu na pamet da je svojevremeno čuo nešto o nekom prstu, ali za trenutak
nije mogao da se seti šta to beše. Što je najčudnije, iako nije mogao da se seti šta je to
bilo, sasvim se dobro sećao ko mu je o tome pričao. Bio je to Drolajt. - Što
objašnjava zašto tome nisam poklonio pažnju. Ali zašto bi Drolajt pominjao magiju?
O njoj je znao malo i za nju je mario još manje.
Otpi još malo brendija. - Mislio sam da će, ako budem imao vilenjaka da mi sve
objasni, sve misterije biti razrešene. A sve što se desilo je da sam dobio još jednu
misteriju.
Upusti se u razmišljanje o raznim pričama koje je slušao, a koje su se odnosile na
čarobnjake i njihove sluge vilenjake. Martin Pejl sa gospodarem Vičerlijem,
gospodarem Šupljomislim i ostalima. Tomas Godbles sa Dikom-utorkom-dolazećim;
Mero sa Kolemanom Sivim; i, najslavniji od svih, Ralf Stouksi sa Kolom Tomom
Bluom.
Kad je Stouksi prvi put video Kola Toma Blua, taj vilenjak bio je divlja,
neukrotiva osoba - poslednji vilenjak na svetu koji bi pristao na savez sa jednim
engleskim čarobnjakom. I tako je Stouksi za njim pošao u Fejri, do samog zamka koji
je bio vlasništvo Kola Toma Blua34 i nevidljiv sve obišao i otkrio mnoge zanimljive
stvari.35 Strejndž nije bio toliko naivan da poveruje da je priča u onom obliku u kome
je stigla do današnje dece i čarobnjaka istoričara tačan opis onoga što se zaista
desilo.
„A ipak je tu negde verovatno i istina“, pomisli. „Možda je Stouksi uspeo da
prodre u zamak Kola Toma Blua i to je Kola Toma Blua ubedilo da je čarobnjak neko
sa kim mora da se računa. Ne vidim razlog što i ja nešto slično ne bih mogao. Na
kraju, ovaj vilenjak ne zna ništa o mojoj veštini i ostvarenjima. Kad bih mu učinio
jednu neočekivanu posetu, to bi mu dokazalo veličinu moje moći.“
Prizva u sećanje magloviti, snežni dan u Vindzoru kad su on i kralj, privučeni
vilenjakovom magijom, gotovo zabasali u Fejri. Prise ti se šume i sićušnih svetala u
njoj koja su nagoveštavala postojanje neke drevne kuće. Kraljevi putevi svakako bi
mogli da ga tamo odvedu, ali - ako se po strani ostavi njegovo obećanje dato Arabeli
- nije imao želju da džentlmena nalazi magijom koju je već izvodio. Kad sledeći put
bude video džentlmena želeo je da bude pun samopouzdanja i bujne snage koju u
njemu ostavlja svaka nova uspešno primenjena magija.
„Fejri nikad nije previše daleko“, pomisli, ,,i ima hiljadu načina da se tamo
stigne. Trebalo bi da budem u stanju da nađem jedan od njih.“
Znao je za postojanje jedne čarolije koja je mogla da načini stazu između bilo
koja dva bića koja bi čarobnjak imenovao. Bila je to stara čin - na korak od same
vilenjačke magije. Staze koja bi ona mogla da stvori sigurno su prelazile granice
između svetova. Strejndž je nikada ranije nije koristio i nije imao pojma kako će staza
da izgleda ili na koji će način da je sledi. Ipak, verovao je da može to da učini.
Promrmlja reči u sebi, načini nekoliko pokreta rukama i sebe i džentlmena imenova
kao dva bića između kojih staza treba da bude izvučena.
Nastade pomeranje kao što to nekada biva kad magija počinje. Kao da se
otvoriše i zatvoriše neka nevidljiva vrata, ostavljajući ga sa njihove suprotne strane.
Ili kao da su se sve zgrade u gradu okrenule za ceo krug i kao da sad sve gleda na
drugu stranu. Magija se učini kao da je savršeno delovala - nešto se izvesno desilo -
ali on ne vide nikakav rezultat. Razmisli šta dalje da čini.
„U pitanju je verovatno samo stvar zapažanja - a to znam kako da izlečim.“
I tu malo zastade. „Neprijatno je. Više bih voleo da to više ne koristim, ali ipak,
ako to učinim još jednom neće mnogo smetati.“
Maši se rukom u unutrašnji džep kaputa na prsima i izvadi tinktura ludila. Kelner
mu donese čašu vode i on unutra pažljivo kanu samo jednu sićušnu kap. Popi je
naiskap.
Pogleda oko sebe i po prvi put zapazi liniju treperavog svetla koja je počinjala
kod njegovih stopala i preko kamenih ploča poda ka fane vodila kroz vrata napolje.
Bila je sasvim nalik linijama čiju je pojavu često izazivao na površini vode u
srebrnom lavoru. Uvide da kad gleda pravo u nju, ona nestaje. Ali da, ako je hvata
samo krajičkom oka, sasvim lepo može da je vidi.
Plati kelneru i izađe napolje na ulicu. - E pa - izusti - ovo je odista da ne
poveruješ.
 55.
Drugi će videti svoje najdraže vlasništvo
u rukama njegovog neprijatelja
Noć između 2. i 3. decembra 1816.

Izgledalo je da je ona sudbina koja je čini se uvek pretila Veneciji grad stigla u trenu;
ali umesto da bude preplavljena vodom, bila je preplavljena drvećem. Mračno,
avetinjsko drveće gušilo je avenije i trgove i punilo kanale. Njihovo korenje išlo je
duboko ispod kamenja za popločavanje. Statue i stubovi bili su obrasli bršljanom.
Iznenada je sve bilo - bar Strejndžovim čulima u svakom slučaju - uveliko tiše i
tamnije.
A ipak je izgledalo da niko od stanovnika Venecije ne primećuje ni najmanju
promenu. Strejndž je često čitao kako ljudi i žene mogu da budu veselo nesvesni
magije koja se odvija oko njih, ali nikad ranije nije imao priliku da se u to lično uveri.
Pekarev pomoćnik nosio je na glavi korpu sa hlebom. Dok ga je Strejndž posmatrao,
čovek je fino obilazio sve drveće za koje nije znao da je tu i izbegavao grančice koje
bi mogle da mu iskopaju oko. Čovek i žena ode veni za bal ili za Ridotto, sa
ogrtačima i maskama, naiđoše zajedno niz Salicada San Mojse, ruku podruku,
spojenih glava, šapćući. Veliko drvo stajalo im je na putu. Razdvojiše se sasvim
prirodno, prođoše svako sa svoje strane drveta i uhvatiše se opet pod ruku kad to
obaviše.
Strejndž po liniji svetla jednim sokakom ode do keja. Drveće se nastavljalo tamo
gde je grad prestajao i linija svetlosti vodila je između drveća.
Nije mu se mnogo svidela ideja da zakorači u more. U Veneciji nije bilo plaža
koje bi čoveka santimetar po santimetar uvodile u vodu; kameni svet grada završavao
se na keju i Jadran je počinjao od mah odatle. Strejndž pojma nije imao koliko je voda
baš tu duboka, ali je bio prilično siguran da je dovoljno duboka da može da se u njoj
udavi. Sve čemu je mogao da se nada bilo je da će ga svetlucava staza koja ga vodi
kroz šumu sprečiti da se udavi.
Ipak, u isto vreme, sujeti mu je godilo što je ovoj avanturi bio više dorastao od
Norela. - Njega nikad ne bi mogli da ubede da zakorači u more. Mrzi kvašenje. Ko li
je ono rekao da čarobnjak mora da bude suptilan kao jezuit, odvažan kao vojnik i
dovitljiv kao lopov? Verujem da je taj to rekao s mišlju da vređa, ali ima istine u
tome.
I on zakorači sa keja.
Istoga časa more postade mnogo nestvarnije i snu slično, a šuma mnogo čvršća.
Ubrzo zatim more postade samo laki srebrnkasti odsjaj tu i tamo između tamnog
drveća, a njegov slani miris izmešan sa uobičajenim šumskim mirisima.
„Ja sam“, pomisli Strejndž, „prvi engleski čarobnjak koji u Fejri ulazi posle tri
stotine godina.“36
Od te pomisli oseti neobično zadovoljstvo i veoma požele da je tu još neko da ga
vidi kako to čini i zapanji se. Shvati koliko su mu dojadile bile knjige i ćutanje, shvati
koliko je čeznuo za vremenom kad je biti čarobnjak značilo putovanje na mesta koja
nijedan Englez nikad ranije nije video. Po prvi put sve od Vaterloa stvarno je nešto
radio. A onda mu pade na pamet da bi, umesto što se divi sam sebi, bolje bilo da
gleda oko sebe i vidi ima li šta što bi mogao da nauči. Posveti se stoga proučavanju
okoline.
Suma nije bila baš engleska šuma, mada joj je bila veoma slična. Drveće je bilo
malo starije, malo šire i malo fantastičnije oblikom. Strejndž je imao čudan utisak da
ono poseduje sasvim izgrađene karaktere, da može da voli, mrzi i ima sopstvene želje.
Izgledalo je kao sviklo da bude ravno ljudima i da očekuje da bude pitano u vezi sa
stvarima koje se njih tiču.
„Ovo je“, pomisli, „baš onako kako sam očekivao, ali bi trebalo da mi bude
upozorenje o tome koliko se ovaj svet razlikuje od moga. Svet koji ovde budem sretao
svakako će nešto da me pita. Pokušaće da me nadmudre.“
Stade da zamišlja svu silu pitanja koja bi mogla da mu bude postavljena i da
priprema razne pametne odgovore na njih. Strah ne ose ti; i zmaj je mogao da se pred
njim pojavi i bilo bi mu svejedno. Daleko je stigao u ova poslednja dva dana; osećao
je da nema toga što ne može da ostvari samo ako pokuša.
Posle dvadeset minuta ili nešto malo više hoda, svetlucava linija dovede ga do
kuće. Smesta je poznade; njena slika bila mu je oštra i jasna pred njim onoga dana u
Vindzoru. A ipak je u isto vreme bila i drugačija. U Vindzoru mu se činila blistava i
puna dobrodošlice. Sada mu se činila ophrvana siromaštvom i usamljenošću. Prozora
je na njoj mnogo bilo, ali su svi bili mali i većina njih mračna. Sama kuća bila je
mnogo veća no što je očekivao - daleko veća od bilo kog zemaljskog zdanja.
„Car Rusije bi mogao da ima ovako veliku kuću. pomisli, „ili papa u Rimu. Ne
znam. Nisam nikad bio na tim mestima.“
Kuća je bila opasana visokim zidom. Svetlucava linija završavala se izgleda kod
zida. Na zidu nije mogao da vidi ni otvor ni prolaz. Promrmlja Ormskirkovu čin
otkrovenja i za njom smesta Telemahovu čin štita, čaroliju koja je obezbeđivala
bezbedan prolaz kroz začarana mesta. Sreća ga posluži i smesta se ukazaše jedna mala
vrata. Prođe kroz njih i nađe se u prostranom sivom dvorištu. Bilo je puno kostiju koje
su na mesečini isijavale prozračnu belu boju. Na nekim kosturima još su bili zarđali
oklopi; oružje koje im je presudilo još im se zabilo među rebrima ili štrcalo iz očnih
duplji.
Strejndž je video bojišta kod Badahosa i na Vaterlou; teško da je moglo da ga
uznemiri nekoliko dotrajalih skeleta. Ipak, bilo je zanimljivo. Oseti da je sad stvarno u
Fejriju.
Uprkos oronulosti kuće imao je jak osećaj da ima nešto magijsko u vezi sa
čitavom njenom pojavom. Pokuša opet sa Ormskirkovim otkrovenjem. Istoga časa
kuća se mrdnu i promeni pa je mogao da vidi da je samo delom bila sagrađena od
kamena. Nešto od onoga što se činilo da su zidovi, podupirači i kule, pokaza se sad
kao velika gomila zemlje - padina brda u stvari.
„To je brugh!“37, pomisli veoma uzbuđen.
Prođe kroz niski dovratak i gotovo odmah nađe se u prostranoj sobi punoj sveta
koji je igrao. Sami igrači bili su odeveni u najfiniju odeću koja je mogla da se zamisli,
ali je prostorija u kojoj su bili izgledala bedno zapuštena i propala. Na jednom
njenom kraju čak se i zid bio srušio i bio samo gomila cigle i maltera. Nameštaja je
bilo nešto malo i sav je bio pohaban, sveće su bile od najjeftinije i najslabije vrste i
samo su jedan flautaš i jedan gajdaš svirali muziku.
Naizgled niko na Strejndža ne obrati ni najmanju pažnju i on osta da stoji pored
zida i posmatra igrače. U mnogo čemu ova mu se zabava ovde činila manje stranom
no, recimo, conversazione38 u Veneciji. Ponašanje gostiju više je ličilo na englesko, a
sama igra bila je veoma slična seoskim igrankama u kojima su svake nedelje u godini
uživali dame i gospoda od Njukasla do Penzansa.
Pade mu na pamet da je nekad davno voleo da igra, a Arabela isto tako. Ali
posle rata u Španiji jedva da je igrao sa njom - ili uistinu i sa bilo kim drugim. Kud
god da je zalazio po Londonu - bilo u balsku dvoranu ili u neku kancelariju vlade -
uvek je bilo previše sveta sa kojim je trebalo da se priča o magiji. Upita se da li je
Arabela igrala sa drugim ljudima. Upita se da li ju je ikad zapitao o tome. „Mada je
jasno, da sam je ikad i upitao“, pomisli uz uzdah, „da nisam slušao šta je odgovorila -
ne mogu da se setim ničega s tim u vezi. “
- Blagi bože, gospodine! Šta vi radite ovde?
Strejndž se okrete da vidi ko to govori. Jedina stvar za koju nije bio pripravan
bila je da će prva osoba koju sreće biti sluga ser Voltera Poula. Nije mogao da se seti
momkovog imena. Mada je čuo da ga ser Volter izgovara stotinu puta. Sajmon?
Semjuel?
Čovek zgrabi Strejndža za ruku i prodrma je. Izgledao je veoma uzbuđen. - Za
ime boga, gospodine, šta vi radite ovde? Zar ne znate da vas on mrzi?
Strejndž otvori usta da izgovori jedan od pametnih odgovora, ali onda zasta. Ko
ga to mrzi? Norel?
Kovitlac igre zahvati čoveka i odvuče ga dalje. Strejndž ga potraži pogledom i
ugleda u drugom kraju odaje. Čovek je besno gledao Strejndža kao da se ljuti što već
nije otišao.
„Baš čudno“, pomisli Strejndž. „Ali razume se da bi oni izveli baš nešto ovako.
Izveli bi baš ono što se najmanje očekuje. Najverovatnije je da ovo uopšte nije bio
Poulov sluga. Najverovatnije je to neki vilenjak koji je uzeo njegov oblik. Ili je u
pitanju magijska iluzija. “
I on stade da se osvrće da nade svoga vilenjaka.

***

-Stivene! Stivene!
-Ovde sam, gospodine!
Stiven se okrete i pored sebe ugleda džentlmena paperjaste kose.
-Čarobnjak je ovde! On je ovde! Šta traži?
-Ne znam, gospodine.
-Oh! On je ovamo došao da me uništi! Znam da jeste!
Stiven se zapanji. Odavno je već mislio da je džentlmen nepovrediv. A ipak, evo
ga sad u stanju krajnje zabrinutosti i prestravljenosti.
-Ali zašto bi on to poželeo da učini, gospodine? - upita Stiven umirujućim tonom.
- Mislim da je daleko izvesnije da je došao da spase... da odvede kući svoju ženu.
Možda bi trebalo da gospođu Strejndž oslobodimo čarolije i dozvolimo joj da se vrati
kući sa njenim suprugom? I ledi Poul. takođe. Pustite gospođu Strejndž i ledi Poul da
se u Englesku vrate sa čarobnjakom, gospodine. Siguran sam da bi to bilo dovoljno da
se ublaži njegova ljutnja prema vama. Siguran sam da bih mogao da ga ubedim.
-Šta? Šta ti to govoriš? Gospođu Strejndž? Ne, ne, Stivene! Skroz si pogrešio!
Zaista jesi! On čak nije ni pomenuo našu dragu gospođu Strejndž. Ti i ja, Stivene,
jedino znamo kako da cenimo društvo jedne takve žene. On ne zna. Sasvim je
zaboravio na nju. Ima sad novu draganu... očaravajuću mladu ženu za koju se nadam
da će svojim prisustvom jednog dana da uveća privlačnost naših balova! Nema ništa
što je tako nestalno kao što je Englez! Oh, veruj mi! On je došao da me uništi! Od
trenutka kad mi je zatražio prst ledi Poul znao sam da je daleko, daleko pametniji no
što sam ikad ranije pretpostavljao. Posavetuj me, Stivene. Godinama si živeo među
tim Englezima. Šta bi trebalo da radim? Kako da se zaštitim? Kako da kaznim takvu
zlonamernost?
Uprkos svojoj otupelosti i težini njegove začaranosti, Stiven se napregnuo da
jasno misli. Velika kriza, bio je siguran, stajala je pred njim. Nikada ranije džentlmen
nije ovako otvoreno tražio po moć. Svakako bi trebalo da ovu situaciju iskoristi da
sebi donese neku prednost. Ali kako? A iz dugog iskustva je znao da džentlmenova
raspoloženja ne traju dugo; bio je najnestalnije stvorenje na svetu. I najobazrivija reč
mogla je da mu strah pretvori u gnev i mržnju - ako pogreši, Stiven je sad mogao,
umesto da sebi i drugima donese oslobođenje, da navede džentlmena da ih sve uništi.
Prošara pogledom po sobi ne bi li našao inspiraciju.
-Šta da radim, Stivene? - jadikovao je džentlmen. - Šta da radim?
Stivenovo oko nešto uhvati. Pod jednim tamnim lukom stajala je poznata prilika:
vilenjakinja koja je uvek nosila crni veo i to od vrha glave do vrhova prstiju na
nogama. Nikad se nije uključivala u igranje; samo je upola hodala, upola lebdela
između igrača i posmatrača sa strane. Stiven je nikada nije video da sa nekim
razgovara. ali bi u prolazu za sobom ostavljala slabašan miris groblja, zemlje i
mrtvačnica. Nikad nije mogao da je pogleda, a da se ne strese od jeze. ali da li je bila
zlonamerna, ukleta ili oboje, nije znao.
-Ima ljudi na ovom svetu - poče on - kojima život nije ništa drugo do teret. Crni
veo stoji između njih i sveta. Beskrajno su usamljeni. Oni su kao sene u noći,
odstranjeni od sveg veselja i ljubavi i svih ljudskih osećanja, nesposobni čak da jedni
drugima pruže utehu. Dani su im ispunjeni jedino tminom, jadom i samovanjem. Znate
na koga mislim, gospodine. Ja... ja ne govorim o krivici...
Džentlmen ga je posmatrao napetim i prodornim pogledom. Stiven nastavi: - Ali
sam siguran da možemo da sa vas otklonimo čarobnjakov gnev samo kad biste vi
oslobodili...
-Ah! - uzviknu džentlmen i njegove oči raširiše se od razumevanja.
On diže ruku da Stivenu da znak da ućuti.
Stiven beše siguran da je otišao predaleko. - Oprostite mi - šanu.
-Da ti oprostim? - reče džentlmen iznenađeno. - Zašto, nema šta da se prašta!
Vekovi su dugi protekli od kako mi se niko nije obratio tako otvoreno i ja te poštujem
zbog toga! Tmina, da! Tmina, jad i samovanje!
 I on se okrete na petama i pomeša se sa gomilom igrača.

***

Strejndž je beskrajno uživao. Jezive protivrečnosti bala uopšte mu nisu smetale; od

ovakvog mesta je tako nešto i očekivao. Uprkos dotrajalosti velike dvorane, ona je
svejedno i dalje delom bila iluzija. Njegovo čarobnjačko oko primetilo je da je
najmanje jedan deo prostorije bio pod zemljom.
Nešto malo dalje od njega stajala je jedna vilenjakinja i netremice ga
posmatrala. Bila je odevena u haljinu boje zimskog sunčevog smiraja i nosila je
prefinjenu, svetlucavu lepezu protkanu nečim što bi mogle da budu kristalne perle - ali
što je više podsećalo na rosu na lišču i krhke visuljke od leda okačene na grane.
Nova igra upravo je započinjala. Niko ne priđe da vilenjakinju koja ga je
posmatrala zamoli za igru pa se Strejndž, na prečac se odlučivši, osmehnu, pokloni i
reče joj: - Ovde teško da ima neko ko me poznaje. I tako ne možemo da budemo
propisno predstavljeni jedno drugom. I pored toga, madam, učinili biste mi veliku čast
ako biste pristali da igrate sa mnom.
Ona mu ne odgovori niti mu osmeh uzvrati, ali prihvati njegovu ponuđenu ruku i
dozvoli mu da je povede na igru. Zauzeše svoja mesta među igračima pa na trenutak
zastaše bez reči.
-Grešite kad kažete da vas niko ne poznaje - reče ona iznenada. - Ja vas
poznajem. Vi ste jedan od ona dva čarobnjaka predodređena da vrate magiju u
Englesku.
A onda nastavi kao da recituje proročanstvo o nečemu što je svima poznato: - I
ime jednoga biće Plašljivost. A ime drugoga biće Nadmenost... E pa, jasno je da
niste Plašljivost pa stoga pretpostavljam da mora biti da ste Nadmenost.
Ovo baš i nije bilo mnogo učtivo.
-To je zaista moja sudbina - složi se Strejndž. - I izvrsna je pri tom!
-O, zar vi stvarno tako mislite? - reče ona i pogleda ga postrance. - Pa zašto to
onda već niste učinili?
Strejndž se osmehnu. - A šta vas navodi, madam, da mislite da nisam?
 -To što stojite ovde.
-Ne razumem.
-Zar vi niste slušali proročanstvo kad vam je prenošeno?
-Proročanstvo, madam?
-Proročanstvo o... - i ona završi izgovarajući ime, ali je to bilo na njenom jeziku
pa Strejndž nije mogao da razazna šta je.39
-Izvinite?
-Kraljevo proročanstvo.
Strejndž se priseti Vinkulija kako se izvlači iz živice u odeći na koju se nahvatala
suva. smeđa trava i prazne mahune semena; seti se da je Vinkulije nešto recitovao. Ali
šta je rekao tačno, toga nije mogao da se seti. Tada uopšte nije mislio da će postati
čarobnjak pa Vinkulijevim rečima nije poklonio posebnu pažnju. - Verujem da je bila
neka vrsta proročanstva, madam - reče on - ali, istini za volju, davno je to bilo i ja
sam sve zaboravio. Šta kaže proročanstvo da treba da uradimo?... Taj drugi čarobnjak
i ja?
-Treba da propadnete.
Strejndž od iznenađenja žmirnu. - Ja... ja ne mislim... Da propadnemo? Ne,
madam, ne. Kasno je za to. Već smo postali najuspešniji čarobnjaci posle Martina
Pejla.
Ona ništa ne reče.
„Da li je moguće da još može da nam se desi da ne uspemo?“, pomisli Strejndž.
„Nismo li već dovoljno odmakli da je tako nešto nemoguće?“ Pomisli na gospodina
Norela u kući na Hanover skveru. gospodina Norela u Harfju Ejbiju, gospodina
Norela koji prima čestitanja od svih ministara i učtivu pažnju od samog princa
regenta. Bilo je pomalo ironično što od svih ljudi na svetu on sad u Norelovom uspehu
traži umirenje za svoje sumnje, mada zaista ništa na svetu u ovom trenutku nije
delovalo tako čvrsto i nepromenljivo kao Norelov trenutni položaj. Vilenjakinja mora
da je pogrešila.
Sledećih nekoliko trenutaka samo su igrali. Kad ponovo zastaše radi promene
stila, ona reče: - Vi ste svakako veoma odvažni kad ste došli ovamo, Čarobnjače.
-Zašto? Čega bi trebalo da se plašim, madam?
Ona se nasmeja. - Šta mislite koliko je engleskih čarobnjaka ostavilo svoje kosti
u ovom brughu! Ispod ovih zvezda?
-Nemam ni najmanju predstavu.
-Četrdeset i sedam.
Strejndž poče da se oseća malo manje ugodno.
-Ne računajući Pitera Porkisa, ali on i nije bio čarobnjak. On je bio samo
cowan.40
-Zaista.
-Ne pretvarajte se da znate šta mislim - reče mu ona oštro. - Kad je kao
Pandemonijum jasno da ne znate.
Strejndž se još jednom nađe u čudu kako da odgovori. Ona je izgleda bila veoma
sklona nezadovoljstvu. Ali, opet, šta je pa bilo čudno u tome? U Batu i u Londonu kao
i u svim gradovima Evrope dame su se pretvarale da grde džentlmene koje su
nameravale da sebi privuku. Onoliko koliko je Strejndžu bilo poznato, ona je bila ista.
Reši se da njenu strogost tumači kao neku vrstu flertovanja i vidi hoće li je to
odobrovoljiti. - Izgleda da vi znate mnogo od onoga što se odigralo u ovom brughu,
madam.
Trnci uzbuđenja žicnuše ga malo kad izreče tu reč, reč drevnu i punu romantike.
Ona sleže ramenima. - Posedujem ovo mesto četiri hiljade godina. 41
-Bilo bi mi veoma drago da o tome sa vama pričam kad god budete imali
slobodnog vremena!
-Radije recite kad ja budem imao slobodnog vremena. Onda neću imati ništa
protiv i da odgovorim na svako vaše pitanje.
-Veoma ste ljubazni.
-Ni najmanje. Da se vidimo onda za sto godina?
-Ja... izvinite?
Ali njoj se izgleda učini da je dosta govorila pa više od nje ništa nije mogao da
izvuče osim uobičajenih primedaba na bal i ostale parove koji su igrali.
Igra se završi; rastaviše se. Bio je to najčudniji i najneprijatniji razgovor u celom
Strejndžovom životu. Što bi, za ime sveta, ona mislila da magija nije obnovljena u
Engleskoj? I kakva joj je ta glupost sa onih sto godina? Uteši se mišlju da žena koja
sav svoj život provodi u palati odjeka u dubokoj, mračnoj šumi teško da može da bude
u toku sa stvarima koje se odvijaju u širim svetovima.
Pridruži se opet posmatračima duž zidova. Tok sledeće igre u njegovu blizinu
dovede jednu posebno lepu mladu ženu. Potrese ga suprotnost između lepote njenog
lica i duboke, ukorenjene nesreće u izrazu na njemu. Kad ona diže ruke da ih spoji sa
rukama njenog partnera. on vide da joj na jednoj od njih nedostaje mali prst.
„Čudnovato!“, pomisli on i dodirnu džep na kaputu u kome mu je bila kutijica od
srebra i porcelana. „Možda...“
Ali nije mogao da zamisli ni jedan redosled događaja u kome bi čarobnjak dao
vilenjaku prst koji pripada nekome iz vilenjakovog sopstvenog domaćinstva. „Možda
te dve stvari uopšte nisu u vezi“, pomisli.
Ali ženina ruka bila je tako mala i bela. Bio je siguran da bi joj prst koji je imao
u džepu savršeno pristajao. Ispuni ga radoznalost pa reši da čim se igra završi smesta
ode i razgovara sa njom i upita je kako je izgubila prst.
Igra se završi. Ona je sad razgovarala sa nekom damom koja je leđima bila
okrenuta njemu.
-Izvinite... - poče on.
Dama se okrete prema njemu. Bila je to Arabela.
 ***

Bila je odevena u belu večernju haljinu preko koje je imala mrežasti plavi veo protkan
dijamantima. Taj veo i haljina svetlucali su kao mraz i sneg, a ceo komplet bio je lepši
od ičega što je imala i nosila tamo u Engleskoj. Po kosi joj behu rasuti sićušni,
zvezdasti cvetovi, a oko vrata imala je vezanu crnu baršunastu vrpcu.
Ona ga odmeri sa neobičnim izrazom na licu - izrazom u kome se iznenađenje
mešalo sa bojažljivošću, ushićenje sa nevericom. - Džonatane! Vidite, ljubavi moja -
reče ona svojoj družbenici. - To je Džonatan!
-Arabela... - poče on.
Nije znao šta je nameravao da joj kaže. Pruži ruke ka njoj; ali ih ona ne prihvati.
Ne pokazujući da zna šta radi. ona se malo povuče i ruke spoji sa rukama nepoznate
žene, kao da je sad ta osoba ona kod koje traži utehu i podršku.
Nepoznata žena odmeri Strejndža kao da mora da posluša Arabelin zahtev. -
Izgleda kao svaki čovek - primeti ona hladno, a onda kao da je osetila da je sastanak
završen, dodade: - Hajdemo.
I pokuša da odvede Arabelu.
-O, ali sačekajte! - reče Arabela tiho. - Ja mislim da on mora da je došao da nam
pomogne! Ne mislite li i vi da je tako?
-Možda - reče nepoznata žena sumnjičavo i ponovo hladno odmeri Strejndža. -
Ne. Mislim da nije tako. Verujem da je došao iz sasvim drugih razloga.
-Znam da ste me upozorili da ne gajim lažne nade - reče Arabela - i ja sam
pokušala da poslušam vaš savet. Ali on je ovde! Bila sam sigurna da me neće
zaboraviti tako brzo.
-Tebe da zaboravim! - uzviknu Strejndž. - Nikako! Arabela, ja...
-Jeste li vi došli ovamo da nam pomognete? - upita nepoznata žena iznenada se
obrativši Strejndžu direktno.
-Molim? - reče Strejndž. - Ne, ja... Morate da razumete da sve do sada nisam
znao... Što će reći, nisam sasvim shvatao...
Nepoznata žena pokaza nestrpljenje. - Jeste ili niste došli ovamo da nam
pomognete? Rekla bih da je to dovoljno jednostavno pitanje.
-Ne - reče Strejndž. - Arabela, pričaj sa mnom, preklinjem te. Reci mi šta se...
-Eto? Vidiš li - reče nepoznata žena Arabeli. - Hajde sad da ti i ja nađemo neki
ćošak gde na miru možemo da budemo zajedno. Mislim da sam videla jednu slobodnu
klupu tamo pored vrata.
 Ali Arabela još ne dozvoli da tako lako bude nagovorena da ode. Ona nastavi da
gleda Strejndža istim onim neobičnim pogledom; izgledalo je kao da gleda njegovu
sliku, a ne čoveka od krvi i mesa. I reče: - Znam da vi ne poklanjate puno vere u ono
što muškarci mogu da urade, ali...
-Ne verujem im uopšte - prekide je nepoznata žena. - Znam šta znači provoditi
godine i godine u jalovoj nadi da će pomoć da stigne od ovoga ili onog. Biti bez nade
bolje je od beskrajnog niza razočaranja!
Strejndža izdade strpljenje. - Vi ćete da mi oprostite što vas prekidam. madam -
reče on nepoznatoj ženi - mada primećujem da vi ne radite ništa drugo no samo
smetate od kako sam vam se pridružio! Bojim se da moram insistirati na tome da
nasamo razgovaram sa svojom ženom! Možda biste bili tako dobri da se udaljite korak
ili dva...
Ali ni ona ni Arabela nisu više obraćale pažnju na njega. Svoje poglede obe su
usmerile malo udesno. Džentlmen sa paperjastom kosom stajao je odmah iza njega.

***

Stiven se gurao kroz gomilu igrača. Njegov razgovor sa džentlmenom bio je krajnje
uznemirujući. Nešto beše odlučeno, ali što je Stiven više mislio o tome sve više je
shvatao da pojma nema šta bi to moglo da bude. - Još uvek nije prekasno - mrmljao je
sam sebi. -Još nije prekasno.
Jedan njegov deo - onaj hladni, nemarni, nezačarani deo - upita se šta li je time
mislio. Još nije prekasno da sebe spase. Da spase ledi Poul i gospođu Strejndž?
Čarobnjaka?
Nikad mu redovi igrača nisu izgledali tako dugi, nikad toliko slični ogradi koja
mu ometa put. Na drugom kraju odaje učini mu se da vidi glavu svetlucave, paperjaste
kose. - Gospodine! - povika. - Čekajte! Moram sa vama opet da razgovaram!
Svetio se promeni. Zvuci muzike, igranja i razgovora nestaše kao pometeni.
Stiven pogleda oko sebe očekujući da se nalazi u novom gradu ili na drugom
kontinentu. Ali je i dalje bio u velikoj dvorani Izgubljene nade. Bila je prazna;
muzičari i igrači su nestali. Ostale su tri osobe: sam Stiven i, malo dalje, čarobnjak i
džentlmen paperjaste kose.
Čarobnjak viknu po imenu svoju ženu. Pohita zatim prema mračnim vratima kao u
nameri da jurne u kuću i pretraži je.
- Čekajte! - viknu džentlmen paperjaste kose.
Čarobnjak se okrete i Stiven vide da mu je lice pocrnelo od ljutine, da mu se usta
pokreću kao da magična čin samo što ne eksplodira iz njih.
Džentlmen paperjaste kose diže ruke. Velika dvorana napuni se jatom ptica. Za
treptaj oka bile su tu; u treptaju oka već se izgubiše.
Ptice izudaraše Strejndža krilima. Izbiše mu vazduh. Kad se povratio dovoljno da
digne glavu, vide da je džentlmen paperjaste kose svoje ruke digao po drugi put.
Velika dvorana napuni se kovitlacem lišća. Suvo i smeđe bilo je i okretalo se
na vetru koji izbi niotkud. Za treptaj oka bilo je tu; u treptaju oka se izgubilo.
Čarobnjak je delovao izbezumljeno. Nije znao šta da čini pred tako moćnom
magijom. - Izgubljen je - pomisli Stiven.
Džentlmen paperjaste kose diže ruke i po treći put. Veliku dvoranu ispuni kiša -
ne kiša vode već kiša krvi. Za treptaj oka bila je tu; u treptaju oka već se izgubila.
Magija se završi. U tom trenutku čarobnjak nesta, a džentlmen paperjaste kose
pade na pod kao oduzet.
-Gde je čarobnjak, gospodine? - zavapi Stiven kad pritrča i kleče pored njega. -
Šta se desilo?
-Poslao sam ga u morsku koloniju Altinum42 - reče džentlmen promuklim
šapatom.
Pokuša zatim i da se osmehne, ali se pokaza da je za to nesposoban. - Uradio sam
to, Stivene! Uradio sam ono što si mi savetovao! To mi je oduzelo svu snagu. Moja
stara savezništva bila su pri tom nategnuta do pucanja. Ali ja sam promenio svet! Oh!
Kakav sam mu samo udarac naneo! Tmina, jad i samovanje! Neće on nama više zlo da
nanosi!
Pokuša da se pobedonosno nasmeje, ali se to pretvori u napad kašlja i grcanja.
Kad se to okonča, on uhvati Stivena za ruku. - Ne brini za mene, Stivene. Malo sam
umoran, to je sve. Ti si neverovatno pronicljiva osoba koja ume da sagleda stvari
unapred. Otuda ti i ja više nismo prijatelji: braća smo! Pomogao si mi da porazim
svoga neprijatelja. a zauzvrat ja ću da nađem tvoje ime. Kraljem ću da te učinim!
Glas mu se sasvim istanji i izgubi.
-Recite mi šta ste učinili! - šapnu Stiven.
Ali džentlmen zatvori oči.
Stiven u balskoj dvorani osta da kleči pored njega i da ga steže za ruku. Sveće
zgasnuše i senke se sklopiše oko njih.
 56.
Crna kula
3. i 4. decembar 1816.

Doktor Grejstil je spavao i sanjao. U snu ga je neko dozivao i nešto tražio od njega.
Bio je spreman da zahtev usliši tome ko god on bio, pa je krenuo na ovo i ono mesto
da ga traži; ali ga nije našao, no taj ga je i dalje zvao po imenu. Konačno, on otvori
oči.
-Ko je tamo? - upita.
-To sam ja, Frenk, gospodine.
-Šta se dešava?
-Gospodin Strejndž je ovde. Želi da razgovara sa vama.
-Je li sve u redu?
-On ništa nije rekao, gospodine. Ali ja bih rekao da nije.
-Gde je on, Frenk?
-Neće da uđe u kuću, gospodine. Ne mogu da ga privolim. Napolju je, gospodine.
Doktor Grejstil spusti noge na pod i oštro usrknu vazduh. - Hladno je, Frenk! -
reče.
-Da, gospodine.
Frenk prinese doktoru Grejstilu kućni ogrtač i papuče. Zajedno prođoše kroz
brojne mračne sobe i preko mnoštva mračnih mermernih podova. U predvorju je
svetlela lampa. Frenk otvori jedno krilo velikih dvokrilnih gvozdenih vrata i onda
diže lampu i izađe napolje. Doktor Grejstil pođe za njim.
Strme stepenice vodile su dole u tamu. Samo su miris mora, zapljuskivanje
kamena vodom i povremeno svetlucanje i pomeranje tame. posmatraču davali da
nasluti da je na dnu stepeništa kanal. Nekoliko kuća u okolini imalo je lampe koje su
gorele u prozorima i na balkonima. Izvan toga sve je bilo nemo i mračno.
-Nema ovde nikoga! - uzviknu doktor Grejstil. - Gde je gospodin Strejndž?
Frenk umesto odgovora pokaza udesno. Lampa iznenada zasvetle ispod mosta i u
njenom svetlu doktor Grejstil vide jednu gondolu koja je tu čekala. Gondolijer
motkom potera gondolu ka njima. Kad se približi, doktor Grejstil vide da je u njoj
jedan putnik. I pored svega što mu je Frenk rekao, doktoru Grejstilu bilo je potrebno
trenutak ili dva da ga prepozna. - Strejndže! - zavapi. - Blagi Bože! Šta se desilo?
Nisam vas prepoznao! Moj... moj... moj dragi prijatelju.
Doktor Grejstil zamuca u pokušaju da nađe odgovarajuću reč. Poslednjih nedelja
beše se sasvim svikao na pomisao da će sa Strejndžom uskoro da bude u mnogo
prisnijoj vezi. - Uđite unutra! Frenk, brzo! Donesi čašu vina gospodinu Strejndžu!
-Ne! - viknu Strejndž promuklim, nepoznatim glasom.
Brzo zatim na italijanskom reče nešto gondolijeru. Njegov italijanski bio je
znatno tečniji od onoga kojim se služio doktor Grejstil i doktor Grejstil ga ne
razumede, ali mu njegovo značenje ubrzo posta jasno kad gondolijer motkom odgurnu
čamac dalje od obale i njih.
-Ne mogu da ulazim unutra! - zavapi Strejndž. - Ne tražite to od mene!
-Vrlo dobro, ali mi recite šta se dogodilo.
-Uklet sam!
-Ukleti? Ne! Ne govorite to.
-Ali baš to vam kazujem. Grešio sam od početka do kraja! Ovom momku sa
čamca rekao sam da me malo udalji. Za mene nije bezbedno da budem previše blizu
vašoj kući. Doktore Grejstil! Morate smesta da pošaljete ćerku odavde!
-Floru! Zašto?
-U blizini je neko ko želi da joj naudi!
-Blagi Bože!
Strejndžove oči se raširiše. - Tu je neko ko namerava da joj život pretvori u
beskrajni jad! U ropstvo i potčinjavanje divljem duhu! Dopala bi u drevni zatvor
izgrađen od hladnih čarolija isto onoliko koliko i od kamena i zemlje. Opako, opako!
A opet, možda i ne toliko opako... jer šta radi on osim što sledi svoju prirodu? Kako
bi i mogao tome da se odupre?
Ni doktor Grejstil ni Frenk iz ovoga ništa nisu uspeli da shvate.
-Bolesni ste, gospodine! - reče doktor Grejstil. - Imate groznicu. Dođite unutra.
Frenk može da vam napravi umirujuće piče koje će da vam otkloni sve te rđave misli.
Dođite unutra, gospodine Strejndž.
I on se pomeri malo dalje od stepenika kako bi i Strejndž mogao tu da stane, ali
Strejndž to i ne primeti.
-Mislio sam... - poče, ali se tu najednom prekide.
Ćutao je toliko da se učini da je zaboravio šta je hteo da kaže. ali onda se oglasi
ponovo. - Mislio sam da me je Norel samo lagao. Ali nisam bio u pravu. Strašno sam
pogrešio. On je sve lagao. On je lagao sve nas.
Onda opet nešto reče gondolijeru i gondola se udalji u mrak.
-Čekajte! Čekajte! - povika za njima doktor Grejstil, ali uzalud.
Osta da zuri u mrak u nadi da će Strejndž ponovo da se pojavi, ali se to ne desi.
-Treba li da pođem za njim, gospodine? - upita Frenk.
-Mi ne znamo kuda je on otišao.
-Usudio bih se da kažem da je otišao kući, gospodine. Mogu za njim da pođem
pešice.
-I šta da mu kažeš, Frenk? On nas sad ne bi poslušao. Ne, hajdemo u kuću. Treba
i na Floru da mislimo.
Ali kad se nađe unutra doktor Grejstil bespomoćno zasta, skroz u nedoumici šta
dalje da radi. Iznenada je izgledao star taman onoliko koliko mu je bilo godina. Frenk
ga nežno uhvati za ruku i povede mračnim kamenim stepenicama dole u kuhinju.
Bila je to veoma mala kuhinja, sasvim u neskladu sa onolikim brojem mermernih
soba na spratovima. I po danu je bila memljivo, sumorno mesto. Bio je tu samo jedan
prozor. Stajao je visoko na zidu. upravo iznad nivoa vode napolju i bio je okovan
gvozdenim rešetkama. Ovo je značilo da je glavnina prostorije bila ispod površine
vode napolju u kanalu. A ipak se posle njihovog susreta sa Strejndžom činila toplim i
prijateljskim mestom. Frenk upali još sveća i raspali vatru u ognjištu. A onda napuni
čajnik da im obojici skuva malo čaja.
Doktor Grejstil, zavaljen u udobnu kuhinjsku stolicu, sedeo je zagledan u vatru i
izgubljen u mislima. - Kad je pominjao nekoga ko Flori želi zlo... - reče na kraju.
Frenk klimnu glavom kao da zna šta dolazi sledeće.
-... nisam mogao da se savladam da ne pomislim da misli na sebe, Frenk - reče
doktor Grejstil. - Plaši se da će učiniti nešto što će da je pozledi i stoga je došao da
me upozori.
-Tako je, gospodine - reče Frenk. - Došao je da nas upozori. Što je dokaz da je u
srcu dobar čovek.
-On jeste dobar čovek - reče doktor Grejstil žustro. - Ali nešto se desilo. To je ta
magija, Frenk. Mora biti. To je veoma nastrana profesija i ne mogu a da ne poželim da
se bavio nečim drugim... vojničkim poslom, svešteničkim, advokatskim! Šta da
kažemo Flori, Frenk? Ona neće hteti da ide... u to možeš da budeš siguran! Ona neće
hteti da ga ostavi. Posebno kad... kad je on bolestan. Šta da joj kažem? Ja moram da
pođem sa njom. Ali ko će onda da ostane u Veneciji da se brine za gospodina
Strejndža?
-Vi i ja ćemo da ostanemo ovde u Veneciji da se brinemo za čarobnjaka, a vi
možete gospođicu Floru da pošaljete sa tetkom.
-Da, Frenk! Tako je! Tako ćemo da uradimo!
-Iako moram da kažem, gospodine - dodade Frenk - da gospođici Flori jedva da
neko treba da vodi računa o njoj. Nije ona kao druge mlade dame.
Frenk je uz porodicu bio toliko dugo da je i sam stekao porodičnu naviku da se
gospođica Grejstil smatra devojkom izuzetnih sposobnosti i inteligencije.
Sa osećanjem da su obavili sve što su u ovom trenutku mogli, doktor Grejstil i
Frenk vratiše se u krevete.
Ali je jedna stvar praviti planove usred mrkle noći, a sasvim druga sprovoditi ih
po belom danu. Kao što je doktor Grejstil i predviđao, Flora se žestoko pobuni protiv
svoga odlaska iz Venecije i rastavljanja od Džonatana Strejndža. Ona ne razume. Zašto
mora da ide?
Zato, reče joj doktor Grejstil, što je on bolestan.
Razlog više onda da ona ostane, reče ona. Biće mu potreban neko da ga neguje.
Doktor Grejstil pokuša da nagovesti da je Strejndžova bolest zarazna, ali je on, u
principu i po sklonostima, bio pre svega pošten čovek. Malu je praksu imao u laganju
i činio je to vrlo loše. Flora mu ne poverova.
Tetka Grejstil je promenu plana razumela jedva malo bolje od njene nećake.
Doktor Grejstil nije mogao da se nosi sa njihovim združenim negodovanjem i stoga je
morao da se poveri sestri i ispriča joj šta se desilo tokom noći. Na nesreću, on nije
imao dar za oslikavanje atmosfere. Ledena jeza koja je izvirala iz svake Strejndžove
reči u njegovoj priči nije postojala. Tetka Grejstil jedino shvati da Strejndž nije bio
pri sebi. Bilo je onda sasvim prirodno da zaključi da je bio pijan. A to, mada veoma
loše, nije bilo ništa neuobičajeno među džentlmenima i nije bio razlog da se svi oni
sele u drugi grad.
-Na kraju, Lanselote - reče ona - i tebe sam viđala u lošem izdanju zbog vina.
Kad smo ono jednom obedovali sa gospodinom Siksmitom niko nije mogao da te
spreči da poželiš laku noć svim pilićima. Izašao si u dvorište i jedno za drugim
izvlačio ih iz kokošarnika pa su se svi posle razbežali i pola njih pojela je lisica.
Nikad Antoanetu nisam videla toliko ljutu na tebe. (Antoaneta je bila doktorova
pokojna žena.)
Bila je to stara priča i veoma neugodna. Doktor Grejstil je sasluša jedva
savlađujući nestrpljenje. - Pobogu, Lujza! Pa ja sam lekar! Valjda znam šta je
pijanstvo, a šta ne!
 I tako je doveden Frenk da kaže svoje mišljenje. On se daleko jasnije sećao
onoga što je Strejndž rekao. Vizija koju je on oslikao o Flori zauvek zatvorenoj u
nekoj tamnici bila je dovoljna da užasne tetku. U veoma kratkom vremenskom razmaku
i tetka Grejstil posta isto onoliko željna da se Flora što pre udalji iz Venecije koliko i
svi ostali. I pored toga, ona zape da urade još jednu stvar - nešto čega se doktor
Grejstil i Frenk uopšte nisu setili: zatraži, naime, da se Flori kaže istina.
Flori Grejstil je mnogo bola donelo saznanje o tome da je Strejndž izgubio
razum. Isprva je pomislila da mora biti da greše, a čak i onda kad je dozvolila da je u
to ubede i dalje je bila sigurna da nije neophodno da napušta Veneciju; bila je sigurna
da je on ne bi povredio. Ali je sad uviđala da njen otac i njena tetka misle drugačije i
da se neće umiriti sve dok ne bude otišla. Veoma neodlučno složi se da ode.
Ubrzo po odlasku dve dame, doktor Grejstil je sedeo u jednoj od ledenih
mermernih soba kojima se odlikovala palata. Tešio se čašom brendija i pokušavao da
skupi hrabrost da ode i potraži Strejndža, kad Frenk uđe u sobu i reče nešto o crnoj
kuli.
-Molim? - upita doktor Grejstil.
Nije bio raspoložen da odgoneta Frenkove nastranosti.
-Dođite do prozora i pokazaću vam, gospodine.
Doktor Grejstil se diže i ode do prozora.
Nešto je stajalo u centru Venecije. To bi najbolje moglo da se opiše kao crna kula
ogromne veličine. Njena osnova pokrivala je čini se nekoliko jutara zemlje. Dizala se
iz grada u nebo. a vrh nije mogao da joj se sagleda. Iz daljine joj je boja izgledala
ujednačeno crna, a delovala je glatko. Ali je bilo trenutaka u kojima se činila
providna kao da je načinjena od crnog dima. Čovek je mogao da kroz nju uhvati
obrise zgrada iza nje - ili, moguće, čak i u njoj samoj.
Bila je to najmisterioznija stvar koju je doktor Grejstil ikad video. - Odakle li je
to moglo da stigne, Frenk? I šta se desilo sa kućama koje su pre tu bile?
Pre no što na ovo ili na bilo koje drugo pitanje osta vremena da se da odgovor,
stiže glasno kucanje na vratima koje je u sebi imalo zvaničan prizvuk. Frenk ode da
vidi ko je. Vrati se odmah zatim u pratnji male grupe ljudi koji su svi do jednog bili
nepoznati doktoru Grejstilu. Dvojica su bili sveštenici, a bila su tu i dvojica ili trojica
mladih ljudi vojničkog držanja koji su nosili uniforme jarkih boja ukrašene
preteranom količinom čipke i zlata. Najzgodniji od tih mladića kroči napred. Njegova
uniforma bila je najlepša od svih, a imao je i duge žute brkove. On objasni da je on
pukovnik Vencel fon Otenfeld, sekretar austrijskog guvernera grada. Predstavi svoje
pratioce; svi oficiri bili su Austrijanci kao i on, ali su sveštenici bili Venecijanci. I
samo ovo bilo je dovoljno da iznenadi doktora Grejstila; Venecijanci su mrzeli
Austrijance i dva naroda su retko kad viđana zajedno.
-Jeste li vi gospodin doktor? - upita pukovnik Fon Otenfeld. -Prijatelj
Heksenmajstera43 velikog Velintona?
Doktor Grejstil potvrdi da jeste.
-Ah! Gospodine doktore! Mi smo prosjaci pod vaša noge danas!
Fon Otenfeld pri tom setno opusti lice, a njegovi dugi, naniže svedeni brkovi lice
mu učiniše još neveselijim.
Doktor Grejstil reče da je zapanjen što to čuje.
-Mi došli danas. Mi tražimo vaš...
Fon Otenfeld se namršti i pucnu prstima. - Vermittlung. Wir bitten um Ihre
Vermittlung. Wie kann man das sagen?
Dođe do male prepirke oko toga kako ta reč treba da bude prevedena. Jedan od
italijanskih sveštenika predloži „zauzimanje“.
-Da, da - složi se Fon Otenfeld žustro. - Tražimo da se za nas zauzmete kod
Heksenmeijstera velikog Velintona. Gospodine doktore, mi poštujemo veoma
Heksenmajstera velikog Velintona. Ali Heksenmajster velikog Velintona sad učinio
nešto. Kakva nevolja! Ljudi iz Venecija su uplašeni. Mnogi moraju da napuste svoje
kuće i odu!
-Ah! - uzdahnu doktor Grejstil sa razumevanjem.
Razmisli onda jedan tren i potpuno ih shvati. - O! Vi mislite da gospodin Strejndž
ima neke veze sa ovom Crnom kulom?
-Ne! - izjavi Fon Otenfeld. - To nije Kula. To je Noć! Kakva nevolja!
-Izvinite? - reče doktor Grejstil i pogledom zatraži od Frenka pomoć.
Frenk sleže ramenima.
Jedan od sveštenika, čiji je engleski bio malo robusniji, objasni da je sunce, kad
je granulo tog jutra, granulo u svim delovima grada osim na jednom mestu - u okrugu
Santa Marija Cobenido, što je bilo mesto gde je Strejndž živeo. Tu je Noć nastavila
da vlada.
-Zašto Heksenmajster velikog Velintona uradi ovo? - upita fon Otenfeld. - Mi ne
znamo. Mi molimo vas, gospodine doktore. Zamolite ga, molim, da sunce se vrati na
Santa Marija Cobenido, može? Zamolite, s poštovanjem, da više ne pravi magiju u
Veneciji, može?
-Razume se da ću da pođem - reče doktor Grejstil. - Ovo je krajnje neugodna
situacija. I. mada sam siguran da gospodin Strejndž ovo nije uradio namerno... da će
sve ovo da se pokaže kao greška... rado ću da pomognem koliko god budem mogao.
-Ah! - brižno reče onaj sveštenik koji je dobro govorio engleski i diže ruku kao
da se plaši da će doktor Grejstil smesta da jurne na Santa Marija Cobenido. - Ali
povedite i vašeg slugu, molim. Nemojte da idete sami.
Sneg je gusto padao. Sve setne boje Venecije postaše nijanse sivog i crnog. Trg
svetog Marka bio je samo sivi obris negdašnjeg iscrtan na belom papiru. Bio je
sasvim pust. Doktor Grejstil i Frenk gacali su kroz sneg jedan pored drugog. Doktor
Grejstil je nosio lanternu, a Frenk je držao crni kišobran iznad doktorove glave. Iza
trga se dizao Crni stub Noći; promakoše kroz luk Atrija i između nemih kuća. Tama je
nastajala na polovini malog mosta. Najavetinjskija stvar na svetu bila je videti kako
pahulje snega, koje su padale ukoso, najednom bivaju usisane u tu Tamu koja ih je kao
živa stvar gutala lakomim ustima.
Osvrnuše se da još jednom pogledaju grad u belom i zakoračiše u Tamu.

Sokaci su bili pusti. Stanovnici okruga umakli su kod rođaka i prijatelja u druge
delove grada. Ali mačke iz Venecije - koje su inadžijski skup stvorenja koliko i mačke
u svim drugim gradovima na svetu - okupile su se bile na trgu Santa Marija Cobeniđo
da plešu, love i igraju se u Beskrajnoj Noći koja se njima mora biti činila kao neka
vrsta velikog praznika. U Tami su mačke u prolazu dodirivale doktora Grejstila i
Frenka; a doktor Grejstil je nekoliko puta video kako ga gledaju oči koje sijaju u
mraku dovrataka.
Kad su stigli pred kuću u kojoj je odseo Strejndž, bilo je tiho. Pokucaše i
pozvaše, ali se niko ne javi. Videše onda da su vrata otključana pa ih gurnuše i uđoše.
Kuća je bila sva u mraku. Nađoše stepenice i ispeše se njima sve do Strejndžove sobe
na vrhu kuće gde se on bavio magijom.
Posle svega što se desilo poprilično su očekivali da vide nešto nezamislivo, kao
na primer da nađu Strejndža u razgovoru sa demonom ili mučenog jezivom utvarom.
Pomalo ih poremeti scena koja im se ukaza jer je bila sasvim obična. Soba je bila ista
kao i u brojnim drugim prilikama. Bila je osvetljena izdašnim brojem sveća, a jedna
gvozdena peć širila je ugodnu toplinu. Strejndž je bio kod stola i naginjao se nad
srebrni lavor iz koga mu je čisto belo svetio sijalo u lice. On ne diže pogled. Sat je
tiho kucao u uglu. Knjige, papiri i ispisane stvari bile su hrpimice kao i uvek
razbacane po svim pogodnim površinama. Strejndž vrhom svoga prsta pređe po
površini vode i blago je lupnu dva puta. A onda se okrete i nešto zapisa u knjigu.
-Strejndže - reče doktor Grejstil.
Strejndž diže pogled. Nije izgledao onako izbezumljen kao prethodne noći, ali su
mu oči i dalje imale isti unezvereni izraz. Posmatrao je doktora jedan dugi trenutak
bez trunke prepoznavanja. - Grejstile - promrmlja na kraju. - Šta vi radite ovde?
-Došao sam da vidim kako vam je. Zabrinut sam za vas.
Strejndž na ovo ništa ne reče. Okrete se srebrnom lavoru i nad njim izvede
nekoliko pokreta rukom. Ali smesta pokaza da je nezadovoljan onim što je postigao.
Uze čašu i nasu malo vode u nju. Onda izvadi bočicu i pažljivo iz nje kanu nekoliko
kapi tečnosti u čašu.
Doktor Grejstil ga je samo posmatrao. Na staklenčetu nije bilo etikete; tečnost u
njemu bila je boje čilfeara; moglo je to da bude bilo šta.
Strejndž oseti da ga doktor Grejstil posmatra. - Pretpostavljam da ćete reći da
ovo ne bi trebalo da uzimam. E pa, možete sebi da uštedite taj trud!
I on sve iskapi u jednom gutljaju. - Ne biste tako nešto ni rekli da znate razlog!
-Ne, ne - reče doktor Grejstil najpovlađujućijim tonom... onim koji je
primenjivao kod svojih najtežih pacijenata. - Uveravam vas da mi ni na kraj pameti
nije bilo da kažem tako nešto. Samo bih želeo da znam da li trpite neke bolove? Ili da
niste bolesni? Prošle noći sam pomislio da jeste. Možda bih mogao da vam
preporučim...
I on prekide rečenicu. Namirisa nešto. Miris je bio veoma jak - suv, bajat miris
izmešan sa nečim kiselkastim i životinjskim; a najčudnija stvar bila je što on to
poznade. Iznenada je mogao da namiriše sobu u kojoj je živela stara dama: ona stara
luda žena sa svim njenim mačkama.
-Moja žena je živa - reče Strejndž glasom promuklim i tvrdim.
- Ha! Tu smo! To niste znali!
Doktor Grejstil se ohladi. Ako je postojalo bilo šta što je Strejndž mogao da kaže
i time ga uplaši još više, onda je ovo što je sad rekao bilo to.
-Rekli su mi da je mrtva! - nastavi Strejndž. - Rekli su mi da su je sahranili! Ne
mogu da verujem da sam tako naseo na priče! Ona je bila začarana! Ukradena mi je! I
zato mi je potrebno ovo!
I on bočicu sa tečnošću boje ćilibara protrese ispred doktorovog lica.
Doktor Grejstil i Frenk ustuknuše korak ili dva unazad. Frenk promrmlja doktoru
u uvo: - Sve je u redu, gospodine. Sve je u redu. Neću mu dozvoliti da vas povredi.
Dorastao sam ja njemu. Ne bojte se.
-Ne mogu da se vratim natrag u kuću - reče Strejndž. - Prognao me je i neće mi
dozvoliti da se vratim. Drveće me neće pustiti da prođem. Pokušao sam sa činima za
skidanje začaranosti, ali ne deluju. Ne deluju...
 -Jeste li se bavili magijom od sinoć? - upita doktor Grejstil.
-Molim? Da!
-Veoma mi je žao što to čujem. Trebalo bi da se odmorite. Usuđujem se da
primetim da se prošle noći dovoljno ne sećate...
-Ha! - uzviknu Strejndž sa gorkom ironijom. - Nikad neću zaboraviti ni najsitniji
detalj!
-Je li tako? Je li tako? - reče doktor Grejstil istim povlađujućim tonom. - E pa, ne
mogu od vas da krijem da me je vaš izgled zabrinuo. Niste bili pri sebi. To je
posledica, siguran sam, prekomernog posla. Možda bih ja...
-Oprostite mi. doktore Grejstil, ali kako sam upravo objasnio, moja žena je
začarana; zatvorenik je pod zemljom. Iako bih veoma voleo da nastavimo ovaj
razgovor, imam mnogo preče stvari kojima treba da se posvetim.
-Vrlo dobro. Umirite se. Naše prisustvo ovde vas uznemirava. Udaljićemo se ali
ćemo ponovo da dođemo sutra. Ali pre no što odemo, ovo moram da vam kažem:
guverner mi je jutros poslao jednu delegaciju. On sa dužnim poštovanjem zahteva da
se za sada uzdržite od bavljenja magijom...
-Da se ne bavim magijom! - uzviknu Strejndž i nasmeja se... hladnim, neveselim
glasom. - Tražite od mene da sad stanem? Sasvim nemoguće! Za što me je Bog
odredio za čarobnjaka ako ne zbog ovoga?
I on se vrati svome srebrnom lavoru i rukom stade da iscrtava znake u vazduhu,
odmah iznad površine vode.
-Onda bar oslobodite okrug ove Neprirodne Noći. Možete li bar to za mene da
uradite? Zarad našeg prijateljstva? Zbog Flore?
Strejndž zasta usred jednog pokreta. - O čemu vi to govorite? Kakva Neprirodna
Noć? Šta je neprirodno u vezi sa noći?
-Za ime boga. Strejndže! Pa sad je skoro podne!
Strejndž za trenutak ne reče ništa. Pogleda crnilo prozorskih okana, odmeri mrak
u sobi i vrati pogled na doktora Grejstila. - Pojma nisam imao - prošapta preneraženo.
- Verujte mi! Ovo nije moje delo!
-A čije je onda?
Strejndž ne odgovori; izgubljenim pogledom zurio je po sobi.
Doktor Grejstil se poboja da će dalje ispitivanje o Tami samo još više da ga
uzruja, pa prosto upita: - Možete li opet da vratite dnevnu svetlost?
-Ja... ja ne znam.
Doktor Grejstil reče Strejndžu da će sutra opet da dođu i iskoristi priliku da san
preporuči kao odlično sredstvo za oporavak.
Strejndž ga nije slušao, ali upravo u času kad su doktor Grejstili i Frenk izlazili
na vrata, on doktora stiže i uhvati za ruku i šapnu:
- Smem li nešto da vas pitam?
Doktor Grejstil potvrdno klimnu glavom.
-Zar se ne plašite da će utrnuti?
-Da će utrnuti? Šta to?
-Plamen sveće - reče Strejndž i pokaza prema čelu doktora Grejstila. - Sveće u
vašoj glavi.
Napolju, Tama je izgledala zloslutnija no ikad. Doktor Grejstil i Frenk tiho
prođoše ulicama uvijenim u noć. Kad izađoše na dnevnu svetlost na najzapadnijem
krilu Trga svetog Marka, obojica sa olakšanjem odahnuše.
Doktor Grejstil reče: - Čvrsto sam rešio da guverneru ne kažem da je njegov
zahtev odbijen. Ko zna šta bi Austrijanci mogli da urade? Mogli bi da pošalju vojnike
da ga uhapse... ili i nešto gore! Prosto ću reći da u ovom času nije u stanju da
obelodani noć, ali da gradu ne želi zlo... jer sam sasvim siguran da ne želi... i da sam
siguran da ću ga ubediti da stvari popravi što je pre moguće.
Sledećeg jutra kad granu sunce, Tama je i dalje obavijala okrug Santa Marija
Cobeniđo. U pola osam Frenk izađe napolje da kupi mleko i ribu. Ljupka, tamnooka
seljančica koja je prodavala mleko sa barže za mleko na kanalu San Lorenco volela je
Frenka i uvek je za njega imala lepu reč i osmeh. Ovoga jutra mu dade vrč sa mlekom
i upita: - Hai sentito che lo stregone inglese e pazzo? (Jeste li čuli da je engleski
čarobnjak lud?)
Na ribljoj pijaci pored Velikog kanala ribar prodade Frenku tri cipla ali onda
skoro zaboravi da uzme novac jer mu je pažnja bila okrenuta prepirci koju je vodio sa
svojim susedom o tome da li je engleski čarobnjak poludeo zato što je čarobnjak, ili
zato što je Englez. Na putu prema kući dve kaluđerice bleda lica koje su ribale
mermerne stepenice pred crkvom poželeše Frenku dobro jutro i rekoše mu da
nameravaju da se pomole za sirotog, ludog engleskog čarobnjaka. I onda. kad se nađe
skoro na pragu kuće, bela mačka izvuče se ispod sedišta jedne gondole, iskoči na kej i
pogleda ga. On pričeka da mu nešto kaže o Džonatanu Strejndžu, ali ona ne reče ništa.
-Kako li se, za ime sveta, ovo desilo? - upita doktor Grejstil, dok je sedeo na
krevetu. - Da li misliš da je gospodin Strejndž izlazio nekuda napolje i razgovarao sa
nekim?
Frenk reče da ne zna. Zato ponovo izađe napolje i malo se raspita. Činilo se da
se Strejndž nije uopšte pomaljao iz svoje sobe na vrhu kuće u Santa Marija Cobeniđu;
ali lord Bajron (koji je izgleda bio jedini čovek u čitavoj Veneciji kome je Večna Noć
bila kao neka vrsta zabave) posetio ga je oko pet sati prethodne večeri i zatekao ga
kako se i dalje bavi magijom, bunca o svećama, ananasima, balovima koji traju
vekovima i mračnim šumama koje pokrivaju ulice Venecije. Bajron je otišao kući i
sve ispričao svojoj ljubavnici, gazdi kuće u kojoj je stanovao i svome sobaru; i, kako
su sve to bile druželjubive osobe veoma sklone da svoje večeri provode u velikoj
grupi pričljivih prijatelja, broj ljudi koji je sve to znao do jutra je postao popriličan.
-Lord Bajron! Pa razume se! - zavapi doktor Grejstil. - Sasvim sam zaboravio na
njega! Moram da odem do njega i opomenem ga da bude diskretan.
-Mislim da je sad malo dockan za to, gospodine - reče Frenk.
Doktor Grejstil bio je primoran da prizna da je ovo istina. I pored toga osetio je
da bi trebalo da se sa nekim posavetuje. A ko bi mogao da bude bolji od još jednog
Strejndžovog prijatelja? I tako se te večeri pažljivo odenu i u svojoj gondoli ode do
kuće grofice Albrici. Grofica je bila pametna Grkinja zrelih godina, koja je dotle
objavila više knjiga o skulpturi; ali je stvar kojom se najviše oduševljavala bila
davanje conversazioni na kojima se sva sila pomodnog i učenog sveta sastajala sa
namerom da se vidi. Strejndž je posetio jedan ili dva ta skupa, ali doktor Grejstil se
sve do sada time nije opterećivao.
Uveden je u veliku odaju u kojoj je stajao piano nobile. Odaja je bila raskošno
uređena i imala mermerne podove, prekrasne statue i oslikane zidove i tavanicu. Na
jednom kraju prostorije dame su u polukrugu sedele oko grofice. Muškarci su stajali u
drugom kraju. Od trenutka kad je stupio unutra, doktor Grejstil je na sebi osetio
poglede svih prisutnih. Više osoba ga je čak i pokazivalo svojim susedima. Nije bilo
sumnje da svi pričaju o Strejndžu i Tami.
Sitan, zgodan čovek stajao je pored prozora. Imao je crnu, kovrdžavu kosu i
puna, meka, crvena usta. Bila su to usta koja bi bajno pristajala ženi, ali su na
muškarcu prosto bila preterivanje. Sa svojim niskim rastom, pažljivo odabranom
odećom i tamnom kosom i očima imao bi ponešto od izgleda Kristofera Drolajta - da
je samo Drolajt mogao da bude tako pametan. Doktor Grejstil pođe pravo do njega i
oslovi ga: - Lorde Bajrone?
Čovek se okrete da vidi ko mu se obraća. Ne pokaza da je baš najzadovoljniji
kad vide da mu se obraća neugledni, zdepasti, sredovečni Englez. A ipak nije mogao
da porekne ko je. - Da?
-Moje ime je Grejstil. Ja sam prijatelj gospodina Strejndža.
-Ah! - izusti njegovo gospodstvo. - Lekar sa prelepom ćerkom!
Doktor Grejstil, sa svoje strane, nije baš bio zadovoljan što čuje da mu se ćerka
na taj način pominje od strane jednog od najzloglasnijih razvratnika Evrope, a ipak
nije mogao da porekne da je Flora lepa. Ostavivši na trenutak to po strani, on reče: -
Išao sam da vidim Strejndža. Svi moji najgori strahovi su potvrđeni. Njega je razum
sasvim napustio.
-O, doista je tako! - složi se Bajron. - Bio sam sa njim opet pre svega nekoliko
časova i nisam mogao da ga nagovorim da priča o bilo čemu drugom osim o njegovoj
pokojnoj ženi i kako ona u stvari nije mrtva, već samo začarana. I sad se u vio u Tamu
i bavi se crnom magijom! U svemu ovome ipak ima nečeg prosto zadivljujućeg. Ne
mislite li i vi tako?
-Zadivljujućeg? - oštro reče doktor Grejstil. - Bolje recite sažaljenja vrednog.
Ali da li vi mislite da je on stvorio Tamu? On mi je sasvim otvoreno rekao da nije.
-Ali razume se da je on to napravio! - izjavi Bajron. - Stvorio je Crni Svet da
ugodi svom Crnom Duhu! Ko ponekad ne bi pomračio Sunce? Razlika je u tome što
čovek, ako je čarobnjak, to zaista i može da učini.
Doktor Grejstil malo razmisli o ovome. - Može biti da ste u pravu - popusti na
kraju da ne ispadne da je baš u svemu protiv Bajronovog mišljenja, a time i neučtiv. -
Možda je stvorio Tamu i onda zaboravio na to. Mislim da ne pamti uvek šta je kad
rekao ili uradio. Otkrio sam da je sačuvao veoma malo utisaka iz našeg prethodnog
razgovora.
-Ah. Dobro. Doista - reče njegovo gospodstvo kao da u tome nema ništa
iznenađujuće i kao da bi i on sam bio rad da razgovor sa doktorom zaboravi što brže
može. - Da li vam je poznato da je pisao svome šuraku?
-Ne, to nisam znao.
-Napisao je momku da dođe u Veneciju da vidi mrtvu sestru.
-Mislite li da će doći?
-Pojma nemam!
Ton glasa lorda Bajrona skretao je pažnju da je doktor Grejstil pomalo zastranio
ako je očekivao da će najveći pesnik toga doba da se zanima takvim stvarima. Naiđe
trenutak ili dva tišine, a onda on dodade malo prirodnijim glasom: - Istini za volju, ja
verujem da on neće doći. Strejndž mi je pokazao pismo. Bilo je puno iščašenih
buncanja i razmišljanja koja bi samo ludak... ili čarobnjak... mogao da razume.
-To je veoma mučna stvar - reče doktor Grejstil. - Veoma mučna zaista! Pa još
prekjuče smo šetali kroz grad sa njim. Bio je divno raspoložen! Ne mogu da razumem
kako za samo jednu noć od potpuno razumnog čoveka može da nastane ovako nešto.
Pitam se nije li uzrok neki fizički poremećaj? Neka upala možda?
-Gluposti! - izjavi Bajron. - Uzroci njegovog ludila čista su metafizika. Oni leže
u dubokom jazu između onoga što pojedinac jeste i onoga što bi želeo da bude, između
duše i mesa. Oprostite mi, doktore Grejstil. ali ovo je stvar u kojoj ja imam iskustva.
O ovome mogu da govorim sa autoritetom.
-Ali... - poče doktor Grejstil pa se namršti da sabere misli. - Ali period duboke
žalosti izgledao je okončan. Posao mu je dobro napredovao.
-Sve što mogu da vam kažem je ovo: Pre ove jedinstvene opsednutosti mrtvom
ženom, imao je on još jednu: onu sa Džonom Askglasom. Jeste li i sami to primetili? E
sad, ja veoma malo znam o engleskim čarobnjacima. Meni su oni uvek izgledali kao
mrvica zamornih. prašnjavih staraca... osim Džona Askglasa. On je sasvim druga
stvar! Čarobnjak koji je ukrotio onozemljane!44 Jedini čarobnjak koji je pobedio
Smrt! Čarobnjak koga je lično Lucifer morao da poštuje kao sebi ravnog! E sad, kad
god bi Strejndž poredio sebe sa tim vrhunskim bićem... kao što je s vremena na vreme
morao činiti... uviđao bi istinu o sebi, a ona je da je Strejndž marljiva, zemlji a ne
visinama okrenuta osrednjost! Sva njegova ostvarenja... toliko hvaljena na
usamljenom malom ostrvu45... mrvila bi se tad u prah! To donosi onu finu vrstu
očajanja kakva samo može da se poželi. Ovako je biti smrtnik, a težiti stvarima izvan
smrtnosti.
Lord Bajron tu zasta na trenutak, kao da poslednje reči urezuje u sećanje za
slučaj da poželi da ih u pesmu unese. - I sam sam lično bio uhvaćen sličnom
melanholijom kad sam u septembru boravio u švajcarskim planinama. Lutao sam po
okolini, a svakih pet minuta pričinjavalo mi se da čujem lavinu... kao da je sam Bog
bio nameran da me uništi! Bio sam pun žalosti i čežnje za nedostižnim. Nekoliko puta
bio sam u velikom iskušenju da sam sebi raznesem mozak... i učinio bih to, zaista, da
me nije sprečila pomisao o tome koliko bi to zadovoljstva pričinilo mojoj tašti.
Što se doktora Grejstila ticalo, lord Bajron je mogao sebe da lišava života baš
svakoga dana u nedelji i do mile volje. Ali je Strejndž bio nešto sasvim drugo. -
Mislite li da je on u stanju da sebi naudi? - upita brižno.
-O, svakako!
-Ali šta da se radi?
-Šta da se radi? - kao odjek ponovi njegovo gospodstvo, ponešto smeten. - Što
biste ma šta i činili?
A onda, pošto valjda zaključi da su dovoljno dugo pričali o nekom drugom,
njegovo gospodstvo okrete razgovor na sebe. - Sve u svemu, drago mi je što smo se
nas dvojica sreli, doktore Grejstil. Poveo sam iz Engleske lekara sa sobom, ali sam
bio prinuđen da ga otpustim u Đenovi. A sad se bojim da su zubi počeli da mi se
klimataju. Pogledajte!46
Bajron široko otvori usta i doktoru Grejstilu pokaza zube.
 Doktor Grejstil blago prodrma veliki, beli zub. - Meni izgledaju veoma zdravi i
čvrsti - reče on.
-Oh! Stvarno tako mislite? Ali neće još dugo, bojim se. Starim. Kopnim. Osećam
da je tako.
I Bajron uzdahnu. A onda, zahvaćen mnogo veselijom misli, dodade: - Znate, ova
kriza sa Strejndžom nije mogla da naiđe u povoljniji čas. Slučajno pišem pesmu o
čarobnjaku koji se rve sa Neopisivim Utvarama koje vladaju njegovom sudbinom.
Razume se, kao model za moga čarobnjaka Strejndž je daleko od savršenog...
nedostaju mu prava herojska narav; stoga ću biti primoran da unesem nešto od svog
karaktera.
U blizini prođe jedna ljupka mlada Italijanka. Bajron nakrivi glavu pod veoma
čudnim uglom, napola zatvori oči i udesi crte lica kao da će izdahnuti od hronične loše
probave. Doktor Grejstil je jedino mogao da pretpostavi da on mladu ženu izlaže
uticajima bajronovskog profila i bajronovskog držanja.
 57.
Crna pisma47
Decembar 1816.

Santa Marija Cobeniđo, Venecija

3. decembar 1816.

Džonatan Strejndž za prečasnog Henrija Vudhoupa

Moj dragi Henri.

Ti moraš da se pripremiš za predivne vesti. Video sam Arabelu. Video sam
je i razgovarao sa njom. Nije li to veličanstveno? Nije li to najbolja od svih
mogućih vesti? Nije bilo u pitanju pijanstvo, ni ludilo ni opijum. Razmisli:
treba samo da prihvatiš da smo prošlog Božića u Klanu svi bili
poluzačarani i sve postaje uverljivo, sve postaje moguće. Ironija je, zar ne,
da ja od svih ljudi nisam prepoznao magiju kad se svila oko mene? U svoju
odbranu mogu da kažem da je bila sasvim neočekivane prirode i da je stigla
od strane koju nisam mogao da predvidim. Ipak, na moju sramotu, drugi
ljudi bili su bržeg uma od mene. Džon Hajd je znao da nešto nije u redu i
pokušao je da me opomene, ali ga ja nisam slušao. Čak si mi i ti, Henri,
rekao sasvim otvoreno da mislim jedino na moje knjige i da zanemarujem
svoju ženu. Smetalo mi je tvoje popovanje pa sam ti nekoliko puta osorno
odgovorio. Sada mi je žao zbog toga i pokorno te molim za izvinjenje. Krivi
me koliko ti srcu drago. Ne možeš da me osuđuješ onoliko koliko ja
osuđujem sam sebe. Ali da se vratim onome zbog čega ti pišem. Potreban si
mi ovde u Veneciji. Arabela je na mestu koje odavde nije daleko, ali ona ne
može da ga napusti, a ja tamo ne mogu da odem - bar do (nekoliko linija
precrtano). Moji prijatelji u Veneciji su svi dobre duše koje mi misle dobro,
ali su mi dojadili sa pitanjima. Nemam slugu, a ovde ima još nešto što me
sprečava da se neprimećen krećem gradom. O ovome više ništa neću da
kažem. Moj dragi. dobri Henri, molim te da ne stvaraš teškoće. Dođi pravo
u Veneciju. Nagrada će da ti bude Arabelina bezbednost i zdravlje i njen
povratak među nas. Zbog kog drugog razloga me je Bog načinio Najvećim
Čarobnjakom ovoga Doba, ako ne zbog ovoga?
Tvoj brat,
S

Santa Marija Cobeniđo,

Venecija 6. decembar 1816.

Džonatan Strejndž za prečasnog Henrija Vudhoupa

Moj dragi Henri,

Pomalo me je mučila savest od kako sam ti poslednji put pisao. Znaš da te
nikada nisam lagao, ali priznajem da ti nisam rekao dovoljno da možeš da
stvoriš ispravno mišljenje o tome kakav je Arabelin položaj u ovom
trenutku. Ona nije mrtva ali - (dvanaest linija precrtanih i učinjenih
nerazumljivim) - pod zemljom, u brdu koje oni zovu brugh. Živa, a ipak nije
živa - isto tako ni mrtva - začarana je. Običaj je njihov iz vremena pre
sećanja da kradu hrišćanske žene i od njih čine svoje sluge, ili ih
prisiljavaju - kao što je ovde slučaj... da uzimaju učešće u njihovim jezivim
razonodama: njihovim balovima, njihovim gozbama, njihovim dugim,
šupljim slavljima prašine i ništavila. Od svih prekora koje sebi sipam na
glavu najgorči od svih je onaj da sam je izdao - nju koju sam pre svega
morao da štitim.

Santa Marija Cobeniđo,

Venecija 15. decembar 1816.

Džonatan Strejndž za prečasnog Henrija Vudhoupa

 Moj dragi Henri,
Boli me što moram da ti kažem da sada imam čvršće osnove za
uznemirenost o kojoj sam ti govorio u poslednjem pismu.48 Učinio sam sve
što sam mogao da polomim šipke njenog crnog zatvora, ali bez uspeha.
Nema te čini koju ja znam, a koja je u stanju da načini i najmanju pukotinu u
toj drevnoj magiji. Koliko je meni poznato takva čin ne postoji u celoj
engleskoj pisanoj ostavštini o magiji. Priče o čarobnjacima koji su
zarobljenike oslobađali od vilenjaka nisu brojne i između njih je veliki
vremenski jaz. Sad ne mogu da se setim i samo jedne od njih. Negde u
njegovim knjigama Martin Pejl je opisao kako vilenjacima mogu da dosade
njihovi ljudski gosti i kako ih onda bez upozorenja izbacuju iz brugha; siroti
zarobljenici tada stižu kućama, ali stotinama godina posle vremena kad su
oteti. Možda je to ono što će da se desi. Arabela će da se vrati u Englesku
daleko posle i tvoje i moje smrti. Ta mi pomisao ledi krv. Ne mogu od tebe
da krijem da me je ophrvalo crno raspoloženje. Vreme i ja smo se
posvađali. Svi su sad sati ponoć. Imam i zidni sat i džepni i uništio sam i
jedan i drugi. Nisam mogao da podnesem način na koji mi se rugaju. Ne
spavam. Ne mogu da jedem. Pijem vino... i još nešto. Sad s vremena na
vreme postajem divlji. Tresem se i smejem i plačem povazdan... ne mogu da
kažem koliko je to; jedan sat možda, možda i po čitav dan. Ali dosta o tome.
Ludilo je ključ. Verujem da sam ja prvi engleski čarobnjak koji je to
shvatio. Norel je bio u pravu - rekao je da nam vilenjaci nisu potrebni da
nam pomažu. Rekao je da ludaci i vilenjaci imaju mnogo zajedničkog, ali ja
tada nisam shvatio značenje toga, a nije ni on. Henri, ne možeš da zamisliš
koliko si mi očajnički potreban ovde. Zašto ne dolaziš? Jesi li bolestan?
Nisam dobio odgovore na moja pisma, ali to može da znači da si već na
putu za Veneciju pa ti ovo pismo možda nikad neće stići.

-Tmina, jad i samovanje! - uzviknu džentlmen krajnje zlurado.

-Time sam ga sapeo i to mora da trpi sledećih stotinu godina! Oh! Kako je bačen
u prašinu! Pobedio sam! Pobedio sam!
Zapljeska rukama i oči mu zasvetlucaše.
U Strejndžovoj sobi u okrugu Santa Marija Cobenido gorele su tri sveće: jedna
na stolu, jedna povrh malog obojenog ormana i jedna u niši pored vrata. Posmatrač te
scene mogao bi da pretpostavi da su to bila jedina svetla na svetu. Sa Strejndžovog
prozora nije moglo da se vidi ništa drugo osim noći i tišine. Strejndž je, neobrijan,
pocrvenelih očiju i razbarušene kose, primenjivao magiju.
Stiven ga je posmatrao sa izmešanim sažaljenjem i užasom.
-A ipak ne samuje onoliko koliko bi mi se svidelo - reče džentlmen paperjaste
kose. - Neko je tu sa njim.
I odista je bio. Sitni, tamnokosi čovek u skupocenom odelu oslanjao se na
obojeni orman, posmatrao Strejndža naizgled sa velikim zanimanjem i uživanjem. S
vremena na vreme vadio bi malu beležnicu i žvrljao nešto u nju.
-To je lord Bajron - reče Stiven.
-A ko je on?
-Veoma iskvaren džentlmen, gospodine. Pesnik. Posvađao se sa ženom i zaveo
svoju sestru.
-Zaista? Možda ću da ga ubijem.
-O, ne činite to, gospodine! Istina je, njegovi gresi su veoma veliki, i on je manje
ili više proteran iz Engleske, ali i pored toga...
-Oh! Ne smeta meni njegov zločin prema drugim ljudima! Smeta mi njegov zločin
prema meni! Ne bi trebalo da bude ovde. Ah, Stivene, Stivene! Ne budi tako pokisao.
Šta se tebe tiče šta će da se desi jednom pokvarenom Englezu? Reći ću ti šta ću da
uradim: zbog velike ljubavi koju gajim prema tebi, neću da ga ubijem sada. Može da
ima još, oh, još pet godina života! Ali na kraju toga vremena mora da umre!49
-Hvala vam, gospodine - reče Stiven usrdno. - Vi ste oličenje velikodušnosti.
Strejndž iznenada diže glavu i zavapi: - Znam da ste ovde! Možete da se krijete
od mene ako želite, ali sad je prekasno! Znam da ste ovde!
-Kome to govorite? - upita lord Bajron.
Strejndž se namršti. - Posmatraju me! Špijuniraju me!
-Zaista? A da li znate ko to radi?
-Vilenjak i sluga.
-Sluga, je li? - reče njegovo gospodstvo smejući se. - E pa, čovek može da kaže
šta mu drago o đavolcima i zlim duhovima, ali sluge su gore i od njih.
-Molim? - upita Strejndž.
Džentlmen paperjaste kose brižno je gledao svuda po sobi. - Stivene! Vidiš li
negde moju kutijicu?
-Kutijicu, gospodine?
-Da. da! Znaš na šta mislim! Kutijicu u kojoj je mali prst ledi Poul!
 -Ne vidim je, gospodine. Ali šta mari, ta kutijica je sad beznačajna, zar ne? Sad
kad ste porazili čarobnjaka?
-O, tu je! - kriknu džentlmen. - Vidiš li? Stavio si ruku na sto i slučajno mi je
izmakao iz vida!
Stiven skloni ruku. Malo zatim reče: - Vi je ne uzimate, gospodine.
Na ovu primedbu džentlmen ništa ne odgovori. Umesto toga, on smesta nastavi da
vređa čarobnjaka i veliča svoju pobedu.
-Ona više nije njegova! - pomisli Stiven i žicnu ga varnica uzbuđenja. - On ne
može da je uzme! Ona sada pripada čarobnjaku! Možda čarobnjak može da je nekako
iskoristi da oslobodi ledi Poul!
Stiven pričeka i nastavi da posmatra šta će čarobnjak dalje da uradi. Ali posle
čitavih pola sata bio je prinuđen da prizna da su znaci skoro beznadežni. Strejndž je
šetkao sobom, mrmljao magične čini sam sebi i izgledao potpuno smeten; lord Bajron
ga je ispitivao šta radi, a odgovori koje je Strejndž davao bili su divlji i nerazumljivi
(iako sasvim po ukusu lorda Bajrona). A što se kutijice tiče, Strejndž je ne pogleda ni
jedan jedini put. Onoliko koliko je Stiven mogao da razabere, on je na nju sasvim
zaboravio.
 58.
Henri Vudhoup dolazi u posetu
Decembar 1816.

-Sasvim ste dobro uradili što ste se obratili meni, gospodine Vudhoup. Pažljivo sam
proučio venecijansku prepisku gospodina Strejndža i, pored osnovnog užasa koji vas
je s pravom kosnuo, ima u tim pismima mnogo stvari koje su skrivene od neupućenog.
Mislim da bez sujete mogu da kažem da sam. u ovom trenutku, jedini čovek u
Engleskoj koji je u stanju da ih razume.
Bio je sumrak, tri dana pre Božića. U biblioteci kuće na Hanover skveru sveće i
lampe još nisu bile upaljene. Bio je to onaj čudni deo dana kada je nebo svetio i puno
boja, ali su sve ulice sumorne i u senci. Na stolu je vaza sa cvećem, ali se u svetlu
koje se povlačilo ona činila kao crna vaza sa crnim cvećem.
Gospodin Norel je sedeo pored prozora sa Strejndžovim pismima u rukama.
Lasel je sedeo pored vatre i hladno posmatrao Henrija Vudhoupa.
-Priznajem da sam bio u određenom stanju potresenosti sve od kako sam primio
ova pisma - reče Henri Vudhoup gospodinu Norelu. - Nisam znao kome da se obratim
za pomoć. Da budem iskren, magija me uopšte ne zanima. Nisam se upuštao u
pomodne prepirke o tome. Ali svi kažu da ste vi najveći čarobnjak u Engleskoj... a
nekad ste bili i učitelj gospodina Strejndža. Bio bih vam veoma zahvalan, gospodine,
za svaki savet koji biste mogli da mi date.
Gospodin Norel klimnu glavom. - Ne smete da krivite gospodina Strejndža - reče
on. - Magijska profesija je opasna. Ne postoji nijedna druga koja čoveka može toliko
da izloži opasnosti da bude zaveden od sujete. Politika i pravo su bezopasni u
poređenju s njom. Trebalo bi da razumete, gospodine Vudhoup. da sam se veoma
trudio da ga zadržim pored sebe, da ga usmeravam. Ali je njegov genije... zbog koga
mu se svi mi divimo... bio taj koji mu je razum zaveo na stranputicu. Ova pisma
pokazuju da je zastranio mnogo dalje no što sam mogao i da pretpostavim.
-Zastranio? Vi onda znači ne verujete u ovu nastranu priču da mi je sestra živa?
-Ni reč jednu iz nje, gospodine, ni jednu jedinu reč. Sve je to samo plod njegove
nesrećne izmišljotine.
-Ah! - izusti Henri Vudhoup i neko vreme ćutke osta da sedi lomeći se između
neodređenih nivoa razočaranja i olakšanja, ali onda reče: - A šta je sa onom čudnom
jadikovkom gospodina Strejndža da je Vreme stalo? Možete li bilo šta iz toga da
protumačite, gospodine?
Lasel reče: - Naši dopisnici iz Italije javili su nam da je već nekoliko nedelja
gospodin Strejndž okružen Večnom Tamom. Da li je to izveo namerno ili mu čini nisu
ispale kako treba, ne znamo. Postoji takođe mogućnost da se zamerio nekoj Velikoj
Sili i da je ovo rezultat. Ono što je sigurno jeste da je delovanje gospodina Strejndža
dovelo do poremećaja u Prirodnom Toku Stvari.
-Shvatam - reče Henri Vudhoup.
Lasel ga pogleda prilično strogo. - To je nešto što se gospodin Norel celoga
života strašno trudio da izbegne.
-Ah! - izusti Henri Vudhoup pa se okrete gospodinu Norelu.
-Ali šta bi trebalo da ja radim, gospodine? Da li bi trebalo da idem kod njega, za
šta me on preklinje?
Gospodin Norel dunu na nos. - Najvažnije pitanje je, verujem, koliko brzo može
da nam pođe za rukom da ga dovedemo u Englesku gde bi njegovi prijatelji bili u
stanju da se brinu o njemu i da ga brzo oslobode tih zabluda u koje je zapao i zbog
kojih pati.
-Možda bi bilo dobro da mu vi napišete pismo, gospodine?
-Ah, ne. Bojim se da je mala zaliha moga uticaja na gospodina Strejndža sasvim
iščezla pre nekoliko godina. Onaj rat u Španiji tome je veoma doprineo. Pre no što je
otišao na Poluostrvo bio je veoma zadovoljan što je pored mene i što može da uči sve
što sam mogao da ga naučim, ali posle... - i tu gospodin Norel uzdahnu i malo zasta. -
Ne, bojim se da moramo da se pouzdamo u vas, gospodine Vudhoup. Morate da ga
navedete da se vrati kući i, s obzirom na to da sumnjam da bi vaš odlazak u Veneciju
samo produžio njegov boravak u tom gradu jer bi ga uverio da bar jedna osoba ima
vere u njegove izmišljotine, najodlučnije vam savetujem da ne idete.
-Pa, gospodine, moram priznati da mi je veoma milo što čujem da to kažete.
Svakako ću da postupim onako kako vi savetujete. Ako biste mi sad samo vratili moja
pisma, ja vam onda dalje ne bih dosađivao.
-Gospodine Vudhoup - reče Lasel. - Ne žurite toliko, preklinjem vas! Naš
razgovor ni izdaleka nije dovršen. Gospodin Norel je na sva vaša pitanja odgovorio
iskreno i bez ustezanja. Sad morate da mu uzvratite uslugu.
Henri Vudhoup se namršti i pokaza malu zbunjenost. - Gospodin Norel me je
oslobodio velike tegobe. Ako postoji način na koji bih mogao da budem na usluzi
gospodinu Norelu, onda bih, razume se, bio veoma srećan da to učinim. Ali ne
razumem sasvim...
-Možda nisam bio dovoljno jasan - reče Lasel - ali sam, razume se, mislio da je
gospodinu Norelu potrebna vaša pomoć da bi mogao da pomogne gospodinu
Strejndžu. Možete li ma šta da nam kažete o putovanju gospodina Strejndža kroz
Italiju? Kakav je bio pre no što je zapao u ovo jadno stanje? Da li je bio bodrog duha?
-Ne! - reče Henri Vudhoup srdito kao da misli da je neka uvreda nagoveštena tim
pitanjem. - Smrt moje sestre veoma mu je teško pala! U početku je bar bilo tako. U
početku se činio veoma nesrećan. Ali kad je stigao u Đenovu sve se promenilo.
I Henri Vudhoup tu malo zasta. - Sad to u pismima više ne pominje, ali prethodno
su njegova pisma bila puna hvale za jednu mladu damu... jednu iz društva u kome je
putovao. I nisam mogao da odolim pomisli da on namerava da se ponovo ženi.
-Drugi brak! - uzviknu Lasel. - I to tako brzo posle smrti vaše sestre? E, blago
meni! To je baš neumesno! Mora da vas je veoma potreslo!
Henri neveselo samo klimnu glavom.
Opet nastade kratka tišina, a onda Lasel reče: - Nadam se da nije pokazivao
znake naklonosti prema drugim damama i ranije? Mislim, dok je gospođa Strejndž još
bila živa. To bi joj nanelo veliku tugu.
-Ne! Ne, razume se da nije! - uzviknu Henri.
-Izvinjavam se ako sam vas uvredio. A svakako nisam mislio da uskratim
poštovanje vašoj sestri... ona je bila veoma šarmantna žena. Ali takve stvari, znate,
nisu neuobičajene. Posebno među ljudima sa određenim stanjem svesti.
Lasel pruži ruku prema stolu na kome su ležala Strejndžova pisma. Razgrnu ih
jednim prstom i nađe ono koje je tražio. - U ovom pismu - reče on dok je očima
preletao po sadržini - gospodin Strejndž je napisao: ’Džeremi mi je rekao da nisi
postupio onako kako sam to od tebe tražio. Ali ne mari. Uradio je to Džeremi i ishod
je tačno onakav kako sam i pretpostavljao.’
Lasel spusti pismo i ljubazno se zagleda u gospodina Vudhoupa.
- Šta je gospodin Strejndž od vas tražio da uradite? Ko je Džeremi i kakav je
ishod?
-Gospodin Strejndž... gospodin Strejndž je tražio da otkopam sestrin kovčeg -
reče Henri i obori pogled. - Pa, razume se da nisam. I tako je Strejndž pisao svome
slugi, čoveku po imenu Džeremi Džons. A taj je veoma osion momak!
-I Džons je izvršio ekshumaciju tela?
-Da. On ima prijatelja u Klanu koji je grobar. Zajedno su to uradili. Teško da
mogu da opišem svoja osećanja kad sam doznao šta je ta osoba uradila.
 -Da, razumljivo. Ali šta su otkrili?
-A šta su mogli da otkriju ako ne leš moje jadne sestre? I pored toga, oni su se
opredelili da kažu da ga nisu našli. Opredelili su se da izmisle smešnu priču.
-Šta su rekli?
-Ne prepričavam budalaštine koje širi posluga.
-Razume se da džentlmen to ne radi. Ali gospodin Norel bi voleo da za trenutak
zanemarite to otmeno pravilo i da govorite otvoreno i iskreno... kao što je on govorio
vama.
Hanri se ugrize za usnu. - Oni su rekli da je kovčeg sadržao deblo crnog drveta.
-Nije bilo tela? - upita Lasel.
-Nije bilo tela - odgovori Henri.
Lasel pogleda gospodina Norela. Gospodin Norel spusti pogled na svoje ruke u
krilu.
-Ali kakve veze ima smrt moje sestre sa celom ovom stvari? -upita Henri mršteći
se i okrenu se gospodinu Norelu. - Koliko sam razumeo iz onoga što ste mi maločas
rekli, nema ništa neobično u vezi sa smrću moje sestre. Mislim da ste rekli da magija
nije bila u pitanju?
-Oh! Naprotiv! - izjavi Lasel. - Sigurno je da je neka magija izvedena. U to nema
sumnje! Pitanje je čija je bila?
-Izvinite? - reče Henri.
-Razume se da je sve to isuviše složeno za mene - reče Lasel.
- To je stvar sa kojom jedino gospodin Norel može da se ponese.
Henri je zbunjeno gledao čas u jednog čas u drugog.
-Ko je sada sa Strejndžom? - upita Lasel. - On ima poslugu, pretpostavljam?
-Ne. Svoje sluge nema. Opslužuju ga, verujem, sluge njegovog kućevlasnika.
Njegovi prijatelji u Veneciji su jedna engleska porodica. Oni su veoma čudna sorta
ljudi, veoma posvećeni putovanjima, žene isto koliko i gospodin.
-Ime?
-Grejston ili Grejfild. Ne sećam se tačno.
-A odakle su oni, taj svet po imenu Grejston ili Grejfild?
-Ne znam. Ne verujem da mi je Strejndž to ikad rekao. Džentlmen je bio brodski
lekar. verujem, a njegova žena... koja je pokojna... bila je Francuskinja.
Lasel klimnu glavom. Soba je sad bila toliko potonula u tamu da Henri Vudhoup
nije mogao da razazna lica svojih sagovornika.
 -Izgledate mi bledi i umorni, gospodine Vudhoup - primeti Lasel. - Da vam
možda ne prija londonski vazduh?
-Ne spavam najbolje. Od kako su ova pisma počela da stižu sanjam samo užase.
Lasel klimnu glavom. - Ponekad čovek u srcu zna stvari koje ne bi šapnuo ni u
prazan vazduh, ne bi ih ni sebi priznao. Vama je veoma drag gospodin Strejndž, zar
ne?
Henriju Vudhoupu bi možda valjalo da bude oprošteno što se malo zbuni kod
ovoga pitanja jer pojma nije imao o čemu to Lasel priča, ali sve što reče bilo je: -
Hvala vam na vašem savetu, gospodine Norele. Svakako ću da postupim onako kako
ste mi rekli, a sad bih molio da dobijem svoja pisma natrag.
-Ah! E kad smo kod toga - reče Lasel - gospodin Norel se pita da li bi mogao da
ih pozajmi na neko vreme. On veruje da iz njih može još mnogo da se dozna.
Henri Vudhoup izgledao je kao da će da se usprotiviti i stoga Lasel dodade
prekornim tonom: - On jedino misli na gospodina Strejndža! Sve je to jedino za dobro
gospodina Strejndža!
I tako Henri Vudhoup pisma ostavi u posedu gospodina Norela i Lasela.
Kad on ode, Lasel reče: - Naš sledeći korak morao bi da bude da nekoga
pošaljemo u Veneciju.
-Da, zaista! - složi se gospodin Norel. - Neobično bih voleo da znam pravu istinu
u svemu ovome.
-Ah da, dobro - reče Lasel i nasmeja se kratko i prezrivo. -Istinu...
Gospodin Norel svojim sitnim očima zatrepta u Lasela, ali Lasel ne objasni na
šta je mislio. - Ne znam koga bismo mogli da pošaljemo - nastavi gospodin Norel. -
Italija je veoma daleko. Putovanje, koliko sam shvatio, traje gotovo dve nedelje. Ne
mogu na tako dugo vreme da se rastanem od Čajldermasa.
-Hmm - učini Lasel. - Nisam uistinu mislio baš na Čajldermasa. Ima nekoliko
razloga zbog kojih to ne bi trebalo da bude on. I vi ste ga sami često sumnjičili za
simpatije prema strejndžizmu. Meni se čini veoma nepoželjno da se njih dvojica nađu
nasamo u stranoj zemlji gde mogu da kuju zaveru protiv nas. Ne, znam koga možemo
da pošaljemo.
Sledećeg dana Laselove sluge razmileše se po raznim delovima Londona. Neka
od mesta na koja zađoše bila su na veoma zlu glasu kao sirotinjski kvartovi i sirotišta
Sent Džajlsa, Seven Dajalsa i Safronhila; druga su bila otmena i patricijska kao
Golden skver, Sent Džejms i Mejfer. Skupili su šaroliku gomilu sveta: krojače,
rukavičare, šeširdžije, putare, lihvare (mnogo ovih), sudske pozivare i domare; i sve
su ih doveli u Laselovu kuću u ulici Braton. Kad se svi okupiše u kuhinji (gospodar
kuće nije nameravao da ih prima u dnevnoj sobi) Lasel siđe i svakome od njih isplati
jednu sumu novca za račun nekog drugog. Bio je to, reče im sa hladnim osmehom, čin
milosrđa. Na kraju, ako čovek ne može da pokaže malo milosrđa za Božić, kad onda
može?
Tri dana kasnije, na dan Svetog Stefana, vojvoda od Velingtona nenadano se
pojavi u Londonu. Poslednju godinu dana ili nešto malo duže, njegovo gospodstvo je
provelo živeći u Parizu gde je bio na čelu savezničke okupacione armije. I zaista ne bi
bilo preterivanje kad bi se reklo daje u ovom trenutku vojvoda od Velingtona vladao
Francuskom. Sad se postavilo pitanje da li saveznička armija treba da ostane u
Francuskoj ili da se raziđe kućama (što je bilo ono što su Francuzi želeli). Celoga toga
dana vojvoda je bio na zatvorenom sastanku sa ministrom spoljnih poslova, lordom
Kaslrigom, na kome su razgovarali o tom važnom pitanju, a uveče je bio na večeri sa
ministrima u kući na Grovenor skveru.
Jedva da su počeli da obeduju kad razgovor zamre (što je bio redak slučaj na
mestu na kome je bilo toliko mnogo političara). Ministri kao da su svi čekali da neko
nešto kaže. Premijer, lord Liverpul, pročisti grlo pomalo nervozno i reče: - Mi ne
mislimo da ste vi to već čuli, ali imamo izveštaje iz Italije da je Strejndž poludeo.
Vojvoda malo zasta sa kašikom na pola puta do usta. Pogleda ih sve unaokolo i
onda nastavi da jede supu.
-Izgleda da vas ova vest nije mnogo uznemirila - primeti lord Liverpul.
Njegova visost salvetom potapka uglove usana. - Ne - reče on.
- Nije.
-Možete li da nam to objasnite? - upita ser Volter Poul.
-Gospodin Strejndž je ekscentrik - reče vojvoda. - On možda izgleda lud ljudima
oko njega. Usuđujem se da kažem da nisu naviknuti na čarobnjake.
Ministrima se to ne učini dovoljno dobrim objašnjenjem onoliko koliko je
Velington mislio da bi trebalo da im se čini. Oni mu iznesoše primere Strejndžovog
ludila: njegovo uporno tvrđenje da mu žena nije mrtva, njegovo čudno verovanje da
ljudi imaju sveće u glavama i još čudniju okolnost da u Veneciju više nije mogao da se
transportuje ananas.
-Lađari koji sa obale prevoze voće u grad kažu da im ananasi odleću sa brodova
kao ispaljeni iz topa - reče lord Sidmaut, sitna osoba propalog izgleda. - Razume se,
nose oni takođe i druge vrste voća... jabuke i kruške i tako to. To voće nije pretrpelo
ni najmanje oštećenje, ali je zato više osoba povređeno letećim ananasima. Zašto je
čarobnjak zapatio takvu odvratnost prema tom voću, niko ne zna.
Na vojvodu ovo ne ostavi neki utisak. - Sve to ništa ne dokazuje. Uveravam vas
daje činio i nastranije stvari na Poluostrvu. Ali ako je zaista lud, onda za to ima neki
razlog. Kad biste prihvatili moj savet, džentlmeni, više ne biste brinuli oko toga.
Nastade kratka tišina u kojoj su se ministri iščuđavali nad rečenim.
-Hoćete da kažete da je poludeo namerno? - reče jedan od njih zapanjeno.
-Malo je šta verovatnije - odgovori vojvoda.
-Ali zašto? - upita neko drugi.
-Pojma nemam. Na Poluostrvu smo naučili da ga ne zapitkujemo. Pre ili kasnije
postaće jasno da su sve nerazumljive i iznenađujuće akcije bile deo njegove magije.
Dajte mu zadatak, ali ne pokazujte iznenađenje kod bilo čega što on uradi. To je,
lordovi moji, način da se upravlja čarobnjakom.
-Ah, ali vi još niste čuli sve - nestrpljivo reče prvi lord admiraliteta. - Ima još
gorih stvari. Priča se da je okružen Stalnom Tamom. Prirodni Tok Stvari je izvrnut i
ceo okrug u gradu Veneciji uronjen je u Noć Bez Kraja!
Lord Sidmaut izjavi: - Čak i vi, vaša uzvišenosti, sa svim vašim sklonostima
prema tom čoveku morate da priznate da Plašt Večne Tame ne sluti na dobro. Ma
kakvo da je dobro ovaj čovek učinio za zemlju, mi ne možemo da se pretvaramo da
Plašt Večne Tame sluti na dobro.
Lord Liverpul uzdahnu. - Veoma mi je žao što se ovo dogodilo. Čovek je sa
Strejndžom uvek mogao da razgovara kao sa običnom osobom. Nadao sam se da će
nam on tumačiti Norelovo delovanje. Ali mi se sada čini da prvo moramo da nađemo
nekoga ko će da nam tumači ono što radi Strejndž.
-Mogli bismo da pitamo gospodina Norela - predloži lord Sidmaut.
-Ja ne mislim da ćemo sa te strane dobiti nepristrasan sud - reče ser Volter Poul.
-Pa šta bi trebalo da radimo? - upita prvi lord admiraliteta.
-Poslaćemo pismo Austrijancima - reče vojvoda od Velingtona sa svojom
uobičajenom odlučnošću. - Pismo u kome ćemo da ih podsetimo na toplo zanimanje
koje će princ regent i vlada Britanije uvek pokazivati za dobro zdravlje gospodina
Strejndža; u kome ćemo da ih podsetimo o velikom dugu cele Evrope prema
gospodinu Strejndžu zbog njegovog viteštva i čarobnjaštva tokom poslednjih godina.
Pismo u kome ćemo da im iskažemo naše veliko nezadovoljstvo za slučaj da je
gospodinu Strejndžu naneto bilo kakvo zlo.
- Ah! - reče lord Liverpul. - Ali evo gde se vi i ja ne slažemo. Vaša visosti. Meni
se čini da zlo, ako je naneto Strejndžu, nije stiglo od Austrijanaca. Pre mi se čini da je
stiglo od samog Strejndža.
 ***

Sredinom januara izdavač po imenu Tit Votkins štampao je knjigu pod nazivom Crna
pisma za koju je oglašeno da su pisma koja je Strejndž pisao Henriju Vudhoupu.
Govorkalo se da je gospodin Norel platio sve troškove štampanja. Henri Vudhoup se
zakleo da nikad nije dao saglasnost da pisma budu objavljena. On je takođe rekao da
su neka od njih izmenjena. Delovi koji su se odnosili na Norelov postupak sa ledi
Poul bili su uklonjeni, a druge stvari unesene su u tekst i mnoge od njih davale da se
nasluti da je Strejndž magijom ubio svoju ženu.
U isto vreme jedan od prijatelja lorda Bajrona - čovek po imenu Skroup Dejvis -
izazvao je senzaciju kad je razglasio da namerava da u ime lorda Bajrona na sud
izvede gospodina Norela zbog njegovog pokušaja da se magijom domogne privatne
prepiske lorda Bajrona. Skroup Dejvis se obratio advokatu u „Linkoln Inu” gde je pod
zakletvom dao izjavu u kojoj je izneo sledeće. Nedavno je primio nekoliko pisama od
Bajrona u kojima njegovo gospodstvo piše o Stubu Večne Tame koji je pokrio okrug
Meri Sobendigo (sic) u Veneciji, kao i o ludilu Džonatana Strejndža. Skroup Dejvis je
pisma stavio na sto u njegovim odajama u ulici Džermin, Sent Džejms. Jedne večeri -
on misli da je to bilo sedmog januara - odevao se da ode do svog kluba. Samo što je
uzeo četku za kosu kad se desilo da primeti da se pisma sa stola polako dižu kao suvo
lišće zahvaćeno povetarcem. Ali nije bilo povetarca kojim bi se to kretanje dalo
objasniti i on je isprva bio zbunjen. Uzeo je pisma u ruke i primetio da se i rukopis na
stranicama čudno ponaša. Pokreti perom otkidali su se sa mesta na kojima su bili
ispisani i lepršali kao rublje na konopcu pri jakom vetru. Iznenada mu je palo na
pamet da su slova morala biti pod uticajem dejstva neke magije. Bio je kockar po
profesiji i prema tome, kao i svi kockari, brz umom i hladnokrvan. Hitro je stavio
pisma u Bibliju. među stranice Jevanđelja po Marku. Kasnije je nekim prijateljima
rekao, mada mu je teorija magije bila sasvim nepoznata, da mu se učinilo da ništa kao
Sveto pismo neće biti u stanju da šapne neprijateljsku čaroliju. Bio je u pravu; pisma
su ostala u njegovom posedu i neizmenjena. Omiljena šala kasnije u svim klubovima
gde su se okupljali džentlmeni na račun najčudnije stvari u celom tom poslu nije bila u
vezi sa pokušajem gospodina Norela, da se domogne pisama, već zbog toga što
Skroup Dejvis - zloglasni razvratnik i pijanica - poseduje Bibliju.
 59.
Leukrokuta, Vuk večeri
Januar 1817.

Toga jutra sredinom januara, doktor Grejstil izađe kroz vrata na ulicu i zasta na
trenutak da navuče rukavice. Pogledom je pri tom šarao oko sebe pa se tako desi da je
primetio onižeg čoveka koji se od vetra zaklanjao u dovratku jedne zgrade preko puta.
Svi ragastovi vrata u Veneciji su živopisni - a ponekad su i ljudi koji se u njima
zadržavaju isti takvi. Ovaj momak bio je prilično niskog rasta i, uprkos njegovom
očevidnom siromaštvu, posedovao je čini se visok nivo sklonosti ka kicošenju.
Njegova odeća bila je krajnje iznošena i delovala je dronjavo, ali je on to pokušao da
nadoknadi glancanjem svega što je moglo da sija i skidanjem prašine sa svega ostalog.
Beše izbelio svoje rukavice sa toliko krede da je na vratima iza sebe ostavio male
bele otiske prstiju gde god ih je dodirivao. Na prvi pogled izgledalo je da nosi što
treba da bi bio gizdav - naime, dugi lanac za džepni sat, pregršt medalja i lomjon; ali
je već pažljivije posmatranje otkrivalo da lanac nema već samo zlatnu vrpcu koju je
vešto provukao kroz rupicu prsluka; i medalje nisu bile ono što je izgledalo da jesu;
bile su samo pregršt limenih srca, krstića i amajlija koje su ulični torbari u Veneciji
prodavali za franak ili dva šaku. Ali mu je lornjon bio najbolji od svega - svi kicoši i
gizdavci lornjone vole više od svega. Oni ih koriste da zure podozrivo u sve one koji
su u modnim detaljima slabiji od njih. Može stoga da se zaključi da se i ovaj mali
momak osećao kao go bez njega pa je umesto njega na njegovo mesto zakačio veliku
kuhinjsku kutlaču.
Doktor Grejstil pažljivo uoči sve te detalje kako bi njima mogao da zabavi
prijatelje. A onda se priseti da mu je jedini prijatelj u gradu bio Strejndž i da Strejndž
za takve stvari više ne haje.
Iznenada, onaj sitni momak napusti dovratak u kome je stajao i priđe doktoru
Grejstilu. Nakrivi glavu na jednu stranu i na engleskom reče: - Jeste li vi doktor
Grejfild?
Doktor Grejstil se iznenadi što mu se ovaj obraća pa jedno vreme ne reče ništa.
-Jeste li vi doktor Grejfild? Prijatelj čarobnjaka?
-Da - reče doktor Grejstil začuđeno. - Ali moje je ime Grejstil, gospodine, a ne
Grejfild.
-Hiljadu puta vam se izvinjavam, moj dragi doktore! Neka glupa osoba pogrešno
mi je rekla vaše ime! Beskrajno sam posramljen. Vi ste, uveravam vas, poslednja
osoba na svetu koju bih želeo da uvredim! Moje poštovanje prema medicinskoj
profesiji beskrajno je! I sad vi stojite tu u svem dostojanstvu melema i uzimanja pulsa
i pitate se u sebi: Ko je ovo čudno stvorenje koje se usuđuje da me oslovi na ulici kao
da sam prosta osoba? Dozvolite mi da vam se predstavim! Dolazim iz Londona... od
prijatelja gospodina Strejndža koji su, kad su čuli kako ga je razum napustio, zapali u
takvu brigu da su uzeli sebi slobodu da me pošalju ovamo da vidim kako mu je!
-Hmm - izusti doktor Grejstil. - Iskreno da vam kažem, voleo bih da su bili više
zabrinuti. Prvo pismo poslao sam im početkom decembra... pre šest nedelja,
gospodine! Pre šest nedelja!
-Oh, doista! Za svaku osudu, za svaku osudu, nije li? Oni su najlenja stvorenja na
svetu! Misle jedino na svoju ugodnost! Dok se vi zadržavate ovde u Veneciji... kao
jedini iskreni prijatelj čarobnjaka!
I on tu malo zasta. - To je tačno, je li tako? - upita zatim sasvim izmenjenim
glasom. - On nema druge prijatelje osim vas?
-Pa, tu je lord Bajron... - poče doktor Grejstil.
-Bajron! - uzviknu oniži čovek. - Stvarno? Blago meni! Ludak i uz to još prijatelj
lorda Bajrona!
Delovao je kao da ne zna šta je gore od ta dva stanja. - Oh! Moj dragi doktore
Grejstile! Imam hiljadu pitanja za vas! Možemo li negde vi i ja nasamo da
razgovaramo?
Vrata kuće doktora Grejstila bila su odmah iza njega, ali je njegova odvratnost
prema ovom čoveku rasla iz trena u tren. Iako je veoma brinuo za Strejndža i želeo da
pomogne njegovim prijateljima, oklevao je da ovoga momka pozove u svoju kuću. I
tako promrmlja nešto kako mu je sluga baš sad u gradu gde je otišao nekim poslom.
Ima jedna mala kafana svega nekoliko ulica dalje; što ne bi otišli tamo?
Nizak čovek se uz osmeh sav pretvori u saglasnost.
Krenuše ka kafani. Put ih je vodio pored kanala. Nizak čovek hodao je uz desnu
stranu doktora Grejstila, bliže vodi. On je pričao, a doktor Grejstil gledao unaokolo.
Doktorove oči slučajno odlutaše prema kanalu pa vide, bez ikakvog prethodnog
upozorenja, kako se tu pojavi talas - jedan jedini talas. Ovo je samo po sebi bilo
čudno, ali ono što usledi bilo je još veće iznenađenje. Talas jurnu prema njima,
zapljusnu kamenu ivicu kanala i. u času dok je to činio, promeni oblik; vodeni prsti
ispružiše se prema stopalima niskog čoveka kao u pokušaju da ga odvuku pod vodu. U
trenutku kad ga dotakoše, on odskoči uz kletvu, ali ničim ne pokaza da je primetio da
se bilo šta neobično dogodilo, a doktor Grejstil ne reče ništa o onome što je on video.
Unutrašnjost kafane bila je dobrodošlo utočište od svežeg, vlažnog januarskog
vazduha. Bila je topla i zadimljena - malo sumračna možda, ali je i to bilo prijatno.
Smeđe obojeni zidovi i tavanica potamneli behu od starosti i duvanskog dima, ali su
imali i vesele note od svetlucanja stakla flaša za vino, sjaja kalajnih vrčeva i
bleskanja krajnje uglačanih sudova i pozlaćenih ramova ogledala. Mokri, nevaspitani
španijel ležao je na kamenim pločama poda ispred peči. On zatrese glavom i kinu
kada mu vrh doktor Grejstilovog štapa nehotice u prolazu očeša uvo.
-Treba da vas upozorim - reče doktor Grejstil kad kelner donese kafu i brendi -
da gradom kruže najraznovrsnije glasine o gospodinu Strejndžu. Svet priča da je
prizvao veštice i da je sebi stvorio slugu iz vatre. Vi ćete umeti da se sačuvate i ne
podlegnete tim glupostima, ali je dobro biti pripravan na tako nešto. Uvidećete da se
on tužno izmenio. Bilo bi glupo pretvarati se da je drugačije. Ali je i dalje ostao isti u
srcu. Svi njegovi vrsni kvaliteti, sva njegova negdašnja dobra svojstva ostali su isti
kao što su bili. U to ni najmanje ne sumnjam.
-Zaista? Ali recite mi ovo, je li istina da je pojeo svoje cipele? Je li istina da je
nekolicinu ljudi pretvorio u staklo i gađao ih onda kamenjem?
-Pojeo svoje cipele? - uzviknu doktor Grejstil. - A ko vam je to rekao?
-Oh! Veći broj ljudi... gospođa Kendal-Bler. lord Poup, ser Galahad Denehi,
gospođica Anderhil...
I čovečuljak izdeklamova dugi spisak imena engleskih, škotskih i irskih dama i
džentlmena koji su trenutno boravili u Veneciji i okolnim varošima.
Doktor Grejstil beše zapanjen. Što bi se neki Strejndžov prijatelj raspitivao kod
tog sveta radije no sa njim koji je pri tom bio i doktor? - Ali zar niste čuli ono što sam
vam upravo sad rekao? Upravo je to ona vrsta gluposti na koju sam vas upozorio?
Čovečuljak se prijatno nasmeja. - Strpljenja! Strpljenja moj dragi doktore! Moj
mozak nije tako hitar kao vaš. Dok ste vi svoj um oštrili na anatomiji i herniji, moj je
plandovao u lenčarenju.
On nastavi da čavrlja o tome kako se nikad nije bavio nekim redovnim učenjem i
kako su njegovi učitelji zbog njega očajavali i kako njegov talenat i sklonosti uopšte
nisu bili okrenuti u tom pravcu.
Ali se doktor Grejstil više nije opterećivao time da ga sluša. Razmišljao je. Pade
mu na pamet da ga je čovečuljak nedavno preklinjao da mu se predstavi, ali da je
nekako propustio da to stvarno i učini. Doktor Grejstil se upravo spremao da ga pita
za ime kad nizak čovek postavi pitanje koje mu iz svesti izbrisa sve ostalo.
 -Vi imate ćerku, zar ne?
-Izvinite?
Niski čovek, očevidno s mišlju da je doktor Grejstil gluv, ponovi pitanje nešto
glasnije.
-Da, imam, ali... - reče doktor Grejstil.
-I ljudi kažu da ste je poslali van grada?
-Ljudi! Ko su ti ljudi? Kakve veze ima moja ćerka sa bilo čim?
-Oh! Samo to da oni kažu da je ona otišla odmah pošto se ustanovilo da je
čarobnjak lud. To izgleda pokazuje da ste se vi plašili da je neko zlo moglo da je
snađe!
-Pretpostavljam da ste i to doznali od gospođe Kendal-Bler i tako dalje? - reče
doktor Grejstil. - Svi ti ljudi su samo čopor budala.
-Oh, usuđujem se i sam to da kažem! Ali jeste li poslali ćerku odavde?
Doktor Grejstil ništa ne reče.
Oniži čovek nakrivi glavu prvo na jednu, a onda na drugu stranu. Osmehnu se kao
neko kome je poznata neka tajna i ko se sprema da svetu razglasi sve o tome. - Vama
je poznato, razume se - reče on - da je Strejndž ubio svoju ženu?
-Šta?
I doktor Grejstil na trenutak zaćuta. A onda neka vrsta smeha provali iz njega. -
To ne verujem!
-Oh! Ali morate da verujete - reče oniži čovek i naže se napred očiju blistavih od
uzbuđenja. - To je svima poznato! Rođeni brat te dame... veoma ugledan čovek...
svešteno lice... gospodin Vudhoup... bio je prisutan kad je ledi umirala i video je
svojim očima.
-Šta je video?
-Svu silu sumnjivih okolnosti. Dama je bila ukleta. Bila je potpuno začarana i
jedva da je znala šta radi od jutra do sumraka. I niko to nije umeo da objasni. A sve je
bilo delo njenog muža. Razume se da on pokušava da se posluži magijom da bi
izbegao kaznu, ali gospodin Norel, koji je slomljen, prosto slomljen zbog smrti te
dame. osujetiće ga u tome. Gospodin Norel je odlučan u nameri da Strejndža izvede
pred lice pravde zbog njegovih zločina.
Doktor Grejstil zavrte glavom. - Ništa što biste mi mogli reći neće me naterati da
po verujem u tu gadost. Strejndž je častan čovek!
-O, doista! A ipak je primena magije u praksi uništila i jače umove od njegovog.
Magija u pogrešnim rukama može da dovede do potiranja svih dobrih kvaliteta i
uvećanja svih loših. On je izneverio svoga gospodara... najstrpljivijeg, mudrog,
otmenog, dobrog...
I nizak čovek, u tom sipanju hvalospeva, izgleda sasvim zaboravi šta je želeo da
kaže; uznemiri ga i prekide prodoran pogled doktora Grejstila.
Doktor Grejstil kao malo šmrknu. - Ima jedna čudna stvar - reče on lagano. -
Rekoste mi da su vas poslali prijatelji gospodina Strejndža, ali ste propustili da mi
kažete ko su ti prijatelji. To mora da je neka posebna vrsta prijatelja koja na sve
strane pronosi glasove da je čovek ubica.
Oniži čovek ne reče ništa.
-Da li je to možda ser Volter Poul?
-Ne - reče čovek razložno - nije ser Volter.
-Učenici gospodina Strejndža, onda? Zaboravio sam njihova imena.
-To se svima dešava. Njihova imena, kao i oni sami, ne mogu lako da se zapamte.
-Jesu li vas oni poslali?
-Ne.
-Gospodin Norel?
Oniži čovek oćuta.
-Kako se vi zovete? - upita doktor Grejstil.
Nizak čovek trznu glavom na jednu, a onda na drugu stranu. Ali pošto nikako ne
nade način da izbegne odgovor na direktno pitanje, on uzvrati: - Drolajt.
-Oh, ho, ho! Eto dičnog tužioca! Da, zaista, zaista me ne čudi što mislite da vaša
reč može da ima posebnu težinu u odnosu na jednog poštenog čoveka, u odnosu na
ličnog čarobnjaka vojvode od Velingtona! Kristofer Drolajt! Čuven po svoj Engleskoj
kao lažov, lopov i pokvarenjak!
Drolajt pocrvene i žmirnu nekoliko puta, pa ozlojeđeno odmeri doktora. - A mene
ne čudi što vama odgovara da tako mislite! - prosikta on. - Strejndž je bogat čovek, a
vi ste nameravali ćerku da udate za njega! Gde je čast u tome, doktore? Gde je čast u
tome?
Doktor Grejstil othuknu zgađeno i ljutito. I usta od stola. - Posetiću svaku
englesku porodicu u Venetu. Upozoriću ih da ne opšte sa vama! Sad odlazim. Ne želim
više da vas vidim.
I sa tim rečima baci nešto kovanog novca na sto i udalji se.
Poslednji deo ovoga razgovora bio je bučan i ljutit. Kelneri i ostali gosti kafane
radoznalo su pogledali Drolajta kad osta da sedi sam. On sačeka dok se sasvim ne
uveri da postoje mali izgledi da doktora opet sretne na ulici pa onda i sam izađe iz
kafane. Dok je prolazio ulicama, voda u kanalima pomerala se na najneobičniji način.
Talasi se izdigoše pa su ga pratili i s vremena na vreme sitno su se zaletali i bacali mu
se na stopala prelivajući se preko ivica kanala. Ali on ne primeti ništa od svega toga.

***

Doktor Grejstil održa reč. Posetio je sve engleske porodice u gradu i upozorio ih da
ne razgovaraju sa Drolajtom. Drolajt nije mario za to. On je svoju pažnju posvetio
slugama, kelnerima i gondolijerima. Iz iskustva je znao da ovaj sloj ljudi zna daleko
više od gospodara kojima služe; a ako i ne znaju, molim, bio je on tu da spase
situaciju i sam im ispriča ponešto. Uskoro je veliki broj ljudi znao da je Strejndž ubio
svoju ženu; da je silom pokušao da oženi gospođicu Grejstil u katedrali Svetog Marka
i da ga je u tome jedino sprečio dolazak trupe austrijskih vojnika; i da se dogovorio sa
lordom Bajronom da svoje buduće žene i ljubavnice dele između sebe. Drolajt je o
Strejndžu laži iznosio onako kako su mu padale na pamet, ali kako nije bio mnogo
maštovit rado je prihvatao sve poluglasine i polumisli do kojih je mogao da dođe kod
svojih doušnika.
Neki gondolijer upoznao ga je sa ženom jednog suknara. Marijanom Segati -
Bajronovom ljubavnicom. Drolajt joj je preko prevodioca izrekao pregršt
komplimenata i ispričao joj skandalozne tajne velikih londonskih dama koje, uverio
je, nisu bile ni blizu toliko lepe koliko ona. Ona mu je ispričala da, po kazivanju lorda
Bajrona, Strejndž ne izlazi iz sobe, pije vino i brendi, i bavi se magijom. Ništa od
svega ovoga nije bilo naročito zanimljivo, ali ona je Drolajtu ispričala i ono malo što
je znala o čarobnjaku iz Bajronove pesme; kako se udružio sa zlim duhovima i
odrekao Boga i celog ljudskog roda. Drolajt je smesta te izmišljotine dodao svojoj
zbirci laži.
Ali od svih stanovnika Venecije onaj do koga je Drolajtu najviše bilo stalo bio je
Frenk. Uvrede doktora Grejstila teško su ga ojadile pa je smislio da bi najbolja osveta
bila da od njegovog sluge načini izdajnika. I tako posla Frenku pismo i pozva ga da se
sastanu u malom vinskom podrumu na San Polu. Pomalo na njegovo iznenađenje,
Frenk pristade da dođe.
U naznačeni sat, Frenk stiže. Drolajt naruči vrč prostog crnog vina i obojici nasu
po pehar.
-Frenk? - poče on tihim, umiljatim glasom. - Razgovarao sam sa tvojim
gospodarem pre neki dan... kao što verujem da ti je poznato. On mi izgleda veoma
strog čovek u ozbiljnim godinama... nimalo ljubazan. Nadam se da si ti srećan u
situaciji u kojoj si, Frenk, je li tako? Pomenuo sam to samo stoga što mi je moj dragi
prijatelj, čije je ime Lasel, tu pre neki dan govorio kako je danas teško naći dobrog
slugu u Londonu i da bi, kad bi mu neko samo pomogao da nađe dobrog slugu
muškarca, bio spreman da plati za takvoga do neba.
-Oh! - izusti Frenk.
-Da li misliš da bi ti se svidelo da živiš u Londonu, Frenk?
Frenk na stolu stade prstom da izvlači krugove od nešto prosutog
vina na veoma zamišljen način. - Mogao bih - reče zatim.
-Stoga što bih - nastavi Drolajt usrdno - kad bi mi ti učinio dve ili tri sitne usluge
onda ja bio u stanju da svome prijatelju ispričam o tvojoj uslužnosti i siguran sam da
bi on smesta rekao da si ti pravi čovek za njega!
-Koju vrstu usluga? - upita Frenk.
-Oh! Pa, prva je najlakša stvar na svetu! Odista, kad ti bude rekao šta je to
smesta ćeš poželeti da je obaviš... čak iako za to uopšte neće biti nagrade. Vidiš,
Frenk, bojim se da će nešto stvarno užasno ubrzo da se desi tvome gospodaru i
njegovoj ćerci. Čarobnjak im smišlja veliko zlo. Pokušao sam da opomenem tvoga
gospodara, ali je on tako tvrdoglav da nije hteo da me sluša. Jedva mogu da spavam
noću od pomisli šta može da se desi. Proklinjem svoju tupavost što to nisam bio u
stanju da bolje objasnim. Ali oni ti veruju, Frenk. Ti možeš da učiniš koji nagoveštaj...
ne tvome gospodaru, već njegovoj sestri i ćerci... o Strejndžovoj izopačenosti i tako ih
opomeneš da se čuvaju.
I onda mu Drolajt ispriča o ubistvu Arabele Strejndž i dogovoru sa Bajronom o
tome da žene budu zajedničke.
Frenk oprezno klimnu glavom.
-Mi moramo da budemo spremni da osujetimo čarobnjaka - reče Drolajt. - Ostali
su svi podlegli njegovim lažima i obmanama... posebno tvoj gospodar. I zato je od
ključnog značaja da ti i ja skupimo sva obaveštenja do kojih možemo da dođemo kako
bismo njegove zlikovačke planove mogli da otkrijemo svetu. A sad mi reci, Frenk,
ima li bilo šta što si primetio, bilo koja reč koja se čarobnjaku slučajno omakla, bilo
šta što je pokrenulo tvoje podozrenje?
-E sad kad si to pomenuo - reče Frenk i počeša se po glavi - ima jedna stvar.
-Stvarno?
-Nikome o tome nisam pričao. Čak ni mom gospodaru.
-Izvrsno! - osmehnu se Drolajt.
-Samo što to ne umem da objasnim kako treba. Lakše će biti da ti to pokažem.
 -O, svakako! Gde idemo?
-Samo izađi napolje. Možeš to i odatle da vidiš.
I tako Frenk i Drolajt izađoše napolje i Drolajt pogleda oko sebe. Bila je to
najuobičajenija venecijanska scena koja uopšte može da se zamisli. Pravo pred njima
bio je kanal, a na njegovoj drugoj strani crkva. Jedna sluškinja čerupala je neke
golubove ispred otvorenih vrata jedne kuće; njihovo prljavo sivkasto i beličasto perje
u polukrugu je ležalo na pločniku pred njom. Svuda je vladala zbrka zgrada, skulptura,
konopaca za veš sa rubljem na njemu i saksija sa cvećem. A u daljini se dizalo čisto,
glatko lice kule Tame.
-Pa možda ne baš odavde - priznade Frenk. - Zgrade smetaju. Pomeri se nekoliko
koraka napred i videćeš bolje.
Drolajt načini nekoliko koraka i stade. - Odavde? - upita i dalje se osvrćući
svuda oko sebe.
-Da, baš odatle - reče Frenk.
I šutnu ga pravo u kanal.
Pljusnu voda.
Frenk se zadrža još toliko da dovikne neke primedbe o Drolajtovom moralu i
nazva ga lažljivim, podmuklim pokvarenjakom; bednim psom; poganom, kukavičkom
huljom: zmijom i svinjom. Ove primedbe svakako su rasteretile Frenkova osećanja,
ali su ostala sasvim nedostupna Drolajtu koji je u tom času bio pod vodom i nije
mogao da ih čuje.

***

Voda ga dočeka kao pesnicom, nanese mu udarac od koga ga zabole celo telo i izbi mu
vazduh iz pluća. Propade kroz tmurne dubine. Nije mogao da pliva i bio je siguran da
će se udaviti. No, u vodi provede svega nekoliko sekundi kad oseti kako ga zahvata
snažna struja i odvlači dalje velikom brzinom. Nekim slučajem ta ista vodena struja
izbacivala ga je tu i tamo na površinu pa je bio u stanju da dođe do malo vazduha. Od
jednog do drugog udisaja provodio je tako vreme u stanju krajnjeg užasa, sasvim
nesposoban da se spase. Jednom ga voda izbaci visoko pa samo u magnovenju stiže da
vidi suncem obasjan kej (mesto koje ne prepozna); vide belu, penušavu vodu kako
kidiše na kamen, kvasi ljude i kuće; vide preneražena lica tih ljudi. Shvati da ga struja
ne vuče u more, kao što je pretpostavljao, ali čak i tad mu ne pade na pamet da je ta
struja na bilo koji način neprirodna. Povremeno ga je živo nosila u jednom pravcu;
povremeno je sve bila zbrka pa bi postajao siguran da mu je došao kraj. Onda se
iznenada učini da je vodi dosadio; njeno kretanje presta u trenu i on bi bačen na neke
kamene stepenike. Bio je nejasno svestan hladnog vazduha i zgrada oko njega.
Stade da uvlači duboke, drhtave udisaje vazduha od kojih kao da mu se cepalo
telo i, baš kad mu disanje postade lakše, povrati ogromne količine slane vode. Onda
jedno vreme prosto osta samo da leži sa zatvorenim očima, onako kao što čovek može
da leži na prsima ljubavnice. Svest mu je bila lišena svake ma i najmanje misli. Ako
je i želeo ma šta, onda je to bilo samo da ovde leži do u večnost. Mnogo kasnije
postade svestan, isprva, da je kamenje verovatno veoma prijavo i, kao drugo, da mu je
jezivo hladno.

Sede i otvori oči.

Tama je bila svuda oko njega. Je li to u tunelu? Podrumu? Pod zemljom! Svaka
od ovih pomisli bila je užasna jer predstavu nije imao kako je stigao na bilo koje od
tih mesta kao i kako će odatle da se izvuče. Ali onda oseti lak, ledeni vetar na obrazu;
diže pogled i vide bele, zimske zvezde na nebu. Noć!
- Ne, ne, ne! - stade da jadikuje i onda opet leže na kamen keja i zajeca.
Zgrade su bile u mraku i bolno neme. Jedina živa, svetla stvar bile su zvezde. Od
njihovog rasporeda Drolajtu se učiniše divovska slova - slova nepoznate abecede. Po
njemu je i čarobnjak mogao da zvezde rasporedi u ta slova i da ih onda iskoristi da
napiše vradžbinu protiv njega. Sve što je u bilo kom pravcu mogao da vidi i čuje bili
su tamna noć, zvezde i tišina. Nije bilo svetla ni u jednoj od kuća i, ako je ono što je
Drolajtu rečeno bilo istina, nije bilo ljudi u tim kućama. Osim, razume se, ako
čarobnjak nije bio tu.
Uz veliku neodlučnost ustade i pogleda oko sebe. U blizini je bio mali most. Sa
druge strane mosta jedan sokak gubio se između visokih zidova mračnih zgrada.
Mogao je da krene tim putem, a mogao je da se odluči i za trotoar pored kanala. Ovaj
potonji put izgledao je kao smrznut pod sjajem zvezda i izgledao je posebno avetinjski
i izložen videlu sa svih strana. Opredeli se za tamu i sokak.
Prede most i zađe između kuća. Gotovo odmah zatim sokak se raširi u jedan trg.
Nekoliko drugih sokaka vodilo je sa tog trga. Kojim putem da krene? Pomisli na sve
crne senke kroz koje je morao da promakne, na sva nema vrata na zgradama. Šta ako
nikad ne izađe odavde? Oseti kako ga od straha hvataju muka i nesvestica.
Bila je jedna crkva na trgu. Čak i u svetlosti zvezda njeno pročelje bilo je
monstruozna stvar. Razmetalo se stubovima i kostrešilo statuama. Anđeli sa krilima
držali su trube pred usnama; senovita prilika širila je ruke pod kamenom
nadstrešnicom; bezizražajna lica piljila su dole u Drolajta sa mračnih lukova.
„Kako da znam da i čarobnjak nije tu?“, pomisli i stade da zagleda svaku mračnu
figuru jednu za drugom da se uveri da to nije Džonatan Strejndž.
Kad se prevari i jednom poče s tim posle mu je bilo teško da se zaustavi;
zamišljao je da će, ako pogled skrene samo na tren, neka od kamenih figura da se
pokrene. Skoro da je uspeo da ubedi sebe da se udalji od te crkve kad mu oko za nešto
zape - najsićušnija moguća nepravilnost u dubokoj tami jednih vrata. Bilo je tu nešto -
ili neko - i ležalo na pragu. Čovek. Ležao je kao raspet na kamenu, lica okrenutog
naniže i ruku prebačenih preko glave.
Nekoliko trenutaka - o, ali činili su se kao večnost! - Drolajt pričeka da vidi šta
će da se desi.
Ništa se ne desi.
A onda mu sevnu u glavi: čarobnjak je mrtav! Možda se u svom ludilu ubio!
Osećaj razdraganosti i olakšanja sasvim ga preplavi. U uzbuđenju se i glasno nasmeja
- zvuk sasvim neprirodan u toj sveukupnoj tišini. Tamna prilika u mračnom dovratku
ne pomeri se. Drolajt se prišunja bliže i naže se nad priliku. Nije bilo zvuka disanja.
Požele da ima štap da je čačne.
Bez ikakvog upozorenja, prilika se okrete.
Drolajt kratko kriknu od straha.
Tišina. A onda: - Znam ja tebe! - reče Strejndž.
Drolajt pokuša da se nasmeje. Uvek je primenjivao smeh kao način da
odobrovolji svoje žrtve. Smeh i umiruje, zar ne? Svi smo ovde prijatelji? Ali sve što
mu preko usana navre bilo je kukavno blejanje.
Strejndž se diže i zakorači prema Drolajtu. Drolajt ustuknu. U svetlosti zvezda
Drolajt jasnije vide čarobnjaka. Strejndž je bio bos. Košulja i kaput bili su mu
raskopčani i razdrljeni, a brijao se nije verovatno danima.
-Znam ja tebe - šapnu Strejndž ponovo. - Ti si... ti si...
I on rukama krenu kroz prazan vazduh kao da prati trag magijskih simbola. - Ti si
Leukrokuta!
-Loukr...? - kao odjek pokuša da ponovi Drolajt.
-Ti si Vuk večeri! Ti vrebaš ljude i žene! Tvoj otac je bio hijena, a tvoja majka
lavica! Imaš telo lava; kopita su ti rascepljena. Ne možeš da gledaš iza sebe. Imaš
jedan dugi zub i nemaš desni. Možeš da poprimiš ljudski oblik i ljudskim glasom da
namamiš ljude sebi!
-Ne, ne! - zakuka Drolajt.
A želeo je još nešto da kaže; želeo je da kaže da nije ni jedna od tih stvari, da je
Strejndž strašno pogrešio, ali su mu usta bila suva i mlitava od užasa; više nisu bila u
stanju da oblikuju reči.
-A sad ću - reče Strejndž smireno - da te vratim u tvoj pravi oblik.
I on diže ruke. - Abrakadabra! - viknu.
Drolajt pade na zemlju i udari u vrisku; a Strejndž prsnu u takav smeh da se to
skoro odmah pretvori u napad smeha - avetinjskog, ludog smeha - od koga se povi u
pasu i stade da posrće po trgu.
Malo kasnije prestravljenost jednog i mahniti smeh drugog čoveka splasnuše;
Drolajt shvati da nije pretvoren u užasno, košmarno stvorenje: a Strejndž se pribra i
posta ozbiljan i gotovo strog.
-Leukrokuta - šapnu on - ustani.
Jecajući i dalje. Drolajt se osloni na noge.
-Leukrokuta, zašto si došao ovamo? Ne, čekaj! Ovo znam - reče Strejndž i pucnu
prstima. - Ja sam te doveo ovamo. Leukrokuta, reci mi: zašto me špijuniraš? Šta sam
ja to učinio što je tajna? Zašto nisi došao ovamo da me pitaš? Ja bih ti sve rekao!
-Oni su me naterali da to uradim. Lasel i Norel. Lasel je platio moje dugove tako
da sam mogao da izađem iz Kings Benča50. Uvek sam bio vaš prijatelj.
Kod ovih poslednjih reči Drolajt malo zape; bilo je malo verovatno da u njih čak
i ludak poveruje.
Strejndž diže glavu kao da Drolajtu upućuje prezriv pogled, ali mu u Tami
Drolajt ne vide izraz na licu. - Bio sam lud, Leukrokuta! - prosikta on. - Jesu li ti to
rekli? E pa, istina je. Bio sam lud i biću opet. Ali, od kad si ti stigao u ovaj grad ja
sam se uzdržavao od... Uzdržavao sam se od određenih čini, tako da budem pri
zdravoj svesti kad se budem video s tobom. Pri mojoj staroj svesti. Zato da bih mogao
da te poznam i zato da bih mogao da ti kažem ono što sam naumio tebi da kažem.
Naučio sam mnoge stvari u Tami, Leukrokuta, a jedna od njih je ova: ne mogu ovo da
uradim sam. Doveo sam te ovamo da mi pomogneš.
-Jeste li? E drago mi je! Sve ću da uradim! Hvala vam! Hvala vam!
Ali još dok je govorio, Drolajt se upita koliko dugo Strejndž namerava da ga tu
drži; od te pomisli srce mu se pretvori u vodu.
-Kako je... Kako je...
Strejndž se učini kao da ima probleme sa svojim mislima. Rukama prođe kroz
vazduh. - Kako je ime Poulove žene?
-Ledi Poul.
-Da, ali ja mislim... na druga imena?
-Ema Vintertaun.
-Da, to je to. Ema Vintertaun. Gde je ona? Sada?
-Odveli su je u ludnicu u Jorkširu. To je trebalo da bude velika tajna, ali ja sam
to otkrio. Upoznao sam u Kings Benču čoveka čijeg je sina dragana krojačica i ona je
znala sve o tome jer je bila zaposlena da sašije odeću za boravak ledi Poul u
Jorkširu... veoma je hladno u Jorkširu. Odveli su je u mesto koje zove Star-nešto...
odveli su ledi Poul, hteo sam da kažem, a ne krojačicu. Star-nešto! Čekajte! Reči ču
vam! Znam koje je, kunem se! Starkros Hol u Jorkširu!
-Starkros? Poznato mi je to ime.
-Da, da, poznato vam je! Stoga što je njegov stanar jedan vaš poznanik. On je
nekad bio čarobnjak u Njukaslu ili Jorku ili u nekom od tih severnih mesta... samo što
mu ja ne znam ime. Čini se da mu je gospodin Norel svojevremeno naneo nepravdu...
ili možda i dve. I tako je, kada je ledi Poul poludela, Čajldermas rešio da malo
popravi stvar pa ga je preporučio ser Volteru kao upravnika ludnice.
Nastade tišina. Drolajt se pitao koliko je Strejndž od svega uspeo da razume. A
onda Strejndž reče: - Ema Vintertaun nije luda. Ona samo tako izgleda. Ali to je
Norelova krivica. On je prizvao vilenjaka da je digne iz mrtvih i kao nadoknadu
vilenjaku dao svu silu prava nad njom. Taj isti vilenjak ozbiljno je ugrozio kralja
Engleske i zamalo mu oduzeo slobodu, a začarao je bar još dva kraljeva podanika od
kojih je jedan moja žena!
I on malo zastade. - Tvoj prvi zadatak, Leukrokuta, jeste da kažeš Čajldermasu
ovo što sam ti sad rekao i da mu isporučiš ovo.
Strejndž izvadi nešto iz džepa svoga kaputa i dade to Drolajtu. Izgledalo je to kao
kutijica za burmut, s tim što je bilo malo duže i uže no što su kutijice za burmut inače
bile. Drolajt to prihvati i stavi u svoj džep.
Strejndž duboko uzdahnu. Napor da govori razumno izgleda da mu oduže svu
snagu. - Tvoj drugi zadatak je... Tvoj drugi zadatak je da odneseš poruku svim
čarobnjacima u Engleskoj. Da li me razumeš?
-Oh, da! Ali...
-Ali šta?
-Ali tamo je samo jedan.
-Molim?
-Ima samo jedan čarobnjak u Engleskoj, gospodine. Sad kad ste vi ovde, samo je
jedan čarobnjak ostao u Engleskoj.
Strejndž kao da za trenutak razmisli o ovome. - Moji učenici - reče zatim. - Moji
učenici su čarobnjaci. Svi ljudi i žene koji su ikad želeli da budu Norelovi učenici su
čarobnjaci. Čajldermas je još jedan čarobnjak. Segundus još jedan. Hanifut.
Pretplatnici na časopise koji se bave magijom. Članovi starih društava. Engleska je
puna čarobnjaka. Stotine! Hiljade, možda! Norel ih je odbio. Norel ih je porekao.
Norel ih je ućutkao. Ali su oni svejedno čarobnjaci. Reci im ovo.
Rukom pređe preko čela i onda je nekoliko časaka samo teško disao. - Reci im
ovo: Drvo govori kamenu; kamen govori vodi. Nije tako teško kao što smo
pretpostavljali. Reci im da čitaju ono što je napisano na nebu. Reci im da pitaju kišu!
Sva stara savezništva Džona Askglasa još važe. Šaljem glasnike da podsete kamenje i
nebo i kišu na njihova stara obećanja. Reci im...
Ali se ponovo desi da Strejndž ne može da nađe reči koje želi. Pokretom ruke
iscrta nešto u vazduhu. - Ne mogu to da objasnim - reče on. - Leukrokuta. razumeš li?
-Da. O, da! - reče Drolajt, mada pojma nije imao o čemu to Strejndž priča.
 -A sad mi ponovi poruke koje sam ti dao. Ispričaj ih sad ti meni.
Drolajt učini kako mu je rečeno. Duge godine provedene u skupljanju i
prepričavanju zlonamernih tračeva i ogovaranja učinile su ga vičnim u pamćenju
imena i činjenica. Prvu poruku ponovi savršeno, ali se druga pretvori u nekoliko
zbrkanih rečenica o čarobnjacima koji stoje na kiši i gledaju u kamenje.
-Pokazaću ti - reče Strejndž - a onda ćeš da shvatiš. Leukrokuta, ako obaviš ova
tri zadatka, neću da ti se svetim. Neću da te povredim. Isporuči ove tri poruke i možeš
da se vratiš svom noćnom lovu, možeš opet da gutaš ljude i žene.
-Hvala vam! Hvala vam! - prodahta Drolajt, pun zahvalnosti sve dok ga sa
užasom ne shvati: - Tri! Ali dali ste mi samo dve!
-Tri poruke, Leukrokuta - reče Strejndž umorno. - Moraš da isporučiš tri poruke.
-Da, ali mi niste rekli koja je treća!
Strejndž ništa ne odgovori. Okrete se samo mrmljajući nešto za sebe.
Uprkos svom užasu, Drolajt dobi jaku želju da ščepa čarobnjaka i dobro ga
protrese. Možda bi to i učinio samo da je pomislio da će od toga da ispadne neko
dobro. Suze samosažaljenja potekoše mu licem. Sad će Strejndž da ga ubije ako ne
bude ispunio treći zadatak, a to nije njegova krivica.
-Leukrokuta - reče Strejndž najednom se opet okrenuvši. - Donesi mi gutljaj
vode.
Drolajt pogleda unaokolo. Na sredini trga bio je bunar. On pohita tamo i nađe na
bunaru ružnu i staru gvozdenu šolju zarđalim dugim lancem vezanu za kamen. Skide
poklopac sa bunara, izvuče kofu vode i šoljom zahvati vodu. A mrsko mu je bilo da je
dodiruje. Začudo, posle svega što mu se toga dana desilo, najviše je mrzeo gvozdenu
šolju. Celoga života voleo je lepe stvari, ali je sad sve što ga je okruživalo bilo
odvratno. To je krivica ovih čarobnjaka. Kako ih je samo mrzeo!
-Gospodine? Gospodaru čarobnjače? - do viknu. - Moraćete ovamo da dođete da
pijete!
I on umesto objašnjenja diže uvis zarđali lanac.
Strejndž priđe, ali ne prihvati gvozdenu šolju. Umesto toga iz džepa izvadi
bočicu i dade je Drolajtu. - Sipaj šest kapi u vodu - reče mu.
Drolajt prihvati staklence. Ruka mu se tako tresla da je mislio da će sve da
prospe na zemlju. Strejndž je izgledao kao da ništa ne primećuje. Drolajt istrese u
vodu nešto kapi.
Strejndž uze šolju i iskapi je. Šolja mu ispade iz ruke. Drolajt posta svestan - nije
tačno znao kako - da je Strejndž izmenjen. Spram zvezdanog neba crni obris njegove
prilike svenu i glava mu klonu. Drolajt se upita da nije pijan. Ali kako je nekoliko
kapi bilo čega moglo da opije čoveka? Pored toga, nije bazdio na jako piće; smrdeo je
kao čovek koji dugo nije prao ni sebe ni svoju odeću; a bio je tu još jedan zadah -
jedan koji trenutak ranije nije bio tu - zadah koji ispuštaju stare godine i pola stotine
mačaka.
Drolajta obuze čudan osećaj. Bilo je to nešto što je već ranije osetio u trenutku
kad je magija trebalo da počne. Nevidljiva vrata činilo se otvarala su se svuda oko
njega; vetrovi ka njemu dunuše izdaleka donoseći sobom mirise šume, pustopoljina i
tresetišta. Svest mu preplaviše nepovezani prizori. Kuće oko njega više nisu bile
prazne. Mogao je da vidi njihovu unutrašnjost kao da su im zidovi bili uklonjeni.
Svaka mračna soba sadržala je - ne baš osobu - Biće, jednog Drevnog Duha. U jednoj
je bila Vatra; u drugoj Kamen; opet u sledećoj Pljusak Kiše; u sledećoj Jato Ptica; u
sledećoj Padinu Brda; u sledećoj Sitno Stvorenje sa Mračnim i Naprasitim Mislima; i
tako dalje i tako dalje.
- Šta su oni? - šapnu, zapanjen. Shvati da mu se digla sva kosa na glavi kao
naelektrisana. A onda ga zahvati nov, drugačiji osećaj: bio je to osećaj kao da pada,
ali je i dalje stajao. Bilo je to kao da mu je svest pala.

***

Misli da stoji na padini jednog engleskog brda. Kiša je padala; uvijala se u

vazduhu kao sive aveti. Kiša pada po njemu pa postaje tanak kao kiša. Kiša je
spirala misao, odnosila sedanje, sve što je bilo dobro i sve što je bilo loše. Više ne
zna svoje ime. Sve je bilo isprano kao mulj sa kamena. Kiša ga je ispunila svojim
mislima i svojim sedanjima. Srebrne linije vode pokrile su padinu brda, kao šare
čipke, kao vene na ruci. Zaboravivši da je, i da je to ikad bio, čovek, on posta linija
vode. Pade u zemlju kao kiša.

***

Misli da leži pod zemljom, ispod Engleske. Duge godine su promukle; zima i kiša su
ga prožimale; kamen se meškolji u njemu. U Tami i Tišini porastao je ogroman.
Postao je zemlja; postao je Engleska. Zvezda ga gleda odozgo i obrada mu se.
Kamen mu postavlja pitanje i odgovara mu on na istom jeziku. Reka mu se uvija oko
boka; brda mu rastu između prstiju. On otvara usta i izdiše proleće...
 ***

Misli da je utisnut u žbun u mračnoj šumi usred zime. Drveće se proteze u nedogled,
tamni stubovi razdvojeni su tankim, belim rezovima zimskog svetla. Gleda naniže.
Mladi izdanci probijaju ga skroz-naskroz; rastu mu kroz telo, kroz stopala i ruke.
Kapke na očima više ne može da sklopi jer su grančice izrasle kroz njih. Bube mu se
zavlače u uši i izlaze napolje; pauci mu grade gnezda i pletu mreže u ustima. Shvata
da je zarastao u šumu već godinama i godinama. Poznaje šumu i ona poznaje njega.
Više nije moglo da se kaže šta je šuma, a šta je čovek.
Sve je tiho. Sneg pada. On vrisnu...

***

Crnilo.
Kao izranjajući iz mračne vode, Drolajt dođe sebi. Ko bese taj što ga je
oslobodio - da li Strejndž, ili šuma, ili Engleska - nije znao, ali osetio je kako ga to
prezire dok ga je odbacivalo natrag u njegovu sopstvenu svest. Drevni Duhovi
povukoše se iz njega. Njegove misli i osećanja skvrčiše se na ona koja ima Čovek.
Bio je ošamućen i klecao je od sećanja na ono što je pretrpeo. Zagleda se u ruke i
protrlja mesta na telu gde ga je drvo probadalo. Sve je izgledalo čitavo; o, ali kako je
bolelo! On zajeca i pogledom potraži Strejndža.
Čarobnjak se nalazio malo dalje i skupljen uza zid mrmljao magijske čini sam
sebi. On udari po zidu jednom; kamen se nadu, promeni oblik i posta gavran; gavran
raširi krila i, uz glasno gakanje, odlete pravo u noćno nebo. On ponovo udari po zidu:
još jedan gavran izroni iz zida i odlete. A onda još jedan i još jedan, i još, i još, pa
sve brže i zgusnuše se, tako da je na kraju celo nebo bilo pokriveno crnim krilima.
Strejndž diže ruku da udari još jednom...
-Gospodaru čarobnjače - promuca Drolajt. - Niste mi rekli koji mi je treći
zadatak.
Strejndž se osvrte. Bez upozorenja dohvati Drolajta za kaput i privuče ga. Drolajt
je mogao da oseti Strejndžov smrdljivi dah i po prvi put mu stvarno vide lice. Svetlost
zvezda obasja vatrene, divlje oči iz kojih su sva ljudskost i razum utekli.
-Reci Norelu da dolazim! - prosikta. - A sad, idi!
Drolajt ne sačeka da mu se dva puta kaže. Pobeže kroz tamu što je brže mogao.
Gavrani kao da ga pojuriše. Nije mogao da ih vidi, ali im je čuo lepet krila i osećao
strujanje vazduha koji su ta krila razmicala. Na pola puta preko mosta ispade bez
prethodne najave pravo u zaslepljujuće svetio. Smesta ga okruži ptičji pev i govor
ljudi. Ljudi i žene šetali su i razgovarali i išli za svojim uobičajenim poslovima. Ovde
nije bilo užasne magije - samo svakodnevni svet - predivni, prelepi svakodnevni svet.
Drolajtova odeća i dalje je bila natopljena morskom vodom, a vreme je bilo
okrutno hladno. Bio je u delu grada koji mu nije bio poznat. Niko mu ne ponudi da mu
pomogne pa je dugo lutao unaokolo, izgubljen i izmoren. Na kraju natrapa na trg koji
je poznavao pa je uspeo da odatle nađe put do male taverne u kojoj je imao
iznajmljenu sobu. U vreme kad tamo stiže bio je slab i tresao se od groznice. Svuče se
i ispra so sa svoga tela što je bolje mogao. A onda leže na svoj mali krevet.
Sledeća dva dana provede pod visokom temperaturom i u groznici. Snovi su mu
bile neopisive stvari, puni Tame, Magije i Dugih, Ledenih Doba Zemlje. I sve vreme
dok je spavao bio je pun strepnje da će kad se probudi naći da je pod zemljom ili
raspet drvetom u zimskoj šumi.
Sredinom trećeg dana dođe sebi dovoljno da se digne i ode do luke. Tamo nađe
jedan engleski brod koji se spremao da isplovi za Portsmut. Pokaza kapetanu pisma i
dokumenta koja mu je dao Lasel, a u kojima je stajalo da će biti isplaćena velika
nadoknada onome ko ga preveze natrag u Englesku. Pisma i dokumenta potpisala su
dva najuglednija evropska bankara.
Petoga dana bio je na brodu i na putu za Englesku.

***

Tanka, hladna magla ležala je na Londonu, podražavala - čini se - tanki, hladni

karakter Stivenovog postojanja. U poslednje vreme mu je začaranost u kojoj je bio
padala teže no ikad ranije. Veselje, osećajnost i spokoj bili su mu sad sve strane
stvari. Jedina osećanja koja su probijala oblake magije zgomilane mu oko srca bila su
od one najgore vrste - ljutina, zlovolja i nezadovoljstvo. Odvajanje i otuđenje od
njegovih engleskih prijatelja postajali su sve ozbiljniji. Džentlmen je mogao da bude i
zlotvor, ali kad je govorio o oholosti i samouvažavanju Engleza, Stiven je nalazio da
je teško da se ma šta porekne od onoga što je govorio. Čak je i Izgubljena nada,
sumorna kakva je bila, ponekad bila poželjno utočište od engleske nadmenosti i
engleske zlobe; tu bar Stiven nikad nije morao da se izvinjava zbog onoga što jeste;
samo je tu uvek priman kao ugledni gost.
Ovog posebnog zimskog dana bio je Stiven u štalama u ulici Harli koje su kao i
kuća, razume se, pripadale ser Volteru Poulu. Ser Volter je nedavno pazario par
neobično lepih sivih hrtova na veliko ushićenje njegove muške posluge, koja je
svakodnevno odlazila da se divi psima i da razmenjuje stručna i manje stručna
mišljenja i nagađanja o tome kako će da se pokažu na terenu. Stiven je znao da treba
da prekine tu njihovu lošu naviku, ali zaključi da mu do toga baš i nije stalo. Danas je,
kad ga je Robert, jedan od slugu, pozvao da pođe zajedno s njim i vidi pse, Stiven,
umesto da ga izgrdi, samo navukao kaput i stavio šešir pa pošao s njim. Sad je stajao i
posmatrao kako se Robert i ostale sluge preganjaju oko pasa. Osećao se kao da stoji
sa druge strane debele i prljave ploče stakla.
Iznenada se svaki od tih ljudi uspravi i umače iz štale. Stiven se strese. Iskustvo
mu je govorilo da svako takvo neprirodno ponašanje znači nailazak džentlmena
paperjaste kose.
I sad je već bio tu i sjajem svoje srebrnaste kose, bleskom plavih očiju i jarkom
bojom njegovog zelenog kaputa, osvetljavao unutrašnjost štala; pun bučnog govora i
smeha; i na trenutak ne sumnjajući da je Stiven ushićen što ga vidi isto onoliko koliko
i on njega. Oduševio se psima koliko i sluge i pozvao Stivena da im se zajedno dive.
Obratio im se na njihovom jeziku i psi su se razđipali i razdragano udarili u lavež, a
pokazivali su da im je on draži no bilo ko ranije.
Džentlmen reče: - Podseti me ovo na jedan događaj iz 1413. godine kad sam išao
na jug da posetim novog kralja Južne Engleske. Kralj me je. otmena i odvažna osoba,
predstavio svome dvoru i ispričao svima prisutnima o mnogim mojim čudesnim
dostignućima, prostranim kraljevstvima, viteškom karakteru itd, itd. I pored toga.
jedan od njegovih plemića opredelio se da ne prisustvuje ovom poučnom i
nadahnutom govoru. Umesto toga, on i njegovi pajtaši stajali su i ogovarali i glasno se
smejali. Bio sam... kao što možeš i da pretpostaviš... veoma uvređen ovakvim
njihovim postupkom pa sam odlučio da ih naučim lepom ponašanju! Sledećeg dana ti
opaki ljudi lovili su zečeve blizu Hetfildske šume. Primakavši im se neopaženo, došao
sam na srećnu pomisao da ljude pretvorim u zečeve, a zečeve u ljude. Prvo su hrtovi
svoje gospodare rastrgli na komade, a onda su zečevi... sad u ljudskom obličju... došli
u položaj da se surovo osvete hrtovima koji su ih gonili i kinjili.
Džentlmen zastade da primi Stivenovu pohvalu za svoje delo, ali pre no što
Stiven stiže da kaže i jednu reč, džentlmen uzviknu: - Oh! Jesi li to osetio?
-Osetio šta, gospodine?
-Sva su se vrata zatresla!
Stiven pogleda štalska vrata.
-Ne, ne ta vrata! - reče džentlmen. - Mislio sam na vrata između Engleske i svih
drugih mesta! Neko pokušava da ih otvori. Neko se obratio nebu, a to nisam bio ja!
Neko daje uputstva Kamenju i Rekama, a to nisam ja! Ko to radi? Ko je to? Dođi!
Džentlmen dohvati Stivena za ruku i učini se kao da se digoše u vazduh, kao da
najednom stoje na vrhu planine ili veoma visokog tornja. Štale u ulici Harli nestaše i
pred Stivenovim očima ukaza se sad sasvim nova scena - a onda još jedna, pa još
jedna. Tu je bila luka sa zbrkom jarbola gustih kao šuma - izgledalo je kao da im plovi
pod nogama i udaljava se i onda je odmah bila zamenjena slikom sivog, zimskog mora
i brodova pod punim jedrima koji se naginju od vetra - onda se pojavi pod njima grad
sa kulama i divnim mostovima. Čudno, ali kao da nije bilo nikakvog pokreta. Činilo se
kao da svet leti prema Stivenu i džentlmenu, a njih dvojica stoje nepomično. Sad se
javi slika planine pod snegom sa sićušnim ljudima koji se uz nju uspinju - za njom
slika jezera staklaste površine sa mračnim planinskim vrhovima svud oko njega - a
onda ravnica sa majušnim gradovima i rekama rasutim po njoj kao dečje igračke.
Nešto je stajalo pred njima. Isprva se to činilo kao crna linija koja seče nebo
napola. Ali kad se primakoše bliže, to posta Crni Stub koji se diže sa zemlje i nema
kraja.
Stiven i džentlmen zaustaviše se visoko iznad Venecije (a na čemu su to zastali
Stiven odluči da se ne raspituje niti da o tome razmišlja). Sunce se priklanjalo smiraju
i ulice i zgrade pod njima bile su mračne, ali su more i nebo bili puni svetla u kome su
se nijanse rumenog, mlečnoplavog, žutog i sedefastog, sve skladno družile zajedno.
Grad je, činilo se. plovio na blistavoj praznini.
Većim delom Crni Stub činio se gladak kao staklo, ali baš odmah povrh vrhova
krovova, kovitlaci i spirale tame razvlačili su se iz njega i lagano se širili vazduhom.
Šta je to moglo da bude, Stiven nije mogao da dokuči.
-Je li to dim, gospodine? Da li je toranj zahvatio požar? - upita Stiven.
Džentlmen ništa ne odgovori, ali kad se primakoše bliže Stiven vide da to nije
dim. Tamno mnoštvo letelo je iz tornja. Bili su to gavrani. Hiljade za hiljadama
gavrana. Napuštali su Veneciju i leteli natrag u pravcu iz koga su stigli Stiven i
džentlmen.
Jedno jato skrenu prema njima. Vazduh se najednom uzburka olujnom lupom
hiljada krila i zaglušujućom bukom. Oblaci prašine i trunja zagušiše Stivenove oči,
nos i grlo. On se pognu i prstima stisnu nos da odstrani smrad koji sve to isprati.
Kad se jato udalji, zapanjeno upita: - Šta je to bilo, gospodine?
-Stvorenja koja je stvorio čarobnjak - reče džentlmen. - Šalje ih natrag u
Englesku sa uputstvima za Nebo i Zemlju i Reke i Brda. On saziva sve kraljeve stare
saveznike. Uskoro će svi oni da služe engleskim čarobnjacima, radije no mene!
I on ispusti vrisak u kome su se mešali ljutina i očajanje. - Kaznio sam ga onako
kako svoje neprijatelje nikad ranije nisam kaznio! A on ipak i dalje radi protiv mene!
Zašto se ne preda svojoj sudbini? Zašto ne očajava?
-Nisam nikad čuo da mu nedostaje hrabrost, gospodine - reče Stiven. - Po svim
izveštajima, izveo je mnoga junačka dela na Poluostrvu.
-Hrabrost? O čemu ti govoriš? Ovo nije hrabrost! Ovo je zloba, prosta i čista!
Bili smo nemarni, Stivene! Dozvolili smo da nas engleski čarobnjaci nadvladaju.
Moramo da nađemo način da ih porazimo! Moramo da udvostručimo naše napore da
tebe postavimo za kralja!
 60.
Oluja i laži
Februar 1817.

Tetka Grejstil iznajmila je kuću u Padovi u blizini zelene pijace. Bila je na veoma
pogodnom mestu, blizu svega, i koštala je svega osamdeset cekina za tromesečje (oko
trideset i osam gvineja). Tetka Grejstil bila je veoma zadovoljna tom pogodbom. Ali
ponekad se dešava da se, kad neko dela brzo i sa velikom rešenošću, sve nedoumice i
sumnje jave kasnije, kad je već kasno. Tako je bilo i u ovom slučaju: tetka Grejstil i
Flora u toj kući nisu stanovale ni nedelju dana kad je tetka Grejstil počela da joj
otkriva mane i upitala se da li je u stvari, uopšte trebalo da je uzima. Iako stara i lepa,
njeni gotski prozori bili su previše mali i nekoliko njih bilo je zaklonjeno kamenim
balkonima; drugim recima, kuća beše predodređena da bude mračna. Ovo ranije
nikada ne bi predstavljalo problem, ali upravo sada Florinom duhu bio je potreban
podstrek i (mislila je tetka Grejstil) sumrak i senke - ma koliko da je okruženje inače
slikovito - moguće je da u stvari nisu baš najbolja stvar za nju. Štaviše, neke dame od
kamena stajale su u dvorištu i one su sa protokom godina dobile velove i plaštove od
bujnog bršljana. Ne bi bilo preterivanje ako se kaže da su te dame bile u neposrednoj
opasnosti da budu sasvim uklonjene jer bi se svaki put kad bi se oči tetke Grejstil
spustile na njih u tetkinoj svesti javljala pomisao na sirotu ženu Džonatana Strejndža.
koja je umrla tako mlada i uz to tako misteriozno, a čija je nesrećna sudbina čini se
oterala njenog muža u ludilo. Tetka Grejstil se nadala da se tako setne misli ne javljaju
i Flori.
Ali je pogodba bila sklopljena i kuća je preuzeta, pa se tetka Grejstil prihvatila
posla da je učini onoliko veselom i svetlom koliko je više mogla. Ona se u životu nije
rasipnički ponašala prema svećama i ulju za lampe, ali je sada u brizi za Florino
raspoloženje pitanje izdataka ostavila sasvim po strani. Bilo je jedno posebno tmurno
mesto na stepeništu, gde se stepenik beše ulegao na čudan način koji niko nije mogao
da predvidi i, da se neko ne bi sapleo i slomio vrat. tetka Grejstil je zatražila da se
postavi lampa na polici baš iznad tog stepenika. Ta lampa gorela je noć i dan i bila
stalni izvor nezadovoljstva Bonifaciji, starijoj služavki. Italijanki, koja je išla uz kuću
i koja je bila osoba štedljivija čak i od tetke Grejstil.
Bonifacija je bila odlična služavka, ali veoma sklona kritikovanju i dugim
objašnjenjima o tome zašto su uputstva koja je upravo dobila pogrešna i zašto je
nemoguće da se ona sprovedu. U poslu joj je pomagao usporeni, mrgodni mladi čovek
po imenu Minikelo, koji je svaki zadatak primao sa prigušenim, nezadovoljnim
mrmljanjem na dijalektu koji nije mogao da se razume. Bonifacija se prema Minikelu
odnosila sa takvim prisnim nipodaštavanjem da je tetka Grejstil pretpostavljala da su
u rodu mada je po tom pitanju tek nameravala da dobije tačnija obaveštenja.
I tako, što sa uređenjem kuće, što uz dnevne bitke sa Bonifacijom i uz otkrića,
prijatna ili ona druga, vezana za svaki dolazak u novi grad, tek dani tetke Grejstil
prolazili su u stalnim zanimljivim obavezama; ali njena glavna i najsvetija dužnost u
tom trenutku bila je da nađe nešto čime bi Flora mogla da se zabavi. Flora beše zapala
u ćutanje i samovanje. Kad bi je tetka nešto pitala odgovarala bi prilično veselo, ali je
zaista bilo malo onih razgovora koje je on zapodevala. U Veneciji je Flora bila glavni
pokretač svih zbivanja koja su im pričinjavala zadovoljstvo; sada je prosto pristajala
na sve predloge za obilazak grada koje joj je predlagala tetka. Više je, međutim,
volela ona zanimanja u kojima joj nije bio potreban pratilac. Šetala je sama. čitala
sama, sedela sama u dnevnoj sobi ili u bledim zracima sunca koji su ponekad stizali
do malog dvorišta oko jedan sat po podne. Bila je manje sklona da se poverava;
izgledalo je to kao da je neko - ne baš posebno Džonatan Strejndž - razočarao pa je
rešila da u budućnosti bude mnogo samostalnija.
Prve nedelje februara Padovu zadesi strašna oluja. Dogodilo se to otprilike oko
polovine dana. Oluja stiže veoma nenadano sa istoka (od strane Venecije i mora).
Starci koji su često posećivali gradske kafane pričali su da trenutak pre njenog naleta
nije bilo nikakvog znaka o tome. Ali drugi svet nije pokazao nameru da tome pokloni
posebnu pažnju; na kraju, bila je zima i oluja je mogla da se očekuje.
Prvo jak vetar dunu kroz grad. Nije mnogo poštovao prozore i vrata, taj vetar.
Činilo se da je nalazio procepe za koje ranije niko nije pa je slobodno duvao kroz
kuće isto onako kako je to činio napolju. Tetka Grejstil i Flora bile su zajedno u
malom salonu na prvom spratu. Prozorska okna stresoše se i neki od kristala koji su
visili sa lustera zazveckaše. A onda stranice pisma koje je tetka Grejstil pisala
umakoše joj ispod ruke i razleteše se po sobi. Napolju se smrče kao da je pala noć i
spustiše se zavese zaslepljujuće kiše.
Bonifacija i Minikelo uđoše u salon. Pojaviše se pod izgovorom da žele da vide
da li tetka Grejstil ima neke posebne zahteve u vezi sa olujom, ali je uistinu Bonifacija
želela da sa tetkom Grejstil podeli preneraženost zbog silovitosti vetra i kiše (i fini su
duet u tome njih dve činile iako na različitim jezicima). Minikelo je došao valjda zato
što je to uradila Bonifacija; zlovoljno je posmatrao kako oluja besni kao da sumnja da
je namerno stvorena samo da bi njemu bilo natovareno još posla.
Tetka Grejstil. Bonifacija i Minikelo bili su svi kod prozora kad prva munja koja
sevnu pretvori ceo prisni prizor pred njima u nešto sasvim varvarsko i uznemirujuće,
puno bledog. nezemaljskog sjaja i neočekivanih senki. Iza ovoga usledi pucanj groma
koji uzdrma celu sobu. Bonifacija stade da mrmlja molitve blaženoj Devici i
nekolicini svetaca. Tetka Grejstil, koja je bar isto toliko bila uplašena, možda bi i
sama tu potražila utehu, ali kao pripadnik crkve Engleske mogla je jedino da uzvikuje
„Teško meni!“ i „Časne mi reči!“ i „Bog mi pomogao!“... ali joj sve to ne donese
umirenje.
-Flora, ljubavi moja - dozva ona glasom koji je lako podrhtavao - nadam se da se
nisi uplašila. Ovo je veoma gadna oluja.
Flora dođe do prozora, uhvati tetku za ruku i reče joj da je sigurno da će oluja
veoma brzo da prođe. Još jedno sevanje munje osvetli grad. Flora pusti tetkinu ruku,
otvori prozorsko krilo i izađe na balkon.
-Flora! - kriknu tetka Grejstil.
Ali ona se naginjala u uskovitlanu pomrčinu držeći se obema rukama za ogradu
balkona, potpuno nesvesna kiše koja joj je natapala haljinu i vetra koji joj je mrsio
kosu.
-Ljubavi moja! Flora! Flora! Skloni se ovamo sa kiše!
Flora se okrete i tetki nešto reče, ali šta je to bilo niko od njih nije mogao da
čuje.
Minikelo izađe za njom na balkon i, sa iznenađujućom profinjenošću (mada ni za
trenutak nije prestao da bude turoban), pođe mu za rukom da je uvede unutra.
-Zar ne vidite? - vikala je Flora. - Neko je tamo napolju! Tamo, na uglu! Možete
li da pogodite ko je to? Ja sam pomislila...
I ona najednom ućuta i ne reče šta je bilo to što je pomislila.
-Pa, ljubavi moja, nadam se da si se prevarila. Bilo bi mi žao svakoga ko bi se
na ulici našao ovoga trenutka. Nadam se da će, ko god da je, naći neki zaklon što je
pre moguće. Oh, Flora! Kako si mokra!
Bonifacija donese peškire i onda se ona i tetka Grejstil smesta dadoše na posao
da osuše Florinu haljinu, okrećući je ukrug između sebe, a ponekad su pokušavale da
je okrenu i u suprotnom pravcu. U isto vreme obe su davale Minikelu uputstva šta
smesta mora da uradi, tetka Grejstil na klimavom, no upornom italijanskom, a
Bonifacija na tečnom dijalektu Veneta. Uputstva su, kao i okretanje Flore, verovatno
bila suprotna jedna drugom jer Minikelo ne uradi ništa osim što osta da ih gleda
zlovoljnim pogledom.
Flora je preko pognutih glava dve žene gledala na ulicu. Još jedan sev munje.
Ona se ukoči kao naelektrisana i u sledećem trenutku izmigolji se iz ruku tetke i
služavke i istrča iz sobe.
Nisu imali vremena da se čude kud je otišla. Sledećih pola sata prođe u
divovskoj borbi domaćih: Minikela da navuče kapke na prozor uprkos razularenoj
oluji; Bonifacije koja se spoticala po mraku u pokušajima da nađe sveće; tetke
Grejstil koja je uviđala da italijanska reč, koju je koristila misleći da znači „kapci“, u
stvari znači „pergament“. A ni kad su sva zvona u gradu počela da zvone istovremeno,
u skladu sa verovanjem da zvona (budući da su blagosloveni predmeti) mogu da
rasture oluje i gromove (koji su jasno delo đavola), tetka Grejstil nije bila uverena da
se situacija mnogo poboljšala.
Na kraju je kuća bila obezbeđena - ili skoro da je bila blizu toga. Tetka Grejstil
ostavi Bonifaciju i Minikela da dovrše posao i onda, zaboravljajući da je Floru videla
kako odlazi iz salona, vrati se tamo sa svećom da potraži bratanicu. Flora, razume se,
nije bila tamo, ali tetka Grejstil primeti da Minikelo još nije uspeo da navuče kapke
na prozore u toj sobi.
Ispe se zatim uza stepenice do Florine spavaće sobe; Flore ni tu nije bilo. Nije
bila ni u maloj odaji za obedovanje, ni u spavaćoj sobi same tetke Grejstil, ni u
drugom malom salonu koji su ponekad koristile posle večere. Kuhinja, ostava i
baštovanova soba proverene su zatim; nije bila ni na jednom od svih tih mesta.
Tetka Grejstil poče da oseća istinsku prestravljenost. Okrutni mali glas javi joj
se namah u svesti da kaže kako je misteriozna sudbina, šta god da je bila, koja je
zadesila ženu Džonatana Strejndža počela time što je ona nenadano nestala baš kad je
počinjalo veoma loše vreme.
- Ali to je bio sneg, a ne kiša - reče ona sama sebi.
I kad nastavi da luta po kući i da traži Floru nije prestajala da ponavlja: - Sneg, a
ne kiša. Sneg, a ne kiša.
A onda pomisli: „Možda je u salonu sve vreme. Bilo je veoma mračno, a ona je
tako tiha da sam mogla i da je ne primetim.”
I ona se vrati u salon'. Novo sevanje munje dade sobi neprirodan izgled. Zidovi
postaše beli i avetinjski; nameštaj i drugi predmeti posiveše kao da su se svi u kamen
pretvorili. Tetka Grejstil se užasnuta trže kad shvati da je u odaji zaista bila još jedna
osoba - jedna žena, ali ne Flora - žena u tamnoj, staromodnoj haljini, koja je stajala
sa svećom u čiraku i gledala je - žena čije je lice bilo sasvim u senci pa crte lica nisu
mogle da se vide.
Tetka Grejstil se sledi.
Puče novi grom posle sevanja munje pa opet nastade mrkli mrak u kome su
gorele samo dve sveće. Ali. nekako, plamen sveće nepoznate žene činilo se kao da
ništa ne osvetljava. Ali, čudnije i od toga, učini se da je sam salon na neki misteriozan
način porastao; žena i njena sveća izgledali su neobično udaljeni od tetke Grejstil.
Tetka Grejstil zavapi: - Ko je tamo?
Ne odgovori joj niko.
„Pa razume se“, pomisli ona. „Ona je Italijanka. Moram ponovo da je pitam na
italijanskom. Možda je zalutala u pogrešnu kuću zbunjena ovom olujom.“
Ali ma koliko da se trudila u tom trenutku nije mogla da se seti ni jedne jedine
italijanske reči.
Munja opet sevnu. Žena je bila tu, stajala je kao i ranije i posmatrala tetku
Grejstil. „To je duh žene Džonatana Strejndža!“. pomisli tetka Grejstil.
Povuče se korak natrag, a to isto učim i nepoznata žena. Iznenada je preplavi
shvatanje, a sa njim i olakšanje. - To je ogledalo! Oh! Kako sam glupa! Zar da se
uplašim od vlastitog odraza u njemu?
Toliko joj laknu da se skoro glasno nasmeja, ali onda zasta; nije bilo glupavo što
se plašila, uopšte nije bilo glupavo; sve do sadu u tom uglu nije bilo ogledalo.
Svetlost sledeće munje pokaza joj ogledalo. Bilo je ružno i preveliko za ovu
odaju; znala je da ga nikad ranije u životu nije videla.
I ona pohita napolje iz sobe. Znala je da će pribranije biti u stanju da razmisli
kad više ne bude u prisustvu zloslutnog ogledala. Bila je na pola puta uza stepenice
kad je neki zvuk koji je, učini joj se, dopirao iz Florine spavače sobe natera da otvori
vrata na njoj i pogleda unutra.
Flora je bila tu. Beše upalila sveće koje su za nju tu ostavili i upravo je svlačila
haljinu preko glave. Haljina je bila skroz mokra. Njen donji veš i čarape nisu bili u
boljem stanju. Cipele su ležale pored kreveta; bile su natopljene vodom i
upropašćene.
Flora pogleda tetku sa izrazom krivice, neugodnosti, prkosa i još nekoliko drugih
izraza izmešanih zajedno i teških za tumačenje. - Ništa! Ništa! - zavapi ona.
Ovo je valjda bio odgovor na neko pitanje koje je od tetke očekivala, ali sve što
tetka Grejstil reče bilo je: - O, mila moja! Gde si bila? Šta te je to navelo da izlaziš
po ovakvom vremenu?
-Ja... ja sam izašla da kupim neku izvezenu svilu.
Tetka Grejstil mora da je izgledala prilično zapanjena time što ču, jer Flora
nesigurno dodade: - Nisam mislila da će kiša toliko dugo da traje.
-Pa, ljubavi moja, moram da kažem da si postupila prilično budalasto, ali mora
da si bila veoma uplašena! Da li te je to nateralo da plačeš?
 -Da plačem? Ne, ne! Grešite. tetka. Nisam plakala. Kiša je to. samo kiša.
-Ali ti...
I tetka Grejstil zastade. Nameravala je da kaže ti i sad plačeš, ali Flora zavrte
glavom i okrete se od nje. Iz nekog razloga ona svoj šal beše uvila u zavežljaj i tetka
Grejstil nije mogla da se otme utisku da bi joj on, da to nije učinila, pružio neku
zaštitu od kiše te da ne bi bila tako skvašena. Flora iz tog zavežljaja izvadi jednu
bočicu u kojoj se nalazila tečnost boje ćilibara i stavi je u jednu fioku.
-Flora! Nešto se veoma neobično dogodilo. Ne znam tačno kako da ti to kažem,
ali ima jedno ogledalo...
-Da, znam - reče Flora, brzo. - Ono pripada meni.
-Pripada tebi! - ponovi tetka Grejstil zbunjenija no ikad pa malo poćuta da se
sabere, ali sve čega se seti da pita bilo je: - Gde si ga kupila?
-Ne sećam se tačno. Mora da mi je isporučeno baš sada.
-Pa ko bi to isporučivao kupljene stvari po ovakvoj oluji? Ali čak i kad bi neko
bio tako glupav da se toga poduhvati, pa valjda bi prvo kucao na vrata... a ne bi to
učinio na ovaj neobični, tajni način!
Na ove veoma razumne primedbe Flora ne reče ništa.
Tetki Grejstil ne pade teško da se mane cele te priče. Bilo joj je muka od oluja,
straha i neočekivanih ogledala. Pitanje o tome zašto se ogledalo pojavilo bilo je
rešeno i tako, za sada, ona ostavi po strani pitanje o tome kako se pojavilo. Bi joj
milo da se posveti daleko običnijim stvarima kao što su Florina haljina i Florine
cipele i brizi o tome neće li Floru da uhvati nazeb i neophodnosti da se Flora smesta
osuši, obuče suvu haljinu i dođe da sedne pored vatre u salonu i pojede nešto vruće.
Kad se njih dve opet nađoše u salonu, tetka Grejstil reče: - Vidiš! Oluja je
gotovo uminula. Izgleda da se udaljava natrag prema obali. Baš čudno! Mislim da je
to smer iz koga je naišla. Pretpostavljam da je tvoja izvezena svila upropašćena
zajedno sa svim drugim stvarima.
-Izvezena svila? - začudi se Flora, a onda reče, prisetivši se: - Oh! Nisam ni
stigla do te radnje! Bila je to, kao što ste rekli, budalasta namera.
-E pa, možemo kasnije da odemo zajedno i uzmemo sve što budeš poželela. A
baš mi je žao svih onih ljudi što prodaju na pijaci. Kiša mora da im je sve uništila na
tezgama. Bonifacija ti priprema toplu kašu, ljubavi moja. Pitam se jesam li joj rekla
da upotrebi sveže mleko.
-Ne sećam se, tetka.
-Biće bolje da odem i kažem joj.
 -Mogu ja da odem, tetka - reče Flora i krenu da ustane.
Ali njena tetka za to nehte ni da čuje. Flora mora da ostane baš tu gde jeste, kraj
vatre, sa nogama na taburetu.
Svakoga trenutka postajalo je sve svetlije. Pre no što pode u kuhinju, tetka
Grejstil dobro osmotri ogledalo. Bilo je veoma veliko i kitnjasto; vrsta ogledala, u
stvari, kakva se prave u Muranu u venecijanskoj Laguni. - Priznajem da sam
iznenađena što se tebi dopada ovo ogledalo, Flora. Prepuno je zavijutaka i
andrmoljaka i cvetova u staklu. Ti uglavnom voliš jednostavnije stvari.
Flora uzdahnu i reče da pretpostavlja da joj se ukus prema takvim stvarima
razvio od kako je u Italiji.
-Je li bilo skupo? - upita tetka Grejstil. - Izgleda skupoceno.
-Ne. Uopšte nije skupoceno.
-E pa i to je nešto, zar ne?
Tetka Grejstil niza stepenice siđe do kuhinje. Osećala se dobrim delom
oporavljena i bila sigurna da je niska opasnosti i strahovanja kojima je obilovao taj
dan okončana. Ali u tome je veoma grešila.
U kuhinji su uz Bonifaciju i Minikela stajala dva čoveka koje nikada ranije nije
videla. Bonifacija izgleda nije ni počela da pravi Florinu kašu. Ona čak iz ostave nije
ni donela ovsene pahulje i mleko.
Istoga časa kad Bonifacija spusti oči na tetku Grejstil, ona je uhvati za ruku i na
usta joj navre bujica reči na onom nerazumljivom dijalektu. Govorila je o oluji -
toliko je bilo jasno - i tvrdila da je to bilo zlo, ali dalje od toga tetka Grejstil ne
razumede ništa više. Na njeno veliko iznenađenje, Minikelo je bio taj koji joj priskoči
u pomoć da nešto shvati. Na veoma razumljivom falsifikatu engleskog on joj reče: -
Čarobnjak Inglis to napravi. Čarobnjak Inglis napravi tempe s ta.
-Izvinite?
 Uz česte upadice od strane Bonifacije i dva neznanca, Minikelo je obavesti da je
usred oluje nekoliko ljudi pogledalo u nebo i videlo prorez u crnim oblacima. Ali ono
što su videli kroz taj prorez prenerazilo ih je i prestravilo; nije to bilo čisto plavetnilo
na koje su navikli već crno, ponoćno nebo puno zvezda. Oluja nije bila prirodna
uopšte; ona je bila izazvana sa namerom da prikrije nailazak Strejndžovog Stuba
Tame.
Ove vesti ubrzo su se raširile po celom gradu i veoma uznemirile sve građane.
Sve do sada Stub Tame bio je užas ograničen samo na Veneciju, što je izgledalo -
Padovancima bar - prirodno stecište za užas. Sada je bilo jasno da je Strejndž u
Veneciji ostajao po sopstvenom izboru, a ne zbog začaranosti. Svaki grad u Italiji -
svaki grad na svetu mogao je najednom i sam da dobije posetu Večne Tame. Ovo je
bilo veoma rđavo, ali za tetku Grejstil bilo je još i gore; svim njenim strahovanjima
od Strejndža beše dodato i ubeđenje da je Flora lagala. U sebi se dvoumila da li je
njena bratanica lagala zato što je bila začarana ili stoga što joj je naklonjenost
Strejndžu oslabila principe. Nije umela da kaže koja je od te dve stvari gora.
Napisala je pismo bratu i poslala ga u Veneciju, a u njemu ga je preklinjala da
dođe. U međuvremenu, odlučila je da ne preduzima ništa. Ostatak dana provede u
motrenju na Floru. Flora se ponašala uglavnom kao i obično, osim što je ponekad u
njenom ponašanju prema tetki bilo pokajništva koje ničim nije moglo da bude
objašnjeno.
Sledećeg dana u jedan sat po podne - nekoliko sati pre no što je pismo od sestre
moglo da mu stigne - doktor Grejstil sa Frenkom stiže iz Venecije. Oni joj ispričaše da
u Veneciji nije bila tajna da je Strejndž napustio okrug Santa Marija Cobeniđo i
prešao na terrafirma (čvrstu zemlju). Stub Tame je mogao da se vidi iz mnogih
krajeva grada kako se kreče preko mora. Njegova površina treperila je i uvijala se i
ispuštao je i uvlačio spirale Tame tako da je izgledalo da je načinjen od crnog
plamena. Kako je Strejndž uspeo da pređe preko vode - da li se prevezao čamcem ili
je njegovo putovanje bilo čisto magijsko - nije bilo poznato. Oluja kojom je pokušao
da sakrije svoj nailazak nije bila stvorena sve dok nije stigao u Stra, petnaestak
kilometara od Padove.
-Kažem ti, Lujza - reče doktor Grejstil - ne bih se sad menjao sa njim nizašta na
svetu. Sve živo beži na njegov nailazak. Od Mestrea do Straa nije mogao da vidi žive
duše... ništa osim nemih ulica i pustih polja. Prema tome, svet je za njega sada prazno
mesto.
Svega nekoliko trenutaka ranije, tetka Grejstil nije gajila naročito topla osećanja
prema Strejndžu. ali je slika kojom joj je opisao brata bila tako potresna da ona
zaplaka. - I gde je on sada? - upita blažim glasom.
-Vratio se u svoju sobu na Santa Marija Cobeniđu - reče doktor Grejstil. - Sve je
baš kako je i bilo. Čim smo čuli da je bio u Padovi, ja sam pretpostavio šta mu je bio
cilj. Došli smo čim smo mogli. Kako je Flora?
Flora je bila u dnevnoj sobi. Ona je očekivala oca - uistinu izgledalo je da joj je
laknulo što do tog razgovora na kraju dolazi. Doktor Grejstil jedva da je izgovorio
prvo pitanje kad iz nje provali celo priznanje. Bilo je to opuštanje preopterećenog
srca. Suze su joj tekle nemilice kad je priznala da je videla Strejndža. Videla ga je
dole na ulici i znala da nju čeka pa je istrčala iz kuće da se nađe s njim.
-Sve ću ti reći, obećavam - reče ona. - Ali ne još. Ništa loše nisam uradila.
Mislim... - i ona tu pocrvene - osim što tetki nisam rekla istinu... zbog čega veoma
žalim. Ali te tajne nisu moje da bih mogla da ih drugima prenosim.
-Ali zašto uopšte mora da bude tajni, Flora? - upita je otac. -Zar ti to ne govori
da tu ima nešto loše? Ljudi čije su namere časne nemaju tajni. Oni delaju otvoreno.
-Da, pretpostavljam... Oh, ali to se ne odnosi na čarobnjake! Neprijatelji
gospodina Strejndža... onaj užasni čovečuljak u Londonu i drugi pored njega! Ali ne
treba da me grdiš zbog lošeg postupanja. Trudila sam se veoma jako da uradim nešto
dobro i verujem da jesam! Vidiš, ima jedna vrsta magije koju je primenjivao i koja mu
je užasno škodila i uništavala ga... a ja sam ga juče ubedila da je se mane! Obećao mi
je da će sasvim odustati od nje.
-Ali, Flora! - reče njen otac, tužno. - Ovo mi pada teže od svega drugog. To što si
ti sebe smatrala ovlašćenom da od njega izvlačiš obećanja nešto je što iziskuje
objašnjenje. Valjda ti je to jasno? Draga moja, jesi li se ti verila sa njim?
-Ne, tata!
Još jedna provala suza. Bilo je potrebno mnogo tešenja od strane njene tetke da
opet povrati svoj mir. Kad je opet mogla sabrano da govori, ona reče: - Nema
veridbe. Istina je da sam mu nekad bila jako naklonjena. Ali s tim je svršeno i gotovo.
Ne treba da me sumnjičiš za to! Pozvala sam se na prijateljstvo kad sam mu izmamila
to obećanje. I pozvala sam se na dobro njegove žene. On misli da to radi zbog nje, ali
ja znam da ona ne bi želela da on koristi magiju koja mu uništava zdravlje i um... ma
šta da je cilj, ma koliko da su očajne okolnosti! Ona više nije u stanju da utiče na
njegove postupke... i tako je meni palo u zadatak da govorim u njeno ime.
Dr Grejstil poćuta neko vreme. - Flora - reče posle minut ili dva - ti zaboravljaš,
draga moja, da sam ga ja često viđao u Veneciji. On nije u stanju da drži obećanja. On
se čak neće setiti ni da li je dao neka obećanja.
- O! Ali hoće! Udesila sam ja stvari da će morati da se seti.
Svež nalet suza, čini se, pokaza da se ljubavi nije oslobodila onoliko koliko je
tvrdila da jeste. Ali je rekla dovoljno da njenom ocu i tetki malo lakne. Oni su bili
ubeđeni da njena naklonost prema Džonatanu Strejndžu mora da stigne do prirodnog
kraja pre ili kasnije. I kao što tetka Grejstil reče, kasnije te večeri, Flora nije bila od
one vrste devojaka koje godine provode u čežnji za nemogućom ljubavlju; bila je
previše razložno stvorenje.
Sad kad su opet svi bili zajedno, doktor Grejstil i tetka Grejstil bili su željni da
nastave sa putovanjima. Tetka Grejstil je želela da ide u Rim da vidi sve one drevne
zgrade i starinske predmete za koje su svi govorili da im nema ravnih. Ali Flora više
nije gajila nikakvo zanimanje za ruine ili umetničke predmete. Bila je najsrećnija,
rekla je, tu gde je sad. Kuću uglavnom nije napuštala osim kad je baš bila primorana
da to čini. Kad bi joj predložili šetnju ili obilazak crkve u kojoj je oltar iz doba
renesanse, odbijala je da ide sa njima. Žalila bi se pri tom ili da pada kiša ili da su
ulice vlažne - što je sve bilo istina; te zime je kiša mnogo padala u Padovi, ali njoj
kiša ranije nikad nije smetala.
Njena tetka i otac bili su strpljivi, mada je posebno doktor Grejstil smatrao da je
to težak zadatak. On nije došao u Italiju da sedi u malim stanovima koji su bili veliki
kao polovina sobe njegove udobne kuće u Viltširu. Kad su tetka i on bili sami gunđao
je da je sasvim moguće da se romani čitaju ili vez veze i u Viltširu (što su bile stvari
kojima se Flora sad u potpunosti posvetila) i daleko jeftinije, takođe, ali ga je tetka
Grejstil korila i terala ga da ćuti. Ako je to način koji je Flora odabrala da prežali
Džonatana Strejndža, onda moraju da je puste da to tako čini.
Flora doduše predloži jednu ekspediciju, ali je ta bila od najneobičnije vrste.
Doktor Grejstil je u Padovi bio već otprilike nedelju dana kad ona izrazi veliku želju
da isplovi na more.
Misli li ona na putovanje morem, upitali su je. Nije postojala nikakva smetnja da
i brodom otputuju do Rima i Napulja.
Ali ona nije mislila na putovanje morem. Nije želela da napušta Padovu. Ne, ono
što joj je bilo na umu bilo je da isplovi na more na jahti ili nekoj sličnoj vrsti čamca. I
to samo na sat ili dva, možda i manje. Ali je želela da ide odmah. Sledećeg dana
uputiše se u jedno malo ribarsko selo.
Selo nije imalo neku posebnu prednost u položaju, krajoliku, arhitektonskim
celinama ili u istorijskom značenju - u stvari imalo je malo šta što bi moglo da ga
preporuči bilo kom putniku osim blizine Padove. Doktor Grejstil se raspita u malom
vinskom podrumu i kod sveštenika i tako dođe do imena dva čvrsta i pouzdana momka
koji su pristali da ih izvezu na more. Ljudi nisu imali ništa protiv da prime novac
doktora Grejstila, ali su smatrali da moraju da kažu da tokom plovidbe neće imati šta
da se vidi; nije imalo šta da se vidi ni po lepom vremenu. Ali vreme nije bilo dobro;
padala je kiša - dovoljno jako da jedan izlet na vodu učini skroz neugodnim, ali ne
dovoljno jako da rasturi tešku, sivu maglu.
-Jesi li sigurna, mila moja, da je to ono što želiš? - pitala je tetka Grejstil. -
Vreme nam ne ide naruku, a i čamac mnogo smrdi na ribu.
-Sasvim sam sigurna, tetka - reče Flora i pope se na čamac gde se smesti na
njegovom jednom kraju. Njen otac i njena tetka pođoše za njom.
Zbunjeni ribari izvedoše čamac na more sve do mesta na kome gde god da se
pogleda nije moglo da se vidi ništa osim ustalasane mase sive vode ograničene
visokim zidovima nezanimljive, sive magle. Ribari u očekivanju da im se kaže šta
dalje pogledaše doktora Grejstila. On sa svoje strane ispitivački pogleda Floru.
Flora nije obraćala pažnju ni na koga od njih. Ona je sedela, naslonjena na stranu
čamca i izgledala zamišljeno. Njena desna ruka bila je ispružena iznad vode.
 -Eto ga to ponovo! - uzviknu najednom doktor Grejstil.
-Koga to eto ponovo? - upita tetka Grejstil koju njegov uzvik preplaši i stoga
pomalo ljutnu.
-Tog mačjeg smrada i bajatosti! Smrada kao u sobi stare dame. One stare dame
koju smo posetili u Kanaređu. Ima li na ovom brodu neka mačka?
Pitanje je bilo apsurdno; svaki deo broda mogao je da se vidi sa svakog
njegovog drugog dela. Mačke tu nigde nije bilo.
-Je li sve u redu, mila moja? - upita tetka Grejstil jer je u Florinom držanju
primetila nešto što joj se nije svidelo. - Je li ti muka?
-Ne, tetka - reče Flora uspravljajući se i nameštajući kišobran.
-Dobro sam. Sad možemo i da se vratimo natrag ako želite.
Na tren samo tetka Grejstil primeti jednu bočicu kako plovi na površini vode,
bočicu bez zapušača. A onda ona potonu i nesta je zauvek.
Ovaj čudan izlet bio je poslednji put tokom mnogih nedelja koje su usledile da je
Flora pokazala bilo kakvu nameru da izađe napolje. Ponekad bi je tetka Grejstil
primoravala da na stolici sedi pored prozora kako bi mogla da gleda šta se dešava na
ulici. Na italijanskoj ulici uvek se odvija nešto zanimljivo. Ali je Flora uglavnom bila
strašno privržena jednoj stolici na kojoj je sedela u senovitom uglu sobe, ispod onog
avetinjskog ogledala; a stekla je i neobičnu naviku da poredi sliku sobe onako kako se
ona videla u ogledalu sa izgledom sobe u stvarnosti. Mogla je, na primer, najednom da
pogleda šal prebačen preko naslona stolice i onda njegov odraz u ogledalu i da kaže:
-Taj šal ne izgleda drugačije u ogledalu.
-Zar? - rekla bi tetka Grejstil, zbunjena.
-Da. U ogledalu izgleda smeđ, a uistinu je plav. Ne mislite li i vi tako?
-Pa, mila moja, sigurna sam da si ti u pravu, ali meni izgleda sasvim isto.
-Ne - rekla bi Flora uz uzdah - vi ste u pravu.
 61.
Drvo govori kamenu; kamen govori vodi
Januar - februar 1817.

Kad je gospodin Norel uništio Strejndžovu knjigu, javno mnjenje u Engleskoj bilo je
veoma mnogo protiv njega i baš na Strejndžovoj strani. Pravljena su poređenja, kako
javno tako i u zatvorenim krugovima, između dva čarobnjaka. Strejndž je bio otvoren,
odvažan i energičan, dok je međutim tajnovitost izgleda bila početak i kraj karaktera
gospodina Norela. A nije takođe bilo zaboravljeno ni kako je, dok je Strejndž bio u
ratu na Poluostrvu, Norel pokupovao sve knjige iz biblioteke vojvode od Roksboroa
kako više niko ne bi mogao da ih čita. Ali do polovine januara dnevni listovi su već
bili puni izveštaja o Strejndžovom ludilu, opisa Crne kule i domišljanja o magiji koja
ga je tamo držala. Neki Englez po imenu Lister bio je u Mestreu na italijanskoj obali
onoga dana kad je Strejndž napustio Veneciju i otišao za Padovu. Gospodin Lister bio
je očevidac prolaska Stuba Tame preko mora i o tome je poslao izveštaj u Englesku;
tri nedelje kasnije nekoliko dnevnih listova objavilo je taj njegov tekst o tome kako je
Stub nemo klizio po površini vode. U roku od svega nekoliko kratkih meseci Strejndž
je njegovim zemljacima postao simbol užasa: prokleto stvorenje - jedva ljudsko.
Ali je Strejndžov iznenadni pad iz milosti malo koristio gospodinu Norelu. On
nije dobio nove poslove od vlade i, što je još gore, bili su poništeni poslovi koje je
dobijao sa drugih strana. Početkom januara, starešina katedrale Svetog Pavla upitao je
da li bi gospodin Norel mogao da bude u stanju da otkrije grobno mesto određene
pokojne mlade žene. Brat mlade žene želi da podigne novi spomenik svim članovima
njegove porodice. Ovo je iziskivalo iskopavanje kovčega, ali su se starešina i sav
crkveni skup našli u velikoj neugodnosti jer su otkrili da je mesto na kome je
sahranjena pogrešno upisano pa nisu znali gde je ona. Gospodin Norel ga uveri da će
njeno pronalaženje biti najlakša stvar na svetu. Onoga časa kad mu starešina bude dao
ime mlade dame i jedan ili dva druga detalja, on će smesta da izvede magiju. Ali
starešina gospodinu Norelu nije poslao ime. Umesto toga stiglo je jedno nesrećno
sročeno pismo u kome starešina navodi bezbroj temeljnih izvinjenja i kaže da mu je
tek nedavno postalo jasno koliko je grešno da sveštenik zapošljava čarobnjaka.
Lasel i Norel složili su se da je situacija postala zabrinjavajuća.
-Biće veoma teško da se nastavi sa obnovom engleske magije ako se prekine sa
primenom magije u praksi - rekao je Lasel. - U ovoj krizi od ključnog je značaja da se
vaše ime i ostvarenja neprestano pominju publici.
Lasel onda stade da piše članke za dnevne listove i da opanjkava Strejndža u
svim časopisima koji su se bavili magijom. Takođe je iskoristio priliku da objavi
pregled svih magija koje je gospodin Norel izveo u poslednjih deset godina i da
predloži poboljšanja. Odlučio je da bi on i gospodin Norel trebalo da otputuju u
Brajton i pregledaju zid čarolija koji su gospodin Norel i Strejndž podigli oko obala
Britanije. Taj posao je oduzimao veći deo gospodin Norelovog vremena u poslednje
dve godine i vladu koštao ogromne sume novca.
I tako su jednog posebno ledenog vetrovitog dana u februaru njih dvojica stajali
kod Brajtona i posmatrali široko prostranstvo bezličnog sivog mora.
-Nevidljiv je - reče Lasel.
-Nevidljiv, da! - složi se Norel. - Ali ništa manje efikasan zbog toga! On će da
štiti litice od erozije, domove ljudi od oluja, domaće životinje da ih voda ne odnese i
preturiće svaki brod neprijatelja Britanije koji pokuša da priđe radi iskrcavanja.
-Ali zar niste mogli da postavite svetionike u pravilnim razmacima da ljude
podsećaju da je magični zid tu? Razigrani plamen koji misteriozno lebdi nad
površinom vode? Stubove načinjene od morske vode? Nešto slično tome?
-Oh! - reče gospodin Norel. - Razume se da sam mogao! Mogao sam da kreiram
magičnu iluziju o kojoj vi govorite. To uopšte nije teško, ali vi morate razumeti da bi
tako nešto bilo samo ukras. Te iluzije ni na koji način ne bi ojačale samu magiju. Ne bi
imale praktična svojstva.
-Njihov učinak bio bi - reče Lasel - da stoje kao večni podsetnik svakom
posmatraču na delo velikog gospodina Norela. Te iluzije bi britanskom narodu stavile
do znanja da ste vi i dalje Branilac Nacije, večno budan i na straži tako da oni
slobodno mogu da se bave svojim poslovima. To bi vredelo više od deset-dvadeset
članaka u časopisima.
-Zaista? - reče gospodin Norel.
I on obeća da će ubuduće uvek imati na umu neophodnost da magijom pobudi
maštu javnosti.
Tu noć prenoćiše u taverni „Stara lađa“ i sledećeg jutra krenuše za London.
Gospodin Norel je po pravilu mrzeo duga putovanja. Iako je njegova kočija bila
najbolji primer vrhunske umetnosti majstora koji su kočije pravili pa je stoga imala
najsavršenije opruge i tapacirana sedišta, on je ipak osećao svaku rupu i izbočinu na
putu. Otprilike pola sata ili nešto malo više od početka svake vožnje počinjao bi da
pati od bolova u leđima i neugodnosti u stomaku. Ali ovog jutra jedva da je uopšte
pomišljao na leđa i stomak. Od trenutka kad su krenuli iz „Stare lađe“ bio je u
neobično nervoznom stanju, opterećen neočekivanim idejama i tek napola
oblikovanim Strahovima.
Kroz staklo prozora mogao je da vidi bezbroj velikih crnih ptica - da li gavrana
ili vrana nije znao, a u svom čarobnjačkom srcu znao je da one nešto znače. Spram
bledog zimskog neba one su kružile i okretale se, širile svoja crna krila kao crne ruke;
i dok su to činile svaka od njih postala je živo oličenje Gavrana-u-letu: barjaka Džona
Askglasa. Gospodin Norel upita Lasela misli li on da ptica ima više no što je
uobičajeno, ali Lasel na to nije umeo da mu odgovori. Posle ptica, sledeće što stade
da kinji maštu gospodina Norela bio je veliki broj širokih, hladnih bara gusto rasutih
svud po poljima kroz koja su prolazili. Dok je kočija odmicala putem, svaka od tih
bara postajala je srebrno ogledalo za beskrajno, zimsko nebo. Za svakog čarobnjaka
nema velike razlike između ogledala i vrata. Engleska kao da mu se tanjila pred
očima. Imao je osećaj da može da prođe kroz svako od tih ogledalo-vrata i da se nađe
u jednom od drugih svetova koji su se nekada graničili sa Engleskom. Još gore od
toga, počinjao je da misli da bi to mogli da učine i drugi ljudi. Pejzaži Saseksa
neugodno počeše da mu liče na Englesku kakva je opisivana u staroj baladi:

Zemlja ova je tanana

Spis neba o tome ne traži tumača
Trese se kao kiša vetrom razvitima
Gavran kralj po njoj kad korača

Po prvi put u životu gospodin Norel poče da oseća da u Engleskoj ima možda previse
magije.
Kad stigoše na Hanover skver gospodin Norel i Lasel smesta odoše u biblioteku.
Tamo je bio Čajldermas i sedeo za stolom. Hrpa pisama bila je ispred njega i jedno
od njih je čitao. On diže pogled kad gospodin Norel uđe u odaju. - Odlično! Vratili ste
se! Pročitajte ovo.
-Zašto? Šta je to?
-To je od čoveka po imenu Trekvajer. Neki mladić spasao je magijom život
jednom detetu i Trekvajer je tome bio svedok.
-Zaista, gospodine Čajldermase! - reče Lasel uz uzdah. - Mislio sam da ste već
naučili da takvim glupostima ne gnjavite vašeg gospodara.
 On se uz to zagleda u hrpu otvorenih pisama na stolu; jedno od njih imalo je
veliki pečat sa nečijim grbom. Zurio je u njega nekoliko trenutaka pre no što shvati da
mu je taj grb veoma poznat pa hitro dograbi pismo.
-Gospodine Norele! - uzviknu. - Dobili smo pismo od lorda Liverpula!
-Konačno! - uzviknu gospodin Norel. - Šta piše?
Lasel uze neko vreme da pismo pročita. - Samo da moli da ga posetimo u Fajf
Hausu po jednom krajnje hitnom pitanju!
Upusti se zatim u brzo razmišljanje. - Mora da su johaniti. Liverpul je pre više
godina morao da zatraži vašu pomoć da se reši johanita. Drago mi je što je to konačno
shvatio. A što se vas tiče - reče on i okrenu se Čajldermasu - je li vas razum napustio?
Ili igrate neku svoju igru? Čavrljate tu o lažnim primerima izvođenja magije dok
pismo premijera Engleske leži nepomenuto!
-Lord Liverpul može da čeka - reče Čajldermas gospodinu Norelu. - Verujte mi
kad vam kažem da bi trebalo da znate sadržaj ovoga pisma!
Lasel othuknu negodujući.
Gospodin Norel odmeri jednog pa drugog. Bio je sasvim zbunjen. Godinama je
već naučio da se oslanja na obojicu, a njihova koškanja (koja su postajala
neverovatno učestala) potpuno su ga izluđivala. I mogao je tu da nastavi da stoji,
neodlučan kome od njih dvojice da se prikloni, i to bi potrajalo da Čajldermas ne uze
stvar u svoje ruke, to jest, dohvati ga za ruku i povuče u sporednu sobicu kroz koju je
moglo da se izađe iz biblioteke u kojoj za njima zatvori vrata i telom se nasloni na
njih.
-Slušajte me. Ova magija se desila u otmenoj kući u Notingamširu. Odrasli su
razgovarali u dnevnoj sobi; sluge su bile u poslu, a mala devojčica odlutala je u baštu.
Popela se na jedan visoki zid i nastavila da hoda po njegovom vrhu. Ali je zid bio
pokriven ledom i ona se okliznula i pala sa njega pravo na krov staklenika. Staklo je
prsio i izbolo je i iseklo na mnogo mesta. Neki sluga joj je čuo vrisku. Lekara nije
bilo bliže od dvadesetak kilometara. Jedan iz okupljenog društva, mladić po imenu
Džozef Ebni, spasao ju je magijom. Izvukao joj je staklo iz tela i namestio joj kosti
Obnovom i Ispravljanjem Martina Pejla51. a krv joj je zaustavio uz pomoć čini za
koju je tvrdio da je Tejlova Ruka52.
-Smešno! - izjavi gospodin Norel. - Tejlova Ruka izgubljena je davno, pre više
stotina godina, a Pejlove Obnova i Ispravljanje su veoma složena procedura. Taj
mladić je morao da studira godinama i godinama...
-Da, znam... i on priznaje da je jedva nešto i studirao. Jedva da je znao imena
čini, a kamoli njihovo izvođenje. A ipak, Trekvajer kaže da je čini izveo tečno, bez
oklevanja. Trekvajer i ostali prisutni obraćali su mu se i pitali ga šta radi... devojčicin
otac bio je sasvim uplašen kad je video da Ebni nad njom izvodi magiju... ali. koliko
su svi oni mogli da zaključe, Ebni uopšte nije mogao da ih čuje. Posle toga je izgledao
kao čovek koji se budi iz sna. Sve što je mogao da kaže bilo je: „Drvo govori kamenu;
kamen govori vodi.“ Izgledalo je da misli da su mu drveće i nebo rekli šta treba da
radi.
-Mistična glupost!
-Možda. A ipak, ja tako ne mislim. Od kako smo došli u London čitao sam na
stotine pisama ljudi koji su mislili da mogu da izvode magiju i koji nisu bili u pravu.
Ali ovo je drugačije. Ovo je istina. Smeo bih svoj novac da založim da je tako. Pored
toga. tu je još pisama od drugih ljudi koji su bacali čini... i čini su uspevale. Ali ono
što ja ne razumem je...
U tom trenutku vrata na koja se Čajldermas naslanjao postaše izložena silnom
drmanju i udaranju. Jedan jak udarac izbaci ih iz ležišta i Čajldermasa gurnu pravo na
gospodina Norela. Iza njih se ukazaše Lukas i, iza njega, kočijaš, Dejvi.
-Oh! - izusti Lukas pomalo iznenađeno. - Izvinjavam se, gospodine. Nisam znao
da ste vi ovde. Gospodin Lasel nam je rekao da su se vrata zaglavila i Dejvi i ja smo
pokušali da ih otvorimo. Kočija je spremna, gospodine, da vas odveze do lorda
Liverpula.
-Dođite, gospodine Norele! - zavapi Lasel odnekud iz biblioteke. - Lord Liverpul
čeka!
Gospodin Norel dobaci jedan zabrinuti pogled Čajldermasu i ode.
Putovanje do Fajf Hausa nije za gospodina Norela bilo najprijatnije: Lasel je bio
pun pakosti prema Čajldermasu i nije gubio vreme da se isprazni.
-Oprostite mi što to govorim, gospodine Norele - reče on - ali vi nikoga ne
možete da krivite do sebe. Ponekad se čini mudro da se inteligentnom slugi dozvoli
izvestan stepen slobode... ali čovek na kraju uvek zažali zbog toga. Taj nevaljalac je
postao toliko drzak da mu više uopšte ne smeta da vam protivreči i da vređa vaše
prijatelje. Moj otac je i za manje bičevao ljude... za daleko manje, uveravam vas! A ja
bih voleo, oh, voleo bih...!
I Lasel stade da se vrpolji i trza i bacaka na naslon sedišta. Trenutak kasnije reče
mnogo smirenije: - Savetujem vam da razmislite, gospodine, da li vam je on baš toliko
potreban. Koliko je on naklonjen Strejndžu, pitam se? Da, to je pravo pitanje, zar ne?
I on kroz staklo pogleda napolje u zgrade oko njih. - Stigli smo. Gospodine
Norele, ja vas preklinjem da zapamtite šta sam vam rekao. Koliko god da je teška
magija koja je potrebna za ostvarenje onoga što lord Liverpul želi, prihvatite taj posao
i ne dvoumite se oko toga. Duga objašnjenja neće magiju učiniti ništa lakšom.
Gospodin Norel i Lasel zatekoše lorda Liverpula u njegovoj radnoj sobi gde
stoji pored stola za kojim je obavljao veliki deo svojih poslova. Pored njega je bio
državni sekretar, lord Sidmaut. Obojica gospodinu Norelu podariše ozbiljne poglede.
Lord Liverpul reče: - Imam ovde pisma od lordova namesnika Linkolnšira,
Jorkšira, Samerseta, Kornvola, Vorikšira i Kambrija...
Lasel se jedva uzdrža da zadovoljno ne uzdahne od pomisli na magiju i novac
koji su. čini se, bili u izgledu.
-... i svi se oni žale na magiju koja se nedavno desila u tim okruzima! - dovrši
lord Liverpul.
Gospodin Norel žmirnu svojim sitnim očima nekoliko puta. - Izvinite, molim
vas?
Lasel se hitro umeša. - Gospodin Norel ništa ne zna o magiji koja se desila na
tim mestima.
Lord Liverpul ga hladno odmeri kao da mu ne veruje. Na stolu je bila hrpa
papira. Lord Liverpul nasumice diže jedan list hartije sa gomile. - Pre četiri dana u
varoši Stemford - reče on - devojka i njena prijateljica, kvekeri obe, šaputale su jedna
drugoj tajne. Čule su neki šum pa su otkrile da ih braća prisluškuju kroz vrata. Pune
nezadovoljstva, pojurile su za dečacima u baštu. Tamo su spojile ruke i izgovorile
čaroliju. Dečacima su uši skočile sa glava i odletele. Tek kada su se dečaci ozbiljno
zakleli da nešto slično više nikada neće da rade, uši su bile domamljene sa ružičnjaka
na koji su sletele i primorane da se dečacima vrate na glave.
Gospodin Norel bio je zbunjeniji no ikad. - Meni je, razume se, žao što su te
nevaljale devojke studirale magiju. Da pripadnice ženskog roda mogu da studiraju
magiju, usuđujem se da kažem, stvar je kojoj se ja veoma protivim. Ali ne vidim
sasvim jasno kako...
-Gospodine Norele - reče lord Liverpul - ovim devojkama je trinaest godina.
Njihovi roditelji odlučno tvrde da nikad u životu nisu videle čak ni neki tekst o magiji.
Nema čarobnjaka u Stemfordu, a nema ni knjiga o magiji bilo koje vrste.
Gospodin Norel otvori usta da nešto kaže, shvati da ne zna šta bi pa samo oćuta.
Lasel reče: - To je veoma čudno. Kakvo su objašnjenje dale te devojke?
-Devojke su svojim roditeljima rekle da su pogledale dole i videle čin ispisanu
na stazi od sivog šljunka. One su im rekle da im je kamenje reklo šta da rade. Posle je
više ljudi razgledalo tu stazu; zaista je tu bilo nešto sivog šljunka, ali šljunak nije
oblikovao bilo kakve simbole niti mističan zapis. Bio je to sasvim običan sivi šljunak.
-A vi rekoste da je bilo i drugih slučajeva magije, u drugim mestima, a ne samo u
Stemfordu? - upita gospodin Norel.
-Mnogo drugih slučajeva na mnogo drugih mesta... uglavnom, ali ni u kom slučaju
samo tamo, na severu i gotovo svi su se zbili u poslednje dve nedelje. Sedamnaest
vilenjačkih puteva otvorilo se u Jorkširu. Razume se da su ti putevi postojali sve od
vladavine kralja Gavrana, ali su vekovi protekli od kako su oni vodili bilo kuda i
lokalno stanovništvo pustilo je da zarastu u korov. Sada su najednom, bez ikakvog
upozorenja, svi ti putevi očišćeni. Korov je nestao i stanovništvo tvrdi da može da
vidi čudna odredišta na njihovim krajevima... mesta koja ranije niko nikad nije video.
-Da li je neko...? - poče gospodin Norel pa zasta i oliza usne.
- Da li je neko došao tim putevima?
-Još ne. Ali može da se pretpostavi da je to samo pitanje vremena.
Lord Sidmaut je već neko vreme pokazivao nestrpljenje da i on nešto kaže. - Ovo
je najgore od svega! - izjavi on jetko. - Jedna je stvar promeniti magijom Španiju,
gospodine Norele, ali ovo je Engleska! Iznenada se graničimo sa mestima za koja niko
ne zna... mestima za koja niko nije čuo! Teško da mogu da opišem svoja osećanja u
ovom času. To baš i nije sasvim veleizdaja... ali mislim da čak i ne postoji ime za ono
što ste vi uradili!
-Ali ja to nisam uradio! - reče gospodin Norel sav očajan. -Zašto bih? Prezirem
vilenjačke puteve! Govorio sam o tome i to ne jednom!
I on se okrete lordu Liverpulu. - Pozivam se na sećanje vašeg gospodstva. Da li
sam vam ikad davao razloge da poverujete da sam sklon vilenjacima ili njihovoj
magiji? Nisam li ih osuđivao i srušio glasine o njima na svakom koraku?
Ovo je bila prva stvar koja bar donekle ublaži premijerovu strogoću. On lako
nakrivi glavu. - Ali ako to nije vaše delo, čije je?
Ovo pitanje izgleda pogodi posebno ranjivo mesto na duši gospodina Norela. On
osta da stoji, razrogačenih očiju, usta koja su se otvarala i zatvarala, sasvim
nesposoban da odgovori.
Lasel je, međutim, savršeno vladao sobom. On pojma nije imao čija je to magija
bila, niti ga je za to bilo briga. Ali je tačno znao koji će odgovor najbolje da odgovara
njegovim i gospodin Norelovim interesima. - Iskreno, veoma sam iznenađen što je
vaše gospodstvo uopšte postavilo to pitanje - reče on hladno. - Opakost te magije bez
sumnje oslikava njenog tvorca; to je Strejndž.
-Strejndž! - uzviknu lord Liverpul i trepnu. - Ali Strejndž je u Veneciji!
-Gospodin Norel veruje da Strejndž više nije gospodar vlastitih želja - reče
Lasel. - On se bavio svim vrstama zle magije; stupio je u odnose sa bićima koja su
neprijatelji Velike Britanije, hrišćanstva i ljudske vrste uopšte! Ova katastrofa mogla
bi da bude neka vrsta njegovog eksperimenta koji je krenuo u pogrešnom pravcu. Ili
može biti da je on sve ovo namerno uradio. Osećam da je jedino pravo da vaše
gospodstvo podsetim da je gospodin Norel u više navrata upozoravao vladu na veliku
opasnost koja naciji preti od Strejndžovih trenutnih istraživanja. Slali smo i vašem
gospodstvu hitne poruke o tome, ali nismo dobijali odgovore. Na sreću po sve nas,
gospodin Norel je ostao isti kakav je bio: čvrst, odlučan i oprezan.
I, dok je govorio, desi se da Laselov pogled padne na gospodina Norela koji je u
tom trenutku bio sušta slika svega smetenog, poraženog i nemoćnog.
Lord Liverpul se okrete gospodinu Norelu. - Da li je ovo i vaše mišljenje,
gospodine?
Gospodin Norel beše izgubljen u mislima i samo je mrmljajući stalno iznova
ponavljao: - Ovo je moje delo, ovo je moje delo.
Iako je govorio za sebe, činio je to dovoljno jasno da su svi u sobi mogli lepo da
ga čuju.
Laselove oči se raširiše; ali se u trenutku opet pribra. - Sasvim je prirodno što se
vi sada tako osećate, gospodine - reče on brzo - ali ubrzo ćete shvatiti da je to veoma
daleko od istine. Kad ste podučavali gospodina Strejndža niste mogli da znate da će to
ovako da se završi. Niko to nije mogao da zna.
Lord Liverpul pokaza da je veoma ozlovoljen ovim pokušajem da se gospodin
Norel prikaže kao žrtva. Godinama i godinama gospodin Norel je prihvatan kao glavni
čarobnjak Engleske i, ako je magija zadesila Englesku, lord Liverpul ga je smatrao
najmanje delom odgovornim za to. - Pitam vas ponovo, gospodine Norele. Odgovorite
mi jednostavno, molim vas. Da li i vi mislite da je ovo uradio Strejndž?
Gospodin Norel zauzvrat pogleda prvo jednog pa onda i drugog džentlmena. - Da
- reče uplašenim glasom.
Lord Liverpul mu uputi jedan dug, prodoran pogled. - Stvar neće ostati na tome,
gospodine Norele. Ali bio to Strejndž ili ne, jedna stvar je jasna. Velika Britanija već
ima ludog kralja; sa ludim čarobnjakom bilo bi to preterivanje. Vi ste neumorno tražili
da vas zaposlimo; e pa. evo posla za vas. Sprečite vašeg učenika da se vrati u
Englesku!
-Ali... - poče gospodin Norel, no onda krajičkom oka uhvati Laselov opominjući
pogled i zaćuta.
Gospodin Norel i Lasel vratiše se na Hanover skver. Gospodin Norel smesta ode
u biblioteku. Čajldermas je za stolom radio kao i ranije.
-Brzo! - zavapi gospodin Norel - potrebna mi je čin koja više nije u upotrebi!
Čajldermas sleže ramenima. - Ima ih na hiljade. Čontlaset,53 Dedalova Ruža,54
Razgolićene Dame,55 Stouksijeva Vitrifikacija56...
-Stouksijeva Vitrifikacija! Da! Imam njen opis!
Gospodin Norel jurnu prema polici i izvuče jednu knjigu. Potraži odgovarajuću
stranu, nađe je pa žurno pogleda po sobi. Na stolu pored ognjišta stajala je vaza sa
imelom, bršljanom, zelenikom sa crvenim bobicama i nešto malo sobnog bilja koje
cveta zimi. On usredsredi pogled na vazu i stade da mrmlja sebi u bradu.
Sve senke u sobi ponese se veoma čudno, nešto što nije bilo lako da se opiše ili
objasni. Kao da se najednom sve okrenuše i pogledaše na drugu stranu. Čak i onda kad
su opet ponovo bile nepomične, Čajldermasu i Laselu teško bi palo da kažu da li su
iste kao što su bile ili ne.
Nešto otpade sa vaze i zvecnu kad se razbi na stolu.
Lasel ode do stola da vidi šta je to. Jedna od grančica zelenike bila je pretvorena
u staklo. Staklena grana bila je preteška za vazu pa je pukla; dva ili tri cela lista
zelenike ležala su na stolu takođe.
-Ta čin nije bila korišćena gotovo četiri stotine godina - reče gospodin Norel. -
Voteršip je posebno pominjao u Porazu vilenjačke šume kao jednu od čini koja je
korišćena u njegovoj mladosti i bila potpuno zapostavljena u doba kad je imao
dvadeset godina!
-Vaša vrhunska veština... - poče Lasel.
-Moja vrhunska veština sa tim nema ništa! - odsečno reče gospodin Norel. - Ne
mogu da primenim magiju koja nije tu. Magija se vraća u Englesku. Strejndž je našao
način da je dovede natrag.
-Znači, bio sam u pravu, zar ne? - reče Lasel. - A naš je prvi zadatak da ga
sprečimo da se vrati u Englesku. Ako u tome uspete, lord Liverpul će da zaboravi
veliki broj drugih stvari.
Gospodin Norel malo razmisli. - Mogu da ga sprečim da ovamo stigne morem -
reče.
-Izvrsno! - reče Lasel, a onda ga način na koji gospodin Norel to reče navede da
i sam malo razmisli. - Pa teško može da dođe bilo kojim drugim putem. Ne može
valjda da leti!
I on se slabašno nasmeja pri toj pomisli. A onda ga stiže nova pomisao. - Može li
da leti? - upita.
Čajldermas sleže ramenima.
-Ne znam za šta je sve Strejndž sposoban sada - reče gospodin Norel. - Ali
mislio sam na to. Mislio sam na Kraljeve puteve.
 -Ja sam mislio da Kraljevi putevi vode u Fejri - reče Lasel.
-Da, vode. Ali ne samo u Fejri. Kraljevi putevi vode svuda. Raj. Pakao. Zgrade
parlamenta... Izgrađeni su magijom. Svako ogledalo, svaka bara vode, svaka senka u
Engleskoj, vrata su za ulaz na te puteve. Ja ne mogu staviti katanac na svaka od njih.
Niko to ne može. Bio bi to monstruozan zadatak! Ako Strejndž dolazi Kraljevim
putevima onda ja nemam ništa čime bih to mogao da sprečim.
-Ali... - poče Lasel.
-Ne mogu da ga sprečim! - zavapi Norel kršeći ruke. - Ne pitajte me! Ali... - I on
učini veliki napor da se smiri. - ... mogu da budem spreman da ga primim. Najvećeg
Čarobnjaka ovoga doba. E pa, uskoro ćemo videti, zar ne?
-Ako stigne u Englesku - upita Lasel - kuda će prvo da ode?
-U Hartfju Ejbi - odgovori Čajldermas. - Gde bi drugo?
Gospodin Norel i Lasel spremali su se obojica da mu odgovore u jedan mah, ali
u tom trenutku Lukas uđe na vrata sa srebrnim poslužavnikom na kome je ležalo pismo.
On ga ponudi Laselu. Lasel prelomi pečat na njemu i brzo ga pročita.
-Drolajt se vratio - reče on. - Čekajte me ovde. Vraćam se za jedan dan.
 62.
Došao sam im u plaču
koji je razbio tišinu zimske šume
Početak februara 1817.

Prva jutarnja svetlost početkom februara: raskršće u sredini šume. Prostor između
drveća maglovit je i nejasnih obrisa; tama drveća kao da curi u tu prazninu. Oba puta
koji se tu ukrštaju beznačajni su. Izlokani su i neodržavani; jedan od njih jedva je
nešto više od usečenih tragova kolskih točkova. Mesto je zabačeno, neubeleženo na
bilo kojoj mapi. I ime mu čak nedostaje.
Drolajt čeka na raskršću. U blizini nema konja, nema konjušara ili kočijaša sa
čezama ili kočijom, ničega što bi objasnilo kako je tu stigao. A ipak beše jasno da tu
na raskršću stoji već duže vreme; rukavi kaputa beli su mu od mraza. Laki šušanj iza
njega tera ga da se hitro okrene. Ali tu nema ničega: samo isti pojas nemog drveća.
-Ne, ne - šapuće on sebi. - Ništa to nije. Samo je pao suvi list... to je sve.
Razleže se jak pucanj, kao kad od leda puca drvo ili kamen. Oči mu se opet šire
od straha dok njima zvera unaokolo. - To je samo suvi list - mrmlja ponovo.
Onda se javi novi zvuk. Za trenutak se opet uspaniči jer nije znao odakle dolazi;
a onda prepozna šta je to: zvuk konjskih kopita. Pokuša da pogledom probije
izmaglicu. Nejasni, tamnosivi obris na putu pokazaše mu odakle se primiču konj i
jahač.
-Ovde je konačno. Ovde je - promrmlja Drolajt i požuri pridošlici u susret. -
Gde si dosad? - zavapi. - Čekam te već satima!
-Pa? - uzvrati Laselov glas. - Nemaš baš ništa važnije da radiš.
-O! Ali ti grešiš! Strašnije nisi mogao da pogrešiš. Moraš da me odvedeš u
London što je pre moguće.
-Sve u svoje vreme.
I Lasel izroni iz magle i zauzda konja. Njegova fina odeća i šešir bili su orošeni
srebrnastim perlama rose.
Drolajt ga dobro odmeri od glave do pete, a onda, pomalo svojstveno njegovom
starom karakteru, reče kiselo: - O, kako si lepo odeven! Ali zaista, znaš, nije dobro da
tako pokazuješ svoje bogatstvo. Zar se ne bojiš razbojnika? Ovo je veoma gadno
mesto. Usuđujem se da kažem da je sva sila očajnih likova u neposrednoj blizini.
-Verovatno si u pravu. Ali, vidiš, imam svoje pištolje sa sobom i očajan sam
koliko i svaki od njih.
Drolajtu iznenada nešto pade na pamet. - Gde je drugi konj? -upita on.
-Molim?
-Drugi konj! Onaj koji mene treba da preveze do Londona! Oh, Lasele, tupane
jedan! Kako ću da stignem do Londona bez konja?
Lasel se nasmeja. - Ja bih rekao da bi tebi bilo drago da to izbegneš. Tvoji
dugovi su možda plaćeni... ja sam ih platio... ali je London i dalje pun sveta koji te
mrzi i spreman je da ti ozbiljno naudi čim mu se pruži prva prilika.
Drolajt je zurio u njega kao da ne razume ništa od svega što je rečeno. Visokim,
uzbuđenim glasom, zavapi: - Ali ja imam naloge od čarobnjaka! Dao mi je poruke da
ih prenesem silnim ljudima! Smesta moram da počnem! Ne smem da oklevam ni jedan
jedini čas!
Lasel se namršti. - Jesi li pijan? Sanjaš li? Norel od tebe nije tražio da bilo šta
uradiš. Da je imao neki zadatak za tebe, prosledio bi ti ga preko mene, a pored toga...
-Nije u pitanju Norel, već Strejndž!
Lasel se ukoči na konju. Konj se malo trže i promeškolji, ali se Lasel i ne mrdnu.
A onda blažim, daleko opasnijim glasom, reče: -Šta to za ime sveta, govoriš?
Strejndž? Kako se usuđuješ da mi pominješ Strejndža? Preporučujem ti da dobro
razmisliš pre no što ponovo progovoriš. Već sam veoma ozbiljno ljut. Tvoja uputstva
bila su, mislim, sasvim jasna. Morao si da ostaneš u Veneciji sve dok je Strejndž ne
napusti. Ali gle gde si ti. A on je tamo.
-Tu ništa nisam mogao da učinim! Morao sam da odem! Ti ne razumeš. Video
sam ga i on mi je rekao...
Lasel diže ruku. - Nemam nameru da ovaj razgovor vodim na otvorenom
prostoru. Pomerićemo se malo dalje u šumu.
-U šumu! - izusti Drolajt i ono malo boje što je imao u obrazima za tren se izgubi.
- O, ne! Ne. ni za živu glavu! Tamo ne idem! Ne traži to od mene!
-Kako to misliš? - upita Lasel i osvrnu se oko sebe malo nesigurniji no što je bio.
- Da li je Strejndž postavio drveće da nas špijunira?
-Ne. ne. Nije to. Ne mogu da ti objasnim. Oni me čekaju. Oni me poznaju! Ne
mogu da idem tamo!
 Drolajt rečima nije umeo da objasni šta mu se desilo. On na trenutak diže ruke
kao da Laselu želi da pokaže reke koje su mu tekle oko nogu, drveće koje ga je
probijalo i raspinjalo. kamenje koje mu je bilo srce i pluća i creva.
Lasel diže svoj jahači bič. - Pojma nemam o čemu govoriš.
I tim rečima potera konja na Drolajta i posluži se bičem. Jadni Drolajt se nikad
nije odlikovao hrabrošću i snagom pa je, mada je jecao, sateran u drveće. Neki trn
zakači mu rukav kaputa i on vrisnu.
-O, umukni! - reče Lasel. - Svako može da pomisli da ovde nekoga ubijaju.
Produžiše tako sve do jedne male čistine. Lasel sjaha sa konja i priveza ga za
drvo. Izvadi dva pištolja iz bisaga i stavi ih u džepove svog zimskog kaputa. Onda se
okrete Drolajtu. - Znači, zaista si video Strejndža? Dobro je. Izvrsno, u stvari. Bio
sam siguran da si isuviše velika kukavica da bi se sa njim suočio licem u lice.
-Mislio sam da će da me pretvori u nešto užasno.
Lasel pomalo gadljivo premeri Drolajtovo umašćeno odelo i zapušteno i ispijeno
lice. - Jesi li siguran da to nije i učinio?
-Molim? - reče Drolajt.
-Što ga prosto nisi ubio? Tamo, u Tami? Bili ste sami, pretpostavljam? Niko ne
bi znao.
-O, da. Znaš kad bi to moglo da se desi. On je visok i pametan i brz i okrutan. Ja
nisam ništa od svega toga.
-Ja bih to uradio - reče Lasel.
-Da li bi? E pa onda, mislim da ti ništa ne stoji na putu da odeš do Venecije i
pokušaš.
-Gde je on sad?
-Je li to on rekao?
-Da. rekao sam ti... imam poruke: jednu za Čajldermasa, jednu za Norela i jednu
za sve čarobnjake u Engleskoj.
-A te poruke su?
-Čajldermasu treba da kažem da ledi Poul nije dignuta iz mrtvih onako kako je to
Norel predstavio... on je imao vilenjaka da mu u tome pomogne, a vilenjak je uradio
neke stvari... loše stvari... i Čajldermasu treba da dam malu kutiju. To je prva poruka.
I treba da kažem Norelu da se Strejndž vrača. To je treća poruka.
Lasel se zamisli. - Ta mala kutija, šta sadrži?
-Ne znam.
 -Zašto? Je li zapečaćena na neki način? Magijom?
Drolajt zatvori oči i zavrte glavom. - Ne znam ni to.
Lasel se glasno nasmeja. - Nećeš valjda da mi kažeš da si nedeljama u posedu
imao neku kutiju i nisi pokušao da je otvoriš? Ti? Ma slušaj, kad si mi dolazio u kućne
posete nisam ni trenutak smeo da te ostavljam samog. Inače bi mi čitao pisma i moji
poslovi već sutra ujutru postajali bi svima poznati.
Drolajtov pogled klonu ka zemlji. Najednom se učini da mu je odeća prevelika,
kao da se smežurao. Posta, ako je to uopšte moguće. za nekoliko mera još jadniji.
Čovek bi pomislio da ga je sramota što mu se bivši gresi pominju, ali nije to bilo u
pitanju. - Bojim se - reče on.
Lasel ljutito huknu. - Gde je ta kutija!? - viknu. - Daj mi je!
Drolajt zavuče ruku u džep kaputa i izvadi nešto umotano u prljavu maramicu.
Maramica je bila uvezana mnogim čudesnim malini čvorovima da spreči da se kutija
ne otvori sama od sebe. Drolajt zamotuljak dade Laselu.
Uz niz grimasa, koje su sve odavale krajnje gađenje, Lasel se dade na
razvezivanje čvorova. Kad to obavi, smesta otvori kutiju.
Trenutak tišine.
-Ti si budala - reče Lasel, zatvori kutiju uz škljocaj i stavi je sebi u džep.
-O! Ali ja moram... - poče Drolajt i onda nemoćno raširi ruke.
-Rekao si da su bile tri poruke. Koja je treća?
-Mislim da je nećeš razumeti.
-Molim? Ti si je razumeo, ali ja neću? Mora da si postao mnogo pametniji u
Italiji.
-Nisam tako mislio.
-Pa šta si onda mislio? Brzo mi reci. Ovaj razgovor počeo je da mi dosađuje.
-Strejndž je rekao da drvo priča kamenu. Kamen priča vodi. Rekao je da
čarobnjaci mogu da nauče magiju od drveća i kamena i tih stvari. Rekao je da stara
savezništva Džona Askglasa još važe.
-Džon Askglas, Džon Askglas! Muka mi je od tog imena! A oni danas ipak svi
pričaju samo o njemu. Čak i Norel. Ne mogu da razumem zašto; on je svoje odsvirao
pre četiri stotine godina.
Drolajt pruži ruku. - Vrati mi moju kutiju. Moram...
-Koji je pa tebi đavo? Zar ne razumeš? Tvoje poruke nikad neće biti
isporučene... osim one Norelu, a nju ću ja lično da prenesem.
 Urlik straha provali iz Drolajta. - Molim te, molim te! Ne dovodi me u položaj
da ga ne poslušam! Ti ne razumeš. On će da me ubije! Ili će da mi učini nešto još gore!
Lasel raširi ruke kao da celu šumu poziva za svedoka koliko je ovo smešno. - Da
li ti zbilja veruješ da bih ti ja dozvolio da uništiš Norela? Što će reći, da uništiš
mene?
-Nisam ja kriv! Nisam ja kriv! Ne smem da ga prevarim!
-Crve, znaš li šta će da ti se desi između dva čoveka kao što smo ja i Strejndž?
Bićeš smrvljen.
Drolajt ispusti jedan sitan zvuk, kao prigušeni jecaj straha. Pogleda Lasela
čudnim, smušenim očima i učini se kao da će da kaže nešto. A onda se iznenađujuće
brzo okrete i pobeže kroz šumu.
Lasel se ne pomuči da jurne za njim. On prosto diže jedan od pištolja i opali.
Kuršum pogodi Drolajta u bedro i stvori, u trenu, crveni, vlažni cvet od krvi i
mesa u belini i sivilu šume. Drolajt vrisnu i pade uz lomljavu na žbun divlje ruže.
Pokuša da puzanjem nastavi dalje ali ga noga nije slušala, a i trnje ga je sapinjalo
zakačeno za svaki deo njegove odeće; da ga se oslobodi nije mogao. Okrenu glavu i
vide kako mu Lasel prilazi; strah i bol izmeniše mu crte lica toliko da više uopšte nije
ličio na sebe.
Lasel ispali iz drugog pištolja.
Leva strana Drolajtove glave pršte kao jaje ili pomorandža. On se trznu nekoliko
puta i umiri.
Iako tu nije bilo nikoga da ga vidi, i mada mu je krv bubnjala u glavi i u grudima
i u celom telu. Lasel ne dozvoli da mu se ukaže i najmanji znak uzbuđenja: to ne bi,
osećao je, bilo dostojno džentlmena.
On je imao sobara koji je veoma voleo da čita izveštaje o ubistvima i vešanjima
u Njugejtskom kalendaru i Registru zločinaca. Lasel bi ponekad, da se zabavi,
uzimao neko od tih izdanja. Glavna karakteristika tih istorijata bila je da ubicu, ma
koliko da je odvažan i spreman tokom samog čina ubistva, ubrzo posle obuzima
kajanje pa počinje čudno da se ponaša i po tome ga otkrivaju. Lasel je sumnjao da u
tim kazivanjima ima mnogo istine, ali iz bezbednosnih razloga proveri pokazuje li sam
bilo kakve znake kajanja ili užasavanja zbog onoga što je učinio. Ne nađe ni jedan. I
zaista, jedina misao koju je imao bila je da je jedna ružna stvar manje na svetu.
„Doista“, pomisli „da je pre tri ili četiri godine znao da će do ovoga da dođe,
preklinjao bi me još onda da to učinim.“
Nešto šušnu. Na njegovo iznenađenje, Lasel vide kako se jedan izdanak izvija
kroz Drolajtovo desno oko (levo mu je bilo uništeno od pogotka zrna). Loza bršljana
uvijala mu se oko vrata i grudi. Izdanak zelenike probi mu šaku; mlada breza izbi mu
iz noge; glog niče iz njegovog stomaka. Namah je izgledao kao da ga je samo drvo
raspelo. Ali drveće se tu ne zaustavi; ono nastavi da raste. Gustiš bronzanih i
skerletnih izdanaka provali mu iz uništenog lica, a njegovi udovi i trup rastočiše se
kad biljke i druge žive stvari iz njih ispiše svu snagu. Za vrloma kratko vreme od
Kristofera Drolajta ne osta ništa. Drveće, kamenje i zemlja upiše ga u sebe, ali je u
njihovom obliku i dalje mogao da se nasluti obris čoveka kakav je on nekada bio.
- Glog mu je, mislim, bio ruka - premišljao se Lasel. - Taj kamen... srce možda?
Dovoljno je mali i tvrd.
I on se nasmeja. - Ono što je najsmešnije u Strejndžovoj magiji - reče on nikom
posebno - jeste to da se ona pre ili kasnije uvek okreće protiv njega.
Uzjaha konja i odjaha natrag prema putu.
 63.
Prvi će zakopati svoje srce u tamnoj šumi
ispod snega, ali će i dalje osećati kako ga boli
Polovina februara 1817.

Prošlo je više od dvadeset i osam sati od trenutka kada je Lasel napustio kuću na
Hanover skveru i gospodin Norel bio je polulud od brige. Obećao je Laselu da će ga
čekati, ali se sada plašio da će kad budu stigli u Hartfju Ejbi zateći Strejndža već u
posedu cele biblioteke.
Nikome u kući na Hanover skveru te noći nije bilo dozvoljeno da ide u krevet i
ujutru su svi bili umorni i slomljeni.
-Ali zašto uopšte čekamo? - upita Čajldermas. - Kakvo dobro će da bude od
njega kad Strejndž stigne?
-Veoma se uzdam u gospodina Lasela. Znaš da je tako. On je sada moj jedini
savetnik.
-Još uvek imate mene - reče Čajldermas.
Gospodin Norel svojim sitnim očima ubrzano trepnu više puta. One kao da su
govorile, ali ti si samo sluga. Sam gospodin Norel ne reče ništa.
Čajldermas ga bez obzira na to shvati. Odmeri ga s gađenjem i udalji se.
U šest sati uveče vrata biblioteke s treskom se otvoriše i Lasel uđe. Izgledao je
kao nikad ranije: kosa mu je bila razbarušena, kravata isprljana prašinom i natopljena
znojem, a tragovi blata bili su vidljivi na njegovim čizmama i zimskom kaputu.
-Bili smo u pravu, gospodine Norele! - viknu on. - Strejndž dolazi!
-Kad? - upita gospodin Norel i preblede.
-Ne znam. On nije bio tako ljubazan da nam dostavi te detalje, ali bi trebalo da
pođemo za Harfju Ejbi što je pre moguće!
-Možemo da krenemo smesta. Sve je spremno. Znači, ti si uspeo da se vidiš sa
Drolajtom? Je li on ovde?
I gospodin Norel naže se malo u stranu ne bi li iza Lasela mogao da ugleda
Drolajta.
 -Ne, nisam ga video. Čekao sam ga, ali on se uopšte nije pojavio. Ali ne bojte se,
gospodine! - uzviknu on brzo jer gospodin Norel pokaza želju da ga prekine. - Poslao
je pismo. Imamo sva obaveštenja koja su nam potrebna.
-Pismo! Mogu li da ga vidim?
-Razume se! Ali imaćete dovoljno vremena za to na putu. Moramo da krenemo.
Zbog mene ne treba da se zadržavamo. Ja imam male prohteve, a ono bez čega sam,
bez toga veoma lako i mogu.
Ovo je bilo pomalo iznenađujuće. Laselovi prohtevi ranije nikad nisu bili mali.
Uvek su bili brojni i složeni.
-Hajdete, hajdete. gospodine Norele. Pokrenite se. Strejndž dolazi!
I on ponovo izađe iz prostorije. Gospodin Norel kasnije od Lukasa ču da Lasel
nije tražio ni vodu da se umije niti šta od pića da popije. Prosto je sišao do kočije,
smestio se u ugao i predao se čekanju.
U osam sati su bili na putu za Jorkšir. Gospodin Norel i Lasel bili su u kočiji;
Lukas i Dejvi su držali uzde; Čajldermas je jahao na konju. Kod izlingtonske naplatne
rampe, Lukas plati vozarinu. U vazduhu se osećao miris snega.
Pored stražarske kućice bila je radnja i gospodin Norel je lenjo posmatrao njen
izlog osvetljen jakom lampom. Bila je to vrhunska radnja i njena unutrašnjost nije bila
pretrpana koještarijama i imala je moderne elegantne stolice da mušterije mogu da
sede; u stvari, bila je toliko prefinjena da se nije moglo se zaključiti šta se u njoj
prodaje. Hrpa nečega svetlih boja ležala je prebačena preko stolice, ali da li su to bili
šalovi ili materijali ili večernje haljine, gospodin Norel nije mogao da dokuči. U
radnji su bile tri žene. Jedna od njih bila je mušterija - osoba veoma otmenog držanja i
izgleda u kratkom kaputu veoma nalik gornjem delu husarske uniforme sa krznenim
okovratnikom i gajtanima i omčama za zakopčavanje. Na glavi je imala malu rusku
krznenu kapu; neprestano je nameštala kao da se plašila da će da joj spadne s glave.
Vlasnica radnje bila je daleko običnije odevena u prostu tamnu haljinu, a bila je tu i
sitna pomoćnica koja se brzo klanjala kad god bi se desilo da je ko pogleda.
Klijentkinja i vlasnica radnje nisu bile u poslu; razgovarale su veselo i uz dosta
smeha. Bila je to scena udaljena od stvarnih zanimanja gospodina Norela onoliko
koliko samo može biti, a ipak ga privuče i svide mu se na način koji nije mogao da
razume. Na trenutak samo kroz glavu mu prolete sećanje na gospođu Strejndž i ledi
Poul. A onda nešto prolete između njega i vesele scene u radnji - nešto kao deo tame
koja je nekako očvrsla. On pomisli da je to bio gavran.
Vozarina beše plaćena. Dejvi poteže uzde i kočija se zakotrlja prema Arkveju.
Sneg poče da pada. Jak vetar nalete na bokove kočije i zaljulja je sa jedne na
drugu stranu; provlačio se kroz svaku pukotinu i naprslinu i hladnoćom osvajao
ramena, nos i uši. Gospodinu Norelu još manje je prijatno bilo i zbog činjenice da je
Lasel izgleda bio u veoma čudnom raspoloženju. Bio je uzbuđen, gotovo ushićen,
mada gospodinu Norelu nije bilo jasno zbog čega. Kad bi vetar zaurlao, on se smejao,
kao da je sumnjao da vetar hoće da ga zaplaši pa želi da mu pokaže da greši.
Kad vide da ga gospodin Norel posmatra, reče: - Razmišljao sam nešto. Sve je
ovo prolazno, sitnica! Vi i ja, gospodine, uskoro ćemo da se rešimo Strejndža i
njegovih trikova. Ali kakav su samo skup babetina svi ovi ministri! Gade mi se! Cela
uzbuna zbog jednog ludaka! Dođe mi da puknem od smeha zbog toga. Razume se da su
lord Liverpul i Sidmaut najgori od svih! Godinama nos nisu smeli da promole kroz
vrata iz straha od Bonaparte, a sad ih je Strejndž bacio u očaj samo time što je
poludeo.
-O, ali vi grešite! - izjavi gospodin Norel. - Grešite, odista! Pretnja od Strejndža
je ogromna... Bonaparta u poređenju s tim nije bio ništa... ali mi niste rekli šta je
Drolajt rekao. Veoma bih voleo da vidim njegovo pismo. Reći ću Dejviju da zastane
kod Anđela u Hadliju i onda...
-Ali nemam ga kod sebe. Ostavio sam ga u ulici Braton.
-Oh! Ali...
Lasel se nasmeja. - Gospodine Norele! Ne uzbuđujte se! Zar vam nisam rekao da
to nije važno? Veoma dobro sam ga zapamtio.
-I šta kaže?
-Da je Strejndž poludeo i da je zatvoren u Večnoj Tami... što smo i pre toga
znali... i ...
-U kojim oblicima se njegovo ludilo iskazuje? - upita gospodin Norel.
Lasel samo na tren malo zasta.
-Uglavnom priča budalaštine. Ali on je to i ranije činio, zar ne?
I on se nasmeja. Ali onda, kad vide izraz Norelovog lica, nastavi mnogo
ozbiljnije: - Brblja o drveću, kamenju, i Džonu Askglasu i - tu Lasel pogleda oko sebe
da nađe inspiraciju - nevidljivim kočijama. I, o, da! Ovo će da vas zabavi! On ima
prste ukradene sa ruku više venecijanskih devojaka. Načisto kradenih! Čuva te
ukradene prste u malim kutijama!
-Prste! - uzviknu gospodin Norel uplašeno.
Ovo kao da mu donese neko neprijatno sećanje. Razmisli malo o tome, ali uvide
da iz toga ništa ne može da zaključi. - Je li Drolajt opisao Tamu? Da li je rekao bilo
šta što bi nam pomoglo da to razumemo?
-Ne. Video je Strejndža i Strejndž mu je dao poruku za vas. Poručio vam je da
dolazi. To je suština pisma.
Zapadoše u ćutanje. Gospodin Norel stade da drema bez neke posebne namere da
to čini; ali kroz dremež nekoliko puta ču gde Lasel sam sebi nešto mrmlja u tami.
U ponoć stadoše da zamene konje kod Hejkoka u Vonsfordu. Lasel i gospodin
Norel čekali su u sali za obedovanje u krčmi, velikoj, prostoj odaji sa zidovima
obloženim drvenim pločama, sa podom posutim peskom i dva velika ognjišta.
Ulazna vrata se otvoriše i Čajldermas uđe unutra. On priđe pravo Laselu i obrati
mu se sledećim recima: - Lukas kaže da ima jedno pismo od Drolajta u kome on
opisuje šta je video u Veneciji.
Lasel upola okrenu glavu, ali ne pogleda Čajldermasa.
-Mogu li da ga vidim? - upita Čajldermas.
-Ostavio sam ga u ulici Braton - reče Lasel.
Čajldermas se malo iznenadi. - Vrlo dobro onda - reče odmah zatim. - Lukas
može da ga donese. Unajmićemo konja ovde za njega. On će onda moći da nas stigne
pre no što stignemo do Hartfjua.
 Lasel se osmehnu. - Jesam li ja to rekao ulica Braton? Ali znate šta?... Mislim da
nije tamo. Verujem da sam ga zaboravio u krčmi, onoj u Cetemu gde sam čekao
Drolajta. A tamošnji su ga do sada verovatno i bacili.
I on se opet okrete vatri.
Čajldermas ga besno odmeri, postaja još malo. a onda se okrete i izađe iz
prostorije.
Jedan sluga im priđe i reče da su topla voda. peškiri i druge neophodnosti
postavljeni u dve spavaće sobe tako da gospodin Norel i Lasel mogu da se os veže. -
A u hodniku vlada slepački praznik, džentlmeni - reče on veselo - i zato sam za
svakoga od vas pripremio upaljenu sveću.
Gospodin Norel uze sveću i pođe hodnikom (koji je uistinu bio veoma mračan).
Iznenada se pojavi Čajldermas i uhvati ga za ruku. -Na šta ste, za ime sveta, mislili -
prosikta on - kad ste London napustili bez toga pisma?
-Ali on reče da se tačno seća svega što je pisalo u njemu - u odbrani reče
gospodin Norel.
-A vi ste mu poverovali, zar ne?
Gospodin Norel ništa ne reče. Samo uđe u sobu koja mu je bila namenjena. Dade
se na pranje ruku i lica i. dok je to činio, pogled mu u ogledalu uhvati odraz kreveta
koji je bio iza njega. Bio je težak, staromodan i - kao što je to u krčmama čest slučaj -
preveliki za sobu. Četiri izrezbarena stuba od mahagonija, visoka mračna nadstrešnica
i pregršt crnog nojevog perja koje je virilo iz svakog ćoška, davali su mu zagroban
izgled. Učini mu se kao da ga je neko doveo u sobu i pokazao mu gde će da bude
sahranjen. Poče da ga obuzima veoma čudan osećaj - isti onaj koji je imao kod
naplatne rampe dok je gledao tri žene u radnji - osećaj da se nešto približava kraju i
da su mu svi izbori potrošeni. Odabrao je svoj put u mladosti, ali ga put nije odveo
kuda je trebalo: putuje kući, ali je kuća postala nešto monstruozno. U polumraku, dok
je stajao pored crnog kreveta, priseti se zašto se kao dete uvek plašio tame: tama je
pripadala Džonu Askglasu.

Zauvek i zauvek
Molim se da me pamtiš
Po pustarama, pod zvezdama
I u divljem društvu tog kralja

Pohita žurno iz sobe, natrag u toplinu i na svetlost prostorije u kojoj ima još ljudi.

***

Nešto posle šest sati javi se sivo svitanje koje jedva da je tako moglo da se nazove.
Beli sneg padao je iz sivog neba na sivi i beli svet. Dejvi je bukvalno bio pokriven
snegom tako da je čovek mogao da pomisli da je neko naručio njegovu voštanu figuru
pa je pripremljen kalup od gipsa.
Celog tog dana niz poštanskih konja vukao je kočiju kroz vetar i sneg. Niz krčmi
pružao je topla pića i oporavak od zime. Dejvi i Čajldermas - koji su kao kočijaš i
jahač najviše stradali na putu - najmanje su dobijali od ovih zaustavljanja; uglavnom
su bili u štalama gde bi se sa vlasnikom krčme preganjali oko konja. U Grantamu
krčmar razbesne Čajldermasa predlogom da im da slepog konja. Čajldermas se zakle
da neće da ga uzme; krčmar se sa druge strane zakle da je to najbolji konj koga ima.
Izbor je bio siromašan pa ga ipak uzeše. Dejvi posle reče da je to izvrsna životinja, da
vredno tegli i da je poslušnija od svih drugih koje je imao upravo stoga što bez
upravljanja ne bi znala kuda da ide i šta da radi. Sam Dejvi izdrža do Njukasl Armsa i
tu su bili prinuđeni da ga ostave. Držao je uzde i vozio kočiju više od dvesta
kilometara pa je bio, Čajldermas reče, toliko umoran da više nije mogao da priča.
Čajldermas unajmi vozača pa nastaviše put.
Otprilike sat ili nešto malo više pre mraka, sneg prestade da pada i nebo se
razvedri. Duge plavo-crne senke opružiše se po poljima. Na desetak kilometara do
Donkastera promakoše pored krčme koja se zvala „Crvena kuća“ (zbog boje njenih
zidova). Kočija promače malo dalje pa stade.
- Zašto se zaustavljamo? - zavapi gospodin Norel iznutra.
Lukas se naže dole sa kočijaškog sedišta i nešto odgovori, ali vetar mu odnese
glas pa gospodin Norel ne ču šta to bi.
Čajldermas je napustio glavni put i jahao je preko polja. Polje beše prepuno
gavrana. Na njegov nailazak celo jato se diže uz strašnu lupu krilima i gakanje. Na
udaljenom kraju polja bila je jedna stara živica i na njoj otvor za prolaz sa dva visoka
drveta zelenike, svako sa po jedne strane prolaza. Kroz prolaz se izlazilo na drugi put,
ili stazu, oivičen živicom sa obe strane. Čajldermas tamo zasta i pogleda prvo na
jednu, a onda na drugu stranu puta. Malo je oklevao, ali onda cimnu uzdama i projaha
između dva drveta, izbi na put i nesta sa vidika.
-Otišao je na Vilenjački put! - uzviknu uplašeno gospodin Norel.
-Oh! - reče Lasel. - Zar je to to?
-Da, odista! - reče gospodin Norel. - Taj je jedan od slavnijih. Priča se da spaja
Donkaster sa Njukaslom preko dva vilenjačka utvrđenja.
Pričekaše.
Posle otprilike dvadesetak minuta, Lukas siđe sa kočijaškog sedišta. - Koliko
dugo bi trebalo da još stojimo ovde, gospodine? - upita on.
Gospodin Norel zavrte glavom. - Nijedan Englez nije prekoračio granice Fejrija
sve od vremena Martina Pejla pre tri stotine godina. Savršeno je moguće da se on više
nikad ne vrati. Možda...
Upravo tad Čajldermas se ponovo pojavi i u galopu stiže natrag preko polja.
-E pa, istina je - reče on gospodinu Norelu. - Staze prema Fejriju ponovo su
otvorene.
-Šta si video? - upita gospodin Norel.
-Put jedno vreme vodi između živica, a onda ulazi u glogovu šumu. Ispred šume
je statua žene sa raširenim rukama. U jednoj ruci drži kameno oko, a u drugoj kameno
srce. A što se same šume tiče...
I Čajldermas tu načini pokret rukom kao u nemoći da opiše ono što je video, ili
možda da podvuče koliko se pred viđenim bespomoćan osećao. - Leševi vise sa
svakog drveta. Neki su možda umrli koliko juče. Drugi su samo izbledeli skeleti u
zarđalim oklopima. Stigao sam do visoke kule izgrađene od grubo tesanog kamena. Na
zidovima je bilo nekoliko majušnih prozora. Kroz jedan od njih videlo se svetio i
senka nekoga ko je gledao napolje. Ispod kule bila je čistina preko koje je tekao
potok. Na čistini je stajao neki mladić. Delovao je bolesno i bio veoma bled, a oči su
mu bile umrtvljene. Nosio je britansku uniformu. Rekao mi je da je on vitez, zaštitnik
zamka Iskopanog oka i srca. On se zakleo da će da štiti damu iz zamka izazivajući na
dvoboj svakoga ko se približi sa namerom da je povredi ili uvredi. Upitao sam ga da
li je on pobio sve one ljude koje sam video. On je rekao da jeste pobio neke od njih i
okačio ih na bodlje - onako kako su to činili njegovi preci pre njega. Pitao sam kako
će dama iz zamka da ga nagradi za njegove zasluge. Odgovorio mi je da ne zna. Ona
nije izlazila iz zamka Iskopanog oka i srca; on se nije micao sa mesta između potoka i
glogovog drveća. Upitao me je da li nameravam da se borim sa njim. Podsetio sam ga
da nisam ni uvredio ni povredio damu. Rekao sam mu da sam sluga i da imam obavezu
da se vratim svome gospodaru koji u tom trenutku čeka na mene. Onda sam okrenuo
konja i vratio se ovamo.
-Šta?! - uzviknu Lasel. - Čovek se ponudio da se bori sa tobom, a ti si pobegao.
Imaš li ti uopšte časti? I stida? Bledo lice, mrtve oči, nepoznata osoba na prozoru! - I
on prezrivo šmrknu. - Sve je to samo izgovor za kukavičluk!
Čajldermas se trže kao udaren i učini se da će veoma oštro da mu odgovori, ali
ga preteče gospodin Norel. - Naprotiv! Čajldermas je dobro učinio što se udaljio što
je pre mogao. Na takvim mestima uvek ima više magije no što oko može da vidi. Neki
vilenjaci uživaju u borbi i smrti. Ne znam zašto. Spremni su da ulože veliki trud samo
da sebi obezbede takva zadovoljstva.
-Molim vas, gospodine Lasele - reče Čajldermas - ako vas ono mesto toliko
privlači, pođite onda tamo! Nemojte da vas mi zadržavamo.
Lasel zamišljeno pogleda preko polja prema prolazu u živici. Ali se ne pomeri.
-Možda vam se ne sviđaju gavrani? - upita Čajldermas pomalo podrugljivo.
-Nikome se oni ne sviđaju! - izjavi gospodin Norel. - Zašto su ovde? Kakvo im
je značenje?
 Čajldermas sleže ramenima. - Neki ljudi misle da su oni deo Tame koja se svila
oko Strejndža i koju je on. iz nekog razloga, otelovio i poslao ovamo u Englesku.
Drugi ljudi misle da su oni najava povratka Džona Askglasa.
-Džona Askglasa. Pa da - reče Lasel. - Prvo i poslednje pribežište vulgarnih
umova. Kad god se desi neka stvar koja drugačije ne može da se objasni, to onda mora
da bude zbog Džona Askglasa! Ja mislim, gospodine Norele, da je vreme za novi
članak u Prijateljima u kome ćemo da se pozabavimo tim džentlmenom. Šta da
navedemo? Da nije hrišćanin? Da nije Englez? Da je demon? Verujem da negde ima
spisak svetaca i nadbiskupa koji ga osuđuju. Lako bih mogao da ga nađem, ako nam
zatreba.
Gospodinu Norelu kao da nije bilo prijatno. Prilično nervozno bacao je poglede
prema iznajmljenom kočijašu.
-Da sam na vašem mestu, gospodine Lasele - reče Čajldermas, tiho - govorio bih
mnogo obazrivije. Sada ste na severu. U zemlji samog Džona Askglasa. Naše gradove
i opatije on je sagradio. Naše zakone on je stvorio. On nam je u umovima, srcima i
govoru. Da je leto videli biste tepih sićušnog cveća ispod svake živice, a boja im je
plavo-bela. Mi ih zovemo Džonovi cvonjci. Kad je vreme naopako pa imamo tople
dane zimi ili kišna leta, seljaci ovde kažu da je Džon Askglas ponovo zaljubljen i
zanemaruje svoje obaveze.57 A kad smo u nešto sigurni onda imamo običaj da kažemo
da je to sigurno kao kamičak u džepu Džona Askglasa.
Lasel se nasmeja. - Daleko bilo. gospodine Čajldermase, da ja omalovažavam
izreke vašeg kraja. Ali je jedna stvar svakako hvaliti svoju istoriju, a sasvim druga
govoriti o povratku kralja koji je u svoje saveznike i gospodare kojima duguje
vazalstvo ubrajao i samog Lucifera! Niko to valjda ne želi, je li tako? Hoću da kažem,
valjda niko osim nešto johanita i ludaka?
-Ja sam čovek iz severne Engleske, gospodine Lasele - reče Čajldermas. - Ništa
mi više ne bi prijalo do da se moj kralj vrati kući. To je ono što sam želeo celog svog
života.
Bila je skoro ponoć kad stigoše do Hartfju Ejbija. Od Strejndža nije bilo ni traga
ni glasa. Lasel ode u krevet, ali gospodin Norel obiđe kuću i prouči stanje određenih
čini koje su tu odavno bile postavljene.
Sledećeg dana za doručkom, Lasel reče: - Pitam se već neko vreme da li je u
prošlosti bilo magijskih dvoboja? Dvoboja između dva čarobnjaka? Nečega u tom
smislu?
Gospodin Norel uzdahnu. - To je teško reći Ralf Stouksi se izgleda borio sa dva
ili tri čarobnjaka magijom... a jedan od njih bio je veoma moćni škotski čarobnjak,
čarobnjak od Atodela.58 Katarina od Vinčestera je jednom bila primorana da mladog
čarobnjaka magijom protera na Grenadu. Taj nije prestajao da joj dosađuje
neprihvatljivim bračnim ponudama, a ona je jedino želela da uči pa joj se Grenada
učinila kao najudaljenije mesto koga je u to doba mogla da se seti. Tu je onda i čudna
priča o kambrijskom ugljaru...59
-I da li se neki od tih dvoboja ikad završio smrću jednoga od čarobnjaka?
-Molim? - upita gospodin Norel i užasnuto ga pogleda. - Ne! To jest, ja ne znam.
Mislim da nije.
Lasel se osmehnu. - A ipak, magija zato mora da postoji, zar ne? Ako se tome
posvetite, siguran sam da ćete da se setite bar pola tuceta čini koje mogu da obave taj
posao. Bilo bi to nešto kao običan dvoboj sa pištoljima i mačevima. Posle se uopšte
ne bi postavljalo pitanje osude ili sudskog gonjenja. Pored toga, pobednikovi
prijatelji i sluge s punim pravom i bez griže savesti pomogli bi mu da ceo slučaj
zavije u plašt tajnosti.
Gospodin Norel poćuta neko vreme, a onda reče: - Do toga neće doći.
Lasel se nasmeja. - Dragi moj gospodine Norele! Ja ne vidim da postoji
mogućnost da dođe do nečeg drugog!
Za divno čudo, Lasel nikad ranije nije bio u Hartfju Ejbiju. Kad god bi, u danima
koji su prohujali, Drolajt odlazio da tamo boravi, Lasel je uspevao da bude zauzet
drugim prethodno već ugovorenim poslovima. Boravak u seoskoj kući u Jorkširu za
Lasela je bio neka vrsta čistilišta. U najboljem slučaju zamišljao je da je Hartfju nalik
svome vlasniku - prašnjav, staromodan i zavisan od dugih perioda tišine: u najgorem,
zamišljao ga je kao seosku kuću šibanu kišom na pustopoljini. Bio je iznenađen kad
vide da je sasvim drugačije. Kuća je bila moderna, elegantna i udobna, a sluge daleko
od sirove seoske posluge iz njegove uobrazilje. U stvari, bile su to sve one sluge koje
su gospodina Norela služile i na Hanover skveru. Obrazovani su u Londonu i u
potpunosti su odgovarali svemu na šta je Lasel navikao.
Ali kuća svakog čarobnjaka ima svoje nastranosti, a Hartfju Ejbi - na prvi pogled
tako prostrana i udobna - čini se da je izgrađena po planu krajnje smušenom tako da je
bilo nemoguće preći sa jednog na drugi kraj zgrade, a da se čovek ne izgubi. Kasnije
toga jutra, Lukas obavesti Lasela da ni pod kojim izgovorom sam ne sme da pokuša da
zalazi u biblioteku, već da to jedino čini u društvu gospodina Norela ili Čajldermasa.
Bio je to, reče Lukas, prvi zakon kuće.
Prirodno, Lasel nije imao nameru da se pridržava te zabrane, koju mu je usput
preneo sluga. Ispitao je istočni deo kuće i našao uobičajeni raspored soba za
prepodnevne aktivnosti, obedovanje i dnevne aktivnosti, ali ne i biblioteku. Zaključio
je da je biblioteka morala da bude smeštena u neistraženom, zapadnom delu. Krenu
daje potraži i smesta se nađe u sobi koju samo što beše napustio. Pomisli da mora da
je negde pogrešno skrenuo i pokuša ponovo. Ovoga puta stiže u jednu od kuhinjskih
perionica gde mala, prljava, šmrkava služavka prvo obrisa nos nadlanicom ruke i
onda tu istu ruku upotrebi da nastavi da pere sudove. Kojim god posle putem da je
polazio, taj ga je bez izuzetka uvek vraćao ili u jutarnju sobu ili u perionicu. Smuči mu
se prizor male služavke, a i ona nije baš cvetala od radosti što ga stalno viđa. Ali iako
potroši celo prepodne na ova jalova nastojanja, nijednom mu ne pade na pamet da ono
što mu se događa pripiše nečem drugom, a ne samo i jedino glupavoj jorkširskoj
arhitekturi.
Sledeća tri dana gospodin Norel zadržavao se u svojoj biblioteci što je više
mogao. Kad god bi video Lasela sa sigurnošću je mogao da računa da će čuti neko
novo opanjkavanje Čajldermasa; u isto vreme Čajldermas mu je dosađivao zahtevima
da Drolajtovo pismo potraži uz pomoć magije. Na kraju je zaključio da mu je lakše da
ih obojicu izbegava.
A nijednom od njih nije rekao nešto što je otkrio i što ga je veoma brinulo. Sve
od kako su se Strejndž i on razišli prizivao je on vizije da pokuša da otkrije šta
Strejndž radi. Ali nikad u tome nije uspeo. Jedne noći, pre otprilike četiri nedelje, nije
bio u stanju da spava. Digao se iz kreveta i primenio magiju. Vizija nije bila baš
jasna, ali je video čarobnjaka u tami kako se bavi magijom. Čestitao je sebi na tome
što je na kraju ipak uspeo da probije Strejndžove zaštitne protivčini; ali onda je
uvideo da u stvari gleda sam sebe kako baca čini u svojoj biblioteci. Pokušao je
ponovo. Menjao je čini. Pominjao je Strejndža na više načina. Ništa nije pomagalo.
Bio je primoran da prizna da engleska magija više ne zna razliku između njega i
Strejndža.
Od lorda Liverpula i drugih ministara stizala su ljutita pisma sa opisima novih
slučajeva pojave magija koje niko nije umeo da objasni. Gospodin Norel im je
odgovarao pismima u kojima je obećavao da će tim stvarima da se pozabavi odmah
pošto Strejndž bude poražen.
Treće večeri od dolaska u Hartfju Ejbi, gospodin Norel. Lasel i Čajldermas
sedeli su zajedno u dnevnoj sobi. Lasel je jeo pomorandžu. Imao je mali nož sedefaste
drške i nazubljenog sečiva i njim skidao koru. Čajldermas je na malom stolu redao
svoje karte. Gospodin Norel se tome ni najmanje nije protivio pa je i to svedočilo o
meri do koje je bio smušen u trenutnim okolnostima. Lasela su. sa druge strane,
dovodila do ludila te karte. Bio je siguran da je jedan od predmeta svih tih otvaranja i
okretanja karata on sam. U tome je bio savršeno u pravu.
-Dojadilo mi je ovo lenstvovanje! - reče on najednom. - Šta mislite, šta Strejndž
može da čeka? Mi zaista ne možemo da budemo sasvim sigurni da će on da dođe.
-Doći će on - reče Čajldermas.
 -A otkud vi to znate? - upita Lasel. - Da li zato što ste mu vi rekli da to uradi?
Čajldermas mu ne uzvrati. Nešto što je video u kartama sasvim mu je zaokupilo
pažnju. Pogledom je hitro prelazio preko njih. Iznenada ustade od stola. - Gospodine
Lasel! Vi imate poruku za mene!
-Ja? - izusti Lasel iznenađeno.
-Da, gospodine.
-Kako to mislite?
-Mislim da vam je neko nedavno dao poruku za mene. Tako kažu karte. Bio bih
vam zahvalan da mi je isporučite.
Lasel prezrivo šmrknu. - Nisam ja ničiji kurir... vaš ponajmanje!
Čajldermas na ovo ne obrati pažnju. - Od koga je ta poruka za mene? - upita.
Lasel ne reče ništa. Ponovo se posveti svome nožu i svojoj pomorandži.
-Vrlo dobro - reče Čajldermas i vrati se svojim kartama koje opet raširi po stolu.
Gospodin Norel ih je, u stanju velike zabrinutosti, samo posmatrao. Njegova ruka
krenu prema vrpci zvonceta. ali posle trenutka razmišljanja prameni mišljenje i pode
da sam potraži slugu. Lukas je bio u trpezariji gde je postavljao sto. Gospodin Norel
mu reče šta se dešava. - Može li nešto da se učini da se oni razdvoje? - upita. - Treba
im malo vremena da se ohlade. Da nije neka poruka stigla za gospodina Lasela? Ima li
neki posao koji iziskuje Čajldermasovo prisustvo i nadzor? Možeš li nešto da
izmisliš? Šta je sa ručkom? Da li je gotov?
Lukas zavrte glavom. - Nema poruke. Čajldermas će da uradi ono što mu bude po
volji... uvek tako radi. A večeru ste naredili da bude u osam i trideset, gospodine.
Znate da jeste.
-Voleo bih da je gospodin Strejndž ovde - reče gospodin Norel kukavno. - On bi
znao šta da im kaže. On bi znao šta treba da se uradi.
Lukas dodirnu ruku svoga gospodara kao da pokušava da ga razbudi. -
Gospodine Norele? Pa mi se svi trudimo da sprečimo gospodina Strejndža da ovamo
dođe... ako se sećate, gospodine?
Gospodin Norel ga pogleda pomalo ljutilo. - Da, da! Znam ja to! Ali ipak.
Gospodin Norel i Lukas vratiše se u dnevnu sobu zajedno. Čajldermas je okretao
poslednju kartu. Lasel je sa velikom usredsređenošću piljio u novine.
-Šta kažu karte? - upita gospodin Norel Čajldermasa.
Gospodin Norel je postavio pitanje, ali Čajldermas odgovori obraćajući se
pravo Laselu. - One kažu da ste vi lažov i lopov. One kažu da postoji nešto i više od
poruke. Vama je predato još nešto... jedan predmet... nešto od velike vrednosti.
Namenjeno je meni, a vi ste ga ipak zadržali.
Kratka tišina.
Lasel hladno reče: - Gospodine Norele, koliko dugo nameravate da dozvoljavate
da ja budem ovako vređan?
-Pitam vas poslednji put, gospodine Lasele - reče Čajldermas - hoćete li da mi
date ono što je moje?
-Kako se usuđujete da se džentlmenu obraćate na taj način? -upita Lasel.
-A da li je džentlmen čovek koji krade od mene? - upita Čajldermas.
Lasel postade mrtvački beo. - Izvinite se! - prosikta. - Izvinite mi se ili ču. kunem
vam se, vi Korvin sine, vi ispljuvku svakog nokširskog slivnika, ja da vas naučim
lepom ponašanju!
Čajldermas sleže ramenima. - Bolje i Korvin sin nego lopov!
Uz besni krik Lasel ga zgrabi i gurnu na zid takvom silinom da Čajldermasove
noge izgubiše i oslonac na podu. Prodrma ga tako jako da se zatresoše i slike u
ramovima na zidu.
Za divno čudo, Čajldermas se učini nesposobnim da se odbrani od Lasela. Ruke
su mu nekako bile stegnute uz Laserovo telo i, mada se jako naprezao, izgledalo je da
ne može da ih oslobodi. Sve se završi za jedan tren. Čajldermas klimnu glavom Laselu
kao da mu kaže da je pobedio.
Ali ga Lasel ne pusti. Umesto toga, on se jako nasloni na Čajldermasa i zadrža ga
stisnutog uza zid. Onda spusti jednu ruku i dohvati nož sedefaste drške i nazubljenog
sečiva. Lagano nožem prevuče po Čajldermasovom licu i iseče ga od oka do usta.
Lukas kriknu, ali Čajldermas glas ne pusti. On nekako oslobodi levu ruku i diže
je. Šaka mu je bila stegnuta u čvrstu pesnicu. Ostaše tako jedan tren - kao sleđeni - a
onda Čajldermasova ruka klonu.
Lasel se široko osmehnu. Pusti Čajldermasa i okrete se gospodinu Norelu.
Smirenim, tihim glasom, obrati mu se ovako: - Ne prihvatam bilo kakva izvinjenja
učinjena u ime ove osobe. Izvređan sam. Da je ova osoba dostojna ranga na koji bih ja
mogao da obratim pažnju, sigurno bih je izazvao na dvoboj. On to zna. Njegov
inferiorni položaj ga štiti. Ako u ovoj kući treba da ostanem još samo jedan čas, ako
treba da nastavim da budem vaš prijatelj i savetnik, onda ova osoba mora da napusti
vašu službu ovoga trenutka! Posle ovoga što se večeras dogodilo, ne želim više da
čujem da se njegovo ime izgovara preda mnom bilo sa vaše strane, bilo od strane
vaših slugu i to, za njih. pod pretnjom momentalnog otkaza. Nadam se, gospodine, da
sam bio dovoljno jasan?
Lukas iskoristi priliku da Čajldermasu krišom doturi maramicu.
 -Pa, gospodine - reče Čajldermas gospodinu Norelu dok je brisao krv sa lica - za
koga čete od nas dvojice da se opredelite?
Dugi trenutak tišine. A onda promuklim glasom, nimalo nalik njegovom, gospodin
Norel reče: - Ti moraš da ideš.
-Zbogom, gospodine Norele - reče Čajldermas i pokloni se. - Napravili ste
pogrešan izbor... kao i obično!
I on pokupi svoje karte i ode.
Ispe se do svoje sirotinjske sobice u potkrovlju i zapali sveću koja je stajala na
stolu. Bilo je tu i visilo na zidu jedno naprslo ogledalo, jeftinog izgleda. I on u njemu
prouči svoje lice. Rez beše gadan. Okovratnik i tkanina košulje na desnom ramenu bili
su mu natopljeni krvlju. Opra ranu što je bolje mogao. Onda opra i osuši ruke.
Zatim pažljivo nešto izvadi iz džepa. Bila je to kutija, boje srcobolje, veličine
kutijice, za burmut, ali nešto duža. On šapnu za sebe:
- Čovek ne može da se oslobodi obuke kroz koju je prošao.60
I otvori kutiju. Trenutak jedan ili dva izgledao je zamišljen; počeša se po glavi i
onda opsova jer je malo nedostajalo da mu u kutiju sa ruke kane krv. Zatvori je uz
škljocaj i stavi u svoj džep.
Nije mu dugo trebalo da skupi ono što je bilo njegovo. Bila je tu kutija od
mahagonija u kojoj se nalazio par pištolja, mali novčanik sa novcem, brijač, češalj,
četkica za zube, komad sapuna, nešto odeće (odeće stare, koliko i ona koju je imao na
sebi) i mala zbirka knjiga uključujući Bibliju. Istoriju kralja Gavrana za decu lorda
Portišeda i primerak Pariš Ormskirkovog Otkrovenja trideset i šest drugih svetova.
Gospodin Norel je godinama dobro plaćao Čajldermasa, ali niko nije znao šta je on
radio sa svojim novcem. Kao što su to Dejvi i Lukas jedan drugom često govorili, on
ga svakako nije trošio.
Čajldermas sve spakova u pohabanu putnu torbu. Na stolu je bila činija sa
jabukama. On ih uvi u zavežljaj pa i njega ubaci u torbu. I onda. sa maramicom na
licu. side niza stepenice. Bio je u štalskom dvorištu kad se seti da su mu pero,
mastionica i beležnica ostali u dnevnoj sobi. Stavio ih je na stočić sa strane dok je na
radnom stolu redao karte. „E pa, sad je malo kasno da se vračam“, pomisli. „Moraću
druge da kupim.“
U štali ga je čekala mala grupa ljudi: Dejvi, Lukas, konjušari i nekolicina muških
slugu kojima je pošlo za rukom da se izvuku iz kuće. - Šta vi svi radite ovde? - upita
on iznenađeno. - Bavite se molitvama? .
Ljudi se zgledaše između sebe.
-Osedlali smo vam Bruera, gospodine Čajldermase - reče Dejvi.
 Bruer je bio Čajldermasov konj, krupan, neprivlačan pastuv.
-Hvala ti, Dejvi.
-Zašto ste mu dozvolili da vam to uradi, gospodine? - upita Lukas. - Zašto ste mu
dozvolili da vas poseče?
-Ne brini za to. momak. Beznačajno je.
-Doneo sam vam zavoje. Dozvolite mi da vam previjem lice.
-Lukase, potrebna mi je noćas sva moja dovitljivost, a ne bih mogao da mislim
kako treba ako bi mi glava bila sva u zavojima.
-Ali ostaće vam užasan ožiljak ako usmine rane ostanu razjapljene.
-Neka ih. Niko se neće žaliti ako ostanem manje lep no što sam bio. Samo mi daj
novi klauf61 da zaustavim krv. Ovaj je sasvim natopljen. E sad, momci, kad Strejndž
dođe...
I on uzdahnu. - Ne znam šta da vam kažem. Nemam savet. Ali ako vam se ukaže
prilika da im pomognete, onda to učinite.
-Šta? - upita jedan sluga. - Da pomognemo gospodinu Norelu i gospodinu
Laselu?
-Ne, tupko! Pomozite gospođinu Norelu i gospodinu Strejndžu! Lukase, reci Lusi,
Hani i Didi da ih pozdravljam i želim im svako dobro... i dobre, poslušne muževe kad
ih budu poželele. (Ovo su bile tri sobarice, Čajldermasu posebno drage).
Dejvi se osmehnu. - A i vi sami ne biste imali ništa protiv tog posla, gospodine -
reče on.
Čajldermas se nasmeja... i trže se smesta od bola na licu. - Pa. za Hanu bih
možda i pristao - reče. - Zbogom, momci.
Rukova se sa svima njima i malo se postide kad ga Dejvi, koji je i pored sve
svoje snage bio kao devojčica, zagrli i prosu malo suza. Lukas mu dade bocu
gospodin Norelovog najboljeg klarea kao dar na rastanku.
Čajldermas izvede Bruera iz štale. Mesec beše izašao. Bez muke je stazom
prošao kroz vrtove. Upravo je prelazio preko mosta kad shvati da je neka magija u
toku. Kao da mu hiljadu truba zasvira u ušima i kao da zaslepljujuće svetio stiže
odnekud iz tame. Svet je bio sasvim drugačiji od onoga što je bio trenutak ranije, ali u
čemu se sastojala ta razlika isprva nije mogao da uoči. Pogleda oko sebe.
Pravo iznad parka i kuće bio je uglavljen komad noćnog neba koji tu nije
pripadao. Sazvežđa su bila rasturena. Nove zvezde stajale su sad tamo - zvezde koje
Čajldermas nikad ranije nije video. One su, verovatno, bile zvezde Strejndžove Večne
Tame.
 On baci poslednji pogled na Hartfju Ejbi i udalji se u galopu.

***

Svi časovnici u kući stadoše da odbijaju pun sat u isti mah. Ovo je već samo po sebi
bilo dovoljno čudno. Već petnaest godina je Lukas činio sve da svi časovnici u kući
pokazuju isto vreme i nikad se to nije dogodilo sve do ovoga trenutka. Ali koliko je to
sati bilo ne bi umeo da kaže. Časovnici su odbijali i odbijali sate, u otkucavanju je
tako prošlo dvanaest, pa počeli da otkucavaju vreme čudne, nove ere.
-Kakav je, za ime sveta, taj užasan zvuk? - upita Lasel.
Gospodin Norel ustade. Protrlja onda ruke - što je kod njega uvek bio znak
velike nervoze i napetosti. - Strejndž je ovde - reče brzo.
Zatim izgovori samo jednu reč. Satovi zanemeše.
Vrata se bučno otvoriše. I gospodin Norel i Lasel se okrenuše uplašenih izraza na
licima jer su očekivali da Strejndža vide kako stoji pred njima. Ali bio je to samo
Lukas sa dvojicom slugu.
-Gospodine Norele! - poče Lukas. - Ja mislim...
-Da, da! Znam! Idi do ostave u podnožju kuhinjskih stepenica. U komodi ispod
prozora naći ćeš olovne lance, olovne katance i olovne ključeve. Donesi ih ovamo!
Brzo!
-A ja ću da idem da donesem par pištolja - izjavi Lasel.
-Oni nam neće pomoći - reče gospodin Norel.
-Oh! Vi biste se iznenadili koliko problema par pištolja može da reši!
Svi se opet okupiše za pet minuta. Bio je tu Lukas, neveselog izraza na licu, koji
je držao olovne lance i katance; Lasel sa dva pištolja; i četiri ili pet slugu.
-Gde mislite da je on? - upita Lasel.
-U biblioteci. Gde drugo? - odgovori gospodin Norel.
Izađoše iz dnevne sobe i uđoše u salu za obedovanje. Odatle izađoše u mali
hodnik u kome se nalazila jedna komoda od abonosovine ukrašena umecima, mermera
statua kentaura sa njegovim ždrebetom i jedna uljana slika na platnu na kojoj je bila
prikazana Saloma kako na srebrnom poslužavniku nosi glavu svetog Jovana. Pred
njima su bila dvoja vrata. Ona sa desne strane Laselu su izgledala nepoznata kao da ih
nikad ranije nije video. Gospodin Norel ih povede kroz njih i oni se smesta nađoše -
opet u dnevnoj sobi.
 -Čekajte! - reče gospodin Norel zbunjeno i pogleda iza sebe - Mora da sam... Ne.
Čekajte. Sad znam! Dođite!
Još jednom prođoše kroz salu za obedovanje u hodnik. Ovoga puta prođoše kroz
vrata sa leve strane. I ona ih takođe odvedoše pravo opet u dnevnu sobu.
Gospodin Norel zavapi, glasno i očajno: - Porušio mi je lavirint i ispleo novi
protiv mene!
-Na neki način, gospodine - primeti Lasel - voleo bih da ga niste tako dobro
naučili vašem zanatu.
-Oh! Nikad ga ja ovome nisam učio... i možete da budete sigurni da nije imao od
koga drugog da uči! Ili ga je naučio đavo ili je to baš ove noći naučio ovde u mojoj
kući. To je genije moga neprijatelja! Zaključaj mu vrata da ne može da uđe i prva stvar
koja se dešava jeste da on smesta nauči kako da ih otključa i druga da napravi bolju
bravu da tebe spreči da uđeš!
Lukas i druge sluge upališe još sveća kao da svetlost može da im pomogne da
proniknu u Strejndžove čini i da im pomogne da razluče stvarnost od magije. Uskoro
je svaka od tri odaje blistala od svetla. Čiraci sa svećama bili su postavljeni na svaku
slobodnu površinu, ali je to jedino poslužilo da ih zbuni još više. Išli su iz dnevne
sobe u salu za obedovanje, odatle u hodnik, pa natrag u dnevnu sobu. I tako bez
prestanka. Šta god da su pokušavali, iz te tri odaje da izađu nikako nisu mogli.
Vreme je promicalo. Koliko je prošlo bilo je nemoguće odrediti. Sati su svi
pokazivali ponoć. Kroz svaki od prozora mogla je da se vidi jedino Večna Tama i
nepoznate zvezde.
Gospodin Norel prestade da šeta. Zatvori oči. Lice mu je bilo tamno i stisnuto
kao pesnica. Stajao je sasvim ukočeno i samo su mu se usne micale. Onda nakratko
otvori oči i reče: - Sledite me.
Zatim ponovo zatvori oči i pođe. Izgledalo je kao da sledi plan rasporeda
prostorija sasvim druge kuće koja se nekako ugnezdila u njegovu. Skretanja koja je
činio, levo i desno, iscrtavala su novi put - jedan kojim se ranije nije išlo.
Posle tri ili četiri minuta, on otvori oči. Tu pred njim bio je hodnik za kojim je
tragao - onaj čiji je pod bio popločan kamenim pločama - i na njegovom kraju bio je
visoki senoviti obris vrata biblioteke.
- E sad ćemo da vidimo šta on to radi! - povika on. - Lukase, drži u pripravnosti
olovne lance i katance. Nema boljeg sredstva protiv magije od olova. Okovaćemo mu
ruke i to će malo da ga uspori. Gospodine Lasele, šta mislite, za koje vreme jedno
naše pismo može da stigne do nekog od ministara?
Iznenadi se što mu niko od njih ne odgovori pa se okrete.
 Bio je sasvim sam.
Negde tamo sa strane ču kako Lasel nešto govori; njegov hladni, slabi glas bio je
sasvim prepoznatljiv. Ču i kako jedan od slugu nešto odgovori, a onda i Lukasa. Ali,
postepeno, svi ti glasovi zamreše. Izgubi se zatim i zvuk trčanja slugu iz odaje u odaju.
Zavlada potpuna tišina.
 64.
Dve verzije ledi Poul
Sredina februara 1817.

-Gle sad! - reče Lasel. - Ovo je baš bilo neočekivano!

On i dvojica slugu sabili su se kod severnog zida sale za obedovanje - zida u koji
je gospodin Norel upravo ušetao najspokojnije na svetu.
Lasel pruži ruku i dodirnu zid; bio je savršeno čvrst. Pritisnu ga jako; ne pomeri
se.
-Šta mislite: da li je on to nameravao da uradi? - upita jedan od slugu.
-Mislim da je sad malo važno šta je on nameravao - reče Lukas. - Otišao je da bi
sad bio sa gospodinom Strejndžom.
-Što bi bilo isto kao kad bismo rekli da je otišao da se vidi sa đavolom! - reče
Lasel.
-Šta će biti sad? - upita drugi sluga.
Niko mu ne odgovori. Prizori magijskih bitaka vrcali su u svesti svih prisutnih:
gospodin Norel baca magičnu topovsku đulad na Strejndža; Strejndž poziva đavole da
dođu i odnesu gospodina Norela. Stadoše da osluškuju ne bi li čuli zvuke bitke. Ne
čuše ništa.
Iz susedne sobe odjeknu povik. Jedan od slugu otvorio je vrata dnevne sobe i
našao sobu za prepodnevne aktivnosti na drugoj strani. Iza te sobe bila je soba za
odmor gospodina Norela, a iza nje odaja za oblačenje. Stari redosled soba nenadano
je ponovo uspostavljen; lavirint se raspao.
Olakšanje zbog ovog otkrića bilo je veliko. Sluge smesta ostaviše Lasela i odoše
dole do kuhinje, prirodnog utočišta i mesta na kome se traži uteha njihove klase. Lasel
- isto tako prirodno - sede sam u sobi za odmor gospodina Norela. Imao je neku
nameru da tu sedi sve dok se gospodin Norel ne vrati. Ili, ako se gospodin Norel nikad
ne vrati, da tu sačeka Strejndža i ubije ga. - Na kraju - pomisli - šta čarobnjak može da
uradi protiv olovnog zrna? Između pucnja iz pištolja i udara zrna u njegovo srce, nema
mnogo mesta za magiju.
Ali misli kao što je bila ta pružale su samo privremeno umirenje. Kuća je bila
pretiha, tama previše magijska. Bio je jako svestan činjenice da su sluge skupljene na
jednom mestu, dvojica čarobnjaka na drugom gde su radili bogzna šta, a on sam, i
sasvim sam, na trećem. U jednom uglu sobe stajala je visoka kutija sata, poslednjeg
podsetnika na dom i detinjstvo gospodina Norela provedeno u Jorku. Ovaj sat je, kao i
svi ostali u kući, pokazivao ponoć kad je Strejndž stigao. Ali to nije učinio
dragovoljno; pobunio se veoma živo na tako neočekivanu promenu okolnosti. Njegovo
otkucavanje bilo je sasvim nakaradno; delovao je kao pijan - ili moguće u groznici - i
s vremena na vreme ispuštao je zvuk koji je veoma mnogo podsećao na usrkivanje
vazduha; i svaki put kad bi se to dogodilo Lasel bi pomislio da je Strejndž ušao u sobu
i da je zaustio da nešto kaže.
Diže se i pođe za slugama u kuhinju.
Kuhinja u Hartfju Ejbiju bila je veoma nalik podrumu velike crkve, puna
klasičnih ćoškova i klasične natmurenosti. U sredini odaje bilo je zgomilano mnogo
sveća, a oko njih se beše skupio baš svaki sluga koga je Lasel ikada video u Hartfjuu,
a i veliki broj onih koje nikad nije video. On se nasloni na stub na vrhu stepenica.
Lukas diže pogled ka njemu. I reče: - Razgovarali smo o tome šta da radimo,
gospodine. Odlazimo odavde za pola sata. Gospodinu Norelu ne možemo nikako da
pomognemo, a sami možemo da nastradamo. To je naša namera, gospodine, ali ako vi
imate drugačije mišljenje, rad sam da ga čujem.
-Moje mišljenje! - uzviknu Lasel, a pravio se da je strašno zapanjen i, delom, to
je zaista i bio. - Nikad me dosad sluga nije pitao za mišljenje. Hvala ti, ali mislim da
ću da propustim da sudelujem u ovoj...
I on se tu na trenutak zamisli pre no što se odluči za najuvredljiviju reč koje je
mogao da seti iz rečnika. - ... demokratiji.
-Kako vam drago, gospodine - reče Lukas, blago.
-Mora biti da je sad dan u Engleskoj - reče jedna od sobarica čežnjivo gledajući
u prozore postavljene visoko na zidovima.
-Ovo je Engleska, budalasta devojko! - izjavi Lasel.
-Ne, gospodine. Oprostite mi što to kažem - reče Lukas - ali nije. Engleska je
prirodno mesto. Dejvi. koliko ti vremena treba da izvedeš konje?
-Oh! - zavapi Lasel. - Veoma ste drski kad o svom lopovluku govorite ovako
slobodno preda mnom! Kako? Mislite li da neću da vas prijavim? Naprotiv, sve ću da
vas vidim kako visite!
Neki od slugu nervozno osmotriše pištolje u Laselovim rukama. Lukas se,
međutim, na njih uopšte nije obazirao.
Sluge se brzo dogovoriše da oni koji imaju rođake i poznanike u susedstvu
odmah idu kod njih. Ostali će na konjima da budu poslati na razna imanja koja su bila
u okviru poseda gospodina Norela.
-I tako. vidite, gospodine - reče Lukas Laselu - niko ne krade. Niko nije lopov.
Sve vlasništvo gospodina Norela ostaće na njegovom posedu... a mi ćemo da se za
konje brinemo kao da su u štalama, ali bi bilo okrutno ostaviti bilo koje stvorenje u
ovoj Večnoj Tami.
Nešto malo kasnije sluge napustiše Hartfju (tačno ne može da se kaže koliko je to
kasnije bilo jer su i njihovi džepni satovi, kao i oni zidni, svi pokazivali ponoć). Sa
korpama i torbama u rukama i rančevima na leđima, odoše vodeći konje za povoce.
Bila su tu i dva magarca i jarac koji su oduvek živeli u štalama jer su konji smatrali da
im odgovara njihovo društvo. Lasel ih je sve pratio iz daljine; nije imao želju da neko
pomisli da je on deo te odrpane gomile, ali i nije želeo da bude sam ostavljen u kući.
Na deset metara od reke izađoše oni svi iz Tame u svitanje. Vazduh se namah
napuni mirisima - mraza, zemlje pritisnute zimom i obližnje reke. Boje i oblici parka
učiniše im se pojednostavljeni, kao da je Engleska tokom noći bila obnovljena. Sirote
sluge, koje su dotle bile pod teškom sumnjom hoće li ikad opet videti nešto drugo
osim Tame i zvezda, prizor koji im se ukaza toplo pozdraviše.
Njihovi satovi opet proradiše pa opštim saglasjem ustanoviše da je petnaest do
osam.
Ali sa iznenađenjima te noći još nije bilo gotovo. Dva su mosta sad vodila preko
reke na mestu gde je pre bio samo jedan.
Lasel im se žurno primače. - Šta je sad to? - upita pokazujući na novi most.
Jedan stari sluga - čovek sa minijaturnom bradom sličnom belom oblaku
nakačenom ispod donje usne - reče da je to vilenjački most. Video ga je u mladosti.
Davno je sagrađen, još u vreme dok je Džon
Askglas vladao Jorkširom. Propao je mnogo pa je razgrađen i uklonjen tokom
života strica gospodina Norela.
-A ipak, eto ga opet ovde - reče Lukas i strese se.
-A šta se nalazi sa druge Strane? - upita Lasel.
Stari sluga reče da je nekada vodio u Nortalerton preko raznih usputnih čudnih
mesta.
-Da li se taj put tamo spaja sa putem koji smo videli blizu Crvene kuće? - upita
Lasel.
Stari sluga zavrte glavom. Nije znao.
Lukas poče da gubi strpljenje. Veoma je želeo da je već daleko.
 -Vilenjački putevi nisu kao hrišćanski putevi - reče on. - Oni često ne vode tamo
gde bi trebalo. Ali šta mari? Niko od nas ovde ni nogom neće da kroči na tu poganu
stvar.
-Hvala vam - reče Lasel - ali mislim da ću sam da donesem odluku po tom
pitanju.
Malo je oklevao, a onda koraknu i ubrzo je išao preko vilenjačkog mosta.
Nekoliko slugu povika za njim da se vrati.
-O, pustite ga nek ide! - viknu Lukas i čvršće steže korpu u kojoj je nosio svoju
mačku. - Pustite nek ga zahvati prokletstvo, ako to već želi! Siguran sam da on to
zaslužuje više od bilo koga drugog!
I on Laselu dobaci poslednji, veoma neprijateljski pogled i za ostalima pođe
dalje u park.
Iza njih se Crni Stub dizao pravo u sivo jorkširsko nebo i vrh nije mogao da mu
se sagleda.

***

Četrdesetak kilometara dalje odatle, Čajldermas je prelazio preko mosta za tovarne

konje koji je vodio u selo Starkros. Projaha kroz selo do Hola i sjaha.
-Hej! Hej!
Bičem zalupa po vratima. Viknu zatim još nekoliko puta pa i nogom živo šutnu
vrata.
Pojaviše se dvojica slugu. Vika i lupa dobro su ih prestravili, ali kad digoše
sveće i pred sobom videše razbarušenog čoveka zakrvavljenih očiju sa isečenim
licem i krvavom košuljom, to im se svide još manje.
-Ne stojte tu samo i ne zijajte! - reče im on. - Idite i dovedite vašeg gospodara!
On me poznaje!
Deset minuta kasnije pojavi se Džon Segundus u dugačkoj spavaćici. Čajldermas.
koji je nestrpljivo čekao odmah ispred vrata, vide da on ide kroz hodnik zatvorenih
očiju i da ga sluga vodi držeći ga za ruku. Po svemu je izgledalo da je oslepeo. Sluga
ga zaustavi baš ispred Čajldermasa. On otvori oči.
-Blagi Bože, gospodin Čajldermas! - zavapi on. - Šta vam se desilo sa licem?
-Neko ga je zamenio za pomorandžu. A vi. gospodine? Šta se desilo vama? Da li
ste bili bolesni?
 -Ne, nisam bio bolestan - reče gospodin Segundus pomalo posramljeno. - To je
od stalnog života u neposrednoj blizini jake magije. Nisam ranije znao da to može tako
da oslabi organizam. Hoću da kažem, samo osobi koja je tome podložna. Sluge, inače,
ne osećaju nikakve posledice i to mi je milo što mogu da lažem.
Delovao je kao da nema mesa i kostiju. Izgledao je kao naslikan u vazduhu. I
najblaža promaja iz hodnika iza njega dizala mu je kosu. mrsila je i pravila kovrdže
od nje kao da je bez ikakve težine.
-Pretpostavljam da ste zbog toga došli - nastavi on. - Ali treba da kažete
gospodinu Norelu da nisam radio ništa drugo osim što sam proučavao pojave onako
kako su nastajale. Priznajem da sam zapisao nekoliko opažanja, ali zaista nema
razloga da se požali na mene.
-Kakva magija? - upita Čajldermas. - O čemu vi to pričate? Sem toga, više ne
treba da se brinete zbog gospodina Norela. On sada ima svoje probleme i ne zna ništa
o tome da sam ja ovde. Šta ste vi radili, gospodine Segunduse?
-Samo gledao i zapisivao... kao što bi i trebalo čarobnjak da radi - odgovori
gospodin Segundus i naže se napred uzbuđeno. - I došao sam do nekih iznenađujućih
zaključaka u pogledu bolesti ledi Poul!
-Oh?
-Po mome mišljenju to uopšte nije ludilo. To je magija!
Gospodin Segundus zastade kao da je očekivao da vidi kako će
Čajldermas da se zapanji. Izgledao je malo razočaran kad Čajldermas samo
klimnu glavom.
-Imam nešto što pripada njenom gospodstvu - reče Čajldermas.
-Nešto što je davno izgubila. I zato vas molim da mi učinite ljubaznost i odvedete
me do nje.
-O. ali...
-Ne mislim da je povredim. gospodine Segunduse. I verujem da bih mogao da joj
učinim malo dobra. Kunem se da je tako u Pticu i Knjigu. U Pticu i Knjigu.62
-Ne mogu da vas odvede do nje - reče Segundus i smesta diže ruku da predupredi
Čajldermasovo negodovanje. - Ne mislim time da nisam voljan da to uradim. Kažem
vam: ja ne mogu. Čarls će da nas odvede.
I on pokaza na slugu koji je stajao pored njega.
Ovo se učini prilično neobičnim, ali Čajldermas nije imao nameru da se prepire
oko toga. Gospodin Segundus zgrabi Čarlsa za ruku i zatvori oči.
Iza kamenom i hrastom obloženih hodnika Starkros Hola ukaza , se vizija druge
kuće. Čajldermas ugleda visoke hodnike koji su se protezali do nezamislivih daljina.
Izgledalo je kao da su dva providna papira sa crtežima bili stavljeni ispred svetla
lampe pa je jedna slika preklapala drugu. Utisak da se u isti mah hoda kroz obe kuće
smesta donese mučninu kao od morske bolesti. Smušenost mu se zgomila u glavi i, da
je bio sam, ubrzo ne bi znao kojim putem da krene. Nije znao hoda li ili pada. penje li
se uz jedan stepenik ili je krenuo uza stepenice nemerljive dužine. U glavi mu se
zavrte i pripade mu ozbiljna muka.
-Stanite! Stanite! - povika i klonu na zemlju zatvorenih očiju.
-Na vas ovo veoma gadno utiče - reče mu gospodin Segundus.
-Gore nego na mene. Zatvorite oči i uhvatite me za ruku. Čarls će da nas vodi
obojicu.
Dalje nastaviše zajedno obojica zatvorenih očiju. Čarls ih povede u jedan desni
zavijutak hodnika pa uza stepenice. Na vrhu stepenica dođe do prigušenog razgovora
gospodina Segundusa sa nekom osobom. Čarls povuče Čajldermasa napred.
Čajldermas steče utisak da ulazi u neku sobu. Mirisala je na čisto platno i ruže.
-Da li je to osoba koja želi da me vidi? - upita ženski glas.
U vezi sa tim glasom bilo je nešto čudno, kao da istovremeno dolazi sa dva
različita mesta, kao da je jedan od njih samo eho. - Ali ja poznajem ovu osobu! On je
čarobnjakov sluga! On je...
-Ja sam osoba koju je vaše gospodstvo ranilo - reče Čajldermas i otvori oči.
I on vide ne jednu ženu, već dve - ili bi možda bilo bolje da se kaže da jednu
ženu vide udvostručenu. Obe su sedele na isti način i gledale u njega. Zauzimale su isti
prostor tako da je imao isti neugodni osećaj dok je gledao u nju kao i dok je prolazio
hodnicima.
Jedna verzija ledi Poul sedela je u kući u Jorkširu; nosila je jutarnju haljinu boje
slonovače i posmatrala ga krajnje nezainteresovano. Druga verzija bila je bleđa - više
avetinjska. Sedela je u sumornoj, lavirintu sličnoj kući, odevene u kao krv crvenu
večernju haljinu. U njenoj crnoj kosi bili su dragulji ili zvezde i posmatrala ga je
besno i s mržnjom.
Gospodin Segundus povuče Čajldermasa udesno. - Stanite baš ovde! - reče
uzbuđeno. - Sad zatvorite jedno oko! Vidite li? Posmatrajte! Crvena i bela ruža na
mestu gde bi trebalo da su joj usta.
-Magija na nas utiče različito - reče Čajldermas. - Vidim nešto veoma čudno, ali
ne vidim to.
-Veoma ste odvažni kad ste se usudili da dođete ovamo - rekoše obe verzije ledi
Poul obraćajući se Čajldermasu - kad se zna ko ste i koga predstavljate.
 -Nisam ovde zbog poslova gospodina Norela. Istini za volju, nisam baš siguran
koga predstavljam. Mislim da predstavljam Džonatana Strejndža. Uveren sam da mi je
on poslao poruku... i mislim da je ta poruka u vezi sa vašim gospodstvom. Ali je
glasnik bio sprečen da stigne do mene i poruka je izgubljena. Da li možda znate, vaše
gospodstvo, šta je gospodin Strejndž želeo da mi kaže u vezi sa vama?
-Da - rekoše obe verzije ledi Poul.
-Hoćete li da mi kažete šta je to?
-Ako progovorim - rekoše one - neće to biti ništa drugo do ludilo.
Čajldermas sleže ramenima. - Proveo sam dvadeset godina u društvu sa
čarobnjacima. Privikao sam se na to. Govorite.
I tako ona (ili one) poče. Istoga trenutka gospodin Segundus dohvati beležnicu iz
džepa svoje spavaćice i stade da hvata beleške. Ali u Čajldermasovim očima dve
verzije ledi Poul više nisu govorile kao jedna. Ledi Poul koja je sedela u Starkros
Holu pričala je priču o detetu koje je živelo blizu Karlajla63, ali je žena u haljini boje
krvi, čini se, pričala nešto sasvim drugo. Ona je imala gnevan izraz na licu i žestoko je
pokretima ruku pratila svoje reči - ali šta je govorila Čajldermas nije mogao da
dokuči; fantastična priča o kambrijskom detetu sasvim je gušila.
-Eto! Vidite! - uzviknu gospodin Segundus kad završi sa ispisivanjem svojih
opažanja. - Zbog ovoga je smatraju ludom... zbog ovih čudnih priča i bajki. Ali ja sam
napravio spisak svega što mi je rekla i počeo sam da nalazim sličnost između toga i
drevnih vilenjačkih kazivanja. Siguran sam da bismo vi i ja, kad bismo se upustili u
istraživanje, otkrili povezanost sa grupom vilenjaka koji su imali bliske veze sa
pticama pevačicama. Oni svakako nisu bili ptice pevačice. Jer bi to, složićete se,
izgledalo malo previše kao stalno zanimanje za tako nestalnu rasu... ali su oni možda
primenjivali posebnu vrstu magije koja je u vezi sa pticama pevačicama. Pa se stoga
možda nekome od vilenjaka iz te grupe ćefnulo da nevinom detetu kaže da je ptica
pevačica.
-Možda - reče Čajldermas koga to nije mnogo zanimalo. - Ali ona nije
nameravala da nam to kaže. A ja sam se setio magijskog značenja. ruža. One
predstavljaju tišinu. Zato vi vidite crvenu i belu ružu... to je čin za gušenje reči.
-Čin za gušenje reči! - ponovi gospodin Segundus zapanjeno. - Da, da! Shvatam!
Čitao sam o tim stvarima. Ali kako da je se rešimo?
Iz džepa na kaputu Čajldermas izvadi malu kutiju, boje srcobolje.
- Vaše gospodstvo - reče on - dajte mi vašu levu ruku.
I ona svoju belu ruku položi na Čajldermasovu grubu i smeđu. Čajldermas otvori
kutiju, izvadi prst i stavi ga na prazno mesto.
 Ništa se ne dogodi.
-Moramo da nađemo gospodina Strejndža - reče gospodin Segundus. - Ili
gospodina Norela. Oni bi možda bili u stanju da to zaleče.
-Ne - reče Čajldermas. - Nema potrebe. Sad ne. Vi i ja smo dva čarobnjaka,
gospodine Segunduse. A Engleska je puna magije. Koliko godina učenja je za nama
dvojicom? Mora da znamo nešto u vezi sa ovim. Šta je sa Pejlovom Obnovom i
Ispravljanjem?
-Ja znam njihov oblik - reče gospodin Segundus. - Ali ja nikad nisam bio
čarobnjak praktičar.
-I nikad nećete biti ako ne pokušate. Izvedite magiju, gospodine Segundus.
I tako gospodin Segundus izvede magiju.64
Prsi odlete u šaku i načini celinu bez žlebova. Istoga časa. priviđenje beskrajnih,
pustih hodnika oko njih nesta; dve žene pred Čajldermasovim očima stopiše se u
jednu.
Ledi Poul lagano usta sa stolice. Njene oči hitro su letele tamo-vamo, kao u
nekoga ko svet vidi po prvi put. Svako u sobi mogao je da vidi da je izmenjena. Živost
i žestina izbijali su joj iz svake crte lica, iz svakog pokreta tela. Oči su joj gorele
besnim sjajem. Podiže obe ruke; šake su joj bile stisnute u čvrste pesnice, kao da
namerava da ih sruči nekome na glavu.
-Bila sam začarana! - provali iz nje. - Bila sam predmet ugovora koji je jednom
opakom čoveku pomogao da izgradi karijeru!
-Blagi bože! - zavapi gospodin Segunduse. - Moja draga ledi Poul...
-Saberite se, gospodine Segunduse! - reče Čajldermas. - Nemamo vremena za
obične stvari. Pustite je neka govori.
-Bila sam mrtva iznutra i skoro mrtva spolja!
Suze joj potekoše iz očiju i ona se stisnutim pesnicama udari u prsa. - I ne samo
ja! Drugi i dalje pate!... Gospođa Strejndž i sluga moga supruga, Stiven Blek!
I ona ispriča o hladnim, avetinjskim balovima kojima je morala da prisustvuje i
koje je morala da podnosi, o sumornim procesijama u kojima je morala da učestvuje i
o Čudnom nedostatku koji je i nju i Stivena Bleka sprečavao da o svojim patnjama
govore.
U gospodinu Segundusu i slugama sa svakim novim njenim otkrićem rastao je
užas; Čajldermas je sedeo i slušao bezizražajnog lica.
-Moramo da pišemo urednicima časopisa! - zavapi ledi Poul. -Oni moraju da
budu izloženi osudi javnosti!
 -Ko to: oni? - upita gospodin Segundus.
-Čarobnjaci, razume se! Strejndž i Norel!
-Gospodin Strejndž? - zamuca gospodin Segundus. - Ne, ne, vi grešite! Moja
draga ledi Poul, stanite malo da razmislite o onome što govorite. Nemam reč da kažem
za gospodina Norela... njegov zločin protiv vas je monstruozan! Ali gospodin Strejndž
nije učinio nikakvo zlo... namerno u svakom slučaju ne. Sigurno je jedino da su se o
njega više ogrešili no što je sam grešan.
-Oh! - zavapi ledi Poul. - Naprotiv! Smatram da je on između njih dvojice onaj
gori. Njegovim nemarom i hladnom, muškom magijom izdao je najbolju ženu, ženu nad
ženama!
Čajldermas se diže.
-Kuda ćete vi? - upita gospodin Segundus.
-Da nađem Strejndža i Norela - reče Čajldermas.
-Zašto? - zavapi ledi Poul. - Da ih opomenete? Da ih opomenete da bi mogli da
se pripreme da dočekaju osvetu jedne žene? O, kako ti muškarci štite jedni druge!
-Ne, idem da im ponudim svoju pomoć da oslobode gospođu Strejndž i Stivena
Bleka.

***

Lasel je putovao. Staza zađe u šumu. Na ulazu u šumu stajala je statua žene koja drži
iskopano srce i oko - baš kao što je to Čajldermas opisao. Leševi su visili sa trnja u
raznim stepenima raspadanja. Sneg je pokrivao zemlju i bilo je veoma tiho.
Posle nekog vremena stiže do kule. Mislio je za nju da je nešto posebno,
onozemaljsko neko mesto. „Ali uistinu“, pomisli, „veoma je prosta, baš kao kule u
pograničnom pojasu Škotske.“
Visoko na kuli bio je samo jedan prozor osvetljen iznutra svetlošću sveće i na
njemu se videla senka nekoga ko je gledao, motrio napolje. Lasel primeti još nešto,
takođe, nešto što Čajldermas ili nije video ili nije hteo da se muči da o tome priča:
drveće je bilo puno stvorenja sličnih gujama. Imala su teška, izuvijana tela. Jedno od
njih bilo je u postupku gutanja celog, svežeg, mesnatog leša.
Između drveća i potoka stajao je bledi mladić. Njegove su oči bile prazne i laka
rosa kvasila mu je čelo. Njegova uniforma, pomisli Lasel, pripadala je Jedanaestom
lakom dragonskom puku.
Lasel mu se ovako obrati: - Jedan od naših zemljaka prišao vam je pre neki dan.
Razgovarao je sa vama. Vi ste ga izazvali. On je onda pobegao. To je momak mračan i
neobdaren. Osoba nevaspitana i niskog porekla.
Ako se bledi mladić na osnovu ovakvog opisa i setio Čajldermasa, on ničim ne
pokaza da je tako. Mrtvačkim glasom reče: - Ja sam vitez zaštitnik zamka Iskopanog
oka i srca. Izazivam...
-Da, da! - viknu Lasel nestrpljivo. - Briga me za to. Došao sam ovamo da se
bijem. Da uklonim mrlju sa časti Engleske koju je načinio kukavičluk onoga momka.
Prilika na prozoru živo se naže napred.
Bledi mladić ništa ne reče.
Lasel nezadovoljno othuknu. - Vrlo dobro! Veruj mi da mislim da nameravam da
toj ženi nanesem svakakve povrede ako ti to odgovara. Meni je svejedno! Pištolji?
Mladić sleže ramenima.
Kako nije bilo sekundanata da im pomažu, Lasel reče mladiću da treba da stanu
na dvadeset koraka jedan od drugog i sam na zemlji odmeri taj razmak.
Zauzeše položaje i taman da počnu da pucaju, kad se Lasel nečega seti. - Čekaj! -
viknu. - Kako ti je ime?
Mladić ga tupo pogleda. - Zaboravio sam - reče.
Obojica opališe istovremeno. Lasel steče utisak da mladić u poslednjem trenutku
skrenu cev svoga pištolja i namerno promaši. Lasel nije mario: ako je mladić
kukavica onda gore po njega. Zrno koje sam ispali probi mladićeva prsa sa tačnošću
koja je prijala sujeti. Posmatrao ga je zatim kako umire sa istim napetim zanimanjem i
osećanjem zadovoljstva kakva je imao kad je ubio Drolajta.
Telo okači na prvi glogov trn. Onda se malo zabavi pucajući iz pištolja u obešena
tela i guje. Nije se tim prijatnim zanimanjem bavio ni čitav sat kad ču topot kopita po
šumskoj stazi. Iz suprotnog pravca, ne onog iz koga je stigao, pre iz Fejrija no iz
Engleske, mračna prilika na tamnom konju približavala se.
Lasel se okrete prema pridošlici. - Ja sam vitez zaštitnik zamka Iskopanog oka i
srca - poče on...
 65.
Pepeo, biser, prekrivač i poljubac
Sredina februara 1817.

Dok su Lukas i ostali napuštali Hartfju Ejbi, Stiven se oblačio u svojoj spavaćoj sobi
na vrhu kuće u ulici Harli.
London je grad koji može da se pohvali znatnim brojem nastranosti, ali od svih
koje su ga u tom trenutku odlikovale najnastranija je bez sumnje bila Stivenova
spavaća soba. Bila je prepuna stvari koje su dragocene, retke ili prosto prekrasne. Da
su nekako vlada, ili džentlmen koji je vodio Englesku banku, mogli da dođu do stvari
koje je sadržala Stivenova spavaća soba, više ne bi imali o čemu da brinu. Bili bi u
stanju da isplate sve dugove Britanije i da za promenu London izgrade iznova.
Zahvaljujući džentlmenu paperjaste kose, Stiven je posedovao dragulje iz kruna ko-
zna-kojih kraljevstava i vezene odore koje su nekad pripadale koptskim papama.
Saksije na njegovoj prozorskoj dasci nisu imale cveće već samo krstiće od rubina i
bisera, lepo oblikovano drago kamenje i ordenje davno zaboravljenih vojnih
ustrojstava. U unutrašnjosti njegovog malog ormana bio je komad tavanice Sikstinske
kapele i bedrena kost baskijskog sveca. Šešir svetog Kristofera visio je na čiviluku
iza vrata, a mermerna statua Lorenca de Medičija (koja je stajala, sve donedavno,
iznad groba tog velikodostojnika u Firenci) zauzimala je glavninu prostora na podu.
Stiven se brijao ispred malog ogledala oslonjenog na koleno Lorenca de
Medičija kad mu se džentlmen pojavi pored ramena.
- Čarobnjak se vratio u Englesku! - zavapi on. - Video sam ga prošle noći na
Kraljevim putevima sa Tamom obavijenom oko njega kao mističnim plaštom! Šta on
želi? Šta li planira? Oh! Ovo će da mi bude kraj, Stivene! Osećam to! On mi sprema
veliko zlo!
Stiven oseti jezu. Džentlmen je uvek bivao najopasniji u ovom stanju
uznemirenosti i straha.
-Trebalo bi da ga ubijemo! - reče džentlmen.
-Da ga ubijemo? O ne, gospodine!
-Zašto ne? Možemo zauvek da ga se oslobodimo! Mogu da mu uvežem ruke, oči i
jezik magijom, a ti možeš da ga probodeš kroz srce!
 Stiven stade brzo da razmišlja. - Ali njegov povratak uopšte ne mora da bude u
vezi sa vama, gospodine - reče. - Setite se samo koliko on neprijatelja ima u
Engleskoj... mislim, ljudi koji su mu neprijatelji. Možda se vratio da nastavi svoj
obračun sa njima.
Džentlmen je izgleda sumnjao u to. Svako razmišljanje koje u sebi nije sadržalo
pozivanje na njega bilo mu je teško za poimanje. - Ja ne bih rekao da je to tako
izvesno - reče.
-O, ali da! - reče Stiven koji poče da oseća da je stupio na sigurniji teren. - O
njemu su napisane i objavljene užasne stvari u novinama i časopisima. Tu su i glasine
da je ubio svoju ženu. Mnogi ljudi veruju da je tako bilo. Da nije ove sadašnje
situacije, verovatno bi do sada već bio i uhapšen. A opšte je poznato da je onaj drugi
čarobnjak autor svih tih laži i poluistina. Verovatno je da je Strejndž došao da se
osveti svom nekadašnjem učitelju.
Džentlmen je trenutak ili dva samo zurio u Stivena. A onda se nasmeja i njegovo
raspoloženje se namah popravi i posta sušta suprotnost malopređašnjem. - Nemamo
čega da se plašimo. Stivene! - uzviknu ushićeno. - Čarobnjaci su se posvađali i mrze
jedan drugoga! A ipak, jedan bez drugog ne predstavljaju ništa. O kako mi je to milo!
Koliko sam srećan što imam tebe da me savetuješ! A i udesilo se tako da za tebe baš
danas imam jedan divan poklon... nešto za čim odavno čezneš!
-Zaista, gospodine? - upita Stiven uz uzdah. - To bi me beskrajno obradovalo.
-Ipak, nekoga da ubijemo moramo - reče džentlmen smesta se vraćajući na svoju
prethodnu zamisao. - Veoma sam se naljutio jutros i neko zbog toga mora da umre. Šta
kažeš za starog čarobnjaka?... O, ali čekaj! To bi bilo baš zgodno za mlađeg, a to mi se
ne sviđa! Šta kažeš za muža ledi Poul? On je visok i nadmen i ponaša se prema tebi
kao prema slugi!
-Ali ja jesam sluga, gospodine.
-Ili si kralj Engleske! Da, to je izvrstan plan! Hajde da ti i ja smesta odemo do
kralja Engleske. Ti onda možeš da ga ubiješ i da umesto njega budeš kralj! Imaš li
kuglu, skiptar i krunu koje sam ti dao?
-Ali zakoni Velike Britanije ne dozvoljavaju... - poče Stiven.
-Zakoni Velike Britanije! Trt-mrt! Kakva glupost! Ja sam mislio da si ti do sada
već shvatio da zakoni Velike Britanije nisu ništa drugo do puko nabrajanje bezveznih
želja i snova ljudske vrste.
-Ali, gospodine! Setite se samo koliko vam se svideo stari gospodin kad ste ono
bili s njim!
-Hmm, to je istina. Ali kad je u pitanju stvar od ovakvog značaja spreman sam da
svoja osećanja ostavim po strani. Teškoća je u tome što imamo mnogo neprijatelja,
Stivene! Previše je opakog sveta u Engleskoj! Ja znam! Pitaću neke od mojih
saveznika da nam kažu ko nam je od svih najveći neprijatelj. Moramo da budemo
pažljivi. Moramo da budemo prepredeni. Moramo pitanje da postavimo krajnje
tačno.65 Zatražiću od Severnog Vetra i Svitanja da nas smesta prenesu u prisustvo
jedine osobe u Engleskoj čije je postojanje meni najveća pretnja! A onda možemo da
je ubijemo, ko god i šta god ona bila. Primećuješ, Stivene, da govorim o pretnji meni,
ali smatraj da su tvoja i moja sudbina neraskidivo vezane toliko da skoro i da nema
razlike među nama. Ko god da je opasnost za mene, pretnja je i tebi takođe! A sad
uzmi svoju kuglu, skiptar i krunu i kaži poslednje zbogom prizorima tvoga ropstva!
Može da se desi da ih više nikada ne vidiš!
-Ali... - poče Stiven.
Bilo je prekasno. Džentlmen diže svoje duge, bele ruke i njima načini neku vrstu
kovitlaca.
Stiven je očekivao da će da bude doveden pred jednoga ili drugoga čarobnjaka -
verovatno pred obojicu. Umesto toga, džentlmen i on nađoše se na prostranom,
praznom vresištu pokrivenom snegom. Sneg je i dalje padao, na jednoj strani zemljište
se dizalo da se sretne sa teškim nebom boje škriljca; na drugoj je stajao maglom
uvijen prizor udaljenih snežnih brda. U svem tom pustom pejzažu bilo je samo jedno
drvo - kvrgavi glog ne mnogo udaljen od mesta na kome su oni stajali. Bilo je to,
pomisli Stiven, veoma nalik okolini Starkros Hola.
-E pa, ovo je veoma čudno! - reče džentlmen. - Ne vidim nigde nikoga, a ti?
-Ne, gospodine. Nikoga - reče Stiven sa olakšanjem. - Hajde da se vratimo u
London.
-Ne mogu da razumem... O, ali čekaj! Eto nekoga!
Pola kilometra ili nešto malo dalje izgledalo je da ima neka vrsta puta ili staze.
Putem su išla jedna kola koja je vukao konj. Kad se kola primakoše glogu, konj stade i
neko sa kola siđe na zemlju. Ta osoba preko vresišta stade da gaca prema njima.
-Izvrsno! - zavapi džentlmen. - Sad ćemo da vidimo našeg najopakijeg i
najmoćnijeg neprijatelja! Stavi krunu na glavu, Stivene! Pusti ga nek drhti pred našom
moći i uzvišenošću! Izvrsno! Digni skiptar! Da, da! Pruži napred ruku u kojoj ti je
kugla! O, kako lepo izgledaš! Kraljevski! A sad, Stivene, s obzirom na to da imamo
malo vremena pre no što on stigne...
I džentlmen tu dobro odmeri sitnu priliku u daljini koja je hodala po snegom
pokrivenom vresištu: - ... imam još nešto da ti kažem. Koji je danas datum?
-Petnaesti februar, gospodine. Dan Svetog Antonija.
 -Ha! Opasan svetac zaista! E pa, u budućnosti će narod Engleske imati na dan
petnaestoga februara da slavi nešto bolje od života monaha koji je ljude štitio od kiše
i nalazio im izgubljene tričarije.66
-Hoće li odista, gospodine? A šta će to da bude?
-Imenovanje Stivena Bleka!
-Molim, gospodine?
-Rekao sam ti, Stivene, da ću da nađem tvoje pravo ime!
-Molim? Da li mi je majka stvarno dala ime?
-Da, uistinu jeste! Sve je baš onako kako sam i pretpostavljao!... Što uopšte ne
iznenađuje jer ja retko grešim u takvim stvarima. Dala ti je ime na njenom maternjem
jeziku. Ime koje je jako često slušala u njenom narodu dok je bila devojka. Imenovala
te je, ali ime nije rekla živoj duši. Nije ga čak šapnula ni novorođenčetu u uvo. Nije
stigla jer ju je Smrt otela i nespremnu je odnela.
U Stivenovoj svesti javi se slika - mračno, vrelo potpalublje broda - njegova
majka, iscrpljena porođajnim mukama, okružena strancima - on sam majušno bepče.
Da li je uopšte govorila jezikom drugih ljudi na brodu? To nije mogao da zna. Koliko
li se usamljena osećala?! Dao bi sve na svetu da je u tom trenutku mogao da je
dosegne i uteši je, ali su sve godine njegovog života ležale između njih. Oseti kako mu
srce postaje za jedan stepen tvrđe prema Englezima. Samo pre koji tren borio se da
ubedi džentlmena da ne ubija Strejndža, ali što bi njega bilo briga šta će da snađe
nekog Engleza? Što bi on brinuo šta će da snađe bilo koga iz te hladne, nemilosrdne
rase?
Uz uzdah, ostavi on te misli po strani i shvati da džentlmen i dalje govori.
-... To je veoma poučna priča i pokazuje do savršenstva sve one kvalitete zbog
kojih sam posebno slavan: poimence lično žrtvovanje, odanost u prijateljstvu,
plemenitost u namerama, sposobnost opažanja, genijalnost i hrabrost.
-Izvinite, gospodine?
-Priča o tome kako sam ti našao ime, Stivene, ono je što sada nameravam da
iznesem! Znaj onda da je tvoja majka umrla u potpalublju broda koji se zvao Penlo67
a koji je plovio od Jamajke prema Liverpulu. I onda su je - dodade tada džentlmen
suvim tonom - engleski mornari svukli i bacili u more.
-Ah! - uzdahnu Stiven.
-E sad, kao što možeš da zamisliš, to je zadatak pronalaženja tvoga imena učinilo
krajnje teškim. Posle trideset ili četrdeset godina, sve što je od tvoje majke ostalo bile
su četiri stvari: njena vriska prilikom porođaja, koja se utisnula u daske broda; njene
kosti, što je sve što je ostalo od nje kad su meso i druga tkiva raznele ribe...
-Ah! - uzviknu Stiven ponovo.
-... njena pamučna haljina koju je zadržao jedan mornar; i poljubac koji je
kapetan broda ukrao od nje dva dana ranije. E sad - nastavi džentlmen (koji je
očevidno neobično uživao u svom kazivanju) - primetićeš sa kakvom sam
dovitljivošću i prefinjenošću morao da pratim trag kretanja svakog njenog dela kroz
svet sve dok nisam sve povratio i sa njima tvoje slavno ime! Penlo je nastavio da
plovi do Liverpula gde se zlikovački deda zlikovačkog muža ledi Poul iskrcao u
pratnji svoga sluge... koji je u naručju nosio bebu, tebe. Na sledećoj plovidbi Penloa,
ovaj put prema Lejtu u Škotskoj, snašla ga je oluja pa je pretrpeo brodolom. Razne
delove brodskog korita, užadi i vezova voda je izbacila na stenovitu obalu,
uključujući i daske sa utisnutim vrištanjem tvoje majke. Ove daske pokupio je jedan
veoma siromašan čovek i upotrebio ih da napravi krov i zidove svoje kuće. Kuću sam
veoma lako našao. Stajala je na vetrovitom uzvišenju iznad olujnog mora. U njenoj
unutrašnjosti živelo je nekoliko generacija porodice onog siromašnog čoveka u
krajnjoj bedi i nemaštini. E sad, trebalo bi da znaš, Stivene. da drvo ima tvrdoglavu,
ponositu prirodu; ono nije spremno da kaže sve što zna... čak ni prijateljima. Uvek je
zgodnije raditi sa pepelom drveta no sa drvetom. I tako sam kuću siromašnog čoveka
spalio do temelja, stavio pepeo u bocu i nastavio dalje svojim putem.
-Spalili ste. gospodine! Nadam se da niko nije bio povređen!
-E pa, neki ljudi jesu bili. Jaki, mladi ljudi bili su u stanju da iz požara umaknu
na vreme, ali stariji, nejaki članovi porodice, žene i sitna deca, svi su izgoreli unutra.
-Oh!
-Onda sam sledio istoriju njenih kostiju. Verujem da sam pomenuo ranije da je
bačena u okean gde je, zahvaljujući kretanju vode i nesrećnim uplitanjem riba. telo
postalo kostur, kosti su se pretvorile u prah, a prah je od brojnih ostriga vrlo brzo
pretvoren u nekoliko pregršti najlepših bisera. U neko doba, mnogo kasnije, biseri su
izvađeni i prodati jednom pariškom draguljaru koji je kreirao ogrlicu od pet savršenih
nizova. Nju je prodao prelepoj francuskoj grofici. Sedam godina kasnije grofica je
giljotinirana i njeni dragulji, haljine i lične stvari postali su vlasništvo jednog
zvaničnika Revolucije. Ovaj opaki čovek bio je, sve donedavno, gradonačelnik malog
grada u dolini Loare. Čekao bi do pozno u noć da sve njegove sluge odu u krevet i
onda bi, sam u svojoj spavaćoj sobi, stavljao na sebe grofičine dragulje, haljine i
ostale fine stvari pa paradirao u tome gore i dole ispred velikog ogledala. Tu sam ga i
zatekao jedne noći i izgledao je. moram da kažem, veoma smešno. Udavio sam ga na
licu mesta... upotrebivši za to ogrlicu.
-Oh! - izusti Stiven.
 -Uzeo sam bisere, pustio da kukavni leš padne na zemlju i nastavio dalje. Onda
sam svoju pažnju usredsredio na lepu pamučnu haljinu tvoje majke. Mornar koji je
došao do nje čuvao je haljinu medu ostalim svojim stvarima sve dok se, godinu ili dve
dana kasnije, nije našao u jednom hladnom, kukavnom malom selu na istočnoj obali
Amerike, zvanom Gajdašev Grob. Tu je sreo visoku, mršavu ženu i, da bi ostavio
utisak na nju, poklonio joj je haljinu. Haljina nije odgovarala ženi (tvoja majka,
Stivene, imala je ljupko zaobljen, ženski stas), ali joj se svidela boja pa je isekla i
komade ušila sa još nekim tkaninama tako da je dobila prekrivač. Ostatak povesti o
ovoj ženi nije mnogo zanimljiv... udavala se za nekoliko muževa i sve ih
posahranjivala i, u vreme kad sam ja stigao do nje. bila je stara i uvela. Skinuo sam
prekrivač sa njenog kreveta dok je spavala.
-I niste je ubili, gospodine, zar ne? - brižno upita Stiven.
-Ne. Stivene. Zašto bih? Razume se, bila je strašno hladna noć i napolju je bilo
pola metra snega i zavijao je severac. Možda je umrla od zime. Ne znam. I tako smo
na kraju došli do poljupca koji je kapetan ukrao od tvoje majke.
-Jeste li ga ubili, gospodine?
-Ne, Stivene... mada bih to sigurno učinio da ga kaznim zbog toga što je uvredio
tvoju uvaženu majku, ali je on obešen u gradu Valeti pre dvadeset i devet godina. Na
sreću, on je ljubio i veliki broj drugih mladih žena pre no što je umro, a vrlina i snaga
poljupca tvoje majke bili su im preneseni. Tako mi je preostalo jedino da ih nađem i
da izvučem iz njih ono što je ostalo od poljupca tvoje majke.
-A kako ste to izveli, gospodine? - upita Stiven mada je strepeo da mu je odgovor
već poznat.
-O! To je veoma lako onda kad su žene već mrtve.
-Toliko je ljudi pomrlo samo da bi se našlo moje ime - uzdahnu Stiven.
-A ja bih rado pobio još duplo toliko ... ne, sto puta toliko... ne. stotinu hiljada
puta toliko!... eto koliko te volim. Stivene. Sa pepelom u kome je bio njen vrisak i
perlama koje su bile njene kosti, sa prekrivačem koji je bio njena haljina i magijskim
ekstraktom koji je bio njen poljubac, bio sam u stanju da otkrijem tvoje ime... koje ću
ja, tvoj najiskreniji prijatelj i najplemenitiji dobročinitelj, sada da... Oh. ali evo sada
našeg neprijatelja! Čim ga budemo ubili darovaću ti tvoje ime. Čuvaj se, Stivene!
Doći će sigurno do neke vrste maaijske bitke. Usuđujem se da kažem da ću da uzimam
razne oblike... aždaje otrovna pogleda, odrane glave i krvavih kostiju, vatrene kiše itd.
itd. Prijalo bi ti da se odmakneš malo!
Nepoznata osoba primače se bliže. Bio je tanak i mršav kao čačkalica sa licem
kao u jastreba. Kaput i košulja bili su mu u dronjcima, a čizme u raspadu i pune rupa.
 -Pazi molim te! - reče džentlmen posle dužeg ćutanja. - Ovako zapanjen nikad
nisam bio! Jesi li ikad video ovu osobu, Stivene?
-Da, gospodine. Moram da priznam da jesam. Ovo je čovek o kome sam vam
pričao. Onaj čije je telo čudno izmenjeno i koji mi je ispričao proročanstvo. Njegovo
ime je Vinkulije.
-Dobar tebi dan, kralju! - reče Vinkulije Stivenu. - Nisam li ti rekao da je čas
skoro kucnuo? A sad i jeste! Kiša će da ti napravi vrata i ti ćeš da prođeš kroz njih!
Kamenje će da ti načini presto i ti ćeš da sedneš na njega!
I on odmeri Stivena sa zagonetnim zadovoljstvom kao da su kugla, skiptar i kruna
na neki način njegovo delo.
Stiven reče džentlmenu: - Možda su se Prečasna Stvorenja kojima ste se vi
obratili prevarila, gospodine. Možda su nas dovela do pogrešne osobe.
-Sve mi se čini da drugačije ne može biti - složi se džentlmen.
- Ova skitnica teško da može biti pretnja ma kome. Meni manje od svih. Ali kako
su Severni Vetar i Svitanje uložili trud da nam ukažu na njega, bilo bi prema njima
krajnje nepoštovanje ako ga ne bismo ubili.
Vinkulije se učini čudno miran pred ovom pretnjom. On se i nasmeja. - Pokušaj
to ako možeš, vilenjače! Otkrićeš da me nije lako ubiti!
-Odista? - upita džentlmen. - Jer meni se čini da nema ništa lakše od toga! Ali,
vidiš, veoma sam spretan u ubijanju raznih stvari! Ubijao sam zmajeve, davio armije i
primoravao zemljotrese i oluje da gutaju gradove! Ti si čovek. Sam si... kao što su i
svi ljudi. Ja sam okružen starim prijateljima i saveznicima. Nakazo, čime ti možeš da
se suprotstaviš tome?
Vinkulije isturi svoju prljavu bradu prema džentlmenu pokretom punim prezrenja.
- Knjigom! - reče on.
Čudna je to stvar bila da se kaže. Stiven nije mogao da se otme pomisli da bi
Vinkulije, ako je stvarno imao knjigu, bolje učinio da knjigu proda i kupi sebi kaput.
Džentlmen najednom okrete glavu i napeto stade da posmatra daleku liniju belih
brda. - Oh! - uzviknu on kao da ga udari neko. -Oh! Ukrali su mi je! Lopovi! Lopovi!
Engleski lopovi!
-Ko, gospodine?
-Ledi Poul! Neko je razvejao začaranost!
-Magija Engleza, vilenjače! - uzviknu Vinkulije. - Magija Engleza se vraća!
-Vidiš li sad ovu oholost, Stivene?! - vrisnu džentlmen okrenuvši se da Vinkuliju
podari gnevan pogled. - Vidiš li sad pakost naših neprijatelja! Stivene, nađi mi neko
uže!
-Uže, gospodine? Nema ga kilometrima unaokolo, siguran sam. Hajde da vi i ja...
-Nema užeta, vilenjače! - naruga se Vinkulije.
Ali nešto se dešavalo u vazduhu iznad njih. Linije susnežice i snega nekako su se
uvijale zajedno. Gmizale su preko neba prema Stivenu. I onda, bez ikakvog
upozorenja, poduže, teško i jako uže pade mu u ruke.
-Eto! - uzviknu džentlmen pobedonosno. - Stivene, gledaj! Evo drveta! Jedno
jedino drvo u celoj ovoj pustoši, baš tamo gde nama treba! Ali Engleska je uvek bila
moj prijatelj. Uvek me je dobro služila. Prebaci uže preko grane pa hajde da obesimo
ovoga nevaljalca!
Stiven je oklevao, nesiguran za trenutak kako da spreči ovu novu nesreću. Uže u
njegovim rukama kao da izgubi strpljenje s njim; iskoči mu iz ruku i uredno se previ
na dve dužine. Jedan kraj preko zemlje otpuza prema Vinkuliju, a drugi se hitro savi u
dobro zategnutu omču i prebaci se preko grane.
Džentlmen beše zapao u krajnje ushićenje, raspoloženje mu se sasvim popravilo
pred mogućnošću vešanja. - Igraš li, nevaljalče? - upita Vinkulija. - Naučiću te nekim
novim koracima!
Sve dobi karakteristiku košmara. Događaji su se odvijali brzo i povezano i
Stiven nikako ne uluči pravi trenutak da se umeša niti prave reči da ih kaže. Što se
Vinkulija tiče, on se ponašao veoma čudno tokom sveg njegovog smaknuća. Ne učini
se nijednom da razume ono što mu se događa. Ne reče više ni reči, ali je nekoliko puta
nezadovoljno coktao kao da mu sve ovo stvara strašnu neugodnost pa počinje da se
ljuti.
Bez ikakvog napora, džentlmen diže Vinkulija i postavi ga pod omču. Omča mu
se sama namače na vrat i silovito ga diže u vazduh; u isto vreme drugi kraj užeta
razmota mu se sa tela i uredno se smota na zemlji.
Vinkulije beskorisno trznu nogama kroz vazduh; telo mu se cimnu i zavrte. I pored
sveg hvalisanja da teško može da bude ubijen, vrat mu lako puče - zvuk prskanja
kostiju lepo odjeknu na vresištu. Trzaj još ili dva i bio je mrtav.
Stiven - zaboravljajući da je rešio da mrzi sve Engleze - pokri lice rukama i
zajeca.
Džentlmen je cupkao unaokolo i pevao kao dete kad mu se desi nešto što mu je
posebno po volji; a kad s tim završi reče kao da vodi običan razgovor: - E pa, ovo je
bilo razočaranje! Uopšte se nije otimao. Pitam se ko li je on bio?
-Rekao sam vam, gospodine - reče Stiven brišući oči. - On je čovek koji mi je
izrekao proročanstvo. Telo mu je neobično izmenjeno. Kao da mu je na koži nešto
ispisano.
Džentlmen svuče kaput i košulju sa Vinkulija.
-Da, tako je! - reče sa blagim iznenađenjem.
Malim prstom zagreba po Vinkulijevom ramenu da vidi hoće li znaci da se skinu
i, kad vide da neće. izgubi zanimanje za celu stvar.
-A sad - reče zatim - idemo da bacimo čini na ledi Poul.
-Čini, gospodine! - uzviknu Stiven. - Ali što bismo mi to činili?
-Oh! Zato da bi umrla za mesec ili dva. To je... mimo svega ostalog... sasvim
tradicionalna stvar. Veoma je retko da ma ko oslobođen začaranosti poživi još dugo...
svakako ne ukoliko sam ja bio onaj koji ga je začarao! Ledi Poul nije daleko odavde,
a čarobnjaci moraju da nauče da ne mogu da nam se nekažnjeno suprotstavljaju! Dođi.
Stivene!
 66.
Džonatan Strejndž i gospodin Norel
Sredina februara 1817.

Gospodin Norel se okrete i pogleda niz hodnik koji je jednom vodio od njegove
biblioteke u drugi deo kuće. Da je uopšte bio siguran da će ga, ako njim pode, odvesti
do Lasela i ostalih slugu, bez sumnje bi smesta pošao. Ali je bio sasvim siguran da bi
ga u tom slučaju Strejndžova magija vratila tačno na ovo mesto.
Iz biblioteke stiže neki zvuk i on premre od straha. Pričeka, ali se niko ne pojavi.
Posle nekog vremena shvati da mu je poznat taj zvuk. Slušao ga je hiljadu puta ranije -
bio je to Strejndžov uzvik nezadovoljstva i ljutine kod čitanja nekog pasusa iz knjiga.
Bio je to tako prisan zvuk - i u gospodin Norelovoj svesti tako tesno povezan sa
najsrećnijim periodom u njegovom životu - da mu to dade hrabrost da otvori vrata
biblioteke.
Prva stvar koja mu upade u oči bio je ogroman broj upaljenih sveća. Strejndž se
nije mučio da traži svećnjake; prosto je stavljao svece na stolove i na police za knjige.
Postavljao ih je čak i po hrpama knjiga. Biblioteka je bila u neposrednoj opasnosti da
je zahvati požar. Knjige su bile svuda - razbacane po stolovima, ispreturane po podu.
Mnoge su, otvorene, bile položene licem prema podu, kako Strejndž ne bi zaboravio
gde je stao.
Strejndž je stajao na udaljenom kraju odaje. Bio je mnogo mršavija osoba od one
koju je pamtio gospodin Norel. Bio je obrijan nemarno, a kosa mu je bila razbarušena.
On ne diže pogled na nailazak gospodina Norela.
-Sedam ljudi iz Noriča 1124. godine - reče on, a čitao je iz knjige koju je držao u
rukama. - Četiri iz Ejsgarta u Jorkširu na Božić 1151. godine, dvadeset i tri iz
Eksetera 1201. godine, jedan iz Hetersejdža u Derbiširu 1243. godine... svi začarani i
oteti i odvedeni u Fejri. Bio je to problem koji on nikada nije resio.
Govorio ja tako smireno da gospodin Norel - koji je pre očekivao da će smesta
da bude zgromljen magijskom munjom - pogleda unaokolo da vidi ima li još neko u
sobi. - Izvinite, molim vas? - upita on.
-Džon Askglas - reče Strejndž koji se i dalje nije trudio da se okrene. - On nije
mogao da spreči vilenjake da kradu hrišćane. Što li ja mislim da mogu da postignem
nešto što on nije?
Udubi se ponovo u čitanje. - Sviđa mi se vaš lavirint - reče najednom kao u
lakom razgovoru. - Jeste li proučavali Hikmana?
-Šta? Ne. De Šepa.
-De Šepa! Zaista?
I Strejndž po prvi put pogleda pravo u svog nekadašnjeg učitelja.
- Uvek sam pretpostavljao da je on bio veoma neugledan naučnik bez ijedne
originalne misli u glavi.
-On nikada nije bio po ukusu sveta kome su se više dopadale magije zgodnije za
pokazivanje - reče gospodin Norel nervozno, koji nije bio siguran koliko će ovo
učtivo Strejndžovo raspoloženje da traje. - Zanimali su ga lavirinti, magijske staze,
čini koje su mogle da budu bačene ako se prate određeni koraci i skretanja... ta vrsta
stvari. Postoji dugi opis njegove magije u Belasizovim Uputstvima...
I on se tu malo zaustavi. - ... koje vi nikada niste videli. Jedini primerak je ovde.
Na trećoj je polici od prozora.
On pokaza na to mesto i vide da je polica prazna. - Ili može biti na podu -
dodade - u toj tamo gomili.
-Pogledaću za trenutak - reče Strejndž.
-I vaš lavirint je zaista bez zamerke - reče gospodin Norel. -Pola noći sam
proveo u pokušaju da umaknem iz njega.
-O, učinio sam ono što obično radim u takvim okolnostima - reče Strejndž
nehajno. - Kopirao sam vas i uneo neka poboljšanja. Koliko je dugo to trajalo?
-Molim?
-Koliko sam dugo bio u Tami?
-Od početka decembra.
-A koji je mesec sad?
-Februar.
-Tri meseca! - uzviknu Strejndž. - Tri meseca! Mislio sam da su godine
prohujale!
Gospodin Norel je ovaj razgovor zamišljao mnogo puta. Svaki put bi Strejndža
zamišljao ljutog i osvetoljubivog, a sebe u položaju da iznosi ubedljive argumente u
svoju odbranu. Sad kad su se konačno sreli. Strejndžovo držanje bilo je krajnje
zapanjujuće. Griža savesti potisnuta duboko u njegovu sitnu, smežuranu dušu ožive.
Dobi kandže i gadno ga ogreba. Ruke počeše da mu se tresu.
 -Bio sam vam neprijatelj! - provali iz njega. - Uništio sam vašu knjigu... sve osim
moga primerka! Kaljao sam vam ime i kovao zavere protiv vas! Lasel i Drolajt su
svima pričali da ste vi ubili svoju ženu! Ja sam svet pustio da u to veruje!
-Da - reče Strejndž.
-Ali to su užasni zločini! Zašto se vi ne ljutite?
Strejndžu se učini da valja priznati da je to razumno pitanje. On malo razmisli. -
Pretpostavljam da je to stoga što sam imao mnoge oblike i predstavljao razne stvari
od kako smo se poslednji put sreli. Bio sam drveće i reke i brda i kamenje.
Razgovarao sam sa zvezdama i zemljom i vetrom. Pojedinac ne može da bude
provodnik kroz koji teče sva engleska magija i da i dalje ostane svoj. Trebalo bi da
budem ljut, kažete?
Gospodin Norel klimnu glavom.
Strejndž se osmehnu svojim starim, ironičnim osmehom. - Onda se umirite!
Usuđujem se da kažem da će to i da se desi. Kad dođe vreme za to.
-I vi ste sve ovo učinili samo da me nadgornjate? - upita gospodin Norel.
-Da vas nadgornjam? - upita Strejndž zapanjeno. - Mislite, da dokažem da sam
bolji od vas? Ne! Učinio sam to da spasem svoju ženu!
Nastade kratka tišina tokom koje gospodin Norel otkri da ne može Strejndža da
pogleda u oči. - Šta želite od mene? - upita slabim glasom.
-Samo ono što sam oduvek želeo... vašu pomoć.
-Da raskinete začaranosti?
-Da.
Gospodin Norel na trenutak razmisli. - Stota godišnjica neke začaranosti za tako
nešto uvek je povoljan trenutak - reče on. - Ima nekoliko obreda i procedura...
-Hvala vam - reče Strejndž sa više rio dovoljno starog sarkazma u glasu - ali
verujem da sam se nadao nečem daleko skorijem u tom smislu.
-Smrt onoga koji je bacio čini stavlja tačku na sve takve ugovore i začaranosti,
ali...
-Ah, da! Odista! - prekide ga Strejndž živo. - Smrt začaranog! Mislio sam o tome
često u Veneciji! Sa svom engleskom magijom koja mi je stajala na raspolaganju bilo
je mnogo načina na koji sam mogao da ga ubijem. Da ga bacim naglavačke sa velike
visine. Da ga spržim munjama. Da dignem planine i skršim ga pod njima. Da je moja
sloboda bila u pitanju, sigurno je da bih to pokušao. Ali nije to bila moja sloboda...
Arabelina je bila... i da sam to pokušao i propao... da sam ja u tom pokušaju ubijen...
onda bi njena sudbina zauvek bila zapečaćena. I tako sam seo da razmislim još malo. I
tako sam smislio da postoji samo jedan čovek na celom svetu... u svim svetovima koji
su ikada postojali... koji bi mogao da zna kako da porazim moga neprijatelja. Jedan
jedini čovek koji bi mogao da mi da savet šta bi trebalo da radim. Shvatio sam da je
došlo vreme da govorim sa njim.
Gospodin Norel pokaza da je uplašeniji no ikad. - Oh! Ali ja moram da vam
kažem da sebe više ne smatram moćnijim od vas. Ja sam daleko više čitao nego vi,
istina je, i pružiću vam svu pomoć koju budem mogao, ali ne mogu da vam garantujem
da ću na bilo koji način da budem uspešniji od vas!
Strejndž se namršti. - Molim? O čemu vi to pričate? Nisam mislio na vas. Mislio
sam na Džona Askglasa. Treba mi vaša pomoć da prizovem Džona Askglasa.
Gospodin Norel stade teško da diše. I sam vazduh čini se zatreperi kao da se
oglasio neki duboki ton. Bio je svestan, gotovo do bola, tame koja je bila oko njih,
novih zvezda na nebu i tišine zaustavljenih satova. Bio je to jedan Veliki Crni Tren
koji se produžavao u večnost, pritiskao ga, gušio. I u tom Trenu nije bilo potrebno
mnogo truda da se poveruje da je Džon Askglas blizu - prostu čin daleko; duboke
senke u udaljenim ćoškovima prostorije nabori su njegovog plašta; dim iz sveca na
izdisaju bio je ukras u obliku gavrana na njegovom šlemu.
Strejndž, međutim, nije izgledao pritisnut takvim besmrtnim strahovima. On se
malo naže napred uz živi poluosmeh. - Hajdete, Norele - šapnu. - Posao za lorda
Liverpula veoma je dosadan. I vi mora da to uviđate, je li tako? Neka drugi čarobnjaci
bacaju čini na litice i plaže. Biće ih ubrzo dovoljno za to! Hajde da vi i ja učinimo
nešto izuzetno!
Opet tišina.
-Vi se plašite - reče Strejndž i povuče se nezadovoljno nazad.
-Plašim li se? - provali iz gospodina Norela. - Razume se da se plašim! Bila bi
ludost... apsolutna ludost... da osećam bilo šta drugo! Ali ne protivim se ja tome. Ovo
neće uspeti. Šta god se vi nadali da ćete time da postignete, neće uspeti. Čak i kad
bismo uspeli da ga prizovemo... što bismo čak i mogli da uradimo, vi i ja, zajedno...
on vam neće pomoći onako kako ste vi to zamislili. Kraljevi ne uslišuju puku
radoznalost... a ovaj kralj manje od svih.
-I vi to zovete pukom radoznalošću...? - poče Strejndž.
-Ne, ne! - prekide ga Norel užurbano. - Govorim vam samo kako će to da izgleda
njemu. Šta je njega briga za dve izgubljene žene? Vi o Džonu Askglasu mislite kao da
je običan čovek. On je odgajen i obrazovan u Fejriju. Način života i običaji brugha za
njega su prirodni... a većinu brugha sačinjavaju i zarobljeni hrišćani... i sam je bio
jedan takav. To njemu neće biti ništa neobično. On to neće razumeti.
 -Onda ću ja to da mu objasnim. Gospodine Norele, ja sam promenio Englesku da
bih spasao svoju ženu. Promenio sam svet. Neću da ustuknem ni pred prizivanjem
jednog čoveka; makar on bio ne znam koliko moćan. Hajdete. gospodine! Nemojte da
se prepiremo oko ovoga. Prva stvar je da ga dovedemo ovamo. Kako da počnemo?
Gospodin Norel uzdahnu. - Nije to isto kao prizivanje bilo koga drugog. Postoje
poteškoće svojstvene svakoj magiji koja je u vezi sa Džonom Askglasom.
-Kao?
-E pa, kao prvo, mi ne znamo kako da ga zovemo. Čini za prizivanje iziskuju od
čarobnjaka da bude posebno tačan sa imenima. Nijedno od imena kojima mi zovemo
Džona Askglasa nisu u stvari bila njegova vlastita. Bio je, kao što nam istorija kazuje,
otet i odveden u Fejri... i tako postao bezimeno dete u brughu. „Bezimeni rob“ bio je
jedan od načina na koji je govorio o sebi. Razume se da su mu vilenjaci dali ime po
njihovim običajima, ali je on to ime odbacio kad se vratio u Englesku. A i sve njegove
titule... Gavran kralj, Crni kralj, Kralj severa... samo su imena kojima ga je svet
nazivao, a ne ono kojim je sebe zvao.
-Da, da! - izjavi Strejndž nestrpljivo. - Sve ja to znam! Ali zar Džon Askglas nije
njegovo pravo ime?
-Oh! Nikako. To je bilo ime mladog normanskog aristokrate koji je, verujem,
umro u leto 1097. godine. Kralj... Džon Askglas... tvrdio je za tog čoveka da mu je
otac ali su mnogi ljudi osporavali da su oni uopšte bili u rodu. Ja ne mislim da je ova
zbrka sa imenima i titulama slučajna. Kralj je znao da će uvek da bude na meti očiju i
misli drugih čarobnjaka pa se od dosađivanja njihove magije zaštitio namernim
ubacivanjem zbrke u njihove čini.
-I šta bi onda trebalo da radim? - upita Strejndž i pucnu prstima. - Posavetujte
me!
Gospodin Norel žmirnu svojim sitnim očima. Nije bio navikao da misli tako
brzo. - Ako upotrebimo običnu englesku čin za prizivanje... a ja odlučno savetujem da
tako postupimo, jer boljih nema... onda možemo da pustimo da elementi te čini obave
posao prepoznavanja umesto nas. Biće nam potreban izaslanik, staza i poklon.68 Ako
se opredelimo za alat koji kralja zna, i to ga zna veoma dobro, onda neće smetati što
mu ime ne znamo kako treba, jer će alat da ga nađe, dovede ga i obaveže ga, bez naše
pomoći! Shvatate li?
Uprkos svem užasu koji ga je držao, gospodin Norel postajao je sve zagrejaniji
pri pomisli na mogućnost primene magiije... nove magije... u društvu sa Strejndžom.
-Ne - reče Strejndž. - Uopšte ne shvatam.
-Ova kuća sagrađena je na kraljevoj zemlji, sa kamenjem iz kraljeve opatije.
Reka teče pored nje... nema ni dvesta metara od ove sobe do nje; reka je često na
svojim vodama nosila kralja u njegovoj kraljevskoj barži. U mojoj bašti su kruška i
jabuka... direktni potomci semenki koje je kralj ispljunuo kad je jedne večeri sedeo u
opatovoj bašti. Nek nam staro opatijsko kamenje bude izaslanik: neka nam reka bude
staza; nek nam rod krušaka i jabuka iz ove godine bude poklon. Onda prosto možemo
da ga imenujemo kao „kralj“. To kamenje, ta reka, to drveće za drugo ne zna!
-Odlično - reče Strejndž. - A koju čin preporučujete? Ima li nekih kod Belasiza?
-Da, tri.
-Vredi li da se pokuša sa njima?
-Ne, zaista ne.
Gospodin Norel otvori fioku i izvadi komad papira. - Ovo je najbolja koju ja
znam. Nemam naviku da koristim čini prizivanja... ali da imam, ovo je ona koju bih
upotrebio.
I on predade papir Strejndžu.
Papir je bio pokriven urednim, sitnim rukopisom gospodina Norela. Na vrhu je
bilo ispisano: „Gospodin Strejndžova čin za prizivanje“.
-To je ona koju ste vi koristili da prizovete Mariju Avesalom69 - objasni Norel. -
Ja sam uneo neke dodatke. Ispustio sam florilegium70 koji ste vi reč po reč kopirali
od Ormskirka. Ja. kao što vam je poznato, nemam visoko mišljenje o florilegiumu u
principu, a ova mi se čini posebno besmislena. Dodao sam epitomu očuvanja i
oslobađanja kao i ukras poslanice... mada sumnjam da će ma šta od svega toga da nam
pomogne u ovom slučaju.
-To je sada isto toliko vaš rad koliko i moj - primeti Strejndž bez i trunke
suparništva u glasu.
-Ne, ne - reče Norel. - Suština je vaša. Ja sam samo poravnao ivice.
-Dobro! Onda smo spremni, zar ne?
-Ima još jedna stvar.
-A to je?
-Postoje određene predostrožnosti da bi se osigurala bezbednost gospođe
Strejndž.
Strejndž ga postrance pogleda kao da misli da je sad malo dockan da gospodin
Norel brine o Arabelinoj bezbednosti, ali gospodin Norel to ne primeti jer već beše
otišao do police sa knjigama i uposlio se pregledom jednog debelog izdanja.
-Čin je zapisana u Čejstonovom Liber Novusu. Ah, da! Evo je! Moramo da
izgradimo magični put i da napravimo vrata tako da gospođa Strejndž bezbedno izađe
iz Fejrija. U protivnom tamo može da ostane zarobljena zauvek. Bili bi nam potrebni
vekovi da je opet nađemo.
-Oh, to! - reče Strejndž. - Već sam to uradio. I imenovao vratara da je sačeka kad
bude izašla napolje. Sve je u pripravnosti.
On uze najsićušniji komad svece, stavi je u svećnjak i zapali je.3271 Onda stade
da recituje čin. Pomenu opatijski kamen koji je kao izaslanik poslat da potraži kralja.
Pomenu reku kao stazu kojom kralj treba da dođe. Pomenu ovogodišnji rod krušaka i
jabuka gospodina Norela kao dar koji kralj treba da dobije. Pomenu trenutak utrnuća
plamena svece kao onaj u kome kralj treba da se pojavi.
Plamen sveće zatrepta i zgasnu...
... i u tom trenutku...
... u tom trenutku se soba napuni gavranima. Crna krila ispuniše vazduh kao
mahanje ogromnih ruku. ispuniše Strejndžovu viziju kao kovitlac crnog plamena. Sa
svih strana je lupan krilima i kandžama. Gakanje i graktanje bili su zaglušujući.
Gavrani izlupaše zidove, izlupaše prozore, izlupaše i samog Strejndža. On pokri glavu
rukama i pade na pod. Galama i lupa krila nastaviše se još neko vreme.
I onda, u treptaju oka, oni nestaše i soba utonu u tišinu.
Sve sveće su bile ugašene. Strejndž se prevali na leđa, ali je jedno vreme samo
ležao i zurio u Tamu. - Gospodine Norele? - pozva na kraju.
Niko ne odgovori.
Po mrklom mraku on se polako diže na noge. Pođe mu za rukom da napipa jedan
od stolova u biblioteci i nešto kasnije ruka mu nađe jednu prevrnutu svecu. Izvadi lulu
iz džepa i upali je.
Kad je diže iznad glave vide da je soba u krajnjem neredu i haosu. Nijedna
knjiga više nije bila na policama. Svi stolovi i merdevine u biblioteci bili su
prevrnuti. Nekoliko finih stolica bilo je pretvoreno u drva za potpalu. Debeo sloj
perja gavrana sve je pokrivao, tako da je izgledalo kao da je napadao crni sneg.
Norel je upola ležao, upola sedeo na podu, leđa naslonjenih na sto. Oči su mu
bile otvorene, ali kao da ništa nisu videle. Strejndž mu ispred lica nekoliko puta tamo-
vamo mahnu plamenom sveće. - Gospodine Norele? - reče ponovo.
Šapatom, kao u zanosu, Norel reče: - Verujem da smemo zaključiti da smo uspeli
da mu skrenemo pažnju.
- Verujem da ste u pravu, gospodine. Znate li šta se desilo?
I dalje šapatom, Norel reče: - Knjige su se sve pretvorile u gavrane. Na oku sam
baš imao Fontanu srca Hjua Pontifeksa pa sam video kako se menja. On se time često
koristio, znate... tim haosom crnih ptica. Čitao sam o tome sve od kako sam bio dečak.
Ali nisam verovao da ću to ikada da vidim, gospodine Strejndž! Samo kad sam to
doživeo! Ima taj haos i ime na Sidhe jeziku, jeziku njegovog detinjstva, ali je ime
izgubljeno.72
On iznenada steže Strejndža za ruku. - Da li su knjige bezbedne?
Strejndž podiže jednu sa poda. Otrese sa nje perje gavrana i pogleda naslov:
Sedmoro vrata i četrdeset i dva ključa od Pjera Rusinjola. Otvori je i stade da čita
nasumice. ... i tu ćete naći čudnu zemlju kao šahovsku tablu, gde se smenjuju goli
kamen i plodni voćnjaci, prostranstva trnja sa poljima kukuruza, plavne livade sa
pustinjama. I u toj zemlji, Bog čarobnjaka, Trostruki Hermes, postavio je straže kod
svake kapije i kod svakog mosta: na jednom mestu ovna, na drugom guju... Da li to
zvuči kako treba? - upita Strejndž podozrivo.
Gospodin Norel klimnu glavom potvrdno. Iz džepa zatim izvadi maramicu i
obrisa krv sa lica.
Dva čarobnjaka onda su samo sedela na podu između knjiga i u perju i neko
vreme samo ćutala. Svet spade samo na dah plamena svece.
Konačno Strejndž reče: - Koliko je morao da nam bude blizu da bi izveo jednu
ovakvu magiju?
-Džon Askglas? Koliko ja znam, on magiju kao što je ova može da izvede sa
daljine od stotinu svetova... iz samog srca pakla.
-Ipak bi bilo zgodno da znamo dokle je izveo, zar ne?
-Da li?
-E pa, na primer, kad bismo otkrili da je u blizini, mogli bismo... - i tu Strejndž
zasta i malo razmisli. - Mogli bismo da odemo do njega.
-Vrlo dobro - uzdahnu gospodin Norel, ali nije zvučao ni izgledao kao da gaji
velike nade.
Prva - i uistinu jedina - potreba za bacanje čini za utvrđivanje položaja nekog
predmeta u prostoru, bio je srebrni lavor sa vodom. U Hartfju Ejbiju je srebrni lavor
gospodina Norela stajao na stočiću u uglu sobe, ali je stočić bio uništen nasiljem
gavrana dok lavor nigde nije mogao da se vidi. Upustiše se u traganje za njim i nađoše
ga posle nekog vremena u ognjištu okrenutog naopačke i pokrivenog hrpom perja i
vlažnih, iscepanih stranica iz knjiga.
-Treba nam voda - reče Norel. - Lukasa sam uvek terao da mi je donosi iz reke.
Voda koja je brzo tekla najbolja je za magiju utvrđivanja lokacije... a reka u Hartfjuu
teče brzo čak i leti. Doneću je ja.
 Ali gospodin Norel nije bio mnogo vičan u obavljanju bilo kojih domaćih
poslova pa prođe prilično vremena dok se ne nađe izvan kuće. Zasta na travnjaku i
zagleda se u zvezde koje nikad ranije nije video. Nije se osećao kao da je u
unutrašnjosti Stuba Tame usred Jorkšira; imao je jači osećaj da je ceo svet nekuda
otpao i da su Strejndž i on ostavljeni sami na usamljenom ostrvu ili na vrhu visoke
litice do koje nema puta. Pomisao na to potrese ga daleko manje no što bi čovek
mogao da pomisli. Za svet nikad nije mnogo mario i njegov gubitak podnosio je
filozofski.
Na obali reke kleče u smrznutu travu da zahvati vodu u lavor. Nepoznate zvezde
svetlele su odozdo iz mračnih rečnih dubina. Diže se (pomalo zahvaćen vrtoglavicom
od neuobičajenog napora) - i smesta steče utisak da se odvija neka magija - mnogo
jača no što je ikad ranije osetio. Da ga je iko upitao da opiše šta oseća, rekao bi da se
ceo Jorkšir izvrće iznutra napolje. Za trenutak nije mogao da se seti u kom smeru leži
kuća. Okrenu se, saplete i nalete pravo na gospodina Strejndža koji je iz nekog razloga
stajao odmah iza njega. - Mislio sam da ćete da ostanete u biblioteci! - reče on
iznenađeno.
Strejndž ga besno odmeri. - I ostao sam u biblioteci! U jednom trenutku sam čitao
Goberovog Apolonovog vratara! U sledećem trenutku sam bio ovde!
-Niste me sledili? - upita Norel.
-Ne, razume se da nisam! Šta se dešava? I šta vas je, za ime sveta, toliko
zadržalo?
-Nisam mogao da nađem moj sivi kaput - reče gospodin Norel krotko. - Nisam
znao gde ga je Lukas stavio.
Strejndž izvi jednu obrvu i reče: - Pretpostavljam da ste iskusili isto što i ja? Baš
pre no što sam iščupan sa mesta gde sam bio i doveden ovamo, imao sam osećaj da su
me zahvatili, izmešani u jedno, vetar i voda i plamen.
-Da - reče Norel.
-A bio je tu i laki miris divljeg lekovitog bilja i planinskih padina?
-Da - reče Norel.
-Vilenjačka magija?
-Oh! - reče gospodin Norel. - Bez sumnje! Ovo je deo iste čini koja vas drži u
Večnoj Tami.
On se osvrte oko sebe. - Dokle se to prostire?
-Šta?
-Tama.
 -E pa, meni je teško da to odredim s obzirom na to da se ona pomera zajedno sa
mnom. Ali drugi ljudi su mi rekli da je veličine venecijanskog okruga u kome sam
živeo. Recimo pola jutra?

-Pola jutra! Ostanite ovde!

Gospodin Norel spusti srebrni lavor na smrznutu zemlju. Krenu pravo u smeru
mosta. Uskoro je sve što je od njega moglo da se vidi bila njegova siva perika. U
svetlosti zvezda ona je najviše podsećala na malu kornjaču koja se gega udaljavajući
se.
Svet se izvi još jednom i dva čarobnjaka iznenada su stajala na mostu preko reke
kod Hartfjua.
-Šta za ime sveta...? - poče Strejndž.
-Vidite? - reče Norel mrko. - Čin nam neće dozvoliti da se udaljimo daleko jedan
od drugoga. I mene je zahvatila takođe. Usuđujem se da kažem da su postojale neke
žalosne nepreciznosti u vilenjakovoj magiji. Bio je nemaran. Usuđujem se da kažem
da je vas imenovao samo sa engleski čarobnjak... ili tako nekim neodređenim
izrazom. Posledica takvog postupka je da njegova čin... koja je trebalo da se odnosi
samo na vas... sad u zamku hvata i svakog čarobnjaka koji na nju natrapa!
-Ah! - reče Strejndž.
I ne reče više ništa. Nije imalo šta da se kaže.
Gospodin Norel se okrete prema kući. - Ako ništa drugo, gospodine Strejndž -
reče on - ovo je izvanredna ilustracija potrebe da se bude krajnje tačan kad se u
činima pominju imena.
Iza njega Strejndž svoje oči diže ka nebu.
U biblioteci staviše srebrni lavor sa vodom na sto između sebe.
Bilo je to veoma čudno, ali otkriće da je sada u Večnoj Tami zarobljen zajedno
sa Strejndžom kao da obodri duh gospodina Norela umesto da bude obrnuto. On
veselo podseti Strejndža da još nisu našli način da daju ime Džonu Askglasu i da će to
sigurno da bude velika prepreka u njegovom nalaženju - magijom ili na bilo koji drugi
način.
Strejndž ga je, glave podbočene rukama, sumorno posmatrao. - Probajte samo sa
Džon Askglas - reče on.
I tako Norel izvede magiju, imenujući Džona Askglasa kao osobu koju traže.
Podeli površinu vode na četiri dela linijama blistavog svetla. Svakoj četvrtini dade
ime: Nebo, Pakao, Zemlja i Fejri. Istoga časa tačka plavičastog svetla pojavi se u
četvrti koja je označavala Zemlju.
-Eto! - uzviknu Strejndž i pobedonosno đipi sa stolice. - Vidite li, gospodine?
Stvari nisu uvek onako teške kako se pretpostavlja.
Norel tapnu površinu četvrti; prvobitna podela nestade. On je ponovo iscrta i
imenova četvrtine nanovo: Engleska, Škotska, Irska i Tamo-negde. Plavičasta tačka
pojavi se u Engleskoj. Ponovo tapnu četvrtinu, iscrta nove podele i prouči rezultat. I
opet i opet, nastavljao je sve više usavršavajući magiju. Tačka je bez prestanka
svetlela.
On tiho uzviknu.
- Šta ste otkrili? - upita Strejndž.
 Zapanjenim glasom, kao u velikom čudu, Norel reče: - Mislim da smo uprkos
svemu uspeli! Ovo kaže da je on ovde. U Jorkširu.
 67.
Glog
Februar 1817

Čajldermas je prelazio preko pustog vresišta. U sredini vresišta stajao je kvrgavi glog
i sa njega je visio čovek. Sa čoveka su bili strgnuti kaput i košulja i otkrivali u smrti
ono što je bez sumnje krio celoga života: da mu je koža bila čudno izobličena.
Njegove grudi, leda i ruke bili su pokriveni komplikovanim plavim znacima, znacima
toliko gustim da je bio više plav no beo.
Dok se na konju približavao drvetu, Čajldermas se pitao nije li mu ubica išarao
telo da mu se naruga još više. Dok je bio mornar slušao je priče o zemljama u kojima
se kriminalcima njihova priznanja ispisuju na telu raznim užasnim načinima pre no što
ih ubiju. Izdaleka su znaci na telu obešenoga bili veoma nalik rukopisu, ali kad se
primače bliže vide da se svi oni nalaze ispod kože.
Sjaha s konja i okrete telo tako da mu vidi lice. Lice beše pomodrelo i oteklo;
oči iskolačene i napunjene krvlju. Posmatrao ga je sve dok u iskrivljenim crtama ne
uoči lice koje je poznavao. - Vinkulije - reče.
Izvadi džepni nož i preseče uže pa spusti telo. Zatim skide Vinkulijeve pantalone
i čizme i prouči telo: leš na goloj smrznutoj zemlji vresišta.
Čudne oznake pokrivale su mu svaki santimetar kože - jedini izuzetak bili su lice,
ruke, intimni delovi i tabani nogu. Ličio je na plavog čoveka koji nosi bele rukavice i
belu masku. Što ga je više Čajldermas gledao, to je sigurniji bio da oznake nešto
znače. - Ovo su kraljeva slova - reče on na kraju. - Ovo je knjiga Roberta Fajndelma.
Upravo tada udari snežna mećava u vihoru oštrih, ledenih pahulja. Vetar dunu
jače.
Čajldermas pomisli na Strejndža i Norela koji su bili četrdesetak kilometara
daleko odatle i glasno se nasmeja. Šta mari ko čita knjige u Hartfjuu? Najdragocenija
knjiga od svih na svetu ležala je gola i mrtva na snegu i vetru.
-I tako je - reče on - ovo spalo na mene, je li? „Najveća slava i najveći teret koji
su ikad podarili nekom čoveku ovoga doba.“
U ovom trenutku je teret izgledao daleko upadljiviji od slave. Knjiga je imala
najneugodniji oblik. Nije imao pojma koliko je već Vinkulije bio mrtav i kad će da
počne da truli. Šta da radi? Mogao je da pokuša da leš prebaci preko konja. Ali svež
leš, tek skinut sa konopca, teško bi mogao da objasni bilo kome koga bi sreo usput.
Mogao je da sakrije telo i ode po konjsku zapregu i kola. Koliko će to dugo da traje?
Neko bi u međuvremenu mogao da naiđe i odnese leš. U Jorku je bilo doktora koji su
plaćali dobro svaki leš i nisu postavljali neugodna pitanja.
-Mogao bih da bacim čin prikrivanja - pomisli.
Čin prikrivanja svakako bi ga sakrila od ljudskih očiju, ali su tu bili i psi, lisice i
vrane o kojima je valjalo misliti. Njih ne bi mogla da zavara nijedna čarolija koju je
Čajldermas znao. Knjiga je već jednom bila pojedena. Nije smeo da rizikuje i dozvoli
da se to desi i drugi put.
Najbezbolnije bi bilo da se napravi prepis znakova, ali su njegovo pero,
mastionica i beležnica ležali na stolu u dnevnoj sobi u Tami Hartfju Ejbija. I šta sad?
Mogao je prepis da šiljatim štapom izgrebe u smrznutoj zemlji - ali to nije bilo ništa
bolje od onoga što je već imao. Da je u blizini samo bilo više drveća bio bi u stanju
da mu oguli koru i nagori malo drveta pa time da piše po kori. Ali ovde je bilo samo
ovo kvrgavo drvo gloga.
Pogleda svoj džepni nož. Možda bi trebalo da knjigu prepiše na svoje telo?
Nekoliko je stvari išlo u prilog ovom planu. Prvo, ko je mogao da kaže da i sam
raspored znakova na Vinkulijevom telu nema neko svoje značenje? Nije li tekst bliže
glavi važniji? Sve je bilo moguće. Drugo, to bi knjigu učinilo i bezbednom i
skrivenom. Ne bi morao da brine da će neko da mu je krade. Da li će da je pokaže
Strejndžu i Norelu reši da odluči kasnije.
Ali je zapis na Vinkulijevom telu bio i zgusnut i komplikovan. Čak i da je bio u
stanju da svojim nožem izvede sve te prefinjene tačke, krugove i rascvetalost - u šta je
veoma sumnjao - morao bi da zaseca jako duboko da bi znake učinio stalnim.
Svuče svoj zimski kaput i sako ispod njega. Otkopča dugmad na manžetnama
košulje i podvrnu rukave. Za probu ureza jedan simbol sa unutrašnje strane
Vinkulijeve ruke na isto mesto na svojoj ruci. Rezultat nije mnogo obećavao. Bilo je
toliko krvi da nije mogao da vidi šta radi, a bol mu je izazivao nesvesticu.
- Mogao bih za ovu stvar da se lišim malo krvi, ali ima toliko onoga što treba da
se prepiše... da bi me gubitak tolike krvi sigurno ubio. Pored toga, kako ću, za ime
sveta, da prepisujem ono što mu je ispisano na leđima? Staviću ga na konja i ako me
iko zbog toga pozove na odgovornost... a pa, pucaču, nema mi druge. To je plan. Nije
to veoma dobar plan, ali je plan.
I on opet navuče sako i kaput.
Bruer je odlutao malo dalje i čupkao nešto suve trave koju vetar beše otkrio.
Čajldermas ode do njega. Iz torbe izvuče dugo i jako uže i kutiju u kojoj su mu bili
pištolji. Nabi kugle u oba pištolja i napuni ih barutom.
Okrenu se zatim da proveri da li je sve u redu sa telom. Neko - neki čovek -
naginjao se nad njim. Čajldermas zavuče pištolje u džepove svog velikog zimskog
kaputa i dade se u trk vičući.
Čovek je nosio crne čizme i crni kaput. Upola se savijao, upola klečao na
snegom pokrivenoj zemlji pored Vinkulija. Na tren samo Čajldermas pomisli da je to
Strejndž - ali ovaj čovek nije bio toliko visok i bio je nešto vitkije građe. Njegova
tamna odeća bila je očevidno skupocena i izgledala je veoma savremena. A ipak,
njegova prava, crna kosa bila je duža no što bi bilo koji džentlmen koji prati modu
dozvolio sebi da je tako nosi; ta kosa davala mu je izgled metodističkog sveštenika ili
pesnika romantičara. „Zna koje“, pomisli Čajldermas. „On je čarobnjak. Dobro ga
poznajem. Kako to da ne mogu da mu se setim imena?“
Naglas doviknu: - Telo je moje, gospodine! Ostavite ga!
Čovek diže pogled. - Tvoje, Džone Čajldermase? - upita pomalo podrugljivo. -
Ja sam mislio da je moje.
Čudna je to stvar bila, ali uprkos odeći i nesumnjivom autoritetu koji je držanjem
širio oko sebe, njegov način govora učini se sirovim - čak i Čajldermasovom uhu.
Naglasak mu je bio severnjački - u to nije bilo sumnje - ali Čajldermas nije mogao da
kaže odakle. Mogao bi biti nortambrijanski, ali je imao i još neke primese - iz govora
hladnih zemalja koje leže sa druge strane Severnog mora i - što je izgledalo najčudnije
još - bilo je više no primetno prisustvo francuskih nijansi u izgovoru.
-E pa, pogrešili ste - reče Čajldermas i diže pištolje. - Pucaču na vas ako budem
morao, gospodine. Ali radije to ne bih činio. Ostavite mi telo i idite svojim putem.
Čovek ništa ne reče. Proučavao je Čajldermasa još neko vreme i onda, kao da mu
to dosadi, svoju pažnju opet usredsredi na telo na zemlji.
Čajldermas se osvrte da vidi gde su mu konj ili kočija - bilo kakav znak koji bu
mu ukazao na to kako je taj čovek stigao ovamo. Nije bilo ničega. U celom širokom
vresištu bila su samo dva čoveka, konj, leš i glog.
„A ipak mora da mu je kočija tu negde“, pomisli. „Nema mu na kaputu ni mrlje
blata, a isto tako ni na čizmama. Izgleda kao da je ovoga časa izašao iz sobe za
odevanje. Gde su mu sluge?“
E to već nije bila prijatna pomisao. Čajldermas je sumnjao da bi imao mnogo
muke u savladavanju ove blede, mršave osobe pesničkog izgleda, ali kočijaš i dva ili
tri snažna momka iz pratnje bili su sasvim druga stvar.
-Da li ova zemlja ovde pripada vama. gospodine? - upita.
-Da.
 -A gde vam je konj? Gde vam je kočija? Gde su vam sluge?
-Nemam konja, Džone Čajldermase. Nemam kočije. I samo je jedan moj sluga
ovde.
-Gde?
Bez zamaranja da diže i pogled, čovek diže ruku i uperi mršavi, bledi prst.
Čajldermas zbunjeno pogleda iza sebe. Tu nije bilo nikoga. Samo vetar koji je
duvao preko snežnih nanosa. Na šta li je mislio? Na vetar ili na sneg? On je slušao o
srednjovekovnim čarobnjacima koji su tvrdili da su im te i druge prirodne sile sluge.
A onda shvati: - Kako? Ne, gospodine, grešite! Ja nisam vaš sluga!
-Hvalio si se baš time nema tome ni tri dana.
Postojala je samo jedna osoba koja bi mogla da polaže bilo kakvo pravo da se
nazove Čajldermasovim gospodarem. Nije li ovo bio, na neki misteriozan način,
Norel? Neki vid Norela? U prošlosti su se čarobnjaci pojavljivali u različitim
oblicima u skladu sa kvalitetima koji su bili svojstveni njihovom karakteru.
Čajldermas pokuša da se seti koji bi deo karaktera Gilberta Norela mogao iznenada
da se iskaže kao bledi, zgodni čovek sa čudnim naglaskom i držanjem punim
autoriteta. Pomisli da se čudne stvari jesu događale u poslednje vreme, ali tako čudne
ipak do sada nisu bile. - Upozorio sam vas! Ostavite telo!
Čovek se naže bliže Vinkulijevom telu. Iščupa zatim nešto iz sopstvenih usta -
majušno zrno svetla sa primesama rumene i srebrne boje. I stavi to Vinkuliju u usta.
Leš uzdrhta. Nije to bio trzaj bolesnog čoveka, a ni stresanje zdravog; ličilo je to na
drhtaj brezove grane pri prvom dahu proleća.
-Sklonite se od tela, gospodine! - viknu Čajldermas. - Neću vas opominjati
ponovo!
Čovek se ne potrudi čak ni da ga pogleda. Vrhom prsta pređe preko tela kao da
po njemu piše.
Čajldermas desnim pištoljem nanišani nešto dalje od čovekovog levog ramena,
sa namerom da ga zaplaši. Pištolj savršeno opali; oblak dima i miris baruta digoše se
u vazduh iz prašnice; varnice i još dima kuljnuše kroz cev.
Ali kugla odbi da leti. Visila je u vazduhu kao u snu. Uvijala se, nadimala i
menjala oblik. Iznenada dobi krila, pretvori se u vivka i odlete. U isto vreme
Čajldermasova svest stiša se i očvrsnu kao kamen.
Čovek nastavi da pomera svoj prst iznad Vinkulija i svi motivi i simboli
zaploviše i uskovitlaše se kao da su bili napisani na vodi. Bavio se ovim neko vreme
i, kad se zadovolji, presta i diže se.
-Pogrešio si - reče Čajldermasu. - On nije mrtav.
 Priđe i stade pravo ispred Čajldermasa. Bez imalo okolišanja, baš kao roditelj
koji čisti nešto sa lica svoga deteta, on liznu svoj prst i njime utisnu neku vrstu
simbola na oba Čajldermasova očna kapka, na njegove usne i iznad srca. Onda kucnu
po Čajldermasovoj levoj ruci tako da mu pištolj iz nje ispade na zemlju. Onda izvuče
još jedan simbol na Čajldermasovom dlanu. Okrete se i izgledalo je da će da se
udalji, ali se onda izgleda seti još nečega jer, kao usput, mahnu rukom prema ožiljku
na Čajldermasovom licu.
Vetar razveja sneg koji je padao i onda ga natera da zaigra i u vrti se. Bruer
ispusti zvuk kao da mu nešto smeta. Na tren samo, sneg i senke na izgled oblikovaše
sliku mršavog, tamnokosog čoveka u zimskom kaputu i čizmama. U sledećem trenutku
iluzija nestade.

***

Čajldermas trepnu. - Gde li ja to lutam? - upita se ljutito. - I šta sam se raspričao sam
sa sobom? Ovo nije vreme da se mlati prazna slama!
U vazduhu je visio miris baruta. Jedan od njegovih pištolja ležao je u snegu. Kad
ga diže, još je bio topao kao da je iz njega nedavno pucano. Bilo je to čudno, ali nije
imao vremena da se načudi kako valja jer ga jedan novi zvuk natera da digne pogled.
Vinkulije je ustajao sa zemlje. Činio je to trapavo, u trzajima, kao nešto
novorođeno koje još nije otkrilo čemu služe udovi. Zasta onda na trenutak klateći se
dok mu se glava trzala ovamo i onamo. Onda otvori usta i vrisnu na Čajldermasa. Ali
zvuk koji mu na usta izađe uopšte nije bio zvuk; bio je to svlak zvuka bez kostiju i
mesa.
Bila je to bez sumnje najčudnija stvar koju je Čajldermas video: goli plavi
čovek, krvlju podlivenih očiju, bezglasno vrišti usred snegom pokrivenog vresišta.
Bila je to tako nestvarna situacija da jedno vreme nije znao šta da radi. Upita se treba
li da proba da primeni čin zvanu Džajls de Marstonova Obnova Odbeglog
Spokojstva, ali u daljem razmišljanju seti se nečeg boljeg. Izvadi klare koji mu je
Lukas poklonio i pokaza ga Vinkuliju. Vinkulije se smiri i usredsredi svoj pogled na
to.
Četvrt sata kasnije sedeli su zajedno pod glogom i doručkovali klare i šaku
jabuka. Vinkulije je navukao svoju košulju i pantalone i umotao se pokrivačem koji je
pripadao Brueru. Oporavljao se od vešanja zapanjujućom brzinom. Oči su mu i dalje
bile natopljene krvlju, ali nisu ulivale strah onako kao ranije. Govorio je promuklo i
svaki čas zapadao u napad kašlja, ali je govorio razumljivo.
- Neko je pokušao da te obesi - reče mu Čajldermas. - Ne znam ni ko ni zašto. Na
sreću, našao sam te na vreme i presekao uže.
Dok je ovo govorio, oseti kako mu nejasno pitanje uznemiri svest. U svesti vide
Vinkulija kako mrtav leži na zemlji i mršavu, belu ruku, uperenu na njega. Ko li je to
bio? Sećanje mu izmače. - I tako, reci mi - nastavi - kako čovek postaje knjiga? Znam
da je tvome ocu knjigu dao Robert Fajndelm i da je trebalo da je on odnese čoveku u
brdima Derbišira.
-Poslednji čovek u Engleskoj koji je mogao da čita kraljeva slova - prokrklja
Vinkulije.
-Ali tvoj čovek nije isporučio knjigu. Umesto toga. on ju je pojeo na takmičenju u
pijanstvu u Šefildu.
Vinkulije otpi još jedan gutljaj klarea i usta obrisa nadlanicom ruke. - Četiri
godine kasnije rođen sam ja i kraljeva slova bila su ispisana svuda po mom telu. Kad
sam imao sedamnaest godina otišao sam da potražim čoveka u brdima Derbišira... on
je živeo taman toliko dugo da ga ja nađem. E to je bila noć za pamćenje! Zvezdana,
letnja noć. kad su se kraljeva knjiga i poslednji poznavalac kraljevih slova sreli i
zajedno pili vino! Sedeli smo na vrhu brda kod Bretona, gledali pod sobom Englesku i
on mi je čitao sudbinu Engleske.
-I to je bilo proročanstvo koje si ispričao Strejndžu i Norelu?
Vinkulije, koga baš tad spopade nov napad kašlja, klimnu potvrdno glavom. Kad
ponovo steče sposobnost da govori, dodade: - A takođe i bezimenom robu.
-Kome? - upita Čajldermas i namršti se. - Ko je taj?
-Čovek - odgovori Vinkulije. - Deo moga zadatka bio je da nosim njegovu priču.
Počeo je kao rob. Uskoro će da bude kralj. Njegovo pravo ime uskraćeno mu je na
rođenju.
Čajldermas razmisli o ovom opisu trenutak ili dva. - Ti misliš na Džona
Askglasa? - upita.
Vinkulije se ljutnu. - Da sam mislio na Džona Askglasa to bih i rekao! Ne, ne. On
uopšte nije čarobnjak. Čovek je kao i svako drugi.
Zamisli se malo. - Samo što je cm - dodade.
-Nikad nisam čuo za njega - reče Čajldermas.
Vinkulije ga pogleda podsmešljivo. - Razume se da nisi. Celoga veka živeo si u
džepu mejferskog čarobnjaka. Ti jedino znaš ono što on zna.
-Pa šta? - reče Čajldermas, žacnut. - Nije to neka tričarija, zar ne? Norel je
pametan čovek... a Strejndž takođe. Imaju oni svoje mane, kao i drugi ljudi, ali su
njihova ostvarenja i dalje bez premca. Nemoj da grešiš; ja sam čovek Džona
Askglasa. Ili bih to bio da je on ovde. Ali moraš priznati da je obnova engleske
magije njihovo delo, a ne njegovo.
-Njihovo delo! - podrugnu se Vinkulije. - Njihovo! Zar ti još ne shvataš? Oni su
čini koje baca Džon Askglas. I to je sve što su ikad bili. A on to radi i sada!
 68.
„Da.“
Februar 1817.

U vodi u srebrnom lavoru svetla tačka zatrepta i nesta.

-Šta? - dreknu Strejndž. - Šta se desilo? Brzo, gospodine Norele!
Norel tapnu površinu vode, iscrta ponovo linije svetla i prošapta nekoliko reči,
ali voda u lavoru osta tamna i nepomična. - Otišao je - reče on.
Strejndž zatvori oči.
-Ovo je veoma čudno - reče Norel, zbunjeno. - Šta vi mislite, šta on radi u
Jorkširu?
-Oh! - zavapi Strejndž. - Usuđujem se da kažem da je stigao ovamo da me otera u
ludilo!
Glasom u kome su se mešali gnev i samosažaljenje, zatim upita:
-Zašto neće da mi se javi i pomogne mi? Posle svega što sam učinio, kako može
da me ne pogleda? Kako može da mi se ne obrati?
-On je stari čarobnjak i stari kralj - odgovori Norel kratko. - A to su dve stvari
koje nije lako zadovoljiti.
-Svi čarobnjaci čeznu da zapanje svoje učitelje. Ja sam bez sumnje zapanjio vas.
Želeo sam da isto učinim i sa njim.
-Ali vam je prava namera bila da gospođu Strejndž oslobodite začaranosti -
podseti ga Norel.
-Da, da. To je tačno - reče Strejndž, ljutito. - Razume se da jeste. Samo...
Ali ne dovrši svoju misao.
Nastade tišina koju nešto kasnije prekide Norel posle ozbiljnog premišljanja. -
Pomenuli ste da su čarobnjaci uvek želeli da zapanje svoje gospodare. Podsetilo me
je to na nešto što se desilo 1156. godine...
Strejndž uzdahnu.
-... Te godine je Džon Askglas oboleo od neke čudne boljke... što mu se događalo
s vremena na vreme. Kad se oporavio, bila je održana proslava u njegovom zamku u
Njukaslu. Kraljevi i kraljice doneli su mu poklone ogromne vrednosti i raskoši...
zlato, rubine, slonovaču, retke začine. Čarobnjaci su doneli magične stvari... oblake
otkrovenja, drveće koje peva. ključeve za mistična vrata i tako dalje... svaki od njih
pokušavajući da zaseni onog drugog. Kralj je svakome od njih zahvalio na isti
ozbiljan način. Poslednji od svih prišao je čarobnjak, Tomas Godbles. Njegove ruke
bile su prazne. On nije imao poklon. Podigao je glavu posle poklona i rekao:
„Gospodaru, doneo sam ti drveće i brda. Doneo sam ti vetar i kišu.“ Kraljevi i
kraljice, veliki lordovi i dame i ostali čarobnjaci bili su zapanjeni njegovom
drskošću. Njima je izgledalo da on nije učinio baš ništa. Ali po prvi put od kako je
bio bolestan, kralj se osmehnuo.
Strejndž razmisli o ovome. - E pa - reče - bojim se da sam i ja isti kao ti kraljevi
i kraljice. I meni je tu sve nejasno. Gde ste došli do ove priče?
-Nalazi se u Belasizovim Uputstvima. U mladosti sam proučavao Uputstva sa
strasnom posvećenošću, a ovaj mi se pasus učinio posebno zagonetan. Zaključio sam
da je Godbles nekako naveo drveće i brda i tako dalje da pozdrave Džona Askglasa
na neki mistični način, da se pred njim poklone tu gde jeste. Prijalo mi je što sam
razumeo nešto što Belasiz nije, ali više na to nisam mislio... ta vrsta magije nije mogla
da mi koristi. Godinama kasnije otkrio sam samu čin u Lančesterovom Govoru ptica.
Lančester ju je izvadio iz jedne starije knjige koja je sad izgubljena. Priznao je da nije
znao čemu ona služi, ali ja verujem da je to čin kojom se Godbles poslužio... ili neka
veoma slična toj. Ako ste ozbiljno naumili da razgovarate sa Džonom Askglasom,
kako bi bilo da je sada bacimo? Kako bi bilo da zamolimo Englesku da ga pozdravi?
-Šta bismo time postigli? - upita Strejndž.
-Postigli? Ništa! Ništa direktno. Ali će to da podseti Džona Askglasa na veze
između njega i Engleske. Delom će to da pokaže i naše poštovanje što je sigurno više
u skladu sa ponašanjem kakvo kralj očekuje od svojih podanika.
Strejndž sleže ramenima. - E pa - reče - ja nemam ništa bolje da predložim. Gde
je vaš primerak Govora ptica!
I on se osvrnu da pogleda po sobi. Svaka knjiga ležala je tamo gde je pala kad je
prestala da bude gavran. - Koliko knjiga ima ovde? - upita.
-Četiri ili pet hiljada - reče Norel.
Čarobnjaci uzeše svako po sveću i dadoše se na traganje.

***

Džentlmen paperjaste kose brzo je koračao putem sa obe strane zidom ograđenim koji
je vodio prema Starkrosu. Stiven se teturao za njim; on na svom putu od jedne smrti do
druge.
Engleska mu se sada činila samo kao šušti užas i jad. I sam oblik drveća izgledao
je kao sleđeni vrisak. Pregršt suvog lišća visi sa grane i šušti na vetru - to je bio
Vinkulije na glogu. Leš zeca koji je rastrgla lisica leži pored staze - to je bila ledi
Poul, koja će uskoro da bude ubijena od strane džentlmena.
Smrt za smrću, užas za užasom; a nije bilo ništa što bi Stiven mogao da uradi da
to spreči.

***

U Starkros Holu, ledi Poul sedela je za stolom u sobi i besno pisala. Što je bio
pretrpan hrpom već ispisanog papira.
Neko pokuca na vrata i odmah zatim gospodin Segundus uđe u sobu. - Izvinite! -
reče on. - Smem li da vas nešto upitam? Da li to pišete ser Volteru?
Ona odrečno zavrte glavom. - Ova pisma su za lorda Liverpula i urednika
Tajmsa!
-Zaista? - reče gospodin Segundus. - E pa, ja sam, u stvari, već završio svoje
pismo... ser Volteru... ali ništa ga, verujem, ne bi ushitilo toliko koliko bi to učinilo
nekoliko redova ispisanih rukom vašeg gospodstva, a kojima biste ga uverili da ste
dobro i da više niste začarani.
-Ali i vaše pismo za to će da bude sasvim dovoljno. Žao mi je. gospodine
Segunduse, ali dok god moja draga gospođa Strejndž i siroti Stiven ostaju u moći
onoga zloduha, ja svoje misli ne mogu da posvećujem ničemu drugom! Smesta morate
da pošaljete ova pisma! A kad s tim završim, pisaću kenterberijskom nadbiskupu i
princu regentu!
-Zar ne mislite da bi ser Volter bio prava osoba da se pristupi tim uzvišenim
ličnostima? Svakako...?
-Ne, zaista! - zavapi ona. - Nemam običaj da ljude molim da umesto mene obave
posao koji savršeno dobro umem da uradim i sama. Nemam nameru da, u razmaku od
samo nekoliko časova, iz stanja potpune bespomoćnosti i začaranosti prelazim u drugu
vrstu bespomoćnosti koju donosi zavisnost od drugih! Pored toga, ser Volter neće biti
u stanju da stvar objasni ni upola toliko dobro kao ja pravu strahotu zločina gospodina
Norela!
Upravo tada u odaju uđe još jedna osoba - sluga gospodina Segundusa, Čarls,
koji prijavi da se nešto veoma čudno događa u selu. Visoki crni čovek - osoba koja je
prvobitno dovela njeno gospodstvo u Starkros - pojavio se sa srebrnom dijademom na
glavi, a sa njim je i džentlmen paperjaste kose u zelenom kaputu.
-Stiven! Stiven i čarobnjak! - zavapi ledi Poul. - Brzo, gospodine Segunduse!
Skupite sve vaše moći! Jedino na vas možemo da se oslonimo da ga porazite! Morate
da oslobodite Stivena onako kako ste oslobodili mene!
-Da porazim vilenjaka! - uzviknu gospodin Segundus užasnuto.
- O, ali ne! Ne bih mogao. Bio bi potreban daleko veći čarobnjak...
-Gluposti! - uzviknu ona usplamtelih očiju. - Setite se šta vam je Čajldermas
rekao! Godine koje ste proveli u učenju pripremile su vas! Treba prosto da to
pokušate!
-Ali ja ne znam...
Ali nije bilo mnogo važno šta je on znao. Istoga časa kad je prestala da govori
ona istrča iz sobe - i, s obzirom na to da je sebe smatrao obaveznim da je štiti, on
jurnu za njom.
U Hartfjuu su dva čarobnjaka našli Govor ptica... ležao je otvoren na stolu na
strani na kojoj je vilenjačka čin bila odštampana. Ali problem određivanja imena
Džona Askglasa ostajao je nerešen. Norel je sedeo nagnut nad srebrni lavor i
primenjivao magiju za utvrđivanje lokacije. Već su bili upotrebili sva imena i titule
kojih su mogli da se sete, a magija za utvrđivanje lokacije nije prepoznala nijedno od
njih.
-Šta je sa njegovim vilenjačkim imenom? - upita Strejndž.
-Ono je izgubljeno - odgovori Norel.
-Jesmo li već probali sa ’Kralj severa’?
-Da.
-Oh!
Strejndž razmisli jedan čas, a onda reče: - Kakvo je bilo ono čudno
naimenovanje koje ste maločas pominjali? Kako ste ono rekli da je nazvao sebe?
Bezimeni nešto?
-Bezimeni rob?
-Da. Pokušajte to.
Norel je izgledao veoma sumnjičav. Ali baci čini i za bezimenog roba pokaza se
da je u Jorkširu - tačno na onom mestu na kome se Džon Askglas pojavio ranije.
-Eto! - uzviknu pobedonosno Strejndž. - Nepotrebno smo brinuli. On je još tu.
-Ali ja ne mislim da je to ista osoba - prekide ga Norel. - Izgleda nekako
drugačije.
-Gospodine Norele, nemojte da zanovetate, preklinjem vas! Ko bi drugi mogao
da bude? Koliko bezimenih robova uopšte može da bude u Jorkširu?
Ovo je bilo tako razumno pitanje da gospodin Norel odustade od daljih
primedaba.
-A sad da primenimo osnovnu magiju - reče Strejndž.
On diže knjigu i stade da recituje čin. Obrati se prvo drveću Engleske; brdima
Engleske; sunčevoj svetlosti, vodi, pticama, zemlji i kamenu. Obrati se svima njima,
jedno za drugim, i podstače ih da se stave u ruke bezimenog roba.

***

Stiven i džentlmen stigoše do mosta za tovarne konje koji je vodio u Starkros.

Selo je bilo tiho; jedva da je u njemu neko mogao da se vidi. U jednim vratima je
neka devojka u šarenoj haljini i ogrnuta šalom presipala mleko iz drvenih čabrica u
kace za sir. Neki čovek sa šeširom na glavi naiđe stazom pored jedne od kuća, a za
njim je trčao pas. Kad čovek i pas skrenuše za ugao, čovek i devojka uz osmehe
pozdraviše jedno drugo, a i pas veselo zalaja. Bila je to prisna, domaća scena koja bi
inače ushitila Stivena, ali u raspoloženju u kome je bio sada on jedino oseti jezu; da je
čovek zamahnuo rukom i udario devojku - ili je zadavio - ne bi bio mnogo iznenađen.
Džentlmen je već bio na mostu. Stiven pođe za njim i...
... i sve se promeni. Sunce izbi iza oblaka; prosu zrake između drveća; stotine
malih, svetlih zakrpa pojavi se na snegu. Svet posta neka vrsta zagonetke ili lavirinta.
Kao da se ostvari ono sujeverje koje nalaže da ne sme da se gazi po linijama između
kamenih ploča kojima je pokrivena staza - ili ona čudna magija zvana Donkasterove
kocke koja se primenjuje na tabli nalik šahovskoj. Iznenada sve dobi značaj. Stiven se
jedva usuđivao da načini ijedan korak. Ako to učini - ako, na primer, stane na onu
senku ili na tu tačku svetla, svet bi mogao zanavek da se izmeni.
-Čekaj! - pomisli izbezumljeno. - Nisam spreman za ovo! Nisam razmislio
dobro. Ne znam šta treba da radim!
Ah, bilo je prekasno. On pogleda naviše.
Gole grane spram neba bile su rukopis i, mada to nije želeo, mogao je da ga
čita. Vide da je to pitanje koje mu je postavljalo drveće.
-Da - odgovori im on.
Njihova starost i njihovo znanje pripadoše mu.
 Iza drveća bio je visok, snegom pokriven planinski greben, kao linija izvučena
po nebu. Njegova senka bila je plava na snegu ispred njega. Obuhvatao je sve vrste
hladnoća i teškoća. Pozdravi Stivena kao kralja koji mu je dugo nedostajao. I na
samo jednu Stivenovu reč srušio bi se i skršio sve njegove neprijatelje. On Stivenu
postavi pitanje.
-Da - odgovori mu on.
Prkos grebena i njegova snaga sad su Stivenu stajali na raspolaganju da ih uzme
kad hoće.
Hitri crni potok ispod mosta za tovarne konje otpeva pitanje za njega.
-Da - odgovori mu Stiven.
Zemlja upita...
-Da - reče on.
Vrane i svrake i crveni drozdovi i Štiglici upitaše...
-Da - reče on.
Kamenje upita...
-Da - reče Stiven. - Da. Da. Da.
Sada je cela Engleska bila skupljena na njegovom crnom dlanu. Svi Englezi
zavisili su od njegove milosti. Sada je svaka uvreda mogla da bude osvećena. Svaka
povreda njegove jadne majke moga je da bude hiljadustostruko uzvraćena. Cela
Engleska u trenu je mogla da bude zgažena. Kuće je mogao da ruši na glave njihovih
stanara. Brdima je mogao da naredi da padnu, dolinama da zatvore svoje ulaze.
Mogao je da prizove kentaure, poskida zvezde, da ukrade Mesec sa neba. Sad. Sad.
Sad.
Sad naiđe ledi Poul praćena Segundusom, a trčali su od Hola u bledom zimskom
sunčevom svetlu. Ledi Poul je streljala džentlmena pogledom koji je goreo od mržnje.
Siroti gospodin Segundus bio je sav u pometnji i zbrci.
Džentlmen se okrete Stivenu i nešto reče. Stiven nije mogao da ga čuje: brda i
drveće govorili su preglasno. Ali: - Da - reče on.
Džentlmen se veselo nasmeja i diže ruke da baci čini na ledi Poul.
Stiven zatvori oči. I izgovori reč kamenju mosta za tovarne konje.
Da, odgovori kamenje. Most se prope kao pobesneli konj i zbaci džentlmena u
potok.
Stiven dobaci reč potoku.
Da, odgovori hitri potok. I zgrabi džentlmena u gvozdeni zagrljaj i odvuče ga sa
sobom.
Stiven je bio svestan da mu ledi Poul nešto govori, da pokušava da ga uhvati za
ruku; vide bledo, zapanjeno lice gospodina Segundusa, vide kako im nešto reče; ali
nije imao vremena da im odgovori. Ko zna koliko će još svet pristajati da ga sluša?
On skoči sa mosta i potrča obalom.
Drveće kao da ga je pozdravljalo dok je trčao pored njega; pričalo mu je o
starom savezništvu i podsećalo ga na prošla vremena. Sunčeva svetlost zvala ga je
kraljem i izražavala zadovoljstvo što ga tu vidi. Nije imao vremena da im kaže da nije
osoba za koju su ga smatrali.
Stiže do mesta gde se zemljište strmo dizalo sa obe strane potoka - dubok usek u
pustari - mesto gde se traži vodenično kamenje koje je voda odvukla. Razbacano
svuda oko ulaza u usek ležalo je veliko, isklesano, okruglo kamenje, svako od njih
polovine čovečje visine.
Površina potoka ključala je i penušala se na mestu na kome je džentlmen bio
zarobljen. Stiven kleče na jedan ravan kamen i naže se nad vodu. - Žao mi je - reče on.
- Vi ste nameravali samo da budete ljubazni.
Džentlmenova kosa vijugala je kao srebrne zmije po crnoj površini vode.
Njegovo lice bilo je užasan prizor. U svom besu i mržnji počinjao je da gubi sličnost
sa ljudskom vrstom: oči su mu se razmicale, krzno mu se javi na licu i usne mu se
zarozaše i otkriše zube kao u režanju.
Glas u Stivenovoj svesti šapnu: - Ako me ubiješ, nikad nećeš, saznati svoje ime!
-Ja sam bezimeni rob - reče Stiven. - To je sve što sam ikad bio... a danas se
zadovoljavam time da ne budem ništa više.
I onda dade reč vodeničnom kamenju. Ono uzlete u vazduh i s visine se obruši
dole na džentlmena. Stiven se onda obrati kamenu useka; i on učini isto. Džentlmen je
bio beskrajno star i isto toliko snažan. Davno posle trenutka u kome su mu smrvljeni
kosti i meso, Stiven je mogao da čuje kako se njegovi ostaci koprcaju u pokušaju da se
uz pomoć magije povežu. I zato se Stiven obrati samoj kamenoj osnovi strana useka da
mu pomogne. Zemlja i stenje se obrušiše; zgomila se preko vodeničnog kamenja i
stenja koje je tu već bilo i načini se brdo visoko kao što su prethodno bile visoke
strane useka.
Godinama je Stiven vukao osećaj da se između njega i ostatka sveta isprečila
ploča prljavog, sivog stakla; u trenutku kad zgasnu poslednja žiška džentlmenovog
života, staklena ploča pršte. Stiven posrnu na trenutak hvatajući dah.
Ali njegovi saveznici i sluge postajali su sumnjičavi. Pitanje se začinjalo u svesti
brda i drveća. Oni počeše da shvataju da on nije osoba za koju su ga smatrali - da je
sve to kod njega samo pozajmljena slava.
Oseti kako ga svi oni jedan za drugim napuštaju. Kad ga i poslednji napusti, on se
sruši bez svesti na zemlju.

***

U Padovi su Grejstilovi upravo završili doručak i sedeli svi zajedno u maloj dnevnoj
sobi na spratu. Nisu jutros bili najbolje raspoloženi. Došlo je do neslaganja. Doktor
Grejstil beše stekao običaj da puši lulu u prostorijama kuće - zbog čega su Flora i
tetka Grejstil ogorčeno protestovale. Tetka Grejstil je pokušala da ga odgovori od
toga, ali se doktor Grejstil pokazao kao tvrdoglav. Pušenje na lulu bilo je razbibriga
uz koju mu je prolazilo vreme i kojoj je bio veoma sklon pa je smatrao da je trebalo
da mu bude dozvoljeno bar to sad kad više nikad ne idu nikuda i nigde. Tetka Grejstil
mu je rekla da i lulu treba da puši samo napolju. Doktor Grejstil joj je odgovorio da
to ne može da radi zato što pada kiša. Po kiši nije bilo lako pušiti na lulu - kiša vlaži
duvan.
I tako je on pušio lulu, a tetka Grejstil je kašljala; a Flora, koja je osećala da za
to sebe treba da krivi, rastuženo je gledala čas jedno čas drugo. Stvari su tako tekle
otprilike jedan sat kad se udesi da doktor Grejstil digne pogled. On istog časa
preneraženo uzviknu: -Glava mi je crna! Potpuno crna!
-Pa razume se kad toliko dimiš iz te lule! - reče mu sestra.
-Tata - reče Flora i uplašeno spusti svoj rad na krilo - kako to misliš?
Doktor Grejstil je zurio u ogledalo - ono isto ogledalo koje se onako misteriozno
pojavilo kad se dan pretvorio u noć i kad je Strejndž stigao u Padovu. Flora se diže i
pride da stane iza njegove stolice tako da može da vidi ono što i on. Njen iznenađeni
uzvik natera i tetku Grejstil da joj se pridruži.
Na mestu na kome je u ogledalu trebalo da se vidi glava doktora Grejstila bila je
crna mrlja koja se pomerala i menjala oblik. Mrlja se povećavala sve dok postepeno
nije počela da uzima oblik nečije prilike koja im se neverovatnom brzinom
približavala kroz ogroman hodnik. Prilika se primače bliže pa su mogli da vide da je
to žena. Nekoliko puta se osvrtala za sobom dok je trčala kao da se plaši nečega što je
iza nje.
. - Šta li je toliko uplašilo kad beži tako kao bez duše? - začudi se tetka Grejstil. -
Lanselote, možeš li išta da vidiš? Da li je neko juri? Oh, sirota dama! Lanselote,
možeš li da nešto preduzmeš?
Doktor Grejstil ode do ogledala, stavi ruke na njega i gurnu, ali je površina bila
čvrsta i glatka kao što je, uostalom, to slučaj kod svakog ogledala. On malo zasta kao
da se u sebi dvoumi treba li da primeni žešći postupak.
-Pažljivo, tata! - viknu Flora. - Ne smeš da ga polomiš!
Žena u ogledalu primače se još bliže. Trenutak kasnije nađe se sasvim iza njega
pa su mogli da vide sve pojedinosti njene vezene haljine i ukrasa koji je na njoj imala;
ona onda zakorači na ram kao na stepenik. Površina ogledala posta mekša, kao gust
oblak ili magla. Flora požuri da primakne stolicu uza zid kako bi dama mogla lakše da
siđe. Tri para ruku bilo je dignuto da je prihvati, skloni je ispred toga, šta god to bilo,
što je gonilo.
Imala je otprilike trideset ili trideset i dve godine. Bila je odevena u haljinu boje
jeseni, ali je bila bez daha i malo razbarušena od trčanja. Izbezumljeno prouči sobu,
nepoznata lica, nepoznat svaki predmet koji je okruživao. - Je li ovo Fejri? - upita
ona.
-Ne, madam - odgovori Flora.
-Da li je Engleska?
-Ne, madam.
Suze potekoše niz Florino lice. Ona stavi ruku na grudi da se pribere. - Ovo je
Padova. U Italiji. Moje ime je Flora Grejstil. To ime je vama sasvim nepoznato, ali ja
sam ovde čekala da se vi pojavite po želji vašeg muža. Obećala sam mu da ću ovde da
vas sačekam.
-Je li Džonatan ovde?
-Ne, madam.
-Vi ste Arabela Strejndž - reče doktor Grejstil zapanjeno.
-Da - reče ona.
-O, mila moja! - uzviknu tetka Grejstil i jedna ruka polete joj da pokrije usta, a
drugom se uhvati za srce. - O, mila moja!
Onda obema rukama hitro opipa lice i ramena Arabele Strejndž pa i treći put
uzviknu: - O, mila moja!
Brižnu onda u plač i zagrli Arabelu.

***

Stiven se probudi. Ležao je na smrznutoj zemlji u useku. Sunce se beše izgubilo.

Vladali su sivilo i hladnoća. Usek beše zatrpan brdom vodeničnih kamenova, zemljom
i stenama - avetinjski grob. Brdo je pregradilo put potoku, ali nešto malo vode još je
sipilo ispod njega i razlivalo se po zemlji. Stivenova kruna, skiptar i kugla ležali su
malo dalje u bari prljave vode. On se umorno diže na noge.
Iz daljine ga je neko dozivao: - Stivene! Stivene!
Pomisli da je to ledi Poul.
-Odbacio sam ime koje mi je dato u zarobljeništvu - reče on.
- Nema ga više.
Diže iz bare krunu, skiptar i kuglu i pođe odatle.
Nije imao predstavu kuda treba da ide. Ubio je džentlmena i dozvolio mu da
ubije Vinkulija. Kući više nije mogao da se vraća - ako je to, pre svega, i bio njegov
dom. Šta bi engleski sudija i engleska porota rekli za crnog čoveka koji je dvostruki
ubica? Stiven je završio sa Engleskom i Engleska je završila s njim. I on nastavi da
hoda.
Posle nekog vremena učini mu se da pejzaž više nije toliko engleski koliko je
prethodno bio. Drveće koje ga je sad okruživalo bilo je ogromno, drevno, sa granjem
dvostruko debljim od ljudskog tela i izvijenim u čudne, fantastične oblike. I mada je
bila zima i žbunje golo, nekoliko ruža ovde je cvetalo, kao krv crvenih i kao sneg
belih.
Stiže do dugog, niskog brda, a na sredini brda bio je jedan otvor. Više je taj otvor
ličio na usta no na vrata, a ipak nije izgledao zlokobno. Neko je tamo stajao, odmah
iza praga, i čekao ga. -Znam ovo mesto - pomisli on. - To je Izgubljena nada! Ali kako
to može biti?
Ne samo da je kuća prosto postala brdo no je i sve ostalo čini se doživelo
promenu. Suma je najednom imala duh svežine, nevinosti. Drveće više nije izgledalo
kao da preti putniku. Kroz njegovo granje mogli su da se vide delovi ozbiljnog
zimskog neba koje je bilo najhladnije plavo. Tu i tamo sijala je čista svetlost zvezda -
mada više nije mogao da se seti je li to sjaj jutarnjih ili večernjih zvezda... Osvrnu se
oko sebe da vidi gde su ostaci drevnih kostiju i zarđalih oklopa - tih avetinjskih
amblema džentlmenove krvoločne prirode. Na njegovo iznenađenje vide da se nalaze
svuda - ispod njegovih nogu, zaglavljeni među korenje drveća, zapetljani u golo
žbunje i granje. Ali su sad bili u poodmaklom stepenu raspadanja, gorem no što se
sećao da su bili; mahovina ih je pokrivala i mrvili su se u prah. Uskoro od njih više
ništa neće da ostane.
Prilika tamo na vratima bila je poznata; često je prisustvovao balovima i
procesijama u Izgubljenoj nadi. Ali i sama ta osoba bila je izmenjena; njene crte lica i
držanje postali su sličniji vilenjačkim; oči su joj bile blistavije; veđe izvijenije. Kosa
joj je bila ukovrdžana kao dlaka malog jagnjeta ili kao kod mlade paprati u proleće i
lake malje krzna pokrivale su joj lice. Izgledala je starija, ali istovremeno i mnogo
nevinija. - Dobro došli! - viknu ona.
-Je li ovo uistinu Izgubljena nada? - upita osoba koja je ranije bila Stiven Blek.
-Da, deda.
-Ali ne razumem. Izgubljena nada bila je velika palata. Ovo je...
I osoba koja je nekada bila Stiven Blek malo zasta. - Ne poznajem reč koja bi
ovome odgovarala.
-Ovo je brugh, deda! Ovo je svet ispod brda. Izgubljena nada se menja. Stari
kralj je mrtav. Novi kralj pristupa! A na njegov nailazak svet odbacuje tugu. Gresi
starog kralja razvejavaju se kao jutarnja magla! Svet dobija karakter novog kralja.
Njegove vrline ispuniće šumu i svet!
-Novi kralj? - upita osoba koja je nekada bila Stiven Blek i pogleda dole u svoje
ruke.
U jednoj je držao skiptar, a u drugoj kuglu.
Vilenjak mu se osmehnu. - Promene koje ste izazvali ovde daleko nadmašuju one
koje ste izveli u Engleskoj.
Kroz otvor zajedno uđoše u veliku dvoranu. Novi kralj sede na drevni tron.
Gomila sveta priđe i skupi se oko njega. Neka lica je poznavao, druga su mu bila
nepoznata, ali je podozrevao da je to stoga što ranije nikada nije video kako stvarno
izgledaju. Dugo je samo ćutao.
-Ova kuća - reče im na kraju - neuredna je i prljava. Njeni stanari su dane
provodili u lenčarenju, besmislenim zadovoljstvima i slavljenju negdašnjih
okrutnosti... stvari kojih niko ne bi trebalo da se seća, a ponajmanje da ih slavi. Cesto
sam to primećivao i često žalio zbog toga. Sve ću te mane, s vremenom, ja da
dovedem u red.73

***

U trenutku kad magija stupi u dejstvo, silan vetar dunu kroz Hartfju. Vrata zalupaše u
Tami; crne zavese razvitlaše se u crnim sobama; crni papiri razleteše se sa crnih
stolova i silom zaigraše u vazduhu. Zvono - skinuto sa prvobitne opatije i davno
zaboravljeno - pomahnitalo zazvoni u maloj kuli iznad štala.
U biblioteci se vizije ukazaše u ogledalima i staklu zidnih satova. Vetar razmače
zavese i na prozorskim oknima takođe se ukazaše vizije. Ukazivale su se jedna za
drugom u gustim nizovima, gotovo prebrzo da se razaznaju. Gospodin Norel vide neke
koje mu se učiniše poznate: razbijenu staklenu granu zelenike u njegovoj biblioteci na
Hanover skveru; gavrana koji leti ispred katedrale Svetog Pavla tako da je na trenutak
živo ovaploćenje Gavrana-u-Letu; veliki crni krevet u krčmi u Vansfordu. Ali su mu
druge bile nepoznate: drvo gloga; čovek raspet na žbunju; grubi zid od kamena u uskoj
dolini; otvorena boca koja pliva na talasu.
A onda sve vizije nestaše, osim jedne. Ona ispuni jedan od visokih prozora
biblioteke, ali šta je ta vizija predstavljala gospodin Norel pojma nije imao. Ona je
podsećala na veliki, savršeno okrugli, crni kamen gotovo nezamislivog sjaja, smešten
u prsten grubog kamenja i postavljen na mesto koje je izgledalo kao padina crnog
brda. Gospodin Norel pomislio je da je to padina brda jer je imalo neku sličnost sa
vresištem na kome je vres spaljen i pretvoren u garež - osim što padina tog brda nije
bila crna od gareži pretekle od spaljenih stvari, već je imala crnu boju svile ili dobro
uglancane kože. Kamen iznenada izvede nešto - pokrenu se ili obrnu. Pokret beše
gotovo prebrz da se primeti, ali gospodin Norel osta sa mučnim osećanjem da mu je
namignuo.
Vetar zamre. Zvono iznad štala zamuknu.
Gospodin Norel odahnu sa olakšanjem što je sve gotovo. Strejndž je stajao sa
rukama skrštenim na grudima i duboko zamišljen, zurio u pod.
-Kako vam se ovo učinilo? - upita gospodin Norel. - Ova poslednja vizija bila je
najgora. Na trenutak sam pomislio da je to bilo oko.
-To jeste bilo oko - reče Strejndž.
-Ali kome bi moglo da pripada? Nekom užasu ili utvari, pretpostavljam! Strašno
neprijatno!
-Jeste bilo monstruozno - složi se Strejndž. - Ali ne baš onako kako vi zamišljate.
Bilo je to oko gavrana.
-Gavranovo oko! Ali ispunilo je ceo prozor!
Strejndž se kratko, neveselo nasmeja. - Ili smo mi sami bili smešno mali! Prija,
zar ne, da čovek vidi sebe onako kako ga drugi vide? Rekao sam da želim da me Džon
Askglas pogleda i mislim da me je na trenutak i pogledao. Ili je to bar učinio jedan od
njegovih poručnika. I u tom trenutku smo vi i ja bili manji od gavranovog oka i isto
toliko beznačajni. A kad već pominjemo Džona Askglasa, smem li da pretpostavim da
i dalje ne znamo gde je on?
Gospodin Norel sede za sto na kome je bio srebrni lavor sa vodom i dade se na
posao. Posle pet minuta ili nešto malo više marljivog rada, on reče: - Gospodine
Strejndž! Nema ni traga Džonu Askglasu... baš ništa. Ali sam potražio ledi Poul i
gospođu Strejndž. Ledi Poul je u Jorkširu, a gospođa Strejndž je u Italiji. Nema ni
senke njihovog prisustva u Fejriju. Obe su potpuno oslobođene začaranosti!
Nasta tišina. Strejndž se naglo okrenu na drugu stranu.
-To je više nego čudno - nastavi gospodin Norel zapanjeno.
-Mi smo uradili sve što smo se poduhvatili da uradimo, ali kako smo to postigli,
ja čak i ne pokušavam da razumem. Mogu samo da pretpostavim da je Džon Askglas
prosto video šta nije u redu i protegao ruku da to popravi! Na nesreću, njegova
obaveza nije se protezala na to da i nas izbavi iz Tame. To je zaostalo.
Gospodin Norel zastade. Ovo mu je, znači, bila sudbina!... Sudbina puna straha,
užasa i pustinjaštva! I on strpljivo pričeka da postane plen nekoga ili svih tih užasnih
osećanja, ali bi prisiljen da zaključi da ne oseća nijedno od njih. Uistinu, ono što mu
se sada činilo čudnim bilo je vreme koje je proveo u Londonu, daleko od svoje
biblioteke i na usluzi i ćefu ministara i admirala. Upita se kako je sve to mogao da
trpi.
-Milo mi je što nisam poznao da je ono bilo gavranovo oko - reče on veselo - jer
verujem da bih se prestravio daleko više!
-Zaista, gospodine - reče Strejndž promuklim glasom. - Tu ste imali sreće! A ja
verujem da sam izlečen od želje da me neko gleda! Prema tome, Džon Askglas može
da me ne primećuje koliko mu srcu volja!
-Oh, baš lepo! - složi se gospodin Norel. - Znate, gospodine Strejndž, valjalo bi
da se oslobodite navike da želite stvari. To je za čarobnjaka opasna stvar!
I on se upusti u dugu i ne posebno zanimljivu priču o čarobnjaku iz četrnaestoga
veka koji je živeo u Lankaširu gde je često bolovao od toga da nešto priželjkuje i time
silne neugodnosti pričinjavao selu u kome je živeo jer je slučajno pretvarao krave u
oblake i lonce u brodove i seljane zavodio da govore u bojama pre no reč ima.
Isprva mu je Strejndž jedva odgovarao, a i ti odgovori bili su retki i nelogični.
Ali postepeno poče da sluša pažljivije i da govori na svoj uobičajeni način.
Gospodin Norel imao je mnogo talenata, ali uvid u srca muškaraca i žena nije bio
jedan od njih. Strejndž nije pominjao uskrsnuće njegove žene pa je tako gospodin
Norel mislio da mu to ne znači mnogo.
 69.
Strejndžisti i noreliti
Februar - proleće 1817.

Čajldermas je jahao, a Vinkulije koračao pored njega. Svuda oko njih pružalo se
široko prostranstvo snegom pokrivenog vresišta i, sa svim onim njegovim humkama i
brdašcima, ličilo na ogromni perjani dušek. Neka slična pomisao mora da se javila i
Vinkuliju koji se beše upustio u opisivanje, do najsitnijih pojedinosti, mekog kreveta
na kome je nameravao da spava te noći kao i obilne večere koju je nameravao da
pojede pre nego što se na spavanje povuče. Nije bilo sumnje da je očekivao da sav taj
luksuz Čajldermas plati i ne bi bilo veliko iznenađenje kad bi Čajldermas prozborio
koju reč na tu temu, ali Čajldermas ne reče ništa. Svest mu je u potpunosti bila
posvećena nedoumici oko toga da li Vinkulija da predstavi Strejndžu i Norelu. U
Engleskoj svakako nije postojao niko ko je od njih dvojice bolje kvalifikovan da
prouči Vinkulija; ali, s druge strane, Čajldermas nije bio sasvim u stanju da predvidi
kako će čarobnjaci da se ponašaju suočeni sa čovekom koji je u isto vreme i knjiga.
Čajldermas se počeša po obrazu. Tu je bio laki, dobro zarasli ožiljak - prosta srebrna
linija na njegovom smeđem licu.
Vinkulije beše prestao da govori i stajao je nasred puta. Njegov pokrivač spao
mu je sa ramena i hitro je zavrtao rukave svoga kaputa.
-Šta je sad? - upita Čajldermas. - Šta se desilo?
-Promenio sam se! - reče Vinkulije. - Gledaj!
I skide kaput i razdrlji košulju. - Reči su drugačije! Na mojim rukama! Na mojim
prsima! Svuda! Ovo nije ono što sam govorio ranije!
Uprkos hladnoći, on onda poče da se skida. A tada, kad je ponovo bio sasvim go,
proslavi svoju promenu time što zaigra veselo kao neki đavo plave kože.
Čajldermas sjaha sa konja uspaničen i očajan. Uspeo je da sačuva knjigu Džona
Askglasa od smrti i uništenja; i onda, baš kad se činilo da je bezbedna, sama knjiga
porazila ga je svojom pramenom.
-Moramo da nađemo neku krčmu što je pre moguće! - izjavi on. Moramo da
nađemo papir i mastilo! Moramo tačno da zapišemo ono što je na tebi ranije pisalo. Ti
ćeš morati da nategneš poslednji pramičak sećanja!
 Vinkulije je zurio u njega kao da misli da je Čajldermasa sasvim napustio razum.
- Zašto? - upita.
-Zato što je to što je ranije pisalo magija Džona Askglasa! Bile su to misli Džona
Askglasa! Jedini zapis koji je ikad iko imao o njima. Moramo da sačuvamo svaki
delić koji možemo!
Vinkulije i dalje nije shvatao. - Zašto? - upita ponovo. - Džon Askglas nije mislio
da je to vredno da se čuva.
-Ali što bi se ti menjao tako iznenada? U tome nema ni smisla ni razloga!
-Svi su razlozi za to postojali - reče Vinkulije. - Pre sam bio Proročanstvo; ali
stvari koje sam ja prorekao odigrale su se. I zato je sasvim u redu što sam se
promenio... jer bih u protivnom postao Istorija! Suva-kao-prašina Istorija!
-Pa šta si onda sad?
Vinkulije sleže ramenima. - Možda sam knjiga Priznanica! Možda sam Roman!
Možda sam zbirka Molitvi!
Bio je više nego zadovoljan tim mogućnostima pa se raskvoca
I rašepuri još više nego pre.
-Ja se nadam da si ono što si uvek bio... Knjiga Magije. Ali šta mi ti to govoriš?
Vinkulije, hoćeš li ti to da mi kažeš da nikad nisi naučio ta slova?
-Ja sam Knjiga - reče Vinkulije i presta sa šepurenjem. - Ja sam Knjiga. Zadatak
je knjige da nosi reči. Što ja i radim. Zadatak je Čitaoca da zna šta one govore.
-Ali poslednji Čitalac je mrtav!
Vinkulije sleže ramenima kao da hoće da kaže da to nije njegov problem.
-Moraš bar nešto da znaš! - zavapi Čajldermas i gotovo se izbezumi od očajanja.
On dohvati Vinkulija za ruku. - Šta je sa ovim? Sa ovim simbolom u obliku kruga
sa rogovima i linijom kroz njega? Stalno se ponavlja. Šta on znači?
Vinkulije izvuče ruku iz njegovog stiska. - To znači prošli utorak - reče on. - To
znači tri svinje od kojih jedna nosi slanini šešir! To znači da je Sali igrala u senci
meseca i izgubila crveni mali buđelar!
On se osmehnu i pripreti prstom Čajldermasu. - Znam šta ti to radiš! Nadaš se da
ćeš da postaneš sledeći Čitalac!
-Možda - reče Čajldermas. - Mada, života mi, ne znam kako ću da počnem. A
ipak ne vidim ko bi drugi imao više prava da bude sledeći Čitalac. Ali ma šta se
drugo desilo, više te neću ispuštati iz vida. Prema tome, Vinkulije, ti i ja ćemo da
budemo jedan drugome senka.
 Vinkulijevo raspoloženje istoga časa splasnu. Turobno opet navuče svoju odeću.

***

Proleće se vrati u Englesku. Ptice stigoše posle plugova. Kamen se zagreja od sunca.
Kiše i vetrovi omekšaše i zamirisaše mirisom zemlje i stvari koje niču. Drveće se
orosi bojom tako nežnom, tako suptilnom da je jedva moglo da se kaže da je to uopšte
boja. Bila je to više pomisao o boji - kao da drveće sanja zelene snove ili gaji zelene
misli.
Proleće se vratilo u Englesku, ali Strejndž i Norel nisu. Stub Tame pokrivao je
Hartfju Ejbi i Norel iz njega nije izašao. Ljudi su pomišljali da je Strejndž ubio
Norela, ili da je Norel ubio Strejndža, dvoumili su se oko toga koji je od njih dvojice
to više zaslužio i trebali neko da ode i ispita stvar.
Ali pre no što je iko mogao da stigne do zaključka u vezi sa ovim zanimljivim
pitanjima, Tama nestade - i Hartfju Ejbi odnese sa sobom. Kuća, park, most i deo
reke, sve je nestalo. Putevi koji su nekad vodili u Hartfju sada su vodili natrag svome
početku ili u zabačene krajeve polja i šumaraka koje niko nije voleo da posećuje.
Kuća na Hanover skveru i obe Strejndžove kuće - ona na trgu Soho i njegov dom u
Klanu74- doživele su istu čudnu sudbinu. U Londonu je jedino stvorenje koje je još
uspevalo da nađe kuću na trgu Soho bila mačka Džeremija Džonsa. Bulfinč. I zaista.
Bulfinč nije izgledao svestan da se kuća na bilo koji način promenila pa je nastavljao
da tamo ide kad god bi to poželeo. zalazeći između broja 30 i broja 32. a svako ko je
to video tvrdio je da je to najčudesnija stvar na svetu.75
Lord Liverpul i drugi ministri javno su veoma žalili zbog nestanka Strejndža i
Norela, ali nasamo im je bilo veoma milo što su se rešili tako neugodnog problema.
Ni Strejndž ni Norel nisu se na kraju pokazali dostojni poštovanja koje su nekad
uživali. Obojica su se upustili. ako ne u crnu magiju, onda svakako u magiju tamnijih
svojstava od onih koji su izgledali poželjni ili zakonom dozvoljeni. Umesto toga.
ministri su svoju pažnju posvetili velikom broju novih čarobnjaka koji su najednom
iznikli. Ovi čarobnjaci jedva da su primenjivali neku magiju i uglavnom su bili
neobrazovani; i pored toga bilo je jasno da će biti isto onoliko skloni kavgi koliko su
to bili Strejndž i Norel pa je neki način da se oni dovedu u red brzo morao da se
smisli. Iznenada se plan gospodina Norela o obnovi Suda Pet Zmajeva (koji se nekada
činio tako izlišan) učini vrhunski značajnim.76
Druge nedelje marta meseca u Jork kroniklu izađe oglas namenjen bivšim
članovima Učenog društva čarobnjaka iz Jorka i takođe svakome ko je imao želju da
postane član toga društva. On ih je pozivao da dođu u krčmu kod „Starog
zvezdočatca” sledeće srede (jer je to bio dan u kome se društvo po tradiciji
sastajalo).
Ova čudna objava uvredila je najmanje onoliko bivših članova toga društva
koliko joj je bila namera. Stavljena kao što je bila u dnevne novine, bila je na
raspolaganju svakome ko je imao paru da novine kupi. Štaviše, autor je (koji nije bio
potpisan) izgleda uzeo sebi slobodu da pozove svet da se pridruži društvu Jorka -
nešto što izvesno nije imao pravo da uradi, ma ko on bio.
Kad je stiglo to zanimljivo veče, bivši članovi su došli kod „Starog zvezdočatca“
i zatekli pedeset ili nešto više čarobnjaka (ili onih koji će da budu čarobnjaci)
okupljenih u Dugoj sobi. Najudobnija mesta bila su zauzeta i bivši članovi (među
kojima su bili gospodin Segundus, gospodin Hanifut i doktor Fokskesl) bili su
prinuđeni da se smeste na malom uzvišenju prilično daleko od vatre. Ovaj položaj je
međutim imao i jednu prednost: videli su sve nove čarobnjake kao na dlanu.
Nije to bio prizor sračunat da unese radost u grudi bivših članova. Skup beše
sastavljen od najraznorodnijih ljudi. („Uz“, primeti doktor Fokskesl, „jedva po kojeg
džentlmena među njima.“) Bila su tu dva farmera i nekoliko piljara. Bio je tu mladić
bledog lica sa svetlom kosom koji se lako uzbuđivao i koji je svojim susedima tvrdio
da je sasvim siguran da je oglas u novine stavio sam Džonatan Strejndž i da će
Strejndž lično da stigne svakog časa da ih sve uči magiji! Bio je tu i jedan sveštenik -
što je već više obećavalo. On je bio glatko obrijan, ozbiljan gospodin od pedeset ili
šezdeset godina u crnom odelu. U njegovom društvu bio je i pas, sede dlake i
ozbiljnog držanja kao što je i on bio, ali i mlada, prelepa, ženska osoba u haljini od
crvenog baršuna. Ovo se učini manje vredno poštovanja. Ona je imala crnu kosu i
vatreno držanje.
- Gospodine Tejlore - reče doktor Fokskesl jednom svom sledbeniku - možda
biste bili tako dobri da odete i onom džentlmenu stavite do znanja da na ove sastanke
ne dovodimo svoje porodice.
Gospodin Tejlor brzo šmugnu da posluša.
Sa mesta na kome su sedeli bivši članovi Društva čarobnjaka iz Jorka bili su u
stanju da primete da je glatko obrijani sveštenik bio daleko čvršćeg kova no što je na
prvi pogled njegovo smireno lice otkrivalo jer gospodinu Tejloru podari jedan oštar
odgovor.
Gospodin Tejlor stiže natrag sa sledećim odgovorom: - Gospodin Redrut moli
društvo za izvinjenje ali on uopšte nije čarobnjak. On gaji veliko zanimanje za magiju,
ali je nevešt. Čarobnjak je njegova ćerka. On ima jednog sina i tri kćeri i svi su
čarobnjaci. Ostali nisu želeli da prisustvuju sastanku. On kaže da oni nemaju želju da
se druže sa drugim čarobnjacima i da im više prija da studiraju magiju kod kuće bez
tuđih upliva i smetanja.
Nasta zatišje dok su bivši članovi pokušavali, ali nisu uspevali, da uhvate neki
smisao u svemu ovome.
- Možda je i njegov pas čarobnjak, takođe - reče doktor Fokskesl i bivši članovi
društva prsnuše u smeh.
Ubrzo postade jasno da su pridošlice spadale u dve jasno odvojene strane.
Gospođica Redrut, mlada dama u crvenoj baršunastoj haljini, bila je jedna od prvih
koja uze reč. Njen glas bio je tih i prilično hirovit. Ona nije bila naviknuta da govori u
javnosti i svi čarobnjaci nisu bili u stanju da joj čuju svaku reč, ali je govorila
strasno. Suština onoga što je imala da kaže svodila se na to da je Džonatan Strejndž
bio sve! Gilbert Norel ništa! Strejndž će uskoro da bude rehabilitovan, Norel od sveg
sveta prezren! Magija će da bude oslobođena okova koje joj je nametnuo Gilbert
Norel! Ova zapažanja, uz razne pozive na Strejndžovo izgubljeno remek-delo Istorija
i praksa engleske magije izazvaše ljutite odgovore od nekoliko drugih čarobnjaka
koji su dobacivali da je Strejndžova knjiga puna opake magije i da je sam Strejndž
ubica. On je sigurno ubio svoju ženu77 i verovatno ubio i samog Norela.
Diskusija je postajala sve usijanija i nastavila bi dalje u tom pravcu da je ne
prekide dolazak dva čoveka. Nijedan od njih nije izgledao dostojan poštovanja.
Obojica su imali duge, razbarušene kose i nosili staromodnu odeću. I dok je jedan od
njih očevidno bio prava skitnica, drugi je, međutim, bio značajno uredniji i izgledao
kao neko ko zna da se ponaša - skoro, čovek bi rekao, kao obrazovana osoba.
Onaj sa izgledom skitnice gotovo i ne pogleda društvo iz Jorka; on prosto sede na
pod i zatraži džin sa toplom vodom. Drugi izađe na sredinu sobe i sve ih odmeri sa
podrugljivim osmehom. Nakloni se u pravcu gospođice Redrut i čarobnjacima se
obrati sledećim recima:
-Džentlmeni! Madam! Neki od vas me se možda sećaju. Bio sam sa vama pre
deset godina kad je gospodin Norel izveo magiju u katedrali Jorka. Moje ime je Džon
Čajldermas. Bio sam do prošlog meseca sluga Gilberta Norela. A ovo je - reče
pokazujući na skitnicu - Vinkulije, nekadašnji londonski ulični vrač.
Čajldermas ne stiže više ništa da kaže. Svi prisutni zagalamiše istovremeno.
Bivši članovi Društva iz Jorka bili su uvređeni što su ostavili udobnost doma i
grejanje uz vatru i potegli ovamo samo da bi otkrili da predavanje treba da im drži
jedan sluga. Ali dok su ovi džentlmeni vreme trošili u pražnjenju svoga
nezadovoljstva, glavnina pridošlica bila je pod sasvim drugačijim utiskom. Svi su oni
bili ili strejndžisti ili noreliti: ali niko od njih nikad nije video svoga heroja i svest o
tome da su u blizini osobe koja je zaista poznavala i razgovarala sa njim bacila ih je u
veliko uzbuđenje.
Čajldermasu uopšte ne zasmeta zbrka koja nasta. On prosto sačeka da se sve
utiša onoliko koliko da može da govori i onda reče: - Došao sam da vam kažem da je
sporazum sa Gilbertom Norelom ništavan. Poništen i ništavan, džentlmeni. Vi ste opet
čarobnjaci, ukoliko to želite da budete.
Jedan od novih čarobnjaka viknu da želi da zna da li dolazi Strejndž. Drugi da li
dolazi Norel.
-Ne, gospodo - reče Čajldermas. - Ne dolaze. Morate da se zadovoljite sa mnom.
Ja mislim da Strejndž i Norel nikad više neće biti viđeni u Engleskoj. Ne bar dok živi
ova generacija.
-Zašto? - upita gospodin Segundus. - Kuda su otišli?
Čajldermas se osmehnu. - Gde god čarobnjaci imaju običaj da idu. Iza neba. Sa
druge strane kiše.
Jedan od norelita primeti da je Džonatan Strejndž dobro uradio što se sklonio iz
Engleske. U protivnom bi sigurno bio obešen.
Mladić svetle kose koji se lako uzbuđivao pakosno uzvrati da će čitav čopor
norelita uskoro da se nađe u ozbiljnoj neugodnosti. Jer, nije li prvo pravilo norelitske
magije da sve treba da bude zasnovano na knjigama? Kako će onda da ga se
pridržavaju kad su sve knjige nestale zajedno sa Hartfju Ejbijem?'
-Nije vam potrebna biblioteka iz Hartfjua. džentlmeni - reče Čajldermas. - Pa ni
biblioteka sa Hanover skvera. Doneo sam vam nešto mnogo bolje. Knjigu za kojom je
Norel uvek čeznuo, a nikad nije mogao da dođe do nje. Knjigu za koju Strejndž čak
nije znao da postoji. Doneo sam vam knjigu Džona Askglasa.
Diže se nova galama. Nova dreka. A usred svega toga gospođica Redrut kao da
je držala govor u odbranu Džona Askglasa, koga nije prestajala da naziva Njegova
uzvišenost i kraljem, kao da on svakoga časa samo što nije ušao u Njukasl i preuzeo
upravljanje severnom Engleskom.
-Čekajte! - viknu doktor Fokskesl i njegov glas postepeno utiša prvo one oko
njega, a onda i ostatak skupa. - Ja ne vidim neku knjigu u rukama ovoga nevaljalca!
Gde je? Ovo je trik, džentlmeni! On se namerio na naš novac, rekao bih. Pa,
gospodine?
Ovo poslednje pitanje uputi Čajldermasu. - Šta vi kažete? Iznesite nam vašu
knjigu... ako doista postoji!
-Naprotiv, gospodine - reče Čajldermas uz svoj široki, mrki, iskrivljeni osmeh. -
Ne želim ja ništa vaše. Vinkulije! Ustani!
 ***

U kući u Padovi, prva briga Grejstilovih i njihovih slugu bila je da gospođi Strejndž
ugode onoliko koliko su mogli; i svako od njih imao je njegov ili njen način da to
postigne. Doktor Grejstil ugađao joj je uglavnom filosofskim oblicima. Preturao je po
sećanju i izvlačio primere iz istorije o ljudima - posebno damama - koji su
savladavali nesavladivo, često uz pomoć njihovih prijatelja. Minikelo i Frenk,
dvojica slugu, ugađali su joj tako što su trčali da joj otvore vrata - često i kad je
želela da prođe kroz njih i kad nije. Bonifacija, služavka, prigrlila je mišljenje da je
jednogodišnji boravak u Fejriju neka vrsta ozbiljnog nazeba pa joj je donosila
lekovite napitke za jačanje tokom celog dana. Tetka Grejstil svuda po gradu slala je
sluge da joj donose najbolja vina i najređe poslastice; a kupila je i najmekše,
paperjem punjene jastučiće i jastuke kao da se nadala da će, kad na njih položi glavu,
Arabela biti u stanju da zaboravi sve što joj se desilo. Ali od svih tih raznih vrsta
ugađanja koja su joj nuđena, ono koje se činilo da najviše prija Arabeli bilo je
Florino društvo i razgovori koje je vodila sa njom.
Jednoga jutra njih dve sedele su same i vezle. Arabela najednom ostavi svoj rad
pokretom koji je svedočio i da joj je dosadio i da je nestrpljiva, pa ode do prozora. -
Duh nemira zahvatio me je - reče ona.
-To je i moglo da se očekuje - reče joj Flora blago. - Budite strpljivi. S
vremenom će i vaša svest da bude ono što je nekad bila.
-Da li? - upita Arabela s uzdahom. - Istini za volju, zaista se ne sećam kakva sam
ranije bila.
-Onda ću ja to da vam kažem. Uvek ste bili veseli... mada uvek prepušteni sami
sebi. Teško da ste ikad mogli da se naljutite... mada ste često ozbiljno izazivani. Svaki
vaš govor bio je izuzetno vredan zbog vaše domišljatosti i genijalnosti... mada za to
nikad niste dobijali priznanje i veoma često su vam čak otvoreno protivrečili.
Arabela se nasmeja. - Nebesa! Kakvo li sam čudo od žene samo bila! Ali -
dodade zatim pomalo suvo - nisam mnogo sklona da poverujem u taj portret jer me vi
niste nikad ranije videli.
-Gospodin Strejndž mi je sve ovo rekao. To su njegove reči.
-Oh! - reče Arabela i lice okrete na drugu stranu.
Flora obori pogled ka podu i blago reče: - Kad se bude vratio, on će vam pomoći
da se povratite više no što bi to iko drugi mogao. Ponovo ćete da budete srećni.
I diže pogled.
Arabela poćuta jedan trenutak. A onda reče: - Nisam sigurna da ćemo nas dvoje
ikad više da vidimo jedno drugo.
Flora nastavi da veze. Malo posle reče: - Veoma je čudno što se na kraju vratio
svom starom učitelju.
-Da li je? Za mene u tome nema ništa neobično. Nisam verovala da će ta
nesuglasica među njima i ovoliko dugo da traje. Mislila sam da će ponovo da budu
prijatelji već pri kraju prvog meseca.
-Baš me čudite! - reče Flora. - Kad je gospodin Strejndž bio sa nama nikad lepu
reč za gospodina Norela nije imao... a gospodin
Norel je dao da se u časopisima koji se bave magijom objave najružnije stvari o
gospodinu Strejndžu.
-Oh, znam ja to! - reče Arabela sasvim spokojno. - To su samo njihova
glupiranja! Obojica su tvrdoglavi kao starkelje. Nemam neki poseban razlog da volim
gospodina Norela... daleko od toga. Ali o njemu znam ovo: on je prvo čarobnjak, a
posle sve ostalo... i Džonatan je isti takav. Knjige i magija su sve do čega je njima
stalo. Niko drugi ne razume taj predmet kao njih dvojica... i tako je, vidite, sasvim
prirodno da žele da budu u društvu jedan drugoga.
Prolazile su nedelje i sa njihovim protokom Arabela je počela da se osmehuje i
smeje daleko češće. Počela je da se zanima za sve što je bilo u vezi sa njenim novim
prijateljima. Dani su joj prolazili u druženju sa njima, zajedničkim poslovima i
prijatnim obavezama prijateljstva... sitnim domaćim stvarima uz koje su njena bolna
svest i ranjeni duh lagano zaceljivali. O svom odsutnom mužu mislila je veoma malo,
osim što mu je bila zahvalna na promišljenosti da je udomi kod Grejstilovih.
Udesilo se tako da je u Padovi u to doba bio jedan mladi irski kapetan i više je
ljudi steklo uverenje da on obožava Floru - mada je Flora govorila da to nije tačno.
Mladić je svoju konjičku četu smelo vodio pravo na cevi neprijatelja kod Vaterloa, a
ipak ga je hrabrost čini se napuštala onoga časa kad bi se našao pored Flore. Nije
mogao da je pogleda, a da ne pocrveni i postajao bi krajnje usplahiren čim bi ona ušla
u sobu. Uglavnom je nalazio da je lakše da se kod gospođe Strejndž raspituje kad bi
Flora mogla da bude u šetnji u Prato dela Vale (divnoj bašti u srcu grada) ili kad bi
sledeći put mogla da se nađe kod Baksterovih (nekih zajedničkih prijatelja); i Arabeli
bi uvek bilo drago da mu pomogne.
Ali su neke posledice njenog zarobljeništva ostale i ona nije mogla lako da ih se
otrese. Beše navikla da noću igra i san joj nije lako padao na oči. Ponekad bi noću
opet mogla da čuje violinu i frulu kako sviraju žalosnu vilenjačku muziku i mame je na
igru - mada je to bila poslednja stvar na svetu koju bi želela da uradi.
-Pričajte mi nešto - rekla bi Flori i tetki Grejstil. - Pričajte mi i mislim da to
mogu da savladam.
 I tada bi jedna od njih ili obe sele i pričale joj o svemu što bi im padalo na
pamet. Ali bi Arabela ponekad uviđala da je nagon za pokretom - bilo kojim pokretom
- prejak za osujećenje pa bi tada navaljivala da hoda što više može po spavaćoj sobi
koju je delila sa Florom; više puta su doktor Grejstil i Frenk ljubazno žrtvovali svoj
san da joj prave društvo u noćnim šetnjama ulicama Padove.
Jedne takve noći u aprilu šetali su u blizini katedrale; Arabela i doktor Grejstil
razgovarali su o njihovom odlasku za Englesku koji je bio ugovoren da bude sledećeg
meseca. Arabela je nalazila da je ponovni susret sa svim njenim engleskim
prijateljima pomalo plaši, a doktor Grejstil je umirivao. Frenk najednom iznenađeno
uzviknu i pokaza naviše.
Zvezde su se meškoljile i menjale: na delu neba iznad njih pojavi se novo
sazvežđe. Malo dalje ispred njih stajao je jedan drevni lučni prolaz. Nije to bio
posebno neuobičajen prizor; Padova je bila grad pun zanimljivih kapija, lučnih
prolaza i arkada. Ali ovaj lučni prolaz nije bio kao ostali. Cela Padova sagrađena je
od srednjovekovnih cigala pa su sledstveno tome mnoge od ulica imale prijatan
rumenozlatni izgled. Ovaj lučni prolaz bio je sagrađen od neveselog, tamnog
severnjačkog kamena i sa svake njegove strane nalazila se statua Džona Askglasa na
kojoj je lice bilo napola skriveno kapom sa krilima gavrana kao ukrasom. Odmah iza
ulaza u prolaz stajala je jedna visoka prilika.
Arabela zastade. - Vi nećete da budete daleko? - reče ona doktoru Grejstilu.
-Frenk i ja bićemo ovde - reče joj doktor Grejstil. - Nećemo se pomeriti sa
ovoga mesta. Potrebno je samo da nas pozovete.
I ona pođe sama. Osoba u prolazu je čitala. On diže pogled kad ona naiđe, sa
starim, milim izrazom koji je svedočio da ne zna baš tačno gde je ili šta da čini sa
svetom koji je izvan njegove knjige.
-Nisi ovoga puta sa sobom doveo oluju - reče mu ona.
-O, čula si za to, zar ne? - reče Strejndž i zadovoljno se nasmeja. - To je možda
bilo malo preterivanje. Pomalo i neukusno. Verujem da je to zbog toga što sam
predugo bio u društvu lorda Bajrona kad sam bio u Veneciji. Zarazio me je pomalo
njegov stil.
Krenuše da šetaju zajedno, a svakoga trena nad glavama im se menjao novi skup
zvezda.
-Izgledaš dobro, Arabela - reče on. - Bojao sam se... Čega li sam se bojao! Oh!
Hiljade raznih stvari. Bojao sam se da nećeš da razgovaraš sa mnom. Ali došla si.
Veoma mi je milo što te vidim.
-I sada tvojih hiljadu strahova može da počine - reče ona. - Bar kada sam ja u
pitanju. Da li si već uspeo da nađeš nešto da razveješ Tamu?
-Ne, još ne. Iako smo, istini za volju, bili u takvom poslu u poslednje vreme...
neke nove predstave koje se odnose na vile jezerkinje... da smo jedva imali vremena
da se ozbiljno posvetimo i tom problemu. Ali ima jedna ili dve stvari u Goberovom
Apolonovom vrataru koje obećavaju. Optimisti smo.
-Drag mi je. Jad me hvata kad pomislim na to kako se patiš.
-Ne tuguj, preklinjem te. Uprkos svemu ostalom, ne patim se. U početku mi je
možda bilo malo teško, ali ne i sada. A Norel i ja teško da smo prvi engleski
čarobnjaci koji su radili začarani. Robert Dajmouk je na pogrešan način ispao iz
Fejrija u dvanaestom veku i posle toga uopšte nije mogao da priča već samo da
peva... što, siguran sam, nije tako prijatno kao što može da zvuči. A tu je i čarobnjak iz
četrnaestoga veka kome je nakalupljena ostala srebrna noga... što mora da je bilo
krajnje neugodno. Sem toga, ko može da kaže da Tama nije u stvari naša prednost?
Nameravamo da idemo izvan Engleske i sva je prilika da ćemo da srećemo svu silu
zlonamernih i manje zlonamernih osoba. Engleski čarobnjak snaga je koja nije za
potcenjivanje. Dva engleska čarobnjaka su. pretpostavljam, dvostruko jača... ali kad
su ta dva engleska čarobnjaka uvijena još i u plašt Tame... eh, dobro! To bi trebalo,
mislim, da utera strah u kosti svakome ko nije polubog!
-Kuda ćete da idete?
-O, ima mnogo mesta. Ovaj svet je samo jedan od mnogih, a sem toga i ne priliči
čarobnjaku da postaje previše... kako da kažem... parohijski.
-Ali da li će to da se svidi i gospodinu Norelu? - upita ona pomalo sumnjičavo. -
On nikada nije bio posebno sklon putovanjima... čak ni samo do Portsmuta.
-Ah! Ali to je jedna od prednosti posebnog načina na koji putujemo. On uopšte ne
mora da napušta kuću ako to ne želi. Svet... svi svetovi... će da dođu kod nas.
On zastade i pogleda oko sebe. - Bolje da dalje ne idem. Norel mi je malo
zaostao. Iz više razloga, koji su svi u vezi sa začaranošću u kojoj smo, bolje je da se
ne udaljavamo mnogo jedan od drugog. Arabela - reče joj uz ozbiljnost koja je bila
sasvim neuobičajena za njega - bolelo me je više no što sam mogao da podnesem da
mislim o tebi pod zemljom. Uradio bih sve... ali baš sve... samo da te bezbedno
izbavim odatle.
Ona ga uze za ruke i oči joj postaše sjajne. - I učinio si to - šapnu mu.
Zagledaše se jedno drugom u oči i duže vreme samo tako ostaše, ali je za to
vreme sve bilo kao nekada - kao da se nikad nisu razdvajali; ali ona mu ne ponudi da
sa njim pođe u Tamu, a on je ne zamoli da to uradi.
-Jednoga dana - reče on - naći ću pravu čin i razvejaću Tamu.
 I toga dana ću da ti se vratim.
-Da. Toga dana. Čekaću do tada.
On klimnu glavom i učini se kao da će da ode, ali onda zastade.
- Bela - reče joj - ne nosi crninu. Ne budi udovica. Budi srećna. Želim da na taj
način mislim o tebi.
-Obećavam ti. A kako da o tebi ja mislim?
On se na trenutak zamisli, a onda se nasmeja. - Misli o meni sa nosem zabijenim
u knjigu!
Poljubiše se jednom. On se onda okrete i nestade u Tami.
 Beleške o piscu

Suzana Klark živi u Kembridžu.

Ovo je njen prvi roman.
Dobitnica Lokusove nagrade za najbolji prvi roman, Svetske nagrade za fantastiku za
2005, Hugove nagrade za najbolji roman 2005. Tajmove nagrade za najprodavaniju
knjigu 2004, a bila je i u užem izboru za Vidberovu nagradu za debitantski roman i
Gardijanovu nagradu za prvu knjigu.
 Napomene

[←1] U Engleskoj danas niko ne zna taj jezik i sve što nam je od njega ostalo samo je
pregršt pozajmljenih reci kojima se opisuju razne nerazumljive tehnike magije. Martin
Pejl je u svom De Traaatu Magicarum Linguarum pisao da je taj jezik u vezi sa
drevnim keltskim jezicima.
[←2] Više raznih izgovora: pored pomenutog, još Tomas de Dandel ili Tomas de
Donvil. Izgleda da je više kraljevih plemića prepoznalo u Tomasu mlađeg sina
moćnog normanskog magnata koji je nestao na Božić četrnaest godina pre toga. U
okolnostima pod kojima se pojavio, veoma je sumnjivo da su bili naročito zadovoljni
što im se vratio.
[←3] Dok je bio dete u Fejriju, Sidhe su da ga pozovu koristili reč na njihovom jeziku
koja je, kako nam je rečeno, značila “Starling“, ali je on to ime već bio odbacio pre
no što je ušao u Englesku. Kasnije je sebe počeo da zove očevim imenom - Džon
d'Askglas - ali je u početku svoje vladavine bio poznat prosto po jednoj od svojih
mnogih titula koje su mu njegovi prijatelji i neprijatelji davali: Kralj; kralj Gavran;
Crni kralj; Kralj severa.
[←4] Ime ovoga kralja Daoine Sidhe bilo je naročito dugačko i teško za izgovor. Po
tradiciji je on oduvek bio poznat kao Oberon.
[←5] Čini da se otkrije prisustvo magije opisuju se u Uputstvima Žala Belasiza.
[←6] Grb Džona Askglasa bio je gavran u letu (pravilno nazivan u heraldici gavran
Volant), crni gavran na belom polju.
[←7] Famulus: latinska reč koja znači sluga, posebno sluga čarobnjaka.
[←8] Ser Volter izražava opšteuvreženo strahovanje. Magija za menjanje oblika uvek
je izazivala podozrenje. Oriejti su je uglavnom primenjivali za vreme putovanja kroz
Fejri i druge zemlje izvan Engleske. Oni su bili svesni da je magija za menjanje oblika
posebno podložna zloupotrebama svake vrste. Na primer, godine 1232. je žena jednog
plemića, Sesili de Volbruk. našla lepu mačku zlaćane boje gde grebe po vratima njene
spavaće sobe. Uzela ju je i nazvala ser Lavdej. Mačka joj je jela iz ruke i spavala na
njenom krevetu. Još neobičnije od toga bilo je to da je mačka pratila svuda, čak i u
crkvu gde je skrivena u naborima njene suknje, u samom krilu, mimo ležala i prela.
Sesili de Volbruk je onda jednog dana u društvu sa ser Lavdejem na ulici video
čarobnjak Volter de Čip. Njegove sumnje smesta su se razbuktale. Prišao je Sesiliji i
rekao: „Gospodo, mačka koja vas prati - bojim se da to uopšte nije mačka.“ Pozvana
su još dva čarobnjaka pa su oni i Volter izgovorili čini nad ser Lavdejem. I on se
vratio u svoj prethodni oblik - bio je to u stvari čarobnjak bez mnogo ugleda - Džoslin
de Snajton. Ubrzo posle toga Džoslinu je suđeno pred londonskim Malim Zmajevima i
osuđen je da mu bude odsečena desna ruka.
[←9] Već je opisano kako je posvećenost njegovoj skerletnoj uniformi potpukovnika
Kohuna Granta odvela u francusko zarobljeništvo 1812. godine.
[←10] Obični svet severne Engleske smatrao je da je poslednjih godina dovoljno
propatio - i imao je za to dobar razlog. Siromaštvo i besposlica dodatno su doprineli
opštem jadu do koga je doveo rat sa Francuzima. I onda se, baš kad je rat sa
Francuskom okončan, pojavila nova pretnja njihovoj sreći - dotad neviđene nove
mašine koje su proizvodile svaku vrstu robe i ostavljale ih bez posla. Nije nikakvo
čudo što su se određeni pojedinci iz te mase ojađenog sveta priklonili uništavanju
mašina sa namerom da im se sačuva kakav-takav život.
[←11] Nema preciznije ilustracije od ove o tome kako je vlada u Londonu stajala u
odnosu na severnu polovinu kraljevstva. Vlada je predstavljala kralja Engleske, ali je
kralj Engleske bio kralj samo njene južne polovine. U pravnom smislu on je samo
vršio dužnost kralja na severnom delu i održavao vladavinu zakona, sve samo do
trenutka kad Džon Askglas bude odlučio da se vrati.
[←12]
Prirodno, tu i tamo, sa protokom vremena, javljali su se pretendenti koji su
tvrdili da su Džon Askglas i tako pokušavali da preuzmu vladavinu u severnom delu
Engleske. Najčuveniji među ovima bio je mladić po imenu Džek Faraon koji je
krunisan u katedrali u Daramu 1487. On je imao podršku velikog broja severnjačkih
plemića, a takođe i nekolicine vilenjaka koji su se zadržali u kraljevom gradu
Njukaslu. Faraon je bio veoma zgodan čovek kraljevskog držanja. Mogao je da izvede
prostu magiju, a njegovi vilenjački sledbenici utrkivali su se ko će pre da izvede neku
od svojih magija kad je on u blizini i da je onda pripiše njemu. Bio je dete lutajućih
vidovnjaka. Još dok je bio dete, grof od Heksama primetio je njegovu neverovatnu
sličnost sa Džonom Askglasom na jednom vašaru. Heksam je njegovim roditeljima
dao sedam šilinga za njega. Faraon ih nikad više u životu nije video. Heksam ga je
držao na tajnom mestu u severnoj Engleskoj gde je dobijao obuku u kraljevskim
veštinama. Godine 1486. grof je predstavio Faraona i on je započeo svoju kratku
vladavinu kao kralj severne Engleske. Faraonov glavni problem bio je taj što je
previše ljudi znalo za obmanu. Faraon i Heksam ubrzo su se posvađali. Godine 1490.
Heksam je ubijen po naređenju Faraona. Heksamova četiri sina pridružili su se
Henriju VII od južne Engleske da napadnu faraona i u boju kod Vorksopa 1493. i
faraon je poražen. Zatvoren je u londonski Tauer i pogubljen 1499. godine.
Drugi pretendenti, manje ili više uspešni, bili su Pirs Blekmor i Dejvi Sansšur.
Ovaj potonji bio je poznat samo kao Letnji kralj jer njegov pravi identitet nikad nije
otkriven. Pojavio se prvi put blizu Sanderlanda u maju 1536. godine ubrzo posle
raspuštanja manastira od strane Henrija VIII. Mislilo se da je možda monah iz neke od
velikih severnih opatija - Fontejna, Rivoa ili Hartfjua. Letnji kralj se od Faraona i
Blekmora razlikovao po tome što nije imao podršku severne aristokratije, niti je
pokušavao da je dobije. Obraćao se jedino običnom svetu. Na neki način njegova
karijera više je mistična nego magična. Lečio je bolesne i svoje sledbenike učio da
poštuju prirodu i divlja stvorenja - nauk koji je više priličio čarobnjaku iz
dvanaestoga veka, Tomasu Godhlesu, no bilo čemu što je Džon Askglas ikad
predlagao. Njegova odrpana banda nije ni pokušala da osvoji Njukasl, a ni bilo šta
drugo. Tokom celog leta godine 1536. lutali su oni svuda po severnoj Engleskoj i
pridobijali sledbenike gde god su se pojavili. U septembru je Henri VIII protiv njih
poslao jednu armiju. Oni nisu bili opremljeni za borbu. Mnogi su umakli kućama, ali
je nekolicina ostala i borila se za svoga kralja i bila masakrirana kod Pontefrakta.
Letnji kralj je možda bio medu pobijenima, a možda je prosto i nestao.
[←13] Ispitivanje mrtvih zaista može da nam se učini senzacionalnim, ali je to
magijska procedura sa savršeno uglednom istorijom. Martin Peji je tvrdio da je tu
magiju naučio od Katarine od Vinčestera (koja je hila učenik Džona Askglasa).
Katarina od Vinčestera umrla je dve stotine godina pre no što je Martin Pejl bio
rođen. Za samog Džona Askglasa tvrdilo se da je vodio razgovore sa Merlinom,
vešticom iz Endora, Mojsijem, Aronom, Jožefom iz Arimateje i drugim uvaženim i
drevnim čarobnjacima.
[←14] Naučnici koji se bave magijom uvek se posebno uzbuđuju pri svakom novom
otkriću koje se tiče velikog doktora Pejla. On zauzima jedinstveno mesto u istoriji
engleske magije. Do pojave Strejndža i Norela on je bio jedini hvale dostojan
čarobnjak koji se magijom bavio u praksi, a koji je svoje magije zapisivao da bi
mogli da ih čitaju drugi ljudi. Prirodno, njegove knjige cenjene su iznad svih drugih.
[←15] Vekovima je ovaj pristup smatran zanimljivim kuriozitetom , ali bez praktične
vrednosti jer danas niko ne veruje da je Smrt osoba na koju neko može da utiče na
način na koji to Pejl iznosi.
[←16] Većina nas je sklona da se suprotstavlja ograničenjima postavljenim nam od
strane prijatelja ili porodice, ali ako nas je zadesila takva nesreća da izgubimo nekoga
koga volimo, onda se sve menja! Ograničenje onda postaje sveta misija.
[←17]
Čak ni Džon A skglas koji je imao da vlada nad tri kraljevstva i da upravlja
celom engleskom magijom nije bio oslobođen ove sklonosti da odlazi na duga
misteriozna putovanja. Godine 1241. napustio je svoju kuću u Njukaslu na neki
misteriozan način, poznat samo čarobnjacima. Jednom slugi rekao je da će da bude
pronađen usnuo na klupi pred ognjištem za jedan dan.
Sledećeg dana su taj sluga i članovi kraljevog domaćinstva pošli da vide kralja
na klupi pred kaminom , ali njega nije bilo. Dolazili su da ga traže svakoga jutra i
večeri, ali se on nije pojavljivao.
Vilijem , grof od Lančestera, vladao je u njegovom odsustvu pa su mnoge odluke
odlagane „dok se kralj ne vrati“ . Ali, kako je vreme odmicalo, mnogi ljudi postajali
su sve skloniji da posumnjaju da će to ikada da se dogodi. A onda je godinu i jedan
dan posle njegovog odlaska kralj nađen usnuo na klupi pred ognjištem u kaminu.
Nije izgledao svestan da se ma šta neuobičajeno desilo i nikome nije rekao gde
je bio. Niko se nije usudio da ga pita da li je sam nameravao da se zadrži toliko dugo
ili mu se nešto užasno na tom putu desilo i zadržalo ga toliko. Vilijam od Lančestera
pozvao je slugu i naredio mu da mu od reči do reči tačno ponovi šta mu je kralj rekao.
Da li bi moglo biti da je on uistinu rekao da će odsustvovati godinu i jedan dan?
Možda, reče čovek. Kralj je uglavnom tiho govorio. Sasvim je moguće da ga on
nije čuo kako treba.
[←18] Ovo uopšte nije tačno. Najogorčeniji protesti lorda Velingtona tokom rata na
Poluostrvu bili su izazivani baš mešanjem vlade.
[←19] Lord Bajron je napustio Englesku u aprilu 1816. godine zbog velikih dugova,
optužbi da je okrutan prema svojoj ženi i glasina da je zaveo svoju sestru.
[←20] I pored očiglednog odsustva simpatije između dva čoveka, nešto u vezi sa
Strejndžom mora da je ostavilo utisak na Bajrona. Njegova sledeća poema,
„Manfred“, započeta septembra ili oktobra te godine, bila je o čarobnjaku. Sigurno je
da Manfred mnogo ne podseća na Džonatana Strejndža (ili ne bar na onog uvaženog
Strejndža koji se Bajronu onoliko nije svideo). Daleko je više podsećao na samog
Bajrona sa njegovom samoopsesijom, samopreziranjem. prezrivim odnosom prema
drugim ljudima, njegovim slutnjama o nemogućim tragedijama i njegovim
misterioznim čežnjama. I pored svega toga, Manfred je čarobnjak koji vreme provodi
u prizivanju duhova iz vazduha, zemlje, vode i vatre da bi sa njim razgovarali.
Izgledalo je to kao da je Bajron, pošto je sreo čarobnjaka koji inu se nije svideo,
stvorio jednoga po svom ukusu.
[←21]
Volter De Čep bio je londonski čarobnjak iz trinaestog veka. Njegova procedura,
Profilaksa, štiti osobu, grad ili predmet od dejstva magijske čini. Ona navodno blisko
sledi jednu od vilenjačkih magija. Po predanju je veoma jak a. I zaista je jedini
problem sa tom čini u tome što je prejaka. Ponekad bi predmeti postajali neosetljivi
na ljudsko ili vilenjačko dejstvo bilo koje vrste, magijsko ili obično. Po ovom
osnovu, da su Strejndžovi učenici i uspeli da bace tu čin na jednu od Strejndžovih
knjiga, sasvim je moguće da niko ne bi bio u stanju da podigne tu knjigu ili da okrene
neku njenu stranicu.
Godine 1280, građani Bristola naredili su gradskom čarobnjaku da De Čepovu
Profilaksu baci na ceo grad kako bi ga zaštitio od čarobnih čini njegovih
neprijatelja. Na nesreću, magija je bila tako uspešna da su svi u gradu, sve životinje i
sve lađe u luci, postali žive statue. Niko nije mogao da se pomeri; voda je prestala da
teče, čak je i plamen u vatri ostao skočanjen. Bristol je u ovakvom stanju ostao čitavih
mesec dana sve dok Džon Askglas nije došao iz svoje kuće u Njukaslu da popravi
stvari.
[←22]
Pismo je sadržalo dva mišljenja koja su smatrana posebno uvredljivim: prvo, da
kupci nisu dovoljno pametni da shvate Strejndžovu knjigu; i drugo, da oni ne poseduju
nivo svesti dovoljno visok da sami razluče da li je magija koju Strejndž opisuje dobra
ili loša.
Noreliti su i očekivali da će uništenje Strejndžove knjige da digne veliku prašinu
i bili su spremni da prihvate sve kritike koje će da uslede, no šteta koju je njihovoj
stvari nanelo pismo nastala je kao posledica spleta nesrećnih okolnosti, bila je dakle,
nenamerna. Trebalo je da gospodin Norel pismo pokaže gospodinu Laselu pre nego
što bude razaslalo. Da ga je Lasei video onda bi jezik i izrazi u njemu pretrpeli
značajne izmene pa može da se pretpostavi da bi za primaoce bilo manje uvredljivo.
Na nesreću, došlo je do nesporazuma. Gospodin Norel pitao je Čajldermasa dali
je Lasei unco svoje ispravke. Čajldermas je mislio da se pitanje odnosi na članak za
Prijatelje engleske magije pa je odgovorio da jeste. I tako je pismo otišlo onako kako
je i napisano. Lasei je pobesneo i optužio je Čajldermasa da je namerno dozvolio da
gospodin Norel nanese štetu svojoj stvari. Čajldermas je žestoko porekao da je ma šta
slično učinio.
Od toga trenutka su se odnosi između Lasela i Čajldermasa (koji nikad nisu bili
dobri) naglo pogoršali i ubrzo je Lasei gospodinu Norelu počeo da nagoveštava da
Čajldermas gaji simpatije prema strejndžizmu i da potajno priprema izdaju svoga
gospodara.
[←23] 'Po plodovima njihovim poznaćeš ih', sveti Mateja 7. 16.
[←24] „... Ne mogu ništa da vam ispričam o Pjačenci“, pisao je Strejndž Henriju
Vudhoupu, „jer se u njoj nisam zadržao dovoljno dugo da bih je upoznao. Stigao sam u
grad uveče. Posle večere sam izašao da se prošetam nameran da se ne zadržavam duže
od pola sata. ali sam pri ulasku na glavni trg smesta promenio raspoloženje od
pogleda na jednu visoku umu postavljenu na pijedestal dok joj se senka, duga i tamna,
rastezala po pločniku. Dve ili tri žile bršljana ili neke druge biljke puzavice izvijale
su se iz grlića ume, ali su bile sasvim uvele. Ne znam zašto, ali taj mi se prizor učinio
toliko setnim da sam jedva mogao da ga podnesem. Izgledao je kao alegorija gubitka,
smrti i jada. Vratio sam se u gostionicu, smesta otišao u krevet i rano ujutru otputovao
sam za Torino.
[←25] Drvo obrazovanja od Gregora Avesaloma (1507-99).
[←26] Čuveni kafe na Trgu svetog Marka.
[←27] Tetka Grejstil je verovatno govorila o Derventu. Jednom davno, dok je Džon
Askglas još bio zarobljeno dete u Fejriju, neki kralj u Fejriju je prorekao da će, ako
on odraste, sva stara vilenjačka kraljevstva propasti. Kralj je poslao svoje sluge u
Englesku da mu donesu gvozdeni nož kojim bi mogao da ga ubije. Nož je iskovao
kovač u Derventu i voda reke korišćena je za hlađenje vrelog metala. Međutim ,
pokušaj da se ubije Džon Askglas izjalovio se i taj kralj i svi njegovi srodnici uništeni
su od strane dečaka-čarobnjaka. Kad je Džon Askglas ušao u Englesku i zasnovao
svoje kraljevstvo, njegovi sledbenici-vilenjaci pošli su da potraže kovača. Ubili su ga
kao i celu njegovu porodicu, srušili mu kuću i bacili magijske čini na Dervent da ga
kazne zbog njegovog učešća u pravljenju opakog noža.
[←28] Gledište koje na ovom mestu iznosi Strejndž krajnje je optimistično i
romantično. Engleska literatura o magiji puna je primera vilenjaka čije su moći slabe
ili koji su glupi i neznalice.
[←29]
Za Žaka Belasiza govori se da je stvorio izvanrednu čaroliju za prizivanje
vilenjaka. Na nesreću, jedina kopija Belasizovih Uputstava nalazila se u biblioteci u
Hartfjuu i Strejndž je nikada nije video. Sve što je o tom delu znao bili su nejasni
opisi u kasnijim istorijama pa se pretpostavlja da je Strejndž ponovo stvarao ovu
magiju i da je imao najmaglovitiju predstavu o tome kuda je krenuo.
Nasuprot tome, čarolija koja se pripisuje gospodaru Donkastera dobro je poznata
i pojavljuje se u velikom broju dostupnih dela. Identitet gospodara od Donkastera nije
poznat. I samo njegovo postojanje utvrđeno je iz nekolikih pozivanja na njega u
istorijama o Srebrnjacima u kojima se navodi da je više čarobnjaka u trinaestom veku
dobijalo čini i magiju „od Donkastera“. Štaviše, daleko je od jasnog da je sva magija
koja se pripisuje gospodaru od Donkastera delo jednog čoveka. Ovo je istoričare
magije odvelo do postavke o postojanju još jednog čarobnjaka, čiji je lik senovitiji i
zagonetniji čak i od prethodnog, koga su nazvali pseudogospodar od Donkastera. Ako
je gospodar od Donkastera zaista, kako je sa mnogo ubeđenja tumačeno, bio Džon
Askglas, onda je logično da se pretpostavi da su čini za prizivanje vilenjaka smišljene
od strane ovog pseudogospodara. Izgledalo je sasvim neverovatno da ili Džonu
Askglasu mogle da budu potrebne čini da prizove vilenjake. Njegov dvor, na kraju,
vrveo je od njih.
[←30]
Sinjor Toseti priznade kasnije Grejstilovima da veruje da zna ko je stara gospa iz
Kanerdija. Slušao je često priču o njoj dok se kretao gradom, ali sve dok je nije video
svojim očima mislio je da je to samo obična bajka, bajka kojom se plaše mladi i
glupi.
Izgleda da joj je otac bio Jevrejin, a njena majka poticala je od polovine svih
evropskih naroda. Kao dete je naučila nekoliko jezika i sve ih do jednog perfektno
govorila. Nije postojalo ništa čime ne bi mogla da ovlada samo ako bi joj to bilo po
volji. Učila je iz čistog zadovoljstva. U šesnaestoj je govorila - ne samo francuski,
italijanski i nemački - koji su bili sastavni deo obrazovanja svake dame - već i sve
jezike civilizovanog (i necivilizovanog) sveta. Govorila je jezikom sa škotskih
planina (koji je kao pevanje). Govorila je baskijski, jezik koji retko ostavlja neki
utisak u svesti bilo kojeg drugog naroda, tako da čovek može da ga sluša i dugo i često
koliko mu srce želi, a da pri tom nikad kasnije nije u stanju da iz njega

ponovi ijedan slog. Ona je čak naučila i jezik čudne zemlje za koju, kako je gospodinu
Tosetiju rečeno, neki ljudi veruju da još postoji mada niko na svetu ne zna gde je ona.
(Ime ove zemlje je Vels).

Putovala je po celom svetu i pojavljivala se pred kraljevim a i kraljicama;

nadvojvodama i nadvojvotkinjama; princezama i biskupima; grofovima i groficama i
svima i svakome od ovih visokih ličnosti obraćala se na jeziku kojim su oni govorili u
svome detinjstvu i svako od njih za nju je govorio da je čudo.
I na kraju je došla u Veneciju.
Ali ta dama nikad nije naučila da obuzdava svoje ponašanje. Njena žeđ za
učenjem bila je velika koliko i njena žeđ prema drugim stvarima pa se udala za
čoveka koji je bio isti kao ona. Ova dama i njen suprug došli su na karneval i nikad
nisu otišli. Sve svoje bogatstvo skrckali su na Ridottos - karnevalske zabave sa
muzikom i igrom. Sve svoje zdravlje izgubili su u drugim zadovoljstvima. I jednoga
jutra, kad su svi venecijanski kanali bili srebrnasti i obojeni jutarnjim rumenilom, muž
je legao na vlažni kamen Fondamenta del Mori i umro i niko ništa nije mogao da učini
da ga spase. A ženi bi možda bilo bolje da je i sama učinila.
[←31] Kol Tom Blu bio je, razume se, najslavniji sluga Ralfa Stouksija; gospodar
Vičerli asistirao je Martinu Pejlu.
[←32] Ova dama bila je najlepša i najsvojeglavija od svih sestara Napoleona
Bonaparte, sklona čestim promenama ljubavnika i neodevenom poziranju za statue sa
njenim likom.
[←33] Egrejs je naziv koji je ponekad davan trećem kraljevstvu Džona Askglasa. Za
ovo kraljevstvo se smatralo da leži sa druge strane pakla.
[←34] Brugh, drevna Sidhe je reč za domove vilenjaka, obično se prevodi kao zamak
ili boravište, ali u stvari znači unutrašnjost zemunice ili šupljeg brda.
[←35]
Stouksi je prizvao Kola Toma Blua u svoju kuću u Ekseteru. Kad je vilenjak i po
treći put odbio da mu služi, Stouksi se načinio nevidljiv i takav pratio Kola Toma
Blua izvan grada. Kol Tom Blu koračao je vilenjačkim putem i ubrzo stigao u mesto
koje nije bilo u Engleskoj. Bilo je tu jedno nisko smede brdo pored ustajale bare. U
odgovor na naređenje Kola Toma Blua na padini brda su se otvorila vrata i on je ušao
unutra. Stouksi je ušao za njim.
U sredini brda Stouksi je naišao na jednu začaranu dvoranu u kojoj su svi igrali.
Sačekao je da mu se približi jedna od igračica. Onda je prema njoj zakotrljao jednu
začaranu jabuku i ona ju je podigla. Prirodno, bila je to najlepša i najpoželjnija jabuka
na svim svetovima koji su ikad postojali. Istoga časa kad ju je vilenjakinja pojela,
smesta je poželela ništa manje no još jednu istu takvu. Osvrnula se oko sebe, ali nije
videla nikoga. „Ko mi je poslao ovu jabuku?“, upitala je. „Vetar sa Istoka“, šapnuo je
Stouksi. Sledeće noći je Stouksi opet pratio Kola Toma Blua u unutrašnjost brda.
Posmatrao je igrače i opet dobacio jabuku vilenjakinji. Kad je upitala ko ju joj je
poslao odgovorio je da je to Vetar sa Istoka. Treće večeri je jabuku zadržao u ruci.
Vilenjakinja je napustila ostale igrače i osvrtala se oko sebe. „Vetre sa Istoka! Vetre sa
Istoka!“, šapnula je. „Gde je moja jabuka?“ „Reci mi gde spava Ko! Tom Blu“,
šapnuo je Stouksi, „pa ću ti dati jabuku.“ I tako mu je ona rekla: duboko pod zemljom
na najsevernijoj strani brugha.
Sledećih noći se Stouksi predstavljao kao Zapadni Vetar, Severni Vetar i Južni
Vetar i koristio jabuke da navede druge stanovnike brda da mu daju obaveštenja o
Kolu Tomu Bluu. Od ovčara je saznao koje životinje čuvaju Kola Toma Blua - divlja
krmača i još divljačniji jarac. Od dadilje Kola Toma Blua doznao je šta Kol Tom Blu
drži u ruci dok spava - veoma poseban i značajan kamičak. A od momka iz kuhinje
doznao je koje tri reči Kol Tom Blu izgovara svakoga jutra kad se probudi.
Na ovaj način je Stouksi naučio dovoljno da stekne moć nad Kolom Tomom
Bluom. Ali pre no što je stigao da primeni to novo znanje, Kol Tom Blu je došao kod
njega i rekao mu da se predomislio: veruje da bi ipak voleo da služi Stouksija uprkos
svemu.
Ono što se desilo bilo je sledeće: Kol Tom Blu otkrio je da su se Istočni Vetar,
Zapadni Vetar, Severni Vetar i Južni Vetar, svi raspitivali o njemu. Nije imao pojma
šta je uradio da uvredi te visoke ličnosti, ali je bio ozbiljno uplašen. Savezništvo sa
moćnim i učenim engleskim čarobnjakom najednom mu se učinilo daleko
primamljivijim.
[←36] Poslednji engleski čarobnjak koji je voljno ulazio u Fejri pre Strejndža bio je
doktor Martin Pejl. On je tamo mnogo putovao. Poslednji put bio je tamo verovatno
1550.
[←37] Videti Glavu 45, fusnotu 4.
[←38] Italijanska zabava.
[←39] Verovatno Sidhe ime Džona Askglasa.
[←40] Poseban problem u srednjovekovnoj Engleskoj bio je mnoštvo cowand.To je
izraz (sada zaboravljen) koji se pravilno primenjuje na nestručnog ili propalog
zanatliju, ali ovde je namerno primenjen na čarobnjake.
[←41] Nekoliko autoriteta primetilo je da dugovečni vilenjaci imaju sklonost da
svaki duži vremenski period nazivaju „četiri hiljade godina“ . Vilenjakinja je prosto
mislila da kaže da hrughpoznaje još od vremena nedostupnog svesti, pre no što svet
mučio da vreme računa u godinama, vekovima, milenijumima. Mnogi vilenjaci,
upitani, reći će da su četiri hiljade godina stari; oni misle time da kažu da ne znaju
koliko im je godina; stariji su od ljudske civilizacije - ili verovatno i od samog
ljudskog roda.
[←42] U značenju Venecija: Altinum je bio grad na italijanskoj istočnoj obali odakle
su stigli prvi stanovnici Venecije.
[←43] Čarobnjak na nemačkom.
[←44] Pomalo poetično ime za vilenjake.
[←45] Lord Bajron govori o Velikoj Britaniji.
[←46] Videti Bajronovo pismo Ogasti Li, 28. oktobra 1816.
[←47]
Strejndžova pozna venecijanska pisma (posebno ona pisana Henriju Vudhoupu)
poznata su pod ovim imenom sve od njihovog objavljivanja u Londonu u januaru
1817. Pravnici i naučnici koji se bave magijom bez sumnje će nastaviti da se prepiru
oko toga da li je objavljivanje tih pisama bilo zakonito. Strejndž za to svakako nikad
ne bi dao odobrenje, a Henri Vudhoup je uvek tvrdio da i on nije. Henri Vudhoup je
takođe govorio da su objavljena pisma izmenjena kao i da im je nešto dodavano,
verovatno od strane Henrija Lasela i Gilberta Norela.
U njegovom Životu Džonatana Strejndža, Džon Segundus objavio je ono za šta
su on i Henri Vudhoup tvrdili da su originali. Upravo ta njihova verzija objavljena je
ovde.
[←48] Ovo pismo nikad nije pronađeno. Verovatno je da ga Strejndž nikad nije
poslao. Prema lordu Bajronu (pismo Džonu Mareju od 31. decembra 1816) Strejndž
je često pisao duga pisma svojim prijateljima i onda ih uništavao. Strejndž se poverio
Bajronu da često ne zna koja je pisma poslao, a koja ne.
[←49] Bajron je umro od hladnoće posle pet godina u Grčkoj.
[←50] Zatvor u kome je Drolajt bio zatvoren zbog dugova u novembru 1814. godine.
[←51] Obnova i Ispravljanje bile su čini za popravljanje posledica nedavne nesreće.
[←52] Tejlova Ruka je drevna vilenjačka čin koja zaustavlja sve moguće stvari: kišu,
vatru, vetar, bujicu vode ili krv. Pretpostavlja se da je nazvana po imenu vilenjaka
koji je prvi tu čin preneo jednom engleskom čarobnjaku.
[←53] Čontlaset:misteriozna i drevna čarolija koja podstiče Mesec da peva. Pesma
koju Mesec zna je , navodi se, očevidno veoma lepa i može da izleči lepru ili ludilo
kod svakoga ko je čuje.
[←54] Dedalova Ruža: prilično komplikovana procedura koju je izmislio Martin Pejl
i služi za očuvanje osećanja, poroka i vrlina u ćilibaru ili medu ili pčelinjem vosku.
Kad se medij koji se koristi za čuvanje ugreje, ti zatvoreni kvaliteti se oslobađaju.
Ruža ima... ili, bolje rečeno, imala je... ogroman broj primena. Mogla je da se koristi
da čoveku da hrabrost ili da se nabaci kukavičluk neprijatelju; mogla je da izazove
ljubav, pohotu, plemenitost namere, ljutinu, ljubomoru, ambicioznost, samožrtvovanje
itd, itd.
[←55] Kao i mnoge čini sa neobičnim imenima, Razgolićene Dame daleko su manje
uzbudljive no što zvuče. Dame iz imena samo su jedna vrsta šumskog cveta koji je
korišćen u činima da se šapne vilenjakova moć. Cvet je trebalo da bude očišćen od
lišća i latica - otuda „razgolićenost“.
[←56] Stouksijeva Vitrifikacija pretvara predmete - i ljude - u staklo.
[←57] Često je primećivano da se severni Englezi, mada njihova vernost prema
Džonu Askglasu nikad nije dolazila u pitanje, nisu uvek prema njemu odnosili sa
poštovanjem koje je bespogovorno dobijao na jugu. U stvari, Askglasovi podanici
posebno su uživali u pričama i baladama koje su ga prikazivale u gubitničkom svetlu.
kao na primer u priči o Džonu Askglasu i ugljaru iz Alsvotera ili u priči o Hagu i
Vračari. Postoje mnoge verzije ove potonje (neke od njih sasvim vulgarne): ona
kazuje kako je Džon Askglas zamalo izgubio srce, kraljevstva i moć zbog obične
kornvalske veštice.
[←58] Kao i Džon Askglas, čarobnjak iz Atodela vladao je svojim vlastitim ostrvom
ili kraljevstvom. Atodel je čini se bio jedno od zapadnih ostrva Škotske. Ali, ili je
potonulo ili je. kako neki ljudi misle, nevidljivo. Neki škotski istoričari vide Atodel
kao dokaz nadmoći škotske magije nad engleskom; kraljevstvo Džona Askglasa. tvrde
oni, palo je i u rukama je južnih Engleza, dok je Atodel ostao nezavisan. Pošto je
Atodel i nedostupan i nevidljiv to tvrđenje teško je potvrditi ili poreći.
[←59] U priči o Džonu Askglasu i ugljaru iz Alsvotera, Askglas stupa u magijsko
nadmetanje sa sirotim ugljarem i gubi. Ona je slična drugim starim pričama u kojima
su veliki vladari nadmudreni od nekog od njihovih najpokornijih podanika i, zbog
ovoga, mnogi naučnici tvrde da nema istorijsku osnovu.
[←60]
Kod gravera u Spitalfildsu u rano proleće 1816. godine Strejndž je rekao
Čajldermasu: „Čovek, znaš, nikako ne može da se oslobodi obuke kroz koju je
prošao...“
Čajldermas je imao nekoliko zanimanja pre no što je došao da radi kod
gospodina Norela kao sluga i savetnik. Prvo od njih bilo je zanimanje džeparoša
kojim se bavio kao dete. Njegova majka, Crna Džoana, vodila je bandu dece
džeparoša koja je radila po gradovima Ist Rajdinga krajem 1770.
[←61] Jorkširska reč koja znači „tkanina, zavoj”.
[←62]
Ovo je stara zakletva iz severne Engleske. Grb Džona Askglasa pokazivao je
Gavrana-u-Letu na belom polju (Srebro, Gavran u letu); grb njegovog kancelara,
Vilijama Lančestera, pokazivao je isto uz dodatak otvorene knjige (Srebro, Gavran u
letu iznad otvorene knjige).
Gotovo ceo trinaesti vek Džon Askglas bio je posvećen učenju i magiji,
prepuštajući posao vladanja Lančesteru. Lančesterov grb visio je u svim sudnicama i
stajao na mnogim zvaničnim pravnim dokumentima. Zbog toga su ljudi stekli naviku da
se zaklinju u Pticu i Knjigu, elemente toga grba.
[←63] Jednog jesenjeg jutra dete iz Kambrije izašlo je u baštu svoje bake. U
zabačenom uglu bašte otkrilo je kuću visoku i veliku kao pčelinja košnica, izgrađenu
od paukove mreže i ojačanu i izbeljenu slanom. U unutrašnjosti paučinaste kuće bila je
majušna osoba koja je povremeno izgledala beskrajno stara, a povremeno ne starija
od samog deteta. Mala osoba reče kambrijskom detetu da je ona ptica pevačica i da
joj je davnašnji zadatak da motri na brinovce, crvenokrile drozdove i druge ptičice u
tom delu Kambrije. Cele zime kambrijsko dete i ptica pevačica igrali su se zajedno i
njihovo prijateljstvo raslo je bez obzira na to što je medu njima postojala razlika u
veličini. U stvari, ptica pevačica je uglavnom savladavala tu prepreku tako što bi
porasla kao dete - ili bi ponekad i sebe i dete činila malim kao ptice, ili bube ili
snežne pahuljice. Ptica pevačica upoznala je kambrijsko dete sa mnogim neobičnim i
zanimljivim osobama, od kojih su neke živele u kućama još neobičnijim i prekrasnijim
od one koju je ptica pevačica imala.
[←64] Kao i većina magija Martina Pejla. Obnova i Ispravljanje uključuju korišćenje
alata ili ključa u te svrhe. U ovom slučaju ključ je mali predmet u obliku krsta
načinjen od dva komada tankog metala. Četiri ruke krsta predstavljaju stanje prošlo i
stanje buduće, celovitost (ili zdravlje) i necelovitost (ili bolest). Kao što je kasnije
objasnio u Suvremenom čarobnjaku, gospodin Segundus poslužio se kašičicom i
ukosnicom iz pribora za ulepšavanje ledi Poul koje je jedna služavka uvezala vrpcom.
[←65] Sasvim je u redu da se u vilenjačkim pričama pita: „Ko je najvilenjačkiji od
svih njih.?“ Ali u stvarnosti nema te magije, ljudske ili vilenjačke, koja može da bude
navedena da odgovori na tako neprecizno pitanje.
[←66] Sveti Antonije iz Padove. Nekoliko njegovih čuda uključuju spasavanje od
kiše skupova kojima je on držao propovedi, ili služavki sa kojima je bio prijatelj. On
je takođe pomagao ljudima da nadu stvari koje su izgubili.
[←67] Penlo je ime mesta u Nortambriji gde se Džon Askglas sa svojom vilenjačkom
armijom prvi put pojavio u Engleskoj.
[←68] Ovo su uobičajena tri elementa tradicionalne engleske čini za prizivanje.
Izaslanik nalazi osobu koja se priziva, staza je dovodi do onoga koji tu osobu priziva,
a poklon (ili dar) obavezuje tu osobu da dođe.
[←69] U Kuću senki u julu 1809. godine, i tom prilikom su bili prisutni i gospodin
Segundus, gospodin Hanifut i Henri Vudhoup.
[←70]
Florilegum, epitom a i ukras sve su izrazi delova čini. U trinaestom i
četrnaestom veku vilenjaci u Engleskoj bili su veoma skloni da svojom magijom daju
podsticaj nasumice odabranim grupama hrišćanskih svetaca. Vilenjaci su osujetili
hrišćansku doktrinu, ali su ih veoma privlačili sveci, koje su oni smatrali moćnim
magijskim stvorenjima čije je patronaštvo bilo korisno imati. Ovi podsticaji bili su
nazivani florilegia (to jest skup cveća) i vilenjaci su njima učili svoje hrišćanske
gospodare. Kad je protestantska religija postala preovladujuća
u Engleskoj i kad su sveci pali u nemilost, florilegiu se degenerisala u
besmislenu zbirku magičnih reči i delova čini, koje su čarobnjaci trpali sve zajedno u
svoje čini u nadi da će nešto od toga da „proradi“ .
Epitoma je kratak izvod jedne čini ubačen u drugu da je ojača ili uveća. U ovom
slučaju epitoma očuvanja i oslobađanja ubačena je sa namerom da zaštiti čarobnjaka
od osobe koja se priziva. Ukras je gladac sastavljen od reči i šarma (osnovno
značenje na dijalektu severne Engleske, ali i svakom drugom dijalektu, jeste
ulepšavanje svetlim bojama i svetlucanjem kao kod dragog kamenja). Ukras poslanice
pruža osobi koja je prizvana podsticaj da pomogne čarobnjaku.
[←71] Poslednji element uspešne čini prizivanja je vremensko ograničenje.
Čarobnjak nekako mora da stavi do znanja osobi koju priziva kad treba da se pojavi,
jer u suprotnom (kao što je Strejndž. to svojevremeno primetio) prizivana osoba može
da se pojavi u bilo koje vreme i da smatra da je ispunila svoju obavezu. Patrljak
sveće je veoma pogodna naprava: čarobnjak prizvanoj osobi daje uputstvo da se
pojavi kad plamen zgasne.
[←72] Haos gavrana i vetra takođe je opisan u priči o detetu rukavičara iz Njukasla.
(Glava 39, fusnota 1).
[←73] Iznenađujući broj kraljeva i prinčeva u Fejriju bili su ljudi. Džon Askglas,
Stiven Blek i Alesandro Simoneli samo su trojica. Vilenjaci su, veliki i mali,
nepopravljivo nemarni. Iako su lakomi na visoke činove, počasti i bogatstvo, gade se
teškog rada koji ide sa upravljanjem.
[←74] Godinama posle stanovnici Klana govorili su da je, ako se propneš pomalo na
vrhove prstiju blizu određenog drveta u zimu pri punom mesecu i ako iskriviš vrat da
pogledaš između grana drugog drveta, moguće da opet vidiš Ešfer u daljini. Na
mesečini i u snegu kuća izgleda veoma avetinjski, izgubljena i usamljena. S vremenom
je, međutim, drveće izraslo na drugu stranu pa Ešfer nikad više nije viđen.
[←75] Ovo ni u kom slučaju nije neobično kao što to pokazuje pasus u Savremenom
čarobnjaku (Jesen 1812). „Gde je Pejlova kuća? Gde je Stouksijeva? Zašto ih niko
nikad nije video? Pejlova kuća bila je u Vorviku. Zna se i u kojoj ulici tačno.
Stouksova kuća stajala je naspram katedrale u Ekseteru. Gde je zamak kralja Gavrana
u Njukaslu? Svako ko ga je ikad video izjavljivao je da je bio zdanje bez premca
lepotom i raskoši - ali da li ga je iko video u ovo savremeno doba? Ne. Ima li
podataka o tome da je uništen? Ne. Prosto je nestao. Sve ove kuće negde postoje, ali
kad čarobnjaci odu ili umru, one nestaju. On može da ulazi i izlazi kako mu drago, ali
niko drugi ne može da ih nađe.“
[←76] Mnogi od novih čarobnjaka obraćali su se lordu Liverpulu i ministrima da im
daju saglasnost da odu i nadu Strejndža i Norela. Neki od te gospode bili su tako
promišljeni da su prilagali i spisak za to potrebne opreme, kako magične tako i
svetovne, za koju su mislili da će im biti potrebna i za koju su se nadali da će vlada da
bude tako ljubazna da im je isporuči. Jedan čovek po imenu Plaža u Plimutu. zatražio
je pozajmicu u obliku iniskilingskih dragona.
[←77] Ova kleveta nije u potpunosti porečena sve dok se Arabela Strejndž lično nije
vratila u Englesku početkom juna 1817. godine.