Bunjevci I Šokci

BUNJEVCI I ŠOKCI
U BAČKOJ, BARANJI I LICI

–ISTORIJA.
– ETNOGRAFIJA.
– KULTURA.
– DRUŠTVENO, BROJNO I PRIVREDNO STANJE.
– ETNIČKE OSOBINE.
NAPISAO
IVAN IVANIĆ.
NAGRADILA „MATICA SRPSKA" SA 500 DIN.

Bunjevci i Sokci u Backoj, Baranji i Lici…….Ivan Ivanic, anno domini 1899 Pag. 1
SENI
† IVANA ANTUNOVIĆA
KANONIKA
I
NAJVEĆEG RODOLJUBA BUNJEVAČKOG
PISAC.
Moto:
Poznajmo se!
Brzo teku danci,
Srešćemo se,
Bićemo neznanci...
BUNJEVCI I ŠOKCI
I. Kratki geografski i statistički pregled
Bunjevci i bački i baranjski Šokci ne zauzimaju neku naročito odelitu teritoriju, da bi bilo opravdano
pisati čitavu geografiju. Oni su ili raštrkana naselja, ili čak i sitne oaze u velikom tuđinskom moru, ali
radi potpunosti ove rasprave o njima, biće ipak nuždan kao uvod: jedan kratak geografski pregled,
spojen sa statistikom njihovom. Kada vidimo, gde stanuju i koliko ih ima, mi ćemo izneti njihovu
istoriju, narodnost, ime, jszik, kulturu, privredu, opisati običaje i odelo njihovo.
Bunjevci stanuju u Gornjoj Bačkoj, u Lici i Primorju, u nekim mestima oko Pešte, Feherskoj županiji,
Čepelskom ostrvu a ranije i u Banatu (Rekaš, Krašovo i Hrv. Neuzina), ali su se sada skoro sasvim
izgubili.
Šokci, i to oni, koji se nas tiču, – jer o sremskim i slavonskim Šokcima ne pišemo, – stanuju u donjoj
Bačkoj, u županijama Baralji, Tolni, Naš, Sala.
Bunjevaca ima danas u Bačkoj: u Subotici, Somboru, Bajmoku, Almašu, Kaćmaru, Nemeš-Miletiću,
Čonoplji, Šandoru, Mateoviću, Gari, Bikiću, nešto u Baji, u Titelu, Nov. Sadu i po nekim bačkim i
banatskim selima. Za tim u Kaloči i Segedinu, ali u malome broju; – dalje u Erčinu, Budimu, Terek-
Balintu, Dušnoku, Baćinu, Perkati, Penteli, Rac-almašu Tukulju, Rac-Krsturu, Erdu (Amza-beg), na
Čepelskom ostrvu, dalje u selima Feherske županije: Perlaku, Bunjevci; – u Sv. Andriji u Pešt. St.
Ištvanu i t. d.
{6} Velik broj Bunjevaca treba da je u Lici, gde su se prvo zaustavili, kada su se iselili iz
Hercegovine. Ali koliki je njihov broj, to se ne može opredeliti tačno, jer ih zvanična statistika računa
kao katolike, u Hrvate. Oni žive u Hrvatskoj Krajini, počev od Senja paralelno sa morskom obalom,
ali ipak po 2-3 sata daleko od mora.
Ivan Antunović u svojoj „Raspravi", po pričanju pukovnika Ivana Murgića, ličkog Bunjevca, veli, da
su Bunjevci, iselivši se iz stare svoje domovine Hercegovine, naselili mesta u Podgorju Takalice,
Vidovac, Konjsko, Karlobag, Dolac, Kesarica, Prisna, Bačvica, Jablanac, Stinica, Stari grad, Klade,
Lukovo, Volarice, Sveti Juraj, Stolac, Senjska Draga, Kostrena, Sv. Jakov, Povile, Ledenice, Zagon.
– Na Velebitu naseliše: Ostarije, Crni Padež, Krasno, Vratnik, Krivi-put i Krmpote. – Dalje se
naseliše u Gračacu, Stikadi, Rudo-polju, Ričici, Sv. Roku, Cerju, Lovincu, Vratniku, Smokvici i
Vaganu. Murgić ih pominje još u Novih, Brušanih, Mušaluku, Osjeku, Budaku, Kuli Vukšiću,
Perušiću, Smiljanu, Trnovcu, Bužimu, Pazarištu, Željavi, Baljevcu, Skočaju, Zaborskom, Plitvice,
Vaganac i t. d.
M. Grbić („Karlovačko Vladičanstvo") veli, da su „Bunijevci" naseljeni u Primorju, Po Liču, Hreljinu,

Krmpotama, Stajnici, Jezerima, Razvalama, po Krišpolju, Kamenici, Kompolju; za tim u mestima,
koja su uz samo more oko Senja: po Krasnom, Jablancu, Sv. Jurju u Podgorju, Stinici, Prizni,
Starigradu, Kladi, Lukovu, Volarici, Bjeljavini, Smokvici, Žrnovnici, po Dubokom, Zagonu, po
Ledenicama u Vinodolu, u Povilama i t. d. Iz Sv. Jurja iselili su se Bunjevci docnije u mletačke
oblasti. – Posle osvojenja Like i Krbave naseliše se još 160 kuća Bunjevaca iz Dalmacije i Primorja
u Lovinac, Ričicu, Sv. Rok, Smiljan, Trnovac, u sela podgorska oko Baga, u Pazarište, Sv. Juraj i
„Konfin-Novski" (oko 50 kuća). Opširnije o ovim naseljima biće u odeljku o istoriji Bunjevaca.
Da li su Bunjevci u svima tim mestima još i danas Bunjevci ili su se, po srodnosti vere, pretopili u
Hrvate, to je u pitanju. Ali svakako je fakt, da su se u mnogim od pomenutih mesta sačuvali kao
Bunjevci i da i danas sa ponosom vele, da su Bunjevci. Tako n. pr. u „Srbobranu" (20 br. 1893 .)
ima otvoreno pismo Paja Brkića, bivšeg općinskog načelnika iz Sv. Roka u Lici, koje mesto gore
ubrojasmo. Tu veli g. Brkić {7} „za roditelje i praroditelje moje, rekli su mi, da su Bunijevci bili. E pa
kad su oni to bili, onda sam i ja. A Srbi i Bunijevci ne stoje daleko"... Pa dalje veli „Srbobranu": „A vi
kad zastupate Bunjevce po Bačkoj i Banatu, zastupite kad i kad i svoju braću i Ličke Bunijevce." –
Bunjevci u tim mestima žive u najvećem prijateljstvu sa pravoslavnim Srbima, žene se i udaju među
sobom. U ostalom i Antunović izrično veli, da su Bunjevci u mnogim pobrojanim mestima očuvali i
danas svoju bunjevštinu, što im služi na čast.
Šokci u Bačkoj stanuju u Sonti, Plavni, Monoštoru, Vajski, Bođanu, Baču, Santovu, Beregu i Novom
Sadu. U Kupusini su se izgubili.
U Baranji su naseljeni sada u ovim mestima:
Pečuju (budimsko predgrađe), Pišpek, Bogad, Kesi, Nemeti, Berement, Petarda, Torjanci, Rac-
Boja, Repjak, Marija-Đid, Poča, Šikloš, Darda, Erceg-Suljoš, Laškafalu, Suč, Sv. Stevan, Baan,
Bodalja, Baranjavar, Betina, Daras, Daljok, Išep, Manastir, Muhač, Nimešaz, Marija-Kermend,
Mođorod, Egerag, Olas, Veršend, Sv. Eržebet, Bikal Bogdasi, Drava, Sv. Martin i t. d.
Šokci u Baranji donekle su očuvali svoju narodnost, dok su je oni u Tolni skoro izgubili.
Gde je bilo Bunjevaca i Šokaca u početku 18. veka a gde ih ima sada, upravo gde su sačuvali svoju
narodnost, a gde su je izgubili, najbolje se vidi iz ovoga pregleda:
Iz izveštaja o vizitama biskupskim u prošlom i ovom veku vidimo, da je u Apatinu bilo 1756. g. Ilira
(Šokaca) a sad ih nema, u Baču, pre više, a sad malo. U Almašu 1738. g. bili su svi Bunjevci, sad
su u manjini, u Baćinu su i sad u manjini i poslovenjuju Mađare, u Batmonoštoru gube se Šokci, a u
Baji Bunjevci. U Boršodu se izgubili, u Kaloči takođe („jezik su izgubili ali se Bogu i sad racki mole",
veli Antunović), U Bukiću su bili 1791. g. sami Bunjevci, sad su izmešani. U Bukinu 1792. sami
Bunjevci, sad vrlo malo. U Beregu (Bregu) 1762. g. Šokci i Srbi, a sad dosta Nemaca. U Bezdanu
bilo je 1762. g. Šokaca, sad ih nema. U Čantaviru opadaju Bunjevci. U Čebu bilo Šokaca, sad
nema. U Dautovu bilo 1767. g. Bunjevaca, a sad ne. U Čavolju Bunjevci bili u {8} većini 1762. god.
sad u manjini. U Čonoplji 1762. godini dosta Bunjevaca, sad manje. U Dušnoku 1762. godine Šokci
i Mađari, sad sami Šokci. U Monoštorsegu 1756. godine, Šokci u većini, a i sad ih ima. U Kumbaji i
Novom Sadu (1784. g. pominju se) izgubili su se skoro sasvim Bunjevci, ali ima još dosta Šokaca.
Isto tako u Kupusini Šokci, u Kuli Bunjevci. U Kaćmaru 1734. g. bili u većini, sad u manjini. U
Gornjem Sv. Ivanu 1738. g. više Bunjevaca, a i sad ih ima. U Nemeš-Miletiću očuvaše se Bunjevci,
u Jozefdorfu se izgubiše. U Kolutu nešto Bunjevaca. U Gari 1762. g. sami Bunjevci, sad ima i
Nemaca. U Bajši, Senti i Titelu izgubiše se skoro sasvim Bunjevci. U Subotici 1731. g. sami
Bunjevci i Srbi, i sad u većini. Isto tako i u Somboru. U Vajski i Bođanu Šokci i sad. U Vaškutu
(Baškut) 1783. dosta Bunjevaca, i danas ih ima. U Mateoviću su i sad svi Bunjevci. U Sivcu,
Moravici, Temerinu, Palanci, Futogu, Barački i Stanišiću nestalo ih je. U prošlom veku spominju se
još u tim mestima. – U Pešt. Sv. Ištvanu bilo ih je dosta, a sad ih ima 2500.
Šokaca, kao što rekosmo, ima osim u Bačkoj, još i u Baranji, Peštanskoj i Tolnanskoj županiji. Po
opisu 1715. g. bilo je Šokaca i Bunjevaca izmešano u županiji Pešt-Piliš-Šolt: u selima: Pandur,
Kokonj, Šikižd, Nadudvar, Dušnok-Baća (Baćin), Kaloča, Pereg, Tukulj, Siget, St. Mikloš, Stari
Budim, Čobanska (Čobanac), Kalas, Pomaz, Sv. Andrija, Monoštor, Budim kr. varoš i predgrađa
njegova: Vizivaroš, Rac-varoš, Taban, Promontor i Pešta. U ovim mestima su se Šokci i Bunjevci
većinom izgubili i ako ih u nekim mestima još ima po malo.
Po istom popisu od 1715. g. bilo je Šokaca u Baranji, pomešano sa Srbima i Mađarima: Sonberg,
Božok, Vemen, Lak, Mečka, Elend, Bečkaš, Prekodrave, Kapol, Kemet, Belounj, Sederkinj,
Montorod, Vršen, Šajka, Liptov, Njarad, Lančuk, Mohač, Bol, Bonjak, Viragoš, Bolja, Marok, Teteš,
Majiš, Becedek, Lipovo, Babog, Šarok, Ižip, Daraš, Kišfalu, Ban, Baranjavar, Benga, Monoštor,
Bodola, Erceg-Šujoš, Darda, Kačfalu, Bolmak, Ašad, Ćurian, Lotar, Šemelj, Kašta, Veliki i mali
Budmir, Jakobovo, Ivanj, Kekto, Palkonja, Petra, Valkanj, Poganj, Salanta, Nemet, Seke, Sava,
Vilanj, Šikluš, Kekenj, Udvard, Kesi, Tepeš, Hidaš i Pečuj.
{9} Iste 1715. g. bilo ih je u Tolni: Bonjad, Brekalja, Čikod, Batasek, i Agard. U županiji Feherskoj u:
Bunjevci, Perkati, Penteli, Rac-Almašu, Rac-Krsturu, Erči, Sasalom, Tarnok, Šarkut i Erd. U
Feherskoj županiji ima još Bunjevaca.
Po ocu Čevapoviću u prvom početku 18. veka označene su ove parohije kao bunjevačke i šokačke:
Budim, Sv. Andrija, Terek-Balint, Tukulj, Amšabeg (Erd), Erčin, Perkaša, Čepel, sve oko Pešte i
Budima; – dalje Stolni Beograd (Feherrvar), Muhač, Sekče, Batasek, Segsard, Tolna, Pakš, Meš,
Sebin, Baja, Subotica, Almaš, Kaćmar, Sentivan, Čavolj, Gara, Bikić, Baškut, Šandor, Gakovo,
Dušnok, Baća, Sombor, Miletić, Sonta, Santovo, Kolut, Boršod, Šikežd, Temišvar, Vršac, Radna,
Frajdorf, Lipa, Genua i Kraševo (Krašovani).
[Srbi katolici u južnom Banatu zovu se Krašovani, a doselili su se, možda, iz Srbije. Katoličku veru
primili su u dobu najvećeg unijaćenja za vlade Marije Terezije. I što je baš interesno, njih je
katolička vera spasla, da se u onom pravoslavnon rumunskom moru ne porumune. Ima ih do
20.000, a stanuju oko Bele Crkve, Lugoša i Oršave. Muški se nose kao Vlasi, a ženske kao
Bosanke.
U 51 broju od 3 Novembra 1849. god. zemunskog lista "Pozornik Vojvodine Srbije" našao sam
dopis iz V. Komloša, da je „jedan zaslužni stari gospodin tamo među Krašovane) putovao i da je
podnoseći tadašnjoj komisiji za uređenje „Vojvodine Srbije" izveštaj, naveo da „vršački i
belocrkvanski predjel treba u krug Vojvodine da dođe, ali da treba Banat dobro ispitati, jer i lipovski
predjel zaslužuje da se s Vojvodinom spoji, jer se ovaj gotovo iz samih Crnogorskih mesta sastoji."
Nabrojao je do 27 sela, „a imade, veli, i više, u kojima sami Crnogorci žive i s našim premda dosta
pokvarenim Srbskim jezikom govore; i ova mesta ako pod Vojvodinu ne potpadnu, zaista će se u
drugi narod izgubiti." Za to, veli, valja „poverenici Vojvodine Srbske u Beču mapu što skorije preda
se uzeti i dobro Banat ispitati i o tim Crnogorsko-Srbskim mestima se uveriti".
Kao što se vidi, ovaj pisac računa Krašovane za doseljenike iz Crne Gore. Njihova je prošlost, u
ostalom, kod nas dosta tavna, neispitana.]
– U mnogim tim mestima Bunjevci i Šokci su se izgubili, sada ih ima samo u mestima, koja su
štampana razređenim slovima.
Prelazimo na statistiku. To je jedno od najtežih pitanja pri pisanju rasprave o Bunjevcima. Najteže
za to, što do sad još nigde nije tačno iznešena njihova statistika. Za bačke Bunjevce i Bačko-
Baranjske Šokce bila je zvanična statistika još donekle tačna (i ako je mnoge Bunjevce i Šokce
ubrajala u Mađare), ali broj ličkih Bunjevaca ne može se tačno opredeliti, jer su uračunati u Hrvate.
M ono malo etnografa, koji su u nekoliko redića pisali o Bunjevcima, nigde im ne iznose tačan broj. I
kada govore o {10} njihovu broju, oni se bitno razilaze u tome, ili i Bunjevce i Šokce ubrajaju ujedno.
Tako ih Hunfalvi računa, nazivajući ih katoličkim Srbima, na 70.000 duša. Šviker računa, da Srbi
(„obe vere") sačinjavaju u Bačkoj 15%, u Baranji (sa Šokcima) 15–17% od celokupnog
stanovništva. Keleti računa, da u Bačkoj sačinjavaju Bunjevci, Šokci i Srbi 19%, a u Baranji (Šokci i
Srbi) 16% od celokupnog broja stanovništva. Badić računa, da u Bačkoj ima 55.000 Bunjevaca i
Šokaca. Fenješ računa da Šokaca ima 429.268, ali tu su naravno i Šokci u Sremu i Slavoniji. Klajić
računa, da u Baranji ima 43.011 Šokaca. Po popisu od 1880 g. ima u Bačkoj 56.000 Bunjevaca i
Šokaca, ali kada se po mestima sračunaju ima samo u Bačkoj do 60.000 Bunjevaca i do 16.000
Šokaca.
Emil Piko koji nalazi Bunjevce i u Čanadu, računa broj Bunjevaca i Šokaca u Bačkoj i Baranji a po
zvaničnoj statnstici, na 73.642 što ne može biti tačno; Fridrih Tamaš („Bacs B. megye") računa, da
u Bačkoj ima 38.430 Bunjevaca i 13.153 Šokaca, što takođe nije tačno.
Po najnovijim (1890 g.) zvaničnim statističkim podacima ima Bunjevaca u Bačkoj u:
Subotici 1) 36 000
Somboru 6.123
Aljmašu 1.493
Bajmoku 1.936
Kaćmaru 1.730
Kunbaji 260
Mateoviću 322
Bikiću 948
Čavolju 555
G. St. Ivanu 925
Gari 1.283
Šandoru 188
Čonoplji 958
N. Miletiću 1.350
Baji 1.606
Boršodu 72
Čantaviru 172
Pačeru 85
Molu 204
N. Sadu 392
Bezdanu 60
Beregu 2.016
Svega 58.174
[M. Mandić donosi u „Danici" 1897 g. statistiku, koja se bitno razlikuje od službene statistike: On
računa da ima Bunjevaca u Subotici 50.000, u Somboru 9000, Almašu 2000, Čonoplji 2000,
Nemeš-Miletiću 2000. G. St. Ivanu 2000, Bikiću 1500, Baji 5000, Bajmoku 2500, Mateoviću 700,
Baškutu 500 i t. d. ]
{10} Osim toga ih ima nešto još u bačkim selima: Baškutu, Petrovu selu, Moravici, Adi, Martonošu i
još u nekim mestima, svega oko 61.000 duša u Bačkoj.
[U "Zemljopisu" bač-bodroške Županije, koji je „za Bunjevačku i šokačku mladež" štampan 1894 g.
u Subotici (štamparija Dr. Dušana Petrovića) ima ova statistika Bunjevaca u Bačkoj:
Sombor 6.000
Subotica 40.000
Bajmak 1.000
Mateović 360
Aljmaš 1.500
Baja 2.800
Bikić 1.000
Osim ovih mesta pominje se da ima dosta Bunjevaca još i u ovim bačkim selima: Nemeš-Miletiću,
Čonoplji, Šandoru i Kaćmaru, ali njihov broj nije označen već su uračunati ukupno među
rimokatolike (Bunjevci, Nemci i Mađari).
Po Mandiću (Danica 1897 g.) iznosi broj Bunjevaca i Šokaca u Bačkoj oko 95.000 duša.]
U ostalim mestima u peštanskoj i Feherskoj županiji i Banatu ima Bunjevaca u:
Rekaš 1.139
Erči 243
Čepel 108
Tetinj 17
Čobanac 71
Akasto 15
Farkažd 150
Opovo 196
N. Elemir 46
Perlez 191
Regensdorf 13
Borča 25
M. Černjaja 45
Radna 114
Piliš 13
Kaloča 23
Svega 2.407
{12} A kada se ovome broju dodaju oni Bunjevci u Segedinu, Baći, Erdu (1268), Tukulju (1225) i
ostalim sitnim oazama u Peštanskoj i Feherskoj županiji, dobićemo u najmanju ruku 10.000, onda
bi broj Bunjevaca u Ugarskoj iznosio do 71.000 duša, u Lici i Primorju od prilike 30.000, dakle
svega Bunjevaca oko 100.000.1)
[Naknadno sam saznao da u Titelu ima sada još samo tri bunjevačke porodice (Lulić, Ustin,
Romančik) sa 20 duša (12 muških, 8 ženskih). Osim toga ima po koja bunjevačka kuća u nekim
šajkaškim selima, a ima ih i u Perlezu (20–25 porodica), u Opovu (25 porodica), u Loku 20 duša.
Po Mandiću („Danica" 1897 g.) ima još Bunjevaca: u Dušnoku 3000, Baćinu 3500, u Pešt. Sv.
Ištvanu 2500, u Sv. Andriji 1000.]
U Subotici je vrlo naglo umnožena populacija, što se vidi iz ovog pregleda:
1700. g. pominje bačka županija u jednom izveštaju da je u Subotici bilo tada 642 građana, koji
porezu plaćaju. U Hardegen-ovu izveštaju bečkom ratnom veću beleži se, da je u Subotici bilo
1702. g. 1896 stanovnika, a po vojnom izveštaju bilo je u njoj 1720. g. 205 porodica. Po ostalim,
raznim izveštajima i popisima bilo je u Subotici 1748 g. 759 poreskih glava, – pa:
GODINE STANOVNIKA
1765 9.666
1766 9.730
1770 9.840
1771 10.252
1805 21.573
[Od kojih je 17.044 „Ilira" (Srba i Bunjevaca).]
1818 30.016
1820 32.247
1832 30 777
1840 31.720
1847 41.707
1850 48.958
1854 60.729
1870 56.323
1880 61,966
1890 72.863
Prema ovome je Subotica danas po broju stanovništva treća varoš, u celoj Ugarskoj. Veće su od
nje samo Budim-Pešta i Segedin.
{13} Kuća (domova) bilo je u Subotici 1862. g. 5534, a 1890. g. 5708, a na salašima (pustarama)
1862. g. 3256 kuća, 1890. g. 5355 kuća, dakle nešto manje no u samoj varoši. U varoši ima 38.573,
a na pustarama 34.110 stanovnika.
Po službenoj statistici ima u Subotici 36.000, po Bunjevačkom zemljopisu 40,000, a po M. Mandiću
(„Danica" 1897. g.) 50,000 Bunjevaca.
U Somboru ima sad po službenoj statistici 6123 Bunjevca, a po M. Mandiću 9000.
U Somboru je bilo stanovnika godine:
1870 24.309
1880 24.700
1889 26.888
Šokaca ima u Bačkoj:
U Senti 3.700
U Baču 3000
Monoštorseg 3.200
Vajska 968
Plavna 1.200
Santovo 1.945
Bođanje 375
Apatin 85
Svega 14.473
[Po M. Mandiću („Danica" 1897 g.) ima više Šokaca u tim mestima i to: U Monoštoru 3500, Vajska
1500, Plavna 1800, Santovo 2000, Bođane 450, u Baču 3500.]
Kad ovome dodamo Šokce u Bač-Novoselo, St. Palanci (383), Titelu (337), Bogojevu, N. Sadu i dr.
bačkim mestima, videćemo da u Bačkoj ima 16.000 Šokaca.2)
[Za Titel sam dobio pouzdane podatke: Tamo ima svega 337 Šokaca i to 159 muških i 178 ženskih.
Poznatije su ove šokačke porodice u Titelu: Bartolović, Marković, Jerkov, Mikić, Marinkov, Bošnjak,
Novak, Mrnjan, Oračić, Kučera, Večaj, Ridl, Bićerić, Veljko, Pavkov, Sestrić, Baglama, Marić, Očaj,
Danček, Vukov, Raulj, Grgić, Prepelić, Sunarić, Imbrišić, Raču, Štimacu, Orešković i t. d. Interesno
je, da su se neke mađarske i nemačke porodice (Sabo, Balog, Šmitmajer i t. d.) pošokčile i danas
se smatraju za Šokce. – Pre 30 god. bila je u Titelu isključivo Šokačka pridika, a danas je pak retko
čuti.]
Osim ovih ima Šokaca u Baranji i Tolni i to u Kašadu 620; Torjancu 545, Petardi 885, Mohaču 1001,
Baanu, Kišfaludu, Lipovu, N. Belju, Berelendu, N. Perkati i t. d.
{14} U Pečuju bilo je 1870. god. 23.683, a 1890. g. 34.754 stanovnika. Broj Šokaca nije označen u
statistici, i ako ih ima dosta, po M. Mandiću oko 6000.
U Mohaču računa Mandić da ima 4000 Šokaca.
U Baranji i Tolni ima u već pomenutim i dr. mestima preko 36.000 Šokaca.
Posle ovih specijalnih iznošenja mi možemo izneti ukupan broj Bunjevaca i onih Šokaca, koji se nas
u ovoj prilici tiču.
I. Bunjevaca ima svega 101.000 i to:
U Bačkoj 61.000
U Peštan. i Feherskoj županiji i dr. 10.000
U Lici do 30.000
II. Šokaca ima svega 52.000 i to:
U Bačkoj 16.000
U Baranji 36.000
[U „Zemljopisu za bunjevačku i šokačku mladež" (Subotica 1894) ima ova statistika Šokaca u
Bačkoj:
Monoštor 3.245
Sonta 3.000
Vajska 1.500
Bođani 500
Plavna 1.220
Gara 1.300
Santovo 2.000
Bereg (Breg) 2.000
Gor. Sentivan 926
Bač 1.500
Svega 17.190
Interesantno je, da se u ovom „zemljopisu" sela Gara, Gor. Sentivan, Bereg označavaju kao
šokačka, a ne bunjevačka. Vredi zabeležiti da se na str. 17 ove bunjevačko-šokačke knjige veli ovo:
„Bač trgovište na r. Mostongi sa 4500 stanovnika, od kojih su 1500 Srbi rimokatolici (Šokci). U
„Zemljopisu" ovom veli se, da u Bačkoj „ima 199.357 Srba (Sa Šokcima i Bunjevcima)."]
U ovaj broj nisu uzeti Šokci u županijama Zala, Vaš, Međumurje i t. zv. Vaser-Kroati u Ugarskoj, i
ako su i oni rođena braća naših Šokaca.
Za tačnost brojeva ne možemo jemčiti samo kod ličkih Bunjevaca, jer njih u zvaničnom popisu
nema, ali će ih po našim privatnim izveštajima, ipak biti do 30.000.
{15} Prema svemu gornjem ima Bunjevaca 101.000, a Šokaca, (u Bačkoj i Baranji) 52.000; dakle
svega Bunjevaca i Šokaca 153.000.
Lep broj, ali svakako manji no što je pređe bio, čemu uzroka valja tražiti u pretapanju u druge
narodnosti, što je nastalo usled oskudice narodnih škola, i u raseljavanju u Trojednici. Kamo lepe
sreće, da se pomoću probuđene narodne svesti stave bar u buduće prepreke odrođavanju naše
katoličke braće – Bunjevaca i Šokaca.
_________
II. Poreklo i povesnica.
1. Jesu li Bunjevci starosedeoci ili doseljenici?
Pored raznih sitnih, postoje dve glavne teorije, o kojima istorik Bunjevaca mora govoriti kada piše o
njihovoj prošlosti.
Jedna, koja ima najviše pristalica, jeste ona, da su Bunjevci na sadašnjem svom tlu u Bačkoj i Lici
doseljenici, dok po drugoj teoriji, Bunjevci su tu starosedeoci (autohtoni). Na prvi letimičan pogled
misliće mnogi, da teorija o starosedelaštvu Bunjevaca nije baš bez osnova, ali kada se čovek
zadubi u ono malo podataka (koje čovek dugim trudom valja da pribere, jer je o njima slabo šta
pisano i zabeleženo), onda mora odlučno stati uz i inače popularnu teoriju, da su Bunjevci
doseljenici u Bačkoj i Lici. Starosedeoci pre još mogu biti Šokci u Bačkoj i Baranji, kao što ćemo
docnije videti, ali da su Bunjevci doseljenici, zato govore svi znaci i istorijski spomenici, dok za
njihovo starosedelaštvo govori samo jedina istina, da su Bačku naseljavali Sloveni i pre dolaska
Mađara. Među tim nema ni jednog znaka, da su među tim starosediocima Slovenima bili i pretci
sadanjih Bunjevaca.
Osnovanost prve teorije, moći će se tek tada jasno uvideti, kada iznesemo obe teorije zajedno sa
dokazima, koji pot krepljuju i jednu i drugu, te kada čitalac vidi razliku između njih. Prvo ćemo
govoriti o teoriji da su Bunjevci starosedeoci u Bačkoj i Lici, a za tim ćemo, pobijajući tu teoriju,
izneti {16} protivnu teoriju, koju i mi usvajamo za svoju, na ime da su Bunjevci doseljenici.
Kanonik Ivan Antunović, jedan od prvih Bunjevaca, najviše zastupa gledište, da su Bunjevci
starosedeoci, kao što se to iz njegovih spisa, a naročito iz njegove „Rasprave" vidi. On veli, da su
Sloveni, dakle – po njemu – i Bunjevci bili starosedeoci u Ugarskoj pre, a i za vreme dolaska
Mađara u Ugarsku. Mi to što se Slovena tiče, potpisujemo. Istoriska je istina, da su odmah posle
Rimljana i raznih nomadskih plemena sarmatskog i tračkog kolena, Bačku i južnu Ugarsku naselili
Srbi, a gornje krajeve Ugarske ostali Sloveni, i da su tek posle njih došli Mađari kao zavojevači. Oni
su od Srba odnosno Slovena primili sve kulturne osobine jednog naroda, oblike ustanova državnih,
bezbroj reči i to onih, koje u svom jeziku nisu imali, pa čak i Hrišćanstvo. Sloveni behu miran,
zemljoradnički, ali već kulturan narod. Mađarski jezik kipti zaista od mnogih reči srpskog ili pravilnije
slovenskog korena. Dankovski u svome rečniku; – akademik Florijan Maćaš, rođeni Mađar, u svojoj
istoriji o rečima Mađarskog jezika; – dalje sam Pavle Hunfalvi, njihov prvi etnograf, dokazuju to
nesumnjivo u svojim radovima. Nu osim tog pismenog dokaza sa Mađarske strane i tolikih dokaza
sa Slovenske strane (Šafarik i dr) dokazuju to i ova fakta što je ¾ imena mesta u Bačkoj i sada
srpskoga korena, da sve reke, brda, jezera, njive imaju i sada srpske nazive, da su srpske crkve i
građevine starije od mađarskih i nemačkih. Od nekih pedeset pet mesta u rejonu gornje Bačke 36
imaju i danas čisto srpska imena. Od 12 većih pustara, koje su mnogobrojno naseljene nose 9
srpska imena (Ravna i Rastina kod Gakova, Šara kod Stanišića, Kulić kod Srbobrana, Stari Leđen
ili Riđica, Tavankut, Šebešić, Verušić, Zobnatica kod Subotice). Jedino brdo u Bačkoj ima srpsko
ime – Telečka. Od 4 reke dve imaju srpska imena (Krivaja i Mostonga). Svih pet jezera u Bačkoj
imaju srpska imena (Palić, Krvavo jezero, Slano jezero, Ribje jezero, Jezero).
Od 70. mesta u donjoj Bačkoj 60 i danas imaju srpska imena. Imena istorijskih spomenika,
razvalina, brda i šančeva jesu srpskog korena (Bokčinovac, Koštanica, Jarak, Knićevac-Zemljograd
i dr.). Pustare (Prekaja, Vizić, Sirig, Čičevo, xIrmovo, {17} Martinac i dr.), – šume, putevi, rečice,
ostrva sa srpskim imenima dokazuju da je Srbin ovde pre stanovao od Mađara. [Vidi opširnije o
tome u raspravi „Srpstvo u Bačkoj" od Iv. Ivanića u „Odjeku" 1888. god.]
Ovo su naši podaci, a uz njih je i Antunović izneo bezbroj srpskih imena sela i porodica još iz 1302–
1522 god. za dokaz da je u Bačkoj, pre naseljenja Bunjevaca u 17. veku bilo Srba dakle i
Bunjevaca.
„Tamo od Sirmijuma protezahu se gore Šokci s ove i s one strane Dunaja u Baraniju i Tolnu, a u
sredini Bačke većma onamo k Tisi Bunjevci i to sve do Budima, svagda da kako većinom sa Srbi
izmešani. Ove su se grane mešale te nalazimo i uz Dunaj Bunjevaca, naročito u Baškutu, Baji,
Čebu Novom Selu, Futogu, Novom Sadu i – Banatu."
Ovako nabraja Antunović prostor, koji su Bunjevci zauzimali pre Muhačke bitke. Verančiću još
1553. reče neki „Racki brodar, da je u Bačkoj pre Muhačke bitke u jednom selu bilo više stanovnika
no sada u 30 sela." Ali da ih je bilo i 1553. g. to nam baš i isti „racki" brodar svojom ličnošću
svedoči, „A da su ti stanovnici bili Raci (Sloveni) to dokazuje okolnost, što po popisu 1715. g. u
Bačkoj i Segedinskoj vojenoj upravi oni (Raci), kao jedini i isključivi stanovnici na prvo mesto
dolaze." – A to je trajalo tako sve do druge polovine 18. veka, kada se razbegli Mađari povratiše u
Bačku.
„Da su Raci od starina Podunavski i potiski stanovnici bili to izvan svake dvojbe stavljaju svi zakoni
od godine 1556. na saborih (ugarskih) o Racih sastavljeni". – Dalje,
u Analima izdanim u Đakovu 1437. g. izrično stoji, da „veći deo Srijema zauzimlju Raci i Bosanci
(Patareni – Bogumili), šta više i na drugoj obali Dunava (dakle u Bačkoj i Bodrogu) na prostoru
jedne ili više milje Raci s Bosanci, Krivoverci (pravoslavni) s kršćani (katolici), među se pomešani
stanuju."
Ovo su najglavniji dokazi Antunovićevi, uz koje pristaje i M. Mandić („Danica" 1897 g.") i Laza
Knežević (Letopis 28 knj.) te veli: „Kad su se Turci sa muhačke bitke god. {18} 1526 vraćali i u
Suboticu došli, zatekli su sedam braća sedam Sučića..."
Knežević iz toga, što je posle muhačke bitke bilo u Subotici Sučića, zaključuje da su tada u njoj
morali biti i Bunjevci. Među tim Sučića ima i pravoslavnih, a što je najglavnije, kapetani Sučići u
Subotici mnogo su docnijeg datuma (krajem 17 veka). [Knežević je u ostalom pisao u prvom redu o
odelu i običaju Bunjevaca, a govoreći o prošlosti Bunjevaca samo ove reči: „koje su godine, da li na
čiji poziv ili od svoje volje ili nevolje došli, to se dosta tačno ne može dokazati, kao i to, da li su
predeli, koje su naselili, bili pusti (?!)" – sam je abdicirao na ime istorika Bunjevaca. On se dakle u
raspravljanju povesnice Bunjevaca ne može uzeti u obzir.] Ti kapetani Sučići poreklom su iz Poljice
u Primorju, potomci velikog kneza Poljičkog Pavla Sučića (1677.), dakle nisu mogli biti kapetani u
Subotici posle 1526 g. [Na jednoj „naredbi biskupskoj iza svetočantnoga pohađanja po Bribirštini
potpisan je god. 1671. Gašpar Sučić, notar biskupski. – Kačić opeva Sučića Kneza Poljičkog. ]
Od svih podataka, koje je izneo Antunović da dokaže svoju tvrdnju: da su Bunjevci starosedeoci,
najvažniji je onaj iz anala đakovačkih, da je još 1437. g. bilo Bosanaca katolika ne samo u Sremu,
već i u Bačkoj i Bodrogu. Nemamo razloga sumnjati da je u to vreme bilo Srba katolika u Sremu i u
Bačkoj, ali ti katolici nisu mogli biti Bunjevci u Subotici i u gornjoj Bačkoj već Šokci u donjoj Bačkoj i
u Baranji. Među tim Antunović ima donekle pravo i to u tome, što je Bunjevaca bilo u Bačkoj i pre
njihove glavne i najmnogobrojnije seobe krajem 17 veka, ali neobično malo, tako, da to ni pomena
nije vredno. Ivanji u svojoj „Istoriji Subotice" dokazao je takođe da je Bunjevaca moglo biti u istoj
varoši u manjem broju još za vreme turskog gospodstva, ili drugim rečima na 50 godina pre glavne
seobe Bunjevaca krajem 17. veka. Ivanji veli, da su oni, upitani za svoj dolazak, izjavili da su u
Subotici i za vreme Turaka (dakle pre najveće seobe 1687 g.) stanovali, što dokazuju i česte otmice
bunjevačkih devojaka od strane Turaka i skrivanje bunjevačke nejači po Subotičkim ritovima 1689.
g. Još za vreme Turaka bilo je Bunjevaca u Bajmoku, Tavankutu, Kunbaji, Ludašu, Belesoviću,
Tonpi i t. d. Pastir Nikola Kopunović, Bunjevac, rodio se u Bajmoku 1660. g. a starac od 70 g. Bilija
Katana u Tavankutu i Jerko Guganović u Ludašu još ranije. Kada se uz to uzme, da je jedna seoba
Bunjevaca u okolini Subotice bila još 1668 g., onda je jasno {19} da je Bunjevaca moralo biti tu i pre
1687. g. što uzgred dokazuje i to, da su Bunjevci držali pod zakup pašnjake subotičke od Durmiš-
paše. [Fridrih Tamaš (Bacs B. v. megye) veli, da su se Bunjevci doselili u Bačku još za vremena
Bele I., ali to je nemogućno. ]
Sve ovo gornje pokazuje da je Bunjevaca istina bilo u Bačkoj i pre njihove glavne seobe 1687 g. ali
ih nije bilo u mnogo ranija vremena, a još manje posle Muhačke bitke. Međutim Srba katolika i to
onih, koji se sada nazivaju Šokci, bilo je mnogo ranije. [Od Šokaca zna se, da su dobili plemstvo
Kata Orlović (1535. g.): Božo Radić (1564. g.)! Nikola Dvorniković (1663 g.); Nikola Milojković,
crkveni sudac kaločkog biskupa dobiva 1639/41. god. pustare Tompu, Ivanku i Šebešić, i sela
bačka: Kaćmar, Garu i Baškut. Beogradski biskup Marin Imbriširović deli krizmu katoličkim Ilirima
1649. g. u Bajmoku, Martonošu, Beregu i Santovu. God. 1629. pominje se kao šokački paroh u
Baču Fratar Tatić (a ranije, 1478. g. kanonik Tavankut u Baču). Ovo iznosi, M. Mandić ("Danica"
1897. g.) za dokaz, da je Bunjevaca bilo mnogo ranije u Bačkoj, no samo ovo dokazuje ranije
seobe i dolazak Šokaca, a ne Bunjevaca.] Kao što se vidi ovi dokazi toliko su ništavni prema
dokazima, da su Bunjevci doseljenici novijega vremena, da se sa tim dokazima ni meriti ne mogu.
U ostalom, mi možemo razjasniti od kuda je postala Antunovićeva teorija o auhtohtonstvu

Bunjevaca. On je ubeđen da su Srbi u Bačkoj starosedeoci i kako on Bunjevce od Srba nigde ne
dvoji, on zaključuje, da su i oni, Bunjevci, starosedeoci u Bačkoj. Mi i ako se klanjamo srpskoj svesti
pok. Kanonika i ako ne dvojimo Bunjevce od Srba, ipak ne možemo prećutati da je jezgro, glavna
masa Bunjevaca doseljenih iz Hercegovine novijega vremena. Jer kada bi usvojili Antunovićevo
mišljenje o starosedelaštvu Bunjevaca, onda bi sasvim izlišno bilo pisati naročitu povesnicu
Bunjevaca, pošto bi im prošlost našli u povesnici Srba u Ugarskoj, koja je već dosta rasvetljena. Nu
baš za to, što se veruje, da su Bunjevci doseljenici novijega vremena, nastala je potreba, da se
ispita i razjasni otkuda su, kada su i zašto su se Bunjevci doselili u sadanju svoju postojbinu. To je
upravo tema, koju je „Matica Srpska" istakla za utakmicu srpskim piscima i koju ćemo mi, na
osnovu trogodišnje studije, pokušati da razrešimo.
Srba je svakako bilo u Bačkoj i pre Muhačke bitke, pa i pre dolaska Mađara u Ugarsku.
Ali da je među tim Srbima, bilo u većoj količini onih Srba – katolika, koji bi trebali da budu pretci
sadašnjih {20} Bunjevaca, za to ne mogosmo naći nikakvog pozitivnog dokaza u prošlosti, i zato mi
nismo pristalice Antunovićeve teorije. A zašto nismo, to će svako uvideti kad pročita, što za ovim
sledi i kada se uveri, kako je tekla i kroz koje sve mene seoba Bunjevaca iz Hercegovine preko
Dalmacije i Like. u Bačku. Teoriju o starosedelaštvu Bunjevaca najvećma pobija sama ta kolosalna
seoba iz Hercegovine, koja je utvrđena istorijskim Faktima i koju ćemo mi niže podrobno ispričati.
Za naše mišljenje govori još i narodno verovanje u Bunjevaca, da su im se pretci doselili sa Buna
reke u Hercegovini, – i koren njihova imena, – i svi do sad poznati podaci o tome, da im je kolevka
bila u junačkoj Hercegovini.
2. Seobe „Vlaha", „Vaser-Kroata" i Šokaca,

koje su prethodile seobi Bunjevaca
Pošto je, dakle, više no isključena mogućnost da je Bunjevaca bilo u seobama Srba iz uže i stare
Srbije, već da ih moramo naći samo u seobama iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije, to ćemo mi
samo o tim seobama i govoriti. Koliko je tih srpskih seoba iz pomenutih pokrajina bilo, to se ne
može tačno kazati, jer su one upravo bezbrojne i permanentne za sve vreme dok su Turci u njima
vladali. Po našem mpšljenju, stvorenom na osnovu nađenih dokaza, glavna seoba Bunjevaca
bila je u XVII veku, no toj seobi prethodilo je više sitnijih seoba. Naročito pak, naseljavanje Šokaca
pada u ranija vremena.
I ako nas se Šokci u ovoj raspravi tiču tek u drugom redu, mi moramo i o njima govoriti, jer imaju sa
Bunjevcima najviše srodnosti po narečju, veri i tako reći po istovetnoj prvašnjoj postojbini, a i za to,
što se Bunjevci od njih ne dvoje.
No pre toga moramo govoriti i o „Vlasima" u Hrvatskoj, jer oni nisu bez svake veze sa našim
Bunjevcima. A govoreći o tim „Vlasima", mi ujedno opisujemo ranije stanje i populaciju u Primorju,
koje prvo naseliše Bunjevci. [U starim listinama zovu se i pravoslavni i katolički Srbi – „Vlasima" pa
tako i u službenim ispravama. Nas se ovde u prvom redu tiču katolički „Vlasi" (t. j. Srbi) u Hrvatskoj.]
Poznato je, da „Vlaha" katolika ima u Hrvatskoj i Primorju, koji se i po jeziku i po svemu daleko
razlikuju od pravih Hrvata Kajkavaca.
{21} Kao što svuda po Srpskim i hrvatskim zemljama, tako je i u Lici bilo od davnih vremeia tih
„Vlaha." Oni se spominju još 1412 g. uz Hrvate pod Zvonigradom u Listini kralja Sigismunda, Ivanu
Nelepiću od Cetina. 20 god. docnije (1432) vidimo ih u Listini, kojom se za 40.000 dukata zalažu
mnogi gradovi u Hrvatskoj, grad Visuć, županije Bička i Poljička i svi Vlasi u Hrvatskoj („omnes
Walahos Regni Croatie"). Oni su još tada za razliku od pravih Hrvata nosili ime „Vlaha" i ako su već
tada bili delom Katolici, a većinom pravoslavni. Hrvatskim „Vlasima" (potomcima pravoslavnih Srba,
od čije im je vere i ostalo vulgarno ime „Vlah") oko Klisa i Sinja, izdao je knez Anž Frankopan, Ban
Dalmacije i Hrvatske i knez Cetinski i Kliški povelju 1436 g. u Klisu kod Spljeta Ćirilski pisanu („koje
je pismo bilo običajno u mnogih hrvatskih krajevih kroz više vekova, te se i zvalo Hrvatsko (!)
pismo", – veli Lopašić). Ta interesna povelja glasi: [Radoslav Lopašić: „Dva Hrvatska junaka." ]
„Virne i prave sluge bana Ivaniša Ivanovića, svi dobri Vlasi:
Vigan Dubravčić, Ninoje Sanković, Tomaš Rončević, Matijaš Vukčić, Milić Ostojić, Vukaš Vojnović,
Ivaniš Grubičić, Radivoje Vitković, Bulat Kustrožić i dr. – I da ni nade njima (Vlasima) ni jedan
Hrvatin (vojvoda ne bude) i da na njihovo pitanje ne sudi ni jedan Hrvatin već njihov knez i sudni
njihovi i da ne drže Hrvati Vlahov mimo jednog bravara. Srbin da ne može otdati (svedočiti) na
Vlaha, ni Vlah na Srbina."
Ova povelja dokazuje: prvo da su ti Vlasi bili privilegisano pleme, koje je imalo svoga bana
(Ivaniša), svoje knezove, svoje nezavisne sudove, – a drugo da ih i sam ban Frankopan ne smatra
za Hrvate, već za jedno posebno pleme upravo jedno i isto sa Srbima, što se vidi i po tome, što im
Srbi, kao plemenski rođaci, ne mogu svedočiti kod sudova. Ti Vlasi, nesumnjivi rođaci Bunjevaca,
naseljeni su u Lici i docnije u godinama 1597, 1609, 1642 i 1646. [O tim seobama biće niže više
govora. „Vlahe" te, kao i pravoslavne Srbe naseljivali su i silom i milom austrijske vojene vlasti, da
im brane granice od Turaka, koji su se već 1415. i 1418. god. osmelili i paleći i robeći prodrli pod
Isak-pašom do Štajerske. (V. Klajić: „Povjest Bosne" 262.). Ta je odbrana posle, kad su Turci 1628.
god. zavladali Likom i Krbavom i držali 160 godiea, bila još potrebnija. ]
{22} U letopisu Samostana Gradiškog zabeleženo je, da su Katolici i Vlasi (Srbi) u dobu vojvode
Badenskoga Ludvika, pod vođstvom oca Marka Marića prešli i naselili se u Slavoniji. Kada je otac
Marko od dobivenih rana umro, vojevali su ti „Vlasi" pod ocem Petrom Hrvatovićem, i uz hajduka
Ivana Makara, hrabro se borili protiv Turaka i pozivali svoju braću iz Bosne na ovu stranu."
Čuveni Čevapović izračunao je da su fratori i popovi preveli u Austriju 24.300 tih „Vlaha" iz Bosne, a
sam stric Gavre Novakovića preveo je 1687. g. 4.892 vojnika caru Leopoldu.
Takođe kao srodnike Bunjevaca moramo pomenuti i Primorce, – Čakavce sa kvarnerskih otoka, koji
su se zajedno sa j Bunjevcima naselili u Primorju i za tim se oni, koji ostaše na kopnu pretvoriše u
Bunjevce, dok kod ostrvljana to nije slučaj, jer oni i danas nazivaju stanovnike oko Crkvenice,
Novog i t. d. „Vlasima", ma da su i ovo katolici kao i ostrvljani. „Vlasi" u Primorju potomci su
nekadanjih privilegisanih „Vlaha" pod banom Ivanišem Ivanovićem. Stevan Pavelić tvrdi pak, da su
čak i Kvarnerski Čakavci pravi Bunjevci.
Isto kao pomenuti Vlasi, u Hrvatskoj, tako su i Šokci, kao što već rekosmo, davnašnji doseljenici u
donjoj Bačkoj i Baranji.
***
U bačke, baranjske i slavonske Šokce dolaze i t. zv. „Vaser-Kroati" koji su naseljeni na gornjim
obalama Dunava u Ugarskoj oko Požuna i niže, pa i u okolini Beča. Oni su naseljeni iz Hrvatske u
te krajeve, a preselili su ih na svoje spahiluke 1550. g. Mađari plemići: Baćani, Seredi i Ilješhazi.
Po Smičiklasu, naseliše se „Bosanski Hrvati" još 1529. g. na granici između Austrije i Ugarske na
praznome zemljištu. Od Bosne dobiše ime „Bosser-Kroaten", koje se posle pretvorilo u „Wasser-
Kroaten". [Mađarski pisci i statističari nazivaju i Slovence i „Vaser-Kroate" Vendima, i ako ovi
poslednji nisu „Vendi", već katolički Srbi – Šokci. ]
Na protiv Cernig veli, da su se oni doselili iz Hrvatske, što je i verovatnije, a osim toga i termin
„Bosanski Hrvati" u upotrebi je tek od okupacije Bosne 1878. god. pa na ovamo.
{23} Smičiklasa pomaže u ovome i V. Klajić, koji te „Hrvate" deli na Gornjake i Dolnjake. Dolnjaci su
Štokavci „valjda" iz Bosne. Kurelac im čak poriče hrvatstvo, jer veli da se jedan predeo od 9 sela
između Bandola (Vajden) i Parapatićeva brega u županiji Vaš zove Vlahija, a „žitelji te Vlahije da su
bez ikakve sumnje plemenom Srblji, koji su na katoličku veru pristupili." –
Za njih a i za Šokce i Bunjevce dao je biskup đurski L. Kolonić u Trnavi štampati (1687.) „nauke
hristijanske", pismom ćirilice, jer drugo osim ovog pisma nisu poznavali. [Da tadašnji južni Sloveni,
čak i katoličkog zakona nisu znali latinicu ima i ranijih dokaza. Još 1583. god. štampan je u Rimu
srbuljskom ćirilicom katihizis rimske crkve od Jezuita Petra Kanizija, pa je tu knjigu preveo „iz
vlaškog ili latinskog jezika u slovenski jezik pop Šimun Budineo, Zadranin". (M. Grbić: „Karlovačko
vladičanstvo" II. 216.).] Klajiću je pak verovatnije da su „ovi Vlasi došli iz Bosne i da su iz prva
govorili Ikavskom štokavštinom, koja je u 14–15 veku u Bosni bila općenita." [V. Klajić „Opis
zemaljah."]
Kada naše uverenje, da su i ti „Vaser-Kroati" jedna grana Šokaca, srodnika Bunjevaca, dakle Srba
katolika, – potvrđuju Klajić i Kurelac, koji su prirodno je, bliži Hrvatima no Srbima, onda mi nemamo
ništa da dodamo ovome.
***
Što se Šokaca tiče njih je moralo biti i starosedeoca u Sremu, Bačkoj i Baranji. Kao što smo videli iz
đakovačkih anala, njih je bilo tu već 1437. g., a svakako i ranije, no njihovi se redovi umnožili
docncjim seobama, koje su intenzivnije počele naročito u 16. veku. Pečuj u Baranji, naseliše 1540.
g. Šokci posle Salcburških Nemaca. Županije Baranju i Sümeg naseliše Šokci (isključivo Štokavci)
u većem broju u 16. veku, a za tim takođe u velikom broju, kada su Turci napustili Baranju. Ti Šokci
dolazili su iz Bosne otkuda im se još i sada zadrža ime „Bošnjaci". Znatna je seoba Šokaca iz
Bosne 1538–1540 g., posle pada Dubice, kada su ti Šokci poplavili Slavoniju, Bačku i Baranju. [U to
vreme (1538 g.) pada i prva veća srpska seoba u Slavoniju pod baronskolom Jurišićem. Doseljenici
iz „Rascije" naseliše se između donje Čazme i Drave, dobiše povlastice i udariše temelj Vojenoj
Kraniji sa kapetanima Koprivničkim, Križevačkim i Ivaničkim, 1535. god. naseliše pak bosanski
Uskoci „Žumberak" ili Uskočke planine."]
{24} Da je Šokaca bilo još početkom 16. veka, dokazuje xxnőimé dikalske desetine iz 1520–1522.
g., kada su postojala sadašnja šokačka sela: Monoštor, Vajska, Bođan i dr. U docnijem vremenu
početkom 18. veka nalazimo već više Šokaca i Srba u sadašnjim šokačko-srpskim selima, tako po
popisu 1727 g. beše u Monoštoru porodica: Janić, Jerković, Blažev, Balmaković, Vidakov, Sušić,
Pavišev, Pejakov; u Santovu: Kolar, Lepokatić, Kovačević, Bosin, i dr.; u Baču: Bačlija, Filipović i dr.
U ostalim šokačkim mestima, nalazi se veliki broj prezimena na – „in" i – „ić".
U Baranji je takođe bilo u veliko Šokaca, kao što pokazuju 1557 g. sledeća slovenska imena sela:
Bojaša, Gradište, Bakonja, Beran, Sevrevo, Lomovo, Paraga, Ugrište, Sv. Damjan, Bistrica, Veljin,
Gare, Ostrvo, Igrizije, Hrasti, Vivino, Korita, Belje, Kotar, Naročje i dr.
U Tolni se pominju (1557. g.) šokačka sela: Ivka i Irig.
1696. g. u sledećim mestima u Baranji bilo je Šokaca i Srba (dokumenti ih nazivaju „Ilirima") sa
ovim prezimenima:
Selo Kuolin: Jurica, Radiša, Vidak;
Selo Nemeši: Bošnjak, Vandanić, Simić, Matić, Lukačević;
U Moško: Žuvić, Lučić, Bošnjak, Sučić, Matijašević.
U Vilanju, Sva prezimena na – „ić" i „in".
U Kišfalu: Crnogorac, Urica, Gančinac, Bošnjak, Šokac.
U Poči, Banu, Kašadu, Liču, Maroku, Daražu, Isipu, Daljoku, Sekče, Bataseku, Pečvareku, Jodašu i
dr. mestima puno prezimena srpskih.
1715. g. bilo je Šokaca u Baranji u 69 sela.
No najveće seobe Šokaca padaju u ono vreme, kada su žestoke provale Turaka iza Muhačke bitke
1526. g. izazvale opštu seobu Jugoslovena u Kranjsku, Štajersku, a poimence u Ugarsku. U
početku beše na Dravi naročiti most da bi narod iz Hrvatske i Slavonije sa svojim blagom mogao
lakše bežati u Ugarsku. Počev od 16. veka nizao se čitav niz tih iseljavanja.
U to vreme pada i iseljavanje mnogih plemića ličkih i krbavskih u Ugarsku, kao: Horvata,
Petričevića, Lovinčića od Lovinca, Krčelića, Herendića, Perušića, Budačkih i dr.
Turske navale su kao što je poznato izazvale mnoga raseljenja našeg naroda počev već od 15
veka. Raseljavanje išlo {25} je pravcem od jugoistoka prema severozapadu. Prvo su iz Bosne i
Hercegovine begali u susednu Hrvatsku i Dalmaciju, odavde pak koje na zapad, koje na sever.
Jedni su tražili utočišta preko Drave, otud Jugoslovenskih naseobina u Ugarskoj, Austriji i čak
Moravskoj. [Mnogo je Srba zalutalo i u Kranjsku i pretopiše se u Slovence. Trag im se očuvao u
mnogim srpskim prezimenima: Nemanić, Jugović, Branković, Rajić, Milošić, Staniša, Hranilović,
Vitković, Petrović i t. d. ]
Sredinom i krajem 16. veka dođoše iz Bosne u Slavoniju silni Srbi – štokavci, a po veri katolici, koji
tek u Slavoniji uzeše ime „Šokac". Te katolike dovede iz Sarajeva sam princ Evđen Savojski (1697
g.).
Od tih seoba pominjemo još ove:
G. 1640. kada je kod grada Jajca potukao Turke Petar Keglević sa svojim Srbima i Hrvatima,
naročite su čete austrijske išle po Bosni i pozivale „Race" (veli Katona, mađar. istorik), da se sa
svojim porodicama presele na Austrijsko aemljište, što su mnogi učinili. [Iz okoline Jajca poveo je
sobom u Liku i Krbavu mnoge Srbe još kralj Matija.]
Od g. 1686. pošto je Budim pao u Hrišćanske ruke, već su češće ovake seobe iz Bosne, jer čim su
Hrišćani većma pobeđivali, Turci su bili sve bešnji, te se čitava sela iseljavala iz Bosne.
1714. g. pak doseli se iz Gornje Krajine u Slavoniju i Baranju (okolinu Pečuja) silan narod
štokavskoga pa i čakavskoga narečja, koji iz Krajine pobeže od gladi i nasilja vojenih vlasti. Ti novi
doseljenici umnožiše broj Šokaca u Slavoniji i Baranji. [Šokačkih naselja moralo je biti i u Srbiji,
sudeći bar po nazivima: Šokačko polje, Viškupja (Biskupija), Šokačka mala u Klenju i po
prezimenima Šokčići i Šokčevići u Mačvi. – Grad Šabac nazivan je u dokumentima va vreme
požarevačkog mira „Šokac".]
Iz gore navedenoga vidi se, da su Bunjevcima u doseljavanju prethodili prvo Vlasi, pa t. zv. „Vaser-
kroati", i Šokci, a od Srba katolika došli su (1737. g.) jogđš u Ugarsku, posle Bunjevaca samo Srbi
Krašovani u Krašo-severinskoj županiji u Banatu (do 20.000 duša), koji su sada nastanjeni oko
Bele-Crkve, no za koje se misli, da su za vreme seobe još bili pravoslavni, pa tek u Ugarskoj
pokatoličeni. O njima sam govorio u prvom odeljku.
{26} Posle ovoga uvoda, – koji je bio neophodno nuždan da se vidi, koga su sve Bunjevci sretali i
našli u svome putu i u svojoj novoj postojbini, mi smo dobili zaključak, da su Šokci već iz mnogo
ranijih vremena u Ugarskoj.
3. Šta je još prethodilo seobi Bunjevaca iz Hercegovine?
Kada su Turci posle kosovske katastrofe smrvili i Bosansko kraljevstvo, pritisli Bosnu i Hercegovinu,
počeli su odmah svoju vladavinu sa okrutnim varvarskim merama. Zemljoradnik je došao u daleko
gore prilike, no što je bio u opštem haosu i grabežu Bosanske vlastele, koji je prethodio krvavom
koncu bosanske kraljevine. [Poznata je seoba 1386 g. još za vreme bosansknh kraljeva ovih
porodica iz Bosne, iz okoline Sinja u selo Bosiljin (docnije Primošteno), Pladojević, Pribislavić,
Poznanović, Jurislavić, Staničić, Zoričić, Radoslavić i dr. koji se odlikovahu u turskim ratovima.
Njihovo selo Turci nikad ne mogoše zauzeti.] Vlastela je takođe imala da bira između dve dileme: ili
da očuva svoja imanja po cenu turčenja (što je jedan deo i učinio), ili da bude dosledna svoga
Srbinstva, te da se ne izmiri sa novim stanjem, pa da emigrira, ili ako u tome ne uspe da svrši na
kócu, pod palošem, ili u sužanjstvu u Aziji.
Kada je zavojevač Muhamed II pogubio kralja Tomaševića i stotinama bosanskih plemića kod Jajca
(1463. g.), Bosnom ovlada užas, rasulo i potpun slom dotadanjeg i inače trulog sustava. Vlastela se
ili isturči, ili pogibe, ili se razbeže u svim pravcima. To učini i seljak, ali veći deo seljaštva osta na
svome pra-ognjištu do sadašnjih dana, te očuva Bosni tip srpske zemlje, na čemu budi hvala
bosanskom – seljaku!
Dakle odmah posle turske invazije, nastaše one bezbrojne seobe iz Bosne i Hercegovine, kojima
zaista nema broja, jer su tekle iz dana u dan, bez prestanka, sve do današnjih dana. Istorijski
spomenici očuvaše samo godine glavnijih seoba, a one sitnije najkrvavije i najmučnije ostaše
nezabeležene....
Razbegla vlastela sa svojim seljacima uputi se u Slavoniju, Baranju, Bačku i Banat, dok jedan deo
pođe u Dalmaciju i užu Hrvatsku. Od tih iseljenika postaše slavni uskoci („Kalavci" i „Prebjegi") i
graničari, koji se u društvu urođenika onih krajeva junački borahu protiv Turaka. U arhivi Fojničkog
manastira zabeležena su imena ovih plemića – „prebjega". {27} Od poznatijih. koji imaju veze sa
Bunjevcima beležimo Vojniće, Koloniće, Vukoviće, Bačiće, Brankoviće.
Jegarski biskup, poslanik Austrije za Carigrad, Antun Verančić (Veranci), veli o tim seobama ovo:
„Okolo polovine 15 veka mnoge obitelji katoličke, naroda Ilirskoga, po Turčinu iseljene, pređoše
ovamo (u Austriju) da potraže utočišta i spas u susednih pokrajina". [Brüstle: „Recensio & cleri
Dioec." Bristle je pečujski istorik.]
Iseljavanje je postalo još jače, kada je u dobu cara Sulejmana haranje i otimačina dostigla svoju
kulminacionu tačku te se narod da se toga spase iseli u Hrvatsku i Ugarsku, a beglerbezi mu
napušteni posed ubaštine muhamedanskom „vakufu". Iseljavanje išlo je ovim redom:
Već 1493. god. naselili su se Srbi u Modrušu. Pominje se laćman Vukivoj Kosanović sa vojvodama
Kuzmanom Markovićem i Tomom Pogrmilovićem kao načelnici srpske straže, koja je i posle čitavih
150 godina, čuvala Modrušu od Turaka.
Početkom 16. veka (1535. g.) iseljenici iz Bosne, Hercegovine i dr. srpskih zemalja naseliše
Žumberak. Dobiše zemlje i povlastice od Habsburgovaca: vojvode Ernesta i cara Maksimilijana.
Najstarije srpske naseobine u Žumberku pominju se 1526. god., pa za tim 1531. god. Ukupno se
tada naselilo u Žumberku 600 porodica sa 3000 duša. 1597 god. naselilo se tamo 1700 Srba. Srbi u
Žumberku pounijaćeni su na silu.
Posle cetinskoga sabora (1527) na dve godine (1529) pada nseljavanje bosanskih „prebega",
predaka sadašnjih krajišnika i t. zv. „Vaser-kroata", o čemu smo već govorili.
1530 g. Pavle Rebrović sa svojim Bihaćanima – plemićima (Paulus Rebrovith cum universis nobilis
de Bihach) obraća se pismom kranjsko-slovenskom zemaljskom satniku Kocijaneru odnosno
„Bihaćskih prebega, želećih, u naše ličko-krbavske strane (doći) u pomoć cesarovcem". M.
Sladović: „Povesti biskupijah senjske i modruške".
1533. g. iseliše se iz Bosne i Hercegovine večito slavni uskoci u Senj, odakle ih 1615–1617. g.
raseliše u već naseljeni Žumberak.
1537. g. pade Slavonija pod Turke, te u njoj naseljeno stanovništvo poteže na sever u Baranju i
Bačku ispred krvoločnog {28} zavojevača osmanskog. 1544 g. naseli ban Nikola Zrinjski „Vlahe" u
svojim selima Prilisju i Rosopajniku, na međama Kranjske, koji se pokatoličiše.
Za tim nastaše u prethodnom odeljku nabrojana raseljavanja iz Bosne, koja povećaše broj Šokaca
u Baranji i Bačkoj. Već 1559. god., kada je Ivan Lenković postavljen za samostalnog pukovnika
Krajine, vidimo stalne srpske vojničke posade u Senju, Otočcu, Brinju, Brlogu, Brekoviću i dr.
krajiškim varošima. Senj naseliše 1537 g. bosanski uskoci. (Vaniček I.).
1579–1580. g. hteo je nadvojvoda štajerski Karlo naseliti Morlake iz okoline Šibenika, Trogira i
Turske u Primorje. Po Lopašiću, ovi Morlaci su „po svoj prilici" srodnici podgorskih i ličkih
Bunjevaca. Srbi „Morovlasi" (t. j. Vlasi sa mora) sa jadranskog Primorja naseliše se u
gornjoslavonsku i Hrvatsku Krajinu i dobiše 1564. g. povlastice. 1596. god. pak naseliše se Srbi iz
Knina u Gomirje (Gojimirje) i okolinu.
Manastir Gojimirje.
Ovaj pravoslavni manastir unekadanjoj Vojenoj Krajini, bio je u punom smislu te reči,
lavra srpskih doseljenika. Oko njega su se zbirali i Bogu se molili srpski i bunjevački
doseljenici za vreme onih čestih seoba, o kojima govorimo na strani 27–31. Oko
Gojimirja naseliše se doseljenici iz Knina (str. 28–29).
1597 g. bila je jedna manja seoba uskoka i „Vlaha." Vlasi se naseliše i docnije 1609, 1642. i 1646.
g.
1600 g. Marču i okolinu naseliše Srbi iz Dalmacije pod knezovima Vukovićem i Beašiovićem,
mitropolitom Gavrilom i 70 kaluđera. Ova seoba bila je, po Vaničeku, 1597. god. On veli da su „tih
više hiljada porodica došli iz Turske – Hrvatske ili „Male Vlaške" pod predvođenjem knezova
Vukovića i Plašinovića, a da je najznatnija bila ona na Uni pod Ermajnskim (Hrmanjskim)
mitropolitom Gavrilom."
Manastir Ermanj
(strana 182).
Sliku ovog manastira iz Bosne, znamenitog i iz pokreta 1875–1878. godine, donosimo za to,
što su se baš iz njegove okoline u prošlim vekovima iselili pretci sadanjih baranjskih Šokaca
poznatih i pod imenom „Bošnjaka" (naročito u Pečuju), kao i Srbi oko Marče (str. 28).
Početkom 17. veka već su iseljavanja iz Bosne poznatija i više pribeležena. O prvoj 1604. g. veli
Smičiklas:
„Tečajem poslednjega rata, a da se otmu besnom turskom gospodstvu i očuvaju svoju

Hrišćansku veru krenulo je (1604. g.) dosta naroda iz Bosne u slavonsku i
varaždinsku krajinu i naseli se na zemljištu oko pustih gradova. Tako je i preko Une
prešlo naroda pod vođstvom svoga vladike Simeuna Vratanje i stane se nameštati s
ove strane Une između gradova. Ovome narodu dade car Rudolf (1604) povlastice:
da su slobodni od svih daća (poreza), da slobodno uživaju zemlju, ali kad je potreba
moraju vojevati na Turke. Stajali su pod vojnim zapovednicima austrijskim."
{29} God. 1605 i 1607 naseljeno je u okolini Gomirja, Liča i Krmpota dosta srpskog naroda.
1609 god. Radoje Ljubišić, Petar Tadešković preseliše dosta naroda u Otok, Munjavu i Plaški.
1609. g. prebeže 650 Hrišćana pod Brlog od zuluma i nameta age od Ribnika. Pre No što je ova
raja napustila svoja ognjišta udari na svoga agu od Ribnika, provali u grad, i ubije pet Turaka, a aga
pobeže u Bosnu. Zatim se 650 Srba sa ženama i decom presele pod Brlog. Senjski kapetan Gušić
veli za njih da su „bili vrlo dobro odeveni i bogati sa blagom i svim ostalim". Tada je (1610–12 g.)
mnogo naroda prebeglo iz turskih strana. (M. Grbić: Karlovačko Vladičanstvo I.).
U to vreme „Vlasi" a naročito knez Topčić (Tepšić) za 80 porodica naseli se u Podgorju, potonju
novu postojbinu Bunjevaca. 30 g. kasnije preseli Vuk Frankopan „Vlahe" iz Petrova polja u okolinu
Ogulina.
1615–1617 g. raseliše Mlečići uskoke (Prebjege, Kalavce), oko 133 porodica, iz Senja u okolinu
Otočca i u Žumberak.
1632 g. preselio je grof Gaspar Frankopan u Ravnu Goru, Tuk, Grasenak i t. d. mnoge Srbe iz
Bosne od manastira Gom(?)ele. Zna se da su se 1637 g. pobunili u Brinju katolici usled ovih srpskih
naselja.
1640 g. naseljeni su Srbi iz Bosne na Kupi. Došli su pod knezom Todorom.
1642 g. naselio je Vuk Frankopan koreničke Vlahe u Lučane kod Brinja. Brinja je naseljena novim
stanovnicima još u polovini 16. veka, i to beguncima sa turskog zemljišta, a 1618. g. i uskocima iz
Senja pod Đurom Daničićem.
1646 g. naseliše Vlasi katoličke vere Sv. Juraj.
Bilo je još većih i omanjih seoba 1655. g. (u Plaški); 1658. g. (u Dubrave i Ponikve); 1666 g. (u
Jasenicu); 1680 g. (u Jasenicu), 1658 g. (u Gacko-Vilićsko – polje iz Usora u Bosni), 1680. g. izveo
je vojvoda Bradić ili Bratić 120 srpskih porodica koje se naseliše u Baniji. (Opširnije o ovim
naseljima v. M. Grbića: „Karlovačko Vladičanstvo" I.).
{30} Ove seobe i rase obe padaju u vreme pre glavne seobe Bunjevaca iz Hercegovine. Mi smo ih
ukratko pobrojali hronološkim redom. Ne tvrdimo ali i ne isključujemo mogućnost, da je u tim
seobama i raseobama mogla biti avangarda bunjevačkih naseljenja u Lici, a za tim i one
predvodnice Bunjevaca, koje već sredinom 17 veka, pre glavne seobe, iskrsoše u Bačkoj.
{31} XVII veka besnili su oni užasni ratovi na granicama Dalmacije na Savi i Uni, i u srcu Like u
kojoj još zapovedahu Turci. U tim junačkim bojevima koje je tako lepo opevao narod, a po njemu i
Kačić, – istakoše se Srbi, Hrvati, Vlasi, a među njima i Bunjevci. Od poznatijih porodica, predaka
sadašnjih Bunjevaca u Subotici Kačić peva o {32} Vojnićima, [Proističu od kneza Ivice Vojnića,
1551. g. gospodara od mesta Vojnića, Rompovića, Buovića, Ovipa i dr. i koji se po majci Naki
prozva još i Nakić. – Porodica Vojnića dala je mnoge serdare, pukovnike, kapetane, vladike i učene
bogoslove. Stipićima Koji po Kačiću dolaze od starih Kačića iz Lavčanje, i to od Stip. Kačića, te se
po Stipi prozvaše Stipići, od kojih se Nikola Stipić odlikovao u boju na Gabele i Bunini, pod
Vrgorcem gradom.]; Pletikosićima, Sučićima, Matkovićima, Posidarcima od Kotara, Žujevićima,
Starčevićima i dr. O Pletikosiću Marku peva Kačić ovako:
„Ej, viteže Pletikosa Marko,

„Od Pašmana naše sunce žarko,
„Vele, ti si glava odsikao,
„Ormanica turskih potopio;
„Gospostvo si na sablji dobio
„A nisi ga za novce kupio."
Kneževe Žuljeviće (Žujeviće) iz Poljica peva Kačić ovako:
„Vitezove porodiše majke

„U Poljicam na glasu junake.
„Jedan beše Žujeviću Frane,
„Koji turkom zadavaše rane.
„Drugi junak Žujević Matija
„Dva Poljička kneza i viteza
„Oba turske odsicaše glave
„U Poljicam kad no izgiboše".
Od ovih Žujevića odlikovala se jedna cura Mara u ratu 1686. g. o kojoj ćemo još govoriti.
Iz Poljice se takođe odlikovao Nikola Sušić (Sučić):
„Knez Poljički, Sušiću Nikola,

„Biše junak rata od Kandije
„Šest je turskih glava odsikao
„U Poljicam kad no izgiboše,
„I uhvati dva zmaja ognjena
„Vazlagića i Barakovića".
Osim junaka Matije i druge mu braće Vojnića, Kačić peva o Marku Vojniću: {33}
„Viteza je porodila majka

„Po imenu Vojinića Marka
„U Tučepi selu malenomu,
„Slavu dade duždu mletačkomu,
„Viteški je Marko vojevao
„Svitlu sablju krvce napojio"...
„Pita starac Matković Jovana

„I junaka silna kod mejdana,
„Jer viteški biše vojevao,
„Ljute rane Turkom zadavao,
„Ne bijaše boja žestokoga,
„Ni mejdana, pobre junačkoga
„Brez viteza Matković Jovana
„I delije Janković Stojana"...
Kačić peva i o Ljubibratićima, od kojih oni, koji su sada u Subotici izvesno potiču od slavnih comesa
trebinjskih Ljubibratića, koji su dali tolike junake i pravoslavne vladike.
Rat, krvav rat beše obeležje onog vremena, kada se dogodila seoba Bunjevaca. Rat ih je primorao
da se isele iz Hercegovine, ratujući probijali su se oni do Like, tamo ih je zatekao rat, a dočekao ih
je i u Bačkoj. Kao graničari do najnovijega vremena, kao članovi bačke „racke milicije", oni su
pokazali da su dostojni potomci svojih idola: Janković Stojana i Smiljanić Ilije, da su – Obilićev soj!
4. Poreklo Bunjevaca u nauci.
Bunjevac je ubeđen, da su mu se pretci doselili sa Bune reke u Hercegovini. On peva: „Didovi nam
iz daleka, ondud gde je Buna reka"...
To ubeđenje kod Bunjevaca stvorilo je narodno predanje. A to predanje potvrđuju istorijske istine.
To potvrđuju, na osnovu tih istina i etnografi i istorici, koji su Bunjevce ma u tri redića pomenuli u
svojim knjigama.
Izuzimajući, možda, jedinoga Ivana Antunovića, koji je u ostalom bez ograde, i primedbe pustio, da
mu u knjizi opisuje seobu Bunjevaca iz Hercegovine pukovnik Ivan Murgić, svi ostali pisci, koje smo
pročitali, potvrđuju, da su oni zaista odande došli.
{34} Vuk Karadžić veli: Bački Bunjevci, može biti da se zovu od hercegovačke reke Bune, od koje
su se negda amo doselili. („Kovčežić". 1849 g.).
Biderman veli da su Bunjevci zaista prošli kroz Dalmaciju iz Hercegovine, neki ostali u Dalmaciji
Lici, a drugi otišli u Bačku (Oesst. Ung. Revue 1888).
Cernig izrično tvrdi, da su Bunjevci poreklom (stammen) iz Hercegovine (Etnographie I).
Ivanji, pisac monografije varoši Subotice, tvrdi to isto s dodatkom da su došli sa Bune reke, iz
okoline Mostara i delom iz Dalmacije (t. j. preko Dalmacije). On pominje još da su Bunjevci vojnici iz
Subotice, za vreme okupacije 1878. g., bili u Hercegovini, tamo naišli na mnoga prezimena
bunjevačkih porodica u Subotici.
Radoslav Lopašić veli: „Drugo pleme naseljenika u Lici bili su Bunjevci, koje kad što spomenici zovu
i katoličkim Vlasima. Oni su Štokavci i Ikavci, a došli su iz (čitaj: preko) severne Dalmacije i iz
zapadne Hercegovine, gde i sad žive Bunjevci koje Talijani zovu Morlacima („Dva hrvatska junaka"
1888.).
Laza Knežević govori o imenu Bunjevaca, da, možda, dolazi od „reke Bune, na čijoj su obali
ponajviše stanovali", te su ih otud još u ono vreme „Bunjevcima nazivali" (Letopis 128 knj.).
U đenđeškom samostanu stoji pribeleška, da su se Bunjevci doselili većinom iz Bosne (t. j.

Hercegovine), a manji deo iz Dalmacije. („Razprava" 95 str.).
Tomaga Fridrih veli, da su se Bunjevci doselili iz Hercegovine i susednih pokrajina i da im ime

dolazi od Bune reke. (Bacs B. vmegye 1878.).
Ivan Murgić („Razprava" 44 str.) veli, da je ime Bunjevaca došlo od reke Bune u Hercegovini
odkuda su „potekli."
Stepan Pavelić takođe tvrdi da su Bunjevci poreklom iz Hercegovine („Bunj. i Šokačke novine"
1870).
M. Sladović („Povesti biskupijah senjske i modruške", 1856.) veli: „Žitelji krmpotske satnije u
Pazarištu, po Lovincu, oko Boričevca, Brotnje jesu Bunjevci od vode Bune u Hercegovini potekli".
{35} Mađarski pisci, koji su više pisali o običajima i odelu Bunjevaca no o njihovoj istoriji, ipak
pominju da su oni poreklom iz Hercegovine. To tvrde bunjevački i ostali pisci, to se vidi i iz radova
pristrasnog Klajića i Smičiklasa.
To u ostalom najviše potvrđuje onaj dragoceni zapis jeromonaha u đenđeškom samostanu.
Ima pisaca, koji pogrešno misle, da su se Bunjevci doselili iz Dalmacije, među tim oni tu izvesno
misle da su Bunjevci došli neposredno iz Dalmacije, kuda su samo prošli na putu svom iz
Hercegovine.
Ti pisci su:
Mane Grbić („Karlovačko vladičanstvo" I. 66 i 76 [„Bunijevci su došli iz sjeverne

Dalmacije, gdje ih je od starine dosta bilo. Neki su došli i „otuda iz Primorja." ];
Emil Piko (Srbi u Ugarskoj);
F. Helvald (Welt der Slaven);
N. Đ. Vukićević (Zemljopis 1873.) veli, da su došli iz Senja i Makarske;
Ivanji (Istorija Subotice II.) misli, da su osim Hercegovine došli i iz Dalmacije (od kuda su iz Poljice
poreklom Bunjevačke porodice Pilasanovići i Antunovići), a za subotičke Srbe veli, da su došli sa
Velebita.
Ja pak verujem, da je Dalmacija bila samo prolazna tačka, put kojim su oni prošli putujući u Bačku,
a ostavljajući jedan deo iseljenika u Lici i Primorju.
Posle svega ovoga, mi možemo sa mirnom savešću preći na opis početka njihove seobe iz
Hercegovine.
5. Seoba Bunjevaca iz Hercegovine.
Bez nevolje niko ne napušta svoj zavičaj, ognjište svoje, kolevku dedova i pradedova svojih.
Ni Bunjevci nisu bez nevolje pošli u beli svet da traže sebi nov zavičaj, već su ih na to nagnale
grdne nevolje i bes turski. –
Emigracija stanovništva niti je nova stvar, niti će je nestati, sve dok joj se svi uzroci ne otklone.
Emigrira se i danas, samo što su suvremenom iseljavanju uzroci poglavito u neravom socijalno-
ekonomskom sustavu, dok je emigracija Bunjevaca {36} imala pored toga, još i jedan uzrok više. Uz
zaista nakazno agrarno stanje, inaugurisano dolaskom zavojevača Turaka na osnovu starih, takođe
nezdravih agrarnih odnošaja, – nastupio je jedan užasan pokolj, zulum, aranje i otimačina tako da
Hrišćaninu nije ostalo drugo, no da se ili turči, ili da bega kuda ga oči vode. Dakle, uz agrarne
neprilike došlo je još i varvarstvo i bezvlašće.
Bunjevci su izabrali ovaj drugi put i nastalo je iseljavanje u masama, kome su naravno prethodila
sitnija iseljavanja. Od pada Bosne pa do njihovog iseljavanja prošlo je dosta vremena i Bunjevci su
trpeljivo čekali i nadali se, da će nastati bolji dani. [U to vremo pada i poznata buna vojvode Grdana
protiv Turaka u Hercegovini 1597. g. za koju ispriča neki srpski sveštenik suvremenik kapetanu
Gušiću: „da se pobunilo šest sandžaka u Hercegovini i da su Srblji pristali uz svoga vojvodu
Grdana, koji je skupio pod svoju zastavu preko 70.000 ljudi, pa da mu Turci neće ništa nahuditi."
(Karlov. vladičavstvo I. 64.).] Ali kada su uvideli da mesto boljega, nastaje sve gore doba, onda se u
sredini XVII veka zače misao da im daljeg ostanka nema u Hercegovini, te se sredinom toga veka
krenu jedna masa Bunjevaca u Primorje i Ugarsku. Tome je pripomogla i glad i nerodne godine
tadašnje.
Bunjevci se dakle krenuše sa obale Bune u beli svet. (Buna izvire iz Veles-planine iza Nevesinja,
protiče kroz nevesinjsko polje, te kod sela Bune utiče u Neretvu, koja kroz Dalmaciju ulazi u
Jadransko more. [Interesno je da pomenemo, kako sada izgleda ta reka i selo. Buna ima 32 kuće
sa 103 duše. Udaljeno je od Mostara 2 sata. U selu je lep dvor Ali-paše sa divnim vrtom retkih
biljaka i južnog voća. Na reci Buni je starinski most sa 13 okana. Ispod Blagaja uz reku Bunu, u
prijatnom drvećem zasađenom predelu leži zaselak Bišće („u Podgrađu"), nekadanji letnjikovac
bosanskih vladara. Ravnica na ušću Bune zove se Bišće. (Klajić. Opis zemalja III.)]
Izvor reke Bune
Izvor Bune reke. Na 49. strani nalazi se slika izvora reke Bune u Hercegovini, prapostojbini
Bunjevaca, koji su i svoje ime, verovatno, dobili po imenu ove rečice. O Buni reci govorimo opširnije
na stranama 20, 33, 34, 36, 37, 106 a naročito u odeljcima o dolasku Bunjevaca u Bačku, i o imenu
Bunjevaca (103–108). Pored onoga, što će čitaoci o toj reci, okolini joj, i o ulozi, koju ona igra u
narodnom predanju, naći na označenim stranama, beležimo još i ovo:
Preko oblasti, kroz koju Buna protiče, vodio je stari trgovački put od ušća Neretve preko Gabele–
Blagaja–Konjica–Visokog–Okova–Borača i Kušlata u Mitrovicu na Savi. Tim putem išla je trgovina
Dubrovnika u srpske i ugarske zemlje. Od ušća Neretve išao je ovaj trgovački put uz Neretvu,
levom obalom do Bišća pod gradom Blagajom, gde je na Buni nekada bila carinarnica. Blagaj beše
naročito u XIII–XV veku jedno od najvažnijih mesta, ne samo Huma, već i dalje unutrašnjosti. Ispod
grada na reci Buni veoma prijatnom kraju, bogatim drvećem, bejaše divan dvorac Bišće (ili „Bišće u
Podgrađu"), tu su bosanski kraljevi letovali. Bišćem se danas naziva polje pri ušću reke Bune. [V.
„Trgovački centri i putevi" od J. Erdeljanovića i R. T. Nikolića br. „Trg. Gl." 1899. g.]
Izvor reke Bune pod Velesom
(fotografije dodate u izdanju 2008.)
Bunjevci su dakle stanovali ne samo na obalama Bune (koja ima još i ime „Bunjevci", što je vrlo
karakteristično) već i kraj Neretve i njenih ostalih pritoka, pa i dublje u brdima, u mestima Neretvi,
Blagaju, Stocu, Počitelju i u dolini Dubrave.
Oni uzeše najbliži put, t. j. udariše na najbližu tačku granice, gde prestaje vlada polumeseca. Po
Ivanu Murgiću oni se otiskoše preko Metkovića, Gabele i Goba niz među dalmatinsku. U putu im se
pridružiše i begunci iz Lijevna i dr. mesta. Begunci se uputiše ka Kotaru, ali kako tadašnja {37}
mletačka Dalmacija beše jako naseljena, ne nađoše mesta za naselje. Oni krenuše dalje ka Kninu.
Tu se razdeliše na dva dela, – jedan veći deo ode uz more s one strane Velebita, a drugi krenu uz
Zrmanju i ode preko Velebita. Prva grupa naseli se na podnožju Velebita, gde nađe prazna
zemljišta.
Dakle Dalmacija beše za njih samo prolazna tačka, u kojoj se jedan mali deo možda i zadržao, ali
se en masse nisu mogli zadržati, jer je Dalmacija bila tada jako naseljena. Za to, što su dolazili iz
(odnosno preko) Dalmacije mnogi se pisci varaju, te im poreklo traže tamo, a Mađari ih nazivaju
češće u statnstici čak i „Dalmatincima",koje ime nije ničim opravdano.
I po Lopašiću, Bunjevci dođoše u Liku sa dve strane. S juga, kroz dolinu Zrmanjsku sa ustašima
dalmatinskim, naseliv Gračac, Lovinj, Ričicu, Stikadu, Sv. Rok i susedna mesta. To potvrđuje i
etnograf Cernig, koji veli, da su taj Sveti Rok, Ričicu, Vratnik i Košin naselili „ljudi bunjevačkog
plemena iz Hercegovine" (Bunievische oder bunevičische familien, welche aus Herzegovina
stammten). Sa zapada iz Podgorja, ponajviše iz Jablanca, Sv. Jurja, Karlobaga i Krmpota provale
Bunjevci kroz klance Velebita i posednu više Karlobaga pređe turska sela: Smiljan, Bužin i Trnovac,
podelivši tu zemlju sa „Vlasima" (Srbima) iz Turske: Vujnovići, Rajčevići, Lemajići, Pejinovići,
Basarići, Pintari, Rogići, Gradići i Katići. Podeliše tu i pašnjake za stoku.
Mane Grbić („Karlovačko Vladičanstvo" I.) potvrđuje to isto: da su lički Bunjevci došli (u prolasku) iz
severne Dalmacije, gde ih je, veli, od starina (!) dosta bilo, te ih stare listine nazivaju „katoličkim
Vlasima" ili Morlacima, naziv koji su stranci davali i pravoslavnim Srbima." Bunjevci su bili naseljeni
u karlovačkom đeneralatu i pre no što su Turci isterani iz Like (1689 g.), što sa svim odgovara istini.
[Grbić, govoreći (str. 66.) o seobi vojvode Dragića 1679. god. veli ovo: „u isto doba naseljeni su u
Primorje i „Bunjevci. Oni se smestiše po Liču i po Hreljinu, po Krnpotama, Sv. Jurju u Podgorju i t. d
i t. d.
Naseljeni Bunijevci u Sv. Jurju pobegnu kasnije u Dalmaciju, pod vlast mletačku. S toga je bila
određena komisija 1658. god. koja je pronašla da je ovaj narod pobegao sa globljenja i proganjanja
kapetana Herberštajna, koji posle bude zbačen".
Ako je dakle komisija bila određena 1658. god. onda se ti Bunjevci nisu mogli nastaniti 1679. god.
već pre 1658. god. što je i verovatnije. No bilo je i ranijih bunjevačkih naselja u ove krajeve, a
poimence naselje Srba u Lič i Krmpote 1606. god. pod glavarima Damjanom Krmpoćaninom,
Tomom Skorupovićem i t. d., u kom je kao što i Grbić misli, bilo Bunjevaca. To bi dakle bila
avangarda bunjevačkih naselja.] {38} U svima ratovima vojevali su oni uz Srbe protiv Turaka, a
posle oslobođenja Like, naseliše u Lici još 160 kuća Bunjevaca, koji dođoše „delom iz Dalmacije,
delom iz Primorja." Tada naseliše: Lovinac, Ričicu, Sv. Rok, Smiljan, Bužin, Trnovac, dalje mesta u
Podgorju oko Baga, Pazarište i Sv. Juraj, koje behu za vreme vojene krajine čisto bunjevačke
kompanije.
Neki od Bunjevaca naseliše se i između pravoslavnih Srba prema Senju i Otočcu, dalje u bivšem
kordunu, u Boričevcu i pod gornjom Pleševicom. Sa Bunjevcima su zajedno došli u to vreme i
nekoji Čakavci sa jadranskih ostrva prvo u Podgorje, a za tim preko Velebita u Liku. Mnogi od tih
Čakavaca pretopiše se sa svim u Bunjevce. Tada je u te krajeve naseljeno oko 250 kuća Hrvata i
Kranjaca.
U većini pomenutih mesta bili su Bunjevci naseljeni zajedno sa pravoslavnim Srbima kao u
Krmpotima, Jablancu, po Liču i t. d.
Bunjevci se tako raširiše, – veli Murgić, – uz more sve do bivših gradova Ledenice i Zagona i
naseliše ova mesta:
U Podgorju: Takalice, Vidovac, Konjsko, Karlobag, Dolac, Cesaricu, Prisnu, Bačvicu, Jablanac,
Stinicu, Stari grad, Kladu, Lukovo, Volarice, Sv. Juraj, Stolac, Senjsku Dragu, Kotrenu, Sv. Jakob,
Povile, Ledenice i Zagon.
Na površju Velebita naseliše: Ostarije, Crni Padež, Krasno, Vratnik, Krivi-put i Krmpote.
Druga grupa, koja ode dolinom Zrmanje naseli se u Sv. Roku, Gračacu, Stikadi, Rudom Polju,
Ričici, Cerju, Lovincu, Vraniku, Smokvici, i Vaganu.
Osim toga, naseliše se Bunjevci još u ovim ličkim mestima: Novi, Brušani, Mušaluk, Osjek, Budak,
Kula, Vukšić i Perušić (znatnije porodice: Budkovići, Pavičići, Antonovići, Ratkovići, Vojvodići,
Došeni, Mažuranići, Kovačevići, Krmpotići i dr.).
Ima ih i s ove strane Velebita naseljenih sa pravoslavnima: u Vlaškom-Kompolju, Brlogu, Melnici i

Vratniku (porodice: Rukavine, Šimunići, Marasi, Nekići, Bijondići, Katalinići, Jurkovići, Babići i dr.).
U Rudom-polju stanuju porodice: Franića, Baričevića, Dragočevića, Pilipci – Vukasovići i dr.
{39} Naseliše još Zaborsko u Kapeli, blizu Plitvica i Vaganac blizu Drežnika (porodice:
Matovanovići, Hodaci, Kneževići, Glavinići i dr.)
Stepan Pavelić piše, da su se Bunjevci naselili „sa onu stranu ishijaiske učke u župi Vodice, pa sve
do reke Raše, u Liču, Mrkopolju, Vrbovskom, Fužini i skoro u svakom selu (u manjem broju)
županije riječke, pa i u Dalmaciji i kvarnerskim otocima", dodajući, da ih još ima po gde gde u
provincijama, u Bosni – Hercegovini i u Albaniji (?!) pod imenom „Mažara". [O ovim „Mažarima" veli
Grbić (1. 91.): „Zajedno sa Srbima preselili su se iz Turskih pokrajina), ali mnogo manje i
rimokatolički t. z. „Madžari" inače „Muži" – „Hrvati". Njih su banske vlasti pazili i mazili i „naselili ih na
Uni: u Kostajnici, Zrinju i Novom „jer im se može bolje verovati". Ostatak „Madžara" naseliše skupa
sa Srbima u sela Ljeskovac, Grabovac, Sadilovac, Vaganac, Drežnik, Rešeter, Korenica i Skočaj (I.
str. 110.).]
Pavelić misli da bunjevačkih porodica mora biti još i u Kranjskoj i Štajerskoj.
Bunjevci naseliše još i Zabronić u Istri, u društvu sa iseljenicima iz Primorja i Dalmacije. To je bilo
još za vreme mletačke vladavine.
Još je jedna važna bunjevačka seoba bila iz Turskih oblasti pod mletačku Dalmaciju. Knez Matija
Vojnić – Nakić i braća njegova (rođeni 1590–1607) „nehtev – kako Kačić veli, – podnositi više turski
zulum pređe pod Mletačku vlast u Drniš i Petrovo polje (nepoznate godine) sa 2000 porodica,
kojima on posta glavar i vladalac. Od dužda dobiše privilegije i odlikovanja i pročuše se kao junaci u
bojevima protiv Turaka."
Tačno koje su godine stigli Bunjevci u Primorje i Liku, na svome putu iz Hercegovine preko
Dalmacije, gde su se dugo zadržavali, tražeći mesta za naseljenje, to se ne može odlučno tvrditi, jer
o tome nema nikakvoga zapisa, niti predanja. Ali svakojako, to je moralo biti u šesdesetim i
sedamdesetim godinama 17. veka. Tako Mane Grbić misli, da su se „Bunijevci" (kako ih on zove i
kako se i oni sami nazivaju u Lici) doselili u Primorje 1679 god. te se smestiše po Liču, Hreljinu,
Krmpotama, Stojnici, Jezerima, Razvalama, Krišpolju, Kamenici, Kompolju, – onda po mestima što
su uz samo more oko Senja: {40} Krasno, Jablanac, Sv. Juraj u Podgorju, Stinica, Prisna, Stari
grad, Klade, Lukovo, Volarice, Smokvica, Žrnovnica, Duboko, Zagon, Ledenice, Vinodol, Povile.
Oni Bunjevci koji naseliše Sv. Juraj, pobegnu docnije u Dalmaciju, pod vlast mletačku, jer nisu
mogli duže trpeti globljenja i gonjenja nekih austrijskih oficira, koji su zbog toga kasnije kažnjeni.
Iz moje ranije primedbe vidiće se, da ova seoba nije mogla biti 1679. god. već pre 1658. god.
Ovim seobama prethodile su i mnoge sitnije seobe, od kojih je poznata ona 1606. god. u Lič i
Krmpote. Postoji molba Srba i Bunjevaca od 10. aprila 1606. g. U molbi se veli, da ih ima 500 duša,
među kojima 200 hrabrih vojnika. Molbu su potpisali Damjan Krmpotić starešina u Liču i vojvode:
Jovan Kunjčević i Gvozden Sladović.
Kao što se vidi njihove veće i sitnije seobe u Liku bile su u 17 veku.
Pošto svi ne nađoše dovoljno prostora u Lici, što je je bio i ranije slučaj u Dalmaciji, to se jedna
veća grupa krenu preko Slavonije u Bačku, gde su se svakako i ranije uputile omanje grupe
Bunjevaca. Ti iseljenici behu dakle pretci bačkih Bunjevaca.
Mi ih sada nećemo pratiti na njihovu putu do Bačke, ostavljajući to za docnije odeljke, a sad ćemo
govoriti o onom delu Bunjevaca, koji se zadržaše u Lici, gde ih i danas ima, – pošto se docnije,
kada budemo govorili o novoj postojbini Bunjevaca u Bačkoj, nećemo sretati više sa ličkim
Bunjevcima.
6. Lički Bunijevci (1683 – do novijih dana).
Bunijevce u Lici dočekao je onaj krvavi rat, koji je prethodio zlatnoj slobodi Like 1689 g.
U ustanku Stojana Jankovića i Ilije Smiljanića, besmrtnih uskoka, koji slavom junaštva svojih 16.000
pešaka i 4000 konjanika ponovo okruniše čelo Srbinovo, sretamo već Bunjevce kao krvne
neprijatelje Turčinove. Ustanak na Turke pređe iz Dalmacije u Liku, gde zastavu ustanka pobodoše
„Vlasi i Morlaci" – Srbi, okuraženi prisustvom Ilije Smiljanića i arambaše Došena Vučkovića. Protiv
Turaka pobuniše se u Lici prvo Lovinac, Srb, Tepšići i Pazarište. Kao poglavice ličkih ustaša
pominju se Vid Kušat, Sava Labusojević, Radoje {41} Ivanišić, Radovan Vurišinić, Cvijo Knežević,
Vid Đurđević, Dragosav Topšić i dr.
Pećina Janković Stojana kod Slunja

(str. 53.).
U pećini ovog uskočkog junaka, kome će narodna pesma i predanje očuvati ime, dok traje i
jednog Srbina, skrivali su se nekad zbegovi srpski i bunjevački, sklanjajući se od obesti turskih
krvopija. O tim teškim danima našeg naroda obih vera, govori se opširno u odeljku „Lički
Bunijevci" (str. 40–59).
Pedeset šest porodica naseliše 1683. g. u Podgorju Konjsko, Ledenik, Kućište, Stanište i Karlobag.
U Jablanac, Stari grad i Vinjerac dođoše novi doseljenici Bunjevci iz Dalmacije, iz predela oko Krke
i Cetine. Za vojvode behu izabrani Jerko Rukavina iz Ražanca i Marko Kovačević iz Veljerca.
Odlučnije porodice doseljeničke behu: Prpići, Bačići, Došeni, Brkljačići i Pavičići iz severne
Dalmacije.
U ovu 1683 g. pada i slavna pobeda na Buniću, koji su 1553. g. naselili Turci, a koje su sad raselili
pobedioci. Turci su se držali uporno u svojoj kuli, (koja i sad stoji u ruševinama), ali ih savršeno
potuku Srbi i Bunjevci pod Kneževićem i Predojem Zaklanjom iz Bunića. Ovo beše znak za ustanak
u Krbavi.
1684. g. produži se rat protiv Turaka. Te godine se preseli opet više hiljada oružanih Srba, za koje
mletački poslanik ovako govori senatu: „Ovaj narod jak je podnositi sve nepogode, neumoran u
trudu, nije mu teška nesanica i glad, krepke su mu noge i jaka mišica, ime je njegovo strašno
Turcima, a predrago Hrišćanima".
Ti novi „prebjegi" odlikovahu se u bojevima pod Stojanom Jankovićem i Ilijom Smiljanićem.
1685. g. Prebjegi se ti odlikovahu naročito u bitkama na Budaku, Bilaju, Ribniku i Perušiću, kao i po
svoj Dalmaciji i na granici.
Borba ova nije se ograničila samo na Liku, već je prelazila i na zemljište Bosne i izazivala nova
iseljavanja iz nje.
General Wailer sa svojom vojskom upadao je 1685. g. češće u Bosnu, i otuda pod svojim okriljem
preselio više hrišćanskih sela u Liku, – Isto se tako mnogi doseliše iz Bosne, kada austrijska vojska
posle osvajanja Pečuja (2. oktobra 1686.) upade u Bosnu, ote malu Kladušu, Vranograč, Brekovicu
i Bužim, – dalje posle pobede na Derventi (5. septembra 1688. g.) kada dođe doseljenika čak od
Zvornika. – A kad je Dalmacija očišćena od raka (1688), te Stojan Janković sa svojim junacima
dopire čak do Trebinja, dolažahu sa njime takođe novi doseljenici i begunci iz Hercegovine.
{42} 1687 g. po odobrenju đenerala Kornera, arambaša Mišo Vučković, sa Janković Stojanom,
serdarom Vojnić Nakićem i Sinobadom porobiše Lijevno, Duvno i Županjac i prevedoše 400 kuća
hrišćanskih, kojima posta glavar, Ilija Smiljanić, u čemu ga, posle njegove junačke smrti, nasledi
brat Tadija besmrtni junak. – Isto tako mnogo Hrišćana prevede iz Livna, Rama i dr. bosanskih
mesta knez Nikola Vučković, Harambaše Mišo, Tadija, Pavao, Božo i Ivan zvani Zec, sa
harambašom Tomaševićem. Ovi naseliše Cetin i okolinu (ovi Vučkovići poreklom su, – kako Kačić
tvrdi, – od samih Nemanića, kako to njihova stara pismena tvrde.)
1686. g. osvojio je knez Jerko Rukavina Smiljan, na gori Vekovcu, svojinu negdašnju Rizvan-age
Zenkovića. Idućih godina oslobode ustaši gradove Udbinu, Bunić, Lovinac, Gračac, Ribnik,
Jablanac, Perušić i dr., koje su Turci još 1527 g. osvojili bili.
Poslednjih godina Turske vladavine u Lici, a osobito za vreme ratovanja 1685 g. bila je Lika i
Krbava jako opustošena po pričanju suvremenika. Do 50 gradova beše opustelo, a naroda osta vrlo
malo. Pošto su Srbi sve više potiskivali Turke iz Like, austrijska vojna uprava, s obzirom na slabu
populaciju, dozvolila je bila mnogim Turcima, zemljoradnicima da mogu ostati u osvojenim delovima
Like, ako se pokrste, što su mnogi i učinili naročito oni u Perušiću. Pokrstio ih je katolički pop Marko
Mesić, koji je u toku više godina izvršio naseljavanje opustele Like i Krbave. [M. Grbić: „Izagnati
Turci smeste se po susednoj Bosni, a samo nekih hiljadu duša ostane na svojim sedištima, pošto
su prije kršteni od katoličkog sveštenika Marka Mesića, koji je bio vojeni kapelan i glavni poverenik
đenerala Herberštajna. Pokrštenjaka bilo je najviše u Perušiću, Kuli, Ribniku, Novom, Udbini,
Buniću (oko 100 kuća svega)."]
Turske poraze upotrebiše Podgorci (Srbi i Bunjevci) u svoju korist, te razmakoše granice svoje
zemlje na račun ličkih Turaka. Prvo uzeše od Turaka zemlju u Ostarjama, Vrunini, Rizvanuši. A
1686. g. dopru i dalje preko Velebita, u Trnovac, Bužim i Smiljan. No nesigurnost je još jednako bila
velika od Turaka, te su Podgorski Bunjevci u ovim svojim novim selima morali s oružjem u ruci orati
i kopati. Na poziv đeneralov dođe još dosta pravoslavnih Srba u ove krajeve iz Dalmacije, Turske i
Primorja od Brinja. Tada naseliše (1687. g.) 10 sela {42} u okolini Budaka i po Vojiniću 284 srpske
poro-dice iz Turske sa 747 strelaca, 184 konjanika i 294 pešaka. Pop Mesić pak naseli svoje dobro
Mušaluk i Toliće i dobi za zasluge dobro Brušane, plemstvo i postade zemaljski zapovednik Like
(1702. g.). U to vreme naselio je potkapetan Hranilović 200 porodica srpskih iz Bosne po Skradu i
oko Slunja, a Vuk Grbić, knez Stevan Kukić i knez Mihajlo Sabljak naseliše u Rakovicu 200
porodica.
Porodice Rukavina, Pavelić, Kovačević došle su tada (1686) iz Vidovca u Trnovac, Smiljan i Bužim.
Druge od Bačvice, Jablanca, Stinice i Starih grada dođoše u Pazarište (Porodice Jovanović,
Starčević, Milinković, Batovac, Osmokrovina, Šašić, Varišević, Dragišević, Živković, Šimić,
Balenović, Vlatković, Vojnić, Dundović, Levar, Muhar, Radošević, Filipović, Isikić, Vrkljan, Hodac,
Marković, Kalašević, Pešin, Rogić, Krmpotić, Dušić, Lobac, Lekac, Samardžija, Kočijani, Kušan i
dr.)
Lovinac naseliše sami Bunjevci (porodice Brkić, Zdunić, Krpan, Kovačević, Blažanin, Miletić, Šarić,
Vrkljan, Japundžić i dr.) – U Gračacu se naseliše u društvu sa pravoslavnim porodicama (Špirović,
Pistović, Drobac, Mandić i Kulundžić).
Ove porodice pridružiše se odmah onome uzvišenome pokretu, da se Turci iz Like proteraju, što se
pomoću Božijom i izvršilo 1689. g. Bunjevci pod svojim vođama knezom Jenkom Rukavinom iz
Vidovca, više Baga, Dujmom Kovačevićem iz Konjskog i vojvodama narodnim Kneževićem i
Došenom, pridružiše se četama Stojana Jankovića, Ilije Smiljanića, te napadoše Turke u njihovim
gradovima: Bilaju, Buniću i Udbini. Taj pokret zapali celu Liku, kako lepo kazuje nar. pesma:
„Mustaj beže na noge skočio,

Pa on ode od kamena kuli,
Uz mostove na vrh kude dođe.
Kad uzađe na vrh kule bile
On na kuli opali mužare
Odpukoše avlijnske lubarde
Odnukoše na Buniću bilu
Na Buniću i na Perušiću
Na Gospiću i Kaniži biloj
Na Osiku i Kuli Širokoj {44}
Na Gračacu i Ploči kamenoj
Sva se butun Lika upalila
Od topova i od mužarova
Sva se sila na Udbini zbila."
I zaista se sva butun Lika upali, te se ispuni želja svega naroda, jer 1689. g. beše isteran Turčin iz
Like. Junake Bunjevce, koji se u tome, pređašnjim i docnijim ratovima proslaviše, peva Kačić
ovako: [Razvaline gradova kod Bužima, Mušaluka (grad stari Budak), Barlete, Krmpotićeva kula),
Gračac (ruševine grada Kneževića i „Gradina"), kod Lovinca (ruševine Cvituše i Petrovače), Sv.
Roka, Ploče (kule Stulića, Batinića i Čablića), Jablanca, Stinice, – svedoče i sad o junaštvu
Bunjevaca. Kad bi te zidine znale pričati!]
„Na glasu je Rukavina Marko,
Kano vitez Sibinjanin Janko,
Od bijela Perušića grada,
Koji no je u Lici i sada.
Pošteno je Marko vojevao,
Pod Vakupom glave odsicao,
Kad njegova braća izgiboše,
Ivan jedno, a Panča je drugo,
Lipo ih je Marko osvitio,
Tri je turske glave odsikao
Ali njega rane dopadoše
Tri ga bojna koplja udariše
Marko biše srca junačkoga
Britkom sabljom koplja prisecaše
Pak uteče dvoru bijelome
I tri koplja u sebe odnese."
______
Soko biše Orešković Mate

Od bijela Perušića grada
Viteški je s Turcim bojak bio
Pod Vakupom glave odsicao.
______
Ali evo zmaja ognjenoga

Po imenu Starčević Jakova
On na konju Turke razganjaše
Koga stiza po poli priseca.
Pitali su ključkog kapetana
Ko najbolje odsicaše glave?
On se zakle hlebom i ćitabom:
Najbola je sablja Starčevića, {45}
A za njime Došen kapetana,

Po imenu Dujma Ličanina,
Obadva su glave odsicali
Obadva su na mejdanu bili!
Pomenusmo već da su se u bojevima i same Bunjevke odlikovale od kojih naročito Mara Žujevićeva
i Bare (Varvara) Leksić iz Poljica. Kačić pevajući bitku na Docu (Dolac) veli:
Al evo ti veće čudo kažem,

Pravo brate, da ništa ne lažem,
Još i ženske tada mejdan biše
Kad u Docu Turci izgiboše.
Tu se nađe Mare Žujovića
Dva Turčina pogubila biše
Trećem sveza ruke naopako
Povede ga k dvoru bijelomu.
––––
Druga beše srca junačkoga
Kano majka Kraljevića Marka
Mlade Bare Leksića ljubovca
Opošteni poljačkinje mlade.
Jednoga je kosarom posikla
Drugoga je živa uhvatila.
Ne čudi se dragi pobratime
Poljičke su roda viljinjega.
Pri sudaru 1692. g. u Pločanskom klancu pogiboše ovi Bunjevci junaci: Ivan i Mijat Brkljača iz
Trnovca, Stipan Tomljenovnć i Jure Miljković iz Smiljana, i Sedmak Vrkljan iz Pazarišta.
To burno vreme kao i katoličenje zaostalih Turaka opisuje 1720. g. otac Isidor Brinjanin, govoreći o
postanku samostana kapucinskog u Bagu, ovako:
„I tako neka se zna, da su Lika i Krbava mnogo godina pod nečovečnim turskim jarmom bili, koju
(Liku) najzad Božjom pomoću 1689. g. karlovački đeneral Josif Erberštajn, pomoću primorskih
graničara osvoji i potčini vlasti Leopolda I. Pošto su Turci izgnati, pridolazili su da nasele ove župe
ljudi iz raznih krajeva među kojima beše većina šizmatika (Srba), ali ostali veliki broj Turaka koji
primiše katoličku veru, da bi očuvali svoja imanja. Ali i to je istina, da su mnogi od njih {46} naročito
iz Široke kule i Budaka od strane „Bunijevaca" („Bunijevci") nasilnom rukom odagnani i k svojim
Turcima se vratili. Ma da su neki (od tih Turaka) koji su bili jači ostali u Perušiću i u Novom, i kojima,
ma da je sve što je bilo za spasenje duše davano, ipak su izgledali više Turci, no Hrišćani. I ako su
javno bili katolici i podražavali tome, ipak su zadržali turske običaje."
Ovi pokatoličeni Turci bili su češće uzrok smutnjama u Lici, kao što ćemo docnije videti.
Bunjevci, kada su se naselili u Lici nisu još svi bili katolici. Među njima je bilo još dosta
pravoslavnih, koji su tek u Lici pokatoličeni. Naročito Bunjevci u Pazarištu i Krmpotama zadržaše
pravoslavlje, sve do početka 18. veka. Ostali Bunjevci pokatoličeni su još docnije kao što ćemo to
videti kad budemo govorili o crkvi.
U 1690. g. pada osnivanje prvih katoličkih župa među ličkim Bunjevcima. Pop Marko Mesić
osnovao je te godine prve katoličke župe u Budaku, Perušiću, Pazarištu, Ribniku, – 1691. g. u
Karlobagu, – 1692. g. u Kosinju gornjem, – 1702. g. u Podlapači, – 1704. g. u Lovincu, – 1708. g. u
Smiljanu. U Jablancu i Mušuluku (1700. g.) podiže Mesić crkvu. Posle je podigoše i u Divoselu i
Počitelju.
Pop Marko Mesić imao je, kao što već pomenusmo, velikih zasluga oko naseljavanja puste Like,
posle njena oslobođenja, a naročito oko širenja katoličke vere, radi čega je bio i odlikovan iz Beča.
Mesić je pravoslavnima činio velike pakosti, naročito vladikama.
1691. g. naseli pop Marko Sv. Rok, Lovinac i Ričicu. U Lovinac dovede on iz Karlobaga porodice
Kovačeviće, Krpane i Brkiće, koji ovde zatekoše već ranije naseljenu braću Bunjevce.
6. Avgusta 1690. g. dozvolio je poverenik Juraj Križanić knezu Lovri Milinkoviću od Jablanca da „u
Pazarištih i u Konfinu Novskom 59 hlž. (domova) postavi i naseli i da unapredak slobodu imal bude
svakom mestu dati i otkazati, i da bude Milinković slobodan u Podgorju pasti (stoku), ladati i uživati
kano i ostali, koji se budu u Novskom konfinu selili."
1692 g. bečka dvorska komora prodala je svu Liku i Krbavu za 80.000 dukata grofu Adolfu
Cincendorfu, te mu budu {47} predana i bunjevačka mesta Gračac, Lovinac, Mušaluk, Perušić i dr.
Narod beše mnogo nezadovoljan sa novim vlasnikom, što pokazuje i buna pravoslavnih Srba, koji
se pobuniše 1693 g. protiv pokatoličenih Turaka u Perušiću, a to beše buna kao uvod za dalje
opsežnije bune, ako bi Cincendorf i nadalje ostao Gospodar Like i Krbave. Oseti se veliko
ogorčenje naročito u Oštarijama. Ovo kao da se osetilo i u Beču te, Cincendorfu bude vraćen
njegov novac i Lika i Krbava ponovo dođe pod komorsku upravu, koja takođe pođe starim tragom,
te se narod [uzruja zbog mnogih zuluma i globe. [Poznata je buna Srba u Varaždinskom generalatu
1696 god. protiv novotarija u upravi i nameta. Tada su pobunjenici opseli Koprivnicu.]
1694 g. beše takođe novih bojeva naročito u Dalmaciji. U boju pod Gabelom te godine pogibe
čuveni Matija Vojnić-Nakić, koji je u bezbroj bojeva, sa svojom junačkom četom osvetio Kosovo i
bezbroj turskih glava posekao.
Ne zna se tačno koje godine i gde, ali izvesno krajem 16. veka pogibe i junački knez Lovro
Milinković od Jablanca, koga Kačić ovako opeva:
Gdi je kneže Milinković Lovre

Koji silne čete četovaše
Često Turske glave odsicaše
A u vreme rata od Morije?
Ne bi nigdi boja ni mejdana
Brez viteza Milinković kneza
Al pogibe s Turcim bojak bijuć
Aj, delijo, pokojna ti duša!
Posle karlovačkog mira 1699. g. kada su Turcima vraćena već mnoga oslobođena mesta u Bosni,
istorija opet beleži znatne seobe Srba iz Bosne u Dalmaciju i Slavoniju, ali su ti iseljenici bili
većinom pravoslavni Srbi.
17. vek svrši se u vremenu večitog ratovalja i naseljavanja da počne 18. vek, čije je trajanje takođe
obeleženo – krvlju.
Već 1702. g. dogodi se buna Bunjevaca ličkih u Ribniku, kraj starog grada Bilaja, na levoj obali reke
Like.
{48} Povod uzgredni beše međusobna omraza između dve ugledne porodice. Miloš Starčević,
porkulab u Pazarištu tuži se kapetanu Ramšiselu na vojvodu Bušurca, Bunjevca, da mu već više
godina o životu radi i da ga je nedavna iz crkve sramotno izvukao za noge.
Lopašić [R. Lopašić: „Dva hrvatska junaka"] 1888. ovako opisuje dalji razvoj ove bune:
Sud, kome je predsednik bio kapetan Koronini osudi Buturca na galije, pre no što je rodbina skupila
otkup. Bunjevci reše, da će ubiti kapetana Ramšisela i grofa Koroninija, koji su ujedno bili i nekn
komesari, kao i sve članove vojnog suda. Prijatelji ovih oficira savetovahu im da se uklone, no oni
odgovoriše, da se ne boje, ma da su im Ličani pretili i pre toga. Da se pobuna još više razvije
doprinelo je to, što su ovi kapetani bili jako omraženi kod naroda, jer su ga mnogo, globili, što
dokazuju i mnoge nađene vrednosne stvari kod njih.
6. Avgusta 1702 g., u nedelju, spaze kapetani već u zoru, u prvo svitanje, da se k Ribniku približuje
jsdna četa od 300 ljudi. Kapetani se zatvoriše u crkvu. Razjareni narod razbije vrata, te posječe
prvo Ramšisela, koji se narodu molio i svaku zadovoljštinu obećavao. Koroninija uhvatiše na
samom oltaru, te ga na komade isekoše, pošto su već ranije dve puške na nj ispalili. Oba mrtvaca
svukoše do gole kože, te ih izvukoše pred crkvu, da služe kao ruglo svetini. Tu su ležali dva dana.
Pošto su još isprebijali Pavla Mudrovčića i pisara, koji su Buturcu sudili, saberu i odnesu Bunjevci
sve stvari, koje su kapetani kraj sebe imali.
Pobuljeni Bunjevci krenu se odmah ka Bilaju, da ubiju kapetana Fralju Portnera, ali se ovaj sa
ženom, decom i nekoliko prijatelja zatvori u stari grad Bilaj, te se stane ljudski braniti. Kada su
pobunjenici videli da bez većega krvoprolića ništa neće moći učiniti, ostaviše Portnera u Vilaju, ali
se osvetiše članu suda Vidu Bogdaniću, upalivši mu kuću i porobivši ga. Bogdanića i Starčevića
oteraše za tim iz Like a pisma koja nađoše kod Ramšisela popališe odmah. U ovoj buni učestvovali
su Bunjevci iz Lovinca (Skenderovići i dr.) iz Sudnice (Babići i dr.); iz Ribnika (Pavičići, Rendulići i
dr.); iz Pazarišta (Buturci i dr.).
{49} Buntovnici su uz put pretili svakome, da će ga popaliti, ako im se ne pridruži. Ličani se zakleše,
da će s njima držati, dok se Krbavci držahu rezervisano.
Još u podne istoga dana, kada su kapetane ubili, poslaše Bunjevci u Mušaluk do popa Marka
Mesića, tri svoja druga: Tomu Mikšića, Antuna Lesića i Petra Lužmara da odmah k njima dođe, jer
će, inače, i njega ubiti. Pop Marko Mesić odmah pohita k njima, te ih ukori rečima, koje je samo on
imao {50} smelosti izreći, a zbog opačine, koju učiniše, te ih pozva, da budu verni i pokorni caru.
Buntovnici to skrušeno obrekoše, i zakleše se Bogom, podigavši tri prsta u vis.
Popa Marka zamoliše ustaši da pođe u Senj zapovedniku primorske Krajine, grofu Edlingu s
porukom:
I. da ostaju verni podanici carevi i da su gotovi za dom austrijski i poslednju kap proliti;
II. da su protiv kapetana Ant. Koroninija i Ramšisela morali ustati, jer im oba mnoge nepravde
učiniše, popalivši, bez pravde i razloga, mnoge kuće i ubivši mnogo ljudi, mnogo sveta terali su iz
sopstvenih kuća, stoku oduzeli, ljude nevine na galije slali, svakoga nemilostivo kaznili i globili za
najmanju pogrešku i tako sav narod zatrli i upropastili.
Kao što se vidi, raspra između Buturca i Starčevića beše samo varnica, međutim pravi uzrok
pobune beše okrutni vojnički režim.
Ustaši zamoliše za nepristrasne poverenike, koji će izviditi grdna i strahovita nasilja ubijenih
kapetana i caru podneti izveštaj. I najzad:
III. da pod upravom komorskom više ne mogu živeti, pa za to mole cara, da ih podvrgne
đeneralima, a da im se oprosti kazna za izvršena ubistva.
Pop Marko pođe u Senj, ali na putu srete već kurira grofa Edlinga, koji beše pošao u Liku, da vidi
šta se dogodilo. Grof Edling izvestio je o pobuni ratno veće u Gracu, a odatle je 12. avgusta poslan
kurir samom caru u Beč.
Pop Marko izvestio je o ribničkoj pobuni i svoga biskupa Martina Brajkovića, koji 12. avgusta 1702.
g. i sam pođe u Liku preko Karlobaga, te dva dana kasnije stigne u Pazarište. [Vaniček ne zna
pouzdano, da li je to Brajković iz lične pobude učinio, ili mu je bilo naređeno.]
U Karlobag pošlje grof Edling četu senjskih vojnika, da posednu taj grad, čija posada beše otišla na
glas ribničke pobune. Poslata četa vrati se u Senj, pošto se Bunjevci ponovo primiše da čuvaju
grad.
{51} Biskup Brajković govorio je javno narodu pred crkvama u Pazarištu i u Perušiću, te umirio
uzrujane duhove. Ustaši povratiše veći deo oduzetih stvari ubijenih kapetana.
Dalji red i mir u Lici zajamčiše pop Marko Mesić i kapetan Franjo Portner. Za krivce reši car, da se
odmah ne kazne, a Bunjevce da valja prilikom deobe područja komorskog i vojničkog preseliti više
gore, u Gračac.
[Vaniček ovako objašnjava ovu pobunu: Senjski nadkapetan Koronini i baron Ramšisel putovali su
po izvesnoj misiji, te sa svojim zazornim ponašanjem u Udbini, probude sumnju u stanovnika, koji
su i inače već bili nepoverljivi, te obojica kad opaze pretnju skupljenoga naroda, nagnu begati, no
narod ih je gonio do ribničke crkve, u kojoj oni potraže zaklona, no tu ih Bunjevci stignu i na oltaru
ubiju. Narod otera Kameralnog činovnika Pauzina i odnese Kameralnu blagajnu, koju nađe u
njegovom stanu (1710). – Kao što se vidi i godine se ne slažu, jer Lopašić veli, da je ova buna bila
1702. g, a Vaniček 1710. g. Narod na posredovanje Brajkovića vrati blagajna i oduzete stvari
ubijenih u ribničkoj crkvi, koja bude porušena.
M. Grbić veli o toj pobuni ovo (I. str. 246): „1701. pošalju iz Graca u Liku grofa Antona Koroninija i
barona Fridriha Ramšisla, kao komorske komesare da uvedu novu upravu. Ovi ljudi, ne poznavajući
ni naroda, ni narodnog jevika, svojom nespretnošću i nadutošću razdraže Bunijevce u Lovinjcu, te
ovi skoče na povjerenike i na njihovu pratnju, a povjerenici dadu se u bijeg. Bunijevci natisnu se za
njima, stigli ih u Ribniku kod Gospića i to u crkvi, gde oba poverenika zakolju na samome oltaru.
Biskup Brajković optuži Srpskog Mitropolita Ljubojevića, da je on pobunio Bunjevce!! A po čemu bi
Katolički Bunjevci slušali pravoslavnog vladiku?!
Kao što se vidi Lopašić stavlja ovu bunu u 1702. god., Grbić u 1701. god. a Vaniček čak u 1710.
god.]
Kako je biskup Brajković ponovo zahtevao da se za Liku postavi novi kapetan, a kako nije bilo
pogodnih kandidata, to je na molbu samog naroda, car poverio pop Marku Mesiću 22. septembra
1702, celu upravu zajedno sa vojničkim poslovima, sve dok se ne imenuje novi kapetan.
Mir bi u Lici svakako i na dalje bio osiguran, da se nije bila počela istraga protiv ustaša a usled
ubistva Ribničkih kapetana.
23. Decembra 1704 god. dobije senjski kapetan grof L. Koronini naredbu, da okrivljene sprovede
riječkom kapetanu baronu O. Gerziu, koji će ih predati sudu u Bakar. Tri vođe – zastavnici budu
uhapšena u Bakru, a još mnoge Bunjevce po Lici pohvataše vlasti i zatvoriše u nekadanji grad
Zrinjskih – Kraljevicu.
To je bio povod nove bune u Budaku i u Perušiću. Rođaci i zemljaci uhapšenih, napadoše 1705. g.
iznenada kraljevički grad, te se dogodiše svakojake smutnje, nemiri i ubijstva.
{52} Upravitelj Like pop Marko Mesić imao je grdne muke ne samo sa ovim pobunama, već i zbog
Turaka u Perušiću, koje je on pokrstio, jer se i protiv ovih pokrštenjaka diže i druga buna. [Tursko
ime Perušića beše u to vreme „Purušnik".]
Pokršteni Turci u Perušiću imali su dosta dobrih zemalja, ali nikada nisu bili na miru od svojih
bunjevačkih i srpskih suseda: Bunićana i Otočana, sa kojima su imali stare krvne račune.
Na preporuku Mesićevu, a na molbu Ivana Jurišića porkulaba i Martina Miljkovića, podelio je bio car
Leopold 12. aprila 1704. g. Perušićanima povelju, kojom ih zaštićuje u celom srezu i zajamčuje im
zemlje, koje su iz ranije držali.
Ta carska povelja ipak nije mogla da zaštiti pokrštene Perušićane od osvete. U oktobru 1704. g.
navališe na njih Bunjevci i Srbi, zvani Okovnice, te ih mnoge poubijaše, Perušić porobiše, a 600
pokrštenjaka oteraše u Tursku. Da nije senjska vojska ugušila ovu bunu tada bi sa svim nestalo
pokrštenih Turaka u Perušiću i u ostalim ličkim mestima. [Vaniček beleži još jedan pokret
Bunjevaca i to oko 1712. god., a povodom rada komisije za regulisanje poseda i zemljišta za njih.
Komisija naiđe na snažan otpor, da se u malo ne diže ustanak. To su bili Pazariški Bunjevci uz kojih
se 50 momaka iz Karlobaga i Smiljana skupe i zauzmu preteći položaj. Poslana je vojska za
bunićskim kapetanom da rastera uporne pobunjenike. I druga komisija naiđe na jak ustaški otpor, te
je posle pojačana posada u Ribniku.]
U to vreme sastojalo se stanovništvo u Lici (po izveštaju senjskoga biskupa Brajkovića 1702 g.) iz:
Bunjevaca, Kranjaca (Krajinaca), Hrvata, pokrštenih Turaka i „Vlaha šizmatika", dakle Srba, koji su
bili brojno najjači, a naseljeni od ranije iz Dalmacije, Bosne, Otočke i Brinjske krajine. No veći deo
ovih Srba beše starosedelac. Novi naseljenici dobijahu besplatno zemljište, ali pod uslovom da svi
služe kao vojnici.
M. Grbić veli, da je 1699 g. bilo u Lici i Krbavi 1400 pravoslavnih porodica, 160 kuća Bunjevaca,
250 kuća Hrvata i Kranjaca i 100 kuća pokatoličenih Turaka.
Sa Bunjevcima pomešano živeli su 1.700 g. Srbi u Lovinjcu (30 srpskih kuća), u Bruvnu (50 kuća),
Buniću (120 kuća), u Smiljanu (17 kuća), St. Perušiću (100 kuća i 2 sveštenika), {53}{54} u Ribniku
(40 kuća), u Ledenici (34 kuće Bunjevaca). U Ribniku, Bjelaju, Novom, Sv. Jurju, Krmpotama,
Jablancu, Krasnom i po Zagonu bila je tada većina pravoslavna, ali je posle pokatoličena.
[M. Sladović iznosi ove beleške iz izveštaja o biskupskoj vizitaciji (1696. g.) „Za Ribnik vele, da je tu
bio negda manastir. Čitava visoka kula pored džamije još stoji. Od pokrštenih Turaka ima još 5
kuća; od starih Hrišćana, Hrvata 8 kuća, Srbalja – šizmatika 40 kuća (sad nema više, pokatoličeni
su. Iv.).
„Novi u donjoj Lici grad je ... dok su vladali varvari (Turci) živelo je 200 vlaških glava u novskom
okružju, a sada ih ima 34 kuće Ledeničana (iz Ledenice kod Senja, za koje M. Grbić veli, da su
Bunjevci, koje kanonik Brajković zove prosto Vlasima, ne razlikujući ih po narodnosti od Srba.)]
Stanje je u Lici bilo i dalje nesnošljivo, jer globljenja i nepravde ne prestajahu.
27. septembra 1709 g. ode u Ljubljanu pred komisiju deputacija od strane „vas puka Like, Krbave i
Karlobaga" da se žale protiv nepravde i globe. U deputaciji su bili kapetani: bunićki Dobrovoj
Knežević, medački Luka Bogdanić i protopop Like i Krbave Jovan. Na molbi, koju je ova deputacija
odnela u Ljubljanu, bili su potpisani: Stojan Kovačević od Lovinca; Miloslav Svetičanin od Visuća;
Mate Novačić na Udbini; Milan Marinković od Mekinjara; Dejan od Raduča; Ivan Došenović iz
Gračaca; Stevan Buturac sudac pazariški; Ivan Orlović knez pločki; Radošin Suknajić barjaktar
medački; Marko Anić barjaktar Lovinački; Vukadin Obradović knez od Bruvna; Nikola Došenović
barjaktar karlobaški; kapetan Božičević iz Gračaca; Milosav Bosnić knez mekinarski. – Da li je ova
deputacija uspela to nam je nepoznato.
Interesna je službena vojena statistika Like 1712. g. u Vaničeka (I). Tako je tada bilo:
• U Pazarištu: 1 profus, 1 knez, 1 barjaktar (Fenrik) 43 konjanika, 280 pešaka. Stanovnici „rim.
kat. Srbi (Bunjevci)";
• U Brušani (posed Rukavina): 30 vojnika. Stanovnici rim. kat. Hrvati, Kranjci i „rim. katol.
Srbi";
• Ribnik i Počitelj: rim. katol. i pravoslavni. 1 kapetan, 1 vojvoda, 1 barjaktar, 1 knez, 60
konjanika, 156 pešaka;
• Perušić: rim. kat. Turci (pokršteni), 1 kapetan, 1 zapovednik tvrđave, 1 barjaktar, 50
konjanika, 181 pešaka;
• Budak: rimokatolički Srbi i Hrvati, 1 zapovednik tvrđave, 1 knez, 1 barjaktar, 20 konjanika, 60
pešaka; {55}
• Raduč i Lovinac: stanovnici mešoviti, 8 oficira i knezova, 199 konjanika, 495 pešaka.
Interesno je, da je službena statistika još 1712. god. delila Bunjevce od Hrvata, nazivajući prve
katoličkim Srbima.
Graničarska vojska brojala je 1740. god. 45.615 pod oružjem i 20.000 za oružje sposobnih na
domu. Cela vojska u Austriji brojala je tada 113,000. Srbi su, dakle, davali više od polak te vojske i
svagda bili na braniku otadžbine, zajedno sa svojom braćom Bunjevcima i Hrvatima.
Sve do 1746. g. nemamo nikakvog važnijeg momenta istaći, u kome bi Bunjevci aktivni bili. Te
godine dogodi se i četvrta buna bunjevačka, kada narod kratkim putem poubija dva administrativna
oficira Labickog i Eberštajna, koji nisu znali narodnog jezika, a hteli su brzo i to okrutnim merama
da izvrše ustrojenje krajine po militarskom obliku, radi čega su i poslani.
Ta buna izazvala je veliku gungulu i smutnje, ali je brzo ugušena, a kolovođe neki Testa i
Skenderović behu od vojene vlasti na smrt osuđeni i pogubljeni. U ovoj buni učestovahu Bunjevci iz
Rudopolja (nekadašnja bruvljanska, a kasnije Sv. Petrovska satnija u Ličkoj pukovniji), Bruvna i
Lovinca (nedaleko sv. Mihovske kompanije).
M. Grbić (II str. 8) piše o ovom ustanku ovo: Ustanak bukne najprije u Brinju (31. jula 1746. g.), pa
se brzo raširi po okolini, ali sve po onim mjestima, gde življahu Hrvati i Bunijevci, kao: u
Jezeranima, po Sv. Jurju, Krišpolju, po Krmpotama, po Stublici i t. d. U Lici opet ustanu Bunijevci u
Lovinjcu i u Pazarištu. Srbe je umirio vladika Jakšić. Ustanak bude na brzo ugušen, kolovođe
povješane i inače posmicane, a carica (Marija Terezija) zapovedi, da se nova graničarska uredba
ima sa svim provesti.
Serežanin Todor Babić

(slika na strani 63).
Ova slika prikazuje nam Babića u staroj graničarskoj nošnji Srba i Bunjevaca, koji su kao serežani–
graničari vekovima čuvali granice austriske od navala turskih. O njegovim borbama i zaslugama za
Austriju, govorimo u odeljcima o prošlosti Bunjevaca.
Na pet godina posle toga 1751. g. pobune se Srbi u Baniji, zbog novih uredaba i zbog zbacivanja
narodnih kneževa sa uprave. Knez Tešo Kijuk pobuni narod u Komogovini, te se ovaj lati oružja i
progna banove oficire u Glinu i Kostajnicu, gde ih opkoli. Vojska uguši bunu, a od kolovođa 6
pogube, a ostale odvede na zatočenje.
Iste 1751 g. bukne ustanak i u Lici, ali ustanu samo Srbi u Bruvnu i Bunjevci u Lovincu, i to zbog
„soldačke muštre" {56} na nemačkom jeziku. U Bruvnu ubiju Lajtmana Labuckog, bunu uguši
vojska, ustaši pobegnu u Tursku, a na njihove zemlje naseliše Bunjevce i Kranjce iz Pazarišta,
Perušića i Mušaluka. Lovinjski Bunjevci skoče da ubiju Lajtmana Holjevca, ali on uteče ranjen. Po
selima su zvonila zvona na uzbunu, te se pobune obe kompanije. Petaci uguši ustanak sa otočkom
vojskom. Kolovođama oseku glave, ostale poslaše na zatočenje, šibaše, oficire degradiraše i t. d.
Lovinjcu promeni vlast ime u „Sveti Petar," a Bruvnu u „Sv. Mihajlo". To je bila peta bunjevačka
buna u Lici.
Posle 1792 g. naseliše Bunjevci iz Lovinca Boričevac, iz Pazarišta Željavu, Baljevce i Skočaj, u
tada postojećoj otočkoj II. Kraiškoj pukovnpji. Zaslugom adjungta, carskog mernika Rence, Mate
Rukavine, Bunjevca iz Pazarišta preseliše se mnogi Bunjevci iz Pazarišta; preseliše se mnogi na
najbolja zemljišta s onog kraja Pleševice.
Krajem 18. veka prestaje i hronika govoriti o ličkim Bunjevcima i mi ni iz jednog istorijskog podatka
ne vidimo kakav važniji momenat gde bi se tamošnji Bunjevci naročito istakli kao Bunjevci. Oni su
već u 19. veku ušli u opštu istoriju Like i vojene Krajine.
Njih vidimo sve do ukidanja vojene krajine, kao dobre i hrabre graničare, verne podanike svoga
cara i iskrene službenike domovine svoje. Posle ukidanja granice, Lički Bunjevci su korektni građani
Trojedne kraljevine u današnjim danima.
Bunjevci u Lici, kao i njihova braća u Bačkoj behu vazda izvrsni vojnici, smeli i hrabri. O tome smo
se uverili i iz onoga, što je o njima do sad rečeno. Oni dadoše bezbroj junaka, pa i viših oficira
austrijskih. U Rudopolju rodio se čuveni General Pilip ili Pilipac – Vukasović, koji je kod Vagrama
1809. g. slavno poginuo. On je bio jedan od najboljih generala tadašnje austrijske vojske. 1806. g.
kod Doga u Italiji, on je sa šakom graničara suzbio navale Francuskog maršala Masene, kome je
sam Napoleon I morao doći u pomoć.
{57} Jednu jedinu pobedu austrijske vojske nad Prusima kod Trautenau 1866. g. stvorio je
pukovnik, docnije đeneral Grivičić sa svojim Srbima i Bunjevcima.
Bunjevac baron Juce Rukavina branio je 1848–49. g. Temišvar od Mađara. – Jedan drugi general
Rukavina bio je punomoćnik cele Carevine pri primanju Dalmacije iz ruku mletačkih. – Generali
Rukavina i Knežević zaveli su u Dalmaciji gubernijalnu vlast.
Od Jovanovića u Pazarištu, potiče podmaršal baron Stevan Jovanović, koji je 1878. g. imao prvu
ulogu pri okupaciji Hercegovine. – Ded ovog podmaršala, kapetan Mato dobio je prvi od svih oficira
zlatnu medalju za hrabrost onog časa, kad je zavedena, i to za svoje junaštvo na Priboju 1789. god.
Starac Mato nosio je sedam rana, koje je dobio u bojevima u Turskoj i na – Rajni.
Bunjevci dadoše austrijskoj vojsci ove generale: Matešu, Jucu (Jure) i Jerka Rukavinu; – dva
Kneževića (iz Gračaca, poreklom iz Livna), od kojih Bićo baron Knežević konjički đeneral beše u
Zagrebu 1815. g. „Komandirender – general" i zemaljski kapetan Hrvatske i Slavonije. Za zasluge
ovih Kneževića, nosila je jedna dragonska pukovnija njihovo ime. Beše još Bunjevaca đenerala: dva
Došena, tri Filipovića, Krpana, Vrkljana i Jovanovića i bezbroj pukovnika, majora i kapetana.
A ko bi mogao nabrojati one mnogobrojne Bunjevce junake: knezove, serdare, barjaktare i junake iz
17. i 18. veka, koji su služili Mletcima, Austriji i celom Hrišćanstvu, samo ne – nekrstu!
Bunjevci su dali bezbroj učenih svojih sinova i crkvi i državi. Ima Bunjevaca kardinala, biskupa,
kanonika, učenih teologa, banova (Mažuranić), velikih župana, viših činovnika, saborskih poslanika
u prošlosti, a i u sadašnjosti. Bunjevci su i kao vojnici i kao građani ljudi na svome mestu.
O ličkim Bunjevcima u sadašnjosti govorićemo u naročitim odeljcima o crkvi, običajima, odelu i

književnosti, kada bude reč i o bačkim Bunjevcima, a sad možemo preći na dalju našu zadaću, na
opis seobe onog dela Bunjevaca, koji se u Lici odvojio i uputio u Ugarsku, da se naseli u Bačkoj i
oko bela Budima. {58}{59}
7. Dolazak Bunjevaca u Bačku.

– Bunjevci u Bačkaj do kraja XVII. veka. –
Sad je već jasno, da je glavna masa Bunjevaca došla preko Like u Bačku. Maršruta je bila iz
Hercegovine sa obala Bune i Neretve, preko Dalmacije, – Primorja, – Like – Slavonije u Bačku, a
neka sitnija naselja u Peštansku županiju i ispod Budima. Odvojivši se od svoje braće, sa kojima su
do Like došli, a izvesno za to, što nije bilo dovoljno nenaseljena prostora u Lici, jedan i to veći deo
Bunjevaca hercegovačkog porekla, krene se preko Slavonije u Bačku.
Put taj nije mogao biti ni bezbedan, ni lak. Slavonija je stenjala u to vreme pod turskim
gospodstvom, dok je slajvonski sokolovi nisu 1691. g. konačno oslobodili od Turaka. [Vredno je
napomenuti, da su pri oslobođenju Slavonije najvećeg udela imali uz Srbe – Šokci. Čak su se i
Šokice, kao i njihove sestre Bunjevke tada u Lici, odlikovale u tim bojevima. Prilikom pobede
čuvenog Fra-Luke Ibrišimovića, na Sokolovcu, pogiboše Šokice Mande, Kate i Ane, koje se
pokazaše kao junakinje, te sa svojim drugaricama sa brda svaljivahu kamenje na Turke, kad su
kroz klanac prolazili, pa i motikama, kosama, srpovima, vilama i grabljama na Turke udarali. Slava
junačkim Šokicama!]
Put njihov svakako nije bio kratak, a nije mu ni pravac bio tačno određen. Oni su pošli u donju
Ugarsku, pa gde nađu slabiju naseljenost, tamo će se zadržati. Tako je i bilo.
Bačka je tada bila slabo naseljena, jer je usled turskih navala mađarsko stanovništvo sa svim
izbeglo, te su ostali samo Srbi, da se sa Turcima krvave, do konačnog oslobođenja njena. Srbi su
bili u većini, upravo jedini stanovnici sve do j druge četvrtine 18. veka, kada su se Mađari, pošto je
opasnost prešla, ponovo vratili u svoja sela. To priznaju odreda mađarski istorici.
Prirodno je, da je Bunjevce i ta okolnost mamila u Bačku, što su u njoj živeli Srbi, te je brat bratu
pohitao, u uverenju, da će tamo biti slobodniji, gde bude okružen svojom istokrvnom braćom. Osim
toga u Bačkoj je bilo i pre toga, manjih (upravo vrlo malih) kolonija bunjevačkih, te je i ta okolnost
doprinela, da su Bunjevci ovamo pošli. No Bunjevce vredne zemljoradnike najviše su privlačila
plodna i neobrađena polja Bačke, koja čekahu na vredne ruke, i nađoše ih među doseljenim
Bunjevcima.
Bunjevci su po svoj prilici baš u vremenu najvećih ratova prešli kroz Slavoniju, i, kao i dotle, ostavili
su i u njoj {60} neka manja naselja (u županijama virovitičkoj i požeškoj), i za tim produžili put za
Bačku, jedni preko Drave i Baranje se uputiše u Tolnansku i Fejersku županiju pod Budimom, a
drugi pored Oseka – Erduta udariše na Dunav, pređoše ga i naseliše gornju Bačku. Taj njihov put
kroz Slavoniju mogao je biti u osamdesetim godinama 17. veka, jer oni već 1686. god. iskrsavaju u
većim grupama u Subotici.
Slavonija i ako je njome vladao Turčin, beše za tadašnje prilike dosta naseljena neprekidnim
doseljavanjem pravoslavnih i katoličkih Srba (docnijim Šokcima slavonskim), te su u njoj Bunjevci
samo manja naselja ostavljali, dok se u grupama behu uputili u Gornju Bačku.
Nužno je na ovome mestu progovoriti o Bačkoj i Subotici, novoj postojbini Bunjevaca, i kako je ona
izgledala pre dolaska Bunjevaca u nju, krajem 17. veka.
Bačka je naseljena Srbima od vajkada, daleko pre dolaska zavojevača Mađara. No na 150 g. pre
dolaska Bunjevaca vidimo iz popisa dikalske desetine, da je u g. 1520–1528 bilo vrlo mnogo sela u
Bačkoj srpskog imena. [Zem. arhiv u Budimu. Fasc. 1710. br. 29.]
No i iz prezimena porodica u tim selima vidi se, da su stanovnici bili Srbi. Traga tim srpskim selima
nalazimo u parničnim spisima vlastele još u 1409–1503. g.
No pre dolaska Bunjevaca označena su već 1655 god. u zvaničnim spisima kao srpska ova sela u
Bačkoj: Veliki i Mali Đurić, Zlokuha, Kruševlje (Kertvelješ), Kovinci, Vekalo Tompa i pustare:
Čikarija, Roglatica, Kumbanija (Kumbaja), Baračka, Boršod, Monoštor, Stanišić i dr. – Dalje sela;
Čičo, Dantovo (Dautovo), Bobora, Zlokrasni, Salašić, Filipovo-selo, Opsenica, Devečer, Sofron,
Radunić, Brakonić i dr. Mnoga od ovih sela pretvoriše se docnije u pustare, a od mnogih ovih
pustara postaše sadašnja sela.
Za vreme turskoga gospodstva raseliše se Mađari, a naročito plemstvo njihovo, te je ostalo čisto
srpsko stanovništvo. U to vreme pojavi se Jovan Čarnojević, car srpskoga carstva u sred Bačke, i
pobedilac Mađara ustaša, a veliki {61} prijatelj austrijskog carskog doma. On postade zaštntnik
seljaka od besnog plemstva, a za tim zauze napuštena imanja odbeglih plemića i podeli ih svojim
vojvodama.
Kada se madžarski plemići povratiše u Bačku i zaiskaše svoja imanja natrag od Cara Jovana, on
im, ciljajući na njihov raniji strah od Turaka, ovako odgovori:
– Siroti Mađari! Vi ne smete ovo zemljnšte posedovati jer bi vas turska sila za jednu noć povezane
u Beograd oterala. Ja ću ovu zemlju i Srem od Turaka izbaviti.
I zaista on ne dade zemlju Mađarima, već se boraše sa dva neprijatelja u jedno isto vreme: Turke je
odbijao sa jedne strane od granica svoje malene, ali potpuno nezavisne srpske carevine u Bačkoj,
a s druge strane ratovao je sa Madžarima, skoro svagda pobedonosno. Prestonica mu beše
Subotica ili pravilnije Tornjoš, sada pustara blizu Subotice. Imao je sjajan dvor i velikaše svoje:
vojvode Subotu i Klimentija Bakića i glavnog kapetana Radosava Čelnika, dalje vojvode: Božo
Radić, Radonja, Boža, Marko i Vuk Jakšić, Petar Otarević mladi Balaban i dr.
Kada je car Jovan poginuo (da li u Segedinu u boju protiv Cibaka, ili u svome Tornjošu, na prevari
od mača Balinta Tereka, nepoznato je), nesta srpskog carstva u Bačkoj, istina kratka ali svetla
veka. Njegova se vojska preseli u Đur i šomoran, a za tim u okolinu Titela, te se proslavi pod
imenom Šajkaša. [O caru Jovanu pisao je opširno R. Agatonović u beogradskoj „Budućnosti" Br. 7 -
12 za 1894. g.) i Mita Popović tragediju.]
Posle njegove smrti pritiskoše Turci sasvim Bačku, podeliše je u šest nahija. Vojsku ostaviše kao
posadu u gradovima, i oni se dalje uputiše na sever. Sombor je bio centar Turske uprave za Bačku;
gde stanovaše paša. Posada u Segedinu imaše 211 vojnika, u Kaloči 53 – 29, u Baji 38–78 vojnika
i t. d. U Subotici se posada ovako menjala:
1545 god beše komandant tvrđave Ahmed-Dizdar sa 23 vojnika.
1552 god. komandant Ahmed-Alidizdar opet sa 23 vojnika;
1557–1559 god. komandant Ferhad sa 23 vojnika;
1569 g. komandant Bajazit-aga sa 78 konjanika;
1573 g. pod Tesvidž (Tefik) agom 91 konjanik. {62}
Turske tevtere iz kojih uzesmo ove podatke, nađosmo u Ivanjijevoj monografiji Subotice.
Inače o bavlenju Turaka u Bačkoj i Subotici malo ima podataka. Zna se samo to, da su oni i ovde,
kao i svugde vladali varvarski, ubijali, odvodili u sužanjstvo, – tako da su se svi stanovnici razbegli,
izuzimajući Srbe i docnije naseljene Bunjevce, koji su se sa njima sve do konca njihova gospostva
krvavili. Sam gospodar Subotice Balint Terek dopade 1541. g. turskog ropstva, a porodica mu
izumre 1618. g.
U Subotici, u tvrđavi (gde je sada Franjevačka crkva) stanovao je za sve vreme dok su Turci
gospodarili jedan aga, koji je bio neograničeni gospodar sve oraće zemlje i pašnjaka, koje je davao
pod zakup okolnim Srbima i Bunjevcima. Zemlja se tada vrlo malo sejala, seljak je živeo od
stočarstva. – Sombor je bio 1543. god. kao prestonica bačkog sandžaka i u njemu je sedeo turski
paša.
Sama varoš Subotica pominje se već u 13. veku, sve kao svojina ug. kraljeva. U 15. veku menjala
je češće svoje gospodare (Janoš Hunjadi, Mihalj Siljađi, Kralj Matija, Pongraci). U 16. j veku bila je
Subotica svojina Jovana Korvina, porodice Tereka, cara srpskog Jovana, a posle njega turskog
Sultana. Tvrđava Subotička postojala je već 1504. g., jer se još tada spominje. Služila je kao
utočište okolnom stanovništvu, koje je bežalo od turskog besa. Kao utočište spasla je naročito
1526. g. mnogo života.
Ime Subotica piše se u raznim vekovima različito, tako: Zabatka, Zabattka, Szubotica, Szubota
(1573. god. za vreme Turaka), Szobotga, Szobathiz, Sobotiz, Suppodica, Szabadicza, Szent Maria;
Maria-Theresiopolis, Subotica, a sada (madžarski) Szabadka. [Suboticâ ima još u Krašovskoj,
Zalavskoj, Križevačvoj županiji, u Srbiji. Dalje ima: dva Subotišta, jedan u Sremu, drugi u Njitri;
Subotski grad kod Nove Gradiške (u katoličkim listinama Sombathel i Zabotky) i t. d.]
Turske age zapovedahu još u Baji i Somboru, koje varoši docnije naseliše Bunjevci.
Bačka beše naseljena slabo, zemljište pusto i neobrađeno. Neprekidni ratovi iscrpeše Bačkoj sva
njena materijalna blaga i istrebiše i ono malo stanovništva. Zgodnijeg kraja za {63} naseljavanje
zaista nije moglo biti, te za to se u njega uputiše Bunjevci, a posle njih i mnogi Srbi pod
Čarnojevićem. Prve seobe Bunjevaca u Bačku morale su padati sredinom 17. veka kao što smo to
već ranije videli. No u tome nas najviše utvrđuju oni zapisi u đenđeškom manastiru, da se još 1657–
1660 g. šalju Dalmatinci Bunjevci u Sečenj na škole, i već 1668. g. šalje se u Segedin sveštenik,
koji će Dalmatincima (Bunjevcima) na njihovu jeziku predikovati.
Osim toga i sami subotički Bunjevci izjavljuju u jednoj molbi podnešenoj 1775. g., da su se u
subotičkoj okolini naselili već 1668. g., a zna se iz kaluđerskih zapisa, da se bunjevačka nejač
skrivala od subotičih turaka još 1679. g., dakle, sve pre glavne seobe 1686/87. g.
Porodica bunjevačka Mamužića poreklom iz Jankovca, više Subotice dobila je već 1675. g. ugarsko
plemstvo. Kad ovome dodamo još sve ono, što smo u prvom odeljku ove rasprave rekli, govoreći o
Antunovićevoj teoriji o autohtonstvu Bunjevaca u Bačkoj, onda je jasno, da je pre glavne seobe
1686/87 g. bilo i više manjih seoba. –
Oni Bunjevci, koji su se doselili Suboticu i u Bačku pre oslobođenja njena od Turaka, trpeli su grdne
muke od Turaka. Tako i u istom đenđeškom letopisu čitamo: „Nesiti Turci nezadovoljni sa otetim
zlatom, vodiše u sužanjstvo bunjevačke žene i devojke; mlade i zelene istrgnuše iz naručja
roditeljskih, da im se više nikad ne vrate. Da to barem donekle izbegnu, izmisliše očevi ovaj potajni
način: Otac je kradom vodio svoju kćer od sela do sela, dok ne bi našao katolika momka, s kojnm ju
je Frator noću venčao. A da za mladiće ne moraju plaćati po dukat poreze Turcima, muška su deca
do 14–16 god. nosila samo košulju, a tek stariji potpuno muško odelo.
{64} Neka starica Jelka Vojnić, pričala je iz toga doba, da su Bunjevci „mnogo patili od Turaka i
ustaških četa mađarskih". Od Turaka se više puta i narod i Fratrovi skrivali u ritove ludaškog Palića.
Turci su iz ritova mamili noću sakrivene Bunjevke, zovući ih po imenu i izdavajući se za Bunjevce.
Koje to poverovahu te izađoše, behu zarobljene. Zna se da su tako zarobljene dve mlade
Algaševićeve, od kojih jedna beše rođ. Jaramazović, jedna Sučićeva rođ. Antunović i mnoge druge,
od kojih su neke posle kaluđeri za novac otkupili od Turaka." –
Jedan deo tih skrivenih bunjevačkih porodica pobeže u Segedin, gde se zadržao do oslobođenja
Bačke, pa se posle povratiše u Suboticu. A neki su ostali stalno u Segedinu, gde i sad ima mali broj
bunjevačkih porodica, jer se većina do sad pretopila u Mađare.
Glavna seoba Bunjevaca iz Hercegovine preko Like, tiče nas se ovde najviše.
Bunjevci iz te glavne seobe, početkom osamdesetih godina 17. veka iskrsli su u Bačkoj. Po samom
geografskom položaju Bačke i pravcu njihova dolaska, oni su prvo naselili sela pored Dunava,
varoši Sombor, Baju, Kaloču, a za tim se uputili Subotici, gde su prvo okolna sela i pustare naselili,
pa tek posle toga, a naročito posle odlaska Turaka, ušli u samu varoš Suboticu.
Ovde se osećahu odmah kao kod svoje kuće, jer ih od svugde okružavahu ljudi, jednaki po jeziku,
narodnosti, običajima i svemu. Srbi ih dočekaše lepo i ponašahu se u prvim teretnim trenutcima
dolaska i doseljenja kao prava braća. Bunjevci se nađoše u svom srodnom elementu.
Dođoše u sela, pustare, šume, njive, koje nose imena srpska i koja ih podsećaju na njihov prvi
zavičaj, nađoše se među ljudima, koji nose imena i prezimena slična njihovima. [Zaista su u okolini
Subotice imena sela, pustara, šuma, jezera, njiva od vajkada srpska kao: Zobnatica, Verušić,
Šebešić, Belesović, Radanovac, Senta, Ostrvo (Ada), Topola, Moravica, Pačir, Bajša, Šara,
Roglatica, Stari Leden, Ždrelo, Razbojište, Jasenovac, Đurđin, Čantin-vir, Čelebija (Kelebija), Tavan
Kut, Stara Tonpa, Šupljak, Ostorak, Čobanovo, Klarin-grob, Babina-greda, Krivaja, Gradina, Klisa,
Sončica, Kukorik, Kukorikovac, Kaponja, Bekovo, Čikerija, Ispust, Čestisar, Koćevo, Balčak Agina-
bara, Kamenita-greda, Petraševa česma, Bistrica, Kula, Debeli-hat, Palić, Jasibara, Rogina-bara,
Krvavo-jezero, Slano-jezero, Savin-gat, Bošnjački-gat, Skenderovo, Mlaka, Meljkut, Ivanka,
Mateović, i t. d. Taj je isti slučaj i u okolinn Sombora, Baje i okolnih bunjevačkih mesta, kao i u celoj
Bačkoj.]
{65} Sa takom okolinom moglo se lako sprijateljiti i mi vidimo Bunjevce, gde se naseljavaju u
Bajmok (u kome još od 1462. g. stanovahu Srbi, a već i nekoliko bunjevačkih porodica, doseljenih
mnogo docnije), – Đurđin poznat rd 1462. g. (a 1468. god. spominje se kao „oppidum" varoš); –
Zobnaticu (pominje se još 1543. g.); – Čantavir (pominje se 1462. g.); – Tavankut (1439. g.): –
Verušić (1423. g.); – Šebešić (1504. g.); – Ludaš (1335. g.) i t. d. U vreme njihova naseljavanja bilo
je već na tim pustarama i mestima naseljenika i to: u Bajmoku 21 kuća, u Ludašu 29 kuća, u
Tavankutu 16 kuća, u Kumbaji 29 kuća.
U 1686. g. u oči dolaska Bunjevaca en masse u Suboticu, vladali su u Subotici još Turci, što je
upravo i zadržavalo Bunjevce da odmah uđu u samu varoš, te su se privremeno nastanili u okolini.
Iz god. 1686. očuvano je pismo segedinskog Hasan Alaj-bega, datirano u Subotici, gde zapoveda
kneževima (Mađarima) u Kečkemetu i Kerešu, da uhode carsku vojsku kod Solnoka i da mu
neodložno podnesu izveštaj, ako ne žele da svrše na kocu.
Krajem 1686. g. Subotica je već bila slobodna, jer je u njoj delovao grof Volkra kraljevski komesar i
dozvolio, da se u donji deo tvrđave useli „kaluđer pri rackoj koloniji" t. j. pri bunjevačkoj. Gornji sprat
kule (sadanje Franjevačke crkve) zauzeli su tadanji graničarski kapetani Sučić, Marčetić, Vujović i
Kajić sa svojim porodicama (a odatle se iselili tek 1724. g.). Ovo je dokaz, da su u blizini Subotice
naseljeni Bunjevci. Krajem 1686 g. ušli su već u samu varoš i sačinjavali „racku koloniju", kojoj je
kraljevski komesar i dodelio naročitog kaluđera i dao mu stan u najlepšoj tada i najsigurnijoj zgradi.
Te godine Subotica je postala vojena tvrđava ili „utvrđeni šanac" („Fossatum" ili „comuna milit."), i
tek stigli Bunjevci sa starosediocima Srbima, počeše vršiti odmah vojenu službu i čuvati grad.
{66}{67}
{68} Već te godine postojali su u Baji, Somboru, Baču, Kaloči i Subotici katolički samostani, koji su
versku dužnost vršili prema doseljenim katolicima.
1687 g. nastaje pravo naseljavanje Subotice, jer te godine stigoše glavne mase doseljenih
Bunjevaca. O njihovu dolasku sačuvao se jedan dragocen podatak:
Bavarski izborni knez Maksimilijan logorovao je u leto te godine sa carskom vojskom na Šicaru (po
nekima ovaj je logor bio kod Martonoša, a po drugima na Sirigu, više N. Sada). Tu mu se prijaviše
doseljenici Bunjevci i izjaviše želju: da bi se oni rado naselili u Bačkoj i mole za zemljište. Knez im
primi molbu i sprovede je sa ovom preporukom bečkom carskom vojenom veću:
„Churfürst zu Bayern reccommendirt sub dato im Feldlager bei Sizar 9. Juli 1687 die kathol. Raitzen
damit ihnen 3. Palanken zu erbauen und zu bewahern eingeräumt werden möge." Dakle
preporučuje veću, da im se dozvoli stanovanje i obrana tri „palanke" (varoši).
Na 3 dana pre toga, isti vojeni komandant austrijski, preporučuje 6. Jula 1687. g. vojenom veću, da
se dozvoli da se 4892 pravoslavnih Srba, koje je iz Turske preveo kapetan Novak Petrović, mogu
nastaniti u Bečkereku i Lipi, što je takođe odobreno.
[Vaniček (I) piše, da je Petrovićevim doseljenicima opredeljeno za naseobinu dva sela na sremskoj
dunavskoj obali. Vojnici iz redova ovih doseljenika stavljeni su pod zapovedništvo konjičkog
generala grofa Karafe u Segedinu, a god. 1687. bude Novak Petrović za njihovog kanetana
postavljen. I Bunjevci, o kojima govori govori gore bavarski Knez želeli su da budu pod zavisnošću
grofa Karafe. Karafa je bio 1701-02. godine zastupnik dvorske komore u konferenciji za osnivanje
potiske i pomoriške Krajine.]
Bunjevci su onu svoju molbu od 9. Jula 1687 g. odneli lično u Beč, te im je ratni savet 1. septembra
1687. g. odobrio naseljavanje ovim rečima:
„Remittitur hiermit ein anderer; dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in
1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleien und andere mehr vom Feinde
herüber zu bringen. gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, {69} Sobattiz und Bouia (?!) zu
verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde. [Hofkriegsrath Archiv.
Protoc. 1687 folio 400 sept. 1. № 11. Najviљe (carsko) reљenje o ovome datirano je 31. avgusta
1687. g. I Karafa je dobio naredbu o naselju Bunjevaca (Registar intimata broj 11. 22.).]
Veće im odredi, dakle, Segedin, Suboticu i Baju za stanovanje i oni obećaše, da će biti verni i da će
još više svojih sunarodnika dovesti.
Iste godine zatražiše od carskog veća 5000 Bunjevaca, doseljenih pod Dominikom Markovićem i
Đurom Vidakovićem dozvolu za naseljavanje, koja je ovim rečima zabeležena na 573 str. № 43, u
istom protokolu:
„Marković und Juro Vidaković bitten um einige dewastirte Castellen und Teritorija für: 5000 aus der
Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähern mögen. Versprechen
dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Officiers wieder den
Erbfeind die Waffen zu führen".
Ratno veće odobrilo je i ovu molbu Bunjevaca, kao što je i posle toga odobravalo, da se ostale
grupe Bunjevaca, koje su stizale jedno za drugim mogu naseljavati.
U oktobru bilo je već dosta Bunjevaca naseljedih u Subotici, Baji i Somboru, od kojih je jedan deo
neposredno ušao u varoši, a drugi ostao u okolnim selima. U to su vreme ušli u varoši i oni raniji
doseljenici, koji se zadržaše po okolini, te se usudiše ući u varoši, tek pošto su ih Turci napustili
(1686. g.).
Bunjevci su došli pod vođstvom 18 Franjevačkih kaluđera u Suboticu. O tome ima u đenđeškom
manastiru ovaj zapis: „Stanovnici Subotice, tako zvani Bunjevci, vođeni po 18 otaca reda Sv.
Franje, većim su delom iz Bosne, a manjim iz Dalmacije došli, pa se jedni nastaniše u Subotici, na
mestu današnjeg samostana, gde je bila tvrđavica kao rimski „castellum", a drugi se preseliše u
Segedin.
„Franjevci koji su sa njima došli vratiše se naskoro u Bosnu, osim Anđelija Šarčevića. Ali pošto
poglavica salvatorski nije trpeo, da se Franjevci države bosansko-argentinske u Subotici nastane,
to se je i Anđelije Šarčević morao u Bosnu vratiti i počem su neki salvatorijanci (stranci) naučili
bunjevački jezik." {70}
Iz okolnosti, što poglavica salvatorijanaca nije trpeo bosanske kaluđere u novoj postojbini
Bunjevaca, vidi se, da su ti kaluđeri bili istina katolici, ali grčko-slovenskoga obreda, prema čemu i
njihovo stado tako isto. U ostalom, još i među onim Bunjevcima, koji su došli u Suboticu, bilo je
pravoslavnih, koji su tek docnije (posle 1697. g.) primili katoličku veru. Za njih veli Antunović, da je
„zaslugom otaca Franjevaca veliki deo u Subotici stanujućih grčko-istočnjaka priveden u krilo Sv.
majke crkve" (katoličke). Isto su tako još pre toga u Lici pokatoličeni pravoslavni Bunjevci krmpotski,
lički i drugi, koji su sa katoličkim Bunjevcima došli u Liku, ali su došli kao pravoslavni, pa se tek u
Lici, u oskudici pravoslavnih sveštenika pokatoličili. Interesno je što Ivanji spominje, da su se mnogi
Srbi doselili u Suboticu sa Velebita; dakle i to je dokaz da su sa Bunjevcima došli iz Like i
pravoslavni Srbi. [Služim se knjigom Ivanyi I. „Szabadka törtenete" I. II. ]
Pošto se Anđel Šarčević vratio u Bosnu, segedinski su kaluđeri vršili duhovničke dužnosti nad
doseljenim Bunjevcima. Već od 1. Decembra 1687. g. vodi kaluđer Vartolomije Benović uredne
crkvene matrikule, koje su i danas sačuvane i u kojima vidimo ova bunjevačka prezimena: Bukvić,
Pijuković, Knežević, Delčić, Blesić, Čović, Kopilović, Vidović, Malagurski, Kajić, Sudarević,
Guganović, Dulić, Šević, Zelić, Bošnjak, Tikvić, Stipić, Mačković, Jaramazović i dr. – To su dakle
bile prve koloniste u Subotici, u kojoj se tada jedva nalazila koja madžarska, ali dosta srpskih
starosedelačkih porodica.
Bunjevci pod Dominikom Markovićem, naseliše se u Somboru, dok ostali odoše u Baju, Suboticu i
okolinu pa neki i u Segedin. Doseljenici su naročito išli u pravcu utvrđenih mesta, jer i ako su Turci
isterani iz Bačke, oni su se još držali u neposrednom susedstvu u Banatu i svakog dana upadali u
Bačku. Za to se Bunjevci naseliše u centrima, naročito u Subotici. Tvrđava im je ujamčavala
sigurnost, a srpsko-bunjevačka milicija lebdila je i nad sigurnošću okoline. Oficiri (kapetani) useliše
se u samu tvrđavu, a doseljenici podigoše svoje kuće u okolini njenoj. Bunjevci se {71} naseliše
više na jug, dok pravoslavni Srbi zauzeše još ranije severni deo subotičke teritorije.
Posle izlaska Turaka iz Bačke, svoje zemljište pripalo carskoj komori, koja je veći deo zemljišta
ustupila vojenoj upravi, da se ustroji potiska granica (Milicija). Cela Bačka smatrala se kao oružjem
uzeto zemljište, te je podeljeno vernim graničarima, koji će po cenu te grude zemlje, da se krvave
sa Turčinom i ostalim mađarskim ustaničkim invazijama, a sve za cara i otadžbinu. Pređašnji
vlasnici toga zemljišta, mađarsko plemstvo beše se razbeglo još u vremenu turske invazije i većim
delom izumrlo, te je docnije osnovana komisija („neoacquistica commisio") imala pred sobom vrlo
malo ranijih vlasnika, koji su polagali pravo na razdeljeno zemljište. Njega dakle dobiše za nagradu,
a za svoje vojničke vrline i obaveze Srbi i doseljeni Bunjevci. To im je bila plata vojnička.
Odličnije porodice dobiše više zemljišta, a ostale koliko je kojoj trebalo. Zemlje je bilo toliko, da se
svačiji zahtev mogao zadovoljiti. Oralo se manje, ali se zato razvilo stočarstvo. Pašnjaci postaše
izvor bogatstva, naročito Srbi zauzeše znatne prostore pašnjaka. I sada su poznati: Mučalov, –
Zvekićev, – Tatićev, – Tešićev jaroš i dr.
Senta u Bačkoj
(slika na strani 67).
Kada su se Bunjevci doselili u Bačku, oni su se već u prvim godinama morali boriti sa Turčinom.
Jedna od znatnijih pobeda krsta nad nekrstom bila je kod Sente u Bačkoj, kada je 1697. god. princ
Jevđenije Savojski sa svojom vojskom, koju jo sastavljala i racka (srpsko–bunjevačka) milicija, tako
strašno porazio Turke, da se od silnih mrtvih telesa turskih zagušila Tisa, te je na tom mestu ostalo
čitavo ostrvo.
Koloniste ubrzo podigoše sebi kuće i počeše obdelavati zemlju. Vojnici pak nađoše sebi posla u
ratovima protiv Turaka i raznih ustaša. Narod se delio u: seljake, stočarske trgovce i vojnike;
zadružni život bio je vrlo razvijen. Svaka kuća beše velika zadruga, sa mnogim članovima. Na
nekadanjim neobrađenim pustarama ponikoše sela. I Bačka se podiže kao Feniks iz dvostoletnog
turskog ropstva. U tome imaju velike zasluge Bunjevci, uz novodoseljene Srbe pod patrijarhom
Čarnojevićem, koji se osim Srema i Banata naseliše u Bačkoj, naročito u Potisju oko Bečeja i
Sente.
[Brat patrijarha Čarnojevića Gavrilo prešao je u katoličku veru, oženio se sa Jelkom Obilovićevom i
postao veliki kapetan u Kesthelju(x). Imao je četvoro dece, od, kojih je Franje svršio škole u Trnavi,
postao Isusovac, te je umro kao rektor u Kaši. (Rasprava 115). – Povlasticom carskom od 1695. g.
postavljen je srpski pravoslavni vladika i u Segedinu.]
Bunjevce u Bačkoj:
Sloboda ih dočekala, –
Svakom svašta rado dala:
I pustara a i sela,
Do Budima gore bela
Davor oj Bunjevče! {72}{73}{74}
Subotica 1860 g.
Na stranama 72 – 73 vidi se izgled Subotice u 1860. godini kada je srpska Vojvodina izdisala. Sad
je tu, na nekadanjoj „Roginoj bari", podignut divan park, železnička stanica i palata sudbenog stola.
(Nije piščeva krivica, što je ova slika, bez potrebe zauzela pune dve strane, te ih, bez teksta uokolo,
ostavila tako neukusne).
{75}Ali ta sloboda još ne beše sa svim iskupljena, jer ih ovde uz slobodu dočeka i krvav rat sa
Turčinom, da dobivenu slobodu očuvaju i zajemče. Sloboda, koja ih je dočekala, nije bila potpuna i
pretci bunjevački morali su je krvlju svojom iskupiti, jer njima kao i celom Srpstvu do sad ništa još
nije došlo kao poklon, bez – krvi. Bunjevci su kao graničari, punih 57 godina s puškom u ruci branili
Cara i Otadžbinu, i tek po cenu te službe:
Otpočeše nove dane

Novi dani lipi bili
Te se svakom omilili
Davor oj Bunjevče!
Kakvi su Bunjevci kao vojnici o tome smo govorili u odeljku o Ličkim Bunjevcima, a da su i Bački
Bunjevci iste gore list, pokazali su u bezbrojnim bojevima. Da navedemo ocene stranih pisaca o
njima kao vojnicima:
U jednom ratnom zvaničnom izveštaju (1747. g.) veli se o Srbima, Bunjevcima i Šokcima:
„Jesu lepi ljudi, veliki, neučeni, ali bistra razuma, hrabri junaci, kao za boj stvoreni, samo ih treba
držati u strogosti, ali iskusne starešine dati, koji će se s njima uljudno postupati."
Uputstvo za Lambergovu komisiju 1701. god. veoma pohvalno govori baš o katolicima Slovenima,
koji su uz Srbe „vanredne zasluge stekli u turskim ratovima prilikom oslobođenja krajeva između
Segedina i Dunava. Oni su i u mnogim drugim prilikama, pokazali da su vredni i zaslužni za
domovinu, zbog čega ih i dalje kao vojnike ostaviše uz uživanje date im zemlje, bez da plaćaju
porezu."
Tim i još nebrojenim ocenama stranim, dodajemo mi još ovo: Srbin i Bunjevac sve dotle nije
otpasao svoj mač, dok nije Turčina konačno izgonio iz ove zemlje. On je sa puškom o ramenu
sejao svoju njivu i branio otadžbinu od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja; njemu priznaju hrabrost
od davnina i njegovi neprijatelji, (Đorđe Sremac, Verbeci i dr.), ali mu se i to mora priznati, što malo
kom narodu u ovoj poliglotskoj monarhiji, da se nikad nije bunio protiv svog Gospodara! [Bune ličkih
Bunjevaca i Srba bile su upravljene samo protiv loših slugu Gospodarevih.] Junaštvo {76} i odanost
prestolu našeg naroda u tim krajevima svedoče besmrtna imena: Bakića, Jakšića, Cara Jovana,
Monasterlije, Vojvodića, Utješinovića, Draškovića, Zrinjskih, Brankovića, Čarnojevića, Keglevića,
Bakača, Frankopana, Kinižija, Sučića, Jelačića, Šupljikca, Stratimirovića, Rukavina, Jovanovića,
Kneževića i bezbroj drugih sokolova!
I zaista, mi vidimo doseljene Bunjevce već prvih dana u vatri bojnoj. Bunjevce vidimo uz bok carske
vojske u bojevima kod Beograda i Niša 1689. g. [Kardinal L. Kolonić pominje, da je te 1689. g.
domamljeno dosta hrišćana iz Bosne, koje posle bečka vlada nije pomagala, te su mnogi od gladi
pomrli. (Ivanji „Subotica" II. 577.).]
Nesretne 1690 g., kada Turci ponovo zauzeše Niš, Smederevo, Beograd i ostale srpske gradove,
bili su Bunjevci takođe u prvim bojnim redovima carske vojske koju su naročito pojačali novi srpski
doseljenici u Potisju, koji dođoše na poziv cara Leopolda I.
Slavna pobeda na Slankamenu 1691. g. nije bila bez udela bunjevačkih četa. Naročito se
odlikovahu Somborci pod Dominikom Markovićem i Subotičani pod svojim kapetanima Sučićem,
Vujevićem i Kajićem.
Buna Imre Tekelije stala je takođe mnoge krvi bunjevačke. Dok su carske vojske, u kojima behu
vojnici Bunjevci ležale pod Velikim Varadinom, dotle su nejač i žene bunjevačke ostavljene na
milost i nemilost ustaškim i turskim četama. Ove su arale i ubijale po Bačkoj i Banatu. U Bač, gde
tada beše vrlo slaba vojnička posada, bunjevačka nejač skrivala se po subotičkim ritovima i
jankovačkim šumama. Jednom puče glas, da će Turci udariti na Suboticu, te nejač i žene pobegoše
u tada velike šume oko Jankovca, gde je narod 6 nedelja u najvećem strahu proveo. O tome priča
baba Jela Vojnić ovo: Jedna Bunjevka po imenu Roza zalutala je u šumi i celu noć provela na
jednome rastu. Po njenom imenu prozvala se ta šuma „Rozina šuma." Kada se narod vratio u
Suboticu, nađe je svu popaljenu. Turci zaseli u zasede, te hvataju Bunjevke. Tako su zarobili i ženu
Milije Sučića, te se Milija po tadanjem običaju smatrao za udovca, jer mu se žena za 7 godina nije
vratila. Milija se oženi Katom Bijakovićevom {77} i dobi sina Luku, docnije hrabrog subotičkog
kapetana i osnivača porodice Sučića – Lukinih.
Narod je neprestano strahovao od upada turskih sve dok je Petro-Varadin i Banat bio u njihovim
rukama.
Iduće godine beše malo mira od Turaka, ali ustaški vođa Virag, kapetan Tekelijin, načini čuda od
varvarstva u Subotici. On je sabio narod u varoš, te ga nemilice gazio i kasapio sa svojom
konjicom. Naročito je mnogo neoružana naroda iskasapio u jednoj zatvorenoj ulici.
Deakova ulica u Subotici
(strana 88).
To je najglavnija i najlepša ulica subotička, u njoj su najlepše trgovačke radnje i najlepše kuće
bunjevačkih, srpskih i mađarskih bogataša. U njoj je i kapela sv. Roka, sagrađena u vremenu kad je
kuga prestala besniti. Na mestu gde je ova kapela, izvršio je ustaški vođa Virag varvarski pokolj
(strana 76 – 77).
Tada poginuli saranjeni su tamo, gde je sad kapela Sv. Roka. – Kao što se vidi nejač bunjevačka
beše nezaštićena, jer im očevi, muževi i braća behu u redovima carske vojske daleko od Bačke.
1694–95. g. pokušavahu Turci da ponovo posednu Bačku. Udariše na potonju Šajkašku, odnosno
na Titel, ali budu 1694. g. odbijeni. Tom prilikom odlikovahu se kapetan Sučić Bunjevac i Srbin
Prodan Stepin (valjda Stejin?), te dobiše od cara zlatne lance u znak priznanja za junaštvo. Te
godine pripada slava junaštva i Somborcima. 1695. g. uzeše Turci Titel, ali ne prodirahu dalje u
Bačku, već se vratiše u Banat, gde su te i iduće godine bili sretni u vojevanju. Na glas turskih
pobeda mnogi Bunjevci Subotičani preseliše se na čelu sa Franjevcem Aleksandrom u Baju, gde se
jedan deo konačno nastanio. Na glas pobede Jevđenija Savojskog 1697. kod Sente mnogi se
vratiše u Suboticu. Ta pobeda bila je od velikog značaja i izazvala je docniji karlovački mir. U
Senćanskoj bitci vidimo subotičku i somborsku vojsku.
Karlovačkim mirom završuje se 17. vek sa ne velikim rezultatima, jer je Banat i dalje ostao Turcima,
a Bačka pripala Ugarskoj.
8. Bunjevci u XVIII. veku.
XVIII vek je od vrlo velikog značaja po život Bunjevaca. U njemu se dogodile bitne promene u
prilikama njihovim. U početku njegovu dovršena je reorganizacija potiske vojničke krajine, u kojoj su
znatnog udela imali Bunjevci, a sredinom toga veka stupaju Bunjevci u županijski život, vojničke
dužnosti zamenjuju građanskim pravima. U njihovoj metropoli Subotici udaren je te godine temelj
nova napredna života, o čemu {78} ćemo se uveriti iz ovog odeljka, gde ćemo osim opisa vojnih
zasluga Bunjevaca, morati dodirnuti i razvitak Subotice i njena ustrojstva u XVIII veku.
Glavni trg subotički.
Na strani 78 vidimo izgled subotičkog glavnog trga 1878. godine, već u vremenu, kada je Subotica
počela naglo napredovati.
Već iz 1700. g. zadržao se jedan dokumenat, koji govori o uređenju potiske i pomoriške vojene
krajine. Komisija, koja je u toj celji određena (u kojoj su bili grof Lamberg, Avgust Benković i dr.) nije
mogla da dovrši taj posao zbog nastupelog zimnjeg vremena, te je odložila svoj posao za proleće
1701. g. No da bi i do tog vremena bilo nekog sređenog stanja, komisija zadržava „Status quo
ante", te se Srbi, među njima i Bunjevci („Universam nationem Rascianam") oslobađaju od svih
županijskih i kameralnih tereta, kuluka i dr. U toj naredbi komisije, datiranoj u Aradu 12.
Novembra1700. g. stoji izrično: da se ti „Raci", ako bi im ko ta prava i povlastice krnjio, moraju žaliti
glavnoj komandi graničarskoj.
Posao je taj posle produžen i Krajina je reorganisana tako, da je posle imala velikih zasluga i bila
{79} od koristi monarhiji. Bečki vojni savet hteo se dakle koristiti mirom, i odmah, već 1700. g.
pristupio je tome poslu i svršio ga je.
Ta t. zv. Lambergova komisija imala je opširna uputstva iz kojih pominjemo §. 40 (iz 1702. g.):
„Oni (Bunjevci i Srbi) iz Subotice i Sombora neka se ostave u uživanju njihovih na uzdarje dobivenih
imanja, za njihove zasluge stečene počev od prvih vremena osvajanja ove pokrajine."
Krajišnici, dakle i bački militari dobili su po stepenima svoga vojenog čina zemljište i to:
Vojnik pešak 18 jutara
Vojnik konjanik 24 jutra
Kaplar pešak 24 jutra
Kaplar konjanik 31 jutro
Stražmeštar pešak 31 jutro
Stražmeštar konjanik 46 jutara
Barjaktar pešak 61 jutro
Barjaktar konjanik 96 jutara
„Vajda" pešak 92 jutra
Adnađ (poručnik) konjič. 112 jutara
Kapetan 192 jutra
Vel. kapetan 354 jutra
Osim toga dobili su srazmerno i senokose (prost pešak 4 kose) a dobijali su i nešto novca na
uniformu. [Vaniček (I.) piše, da su u potiskom i pomoriškom generadatu (Krajini) 1703. godine viši
oficiri dobijali punu platu u gotovom, a vojnici platu i nešto hrane: husar 18 For. godišnje i 6 kibli
gotove rane, hajduk (pešak) 12 For. godišnje i 6 kibli rane (žita). Na 3851 vojnika trošeno je
godišnje 60.714 For. (plate) i 25.182 kibli žita.]
Ista komisija radila je 1702 g. u Subotici i odredila granice ovog, tada vojenog mesta („šanca"),
upravo utvrdila subotičko stanovništvo u posedu, što ga je dotle bio zauzeo. Pošto te granice nisu
bile tačno precizirane, Subotica je docnije imala mnoge parnice sa susednim varošima. Tako već u
početku ovoga veka imala je parnicu sa Segedinom radi granica svoga atara, naročito zbog
izvesnih delova pustare Tompe, koja je pređe bila zajednički pašnjak Subotičana i Segedinaca.
Na tome spornome zemljištu sazidao je sebi salaš Paja Tešić, subotički zastavnik. U godinama
1715, 1723. i 1734. bilo {80} je čitavih krvavih bojeva između građana obe parnične varoši zbog
toga pašnjaka. Tek 1748. g. rešen je ovaj spor time, što je pašnjak podeljen na pola. Ovakih
graničnih sporova bilo je i sa pojedinim plemićskim porodicama.
Rakocijev ustanak opustošio je Bačku. Što je u njoj zaostalo Mađara pridružiše se njemu, kao skoro
i svi Mađari po Alfeldu. Posle čongradske i halaške bitke 1703 g. u kojima je učestvovala bačka
milicija pod baronom Kibom, koji pogibe kod Halaša, nastaše tek prave strahote i varvarstva nad
nenaoružanim narodom, koji je ostao doma. Rakocijeva vojska svetila se varvarski Srbima i
Bunjevcima, što se nisu podali iskušenjima i Rakocijevim proklamacijama, te ni jedan nije prošao u
njegov tabor, već su svi listom ostali verni svome Gospodaru.
Rakocijeva varvarstva dostigoše vrhunac 1704. g. Od Kaloče dole do Bača počeše njegove čete
paliti i robiti. Prođoše celu donju Bačku sa ognjem u ruci, iskrsoše kod Titela, popališe Potisje i
dođoše pod Segedin. Nezaštićena srpska i bunjevačka nejač polete u svet gde je oči vode. Neki
pređoše Dunav i skloniše se u Baranji; neki preko Tise potražiše skloništa i kod samog Turčina od
ove hrišćanske napasti, a mnoge bunjevačke porodice pobegoše u Petrovaradin, gde su probavili
čitavih 7 godina, te se neke tek posle satmarskog mira vratiše u Suboticu, dok mnoge ostaše u
Varadinu (Majuru), gde ih i danas nalazimo pod imenom „Šokaca."
Ti ognjeni pohodi kroz Bačku ponovili su se i 1705. g., ali je tada Bačka već skoro opustela. Iz nje
se nije imalo već šta izneti. Polja stajahu neobrađena, svet se razbegao, a ono što je ostalo, živilo
je u gorem strahu no za vreme samih Turaka.
Srpsko-bunjevačka milicija u Bačkoj vratila je Rakocijevcima žao za sramotu u Kunšagu 1705-6

godine. Godine 1707. razrušila je i otela Kečkemet i Kereš. O tome čitamo ovu zabelešku u
segedinskom samostanu iz 1707 g.:
„Ljudi se bunom Rakocijevom podeliše na „Kuruce" i „Labance", te je u Kečkemetu i Segedinu

izvršeno veliko haranje. Kralju vazda verni Raci i Dalmatinci (Bunjevci), dobiv od segedinskog
zapovednika vlast, počiniše u okolici Segedina i Kečkemeta nad Mađarima Rakocijevcima velike
grozote." {81} U istome samostanu ima zapis, kako je Rakocijev vojnik, Kalvin, 1 stao pred kip
majke Božije i uzviknuo: „Ženo, daj leba!" a za tim opalio na kip, ali tane odskoči od kamena i ubije
vojnika.
Rakocijeve čete u opšte ne šteđahu crkve katoličke. Tako su napadali na somborski, subotički,
bački i kaločki samostan, a bajski samostan, u kome behu Bunjevci kaluđeri, popališe i porušiše sa
svim 1708. g.
Posle toga Rakocijeve čete ne prodirahu više u Bačku, te se narod dao zemljoradnji, pošto se i
begunci vratiše u Suboticu, Sombor i Baju. Satmarski mir 1711. god. prekide konačno Rakocijev
ustanak. U tim teškim danima behu subotički kapetani Luka Sučić (Bunjevac) i Vule Ilić (Srbin).
Kuga 1709. g. umorila je dosta naroda u Bačkoj, a naročito u bunjevačkim krajevima. Kuga presta
iduće 1710. g.
Iz g. 1712. zadržala se jedna beleška barona Ebergenjia, koji te godine beleži ove racke (fiškalske)
opštine u Bačkoj:
Ranješ, Bela, Zlokruša, Baškut (sadanji Vaškut), Gara, donji Monoštor, Leđen (Riđica), Santovo,
Bereg (Breg), Kolut, Srbać, Kupusina, Bokčinovac, Bođane (manastir srpski), Bara, gornji
Monoštor, Sivac, Sv. Ivan, Kać, Mošorin, Kobila (Kovilj), Titel, Ponski (?), Sombor, Ren (?),
Jankovac, Meljkut, [Ime Meljkuta nije mađarsko već srpsko. Ime je postalo od „melja" (hmelja). I
„kuta" (ugao), kao i Baškuta od Bašnog – kuta, a Tavankut od tavnog kuta.] Kumbaja, Mateovo
(Mateović), Čatalja, Beloš, Lerince (?), Lok, Pusta St. 1 Mihalj (?), Papi (?), Telek, Dobovnik,
Udvard (?), Staračka (?), Baračka i dr. mesta, koja sada ne postoje kao i ona, gde stavismo znak
pitanja. U gornjim mestima stanovali su tada Srbi, Bunjevci, i Šokci, a Mađara je bilo vrlo malo. Po
izvesnom popisu 1715. g. vidimo sve sama srpska prezimena u Sivcu, N. Sadu, Aljmašu, Turiji,
Futogu, Begeču, Petrovcu, Gložanu, Kucuri, Parabuću, Gajdobri, Paragama, Krsturu, Tovariševu,
Obrovcu, Lovrencu (?), Baču i t. d. Taj popis označuje stanovnike u svim tadašnjim bačkim mestima
za grčko-istočnjake (Srbe) Ilire, Dalmatince (Bunjevce) i Šokce. Bunjevaca je tada bilo u Aljmašu
(Rudić, Tumbasović, Pijuk, Bošnjak, Sekula) Somboru, Subotici, Monoštorsegu, Srbaću, Sv. Ivanu,
Kaćmaru, (Mamužić, Poljaković, Krekić, Kulunčić, Išpanović, Jelić, Štrangunović), Boršodu,
Jankovcu (Pandžić, Perčić, Mamužić, Ivanković, {82} Bundić), Kolutu, (Benić, Borilonović, Orsolić,
Blesić), Baja (Bogišić), Baraković, Vidak, Ciganović, Rajčević, Guganović, Dević, Berlić,
Majstorović, Bilinović, Kmetović, Tajbačević, Knežević, Jasenović, Jerković, Čisić, Latinović,
Pilasanović, Čović i dr.). {83}
Šokci se pominju u Baču (Palković, Bošnjak, Janković, Matušev), Vajski, Bođanu, Plavni,
Karavukovu, Doroslovu, Sonti, Bogojevu i t. d.
Sa Bunjevcima i Šokcima izmešano, stanovali su u tim mestima i pravoslavni Srbi, a u ostalim

bačkim mestima sami Srbi, naročito u donjoj Bačkoj i Šajkaškoj (kuda su se stanovnici doselili iz
Gornjeg Karlovca (?) gde je vladala glad, kako se prilikom toga popisa tvrdi).
Taka je bila slika Bačke u drugoj desetini 18. veka. Mislimo, da nije bilo bez interesa pomenuti je.
Te 1715. g. u oči novoga rata sa Turcima, ugarski sabor doneo je zakon o stajaćoj vojsci i o porezi
za izdržavanje njeno. To je bila prva stalna poreza u Ugarskoj, u početku istina u naturi (rana, konji,
pića) ali 1722. g. već je pretvorena u novac (contributio), te su je plaćali samo neplemići. U
Ugarskoj je bilo tada, pa sve do 1848. g. tih neposrednih poreza; osim toga vojena poreza, kućna
poreza (domestika).
Komisija za uređenje bačke županije pod biskupom Patačićem, dodelila je u januaru 1716. g.
bačkoj županiji Sombor i Suboticu i ako su ove bile vojene varoši graničarske.
Mi pomenusmo što je bilo vredno pomenuti, od događaja iz doba mira sa Turcima, koji bude
prekinut. 1716 g. buknu ponovo rat, ali sa lošim početkom po Turke, jer pretrpeše velike poraze kod
Petrovaradina i Temišvara. Subotičani su osim vojnika, dali i mnogu komoru te godine.
Bunjevci imaju udela iduće 1717. g. u pobedama austriske vojske, kad su Beograd i ostali važni
gradovi pali, a Banat dočekao dane svoje slobode.
Pored svih zasluga, koje je bačka milicija imala u ratovima protiv Turaka, Ugarski sabor nikako nije
rado gledao i češće je pokušavao, da se ona ukine, izvesno za to, što nije hteo da gleda tu „državu
u državi." Među tim vojeni obziri bili su pretežniji te je Krajina u Bačkoj zadržana i pokazala se i
docnije kao vrlo korisna.
U g. 1723. – 31. beleže se ova sela u Bačkoj: St. Tomaš, Jakovac, Mlađe, Bašinada, Stapar,
Nemeš, Čestar, Heđeš, Parastina, Stublina, Torža, Nadalj, Martonjoš, Cernak, Čurug, Mala Dobra,
Feketić, Goloselište, Gložane, Ker, Lalić, {84} Tronić, Perkasovo, Irma. Pustare: Ostrovnica,
Filipovo, Međaše, Nemušić, Perkasovo, Petrovac, Birvala, Brestovac, Krstur, Bandobra, Belje,
Roglatnca, Golostenje, Aulpin (Kulpin?), Balkest, Sudbina. Subotičke pustare: Đurđin, Vantelek,
Tavankut, Verušić, Šebešić, Ludaš, Čantavir (Čantinvir), Bajmak. Osim toga još mnoga sela, koja i
sad postoje. Od gore imenovanih sela, polovina sada ne postoje, dok su od nekadanjih pustara
sada postala sela,
1731 g. pozvani su posednici u Bačkoj, dakle i graničari, pred komisiju Neoakvističku. To je

neobično važan događaj u istoriji Bačke. Ta komisija bila je samovoljna i nepravedna. Ona je
poništila rešenja ranijih komisija (Lambergove, Volkrine, Gundaker – Herberštajnove). I one
pustare, koje su već ranije date graničarnma za vojene zasluge, proglašene su za svojinu
kameralnu. Tako su mnoge plemićske porodice bunjevačke kao Gutanovića, Antunovića, Vojnića.
Pilasanovića, Latinovića i dr. izgubile svoje, krvlju stečene posede. Ta nepravda dovršena je, kada
je potiska krajina ukinuta, te je osporeno pravo svojine na pustare, koje su hrabri graničari dobili od
ranijih, carskih komisija:
U Subotici pustare: Tompa, Ludoš, Čantavir, Verušić, Šebešić, Kelebija, Tavankut, Vantelek,
Bajmak, Đurđin, Nadvinj i Zobnatica;
U Somboru: Salašić, Preradović, Gradina, Kula, Krnaja, Ivanovo selo, Crnoplja, Milicija, Dolovi,
Šaponja, Belje, Đurija, Stanijonski (?), Rančevo, Kruševlje, Gakovo, Godeševo, Bračevo, Nenadić,
Čičovo, Samatovica, Stapari, Brestovci, Pačir, Žarkovo, Piperić, Bukovac i Krakonja;
U Sentomašu: pustare; Devečer i Sofron;
U Žablju (Sablja): Paša, Čičev i Martince
U Čurugu: Sv. Nikola i Nadalj
U Feldvaru: Bela;
U Bečeju: Križić, Kevkut, Devečer i Retvilovo:
U Petrovu selu: Obornjača, Cvijanište i Vizeš;
U Molu: Novo selo;
U Ostrvu (Adi): Banivica, Kranakrija i pola Novoga sela;
U Senti: Tornjoš i Likoš
U Martonošu: Nadrljin i Ostorak. {85}
Sve ove pustare poklonjene su graničarima za njihove vojničke vrline, pa posle oduzete.
*
Potiska Krajina uređena je bila da ne može biti bolje. Sa primernom disciplinom, sjedinilo se
najveće oduševljenje, te nije čudo, što su bački graničari odnosili pobede, gde god su stigli. Ivanji,
istorik Subotice, izneo je imena subotičkih graničara iz raznih vremena, što ćemo ovde upotrebiti.
Na čelu pešačke satnije subotičke 1724–1734 g. stajao je kapetan Luka Sučić i poručik Luka
Vojnić, Bunjevac. Zastavnik je bio Velimir Avramov, Srbin. Kaplara je bilo 4 Bunjevca, dva Srbina.
Vojnika: 54 Bunjevca i 38 Srba pravoslavnih.
Konjica („berittene compagnie der kaisere Theis – national militz") je 1734. g. brojala u Subotici 84
čoveka, pod zapovedništvom kapetana Luke Sučića i adnađa Antuna Vidakovića. Podoficiri su bili:
Stevan Cvijanović, Nikola Kuntić, Miško Vujović, Jovan Filipović, Pavle Vučković, Josif Guganović,
{86} Matijaš Matković i Vidak Bajić. Subotičku konjicu pregledala je carska komisija 28. decembra
1734. g. pri vežbanju na Savi kod Glogau, gde su tada subotički konjanici boravili. – Prezimena su i
kod pešačke i konjičke satnije srpska, većinom na – „ić".
1729. god. bio je u Subotici prvi kapetan Jakov Sučić („Jacobo Sucsich, illirica nationalis militiae
primario Capitaneo"). Antunović pominje kao subotičkog kapetana Iliju Sučića, a kao vođu konjice
Marka Marčetića. Ostali oficiri i podoficiri bili su: Isak Krnjajski, Grga Marčetić (zastavnik), Stevan
Cvijin, Miško Vugavić. – Vođe pešadije: Nikola Marčetić, Tadija Kovač, Stipan Antunović i Josif
Đavo, – ali ne označuje koje je to godine bilo. I u njegovu spisku Militari subotički imaju srpska
prezimena.
Velika je šteta, što Antunović nije označio iz koje su mu godine podaci, te bi se njima istorik
Bunjevaca i Bačke koristiti mogao. Ovako samo pominjemo, da se kao kapetani označuju: u
Somboru grof Ivan Branković (iz porodice srpskih despota, – izvesno krajem 18. veka); – u
Sentomašu: Putnik Dorožanin i Janko Sarić; – u Žablju: Živan Sarić i Mih. Ivanović; – u Čurugu:
Ivan Lazarević; – u Feldvarcu: St. Ronić; – u Bečeju: Strahinja Ilić; – u Petrovu selu: Mirko Leta; – u
Molu: Josif Karakašević: – u Ostrvu: (Adi) Ilija Mihajlović; – u Senti: Todor Milinović; – u Kanjiži:
Milić Karapandžić; – u Martonošu: Arsenije Vujik (Vujić).
1733. g. bila je Subotička milicija u Šleskoj, isto tako i 1740–1742. g., a 1736 g. čuvala je grad
Šabac u Srbiji, otkuda je češće izletala i imala bojeva sa Turcima. Naročito se pominje boj kod
Zvornika, gde je poginulo 40 Subotičana, a mnogo zarobljeno, za oslobođenje kojih, zajedno sa
pređašnjim i docnijim zarobljenicima, plaćeno je do 16.000 Forinti otkupa.
1736. g. ustanovljen je obim tadanje potiske granice i našlo se, da mesta po prostoru i populaciji
sačinjavahu ovolike delove (%):
Subotica 24; Sombor 21¼; Senta 6¼; Sentomaš 6¾; Bečej 5¼, Čurug 6; Sablja (Žabalj) 4½;
Kanjiža 4½; Martonoš {87} 4; Ostrovo (Ada) 5; Petrovo selo 3½; Mole 3; Feodvar 2 ½, Brestovac
272; Segedin 2¼. – Ovo je ujedno docnije bila stopa i proporcija za podnašanje tereta. Ta je ista
stopa bila i 1741. g. Prvu su utvrdili i potpisali komandant Potisja pukovnik Merbek i narodni vrhovni
zapovednik (national Oberst-wachmeister) Vasilije Julinac, Srbin, – a drugu grof Gajzrug, đeneral
granice.
Po popisu vojnika od 1737. g. bilo je u Subotici 217 Bunjevaca i 107 Srba pod oružjem. Interesno
je, da su u originalu toga popisa Srbi vojnici označeni kao „Serbli" (Srblji). Poručnici su bili Antun
Vidaković, Raniša Krnjajski i Cvijo Branovački, a podoficiri: Cvijanov, Radišić, Vojnić, Kuntić,
Avramov, Banov, Rudić, Antunović, Petrović, Matković, Čović, Bajić, Branovački, Puzić, Tatić,
Puhalović, Čakić i Kosić. – Prezimena vojnika su srpska na – »ov", i – »ić".
Pod Beograd poslati su bili Bunjevci 1739. g. na t. zv. „Galije" (lađe), da sa njih operišu. Ivanji je
izneo imeiik te subotičke čete. Kapetan je bio Jakov Sučić, poručici Đurko Puzić i Mitar Prodanović,
podoficiri: Rudić, Kulundžić, Kalajdžić, Čizmadžija, Bibić, Čakić, Dukić i Branovački. – U četi je bilo
140 vojnika, sa srpskim prezimenima, većinom na – „ić".
1741–42 g. izvršen je popis domova u Subotici. Nađeno je 273 srpskih i bunjevačkih kuća. Tih
godina beše jedan deo subotičke milicije u Šleskoj i Moravskoj, pod kapetanima Arsenom Vujićem i
Jovanom Savićem. 1742. g. subotička četa pešaka imala je 114 ljudi (oružanih sa po jednom
puškom, fišeklijom i sabljom). Kapetan joj beše Ranisav Krnjajski, poručik Subota Branovački,
podoficiri Toma Cvijanov i Periša Kosić. Konjanika je bilo u Subotici tada samo 23, a ostali su bili na
strani u logoru. Konjanici behu oružani sa jednom puškom karabinkom, dva pištolja, fišeklija i mač.
U oči polaska svog za Bavarsku, subotička pešačka i konjička kompanija moli đenerala Engels-
Hofena, tadanjeg komandanta tamiškog Banata, da mogu i nadalje pod svojim kapetanima vojevati,
što im je i odobreno, pa ih vidimo u Bavarskoj, dodate Palfijevu korpusu. Komandovao im je
kapetan Vujić, stranaca oficira nisu imali u svojim četama. {88}
{89}Poslednja subotička pešačka kompanija imala je 21. Aprila 1743. g. 100 ljudi, pod
zapovedništvom kapetana Luke Sučića i poručika Luke Vojnića. Iste godine, otišlo je 200
dobrovoljaca iz Subotice u Slavoniju.
Grobnica Vojnića.
Na str. 85 nalaze čitaoci sliku kapele i porodične grobnice stare bunjevačke plemićske porodice
Vojnića od Bajše, koji su u istoriji Bunjevaca, a specijalno njihove metropole Subotice imali vidnu
ulogu, i kao prvaci, poslanici i župani u novija vremena.
Već 7. Maja 1743. g. izašla je kraljevska privilegija Marije Tereznje, kojom se Subotica pod imenom
„Sent-Marija" proglašuje za slobodnu kameralnu varošicu, a iste godine 28. Juna sklopljen je u
požunu opširan ugovor između komore i subotičke opštine, odnosno zemalja i pravnih odnosa.
Izaslanici Subotice behu: Stevan Vojnić i Grigorije Križanović.
Te godine, dakle, počinje sasvim novi život, čitava epoha u istoriji Bunjevaca, od kada su došli u
Bačku. Vojnički život zamenjen je građanskim i mi vidimo Bunjevce kao građane, isto tako korektne,
kao što su bili i dobri vojnici. Izgleda, da su Bunjevci radosno dočekali to vreme ma da baš vrlo
velikih razloga za tu radost nisu imali. Život večito pod oružjem, svakako nije mogao biti baš jako
prijatan, ali su oni kao Militari bili slobodni od svakih poreznih tereta. Jedni su služili u vojsci, dok su
drugi obdelavali zemlju. Tada su Bunjevci bili kompaktna sila, oni su bili sami gospodari u svojoj
kući; o njihovo se prijateljstvo otimao svaki, dok posle ulaska iz vojničkog u građanski život, pada taj
nimbus, stranci osvajaju teren u Subotici, svest narodna opada, novi režim ne poznaje ranije
povlastice, ne samo pojedinim zaslužnim plemićskim porodicama, (koje su tada grdno oštećene u
posedu), već i samim bunjevačkim opštinama, oduzima izvesne teritorije. Te zle posledice, ogledaju
se u nezadovoljstvu bunjevačkog plemstva, izraženom u parnici 27 plemićskih porodica, koja se tek
1748. g. svršila i ako ne na potpuno zadovoljstvo svih plemićskih porodica, jer mnoge napustiše
dotle milu i dragu „Suboticu bilu" i iseliše se u Nemeš–Militić (Lemeše) i u Mateović.
Srbi su još manje bili zadovoljni sa novim stanjem stvari, kao što ćemo niže videti, a Šokci se iseliše
u Trojednicu u tadanju vojničku krajinu, a neki i u Banat 1749. god.
Da se vratimo Subotici u godini 1743. Vojenu vlast zamenila je mesna građanska vlast, koja se
sastojala iz jednog kneza, 12 savetnika i 60 biranih odbornika. Knez se birao {90} svake godine o
Đurđevu. Prve godine, izabrano je samo 42 odbornika, jer je osamnaest mesta rezervisano za Srbe
pravoslavne, ako bi hteli pristupiti novom građanskom životu, što je tek docnije nastupilo. Ta prva
42 odbornika u Subotici, bila su iz ovih bunjevačkih porodica: Bajić, Bačin, Bobić, Brnić, Bukvić,
Budanović, Buljošić, Cvijanov, Crnković, Čović, Franceskov, Gršić, Jakošević, Kajić, Kopunović,
Kuntić, Lukendin, Malogurski, Pejić, Poljakov, Puzić, Rašić, Simokov, Sapundžić, Stantić, Stipić,
Temenov, Ponković, Tumbaš, Vojnić, Vidaković, Vujavić, Vuković. – Prvi savetnici behu Mijovil
Bačić, Ilija Bukvić, Josif Jaramazov, Josif Kopunović, Grgur Križanović, Ivan Mačković, Petar Mukić,
Mijovil Perčić, Andrija Pavlišan, Marko Skenderović, Grgur Vidaković, Ivan Vojnić. – Prvi beležnik
beše Petar Jočić, a prvi knez (sudac) subotički Stepan Vojnić.
[Knezovi (sudci) subotički u vremenu od 1743–1796 bili su iz porodica: Vojnić, Križanović, Bačin,
Rudić, Mukić- Vuković, Vizi, Mamužić, Josić, Sučić, Perčić, Kovač, Parčetić. ]
Očuvan je jedan dokumenat iz te godine, koji pokazuje, koje su bunjevačke porodice dale Kraljici
onih 150 konja na vojene celji, izvesno u znak zahvalnosti za novi red stvari u Subotici.
Nisu samo Srbi bili oni, koji nisu hteli da idu pod županisku upravu. Bunjevci u Somboru ne hteše
takođe, da dođu pod upravu bačke županije, pa pošto ne mogahu i dalje ostati graničari, oni u
najvećoj slozi i sporazumu sa svojim sugrađanima Srbima već 1746. g. poslaše deputaciju (u kojoj
behu Mrata pl. Parčetić, Bunjevac, i Atanasije Stojišić, Srbin) u Beč, da izradi Somboru potpunu
nezavisnost od županije t.j. ime i prava sl. kr. varoši. Posle trogodišnjeg rada u Beču, oni u tome
uspeše i 12. Februara 1749. g. posta Sombor sl. kr. varoš, dakle za 30 godina pre no Subotica. 6.
Avgusta iste godine položen je u Somboru temelj opštinskom domu (magistratu), a u Oktobru te
godine utvrđene su granice atara somborskog.
Komisija, koja je to radila, bila je vrlo nesavesna, jer su mnoge plemićske porodice izgubile tada
mnoge posede, a varoš Sombor neke pustare. To se dogodilo i skoro svim {91} graničarskim
opštinama. To su bili prvi plodovi građanske uprave!
Prvih godina građanske uprave u Subotici i ostalim bačkim mestima, po ukidanju vojene Krajine,
Srbi odlučno izjaviše, da neće pod nju, već da hoće i dalje da ostanu graničari. 1746 g. izdana je
kraljevska naredba, da se oni Srbi u Subotici, Somboru, Brestovcu i Palanki, koji neće da ostanu
pod građanskom upravom, – mogu iseliti u Mošorin, Lok, Gardinovce, Kovilj, Turiju i Gospođince,
koja su mesta bila pod vojnom upravom. To mnogi Srbi i učiniše. Iz same Subotice iselilo se 315
pravoslavnih porodica, te osta samo 20 srpskih. Od iseljenih porodica vratiše se posle dve godine
neke nazad, te je 1748. g. bilo u Subotici 58 srpskih porodica. Docnije se tek doseliše Mađarske,
Nemačke i Slovačke porodice koje zauzeše napuštene Srpske kuće. Subotički Srbi radije su
zamenili plodna subotička polja sa podvodnim šajkaškim zemljištem samo da ostanu graničari. U
Potisju Srbi ne hteše predati oružje, te se dogodiše nemiri, koji su posle ugušeni.
Nezadovoljnici Srbi iseliše se u vojničku Krajinu u Banatu i Sremu, a mnoge porodice iseliše se u
Rusiju, u „slavjano-serbsku guverniju" pod Tekelijom, Hrvatom i Ševićem. 1751 g. kada je i
pomoriška granica ukinuta, iseljenike Srbe htedoše austriske vlasti preseliti u Srem, pod vojnu
upravu, ali pošto se u Sremu ne bi moglo smestiti 2.200 doseljeničkih porodica, preseliše samo
neke u Srem, a ostale u Banat: u Vranjevo, Karlovo, Kikindu, Mokrin, Kumane, Josipovo, Krstur,
Melence, Taraš, Idvor, Leopoldovo, Botoš i t.d.
To emigriranje en masse beše najjači protest Srba protiv ukidanja vojničke krajine. Srbi su još tada
osećali, koliko će izgubiti, kada se vojena krajina ukine u Potisju i Pomorišju. I nisu se prevarili.
Mesto kompaktnog srpskog življa, punog junaštva, vrline i moralne snage, mi vidimo sada opadanje
našeg elementa u tim krajevima. On se degeneriše brojno i materijalno opada. Nekadanje čisto
srpske krajeve, zamenule su sporadične oaze, strancima izmešana srpska sela, a mesto oružane i
junačne srpske mase, koja je služila i Vladaocu i Otadžbini i Sebi, a imponovala celom svetu,
vidimo {92} ono, što svi okati mogu da vide. Nismo pesimisti, niti smo opijeni nekom
sentimentalnošću, ali neka nam dokaže ko, da sada bolje stojimo no – tada.
Razlika je ogromna, a ta je razlika primetna i odnosno tadanjih i sadašnjih Bunjevaca.
8. Marta 1749. g. sklopljen je u Požunu novi ugovor, između kameralne varošice Subotice i kr.
komore. Ugovor su potpisali grof A. Grasalković i baron Josif Mednjanski. Ugovor se odnosio na
prava i teritoriju opštine subotičke. Posle toga ugovora, uvećava se prihod opštine subotičke, jer je
tada izdavala pod zakup sve krčme, od čega je već u početku imala 5-7.000 Forinata prihoda,
kasapnice, ribolov, vašarsko pravo i t. d. Do 1766. g. prodavao se duvan u Subotici slobodno, na
pijaci, kao i svaki drugi artikal, jer se duvan mnogo sadio na Ludašu. 1766. g. opština, na osnovu §
12. gornjeg ugovora, uzela je prodaju duvana u svoje ruke i monopolisala ga je. To je bio prvi
monopol duvana u celoj Austro-Ugarskoj. Državni monopol duvana ustanovljen je tek 1851 g.
Interesno je, da je svaki duvandžija u Subotici plaćao opštini u 18. veku 25 dinara godišnje
pušačkog prireza.
U pedesetim godinama 18. veka imala je subotička opština mnogo posla, dok se nije konsolidovalo
novo stanje i dovršila organizacija varoška. Zadavali su posla i sporovi sa komorom i susednim
varošima oko zemljišta, koji su trajali godinama. – 1751 g. sazidali su Subotičani svoj opštinski
dom.
Opštinski dom u Subotici
(strana 82).
Zgrada Subotičkog magistrata sa sahat-kulom na njoj, stara je građevina, iz 1751. godine.
U njoj su rešavana tolika važna pitanja, o kojima govorimo na stranama 92, 94–102.
Kralj. naredbom od 1751 g. dozvoljava se oficirima iz bivše potiske krajine, da ili stupe u redovnu
vojsku kao oficiri, ili da stupe u pensiju, te će u tom slučaju dobiti za nagradu izvesna zemljišta.
Neki Bunjevci oficiri, među njima i titelski kapetan Ivan Antunović, stupiše u pensiju i dobiše zemlju,
ali im ona posle bude oduzeta ili usled neopravdanog rada neoakvističke komisije, ili ih je kr. fiskuš
prosto iz poseda izagnao. Na taj način izgubio je isti Antunović svoju zemlju na Tornjošu.
U to vreme pada i ona sistematska kolonizacija stranog življa u Bačku. Napuštene srpske kuće u
Subotici zauzeše Mađari i Slovaci. {93}
Čisto mađarski živalj poseo je centar gornje Bačke. Naročito su naselili Almaški srez, gde je sada
samo Mateović bunjevačko selo. Taj srez sačinjavale su upravo pustare, koje su ranije pripadale
Subotici i Baji, pa su posle oduzete. Na tim pustarama ponikoše sela mađarska i nemačka. Topolski
i bajski srez postao je na isti način. Strana sela isprečiše se kao klin između srpskog življa u
gornjobačkom Potisju i Podunavlju.
U donjoj Bačkoj naseliše više desetina hiljada Slovaka, otkinutih od kompaktne slovačke mase u
Karpatima, Selenču, Pivnicu, Gložane, Kisač, Petrovce. Ponikoše i rušnjačka i nemačka sela.
Naročito su nemačke koloniste potisle Srbe iz mnogih sela.
1753 g. tuže se bukinski Šokci bačkoj županiji, da ih kameralski upravitelj goni iz rođena sela,
prisiljava ih da ostavljaju sagrađene kuće i zasađene vinograde Nemcima doseljenicima, koje tamo
vlast naseljava, a njih goni, da nasele pusto, neobrađeno i mnogo lošije zemljište po pustarama.
Takih je tužaba bilo mnogo. 1785. g. naseljeni su o državnom trošku Nemci luterani u Torži i
Crvenki, na veoma plodnom zemljištu. Naseljenicima su zidane kuće o državnom trošku, davan im
je nameštaj, plug i svi zemljoradnički alati, a onima, koji će se naseliti u Banatu, stavljena je 1780.
g. u izgled i – plemićska titula. Išlo se čak tako daleko u predusretljivosti prema Nemcima, da je na
njihovu želju zvaničnim putem zabranjeno Bunjevcima, da smeju držati i gajiti ovce. I to se sve
činilo prema Nemcima, koji su u najkritičnijim časovima po Ugarsku, u svojim se crkvama molili za
pobedu Turaka, kao što je potvrdilo isleđenje od 1672 g., i koji su najlepše katoličke građevine
crkvene u Kaloči, sa Bočkajevim ajducima porušili i popalili.
Najveće naseljavanje Mađara iz Kečkemeta i Segedina u Suboticu bilo je 1754 g. Tada je za njih
bilo dosta praznih kuća i napuštenih zemalja, posle odlaska Srba i nezadovoljnih bunjevačkih
plemića. Odmah zaiskaše doseljeni Mađari prediku na svom jeziku, koja i otpoče iste godine, prvi
put na mađarskom jeziku u Subotici.
Bačka županija dobija 1759. g. svog novog podžupana u liku Petra Latinovića, Bunjevca, koji se
svagda pokazao kao {94} svestan svoje narodnosti, što se za docnije više županske i državne
časnike baš ne može tako često reći.
1768. g. izabran je u Baji za gl. kneza (birov) Stevan Nađ, istina Mađar, ali tako da je morao u
bunjevačkoj crkvi na srpskom jeziku zakletvu položiti. Ovo ne bi inače pomenuli, da u tome ne
vidimo karakteristiku tadanjeg vremena. Ali tada su bili stanovnici Baje ogromnom većinom
Bunjevci i Srbi, a sada ih je malo, vrlo malo (372 Srbina i nešto Bunjevaca od kojih je većina
izgubila i svoje običaje, i svoje odelo i svoj – jezik....)
Još početkom 18. veka bila je Baja sasvim srpsko mesto, a junačni njezini stanovnici stekli su slave
kao graničari. Većina im se pod kapetanom Šajnovićem iselila već u početku građanske uprave u
hrvatsko-slavonsku krajinu, a oni, koji ostaše, izgubiše se većim delom u tuđinskom moru. Još god.
1702. imala je Baja tri srpske crkve (od kojih jedan manastir srpskih kaluđerica), protu i 6
sveštenika, a danas 2 crkve i 2 sveštenika. Interesno je, da je još u 18. veku zvaničan jezik
magistrata bio srpski, a danas?! Danas tamo vidimo samo ruševine srpskog i bunjevačkog življa....
Subotički Bunjevci baš nisu mogli biti mnogo zadovoljni time, što im je varoš bila samo „slobodna
kamer. varošica", dok je mnogo manji Sombor, već u veliko pre bio slobodna kraljevska varoš.
Bunjevci su živo radili, da to postane i Subotica i za to su mnoge deputacije išle Kraljici u Beč i
Požun, od kojih je najsretnija bila deputacija, koju je vodio Petar Josić. On je uspeo, da kraljica
Marija Terezija proglasi Suboticu 25. Januara 1779. g. za slobodnu kralj. varoš sa širokom
autonomijom. Tada Subotica dobi ime „Maria Teresiopolis", u čast same Kraljice.
Privilegija ta, izdana je u Beču, potpisali su je Marija Terezija, grof Franjo Esterhazi i Josif Gasner, a
proglašena je u županijskoj skupštini u Subotici 13. Decembra 1779. g. Privilegija je vrlo opširna,
naročito ističe, da je Subotica dobila tu povlasticu za zasluge njena stanovništva u ratovima turskim,
a naročito za junaštva 1737–39 u bojevnma kod Beograda, Vidina, Mehadije i Niša. Privilegija
iznosi prava i dužnosti nove slobodne kraljevske varoši, njene {95} granice, i podožaj i prava
srpsko-pravoslavnog stanovništva u njoj. Po 6. tačci privilegije, magistrat se sastojao iz jednog
glavnog kneza, 12 savetnika i 60 odbornika, kao i do sad što je. Knez se od tada birao na dve
godine. Knez je sve do 1796. g. bio poglavica varoši, ali od te godine ima Subotica i glavnog kneza
(Föbiró) i gradonačalnika do 1849 g.
[Pominjemo redom glavne knezove i gradonačelnike od 1796–1848 god.: B. Skenderović, Josif

Sučić, Anta Milodanović, Jakov Sarić, Đorđe Kopunović, L. Vermeš, Toma Kulundžić, F. Corda,
Josif Antunović, Sima Mukić, Mihajlo Bačić, Stevan Kulundžić (zastupa ga Đorđe Vilov), G. Arnold,
St. Kulundžić. Pavle Antunović. Oni čija su imena razređeno štampana jesu glavni sudci, a ostali su
gradonačelnici subotički. – Prvi gl. knez, kada je Subotica 1779. g. proglašena za sdobodnu kr.
varoš, bio je Luka Vojnić.]
Svo zemljište, pustare i pašnjaci u subotičkom ataru, koje nisu imale naročita vlasnika, prešle su u
večitu svojinu subotičke opštine u smislu 4. tačke te privilegije, a za sve to imala je opština da plati
državi otkupninu 266.666 for. 40 novčića, u roku od 6 godina.
Germaniziranje Bačke u to vreme, nije se ogledalo samo u kolonizaciji Nemaca, već i u tome, što
su u većim varošima, kao u Subotici, gde je bilo samo nekoliko nemačkih porodica, zaveli 1784. g.
nemački jezik, kao zvaničan mesto latinskoga.
Reformatorske ideje Josifa II. okrnjile su mnoge sloboštine privilegovanih varoši, pa tako i Subotice.
1786 g. vidimo mesto izabranih, imenovane opštinske savetnike (Raths-Besitzer). U tom vremenu,
mnoge tačke varoške privilegije ostale su samo na papiru.
Te godine proputovao je Josif II. Bačku, bio u Somboru, Subotici, Senti, Segedinu i dr. mestima,
svugde oduševljeno dočekan od vernih Bunjevaca i Srba.
Iste godine postavljen je u Somboru za kraljevskog komesara Nikola Latinović, a za senatore

varoške: Lovrinac, Latinović, Biro, Nikola Rakić, Vasilije Damjanović.
1788. g. izvršena je u Subotici deoba spoljnjeg zemljišta, (Ugara) među stanovništvom, koje je po
dosadanjem svom imetku bilo podeljeno u četiri klase. Tu deobu izvršio je kotorski savetnik Josif
Gludovac.
I u ratu toga vremena protiv Turaka imali su Bunjevci i Šokci udela. Rat taj nije svršen najsrećnije,
te je {96} {97} nastalo novo iseljavanje sa Balkana. Srem naseliše 1788. god. novih 855 srpskih
porodica, doterav dosta stoke. 1789. g. naseliše Banat do 15.000 Bugara i Rumuna.
1790. g. otišao je divan banderium bački na svečanost krunisanja u Budim. U njemu su bili većinom
plemići i odličniji Bunjevci. To je bio za ono vreme čitav događaj, te je o njemu bunjevački pesnik
Grga Peštalić napisao čitav spev. Na čelu toga banderijuma stajao je Matiša Rudić, predak docnijih
barona Rudića. U tome banderijumu bili su: prvi kapetan Josif Latinović, drugi kapetan S. Vojnić,
zastavnik Jakov Antunović, pobočnik Imra Tomčanji, a za tim vitezovi: baron Anto Brnjaković, B.
Pijuković, Damjan Pijuković, Josif Vojnić, Ivan Vojnić, Josif Vojnić mlađi, Lovro, Matiša i Pavo
Vojnić, Ivan Rudić, Bodo Sučić, Ivan Pilasanović, Ante i Ivan Latinović, Franjo i Ignjat Gomboš,
Miho Horvat, Matiša Kešmarski, Nikola Kereškenji, pop Sima srpski paroh iz Sentomaša, Dimitrije
Zako iz Sombora, Saloki i Stevan Rot pop u Krnjaji.
[Antunovići su plemići još iz doba Leopolda I. Oni su poreklom, kao i Pilasanovići iz slavne Poljice.
– Brnjakovići starinom Grubišići, jesu od Olova poreklom. Već ovaj Anto u banderiumu, odrodio se i
promenuo čak i svoje ime u „Bernatfi."]
U „Raspravi" Antunovićevoj, u kojoj smo našli ova imena čitamo ovu karakteristiku: „Za onda je
bunjevština u plemstvu znatno pretežnijom bila, a da sada pregledaš vridna uda (potomka) onih
dičnih obitelji, jedva bi našao i jednog baštinika onih lepih, trudom i žrtvom bunjevačkih pradedova
nabavljenih dobara, koji bi govorio bunjevačkim jezikom".
Ovu gorku istinu i mi većim delom potpisujemo.
Zaista, potomci mnogih bunjevačkih odličnih porodica, koje su još u vremenu Leopolda I., dakle
odmah po dolasku, dobile plemstvo za junaštvo i velike zasluge kralju i Otadžbini, napustiše svoju
dičnu narodnost i zastidiše se svog maternjeg jezika. Ali ima i izuzetaka, kojima neka je čast i slava!
Banderium, o kojem je gore reč, bio je sastavljen iz odličnijih porodica gornje Bačke, većinom
Bunjevaca iz Subotice, Segedina, Sombora i Baje, koji su pošli Kralju na čestitanje:
„S prvom četom Kajto Vidaković

On mi jezdi kano hitre ptice
Od sivera varoš Subotice. {98}
Druga četa ide od istoka

Segedina vladom poširoka,
I od rike Tise hitrovite
Uvik Turkom, vele, strahovite.
Treća četa ide s lipog zbora
Od pol dneva ravnog Sombora,
Ovu diče kano kraljevići
Četir zmaja, četir Markovići.
A četvrta četa od zapada
Bijele Baje, malog Carigrada".
Na ugarskom saboru 1790/1. bila je Subotica zastupljena sa svoja prva dva poslanika Antom
Parčetićem i Jovanom Sučićem. Od te godine, pa sve do današnjega dana, Subotica bira dva
saborska poslanika. [Subotički su poslanici bili u vremenu od 1792. g. do 1891. g. ovi: Ante
Parčetić, Bruno Skenderović, Lajoš Vermeš, Ante Milodanović, Jovan Popović (Srbin), Matija
Lenard, Jovan Sučić, Toma Kulundžić, Matija Marković, Sima Mukić, Josif Sarić, A. Demerac,
Franjo Zomborčević, Stevan Kulundžić, B. Spaletić, Anton Biro, Feliks Corda, Luka Vojnić, Bodog
Corda, Ernest Mukić, Karlo Varga, Laza Mamužić Ivanka, Moric Horvat, a sada Dr. Josif Antunović i
Bela Vermeš. – Mnogi su od ovih više puta birani, za to im imena nismo ponavljali.] Poslanike je tek
od 1843. g. biralo celo stanovništvo, jer je izborno pravo ranije bilo suženo. Opštinsko veće davalo
je u prošlom veku pismene instrukcije svojim poslanicima, u kojima su bile žalbe varoši i gravamini
cele zemlje. Poslanici su posle o svome radu davali računa opštinskome veću.
Od 1792 g. pa sve do 1812 g. Subotica je davala vanrednu pomoć na vojene celji. Ta supsidija
vojena iznosila je 1792. g. 13.357 for. i 50 konja za vojsku; 1793 g. 70 konja, 1797 god. 17
konjanika sa potpunim oružnim priborom i konjima. 1880 g. 12.450 For. Ta je pomoć idućih godina
bila sve veća.
9. Bunjevci u Bačkoj (1800 g. do novijih dana).
U početku ovog veka Bunjevce su najviše zanimale varoške restauracije i izbori. Građanska prava,
slobode i njihovo praktičko izvođenje i primenjivanje beše tada na dnevnome redu. Na stara, slavna
vremena, kada je junaštvo bilo obeležje ovih krajeva davno se zaboravilo, a mesto krvavih okršaja
sa spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, nastale su t. zv. „ustavne bitke". Vojene podvige zamenula
su „kortešovanja".... {99}
Godine 1800, 1802, 1804, 1807 i 1809 bili su u Subotici vrlo živi opštinski izbori, a docniji izbori
pocepali su od vekova složno bunjevačko stanovništvo. To su možda bili jedini plodovi nove ere
građanskih prava i sloboda!
Opštinski odbor od 1809. g. (u kome je već bilo tri Srbina), sa svim je ušao u novi duh vremena, jer
traži od svoje pretpostavljene vlasti, da mu se ne šalju više toliko tiskanica ćirilskim slovima (kao
dotle), jer je, veli, „5/10 stanovništva Bunjevac, 3/10 Mađar, 1/10 Nemac i 1/10 Srbin." Ćirilicu, dotle
običajnu u subotičkom magistratu, zamenjuje latinica, a srpski i latinski službeni jezik zamenjuje
1821. g. mađarski, kao službeni jezik.
Pitanje o subotičkim pašnjacima, uređeno je konačno 1822. god. – 1831. g. besnila je kolera u Baji,
Segedinu i svoj Bačkoj, te pomorila dosta sveta. Posle te godine, pa sve do burne godine 1848/49,
nemamo ničeg važnijeg da pomenemo iz života Bunjevaca bačkih, osim pokreta udruživanja u
četrdesetim godinama ovoga veka, i ako taj pokret nije stvorio ni jedno – bunjevačko udruženje.
1842 g. i idućih godina bilo je u Subotici više javnih zborova o modernim temama:
jednakosti,slobodi i suverenstvu naroda.
O godinama 1848/9, čiji su mnogi znatni događaji odigrani baš na bačkome zemljištu, trebali bi
možda, kao hroničari, da progovorimo, jer bi se o njima dalo zaista mnogo govoriti. Ali mi to
nećemo činiti. Je li nužno da iznosimo razloge? Žalimo jedino, što je u opšte moglo doći do borbe
na Kaponji i zadovoljićemo se samo time, što ćemo konstatovati da držanje Bunjevaca u tom
vremenu, nije zadovoljilo ni njihovog najvećeg idola, zaista najzaslužnijeg Bunjevca, pokojnog
kanonika Ivana g. Antunovića.
Kada je, posle mađarskog poraza na Vilagošu, đeneral Ramberg ušao u Suboticu, našao je u
opštinskoj kući samo Fridriha Arnolda, glavnog kneza. Ostali časnici bili su izbegli. Karlo Kačković
c. kr. građ. komesar imenovao je odmah novu upravu. Gradonačeonik je postao Pavle Antunović i
još neki od ranijih časnika, koji su položili zakletvu vernosti u ruke Bakalovića, vojenog kapetana.
To časništvo potvrdio je docnije i Isidor Nikolić, tadanji guverner Bačke. {100}
Srpska pravoslavna crkva u Subotici

(strana 100).
Za mali broj pravoslavnih Srba u Subotici i prostrana je i prelepa je srpska pravoslavna Crkva, pred
kojom vidimo krst, što ga je u znak bratske ljubavi pravoslavnim Srbima podigao Srbin katolik,
Bunjevac Mata Vojnić, plemić od Bajše. Slava mu!
{101}Subotica je ušla u sastav srpske Vojvodine. Zvanični jezik posta u unutrašnjoj upravi srpski, a
za spoljnu prepisku nemački. Na opštinskom pečatu zasja se, posle tolikih godina, joiet natpis:
„Pečat slobodnog grada Subotice 1850." – Preduzete su znatne reforme. Uređeno je pitanje o
sirotama, o poljskoj policiji, zavedena je štednja u opštinskoj manipulaciji, uprošten je rad oko
naplate poreza, uređene su plate činovničke, podiže se trgovina, izvršuje se nov zakon o opštinama
i t.d. 1857. g. postavio je veliki župan Petrović za načelnika grada Subotice Andriju Flata, a došli su
novi ljudi kao ostali časnici.
27. Decembra 1860 g. prestala je Vojvodina i radi uvođenja novog stanja stvari, stigao je u Suboticu
dvorski savetnik Karlo Sučić. 1861 g. izabrana je nova opštinska uprava, na čelu sa Jovanom
Mukićem.
[Od 1860–1890 g. bili su ovi časnici subotički: Jovan Mukić gradonačeonik, Jovan Skenderović
glavni knez; – Andrija Flat gradonačeonik, Svetozar Milutinović glavni knez; – Matija Lenard,
gradonačeonik. Fediks Corda, glavni knez; – 1872. i 1878. ponovo Jovan Mukić gradonačeonik, od
1884. g. pa do danas je u Subotici gradsnačeonik Laza Mamužić. On je 25. Novembra 1894.
godine slavio 10-godišnjicu kako je gradonačeonik subotički. – Od 1871 g. do danas imala je
Subotica ove svoje velike župane: Matiju Adberta, Kalaja, Vojnića i A. Šmausa.]
Posle uvođenja ustavnosti 1867 g., što je u Subotici vrlo radosno dočekano, pristupilo se ozbiljnom i
jakom voljom raditi na podizanju Subotice kao važne varoši, ne samo po broju svoga stanovništva,
već i po svome geografskom i saobraćajnom položaju. Plodove toga rada vidimo danas, kada je
Subotica ne samo brojno treća varoš u Ugarskoj, već i saobraćajno-trgovačka tačka od eminentne
važnosti. Uspesi toga rada veliki su i mi danas vidimo Suboticu, kako se neprestano diže i baca u
zasenak svoga ranijeg konkurenta Segedin, a Sombor i Baja već davno zaostaju za njom u
svakome pogledu.
U Subotici nisu samo ljudi u pravom smislu bogataši, već je bogata i sama opština. Ona raspolaže
sa nepokretnim imanjem u vrednosti najmanje 6,000.000 Forinata! Njeni su prihodi ogromni. Dok je
njen bilans 1770. g. bio 9,744 Forinata, a izdatak 5.783 Forinata, dotle je posle sto godina 1871.
god. prihod bio 587.229 Forinata a rashod 567.979 Forinata. {102} Prihod pak 1889. g. iznosio je
873.525 Forinata, a izdatak 901.173 Forinata.
Subotica je danas i velika, i lepa, i bogata i trgovačka varoš prvoga reda. Svaki prijatelj Bunjevaca,
pretežnog njenog stanovništva, može se tome samo radovati.
***
Ovo je u kratkim potezima, a hronološkim redom, ispisana istorija onoga, što je izazvalo seobu
Bunjevaca iz Hercegovine, što je u Bačkoj i Lici prethodilo njihovu dolasku, njihovo naseljavanje u
Lici i Bačkoj i ono, što je sledovalo u njihovu životu u novim njihovim postojbinama u Lici i Bačkoj,
sve do naših dana. Mi smo izneli sve, što smo o njima mogli saznati za vreme naše duge studije o
njima, izneli smo uz ono, što se njih neposredno ticalo, i one događaje, koji su bili budi u kakvoj vezi
sa njihovom prošlošću. Neka nam se ne zameri, što smo o Subotici, možda, i više govorili i što
ćemo i u ostalim odeljcima biti o njoj opširniji. Subotica je njihov centar, i njihova metropola, te pisati
o Bunjevcima, a ne govoriti opširno o Subotici, bio bi znak površnosti. A mi ne želimo, da nam se taj
prekor učini.
III. Ime – Jezik – Narodnost.
1. Ime Bunjevaca i Šokaca.
O imenu „Bunjevac", o njegovu poreklu i značenju, skoro da se je više pisalo, no o samoj prošlosti
Bunjevaca. To ime bilo je do sad predmet najrazličnijeg tumačenja. Koren toj reči tražen je svugde i
ako se on vrlo lako mogao naći u imenu prapostojbine njihove.
Da kažem svoju reč o tome: Kao što Bunjevci nisu poseban narod, već jedna grana srpskoga
naroda, tako i njihovo ime nije ime narodnosno, pa ni plemensko, već ime pokrajinsko. Takva
pokrajinska imena u našem narodu sretamo svugde. Ima u nas: Bošnjaka, Dalmatinaca,
Crnogoraca, Hercegovaca, Ličana, Šopova, Maćedonaca, Slavonaca i t. d. pa se čak delimo, sem
po pokrajinama i plemenima, još i po županijama i okruzima, te nas ima Bačvana, Sremaca,
Baranjaca, Valjevaca, Užičana, Rudničana, Vranjanaca i t.d.
{103} Pokrajinsko ime „Bunjevac" došlo je od reke Bune, koja je dala ime celoj pokrajini na obalama
njenim. Iz prethodnog odeljka videli smo, da su oni poreklom od reke i predela Bune, te su po toj
oblasti i dobili ime „Bunjevci". Sa tim imenom su već došli u Primorje, i od tog vremena, pa sve do
danas nose isto ime.
Da je Bunjevac oblasno, a ne narodnosno ime, dokazuje sem toga, što nauka ne poznaje Bunjevce
kao zasebnu narodnost, još i to, što ih svi naši i strani pisci, koji su ma nekoliko reči o njima
progovorili, nazivaju katolitičkim Srbima. To čine: Cernig, Hunfalvi, Saski, Fenješ, Magda, Vuk
Karadžić, Dr. Bogišić, Šiko, Šviker, Galgoci, Dr. Konek, Jekelfaluši, Vaniček, M. Grbić, Dr. M.
Rešetar i dr., kao što ćemo to videti iz trećeg dela ovog odeljka, gde bude opširnijeg govora o
narodnosti njihovoj.
Ivan Stojanović
(strana 103).
Po naročitoj želji mojih prijatelja Bunjevca, donosim sliku Ivana kanonika Stojanovića Srbina
katolika Dubrovčanina, odličnog srpskog rodoljuba i književnika, čijim se radovima i Srbinstvu dive
njegova jednoverna braća Bunjevci i Šokci.
Najmanje se pak može držati tvrđenje nekih pisaca, da je Bunjevac versko ime. Ono je prvenstveno
topografsko, oblasno ime kao što je i „Dalmatinac", sa kojim su se mnogi Bunjevci nazivali, pa se i
oni tim imenom služili.
A služe se neki i danas, naročito oni Srbi katolici (Bunjevci i Šokci) naseljeni u Budimu i Sent-
Andreji, koji i danas sebe zovu Dalmatincima" ili „Racima", a nikad neće reći, da su {104} Bunjevci i
Šokci. Na pitanje pak, kojim jezikom govore, odgovoriće vam da govore „racki."
Bunjevci su došli ovamo preko Dalmacije, te su ih ovamošnji starosedeoci nazivali „Ljudi iz
Dalmacije", „Dalmatinci", „Dalmaták".
U jednom aktu od 1770. g. govori se o Dalmatincima, koji se nazivaju „Bunjevci." Pošto je predeo
Buna bio nepoznatiji, stranci su u doseljenicima gledali ljude iz Dalmacije, koji sebe tobož
proizvoljno, bez pojmljivoga razloga nazivaju još i Bunjevcima. Tako im se uz ime Bunjevac očuvalo
uporedo i ime Dalmatinac. Prvim se imenom zvao seljački stalež, „puk", dok su gospoda
upotrebljavali drugo ime i pisali se na službenim aktima kao „Dalmatinci."
Među tim, kad su došli u Bačku, oni su se nazivali „katoličkim Racima", te ih tako nazivaju u
dokumentima i austriske vlasti. Kada pak nije bilo potrebe, da ih naročito dvoje od pravoslavnih
„Raca", onda su ih prosto nazivali „Racima".
Uz ovo ime, išlo je kao glavno ime „Bunjevac". J. M. Korabinski poznaje već 1776. g. ime Bunjevac i
piše pod tim imenom o njima u svome „Geograph. Lexikon", koji je te godine štampan u Požunu.
Od 1701. g. počinju ih i carski oficiri nazivati „Dalmatama", dok ih kaluđeri odmah po dolasku
nazivahu tako, kao što svedoči već "citirani đenđeški i drugi zapisi, gde stoji: „Doseliše se
Dalmati".... „Subotički Dalmati šalju svoju decu u Sečen" i t.d. To ime zadržalo se sve do sada.
Službena mađarska statistika, sudski zapisnici i dr. administrativna dokumenta, nazivaju ih i danas
„dalmatŕk", „dalmŕt anyanyelv" (maternji jezik dalmatinski) i t.d. Čak i danas neki bunjevački
prevodioci meću kod svojih prevoda „podalmatinio." I pojedini etnografi nazivaju ih tako.
Ivan Tomka Saski naziva ih Srbima, ali i Dalmatincima i Ilirima.
„Magyarország Helysegnévtára" nalazi u nekim bačkim mestima „Dalmatince" (t.j. Bunjevce).

Kellerffy u svojim rečnicima mesta, 1875. i 1877. g. i Šomođi u „Magyar Lexikon" (1873(83)) isto
tako. – Golgoci u monografiji županije peštanske pominje Dalmatince, ali dodaje, da {105} su to
Srbi. T. Fridrih veli, da se oni zovu još i Dalmatincima i Ilircima.
Ali to čine većinom stariji pisci. Noviji pisci svugde ih nazivaju „Bunjevcima" sa dodatkom, da su to
„katolički Srbi". Zašto je službena statistika i sada zadržala naziv „dalmata", to ne možemo
razumeti.
Kao što pomenusmo, ima raznih tumačenja od kuda dolazi ime Bunjevac, gde mu je koren i t.d. Nije
bez interesa pomenuti sva ta tumačenja.
Ivan Antunović nije se upuštao u naročito ispitivanje imena toga. On je više citirao mišljenja drugih,
ali i on ustaje protiv toga, da je Bunjevac versko ili čak porugljivo ime, zato i mi potpisujemo. No
Ivan Murgić, koji je tako lepe podatke izneo o ličkim Bunjevcima baš u Antunovićevoj knjizi, veli, da
se Bunjevci „imenuju i od drugih tako zovu od vode Bune iz Hercegovine, od kuda su im prvaci
potekli", pa dalje dodaje: „a jedni kažu, da su se njihovi stari uvek bunili, t.j. da su bili rebelijaši, te
su ih drugi za to prozvali Bunji, Bunjevci."
Važno je, da se Antunović, kao što sam veli, rado nazivao Racom, pa se toga imena nije zastideo
„ni u privatnu, ni u javnu životu", čak ni god. 1848/49, a za tim dodaje, kako Nemci za sve južne
Slovene kažu, da zbore „razisch". „Mađari takođe – veli, – zovu nas Racima, a dok su pisali latinski
još i Ilirima, a sada Srbima i Bošnjacima." Tako Antunonović o imenu Bunjevaca.
Ištvan Ivanji zaslužni pisac monografije Subotice i rasprava o prošlosti južne Ugarske, govori
takođe o imenu Bunjevac i slaže se s nama da ono dolazi od reke Bune. On veli: „Od Bune je
postalo bunje, čemu je dodato ono – ac, koje označuje poreklo, pa još između bunje i ac umetnuto
je ono posredničko „v" te postalo – Bunjevac. Tvrđenje da bi po tome onda i oni ljudi, koji su
zaostali na obalama Bune, trebali da se zovu Bunjevci, ne stoji, jer baš one nazivaju tako
(„Bunjevac"), koji su odande poreklom, koji više nisu tamo. Reč Bunjevac je dakle topografsko ime,
koje je očuvalo spomen starije domovine ovoga naroda. Ono u početku nije bilo ime ovog naroda,
već su ih tim imenom nazivali njihovi susedi, dok ga {106} posle i oni sami nisu primili za svoje ime,
te ga i danas upotrebljuju".
Prof. Jovan Ažbot u svome delu o Bosni i Hercegovini, takođe veli, da im je ime došlo od reke i
predela Bune, tu opisuje i selo Bunu, pa dodaje da je tu još za vreme cara Konstantina bio grad
Bona, ali to će biti današnji Blagaj kod Bune.
Đorđe Brkić veli, da je to ime došlo od varoši (?) „Bunje", od kuda su se, veli, Bunjevci, po predanju,
doseli". {107} M. Sladović veli da u Lici „jesu Bunjevci od vode Bune potekli".
Oni koji traže koren ovom imenu u veri, vele, da ono dolazi od reči bune, pa kako su se Bunjevci
protiv svoje prvašnje pravoslavne vere „pobunili" i otcepili se, to su za to i prozvani Bunjevci. Ovo će
i za lajika biti neverovatno. Otac Martin Nedić [„Glasnik đakovački", 1881 g.] piše, da je to ime došlo
od rimskih sv. otaca papa Bonifacijusa I. II. i III. Katolike su tada nazivali „Bonifac"-ima, ali po tome
bi onda svi katolici trebalo da se zovu Bunjevci. Antunović pobijajući Nedićevu tvrdnju, veli da po
tome neki „pravoslavni Bunjevci oko Velebita", ne bi mogli da nose ovo ime, jer nisu katolici.
Neki vele, da to ime dolazi od jame, bunje, zemunice, u kojima su za vreme Turaka Bunjevci u
Bačkoj živili. A zašto se onda i drugi narodi, koji su takođe u zemunice begali od Turaka ne nazivaju
Bunjevcima?
Neki strani (Piko), pa i neki domaći pisci hoće to ime da prestave kao pogrdno, te vele da ono
dolazi od „bunjaka i bunjištara"
Žao mi je, što je u red tih pisaca stao i g. Đoka Popović, Srbin (u „Palas-Leksikonu" 1393. g.), koji
inače, kao Subotičanin treba da poznaje Bunjevce i njihovu prošlost.
Fratar dalmatinski Antonio Zorica veli, da dalmatinski Bunjevci podrugljivo zovu Srbe „Hrkačima", a
ovi im opet odgovaraju: „ti si Bunjevac", „što bi po prilici, veli, toliko značilo: kao da bi se tim
označavalo poganstvo." Mislimo, da je ovde sasvim izlišno dokazivati, da se gosp. Zorica vara.
U opšte je iz osnova pogrešno tvrđenje, nekih pisaca, među koje spada i Ivan Kukuljević, da je ime
Bunjevac (kao i „Vlah, Šokac, Majdak i Bodul") porugljivo. Odmah po svome doseljenju u Bačku,
Bunjevci su se služili tim imenom i nisu ga se stideli nikad, niti ga se stide sada. Tako su ih nazivale
državne vlasti, nazivajući ih još i „dalmatincima", „katoličkim Srbima" ili prosto „Srbima."
{108} Od Bunjevaca pominjemo još i Mladena Barbarića .(„Neven" 1891.), koji veli, da ime Bunjevac
dolazi odglagola „buniti." Uz Barbarića stoje još neki, koji to tvrde, i to ne bez svakog osnova, jer su
se Bunjevci zaista često bunili i vojevali protiv Turaka. – Laza Knežević (Letopis 128) misli to isto, i
ako dodaje da je to ime moglo doći i od reke Bune.
[Interesno je pomenuti, da ime Srbin u sanskritu (Serbh) znači besniti, ljutiti se. Po Lj. Kovačeviću i
drugim istoricima Srb (Srbi, Srblji) bilo je zajedničko ime svih Slovena. Ime „Srb" beleži već na 50
god. po Hristovoj smrti čuveni učenjak Plinije stariji.]
Vuk Karadžić veli „može biti da se zovu od reke Bune", – ali je netačno ono u Vukovu rečniku
(1854) da reč Bunijevac znači što i Kranjac, ili drugim rečima da Bunjevci imaju još i ime „Kranjac."
Ti Kranjci u Lici i ako su katolici nisu Bunjevci, oni su čakavci, a imaju i druge običaje i odelo. U
ostalom, oni se i ne zovu „Kranjci" već „Krajinci", od Krajine t. j. krajišnici. Paveliću su ti „Krajinci" –
Šokci, što ne stoji.
Ja sam izneo ovu ne toliko jaku, koliko sa svim novu verziju o imenu Bunjevac: [Ivan Ivanić: „O
Bunjevcima", Subotica 1894.]
Između Dečansko-Đakovačkih planina i Prokletije u severnoj Arbaniji spušta se u desnu obalu
Drimovu potok Ljume-Cura i na njemu tri sata severno od Drima leži selo Bunjani. Blizu istog
neznatnog sela leži na reci Valboni jedna stara razrušena varoš, a više nje vrh „Đafa kolšit" (đafa
znači vrat i vrh, a Kolša – Kolja Nikola, dakle ime ovog vrha prevedeno sa arbanaškog znači „nikolin
vrat ili vrh."). Zanimljivo je, da se u okolini sela Bunjana nalaze sela sa imenima, koja su slična
imenima sela u Bačkoj, u kojima sada Bunjevci žive. Tako Matikuće (Mateović ili možda Matehaza
u Bodroškoj županiji 1783. g.) Duši (Dušnok), Kruševlje, Martonoš i dr. Zar je isključena mogućnost,
da se Bunjevci, osim sa Bune reke u Herdegovini, doselili i iz ovih krajeva u Arbaniji, iz okoline
sadašnjeg sela Bunjana? I kada bi to bilo mogućno, zar se onda ne bi mogla izneti pretpostavka, da
je ime Bunjevac došlo i od sela (tada možda naziva cele pokrajine) Bunjana?
[Imena mesta, kojima je koren sličan korenu imena Bunjevac ima: Bunina u Dalmaciji; – Bunjani u
Arbaniji; – Bunić (Buničić) kod Klisa u Dalmaciji; – Bunjaci, u Srbiji, u okrugu topličkom; – Bunjac u
kosovskom vilajetu, pod Kopaonikom na izvoru reke Laba; Bunjevci u Feherskoj županiji; – Bunac u
novo-pazarskom sandžaku, do Banjske Strahinića Bana, iza Mitrovice; – Buna reka i selo u
Hercegovini i t. d.]
{109} Stjepan Pavelić (u Bunjev. i Šokačkim Novinama 1870 g. str. 35.) veli, da se Bunjevaca i sada
može naći u Bosni, Hercegovini i Arbaniji (pod imenom „Mažari"). Ja ovo, bar odnosno Arbanije, ne
tvrdim sa Pavelićem, t. j. ne verujem, da ih ima tamo danas, ali to ne isključuje, da njih tamo nije
bilo pre i to baš pre seobe u Ugarsku. Danas u Bunjanima u Arbaniji nema Bunjevaca, već Arnauta
(pleme Krasnić). Može biti da su i ovi grana od bunjevačkog stabla, samo poarbanašeni, načinom,
kojim su i mnogi pravoslavni Srbi postali Arnauti.
Na ovome mestu neće biti bez interesa izneti neka moja opažanja i ispitivanja, koja sam činio
baveći se 2 godine na Kosovu-polju i putujući po Arbaniji.
Kao sastavni deo arnautskog plemena Krasnića, koje sastavljaju prarbanašeni Srbi, koji žive na
Kosovu-polju i Severnoj Arbaniji, jeste bratstvo Bunjaci. Tih Bunjaka, koji po svojoj stasitosti i tipu
vrlo liče na naše Bunjevce, ima u varošima Prištini i Vučitrnu na Kosovu-polju, u selu Samodreži do
razvalina crkve Samodreže, gde je car Lazar pričestio svoju vojsku pred Kosovsku bitku, dalje u
selu Krasmirovci u planini Čičavici (čitavo je selo bunjačko), i u Novom-selu. Oni su danas
muhamedanci i smatraju se za Arnaute. Maternji im je jezik arnautski, ali znaju još dobro i srpski. Ja
sam govorio sa tim Bunjacima i oni vele, da su se u te krajeve naselili sa Bunje iz Malesije. Reka
Bunja to je reka Balbona blizu sela Vunjana u Arbaniji, od te reke i sela nazvani su oni Bunjacima.
Postoji u njih predanje: Da su njihova braća, ostali Bunjaci, zbog neposlušnosti, morali da odbegnu
pod zaštitu latinskog cara, daleko na more. Tu se naime, pod latinskim carem misli austrijski car. Iz
tog predanja moglo bi se zaključiti, da su mnogi Bunjaci prebegli u austrijske zemlje (Dalmaciju). –
Sadašnji Bunjaci su poznati kao kavaljeri, veseljaci (piju), bistri su i slatkorečivi, brzo ih čovek
zavoli, ali su i velike kavgadžije. Postoji i danas tamo poslovica: „Bunjaku i kad lebac daješ, nedaj
mu u ruke, već ostavi na trn", t. j. beži i tad od njega, jer će se i zbog toga zavaditi. Bunjaci se ne
mogu ženiti iz istog bratstva t. j. ne može uzeti devojku iz druge bunjačke porodice, ali može se
ženiti iz drugih arnautskih bratstava. Oni se najviše žene iz bratstva Madžunci, koji su takođe
muhamedanci, ali drže srpsku slavu (svečarstvo) i spadaju takođe {110} u pleme Krasnića. –
Madžunaca ima u Vučitrnu i Novom Selu, oni su najveći razbojnici i zulumćari srpske raje. [O
„Mažarima – Bunjevcima" koje malo više pominje Pavelić, našao sam nekog traga u knjizi Ivana
Jastrebova „Podaci za istoriju srpske crkve" (Beograd 1879 g.). Na str. 204 te knjige govori se o
sultanskom Fermanu iz 1692 g., koji je izdat na ime hercegovačkog mutesarifa, i u kome stoji, da su
se stanovnici („Đafiri") herseka: Mostara, Gabele, Rujna (Duvna?); koji su podložni upravi pećklog
patrijarha i svi Latini, Mažari, Šokci, vardijani (latinski igumani), Lužani (?) i Arnauti odrekli plaćati
mirijske danke, pa Sultan, „na osnovu starog zakona naređuje, da pomenuti Šokci i Latini moraju i u
buduće plaćati sve", kao i dotle. – Iz ovoga se vidi, da se Šokci i Mažari, koje pominje Pavelić,
pominju u Hercegovini još 1692 g., dakle posle seobe Bunjevaca. Taj Ferman čuva se u srpskom
manastiru Duži u Hercegovini.]
Kada smo pomenuli sva moguća tumačenja o imenu Bunjevac, mi moramo ponoviti naše uverenje,
da:
1.) ono nije versko, već topografsko ime;
2.) da je još manje narodnosno, već oblasno, provincijalno ime;
3.) da ono dolazi od reke Bune, njihova prva zavičaja, ili možda od glagola „buniti".
Ovde imamo još primetiti da lički Bunjevci, kao ijekavci, zovu sebe Bunijevcima. Tako ih piše i Vuk.
Ime Šokac takođe nije narodnosno ime. Oni koji ga nose jesu Srbi katoličke vere. Šokačku
narodnost nauka ne poznaje, šokačkog jezika nema, a jezik kojim se oni služe jeste čist srpski
jezik, bez ikakvih tuđiskih primesa.
U glavnome, njih važniji pisci (Fenješ, Cernig, Hunfalvi, Šviker, Dr. Konek, Majer – Brokhaus
leksikoni i dr.) nazivaju Srbima katolicima, a tek uzgred Šokcima.
Od svih etnografa, izuzuzimajući Hrvate, jedino ih Jekelfaluši Helység névtár 1892. g. računa u
Hrvate.
Ali ima i tako mudrih glava, koji ih računaju u Bugare (Galgoci) i dr. T. Fridrih (Bacs megye) čak ide
tako daleko da kaže „da su oni došli od reke Marice i Iskre iz okoline (?!) Sofije." Naravno da je i
Galgocijeva i Fridrihova teorija najprostiji – apsurd.
I kod imena Šokac ima najrazličnijih tumačenja, koja takođe neće biti bezinteresno pomenuti.
Najpopularnija je verzija, da je ime Šokac došlo od šake, pošto se Šokci, kao i ostali katolici, krste
celom rukom (dlanom), dakle sa šakom, od čega je posle izašlo „Šakac", {111} pa za tim „Šokac".
Antunović (Rasprava 47) beleži, da neki misle, da je to ime postalo otuda, što su Šokci, seleći se iz
Bosne prelazili reku, te je tom prilikom Mađar lađar, prevozeći ih uzviknuo „sok lesz már" (ili, valjda,
„sok-az", Šokac).
G. Rumi misli, da ime Šokac dolazi od glagola „skočiti", t.j. ljudi, koji su nekad iz Turske uskočili k
nama, dakle bili uskoci. Dakle od „skokac", (što se tada pisalo po talijanski „Schokac") postalo je
Šokac. Rumi misli, da je to ime postalo i otuda „što su oni (Šokci) sa grčkog (pravoslavnog) na
rimski (katolički) zakon odskočili."
Brlić smatra sa svim umesno, postanak reči „šokac" od „uskočiti" i „uskoka," za netačan. Jer
Uskoka nije bilo samo katolika, već (pretežno) i pravoslavnih i onda bi se i pravoslavni uskoci morali
po tome nazivati Šokcima, što nije slučaj.
Otac Petar Katančić u svome neštampanome zemljopisu Trakije i Mizije govori takođe o ovome
imenu i traži mu koren u dalekoj starini. Brdo „Succus" rastavljalo je Trake od Ilira. Te Ilire oko
Succusa, zvali su još tada, – po tvrđenju Amijana i Sokrata, – succei-ma t.j. Šukci, što se posle
pretvorilo u „Šokci." Da je ime Šukac mnogo staro, kako Katančić misli, tada bi, možda, ovo
tumačenje i imalo osnova. Ali potomci tih Ilira oko Succus-a ne zovu se danas ni Šukcima, ni
Šakcima, ni succei-ma. Ime Šokac mnogo je novijega datuma a da bi mu se koren mogao tražiti u
imenu drevnih succea, kojima se danas ni traga ne zna.
Brlić se, međutim, jako vara ako misli, da ime Šokac ima kod Srba „posprdni" značaj. Čudnovato,
da se mnogima i ovo ime kao i bunjevačko čini kao izraz poruge. Ne samo da Srbi zovu Šokce tim
imenom, već ih tako zovu i Bunjevci (kako veli Antunović, kao što i mi znamo), pa i sami Šokci
nazivaju sebe tako. Ali u tome imenu nema ni trunke „poruge", jer kad bi ga bilo, Šokci prvo ne bi
sebe tako zvali. Bački, baranjski, sremski i slavonski Šokac odgovoriće vam odmah na pitanje šta
je, da je Šokac, a kada ga upitate kako govori, reći će vam „po racki" ili (ređe) „po naški", ali nikad
„po šokački", je zna, da šokačkog jezika nema, već da se on služi srpskim jezikom.
{112} Šokac je običajno ime za sve katolike Srbe, ne samo u Ugarskoj, već i u Sremu i Slavoniji.
Njime se služi tamošnji seljak katolik, a samo intelegentniji, koji su prošli hrvatske škole, misle da su
Hrvati. Ali i to ne svi. Mnogi inteligentniji nazivaju sebe po Slavoniji i „Slavoncima" (kao Reljković,
Brlić, Pejačevići i dr.) a po Sremu Šokcima.
Brlić, dakle, ne veruje, – a i mi sa njime – da ime Šokac dolazi od Succusa, od mađarskog „sok-az",
ni od talijanskog „sciocco", ni od reči uskok, već da mu koren valja tražiti u veri t.j. u načinu
bogoštovlja. Tu mu traži koren i Antunović. Brlić iznosi kao svoj zaključak, da je ime Šokac došlo
otuda, što se nosioc tog imena krste sa celom šakom a ne sa tri prsta, te su ih prozvali „Šakci", od
čega je za tim postalo – Šokci. No po tome bi onda svi katolici nosili ime Šokac, jer se oni ne krste
sa tri prsta, već sa šakom!
Po nekima (Razprava 43), Šokci su potomci starih Succi ili Sagasta, pa možda i Sagudata, koji su u
VII veku stanovali oko Soluna i Bera sa slovenskim plemenima Dragovićima i borili se sa grčkim
carem Mihajlom III. No mi već gore pomenusmo, da je ime Šokac novijega datuma, te mu nije
potrebno koren tražiti u drevnoj davnini.
Badić, i Fridrih Tamaš, misle da je ovo ime došlo od planine Šok ili Šuki (?), u njihovoj prvoj
postojbini na Balkanu. Ja, među tim, svojim najnovijim ispitivanjima, polazeći sa gledišta da ime
Šokac nije ni plemensko, ni oblasno, ni versko, već više nadimak, što ga susedna plemena daju
jedno drugom kao što su imena Šop, Torlak, Era i dr. naišao sam na nove resultate koje iznosim
kao svoje mišljenje:
Kad se uzme da su prvi susedi naših Šokaca na Balkanu druge narodnosti, bili Arnauti, onda zar
nije opravdano i u njihovu jeziku potražiti koren ovom imenu. U arnautskom jeziku ima dve reči, od
kojih jedna, naročito zadržava pažnju ispitivača. Arnautsko „Šoka" znači pojas, a „Šok" družina, ali
ne u užem smislu („sociéte" „Geselschaft"), već družina u širem smislu (pristalice jedne vere,
izvesne navike). Uz to ima i jedno arnautsko pleme, koje se zove „scioš". Katolički misionari uspeli
su, da mnoge Arnaute pokatoliče. Arnauti Muhamedanci, Turci i pravoslavni Srbi tamo nazivaju te
pokatoličene Arnaute jednim opštim imenom „Fanda". No od {113}{114} Fanda („latina"), u opštem
značenju te reči, misionari su uspeli da u plemenu Miridita u srednjoj Arbaniji stvore najvernije i
najčistije katolike. Zanimljivo je za ovu pretpostavku, da svi ostali Arnauti nazivaju te Miridite „Šok",
a još zanimljivije, da Srbi u Arbaniji dodaju ovoj reči svoj srpski nastavak –„ac", te Miridite zovu –
„Šokac."
Kod ovako jasnoga izvođenja, ja mislim, da bi izlišno bilo unositi kao novu verziju i tursku reč „šak",
koja znači odcepljenje, koja može da ima isto toliko verovatnoće, kao i Rumijeva verzija, izvedena
otuda što su Šokci sa grčkog na rimski zakon „odskočili" ili po gornjem „otcepili se od grčko-istočne
vere."
I zaista još je najverovatnije da je Šokac samo nadimak, a ne i – ime.
2. Jezik Bunjevaca i Šokaca.
Jezika bunjevačkog, jezika šokačkog, Filologija ne poznaje, niti priznaje. Jezik, kojim govore
Bunjevci i Šokci jeste – srpski jezik i to još najčistiji. Kada se uzme da su oni poreklom iz srpske
Hercegovine, gde se i danas najlepše srpski govori, onda je to razumljivo.
Bunjevci bački, 200 godina odcepljeni od svoje braće, „ijekavaca", prestali su biti „ijekavci", već
postaše „ikavci", dok su lički Bunjevci i danas ijekavci, te se i zovu „Bunijevci." No bački Bunjevci
nisu još za to Hrvati, što su ikavci. A nisu u prvom redu za to, što su štokavci, te osim toga što
govore čisto srpskim jezikom oni i imaju i običaje slične srpskima. Da je jezik kojim govore Bunjevci
i Šokci srpski, potvrđuju naši filolozi prvoga reda Miklošić, Vuk Karadžić, Daničić, Rešetar i dr., a to
potvrđuju i strani filološki autoriteti. Miklošić izrično veli, da su oni Srbi – ikavci, i da govore jezikom,
koji je u svima sitnicama i osobinama potpuno istovetan sa srpskim jezikom, a da spadaju u
zapadnu zonu srpske jeziko-slovne oblasti. Miklošić: „Vergl. grammatik der slav. sprache."
Šokci su takođe štokavci. Lopašić, hrvatski istorik veli, da su Šokci došli u Slavoniju kao štokavci.
To isto veli za njih i V. Klajić dodajući, da su oni sa Bunjevcima zajedno „štokavskoga narečja,
ikavskog izgovora", a za „Vaser {115}Kroate" veli, da su isprva govorili ikavskon štokavštinom.
Klajić još dodaje, da su Štokavci još i u „srednjoj Bosni, severnoj Hercegovini, Bačkoj, zapadnoj
Slavoniji i nešto u Dalmaciji." Kod Šokaca se i danas zadržala štokavština, a to ih baš i razlikuje od
Hrvata, te je „Obzor" (u raspravi „O Vlasima" 1880. g.) priznao da: „Kajkavski Hrvati u okolini
varašdinskoj, zovu svakoga štokavca Vlahom (čitaj Srbinom), bio on vere pravoslavne, ili
katoličke". Isto tako danas kajkavci u Primorju nazivaju „Vlasima" stanovnike-katolike oko
Crkvenice, Novog i t. d. Pa i Kranjci u Liču i Krmpotama nazivaju tamošnje Bunjevce (nekadanje
pravoslavne Srbe) „Vlasima", dakle Srbima, jer Kranjac i pravoslavnog Srbina zove „Vlah."
O samom jeziku njihovu govorili su već pomenuti velikani filološki, a oni etnografi, koji su ih, pišući o
njihovoj istoriji, označili kao Srbe, ujedno su time kazali i čiji jezik govore.
Milan Rešetar pišući u Jagićevu Arhivu (knjiga XVI) o dijalektičnim osobinama ličkih Bunjevaca
izrično veli, da jezik bunjevački nije ništa drugo no jezik srpski.
Ivan Antunović u svojoj „Raspravi (8, 41, 147 strana) potpisuje reč velikoga Humbolta „da je pravom
domovinom naročito jezik", pa uzvikuje: „Ta Srbi su jedne krvi i jednoga jezika, da oni su rođena
braća Bunjevaca, jednaka su im prezimena, povest"....
Antunović kada je bio župnik (paroh) u Aljmašu, gde se na tri jezika držala propoved, kad je bio red
na bunjevačku propoved svagda je ispisivao na tabli velikim slovima, da će se predikovati „racki."
Ma da se to nekima nije dopadalo, on je i dalje ostao pri tome za to „što sam – veli – znao, da i
Bunjevac u navadnu svom govoru veli „divanili smo racki." – Antunović je i sebe nazivao „Racom."
Antunović iznosi još jednu oporuku iz 16. veka, iz koje se vidi, kako su Šokci u Baranji govorili 16.
veka, a ujedno pokazuje, da između tadanjeg i sadanjeg govora nema razlike. (Oporuka ta glasi:
„Imadem na potoku Oroliku, kod sela Orolika, na drumu, po vodenice. Ovo ostavljam drugu momu
Ignjatiju do smrti {116} njegove s načinom, da se imade od mene i od naše rodbine spomenuti i
misah koliko moguć bude za nas mrtve – dati govoriti i t. d."
Oporuka ova pisana je 16. veka u župi Nijemcima, pečuvske biskupije u Baranji.
Mađar Ivanji veli, da se jezik Bunjevaca vrlo malo razlikuje od srpskoga (nagyon kevésben tér el al
szerbtöl).
Stepan Pavelić, pisao je o ličkim Bunjevcima 1870. g. u „Bunjev. i Šok. Novinama" te o njihovu
jeziku veli ovo:
„Bunjevci, osim onih na kvarnerskim otocima, koji čakavski govore slovenski, svi ostali govore
pravo ikavskim jezikom. Iz ikavskog jezika(!) bi morao, polag moje slabe prisude, postojati jezik s
kojim se služi srpski narod. Ta i mi ikavci govorimo „što" a mesto „vjera" velimo „vira", ostalo je u
govoru sve jednako". Sva je razlika što pravoslavni upotrebljuju tamo slovo „e", gde Bunjevci „i".
Mane Grbić („Karlovačko vladičanstvo") veli za ličke Bunjevce, da govore čisto srpski, zapadnim
izgovorom, te su „Ikavci". Oni kažu: dite, vira, pliva, bilo, lipo, ništo, bižati, nimam i t. d.
U knjizi „Bač-Bodroška županija za bunjevačku i šokačku mladež" (Subotica 1884. g.) čitamo u
predgovoru: „U Bač-Bodroškoj županiji živi lip broj Bunjevaca i Šokaca i njihove jednokrvne i po
jeziku najbliže braće, Srbalja". Na str. 5. ovog udžbenika bunjevačkih škola, čitamo još i ovo: „Svi
što govore jednim jezikom jesu narodnost za sebe. Po tome su Srbi srpska narodnost, Mađari
Mađarska narodnost i t. d. Bunjevci i Šokci govore onaj isti jezik, kojim govore Srbi i po tome su oni
po jeziku najbliža braća Srbima." U statistici ove knjige računaju se Srbi, Šokci i Bunjevci ujedno
(svega 199.000 u Bačkoj).
Osim svega gornjega i uz jednodušno mišljenje svih filologa, stoji još i to, da ako upitate Bunjevca i
Šokca, kako govori, on će vam odgovoriti „racki" (srpski).
Slovenski pesnik M. A. Reljković ovako se izražava o jeziku svoje sabraće, slavonskih Šokaca:
„Naši stari jesu knjigu znali; serbski štili i serbski pisali."
{117} Posle ovoga, svaka je dalja reč izlišna o tome, kojim jezikom govore Bunjevci i Šokci i mi
prelazimo na izvesne i interesne karakteristike.
U Baći, gde su Bunjevci u većini, gde se u školi uči samo mađarski, a u crkvi više pridikuje
mađarski no racki, – kao što veli Antunović, – Mađari su se ipak pretopili u Bunjevce, ali to je
postignuto po cenu toga, što je jezik tamošnjih Bunjevaca iskvaren, izmešan mađarskim rečima, što
pokazuju ovake rečenice: „Daj mi taj kalap (šešir); – Neimamo dosta takarmanja (piće) na pinkežu
(Duhovo)" i t. d.
Pukovnik Ivan Murgić izneo je u „Raspravi" ove vrlo zanimljive stvari o jeziku ličkih Bunjevaca:
„Neki kažu n pr.: Čovče gdi si bija ? – Što si radija ? – Vridni brate Jandrija, što si zablistija. – Kod
njih izlazi sve na „ja." – U drugih mistih u Liki, i gornjih krajevih, gdi su plemena pomišana kao u
Perušiću i Buniću i ostalih mistih, koja su bili Turci osvojili, izražuju se ovako:
otišô, došô, vrtô, kotô, pošô i t. d. Ovima se opet sve svršuje na „o". Ali i tamo kažu: lipo, dite, sino,
bilo, kabô, kotô".
Pravoslavni pak govore: „lijepo dijete", „vrijeme", „šta", „poša" i mešaju mnoge turske reči za one,
koje Bunjevci ovako zovu: guvno, studenac, most, prah (barut), pokrivač, oglavnik (šamija).
Ako se pravo uzme, nije između pravoslavnih i Bunjevavaca tolika razlika, koliko između njih oboje i
Kranjaca.
Ovi (čakavci) kažu: ča kadi si bil? Ča si radil? Kude greš (ideš)? Jesu dobro spali? – A Bunjevac
kaže: Jesil dobro spavo ili spavao? (A mesto „ča" veli „što"). Kranjci u Lešću i Otočcu kažu: „moja
hiža" (kuća), „mali peteh" (pile).
U naglasku je velika razlika između Bunjevaca i Kranjaca." [Kranjce u Lici naselio je pop Marko
Mesić oko Gospića: po Kaniži, Bjelaju, Novom, Mušaluku, Osijeku i po Budaku; Nikola Holjevac i
Stevan Pezelj naselili su Kranjce na Udbini, Tesliću i Podlapači. Starešina Mudrovčić naselio ih je
po Ribniku, Budaku i Širokoj Kuli. (M. Grbić I.) M. Sladović pak veli: „Pučanstvo preko gvozdansko,
a to je preko Kapele jest kranjskog porjekla: u Modrušu, Munjavi, Zagorju, Oštariji, Gener. Stolu,
Lešću, Bilaju, Novom, Ribniku, Brušanima, Kosinju, Kaluđercu i Kuterevu. Oni su vrlo pobožni,
mirne krvi, radeni. Rade grnčarske poslove i drveno posuđe. Nose beo gunjac i odelo od belog
sukna. Naročito žensko odelo pokazuje da su kranjskog porekla.
I Srbi i Bunjevci zovu ih Kranjcima, pa tako se i sami zovu. Bunjevci, ma da su jedne vere s njima,
znatno se razlikuju. Još se ne zna, da li su oni pravi Kranjci (Slovenci) ili ostaci Hrvata, izbeglih u
Kranjsku.]
*
{118} Mi ovo razlaganje o jeziku završujemo sa izrekom Pešela: „Narodi, koje zajednica jezika
spaja, izvesno su jednog istog porekla."
8. Narodnost Bunjevaca i Šokaca.
Videli smo istoriju Bunjevaca, videli smo da im ime nije narodnosno, već oblasno, videli smo da im
je jezik srpski. To smo videli i kod Šokaca, čije je ime takođe samo nadimak, a ne pravo nacionalno
ime. I zar je posle toga još nužno u naročitom odeljku raspravljati i o tome, kojoj narodnosti
pripadaju oni?
To zaista ne bi bilo neophodno nužno, jer je to stvar više no jasna, ali pošto živimo u vremenu, kad
razna braća svojataju čak i srpskog Kraljevića Marka i čitave srpske zemlje, onda neće baš biti sa
svim izlišno, da se čuje šta nauka kaže za narodnost Bunjevaca i Šokaca.
Naše je mišljenje o tome kratko i jasno. Bunjevci su se doselili iz Hercegovine, a Šokci iz Bosne,
gde nikada pa ni sada nema druge narodnosti no srpske. Dakle, kada su njihovi pretci bili Srbi, ne
mogu ni oni biti drugo, naročito kad su još i do danas sačuvali čistotu jezika i običaje svojih
predaka. Oni su katolici. A zar vera ima što sa narodnošću ? [Ima, možda, samo u toliko, što je
jedna vera pogodnija od druge za narodnosne aspiracije i opstanak jednog naroda. N. pr. istina je,
da su pravoslavni Srbi najbolje očuvali svoju narodnost, a istina je i to, da danas samo pravoslavni
Sloveni imaju svoje samostalne države (Rusija, Srbija, Crna Gora, Bugarska).] Naš se narod deli na
tri veroispovesti, ali to ništa ne smeta nauci, da ona konstatuje neoborivi Fakat, da su to Srbi, ma da
ih ima pravoslavnih, katoličkih i muhamedanskih, pa, ako hoćete, i protestanskih (u Maćedoniji).
Mađari se dele još u više veroispovesti, ali su za to svi dobri Mađari. Zato još nikome nije palo na
pamet, da kaže, da su oni Mađari evangeličke vere Nemci za to, što ima i Nemaca evangelika.
Tako bi to isto bilo, kad bi neko na pr. rekao da su Bunjevci i Šokci za to Hrvati, što su katolici, jer
su i Hrvati katolici, ili kad bi neko kazao da su Rusi i Srbi i Rumuni samo za to Grci, što su svi
četvoro pravoslavni, pa još „grčko-istočnjaci"! Sa takim tvrđenjima dolazi se do apsurdnosti. Najzad,
ko je ujedinio i stvorio veliku Nemačku? {119} Katolički i protestanski Nemci. Ko je od Francuza
načinio najsimpatičniji, najbogatiji narod, grande nation, no protestanski i katolički Francuzi. Nema
narodnosti, osim ruske, koja se ne deli na razne vere, ali za to je svima narodnost više svega.
{120} Vera je drugo, a narodnost je drugo, ali istina je večita, da je brat bratu mio, pa ma koje vere
bio.
A sad da vidimo šta veli nauka i njeni predstavnici o narodnosti Bunjevaca i Šokaca.
U svim dokumentima, koje smo izneli u odeljku o istoriji, Bunjevci se pominju kao katolički Srbi
(katholische Raitzen, Rasscianos uniti). Tako su se oni sami nazivali, kad su došli u Bačku, pa su ih
tako i drugi nazivali, te im je to bilo tada službeno ime. U službenoj vojenoj statistici za Ličko
grofovstvo sa Zvonigradom (1712. g.), austrijske vojene vlasti nazivaju ličke Bunjevce „katoličkim
Srbima" (Vaniček I.).
U starinskim listinama zovu se oni „katoličkim Vlasima", a najviše „Morlacima", kao što su strani
pisci zvali i pravoslavne Srbe. – Papa Pavle V. naziva ih 1611. g. „katoličkim Srbima". – Kanonik
Brajković naziva Bunjevce u Ledenicama „Vlasima", a isto tako naziva i pravoslavne Srbe (1696.
god.).
Bunjevci i sada kažu da su Raci, naročito oni oko Budima. Sveštenik Đorđe Brkić pišući (VI.
Tudománytár 1839. g.) o nošnji i običajima Bunjevaca na čepelskom ostrvu, Erdu, Perkapi, Tukulju i
ostalim selima oko Budima, zove ih „katoličkim Srbima." To kaže bunjevački sveštenik Brkić. On veli
dalje, da i oni sami sebe zovu Racima, a još i – Bunjevcima.
U ovome pitanju merodavan je sud bunjevačkih pisaca, od kojih prvi Bunjevac Ivan Antunović u
svojoj „Razpravi" evo šta veli:
„Budite srdačno pozdravljeni braćo Srbi! Ta ma svit šta govorio i pisao, nikada neće uzdrmati moje
najčvršće uverenje, da smo jednim otcem od jedne te iste matere rođeni, krv od krvi, kost od kosti.
O tom svedoči slog i trup tila, mast, lik i oblik, narav običaj i adet u radosti i žalosti, u jelu i piću, u
odilu i obiteljskom životu, u načinu gazdovanja, mišljenja, osećanja, u miru i ratu, jedna te ista
imena i prezimena"... i t. d. (str. 9.).
„Nimci i Mađari govoreći o južnim Slovenima, zovu ih – „racima" (str. 40).
„A da mi nismo drugo, no što je onaj narod, koji se danas nazivlje Srbinom, Hrvatom, Dalmatincem i
t. d. to mora {121} priznati svako koji nam oblik. staru narodnu nošnju, način življenja, rada, žalosti i
veselja rasmatra. Pa da i isti jezik govorimo, mislim, da nije potrebno dokazati". (str. 41.).
„Ta Srbi su jedne krvi i jednoga jezika, da, oni su rođena braća s Bunjevcem i Šokcem, da bi među
njima jedva našao prezimena, osim Popovića (od oca popa uzeta), koje ne bi podjednako nosili i
Srbi i Bunjevci i Šokci" (str. 147.).
Antunović veli (na str. 119 i 120) da baš za to, što nas Mađari i Nemci „racima" nazivaju, za to je i
on celog svog veka ime „Rac" izgovarao pred njima i da se on imena „Rac" ni u privatnom ni u
javnom životu nikad nije zastidio.
Dalje veli, da i Bunjevci obično vele: „divanili smo racki" (srpski).
Kako Antunović još misli o Srbima, to će se videti u odeljku o književnosti.
Uz Antunovića stoji i slavni slavonski pesnik Reljković, koji u svome „Satiru" veli za Slavonce
(Šokce) da su „serbski štili i serbski pisali. "
Vuk Karadžić (Rečnik 1852) veli, da je Bunjevac u Bačkoj „Srbin zakona rimskog", a Bunjevka
„Serbin kath. religion."
M. Sladović, Hrvat, („Povesti biskupijah" 1856.) izrično veli za Bunjevce doseljenike u Lici: „prešavši
ovi Srbi polazili su naše (katol.) crkve"... pa dalje: ....„tim načinom pređu Bunjevci Krmpotski sasma
u krilo naše katoličke crkve". Sladović je radio svoje delo po izvorima u katoličkim manastirima i baš
na osnovu tih važnih izvora on kaže, da su oni „prešavši" (doselivši se) bili – Srbi. U istome
Sladoviću čitamo, da je u Oštariji, bunjevačkom mestu, bio u 18. veku sudac Stipan Ukasić, „koji
potiče lozom od srpskih knezova i da ima dotična pisma kod svoje kuće." Isto je tako u Zvečaju bio
knez Srbin Mikojević.
Čak i g. V. Klajić, koji u svakom čistom Srbinu gleda Hrvata, veli („Opis zemalja" II): „ Istini za volju
istaknuti nam je, da se velik deo Hrvata (!) po Hrvatskoj i Slavoniji zove Srbi, osobito oni koji su vere
grčko-istočne." Ona reč „osobito" (naročito) odaje, Klajićevo uverenje, da osim pravoslavnih ima i
„katoličkih Hrvata", koji se zovu Srbi, ili drugim rečima, da čak i po Klajiću, ima katoličkih Srba. A
{122} gde bi mi pre našli te katoličke Srbe u Trojednici, no u ličkim Bunjevcima i u slavonskim i
sremskim Šokcima?
Dr. V. Bogišić („Književnik" III. 1867. g.) naziva bačke Bunjevce – katoličkim Srbima. Tako isto i N.
Đ. Vukićević u svome zemljopisu (1875).
F. Miklošić veli, da u Bačkoj nema hrvatskih naseobina, prema tome su Bunjevci Srbi
Učeni filolog Dr. M. Rešešar u XVI. knjizi Jagićeva „Arhiva za slov. Filologiju", ocenjujući moju prvu
radnju o Bunjevcima („Letopis" 1894. g.) tvrdi da su Bunjevci i Šokci katolički Srbi.
A sad da vidimo šta vele o njima strani pisci, etnografi, istorici i statistici:
Cernig (Ethnographie I.) računa „t. zv. Bunjevce u Bačkoj, i Šokce u Bačkoj i Baranji u Srbe."
Šviker (Statistik der kön. Ungarn 1877.) piše: „etwa 70.000 katolische Serben Schokaczen und
Bunyevacen)."
Fenješ Elek (Magyarorszàg statistikája) veli na jednom nom mestu „Šokac ili katolički „Rac", a za
tim: „a kath. vallást követö szerbusok shokaczoknak vagy bunyeváczoknak neveztetnek... s mind a
két hiten lévö szerbusok közéletben illyreknek is neveztetnek.." (Srbi, sledbenici katoličke vere zovu
se Šokci ili Bunjevci... a Srbi obih vera nazivaju se još u javnom životu i Ilirima"). – Isti pisac ubraja
Bunjevce i Šokce u Srbe, i u Svom drugom delu „Magyarorszàg leiràsà (1846. g.).
P. Hunfalvi („Magyarorszàg Ethnographiaja") veli: „ Šokci ili Bunjevci su katolički Srbi."
K. Galgoci („Pestmegye monographiaja") veli: „Dalmatinci (Bunjevci) su Srbi, a Šokci – Bugari(!!!)"
I. Tomka Saski u svome delu „ Introductio in Geographiam " koje je izašlo 1777. g. zove Bunjevce
Srbima, a na drugom mestu Dalmatincima ili Ilirima."
Dr. A. Konek u svojoj statistici (1878.) piše: „a slavonitàk a szerb vagy Illyr nemzetiséghez
tartoznak, a sokacok és bunyevàczok pedig nem egyéb mint kath. szerbek." (Slavonci pripadaju
srpskoj ili Ilirskoj narodnosti, a Šokci i Bunjevci nisu drugo već katolički Srbi).
{123} Jekelfaluši (Helységnévtàr 1892.) ubraja Bunjevce u red Srba, a Šokce u red Hrvata.
Prof. I. Ivanji smatra ih na svakom mestu za katoličke Srbe i dokazuje, da su pod tim imenom i došli
u Suboticu.
Bunjevce i Šokce računaju u Srbe još i ovi pisci i dela: E. Picot (Les Serbes de Hongrie); Pal Magda
(Magyarorszàg leiràsa 1819 g.); Vigantove („Közhasznù ismeretek Tàra"); Hekenašt (Ujabbkori
ismeretek Tàra"); „Länder und Volkerkunde" (Prag 1818 do 1823); „Oesterr. Katalog (1861).
Konverzacioni Leksikoni Majerov, Brokhausov, Palasov i u opšte sva ona dela, koja su o njima ma
samo nekoliko reči progovorili, nazvali su ih Srbima katoličke vere.
Mi smo naročito pazili, ali ne nađosmo ni jednog sranog etnografa, koji bi sumnjao u njihovu
narodnost. To je razumljivo, jer bi taka sumnja bila paradoks.
Pa ipak nekima, možda, i izgleda, da je pitanje o narodnosti Bunjevaca i Šokaca još otvoreno
pitanje u nauci, jer ih Hrvati nazivaju Hrvatima. Češće biva da zagrebački {124} politički listovi rado
traže „Hrvate u Bačkoj" ali još ne zapazismo ni jednu naučnu raspravu od stručnjaka – pisca sa
hrvatske strane, koji bi u to ozbiljno verovao, te to i drugima dokazivao.
Izgleda, da to čini jedino učeni Vjekoslav Klajić („Opis zemalja" 1883.), ostali hrvatski pisci su
obazriviji, te se ne laćaju posla, o kome je nauka već pre toliko godina izrekla svoj sud. Radoslav
Lopašić n. pr. veli za ličke Bunjevce da su „Vlasi", ali s ogradom, da ni ostali (pravoslavni) Vlasi nisu
Srbi, ali time što ih je priznao za Vlahe, kazao je ujedno da nisu ni Hrvati. Ivan Murgić veli u
Antunovićevoj „Raspravi" (str. 49.) da lički Bunjevac nikad neće reći „ja sam katolik" ili „ja sam
Hrvat", već navek: „Ja sam pravi Bunjevac." A zagrebački „Obzor" raspravljajući 1880. g. o „Vlasih"
veli: „Kajkavski Hrvati u okolici varaždinskoj zovu svakoga štokavca Vlahom, bio on vjere
pravoslavne ili katoličke." Bunjevci su štokavci te „Obzor" misli kao i g. Lopašić, a nikako ne kao g.
Klajić.
Onda bi mogli svršiti ovaj odeljak, što i činimo sa ogradom, da nas pri pisanju ovoga odeljka nije
rukovodio šovinizam, ni kakva propagandska celj, već čisto težnja: da se utvrdi jedna naučna i
prirodna istina.
IV. Prosvetno i privredno stanje.
1. Crkva.
Bunjevci i Šokci jesu vere rimsko-katoličke.
Dok za Bunjevce i to one u Bačkoj znamo, da su iz Like došli u Bačku kao katolici, dotle su Šokci
došli u Bačku i Baranju, većim delom, kao pravoslavni, pa tek docnije primili katoličku veru.
Sadašnji Šokci su delimice potomci onih, prvo pounijaćenih pa posle pokatoličenih Srba u Slavoniji,
Sremu, Baranji i Bačkoj. Mi znamo, da je unija imala izvesnih uspeha, i da je dosta našeg naroda
pokatoličeno, a gde bi te pokatoličene Srbe pre našli no u sadašnjim Šokcima. Tragovi prvašnje
vere očuvali su se kod Šokaca u Bačkoj donekle u običajima, i u tome, što stariji još i sada, pa
negde, znaju crkvene pesme pravoslavnog obreda i nazivaju ih „starovirskim pismama", t. j. pesme
iz stare vere. Oni isto tako nazivaju i narodne junačke pesme.
{125} Za Bunjevce se pak sigurno zna, da su kao katolici došli u Bačku, u pratnji kotoličkih
kaluđera, a sem toga ih i u svima vojenim dokumentima tadašnjim nazivaju katoličkim Srbima. Nije
još samo raspravljeno tačno, da li su oni došli kao potpuni katolici rimskog obreda ili kao unijati,
katolici grčkoga obreda. Jedna pojava iz vremena njihova dolaska govori za ovo poslednje.
Antunović iz toga, što je poglavica salvatorijanaca odmah vratio u Bosnu ili pravilnije u Liku te
Franjevce države bosansko-argentinske, koji su dopratili Bunjevce, k misli, „da je verovatno da su
ovo bili Fratrovi, bolje kaluđeri katolički grčko-slovenskog obreda."
Prvo je pitanje, koje valja postaviti, jesu li Bunjeeci i iz Hercegovine došli već kao katolici u Liku ?
Neke pojave potvrđuju da su još tada bili katolici, dok drugi, i to daleko jači dokazi govore za to, da
su Bunjevci kad su se krenuli iz Hercegovine bili pravoslavni i kao takvi i došli u Liku.
U pokrajini oko Bune reke bilo je i pređe katolika, a ima ih i sada. Pukovnik Murgić u „Razpravi" veli,
da su ti doseljenici bili „kršćani", dakle katolici. Ali, da se to kakvim dokazom utvrdi, to ne mogosmo
naći nigde, i ako smo mi velik deo našeg vremena obratili istraživanju baš ovoga. Kod takog stanja
stvari, mi moramo pre verovati da su oni došli u Liku kao pravoslavni, pa se tek tamo pokatoličili. A
evo zašto:
Oni, koji tvrde, da su Bunjevci došli kao katolici u Liku, ne poriču, da je došlo s njima i „pravoslavnih
Bunjevaca". Mi pak mislimo, da je baš veći deo morao biti pravoslavan. Izgleda, da je bila oskudica
u pravoslavnim sveštenicima, te su katolički misionari mogli, bez prepreke, da uspevaju.
Ta akcija katoličenja dolazila je iz senjsko-modruško-krbavske biskupije, kojoj je posao bio olakšan i

time, što je još od 1248. g. dozvolom pape Inokentija IV. imala slavensku službu, te je došavši
narod, bez duhovnih pastira, jedva i mogao zapaziti razliku između svoje prvašnje i ove nove vere.
{126} Manojlo Sladović opisao je u svojoj „Povesti biskupija senjske i modruške", po arhivama
biskupskim, – taj prelaz ovim rečima (str. 436.):
„Prešavši ovi Srbi (naseljenici), polazili su naše katoličke crkve, i bijahu nastanjeni (pohađani,
obsluženi) većinom od naših (katoličkih) popova, što je taj običaj i danas vidan gde Srbi k' našim
župnikom za blagoslov dojdu, a i maše (mise) plaćaju, naše crkve osobito na mladu nedelju oli koj
god (praznik) pohađaju. Tim načinom pređu Bunjevci krmpotski sasma u krilo naše (katoličke)
crkve, prem se do 18 veka od hrišćana (Srba) zamenito (uzajamno) ženijahu, pače im je i odelo
isto" (i ako je biskup Čolić 1746. pod kaznom nezakopavanja u zemlju zabranio tu međusobnu
ženidbu, a odelo „malko izmenio").
Ovo je i suviše jasno. Bunjevci su dakle prešli kao Srbi pravoslavni, ali ne imajući svojih popova,
[Knez Mikojević u Zvečaju, Srbin, priča, da su se Hrišćani u velikom broju naselili u Liku, ali da su
tada imali samo 2 paroha.] bili su „većinom nastanjeni (obsluživani) od katoličkih popova, polazili
katoličke crkve" i „tim načinom pređoše Bunjevci krmpotski sasma u krilo katoličke vere." Ovo je sve
izneo i napisao Sladović, Hrvat, profesor senjski i tajnik biskupa senjskog i mi nemamo razloga, da
mu ne verujemo.
Taj proces katoličenja išao je ovim tokom, o čemu nalazimo puno pojedinosti u zaista vrednosnoj
radnji Manojla Grbića „Karlovačko Vladičanstvo", u Sladoviću i u drugim radnjama o Gornjoj Krajini;
Sa narodom, koji su se selio, svagda su dolazili kaluđeri. Ima ih u svima seobama. U Žumberak se
naselio narod predvođen sveštenicima. Kada se 12.496 duša naroda našeg naselilo u karlovački
Generalat, došlo je sa narodom 29 sveštenika i 17 kaluđera. I Bunjevci su došli u Bačku predvođeni
kaluđerima. Oni su vrbovali narod i nagovarali ga na seobu na austrisko zemljište. To su naročito
činili unijatski sveštenici i kaluđeri, koji obučeni kao i pravoslavni, sa slovenskim bogosluženjem
staroga obreda, – predstavljali su se narodu u turskim pokrajinama kao pravoslavni sveštenici i
nagovarali narod da se iseljava. Srbi, koji su se u toku seobe pomešali sa {127} katolicima, prešli su
posle i sami u katoličku veru, kao što je to slučaj sa srpskim naseljima u Kranjskoj i sa srpskim
uskocima na Primorju oko Senja i Novog. Na uskočkom primorju narod i danas kazuje za mnoge
razvaline, da su to ostaci nekadanjih pravoslavnih crkava. [Fras: Topografie der Carlstadd. Milit.
Gränze] Prelaz u katoličku veru (pravilnije prvo u uniju, pa tek docnije u katoličanstvo) bio je
olakšan time, što se tada i u katoličkim crkvama služilo slovenski, crkvene knjige bile su štampane
ćirilicom, sveštenici su nosili narodno odelo i imali duge brade i kosu, kao i pravoslavni sveštenici.
Naročito je mnoge pravoslavne Bunjevce i Srbe pokatoličio pop Marko Mesić, o kome smo već
govorili. Mesić je silom uklanjao i onaj mali broj pravoslavnih sveštenika, i u njihove parohije slao
katoličke popove i tako katoličio pravoslavne Bunjevce. Iz jednog izveštaja vidi se, da su kapucinski
kaluđeri pokatoličili 400 pravoslavnih. Misionari su imali stalne stanice u Perušiću i Kaniži. Tu, u
Kaniži bio je i katolički manastir. U katoličkim izvorima nalazimo o toj radnji ove podatke: „Na
propoved i katihizaciju dolazili su u taj manastir i šizmatici (pravoslavni) i svake godine bi se mnogo
njih povratilo u krilo svete matere crkve (katoličke). Tada su pokatoličene čuvene srpske porodice u
Lici: Rukavine (baroni), Došeni, Starčevići (pretci Veliko-Hrvata Ante i Davida Starčevića),
Radoševići i dr., no od kojih porodica ima i danas i pravoslavnih i katolika. [Porodice Kačića,
Filipovića i Damjanića u Lici dobile su 1656–1690 g. plemstvo. Za porodicu slavnog srpskog
vojskovođe, srpskog đenerala Đure Horvatovića zna se, da se u prvoj polovini XVI. veka doselila u
Liku u selo Veliki Mušaluk (tadašnja I. lička graničarska pukovnija) i tu je pokatoličena.] Tim putem
su, sem ovih, prešle u katoličanstvo i mnoge druge stare srpske porodice, te su im sad potomci
najveći Hrvati, ali ih narod i danas zove: „Vlasima." To ime najbolje kazuje, da su im pretci bili –
pravoslavni Srbi.
Zna se da je u Krmpote u Lici 1605. god. naseljeno 700 pravoslavnih, koje naselje M. Grbić naziva
„srpsko-bunjevačkim". Oni su svi prešli u katoličku veru, ali još i danas pričaju mnogi tamošnji
Bunjevci, kako su im pretci bili pravoslavni, „starovirci." Oni i danas slave svoje krsno ime, srpsku
slavu, u čemu se naročito odlikuje pleme Radoševića.
{128} Isto su tako i stanovnici u Prilišću i Rosopajniku nekad bili vernici pravoslavni, ali su u toku
vekova pokatoličeni. Propaganda verska toliko je uticala na njih, da su oni sem vere pronenuli i
nošnju, pa donekle i svoj jezik. Da su doista bili pravoslavni dokazuje nam baš Hrvat Lopašić
pominjući privilegiju iz 1558. g. u kojoj se oni nazivaju Wolaki de Moskoviz (Vlasi Moskovskog,
ruskog obreda? {Malorusi ili Rusini?}) 1580. g. postojala je tu pravoslavna crkva, ali je već 1650. g.
pokatoličena.
U Vinodolu, koji sam ja skroz proputovao, biskup Ratkaj pokatoličio je još 1713. g. mnoge
pravoslavne Bunjevce. Katolički biskupi imali su toliko moći kod graničarskih vlasti, da su
pravoslavne srpske vladike mogli na svakom koraku ponižavati, pa ih čak iz pravoslavnih Eparhija
stražarno proterivati.
U sadašnjim katoličko-bunjevačkim selima u Lici držali su se 1768. g. još dosta dobro i pravoslavni
Bunjevci. Iz Grbićeve statistike vidi se, da je te godine bilo Pravoslavnih Kuća:
U Gračacu 43
U Štikadi 51
U Visuću 67
U Lovincu 7
U Počitelju 64
U Ribniku (1696. g. 40) 4
U Smiljanu 35
U Buniću 102
U G. Kosilju 5
U D. Kosinju 77
U Oštariji 1
Danas je tu skoro sve pokatoličeno.
[O katoličenju pravoslavnih Bunjevaca u Lovincu, Bruvnu, Buniću, Smiljanu, Kosinju, Jablancu, Sv.
Jurju, Krasni, kao i o unijaćenju našeg naroda u Lici, vredi pročitati M. Grbića I. deo, str. 98 – 100,
199, 245, 248–270, 274, 279 i 280]
Pored svega napornog rada katoličke propagande ipak katoličenje pravoslavnih Bunjevaca nije u
početku išlo tako brzo i lako, jer je 1697. g. zabeleženo u Lici samo 1000 Bunjevaca katolika u 160
kuća, među tim, i ako je veći deo Bunjevaca produžio put za Bačku, ipak {129} je te godine moralo
biti u Lici najmanje 10.000 Bunjevaca, naravno i katolika i pravoslavnih ukupno. U ostalom, taj mali
broj katoličkih Bunjevaca u Lici 1697. g. odgovara srazmeri između pravoslavnih i katoličkih
Bunjevaca u dobu njihova dolaska u Liku, jer je u to doba katoličkih Bunjevaca bilo vrlo malo.
U buni Bunjevaca protiv pokatoličenih Turaka u Perušiću 1693. g., kao i u buni ribničkoj 1702. g.
pominje se, da je veći deo pobunjenika bio pravoslavne vere („pravoslavni Vlasi"), od kojih posle
postaše katolički Bunjevci. [Pravoslavni narod bunio se u više prilika protiv katoličenja, kao što smo
u ranijim odeljcima videli. 1751. g. pobunili su se pravoslavni u Buniću, Jošanu, Pećani i Debelom
Brdu povodom nasilnog unijaćenja. Bajan Mijat Budisavljević sa Dojčić – Banjaninom i Maletom
Lončarem, digao je te godine narod na oružje, koji otera katoličke kaluđere i kranjske popove.]
Inače su u tome vremenu pravoslavni i katolici u Lici živeli u najvećoj slozi, koja je išla čak tako
daleko, da se ni na versku razliku u samim bogomoljama nije mnogo gledalo. Tako je 1696. g.
pravoslavni kaluđer Nikola Uzelac služio kao župnik katoličkim Hrvatima i Bunjevcima, dozvolom
biskupa Glavinića, a u isto vreme i pravoslavnima. Zna se na pr., da je u Kosinju služio službu i
pravoslavnima i katolicima isti Uzelac „potčinjen (kao kaluđer ili „rascijanski" paroh) episkopu
vlaškom Isaiji Popoviću iz Marče." U Kosinju, Sv. Jurju, Krmpotah, Jablancu i Krasni bilo je puno
pravoslavnih Bunjevaca, ali nisu imali svog, već zajedničkog katol. sveštenika. Katolički pop Marko
Mesić pak upravljao je neko vreme i poslovima pravoslavne crkve za odsustva vladike Ljubovića,
koga je zastupao.
Kod takih prilika nije čudo, što se moglo širiti katoličanstvo među dotle pravoslavnim Bunjevcima.
*
Unijaćenje Šokaca počeli su Kolonićevi misionari 1695., a posle dovršili ostali udruženi misionari
„Congr. de propaganda fide". [Đakovački biskup Štrosmajer otvorio je 1853. g. u Đakovu specijalno
učilište za bosanski klir, gde su učili i šokački sveštenički kandidati za Baranju, Bačku, Srem i
Slavoniju.]
Čak su i verske knjige štampane ćirilicom, od kojih pominjemo „Nauku Hrišćansku", koju je izdao
Kolonić u Ternavi 1690. g. i katihizis Jezuite P. Kanizi, štampan u prevodu {130} srbuljskom
ćirilicom u Rimu još 1583. g. Šokci su selo Baću naselili 1699. g. kao pravoslavni, pa se tek posle
pokatoličili, a isto tako u Duna-Földvŕry sve do 1690. g. nije bilo ni jednog katoličkog popa, već
samo pravoslavnih kaluđera. U Baču (stari Bach, Bachia, Bath) bilo je 1770. god. još dosta
pravslavnih, ali su oni ili pokatolnčeni ili se raselili u selo Deronje (donja Bačka).
Senjska biskupija pokazala se u katoličenju pravoslavnih revnosna, naročito u početku 18. veka, o
čemu Sladović ovo piše: „Da je i u drugih po biskupiji Srbah unija postojala, to je belodano iz pisma
senjskog biskupa Benzona, Karlovačkom generalu Štubenbergu 1776. g. i kako nas i postanak
križevačke biskupije upućuje."
Pre unijaćenja u većem broju, Srba katolika (Šokaca) bilo je vrlo malo u Baranji i u Sremu. A i
stanje katoličke crkve u Slavoniji ne beše zavidno. Katolika beše vrlo malo, tako da Petar Jurjević
sremski biskup, sa Marjanom Moravićem, bosanskim biskupom mole 1656. g. od bečke vojene
uprave ne potporu, već „lemozinu" (milostinju), jer ni sebe ne mogu da izdržavaju. A iz istih razloga
odrekao se biskup Benlić, čak i svoje biskupije 1669. god.
Naše je mišljenje, da su Bunjevci tek u Lici pokatoličeni, te se je pokatoličeni deo odande krenuo za
Bačku, dok je manji deo katoličkih, i ostatak pravoslavnih zaostao u Lici. Ovo je u ostalom, osobeno
crkveno pitanje u istoriji Bunjevaca, a da ga rasprave, mislimo, da su najnadležniji i najpozvaniji
učeni slušaoci oltara Božijeg, Bunjevci, kojih ima lep broj i koji su toliki rodoljubi, da će se toga latiti.
U tome poslu poslužiće ih najbolje arhive raznih franjevačkih manastira, jer su, kao što Antunović
veli, „Franjevci redovnici nam hvale vredno sačuvali ono, što se virskoga života naših starih ticalo" i
t. d. Antunović osim toga, imenuje doslovce manastire gde takve građe ima i naročito ističe zasluge
oko toga Eusebija Fermendžina, predstojnika manastira u Baji, učena redovnjaka, poreklom
Bugarina. [Za crkvenu istoriju Bunjevaca i Šokaca našao sam lepe podatke kod Katone (I. deo),
Prag, Bombardi, Svastića „Magyar Historia" i t. d. Specijalno o istoriji bačke biskupije v. članke o
Baču u „Sub. Nov". br. 11, 12, 15 za 1896. g.]
{131} Bunjevci su došli u Bačku pod vođstvom 18 kaluđera Franjevaca bosansko-argentinske

crkvene države. Zato, što su te kaluđere, bački čisto katolički kaluđeri vratili odmah natrag,
Antunović misli, da su ti kaluđeri, a i narod, koji dovedoše, bili katolici grčko-slovenskog obreda (t. j.
još unijati).
Poglavica salvatorijanaca hteo je da Bunjevce prevede što pre na latinski obred, i za to je i vratio
njihove kaluđere, da mu u tome ne smetaju.
A to nije tako teško išlo, jer su Bunjevci ovde već našli dosta svojih sunarodnika (Šokaca) katoličke
vere, latinskog obreda. Da su Bunjevci u Bačkoj i pre veće bunjevačke seobe 1686–1878 god. bili
katolici, to se iz Antunovićeve „Rasprave" može na više mesta videti. Tako u Đenđeškom
samostanu ima pribeleženo ovo: „G. 1657. šalju se nekoji Dalmatinci (t. j. Bunjevci) u Sečenj na
škole. U Segedinu naređuje se 1668. g. za Mađare i Dalmatince, svećenik. God. 1660. šalju se u
Sečenj klerici na nauke, većinom Dalmatinci." Iz ovoga se vidi, daje Bunjevaca i to katolika bilo u
ovim krajevima i pre velike seobe 1687. godine.
Subotica je još pre Mohačkog poraza potpadala pod bačku (potonju kaločku) arhibiskupiju,
osnovanu u 11. veku. Po crkvenoj podeli spadala je Subotica pod segedinskog preposita. Na
subotičkim pustarama: Verušiću, Tompi, Ludošu, Tavankutu, Šebešiću, Radanovcu, Čestisaru koje
su pređe bile samostalna sela, bilo je crkava obe veroispovesti, od kojih su razvaline još u prošlom
veku bile očuvane. Pošto su se Franjevci, koji su dopratili Bunjevce pri velikoj seobi 1687. g. i
ostavili svoje verne u Subotici, vratili u Bosnu, subotičkim Bunjevcima dolažahu segedinski {131}
„Salvatorijanci", da vrše duhovne dužnosti. Od 1. Decembra pomenute godine, bio je stalno u
Subotici Bertalan Benjović, koji je već i matrikule crkvene vodio. 1653. g. došao mu je u pomoć
kaluđer Bunjevac Jeremija Guganović (Ludaši), koji je bio propovednik i stanovao u gradiću „Kuli"
(gde je sad manastir Franjevački), gde je bila i kapela. Interesno je, da je njegova zvanična titula
bila „kaluđer pri rackoj koloniji", dokaz, da su zvanični krugovi i tada smatrali Bunjevce za „Race"
(Srbe). Od kaluđera, koji su narod dopratili u Suboticu, ostade samo Anđel Šarčević, ali i on se
vratio nazad, čim su segedinski kaluđeri naučili jezik Bunjevaca, te mogdi vršiti svoju dužnost.
Cela varoš bila je tada vrlo neugledna, iz samih sitnih koleba. Jedina ugledna zgrada beše tvrđava,
takozvana „Kula", koja je imala tri sprata. U donji su se smestili kaluđeri i tu otvorili kapelu, u
gornjim spratovima sedili su graničarski kapetani, Bunjevci: Sučić, Marčetić, Bujavić i Kajić sa
svojim porodicama.
U to vreme bilo je već Franjevačkih samostana u Baji, Somboru, Baču i Kaloči, kao što svedoči
zapisnik skupštine fratarske, držane u Rimu 1693. god. [Manastir u Baču bio je do XIV. veka u
rukama Templaraca, zatim u rukama Konventualaca, pa Franjevaca (bosanskih) koji ga opraviše,
jer je posle muhačke bitke bio razoren, a i za vreme Rakocijeve bune. 1832. g. manastir je sasvim
dovršen, Kaluđeri ovog manastira bili su u šokačkim parohijama u Baču, Vajski, Plavnu, Monoštoru,
Sonti, Beregu, Kolutu i Santovu sve do 1766. god. U tome manastiru postojala je škola još u
prošlom veku.] Bajsku parohiju rukovodi već 1693. g. Bunjevac, otac Ivan Vidić. Od toga vremena
vidimo već u bunjevačkim mestima kaluđere Bunjevce.
Od 1710. g. stalno su Bunjevci imali za svećenike Franjevce redovnjake. Te godine počinju oni u
Subotici zidati samostan od valjaka, uz pomoć ktitora, Bunjevca – Đuke Lončarića, Crvenka. Đuka
je radio kao zidar, a Fratrovi su mu dodavali opeke. [Podatke o crkvenim prilikama u Subotici našli
smo u raspravi prof. Ivanjija i I. Antunovića.]
Godine 1717. proglašen je subotički samostan za rezidenciju, a za prezidenta postavljen je otac

Jerko Ludaši – Guganović. Pomoćnici mu behu Alfons, Sokol i Sazel.
{133} Segedinski Bunjevci pokazali su se u više prilika kao dobri sinovi svoje matere crkve. Tako je
veliki žrtvenik u Fratarskoj crkvi u Segedinu podignut 1713. troškom Đure Ševarca, Bunjevca.
U to vreme pada katoličenje mnogih pravoslavnih Srba u Subotici. Antunović misli, da su oni bili već
unijati, pa su, u oskudici unijatskog sveštenika, primili latinski obred.
Već 1718. godine dobili su Franjevci od dvorske komore čitavu kulu subotičku na raspoloženje. I
pored protivljenja vojenih kapetana, koji su u njoj stanovali, ipak g. 1724, prelazi samostan konačno
u ruke redovnjaka, pošto se iz njega iseliše graničarski kapetani i časnici: Sučići, Marčetići, Vujavići
i Kajići, koji su dotle tu stanovali, jer je to bila pređe Subotička tvrđava (kula). Ratni pribor i oružje,
koje se tada tu zatekdo, bi prenešeno u Segedinsku tvrđavu.
Tako od nekadašnje subotičke tvrđave posta crkva i Franjevački samostan. Grad je imao dve kule,
od kojih je jedna porušena, a ona druga na južnoj strani zadržana je za toronj koji i danas stoji.
Crkvu je osvetio 1736. g. kaločki biskup Đura Patačić. Crkva je sazidana iz priloga, skupljenih od
1732–35. g. među Bunjevcima, jer su tada samo oni bili katolici u Subotici. Prilagači su izjavili želju,
da im za sveštenike ostanu samo Franjevci. U tridesetim godinama prošlog veka bilo je u ovom
samostanu 5–10 otaca.
Crkva i Franjevački manastir u Subotici (slika na str. 66).
Najstariju katoličku crkvu i manastir u Subotici podigao je red kaluđera Franjevaca, sveštenika
bunjevačkih, u prvom dobu njihova dodaska u Bačku. Crkva i manastir podignut je na mestu starog
gradića subotičkog. O ovoj bogomolji naći će čitaoci opširniji opis na str. 65, 132 i 133.
Kaločki arcibiskup Čaki pismom svojim od 3. juna 1729. g. ostavio je kaluđere Franjevce, da i dalje
budu sveštenici subotičkih katolika. Te godine izvršen je i premer njihova zemljišta, a naredbom
barona Vajsa, segedinskog komandanta od 1. jula 1730. g. priznato im je pravo svojine na svo
nepokretno imanje.
Pošto je stanovništvo subotičko od iskoni bilo bunjevačko i srpsko, to se u subotičkim crkvama do

1731. g. pridikovalo samo našim jezikom. Antunović tvrdi pak, da je prva mađarska pridika bila tek
1754. g. Ivanji pominje, da su u to vreme mađarski svećenici naglo potiskivali bunjevački jezik u
crkvi i da je usled toga bilo nesloge u subotičkom katoličkom kliru. Mađarski svećenici odvraćali su,
naime, svoje verne da ne prilažu u zajedničku crkvenu kasu, jer je to – „Racka kasa". Te stvari
došle su do znanja i sv. stolici u Rimu, koja {134} je dala za pravo Bunjevcima, ubrojala Suboticu u
slavensku provinciju i predstojnika Franjevačkog reda uputila, da nabavi j za Suboticu što više
slavenskih svećenika, koji će Bunjevcima maternjim jezikom tumačiti sveto pismo. U to vreme bila
su okolna, pa i udaljena bačka mesta pod subotičkom parohijom, i smatrala se kao Filijali iste.
To su bila ova mesta: Almaš, Meljkut, Topola, Kanjiža, Senta, Bezdan, Jankovac, Ada, Heđeš.
Bunjevačke sveštenike tražila je i sama politička opština u više prilika, naročito g. 1759. i 1762.
Mnogo su se tužili Bunjevci, da im se u crkvi nameće mađarski jezik, i ako je tada u Subotici bilo
samo 300 mađarskih, a 1000 bunjevačkih porodica.
U Somboru je tek 1763. g. zavedena mađarska pridika. 1744. g. iskali su Nemci u Baji nemačku
pridiku, ali im ona nije odobrena. Dakle do polovine 18. veka, u Subotici, Baji i Somboru pridikovalo
se samo – srpski!
1752. g. položen je temelj crkvi sv, Bogorodice u Somboru, koja je podignuta prilozima nemeš-
miletićskih i ostalih bačkih bunjevačkih plemića. Zvono za tu crkvu darovao je Bunjevac Jakov
Bokerević.
Subotički samostan odlikuje Rim, 1759. g., naslovom konventa, kome prvi gvardijan beše otac
Danilo Zavodski.
1773. g. posle dugih pregovora uspe kaločki biskup Baćani Josif, da u Suboticu dođu i mirski
svećenici. Tako plebanija pređe iz ruku Franjevaca u ruke mirskih svećenika. Prvi svećenik beše
Stevan Ranić, sa tri kapelana. Prvi tutor (staratelj) beše Luka Vojnić, kantori behu Jakosević i
Zomborčević. S jeseni iste godine, poče se graditi subotička najlepša crkva, crkva Svete Terezije,
koja je 1798. g. i dovršena. Posle Ranića bili su svećenici Josif Lukić, Martin Radičević, Pavle
Bednarić, Pavle Sušić (iz Bukina) i dr. Sada je plebanoš (paroh) pri ovoj crkvi, Bunjevac preposit
Matiša Mamužić.
Crkva sv. Terezije
(na strani 74).
Ova divna i veličanstvena građevina, jeste najveća i najlepša crkva bunjevačka ne samo u Subotici,
već je veća i lepša od svih bunjevačkih crkava u opšte. Nju je podigla bunjevačka pobožnost i u njoj
se i sad hori naša reč. Crkva ova sazidana je (dovršena) 1798. godine, dakle, pre sto godina
(strana 134).
Osim većih bogomolja, ima u subotičkim predgrađima i salašima još omanjih bogomolja i kapela,
koje su većinom troškom pobožnih Bunjevaca sazidane. Kapele su: Ane Antunović rođ. Latinović,
Franciske Mukić – Malagurske, gospođe F. Parčetića, kapela i porodična grobnica porodice
Vojnića.
{135} 1781. g. prešla je bajska parohija iz ruku kaluđerskih u ruke sveštenika a u smislu naredbe
nadbiskupa Adama Patačića. Bunjevci su tada u Baji bili u većini, te su i opštinski knezovi, često i
Mađari, morali u bunjevačkoj crkvi na našem jeziku zakletvu polagati. U Baji je neko vreme
stanovao i katolički nadbiskup Gavro Patačić i 1740. g. držao je blagodarenje, kad je kuga prestala.
Županijski arhiv bački bio je u bajskom samostanu od 1741. do 1774. god. Bajski manastir popališe
1708. g. Rakocijeve čete, ali je docnije obnovljen. – Somborska parohija prešla je 1786. g. u ruke
svetovnih sveštenika. Prvi paroh beše Stipan Jagodić, kome je dužnost predao Antun Gašlević
nadbiskupski namesnik.
To bi u glavnom bila markantnija mesta iz crkvene istorije bačkih Bunjevaca. Dodajemo još, da
bunjevačke i šokačke parohije potpadaju pod svoje protopresviterate, a ovi pod kaločkog i
pečuvskog biskupa. Parohija bunjevačkih u Bačkoj ima (po Fridrihu): čisto bunjevačkih dve,
mađarsko-bunjevačkih 5, mađarsko-nemačko-bunjevačkih 20, nemačko-bunjevačkih 3.
Bunjevačko sveštenstvo je vrlo rodoljubivo. Na njega bi se, zaista, mogla ugledati i ostala
bunjevačka inteligencija.
Književni i svaki narodu korisni pokret u Bunjevaca, ponikao je iz svećeničkih i učiteljskih krugova.
Neumrli Ivan Antunović ima mnogih svojih prethodnika i poslenika. Učeni Čevapović, pesnik
Peštalić, rodoljubivi Fratri Demerac, Bačić, Jakošević, stolnobiogradski biskup Nikola Milašin,
Levaković, i biskupski teolog Stipan Vilov (većinom bajski sinovi), kanonik i biskup đakovački 1830.
g. Pavle Sučić, a naročito pokojni Ivan Antunović, behu svećenici i doista odlični pastiri svoga
naroda. Pa tek kakvi behu njihovi prethodnici Anđelije Šarčević i 17 drugova mu, koji dopratiše
Bunjevce iz staroga u novi zavičaj, pa Jerko Guganović – Ludaši i ostali Franjevci?
[I skorašnji zagrebački biskup Josip Mihalović bio je rodom Bunjevac. Od katoličkih prvosveštenika
šokaca pominjemo samo: Kolonića, barona Patačića, Klobušickog, Dr. Ivana Nehiba, kanonika i
biskupa tuninskog i t. d. Biskup Patačić je ostavio ružnu uspomenu kod Šokaca i Bunjevaca: Pod
pretnjom batina i novčane. globe zabranjivao je on tom narodu govoriti maternjii jezikom, tražeći da
se govori – mađarski.]
{131} Franjevački kaluđerski red ima velikog i važnog udela u prošlosti Bunjevaca i delio je sudbu
svoga stada i u najžalosnijim i najopasnijim trenucima. Za vreme Turaka, oni su bili pravi oci
narodni.
U prošlosti Bunjevaca naći ćemo bezbroj primera Franjevačke odvažnosti, čestitosti, milosrđa i
ljubavi prema narodu. Neke od tih primera izneli smo u prvom delu, gde je reč o istoriji Bunjevaca, a
neke ćemo na ovom mestu pomenuti.
Franjevci su hrabrili Bunjevce, kad su polazili u boj protiv Turčina ili protiv Rakocijevih četa, oni su
za vreme kuge 1738/40 hrabrili i lečili bolesnike, te su tom prilikom tri Franjevca od kuge umrla.
Za vreme Turaka u podunavski Feldvar (Duna –Feldvar), gde je u XVIII veku bilo još dosta Šokaca,
dolaze Fratri iz Tukulja (Tököl), da hrabre izmučeni narod. Fratri su se preoblačili u tursko odelo,
samo da ih turske straže propuste u selo. Ti Fratri se zvahu otac Bernardo Spasić i Cvetović.
Kada se bunjevačka nejač skrivala po Baji, palićskim ritovima, jankovačkim šumama, i begala od
Turaka čak u Petrovaradin i u Baju, Franjevci su svagda sa njima bili. Kralj Josif I daje 1705 g.
javno priznanje Franjevcima, da su u vreme raznih buna u Ugarskoj, stekli mnogo zasluga u obziru
verskom kod Raca, njemu veoma odana naroda. Prateći gonjeni narod, oni su velike muke trpili od
Turaka. Bacali su ih Turci u duboke jame, kamenjem ubijali, pekli žeravicom, na čelu duvan rezali,
batinali, gušili, sa živih kožu derali, na kolac nabijali, morili glađu i žeđu. U narodu se očuvala
poslovica: „Kamo Turci s đordom, tamo Fratri s torbom."
Somborski magistrat svedoči 1784. g., da su Fratri za sve vreme turska gospodstva i Rakocijeve
bune, vršili svoje svećeničke dužnosti u opasnosti svog sopstvenog života.
Fratri Parčević, Levaković, Koločanin, Radnić, Pavić i Janković behu radi svojih zasluga i
obrazovanosti na vladalačkim dvorovima odlikovani i čašćeni.
Kardinal i primas ugarski Hristijan, hvali 1712. god. fratrove, što su „virne katolike, najviše one, koji
govore ilirski (u Budimu i okolini) spremno u katoličkoj veri {137} poučavali i uzdržavali." A kaločki
nadbiskup Gavro Patačić poziva 1733. g. bunjevačke kaluđere za učitelje kaločkom semeništu.
Kaloča je sve do skora bila od kulturnog značaja po Bunjevce i Šokce. Tu su se vaspitavali njihovi
sinovi, i ulazili u narod kao pravi prijatelji njegovi. Ne razumemo, zašto se to kaločko semenište, u
najnovije vreme, maćijski ponaša prema Bunjevcima, te ih ne prima u red pitomaca?
Bunjevci i Šokci su vrlo pobožni. Crkve su svagda prepune, a sveštenike poštuju kao retko koji
narod. Na veliki petak, Markov dan i Brašančevo i dr. praznike, bunjevačko je selo od rane zore na
nogama, a crkve su prepune. Post tačno drže. Pozdravljaju se kršćanski: „Hvaljen Isus! Amin uvik!"
Krsna imena su im većinom biblijska.
[Dokle ide njihova pobožnost pokazuje ovaj primer: Starina – Franjo Vujković – Lamić u Subotici,
živio je do svoje 40. g. vrlo raskošno. Da izmoli od Boga oproštaj, on do smrti vina i rakije nije pio,
nije pušio, samo nedeljom jeo kuvana jela, svaki dan je išao u crkvu, u post se nikad pnje brijao, a
dnevno 100 očenaša čitao. Noću je mesto dušeka ciglju mećao pod glavu. Štampao je i delio među
narod knjige pobožne sadržine.]
Bunjevce sami Mađari, koji su među njima živeli, nazivaju „evanđelskim narodom." Za Bunjevce u
Podgorju (Lika) priča se, da znaju sva nedeljna evangelija na pamet. Ta pobožnost je ujedno
izazvala onu naklonost u njihovoj inteligenciji da se posvećuje svešteničkom pozivu.
Zaista je nerazumljivo, što katoličke crkvene vlasti tako maćehinski postupaju prema tako
pobožnom, i katoličanstvu tako verno odanom bunjevačko-šokačkom plemenu, koje je dalo
katoličanstvu tolike odlične prvosveštenike, i pobornike interesa zapadne crkve.
{138} Žalosno je, što je u najnovije doba i katolička crkva, odnosno njeni biskupi, po rođenju Mađari,
stala u službu mađarizacije svega, što po krvi i jeziku nije mađarsko.
[Dok je katolička vera kod Bunjevaca i Šokaca mnogo poslužila pomađarivanju njihovu, dotle je
katoličanstvo spaslo Srbe Krašovane u Banatu, da se ne porumune, što bi izvesno bilo, da su oni
pravoslavne vere, kao što su u Banatu tolika srpska pravoslavna sela postala – rumunska. ]
Tu mislimo na pojave poslednjega doba, kada se sistematski trude, da iz bunjevačkih i šokačkih
crkava istisnu bunjevačko-šokačku propoved i zamenu je mađarskom pridikom. Naročito od god.
1879. počeli su jače istiskivati naš jezik iz bunjevačke i šokačke crkve i škole. To se čini naročito u
selima, u kojima su sveštenici Mađari ili pomađareni Nemci i Bunjevci. 1897. i 1898. godine
pojavljuje se težnja i u samoj Subotici, u bunjevačkoj crkvi i t. zv. kerskom kraju, gde je sveštenik,
po narodnosti Mađar, hteo ne samo istisnuti bunjevačku propoved, već je crkvu ukrasio i sa nekim
mađarskim natpisima, protiv čega se digla prava bura među subotičkim Bunjevcima. Oni videći, da
im se njihov jezik goni i iz crkve i time krnje vekovna prava, protestovaše energično protiv toga
pokušaja i na javnim zborovima, i putem izjava i preko svoje štampe. O toj uzvišenoj borbi za
narodni jezik u bunjevačkoj crkvi, pisale su opširno „Subotičke Novine" (u 1897/98) i ta je borba
krunisana – uspehom. Kaločki biskup Časka bio je prinuđen narediti, da u toj crkvi ostane po
starom, i da se ne dira u bunjevački jezik i najsvetije osećaje Bunjevaca. Odlučnost, koju su
subotički Bunjevci pokazali u odbrani svoga jezika za divljenje je.
Težnja, da se i iz šokačkih crkava istisne naš jezik, težnja mađarskih sveštenika, zaraženih
šovinizmom, izazvala je poznati događaj u Santovu, kojim se toliko bavila i naša i strana štampa. I u
Santovu, gde su Šokci u većini, hteo je sveštenik Mađar da istisne šokačku pridiku i da je zameni
mađarskom. To Santovački Šokci nisu nikako hteli odobriti, nosili su se sa svojim popom pune dve
godine (od 1897-99 g.), žalili se biskupu u Kaloči, no bez ikakva uspeha. Kad su videli, da ih hoće
da pomađaruju i u crkvi, kao što već čine u školi, oni se reše, da prelazom u pravoslavnu veru
očuvaju svoja vekovna prava, upotrebu narodnog jezika u crkvi. [Od pamtiveka su Šokci u Santovu
imali ¾ dela a Mađari ¼ dela u bogosluženju. Pre 20 godina kaločki biskup odredi promenu u
bogosluženju, tako, da Šokci dobiše ⅔ a Mađari ⅓ dela od pridika na dotičnim jezicima. Narod i
tadašnji santovački sveštenik, rodoljub, pristane teškim srcem na ovu promenu. Ne za dugo posle
te promene, dođe nova i crnja. Mađari dobiše veći broj pridika na svom jeziku od Šokaca, čiji se
jezik sistematski (i pomoću žandarskom) istiskivao iz katol. crkve toga sela, u kome je većina
šokačka. Narod protestovaše no bez uspeha najzad reši, da ne ide u crkvu dok tako stanje traje. –
Uzroci Santovačkog događaja opisani su opširno u „Subotičkim Novinama" u broju prvom za 1897. i
1898. g. – V. članak Milana Heimerl u 6. i 7. broju „Novog Doba" (Prag, 1898. g.)] {139} Što su
dokonali, to su i učinili. 28. februara o. g. prešlo je 1800 santovačkih Šokaca u pravoslavnu veru.
Čin prelaza u pravoslavlje, izvršio je u Santovu, na vrlo svečan način somborski pravoslavni prota
Ljubomir Kupusarević sa 10 pravoslavnih sveštenika iz Bačke i Baranje, a u prisustvu mnogobrojnih
Šokaca i Srba somborskih. Opis toga, bez sumnje, vrlo važnog događaja, izašao je u srpskim
listovima, za to ga ovde ne ponavljam. Beležim samo, da je ovaj događaj izazvao veliki utisak i u
srpskoj, i u stranoj, a naročito u mađarskoj štampi. Čitao sam mađarske listove, koji su sa puno
razloga osuđivali postupak katoličkih sveštenika, jer su ovi „na suviše brz i nezgodan način pokušali
da šire mađarizaciju, što je izazvalo tako nesretne posledice po katoličanstvo." Pravoslavni Srbi,
pohitali su prilozima svojoj santovačkoj, sad i po veri, braći, da im se što pre podigne pravoslavna
crkva. Još o danu prelaza Santovčana u pravoslavlje, stiglo je 2090 for. priloga za pravoslavnu
crkvu u Santovu. Među prilagačima su na prvom mestu rodoljubi Srbi. Tako je priložio Radivoj
Paunović iz Vukovara 1000 For. priloga, za tim je srpska crkvena opština u Sentomašu priložila na
tu celj 1500 for., srpska opština u Novom Sadu 500 for. i t. d. Santovački pravoslavni Šokci imaće
lepu pravoslavnu crkvu i srpsku školu, ako Bog da, prilozima svoje srpske braće.
Gonjenn nekvalifikovanim ponašanjem svojih sveštenika, Santovčani su napustili katoličku veru i

vratili se svojoj staroj veri, jer su oni još u prvoj polovini prošlog veka bili pravoslavne vere, pa zatim
pokatoličeni. Iz starih zapisa vidi se, da su santovački Šokci još 1736. god. bili pravoslavne vere i
da je njihov Knez Jakšić, dolazio sa odbornicima u Sombor na izbor poslanika na srpski pravoslavni
crkveni sabor. Oni su pokatoličeni tek oko polovine prošlog veka.
Kako se neki katolički sveštenici, i posle gornjih iskustava u Santovu, neće da okanu svoje mržnje
prema našem jeziku {140} u crkvi, neće biti čudo, ako i Šokci u Sonti, Beregu, Vajski, Plavni i
Bođanu pređu u pravoslavlje. – Šta više mađarski listovi tvrde, da se pokret za prelaz u pravoslavlje
već pojavljuje u tim bačkim selima i da je 200 Šokaca u Beregu već spremno, da pređe iz katoličke
u pravoslavnu veru. Ne treba se zavaravati, da su taj pokret izazvali neki srpski agitatori. To nije
istina. Prelaz santovačkih Šokaca u pravoslavlje, samo je posledica mađarske težnje, da se jezik
naš istisne iz šokačkih crkava. Ta posledica samo potvrđuje istinitost one narodne izreke:
Ko vetar seje, buru žanje....
2. Škole i noviji školski pokret.
Bunjevci i Šokci imaju samo osnovnih škola, srednjih ne. A to je velika šteta po njihov nacionalan
razvitak. Plodove mađarske nastave u gimnazijama vidimo već u odrođenim Bunjevcima.
Osnovne škole dele se na opštinske i veroispovedne. Sa prvima upravljaju, preko opštinskih

školskih odbora, državni organi, dok druge stoje pod nadzorom sveštenstva. Po poslednjim
podacima, bilo je u Ugarskoj 130 katoličko-srpskih škola, ali tu su uračunate i škole „Vaserkroata" i
Krašovana u Banatu, Hrvata u Međumurju, – te se tačno ne zna, koliki je upravo broj bunjevačkih i
šokačkih osnovnih škola. Od njihovih škola su 90% veroispovedne. Školske dece bunjevačke i
šokačke ima u Bačkoj 11–14.000, a šokačke dece u Baranji 4–5.000, što je vrlo malo, čemu se
moramo čuditi, jer je procenat pohađanja škola u Ugarskoj najjači, kod Srba i Hrvata, odmah posle
Nemaca. [Muška deca u Bunjevaca više pohađaju školu, nego li ženska. Veći deo školske dece
svrši samo osnovnu školu, pa se odaje zemljoradnji, ređe zanatu, a još ređe trgovačkom pozivu.
Čak biva, da se i oni vraćaju ekonomiji, koji svrše gimnaziju. Samo sinovi bogatijih porodica idu na
Univerzu.]
Kako Bunjevci i Šokci nemaju gimnazija, njihova deca pohode državne gimnazije u Subotici, Baji,
Somboru, Pečuju i Kaloči. [U subotičkoj gimnaziji bilo je 1893/94. g. 100 Bunjevaca i 19 Srba,
đaka.] – Isto tako pohađaju razne stručne, privredno-zanatlijske škole državne, u kojima se predaje
na mađarskom jeziku.
{141} Ne možemo prećutati, da su se Bunjevci i Šokci najnemarniji pokazali baš tamo, gde bi
trebalo da su najvredniji. Prema svojim školama nemarni su do neverovatnosti. U mnogim
bunjevačkim školama kao u Somboru, Baji, Subotici, Čonoplji, Dušnoku, Baćinu, Sv. Ivanu, Aljmašu
predaje se samo veronauka bunjevački, svi ostali predmeti mađarski, ma da je velik broj (a često i
većina) dece bunjevačke i šokačke. Učitelji su većinom stranci, te se slabo staraju da u školi neguju
maternji jezik bunjevačke dece. Osim toga ni sami ne znaju naš jezik, te im deca ne razumeju
predavanja i izlaze iz škole sa vrlo sla bim znanjem. Tako školovanje upravo i nije školovanje i
protivi se svim pedagoškim pravilima, jer je prvi alat u školi predavanje na maternjem jeziku.
Sem toga, predavanje na tuđem, deci nerazumljivom jeziku, stoji u opreci i sa izričnim odredbama
ugarskog zakona u nastavi i školi.
Među tim Bunjevci, sem protesta u „Nevenu," „Danici" i „Sub. Novinama" nisu do skora činili ništa,
da uvedu maternji jezik za nastavni u svoje škole, na što imaju pravo i po ugarskom školskom
zakonu i zato bi tim lakše mogli učiniti što su im škole vsroispovedne. Izuzetak čini samo Subotica
gde je školsko pitanje postalo poslednje godine vrlo akutno, o čemu će niže biti govora.
Na pitanje, šta čini narod u pitanju školskom odgovara „Danica" (1892 g.):
„Tamo gde su mu jezik iz škole, iz ureda istiskali, uviđa da je falio, te moli i zahteva prava jeziku
svome, ali je kasno.(?) Ne da se ono tako lako preinačiti i promenuti, na što je on ranije pristajao, ili
čemu se on protivio nije. A onde, gde bi se još mogla spasti narodna stvar, – jedan neće, drugi ne
smije, da se ovome ili onome gospodinu ne zameri. Na ako bi ipak narod digod nastojao, zahtevao,
da mu se jezik poštuje i ne zabašuruje, onda nastoje oni zli ljudi (naši nesinovi, naša inteligencija,
koja je svoj jezik i kod kuće zanemarila) lipim odgovoriti ga ili ružnim zastrašiti ga, e da bi se kako
god utaložio i cilu stvar napustio."
Među tim žalbe Bunjevaca, koje iznose preko svojih listova, tako su skromne i opravdane, da zaista
ne vidimo razloga, zašto {142} se ne zadovolje. Njihove se žalbe svode na ovo: 1., što im se
maternji jezik u školi i crkvi zanemaruje. 2., što im se jezik ne priznaje po kancelarijama, te ih čak
neće na tom jeziku ni da preslušavaju, jer činovnici obično neznaju (a trebali bi, po zakonu, da
znaju) njihov jezik i 3., što im se na ime, reč i knjige popreko gleda. Skromnijih zahteva zaista ne
može biti!
No baš usled njihovog nemara da postignu ono što žele, događa se sa njima i to, da im se čak i na
ulici zabranjuje govoriti svojim jezikom, kao što se to već u nekoliko sela dogodilo (Dušnok, Baćin).
Uz oskudicu srednjih škola, dolazi i mali broj osnovnih škola u Baranji, gde šokački živalj rapidno
gubi svoje nacionalno obeležje. Uz take prilike, nije čudo što odnarođivanje, naročito u redovima
inteligencije napreduje. Čast neka je sveštenicima i učiteljima i drugim izuzecima.
Antunović se u svojoj „Razpravi" više puta žali na to odnarođivanje i to ne bez uzroka. „U prošlom
veku – veli Antunović – bila je bunjevština znatno pretežnija u plemstvu, a da sada pregledaš vridna
uda onih dičnih obiteljih, jedva bi i jednog našao baštinika, onim lipim trudom i žrtvom bunjevačkih
pradedovah nabavljenih dobarah, koji bi govorio bunjevačkim jezikom."
– 1768. zaklinjao se u bunjevačkoj crkvi u Baji, i ako nije bio Bunjevac, izabrani knez
(gradonačelnik) bunjevački, jer „tada su – veli Antunović, žitelji u Baji još Slaveni bili, većim delom
pravi Bunjevci, a sadanji njihovi potomci, ako ih po vladanju i odilu sudiš, nipošto u njima Bunjevca
ne nalaziš, samo ako ih čuješ među sobom govoriti, onda slutiš da su potomci onih starih drevnih
Bunjevaca, koji javnoga života ne imajući, kao što svakim danom propadaju u narodnosti, tako sve
dublje padaju u puko siromaštvo."
Antunović se žali, što bunjevačka omladina radije ide u javne službenike (činovnike), a ne odaje se,
kao pre što je činila, redovnjačkom (kaluđerskom) činu, jer bunjevačke porodice sad decu
„naobrazuju za svitovne činovnike, odvjetnike, između kojih, – veselilo bi me, – da barem jednoga
poznajem, koji se nije u javnosti zastidio svojega roda." Veliki Bunjevac Antunović nada se „da će
se valjda u budućem kolenu naći fratar, pop, učitelj ili odvjetnik, u kome će se zapretana danas
vatra {143} ljubavi uzbuditi, pa će progovoriti i pisati, da svoj rod od pogube sačuva i otare one
mnoge grehe, koji počiniše sinovi našega koljena u pogledu narodnosti"...
Tako Antunović, a to je većinom istina, i ako se poslednjih godina pojavljuje preokret na bolje, što
pokazuje i življi pokret na književnom i školskom polju u Subotici. Radi istine, valja odati priznanje
seljačkom staležu, koji je i do sada čuvao svoje ime i jezik.
Pismenost je u tri varoši, gde je dosta Bunjevaca i Šokaca ovaka: Pismenih ljudi ima u Pečuju
66.22%, u Somboru 27.47%, u Subotici 21.55%.
Znanje stranih jezika dosta je razvijeno. Ne samo inteligencija, već i srednji stalež govori sem
maternjeg, još po jedan stran jezik. Osim 30.075 Mađara u Subotici, govore mađarski još i 5846
Bunjevaca i Srba. Bunjevci u Somboru govore takođe dosta mađarski, a Šokci u Pečuju osim
mađarskog, još i nemački.
Ivanji, u svojoj knjizi govori opširno o školstvu u Subotici. Prvi učitelj u Subotici bio je Jakov Mijaltro
između 1732–35. godine. Odmah posle njega (1736. g.), dolazi kao učitelj Sime Romić, pa Kadar,
za tim Jovan Kenderski, Marko Vukelić (1752.), Pavle Skenderović (1777.) i t. d. Prva škola bila je
smeštena u kuću jednog Srbina, koji se odselio i kuću praznu ostavio, te je varoš poklonila
Franjevcima. Prva učiteljica u Subotici bila je Marija Rožafa, devojka iz Đenđeša (1748. – 1758.).–
1777. god. na predlog plebanoša Ranića otvorena je zasebna škola samo za bunjevačku decu.
Veronauku su predavali naročiti učitelji, od kojih (iz prošlog veka) pominjemo: Jakova Đurđevića,
Nikolu Maleškovića i Magdalenu Slabopašićevu.
Subotica je u prošlom veku spadala pod školskog nadzornika u Pečuvu, a mesni upravitelj bio je
župnik, ili koji varoški senator (1778. g. Petar Josić i 1812. g. Antun Milodanović). U bunjevačkoj
školi u predgrađu bilo je 1790. g. 138 učenika. Za tadašnje prilike lep broj. [U Baču je počela raditi
prva škola još u prošlom veku. Da li se u njoj šokolskoj deci predavalo našim jezikom, nije nam
poznato.]
{144} 1823 god. požuruje župnik Šarčević otvaranje većeg broja škola, što i biva. Žalosno je samo
što Bunjevci nisu vodili brigu mnogo o školama, jer da su je vodili, ne bi iz nastavnih predmeta još u
1830–1840. godinama izostalo učenje maternjeg jezika, dok su druge jezike revnosno učili. Još
tada primećujemo fakt, da na bunjevačkim školama učitelji nisu bili Bunjevci, a to nije znak velike
brige za narodnu školu. U četrdesetim godinama ovog veka počinje se otvarati veći broj srednjih i
stručnih škola, u to vreme pada i otvaranje škola po naseljenijim pustarama. 1855. god. bilo je u
Subotici već 17 plaćenih učitelja.
1890. g. bilo je u Subotici u varoši 40 osnovnih škola (24 učitelja i 16 učiteljica). Osnovnih škola ima
još na ovim pustarama: Ludaš, Tavankut, Đurđin, Mergeš, Kelebija, Tompa, Radanovac, Verušić,
Šebešić. Bunjevci imaju svoje škode po II, III, IV i V varoškom krugu (okrugu). One su prepunjene
decom. Još i u središnoj osnovnoj školi u prvom krugu (ima svega 14 razreda), ima takih razreda,
gde je 50–90% bunjevačkv dece. A u školama salašarskim (na pustarama), tu su većinom, a i
isključivo bunjevačka deca. Na pustarama, gde nema škola, narod žudno zahteva otvaranje
osnovnih škola. Ali se u tim školama ni jedan predmet ne predaje na jeziku Bunjevaca, pa čak
izuzimajući jednog veroučitelja, ostali i veronauku ne predaju na jeziku maternjem. Bunjevci su već
podneli predlog školskom odboru, da u smislu školskog zakona nastavni jezik bude bunjevački.
Subotička opština izdavala je isključivo samo na školske celji, godine:
1863 19.280 For.
1871 37.773
1875 51.000
1884 74.000
1889 80.000
U Subotici ima još škola vežbaonica za učiteljičke pripravnice i škola kaluđerica, više privatnih
škola, zabavišta, građanska ženska škola, zanatliska i trgovačka škola, i naravno sve sa mađarskim
nastavnim jezikom. Ima i srpska osnovna škola, no nju posećuju samo pravoslavna deca.
{145} Osnivanje subotičke gimnazije spada u zaslugu otaca Franjevaca. Osnovana je 1747. g. Prvi
joj je učitelj bio Toma Porubski, a prvi direktor pop Stipan Ranić. Od Bunjevaca bili su joj još
direktori V. Skenderović (1792) i F. Vojnić (1881). – Somborska gimnazija ima u prvom redu da
zahvali novčanim žrtvama tam. Srba, što je postala. I u njoj ima lep broj đaka Srba i Bunjevaca, i
ako se u njoj predaje samo na mađarskom jeziku. Da se u velikoj gimnaziji subotičkoj uvede kao
obavezan predmet srpski jezik, pojavljuje se pokret u Subotici. „Subotičke Novine" predlažu
Bunjevcima i Srbima, da zajednički traže obavezno predavanje srpskoga jezika u gimnaziji, pošto je
u njoj velik broj bunjevačkih i srpskih đaka (1893/94. godine 119 Bunjevaca i Srba, a 1895/96. g.
bilo je 19% bunjevačkih đaka u njoj. [Kolika je težnja bunjevačke gimnaziske omladine, da se
neguje njihov jezik pokazuje fond, što ga je ostavio rano preminuli gimnazista, Bunjevac Joso
Matković da se iz njega nagrađuju oni đaci, koji najbolje znaju maternji jezik.]
*
Kao što je pokret za odbranu narodnog jezika u crkvi ponikao u bunjevačkoj metropoli u Subotici,
pa prešao na Santovo i okolna sela, tako se je i školski pokret bunjevački prvi put pojavio u
Subotici, jednovremeno sa življim književnim pokretom. Da se taj korisni i hvale vredni pokret
pojavi, zasluga je bunjevačkih listova „Subotičkih Novina", „Nevena" i kalendara „Danice", koji su u
bezbrojnim patriotskim člancima i raspravama dokazivali Bunjevcu i Šokcu, da je grehota
zanemariti narodni jezik u školama, koje narod izdržava i kako baš i sam ugarski školski zakon,
izrično propisuje predavanje na maternjem jeziku u osnovnim školama.
„Pa i dan danas, – pišu „Sub. Nov." 1894 g. – čemu se možemo nadati u Subotici, kad su škole
naše poglavito zato, da ostave Bunjevca u neznanju, da ga istisnu iz kola znanosti i umetnosti? Ta
pogledajte samo u naše narodne građanske i srednje škole u Subotici, pa pitajte, ima li bar jedna
škola u njoj, koja bar početnicu bunjevačku poznaje? Nema ni jedna. Uče se strani jezici, samo
jezik starosedelaca subotičkih nema pristupa u naše škole, koje većom stranom Bunjevci {146}
izdržavaju. Malo je naći učitelja, koji znaju i koji hoće obavestiti decu bunjevačku. Ima zadosta
škola, gde se naprosto mađarski predaje, a bunjevačka deca zevaju i spavaju u poslednjim
klupama, da ne smetaju mađarskoj deci. U subotičkim školama se isključivo mađarski predaje a to
je ne samo neprirodno, već i nezakonito. Naš jezik se još i danas, kad je u varoškoj opštini većina
bunjevačka, istiskuje i prezire. Naša deca u takim školama ne nauče ni mađarski, ni bunjevački
čitati i pisati, druge predmete još manje, jer ne znajući mađarski, ne razumu predavanja, koja se
vrše isključivo na mađarskom jeziku."
Kod tako jadnih prilika u školama subotičkim, na koje su Bunjevce bez prestanka upozoravali
tamošnji rodoljubivi njihovi listovi, nije čudo, što se već u toj godini javlja školski pokret, prvo samo u
borbi školskog odbora (u kome neki članovi Bunjevci traže samo da učitelji moraju znati i naš jezik),
sa direktorima škola (mađarona), koji odboru hoće da oduzmu pravo, da raspolaže sa knjigama, po
kojima će se u školama predavati. Povodom te borbe oko školskih udžbenika „Sub. Nov. predlažu
Bunjevcima „da pribave naših knjiga i to valjanih da decu kod kuće uče rođenom jeziku", jer su
„školske knjige tako uređene, da oduče mladež od ljubavi prema svome rodu, a priuče tuđinskim
osećajima."
Mađari oboriše 1894. g. stari školski odbor, koji je ipak imao izvesnih zasluga za Bunjevce, i ako je
mogao mnogo više učiniti za njih:
1., obelodanio je lažnu statistiku školsku, u kojoj su mnoga bunjevačka deca ubrajana u mađarsku,
samo da se ne bi moralo predavati našim jezikom;
2., naredio je, da učitelji u Subotici moraju znati naš jezik, i postavio je za učitelje u Subotici odlične
rodoljube: Miju Mandića i dr.
3., naredno je, da se u osnovnim školama ima upotrebiti naš jezik kao pomoćni (zašto ne kao
nastavni, kao što to zakon propisuje?).
Pa i kod tako maloga rada za bunjevštinu, stari školski odbor bio je za Mađare „sumnjiv", te
izabraše nov odbor računajući, da će on bolje poslužiti pomađarivanju Bunjevaca putem škole.
{147} Iste 1894. g., a iz gornjih pobuda, Mađari pokušaju da ukinu veroispovedni karakter subotičke
gimnazije i da je pretvore u državnu gimnaziju, samo da bi se lakše mogla širiti mađarizacija, protiv
čega najodlučnije ustaše Bunjevci u svojim listovima.
U jednoj od prvih sednica novog školskog odbora (23. sept. 1894 g.) ustaje rodoljub Pajo Kujundžić
i iznoseći tu anomaliju u školama, iz kojih se namerno istiskuje maternji jezik (a po naredbi
državnog školskog nadzornika protivno zakonu!), te deca, ne razumevajući mađarski nastavni jezik,
ne nauče ništa, – predlaže, da se učitelji opomenu, da se upotrebljuje bunjevački jezik u smislu
zakona i naredbe starog školsksog odbora. [Ugarski zakoni o nastavi od 1868. god. (XXXVIII) i od
1879. god. (XVIII). dozvoljavaju svima narodnostima u Ugarskoj, pa i Bunjevcima, da se u školama
vrši obučavanje na materinskom jeziku („minden növendék anyanyelvén nyerje az oktatást), sem
toga, upotrebu maternjeg jezika pred sudom i svima vlastima, dalje, da činovnici moraju znati jezik
naroda onog kraja, u kome služe, da se svaka važnija naredba mora izdavati na maternjem jeziku
stanovništva dotičnog kraja. Ugarski ministar prosvete naređuje 1879. god (№. 17.284), da se u
osnovnim љkolama polaže veliki trud na maternji i mađarski jezik i t d. Ti zakonski propisi i naredbe
ostale su na papiru neizvršene naročito u Subotici i u bunjevačkim selima. Tako je izbačen naš jevik
iz seoskih škola u Baćinu (većina naša), u Dušnoku (ima 2836 Bunjevaca), u Vancagi (¾
Bunjevaca, ¼ Mađara) i t. d. i zamenjen isključivo mađarskim jezikom. Žalbe nisu pomogle.
Posledica svega toga bio je bunjevački školski pokret u Subotici.] Taj predlog, ostavljen je za iduću
sednicu, – kad je rešeno, da naročiti odbor prouči predlog i podnese izveštaj, da li ga treba usvojiti
ili ne!
U toku 1895 godine „nije imao kremena" taj naročiti, uži odbor školski da rešava o predlogu Paje
Kujundžića, te se bunjevačko-školsko pitanje nije ni malo približilo svome rešenju. Bunjevački listovi
su sa istrajnošću i oduševljenjem zasluženog divljenja, i na dalje pokretali ovo pitanje, koje izbije
svom silinom 1896. godine.
{148} „Sub. Novine" već u januaru 1896 god. ponovo pokreću ovo pitanje i traže, da školski odbor
usvoji predlog odvažnog Bunjevca, iskrenog rodoljuba i sveštenika Paje Kujundžića. Krajem toga
meseca, školski odbor držao je sednicu i odbio predlog Kujundžićev većinom glasova mađarskih i
izroda bunjevačkih. Za korisni, pravični i na zakonu osnovani predlog Kujundžićev glasali su ovi
čestiti Bunjevci, članovi školskog odbora: proto Mate Mamužić, pop Veco Mamužić, advokat Ago
Mamužić, advokat Dr. Veco Mamužić, ekonomi: Grgo Bajić, Marko Crnković i Marko Skenderović.
Slava im i hvala! Protiv predloga glasalo je sem 13 Mađara još i šest žalosnih Bunjevaca, među
njima i učitelj Temunović! Bunjevci ih od tog vremena nazivaju izdajnicima, a to i jesu. Sve je to
učinjeno po želji žalosnog Bunjevca, gradonačelnika Laze Mamužića.
Bunjevački listovi osudiše ovo glupo i nerazborito rešenje novog školskog odbora, koji je time
pokazao, da je veći neprijatelj Bunjevaca od starog odbora. Nizom razložnih članaka „Sub. Nov." su
dokazale šupljinu i nezakonitost takvog rešenja, koje je do krajnosti ogorčilo subotičke Bunjevce.
Već u maju 1896. god. Bunjevci subotički šalju ugarskom ministru prosvete Vlašiću apelatu protiv
tog nezakonitog rešenja školskog odbora.
Tu apelatu, koja na osnovu zakonskih propisa traži od ministra, da se poništi nezakonito i

nepravično rešenje školskog odbora subotičkog, uputili su ministru: Ivan Malogurski, Kalor Đukić i
dr. sa potpisima preko 1200 najodličnijih, najimućnijih subotičkih građana – Bunjevaca. Ta žalba
rečiti je dokaz narodnosne svesti u Bunjevaca, kojoj se duboko klanjamo. [Ta žalba subotičkih
Bunjevaca oštampana je u 25. broju „Sub. Nov." za 1896. g. One, koje interesuje ovaj školski pokret
u Bunjevaca, upućujem na „Neven", „Danicu" tih godina, a naročito na „Subotičke Novine", koje su
o njemu najviše pisale, (v. brojeve: 9, 14, 27 od 1893. god. – br. 5, 18, 21, 24, 26, 33, 40 i 42 od
1894. god. – br. 58. od 1895. god.. – br. 5-9, 23-28, 33, 40 od 1896. g., – br. 4, 13, 17, 47, 50 od
1897. god. – br. 2 od 1898. god.) – O ovome pokretu govori se i u članku „Bunjevci i Šokci u
Ugarskoj", od Milana Heimerl u 6. i 7. broju „Novog Doba", lista sjedinjene, hrvatske, srpske i
slovenačke omladine u Zl. Pragu (1898. g.) G. Heimerl se smatra za Hrvata, pa i Bunjevce i Šokce
računa u Hrvate. Koliko je on (po krvi i imenu) Hrvat, toliko su i Bunjevci i Šokci Hrvati. Hvala mu u
ostalom, što se setio Bunjevaca i Šokaca i pisao nešto o njima, pojava vrlo retka u Hrvata. U članku
svome govori skoro isključivo o njihovu sadašnju položaju i kulturnoj borbi, a o prošlosti njihovoj ne
iznosi ničeg novoga.]Zasluga za taj impozantni pokret pripada odličnim vođama Bunjevaca: Dr.
Veci Mamužiću, Paji Kujundžiću, Ivanu Malogurskom i dr., kao i Srbima Dr. Dušanu Petroviću i M.
Karanoviću, uredniku „Sub. Novina." Apelatu je odnela u Peštu, Ministru bunjevačka deputacija: Dr.
Veco Mamužić, Pajo Kujundžić i Dr. Dušan Petrović (Srbin).
Na tako vidan i sjajan čin bunjevačkog rodoljublja, Mađari i bunjevački mađaroni odgovoriše
banketom u čast {149} predsedniku školskog odbora, što je svojim uticajem uspeo oboriti
Kujundžićev predlog i time sprečio uvođenje bunjevačkog jezika u bunjevačke škole! Taj banket
ostao je smešan u očima bunjevačkih rodoljuba.
„Sub. Novine" sa zadovoljstvom uzvikuju: „Ko bi još i pre godinu dana smeo reći, da će Bunjevci na
stotine sa hiljadu potpisa tražiti svoje pravo?! Mi smo se probudili, mi tražimo svoje, a to je ne mala
zasluga i predsednika školskog odbora, koji je s inata doveo stvar dovde. Mi smo hteli u ljubavi da
rešimo ovaj spor. Kad neće lepo, mi se nećemo svađati. Ako bi nas Ministarstvo odbilo, mi ćemo se
deliti. Otvaraćemo za sebe bunjevačke škole, kao što već čine naša braća Srbi."
„Onda ćemo bar imati svoje škole, u kojima će naša deca lakše učiti. Kad već i čivuti u Subotici
imaju svoje škole, imaće i Bunjevci svoje škole. A lako je bogatom narodu!" – Zatim isti bunjevački
list cele 1896. godine vodi novinarsku kampanju u odbranu školskog pokreta.
Početkom 1897. god. pokušaše Mađari da istisnu bunjevačku reč iz crkve Sv. Roka u Subotici,
protiv čega se digla slična bura, kao i u pitanju školskom, te Bunjevci u pitanju svog jezika u crkvi
pobediše. Franjo Sudarević i dr. {150} Bunjevci ustaše odlučno u „Sub. Nov." u odbranu našeg
jezika u crkvi i školi. I pobeda našeg jezika u crkvi dade poleta borbi za maternji jezik u školi. Tu
borbu produžuju „Sub. Novine" u toku cele 1897. i 1898. godine.
Ono, čemu se niko nije nadao, dogodilo se, ministarstvo svojim rešenjem br. 60.211 od 1897. god.
odbilo je žalbu subotičkih građana u pitanju školskom, žalbu koja ne zahteva ništa više, već da se
vrše – ugarski zakoni o nastavi od 1868. i 1879. god.! U subotičkim školama ostaje, dakle, – status
quo!
Tako rešenje najviše školske vlasti nije zaplašilo subotičke Bunjevce, – što se vidi po tome, da oni
nisu napustili svetu borbu za uvođenje našeg jezika u škole. Ta se borba produžuje i mi joj, prirodno
je, možemo samo želiti uspeha. A uspeh je osiguran, ako dosadašnja istrajnost ne popusti i ako
Bunjevci učine ono, što su se zarekli: ako otvore svoje, čisto bunjevačke škole. To po zakonu mogu
da učine, a to i treba da učine.
Što pre, to bolje!
8. Pravopis i pismo. – Latinica i ćirilica kod Bunjevaca i Šokaca
Posle škole, držimo da je najzgodnije progovoriti neku reč i o pravopisu i pismu, kojim se Bunjevci i
Šokci služe.
Oni sada pišu latinicom, ali su se još pre jednoga veka služili i ćirilicom. Pismena su hrvatska, sa
istim znacima kao i u Hrvata. Aksana nemaju nikakvih.
Ovakav pravopis je tek novijeg datuma i svakako je jednostavniji od ranijeg pravopisa, koji je bio
mešavina latinskog, mađarskog i nemačkog. Tako su nekad Bunjevci pisali: „č" sa „cs", š sa „sch",
– „c" sa „cz", – „1j" sa „1y" (csascha, scheczer, cziglya). Osim toga su Bunjevci pisali „ć" sa „ty" i
„ch", od čega se tragovi nalaze i sada u mnogim prezimenima (Vojnich, Antunovich i dr.) Po Rumiju
pak, čitali su nekad Dalmatinci i Šokci pismo „ch" ne kao „ć", već kao „k".
Zasluga je Ivana Antunovića, što je bunjevački pravopis uprošten. On je šta više hteo da „ikavštinu"
kod Bunjevaca zameni sa „ijekavštinom", te da se više ne govori i ne piše „bilo" već „bijelo", ne
„dite" već „dijete" i t. d. [U predgovoru Antunovićeva dela, „Bog s čovikom."]
{151} Pojmljivo je, da je to jedva izvodljivo, za to je taj pokušaj ostao samo pokušaj. Bunjevci su i u
govoru i u pisanju – ikavci.
Da su se Bunjevci i Šokci u prošlim vekovima služili ćirilicom, to je sa svim pojmljivo, kad se uzme u
obzir, da je to pismo bilo na slovenskom Jugu prvo u upotrebi, pa ga je tek docnije zamenila (kod
katolika) latinica.
Evo nekoliko primera, koji se tiču baš katoličkih Jugoslovena, koji su se dugo služili ne samo
glagolicom, već i ćirilicom: [Glagolica je bila običajna naročito na severnom Primorju u crkvenoj
književnosti. Poznati su kaluđeri „glagoljaši", koji su pisali glagoljicom i za primorske Bunijevce.]
1189. g. piše Kulinban ćirilicom.
1400. g. Poljička župa otkuda su potekle tolike ugledne porodice: Antunovići, Vojnići, Pilasanovići, –
upravljala se po posebnom zakonu, pisanom ćirilicom.
1436. piše ban Hrvatske i Dalmacije Hanž Frankopan povelju „Vlasima" bana Ivaniša Ivanovića
ćirilskim pismom („koje je pismo bilo običajno u mnogih hrvatskih krajevih kroz više vekova te se
zvalo i hrvatsko (!) pismo", – veli Lopašić).
1583. g. štampan je u Rimu Srbuljskom ćirilicom Katihizis za Slovene od Jezuita P. Kanizi, pa je tu

knjigu „sa vlaškog ili latinskog jezika preveo u slovenski jezik" pop Šimeun Budineo, Zadranin. Tada
na slavenskom jugu ni katolici nisu znali drugo pismo, sem ćirilice.
1559. g. štampane su u Tibingenu, a 1570. g. u Nedeljištu protestanske verske knjige ćirilicom, koje
su prodrle u više hiljada primeraka među slovenske katolike, koji drugog pisma sem ćirilice nisu
poznavali. Protestanskoj propagandi bili su i tada pokrovitelji i sami Zrinjski, koji su podigli naročite
štamparije u Nedeljištu i Varaždinu, da se crkvene knjige protestanske ćirilicom štampaju.
U 17. veku u školama u Slavoniji učila se deca samo ćirilici i u Slavoniji i nekim krajevima Hrvatske
ćirilicom su vođene i katoličke crkvene matrikule. Tako, glavari Franjevaca u Slavoniji priznaju
„izjavom pisanom ćirilicom {152} 1. avgusta 1658. god. za zagrebačkog biskupa Petra Petrašića.
Istom biskupu Petrašiću piše ćirilicom 1663. g. poznati unijat Pavao Zorčić, a 1664. godine vladika
Gavro Mijakić. 1796. godine pak štampa se u Trnavi „kratka azbučica i kratak kršćanski nauk" od
Isusovca P. Kanjiže (docnije izdanje ranije pomenutog katihizisa, Kanjižijeva ćirilicom iz 1533. god.)
za upotrebu katolika, a naročito Bunjevaca i Šokaca, koji još tada (1796. g.) nisu znali drugo pismo,
već samo – ćirilicu.
U listinama Dubrovačke republike, po Dr. M. Rešetaru, bila je ćirilica u upotrebi, a 1710/11. god.
sudbene rasprave o razmiricama o imetku u Lici pisane su takođe ćirilicom.
Da su se Bunjevci i u novoj postojbini u Bačkoj služili ćirilicom, to pokazuje prepiska ćirilicom one
deputacije Somboraca (članovi: Bunjevac: Mrata plem. Parčetić i Srbin: Atanasije Stojšić), koja je
išla u Beč i izradila da Sombor bude 1749. g. proglašen za slobodnu kraljevsku varoš.
U magistratu bajskom ostala je ćirilica i srpski jezik kao zvaničan, i onda, kad se veći deo Srba
uselio u vojenu krajinu (a ostali skoro samo Bunjevci i Mađari) i kad je Baja bila već slobodna
kraljevska varoš; a u Subotici je sve do 1809. g. ćirilica bila u zvaničnoj upotrebi (u magistratu), pa
su i službene tiskanice bile štampane ćirilicom.
Držimo, da su ovo dovoljni dokazi. U ostalom i sam Ivan Antunović, predlaže Bunjevcima i
Šokcima, koji bi hteli ispitivati prošlost svoga naroda, da nauče potpuno ćirilicu, jer su, veli, „mnogi
stari spisi ćirilicom pisani bili." „Ipak mi se čini, da su naši stari, više no mi poznavali ćirilicu, te su
ovu i za svoju svojinu smatrali. Barem se to mora naslućivati, kada vidimo, da su zapisnici varoški i
u Baji (gde je svakako bilo više Bunjevaca no Srba) pisani bili ćirilicom. U Somboru (gde su
Bunjevci u jednakom broju bili sa Srbima) sastavljeni su većinom svi stari spisi ćirilicom." –
Antunović kori najzad katoličke sveštenike, što se straše ćirilice i što Bunjevcima ne daju prilike, da
se njome, kao slovenskim pismom upoznaju. Ova iskrenost kanonikova pokazuje u njemu prava,
velika – Slovenina.
Latinica je, dakle, kod Bunjevaca i Šokaca tek od novijeg vremena u upotrebi. {153}
4. Književnost i Novinarstvo.
O književnosti u Bunjevaca, ne bi se imalo mnogo iisati, jer je oia sada tek u povoju, slaba i
nerazvijena, ali za ilustraciju kulturnog razvitka njihova biće od interesa izneti i ono malo resultata
književnog pokreta u Bunjevaca. Mi ćemo biti baš u ovom odeljku opširniji, jer pripisujemo i malenoj
književnosti njihovoj veliku važnost, s obzirom na ulogu, koju ima i malena književnost na buđenje
narodne svesti.
U prve bunjevačke knjige, koje su štampane u Ugarskoj, spada spev Fra Grge Peštalića; „Dostojna
plemenite Bačke starih uspomena, sadašnjih idrugih, slavenske – krvi deliah – Slava."
Knjiga je štampana 1790. g. u Baji, a drugo izdanje priredilo je vredno uredništvo „Nevena" 1891. g.
Na spevu je označen kao pisac „Domorodac u Baji." To je pseudonim Peštalićev. Njegov spev
govori o onom lepom banderijumu bunjevačkih i bačkih plemića, koji je otišao na krunisanje
Leopolda II u Budim. Spev je taj toliko poznat i čitan, da je sad već kao narodna pesma, koja se sve
do danas očuvala u ustima naroda, prelazila s kolena na koleno, pevala se na prelima i ostalim
veseljima. U spevu su pomenuta mnoga junaštva raznih bunjevačkih porodica i mnogi događaji iz
turskih i prošlih ratova. To je čitava narodna junačka pesmarica. Knjiga nije bez književne vrednosti;
stih i jezik je lep.
Pesnik Peštalić rodom iz Baje, bio je doktor filosofije; on je između ostalih predavao i ocu
Čevapoviću. Njegova je zasluga, što se Čevapović posvetio nauci. Što je Peštalić bio Čevapoviću,
to je Budimac Josif Jakošić istorik i arheolog bio ocu Katančiću.
„U Katančiću i Čevapoviću, – veli Antunović, – neznaš šta bi većma štovao, da li njihovu svetost
odanu u ponašanju ili ljubav prema narodu na vidik iznešenu u njihovih knjigah, silnim naporom i
trudom na svet rođenih. Ti su muževi vridni, da im svaki Bunjevac ime nauči, kao za narodnost
neutrudive borioce slavi i od koljena do koljena pozdravlja."
Grga Čevapović je ispitivao prošlost Bunjevaca. On je o resultatima svoga ispitivanja napisao

temeljno naučno delo, sa natpisom „Memoria Gentis Illiricae ab origine usque recentem actatem
Tripl. periodo, sex Libris comprehensa." To delo istorika {154} Čevapovića na žalost, nije ugledalo
sveta, već je možda, i propalo, pošto se samo jedan deo rukopisa nalazi u osečkom samostanu.
Antunović poziva Franjevce, da ostale zabačene delove Čevapovićeva dela „pronađu po

manastirima i štampaju, čime bi stekli neumrle zasluge po istoriju u opšte, a istoriju Slovena na
pose, jer je delo tolikom učenošću izrađeno, da mu se diviti moraš." Da je delo bilo još tada
spremno za štampu, dokazuje dozvola cenzure budimske napisana na delu 12/IX 1829. Izvesno je
prerana smrt Čevapovićeva (21. marta 1830. god. u Budimu) sprečila štampanje tog dela. Zaista bi
vredno bilo za nauku, kompletirati celo delo Čevapovićevo i štampati ga. Tada bi se mnoga nejasna
strana bunjevačke prošlosti rasvetlila. Čevapović je umro u 44. godini života svog.
Antunović se u opšte žali na oskudicu podataka o prošlosti Bunjevaca, koja je oskudica zaista
osetna. Veliki Bunjevac Antunović upućuje onoga: „koji pošao bude mojim (njegovim) tragom (a
takav da će se roditi, kojega će srce težiti k svome rodu, o tom neću da dvojim), neka zna kamo da
se okreće, gdi što da traži", pa upućuje potonjeg pisca istorije Bunjevaca da prethodno prouči arhiv
grada Petrovaradina, (arhiv nekadašnjeg zapovedništva podunavskog), pa arhiv grada segedinskog
koji je za vreme Vojvodine u Temišvar prenešen, dalje arhive potiskih ovećih opština. On je
pregledao arhive vojne, Financijalne i dvorske u Beču, budimski arhiv, dalje arhive Franjevačkih
samostana u Segedinu, Subotici, Baji, Baču i Budimu, varoške arhive u Subotici, Baji i Somboru i
županijski arhiv bački. Po podatcima, tu nađenim, pisao je on svoju lepu „Raspravu."
Kao vrlo učen čovek među slavonskim Šokcima pominje se u 17. veku otac Nikola Plumbo –
Olovčić Franjevac, docniji (1669.) đakovački biskup, jedan od najobrazovanijih teologa i pisac
crkvenih rasprava. I čuveni slavenofil XVII. veka Juraj Križanić „Srbljanin" jeste naše gore list. On je
kao ruski književnik radio na slovenskoj ideji u Rusiji i perom i reči. Iz njegova grla zahorio se poklič
o slovenskoj uzajamnosti, on je bio prvi propovednik panslavizma. On se istakao i kao filolog, i kao
teolog, a još više kao istorik i politik. I ako je bio katolik iz Trojednice, ponosito se nazivao
„Srbljaninom." [O njemu je Dr. Mih. Vujić pisao raspravu sa natpisom „Križanićeva politika."
Beograd, 1895. godine.]
{155} Učen je bio i Bunjevac Nikola Milašin, rodom iz Čavolja (1736. g.). On je bio doktor Filosofije,
profesor Terezijanuma u Beču, ispovednik cara Josifa, i biskup stolno-beogradski. Pisao je
bogoslovske latinske knjige.
Od starijih bunjevačkih knjiga pominje Antunović knjigu „Jezgru" od oca Pavića. Ta je knjiga
verskog sadržaja i poslužila je mnogo širenju pobožnosti među Bunjevcima i Šokcima.
Do sad poznati najstariji bunjevački katihizis biće onaj, što ga je još u XVI. veku napisao Isusovac,
otac Petar Kanjiža. Taj je katihizis štampan 1796. g. u Trnavi (Ternavi) sa natpisom: „Kratka
azbučica i kratak kršćanski nauk." Karakteristično je, da je taj katehizis štampan ćirilskim slovima. I
to je dokaz, da su se Bunjevci nekad služili i ovim pismom. Interesno je i ovde pomenuti, da je i
protestanska propaganda, štampala (1559. i 1570.) katihizis ćirilskim slovima za upotrebu
slavonskih Šokaca.
Među najstarije šokačke knjige, koja je rado čitana spada u književnosti poznati „Satir" Matije
Antuna Reljkovića – Slavonca. Što je Kačić bio svima Jugoslovenima, to je Reljković bio Slavoniji.
Ponikao je iz seljačke porodice i ma da je postao oficir i plemić (von Ehrendorf), nikad nije
zaboravio na svoju lepu Slavoniju, koju ovako opeva:
„Slavonijo zemljo plemenita,

„Vele, ti si lijepa, uzorita,
„Nakićena četiri gorama,
„Obaljena četiri vodama...."
Nije zaboravio ni svoj narod, šokačkog seljaka, koga je želio učiniti sretnim, učenim i bogatim, a sve
– putem knjige. On hoće da ga oplemeni, bičem satire u svojim stihovima šiba njegove mane,
preporučuje osnivanje škola i peva o prošlosti i teškim danima Slavonije, dok je u njoj Turčin
zapovedao. Njegov stih je prizvuk narodne pesme. On je najsamostalniji od svih tadašnjih pesnika
bunjevačkih i šokačkih: Josipa Krmpotića ličkog Bunjevca, Došena i Kanižlića, koji su imitirali
dubrovačke pesnike. Svi ovi pesnici bili su vrlo rado čitani i tada slavljeni i ako sada već
zaboravljeni.
Interesno je, da Reljković Slavoncima, koji mu vele:
„Naši stari nisu pisat' znali,

„Ad' su bolje, neg mi sad stojali"! {156}
odgovara ovako:
„O Slavonče ti se vrlo varaš,

„Koji god mi tako odgovaraš.
„Vaši stari jesu knjigu znali,
„Serbski štili, a serbski pisali,"
Relković je kao što se vidi, bio vrlo svestan Srbin – katolik, a da su Slavonci „serbski štili i pisali"
dokazuje okolnost, što se ćirilica predavala u slavonskim školama još u 17. veku, i njome su čak i
katoličke crkvene matrikule pisane.
Prvo izdanje „Satira" izašlo je 1761. g. u Drezdenu, gde se Relković bavio kao oficir u vremenu
sedmogodišnjeg pruskog rata. Treće izdanje štampano je u Oseku 1822. g. „Satir" je bila omiljena
knjiga Šokaca i Bunjevaca, kao i Srbalja u Slavoniji.
Relković je napisao još i „Slovnicu" našega jezika štampanu u Beču 1774. g.
Ima još nekoliko starijih Bunjevaca, koji su radili na književnosti, samo što su njihovi radovi bogatili
– mađarsku književnost.
Na mađarskim listovima u Pešti radili su Josif i Matija Antunović, Petar Manić i Franja Zomborčević
(1840–1848). Vićentije Zomborčević izdao je jednu stručnu medicinsku knjigu u Pešti (1832) sa
natpisom: „Medendi methodus derivans."
Subotičanin Evgenije Sarić izdao je jednu psihološku raspravu na mađarskom jeziku (1848), a
pisao je i o običajima Bunjevaca u listu „Regélö" (1842). – Pop Đorđe Brkić pisao je takođe o
običajima Bunjevaca oko Budima u „Tudomanitar"-u (1839. godine).
Baron Josif Rudić, bački veliki župan, Bunjevac, bio je mađarski pesnik i izdao je dve sveske
pesama pod naslovom: „Hervatag Füzér."
Broj Bunjevaca, koji su pisali ranije na latinskom jeziku (što se kod Jakošića, Katančića,
Čevapovića i dr. još može izviniti, jer je tada to bio opšti književni jezik), i onih, koji su pisali na
mađarskom jeziku, svakako je veći no broj Bunjevaca, koji pisahu svojim jezikom, a i to je žalosno.
{157} Relkoviću i Peštaliću pripada slava, što su počeli pisati narodnim jezikom u onom vremenu,
kada je latinski jezik bio svemoćan i moderan.
Lep izuzetak čini od onih Bunjevaca, koji su pisali mađarski, subotički gradonačelnik g. Lazo
Momužić. On je pisao mađarsku knjigu, ali ona je napisana u interesu Bunjevaca. I u tome je razlika
između Mamužića i Zomborčevića i drugova. Mamužić je pisao u „Sub. Glasniku" više članaka u
obranu bunjevačkog jezika u školama i te članke posle preveo i izdao na mađarskom jeziku da
ubedi protivnike bunjevačkih zahteva, kako su ti zahtevi opravdani. Ta knjiga nosi natpis: „A
Bácskai Hiradó čs a bunyevác elemi tanügy." (Subotica 1874). To je odgovor „Hirado"-u odnosno
školskog pitanja. Mamužić je tom svojom knjigom mnogo zadužio svoj narod, a koga interesuje
stvar bunjevačkih škola, naći će lepog materijala u njoj. [Na žalost kasnije je Laza Mamužić,
postavši gradonačelnikom Subotičkim osobito poslednjih godina (od 1895.) postao otvoren
Mađaron i zatirač bunjevačkog jezika u školama. Da bi što veći položaj postigao u službi on je sve
većma i većma počeo napuštati svoj narod i njegove narodne interese, zbog čega su ga „Neven" i
„Subotičke Novine" zbog takova držanja mu prema Bunjevcima najoštrije napadale. Današnje
jedino glasilo Bunjevaca i Šokaca „Neven" neprestano se i dan danas mora da bori s njime.]
O ličkim Bunjevcima i njihovim običajima pisali su pokojni Ivan Murgić, pukovnik graničarski i
Stepan Pavelić („Bunjevačke i Šokačke Novine"). Njihovi radovi izašli su i u Antunovićevoj
„Raspravi."
Prelazimo na književan rad najzaslužnijeg Bunjevca novijega vremena.
Ivan Antunović, crkveni čovek, spada u prve Bunjevce. On stoji na čelu kulturnog pokreta u
Bunjevaca. Napisao je mnogo knjiga, od kojih je naročito znatna: „Rasprava", u kojoj sa retkim
rodoljubljem uči svoj narod, da se oduševljava svojom dičnom prošlošću i da iz nje crpi snagu u
borbi za svoj opstanak. Antunović spada u opšte u najplodnije bunjevačke pisce i vredne rodoljube.
Bunjevci ga s pravom nazivaju „svojim velikim nezaboravljenim Antunovićem." Čovek, višeg
evropskog obrazovanja, vredan, zauzimljiv i do smrti veliki patriot. Svaki otkucaj srca njegova
kucaše za njegove Bunjevce, ali ljubav svoju delio bi svagda i sa Srbima, s kojima je svagda
simpatisao jer „krv {158} nije voda." Na njegovu listu skupio je za saradnike Srbe i Srpkinje.
Pre no što bi prešli na njegov novinarski rad, da se pozabavimo njegovim najznačajnijim delom
„Raspravom", koja je i danas naj važnije štampano delo u književnosti bunjevačkoj. Već iz samih
citata iz „Rasprave", koje smo upotrebili u ovoj našoj radnji, videće čitaoci golemu istorijsku i
naučnu vrednost tog dela kanonikovog.
Mi ćemo u nekoliko izneti predmet ove „Rasprave", njenu tendenciju i sadržinu. Antunović polazeći
sa gledišta da se „jedan narod najlakše daje utamaniti, ako mu se zabašuri, sakrije prošlost, pa mu
je onda kineskim zidovima sprečen put za budućnost", i za to se i latio posla, da rasvetli bunjevačku
prošlost. I ako potcenjuje vrednost svog dela, ipak priznaje da mu je delo „ogledalo ako baš i ne
onako čisto, da izdaje celi oblik Bunjevca i Šokca, ipak pokazuje uvjek toliko potankosti, da će u
njem svako upoznati „virna Slovena." Antunović je dobar Slovenin i slovenski osećaji provejavaju
celu njegovu radnju.
Pa tek kako govori Antunović o Srbima! Kao pravi brat o braći svojoj. Evo samo nekoliko citata iz
uvoda njegove „Rasprave."
„Matica Srpska, ta plodna košnica, koja izdaje sladki med znanosti raspisala je nagradu za opis
Bunjevacah... Lipa hvala onome učenjaku, koji je u svojoj revnosti, prvi o Bunjevcih poveo rič u
sjedidbi slavne „Matice Srpske"... Ja ovaj čin slavne „Srpske Matice" srdačnom zahvalnošću
priznajem blagohotnim i smatram za varnicu iz jednog te istog porikla nekadanje bratske ljubavi
izkresanu. Srdačna hvala „Srbskoj Matici", koja je izkresala ovu varnicu ljubavi, pa nam je želiti, da
se ova ne ugasi, već joj se podmetne shodno gorivo, pa da se raspali plamen međusobne narodne
ljubavi, koji plamen što se god većma podpiruje, to će i razviti veću vrućinu iste ljubavi iz srca jedne
te iste braće." „Budite, dakle, srdačno pozdravljeni braćo Srbi! Ta ma svit što govorio i pisao, nikada
neće uzdrmati moje najčvršće uverenje, da smo jednim otcem od jedne te iste matere rođeni, krv
od krvi, kost od kosti." ....„Pruživši moju ruku, da bratski pozdravim naše Srbe, htio sam ovamo
okrenuti na naše porijeklo....
{159} Ta Srbi su jedne krvi i jednoga jezika, da, oni su rođena braća sa Bunjevcem i Šokcem,
jednaka su im prezimena, jednaka povjest"... (str. 147.).
Ovo će dovoljno uveriti svakoga, koliko Antunović voli Srbe, kako o njima misli, i šta veli o
narodnosti Bunjevaca i Šokaca i odnosu njihovu prema pravoslavnim Srbima.
Tendencija je „Rasprave" rodoljubiva. Ona upoznaje Bunjevce sa prošlošću njihovom, uči ih

rodoljublju, i osuđuje odnarođivanje inteligencije bunjevačke, koja se stidi svog maternjeg jezika, i
ako je „jezik prava domovina", kao što veli veliki Humbolt. Sem toga, Antunović najoduševljenije
preporučuje slogu sa Srbima i svim Jugoslovenima, jer „iskreno priznaje, da kad je starine prevrtao,
da je mnogo radosti uživao, jer se uverio o tome, da u Evropi nema ni starijega, ni slavnijega
plemena od slavenskoga." ...Antunović preporučuje još sporazum sa Mađarima, jer od Nemaca
podjednaka opasnost preti i Slovenima i usamljenim Mađarima.
Antunović govori u „Raspravi" o mučeništvu Slovena za vreme varvarskih najezda, o njihovoj veri,
Hrišćanstvu u njih, korenu, poreklu podunavskih Bunjevaca i Šokaca, osnivanju jugoslovenskih
država, o udesu Slovena u opšte, o srodnosti Bunjevaca i Šokaca sa Srbima i Hrvatima na Jugu, o
imenu Bunjevac i Šokac, dokazuje da su Bunjevci i Šokci u Podunavlju starosedeoci, o uzrocima
pada Slovena, o Slovenima u vremenu dolaska Mađara, o osnivanju Ugarske kao države, o
Mohačkoj bitci i posledicama njenim po podunavske i potiske Slovene, njihove nove naseobine i
zasluge po Ugarsku, o osnivanju vojene granice, o neumrlim zaslugama graničara, o srodnosti
sudbine Bunjevaca i Šokaca sa sudbinom Srba u Ugarskoj, o međusobnoj ljubavi srodnih
jugoslovenskih naroda i ravnopravnosti raznih narodnosti u Ugarskoj.
Ta pitanja raspravlja Antunović u svojoj knjizi, koja je bogata građom, te je najtoplije preporučujemo
svima, koji žele da proučavaju ili pišu što o Bunjevcima. Knjizi je potpun natpis: „Rasprava o
podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih, u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, građanskom
i gospodarskom." Štampana je u Beču 1882. g. kod Friedricha Jaspera. Knjiga je ova na žalost
sada vrlo retka, mi je bar ne nađosmo ni u jednoj javnoj knjižnici. Bilo bi vrlo nužno prirediti {160}
novo i jevtino izdanje ove knjige, koja bi trebala da prodre u što šire krugove ne samo bunjevačkog i
šokačkog puka, već da se čita i u svim Srpskim domovima. „Srpska Književna Zadruga" učinila bi
veliku uslugu i Srbima i Bunjevcima, kad bi priredila novo izdanje ove knjige.
Drugo mu je veliko, i sa verskog gledišta vrlo važno delo „Bog s Čovikom." To je upravo crkvena
istorija, opis starog veka, Hristova života, zapovesti božijih i t. d. Golema knjiga, velikog Formata na
766 strana. Štampana je 1879. g. u Vacu kod Serody-e, sa sledećom dozvolom kaločkog biskupa
Hajnalda: „Ovo hvale vrijedno, čestitog pisca djelo dozvoljava se tiskati." Knjizi je potpun natpis:
Bog s Čovikom, na zemlji, djelo predstavljajuće trojedina Boga u doticaju s čovjekom u sviju
njegovih vjerski i društveni odnošajih. Napisao i izdao Ivan Antunović, kaločko-bačke Biskupije
svećenik." Iz predgovora ove knjige, kojoj je svrha širenje pobožnosti i verskih osećaja u narodu,
vidi se, koliko je pokojni Ivan Antunović voleo svoj narod. Antunović veli tu:
„Dragi rode!
„Ovom izjavom Tebi sad u vlastite ruke predajem, velikom mukom sastavljeno djelo s
onom srdačnom željom: „Dao milostivi Bog, da ti ovo barem onoliko duševnog
naslađenja doprinelo, koliko je mene truda stalo!"
„To je goruća želja, mili dragi, nikad nezaboravljeni Rode, u svojoj duši i srcu tebe
vazda nosećeg, od tebe nikad, ni u danu ni u noći, neodijeljena, već u tebe vazda,
kano u najmilije zrcalo gledajućeg, za tobom vazda tužećeg i s tobom se jedino
Radujućeg – Pisatelja."
U predgovoru ima nekoliko zanimljivih beležaka o starom pravopisu, koje smo

upotrebili u odeljku o jeziku i pravopisu.
Isto tako važna, s tendencijom pobožnosti napisana je i Antunovićeva knjiga: „Poučne

Iskrice, korisne pučkoj zabavi, putem po Italiji 1869. g. sabrao – Ivan Antunović,
kaločki kanonik" i „Bunjevačko-Šokačkih Novinah" urednik."
Tu opisuje pisac svoj put do i po Italiji, a naročito Rim. Knjiga je štampana 1872. godine u
Temišvaru kod Braće Mađara. [Sa natpisom „Odmetnik" ima jedna knjiga Antunovićeva, ali ja je ne
mogoh nigde nabaviti, niti joj saznati sadržinu.]
{161} Antunović je bio i novinar, i to od prvih u Bunjevaca. U Kaloči je izdavao i uređivao uz

saradnju Kalora Milodanovića: „Bunjevačke i Šokačke Novine", koje su imale mesečni belatristični
dodatak „Bunjevačka i Šokačka Vila" (sa slikama). To je bilo u sedamdesetim godinama. Na ovim
listovima radili su inteligentni Bunjevci i Srbi. Stevan Pavelić pisao je članke o ličkim Bunjevcima.
Oba lista behu dobro uređena i velika je šteta što su prestala.
Antunović i kao viši crkveni dostojanstvenik, i kao književnik i rodoljub bunjevački zaslužuje, da se o
njemu opširnije progovori i za to je zaista za osudu, što se ni jedan učeni Bunjevac nije latio posla,
da napiše opširnu i iscrpnu biografiju njegovu. Nadati se je, da će to u skoro biti, a to bi najzgodnije
bilo uz novo izdanje njegove „Rasprave." [Za ovo bi najpozvaniji bio pitomac i učenik Antunovićev
Mijo Mandić, učitelj u Subotici, pokretač i urednik „Nevena" sve do dolaska mu za učitelja u
Suboticu. Medić bi se time dostojno odužio svome velikom dobrotvoru, te za to životopis
Antunovićev od Mandića, kao vrloga Bunjevca i bunjevačkoga književnika i očekujemo i nadamo
se, da će ga i napisati.]
Završujući ove retke o Antunoviću, čijem smo spomenu i seni prikazali ovu svoju knjigu, kličemo iz
zahvalnog, bratskog srpskog srca: Slava i večan spomen neumrlome Bunjevcu Ivanu Antunoviću!
U stariju generaciju bunjevačkih pisaca, spada Boza (Ambrosije) Šarčević – Subotičanin. On je bio
vrlo produktivan i raznovrstan bunjevački pisac. Od stare garde Antunovićeve i Milodanovićeve, živi
su nam još Srbin Boško Vujić i Boza Šarčević, oba vredna trudbenika na knjizi bunjevačkoj.
Šarčević naziva svoj narod „ljubljenim, slavnim, plemenitim narodom bunjevačkim", a sa svoje
strane trudi se, da ga {162}prosveti i unapredi. Uveren o oskudici reči i termina kod Bunjevaca, a
rad da Bunjevci prime književni jezik srpski, napisao je i štampao „Tolmač izvornih književnih i
zemljopisnih jugoslavenskih riči." Knjigu su izdale 1870. g. „Bunjevačke i Šokačke Novine", i dale je
kao pridog svojim čitaocima. Knjiga nanjenjena „na korist Bunjevačko-Šokačke književnosti",
štampana je kod Bitermana u Subotici. To je neka vrsta konversacionog leksikona ili pravilnije
tumačenje srpskih i hrvatskih reči, nepoznatih širem krugu Bunjevaca.
Boža Šarčević
1870. g. izdao je „Mađarsko Jugoslovenski politični i pravosudni Rječnik", u kome se mađarske reči
tumače. Rečnik je štampan u Subotici kod Bitermana, a čist mu je dohodak namenjen širenju
prosvete među Bunjevcima i Šokcima. Knjigu je pisac posvetio „vrlome rodoljubu i sirotinjskom ocu
Sl. kr. varoši Subotice Petru Vojniću – Rogiću, u znak iskrenog bratskog sićanja i štovanja." Inače je
rečnik, kao što pisac u predgovoru veli, namjenjen administrativnim i sudskim činovnicima, koji
služe u bunjevačkim, šokačkim i srpskim krajevima a ne znaju narodni jezik. Tome sličan, samo
mnogo manji rečnik napisao je Šarčević i izdao 1893. g. (štampano kod Šimuna Sekelja u Subotici)
za učitelje, koji predaju u bunjevačkim školama a ne znaju dobro naš jezik, jer to su, na žalost, česti
slučajevi.
Šarčević je osim toga, izdao (u sedamdesetim godinama) „Zbirku mudrih i poučnih riči", „Bunjevački
i Šokački kalendar" 1871 g.; i preveo je na mađarski raspravu Miloša Popovića „Narodnosno pitanje
u Ugarskoj sa srpskog gledišta" i time je mađarsku publiku upoznao sa težnjama srpskim. Šarčević
je u opšte bio veliki prijatelj Srba i nije delio svoju narodnost od srpske. [Bio je lično poznat sa više
odličnih Srba, osobito sa srpskim državnikom Ilijom Garašaninom, s kojim je stojao i u prepisci.]
Boza Šarčević rodio se 1820 g. u Subtici. [Verovatno je, da je Boza Šarčević potomak stare odlične
bunjevačke porodice Šarčevića, od koje je bio i franjevačvi kaluđer Anđel Šarčević, koji je u drugoj
polovini XVII. veka dopratio bunjevačke doseljenike u Suboticu.] 1836. godine svršio je gimnazijske
nauke, za tim filosofski i pravni fakultet.
{163} Za tim je 1842 god. položio advokatski ispit, postao advokat, pa počasni pododvetnik bačke
županije, sreski načelnik, sreski sudija, i najzad, varoški činovnik u Subotici. Kako je bio oduševljen
rodoljub i svagda branio narodna prava, nije mogao doći do većeg položaja u državnoj službi, i ako
je čovek velike inteligencije (sem maternjeg jezika govori mađarski, nemački, latinski i Francuski). –
M. Mandić, pišući u „Danici" (1896. god.) o Bozi, naziva ga „našim starešinom", pa nastavlja: „Posle
pok. i nezaboravljenog Ivana Antunovića, Boza Šarčević je najviše učinio za bunjevački i šokački
narod. Još kad je bunjevačka svest spavala, još kad se na bunjevačku prosvetu ni mislilo nije, onda
je ujac Boza o svom trošku bunjevačke knjige i rečnike izdavao. Od početka svog delovanja, pa i
danas budi on svest kod Bunjevaca i Šokaca, radi da oni prionu za naukom, da se ponose svojim
imenom i čuvaju narodna prava. Sem toga obaveštava Mađare rečju i perom, da su zahtevi
bunjevački opravdani po božjem i građanskom zakonu. Njegovo istrajno delovanje puno je
iskrenosti i odvažnosti. Ime njegovo tesno je skopčano s prvim bunjevačkim pokretom u opšte, a na
pose sa osnivanjem subotičke „Pučke Kasine" i sada vladajuće stranke Mamužića. Boza je bio
gonjen radi svojih narodnosnih načela. 1867 g. laća se Boza književnoga rada. Piše na sve strane i
traži borce i prijatelje bunjevštini; ali, sem pok. Ivana Antunovića, tada već kaločkog Kanonika, sve
spavaše. Šarčević i Antunović, dopisuju se u početku mađarski; napokon, upoznav jedan drugoga,
počeše se bunjevački dopisivati i stvari ozbiljno i sustavno raspravljati i uređivati. Boza se još danas
bavi bunjevačkim poslovima i živo nastojava, da se bunjevački jezik uvede u škole i nadleštva, na
osnovu ugarskog zakona (o narodnostima) od 1868. godine.
Svoj rad, a naročito doba iz prvog bunjevačkog pokreta opisao je Boza u podlisku 4. broja „Sub.
Nov." od 1894. god. Tu govori o vezama, koje su Bunjevci imali sa Beogradom i o svome
poznanstvu sa pok. Iv. Antunovićem.
Šarčević je sve do skora radio na književnosti u „Nevenu", „Danici" i „Sub. Novinama." U

„otvorenom pismu rodu bunjevačkom i šokačkom i u pismu bunjevačkoj Kasini" (Danica 1896. g.),
Šarčević ustaje odlučno u odbranu narodnog jezika u školi i poziva narod svoj da u toj borbi istraje.
{164} 20. maja 1897 g. oprašta se u „Sub. Nov." sa svojim „ljubljenim rodom", jer ga „staro doba
veže." Tu, u iskrenoj reči bunjevačkim i srpskim rodoljubima, veli on:
„Hvala Bogu da je ljubljeni rod moj živ! Vidim, da će se bunjevačka i srbska ljubav oživotvoriti, pak
će se bunjevačko i srbsko bratstvo učvrstiti, obistiniće se bunjevačka i srbska sloga, bratstvo i
sporazum. Prigrlimo bunjevačku i srbsku mladež! U kolo ovamo i vi Šokci, pa kad se tako složimo,
u Boga se uzdajmo:
„A neboj se ni ti Nane,
Da će nestat tvoje grane,
Jer sinaka imaš slavnih
Koji jezik, rod svoj brane,
A da skupa svi se slože,
Pomozi nam mili Bože!..."
Dragutin (Kalor) Milodanović spada u red prvih bunjevačkih novinara. On je bio urednik prvog
bunjevačkog lista u Subotici, dakle otac novinarstva bunjevačkog. Iz pera Dr. Dušana Petrovića
donele su „Sub. Nov." 1893. g. niz podlistaka (koji su posle oštampani u zasebnu knjižicu, izdanjem
štamparije piščeve u Subotici 1894 god.), u kojima je lepo izrađen životopis sad već pokojnog
Milodanovića. [Vrlo mi je žao, što ne mogoh nigde nabaviti sliku Milodanovićevu, te mi knjiga osta
bez lika ovog zaslužnog Bunjevca.] Evo, šta čitamo tu o njemu:
„Jedan skromni, no prema bunjevačkim prilikama ipak veoma značajni radenik na prosvetnom polju
bijaše Kalor, posle nazvani Dragutin Milodanović, subotičanin.
Pošto sad imamo naših „Subotičkih Novina", koje su rodoljubivi Bunjevci lipo prigrlili, te je sad evo
lipa zgoda i prilika, da se sitimo osnivača bunjevačkih novina u Subotici biloj.
O ditinjstvu Kalora Milodanovića malo smo mogli doznati. On bijaše iz zemljodilske obitelji, roditelji
mu bejahu veoma skromnog imovnog stanja. Svršio je osam škula latinskih (gimnaziju), pa dalje
zbog siromašnog stanja svoga nije mogao produžiti školovanje. Neko vreme bio je u Kaloči i tu je
uživao jedno vrime pripomoć slavnog kanonika, potonjeg naslovnog biskupa, jedinog velikog
rodoljuba Ivana Antunovića, koji je u sedamdesetim godinama izdavao u Kaloči „Bunjevačke {165} i
Šokačke Novine" nedeljni list, a uz to kao misečni prilog za zabavno štivo sa slikama „Bunjevačko-
Šokačku Vilu", na. kojim listovima je pokojni Kalor radio, i u ime toga od rodoljubivog Antunovića
primao izdržavanje i nagradu.
Godine 1872. dođe u Suboticu i pokrene jedan mali listić pod naslovom: „Misečna Kronika." Taj mali
list izdavaše misečno jedan put sa političkim, ozbiljnim i šaljivim sadržajem. Taj je list izlazio skoro
dvi godine.
„Misečna Kronika" bijaše dakle prvi list bunjevački u Subotici. To je bila za Suboticu velika novost,
za tada još veoma maleni krug rodoljuba radosna, a protivnicima bunjevačkim veoma mrska.
Mnoge je gorčine imao da snosi pokojni Kalor, što je imao toliko rodoljublja i smilosti, da taj nevini
listić (novine) pokrene, hoteći time da prokrči puta narodnoj prosviti u Subotici, u velikom gnijezdu
bunjevačkom.
Posle skoro dvogodišnjeg izlaženja „Misečne Kronike", ukine taj list Milodanović i pokrene godine
1873. (mislim jula meseca) „Subotički Glasnik" kao prvi nedeljni list u Subotici na bunjevačkom
jeziku. Taj list bio je prvi odlučni borac za narodna prava. Izlazio je pune tri godine dana, a za to
vrime urednik mu je odvažno i rodoljubivo zastupao zakonite želje i težnje za ravnopravnost
Bunjevaca i Šokaca, osobito pak težnju Bunjevaca u Subotici, da oni u općini, crkvi i školi zadobiju
svome maternjem jeziku ono pravo, koje mu po zemaljskim zakonima pripada. Dalje, zauzimao se
za prosvitu narodnu, dokazujući u listu koliko je pleme bunjevačko zaostalo u prosviti od jednokrvne
braće im Srba i Hrvata.
Nije ovdi misto, da ispitujemo, koji su oni uzroci, zbog kojih je od svih naroda u Ugarskoj tada samo
bunjevačko pleme spavalo snom mrtvim. Ima tome mnogo uzroka. Biti će vremena kad će se i to
razsvitliti i to pitanje rasčistiti. Nije falila u Bunjevaca ljubav prema maternjem jeziku i prirodni nagon
za samoodržanje, jer se puk nikad ne otuđuje od svoga rođenoga, no nesrića bijaše velika u tome,
što Bunjevci, sem nekoliko svojih čestitih svećenika i učenih ljudi, nisu imali rodoljubive inteligencije,
koja bi se zauzela za pravu narodnu prosvitu. A to se i sad osića. Jer iako se stanje za ovo
poslidnje {166} vrime u mnogom pogledu okrenulo na bolje, ipak još mnogo, veoma mnogo
oskudeva...
Težnja za unapređenje Bunjevaca i Šokaca, gorila je kano sveta vatra samo u srcima nekoliko
uzoritih rodoljuba, čiji broj bijaše malen, no koji su sa svojim radom i plemenitim namerama sebi
svetla imena stekli, a doći će i mora doći vreme, kad će njihove zasluge jedan budući prosvećeni i
zahvalni naraštaj priznati.
Jedan od skromnih, no veoma značajnih radenika i trudbenika narodne prosvite bijaše Kalor
Milodanović – čije ime ne sme otići u zaborav. Bio bi to veliki greh!
Pokretanje „Subotičkog Glasnika" izazvalo je u ono vrime veliku viku i dreku u krugovima protivnika.
Urednik mu je imao da izdrži dosta napadaja. Ali se on znao nadvisiti i biti izdržljiv. „Glasnik" je
prokrčio sebi puta, stekao je sebi dosta lip broj priplatnika, kako u mistu tako i na strani.
Mora se priznati prava istina, da su braća Srbi bili prvi, koji su pokojnog Kalora moralno i
materijalno podupirali u njegovom plemenitom podhvatu, u plemenitoj pobudi, kako bi se u prosviti i
negovanju svog milog maternjeg jezika zaostalom bunjevačkom plemenu pomoglo.
Tako se je „Subotički Glasnik" sa najvećom potporom srpskih pretplatnika, a poglavitim

zauzimanjem rodoljuba u našem narodu poznatog Božidara Vujića održao priko tri godine dana t.j.
od godine 1873. (mislim jula meseca) sve do g. 1876. juna, kada list silom okolnosti morade prestati
izlaziti, jer su mu vlasti zbog politizaranja uskratile dalje izdavanje i uređivanje lista. Na ime
Milodanović je o ustanku srpskom za oslobođenje 1875. g. pisao oduševljene članke, a u {167}
korist srpske stvari. Kad već više nije mogao da bude svojoj braći od pomoći sa perom u ruci, a on
ode u Srbiju, od kuda se više nije vratio. [Umro je u Beogradu i sahranjen u starom groblju.]
Milodanović je otišao svojoj srpskoj braći u pomoć, kada je Srbija 1876. god. objavila Turskoj sveti
rat za oslobođenje i nezavisnost. On je sudelovao kao dobrovoljac u oba srpsko-turska rata; 1876.
na Drini u četi Đoke Vlajkovića a u drugom ratu 1877-78. god. na donjoj bojnoj liniji prema tužnom
Kosovu-polju. U oba rata bio je ranjen.
Milodanović bejaše oficir u činu poručika i reče kako mu „bijaše žao, što nije dočekao tu sreću, da
dođe do tužnog Kosova-polja, (a tako je blizu bio!) nu da se uvik rado i s ponosom sića rata za
oslobođenje svoga srpskog naroda." – „Subotičke Novine" cene i uvažavaju oduševljenje Kalora, ali
ipak osuđuju njegov odlazak iz Subotice, jer je on tamo bio nužniji no u Srbiji. Posle njegova
odlaska osetila se praznina i mrtvilo u Subotici.
Njegovim odlaskom u Srbiju prestao je izlaziti „Sub. Glasnik", te od god. 1876. (jula) sve do početka
1893. g., dakle punih 16 god. nije bilo u Subotici nedeljnog lista bunjevačkog. Posle prestanka
„Glasnika" ne beše lista bunjevačkog, sem „Bunjevca", koji je pokrenuo Ivan Batori (Burnać),
katolički svećenik u Somboru, no koji je vrlo kratko vreme (mislim po godine) izlazio. – V. Ludajić,
Srbin, izdao je u Subotici 1887. g. poziv na pretplatu na nedeljni bunjevački list, ali nije izašao ni
jedan broj od njega.
U toj tami, pojavila se 1883 g. dva zračka i ako ne silna, ali ipak sjajna. 1883 godine, u vremenu kad
nije bilo ni jednog bunjevačkog lista, pokrenut je u Baji mesečni zabavno-poučni list „Neven" i
kalendar „Danica." To je bila varnica u onoj tami i mrtvilu, kada Bunjevci nekoliko godina nisu imali
ni svoga lista, ni kalendara (sem „Bunjevačko-šokačkog kalendara" 1881. god., koji je vredno
zastupao školske interese Bunjevaca).
Bunjevci su radosno prihvatili taj jedini svoj list i novi kalendar, a oba su se pokazala dostojna toga
poverenja. Mlađoj bunjevačkoj generaciji pripada zasluga, što su Bunjevci u jedan mah stekli i list i
kalendar svoj.
{168} „Neven" je izlazio prvo u Baji, za tim u Somboru, a sada izlazi u Subotici. „Neven" se odlikuje
rodoljubivom tendencijom, Svaki njegov redak diše žarkim rodoljubljem. [Do pokretanja „Subotičkih
Novina" 1893. g., Bunjevci su imali samo jedan list, „Neven", nazivajući ga „mesečnikom." Po
rečima vrloga i uvaženoga rodoljuba bunjevačkog patera Jeseja Kujundžića, gvardijana
Franjevačkog samostava u Jasberenju, „Neven" je „žiža u tmini bunjevačke narodne prosvite..."] U
njemu je zastupljena pouka, zabava, privreda, odbrana narodnih, školskih interesa. U njemu se
registruju domaće i strane vesti i politički događaji. I ako mu je format malen, a izlazi samo jedanput
mesečno, ipak je to savršen list, samo – en miniature. Duša listu je pokretač „Nevena" Mijo Mandić,
nar. učitelj u Subotici i urednik mu od 1882–1884. god. [„Neven" je pokrenuo 1884. g. M. Mandić,
„učitelj zanemarenog naroda" u Kaćmaru, odlični rodoljub i pisac, koji već 16 „godina uređuje i
kalendar „Danicu." „Neven je prvo izjavio u Baji 1884. g., od 1885–1888. g. u Somboru uz saradnju
pok. Kuzmića učitelja; od 1888. god. do današnjih dana izlazi „Neven" u Subotici. Do 1883. g. bio
mu je urednik M. Mandić, no kako su mu uređivanje lista zabranili „jer je učitelj"(!) uredništvo pređe
na ekonoma Peru Skenderova, no samo do 1895. g. kada uredništvo pređe na oduševljenog
Bunjevca Nikolu Matkovića. „Neven" se štampa u 2000 primeraka i čita se u Bačkoj i Baranji, pa i u
peštanskoj županiji, Čepelskom ostrvu, Tolnanskoj i Fejerskoj županiji, u Banatu, Slavoniji, Bosni i u
Dalmaciji. Želimo mu napredak i dug vek!] Oko lista su se skupili svi bunjevački pesnici i pisci:
Miroljub (Franjo Evetović), čestita braća Fra-Kulundžići, Mladen Barbarić (Bajac), Solanović,
Seljanin, Blaž (Modrušić), Ćira Kozjak, Gromović, Janko Kostalić, Mirko Penavin, Pavao Podgorski,
i mnogi drugi. Ti isti pisci rade na kalendaru „Danici" i na „Subotičkim Novinama", koje su pokrenute
1893. godine.
Naročito pitanje o nastavnom jeziku u bunjevačkim i šokačkim školama, to njihovo pitanje prvog
reda, nalazi velikog zaštitnika u stupcima „Nevena", „Danice" i „Subotičkih Novina."
U jednoj svojoj pesmi, najbolji i najomiljeniji bunjevački pesnik Miroljub (Evetović) ovako odgovara
onima, koji hoće da istisnu jezik naš iz opštine, crkve i škole:
„Mi hrabro kličemo u sred take hajke,

„Mio nam je jezik naše mile majke...."
U „Danici" za 1892. g. ustaje energično Seljanin (pseudonim) u zaštitu nastave na maternjem jeziku
u bunjevačkim školama, pa pri kraju svoga rodoljubivog članka ovako uzvikuje: {169}
„Za to draga braćo, koji ste po našim bunjevačkim i šokačkim mestima i selima, kao stado bez
pastira raštrkani, nastojte i negujte sami u svome krugu, kod kuće, sa svojim čeljadima materinski
jezik. Prigrlite svojski sve što je naše. Molitvene knjige, pismarice, novine, knjige, kalendare,
pripovetke i t. d. sve neka služi za očuvanje jezika bunjevačkog. Kad se već i tica svojim perjem
ponosi, nemojmo ni mi svoje slavno pleme, svoj mili jezik zanemariti i zatajati, jer ko to čini, to je
izrod, tog će i zemlja kleti...."
Na drugom mestu „Danice" iste godine ovako govori Bunjevcima o njihovom jeziku jedan drugi
bunjevački pisac – pedagog:
„Prizirati i stiditi se svoga jezika znači prizirati i stiditi se samog sebe, a ko se samog sebe stidi, taj
se ne može održati u sadašnjoj životnoj borbi. S toga velimo svima i svakome: negujte svoj maternji
jezik, negujte ga na domu i školi i na svakome koraku, i ulivajte u mlađana srca dece vaše ljubav
prema njemu. Učite ih neka tuđe svetinje poštuju, a svoje, neka iznad svega ljube, pa neka su
gotovi za njih sve, pa ustrebali, i život svoj žrtvovati. Samo tako možemo gledati u budućnost našu.
Utuvimo još i značajne reči Stevana Štiljanovića, koji nam veli: „čuvajte svoje običaje, jer nastaće
vrimena... kada će se mnogi odricati majčina mlika, pa blago onom, koji u takvome metežu, ne
izgubi svisti svoga plemena i veličanstva svoga imena."
Osnovni ton bunjevačkih pesnika takođe je prvenstveno rodoljubiv. O tome svedoče ovi citati:
„Bogoljub" peva u „Danici" (1893. g.) o ljubavi i mržnji. On poučava Bunjevca, da ljubi Boga
svemogućeg, zemlje Gospodara, pa za tim:
„Ljubi strasno cili rod svoj

„I budi mu stub–slobode...
–
„Ljubi jezik svoj maternji
„Stare lipe običaje..."
A peva mu uz to, da mrzi „neslogu, kukavice, narodne izdajice, odrode i tuđinske običaje."
{170} U istoj „Danici" svršava Miroljub (Evetović) ovim stihom jednu svoju pesmu:
„Samo kad na bunjevačke

Mislim izrodice,
Čini mi se na guslama
Jače zuje žice..."
U podužoj pesmi „San Guslara" (Danica 1892.) nepoznati pesnik ovako završuje:
„Aj, drago je... milo j' guslar biti

Na guslama... lipo uzdanuti,
Nad guslama kad-kad osvanuti...
Nad guslama – Bože izdahnuti..."
Mi ove citate iz članaka i pesama iznosimo samo zato, da pokažemo, da je ceo pravac bunjevačkog
novinarstva i književnosti u prvom redu rodoljubiv, što je zaista i prva zadaća književnosti i
novinarstva naročito tamo, gde je narodna svest već skoro mrtvim snom uspavana bila; mi bi samo
želeti mogli, da se taj pravac i u buduće zadrži. Valja nam još ovde napomenuti, da bunjevačke
knjige svagda sa najvećim oduševljenjem govore o svojoj braći Srbima, na čemu im se u interesu
bratske sloge i zajedničkog napretka, najtoplije mora zahvaliti. Sadašnji bunjevački pisci dosledno
idu stopama svojih prethodnika: Antunovića, Relkovića, Milodanovića, Šarčevića i dr.
„Danica" je dobro uređivan kalendar i obiluje slikama. „Danica" je donela i više slika od Predića i dr.
srpskih slikara, sem toga donela je lik Nj. V. Kralja Aleksandra, Vuka St. Karadžića, Boze
Šarčevića, likove pokretača bunjevačkog „Kola Mladeži" i mnoge slike iz bunjevačkih i srpskih
krajeva. Rastura se u nekoliko hiljada primeraka. „Danicu" za 1893. god. izdala je rodoljubiva
štamparija Dr. Dušana Petrovića u Subotici. „Danica" u novom ruvu (naročito za 1894–1899. god.)
sve je lepša i bolja. To je zasluga izdavača i uređivačkog odbora. „Danica" je za 16 god. svoga
izlaženja istisla sasvim iz bunjevačkog i šokačkog doma ona čudovišta kalendarska, što izlaze u
Pešti za Bunjevce i Šokce, a koja ovde ne zaslužuju ni pomena.
„Danica", u čije saradnike spada i g. Antonije Hadžić, predsednik „Matice Srpske" i još neki drugi
mlađi Srbi, a sa {171} „Danicom" i „Neven" žale, što Bunjevci nemaju tako vrednog i rodoljubivog
čoveka, kao što je Hadžić, koji je sa svim drukčije svatio svoju dužnost pitajući o ugarskim Srbima u
velikom delu pok. Carevića Rudolfa „Ausztria – Magyarország", no vajni Bunjevac Franjo Badić, sa
čijom raspravom o Bunjevcima u tome delu, nisu Bunjevci ni malo zadovoljni, što je sasvim
pojmljivo.
U „Danici" za 1896. godinu nalazimo pesme od Miroljuba, Mladena Barbarića, Staniše, Stanka
Vraza (prepevano), od Zmaja Jovanovića i nekoliko narodnih pesama; – izvornu pripovetku
„Gavanović Dujo" od Seljanina i jednu nar. pripovetku; – članke u korist narodnog jezika u školi od
Boze Šarčevića, članke privredne i poučne, opis bunjevačke ženske nošnje, istoriju „Nevena",
„Danice", registar političkih događaja.
U „Danici" za 1897. godinu nalazimo pesme od Miroljuba, Krunoslava, F. St. Kulundžića, Staniše i
nekoliko narodnih pesama. Od sastavaka u prozi nalazimo istoriju i opis franjevačkog manastira u
Baji od Janka Kostalića, članak L. Rašanskog o turskom carstvu, poučnu pripovetku o „novoj modi"
među Bunjevcima, članak o vinogradarstvu, izvrsni „prilozi za bunjevačku povest" od M. Mandića,
priču F. St. Kulundžića i nar. pripovetke.
„U „Danici" za 1898. godinu štampane su pesme od Staniše, F. St. Kulundžića, Zmaja Jovanovića,
članci o katoličkoj autonomiji od Gromovića, o „Kolu Mladeži" i „Velikom Kolu", o božićnim
praznicima, o Vuku St. Karadžiću (povodom prenosa praha mu u Beograd), članak o bunjevačkoj
pradomovini oko Bune reke od Senjanina, opis grčko-turskog rata i dr. političkih događaja od M.
Mandića.
Ovaj bunjevački kalendar, kome su urednici i izdavači M. Mandić učitelj i Pajo Kujundžić, svećenik,
odgovara potpuno zahtevima i potrebama Bunjevaca i Šokaca.
***
U svima bunjevačkim književnim i opšte-kulturnim pokretima opaža se kao stalna i tim radosnija
pojava: živo sudelovanje Srba pravoslavne vere u njima.
{172} Kada je Dragutin (Kalor) Milodanović pokrenuo prvi bunjevački list u Subotici „Misečnu
Kroniku", a zatim „Subotički Glasnik", Srbi su u prvom redu pomagali te bunjevačke listove i
moralno i materijalno. Čestita starina srpska, uzoriti rodoljub Boško Božidar Vujić, bio je glavni
saradnik tih listova i potpomagao i moralno i materijalno svako bunjevačko preduzeće. To su isto i
posle činili, a i sada čine još neki odlični Srbi Subotičani, naročito mlađa generacija.
Sličnu onoj pojavi u sedamdesetim godinama, gde Srbi pomažu prve listove bunjevačke, vidimo i
1893. g. Srbina Dr. Dušana Petrovića gde otvara u Subotici bunjevačko-srpsku štampariju, – pa u
društvu sa Mladenom Đ. Karanovićem i dr. bunjevačkim rodoljubima pokreće „Subotičke Novine",
posle 20 godina prvi nedeljni bunjevačni list. [Dr. Dušan Petrović, odlični Srbin i veliki prijatelj
Bunjevaca, sem pokretanja lista ima tu veliku zaslugu, što je u Subotici otvorio prvu bunjevačku
štampariju, u kojoj se štampaju bunjevački listovi, kalendari i druge knjige, te je ona ujedno i
izdavačka štamparija, dakle ognjište bunjevačke književnosti i novinarstva. Dr. Petrović je ovu
štampariju predao Bunjevcu Vinku Blesiću, a ovaj Nikoli Tomiću čija je ona i sada.] To je pojava,
koja eklatantno potvrđuje srpsko-bunjevačko bratstvo, slogu i zajednicu.
Subotičke novine „bunjevačko-šokački nedeljni list za mistne opće stvari, prosvitu, zabavu i
gazdinstvo", (a zatim i politički list), – novinarsko je preduzeće oduševljenih mlađih Bunjevaca i
Srba. Osim izdavača Dr. Dušana Petrovića, vlasnika i urednika M. Đ. Karanovića, Srbina i
bunjevačkog rodoljuba na listu su radili i neki od saradnika „Nevenovih" i „Daničinih", Bunjevci i
Srbi.
Ovaj list na veliku štetu po Bunjevce i Šokce i po celo Srpstvo posle petipogodišnjeg izlaženja
svoga (od početka 1893. do kraja maja meseca 1898. godine) presta izlaziti.
List se ovaj uređivao vrlo dobro. U njemu ima rodoljubivih članaka, privrednih i prosvetnih rasprava,
lepih podlistaka (više puta izvornih) i puno vesti lokalnih i stranih, Pokretačima i saradnncima zaista
se može čestitati, što se list sve bolje razvijao.
„Subotičke Novine" nisu nikako konkurenat „Nevenu." List je pokrenut sporazumno sa ljudima oko
„Nevena", i nema {173} traga kakvom suparništvu. Na protiv, oba lista jedan drugog dopunjuju i
rade na svome uzvišenom zadatku udružennm, zajedničkim silama. U ostadom, za bunjevačku i
šokačku čitalačku publiku nije mnogo dva lista, jedan nedeljni, a drugi mesečni. Zaista, ne može biti
lešpe i radosnije pojave, no kad vidimo dva čestita Srbina pravoslavne vere, Mladena Đ.
Karanovića i Dr. Dušana Petrovića, kako pokreću nedeljni list svojoj katoličkoj braći Bunjevcima i
Šokcima. [Mladen Đ. Karanović svršeni srpsko-pravoslavni bogoslov, – bio je sve od postanka
(1893.) pa do prestanka lista (juna 1898.) bez prekida vlasnik i urednik lista, a glavni pomagač i u
uređivanju i izdavanju lista do kraja 1894. godine bio je Dr. Dušan Petrović.] Može li biti lepšeg
znaka bratske ljubavi i sloge od ovog primera?!
Ne samo Bunjevci i Šokci već i celo Srpstvo mora biti blagodarno ovim rodoljubivim Srbima. Sa
svoje strane, ja im ovako javno, izričem najtopliju blagodarnost na tome!
Pravac „Subotičkih Novina", je čisto rodoljubiv. One su odlične pobornice prava i kulturnih interesa
Bunjevaca i Šokaca. „Subotičke Novine" su ogledalo njihova života i kulturne borbe, koja je uzela
življi tok upravo tek počev od 1893. godine, kada su „Subotičke Novine" pokrenute. Pojava
„Subotičkih Novina" jeste upravo pojava življeg bunjevačhog pokreta.
Uprava Bunjevačkog „Kola mladeži."
Na strani 113 donosimo likove Ivana Bulinčevića, Bene Sudarevića i Josifa Vojnića–Hajdukova, koji
su članovi uprave i pokretači subotičkog „kola mladeži" o kome govorimo na strani 174 i u odeljku
„Porodični život zadruga" i t. d. na strani 195.
„Sub. Novine" su pokrenule i istrajno sudelovale u borbi Bunjevaca za narodni jezik u crkvi, školi,
opštini i nadleštvima, za bunjevački jezik u subotičkoj Gimnaziji, koja se izdržava subotičkim
opštinskim, dakle i bunjevačkim novcem. „Sub. Novine" su sa svojim bezbrojnim člancima o
školskim i drugim važnim i po narodnosni život Bunjevaca i Šokaca neophodnim pitanjima na sreću
već probuđeni, ali još neodlučni narodni duh u Bunjevaca osnažile i dale odlučnija i određenija
pravca u radu za narodnu stvar, ili drugim rečima, narodnu svest, koja je do pokretanja „Subotičkih
Novina" još tinjala – raspirile u samom srcu naroda, u bunjevačkoj omladini u Subotnci, koja se
okupila oko „Subotičkih Novina" i za svoje ga javno glasilo priznala i objavila. [Osnivanje „Kola
Mladeži bunjevačke", držanje „Velikog Kola" (zabave bunjevačke), to je posledica oduševljenih
članaka „Sub. Nov." u korist osnivanja tih ustanova. Sem toga isti list preporučuje osnivanje
bunjevačkih čitaonica, dečijih zabavišta i drugih sličnih prosvetnih ustanova.]
{174} No sem oduševljenja, koje ulevaju Bunjevcima i Šokcima, sem odbrane njihovih prava i
odbijanja napada mađarske štampe na ta prava, „Sub. Novine" su neumorni pobornik sloge i
bratske ljubavi i narodne zajednice između Srba s jedne i Bunjevaca i Šokaca s druge strane;
njihova je velika zasluga, što su se oni iskreno zbratimili, što su im misli i želje iste postale i ostale.
„Sub. Nov." pisale su redovno o tekućim srpskim pitanjima, registrujući događaje iz svega Srpstva,
prateći svaki srpski pokret. Tako one: lepo govore o slavi srpskog pesnika Iv. Gundulića; – o
obodskoj proslavi srpske pismenosti; o 500-godišnjoj proslavi Marka Kraljevića, njihovog i našeg
narodnog junaka; – povodom smrti junaka Novice Cerovića; – o proslavi srpske čitaonice u
Somboru; – pozdravljaju osnivanje Srpske Banke u Zagrebu; – osuđuju hrvatsku netrpljivost prema
srpskom imenu i vređanju srpske zastave u Zagrebu; – zahvaljuju „Matici Srpskoj" što raspisuje
bogate nagrade za rasprave o Bunjevcima; – najsimpatičnije pozdravljaju svaki dolazak srpskog
narodnog pozorišta u Suboticu, koje smatraju i nazivaju svojim, te se istom raduju i njime se ponose
isto kao i Srbi, i pozivaju Bunjevce da posećuju srpske prestave; – opisuju istoriju srpskog narodnog
pozorišta; – simpatično referišu o zabavama subotičkog srpskog pevačkog društva i zadruge
Srpkinja; – donose nekrologe o pok, Jov. Boškoviću, Paji Jovanoviću Srbobranu; osuđuju rad
Starčevića i Hrvatskih šovinista, odričući svaku zajednicu sa takim Hrvatima; – pozdravljaju korak
Dr. E. Barčića za izmirenje sa Srbima i pokretanje „Narodne Misli"; – raduju se podizanju „Srpskog
Doma" u Mitrovici; – preporučuju Bunjevcima srpske knjige i listove;
opisuju i pozdravljaju proslavu Miletićevu; – pozivaju Bunjevce, da prilažu od poplave postradalim

Srbima u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori; – hvale rad srpskih ženskih zadruga; zaštićavaju interese i pišu
o Srbima u Staroj Srbiji i Maćedoniji; referišu o prenosu Vukovih kostiju u Beograd i donose mu
sliku u listu; – pozdravljaju pokretanje „Srpskog Vjesnika" u Hercegovini, pradomovini Bunjevaca; –
preporučuju Bunjevcima srpski kalendar i list „Dubrovnik" i izdanja Srpske Književne Zadruge; i t. d.
i t. d.
{175} Iz članaka gornjega pravca vidi se, da su „Sub. Novine" ne samo bunjevački, već i srpski list.
„Subotičke Novine" i ako su se nazvale bunjevačko-šokačkim listom, što je vrlo mudro i taktično
bilo, svaku su danu zgodu tako reći jedva dočekale i upotrebile, da mogu propovedati i naglašavati
po narodnosni opstanak Bunjevaca i Šokaca neophodnu potrebu narodne zajednice njihove, sa po
krvi, jeziku i drugim narodnim osobinama – najrođenijom braćom njihovom: Srbima.
I ako su „Sub. Nov." propovedale narodnu zajednicu Bunjavaca i Šokaca sa Srbima ipak nisu
odbacivale i omalovažavale plemenska imena: Bunjevac i Šokac s toga, što bi se našli mnogi, koji
bi identifikovali upotrebu srpskog imena sa pravoslavljem, što bi samo smetalo lepom i složnom
bratskom – srpsko-bunjevačko šokačkom – radu na osnaživanju probuđenoga narodnoga duha i
svesti.
To što su „Sub. Nov." tako činile i ako im je urednik pravoslavni Srbin bio, pokazuje i dokazuje
najbolje osobitu taktičnost pokretača i potpuno shvatanje onoga velikoga zadatka, koje su pokretači
sebi postavili, kao i to, da nisu bili ispunjeni srpskim šovinizmom, nego da im je u prvom redu samo
do toga stajalo, da se Bunjevci i Šokci za Slovenstvo spasu, i da se stane na put odnarođivanju i
pomađarivanju njihovu. Ni jednom reči nisu „Sub. Novine" pisale, da Bunjevci i Šokci treba da
odbace svoja plemenska imena ili da menjaju svoju veru.
U opšte, dakle, „Sub. Novine" bile su tako uređivane, sa takim pravcem i pažnjom prema njihovu
imenu i veri, da čitalac, ako to inače nije znao, nije mogao videti, da mu je urednik Srbin i uz to
pravoslavni bogoslov. Samo na taj način, mogao je taj list postati tako popularan, da se o njegovu
držanju vodilo ozbiljnoga računa i „ozgo i „ozdo." Otuda su i poticali oni česti napadaji u mađarskim,
subotičkim i peštanskim listovima, na „Sub. Nov." kao za njih „mađarožderski" i panslavenski" list!!
Sem tolikih privrednih i prosvetnih članaka, u „Subotičkim Novinama" je zastupljena i lepa

književnost i {176} pouka. [„Moja prva rasprava o Bunjevcima, izašla je u „Sub. Novinama" 1893. g.
pa je posle oštampana u zasebnu knjigu latinicom, u izdanju štamparije Dr. Dušana Petrovića."]
Oko njih se okupilo kolo, lepa kita bunjevačkih pesnika i pripovedača. Neće biti bez interesa, da
iznesem sadržinu „Sub. Nov." na polju lepe književnosti.
U svome tečaju za 1893, 1894. i 1895. godinu „Sub. Novine" donele su lep broj pesama patriotske
tendencije od bunjevačkog dobrog pesnika Miroljuba, Mladena Barbarića, Staniše, M. Tugojevića –
Bačlije i dr. kao i srpskih pesnika Zmaja, St. Beševića, Sv. Đorovića, Ljube Milovanova i t.d. –
naročito lepe pesme Ml. Barbarića; „Rodu" (niz pesama patriotskog smera); – pesme „Rodu" i
„Zašto je tužna bunjevačka Nana (majka)?" i dr. od Staniše; – „Jad stare Bunjevke" i „Guslar" od
Bačlije i t. d.
Sem prevedenih („pobunjevčenih") pripovedaka iz ruske, česke i stranih književnosti, „Sub. Nov."
donele su u tim tečajevima i mnoge originalne priče od Samorada, od Milovana, Jola, Milutina T-ća,
Ljube Milovanova, Rodoljuba, D. Jablana, Branka Rašića, Iv. Ivanića, Dragomira Bukura („Osveta"
priča iz šokačkog života) i još nekih drugih.
U „Sub. Nov." za 1896. godinu nalazimo opet pesme M. Barbarića, Staniše, Čudomila, Bučilovića,
Borislava, Nebojše P., Zorke, Mirjanina, Rada Neimara, Ljube Milovanova, A. Karakaševića –
Sremca, Đ. B., M. P., P. P. (subotička kronika o dnevnim događajima i pitanjima) i mnoge narodne
pesme o Kosovu i srpskim junacima i t. d. – Od priča pominjemo radove Vece Labudića, Čudomila,
Radoša Đ. V., S. A. Ć., P. P. (subotička kronika u prozi), prevode Nadana, Aračlije i nekoliko
narodnih pripovedaka.
1897. i 1898. godine donele su „Sub. Novine" pesme od Staniše, M. Barbarića, Bunjevca, Crnka,
Zmaja, A. Karabegovića, A. Karakaševića – Sremca, Đ. Vasiljevića i t. d. – Od priča pominjem:
„Bakonju Fra Brne" od S. Matavulja (koja je preštampana latinicom u zasebnu knjigu), priče
Radoša, prevode Bele Anđala i t. d.
{177} U opšte, vidi se da se uredništvo toga lista trudilo, da u listu bude zastupljena i lepa
književnost. U koliko nije imalo na raspoloženju izvornih pripovedaka i pesama, preštampavalo je
lepe pripovetke i pesme, koje su već ugledale sveta u srpskim listovima. Donosile su „Sub. Nov."
kad i kad i šalu, i to većinom iz srpskih šaljivih listova, najviše iz „Vrača Pogađača."
Sve je to uredništvo „Sub. Nov." za to činilo, da zadovolji svoje čitaoce, koji osobito vole pripovetke i
šalu.
Karakterističan je sam postanak „Subotičkih Novina", o čemu sam sa najpouzdanije strane doznao
ove pojedinosti:
Kad je u Subotici otvorena bila srpska štamparija Dra Dušana Petrovića i već izišao iz nje jedan
veći štamparski proizvod, „Danica", bunjevačko-šokački kalendar za 1893. godinu, u kojem je izišla
jedna pesma („Ljubi.... mrzi....") i jedan članak od Mladena Karanovića, što se bunjevačkim
prvacima u Subotici osobito dopalo, ovi zamole Karanovića, da se i na dalje drži i radi s njima na
buđenju i širenju svesti među Bunjevcima i Šokcima.
Karanović se sve više približavao Bunjevcima, i kad se jednog dana u domu katoličkog sveštenika
Paje Kujundžića, sastalo odabrano društvo rodoljuba bunjevačkih, oni ga zamoliše i ponudiše da
pokrene bunjevačke „Subotičke Novine", čega se ovaj pravoslavni Srbin sa najvećom voljom i
oduševljenjem primio. Kao vlasnik i urednik „Sub. Nov." Karanović je punih 5½ godina muški branio
interese Bunjevaca i Šokaca, pored svih smetnja, koje su mu vlasti činile i kad je list imao kaucije, i
kad je nije imao.
U sravnjenju sa ostalim granama bunjevačke književnosti, crkvena književnost je u njih razvijena,

što je dokaz velike njihove pobožnosti. [Urednik „Nevena" g. Mijo Mandić, u jednom pismu
upućenom meni u Peštu, a za Kaćmara 1892. god. evo šta veli o bunjevačkoj književnosti: „Mi vrlo
malo knjiga imamo. Uzrok je tome u okolnostima. Najznamenitija djela naša jesu: „Bog s čovekom";
„Čovik s Bogom"; „Slavjan" i „Rasprava" sve od pok. Antunovića. Ostala djela su nam školske
knjige i molitvenici. Ogledalo naše iz starijeg doba jesu: Antunovićeve; „Bunjevačke Novine",
„Bunjevačka vila"; – „Subotički Glasnik" (Milodanovićev) i donekle „Bunjevac" (Burnać–Batorijev). U
novije doba zastupaju Bunjevce na književnom polju (doduše skromno) „Neven" i subotička
„Danica", „Nevenove" pređašnje brojeve možete dobiti, ali ostala djela, mislim, teško. Inače, molim,
kako je to, da se Vi čak u Pešti – za nas zanimate" ??] Katihizis i Biblija imaju mnoga izdanja. {178}
„Duhovna mana" bunjevački molitvenik, doživeo je sedam izdanja. Od crkvenih knjiga pominjemo
još ove: „Križ Isukrsta i saboraši, kao neprijatelji istog križa." (Subotica 1892.) i „Majka Crkva
Isusova zaručnica i kukavni sabor nazarenaca." (Subotica 1892). Obe ove knjige napisao je
rodoljubivi sveštenik u Vajska–Bođanu, Stipan Tumbaš. U drugoj knjizi ustaje protiv nazarenske
jeresi.
„Šest nedelja na čast Sv. Alojzija", napisao jedan otac Isusovac, Bunjevac u Travniku (1891) i
razdao lep broj među bunjevačko-šokačkom decom, koja slavi Sv. Alojzija kao svog zaštitnika.
„Vinac Anđeoski" molitvenik za šire slojeve naroda. Subotica (1886). Izdanje Franje Vujkovića –
Lamića, pobožnog seljaka.
„Živa Ružica", sv. otajstva od Nikole Kulundžića, kapelana. Subotica 1898. g.
„Crkvena pismarica" od V. Grginčevića i Ilije Okrugića, opata. N. Sad, Braća M. Popovići 1897. g.
„Srednji Katihizis" za bunjevačke škole od popa Ivana Palića i još mnoge druge.
Ivan Palić
Na ovom mestu da se setimo novinara i rodoljuba bunjevačkog, istog popa Ivana Palića. On se
rodio 1842. g. u Čonoplji, učio je u Baji, Pečuju i Kaloči. Proučavao je kao izaslanik vlade školske
prilike u Nemačkoj. Važio je kao stručnjak u školskim pitanjima, bio pomoćnik školskog nadzornika
za Bačku i predsednika učiteljskog udruženja za srez somborski. Umro je 1885. g. Bio je paroh u
Vaškutu, Somboru, Novom Sadu i Monoštoru. Svagda je pridikovao našim jezikom. Mnogo je voleo
Srbe, a za naš zajednički jezik rekao bi češće: „To je jedan te isti jezik, obeležen sa dva imena."
Sem pomenutih „Katihizisa" radio je na listu „Bunjevci," kome je bio glavni saradnik.
Od bunjevačkih knjiga novijega vremena pominjemo još:
„Preljski dar" sa 27 umetnih pesama bunjevačkih, većinom od Miroljuba. „Preljski dar" je prva
sveska „Naših knjiga", koje je 1894. g. počelo izdavati vredno uredništvo „Nevena."
{179} „Pisme Preljske" (Izdanje Pučke Kasine 1893. g.). Tu je zbirka lepih pesama, koje su za ovih
15 god. otpevane na velikim prelima (zabavama) „Pučke kasine."
„Kalor Milodanović", napisao Dr. Dušan Petrović, oštampano iz „Subotičkih Novina" 1894. g. To je
životopis pokojnog Dragutina –Kalora Milodanovića, zaslužnog bunjevačkog novinara i rodoljuba, o
kome smo u ovom odeljku govorili.
O Bunjevcima povesničko narodopisna rasprava Ivana Ivanića. Dopunjeno izdanje ove moje
rasprave izašlo je latinicom 1894. g. nakladom izdavačke štamparije Dr. Dušana Petrovića u
Subotici i ocenjena je vrlo povoljno u bunjevačkim listovima.
Mladen Barbarić objavio je izdanje svojih lirskih pesama a Stipan Grgić svojih „Bogoljubnih pisama";
ali obe knjige još nisu izašle.
„Bač–Bodroška županija." Subotica, štamparija Dr. Dušana Petrovića 1894; Ovo je zemljopis za
bunjevačku i šokačku mladež.
„A Bunjevacz kérdés." Ovo je knjiga jednog bunjevačkog velikog rodoljuba o bunjevačkom pitanju, a
na mađarskom jeziku. Subotica 1896. g.
Bunjevci čitaju još i hrvatske knjige (izdanja zagrebačke „Matice", „Društva Sv. Jeronima", Kačićeve
pesme, list „Dom i sviet") i srpske knjige latinicom, naročito srpske narodne pesme (novosadska
Popovićeva izdanja, i srpski list i kalendar „Dubrovnik.") [Od izdanja srpske knjižare Braće M.
Popovića u N. Sadu, mnogo se čitaju srpske narodne pesme latinicom štampane o Banović
Strahinji, Caru Dušanu, Caru Lazaru, Ivi Senkoviću, Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću, dalje knjige
latinicom: Satir Matije Relkovića, Čengić od Mažuranića, „Slava i pobeda Srbije", „Propast srpskog
carstva", „Primorski vitezovi", „Crnogorski venac", „Bunjevačko-Srpska pesmarica" i t. d. Knjižara
Braće M. Popovića učinila je veliku uslugu Bunjevcima i Šokcima, što je latinicom izdala tolike
najodabranije srpske narodne pesme, najmiliju lektiru njihovu.]
Usled upotrebe latinice, Bunjevcima i Šokcima više je pristupačna hrvatska knjiga no srpska, ali
inteligentniji Bunjevci znaju ćirilicu i čitaju i srpske knjige.
Kao što se vidi, bunjevačka je književnost vrlo malena, – upravo kod Bunjevaca je čitav događaj,
kad izađe koja knjiga preko godine. Književnosti bi moglo jačeg poleta dati samo {180} bunjevačko
književno društvo, koje je, zaista, prava potreba za Bunjevce. Uslova bi za to bilo, jer Bunjevci imaju
inteligentnih sinova, koji bi mogli postati dobri pisci, a Bunjevci su uz to vrlo imućni, te bi bez sumnje
i materijalno potpomogli tu ustanovu. I čitalaca bi bilo dosta, ali ovako, bez prave i opsežnije
narodne književnosti, upućena je čitalačka publika na strane književne proizvode, te i to potpomaže
odrođavanje. – „Subotičke Novine" već javljaju da u Subotici postoji misao: „da će naša bogoljubna
braća osnovati u Subotici jednu bratovštinu za Bunjevce, kojoj bratovštini će glavna zadaća biti da
se članovi, kao zagovornici bunjevštine upišu u jednu maticu – knjigu i prime se dužnosti da će za
trizno gazdovanje i materinski jezik Bunjevaca svaki dan izmoliti jedno: „Oče naš" i jedno „Zdrava
Marija." Kako čujemo dalje, namerava ista bratovština držati skupštine, na kojima će pritrisati
pitanja školska, crkvena i društvena. – Ako se ova bratovština osnuje, to će biti novo ognjište duha
bunjevačkog. Vrlina cile misli u tome leži, što je lako izvodljiva i među najsiromašnijim seljacima."
Želeti bi samo bilo, da se ova „bratovština" što pre i osnuje, jer bi ona pored dnevnih molitava,
izvesno i sa radom donela velike koristi Bunjevcima, i bila embrijon za buduće bunjevačko
književno društvo. [Na ovome mestu najzgodnije je da napomenem i ovo: G. Munjatović (Đ.
Popović, Subotičanin) kritikujući u „Brankovu Kolu" moju prvu, zbijeno napisanu radnju o
Bunjevcima (u „Letopisu" 1893. god.), citirao je ove izvore za proučavanje prošlosti Bunjevaca, koji
će budućem piscu rasprave o Bunjevcima vrlo dobro doći, a od kojih sam i sam mnoge upotrebio u
ovoj radnji: „O istoriji Hercegovine" od Batinića; „Atlas" Klajićev: „Magyar Historia" – Svetić;
„Monumenta"; „Starine"; „Monumenta eccles. hungar (Theiner); Rakoczy oklevéltár, Magyar
országgyülési emlekek, zatim dela od Gy. Szerémi, Thuróczi, Bonfini, Tubero, Istvánffy, Petheo, E.
Fermendžin, Pray, Miklošića, Ljubića, Pucića, Kronesa, Vaničeka, Balvasora, Wadding, Bombardi,
Dudás, Tormási, Marki Katona, Kolonics („Nova Hung. Periodus") i t. d. Želeti je da se ovoga posla
lati g. Đ. Popović (Munjatović), Ostojićev pitomac i da time popravi ono, što je o Bunjevcima
netačno pisao u „Palasovom" rečniku, što su »Sub. Nov." (br. 42 od 1893.) nazvale „glupim i
zlonamernim pisanjem o Bunjevcima." ]
Od suvremenih šokačkih plodnih književnika moram pomenuti jedinoga Iliju Okrugića Sremca,
sveštenika petrovaradinskog. Rođen 10. aprila 1827. g. u Sremu, u Karlovcima, bio je pokojni Ilija
(† 30. maja 1897. godine) svedok onih burnih {181} događaja iz 1848-49 g., svedok bratimljenja
srpsko-hrvatskog i velikih podviga patrijarha Rajačića, bana Jelačića, đenerala Stratimirovića i dr.
velikana toga velikog doba. Zadojen srpskim mlekom, njegova ljubav prema Srpstvu razvi se u ta
burna i svetla vremena. I ako katolički sveštenik, Srbin po srcu, po mislima, propovednik sloge Srba
i Hrvata, sa lozinkom: „brat je mio, koje vere bio..." drugar Branka Radičevića, pok. Ilija zavoleo je
srpsku knjigu i obogatio je sa više dramskih spisa i rodoljubivih pesama.
Ilija Okrugić – Sremac.
Na strani 106 donosimo lik našeg pesnika i književnika rodoljubivog Šokca, Ilije Okrugića, o čijem
radu govorimo na strani 180–183. I na ovom emestu ispravljamo pogrešan potpis na slici: mesto
Ivan Okrugić, treba da stoji Ilija Okrugić.
Najlepšu i najpogodniju ocenu Ilijina rada u javnom životu i u književnosti, izneo je u listu
„Pozorištu" (N. Sad, 1897. g. Br. 10) njegov drugar prof. Aleksandar Sandić, iz koje donosimo ona
mesta, koja se tiču Ilijina književna rada:
„Književnik bio nam je narodni, pesmoslovac rodoljubni. U svakoj mu raboti književnoj suština je
srpska, ili hrvatska. A šalom razbibrigom u svakoj – daje nam lep nauk i pouku.
Izređaćemo glavnije:
U „Sonetni Vijenac" u Dragoljubu, upleo je srca svoga miomilje, smilje i bosilje.
U „Srijemskoj Vili" budio je posestrime na uranku roda svoga.
U „Saćurici i Šubari" izvodi nam na glumište slepe guslare i gusle im javorove – život im, jadovan i
radovan, na domu, na prilike nam današnje, u kojima žive (i nestaje njih) – ti nekidašnji
propovednici stare slave i starine srpske, ti budioci zore srpske!
U „Šokici" nagoveštava izdaleka: kako „dve vere" – dva obreda jedne vere – mogu podneti pod
jednim krovom, ma i na samrti se izmirili.
U „Grabancijašima", šalom leči zle prilike sujevere opake u narodu nam.
U „Varadinci Mari" kaziva nam žensku glavu, adamlje koleno, soja junačkog, narodnoj pripoveci toj,
u nas ovud, dao je prikladnog oblika i tipa...
U „Dojčin-Petru" prikazuje kako ljubav silazi sa visine u nizine – kako ne zna za razliku gospoštine i
prostote bezazlene. Pomen zanavlja trajan tomu najnarodnijem „varadinskom banu."
{182}{183} U svešteničko-junačkoj pevaniji – „Ivanu Kapistranu" izneo nam je pred oči golemu
pobožnost plemenite duše svoje, združio krst časni s oružjem ubojnim – proslavio krstonošu Ivana i
krstova osvetnika Sibinjanin-Janka: podičio im doveka petstoletnicu slave im večite!...
Ivan Kapistran nije to bio Srbljem, što nam je bio Ilija. Istorija zabeleži čudan sastanak mu sa
despot-Đurđem Smederevcem, kad se Đurđe na nevolji nađe...
Ali... istorija suđaja je i tome....
Svojom pevanijom tom on, mirija, on – sveštenik rimokatolik, izmirio je sve, pa i kaluđera Ivu i
vladara starca Đurđa....
I još nam je Srbima bliže pristupio. Pesmoslavio je lane radosni Srbu Vidovdan. Pesmopojao je
proletos radosni Srbu Đurđevdan! [Sastanci srpskih vladara u Beogradu i na Cetinju. Ovu pesmu
preštampale su »Sub. Nov." a u broj 26 od 1896, g. donele svete reči Okrugićeve o slozi Srba i
Bunjevaca.]
To su mu što-no reč: pesme labudove – pesmoslavlje na rastanku s ovim svetom!...
I još jedna najdivnija – amanet pesma – slaviće ga i veličati ime mu, dok je god i gdegod bude
razbora u mladosti hrvatske i srpske, srpske i hrvatske... u vremena potonja.
Sred Zagreba po treći put, pomoz' Bože: Zora puca – biće dana!... Ozareno svešću, odabrano na
školama mlađano Hrvatstvo u zagrljaj poteče mladome Srpstvu.
Duh sloge i bratimstva zadahnu im srce i dušu...
– Sretno i u dobri čas, mlada braćo! ... pokliknuo im je starac pesmom radosnicom. Tom zorom
omladinskom utešen, na dogledu bolje budućnosti i hrvatske i srpske – zaklopio je oči svoje za
navek...
Slava pok. Iliji Okrugiću! Njegova uspomena trajaće dokle traje Srba obih vera...
5. Privredno stanje.
Odnosno rada na narodnoj privredi mora Bunjevca pohvaliti i njegov najcrnji neprijatelj, a mi smo
prepuni radosti, {184} što možemo konstatovati, da su bački Bunjevci poljoprivrednici prvoga reda,
ljudi retkoga bogatstva i retke vrednoće.
Bunjevci u Bačkoj, peštanskoj i Feherskoj županiji zemljoradnici su u prvom redu, pa tek onda
stočari, dok oni u Lici, usled terenskih prilika brdovitog kraja i skoro svakogodišnje suše, više su
stočari, a oni duž Primorja ribari. Šokci su pak više stočari no zemljoradnici. Bački Šokci su čuveni
stočari. Dok im nisu oduzeti pašnjaci, oni su se isključivo bavili stočarstvom, gajeći rogatu marvu i
svinje. Od toga vremena se, naročito oni u Podunavlju (Monoštorseg i dr. sela) bave
vodeničarstvom, deljanjem dasaka, građevinarstvom, ribolovom i sve više zemljoradnjom.
Bunjevci u Subotici i okolini poseduju najplodniju bačku ravnicu, koju obdelavaju racionalno, te
imaju i velikih koristi od zemljoradnje.
Stoje nam na raspoloženju u potpunoj opširnosti podaci odnosno privrednog rada stanovništva u
Subotici, i za to ćemo se sa njima poslužiti. [Ivànyi: „Szabadka." II]
Dovoljno je pogledati na hatar Subotice, pa da se vidi, da su Bunjevci u prvom redu poljoprivrednici.

Oni su, kao što napred istakosmo, prvenstveno zemljoradnici. Atar subotički, naime, po
katastarskom premeravanju od 1880. godine, ima:
Oranice 110.239 jutara
vrta 624 jutra
rita 3.748 jutara
vinograda 4.014 jutra
pašnjaka 30.762 jutra
šume 9.603 jutra
U Subotici, i u opšte u krajevima, koje Bunjevci naseljavaju, seju se sve vrste useva. Na prostranim
pašnjacima razvija se stočarstvo. Subotica, sem velikog broja konja, koje izvozi u Srbiju. Bugarsku,
Tursku i Rumuniju, ima znatnu količinu izvoza rogate marve, svinja i ovaca. U Subotici i Somboru
na glasu su Bunjevci bogataši.
{185} Od celokupne teritorije atara subotičkog, 166.676 jutara samo je 5193 kat. jutara neplodno,
ostalo sve zemljište preko 160.000 jutara obrađeno je.
Zemljište bačkih Bunjevaca oko Subotice, leži na t. zv. „Telečka" visoravnu, 250 stopa nad
morskom površinom, te je od poplave osigurano. ⅓ zemljišta subotičkog je peskovito, ali ipak je i
ono plodno, jer su na njemu vinogradi, šume i pašnjaci. Ostali deo zemljišta je crna (humus) i žuta
zemlja. Ravnica na jugu, talasasta na severu.
Zemlja je u Subotici vrlo skupa. Plaća se najudaljenija zemlja od varoši 400 For., a bolje zemlje
600–700 For. po lancu. Dve trećine ukupnog zemljišta subotičkog jeste oraća zemlja. Seje se žito,
ječam, raž, zob, kukuruz, krompir, pasulj, zelje i dr. Nekad, sredinom pr. veka, sejalo se samo žito,
ječam i zob, no sad se seju sve vrste sereala i povrća.
Stočarstvo i konjarstvo takođe je dosta razvijeno. Subotički su konji na glasu. Njih kupuju i
pomenute strane države za svoju vojsku. U Subotici ima preko dvadeset trgovaca, koji se bave
isključivo prodajom konja. Konjski vašari u Subotici su vrlo živi. Postoji naročito društvo za
podizanje i oblagorođivanje konjskog soja, a priređuju se velike trke sa nagradama.
Izvoz bele rogate marve takođe je znatan. Po popisu od 1880. g. bilo je u Subotici 197 bikova, 3715
volova, 3830 krava, 4531 tele domaćeg i švajcarskog soja.
Veliki je i izvoz svinja na peštanski i bečki trg. Sa izvozom se bave do 80 svinjarskih trgovaca
subotičkih. – Ovaca je bio u Subotici (po popisu 1880. g.) do 50.000 komada.
Sa svilarstvom i pčelarstvom bave se u Subotici i Somboru, ali samo najsiromašnija klasa i to
većinom žene. [„Sub. Novine" polagale su veliku pažnju na pčelarstvo i donosile mnoge poučne
članke o njemu.]
Trgovina je u Subotici jako razvijena. Sredinom 18 veka sva je trgovina bila u srpskim rukama. Kao
prvi trgovci u Subotici pominju se: Arsen Hadži Manojlović sa sinom Kalojanom (doseljenik iz
Makedonije), Grbavi Đorđe, Grk Crni Đorđe, Spandolija Manojlović, Đurđević, Milosavljević,
Mučalov, Vujić, Todorović, Hadžić, Milutinović, Radosavljević, Stojković i dr. {186} Tek docnije su
pridolazili trgovci Nemci i Mađari, a tek u najnovije vreme ima trgovaca i iz redova Bunjevaca, jer se
oni ne rado odaju trgovini (izuzimajući trgovinu sa stokom i ranom). Radije su ekonomi. Taj je slučaj
i sa zanatlijstvom, jer Bunjevac samo u krajnjoj nuždi postaje zanatlija.
U Subotici postoji više jakih novčanih zavoda, od kojih pominjemo: Štedionicu (postala (1846. g.); –
narodnu banku (postala 1868. g. po zamisli Delićevoj); trgovačku i zanatlijsku banku (1872. g.); –
„Subotičku opštu štedionicu" (1883. g.) i dr. Bunjevci su pak 1892. god. osnovali svoju „Pučku –
Gazdačku Banku."
U Somboru, Baji postoji takođe više novčanih banaka kojima su Bunjevci udeoničari.
Subotica je u opšte bogata, privredna i u novije vreme trgovačka varoš. A da je postala takom,
velika je zasluga samih Bunjevaca. Lepo karakteriše to „Danica" (1893) ovim rečima: „Bunjevci su
već prije 150 g. Suboticom upravljali, oni su bili sudije, zvaničnici i općinari varoški. Bunjevci su
onda došli u Suboticu, kad je ovde Turčin sve porušio, poharao i uništio; kad je neobrađenu zemlju
korov pokrivao, kad ovde ni kučeta ni mačeta nije bilo. Te napornom i doslidnom radnjom, slagali su
kamen do kamena, tribili korov i zelje, nizali zrno do zrna i tako osnuju bilu Suboticu. Oni su krvavim
znojem obrađivali zapušteni i kopitom turskom uganjcani atar Subotice, oni su u jednoj ruci ralo, a u
drugoj sablju držali, s kojom su ovu zemlju od krvoločnih neprijatelja uvek virno branili. Oni su odani
bili svitloj kruni, za to su kralju pripadajući arač (porez) tačno plaćali. Dakle, Bunjevci su položili
temelj današnjoj biloj i cvatućoj Subotici. Bunjevci su ovde starosedeoci (prema drugima) i s njima
se ne mogu usporediti oni doseljenici, koji sad u gotovo, savijeno gnjezdo dolaze, te kroz godinu-
dve udaraju se u prsa, da je Subotica njihova, a Bunjevci samo da od milosti mogu od njih živeti....
Sad je lako uselit' se, ali ko je savio ovo gnjizdo? Za to Bunjevci braćo, dični Subotičani, tvorenim
čelom možete pogledati u oči onima, koji vas tarmaju i mrze zbog vašeg maternjeg jezika, jer vaša
je zasluga, što je danas Subotica treći grad u celoj našoj miloj domovini..." {187}
Šokci u Bačkoj i Baranji su stočari i zemljoradnici. Osim toga ribari i vinogradari, a obrađuju i
kudelju.
Lički Bunjevci i to oni na Primorju, Podgorju, pokraj Velebita, vrlo su siromašni, jer nemaju dosta
zemljišta za obdelavanje, od silnoga krša. I suša čini mnogo kvara. U Lici je nekad bilo imućnih
bunjevačkih porodica, koje su imale po 400–600 komada ovaca, koza i goveda. Sad je lički
Bunjevac, kao i sav narod tamo, osiroteo, naročito u Primorju. I promet sa drvima je prestao, jer su
šume već iskrčene, te ljudi idu da zarade u Srem i Slavoniju, krčeći tamošnje šume.
Podgorci, koji su ime dobili od Gore Velebita, (pod kojom stanuju) više su pastiri, no ratari, pošto
imaju male oranice za setvu. To je kao neki nomadski narod. Leti živi po planinama pored svoje
stoke, a zimi pokraj mora, te se tako uvek seli. Ima ih ribara i veštih mornara, koji na brodovima idu
u daleki stran svet.
Bunjevci u Istri, u Zabroniću, poljodelci su, ali više stočari i ugljari –rudari.
Bunjevci i Šokci su poznati kao vredni i pošteni ljudi. Šokci i lički Bunjevci više su čuvarni no bački
Bunjevci, kod kojih je razvijen, raskoš kod ženskinja, i gostoljublje u domovima, koje graniči sa
rasipanjem.
Bunjevka i Šokica je vrlo vredna i čista žena. Domaća tekstilna industrija razvijena je u njih, i
njihovo platno, pregače i vezovi stekli su glasa na daleko i po stranim izložbama. Žene su u
ženskim radovima prave veštakinje.
Šokica izrađuje sama sve potrebe za odelo cele pororce, dok se Bunjevka odeva Fabričkim
prerađevinama, a samo platno, vez i pregače izrađuje sama. Lička Bunjevka čini isto što i njena
bačka sestra. Platno ume vrlo lepo da tka, rublje da sašije, ali čarape ne zna da plete, a i sve ostalo
kupuje po trgovinama.
V. Život i karakteristike narodnosne.

1. Porodični život, zadruga, tip, osobine,
moral, društveni život.
Porodični život u Bunjevaca ima na sebi tip starog srpskog zadružnog života.
{188} U prošlom veku je porodični život bio isključivo osnivan na zadruzi, no već 1871 g.. opaža se
težnja od strane države, da rasturi zadruge, jer tobože sprečavaju množenje (?!) populacije, razviće
zemljoradnje (!) i umanjavaju državne prihode, porez. Ovaj poslednji razlog mogao bi još jedino
važiti. Od toga vremena, zadruge su u brojnom opadanju, ali još ih i sada ima jakih. Zakon o
ukidanju zadruga pokosio je srpske zadruge u bivšoj vojenoj Krajini. Ali i tamo, gde nema zadruge u
većem obimu i tamo je porodica zadržala svoj zadružni tip. Odnosi u porodici bunjevačkoj potpuno
su patrijarhalni. Domaćin je glava i zapovednik cele porodice. U svačemu je zadržan tip srpske
zadruge. Kod imućnijih Bunjevaca, sinovi rade na salašima, dok starac ostaje kod kuće u varoši ili
selu, upravlja domazlukom, a posrednik je između porodice i vlasti ostalih svojih sugrađana.
Porodicu i zadrugu bunjevačku u početku ovog veka opisuje Antunović („Rasprava" 142) ovako:
„Naši stari živili su u zajednici obiteljskoj katkad i do trećeg kolena. Temelj kućnjega vaspitanja
stajao je na veri koja odsivaše u ponašanju, govoru i činu, a stvarno na gospodarstvu, komu je dušu
sačinjavala stoka. Starešina je umeo kuću svoju tako urediti, da su dica postajala mirna, krotka i
poslušna, ma i da nisu školu polazila. Matere su dicu vazda pobožnim duhom nadahnjivale, a
neokrnjeni ugled starešine svako je udo (član) zadruge u granicah lipa, dobra i sveta pridražavao.
Ženskinje su se brinule za odelo, te su oprele, otkale, i sašile sve, što je njima, i mužu trebalo. Čisti
bijahu svi kao labudovi. Divojke su kao burundžik – Fine košulje nosile pa se u tom nadtecale, koja
će tanje presti, lepše tkati, postav začančiti, navesti i ubijeliti znati. A muškarci su u poljodelstvu
nastojali, da učine diku svojoj kući: kočijaš, da mu budu uzorni konji, – volar, nahranjeni volovi, –
govedar, da su mu junice i junci dobro razvijeni, – konjušar, da na ergelušah zasjaje dlaka, a ovčar,
da mu se stado umnoži, i da bude mnogo centi vune, a mleka kao vode. Tu nije bilo gladi, ali ni
proždrljivosti, buduć da je kućom ravnala umirenost, pa su ti na čistom zraku izgledali svi kao
umiveni. Alaj sam se u Subotici, gdi sam nikoliko godinah ditinstva proveo, nagledao lipih
devojakah, rumenih momaka, krasnih, {189} mladih i zdravih muževa. Bila je radost, subotom
večeri stati pred vratašca, te gledati, kako sad ovuda, sad onuda ulaze u grad mladići, jahajući na
uzornih, lipo osedlanih konjih, dolazeći sa selišta, da se nedeljom u rodbinskom krugu Bogu
poklone, objid pojidu, pre podne na ravnici poigraju, a predvečer se opet tako na konjih, pevajući i
utrkavajući se, na selište vraćaju. Onda, ti odrpana Bunjevca ni za lik nisi mogao videti. U nedelju ti
je izgledao i svaki nadničar kao ždral, a ženskinje kao paunica. – Tada se nije znalo, šta je rđav put
(drum). Konji su u trku išli iz Subotice u Baju.
Volovi su izgledali kao ždralovi, veliki, rogati bili i u takvoj travi pasli, da kada je marva ležala, jedva
su joj rogovi iz kovilja vidili."
Seljačka je porodica mnogobrojna. Iz nje izlaze ne samo ratari, već i kočijaši i pastiri, naravno u
svojoj kući. Domaćin isključuje iz zadruge lenja i nevaljala sina. Domaćina (obično ga zovu „Dida" ili
„Čiča") svako, pa i unuk smatra za oca, poglavicu porodice, dok svi unuci oca svoga nazivaju
„baćom." Svaki je sa svojim položajem i delokrugom u porodici zadovoljan. Ženski članovi takođe
su podčinjeni ženi domaćinovoj. Snahe na pustari, salašima i u varoši rade na izmence domaće
poslove. Reduša se stara za kuvanje i čistoću rublja na domu, dok se „stanarica" bavi domaćom
ekonomijom (sprema mleko, sir, brašno i dr.).
Kod Bunjevaca u peštanskoj i Feherskoj županiji očuvane su još donekle zadruge i patrijarhalan
život. Pravilo je da udovica bez dece istupa iz zadruge, pošto dobije naknadu u novcu. Udovice sa
decom, ostaju u zadruzi.
Bački Bunjevci, razumemo zemljoradnika, veći deo godine provedu na svome imanju, na salašu.
Obično jedan deo porodice živi na salašu, a drugi u varoši ili selu, jer Bunjevci obično imaju po dve
kuće, jednu u varoši, drugu na salašu. Naravno da su te pustare oko Subotice, gde su Bunjevci
naseljeni (Verušić, Zobnatica, Đurđin, Kelebija, Šebešić, Vantelek i dr.), čitave varopi i sela, samo
bez ulica, sa raštrkanim kućama salašima). Na tim pustarama ima svega 5355 kuća i 34.110 {190}
stanovnika (na Verušiću 4324, Ludašu 4283, Kelebiji 4.108, Tavankutu Čikeriju 3388 i t. d.)
Kuće su kod siromašnijih niske, sa nabijenim zidovima ili su od valjaka i opeka. Kuće su imućnijih
jake, lepe građevine sa više, moderno nameštenih, soba. Kuće pokrivaju siromašniji trskom, bogatiji
crepom ili „šindrom." Kuća se obično pruža u prostrano dvorište, a lice je okrenuto k ulici. Prozora
na ulici ima obično dva, i to većinom sa spuštenim (zatvorenim) kapcima. Peći su im od valjaka i
cigalja i lože se slamom. Stanovi su im suvi, zdravi i čisti.
Interesno je, da su na pr. u Subotici čitave ulice sastavljene iz kuća jedne porodice (kao Dulićev,
Stantićev, Gabrićev i dr. „šor"). To je znak bratstva i dobrog slaganja. Brat, kada se izdvoji iz
zadruge, zida kuću do svoga brata, i to ide tako dalje od kolena na koleno, dok se na taj način
čitava ulica ne ispuni domovima jedne porodice.
Žena je u Bunjevaca mnogo poštovana. Dok je devojka, gaji svoju lepotu, radi samo ženski ručni
posao: veze i tka. Devojku neguju roditelji kao najveće blago. Za Bunjevku se može zaista reći, da
joj je devovanje pravo carovanje. Ne kažu badava Bunjevci, da „cure žive, kao u lito tice." Udajom
pada teret cele kuće na njena slabačka pleća. Nastaje rad domaćice, a Bunjevka je čuvena kao
dobra, vredna i čista domaćica.
Bunjevci su vrlo dobrog srca, pošteni, pobožni milostivi. Bezgranično su učtivi i stidljivi prema
svojim starijima i prema strancima. Tako na pr.: muž retko kad ide sa ženom zajedno van kuće;
žena kad izlazi u posetu ili na svadbe, čini to u društvu sa susetkom ili sa svojim ćerima; – mladenci
prvih dana bračnog života ne govore pred roditeljima i strancima, – a žena kad govori o mužu pred
drugima, neće mu pomenuti ime, ili reći „muž", već u trećem licu – „on".
Bunjevac se ponosi što je Bunjevac. Nemce, Slovake prezire, pa i Mađare kad je ljut naziva
„došljacima" (jött-ment).! Živeći samo od zemljoradnje, „lancem meri čoveka" i ocenjuje ga po tome,
koliko ima lanaca zemlje, ali za to ne prezire ni sirotnije od sebe. [Ivanji: Subotica II]
{191} Bunjevac spada u red najlepših ljudi. Visok, prava držanja, razvijenih kostiju, zdrave boje.
Ogranci bunjevačkih porodica: Šarčevića i Skenderovića u Subotici; Knezov – Karića u N. Miletiću;
Pijukovića u Mateoviću; Mikoševića u Baji jesu pravi džinovi. U Bunjevca su obrve guste, bradu ne
nosi, već samo brke, koji su gusti i debeli. Stariji puštaju što duže obrve. To je znak dostojanstva.
Većinom su crnomanjasti, garavih očiju, sjaja munjevita.
Bunjevke u Bačkoj, vita je stasa, visoka, male glave, malih usta i lepa pravilna lica. Većinom su
crnomanjaste, smeđe su ređe, a plavojke su vrlo retke. Bunjevački pesnik Miroljub ovako peva o
Bunjevci:
Crne oči, crna kosa,

I vilinski tvoj je stas;
Ružičasto lipo lice
I umilni tvoj je glas.
Oko vrata niz dukata;
Cviće krasi tvoju grud.
Vesela si, milena si
Tebi s' dive, čude svud.
Kud god kreneš, kuda dođeš
Lipota ti svuda sja;
Tvoj još nije za života
Potavnio obraz čist,
O blažen sam sestro moja,
Jer si našeg stabla list
I srce ti mlado slavim
Kojim ljubiš narod svoj!
U drugoj pesmi ovako se peva lepota Bunjevke:
Vita stasa, visoka uzrasta,

Rusa kosa kao gora gusta,
Obrvice, s mora pijavice,
Trepavice krila lastavice,
Jabučice iz bašte ružice,
Biser zubi i usta malena,
Kao da su dukatom krojena,
Kad govori, ko da golub guče
Kad se smije, ko da sunce grije.
[Jedino bi se imalo zameriti, kao što su „Sub. Nov." i učinile, što se Bunjevke béle i time kvare
svoje, od prirode belo lice. Čisto lice, i manji raskoš u odelu, to bi trebale Bunjevke da imaju na
umu.]
{192} Šokice su crnomanjaste, ima ih vanredno lepih. Muški su pak srednjeg stasa, a crne masti.
Bunjevci u Lici jesu lepog uzrasta, kršni, crnomanjasti, smeđe kose, crnih očiju, poduguljasta lica.
Vrlo su čvrsti i jaki ljudi. [Neki Mateša Vrkljan bio je šest stopa i 6 palaca visok, nije bio pismen pa
ga je ipak Francuski maršal, vojvoda Marmon, kad je prošao 1809. g. kroz Liku postavio za oficira,
radi njegovog džinovskog izgleda i bistrine. – Za nekog Roku Devčića iz Lukova, priča Murgić, da je
konja svog, kada se ovaj umorio, zajedno sa tovarom uprtio na leđa i nosio jedan sat. Kadar je bio
celo jagnje pojesti za ručak i pola akova vina popiti. ]
Bunjevci u Istri (u Zabroniću) srednje su veličine, čvrsti i zdravi, privikli svakom radu i naporu.
Ličke Bunjevke su krasne, vrlo lepe, naročito u Lovincu, Smiljanu i Pazarištu. Tu ima tako lepih
ženskinja, da bi svaka treća mogla služiti slikaru za model. Sve su crnooke, lepa rumena lica i divne
duge kose.
Za ličke Bunjevce veli Murgić da su čelična karaktera. Niko nije kadar Bunjevca o protivnom ubediti,
ako se on sam o tome ne osvedoči, da je to istina, i da je pravo. Oni su tvrdi kao kamen, kad su o
nečem lično osvedočeni. Vrlo su daroviti, bistri, razboriti, postojani, gostoljubivi, odvažni, dobri
zemljoradnici, a još bolji čobani, osetljivi, pa ipak blagi, vredni, vole pametan i pristojan govor, retko
psuju. Vrlo su pobožni. Stari su Bunjevci, – kako veli Stevan Pavelić, – pred kućama svako jutro i
veče Bogu se molili i strogo postili svake subote, petka i celih postova. Kad se na što reše, to će za
celo i izvršiti. Neustrašivi su i stalni. Bunjevke ličke imaju sve gornje osobine svojih muževa, radine
su, dobre su majke i domaćice, ukusno vezu, tkaju i šiju, stidljive su mnogo. Milostiva su srca
prema siromahu i nevoljniku.
Za ličke Bunjevce veli Murgić, da su ljudi moralni, da je malo ili skoro nikako bilo slučajeva, da su
vojnici Bunjevci bili pred vojenim sudom ili kažnjavani u vreme vojene krajine. On je sa njima služio
u vojsci i konstatuje, da iz Smiljana, Trnovca, Bužima, Pazarišta i dr. bunjevačkih sela, nije bilo
čoveka u zatvoru radi krađe i ubistva.
Centar društvenog života subotičkih Bunjevaca jeste tamošnja „Pučka Kasina" (čitaonica
bunjevačka), osnovana 1880. god. {193} i smatra se kao hram bunjevštine, srednšte njihovo. Sem
što se članovi skupljaju u lokale kasinske, čitaju novine i knjige, obaveštavaju se o javnim i
narodnim posdovima. Kasina priređuje svake godine na Marin dan (Sretenje) „bunjevačko veliko
prelo" i svečanu večeru, u oči dana Sv. Stevana, Kralja Ugarskog.
„Veliko prelo" priređuje se već 21 godinu i spada u najposećenije zabave ne samo u Subotici, već i
u celoj Bačkoj. Biva 1500–2000 posetilaca, većinom Bunjevaca, ali dolaze mnogobrojno i Srbi, pa i
Mađari.
Pozorište u Subotici
(Strana 96),
smešteno je u velikoj opštinskoj gostionici „kod varoši Pešte." U ovoj pozorišnoj zgradi drži prestave
srpsko narodno pozorište, kad je u Subotici, a u njoj se drže i bunjevačka „Velika prela" i „Velika
kola", o kojima je reč na str. 193.
Prelo se počinje sa naročitom pesmom, koju čuveni subotački tamburaši otpevaju i odsviraju.
Svakog prela peva se nova pesma; sa novom melodijom. Ogleda radi, donosimo ovu pesmu
pevanu na prelu 1892 g.:
Čuj Bunjevče, veseo glas
Ustaj ne oklevaj,
Ajd' u kolo, ajd na prelo!
Na noge, svojski braćo
Kasina zove!
Oj Bunjevke vesele
Na noge ustajte,
Sestre mile, braće lipe,
S braćom poigrajte
Na noge, svojski sestre
Kasina zove!
Oj mladeži vesela
Nigdi tebi para,
Gdi se liva gdi se igra,
Gdi se kolo stvara!
Na noge, svojski dico
Kasina zove!
Oj venjeri svitlite
Sveg velikog Prela
Igrat' će se, pivat' će se
Do jutra do bela.
Na noge, svojski složno
Živilo Prelo!
Posle pesme nastaje igranka. Igraju se srpske, strane i čisto bunjevačke igre: „ Jevrime", „Jastuk–
tanac", a u poslednje {194} vreme i srpska kola iz Šumadije. Bunjevci su poznati kao vešti igrači.
Prvo prelo bilo je 2. Februara, na Marin–dan, 1879. g. i od tog doba drži se prelo svake godine toga
dana.
Prelo bi svakako više odgovorilo svojoj zadaći, kada bi u programu bio i kakav prigodan govor ili
deklamacije no i to se već čini. Na „prvom velikom prelu sa koncertom" 1896. g. govorio je g. St.
Matijević, a deklamovala g-đca L. Prćićeva pesmu „Rodu." Svirači iz najotmenijih krugova, svirali
su: „Ustaj, Ustaj Srbine..." „Čuj Bunjevče veseo glas..." i dr. pesme. Srpsko pevačko društvo pevalo
je. Na ovom je prelu bilo bratimljenje Srba i Bunjevaca, tu je udaren temelj slozi. Pesma subotičkog
prela peva se posle po seoskim prelima, koja se takođe drže u svima bunjevačkim selima i koja su
isto tako vesela kao i subotička a naročito u Almašu i šokačko prelo u Monštorsegu i t. d.
Bunjevačke deklamatorke.
Na strani 119 doneli smo likove Katice Bajićeve i Mande Dulićeve, koje su prve bunjevačke
deklamatorke na zabavama „Velikog Kola" bunjevačkog u Subotici, o kome govorimo na str. 165.
Bunjevci subotički dolaze i na besede srpskog pevačkog društva (osnovanog 1865 g. zauzimanjem
Đ. Manojlovića); i na, zabave „srpske dobrotvorne ženske zadruge" (osnovane 1878. g.) koju
novčano pomažu i Bunjevke. Dolaze i u „Srpsku Čitaonicu (osnovanu 1865. g.). Inteligentne
bunjevačke porodice posećuju i mađarske zabave.
Subotičani imaju za izlete kupatilo na jezeru Paliću, udaljeno od varoši 7½ kilometra, a vezano
železničkom prugom i električnim tramvajem. Palić je kao kupatilo poznato od 1840. g., lekovito je i
ima dosta gostiju sa strane. Duž jezera je lep park, i niz njega ima dosta varoških letnjikovaca (vila).
Na Paliću se drže trke i letnje zabave.
Bunjevci nemaju svoga pozorišta, ali za to vrlo revnosno , posećuju srpsko narodno pozorište kad
je u Subotici, smatrajući ga za svoju ili bolje reći zajedničku, srpsko-bunjevačku ustanovu, čiju su
opširnu istoriju donele i „Sub. Novine", pozivajući Bunjevce da ga pomažu. „Neven" konstatuje, da
pozorište posećuju „Bunjevci kaputaši i zemljodelci u lipome broju, jer se u njemu razleže mili glas
dragog nam jezika narodnog."
Po ostalim bunjevačkim i šokačkim varošima i selima nema udruženja, a za osudu je, što ih nema u
Somboru, gde ima {195} dosta imućnih Bunjevaca. Ali se tamo priređuju porodične i javne zabave
„Prelo" i „Divan."
U najnovije vreme pojavio se u Subotici, zauzimanjem bunjevačke omladine i „Sub. Novpna" jak
pokret, da se sem kasinskih prela na Marin-dan, priređuje još jedno veliko narodno prelo kao ono
1896. godine. Tome su činjene velike smetnje od strane vlasti. Te smetnje upravljene su ne toliko
protiv samog prela, koliko protiv one srpsko-bunjevačke sloge, koja se na njima manifestuje. Vidi
se, da to gospodu „ozgo" najviše boli i zato su učinili sve, da na tim prelima ne sudeluje srpsko
pevačko društvo, kao ono 1896. godine. No te mere nisu uspele razbratiti Bunjevce od Srba,
naprotiv one su ih zbližile. To bratstvo, sloga i zajednica jača iz dana u dan, pa bilo to kome pravo ili
ne.
Sem ovoga, osnovano je u Subotici „Kolo mladeži" bujnjevačke. Tu su činjene još veće smetnje.
Mađarski listovi žigosali su tu nameru bunjevačke omladine kao „nepatriotsku", koju su insinuaciju
„Sub. Nov." razložno i uspešno suzbile. Za tim je došla vlast, koja je osnivanju ovog udruženja činila
nečuvene smetnje, prvo zabranila držanje „velikog prela" 1897. god. za tim vratila pravila udruženja
ne odobrivši ih, što je izazvalo veliku buru u Subotici. U ime bunjevačke omladine žalio se pismenim
putem protiv ovoga Ivan Budinčević, advokatski kandidat Ministarstvu Unutrašnjih dela, a kada se
deputacija „kola mladeži", u kojoj su bili I. Budinčević, predsednik, St. Matijević, Ivan Vojnić
Hajdukov i Beno Sudarević, pravnici, htela i usmeno žaliti G. Percelu, ministru koji je tada bio u
Subotici, policija je uspela da ta deputacija ne bude primljena. I tako pravila „kolo mladeži" nisu ni
danas odobrena. No to bunjevačkoj omladini malo smeta, da ona i dalje radi na buđenju narodne
svesti među Bunjevcima, koji su se od 1893. g. na ovamo znatno osvestili, tako da je danas
bunjevačko pitanje vrlo akutne prirode.
Bunjevačkoj omladini pripada najveća zasluga za taj veliki uspeh.
2. Običaji Bunjevaca u Ugarskoj
Mi u prvi mah nismo mislili pisati o običajima i nošnji Bunjevaca, jer je to već, može se reći, dosta
obrađeno u književnosti, i ako ne toliko u srpskoj, koliko u mađarskoj. Ako prelistamo vrlo oskudnu
bibliografiju o Bunjevcima, uverićemo se, da se dosad sve što je pisano o Bunjevcima skoro
isključivo ticalo njihovih običaja i odela, dok je o njihovoj" istoriji i kulturi malo ko govorio, a kad je to
i činio, zbio je sve u nekoliko stotina redića. O običajima je pisao u nas opširno Laza Knežević
(Letopis 1881). Upravo, opis običaja jedino i nalazimo u njegovoj raspravi o Bunjevcima. O
običajima njihovim pisali su mnogi Mađari i Bunjevci u mađarskim časopisima (Šarić, Brkić, Josif
Antunović, Badić, Ivanji i dr.) Naravno, da su usled ovoga čitalačkom svetu više poznati njihovi
običaji i odelo, no njihova istorija. To je anomalija.
Iz tih razloga ćemo mi o njihovim običajima reći samo ono što je najnužnije, i što srpskoj publici,
možda nije poznato.
U glavnom su bunjevački običaji potpuno istovetni srpskima, oni su upravo u Bunjevaca očuvani
srpski stari običaji. Interesno je šta više, da se običaj „Kraljica" i duže i bolje očuvao kod Bunjevaca,
no kod Srba u Ugarskoj.
Bunjevci imaju svoje kolo, prelo, poselo, divan, babinje, podušje, očeve, materice, sve kao i kod
Srba.
Božićni su običaji slični srpskima. Pobratimstvo je očuvano u Lici i oko Budima. Slave (svečarstvo)
istina nemaju, ali skoro svaka porodica zna svoga sveca, kućnjeg patrona.
O svim tim običajima, nećemo govoriti, jer su oni poznati, i naši, opšti, zajednički. Govorićemo samo
o svatovskim i još nekim običajima, koji imaju velike sličnosti sa srpskima ali imaju i nekih
specijalnih osobina.
U pređašnja vremena roditelji su birali devojku mladoženji, sada toga nema, te momci sami biraju
sebi bračnog druga, koristeći se poznanstvom iz ranije, od detinjstva, ili prilikom kola, prela i dr.
sastanaka. List „Bačka" (1888. god.) kaže da se u Somboru drži naročiti sastanak, na koji se kupi
silna momčadija i devojke i gde se vrši prosidba. To je t. zvani „Devojački vašar."
{197} Kada je momak već izabrao sebi devojku, ide majka sa jednom prijom na viđenje. U svileni
rubac zaviju bocu medene rakije, jedna donese jabuku, u koju se mete zlatan ili srebren novac; kod
curinih roditelja kažu celj svoga dolaska i ostave rakiju i jabuku na stolu pa se vrate doma. Roditelji
premšljaju o prosidbi, pa ako ne vrate rakiju i jabuku znači, da će dati devojku. U tom slučaju, iduće
nedelje po podne roditelji i rođaci momka posedaju na više kola, te uz svirku tamburaša i gajdaša,
odu devojčinoj kući. To je prosidba. Tada se zakaže dan prstena, za tim nastaje veselje do ponoći i
praćenje kući uz svirku i pesmu.
O prstenu („rukovanje") nastaje opet veselje. Od prstena do venčanja momkova majka šalje svake
subote po jedan kolač verenici. Kod momka pak dolaze nedeljom i sredom njegovi rođaci i prijatelji
na mala veselja. Devojka pod prstenom ne ide u crkvu sa prijateljicama, već sa sestrama svoga
verenika.
Goste pozivaju momci na konjima, to su t. zv. „Mustulugdžije", (fiferi) i obično najprisniji prijatelji
mladoženjini.
Dan pred venčanje, momkovi roditelji šalju u curin dom tri starija prijatelja koji, po starom običaju,
treba da čuvaju mladu, dok ne stigne mladoženja.
U crkvu na venčanje ide se kolima. Mustulugdžije, za vreme polaska u crkvu i iz crkve, obrazuju na
konjima oko neveste kao neku počasnu gardu. Stari ovaj običaj postao je za vreme turske
vladavine, jer Turci otimahu lepe Bunjevke, te je pri svatovima uvek bila četa odvažnih momaka,
„mustulugdžija", da je brane od Turaka. Posle venčanja prolaze svatovi kroz celu varoš na kolima.
(Pošto su Šokci siromašniji, svatovi im nisu tako raskošni i mnogobrojni kao u Bunjevaca, ali su
svatovski običaji inače slični).
Kada se stigne kući mladoženjinoj, dever je uvede unutra i to po prostrtom ćilimu, koji se pruža od
kola do u sobu. Mladu vrlo lepo primaju. Postelja joj je u svekrvinoj sobi. Mlada je prvi dan još gost,
ali drugi dan skida već venac i prima poklone od gostiju, i „kravalje" od rodbine. [To su obično, jela i
testa, od kojih spominjemo bunjev. spscijalitete: đerečići, lalošan, sirovnjača, ladnetina, brešenjak i
dr.] Starije goste mlada {198} poljubi u ruku još na pragu, a ovi je darivaju – novcem. Žene joj
donose kolača, odelo ili novac. Da bi mlada dobila što više poklona neki veseljak raspori jastuk i
prospe perje na goste. Sad mlada dobije nove poklove od gostiju da ih očisti od perja. – Sa tim
novcem mlada kupi ovce, koje su isključivo njena svojina.
Interesno je još, da mladi, kad seda u kola, meću u krilo muško dete na nekoliko trenutaka. Time se
izjavljuje želja, da prvenac bude muško.
Kod Bunjevaca ima i devera, i kumova i svih ostalih časnika srpskih svatova. Svatovi traju po
nekoliko dana, a neki put i po osam dana. [Interesantno je, da su i crkvene i svetovne vlasti više
puta htele, da spreče dugotrajne svatove i pijanke, ubitačne po zdravlje i po novčane interese
Bunjevaca. Usled velikih troškova oko svatova (biva po 200 gostiju) mnoge su porodice
osiromašile. Još 1738. god. biskup Patačić okružnicom svojom, osuđuje to i zabranjuje, da se više
od 8 for. ne sme dati u jabuku. – 1754, 1768. g. zabranila je i sama varoška vlast, da svatovi ne
smeju više dana trajati. Narod nije hteo da odustane od svog običaja ni tada. 1780–1790. god. vlast
je odredila kazne novčane i telesne za one, čija svadba duže traje od jednog dana i koji pozovu više
od 15 gostiju. Sve to nije pomoglo; mi i danas vidimo da bunjevački svatovi traju dok je gostima
volja. (Ivanji „Subotica" II)]
Posle svatova dolazi mladina mati u posetu k svojoj kćeri. Mlada tek posle 8 dana posećuje svoju
majku, a zet posećuje prvi put svoga tasta i punicu (posle svadbe u jesen) o Matericama i Očevima.
Tada dobije na dar od punice torbu izatkanu ćilimskim šarama.
Svatovske običaje Bunjevaca oko Budima opisao je pop Đorđe Brkić. [Tudománytár, VI. 1839. god.]
Za te Bunjevce veli on, da su očuvali svoje običaje i narodnost. Žene samo „racki govore." Da bi
očuvali svoju narodnost, oni se žene i udaju samo među sobom. Devojke za udaju nose spuštene
kurjuke. Provodadžika sa jabukom u marami polazi da prosi đevojku. Prosi je ovim rečima: – „Više
dana su nam se morile oči, tražeći devojku po našoj volji i zadovoljni smo što smo videli vašu
devojku. Seli smo dakle, i jedno drugo ohrabrismo i rečima i peharom na daljni, veliki put, koji smo
dovde sretno svršili. Ne čudite se, što smo seli, jer je u nas jabuka opterećena silnim blagom
(novcem), i spokojno hoću, da vidim onu kojoj sam jabuku donela. Vidim, da vam je cura stidljiva i
da se {199} rumeni kao jabuka, te je neću mučiti mojim rečima, već ću metuti jabuku na sto, pa
neka je uzme ako hoće."
Ako devojka primi jabuku time pristaje da se uda i tada provodadžika seda za pun sto i nastaju
dogovori. U jabuci je novac, a siromašniji pospu jabuku sa zlatnim prahom. Postoji i prstenovanje
sa veseljem. – U svatovima je kum, dever, stari svat, „buklijaš" i čauši. Mladin je „čuvar", prvi
momak u svatovima. Buklijaš poziva u svatove sa čuturom; o svatovima pak služi goste sa punom
buklijom.
Nevesta nosi pozlaćeni ruzmarin venac, oko glave, neopletena kosa spušta joj se niz leđa. Na
venčanje ide u crvenim čizmama sa pripasanom belom keceljom.
Za vreme ručka prikazuju se „Kravalji" i troše razna jela „kaurma", pita gužvača u tepsiji i
„kumovina", koju je kuma spremila i koja se gostima prodaje parče po parče. Novac je mladin.
Posle ručka je igranka uz gajde. Kad je odmor i staro i mlado sluša pevanje o Kraljeviću Marku i dr.
junacima srpskim. Pevaju obično starije žene sa toliko osećaja da mnogi plaču. [Pevanje narodnih
„staroverskih" (srpskih) pesama nazivaju Bunjevci „groktanjem pesama."] Pevačici viču „živela",
kada svrši pesmu.
U svatovima, koji traju 3–5 dana, ima mnogo gostiju. Mlada, koju odmah posle venčanja zovu
„snaša" pere, posle svatova, noge svekru, kumu i starom svatu. Interesno je, da je tamo u prvim
godinama braka redak porod, jer u prvim godinama skoro i ne žive zajedno.
Božićni običaji su kao i srpski. Slama u sobi, voštanica na stolu, kolač („božićnjak"), koji se seče
na Novu Godinu. Od kolača dobija svaki član porodice po jedno parče. O Božiću dolazi u dom
Bunjevčev po jedan gost, koji je stalan preko svih praznika. To je polaženik. On se tri dana ne sme
maći iz domaćinove kuće i mora jesti i piti najviše, veseliti se i zabavljati goste. Prvi on umoči, na
Badnje veče, češanj belog luka u med, da zle duhove otera od kuće. Za vreme Božića vrača se i
kod Bunjevaca. Devojka mete pod glavu parče od svakog jela sa Badnje-večere, ne bi li sanjala, za
koga će se udati. {200} Domaćin poji oko po noći svoje konje vodom, u kojoj je lepa jabuka, da mu
konji dobiju lepu dlaku.
Nad mrtvacem se zapeva. Bunjevci oko Budima idu gologlavi po ulici, dokle se god mrtvac ne
sahrani. Muške sahranjuju sa kapom na glavi. [Srbi katolici oko Budima i Sent Andreje navivaju
sebe „Dalmatincima ili „Racima", a nikad Bunjevcima ili Šokcima. Kod njih su još bolje očuvani
srpski običaji. Imaju vrlo veliki broj „starovirskih" (srpskih) narodnih pesama, koje bi trebalo zasebno
štampati.]
Običaj „Kraljica" o Duhovima sa svim je očuvan kod Bunjevaca u Dušnoku i po dr. selima, kao i
kod Šokaca više no kod Srba. Od pesama koje „kraljice" pevaju „Ljelji" boginji ljubavi kod starih
Slovena, evo neke, t. zv. „koledarske."
I
Mi vam dođosmo,
Mi vam dođosmo, Ljeljo!
U najlipše dvore
U najbogatije
Zlatom ograđene,
Cvićem nakićene...
II
Vozio se Ive
S Marom po Dunavu,
Livom vodu grabi
Desnom Maru grli
„Jao moja Mare,
„Na pazar vođena
„Nikom ne suđena
Već meni junaku!
I junačkoj majci.
III
Mara je divojka
Mara je divojka, ljeljo
Na sagi sidila
Kroz mramor gledala
Gdi se bije Ive
Troje pa njeg' glede.
Prvi mu govori:
„Pridaj im se Ive!"
Drugi mu govore:
„Ton' u vodu Ive!"
Treći mu govore:
„Biž' u goru Ive!"
Al besidi Ive:
„Nisam ja divojka
„Da im se pridajem,
„Nit sam šara riba
„Da u vodu tonem,
„Nit sam nika zvirka
„Da u goru bižim,
„Već sam junak Ive
„Da junački ginem
„Da se s Turkom bijem
„S Turkom janičarom."
IV
Izgorila majko!
Izgorila majko! Ljeljo!
Didina koliba!
Didina koliba, Ljeljo!
Silna im se majko, Ljeljo!
Šteta dogodila, Ljeljo!
U kolibi majko, Ljeljo!
Šanta kvočka bila, , Ljeljo!
I ćoravo pile, , Ljeljo!
Krnja zdila, majko, Ljeljo!
I didina majko, Ljeljo!
Nova japundžija, Ljeljo!
Kad je glidaš majko, Ljeljo!
ni zakrpa nema, Ljeljo!
Kad je meriš majko, Ljeljo!
Konci je pritežu, Ljeljo! i. t. d. {201}
V
Kralju, svitli kralju,
Kralju, svitli kralju; Ljeljo!
Kraljice, banice
Ustaj, te pošetaj,
Od dvora do dvora,
Do careva stola,
Gdi car vino pije,
Carica mu služi
Iz zlatna kondira...
Kraljice su obično mlađe lepe devojke, na glavama nose krunu ili visoke vence od cveća, u sredini
kojih stoji ogledalo ili kakva ikona. Obično idu u grupi 4–6 par i par. Svaki par drži po jednu maramu
i okrenut licem, držeć' istu maramu igraju i pevaju gornje i mnoge druge pesme. Ovaj je običaj
opširno opisan u „Sub. Nov." od 1893. g. (br. 26, 27, 28), gde su štampane još neke „koledarske"
(kraljičke) pesme. Kao što je poznato koledarskih pesama ima i u Maćedoniji. O tom običaju i
pesmama pisao je i Šafarik.
Toliko o običajima Bunjevaca u Ugarskoj.
[Ivanji, čijim smo se opisima služili i u ovom odeljku, pominje da su i Mađari u Subotici, primili od
Bunjevaca neke običaje, kao: materice, očeve i polaženika. „Materice" se proslavljaju i u subotičkoj
„Pučkoj kasini."
Sem ovoga ima u Bunjevaca običaj „narodnih večera", koje priređuju imućiiji i ugledniji Bunjevci,
zovu mnoge goste iz naroda i vesele se. Toga ima naročito u Subotici. –
Običaje subotičkih Bunjevaca studirao je specijalno Dr. Oberg, nemački konsul u Beogradu, koji o
njima sprema naročitu knjigu.
O običajima baranjskih Šokaca pisao je opširno Varadi u milenarnoj monografiji baranjske županije
1896. g. Pečuj.]
3. Pravni i drugi običaji ličkih Bunjevaca.
Pravne i drugi običaje Bunjevaca u Lici i Primorju opisao je do sada, koliko je nama poznato, jedino
Dr. V. Bogišić u zagrebačkom „Književniku" 1867. g. knjiga III (po pričanju šk. nadzornika Vukelića).
{202} Mi ćemo taj njegov opis, pošto je vrlo interesan, upotrebiti ovde.
I kod ličkih Bunjevaca postoji zadruga, samo ne više tako jaka, kao pređe što je bila. [Povod deobi
zadruge obično je nesloga među braćom, ali često i malen „grunt" (nepokretno imanje) i slab
užitak.]
Kad se zadrugari podele, oženjena braća ostaju obično svak za sebe, a neoženjena s ocem i
majkom Bunjevci oko i više Sv. Jurja imaju običaj, da se posle deobe, po jedan od neoženjene
braće, k jednome oženjenome bratu „prikloni." Pri deobi ne rešava broj dece, već svaki brat dobije
jednak deo.
Ocu stoji do volje, uzeti polovinu svega, pa tek drugu polovinu razdeliti sinovima. No obično uzme
izvestan deo, procenat (%), te se „priklanja" jednom sinu i kod njega živi. Kad otac umre, mati
nasleđuje njegova prava. Umru li oboje, njihov deo dele braća među sobom, bez obzira na onoga,
kome se otac „priklonio."
Letina na polju, deli se na „guvnu, na miru (meru)." Obično se ; deoba vrši sporazumno. Kad se
braća ne mogu složiti, što vrlo retko biva, zove otac, dva starešine ili odbornika, dva poštena
čovika, koji za svoj trud ne dobivaju nikakvu plaću, već samo gozbu. Oni uzmu toliko slamčica,
koliko je braće, pa ko najveću ili najmanju izvuče, dobije opredeljenu stvar.
– Nasledstvo opredeljuju pisani zakoni, no ima i narodnih pravnih običaja. Otac može svoje dete
lišiti dela, ako je zločesto, bio sin ili kći. Ali to može učiniti samo za života svoga.
Po smrti muževljevoj, žena ostaje u muževljevoj kući. Uda li se po drugi put, onda gubi sve, samo
svoj „peculium" i prćiju nosi sobom. Ako ima muško dete, može se udati i peculium uživati, samo
ako dete „prikloni" sebi, dok dete ne odraste i u očevu se kuću ne vrati. Ako je dete žensko, ostaje u
kući članom zadruge, ako ga t. j. mati sobom ne povede. Kad je za udaju, spremi joj zadruga
opremu i uda je iz kuće bez ikakvog dela kao i drugu devojku.
Kad žena umre bez dece, vraća se njenoj majci sve što je donela, ako se ona nije naročito izjasnila,
da to ostavlja mužu.
{203} Za Bunjevce oko Jablanca piše g. Vukelić:
„Kod inokosne Familije veli poslovica „muž na policu žena na stolicu." Pa tako i biva, muževlji su
poslovi samo vanjski (spoljni), a ženini kućevni. Žena raspolaže po volji kućevnim proizvodima, da
kako da su to malenkosti, kao sir, maslo, jaja, vuna, kokoši, pa i sitno blago više puta. Za ovo
poslednje mora mužu javiti i razloge dati. Više puta u muža saveta pita i za svoj posao. Muž se
stara za hranu, nastoji oko njive, usjeva i ore, delje građu i vozi k moru.
Kada muž nije dobar gospodar (domaćin) onda narod odobrava ženino zapovedništvo; samo da im
zajednički imetak ne propadne, u koliko ga žena očuvati može. Narod u opšte drži imetak na
muževlju imenu. Tako je i kod muža dovedena (domazet). [„Doveden" muž je onaj, koji ženidbom
ulazi u kuću roditelja ženinih. Izraz „Doma – zet" postoji i u Staroj Srbiji i u Maćedoniji.] „Doveden"
je kao i drugi muž što se vlasti nad ženom tiče, da kako samo onda, kad u miru i ljubavi žive. Žena
od njega u ničem manje nije zavisna, već kao i kod drugih, običnih brakova. Tast je gospodar, a po
njegovoj smrti prima zet gospodarstvo. Ako u ljubavi ne žive, onda žena zapoveda mužu, ona bi ga
po očevoj smrti izagnala da može: da otac nije „kontrata" načinio (a da toga ugovora nema, mogla
bi ga izagnati). Ako ima sa njime dete muško, prenese gospodarstvo na njega kao na mušku glavu,
a muža otera. On se vrati na svoj „lumer" (roditeljski dom), ako nije iz nje ranije otpisan, inače
trbuhom za kruhom. Narod ne odobrava ovoga gospodarstva ženinoga.
O zajednici imetka muža i žene, Bunjevac upitan, ovako odgovara: „Narod veli, da žena tonut mora,
ona ne smije na vrhu plivati, a najbolje je, kad imaju sve skupno, a gospodar neko mora biti." –
Imetak im je zbilja zajednički, stečevina skupna. Tome ne smeta ženina prćija, ni ruho, što joj lično
na raspoloženju stoji. U stvarima, sa kojima žena, ne pitajući muža raspolagati sme, idu, dakle,
osim rečenoga još prćija i ruho ili „dota."
Kad sin ide iz kuće (iz „lumera") [„Lumera" je numera, t. j. kućni broj.] očine u tuđu kuću, otac mu
daruje ili dobra konja ili vola, ili novca, ili drugo šta. Sam nema pravo ništa tražiti, – i ako kći, kad se
udaje, dobija od zadruge „dotu" (obično volove); osim toga {204} darivaju je otac i mati iz
sopstvenog dela. Osobito je mati kćeri „privržena", za to joj „priklopi vidom i nevidom."
O vladanju roditelja nad decom, a naročito oca (patria potestas) reče Vukeliću neki Bunjevac
graničar, da otac više decom vlada, nego li mati, jer „čovik veću pamet ima, nego žena." Za tim
reče: „I otac jednako zapoveda i muškom i ženskom decom, mati vlada s nejakinjom." Narod misli i
drži, da otac može muškoj deci dati za života veći ili manji deo, oterati zla sina i t.d. Ali posle smrti
očine, dele braća „Grunt," [„Grunt" znači nepokretno imanje: njive, pašnjake, goru.] bratinski, a
kojem otac što ostavi od novca, kuća, blaga, robe ili drugog čega, to je sveto, to mu niko taknuti ne
sme. Sa ženskom decom pak, ne može tako postupati, u tom slučaju pokazuje se materina vlast, i
njezina sklonost kćerima.
Ako sin pobegne od oca, ne dobija svoj deo. Ako pak otac sina silom oženi, daje obično deo, kao i
drugom sinu, koji ostaje s njime u kući. Otac zapoveda i ekonomiše za života, ma sin imao 30, ili
više godina, i ma da je i u satniji zabeležen kao gospodar. Ovo važi za celo Primorje, za sve
Bunjevce „gornjaše", od Senja do Dalmacije. – Ako se sin oženio ostaje i dalje pod očevom vlasti i
on i njegova žena i deca.
– Tutorstvo. Za sirote (siročad) u zadruzi bunjevačkoj stara se zadruga, rani ih i odeva. Ako su
braća podeljena, biva da jedan od njih „prikloni" sebi sirote, a uz njih i njihov deo. Za ove se baš ne
jagme, jer su delovi obično mršavi. Ako jedan oženjen brat sam dece nema, tada uzima sirote k
sebi. Kad su u zadruzi, domaćica zapoveda, upravlja i stara se za njih. Ako sirotama što ostane od
roditeljeva „pekulija", to onaj čuva, ko im je najbliži u rodu, sve dok deca ne odrastu. Kad siroče
nema rodbine, stara se kum za njega. Kad pak sirote same ostanu nemajući nikog bližnjeg, tada se
pridruži njima tuđ čovek, sa svojom familijom, popiše sve što je kod njih našao (blaga, alata), te se
pogodi na izvestan broj godina da ih hrani i upravlja imanjem. Kad izađe rok, on polaže račun. Što
je više stečeno, nego što su sirote pređe imale, to podele na pola, bratinski. Sirote počinju uživati
svoja prava, kad se počinju ženiti. {205}
– Posinjenje je u običaju i kod ličkih Bunjevaca. Osim namenjenog oca i sina, traži se još
odobrenje oca i majke dotičnog deteta da može biti posinjen. Tom prilikom drži se „štov", pir. Tu
dođe rodbina „namenjenog" oca i sina. Pre nego što odlazi iz doma roditeljskog, moli blagoslov u
oca ili majke ako oca nema, inače najbližeg i najstarijeg rođaka. Dužnosti poočima su kao i u oca, a
posinka kao u sina. Posinjenik ljubi, štuje i sluša poočima, kao da ga je i rodio, kao da drugog oca i
nema, a pravoga oca i dalje ljubi i štuje i ako je svu detinjsku ljubav i zahvalnost morao preneti na
poočima.
– Pobratimstvo postoji i danas u Lici. Dvojica, nemajući braće (sestara mogu imati), dogovore se
međusobno, uzmu popa, koji drži službu (misu) u ime pobratimstva. Tada ih pozakoni kao muža i
ženu:
– Uzimlješ li ti Pero Pavla za tvoga rođena brata? – Uzimljem.
Ako jedan umre, drugi se stara za njegovu ženu i decu, kao da su njegova.
Oni pobratimstvo smatraju za veliku svetinju i svojtu. Isto se tako očuvalo i posestrinstvo između
devojaka.
– Kumstvo. U ličkih Bunjevaca ima tri vrste kumstva: kršteno, bermano i šišano. Nešto o trećem:
Kada dete navrši jednu godinu, onda se mora šišati. To se vrši svečano kao i kod ostalog kumstva.
Kum je naravno dobar poznanik i prijatelj. Muško dete šiša kum, a žensko kuma. Kum daruje dete
novcem, obično srebrnim uvijenim u vlasi. Kum dobije „štov" (sukno). I roditelji darivaju dete prćijom
(blagom), ili robom. Ovaj se običaj čvrsto drži, ali je kršteno kumstvo najvažnije i dolazi na prvo
mesto.
– Ugovor. Kad su se dvojica o nekoj kupovini pogodili, pije se „Likov" ili „likovo" („aldumaš"), obično
vino i zakuska. U Jezeranima, kad čovek kupi vola, uzme prodavac čašu {206} vina, pa izlije nešto
volu među rogove, a ostalo pruži kupcu da popije. Pri ugovorima u opšte, kada se pogodba
postigne, rukuju se, a i ljube, a kupac i vino plati.
– Granice zemljišta (međe) obično su „međaš–kamen", ili se posadi živica (trnje) na granici, ili
susedi uzoru svaki svoje zemljište, pa ostave neuzoran putić.
Interesno je još i ovo pomenuti. Bunjevci pripovedaju da novci zakopani „cvate", ali se straše
pristupiti mestu, gde se računa da je povac zakopan, jer „blago đavo čuva." Iskopani novac, – vele
– valja škropiti svetom vodicom odmah na mestu, jer bi se inače u pepeo pretvorio.
4. Odelo Bačkih i Ličkih Bunjevaca i Šokaca.
Narodna nošnja se izgubila kod bačkih Bunjevaca, dok se bolje očuvala kod Šokaca i ličkih
Bunjevaca.
Lički Bunjevac nosi jedan „kratelj" (gornju haljinu, crnu ili modru), uske čakšire, opanke na crnim
čarapama, na glavi svagda crvenu kapicu, kao Ličani i Dalmatinci (plitak Fes bez kićanke). U zimu
kratak kožni gunj. U kratko, to je poznata lička nošnja.
Bunjevci u Pazarištu, Lovincu, oko Boričevca, Brotnje i dr. čuvaju i danas svoje staro odelo. Važno
je pomenuti, da su im čak i sami biskupi (kao biskup Čolić, 1746. g.) nasilnim naredbama, a pod
strahovitom kaznom samog nesahranjivanja zabranjivali nositi staro narodno odelo i ženidbu sa
pravoslavnima. I ako su ga malo izmenuli, oni su ipak u glavnome očuvali svoje staro, narodno
odelo.
Ličke Bunjevke nosile su sve do 1848. g. kosu u pletenicama na obadve strane i to udate ženske; a
devojke pletenice nazad, niz leđa u tako zvanoj kiki. Haljina, naročito u primorkinja i podgorkinja
beše jedan zubun, tkanica (pas) i pregača (zaslon). Kod udate bila je povezača, ili crvena marama
(rubac), a kod devojke crvena kapica kao u Dalmatinke. U novije vreme, to se odelo promenulo,
naročito sa ove strane Velebita. Sada se nose sve po nekakvoj „modi." Bunjevka se nosi skoro već
kao Kranjica, odelo joj sve više liči na štajersku ili kranjsku nošnju. Kod odela muškog, jedva se
{207} vidi razlika između Bunjevca, Srbina i Kranjca. [O ovome ima pomena i u predgovoru Lj. J-ća
Matavuljevu „Bakonji Fra Brnu": „Kad putnik putuje lađom od Raba do Pslješca na cijelom kopnu
(Primorju) što vidi uz more, poznaće narod, koji se ovde (u „Bakonji") opisuje. Te Dalmatince
katolike nazivaju pravoslavni „Bunjevcima", pa se i oni sami tako zovu, a pravoslavne nazivaju
„rkačima." Inače jedan drugog zovu „kršćanin" i „rišćanin." Bunjevci i rkači (Srbi) ne razlikuju se u
nošnji, ako su iz iste krajine, na pr. Bukovčani, Kotorani, Prominjani i dr. Bunjevci su mahom pitomiji
i radniji od „rkača", a ovi su junačniji. To im i Bunjevci priznaju. Pobožni su oboje. Svi katolici govore
ikavskim govorom (zapadnim, ali ne čakavskim), za to ga pravoslavni nazivaju „bunjevačkim".]
Žena izrađuje odelo za muža kod kuće. [Ivan Murgić u „Raspravi" Antunovićevoj.] Podgorke nose
mrke gunjce, suknje i crvene i modre čarape (kalčine), a na glavi platnen rub, koji, u Oštorke i
Tovunkinje liči najfinijoj prazničnoj kopreni.
Bački Bunjevci nose se „bačvanski." Oženjeni i stariji ljudi nose, skoro bez izuzetka, od zagasito-
plavog sukna kaput do pasa, bez gajtana, sa običnim koštanim pucetima, prsluk od iste čoje,
čakšire takođe, samo sa gajtanima. Nose visoke čizme, opanke samo najsiromašniji. U leto nose
crne okrugle šešire mala oboda, zimi šubaru od jagnjeće kože. Zimi su u pređašnja vremena nosili i
japundže, ogrtač od zagasito-plave čoje, ali sad se to retko nosi, tek vidimo u po kojeg starca. Sada
se nosi bunda, ili duži gunj (šuba), od jagnjeće kože, sa dugim dlakama, a u leto bela kabanica.
Mlađi ljudi i momci, oblače se kao i stariji, samo što im je prsluk od svile ili somota, cvećem iskićen.
Pre četrdeset godina išli su momci i u gaćama, ali sada i oni nose čakšire. U zimu nose još i papuče
na debelim čarapama.
Bunjevci mladići iz Subotice

(strana 131);
Odelo Bunjevaca niže Budima razlikuje se nešto od odela njihove bačke braće. Boja čoje je
ugasitija, a stajaće odelo slično mnogo mađarskome. U leto nose košulju i gaće do čizama. Momci
nose praznikom kratke košulje sa širokim rukavima, išaranim vezom od vunice, kratke ali široke
gaće ukrućene, u borama, čizme sa mamuzama, somotski prsluk izvezen u svim bojama.
Bunjevac i Bunjevka iz Baje

(strana 161);
Oko vrata nose „pošu", sa zlatnim resicama. „Poša" je od crne svile. Šešire nose sa širokim
obodom, u zimu šubare. Starci nose dugu kosu niz pleća.
Bunjevac i Bunjevka iz Subotice
(strana 166).
{231} Bački Šokci nose valjda najprostije i najjevtinije odelo u leto: uske gaće, dugu košulju, koju
stežu oko pasa sa širokim kajišem; u zimu nose postavljen kaput, debele suknene {208} čakšire, na
nogama opanke i leti i zimi. Radije nose šubaru, ređs šešir.
Bunjevka bačka vrlo je raskošna u odelu. To je najraskošnija seljačka nošnja u celoj Ugarskoj.
Raskošno je odelo naročito u devojaka, a najraskošnije u neveste. Na glavi koju pokrivaju – kurjuci,
pletenice, metuto je skupoceno veštačko cveće. Bluza (prsluk) je od najskupocenije debele svile,
posute zlatnim cvetovima (svila, kao što su svećeničke odežde). Šav pokriva 3–4 prsta široka
zlatna čipka. Rukavi zlatom vezeni.
Bunjevke iz Subotice
(strana 137);
Na prsluk dolazi kratki jelek od skupe svile, ili u jesen (kada su obično svatovi), kratak ćurak na
struk, od glatkog ili cvećem posutog somota, ili zagasito plave čoje. Pre je bila mnogo u običaju
skupocena ćurdija, koju je obično svekar kupovao, i koja je po nekoliko stotina Forinata stajala.
Sada ćurdija izlazi iz običaja. Sukanja širokih obuku po 8–10 komada, sve od svile. Gornja je suknja
od iste skupocene svile kao i prsluk ili je od svilenog brokata. Kecelja, koju nose i na venčanje,
takođe je od svile (crne), široka je i s krajeva optočena zlatnim pazamantrijem.
Bunjevka iz Sombora
(strana 149);
Kod siromašnijih nevesta, to je sve jevtinije, ali ipak za njihove prilike, skupo i vrednosno, jer miraz
Bunjevke (seljanke) obično je samo lepo odelo, belo rublje, nekoliko ovaca, krava i nešto novaca.
Zemlja ostaje samo braći, ali od 1853. g. na ovamo, dobijaju i devojke svoj deo nepokretnog
imanja.
Bunjevačke žene iz Subotice

(strana 147);
U ovih šest naših slika predstavljen je tip Bunjevaca i Bunjevaka bačkih, o kome govorimo na str.
191–192, i njihova narodna nošnja, o kojoj se opširno govori u odeljku „odelo bačkih Bunjevaca" i t.
d. (strane 207–208). Na ovome mestu, neka nam je dozvoljeno umoliti čitaoce da izvinu, što u knjizi
nije izašla slika tipa i nošnje ličkih Bunjevaca (sem one na strani 63) i baranjskih Šokaca. Klišeta su
poručena, ali nisu stigla na vreme.
Interesno je, da kruna cara Justinijana potpuno liči, vencu, koji nose bunjevačke neveste. Ubradač
sličan vizantiskoj kruni, nosi se ne samo u Podunavlju, već i u Rusiji. (Justinijan (Upravda), bio je,
kao što je poznato, slovenske krvi).
Žene idu povezane glave, a devojke svagda gologlave. Ženu je lako poznati po ugasitijem odelu.
Sirotnije žene nose u zimu mušku ćurdiju, a odelo im je od jevtinijeg sukna. Devojke nose u leto
prsluk više košulje, i široke suknje, I te se kupovdim cvećem, a kad idu ulicom (obično 4–5 zajedno,
držeći jedna drugu za ruke), nose u ruci džepnu maramu. I radnim {209} danom i praznikom, nose
na ulici mnoge suknje. Njihove pregače (kecelje) na glasu su. [Ivanji: Subotica II.] Nose cipele i
papuče.)
Bunjevke su raskošne u odelu samo za vreme svoga devovanja. Kad se udaju, već su skromnije.
Vredno je pomenuti, da bački Bunjevci ni malo ne žale trošiti velik novac na odelo svojih kćeri i
žena. Bunjevac će prodati što mu je najmilije, samo neće odbiti želju kćeri svoje.
Ovaj luksuz njihov, poznat je i nalazi osudu kod sviju prijatelja bunjevačkih i kod svih pisaca, koji su
pisali o njihovim običajima i odelu.
Bunjevke niže Budima daleko su skromnije u odelu, no njihove bačke sestre. Odelo im je od platna,
a ređe od svile (u raznim bojama), kecelja plava (kod devojaka bela), čarape išarane cvećem,
cipele ili čizme u bojama, obično crvene. Prsluk izvezen zlatom, široki rukavi na košulji. Žene nose
uzane, ali duge (bele) marame, jako pripite uz glavu. Nose minđuše, prstenje, granate oko vrata,
devojke srebrne i zlatne novce i sliku Bogorodičinu o vratu.
Još su skromnije u odelu Bačke Šokice, koje svoje odelo većinom same prave. Odelo im je od
platna sa lepim vezom, i ako jednostavno, ipak ukusno i što je najglavnije, čisto narodno, bez
ikakvih tuđinskih primesa.
Šokica u Bačkoj.
Slika na strani 123 prikazuje nam tip i nošnju Šokice u Bačkoj, iz okoline Sombora. O tipu Šokice
govorimo na strani 192, a o nošnji njenoj u odeljku „odelo bačkih i ličkih Bunjevaca i Šokaca."
5. Narodne umotvorine.
U opšte karakteristike narodnosne, pored običaja pravnih i drugih, narodnih umotvornna i odela,
dolazi još i jezik, kao ravna karakteristika, ali pošto smo o jeziku Bunjevaca već govorili, ostaje nam
još jedino, da progovorimo o narodnim umotvorinama bunjevačkim, koliko je – najnužnije.
Bunjevci imaju svojih narodnih pesama, pripovedaka i poslovica. Narodne pesme, koje pevaju
većinom su srpske, ali ima i takih, koje su postale kod samih Bunjevaca. Važno je pomenuti, da
Bunjevci najradije pevaju o Kraljeviću Marku kao o svom narodnom junaku, za tim pevaju još i o
caru Lazaru, Obiliću i o ostalim našim junacima, ne samo iz stare naše istorije, već i iz novijeg
doba, a naročito o senjskim uskocima i primorskim junacima.
{210} Kod bačkih i budimskih Bunjevaca, pevaju narodne pesme pri domaćim veseljima obično
starije žene, koje ih i stvaraju. Pevanje narodnih pesama nazivaju Bunjevci „groktanjem." Za staru
ženu, koja lepo peva narodne pesme i to većinom junačke, vele Bunjevci: – „Tako piva, sve grokti!"
Najviše „grokte" stare žene u bunjevačko-šokačkim svatovima i to po nekoliko sata, a svi gosti sa
najvećom pažnjom slušaju te lepe junačke pesme. „Danica" konstatuje, po sadržini tih pesama, da
su ih „naši pradidovi morali doneti iz stare naše domovine, iz zemlje Hercegovine." U Lici pevaju
narodne pesme samo ljudi. Bistri su i stvaraju toliko pesama, da ih lako ne bi čovek mogao ni
popisati. Opevaju ne samo događaje iz ranije naše istorije, već i novije događaje, naročito ratove u
Italiji i u Ugarskoj, u kojima su i oni učestvovali. Dokle kod tamošnjih Kranjaca čuješ „kaj", kranjska
imena, malo pesama osim ženskih, dotle Bunjevci u Primorju i u Podgorju imaju vrlo mnogo svojih
narodnih junačkih pesama, a što je najglavnije pevaju uz gusle, kao i tamošnji Srbi, sa kojima žive u
najvećoj slozi. Gusle su se održale samo još kod ličkih Bunjevaca, gajde kod budimskih Bunjevaca,
dok bački Bunjevci nemaju ni gusala, ni gajdi, već samo tambure, kao jedini svoj instrumenat.
Narodne pesme latinicom (izdanja novosadska, zagrebačkaj i mostarska), jako su rasprostranjena

među Bunjevcima i Šokcima, one su seljaku najmilije gativo. Pesme našeg opšteg pesnika Kačića –
Miošića čitaju Bunjevci i Šokci vrlo rado. Ivan Murgić priča, da je kod ličkih Bunjevaca, u „svakoj
kući pesmarica neumrloga Andrije Kačića na stolu ležala i osobito u zimu u svakom prelu i posilu
čitana je ili pjevana."
Među bunjevačkim i šokačkim seljacima ima više narodnih (pučkih) pesnika. Tako se u Subotici
istakao Šime Ivić. On svaki važniji događaj ili dnevno pitanje opeva, a narod mu pesme rado čita,
ma da one nemaju književne vrednosti. Te svoje pesme Ivić i štampa. Poznate su nam ove: „Vesele
pisme i događaji" (Subotica 1891. g. kod S. Sekelja); „Narodne Pisme" (opet kod Sekelja); i bezbroj
čestitaka i poziva na prelo, napisanih u stihovima. U najnovije vreme kao takovi ali od Ivića
nesravnjeno bolji, jeste poznati narodni pesnik Staniša Neorčić. Njegove pesme imaju i književne
vrednosti, a nalazimo ih u kalendaru „Danici", „Nevenu", i „Subotičkim {211} Novinama." I u
preljskim pesmama, koje se pevaju na velikom prelu, motivi su narodni, kao što se možemo uveriti
iz „Pisme preljske", koje su izašle 1893. godine (izdanje „Pučke Kasine" u Subotici.)
Radi ogleda, donosimo nekoliko manjih bunjevačkih narodnih pesama:
I.
Oj višnjo, višnjice,
Digni gore grane,
Ispod tebe vile,
Divno kolo vode,
Pred njima padiše
Bičem rosu trese,
Do dve vile vodi,
A trećoj besedi;
Pođ' za mene vilo,
Kod moje ćeš majke,
U ladu sediti,
Tanku svilu presti,
Na zlatno vreteno.
II.
Lov lovio Sibinjanin Janko,
Lov lovio i Boga molio:
Da mu Bog da lovak uloviti,
I potajno divojku ljubiti!
Slušala ga s prozora divojka,
Slušala ga, ter mu govorila:
„Ne lov lova, Sibinjanin Janko
„Ne lov lova, oko dvora moga,
„Jer ako te vide braća moja
„Ubit ćedu tebe radi mene."
„„Ako li me mlada ubijedu,
„„Bolovat' ću u tvojemu dvoru:
„„Pa ćeš mene mlada upitati,
„„Dušo Janko boli li te jako? „
„Ne boli me, već z' onom divojkom,
„„Koja nosi na vratu kolajnu
„„Na kolajni cekin do cekina „
„Cekin zvekne, meni srce jekne!""
III.
Čoban nisam, al' sam čobankinja,
Neću dugo zvati se majkina,
Rek'o mi je moj dragan primili:
„Kupi svoje, pa se s majkom dili"!
IV.
Bunjevci su svileni jaganjci,
A mrze jih hulje i magarci...
Nek nas mrze, Bog će jim suditi!
Što hoćedu, neće tako biti!
[Ovo je aluzija na težnju pomađarivanja Bunjevaca.] {212}
V.
Lov lovio Kraljeviću Marko,
Lov lovio u nedilju mladu,
U nedelju prije mise rane.
Ulovio zmiju šarovitu,
Šarovitu, vrlo vilovitu,
Ulovio sebi oko vrata.
Sad on iđe na majkina vrata.
„Ustaj majko, otvori mi vrata,
„Pa mi skini ovaj okov s vrata!"
Usta majka i otvori vrata;
Kad vidila zmiju oko vrata
Al' je majka zatvorila vrata,
Pa ga šalje na ljubina vrata:
Ode Marko na ljubina vrata:
„Ustaj ljubo, otvori mi vrata,
„Pa mi skini ovaj okov s vrata!"
Usta ljuba i otvori vrata.
Kad vidila zmiju oko vrata,
Odma j' ljuba zatvorila vrata,
Pa ga šalje na selina vrata:
„Ustaj selo i otvori vrata,
„Pa mi skini ovaj okov s vrata:"
Usta sela i otvori vrata;
Kad vidila zmiju oko vrata,
Odma j' sela zatvorila vrata,
Stade Marko njojzi govoriti:
„Nemoj selo zatvarati vrata,
„Već mi skidaj ovaj okov s vrata!"
Sada sela zače govoriti:
„Siđi zmijo s moga brata vrata,
„Pa ćeš biti moga brata majka!"
Ćuti zmija, ništa ne govori.
Sela opet poče je moliti:
„Siđi zmijo s moga brata vrata,
„Pa ćeš biti moga brata ljuba!"
Ćuti zmija, ništa ne govori.
Sela opet počne je moliti:
„Siđi zmijo s moga brata vrata!"
Progovori zmija šarovita,
Šarovita, vrlo vilovita:
„Mol' se Bogu Kraljeviću Marko,
„Što za tebe sela odgovara
„Jer se ne bi nanosio glave..."
VI.
Lulu pije Ranče, u tamburu bije,
Gledala ga kroz pendžer divojka,
„Vidi majko da lipog junaka,
„Ko da ga je grofica rodila,
„I gospoja mlikom zadojila."
„„Nije mene grofica rodila,
„„Ni gospoja mlikom zadojila,
„„Već je mene Bunjevka rodila,
„„Bunjevačkim mlikol zadojila.""
I one pesme, koje pevaju „Kraljice", od kojih smo već neke ranije doneli, narodne su.
Interesno je još, da u narodnim pesmama Bunjevaca nalazimo pravoslavnog Svetog Dimitrija, kao
svetitelja, koji kažnjava prestupnike i vrši pravdu na zemlji. Poznati su napadi Slovena na Solun od
676–680. g., kada ih je od Soluna prognao sveti Dimitrije nekim „čudesima" i „čudesnim prilikama",
zatim 690. god., kada su se Sloveni solunski počeli pokrštavati, {213} Sv. Dimitrije ostao je među
njima kao svetitelj velikog poštovanja, čijeg su se gnjeva oni plašili.
Evo jedne od tih narodnih pesama, gde se Sv. Dimitrije pojavljuje u ulozi, koju pomenusmo:
Hrani majka devet milih sina...

Kada ih je iženila majka,
Stali sinci govoriti majci:
„Naša majko, naše poruganje!
„Kad bi htila naša stara majka,
„Da otide u zelenu goru;
„Da ju proždre kako god zverinje."
To dočula njena stara majka
Ona ide u zelenu goru
Da je proždre kako god zverinje.
Susrili je dva unuka mlada:
„Vrat se natrag naša stara majko"!
Nehtide se natrag povratiti.
Susrili je sveti Dimitrije!
„Vrat se natrag starino nejaka"!
Kad se ona natrag povratila
Al kod kuće devet milih stina
Devet sina, devet kamenova,
Devet snaja, devet hladnih stina,
Dva unuka, dva zlatna goluba
Oni lete od stine do stine,
Žalno zdrave starinu nejaku...
Od narodnih pesama u Bunjevaca vrlo je malo dosad skupljeno i štampano, te su one malo
poznate široj publici. [Samo nekoliko narodnih pesama štampane su u „Nevenu" i u „Danici" od koji
pominjemo: „Iva i lipa Mandalina" i „Dojčin Petar" (u „Danici za 1899. god.); „Priča o Gavanu", „Lipa
Marta" u „Danici" za 1897. god.); kao i ove narod. pesme, koje ovde donesmo.] Do sada nije bilo
vredna skupljača narodnih pesama. To bi se dalo objasniti možda time, što književnost u takvomu
povoju, kao u Bunjevaca, hoće da zadovolji najpreče potrebe, te se još slabo ko rešava na
blagodaran posao sakupljanja narodnih pesama, pripovedaka i poslovica. No mi ipak želimo, da to
bude rodoljubiva dužnost bunjevačkih i šokačkih sveštenika i učitelja.
Sakupljač narodnih umotvorina u Bunjevaca mnogo bi zadužio svoj narod. Subotičke novine počele
su već donositi {213} nekoliko skupljenih narodnih poslovica i uzrečica. Želeti je, da to „Subotičke
Novine" zajedno sa „Nevenom" i „Danicom" još življe nastave.
Bunjevci oko i niže Budima, a naročito oni u Sentandriji, koji se s ponosom svagda zovu „Raci" i
„Dalmatinci", imaju vrlo mnogo narodnih junačkih pesama, koje bi zaista vredilo pobeležiti i
štampati. Čuo sam, da g. Pera Berić, srpski učitelj u Sentandreji, ima lep broj zabeleženih njihovih
pesama, te bi vredilo da ih štampa.
To isto važi i za pesme, naročito junačke, ličkih Bunjevaca, od kojih, ne znam, da li ima što
štampano.
U bačkih i baranjskih Šokaca ima daleko više narodnih pesama no u bačkih Bunjevaca. Vredan
skupljač njihovih pesama zadužio bi ne samo njih, već i celo Srpstvo. Šokačkih i bunjevačkih
narodnih pesama nemam mnogo, ali ću ih ipak štampati u zasebnoj knjizi, t. j. ako za taj posao
nađem izdavača.
Radi ogleda, iznosim samo nekoliko stihova iz šokačkih pesama:
I.
Igra Šokac i Šokica,
I na Šokcu kabanica.
Većma igra kabanica
Nego Šokac i Šokica!
II.
Oj Šokice velikoga veza,
Bil' ti pošla za našega kneza?
Ja bih pošla i rada bi bila,
Ad' ja nemam za kneza peškira!
III.
Jesu li se luzi izlistali?
Može l' listak zaklonit junaka?
Nameštaju l' Šokci vodenice?
Mogu li se kuvat brašnenice?
U narodu se pričaju veoma lepe narodne priče, koje na žalost, dosad nisu skupljene i štampane.
[Malo narodnih pripovedaka štampano je u „Danici" (1896, 1897 i ranijih godina), „Nevenu" i „Sub.
Novinama."] Naročito ima {215} dosta šaljivih priča, koje iznose veseo karakter Bunjevaca i Šokaca.
Melodije narodnih pesama pretežno su vesele i kratkih tonova, ali ima i tužnih. Kolo im je odmerena
takta. Pri igranju imaju i podskočica, koje su slične srpskima.
Poslovica imaju takođe dosta, ali manje poslovica opšteg i šireg značaja, koliko poslovica ili
pravilnije uzrečica lokalnoga značaja, koje se samo u dotičnom mestu, ili okolini mogu razumeti.
Poznate su take subotičke uzrečice, od kojih pominjemo ove:
• Ima više posla, nego Rudić sa Kumbajom.

• Jide ko Dulić sir.
• I to su nika gospoda, Đanina.
• Vidi te k'o svoja leđa.
• Ot'o se ko Babića lisac.
• Otišla u sud, ko mišakova ovca.
• Otiš'o u svit, ko mišakovo prase.
• Držimo se složno, ko Pančićevi konji i t. d. i t. d.
Imam još mnogo sličnih uzrečica kod Bunjevaca, koje u prvi mah izgledaju, da su prosti prazni
primeri i primedbe. Nu, kad bi se više ovoga pobralo i sakupilo, našlo bi se među njima i mnogo
dragoceno zrnce narodnoga umnoga blaga, što bi mnogo doprinelo za verno karakterisanje
narodnoga života. [Sem poslovica, imaju Bunjevci i Šokci dosta zagonetaka, od kojih je nekoliko
lepih donela i „Danica" za 1897 g. ]
Da završimo.
Trudili smo se, da iznesemo ono, što bi ne samo Bunjevca u prošlosti, nego i u sadašnjosti, u
vernoj slici prikazalo srpskoj publici. Da li smo u tome uspeli, to ostavljamo sudu kritike.
Bunjevci imaju svakako sve pogodbe za nacionalan i kulturan razvitak. U koliko će se oni tim
pogodbama koristiti, da postignu ono, na što imaju prava i za što imaju pogodaba, – to će, naravno,
zavisiti od toga, u koliko će oni izvršavati svoje dužnosti prema sebi i svojoj budućnosti, jer pravo
{216} i mogućnosti da se očuva integritet svoje narodnosti zavisi jedino od toga, kako će oni vršiti
gornje svoje dužnosti prema sebi.
Aleksandar Velj, nama tako omiljeni mislilac Francuski ne veli uzaman:
„Ma ko to bio na ovom svetu, samo ako ne ispunjava svoje dužunosti, gubi na sigurno svoja prava.
Pojete i istorici izražavaju ovu istinu mastilom. Narodi je zapisuju krvlju u svojim istorijama. Jedino
dužnosti jednog naroda prema sebi garantuju mu pravo, da sedi u kolu ostalih naroda. Jer, Božija
pravda izriče svoj neumoljivi sud:
„Svi oni, koji nisu odgovorili svojoj dužnosti, izgubiće svoja prava, bez ikakvog milosrđa i
oproštaja...."
Ove reči trebale bi da budu narodno Evanđelje našoj najmilijoj, pravoj braći Bunjevcima i Šokcima...
Priština na Kosovu, XII. 1894 g. [Popravljeno i dopunjeno u toku 1895–1899. g. ]
POGOVOR
„Matici Srpskoj" pripada najveća zasluga, što se u poslednje vreme u nas počelo više pisati i misliti
o našoj jednokrvnoj braći Bunjevcima i Šokcima. Time je naša „Matica" mnogo zadužila ne samo
nas pravoslavne Srbe, već i našu srpsku braću katolike, Bunjevce i Šokce, koji su nebrojeno puta
dali izraza svoje duboke zahvalnosti na toj pažnji Matičinoj. Toj zahvalnosti dao je prvo izraza
besmrtni kanonik Ivan Antunović, književnik i najveći rodoljub bunjevački, u svojoj „Raspravi", a za
tim i ostali bunjevački rodoljubi u svojim glasilima „Nevenu", „Sub. Novinama", „Danici."
Ne manja je usluga, koju je „Matica" učinila i čini nauci u opšte, što svojim bogatim nagradama
podstiče pisce, da se late teška posla: raspravljanja tog vrlo malo obrađenog etnografskog i
istorijskog pitanja.
„Matica" je raspisala prvu nagradu od 50 dukata za raspravu o Bunjevcima, a iz Fonda blažene

pameti Jovana i Terezije Ostojić iz Subotice. Ta je nagrada godinama raspisivana, ali niko od
pisaca nije kompetovao na nju, dok pok. Laza Knežević nije podneo svoju raspravu, istina
nepotpunu, govoreći u njoj samo o običajima Bunjevaca, a ništa o prošlosti njihovoj. Ta je rasprava
nagrađena i štampana u Letopisu „Matice Srpske." Posle toga štampan je i rad Ant. Hadžića, u
kome se takođe nije raspravljalo o prošlosti i etničkim osobinama Bunjevaca.
Prirodno je, da ovake parcijalne rasprave o Bunjevcima nisu mogle zadovoljiti intencije Matičine, te
je književni odbor povisio nagradu za ovu temu od 50 na 100 dukata, nadajući se, da će ovaka, za
naše prilike, velika nagrada podstaći pisce, da izrade opširnu radnju o Bunjevcima, koja će{218}
obuhvatiti ne samo opis njihovih običaja (budi uzgred rečeno, dovoljno poznatih, a opisanih u
radnjama Kneževića, Hadžića i madžarskih pisaca), već i opis njihove prošlosti i sadašnjosti,
njihova kulturna života, privrednog stanja i diskusiju o njihovu imenu, narodnosti i jeziku.
Nu, „Matica" je i opet godinama raspisivala tu povećanu nagradu od 100 dukata za raspravu o
Bunjevcima, ali godinama nije bilo – kompetenata.
Nije moje, da ispitujem zašto nije bilo kompetenata. Pa ipak sad, pošto sam spremio i treće izdanje
rasprave o Bunjevcima, usuđujem se dati izraza mome uverenju, da se ovoga posla nisu laćali moji
drugovi na peru samo za to što je ova tema vrlo teška, toliko nerazrađema, da nagrada i od 100
dukata nije u srazmeri sa onim trudom, koji se mora uložiti, ako se hoće opširno da piše o
Bunjevcima, o kojima, može se reći, dotle ništa sem njihovih običaja i Antunovićeve „Rasprave",
nije pisano ni u srpskoj, ni u stranoj literaturi.
Tema o Bunjevcima nije, dakle, Erisova jabuka, o koju se svi otimaju, a meni je pak baš to pravilo
zadovoljstvo, te se reših da izradim raspravu o toj temi. Punu godinu dana radio sam prvu moju
raspravu o Bunjevcima, podneo je „Matici" na raspisani stečaj i odneo – krnju nagradu od 100 For.
Ja sam bio zadovoljan, jer nisam ni gađao nagradu od 100 dukata, već sam se zadovoljavao, što će
mi jednogodišnji rad, mogu reći vrlo trudan rad, biti ocenjen kao – dobar.
Nagrađena moja prva rasprava o Bunjevcima, štampana je u Letopisu Matičinom (1894. g.) a sud
naše kritike bio je vrlo laskav za ovaj rad moje malenkosti. Ne samo što su moju raspravu naši, pa i
strani listovi povoljno ocenili, već je ona još i preštampana iz Letopisa u celosti u beogradskom
»Dnevnom Listu" i u bunjevačkim „Subotičkim Novinama". Izdavačka štamparija čestitog Srbina Dr.
Dušana Petrovića u Subotici, oštampala je tu moju raspravu kao drugo izdanje latinicom, da bi
pristupačnija bila Bunjevcima, koji se služe latinicom. No to drugo izdanje, bilo je popravljeno i
znatno dopunjeno tako, da dok je prva rasprava u Letopisu iznosila samo 57 strana, drugo izdanje
latinicom imalo je već 111 strana istog Formata. [O Bunjevcma, povesničko narodopisna rasprava.
Napisao Ivan Ivanić. Nagradila „Matica srpska". Subotica, 1894. g. Štamparija Dr. Dušana
Petrovića.] I o njemu se kritika još povoljnije izrazila.
{219} Međutim je „Matica" i dalje godinama raspisivala nagradu od 100 dukata za raspravu o
Bunjevcima, a niko se za nju nije javljao. Ja sam upotrebio još godinu dana vremena na rad u
bibliotekama peštanskim i zagrebačkim, u arhivi nekadanje ilirske dvorske kancelarije i u arhivama
katoličkih manastira u Primorju, pa sam napisao ovu treću raspravu o Bunjevcima, a donekle i o
Šokcima bačkim i baranjskim. Da mi rad bude potpuniji, a da bi taj, nama toliko dragi i mili ogranak
srpskog naroda što bolje i lično, – a ne samo iz knjiga, – upoznao, ja sam iz Pešte, gde sam 1891–
1894. god. sa službom bio, proputovao kroz one delove Bačke, koje naseljavaju Bunjevci i Šokci,
zadržao se poduže u Subotici i Somboru, a za tim otputovao u Liku i Primorje, gde sam naročito u
vinodolskoj oblasti upoznao život i predanja moje sabraće, ličkih Bunjevaca. Resultat mojih
istraživanja po arhivama i bibliotekama i ličnog proučavanja života i običaja bačkih Bunjevaca i
Šokaca i ličkih Bunjevaca, bila je ova treća moja rasprava o Bunjevcima i Šokcima, koju sam
dovršio 1894. god. u Prištini na Kosovu, kuda sam sa službom premešten bio.
Krajem Dekembra 1894. god. podneo sam ovu svoju treću raspravu „Matici Srpskoj" na raspisanu
nagradu od 100 dukata. Rasprava je dana na ocenu g.g. Dr. Stevanu Pavloviću i prof. Milanu A.
Jovanoviću, članovima književnog odeljenja Matičina. Ocenjivači su povoljno ocenili ovaj moj treći
rad, pa opet on nije nagrađen celom, već krnjom nagradom od–25 dukata zato, što „još nije
iscrpeno sve o tom narodiću" i što „mnogobrojno geografsko, etnografsko, istorijsko i kulturno
gradivo nije zadahnuto duhom jedinstva, celine i okrugline..."
Smatram za potrebno izneti ocenu g.g. ocenjivača u celosti, uveren, da će se iz nje najbolje videti
da moj rad nije bio zaslužio krnju, već celu nagradu. Zašto se pak dogodilo inako, nije moje da
ispitujem. Ocena članova književnog odeljenja glasi ovako:
„Još 11. (20.) Februara 1895. g. pozvani smo ja i g. dr. Stevan Pavlović od sl.
„književnog odbora", da ocenimo raspravu, koju je nepoznati pisac pod imenom
„Bunjevci" podneo na raspisanu nagradu iz zadužbine Jovana i Terezije Ostojića s
motom „Poznajmo se, brzo teku danci, srešćemo se – bićemo neznanci." {220}
„Pisac raspravlja na 98 polutabaka o istoriji, etnografiji, kulturi, društvenom stanju i

osobinama naroda bunjevačkog vrlo simpatično, služi se izvorima, do kojih je samo
doći mogao i trudi se, da rasvetli tamu, u koju je zavijena prošlost i poreklo tog zaista
simpatičnog slovenskog plemena. Među izvorima mnogo se služi, a u glavnom i slaže
sa rodoljubivim Antunovićem i dokazuje, da Bunjevci nisu ovde starosedioci već
došljaci iz Dalmacije odnosno Hercegovine i nabraja zasluge njihove u ovim
stranama. [Ja se baš u glavnome ne slažem sa Antunovićem, jer obaram tvrđenje
Antunovićevo: da su Bunjevci starosedeoci, već tvrdim, da su, naprotiv baš došljaci.
Sem toga ne delim ni pesimističke poglede njegove o sadašnjosti i budućnosti
Bunjevaca.] Raspravlja i o Bunjevcima u Liki i Šokcima i t. z. Vaserkroatima u
Ugarskoj, i to sve čini na osnovu izvora, kojih ima i na osnovu svog samostalnog
rada i ispitivanja jasno, razgovetno i ubedljivo.
„Ova će rasprava i opet dobro doći Bunjevcima, kao i ona Ivanićeva, koju iz našeg
Letopisa i latinicom u zasebnu knjigu odštampaše. Pisac nas podseća i na tu
Ivanićevu raspravu, samo je ovo rad opsežniji, temeljitiji. [Referenat pišući ocenu
na moju radnju, nije mogao znati, da sam ja pisac (jer je ime piščevo bilo u
zatvorenom kuvertu), pa ga je ova moja radnja, valjda po stilu „podsećala i na
Ivanićevu (raniju) raspravu (prvo i drugo izdanje)."] Pa i pored tolikih lepih strana
ovoga spisa, ja ga i opet ne mogu preporučiti da se uvenča raspisanom nagradom
(100 dukata), jer mi dolazi, da još nije iscrpeno sve o tom narodiću, a nije ni ovo
dovedeno u onako sistematski sklad, da se sve lako pregdedati može, i da se preliva
iz jednog u drugo, nego se raspravlja poređano mnogobrojno geografsko, etnografsko
istorijsko i kulturno gradivo o njima, jedno za drugim, a nije zadahnuto duhom
jedinstva, celine i okrugline, što se sve u dobre knjige traži.
„Ali poštujući težnju i uvažavajući trud piščev, koji beše s toliko dubavi prionuo
oko svoga posla i u tome pitanju lepa pozitivna rezultata izneo, ja bih bio za to, da
se i ova rasprava štampa u Letopisu uz Hadžićevu, Kneževićevu i Ivanićevu, a piscu
da se dade uobičajena nagrada po štampanu tabaku.
Prof. Milan A. Jovanović."
Ostavljam čitaocima da procene, da li se posle ovake nesumnjivo povoljne ocene mogla dati tako
mala nagrada čoveku, koji se je prvi javio raspravom na ovu nagradu i koji je godinama „s toliko
ljubavi prionuo oko svoga posla i izneo lepa i pozitivna resultata... koji raspravlja jasno, razgovetno i
ubedljivo, čiji je rad opsežniji, temeljniji od ranijih radova" i j kome g.g. oceljivači „poštuju težnju i
uvažavaju trud" i t. d. ;
Sa ovakim postupcima književnog odeljenja Matičina, daje se vrlo malo volje piscima, da se laćaju
teška posla; na pisanje {221} rasprave o Bunjevcima, na ovaj način, neće moći odelenje potstaći
druge pisce, da se takmiče za ovu, inače veliku nagradu. Da je tako, dokazuje fakat, da se evo već
godinama (1895. god. do sada) niko ne javlja „Matici" ovim radovima, ma da je ona 1895. god.
povisila nagradu za raspravu o Bunjevcima sa 100 na 200 dukata, pa se nagrada od 1895–1899
god. neprestano raspisuje, bez uspeha, jer kompetenata – nema!
U sednici književnog odeljenja „Matice Srpske" od 16. Decembra 1895. g. otvoreno je zapečaćeno
pismo pod br. 9./K. 0. eh 1895. g. sa motom „Poznajmo se, brzo teku danci, srešćemo se bićemo –
neznanci" pa se „videlo, da je ovu raspravu napisao Ivan Ivanić." Književnom odelenju, ostavljeno
je da reši, da li će se ova rasprava štampati u „Letopisu" ili u „Knjigama za narod", a meni je
isplaćena nagrada u 25 dukata. [Pošto je prva moja rasprava nagrađena od „Matice" sa 200 din.
(100 for.) a ova treća, sa 300 din. (25 dukata), to sam na knjizi označio ukupnu sumu nagrade u
500 dinara. Sem toga nagradila me je i nakladna štamparija Dr. Dušana Petrovića u Subotici 400
din. (200 for.), a za dopunjeno izdanje latinicom 1894. g.]
Kako su „Letopis" i „Knjige za narod" bile snabdevene ranijim materijalom, te bi ova rasprava tek
kasnije mogla izaći u njima, književno mi je odeljenje, na moju molbu, ustupilo rukopis da ga ja, po
svojoj želji, izdam u zasebnoj knjizi sa obavezom, da Matičinoj biblioteci predam propisni broj (25)
primeraka od nje. Moja rasprava izlazi evo u zasebnoj knjizi, pošto je prvo štampana u
„Trgovinskom Glasniku."
Nu, pre no što sam rukopis predao štampariji, ja sam ga u toku 1895–1899. g. popravio i vrlo
znatno dopunio tako, da je ova rasprava sa nekoliko štampanih tabaka veća od one koju je 1895. g.
„Matica" nagradila. Naročito je znatno dopunjen odeljak o istoriji, a najviše odeljci o kulturnom
stanju (crkva, škola, književnost i novinarstvo). Ovo konstatujem da bi sa Matice skinuo eventualnu
odgovornost za dopune, koje su izvršene posle njene ocene i nagrade. Treće izdanje ove rasprave,
dopunjeno je, dakle resultatima moga poznijeg četiri-godišnjeg rada, istraživanja i putovanja po
oblastima, koje naseljavaju Bunjevci, a ukrašena je i sa većim brojem slika u želji, da nam braća
budu čitaocima prestavljena u slici i reči. Koliko sam u tome uspeo, ostavljam sudu kritike da oceni.
{222} Ovo bi bila u kratko istorija postanka ove moje knjige, na kojoj sam od 1892. pa sve do 1899.
godine sa najvećom voljom i istrajnošću radio, ne žaleći ni vremena, ni truda, pa ni troška na
putovanja u oblasti, naseljene Bunjevcima.
Na ovome mestu smatram za potrebno istaći, da je prvo i drugo izdanje (latinicom) moje rasprave
vrlo povoljno primljeno od strane naše kritike. Jedino je g. Đ. P. (Đorđe Popović) – „Subačanin" u
„Brankovu Kolu" činio izuzetak sa svojom nepovoljnom ocenom, zamerajući mi u glavnome, što se
u prvom izdanju nisam služio svima izvorima, njemu poznatima. Ja g. Đ. P. sve dosad nisam
odgovorio na ovu njegovu kritiku prvog izdanja moje radnje. Sad mu pak odgovaram sa ovom
mojom knjigom, trećim izdanjem moje dugogodišnje radnje. Moj odgovor na njegovu kritiku, to je –
ova knjiga.
Vrlo bih se obradovao, kad bi moj kritičar g. Đ. P., umesto kakve male ocene u nekoliko vrsta, seo
pa mi napisao svoj odgovor na moj odgovor (t. j. ovu knjigu), ali tako, da i njegov odgovor bude
čitava knjiga: nova i usavršena rasprava njegova o Bunjevcima. Ona bi valjada, bila udostojena
Matičine nagrade, 1895. godine povišene na 200 dukata, nagrade bogate pa ipak toliko prezrene,
da na nju od 1895. pa do 1899. g. niko nije podneo svoju radnju o Bunjevcima.
Eto prilike g. Đ. P., da mu rad bude krunisan, za naše prilike, carskom nagradom i da ujedno tom
Ivaniću pokaže i dokaže, kako mu radovi ne valjaju i kako je samo takav autoritet, kao što je g. Đ.
P. sposoban da napiše valjanu raspravu o Bunjevcima.
G. Đ. P. – „Subačanin" može to da učini. On ima puno pogodaba i uslova, da to lako učini:
1., G. Đ. P. je Subotičanin, te kao takav treba najbolje da poznaje Bunjevce (naravno subotičke).
Ova prva pogodba već je za to vrlo važna, što je u N. Sadu proklamovano načelo, da dobru
raspravu o Bunjevcima može napisati samo Subotičanin. Valja jedanput biti na čisto s tim, da se u
N. Sadu ne pita šta se piše, već ko piše i da se prema tome principu određuje i vrednost pisanja.
G. Đ. P. pruža se eto zgodna prilika da kao Subotičanin suzbije nas jadnike, koji nismo Subotičani,
a eventualno (ako pohita) da odnese Matičinu nagradu i ispred {223} samog „starog, zaslužnog
Subotičanina" u N. Sadu, koji se već godinama sprema, da napiše raspravu o Bunjevcima, ali sve
nema vremena, te se već poboleo ašikujući za tom nagradom. Ako g. Đ. P. postigne ovaj kolosalni
uspeh, može s pravom reći da veću pobedu još niko nije odneo u srpskoj Atini;
2., G, Đ. P. kao što vidim ne toliko iz njegove suradnje na „Palasovom" leksikonu, koliko iz ocene
mu u „Brankovu Kolu", mnogo je proučavao pitanje o historiji i etnografiji Bunjevaca, te će mu biti
lako izraditi dobru raspravu o Bunjevcima. Jer, ko je u „Brankovu Kolu" izneo toliku bibliografiju
literature o Bunjevcima, izvesno ju je i pročitao, te će sa puno spreme moći ući u posao.
3., Sem gornjih kvalifikacija, i poznate mu amjbicije, g. Đ. P. ima i dve obaveze, koje ga upućuju da
izradi dobru raspravu o Bunjevcima:
a., on je pitomac fonda blažene pameti Jovana i Terezije Ostojić, iz koga se nagrađuju i rasprave o
Bunjevcima, G. Đ. P. kao pitomac ovog istog fonda, najbolje bi se odužio seni čestitih pokojnika,
kada bi izradio dobru raspravu o Bunjevcima, zemljacima rodoljubivih pokojnika, čiji fond daje sada
200 dukata za izradu te teme.'
b., g. Đ. P. pisao je u „Palasovom" mađarskom konverzacionom leksikonu o poreklu i imenu

Bunjevaca na tako ekscentričan način, da je svojim (dozvolite za izraz) nestručnim, istini ne
odgovarajućim i Bunjevce vređajućim pisanjem, izazvao pravu buru nezadovoljstva u bunjevačkim
listovima. Da taj mladićski „giks" ili „irodalmi baklövés" popravi, a da steče i lepa glasa kod svojih
zemljaka Srba Subotičana obih vera, g. Đ. P. biće tako dobar, da u svome interesu, a u korist
srpske knjige učini po molbi moje malenkosti i da mi uputi svoj odgovor, na moj odgovor u obliku
svoje dobre i opširne rasprave o Bunjevcima.
Sem ove svoje knjige, kojom odgovaram g. Đ. P., neka mu posluže za odgovor i ove povoljne
ocene srpskih i stranih listova o prvom i drugom izdanju moje rasprave, ocene koje su u opštoj
protivnosti sa mišljenjem gosp. Đ. P. u „Brankovu Kolu" o njoj:
– „Delo" u Beogradu, Sveska 2. strana 455:
„O Bunjevcima. Studija Iv. Ivanića (oštampano iz Letopisa Matice Srpske) 1894. –

Ovu je studiju g. Ivanić izradio na ranije raspisanu {224} temu od strane Matice
Srpske. O Bunjevcima je u nas malo pisano i što bi se podataka moglo naći o njima,
rastureno je po raznim listovima i našim i madžarskim. G. Ivanić nas je zahvalnošću
zadužio, što se postarao brižljivo pribraši sve što se odnosi na istoriju, etnografiju,
prosvetu, život i privredu toga madenog dela braće nam Bunjevaca, koji se još dobro
drži na suprot navali mađarizacije. Kako čujemo g. Ivanić se sprema, da u drugom
izdanju mnogim novim podacima dopuni i proširi ovaj svoj rad, koji zaslužuje pažnju
naše inteligentnije publike."
– „Neven", bunjevačko-šokački list u Subotici (br, 11 od 1893 g.) govoreći o džrvom izdanju
(ćirilicom iz „ Letopisa") ove rasprave naziva je:
„Krasnim nacrtom o Bunjevcima iz pera Ivana Ivanića koju je radnju i inače „Matica
Srpska" nagradila.
– „Srbobran" zagrebački od 1894. g. doneo je čitav podlistak povodom ove rasprave (i opet samo
o prvom izdanju ćirilicom iz Letopisa), iz kojega iznosim samo ova mesta:
„O Bunjevcima." Tako glasi rasprava Ivana Ivannća, koju je „Matica

Srpska" sa nagradom od 100 For. nagradila (prvo izdanje). Davno beše
želja i „Matice" i naroda srpskoga, da što bolje poznamo prošlost naše
braće i ta prijeka potreba i želja danas je ispunjena. Ne možemo reći, da
smo sve doznali, što o braći treba da znamo, ali nam je milo, da sad više
znamo, nego što ikad do sad znasmo. Ivanić je pokazao put i sad je red,
da se i drugi naši književnici potrude.
Pisac je djelo razdijedio na četiri odsjeka. U prvom govori o samoj

povjesti. Tuži se na etnografe ove monarhije što ni jedan ne označuje
vrijeme, kad su se Bunjevci doselili, te veli: (dolaze ošpirni citati iz
rasprave).
Poslije ovoga odsjeka, u kome je podosta jasno rasvijetlio tamne strane

povjesnice naše braće, – dolazi drugi, gdje govori o terenu „statistici i
privredi (dolaze citati iz rasprave).
U trećem dijelu govori Ivanić o kulturi i prosvjeti kod Bunjevaca, te veli:

(dolaze citati iz rasprave).
Dio četvrti ove lijepe rasprave govori o običajima. (Dolaze citati).
Cijelo djelo izrađeno je vrlo marljivo. Pisac piše lijepijem, lapidarnijem

štilom, nema tu fraza i bombastičnih slavopoja, već jedino ono, što je
vrijedno i za što dokaz i razlog vojuje. Nemaju pravo prigovori, da pisac
nije iscrpio sve moguće podatke. Treba znati, da pisac kao činovnik
(konsudarni sekretar u Budim-Pešti) nije to mogao pored najbolje volje.
Ako kome to piscu istorije treba para i slobodna vremena, ali šta bi, kad
mi nijesmo sretni, kao drugi narodi da imamo bogatih ljudi, koji se
ujedno književnošću bave. Imajmo na umu, da je Ivanić prvi prokrčio
puta k poznavanju prošlosti braće Bunjevaca, a sad je lakše i ostalim,
koji htednu što o njima pisati. Skoro sam razgovarao {225} sa Ivanićem i
on mi obeća, da će cijelo djelo preraditi te dvojinom proširiti i latinicom
izdati. (Tako je i učinjeno. Iv.). Tada će braća Bunjevci imati lijepo
sređenu povjesnicu od brata Srbina Ivanića napisanu. Daj Bože što
prije. Marljivost Ivanićeva jamči nam za to. Još nešto. Ja sam sa ovijem
prikazom otegao jedino za to da naš svijet dobije bar približnu sliku o
braći Bunjevcima, jer sam uvjeren, da većina „Srbobranovih" čitača ne
će doći do Matičina izdanja."
Sve ove gornje ocene tiču su prvog izdanja „Bunjevaca", posle čega je došlo drugo izdanje
latinicom u Subotici (1894. g.) o kome zabeležih ove ocene:
• „Bosanska Vila" br. 14 od 1894. g.: „O Bunjevcima." „Subotičke Novine" javljaju, da je

znamenita rasprava Ivana Ivanića „O Bunjevcima" izašla i u izdanju latinicom. Tu je raspravu
nagradila „Matica Srpska", a izlazila je lanjske godine u pomenutom listu za Bunjevce i
Šokce."
• „Trgovinski Glasnik" u br. 127 od 1894. g.: Štamparija Dr. Dušana Petrovića u Subotici
izdala je latinicom naštampanu knjigu „O Bunjevcima", povesnička rasprava od Ivana
Ivanića. Ovo je drugo, popunjeno i umnoženo izdanje ove Ivanićeve rasprave, o kojoj se je
kritika veoma povoljno izrazila i koju js nagradila „Matica Srpska" u „N. Sadu."
• „Videlo" u br. 105 od 1894. g., povodom ocene moje radnje „O Bunjevcima", koju je napisao
prof. Dr. Milan Rešetar, donelo je ovu belešku:
„Poznati slovenski filolog g. M. Rešetar, publikovao je u XVI knjizi „Archiva" za

slavensku Filologiju i svoj pregled i kritiku povremenih spisa i rasprava o slavenskoj
filologiji. U tom svom radu, govoreći o poslednjem delu o Bunjevcima i Šokcima u
Ugarskoj, g. Rešetar nazvao ih je katoličkim Srbima, isto onako kao što je na str. 329.
našu braću Muhamedove vere u Bosni i Hercegovini nazvao „muhamedanskim
Srbima", a na str. 566. dubrovačke pesnike „staro srpskim pesnicima." Pišući ovu
svoju raspravu, g. Rešešar, vodio je računa samo o naučnoj istini, i nije ni pomišljao
da će se time ma kome zameriti. Ali Obzor, kao da ima sa svim drukčije mišljenje o
nauci no g. Rešešar te mu ozbiljno „spočitava", kako se smeo usuditi da Bunjevce i
Šokce u Ugarskoj i muhamedanske Srbe u Bosni i Hercegovini, kao i stare {226}
dubrovačke pisce naziva Srbima, kad, veli, „sav svet zna da su to zgoljni Hrvati, pa da
se oni tako ćute, i nazivaju." [Hrvatski „Obzor" izvoleo je moju raspravu nazvati „lošom
radnjom" samo zato, što u njoj dokazujem da su Bunjevci i Šokci Srbi, a ne Hrvati. Iv.]
Doista čudnovato! A mi do danas nismo znali ni da su „zgoljni", ni da su Hrvati, i ako
su doista to, što onda ćute te ne kažu!"
„Subotičke Novine" bunjevačko-šokački nedeljni list počeo je 1893 g. donositi latinicom moju radnju
o Bunjevcima, znatno dopunjenu, upravo još toliku veliku, kolika je u „Letopisu" bila. Tim povodom
donele su „Subotičke Novine" ovu belešku (br. 41/93 g.):
„Upozorujemo naše čitaoce na današnji naš listak, koji je počitak lipe rasprave, koju je
napisao Ivan Ivanić, poznati mladi književnik. Ovu raspravu nagradila je „Matica
Srpska", a g. pisac je imao dobrotu da ustupi našem listu, na čemu g. I. Ivaniću
izričimo na ovom mistu lipu zahvalnost. Ujedno primećujemo, da ćemo raspravu
doneti u cilosti u našem listu i uvereni smo da će je čitaoci čitaši sa uživanjem, jer će u
njoj naći lipe pouke i zabave, a književnici naši će doznati o Bunjevcima ono, što nisu
znali."
Moja rasprava izlazila je do kraja 1893. g. u „Sub. Nov.", zatim je latinicom oštampana, nakladom
štamparije čestitog Srbina Dr. Dušana Petrovića u Subotici, u zasebnu knjigu, o kojoj sam izneo već
neke ocene, i iznosim još i ove:
„Subotičke Novine" u br. 35 od 1894 g.:
„Davno Željena knjiga ova o Bunjevcima evo gotova je. Kad su „Sub. Nov." lanjske
godine počele donositi ovu raspravu, uredništvo lista je zbog toga bilo pozdravljeno sa
više strana. Ta veoma zanimljiva rasprava čitana je svugda sa slašću. Uredništvo se
radovalo, što se pisac poduhvatio, da tu svoju povesničku raspravu znatno popuni i
preradi (u zasebnoj knjizi). Ova rasprava napisana je po najboljim dosad poznatim
povisničkim izvorima i ne govori samo o povisnici svih Bunjevaca i Šokaca, nego i cio
njihov život u obitelji i u društvu, u javnosti i na prosvetnom polju obuhvata, tako, da
se ova rasprava može ujedno smatrati i virnim zrcalom sadašnjega ukupnoga,
svestranog života Bunjevaca i Šokaca. Knjiga ima lip priglidan sustav. Ovo je upravo
prva istorija i prva potpuna rasprava o Bunjevcima. O njoj su doneli povoljne ocine:
ocenjivački odbor „Matice Srpske", „Revue d' Orient", „Pester Lloyd", „Neven" naš i još
drugi neki listovi."
– „Pester Lloyd" u broju od 7. Juna 1893. g. govoreći o mome premeštaju u B. Peštu, veli: „g.
Ivanić je tačan poznavalac mađarske literature, i zadužio nas je svojim izvrsnim {227} srpskim
prevodima dela Jokaja, Miksata i Bercika. I etnografiju Ugarske uzeo je on za predmet svojih
istraživanja i književnog delovanja; tako je njegovo izvrsno delo (werk) o ugarskim Bunjevcima u
svoje vreme odlikovano velikom nagradom novosadske „Matice."
– „Danica", bunjevačko-šokački kalendar u Subotici za 1897. god. doneo je „na temelju

Antunovićeve i Ivanićeve rasprave" i dr. izvora sastavak „Prilozi za bunjevačku povist" iz pera
odličnog rodoljuba i književnika bunjevačkog M. Mandića, koji veli za moju radnju „čestiti Srbin Ivan
Ivanić u svom hvale vridnom dilu „Povesničko-narodopisna rasprava o Bunjevcima" u mnogom
pogledu nastavlja i nadopunjava rad Antunovićev."
Sem ovih ocena izašle su povoljne ocene još i u novosadskoj „Zastavi", „Dnevnom Listu", „Srpskom
Glasu", mostarskoj „Zori", Beogradskim „Večer. Novostima", Revue d' Orient i još u nekim listovima
srpskim i mađarskim, ali brojeve tih listova nemam sad pri ruci da bi i te ocene mogao navesti. No,
ja se nadam, da će i bez njih, i ove ovde iznešene ocene, biti dovoljne, da nešto odgovore na
nedovoljnu ocenu g. Đ. P.–Subačanina u „Brankovu Kolu", a to je bio i jedini povod i jedina moja
namera sa iznošenjem ovih ocena.
U Prištini na Kosovu, Vidov-dan 1899. god.
Ivan Ivanić.
UZ NAŠE SLIKE
Udaljen od Beograda, nisam mogao u dovoljnoj meri kontrolisati raspored slika u pojedinim
tabacima, te za to slike i nisu došle na odgovarajući im tekst i odeljak, što je izazvalo potrebu ovog
naknadnog registra slika.
• Boža Šarčević (slika pa strani 30). Čitaoci će naći životopis ovog vrednog književnika i
rodoljuba bunjevačkog na str. 161–164 ove knjige.
• Ivan Palić (strana 31). Tekst uz ovu sliku nalazi se na 178. strani ove knjige, u odeljku o
književnosti.
• Izvor Bune reke. Na 49. strani nalazi se slika izvora reke Bune u Hercegovini, prapostojbini
Bunjevaca, koji su i svoje ime, verovatno, dobili po imenu ove rečice. O Buni reci govorimo
opširnije na stranama 20, 33, 34, 36, 37, 106 a naročito u odeljcima o dolasku Bunjevaca u
Bačku, i o imenu Bunjevaca (103–108). Pored onoga, što će čitaoci o toj reci, okolini joj, i o
ulozi, koju ona igra u narodnom predanju, naći na označenim stranama, beležimo još i ovo:
Preko oblasti, kroz koju Buna protiče, vodio je stari trgovački put od ušća Neretve preko Gabele–
Blagaja–Konjica–Visokog–Okova–Borača i Kušlata u Mitrovicu na Savi. Tim putem išla je trgovina
Dubrovnika u srpske i ugarske zemlje. Od ušća Neretve išao je ovaj trgovački put uz Neretvu,
levom obalom do Bišća pod gradom Blagajom, gde je na Buni nekada bila carinarnica. Blagaj beše
naročito u XIII–XV veku jedno od najvažnijih mesta, ne samo Huma, već i dalje unutrašnjosti. Ispod
grada na reci Buni veoma prijatnom kraju, bogatim drvećem, bejaše divan dvorac Bišće (ili „Bišće u
Podgrađu"), tu su bosanski kraljevi letovali. Bišćem se danas naziva polje pri ušću reke Bune. [V.
„Trgovački centri i putevi" od J. Erdeljanovića i R. T. Nikolića br. „Trg. Gl." 1899. g.] {229}
– Pećina Janković Stojana kod Slunja (str. 53.). U pećini ovog uskočkog junaka, kome će
narodna pesma i predanje očuvati ime, dok traje i jednog Srbina, skrivali su se nekad zbegovi
srpski i bunjevački, sklanjajući se od obesti turskih krvopija. O tim teškim danima našeg naroda obih
vera, govori se opširno u odeljku „Lički Bunijevci" (str. 40–59).
– Makastir Gojimirje (strana 58). Ovaj pravoslavni manastir unekadanjoj Vojenoj Krajini, bio je u
punom smislu te reči, lavra srpskih doseljenika. Oko njega su se zbirali i Bogu se molili srpski i
bunjevački doseljenici za vreme onih čestih seoba, o kojima govorimo na strani 27–31. Oko
Gojimirja naseliše se doseljenici iz Knina (str. 28–29).
– Serežanin Todor Babić (slika na strani 63). Ova slika prikazuje nam Babića u staroj graničarskoj
nošnji Srba i Bunjevaca, koji su kao serežani–graničari vekovima čuvali granice austriske od navala
turskih. O njegovim borbama i zaslugama za Austriju, govorimo u odeljcima o prošlosti Bunjevaca.
– Crkva i Franjevački manastir u Subotici (slika na str. 66). Najstariju katoličku crkvu i manastir u
Subotici podigao je red kaluđera Franjevaca, sveštenika bunjevačkih, u prvom dobu njihova
dodaska u Bačku. Crkva i manastir podignut je na mestu starog gradića subotičkog. O ovoj
bogomolji naći će čitaoci opširniji opis na str. 65, 132 i 133.
– Senta u Bačkoj (slika na strani 67). Kada su se Bunjevci doselili u Bačku, oni su se već u prvim
godinama morali boriti sa Turčinom. Jedna od znatnijih pobeda krsta nad nekrstom bila je kod
Sente u Bačkoj, kada je 1697. god. princ Jevđenije Savojski sa svojom vojskom, koju jo sastavljala i
racka (srpsko–bunjevačka) milicija, tako strašno porazio Turke, da se od silnih mrtvih telesa turskih
zagušila Tisa, te je na tom mestu ostalo čitavo ostrvo.
– Subotica 1860 g. Na stranama 72 – 73 vidi se izgled Subotice u 1860. godini kada je srpska
Vojvodina izdisala. Sad je tu, na nekadanjoj „Roginoj bari", podignut divan park, železnička stanica i
palata sudbenog stola. (Nije piščeva krivica, što je ova slika, bez potrebe zauzela pune dve strane,
te ih, bez teksta uokolo, ostavila tako neukusne).
– Crkva sv. Terezije (na strani 74). Ova divna i veličanstvena građevina, jeste najveća i najlepša
crkva bunjevačka ne samo u Subotici, već je veća i lepša od svih bunjevačkih crkava u opšte. Nju je
podigla bunjevačka pobožnost i u njoj se i sad hori naša reč. Crkva ova sazidana je (dovršena)
1798. godine, dakle, pre sto godina (strana 134).
– Glavni trg subotički. Na strani 78 vidimo izgled subotičkog glavnog trga 1878. godine, već u
vremenu, kada je Subotica počela naglo napredovati.
– Opštinski dom u Subotici (strana 82). Zgrada Subotičkog magistrata sa sahat - kulom na njoj,
stara je građevina, iz 1751. godine. U njoj su rešavana tolika važna pitanja, o kojima govorimo na
stranama 92, 94–102. {230}
– Grobnica Vojnića. Na str. 85 nalaze čitaoci sliku kapele i porodične grobnice stare bunjevačke
plemićske porodice Vojnića od Bajše, koji su u istoriji Bunjevaca, a specijalno njihove metropole
Subotice imali vidnu ulogu, i kao prvaci, poslanici i župani u novija vremena.
– Deakova ulica u Subotici (strana 88). To je najglavnija i najlepša ulica subotička, u njoj su
najlepše trgovačke radnje i najlepše kuće bunjevačkih, srpskih i mađarskih bogataša. U njoj je i
kapela sv. Roka, sagrađena u vremenu kad je kuga prestala besniti. Na mestu gde je ova kapela,
izvršio je ustaški vođa Virag varvarski pokolj (strana 76 – 77).
– Pozorište u Subotici (Strana 96), smešteno je u velikoj opštinskoj gostionici „kod varoši Pešte."
U ovoj pozorišnoj zgradi drži prestave srpsko narodno pozorište, kad je u Subotici, a u njoj se drže i
bunjevačka „Velika prela" i „Velika kola", o kojima je reč na str. 193.
– Srpska crkva u Subotici (strana 100). Za mali broj pravoslavnih Srba u Subotici i prostrana je i
prelepa je srpska pravoslavna Crkva, pred kojom vidimo krst, što ga je u znak bratske ljubavi
pravoslavnim Srbima podigao Srbin katolik, Bunjevac Mata Vojnić, plemić od Bajše. Slava mu!
– Ivan Stojanović (strana 103). Po naročitoj želji mojih prijatelja Bunjevca, donosim sliku Ivana
kanonika Stojanovića Srbina katolika Dubrovčanina, odličnog srpskog rodoljuba i književnika, čijim
se radovima i Srbinstvu dive njegova jednoverna braća Bunjevci i Šokci.
– Ilija Okrugić – Sremac. Na strani 106 donosimo lik našeg pesnika i književnika rodoljubivog
Šokca, Ilije Okrugića, o čijem radu govorimo na strani 180–183. I na ovom emestu ispravljamo
pogrešan potpis na slici: mesto Ivan Okrugić, treba da stoji Ilija Okrugić.
– Uprava Bunjevačkog „Kola mladeži." Na strani 113 donosimo likove Bene Sudarevića, Ivana
Bulinčevića i Josifa Vojnića–Hajdukova, koji su članovi uprave i pokretači subotičkog „kola mladeži"
o kome govorimo na strani 174 i u odeljku „Porodični život zadruga" i t. d. na strani 195.
– Bunjevačke deklamatorke. Na strani 119 doneli smo likove Katice Bajićeve i Mande Dulićeve,
koje su prve bunjevačke deklamatorke na zabavama „Velikog Kola" bunjevačkog u Subotici, o
kome govorimo na str. 165.
– Šokica u Bačkoj. Slika na strani 123 prikazuje nam tip i nošnju Šokice u Bačkoj, iz okoline
Sombora. O tipu Šokice govorimo na strani 192, a o nošnji njenoj u odeljku „odelo bačkih i ličkih
Bunjevaca i Šokaca."
– Bunjevci mladići iz Subotice (strana 131);
– Bunjevke iz Subotice (strana 137);
– Bunjevačke žene iz Subotice (strana 147);
– Bunjevka iz Sombora (strana 149);
– Bunjevac i Bunjevka iz Baje (strana 161);
– Bunjevac i Bunjevka iz Subotice (strana 166). {231}
U ovih šest naših slika predstavljen je tip Bunjevaca i Bunjevaka bačkih, o kome govorimo na str.
191–192, i njihova narodna nošnja, o kojoj se opširno govori u odeljku „odelo bačkih Bunjevaca" i t.
d. (strane 207–208). Na ovome mestu, neka nam je dozvoljeno umoliti čitaoce da izvinu, što u knjizi
nije izašla slika tipa i nošnje ličkih Bunjevaca (sem one na strani 63) i baranjskih Šokaca. Klišeta su
poručena, ali nisu stigla na vreme.
– Manastir Ermanj (strana 182). Sliku ovog manastira iz Bosne, znamenitog i iz pokreta 1875–
1878. godine, donosimo za to, što su se baš iz njegove okoline u prošlim vekovima iselili pretci
sadanjih baranjskih Šokaca poznatih i pod imenom „Bošnjaka" (naročito u Pečuju), kao i Srbi oko
Marče (str. 28).
Žao nam je, što nam nisu knjigu ukrasili i likovi starijih bunjevačkih i šokačkih književnika
Čevapovića, Katančića, Peštalića, Reljkovića, Antunovića, Miloradovića i dr. Slike većine ovih starih
književnika i ne postoje, bar mi ih nismo mogli nigde nabaviti, a za pok. Ivana Antunovića uveravaju
njegovi suvremenici, da se nije nikako ni slikao.
{232}
SADRŽINA
STRANA
I. Kratki geografski i statistički pregled 5
II. Poreklo i povesnica:
1., Jesu li Bunjevci starosedeoci ili doseljenici? 15
2., Seobe „Vlaha", „Vaserkroata" i Šokaca, koje su prethodile seobi 20

Bunjevaca
3., Šta je još prethodilo seobi Bunjevaca iz Hercegovine? 26
4., Poreklo Bunjevaca u nauci 33
5., Seoba Bunjevaca iz Hercegovine 35
6., Lički Bunijevci (1683 g. – do novijih dana) 40
7., Dolazak Bunjevaca u Bačku (Bunjevci u Bačkoj do kraja XVII. veka) 59
8., Bunjevci u XVII. veku 77
9., Bunjevci u Bačkoj (1800. g. do novijih dana) 98
III. Ime. – Jezik. – Narodnost:
1., Ime Bunjevaca i Šokaca 102
2., Jezik Bunjevaca i Šokaca 114
3., Narodnost Bunjevaca i Šokaca 118
IV. Prosvetno i privredno stanje:
1., Crkva 124
2., Škola i noviji školski pokret 140
3., Pravopis i pismo. – Latinica i ćirilica kod Bunjevaca 150
4., Književnost i novinarstvo 153
5., Privredno stanje 183
V. Život i karakteristike narodnosne:
1., Porodični život, zadruga, tip, osobine, moral društveni život 187
2., Običaji Bunjevaca u Ugarskoj 196
3., Pravni i drugi običaji ličkih Bunjevaca 201
4., Odelo bačkih i ličkih Bunjevaca i Šokaca 206
5., Narodne umotvorine 209
VI. Pogovor (sa ocenama na ranija izdanja) 217
VII. Uz naše slike 228
VIII. Sadržina 232
Bunjevci od reke Bune potiču

Nikola Žutić | 04. oktobar 2014. 18:25
Iz okoline Nevesinja, preko Velebita i Like, do severa Bačke. Stari pisci nazivaju Bunjevce imenima kojima i
pravoslavne Srbe
Izvor Bune pod Veležom u istočnoj Hercegovini
ISTORIČAR Bunjevac Alba M. Kuntić pisao je 1969. godine da je za pitanje Srba rimokatolika i Bunjevaca
vrlo važan dokument popis župa i župljana rimokatoličke i pravoslavne vere u bivšoj karlovačkoj krajini,
odnosno u Senjsko-modruškoj biskupiji od biskupa Martina Brajkovića iz 1700. godine koji govori o „catolici
Valachi alias Bunievczi“.
Opat Alberto Fortis u svom putopisu iz 1774, opisujući bunjevačke svadbene običaje u Dalmaciji, naziva ih
običajima rimokatoličkih Morlaka (Vlaha), odnosno Srba. Ivan Lovrić, Bunjevac iz Sinja, ove običaje naziva
morlačkim, odnosno vlaškim i navodi da su rimokatolički i pravoslavni Morlaci iste narodnosti (srpske).
Radivoj Simonović navodi da su bački i lički Bunjevci doseljenici iz Dalmacije i da su prvobitno bili Vlasi u
dinarskim planinama u Bosni.
Biskup subotički, Bunjevac Lajčo Budanović, u jednom zapisu iznosi podatke da su ih stari spisi nazivali
Vlasima, kao i da su se i sami ovi doseljenici, za koje on tvrdi da su iz Bosne, nazivali Vlasima, ali da se to
ime kod rimokatolika „već od drugog pokoljenja izgubilo jer su se prilagodili tamošnjem katoličkom
pučanstvu“.
Etnograf i istoričar dr Jovan Erdeljanović je isticao da se „u svim istorijskim izvorima i kod svih pisaca iz
prošlih vekova Bunjevci smatraju i nazivaju Srbima, odnosno imenima kojima se nazivaju ili označavaju i
pravoslavni Srbi (Vlasi, Morlaci, Uskoci, Iliri, Bošnjaci itd). Pišući o bunjevačkom imenu Erdeljanović je
istakao da su to ime Srbima rimokatolicima dali njihovi sunarodnici druge vere, odnosno pravoslavni Srbi,
najviše iz podsmeha što nisu razumeli latinski jezik na kojem su slušali molitve i službu Božiju. Erdeljanović
je mnoge rimokatoličke porodice u Lici, koje su danas hrvatske, svrstavao u bunjevačke (srpsko-katoličke),
kao na primer: Maras, Biondić, Devčić, Anić i druge.
STAROSEDEOCI Kanonik Ivan Antunović je bio u potpunosti ubeđen da su Srbi u Bačkoj starosedeoci i
kako on Bunjevce od Srba „nigde ne dvoji“, zaključio je da su i Bunjevci starosedeoci u Bačkoj.
U istorijsko-etnografskoj raspravi „Bunjevci i Šokci u Bačkoj, Baranji i Lici“ (Beograd 1899) etnograf Ivan
Ivanić navodi da su Bunjevci starinom iz nevesinjskog kraja oko reke Bune, da su bili pravoslavni Srbi, a
pismeni deo naroda se služio ćirilicoma. Dalje kaže, danas (kraj 19. veka - nap. a.) „stanuju“ u gornjoj
Bačkoj, u Lici i Primorju (podvelebitski kanal), u nekim mestima oko Pešte, Feherskoj županiji, Čepelskom
ostrvu a ranije i u Banatu (Rekaš, Krašovo i Neuzina), gde su se „skoro sasvim izgubili“.
Po Ivaniću, velik broj Bunjevaca „treba da je u Lici, gde su se prvo zaustavili, kada su se iselili iz
Hercegovine“ tokom druge polovine 17. veka. Ivanić je zaključio da oni žive u Vojnoj krajini, počev od Senja
paralelno sa morskom obalom, ali ipak po dva-tri sata hoda daleko od mora.
Bunjevački pisac, kanonik Ivan Antunović (1815-1888), u „Raspravi o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i
Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom i gospodarskom“ (Beč, 1882), po pričanju pukovnika Ivana
Murgića (ličkog Bunjevca), navodi da su Bunjevci, iselivši se iz stare svoje domovine Hercegovine, naselili
mesta u „Podgorju“ (s velebitske morske strane) sa selima i mestima Vidovac, Konjsko, Karlobag, Dolac,
Cesarica, Prisna, Jablanac, Stinica, Stari Grad, Lukovo Šugarje, Sv. Juraj, Stolac, Senjska draga itd. Na
Velebitu su naselili Ostarije, Krasno, Vratnik, Krivi-put i Krmpote. Dalje su se naselili u Gračacu, Štikadi,
Ričici, Sv. Roku, Cerju, Lovincu i drugim ličkim selima, što potvrđuje i Manojlo Grbić u knjizi „Karlovačko
vladičanstvo“.
Teoriju o Bunjevcima kao starosedeocima u Bačkoj i Lici među prvima je zastupao bunjevački kanonik Ivan
Antunović, koji je tvrdio da su Sloveni (Srbi) starosedeoci u Ugarskoj i da su na tim prostorima bili naseljeni
pre dolaska Mađara. I Ivan Ivanić je smatrao da je istorijska istina da su odmah posle Rimljana i raznih
nomadskih plemena (sarmatskog i tračkog kolena), Bačku i južnu Ugarsku naselili Srbi, a gornje krajeve
severne Ugarske ostali Sloveni.
Iako je Ivanić u potpunosti poštovao „srpsku svest pok. kanonika“, i sam „nije dvojio Bunjevce od Srba“, ipak
nije mogao prećutati činjenicu da je glavno jezgro doseljenih Bunjevaca iz Hercegovine, o čemu po Ivaniću
svedoče utvrđeni istorijski fakti, kao i narodno verovanje samih Bunjevaca da su im se „preci doselili sa Buna
reke u Hercegovini“.
Sa Bunjevcima Ivanić je usko vezao Vlahe, koji su se u starim dokumentima nazivali pravoslavnim i
rimokatoličkim Srbima, koji su se „po jeziku i po svemu daleko razlikovali od pravih Hrvata Kajkavaca“, a
ćirilskim pismom su pisali kao i deo Bunjevaca. Kao bliske srodnike Bunjevaca Ivanić je smatrao Primorce -
čakavce sa Kvarnerskih ostrva, koji su se zajedno sa Bunjevcima naselili u Primorju iz Bosne u 17. stoleću.
Bunjevac Stevan Pavelić je tvrdio da su čak i kvarnerski čakavci bili pravi Bunjevci. Pavelićeve navode
potvrđuju statistički podaci o stanovništvu kvarnerskih ostrva, objavljeni 1857. godine u knjizi dopisnog člana
Mađarske akademije nauka Eleka Fenješa, prema kojoj je u Istri i na kvarnerskim otocima, 1850, živelo
134.445 Srba rimokatoličke (među kojima su bili i Bunjevci) i pravoslavne vere. Italijana je bilo oko 60.000,
Slovenaca oko 30.000 bez pominjanja hrvatskog imena.
Po narodnom predanju Bunjevac je bio ubeđen da su mu se preci doselili sa reke Bune u Hercegovini. Osim
kanonika Antunovića, koji je zastupao hipotezu o autohtonosti Bunjevaca u Bačkoj i Baranji, većina pisaca
19. veka slažu se da su Bunjevci starinom iz Hercegovine, odakle su se selili prema severnoj Dalmaciji i
najviše u Liku. Vuk Karadžić u „Kovčežiću“,1849, piše: „Bački Bunjevci, može biti da se zovu od
hercegovačke reke Bune, od koje su se negda amo doselili“.
Etnograf Biderman, 1888, navodi da su Bunjevci zaista prošli kroz Dalmaciju iz Hercegovine, neki ostali u
Dalmaciji i Lici, a drugi otišli u Bačku. Černig je u svojoj „Etnografiji (I)“ decidirano tvrdio da su Bunjevci
poreklom iz Hercegovine.
Pisac monografije grada Subotice, Ivanji („Istorija Subotice“, 2), slično navodi, s dodatkom da su došli sa
reke Bune, iz okoline Mostara i delom iz Dalmacije. Ivanji je za subotičke Srbe napisao da su došli sa
Velebita. Manojlo Sladović u „Povijesti biskupijah senjske i modruške ili krbavske“ (1856) navodi: „Žitelji
krmpotske satnije u Pazarištu, po Lovincu, oko Boričevca, Brotnje (u Lici) jesu Bunjevci od vode Bune u
Hercegovini potekli“.

Bunjevci I Šokci

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bunjevci I Šokci

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

BUNJEVCI I ŠOKCI

U BAČKOJ, BARANJI I LICI

NAGRADILA „MATICA SRPSKA" SA 500 DIN.

M. Grbić („Karlovačko Vladičanstvo") veli, da su „Bunijevci" naseljeni u Primorju, Po Liču, Hreljinu,

U Baranji su naseljeni sada u ovim mestima:

G. St. Ivanu 925

U ostalim mestima u peštanskoj i Feherskoj županiji i Banatu ima Bunjevaca u:

U Subotici je vrlo naglo umnožena populacija, što se vidi iz ovog pregleda:

U Somboru ima sad po službenoj statistici 6123 Bunjevca, a po M. Mandiću 9000.

U Somboru je bilo stanovnika godine:

Šokaca ima u Bačkoj:

U Mohaču računa Mandić da ima 4000 Šokaca.

I. Bunjevaca ima svega 101.000 i to:

U Peštan. i Feherskoj županiji i dr. 10.000

II. Šokaca ima svega 52.000 i to:

Bereg (Breg) 2.000

Gor. Sentivan 926

II. Poreklo i povesnica.

1. Jesu li Bunjevci starosedeoci ili doseljenici?

U ostalom, mi možemo razjasniti od kuda je postala Antunovićeva teorija o auhtohtonstvu

2. Seobe „Vlaha", „Vaser-Kroata" i Šokaca,

„Virne i prave sluge bana Ivaniša Ivanovića, svi dobri Vlasi:

U Tolni se pominju (1557. g.) šokačka sela: Ivka i Irig.

Selo Kuolin: Jurica, Radiša, Vidak;

Selo Nemeši: Bošnjak, Vandanić, Simić, Matić, Lukačević;

U Moško: Žuvić, Lučić, Bošnjak, Sučić, Matijašević.

U Vilanju, Sva prezimena na – „ić" i „in".

U Kišfalu: Crnogorac, Urica, Gančinac, Bošnjak, Šokac.

1715. g. bilo je Šokaca u Baranji u 69 sela.

3. Šta je još prethodilo seobi Bunjevaca iz Hercegovine?

„Tečajem poslednjega rata, a da se otmu besnom turskom gospodstvu i očuvaju svoju

1640 g. naseljeni su Srbi iz Bosne na Kupi. Došli su pod knezom Todorom.

1646 g. naseliše Vlasi katoličke vere Sv. Juraj.

„Ej, viteže Pletikosa Marko,

Kneževe Žuljeviće (Žujeviće) iz Poljica peva Kačić ovako:

„Vitezove porodiše majke

Iz Poljice se takođe odlikovao Nikola Sušić (Sučić):

„Knez Poljički, Sušiću Nikola,

„Viteza je porodila majka

„Pita starac Matković Jovana

4. Poreklo Bunjevaca u nauci.

Cernig izrično tvrdi, da su Bunjevci poreklom (stammen) iz Hercegovine (Etnographie I).

U đenđeškom samostanu stoji pribeleška, da su se Bunjevci doselili većinom iz Bosne (t. j.

Tomaga Fridrih veli, da su se Bunjevci doselili iz Hercegovine i susednih pokrajina i da im ime

To u ostalom najviše potvrđuje onaj dragoceni zapis jeromonaha u đenđeškom samostanu.

Mane Grbić („Karlovačko vladičanstvo" I. 66 i 76 [„Bunijevci su došli iz sjeverne

Emil Piko (Srbi u Ugarskoj);

F. Helvald (Welt der Slaven);

N. Đ. Vukićević (Zemljopis 1873.) veli, da su došli iz Senja i Makarske;

5. Seoba Bunjevaca iz Hercegovine.

Ima ih i s ove strane Velebita naseljenih sa pravoslavnima: u Vlaškom-Kompolju, Brlogu, Melnici i

Pavelić misli da bunjevačkih porodica mora biti još i u Kranjskoj i Štajerskoj.

6. Lički Bunijevci (1683 – do novijih dana).

Pećina Janković Stojana kod Slunja

Ti novi „prebjegi" odlikovahu se u bojevima pod Stojanom Jankovićem i Ilijom Smiljanićem.

„Mustaj beže na noge skočio,

Soko biše Orešković Mate

Ali evo zmaja ognjenoga

A za njime Došen kapetana,

Al evo ti veće čudo kažem,

Gdi je kneže Milinković Lovre

Stanje je u Lici bilo i dalje nesnošljivo, jer globljenja i nepravde ne prestajahu.

Serežanin Todor Babić