01

He​ning Man​kel

BELA LA​VI​CA

NA​ROD​NA KNJI​GA ALFA

Na​si​ov ori​gi​na​la
Hen​ning Man​kell
DEN VITA LE​JO​NIN​NAN
Pre​ve​la
Ma​ri​na Ba​u​er

02
„Sve dok nastavimo da u našoj zemlji vrednujemo ljude na različit način, prema boji
nji​ho​ve kože, bo​lo​va​će​mo od ono​ga što So​krat na​zi​va - laž u du​bi​ni duše."

ju​žno​a​frič​ki pre​mi​jer Jan Ho​fi​na​jer, 1946.

„An​gu​ram​po sim​ba, mče​za nani?“

("Ko se usu​đu​je da se igra dok lav riče?“)

afrič​ka po​slo​vi​ca

03
 Prolog

Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka, 1918.

Kasno po podne, 21. aprila 1918, u jednom tihom kafeu u naselju Kensington u
Johanesburgu, sastala su se tri muškarca. Sva trojica su bili mladi. Najmlađi, Verner
van der Merve, upravo je napunio devetnaest godina. Najstarijem, Heningu Kloperu,
bilo je dvadeset i dve. Treći muškarac iz skupine zvao se Hans du Pleis i trebalo je da
nekoliko nedelja kasnije napuni dvadeset i jednu godinu. Imali su nameru da baš tog
dana planiraju njegovu rođendansku proslavu. Niko od njih nije pomislio, pa čak ni
slutio, da će njihov sastanak u kafeu u Kensingtonu dobiti na istorijskom značaju. U
toku toga popodneva, proslava rodendana Hansa du Pleisa neće se ni pomenuti. Čak ni
Hening Kloper, koji je dao predlog koji će zauvek promeniti čitavo južnoafričko
društvo, nije imao pojma o obimu i konsekvencama svojih sopstvenih, još uvek ne
sa​svim uo​bli​če​nih mi​sli.
Bila su to tri mlada muškarca, međusobno različita, promenljivog temperamenta i
karaktera, ali koji su imali nešto zajedničko. Nešto što je bilo od suštinskog značaja.
Bili su Buri. Sva trojica su pripadali porodicama plemenitog roda koje su se tokom
prvih velikih emigracionih talasa beskućnika iz redova holandskih hugenota* 1860-ih
godina, naselile u Južnu Afriku. 'Kada se engleski uticaj u Južnoafričkoj Republici
povećao do dimenzija prave pretnje i otvorenog pritiska, Buri su se volovskim
zapregama zaputili ka unutrašnjosti zemlje, ka beskonačnim ravnicama u Transvalu i
Oranju. Za ovu trojicu mladih ljudi, baš kao i za sve Bure, sloboda i nezavisnost bili
su preduslov za očuvanje njihove kulture i jezika. Sloboda je garantovala da se
nikakvo neželjeno stapanje sa omraženim stanovnicima engleskog porekla neće desiti,
još manje mešanje sa crncima koji su nastanjivali zemlju ili sa indijskom manjinom
koja se pre svega prehranjivala baveći se trgovinom u obalskim gradovima kao što su
Dur​ban, Port Eli​za​bet i Kap​štad.
Hening Kloper, Verner van der Merve i Hans du Pleis bili su Buri, što je bilo
nešto što nikada nisu mogli da zaborave ili da zanemare. Pre svega, time su se
po​no​si​li. Od svog naj​ra​ni​jeg de​tinj​stva zna​li su da su pri​pa​da​li iza​bra​nom na​ro​du. Ali,
upravo je to što se podrazumevalo bilo nešto čega su se retko doticali u svom
svakodnevnom sastajanju u malom kafeu. Tamo su samo bitisali, u nevidljivom
pro​du​žet​ku uza​ja​mnog pri​ja​telj​stva i po​ve​re​nja, mi​sli i ose​ća​nja.
Pošto su sva trojica radili kao službenici u južnoafričkoj železnici, po završetku
radnog vremena su jedan drugom pravili društvo u kafeu. U normalnim prilikama,
pričali su o devojkama, o snovima o budućnosti i o velikom ratu koji je kulminirao u

04
Evropi. Ali upravo tog dana, Hening Kloper je sedeo ćutke, udubljen u misli. Ostali,
koji su na​vi​kli da je naj​prič​lji​vi​ji od njih, po​sma​tra​li su ga ra​do​zna​lo.
-Jesi li bo​le​stan? - pi​tao je Hans du Ple​is. - Da ne​maš ma​la​ri​ju
He​ning Klo​per je od​sut​no od​mah​nuo gla​vom.
Hans du Ple​is je sleg​nuo ra​me​ni​ma i okre​nuo se ka Ver​ne​ru van der Mer​veu.
-Razmišlja - rekao je Verner. - Razmišlja o tome kako da već ove godine poveća
svo​ju pla​tu sa če​ti​ri na šest fun​ti me​seč​no
To je bila jedna od njihovih stalnih tema razgovora, kako da ubede svoje
nevoljne šefove da povećaju njihove mršave plate. Niko od njih nije sumnjao u to da
će ih, posle izvesnog vremena, karijere unutar južnoafričke železnice odvesti do
različitih viskokih položaja. Sva trojica su bili naoružani zdravim samopouzdanjem,
bili su inteligentni i energični. Njihov problem je bio taj što se, prema njihovom
mi​šlje​nju, na​pre​dak od​vi​jao jako spo​ro.
Hening Kloper je uzeo šolju kafe i otpio jedan gutljaj. Vrhovima prstiju je
proveravao da li mu je visoka bela kragna bila dobro nameštena. Potom je polako
pre​šao pre​ko do​bro oče​šlja​ne, za​li​za​ne kose.
-Is​pri​ča​ću vam o ne​če​mu što se do​go​di​lo pre če​tr​de​set go​di​na - re​kao je po​la​ko
Ver​ner van der Mer​ve je u nje​ga zač​ki​ljio iza svo​jih ne​u​ra​mlje​nih na​o​ča​ra.
-Suviše si mlad za tako nešto - rekao je. - Za osamnaest godina ćeš imati
četrdesetogodišnje sećanje o kome ćeš moći da nam nešto ispričaš, ali sada ga još
uvek ne​maš
He​ning Klo​per je za​vr​teo gla​vom.
-Nisam ja taj koji se seća - odgovorio je. - Ne radi se ni o meni niti o mojoj
po​ro​di​ci. Radi se o en​gle​skom po​ruč​ni​ku Džor​džu Stra​to​nu
Hans du Ple​is je odu​stao od po​ku​ša​ja da upa​li ci​ga​re​tu.
-Otkada se ti to interesuješ za Engleze? - čudio se. - Samo mrtav Englez je dobar
En​glez, bez ozbi​ra na to da li je po​ruč​nik, po​li​ti​čar ili rad​nik u rud​ni​ku
-On i jeste mrtav - rekao je Hening Kloper. - Poručnik Džordž Straton je mrtav.
Ne moraš da se brineš. Želim da ispričam upravo nešto vezano za njegovu smrt. Umro
je pre če​tr​de​set go​di​na
Hans du Pleis je otvorio usta ne bi li još nešto dodao, ali mu Verner van der
Mer​ve hi​tro po​lo​ži ruku na rame.
-Sa​če​kaj - reče. - Pu​sti He​nin​ga da za​vr​ši
Hening Kloper je otpio još jedan gutljaj kafe i pažljivo obrisao salvetom usta i
tan​ke, sve​tle br​ko​ve.
-Bilo je to aprila 1878. - započe. - Tokom britanskog rata protiv pobunjenih
afrič​kih ple​me​na
-Tokom rata koji su izgubili - reče Hans du Pleis. - Samo Englezi mogu da izgube

05
rat protiv divljaka. Engleska vojska je pokazala ko je i šta je kod Isandlvane i Rork
Drif​ta. Ma​sa​kri​ra​li su je di​vlja​ci
-Pu​sti ga da na​sta​vi - reče Ver​ner van der Mer​ve. - Ne​moj ga sve vre​me pre​ki​da​ti
-Ono o čemu želim da pričam, dogodilo se negde u okolini reke Bafalo - reče
Hening Kloper. - Kod reke koju domoroci zovu Gongko. Deo Maunted Rajflsa za koji
je Straton bio odgovoran, podigao je logor i zauzeo položaj na otvorenom polju uz
reku. Ispred njih se prostirala uzvišica čijeg se imena ne sećam. Ali iza brda, čekala
je grupa Ksosa ratnika. Nije ih bilo puno i bili su jadno naoružani. Stratonovi vojnici
nisu imali razloga za zabrinutost. Izaslati špijuni su ih uveravali da su Ksose bile
neorganizovane i da je izgledalo da se spremaju na povlačenje. Sem toga, Straton i
njegovi oficiri su tog dana čekali na pojačanje koje se sastojalo od najmanje jednog
bataljona. Međutim, sa poručnikom Stratonom, koji je inače bio poznat po svojoj
mirnoći, nešto se iz čista mira dogodilo. Počeo je da se šeta naokolo i oprašta od
svojih vojnika. Oni koji su ga videli u tom stanju, kažu da je izgledao kao da ga je
uhvatila iznenadna groznica. Sasvim nenadano je izvukao pištolj i pucao sebi u glavu,
naočigled svih njegovih vojnika. Imao je dvadeset šest godina kada je umro kod reke
Ba​fa​lo. Če​ti​ri go​di​ne više nego ja sada
Hening Kloper je naglo zaćutao, kao da je i sam bio iznenađen završetkom priče.
Hans du Pleis je izduvao prsten dima iz svoje cigarete i izgledalo je kao da čeka na
nastavak. Verner van den Merve je pucnuo prstima u pravcu crnog kelnera koji je
či​stio sto na dru​gom kra​ju lo​ka​la.
-Je li to sve? - pi​tao je Hans du Ple​is
-Da - od​go​vo​rio je He​ning Klo​per. - Zar to nije do​volj​no
-Mi​slim da nam je po​treb​no još kafe - re​kao je Ver​ner van der Mer​ve

Crnac, koji je šepao na jednu nogu, uzeo je porudžbinu povijenih leđa i nestao iza
vra​ta koja su vo​di​la u ku​hi​nju.
-Za​što nam to pri​čaš? - pi​tao je Hans du Ple​is. - Pri​ču o en​gle​skom po​ruč​ni​ku koga
je uhva​ti​la sun​ča​ni​ca, pa se ubio
He​ning Klo​per je za​ču​đe​no po​sma​trao svo​je pri​ja​te​lje.
-Zar ne ra​zu​me​te? - re​kao je. - Zar za​i​sta ne ra​zu​me​te
Njegovo iznenađenje je bilo izistinsko: u njemu nije bilo ni traga glumi ili
preterivanju. Kada je, sticajem okolnosti, u jednom časopisu u roditeljskoj kući
naleteo na priču o smrti poručnika Stratona, smesta je pomislio kako ga se ticala.
Učinilo mu se da je u Stratonovoj sudbini prepoznao svoju. U početku ga je ta
pomisao zbunjivala pošto je bila neverovatna. Šta li je on to mogao imati zajedničkog
sa poručnikom engleske armije koji je u očiglednom napadu ludila uperio sebi
re​vol​ver u sle​po​oč​ni​cu i oki​nuo?

06
 Opis Stratonove sudbine nije bilo ono što mu je uhvatilo pažnju, već poslednji
redovi članka. Jedan redov, koji je bio svedok događaja, kasnije je ispričao kako je
poručnik Straton poslednjeg dana neprekidno mumlao nekoliko reči za sebe, bez
prekida, kao da je izgovarao vradžbinu: Radije ću da počinim samoubistvo nego da
pad​nem živ u ruke Kso​sa rat​ni​ka.
Upravo tako je Hening Kloper tretirao svoj položaj Bura u sve engleskijoj
Južnoafričkoj Republici. Odjednom je osetio kako je i sam stajao pred Stratonovim
iz​bo​rom.
Potlačenost, pomislio je. Ništa nije gore nego kada je čovek prinuđen da živi pod
okolnostima kojima ne vlada. Čitav moj rod, moj narod, prinuđen je da živi pod
engleskim zakonima, pod engleskom opsadom, pod engleskim prezirom. Naša je
kultura svuda izložena pretnji i organizovanom blaćenju. Englezi će pokušati da nas
sistematski slome. Najveća opasnost od potlačenosti je da ona postaje navikom,
jednom rezignacijom koja se u krv uvlači poput paralizujućeg otrova, najverovatnije
sasvim neprimetno i tada postaje potpunom. Poslednja utvrda je pala, podsvest se
po​mra​či​la i po​če​la da la​ga​no od​u​mi​re.
Nikada ranije nije pričao o svojim razmišljanjima sa Hansom du Pleisom i
Vernerom van der Merveom. Ali zato je primetio da su sve češće, u razgovorima o
nepravdama koje su počinili Englezi, potpadali ogorčenim i ironičnim komentarima.
Bes koji bi trebalo da bude podrazumevajući, isti onaj koji je njegovog oca naterao da
kre​ne u rat pro​tiv En​gle​za, sada je ne​de​o​sta​jao.
To ga je plašilo. Ko će u budućnosti da pruži otpor Englezima, ako neće njegova
generacija? Ko će braniti prava Bura, ako to ne uradi on? Ili Hans du Pleis i Verner
van der Mer​ve?
Priča o poručniku Stratonu mu je razjasnila nešto što je već znao i od čega sada
više nije mo​gao da po​beg​ne.
Radije ću počiniti samoubistvo, nego postati potlačen. Ali pošto želim da živim,
ra​zlo​zi za po​tla​če​nost se mo​ra​ju eli​mi​ni​sa​ti.
Tako jed​no​stav​ne i tako te​ške, ali oči​gled​ne al​ter​na​ti​ve.
Nije ni sam znao zbog čega je izabrao baš taj dan da svojim prijateljima ispriča o
poručniku Stratonu, ali jednostavno više nije mogao da čeka. Vreme je sazrelo, nisu
više smeli da popodneva i večeri provedene u svome lokalu troše isključivo na
sanjarenje o budućnosti i planove za proslave rođendana. Bilo je nečega što je bilo
mnogo bitnije, nečega što je principijelno bilo preduslov za njihovu budućnost.
Englezi kojima se nije dopadalo u Južnoafričkoj Republici mogli su da se vrate u
svoju domovinu, ili da traže druge naseobine u naoko nepreglednoj britanskoj
imperiji. Ali za Heninga Klopera, baš kao i za sve ostale Bure, nije bilo nijedne
druge alternative sem Južnoafričke Republike. Nekada davno, pre dvesta pedeset

07
godina, spalili su sve mostove za sobom, izbegli pogrome i pronašli izgubljeni raj u
Južnoafričkoj Republici. Teška nemaština im je dala osećaj da su bili izabrani narod.
Baš ovde, na najjužnijem špicu afričkog kontinenta, čekala ih je ili budućnost ili
po​tla​če​nost koja je pod​ra​zu​me​va​la ogra​ni​če​no, ali ne​mi​i​o​srd​no uni​šte​nje.
Stari kelner se hramljući približavao sa poslužavnikom. Nespretnim rukama je
sklanjao upotrebljene šoljice i postavio nove na sto, zajedno sa posudom za kafu.
He​ning Klo​per je upa​lio ci​ga​re​tu i po​gle​dao u svo​je pri​ja​te​lje.
-Zar ne razumete? - ponovo je rekao. - Zar ne razumete da se nalazimo pred istim
iz​bo​rom kao po​ruč​nik Stra​ton
Ver​ner van der Mer​ve je ski​nuo svo​je na​o​ča​re i oči​stio ih ma​ra​mi​com.
-Moram jasnije da te vidim, Klopere - rekao je. - Moram da se uverim da si to
za​i​sta ti pre​ko puta
Hening Kloper je odjednom postao besan. Zašto nisu razumeli šta je pokušavao da
im kaže? Zar je mo​gu​će da je bio usa​mljen sa svo​jim raz​mi​šlja​njem?
-Zar ne vidite šta se oko nas dešava? - rekao je. - Ukoliko ne budemo spremni da
branimo naše pravo da budemo Buri, ko će to učiniti za nas? Zar ćemo da dozvolimo
da čitav naš narod bude izgažen i oslabljen, da mu ništa drugo neće preostati no
Stra​to​nov iz​bor
Verner van der Merve je lagano odmahnuo glavom. Heningu Kloperu se učinilo da
je čuo pri​zvuk izvi​nja​va​nja kada mu je od​go​vo​rio.
-Izgubili smo veliki rat - rekao je. - Ima nas malo i dozvolili smo Englezima da se
previše prošire u zemlji koja je nekada bila naša. Bićemo prinuđeni da sa njima
živimo u nekakvoj vrsti zajednice. Sve ostalo je nemoguće. Suviše nas je malo i
osta​će nas pre​ma​lo, čak i ako naše žene ne budu ni​šta dru​go ra​di​le do ra​đa​le decu
-Ne radi se o brojkama - odgovorio je uzbuđeno Hening Kloper. - Radi se o veri i
o od​go​vo​mo​sti
-Ne samo o njima - rekao je Verner van der Merve. - Sada razumem šta si hteo da
kažeš svojom pričicom i mislim da si u pravu. Ali, ti si sanjar, Klopere. Stvarnost
iz​gle​da ona​ko kao što iz​gle​da. Ne može je pro​me​ni​ti čak ni tvoj mr​tvi po​ruč​nik
Hans du Pleis je pažljivo slušao dok je pušio svoj cigarilos. Sada ga je odložio u
pe​pe​lja​ru i fik​si​rao po​gled na He​nin​ga Klo​pe​ra.
-Ti ciljaš na nešto - rekao je. - Šta misliš da treba da učinimo? Nešto poput
komunista u Rusiji? Da se naoružamo i naselimo se u Drakensberg poput partizana?
Sem toga, zaboravljaš da nisu samo Englezi ti kojih je previše u ovoj zemlji. Najveću
pret​nju na​šem na​či​nu ži​vo​ta pred​sta​vlja​ju do​mo​ro​ci, obo​je​ni
-Oni ni​ka​da neće ne​što zna​či​ti - od​go​vo​rio je He​ning Klo​per
-Toliko su nam podređeni, da će uvek činiti onako kako im kažemo; misliće misli
koje mi želimo da misle. Budućnost određuje borba između nas i engleskog uticaja.

08
Ni​šta dru​go
Hans du Pleis je ispio svoju kafu i pozvao starog kelnera koji je nepomično čekao
kraj vrata u kuhinju. Bili su sami u kafeu, ne računajući nekoliko starijih muškaraca
koji su se​de​li za​du​blje​ni u par​ti​ju šaha.
-Nisi od​go​vo​rio na moje pi​ta​nje - re​kao je Hans du Ple​is. - Imaš li ne​što na umu
-Hening Kloper uvek ima dobre ideje - rekao je Verner van der Merve. - Bilo da
se radi o pla​no​vi​ma za po​bolj​ša​nje ju​žno​a​frič​ke že​le​zni​ce ili o upo​zna​va​nju le​pih žena
-Možda - rekao je Hening Kloper i nasmejao se. Delovalo je kao da su njegovi
prijatelji počeli da slušaju. Čak iako su njegove misli bile nedovršene i slabe, uvideo
je da je že​leo da pri​ča o ono​me o čemu je jako dugo raz​bi​jao gla​vu
Sta​ri kel​ner je do​šao do sto​la.
-Tri čaše portoa - naredio je Hans du Pleis. - Ne ide nam u čast to što pijemo
nešto u šta su Englezi toliko zaljubljeni. Pa ipak, u pitanju je vino koje se proizvodi u
Por​tu​ga​lu
-Englezi poseduju mnoge od velikih portugalskih destilerija vina - dodao je
Ver​ner van der Mer​ve. - Mo​žeš ih svu​da naći, te pro​kle​te En​gle​ze. Svu​da
Kelner je počeo da sa stola sakuplja šoljice za kafu. Dok je Verner van der
Merve pričao o Englezima, malo je ćušnuo sto. Posuda sa mlekom se prevmula i
ufle​ka​la Ver​ne​ro​vu ko​šu​lju.
Za stolom je postalo tiho. Verner van der Merve je gledao u kelnera. Potom je
na​glo ustao, zgra​bio star​če​vo uvo i po​čeo da ga bru​tal​no vuče.
-Is​fle​kao si mi ko​šu​lju - drao se
Zatim je ošamario kelnera. Čovek se zateturao od snažnog udarca. Nije rekao
ni​šta, već se užur​ba​no za​pu​tio u ku​hi​nju po por​to.
Ver​ner van der Mer​ve je seo za sto i obri​sao ko​šu​lju ma​ra​mi​com.
-Afrika bi mogla da bude raj - rekao je. Kada ne bi bilo Engleza i kada ne bi bilo
više do​mo​ro​da​ca nego što nam je po​treb​no
-Mi ćemo pretvoriti Južnoafričku Republiku u raj - rekao je Hening Kloper. -
Postaćemo ne samo ugledni ljudi u železnici, već i ugledni Buri. Podsećaćemo sve
naše vršnjake o tome šta nas očekuje. Moramo da povratimo naš sopstveni ponos.
Englezi moraju da uvide kako se nikada nećemo podrediti. Mi nismo kao Džordž
Stra​ton, mi ne be​ži​mo
Pre​ki​nuo je iz​la​ga​nje dok je kel​ner na sto po​sta​vljao tri čaše i pola fla​še por​toa.
-Nisi mo​lio za opro​štaj, slu​go - re​kao je Ver​ner van der Mer​ve.
-Molim za oproštaj zbog moje nespretnosti - odgovorio je kelner na engleskom
je​zi​ku
-U budućnosti ćeš morati da odgovaraš na afrikanerskom - rekao je Verner van der
Merve. - Svaki sluga koji odgovara na engleskom, biće poslat pred sud i odstreljen

09
kao pas. Odla​zi. Ne​sta​ni
-Do​zvo​li mu da nas ča​sti vi​nom - pre​dlo​žio je Hans du Ple​is
-Po​lio je tvo​ju ko​šu​lju. Isprav​no je da pla​ti vino od svo​je pla​te
Ver​ner van der Mer​ve je odo​brio pre​dlog kli​ma​njem gla​ve.
-Jesi li ra​zu​meo, slu​go? - Re​kao je kel​ne​ru
-Ja ću, na​rav​no, pla​ti​ti za vino - od​go​vo​rio je kel​ner
Kada su konačno bili sami, Hening Kloper je nastavio tamo gde je bio prekinut.
Sce​na sa kel​ne​rom je već bila za​bo​ra​vlje​na.
-Mislim da bi trebalo da oformimo savez - rekao je. - Možda čak i klub. Naravno,
samo za Bure. Tamo možemo da diskutujemo, da naučimo nešto više o našoj istoriji.
To će biti jedan klub u kome se nikada neće govoriti engleski, već isključivo
afrikanerski. U njemu ćemo pevati naše pesme, čitati naše pisce, jesti našu hranu.
Ukoliko počnemo sa svojim aktivnostima ovde, u Kensingtonu, Johanesburgu, možda
će se stvar dalje proširiti do Pretorije, Blumfontejna, King Vilijams Tauna,
Petermaricburga, Kapštada, svuda. Ono što nam je potrebno je verski pokret. Jedan
podsetnik o tome da Buri nikada neće dopustiti da se podrede, da nikada neće
dozvoliti da se njihovim dušama ovlada, pa čak ni onda kada telo umre. Ja mislim da
mno​gi če​ka​ju da se baš to do​go​di
Po​di​gli su svo​je čaše.
-Tvoja ideja je fantastična - rekao je Hans du Pleis. - I pored toga se iskreno
na​dam da ćemo ima​ti vre​me​na da po​vre​me​no upo​zna​je​mo lepe žene
-Naravno - rekao je Hening Kloper. - Sve će biti kao i pre, jedino što ćemo
dodati nešto što smo do sada potiskivali i što će našim životima dati sasvim novi
smi​sao
Hening Kloper je primetio da su njegove reči bile pompezne, možda čak i
patetične, ali to mu se baš tada učinilo neophodnim. Reči su prikrivale velike misli,
odlu​ču​ju​će za bu​duć​nost či​ta​vog na​ro​da. Za​što onda ne bi bio pom​pe​zan?
-Da li misliš da bi i žene trebalo da budu članovi udruženja? - upitao je oprezno
Ver​ner van der Mer​ve
He​ning Klo​per je od​mah​nuo gla​vom.
-To je samo za muškarce - odgovorio je. - Naše žene ne treba da se motaju po
sa​stan​ci​ma. Ovo će biti samo naša tra​di​ci​ja
Nazdravili su. Hening Kloper je odjednom uvideo da su se njegova dva prijatelja
već ponašala kao da je ideja da se ispravi nešto od onoga što je bilo izgubljeno u ratu
koji se završio pre šesnaest godina, bila njihova ideja. Međutim, to ne da ga nije
iritiralo, već je osećao i izvesno olakšanje. To je značilo da nije pogrešno
raz​mi​šljao.
-Naziv - rekao je Hans du Pleis. - Statut, pravila glasanja, sastanci. Sigurno si već

10
sve osmi​slio
-Za tako nešto je još uvek prerano - odgovorio je Hening Kloper. - Moramo da
budemo promućurni. Baš sada, kada je neophodno povratiti bursko nacionalno
osećanje, moramo biti strpljivi. Ako previše žurimo, postoji rizik da ćemo pogrešiti, a
mi ne smemo da doživimo neuspeh. Savez mladih Bura će iritirati Engleze. Učiniće
sve da nas spreče, da nam smetaju, da nas ugroze. Moramo da se dobro naoružamo.
Najbolje je da donesemo odluku za tri meseca. U međuvremenu možemo da
nastavimo sa razgovorima. Ionako se ovde srećemo svaki dan. Možemo da krenemo
da pozivamo svoje prijatelje i slušamo njihova mišljenje. Ali pre svega, svako mora
da u sebi osluškuje. Da li sam spreman na ovako nešto? Da li sam spreman da učinim
ne​što za svoj na​rod
He​ning Klo​per je za​ću​tao. Po​gle​dom je lu​tao pre​ko lica svo​jih pri​ja​te​lja.
-Već je kasno - rekao je. - Gladan sam i želim da idem kući da večeram. Možemo
su​tra da na​sta​vi​mo sa raz​go​vo​rom
Hans du Ple​is je usuo osta​tak por​toa u tri čaše. Po​tom je ustao.
-Nazdravimo poručniku Džordžu Stratonu - rekao je. - Pokažimo nepobedivu
bur​sku sna​gu time što ćemo na​zdra​vi​ti jed​nom mr​tvom En​gle​zu
I ova dvo​ji​ca usta​do​še i po​di​go​še svo​je čaše.
U mraku kod kuhinjskih vrata, stajao je stari Afrikanac i posmatrao ih. Teški bol
zbog počinjene nepravde, pritiskao mu je glavu. Znao je da će proći ili da će barem
potonuti u zaborav koji je ublažavao svaku tugu. Narednog dana će ponovo služiti kafu
tro​ji​ci mla​dih mu​ška​ra​ca.

Nekoliko meseci kasnije, petog juna 1918, Hening Kloper, Hans du Pleis i Verner van
der Merve, osnovali su, zajedno sa izvesnim brojem prijatelja, savez koji su nazvali
Mla​da Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka.
Još nekoliko godina kasnije, kada je broj članova prilicno narastao, Hening
Kloper je predložio da se savez u budućnosti zove Brat​stvo. Sada tu više nisu bili
samo mladi ljudi ispod dvadeset pet godina starosti. U drugu ruku, ženama nikada
neće biti do​zvo​lje​no da budu čla​ni​ce udru​že​nja.
Najvažnija promena se dogodila u sobi za sastanke hotela Karlton u
Johanesburgu, kasno uveče 26. avgusta 1921. Tada je doneta odluka da savez
Brat​stvo bude tajan, sa posebnim ritualima za uvođenje članova i sa zahtevom za
nepokolebljivi lojalitet najvažnijem cilju saveza: odbrani prava Bura, izabranog
naroda u Južnoafričkoj Republici koja je bila njihova domovina i kojom će jednoga
dana neograničeno vladati. Brat​stvo će se obaviti velom ćutanja a njeni će članovi
de​la​ti taj​no.

11
Trideset godina kasnije, uticaj Brat​stva u najvažnijim delovima južnoafričkog
društva bio je gotovo potpun. Niko nije mogao postati predsednik zemlje bez članstva
u Brat​stvu ili makar bez njegovog blagoslova. Niko nije mogao postati član vlade,
niko nije mogao dostići jednu od najznačajnijih pozicija u društvu, unapređenje ili
naimenovanje, bez odobrenja Brat​stva. Sveštenici, sudije, profesori, vlasnici
novina, biznismeni; svi oni koji su imali uticaj ili moć, bili su članovi, svi su se
zarekli u svoju vernost i položili zakletvu o ćutanju radi velikog zadatka - očuvanja
iza​bra​nog na​ro​da.
Bez tog saveza se aparthejd, koji je stupio na snagu 1948, nikada ne bi ostvario.
Predsednik Jan Smuts i njegova Ujedinjena stranka, nisu morali da oklevaju. Brat​stvo
koje im je čuvalo leđa, moglo je da vidi razliku između takozvanih nižestojećih rasa i
vladajućeg belog naroda i da ih reguliše agresivnim sistemom zakona i pravila koje će
jednom zanavek garantovati da se Južnoafrička Republika razvija u pravcu u kome
Buri to žele. Mogao je da postoji samo jedan izabrani narod. To je bila i ostala
po​la​zna tač​ka sve​ga.

Godine 1968. u tajnosti se slavila pedesetogodišnjica Brat​stva. Hening Kloper koji

je bio jedini preživeli od osnivača iz 1918, održao je govor koji se završio rečima:
Da li mi zaista razumemo, u dubini naših duša, kakva se neverovatna snaga
večeras nalazi unutar ova četiri zida? Pokažite mi organizaciju sa većim uticajem u
Afri​ci. Po​ka​ži​te mi or​ga​ni​za​ci​ju sa ve​ćim uti​ca​jem bilo gde na sve​tu!
Pri kraju 1970-ih, uticaj Brat​stva na politiku Južnoafričke Republike se
drastično smanjio. Anatomija aparthejda koja se oslanjala na sistematično
potlačivanje crnaca i ostalih rasa u zemlji, počela je da se raspada kao rezultat
nesuglasica u sopstvenim redovima. Liberalni belci nisu hteli ili želeli da bez
pro​te​sta po​sma​tra​ju pri​bli​ža​va​nje ka​ta​stro​fe.
Ali, pre svega, čitava situacija je dojadila crncima i ostalim obojenim
manjinama. Ono nepojmljivo u aparthejdu probilo je sve granice. Otpor je sve više
ras​tao, naj​ek​strem​ni​je tač​ke kon​fron​ta​ci​je su se pri​bli​ža​va​le.
Tada su već i dru​ge sna​ge u po​kre​tu Bura po​če​le da se okre​ću ka bu​duć​no​sti.
Izabrani narod se nikada neće pokoriti. Bolje je umreti nego obedovati za istim
stolom sa jednim Afrikancem ili obojenim, bila je njihova polazna tačka. Fanatično
brat​stvo se nije uga​si​lo sa sma​nje​nim uti​ca​jem ono​ga Brat​stva.
Nelson Mandela je 1990. pušten sa Roben Ajlenda, na kome je sedeo kao
po​li​tič​ki za​ro​blje​nik sko​ro tri​de​set go​di​na.
Dok je svet slavio, mnogi Buri su oslobađanje Nelsona Mandele videli kao
nevidljivu i nepotpisanu deklaraciju rata. Predsednik De Klerk je postao omraženi
iz​daj​nik.

12
U to vreme se jedan broj muškaraca sastao u najvećoj tajnosti da donese odluku o
budućnosti Bura. Bili su to nemilosrdni ljudi. Smatrali su se božjim izabranicima. Oni
se ni​ka​da neće po​ko​ri​ti niti će ika​da uči​ni​ti isto što i Džordž Stra​ton.
Bili su spremni da svim raspoloživim sredstvima odbrane prava koja su smatrali
ne​pri​ko​sno​ve​nim.
Sastali su se u tajnosti i doneli odluku. Izazvaće građanski rat koji će se završiti na
samo je​dan mo​gu​ći na​čin - pu​sto​še​ćim kr​vo​pro​li​ćem.

Hening Kloper je umro iste te godine, u devedeset četvrtoj. Poslednjih dana svoga
života često je sanjao kako se stapa sa duhom poručnika Džordža Stratona. I svaki put
kada bi u snu sebi prislonio pištolj na slepoočnicu, budio se okupan hladnim znojem u
mračnoj spavaćoj sobi. Iako je bio star i nije više mario za dešavanja oko sebe,
uvideo je da je u Južnoafričkoj Republici došlo novo vreme u kome nikada ne bi
mogao da se oseća kao kod kuće. Ležao bi budan u mraku i pokušavao da zamisli kako
će izgledati budućnost, ali tama je bila toliko neprobojna, da je ponekad u sebi
osećao veliki nemir. Kao u udaljenom snu, mogao je da se vidi u društvu Hansa du
Pleisa i Vernera van der Mervea, kako sede u kafeu u Kensingtonu i da čuje sopstveni
glas koji je pri​čao o od​go​vo​mo​sti za bur​sku bu​duć​nost koju su no​si​li.
Negde, mislio je, i danas sede mladi ljudi, mladi Buri, za stolom u kafiću i
pričaju o osvajanju i odbrani budućnosti. Izabrani narod se nikada neće pokoriti,
ni​ka​da se neće pre​da​ti.
Uprkos zabrinutosti koju je ponekada osećao u tami spavaće sobe, Hening Kloper
je umro u ubeđenju da njegovi potomci nikada neće uraditi ono što je uradio Džordž
Stra​ton kod reke Gong​ko, jed​no​ga dana u apri​lu 1878.
Buri se ni​ka​da neće po​ko​ri​ti.

13
 Žena iz Istada

1.

U petak po podne 24. aprila, trgovac nekretninama Luiza Okerblum, napustila je Špar
banku u Skurupu negde oko tri sata. Zastala je nekoliko trenutaka na trotoaru i
udahnula svež vazduh, razmišljajući o tome šta sve mora da uradi. Najradije bi
odmah završila radni dan i odvezla se ravno kući u Istad. Ali, bila je obećala jednoj
udovici koja ju je nazvala u toku prepodneva da će pogledati kuću koju je žena htela
da da na prodaju. Pokušala je da izračuna koliko će joj vremena biti potrebno za
vizitu. Možda jedan sat, zaključila je. Teško da može duže da potraje. Zatim mora da
kupi hleb. Obično je njen muž Robert pekao hleb koji im je bio potreban, ali ove
nedelje to nije stigao. Krenula je preko trga i skrenula desno u pravcu pekare. Kada je
otvorila vrata, oglasilo se starinsko zvonce. Bila je sama u radnji i žena iza pulta koja
se zvala Elza Person, sećaće se kasnije kako je Luiza Okerblum delovala raspoloženo
i kako je re​kla da je lepo što je ko​nač​no sti​glo pro​le​će.
Kupila je ražani hleb i odlučila da iznenadi familiju sa kolačićima za dezert.
Potom je otišla nazad do banke iza koje je parkirala automobil. Na putu je srela jedan
mladi bračni par kome je nešto ranije tog dana prodala kuću. Sedeli su na klupi i
privodili posao kraju; platili su prodavcu njegov novac, potpisali ugovor o kupovini i
zajmu. Primetila je njihovu sreću zbog posedovanja kuće, ali se ipak brinula za njih.
Da li će moći da se nose sa amortizacijom i ratama? Bila su teška vremena i retko je
ko bio si​gu​ran na rad​nom me​stu. Šta će da se desi ako on osta​ne bez po​sla? Pa​žlji​vo je
prekontrolisala njihovo finansijsko stanje i za razliku od drugog mladog sveta, oni se
nisu uvalili u besmislene dugove. Uostalom, mlada žena je delovala kao vrlo
štedljiva osoba. Verovatno će uspeti da otplate kuću. Ukoliko to ne bude slučaj,
uskoro će se ponovo pojaviti oglas za nju. Možda će je čak ponovo ona ili Robert
lično prodavati. Za nju nije bilo ništa novo da u toku nekoliko godina dva ili tri puta
pre​pro​da​je istu kuću.
Otključala je automobil i pozvala broj kancelarije u Istadu sa telefona u
automobilu. Robert je već bio otišao kući. Slušala je njegov glas na sekretarici koji je
saopštavao da je agencija za nekretnine Okerblum zatvorena preko vikenda, ali da će
se po​no​vo otvo​ri​ti u po​ne​de​ljak u osam sati uju​tru.
Prvo je bila zapanjena što je Robert tako rano otišao kući. Ali zatim se setila kako
je baš tog popodneva trebalo da se sastane sa njihovim revizorom. Rekla je u

14
telefonsku sekretaricu,,ćao, samo ću da pogledam jednu kuću kod Krageholma, posle
toga idem u Istad, sada je tri i petnaest, kod kuće sam do pet“ i vratila je slušalicu na
držač. Može da se desi da Robert posle sastanka sa revizorom ode nazad u
kan​ce​la​ri​ju.
Uzela je plastičnu fasciklu koja je ležala na sedištu i izvukla kartu koju je nacrtala
prema udovičinom opisu. Kuća je ležala na jednom sporednom putu, između
Krageholma i Volšjoa. Trebaće joj dobrih sat vremena da se tamo odveze, pregleda
kuću i po​moć​ni obje​kat i da se po​tom po​no​vo od​ve​ze kući u Is​tad.
Neko vreme se kolebala oko svoje odluke. To može da sačeka, rnislila je. Voziću
obalskim putem i zaustaviti se kraj mora. Danas sam već prodala jednu kuću. To bi
tre​ba​lo da bude do​volj​no.
Počela je da pevuši jedan psalam, upalila je motor i odvezla se iz Skurupa. Ali
kada je trebalo da skrene u ulicu Treleborg, ponovo je promenila mišljenje. Neće
stići da pogleda udovičinu kuću ni u ponedeljak ni u utorak. Možda će stara žena da se
razočara i preda kuću nekoj drugoj agenciji? To sebi nisu mogli da priušte. Vremena
su bila dovoljno teška, a konkurencija je postajala sve surovija. Niko sebi više nije
mogao da priušti da ostane bez objekata koji su u ponudi, sem ako se nisu pokazali
kao sa​svim ne​i​spla​ti​vi.
Uzdahnula je i skrenula u drugom pravcu. Obalski put i more će morati da
sačekaju. Povremeno je krajičkom oka gledala u kartu. Sledeće nedelje će sebi kupiti
jedan stalak za karte tako da više neće morati da okreće glavu onda kada bi trebala da
obraća pažnju na put. Udovičinu-kuću ne bi trebalo da teško pronađe, iako nikada
ra​ni​je nije vo​zi​la pu​tem koji je sta​ra žena opi​sa​la. Ali, po​zna​va​la je ovaj kraj kao svoj
džep. Sle​de​će go​di​ne će biti de​se​to​go​di​šnji​ca nje​ne i Ro​ber​to​ve fir​me.
Zaprepastila se tim podatkom. Već ima deset godina. Vreme je tako brzo
prolazilo, previše brzo. Tokom tih deset godina, rodila je dvoje dece, radila uporno i
naporno i zajedno sa Robertom na etabliranju kancelarije. Kada su započinjali; bila su
povoljna vremena, to joj je bilo jasno. U sadašnje vreme nikada se nebi probili na
tržište. Trebalo bi da je zadovoljna; i Bog je bio dobar prijatelj njoj i njenoj familiji:
Trebalo bi ponovo da popriča sa Robertom o povećanju donacija za Dečji spas. On
će naravno oklevati; uvek se više brinuo o novcu od nje. Ali, na kraju će ga ipak
ube​di​ti kao što je to ina​če obi​ča​va​la.
Odjednom je shvatila da je vozila pogrešnim putem i zakočila je. Misli o
porodici i onih deset godina koje su prohujale učinile su da je promašila prvo
skretanje. Nasinejala se samoj sebi; zavrtela glavom i dobro se osvrnula pre nego što
je okre​nu​la auto od​ve​zla se is​tim pu​tem ko​jim je do​šla.
Skone je bio lepa pokrajina; mislila je. Lepa i otvorena. Ali takođe i tajanstvena.
Ono što se na prvi pogled; činilo;ravnicom, moglo se naglo pretvoriti u duboke nizije

15
u kojima su kuće i-bašte ležale poput izolovanih ostrva. Nikada nije prestala da se
iznenađuje promenljivošću pejzaža dok se vozila naokolo pokraju što zbog
raz​gle​da​nja kuća, što zbog nji​ho​vog po​ka​zi​va​nja po​ten​ci​jal​nim kup​ci​ma.
Čim je prošla Erikslund, zastala je uz ivicu puta i prekontrolisala udovičin opis
rute! Videla je da je dobro vozila. Skrenula je desno i ugledala ulicu za Krageholm
koja je bila vrlo lepa. Bila je strma i blago je vijugala kroz krageholmsku šumu; kroz
čije drveće je sa desne strane svetlucalo jezero. Vozila se tom ulicm često i od nje se
ni​ka​da nije uma​ra​la.
Posle nekih sedam kilometara, počela je da traži poslednje skretanje. Udovica ga-
je opisala kao puteljak za traktore; neasfaltiran, ali prohodan. Zakočila je kada ga je
pronašla i skrenula levo i sada je kuća trebalo da leži sa leve strane posle otprilike
jed​nog ki​lo​me​tra.
Kada je prešla tri kilometra i put se odjednom završio, shvatila je da je i pored
sve​ga vo​zi​la po​gre​šno.
Jedan kratak trenutak, osetila je iskušenje da zaboravi na kuću i odveze se nazad.
Ali ignorisala je tu pomisao i vratila se na ulicu Krageholm. Posle otprilike nekih
petsto metara severnije, ponovo je skrenula levo. Ali ni ovde nije bilo nikakve kuće
koja je odgovarala opisu. Uzdahnula je, okrenula auto i odlučila da zastane i nekoga
pita za pravac. Neposredno pre toga, prošla je pored kuće koja se nazirala iza gomile
dr​ve​ća.
Zaustavila se, ugasila motor i izašla iz automobila. Drveće je mirisalo na svežinu.
PoČela je da hoda prema belo okrečenoj drvenoj kući kakvih je Skone bio pun.
Jedino je jedno krilo bilo u upotrebi. Nasred dvorišne čistine, nalazio se bunar sa u
crno ofar​ba​nom pum​pom.
Stala je oklevajući. Kuća je delovala sasvim napušteno. Možda bi bilo najbolje da
upr​kos sve​mu ode di​rekt​no kući i da se nada da se udo​vi​ca neće lju​ti​ti.
Uvek mogu da po​ku​cam, po​mi​sli​la je. To me ni​šta ne ko​šta.
Pre nego što je došla do glavne kuće, prošla je pored pomoćnog objekta
ofarbanog u crveno. Nije mogla da odoli iskušenju da zaviri kroz poluotvorena,
vi​so​ka vra​ta.
Ono što je videla, začudilo ju je. Unutra su stajala dva automobila. Ona se nije
preterano razumela u automobile, ali nije mogla a da ne primeti kako je jedan od njih
bio jako sku​po​cen mo​del „mer​ce​de​sa“, a dru​gi jed​na​ko skup BMV.
Zna​či, neko je tu, po​mi​sli​la je i na​sta​vi​la u prav​cu u belo okre​če​ne kuće..
Neko, ko oči​gled​no ima para.
Pokucala je na vrata, ali niko nije otvarao. Ponovo je pokucala, ovoga puta jače,
ali i dalje niko nije otvarao. Pokušala je da proviri kroz prozor, ali zavese su bile
navučene. Pokucala je treći put, pre nego što je otišla na drugu stranu da proveri da

16
slu​čaj​no nema stra​žnjeg ula​za.
Tamo se nalazio zarastao voćnjak. Jabukova drva sigurno nisu bila obrezivana
dvadeset, trideset godina. Komadi istrulelog nameštaja, ležali su ispod kruškovog
drveta. Jedna svraka je zalepršala krilima i odletela. Nije pronašla nikakva vrata i
vra​ti​la se do pred​njeg dela kuće.
Zakucaću još jednom, pomislila je. Ako niko ne otvori, odlazim nazad u Istad. A
imaću vremena i da se zadržim sat vremena kraj mora pre nego što počnem spremanje
ve​če​re.
Ener​gič​no je za​lu​pa​la na vra​ta.
I da​lje ni​ka​kav od​go​vor.
Više je naslutila nego što je čula da se neko pojavio na čistini iza njenih leđa.
Na​glo se okre​nu​la.
Muškarac se nalazio na otprilike pet metara od nje. Stajao je sasvim nepomično i
po​sma​trao je. Vi​de​la je da je imao oži​ljak na čelu.
Od​jed​nom se ozlo​vo​lji​la.
Oda​kle je iz​ro​nio? Za​što ga nije čula? Svu​da na​o​ko​lo bio je si​tan tu​ca​nik. Da li joj
se pri​krao?
Na​či​ni​la je ne​ko​li​ko ko​ra​ka ka nje​mu i po​ku​ša​la da zvu​či nor​mal​no.
-Oprostite što smetam - rekla je. - Ja sam trgovac nekretninama i zalutala sam.
Hte​la sam samo da pi​tam za put
Mu​ška​rac nije od​go​va​rao.
Možda nije Šveđanin, možda je nije razumeo? U njegovom izgledu bilo je nečega
što ju je na​te​ra​lo da po​mi​sli kako je mo​žda bio stra​nac.
Odjednom joj je bilo jasno kako mora da ode odatle. Nepomičan čovek hladnih
oči​ju ju je pla​šio.
Neću više da vas za​dr​ža​vam - re​kla je. - Opro​sti​te na smet​nji.
Počela je da korača, ali je stala u pola koraka. Nepomičan čovek je odjednom
oživeo. Izvukao je nešto iz džepa svoje jakne. U prvom trenutku nije mogla da vidi šta
je to bilo, ali je brzo shva​ti​la da je u pi​ta​nju bio pi​što​lj.
Po​la​ko je po​di​gao oruž​je i na​ci​ljao u nje​nu gla​vu.
Go​spo​de bože, uspe​la je da po​mi​sli.
Go​spo​de, po​mo​zi! Ubi​će me.
Go​spo​de, po​mo​zi!
Bilo je če​ti​ri i pet​na​est, tog po​pod​ne​va, 24. apri​la 1992.

17
 2.

Kada je inspektor kriminalističkog odseka, Kurt Valander, u ponedeljak 27. aprila

došao u policijsku stanicu u Istadu, bio je razjaren. Nije mogao da se seti kada je
poslednji put bio u tako lošem raspoloženju. Bes mu se čak ogledao na licu, u vidu
fla​ste​ra koji je sa​kri​vao po​se​ko​ti​nu od bri​ja​nja.
Mrmljajući je odgovarao kolegama koje su mu poželele dobro jutro. Kada je
došao u svoju kancelariju, zalupio je vrata iza sebe, podigao telefonsku slušalicu i seo
da zuri kroz pro​zor.
Kurt Valander je imao četrdeset četiri godine. Smatrali su ga spretnim
policajcem, tvrdoglavim i povremeno oštroumnim. Ali ovoga jutra je osećao samo
gnev i ra​stu​ću ma​lo​du​šnost. Ne​de​lja je bila dan koji bi naj​ra​di​je že​leo da za​bo​ra​vi.
Jedan od razloga je bio njegov otac koji je živeo sam u jednoj kući koja se
nalazila na poljani izvan Loderupa. Njegov odnos sa ocem je uvek bio jako
komplikovan. Pokušao je da zamisli sebe u očevim godinama i ta ga je slika još više
razbešnjavala. Da li će i on da završi kao osoran i neuračunljiv čiča? Kao neko ko je
u sta​nju da uči​ni či​stu lu​dost?
U nedelju po podne, Kurt Valander ga je kao i obično posetio. Igrali su karte i
potom pili kafu napolju na verandi, na mladom prolećnom suncu. Bez upozorenja, otac
mu je saopštio kako će da se ženi. Kurtu Valanderu se u prvom trenutku učinilo da je
po​gre​šno čuo.
-Ne - re​kao je. - Neću da se že​nim
-Ne pri​čam o tebi - od​go​vo​rio je otac. - Pri​čam o sebi
Kurt Va​lan​der ga je sum​nji​ča​vo po​sma​trao.
-Tebi je sko​ro osam​de​set go​di​na - re​kao mu je. - Ne​ćeš da se že​niš
-Još uvek nisam mrtav - prekinuo ga je otac. - Činim onako kako želim. Radije me
pi​taj ko​jom
Kurt Va​lan​der ga je po​slu​šao.
-Ko​jom
-To bi i sam trebalo da znaš - rekao je otac. - Mislio sam da su policajci plaćeni
da do​no​se za​ključ​ke
-Zar uop​šte po​zna​ješ tvo​je vr​šnja​ke? Zar nisi uvek sam
-Poznajem jednu - rekao je otac. - I ko uostalom tvrdi da čovek mora da se ženi
vr​šnja​ki​nja​ma
Kurt Valander je shvatio da je postojala samo jedna mogućnost: Gertruda
Anderson, pedesetogodišnjakinja koja je tri puta nedeljno dolazila da posprema i pere
kod oca.

18
 -Zar ćeš da se ženiš Gertrudom? - pitao je. - Da li si je uopšte pitao da li hoće?
Između vas je trideset godina razlike. Kako zamišljaš zajednički život sa drugim
ljud​skim bi​ćem? To ni​ka​da nisi umeo. Čak ti to ni sa maj​kom nije po​šlo za ru​kom
-Omek​šao sam u po​znim go​di​na​ma - od​go​vo​rio je otac bla​gim gla​som
Kurt Valander je odbijao da poveruje u ono što je čuo. Zar će njegov otac zaista
da se ženi? „Mek​ši u po​znim go​di​na​ma“? Sada, kada je bio ne​sno​sni​ji nego ika​da.
Počeli su da se svađaju. Čitava stvar se završila time što je otac bacio njegovu
šoljicu za kafu u rasadnik lala i zatvorio se u zabatni deo kuće u kome je provodio
vreme slikajući slike sa istim, stalno ponavljajućim motivom: zalazaskom sunca u
je​se​njem pej​za​žu, sa ili bez fa​za​na u po​za​di​ni, a sve pre​ma uku​su po​ru​či​o​ca.
Kurt Valander se vozio kući manijačkom brzinom. Mora da zaustavi ta ludačka
posla. Kako je moglo da se desi da Gertruda Anderson, koja je kod oca radila već
či​ta​vu jed​nu go​di​nu, nije mo​gla da uvi​di kako je sa njim bilo ne​mo​gu​će ži​ve​ti?
Parkirao je automobil u Marija ulici u centru Istada u kome je stanovao i odlučio
je da smesta pozove svoju sestru Kristinu koja je živela u Stokholmu. Zamoliće je da
dođe u Skone. Niko nije imao uticaj na oca, ali su možda mogli da urazume Gertrudu
An​der​son.
Sestru nije nikada zvao. Kada je došao u svoj stan koji se nalazio na poslednjem
spratu, video je da su vrata bila obijena. Nekoliko minuta kasnije je mogao da
konstatuje kako su lopovi odneli njegov novi stereo, ce-de plejer, sve diskove,
televizor i video-rikorder, satove i kameru. Sedeo je u šoku na stolici i pitao se šta da
radi. Na kraju je pozvao svoju stanicu i molio da priča sa jednim od inspektora,
Mar​tin​so​nom, za koga je znao da je ne​de​ljom na du​žno​sti.
Morao je da čeka dugo pre nego što je Martinson konačno odgovorio. Valander je
nagađao da je sedeo, pio kafu i razgovarao sa nekim od policajaca koji su pravili
pa​u​zu od ve​li​ke sa​o​bra​ćaj​ne kon​tro​le koja se uvek spro​vo​di​la vi​ken​dom.
-Mar​tin​son na apa​ra​tu. 0 čemu se radi
-Ovde je Va​lan​der. Naj​bo​lje je da do​đeš ova​mo
-Gde to? U tvo​ju kan​ce​la​ri​ju? Mi​slio sam da da​nas imaš slo​bod​no
-Kod kuće sam. Dođi
Martinson je konačno shvatio da je bilo važno. Nije postavljao nikakva dodatna
pi​ta​nja.
-U redu - re​kao je. - Do​la​zim
Ostatak nedelje je prošao u tehničkom pretraživanju stana i sačinjavanju
izveštaja. Martinson, koji je bio jedan od najmlađih policajaca sa kojima je Valander
radio, bio je ponekad i aljkav i impulsivan. Valander je ipak cenio saradnju sa njim,
najviše zbog toga što se ovaj često pokazao kao bistar. Kada su Martinson i
is​tra​ži​te​lji ko​nač​no oti​šli, Va​lan​der je pro​vi​zor​no na​me​stio vra​ta.

19
 Veći deo noći ležao je budan i razmišljao kako bi trebalo da prebije provalnike
ukoliko ih ikada ulovi. Kada više nije bio u stanju da sebe muči zbog gubitka svih
diskova, lupao je glavu, sa narastajućom rezignacijom, oko toga šta mu je činiti sa
ocem.
Ustao je u zoru, skuvao kafu i počeo da traga za polisom osiguranja stana.
Prolazio je kroz papire za kuhinjskim stolom i čudio se nerazumljivom jeziku
osiguravajućeg društva. Na kraju je ostavio papire i obrijao se. Kada se posekao,
zamislio se da li da se prijavi kao bolestan i ponovo legne u krevet sa pokrivačem
prebačenim preko glave. Ali pomisao o ostanku u stanu u kome nije mogao ni da pusti
disk, bila je ne​sno​sna.

Sada je već bilo pola osam i sedeo je u svojoj kancelariji iza zatvorenih vrata.
Ste​nju​ći, pri​si​lio se da po​no​vo bude po​li​ca​jac i vra​tio je slu​ša​li​cu na svo​je me​sto.
Te​le​fon je sme​sta za​zvo​nio. Bila je to Eva, re​cep​ci​o​ner​ka.
-Baš mi je žao zbog pro​va​le - re​kla je. - Da li su za​i​sta uze​li sve tvo​je di​sko​ve
-Ostavili su neke ploče. Razmišljao sam o tome da ih slušam večeras. Ukoliko,
na​rav​no, pro​na​đem gra​mo​fon
-Ka​kav užas
-Tako je - kako je. Šta si hte​la
-Ovde je je​dan čo​vek koji in​si​sti​ra da raz​go​va​ra s to​bom
-0 čemu
-0 ne​ko​me ko je ne​stao
Va​lan​der je po​sma​trao hrpu iz​ve​šta​ja koja je le​ža​la na rad​nom sto​lu.
-Zar ne može Sved​berg da ga pre​u​zme
-Sved​berg je u lovu
-Šta lovi
-Ne znam kako to da nazovem. Napolju je i traži bika koji je pobegao sa imanja
kod Mar​švins​hol​ma. Ovaj trči po E14 i pra​vi haos u sa​o​bra​ća​ju
-Zar o tome ne može da se postara saobraćajna policija? Kakva je to raspodela
po​sla
-Bjork je lič​no po​slao Sved​ber​ga
-Go​spo​de bože
-Da ti ga onda po​ša​ljem? Ono​ga čo​ve​ka koji hoće da pri​ja​vi ne​sta​nak
Va​lan​der je pro​mr​mljao po​zi​ti​van od​go​vor u slu​ša​li​cu.
-Uči​ni to - re​kao je
Kucanje na vrata koje se nekoliko minuta kasnije oglasilo, bilo je toliko diskretno
da je Valander bio nesiguran u to da li je nešto čuo. Ali kada je povikao,,napred“,
vra​ta su se sme​sta otvo​ri​la.

20
 Va​lan​der je uvek sma​trao kako je prvi uti​sak bio naj​va​žni​ji.
Muškarac koji je stupio u Valanderovu kancelariju nije ni na koji način bio
upečatljiv. Valander je nagađao da je mogao biti nekih trideset i pet godina star. Bio
je obučen u tamnoplavo odelo, svetla kosa je bila kratko podšišana i nosio je
na​o​ča​re.
Va​lan​der je od​mah pri​me​tio i ne​što dru​go.
Muškarac je očigledno bio jako zabrinut. Izgledalo je da Valander nije bio jedini
koji je pro​veo be​sa​nu noć.
Va​lan​der je ustao i pru​žio mu ruku.
-Kurt Va​lan​der. In​spek​tor kri​mi​na​li​stič​kog ode​lje​nja
-Zo​vem se Ro​bert Oker​blum - re​kao je mu​ška​rac. - Moja žena je ne​sta​la
Va​lan​der je bio iz​ne​na​đen čo​ve​ko​vom di​rekt​no​šću.
-Moraćemo da krenemo iz početka - rekao je. - Sedite, molim vas. Stolica je
na​ža​lost ne​u​dob​na. De​sni deo na​slo​na se obič​no iz​gla​vlju​je. Ali, nije tako stra​šno
Mu​ška​rac je seo na sto​li​cu.
Od​jed​nom je po​čeo da pla​če, sr​ce​pa​ra​ju​će, očaj​nič​ki.
Va​lan​der je sta​jao iza sto​la spu​šte​nih ruku. Odlu​čio je da čeka.
Muškarac koji je sedeo na stolici za posetioce smirio se posle nekoliko minuta.
Obri​sao je lice i iz​du​vao nos.
-Izvinite - rekao je. - Ali, Luizi se sigurno nešto dogodilo. Nikada ne bi samo tako
ne​sta​la
-Želite li možda šolju kafe? - pitao je Valander. - Možda možemo da dobijemo i
pe​ci​vo uz kafu
-Ne, hva​la - od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum
Valander je klimnuo glavom i počeo da traži beležnicu u jednoj od fioka pisaćeg
stola. Uglavnom je koristio obične školske sveske koje je kupovao u papirnici od
sopstvenog novca. Nikada nije uspeo da se prebaci na različite gotove formulare koje
je državna policija raspodelila po čitavoj zemlji. U jednom trenutku je poželeo da
napiše prilog Ministarstvu unutrašnjih poslova u kome je hteo da da komentar da oni
koji pra​ve blan​ko for​mu​la​re, tre​ba i da ih is​pu​ne.
-Poč​ni​te sa lič​nim po​da​ci​ma - re​kao je Va​lan​der
-Zovem se Robert Okerblum - ponovio je muškarac. - Vodim agenciju za
ne​kret​ni​ne za​jed​no sa mo​jom že​nom Lu​i​zom
Valander je odobravao glavom dok je beležio. Znao je da se agencija nalazila
od​mah po​red bio​sko​pa Saga.
-Imamo dvoje dece - nastavio je Robert Okerblum. - Četiri i šest godina stare.
Dve devojčice. Zivimo u porodičnoj kući u ulici Okar, broj 19. Rođen sam ovde.
Moja su​pru​ga po​ti​če iz Ro​ne​bi​ja

21
 Prestao je da govori, izvukao je fotografiju iz unutrašnjeg džepa i položio je na sto
ispred Valandera. Predstavljala je ženu svakodnevnog izgleda. Smeškala se fotografu
i Valander je odmah razumeo da je slika bila snimljena u fotografskom studiju.
Posmatrao je njeno lice i pomislio kako je sasvim odgovarala ulozi supruge Roberta
Oker​blu​ma.
-Fotografija je svega tri meseca stara - rekao je Robert Okerblum. - Izgleda baš
ova​ko
-Zna​či, ne​sta​la je? - pi​tao je Va​lan​der
-U petak je bila u Špar banci u Skurupu u kojoj je zaključila jedan posao. Posle
toga je trebala da poseti jednu kuću koja je stavljena na prodaju. Ja sam proveo
popodne sa revizorom u njegovoj kancelariji. Ali, vratio sam se u kancelariju pre
nego što sam otišao kući. Ostavila je poruku na telefonskoj sekretarici u kojoj je rekla
da će biti kod kuće do pet sati. Rekla je kako je bilo tri i petnaest kada je nazvala. Od
tada je nema
Valander je namrštio čelo. Danas je bio ponedeljak. Znači, bila je odsutna već
sko​ro tri dana. Tri dana, sa dvo​je male dece koja su če​ka​la kod kuće.
Valander je instinktivno shvatio da u pitanju nije bio običan nestanak. Znao je da
je većina ljudi koja je nestajala, pre ili kasnije dolazila nazad, i da je za sve
postojalo nekakvo logično objašnjenje. Bilo je, na primer, sasvim uobičajeno, da su
ljudi jednostavno zaboravljali da kažu kako će negde otputovati na nedelju dana. Ali,
ta​ko​đe je bio sve​stan da je vrlo malo žena osta​vlja​lo svo​ju decu. To ga je bri​nu​lo.
Na​pra​vio je ne​ko​li​ko za​be​le​ški u svo​joj be​le​žni​ci.
-Da li i da​lje ču​va​te po​ru​ku koju je osta​vi​la na te​le​fon​skoj se​kre​ta​ri​ci? - pi​tao je
-Da - odgovorio je Robert Okerblum. - Ali, nisam se setio da sa sobom ponesem
ka​se​tu
-Za to ćemo se postarati kasnije - rekao je Valander. - Da li je iskrsao podatak o
tome oda​kle je zva​la
-Sa te​le​fo​na u au​to​mo​bi​lu
Valander je odložio olovku na sto i posmatrao muškarca na stolici za posetioce.
Nje​go​va bri​ga je de​lo​va​la istin​ski.
-Da li imate bilo kakvo moguće objašnjenje za njeno odsustvo? - pitao je
Va​lan​der
-Ne
-Zar ne bi mo​gla da bude u po​se​ti kod ne​kih pri​ja​te​lja
-Ne
-Kod ro​đa​ka
-Ne
-Da li po​sto​ji ika​kva dru​ga mo​guć​nost koja vam pada na pa​met

22
 -Ne
-Na​dam se da se ne​će​te na​lju​ti​ti ako vam po​sta​vim jed​no in​tim​no pi​ta​nje
-Ni​ka​da se ni​smo sva​đa​li. Da li je to ono što ste hte​li da zna​te
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-To je bilo baš ono što sam hteo da pi​tam - re​kao je
Po​no​vo je po​čeo is​po​čet​ka.
-Rekli ste da je nestala u petak po podne. Pa ipak, čekali ste tri dana da dođete
kod nas
-Ni​sam se usu​dio - re​kao je Ro​bert Oker​blum
Va​lan​der ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
-Otići u policiju isto je kao priznati da joj se dogodilo nešto užasno - nastavio je
Ro​bert Oker​blum. - Zbog toga se ni​sam usu​dio
Valander je pažljivo klimnuo glavom. Savršeno je shvatao ono što je Robert
Oker​blum hteo da kaže.
-Vi ste sva​ka​ko bili u po​tra​zi za njom - na​sta​vio je
Ro​bert Oker​blum je po​tvr​dio.
-Šta ste još pre​du​ze​li? - pi​tao se Va​lan​der, po​no​vo se ba​ca​ju​ći na be​le​ške
-Mo​lio sam se Go​spo​du - od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum jed​no​stav​no
Va​lan​der je pre​ki​nuo svo​je pi​sa​nje.
-Mo​li​li ste se Bogu
-Moja porodica je član metodističke crkve. Juče smo se molili zajedno sa
či​ta​vom cr​kve​nom za​jed​ni​com i pa​sto​rom Tu​re​so​nom da se Lu​i​zi ni​šta loše ne do​go​di
Valander je osetio kako mu se stomak izvmuo. Pokušao je da izbegne da pokaže
zna​ke za​bri​nu​to​sti pred čo​ve​kom na sto​li​ci za po​se​ti​o​ce.
Majka dvoje dece koja je pripadala slobodnoj crkvi, mislio je. Takve ne nestaju
same od sebe. Ukoliko ih ne napadne akutno ludilo. Ili religiozna mozganja. Majka
dvo​je dece ne odla​zi u šumu da sebi odu​zme ži​vot. De​ša​va se, ali vrlo ret​ko.
Va​lan​der je znao šta je to zna​či​lo.
Ili se do​go​di​la ne​sre​ća, ili je Lu​i​za Oker​blum bila izlo​že​na zlo​či​nu.
-Ve​ro​vat​no vam je palo na pa​met da je mo​gla da se do​go​di ne​sre​ća - re​kao je
-Nazvao sam sve bolnice u Skoneu - odgovorio je Robert Okerblum. - Nije ni u
jednoj od njih bila stacionirana. Uostalom, bolnica mora da me obavesti u slučaju
ne​sre​će. Lu​i​za je uvek sa so​bom ima​la do​ku​men​te
-Koji auto vozi? - pi​tao je Va​lan​der
-’To​jo​tu ko​ro​lu’. Iz 1990. Tam​no​pla​vu. Re​gi​star​ski broj gla​si: MHL 449
Va​lan​der je be​le​žio.
Potom je iznova počeo sa pitanjima. Metodično je prolazio kroz detalje koje je
Robert Okerblum znao o supruginim aktivnostima tokom petka po podne, 24. aprila.

23
Gle​da​li su u kar​tu i Va​lan​der je ose​tio ra​stu​ću ne​la​god​nost.
Gospode, nemoj da nam natovariš ubistvo žene na pleća, mislio je. Šta god, samo
to ne.
Va​lan​der je od​lo​žio olov​ku u pet​na​est do je​da​na​est.
-Ne postoji razlog da ne mislimo kako će sa Luizom sve biti u redu - rekao je
nadajući se kako se njegova sumnja neće čuti. - Ali vašu ćemo prijavu naravno
ozbilj​no shva​ti​ti
Robert Okerblum je potonuo u stolicu. Valander se plašio kako će ponovo početi
da plače. Najednom mu je bilo veoma žao čoveka koji je sedeo u njegovoj
kancelariji. Najradije bi ga utešio. Ali, kako bi to mogao da učini a da ne razotkrije
svo​ju za​bri​nu​tost?
Ustao je sa sto​li​ce.
-Želeo bih da saslušam njenu telefonsku poruku - rekao je. - Onda ću otići do
ban​ke u Sku​ru​pu. Da li ima​te ne​ko​ga ko vam po​ma​že u ču​va​nju de​voj​či​ca
-Ne treba mi nikakva pomoć - rekao je Robert Okerblum. -Mogu sve sam. Šta
ko​me​sar mi​sli o tome, šta se sa Lu​i​zom do​go​di​lo
-Još uvek ništa ne mislim - odgovorio je Valander. - Ništa, sem da će uskoro biti
kod kuće
La​žem, mi​slio je.
-Ne mi​slim, na​dam se.
Valander se vozio iza Roberta Okerbluma u pravcu grada. Čim presluša poruku sa
telefonske sekretarice i pregleda njene fioke, vratiće se u policijsku stanicu i
popričati sa Bjorkom. Iako je postojalo mnogo utvrđenih porcedura o tome kako se
potraga za nestalim osobama mora voditi, Valander je želeo da ima što je moguće više
izvora za svoju istragu. Nestanak Luize Okerblum je od samog početka ukazivao na
mo​gu​ći zlo​čin.
Agencija za trgovinu nekretninama porodice Okerblum, nalazila se u bivšoj
piljarnici. Valander je mogao da je se priseti iz svojih prvih godina u Istadu, kada je
kao mladi policajac došao iz Malmea. U starom lokalu bila su dva pisaća stola, panoi
sa fotografijama i opisima različitih nekretnina. Na jednom stolu okruženom
stolicama za posetioce, ležale su fascikle u kojima su kupci kuća mogli da pronađu
nacrte za proučavanje. Dve glavne karte okruga, bile su pričvršćene za zid
raz​no​boj​nim raj​sna​dla​ma. Iza same kan​ce​la​ri​je na​la​zi​la se mala Čaj​na ku​hi​nja.
Iako su unutra ušli kroz dvorište, Valanderu je pošlo za rukom da uoči rukom
ispisanu poruku „danas smo zatvoreni“ koja je bila zalepljena selotejpom na glavni
ulaz sa uli​ce.
-Koji je vaš pi​sa​ći sto? - pi​tao je Va​lan​der
Robert Okerblum ga je pokazao rukom. Valander je seo na stolicu kod drugog

24
pisaćeg stola. Sem kalendara, fotografije ćerki, nekoliko fascikli i držača za olovke,
sto je bio pra​zan. Va​lan​der je imao uti​sak kako je sko​ro bio po​spre​mljen.
-Ko ovde či​sti? - pi​tao je
-Imamo čistačicu koja dolazi tri puta nedeljno - odgovorio je Robert Okerblum -
ali ima​mo obi​čaj da bri​še​mo pra​ši​nu i pra​zni​mo kor​pe za ot​pat​ke sva​ki dan
Valander je klimnuo glavom. Potom se osvrnuo po prostoriji. Jedino što mu je
iz​gle​da​lo čud​no bilo je ras​pe​će koje je vi​si​lo kraj ula​za u čaj​nu ku​hi​nju.
Po​ka​zao je na te​le​fon​sku se​kre​ta​ri​cu.
-Odmah - rekao je Robert Okerblum. - Bila je to jedina poruka koja je u petak
sti​gla po​sle tri sata po pod​ne
Prvi utisak, ponovo je pomislio Valander. Slušaj pažljivo: „Ćao, samo ću da
pogledam jednu kuću kod Krageholma, posle toga idem u Istad, sada je tri i petnaest,
kod kuće sam do pet.“
Srećna, pomislio je Valander. Zvuči poletno i srećno. Ne u opasnosti, ne
upla​še​no.
-Još jednom - rekao je Valander. - Ali, pre svega želim da čujem šta vi kažete na
tra​ci. Ima​te li za​pis
Ro​bert Oker​blum je klim​nuo gla​vom, pre​mo​tao tra​ku i pri​ti​snuo dug​me.
Dobro došli u Okerblum agenciju za nekretnine. Trenutno smo na službenoj
dužnosti. Ali bićemo ponovo otvoreni u ponedeljak ujutro, u osam sati. Budite
Ijubazni i ostavite poruku posle zyučnog signala. Hvala što ste nas pozvali i zovite
nas opet.
Valander je primetio da se Robert Okerblum nije osećao prijatno pred
mi​kro​fo​nom. Nje​gov glas je zvu​čao na​pe​to.
Potom se vratio na Luizu Okerblum. Čovek je morao da premotava traku nekoliko
puta.
Valander je pokušao da pronađe nekakvu poruku iza reči. Nije imamo pojma o
tome ka​kva bi tre​ba​lo da bude. Pa ipak ju je tra​žio.
Kada je poslušao traku najmanje deset puta, dao je znak Robertu Okerblumu da je
bilo do​sta.
-Moram da ponesem kasetu - rekao je. - U policijskoj stanici možemo da
po​ja​ča​mo ton
Ro​bert Oker​blum je iz​va​dio ma​ju​šnu ka​se​tu i pru​žio je Va​lan​de​ru.
-Želim da mi učinite jednu uslugu dok pretražujem njene fioke - rekao je
Valander. - Napravite listu svega što je činila ili je nameravala da učini u petak. Koga
je trebalo da sretne i gde. Takođe napišite kojim je putem vozila ili kojim mislite da
je vozila. Zapišite vreme. Takođe želim da dobijem precizan opis mesta na kome se
na​la​zi kuća kod Kra​ge​hol​ma koju je tre​ba​lo da po​gle​da

25
 -To ne mogu da vam dam - re​kao je Ro​bert Oker​blum
Va​lan​der ga je za​pa​nje​no po​gle​dao.
-Luiza je razgovarala sa ženom koja želi da proda kuću - objasnio je Robert
Okerblum. - Sama je nacrtala kartu i ponela je sa sobom. Tek danas je trebalo da
unese sve podatke u fasciklu. Da smo uzeli kuću na aukciju, neko od nas bi otišao da
na​pra​vi foto-do​ku​men​ta​ci​ju
Va​lan​der je raz​mi​šljao ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka.
-Samo Lu​i​za zna gde se kuća na​la​zi - re​kao je
Ro​bert Oker​blum je po​tvr​dio.
-Kada je ta dama tre​ba​lo da se po​no​vo ogla​si? - na​sta​vio je Va​lan​der
-Danas - odgovorio je Robert Okerblum. - Zbog toga je Luiza želela da vidi kuću
već u pe​tak
-Važno je da budete tu kada nazove - rekao je Valander - Recite da je vaša žena
već pogledala kuću ali da se, nažalost, razbolela. Zamolite je za novi opis puta i
uz​mi​te njen broj te​le​fo​na. Oba​ve​sti​te me čim vas bude na​zva​la
Robert Okerblum je dao znak da je razumeo. Potom je seo da zapiše sve ono što je
Va​lan​der od nje​ga tra​žio.
Valander je otvarao sve fioke jednu za drugom. Nije našao ništa što bi bilo od
značaja. Nijedna fioka se nije činila neprirodno praznom. Podigao je zeleni
podmetač. Ispod njega je ležao jedan recept o paprikašu od govedine, istrgnut iz
ne​ka​kvog ča​so​pi​sa. Za​tim je pro​u​ča​vao fo​to​gra​fi​ju de​voj​či​ca.
Ustao je i otišao u čajnu kuhinju. Jedan zid su krasili kalendar i izvezeni citati iz
Biblije. Na polici je stajala neotvorena kutija kafe. Ali zato je postojalo mnogo vrsta
čajeva. Otvorio je frižider. Tamo se nalazio litar mleka i otvoreno pakovanje
mar​ga​ri​na.
Mislio je na njen glas i na poruku na telefonskoj sekretarici. Bio je siguran u to da
je auto stajao kada je nazvala. Glas je zvučao postojan. To ne bi bio slučaj da je bila
koncentrisana na vožnju. Kada su kasnije pojačali zvuk u policijskoj stanici, pokazalo
se da je bio u pravu. Sem toga bilo je izvesno da je Luiza Okerblum bila oprezna
osoba koja je poštovala zakon i koja nije riskirala svoj ili tuđi život time što bi
pri​ča​la te​le​fo​nom dok se au​to​mo​bil na​la​zio u sa​o​bra​ća​ju.
Ukoliko vreme odgovara, nalazi se u Skurupu, mislio je Valander. Završila je sa
svojim obavezama u banci i sprema se da ode u Krageholm. Ali, pre svega želi da
razgovara sa svojim mužem. Zadovoljna je poslovima zaključenim u banci. Sem toga
je bio petak po podne i radni dan se priveo kraju. Vreme je bilo prekrasno. Imala je
sve ra​zlo​ge da bude sreć​na.
Valander se vratio, ponovo je seo za njen sto i listao kroz kalendar koji je na
njemu ležao. Robert Okerblum mu je predao papir na kome je stajalo sve što je

26
Va​lan​der za​hte​vao.
-Sada je pre​o​sta​lo još samo jed​no pi​ta​nje - re​kao je Va​lan​der
-Za​pra​vo, to i nije pi​ta​nje, ali je vrlo va​žno. Ka​kva je Lu​i​za kao lič​nost
Vodio je računa da priča u sadašnjem vremenu, kao da se ništa nije dogodilo. Ali
u nje​go​vim mi​sli​ma Lu​i​za Oker​blum je već bila neko ko više nije po​sto​jao.
-Jako je omi​lje​na - od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum jed​no​stav​no
-Ima sjajan smisao za humor, često se smeje i lako joj je da komunicira sa
ljudima. Zapravo, smatra da je teško sklapati poslove. Kada se radi o parama ili o
komplikovanim pregovorima, to prepušta meni. Lako je dotaći je i uznemiriti je. Muče
je pat​nje dru​gih lju​di
-Da li ima ne​ka​kve po​seb​ne ka​rak​te​ri​sti​ke? - pi​tao je Va​lan​der
-Ka​rak​te​ri​sti​ke
-Svi mi ima​mo ne​što po​seb​no - re​kao je Va​lan​der

Ro​bert Oker​blum je raz​mi​šljao.

-Ko​li​ko znam, nije - re​kao je po​tom
Valander je ustao. Već je bilo petnaest do dvanaest. Želeo je da porazgovara sa
Bjor​kom pre nego što ovaj ode kući na ru​čak.
-Javiću vam se kasnije u toku dana - rekao je. - Pokušajte da se preterano ne
brinete. Pažljivo razmislite o tome da li ste nešto propustili, nešto o čemu bi trebalo
da znam
Va​lan​der je iza​šao is​tim pu​tem ko​jim je do​šao.
-Šta se do​go​di​lo? - pi​tao je Ro​bert Oker​blum kada su na​pu​sti kan​ce​la​ri​ju
-Verovatno ništa - rekao je Valander. - Najverovatnije postoji nekakvo logično
ob​ja​šnje​nje.

Valander je pronašao Bjorka koji se upravo spremao da ide kući. Kao i obično,
izgledao je užurbano. Valander je pretpostavljao da posao šefa policije nije bio
vre​dan stre​mlje​nja.
-Šteta za provalu - rekao je Bjork žalosnog izraza lica. - Nadam se da novine neće
početi da pišu o tome. Ne bi bilo dobro da narod pročita kako je inspektoru
pro​va​lje​no u stan. Ima​mo ve​li​ki pro​ce​nat ne​re​še​nih slu​ča​je​va. Šved​ska po​li​ci​ja leži na
dnu in​ter​na​ci​o​nal​nih sta​ti​sti​ka
-Tako je - kako je - rekao je Valander. - Moram s tobom da popričam nekoliko
mi​nu​ta
Sta​ja​li su u hod​ni​ku is​pred Bjor​ko​ve kan​ce​la​ri​je.
-Ne može da sa​če​ka do po​sle ruč​ka - ob​ja​snio je Va​lan​der
Bjork je odo​brio stvar kli​ma​njem gla​vom i ušli su u nje​go​vu kan​ce​la​ri​ju.

27
 Valander je gledao na stvari onako kakve su bile. Detaljno je ispričao o svome
su​sre​tu sa Ro​ber​tom Oker​blu​mom.
-Pobožna majka dvoje dece - rekao je Bjork i Valander je zaćutao. - Nestala od
pet​ka. To ne zvu​či do​bro
-Ne - re​kao je Va​lan​der. - To ne zvu​či uop​šte do​bro
Bjork ga je pa​žlji​vo po​sma​trao.
-Sum​njaš na zlo​čin
Va​lan​der je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Ne znam šta da mislim - rekao je. - Ali, u pitanju nije običan nestanak. U to sam
siguran. Zbog toga bismo morali da u samom startu angažujemo eksperte. Ne smemo
da se držimo uobičajenih procedura koje se primenjuju kod nestanaka, već moramo da
ak​ti​vi​ra​mo re​gu​lar​ne sna​ge
Bjork se slo​žio.
-Slažem se - rekao je. - Koje hoćeš? Ne zaboravi da smo u manjku sve dok se
Han​son ne vra​ti. Us​peo je da slo​mi nogu u pra​vom tre​nut​ku
-Martinson i Svedberg - odgovorio je Valander. - Da li je, usput, Svedberg
pro​na​šao onog bika koji je ska​ku​tao po E 14
-Na kraju ga je neki seljak uhvatio lasom - rekao je Bjork potišteno. - Svedberg je
is​kri​vio sto​pa​lo kada se okli​znuo u jar​ku, ali je i da​lje na du​žno​sti
Va​lan​der je ustao.
-Ja sada idem u Skurup - rekao je. - Naći ćemo se u pola pet da razmenimo
podatke kojima raspolažemo. Smesta moramo da raspišemo potrenicu za njenim
au​to​mo​bi​lom
Po​lo​žio je pa​pir na Bjor​kov sto.
-’To​jo​ta ko​ro​la’ - re​kao je Bjork. - Sta​vi​ću je u evi​den​ci​ju

Valander se vozio iz Istada u Skurup. Pošto mu je bilo potrebno vreme za

raz​mi​šlja​nje, vo​zio je la​ga​no obal​skim pu​tem.
Počeo je da duva vetar. Raskomadani oblaci su trčali preko neba. Ugledao je
tra​jekt iz Polj​ske na putu u luku.
Kada je došao na Mosbi plažu, odvezao se na napušteni parking i stao kod
zatvorenog kioska. Ostao je da sedi u kolima i mislio je na prethodnu godinu u kojoj
se na obalu nasukao gumeni čamac sa dva mrtva čoveka. Mislio je na ženu po imenu
Baiba Liepa, koju je sreo u Rigi. Razmišljao je o tome da još uvek nije mogao da je
za​bo​ra​vi, iako je to stal​no po​ku​ša​vao.
I po​sle go​di​nu dana, i da​lje je mi​slio na nju.
Sada mu je naj​ma​nje bilo po​treb​no ubi​stvo jed​ne žene.
Ono što mu je tre​ba​lo, bili su mir i ti​ši​na.

28
 Mislio je o ocu koji je trebalo da se oženi. 0 zločinu i muzici koja je nestala. Bilo
je to kao da ga je neko li​šio va​žnog dela ži​vo​ta.
Mislio je na svoju ćerku Lindu koja je pohađala radnički institut u Stokholmu i sa
ko​jom je mi​slio da us​po​sta​vi kon​takt.
Bilo je to pre​vi​še mi​sli od​jed​nom.
Izašao je iz automobila, zatvorio rajsferšlus na jakni i otišao do plaže. Vazduh je
bio hla​dan i smr​za​vao se.
U glavi je prelazio preko onoga što mu je Robert Okerblum ispričao. Ponovo je
isprobao nekoliko teorija. Da li se i pored svega tu može pronaći nekakvo prirodno
objašnjenje? Da li je mogla počiniti samoubistvo? Pomislio je na njen glas na
te​le​fon​skoj se​kre​ta​ri​ci. Na njen po​let.

Kurt Valander je napustio plažu neposredno pre jedan, i nastavio ka Skurupu.

Nje​go​vi su za​ključ​ci bili ne​pot​pu​ni.
Bio je si​gu​ran u to da je Lu​i​za Oker​blum bila mr​tva.

29
 3.

Kurtu Valanderu se na javi stalno vraćao isti san za koji je pretpostavljao da ga deli
sa mnogo ljudi. Maštao je kako je izvršio pljačku koja će zadiviti svet. U snu je
takođe postojalo pitanje o tome koliko se para obično nalazi u sefu jedne prosečne
banke. Manje od onoga što se veruje, ali više nego dovoljno? Kako bi to tačno izveo,
nije imao poj​ma, ali mu se san o pljač​ki ban​ke sve​jed​na​ko vra​ćao.
Sam sebi se na​sme​jao zbog tih mi​sli. Osmeh mu se zbog gri​že sa​ve​sti brzo uga​sio.
Bio je siguran da Luizu Okerblum neće pronaći živu. Nije imao ni dokaza, ni
me​sto zlo​či​na a ni žr​tvu. Nije imao ap​so​lut​no ni​šta. Pa ipak je znao.
U gla​vi mu se stal​no ja​vlja​la fo​to​gra​fi​je dve​ju de​voj​či​ca.
Kako može da se objasni neobjašnjivo, pitao se. I kako će Robert Okerblum moći
da nastavi da se moli svome bogu, istom onome koji je tako okrutno prevario i njega i
decu?
Kurt Valander se šetkao po banci u Skurupu i čekao da se činovnik, koji je
asistirao Luizi Okerblum u sklapanju ugovora prošlog petka popodne, vrati od
zu​ba​ra. Kada je Va​lan​der pri​sti​gao u ban​ku ne​kih pet​na​est mi​nu​ta ra​ni​je, raz​go​va​rao je
sa direktorom Gustavom Haldenom, koga je površno znao odranije. Rekao mu je
onako kako jeste, da su mu bile potrebne informacije u vezi sa nestankom jedne žene.
Ob​ja​snio je Hal​de​nu da je pri​ro​da is​tra​ge po​ver​lji​va.
-Još uvek ni​smo si​gur​ni da se ne​što ozbilj​no do​go​di​lo - ob​ja​snio je Va​lan​der
Ra​zu​mem - od​go​vo​rio je Hal​den. - Samo sum​nja​te da se ne​što do​go​di​lo.
Valander je potvrdno klimnuo glavom. Upravo je tako bilo. Kako je čovek mogao
da odre​di gra​ni​cu iz​me​đu ve​ro​va​nja i zna​nja?
Tok mi​sli mu se pre​ki​nuo kada ga je neko oslo​vio.
-Ču​jem, tra​ži​li ste me - re​kao je je​dan čo​vek ne​ja​snog gla​sa iza nje​go​vih leđa
Va​lan​der je osvr​nuo.
-Go​spo​din Mo​berg? - pi​tao je
Čovek je klimnuo glavom. Bio je mlad, zaprepašćujuće mlad, prema
Valanderovoj slici starosne dobi jednog šefa računovodstva. Kod njega mu je nešto
dru​go sme​sta pri​vu​klo pa​žnju.
Je​dan od mla​di​će​vih obra​za je bio upa​dlji​vo na​du​ven.
-Još uvek mi je teško da pričam - nerazgovetno je promrmljao računovođa
Mo​berg
Va​lan​der nije ra​zu​meo šta mu je mu​ška​rac re​kao.
Možda je bolje da sačekamo - ponovio je - Možda je najbolje da sačekamo dok
se​da​tiv ne po​pu​sti?

30
 Ipak ćemo da pokušamo - rekao je Valander. - Nemam, nažalost, puno vremena.
Da li vas mno​go boli kad pri​ča​te?
Računovođa Moberg je odmahnuo glavom i pokazao rukom na malu sobu za
sa​stan​ke koja se na​la​zi​la u stra​žnjem delu ban​ke.
-Ovde smo sedeli - objasnio je računovođa Moberg - Sedite na istoj stolici na
kojoj je sedela Luiza Okerblum. Halden je rekao da o njoj želite da pričate. Da li je
ne​sta​la
Prijavljena je kao nestala - rekao je Valander. - Najverovatnije je samo u poseti
kod rod​bi​ne koju je za​bo​ra​vi​la da po​me​ne kod kuće.
Na naduvenom licu računovođe Moberga mogao je da vidi kako je ovaj
Valanderovu susdržanost uzeo sa velikom dozom skepticizma. Naravno, pomislio je
Va​lan​der. Ne​sta​la lica su ne​sta​la lica. Niko ne može da bude po​lu​ne​stao.
-Šta ste želeli da znate? - pitao je računovođa Moberg i usuo vodu iz bokala u
svo​ju čašu
-Ono šta se desilo u petak po podne - rekao je Valander. - Detaljno. Tačno
vreme, šta je rekla, šta je uradila. Takođe mi je potrebno ime kupaca kuće, kao i
njenih prodavaca za slučaj da kasnije sa njima moram da kontaktiram. Da li ste Luizu
Oker​blum po​zna​va​li od ra​ni​je
-Sreo sam je u više prilika - odgovorio je šef računovodstva Moberg. -
Sa​ra​di​va​li smo u ukup​no če​ti​ri slu​ča​ja ku​po​pro​da​je
-Is​pri​čaj​te mi o pet​ku - re​kao je Va​lan​der
Ra​ču​no​vo​đa Mo​berg je iz​va​dio svoj džep​ni ka​len​dar iz unu​tra​šnjeg dže​pa sa​koa.
-Zakazali smo sastanak za dva i petnaest - rekao je. - Luiza je stigla nekoliko
mi​nu​ta ra​ni​je. Raz​me​ni​li smo par reči o vre​me​nu
-Da li je iz​gle​da​la na​pe​to ili za​bri​nu​to? - pi​tao je Va​lan​der
Mo​berg je raz​mi​slio pre nego što je od​go​vo​rio.
-Ne - rekao je. - Izgledala je, suprotno tome, veoma veselo. Ranije sam je
do​ži​vlja​vao kao su​vo​par​nu i za​kop​ča​nu. Ali ne i u pe​tak
Va​lan​der mu je dao znak da na​sta​vi.
-Mušterije su stigle, mlada porodica koja se preziva Nilsen, kao i prodavac i
zastupnik naslednika u Skovdeu. Sedeli smo ovde i prošli kroz celu proceduru. Nije
bilo ničeg neuobičajenog. Svi papiri su bili u savršenom redu: upis u zemljišne
knjige, evidencija o hipoteci, prepiska. Išlo je vrlo brzo. Potom smo se rastali.
Mi​slim da smo svi jed​ni dru​gi​ma po​že​le​li do​bar vi​kend. Ali toga se baš ni ne se​ćam
-Da li je Lu​i​za Oker​blum žu​ri​la? - pi​tao je Va​lan​der
Ra​ču​no​vo​đa Mo​berg se po​no​vo za​mi​slio.
-Moguće je - rekao je. - Možda joj se žurilo, ali to ne znam sa sigurnošću. U
sva​kom slu​ča​ju, u jed​no sam si​gu​ran

31
 -U šta to
-Nije otišla direktno do automobila. - Računovođa Moberg je pokazao na prozor
kroz koji se vi​deo par​king
To je bančin parking - nastavio je Moberg. - Video sam je dok se parkirala kada
je došla. Ali kada je napustila banku, potrajalo je još petnaestak minuta pre nego što
se odvezla. Ostao sam ovde u sobi i telefonirao i zato sam mogao da vidim. Mislim da
je, kada se vra​ti​la, u ruci dr​ža​la kesu. I ak​ten-ta​šnu.
-Ima​la je kesu - re​kao je Va​lan​der. - Kako je iz​gle​da​la
Moberg je slegnuo ramenima. Valander je primetio da je anestetik počeo da
po​pu​šta.
-Onako kako kese obično izgledaju - rekao je računovođa Moberg. - Mislim da je
bila pa​pir​na, a ne pla​stič​na
-I po​tom se od​ve​zla
-Prvo je na​zva​la ne​ko​ga sa svo​ga te​le​fo​na u au​to​mo​bi​lu
Svo​ga muža, po​mi​slio je Va​lan​der. Za sada se sve sla​že.
-Bilo je nešto iza tri - nastavio je Moberg. - Imao sam drugi sastanak u pola četiri
i mo​rao sam da se pri​pre​mim. Moj te​le​fon​ski raz​go​vor se ote​gao
-Da li ste mo​gli da je vi​di​te kad je odla​zi​la
-Tada sam već bio oti​šao u kan​ce​la​ri​ju
-Zna​či, po​sled​nji put ste je vi​de​li dok je te​le​fo​ni​ra​la
Šef ra​ču​no​vod​stva Mo​berg je po​tvr​dio in​for​ma​ci​ju.
-Koji au​to​mo​bil je vo​zi​la
-Ne ra​zu​mem se puno u mar​ke au​to​mo​bi​la - re​kao je Mo​berg
-Ali bio je crn. Ili mo​žda tam​no​plav
Va​lan​der je za​klo​pio svo​ju be​le​žni​cu.
Ukoliko se nečega setite, želim da me smesta nazovete - rekao je. - Sve može biti
od zna​ča​ja.
Valander je napustio banku čim je uzeo imena i brojeve telefona prodavca i
ku​pa​ca. Iza​šao je na glav​ni ulaz ban​ke i za​stao na trgu.
Papirna kesa, razmišljao je. Liči na poslastičarnicu. Setio se da je u ulici koja je
tekla paralelno sa železničkom prugom postojala poslastičarnica. Prešao je preko trga
i po​tom skre​nuo levo.
Devojka iza pulta je radila u petak, ali nije prepoznala Luizu Okerblum sa
fo​to​gra​fi​je koju joj je Va​lan​der po​ka​zao.
-Po​sto​ji još jed​na pe​ka​ra - re​kla je de​voj​ka iza pul​ta
-Gde se na​la​zi
Devojka mu je objasnila i Valander je uvideo kako se nalazila na jednakoj
udaljenosti od banke kao poslastičarnica u kojoj se upravo nalazio. Zahvalio se i

32
otišao odande. Pronašao je put do pekare koja je bila sa desne strane trga. Kada je
ušao u radnju, jedna starija žena ga je upitala čime može da ga usluži. Valander je
iz​vu​kao fo​to​gra​fi​ju i pred​sta​vio se.
-Pitam se da li je prepoznajete - rekao je. - Može biti da je ovde kupovala u petak
ne​po​sred​no po​sle tri sata po pod​ne
Žena je oti​šla po na​o​ča​re da bi mo​gla bo​lje da osmo​tri fo​to​gra​fi​ju.
-Da li se ne​što do​go​di​lo? - pi​ta​la je ra​do​zna​lo. - Ko je to
-Samo mi od​go​vo​ri​te da li je pre​po​zna​je​te - re​kao je Va​lan​der lju​ba​zno
Žena je klim​nu​la gla​vom.
-Sećam je se - rekla je. - Mislim da je kupila nekoliko kolača. Da, sigurna sam.
’Na​po​le​on’ ko​la​če. I naj​o​bič​ni​ji hleb
Va​lan​der se za​mi​slio.
-Ko​li​ko ko​la​ča? - pi​tao je
-Četiri. Sećam se da sam htela da ih stavim u kartonsku kutiju. Ona je rekla da je
kesa do​volj​na. Iz​gle​da​lo je kao da joj se žu​ri​lo
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
Da li ste vi​de​li u kom je prav​cu oti​šla kada je na​pu​sti​la rad​nju?
-Ne. Bilo je dru​gih mu​šte​ri​ja koje su če​ka​le na red
-Hva​la - re​kao je Va​lan​der. - Bili ste od ve​li​ke po​mo​ći
-Šta se do​go​di​lo? - pi​ta​la je žena
-Ni​šta - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ru​tin​ska pi​ta​nja
Napustio je radnju i vratio se do stražnjeg dela banke na kome se Luiza Okerblum
par​ki​ra​la.
Dovde ide, ali ne i dalje, mislio je Valander. Ovde se zaustavlja trag. Odavde
kreće u razgledanje kuće za koju i dalje ne znamo gde se nalazi, i to neposredno pošto
je ostavila poruku na telefonskoj sekretarici. Dobro je raspoložena, ima sa sobom
ko​la​če u kesi i želi da bude kući do pet sati.
Pogledao je na sat. Tri minuta do tri. Tri puna dana od kada je Luiza Okerblum
sta​ja​la baš na ovom me​stu.
Valander je otišao do svog automobila koji je stajao parkiran ispred prednjeg dela
banke, stavio je audio-kasetu, jednu od malobrojnih koje su mu ostale posle provale, i
pokušao je da napravi rezime. Glas Plasida Dominga je ispunio kabinu. Pomislio je
kako su četiri kolača bila namenjena svim. članovima porodice Okerblum. Posle se
zapitao da li su takođe izgovarali molitvu i pre dezerta. Pitao se kako to izgleda kada
čo​vek ve​ru​je u ne​kog boga.
Istovremeno mu je na pamet pala jedna ideja. Ostalo mu je vremena za još jedan
raz​go​vor pre is​tra​žnog sa​stan​ka u po​li​cij​skoj sta​ni​ci.
Šta je ono Ro​bert Oker​blum re​kao?

33
 Pa​stor Tu​re​son?

Valander je upalio automobil i zaputio se u Istad. Kada je izašao na E14, prilagodio

se propisanoj brzini. Nazvao je Ebu na broj recepcije policijske stanice, zamolio je
da potraži pastora Turesona i da mu saopšti kako Valander želi smesta da ga sretne.
Baš kada je bio ispred Istada, Eba ga je nazvala nazad. Pastor Tureson se nalazio u
Me​to​di​stič​koj cr​kvi i bio je rad da pri​mi Va​lan​de​ra.
-Ne bi ti ško​di​lo da po​vre​me​no po​se​tiš cr​kvu - re​kla je Eba
Valander je mislio na noći koje je prošle godine provodio u jednoj crkvi u Rigi sa
Baibom Liepom. Ali nije ništa rekao. Sve i da je hteo, sada nije imao vremena da
mi​sii o njoj.
Pastor Tureson je bio jedan postariji čovek, visok i žilav, guste bele kose.
Va​lan​der je ose​tio sna​gu nje​go​vih ruku dok su se po​zdra​vlja​li.
Crkvena odaja je bila jednostavna. Valander nije imao osećaj pritiskanja koji ga
je če​sto spo​pa​dao kada je ula​zio u cr​kvu.
Obo​ji​ca su sela, sva​ko na svo​ju sto​li​či​cu kod ol​ta​ra.
-Nazvao sam Roberta pre nekoliko sati - rekao je pastor Tureson. - Jadan čovek,
sa​svim je skr​han. Da li ste je pro​na​šli
-Ne - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Ne razumem šta je moglo da se dogodi. Luiza nije bila od onih koji se izlažu
opa​sno​sti
-Po​ne​kad čo​vek ne može da je iz​beg​ne - re​kao je Va​lan​der
-Šta že​li​te time da ka​že​te
-Postoje dve vrste opasnosti. Jednoj se čovek sam izlaže. Druga se čoveku sama
na​me​će. To nije ista stvar
Pastor Tureson je rezignirano pljesnuo rukama. Njegova je briga delovala
stvar​no, nje​go​vo sa​o​se​ća​nje sa mu​žem i ćer​ka​ma iskre​no.
-Ispričajte mi nešto o njoj - rekao je Valander. - Kakva je bila? Da li ste je dugo
po​zna​va​li? Ka​kva je bila po​ro​di​ca Oker​blum
Pa​stor Tu​re​son je po​gle​dao u Va​lan​de​ra ozbilj​nog iz​ra​za lica.
-Po​sta​vlja​te mi pi​ta​nja kao da je sve iz​gu​blje​no - re​kao je
-To je navika - pokušao je da se opravda Valander. - Ono što želim da kažem je
da bi tre​ba​lo da mi is​pri​ča​te o tome ka​kva je oso​ba
-Ja sam ovde pastor tek pet godina - počeo je. - Kao što možete da čujete po mom
akcentu, potičem iz Geteborga. Porodica Okerblum je član naše crkve od početka
moje službe. Oboje dolaze iz metodističkih porodica, čak su se i sreli u crkvi. I sada
odgajaju svoje ćerke u pravoj veri. Robert i Luiza su vredni Ijudi. Radni, štedljivi,
velikodušni. Nemoguće ih je opisati na drugačiji način. Principijelno je jako teško o

34
njima ne govoriti u množini. Clanovi zajednice su potreseni njenim nestankom. To sam
ose​tio u na​šoj ju​če​ra​šnjoj za​jed​nič​koj mo​li​tvi
Perfektna familija. Ni pukotine u zidu, pomislio je Valander. Mogu da pričam sa
hiljadu njih i svi će reći istu stvar. Kod Luize Okerblum ne postoje slabosti, ništa!
Je​di​no što ne šti​mu​je je njen ne​sta​nak.
Ne šti​mu​je. Ni​šta ne šti​mu​je.
Da li to ko​me​sar o ne​če​mu raz​mi​šlja? - re​kao je pa​stor Tu​re​son.
-Razmišljam o slabostima - odgovorio je Valander. - Zar to nije jedan od
osnovnih elemenata svake religije? Da nam bog pomaže u prebrođivanju naših
sla​bo​sti
-Tač​no tako
-Ali meni se čini kako Luiza Okerblum nije imala nikakvih slabosti. Njena slika je
toliko savršena da polako postajem sumnjičav. Da li zaista postoje tako iskonski
do​bre oso​be
-Lu​i​za je ta​kva oso​ba - od​go​vo​rio je pa​stor Tu​re​son
-Zna​či, sko​ro an​đe​o​ska
-Ne sasvim - rekao je pastor Tureson. - Sećam se kada je jednom prilikom kuvala
kafu u pa​ro​hij​skom domu. Ope​kla se. Slu​čaj​no sam čuo da je opso​va​la
Va​lan​der je po​ku​šao sve is​po​čet​ka.
-Ne postoji nikakva mogućnost da je između nje i njenog muža došlo do svađe? -
pi​tao je
-Ap​so​lut​no ni​ka​kva - od​go​vo​rio je pa​stor Tu​re​son
-Ni​ka​kav dru​gi mu​ška​rac
-Na​rav​no da ne. Na​dam se da Ro​ber​tu ne​će​te po​sta​vi​ti slič​no pi​ta​nje
-Da li je mo​gla da je uhva​ti sum​nja u veru
-To sa​svim is​klju​ču​jem kao mo​guć​nost. Znao bih o tome
-Da li je ima​la ra​zlo​ga da po​či​ni sa​mo​u​bi​stvo
-Ne
-Da li je mo​gla da bo​lu​je od akut​nih psi​hič​kih pro​ble​ma
-Za​što bi? Ona je jed​na har​mo​nič​na oso​ba
-Mnogi ljudi nose tajne - odgovorio je posle nekoliko trenutaka tišine. - Možete li
da zamislite da je Luiza Okerbrum imala nekakvu tajnu koju nije podelila ni sa kim, pa
čak ni sa svo​jim mu​žem
Pa​stor Tu​re​son je od​mah​nuo gla​vom.
-Naravno da svi Ijudi nose tajne - odgovorio je. - Često sasvim mračne tajne. Ali
ja sam ubeđen da Luiza nije nosila takvo breme koje bi je navelo da napusti porodicu
i iza​zo​ve ta​kvu za​bri​nu​tost
Va​lan​der nije imao više pi​ta​nja.

35
 To ne štimuje, ponovo je pomislio. Ima nečega u čitavoj ovoj perfektnoj slici što
ni​ka​ko ne šti​mu​je.
Ustao je i za​hva​lio se pa​sto​ru Tu​re​so​nu.
-Moraću da popričam sa svim članovima parohije - rekao je. - Ukoliko se Luiza
ne po​ja​vi
-Mora da se po​ja​vi - re​kao je pa​stor Tu​re​son. - Sve dru​ge op​ci​je su ne​mo​gu​će
Bilo je četiri i pet kada je Valander napustio metodističku crkvu. Počela je da
pada kiša i zadrhtao je od naleta vetra. Sedeo je neko vreme u automobilu i osetio je
umor. Kao da nije mogao da podnese pomisao da su dve male devojčice ostale bez
maj​ke.

U pola pet su se okupili u Bjorkovoj kancelariji u reviru. Martinson je utonuo u sofu,

Svedberg se naslonio na jedan od zidova. Kao i obično, češao se po lobanji i pri tome
je delovao kao da je uporno tražio kosu koja je nestala. Valander se smestio na
drvenu stolicu. Bjork je stajao nagnut nad pisaćim stolom, udubljen u telefonski
razgovor. Naposletku je spustio slušalicu i obavestio Ebu da niko sem Roberta
Oker​blu​ma ne sme da ih uz​ne​mi​ra​va u. na​red​nih pola sata.
-Šta ima​mo? - re​kao je Bjork. - Oda​kle ćemo da poč​ne​mo
-Ne​ma​mo ni​šta - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Obavestio sam Svedberga i Martinsona - nastavio je Bjork. - Objavili smo
poternicu za njenim automobilom. Preduzeli smo sve moguće rutinske mere koje se
pri​me​nju​ju u slu​ča​je​vi​ma ne​sta​lih oso​ba za koje mi​sli​mo da su ozbilj​ni
-Ne mislimo - rekao je Valander. - Ovo jeste ozbiljno. Da se desila nesreća, već
bi​smo ne​što sa​zna​li. Ali ni​smo. Zna​či, radi se o zlo​či​nu. Ja sam ube​đen da je mr​tva
Martinson je počeo da postavlja neko pitanje, ali Valander ga je prekinuo i počeo
sa izlaganjem onoga što je tog dana učinio. Mora da natera svoje kolege da uvide ono
što je on već uvideo. Jedna osoba kao što je Luiza Okerblum ne napušta dobrovoljno
svo​ju po​ro​di​cu.
Neko ili nešto ju je sprečilo da bude kući u pet sati, iako je na telefonskoj
se​kre​ta​ri​ci re​kla re​kla da će tada biti kod kuće.
-To zvuči, bez svake sumnje, jako ozbiljno - rekao je Bjork kada je Valander
za​ću​tao
-Tr​go​vac ne​kret​ni​na​ma, cr​kva, po​ro​di​ca - re​kao je Mar​tin​son
-Možda je sve to postalo previše za nju? Kupuje kolačiće, vozi se kući.
Od​jed​nom okre​će au​to​mo​bil i odla​zi za Ko​pen​ha​gen
-Mo​ra​mo da pro​na​đe​mo auto - re​kao je Sved​berg. - Bez nje​ga ne​ma​mo ni​šta
-Pre svega moramo da pronađemo kuću koju je trebalo da pogleda - dodao je
Va​lan​der. - Zar Ro​bert Oker​blum još nije na​zvao

36
 Niko nije pri​mio ni​ka​kav po​ziv.
-Ukoliko je zaista želela da poseti nekakvu kuću koja se nalazi negde u blizini
Krageholma, trebali bismo da pratimo njene tragove sve dok je ne pronađemo, ili dok
se tra​go​vi ne pre​ki​nu
-Peters i Noren su tražili po sporednim putevima oko Krageholma - rekao je
Bjork. - Ni tra​ga od ’to​jo​te ko​ro​le’. Ali, zato su pro​na​šli ukra​de​ni ka​mi​on
Valander je iz džepa izvukao kasetu od telefonske sekretarice. Posle određenih
poteškoća, uspeli su da pronađu odgovarajući kasetofon. Stajali su nadneti nad pisaći
sto i slu​ša​li glas Lu​i​ze Oker​blum.
-Traka mora da se pregleda - rekao je Valander - Ja ne mogu da vidim šta bi to
teh​ni​ča​ri na njoj mo​gli da pro​na​đu. Ali, sve​jed​no
-Jedno je sigurno - rekao je Martinson. - Dok ostavlja poruku, nije ni u opasnosti
ni u nu​ždi, nije upla​še​na ni za​bri​nu​ta, očaj​na ili ne​sreć​na
-Znači, nešto joj se dogodilo - rekao je Valander. - Između tri i pet. Negde
iz​me​đu Sku​ru​pa, Kra​ge​hol​ma i Is​ta​da. Pre tač​no tri dana
-Kako je bila ode​ve​na? - pi​tao je Bjork
Valander je odjednom shvatio da je njenom mužu zaboravio da postavi jedno od
naj​e​le​men​ta​mi​jih pi​ta​nja. Re​kao je isti​nu.
-Ja još uvek mislim da postoji neko logično objašnjenje - rekao je zamišljeno
Martinson. - Baš je onako kako ti kažeš, Kurte. Takve kao što je ona, ne nestaju
dobrovoljno. Uprkos tome su prepadi ili ubistva vrlo retki. Ja mislim da bi trebalo da
po​stu​pa​mo uo​bi​ča​je​no. Ali ne sme​mo da za​pa​da​mo u hi​ste​ri​ju
-Ja nisam histeričan - rekao je Valander i pri tome je primetio da se naljutio - ali
znam šta znam. Odre​đe​ni za​ključ​ci go​vo​re sami za sebe
Bjork je baš hteo da se ume​ša, kada je za​zvo​nio te​le​fon.
-Re​kao sam da ne že​li​mo da nas ome​ta​ju - re​kao je Bjork
Va​lan​der je hi​tro sta​vio ruku na slu​ša​li​cu.
-To bi mogao da bude Robert Okerblum - rekao je. - Možda je najbolje da se ja
ja​vim
Po​di​gao je slu​ša​li​cu iz​go​va​ra​ju​ći svo​je ime.
-Ovde je Ro​bert Oker​blum. Da li ste pro​na​šli Lu​i​zu
-Ne - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Još uvek ni​smo
-Udovica me je upravo nazvala - rekao je Robert Okerblum. - Imam kartu oblasti.
lo​na​ko sam hteo da odem da je tra​žim
Va​lan​der je raz​mi​šljao.
-Možete sa mnom - rekao je. - Tako je najbolje. Smesta dolazim. Da li biste
mo​gli da is​ko​pi​ra​te kar​tu u ne​ko​li​ko pri​me​ra​ka? Pet je do​volj​no
-Da - od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum

37
 Valander je pomislio kako su religiozni ljudi najčešće poštovali zakon i bili
vezani za autoritete. Niko nije mogao da spreči Roberta Okerbluma da sam ode da
tra​ži svo​ju ženu, ali ipak ga je po​slu​šao.

Va​lan​der je spu​stio slu​ša​li​cu.

-Sada imamo kartu - rekao je. - Poslaćemo dva automobila. Robert Okerblum želi
da pođe sa nama. Može da se vozi sa mnom
-Što ne uz​me​mo ne​ko​li​ko pa​trol​nih au​to​mo​bi​la? - pi​tao se Mar​tin​son
-Onda bi​smo mo​ra​li da vo​zi​mo u ko​lo​ni - re​kao je Va​lan​der
-Prvo mo​ra​mo da pro​u​či​mo kar​tu/,|)fen. Po​sle ćemo da po​ša​lje​mo sve u po​tra​gu
-Po​zo​vi me kada do toga dođe - re​kao je Bjork. - Ili na ovaj ili na kuć​ni broj
Valander je praktično trčao kroz hodnik. Zurilo mu se. Morao je da sazna da li su
se tra​go​vi​lo gu​bi​li u jed​no ni​šta. Ili da li je Lu​i​za Oker​blum bila tamo ne​gde, na​po​lju.

Na haubu Valanderovog automobila stavili su kartu koju je Robert Okerblum nacrtao

na osnovu opisa koji je dobio preko telefona. Svedberg ju je, od kapi kiŠe koja je
pala ra​ni​je u toku po​pod​ne​va, oči​stio ma​ra​mi​com za nos.
-E14 - rekao je Svedberg. - Do skretanja za Katlose i Kadeša. Levo u pravcu
Kni​kar​pa, po​tom de​sno, po​no​vo levo, i tra​ži​ti trak​tor​ski put
-Ne tako brzo - rekao je Valander. - Kada ste išli za Skurup, kojim ste se putem
vo​zi​li
Postojalo je nekoliko alternativnih rešenja. Posle jednočasovne diskusije,
Va​lan​der se okre​nuo ka Ro​ber​tu Oker​blu​mu.
-Šta vi mi​sli​te
-Ja mislim da bi Luiza izabrala manji put - rekao je bez oklevanja - Nije joj se
dopadala jurnjava na E14. Ja mislim da bi najverovatnije vozila preko Svaneholma i
Bro​de
-Čak iako joj se žu​ri​lo? Ako je mo​ra​la da stig​ne kući do pet
-Čak i onda - re​kao je Ro​bert Oker​blum
-Idemo onda tim putem - rekao je Valander Martinsonu i Svedbergu. -
Odvešćemo se direktno do imanja. Nazvaćemo jedni druge ako za to bude bilo
po​tre​be
Odvezli su se iz Istada. Valander je propustio Martinsona i Svedberga koji su
imali da pređu najdužu trasu. Robert Okerblum je sedeo i zurio pravo ispred sebe.
Valander ga je povremeno krišom posmatrao. Nemirno je trljao ruke, kao da nije
mo​gao da se odlu​či da li da ih ukr​sti ili ne.
Va​lan​der je ose​ćao na​pe​tost u telu. Šta li će samo pro​na​ći?
Zakočio je kod skretanja za Kadešo, propustio je jedan kamion, i setio se kako se

38
vozio istim putem jednog jutra pre dve godine, onda kada je jedan stari par
poljoprivrednika bio ubijen na udaljenom imanju. Zaledio se od tih slika i pomislio
je, baš kao i toliko puta ranije, na svoga kolegu Rudberga koji je preminuo prošle
godine. Svaki put kada bi se Valander našao pred istragom zločina koji je odstupao od
uo​bi​ča​je​nog, ne​do​sta​ja​li su mu sa​ve​ti i is​ku​stvo sta​ri​jeg ko​le​ge.
Šta se to događa u našoj zemlji, pitao se. Gde su nestali svi oni lopovi i
pre​va​ran​ti iz ra​ni​jih dana? Oda​kle do​la​zi sve to bez​um​no na​si​lje?
Kar​ta je le​ža​la kod me​nja​ča.
-Da li ide​mo u do​brom sme​ru? - pi​tao je ne bi li pre​ki​nuo ti​ši​nu u au​to​mo​bi​lu
-Da - odgovorio je Robert Okerblum ne skidajući pogled s puta. - Treba da
skre​ne​mo de​sno po​sle sle​de​ćeg sle​me​na
Ušli su u krageholmsku šumu. Jezero se nalazilo sa leve strane, svetlucalo je
iz​me​đu dr​ve​ća. Va​lan​der je uspo​rio i po​čeo da tra​ži skre​ta​nje.
Robert Okerblum je bio taj koji ga je spazio. Valander je već prošišao pored.
Kre​nuo je u ri​kverc i za​u​sta​vio au​to​mo​bil.
-Osta​ni​te u ko​li​ma - re​kao je. - Samo ću da raz​gle​dam
Sam prilaz kolskom putu bio je poluzarastao u travu. Valander je čučnuo i otkrio
sve​že tra​go​ve guma. Ose​ćao je oči Ro​ber​ta Oker​blu​ma na po​tilj​ku.
Otišao je nazad do automobila i nazvao Martinsona i Svedberga koji su upravo
bili sti​glu u Sku​rup.
-Mi smo kod prilaza - rekao je Valander. - Budite pažljivi kada se dovezete.
Ne​moj​te da uni​šti​te tra​go​ve guma
-Ra​zu​me​li smo - re​kao je Sved​berg. - Kre​će​mo
Va​lan​der je pa​žlji​vo skre​nuo na kol​ski put, za​o​bi​la​ze​ći tra​go​ve guma.
Dva au​to​mo​bi​la, po​mi​slio je. Ili je​dan koji se uve​zao i iz​ve​zao.
Poskakivali su lagano po vodom natopljenom i loše održavanom kolskom putu.
Trebalo je da bude svega kilometar do kuće koja je bila na prodaju. Na svoje
ču​đe​nje, Va​lan​der je vi​deo da je ima​nje na kar​ti no​si​lo na​ziv Izo​lo​va​nost.
Posle neka tri kilometra, put se prekinuo. Robert Okerblum je začuđeno pogledao
u kar​tu, pa u Va​lan​de​ra.
-Pogrešan put - rekao je Valander. - Nismo mogli da ne vidimo kuću. Trebalo bi
da se na​la​zi uz put. Mo​ra​mo da se vra​ti​mo
Kada su se vratili na glavni put, lagano su nastavili napred. Posle petsto metara,
naišli su na sledeće skretanje. Valander je ponovio svoju pretragu. Za razliku od
prethodnog skretanja, ovde je bilo tragova više automobilskih guma koji su se
pre​pli​ta​li. Put je ta​ko​đe oda​vao uti​sak bo​ljeg odr​ža​va​nja i veće upo​tre​be.
Ali ni ovde nisu pronašli pravu kuću. Iza drveća se naziralo nekakvo imanje, ali su
se odvezli dalje pošto nije odgovaralo opisu. Valander se zaustavio posle četiri

39
ki​lo​me​tra.
-Da li ste poneli broj telefona udovice Valin? - pitao je - Muči me blaga sumnja
da se u ovom kra​ju ne sna​la​zi baš naj​bo​lje
Robert Okerblum se složio. Izvukao je mali telefonski imenik iz unutrašnjeg
džepa. Valander je uočio kako je između stranica bilo nekoliko papirića za
obe​le​ža​va​nje.
-Pozovite je - rekao je Valander. - Objasnite joj da ste se izgubili i zamolite je da
po​no​vi in​struk​ci​je
Zvo​ni​lo je dugo pre nego što se go​spo​đa Va​lin ja​vi​la na te​le​fon.
Pokazalo se tačnim da gospođa Valin nije čak bila sigurna ni o broju kilometara
do skre​ta​nja.
-Zamolite je za nekakav orijentir - rekao je Valander. - Mora biti nečega prema
čemu mo​že​mo da se ori​jen​ti​še​mo, ina​če ćemo mo​ra​ti da po​ša​lje​mo auto po nju
Valander je pustio Roberta Okerbluma da razgovara sa gospođom Valin a da nije
ni pri​kop​čao te​le​fon za zvuč​ni​ke.
-Hrast u koji je udario grom - rekao je Robert Okerblum kada je razgovor bio
go​tov. - Mo​ra​mo da skre​ne​mo ne​po​sred​no is​pred dr​ve​ta
Vozili su dalje. Posle dva kilometra pronašli su hrast čije je truplo bilo
prepolovljeno udarcem groma. Tamo je takođe postojalo skretanje nadesno. Valander
je pozvao ostale automobile i objasnio im kako da pronađu put. Potom je po treći put
izašao iz automobila i tražio tragove guma. Na svoje čuđenje, nije pronašao ama baš
nikakve tragove koji su ukazivali na skori prolazak automobila. To nije moralo ništa
da znači, tragovi guma su mogli biti izbrisani kišom. Ali osetio je nešto što je ličilo na
ra​zo​ča​ra​nje.
Kuća je stajala tamo gde je i trebalo da stoji, kraj puta, na kilometar od skretanja.
Za​u​sta​vi​li su se i iza​šli iz au​to​mo​bi​la. Po​če​la je da pada kiša i di​vljao je ve​tar.
Robert Okerblum je najednom počeo da trči prema kući istovremeno izvikujući
prodornim glasom ime svoje žene. Valander je ostao pored automobila. Sve se desilo
toliko brzo da je bio zateknut. Kada je Robert Okerblum nestao iza kuće, pohitao je za
njim.
Nema nikakvog automobila, mislio je dok je trčao. Nema ni automobila ni Luize
Oker​blum.
Našao je Roberta Okerbluma koji se spremao da kroz prozor na stražnjem delu
kuće baci ci​glu. Va​lan​der ga je uhva​tio za ruku.
-Ne is​pla​ti se - re​kao je Va​lan​der
-Mo​žda se na​la​zi unu​tra - vi​kao je Ro​bert Oker​blum
-Rekli ste da nije imala ključeve od kuće - odgovorio je Valander. - Ispustite
ci​glu, pa ćemo po​tra​ži​ti ra​zva​lje​na vra​ta. Ali već ću vam sada reći da ona nije ovde

40
 Ro​bert Oker​blum se sru​čio na ze​mlju.
-Gde je? - pi​tao je. - Šta se do​go​di​lo
Va​lan​de​ru je za​sta​la kne​dla u grlu. Nije znao šta da kaže.
Pri​hva​tio je Ro​ber​ta Oker​blu​ma za mi​ši​cu i po​di​gao ga sa ze​mlje.
-Ne smete tu sedeti, razbolećete se - rekao je. - Hajde da obiđemo kuću i bacimo
po​gled
Nije bilo provaljenih vrata. Provirili su kroz gole prozore i ugledali prazne
prostorije, ništa drugo. Baš su ustanovili kako nije bilo više ničega da se vidi, kada su
Mar​tin​son i Sved​berg pri​sti​gli na ima​nje.
-Nema ničega - rekao je Valander. Istovremeno je diskretno stavio prst na usta
tako da ga Ro​bert Oker​blum ne vidi
Nije že​leo da Mar​tin​son i Sved​berg kre​nu da po​sta​vlja​ju pi​ta​nja.
Nije želeo da izgovori kako Luiza Okerblum najverovatnije nikada nije ni došla
do ima​nja.
Ni kod nas nema ničega - rekao je Martinson ne bi li odvratio pažnju sa teme -
nema au​to​mo​bi​la, ni​če​ga.
Valander je pogledao na sat. Bilo je šest i deset. Okrenuo se ka Robertu
Oker​blu​mu i po​ku​šao da se osmeh​ne.
-Mislim da ćete biti od najveće koristi time što ćete biti uz devojčice - rekao je. -
Kolega Svedberg će vas odvesti kući. Mi iz policije ćemo nastaviti sa temeljnom
po​tra​gom. Po​ku​šaj​te da se ne se​ki​ra​te. Si​gur​no će sve biti u redu
-Ona je mrtva - rekao je Robert Okerblum tihim glasom. - Mrtva je i nikada se
neće vra​ti​ti
Tri po​li​caj​ca su sta​ja​la u ti​ši​ni.
-Ne - rekao je konačno Valander. - Ne postoji nikakav razlog za najcrnje misli.
Sada će vas Sved​berg odve​sti kući. Obe​ća​vam da ću vas ka​sni​je na​zva​ti
Sved​berg se od​ve​zao.
-Moramo da stvari uzmemo veoma ozbiljno - rekao je odlučno Valander. Osećao
je kako mu je u ne​mir telu sve više ras​tao
Sedeli su u njegovom automobilu. Valander je nazvao Bjorka i zahtevao da se sve
raspoloživo osoblje sa automobilima okupi kod srušenog hrasta. Martison je za to
vreme počeo da planira kako će najefektivnije i najbrže moguće pročešljati sve
pu​te​ve u obla​sti oko ima​nja. Va​lan​der i Bjork su se po​sta​ra​li da na​ba​ve do​bre kar​te.
-Tražimo sve dok ima svetla - rekao je Valander. - Ukoliko večeras ne dođemo ni
do kakvih rezultata, nastavljamo u zoru. Moraš da stupiš u kontakt sa vojskom. Vreme
je za haj​ku
-Psi - re​kao je Mar​tin​son. - Već ve​če​ras su nam ne​op​hod​ni psi
Bjork je obe​ćao da će doći i pre​u​ze​ti stvar u svo​je ruke.

41
 Mar​tin​son i Va​lan​der su se po​gle​da​li.
-Re​zi​mi​raj - re​kao je Va​lan​der. - Šta mi​sliš
-Ovde nije bila - odgovorio je Martinson. - Mogla je biti u blizini ili jako daleko.
Ne znam šta se desilo. Ali moramo da pronađemo automobil. Tek onda možemo da
krenemo sa potragom. Neko je, usput, morao da ga vidi. Moramo da idemo od vrata
do vrata. Bjork će sutra morati da održi konferenciju za štampu. Treba da damo utisak
kako ne​sta​nak shva​ta​mo ozbilj​no
-Šta li je mo​glo da se do​go​di? - za​pi​tao je Va​lan​der
-Ne​što što sebi ni​smo u sta​nju da pred​sta​vi​mo - od​go​vo​rio je Mar​tin​son
Kiša je bub​nja​la po pro​zo​ri​ma i kro​vu.
-Pro​klet​svo - re​kao je Va​lan​der
-Da - re​kao je Mar​tin​son. - Baš tako

Umorni i do gole kože mokri policajci su se neposredno pred ponoć okupili ispred
kuće koju Luiza Okerblum najverovatnije nikada nije posetila. Nisu pronašli nikakve
tragove tamnoplavog automobila, još manje Luize Okerblum. Najveće otkriće večeri
bila su dva mrtva losa koje su pronašli policijski psi. Sem toga jedan policijski
automobil, koji se vraćao na mesto okupljanja, zamalo se sudario sa,,mercedesom“
koji je lu​dač​kom br​zi​nom pro​tut​njao jed​nim od lo​kal​nih kol​skih pu​te​va.
Bjork se zahvalio na angažmanu. Već je doneo odluku da Valandera i umorne
policajce pošalje kući, obaveštavajući ih da će se potraga nastaviti sledećeg jutra u
šest sati.
Valander je bio poslednji koji se odvezao u Istad. Nazvao je sa svog mobilnog
telefona Roberta Okerbluma i saopštio mu kako nažalost nije imao nikakvih novosti.
Iako je već bilo kasno, Robert Okerblum je izrazio želju da ga Valander poseti u vili u
ko​joj je sada bio sam sa ćer​ka​ma.
Pre nego što je upalio motor, Valander je nazvao svoju sestru u Stokholm. Znao je
da je legala kasno. Ispričao joj je kako je otac planirao da se oženi spremačicom. Na
njegovo zaprepašćenje, ona je počela da umire od smeha. Ali na njegovo olakšanje,
obe​ća​la je da će doći u Sko​ne po​čet​kom maja.
Valander je vratio telefon u držač i odvezao se u Istad. Kišne kapi su udarale u
ve​tro​bran.
Pro​na​šao je adre​su Ro​ber​ta Oker​blu​ma. Bila je to vila na​lik hi​lja​da​ma dru​gih vila.
U pri​ze​mlju je go​re​lo sve​tlo.
Pre nego što je iza​šao iz au​to​mo​bi​la, za​va​lio se u se​di​šte i za​tvo​rio oči.
Ni​ka​da se neće vra​ti​ti, po​mi​slio je.
Šta joj se de​si​lo na putu?
Ima ne​če​ga što ne šti​mu​je u ovom ne​stan​ku. Ne ra​zu​mem šta.

42
 4.

Sat po​red Va​lan​de​ro​vog kre​ve​ta za​zvo​nio je u pet​na​est do pet.

Za​ste​njao je i sta​vio ja​stuk pre​ko gla​ve.
Suviše malo spavam, malodušno je primetio. Zašto ne mogu da budem jedan od
onih po​li​ca​ja​ca koji kod kuće za​bo​ra​vlja​ju na sav svoj po​sao?
I dalje je ležao u krevetu. U mislima se vratio sinoćnoj poseti Robertu
Okerblumu. Bilo je pravo mučenje gledati u njegovo molećivo lice i izgovoriti kako
nisu uspeli da pronađu njegovu suprugu. Kurt Valander je napustio vilu čim je uspeo i
osećao se veoma loše dok se vozio kući. Naposletku je ležao budan u krevetu ne
mo​gav​ši da za​spi do tri sata uju​tru, upr​kos is​cr​plje​no​sti na gra​ni​ci iz​ne​mo​glo​sti.
Mo​ra​mo da je pro​na​đe​mo, mi​slio je. Živu ili mr​tvu. Samo da je na​đe​mo.
Dogovorio se sa Robertom Okerblumom da će mu se javiti ujutru, čim se potraga
nastavi. Valander je uvideo da mora da pretraži Luizine privatne stvari i sazna ko je
ona bila. Negde u Valanderovoj glavi sve vreme se javljao osećaj da je bilo nečega
vrlo čudnog u njenom nestanku. Bilo je nečega u celom ovom slučaju što se kosilo sa
nje​go​vim ra​ni​jim is​ku​stvom, i že​leo je da zna šta.
Valander se naterao da ustane iz kreveta. Stavio je vodu za kafu i otišao da upali
radio. Opsovao je kada se setio provale i pomislio na to kako, pod ovakvim
okol​no​sti​ma, niko nije imao vre​me​na da se time po​za​ba​vi.
Istuširao se, obukao i popio kafu. Vreme mu nije popravilo raspoloženje. Kiša je
padala bez prestanka, a vetar se pojačavao. Bilo je to najgore moguće vreme za
hajku, Umorni i ljuti policajci, psi povijenih repova i zlovoljni regruti iz lokalnog
puka, ispuniće tokom dana oranice i lugove oko Krageholma. Ali o tome će Bjork
mo​ra​ti da se bri​ne. Sto se nje​ga tiče, on će pro​ći kroz stva​ri Lu​i​ze Oker​blum.
Seo je u automobil i odvezao se do raspuklog hrasta. Bjork se nervozno šetkao
na​pred-na​zad pu​telj​kom.
-Kakvo vreme - rekao je. - Zar uvek mora da pada kiša kada smo napolju u
po​tra​zi za lju​di​ma
-Da - re​kao je Va​lan​der. - To je čud​no
-Pričao sam sa poručnikom Hernbergom - nastavio je Bjork. - U šest nam šalje
dva autobusa puna regruta. Mislio sam da bismo svejedno mogli sada da počnemo sa
po​tra​gom. Mar​tin​son je sve pri​pre​mio
Valander je zadovoljno klimnuo glavom. Martinson je bio spretan u planiranju
po​te​ra.
-Mislio sam da održim konferenciju za štampu u deset - rekao je Bjork. - Bilo bi
dobro kada bi mogao da joj prisustvuješ. Do tada moramo da nabavimo njenu

43
fo​to​gra​fi​ju
Valander mu je dao onu koju je čuvao u džepu. Bjork je gledao u fotografiju Luize
Oker​blum.
-Lepa žen​ska - re​kao je. - Na​dam se da ćemo je naći živu. Da li je to ve​ro​vat​no?
-Njen muž tvr​di da je​ste
Bjork je sta​vio fo​to​gra​fi​ju u pla​stič​nu fu​tro​lu koju je imao u dže​pu ki​šnog man​ti​la.
-Idem do njihove kuće - rekao je Valander. - Mislim da ću tamo biti od veće
ko​ri​sti
Bjork se složio. Kada je Valander hteo da se zaputi nazad ka svome automobilu,
Bjork ga je uhva​tio za la​kat.
-Šta mi​sliš? - pi​tao je. - Da li je mr​tva? Da li ima​mo po​sla sa zlo​či​nom
-Skoro da ne postoji druga mogućnost - odgovorio je Valander - ukoliko ne leži
ne​gde po​vre​đe​na. Ali ja ne ve​ru​jem u tu hi​po​te​zu
-To nije ni​ka​ko do​bro - re​kao je Bjork. - To nije do​bro

Va​lan​der se od​ve​zao na​zad u Is​tad. Sivo more je bilo uz​bur​ka​no.

Kada je zakoračio u vilu u ulici Okar, dočekale su ga dve devojčice sa ozbiljnim
iz​ra​zom u oči​ma.
-Rekao sam im da ste policajac - rekao je Robert Okerblum. - Razumele su da je
mama ne​sta​la i da je tra​ži​te
Va​lan​der je po​ku​šao da se osmeh​ne i po​red kne​dle koja mu je sta​ja​la u grlu.
-Zo​vem se Kurt - re​kao je. - A kako se vas dve zo​ve​te
-Ma​ri​ja i Mag​da​le​na - od​go​vo​ri​le su de​voj​či​ce jed​na za dru​gom
-To su lepa ime​na - re​kao je Va​lan​der. - I ja imam ćer​ku koja se zove Lin​da
-Danas će biti kod moje sestre - rekao je Robert Okerblum. - Uskoro bi trebalo da
stig​ne da ih po​ku​pi. Da li mogu da vas po​nu​dim šo​ljom čaja
-Rado - re​kao je Va​lan​der
Okačio je mantil, skinuo cipele i ušao u kuhinju. Devojčice su stajale na vratima i
po​sma​tra​le ga.
Odakle da počnem? Mislio je Valander. Da li će razumeti da moram da otvorim
sva​ku fi​o​ku, da pre​tu​ram po svim nje​nim pa​pi​ri​ma?
Dve de​voj​či​ce su bile oti​šle i Va​lan​der je pio svoj čaj.
-U deset sati će održati konferenciju za štampu - rekao je. - To znači da ćemo
objaviti ime vaše supruge i zamoliti ljude da nas obaveste ukoliko je vide. To takođe
znači još jednu stvar. Da više ne možemo da isključimo ni mogućnost da je nad njom
po​či​njen zlo​čin
Valander je video rizik da se Robert Okerblum slomi i počne da plače. Ali bledi
čovek praznih očiju, besprekorno obučen u odelo i kravatu, ovoga jutra je izgledao

44
pri​bra​no.
Moramo da nastavimo da verujemo da za sve postoji nekakvo logično objašnjenje
- re​kao je Va​lan​der. - Ali više ni​šta ne sme​mo da is​klju​či​mo kao mo​guć​nost.
-Ra​zu​mem - re​kao je Ro​bert Oker​blum. - To mi je sve vre​me bilo ja​sno
Va​lan​der je po​gle​dao svo​ju šo​lju, za​hva​lio se i ustao.
-Da li ste se se​ti​li još ne​če​ga što bi mo​glo da bude re​le​vant​no? - pi​tao je
-Ne - re​kao je Ro​bert Oker​blum. - Ovo sve je ne​poj​mlji​vo
-Hajdete da zajedno pretražimo kuću - rekao je Valander. - Nadam se da razumete
kako mo​ram da pre​gle​dam nje​nu gar​de​ro​bu, fi​o​ke, sve što bi mo​glo biti od zna​ča​ja
-Ona drži svo​je stva​ri u bes​pre​kor​nom redu, od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum
Počeli su na gornjem spratu i sistematski pretraživali do podruma i garaže.
Valander je uočio kako je Luiza Okerblum volela svetle pastelne boje. Nigde nije
video tamne zavese ili stolnjake. Kuća je odisala životnom radošću. Nameštaj je bio
mešavina novog i starog. Dok je pio čaj, primetio je kako je kuhinja bila odlično
opremljena električnim aparatima. Očigledno je da se njihov materijalni život nije
spu​ta​vao pre​te​ra​nim pu​ri​ta​ni​zmom.
-Moraću uskoro da odem do kancelarije - rekao je Robert Okerblum kada su se
vra​ti​li u pri​ze​mlje. - Pret​po​sta​vljam da mogu ovde da vas osta​vim sa​mog
-Naravno - rekao je Valander. - Sačuvaću svoja pitanja za kasnije. Ili ću vas
nazvati. Ali moraću nešto pre deset sati da zbog konferencije za štampu odem u
po​li​cij​sku sta​ni​cu
-Do tada ću se već vra​ti​ti - od​go​vo​rio je Ro​bert Oker​blum
Kada je Valander ostao sam, počeo je sa metodičnim pretraživanjem kuće.
Otvo​rio je sve fi​o​ke i kre​den​ce u ku​hi​nji i ba​cio je po​gled u fri​ži​der i za​mr​zi​vač.
U kuhinji ga je zbunjivala jedna stvar. U jednom od kredenaca ispod sudopere,
nalazila se prilična količina alkoholnih pića. To se nije slagalo sa slikom koju je imao
o po​ro​di​ci Oker​blum.
Nastavio je u dnevnoj sobi ne nalazeći ništa vredno zabeleški. Potom je otišao na
gornji sprat. Prvo je prošao kroz kupatilo, iščitao je natpise na kutijama od lekova i
zapisao u svoju beležnicu imena nekih od njih koje je koristila Luiza Okerblum. Stao
je na vagu i napravio grimasu kada je video koliko je težak. Potom je nastavio u
spavaćoj sobi. Uvek se osećao jako neprijatno kada je pretraživao žensku odeću. Imao
je utisak kako ga neko posmatra bez njegovog znanja. Gledao je u džepove i
kartonske kutije u garderoberu. Potom je nastavio sa fiokama u kojima je čuvala
svoje rublje. Nije pronašao ništa što ga je zbunjivalo, ništa što bi mu ukazalo na nešto
što nije znao. Kada je za​vr​šio, seo je na ivi​cu kre​ve​ta i po​čeo da raz​gle​da po sobi.
Ni​šta, mi​slio je. Ap​so​lut​no ni​šta.
Uzdahnuo je i otišao u sledeću sobu koja je zapravo bila kućna kancelarija. Seo je

45
za pisaći sto i počeo da izvlači fioku za fiokom. Udubio se u foto-albume i pisma.
Nije naišao ni na jednu fotografiju na kojoj se Luiza Okerblum nije smeškala ili
sme​ja​la.
Pažljivo je položio sav sadržaj fioka na njihovo mesto i krenuo dalje. Deklaracije
i osiguranja, svedočanstva iz škole i dokumenta vezana za nekretnine, ništa što ga je
na​te​ra​lo da re​a​gu​je.
Tek kada je otvorio poslednju fioku na dnu pisaćeg stola, iznenadio se. Prvo je
mislio da se u njoj nalazio samo beli papir. Ali kada je rukom opipao dno fioke,
na​le​teo je na je​dan me​ta​lan pred​met. Iz​vu​kao ga je i zu​rio u nje​ga na​mr​šte​nog čela.
Bio je to par lisica. Nije bila u pitanju igračka, već prave lisice. Proizvedene u
En​gle​skoj.
Po​lo​žio ih je na sto is​pred sebe.
To ne mora ništa da znači, mislio je. Pa ipak, bile su sakrivene. Pitam se da li bi
se Ro​bert Oker​blum po​sta​rao za njih da je znao da su tu.
Po​no​vo je za​tvo​rio fi​o​ku i sta​vio li​si​ce u svoj džep.
Zatim se uputio u podrumske prostorije i garažu. Na polici iznad jedne klupice od
panela, pronašao je nekoliko spretno sklopljenih modela letelica od lakiranog drveta.
Zamislio je sliku Roberta Okerbluma. Možda je nekada davno sanjao o tome da
po​sta​ne pi​lot?
U da​lji​ni je za​zvo​nio te​le​fon. Sme​sta se upu​tio u prav​cu zvu​ka i od​go​vo​rio.
Već je bilo de​vet sati.
-Želeo bih da govorim sa inspektorom Valanderom - čuo je Martinsona kako
go​vo​ri
-Ja sam - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Naj​bo​lje je da do​đeš ova​mo - na​sta​vio je Mar​tin​son - Iz ovih sto​pa
Va​lan​der je ose​tio kako je srce po​če​lo ubr​za​no da mu kuca.
-Da li ste je pro​na​šli? - pi​tao je
-Ne - odgovorio je Martinson. - Ni nju ni automobil. Ali, izbio je požar u
susednoj kući. Tačnije rečeno, kuća je eksplodirala. Mislio sam da bi moglo da bude
u vezi sa slu​ča​jem
-Do​la​zim - re​kao je Va​lan​der
Na​pi​sao je po​ru​ku Ro​ber​tu Oker​blu​mu i sta​vio je na ku​hinj​ski sto.
Na putu do Krageholma pokušao je da razume šta je Martinson mislio. Kuća koja
je ek​splo​di​ra​la? Koja kuća?
Vozio je iza tri tovarna kamiona koja su se nanizala jedan iza drugog. Kiša je sada
bila toliko silna, da brisači povremeno nisu uspevali da održe vidljivost. Policijski
automobil ga je čekao kod drveta. Jedan od policajaca dao mu je znak da skrene.
Kada su napustili glavni put, Valander je primetio kako su bili na jednom od puteva na

46
koji su juče greškom skrenuli, na kolskom putu koji je imao najviše tragova
au​to​mo​bil​skih guma.
Bilo je tu još nečega u vezi sa tim putem, ali sada nije mogao da se na brzinu
pri​se​ti.
Tek na mestu požara, setio se kuće. Nalazila se sa desne strane, na mestu jedva
vidljivom sa kolskog puta. Vatrogasci su već gasili požar. Valander je izašao iz
au​to​mo​bi​la i sme​sta ose​tio jaru od pla​me​na. Mar​tin​son mu je pri​šao.
-Lju​di? - pi​tao je Va​lan​der
-Nema nikoga - odgovorio je Martinson. - Koliko znamo, nema. Svejedno je
nemoguće ući unutra. Vrućina je žestoka. Tako to biva kada se sve upali odjednom.
Kuća je stajala prazna više od godinu dana otkako je poslednji vlasnik umro. Neki
seljak je prolazio ovuda i to mi je ispričao. Naslednik nije mogao da se odluči da li
da pro​da ili izda kuću
-Na​sta​vi - re​kao je Va​lan​der dok je po​sma​trao ku​lja​ju​ći dim
-Bio sam napolju na glavnom putu - rekao je Martinson. - Došlo je do
nesporazuma u jednoj od vojnih grupa. Odjednom je puklo. Culo se kao da je
eksplodirala bomba. Prvo sam mislio da se srušio neki avion. Potom sam video dim.
Trebalo mi je najmanje pet minuta da dođem ovamo. Sve je gorelo. Ne samo glavna
kuća, već i po​moć​na
Va​lan​der je po​ku​šao da raz​mi​sli.
-Bom​ba - re​kao je. - Da li je mo​gao da bude gas u pi​ta​nju
Mar​tin​son je od​mah​nuo gla​vom.
-Čak ni dvadeset pukotina u gasovodu ne bi moglo da dovede do ovakve
eksplozije - rekao je. - Raspukle su se i voćke iza kuće. Ukoliko nisu čak bile
iš​ču​pa​ne iz ko​re​na. Ovo mora da je bilo pod​met​nu​to
-Svuda vrvi od policije i vojske - rekao je Valander. - Čudne okolnosti za
pod​me​ta​nje po​ža​ra
-To sam i ja pomislio - rekao je Martinson. - Zato sam odmah pomislio da postoji
ne​ka​kva veza
-Imaš li neku ide​ju? - pi​tao je Va​lan​der
-Ne - od​go​vo​rio je Mar​tin​son. - Ni​ka​kvu
-Raspitaj se ko je vlasnik kuće - rekao je Valander. - Kao i o tome ko zastupa
na​sled​ni​ka. Sla​žem se sa to​bom da je ovo sve samo ne slu​čaj​nost. Gde je Bjork
-Već je otišao u stanicu da pripremi konferenciju za štampu - rekao je Martinson. -
I sam znaš da se uvek unervozi pre razgovora sa novinarima koji nikada ne napišu ono
što je izjavio. Ali, upoznat je sa svime. Svedberg je razgovarao sa njim. I zna da si
ovde
-Moram da bacim bolji pogled čim se vatra ugasi - rekao je Valander. - Ne bi bilo

47
zgo​reg da ra​spo​re​diš lju​de da ovde malo pro​nju​ška​ju
-Za Lu​i​zom Oker​blum
-Pre sve​ga za au​to​mo​bi​lom - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Martinson je otišao da ispita seljaka. Valander je ostao da stoji i posmatra
si​lo​vi​ti po​žar.
Ukoliko je postojala veza, kako je izgledala? Razmišljao je. Nestala žena i kuća
koja ek​splo​di​ra. Pred no​som ogro​mnog is​tra​žnog odre​da?
Po​gle​dao je na sat. Bilo je de​set mi​nu​ta do de​set. Mah​nuo je jed​nom va​tro​ga​scu.
-Kada ću moći da ko​pam po ovo​me? - pi​tao je
-Gori vrlo brzo - rekao je vatrogasac. - Negde početkom popodneva biće moguće
pri​ći bli​že kući
-To je do​bro - re​kao je Va​lan​der. - Iz​gle​da da je bila u pi​ta​nju je​zi​va ek​splo​zi​ja
-Sigurno nije započeta šibicama - rekao je vatrogasac. - Pre će biti da se radilo o
sto kila di​na​mi​ta
Valander se vozio nazad u Istad. Nazvao je Ebu, telefonistkinju, i zamolio je da
po​ru​či Bjor​ku kako je bio na putu do nje​ga.
Odjednom se setio onoga šta je zaboravio. Prošle noći se neko od dežurnih iz
patrole žalio da se skoro sudario sa,,mercedesom“ koji je vozio ludačkom brzinom po
jed​nom od kol​skih dru​mo​va.
Va​lan​der je bio ube​đen da se ra​di​lo o is​tom putu kraj koga je ek​splo​di​ra​la kuća.
Suviše je slučajnosti, mislio je. Uskoro ćemo morati da pronađemo kariku koja
ne​do​sta​je.
Kada je Va​lan​der ušao, Bjork se ner​vo​zno šet​kao po re​cep​ci​ji po​li​cij​ske sta​ni​ce.
-Ni​ka​da se neću na​vi​ći na kon​fe​ren​ci​je za štam​pu - re​kao je
-I kakva je to lomača zbog koje me je Svedberg nazvao? Veoma se čudno izrazio,
moram da priznam. Rekao je kako su kuća i šupa eksplodirale. Šta je time mislio? 0
ko​joj se to kući radi
-Sved​ber​gov opis je sa​svim ko​rek​tan - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Ali pošto to jedva da ima nekakve veze sa konferencijom za štampu o Luizi
Okerblum, predlažem da o tome pričamo kasnije. Do tada će možda naše kolege imati
više in​for​ma​ci​ja
Bjork se slo​žio.
-Sada ćemo da postupimo jednostavno - rekao je. - Kratak i jasan referat o
njenom nestanku, raspodela fotografija, obaveštavanje javnosti. Ti možeš da
pre​u​zmeš pi​ta​nja o po​te​ri
-Jedva da postoji bilo kakav trag - rekao je Valander. - Da smo makar pronašli
njen au​to​mo​bil. Ali, ne​ma​mo ni​šta
-Izmisli nešto - rekao je Bjork. - Policajci koji priznaju da su praznih ruku,

48
po​sta​ju meta naj​že​šćih na​pa​da. Ne​moj to smet​nu​ti s uma
Konferencija za štampu je trajala nepunih pola sata. Sem novinara iz lokalnih
novina i radija, bili su prisutni i predstavnici Ek​spre​sa i lista Da​nas. Nije bilo
ni​ko​ga iz Stok​hol​ma.
Stići će tek kada je budemo našli, mislio je Valander. I to samo ako bude bila
mr​tva.
Bjork je otvorio konferenciju za štampu saopštenjem da je jedna žena nestala pod
okolnostima koje se mogu smatrati ozbiljnim. Objavio je njene podatke, opisao
automobil i podelio fotografije. Potom je zapitao da li postoje pitanja, dao je znak
Va​lan​de​ru i seo. Va​lan​der se po​peo na malu plat​for​mu i če​kao.
-Šta mislite da se dogodilo? - pitao ga je reporter sa lokalnog radija. Valander ga
ni​ka​da ra​ni​je nije vi​deo. Iz​gle​da da je ra​dio stal​no me​njao svo​je sa​rad​ni​ke
-Ne mislimo ništa - odgovorio je Valander. - Ali okolnosti nam ukazuju na to da
ne​sta​nak Lu​i​ze Oker​blum mo​ra​mo pri​mi​ti ozbilj​no
-Ispričajte nam onda nešto o okolnostima - nastavio je predstavnik lokalnog
ra​di​ja
Va​lan​der je uzeo reč.
-Moramo pre svega da razjasnimo da je sa većinom ljudi koja nestane u ovoj
zemlji, pre ili kasnije sve u redu. Dva od tri slučaja imaju sasvim logično
objašnjenje. Jedan od njih obično pada u zaborav. Ali, ponekad ima znakova nečega
dru​gog. Tada gle​da​mo jako ozbilj​no na ne​sta​nak
Bjork je po​di​gao ruku.
-To, naravno, ne treba da se protumači kao da policija ne shvata ozbiljno
ne​sta​nak fi​zič​kih lica - raz​ja​snio je
Go​spo​de bože, po​mi​slio je Va​lan​der.
Re​por​ter iz Ek​spre​sa, mla​di čo​vek cr​ve​ne bra​de, po​di​gao je ruku i za​tra​žio reč.
-Da li možete da budete malo konkretniji - rekao je. - Ne isključujete mogućnost
da je počinjen zločin. Zašto je ne isključujete? Takođe mislim da je nejasno gde je
ne​sta​la i ko ju je po​sled​nji vi​deo
Valander je klimnuo glavom. Novinar je bio u pravu. Bjork je promašio nekoliko
va​žnih ta​ča​ka.
-U petak po podne je napustila Spar banku u Skurupu nešto posle tri sata - rekao
je. - Jedan činovnik ju je video kako pali auto i odvozi se odande u tri i petnaest. U taj
podatak možemo biti sto posto sigurni. Takođe smo sigurni da je mogla izabrati samo
dva puta. Jedan od njih je E14 ka Istadu. Druga mogućnost je da se vozila preko
Slimingea i Rogle do okruga Krageholm. Kao što ste već imali prilike da čujete,
Luiza Okerblum je trgovac nekretninama. Može da se desi da je krenula u obilazak
jedne kuće koja stoji na prodaju. Takođe se može desiti da je krenula pravo kući. Ne

49
zna​mo za koju se op​ci​ju odlu​či​la
-Koju kuću? - pi​tao je je​dan od no​vi​na​ra iz lo​kal​nih no​vi​na
-Na to pitanje ne smem da odgovorim iz profesionalnih razloga - rekao je
Va​lan​der
Konferencija za štampu se ugasila sama od sebe. Lokalni radio je napravio
intervju sa Bjorkom. Valander je popričao sa jednim od novinara napolju, u hodniku.
Kada je ostao sam, otišao je po šolju kafe i zatim u svoju kancelariju iz koje je
pozvao ljude koji su se nalazili na mestu požara. Našao je Svedberga koji mu je
saopštio kako je Martinson već organizovao grupu ljudi koja će se koncentrisati na
is​tra​gu na za​pa​lje​nom ima​nju.
-U životu nisam video takav požar - rekao je Svedberg. - Kada se sve završi, neće
osta​ti ni da​šči​ce
-Doći ću po podne - rekao je Valander. - Idem ponovo do Roberta Okerbluma.
Po​zo​vi me ako se ne​što do​go​di
-Ču​je​mo se - re​kao je Sved​berg. - Šta su re​kli no​vi​na​ri
-Ni​šta zna​čaj​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der i pre​ki​nuo vezu
U is​tom tre​nut​ku Bjork je za​ku​cao na vra​ta.
-Odlično je prošlo - rekao je. - Nije bilo nikakvih podmuklosti, već sve sama
ra​zum​na pi​ta​nja. Na​dam se samo da će na​pi​sa​ti ono što že​li​mo da na​pi​šu
Sutra ćemo da dobijemo dozvolu da raporedimo nekoliko ljudi na SOS linije -
rekao je Valander kome nije stalo da da bilo kakav komentar o konferenciji za
štampu. - Kada pobožna majka dvoje dece nestane, malo ko može nešto da prijavi,
sem blagoslova i molitvi za policiju. Malo je onih koji zaista imaju nešto korisno da
is​pri​ča​ju.
-Uko​li​ko se ne po​ja​vi u toku dana - re​kao je Bjork
-U to ne ve​ru​je​mo ni ti ni ja - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Po​tom mu je is​pri​čao sve o čud​no​va​tom po​ža​ru. o ek​splo​zi​ji.
Bjork je slu​šao za​bri​nu​tog iz​ra​za lica.
-Šta sve to zna​či? - pi​tao je
Va​lan​der je ne​moć​no od​mah​nuo ru​kom.
-Nemam pojma. Sada idem nazad do Roberta Okerbluma da nastavim sa
pre​tre​som sta​na
Bjork je otvo​rio vra​ta spre​man da ode.
-Ima​mo sa​sta​nak kod mene u pola pet - re​kao je
Baš kada je Valander hteo da napusti svoju kancelariju, setio se da je zaboravio
da pita Sved​ber​ga da ne​što is​tra​ži. Po​no​vo je na​zvao me​sto po​ža​ra.
-Da li se sećaš da se juče uveče jedan policijski automobil zamalo sudario sa
ne​kim ’mer​ce​de​som’? - pi​tao je

50
 -Zvu​či mi po​zna​to - od​go​vo​rio je Sved​berg
-Sa​znaj sve što mo​žeš o tom do​ga​đa​ju - na​sta​vio je Va​lan​der
-Imam snažan utisak kako taj ’mercedes’ ima neke veze sa požarom. Da li ima
veze i sa Lu​i​zom Oker​blum, ma​nje je iz​ve​sno
-Za​pi​su​jem - re​kao je Sved​berg. - Još ne​što
Ima​mo sa​sta​nak u pola pet - re​kao je Va​lan​der i pre​ki​nuo raz​go​vor.
Petnaest minuta kasnije, nalazio se u kuhinji Roberta Okerbluma. Sedeo je na istoj
sto​li​ci kao ne​ko​li​ko sati ra​ni​je i pio još jed​nu šo​lju kafe.
Ponekad čoveka prekinu iznenadni događaji - rekao je Valander. - Izbio je silovit
po​žar. Sada je pod kon​tro​lom.
-Razumem - odgovorio je Robert Okerblum učtivo. - Sigurno nije lako biti
po​li​ca​jac
Valander je posmatrao muškarca na drugoj strani stola. Istovremeno je prešao
rukom preko lisica koje je imao u džepu od pantalona. Više se nije radovao nastavku
sa​slu​ša​nja koje je tre​ba​lo da za​poč​ne.
-Imam nekoliko pitanja za vas - rekao je. - Ovde nam je jednako dobro kao bilo
gde
-Na​rav​no - re​kao je Ro​bert Oker​blum. - Samo vi po​sta​vi​te pi​ta​nja koja ima​te
Valander je primetio kako je osećao iritaciju zbog blagog i istovremeno
ne​dvo​smi​sle​no iza​zi​va​ju​ćeg tona u gla​su Ro​ber​ta Oker​blu​ma.
-Ne​si​gu​ran sam u vezi sa pr​vim pi​ta​njem - re​kao je Va​lan​der
-Da li je vaša žena ima​la zdrav​stve​ne pro​ble​me
Mu​ška​rac ga je za​pa​nje​no po​gle​dao.
-Ne - re​kao je. - Za​što
-Samo sam pomislio da je eventualno mogla bolovati od neke teške bolesti. Da li
je sko​ro po​se​ti​la le​ka​ra
-Ne. A da je bila bo​le​sna, to bi mi si​gur​no is​pri​ča​la
-Postoje izvesne teške bolesti o kojima ljudi ne žele da pričaju - rekao je
Valander. - Potrebno im je najmanje par dana da saberu osećanja i misli. Uglavnom se
de​ša​va da u ta​kvim si​tu​a​ci​ja​ma bo​le​snik teši ono​ga kome je sa​op​štio vest
Ro​bert Oker​blum je raz​mi​slio pre nego što je od​go​vo​rio.
-Si​gu​ran sam da to nije slu​čaj - re​kao je
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom i kre​nuo da​lje.
-Da li je ima​la pro​ble​ma sa pi​ćem? - pi​tao je
Ro​bert Oker​blum se trg​nuo.
-Zašto postavljate takvo pitanje? - rekao je posle nekoliko trenutaka tišine. - Niko
od nas ne pije ni kap al​ko​ho​la
-Pa ipak je kre​de​nac is​pod su​do​pe​re pun ra​zli​či​tih fla​ša pića - re​kao je Va​lan​der

51
 -Nemamo ništa protiv da drugi piju - rekao je Robert Okerblum. - Naravno, u
umerenim količinama. Dešava se da imamo goste. Čak i tako mala firma kao što je
naša ima po​tre​bu za ne​čim što se zove pre​zen​ta​ci​ja
Valander je razumeo. Nije imao nikakvih razloga da posumnja u tačnost
odgovora. Izvukao je lisice iz džepa i stavio ih na sto. Sve vreme je posmatrao
re​ak​ci​ju Ro​ber​ta Oker​blu​ma.
Iz​gle​dao je za​ču​đen i de​lo​va​lo je da nije ra​zu​meo.
-Zar že​li​te da me uhap​si​te? -pi​tao je
-Ne - rekao je Valander. - Ove lisice sam pronašao u najnižoj fioci u radnom
sto​lu, is​pod go​mi​le pa​pi​ra, u va​šoj kan​ce​la​ri​ji na gor​njem spra​tu
-Li​si​ce - re​kao je Ro​bert Oker​blum. - Ni​sam ih ni​ka​da ra​ni​je vi​deo
-Pošto je nemoguće da ih je tamo stavila jedna od vaših ćerki, moramo da
za​klju​či​mo da je to bila vaša žena - re​kao je Va​lan​der
-Ja to ne ra​zu​mem - re​kao je Ro​bert Oker​blum
Valander je odjednom primetio da je čovek sa druge strane stola lagao. Jedna
jedva primetna promena u giasu, munjevito kratka nesigurnost u očima. Ali i to je bilo
do​volj​no da Va​lan​der pri​me​ti.
-Da li je neko dru​gi mo​gao tamo da ih sta​vi? - na​sta​vio je
-Ne znam - rekao je Robert Okerblum. - U posetu nam dolaze samo članovi
cr​kve​ne za​jed​ni​ce. I na​rav​no, go​sti pre​zen​ta​ci​ja. Oni ni​ka​da ne idu gore
-Niko dru​gi
-Naši ro​di​te​lji. Deo rod​bi​ne. Dru​ga​ri naše dece
-To je do​sta lju​di - re​kao je Va​lan​der
-Ne ra​zu​mem - po​no​vio je Ro​bert Oker​blum
Možda ne razumeš kako si mogao da zaboraviš da ih skloniš, mislio je Valander.
Pi​ta​nje je samo šta to tre​ba da zna​či.
Po prvi put je Kurt Valander postavio sebi pitanje da li je Robert Okerblum
oduzeo život svojoj ženi. Ali, odstranio je tu misao. Lisice i laži nisu bile dovoljne da
se Va​lan​de​ro​va sli​ka o po​ro​di​ci Oker​blum pro​me​ni.
-Da li ste sigurni da ne možete da objasnite ove lisice? - pitao je ponovo
Valander. - Možda bi trebalo da vam ukažem na to kako nije zabranjeno držati lisice u
kući. Za njih nije potrebna dozvola. Sa druge strane, nije dozvoljeno vezivati ljude ni
na koji na​čin
-Mi​sli​te Ii da la​žem? - pi​tao je Ro​bert Oker​blum
-Ja ne mislim ništa - rekao je Valander. - Samo želim da znam zašto su ove lisice
le​ža​le sa​kri​ve​ne u fi​o​ci
-Već sam vam rekao da ne znam kako su dospele u kuću. ba lkan do wnload. org fo
rs ter

52
Valander je klimnuo glavom. Nije osećao potrebu da ga dalje pritiska. Barem ne sada.
Ali da je lagao, u to je Valander bio sasvim ubeđen. Da li se u ovom braku odigravao
neobičan i možda dramatičan seksualan život? Da li to na neki način može da objasni
ne​sta​nak Lu​i​ze Oker​blum?
Valander je odgurnuo šolju čaja u znak da je razgovor bio završen. Lisice je
vratio nazad u džep, umotane u maramicu. Forenzičarska pretraga možda bi mogla da
po​ka​že ne​što više o nji​ho​voj upo​tre​bi.
-To je sve za sada - rekao je Valander i podigao se. - Javiću vam se čim imam
neke novosti. Morate biti spremni na mogućnost meteža večeras, kada izađu večernje
novine i kada radio objavi svoj prilog. Ali, moramo se nadati kako će to sve da nam
po​mog​ne
Ro​bert Oker​blum je nemo klim​nuo gla​vom.
Valander mu je stegnuo ruku i otišao do svog automobila. Vreme se menjalo.
Pljusak i vetar su oslabili. Valander se odvezao do poslastičamice Fridolf na
autobuskoj stanici gde je pojeo nekoliko sendviča i popio jednu kafu. Već je bilo pola
jedan kada je ponovo sedeo u svome automobilu na putu ka mestu požara. Parkirao se,
preskočio preko trake za zatvaranje područja i mogao je da konstatuje kako su kuća i
šupa već ležale u ruševinama. Ipak je još uvek bilo rano za forenzičarsku istragu.
Valander se približio ognjištu i popričao sa Peterom Edlerom, šefom vatrogasne
bri​ga​de koga je do​bro po​zna​vao.
-Natapamo zgarište vodom - rekao je. - Ne možemo da učinimo više od toga. Da li
je u pi​ta​nju po​ku​šaj ubi​stva
-Nemam pojma - odgovorio je Valander. - Da li si video Svedberga ili
Mar​tin​so​na
-Mislim da su otišli na ručak u Rudsgord - rekao je Edler. - Poručnik Hernberg je
po​ku​pio svo​je re​gru​te i od​ve​zao se do ka​sar​ne. Ali, usko​ro će se vra​ti​ti
Va​lan​der je po​ku​pio in​for​ma​ci​je i opro​stio se od šefa va​tro​ga​sne bri​ga​de.
Jedan policajac sa psom je stajao nekoliko metara dalje. Dok je policajac jeo
sendvič koji je poneo sa sobom, pas je ushićeno kopao jednom šapom po mokrom i
ča​đa​vom tu​ca​ni​ku.
Pas je odjednom počeo da zavija. Policajac je nekoliko puta nestrpljivo cimnuo
uz​i​cu pre nego što je po​gle​dao šta je to pas ko​pao.
Va​lan​der je vi​deo kako se trg​nuo i is​pu​stio sen​dvič.
Nije mo​gao da se odu​pre ra​do​zna​lo​sti i pri​bli​žio mu se.
-Šta je to pas pro​na​šao? Pi​tao je
Po​li​ca​jac se okre​nuo pre​ma Va​lan​de​ru. Bio je sa​svim beo u licu i drh​tao je.
Is​pred nje​ga, u bla​tu, le​žao je prst.
Crni prst. U pitanju nije bio ni palac ni mali prst. Ali u svakom slučaju je to bio

53
ljud​ski prst.
Va​lan​der je pri​me​tio da mu je po​zli​lo.
Re​kao je po​li​caj​cu sa psom da po​zo​ve Sved​ber​ga i Mar​tin​so​na.
-Neka smesta dođu ovamo - rekao je. - Čak iako se nalaze usred ručka. Na
zad​njem se​di​štu moga au​to​mo​bi​la, na​la​zi se jed​na pra​zna pla​stič​na kesa. Do​ne​si je
Po​li​ca​jac je oti​šao.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Šta se to dešava? Pitao se Valander. Crni prst. Prst jednog crnog čoveka.
Od​se​čen. Usred Sko​nea.
Kada se policajac vratio sa plastičnom kesom, Valander je provizomo zaštitio prst
od kiše. Gla​si​na je uspe​la da se pro​ši​ri i va​tro​ga​sci su se oku​pi​li oko pro​na​la​ska.
-Moramo da tragamo za ostacima leša u zgarištu - rekao je Valander šefu
va​tro​ga​sne bri​ga​de. - Sam bog zna šta se ovde do​go​di​lo
-Prst - re​kao je Pe​ter Edler sa ne​ve​ri​com
Dvadeset minuta kasnije, pojavili su se Svedberg i Martinson koji su trčali u
prav​cu me​sta pro​na​la​ska. Za​jed​no su po​sma​tra​li crni prst u sta​nju ne​ve​ri​ce i ga​đe​nja.
Niko nije imao ni​šta da iz​ja​vi.
Na kra​ju je Va​lan​der pre​ki​nuo ti​ši​nu.
-Jed​no je si​gur​no - re​kao je. - Ovo nije prst Lu​i​ze Oker​blum

54
 5.

Okupili su se u pet sati u jednoj od soba za sastanke u policijskoj stanici. Valander

nije mo​gao da se seti da je ika​da ra​ni​je do​ži​veo tiši skup.
Na​sred sto​la, u pla​stič​noj fu​tro​li, le​žao je crni prst.
Mogao je da vidi kako se Bjork vrpoljio na svojoj stolici da ne bi morao da
gle​da u tom prav​cu.
Svi osta​li su po​sma​tra​li prst. Niko nije ni​šta re​kao.
Posle nekog vremena, stigao je automobil iz bolnice i odvezao sa sobom odsečeni
deo tela. Tek kada je otišao, Svedberg se podigao i doneo poslužavnik sa šoljicama
kafe, po​sle čega je Bjork otvo​rio sa​sta​nak.
-Po prvi put sam ostao bez reči - počeo je. - Da li ovde ima nekoga ko može da da
bilo ka​kvo lo​gič​no ob​ja​šnje​nje
Niko nije od​go​va​rao. Pi​ta​nje je bilo be​smi​sle​no.
-Va​lan​de​re - re​kao je Bjork i po​ku​šao da poč​ne iz po​čet​ka. - Daj nam mali re​zi​me
-To neće biti lako - odgovorio je Valander. - Ali, mogu da pokušam. Ostali mogu
da do​da​ju pro​pu​šte​no
Otvo​rio je svo​ju be​le​žni​cu i po​čeo da je pre​li​sta​va.
-Luiza Okerblum je nestala pre tačno četiri dana - počeo je - tačnije rečeno, pre
devedeset osam sati. Posle toga je, koliko nam je poznato, niko nije video. Tokom
naše potrage za njom i njenim automobilom, eksplodirala je kuća baš u onom
području za koje smo verovali da se na njemu nalazi. Zastupnik naslednika kuće je
advokat i živi u Vemamu. Potpuno je zatečen onim što se dogodilo. Naslednik se još
nije bio odlučio da li da proda ili zadrži kuću. Postojala je takođe mogućnost da
jedan od suvlasnika isplati onog drugog. Advokat se zove Holmgren i zamolili smo
kolege u Vernamu da malo detaljnije popričaju sa njim. Ništa nas manje ne interesuju
ime​na osta​lih su​vla​sni​ka i nji​ho​ve adre​se
Ot​pio je gu​tljaj kafe pre nego što je na​sta​vio.
-Požar je počeo u devet sati - rekao je. - Mnogo toga govori u prilog teoriji da se
radilo o eksplozivu sa tempiranim detonatorom. Ne postoji bilo kakav razlog da
verujemo da je u pitanju bio požar nastao prirodnim okolnostima. Advokat Holmgren
je odlučno poricao da su u kući postojale gasne cevi. Električne instalacije su
uvedene tek pre godinu dana. Tokom akcije gašenja vatre, jedan od naših pasa
iskopava odsečen prst koji se nalazi na otprilike dvadeset i pet metara od kuće u
plamenu. U pitanju je kažiprst ili srednji prst leve ruke. Najverovatnije je pripadao
jednom muškarcu. Takođe znamo da je čovek crnac. Naši forenzičari su pročešljali
deo zgarišta i imanja koje je sada prohodno, bez ikakvih rezultata. Čak ni psi nisu

55
mogli da doprinesu novim otkrićima. Sproveli smo detaljnu potragu u čitavom
području, tokom koje nismo ništa pronašli. Automobil je i dalje nestao, Luiza
Okerblum je nestala. Eksplodirala je kuća i pronašli smo prst koji pripada crncu. To
je sve
Bjork je na​pra​vio gri​ma​su.
-Šta kažu le​ka​ri? - pi​tao je
-Marija Lestadijus iz bolnice je pregledala prst - rekao je Svedberg. - Ali,
insistira da se smesta obratimo kriminalističko-tehničkoj laboratoriji. Kaže da joj
ne​do​sta​je is​ku​stva za či​ta​nje pr​sti​ju
Bjork se pro​me​ško​ljio u sto​li​ci.
-Če​kaj, po​no​vi to - re​kao je. - Da ’čita’ pr​ste
-Tako se izrazila - rekao je Svedberg ravnodušno. Bila je to poznata Bjorkova
mana, da se po​ne​kad kon​cen​tri​še na be​zna​čaj​ne sit​ni​ce
Bjork je pu​stio jed​nu ruku da mu sa tre​skom pad​ne na sto.
-Ovo je je​zi​vo! - re​kao je. - Dru​gim re​či​ma, ne zna​mo ni​šta
Zar Ro​bert Oker​blum nije mo​gao da do​pri​ne​se ne​čim što bi nam bli​že po​mo​glo?
Valander je naprasno odlučio da do daljnjeg ne kaže ništa o lisicama. Plašio se da
bi ih to navelo da razmišljaju u pravcu koji nije bio relevantan. Sem toga sumnjao je
da su li​si​ce ima​le di​rekt​ne veze sa ne​stan​kom žene.
-Ništa - rekao je. - Meni se čini da su Okerblumovi bili najsrećnija porodica na
sve​tu
-Da li je moglo da je uhvati religiozno ludilo? - pitao se Bjork - U štampi se
stal​no ne​što po​ja​vlju​je o re​li​gi​o​znim sek​ta​ma
-Metodistička crkva se teško može nazvati sektom ludaka - odgovorio je
Valander. - To je jedna od naših najstarijih državnih crkava. Ali moram da priznam da
ne znam za šta se za​u​zi​ma
-To mora da se is​tra​ži - re​kao je Bjork. - Kako ste osmi​sli​li na​sta​vak is​tra​ge
-Ve​ru​je​mo u su​tra​šnji dan - re​kao je Mar​tin​son. - U to da će lju​di po​če​ti da zovu
-Već sam rasporedio ljude koji će se brinuti o pozivima. - rekao je Bjork - Da li
ima još ne​če​ga što mo​že​mo da ura​di​mo
-Zapravo, postoji nešto - rekao je Valander. - Imamo jedan prst. To znači da se
negde nalazi jedan cmac kome nedostaje prst na levoj ruci. Takođe mu je potrebna
lekarska pomoć, bilo u privatnoj ordinaciji ili bolnici. Ukoliko to već nije regulisao,
pre ili kasnije će se pojaviti. Takođe ne možemo isključiti mogućnost da će zvati
policiju. Niko ne seče sopstveni prst. U svakom slučaju, jako retko. Neko je počinio
ozbiljan zločin nad njim. Isto tako ne možemo da isključimo mogućnost da je već
na​pu​stio ze​mlju
Otisak prsta - rekao je Svedberg. - Ne znam koliko Afrikanaca živi u ovoj zemlji,

56
legalno ili ilegalno. Ali postoji mogućnost da je otisak registrovan u našoj datoteci.
Takođe možemo da pitamo Interpol. Koliko znam, mnoge afričke države su razvile
napredne kriminalističke registre tokom poslednjih godina. 0 tome je pre nekoliko
meseci postojao jedan članak u Švedskoj policiji. Slažem se sa Kurtom. Čak i ako ne
možemo da vidimo vezu između nestanka Luize Okerblum i prsta, moramo da je
raz​mo​tri​mo.
-Zar ćemo da dozvolimo da ovo dospe u novine? - pitao se Bjork. - ’Policija traži
vla​sni​ka pr​sta’. To bi na​pra​vi​lo či​tav cir​kus
-Za​što da ne? - re​kao je Va​lan​der. - Te​ško da ne​što mo​že​mo da iz​gu​bi​mo
-Razmisliću o tome - rekao je Bjork. - Najbolje je da pričekamo. Ali slažem se da
se moraju obavestiti bolnice po čitavoj zemlji. Lekari sigumo imaju obavezu da
pri​ja​ve po​vre​du koja je na​ne​se​na na​sil​nim či​nom
-Da, ali su takođe obavezani zavetom ćutanja - rekao je Svedberg. - Naravno da
ćemo da proverimo bolnice, ambulante, sve što imamo u registru. Da li neko zna
ko​li​ko le​ka​ra po​sto​ji u ovoj ze​mlji
Niko nije znao.
-Za​mo​li Ebu da se ras​pi​ta - re​kao je Va​lan​der
Bilo joj je potrebno deset minuta da nazove sekretara u švedskom lekarskom
sa​ve​zu.
-U Švedskoj ima oko dvadeset i pet hiljada lekara - rekao je Valander kada mu se
Eba sa po​da​ci​ma ja​vi​la na te​le​fon u sobi za sa​stan​ke
Bili su za​pre​pa​šće​ni.
Dva​de​set i pet hi​lja​da le​ka​ra.
-Gde su kada su po​treb​ni? - za​pi​tao se Mar​tin​son
Bjork je po​stao ne​str​pljiv.
-Da li napredujemo? - pitao je - Ukoliko ne, onda imamo mno-< go toga da
za​vr​ši​mo. Su​tra ćemo se po​no​vo oku​pi​ti u osam sati uju​tro
-Pre​u​zi​mam na sebe stvar sa bol​ni​ca​ma - re​kao je Mar​tin​son
Baš su sakupili svoje papire i podigli se da odu, kada je zazvonio telefon.
Martinson i Valander su se već nalazili u hodniku kada ih je Bjork pozvao da se
vra​te.
-Imamo proboj - rekao je, crvenoga lica. ^ Misle da su prona- * šli automobil.
Noren je pozvao. Jedan seljak se pojavio na mestu požara i pitao da li je policija
zainteresovana za nešto što je pronašao u veštačkom jezeru nekoliko kilometara
odande. Kod Šoboholeta, mislim da je rekao. Noren se odvezao tamo i video radio-
antenu kako štrči iz blata. Seljak po imenu Anderson bio je siguran da automobil pre
ne​de​lju dana nije bio tamo
-Prokletstvo - rekao je Valander. - Automobil mora da bude izvučen još večeras.

57
Mo​ra​mo da na​ru​či​mo re​flek​to​re i kran
-Na​dam se da nije bilo ni​ko​ga u au​to​mo​bi​lu - re​kao je Sved​berg
-To ćemo usko​ro da sa​zna​mo - re​kao je Va​lan​der. - Haj​de​mo

Magla je bila neprobojna, tesno pribijena uz šumarak severno od Krageholma, na putu

ka Šjobou. Policiji su bila potrebna tri sata da nabavi reflektore i kran. Bilo je već
pola devet kada su konačno pričvrstili čelično uže za automobil. Valander je za to
vreme uspeo da se oklizne i da skoro završi u jezeru. Pozajmio je radni kombinezon
od Norena, koji ga je imao kao rezervu u automobilu. Ali uskoro je bio bio mokar i
bi​va​lo mu je hlad​no. Ci​ta​va nje​go​va kon​cen​tra​ci​ja je bila upe​re​na na au​to​mo​bil.
Osećao je i napetost i nevoljnost. Nadao se da je u pitanju bio pravi automobil, ali
se pla​šio da bi unu​tra mo​gla biti Lu​i​za Oker​blum.
-Jedno je u svakom slučaju sigumo - rekao je Svedberg. - U pitanju nije nesreća.
Automobil je bačen u jezero da se sakrije. Najverovatnije u toku najmračnijeg dela
noći. Onaj koji je to ura​dio, nije pri​me​tio da je an​te​na štr​ča​la
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom. Sved​berg je bio u pra​vu.
Žica se polako istezala. Kran se uspravio svojim podupiračima i počeo je da
vuče.
Stra​žnji deo kola je po​čeo da se na​zi​re.
Va​lan​der je po​gle​dao u Sved​ber​ga koji je bio ek​spert za au​to​mo​bi​le.
-Da li je to pra​vi auto? - pi​tao je
-Sa​če​kaj malo - od​go​vo​rio je Sved​berg. - Još uvek ne mogu da vi​dim
Po​tom je žica po​pu​sti​la. Au​to​mo​bil je po​no​vo za​vr​šio na​zad u bla​tu.
Po​če​li su iz po​čet​ka.
Pola sata ka​sni​je, kran je po​no​vo po​čeo da vuče.
Valanderov pogled je lutao između automobila koji je polako izranjao sa
po​vr​ši​ne i Sved​ber​ga.
Od​jed​nom je po​čeo da tre​se gla​vom.
To je taj automobil. To je ’tojota korola’. Bez sumnje. Valander je okrenuo jedan
od re​flek​to​ra. Sada su vi​de​li da je auto bio tam​no​pla​ve boje.
Polako su prišli automobilu iz jezera. Kran je prestao da vuče. Svedberg je
pogledao u Valandera. Potom su zajedno otišli do automobila i pogledali unutra
sva​ko sa svo​jeg me​sta.
Au​to​mo​bil je bio pra​zan.
Va​lan​der je otvo​rio stra​žnja vra​ta.
Ni​šta.
-Auto je pra​zan - re​kao je Bjor​ku
-Mo​žda je i da​lje u je​ze​ru - re​kao je Sved​berg

58
 Valander se složio i počeo da osmatra jezero. Imalo je otprilike sto metara u
preč​ni​ku. Ali, po​što je an​te​na bila vi​dlji​va, zna​či​lo je da nije bilo du​bo​ko.
-Po​treb​ni su nam ro​ni​o​ci - re​kao je Bjor​ku. - Sada, sme​sta
-Ro​ni​lac ne može da vidi ni​šta u ovoj tami - pri​me​tio je Bjork
-Mo​ra​mo da sa​če​ka​mo do su​tra
-Samo treba da odu do dna - rekao je Valander. - Da nose sidra među sobom. Ne
že​lim da če​kam do su​tra
Bjork je odustao. Otišao je do jednog od policijskih automobila i pozvao. Za to
vreme je Svedberg otvorio vrata kod mesta vozača i osvetlio je unutrašnjost džepnom
lam​pom. Pa​žlji​vo je po​di​gao mo​kar mo​bil​ni te​le​fon.
-Po​sled​nji broj koji je okre​nut obič​no je za​pam​ćen - re​kao je
-Mogla je da pozove neki drugi broj sem onoga u kancelariji. Valander je na
stra​žnjem se​di​štu pro​na​šao pa​pir​nu kesu sa ovla​že​nim ko​la​či​ći​ma
Za sada sve štimuje, pomislio je. Ali šta se posle toga desilo? Na putu? Koga si to
sre​la, Lu​i​za Oker​blum? Ne​ko​ga s kim si ima​la sa​sta​nak?
Ili ne​ko​ga dru​gog? Ne​ko​ga ko je hteo da te sret​ne bez tvo​ga zna​nja?
-Nema akten-tašne - rekao je Svedberg. - Nema ni fascikle. U odeljku za rukavice
se nalaze samo uobičajena registracija i osiguranje, kao i jedan primerak Novog
za​ve​ta
-Tra​ži ru​kom is​cr​ta​nu kar​tu - re​kao je Va​lan​der
Sved​berg je nije pro​na​šao.
Valander je polako kružio oko automobila. Nije bio oštećen. Luiza Okerblum nije
bila žr​tva sa​o​bra​ćaj​ne ne​sre​će.
Seli su u jedan od patrolnih automobila i pili kafu iz termosa. Kiša je prestala da
pada i nebo je bilo sko​ro bez trač​ka obla​ka.
-Da li leži u je​ze​ru? - pi​tao je Sved​berg
-Ne znam - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Mo​žda

Dva mlada ronioca stigla su u jednom od vozila vatrogasne službe. Valander i

Sved​berg su ih po​zdra​vi​li - zna​li su ih odra​ni​je.
-Šta je to što tra​ži​mo? - pi​tao je je​dan od ro​ni​la​ca
-Možda jedan leš - odgovorio je Valander. - Možda jednu fasciklu, jednu ručnu
ta​šnu. Ili mo​žda dru​ge stva​ri za koje ne zna​mo koje su
Ronioci su se spremili i ušli u prljavu, mirnu vodu. Imali su dva sidra između
sebe.
Po​li​caj​ci su sta​ja​li u ti​ši​ni i po​sma​tra​li sce​nu.
Mar​tin​son je pri​sti​gao u tre​nut​ku kada su ro​ni​o​ci po prvi put pro​la​zi​li kroz je​ze​ro.
-Vi​dim da je to naš au​to​mo​bil - re​kao je Mar​tin​son

59
 -Mo​žda leži u je​ze​ru - re​kao je Va​lan​der
Ronioci su bili temeljni. Povremeno bi jedan od njih zastao i proveravao sidro.
Nekoliko predmeta je počelo da se javlja na obali. Polomljene pedale, delovi
za​vrt​nja, is​tru​le​le gra​ne, jed​na gu​me​na či​zma.
Već je pro​šla po​noć. I da​lje nije bilo tra​ga Lu​i​zi Oker​blum.
U pet​na​est do dva, ro​ni​o​ci su se vra​ti​li na kop​no.
-Nema više ničega - rekao je jedan od njih. - Ali, možemo da ponovimo čitavu
stvar su​tra uko​li​ko mi​sli​te da to može da do​ve​de do ne​kog re​zul​ta​ta
-Ne - re​kao je Va​lan​der. - Ona nije ovde
Iz​me​ni​li su ne​ko​li​ko krat​kih re​če​ni​ca i po​tom je sva​ko oti​šao na svo​ju stra​nu.
Valander je popio jedno pivo i pojeo nekoliko zemički kada se vratio kući. Bio je
toliko umoran da više nije mogao da razmišlja. Nije imao snage da se skine, več je
samo le​gao na kre​vet sa pre​kri​va​čem pre​ko sebe.

Va​lan​der se vra​tio u po​li​cij​sku sta​ni​cu u sre​du 29. apri​la, u pola osam uju​tru.
Spopala ga je jedna misao dok je sedeo u automobilu. Pokušavao je da pronađe
broj telefona pastora Turesona. On se javio na telefon. Valander se izvinio što je zvao
tako rano. Po​tom je za​mo​lio za su​sret sa pa​sto​rom u toku dana.
-Da li se radi o ne​če​mu po​seb​nom? - pi​tao je Tu​re​son
-Ne - odgovorio je Valander. - Radi se samo o nekim pitanjima na koje bih želeo
da do​bi​jem od​go​vo​re. Sve može biti od zna​ča​ja
-Slušao sam lokalni radio - rekao je Tureson - i video sam novine. Zar nema
ni​če​ga no​vog
-I dalje se vodi kao nestala - odgovorio je Valander. - Iz sigurnosnih razloga ne
mogu ni​šta da ka​žem o re​zul​ta​ti​ma naše is​tra​ge
-Razumem - rekao je Tureson. - Izvinite što sam pitao. Ali, ja sam naravno jako
uz​ne​mi​ren zbog Lu​i​zi​nog ne​stan​ka
Do​go​vo​ri​li su se da se nađu u je​da​na​est u me​to​di​stič​koj cr​kvi.
Valander je spustio slušalicu i otišao do Bjorka. Svedberg je sedeo i zevao dok je
Martinson razgovarao Bjorkovim telefonom. Bjork je nervozno dobovao prstima po
sto​lu. Mar​tin​son je spu​stio slu​ša​li​cu sa gri​ma​som na licu.
-Počela su da dolaze obaveštenja - rekao je. - Čini se kako nisu od neke važnosti.
Ali jedna osoba je nazvala i saopštila kako je videla Luizu Okerblum na aerodromu u
Las Pal​ma​su pro​šlog če​tvrt​ka. Zna​či, dan pre nego što je ne​sta​la
-Po​či​nje - re​kao je Bjork
Sef policije je očigledno jako loše spavao prethodne noći. Delovao je umorno i
iri​ti​ra​no.
-Nastavljamo tamo gde smo sinoć stali - rekao je Valander. - Automobil mora da

60
se detaljno pretraži, telefon da se obradi tako da znamo ko je koga zvao. Ja ću se
vratiti do mesta požara i proveriti šta su forenzičari pronašli. Prst je na putu do
la​bo​ra​to​ri​je. Pi​ta​nje je samo da li da pu​sti​mo tu in​for​ma​ci​ju ili ne
-Učinićemo to - rekao je Bjork neočekivano odlučno. - Martinson može da mi
pomogne sa formulisanjem izjave za štampu. Pretpostavljam da će doći do neslućenih
re​ak​ci​ja kada vest dođe do no​vi​nar​skih re​dak​ci​ja
-Bo​lje je da se Sved​berg po​bri​ne o tome - re​kao je Mar​tin​son
-Ja moram da stupim u kontakt sa dvadeset i pet hiljada švedskih lekara. Kao i sa
ne​vi​đe​nim bro​jem am​bu​lan​ti i slu​žbi hit​ne po​mo​ći. To uz​i​ma vre​me
-U redu - rekao je Bjork. - Ja ću se lično pobrinuti za onog advokata u Vemamu.
Vi​di​mo se po pod​ne uko​li​ko se ni​šta ne do​go​di
Valander je otišao do svog automobila. Biće to jedan lep dan u Skoneu. Zastao je i
udah​nuo svež va​zduh. Po prvi put te go​di​ne, ose​tio je da pro​le​će do​la​zi.

Kada je do​šao na me​sto po​ža​ra, če​ka​la su ga dva iz​ne​na​đe​nja.

Rad forenzičara je doneo dobre rezultate tokom prepodneva. Dočekao ga je Sven
Niberg koji je u Istadsku policiju došao svega nekoliko meseci ranije. Iako je radio u
Malmeu, nije oklevao da se odseli za Istad čim mu se za to ukazala priiika. Valander
nije dosada imao puno posla sa njim. Ali, glasine su govorile da je bio jako spretan
istraživač mesta zločina. Da je bio teška ličnost, Valander je i sam do sada mogao da
ot​kri​je.
-Mi​slim da bi tre​bao da ba​ciš po​gled na ne​ko​li​ko stva​ri - re​kao je Ni​berg
Oti​šli su do male nad​stre​šni​ce koja je po​či​va​la na če​ti​ri stu​ba.
Na jed​noj ma​ra​mi​ci su le​ža​la če​ti​ri me​tal​na dela.
-Bom​ba? - pi​tao je Va​lan​der
-Ne - odgovorio je Niberg. - Njoj još nismo ušli u trag. Ali ovo je jednako
in​te​re​sant​no. Ovo što vi​diš su de​lo​vi jed​ne ve​li​ke ra​dio-sta​ni​ce
Va​lan​der ga je zbu​nje​no gle​dao.
-Kombinovan odašiljač i prijemnik - rekao je Niberg. - Koje vrste ili marke, još
uvek ne znam. Ali ovo definitivno nije deo amaterske radio-opreme. Može se reći da
je malo neobično da se jedna takva stvar nalazi u napuštenoj kući. Koja je, između
osta​log, raz​ne​se​na u va​zduh
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-U pra​vu si - re​kao je. - Že​lim da znam više o tome
Ni​berg je uzeo je​dan dru​gi deo me​ta​la iz pla​stič​ne kese.
-Ovo nije ni​šta ma​nje in​te​re​sant​no - re​kao je. - Znaš li šta je
Va​lan​der je po​mi​slio kako je iz​gle​da​lo kao kun​dak pi​što​lja.
-Deo oruž​ja - re​kao je

61
 Ni​berg je klim​nuo gla​vom.
-Pištolj - odgovorio je. - Verovatno je unutra ležao pun magacin kada je kuća
dignuta u vazduh. Pištolj se rasparčao od pritiska ili vatre. Sem toga imam utisak kako
je u pitanju jako neobičan model. Drška je jako izvaljena, kao što možeš da vidiš. U
sva​kom se slu​ča​ju ne radi ni o ka​kvoj ’be​re​ti’ ili ’lu​ge​ru’
-Šta je onda? - pi​tao je Va​lan​der
-Suviše je rano za odgovor na to pitanje - rekao je Niberg. - Obavestićemo te čim
zna​mo
Ni​berg je na​pu​nio svo​ju lulu du​va​nom i za​pa​lio je.
-Šta mi​sliš o sve​mu ovo​me? - pi​tao je
Va​lan​der je od​mah​nuo gla​vom.
-Retko kada sam se osećao ovako nesigurno - odgovorio je iskreno. - Ne nalazim
nikakvu vezu, znam samo da tražim jednu nestalu ženu i da sve vreme nalećem na
najčudnije stvari. Odsečen prst, delovi moćnog odašiljača, neobičan model oružja.
Možda je neobično baš to od čega moram da pođem? Nešto na šta kao policajac još
ni​ka​da ni​sam na​le​teo
-Str​plje​nja - re​kao je Ni​berg. - Vre​me​nom ćemo si​gur​no pro​na​ći vezu
Niberg se vratio svojoj zahtevnoj slagalici. Valander je neko vreme lutao po
me​stu po​ža​ra i po​ku​ša​vao da za sebe pro​na​đe ne​ka​kav smi​sao. Na kra​ju je odu​stao.
Seo je u au​to​mo​bil i na​zvao po​li​cij​sku sta​ni​cu.
-Ima li mno​go po​zi​va? - pi​tao je Ebu
-Pozivi dolaze u jednakim intervalima - odgovorila je. - Svedberg je nedavno bio
ovde i ne​ko​li​ko po​zi​va se či​ni​lo ozbilj​nim i in​te​re​sant​nim. Ne znam više od toga
Valander joj je dao broj telefona metodističke crkve i sem toga je veoma
pedantno prošao kroz sadržaj pisaćeg stola Luize Okerblum u agenciji za nekretnine
posle razgovora sa pastorom. Pekla ga je savest što se do sada nije držao jasno
de​fi​ni​sa​nih smer​ni​ca u is​tra​zi.
Odvezao se nazad u Istad. Pošto je imao dovoljno vremena pre sastanka sa
pastorom Turesonom, parkirao se kod trga i ušao u muzičku radnju. Bez preterano
dugog upoređivanja modela i cena, kupio je novi vokmen. Potom je otišao kući u
Marija ulicu i montirao ga. Kupio je ce-de Pučinijevog Tu​ran​do​ta. Pustio je disk,
legao na sofu i pokušao da misli na Baibu Liepu. Ali, sve vreme mu se javljalo lice
Lu​i​ze Oker​blum.
Trgnuo se iz sna i pogledao je na sat. Opsovao je kada je shvatio da je u
me​to​di​stič​koj cr​kvi tre​ba​lo da bude pre de​set mi​nu​ta.

Pastor Tureson ga je čekao u stražnjoj prostoriji crkve. Bila je to mešavina

kancelarije i ostave. Na zidovima su visile tapiserije sa citatima iz Biblije. U niši od

62
pro​zo​ra, sta​ja​la je ma​ši​na za kafu.
-Opro​sti​te što ka​snim - re​kao je Va​lan​der
-Ja znam da po​li​ci​ja ima pune ruke po​sla - od​go​vo​rio je Tu​re​son
Valander je seo na stolicu i izvadio svoju beležnicu. Tureson ga je pitao da li želi
kafu, ali je on od​bio.
-Pokušavam da sebi stvorim sliku o Luizi Okerblum - počeo je. - Ono što za sada
znam, vodi samo u jednom pravcu: Luiza Okerblum je bila sasvim harmonična osoba
koja ni​ka​da do​bro​volj​no ne bi osta​vi​la muža i decu
-Kao ta​kvu je svi po​zna​je​mo - re​kao je Tu​re​son
-To me is​to​vre​me​no čini jako sum​nji​ča​vim - na​sta​vio je Va​lan​der
-Sum​nji​ča​vim
Tu​re​son je de​lo​vao za​pa​nje​no.
-Ja jednostavno ne verujem da postoje nepogrešivi i harmonični ljudi - objasnio je
Valander. - Svi mi imamo svoje tamnu stranu. Pitanje je samo koja je J^uizina.
Pretpostavljam da nije dobrovoljno nestala zbog toga što nije mogla da podnese
svo​ju sre​ću
-Komesar bi dobio isti odgovor od svih članova naše zajednice - rekao je
Tu​re​son
Valander nije posle toga mogao da se seti šta se to desilo, ali nešto u glasu
pastora Turesona mu je odjednom pojačalo pažnju. Izgledalo je kao da pastor brani
sliku Luize Okerblum, uprkos tome što nije bila dovedena u pitanje ničim sem
Va​lan​de​ro​vim op​štim vi​đe​njem ži​vo​ta. Ili je mo​žda bra​nio ne​što dru​go?
Valander je na brzinu promenio mišljenje i postavio je pitanje koje mu se ranije
či​ni​lo ma​nje va​žnim.
-Ispričajte mi o vašoj veri - rekao je. - Zbog čega se čovek odlučuje na to da
po​sta​ne me​to​di​sta
-Naša vera i naše tumačenje Biblije su jedini ispravni - odgovorio je pastor
Tu​re​son
-Da li su? - pi​tao se Va​lan​der
-Prema mome mišljenju, a i mišljenju moje verske zajednice, jesu - rekao je
pa​stor Tu​re​son. - Ali do​vo​de ih u sum​nju dru​ge ver​ske za​jed​ni​ce. To je pri​rod​no
-Da li postoji neko od članova crkve ko ne voli Luizu Okerblum? - pitao je
Valander i dobio najednom osećaj da je čovek koji je sedeo preko puta njega malčice
okle​vao pre nego što mu je dao od​go​vor
-Ne ve​ru​jem - od​go​vo​rio je pa​stor Tu​re​son
Eto ga ponovo, pomislio je Valander. Nešto što je bežalo, što se migoljilo iz
nje​go​vog od​go​vo​ra.
-Kako onda ob​ja​šnja​va​te to da vam ne ve​ru​jem? - pi​tao je

63
 -Komesar bi trebalo da mi veruje - odgovorio je Tureson. - Poznajem svoju
za​jed​ni​cu
Valander je najednom osetio veliki umor. Uvideo je da je, ukoliko je želeo da
nadigra pastora, bio prinuđen da postavlja svoja pitanja na drugačiji način. Znači,
fron​tal​ni na​pad.
-Znam da je Luiza Okerblum imala neprijatelje u vešoj verskoj zajednici - rekao
je. - Kako to znam, nema veze, ali bih že​leo da ču​jem vaš ko​men​tar
Tu​re​son ga je dugo nemo po​sma​trao.
-Ne neprijatelje - rekao je. - Ali, tačno je da je postojao jedan član zajednice koji
je imao ne​sre​ćan od​nos pre​ma njoj
Ustao je i oti​šao do pro​zo​ra.
-Dugo sam lupao glavu - rekao je pastor Tureson. - Sinoć sam zapravo hteo da vas
nazovem, ali to ipak nisam učinio. Svi se nadamo da će se Luiza vratiti i da će za sve
postojati prirodno objašnjenje. Ali istovremeno se sve više plašim. To moram da
pri​znam
Vra​tio se do svo​je sto​li​ce.
-Nešto sam dužan i ostalim vemicima - rekao je. - Ne želim da budem odgovoran
za bla​će​nje dru​gih. Da tvr​dim ne​što što će se ka​sni​je po​ka​za​ti kao sa​svim po​gre​šno
-Ovaj razgovor nije zvaničan - rekao je Valander. - Ono što mi ispričate, ostaje
iz​me​đu nas. Neću da na​pi​šem ni​ka​kav pro​to​kol
-Ne znam kako to da is​pri​čam - re​kao je pa​stor Tu​re​son
-Re​ci​te ona​ko kako je - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - To je obič​no naj​jed​no​stav​ni​je
-Pre dve godine smo dobili novog člana - počeo je pastor Tureson. - Jedan
mašinista sa nekog od trajekata za Poljsku je počeo da posećuje naše službe. Bio je
razveden, trideset i pet godina star, ljubazan i skroman. Veoma brzo je postao
popularan i cenjen kod članova zajednice. Ali pre nekih godinu dana, Luiza Okerblum
me je zamolila da priča sa mnom. Bila je veoma zabrinuta da njen muže Robert ne
sazna o tome. Sedeli smo u ovoj sobi i ispričala mi je kako je novi član počeo da je
oba​si​pa Iju​bav​nim iz​ja​va​ma. Pi​sao joj je pi​sma, pra​tio je, zvao te​le​fo​nom. Po​ku​ša​la je
da ga odbije na najljubazniji mogući način. Ali, on je nastavio, i situacija je na kraju
postala nepodnošljiva. Luiza je molila da pričam sa njim. Učinio sam to. Tada mi je
izgledao kao sasvim drugi čovek. Spopao ga je napad neverovatnog besa, tvrdio je da
ga je Luiza razočarala i da je znao kako sam ja imao loš uticaj na nju. Ona je zapravo
bila zaljubljena u njega i htela je da napusti svog muža. To je bilo totalno apsurdno.
Prestao je da dolazi na službe, dao je otkaz na trajektu i mislili smo da je zauvek
nestao. Zajednici sam samo saopštio da se odselio i da se stidio da se oprosti. Luiza
je naravno bila jako srećna. Ali, pre otprilike tri meseca, sve je počelo iz početka.
Ponovo je počeo da je obasipa ljubavnim izjavama. Moram da priznam, komesare, da

64
smo razmišljali o tome da kontaktiramo policiju. Danas se naravno kajem da to nismo
učinili. To sve može da bude i slučajnost, ali sa svakim satom se sve više pitam da li
je ne​što dru​go u pi​ta​nju
Konačno, mislio je Valander. Sada imam nešto zašta mogu da se uhvatim. Čak
iako ne razumem šta tu rade crni prsti, detonirane radio-stanice i nesvakidašnji
pi​što​lji. Sada ma​kar imam ne​što.
-Kako se zove taj čo​vek? - pi​tao je
-Stig Gu​staf​son
-Ima​te li mo​žda nje​go​vu adre​su
-Ne, ali imam broj njegove lične karte. Jednom prilikom je opravio krov crkve i
bio je za to pla​ćen
Tu​re​son je oti​šao do pi​sa​ćeg sto​la i po​čeo da li​sta jed​nu fa​sci​klu.
-570503-0470 - re​kao je
Va​lan​der je za​klo​pio be​le​žni​cu.
-Odlično ste uradili što ste to ispričali - rekao je. - Saznao bih pre ili kasnije.
Ova​ko smo ušte​de​li na vre​me​nu
-Ona je mr​tva, zar ne? - re​kao je od​jed​nom Tu​re​son
-Ne znam - re​kao je Va​lan​der. - Naj​i​skre​ni​je, ne znam od​go​vor na to pi​ta​nje
Va​lan​der se ru​ko​vao sa pa​sto​rom i na​pu​stio cr​kvu. Bilo je dva​na​est i pet​na​est.
Sada, mi​slio je, sada ko​nač​no mogu da sle​dim je​dan trag.
Išao je polutrčećim korakom do svog automobila i odvezao se pravo u policijsku
sta​ni​cu. Po​žu​rio je do svo​je kan​ce​la​ri​je da po​zo​ve sve ko​le​ge na sa​sta​nak. Baš kada je
seo za sto, zazvonio je telefon. Bio je to Niberg koji se i dalje nalazio na mestu
po​ža​ra.
-Ne​što novo? - pi​tao je Va​lan​der
-Ne - odgovorio je Niberg. - Ali upravo sam saznao koja je marka pištolja.
Ono​ga čiju smo dr​šku pro​na​šli
-Pi​šem - re​kao je Va​lan​der i iz​vu​kao svo​ju be​le​žni​cu
-Bio sam u pravu kada sam rekao da je u pitanju neobično oruž* je - nastavio je
Ni​berg. - Sum​njam da ima mno​go pri​me​ra​ka kod nas u ze​mlji
-Tim bo​lje - re​kao je Va​lan​der. - Biće lak​še ući mu u trag
-U pi​ta​nju je ’astra kon​stabl’, duga de​vet​ka - re​kao je Ni​berg
-Jednom sam je video na izložbi oružja u Frankfurtu. A što se tiče oružja, tu imam
jako do​bru me​mo​ri​ju
-Gde se pro​i​zvo​di? - pi​tao je Va​lan​der
-To je ono što je čudno - rekao je Niberg. - Koliko znam, samo jedna zemlja ima
nje​go​vu li​cen​cu
-Koja

65
 -Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka
Va​lan​der je od​lo​žio olov​ku.
-Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka
-Da
-Ot​ku​da sad to
-Zašto je neko oružje popularno u jednoj a ne u drugoj zemlji, ne znam. Ali, tako
sto​je stva​ri
-To je stvar​no ne​ve​ro​vat​no. Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka
-To nam u svakom slučaju daje izvesnu logičnu vezu sa crnim prstom koji smo
pro​na​šli
-Šta je​dan pi​što​lj iz Ju​žno​a​frič​ke Re​pu​bli​ke tra​ži ovde
-To je tvoj po​sao da sa​znaš - re​kao je Ni​berg
-Dobro je - rekao je Valander. - Dobro je da si me smesta nazvao. Pričaćemo o
tome više ne​što ka​sni​je
Mi​slio sam da že​liš da znaš - re​kao je Ni​berg i pre​ki​nuo vezu.
Va​lan​der je ustao sa sto​li​ce i pri​šao pro​zo​ru.
Po​sle ne​ko​li​ko mi​nu​ta je do​neo odlu​ku.
Pre svega će da se koncentrišu na pronalazak Luize Okerblum i na proveru Stiga
Gu​staf​so​na. Sve osta​lo je do dalj​njeg od se​kun​dar​nog zna​ča​ja.
Previše dugo, pomislio je Valander. Prošlo je sto sedamnaest sati od nestanka
Lu​i​ze Oker​blum.
Po​di​gao je slu​ša​li​cu.
Umor je na​jed​nom sa​svim ne​stao.

66
 6.

Pe​ter Han​son je bio lo​pov.^

Nije bio jedan od uspešmjm kriminalaca, ali mu je često polazilo za rukom da
iz​vr​ši za​dat​ke koje me je na​ru​či​lac i po​slo​da​vac, Mo​rel iz Mal​mea, da​vao.
Baš tog dana, u prepodnevnim časovima, na dan svetog Valberga, Peter Hanson je
proklinjao Morela. Planirao je da uzme slobodan dan baš kao i sav normalan svet,
možda i da se časti jednim izletom u Kopenhagen. Međutim, Morel ga je nazvao
ka​sno uve​če i sa​op​štio mu kako je za nje​ga ima hi​tan za​da​tak.
-Mo​raš da na​ba​viš če​ti​ri pum​pe za vodu - re​kao mu je Mo​rel
-Sta​rin​ske. One koje se mogu naći svu​da po se​o​skim ima​nji​ma
-Zar to ne može da sačeka do iza praznika? - napomenuo je Peter Hanson. Već je
spa​vao kada je Mo​rel na​zvao, a nije ni​ka​ko vo​leo da ga bude
-Stvar ne može da sačeka - odgovorio mu je Morel. - To je za nekoga ko živi u
Španiji i ko se tamo sutra vraća. Hoće da ponese pumpe sa sobom. Prodaje ih drugim
Šveđanima koji žive dole. Sentimentalni su i plaćaju velike pare za švedske pumpe
koje sta​vlja​ju is​pred svo​jih ha​si​jen​di
-Kako ću da dođem do četiri pumpe? - pitao ga je Peter Hanson. - Zar si
za​bo​ra​vio da je pra​znik? Su​tra će svi biti kod ku​ća​ma
-Sre​di​ćeš ti to - od​go​vo​rio je Mo​rel. - Kre​ni rano i sve će se sre​di​ti
Po​tom je po​čeo da zvu​či pre​te​će pre​ko te​le​fo​na.
-Inače ću biti prinuđen da u svojim knjigama proverim koliko mi je tvoj brat
du​žan - re​kao mu je
Peter Hanson je tresnuo slušalicu. Znao je da će Morel to shvatiti kao pozitivan
odgovor. Pošto je sada bio budan i više ne bi mogao dugo da zaspi, obukao se i
od​ve​zao se iz Ro​zen​gor​da u kome je ži​veo. Oti​šao je u je​dan pab i po​čeo da pije pivo.
Peter Hanson je imao brata koji se zvao Jan-Olof. On je bio Peterova najveća
nesreća u životu. Jan-Olof se kockao u Jegersrou i kladio se i na fudbalske rezultate i
na konjske trke. Puno se kockao i puno je gubio. Gubio je više nego što je sebi mogao
da priušti i Morel ga je držao u šaci. Pošto nije mogao da da nikakve garancije,
uva​lio je Pe​te​ra Han​so​na kao ži​vog ga​ran​ta.
Morel se pre svega bavio prodajom ukradene robe. Ali tokom poslednjih godina
je shvatio, baš kao i ostali preduzimači, da mora da izabere siguran biznis. Ili će se
orijentisati i specijaiizovati na manju delatnost ili će proširiti osnovicu na kojoj je
sta​jao. Iza​brao je dru​gu al​ter​na​ti​vu.
Iako je imao široku mrežu poručilaca koji su mogli dati vrlo precizan opis onoga
što im je trebalo, odlučio je da počne i sa davanjem kredita. Na taj način računao na

67
sil​no uve​ća​nje obr​ta nov​ca.
Morel je imao oko pedeset godina. Posle dvadesetpetogodišnje delatnosti u
prevarantskom biznisu, promenio je taktiku i krajem 70- ih je u južnoj Svedskoj
izgradio imperiju na ukradenoj robi. Imao je tridesetak lopova i šofera na svom
nevidljivom platnom spisku i svake nedelje su kamioni ukradene robe pristizali u
njegove lagere u luci u Malmeu, odakle su se isporučivali poručiocima iz
inostranstva. Iz Smolanda su pristizali stereo uređaji, televizori i mobilni telefoni. Iz
Halanda su pristizali karavani ukradenih automobila namenjeni kupcima u Poljskoj i
sada čak i onima iz bivše istočne Nemačke. Video je nove potencijale u baltičkim
zemljama i već je isporučio nekoliko luksuznih automobila u Čehoslovačku. Peter
Hanson je bio jedan od najbeznačajnijih karika u njegovoj organizaciji. Morel je i
dalje sumnjao u njegove kapacitete i koristio ga je samo za blesave narudžbine. Četiri
pum​pe za vodu su bile ide​a​lan za​da​tak za nje​ga.
To je bio razlog zbog koga je Peter Hanson sedeo i psovao u svome automobilu u
rano jutro Svetog Valberga. Morel mu je upropastio praznik. Sem toga se brinuo zbog
za​dat​ka. Na​po​lju se vr​zma​lo su​vi​še lju​di, da bi mo​gao da ra​ču​na na ne​sme​tan rad.
Peter Hanson je rođen u Horbiju i poznavao je Skone. Nije postojao ni najmanji
sporedni put u ovom kraju kojim se nije vozio, a memorija ga je odlično služila.
Prošle su već četiri godine otkako je, u devetnaestoj, počeo da radi za Morela.
Ponekad je razmišljao o svemu onome što je tovario u svoj rđavi kombi. Jednom je
ukrao dva teleta. 0 Božiću su mu obično tražili prasiće. Nekoliko puta je takođe
šlepovao nadgrobne spomenike i pitao se ko je bio taj bolesnik koji ih je naručio.
Nosio je ulazna vrata dok su vlasnici ležali u kući i spavali, čak je skinuo i toranj sa
jedne crkve uz pomoć za taj slučaj pozajmljenog krana. Pumpe za vodu nisu bile ništa
ne​o​bič​no. Ali, dan za to je bio po​gre​šno oda​bran.
Odlučio je da počne sa krajem istočno od aerodroma u Sturupu. Osterlen je
od​ba​cio kao mo​guć​nost. Tamo će tog dana sva​ka kuća vr​ve​ti od lju​di.
Ukoliko bude imao sreće, pronaćiće nešto u delu između Sturupa, Herbija i
Istada. Tamo postoji nekoliko napuštenih imanja na kojima bi možda mogao da radi na
miru.
Odmah iza Krageholma, na maloj'ulici koja je krivudala kroz deo šume i potom se
ulivala u Sevde, pronašao je svoju prvu pumpu. Pumpa je bila zarđala, ali je bila
čitava. Počeo je da razbija postolje ćuskijom. Ali kada je počeo da udara u njega,
čitavo postolje, za koje se ispostavilo da je istrulelo, popustilo je. Odložio je ćuskiju
i počeo da čupa pumpu iz dasaka koje su prekrivale otvor bunara. Pomislio je da
možda nije bilo nemoguće nabaviti četiri pumpe za Morela. Još tri napuštena imanja i
moći će da se vrati u Malme u rano popodne. Tek je bilo osam i deset. Možda ipak
po​sto​ji šan​sa da isto veče ode za Ko​pen​ha​gen.

68
 Us​peo je da iš​ču​pa pum​pu.
Is​to​vre​me​no se sklop od da​sa​ka obru​šio u bu​nar.
Ba​cio je po​gled unu​tra.
Tamo dole je ne​što le​ža​lo u mra​ku. Ne​što sve​tlo​zlat​no.
Po​tom je na svo​je za​pre​pa​šće​nje shva​tio da je to bila ljud​ska gla​va pla​ve kose.
Tamo dole je le​ža​la jed​na žena.
Jed​no na​bi​je​no telo, skvr​če​no, is​kri​vlje​no.
Ispustio je pumpu i počeo da trči odande. Napustio je imanje ludačkom brzinom.
Posle nekoliko kilometara, pre nego što je stigao u Sevde, stao je, otvorio vrata od
au​to​mo​bi​la i po​čeo da po​vra​ća.
Počeo je da razmišlja. Znao je da mu se nije učinilo. U bunaru je ležala jedna
žena.
Žena koja leži u bu​na​ru mo​ra​la je biti ubi​je​na, mi​slio je.
Za​tim se se​tio da je osta​vio oti​ske.pr​sti​ju na iš​ču​pa​noj pum​pi.
Nje​go​vi oti​sci su se na​la​zi​li u po​li​cij​skoj evi​den​ci​ji.
Mo​rel, mi​slio je gro​zni​ča​vo. To će mo​ra​ti Mo​rel da sre​di.
Vozio je kroz Sevde, velikom vrzinom, i potom je skrenuo južno u pravcu Istada.
Mora da se vrati u Malme i natera Morela da se o svemu pobrine. Čovek koji ide za
Spa​ni​ju, mo​ra​će da ode bez svo​jih pum​pi.
Put se zavrsavao kod skretanja ka istadskom smetištu. Kada je drhtavim rukama
pokušao da upali cigaretu, automobil se zaneo i samo je delimično uspeo da ispravi
volan vozila u punoj brzini. Automobil se zakucao u jedan stub, čuknuo niz sandučića
za pisma i zaustavio se. Peter Hanson je bio privezan, čime je izbegao proletanje kroz
ve​tro​bran. Uda​rac ga je ipak oša​mu​tio i ostao je da sedi, šo​ki​ran, is​pred vo​la​na.
Jedan muškarac koji je šišao travu u svome dvorištu, video je ono što se
dogodilo. Prvo je potrčao preko ulice da se uveri kako niko nije bio ozbiljno
povređen. Potom je požurio nazad u svoju kuću, pozvao policiju i potom stao kraj
automobila da pazi da muškarac iza volana ne pokuša da pobegne. Mora da je pijan,
mi​slio je. Kako je ina​če na rav​nom putu mo​gao da iz​gu​bi kon​tro​lu nad au​to​mo​bi​lom?

Posle pola sata je stigao patrolni automobil iz Istada. Poziv su preuzeli Horen i
Peters, koji su bili jedni od najiskusnijih policajaca u oblasti. Pošto su se uverili da
niko nije bio povređen, Peters je počeo da reguliše saobraćaj pored mesta nesreće,
dok je Noren sedeo na zadnjem sedištu Hansonovog automobila i pokušavao da
ustanovi šta se dogodilo. Noren mu je dao da duva u balon, ali test nije pokazao ništa.
Muškarac je delovao jako smeteno i nije pokazivao nikakvo interesovanje da objasni
kako se nesreća odigrala. Noren je počeo da veruje kako je mladić bio mentalno
bolestan. Pričao je nepovezano o pumpama za vodu, o prevarantu iz Malmea, o

69
na​pu​šte​noj kući i bu​na​ru.
-U bu​na​ru leži jed​na žena - re​kao je
-A, tako? Žena u bu​na​ru
-Mr​tva je - mu​mlao je Pe​ter Han​son
Noren je odjednom osetio kako mu se u telo uvlači jeza. Šta je to što je mladić
po​ku​šao da mu kaže? Da je pro​na​šao mr​tvu ženu u ne​kom bu​na​ru kod na​pu​šte​ne kuće?
Noren se postarao da mladić ostane u kolima. Potom je požurio do ulice na kojoj
je Pe​ters sta​jao i ma​hao vo​za​či​ma koji su ra​do​zna​lo ko​či​li i že​le​li da se za​u​sta​ve.
-Tvrdi da je pronašao mrtvu ženu u nekom bunaru - rekao je Noren. - Zenu svetle
kose
Pe​ters je spu​stio ruke.
-Lu​i​za Oker​blum
-Ne znam. Ne znam ni da li je to isti​na
-Zovi Va​lan​de​ra - re​kao je Pe​ters. - Sme​sta

U policijskoj stanici u Istadu je tog valborškog prepodneva među policajcima vladala

atmosfera iščekivanja. Sastali su se u osam sati u sobi za sastanke i Bjork je trčao
kroz dnevni red. Tog dana je bio rastrzan brigama drugačijim od onih u vezi sa
nestalom ženom. To je bio jedan od onih dana u godini u kome su se tradicionalno
dešavali uznemiravajući prestupi i bilo je puno toga što je moralo da se pripremi za
na​do​la​ze​će veče i noć.
Na sastanku se generalno pričalo o Stigu Gustafsonu. Tokom popodneva i večeri
prošloga dana, Valander je poslao svoje Ijude da traže bivšeg mašinistu. Kada ih je
izvestio o svome razgovoru sa pastorom Turesonom, svi su delili njegovo mišljenje
da su se nalazili pred probojem. Takođe su uvideli da odsečeni prst i kuća koja je
eksplodirala moraju da sačekaju. Da događaji jednostavno nisu imali veze jedan sa
dru​gim.
-To se dešavalo ranije - rekao je. - Da tragamo za jednim palikućom i da pri tome
na​đe​mo lo​po​va koji se kri​je kod kom​ši​je
Još uvek nisu ima​li in​for​ma​ci​je o adre​si Sti​ga Gu​staf​so​na.
-Moramo da je saznamo još danas - rekao je Valander. - Možda ga nećemo
pro​na​ći. Ali mo​že​mo ma​kar da na​đe​mo adre​su na ko​joj je bo​ra​vio
Istog trenutka je zazvonio telefon. Bjork je podigao slušalicu, kratko saslušao i
po​tom je pru​žio Va​lan​de​ru.
-No​ren je - re​kao je. - Na​la​zi se na me​stu neke sa​o​bra​ćaj​ne ne​sre​će van gra​da
-Neka to neko dru​gi pre​u​zme - re​kao je Va​lan​der iz​ner​vi​ra​no
Ali ipak je prihvatio slušalicu i saslušao šta je Noren imao da kaže. Martinson i
Svedberg koji su dobro poznavali Valanderove reakcije, i koji su imali osećaj za

70
nje​go​va stal​no pro​men​lji​va ra​spo​lo​že​nja, od​mah su zna​li da je po​ziv bio va​žan.
Va​lan​der je la​ga​no spu​stio slu​ša​li​cu i po​gle​dao u svo​je ko​le​ge.
-Noren se nalazi kod skretanja ka gradskom smetlištu - rekao je. - Tamo se
dogodila manja saobraćajna nesreća. U automobilu sedi jedan čovek koji tvrdi da je
pro​na​šao mr​tvu ženu ba​če​nu u bu​nar
Sa ne​str​plje​njem su oče​ki​va​li na​sta​vak.
-Ukoliko sam dobro razumeo, bunar se nalazi na oko pet kilometara od kuće koju
je Luiza Okerblum trebalo da pogleda. I još bliže jezera u kome smo pronašli njen
auto
So​bom je ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka vla​da​la ti​ši​na. Po​tom su svi is​to​vre​me​no usta​li.
-Da li ti je po​tre​ban ceo tim? - pi​tao je Bjork
-Ne - odgovorio je Valander. - Prvo moramo da potvrdimo celu stvar. Noren nas
je upo​zo​rio da ne bu​de​mo pre​te​ra​no op​ti​mi​stič​ni. Mi​sli da je čo​vek sme​ten
-I ja bih bio da sam na nje​go​vom me​stu - re​kao je Sved​berg
-Da sam pro​na​šao mr​tvu ženu u bu​na​ru. I po​tom kre​nuo da vo​zim
-Tako i ja mi​slim - od​go​vo​rio je Va​lan​der

Napustili su Istad službenim vozilima. Valander je bio sa Svedbergom, dok se

Martinson vozio sam. Valander je uključio sirene kod severnog izlaza na put.
Sved​berg ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
-Sa​o​bra​ćaj nije gust - re​kao je
-Sve​jed​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Stali su kod skretanja za gradsko smetlište, primili bledog Petera Hansona na
zad​nje se​di​šte i sle​di​li nje​go​ve in​struk​ci​je o prav​cu vo​žnje.
-To ni​sam bio ja - ne​pre​kid​no je po​na​vljao
-Šta nisi bio? - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Ni​sam je ja ubio - re​kao je
-Šta si tra​žio tamo? - pi​tao ga je Va​lan​der
-Hteo sam da ukra​dem pum​pu
Va​lan​der i Sved​berg su se po​gle​da​li.
-Morel me je nazvao sinoć kasno i naručio četiri pumpe - promrmljao je Peter
Han​son. - Ali ni​sam je ubio
Valander nije shvatao. Ali Svedberg je odjednbm razumeo da je mogao da da
ob​ja​šnje​nje.
-Mislim da kapiram - rekao je. - Postoji jedan poznati trgovac kradenom robom u
Malmeu koji se zove Morel. Poznat je po tome što kolege nikada nisu mogle da ga
uhap​se
-Pum​pe za vodu? - skep​tič​no je pi​tao Va​lan​der

71
 -An​ti​kvi​te​ti - od​go​vo​rio je Sved​berg
Skrenuli su kod napuštenog imanja i izašli iz automobila. Valander je uspeo da
pomisli kako će biti lepo valburško veče. Nebo je bilo bez oblaka, bez daška vetra, i
upr​kos tome što je bilo tek de​vet sati, bilo je iz​me​đu še​sna​est i dva​de​set ste​pe​ni.
Mar​tin​son i Sved​berg su za​jed​no če​ka​li Pe​te​ra Han​so​na.
Va​lan​der je od​mah usta​no​vio da je to bila Lu​i​za Oker​blum.
Čak je i kao mr​tva ima​la osmeh na licu.
Od​mah za​tim mu je jako po​zli​lo. Na​glo se okre​nuo i čuč​nuo.
Mar​tin​son i Sved​berg su pri​šli bu​na​ru. Obo​ji​ca su se trg​nu​li na​zad.
-Jebo te - re​kao je Mar​tin​son
Valander je progutao pljuvačku i duboko udahnuo. Mislio je na obe ćerke Luize
Okerblum. Pitao se kako će moći da nastave da veruju u jednog dobrog i moćnog
boga, kada je nji​ho​va maj​ka i žena le​ža​la-mr​tva, ba​če​na u bu​nar.
Ustao je i oti​šao na​zad do bu​na​ra.
-To je ona - re​kao je. - U to nema ni​ka​kve sum​nje
Martinson je otrčao do automobila, nazvao Bjorka i zahtevao Čitav tim na mestu
zločina. Za vađenje tela Luize Okerblum iz bunara, bila im je sem toga potrebna
podrška vatrogasnog tima. Valander je seo sa Peterom Hansonom na dotrajalu
verandu i saslušao njegovu priču. Povremeno mu je postavljao pitanja i klimao
glavom dok mu je Hanson odgovarao. Već je znao da je ono što je rekao bila istina.
Zapravo bi policija trebala da mu bude zahvalna što je pokušao da ukrade pumpu
za​vo​du. U su​prot​nom bi jako dugo po​tra​ja​lo do pro​na​la​ska Lu​i​ze Oker​blum.
-Uzmi njegove podatke - rekao je Valander Svedbergu kada je razgovor sa
Peterom Hansonom bio zaključen - posle ga pusti. Ali postaraj se da taj Morel
po​tvr​di nje​go​vu pri​ču
Sved​berg je klim​nuo gla​vom.
-Koji tu​ži​lac je na du​žno​sti? - pi​tao se Va​lan​der
-Mi​slim da je Bjork re​kao kako je to Per Oke​son - od​go​vo​rio je Sved​berg
-Zovi ga - nastavio je Valander. - Ispričaj mu da smo je pronašli. I da je u pitanju
ubi​stvo. Daću mu iz​ve​štaj ka​sni​je po pod​ne
-Šta ćemo da ra​di​mo sa Sti​gom Gu​staf​so​nom? - pi​tao je Sved​berg
-Za po​če​tak, mo​ra​ćeš sam da ga lo​viš - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Želim da Martinson ostane sa mnom kada je izvučemo i krenemo sa prvim
pre​tra​ži​va​njem
-Dra​go mi je što ću to pro​pu​sti​ti - re​kao je Sved​berg
Ne​stao je u jed​nom od au​to​mo​bi​la.
Pre nego što se vratio do bunara, Valander je ponovo nekoliko puta duboko
udah​nuo.

72
 Nije hteo da bude sam kada saopšti Robertu Okerblumu da su pronašli njegovu
ženu.

Trebalo im je dva sata da iz bunara izvuku telo mrtve Luize Okerblum. Posao su
izvršili isti oni mladi vatrogasci koji su dva dana ranije prečešljavali jezero u kojem
je pronađen njen automobil. Podigli su je užetom za spašavanje i položili je u istražni
šator koji je bio razapet kod bunara. Već pri samom izvlačenju tela iz bunara,
Valanderu je bilo jasno na koji način je umrla. Upucana je u čelo. Još jednom ga je
obuzeo osećaj da u ovoj istrazi nije bilo ničega prirodnog. Još uvek nije sreo Stiga
Gustafsona, ukoliko je on uopšte bio taj ko je ubio Luizu Okerblum. Ali, da li bi je
ubio na ova​kav na​čin, met​kom u čelo? Bilo je tu ne​če​ga što nije šti​mo​va​lo.
Pi​tao je Mar​tin​so​na ka​kva mu je bila prva re​ak​ci​ja.
-Metak u čelo - rekao je Martinson. - To me nije navelo da pomislim o
nekontrolisanom ponašanju i nesrećnoj ljubavi. Pomislio sam na hladnokrvnu
eg​ze​ku​ci​ju
-To sam i ja po​mi​slio - re​kao je Va​lan​der
Va​tro​ga​sci su is​cr​pli vodu iz bu​na​ra. Po​tom su se po​no​vo spu​sti​li dole i kada su se
vratili, sa sobom su imali tašnu Luize Okerblum, fasciklu i jednu cipelu. Druga joj je
ostala na nozi. Voda je ispumpavana u jedan na brzinu montiran plastičan bazen. Kada
su pro​či​sti​li vodu, Mar​tin​son nije pro​na​šao ni​šta od zna​ča​ja za nji​ho​vu is​tra​gu.
Vatrogasci su se još jednom vratili na dno bunara. Obasjali su ga jakim lampama,
ali sve što su pro​na​šli je bio ske​let jed​ne mač​ke.
Le​kar je bio sa​svim bled kada je iza​šao iz ša​to​ra.
-Ka​kva je​zi​va stvar - re​kao je Va​lan​de​ru
-Da - odgovorio je Valander. - Znamo ono najbitnije, to da je bila odstreljena.
Ono što želim od patologa u Malmeu su dve stvari: vrstu metka i izveštaj o
eventualnim povredama koje ukazuju na nasilje ili na to da li je bila vezivana. Sve što
mo​žeš da pro​na​đeš. I na​rav​no, da li je bila sek​su​al​no zlo​sta​vlja​na
-Me​tak se i da​lje na​la​zi u gla​vi - re​kao je le​kar. - Ne mogu da vi​dim iz​la​znu ranu
-Još jedna stvar - rekao je Valander. - Želim da joj se pregledaju članci i
zglo​bo​vi. Že​lim da znam da li joj je neko sta​vljao li​si​ce
-Li​si​ce
-Baš to - po​no​vio je Va​lan​der. - Li​si​ce

Bjork se držao pozadine za sve vreme akcije izvlačenja leša iz bunara. Cim je telo
sta​vlje​no na no​si​la i od​ve​ze​no u bol​nič​ku am​bu​lan​tu, od​veo je Va​lan​de​ra u stra​nu.
-Mo​ra​mo da oba​ve​sti​mo nje​nog muža - re​kao je
Mi i mi, po​mi​slio je Va​lan​der. Že​liš da ka​žeš kako ja to tre​ba da ura​dim.

73
 -Po​ve​šću pa​sto​ra Tu​re​so​na sa so​bom - re​kao je
-Moraš da saznaš koliko će mu vremena trebati da obavesti sve članove porodice
- nastavio je Bjork. - Piašim se da ovo ne možemo dugo da skrivamo od javnosti. Sem
toga mi nije jasno kako ste mogli da pustite onoga lopova. Može da ode do bilo kojih
no​vi​na i is​ke​ši​ra ve​li​ke pare na kon​to ove pri​če
Valandera je nervirao Bjorkov naređivački ton. Istovremeno je bio svestan rizika
o kome je pri​čao.
-Da - re​kao je. - To je bilo glu​po. Pre​u​zi​mam svu od​go​vor​nost
-Mi​slio sam da ga je Sved​berg pu​stio - re​kao je Bjork
-I je​ste - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ali na moju od​go​vor​nost
-Ne mo​raš da se lju​tiš zbog toga što ti uka​zu​jem na pro​blem - re​kao je Bjork
Va​lan​der je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Ljut sam na onoga ko je ovo učinio Luizi Okerblum - odgovorio je. - I njenim
čer​ka​ma i mužu
Područje oko imanja je zatvoreno i istraga je nastavljena. Valander je seo u
automobil i nazvao pastora Turesona. Ovaj se skoro smesta javio na telefon. Pastor
Tureson je dugo ćutao pre nego što je odgovorio. Obećao je da će da sačeka
Va​lan​de​ra is​pred cr​kve.
-Da li će da se slo​mi? - pi​tao je Va​lan​der
-Naći će ute​hu u Go​spo​du - od​go​vo​rio je pa​stor Tu​re​son
To ćemo još da vidimo, pomislio je Valander. Videćemo da li će mu to biti
do​volj​no.
Ali nije ni​šta re​kao.

Pa​stor Tu​re​son je sta​jao na uli​ci obo​re​ne gla​ve.

Valanderu je bilo tesko da na putu ka gradu sabere misli. Za njega nije bilo
ničega težeg od saopštavanja rodbini da je neko iz njihove familije preminuo. Nije
imalo veze da li se radilo o smrti izazvanoj udesom, samoubistvom ili ubistvom.
Njegove reči su uvek zvučale surovo, bez obzira na to koliko ih je oprezno ili
brižljivo izgovarao. On je bio najviši glasnik smrti, pomislio je. Setio se šta mu je
Ridberg, njegov prijatelj i kolega, rekao nekoliko meseci pre nego što je umro.
Nikada neće postojati idealan način na koji će policija moći nekome da saopšti loše
vesti. Zbog toga moramo da nastavimo to da radimo i nikada taj posao ne
prepustimo nekome drugome. Mi smo najverovatnije strpljiviji od drugih zato što
smo vi​de​li i do​ži​ve​li ne​što što niko ne bi tre​ba​lo da do​ži​vi.
Na putu ka gra​du je ta​ko​đe mi​slio na svo​ju kon​stant​nu bri​gu o tome da je ono što je
bilo sasvim pogrešno i meshvatljivo u istrazi koja je u toku, moralo uskoro dobiti
neko objašnjenje. Moraće da pita Martinsona i Svedberga da li ih mori ista briga. Da

74
li postoji nekakva veza između odsečenog crnog prsta i nestanka i ubistva Luize
Oker​blum? Ili je u pi​ta​nju igra ne​ve​ro​vat​nih slu​čaj​no​sti?
Ta​ko​đe je mi​slio o tre​ćoj mo​guć​no​sti. Da je neko na​me​mo iza​zvao po​met​nju.
Ali, zašto je onda došlo do tako iznenadnog ubistva, mislio je. Jedini motiv koji
smo za sada uspeli da pronađemo je nesrećna ljubav. Pa ipak, odatle je korak u kome
neko izvrši ubistvo, jako dug. Pa još delati tako hladnokrvno i sakriti telo i automobil
na ra​zli​či​tim me​sti​ma.
Možda još uvek nismo uspeli da prevmemo jedini kamen vredan prevrtanja,
mi​slio je. Šta ako se po​ka​že kako je Stig Gu​staf​son ne​in​te​re​san​tan?
Mi​slio je na li​si​ce. Na ve​či​ti osmeh Lu​i​ze Oker​blum. Na sreć​nu po​ro​di​cu koja nije
više po​sto​ja​la.
Ali, da li je fal​si​fi​kat sli​ke taj koji je pu​kao? Ili je to bio ori​gi​nal?
Pastor Tureson je ušao u automobil. Imao je suze u očima. Valander je smestao
do​bio kne​dlu u grlu. A
-Mrtva je - rekao je Valander. - Pronašli smo je na jednom imanju nekoliko
ki​lo​me​ta​ra da​lje od Is​ta​da. Više od toga ne smem da ka​žem
-Kako je umr​la
Va​lan​der je do​bro pro​mi​slio pre nego što je od​go​vo​rio.
-Ubi​je​na je - od​go​vo​rio je
-Imam još jedno pitnje - rekao je pastor Tureson. - Sem pitanja o tome ko je
po​či​nio to lu​dač​ko delo. Da li se mno​go mu​či​la pre nego što je umr​la
-To još uvek ne znam - odgovorio je Valander. - Čak i kada bih znao, rekao bih
nje​nom mužu kako je smrt na​stu​pi​la brzo i be​zbol​no
Zaustavili su se ispred vile. Na putu ka metodističkoj crkvi, Valander je bio u
policijskoj stanici i uzeo je svoj automobil. Nije hteo da se odveze do njih u
pa​trol​nim ko​li​ma.
Robert Okerblum je otvorio vrata čim su zazvonili. Video nas je, pomislio je
Va​lan​der. Čim za​ču​je zvuk koč​ni​ca na uli​ci, ska​če do pr​vog pro​zo​ra da vidi ko je.
Uveo ih je u dnev​nu sobu. Vala'nder’ je oslu​ški​vao. De​voj​či​ce nisu bile kod kuće.
-Moram da vam, nažalost, saopštim, da je vaša žena mrtva - počeo je Valander. -
Pronašli smo je na jednom napuštenom imanju nekoliko kilometara od grada. Ubijena
je
Robert Okerblum je nepomično zurio u njega. Izgledao je kao da čeka na
na​sta​vak.
-Jako mi je žao - nastavio je Valander. - Ne mogu ništa drugo da vam kažem sem
istine. Takođe ću morati da vas zamolim da je identifikujete. Ali, to može da sačeka.
Ne mora da se desi da​nas. U redu je i ako pa​stor Tu​re​son to uči​ni za vas
Ro​bert Oker​blum je na​sta​vio da zuri u nje​ga.

75
 -Da li su ćerke kod kuće? - pitao je Valander oprezno. - Ovo će biti jako teško za
njih
Upu​tio je mo​le​ći​vi po​gled pa​sto​ru Tu​re​so​nu.
-Po​mo​ći ćemo ti - re​kao je Tu​re​son
-Hva​la vam što ste me oba​ve​sti​li - re​kao je iz​ne​na​da Oker​blum
-Bilo je jako te​ško ži​ve​ti u ne​i​zve​sno​sti
-Primite moje saučešće - rekao je Valander. - Svi mi koji smo radili na slučaju,
na​da​li smo se da ćemo pro​na​ći neko lo​gič​no ob​ja​šnje​nje
-Ko? - re​kao je Ro​bert Oker​blum
-Još uvek ne znamo - odgovorio je Valander. - Ali nećemo odustati dok ne
sa​zna​mo
-To vam ni​ka​da neće poći za ru​kom - re​kao je Ro​bert Oker​blum
Va​lan​der ga je po​gle​dao upit​no.
-Za​što to mi​sli​te? - pi​tao se
-Zato što niko nije imao razloga da ubije Luizu - rekao je Robert Okerblum. -
Kako ćete onda pro​na​ći kriv​ca
Valander nije znao šta da kaže. Robert Okerblum je uperio prst u njihov najveći
pro​blem.
Posle nekoliko trenutaka se podigao. Pastor Tureson ga je ispratio napolje do
tre​ma.
-Imate svega nekoliko sati da obavestite najbližu rodbinu - rekao je Valander. -
Nazovite nas ako vam to ne pođe za rukom. Ne možemo da stvar neograničeno držimo
u taj​no​sti
-To mi je ja​sno - re​kao je pa​stor Tu​re​son
Po​tom je spu​stio glas.
-Stig Gu​staf​son? - pi​tao je
-Još uvek tragamo za njim - odgovorio je Valander. - Ne znamo da li je on
po​či​nio zlo​čin
-Ima​te li dru​gih tra​go​va? - pi​tao je pa​stor Tu​re​son
-Mo​žda - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ali, na to pi​ta​nje ne mogu da od​go​vo​rim
-Zbog is​tra​ge
-Upra​vo zbog toga
Va​lan​der je vi​deo da je pa​stor Tu​re​son imao još jed​no pi​ta​nje.
-U redu - re​kao je. - Pi​taj​te me
Pa​stor Tu​re​son je to​li​ko spu​stio glas da je Va​lan​der je​dva ra​za​brao nje​go​ve reči.
-Da li je u pi​ta​nju sek​su​a​lan mo​tiv? - pi​tao je
-Ni to još uvek ne zna​mo - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Nije ne​mo​gu​će

76
Va​lan​der je ose​tio čud​nu me​ša​vi​nu gla​di i ga​đe​nja kada je na​pu​stio Oker​blu​mo​vu vilu.
Zaustavio se kod kioska na Osterledenu i strpao u sebe jedan hamburger. Nije mogao
da se seti kada je poslednji put jeo. Potom je požurio u policijsku stanicu. Kada je
tamo stigao, dočekao ga je Svedberg koji je izjavio kako je Bjork na brzinu sazvao
konferenciju za štampu. Pošto nije hteo da ometa Valandera koji je bio zauzet
ob​ja​vlji​va​njem lo​ših ve​sti, za​mo​lio je Mar​tin​so​na da mu po​mog​ne.
-Da li mo​žeš da po​go​diš zbog koga? - pi​tao je
-Da - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Pe​ter Han​son
-Po​gre​šno! Pro​baj još jed​nom
-Neko od na​ših lju​di
-Ovoga puta nije. Već Morel. Trgovac ukradenom robom iz Malmea. Video je
svoju šansu da za svoju priču pokupi pare od jednog večernjeg lista. On je očigledno
prava baraba. Ali, zato će sada kolege u Malmeu moći da ga uhapse. Angažovati
ne​ko​ga da ukra​de če​ti​ri pum​pe za vodu je kri​vič​no delo
-Do​bi​će samo uslov​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Oti​šli su do sobe za ru​ča​va​nje i usu​ii sebi kafu.
-Kako je Ro​bert Oker​blum pod​neo či​ta​vu stvar? - pi​tao je Sved​berg
-Ne znam - rekao je Valander. - Sigumo se osećao kao da je izgubio pola svog
života. Niko od nas, koji nismo prošli kroz nešto slično, ne može ni da zamisli kako to
izgleda. Ja ne mogu. Jedino što mogu da kažem je da moramo da održimo hitnu
sednicu čim se konferencija za štampu završi. Do tada ću se nalaziti u svojoj
kan​ce​la​ri​ji i po​ku​ša​ti da sa​sta​vim iz​ve​štaj
-Ja sam rnislio da bih mogao da napravim analizu poziva koje smo primili - rekao
je Svedberg. - Može da se desi da je neko u petak video Luizu Okerblum zajedno sa
čo​ve​kom koji od​go​va​ra opi​su Sti​ga Gu​staf​so​na
-Uči​ni to - re​kao je Va​lan​der. - I daj nam sve što imaš o tom čo​ve​ku

Konferencija za štampu je potrajala. Bila je konačno gotova posle sat i po vremena.

Onda je Valander pokušao da zapiše svoj sažetak događaja u nekoliko tačaka i da
na​pra​vi plan za sle​de​ću fazu is​tra​ge.
Bjork i Mar​tin​son su bili to​tal​no is​cr​plje​ni kada su se po​ja​vi​li u sobi za sa​stan​ke.
-Sada mi je jasno kako ti je - rekao je Martinson i sručio se na stolicu. - Jedino za
šta nisu pi​ta​li je boja nje​nog do​njeg veša
Va​lan​der je sme​sta re​a​go​vao.
-To je bilo ne​u​me​sno - re​kao je
Mar​tin​son je ne​moć​no od​mah​nuo ru​kom.
-Pokušaću da dam sažetak - rekao je Valander. - Početak priče nam je poznat, i
zato ga preskačem. Ali, sada smo pronašli Luizu Okerblum. Ubijena je. metkom u

77
čelo. Nagadam da je u nju pucano iz velike blizine. Ali, o tome ćemo tek kasnije da
znamo sa sigurnošću. Ne znamo da li je bila žrtva seksualnog delikta. Takođe ne
znamo ni da li je mučena ili bila zarobljena. Takođe ne znamo ni gde je bila ubijena,
niti kada. Ali sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je bila mrtva kada je ubačena u
bunar. Pored toga, imamo i njen automobil. Važno je da što pre dobijemo
preliminarni izveštaj iz bolnice. I o tome da li je silovana. Tada možemo da počnemo
sa pro​ve​rom po​zna​tih po​či​ni​la​ca koji do​la​ze u ob​zir
Va​lan​der je ot​pio gu​tljaj kafe pre nego što je na​sta​vio.
-Što se tiče motiva i počinioca, za sada imamo samo jedan jedini trag - nastavio
je. - Mašinista Stig Gustafson koji ju je progonio i uznemiravao beznadežnim
ljubavnim izjavama. Još uvek ga nismo locirali. 0 tome ti znaš nešto više, Svedberže.
Takođe bi mogao da nam daš kratak izveštaj o primljenim pozivima. Ono što
komplikuje daljnju istragu su odsečeni crni prst i kuća koja je eksplodirala. Stvar se
ne pojednostavljuje činjenicom da je Niberg na zgarištu pronašao ostatke modernog
radio-prijemnika, kao i dršku pištolja koji se, ukoliko sam ga dobro razumeo, najviše
koristi u Južnoafričkoj Republici. Na neki način i prst i pištolj pripadaju istom
slučaju. Ali to nikako ne čini stvari jasnijim. Takođe ni da li između oba slučaja
po​sto​ji ne​ka​kva veza
Valander je završio i pogledao u Svedberga koji je preturao po svojim večito
ne​u​red​nim pa​pi​ri​ma.
-Što se tiče telefonskih poziva - rekao je - jednog dana ću napisati knjigu pod
nazivom Ljudi koji žele da pomognu policiji. Sigurno ću se obogatiti. Kao i obično,
primili smo proklinjanja, laži, blagoslove, priznanja, snove, halucinacije, kao i par
razumnih saveta. Ali, koliko mogu da vidim, postoji samo jedan poziv od
neposrednog značaja za slučaj. Upravnik imanja Ridsgord tvrdi da je u petak
popodne video Luizu Okerblum dok je onuda prolazila. Vreme se takođe slaže. To
znači da sada znamo kojim je putem vozila. Ali, sem tog podatka, malo toga nam može
biti od koristi. Poznato vam je, međutim, da najznačajnije informacije oklevaju i po
nekoliko dana. Uglavnom ih daju ljudi sa dobrom moći rasuđivanja koji dobro
promisle pre nego što se jave. Sto se tiče Stiga Gustafsona, nismo uspeda ustanovimo
gde se odselio. Saznali smo da ima neudatu rođaku u Malmeu. Ne znamo, na svu
nesreću, njeno kršteno ime, a Gustafsona u telefonskoj knjizi Malmea ima na stotine.
Najbolje je da se podelimo i da zovemo svaki od brojeva. To je sve što imam da
ka​žem
Va​lan​der je se​deo u ti​ši​ni. Bjork ga je po​gle​dao iza​zi​vač​ki.
-Koncentrišimo se - rekao je konačno Valander. - Sada nam je prioritet da
pronađemo Stiga Gustafsona. Ukoliko je naša jedina šansa rođaka iz Malmea, onda
ćemo da je zgrabimo. Svako ko je u stanju da podigne slušalicu u ovoj instituciji,

78
mora da po​mog​ne. I ja bih seo i zvao bro​je​ve, ali mo​ram da odem do bol​ni​ce
Okre​nuo se ka Bjor​ku.
-Na​sta​vlja​mo celu noć - re​kao je. - Ne​op​hod​no je
Bjork je dao znak da odo​bra​va.
-Uči​ni​te to - re​kao je. - Ja ću biti ovde u slu​ča​ju da se ne​što zna​čaj​no do​go​di
Svedberg je počeo da organizuje hajku na rođaku mašiniste Stiga Gustafsona u
Malmeu, a Valander je otišao u svoju kancelariju. Pre nego što je nazvao bolnicu,
okrenuo je svog oca. Dugo je zvonilo pre nego što je neko odgovorio. Pretpostavio je
da je otac bio napolju u svom ateljeu i da je slikao. Valander je smesta čuo da je bio
lo​šeg ra​spo​lo​že​nja.
-Zdra​vo, ja sam - re​kao je
-Ko? - pi​tao je otac
-Znaš ti do​bro ko je - re​kao je Va​lan​der
-Za​bo​ra​vio sam kako ti zvu​či glas - re​kao je otac
Va​lan​der se na​te​rao da odo​li is​ku​še​nju da tre​sne slu​ša​li​cu.
-Radim - rekao je. - Upravo sam pronašao jednu mrtvu ženu u bunaru. Ženu koju je
neko ubio. Neću sti​ći da da​nas do​đem kod tebe. Na​dam se da ra​zu​meš
Na nje​go​vo iz​ne​na​đe​nje, otac je na​jed​nom po​stao lju​ba​zan.
-Ra​zu​mem da ne mo​žeš - re​kao je. - To zvu​či uža​sno
-I jeste užasno - odgovorio je Valander, - Želeo sam samo da ti poželim prijatno
veče. Po​ku​ša​ću da te po​se​tim su​tra
-Samo ako imaš vremena - rekao je otac. - Sada nemam više vremena za razgovor
sa to​bom
-Za​što
-Oče​ku​jem po​se​tu
Va​lan​der je čuo kada se veza pre​ki​nu​la. Ostao je da sedi sa slu​ša​li​com u ruci.
Poseta. mislio je. Znači, Gertruda Anderson ga je sada posećivala van radriog
vre​me​na?
Za​vr​teo je gi​a​vom.
Uskoro ću inorati da mu posvetim malo vremena, mislio je. Bila bi prava
ka​ta​stro​fa da se ože​ni.
Ustao je i otišao do Svedberga. Dobio je spisak imena i telefonskih brojeva,
vratio se u svoju kancelariju i pozvao prvi. Istovremeno je mislio kako u toku
po​pod​ne​va mora da stig​ne da kon​tak​ti​ra de​žur​nog tu​ži​o​ca.
Već je bilo če​ti​ri sata, a još nisu uspe​li da pro​na​đu ro​đa​ku Sti​ga Gu​staf​so​na.
Valander je u pola pet pronašao Pera Okesona u njegovom domicilu. Informisao
ga je o svim događajima i obavestio ga da su se bacili u potragu za Gustafsonom.
Tužilac nije imao nikakav komentar. Zamolio je Valandera da ga, ukoliko se nešto

79
više do​go​di, na​no​vo na​zo​ve u toku ve​če​ri.
U pet i petnaest Valander je uneo svoju listu broj tri kod Svedberga. Još uvek nisu
imali rezultate. Valander se čudio da je bilo valborško veče. Mnogi ljudi nisu bili kod
kuće. Ot​pu​to​va​li su ne​gde pre​ko pra​zni​ka.
Na prva dva broja se niko nije javljao. Treći je pripadao jednoj starijoj dami koja
je energično poricala da je u njenoj familiji postojao nekakav Stig. Valander je
otvorio prozor i osetio kako je počela da ga boli glava. Potom se vratio telefonu i
okrenuo četvrti broj. Ostavio ga je dugo da zvoni i skoro da je već bio spustio
slušalicu, kada se neko javio. Čuo je da je glas pripadao mladoj ženi. Predstavio se i
ob​ja​snio ra​zlog po​zi​va.
-Naravno - rekla je žena po imenu Monika. - Imam polubrala koji se zove Stig. On
je brod​ski ma​ši​ni​sta. Da li mu se ne​što do​go​đi​lo
Va​lan​der je ose​tio kako mu umor i ne​volj​nost ne​sta​ju.
-Ne - re​kao je. - Ali mo​ra​mo što pre da ga na​đe​mo. Da li mo​žda zna​te gde sta​nu​je
-Na​rav​no da znam gde sta​nu​je - re​kla je. - U Lomi. Ali nije kod kuće
-Gde je
-U Las Palmasu. Vraća se sutra. Trebao bi da sleti u Kopenhagen u deset sati pre
pod​ne. Mi​slim da pu​tu​je Spi​som
-Izvanredno - rekao je Valander. - Ako biste mi dali njegovu adresu i telefonski
broj, bio bih vam jako za​hva​lan
Dobio je ono što je tražio, izvinio se na smetnji i okončao razgovor. Potom je
po​žu​rio do Sved​ber​ga i us​put je po​ku​pio Mar​tin​so​na. Niko nije znao gde je Bjork.
-Idemo do Malmea - rekao je Valander. - Zamolićemo kolege u gradu da nam
pomognu oko provere pasoša svih koji dolaze velikim trajektima. To Bjork mora da
na​re​di
-Koliko dugo je već odsutan? - pitao je Martinson. - Ako je uplatio jednonedeljni
aran​žman, to zna​či da je ot​pu​to​vao pro​šle su​bo​te
Po​gle​da​li su se. Zna​če​nje Mar​tin​so​no​vog ko​men​ta​ra je bilo ja​sno.
-Mislim da treba da idete kućama - rekao je Valander. - Sutra mora makar neko od
nas da bude od​mo​ran. Haj​de da se na​đe​mo ovde u osam. Po​sle toga ide​mo za Mal​me

Martinson i Svedberg su otišli kućama. Valander je pričao sa Bjorkom koji je obećao

da će na​zva​ti svog ko​le​gu u Mal​meu i na​re​di​ti ono što je Va​lan​der tra​žio.
Valander je pozvao bolnicu u šest i petnaest. Doktorka je mogla da da samo
ne​o​dre​đe​ne od​go​vo​re.
-Na telu nema nikakvih vidljivih povreda - rekla je. - Nema modrica ni fraktura.
Površno gledano, nema ni tragova seksualnog zlostavljanja. Tome ću morati još
jed​nom da se vra​tim. Nema ni​ka​kvih tra​go​va ni na zglo​bo​vi​ma i zglav​ci​ma

80
 -To je do​bro - re​kao je Va​lan​der. - Hva​la na sve​mu. Cu​će​mo se po​no​vo su​tra
Za​tim je na​pu​stio po​li​cij​sku sta​ni​cu.
Ođvezao se gore do Kaseberge i sedeo je neko vreme na uzvišici i gledao preko
mora.
Kod kuće je bio ne​po​sred​no po​sle de​set sati.

81
 7.

U zoru, baš pre nego što se pro​bu​dio, Va​lan​der je sa​njao je​dan san.
Ot​krio je da mu je jed​na ruka crna.
Na njoj nije bilo crne rukavice. Koža mu je tamnela sve dok ruka nije postala
po​put ruke Afri​kan​ca.
U snu se Valander kolebao između užasa i zadovoljstva. Ridberg, kolega koji je
umro pre skoro dve godine, neodobravajuće je gledao u njegovu ruku. Pitao je
Va​lan​de​ra za​što je samo jed​na crna.
-Ne​što mora da bude osta​vlje​no i za su​tra - od​go​vo​rio mu je Va​lan​der u snu
Kada se probudio i setio sna, ostao je još neko vreme u krevetu i razmišljao o
od​go​vo​ru koji je dao Rid​ber​gu. Šta je time mi​slio da kaže?
Kada je ustao, video je kroz prozor da će prvi maj te godine biti bez oblaka i
sun​čan, ali i jako ve​tro​vit dan u Sko​neu. Bilo je šest sati.
Uprkos činjenici da je spavao svega dva sata, nije se osećao umornim. Tog jutra
će dobiti odgovor na pitanje da li je Stig Gustafson imao alibi za prošli petak, u
vre​me kada je Lu​i​za Oker​blum bila ubi​je​na.
Ukoliko već danas rešimo zločin, to će biti začuđujuće jednostavno, mislio je.
Prvih dana nismo imali nikakvih tragova. Posle se isuviše toga dešavaio velikom
brzinom. Istraga jednog zločina retko prati dnevni ritam. Ima svoj život, svoj
sopstveni pokret. Casovnik istrage zločina izvrće vreme, zaustavlja ga ili ga sasvim
ubr​za​va. Niko to ne zna una​pred.

Sa​sta​li su se u osam sati u sobi za sa​stan​ke i Va​lan​der je uzeo reč.

-Za nas ne postoji nikakav razlog da umešamo dansku policiju - počeo je. -
Ukoliko možemo verovati njegovoj polusestri, Stig Gustafson će sa Kanarskih ostrva
doleteti u Kopenhagen u deset. To možeš ti, Svedberže, da prekontroiišeš. Potom ima
tri mogućnosti da dođe do Malmea. Preko Limhamna, brzim brodom ili Sasovom
le​te​li​com. Ima​će​mo kon​tro​lu na svim me​sti​ma
-Stari brodski mašinista će sigurno putovati velikim trajektom - rekao je
Mar​tin​son
-Možda mu je preselo - dodao je Valander. - Potrebna su nam dva čoveka na
svakom stražarskom mestu. Sigurno ćemo ga uhvatiti i obavestiti zbog čega. Mala
doza opreznosti nije na odmet. Potom ćemo ga dovesti ovamo. Mislio sam da je
naj​bo​lje da ja po​pri​čam sa njim
-Dva čoveka su malo - rekao je Bjork. - Zar ne možemo da imamo makar jedan
pa​trol​ni au​to​mo​bil kao po​ja​ča​nje

82
 Va​lan​der se pre​dao.
-Pričao sam sa kolegama u Malmeu - nastavio je Bjork. - Pružiće nam svu
neophodnu pomoć. Sami se dogovorite za signal koji će vam pasoška kontrola dati
kada se po​ja​vi
Va​lan​der je po​gle​dao na sat.
-Ako je to sve, onda je bolje da krenemo - rekao je. - Bilo bi bolje da u Malme
stig​ne​mo ra​ni​je
-Avi​on bi mo​gao da ka​sni - re​kao je Sved​berg. - Sa​če​kaj da pro​ve​rim
Petnaest minuta kasnije, dobio je informaciju da će avion iz Las Palmasa sieteti na
aero​drom Ka​strup već u de​vet i dva​de​set.
-Već je po​le​teo - re​kao je Sved​berg. - Ima​ju i po​vo​ljan ve​tar
Smesta su se odvezli u Malme, porazgovarali sa svojim kolegama i rasporedili
stražarska mesta. Valander je otišao na brodski terminal zajedno sa diplomcem
policijske akademije koji tek što je stupio u službu i zvao se Engman. Pošao je
umesto policajca po imenu Neslund sa kojim je Valander radio dugi niz godina.
Neslund je poticao je sa Gotlanda i nije mogao da dočeka da se vrati u svoje rodno
mesto. Kada se pojavilo jedno slobodno mesto u policiji u Vizbiju, nije oklevao da ga
preuzme. Valanderu je povremeno nedostajao, pogotovu njegovo večito dobro
raspoloženje. Martinson i još jedan koiega su preuzeli odgovornost za Limhamn, dok
je Svedberg stajao kod brzih brodova. Imali su kontakt jedni sa drugima preko voki-
tokija. U pola deset je sve bilo organizovano. Valander je od kolega iz
va​zdu​ho​plov​ne po​li​ci​je us​peo da na​ba​vi kafu za sebe i mla​dog po​li​caj​ca.
-Ovo je prvi ubi​ca u čije sam hap​še​nje ume​šan - re​kao je Eng​man
-Ne znamo da li je on ubica - odgovorio je Valander. - U ovoj zemlji je čovek
ne​vin dok se ne do​ka​že su​prot​no. Ne​moj to da za​bo​ra​viš
Mladic je slušao šefov ton sa osećajem nelagodnosti. Mislio je da mora da
ispra​vi stvar time što će reći ne​što fino. Ali nije se ni​če​ga se​tio.

U pola jedanaest su Svedberg i njegov kolega izvršili spektakularno hapšenje kod

brzih brodova. Stig Gustafson je bio čovek malog rasta, mršav i proćelav, malo
pre​pla​nuo od od​mo​ra na sun​cu.
Svedberg mu je objasnio da je osumnjičen za ubistvo, stavio mu je lisice i
in​for​mi​sao ga je da će biti sa​slu​šan u Is​ta​du.
-Nemam pojma o čemu pričate - rekao je Stig Gustafson. - Zašto moram da nosim
li​si​ce? Za​što mo​ram u Is​tad? Koga sam to na​vod​no ubio
Svedberg je primetio kako je čovek. bio izistinski začuđen. Odjednom mu se
uči​ni​lo da je ma​ši​ni​sta Stig Gu​staf​son mo​žda bio ne​vin.
U deset do dvanaest je Valander sedeo preko puta Gustafsona u sobi za

83
saslušavanje. policijske stanice u Istadu. Do tada je tužilac Okeson već bio
in​for​mi​san o hap​še​nju.
Po​čeo je time što je pi​tao Sti​ga Gu​staf​so​na da li je že​leo kafu.
-Ne - od​go​vo​rio je ovaj. - Že​lim kući i že​lim da znam zbog čega,sam ovde
-A ja želim da razgovaram sa tobom - rekao je Valander. - Odgovori koje
do​bi​jem će odlu​či​ti o tome da li ćeš, ili ne​ćeš, ići kući
Počeo je iz početka. Zabeležio je sve privatne informacije o Stigu Gustafsonu,
zapisao je da mu je srednje ime Emil i da je rođen u Landskroni. Muškarac je
očigledno bio jako nervozan i znojio se u korenu kose. To nije moralo ništa da znači.
Strah od po​li​ci​je je bio jed​na​ko nor​ma​lan kao strah od zmi​ja.
Potom je počelo pravo saslušanje. Valander je prešao pravo na stvar,
za​in​te​re​so​van za re​ak​ci​ju koju će sre​sti.
-Ovde si zbog bru​tal​nog ubi​stva po​či​nje​nog nad Lu​i​zom Oker​blum - re​kao je
Valander je video kako se muškarac zaledio. Nije računao sa time da će telo biti
tako brzo pro​na​đe​no, po​mi​slio je Va​lan​der. Ili je to mo​žda pra​vo iz​ne​na​đe​nje?
-Luiza Okerblum je nestala prošlog petka - nastavio je. - Njeno telo je pronadeno
pre nekoliko dana. Najverovatnije je bila ubijena već u petak, nešto kasnije u toku
dana. Šta imaš da iz​ja​viš o sve​mu tome
-Da li je to isla ona Lu​i​za Oker​blum koju po​zna​jem? - pi​tao je Stig Gu​staf​son
Va​lan​der je pri​me​tio kako je sada bio upla​šen.
-Da - od​go​vo​rio je. - Ona koju si upo​znao kao me​to​di​sta
-Zar je ubi​je​na
-Da
-Pa to je uža​sno
Valanderu se u stomaku smesta javio nagrizajući osećaj da nešto nije u redu, da
nešto stoprocentno nije bilo u redu. Dirljiva iznenađenost Stiga Gustafsona je
delovala totalno iskreno. Valander je znao iz iskustva da su postojali zločinci koji su
bili odgovorni za neke od najstrašnijih nedela, a koji su istovremeno bili u stanju da
od​glu​me ne​vi​nost na naj​u​be​dlji​vi​ji mo​gu​ći na​čin.
Pa ipak ga je ne​što gri​zlo.
Da li su sle​di​li trag koji je od po​čet​ka bio sa​svim hla​dan?
-Že​lim da znam šta si ra​dio pro​šlog pet​ka - re​kao je Va​lan​der
-Poč​ni sa pre​pod​ne​vom
Sle​dio je sa​svim ne​o​če​ki​van od​go​vor.
-Bio sam u po​li​ci​ji - re​kao je Stig Gu​staf​son
-U po​li​ci​ji
-Da, u policiji u Malmeu. Trebalo je da putujem za Las Palmas narednog dana, ali
sam odjednom otkrio da mi je istekao pasoš. Bio sam u policiji u Maimeu da izvadim

84
nov pasoš. Kada sam stigao, šalter je već bio zatvoren. Ali, bili su jako ljubazni i ipak
su mi po​mo​gli. Do​bio sam pa​soš u če​ti​ri sata po pod​ne
Valander je već znao, u dubini duše, da je Stig Gustafson izvan ovoga. Ali,
nekako još uvek nije hteo da se preda. Morali su da zarone u ovu misteriju ubistva što
dublje i da je razreše na najbrži mogući način. Sem toga, bilo bi jako pogrešno
oslo​ni​ti se na in​tu​i​ci​ju to​kom sa​slu​ša​nja.
-Par​ki​rao sam se kod glav​ne au​to​bu​ske sta​ni​ce - do​dao je Stig Gu​staf​son
-Da li ima nekoga ko može da potvrdi da ste bili u pabu u petak negde posle četiri
sata? - na​sta​vio je Va​lan​der
Stig Gu​staf​son se za​mi​slio.
-Ne znam - rekao je na kraju. - Sedeo sam sam. Možda će me se setiti neko od
onih koji su služili pivo? Ja veoma retko posećujem pabove. Nisam baš neka poznata
faca
-Ko​li​ko dugo si bio tamo? - pi​tao je Va​lan​der
-Je​dan sat. Ne duže
-Do ot​pri​li​ke pola šest? Da li je to tač​no
Mora biti da je tako. Želeo sam da stignem do prodavnice pića pre nego što se
za​tvo​ri.
-Do koje
One koja se na​la​zi iza rob​ne kuće. Ne znam kako se zove uli​ca.
-I oti​šao si tamo
-Ku​pio sam samo ne​ko​li​ko piva
-Da li ima ne​ko​ga ko može da po​tvr​di da si bio tamo
Stig Gu​staf​son je od​mah​nuo gla​vom.
Prodavac je imao riđu bradu - rekao je. - Može biti da sam sačuvao račun. Na
ra​ču​nu sto​ji da​tum ku​po​vi​ne, zar ne?
-Na​sta​vi - re​kao je Va​lan​der
-Potom sam otišao po automobil - rekao je Stig Gustafson. - Hteo sam da kupim
put​nu tor​bu u B i V rad​nji na Je​ger​srou
-Da li neko može da te iden​ti​fi​ku​je
-Nisam je kupio - odgovorio je Stig Gustafson. - Bila je preskupa. Pomislio sam
kako ću mo​ra​ti da se za​do​vo​ljim mo​jom sta​rom tor​bom. Bilo je to ve​li​ko ra​zo​ča​ra​nje
-Šta si po​sle toga ra​dio
-Pojeo sam hamburger u Mekdonaldsu koji se nalazi odmah pored. Tamo samo
klin​ci slu​že. Ve​ro​vat​no me se neće se​ti​ti
-Mladi ljudi često imaju jako dobro pamćenje - rekao je Valander i pri tome je
mislio na jednu mladu kasirku koja mu je pre nekoliko godina pomogla u rešavanju
jed​nog slu​ča​ja

85
 -Setio sam se jedne stvari - rekao je odjednom Stig Gustafson - nečega što se
do​go​di​lo u pabu
-Čega
-Otišao sam do pisoara. Tamo sam neko vreme stajao i pričao sa nekim tipom.
Žalio se kako nije bilo papirnih ubrusa za ruke. Bio je malo pripit. Ali ne i opasan.
Re​kao je da se zove Forš​gord i da ima cve​ća​ru u Ho​o​ru
Va​lan​der je sve to za​pi​sao.
-Proverićemo to - rekao je. - Ako se sada vratimo Mekdonaldsu kod Jegersroa,
biće da je bilo ne​gde oko pola se​dam
-Može biti - re​kao je Stig Gu​staf​son
-Šta si ra​dio po​sle toga
-Od​ve​zao sam se kod Ni​sea i igra​li smo kar​te
-Ko je Nise
-Stari stolar sa kojim sam proveo mnogo godina na brodu. Zove se Nise
Stremgren. Živi u ulici Ferening. Povremeno igramo karte. Neku igru koju smo naučiii
u jednoj zemlji na dalekom istoku. Veoma je komplikovana, ali i zabavna kada čovek
zna da je igra. Po​en​ta je u sku​plja​nju žan​da​ra
-Ko​li​ko dugo si bio tamo
-Bila je skoro ponoć kada sam stigao kući. Bilo je malo kasno, pošto sam
sutradan trebao rano da ustanem. Autobus je sa glavne stanice polazio već u šest.
Od​no​sno, au​to​bus za Ka​strup
Valander je klimnuo glavom. Stig Gustafson ima alibi, mislio je. Ukoliko je ono
što kaže tač​no. Uko​li​ko je Lu​i​za Oker​blum za​i​sta ubi​je​na u pe​tak.
Nije bilo dovoljno razloga da se Stig Gustafson zadrži. Tužilac se nikada ne bi
slo​žio sa po​di​za​njem op​tu​žni​ce.
On nije naš čovek, mislio je Valander. Čak iako krenem da ga pritiskam sa
pri​čom o pro​ga​nja​nju Lu​i​ze Oker​blum, ne​će​mo na​pra​vi​ti ni​ka​kav po​mak.
Ustao je.
-Sa​če​kaj ovde - re​kao je i na​pu​stio pro​sto​ri​ju
Oku​pi​li su se u sobi za sa​stan​ke i po​ti​šte​no sa​slu​ša​li Va​lan​de​rov re​fe​rat.
-Proverićemo njegov iskaz - rekao je Valander. - Ali, iskreno rečeno, više ne
ve​ru​jem da je on po​či​ni​lac. Ima​mo ćo​rak
-Mislim da suviše žuriš - primetio je Bjork. - Mi ne znamo sa sigurnošću da je
umrla u petak po podne. Stig Gustafson je mogao da ode iz Lome u Krageholm posle
kar​ta​ro​ške po​se​te svom dru​ga​ru
-To je malo verovatno - rekao je Valander. - Šta je Luizu Okerblum moglo tako
dugo da okupira? Ne zaboravi da je ostavila poruku na telefonskoj sekretarici da će
biti kući do pet sati. U to mo​ra​mo da ve​ru​je​mo. Ne​što joj se do​go​di​lo pre pet

86
Svi su ću​la​li.
Va​lan​der se osvr​nuo.
-Moram da razgovaram sa tužiocem - rekao je. - Ukoliko niko nema ništa da doda,
pu​sti​ću Sti​ga Gu​staf​so​na na slo​bo​du
Niko nije imao ni​šta da kaže.
Kurt Valander je otišao do drugog dela zgrade u kome je tužilaštvo imalo svoje
prostorije. Pustili su ga kod Pera Okesona kome je ispričao sve o saslušanju. Svaki
put kada je Valander posećivao njegovu kancelariju, nije mogao da se načudi
neverovatnom neredu koji je njome vladao. Papiri su ležali u neorganizovanim
gomilama po stolu i stolicama, korpa za otpatke se prelivala. Pa ipak je Per Okeson
bio jako spretan tužilac. Nije se nijednom desilo da se neko žalio da je ikada zagubio
bilo ka​kav pa​pir od vred​no​sti.
-Ne možemo da ga uhapsimo - rekao je kada je Valander završio. -
Pret​po​sta​vljam da se nje​gov ali​bi može pro​ve​ri​ti vrlo brzo
-Da - rekao je Valander. - Pitali smo se da li je eventualno unajmio nekog drugog
da je ubije. Po podne ćemo obaviti temeljnu analizu pre nego Što nastavimo dalje.
Ne​ma​mo ni​jed​no dru​go osum​nji​če​no lice. Ceka nas puno po​sla. Ja​vi​ću se
Per Oke​son je klim​nuo gla​vom i zač​ki​ljio u Va​lan​de​ra.
-Koliko uopšte spavaš? - pitao je. - Ili koliko malo? Da li si se pogledao u
ogle​da​lo? Iz​gle​daš je​zi​vo
-To nije ni​šta pre​ma ono​me kako se ose​ćam - od​go​vo​rio je Va​lan​der i ustao
Vratio se nazad istim hodnikom, otvorio vrata od sobe za saslušavanje i ušao
unu​tra.
-Ot​pra​ti​će​mo te do Lome - re​kao je. - Ali, si​gur​no ćemo se po​no​vo čuti
-Da li sam slo​bo​dan? - pi​tao je Stig Gu​staf​son
-Nikada nisi bio ništa drugo do slobodan - odgovorio je Valander. - Biti
sa​slu​Ša​van nije isto što i biti uhap​šen
-Nisam je ubio - rekao je Stig Gustafson. - Ne razumem kako ste to mogli da
po​mi​sli​te
-Ne? - re​kao je Va​lan​der. - Iako si je po​vre​me​no pro​go​nio
Va​lan​der je na licu Sti​ga Gu​staf​so​na pri​me​tio sen​ku za​bri​nu​to​sti.
Samo da zna da zna​mo, mi​slio je Va​lan​der.
Ot​pra​tio je Sti​ga Gu​staf​so​na do re​cep​ci​je i na​re​dio da ga od​ve​zu kući.
Ni​ka​da ga više neću vi​de​ti. mi​slio je. Nje​ga mo​že​mo da ot​pi​še​mo.
Posle jednočasovnog ručka, ponovo su se sastali u sobi za sastanke. Valander je
is​ko​ri​stio pa​u​zu za ru​čak da kod kuće, u svo​joj ku​hi​nji, po​je​de ne​ko​li​ko sen​dvi​ča.
-Gde su dobri stari, obični lopovi - uzdahnuo je Martinson kada su seli. - Ovo
ovde je prava priča iz romana. Sve što imamo su jedna mrtva, religiozna žena, bačena

87
u bu​nar i je​dan od​se​če​ni crni prst
-Slažem se sa tobom - rekao je Valander. - Ma koliko to želeli, ne možemo više da
ig​no​ri​še​mo taj prst
-Suviše je puno tragova koji ne vode nikuda - rekao je Svedberg razdražljivo i
počeŠao se po ćeli. - Moramo da zagrebemo po svemu šlo imamo. I to smesta, jer
ina​če ne​će​mo sti​ći ni​gde
Valandcr je u Svedbergovim reČima prepoznao prikrivenu kritiku njegovog
načina vođenja istrage. Ali, takođe nije mogao da kaže kako je bila nepravična. Uvek
postoji opasnost od fiksiranja na jedan jedini trag. Svedbergova metafora je odlično
opi​si​va​la zbu​nje​nost koju je ose​ćao.
-U pravu si - rekao je Valander. - Hajde da vidimo šta imamo. Luiza Okerblum je
ubijena. Ne znamo tačno ni kada ni ko. Ali, znamo otprilike gde. U blizini mesta na
kome je nađeno telo, eksplodira kuća koja je navodno bila prazna. Niberg pronalazi u
zgarištu ostatke komplikovanog radio-prijemnika i izgorelu dršku pištolja. Pištolj se
proizvodi u Južnoafrickoj Republici. Sem toga pronalazimo i odsečen crni prst na
imanju. Zatim, neko je pokušao da sakrije automobil Luize Okerblum u veštačkom
jezeru. Prava je sreća da smo ga tako brzo pronašli, baš kao i njen leš. Takođe znamo
da je ubijena metkom u čelo i da čitava stvar deluje kao likvidađja. Nazvao sam
bolnicu neposredno pre našeg sastanka. Nema nikakvih tragova seksuainog
zlo​sta​vlja​nja. Jed​no​stav​no je bila od​stre​lje​na
-To sve mora da se sortira - rekao je Martinson. - Moramo da sakupimo više
materijala. 0 prstu, o radio-prijemniku, o pištolju. Onaj advokat koji zastupa
na​sled​ni​ka kuće, tre​ba​lo bi sme​sta da ga po​zo​ve​mo. Neko je mo​rao biti u toj kući
-Raspodelićemo zadatke pre završetka sastanka - rekao je Valander. - Imam još
dve stva​ri o ko​ji​ma bih že​leo da di​sku​tu​jem
-Poč​ni - re​kao je Bjork
-Ko bi mogao da ubije Luizu Okerblum? - upitao je Valander. -Dolazio je u obzir
seksualni manijak. Ali ona najverovatnije nije bila silovana, barem prema prvom
mišljenju lekara. Nema znakova da je bila mučena ili da je držana vezanom. Nije
imala nikakve neprijatelje. To me navodi na pomisao kako je u pitanju bila greška.
Ubijena je umesto nekoga drugog. Druga mogućnost je da je bila slučajni svedok
ne​če​mu što nije sme​la da vidi ili čuje
-Onda tu možemo da vidimo kuću kao vezu - rekao je Martinson. - Nalazila se u
blizini poseda koji je trebalo da pogleda. A nešto se definitivno odigralo u toj kući.
Mogla je nešto videti i zbog toga biti ubijena. Peters i Noren su pogledali kuću koju je
ona prethodno trebalo da razgleda. Onu koja pripada udovici Valin. Obojica su
mi​šlje​nja kako je na putu do tamo sa​svim lako za​lu​ta​ti
Va​lan​der se slo​žio.

88
 -Na​sta​vi - re​kao je
-Nema više puno toga da se kaže - rekao je Martinson. - Iz nekog razloga,
odsečen je jedan prst. Ukoliko sada to nema veze sa eksplozijom. Povreda nije
ukazivaia na tako nešto. U jednoj takvoj eksploziji, čovek se pretvori u prah. Prst je
bio ceo, do​du​še od​se​čen
-Ja ne znam puno o Južnoafričkoj Republici - rekao je Svedberg. - Sem da je
rasistička zemlja puna nasilja. Svedska nema nikakvih diplomatskih veza sa
Južnoafričkom Repubiikom. Niti sa njima igramo tenis, niti trgujemo. Barem ne
zvanično. Ono što uopšte ne mogu da shvatim je zašto bi neki konci iz Južnoafričke
Re​pu​bli​ke vo​di​li do Šved​ske. Mogu da vode biio gde, ali ne ovde
-Mo​žda baš zbog toga - pro​mr​mljao je Mar​tin​son
Va​lan​der se sme​sta do​hva​tio Mar​tin​so​no​vog ko​men​ta​ra.
-Šta že​liš da ka​žeš? - pi​tao je
-Ništa - rekao je Martinson. - Samo mislim da, ukoliko želimo da rešimo ovaj
slu​čaj,mo​ra​mo da raz​mi​šlja​mo na sa​svim nov na​čin
-I ja tako mislim - ubacio se Bjork. - Sutra želim da dobijem pismene komentare
od svakoga od vas. Da vidimo da li nas malo staloženog razmatranja može odvesti
da​lje
Raspodelili su posao. Valander je preuzeo advokata iz Vamama od Bjorka, koji je
tre​ba​lo da po​ra​di na do​bi​ja​nju pre​li​mi​nar​nog iz​ve​šta​ja o ana​li​zi pr​sta.
Valander je okrenuo broj advokatske kancelarije i zamolio da priča sa advokatom
Holmgrenom radi hitnog slučaja. Dok se Holmgren javio na telefon, prošlo je toliko
dugo vre​me​na, da se Va​lan​der iz​ner​vi​rao.
-Radi se o jednoj nekretnini u Skoneu - rekao je Valander. – O kući koja je
iz​go​re​la
-Potpuno neshvatljiv događaj - rekao je advokat Holmgren. - Ali proverio sam
stvar i ono što se dogodilo je pokriveno osiguranjm. Da li policija ima neko
ob​ja​šnje​nje za sve to
-Ne - odgovorio je Valander. - Ali radimo na tome. Imam nekoliko pitanja koja
bih že​leo da vam po​sta​vim pre​ko te​le​fo​na
-Na​dam se da neće tra​ja​ti dugo - re​kao je ad'vo​kat. - Jako sam za​u​zet
-Ako to ne završimo telefonom, policija u Vernamu će vas pozvati u stanicu -
re​kao je Va​lan​der ne ma​re​ći za svo​ju drc​nost
Po​tra​ja​lo je pre nego što je advo​kat od​go​vo​rio.
-Po​sta​vi​te ta vaša pi​ta​nja. Slu​šam vas
-Još uvek če​ka​mo na te​le​faks sa ime​ni​ma i adre​sa​ma vla​sni​ka
-Po​sta​ra​ću se da to bude uči​nje​no
Za​tim se pi​tam ko je imao di​rekt​nu od​go​vor​nost za ne​kret​ni​nu.

89
 -Ja. Ne ra​zu​mem zbog čega to pi​ta​te
-Jedna kuća mora da se povremeno obilazi; da se zameni crep na krovu ili istrebe
mi​še​vi. Da li vi i to ra​di​te
~ Jedan od vlasnika živi u Volšou. On se obično stara o kući. Zove se Alfred
Han​son.
Va​lan​der je do​bio adre​su i broj te​le​fo​na.
-Kuća je da​kle bila ne​na​sta​nje​na go​di​nu dana
-Više od godinu dana. Postojale su nesuglasice oko toga da li da se kuća proda ili
ne
-Dru​gim re​či​ma, tamo niko nije ži​veo
-Na​rav​no da nije
-U to ste sa​svim si​gu​rai
-Šta želite da postignete svim tim pitanjima? Kuća je dignuta u vazduh. Alfred
Han​son me je zvao u re​dov​nim in​ter​va​li​ma i o sve​mu me in​for​mi​sao
-Kada vas je po​sled​nji put na​zvao
-Kako bih toga mo​gao da se se​tim
-Ne znam, ali bih vo​leo da do​bi​jem od​go​vor na svo​je pi​ta​nje
-Negde oko Nove godine, mislim. Ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Zašlo je
to to​li​ko va​žno
Do daljnjeg je sve važno. Zahvaljujem se na informacijama. Valander je zavrŠio
razgovor, otvorio telefonski imenik i potražio adresu Alfreda Hansona. Potom je
ustao, zgra​bio jak​nu i na​pu​stio kan​ce​la​ri​ju.
-Idem za Volšo - rekao je kroz ulaz u Martinsonovu kancelariju. - ima nečega
čud​nog u vezi sa onom ku​ćom koja je ek​splo​di​ra​la
-Ja mislim da je sve jako čudno - odgovorio je Martinson. - Pričao sam sa
Nibergom baš pre nego što si stigao. On tvrdi da bi onaj izgoreli radio-prijemnik
mo​gao biti ru​ske pro​i​zvod​nje
-Ru​ske
-Tako je re​kao. Ne pi​taj me
-Još jedna zemlja - rekao je Valander. - Švedska, Južnoafrička Republika i
Ru​si​ja. Gde li će sve to za​vr​ši​ti

Posle nekih pola sata, uvezao se u dvorište kuće u kojoj je trebalo da boravi Alfred
Hanson. Bila je to jedna relativno moderna kuća koja je neverovatno odudarala od
okolnih građevina. Nekoliko nemačkih ovčara je divljački zalajalo iz kaveza čim je
Va​lan​der iza​šao iz au​to​mo​bi​la. Već je bilo pola pet i ose​ćao je glad.
Jedan čovek od svojih četrdesetak godina je otvorio vrata i zakoračio napolje, na
stepenište, u čarapama. Kosa mu je bila razbarušena i kada se Valander približio,

90
ose​tio je da čo​vek ba​zdi na al​ko​hol.
-Al​fred Han​son? - pi​tao je
Čo​vek je klim​nuo gla​vom.
-Do​la​zim iz po​li​ci​je u Is​ta​du - re​kao je Va​lan​der
-Prokletstvo - rekao je čovek pre nego što je Valander uspeo do kraja da se
pred​sta​vi
-Mo​lim
-Ko je pro​pe​vao? Da nije onaj maj​mun Bengt​son
Va​lan​der je raz​mi​slio pre nego što je išta re​kao.
-To ne mogu da ka​žem - re​kao je. - Po​li​ci​ja šti​ti svo​je in​for​man​te
-Mora da je Bengt​son - re​kao je čo​vek. - Da li sam uhap​šen
-O tome mo​že​mo da pre​go​va​ra​mo - re​kao je Va​lan​der
Čovek je pustio Valandera u kuhinju. Smesta je osetio slab, ali raspoznatljiv
miris metanola. Time mu je sve postalo jasno. Alfred Hanson je proizvodio alkohol
kod kuće i mi​slio je da je Va​lan​der do​šao da ga uhap​si.
Čo​vek se sru​čio na ku​hinj​sku sto​li​cu i kre​nuo da se češe po gla​vi.
-To je kad čo​vek uvek ima ne​sre​ću - uz​dah​nuo je
-O destilisanju ćemo pričati kasnije - rekao je Valander. - Ovde sam zbog nečeg
dru​gog
-Zbog čega
-Zbog ima​nja koje je iz​go​re​lo
-O tome ne znam ni​šta - re​kao je čo​vek
Va​lan​der je sme​sta pri​me​tio da je po​stao za​bri​nut.
-O čemu to ni​šta ne zna​te
Čo​vek je za​pa​lio is​kri​vlje​nu ci​ga​re​tu drh​ta​vim ru​ka​ma.
-Ja sam zapravo lakirer - rekao je čovek - ali mi ne poiazi za rukom da radim od
sedam ujutro. Zato sam mislio da izdam kuću nekome ko je zainteresovan. Hteo sam
da je pro​dam, ali rod​bi​na pra​vi đa​vol​ske po​te​ško​će
-Ko je bio za​in​te​re​so​van
-Neko iz Stokholma. Vozio se po ovom kraju i tražio. Onda je pronašao kuću i
do​pao mu se po​lo​žaj. Još uvek se pi​tam kako je do​šao do mene
-Kako se zvao
-Re​kao je da se zove Nord​strem, ali to može ne​ko​me dru​go​me da pri​ča
-Za​što
-Pričao je dobro švedski, *ali sa stranim akcentom. Koji se to stranac zove
Nord​strem
-On je, zna​či, hteo da unaj​mi kuću
-Da. I dobro je platio. Trebalo je da dobijem deset hiljada kruna mesečno. Takvu

91
ponudu je teško odbiti. I mislio sam da neće škoditi. Bio sam vrlo malo plaćen za
sta​ra​nje o kući. Su​vla​sni​ci i Holm​gren u Va​ra​na​mu nisu mo​ra​li ni​šta da zna​ju
-Na ko​li​ko dugo je hteo da unaj​mi ima​nje
-Do​šao je po​čet​kom apri​la. Že​leo je kuću do kra​ja maja
-Da li je re​kao za šta mu je bila po​treb​na
-Za lju​de koji su hte​li na miru da sli​ka​ju
-Da sli​ka​ju
Da, umet​ni​ci. Po​lo​žio je keš na sto. Na​rav​no da sam pri​hva​tio.
-Kada ste ga po​no​vo sre​li
-Ni​ka​da
-Ni​ka​da
-Bila je to neka vrsta neizgovorenog preduslova za ceo dogovor. Da se držim
po​da​lje. Tako sam i ura​dio. Do​bio je klju​če​ve i time je stvar bila za​vr​še​na
-Da li ste do​bi​li na​zad klju​če​ve
-Ne. Re​kao je da će da ih po​ša​lje po​štom
-Da li ima​te nje​go​vu adre​su
-Ne.
-Da li mo​že​te da ga opi​še​te
-Bio je je​zi​vo de​beo
-I još
-Kako da čovek opiše debelog tipa? Imao je tanku kosu, crvenkastu i bio je jako
de​beo. A kada ka​žem de​beo, mi​slim na pra​vu svi​nju. Bio je kao bure
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-Da li vam je osta​lo ne​što od nov​ca? - pi​tao je, pri tome mi​sle​ći na oti​ske pr​sti​ju
-Ni pare. Zato sam po​no​vo po​čeo da pe​čem ra​ki​ju
-Ako da​nas pre​ki​ne​te sa tim, neću vas odve​sti u Is​tad - re​kao je Va​lan​der
Al​fred Han​son nije mo​gao da po​ve​ru​je.
-Mislim ono što kažem - rekao je Valander. - Ali, doći ću da proverim da li ste
pre​sta​li. I is​pra​zni​te sav sa​dr​žaj koji ste već is​pe​kli
Čo​vek je se​deo za ku​hinj​skim sto​lom i ble​nuo u Va​lan​de​ra koji je kre​nuo na​po​lje.
Nije po propisima, mislio je. Ali nemam sada vremena za tipa koji peče rakiju
kod kuće.
Vozio se nazad u Istad. Stao je na jednom parkingu kod krageholmskog jezera a da
nije imao poj​ma zbog čega. Iza​šao je iz au​to​mo​bi​la i oti​šao do ruba vode.
Bilo je nečega u čitavoj istrazi oko smrti Luize Okerblum, što ga je plašilo. Kao
da je sve tek sada po​či​nja​lo.
Plašim se, mislio je. Kao da je onaj crni prst uperen u mene. Nalazim se usred
ne​če​ga što ne mogu da poj​mim.

92
 Seo je na jedan kamen uprkos tome što je bio vlažan. Ali odjednom su i umor i
utu​če​nost bili jači od nje​ga.
Gledao je u jezero i pomislio kako je postojala neverovatna sličnost izmedu
slučaja koji je istraživao i osećaja koji je nosio u sebi. Isto onako malo koliko je imao
kontrolu nad samim sobom, takođe je imao malo uticaja nad vođenjem istrage u toku.
Sa uzdahom koji je čak i njemu delovao patetičnim, pomislio je kako je jednako bio
iz​gu​bljen u ži​vo​tu kao i u po​tra​zi za ubi​com Lu​i​ze Oker​blum.
Kako sada? Rekao je glasno, sam za sebe. Ne želim da imam posla sa
bezobzirnim ubicom punim prezira prema životu. Ne želim da se suočavam sa
nasiljem koje će mi biti strano sve dok sam živ. Možda će sledeća generacija
policajaca u ovoj zemlji imati drugačiju vrstu iskustva i prema tome i drugi pogled na
svoj posao. Za mene je prekasno. Nikada neću postati drugi čovek. Ništa drugo do
mar​lji​vi po​li​ca​jac u jed​noj po​li​cij​skoj obla​sti sred​nje ve​li​či​ne.
Ustao je i po​gle​dom ot​pra​tio svra​ku koja je od​le​pr​ša​la sa vrha jed​nog dr​ve​ta.
Sva pitanja su ostala bez odgovora, mislio je. Posvećujem život ulaženju u trag i
hvatanju počinilaca raznih zločina u klopku. Ponekad mi to polazi za rukom, često ne.
Ali kada jednoga dana odem sa ovoga sveta, najveća od svih istraga će ostati
ne​re​še​na. Zi​vot će mi osta​ti za​go​net​ka.
Želim da vidim svoju ćerku, mislio je. Ponekad mi toliko nedostaje, da boli.
Moram da ulovim crnca bez prsta, naročito ako je on ubio Luizu Okerblum. Želim da
mu po​sta​vim jed​no pi​ta​nje: za​što si je ubio?
Moram da pratim Stiga Gustafsona, da ga ne ispuštam prerano iz vida, čak iako
sam ube​đen da je ne​vin.
Oti​šao je na​zad do au​to​mo​bi​la.
Strah i ne​volj​nost nisu ne​sta​ja​li. Prst je i da​lje bio upe​ren u nje​ga.

93
 Čovek iz Transkeja

8.

Muškarac se jedva video iza svog zaklona u senci olupine automobila. Bio je sasvim
nepomičan i njegovo crno lice nije moglo da se razlikuje od tamnog automobilskog
lima.
Pažljivo je odabrao mesto sa kog će biti pokupljen. Čekao je od ranog
prepodneva i sada je sunce počelo da nestaje iza prašnjave siluete geta u predgrađu
So​ve​ta. Cr​ve​na, suva ze​mlja, plam​te​la je u za​la​ze​ćem sun​cu. Bio je osmi april 1992.
Dugo je putovao da bi došao na vreme na mesto sastanka. Belac koji ga je posetio
rekao je da mora da bude tačan. Iz sigurnosnih razloga nisu želeli da mu kažu
precizno vreme u koje će biti pokupljen. Negde iza zalaska sunca, bilo je sve što je
sa​znao.
Prošlo je svega dvadeset i šest sati otkako je belac koji je rekao da se zove
Stjuart stajao ispred njegovog doma u Ntibaneu. Kada je začuo kucanje na vratima,
prvo je pomislio da je bila policija iz Umtate koja je od njega nešto htela. Između
njihovih poseta je retko prolazilo više od mesec dana. Cim bi se dogodila pljačka
banke ili ubistvo, neko od uhoda iz kriminalističkog odeljenja u Umtati bi stajao
ispred vrata. Ponekad su ga odvodili u grad na saslušavanje. Ali, najčešće su
prihvatali njegov alibi koji je u poslednje vreme podrazumevao da je bio pijan u
ne​kom od ba​ro​va u kra​ju.
Kada je izašao iz kolibe od zarđalog Iima u kojoj je živeo, nije prepoznao čoveka
koji je sta​jao na jar​koj sun​če​voj sve​tlo​sti i tvr​dio da se zove Stju​art.
Viktor Mabaša je smesta znao da je čovek lagao. Kako god da se zvao, ime mu
nije bilo Stjuart. Iako je govorio engleski, Viktor je po izgovoru mogao da čuje da je
čo​vek bio Bur. A među Bu​ri​ma nije bilo Stju​ar​ta.
Čovek ga je potražio po podne. Viktor Mabaša je ležao i spavao kada je neko
zakucao na vrata. Nije mu se žurilo da ustane, navuče par pantalona i otvori vrata.
Počeo je da se navikava na to da niko više nije imao važne zadatke za njega.
Uglavnom se radilo o onima kojima je dugovao pare ili o nekome ko je bio dovoljno
glup da mu ih pozajmi. Ukoliko se sada nije radilo o policiji. Ali oni uglavnom nisu
ku​ca​li. Oni su ili lu​pa​li na vra​ta ili ih jed​no​stav​no ra​zva​lji​va​li.
Čovek koji je rekao da se zove Stjuart imao je nekih pedesetak godina. Bio je
obučen u odelo koje mu je loše stajalo i obilno se znojio. Parkirao je svoj automobil

94
ispod jednog baobaba na drugoj strani puta. Viktor je primetio da je registracija bila
iz Transvala. Grozničavo se pitao zašto bi neko putovao tako daleko, sve do
pro​vin​ci​je Trans​kej samo da nje​ga sret​ne.
Čovek nije pitao da uđe unutra. Samo je ispružio jedan koverat i rekao mu da neko
želi da ga sret​ne po​vo​dom va​žnog za​dat​ka is​pred So​ve​ta, dan ka​sni​je.
-Sve što tre​ba da znaš, na​la​zi se u ko​ver​tu - re​kao mu je
Nekoliko polugole dece, igralo se sa ulubljenom radkapnom baš ispred ulaza u
ko​li​bu. Vik​tor im je drek​nuo da se te​ra​ju. Sme​sta su oti​šli.
-Ko? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
Nije verovao nijednom belcu.' Najviše je bio sumnjičav prema belcima koji su
loše la​ga​li i koji su sem toga mi​sli​li da će se za​do​vo​lji​ti ko​ver​tom u ruci.
-To ne smem da ka​žem - od​go​vo​rio je Stju​art
-Uvek ima nekoga ko želi da se sretne sa mnom - rekao je Viktor. - Pitanje je samo
da li ja že​lim da se sret​nem sa njim
-Sve je u ko​ver​tu - po​no​vio je Stju​art
Viktor je ispružio ruku i uzeo debeli braon koverat. Odmah je znao da se unutra
nalazio svežanj novčanica. To je bilo jednako umirujuće koliko i zabrinjavajuće.
Trebale su mu pare, ali nije znao za šta ih je dobio. To ga je brinulo. Nije želeo da
bude umešan u nešto o čemu nije puno znao. Stjuart je obrisao lice i ćelavu glavu
sa​svim mo​krom ma​ra​mi​com.
-Unutra je mapa - rekao je. - Na njoj je naznačeno mesto sastajanja. Nalazi se
bli​zu So​ve​ta. Nisi za​bo​ra​vio kako iz​gle​da
-Sve se menja - odgovorio je Viktor. - Znam kako je Soveto izgledao pre osam
go​di​na. Ne​mam poj​ma kako da​nas iz​gle​da
-Ne nalazi se u samom Sovetu - rekao je Stjuart. - Mesto sastanka je na jednom od
skretanja na autoput ka Johanesburgu. Tamo se ništa nije promenilo. Moraš da
ot​pu​tu​ješ rano uju​tru da bi sti​gao na vre​me
-Ko to želi da me sret​ne? - pi​tao je Vik​tor još jed​nom
-Pre​fe​ri​ra da ne kaže svo​je ime - re​kao je Stju​art. - Sre​šćeš ga su​tra
Vik​tor je po​la​ko od​mah​nuo gla​vom i pru​žio ko​ve​rat na​zad.
-Želim jedno ime - rekao je ponovo. - Ako ne dobijem ime, neću stići na vreme na
me​sto sa​stan​ka. Tač​ni​je re​če​no - neću ni​ka​da biti tamo
Čovek koji se voleo da se naziva Stjuartom, oklevao je. Viktor ga je fiksirao
oči​ma. Po​sle du​gog ko​le​ba​nja, Stju​art je shva​tio da je Vik​tor bio ozbi​ljan. Osvr​nuo se.
Deca nisu više bila tu. Do Viktorovih najbližih komšija koje su živele u jednako
dotrajaloj kolibi kao njegovoj, bilo je pedeset metara. Jedna žena je krunila kukuruz u
pra​ši​ni is​pred vra​ta. Ne​ko​li​ko koza je tra​ži​lo trav​ke u sa​su​še​noj cr​ve​noj ze​mlji.
-Jan Klejn - re​kao je ti​him gla​som. - Jan Klejn želi da te sret​ne. Za​bo​ra​vi da sam ti

95
to ika​da re​kao. Ali, mo​raš da se po​ja​viš na vre​me
Potom se okrenuo i otišao nazad do svog automobila. Viktor je stajao i posmatrao
ga kako nestaje u oblaku prašine. Vozio je prebrzo. Viktor je pomislio kako je to bilo
tipično za belce koji su se osečali nesigurnim i napuštenim kada su posećivali
crnačka naselja. Za Stjuarta je to bilo kao posećivanje neprijateijske teritorije. A to i
je​ste bila isti​na.
Na​sme​jao se toj po​mi​sli.
Bel​ci su bili upla​še​ni lju​di.
Potom se pitao kako je Jan Klejn sebi mogao da dozvoli da pošalje takvog
gla​sni​ka.
Ili je to možda bila još jedna laž koju mu je Stjuart prosuo? iVIožda ga uopšte nije
po​slao Jan Klejn? Mo​žda je to bio neko dru​gi?
Deca koja su se igrala sa radkapnom, ponovo su bila tu. Vratio se u kolibu, upalio
fo​to​gen​sku lam​pu, seo na kli​mav kre​vet i po​la​ko is​ce​pao ko​ve​rat.
Iz stare navike, otvorio ga je sa donje strane. Pisma bombe su skoro uvek imale
detonatore u gornjem delu koverta. Malo ljudi je očekivalo da će primiti bombu u
pi​smu i nor​mal​no su otva​ra​li po​štu.
Koverat je sadržao jednu kartu, pazljivo iscrtanu rukom, crnim tušem. Crveni krst
je označavao mesto sastajanja. Mogao je da pred sobom vidi to mesto. Neće biti
moguće promašiti ga. Sem karte, tu je bio svežanj koji se sastojao od novčanica od
pe​de​set ran​da. Iako nije iz​bro​jao no​vac, Vik​tor je znao da je bilo pet hi​lja​da ran​da.
To je bilo sve. Nije bilo ob​ja​šnje​nja zbog čega je Jan Klejn hteo da ga sret​ne.
Viktor je položio koverat na zemljani pod i ispružio se na krevetu. Čaršav je
mirisao na buđ. Nevidljiv komarac mu je zujao iznad lica. Okrenuo je glavu i
po​sma​trao fo​to​gen​sku lap​mu.
Jan Klejn, mislio je. Jan Klejn želi da me sretne. Prošle su dve godine. Tada je
re​kao da više ni​ka​da ne​će​mo ima​ti po​sla je​dan s dru​gim. Sada želi po​no​vo da me vidi.
Za​što?
Uspravio se u krevetu i pogledao na ručni sat. Ukoliko želi da stigne u Soveto u
zakazano vreme, mora da krene autobusom iz Umtate veš večeras. Stjuart nije bio u
pravu. Nije mogao da čeka do sutra ujutru. Do Johanesburga je bilo skoro sto pedeset
ki​lo​me​ta​ra.
Nije morao da donosi bilo kakvu odluku. Time što je primio pare, od njega se
očekivalo da doputuje. Nije imao nameru da Janu Klejnu duguje pet hiljada randa.
Time bi sam sebe osudio na smrt. Toliko je znao o Janu Klejnu, da nije nikada
osta​jao du​žan oni​ma koji su ga iz​ne​ve​ri​li.
Izvukao je torbu koja je ležala podvučena pod krevet. Pošto nije znao koliko dugo
će odsustvovati, niti šta je Klejn od njega hteo, spakovao je samo nekoliko majci,

96
donji veš i par teških cipela. Ukoliko je zadatak koji je dobio dugotrajniji, kupiće
odeću koja mu je potrebna. Potom je pažljivo olabavio jednu dasku na stražnjem delu
kreveta. Tamo su, umotana u plastiku i namazana mašću, bila sakrivena njegova dva
noža. Očistio je mast krpom i skunuo košulju. Sa jedne vešalice koja je visila sa
plafona, skinuo je specijalno izrađen kaiš za noževe. Opasao ga je oko struka i
zadovoljno primetio kako nije morao da pomera rupe. I povrh toga što je nekoliko
poslednjih meseci, onoliko koliko su potrajale pare, proveo vreme pijući pivo, nije se
ugojio. Iako je uskoro trebalo da napuni trideset i jednu godinu, i dalje je bio u
do​broj fo​mii.
Nakon što je proverio oštrinu njihovih špiceva, stavio je oba noža u futrole. Bilo
je dovoljno izvršiti blag pritisak rukom na njih, pa da pokulja krv iz prstiju. Potom je
olabavio još jedan deo kreveta i izvadio svoj pistolj, takođe premazan kokosovom
mašću i umotan u plastiku. Seo je na krevet i pažljivo očistio oružje. Bio je to
parabelutn od devet milimetara. Napunio je magacin specijalnom municijom koja je
mogla da se kupi samo kod jednog trgovca ilegalnim oružjem u Ravenmoru. Dva
dodatna magacina je umotao u jednu od košulja u torbi. Potom je opasao uprtač i
sta​vio pi​što​lj u nje​ga. Sada je mo​gao da ot​pu​tu​je i da se sret​ne sa Ja​nom Klej​nom.
Smesta je napustio kolibu. Zaključao je zarđao katanac i krenuo ka autobuskoj
sta​ni​ci koja je le​ža​la ne​ko​li​ko ki​lo​me​ta​ra da​lje, na putu koji je vo​dio ka Um​ta​ti.

Začkiljio je u pravcu crvenog sunca koje je velikom brzinom nestajalo iza Soveta, i
prisetio se onoga puta kada je prc osam godina bio tu. Jedan od lokalnih trgovaca mu
je platio petsto randa da ubije vlasnika konkurentske radnje. Kao i obično, preduzeo
je sve bezbednosne mere i sačinio detaljan plan. Međutim, sve je od samog početka
pošlo naopako. Jedna policijska patrola je slučajno tuda prolazila i morao je da beži
gla​vom bez ob​zi​ra kroz či​tav So​ve​to. Po​sle toga se tu ni​ka​da nije vra​tio.
Afrički sumrak je bio kratkotrajan. Odjednom je bio okružen tamom. Iz daljine se
čula huka automobila sa autoputa koji se račvao ka Kapštadu i Port Elizabetu. U
daljini je urlala policijska sirena i on je mislio kako je Jan Klejn morao imati
poseban zadatak na umu, čim je njega pozvao. Bilo je puno onih koji su bili spremni
da ubiju bilo koga za hiljadu randa. Ali Jan Klejn mu je dao pet hiljada unapred, i to
nije moglo biti samo zbog toga što je smatran najboljim i najhladnokrvnijim
pro​fe​si​o​nal​nim ubi​com u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci.
Misao mu je prekinuo zvuk motora koji se odvojio od autoputa. Odmah zatim se
ukazala svetlost farova koja se približavala. Uvukao se dublje u senku i izvukao
pi​što​lj. Ot​ko​čio je oroz.
Automobil se zaustavio tamo gde se skretanje završavalo. Farovi su osvetljavali
prašnjavo rastinje i olupinu automobila. Viktor Mabaša je čekao u mraku. Sada je bio

97
u na​pe​tom iš​če​ki​va​nju.
Iz automobila je izašao jedan muškarac. Viktor je odmah video da to nije bio Jan
Klejn. To nije ni mogao da očekuje. Jan Klejn je uvek slao druge da mu dovedu one
koje je hteo da sret​ne.
Viktor je pažljivo zaobišao olupinu ne bi li muškarcu prišao otpozadi. Automobil
se zaustavio baš tamo gde je očekivao i vežbao je prikradanje da bi mogao da se
ne​čuj​no pri​bli​ži.
Stao je tik uz mu​škar​ca i upe​rio mu pi​što​lj u gla​vu. Čo​vek se trg​nuo.
-Gde je Jan Klejn? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
Čo​vek je pa​žlji​vo okre​nuo gla​vu.
-Treba da te odvezem do njega - odgovorio je čovek. Viktor Mabaša je primetio
da je bio upla​šen
-Gde je on? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
-Na jed​noj far​mi van Pre​to​ri​je. U Ha​man​skra​lu
Mabaša je smesta uvideo da nije bila u pitanju zamka. Već je jednom sreo Jana
Klej​na u Ha​man​skra​lu. Vra​tio je pi​što​lj u svoj dr​žač.
-Onda je najbolje da krenemo - rekao je. - Do Hamanskrala ima dvadeset
kilometara. Seo je na zadnje sedište. Čovek za volanom bio je tih. Dok su autoputem
pro​la​zi​li po​red se​ve​mog dela Jo​ha​nes​bur​ga, mo​gao je da vidi sve​tla gra​da
Svaki put kada se nalazio u blizini Johanesburga, osećao je kako mu divljačka
mržnja koju je oduvek osećao prema gradu, ponovo raste. Poput divlje životinje koja
ga je stalno progonila, koja se stalno vraćala i podsećala ga na ono što je pokušavao
da za​bo​ra​vi.
Viktor Mabaša je odrastao u Johanesburgu. Njegov otac je bio rudar i retko je bio
kod kuće. Silne godine je radio po rudnicima dijamanata u Kimberliju, a kasnije je
propadao u rudniku u Ferverdburgu, severnoistočno od Johanesburga,. Sa četrdeset i
dve godine pluća su mu bila sasvim uništena. Viktor Mabaša je i dalje mogao da se
seti neprijatnog hroptanja koje se čulo dok je njegov otac grabio vazduh, kao i straha
koji mu je sijao iz očiju tokom poslednjih godina života. Svih tih godina je njegova
majka pokušavala da dovede u red kuću i devetoro dece. Ziveli su u jednoj
sirotinjskoj četvrti i Mabaša se prisećao celog svog detinjstva kao razvučenog i na
izgled beskonačnog ponižavanja. Vrlo rano je počeo da protestuje, ali njegov protest
je bio neshvaćen i zbunjujući. Zapao je u društvo mladih lopova, hapsili su ga i
prebijali po zatvorskim ćelijama beli policajci. To je joŠ više pojačalo njegovu
ogorčenost te se stalno vraćao ulici i zločinu. Za razliku od većine svojih drugova,
išao je sopstvenim putem kada se radilo o preživljavanju poniženja. Umesto da se
priključi crnačkom oslobodilačkom pokretu koji je polako rastao, odlučio se da ide
suprotnim putem. Uprkos tome što su belci uništili njegov život, mislio je da je jedini

98
način da pobegne od svega, bio da se drži belaca. Počeo je da krade za bele
preprodavce kradene robe, a za uzvrat imao je njihovu zaštitu. Kada je jednog dana,
neposredno pošto je napunio dvadeset godina, dobio hiljadu dvesta randa da ubije
jednog crnog političara koji je uvredio jednog belog vlasnika radnje, nije oklevao. To
je trebao da bude poslednji dokaz kako je stao na stranu belaca. I njegova osveta će
biti ta što oni nikada neće shvatiti koliko duboko ih je prezirao. Oni su verovali da je
bio priglupi sluga koji je znao kako crnci treba da se ponašaju u Južnoafričkoj
Republici. Ali, belce je mrzeo iz dubine duše i zbog toga je od njih i preuzimao
po​slo​ve.
Ponekad je u novinama mogao da vidi kako je neko od njegovih bivših drugara bio
obešen ili osuđen na dugu robiju. Mogao je da bude tužan zbog njih, ali uverenje da je
odabrao pravi put za preživljavanje i izgrađivanje budućnosti van sirotinjskih četvrti,
ni​ka​da ga nije na​pu​šta​lo.
Jana Klejna je prvi put sreo kada je imao dvadeset dve godine. Iako su bili
vr​šnja​ci, tre​ti​rao ga je sa nad​me​nim pre​zi​rom.
Jan Klejn je bio fanatik. Viktor Mabaša je znao da je mrzeo crnce i da ih je
smatrao životinjama koje belci stalno moraju da krote. Rano se pridružio fašističkom
burskom pokretu otpora i za svega nekoliko godina je došao do jednog od vodećih
položaja. Ali on nije bio političar; radio je u tajnosti i to je činio sa položaja u
južnoafričkoj obaveštajnoj službi. Njegova najveća prednost je bila bezobzirnost. Za
nje​ga nije bilo ra​zli​ke u eg​ze​ku​ci​ji crn​ca i ubi​ja​nju pa​co​va.
Viktor Mabaša je Klejna i mrzeo i divio mu se. Njegovo nepokolebljivo ubeđenje
da su Buri bili izabran narod, njegova smrtno ozbiljna bezobzirnost, imponirali su mu.
Bezuspešno je pokušavao da pronađe bilo kakvu slabu tačku kod Klejna, ali takvog
ne​če​ga kod nje​ga nije bilo.
U dve prilike je izveo ubistva koje je Jan Klejn naručio. Izvršio ih je na
zadovoljstvo klijenta. Jan Klejn je bio zadovoljan. Ali uprkos tome što su se tom
pri​li​kom re​dov​no su​sre​ta​li, Jan Klejn se sa njim ni​ka​da nije ru​ko​vao.
Svetlo Johanesburga je polako nestajalo iza njih. Saobraćaj na autoputu ka
Pretoriji se proredio. Viktor Mabaša se naslonio na sedište i zatvorio oči. Uskoro će
saznati šta je to promenilo odluku Jana Klejna da se nikada više ne sretnu. Uprkos
svojoj volji, osetio je napetost u telu. Jan Klejn ga nikada ne bi pozvao da u pitanju
nije bilo ne​što vrlo va​žno.

Kuća je ležala na jednom brdu na oko dva kilometra od Hamanskrala. Bila je

okružena visokom ogradom i pušteni nemački ovčari su se starali da niko nepoželjan
ne pro​dre unu​tra.
U sobi punoj lovačkih trofeja, ove večeri su sedela dva muškarca i čekala na

99
Mabašu. Zavese su bile navučene i posluga je bila poslata kućama. Muškarci se
sedeli svaki na svojoj strani stola presvučenog zelenom čojom. Pili su viski i pričali
tihim glasom jedan sa drugim, kao da je uprkos svemu u kući bilo nekoga ko bi ih
mo​gao čuti.
Je​dan od njih je bio Jan Klejn. Bio je ve​o​ma mr​šav, kao da je sko​ro pre​bo​leo neku
tešku bolest. Lice mu je bilo špicasto i činilo ga je kakvom opreznom pticom. Imao je
zelene oči, tanku svetlu kosu i nosio je tamno odelo, belu košulju i kravatu. Kada je
govorio, glas mu je zvučao promuklo a njegov način izražavanja je bio oprezan i
uspo​ren.
Drugi muškarac je bio njegova suprotnost. Franc Malan je bio krupan i sem toga
debeo. Stomak mu je visio preko pojasa od pantalona, bio je crven u licu i
nekontrolisano se znojio. Bio je to, spolja posmatrano, neskladan par koji je te
ve​če​ri, apri​la 1992. go​di​ne, če​kao na do​la​zak Vik​to​ra Ma​ba​še.
Jan Klejn je po​gle​dao na svoj ruč​ni sat.
-Još pola sata i biće ovde - re​kao je
-Na​dam se da si u pra​vu - od​go​vo​rio je Franc Ma​lan
Jan Klejn se trg​nuo, kao da je neko u nje​ga upe​rio oruž​je.
-Da li ja ikada grešim? - pitao je. Još uvek je pričao pritajenim glasom. Ali ono
pre​te​će u nje​go​vom tonu nije mo​glo da se ne uoči
Franc Ma​lan ga je za​mi​šlje​no po​sma​trao.
-Za​sad ne - od​go​vo​rio je. - Bila je to samo mi​sao
-Misliš pogrešne misli - rekao je Jan Klejn. - Traćiš svoje vreme na bespotrebnu
bri​gu. Sve će ići po pla​nu
-Nadam se - rekao je Franc Malan. - Ukoliko nešto pođe naopako, glava će mi se
naći na pa​nju
Jan Klejn mu se osmeh​nuo.
-Ja bih počinio samoubistvo - rekao je. - A nemam nameru da umrem. Kada
po​vra​ti​mo ono što smo iz​gu​bi​li to​kom po​sled​njih go​di​na, po​vu​ći ću se. Ali ne pre toga
Jan Klejn je bio rezultat jedne zaprepašćujuće karijere. Njegova beskompromisna
mržnja prema svima koji su hteli da raskrste sa politikom aparthejda u južnoafričkoj
politici bila je popularna, odnosno nepopularna, zavisno od stava koji je čovek imao.
Mnogi su ga odbacivali kao najvećeg ludaka u okviru burskog otpora. Međutim, oni
koji su ga poznavali, znali su da je bio hladnokrvna i proračunata osoba čija
brutalnost nije dozvoljavala povlačenje brzopletih poteza. Imao je običaj da sam sebe
opisuje kao političkog hirurga, sa specijalnim talentom za uklanjanje tumora koji su
pretili zdravom burskom telu južnoafričkog društva. Malo ljudi je znalo da je bio i
je​dan od naj​e​fek​tiv​ni​jih slu​žbe​ni​ka oba​ve​štaj​ne slu​žbe.
Franc Malan je radio preko deset godina za južnoafričku vojsku koja je imala

100
svoju specijalnu službu bezbednosti. Ranije je bio aktivni oficir i vodio je tajne
operacije u Južnoj Rodeziji i Mozambiku. U četrdeset četvrtoj godini je imao srčani
udar i njegova vojna karijera je time bila okončana. Ali njegovi stavovi i sposobnost
su podrazumevali da je smesta bio prebačen u službu državne bezbednosti. Njegova
zaduženja su bila raznovrsne prirode, a obuhvatala su sve od postavljanja auto-bombi
kod protivnika aparthejda do organizovanja terorističkih napada na sastanke ANK-a i
njegovih članova. I on je bio član burskog pokreta. Baš kao Klejn, igrao je ulogu iza
kulisa. Zajedno su skovali plan koji će krenuti da se ostvaruje dolaskom Viktora
Mabaše. Danima i noćima su diskutovali o onome što se moralo učiniti. Predstavili su
svoj plan taj​nom udru​že​nju koje se ni​ka​da nije zva​lo dru​ga​či​je no Ko​mi​tet.
Ko​mi​tet je bio taj koji im je od sa​mog po​čet​ka dao za​da​tak.
Sve je počelo puštanjem Nelsona Mandele sa skoro tridesetogodišnje robije na
Roben Ajlandu. Za Jana Klejna i Franca Malana, kao i za sve ispravne Bure, to je
značilo objavu rata. Predsednik De Klerk je izdao svoj sopstveni narod, belce u
Južnoafričkoj Republici. Aparthejd je mogao da se raspadne ukoliko se ne dogodi
nešto drastično. Izvestan broj istaknutih Bura, kojima su pripadali i Jan Klejn i.Franc
Malan, uvideo je da bi slobodni izbori doveli do crnačke većine u vladi. A to je za
njih bilo jednako katastrofi, sudnjem danu za prava izabranog naroda da upravlja
Južnoafričkom Republikom kako je hteo. Diskutovali su o nekoliko alternativnih
re​še​nja pre nego što su ko​nač​no odlu​či​li šta tre​ba či​ni​ti.
Odluka je doneta četiri meseca ranije. Sastali su se baš u ovoj kući, koja je bila u
vlasništvu južnoafričke vojske, i koja je upotrebljavana za diskretne konferencije i
sastanke. Ni vojska ni obaveštajna služba nisu imale zvaničan kontakt sa tajnim
udruženjima. Njihova je lojalnost bila formalno vezana za predsedavajuću vladu i
ustav Južnoafričke Republike. Ali, stvarnost je izgledala sasvim drugačije. Na isti
način na koji se to dešavalo u vreme Bratstva, Jan Klejn i Franc Malan su imali
kontakte svuda u južnoafričkom društvu. Operacija koju su planirali da izvrše za tajni
Komitet i sa kojom su upravo započinjali, imala je podršku komande južnoafričke
voj​ske, po​kre​ta In​ka​tra koji je bio glav​ni opo​nent ANK-a, kao i bi​zni​sme​na i ban​ka​ra.
Sedeli su u istoj sobi u kojoj su se sada nalazili, za stolom presvučenim zelenom
čo​jom, kada je Jan Klejn iz​ne​na​da re​kao:
-Ko je da​nas naj​zna​čaj​ni​ji po​je​di​nac u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci
Franc Malan nije morao dugo da razmišlja pre nego što je razumeo na koga je
Klejn mi​slio.
-Pokušaj da zamisliš situaciju - nastavio je Klejn. - Zamisli da je mrtav. Ne
pri​rod​nom smr​ću. To bi ga samo uči​ni​lo sve​cem. Ne, za​mi​sli ga ubi​je​nim
-U crnačkim predgrađima bi došlo do pobuna neslućenih razmera. Generalni
štraj​ko​vi, haos. Oko​li​na bi nas još više izo​lo​va​la

101
 -Mi​sli da​lje u tom prav​cu. Re​ci​mo da može da se do​ka​že kako ga je ubio cr​nac
-To bi izazvalo zbrku. Inkata i ANK bi krenuli u otvoren i nerešiv rat jedan protiv
drugog. Mogli bismo da sedimo skrštenih ruku i posmatramo kako se međusobno
mla​te se​ki​ra​ma i ko​plji​ma
-Tač​no. Raz​mi​šljaj ko​rak da​lje. Da je čo​vek koji ga je ubio član ANK-a
-To bi napravilo haos u redovima pokreta. Naslednici bi jedan drugom zavrtali
šije
Jan Klejn je po​let​no za​kli​mao gla​vom.
-Za​mi​sli! Po​mi​sli šta bi da​lje bilo
Franc Ma​lan je raz​mi​šljao ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka pre nego što je od​go​vo​rio.
-Na kraju bi se crnci okrenuli belcima. A pošto bi se crnački politički pokret u
takvoj situaciji nalazio na ivici totalnog kolapsa i anarhije, bili bismo prinuđeni da
upotrebimo policiju i vojsku. Sledio bi kratak građanski rat. Dobrim planiranjem
bismo uspeli da eliminišemo sve koji nešto znače u crnačkom pokretu. Čak da svet ne
želi ili neće da pri​hva​ti stva​ri, mo​ra​će da pri​zna​ju da su crn​ci po​če​li rat
Jan Klejn je klim​nuo gla​vom.
Franc Ma​lan je is​pi​ti​vač​ki po​sma​trao čo​ve​ka pre​ko puta.
-Da li ti to ozbilj​no mi​sliš? - pi​tao je po​la​ko
Jan Klejn ga je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao.
-Ozbilj​no
-Da ćemo da ga ubi​je​mo
-Naravno da mislim ozbiljno. Čovek ćc biti likvidiran pre sledećeg leta. Mislio
sam da ope​ra​ci​ju na​zo​vem Spring​bok
-Za​što
-Sve mora da ima svoje ime. Da li si ikada ubio antilopu? Ukoliko dobro ciljaš,
životinja načini još jedan skok pre nego što umre. A takav skok želim da ponudim
naj​ve​ćem ne​pri​ja​te​lju kog ima​mo
Sedeli su do svitanja. Franc Malan nije mogao a da ne bude impresioniran
detaljnošću sa kojom se Jan Klejn pripremio. Plan je bio smeo bez da je sa sobom
nosio bespotreban rizik. Kada su u zoru izašli na verandu i ispružili noge, Franc
Ma​lan je imao samo je​dan ko​men​tar.
-Tvoj plan je savršen - rekao je. - Ja u njemu vidim samo jednu opasnost. Gradiš
ga na pretpostavci da Viktor Mabaša neće omanuti. Zaboravljaš da pripada plemenu
Zulua. Oni na neki način podsećaju na Bure. Njihova najveća lojalnost pripada njima
samima kao i pretcima kojima se mole. To znači da predaješ veliku odgovornost i
poverenje u ruke crnca. Znaš da njihova lojalnost nikada ne može pripadati nama.
Najverovatnije si u pravu. Postaće bogat čovek, bogatiji od ičega o čemu je mogao da
sa​nja. Pa ipak. Plan se osla​nja na naše po​ve​re​nje u crn​ca

102
 -Možeš odmah da dobiješ moj odgovor - rekao je Jan Klejn. - Ja ne verujem
nikom živom. Barem ne potpuno. Verujem tebi. Ali svestan sam da svako ima neku
slabu tačku. Zamenjujem taj nedostatak poverenja opreznošću i sigumosnim merama.
To se ta​ko​đe od​no​si na Vik​to​ra Ma​ba​šu
-Je​di​ni kome ve​ru​ješ si ti - re​kao je Franc Ma​lan
-Da - odgovorio je Jan Klejn. - Kod mene nikada nećeš pronaći slabu tačku o
kojoj pričaš. Naravno da će se Viktor Mabaša sve vreme nalaziti pod prismotrom.
Takođe će mu se to jasno staviti do znanja. Dobiće specijalan trening od jednog od
najvećih svetskih eksperata za atentate. Biće mu stavljeno do znanja da će, ukoliko
omane, biti izložen laganoj i mučnoj smrti koja će ga naterati da zažali dan svog
ro​đe​nja. Vik​tor Ma​ba​ša zna šta je mu​če​nje. Ra​zu​me​će šta od nje​ga za​hte​va​mo
Ras​ta​li su se ne​ko​li​ko sati ka​sni​je i oti​šli sva​ko na svo​ju stra​nu.
Posle četiri meseca kasnije, plan je odobrio jedan broj zaverenika koji su se
za​kle​li na ću​ta​nje.

Kada je automobil zakočio ispred kuće na brdu, Franc Malan je privezao pse. Viktor
Mabaša koji je prezirao nemačke ovčare, sedeo je u automobilu sve dok nije bio
siguran da neće biti napadnut. Jan Klejn je stajao na verandi i dočekao ga. Viktor
Mabaša nije mogao da odoli iskušenju da mu pruži ruku. Ali Jan Klejn je samo
od​vra​tio po​gled i upi​tao ga je ka​kav je bio put.
-Kad čovek celu noć provede u autobusu, desi mu se da postavi mnoga pitanja -
od​go​vo​rio je Vik​tor Ma​ba​ša
-Iz​van​red​no - re​kao je Jan Klejn. - Do​bi​ćeš sve po​treb​ne od​go​vo​re
-O kome se radi? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša. - Šta mi je po​treb​no, a šta ne
Pre nego što je Jan Klejn uspeo da odgovori, Franc Malan je izronio iz senke. Ni
on mu nije pru​žio ruku.
-Hajdemo unutra - rekao je Jan Klejn. - Imamo puno toga da diskutujemo, a
vre​me​na je malo
-Zo​vem se Franc - re​kao je Franc Ma​lan. - Sta​vi ruke iz​nad gla​ve
Viktor nije protestovao. Jedno od nepisanih pravila je bilo da se oružje ostavi
napolju pre početka pregovora. Franc Malan je uzeo njegov pištolj i potom razgledao
no​že​ve.
-Izradio ih je afrički kovač - rekao je Viktor Mabaša. - Pogodni su i za borbu prsa
u prsa i za ba​ca​nje
Seli su za sto pre​svu​čen ze​le​nom čo​jom. So​fer je ku​vao kafu u ku​hi​nji.
Viktor Mabaša je čekao. Nadao se da dva muškarca nisu primetili njegovu
na​pe​tost.
-Milion randa - rekao je Jan Klejn. - Dozvoli da ovaj put počnemo od kraja.

103
Že​lim da sve vre​me imaš u gla​vi ko​li​ko ti nu​di​mo za uslu​gu koju od tebe tra​ži​mo
-Jedan milion može biti i mnogo i malo novca - rekao je Viktor Mabaša. - To
za​vi​si od okol​no​sti. A koje su
-Pusti da pitanja nadolaze kasnije - rekao je Jan Klejn. - Poznaješ me, znaš da
možeš da mi veruješ. Franca, koji sedi preko puta mene, možeš smatrati mojom
pro​du​že​nom ru​kom. Mo​žeš mu isto ono​li​ko ve​ro​va​ti ko​li​ko i meni
Mislimo da te zamolimo da nam učiniš malu uslugu - ponovio je Jan Klejn i to je
Viktoru Mabaši zazvučalo kao da mu je zatražio čašu vode. - Ko smo to mi, u ovom
slu​ča​ju je za tebe od ma​log zna​ča​ja.
Milion randa - rekao je Viktor Mabaša. Da pretpostavimo kako je to puno novca.
Pretpostavljam da želite da nekoga ubijem za vas. U tom slučaju je jedan milion
pre​ve​li​ka svo​ta. Uko​li​ko pret​po​sta​vi​mo kako je to malo, šta je onda od​go​vor?
-Kako mi​li​on ran​da može biti malo? - pi​tao je iz​ner​vi​ra​no Franc Ma​lan
Jan Klejn je pre​kor​no mah​nuo jed​nom ru​kom.
-Hajde da kažemo kako je to odlična svota za jedan komplikovan i kratkoročan
za​da​tak - re​kao je
-Že​li​te da ne​ko​ga ubi​jem - po​no​vio je Vik​tor Ma​ba​ša
Jan Klejn ga je dugo posmatrao pre nego što je dao odgovor. Viktoru Mabaši se
od​jed​nom uči​ni​lo kako je hla​dan ve​tar pro​stru​jao so​bom.
-Sa​svim isprav​no - od​go​vo​rio je po​la​ko Jan Klejn. - Že​li​mo da ubi​ješ ne​ko​ga
-Koga
-To ćeš sa​zna​ti tek kada za to dođe vre​me - re​kao je Jan Klejn
-To podrazumeva putovanje, možda mesecima duge pripreme, ponavljanje i
ekstremnu opreznost. Dozvoli mi samo da kažem kako je u pitanju jedan muškarac,
koga že​li​mo da li​kvi​di​raš. Je​dan zna​ča​jan mu​ška​rac
-Ju​žno​a​fri​ka​nac? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
Jan Klejn je iz​gle​dao kao da okle​va pre nego što je od​go​vo​rio.
-Da - re​kao je. - Je​dan Ju​žno​a​fri​ka​nac
Viktor Mabaša je na brzinu pokušao da zaključi ko bi to mogao biti. Ali još uvek
mu je sve bilo previše nejasno. I ko je bio ovaj debeli i znojavi čovek koji je sedeo u
tišini, stopljen sa senkama na drugoj strani stola? Viktor Mabaša je imao blagi osećaj
da ga je odnekle poznavao. Da li ga je ranije sreo? Ako jeste, pod kakvim
okolnostima? Da li je video njegovu fotografiju u nekim novinama? Grozničavo je
tra​žio po me​mo​ri​ji, ne na​la​ze​ći od​go​vor.
Šofer se pojavio sa šoljicama za kafu i postavio je termos nasred zelene čoje.
Niko nije pro​go​vo​rio dok nije iza​šao iz sobe i za​tvo​rio vra​ta za so​bom.
-Za otprilike deset dana, napustićeš Južnoafričku Republiku - rekao je Jan Klejn. -
Odavde ćeš otići direktno za Ntibane. Svima koje poznaješ, reći ćeš da ideš za

104
Bocvanu da radiš kod svog strica koji drži radnju Čelika u Gaboroneu. Dobićeš
pismo sa pečatom iz Bocvane u kome si pozvan da radiš. Pismo ćeš pokazivati što
češće možeš. Petnaestog aprila, dakle za šest dana, sešćeš na autobus za Johanesburg.
Na stanici će te neko dočekati i provešćeš noć u jednom stanu u kome ćeš dobiti
poslednje instrukcije. Sutradan ćeš otputovati za Evropu i nastaviti do Sankt
Peterburga. Prema pasošu, bićeš iz Zimbabvea i zvaćeš se drugačije. Možeš čak i sam
da odabereš ime koje ti se dopada. Kada dođeš u Sankt Peterburg, neko će te sačekati
na aerodromu. Posle ćete putovati do Finske i odatle nastaviti brodom do Švedske.
Tamo češ biti nekoliko nedelja. Srešćeš se sa čovekom koji će ti dati najznačajnije
instrukcije. Jednog dana koji još uvek nije utvrđen, vratićeš se u Južnoafričku
Republiku. Kada se vratiš, ja ću se postarati o poslednjoj fazi. Najkasnije krajem
juna, stvar će biti gotova. Tvoje pare ćeš dobiti gde god hoćeš na zemaljskoj kugli.
Sto hi​lja​da ran​da će biti is​pla​će​no kao ka​pa​ra čim pri​hva​tiš za​da​tak koji ti nu​di​mo
Jan Klejn je zaćutao i posmatrao ga ljubopitljivim očima. Viktor Mabaša se pitao
da li je dobro čuo. Sankt Peterburg? Finska? Švedska? Pokušao je da zamisli kartu
Evro​pe, ali bez uspe​ha.
-Imam samo jed​no pi​ta​nje - re​kao je po​sle ne​kog vre​me​na. - Šta ovo sve zna​či
-Da smo oprezni i temeljni - odgovorio je Jan Klejn. - To moraš da ceniš pošto je
to ujed​no i ga​ran​ci​ja za tvo​ju si​gu​most
-O tome ću se sam bri​nu​ti - re​kao je Vik​tor Ma​ba​ša od​boj​no
-Ko će me do​če​ka​ti u Sankt Pe​ter​bur​gu
-Koliko ti je verovatno poznato, u Sovjetskom Savezu je poslednjih godina došlo
do velikih promena - rekao je Jan Klejn. - Do promena zbog kojih se svi mi
radujemo. To je međutim takođe značilo da je veliki broj marljivih Ijudi ostao bez
posla. To se odnosi i na oficire tajne policije, KGB-a. Sa tim ljudima redovno
kontaktiramo, i nude nam njihovo iskustvo i usluge. U mnogim slučajevima su
sprem​ni da uči​ne bilo šta ne bi li do​bi​li do​zvo​lu za bo​ra​vak u na​šoj ze​mlji
-Ja ne radim sa KGB-om - rekao je Viktor Mabaša. - Ne radim ni sa kim. Uradiću
to što od mene tra​ži​te, i to sam
-To i jeste tako - rekao je Klejn. - Radićeš sam. Ali ćeš sakupiti dragoceno
is​ku​stvo od na​ših pri​ja​te​lja koji će te do​če​ka​ti u Sankt Pe​ter​bur​gu. Jako su spret​ni
-Za​što Šved​ska
Jan Klejn je srk​nuo kafu.
-Dobro i logično pitanje - počeo je. - Pre svega, iz taktičkih razloga. Čak iako
niko sa strane nema pojma o onome što se dešava, bolje je postaviti dimne zavese.
Švedska koja je mala, beznačajna i neutralna zemlja, bila je uvek veoma agresivno
protiv našeg društvenog sistema. Niko ni u ludilu ne bi pomislio da se jagnje skriva u
vučjoj jazbini. Kao drugo, naši prijatelji iz Sankt Peterburga imaju dobre kontakte u

105
Švedskoj. Veoma je jednostavno da se ušunja u zemlju pošto su granične kontrole,
najblaže rečeno, ili povremene ili nepostojeće. Mnogi od naših ruskih prijatelja su se
već etablirali u Švedskoj pod lažnim imenima i lažnim tvrdnjama. Kao treće, imamo
ljubazne prijatelje koji nam pomažu da dobijemo odgovarajuće stanove u Švedskoj.
Ali ono što je najvažnije je da ćeš biti daleko od Južnoafričke Republike. Ima mnogo
onih koji su za​in​te​re​so​va​ni za moje pla​no​ve. Je​dan plan može da se raz​ot​kri​je
Vik​tor Ma​ba​ša je za​vr​teo gla​vom.
-Mo​ram da znam koga tre​ba da ubi​jem - re​kao je
-Saznaćeš kada za to dođe vreme - odgovorio je Klejn. - Ne ranije. Dozvoli mi da
završim time što ću te podsetiti na razgovor koji smo vodili pre skoro četiri godine.
Tada si rekao kako je moguće ubiti bilo koga ako se to ispravno isplanira. Ukoliko je
to slu​čaj, niko ne može da se sa​kri​je. I sada samo oče​ku​je​mo tvoj od​go​vor
U tom trenutku je Viktor Mabaša shvatio koga je trebalo da ubijeOd te spoznaje
mu se zavrtelo u glavi. Klejnova neshvatljiva mržnja prema crncima, sve veća
li​be​ra​li​za​ci​ja Ju​žno​a​frič​ke Re​pu​bli​ke.
Uti​ca​jan čo​vek. Že​le​li su da ubi​je pred​sed​ni​ka De Kler​ka.
Njegov prvi refleks je bio da odbije. To je bio preterano veliki rizik. Kako je bilo
moguće probiti se pored svih ljudi iz predsednikovog obezbeđenja koji su ga
neprestano okruživali? Kako je moguće iz toga izaći nepovređen? Predsednik De
Klerk je bio meta mnogih atentatora koji su bili spremni da žrtvuju sopstvene živote u
sa​mo​u​bi​lač​kim na​pa​di​ma.
Istovremeno nije mogao da negira kako je i dalje mislio ono što je rekao Janu
Klejnu pre skoro osam godina. Nijednoj osobi na svetu se ne može garantovati zaštita
od spret​nog aten​ta​to​ra.
Za mi​li​on ran​da. Spo​pa​la ga je vr​to​gla​vi​ca. Nije mo​gao da od​bi​je.
-Trista hiljada unapred - rekao je. - Pare će se najkasnije prekosutra staviti na
račun jedne banke u Londonu. Želim pravo da odbijem konačnu fazu plana ako uvidim
da je suviše riskantna. Onda od mene možete da zatražite da sprovedem alternativni
plan. Pod tim uslo​vi​ma ka​žem da
Jan Klejn se osmeh​nuo.
-Iz​vr​sno - re​kao je. - Znao sam
-U pa​so​šu že​lim da se zo​vem Ben Tre​vis
-Na​rav​no. Do​bro ime. Lako je za pam​će​nje
Iz jedne plastične fascikle koja je ležala na podu pored stolice, Jan Klejn je
iz​va​dio pi​smo pe​ča​ti​ra​no u Bo​cva​ni i pru​žio ga Vik​to​ru Ma​ba​ši.
-Petnaestog aprila, u šest sati ujutro, iz Umtate polazi autobus za Johanesburg.
Pu​to​va​ćeš nji​me
Jan Klejn i čo​vek koji je re​kao da se zove Franc su usta​li.

106
 -Odvešćemo te kući kolima - rekao je Jan Kiejn. - Pošto smo u škripcu s
vre​me​nom, bo​lje je da pu​tu​ješ još ve​če​ras. Mo​žeš da spa​vaš na zad​njem se​di​štu
Viktor Mabaša se složio. Žurilo mu se kući. Nedelju dana nije bilo puno vremena
za sve što je mo​rao da oba​vi. Kao na pri​mer da sa​zna ko je Franc za​pra​vo.
Sada se ra​di​lo o nje​go​voj be​zbed​no​sti. To je za​hte​va​lo punu kon​cen​tra​ci​ju.
Rastali su se na verandi. Ovoga puta Viktor Mabaša nije ispružio ruku. Dobio je
na​zad svo​je oruž​je i sme​stio se na stra​žnjem se​di​štu au​to​mo​bi​la.
Pred​sed​nik De Klerk, raz​mi​šljao je. Niko ne može da po​beg​ne. Čak ni ti.
Jan Klejn i Franc Malan su i dalje stajali na verandi i posmatrali farove kako se
uda​lja​va​ju.
-Mi​slim da si u pra​vu - re​kao je Franc Ma​lan. - Mi​slim da će mu poći za ru​kom
-Naravno da će mu poći za rukom - odgovorio je Jan Klejn. - Zašto sam izabrao
naj​bo​lje​ga
Franc Ma​lan je za​mi​šlje​no po​sma​trao zve​zda​no nebo.
-Da li mi​sliš da je shva​tio o kome se radi? - pi​tao je
-Mislim da nagađa da je u pitanje predsednik De Klerk - odgovorio je Jan Klejn. -
To je sko​ro ne​i​zbe​žna po​mi​sao
Franc Ma​lan je spu​stio po​gled na Jana Klej​na.
-To je bila tvo​ja na​me​ra, zar ne? Da ga pu​stiš da po​ga​đa
-Naravno - odgovorio je Jan Klejn. - Ne radim ništa bez namere. Mislim da će biti
naj​bo​lje da se sada ra​sta​ne​mo. Su​tra imam je​dan jako va​žan sa​sta​nak u Blum​fon​tej​nu

Vik​tor Ma​ba​ša je 17. apri​la od​le​teo za Lon​don kao Ben Tre​vis. Tada je već znao ko je
bio Franc Malan.To ga je još više ubedilo da je žrtva atentata bio predsednik. U
svojoj torbi je nosio nekoliko knjiga u kojima se radilo o De Klerku. Znao je da mora
da ga upo​zna što bo​lje.
Sutradan je produžio za Sankt Peterburg. Tamo ga je dočekao čovek po imenu
Ko​no​va​len​ko.
Dva dana kasnije se jedan trajekt ukotvio kod keja u Stokholmu. Posle dugačke
vožnje automobilom na jug, stigli su kasno uveče na jedno zabačeno imanje. Čovek
koji je vo​zio go​vo​rio je sa​vr​še​no en​gle​ski iako sa ru​skim ak​cen​tom.
U ponedeljak, 20. aprila, Viktor Mabaša se probudio u svitanje. Izašao je u
dvorište i pomokrio se. Iznad polja je Iebdela nepokretna magla. Drhtao je na
hlad​nom va​zdu​hu.
Šved​ska, mi​slio je. Do​če​ku​ješ Bena Tre​vi​sa ma​glom, hlad​no​ćom i ti​ši​nom.

107
 9.

Mi​ni​star spolj​nih po​slo​va Bota bio je taj koji je ot​krio zmi​ju.

Već se približavala ponoć i većina članova južnoafričke vlade se oprostila i
povukla nazad u svoje bungalove. Jedini koji su ostali oko logorske vatre, bili su:
predsednik De Klerk, ministar spoljnih poslova Bota, ministar unutrašnjih poslova
Flok sa svojim sekretarom, kao i par ljudi iz obezbedenja koje je izabrao kabinet.
Sačinjavali su ih oficiri koji su položili zavet ćutanja i vernosti lično predsedniku De
Klerku. Malo dalje, jedva vidljivi sa mesta logorske vatre, čekale su crne sluge u
sen​ci.
Bila je to zelena mamba koju je bilo teško razaznati na onom mestu na kome je
nepomično ležala, u titrajućoj svetlosti vatre. Ni ministar spoljnih poslova Bota je ne
bi otkrio da se nije sagnuo da počeše članak na nozi. Trgnuo se kada je primetio
zmiju i ostao da nepomično sedi. Veoma rano je naučio da zmija može da vidi i
na​pad​ne svo​ju žr​tvu samo ako se ova kre​će.
-Dva me​tra od mo​jih nogu leži smr​to​no​sna zmi​ja - re​kao je ti​him gla​som
Predsednik De Klerk je sedeo udubljen u svoje misli. Oborio je ligeštul tako da
može da se ispruži u poluležećem položaju. Kao i obično, sedeo je malo dalje od
svojih kolega. Ponekad je mislio kako su njegovi ministri pri okupljanjima oko
logorske vatre, iz poštovanja postavljali svoje stolice dalje od njega. To mu je
za​pra​vo i od​go​va​ra​lo. Pred​sed​nik De Klerk je če​sto ose​ćao po​tre​bu za sa​mo​ćom.
Reči ministra spoljnih poslova lagano su prodrle u njegovu svest i poremetile mu
tok misli. Okrenuo je glavu i pogledao u lice svoga ministra spoljnih poslova
oba​sja​nog pla​me​nom va​tre.
-Da li si ne​što re​kao? - pi​tao je
-Ispred mojih nogu se nalazi zelena smrtonosna zmija - ponovio je Pik Bota. - Ne
ve​ru​jem da sam ika​da ra​ni​je vi​deo tako ve​li​ku mam​bu
Predsednik De Klerk se pažljivo šćućurio u svojoj stolici. Prezirao je zmije. Imao
je sko​ro pa​ni​čan strah od sve​ga što gmi​že. U pred​sed​nič​koj re​zi​den​ci​ji slu​ga​ma je bilo
poznato da su svakodnevno morali temeljno da pretraže svaki kutak u potrazi za
paucima, bubama ili drugim insektima. Isto se odnosilo na one koji su čistili
pred​sed​ni​ko​vu kan​ce​la​ri​ju, nje​gov au​to​mo​bil ili salu za kon​fe​ren​ci​je.
La​ga​no je is​pru​žio vrat i ot​krio zmi​ju. Sme​sta ga je ob​u​zeo ose​ćaj muč​ni​ne.
-Ubij​te je - re​kao je
Ministar unutrašnjih poslova je dremao u svom ligeštulu a njegov sekretar je
sedeo sa slušalicama na ušima i slušao muziku. Jedan od ljudi iz obezbeđenja je
oprezno izvukao nož koji je imao zadeven za pojasom i bacio ga velikom spretnošću u

108
pravcu zmije. Mambina glava je bila odsečena od tela. Telohranitelj je podigao telo
zmije koje se još uvek vrgoljilo napred-nazad. Potom ga je bacio u vatru. Na svoj
užas, predsednik De Klerk je video da je glava zmije, koja je i dalje ležala na zemlji,
otvarala i zatvarala usta, pokazujući svoje otrovne zube. Mučnina je sve više rasla i
odjednom je osetio vrtoglavicu, kao da će svakog trenutka da padne u nesvest. Smesta
se na​slo​nio na​trag u li​ge​štul i za​žmu​rio.
Mrtva zmija, mislio je. Telo se i dalje mrda i onaj ko ne zna bolje, pomislio bi da
je i dalje živa. Baš kao ovde, u mojoj zemlji u Južnoafričkoj Republici. Mnogo od
onog starog za šta smo misliii da je mrtvo i zakopano, i dalje živi. Nemamo posla
samo sa ži​vi​ma, nego mo​ra​mo da se bo​ri​mo i sa oni​ma koji od​bi​ja​ju da odu.

Otprilike svakog četvrtog meseca, predsednik De Klerk je sa svojim ministrima i sa

nekoliko specijalno odabranih sekretara odlazio u jedan kamp u Uns Hupu, odmah
pored granice sa Bocvanom. Tamo su obično ostajali par dana i putovanja su bila
sasvim otvorenog tipa. Zvanično su se predsednik i njegov kabinet sastajali da bi
donosili različite važne odluke u zabiti. De Klerk je uveo ovu rutinu na samom
početku svoje dužnosti šefa republike. Sada je bio predsednik već skoro četiri godine
i znao je da je deo vladinih najvažnijih odluka donet u neformalnom okruženju oko
logorske vatre u Uns Hupu. Kamp je izgrađen od državnih para i De Klerk nije imao
poteškoća da pokrene njegovo osnivanje. Izgledalo je kao da i on i njegovi saradnici
mogu slobodnije i smelije da razmišljaju dok sede uz vatru pod noćnim nebom i
osećaju mirise prave Afrike. De Klerk je ponekada mislio kako je u pitanju bila
njihova burska krv koja se oglašavala. Bili su slobodni ljudi, stalno vezani za prirodu
i nikada nisu mogli da se naviknu na jedno novo vreme u kome su klimatizovane
radne sobe i automobili bili obezbedeni staklima otpornim na metke. Ovde u Uns
Hupu, mogli su da uživaju u planinama na horizontu, nepreglednim ravnicama i u
dobro skuvanom braiju. Mogli su da vode svoje diksusije bez osećaja da ih vreme
pri​ti​ska, i De Klerk je pri​me​tio kako to daje do​bre re​zul​ta​te.

Pik Bota je posmatrao zmiju koju je gutala vatra. Zatim se osvrnuo i video da je De
Klerk sedeo zatvorenih očiju. Znao je da je to značilo da predsednik želi da bude sam.
Pažljivo je gurnuo lakat uspavanog ministra unutrašnjih poslova. Flok se probudio
jednim trzajem. Kada su ustali, državni sekretar je odmah ugasio svoj vokmen i
po.ku​pio ne​ko​li​ko pa​pi​ra koji su le​ža​li is​pod sto​li​ce.
Pik Bota se još malo zadržao kada su drugi nestali, praćen jednim slugom koji je
nosio lampu. Ponekad se dešavalo da je predsednik hteo da razmeni nekoliko
po​ver​lji​vih reči sa svo​jim mi​ni​strom spolj​nih po​slo​va.
-Mi​slim da ću se sada po​vu​ći - re​kao je Pik Bota

109
 De Klerk je otvorio oči i pogledao ga. Baš te večeri nije bilo ničega o čemu je
hteo da raz​go​va​ra sa njim.
-Uči​ni to - re​kao je. - Svi​ma nam je po​tre​ban san
Pik Bota je klim​nuo gla​vom, po​že​leo laku noć i osta​vio pred​sed​ni​ka sa​mog.
Normalno bi De Klerk sedeo još neko vreme sam i razmišljao o raspravama koje
su vodili u toku dana i večeri. Kada su odlazili u kamp u Uns Hupu, bilo je to
uglavnom da bi raspravljali o osetljivim političkim strategijama a ne o rutinskim
vladinim dužnostima. Oko logorske vatre pričali su o budućnosti Južnoafričke
Republike, nikada o nečemu drugom. Ovde su razmatrali strateške poteze za
trans​for​ma​ci​ju ze​mlje bez pre​te​ra​nog gu​bit​ka uti​ca​ja be​la​ca.
Ali baš te večeri, u ponedeljak 27. aprila 1992, De Klerk je čekao nekoga koga je
hteo da sretne sam, bez ičijeg znanja, pa čak ni njegovog najpoverljivijeg saradnika,
ministra spoljnih poslova. Dao je znak jednom od telohranitelja koji se smesta
izgubio. Vratio se nekoliko trenutaka kasnije, vodeći sa sobom čoveka od četrdesetak
godina koji je bio obučen u jednostavno kaki odelo. Pozdravio je De Klerka i
pomerio jedan od ligeštula bliže predsedniku. Istovremeno je De Klerk jednom
rukom dao znak telohranitelju da se povuče. Želeo je da ga ima u blizini, ali van
do​slu​ha.
Bilo je samo četvoro Ijudi kojima je De Klerk verovao u životu. Pre svega,
svojoj ženi. Zatim ministru spoljnih poslova Boti. Postojale su još dve osobe. Jedna
od njih je upravo sedela u stolici pored njega. Zvao se Piter van Herden i rađio je u
obaveštajnoj službi Južnoafričke Republike. Još važnije od njegovog rada za državnu
bezbednost je bilo da je Van Herden igrao ulogu De Klerkovog specijalnog
informanta i izveštača o stanju u naciji. De Klerk je od Van Herdena dobijao redovne
izveštaje o razmišljanjima u vrhovnoj komandi vojske, u policiji, u drugim političkim
partijama kao i o mišljenjima u redovima organizacija obaveštajne službe. Da se
planirao vojni puč ili da se spremala zavera, Van Herden bi to saznao i smesta ga
informisao. Bez Van Herdena, De Klerk ne bi imao putokaz u pravcu snaga koje su
radile protiv njega. Van Herden je dobro igrao ulogu čoveka koji je bio jako kritičan
prema De Klerkovoj politici. To je činio vešto, uvek balansirano i nikada nije
preterivao. Niko ne bi mogao ni da posumnja u to da je on bio predsednikov lični
in​for​mant.
De Klerk je bio svestan da je Van Herdenovom asistencijom ograničavao
poverenje svog kabineta. Nije mogao da vidi nijednu drugu mogućnost za dobijanje
svih onih informacija neophodnih za sprovođenje velikih promena u Južnoafričkoj
Re​pu​bli​ci, a bez iza​zi​va​nja na​ci​o​nal​ne ka​ta​stro​fe.
To je naročito imalo veze sa četvrtom osobom u koju je De Klerk imao
bez​gra​nič​no po​ve​re​nje.

110
 Sa Nel​so​nom Man​de​lom.
Vođa ANK-a, čovek koji je sedeo u zarobljeništvu na Roben Ajlandu, izvan
Kapštada, poslednjih dvadeset i sedam godina, jednom prilikom početkom 1960-ih
osu​đen na do​ži​vot​nu ro​bi​ju zbog ni​ka​da do​ka​za​nih te​ro​ri​stič​kih ak​tiv​no​sti.
Predsednik De Klerk je imao vrlo malo iluzija. Uvideo je kako je jedino što je
moglo da spreči izbijanje građanskog rata sa krvoprolićem neverovatnih razmera, bila
njegova i Mandelina intervencija. Proveo je mnogo besanih noći u predsedničkoj
palati, posmatrajući svetla Pretorije i misleći o tome kako je budućnost Južnoafričke
Republike zavisila od političkih kompromisa koje će on i Nelson Mandela verovatno
moći da sklo​pe.
Sa Nelsonom Mandelom je mogao da priča sasvim otvoreno. Znao je da i on tako
misli. Kao ljudi, bili su vrlo različitog temperamenta i karaktera. Nelson Mandela
imao je istraživački duh, bio je filozofski nastrojena osoba koja je posedovala
odlučnost i praktičan pristup stvarima. Predsedniku De Klerku je nedostajala ta
filozofska dimenzija. On je išao u direktan lov na praktično rešenje čim se problem
pojavio. Za njega su budućnost republike bile stalno promenljive realnosti i vaganje
između onoga što je bilo moguće sprovesti u delo i onoga što je bilo nemoguće. Ali
između ove dvojice muškaraca različitih osobina i iskustava, postojalo je poverenje
koje je mogla slomiti samo teška izdaja. To je značilo da nikada nisu morali da
sakrivaju svoje nesuglasice, da nikada nisu morali da posegnu za nepotrebnom
retorikom kada su pričali jedan sa drugim. Ali, istovremeno su se borili na različitim
frontovima. Bela populacija je bila podeljena i De Klerk je znao da će sve propasti
ukoliko ne uspe da postepeno ostvari kompromise koje će prihvatiti većina belog
stanovništva. Do ultrakonzervativnih snaga nikada neće moći da dopre. Takođe ni do
rasističkih članova iz oficirskih redova u armiji i policiji. Ali, bio je prinuđen da se
po​sta​ra da ne oja​ča​ju.
Predsednik De Klerk je znao da je Nelson Mandela imao slične probleme. Čak su
i cmci bili podeljeni iznutra. Nije bio pošteđen ni dominantan Inkata pokret Zulua u
okviru ANK-a. Zato su morali da prave kompromise, ali da istovremeno ne poriču
ne​su​gla​si​ce koje su među nji​ma vla​da​le.
Van Herden je bio garancija da je De Klerk dobijao informacije koje su mu bile
po​treb​ne. Znao je mora da bude okru​žen pri​ja​te​lji​ma.
Pod normalnim okolnostima sretali su se jednom nedeljno u De Klerkovoj
kancelariji, najčešće subotom u kasno po podne. Ali ovoga puta je Van Herden
insistirao na hitnom sastanku. De Klerk je prvo bio nevoljan da ga pusti da poseti
kamp. Tamo bi ga bilo jako teško dočekati bez znanja nekih od članova vlade. Ali Van
Herden je bio neobično uporan. Sasatanak nije mogao da sačeka De Klerkov dolazak
u Pretoriju. Tada je predsednik konačno popustio. Pošto je znao da je Van Herden bio

111
potpuno hladnokrvna i sabrana osoba koja nikada nije reagovala preunagljeno,
uvi​deo je da je mo​rao ima​ti ne​što vrlo va​žno o čemu je že​leo da ga in​for​mi​še.
-Sada smo sami - rekao je De Klerk. - Pik je pre sat vremena otkrio otrovnu zmiju
is​pred svo​jih nogu. U jed​nom tre​nut​ku sam po​mi​slio da je mo​gla no​si​ti oda​ši​ljač
Van Her​den se na​sme​jao.
-Još uvek nismo počeli da koristimo otrovne zmije za doušnike - rekao je. -
Mo​žda će to jed​nog dana biti ne​op​hod​no. Ko zna
De Klerk ga je upitno posmatrao. Šta je bilo toliko važno da nije moglo da
sa​če​ka?
Van Her​den je ovla​žio usta pre nego što je po​čeo da pri​ča.
-Zavera o vašem ubistvu je u fazi intenzivnog planiranja - počeo je. - Ne postoji
nikakva sumnja da je već opasno poodmakla. Protiv vas, čitave vladine politike i
pro​tiv cele na​ci​je
Van Herden je posle uvodnih reči napravio pauzu. Navikao je da mu De Klerk
postavlja pitanja. Ali ovoga puta predsednik nije ništa rekao. Samo ga je pažljivo
po​sma​trao.
-Još uvek nemam informacije o detaljima zavere - nastavio je Van Herden. - Ali
znam ono osnovno. Komplot ima podršku u vrhu vojske, u ultrakonzervativnim
krugovima, a najviše u burskom pokretu. Ne smemo da zaboravimo ni na to da većina
konzervativnih ljudi, najveći broj njih, nije politički organizovana. Potom ima
zna​ko​va ume​ša​no​sti stra​nih ek​spe​ra​ta za aten​ta​te, naj​ve​ro​vat​ni​je iz KGB-a
-KGB više ne postoji - prekinuo ga je De Klerk. - Barem ne u onom obliku na koji
smo na​vi​kli
-Postoje nezaposleni oficiri KGB-a - rekao je Van Herden. - Kao što sam
predsednika o tome već ranije obavestio, dobijamo veliki broj ponuda za usluge od
biv​ših ofi​ci​ra so​vjet​ske oba​ve​štaj​ne slu​žbe
De Klerk je klim​nuo gla​vom, pri​se​ća​ju​ći se te in​for​ma​ci​je.
-Jedna zavera uvek ima svoj epicentar - rekao je posle nekog vremena. - Nekoga
ili nekoliko njih, najčešće jako mali broj ljudi, i senki, mnogo senki koje vuku konce,
Ko je u pi​ta​nju
-Ne znam - rekao je Van Herden. - I to me brine. Postoji jedna osoba iz
obaveštajne službe koja je sasvim sigurno umesana - Franc Malan. Bio je dovoljno
neoprezan da u svojim kompjuterskim fajlovima ne stavi lozinku na deo materijala
koji se tiče zavere. To je bio prvi trag koji mi je ukazao na to da se nešto kuva.
Otkrio sam ga kada sam jednog od svojih poverenika zamolio da sprovede rutinsku
kon​tro​lu
E, kada bi ljudi to znali, pomislio je De Klerk. Stvar je otišla toliko daleko, da su
zaposleni u obaveštajnoj službi kontrolisali jedni druge, krišom čitali tuđu poštu i

112
sum​nji​či​li jed​ni dru​ge za po​li​tič​ku ne​ver​nost.
-Za​što samo mene? - pi​tao je De Klerk. - Za​što ne i Man​de​lu i mene
-Suviše je rano da odgovorim na to pitanje - rekao je Van Herden. - U svakom
slučaju nije teško da se pretpostavi čemu bi, u današnjoj situaciji, uspeli atentat na vas
do​pri​neo
De Klerk je podigao ruku. Van Herden nije morao da objašnjava. De Klerk je
sa​svim do​bro mo​gao da vidi ka​ta​stro​fu.
-Ima tu još nečega što me jako uznemirava - rekao je Van Herden. - Stalno pod
prismotrom držimo određen broj plaćenih ubica. i belaca i cmaca. Ljude koji bi ubili
bilo koga za određenu novčanu nadoknadu. Mislim da mogu da tvrdim da su naše mere
protiv eventualnog atentata na političara, vrlo dobro sprovedene. Juče me je policija
iz Umtate izvestila kako je izvesni Viktor Mabaša pre nekoliko dana bio u kratkoj
po​se​ti Jo​ha​nes​bur​gu. Kada se vra​tio u Nti​ba​ne, imao je mno​go para sa so​bom
De Klerk je na​pra​vio gri​ma​su.
-To zvu​či kao slu​čaj​nost - re​kao je
-Nisam tako siguran - odgovorio je Van Herden. - Da planiram da ubijem
pred​sed​ni​ka dr​ža​ve, si​gur​no bih iza​brao Vik​to​ra Ma​ba​šu
De Klerk je po​di​gao obr​ve.
-Čak i ako pla​ni​ram ubi​stvo Nel​so​na Man​de​le
-Čak i u tom slu​ča​ju
-Crni pla​će​ni ubi​ca
-Jako je spre​tan
De Klerk je ustao iz svog ligeštula i prodžarao po vatri koja se gasila. Trenutno
nije imao želju da sluša o tome šta je nekoga činilo spretnim profesionalnim ubicom.
Dodao je par grančica u vatru i ispravio leđa. Njegova ćelava lobanja se presijavala
na svetlosti vatre koja se ponovo razigravala. Pogledao je u noćno nebo i ugledao
Severnjaču. Bio je jako umoran. Uprkos tome, pokušao je da razume ono što mu je
Van Herden upravo saopštio. Uvideo je kako je zavera bila zamisliva. Često je
pomišljao na mogućnost da će ga ubiti atentator koga su poslali mahniti Buri koji su ga
stalno optuživali da prodaje zemlju crncima. Takođe se pitao šta bi se desilo kada bi
Man​de​la umro, bilo pri​rod​nom, bilo na​sil​nom smr​ću. Nel​son Man​de​la je bio star. Iako
je bio ži​lav, pro​veo je sko​ro tri​de​set go​di​na iza re​še​ta​ka.
De Klerk se vra​tio do svo​je sto​li​ce.
-Moraš, naravno, da se koncentrišeš na raskrinkavanje zavere - rekao je. -
Upotrebi sva neophodna sredstva. Novac takođe ne predstavlja nikakav problem.
Ukoliko se nešto važno dogodi, možeš da mi se obratiš u bilo koje doba dana i noći.
Zasad postoje samo dve mere koje moraju da se poduzmu. Jedna je, naravno, sasvim
očigledna. Moja bezbednost mora da se diskretno poveća. Po pitanju one druge, malo

113
okle​vam
Van Her​den je na​ga​đao na šta je pred​sed​nik mi​slio. Oče​ki​vao je na​sta​vak mi​sli.
-Da li da ga informišem ili ne? - rekao je De Klerk. - Kako će da reaguje? Ili da
sa​če​kam dok ne sa​zna​mo ne​što više
Van Herden je znao da ga De Klerk nije pitao za savet. Pitanja je postavljao
sa​mo​me sebi. I od​go​vo​re će dati sam.
-Razmisliću još o tome - rekao je De Klerk. - Živimo u najlepšoj zemlji na
planeti. Ali, monstrum vreba iz šume. Ponekad bih voleo da mogu da vidim
bu​duć​nost. Vo​leo bih da mogu, ali ona​ko iskre​no, ne znam da li bih se usu​dio
Opro​sti​li su se. Van Her​den je ne​stao u sen​ka​ma.
De Klerk je zurio u vatru. Bio je zapravo previše umoran za donošenje odluke. Da
li da Man​de​lu in​for​mi​še o za​ve​ri, ili da sa​če​ka?
Ostao je kraj va​tre i gle​dao kako se po​la​ko gasi.
Na kra​ju se odlu​čio.
Još neće ni​šta reći svo​me pri​ja​te​lju.

114
 10.

Viktor Mabaša je uzaludno pokušavao da razmišlja o svemu što se desilo kao o

ružnom snu. Žena koja je stajala ispred kuće nije nikada postojala. Konovalenko,
čovek koga je bio prinuđen da mrzi, nije je ubio. To je bio samo san kojim je duh
son​go​ma zatrovao njegove misli ne bi li ga učinio nesigurnim i možda onesposobio
da izvrši zadatak. Znao je da je to bilo prokletstvo koje je lebdelo nad njim, nad
crnim Afrikancem. Ne znati ko si, ili ne dobiti dozvolu da to saznaš. Osoba koja je u
jednom trenutku mogla da beskompromisno prihvati nasilje, sledećeg trenutka nije
mogla da razume kako je neko mogao da ubije ljudsko biće. Uvideo je da su duhovi za
njim poslali pse koji su pevali. Bdeli su nad njim, održavaii ga u životu, bili su
nje​go​vi kraj​nji ču​va​ri, mno​go bud​ni​ji nego što će Jan Klejn to ika​da biti…

Sve je od samog početka pošlo naopako. Instinktivno nije verovao i mislio je loše o
čoveku koji ga je dočekao na aerodromu izvan Sankt Peterburga. U njemu je bilo
nečega nedorečenog. Viktor Mabaša je prezirao nedokučive ljude. Znao je iz iskustva
da su mu če​sto pro​u​zro​ko​va​li ozbilj​ne po​te​ško​će.
Sem toga, čovek po imenu Anatolij Konovalenko bio je rasista. Viktor je nekoliko
puta bio u iskušenju da ga ščepa za vrat i kaže mu da je video, da je znao šta
Ko​no​va​len​ko o nje​mu mi​sli, da je bio samo ka​fir, je​dan od ma​nje vred​nih.
Ali nije to učinio. Disciplinovao se. Imao je zadatak, a to je imalo prednost nad
svim ostalim. Zapravo su ga njegove sopstvene, žestoke reakcije, iznenadile. Rasizam
je čitavog života bio deo njegove svakodnevice. Na neki način je to uspeo da
prevaziđe. Zašto je onda reagovao na Konovalenka? Da li je to bilo zbog toga što nije
prihvatao da ga potcenjuje belac koji ne vuče korene iz Južnoafričke Republike?
Za​klju​čio je kako je to mo​rao biti pra​vi od​go​vor.
Putovanje od Johanesburga do Londona, i potom dalje do Sankt Peterburga,
prošlo je bez problema. Na noćnom letu do Londona, sedeo je budan i zurio u mrak.
Povremeno bi mu se učinilo da je video vatre koje su plamsale u tami daleko ispod
njega. Ali, znao je da mu se samo pričinjavalo. Nije bio prvi put da napušta
Južnoafričku Republiku. Jednom je prilikom likvidirao jednog ANV predstavnika u
Lusaki, drugom prilikom je učestvovao u atentatu na vođu revolucije u tadašnjoj
južnoj Rodeziji, na Džošuu Nkoma. To je bio jedan jedini put kada nije uspeo. Tada je
odlu​čio i da ubu​du​će ope​ri​še na svo​ju ruku.
Jaebo, jaebo. Više nikada se neće potčiniti. Cim bude spreman na povratak u
Južnoafričku Republiku iz te zaleđene skandinavske zemlje, Anatolij Konovalenko će
postati samo jedan beznačajan stub dima koji će ispariti iz njegovog tela. Isteraće ga

115
sveti duh koji se nalazio u zavijanju pasa koji su pevali. iNjegovo zatrovano sećanje
neće više mo​ra​ti da se bavi aro​gant​nim Ru​som si​vih, pro​pa​lih zuba.
Konovalenko je bio niskog rasta i nabijen. Jedva je dosezao Viktoru do ramena.
Ali sa njegovom glavom je bilo sve u redu, Viktor je to odmah razumeo. To, naravno,
nije bilo začuđujuće. Jan Klejn se nikada ne bi zadovoljio ničim drugim do najboljim
na tr​ži​štu.
Suprotno tome, Viktor nije mogao ni da pretpostavi svu brutalnost tog čoveka.
Naravno da mu je bilo jasno kako jedan bivši oficir KBG-a, koji je likvidirao
neprijatelje i dezertere, jedva osećao grižu savesti dok je ubijao. Ali za Viktora je
nepotrebna brutalnost biia obeležje amatera. Jedna likvidacija bi trebalo da se odvija
mnin​gi čeča, brzo i bez iz​la​ga​nja žr​tve ne​po​treb​noj pat​nji.
Napustili su Sankt Peterburg dan posle Viktorovog dolaska. Na trajektu za
Svedsku bilo mu je toliko hladno, da je čitavo putovanje proveo u svojoj kabini,
umotan u ćebad. U jednom trenutku, pred dolazak u Stokholm, Konovalenko mu je dao
njegov novi pasoš i instrukcije. Na svoje ogromno iznenađenje, video je da se sada
zvao Sa​lif i da je bio šved​ski gra​đa​nin.
-Ranije si bio izbeglica iz Eritreje - objasnio je Konovalenko. - Došao si u
Šved​sku kra​jem še​zde​se​tih i do​bio dr​ža​vljan​stvo 1978
-Zar ne bih trebalo da znam makar nekoliko reči švedskog posle dvadeset godina
bo​rav​ka u ze​mlji? - pi​tao se Vik​tor
-Dovoljno je da znaš da kažeš tack - odgovorio je Konovalenko. - Niko te neće
ni​šta pi​ta​ti
Ko​no​va​len​ko je bio u pra​vu.
Na Viktorovo veliko iznenađenje, službenica pasoške kontrole je samo preletela
pogledom preko njegovog pasoša pre nego što mu ga je pružila nazad. Da li je
moguće da je tako jednostavno otputovati ili doputovati u jednu zemlju, mislio je.
Počeo je da razume motiv za pomeranje završne faze zadatka u jednu zemlju toliko
uda​lje​nu od Ju​žno​a​frič​ke Re​pu​bli​ke.
Iako nije verovao čoveku koji je trebalo da bude njegov instruktor, niti mu je bio
simpatičan, nije mogao a da ne bude impresioniran nevidljivom organizacijom koja je
očigledno pokrivala i kontrolisala sve što se oko njega odigravalo. U stokholmskoj
luci ih je čekao automobil. Ključevi su iežali na levom stražnjem točku. Pošto je
Konovalenko bio nesiguran u izlaz na autoput, jedan drugi automobil se približio i
odveo ih na pravi put i potom nestao. Viktor je pomislio kako svetom upravljaju
nevidljive organizacije i ijudi poput njegovog san​go​ma. Svet se stvarao i menjao u
podzemlju. Ljudi poput Jana Klejna, bili su samo glasonoše. Viktor nije bio siguran u
to gde je bilo njegovo mesto u ovoj nevidljivoj organizaciji. Nije bio čak ni siguran
da li je to že​leo da zna.

116
 Vozili su se zemljom zvanom Svedska. Povremeno bi se kroz zimzeleno drveće
nazreo po koji snežni nanos. Konovalenko nije vozio brzo i skoro da nije ni
progovorio u toku vožnje. To je Viktoru odgovaralo zato što je bio umoran od dugog
puta. Nekoliko puta je zadremao na zadnjem sedištu i njegov duh mu se odmah javio.
Pas koji je pevao, zavijao je u tami sna i kada je otvorio oči nije imao pojma gde je.
Neprekidno je padala kiša. Viktoru je odmah palo u oči koliko je sve delovalo čisto i
uredno. Kada su staJi da nešto pojedu, pomislio je da u ovoj zemlji nikada ništa ne
može poći na​o​pa​ko.
Ali, nešto je nedostajalo. Viktor je bezuspešno pokušavao da spozna šta je to bilo.
Shva​tio je da ga je pej​zaž kroz koji su se vo​zi​li is​pu​nio če​žnjom.
Pu​to​va​nje ko​li​ma je tra​ja​lo ceo dan.
-Kuda idemo? - pitao je Viktor posle tri sata vožnje. Konovalenku je trebalo
ne​ko​li​ko mi​nu​ta da od​go​vo​ri
-Na jug - re​kao je. - Vi​de​ćeš kada bu​de​mo sti​gli

Tada je san​go​min ružan san još uvek bio daleko. Zena još uvek nije stajala u
dvorištu, njeno čelo se još nije rasprslo od pucnja iz Konovalenkovog pištolja.
Viktor Mabaša nije razmišljao niočemu drugom sem o izvršavanju zadatka za koji ga
je Jan Klejn platio. U to je spadalo slušanje onoga što mu je Konovalenko govorio,
možda čak i učenje od njega. Duhovi, zamišljao je Viktor, i dobri i loši, ostali su u
Južnoafričkoj Republici, u brdskim pećinama izvan Ntibane. Duhovi nisu nikada
na​pu​šta​li ze​mlju, nisu pre​la​zi​li gra​ni​ce.
Stigli su u usamljeno i udaljeno imanje neposredno pre osam sati uveče. Viktor je
još u Sankt Peterburgu zapanjeno uočio da sumrak i svitanje nisu bili kao u Africi.
Bilo je svetlo kada je trebalo da bude tama i sumrak nije udarao o zemlju poput
pe​sni​ce noći, već la​ga​no to​nuo, po​put li​sta no​še​nog ne​vi​dlji​vim da​škom ve​tra.
Une​li su ne​ko​li​ko tor​bi u kuću i za​po​se​li sva​ko svo​ju sobu. Vik​tor je pri​me​tio kako
je kuća bila propisno ugrejana. Čak i po tome može da se prepozna perfekcija
nevidljive organizacije, pomislio je. Pretpostavka je da bi se jedan crnac u polarnom
svetu smrzavao. A onaj kome je hladno, poput onoga ko gladuje ili je žedan, ne može
da oba​vi svoj za​da​tak i ne može ni​šta da na​u​či.
Krov je bio nizak. Viktor je taman mogao da prođe ispod tavanskih greda. Išao je
okolo po kući i udisao nepoznat miris nameštaja, tepiha i sredstava za čišćenje. Miris
koji mu je naj​vi​še ne​do​sta​jao bio je mi​ris lo​gor​skih va​tri.
Afrika je bila jako daleko. Pomislio je kako je možda baš u tome i bila poenta.
Ovde je trebalo da se isproba, razradi i dovrši jedan plan. Ništa ne sme da ometa,
ni​šta da pod​se​ća na ono što do​la​zi po​sle.
Konovalenko je izvukao gotovu hranu iz velikog zamrzivača. Viktor je odlučio da

117
kasnije proveri koliko je gotovih porcija tamo bilo, ne bi li izračunao koliko će
vre​me​na pro​ve​sti u kući.
Konovalenko je iz svog ličnog prtljaga izvukao rusku votku. Želeo je da ponudi
Viktora kada su seli za trpezarijski sto da večeraju, ali je ovaj odbio. Bio je oprezan
sa pićem dok se pripremao za velike poslove. Pio je samo jedno ili dva piva dnevno.
Ali Konovalenko je pio, i već prve veceri je bio poprilično nacvrcan. Viktor je
pomislio kako mu je to davalo određenu prednost. U kritičnoj situaciji bi mogao da se
oko​ri​sti Ko​no​va​len​ko​vom oči​gled​nom sla​bo​šću pre​ma piću.
Votka je Konovalenka činila pričljivim. Počeo je da priča o izgubljenom raju,
KGB-u iz 1960-ih i 1970-ih, o vremenima u kojima su neograničeno vladali
sovjetskim svetom, o svetu u kojem se čak nijedan političar nije mogao osećati
sigurnim iz straha da je KGB mogao znati i registrovati njegove najskrivenije tajne.
Viktor je pomislio da je KGB možda zamenio son​go​ma​nu u ruskom carstvu u kome
nikome nije bilo dozvoljeno da veruje u svete duhove sem u najvećoj tajnosti.
Društvo koje pokušava da protera bogove je osuđeno na smrt, mislio je. To zna
nko​zis u mojoj domovini i zato aparthejd nikada nije napao naše bogove.
Dozvoljeno im je da žive slobodno, nikada nisu bili sputavani graničnim zakonima,
stalno su mogli da se kreću bez ponižavanja. Da su naši duhovi proterani na uda-
Ijena zatvorska ostrva i naši psi koji pevaju oterani u pustinju Kalahari, nijedan beli
čovek, žena ili dete u Južnoafričkoj Republici ne bi preživelo.Tada bi svi oni, i Buri i
Englezi, nestali na duže vreme, ostavijajući za sobom jadne ostatke kostiju sahranjene
u crvenoj zemlji. U stara vremena, kada su njegovi preci i dalje otvoreno ratovaIi
protiv belih osvajača, Zulu ratnici su imali običaj da odseku donju vilicu svojim
neprijateljima. Jedan impi koji se vraćao iz uspešne bitke, nosio je vilice palih žrtava
kao pobedničke trofeje kojima je ukrašavao poglavičina vrata u hram. Sada su bogovi
vo​di​li po​bu​nu pro​tiv be​la​ca, a oni ni​ka​da nisu do​zvo​lja​va​li da se po​ko​re.
Te prve noći u stranoj kući, Viktor nije ništa sanjao. Ispraznio je iz sebe
poslednje ostatke dugog puta i kada se probudio u zoru, osetio se odmorno i u staroj
formi. Odnekle je mogao da čuje Konovalenkovo hrkanje. Pažljivo je ustao, obukao se
i potom se dao na temeljno pretraživanje kuće. Nije znao šta je tražio, sem da je
od​ne​kle Jan Klejn stal​no vre​bao - ne​gde se na​la​zi​lo nje​go​vo bud​no oko.
Na tavanu, koji je nekim čudom blago mirisao na kukurnz i podsećao na sorg​hum,
našao je moderan radio-prijemnik. Viktor Mabaša nije bio ekspert za finu
elektroniku, ali nije nimalo sumnjao kako je sa ovom aparaturom biio moguće i slati i
primati poruke iz Južnoafričke Republike. Tražio je dalje i na kraju je pronašao ono
što je tražio - zaključana vrata na drugom kraju kuće. Iza njih se nalazio raziog zbog
koga je pre​va​lio to​li​ki put.
Izašao je iz kuće u dvorište i namestio se da se olakša. Cinilo mu se da nikada

118
ranije nije video tako žutu mokraću. Mora da su u pitanju hrana, dug put i duhovi koji
su se borili u mojim snovima, pomislio je. Gde god da se nađem, u sebi uvek nosim
Afri​ku.
Iznad pejzaža se nadvila nepomična magla. Obišao je kuću, ugledao zapušten
voćnjak sa različitim vrstama voćki od kojih je prepoznao svega nekoliko. Sve je bilo
jako mirno, i mislio je kako se mogao nalaziti bilo gde, čak i u jednom julskom jutru
ne​gde u Na​ta​lu.
Stresao se i vratio nazad u kuću. Konovalenko se probudio. Kuvao je kafu u
kuhinji, obučen u tamnocrvenu trenerku. Kada se okrenuo leđima prema Viktoru,
vi​deo je da je na tre​ner​ci pi​sa​lo KGB.
Posle doručka je počeo posao. Konovalenko je otključao vrata izolovane
prostorije. Sem stola i jedne sijalice jarke svetlosti, bila je prazna. Nasred stola su
ležali jedna puška i jedan pištolj. Viktor je odmah shvatio da su mu to bili nepoznati
modeli oružja. Njegov prvi utisak je bio da je, pre svega puška, izgledala jako
ne​zgrap​no.
-Jedan od naših, za ponos - rekao je Konovalenko. - Efektivna, ali možda ne tako
lepa. Kao model joj je poslužio jedan običan „remington 375 HH“. Tehničari KGB-a
su je oplemenili do savršenstva. Sada možeš sa njom da oboriš bilo šta sa udaljenosti
od osam stotina metara. Laserski nišan se može uporediti samo sa najekskluzivnijim i
najnedostupnijim američkim vojnim prototipima. Nažalost, nismo imali prilike da
iskoristimo ovo remekdelo u nekom pogubljivanju. Ti češ, takoreći, obaviti vatreno
kr​šte​nje
Vik​tor Ma​ba​sa je pri​šao sto​lu i po​čeo da pro​u​ča​va pu​šku.
-Uzmi je u ruku - re​kao je Ko​no​va​len​ko. - Od sada ćete biti ne​raz​dvo​jan par
Viktor Mabaša se iznenadio lakoćom puške. Kada ju je podigao i oslonio na rame,
de​lo​va​la je sta​bil​no i po​u​zda​no.
-Koja vr​sta mu​ni​ci​je? - pi​tao je
-Superplastika - odgovorio je Konovalenko. - Jedna specijalno izrađena varijanta
klasičnog špicer prototipa. Metak leti daleko i brzo. Spicasti modeli bolje
sa​vla​da​va​ju ot​por va​zdu​ha
Viktor Mabaša je vratio pušku na sto i latio se pištolja. Bila je to jedna duga
devetka, tipa „glok kompakt“. Ranije je o njoj sarno čitao po raznoraznim
ča​so​pi​si​ma, ali je ni​ka​da nije dr​žao u ruci.
-Ovde razmišljam o standardnoj municiji - rekao je Konovalenko. - Nema razloga
za bes​po​treb​ne ek​spe​ri​men​te
-Moram da vežbam sa puškom - rekao je Viktor. - Trening će potrajati ukoliko je
moja meta na skoro kilometar udaljenosti. Gde inože da se nađe osamsto metara duga
sta​za za ve​žba​nje, a da ne bu​de​mo ome​ta​ni

119
 -Ovde - re​kao je Ko​no​va​len​ko. - Naša kuća ima sve što je po​treb​no
-Ko ju je bi​rao
-Oni koji su za to bili za​du​že​ni - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
Viktor je primetio da su pitanja koja nisu imala direktne veze sa onim što je
Ko​no​va​len​ko re​kao, iri​ti​ra​la ka​ge​be​ov​ca.
-Ovde nema nikakvih komšija - nastavio je Konovalenko. - Sem toga, stalno duva
vetar. Niko neće ništa čuti. Hajde da odemo nazad u dnevnu sobu i da sednemo. Pre
nego što poč​ne​mo sa ra​dom, že​lim da ti po​ja​snim si​tu​a​ci​ju
Seli su je​dan pre​ko puta dru​gog u dve sta​re, po​ha​ba​ne ko​žne sto​li​ce.
-Pravila su jako jednostavna - počeo je Konovalenko. - Tačnije rečeno: ima ih tri.
Prvo i najznačajnije je da ćeš izvesti likviđaciju koja je najteža od svih sa kojima ćeš
ikada imati posla. Teška, ne samo po tome što postoji jedna tehnička komplikacija -
razdaljina, već i po tome da jednostavno ne smeš da omaneš. Postoji samo jedna
jedina šansa. Kao drugo: finalni deo plana će biti obelodanjen u poslednjem trenutku.
U finalnoj fazi nećeš imati puno vremena da se reorganizuješ. Vreme za okievanje i
premišljanje o različitim alternativama neće postojati. To što si izabran nije samo
zbog tvoje spretnosti i hladnokrvnosti. Ti takođe najbolje radiš sam. U ovom sJučaju
ćeš biti usamljeniji nego ikad. Niko ne može da ti pomogne, niko te neće poznavati,
niko te neće podržavati. Kao treće, u aktuelnom slučaju postoji jedna psihološka
dimenzija koja se ne sme potcenjivati. Ti nećeš znati ko je žrtva sve do poslednjeg
trenutka. Ne smeš da izgubiš svoju hladnokrvnost. Već ti je sada poznato da je osoba
koju ćeš likvidirati, jako uticajna. To podrazumeva da ćeš provesti puno vremena
lomeći glavu o tome ko bi to mogao biti. Ali, to nećeš znati do momenta kada budeš
dr​žao prst na oki​da​ču
Viktora Mabašu je nervirao Konovalenkov glas pun arogantne superiornosti. U
deliću sekunde je dobio želju da mu kaže kako je već znao koga će da likvidira. Ali,
nije ni​šta re​kao.
Mogu ti reći da smo te imali u evidenciji KGB-a - rekao je Konovalenko i
nasmejao se. - Ukoliko me sećanje ne vara, bio si, okarakterisan kao jako upotrebljiv
vuk samotnjak. Nažalost, nije više moguće da se stvar prekontroliše pošto su naši
ar​hi​vi de​li​mič​no uni​šte​ni i de​li​mič​no iz​gu​blje​ni.
Konovalneko je zaćutao i izgledalo je kao da je utonuo u mračna sećanja ponosne
istraživačke službe koja nije više postojala. Ta tišina je trajala svega nekoliko
tre​nu​ta​ka.
-Nemamo puno vremena - rekao je Konovalenko. - To ne mora da bude negativan
faktor. Nateraće te na apsolutnu koncentraciju. Dani će biti ispunjeni praktičnim
gađanjem mete iz puške, psihološkim pripremama i razrađivanjefn različitih
zamislivih situacija do kojih može doći po završetku atentata. Sem toga, razumeo sam

120
da nisi dobar vozač automobila. Zbog toga ću te svakoga dana poslati na par sati
vo​žnje
-U ovoj zemlji vozi se desnom stranom - rekao je Viktor Mabaša. - U
Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci vo​zi​mo le​vom
-Baš tako - odgovorio je Konovalenko. - To će ti izoštriti pažnju. Imaš li neka
pi​ta​nja
-Imam mnogo pitanja - rekao je Viktor Mabaša. - Međutim, shvatio sam kako ću
do​bi​ti od​go​vor na vrlo malo njih
-Sa​svim isprav​no - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
-Kako te je Jan Klejn pronašao? - pitao je Viktor Mabaša. - On mrzi komuniste. A
kao KGB čo​vek, bio si ko​mu​ni​sta. Mo​žda si to još uvek
-Kuče ne grize ruku koja ga hrani - odgovorio je Konovalenko. - Biti priključen
jednoj tajnoj službi obezbeđenja, bilo je pitanje lojalnosti rukama koje su bile
pričvršćene za tela onih koji su držali vlast. Naravno da je u ono vreme mogao da se
pronađe izvestan broj pravih komunista u redovima KGB-a, ali veliku većinu su
či​ni​li lju​di koji su iz​vr​ša​va​li svo​je za​dat​ke
-To i da​lje ne ob​ja​šnja​va tvoj kon​takt sa Ja​nom Klej​nom
-Kada ostaneš bez posla, počneš da tražiš novi - odgovorio je Konovalenko. -
Ukoliko ne izabereš da se ubiješ. Južnoafrička Republika se meni i mnogima od
mojih kolega činila kao jedna dobro organizovana i disciplinovana zemlja. Ne
računam nejasnoće koje tamo trenutno vladaju. Jednostavno sam ponudio svoje
usluge kroz veze koje su već postojale između naših obaveštajnih službi. Očigledno
imam kvalifikacije koje su zainteresovale Jana Klejna. Napravili smo sporazum. Ja
sam na sebe pre​u​zeo da se o tebi bri​nem ne​ko​li​ko dana u raz​me​nu za do​go​vo​re​nu cenu
-Ko​li​ko? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
-Ne radi se o novcu - odgovorio je Konovalenko. - Radi se o mogućnosti da
emi​gri​ram u Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku i o ga​ran​ci​ja​ma za za​po​sle​nje
Uvoz ubica, mislio je Viktor Mabaša. Ali to je, posmatrano sa Jan Klejnove tačke
gle​di​šta, jako pa​met​no. I ja bih mo​žda isto tako po​stu​pio.
-Imaš li još pi​ta​nja? - re​kao je Ko​no​va​len​ko
-Kasnije - odgovorio je Viktor Mabaša. - Mislim da je najbolje da im se kasnije
vra​tim
Ko​no​va​len​ko je ne​o​če​ki​va​nom br​zi​nom isko​čio iz ko​žne fo​te​lje.
-Ma​gla se di​gla - re​kao je. - Pre​dla​žem da poč​ne​mo da se upo​zna​je​mo sa pu​škom

Viktor Mabaša će se prisećati dana provedenih na izolovanom imanju na kome vetar

nikada nije jenjavao, kao razvučenog iščekivanja jednog neizbežno katastrofalnog
kraja. Ali kada je kraj konačno došao, nije imao dimenzije koje je očekivao. Sve se

121
pretvorilo u galopirajući haos i kasnije kada se već nalazio u bekstvu, i dalje nije
naj​bo​lje ra​zu​me​vao šta se do​go​di​lo.
Dani su se naoko odvijali po planu i prema onim preduslovima koje je
Konovalenko izložio. Viktor Mabaša je takođe smesta naučio da ceni pušku koju je
dobio u ruke. Ležao je, i sedeo, i stajao, i pucao u mete koje su se nalazile iza kuće.
Sa druge strane braon glinaste zemlje, nalazio se nasip od peska na kome je
Konovalenko postavio različite mete. Viktor Mabaša je pucao u fudbalere, lica od
papira, u staru putnu torbu, radio-aparat, loilce, poslužavnike i u drugo za šta čak nije
znao ni šta je. Posle svakog opaljenog hitca, dobijao je rezultate preko voki-tokija i
činio je jako mala, jedva primetljiva podešavanja nišana. Viktor Mabaša je primetio
kako je pu​ška po​la​ko po​če​la da slu​ša nje​go​ve ne​i​zgo​vo​re​ne ko​man​de.
Dani su se delili u tri dela, prekidana obrocima o kojima se Konovalenko brinuo.
Viktor Mabaša je sve češće pomišljao kako je Konovalenko imao ogromno znanje i
ve​li​ku spo​sob​nost da ga pre​ne​se na dru​ge. Jan Klejn je iza​brao pra​vog čo​ve​ka.
Ose​ćaj na​do​la​ze​će ka​ta​stro​fe, do​šao je iz sa​svim dru​gog prav​ca.

Bio je to Konovalenkov stav prema njemu, crncu plaćenom ubici. Viktor Mabaša
je pokušavao da ignoriše nipodaštavajući prizvuk u onome što je Konovalenko
govorio, ali to je na kraju poslalo sasvim nemoguće. Kada bi njegov ruski,,gospodar“
završavao dane ispijajući previše votke, prezir bi postajao sasvim otvoren. Nikada
nije bilo nikakvih direktnih rasističkih nagoveštaja koje bi Viktoru Mabaši dali
prostora za reagovanje. Ali, to je stvari činilo samo gorim. Viktor Mabaša je osećao
da neće moći još dugo da iz​dr​ži.
Ukoliko bi se to nastavilo, bio bi prinuđen da ubije Konovalenka iako bi to
nje​go​vu si​tu​a​ci​ju uči​ni​lo ne​mo​gu​ćom.
Dok su sedeli u kožnim foteljama i održavali svoje psihološke seanse, Viktor
Mabaša je primećivao kako je Konovalenko na njega gledao kao na veliku neznalicu
sa najelementamijim ljudskim instinktima. Ne bi li odvratio svoju rastuću mržnju
prema malom arogantnom čoveku sa sivim, uništenim zubima, odlučio je da igra
ulogu koja mu je dodeljena. Pravio se glup, igrao se beznačajnim sitnicama i mogao je
da vidi kako je Ko​no​va​len​ko uži​vao u po​tvr​di svo​jih pre​dra​su​da.
U toku noći psi su arlaukali. Ponekad bi se probudio sa utiskom da je
Konovalenko stajao nadvijen nad njim sa pištoljem u ruci. Ali, tu niko nikada nije bio,
što ga nije spre​ča​va​lo da leži bu​dan sve do zore koja je uvek do​la​zi​la pre​ra​no.
Jedini trenutci opuštanja. koje je imao, bile su dnevne vožnje automobiiom. U
nekadašnjoj štali bila su dva automobila, od kojih je,,mercedes“ bio namenjen njemu.
Drugi automobil je Konovalenko koristio za svoje izlete o čijoj prirodi nikada nije
pri​čao.

122
 Viktor Mabaša se vozikao po sporednim putevima, stigao do grada zvanog Istad,
nastavljao različitim obalskim putevima koje je pronašao i te vožnje su činile da
istraje. Jedno veče je ustao i izbrojao količinu porcija za jelo u zamrzivaču - na
na​pu​šte​nom ima​nju će osta​ti još ne​de​lju dana.
Moram da izdržim, pomislio je. Jan Klejn to od mene očekuje za mojih milion
ran​da.
Pretpostavljao je da je Konovalenko bio u stalnoj vezi sa Južnoafričkom
Republikom i da su se kontakti odigravali dok je bio napolju sa automobilom. Takođe
je bio si​gu​ran da je Ko​no​va​len​ko Janu Klej​nu imao da sa​op​šti samo naj​bo​lje.
Ali, osećaj primičuće katastrofe ga ipak nije napuštao. Svakim satom se sve više
približavao prelomnoj tački u kojoj je njegovo čitavo biće vapilo za ubijanjem
Konovalenka. Znao je da je bio prinuđen da to učini da ne bi povredio svoje pretke i
iz​gu​bio svo​ju sa​mo​svest.
Ali, ni​šta nije bilo ona​ko kako je za​mi​slio.
Sedeli su u kožnim foteljama. Bilo je negde oko četiri sata po podne i
Konovalenko je pričao o teškoćama i mogućnostima izvršavanja atentata sa različitih
ti​po​va kro​va.
Odjednom se ukočio. U istom trenutku, Viktor Mabaša je čuo na šta je reagovao.
Je​dan au​to​mo​bil se pri​bli​ža​vao 1 po​tom za​u​sta​vio.
Sedeli su nepomično i osluškivali. Vrata automobila su se otvorila i potom
po​no​vo za​tvo​ri​la.
Konovalenko, koji je uvek išao naokolo sa pištoljem u jednom od džepova
tre​ner​ke, jed​nim jed​no​stav​nim,,lu​ge​rom“, na​glo je ustao i ot​ko​čio oroz.
-Idi ne​gde oda​kle se ne​ćeš vi​de​ti sa pro​zo​ra - re​kao je
Viktor Mabaša je učinio onako kako mu je rečeno. Cučnuo je u jedan mrtvi ugao
iza kamina. Konovalenko je pažljivo otvorio vrata koja su vodila u zapušten voćnjak,
za​tvo​rio ih i ne​stao.
Nije znao ko​li​ko je dugo ču​čao iza ka​mi​na.
Ali, se​deo je tamo kada je od​jek​nuo pu​ca​nj na​lik udar​cu biča.
Pažljivo je ustao, kroz prozor je ugledao Konovalenka kako se naginje nad nečim
sa pred​nje stra​ne kuće i iza​šao na​po​lje.
Jedna žena je ležala na Ieđima na vlažnom tucaniku. Konovalenko joj je
pro​stre​lio čelo.
-Ko je to? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
-Otkuda bih ja to trebalo da znam? - odgovorio je Konovalenko. - Bila je sama u
au​to​mo​bi​lu
-Šta je hte​la
Konovalenko je slegnuo ramenima i odgovorio, istovremeno dodirujući nogom oči

123
mr​tve žene. Gli​na sa nje​go​ve ci​pe​le se za​le​pi​la za nje​no lice.
-Pi​ta​la je za pra​vac - re​kao je. - Oči​gled​no je pro​ma​ši​la put
Viktor Mabaša nikada nije mogao da ustanovi da li je to bila glina sa
Ko​no​va​len​ko​ve ci​pe​le na že​ni​nom licu ili či​nje​ni​ca da je bila ubi​je​na kada je pi​ta​la za
pravac, što ga je namerilo da ubije Konovalenka. Sada je imao još jedan razlog:
njegovu nekontrolisanu brutalnost. Za njega bi bilo apsolutno nemoguće da ubije
jednu ženu samo zato što je pitala za pravac. Takođe nikada ne bi mogao da zatvori
oči mr​tve oso​be time što bi joj sta​vio nogu na nje​no lice.
-Ti si lud - re​kao je
Ko​no​va​len​ko je po​di​gao obr​ve.
-Šta sam dru​go mo​gao da uči​nim
-Mo​gao si da ka​žeš kako ne znaš put koji tra​ži
Ko​no​va​len​ko je vra​tio pi​što​lj u džep.
-Ti i dalje ne razumeš - rekao je. - Mi ne postojimo. Nestajemo odavde za
ne​ko​li​ko dana i tada će biti kao da ni​ka​da ni​smo ni po​sto​ja​li
-Samo je pitala za pravac - rekao je ponovo Viktor Mabaša i osetio kako je
po​čeo da se zno​ji od uz​ne​mi​re​no​sti. Mora da po​sto​ji ra​zlog da se neko ubi​je
-Idi u kuću - re​kao je Ko​no​va​len​ko. - Ja ću se po​sta​ra​ti za ovo
Mogao je da vidi kroz prozor kako je Konovalenko ženin auto „ izvezao u
ri​kverc, po​lo​žio je u ge​pek i od​ve​zao se.
Vratio se za manje od sata. Došao je peške kolskim putem i njenog autamobila nije
bilo.
-Gde je ona? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
-Sa​hra​nje​na - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
-A au​to​mo​bil
-I on je sa​hra​njen
-Išla je tako brzo
Konovalenko je stavio džezvu za kafu. Okrenuo se prema Viktoru Mabaši i
osmeh​nuo.
-Još jedna pouka - rekao je. - Bez obzira na to koliko je čovek dobro pripremljen,
uvek se desi nešto neočekivano. Baš zbog toga je potrebno detaljno planiranje. Kada
imaš plan, imaš i pro​stor za im​pro​vi​za​ci​ju. Bez or​ga​ni​za​ci​je, ne​o​če​ki​va​no stva​ra samo
haos i zbu​nje​nost
Konovalenko se vratio džezvi. Ubiću ga, mislio je Viktor Mabaša. Kada sve ovo
bude go​to​vo, ubi​ću ga. Tu više nema po​vrat​ka.
Tokom te noći, ležao je budan. Kroz zid je mogao da čuje Konovalenkovo
hr​ka​nje. Jan Klejn će ra​zu​me​ti, mi​slio je.
On je kao ja. Daje prednost onome što je čisto i dobro isplanirano. Prezire

124
bru​tal​nost i na​si​lje kome ne​do​sta​je smi​sao.
Time što ću ubiti predsednika De Klerka, želi da stavi tačku na svo ono bezumno
ubi​ja​nje koje od​li​ku​je našu ne​sreć​nu ze​mlju da​nas.
Jedan monstrum kao Konovalenko ne sme da dobije utočište u našoj zemlji.
Jed​nom mon​stru​mu se ne sme dati do​zvo​la za ula​zak u raj na ze​mlji.

Tri dana ka​sni​je, Ko​no​va​len​ko je re​kao da je vre​me za odla​zak.

-Naučio sam te sve što sam mogao - rekao je. - Saviadao si baratanje puškom.
Znaš kako da se ponašaš kada saznaš ko je onaj ko će se pojaviti na tvom nišanu. Znaš
kako da raz​mi​šljaš kada pla​ni​raš za​vr​šnu re​a​li​za​ci​ju. Vre​me je da odeš kući
-Postoji jedna stvar o kojoj se pitam - rekao je Viktor Mabaša. - Kako ću preneti
pu​šku u Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku
-Vi, naravno, ne putujete zajedno - odgovorio je Konovalenko, ne sakrivajući svoj
prezir prema jednom, za njega tako idiotskom, pitanju. - Koristićemo jedan sasvim
dru​ga​či​ji na​čin trans​por​ta o kome ne mo​raš da znaš
-Imam još jedno pitanje - nastavio je Viktor Mabaša. - Pištolj. Za sada ga nisam
ni​jed​nom is​pro​bao
-Ni ne moraš da ga isprobavaš - rekao je Konovalenko. - On je za tebe. Ukoliko
ne uspeš. To je jed​no oruž​je koje uvek može da se sa​ču​va
Pogrešno, pomislio je Viktor Mabaša. Nikada ga neću uperiti u svoju gjavu.
Upo​tre​bi​ću ga na tebi.
Isto veče se Konovalenko napio više nego svih prethodnih dana. Sedeo je na
dru​goj stra​ni sto​la za​kr​va​vlje​nih oči​ju i po​sma​trao ga.
Šta li misli, pitao se Viktor Mabaša za sebe. Da li je taj čovek ikada doživeo
lju​bav? Da sam žena, kako bi iz​gle​da​lo de​li​ti kre​vet sa njim?
Ta pomisao ga je zgadila. Čitavo vreme je pred sobom video mrtvu ženu u
dvo​ri​štu.
-Imaš mno​go mana - pre​ki​nuo ga je Ko​no​va​len​ko u mi​sli​ma
-Tvo​ja naj​ve​ća gre​ška je da si sen​ti​men​ta​lan
-Sen​ti​men​ta​lan
Znao je šta je to značilo. Ali nije bio siguran koje značenje je Konovalenko
pri​da​vao toj reči.
-Nije ti se dopalo to što sam ubio onu ženu - rekao je Konovalenko. - Poslednjih
dana si bio dekoncentrisan i pucao si jako loše. U mom završnom izveštaju Janu
Klej​nu ću po​me​nu​ti tvo​ju sla​bost. Uz​ne​mi​ra​va me
-Mene više uznemirava to što neko može da bude tako brutalan kao ti - odgovorio
je Vik​tor Ma​ba​ša
Odjednom nije više bilo povratka. Znao je da će sada izgovoriti Konovalenku ono

125
što je mi​slio.
-Gluplji si nego što sam mislio - rekao je Konovalenko. - Pretpostavljam da to
leži u tvo​joj cr​nač​koj pri​ro​di
Viktor Mabaša je pustio da se reči stalože u njegovu podsvest. Zatim se polako
po​di​gao.
-Ubi​ću te - re​kao je
Ko​no​va​len​ko je sa osme​hom od​mah​nuo gla​vom.
-Ne - re​kao je. - Ne​ćeš
Vik​tor Ma​ba​ša je sva​ke ve​če​ri uz​i​mao pi​što​lj koji je le​žao na sto​lu is​pred vra​ta od
če​li​ka. Sada ga je iz​vu​kao i upe​rio u Ko​no​va​I​en​ka.
-Nije tre​ba​lo da je ubi​ješ - re​kao je. - Tim či​nom si po​ni​zio i sebe i mene
Vi​deo je da je Ko​no​va​len​ko od​jed​nom po​stao upla​šen.
-Ti si lud - re​kao je. - Ne mo​žeš da me ubi​ješ
-Ne postoji ništa što mogu bolje da uradim od onoga što mora da se uradi -
od​go​vo​rio je Vik​tor Ma​ba​ša. - Usta​ni. Po​la​ko. Po​ka​ži ruke. Okre​ni se
Ko​no​va​len​ko je uči​nio ona​ko kako mu je re​kao.
Viktor Mabaša je uspeo da pomisli kako nešto nije u redu pre nego što se
Konovalenko velikom brzinom bacio u stranu. Viktor Mabaša je pucao, ali je metak
po​go​dio jed​nu po​li​cu za knji​ge.
Odakle je nož došao, nije imao pojma. Ali, Konovalenko ga je imao u ruci kada se
sa urlikom na njega bacio. Polomili su sto svojim teretom. Viktor MabaŠa je bio jak,
ali i Konovalenko je imao silnu moć. Viktor Mabaša se našao u nepovoljnom
položaju i video je kako se nož sve više približavao njegovom licu. Tek kada je
uspeo da šutne Konovalenka u leđa, pritisak je popustio. Ispustio je pištolj. Udarao je
Konovalenka pesnicom a da ovaj nije uopšte reagovao. Pre nego što je uspeo da se
oslobodi, osetio je pulsirajući bol u levoj ruci koja je počela da trne. Uspeo je da
zgrabi Konovalenkovu polupraznu flašu votke, okrenuo se i tresnuo mu joj je o čelo.
Ko​no​va​len​ko se stro​po​štao na pod i ostao da leži.
U istom trenutku je Viktor Mabaša otkrio da mu je kažiprst leve ruke bio odsečen.
I da​lje se dr​žao na šaci jed​nim je​di​nim tan​kim par​če​tom kože.
Oteturao je iz kuće. Nije sumnjao u to da je polomio Konovalenkovu glavu.
Poledao je u krv koja je liptala iz ruke. Zatim je stisnuo zube i otkinuo kožu. Prst je
ostao da leži u travi. Vratio se u kuću, urnotao je jednu kuhinjsku krpu oko krvave
ruke, ubacio nekoliko komada odeće u svoju torbu i potom krenuo da traži pištolj.
Zatvorio je vrata iza sebe, upalio,,mercedes“ i nagazio na gas. Vozio je prebrzo po
uskom kolskom putu. Negde usput je susreo drugi automobil i jedva je izbegao sudar.
Po​tom je pro​na​šao iz​laz do ve​ćeg puta i pri​mo​rao se na pa​žlji​vu vo​žnju.
Moj prst, mislio je. Za tebe je, son​go​ma. Pokaži mi put kući. Jan Klejn će

126
razumeti. On je pametan nko​zi. Zna da može da mi veruje. Uradiću ono što od mene
traži, čak i ako se to ne dogodi uz pomoć puške koja puca na osamsto metara. Uradiću
ono što od mene traži i daće mi milion randa. Ali, sada mi je potrebna tvoja pomoć,
son​go​ma. Zbog toga sam ti žr​tvo​vao svoj prst.

Konovalenko je sedeo nepomično u jednoj od kožnih fotelja. Glava mu je pucala od

bolova. Da ga je flaša votke pogodila spreda a ne bočno, sada bi već bio mrtav. Ali, i
dalje je živeo. Povremeno je prislanjao maramicu sa ledom na jednu slepoočnicu.
Uprkos bolu, naterao se da razbistri glavu. Bio je to prvi put da se Konovalenko
na​la​zio u kri​znoj si​tu​a​ci​ji.
Po​sle ot​pri​li​ke jed​nog sata pro​šao je kroz sve mo​gu​će al​te​ma​ti​ve i sada je znao šta
mu je trebalo činiti. Pogledao je na sat. Mogao je dva puta dnevno da nazove
Južnoafričku Republiku i da direktno kontaktira Jana Klejna. Otišao je do kuhinje i
na​pu​nio ma​ra​mi​cu no​vim koc​ka​ma leda.
Dvadeset minuta kasnije, sedeo je na tavanu ispred modernog radio-prijemnika i
nazivao Južnoafričku Republiku. Janu Klejnu je trebalo nekoliko minuta da se javi.
Kada su raz​go​va​ra​li je​dan s dru​gim, nisu po​mi​nja​li ni​ka​kva ime​na.
Konovalenko je ispričao o onome što se dogodilo. Krletka se otvorila i ptica je
ne​sta​la - re​kao je. - Nije joj uspe​lo da na​u​či da peva.
Jan Klejn nije smesta shvatio šta se dogodilo. Ali, kada mu se slika konačno
razbistrila pred očima, njegov odgovor je bio jasan. Pticu mora da se uhvati. Druga
ptica će biti poslata da je zameni. Obaveštenje o pošiljki će stići kasnije. Sada sve
mora za neko vre​me da se vra​ti na po​la​znu tač​ku.
Kada je razgovor bio gotov, Konovalenko je osetio veliko zadovoljstvo. Jan Klejn
je ra​zu​meo da je Ko​no​va​len​ko uči​nio ono što se od nje​ga oče​ki​va​lo.
Četvrti preduslov, onaj o kome Viktor Mabaša nikada nije bio informisan, bio je
jako jed​no​sta​van.
-Testiraj ga - rekao mu je Klejn onom prilikom kada su se sreli u Najrobiju da bi
skovali planove za budućnost Viktora Mabaše. - Testiraj njegovu izdržljivost, traži
njegove slabe tačke. Moramo da budemo sigurni da će zaista istrajati. Suviše je toga
na kocki da bi se nešto prepustilo slučaju. Ako nije dovoljno dobar, mora da bude
za​me​njen
Viktor Mabaša nije istrajao, mislio je Konovalenko. Ispod one tvrde
spo​lja​šnjo​sti, na​la​zio se samo je​dan zbu​njen i sen​ti​men​ta​lan Afri​ka​nac.
Sada je na Konovalenku bilo da ga pronađe i ubije. Posle će se postepeno
kon​fron​ti​ra​ti sa no​vim kan​di​da​tom Jana Klej​na.
Bio je svestan da ono što sada mora da učini, neće biti baš jednostavno. Viktor
Mabaša je bio povređen i delao je nepredvidljivo. I pored toga, Konovalenko nije

127
sumnjao u svoj uspeh. Njegova istrajnost je bila jako poznata u vreme dana KGB-a.
Bio je čo​vek koji ni​ka​da nije odu​sta​jao.
Ko​no​va​len​ko je le​gao na kre​vet i od​spa​vao ne​ko​li​ko sati.
Rano u zoru je spa​ko​vao svo​ju tor​bu i od​neo je do BMV-a.
Pre nego što je zatvorio ulazna vrata, pričvrstio je detonator koji će dići celu kuću
u vazduh. Namestio je vreme detonacije na tri sata. Kada dođe do eksplozije, biće već
ve​o​ma da​le​ko.
Odvezao se odatle nešto iza šest. Računao je da će biti u Stokholmu kasno po
pod​ne.
Kod izlaza na E14, stajala su dva policijska automobila. Za jedan trenutak se
uplašio da je Viktor Mabaša razotkrio svoje i njegovo postojanje. Ali niko u
po​li​cij​skim au​to​mo​bi​li​ma nije re​a​go​vao dok je pro​la​zio po​red.

128
 11.

Stan se na​la​zio u jed​nom so​li​te​ru u Ha​lun​di.

Konovalenko se parkirao ispred kuće u kasno popodne, utorka 28. aprila. Dao je
sebi dosta vremena za put od Skonea. Iako je uživao u brzoj vožnji, a moćni BMV je
molio za gas, pažljivo se pridržavao propisanih brzina. Izvan Janšopinga je gorko
konstantovao da je policija zaustavljala izvestan broj vozača. Pošto ga je nekoliko
njih za​o​bi​šlo, za​klju​čio je da ih je ve​ro​vat​no re​gi​stro​va​la ra​dar​ska kon​tro​la.
Ko​no​va​len​ko nije uop​šte ve​ro​vao u spo​sob​nost šved​ske po​li​ci​je. Pret​po​sta​vljao je
da je to bilo zbog njegovog prezira prema otvorenom, demokratskom švedskom
društvu. Konovalenko ne samo da nije verovao u demokratiju, već ju je mrzeo. Ona ga
je lišila velikog dela života. Iako je bilo potrebno puno vremena da se sprovede -
možda je čak nikada neće biti moguće ostvariti - napustio je Lenjingrad čim je uvideo
da sta​ro, sa​vr​še​no so​vjet​sko dru​štvo nije više mo​glo da se spa​se.
Odluka je pala kada je došlo do pokušaja puča u jesen 1991, u kome je izvestan
broj vojnih lica i članova Politbiroa iz starog plemena pokušao da obnovi raniji
hijerarhijski sistem. Ali kada je neuspeh postao činjenicom, Konovalenko je smesta
počeo da planira svoje bekstvo. U jednoj demokratiji, bez obzira na to kako je
izgledala, ne bi nikada mogao da živi. Uniforma koju je nosio od početka svoje
službe u KGB-u u koji je primljen kao regrut već u svojim ranim dvadesetim
godinama, postala mu je gornjim slojem kože. Nije želeo da sebi oguli kožu. Šta bi
onda od nje​ga osta​lo?
Takođe, nije bio usamljen u takvom rezonovanju. Poslednjih godina, otkada se
KGB podvrgao strogim reformama, otkada se zid u Berlinu brutalno srušio, on i
njegove kolege su stalno diskutovali o tome kako bi budućnost mogla izgledati. U
nepisana pravila obaveštajne službe je spadalo da se zahteva agitovanje čim je jedno
totalitarno društvo počelo da se raspada. Previše ljudi je palo u šake KGB- a,
previše rodbine je htelo da osveti svoje nestale ili ubijene članove porodice.
Konovalenko nije imao želju da ga odvuku pred sud na isti onaj način na koji su to
uradili sa bivšim kolegama iz Štazija u novoujedinjenoj Nemačkoj. Postavio je kartu
sveta na jedan od zidova svoje kancelarije i proučavao je satima. Bio je primoran da
uvidi kako mu svet krajem dvadesetog veka nije baš odgovarao. Bilo mu je teško da
zamisli život u nekoj od brutalnih ali sasvim nestabilnih diktatura Latinske Amerike.
Takođe nije imao nekog poverenja u samoproglašene vladare koji su još uvek
upravljali nekim od afričkih zemalja. Sa druge strane, razmatrao je mogućnost o
građenju budućnosti u jednoj od fundamentalističkih arapskih zemalja. Za islamsku
religiju mu je delimično bilo svejedno, a delimično mu je bila mrska. Pa ipak, znao je

129
da su se vladari držali na vlasti pomoću policije velikih ovlašćenja koja je bila
delimično otvorenog, delimično tajnog karaktera. Na kraju je otpisao i tu mogućnost.
Verovao je da nikada neće biti u stanju da se adaptira na tako strane nacionalne
kulture, bez obzira na islamsku zemlju koju izabere. Sem toga, nije želeo da se
od​rek​ne vot​ke.
Čak je razmišljao i o tome da ponudi svoje usluge nekoj od međunarodnih službi
obez​be​đe​nja. Ali bio je su​vi​še ne​si​gu​ran - bio je to svet koji nije po​zna​vao.
Na kraju, postojala je samo jedna zemlja koja je za njega dolazila u obzir.
Južnoafrička Republika. Pročitao je sve što je mogao da pronađe od teško nabavljive
literature o ovoj zemlji. Pomoću autoriteta koji su oficiri KGB-a još uvek imali,
pronašao je i otvorio određen broj književnih i politički,,otrovnih“ ormarića. Čitanje
ga je još više učvrstilo u ubeđenju da je Južnoafrička Republika za njega bila
prigodna alternativa za izgrađivanje sopstvene budućnosti. Dopadala mu se rasna
politika i uvideo je kako su i otvorene i tajne policijske organizacije bile dobro
raz​ra​đe​ne i da su ima​le ve​li​ki uti​caj.
Nije voleo obojene ljude, naročito ne crnce. Za njega su to bili ljudi niže
vrednosti, neuračunljivi, često kriminalci. Da li su to bile samo predrasude ili ne, nije
imao pojma. Jednostavno je odlučio da je to bilo tako. Dopadala mu se pomisao da bi
imao po​slu​gu, ba​tle​ra i ba​što​va​na.
Anatolij Konovalenko je bio oženjen. Međutim, svoju budućnost je planirao bez
svoje žene Mire. Od nje se umorio već pre mnogo godina. I ona je verovatno bila
umorna od njega. Nikada nije mario da je o tome pita. Ostala je samo navika prazne
sadržine i bez osećanja. To je nadoknađivao time što je redovno održavao veze sa
že​na​ma sa ko​ji​ma je ostva​rio kon​takt kroz svoj po​sao.
Nji​ho​ve dve ćer​ke su već ži​ve​le svo​jim ži​vo​ti​ma. Za njih nije mo​rao da se bri​ne.
Bekstvo iz imperije u propadanju, osmislio je kao nestajanje u nevidljivost.
Anatolij Konovalenko će prestati da postoji. Promeniće identitet, možda čak i izgled.
Njegova žena će morati da se snađe najbolje što može od penzije koju će dobijati
kada on bude bio pro​gla​šen mr​tvim.
Kao i većina njegovih kolega, Konovalenko je tokom godina organizovao sistem
tajnih izlaza kroz koje je, ukoliko je to bilo potrebno, mogao da izbegne eventualnu
kriznu situaciju. Pravio je rezervu u stranoj valuti, imao je nekoliko alternativnih
identiteta, pasoše i ostala dokumenta. Sem toga, imao je veliku mrežu kontakata koju
su sačinjavali ljudi na strateški važnim položajima. Bili su u Aeroflotu, u carini i u
stranim agencijama. Oni koji su pripadali no​men​kla​tu​ri, bili su poput članova tajne
sekte. Bili su tu jedan za drugog, zajedno su garantovali za održavanje njihovog
na​či​na ži​vo​ta. Ma​kar su tako mi​sli​li sve dok se nes​hva​tlji​vi slom nije do​go​dio.
Na kra​ju, pred sam beg, sve se iz​de​ša​va​lo jako brzo. Po​zvao je Jana Klej​na koji je

130
bio oficir za vezu između KGB-a i južnoafričke obaveštajne službe. Sreli su se tokom
posete koju je Konovalenko zakazao na stanici Moskva u Najrobiju, što je ujedno bila
njegova prva poseta afričkom kontinentu. Dobro su se složili i Jan Klejn mu je jasno
stavio do znanja kako bi Konovalenkove usluge mogle biti od vrednosti za njegovu
ze​mlju. U iz​gle​du su bili emi​gra​ci​ja i je​dan ugo​dan ži​vot.
To će ipak trajati. Konovalenku je bila potrebna međustanica po napuštanju
Sovjetskog Saveza. Odlučio se za Švedsku. Mnoge kolege su mu preporučile tu
zemlju. Pored toga što je imala visok životni standard, bilo je lako prelaziti preko
njenih granica i još lakše držati se po strani, anonimno, ukoliko je čovek to želeo.
Osim toga, postojala je rastuća ruska kolonija, čak i ona koju su činili kriminalci
organizovani u grupe koje su polako počele da operišu po Švedskoj. U mnogim
slučajevima radilo se o pacovima koji su pre svih napustili brod koji je tonuo.
Konovalenko je znao da će imati koristi od ovih ljudi. KGB je ranije sjajno
sarađivao sa ruskim kriminalcima. Sada bi mogli biti od koristi jedni drugima čak i u
iz​gnan​stvu.
Izašao je iz automobila i pomislio da je i u ovoj zemlji koja se smatrala uzorom,
bilo takođe fleka srama. Depresivno naselje ga je podsetilo i na Lenjingrad i na
Berlin. Izgledalo je kao da je buduće propadanje bilo uklesano na fasade kuća.
Istovremeno je shvatio da su Vladimir Rajkov i njegova žena učinili pravi potez time
što su se nastanili u Halundi. Ovde je u kućama pod kirijom živeo veliki broj
na​ci​o​nal​no​sti. Tu su mo​gli da žive u ano​nim​no​sti koja im je bila po​treb​na.
Koju ja že​lim, ispra​vio je svo​ju mi​sao.
Kada je došao u Švedsku, iskoristio je Rajkova da se brzo stopi u svoju novu
realnost. Rajkov je bio u Stokholmu od početka osamdesetih. Greškom je ubio jednog
od šefova KGB-a u Kijevu i shvatio da mora da pobegne iz zemlje. Pošto je bio
taman i imao izgled koji je mogao da prođe kao arapski, ušao je u zemlju kao iranski
izbeglica. Uprkos tome što nije pričao ni reč iranskog, veoma brzo je dobio status
izbeglice. Kada je vremenom dobio švedsko državljanstvo, vratio je nazad svoje
pravo ime Rajkov. Bio je Iranac samo kada je imao posla sa švedskim vlastima. Da bi
izdržavao sebe i svoju, tobože iransku ženu, izvršio je već u vreme izbegličkog života
izvan Flena par jednostavnih pljački banaka. To mu je donelo pristojan početni
kapital. Takođe je uvideo da može da zarađuje pare time što će da organizuje servis
za doček drugih ruskih državljana koji su u povećanom broju, legalno ili manje
legalno, dolazili u Švedsku. Njegov malo neobičan turistički biro ubrzo je došao na
glas i periodično bi imao više ljudi o kojima je trebalo da se postara nego što je
mogao da postigne. Na platnom spisku je imao različite predstavnike švedskih organa
uprave, povremeno čak i referente u emigracionom odseku što je doprinelo tome da je
biro stekao dobru reputaciju po svojoj efektivnosti i dobrom planiranju. Ponekad se

131
nervirao što je bilo tako teško podmititi švedske službenike. Ali, često mu je i to
polazilo za rukom ukoliko je oprezno pristupao stvari. Rajkov je takođe uveo veoma
cenjenu tradiciju pozivanja svih novodošavših emigranata na pravi ruski ručak u
nje​gov stan u Ha​lun​di.
Konovalenko je vrlo brzo po svome dolasku video da je Rajkov iza svoje čvrste
spoljašnjosti ustvari bio povodljiv i siabog karaktera. Kada je Konovalenko počeo da
se nabacuje njegovoj ženi, a ova se uopšte nije pokazala nevoljnom, uskoro je imao
Rajkova tamo gde je želeo. Konovalenko je tako organizovao svoj život, da je
Rajkov bio taj koji je morao da obavlja sve praktične pripreme i sve one monotone
ru​tin​ske po​slo​ve.
Kada ga je Jan Klejn nazvao i ponudio zadatak da se stara o jednom afričkom
profesionalnom ubici pred važnim atentatom u Južnoafričkoj Republici, Rajkovu je
dao da obavi sve praktične pripreme. On je iznajmio kuću u Skoneu, nabavio
automobile i obezbedio hranu. On je održavao vezu sa falsifikatorom dokumenata i
bio je taj koji je preuzeo oružje koje je Konovalenko uspeo da prokrijumčari iz Sankt
Pe​ter​bur​ga.
Ko​no​va​len​ko je znao da je Raj​kov po​se​do​vao još je​dan kva​li​tet.
Nije okle​vao da ubi​je kada je to bilo ne​op​hod​no.

Konovalenko je zaključao automobil, uzeo svoju torbu i popeo se na peti sprat. Imao
je ključ, ali umesto da otključa, zazvonio je. Signal je bio jednostavan, jedna vrsta
ko​di​ra​ne ver​zi​je po​čet​nog tak​ta za In​ter​na​ci​o​na​lu.
Tanja je otvorila vrata. Kada je videla da je bez Viktora Mabaše, sa čuđenjem ga
je po​gle​da​la.
-Zar si već tu? - re​kla je. - Gde je ča​mu​ga
-Da li je Vladimir kod kuće? - pitao je Konovalenko ne trudeći se da odgovori na
nje​na pi​ta​nja
Dao joj je torbu i ušao u stan. Imao je četiri sobe i bio je opremljen skupim
kožnim foteljama, mermernim stolom i poslednjim modelima stereo uređaja i video
tehnike. Sve je bilo jako neukusno i Konovalenku se nije dopadalo da tamo živi. Sada
je na to bio pri​nu​đen.
Vladimir se pojavio iz spavaće sobe obučen u skupoceni bademantil od svile. Za
razliku od Tanje koja je bila vitka, Vladimir se prelivao na sve strane. Konovalenko
je razmišljao da je izgledao kao da mu je bilo naređeno da bude debeo. Vladimir
naj​ve​ro​vat​ni​je ne bi ni pro​te​sto​vao zbog jed​ne ta​kve na​red​be.
Tanja je postavila na sto jednostavan obrok i jednu flašu votke. Konovalenko je
ispričao ono što je smatrao da je trebalo da znaju. Ali, nije pomenuo ženu koju je bio
pri​nu​đen da ubi​je.

132
 Najvažnije je bilo da je Viktora Mabašu obuzeo neobjašnjiv psihički slom. Sada
se na​la​zio ne​gde u Sved​skoj i mo​rao se bez​u​slov​no li​kvi​di​ra​ti.
-Za​što to nisi oba​vio u Sko​neu? - pi​tao je Vla​di​mir
-Do​šlo je do iz​ve​snih po​te​ško​ća - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
Ni Vla​di​mir ni Ta​nja nisu više po​sta​vlja​li pi​ta​nja.
Tokom vožnje je Konovalenko prošao u mislima kroz sve ono što se dogodilo i o
onome što mora da se desi. Znao je da je Viktor Mabaša imao samo jednu mogućnost
da na​pu​sti ze​mlju.
Mora da pronađe Konovalenka. On ima njegove karte i pasoš i jedino on je
mo​gao da mu da no​vac.
Viktor Mabaša će najverovatnije doći do Stokholma, ukoliko to već nije učinio. A
onda će Ko​no​va​len​ko i Raj​kov da se po​sta​ra​ju o nje​mu.
Konovalenko je popio nekoliko čaša votke. Ali, vodio je računa da se ne napije.
Cak iako je to bilo nešto što je najviše priželjkivao u ovom trenutku, imao je prvo da
oba​vi je​dan va​žan po​sao.
Mora da nazove Jana Klejna na broj u Pretoriji za koji je dobio dozvolu da ga
upo​tre​bi samo u naj​hit​ni​jim slu​ča​je​vi​ma.
-Idite u spavaću sobu - rekao je Tanji i Vladimiru. - Zatvorite vrata i uključite
ra​dio. Mo​ram da okre​nem je​dan broj i že​lim da bu​dem ne​o​me​tan
Znao je da su i Tanja i Vladimir prisluškivali kada su za to imali priliku. Ovoga
puta to nije želeo da im dozvoli. Naročito ne pošto je imao nameru da Janu Klejnu
is​pri​ča za ženu koju je bio pri​nu​đen da ubi​je.
To će mu dati prostor da nervni slom Viktora Mabaše predstavi kao nešto jako
pozitivno. Time će biti jasno da je otkrivanje čovekove slabosti pre nego što je za to
bilo su​vi​še ka​sno, bila is​klju​či​vo Ko​no​va​len​ko​va za​slu​ga.
Ubistvo žene je takođe moglo da obavi jednu drugu funkciju. Jan Klejn će
razumeti, ukoliko to već nije, da je Konovalenko bio jedan apsolutno bezobziran i
hlad​no​kr​van čo​vek.
Ono što je Jan Klejn objasnio u Najrobiju, bi!o je ono što je trenutno
naj​po​treb​ni​je u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci.
Bel​ci koji pre​zi​ru smrt.
Konovalenko je okrenuo broj koji je naučio napamet Čim ga je dobio u Africi.
Tokom mnogih godina oficirske službe u KGB-u, stalno je pokušavao da vežba svoju
kon​cen​tra​ci​ju i me​mo​ri​ju, pam​će​njem te​le​fon​skih bro​je​va.
Morao je četiri puta da ukuca mnoge brojke pre nego što je satelit uhvatio signale
pre​ko ekva​to​ra i po​no​vo ih po​slao na​zad na ze​mlju.
Neko je po​di​gao slu​ša​li​cu u Pre​to​ri​ji.
Ko​no​va​len​ko je sme​sta pre​po​znao pro​mu​kao, spo​ri glas.

133
 U početku mu je bilo teško da savlada eho zbog interkontinentalnih veza. Ali, brzo
se pri​vi​kao.
Ponovo je izvestio o onome što se desiio. Sve vreme je pričao u šiframa. Viktor
Mabaša je bio pre​du​zi​mač. Vrlo pažljivo se pripremio u toku vožnje do Stokholma i
Jan Klejn ga nije pre​ki​nuo ni je​dan je​di​ni put pi​ta​njem ili za​hte​vom da mu po​ja​sni.
Kada je Ko​no​va​len​ko za​vr​šio, sa dru​ge stra​ne slu​ša​li​ce je vla​da​la ti​ši​na.
Če​kao je.
-Po​sla​će​mo no​vog pre​du​zi​ma​ča - re​kao je Jan Klejn na kra​ju
-Onaj drugi naravno mora odmah da se otpusti. Čućemo se kada saznamo nešto
više o za​me​ni​ku
Razgovor je bio završen. Konovalenko je spustio slušalicu i znao je da je
razgovor protekao baš onako kako se nadao da hoće. Jan Klejn je protumačio razvoj
do​ga​đa​ja kao da je Ko​no​va​len​ko spre​čio ka​ta​stro​fal​ni is​hod pla​ni​ra​nog aten​ta​ta.
Nije mogao da odoli iskušenju da se prikrade vratima spavaće sobe i oslušne.
Sem ra​di​ja koji je bio uklju​čen, unu​tra je bilo tiho.
Seo je za sto i usuo poia čaše votke. Sada je mogao sebi da dozvoli da se napije.
Po​što je imao po​tre​bu da bude sam, osta​vio je vra​ta od spa​va​će sobe za​tvo​re​na.
Usko​ro će sa Ta​njom oti​ći u svo​ju go​stinj​sku sobu.

Sutradan u rano jutro, oprezno je izašao iz kreveta da ne bi probudio Tanju. Rajkov je

već bio budan i sedeo je u kuhinji i pio kafu. Konovalenko je uzeo jednu šolju i
na​me​stio se pre​ko puta nje​ga.
Viktor Mabaša mora da umre - rekao je. - Pre ili kasnije će se pojaviti u
Stokholmu. Imam snažan osećaj da je već ovde. Odsekao sam mu prst pre nego što je
nestao. Znači, imaće ili zavoj ili rukavicu na levoj ruci. Najverovatnije je da će
posetiti jedan od gradskih klubova u kojima se sastaju Afrikanci. Nema nikakvu drugu
alternativu da me pronađe. Zato ćeš danas da proširiš vest da postoji novčana
nagrada za Viktora Mabašu. Sto hiljada kruna za onoga ko ga se otarasi. Posetićeš sve
tvoje kontakte, sve ruske kriminalce koje poznaješ. Ne pominji moje ime. Reci samo
da je na​gra​da si​gur​na.
-To je do​sta nov​ca - re​kao je Vla​di​mir
To je moj problem - odgovorio je Konovalenko. - Samo uradi onako kako ti
ka​žem. Ni​šta te ne spre​ča​va da i sam za​ra​diš malo para. Ili, za​što ne bih ja to uči​nio?
Konovalenko ne bi imao ništa protiv da lično ispali metak u glavu Viktora
Ma​ba​še. Ali, znao je da je to malo ve​ro​vat​no. Bilo bi dr​sko iza​zi​va​ti sre​ću.
-Večeras ćemo ti i ja krenuti po klubovima - nastavio je. Do tada nagrada mora da
se objavi tako da su svi oni koji bi o njoj trebalo da znaju, informisani. Drugim
re​či​ma, oče​ku​je te puno po​sla

134
 Vladimir je klimnuo glavom i ustao od stola. Uprkos njegovoj nezgrapnoj
de​blji​ni, Ko​no​va​len​ko je znao da je bio jako efek​ti​van kada je to bilo ne​op​hod​no.
Pola sata kasnije, Vladimir je napustio stan. Konovalenko je stajao kraj prozora i
gledao ga dole na asfaltu dok je ulazio u,,volvo“ koji je na Konovalenka delovao kao
no​vi​ji mo​del od ono​ga koji je ra​ni​je imao.
Jelo će ga oterati u grob, mislio je Konovalenko. Nalazi sreću u kupovini novih
au​to​mo​bi​la. Umre​će a da neće spo​zna​ti ve​li​ku sre​ću pre​ko​ra​če​nja sop​stve​nih gra​ni​ca.
Ra​zli​ka iz​me​đu nje​ga i kra​ve pre​ži​var​ke je bila tan​ka kao vlas kose.
I Ko​no​va​len​ko je tog dana imao da oba​vi va​žan za​da​tak.
Mora da nabavi sto hiljada kruna. Da će se to desiti kroz pljačku, bila je jasna
stvar. Pi​ta​nje je bilo samo koju će ban​ku iza​bra​ti.
Otišao je nazad do spavaće sobe i za trenutak se kolebao da li da se uvuče ispod
po​kri​va​ča i pro​bu​di Ta​nju. Po​ti​snuo je tu mi​sao i obu​kao se brzo i tiho.
Napustio je stan u Halundi nešto pre deset. Vazduh je bio prohladan i padala je
kiša.
Grozničavo je razmišljao o tome gde se u tom trenutku mogao nalaziti Viktor
Ma​ba​ša.

U dva i petnaest 29. aprila, Anatolij Konovalenko je opljačkao filijalu Handels banke
u Akali. Za pljačku mu je bilo potrebno dva minuta. Izleteo je iz banke, skrenuo iza
ćoška i otvorio vrata od automobila. Motor nije ni gasio tako da je brzo nestao sa
mesta zločina. Računao je da je sa sobom imao najmanje dupli iznos od neophodnog.
Ako ništa drugo, razmišljao je da časti sebe i Tanju jednim luksuznim ručkom u
re​sto​ra​nu, jed​nom kada Vik​to​ra Ma​ba​še više ne bude bilo.
Put kojim je vozio pravio je naglo skretanje pred samom Ulsvuna ulicom.
Odjednom je zakočio. Ispred njega su stajala dva policijska automobila koja su
blokirala ulicu. Tokom nekoliko sekundi mnoge misli su mu prošle kroz glavu. Kako
je policija uspela da postavi blokadu? Prošio je najviše deset minuta otkako je
napustio banku i otkako se oglasio alarm. I, kako su mogli da znaju da je izabrao baš
ovaj put za bek​stvo?
Onda je re​a​go​vao.
Povukao je menjač i začuo škripu guma po asfaltu. Kada je okrenuo automobil,
okrznuo je korpu za otpatke na trotoaru i zaorao zadnjim branikom po drvetu. Sada
više nije ni po​mi​šljao na to da vozi spo​ro. Mo​rao je da im​pro​vi​zu​je svoj beg.
Iza sebe je čuo sirene. Glasno je opsovao i ponovo se zapitao kako je to moguće.
Istovremeno je proklinjao činjenicu da se uopšte nije snalazio u krajevima severno od
Sundbiberga. Oni putevi za bekstvo između kojih je mogao da bira, odveli bi ga na
neku petlju za centar grada. Ali sada nije imao pojma gde je bio i nije mogao da

135
pla​ni​ra kako će iz​be​ći po​te​ri.
Nije dugo trajalo pre nego što je zalutao u jednom industrijskom kompleksu i
uvideo da se nalazi u ćorsokaku. Policija je već bila iza njega iako je u dve prilike
uvećao razdaljinu prolaskom kroz crveno svetlo. Iskočio je iz automobila sa
plastičnom kesom u jednoj ruci i pištoljem u drugoj. Kada je prvi policijski
automobil zakočio, podigao je oružje i pucao u šoferšajbnu. Nije znao da li je nekoga
pogodio. Ali sada je imao prednost koja mu je bila neophodna. Policajci ga neće
sle​di​ti dok ne po​zo​vu po​ja​ča​nje.
Brzo se po​peo pre​ko ogra​de koja je vo​di​la u jed​no po​druč​je za koje nije mo​gao da
ustanovi da li je bilo lager za otpad ili gradilište. Ali, imao je sreće. Iz drugog pravca
se dovezao automobil sa jednim mladim parom. Izabrali su izolovano mesto da budu
sami. Konovalenko nije oklevao. Prikrao se automobilu otpozadi i kroz otvoren
pro​zor je pri​ti​snuo pi​što​lj na mu​škar​če​vu sle​po​oč​ni​cu.
-Tišina i radi onako kako ti kažem - rekao je na svom lošem švedskom. - Napolje
iz auta. Osta​vi klju​če​ve
Nije delovalo kao da su ga razumeli, ali Konovalenko nije imao vremena za
čekanje. Naglo je otvorio vrata, izvukao vozača, seo za volan i pogledao u devojku na
se​di​štu po​red.
-Sada krećem - rekao je. - Imaš tačno jednu sekundu da se odlučiš da li ćeš sa
mnom ili ne
Vrisnula je i iskočila iz automobila. Konovalenko se odvezao odatle. Sada mu se
više nije žurilo. Sirene su se približavale iz različitih pravaca, ali potera nije mogla
da zna da je sebi pro​na​šao dru​go vo​zi​lo.
Da li sam ubio nekoga? razmišljao je. To ću saznati kada večeras uključim
te​le​vi​zor.
Ostavio je automobil kod stanice metroa u Duvbou i odvezao se gradskim
prevozom nazad u Halundu. Kada je pozvonio na vrata, ni Tanja ni Vladimir nisu bili
kod kuće. Otvorio je svojim ključem, stavio plastičnu kesu sa parama na trpezarijski
sto i uzeo flašu votke. Posle nekoliko čestitih gutljaja, napetost je popustila i mogao je
da konstatuje kako je sve dobro prošlo. Ukoliko je ranio ili možda i ubio jednog od
policajaca, to bi naravno podrazumevalo da je u gradu došlo do uzbune. Ali nije
mo​gao da vidi kako bi to spre​či​lo ili čak od​lo​ži​lo li​kvi​di​ra​nje Vik​to​ra Ma​ba​še.
Iz​bro​jao je no​vac i do​šao do sume od sto še​zde​set i dve hi​lja​de kru​na.
U šest sati je upalio televizor da čuje prve vesti. Tada je samo Tanja bila kod
kuće. Sta​ja​la je u ku​hi​nji i ku​va​la.
Vesti su počele onim na šta je Konovalenko čekao. Uvideo je da bi se metak
kojim je samo nameravao da razbije šoferšajbnu policijskog automobila, pod
drugačijim okolnostima smatrao majstorskim pogotkom. Metak je pogodio jednog od

136
policajaca u automobilu pod uglom između nosa i čela, tačno među oči. Umro je na
licu me​sta.
Zatim je sledila slika policajca koga je Konovalenko ubio. Zvao se Klas
Teng​blad, imao je dva​de​set i šest go​di​na, bio je ože​njen i imao dvo​je ma​lo​let​ne dece.
Policija nije imala nikakvih drugih tragova za počiniocem, sem da je bio sam i da
je to bio isti čovek koji je nekoliko minuta ranije opljačkao filijalu Handels banke u
Aka​li.
Konovalenko je napravio grimasu i prišao televizoru da ga isključi. U istom
tre​nut​ku je pri​me​tio kako je Ta​nja sta​ja​la na vra​ti​ma i po​sma​tra​la ga.
-Samo mrtav policajac je dobar policajac - rekao je i prilisnuo dugme na
da​ljin​skom upra​vlja​ču. - Šta ima za ve​če​ru? Gla​dan sam
Vladimir je došao kući i seo za trpezarijski sto baš u trenutku kada su Tanja i
Ko​no​va​len​ko za​vr​ša​va​li obed.
-Pljačka banke - rekao je Vladimir. - Pa uz to i jedan mrtav policajac. Usamljeni
po​či​ni​lac koji go​vo​ri loš šved​ski. Ve​če​ras baš neće fa​li​ti po​li​ci​ja u gra​du
-Tako nešto se dešava - odgovorio je Konovalenko. - Da li si završio sa
ob​ja​vlji​va​njem po​ter​ni​ce
-Ne postoji ni jedna jedina osoba u podzemlju koja pre ponoći neće znati da može
da se za​ra​di sto hi​lja​da kru​na - re​kao je Raj​kov
Ta​nja mu je pru​ži​la ta​njir sa hra​nom.
-Da li je za​i​sta bilo ne​op​hod​no da se baš da​nas ubi​je po​li​ca​jac? - pi​tao je
-Šta te na​vo​di da po​mi​sliš da sam ga ja ubio? - pi​tao se Ko​no​va​len​ko
Vla​di​mir je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Majstorski pogodak - rekao je. - Pljačka banke za obezbeđivanje para za Viktora
Ma​ba​šu. Stra​ni ak​ce​nat. Pri​lič​no je ve​ro​vat​no da si to bio ti
-Gre​šiš ako mi​sliš da je bio pun po​go​dak - re​kao je Ko​no​va​len​ko. - Bila je sre​ća u
pitanju, odnosno nesreća. Zavisi iz kog ugla se posmatra. Ali, iz sigurnosnih razloga je
bo​lje da ve​če​ras odeš sam do gra​da. Ili po​ve​di Ta​nju sa so​bom
-Postoji nekoliko klubova na Sederu u kojima se okupljaju Afrikanci - rekao je
Vla​di​mir. - Mi​slio sam da poč​nem odan​de

U pola devet su Vladimir i Tanja otišli u grad. Konovalenko se okupao i potom je seo
da gleda televiziju. Različite televizijske stanice su puštale duge priloge o mrtvorn
po​li​caj​cu. Ali, nije bilo ni​ka​kvih tra​go​va o po​či​ni​o​cu.
Na​rav​no, mi​slio je Ko​no​va​len​ko. Ja ne osta​vljam ni​ka​kve tra​go​ve.
Baš je zadremao u svojoj stolici, kada je odjednom zazvonio telefon. Prvo se
oglasio jedan signal. Posle je ponovo zazvonio, ovoga puta sedam puta. Sada je znao
da je to bio Vladimir. U pozadini je mogao da čuje buku koja mu je nagovestila da se

137
na​la​zio u ne​koj di​sko​te​ci.
-Da li me ču​ješ? - vi​kao je Vla​di​mir
-Ču​jem te - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
Je​dva da ču​jem sebe sa​mog - na​sta​vio je. - Ali, imam no​vo​sti.
-Da li je neko video Viktora Mabašu u Stokholmu? - Konovalenko je znao da ga je
si​gur​no zbog toga na​zvao
-Još bo​lje - re​kao je Vla​di​mir. - Ovde je
Ko​no​va​len​ko je du​bo​ko uz​dah​nuo.
-Da li te je pri​me​tio
-Ne, ali je na opre​zu
-Da li je neko sa njim
-Sam je
Konovalenko je razmišljao. Bilo je jedanaest i dvadeset. Koja je odluka bila
isprav​na?
Po​sle krat​kog vre​me​na se odlu​čio.
-Daj mi adresu - rekao je. - Dolazim. Cekaj me napolju. Obrati pažnju na izgled
klu​ba, a na​ro​či​to na to gde su po​žar​ni iz​la​zi
-Sma​traj to uči​nje​nim - od​go​vo​rio je Vla​di​mir
Raz​go​vor je bio za​vr​šen.
Konovalenko je prekontrolisao svoj pištolj i stavio dodatni magacin u džep. Onda
je otišao u svoju sobu i otključao jedan plastičan sanduk koji je stajao uz zid. Iz njega
je izvukao dva suzavca i dve gas-maske koje je stavio u plastičnu kesu u kojoj je
ra​ni​je u toku dana dr​žao pare od pi​jač​ke.
Naposletku se pažljivo očešljao ispred ogledala u kupatilu. To je spadalo u
nje​gov ri​tu​al pre po​la​ska na va​žne za​dat​ke.
U petnaest do dvanaest je napustio stan u Halundi i odvezao se do grada taksijem.
Zahtevao je da ga vozi do Ostermalms trga. Tamo je izašao, platio i zaustavio nov
au​to​mo​bil. Nji​me se od​ve​zao do So​de​ra.
Diskoteka se nalazila u broju 45. Konovalenko je zamolio šofera da ga odveze do
bro​ja 60. Tu je iza​šao iz tak​si​ja i po​čeo da ide na​zad is​tim pu​tem ko​jim je do​šao.
Od​jed​nom je iz sen​ke iz​ro​nio Vla​di​mir.
-I da​lje je tu - re​kao je
Ko​no​va​len​ko je la​ga​no klim​nuo gla​vom.
-Onda ide​mo po nje​ga - re​kao je
Po​tom je za​mo​lio Vla​di​mi​ra da mu opi​še di​sko​te​ku.
-Gde se na​la​zi? - pi​tao je Ko​no​va​len​ko kada je do​bio ja​sni​ju sli​ku
-Kod šan​ka - od​go​vo​rio je Vla​di​mir
Ko​no​va​len​ko je klim​nuo gla​vom.

138
Ne​ko​li​ko mi​nu​ta ka​sni​je, ima​lu su na sebi gas-ma​ske i ot​ko​če​ne pi​što​lje.
Vla​di​mir je otvo​rio vra​ta i gur​nuo dva zbu​nje​na te​lo​hra​ni​te​lja niz ste​pe​ni​ce.
Po​tom je Ko​no​va​len​ko ba​cio su​za​vac.

139
 12.

Daj mi noć, son​go​ma. Kako da izdržim ovu noćnu svetlost koja mi ne dozvoljava da
pronađem neko sklonište? Zašto si me poslao u ovu neobičnu zemlju u kojoj su ljudi
lišeni tame? Dajem ti svoj odsečeni prst, son​go​ma. Žrtvujem ti deo svog tela da bi mi
vratio tamu. Izneverio si me. Ostavio si me samog. Jednako samog kao antilopu koja
više ne može da utek​ne svo​jim go​ni​o​ci​ma.

Viktor Mabaša je doživeo svoj beg kao putovanje u sanjivo, bestelesno stanje.
Osećao se kao da mu je duša putovala odvojeno, nevidljivo, negde pored njega.
Mislio je da oseća svoj sopstveni dah na vratu. U,,mercedesu“ čije su ga kožne
presvlake podsećale na udaljeni miris koža odranih antilopa, postojalo je samo
njegovo telo, pre svega ruka koja je bolela. Prst je bio izgubljen, ali je ipak bio tu -
bes​kuć​ni bol u ne​po​zna​toj ze​mlji.
Od samog početka divljeg bega pokušeo je da se natera da kontroliše svoje misli,
da dela razumno. Ja sam Zulu, ponavljao je u sebi, kao lužbalicu. Pripadam
nepobedivom narodu ratnika, ja sam jedan od sinova Neba. Moji preci su uvek stajali
u prvim redovima kada su naši im​pi​si kretali u napad. Pobedili smo belce pre nego
što su oterali Bušmane u nepregledne pustinje u kojima su ubrzo skončali. Pobedili
smo ih pre nego što su rekli da je naša zemlja njihova. Pobedili smo ih u dolini
Isan​dl​va​na i odsekli njihove vilice koje su kasnije krasile kraljeve kra​a​le. Ja sam
Zulu. jedan od mojih prstiju je odsečen. Ali, izdržaću bol i ostalo mi je devet prstiju,
ono​li​ko ko​li​ko ži​vo​ta ima je​dan ša​kal.

Kada više nije mogao da izdrži, vozio je naslepo jednim šumskim putem i zaustavio se
kod jednog blistavog jezera. Voda je bila tako crna da je prvo pomisiio da je nafta.
Tamo je sedeo na jednoj steni kod obale, odmotao krvavi peškir i primorao se da
pogleda u ruku. I dalje je krvarila, ruka je delovala stranom, bol je vise postojao u
nje​go​voj pod​sve​sti nego u rani od sa​ka​će​nja.
Kako to da je Konovalenko bio brži od njega? One sekunde tokom kojih je
oklevao porazile su ga. Takođe je znao da je njegov beg bio neosmišljen. Poneo se
kao zbu​nje​no dete. Po​stu​pio je ne​ča​sno i pre​ma sebi i pre​ma Janu Klej​nu. Mo​gao je da
ostane, pretraži Konovalenkov prtljag, da potraži avionske karte i pare. Sve što je
uradio je da ponese malo odeće i pištolj. Nije čak mogao ni da se seti puta kojim se
vo​zio. Za nje​ga nije po​sto​ja​la mo​guć​nost da se vra​ti. Ni​ka​da neće pro​na​ći put na​zad.

Slabost, mislio je. Nikada nisam uspeo da je savladam uprkos tome što sam se

140
odrekao sve lojalnosti, svih ambicija kojima sam se punio dok sam odrastao. To sam
dobio kao kaznu od songomana. Poslušala je duhove i pustila pse da pevaju moju
pe​smu u ko​joj se radi o sla​bo​sti koju ni​ka​da neću moći da sa​vla​dam.

Sunce koje se izgleda nikada nije odmaralo u ovoj čudnoj zemlji, već je prešlo preko
horizonta. Jedna grabljivica se podigla iz krošnje drveta i odlepršala daleko preko
je​ze​ra, po​vr​ši​ne mir​ne po​put ogle​da​la.
Pre svega mora da odspava. Nekoliko sati, ne više. Znao je da mu nije bilo
po​treb​no puno sna. Po​sle će nje​gov mo​zak po​no​vo moći da mu po​mog​ne.
U jednom vremenu koje mu je delovalo daleko poput prošlosti njegovih predaka,
njegov otac, Okumana, čovek koji je kovao šiljke za koplja bolje od bilo koga
drugog, objasnio mu je da je, dok god je čovek živeo, postojao izlaz. Smrt je bila
poslednje utočište. To je čovek mogao da sačuva za vreme kada ne postoji nikakva
mogućnost za rešavanje jedne očigledno nepremostive pretnje. Uvek su postojala
rešenja koja čovek u prvom trenutku nije mogao da vidi i zbog toga je čovek, za
razliku od životinje, posedovao mozak. Da bi mogao da pogleda unutra, u sebe, u
taj​ne kut​ke u ko​ji​ma su du​ho​vi pre​da​ka če​ka​li da po​sta​nu lju​di​ma pu​to​ka​zi ži​vo​ta.
Ko sam ja? razmišljao je. Jedno ljudsko biće koje je izgubilo svoj identitet nije
više ljudsko biće, već životinja. To je ono što mi se dogodilo. Počeo sam da ubijam
ljude jer sam i sam bio mrtav. Dok sam bio dete i gledao u table sa natpisima, u
uklete putokaze na kojima je pisalo gde crnci smeju da budu i šta je bilo namenjeno
samo belcima, već sam tada počeo da se smanjujem. Jedno dete treba da raste, da se
uve​ća​va, ali u mo​joj ze​mlji su se cma deca uči​la kako da se sma​nju​ju. Vi​deo sam moje
roditelje kako sakrivaju svoju nevidljivost, svoju sopstvenu zakopanu ogorčenost. Bio
sam poslušno dete koje je naučilo da bude jedno ništa među drugima koji su bili
ništa. Moj pravi otac je bio aparthejd. Naučio sam ono što niko ne bi trebalo da zna:
da živim sa licemerjem, prezirom i lažima koje su se pretvorile u jedinu istinu u
mojoj zemlji. Sa lažima koju su čuvali policija i pasoški zakoni, ali pre svega
poplava bele vode, bujica reči o prirodnoj razlici između crnog i belog i
nadmoćnosti bele civilizacije. Mene je nadmoćnost učinila ubicom, son​ga​ma.
Verujem kako je ovo ultimativna posledica svega onog što sam morao da naučim da
bih počeo da se smanjujem. Jer, šta su drugo bili to razdvajanje i ta licemerna bela
nadmoćnost, do sistematske eksploatacije naših duša? Kada je naše očajanje
eksplodiralo u gnevnom uništavanju, belci nisu uspeli da prepoznaju očajanje i
mržnju koji su bili mnogo, mnogo veći. Njih smo nosili u sebi. U mome unutrašnjem,
vidim svoje misli i osećanja kako se cepaju kao od udarca mača. Mogu bez jednog
pr​sta, ali, kako sam mo​gao da ži​vim bez spo​zna​je ko sam?
Trgnuo se i primetio kako je umalo zaspao. Negde na pragu sna, u polusnu, vratile

141
su mu se mi​sli koje su dav​no ne​sta​le.
Ostao je dugo da sedi na ste​ni kraj je​ze​ra.
Se​ća​nja su se sama ja​vlja​la. Nije mo​rao da ih pri​zi​va.

Leto 1967. Tek je napunio šest godina kada je otkrio da je posedovao sposobnost koja
ga je razlikovala od druge dece sa kojom se igrao u prašini Johanesburškog
predgrađa u kome je živeo. Napravili su fudbal od papira i kanapa, i odjednom je
shvatio kako je imao bolji osećaj za loptu od bilo kojeg od njegovih drugara. Mogao
je njome da upravlja kako je hteo i sledila ga je kao poslušno kuče. Iz otkrića se
rodio njegov najveći san koji će se kasnije bezdušno raspršiti svetom nadmoćnošću.
Ze​leo je da bude naj​po​zna​ti​ji rag​bi igrač Ju​žno​a​frič​ke Re​pu​bli​ke.
Bio je to neverovatno veliki osećaj sreće. Mislio je da će duhovi njegovih
predaka biti dobri prema njemu. Napunio je flašu vodom sa jedne česme i žrtvovao je
cr​ve​noj ze​mlji.
Tog leta je jedan beli trgovac alkoholom parkirao svoj automobil u prašini u
kojoj se Viktor sa svojim drugarima igrao loptom od papira. Čovek za volanom je
dugo po​sma​trao cr​nog de​ča​ka za​di​vlju​ju​ćeg ta​len​ta.
U nekom trenutku se lopta zaustavila kod automobila. Viktor se oprezno približio,
po​klo​nio se i po​di​gao lop​tu.
E, da si beo - rekao je čovek. - Nikada nisam video nikoga ko dribluje kao ti.
Šte​ta što si crn.

Po​gle​dom je pra​tio avi​on koji je is​cr​ta​vao belu štraf​tu po nebu.

Ne sećam se bola, mislio je. Mora da je ipak već tada postojao. Ili se možda
jednom šestogodišnjaku brzo ulilo u glavu da je nepravda bila normalno životno
stanje, te nije uopšte reagovao? Ali, deset godina kasnije, kada mu je bilo šesnaest
go​di​na, sve se pro​me​ni​lo.

Jun 1976. Soveto. Ispred srednje škole Orladno junior okupilo se petnaest hiljada
đaka. On nije pripadao toj skupini. Živeo je na ulici, životom malog, ali sve
spretnijeg i sve bezobžirnijeg lopova. I dalje je potkradao samo crnce. Ali pogled mu
je bio upravljen ka belačkim naseljima u kojima su mogle da se izvrše velike pljačke.
Struja ga je povukla u društvo mladih ljudi koji su delili svoj bes zbog uvođenja
nastave na omraženom burskom jeziku. Još uvek se sećao mlade devojke koja je
stegla šake u pesnice i vikala predsedniku koji nije bio prisutan: „Forstere! Pričaj
zulu, pa ćemo mi da pričamo afrikanerski!“ U njemu je zavladao haos. Unutrašnja
dramatika, policija koja je krenula u napad i žestoki udarci njihovih šam​bok​sa,
zahvatili su ga tek kada je i sam dobio udarac. Učestvovao je u kamenovanju i njegov

142
osećaj za loptu se ponovo probudio. Pogađao je metu skoro svime što je bacao, video
je policajca koji se uhvatio za obraz prstima kroz koje je Šikljala krv i smesta se
prisetio čoveka iz automobila i njegovih reči koje mu je uputio dok je stajao u
crvenoj prašini da pokupi svoju papirnu loptu. Zatim su ga uhvatili i udarci bičevima
po koži su bili toliko jaki da se bol preneo unutra. Naročito se sećao jednog
policajca, snažnog crvenog čoveka koji je zaudarao na ustajali alkohol. Otkrio je strah
u njegovim očima. U tom trenutku je shvatio da je bio jači od njega i da će se belčev
strah ka​sni​je pre​tvo​ri​ti u bes​ko​na​čan pre​zir.
Iz misli ga je trgnulo to što mu se učinilo da je video nešto na drugoj strani jezera.
Sada je mogao da vidi kako je to bio jedan crveni čamac koji se lagano kretao u
njegovom pravcu. Covek u njemu veslao je sporim zamasima. Uprkos velikoj
uda​lje​no​sti, do nje​ga je do​pro zvuk za​ve​sla​ja.
Ustao je sa stene, zateturao se od iznenadne vrtoglavice i shvatio kako je za ruku
morao da se pobrine lekar. Oduvek je imao proređenu krv i dugo je krvario kada bi se
povredio. Sem toga, morao je da dođe do nečega za piće. Seo je u automobil, upalio
mo​tor i vi​deo da će ben​zin po​tra​ja​ti za još sat vre​me​na.
Kada je iza​šao na glav​ni put na​sta​vio je u is​tom prav​cu koji je ra​ni​je iza​brao.
Trebalo mu je četrdeset i pet minuta da dođe do gradića po imenu Elmhult.
Pokušao je da prokljuvi kako se ime izgovaralo. Stao je kod jedne benzinske pumpe.
Od Konovalenka je ranije dobio pare za benzin. Sada je imao još samo dve
novčanice od sto kruna i znao je kako da barata automatom za plaćanje. Povređena
ruka ga je spu​ta​va​la i vi​deo je da je pri​vla​čio pa​žnju.
Jedan postariji čovek se ponudio da mu pomogne. Viktor Mabaša nije razumeo šta
je govorio, ali je klimnuo glavom i pokušao da se nasmeje. Napunio je rezervoar za
sto kruna i otkrio da je to bilo dovoljno za svega deset litara. Aii, morao je nešto da
pojede i pre svega, morao je da ugasi žeđ. Pošto se mumlajući zahvalio čoveku koji
mu je pomogao i pomerio automobil od automata, ušao je u prodavnicu na pumpi.
Kupio je hleb i dve velike flaše,,koka-kole“. Kada je platio, ostalo mu je četrdeset
kruna. Na jednoj karti koja se nalazila među mnogobrojnim reklamnim prospektima
kod kase, bez​u​spe​šno je po​ku​ša​vao da pro​na​đe Elm​hul​tu.
Otišao je napolje do automobila i otkinuo zubima veliki komad hleba. Pre toga je
uga​sio svo​ju ogrom​nu žeđ po​piv​ši či​ta​vu fla​šu,,koka-kole“.
Pokušao je da odluči šta da radi. Kako će da pronađe lekara ili bolnicu? Nije
imao novca kojim bi mogao da plati lekarski pregled. Bolničko osoblje ga ne bi
pri​mi​lo i od​bi​li bi da ga leče.
Znao je šta je to znaČilo. Mora da izvrši pljačku. Pištolj koji je ležao u pregradi
za ru​ka​vi​ce, bio je nje​gov je​di​ni iz​laz.
Osta​vio je gra​dić iza sebe i na​sta​vio kroz, na​i​zgled, ne​pre​gled​ne šume.

143
 Nadam se da neću morati nekoga da ubijem, pomislio je. Ne želim da ubijem
ni​ko​ga dok ne oba​vim svoj za​da​tak i ubi​jem De Kler​ka.

Prvi put kada sam ubio Čoveka, son​go​ma, nisam bio sam. Pa ipak ne mogu da
za​bo​ra​vim iako mi je jako te​ško da se se​tim dru​gih li​u​di koje sam ka​sni​je ubio. Bilo je
to onog prepodneva, januara 1981, na groblju u Duduzi. Sećam se naprslih
nadgrobnih spomenika, son​go​ma, sećam se da sam želeo da se popnem na krov
porodične grobnice. Tog jutra je trebalo da sahrane jednog starijeg rođaka, mislim da
je u pitanju bio brat od tetke moga oca. Na drugom delu groblja su se odvijale ostale
sahrane. Odjednom je odnekle doprla velika buka, povorka se osipala. Video sam
jednu devojku dok je trčala između grobova, trčala je kao gonjena košuta, ona je bila
gonjena. Neko je vikno kako je bila uhoda belaca, kako je bila crnkinja koja je radila
za policiju. Uhvatili su je, vrisnula je, njena nevolja je bila veća od ičega što sam do
tada doživeo. Izboli su je nožem, batinali motkama, a ona je samo nemoćno ležala
među grobnicama, i dalje u životu. Onda smo počeli da donosimo suve grane i busene
trave koje smo iščupali između grobnica. Kažem mi zato Što sam i ja odjednom bio u
svemu tome. Zašto bi crnkinja koja je davala informacije policiji, živela? Molila je za
svoj život ali joj je telo ubrzo bilo prekriveno suvim granama i busenjem i spalili smo
je živu tamo gde je ležala. Bezuspešno je pokušavala da izbegne plamenovima, ali mi
smo je držali dok joj se lice nije ugljenisalo. To je bila prva osoba koju sam ubio,
son​go​ma, i nikada je neću zaboraviti, jer kada sam nju ubio,-ubio sam i samog sebe.
Segregacija je trijumfovala. Postao sam životinja, son​go​ma. Nije bilo više ničega
čemu sam se mo​gao vra​ti​ti.

Ruka je ponovo počela da ga boli. Viktor Mabaša je pokušao da je drži sasvim

nepomičnom, ne bi li ublažio bol. Sunce je i dalje stajalo visoko i nije se ni trudio da
pogleda na sat. Još uvek je imao da provede dosta vremena u kolima i pušta misli da
mu pra​ve dru​štvo.
Uopšte ne znam gde sam, mislio je. Znam da sam u jednoj zemlji koja se zove
Švedska, ali ne i više od toga. Možda svet zapravo izgleda baš ovako? Ne postoji
ni​jed​no ovde ili tamo. Po​sto​ji samo jed​no sada.
Malo-po​ma​lo je pao ču​dan, je​dva pri​me​tan su​ton.
Sta​vio je je​dan od šar​že​ra u pi​što​lj koji je za​tim za​de​nuo za po​jas.
Nedostajali su mu njegovi noževi. Ali, takođe je bio nameračen da ne ubije
ni​ko​ga uko​li​ko se to dalo iz​be​ći.
Pogledao je u komandnu tablu. Uskoro će ponovo biti primoran da sipa benzin.
Sada mora da reši problem sa parama. Još uvek se nadao da neće nikoga morati da
ubi​je.

144
 Nekoliko kilometara dalje, otkrio je jednu malu radnju koja je radila noću.
Zaustavio se, ugasio motor i čekao da se lokal isprazni od mušterija. Otkočio je
pištolj, izašao iz automobila i hitro ušao u radnju. Za kasom je stajao jedan stariji
čovek. Viktor je pištoljem pokazao na kasu. Čovek je pokušao nešto da kaže, ali je
Viktor pucao u tavanicu i ponovo pokazao na kasu. Čovek ju je otvorio drhtavim
rukama. Viktor se nagnuo, premestio pištolj u ruku koja ga je bolela i na brzinu
po​ku​pio pare. Po​tom se okre​nuo i užur​ba​no na​pu​stio rad​nju.
Nije video da se čovek stropoštao na pod iza pulta. Pri padu je žestoko udario
gla​vom o be​ton​ski pod. To će se ka​sni​je pro​tu​ma​či​ti kao da ga je pljač​kaš uda​rio.
Čovek koji je ležao iza pulta je bio već mrtav. Njegovo srce nije izdržalo
iz​ne​na​dan šok.
Dok je Viktor žurio da napusti radnju, njegov zavoj se zaglavio u vratima. Nije
imao vre​me​na da ga ras​pe​tlja​va, već se odu​preo bolu i oslo​bo​dio ruku.
U istom trenutku je video da je ispred radnje stajala devojčica koja ga je
posmatrala. Imala je možda trinaest godina i njene su oči bile jako krupne. Gledala je
u nje​go​vu kr​va​vu ruku.
Mo​ram da je ubi​jem, mi​slio je. Ne mogu da ži​vim sa sve​do​ci​ma.
Izvukao je pištolj i uperio ga u nju. Nije mogao da puca. Pustio je ruku da padne,
po​žu​rio je na​zad do au​to​mo​bi​la i od​ve​zao se oda​tle.
Pomislio je kako će mu uskoro policija biti za petama. Počeće da traže crnca
osa​ka​će​ne ruke. De​voj​či​ca koju nije ubio će pri​ča​ti. Dao je sebi naj​vi​še če​ti​ri sata pre
nego što bude bio pri​nu​đen da tra​ži dru​gi auto.
Stao je kod jedne benzinske pumpe bez imena i napunio rezervoar. Video je da je
na jednoj tabli pored koje je ranije prošao stajao natpis Stokholm i ovoga puta je
po​ku​šao da za​pam​ti put ko​jim će se vra​ti​ti.
Odjednom je osetio veliki umor. Biće prinuđen da zastane negde kraj puta i malo
od​spa​va.
Na​dao se da će ne​gde pro​na​ći još jed​no je​ze​ro crne i mir​ne vode.

Pronašao ga je na velikoj ravnici, neposredno pre južnog prilaza Linšepingu. Tada je

već imao drugi automobii. Dovezao se do motela ispred Huskvarne i tamo je uspeo da
obije vrata i upali na kratak spoj neki drugi,,mercedes". Posle toga je vozio onoliko
dugo koliko je mogao. Ispred Linšepinga je skrenuo na jedan manji put, potom na
jedan još manji, i na kraju je ispred njega ležalo jezero. Već je prošla ponoć.
Sklup​čao se na zad​njem se​di​štu i za​spao.

Znam da sanjam, son​go​ma, ali ti i ja ipak razgovaramo. Pričaš mi o velikom Saki,

velikom ratniku koji je proslavio Zulu narod i koji je svuda budio bezgranično

145
strahopoštovanje. Ljudi su padali mrtvi od straha kada se srdio. Naredio je
likvidaciju čitavog puka ukoliko nisu pokazali doličnu hrabrost u nekom od
mnogobrojnih, nikada neokončanih ratova. On je moj predak. 0 njemu sam dok sam
bio mali, nodima slušao pripovedanja uz logorsku vatru. Sada razumem da je moj otac
mislio o njemu da bi mogao da zaboravi beli svet u kome je bio prinuđen da živi. Da
bi izdržao rudnike, strah od odrona u podzemnim tunelima, od gasova koji su mu
nagrizali pluća. Ali ti pričaš nešto drugo o Saki, son​go​ma, Ti pričaš da je Šaka, koji
je bio sin Senzangakone, bio slomljen kada je umrla Noliva, žena koju je voleo.
Njegovo srce se ispunilo velikom tamom, nije više mogao da oseća ljubav prema
ljudima ili zemlji, već samo mržnju koja ga je, poput parazita, izjedala iznutra.
Polako su iz njega nestale sve ljudske karakteristike. Od njega je na kraju postala
samo jedna životinja koja nije mogla da oseti radost sem kada je ubijala i gledala krv
i patnju. Ali, zašto mi to pričaš, son​go​ma? Da li sam već postao kao on? Ne želim da
ti verujem, son​go​ma. Ja ubijam, ali ne nerazumno. Volim da posmatram žene dok
igraju, njihova tamna tela pod svetlom titrajućih plamenova. Zelim da vidim svoje
ćerke kako igraju, son​go​ma. Kako igraju, bez prekida, dok se moje oči ne sklope i ne
vra​tim se pod ze​mlju gde ću te sre​sti i gde ćeš mi ot​kri​ti po​sled​nju taj​nu…

Trg​nuo se iz sna oko pet sati uju​tru.

Is​pred au​to​mo​bi​la čula se pti​ca koja je pe​va​la na na​čin koji ni​ka​da ra​ni​je nije čuo.
Na​sta​vio je da se vozi ka se​ve​ru.
U Stok​holm je sti​gao ne​po​sred​no pre je​da​na​est sati pre pod​ne.
Bio je uto​rak, 29. apri​la, dan pre Ivanj​da​na 1992.

146
 13.

Bilo ih je trojica, bili su maskirani i došli su u trenutku kada je serviran dezert. U dva
minuta su iz svog automatskog oružja ispalili više od trista hitaca. Potom su nestali
au​to​mo​bi​lom koji ih je če​kao na​po​lju.
Posle toga je sve bilo jako tiho. Ali samo za trenutak. Potom je krenula vriska
ra​nje​ni​ka i onih u šoku.
Plemeniti klub ljubitelja vina, imao je svoj godišnji skup u Durbanu. Komitet za
organizaciju fešte pažljivo je razmatrao koncept obezbeđenja čim je odlučio da se
ručak posle godišnjeg sastanka servira u restoranu golf kluba u Pajntaunu, blizu
Durbana. Pajntaun je bio grad koji do sada nikada nije bio izložen nasilju koje je
postalo sve učestalije i sveobuhvatno u provinciji Natal. Sem toga, menadžer
re​sto​ra​na je obe​ćao kako će u toku ve​če​ri te po​ja​ča​ti obez​be​đe​nje.
Cuvari su bili nadvladani pre nego što su uspeli da dignu uzbunu. U ogradi oko
restorana, isekli su prolaz makazama za čelik. Atentatori su uspeli čak i da zadave
jed​nog ne​mač​kog ov​ča​ra.
Kada su tri čoveka upala u restoran sa oružjem u rukama, unutra se nalazilo
ukupno pedeset i pet osoba. Svi članovi kluba degustatora vina, bili su belci. Posluga
je bila crna i sastojala se od četiri muškarca i jedne žene. Cim je pucnjava počela,
crni kuvari i konobari su iz restorana pobegli kroz stražnja vrata zajedno sa
por​tu​gal​skim še​fom ku​hi​nje.
Kada je čitava stvar bila gotova, među oborenim stolovima i stolicama,
polomljenim porcelanom i rasvetom otpalom sa plafona, ležalo je devet mrtvih
osoba. Sedamnaestoro osoba je bilo iakše iii teže povređeno, ostali su bili u šoku,
među nji​ma i jed​na žena koja će ka​sni​je pre​mi​nu​ti od sr​ča​nog uda​ra.
Dezert se sastojao od voćne salate. Preko dve stotine flaša je pogođeno hicima.
Policiji koja je došla na mesto masakra, bilo je teško da razlikuje krv od crvenog
vina.
Inspektor kriminaiističkog odeljenja, Samjuel de Ber iz Durbanskog odseka za
krvne delikte prvi je stigao u restoran. Društvo mu je pravio crni komesar Hari
Sinbade. Uprkos tome što je De Ber bio policajac koji nije krio svoj rasizam, Hari
Sibande je naučio da ignoriše njegov prezir prema crncima. To je u neku ruku bilo i
zbog toga što je Sibande odavno shvatio da je bio mnogo bolji policajac nego što će
De Ber to ika​da po​sta​ti.
Hodali su po pustoši i posmatrali dok su mrtvi i ranjeni iznošeni na nosilima do
ambulantnih kola koja su vozila do različilih bolnica na relaciji između Pajntauna i
Dur​ba​na.

147
 Duboko potreseni očevici nisu imali mnogo toga da izjave. Bilo ih je troje i bili su
ma​ski​ra​ni, ali ruke su im bile crne.
De Ber je uvideo kako je ono što se dogodilo bio jedan od najozbiljnijih
političkih atentata koji je izveden od strane nekoga iz crne vojne frakcije u Natalu te
godine. Te večeri, 30. aprila 1992, delovalo je kao da se otvoreni građanski rat
iz​me​đu be​la​ca i cr​na​ca u Na​ta​lu pri​bli​žio za još je​dan ko​rak.
De Ber je isto veče nazvao obaveštajnu službu u Pretoriji. Obećali su da če mu
narednog jutra poslati pomoć. Čak će mu i antiteroristička vojna služba staviti na
ras​po​la​ga​nje jed​nog is​ku​snog is​tra​ži​o​ca.
Predsednik De Klerk je bio obavešten o događaju nešto pred ponoć. Pik Bota,
njegov ministar spoljnjih poslova, pozvao je predsedničku rezidenciju na poseban
taj​ni broj.
Ministar spoljnih poslova je mogao da čuje da je De Klerk bio iznerviran zbog
ome​ta​nja.
-Svaki dan imamo ubistva nevinih ljudi - rekao je. - Šta je to što ovoj slučaj čini
po​seb​nim
-Obim - odgovorio je ministar spoljnih poslova. - Suviše je veliko, suviše
surovo. Doći će do burne reakcije u partiji ukoliko se rano ujutru ne pojaviš sa jako
moćnom izjavom. Ubeđen sam da će rukovodstvo ANK-a, najverovatnije sam
Mandela, osuditi događaj. Crne crkvene vode će učiniti isto. Neće izgledati dobro ako
ne​maš šta da ka​žeš
Ministar spoljnjih poslova Bota, bio je jedan od malobrojnih ljudi čije je
mišljenje predsednik De Klerk veoma poštovao. Predsednik je najčešće slušao
sa​ve​te koje je do​bi​jao od svo​ga mi​ni​stra spolj​njih po​slo​va.
-Učiniću onako kao što kažeš - odgovorio je De Klerk. - Sastavi neki tekst za
su​tra. Po​sta​raj se da ga imam do se​da​in

Kasno te iste večeri, između Johanesburga i Pretorije se odvio još jedan telefonski
razgovor koji je imao veze sa prepadom u Pajntaunu. Vrhovnog komandanta
specijalne i sasvim tajne službe obezbeđenja pri vojsci, Franca Malaha, pozvao je
kolega iz obaveštajne službe, Jan Klejn. Obojica su već bila obavešteni o onome što
se nekoliko sati ranije desilo u restoranu u Pajntaunu. Reagovali su potreseno i sa
prezirom. Odigrali su one uloge koje su navikli da igraju. I Franc Malan i Jan Klejn su
učestvovali u planiranju masakra u Pajntaunu. To je ulazilo u deo strategije o
povećanju nesigurnosti u zemlji. U nastavku, kao poslednjoj kariki u lancu
mnogobrojnih atentata i ubistava, nalazila se likvidacija o kojoj je trebao da se
po​sta​ra Vik​tor Ma​ba​ša.
Jan Klejn je pozvao Franca Malana sasvim drugim povodom. U toku dana je

148
otkrio da je neko ušao u njegovu najprivatniju i tajnu datoteku na kompjuteru, na
radnom mestu. Posle nekoliko sati razmišljanja, metodom isključivanja je ustanovio
ko ga je nadzirao. Takođe je shvatio da je ovaj događaj predstavljao pretnju
pred​sto​je​ćoj ope​ra​ci​ji koju su upra​vo pla​ni​ra​li.
Nikada nisu koristili svoja imena kada su se pozivali telefonom. Prepoznavali su
glas onoga drugoga. Ukoliko bi linija bila loša, upotrebljavali su specijalan kod u
vidu po​zdrav​nih fra​za koje su iz​me​nji​va​li ne bi li se pre​po​zna​li.
-Mo​ra​mo da se sret​ne​mo - re​kao je Jan Klejn. -- Znaš li gde su​tra pu​tu​jem
-Da - od​go​vo​rio je Franc Ma​lan
-Po​sta​raj se da ura​diš isto - re​kao je Jan Klejn
Franc Malan je bio informisan da je kapetan Brejtenbah zastupao njegov tajni
odsek u ispitivanju masakra. Takođe je znao da je jedan telefonski razgovor sa
kapetanom Brejtenbahom bio dovoljan da otputuje umesto njega. Franc Malan je imao
otvoren mandat koji mu je omogućavao da u posebnim slučajevima, ukoliko se za to
uka​že po​tre​ba, vrši iz​me​ne bez odo​bre​nja svo​jih pret​po​sta​vlje​nih.
-Do​la​zim - od​go​vo​rio je
Razgovor je bio završen. Franc Malan je nazvao kapetana Brejtenbaha i
informisao ga da će sutradan lično odleteti do Durbana. Zatim je razmišljao šta je to
moglo biti što je brinulo Jana Klejna. Slutio je da je to imalo veze sa velikom
ope​ra​ci​jom. Na​dao se da joj nije pre​ti​la pro​past.
Prvog maja, u četiri sata ujutro, Jan Klejn je napustio Pretoriju. Prošao je pored
Johanesburga i ubrzo se vozio autoputem N3 za Durban. Računao je da će tamo stići u
osam.
Jan Klejn je voleo da vozi. Da je želeo, mogao je da zahteva helikopter. Samoća u
ko​li​ma i pej​zaž koji je pro​mi​cao po​red nje​ga, da​va​li su mu vre​me za raz​mi​šlja​nje.
Povećao je brzinu i mislio o tome kako će problem u Švedskoj uskoro biti rešen.
Tokom prethodnih dana često je dovodio u pitanje Konovalenkovu spretnost i
hladnokrvnost u koje je ranije verovao. Da li je pogrešio što ga je stavio pod ugovor?
Posle puno vremena provedenog u razmišljanju, došao je do zaključka da to nije bio
slučaj. Konovalenko će uraditi ono što je neophodno. Viktor Mabaša će uskoro biti
likvidiran. To se možda već i desilo. Covek po imenu Sikozi Tsiki, broj dva na
njegovoj prvobitnoj listi, zauzeće njegovo mesto i Konovalenko će mu dati iste
pri​pre​me kao i ra​ni​je Vik​tor Ma​ba​ša.
Jedino što je Jan Klejn i dalje smatrao čudnim bio je događaj koji je očigledno
izazvao nervni slom Viktora Mabaše. Kako je čovek kao on mogao tako silovito da
izreaguje na smrt jedne beznačajne Švedanke? Da li je kod njega uprkos svemu,
postojala slaba, sentimentalna tačka? U tom slučaju je prava sreća što je otkrivena na
vreme. Šta bi se onda dogodilo kada bi Viktor Mabaša ugledao kroz nišan svoju

149
žr​tvu?
Odstranio je misli o Viktoru Mabaši i umesto toga, vratio se svojim
razmišljanjima o nadzoru kojemu je bio podvrgnut bez svog znanja. U njegovim
fajlovima na kompjuteru nije bilo nikakvih detalja, nikakvih imena, nikakvih mesta,
ničega. Ali, znao je da je jedan spretan oficir obaveštajne službe ipak mogao da
izvuče određene zaključke, pa čak i onaj da se planirao jedan neobičan i značajan
po​li​tič​ki aten​tat.
Jan Klejn je pomislio kako je zapravo imao sreće. Otkrio je na vreme nasilno
ula​že​nje u da​to​te​ku i još uvek je mo​gao da ne​što uči​ni.
Pukovnik Franc Malan se popeo u helikopter koji je čekao na specijalnom
vojnom aerodromu izvan Johanesburga. Bilo je sedam i pefnaest i računao je da će u
Durban stići oko osam. Dao je znak pilotima, privezao je sigurnosni pojas i
posmatrao zemlju dok su uzletali. Bio je umoran. Razmišljanje o tome šta bi to moglo
biti što je ti​šti​lo Jana Klej​na, dr​ža​lo ga je bud​nim do zore.
Zamišljeno je promatrao afrička predgrađa iznad kojih su preletali. Video je bedu,
si​ro​tinj​ske če​tvr​ti i dim lo​gor​skih va​tri.
Kako bi mogli da nas pobede? Mislio je. Samo mi pokazujemo istrajnost i da
mislimo ozbiljno. To će koštati puno krvi, takođe i belačke krvi, kao one u Pajntaunu
prošle noći. Međutim, nastavak bele vladavine u Južnoafričkoj Republici nije
bes​pla​tan. Za​hte​va žr​tve.
Na​slo​nio se, za​tvo​rio oči i po​ku​šao da spa​va.
Usko​ro će sa​zna​ti šta muči Jana Klej​na.

Došli su do blokiranog restorana u Pajntaunu sa deset minuta razlike. Proveli su oko

sat vremena u prostorijama natopljenim krvlju, zajedno sa lokalnim
kriminalističarima pod vođstvom komesara Samjuela de Bera. I Jan Klejn i Franc
Malan su mogli da konstatuju kako su atentatori obavili odličan posao. Iako su
planirali da broj žrtava bude veći od devet, to je bio beznačajan detalj. Masakr nad
nevinim ljubiteljima vina, dobio je željeni efekat. Već su mogli čuti razjarene belce i
njihove zahteve za osvetom. Na radiju, u kolima, Jan Klejn je slušao osude zlodela
Nelsona Mandele i predsednika De Klerka. De Klerk je sem toga pretio teroristima
že​sto​kom od​ma​zdom.
-Da li postoje tragovi onima koji su počinili ovaj bezuman čin? - pitao je Jan
Klejn
-Za sada ne - odgovorio je Samjuel de Ber. - Ne postoji čak ni neko ko je video
au​to​mo​bil ko​jim su po​be​gli
-Bilo bi najbolje da vlada smesta ponudi novčanu nagradu - rekao je Franc
Malan. - Lično ću zamoliti ministra odbrane da predloži stvar na sledećem sastanku

150
ka​bi​ne​ta
U istom trenutku se začula larma sa druge strane blokade mesta zločina, kod koje
se okupila gomila belaca. Mnogi su demonstrativno nosili oružje, i crnci koji bi
primetili razularenu masu, išli su drugim putem. Vrata od restorana su se otvorila i
unutra je ušla žena od tridesetak godina. Bila je uznemirena, na granici histerije. Kada
je ugledala komesara Sibandea, koji je tada bio jedini crnac u lokalu, odjednom je
izvukla pištolj i zapucala u njegovom pravcu. Hari Sibande je uspeo da se baci na pod
i pronađe zaklon iza oborenog stola. Ali, žena je išla pravo prema njemu i nastavila
da puca iz pištolja koji je grčevito držala obema rukama. Sve vreme je urlala na
afrikanerskom da će da osveti svog brata koji je bio ubijen prethodno veče. Neće se
pre​da​ti sve dok i po​sled​nji ka​fir ne bude is​ko​re​njen.
Samjuel de Ber se bacio na nju i razoružao je. Potom ju je izveo napolje do
policijskog automobila koji je čekao. Hari Sibande se podigao iza stola, Bio je
potresen. Jedan od hitaca je prošao kroz ploču stola i iskidao mu jedan od rukava na
sa​kou.
Jan Klejn i Franc Malan su posmatrali događaj. Sve se odigralo vrlo brzo. Ali,
obojica su mislili isto. Baš su tu reakciju, koju je bela žena pokazala, i želeli da
izazovu masakrom od prethodne večeri, samo u mnogo većim dimenzijama. Mržnja će
se pre​va​lja​ti ze​mljom po​put dži​nov​skog ta​la​sa.
De Ber se vra​tio i obri​sao znoj i krv sa lica.
-Čo​vek može da je ra​zu​me - re​kao je
Hari Si​ban​de nije ni​šta pro​ko​men​ta​ri​sao.
Jan Klejn i Franc Malan su obećali svu pomoć za koju je De Ber smatrao da mu je
potrebna. Završili su razgovor uveravajući jedne druge kako će učiniti sve da se ovaj
teroristički akt što pre razjasni. Potom su zajedno napustili restoran kolima Jana
Klejna i odvezli se do Pajntauna. Vozili su severno, autoputem N2 i skrenuli prema
moru kod znaka na kome je pisalo Umhlanga Roks. Jan Klejn je skrenuo kod jednog
malog ribarskog restorana koji je ležao direktno na plaži. Ovde će moći da budu
neometani. Naručili su morske račiće i pili mineralnu vodu. Sa mora je duvao blag
ve​tar. Franc Ma​lan je ski​nuo svoj sako.
-Prema onome što čujem, komesar De Ber je čudnovato nesposoban istraživač
zločina - rekao je. - Izgleda da je njegov ka​fir kolega mnogo bistrije glave. Sem toga
i jako tvr​do​glav
-I ja imam iste informacije - rekao je Jan Klejn. - Istraga će ići u besmislenim
kru​go​vi​ma sve dok se niko, sem rod​bi​ne, ne bude više se​ćao do​ga​đa​ja
Od​lo​žio je nož i obri​sao usta sal​ve​tom.
-Smrt nikada nije prijatna - nastavio je. - Niko ne izaziva krvoproliće ukoliko to
nije zaista neophodno. U drugu ruku, ne postoje pobednici, već samo gubitnici. Ne

151
postoji pobednik, već žrtva. Pretpostavljam da sam u dubini duše jako primitivan
darvinista. Jači preživljava i pravda se uvek nalazi na njegovoj strani. Kada u kući
gori, niko ne pita gde je va​tra po​če​la pre nego što se uga​si
-Šta će se desiti sa ona tri čoveka? - pitao je Franc Malan. - Ne sećam se da sam
čuo šta je odlu​če​no
-Haj​de da ode​mo u šet​nju po​sle obe​da - re​kao je Jan Klejn sa osme​hom
Franc Malan je shvatio da je to do daljnjeg bio odgovor na njegovo pitanje.
Do​volj​no do​bro je po​zna​vao Jana Klej​na da zna kako se ne is​pla​ti pi​ta​ti da​lje.
Jan Klejn je po​čeo da pri​ča uz kafu za​što je hit​no že​leo da se sret​ne sa njim.
-Kao što znaš, živimo i radimo u tajnosti, u nekoliko obaveštajnih organizacija sa
izvesnim brojem nepisanih pravila i uslova - počeo je. - Jedan od njih je da
nadgledamo jedni druge. Poverenje u naše kolege je uvek ograničeno. Svi mi
stva​ra​mo svo​je sop​stev​ne si​ste​me za kon​tro​lu naše lič​ne be​zbed​no​sti. Ni​šta ma​nje radi
čuvanja naše teritorije od nepoželjnih posetilaca. Postavljamo mine oko sebe i to
činimo zato što i svi drugi to čine. Na takav način se stvara ravnoteža i svi možemo da
obavljamo svoj posao. Nažalost, otkrio sam da se neko pobliže interesovao za moju
datoteku. Neko je dobio zadatak da me nadgleda. A taj zadatak mora da dolazi od
ne​ko​ga na sa​mom vrhu
Franc Ma​lan je pre​ble​deo.
-Da li je plan ot​kri​ven? - pi​tao je
Jan Klejn ga je po​gle​dao hlad​nim oči​ma.
-Naravno da nisam tako nerazborit - rekao je. - Ništa od onoga što se nalazi na
mom kompjuteru ne može da razotkrije zadatak koji smo sebi zadali i koji ćemo
sprovesti u plan. Nema imena, ničega. Ali i pored toga ne može da se zanemari
mogućnost da jedna dovoljno inteligentna osoba može da izvuče zaključke koji bi
uka​za​li na ispra​van put. To stva​ri čini ozbilj​nim
Biće te​ško da se sa​zna ko je u pi​ta​nju - re​kao je Franc Ma​lan.
-Uop​šte ne - od​go​vo​rio je Jan Klejn. - Već znam ko je
Franc Ma​lan ga je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao.
-Počeo sam tako što sam išao unazad - rekao je Jan Klejn. - To je najčešće
najpouzdaniji metod za postizanje rezultata. Postavio sam sebi pitanje od koga je
dobio nalog. Nije mi bilo potrebno dugo vremena da shvatim kako su samo dve osobe
zaista mogle da imaju interes da saznaju šta smeram. Dve osobe, na najvišem
mogućem vrhu. Predsednik i ministar spoljnjih poslova, Franc Malan je otvorio usta
da bi pro​ko​men​ta​ri​sao
-Dopusti me da nastavim - rekao je Jan Klejn. - Ako razmisliš, doći ćeš do
očiglednog. U zemlji postoji sa pravom strah od zavere. De Klerk ima sve razloge da
se plaši ideja koje postoje u određenim, najvišim krugovima vojne komande.

152
Posledično, ne može da računa na podrazumevajuću lojalnost od onih koji vladaju
državnim službama obezbeđenja. Današnjom Južnoafričkom Republikom vlada velika
nesigurnost. Ne može sve da se izračuna ili predvidi. To znači da je potreba za
informacijama neograničena. Predsednik ima apsolutno poverenje u samo jednu
oso​bu u ka​bi​ne​tu, a to je mi​ni​star spolj​njih po​slo​va Bota. Jed​nom kada sam do​šao tako
da​le​ko u svo​jim mi​sli​ma, tre​ba​lo je samo da pro​đem kroz li​stu za​mi​sli​vih kan​di​da​ta za
predsednikovog tajnog glasnika. Iz razloga u koje ne moram da ulazim, ostao je samo
je​dan mo​gu​ći kan​di​dat - Pi​ter van Her​den
Franc Ma​lan je znao ko je to bio. Sreo ga je ne​ko​li​ko puta.
-Piter van Herden - rekao je Jan Klejn. - On je bio predsednikov glasnik. Sedeo je
kraj nje​go​vih nogu i oda​vao naše naj​skri​ve​ni​je taj​ne
-Sma​tram ga jako in​te​li​gent​nim - re​kao je Franc Ma​lan
Jan Klejn se slo​žio.
-To je sasvim tačno - odgovorio je. - On je jedan jako opasan čovek. Neprijatelj
koji se mora po​što​va​ti. Na nje​go​vu ne​sre​ću, malo je bo​le​šljiv
Franc Ma​i​an je po​di​gao obr​ve.
-Bo​le​šljiv
-Neki od problema se sami rešavaju - rekao je Jan Klejn. - Slučajno znam da će
ležati u privatnoj bolnici u Johanesburgu sledeće nedelje, radi manje operacije. Ima
pro​ble​ma sa pro​sta​tom
Jan Klejn je ot​pio gu​ti​jaj kafe.
-On nikada neće napustiti tu bolnicu - nastavio je. - Ja ću se lično o tome
po​sta​ra​ti. Na kra​ju kra​je​va, hteo je da mi dođe gla​ve. Otvo​rio je moju da​to​te​ku
Se​de​li su u ti​ši​ni dok je je​dan crni kel​ner po​spre​mao sto.
-Sam sam rešio problem - rekao je Jan Klejn kada su ponovo bili sami. - Ali, hteo
sam da ti o svemu ispričam iz jednog jedinog razloga. Moraš da budeš jako oprezan.
Naj​ve​ro​vat​ni​je i ti imaš ne​kog ko po​ku​ša​va da ti gle​da pre​ko ra​me​na
-Dobro je da znam - rekao je Franc Malan. - Ponovo ću prekontrolisati svoje
obez​be​đe​nje
Kel​ner je do​šao sa ra​ču​nom i Jan Klejn je pla​tio.
-Hajde da odemo u šetnju - rekao je Jan Klejn. - Postavio si pitanje na koje ćeš
usko​ro do​bi​ti od​go​vor
Išli su stazom koja je vodila pored mora do nekoliko visokih stena koje su plaži
dale ime.
-Si​ko​zi Tsi​ki pu​tu​je za Šved​sku u sre​du - re​kao je Jan Klejn
-Mi​sliš da je naj​bo​lji
-Bio je broj dva na li​sti. Imam puno po​ve​re​nje u nje​ga
-A Vik​tor Ma​ba​Ša

153
 -Verovatno je već mrtav. Očekujem da me Konovalenko obavesti ili večeras ili
naj​ka​sni​je su​tra
-Do nas je doprla glasina da se u Kapštadu 12. juna održava veliko okupljanje -
rekao je Franc Malan. - Trenutno istražujem da li bi to mogao da bude pogodan
tre​nu​tak
Jan Klejn je za​stao.
-Da - re​kao je. - Vre​me bi mo​glo da bude iz​van​red​no
-Re​dov​no ću te oba​ve​šta​va​ti - re​kao je Franc Ma​lan
Jan Klejn je stao na ivi​cu pro​va​li​je koja se obru​ša​va​la ka moru.
Franc Ma​lan je po​gle​dao dole.
Da​le​ko is​pod, le​ža​la je olu​pi​na au​to​mo​bi​la.
-Očigledno je da automobil još uvek nije otkriven - rekao je Jan Klejn. - Kada se
to desi, u nje​mu će pro​na​ći tri mr​tva mu​škar​ca. Crn​ce u dva​de​se​tim go​di​na​ma. Neko ih
je ubio i po​tom ba​cio au​to​mo​bil u pro​va​li​ju
Jan Klejn je po​ka​zao na par​king iza njih.
-Do​go​vor je bio da će ovde do​bi​ti svoj no​vac - re​kao je. - Oči​gled​no je da nisu
Okre​nu​li su se i vra​ti​li na​zad.
Franc Malan nije mario da pita ko je pogubio trojku koja je izvršila masakr u
re​sto​ra​nu. Neke stva​ri jed​no​stav​no nije že​leo da zna.
Po podne, neposredno posle jedan, Jan Klejn je istovario Franca Malana kod
jed​ne voj​ne baze iz​van Dur​ba​na. Ru​ko​va​li su se i na br​zi​nu ras​ta​li.

Jan Klejn je izbegavao autoputeve na putu nazad ka Pretoriji. Odgovarali su mu

putevi s manje saobraćaja kroz Natal. Nije mu se žurilo i osetio je potrebu da za sebe
napravi mali rezime. Puno je toga bilo na kocki, za njega, njegove saradnike u zaveri i
ni​šta ma​nje i za sve bel​ce koji su ži​ve​li u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci.
Takođe je pomislio kako se sada vozio rodnim krajem Nelsona Mandele. Ovde se
rodio i ovde je odrastao. Verovatno će ovde biti prebačen u kovčegu kada bude bio
li​šen ži​vo​ta.
Jana Klejna je ponekad plašila sopstvena hladnokrvnost. Znao je da je bio ono što
su lju​di zva​li fa​na​ti​kom. Ali nije znao za dru​gi ži​vot do ono​ga ko​jim je že​leo da živi.
Bilo je zapravo samo dve stvari koje su ga uznemiravale. Jedna su bili košmari
koji su ga ponekad morili noću. U njima se video kao zatvorenik u svetu koji su činili
samo crn​ci. Nije više mo​gao da go​vo​ri. Ono što mu je iz​la​zi​lo iz usta, bile su reči koje
su se pre​tva​ra​le u ži​vo​tinj​ske kri​ke. Ogla​ša​vao se po​put hi​je​ne.
Dru​ga je bila to što nije znao ko​li​ko vre​me​na mu je pre​o​sta​lo.
Nije u pitanju bilo to da je želeo da živi zauvek. Ali, želeo je da živi dovoljno
dugo da se uve​ri kako su ju​žno​a​frič​ki bel​ci učvr​sti​li svo​je car​stvo.

154
 Tek onda je mo​gao da uin​re, ali ne pre.
Za​u​sta​vio se da ve​če​ra u jed​nom re​sto​ra​nu u Vit​ben​ku.
Tamo je još jednom pažljivo razmotrio plan i sve uslove i sve klopke. Osetio se
smirenim. Sve će ići po planu. Možda je i ideja Franca Malana o 12. junu bila dobra
pri​li​ka.
Neposredno pre devet sati uveče, skrenuo je u prilaz svojoj velikoj kući na
pe​ri​fe​ri​ji Pre​to​ri​je.
Nje​gov crni noć​ni ču​var mu je ot​klju​čao ka​pi​ju.
Poslednje o čemu je mislio pre nego što je zaspao, bio je Viktor Mabaša. Već mu
je bilo te​ško da se seti nje​go​vog ime​na.

155
 14.

Pi​ter van Her​den je bio lo​šeg ra​spo​lo​že​nja.

Osećanje nevoljnosti i prikradajući strah, nisu za njega biii nikakav nov doživljaj.
Trenuci napetosti i opasnosti su bili prirodni, sastavni deo njegovog posla u
obaveštajnoj službi. Ali, delovalo mu je kao da je bio nemoćniji pred svojim brigama
sada, dok je le​žao u bol​nič​kom kre​ve​tu Brent​herst kli​ni​ke i če​kao na ope​ra​ci​ju.
Klinika Brentherst je bila privatna bolnica u severnom delu Johanesburga zvanom
Hilbrou. Da je hteo, mogao je da izabere mnogo skuplju alternativu. 5Ali, Branthurst
mu je odgovarao. Bio je poznat po visokom medicinskom nivou, lekari su bili
dokazano sposobni, a bolnička nega - besprekorna. Suprotno tome, bolnica nije bila
poznata po luksuzno opremljenim sobama za pacijente. Zapravo, čitava građevina je
bila oronula. Van Herden je iako nije bio bogat, imao dosta para, ali nije voleo da se
rasipa. Tokom svojih slobodnih dana i putovanja, izbegavao je da živi po luksuznim
hotelima u kojima se samo osećao okružen specifičnom vrstom praznine kojom su se
beli Južnoafrikanci okruživali. Iz tog razloga i nije hteo da bude operisan u jednoj
bol​ni​ci u ko​joj su pa​ci​jen​te op​slu​ži​va​li naj​i​muć​ni​ji bel​ci u ze​mlji.
Van Herden je ležao u sobi na drugom spratu. Mogao je da čuje nečiji smeh iz
hodnika. Odmah potom su, uz klaparajući zvuk, prošla kolica za posluživanje čaja.
Pogledao je kroz prozor. Jedna usamljena golubica je sedela na krovu. Tamo iza, nebo
je poprimilo mrko plavu nijansu koja mu se jako dopala. Najkraći afrički suton će
usko​ro pro​ći. Sa stal​no ra​stu​ćom ta​mom, vra​ti​la mu se i bri​ga.
Bio je ponedeljak, četvrti maj. Dan pre, u osam sati ujutro, doktori Plit i
Berkovič, trebalo je da izvrše jednostavan hirurški zahvat koji bi njegov problem sa
mokrenjem uklonio. Operacija ga nije brinula. Lekari koji su ga posećivali tokom
dana, uveravali su ga kako je zahvat bio bezopasan. Nije imao razloga da im ne
veruje. Za par dana će napustiti bolnicu i posle dodatnih nedelju dana, moći će da
zaboravi na celu stvar. Bilo je nečeg drugog što ga je brinulo. To je delimično imalo
veze sa njegovim oboljenjem. Imao je trideset i šest godina, ali je bio izložen telesnoj
slabosti koja je skoro isključivo pogađala muškarce u šezdesetima. Postavio je sebi
pitanje da li je već bio istrošen, da li je unapred tako dramatično ostario. Raditi za
obaveštajnu službu je sigurno bilo zahtevno, to je odavno shvatio. Povrh toga, biti
predsednikov specijalni i tajni informant, pojačavalo je pritisak sa kojim je bio
prinuđen da živi. Ali, održavao je dobru fizičku kondiciju. Nije pušio i vrlo retko je
pio al​ko​hol.
Ono što ga je uznemiravalo i što je sigurno takođe indirektno doprinelo njegovom
obo​lje​va​nju, bila je ra​stu​ća ne​moć zbog sta​nja u ze​mlji.

156
 Piter van Herden je bio Bur. Odrastao je u Kimberliju i od rođenja je bio okružen
svim burskim tradicijama. Komšije njegove porodice su bili Buri, njegovi školski
drugari, kao i profesori. Njegov otac je radio za De Bera, kompaniju koju su osnovali
Buri i koja je upravljala proizvodnjom dijamanata i u Južnoafričkoj Republici i u
svetu. Njegova majka je igrala tradicionalnu ulogu burske domaćice, podređenu
svome mužu, posvećenu zadatku da podiže decu i da ih podučava elemenatrnoj
religijskoj predstavi o redu stvari. Posvetila je čitavo svoje vreme i energiju Piteru i
njegovim četirima braće i sestara. Sve dok nije napunio dvadeset godina i upisao
drugu godinu na Stelenboš fakultetu izvan Kapštada, nije nikada preispitivao život
kojim je živeo. Da je uopšte uspeo da ubedi svog oca da ode na taj dokazano
radikalni fakultet, bio je njegov najveći trijumf u životu, na putu ka samostalnosti.
Pošto kod sebe nije otkrio nikakve posebne talente i pošto takođe nije imao nekakve
senzacionalne snove o budućnosti, planirao je činovničku karijeru. Nije ga privlačilo
da krene očevim stopama i da posveti svoj život rudnicima i proizvodnji dijamanata.
Studirao je pravo i primetio je da mu odgovara, čak iako se nije ni na koji način
po​seb​no is​ta​kao.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Do promene je došlo kada ga je drugar sa fakulteta namamio da odu u posetu
jednom crnačkom naselju, nekoliko kilometara od Kapštada. Kao neka vrsta priznanja
da su se vremena uprkos svemu promenila, jedan deo studenata je iz radoznalosti
posećivao crnačke kvartove. Do sada je radikalizam koji su liberalni studenti
Stelenboš fakulteta forsirali, počivao samo na rečima. Sada je došlo do promene koja
je bila dra​ma​tič​na. Po prvi put su se pri​si​li​li da stva​ri vide svo​jim oči​ma.
-Za Van Herdena je sve to bio jedan šokantan doživljaj. Uvideo je u kako jadnim i
ponižavajućim uslovima crnci žive. Kontrast između belačkih oblasti sa vilama koje
su nalikovale parkovima i crnačkih sirotinjskih kvartova, bio je oštar. On
jednostavno nije mogao da shvati da se radilo o istoj zemlji. Poseta crnačkim
predgrađima je u njemu izazvala dubok emotivan haos. Počeo je da lupa glavom o zid
i povukao se iz društva. Kasnije je pomislio kako je sve izgledalo kao kada se otkrije
uspešno izrađen falsifikat. Ali, ovde se nije radilo o slici na zidu koja je nosila lažan
potpis, već je čitav život koji je do tada živeo bio jedna velika laž. Cak su mu i
sopstvena sećanja delovala iskrivljeno i neistinito. Dok je odrastao, imao je crnu
dadilju. Njegovim najranijim i najugodnijim sećanjima iz detinjstva pripadala je
slika u kojoj ga je podizala svojim jakim rukama i pritiskala na grudi. Sada je mislio
kako ga je verovatno mrzela. To je značilo da nisu samo belci živeli u svetu laži. I
crnci su bili prinuđeni da radi pukog preživljavanja prikriju svoju mržnju zbog
bezgranične nepravde kojoj su stalno bili izloženi. I to u jednoj zemlji koja je nekada
bila njihova, ali koja im je ukradena. Čitava moralna osnova za koju je verovao da iz
nje vuče korene, sa Bogom, prirodom i,,ispravnom“ tradicijom, pokazala se kao

157
farsa. Njegova slika sveta, ona koja se nikada nije stavljala u sumnju, bila je bazirana
na sramnoj nepravdi. Sve to je otkrio u crnačkom kvartu grada po imenu Langa,
smeštenom na onom rastojanju od stopostotno belog Kapštada, koje se za dizajnere
apart​hej​da bilo zgod​no
Doživljaj ga je pogodio više od većine njegovih kolega. Kada je pokušao da
diskutuje o toj temi, shvatio je da je to kod njega bio težak traumatski doživljaj, dok je
kod njegovih drugara pre poprimio sentimentalan oblik. Dok se njemu činilo da pred
sobom vidi jednu apokaliptičnu katastrofu, njegovi drugari su pričali o prikupljanju
ode​će.
Diplomirao je ne uspevši da se pomiri sa svojim doživljajem. Kada je jednom
prilikom tokom studentskih ferija otišao u Kimberli, njegov otac je dobio napad besa
zbog sinovljeve priče o poseti crnačkom kvartu. Uvideo je da su njegove misli baš
kao i on sam, po​sta​ja​le bes​kuć​ni​ce. BD4Y - f o r s t e r
Posle diplomiranja, dobio je ponudu za jedno mesto pri ministarstvu za pravdu u
Pretoriji. Odmah ga je prihvatio. Posle nekoliko godina, kada se njegova sposobnost
potvrdila, upitan je da li bi mogao da zamisli prelazak u obaveštajnu službu. Do tada
se već navikao da živi sa svojom traumom, naročito zato što nije našao načina da je
razreši. Njegova podvojenost je postala jedno sa njegovom ličnošću. Mogao je da
igra ulogu ispravnomislećeg i ubeđenog Bura koji je činio i govorio ono što se od
njega očekivalo. Ali, u njemu je rastao osećaj sve očiglednije katastrofe. Jednog će se
dana iluzija rasprsnuti i crnci će zatražiti nemilosrdnu osvetu. Nije imao nikoga sa kim
bi pri​čao i ži​veo je usa​mlje​nim, sve više izo​lo​va​nim ži​vo​tom.
Vrlo brzo je shvatio da je život u obaveštajnoj službi imao puno prednosti. Pored
toga je imao i uvid u političke igre o kojima je javnost imala samo malo ili nepotpuno
poj​ma.
Kada je Frederik de Klerk postao predsednik i dao izjavu da Nelson Mandela
treba da bude pušten na slobodu, kao i da ANK ne bi više trebalo da bude zabranjen,
pomislio je da možda ipak postoji način da se izbegne katastrofa. Sramota zbog
onoga što je bilo ranije nikada neće nestati, ali uprkos tome je možda i bilo
bu​duć​no​sti za Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku?
Piter van Herden je smesta poČeo da obožava predsednika De Klerka. Mogao je
da razume one koji su ga smatrali izdajnikom, ali nije delio njihovo mišljenje. Za
njega je De Klerk bio spasilac. Kada je bio odabran za predsednikovog informanta,
osetio je nešto što je shvatio kao ponos. Između njega i De Klerka je brzo izraslo
poverenje. Po prvi put u svome životu, Van Herden je imao utisak da je činio nešto što
je bilo od značaja. Kroz davanje informacija predsedniku koje ponekada nisu bile
namenjene njegovim ušima, Van Herden je doprinosio jačanju snaga koje će kreirati
dru​ga​či​ju Ju​žnu Afri​ku, bez ra​sne dis​kri​mi​na​ci​je.

158
 O tome je razmišljao dok je ležao u svom krevetu' na Brentherst klinici. Tek onda
kada se Južnoafrička Republika transformiše i kada Nelson Manela postane njen prvi
crni pred​sed​nik, tek onda će bri​ga koju je stal​no sa so​bom no​sio, ne​sta​ti.
Vra​ta su se otvo​ri​la i unu​tra je ušla cma me​di​cin​ska se​stra. Zva​la se Mar​ta.
-Doktor Plit je nazvao pre nekog vremena - rekla je. - Dolazi ovamo za otprilike
pola sata da uzme uzo​rak iz kič​me
Van Her​den ju je za​ču​đe​no po​gle​dao.
-Uzo​rak iz kič​me? - pi​tao se. - Sada
-I ja mislim da je čudno - odgovorila je Marta. - Ali, bio je jako odlučan. Treba
da vam poručim da već sada legnete na desni bok. Možda je najbolje poslušati ga.
Ope​ra​ci​ja je su​tra uju​tru. Dok​tor Plit si​gur​no zna šta radi
Van Herden je klimnuo glavom. Imao je puno poverenje u mladog lekara. Pa ipak,
nije mogao a da ne pomisli kako je izabrano vreme za uzimanje uzorka iz kičme, bilo
jako čud​no.
Mar​ta mu je po​mo​gla da se pra​vil​no na​me​sti.
-Doktor Plit je rekao kako morate da ležite sasvim mirno - rekla je. - Ne smete da
se po​me​ra​te
-Ja sam poslušan pacijent - rekao je Van Herden. - Radim onako kako mi lekari
na​lo​že. Obič​no ra​dim ona​ko i kako mi ti ka​žeš, zar ne. www.crowarez.org
-Sa vama nema nikakvih problema - odgovorila je Marta. - Vidimo se sutra kada
se pro​bu​di​te po​sle ope​ra​ci​je. Go​to​va sam za ve​če​ras
Napustila je sobu i Van Herden je razmišljao kako ju je očekivala vožnja
autobusom duža od jednog sata. Nije znao gde je živela, ali je pretpostavljao da je to
bilo u So​ve​tu.
Skoro je zadremao kada je začuo otvaranje vrata. U sobi je bilo mračno, samo je
njegova noćna lampa gorela. Mogao je iz refleksije u prozoru da vidi kako je ušao
le​kar.
-Do​bro veče - re​kao je Van Her​den ne po​me​ra​ju​ći se
-Do​bro veče, Pi​te​re van Her​de​ne - čuo je glas kako od​go​va​ra
Glas nije pripadao doktoru Plitu. Pa ipak, prepoznao ga je. Bilo mu je potrebno
nekoliko sekundi da shvati ko mu je stajao iza leđa. A kada je shvatio, naglo se
okre​nuo.
Jan Klejn je znao da su lekari na Brenthusrt klinici vrlo retko koristili bele
mantile tokom svojih poseta pacijentima. Znao je principijelno sve što je trebalo da
zna o rutinskim procedurama u bolnici. Igrati ulogu lekara bilo je vrlo lako srediti.
Često se dešavalo da su lekari menjali dežurstva. Nisu čak morali ni da rade u istoj
bolnici. Sem toga nije bilo neobično da su lekari posećivali svoje pacijente u čudne
sate. Naročito ako se to dešavalo neposredno pre ili posle operacije. Kada je kasnije

159
saznao u koje vreme su se smenjivale medicinske sestre, njegov plan je bio gotov.
Parkirao se sa.čeone strane bolnice, prošao je recepciju i mahnuo čuvarima
le​gi​ti​ma​ci​jom iz trans​port​nog pre​du​ze​ća koje je če​sto sla​no u bol​ni​ce i la​bo​ra​to​ri​je.
-Moram da preuzmem jedan hitan uzorak krvi - rekao je. - Od pacijenta sa
ode​lje​nja broj dva
-Da li ćete ga naći? - pi​tao je ču​var
-Bio sam ovde ra​ni​je - od​go​vo​rio je Klejn i po​zvao lift
To je takođe bila istina. Bio je tu dan ranije u poseti bolnici sa kesom punom voća
u ruci. Pretvarao se da posećuje jednog pacijenta na odeljenju dva. Tako je dobro
znao kako da tamo dođe.
Hodnik je bio prazan dok se kretao prema sobi za koju je znao da je bila Van
Herdenova. Na samom kraju hodnika, sedela je medicinska sestra udubljena u jedan
bol​nič​ki ča​so​pis. Kre​tao se tiho i pa​žlji​vo je otvo​rio vra​ta.
Kada se Van Herden panično okrenuo, Jan Klejn je već imao pištolj sa
pri​gu​ši​va​čem u svo​joj de​snoj ruci.
U le​voj je dr​žao ša​ka​lo​vu kožu.
Klejn je sebi povremeno dozvoljavao da začini svoju okolinu sablasnim idejama.
U ovom slučaju je šakalova koža mogla da posiuži kao odvraćajući trag, nešto što će
kasnije zbuniti kriminalističare koji će istraživali slučaj. Jedan oficir obaveštajne
službe koji je ubijen u bolnici, izazvaće metež u odseku za krvne delikte u
Johanesburgu. Počeće da traže vezu između ubistva i posla kojim se Van Herden
bavio. Ništa manju ulogu u neophodnosti rešavanja slučaja, igraće njegov kontakt sa
predsednikom De Klerkom. Jan Klejn je bio odlučan u nameri da navede policiju na
trag koji će ih sigurno odvesti u pogrešnom smeru. Dešavalo se da su crni kriminalci
dodavali ritualne elemente pri izvršavanju zločina. To se naročito odnosilo na
pljačkaške zločine. Nisu se zadovoljavali razmazivanjem krvi po zidovima.
Počinioci su često ostavljali neki simbol kod žrtve. Slomljenu grančicu, kamenje
na​sla​ga​no u odre​đe​nu mu​stru. Ili ži​vo​tinj​sku kožu.
Klejn je odmah pomislio na šakala. Za njega je baš to bila uloga koju je Van
Herden igrao. On je bio neko ko je iskoristio njihovo znanje, informacije drugih i
pro​sle​dio ih da​lje na na​čin na koji to nije smeo da uči​ni.
Po​sma​trao je Van Her​de​no​vo uža​snu​to lice. bosnaunited.net
-Ope​ra​ci​ja je ot​ka​za​na - re​kao je svo​jim pro​mu​klim gla​som
Potom je prebacio šakalovu kožu preko van Herdenovog lica i zatim mu ispalio tri
metka u glavu. Jastuk je počeo da tamni. Klejn je stavio pištolj u džep i otvorio fioku
od noćnog stočića. Uzeo je Van Herdenov novčanik i napustio sobu. Isto onako
neprimetno kako je došao, mogao je i da nestane. Cuvari neće kasnije biti u stanju da
daju opis čo​ve​ka koji je opljač​kao i ubio Van Her​de​na.

160
 Ubistvo radi pljačke bio je zapravo opis zločina, koje je kasnije otpisano kao
mogućnost. Predsednik De Klerk se nije dao ubediti. Za njega je Van Herdenova smrt
predstavljala njegovu poslednju poruku. Više nije bilo nikakve sumnje. Zavera je bila
iz​i​stin​ska.
Oni koji su iza nje sta​ja​li, mi​sli​li su ozbilj​no.

161
 Stado ovaca u magli

15.

U ponedeijak 4. maja, Kurt Valander je bio spreman da prepusti odgovornost za

istragu o smrti Luize Okerblum nekom od svojih kolega. Nije se radiio o tome da je,
kao policajac, osećao krivicu što nisu napravili nikakav napredak. Radiio se o
nečemu drugome, o osećaju koji je sve više i više rastao. Jednostavno mje više
mo​gao.
U subotu i nedelju istraga je stajala u mestu. Ljudi su negde otputovali i bili
neuhvatljivi. Dobiti odgovore od forenzičarskog odeljenja je bilo, najblaže rečeno,
nemoguće. Pasivnost je vladala samo u ovom slučaju. Lov na nepoznatog ubicu
mla​dog po​li​caj​ca u Stok​ho​i​mu, na​sta​vio se ne​sma​nje​nim in​ten​zi​te​tom.
Istraga oko ubistva Luize Okerblum bila je obavijena velom tišine. Bjorka je u
petak spopao iznenadan napad kamena u žuči i zadržali su ga u bolnici. Valander ga je
po​se​tio u rano su​bot​nje pre​pod​ne, ne bi li od nje​ga do​bio ne​ka​kve in​struk​ci​je.
Posle bolničke posete, Valander je seo sa Martinsonom i Svedbergom u sobu za
sa​stan​ke.
-Danas i sutra je Švedska zatvorena - rekao je Valander. - Rezultati na koje
čekamo od forenzičarskog odseka, neće biti gotovi do ponedeijka. Zato moramo da
iskoristimo naredna dva dana za prolaženje kroz materijal koji već imamo. Sem toga,
mislim da bi bilo pametno kada bi ti, Martinsone, otišao kući da vidiš tvoje. Muči me
sumnja da će sledeća nedelja biti jako naporna. Hajde da se malo usredsredimo na
sutrašnji dan. Želim da još jednom prođemo kroz čitavu istragu, od samog početka.
Ta​ko​đe že​lim da mi obo​ji​ca od​go​vo​ri​te na jed​no pi​ta​nje
Na​pra​vio je malu pa​u​zu pre nego što je na​sta​vio.
-Znam da ovo ne spada u policijski metod - rekao je - ali sve vreme imam utisak
da u ovom slučaju nešto ne štimuje. Ne mogu jasnije da se izrazim. Ono što želim da
znam je da li neko od vas ima isti osećaj. Kao da se nalazimo ispred zločina koji ne
sle​di neki od obra​za​ca koje sre​će​mo u obič​nim slu​ča​je​vi​ma
Valander je očekivao reakciju iznenađenja, možda čak i sumnjičavosti. Ali,
Mar​tin​son i Sved​berg su de​li​li nje​go​vo ose​ća​nje.
-U ži​vo​tu ni​sam bio u ne​če​mu slič​nom - re​kao je Mar​tin​son
-Naravno da nemam toliko puno iskustva kao ti, Kurte. Ali, moram da priznam da
se osećam nemoćno pred ovom zbrkom. Prvo pokušavamo da uhvatimo počinioca

162
odgovomog za gnusno ubistvo jedne žene. Što više kopamo, to je sve neshvatljivije
zašto je ubijena. Na kraju počinjemo iz početka sa osećajem da je njena smrt događaj
koji se nalazi na rubu nečega sasvim drugačijeg, nečeg većeg. Spavao sam jako loše
či​ta​ve pro​šle ne​de​lje, a to mi se obič​no ne do​ga​đa
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom i po​gle​dao u Sved​ber​ga.
-Šta da kažem - počeo je i počešao se po ćeli. - Martinson je već sve rekao i to
mnogo bolje nego što bih ja učinio. Sinoć sam, po povratku kući, napravio listu:
mrtva žena, bunar, crni prst, kuća dignuta u vazduh, radio-prijemnik, pištolj,
Južnoafrička Republika. Potom sam sedeo i buljio u tu listu preko sat vremena, kao
da je bila rebus. Kao da ne vidimo da uzajamna povezanost i smisao nemaju neke
očigledne veze sa ovom istragom. Mislim da nikada ranije nisam imao osećaj
tap​ka​nja po pot​pu​noj tami
-To je bilo sve što sam želeo da znam - rekao je Valander. - Ne verujem, naime,
da nije bitno što delimo isti osećaj po pitanju istrage. Dajte da uprkos svemu vidimo
kako mo​že​mo da se pro​bi​je​mo kroz malo od te tame o ko​joj Sved​berg pri​ča
Prošli su od početka kroz istragu i za to su im bila potrebna tri sata. Posle toga su
ponovo seli sa zajedničkim osećanjem da uprkos svemu, do sada nisu napravili neku
veću gre​šku u toku rada. Ali, nije im se či​ni​lo ni da su pro​na​šli nove tra​go​ve.
-Sve je, najblaže rečeno, jako nejasno - sažeo je Valander. - Jedan jedini pravi
trag koji imamo je crni prst. Možemo takođe biti sigurni da čovek koji je izgubio prst
nije bio sam, ukoliko je on uopšte počinilac. Alfred Hanson nije iznajmio kuću
Afrikancu. To znamo sa sigurnošću. Ali, ne znamo ko je čovek koji se predstavio kao
Nordstrem i koji je položio deset hiljada kruna na njegov sto. Nemamo pojma ni za šta
je kuća bila korišćena. Kada je u pitanju veza između tih ljudi i Luize Okerblum ili
detonirane kuće, radio-prijemnika i pištolja, imamo samo nepotvrđene i slabe teorije.
Najopasnije što postoji su istrage bazirane na nagađanjima, a ne na logičnom
rasuđivanju. Ona teorija koja se za sada čini najverovatnijom je da je Luize
Okerblum videla nešto što nije trebala da vidi. Ali, kakvi su to ljudi koji izvršavaju
pra​vo li​kvi​di​ra​nje? To je ono što mo​ra​mo da sa​zna​mo
Sedeli su u tišini za stolom i mislili o njegovim rečima. Jedna čistačica je
otvo​ri​la vra​ta i po​gle​da​la unu​tra.
-Ne sada - re​kao je Va​lan​der
Po​no​vo je za​tvo​ri​la vra​ta.
-Mislim da posvetim dan pozivima koje smo primili - rekao je Svedberg. -
Ukoliko mi treba pomoć, reći ću vam. Teško da ću moći da se pozabavim nečim
dru​gim
-Možda bi bilo najbolje da zaključimo stvar sa Stigom Gustafsonom - rekao je
Martinson. - Mogao bih da prekontrolišem njegov alibi, koliko god je to na ovakav

163
dan moguće. Ukoliko bude potrebno, otputovaću za Malme. Ali, prvo ću pokušati da
pro​na​đem onog cve​ća​ra Forš​gor​da za koga tvr​di da ga je sreo kod pi​so​a​ra
-U pitanju je istraga ubistva - rekao je Valander. - Lovi ljude i ne obaziri se na to
što su u svo​jim vi​ken​di​ca​ma i što žele da ima​ju mir
Dogovorfli su se da se ponovo nađu u pet sati da uporede podatke. Valander je
uzeo kafu, oti​šao u svo​ju kan​ce​la​ri​ju i na​zvao Ni​ber​ga na kuć​ni broj.
-Ima​ćeš moj iz​ve​štaj u po​ne​de​ljak - re​kao je Ni​berg. - Već znaš naj​va​žni​je de​ta​lje
-Ne - rekao je Valander. - Još uvek ne znam zašto je kuća izgorela. Nemam
uzroč​ni​ka va​tre
-Zar o tome ne treba da pitaš šefa vatrogasne brigade? - rekao je Niberg. - Možda
on ima neko do​bro ob​ja​šnje​nje. Mi još uvek ni​smo go​to​vi
-Mislio sam da sarađujemo - rekao je iznervirano Valander. - Vatrogasci i
po​li​ci​ja? Mo​žda su u me​đu​vre​me​nu do​šle nove di​rek​ti​ve o ko​ji​ma ni​šta ne znam
-Ne​ma​mo ni​ka​kvo ja​sno ob​ja​šnje​nje - re​kao je Ni​berg
-Šta ti mi​sliš? Šta mi​sle va​tro​ga​sci? Šta mi​sli Pe​ter Edler
-Morala je u pitanju biti snažna eksplozija, čim nije ostalo ništa od detonatora.
Pri​ča​li smo o tome da je mo​glo bdo​ći do se​ri​je ek​splo​zi​ja
-Ne - re​kao je Va​lan​der. - Čuo se samo je​dan pra​sak
-Nisam tako mislio - rekao je strpljivo Niberg. - Neko ko je spretan može da
namesti da se desi deset eksplozija u jednoj jedinoj sekundi. Radi se o lancu u kome
svaka karika ima zakašnjenje od desetog dela sekunde. To takođe neverovatno
po​ja​ča​va efe​kat, što ima veze sa iz​me​nje​nim va​zdu​šnim pri​ti​skom
Va​lan​der je gro​zni​ča​vo raz​mi​šljao.
-Zna​či, nisu ga po​sta​vi​li ama​te​ri - re​kao je
-De​fi​ni​tiv​no ne
-Može li biti dru​gog ob​ja​šnje​nja za ek​splo​zi​ju
-Je​dva
Va​lan​der je, pre nego što je na​sta​vio, ba​cio po​gled u svo​je pa​pi​re.
-Šta možeš da mi kažeš o radio-prijemniku? - nastavio je. - Kruži glasina da je
ruč​no iz​ra​đen
-To nije nikakva glasina - rekao je Niberg. To mogu da potvrdim. Pomogla mi je
voj​ska
-Koje za​ključ​ke iz​vla​čiš
-Nikakve. Vojska je jako zainteresovana da sazna kako je dospeo u zemlju. To je
ve​li​ka mi​ste​ri​ja
Va​lan​der je išao da​lje.
-Šta je sa dr​škom pi​što​lja
-Ni​šta novo

164
 -Još ne​što
-Za​pra​vo, ne. Iz​ve​štaj neće dati neka za​pa​nju​ju​ća ot​kri​ća
Valander je završio razgovor. Potom je uradio nešto što je odlučio da uradi u toku
jutrošnjeg sastanka. Okrenuo je broj glavne policijske stanice u Kungsholmenu i
zamolio da priča sa komesarom Lovenom. Valander ga je sreo prošle godine, tokom
istrage u vezi splava sa dva leša koji se nasukao na obalu Mosbija. Uprkos tome što
su zajedno radili svega nekoliko dana, Valander je bio ubeđen kako je bio vrlo
spre​tan u svom po​slu.
-Komesar Loven nije trenutno dostupan - odgovorila je telefonistkinja iz
Kungs​hol​me​na
-Ovde je komesar Valander iz Istada. U pitanju je ozbiljna stvar. Radi se o
po​li​caj​cu koji je pre ne​ko​li​ko dana ubi​jen u Stok​hol​mu
-Po​tra​ži​ću ko​me​sa​ra Lo​ve​na - od​go​vo​ri​la je te​le​fo​nist​ki​nja
-Ve​o​ma je va​žno - po​no​vio je Va​lan​der
Tra​ja​lo je tač​no dva​na​est mi​nu​ta pre nego što se Lo​ven ja​vio na te​le​fon.
-Valander - rekao je. - Mislio sam na tebe pre neki dan kada sam čitao o ubistvu
one žene. Kako ide
-Spo​ro - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Kako vama ide
-Uhvatićemo ga - rekao je Loven. - Pre ili kasnije uhapsimo one koji pucaju na
nas. Imao si da mi ne​što ka​žeš o tome
-Možda - odgovorio je Valander. - Radi se o tome da je ona žena bila ubijena
metkom u čelo. Baš kao Tengblađ. Mislio sam da ne bi bilo loše što pre uporediti
ta​nad
-Da - rekao je Loven. - S tim što je onaj čovek najverovatnije pucao samo u
vetrobran. Trebalo bi da bude teško razaznati lica iza nje. I još, moralo bi se raditi o
neverovatno preciznom strelcu koji pogađa u čelo nekoga ko sedi u automobilu u
po​kre​tu. Ali, u pra​vu si. To mora da se is​tra​ži
-Ima​te li ne​ka​kav opis? - na​sta​vio je Va​lan​der
Od​go​vor je do​šao brzo.
-Ukrao je automobil od jednog mladog para, neposredno posle ubistva -
odgovorio je Loven. - Nažalost, bili su toliko potreseni da su ostavili prilično
kon​tra​dik​tor​ne iz​ja​ve o nje​go​vom iz​gle​du
-Da ga nisu slu​čaj​no čuli kako go​vo​ri? - na​sta​vio je Va​lan​der
-To je bilo jedino oko čega su se složili - rekao je Loven. - Da je imao nekakav
stra​ni ak​ce​nat
Valander je osetio kako je napetost u njemu rasla. Preneo je sve Lovenu o svome
razgovoru sa Alfredom Hansonom i o čoveku koji je platio deset hiljada kruna za
naj​am jed​nog na​pu​šte​nog ima​nja.

165
 -Ovo mora da se uzme u obzir - rekao je Loven kada je Valander završio. - Čak i
ako zvu​či čud​no
-Čitava stvar je jako čudna - rekao je Valander. - Mogao bih da doputujem u
Stok​holm u po​ne​de​ljak. Sum​njam da je moj Afri​ka​nac tamo
-Mo​žda je bio ume​šan u na​pad su​zav​cem na di​sko​te​ku na So​de​ru
Va​lan​der se se​tio kako je juče ne​što ovla​šno vi​deo u Is​tad​skoj Ale​han​di.
-Ka​kav na​pad? - pi​tao je
Neko je bacio suzavac u klub na Soderu - odgovorio je Loven. To je diskoteka
koju posećuje mnogo Afrikanaca. Tamo nikada ranije nismo imali problema. Ali, sada
se de​si​lo. Sem toga, neko je unu​tra pu​cao.
-Po​tra​ži te met​ke - re​kao je Va​lan​der. - Daj da ih ta​ko​đe is​pi​ta​mo
-Mi​sliš li da po​sto​ji samo jed​no oruž​je u ovoj ze​mlji
-Ne, ali tra​žim vezu. Ne​o​če​ki​va​nu vezu
Požuriću stvari - rekao je Loven. - Hvala što si nazvao. Obavestiću istražno
ode​lje​nje da do​la​ziš u po​ne​de​ljak.
Našli su se, po dogovoru, u pet sati i sastanak je bio kratak. Martinson je uspeo da
potvrdi veći deo podataka koje je Stig Gustafson dao i ovaj je definitivno bio na putu
da bude iz​ba​čen sa li​ste osum​nji​če​nih. Va​lan​der je i da​lje okle​vao, ne zna​ju​ći za​što.
-Nećemo ga sasvim pustiti - rekao je. - Još jednom ćemo proći kroz sav materijal
koji se nje​ga tiče
Mar​tin​son ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
-Šta je to što mi​sliš da mo​žeš da pro​na​đeš? - pi​tao je
Va​lan​der je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Ne znam - odgovorio je. - Jednostavno me uznemirava pomisao na njegovo
pre​ra​no pu​šta​nje
Martinson je hteo da protestuje, ali se predomislio. Imao je mnogo poštovanja
pre​ma Va​lan​de​ro​voj spo​sob​no​sti ra​su​đi​va​nja i pre​ma nje​go​voj in​tu​i​ci​ji.
Svedberg je preorao hrpu izveštaja o pozivima koji su do sada stigli u policiju.
Nije bilo ničega što je direktno bacalo svetlost na smrt Luize Okerblum ili na kuću
koja je ek​splo​di​ra​la.
-Da čovek ne poveruje kako niko nije video Afrikanca kome fali prst -
pro​ko​men​ta​ri​sao je Va​lan​der
-Mo​žda ne po​sto​ji - re​kao je Mar​tin​son
-Ima​mo prst - re​kao je Va​lan​der. - Nije od​se​čen duhu
Posle su anaiizirali ono što je Valander otkrio. Svi su se slagali da je trebalo da
otputuje za Stokholm. Ma koliko da je to delovalo neverovatno, mogla je postojati
veza iz​me​đu ubi​stva Lu​i​ze Oker​blum i Teng​bla​da.
Završili su sastanak time što su pogledali listu sa imenima vlasnika kuće koja je

166
raz​ne​ta u va​zduh.
-Ovo može da sačeka - rekao je kasnije Valander. - Ovde jedva da postoji. nešto
što nas može odve​sti da​lje
Poslao je Svedberga i Martinsona kući. Ostao je u svojoj kancelariji još sat
vre​me​na i na​zvao tu​ži​o​ca Pera Oke​so​na. Dao mu je sa​žet iz​ve​štaj.
-Nije do​bro što ne mo​že​mo brzo da re​ši​mo ovaj slu​čaj - re​kao je Oke​son
Valander je mogao samo da se složi. Dogovorili su se da se sastanu rano u
ponedeljak radi detaljnog analiziranja istražnog rada koji je do tada bio obavljen.
Valander je bio svestan da se Okeson plašio da ga kasnije ne kritikuju zbog aljkavo
sprovedene istrage. Završio je razgovor, ugasio lampu na pisacem stolu i napustio
po​li​cij​sku sta​ni​cu. Vo​zio je niz bre​žu​ljak i skre​nuo na bol​nič​ki par​king.
Bjorku je bilo bolje i računao je da će da napusti bolnicu u ponedeljak. Valander
mu je dao izveštaj i Bjork je takođe mislio kako bi Valander trebalo da otputuje za
Stok​holm.
-Ovo je nekada bila mirna oblast - rekao je Bjork kada se Valander spremao da
krene. - Ovde se često nije dešavalo ništa što je izazivalo veću pažnju. Sada se sve
pre​o​kre​nu​lo
-Nije to samo ovde - primetio je Valander. - Ono o čemu pričaš, pripada nekom
dru​gom vre​me​nu
-Po​sta​jem ma​tor - uz​dah​nuo je Bjork
-Nisi je​di​ni - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Reči su mu odjekivale u glavi kada je napustio bolnicu. Skoro je bilo pola sedam i
primetio je da je gladan. Pomisao na kuvanje kod kuće mu je bila odbojna. Odlučio je
da se časti jednom večerom u gradu. Odvezao se kući, istuširao i obukao čistu odeću.
Potom je pokušao da nazove svoju ćerku Lindu u Stokhomu. Pustio je da dugo zvoni.
Naposletku je odustao. Otišao je do podruma i upisao vreme za pranje veša. Zatim se
od​še​tao do cen​tra. Iako je pre​stao da duva ve​tar, va​zduh je bio pro​hla​dan.
Sta​ri​ti, mi​slio je. Imam sve​ga če​tr​de​set če​ti​ri go​di​ne i već se ose​ćam po​tro​še​no.
Misli su mu odjednom probudili unutrašnji bes. On je bio taj, a ne neko drugi, koji
je uticao na to da se prevremeno osećao starim. Nije mogao da krivi ni posao ni, sada
već pet godma udaljen, razvod. Jedino pitanje je bilo kako je mogao da promeni
svoju situaciju. Došao je do trga i razmišljao o tome šta će da jede. U napadu
rasipništva, odlučio se na Kontinental. Spustio se ulicom Hamn, zastao za trenutak kod
izloga prodavnice lampi i zatim produžio ravno do hotela. Pozdravio je devojku na
re​cep​ci​ji i se​tio se da je bila škol​ska dru​ga​ri​ca nje​go​ve ćer​ke.
Sala za ručavanje je bila skoro prazna. Za trenutak je zažalio. Sedeti sam u pustoj
sali za ručavanje, učinilo mu se preterano sablasnim. Pa ipak je seo. Doneo je odluku
i nije imao sna​ge da se pre​do​mi​šlja.

167
 Sa promenom stila života počinjem sutra, pomislio je i napravio grimasu. Uvek je
sve važne stvari vezane za sopstveni život pomerao za neki drugi put. Za razliku od
toga, na poslu je bio prava suprotnost. Najvažnije je uvek dolazilo na prvo mesto.
Po​put po​dvo​je​ne lič​no​sti.
Sedeo je u barskom deln restorana. Jedan mladi kelner je prišao stolu i pitao ga
šta želi da pije. Valander je imao osećaj da je znao kelnera, iako nije mogao da se seti
oda​kle.
-Vi​ski bez leda - re​kao je. - I jed​nu čašu vode
Ispio je piće čim je stiglo na sto i smesta naručio još jedno. Retko mu se dešavalo
da je če​znuo da se na​pi​je. Ve​če​ras nije hteo da se su​zdr​ža​va.
Kada je dobio svoj treći viski, setio se ko je kelner bio. Pre nekoliko godina,
Valander ga je saslušavao oko nekoliko provala i krađi automobila. Posle toga je bio
uhap​šen i osu​đen.
Znači, dobro mu ide, pomislio je. I ne treba da ga podsećam na prošlost. Možda
bi, s ob​zi​rom na uslo​ve rada, mo​glo i da se kaže kako mu je bo​lje nego meni?
Od​mah je ose​tio dej​stvo al​ko​ho​la.
Sat kasnije, valander se premestio do dela za ručavanje i naručio predjelo,
glav​no jelo i de​zert. Uz hra​nu je po​pio fla​šu vina, uz kafu dve čaše ko​nja​ka.
Bilo je pola jedanaest kada je napustio restoran. Tada je već bio u sasvim
ve​se​lom sta​nju i nije mu pa​da​lo na​pa​met da ode kući i leg​ne u kre​vet.
Otišao je do taksi stanice preko puta glavne autobuske stanice i odvezao se do
jedinog kluba za ples u gradu. Tamo je bilo neobično puno Ijudi i imao je određenih
poteškoća da se priključi jednom stolu u baru. Onda je pio viski i igrao. Bio je
prilično dobar plesač i uvek je odlazio na podijum za igru sa određenom dozom
samozadovoljstva. Švedska hit muzika ga je uvek činila sentimentalnim i plačljivim.
Smesta se zaljubio u nekoliko žena sa kojima je igrao. Iluzija se raspršila kada mu je
pozlilo i jedva je uspeo da napusti lokal pre nego što se ispovraćao. Nije se više
vraćao unutra, već se oteturao natrag do grada. Kada se popeo u svoj stan, strgao je sa
sebe svu ode​ću i stao nag is​pred ogle​da​la.
-Kur​te Va​lan​de​re - re​kao je gla​sno - eto ti tvog ži​vo​ta
Odlučio se da pozove Baibu Liepu u Rigi. Već je prošlo dva i znao je da to nije
smeo da radi. Ali, ipak ju je na​zvao i na​po​slet​ku je od​go​vo​ri​la.
Odjednom nije više znao šta da kaže. Nije čak ni nalazio reči na engleskom koje
su mu bile potrebne. Sasvim očigledno ju je probudio i uplašilo ju je što je primila
po​ziv usred noći.
Zatim joj je rekao da je voli. Prvo nije shvatila šta je mislio. Ali, kada je
naposletku shvatila, bilo joj je jasno da je bio pijan-i Valander je shvatio da je poziv
bio jeziva greška. Izvinio se što ju je nazvao i veza se prekinula. Otišao je direktno u

168
kuhinju i izvukao iz frižidera polupraznu flašu votke. Iako mu je i dalje bilo zlo,
na​te​rao se da is​pi​je sa​dr​žaj.
U zoru se probudio na sofi u dnevnoj sobi. Imao je neopisiv mamurluk. Ono što ga
je naj​vi​še sa​ti​ra​lo, bio je raz​go​vor sa Ba​i​bom Li​e​pom.
Zastenjao je od sećanja, oteturao se u spavaću sobu i zavukao u krevet. Prisilio se
da prestane da razmišlja. Ustao je tek u kasno poslepodne i skuvao kafu. Namestio se
ispred televizora i gledao jedan program za drugim. Nije mario da pozove oca i nije
čak pokušao da nađe svoju ćerku. Oko sedam je podgrejao zapečenu ribu koja je bila
jedino šta je imao u zamrzivaču. Zatim se ponovo vratio ispred televizora. Pokušavao
je da po sva​ku cenu ne raz​mi​šlja o te​le​fon​skom raz​go​vo​ru od pret​hod​ne noći.
U je​da​na​est je uzeo ta​ble​tu za spa​va​nje i pre​krio se po​kri​va​čem pre​ko gla​ve.
Sutra će sve biti bolje, mislio je. Tada ću je nazvati i objasniti. Ili ću joj možda
na​pi​sa​ti pi​smo. Ili ne​što dru​go.
Po​ne​de​ljak če​tvr​tog maja je bio sve dru​go od ono​ga što je Va​lan​der oče​ki​vao.
Bilo je to kao da se sve is​to​vre​me​no iz​de​ša​va​lo.
Baš je stigao u svoju kancelariju oko pola osam, kada je zazvonio telefon. Bio je
to Lo​ven iz Stok​hol​ma.
-Gradom kruži glasina - rekao je. - Glasina o novčanoj nagradi za jednog
Afri​kan​ca koji može da se pre​po​zna po za​vo​ju na le​voj ruci
-
Trajalo je neko vreme pre nego što je Valander razumeo o kakvoj je to novčanoj
na​gra​di Lo​ven pri​čao.
-Jebo te - re​kao je
-Znao sam da ćeš to da kažeš - rekao je Loven. - I još sam hteo da znam kada ćeš
da do​đeš, tako da mo​že​mo da do​đe​mo da te po​ku​pi​mo
-Još uvek ne znam - odgovorio je Valander. - Sigurno neće biti pre popodneva.
Bjork, ukoliko ga se sećaš, ima kamen u žuči. Moram prvo ovde sve da organizujem.
Zo​vem te čim znam
-Ce​ka​mo - re​kao je Lo​ven
Valander samo što je spustio slušalicu kada je telefon ponovo zazvonio.
Istovremeno je u sobu ušao Martinson i mahnito mahao nekakvim papirom. Valander
je po​ka​zao na jed​nu sto​li​cu i po​di​gao slu​ša​li​cu.
Lekar sudske medicine u Malmeu, Hogberg, završio je sa preliminarnom
medicinskom istragom tela Luize Okerblum. Valander je i ranije imao posla sa njim i
znao je kako je bio veoma temeljan. Valander je privukao svoju beležnicu i mahnuo
Mar​tin​so​nu da mu da olov​ku.
-Silovanje je sasvim isključeno - rekao je Hogberg. - Naravno, ukoliko manijak
nije koristio kondom i ukoliko je cela stvar prošla neshvatljivo mirno. Takođe nema

169
nikakvih povreda koje ukazuju da je bila izložena drugačijoj vrsti nasilja. Samo
nekoliko oderotina koje je zaradila dole u bunaru. Nema ni nikakvih indikacija da je
ima​la li​si​ce bilo na zglo​bo​vi​ma ruku bila na član​ci​ma. Je​di​no što joj se do​go​di​lo je da
je bila upu​ca​na
-Zrno mi je po​treb​no što pre - re​kao je Va​lan​der
Stiže u toku prepodneva - odgovorio je Hogberg. - Potpun izveštaj će naravno da
po​tra​je.
-Hva​la na za​la​ga​nju - re​kao je Va​lan​der
Spu​stio je slu​ša​li​cu i okre​nuo se Mar​tin​so​nu.
-Luiza Okerblum nije bila silovana - rekao je. - Možemo da otpišemo seksualni
de​likt
Sada znamo - rekao je Martinson. - Sem toga znamo i da je crni prst kažiprst leve
ruke crnog muškarca starog oko trideset godina. Sve to stoji na ovom telefaksu koji je
upravo stigao iz Stokholma. Zanima me kako tako nešto mogu da kažu sa takvom
pre​ci​zno​šću.
-Nemam pojma - odgovorio je Valander. - Ali, što više znamo, to bolje. Ukoliko
je Svedberg u kudi, mislim da bismo trebali smesta da se sastanemo. Po podne
putujem za Stokholm. Sem toga sam obedao da du dati konferenciju za štampu u dva.
To možete da preuzmete ti i Svedberg. Ukoliko se još nešto značajno desi, zovi me u
Stok​holm
-Svedbergu de biti drago da ovo čuje - rekao je Martinson. - Jesi li siguran da ne
mo​žeš da ot​pu​tu​ješ malo ka​sni​je
-Sa​svim sam si​gu​ran - re​kao je Va​lan​der i ustao
-Čuo sam da su kolege iz Malmea uhapsile Morela - rekao je Martinson dok su
sta​ja​li na​po​lju u hod​ni​ku
Va​lan​der ga je za​mi​šlje​no po​gle​dao.
-Koga? - pi​tao je
-Mo​re​ia. Tr​gov​ca ukra​de​nom ro​bom iz Mal​mea. Onog sa pum​pa​ma za vodu
-Aaa, nje​ga - re​kao je Va​lan​der ra​se​ja​no. - Nje​ga zna​či
Nastavio je do recepcije i zamolio Ebu da mu rezerviše let za Stokholm koji
polazi oko tri. Takođe ju je zamolio da pokuša da rezerviše sobu u hotelu Central koji
se nalazio u ulici Vasa u Stokholmu, i koji je bio nešto povoljniji. Zatim se vratio
nazad u svoju kancelariju i dohvatio se slušalice da nazove svog oca. Ali, nije ju je
podigao. Kao da nije želeo da rizikuje da bude u lošem raspoloženju. Baš ovoga dana
mu je bila potrebna dobra koncentracija. Pala mu je na pamet jedna ideja. Zamoliće
Martinsona da malo kasnije nazove broj u Luderupu i da u Valanderovo ime objasni
kako je bio prinuđen da iznenada ode u Stokholm. Tako će možda moći da dokaže ocu
da je jako za​u​zet va​žnim po​slo​vi​ma.

170
 Mi​sao ga je ora​spo​lo​ži​la. Ovo će se ubu​du​će mo​žda po​ka​za​ti kao pri​men​lji​vo.

U pet do četiri, Valander je sleteo na aerodrom Arlandu na kome je padala slaba

kišica. Prošao je kroz čekaonicu koja je nalikovala hangaru i ugledao Lovena koji je
sta​jao i če​kao iza sta​kle​nih, au​to​mat​skih vra​ta.
Vaiander je primetio da je dobio glavobolju. Prethodnog dana je stajao pod
velikim stresom. Sedeo je skoro čitava dva sata kod tužioca. Per Okeson je imao
mnogo pitanja i kritika. Valander se pitao kako se jednom tužiocu moglo objasniti da
čak su čak i policajci biprinuđeni da veruju svojim instinktima kada se radilo o
određivanju prioriteta. Okeson je kritikovao izveštaje koji su dotle sačinjeni.
Valander je branio metode istrage i na kraju je između njih došlo do iritantne
atmosfere. Pre nego što je Peters odvezao Valandera do aerodroma Sturup, uspeo je
da ode kući i ubaci nešto odeće u torbu. Tada je takođe konačno uspeo da pozove
svoju ćerku telefonom. Bilo joj je drago da će da dođe, to je mogao da čuje.
Do​go​vo​ri​li su se da je na​zo​ve uve​če, bez ob​zi​ra ko​li​ko ka​sno to bude bilo.
Tek kada je sedeo u avionu i kada je ovaj uzleteo, Valander je shvatio da je bio
mnogo gladan. SAS-ovi sendviči su bili prvo što je jeo tog dana. Tokom vožnje do
policijske stanice u Kungsholmenu, Valander je bio informisan o lovu na
Tengbladovog ubicu. Loven i njegove kolege očigledno nisu imali nekakav pravi trag
koji su mo​gli da pra​te i ose​tio je da se nji​ho​va po​tra​ga obo​ji​la ne​str​plje​njem. Lo​ven je
takođe stigao da mu da sliku onoga što se odigralo u diskoteci koja je napadnuta
suzavcem. Čitava stvar je ukazivala na to da se ili radilo o ozbiljnom nestašluku ili o
akciji osvete. Ni ovde nisu uspeli da pronađu pouzdane tragove. Na kraju je Valander
upitao o novčanoj nagradi. Za njega je to bio i nov i zastrašujuć element postojeće
situacije: nešto što se pojavilo tokom poslednjih godina i manifestovalo se samo u tri
najveća grada Svedske. Nije imao nikakvih iluzija. Uskoro će to imati i u svojoj
oblasti. Između naručioca i ubice se sklapao ugovor o eliminisanju ljudi. Čitava stvar
je imala direktan poslovni karakter. Valander je smatrao da je to morao biti konačni
znak da je brutalizacija društva dosegla proporcije koje niko ranije nije mogao ni da
za​mi​sli.
-Imamo napolju Ijude koji pokušavaju da ustanove o čemu se zapravo radi - rekao
je Lo​ven dok su pro​la​zi​li po​red se​ver​nog gro​blja na ula​zu za Stok​holm
-Nemam ništa što mogu da povežem - rekao je Valander. - Baš kao onomad,
pro​šle go​di​ne, kada se onaj splav na​su​kao na kop​no. Ni tada ni​šta nije pa​sa​lo
-Ostaje nam da se pouzdamo u naše forenzičare - rekao je Loven. - Možda će naći
ne​što na onim zr​ni​ma
Valander je otvorio džep od sakoa. Imao je kod sebe metak koji je ubio Luize
Oker​blum.

171
 Uvezli su se u podzemnu garažu policijske stanice i potom se liftom popeli
di​rekt​no do cen​tral​ne ko​man​de iz koje se or​ga​ni​zo​va​la haj​ka na Teng​bla​do​vog ubi​cu.
Kada je Valander kročio u prostoriju, zaprepastio ga je broj prisutnih policajaca.
Bilo je preko petnaest osoba koje su ga posmatrale i odmah je pomislio na razliku od
Is​ta​da.
Loven ga je predstavio i Valander je primio u pozdrav jedno kolektivno
mumlanje. Jedan niski, proćelavi čovek od svojih pedeset godina, predstavio se kao
Sten​berg, vođa is​tra​ge.
Valander se odjednom osetio nervoznim i loše pripremljenim. Pored toga, brinuo
se de niko neće razumeti njegov skonski dijalekat. Ipak je seo za sto i ispričao o
svemu što se desilo. Dobio je mnogo pitanja i shvatio je kako je imao posla sa
iskusnim istražiteljima zločina, koji su se velikom brzinom udubljivali u jednu
is​tra​gu, tra​ži​li sla​be tač​ke i po​sta​vlja​li pra​va pi​ta​nja.
Sastanak se razvukao; trajao je preko dva sata. Naposletku, kada je iscrpljenost
počela da se širi prostorijom i kada je Valander bio prinuđen da zamoli za tabletu
pro​tiv svo​je gla​vo​bo​lje, Sten​berg je iz​veo sa​že​tak.
-Potrebno nam je brzo obaveštenje o rezultatima analize municije - zaključio je. -
Ukoliko postoji veza između oružja koje se upotrebilo, onda smo uspeli da sve
uči​ni​mo još ne​ja​sni​jim
Neki od policajaca su krivili usta, ali većina je sedela i zurila u prazninu ispred
sebe.
Već je bilo skoro osam sati kada je Valander napustio stanicu na Kungsholmenu.
Lo​ven ga je od​ve​zao do ho​te​la u uli​ci Vasa.
-Mo​žeš li sam da se sna​đeš? - pi​tao je Lo​ven kada ga je is​to​va​rio
-Imam ćerku ovde u gradu - odgovorio je Valander. - Usput, kako se zove ona
di​sko​te​ka u koju je neko ba​cio su​za​vac
-Au​ro​ra - od​go​vo​rio je Lo​ven. - Ne ve​ru​jem da je to me​sto po tvom uku​su
-Si​gur​no nije - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Loven ga je pozdravio i odvezao se. Valander je uzeo ključ i odupreo se
iskušenju da potraži neki bar blizu hotela. Sećanje na subotu veče u Istadu je još uvek
bilo previše snažno. Otišao je gore do svoje sobe, istuširao se i promenio košulju.
Pošto se odmarao sat vremena na krevetu, potražio je adresu Aurore u telefonskom
imeniku. Napustio je hotel u petnaest do devet. Dvoumio se da li da pozove svoju
ćerku pre nego što izađe. Na kraju je odlučio da sačeka. Poseta Aurori sigurno neće
oduzeti puno vremena. Prešao je ulicu do centralne stanice, ušao u taksi i dao adresu
na Sederu. Valander je pažljivo promatrao grad kroz koji su prolazili. Tamo negde je
bila njegova ćerka Linda, negde drugde njegova sestra Kristina. Sakriven među
kućama i ljudima, nalazio se najverovatnije i jedan Afrikanac kome je bio odsečen

172
ka​ži​prst leve ruke.
Osetio je naglu nelagodnost, kao da je očekivao da će se nešto uskoro dogoditi i to
ne​što čega bi već sada tre​bao da se pla​ši.
Na​sme​ja​no lice Lu​i​ze Oker​blum mu je pro​le​te​lo pred oči​ma.
Šta li je uspe​la da ra​zu​me, pi​tao se. Da li je ra​zu​me​la da će umre​ti?

Jedan stepenik je vodio dole, sa ulice do crnih gvozdenih vrata. Spolja je svetlela
jedna crvena, uprljana neonska tabla. U nekoliko slova je pregorelo svetlo. Valander
nije bio siguran zbog čega je zapravo rešio da poseti mesto na kome je neko nekoliko
dana ranije bacio suzavac. Ali, u onoj tami u kojoj je tapkao, nije smeo sebi da
dozvoli da previdi i najmanju mogućnost za pronalaženjem crnca sa odsečenim
prstom. Spustio se stepenicama, otvorio vrata i stupio u mračnu prostoriju u kojoj u
prvom trenutku nije mogao ništa da razazna. Iz zvučnika koji su visili sa plafona, čula
se tiha muzika. Prostorija je bila zadimljena i u prvom trenutku je mislio kako je bio
sam. Potom je u ćošku otkrio senke sa blistavim beonjačama, kao i šank koji je bio
snažnije osvetljen od ostatka prostorije. Kada su mu se oči privikle, prišao je šanku i
na​ru​čio pivo. Mu​ška​rac koji ga je po​slu​ži​vao, imao je gla​vu iz​bri​ja​nu na nu​la​ri​cu.
-Ne tre​ba nam ni​ka​kva po​moć - re​kao je
Va​lan​der nije ra​zu​meo šta je mi​slio.
-Sami se sta​ra​mo o obez​be​đe​nju koje nam je po​treb​no - re​kao je mu​ška​rac
Va​lan​der je bio iz​ne​na​đen time što je mu​ška​rac znao da je po​li​ca​jac.
-Kako si mogao da vidiš da sam policajac? - pitao je i istog trenutka zažalio zbot
toga
-Pro​fe​si​o​nal​na de​for​ma​ci​ja - od​go​vo​rio je mu​ška​rac
Valander je primetio da se naljutio. Iritirala ga je muškarčeva arogantna
sa​mo​u​ve​re​nost.
-Imam nekoliko pitanja - rekao je. - Pošto već znaš da sam policajac, ne moram da
se le​gi​ti​mi​šem
-Ret​ko kada od​go​va​ram na pi​ta​nja - re​kao je mu​ška​rac
-Ovo​ga puta ho​ćeš - re​kao je Va​lan​der. - Ina​če ćeš vi​de​ti svo​ga boga
Mu​ška​rac je za​pre​pa​šće​no po​gle​dao Va​lan​de​ra.
-Mo​žda i od​go​vo​rim - re​kao je
-Ovde do​la​zi puno Afri​ka​na​ca - re​kao je Va​lan​der
-Oni obo​ža​va​ju ovo me​sto
-Tra​žim jed​nog crn​ca u tri​de​se​tim koji ima po​seb​no obe​lež​je
-Kao šta, na pri​mer
-Od​se​čen prst na le​voj ruci
Va​lan​der nije oče​ki​vao re​ak​ci​ju. Ali, će​la​vi mu​ška​rac je pra​snuo u smeh.

173
 -Šta je to što je tako za​bav​no? - pi​tao je Va​lan​der
-Ti si već broj dva - re​kao je mu​ška​rac
-Broj dva
-Koji pita. Juče uveče je ovde bila jedna osoba koju je takođe zanimalo da li sam
vi​deo Afri​kan​ca sa po​vre​đe​nom ru​kom
Va​lan​der se za​mi​slio pre nego što je na​sta​vio.
-Šta si mu od​go​vo​rio
-Ne
-Ne
-Ni​sam vi​deo ni​ko​ga kome je fa​lio prst
-Si​gur​no
-Si​gur​no
-Ko je pi​tao
-Ni​ka​da ga ra​ni​je ni​sam vi​deo - re​kao je mu​ška​rac i po​čeo da bri​še čaše
Va​lan​der je sum​njao da je mu​ška​rac la​gao.
-Pi​tam još jed​nom - re​kao je. - Ali, još samo jed​nom
-Ne​mam više ni​šta da ka​žem
-Ko je bio taj ko je pi​tao
-Kao što sam re​kao, je​dan ne​po​zna​ti
-Da li je pri​čao šved​ski
-Ne​što slič​no
-Kako to mi​sliš
-Da nije zvu​čao kao ti i ja
Sada se pri​bli​ža​va​mo stva​ri, mi​slio je Va​lan​der. Sada ne smem da ga pu​stim.
-Kako je iz​gle​dao
-Ne se​ćam se
-Usko​ro će biti sva​šta ako ne do​bi​jem pra​ve od​go​vo​re
-Iz​gle​dao je sa​svim obič​no. Crna jak​na. Sve​tla kosa
Va​lan​der je od​jed​nom imao uti​sak da je mu​ška​rac bio upla​šen.
-Niko nas ne čuje - rekao je Valander. - Mogu da ti obećam da neću nikome
pre​ne​ti ono što mi is​pri​čaš
-Možda se zove Konovalenko - rekao je muškarac. - Častim te ovim pivom ako
sada odeš
-Ko​no​va​len​ko? - re​kao je Va​lan​der. - Da li si si​gu​ran
-Kako čovek može da bude siguran u bilo šta na ovome svetu? - rekao je
mu​ška​rac
Valander je otišao i uspeo je da odmah kod samog trotoara zaustavi jedan taksi.
Za​va​lio se na zad​nje se​di​šte i usko​ro ugle​dao nat​pis na svom ho​te​lu.

174
 Kada je stigao u svoju sobu, položio je ruku na telefonsku slušalicu da nazove
svo​ju ćer​ku. Ali, nije to uči​nio. Na​zva​će je su​tra.
Dugo je le​žao bu​dan.
Konovalenko, mislio je. Jedno ime. Da li će ga odvesti na pravi trag? Razmišljao
je o svemu što se dogodilo, od jutra kada se Robert Okerblum pojavio u njegovoj
kan​ce​la​ri​ji.
Tek je u zoru us​peo da za​spi.

175
 16.

Kada je Valander sledećeg jutra ušao u policijsku stanicu, čuo je da je Loven već
sedeo na sastanku sa grupom istražitelja koji su jurili Tengbladovog ubicu. Uzeo je
kafu iz automata i otišao u Lovenovu kancelariju iz koje je pozvao Istad. Posle nekog
vre​me​na pro​ve​de​nog u če​ka​nju, Mar​tin​son se ja​vio na te​le​fon.
-Šta se de​ša​va? - pi​tao je Mar​tin​son
-Trenutno se fokusiram na čoveka koji je možda Rus i eventualno se zove
Ko​no​va​len​ko - re​kao je Va​lan​der
-Nisi valj​da, za ime boga, pro​na​šao još jed​nog Bal​tij​ca? - pi​tao se Mar​tin​son
-Ne znamo ni da li se taj Konovalenko drugačije zove - rekao je Valander. - Ne
zna​mo čak ni da li je za​i​sta Rus. Mo​žda je Šve​đa​nin
Alfred Hanson - rekao je Martinson. - Rekao je da je čovek koji je unajmio kuću
imao stra​ni ak​ce​nat.
-Upravo na to i mislim - odgovorio je Valander. - Sumnjam da je to bio
Ko​no​va​len​ko
-Za​što
Samo osećaj. Cela ova istraga je puna osećaja. To mi se nikako ne dopada. Sem
toga je Hanson rekao kako je onaj koji je iznajmio kuću bio jako debeo. Ta se slika ne
sla​že sa opi​som čo​ve​ka koji je ubio Teng​bla​da. Uko​li​ko je to bio isti čo​vek.
-Gde se ukla​pa Afri​ka​nac bez pr​sta u celu tu pri​ču
Va​lan​der je na br​zi​nu is​pri​čao o svo​joj si​noć​noj po​se​ti Au​ro​ri.
-Možda tu ipak ima nečega - rekao je Martinson. - Koliko sam razumeo, ostaješ u
Stok​hol​mu
-Da. To je ne​op​hod​no. Ba​rem još koji dan. Da li je u Is​ta​du mir​no
-Ro​bert Oker​blum je pi​tao pre​ko pa​sto​ra Tu​re​so​na da li sme da sa​hra​ni svo​ju ženu
-Na​dam se da nije bilo pro​ble​ma
-Bjork je hteo da pri​čam sa to​bom
-Sada to ra​diš. Ka​kvo je vre​me
-Ona​kvo ka​kvo bi tre​ba​lo da bude
-Kako to mi​sliš
-April​sko. Sve vre​me se me​nja. Ali ne mogu da tvr​dim kako ima to​pli​ne
-Da li bi mo​gao da na​zo​veš mog oca i da mu ka​žeš da sam još uvek u Stok​hol​mu
-Kada sam ga poslednji put nazvao, pozvao me je u goste. Ali, nisam imao
vre​me​na
-Mo​žeš li to da uči​niš
-Od​mah

176
 Valander je prekinuo razgovor i nazvao svoju ćerku. Kada je digla slušalicu,
shva​tio je da ju je pro​bu​dio.
-Tre​ba​lo je da zo​veš si​noć - re​kla je
-Ra​dio sam do ka​sno - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Mogu da te sret​nem sada, pre pod​ne - re​kla je
To ne ide - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Biću je​zi​vo za​u​zet u na​red​nih ne​ko​li​ko sati.
-Mo​žda ne​maš že​lju da me vi​diš
-Znaš da nije tako. Zo​vem te ka​sni​je
Valander je hitro prekinuo vezu čim je Loven teškim koracima stupio u
kancelariju. Uvideo je da je povredio svoju ćerku. Zašto nije želeo da Loven zna da je
pri​čao sa Lin​dom? Ni sam to nije ra​zu​meo.
Iz​gle​daš pro​kle​to loše - re​kao je Lo​ven. - Zar nisi spa​vao si​noć?
Mo​žda sam pre​du​go spa​vao - od​go​vo​rio je Va​lan​der iz​be​ga​va​ju​ći temu. - To može
da bude jed​na​ko loše. Kako idu stva​ri?
-Ni​ka​kav pro​boj. Ali, biće
-Imam jedno pitanje - rekao je Valander odlučan da do daljnjeg ne ispriča o
svojoj sinoćnoj poseti Aurori. - Kolege iz Istada su primile anoniman poziv da je
je​dan Rus po ime​nu Ko​no​va​len​ko mo​žda bio ume​šan u ubi​stvo po​li​caj​ca
Lo​ven je na​brao čelo.
-Da li je to ne​što što mo​že​mo da uz​me​mo za ozbilj​no
-Mo​žda. Iz​ru​či​lac po​ru​ke je de​lo​vao do​bro in​for​mi​san
Lo​ven se za​mi​slio pre nego što je od​go​vo​rio.
-Već imamo probeleme sa ruskim kriminalcima koji su počeli da se nastanjuju u
Švedskoj. Takođe smo svesni da će se problem teško smanjiti sa godinama koje
do​la​ze. Zato smo po​ku​ša​li da na​pra​vi​mo is​cr​pan pri​kaz ono​ga što se de​ša​va
Neko vreme je tražio po fasciklama na polici, pre nego što je pronašao ono što je
tra​žio.
-Imamo čoveka po imenu Rajkov - rekao je. - Vladimir Rajkov. On živi napolju, u
Ha​lun​di. Uko​li​ko po​sto​ji ne​ka​kav Ko​no​va​len​ko u ovom gra​du, on će to zna​ti
-Za​što
-Ima reputaciju da je jako dobro informisan o dešavanjima u emigrantskim
kru​go​vi​ma. Mo​že​mo da ga po​se​ti​mo
Lo​ven je pru​žio fa​sci​klu Va​lan​de​ru.
-Pro​či​taj ove po​dat​ke - re​kao je. - Kažu do​sta toga
-Mogu i sam da ga po​se​tim - re​kao je Va​lan​der. - Ne mo​ra​mo obo​ji​ca da ide​mo
Lo​ven je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Biće mi drago da to eskiviram - rekao je. - Imamo gomilu drugih tragova za
praćenje kada je u pitanju Tengblad, iako nekakvog proboja nema. Usput, forenzičari

177
veruju da je žena u Skoneu bila ubijena istim oružjem. To naravno nije nikakava
kategorična tvrdnja. Verovatno je u pitanju isto oružje. Ali ne znamo da li ga je
upo​tre​bi​la ista ruka

Već je bilo jedan kada je Valander pronašao put do Halunde. Pre toga se zaustavio
ispred jednog motela u kome je ručao i čitao materijal koji mu je Loven dao o čoveku
koji se zvao Vladimir Rajkov. Kada je stigao do Halunde i pronašao pravu adresu,
malo je zastao da osmotri okolinu. Zaprepastilo ga je da nije čuo da je iko od ljudi
koji su oko nje​ga pro​la​zi​li, pri​čao šved​ski.
Ovde se nalazi budućnost, pomislio je. Jedno dete koje odrasta i koje će jednog
dana mo​žda po​sta​ti po​li​ca​jac, ima​će sa​svim dru​ga​či​je is​ku​stvo od mo​jeg.
Došao je do stepeništa zgrade i krenuo da traži ime Rajkov u spisku stanara. Onda
se po​peo lif​tom.
Jedna žena je otvorila vrata. Valander je smesta primetio da je bila oprezna. Ipak
nije okle​vao da joj kaže kako je po​li​ca​jac. Po​ka​zao joj je svo​ju le​gi​ti​ma​ci​ju.
-Raj​kov - re​kao je. - Imam ne​ko​li​ko pi​ta​nja za nje​ga
-O čemu
Valander je čuo da je imala strani akcenat. Verovatno je poticala iz neke od
ze​ma​lja istoč​nog blo​ka.
-O tome bih da pri​čam sa njim
-To je moj muž
-Da li je kod kuće
-Oba​ve​sti​ću ga
Kada je žena nestala iza vrata za koja je pretpostavljao da su vodila u spavaću
sobu, malo je razgledao po stanu. Iako je stan bio luksuzno opremljen, dekor mu je
izgledao provizornim. Kao da su ljudi koji su ovde živeli bili spremni da odu svakog
tre​nut​ka.
Vrata su se otvorila i Vladimir Rajkov je ušao u sobu. Bio je obučen u bade-
mantil za koji je Valander takođe uočio da je bio skup. Pošto mu je kosa bila
ra​zba​ru​še​na, Va​lan​der je pret​po​sta​vio da je le​žao i spa​vao.
Ne​što kod Raj​ko​va ga je od​mah sta​vi​lo na oprez.
Odjednom je osetio kako se nečemu približavao. Nečemu što će pokrenuti istragu
koja je počela pre skoro dve nedelje, kada je Robert Okerblum stupio u njegovu
kancelariju i ispričao da mu je supruga nestala. Istragu koja je sve više težila da se
rastoči u broju zbunjujućih tragova koji su se preplitali, bez nekakve logične veze koju
bi mo​gao da ana​li​zi​ra.
Imao je isti osećaj kao pri ranijim istragama. Osećaj da je stajao ispred proboja.
Taj ose​ćaj je če​sto bio ispra​van.

178
 -Izvi​nja​vam se ako sme​tam - re​kao je. - Ali, imam za vas ne​ko​li​ko pi​ta​nja
-O čemu
Rajkov mu i dalje nije ponudio da sedne. Ton njegovog glasa je bio odsečan i
neodobravajući. Valander je odlučio da smesta pređe na stvar. Seo je na jednu
sto​li​cu i dao znak Raj​ko​vu i nje​go​voj ženi da uči​ne isto.
-Po onome šta znam, ovde ste došli kao iranski izbeglica - počeo je Valander. -
Dobili ste švedsko državljanstvo tokom sedamdesetih. Ime Vladimir Rajkov ne zvuči
ni​ka​ko iran​ski
-Moja stvar je kako se zo​vem
Va​lan​der ga je ne​tre​mi​ce po​sma​trao.
-Naravno - rekao je. - Ali, pod nekim okolnostima, državljanstvo ove zemlje se
može po​no​vo raz​mo​tri​ti. Uko​li​ko se is​po​sta​vi da su dati po​da​ci bili la​žni
-Da li mi vi to pre​ti​te
-Uop​šte ne. Čime se ba​vi​te
-Dr​žim je​dan tu​ri​stič​ki biro
-Kako se zove
-Raj​ko​vljev ser​vis
-Za koje ze​mlje or​ga​ni​zu​je​te pu​to​va​nja
-To se stal​no me​nja
-Da li mo​že​te da date neki pri​mer
-Polj​ska
-Još
-Če​ho​slo​vač​ka
-Na​sta​vi​te
-Po​bo​gu! Šta ho​će​te time da po​stig​ne​te
-Vaša turistička agencija je registrovana kod republičke uprave kao privatna
firaia. Ali, prema poreskom odseku, niste prijavili nikakav porez za prethodne dve
godine. Pošto polazim od toga da niste prekršili poreski zakon, to znači da vaša
agen​ci​ja po​sled​nje dve go​di​ne nije po​slo​va​la
Raj​kov ga je za​be​zek​nu​to po​sma​trao.
-Živimo od prihoda iz boljih godina - najednom je odgovorila njegova supruga. -
Ne po​sto​ji ni​je​dan za​kon koji kaže da čo​vek mora stal​no da radi
-Sasvim korektno - rekao je Valander. - Pa ipak, većina ljudi to čini, bez obzira na
ra​zlog
Žena je zapalila cigaretu. Valander je primetio da je bila zabrinuta. Muškarac ju je
posmatrao neodobravajuće. Demonstrativno je ustala i otvorila prozor. Bilo ga je
toliko teško otvoriti, da je Valander taman hteo da joj pomogne, kada se konačno
otvo​rio.

179
 -Imam jednog advokata koji se brine o svemu uvezi sa turističkim biroom - rekao
je Rajkov koji je počeo da pokazuje znake uznemirenosti. Valander se pitao da li je u
pi​ta​nju bila srdžba ili strah
-Hajde da pričamo jasnim tekstom - rekao je Valander. - Imate jednako malo
korena u Iranu kao ja. Vi potičete iz Rusije. Izgleda da nije moguće oduzeti vam
državljanstvo. Nisam zbog toga ovde. Ali, vi ste Rus, Rajkove, i znate šta se dešava u
ruskim emigrantskim krugovima. Takođe znate koji od vaših zemljaka se bavi
nezakonitim delatnostima. Pre nekoliko dana, ubijen je jedan policajac u gradu. To je
nešto najgluplje što čovek može da uradi. Mi se naročito razbesnimo zbog tako
ne​če​ga. Uko​li​ko shva​ta​te o čemu vam pri​čam
Izgledalo je da je Rajkov povratio svoju mirnoću. Ali, Valander je uočio kako je
njegova žena i dalje bila uznemirena, iako je to pokušavala da sakrije. Povremeno je
ba​ca​la po​gled na zid iza nje​ga.
Pre nego što je seo, pri​me​tio je sat na zidu.
Ne​što će se de​si​ti, po​mi​slio je. I ne žele da tada bu​dem ovde.
-Tražim čoveka po imenu Konovalenko - rekao je Valander smireno. - Da li znate
ne​ko​ga ko se tako zove
-Ne - od​go​vo​rio je Raj​kov. - To ime mi nije po​zna​to
U istom trenutku, Valander je primetio tri stvari. Prva je bila da je Konovalenko
postojao. Druga je da je Rajkov vrlo dobro znao ko je on bio. I kao treće, nije mu se
uop​šte do​pa​lo što ga je po​li​ci​ja o nje​mu is​pi​ti​va​la.
Rajkov je sve porekao. Ali, Valander je bacio navodno slučajan pogled na
Vladimirovu ženu dok je postavljao pitanje. Na njenom licu i u nervoznom trzanju
nje​nih oči​ju, do​bio je od​go​vor.
-Da li ste sa​svim si​gur​ni? Mi​slio sam da je Ko​no​va​len​ko sa​svim uo​bi​ča​je​no ime
-Ne znam ni​ko​ga ko se tako zove
Po​tom se Raj​kov okre​nuo svo​joj ženi.
-Da li zna​mo ne​ko​ga sa tim ime​nom
Od​mah​nu​la je gla​vom.
Znate, znate, mislio je Valander. Znate vi Konovalenka. Preko vas ćemo ga i
pro​na​ći.
-Šte​ta što ga ne zna​te - re​kao je Va​lan​der
Raj​kov ga je za​ču​đe​no po​gle​dao.
-Da li je to sve što ste hte​li da zna​te
-Do daljeg - odgovorio je Valander. - Siguran sam da ćemo se ponovo videti.
Ne​će​mo odu​sta​ti dok ne uhva​ti​mo ubi​cu po​li​caj​ca
-Ja ne znam ništa o tome - rekao je Rajkov. Kao i svi, naravno da mislim kako je
tu​žno kada ubi​ju mla​dog po​li​caj​ca

180
 -Naravno - rekao je Valander i podigao se. - Ima tu još jedna stvar - nastavio je. -
Možda ste čitali u novinama da je pre nekoliko nedelja na jugu Svedske bila ubijena
jedna žena? Ili ste možda gledali na televiziji? Mislimo da je Konovalenko i u to
ume​šan
Ovo​ga puta se Va​lan​der uko​čio.
Uo​čio je kod Raj​ko​va ne​što što nije od​mah shva​tio.
Sada je ra​zu​meo šta je to bilo. Od​sut​nost sva​kog iz​ra​za na mu​škar​če​vom licu.
To je bilo pitanje na koje je sve vreme čekao, mislio je Valander i osetio kako mu
se puls ubr​zao. Da ne bi raz​ot​krio svo​ju re​ak​ci​ju, po​čeo je da se šet​ka po sobi.
-Ima​te li ne​što pro​tiv da malo re​zgle​dam stan? - pi​tao je
-Samo na​pred - od​go​vo​rio je Raj​kov. - Ta​nja, otvo​ri sva vra​ta za na​šeg po​se​ti​o​ca
Valander je zavirio kroz mnoga vrata, ali je njegova podsvest sve vreme bila
pre​o​ku​pi​ra​na Vla​di​mi​ro​vom re​ak​ci​jom.
Loven nije imao pojma koliko je bio u pravu, mislio je Valander. U ovom stanu u
Ha​lun​di ima​mo trag.
Iznenadio se svojom mirnoćom. Trebalo je da smesta napusti stan i traži od
Lovena puno pojačanje. Rajkov bi trebalo da bude podvrgnut dugim ispitivanjima i
policija ne bi odustala dok ne bi priznao da je Konovalenko postojao i možda čak
is​pri​čao gde se ovaj na​la​zio.
Tek kada je pogledao u manju sobu za koju je pretpostavljao da je bila gostinjska,
nešto mu je uhvatilo pažnju, iako nije smesta znao šta. Tamo nije bilo ničega
upadljivog. Jedan krevet, jedan pisaći sto, jedna drvena stolica i plave zavese na
prozoru. Na jednoj polici za knjige, stajalo je par drangulija i knjige. Valander se
trudio da razume šta je to video a da ga nije registrovao. Zapamtio je detalje u sobi i
okre​nuo se.
-Sada vas na​pu​štam - re​kao je
-Mi ne​ma​mo šta da kri​je​mo od po​li​ci​je - re​kao je Raj​kov
-Onda ne​ma​te ni ra​zlo​ga za bri​gu - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Od​ve​zao se na​zad do gra​da.
Sada krećemo u ofanzivu, pomislio je. Ispričaću Lovenu i njegovom timu čitavu
ovu čud​nu pri​ču. I, na​te​ra​će​mo Raj​ko​va ili nje​go​vu ženu da pro​pe​va​ju.
Sada ih ima​mo, mi​slio je. Sada ih ima​mo.
Bilo je opasno blizu tome da Konovalenko nije primio Tanjin signal. Kada je
parkirao automobil ispred kuće u Halundi, bacio je kao i obično pogled na fasadu.
Dogovorili su se da, ukoliko iz nekog razloga nije trebalo da se popne gore, Tanja
ostavi otvoren prozor. Prozor je bio zatvoren. Kada je bio na putu ka liftu, setio se da
je u automobilu zaboravio kesu sa dve flaše votke. Vratio se po nju i refleksivno
ponovo bacio pogled ka fasadi. Prozor je stajao otvoren. Vratio se do automobila i

181
seo iza vo​la​na da sa​če​ka.
Kada je Valander izašao napolje, ukapirao je da ga je Tanja upozorila na
po​li​caj​ca.
Kasnije je potvrdila njegovu sumnju. Čovek se zvao Valander i bio je komesar.
Ta​ko​đe mu je uka​za​la na to da je na le​gi​ti​ma​ci​ji pi​sa​lo da je bio iz Is​ta​da.
-Šta je hteo? - pi​tao je Ko​no​va​len​ko
-Hteo je da znam da li po​zna​jem ne​ko​ga po ime​nu Ko​no​va​len​ko - re​kao je Raj​kov
-Do​bro - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko
I Ta​nja i Raj​kov su ga po​gle​da​li sa ne​ra​zu​me​va​njem.
-Naravno da je dobro - rekao je Konovalenko. - Ko je mogao da mu ispriča o
meni, ukoliko vi to niste učinili? Postoji samo jedna osoba: Viktor Mabaša. Možemo
da ga pro​na​đe​mo uz po​moć tog po​li​caj​ca
Za​tim je na​re​dio Ta​nji da do​ne​se čaše. Pili su vot​ku.
Konovalenko je u sebi nazdravio policajcu iz Istada. Odjednom je bio jako
za​do​vo​ljan so​bom.

Valander se vratio u svoj hotel odmah posle posete Halundi. Prvo što je učinio, bilo
je da po​zo​ve svo​ju ćer​ku.
-Mo​že​mo li da se na​đe​mo? - pi​tao je
-Sada? - pi​ta​la je. - Mi​sli​la sam da ra​diš
-Imam ne​ko​li​ko sati slo​bod​nog vre​me​na. Uko​li​ko mo​žeš
-Gde ćemo da se na​đe​mo? Sla​bo se sna​la​ziš u Stok​hol​mu
-Znam gde je glav​na že​le​znič​ka sta​ni​ca
-Ho​će​mo li onda tamo da se na​đe​mo? U ve​li​koj hali? Za Če​tre​de​set i pet mi​nu​ta
-Sa​vr​še​no mi od​go​va​ra
Za​vr​ši​li su raz​go​vor. Va​lan​der je oti​šao do re​cep​ci​je.
-Neću biti dostupan do kraja popodneva - rekao je. - To važi i za pozive i za one
koji me lič​no po​tra​že. Po​ru​ka je da imam hit​na po​sla i da me ne mogu naći
-Do kada? - pi​tao je re​cep​ci​o​ner
-Do dalj​njeg
Kada je zatim otišao do glavne stanice i video Lindu kako ulazi u veliku halu,
jedva ju je prepoznao. Ofarbala je kosu u cmo i bila je kratko ošišana. Sem toga je
imala puno šminke na licu. Preko crnih radničkih pantalona, nosila je jarkozelenu
vindjaknu. Na nogama je imala kratke čizme sa visokim potpeticama. Valander je
primetio kako se nekoliko muškaraca okrenulo za njom i osetio se i ljutitim i
postiđenim. Nalazio se sa svojom ćerkom, ali približavala mu se jedna mlada i
samosvesna žena. Bilo je očigledno da je sva njena ranija stidljivost nestala. Zagrlio
ju je sa ose​ća​njem da nije baš mo​gao sa time da se po​mi​ri.

182
 Rekla je da je gladna. Počela je da pada kiša i otrčali su do kafea u ulici Vasa koji
se na​la​zio pre​ko puta glav​ne po​šte.
Posmatrao ju je dok je jela. Odmahnuo je glavom kada ga je pitala da li će i on
ne​što da po​ru​či.
-Mama je bila ovde prošle nedelje - rekla je iznenada između zalogaja. - Htela je
da me upo​zna sa no​vim mom​kom. Da li si ga sreo
-Ni​sam sa njom pri​čao već više od pola go​di​ne - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Nije mi se dopao - nastavila je. - Mislim da je zapravo bio više zainteresovan za
mene nego za mamu
-Da
Bavi se uvozom alata iz Francuske - rekla je. - Ali je uglavnom pričao o golfu. Da
li znaš da je mama po​če​la da igra golf?
-Ne - re​kao je Va​lan​der za​ču​đe​no. - Ni​sam to znao
Neko vre​me ga je po​sma​tra​la pre nego što je na​sta​vi​la.
-Nije dobro to što ne znaš šta radi - rekla je- Uprkos svemu, ona je do sada bila
naj​va​žni​ja žena u tvom ži​vo​tu. Ona zna sve o tebi. Čak zna i za onu ženu u Le​to​ni​ji
Va​lan​der se za​pre​pa​stio. Ni​ka​da sa svo​jom že​nom nije pri​čao o Ba​i​bi Li​e​poj.
-Ot​ku​da zna za nju
-Neko joj je is​pri​čao
-Ko
-Ka​kve to veze ima
-Samo me in​te​re​su​je
Od​jed​nom je pro​me​ni​la temu.
Za​što si u Stok​hol​mu? - pi​ta​la je. - Te​ško da sam ja u pi​ta​nju.
Ispričao joj je o onome što se dogodilo. Išao je unatraške sve do onoga dana pre
dve nedelje kada mu je otac saopštio da će da se ženi a zatim je nastavio sa pričom
kako je Robert Okerblum došao u njegovu kancelariju i saopštio mu da mu je nestala
supruga. Slušaia je pažljivo i po prvi put je imao osećaj kako je njegova ćerka bila
odrasla osoba, neko ko je u mnogim oblastima života imao mnogo veće iskustvo od
nje​ga.
-Fali mi neko sa kim mogu da pri​čam - za​vr​šio je. - Kada bi samo Rid​berg bio živ.
Da li ga se se​ćaš
-Da li je to onaj što je stal​no bio ki​seo
-Nije bio ki​seo, mada je znao da de​lu​je stro​go
-Se​ćam ga se. Na​da​la sam se da ne​ćeš po​sta​ti kao on
Sada je on pro​me​nio temu.
-Šta znaš o Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci? - pi​tao je
-Ne mnogo. Samo da su crnci tretirani kao robovi, a ja sam naravno protiv toga. U

183
srednjoj školi nas je posetila jedna Južnoafrikanka. Čovek nije mogao da poveruje da
je isti​na sve što nam je is​pri​ča​la
-U svakom slučaju znaš više od mene - rekao je. - Kada sam prošle godine
otputovao u Letoniju, zapitao sam se kako je moglo da se desi da sam prešišao
če​tr​de​se​tu, a da ne​mam poj​ma o sve​tu
-Slabo pratiš šta se dešava - rekla je. - Sećam se kada sam imala dvanaest ili
trinaest godina, i pokušala nešto da pitam. Ni ti ni mama niste marili za ono što se
dešava van našeg dvorišta. Radilo se samo o odmoru, popustima i tvom poslu. Ni o
čemu dru​gom. Zar to nije bio ra​zlog što ste se raz​ve​li
-Zar je bio
-Pretvorili ste svoj život u pitanja o lukovicama za lale i nove slavine u kupatilu.
To su, us​put, bile je​di​ne stva​ri o ko​ji​ma ste jed​no s dru​gim raz​go​va​ra​li
-Šta ima lo​šeg u pri​či o cve​ću
-Po​pu​sti su bili tako pri​ma​mlji​vi, da ni​ste vi​de​li šta se oko vas de​ša​va
Ne​o​če​ki​va​no je pre​ki​nu​la raz​go​vor.
-Ko​li​ko imaš vre​me​na? - pi​ta​la je
-Naj​ma​nje sat vre​me​na
-Znači, nemaš uopšte vremena. Ali, ako želiš, možemo da se vidimo kasnije
ve​če​ras
Kada su iza​šli na uli​cu, kiša je već sta​la.
-Zar nije na​po​mo ho​da​ti na tako vi​so​kim pot​pe​ti​ca​ma? - pi​tao je ko​le​blji​vo
Da - re​kla je. - Ali, čo​vek se vre​me​nom na​u​či. Ho​ćeš da pro​baš?
Valander je shvatio koliko je bio srećan što ju je bilo. U njemu se nešto smekšalo.
Vi​deo je kako je ma​šu​ći mu, ne​sta​ja​la u prav​cu sta​ni​ce me​troa.
U istom tom trenutku se setio šta je video u stanu u Halundi. Ono nešto što je
vi​deo a da nije mo​gao da kaže šta je bilo.
Sada je znao.
Na maloj polici je primetio jednu pepeljaru. Jednom ranijom prilikom je video
istu ta​kvu. Mo​gla je u pi​ta​nju biti slu​čaj​nost, ali u to nije ve​ro​vao.
Prisetio se večeri kada je otišao na večeru u hotel Kontinental u Istadu. Prvo je
sedeo u barskom delu. Na stolu ispred njega, stajala je staklena pepeljara. To je bio
de​ta​lj koji se na​la​zio u Ta​nji​nom i Vla​di​mi​ro​vom sta​nu.
Ko​no​va​len​ko, mi​slio je.
Nekom prilikom je posetio hotel Kontinental. Mogao je čak sedeti i za istim
stolom kao ja. Nije mogao da odoli iskušenju da sa sobom ponese tešku stakienu
pepeljaru. Ljudska slabost, jedna od najuobičajenijih. Nije mogao n'i da~ jfteipostavi
da će jedan komesar iz Istada baciti pogied u sobičak u Halundi u kome je povremeno
pro​vo​dio svo​je noći.

184
 Valander se popeo u svoju hotelsku sobu i pomislio kako, na kraju krajeva, i nije
bio tako loš policajac. Još uvek mu mje prošlo vreme. Možda je i dalje bio sposoban
da reši besmisleno i brutalno ubistvo jedne žene koja je slučajno izabrala pogrešan
put kod Kra​ge​holr​na.
Još jednom je rezimirao ono što je mislio da zna. Luiza Okerblum i Klas
Tengblad su ubijeni istim oružjem. Tengblada je ubio belac sa stranim akcentom.
Crnog Afrikanca koji je bio na mestu na kome je Luiza Okerblum ubijena, takođe je
tražio čovek sa stranim akcentom koji se najverovatnije zvao Konovalenko. Tog
Konovalenka je poznavao Rajkov, koji je tu činjenicu poricao. Sudeći po
Vladimirovoj konstituciji tela, on je mogao biti taj ko je unajmio kuću od Alfreda
Hansona. A u njegovom stanu se nalazila pepeljara koja je dokazivala kako je neko
bio u Istadu. Nije bilo puno dokaza i da nije bilo metaka, veza između dva slučaja bi
biia više nego sla​ba.
Ali, imao je i svoju intuiciju i znao je da bi bilo pametno verovati joj. Dobar
pri​ti​sak na Raj​ko​va bi mo​gao da im pru​ži in​for​ma​ci​je za ko​ji​ma su va​tre​no tra​ga​li.
Isto to veče je ve​če​rao sa Lin​dom u re​sto​ra​nu u ne​po​sred​noj bli​zi​ni ho​te​la.
Ovoga puta se osećao manje nesigurnim u njenom društvu. Kada je kasnije, nešto
pre jedan, otišao u krevet, shvatio je kako je to bilo najlepše veče koje je u poslednje
vre​me do​ži​veo.

Valander je sutradan stigao u stanicu na Kungsholmenu nešto pre osam. Izložio je

skupini iznenađenih policajaca svoja otkrića i one zaključke koje je iz njih izvukao.
Dok je pričao, video je da je bio okružen teškim sumnjičenjem. Ali, želja policajaca
da uhvate čoveka koji je ubio njihovog kolegu je prevladala i vremenom je mogao da
oseti promenu raspoloženja. Posle toga nije bilo nikoga ko je preispitivao njegove
za​ključ​ke.
Tokom prepodneva, sve se odigravalo jako brzo. Dok se upad u stan pripremao,
kuća u Halundi je stavljena pod direktnu prismotru. Jedan energičan mladi tužilac je
bez okle​va​nja odo​brio plan po​li​ci​je da iz​vr​ši pre​tres.
Upad je planiran za dva. Valander se držao diskretno u pozadini dok su Loven i
njegove kolege odlučivale o detaljima akcije. Oko deset, usred najhaotičnijeg dela
priprema, otišao je u Lovenovu kancelariju i nazvao Bjorka. Ispričao je o upadu koji
će se desiti popodne i o tome da bi ubistvo Luize Okerblum eventualno moglo brzo da
se raz​re​ši.
-Mo​ram da pri​znam da či​ta​va stvar zvu​či pri​lič​no ne​ve​ro​vat​no - re​kao je Bjork
-Zi​vi​mo u ne​ve​ro​vat​nom sve​tu - re​kao je Va​lan​der
-Bez obzira na sve, obavio si sjajan posao - rekao je Bjork. - Informisaću sve u
sta​ni​ci o po​sled​njem ra​zvo​ju stva​ri

185
 -Ali, bez ikakve konferencije za štampu, molim - rekao je Valander. - I nemoj do
dalj​njeg raz​go​va​ra​ti sa Ro​be​i​tom Oker​blu​mom
-Na​rav​no da neću - re​kao je Bjork. - Kada mi​sliš da ćeš se vra​ti​ti
-Što pre - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ka​kvo je vre​me
-Fantastično - rekao je Bjork. - Oseća se proleće u vazduhu. Svedberg kija kao lud
od aler​gi​je. Kao što znas, to je uvek si​gu​ran znak pro​le​ća
Valander je osetio blagu čežnju za domom kada je spustio slušalicu. Ali,
uz​bu​đe​nje pred ve​li​ki upad je ra​slo.
U jedanaest je Loven okupio sve koji su trebali da učestvuju u poslepodnevnoj
akciji u Halundi. Izveštaji od onih koji su promatrali kuću su ukazivali na to da su se i
Vla​di​mir i Ta​nja i da​lje na​la​zi​li u sta​nu. Da li je još neko tamo bio, nisu zna​li da kažu.
Valander je pažljivo slušao Lovenove pripreme. Primetio je da se prepad u
Stokholmu znatno razlikovao od onoga na šta je bio naviknut. Sem toga je u Istadu
operacija takvih proporcija bila nepostojeća. Valander je mogao da se seti samo
jednog događaja od prošle godine, u kome se jedna osoba pod uticajem narkotika
za​ba​ra​ka​di​ra​la u jed​nom let​nji​kov​cu u Sand​sko​ge​nu.
Lo​ven je pre sa​stan​ka pi​tao Va​lan​de​ra da li je hteo da ak​tiv​no uče​stvu​je.
-Da - odgovorio je. - Ukoliko se Konovalenko tamo nalazi, on u neku ruku
pri​pa​da meni. Ba​rem do​po​la. Sem toga, že​lim da vi​dim Vla​di​mi​rov iz​raz lica
Lo​ven je okon​čao sa​sta​nak u pola dva​na​est.
-Ne znamo šta nas očekuje - rekao je. - Verovatno samo dve osobe koje će uskoro
ose​ti​ti naše pri​su​stvo. Ali, može biti i dru​ga​či​je

Va​lan​der i Lo​ven su za​jed​no ru​ča​li u po​li​cij​skoj sta​ni​ci.

-Da li si se ika​da upi​tao šta je to čime se ba​viš? - od​jed​nom se za​pi​tao Lo​ven
-To či​nim sva​ki dan - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Zar to ne radi ve​ći​na po​li​ca​ja​ca
-Ne znam - rekao je Loven. Znam samo šta ja mislim. A one misli koje imam u
glavi, često me deprimiraju. Ovde u Stokholmu smo na putu da izgubimo kontrolu. Ne
znam kako stvari stoje u manjim mestima kao što je Istad. Ali, biti kriminalac u ovom
gra​du, mora biti pri​jat​na ak​tiv​nost. Ba​rem što se tiče šan​si da te neko uhap​si
-Mi još uvek imamo kontrolu - odgovorio je Valander. - Ali razlika između
obla​sti se sve više sma​nju​je. Ono što se ovde do​ga​đa, do​ga​đa se i u Is​ta​du
-Mnogo policajaca želi premeštenje iz Stokholma u unutrašnjost - rekao je Loven.
- Mi​sle da je tamo lak​še
-I kod nas ima puno onih koji žele tu - odgovorio je Valander. - Onih koji misle da
je u ma​lim gra​do​vi​ma ili na selu, pre​te​ra​no mir​no
-Ne ve​ru​jem da bih mo​gao da se me​njam - re​kao je Lo​ven
-To se odnosi i na mene - odgovorio je Valander. - Ili sam policajac u Istadu, ili

186
ni​sam uop​šte po​li​ca​jac
Raz​go​vor je za​mro. Lo​ven je po​sle obe​da ne​stao ne​kim po​slom.
Valander je tražio sobu za odmor i ispružio se na jednoj sofi. Razmišljao je o
(ome kako nije mno​go spa​vao ot​ka​ko je Ro​bert Oker​blum bio kod nje​ga u kan​ce​la​ri​ji.
Drem​nuo je ne​ko​li​ko mi​nu​ta i trg​nuo se iz sna.
Ostao je da leži i raz​mi​šlja o Ba​i​bi Li​e​poj.

Upad u stan u Halundi se odigrao u tačno dva. Valander, Loven i još iri policajca
su se nalazili na stepeništu. Posle dva pokušaja zvonjenja i čekanja na odgovor,
provalili su vrata ćuskijom. U pozadini je čekala specijalna jedinica naoružana
automatskim oružjem. Na stepeništu su svi, sem Valandera, imali pištolje u rukama.
Loven ga je pitao da li želi oružje, ali Valander je odbio zahvalivši se. Zato je, baš
kao i osta​li, obu​kao za​štit​ni pr​sluk.
Upa​li su u stan, raz​mi​le​li se na​o​ko​lo, i sve je bilo go​to​vo pre nego što je po​če​lo.
Stan je bio pra​zan. Ostao je samo na​me​štaj.
Policajci su se upitno gledali. Loven je smesta zgrabio voki-toki i izdao
na​re​đe​nje je​di​ni​ca​ma is​pred zgra​de.
-Stan je prazan - rekao je. - Neće biti hapšenja. Sve snage mogu da se povuku.
Že​lim da mi se po​ša​lju teh​ni​ča​ri koji će pre​gle​da​ti či​tav stan
-Si​gur​no su oti​šli si​noć - re​kao je Va​lan​der. - Ili u samu zoru!
-Uhvatićemo ih - rekao je Loven. - Za pola sata ćemo za njima pustiti poternicu po
ce​loj ze​mlji
Dao je Va​lan​de​ru par pla​stič​nih ru​ka​vi​ca.
-Ovo je ako ho​ćeš da po​gle​daš is​pod du​še​ka - re​kao je
Dok je Loven preko mobilnog telefona davao naređenja Kungsholmenu, Valander
je otišao u sobičak. Navukao je rukavice i pažljivo uzeo pepeljaru sa police. Nije mu
se učinilo. To je bila identična kopija pepeljare u koju je zurio nekoliko večeri
ra​ni​je, dok je pio pre​vi​še vi​ski​ja. Dao je pe​pe​lja​ru jed​nom od teh​ni​ča​ra.
-Ovde sigurno ima otisaka prstiju - rekao je. - Verovatno ih nemamo u kartoteci.
Mo​žda ih ima In​ter​pol
Po​sma​trao je dok je teh​ni​čar sta​vljao pe​pe​lja​ru u jcd​nu pla​stič​nu kesu.
Potoin je prišao prozoru i odsutno zurio u okolne kuće i sivo nebo. Setio se da je u
pitanju bio isti prozor koji je Tanja otvorila da provetri sobu od dima koji je
nervirao Vladimira. Bez sposobnosti da se odluči da li je bio skrhan ili ljut zbog
neuspelog prepada, ušao je u veliku spavaću sobu. Pogledao je u ormane. Većina
odeće je i dalje bila unutra. Ali, zato nije mogao da vidi nijednu putnu torbu. Seo je na
ivicu kreveta i odsutno izvukao fioku od noćnog stočića. Tamo je ležao samo jedan
kalem konca i poluprazna kutija cigareta. Video je da je Tanja pušila

187
fran​cu​ski,,ži​tan“.
Zatim se sagnuo i pogledao ispod kreveta. Tamo se nalazio samo par prašnjavih
papuča. Obišao je krevet i otvorio fioku od drugog noćnog stočića. Bila je prazna. Na
sto​či​ću je sta​ja​la ne​i​spra​žnje​na pe​pe​lja​ra i po​lu​po​je​de​na ku​ti​ja čo​ko​la​de.
Va​lan​der je vi​deo da su ci​ga​re​te ima​le fil​ter. Uzeo je je​dan od pi​ka​va​ca i vi​deo da
je bio,,ka​mel“.
Po​čeo je da se pre​i​spi​tu​je.
Mislio je ponovo o prethodnom danu. Tanja je zapalila cigaretu. Vladimir se
sme​sta iz​ner​vi​rao i ona je otvo​ri​la pro​zor koji je za​pi​njao.
Retko se dešavalo da su se pušači žalili na druge sa istom navikom. Naročito ne
onda kada prostorija nije bila zadimljena. Da li je Tanja pušila različite vrste
ci​ga​re​ta? To je bilo malo ve​ro​vat​no. Zna​či, i Vla​di​mir je pu​šio.
Zamišljeno je odšetao do dnevne sobe. Otvorio je isti prozor kao Tanja. 1 sada je
zapinjao. Pokušao je da otvori drugi prozor i staklena balkonska vrata. Oni su se
otva​ra​li bez pro​ble​ma.
Zastao je namrštenog čela. Zašto je izabrala da otvori prozor koji se
za​gla​vlji​vao? I za​što je bilo te​ško otvo​ri​ti ga?
Odgovori su mu najednom postali bitni. Posle nekog vremena je shvatio kako je
samo je​dan od​go​vor bio mo​guć.
Tanja je otvorila prozor koji je zapinjao zato što je iz nekog razloga bilo bitno da
baš on bude otvo​ren. A za​pi​njao je zato što je ret​ko otva​ran.
Ponovo je stao kod prozora. Pomislio je da je taj prozor bio najlakše uočljiv za
nekoga ko je sedeo u automobilu na parkingu. Drugi prozor je ležao kod izbočenog
bal​ko​na. Bal​kon​ska vra​ta nisu uop​šte bila vi​dlji​va sa par​kin​ga.
Još jed​nom je pro​mi​slio o ce​loj stva​ri.
Razumeo je. Tanja je delovala zabrinuto. Gledala je na sat iznad njegove glave.
Potom je otvorila prozor da bi sprečila da se neko ko je bio dole na parkingu, popne u
stan.
Konovalenko, mislio je. Bio je tako blizu. U pauzi između dva telefonska
raz​go​vo​ra, is​pri​čao je Lo​ve​nu o svom opa​ža​nju.
-Može biti da si u pra​vu - re​kao je Lo​ven. - Mo​žda je bio neko dru​gi
-Mo​žda - re​kao je Va​lan​der. - Mo​žda je tu bio neko dru​gi
Odvezli su se nazad do Kungsholmena, a tehničari su nastavili svoj posao. Baš
kada su zakoračili u Lovenovu kancelariju, zazvonio je telefon. U jednoj od limenih
kutija u Halundi, tehničari su pronašli nekoliko suzavaca istog tipa koji je prošle
ne​de​lje bio ba​čen u di​sko​te​ku na Se​de​ru.
-Sve dolazi na svoje mesto - rekao je Loven. - Ili ništa. Ne razumem šta su imali
protiv one diskoteke? U svakom slučaju, puštena je poternica. Postaraćemo se da ovo

188
do​bro po​kri​je​mo u štam​pi i na te​le​vi​zi​ji
-U tom slučaju, sutra mogu nazad za Istad - rekao je Valander. - Kada ulovite
Ko​no​va​len​ka, valj​da ćemo moći da ga po​zaj​mi​mo u Sko​ne
-Ne​u​spe​li pre​pa​di su uvek fru​stri​ra​ju​ći - re​kao je Lo​ven. - Pi​tam se gde li se kri​ju
Pitanje je ostalo da visi u vazduhu. Valander se vratio u svoj hotel i odlučio se da
poseti Auroru isto to veče. Sada je imao nova pitanja koja je želeo da postavi
će​la​vom čo​ve​ku u baru.
Imao je ose​ćaj da se pri​bli​ža​va ne​čem odlu​ču​ju​ćem.

189
 17.

Čovek koji je sedeo na stolici ispred radnog kabineta predsednika De Klerka, čekao
je dugo.
Već je prošla ponoć a tu je sedeo od osam sati uveče. Bio je sasvim sam u slabo
osvetljenom predsoblju. Portir je povremeno doiazio i izvinjavao mu se što je još
morao da čeka. Bio je to postariji čovek, obučen u tamno odelo, isti onaj koji je
ne​po​sred​no po​sle je​da​na​est sati uga​sio sva sve​tla, sem jed​ne pod​ne lam​pe.
Džordž Šepers je pomislio kako je čovek mogao biti zaposlen u pogrebnom
institutu. Njegova diskrecija i suzdržanost, njegova servilnost koja se graničila sa
pokomošću, podsećali su ga na čoveka koji se pre nekoliko godina starao o sahrani
nje​go​ve maj​ke.
To je jedna simbolična sličnost koja je možda sasvim tačna, pomislio je Šepers.
Možda predsednik De Klerk upravlja poslednjim umirućim ostacima bele
južnoafričke imperije? Možda je ovo više bila čekaonica čoveka koji je sedeo u
svojoj kancelariji i planirao jednu sahranu, nego što je upravljao zemlju ka
bu​duć​no​sti?
Tokom ona četiri sata koliko je čekao, imao je dosta vremena za razmišljanje.
Portir bi povremeno nečujno otvorio vrata da se izvini što je predsednik i dalje bio
za​u​zet hit​nim po​slo​vi​ma. U de​set sati mu je ser​vi​rao šo​lju mla​kog čaja.
Džordž Šepers se pitao zašto je te večeri, sedmog maja, bio pozvan kod
predsednika De Klerka. Prethodnog dana, baš u vreme ručka, nazvala ga je
sekretarica Henrika Verveja. Džordž Šepers je bio asistent glavnog tužioca u
Johanesburgu, čoveka koga su se mnogi plašili, i nije bio naviknut da ga vidi bilo gde
sem na sudu ili na redovnim sastancima koji su se održavali petkom. Dok se užurbano
kretao kroz hodnik, razmišljao je šta je Vervej od njega hteo. Za razliku od ove
večeri, bio je smesta pušten kod tužioca. Vervej mu je pokazao na stolicu i zatim
nastavio da potpisuje nekakve službene akte na koje je sekretarica čekala. Potom su
osta​li sami.
Henrika Verveja se nisu plašili samo zločinci. Imao je skoro šezdeset godina, bio
je visok preko metar i devedeset i žilave građe. Bila je dobro poznata činjenica da je
povremeno dokazivao svoju snagu različitim ispitima. Pre nekoliko godina, tokom
renoviranja prostorija tužilaštva, viđen je kako šlepuje trezor koji su kasnije dvojica
morala da utovare u jedan teretni automobil. Ono čega su se ljudi plašili, nije bila
njegova fizička snaga. Tokom mnogih godina svoje službe, nikada nije oklevao da
dodeli smrtnu kaznu ukoliko je za to imao najmanju mogućnost. U tim slučajevima, a
njih je bilo puno, sud je poštovao tužiočev zahtev i osuđivao je zločinca na smrt

190
vešanjem i Vervej je neretko prisustvovao egzekucijama. To mu je dalo reputaciju
svirepog čoveka. Pa ipak, niko nije mogao da mu prebaci da je u donošenju njegovih
odluka rasa igrala neku ulogu. Beli zlikovac je imao isto toliko razloga da se plači,
kao i cr​nac.
Džordž Šepers je sedeo u stolici i brinuo da li je uradio nešto što zaslužuje
kiitiku. Vervej je bio poznat po bezdušnom načinu ophođenja prema svojim
asi​sten​ti​ma kada je to sma​trao oprav​da​nim.
Ali razgovor se razvijao sasvim drugačije od onoga što je očekivao. Vervej je
na​pu​stio me​sto kod svog pi​sa​ćeg sto​la i seo u sto​li​cu po​red nje​go​ve.
-Juče, kasno uveče, ubijen je jedan čovek u svom bolničkom krevetu na privatnoj
klinici u Hilbrou - počeo je. - Zvao se Piter van Herden i radio je za obaveštajnu
službu. Odsek za krvne deiikte smatra da sve ukazuje na ubistvo pri pljački.
Očigledno je da je počinilac bio sam i određene indikacije ukazuju na to da se
predstavio kao kurir iz laboratorije koju Brentherst koristi. Pošto nijedna od dežurnih
sestara nije ništa čula, ubica je verovatno upotrebio oružje sa prigušivačem. Mnogo
toga govori u prilog teoriji policije. Ali, ne sme se zanemarili činjenica da je Van
Her​den ra​dio za oba​ve​štaj​nu slu​žbu
Vervej je podigao obrve i Džordž Šepers je znao da je od njega očekivao
ne​ka​kvu re​ak​ci​ju.
-To zvuči razumno - rekao je Šepers. - Treba proveriti da li je u pitanju slučajno
ubi​stvo ili ne​što dru​go
-Postoji još jedna stvar koja komplikuje sliku - nastavio je Vervej. - Ono što ću
sada iz​go​vo​ri​ti. stro​go je po​ver​lji​vo. To mora da bude kri​stal​no ja​sno
-Ra​zu​mem - od​go​vo​rio je Še​pers
-Van Herden je bio odgovoran za prosleđivanje poverljivih informacija
predsedniku De Klerku o aktivnostima unutar obaveštajne službe - rekao je Vervej. -
To zna​či da je imao jako ose​ti​ji​vu funk​ci​ju
Ver​vej je za​ću​tao. Še​pers je na​pe​to če​kao na na​sta​vak.
-Predsednik De Klerk me je nazvao pre nekoliko sati - rekao je. - Hteo je da
odaberem nekog od tužilaca koji bi ga izveštavali o policijskoj istrazi. Izgleda da je
ubeđen kako motiv za ubistvo ima veze sa Van Herdenovim radom u obaveštajnoj
službi. Bez konkretnih dokaza, kategorično odbija da prihvati teoriju slučajnog
ubi​stva
Ver​vej je pro​ma​trao Še​per​sa.
-Ta​ko​đe ne mo​že​mo zna​ti o čemu je Van Her​den in​for​mi​sao pred​sed​ni​ka - re​kao je
za​du​bljen u mi​sli
-
Džordž Še​pers je ra​zu​meo.

191
 -Izabrao sam tebe da budeš De Klerkov izveštač - nastavio je Vervej. Čim
napustiš moju kancelariju, ostavi sav ostaii posao na stranu i koncentriši se isključivo
na is​tra​gu okol​no​sti pod ko​ji​ma je Van Her​den pre​mi​nuo. Da li je to ja​sno
Džordž Šepers je klimnuo glavom. Još uvek mu je bilo teško da spozna svu težinu
ono​ga što je Ver​vej upra​vo iz​go​vo​rio.
-Redovno ćeš biti pozivan kod predsednika - rekao je - Nećeš voditi nikakav
protokol, samo male podsetnike koje ćeš kasnije spaliti. Pričaćeš samo sa
predsednikom i sa mnom. Ukoliko se neko iz tvog odseka zainteresuje čime se baviš,
zvanično objašnjenje je da mi pomažeš oko procene potrebe za regrutovanjem javnih
tu​ži​la​ca za na​red​nih de​set go​di​na. Da li je to ja​sno
-Da - od​go​vo​rio je Džordž Še​pers
Ver​vej je ustao, do​hva​tio jed​nu pla​stič​nu fa​sci​klu sa pi​sa​ćeg sto​la i pru​žio mu je.
-Ovo je mali istražni materijal koji je do sada prikupljen - rekao je. - Van Herden
je tek dvanaest sati mrtav. Istražitelji ubistva su predvođeni komesarom po imenu
Bors​tlap. Pre​dla​žem da odeš do kli​ni​ke Brent​herst i da po​pri​čaš sa njim
Time je sa​sta​nak bio za​vr​šen.
-Dobro se postaraj o ovome - rekao je Vervej na kraju. - Izabrao sam te zato što si
se po​ka​zao kao od​li​čan jav​ni tu​ži​lac. Ne vo​lim kada me ra​zo​ča​ra​ju
Džordž Šepers se vratio u svoju kancelariju, pokušavajući da shvati šta se
zapravo od njega očekivalo. Onda je pomislio kako mora da kupi novo odelo. Ništa
od ono​ga što je imao u or​ma​nu, nije bilo pri​god​no za au​di​jen​ci​ju kod pred​sed​ni​ka.

Sada, dok je sedeo u mračnom predsoblju. bio je obučen u tamnoplavo odelo koje ga
je skupo koštalo. Njegova supruga je htela da zna zašto ga je kupio. Objasnio mu je
kako će učestvovati u jednoj komisiji u kojoj će predsedavajući biti ministar pravde.
Pri​hva​ti​la je nje​go​vo ob​ja​šnje​nje bez dalj​nih pi​ta​nja.
Bilo je dvadeset do jedan noću kada je diskretni portir otvorio vrata i saopštio
kako ga je predsednik sada primao. Džordž Šepers je skočio sa stolice i primetio kako
je postao nervozan. Sledio je portira koji je zastao ispred visokih, duplih vrata,
po​ku​cao i otvo​rio mu ih.
Za stolom, obasjan usamljenom stonom lampom, sedeo je čovek istanjene kose
koga je trebao da sretne. Ostao je da stoji ispred vrata, nesiguran, pre nego što ga je
čo​vek za sto​lom do​zvao ru​kom i po​ka​zao na sto​li​cu za po​se​ti​o​ce.
Predsednik De Klerk je izgledao umorno. Džordž Šepers je primetio da je imao
velike podočnjake. Predsednik je prešao pravo na stvar. Njegov glas je imao prizvuk
nestrpljenja, kao da je stalno bio prinuđen da razgovara sa ljudima koji nisu ništa
ra​zu​me​li.
-Ubeđen sam da smrt Pitera van Herdena nema nikakve veze sa pljačkom - rekao

192
je De Klerk. Vaš zadatak je da se postarate o tome da istražioci ozbiljno shvate kako
je njegov posao u obaveštajnoj službi bio razlog za njegovu smrt. Želim da se svi
njegovi elektronski dokumenti pretraže, sva papirologija, sve čega se latio prethodne
go​di​ne. Da li je to ja​sno
-Da - re​kao je Džordž Še​pers
De Klerk se nagnuo ka nje​mu tako da mu je sve​tlost lap​me oba​sja​la lice, da​ju​ći mu
sko​ro sa​bla​san pro​fil.
-Van Herden me je obavestio kako sumnja na zaveru koja ozbiljno ugrožava
budućnost čitave Južnoafričke Republike - rekao je. - Na zaveru koja bi nas mogla
odvesti ravno u haos. Njegovo ubistvo se mora videti u tom kontekstu i ni u kom
dru​gom
Džordž Še​pers je klim​nuo gla​vom.
-Više od toga ne morate da znate - rekao je De Klerk naslonivši se. - Državni
tužilac Vervej poslao mi je vas za informanta zato što vas smatra sasvim pouzdanim i
lojalnim državnoj vlasti. Moram da naglasim tajnu prirodu čitave stvari. Ukoliko bilo
kome otkrijete ono što sam vam poverio, to će se smatrati najtežim izdajničkim
činom. Pošto ste tužilac, ne moram da vam objašnjavam koja kazna sleduje za takav
zlo​čin
-Naravno da ne morate - odgovorio je Džordž Šepers i protiv svoje volje se
is​pru​žio na sto​li​ci
-Izveštaje ćete podnositi direktno meni i to ako imate nešto da saopštite - nastavio
je De Klerk. - Za​ka​zi​va​će​te vre​me sa mo​jim se​kre​ta​ri​ja​tom. Hva​la što ste do​šli
Audijencija je bila gotova. De Klerk se ponovo nadvio nad svoje papire. Džordž
Še​pers je ustao, po​klo​nio se i oti​šao pre​ko de​be​log te​pi​ha do du​plih vra​ta.
Portir ga je pratio niz stepenice. Naoružani čuvar ga je otpratio do parkinga na
kome je sta​jao nje​gov au​to​mo​bil. Kada je seo za vo​lan, ruke su mu bile zno​ja​ve.
Zavera, mislio je. Urota? Ko bi mogao da ugrozi čitavu zemlju i odvede je u haos?
Zar ni​smo već tamo? Da li mo​že​mo biti bli​že ha​o​su, nego što smo to sada?
Ostavio je pitanje bez odgovora i upalio motor. Potom je otvorio pregradu za
rukavice u kojoj je držao svoj pištolj. Napunio je magacin, otkočio oroz i stavio
pi​što​lj na su​vo​za​če​vo se​di​šte.
Džordž Šepers nije voleo da vozi noću. Bilo je suviše nesigurno, suviše opasno.
Stalno su se događale oružane pljačke i prepadi, i sem toga, postajale su sve
bru​tal​ni​je.
Vo​zio se kroz ju​žno​a​frič​ku noć. Pre​to​ri​ja je spa​va​la.
Imao je puno ma​te​ri​ja​la za raz​mi​šlja​nje.

193
 18.

Kada sam upoznao strah, son​go​mu! Kada sam prvi put stajao sam i napušten pred
iskrivljenim licem užasa? Kada sam naučio da bojazan postoji u svim ljudima, bez
obzira na njihovu boju kože, godine ili poreklo? Niko ne može pobeći strahu i nijedan
život: nije moguć bez bojazni. Ne mogu da se setim, son​go​ma. Ali, znam da je tako.
Ja sam zarobljenik ove zemlje u kojoj su noći tako neshvatljivo kratke, u kojoj tami
nikada nije dozvoljeno da me obgrli. Ne sećam se kada mi se strah prvi put prikazao,
son​go​ma. Sada me na to podsećaš, kada pokušavam da pronađem otvor koji će me
iz​vu​ći da​le​ko odav​de, kući u Nti​ba​ne.

Dani i noći su se stopili u nejasnu celinu u kojoj više nije mogao da razlikuje delove.
Viktor Mabaša nije znao koliko dugo vremena je prošlo otkako je za sobom ostavio
mrtvog Konovalenka u napuštenoj kući na pustom imanju. Istog onog čoveka koji se
najednom pojavio u diskoteci i pucao na njega. To je za njega bio šok. Bio je ubeđen
da je Konovalenka ubio flašom koju mu je razbio o glavu. Ali, iako su ga bolele oči,
video je Konovalenka kroz dim. Viktor Mabaša se izvukao iz lokala preko sporednog
izlaza, stepenicama kojima su ljudi u panici, vrišteći i udarajući, pokušavali da
pobegnu od dima. Za jedan kratak trenutak mu se učinilo da je bio nazad u Africi, gde
napadi suzavcima na crno stanovništvo nisu bili neuobičajeni. Ali, bio je u Stokholmu
i Ko​no​va​len​ko je ustao iz mr​tvih i sada ga je sle​dio da ga ubi​je.

Stigao je u grad u zoru i dugo se vozio ulicama ne znajući šta mu je činiti. Bio je jako
umoran, toliko iscrpljen da se nije usuđivao da se sasvim osloni na svoju sposobnost
rasuđivanja. To ga je plašilo. Ranije je uvek zamišljao da je njegova moć
rasuđivanja, njegova sposobnost da se bistre glave izvuče iz teških situacija, bila
njegova jedina garancija za preživljavanje. Razmatrao je mogućnost da se prijavi u
neki hotel. Ali, nije imao ni pasoš, ni bilo kakav dokument koji je dokazivao njegov
identitet. Bio je niko i ništa među svim ovim ljudima, samo jedan bezimeni sa
oruž​jem.
Bol u ruci se vraćao u redovnim intervalima. Uskoro će morati da potraži lekara.
Crna krv je probijala kroz zavoj od gaze i nije smeo sebi da dozvoli da ga napadnu
infekcija i groznica. To bi ga učinilo bespomoćnim. Krvavi grumen koji je bio sve što
je ostalo od prsta, gotovo da ga nije ni brinuo. Kao da prst nikada nije ni postojao. U
svo​jim mi​sli​ma pre​tvo​rio ga je u san. Ro​dio se bez ka​ži​pr​sta leve ruke.

Spavao je na nekom groblju u vreći za spavanje koju je kupio. Ipak se smrzavao. U

194
snovima su ga proganjali psi koji su pevali. Dok je ležao budan i gledao u zvezde,
mislio je kako se možda nikada neće vratiti u svoju zemlju. Njegovi tabani neće više
nikada dotaći crvenu, suvu, kovitlajuću zemlju. Ta pomisao ga je najednom rastužila,
tako silno, da nije mogao da se seti da se tako osećao od smrti njegovog oca. Takođe
je razmišljao da je u Južnoafričkoj Republici, zemlji koja je počivala na jednoj
sveobuhvatnoj laži, retko bilo mesta jednostavnim neistinama. Mislio je na laž koja je
bila kič​ma nje​go​vog sop​stve​nog ži​vo​ta.
Noći koje je provodio na groblju bile su ispunjene rečima son​go​me. Takođe se
tokom tih noći, okružen nepoznatim, mrtvim belcima koje nikada nije sreo i koje će
prvi put susresti pod zemljom među duhovima, setio svoga detinjstva. Video je lice
svoga oca, njegov osmeh i čuo je njegov glas. Pomislio je da se svet duhova možda
delio na isti način kao Južnoafrička Republika. Možda se i podzemlje sastojalo od
belog i crnog sveta? Zamislio je, rastužen, kako su i njegovi preci prinuđeni da žive u
zadimljenim, sirotinjskim četvrtima. Pokušao je da natera so​no​go​mu da progovori.
Ali, sve što je dobio u odgovor, bili su psi koji su pevali i njihovo zavijanje koje nije
mo​gao da pro​tu​ma​či.

U zoru drugog dana je napustio groblje pošto je sakrio vreću za spavanje u jednoj
porodičnoj grobnici. Nekoliko sati kasnije je ukrao nov automobil. Sve se odigralo
vrlo brzo, prilika mu se neočekivano ukazala i nije oklevao. Njegova svest je ponovo
počela da mu pomaže. Šetao se ulicom i ugledao jednog čoveka kako izlazi iz
automobila kome nije ugasio motor. Nije bilo nikoga u blizini. Prepoznao je marku
automobila, jer ranije je vozio mnogo modela tog tipa, „ford". Seo je za volan,
izbacio napolje osiavljenu akten-tašnu i odvezao se odande. Uspeo je da napusti grad
i bio je u po​tra​zi za ne​ka​kvim je​ze​rom kraj koga je mo​gao da bude sam i raz​mi​šlja.
Nije pronašao jezero, ali je zato došao do mora. Barem je mislio kako je to
moralo biti more. Nije znao koje ni kako se zvalo. Ali, kada je okusio vodu, video je
da je slana. Ne onako slana kako je navikao da bude, na obalama Durbana i Port
Elizabeta. Ali, u ovoj zemlji nije moglo biti slanih jezera. Hodao je po stenama i
zamislio kako gleda direktno u beskonačnost u rascepu između ostrva i arhipelaga.
Vazduh je bio prohladan i cvokotao je od zime. Oslao je da stoji na vrhu najviše
stene i pomislio kako je dotle došao u životu. Ovde, a to je bilo daleko. Kako će
iz​gle​da​ti na​sta​vak?
Onako kako se prisećao iz detinjstva, čučnuo je, i napravio mali spiraini lavirint
od kamenčića koji biii odlomljeni od stene. Istovremeno je pokušao da iz dubine duše
začuje son​go​min glas. Ali, nije ništa postigao. Huka mora je bila preglasna. a
njegova koncentracija preslaba. Kamenčići kojima je oformio lavirint, nisu pomogli.
To ga je uplašilo. Bez sposobnosti da komunicira sa duhovima, biće toliko oslabljen,

195
da će možda morati da umre. Više neće biti otporan na bolesti, njegove misli će ga
iz​da​ti i nje​go​vo telo će po​sta​ti Iju​stu​ra koja će pući od naj​ma​njeg do​di​ra.
Zabrinuto je otišao od mora i vratio do automobila. Pokušao je da se koncentriše
na ono što je bilo najbitnije. Kako je Konovalenko mogao da ga tako lako pronađe u
diskoteci koju je posetio, a za koju su mu rekli neki Afrikanci iz Ugande sa kojima je
za​po​čeo raz​go​vor kod ham​bur​ger​ni​ce?
To je bilo prvo pi​ta​nje.
Drugo je bilo: kako je mogao da napusti zemlju i vrati se u Južnoafričku
Re​pu​bli​ku?
Uvideo je kako će biti prinuđen da učini ono što je najmanje želeo - da traži
Konovalenka. To će biti veoma teško. Konovalenko će biti jednako teško uhvatljiv
kao usamljeni springbok u nepregiednom afričkom bušlendu. Moraće nekako da ga
namami. Konovalenko je imao njegov pasoš i bio je taj koji je morao da se natera da
mu po​mog​ne da na​pu​sti ze​mlju. Nije vi​deo ni​jed​nu dru​gu mo​guć​nost.
Još uvek se na​dao da neće mo​ra​ti da ubi​je ni​ko​ga dru​go​ga sem Ko​no​va​len​ka.

To veče se vratio u diskoteku. Nije bilo puno Ijudi u ćošku u kome je sedeo za stolom
i ispijao svoje pivo. Tek kada je prišao šanku sa praznom čašom da naručio još jedno
piće, ćelavi čovek mu se obratio. U prvom trenutku nije razumeo šta mu je rekao.
Zatim je shvatio kako su ga prethodnih dana tražile dve različite osobe. Iz opisa je
zaključio da je prva osoba bila Konovalenko Ali, ko je bila druga? Čovek iza šanka je
re​kao da je bio po​li​ca​jac. Po​li​ca​jac koji je pri​čao ju​žnim di​ja​lek​tom.
-Šta je hteo? - pi​tao je Vik​tor Ma​ba​ša
Će​la​vi čo​vek je po​ka​zao na nje​gov pr​ljav za​voj.
-Tra​žio je crn​ca kome ne​do​sta​je prst - od​go​vo​rio je
Nije naručio pivo, već je smesta napustio diskoteku. Konovalenko je mogao da se
vrati. Još uvek nije bio spreman da se suoči sa njim, uprkos tome što je za pojasom
no​sio oruž​je ko​je​ga je lako mo​gao da se maši.
Kada je izašao na ulicu, odjednom je znao šta mu je činiti. Policajac će mu
po​mo​ći da nađe Ko​no​va​len​ka.
Negde je istraga o nestanku žene bila u toku. Možda su već pronašli njeno telo,
gde god da ga je Ko​no​va​len​ko sa​krio. Ali, 'ako su zna​li za nje​go​vo po​sto​ja​nje, onda su
mo​ra​li zna​ti i za Ko​no​va​len​kovo?
Ostavio sam trag, mislio je. Jedan prst. Možda je Konovalenko takođe ostavio
ne​što za so​bom.
Ostatak večeri je čekao u senkama ispred diskoteke. Ali, nisu se pojavili ni
Konovalenko ni policajac. Ćelavi čovek mu je opisao policajca. Viktor Mabaša je
uo​sta​lom mi​slio kako je je​dan če​tr​de​se​to​go​di​šnji be​lac bio re​dak po​se​ti​lac di​sko​te​ka.

196
 Kasno uveče se vratio groblju i porodičnoj grobnici. Sutradan je ukrao još jedan
au​to​mo​bil i kada je palo veče, po​no​vo je če​kao u sen​ci is​pred di​sko​te​ke.
Tačno u devet sati, ispred ulaza se zaustavio taksi. Viktor je sedeo na prednjem
sedištu. Sagnuo se tako da mu je glava bila u visini volana. Čovek koga je prepoznao
kao policajca, izašao je iz vozila i nestao u podzemlju. Cim je muškarac ušao u lokal,
parkirao je automobil što bliže moguće vratima i izašao napolje. Sakrio se u
naj​tam​ni​ji ku​tak i če​kao.
Muškarac koji je petnaest minuta kasnije izašao na ulicu i koji je izgubljeno i
zamišljeno gledao oko sebe, nije delovao kao da je bio na oprezu. Davao je utisak
nekoga. ko je bio sasvim bezopasan, jednog usamljenog i nezaštićenog noćnog šetača.
Viktor Mabaša je izvukao svoj pištolj, načinio par hitrih koraka i prislonio cev na
mu​škar​čev pod​bra​dak.
-Mir​no - re​kao je na en​gle​skom. - Sa​svim mir​no
Mu​ška​rac se trg​nuo. Ali, ra​zu​meo je en​gle​ski. Nije se više po​me​rao.
-Idi do automobila - nastavio je Viktor Mabaša. - Otvori vrata i sedi na prvo
se​di​šte
Mu​ška​rac je po​slu​šao. Oči​gled​no je bio jako upla​šen.
Viktor Mabaša se nagnuo i udario ga u bradu. Udarac je bio dovoljno snažan da ga
privremeno onesvesti, ali ne i dovoljno snažno da izazove frakturu. Viktor Mabaša je
poznavao svoju snagu onda kada je imao kontrolu nad situacijom. Kontrolu koju je
iz​gu​bio one ka​ta​stro​fal​ne po​sled​nje ve​če​ri sa Ko​no​va​len​kom.
Pretražio je policajčevu odeću. Začuđujuče je bilo to što nije nosio oružje, Viktor
Mabaša se učvrstio u verovanju kako se naiazio u jako čudnoj zemlji u kojoj su
poiicajci hodali naokolo nenaoružani. Zatim je vezao čovekove ruke na grudima i
zalepio mu traku preko usta. Iz jednog ugla usta, kapala mu je krv. Nikada nije bilo
mo​gu​će sa​svim iz​be​ći po​vre​de. Čo​vek se ve​ro​vat​no ugri​zao za je​zik.
U toku ona tri popodnevna sata koje je imao na raspolaganju, Viktor Mabaša je
zapamtio put koji je hteo da upotrebi. Znao je kuda će i nije želeo da riskira da se
zagubi. Kada je stao na prvom semaforu, izvukao je muškarčev novčanik i video da se
zvao Kurt Va​lan​der i da je imao če​tr​de​set če​ti​ri go​di​ne.
Upa​li​lo se ze​le​no i na​sta​vio je. Sve vre​me je dr​žao oko na re​tro​vi​zo​ru.
Posle drugog semafora počeo je da veruje kako ga prati jedan automobil. Da li je
policajac imao nekoga sa sobom? U tom slučaju će uskoro doći do problema. Kada je
došao do dela puta sa više traka, ubrzao je. Odjednom ni je više bio siguran da li je
sve samo umi​slio. Mo​žda ih ipak niko nije pra​tio?
Covek na suvozačevom sedištu je zastenjao i pomerio se. Viktor Mabaša je
za​klju​čio kako ga je uda​rio baš ona​ko kako je pla​ni​rao.
Skrenuo je ka groblju i parkirao se u senci jedne zelene kuće u kojoj se nalazila

197
radnja koja je tokom dana prodavala cveće i vence. Svetlo je sada bilo ugašeno, a
radnja zatvorena. Ugasio je farove i pažljivo posmatrao saobraćaj kod skretanja. Nije
vi​deo da je ika​kav au​to​mo​bil za​ko​čio.
Cekao je dodatnih deset minuta. Međutim, ništa se nije desilo sem da se policajac
po​la​ko vra​ćao u ži​vot.
-Ni gla​sa - re​kao je Vik​tor Ma​ba​ša i strg​nuo tra​ku sa mu​škar​če​vih usta
Jedan policajac razume, mislio je. On razume kada neko misli ozbiljno. Zatim se
pi​tao da li su i u ovoj ze​mlji ve​ša​li za ot​mi​cu po​li​caj​ca.
Izašao je iz automobila, osluškivao i razgledao oko sebe. Sem huke saobraćaja.
sve je bilo tiho. Kada je obišao automobil i otvorio vrata, dao je znak muškarcu da
izađe. Potom ga je odveo do jedne od gvozdenih kapija i žustro su nestali u tami
iz​me​đu sta​za od tu​ca​ni​ka i nad​grob​nih spo​me​ni​ka.
Viktor Mabaša ga je vodio ka grobnici sa koje je bez problema izvalio vrata. U
vlažnoj prostoriji je vonjalo na memlu. Ali, groblja ga nisu plašila. Ranije se više
puta sa​kri​vao među mr​tvi​ma.
Ranije je kupio jednu petrolejku i još jednu vreću za spavanje. Policajac je prvo
od​bi​jao da ga sle​di u grob​ni​cu i da​vao je ot​por.
-Neću te ubiti - rekao je. - Neću te čak ni povrediti. Ali, sada moraš da uđeš
unu​tra
Gurnuo je policajca na jednu od vreća za spavanje, upalio lampu i otišao da vidi
da li se sve​tlo pri​me​ći​va​lo. Aii, svu​da je vla​da​la tama.
Ponovo je zastao i osluškivao. Mnoge godine provedene na oprezu, istrenirale su
njegov sluh. Nešto se pomeralo na stazi od tucanika. Policajčevo pojačanje, mislio je.
Ili neka ži​vo​ti​nja.
Na kraju je zaključio kako niotkuda nije vrebala opasnost. Vratio se u grobnicu i
čuč​nuo pre​ko puta po​li​caj​ca koji se zvao Kurt Va​lan​der.
Nje​gov ra​ni​ji strah se sada pre​tvo​rio u otvo​ren užas, mo​žda čak i pa​ni​ku.
-Ukoliko radiš onako kako ti kažem, ništa ti se neće dogoditi - rekao je. - Ali,
moraš da odgovoriš na moja pitanja. Znam da si policajac. Znam da tvoje oči stalno
lutaju u pravcu inoje leve ruke na kojoj imam zavoj. To znači da si pronašao moj prst.
Onaj koji je Konovalenko odsekao. Želim odmah da ti kažem kako je on ubio onu
ženu. 'I'o da li mi veruješ je tvoja stvar. Došao sam u ovu zemlju da tu kratko
ostanem. I nameran sam da ubijem samo jednu osobu - Konovalenka. Ali, prethodno
mo​raš da mi po​mog​neš da ga pro​na​đem. Kada Ko​no​va​len​ko bude bio mr​tav, sme​sta ću
te pu​sti​ti
Vik​tor Ma​ba​ša je če​kao na od​go​vor. Onda se se​tio da je ne​što za​bo​ra​vio.
-Da li je neko sa to​bom? - pi​tao je. - Au​to​mo​bil koji te pra​ti
Čo​vek je od​mah​nuo gla​vom.

198
 -Da li si sam
-Da - od​go​vo​rio je po​li​ca​jac, na​či​niv​ši gri​ma​su
-Bio sam prinuđen da te onesposobim - rekao je Viktor Mabaša. - Ali verujem da
uda​rac nije bio to​li​ko si​lo​vit
-Ne - od​go​vo​rio je čo​vek i po​no​vo na​pra​vio gri​ma​su
Viktor Mabaša je sedeo u tišini. Trenutno mu se nigde nije žurilo. Tišina je mogla
da umi​ri po​li​caj​ca.
-Ko​no​va​len​ko - re​kao je smi​re​no. - Gde je on
-Ne znam - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Viktor Mabaša ga je promatrao i shvatio po njegovom odgovoru da je
Konovalenko bio poznat policiji i da muškarac zaista nije znao gde se ovaj nalazio.
To je bila greška u proračunu. To će učiniti čitavu stvar mnogo težom, dugotrajnijom.
Ali, u osno​vi se ni​šta neće pro​me​ni​ti. Za​jed​no će da tra​že Ko​no​va​len​ka.
Viktor Mabaša je polako ispričao o svemu što se dogodilo u vezi ubistva žene.
Nije po​me​nuo zbog čega je bio u Šved​skoj.
-Onda je on digao kuću u vazduh - rekao je Valander kada je Mabaša prestao da
go​vo​ri
-Sada znaš šta se do​go​di​lo - re​kao je Vik​tor Ma​ba​ša. - Red je na tebe da pri​čaš
Policajac je odjednom postao mirniji, iako se činilo da je teško podnosio to što se
nalazio u vlažnoj grobnici. Iza njihovih leđa su bili mrtvački sanduci, zatvoreni u
ka​me​ne grob​ni​ce i na​sla​ga​ni jed​ni na dru​ge.
-Imaš li neko ime? - pi​tao je
-Zovi me Goli - re​kao je Vik​tor Ma​ba​ša. - To je do​volj​no
-I do​la​ziš iz Ju​žno​a​fric​ke Re​pu​bli​ke
-Mo​žda, ali to nije va​žno
-Za mene je​ste
Je​di​no što je va​žno za nas dvo​ji​cu je gde se Ko​no​va​len​ko na​la​zi.
Poslednje reči je izgovorio sa oštrinom. Policajac je razumeo. Strah mu se vratio
u oči.
U istom trenutku, Viktor Mabaša se ukočio. Njegova pažnja nije popuštala za
vreme razgovora sa policajcem. Sada su njegove osetljive uši uhvatile zvuk ispred
grobnice. Dao je znak policajcu da se ne mrda. Zatim je izvukao pištolj i utulio
pla​men na plin​skoj sve​tilj​ci.
Neko je bio ispred grobnice, a to nije bila životinja. Kretanje je biio suviše
sra​ču​na​to opre​zno.
Žu​stro se nagnuo pre​ma po​li​caj​cu i ste​gao ga za grlo.
-Po​sled​nji put - za​sik​tao je. - Da li te je neko pra​tio
-Ne. Niko. Ku​nem se

199
 Viktqr Mabaša je popustio stisak. Konovalenko, mislio je gnevno. Ne znam kako ti
to uspeva, ali razumem zašto te Jan Klejn želi u svojoj službi u Južnoafričkoj
Re​pu​bli​ci.
Nisu mogli da ostanu u grobnici. Pogledao je u plinsku svetiljku. Ona je bila
nji​ho​va šan​sa.
-Kada otvorim vrata, bacićeš lampu u levu stranu - rekao je policajcu,
istovremeno mu oslobađajući ruke od poveza. Potom mu je dao lampu na kojoj je
mak​si​mal​no od​vr​nuo pla​men
-Trči na​de​sno - šap​nuo je. - Sag​ni se. Ne​moj mi pre​la​zi​ti li​ni​ju va​tre
Video je da je policajac hteo da protestuje. Ali, podigao je ruku, i Valander nije
ni​šta re​kao.
-Bro​ja​ću do tri - re​kao je
Zbacio je vrata i Valander je bacio lampu levo od grobnice. Viktor Mabaša je
istovremeno ispalio hitac. Policajac je posrćući krenuo za njim i zamalo izgubio
ravnotežu. Tada je začuo prasak iz najmanje dva različita oružja. Bacio se u stranu i
sklupčao se u zaklon iza jednog od nadgrobnih spomenika. Policajac je puzao u
drugom pravcu. Plinska svetiljka je obasjavala grobnicu. Viktor Mabaša je krajičkom
oka primelio nekakav pokret i zapucao je. Hitac je pogodio gvozdena vrata i fijučući
nestao u grobnici. Sledio je još jedan hitac koji je pogodio plinsku svetiljku i
zavladala je apsolutna tama. Neko je u trku nestao preko staze od tucanika. Potom je
sve po​no​vo po​sta​lo mir​no.
Kurt Valander je osećao kako mu srce ludački tuče u grudima. Imao je utisak da ne
može da dođe do vazduha i pomislio kako je pogođen. Ali, nije mu tekla krv i nije ga
ništa bolelo sem jezika za koji se ranije ugrizao. Pažljivo se sklupčao iza visokog
spomenika. Tamo je ležao sasvim mirno. Srce je htelo da mu iskoči iz grudi. Viktor
Mabaša je nestao. Kada je postao siguran da je sam, otrčao je odatle. Posrtao je po
stazama od tucanika, potrčao prema svetlima saobraćajnice i huci guste reke
automobila. Trčao je sve dok je bio van ograde koja je okruživala groblje. Zaustavio
se kod jed​ne au​to​bu​ske sta​ni​ce i us​peo da za​u​sta​vi tak​si koji se vra​ćao sa Ar​lan​de.
-Do ho​te​la Cen​tral - za​ste​njao je
So​fer ga je po​sma​trao sum​nji​ča​vo.
-Ne znam da li te že​lim u svo​jim ko​li​ma - re​kao je. - Is​pr​lja​ćeš mi pre​svla​ke
-Ja sam po​li​ca​jac - za​ja​pu​rio se Va​lan​der. - Vozi
Taksista je pokrenuo automobil. Valander je platio taksi ispred hotela i nije
čekao ni na kusur ni na račun. Uzeo je ključ od recepcionera koji je začuđeno
odmeravao njegovu odeću. Prošla je ponoć kada je iza sebe zatvorio vrata i
stro​po​štao se na kre​vet.
Kada se smi​rio, na​zvao je Lin​du.

200
 -Za​što zo​veš tako ka​sno? - pi​ta​la je
-Do sada sam se za​dr​žao - od​go​vo​rio je - Ni​sam mo​gao ra​ni​je da te na​zo​vem
-Za​što zvu​čiš tako čud​no? Da li se ne​što do​go​di​lo
Va​lan​de​ru je za​sta​la kne​dla u grlu i sko​ro je za​pla​kao. Ali, us​peo je da se pri​mi​ri.
-Sve je u redu - re​kao je
-Jesi li si​gu​ran da je sve kako tre​ba
-Sve je u redu. Šta bi mo​glo da bude
-To ti naj​bo​lje znaš
-Zar se ne sećaš iz vremena kada si živela kod mene, da sam uvek radio u čudne
sate
-Da - re​kla je. - Iz​gle​da da sam na to na tre​nu​tak za​bo​ra​vi​la
-Do​la​zim do tebe u Bro​mu - re​kao je. - Ne pi​taj zbog čega. Ob​ja​sni​ću ti ka​sni​je

Napustio je hotel i odvezao se taksijem u Bromu gde je živela. Seli su za kuhinjski sto
i pili sva​ko svo​je pivo dok joj je pri​čao šta se de​si​lo.
-Izgleda da je dobro da deca imaju uvid u posao njihovih roditelja - rekla je i
od​mah​nu​la gla​vom. - Zar se nisi pla​šio
-Naravno da sam se plašio. Ti ljudi nemaju nikakvo poštovanje prema ljudskom
ži​vo​tu
-Za​što ne po​ša​lješ po​li​ci​ju za nji​ma
-I ja sam po​li​ca​jac. I mo​ram da raz​mi​slim
-Mo​žda će za to vre​me ubi​ti još ne​ko​ga
Klim​nuo je gla​vom.
-Imaš pravo - rekao je. - Idem do Kungsholmena. Osećao sam potrebu da prvo
po​pri​čam sa to​bom
-Do​bro je da si do​šao
Ot​pra​ti​la ga je do pret​so​blja.
-Zašto si pitao da li sam bila kod kuće? - rekia je naglo u trenutku kada je hteo da
iza​đe. - Za​što nisi re​kao da si juče ovde bio i tra​žio me
Va​lan​der nije ra​zu​meo šta je mi​sli​la.
-O čemu pri​čaš? - re​kao je
-Kada sam stigla kući, srela sam gospođu Nilson koja živi pored - rekla je. -
Re​kla je da si juče bio ovde i da si pi​tao da li sam kod kuće. Zar ne​maš ko​pi​ju klju​ča
-Ni​sam pri​čao ni sa ka​kvom go​spo​đom Nil​son - re​kao je Va​lan​der
-Onda sam je po​gre​šno ra​zu​me​la - re​kla je
Va​lan​der se na​jed​nom sle​dio.
Šta mu je to upra​vo is​pri​ča​la?
-Još jednom - rekao je. - Došla si kući. Srela si gospođu Nilson. Rekla je da sam

201
pi​tao za tebe
-Da
-Po​no​vi pa​žlji​vo šta je re​kla
-Tvoj tata se ras​pi​ti​vao za tebe. Samo to
Va​lan​der je po​čeo da se pla​ši.
-U životu nisam sreo gospođu Nilson - rekao je. - Kako je mogla da zna kako
iz​gle​dam? Kako je zna​la da sam to bio ja
Pro​šlo je neko vre​me dok nije shva​ti​la.
-Mi​sliš, neko dru​gi je bio tu? Ali, ko? Za​što? Ko bi se pre​tva​rao da je ti
Valander ju je ozbiljno posmatrao. Potom je ugasio svetlo i pažljivo prišao
jed​nom od pro​zo​ra u dnev​noj sobi.
Uli​ca je bila pu​sta.
Onda se vra​tio na​zad u pred​so​blje.
-Ne znam ko je to bio - rekao je. - Ali, sutra ideš sa mnom za Istad. Ne želim da si
ovde sama ve​če​ras
Nje​go​va ozbilj​nost je do​pr​la do nje.
-Da - samo je re​kla. - Da li tre​ba da se pla​šim
-Ne moraš uopšte da se plašiš - odgovorio je. - Samo ovih dana ne smeš da budeš
sama ovde
-Ne reci ni​šta više - mo​li​la ga je. - Tre​nut​no že​lim što ma​nje da znam
Na​me​sti​la mu je po​ste​lju na jed​nom du​še​ku.
Le​žao je u mra​ku i slu​šao nje​no di​sa​nje. Ko​no​va​len​ko, mi​slio je.
Kada je bio si​gu​ran da je za​spa​la, ustao je i pri​šao pro​zo​ru.
Uli​ca je bila jed​na​ko pu​sta kao pre.
Valander je nazvao automat koji mu je saopštio kako je voz za Malme polazio u
se​dam i tri mi​nu​ta. Na​pu​sti​li su stan u šest.
Spavao je nemirno u toku noći, zadremao je par puta i smesta se budio uz trzaj.
Želeo je da provede nekoliko sati u vozu. Letenje bi značilo da bi u Istad stigao
pre​vi​še brzo. Bio mu je po​tre​ban od​mor i vre​me za raz​mi​šlja​nje.
Kod Mjelbija su stajali skoro sat vremena zbog kvara na lokomotivi. Ali,
Valander je bio zahvalan na ekstra vremenu koje je dobio. Povremeno su razgovarali,
ali jed​na​ko se če​sto udu​blji​va​la u knji​gu kao on u svo​je mi​sli.
Četmaest dana, mislio je dok je posmatrao traktor koji je orao jednu od naizgled
beskrajnih njiva. Pokušao je da izbroji galebove koji su pratili traktor, ali mu to nije
po​la​zi​lo za ru​kom.
Četrnaest dana od nestanka Luize Okerblum. Njena slika će polako početi da
iščezava iz sećanja dvaju malih devojčica. Pitao sc da li će Roberti Okerblumu poći
za ru​kom da se drži svo​ga boga. Ka​kav od​go​vor bi dao pa​stor Tu​re​son?

202
 Pogledao je u svoju ćerku koja je sedela sa obrazom prilepljenim uz prozor i
spavala. Šta je bio njen najveći strah? Da li je bilo predela u kome su se napuštene i
sablasne misli sastajale bez njihovog znanja? Nikoga ne možeš sasvim poznavati,
mi​slio je. Po​naj​ma​nje sebe sa​mog.
Da li je Ro​bert Oker​blum po​zna​vao svo​ju ženu?
Traktor je nestao u dolini. Valander je zamislio kako je lagano tonuo u more
pra​zni​ne bez dna.
Voz se na​jed​nom po​kre​nuo. Lin​da se pro​bu​di​la i po​gle​da​la ga.
-Da li smo sti​gli? - pi​ta​la je oša​mu​će​na od sna. - Ko​li​ko dugo sam spa​va​la
-Po​treb​na mi je kafa - re​kao je i na​sme​jao se. - Još uvek ni​smo u Neš​jou
-Že​lim kafu - re​kla je i zev​nu​la. - Ho​ćeš i ti jed​nu
Sedeli su u vagon restoranu sve do dolaska u Hesleholm. Prvi put joj je ispričao o
pra​vom ra​zlo​gu svo​ja dva pro​šlo​go​di​šnja pu​to​va​nja u Rigu. Slu​ša​la je fa​sci​ni​ra​no.
-Ne zvu​či kao da se radi o tebi - re​kla je kada je za​vr​šio
-I ja imam isti uti​sak - od​go​vo​rio je
-Mo​gao si da po​gi​neš - re​kla je. - Zar nisi ni​jed​nom po​mi​slio na mene i mamu
-Mislio sam na tebe - odgovorio je. - Ali ni u jednom trenutku nisam pomislio na
tvo​ju maj​ku
Kada su stigli u Malme, morali su da sačekaju još pola sata na vezu za Istad. Bili
su u njegovom stanu nešto pre četiri. Namestio je za nju krevet u dnevnoj sobi i tek
kada je tražio čisti čaršav, setio se da je sasvim zaboravio na svoje zakazano vreme
za veš. Oko sedam su otišli do jedne od picerija na ulici Hamna i večerali. Oboje su
bili umor​ni i bili su kod kuće već pre de​vet.
Nazvala je svog dedu. Valander je stajao pored i slušao. Obećala je da će ga
su​tra​dan po​se​ti​ti.
Iznenadio se kako je njegov otac zvučao potpuno drugačije kada je sa njom
raz​go​va​rao.
Pomislio je kako bi trebalo da nazove Lovena. Odustao je od te ideje jer nije znao
kako da objasni zašlo nije smesta kontaktirao s policijom posle događaja na groblju.
To je bila neprofesionalna greška. Da li je počeo da gubi kontrolu nad sopstvenom
moći pro​su​đi​va​nja, ili je jed​no​stav​no bio pa​ra​li​zo​van stra​hom?
Kada je za​spa​la, dugo je sta​jao i osma​trao pu​stu uli​cu.
U njegovoj glavi su se naizmenično smenjivale slike Viktora Mabaše i čoveka po
ime​nu Ko​no​va​len​ko.
Dok je Valander stajao kod svog prozora u Istadu, Vladimir Rajkov je mogao da
konstatuje kako se policija i dalje interesovala za njegov stan. Nalazio se dva sprata
iznad, u istoj kući. Konovalenko je bio taj koji je predložio da obezbede sebi moguću
odstupnicu ukoliko njihov stan iz nekog razloga ne bude mogao ili smeo da se

203
upotrebljava. Konovalenko je takođe objasnio da najsigurnije skrovište nije uvek bilo
i najudaljenije. Najbolje je postupiti neočekivano. Zato je Rajkov na Tanjino ime
iznajmio identičan stan dva sprata iznad svoga. To je olakšalo transport neophodne
ode​će i dru​gog pr​tlja​ga.
Konovalenko im je dan ranije rekao da isprazne stan. Sproveo je unakrsno
ispitivanje i Tanje i Vladimira i zaključio kako je policajac iz Istada očigledno bio
jako vredan. Nije smeo da ga potcenjuje. Takođe nije mogao da previdi mogućnost
temeljne pretrage stana. Konovalenko se najviše plašio da su Tanja i Vladimir mogii
biti podvrgnuti mnogo ozbiljnijem ispitivanju. Nije verovao da bi sve vreme pazili na
to šta tre​ba da kažu, a šta ne.
Konovalenko se takođe neko vreme kolebao da li da ih ubije. Ali, to nije smatrao
neophodnim. Vladimirova pomoć mu je još uvek bila potrebna. Sem toga bi tim
či​nom još više uzru​jao po​li​ci​ju.
Iste večeri su se preselili u drugi stan. Konovalenko je dao Vladimiru i Tanji
stro​gu na​red​bu da na​red​nih dana osta​nu unu​tra.
Među prvim stvarima koje je Konovalenko naučio kao mladi oficir KGB-a je da
su postojali određeni smrtni gresi u tajnom svetu obaveštajne službe. Biti sluga tajni,
podrazumevalo je pripadnost bratstvu čija su glavna pravila bila potpisana
nevidljivim mastilom. Najteži od svih grehova je naravno bila dvostruka igra. Izdati
sopstvenu organizaciju kao uslugu stranoj sili. U paklu mitova od kojih se sastojala
oba​ve​štaj​na slu​žba, pa​co​vi su se na​la​zi​li naj​bli​že epi​cen​tru.
Bilo je i dru​gih smrt​nih gre​ho​va. Je​dan od njih je bilo ka​šnje​nje.
Ne samo na zakazane sastanke, pražnjenje tajnog poštanskog sandučeta,
kidnapovanje, ili na najobičniji put. Jednako težak prestup je bila zakasnela reakcija u
pla​ni​ra​nju ili odlu​ka​ma.
Pa ipak, upravo se to dogodilo Konovalenku tog jutra, u četvrtak sedmog maja.
Greška koju je počinio je bila da se oslonio na svoj.BMV. Dok je bio mladi oficir
KGB-a, njegov pretpostavljeni ga je naučio da se put uvek mora planirati sa dve
paralelne mogućnosti. Ukoliko bi jedno vozilo stalo, ostalo bi dovoljno vremena
posegnuti za unapred isplaniranom alternativom. Ali tog četvrtka ujutru, kada je
njegov BMV iznenada stao na mostu Erikson odbijajući da se ponovo upali,
Konovalenko nije imao nikakvu rezervu. Mogao je naravno da se posluži taksijem iii
metroom. PoŠto nije znao da li će i Rada policajac i njegova ćerka napustiti stan u
Bromi, nije bio siguran da li će stići na vreme. Izgledalo je da je sva krivica bila
njegova, a ne automobilova. Skoro dvadeset minuta je pokušavao da upali motor i
ose​ćao se kao da se bavi pro​ce​som re​a​ni​ma​ci​je. Au​to​mo​bil je umro.
Naposletku ga je napustio i uhvatio slobodan taksi. Planirao je da bude ispred
crvene kuće od opeke najkasnije u sedam sati. Sada se tamo nije pojavio pre četvrt do

204
osam.
Saznati da je Valander imao ćerku koja je živela u Bromi, nije bilo teško. Nazvao
je policijsku stanicu u Istadu i saznao da je Valander stanovao u hotelu Central u
Stokholmu. Predstavio se kao policajac. Posle toga je otišao u hotel i raspitivao se o
rezervacijama soba za poveću turističku grupu koja bi došla za nekoliko meseci. U
trenutku recepcionerove nepažnje, ukrao je cedulju sa porukom za Valandera i hitro
zapamtio ime Lin​da i broj telefona. Napustio je hotel i potražio adresu u Bromi.
Tamo je na ste​pe​ni​štu po​ra​zgo​va​rao sa jed​nom že​nom i do​bio ja​sni​ju sli​ku.
Tog jutra je na ulici čekao do pola devet, kada je na vrata izašla postarija žena.
Pri​šao joj je i po​zdra​vio i ona se se​ti​la lju​ba​znog čo​ve​ka koji je ra​ni​je oslo​vio.
-Ot​pu​to​va​li su ju​tros - re​kla je u od​go​vor na nje​go​vo pi​ta​nje
-Obo​je
-Obo​je
-Da li će dugo biti od​sut​ni
-Obe​ća​la je da će da me na​zo​ve
-Da li je re​kla kuda idu
-Na od​mor u ino​stran​stvu. Ni​sam tač​no ra​zu​me​la gde
Ko​no​va​len​ko je pri​me​tio da se na​pre​za​la da se seti. Če​kao je.
-U Francusku, čini mi se - rekla je posle nekog vremena. - Ali, nisam sasvim
si​gur​na
Konovalenko joj se zahvalio na pomoći i otišao odande. Kasnije će poslati
Rajkova da pretrese stan. Pošto je morao da razmisli i pošto mu se nije mnogo žurilo,
otišao je do centra Brome odakle je mogao da uhvati taksi. BMV je odslužio svoje i
Raj​kov će ima​ti za​da​tak da mu na​ba​vi dru​gi au​to​mo​bil.
Konovalenko je smesta otpisao mogućnost da su otputovali u inostranstvo.
Policajac iz Istada je bio bistre glave i jedan proraČunat čovek. Saznao je da je neko
prethodnog dana ispitivao staricu i da je to osoba koja će se vratiti da postavi još
pi​ta​nja. Zato je pod​met​nuo trag koji vodi u po​gre​šnom prav​cu, ka Fran​cu​skoj.
Gde su?, razmišljao je Konovalenko. Logika govori da se vratio sa ćerkom za
Is​tad. Ali, mo​gao je iza​bra​ti i neko dru​go skro​vi​šte koje bih te​ško mo​gao da ot​kri​jem.
Privremeno povlačenje, mislio je Konovalenko. Daću mu malu prednost koju ću
ka​sni​je na​dok​na​di​ti.
Izvukao je još jedan zaključak. Policajac iz Istada je bio zabrinut. Zašto bi inače
sa so​bom po​veo ćer​ku?
Konovalenko se osmehnuo od pomisli da su razmišljali na sličan način, on i taj
beznačajni policajac po imenu Valander. Setio se reči koje je pukovnik KGB-a
izgovarao regrutima na samom početku dugog školovanja. Visoko obrazovanje,
plemenito poreklo, pa čak ni visoka inteligencija nisu nikakav garant da čovek

205
po​sta​ne do​bar igrač šaha.
Sada je najvažnije pronaći Viktora Mabašu, mislio je. Ubiti ga, dovršiti
ne​za​vr​še​ni po​sao iz di​sko​te​ke i sa gro​blja.
Mi​slio je na pro​šlo veče sa do​zom za​bri​nu​to​sti.
Nešto pre ponoći je nazvao Južnoafričku Republiku i pričao sa Klejnom preko
njegovog specijalnog broja za hitne slučajeve. Pažljivo je pripremio šta će da kaže.
Nije više bilo nikakvih prihvatljivih izgovora za činjenicu da je Viktor Mabaša i
dalje bio u životu. Znači - lagao je. Rekao je da je Viktor Mabaša bio ubijen
prethodnog dana. Stavio je ručnu granatu u rezervoar njegovog automobila. Kada je
gumica koja je držala osigurač pukla, nagrizena benzinom, automobil je eksplodirao.
Vik​tor Ma​ba​ša je bio na me​stu mr​tav.
Konovalenku se ipak učinilo da je osetio nezadovoljstvo kod Jana Klejna,
odnosno jedan konflikt poverenja između njega i južnoafričke obaveštajne službe koji
sebi nije mo​gao da pri​u​šti. To bi ugro​zi​lo či​ta​vu nje​go​vu bu​duć​nost.
Konovalenko je ubrzao. Sada vremenski rokovi nisu više postojali. Viktor
Ma​ba​ša se mora pro​na​ći i ubi​ti to​kom na​red​nih dana.
Onaj ne​o​bi​čan su​ton se la​ga​no spu​stio, ali Vik​tor Ma​ba​ša ga je je​dva pri​me​tio.
S vremena na vreme je razmišljao o čoveku koga će ubiti. Jan Klejn će razumeti i
dozvoliće mu da zadrži svoj ugovor. Jednoga dana će na nišanu držati južnoafričkog
predsednika. Neće oklevati, jer, uvek je izvršavao poslove koje bi jednom dobio u
za​da​tak.
Pitao se da li je predsednik bio svestan svoje skorodolazeće smrti. Da li su belci
ima​li svo​je son​go​me koje su im pri​ča​le u sno​vi​ma?
Na kraju je zaključio kako je tako moralo biti. Kako je jedna osoba mogla da živi
bez kon​tak​ta sa sve​tom du​ho​va koji su upra​vlja​li ži​vo​tom, svim ži​vim i mr​tvim?

Valander se probudio oko šest sati ujutro. Po prvi put otkako je krenula potraga za
ubicom Luize Okerblum, počeo je da se oseća naspavanim. Kroz poluotvorena vrata,
mogao je da čuje ćerkino hrkanje. Odjednom je bio ispunjen osećanjem neverovatne
sreće i pomislio je na to kako je smisao života, najjednostavnije rečeno, bio imati uza
se svoju decu. Ništa drugo. Otišao je u kupatilo, dugo se tuširao i odlučio da zakaže
termin kod policijskog lekara. Mora da je povstojao neki vid medicinske pomoći
po​li​caj​cu koji je imao ozbilj​nu am​bi​ci​ju da osla​bi i po​bolj​ša svo​ju fi​zič​ku kon​di​ci​ju.
Svakog jutra se podsećao na prošlogodišnji incident kada se usred noći probudio
okupan hladnim znojem, misleći da je dobio infarkt. Lekar koji ga je pregledao, rekao
mu je kako je dobio upozorenje da je nešto bilo pogrešno u njegovom načinu života.
Sada, posle godinu dana, mogao je samo da konstatuje kako nije učinio ništa da
pro​me​ni svo​je po​na​ša​nje. Sem toga ugo​jio se za još naj​ma​nje tri ki​lo​gra​ma.

206
 Pio je kafu za kuhinjskim stolom. Nad Istadom je toga jutra počivala teška magla.
Ali, osećao se dolazak proleća, i Valander je odlučio da već u ponedeljak popriča sa
Bjor​kom o go​di​šnjem od​mo​ru.
Napustio je stan u sedam i petnaest, čim je na cedulji zapisao svoj broj telefona i
osta​vio ga na ku​hinj​skom sto​lu.
Na ulici ga je obavila magla. Bila je toliko gusta da je jedva razaznao svoj
automobil koji je bio parkiran na dobrom rastojanju od kuće. Pomisiio je da bi
mo​gao da ga osta​vi i od​še​ta do po​li​cij​ske sta​ni​ce.
Odjednom je uočio nekakav pokret na drugoj strani ulice. Kao da se zaljuljala
ulič​na sve​tilj​ka.
Ot​krio je da je tamo sta​ja​la jed​na ljud​ska po​ja​va, baš kao i on ob​mo​ta​na ina​glom.
U sle​de​ćoj se​kun​di je već znao ko je to bio. Goli se vra​tio u Is​tad.

207
 19.

Jan Klejn je imao jed​nu sla​bost, koja je ujed​no bila i do​bro ču​va​na taj​na.
Zva​la se Mi​ran​da i bila je crna kao ga​vra​no​va sen​ka.
Ona je bila njegova tajna, odlučujuća kontradiktornost u njegovom životu. Za sve
one koji su poznavali Jana Klejna, ona bi bila i prava nemogućnost. Njegove kolege
unutar obaveštajne službe odbile bi svaku insinuaciju o njenom postojanju kao
nebuloznu fantaziju. Jan Klejn je bio jedan od retkih duša za koju se smatralo da je
bila bez fle​ki​ce.
Ali, po​sto​ja​la je jed​na i zva​la se Mi​ran​da.
Bili su vršnjaci i znali su se od malih nogu. Živeli su u različitim svetovima.
Mirandina mati, Matilda, bila je služavka u roditeljskoj kući Jana Klejna, u velikoj
beloj vili koja se nalazila na jednoj uzvišici izvan Blumfontejna. Ona je živela
nekoliko kilometara odatle u jednoj limenoj straćari nalik svima drugima u kojima su
Afrikanci imali svoje domove. Svakog jutra, rano u zoru, mukotrpno je šipčila preko
uzvišice do bele vile u kojoj je započinjala dan serviranjem doručka familiji.
Uzbrdica je bila kao kazna za zločin koji je počinila time što se rodila kao crnkinja.
Jan Klejn, baš kao i njegova braća i sestre, imao je specijalne sluge koje je su bile tu
samo da bi pazile na decu, Pa ipak, imao je običaj da na Matildu gleda drugačije.
Jednoga dana, u dobi od jedanaest godina, počeo je odjednom da se interesuje odakle
je svakoga jutra dolazila i kuda je odlazila po završetku radnog dana. Kao uvod u
jednu nedozvoljenu avanturu - njegov otac mu je branio da sam napušta dvorište
ograđeno zidom - pratio ju je u tajnosti. To je bio prvi put da je izbliza video gusto
zbijene limene slraćare u kojima su živele afričke porodice. On je naravno znao da su
crnci živeli pod drugačijim okolnostima od njegovih. Stalno je slušao od svojih
roditelja kako je bila prirodna neophodnost da crnci i belci žive različito. Belci
poput Jana Klejna, bili su Ijudi. Crnci to još nisu postali. Nekada u dalekoj
budućnosti, možda će i moći da dosegnu nivo na kome su se nalazili belci. Njihova
koža će posvetleti. njihov razum porasti, a sve to će biti proizvod strpljivog
obrazovanja koje im belci pružaju. Pored svega toga. on nije mogao ni da zamisli da
su nji​ho​ve kuće bile tako jad​ne kao one koje je pred so​bom vi​deo.
Nešto je smesta uhvatilo njegovu pažnju. Matildu je dočekala devojčica njegovog
uzrasta, dugonoga i mršava koja je morala biti Matildina ćerka. Ranije nije ni
pomišljao na to da je Matilda mogla imati svoju decu. Sada je prvi put shvatio da je
Matilda imala porodicu kao i život van posla u njegovoj kući. Od tog otkrića mu je
pozlilo. Primetio je da se naljutio. Činilo mu se kao da ga je Matiida izneverila.
Od​u​vek je mi​slio da je samo nje​go​va.

208
 Matilda je umrla dve godine kasnije. Miranda mu nikada nije ispričala tačan uzork
njene smrti, već samo da ju je nešto razjelo iznutra i da ju je život jednostavno
napustio. Matildin dom i porodica su se raspali. Mirandin otac je sa sobom poveo dva
sina i jednu ćerku u svoj daleki rodni kraj, u pogranični predeo oskudne zemlje kod
Lesota. Poenta je bila da je Miranda trebala da odraste kod jedne od Matildinih
sestara. Međulim. majka Jana Klejna je u neočekivanom napadu saosećajnosti rešila
da Mirandu uzme kod sebe. Zivela bi kod baštovana koji je imao malu kućicu u
sakrivenom kutku velike bašte. Miranda je trebala da se uči preuzimanju majčinih
obaveza. Na taj način bi se Matildin duh očuvao u vili. Majka Jana Klejna nije bila za
nebure. Za nju je očuvanje tradicije bio garant za porodično i afrikanersko
blagostanje. Imati istu porodicu sluga, generaciju za generacijom, doprinosilo je
at​mo​sfe​ri ne​pro​men​lji​vo​sti i sta​bil​no​sti.
Jan Klejn i Miranda su nastavili da rastu u blizini jedno drugog. Ali, rastojanje je
bilo nepromenljivo. Cak iako je primećivao njenu lepotu, crna lepotica je bila nešto
što zapravo nije postojalo. To je pripadalo onome za šta su mu rekJi da je
zabranjeno. Tajno je slušao priče njegovih vršnjaka o Burima koji su vikendom
putovali u susedni Mozambik, portugalsku koloniju, da bi mogli da ležu sa crnim
ženama. On je mislio da je to samo potvrđivalo istinu za koju je naučio da je nikada
ne stavlja u pitanje. Zato je takođe nauČio da u Mirandu gleda bez želje da je otkrije,
onda kada je servirala doručak na verandi. Ali, odjednom je počela da se pojavljuje u
njegovim snovima. Snovi su bili žestoki i jako bi ga uzbuđivali kada bi ih se
narednog dana prisetio. U snovima je stvarnost bila izmenjena. Tamo nije samo
primećivao Mirandinu lepotu, tamo ju je odobravao. U snovima je sebi dozvoljavao
da je voli i sve one devojke iz burskih porodica sa kojima se družio, bledele bi pred
sli​kom Ma​til​di​ne ćer​ke.
Do njihovog prvog pravog susreta, došlo je kada im je bilo devetnaest godina.
Bila je nedelja u januaru i svi, sem Jana Klejna, otputovali su na ručak kod rodbine u
Kimberliju. Nije mogao da ide na put jer se i dalje osećao iscrpljenim i
neraspoloženim od preležane malarije. Sedeo je na verandi; Miranda je bila jedina
služavka u kući, i odjednom je ustao i otišao do nje u kuhinju. Mnogo kasnije je često
razmišljao o tome da je posle tog događaja zapravo nikada nije napuštao. Ostao je u
kuhinji. U tom trenutku je ona počela da vlada njime. Nikada mu više neće poći za
ru​kom da to sa​svim pre​o​kre​ne.
Dve go​di​ne ka​sni​je je za​trud​ne​la.
On je tada pohađao Rand univerzitet u Johanesburgu, Ljubav prema Mirandi je
bila njegova strast i istovremeno njegov užas. Shvatao je kako je bio izdajnik svog
naroda i svoje tradicije. Cesto je pokušavao da prekine svaki kontakt sa njom, da se
natera da napusti zabranjenu ljubav, ali mu to nije polazilo za rukom. Sastajali su se u

209
tajnosti i tim trenucima je preovladavao strah da će neko da ih otkrije. Kada mu je
ispričala o trudnoći, udario ju je. U sledećem trenutku mu je bilo jasno kako nikada
neće moći da živi bez nje, čak iako nije mogao otvoreno da živi sa njom. Okončala je
svoju službu u beloj vili. Našao joj je nameštenje u Johanesburgu. Uz pomoć
engleskih prijatelja sa fakulteta koji su imali drugačiji stav prema vezama sa crnim
ženama, Jan Klejn je kupio jednu malu kuću u B'ezuidenhut parku, u istočnom
Johanesburgu. Tamo je živela pod izgovorom da je bila služavka Englezu koji je
uglavnom boravio na svom imanju u Južnoj Rodeziji. Tamo su mogli da se sastaju i
tamo se, u Bezuidenhut parku, rodila njihova ćerka koju su bez ikakvog raspravljanja
krstili kao Matildu. Nastavili su da se viđaju, nisu imali više dece i Jan Klejn se
nikada nije oženio belom ženom, na žalost, i ponekad čak i na ogorčenje svojih
roditelja. Jedan Bur koji nije osnivao porodicu i koji nije imao puno dece, bio je
nepoželjan, jedan od onih koji nisu poštovali plemenitu afrikanersku tradiciju. Jan
Klejn je svojim roditeljima postajao sve većom zagonetkom i znao je da nikada ne bi
mo​gao da im ob​ja​sni​ti kako voli Mi​ran​du, ćer​ku slu​žav​ke Ma​til​de.
Jan Klejn je ležao u krevetu i razmišijao o svemu tome tog subotnjeg jutra
devetog maja. Uveče će da poseti kuću u Bezuidenhut parku. To je bio ritual koji je
smatrao svetim. Jedino što je u tome moglo da ga spreči, bilo je nešto što je imalo
veze sa njegovim poslom u obaveštajnoj službi. Baš te subote, znao je da će njegova
poseta Bezuidenhutu jako okasniti. Očekivao ga je jako važan susret sa Francom
Ma​la​nom koji nije mo​gao da od​lo​ži.
Kao i obično, probudio se rano. Jan Klejn je legao kasno i ustajao rano.
Disciplinovao se tako da mu je bilo dovoljno nekoliko sati sna. Ali, baš tog jutra je
morao da se natera da se digne iz krevei krene. Iz kuhinje je čuo tuhe zvuke svog
slu​ge Mo​ze​sa koji je pri​pre​mao do​ru​čak.
Razmišljao je o telefonskom razgovoru koji je stigao oko ponoći. Konovalenko mu
je konačno dao obaveštenje koje je očekivao. Viktor Mabaša je bio mrtav. To nije
samo značilo da je jedan problem prestao da postoji, već i da je nestala sumnja koja
ga je mo​ri​la u vezi sa Ko​no​va​len​ko​vim kva​li​fi​ka​ci​ja​ma.
Trebao je da se u deset sati sretne sa Francom Malanom u Hamanskralu. Vreme je
sazrelo da se odluči kada i gde će se atentat odigrati. I naslednik Viktora Mabaše je
bio odabran. Jan Klejn nije sumnjao da je još jednom doneo ispravnu odluku. Sikozi
Tsiki će učiniti ono što se od njega tražilo. Izbor Viktora Mabaše nije bila pogrešna
procena. Jan Klejn je znao da je kod svih ljudi postojala nevidljiva slabost, čak i kod
onih najbeskompromisnijih, zbog čega je i rešio da Konovalenko testira izaslanika.
Viktor Mabaša je bio izmeren na Konovalenkovoj vagi i proglašen za pero-lakog.
Sikozi Tsiki će proći kroz istu probu. Jan Klejn nije mogao da zamisli kako bi se dve
oso​be u nizu po​ka​za​le sla​bi​ma.

210
 Napustio je svoju kuću nešto iza devet i odvezao se do Hamanskrala. Nad
afričkom sirotinjskom četvrti kraj autoputa, nadvijao se gust dim. Fokušao je da
zamisli da su Matilda i Miranda prinuđene da žive tamo, među limenim kolibama,
psima lutalicama, sa konstantnim dimom od uglja koji je štipao za oči. Miranda je
imala sreću što je izbegla pakao sirotinjske četvrti. Njena ćerka Matilda, nasledila je
tu sreću. Kroz staranje Jana Klejna, njegov plod zabranjene ljubavi, nisu morale da
dele bez​na​de​žan ži​vot svo​je afrič​ke bra​će i se​sta​ra.
Jan Klejn je mislio kako je njegova ćerka nasledila majčinu lepotu. Ali, između
njih je bilo razlike koja je ukazivala na budućnost. Matilda je bila svetlije kože od
svoje majke. Kada jednoga dana bude dobila dete sa belim muškarcem, proces će se
nastaviti. U nekoj dalekoj budućnosti, kad njega više ne bude bilo, njegovi će
potomci rađati decu čiji izgled nikada neće moći da otkrije da je negde u prošlosti
bilo cr​nač​ke krvi.
Jan Klejn je voleo da vozi i razmišlja o budućnosti. Nikada nije mogao da razume
šta se mislilo pod izrekom da nije moguće proreći budućnost. Za njega je ona upravo
po​če​la da se kro​ji.
Franc Malan je stajao na verandi u Hamanskralu i čekao dok se Jan Klejn nije
pojavio u automobilu na čistini. Rukovali su se i smesta prišli stolu sa zelenom
čo​jom.
-Vik​tor Ma​ba​ša je mr​tav - re​kao je Jan Klejn i seo za sto
Na licu Fran​ca Ma​la​na se po​ja​vio osmeh.
-Baš sam se pi​tao - re​kao je
-Konovalenko ga je juče ubio - rekao je Jan Klejn. - Sveđani su oduvek pravili
iz​van​red​ne ruč​ne gra​na​te
-Imamo ih ovde u zemlji - rekao je Franc Malan - Baš ih je kompiikovano
na​ba​vi​ti. Naši po​sred​ni​ci obič​no re​ša​va​ju pro​bletn
-To je je​di​no što mo​že​mo da za​hva​li​mo Ro​de​ža​ni​ma - re​kao je Jan Klejn
U trenutku se prisetio nečega što se u Južnoj Rodeziji desilo pre čitavih trideset
godina. U sastavnom delu obuke za njegov odsek obaveštajne službe, čuo je od
jednog starog oficira o tome kako su belci u Južnoj Rodeziji uspevali da zaobiđu
međunarodne sankcije. Uprkos sankcijama kojima su se pridružile sve zemlje sveta
sem Portugala, Tajvana, Izraela i Južnoafričke Republike, Južnoj Rodeziji nikada nije
nedostajala roba koju su morali da uvezu. Ni njihov izvoz nije doživeo neki veći
udarac. Nije baš da to nije zavisilo i od američkih i sovjetskih političara koji su
diskretno leteli za Salisburi i nudili svoje usluge. Američke političare su uglavnom
činili senatori sa juga, koji su smatrali da je važno podržavati belu manjinu u zemlji.
Italijanski i grčki biznismeni koji su kroz svoje kontakte ubrzo osnovali avionsku
komapaniju i dovitljivu mrežu posrednika, preuzeli su na sebe zadatak da u tajnosti

211
podignu sankcije. Ruski političari su na sličan način sebi zagarantovali pristup
nekima od rodezijskih metala koji su im bili potrebni za njihove industrije. Na kraju je
postojao samo privid sankcija. Ali, političari Širom sveta su i dalje stajali na svojim
govorničkim postoljima i osuđivaii beli rasistički režim, zahvetajući pooštravanje
sank​ci​ja.
Kasnije je Jan Klejn primetio da je i bela Južnoafrička Republika imala puno
prijatelja u svetu. Podrška koju su dobijali je bila manje upadljiva od one koju su
crnci imali. Ali, Jan Klejn nije sumnjao da je ono što se dešavalo u tajnosti bilo, u
najmanju ruku, jednako značajno kao ono što se oglašavalo na ulicama i trgovima.
Od​i​gra​va​la se bor​ba na ži​vot i smrt u ko​joj su sva pri​ruč​na sred​stva bila do​zvo​lje​na.
-Za​me​nik? - in​te​re​so​vao se Franc Ma​lan
-Sikozi Tsiki - odgovorio je Jan Klejn. - Nalazio se na drugom mestu liste koju
sam ranije sastavio. Ima dvadeset i osam godina i rođen je u predgrađu Ist Londona.
Proslavio se time što je uspeo da bude isključen i iz ANK-a i iz Inkata pokreta. U oba
slučaja su u pitanju bili nedostatak lojalnosti i sklonost kradi. Sada gaji mržnju prema
obe or​ga​ni​za​ci​je koju bih ja oka​rak​te​ri​sao kao fa​na​tič​nu
-Fanatici - rekao je Franc Malan. - Kod njih uvek postoji nešto što nije moguće
sasvim kontrolisati. Reaguju sa smrtnim prezirom koji nije uvek dovoljan za
spro​vo​đe​nje pla​ni​ra​nih za​da​ta​ka
Jana Klejna je iritirao Malanov blagoopominjući ton, što je uspeo da prikrije dok
mu je od​go​va​rao.
-Ja sam taj koji ga naziva fanatikom - rekao je. - To ne znači i da jeste. To je
čo​vek čija je hlad​no​krv​nost je​dva ma​nja od moje i tvo​je
Franc Malan se zadovoljio odgovorom. Kao i obično, nije imao razloga da
sum​nja u ono što je Jan Klejn go​vo​rio.
-Popričao sam sa našim prijateljima iz Komiteta - nastavio je Klejn. - Zahtevao
sam po​nov​no gla​sa​nje, po​što se ipak radi o za​me​ni. Niko nije bio pro​tiv
Franc Malan je pred očima imao članove Komiteta. Onako dok su sedeli za
ovalnim stolom i polako, jedan za drugim, podizali ruke. Nikada nije dolazilo do
tajnog glasanja. Otvorenost u donošenju odluka je bila neophodna radi održavanja
poverenja. Sem želje da drastičnim metodama odbrane prava Bura i ostalih belaca u
Južnoafričkoj Repubiici, članovi Komiteta uglavnom ili nisu ili su imali vrlo malo
veze jedni s drugima. Vođu fašista, Terasa Blanša, mnogi članovi Komiteta
posmatrali su s neskrivenim prezirom. Ali njegovo prisustvo je bilo neophodno.
Predstavnik,,dijamantske“ porodice De Bers, stariji čovek koga niko nikada nije
video da se smeje, bio je okružen podvojenim poštovanjem zbog velikog bogatstva
koje je posedovao. Sudija Pelser koji je bio zastupnik Bratstva, bio je čovek poznat
po svojoj mizantropiji. Ali, imao je veliki uticaj i retko mu je ko prkosio. Na kraju -

212
general Stroser, vrhovnik vojnog vazduhoplovstva, bio je čovek koji se nije rado
okru​ži​vao ci​vi​li​ma ili vla​sni​ci​ma rud​ni​ka.
Svi oni su glasali za davanje zadatka Sikoziju Tsikiju. Zbog te odluke su Franc
Ma​lan i Jan Klejn sada na​sta​vlja​li sa pla​ni​ra​njem aten​ta​ta.
-Sikozi Tsiki putuje već za tri dana - rekao je Jan Klejn - Konovalenko je
spreman da ga prihvati. Leti preko Amsterdama za Kopenhagen sa zambijskim
pa​so​šem. Po​tom će biti po​ku​pljen bro​dom koji će da odve​sti u Šved​sku
Franc Malan je klimnuo glavom. Sada je na njega bio red. Iz svoje fascikle je
izvukao određen broj crnobelih fotografija i jednu kartu oblasti. Sam je fotografisao i
razvio slike u laboratoriji koju je instalirao kod sebe kući. Kartu je fotokopirao na
svom rad​nom me​stu onda kada niko nije gle​dao.
-Petak, 12. jun - počeo je. - Lokalna policija računa sa najmanje četrdeset hiljada
posetilaca. Mnogo govori u prilog teoriji da bi to za nas bio pogodan trenutak da
udarimo. Pre svega, tamo postoji jedno brdo, Signal hil, na južnoj strani stadiona.
Odande do govorničkog postolja ima sedamsto metara rastojanja. Brdašce nije
naseljeno. Postoji jedan prohodan put koji polazi sa suprotne strane. Sikozi Tsiki neće
imati nikakvih problema niti da se popne gore, niti da ode odande. Ukoliko je
potrebno, može da se sakrije gore i da se kasnije spusti padinom i pomeša sa crncima
u ha​o​su koji će na​sta​ti
Jan Klejn je pa​žlji​vo pro​u​ča​vao fo​to​gra​fi​je. Če​kao je na na​sta​vak pri​če.
-Moj drugi argument je - rekao je Franc Malan -da će atentat biti izvršen u srcu
onoga što nazivamo engleskim delom naše zemlje. Njihova prva pomisao će biti da je
atentat izvršio neko iz Kapštata. Bes će se usmeriti ka onima koji žive u gradu. Svi oni
liberalni Englezi koji crncima žele dobro, biće naterani da shvate šta mogu da
oče​ku​ju od crne vla​sti u ze​mlji. To će nam znat​no olak​ša​ti or​ga​ni​za​ci​ju kon​tra​re​ak​ci​je
Jan Klejn je klimnuo glavom. Razmišljao je na isti način. Grozničavo je
analizirao ono što je Franc Malan rekao. Iz njegovog iskustva, svi planovi su uvek
ima​li neku sla​bu tač​ku.
-Šta go​vo​ri pro​tiv toga? - pi​tao je
Te​ško mi je da pro​na​đem bilo šta - od​go​vo​rio je Franc Ma​lan.
-Uvek postoji slaba karika - rekao je Jan Klejn. - Ne možemo doneti odluku pre
nego što je pro​na​đe​mo
-Mogu da zamislim samo jednu mogućnost - rekao je Franc Malan posle nekoliko
tre​nu​ta​ka pro​ve​de​nih u ti​ši​ni. - Da Si​ko​zi Tsi​ki pro​ma​ši
Jan Klejn se za​pre​pa​stio.
-Neće pro​ma​ši​ti - re​kao je. - Ja bi​ram iju​de koji po​ga​đa​ju svo​je mete
-Sedamsto metara je ipak velika razdaljina - rekao je Franc Malan. - Iznenadan
nalet vetra, nekontrolisan trzaj ramena. Odsjaj sunca koji niko ne može da predvidi.

213
Hi​tac pro​la​zi ne​ko​li​ko cen​ti​me​ta​ra po​red. Neko dru​gi je po​go​đen
-To jed​no​stav​no ne sme da se do​go​di - re​kao je Jan Klejn
Franc Malan je mislio da možda nisu uspeli da pronađu slabu tačku u planu koji su
pravili, ali da je zato pronašao slabu tačku kod Jana Klejna. Kada su racionalni
argumenti postajali nedovoljni, zauzimao je neprihvatljiv stav - da nešto nije smelo da
se do​go​di.
Ali nije ni​šta re​kao.
Jedan sluga je servirao čaj. Ponovo su počeli da prolaze kroz plan. Osetljivi
detalji, pitanja na koja se mora odgovoriti. Tek kada se vreme dovuklo do četiri sata
po pod​ne, uvi​de​li su kako nisu više ni​šta ima​li da do​da​ju.
-Sutra će biti tačno mesec dana do 12. juna - rekao je Jan Klejn. - Sledećeg petka
moramo da donesemo odluku da li će to biti u Kapštadu ili negde drugde. Do tada svi
proracuni moraju biti gotovi a na sva pitanja dati odgovori. Ponovo ćemo se sastati
ovde, 15. maja. Sazvaću sastanak Komiteta za podne. Tokom predstojeće nedelje ti i
ja moramo da prođemo kroz plan i to svaki za sebe, i da tražimo pukotine i
nedostatke, Već nam je poznata njegova dobra, jaka strana. Sada moramo da nađemo
lošu
Franc Ma​lan se slo​žio. Nije imao ni​šta da iz​ja​vi.
Opro​sti​li su se i na​pu​sti​li kuću u Ha​man​skra​lu u de​se​to​mi​nut​nom raz​ma​ku.
Jan Klejn se od​ve​zao rav​no do kuće u Bez​u​i​den​hut par​ku.

Miranda Nkoji je posmatrala svoju ćerku. Sedela je na podu i zurila ravno u vazduh.
Ali, Miranda je videla kako njen pogled nije bio prazan, već vidovit. Ponekada dok je
posmatrala svoju ćerku, kao na primer u njenim napadima besa, činilo joj se da
prepoznaje svoju majku. Tako mlada, nepunih sedamnaest godina, imala je i njena
maj​ka kada ju je ro​di​la. Sada je nje​na ćer​ka bila tih go​di​na.
Šta je to što vidi? pitala se Miranda. Ponekad bi se stresla kada bi kod Matilda
prepoznala crte njenog oca. Pre svega, pogled koji se gubio u kontrolisanoj
koncentraciji, iako je ispred nje bio samo vazduh. Unutrašnji vid koji niko nije mogao
da ra​zu​me.
-Matilda - rekla je milo, kao da je blagošću želela da je povrati u sobu u kojoj se
na​la​zi​la
De​voj​ka se tr​gla iz raz​mi​šlja​nja i te​a​tral​no je po​gle​da​la u oči.
-Znam da će moj otac uskoro doći - rekla je. - Pošto mi ne dozvoljavaš da ga
mrzim dok je ovde, činim to dok ga čekam. Ti možeš da postavljaš uslove, ali nikada
mi ne mo​žeš od​u​ze​ti mr​žnju
Miranda je dobila želju da poviče kako je razumela njena osećanja. I sama ih je
često imala. Ali nije rnogla. Ona je kao inoja majka, starija Matilda, koja je tugovala

214
trpeći stalno poniženje zbog toga što joj se nije dozvoljavalo da u svojoj zemlji živi
ispunjenim životom. Miranda je znala da je omekšala baš kao i ona, zaćutala od
ne​mo​ći koju je je​di​no mo​gla na​dok​na​đi​va​ti stal​nom iz​da​jom oca svo​je ćer​ke.
Uskoro, mislila je. Uskoro ću morati da ispričam svojoj ćerki da je njena majka i
dalje zadržala nešto od životnih sokova. Moram da joj ispričam da bih je ponovo
osvo​ji​la i po​ka​za​la joj da raz​mak iz​me​đu nas nije ve​lik kao pro​va​li​ja.
Matilda je u tajnosti pripadala podmlatku ANK organizacije. Bila je aktivna i već
je obavila nekoliko poverljivih zadataka. Više puta je bila uhvaćena. Miranda je
stalno strahovala da će je raniti ili ubiti. Svaki put kada bi se kovčezi proneli u
pevajućim, ljuljajućim pogrebnim povorkama, molila se svim bogovima u koje je
verovala da poštede njenu ćerku. Obraćala se hrišćanskom bogu, duhovima predaka.
svojoj mrtvoj majci, i son​go​mi njenog oca o kome je ovaj stalno pričao. Ipak nije
nikada bila ubeđena da su je zaista čuli. Molitve su joj davale utehu samo time što su
je is​cr​plji​va​le.
Miranda je razumela ćerkin unutrašnji sukob zbog toga što joj je otac bio Bur, što
ju je za​čeo ne​pri​ja​te​lj. Kao da je bila smrt​no ra​nje​na pri sa​mom na​stan​ku.
Znala je da jedna majka nikada nije mogla da se kaje zbog svog deteta. Onoga
puta, pre sedamnaest godina, jednako malo je volela Jana Klejna kao danas. Matilda
je rođena u ropstvu i strahu. Kao da je krevet u koji su legali plutao u usamljenoj
vasioni bez kiseonika. Posle tog događaja, nije uspela da sa sebe zbaci potčinjenost.
Dete će se roditi, imalo je oca, i on joj je organizovao život, kuću u Bezuidenhutu i
novac od koga će živeti. Od samog početka je bila nameračena da ne dobije više dece
sa njim. Ukoliko je to neophodno, Matilda će biti njeno jedino potomstvo iako se
njeno afričko srce cepalo od te pomisli. Jan Klejn nije nikada otvoreno poželeo još
jedno dete, ali njegov zahtev za njenom ljubavlju nije nikako jenjavao. Dozvolila mu
je da dolazi kod nje tokom noći i mogla je da izdrži zato što je naučila da se sveti time
Što ga je oda​va​la.
Posmatrala je svoju ćerku koja se ponovo izgubila u svetu u koji majku nikada nije
puštala. Videla je da je ćerka nasledila njenu lepotu. Jedina razlika je bila ta što joj je
koža bila svetlija. Ponekad se pitala kako bi Jan Klejn reagovao kada bi znao da je
nje​go​va ćer​ka naj​vi​še od sve​ga že​le​la tam​ni​ju kožu.
Čak ga i moja ćerka izdaje, mislila je Miranda. Naša izdaja nije zla. Grčevito se
držimo za slamku dok Južnoafrička Republika gori. Zlo je na njegovoj strani. Jednoga
dana doći će mu gla​ve. Slo​bo​da koju ćemo do​bi​ti, ne sa​sto​ji se u gla​sač​kim li​sti​ći​ma u
ruci, već u unu​tra​šnjem oslo​ba​đa​nju od rop​skih la​na​ca.
Is​pred ula​za u ga​ra​žu, za​u​sta​vio se au​to​mo​bil.
Ma​til​da je usta​la i po​gle​da​la maj​ku.
Za​što ga ni​ka​da nisi ubi​la? - pi​ta​la je.

215
 Miranda je u njenom glasu čula njegov, ali se već odavno uverila da njeno srce
nije bilo bursko. Nije mogla ništa protiv svog izgleda i svetle kose, ali je zato
neumorno i strasno branila svoje srce. Tu šansu Jan Klejn nikada neće moći da
do​bi​je.
Sramno je bilo to što on ništa nije primećivao. Svaki put kada je dolazio u
Bezuidenhut, automobil je bio prenatrpan namirnicama koje je kupovao da bi mu ona
spre​ma​la brai po receptu koga se sećao iz bele vile u kojoj je odrastao. Nije shvatao
da je od nje pravio njenu majku, ropsku sluškinju. Nije nikada shvatio da ju je
primoravao da nastupa u nekoliko uloga: kuvarice, ljubavnice i žene koja je četkala
njegova odela. Nije video ćerkinu fanatičnu mržnju. Video je samo jedan svet -
nepokretan, utemeljen i pretvorio je u životni cilj potrebu da ga brani. Lažnu, jadnu,
ne​i​sti​nu bez dna na ko​joj je po​či​va​la cela ze​mlja, nju nije mo​gao da vidi.
-Da li je sve u redu? - pi​tao je kada je u pred​so​blju is​to​va​rio kese sa hra​nom
-Da - od​go​vo​ri​ia je Mi​ran​da. - Sve je u redu
Zatim je krenula da sprema brai dok je on pokušavao da priča sa svojom ćerkom
koja se sakrivala iza uloge stidljivosti i bojažljivosti. Pokušao je da je pomiluje po
kosi i Miranda je kroz kuhinjska vrata mogla da vidi kako se ćerka ukočila. Večerali
su: afrikanerske kobasice, debele komade mesa i salatu od kupusa. Miranda je znala
da će Matilda otići u toalet i naterati se da povrati sve čim se večera završi. On je
onda hteo da priča o onome što ne znači ništa: o kući, o tapetama i o bašti. Matilda je
nestala u svoju sobu, dok je Miranda ostala sama sa njim i davala mu odgovore koje
je očekivao da čuje. Zatim su otišli u krevet. Njegovo telo je zračilo vrelinom koju
samo hladni ljudi imaju. Sutra je nedelja. Pošto nisu smeli da budu viđeni zajedno,
prošetaće se unutar zidina koje su okruživale kuću, okolo-naokolo, pa će onda
obedovati i sedeti u tišini. Matilda je imala običaj da pobegne čim joj se ukaže prva
prilika i nije se vraćala dok ne bi otputovao. Tek u ponedeljak će sve dobiti svoj
nor​ma​lan tok.

Kada je zaspao i njegovo disanje postalo ravnomerno, pažljivo je ustala iz kreveta.

Naučila je kako da se kreće bez zvuka po spavaćoj sobi. Otišla je u kuhinju, ali je iza
sebe. ostavila otvorena vrata tako da bi sve vreme mogla da kontroliše da li je
spavao. Čaša vode koju je unapred spremila, bila bi odličan izgovor ukoliko bi se
pro​bu​dio i že​leo da zna za​što je usta​la.
Kao i obično, obesila je njegovu odeću na stolicu u kuhinji. Stajala je na takvom
mestu da se nije mogla videti iz spavaće sobe. Jednom prilikom ju je upitao zašto je
stalno vešala njegovu odeću u kuhinji a ne u spavaćoj sobi. Objasnila mu je da je
hte​la da je za nje​ga očet​ka sva​ko ju​tro pre nego Što se obla​čio.
Počela je oprezno da pretresa džepove. Znala je da se novčanik nalazio u levom

216
unutrašnjem džepu sakoa i da su ključevi bili u gornjem džepu pantalona. Pištolj koji
je uvek no​sio sa so​bom, le​žao je na noć​nom sto​či​ću.
Uglavnom nije pronalazila nista po njegovim džepovima. Ali baš te večeri, našla
je jedan papir na kome je nešto bilo ispisano rukopisom koji je prepoznala kao
njegov. Sa jednim okom uperenim ka spavaćoj sobi, na brzinu je upamtila šta je bilo
na​pi​sa​no.
Kap​štad, či​ta​la je.
12. jun.
Ra​sto​ja​nje do me​sta? Ve​tar? Pu​te​vi?
Vratila je papir tamo gde ga je našla, ali tek pošto se uverila da ga je savila na isti
na​čin na koji je ra​ni​je bio sa​vi​jen.
Nije mogla da razume šta su značile reči na cedulji. Ipak će uraditi onako kako joj
je rečeno da uradi. Sve će ispričati čoveku koga je uvek sretala dan iza Klejnove
po​se​te. Oni će ka​sni​je po​ku​ša​ti da pro​tu​ma​če zna​če​nje uz po​moć pri​ja​te​lja.
Po​pi​la je vodu i vra​ti​la se u kre​vet.
Dešavalo se da je pričao u snu. To bi se po pravilu dešavalo sat vremena pošto bi
zaspao. Cak i reči koje je katkada mrmljao, katkada izvikivao, pamtila je i prenosila
čoveku koga je sretala dan posle. On je zapisivao sve čega je mogla da se seti. Jan
Klejn joj je ponekad pričao odakle je dolazio, ponekada čak i kuda je išao. Ali,
najčešće nije ništa govorio. Nikada joj nije ni slučajno ni namerno otkrio nešto o
svom radu u oba​ve​štaj​noj slu​žbi.
Odavno joj je rekao kako je radio kao direktor administracije ministarstva za
prav​du u Pre​to​ri​ji.
Otkako ju je kontaktirao čovek koji je želeo informacije i ispričao joj da je Jan
Klejn radio za državnu tajnu policiju, dobila je naređenje da nikada ne stavi do
zna​nja da joj je bilo po​zna​to čime se ba​vio.
Jan Klejn je napustio njenu kuću u nedelju veče. Miranda mu je mahala dok je
odla​zio.
Po​sled​nje što je re​kao, bilo je da će se vra​ti​ti ka​sno po pod​ne sle​de​ćeg pet​ka.
Sedeo je u automobilu i pomislio kako se već radovao sledećoj nedelji. Plan je
po​čeo da do​bi​ja svo​ju for​mu. Sve što se de​ša​va​lo, ir​nao je pod kon​tro​lom.
Ono što nije znao, bilo je da je Vik​tor Ma​ba​ša i da​lje bio u ži​vo​tu.
Uveče, 12. maja, tačno mesec dana pre atentata na Nelsona Mandeiu, Sikozi Tsiki
je iz Johanesburga odleteo KLM-ovim letom za Amsterdam. Baš kao i Viktor
Mabaša, Sikozi Tsiki je dugo lupao glavu o tome ko je bila njegova žrtva. Za razliku
od Viktora Mabaše, nije mu palo napamet da bi to mogao biti predsednik De Klerk.
Osta​vio je svo​je pi​ta​nje otvo​re​nim.
A da bi even​tu​al​no mo​glo da se radi o Nel​so​nu Man​de​li, nije mu ni okr​znu​lo svest.

217
 U sredu, 13. maja, negde oko šest sati po podne, mali ribarski brod se usidrio kod
keja u Lim​ha​mu.
Sikozi Tsiki je iskočio na kopno. Ribarski brod se smesta okrenuo i uputio nazad
ka Dan​skoj.
Na keju ga je oče​ki​vao ne​ve​ro​vat​no de​beo čo​vek.
Baš tog popodneva Skoneom je protutnjala oluja. Vetar se stišao tek sledećeg
dana.
A onda je do​šla to​pli​na.

218
 20.

U nedelju, negde oko tri sata po podne, Peters i Noren su sedeli u svom patrolnom
automobilu i vozili se kroz centralne ulice Istada. Čekali su da im se završi smena.
Dan je bio miran i morali su da obave jedno jedino hapšenje. Neposredno pred
podne, dignut je alarm zbog golaća koji je uništavao kuću u Sandskogenu. Njegova
žena je prijavila događaj. Objasnila je da je muž dobio napad besa zbog toga što je
svo svoje slobodno vreme posvećivao popravkama letnjikovca svekrve i svekra. Hteo
je da ga sruši da bi konačno dobio malo mira. Objasnila je da je radije želeo da sedi
na oba​li je​ze​ra i peca.
-Idi​te tamo i smi​ri​te čo​ve​ka - re​kao je ope​ra​ti​vac iz cen​tra​le
-Kako se to zove? - pitao je Noren koji se starao o stanici dok je Peters vozio. -
Uz​ne​mi​ra​va​ju​će po​na​ša​nje
-Ne po​sto​ji više ni​šta što se tako zove - od​go​vo​rio je ope​ra​ter
-Ali, ako je to kuća roditelja njegove žene, moglo bi se nazvati ometanjem
po​se​da. Za​je​bi kako se zove. Samo ga smi​ri​te. To je sada naj​va​žni​je
Vo​zi​li su do Sand​sko​ge​na ne po​ve​ća​va​ju​ći br​zi​nu.
Mislim da ga razumem - rekao je Peters. - Posedovati kuću može biti nesreća.
Uvek po​sto​ji ne​što što oko nje mora da se ura​di.
Ili ono što čovek ne stigne. Ili ono što je preskupo. Ali, starati se o kući nekoga
dru​gog mora biti još gore.
-Ve​ro​vat​no bi tre​ba​lo da mu po​mog​ne​mo u de​mo​li​ra​nju - re​kao je No​ren
Pronašli su pravu adresu. Ispred ograde je stajala skupina ljudi. Noren i Peters su
izašli iz automobila i posmatrali golog muškarca koji se popeo na krov kuće i
ćuskijom odvaljivao crep. Istovremeno je dotrčala njegova žena. Noren je mogao da
vidi kako je pla​ka​la.
Saslušali su njeno nevezano izlaganje o onome što se dogodilo. Najvažnije je bilo
da su mo​gli da za​klju​če kako nije imao do​zvo​lu za ono što je ra​dio.
Prišli su kući i povikali muškarcu koji je sedeo sa nogama preko simsa. Bio je
toliko skoncentrisan na crepove, da nije primetio patrolni automobil. Kada je spazio
Petersa i Norena, bio je toliko iznenađen da mu je ispaia ćuskija koja je uz zveket
zaigrala po krovu, i u sledećem trenutku, Noren bio prinuđen da se skloni sa mesta da
ga ne bi po​go​di​la.
-Pažljivo s tim gore! - povikao je Peters. - Mislim da je najbolje da siđete dole.
Ne​ma​te do​zvo​lu za ru​še​nje kuće
Na njihovo iznenađenje, muškarac je smesta poslušao i sišao dole. Supruga je
do​tr​ča​la do nje​ga sa bade-man​ti​lom koji je ovaj sme​sta obu​kao.

219
 -Da li me hap​si​te? - pi​tao je mu​ška​rac
-Ne - rekao je Peters. - Ali, morate da prekinete sa uništavanjem kuće. Iskreno
re​če​no, ne ve​ru​jem da će vas ika​da više pi​ta​ti da je opra​vlja​te
-Ja samo že​lim da pe​cam - re​kao je mu​ška​rac
Vo​zi​li su se na​zad kroz Sand​sko​gen. No​ren je pod​neo iz​ve​štaj ope​ra​te​ru.
Baš kada su hte​li da skre​nu za Oster​le​den, to se de​si​lo.
Peters je bio taj ko je otkrio automobil. Dolazio je iz suprotnog pravca i smesta je
pre​po​znao i far​bu i re​gi​star​ski broj.
-Evo Va​lan​de​ra - re​kao je
No​ren je po​di​gao po​gled sa svog za​pi​sni​ka.
Dok je prolazio, Valander nije delovao kao da ih je primetio. To je bilo jako
čudno pošto su se vozili plavo-belim policijskim automobilom. Ono što im je
zapravo uhvatilo pažnju, nije bilo Valanderovo skretanje pogleda, već čovek koji je
se​deo na se​di​štu po​red nje​go​vog. Bio je crn.
Pe​ters i No​ren su se po​gle​da​li.
-Zar ono u autu nije bio cr​nac? - re​kao je No​ren
-Da - od​go​vo​rio je Pe​ters. - I te kako je bio crn
Obojica su pomislila na odsečen prst koji su nekoliko nedelja ranije pronašli i na
crn​ca koji je bio tra​žen po ce​loj ze​mlji.
-Va​lan​der ga je si​gur​no uhva​tio - re​kao je No​ren okle​va​ju​ći
-Za​što je onda vo​zio u su​prot​nom prav​cu? - pri​me​tio je Pe​ters
-I za​što se nije za​u​sta​vio kada nas je vi​deo
-Izgledalo je kao da ne želi da nas vidi - rekao je Noren. - To ti je kao sa decom.
Ako za​žmu​re, mi​sle da ih niko ne vidi
Pe​ters je klim​nuo gla​vom.
-Mi​sliš da ima pro​blem
-Ne - re​kao je No​ren. - Ali, gde li je samo pro​na​šao cr​nju
Prekinula ih je objava o napuštenom motoru za koji se sumnjalo da je bio ukraden
kod Bjerešoa. Kada su završili smenu, vratili su se u stanicu. Kada su pitali za
Valandera u čajnoj kuhinji, iznenadio ih je odgovor da se tog dana nije pojavio.
Peters je baš hteo da ispriča o njihovom susretu, kada mu je Noren, prstom na ustima,
dao znak da ćuti.
Zašto ne smem ništa da kažem? - pitao je dok su sedeli u svlačionici i spremali se
da idu kući.
Ako se Valander nije pojavio, to mora nešto da znači - rekao je Noren. - A šta, s
time ni ti ni ja nemamo veze. Uostalom, možda je u pitanju neki drugi crnac.
Martinson nam je jednom prilikom ispričao kako je Valanderova ćerka sa nekim
Afri​kan​cem. Mo​žda je to bio on, šta mi zna​mo?

220
 -Ipak mi​slim da je čud​no - po​no​vio je Pe​ters
Taj osećaj je imao i kada je stigao kući koja se nalazila kod izlaza za
Kristijanstad. Čim je pojeo ručak i poigrao se sat vremena sa svojom decom, izveo je
psa u šetnju. Pošto je Martinson živeo u istom kraju, odlučio je da ga pozove i ispriča
šta su on i Noren videli. Martinson je Petersa već nekoliko puta pitao da li bi od
nje​ga mo​gao da kupi šte​ne kada se la​bra​dor​ka bude ošte​ni​la.
Mar​tin​son je lič​no otvo​rio vra​ta. Hteo je da Pe​ters uđe.
Ne, idem odmah kući - rekao je Peters. -Ali, ima nešto o čemu želim da popričam
sa to​bom. Imaš li vre​me​na?
Martinson, koji je imao poverljivu funkciju u narodnoj stranci i koji se nadao da
će sebi obezbediti inesto u skupštini opštine, čitao je nekakve dosadne policijske
izveštaje koje mu je stranka poslala. Smesta je navukao jaknu i pošao za Petersom.
Pe​ters mu je is​pri​čao o ono​me što se de​si​lo ra​ni​je u toku po​pod​ne​va.
-Da li si si​gu​ran u to? - pi​tao se Mar​tin​son kada je Pe​ters za​mu​kao
-Ni​smo obo​ji​ca mo​gli po​gre​šno da vi​di​mo - re​kao je Pe​ters
-Čudno - rekao je zamišijeno Martinson. - Smesta bi me infonnisao da je u pitanju
Afri​ka​nac kome fali prst
-Mo​žda je to bio ćer​kin deč​ko - po​ku​šao je Pe​ters
Va​lan​der mi je is​pri​čao da su ra​ski​nu​li - od​go​vo​rio je Mar​tin​son.
Ho​da​li su neko vre​me u ti​ši​ni i gle​da​li u psa koji je vu​kao svoj po​vo​dac.
-Izgledalo je kao da nije hteo da nas vidi - rekao je oprezno Peters. - A to može da
bude samo iz jed​nog ra​zlo​ga - nije že​leo da ga ot​kri​je​mo
-Ili nije želeo da vidite Afrikanca koji je sedeo pored njega - rekao je odsutno
Mar​tin​son
-Mora da postoji neko logično objašnjenje - rekao je Peters. - Ne želim da tvrdim
da Va​lan​der radi ne​što što ne bi smeo
-Na​rav​no da ne - re​kao je Mar​tin​son. - Ali, do​bro je da si mi to is​pri​čao
-Ne že​lim da ši​rim tra​če​ve - na​sta​vio je Pe​ters
-To nije ni​ka​kav trač - od​go​vo​rio je Mar​tin​son
-No​ren će biti be​san - re​kao je Pe​ters
-On ne mora ni​šta da zna - od​go​vo​rio je Mar​tin​son
Rastali su se ispred Martinsonove zgrade. Peters je obećao da će Martinson od
nje​ga moći da kupi šte​ne kada bude do​šlo vre​me.
Martinson je razmišljao da li da pozove Valandera, ali je odlučio da sačeka jedan
dan da sa njim porazgovara. Sa dubokim uzdahom se nagnuo nad beskonačnu hrpu
po​li​cij​skih do​ku​me​na​ta.

Kada je Valander narednog dana, nešto pre osam sati ujutru stigao u stanicu, već je

221
imao spremljen odgovor na pitanje za koje je znao da će da dođe. Kada se,
prethodnog dana, posle mnogo oklevanja odlučio na to da sa sobom povede Viktora
Mabašu u kraću vožnju, mislio je da je šansa da će naleteti na nekoga koga poznaje ili
na nekoga iz policije. bila malo verovatna. Vozio se putevima koja su patrolna vozila
retko upotrebljavala. Ali, naravno da je naleteo na Petersa i Norena. Toliko ih je
kasno video, da nije stigao da kaže Viktoru Mabaši da se sagne i učini nevidljivim.
Takođe nije uspeo da negde skrene. Krajičkom oka je video kako su Peters i Noren
uočili čoveka pored. Od njega će se narednog dana očekivati objašnjenje, to mu je
sme​sta bilo ja​sno. Is​to​vre​me​no je pro​kli​njao svoj bak​su​zluk i ža​lio zbog iz​bo​ra puta.
Ovo​me ni​kad kra​ja. mi​slio je.
Ka​sni​je, kada se pri​mi​rio. po​no​vo je za​tra​žio po​moć od svo​je ćer​ke.
-Herman Mboja mora da vaskrsne kao tvoj dečko - rekao joj je. - Ukoliko neko
pita, a to je malo ve​ro​vat​no
Po​gle​da​la ga je i pra​snu​la u smeh.
-Sećaš li se šta si me naučio dok sam bila dete? - pitala je. - Da jedna laž vodi
dru​goj. Na kra​ju je zbr​ka to​li​ka da više niko ne može da kaže šta je isti​na, a šta laž
-I meni se ovo jednako malo sviđa kao i tebi - odgovorio je Valander - ali,
uskoro će sve biti gotovo. Uskoro će biti van zemlje i tada ćemo moći da zaboravimo
da je ika​da bio ovde
-Naravno da mogu da kažem kako se Herman Mboja vratio - rekla je. - Ponekad
po​že​lim da je​ste
Kada je Valander u ponedeljak ujutro kročio u policijsku stanicu, imao je dobro
objašnjenje zbog čega je sa njim u nedelju po podne u automobilu sedeo jedan crnac.
U jednoj situaciji u kojoj je većina toga bila zakomplikovana i pretila da mu izmakne
kontroli, to mu se činilo kao najmanji problem. Kada je ujutru primetio Viktora
Mabasu na ulici, obavijenog maglom i koji je podsećao na fatamorganu, njegova prva
reakcija je bila da se na brzinu vrati u stan i da od svojih kolega zatraži pojačanje.
Nešto ga je u tome sprečilo, nešto što se kosilo sa njegovim normalnim policijskim
razumom. Već u toku stokholmske noći na groblju, spopao ga je osećaj da je crni
čovek bio iskren. Da on nije ubio Luizu Okerblum. Možda je bio prisutan, ali je bio
nevin. Ubica je bio jedan drugi čovek po imenu Konovalenko, koji je kasnije i njega
pokušao da ubije. Bilo je moguće da je crni čovek odsečenog prsta pokušao da preči
ubistvo na napuštenom imanju. Valander je sve vreme razbijao glavu oko toga šta se
iza čitave stvari krilo. Iz tog razloga je i poveo crnca sa sobom gore u stan, svestan da
je možda činio veliku grešku. Valander se tokom nekoliko prilika koristio, u najmanju
ruku rečeno, jako nekonvencionalnim metodama u svom tretiranju osumnjičenih ili
dokazanih zločinaca. Bjork se nekoliko puta našao pozvan da podseti Valandera o
pravilima korektnog policijskog ponasanja. Već na ulici je zamolio crnoga čoveka da

222
mu preda svo eventualno oružje. Uzeo fhu je pištolj i pretražio njegovu odeću. Crnac
je delovao neobično nonšalantno, baš kao da od Valandera nije očekivao ništa drugo
do da bude pozvan kod njega u stan. Da ne bi sasvim tapkao u mraku, Valander ga je
upi​tao kako je pro​na​šao nje​go​vu adre​su.
-Na putu ka groblju - odgovorio je čovek. - Pogledao sam u tvoj novčanik i
za​pam​tio adre​su
-Napao si me - rekao je. - A sada si došao da me tražiš na kućnoj adresi, toliko
kilometara daleko od Stokholma? Nadam se da imaš odgovore na pitanja koja želim
da po​sta​vim
Seli su u kuhinju i Valander je zatvorio vrata da se Linda ne bi probudila. Posle će
se prisećati onih sati koje su proveli za stolom, jedan preko puta drugog, kao jedan od
najčudnijih razgovora koje je ikada vodio. Ne samo da je Valander po prvi put dobio
uvid u nepoznati svet iz kojeg je Viktor Mabaša poticao i u koji će se brzo vratiti, već
se takođe prisilio da se zapita kako je bilo moguće da jedna osoba bude sastavljena
od toliko neobjedinjivih delova. Kako je neko mogao biti hladnokrvni ubica koji je
izvršavao likvidacije profesionalno i istovremeno jedan pametan i promišljen čovek
koji je odlično formulisao svoje političke stavove? Ono što, sa druge strane, nije
uspeo da prozre, bilo je da je razgovor išao ka iluziji u kojoj će biti prevaren. Viktor
Mabaša je video o čemu se radi. Njegova sposobnost da deluje ubedljivo, dala mu je
slobodu da se vrati u Južnoafričku Republiku. Duhovi su mu šapnuli da potraži
po​li​caj​ca koji je go​nio Ko​no​va​len​ka i da za​tra​ži nje​go​vu po​moć u na​pu​šta​nju ze​mlje.
Ono čega se Valander kasnije najjasnije sećao, bila je Mabašina priča o jednoj
biljci koja je rasla isključivo u namibijskoj pustinji. Mogla je da živi do dve hiljade
godina. Poput zaštitničke senke, stavljala je svoje duge listove na cvet i isprepletano
korenje. Viktor Mabaša je ovu neobičnu biljku smatrao simbolom onih snaga koje su u
njegovoj domovini stajale jedna nasuprot drugoj i koje su se borile za prevlast i u
nje​mu sa​mom.
-Ljudi se ne odriču dobrovoljno svojih privilegija - rekao je. - To je tako duboko
ukorenjena navika da privilegije postaju sastavni deo tela. Pogrešno bi bilo verovati
kako je to hendikep jedne rase. U mojoj domovini su belci ti koji su nosioci ove moći
navike. Ali, u jednoj drugoj situaciji mogli bismo to postati i ja i moja braća.
Rasizam nikada ne može da se pobedi rasizmom. Ali, ono do čega mora doći u mojoj
zemlji koja je bila ranjavana i razdirana vekovima, je prekidanje navike
potlačavanja. Belci moraju da shvate kako se njihova budućnost nalazi u odricanju.
Moraju da ostave svoje posede beskućnim crncima kojima je vekovima bila
oduzimana zemlja. Moraju da predaju veći deo bogatstva onima koji nemaju ništa i
moraju da se nauče da na crnce gledaju kao na ljude. Varvarstvo je uvek imalo
ljudske odlike. To je upravo ono što varvarstvo i čini neljudskim. Crnci koji su

223
navikli da se podrcđuju, da se smatraju ničim u moru anonimnosti moraju da prekinu
svoje navike. Možda je potčinjenost ljudska rana koja najteže zaceljuje? Navika se'
učauruje duboko, deformiše čitavu osobu i ne ostavlja nijedan deo tela
neoskrnavljenim. Da bi od jednog ’niko’ došla do spoznaje da je ’neko’, jedna osoba
mora da prevali jako dug put. Kada čovek nauči da trpi potčinjenost, čitavim
njegovim životom dominira navika. A ja mislim da je miroljubivo rešenje samo jedna
iluzija. Rasne razlike u mojoj zemlji su dosegle takav nivo, da su već počele da se
raspadaju jer su na kraju postale apsurdne. Rodile su se nove generacije crnaca koji
odbijaju da se potčine. Nestrpljivi su i vide raspad. Ali, to se odvija vrlo sporo.
Postoji takođe mnogo belaca koji na isti način gledaju na stvari. Oni odbijaju da
prihvate privilegije koje podrazumevaju da su prinuđeni da žive kao da su svi crnci u
njihovoj zemiji nevidljivi i da ne postoje sem kao sluge ili neobične vrste životinja
koje se drže zatvorene po udaljenim sirotinjskim četvrtima. U mojoj zemlji postoje
veliki nacionalni parkovi u kojima su životinje slobodne. Istovremeno imamo veliki
humanološki park u kome su oni koji tamo žive u stalnom zarobljeništvu. U mojoj
ze​mlji, ži​vo​ti​nja​ma je bo​lje nego lju​di​ma
Viktor Mabaša je zaćutao i pogledao u Valandera kao da je od njega očekivao
pitanja ili komentare. Valander je pomislio kako su za njega svi belci bili isti, bez
ob​zi​ra da li su ži​ve​li u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci ili ne​gde drug​de.
-Mnogi od moje crne braće i sestara misle da se osećaj potlačenosti može
pobediti svojom suprotnošću, dominacijom - nastavio je Viktor Mabaša. - Međutim,
greše. To samo vodi otporu i netrpeljivosti između različitih frakcija. među kojima bi
trebala da vlada sloga. Tako nešto može da podeli i jednu porodicu. A ti bi trebao da
znaš. Kurte Vaiandere, da u tvojoj zemlji neko ko nema porodicu nema ni vrednost. Za
Afri​kan​ca je po​ro​di​ca po​la​zna tač​ka sve​ga
-Ja sam mi​slio da su to vaši du​ho​vi - pre​ki​nuo je Va​lan​der
-Duhovi spadaju u porodicu - rekao je Viktor Mabaša. - Duhovi su naši preci koji
nad nama bdiju. Mi ih nikada ne zaboravljamo. Zbog toga su belci počinili tako
neopisiv zločin kada su nas proterali sa zemlje na kojoj smo živeli mnogo generacija.
Duhovi nevole kada ih neko natera da napuste zemlju koja je nekada bila njihova.
Du​ho​vi pre​zi​ru na​se​lja u ko​ji​ma su nas bel​ci pri​si​li​li da ži​vi​mo
Naglo je zaćutao, kao da su mu reči koje je upravo izgovorio, dale tako jezovitu
sli​ku, da mu je i da​lje bilo te​ško da u nju po​ve​ru​je.
-Odrastao sam u porodici koja je već od početka bila razdvojena - rekao je posle
duže pauze. - Belci su znali kako su mogli da nas oslabe kroz razdvajanje familija.
Mogao sam da vidim kako se moja braća i sestre sve više ponašaju kao slepi zečevi.
Trčali su ukrug, okolo-naokolo, ne znajući više ni odakle dolaze, ni kuda idu. Video
sam to i otišao svojim putem. Naučio sam da mrzim. Pio sam tamnu vodu osvete. Ali,

224
primetio sam da su belci uprkos svoj svojoj nadmoći i arogantnom ubeđenju da su
bogom dani, takođe imali svoje slabe tačke. Bili su uplašeni. Pričali su o
usavršavanju Južnoafričke Republike, o beloj palati u raju. Ali, u svojim snovima
nikada nisu videli apsurdnost. A oni koji jesu, odbijali su da to priznaju. Čitava baza
je počivala na laži, a strah im je dolazio noću. Napunili su svoje kuće oružjem. Strah
je ipak rastao. Nasilje je postalo deo svakodnevnice ispunjene strahom. Sve sam to
video i mislio da treba da se držim blizu svojih prijatelja, ali još bliže svojih
neprijatelja. [grao bih ulogu crnca koji je znao šta belci žele. Kultivisao bih svoju
mržnju time što bih im činio usluge. Stajao bih u njihovoj kuhinji i pljuvao u posudu sa
supom pre nego što bih im je servirao. Nastavio bih da budem jedan niko, a u tajnosti
sam bio neko
Zaćutao je. Valander je pomislio da je rekao sve što je hteo da kaže. Ali, šta je od
svega toga Valander razumeo? Na koji način mu je to pomagalo da razume šta je
Vik​to​ra Ma​ba​šu do​ve​lo u Šved​sku?
-čemu se radilo? Ono o čemu je ranije imao malo pojma - da je Južnoafrička
Republika bila zemlja koja je iznutra razdirana jezivom rasnom politikom, sada je
nešto bolje razumeo. Ali atentat? Na koga? Ko je stajao iza njega? Nekakva
or​ga​ni​za​ci​ja
-Moram da znam više - rekao je. - Još uvek mi nisi rekao ko iza svega ovoga
sto​ji. Ko je pla​tio tvo​ju kar​tu do Šved​ske
-Bez​ob​zir​ni lju​di su kao sen​ke - do​go​vo​rio je Vik​tor Ma​ba​ša
-Duhovi njihovih predaka su ih odavno napustili. Sreću se u tajnosti da planiraju
put u bu​duć​nost naše ze​mlje
-I ti oba​vljaš za​dat​ke za njih
-Da
-Za​što
-Za​što da ne
-Ti ubi​jaš lju​de
-Neko će jed​no​ga dana mene ubi​ti
-Kako to mi​sliš
-Znam da će do toga doći
-Ali, nisi ubio Lu​i​zu Oker​blum
-Ne
-Da li je to uči​nio čo​vek po ime​nu Ko​no​va​len​ko
-Da
-Za​što
-Samo on zna od​go​vor
-Jedan čovek dolazi iz Južnoafričke Republike, drugi iz Rusije. Susreću se na

225
jednom napuštenom imanju u Skoneu. Tamo imaju moćan radio-prijemnik, imaju i
oruž​je. Zbog čega
-Tako je bilo odlu​če​no
-Ko je odlu​čio
-Oni koji su nas za​mo​li​li da ot​pu​tu​je​mo.
Vr​ti​mo se ukrug, mi​slio je Va​lan​der. Ne do​bi​jam ni​ka​kve od​go​vo​re.
Po​ku​šao je još jed​nom; pri​si​lio se na to.
-Ra​zu​meo sam da se ra​di​lo o ne​ka​kvim pri​pre​ma​ma - re​kao je
-0 zločinu koji treba da bude sproveden u tvojoj domovini. 0 zločinu koji ćeš ti
po​či​ni​ti. Ko će biti ubi​jen? [ za​što
-Po​ku​šao sam da ti ob​ja​snim pri​li​ke u mo​joj ze​mlji
-Po​sta​vljam jed​no​stav​na pi​ta​nja i oče​ku​jem jed​no​stav​ne od​go​vo​re
-Mo​žda od​go​vo​ri mo​ra​ju da budu ta​kvi ka​kvi jesu
-Ne razumem te - rekao je Valander posle duge tišine. - Ti si čovek koji ne
okleva da ubije, i to, kako izgleda - po narudžbi. Istovremeno mi deluješ kao
osećajna osoba koja pati zbog okolnosti koje vladaju u njenoj zemlji. Te dve stvari
ni​ka​ko ne mogu da po​ve​žem
-Za crn​ce koji žive u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci, ni​šta nije lo​gič​no.
Viktor Mabaša je nastavio da priča o svojoj ranjenoj i rasparčanoj zemlji.
Valanderu je bilo teško da poveruje u sve šta je čuo. Kada je Viktor Mabaša
naposletku zaćutao, Valanderu se činilo kao da se vratio sa dugog putovanja. Njegov
tu​ri​stič​ki vo​dič mu je po​ka​zao me​sta za koja ra​ni​je nije ni znao da po​sto​je.
Živim u zemlji u kojoj smo učeni da verujemo u jednostavne istine, mislio je
Valander. Pored toga, za nas je istina jedna i nedeljiva. Čitav naš pravni sistem
počiva na toj pretpostavci. Sada počinjem da verujem kako je upravo suprotno
slučaj. Istina je komplikovana, slojevita, kontradiktorna. Samo laž je crno-bela.
Ukoliko se na jednog čoveka i na njegov život gleda bez respekta i sa puno prezira,
tada je i isti​na dru​ga​či​ja od one kada bi se ži​vot po​sma​trao kao ne​po​vre​div.
Po​sma​trao je Vik​to​ra Ma​ba​šu koji ga je gle​dao rav​no u oči.
-Da li si ubio Luizu Okerblum? - pitao je Valander i pri tome je znao kako ovo
pi​ta​nje po​sta​vlja po​sled​nji put
-Ne - od​go​vo​rio je Vik​tor Ma​ba​ša. - Po​sle sam žr​tvo​vao je​dan prst za nje​nu dušu
-Još uvek ne že​liš da mi is​pri​čaš šta ćeš ra​di​ti kada se vra​tiš
Pre nego što je Viktor Mabaša odgovorio, Valander je shvatio kako se nešto
promenilo. U crnčevom licu je bilo nečega što je delovalo drugačije. Kasnije će o
tome raz​mi​šlja​ti kao o ras​krin​ka​va​nju i ne​sta​ja​nju ma​ske bez​i​zra​žaj​no​sti.
-Još uvek ne mogu da ka​žem šta - re​kao je Vik​tor Ma​ba​ša. - Io​na​ko se neće de​si​ti
-Ne ve​ru​jem da te pra​tim - re​kao je po​la​ko Va​lan​der

226
 -Smrt neće doći od mojih ruku - rekao je Viktor Mabaša. - Ali, ne mogu da
spre​čim da na​stu​pi neko dru​gi
-Aten​tat
-Onaj koji sam ranije imao za zadatak, ali koji sada ostavljam iza sebe. Odlažem
ga na ze​mlju i odla​zim
-Odgovaraš previše zagonetno - rekao je Valander. - Šta je to što odlažeš na
ze​mlju? Že​lim da znam više o tome na koga je aten​tat usme​ren
Viktor Mabaša nije dao nikakav odgovor. Odmahnuo je glavom i Valander je
shvatio, iako nevoljno, da neće napredovati. Kasnije će takođe uvideti da je pred njim
bio dug put pre nego što se nauči da raspoznaje istine koje se moraju tražiti negde
drugde, a ne u Švedskoj. Kratko rečeno, tek posle poslednjeg priznanja je razumeo da
je Vik​tor Ma​ba​ša bez​ob​zir​no la​gao baš onda kada se či​ni​lo da je ski​nuo ma​sku sa lica.
Nije mu padalo na pamet da odustane od svog zadatka.„Znao je, međutim, da se
upravo ta laž od njega tražila ukoliko je hteo da od Valandera dobije pomoć za
na​pu​šta​nje ze​mlje.
Va​lan​der pri​vre​me​no nije imao ni​ka​kva dalj​na pi​ta​nja.
Osećao se umornim. Ali, možda je zapravo i postigao ono što je želeo. Atentat je
bio sprečen, makar kao zlodelo počinjeno koje je trebalo da učini Viktor Mabaša.
Ukoliko je bio iskren. To će njegovim nepoznatim kolegama iz Južnoafričke
Republike dati više vremena. Nije mogao da pretpostavi da je ono od čega je Viktor
Mabaša odustao, moglo značiti bilo šta sem pozitivnog čina za crnce u Južnoafričkoj
Re​pu​bli​ci.
Dosta je bilo, pomislio je Valander. Kontaktiraću sa južnoafričkom policijom
preko Interpola i ispričati im sve što znam. Ne mogu da učinim više od toga. Sada
preostaje samo Konovalenko. Ako Peru Okesonu kažem da stavi Mabašu u pritvor,
dolazi do rizika od još veće konfuzije. Mogućnost da Konovalenko napusti zemlju,
raste. Ni ne moram da znam više. Sada mogu da napravim poslednji prestup u slučaju
Vik​to​ra Ma​ba​še - da mu po​mog​nem da ode odav​de.

Njegova ćerka je prisustvovala poslednjem delu razgovora. Probudila se i sa

ču​đe​njem na licu ušla u ku​hi​nju. Va​lan​der je ukrat​ko ob​ja​snio ko je mu​ška​rac bio.
-Onaj koji te je uda​rio? - pi​ta​la je
-Baš on
-I sada sedi ovde i pije kafu
-Da
-Zar se i tebi to ne čini malo čud​nim?
-Ži​vot jed​nog po​li​caj​ca je ču​dan
Nije više ništa pitala. Vratila se čim se obukla, i sedela je u tišini na stolici i

227
slušala. Valander ju je kasnije poslao u apoteku da kupi zavoj za ruku. Takođe je
pronašao kutiju penicilina u ormariću u kupatilu i dao tablete Viktoru Mabaši, svestan
da je umesto toga trebao da nazove lekara. Sa gađenjem je očistio ranu od odsečenog
pr​sta i sta​vio čist za​voj oko ruke.
Onda je nazvao Lovena koji se skoro smesta javio na telefon. Pitao ga je za
novosti o Konovalenku i nestalim licima iz unajmljenog stana u Halundi. Da je Viktor
Ma​ba​ša se​deo u nje​go​voj ku​hi​nji. nije bilo ne​što što je po​ve​rio Lo​ve​nu.
-Zna​mo gde su bili za vre​me upa​da u stan - re​kao je Lo​ven
-Jednostavno su se preselili dva sprata iznad u istoj kući. I lukavo i udobno. Tamo
su ima​li re​zerv​ni stan na nje​no ime. Ali, sada više nisu tamo
-Onda takođe znamo još jednu stvar - rekao je Valander. - 1 dalje su u zemlji,
naj​ve​ro​vat​ni​je u Stok​hol​mu. Tamo je naj​lak​še sa​kri​ti se
-Ukoliko bude potrebno, lično ću kucati na vrata izvesnih stanova u gradu - rekao
je Lo​ven. - Mo​ra​mo ih uhva​ti​ti i to brzo
-Koncentriši se na Konovalenka - rekao je Valander. - Mislim da je Afrikanac
ma​nje va​žan
-Kada bih samo mo​gao da ra​zu​mem u šta su to bili ume​ša​ni! - re​kao je Lo​ven
-Bili su na istom mestu kada je Luiza Okerblum ubijena - odgovorio je Valander. -
Po​tom je Ko​no​va​len​ko opljač​kao ban​ku i ubio po​li​caj​ca. Afri​ka​nac nije bio sa njim
-Ali, Šta sve to znači? - pitao se Loven. - Ne vidim nikakav smisao, samo nejasnu
vezu ko​joj ne​do​sta​je lo​gi​ka
-Znamo dovoljno - odgovorio je Valander. - Konovalenko je opsednut željom da
ubi​je Afri​kan​ca. Naj​ve​ro​vat​ni​je ob​ja​šnje​nje je da su na​pra​sno po​sta​li ne​pri​ja​te​lji
-Gde se tu ukla​pa tvoj pro​da​vac ne​kret​ni​na​ma
-Nigde. Možemo da zaključimo da je bila ubijena pukim slučajem. Kao što si
ne​dav​no iz​ja​vio, Ko​no​va​len​ko je bez​ob​zi​ran
-- Sve ovo zajedno može da se svede na jedno jedino pitanje: zašto? - rekao je
Lo​ven.
-Je​di​ni koji može da da od​go​vor je Ko​no​va​len​ko - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Ili Afri​ka​nac - re​kao je Lo​ven. - Za​bo​ra​vljaš na nje​ga, Kur​te.
Posle telefonskog razgovora sa Lovenom, Valander je definitivno odlučio da
izvede Viktora Mabašu iz zemlje. Prvo je morao da bude sasvim siguran da nije ubio
Lu​i​zu Oker​blum.
Kako li ću to da saznam, pitao se. Nikada do sada nisam sreo čoveka sa tako
bezizražajnim licem. Kod njega ne mogu da ustanovim kada prestaje istina i nastaje
laž.
-Najbolje bi bilo da ostaneš ovde u stanu - rekao je Viktoru Mabaši. - Još uvek
imam puno pitanja na koja želim odgovore. Bilo bi dobro da se već sada privikneš na

228
tu ide​ju
Ne računajući nedeljni izlet, proveli su čitav vikend u stanu. Viktor Mabaša je bio
vrlo umoran i uglavnom je spavao. Valander se brinuo da bi rana mogla da izazove
tro​va​nje krvi. Ina​če ga je mu​či​lo to što je uop​šte za​dr​žao mu​škar​ca u svo​me sta​nu. Kao
i toliko puta ranije, više je sledio svoju intuiciju nego razum. Sada nije video nikakav
ja​san iz​laz iz si​tu​a​ci​je.
U nedelju uveče je odvezao Lindu kod svog oca. Istovario ju je gore na glavnom
putu da bi izbegao da sluša očeva prebacivanja kako nije imao vremena ni da popije
kafu.

Na kraju je došao i ponedeljak i vratio se u policijsku stanicu. Bjork mu je poželeo

dobrodošlicu. Zatim su se sastali sa Martinsonom i Svedbergom u sobi za sastanke.
Valander je ispričao odabrane delove događaja u Stokholmu. Bilo je puno pitanja, ali
na kra​ju niko nije imao ne​što da pri​go​vo​ri. Ključ za sve se na​la​zio kod Ko​no​va​len​ka.
-Drugim rečima, možemo samo da čekamo na njegovo hapšenje - sažeo je Bjork. -
To će nam dati malo vre​me​na da se po​za​ba​vi​mo dru​gim slu​ča​je​vi​ma koji če​ka​ju
Raspravljali su koji su bili najhitniji slučajevi. Valanderu je pripalo da istraži šta
se dogodilo sa tri trkačka konja koja su bila ukradena iz jedne konjušarnice kod
Skor​bi​ja. Na op​šte iz​ne​na​đe​nje, pra​snuo je u smeh.
-Malo je ap​surd​no - izvi​nio se. - Prvo žena koja je ne​sta​la, a sada i ote​ti ko​nji
Tek što je stigao do svoje kancelarije, dobio je posetu na koju je čekao. Jedino
nije znao ko će se pojaviti sa pitanjem. Mogao je to biti bilo ko od njegovih kolega.
Mar​tin​son je za​ku​cao na vra​ta i ušao unu​tra.
-Imaš li vre​me​na? - pi​tao je
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-Mo​ram ne​što da te pi​tam - na​sta​vio je Mar​tin​son
Va​lan​der je vi​deo da mu je bilo ne​u​god​no.
-Slu​šam… - re​kao je Va​lan​der.
-Neko te je juče video zajedno sa jednim Afrikancem - rekao je Martinson. - U
tvom au​to​mo​bi​lu. Po​mi​slio sam
-Šta si po​mi​slio
-Za​pra​vo, ne znam ni sam
-Lin​da je po​no​vo po​če​la da se za​ba​vlja sa svo​jim Ke​nij​cem
-Po​mi​slio sam na tu mo​guć​nost
-Zar nisi pret​hod​no re​kao kako ne znaš o čemu si mi​slio
Martinson je nemoćno zamahao rukama i napravio grimasu. Potom je žustro
na​pu​stio kan​ce​la​ri​ju.
Valander je ostavio slučaj sa nestalim konjima da leži na stolu, zatvorio vrata koja

229
je Martinson ostavio otvorenima i seo da razmisli. Na koja pitanja je od Viktora
Ma​ba​še že​leo da do​bi​je od​go​vo​re? I kako je mo​gao da pro​ve​ri da li su bili iskre​ni?
Valander je poslednjih godina imao puno kontakta sa stranim državljanima u vezi
različitih istraga zločina. Razgovarao je sa njima i kao sa žrtvama zločina i kao sa
potencijalnim počiniocima. Cesto je mislio kako njegove ranije predstave o
apsolutnim istinama, o ispravnom i pogrešnom, krivici i nevinosti, nisu morale biti
tačne. Ranije nije čak ni shvatao da je stav o tome šta je jedan zločin, manji ili veći
bio, zavisio od kulture u kojoj su ljudi živeli. U takvim situacijama bi se često osetio
bespomoćnim. Mislio je da mu nedostaju preduslovi za postavljanje pitanja koja su
mogla voditi rešenju zločina ili puštanju nevinog čoveka na slobodu. Njegov stari
kolega i učitelj Ridberg, mu je iste godine u kojoj je preminuo često pričao o velikim
promenama do kojih je dolazilo u zemlji i u svetu. Policija je bila pred novim
iskušenjima. Ridberg je tim prilikama pijuckao svoj viski i proricao kako će švedska
policija tokom narednih deset godina biti prinuđena da prođe kroz najveće zamislive
pro​me​ne koje neće biti samo or​ga​ni​za​ci​o​nog, već i teh​nič​kog tipa.
-To je nešto što ja neću morati da doživim - rekao je Ridberg jedne večeri dok
sedeli stešnjeni na njegovom malom balkonu. - Svaki čovek ima rok trajanja.
Ponekad osetim tugu što neću biti tu kada se sve to bude događalo. Naravno da će biti
teško, ali takođe i uzbudljivo. Zato ćeš ti biti na licu mesta i bićeš prinuđen da
raz​r​ni​šljaš na sa​svim dru​ga​či​ji na​čin
-Pitam se da li ću moći da se izborim sa tako nečim - odgovorio je Valander. -
Sve če​šće sebi po​sta​vljam pi​ta​nje da li po​sto​ji ži​vot iz​van po​li​cij​ske sta​ni​ce
-Ako odjedriš za zapadnu Indiju, gledaj da se nikada ne vratiš - odgovorio je
Ridberg ironično. - Oni koji odu i vrate se, retko se osećaju bolje od svoje avanture.
Sami sebe va​ra​ju jer nisu shva​ti​li sta​ru isti​nu da se od sebe sa​mog ne može po​be​ći
-Ja tako nešto nikada neću uraditi - odgovorio je Valander. - U meni ne postoje
tako veliki planovi. Jedino se ponekad zapitam da li postoji neki drugi posao koji bi
mi se do​pao
-Ostaćeš policajac dok si živ - rekao je Ridberg. - Ti si kao ja. Bolje bi ti bilo da
to pri​hva​tiš
Valander je odvratio misli od Ridberga, neočekivano izvukao beležnicu i zgrabio
olov​ku.
Sedeo je neko vreme. Pitanja i odgovori, mislio je. Verovatno već tu nastaje prva
greška. Mnogi ljudi, čak i oni koji potiču sa kontinenata najudaljenijih našoj zemlji,
moraju da se osećaju slobodnim u formulisanju odgovora. To sam naučio posle silnih
razgovora sa mnogobrojnim Afnkancima, Arapima i Latinoamerikancima koji se
često uplaše naše žurbe jer je tumače kao prezir. Nemati vremena za pojedinca, ne
moći sedeti zajedno sa nekim u tišini, jednako je odbacivanju i pokazivanju

230
po​dru​glji​vo​sti.
Pri​ča​ti, na​pi​sao je na sa​mom vrhu stra​ni​ce.
Mi​slio je da je mo​žda na pra​vom tra​gu.
Pri​ča​ti, ni​šta dru​go.
Sklonio je beležnicu i podigao noge na pisaći sto. Onda je nazvao kući da se
uve​ri da li je sve u redu. Obe​ćao je da će doći za ne​ko​li​ko sati.
Rasejano je čitao prijavu o nestalim konjima. Nije mu rekla ništa drugo sem da su
u noći 6. maja nestale tri skupocene zveri. To veče su bile u svojim boksovima.
Uju​tru oko pola šest, kada su ko​nju​šar​ni​ce otvo​ri​le vra​ta, bok​so​vi su bili pra​zni.
Pogledao je na sat i odlučio da se odveze do štala. Pošto je popričao sa tri
konjušarke i vlasnikovim zvaničnim zastupnikom, Valander je bio spreman da
poveruje kako je u pitanju bio pokušaj prevare osiguravajućeg društva. Napravio je
za​pi​snik i re​kao da će se vra​ti​ti.
Na putu ka Is​ta​du, za​u​sta​vio se u Ta​ti​nom še​ši​ru i po​pio kafu.
Ra​se​ja​no se pi​tao da li su u Afri​ci po​sto​ja​li tr​kač​ki ko​nji.

231
 21.

Si​ko​zi Tsi​ki je do​šao u Šved​sku u sre​du uve​če, 13. maja.

Iste te večeri saznao je od Konovalenka da će ostati u južnom delu zemlje. Ovde
će se odvijati obuka, odavde će kasnije napustiti zemlju. Kada je Jan Klejn obavestio
Konovalenka da je zamena već bila na putu, ovaj je razmatrao mogućnost da podigne
logor kod Stokholma. Postojalo je dosta mogućnosti, naročito u blizini Arlande, tamo
gde je buka uzlećućih i slećućih aviona prigušivala većinu zvuka. Tamo je moglo da
se vežba gađanje, što je bilo neophodno. Sem toga, imao je problem sa Viktorom
Mabašom kao i sa švedskim policajcem koga je malo-pomalo počinjao da mrzi.
Ukoliko su se nalazili u Stokholmu, morao je da ostane sve do njihove likvidacije.
Takođe, nije smeo da zanemari činjenicu da je opreznost u zemlji postala veća otkako
je ubio policajca. Zbog sigurnosti, odlučio se da deluje paralelno na dva fronta.
Zadržao je Tanju kod sebe u Stokholmu i poslao je Rajkova u južni deo zemlje da
potraži kuću na nekom izolovanom mestu. Rajkov je na karti koju je imao sa sobom
pokazao oblast severno od Skonea koja se zvala Smoland i tvrdio kako je tamo bilo
mnogo lakše pronaći prigodnu kuću na izolovanom mestu. Ali, Konovalenko je želeo
da bude u blizini Istada. Ukoliko ne pronađu Viktora Mabašu i policajca u Stokholmu,
to znači da će pre ili kasnije izroniti u Valanderovom rodnom gradu. U to je bio
jednako siguran kao i u to da se između crnca i Valandera stvorila neočekivana
spona. Bilo mu je teško da razume kakva, ali je sve više bio ubeđen kako su se
na​la​zi​li bli​zu je​dan dru​go​ga. Kada pro​na​đe jed​nog od njih, pro​na​ći će i onog dru​gog.
Rajkov je preko turističkog biroa u Istadu iznajmio kuću koja se nalazila
severoistočno od Istada, kod Tomelile. Položaj kuće je mogao biti bolji, ali kod
imanja je postojala napuštena poljana prekrivena šljunkom koja se mogla koristiti za
obuku u gađanju. Pošto je Konovalenko odlučio da će Tanja ovoga puta biti sa njima
ako ta alternativa postane aktuelna, Rajkov nije morao da napuni zamrzivače hranom.
Konovalenko mu je naredio da vreme predviđeno za čekanje iskoristi za pronalazak
Valanderove adrese i zatim na osmatranje njegove kuće. Učinio je onako kako mu je
rečeno, ali Valander se nije pojavljivao. Dan pre nego što je Sikozi Tsiki stigao, u
utorak 12. maja, Konovalenko je odlučio da ostane u Stokholmu. Uprkos tome što niko
od onih koje je poslao za Viktorom Mabašom nije uspeo da ga pronađe, Konovalenko
je imao osećaj da se prikrio negde u gradu. Takođe mu je bilo teško da poveruje da će
se neko ko je tako očigledno oprezan i dobro organizovan kao što je to bio Kurt
Valander, previše rano pojaviti kod kuće, jer je morao biti svestan mogućnosti da se
na​la​zi pod pri​smo​trom.
Rajkov ga je na kraju ipak video, u utorak oko pet sati popodne. Vrata od zgrade

232
su se otvorila i Valander je izašao napolje. Bio je sam i Rajkov, koji je sedeo u
kolima, primetio je da je policajac bio na oprezu. Uputio se negde peške i Rajkov je
razumeo kako bi smesta bio razotkriven da je krenuo da ga prati automobilom. To
znači da je i dalje sedeo tu gde je bio kada su se vrata ponovo otvorila. Rajkov se
ukočio. Ovoga puta su iz kuće izašle dve osobe; jedna devojka koja je morala biti
Valanderova ćerka a koju Rajkov nikada ranije nije video i odmah iza nje - Viktor
Mabaša. Išli su pravo preko ulice, seli u automobil i odvezli se odatle. Ni ovoga puta
Rajkov nije želeo da ih prati. Umesto toga, smesta je okrenuo broj telefona u stanu u
Jerfali, u kome je Konovalenko privremeno stanovao sa Tanjom. Ona se javila na
telefon. Rajkov ju je kratko pozdravio i zamolio da priča sa Konovalenkom. Čim je
čuo šta je Rajkov imao da mu saopšti, Konovalenko je doneo odluku: Tanja i on će
sutradan doći u Skone. Tamo će se zadržati onoliko koliko im je potrebno da pokupe
Sikozi Tsikija i ubiju Valandera i Viktora Mabašu, a ukoliko se za to pokaže
neophodnim i ćerku. 0 onome što sledi iza toga, odlučiće naknadno. Stan u Jerfali je u
sva​kom slu​ča​ju bio do​stu​pan.
Konovalenko se te noći odvezao sa Tanjom do Skonea. Rajkov ih je dočekao na
jednom parkingu izvan zapadnog ulaza u Istad. Smesta su se odvezli do unajmljene
kuće. Kasnije u toku popodneva i Konovalenko je posetio ulicu Marija. Dugo je
posmatrao zgradu u kojoj je živeo Valander. Na putu nazad, zaustavio se i na padini
is​pred po​li​cij​ske sta​ni​ce.
Mislio je da je situacija bila prilično jednostavna. Nije smeo još jednom da
pogreši. To bi značilo kraj njegovim snovima o budućem životu u Južnoafričkoj
Republici. Već sada je živeo opasno, to je znao. Janu Klejnu nije ispričao istinu o
tome da je Viktor Mabaša i dalje bio živ. Postojao je rizik, iako minimalan, da je Jan
Klejn imao nekoga ko ga je izveštavao bez Konovalenkovog znanja. Povremeno je
slao senke da prate njegove eventualne goniče. Ali, niko nikada nije otkrio Klejnove
iza​sla​ni​ke.
Konovalenko i Rajkov su iskoristili dan za odlučivanje o daljnjim koracima.
Konovalenko je već otpočetka odlučio da udari žestoko i nepokolebljivo. Biće to
bru​ta​lan, di​rek​tan na​pad.
-Čemu sve ima​mo pri​stup? - pi​tao je
-Skoro svemu sem bacaču granata - odgovorio je Rajkov. - Imamo eksploziv,
granate, detonatore, automatsko oružje, vazdušne puške, pištolje i opremu za
ko​mu​ni​ka​ci​ju
Konovalenko je popio čašu votke. Najradije bi uhvatio Valandera živog.
Postojala su pitanja na koja je želeo odgovore pre nego što ga ubije. Zanemario je tu
po​mi​sao. Nije smeo da ri​zi​ku​je.
Po​tom je odlu​čio šta će da rade.

233
 -Sutra pre podne dok je Valander odsutan, neka Tanja uđe u kuću i pogleda kako
izgledaju stepenište i ulazna vrata - rekao je. - Ti možeš da se praviš da deliš
reklame za hranu. Njih možemo da uzmemo iz nekog tržnog centra. Zatim ćemo kuću
držati pod neprekidnom prismotrom. Čim se sutra uveče uverimo da su unutra, smesta
krećemo u napad. Raznećemo vrata i raspaliti rafalnu paljbu. Ukoliko se ništa
po​seb​no ne do​go​di, ubi​ja​mo obo​ji​cu i ide​mo odan​de
-Tro​je ih je - pri​me​tio je Raj​kov
-Dvoje ili troje - odgovorio je Konovalenko. - Ne smemo da dopustimo da neko
pre​ži​vi
-Da li će sa nama biti i novi Afrikanac koga ću večeras da pokupim? - pitao se
Raj​kov
-Ne - od​go​vo​rio je Ko​no​va​len​ko. - On čeka ovde sa Ta​njom
Za​tim je ozbilj​no po​gle​dao Raj​ko​va i Ta​nju.
-Zapravo se radi o tome da je Viktor Mabaša mrtav već nekoliko dana - rekao je. -
Ba​rem je to ono u šta Si​ko​zi Tsi​ki tre​ba da ve​ru​je. Je li to ja​sno
Obo​je su klim​nu​li gla​vom.
Konovalenko je sebi i Tanji sipao još po jednu čašu votke. Rajkov im se nije
pridružio pošto je morao da se pozabavi eksplozivnim telima i nije hteo da bude pod
uticajem alkohola. Sem toga, za nekoliko sati je trebalo da dočeka Sikozi Tsikija u
Lim​ham​nu.
-Hajde da počastimo čoveka iz Južnoafričke Republike jednim obedom
dobrodošlice - rekao je Konovalenko. - Niko od nas ne voli da deli sto sa crnjom, ali
po​ne​kad je to ne​op​hod​no radi sa​mog is​ho​da za​dat​ka.
-Vik​to​ru Ma​ba​ši se nije do​pa​da​la ru​ska hra​na - re​kla je Ta​nja
Ko​no​va​len​ko se malo za​mi​slio.
-Pi​le​ti​na - re​kao je. - Svi Afri​kan​ci vole pi​le​ti​nu

Rajkov je u šest sati pokupio Sikozi Tsikija. Nekoliko sati kasnije, sedeli su za
tr​pe​za​rij​skim sto​lom. Ko​no​va​len​ko je po​di​gao svo​ju čašu.
-Su​tra imaš dan za od​ma​ra​nje - re​kao je. - Po​či​nje​mo u pe​tak
Si​ko​zi Tsi​ki je klim​nuo gla​vom. Za​me​nik je bio jed​na​ko tih kao pred​hod​nik.
Mirni ljudi, mislio je Konovalenko. Nemilosrdni kada treba. Jednako nemilosrdni
kao ja.

Valander je većinu dana od svog povratka u Istad iskoristio da planira različite

vidove kriminalne delatnosti. Pripremao je beg Viktora Mabaše neverovatno
odvažno. Prošao je kroz velike muke kada je shvatio kako je to bio jedini način za
preuzimanje kontrole nad situacijom. Mučila ga je griža savesti i nije mogao a da se

234
stalno ne podseća kako su njegovi postupci bili za svaku osudu. Čak iako Viktor
Mabaša nije ubio Luize Okerblum, bio je prisutan tokom samog čina ubistva. Sem
toga, počinio je nekoliko krađa automobila i opljačkao jednu radnju. I kao da to nije
bilo dovoljno, nalazio se ilegalno u Švedskoj gde je planirao ozbiljan zločin u svojoj
domovini - Južnoafričkoj Republici. Valander je sam sebe ubeđivao da se zločin
jedino ovim putem mogao izbeći. Osim toga, Konovalenko je mogao biti sprečen da
ubije Viktora Mabašu. Čim ga budu uhapsili, biće kažnjen za ubistvo Luize Okerblum.
Ono što je sada mislio da uradi, bilo je da preko Interpola pošalje poruku
južnoafričkim kolegama. Ali, prvo je hteo da izvede Viktora Mabašu iz zemlje. Da ne
bi na sebe privlačio neželjenu pažnju, nazvao je turistički biro u Malmeu da sazna
kako je Mabaša mogao da odleti za Lusaku u Zambiji. Mabaša mu je ranije objasnio
da u Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku nije mo​gao ući bez vize. Kao šved​skom dr​ža​vlja​ni​nu, nije
mu trebala viza za Zambiju. Još uvek je imao pare i za avionsku kartu i za ostatak puta
od Zambije, preko Zimbabvea i Bocvane. Kada stigne do Južnoafričke Republike,
preći će granicu preko nekog nečuvanog mesta. Turistički biro u Malmeu mu je
predočio nekoliko alternativa. Na kraju se odlučio da će Viktor Mabaša leteti za
London i odatle do Lusake sa Zambija ervejzom. To je značilo da je Valander morao
da mu nabavi lažni pasoš. Taj mu detalj nije zadavao samo najzamršenije praktične
brige, nego i najveću grižu savesti. Falsifikovati pasoš u sopstvenoj policijskoj
stanici je za njega predstavljalo izdaju svog poziva. Nije mu pomagalo to što mu je
Vik​tor Ma​ba​ša obe​ćao da će uni​šti​ti pa​soš čim pro​đe pa​so​šku kon​tro​lu u Zam​bi​ji.
-Is​to​ga dana - za​hte​vao je Va​lan​der - mo​raš da ga spa​liš
Valander je kupio jeftini fotoaparat i napravio nekoliko slika za pasoš. Poslednji i
najnerešiviji problem je bio kako će Viktor Mabaša proći kroz pasošku kontrolu. Čak
iako bude imao švedski pasoš koji je, tehnički posmatrano, pravi. i iako se njegovo
ime nije nalazilo na listama osumnjičenih lica, ipak je postojao veliki rizik da se
nešto dogodi. Posle mnogo premišljanja, Valander je rešio da provuče Mabašu kroz
terminal u Malmeu. Kupiće mu kartu u prvoj klasi. Pretpostavio je da bi se tako
pasoška kontrola ne bi previše interesovala za njega. Sem toga, Linda će igrali ulogu
njegove devojke. Oprostiće se jedno od drugog pred očima policije, a Valandcr će ga
na​u​či​ti ne​ko​li​ko per​fekt​nih re​če​ni​ca na šved​skom.
Avionske karte i rezervacije su glasile na prepodne 15. maja. Do tada će
Va​lan​der mo​ra​ti da na​ba​vi la​žni pa​soš.
U utorak po podne, ispunio je formular za pasoš za svoga oca i poneo sa sobom
dve fotografije. Čitava procedura izdavanja pasoša je nedavno prošla kroz velike
promene. Pasoš je izdavan dok je podnosilac zahteva čekao. Valander je čekao sve
dok žena koja se bavila izdavanjem pasoša nije opslužila posiednju mušteriju i
spre​ma​la se da za​tvo​ri šal​ter.

235
 -Oprosti što dolazim ovako kasno - rekao je Valander. - Moj otac želi na neko
penzionersko putovanje u Francusku. Pošlo mu je za rukom da spali pasoš dok se
re​ša​vao sta​re har​ti​je
-Tako nešto se dešava - rekla je žena koja se zvala Irma. - Mora li da ga dobije
da​nas
-Ne bi bilo loše - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Izvi​ni što ka​snim
-Znam da ne možete da rešite ubistvo one žene - rekla je i uzela formular i
fo​to​gra​fi​je
Valander je pažljivo pratio njen rad i gledao kako izrađuje pasoš. Posle, dok je
stajao sa gotovim rezultatom u rukama, činilo mu se da će moći da ponovi ono što je
ona ura​di​la.
-Im​pre​siv​no jed​no​stav​no - re​kao je
-I dosadno - odgovorila je Irma. - Zašto svi poslovi postanu dosadniji čim se
po​jed​no​sta​ve
-Po​sta​ni po​li​caj​ka - re​kao je Va​lan​der. - Nama ni​ka​da nije do​sad​no
-Ja i jesam policajka - rekla je. - Uostalom, čisto sumnjam da bih se menjala s
to​bom. Mora da je gro​zno pe​ca​ti leš iz bu​na​ra. Kako to u stva​ri iz​gle​da
-Ne znam - odgovorio je Valander. - Verovatno kao kada je čovek pod dejstvom
anestetika i ništa više ne oseća. Siguran sam da postoji nekakva statistika u
ministarstvu pravde o tome kako se policajci osećaju dok izvlače ženske leševe iz
bu​na​ra
Zadržao se i pričao s njom dok je zaključavala. Sav materijal neophodan za
pa​so​še, ču​van je u sefu. Ali, znao je gde su klju​če​vi.
Odlučili su da Viktor Mabaša napusti zemlju kao švedski državljanin - Jan Berg.
Valander je isprobao nekoliko kombinacija nebili ustanovio šta je za Viktora Mabašu
najlakše da izgovori. Zadržali su se kod Jana Berga. Viktor Mabaša je pitao šta ime
znači. Bio je zadovoljan kada je dobio prevod. Valander je u toku njihovog
razgovora o prošlosti razumeo da je čovek iz Južnoafričke Republike bio u bliskom
kontaktu sa svetom duhova koji je za njega bio vrlo stran. Ništa nije biia slučajnost,
čak ni promena imena. Linda je mogla da mu pomogne sa par objašnjenja zbog čega je
Viktor Mabaša razmišljao tako kako jeste. Ipak je smatrao da je uronio u svet za koji
nije bio dovoljno senzibilan da bi ga razumeo. Viktor Mabaša je pričao o svojim
precima kao da su živeli. Valander ponekada nije mogao da pohvata da li su
događaju ležali sto godina ranije ili su se skoro desili. Nije mogao a da ne bude
fasciniran Viktorom Mabašom. Bilo mu je sve teže da prihvati kako je u pitanju bio
zlo​či​nac koji se pri​pre​mao za ozbi​ljan aten​tat u svoj ze​mlji.
Valander je ostao u svojoj kancelariji do kasno tog utorka veče. Da bi ubio
vreme, počeo je da piše pismo Baibi Liepoj iz Rige. Ali, kada ga je pročitao, iscepao

236
je papir. Jednom će joj napisati pismo koje će i poslati. Uvideo je kako će to morati
još malo da pri​če​ka.
U deset je ostala samo noćna smena. Pošto se nije usuđivao da upali svetlo u sobi
u kojoj su se izdavali pasoši, naoružao se jednom džepnom lampom koja je bacala
plavo svetlo. Prošao je kroz hodnik i poželeo da je na putu na neko sasvim drugo
mesto. Mislio je na svet duhova Viktora Mabaše i i zapitao se da li su i švedski
policajci imali nekog specijalnog duha zaštitnika koji je bdeo nad njima dok su bili na
putu da po​či​ne ne​do​zvo​lje​ne rad​nje.
Ključ je visio na svom mestu u kabinetu za dokumente. Stajao je jedan trenutak i
po​sma​trao ma​ši​nu koja je pre​tva​ra​la fo​to​gra​fi​je i is​pu​nje​ne for​mu​la​re u pa​so​še.
Zatim je navukao gumene rukavice i počeo. U jednom trenutku mu se učinilo da je
čuo zvuk koraka. Sagnuo se iza mašine i ugasio džepnu lampu. Kada su koraci
utihnuli, nastavio je. Primetio je kako mu je ispod košulje liptio znoj. Ali, na kraju je
stajao sa pasošem u rukama. Ugasio je mašinu i okačio ključ nazad na isto mesto i
zaključao za sobom. Pre ili kasnije će rutinska provera otkriti kako je nestala
dokumentacija za jedan pasoš. Kada je u pitanju registarski broj, do toga može doći
već sutra. To će Bjorku stvoriti veliku brigu. Ali, nikakav trag neće voditi do
Va​lan​de​ra.
Tek kada se vraiio u svoju kancelariju i svalio za sto, setio se kako je zaboravio
da pe​ča​ti​ra pa​soš. Opso​vao je u sebi i ba​cio pa​soš na sto.
U istom trenutku, vrata su se otvorila i ušao je Martinson. Zaprepastio se kada je
vi​deo Va​lan​de​ra na sto​li​ci.
-A, izvini - rekao je. - Mislio sam da nisi tu. Hteo sain samo da vidim da li sam
ovde za​bo​ra​vio kapu
-Kapu? - pi​tao je Va​lan​der. - Usred maja
-Mislim da sam na putu da se prehladim - odgovorio je Martinson. - Imao sam je
juče dok smo ovde se​de​li
Valander nije mogao da se seti da je Martinson juče sa sobom imao bilo kakvu
kapu, kada su on i Svedberg sedeli kod Valandera radi analize poslednjih novosti u
is​tra​zi i bes​plod​nih re​zul​ta​ta lova na Ko​no​va​len​ka.
-Po​gle​daj na podu is​pod sto​la - re​kao je Va​lan​der
Kada se Mar​tin​son sag​nuo, Va​lan​der je hi​tro str​pao pa​soš u džep.
-Ni​šta - re​kao je Mar​tin​son. - Ni​ka​da ne gu​bim kape
-Pi​taj či​sta​či​cu - pre​dlo​žio je Va​lan​der
Mar​tin​son je baš hteo da iza​đe kada se ne​če​ga se​tio.
-Da li se se​ćaš Pe​te​ra Han​so​na? - pi​tao je
-Kako bih mo​gao da ga za​bo​ra​vim? – od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Svedberg ga je pozvao pre par dana da ga pita o nekim detaljima iz zapisnika sa

237
saslušanja. Tada je Pcteru Hansonu ispričao za provalu u tvoj stan. Lopovi imaju
običaj da obaveštavaju jedni druge. Svedberg je pomislio kako bi moglo biti vredno
jed​nog po​ku​ša​ja. Da​nas je na​zvao Pe​ter Han​son i re​kao da mo​žda zna ko je to ura​dio
-Neka sam proklet - rekao je Valander. - Ukoliko može da pronađe moje ploče i
ka​se​te, odri​čem se ste​rea
-Pri​čaj su​tra sa Sved​ber​gom - re​kao jc Mar​tin​son. - I ne​moj dugo da osta​ješ
-Baš sam hteo da kre​nem - od​go​vo​rio je Va​lan​der i ustao
Mar​tin​son je ostao da sto​ji na vra​ti​ma.
-Da li mi​sliš da ćemo da ga uhva​ti​mo? - pi​tao je
-Naravno - odgovorio je Valander - naravno da ćemo da ga uhvatimo.
Ko​no​va​len​ko ne može da umak​ne
-Pi​tao sam se da li je i da​lje u ze​mlji - pri​me​tio je Mar​tin​son
Mo​ra​mo da po​đe​mo od te pret​po​stav​ke - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-A Afri​ka​nac kome fali prst
-Ko​no​va​len​ko bi si​gur​no mo​gao da ob​ja​sni stvar
Mar​tin​son je sum​nji​ča​vo za​vr​teo gla​vom.
-Još ne​što - re​kao je. - Su​tra je sa​hra​na Lu​i​ze Oker​blum
Va​lan​der ga je po​gle​dao, ali nije ni​šta re​kao.
Sahrana je bila u sredu, u dva sata po podne. Valander se do poslednjeg trenutka
premišljao da li da ode. Nije imao nikakav lični kontakt sa porodicom Okerblum.
Zena koju je trebalo sahraniti, bila je već mrtva kada ju je prvi put video. IJ drugu
ruku, prisustvo policajca bi moglo i da se pogrešno protumači, zbog toga što ubica još
uvek nije bio uhvaćen. Valanderu je bilo teško da razume zašto je hteo da prisustvuje
sahrani. Možda iz radoznalosti? Ili možda iz griže savesti. Ali, u jedan sat, obukao je
tamno odelo i dugo tražio za svojom belom kravatom pre nego što ju je pronašao.
Viktor Mabaša je sedeo i promatrao ga dok je vezivao čvor na kravati ispred
ogle​da​la u hod​ni​ku.
-Idem na sa​hra​nu - re​kao je Va​lan​der. - Sa​hra​na žene koju je ubio Ko​no​va​len​ko
Vik​tor Ma​ba​ša ga je gle​dao za​ču​đe​no.
-Tek sada? - pi​tao se. - Kod nas mr​tve sa​hra​nju​ju što pre, da ne bi po​no​vo oti​šli
-Mi ne ve​ru​je​mo u du​ho​ve - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Duše nisu duhovi - rekao je Viktor Mabaša. - Ponekad se pitam zašto belci
ra​zu​me​ju tako malo stva​ri
-Tu si možda u pravu - rekao je Valander. - Može da se desi i da grešiš. Moglo bi
da bude su​prot​no
Za​ti​in je oti​šao. Pri​me​tio je da ga je pi​ta​nje Vik​to​ra Ma​ba​še iz​ner​vi​ra​lo.
Zar će taj crni prokletnik mene da podučava, psovao je u sebi. Gde bi sada bio
bez moje po​mo​ći?

238
 Parkirao je automobil malo dalje od kapele, kod krematorijuma, i čekao je da se
oglase zvona i da ljudi obučeni u crno nestanu kroz vrata. Tek kada je jedan portir
hteo da zatvori vrata, ušao je i seo skroz pozadi. Čovek koji je sedeo nekoliko redova
is​pred nje​ga, okre​nuo se i po​zdra​vio ga. Bio je to no​vi​nar iz Is​tad​ske Ale​han​de.
Slušao je muziku orgulja i smesta dobio knedlu u grlu. Sahrane su za njega bile
veliko opterećenje. Već se plašio onoga dana kada će svog oca morati da otprati do
groba. Sahrana njegove majke koja je bila pre jedanaest godina, i dalje je budila
neprijatne uspomene. Tada je trebao da održi kratak govor kod kovčega, ali je dobio
nerv​ni slom i iz​le​teo iz cr​kve.
Pokušao je da kontroliše svoju uznemirenost time što je posmatrao ljude u kapeli.
Sasvim napred, sedeli su Robert Okerblum i ćerke, obe u belim haljinama. Pored njih,
se​deo je pa​stor Tu​re​son koji je tre​bao da oba​vi sa​hra​nu.
Od​jed​nom je po​čeo da mi​sli na li​si​ce koje je pro​na​šao u fi​o​ci pi​sa​ćeg sto​la, u kući
porodice Okerblum. Prošlo je nedelju dana otkako je poslednji put o njima
raz​mi​šljao.
Postoji policijska radoznalost paralelno sa istraživačkim poslom, pomislio je.
Možda je to profesionalna deformacija kojoj smo izloženi zbog silnih godina
provedenih u kopanju po najvećim ljudskim tajnama? Znam da se te lisice mogu
sasvim isključiti iz istrage o ubistvu. Nemaju relevantan značaj. Pa ipak sam spreman
da uložim trud pokušaju da razumem zbog čega su ležale u onoj fioci. Pre svega, od
kog zna​ča​ja su bile za Lu​i​zu Oker​blum.-a mo​žda i za nje​nog muža.
Nevoljno se otresao svojih misli i koncentrisao na sahranu. U jednom trenutku, za
vreme govora pastora Turesona, pogled mu se susreo sa Okerblumovim. Uprkos
rastojanju, mogao je da pojmi neverovatnu tugu i osećaj napuštenosti. Knedla u grlu se
vratila i suze su počele da mu se pomaljaju preko obraza. Da bi povratio
samokontrolu, počeo je da razmišlja o Konovalenku. Baš kao najverovatnije i većina
policajaca u zemlji. Valander u tajnosti nije bio neki veliki protivnik smrtne kazne. Ne
računajući situacije u kojima se primenjivao na izdajnicima zemlje u toku rata, nije
bio za dosuđivanje smrtne kazne za neke od zločina. Jednostavno su neka ubistva,
silovanja ili trgovina drogom bile vredna lišavanja prava na život kriminalaca, zbog
prirode njihovog dubokog prezira prema ljudima. Shvatio je da je njegov stav bio pun
kontradikcija i da bi jedan takav zakon bio i nemoguć i neopravdan. Radilo se samo o
nje​go​vim ra​ni​jim is​ku​stvi​ma, ne​sor​ti​ra​nim, ali bol​nim, koja su za nje​ga pri​ča​la.
Posle sahrane, izjavio je saučešće Robertu Okerblumu i najbližim članovima
po​ro​di​ce. Iz​be​ga​vao je da po​gle​da u ćer​ke, pla​še​ći se da bi bri​znuo u plač.
Pa​stor Tu​re​son ga je od​veo u stra​nu.
-Veoma cenimo to što ste došli na sahranu - rekao je Vaianderu. - Niko nije
ra​ču​nao s tim da će po​li​ci​ja po​sla​ti ne​ko​ga da joj pri​su​stvu​je

239
 Ne za​stu​pam ni​ko​ga dru​gog sem sebe - od​go​vo​rio je Va​lan​der.
-U tom slučaju, još je bolje što ste došli - rekao je pastor Tureson. - Još uvek
tra​ži​te čo​ve​ka koji sto​ji iza tra​ge​di​je
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-Ali, uhva​ti​će​te ga, zar ne
Va​lan​der je po​no​vo klim​nuo gla​vom.
-Da - re​kao je. - Pre ili ka​sni​je. Kako je Ro​ber​tu Oker​blu​mu i ćer​ka​ma
-Crkvena zajednica im trenutno znači sve i svja - odgovorio je pastor Tureson. -
Sem toga, Bog je uz nje​ga
-Zna​či, i da​lje ve​ru​je - re​kao je tiho Va​lan​der
Pa​stor Tu​re​son je na​mr​štio čelo.
-Za​što bi na​pu​stio Boga zbog ono​ga što su lju​di uči​ni​li nje​mu i nje​go​voj po​ro​di​ci
-Da - re​kao je Va​lan​der mir​no. - Za​što bi to uči​mo
-U cr​kvi je oku​plja​nje za sal vre​me​na - re​kao je pa​stor Tu​re​son. - Do​bro​do​šli ste
-Hva​la, ali mo​ram da se vra​tim na po​sao - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Rukovali su se i Valander je otišao do svog automobila. Najedanput je primetio
kako je oko nje​ga pro​le​će bilo u pu​nom cva​tu.
Samo da Viktor Mabaša otputuje, mislio je. Samo da uhvatimo. Konovalenka.
Po​sle ću se po​sve​ti​ti pro​le​ću.
Valander je u četvrtak po podne odvezao svoju ćerku do očeve kuće u Lederupu.
Kada su stigli, doneo je spontanu odluku da tamo prenoći. Ona je videla zaraslu baštu
i htela je da je dovede u red pre povratka u Istad. Za to će joj biti potrebno najmanje
dva dana.
-Uko​li​ko za​ža​liš, samo me na​zo​vi - re​kao je Va​i​an​der
-Mo​gao bi da se za​hva​liš što sam ti po​spre​mi​la stan - re​kla je
-Bio je u očaj​nom sta​nju
-Znam - re​kao je. - Hva​la
-Koliko još moram da ostanem? - pitala je. - Ja ustvari imam puno posla u
Stok​hol​mu
-Ne još dugo - odgovorio je Valander, istovremeno znajući da je zvučao
ne​u​be​dlji​vo. Ali, na nje​go​vo ču​đe​nje, za​do​vo​lji​la se od​go​vo​rom
Posle je vodio vrlo dug razgovor sa tužiocem Okesonom. Valander je po svom
po​vrat​ku uz Mar​tin​so​no​vu i Sved​ber​go​vu po​moć sa​sta​vio sav is​tra​žni ma​te​ri​jal.
Oko četiri sata po podne, otišao je u kupovinu namirnica i odvezao se kući.
Ispred vrata je stajala neverovatno velika hrpa reklamnog materijala iz nekog tržnog
cen​tra. Ne gle​da​ju​ći o čemu se ra​di​lo, ba​cio ga je u kon​tej​ner. Po​tom je sku​vao ru​čak i
još jednom prošao kroz sve praktične okolnosti vezane za put Viktora Mabaše.
Uve​žba​ne fra​ze zvu​ča​le su sve bo​lje i bo​lje.

240
 Posle ručka razrađivali su plan do u najsitnije detalje. Viktor Mabaša je želeo da
preko leve ruke drži mantil, tako da mu sakrije zavoj koji je još uvek imao preko
sv'oje deformisane ruke. Vežbali su način na koji da izvuče pasoš iz unulrašnjeg
džepa, a da ne sklanja mantil sa ruke. Valander je bio zadovoljan. Niko nije imao
šan​se da ot​kri​je po​vre​du.
-Letećeš za London jednom engleskom avio-kompanijom - rekao je. - SAS je
suviše rizičan. Švedske stjuardese najverovatnije čitaju novine i gledaju vesti na
te​le​vi​zi​ji. Mo​gle bi da ot​kri​ju ruku i oba​ve​ste po​li​ci​ju
Kasnije te večeri, kada im više nije preostao nikakav praktičan posao, uvukla se
tišina koju nijedan od njih dugo nije imao snage da prekine. Na kraju je Viktor
Ma​ba​ša ustao i sme​stio na pod is​pred Va​lan​de​ra.
-Za​što mi po​ma​žeš? - pi​tao je
-Ne znam - odgovorio je Valander. - Cesto pomislim kako bih trebao da ti stavim
lisice na ruke. Svestan sam rizika koje tvoje puštanje nosi. Možda si ti, uprkos svemu,
ubio Luizu Okerblum? Sam si mi ispričao kako u tvojoj zemlji ljudi postaju spretni
la​žljiv​ci. Mo​žda pu​štam ubi​cu na slo​bo​du
-Ipak to ra​diš
-Ipak to ra​dim
Viktor Mabaša je skinuo svoju ogrlicu i pružio je Valanderu. Video je da ju je
ukra​ša​vao oč​njak kr​vo​žed​ne zve​ri.
-Leopard je usamljeni lovac - rekao je Viktor Mabaša. - Za razliku od lavova,
leopard ide svojim putem i prati samo svoje tragove. Tokom dana ispunjenih
najvećom vrućinom, odmara se u krošnjama drveća zajedno sa orlovima. Noću lovi
sam. Leopard je spretan lovac, ali je takođe i najveći izazov za sve ostale lovce. Ovo
ovde je le​o​par​dov zub. Že​lim da ga imaš
-Nisam siguran da sam razumeo šta si mislio tom pričom - rekao je Valander. -
Ali, pri​hva​tam zub
-Čovek ne može sve da razume - rekao je Viktor Mabaša. - Jedna priča je
pu​to​va​nje bez kra​ja
-To je mo​žda ra​zli​ka iz​me​đu tebe i mene - re​kao je Va​lan​der
-Ja sam se navikao i očekujem da jedna priča ima kraj. Ti smatraš da je jedna
do​bra pri​ča bes​ko​nač​na
-Možda je to tako - rekao je Viktor Mabaša. - Nekada se saznanje da nikada više
nećeš sresti jednu osobu, može smatrati srećnim slučajem, jer tada između vas ostaje
ve​či​ta spo​na
-Mo​žda - re​kao je po​no​vo Va​lan​der. - Ali, sum​njam u to. Pi​tam se da li je to tako
Vik​tor Ma​ba​ša nije od​go​vo​rio.
Sat ka​sni​je spa​vao je na sofi umo​tan u ćebe, dok je Va​lan​der po​sma​trao zub koji je

241
do​bio.
Odjednom je shvatio da je bio uznemiren. Ušao je u zamračenu kuhinju i bacio
pogled na ulicu. Sve je bilo mirno. Onda je otišao u hodnik i proverio da li su vrata
bila zaključana. Seo je na šamlicu pored komode za teiefon i pomislio kako je bio
jako umo​ran. Za dva​na​est sati, Vik​tor Ma​ba​ša neće više biti tu.
Po​no​vo je po​gle​dao u zub.
Niko mi ionako ne bi poverovao, mislio je. Ako ni zbog čega drugog, to je
do​volj​no do​bar ra​zlog da ni​ka​da ni​ko​me ne is​pri​čam ni​šta o da​ni​ma i no​ći​ma koje sam
proveo zajedno sa crncem kome je jednom prilikom bio odsečen prst na napuštenom
ima​nju u Sko​neu.
To je taj​na koju ću več​no ču​va​ti.

Kada su se Jan Klejn i Franc Malan sreli u Hamanskralu, ujutro 15. maja, nije im
trebalo puno vremena da dođu do zaključka kako nijedan nije pronašao neke bitne
sla​bo​sti u pla​nu.
Atentat će biti izvršen 12. juna u Kapštadu. Na brdu Signal hil, iza stadiona na
kome će Nelson Mandela držati svoj govor, Sikozi Tsiki je imao idealnu položaj sa
koje je mo​gao da puca iz svo​je da​le​ko​met​ne pu​ške. Po​tom će ne​pri​met​no ne​sta​ti.
Bilo je dve stvari koje Jan Klejn nije razotkrio ni Francu Malanu ni ostalim
članovima Komiteta. To je takođe bilo nešto što nije imao nameru da napomene ni
živoj duši. Za dobro Južnoafričke Republike i belačke prevlasti, bio je spreman da sa
sobom ponese nekoliko dobro probranih tajni u grob. Neki događaji iz istorije
ze​mlje, ni​ka​da se neće ot​kri​ti.
Prva stvar je bila da nije hteo da rizikuje da Sikozi Tsiki živi sa saznanjem o
onome koga je ubio. Nije imao nikakve sumnje da će Sikozi Tsiki ćutati. Ali, na isti
način na koji su faraoni ubijali one koji su izgradili tajne prolaze u piramidama, tako
da se znanje o njihovom postojanju izgubio, on će žrtvovati Sikozi Tsikija. Lično će
ga ubi​ti i po​sta​ra​će se da nje​go​vo telo ni​ka​da ne bude pro​na​đe​no.
Druga tajna koju je Jan Klejn nameravao da zadrži za sebe, bila je da je Viktor
Mabaša živeo sve do popodneva prethodnog dana. Sada je bio mrtav, u to nije imao
nikakve sumnje. Ali za Jana Klejna je bio ličan poraz to što je Viktoru Mabaši pošlo
za rukom da tako dugo opstane. Osetio se lično odgovornim zbog Konovalenkovog
neuspeha i ponavljajuće nesposobnosti da završi poglavlje koje se zvalo Viktor
Mabaša. Čovek iz KGB-a je pokazao neverovatne nedostatke. Njegov pokušaj da
zataška svoje pogreške putem laži, bila je najveća slabost. Jan Klejn je uvek smatrao
za ličnu uvredu kada je neko potcenjivao fljegovu sposobnost za dobijanje
neophodnih informacija. Kada atentat na Mandelu bude izvršen, dobro će da razmisli
da će li da pusti Konovalenka u Južnoafričku Republiku. Nije sumnjao u njegovu

242
sposobnost da izvrši neophodne pripreme sa Sikozi Tsikijem. Mislio je da je kod
Konovalenka u pitanju možda bila ista nezgrapna nesposobnost koja je bila i
najdublji razlog za raspad Sovjetskog Saveza. Nije prevideo mogućnost da čak i
Konovalenko bude likvidiran, baš kao i njegovi pomoćnici Vladimir i Tanja. Čitava
operacija je zahtevala temeljno čišćenje. Taj zadatak nije imao nameru da poveri
ne​ko​me dru​gom.
Sedeli su za stolom sa zelenom čojom i ponovo prolazili kroz sve faze plana.
Negde u toku te nedelje, Franc Malan je posetio Kapštad i stadion na kome će Nelson
Mandela održati govor. Sem toga proveo je čitavo popodne na mestu sa koga će
Sikozi Tsiki gađati iz svoje puške. Snimio je film koji su pogledali tri puta na
televizoru u kancelariji. Jedino što je još uvek nedeostajalo bio je izveštaj o kretanju
vetra koji je duvao Kapštadom u junu. Pod izgovorom da zastupa jedan klub za jahte,
Franc Malan je kontaktirao sa državnim meterološkim zavodom u kome su mu obećali
da će mu po​sla​ti in​for​ma​ci​je koje je za​tra​žio.
Ime​nu i adre​si koju im je dao, neće se ni​ka​da moći ući u trag.
Jan Klejn se nije bavio nikakvim istraživanjem. Njegov zadatak je bio teoretsko-
analitičke prirode. Razmatrao je mogućnosti i stavljao se u sebi u pojedinačne uloge
sve dok nije bio ube​đen kako ni​ka​da neće doći do ne​že​lje​nog pro​ble​ma.
Rad​ni sa​sta​nak je bio za​vr​šen po​sle dva sata.
-Ostao je još samo jedan detalj - rekao je Jan Klejn. - Moramo pre 12. juna da
zna​mo gde će tač​no Kap​štad​ska po​li​ci​ja biti pri​sut​na
-To će biti moj zadatak - rekao je Franc Malan. - Poslaćemo cirkularno pismo
svim policijskim oblastima u zemlji da želimo kopije svih izrađenih planova za
obez​be​đe​nje i to - pre svih po​li​tič​kih sku​po​va na ko​ji​ma se oče​ku​je ve​li​ki broj lju​di
Izašli su na verandu gde su sačekali na dolazak ostalih članova Komiteta. U tišini
su posmatrali pejzaž. Na samom horizontu, dim se tromo nadvijao nad sirotinjskim
cr​nač​kim če​tvr​ti​ma.
-Doći će do krvoprolića - rekao je Franc Malan. - Još uvek mi je teško da
za​mi​slim šta će se iz​de​ša​va​ti
-Gledaj na to kao na proces čišćenja - rekao je Jan Kiejn. - Te reči izazivaju
pri​jat​ni​je mi​sli od kr​vo​pro​li​ća. Uo​sta​lom, to je baš ono čemu stre​mi​mo
-Pa ipak - rekao je Franc Maian - ponekad se osećam nesigurno. Da li ćemo moći
da kon​tro​li​še​mo do​ga​đa​je
-Od​go​vor je jed​no​sta​van - re​kao je Jan Klejn. - Mo​ra​mo
Opet ta fatalistička crta, pomislio je Franc Malan. Krišom je posmatrao čoveka
koji je stajao nekoliko metara od njega. Ponekad ga je morila sumnja da je Jan Kiejn
bio lud. Da li je bio psihopata koji je krio surovu istinu o sebi, jednom stalno
pri​sut​nom, do​bro kon​tro​li​sa​nom spo​lja​šno​šću?

243
 Misao ga je duboko potresla. Jedino što je mogao da uradi, bilo je da je
eli​mi​ni​še.

U dva sata su se okupili svi članovi Komiteta. Franc Malan i Jan Klejn su pustili
video i održali svoja izlaganja. Bilo je malo pitanja, zahtevi laki da se ispune. Citava
stvar je trajala manje od sata. Neposredno pre tri, obavili su glasanje. Odluka je bila
do​ne​se​na.
Dvadeset i osam dana kasnije, Nelson Mandela će biti ubijen u toku svog govora
na sta​di​o​nu iz​van Kap​šta​da.
Skupina ljudi je napustila Hamanskral sa nekoliko minuta razmaka. Jan Klejn je
oti​šao po​sled​nji.
Od​bro​ja​va​nje je po​če​lo.

244
 22.

Na​pad se od​i​grao ne​po​sred​no po​sle po​no​ći.

Viktor Mabaša je spavao na sofi sa ćebetom navučenim preko glave. Valander je
stajao kod kuhinjskog prozora i pokušavao da se odluči da ii je gladan ili bi trebalo
samo da popije čaj. Istovremeno se pitao da li su njegovi otac i ćerka i dalje bili
bud​ni. Pret​po​sta​vio je da jesu. Ima​li su da raz​go​va​ra​ju o ne​ve​ro​vat​no puno stva​ri.
Dok je čekao da provri voda. mislio je kako su prošle tri nedelje od početka
potrage za Luizom Okerblum. Sada, posle tri nedelje, znao je samo da ju je ubio
čovek po imenu Konovalenko. Isti čovek koji je sa liajvcćom verovatnoćom ubio i
po​li​caj​ca Teng​bla​da.
Za onih nekoliko sali. kada Viktor Mabaša konačno bude bio izvan zemlje, moći
će da ispriča o onome što se dogodilo. Ali, učiniće to anonimno. Smesta je zaključio
kako bi teško bilo ko poverovao u pismo koje je policiji poslato bez potpisa. Sve je
isključivo zavisilo od onoga što bi se moglo izvući od Konovalenka. f tu je biio
pi​ta​nje da li bi mu po​ve​ro​va​li.
Valander je usuo vrelu vodu u čajnik da bi je pustio da malo odstoji i povuče čaj.
Po​tom je pri​vu​kao jed​nu od sto​li​ca da bi seo za sto.
U istom trenutku. eksplodirala su vrata u hodniku. Valander je od snažnog potresa
bio bačen unazad i udario je glavom o frižider. Kuhinja je počela da se ispunjava
dimom i morao je da opipava put do spavaće sobe. Baš kada je došao do kreveta i
posegao za pištoljem na noćnom stočiću, začuo je iza sebe četiri uzastopna pucnja.
Ba​cio se na pod. Puc​nji su do​la​zi​li iz dnev​ne sobe.
Ko​no​va​len​ko, mi​slio je gro​zni​ča​vo. Sada će doći po mene.
Zurno se otkotrljao ispod kreveta. Bio je toliko uplašen da je bio ubeđen da mu
srce neće izdržati ovo iskušenje. Posle će se sećati da ga je obuzeo osećaj poniženja
zbog toga što će umre​ti is​pod sop​stve​nog kre​ve​ta.
Čuo je nekoliko teških udaraca i zadihano stenjanje iz dnevne sobe. Zatim je neko
ušao u spavaću sobu, zastao nepomično nekoliko trenutaka i ponovo izašao. Valander
je čuo kako je Viktor Mabaša nešto povikao. Znači, još uvek je bio živ. Valander je
čuo korake koji su nestajali na stepeništu. Istovremeno je neko vrisnuo, a da on nije
mo​gao da kaže da li je vri​sak do​šao sa uli​ce ili iz ne​kog od sta​no​va u kući.
Ispuzao je iz svog skrovišta i oprezno se namestio u zaklon kod prozora iz koga je
mogao da vidi ulicu. Dim je štipao za oči i bilo mu je teško da bilo šta razazna. Na
kraju je video dva muškarca koja su između sebe vukla Viktora Mabašu. Jedan od njih
je bio Raj​kov. Bez raz​mi​šlja​nja. Va​lan​der je otvo​rio pro​zor i za​pu​cao u va​zduh.
Rajkov je pustio Viktora Mabašu i osvmuo se. Valander je uspeo da se baci na

245
pod pre nego što se rafalna paljba iz automatskog oružja provukla kroz prozor.
Krhotine stakla su se dokovitiale do njegovog lica. Potom je čuo Ijudske povike i zvuk
automobilskog motora. Pre nego što je automobil nestao niz ulicu, uspeo je da vidi
kako je u pitanju bio crni,.audi“. Valander je požurio dole na ulicu na kojoj su počeli
da se okupljaju poluobučeni ljudi. Kada su ugledali Valandera sa pištoljem u ruci,
počeli su da se sa vriskom bacaju u stranu. Valander je drhtavim prstima otvorio
vrata svog automobila i krenuo za,,audijem“. Iz daljine je začuo zvuke sirena koje su
se približavale. Izabrao je Osterleden put i imao je sreće. Iz ulice Regement, iza
ćoška se zaneo crni,,audi“ koji je potom nestao u pravcu juga. Valanderu je palo na
pamet kako verovatno nisu znali da je on mogao biti za volanom. Jedino objašnjenje
za to što se muškarac u spavaćoj sobi nije sagnuo i pogledao ispod kreveta,
najverovatnije je bio da je namešten krevet ukazivao na to da Valander nije bio kod
kuće.
U normalnim slučajevima, Valandera je jako mrzelo da ujutru namešta svoj
krevet. Ali tog jutra je njegova ćerka, zgrožena neredom, pospremila stan i promenila
nje​go​vu po​ste​lji​nu.
Napuštali su grad velikom brzinom. Valander je držao odstojanje i mislio kako se
nalazio usred košmara. Sigurno je da je prekršio čitav niz zakona u hvatanju opasnog
kriminalca. Počeo je da koči da bi se okrenuo nazad. Ali, smesta je promenio
mišljenje i nastavio. Tada su već prošli Sandskogen kao i golfske terene na levoj
strani i Valander je počeo da se pita da li će,,audi“ da skrene ka Sandhamarenu ili da
na​sta​vi pra​vo ka Si​mris​ham​nu i Kri​sti​jan​sta​du.
Odjednom je stražnje svetlo na automobilu počelo da se pali i gasi, i vozilo je
počelo da se zaustavlja. Na,,audiju“ je verovatno pukla guma. Video je kako se
parkirao kod jarka i ostao da leži nepomičan. Valander je zakočio kod prilaza jednoj
kući kraj puta i uparkirao se u dvorište. Kada je izašao iz automobila, ugledao je
čo​ve​ka koji je sta​jao kod osve​tlje​nih vra​ta.
Valander je imao pištolj u ruci. Kada je počeo da govori, pokušao je da zvuči
is​to​vre​me​no i lju​ba​zno i odluč​no.
-Zovem se Valander i policajac sam. Pozovite 90000 1 recite da sam ušao u trag
čoveku po imenu Konovalenko. Objasnite im gde stanujete i recite im da počnu da
tra​že kod voj​nog po​li​go​na. Da li vam je ja​sno
Čo​vek koji je bio u tri​de​se​tim, po​tvrd​no je klim​nuo gla​vom.
-Pre​po​zna​jem vas - re​kao je le​žer​no. - Vi​deo sam vas u no​vi​na​ma
-Sme​sta na​zo​vi​te po​li​ci​ju - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Ima​te li te​le​fon
-Naravno da imam telefon - rekao je čovek. - Zar vam nije potrebno malo bolje
oruž​je od tog pi​što​lja
-Svakako da jeste - odgovorio je Valander. - Ali, sada nemam vremena da ga

246
me​njam
Po​tom je sko​čio na put.
U daljini je video,,audi“. Pokušao je da se drži senki dok se oprezno približavao.
Još uvek se pitao koliko će iskušenja njegovo srce još moći da izdrži. Ipak mu je bilo
veoma drago što nije skončao ispod kreveta. Zastao je kod saobraćajnog znaka i
osluškivao. U automobilu nije više bilo nikoga. Odmah potom je otkiio kako je deo
ograde koja je okruživala vojni poligon, bio provaljen. Gusta magla koja je dolazila
sa mora, velikom brzinom se spuštala na poligon za gađanje. Posmatrao je nekoliko
ovaca koje su nepomično ležale na zemlji. Odjednom je začuo ovcu koju nije mogao
da vidi, sa​kri​ve​nu ne​gde u ma​gli, koja je ble​ja​la i dru​gu koja joj je od​go​va​ra​la.
Tamo, mislio je. Ovca će mi pokazati put. Iskočio je, povijen, do rupe u ogradi,
legao je i tražio znake u magli. Niti je šta čuo, niti video. Potom je stigao jedan
automobil iz pravca Istada i zakočio. Iz njega je izašao jedan čovek. Valander je
oktrio kako je to bio isti onaj koji mu je obećao da će pozvati 90000. U ruci je imao
sač​ma​ru. Va​lan​der je ot​pu​zao na​zad kroz ogra​du.
-Ostanite tu - rekao je. - Pomerite automobil za sto metara unazad. Stanite tamo i
sačekajte na poiiciju. Pokažite im ovu rupu u ogradi. Recite im da ih je najmanje
dvojica naoružanih. Jedan od njih ima neku vrstu automatskog oružja. Da li ćete se
sve​ga se​ti​ti
Čo​vek je po​tvrd​no klim​nuo gla​vom.
-Do​neo sam jed​nu pu​šku - re​kao je
Va​lan​der je za tre​nu​tak okle​vao.
-Pokažite mi kako funkcioniše - rekao je potom. - Nemam skoro nikakvog pojma o
sač​ma​ra​ma
Čovek ga je začuđeno pogledao. Zatim mu je pokazao gde je bio osigurač i gde se
punila. Uzeo ju je u ruku i dobio je još priličan broj rezervne municije koju je strpao u
džep.
Čovek je pomerio svoj automobil i Valander se ponovo provukao kroz ogradu.
Ovca se ponovo oglasila. Zvuk je dolazio sa desne strane, negde između šumarka i
padine kraj mora. Valander je upasao pištolj za kaiš i krenuo pažljivo da se šunia u
prav​cu ov​ci​nog mo​no​to​nog bre​ke​ta​nja.
Ma​gla je sad bila ve​o​ma gu​sta.

Martinsona je probudio telefonski poziv iz službe za hitne pozive. Lstovremeno je

saznao o pucnjavi i požaru u ulici Marija kao i o poruci koju je Valander ostavio
Čoveku iz Istadskog predgrađa. Smesta se razbudio i počeo da se oblači, istovremeno
pozivajući Bjorkov broj. Prema Marlinsonovom mišljenju, bilo je potrebno
neverovatno dugo vremena dok njegova poruka nije doprla do Bjorkove snom

247
pritisnute svesti. Ali, tridesetak minuta kasnije, ispred policijske stanice u Istadu,
nalazila se najveća moguća policijska snaga koja je za tako kratko vreme mogla da se
prikupi. Na putu je bilo pojačanje i iz okolnih oblasti. Sem toga, Bjork je uspeo da
nazove i probudi šefa državne policijske uprave koji je ranije bio zatražio da se
in​for​mi​še čim Ko​no​va​len​ko​vo hap​še​nje bude biio ak​tu​el​no.
Martinson i Svedberg su nezadovoljno posmatrali veliku gomilu policajaca.
Obojica su bili mišljenja da je manja količina Ijudi mogla da postigne isto, ali za
mnogo kraće vreme. Ali, Bjork je saino sledio pravila. Nije smeo da rizikuje da
ka​sni​je bude izlo​žen kri​ti​ci.
-Ovo ide do sto đavola - rekao je Svedberg. - Ti i ja moramo da preuzmemo
stvari u ruke. Bjork će samo da izazove pometnju. Ukoliko je Valander sam tamo
napolju, a Konovalenko onoliko opasan koliko mislimo da jeste, onda smo su odmah
po​treb​ni
Mar​tin​son se slo​žio i oti​šao je do Bjor​ka.
-Dok ti oku​pljaš lju​de, Sved​berg i ja ide​mo is​pred - re​kao je
-Ne​moj​te biti ne​str​plji​vi - od​go​vo​rio je Bjork. - Mo​ra​mo da sle​di​mo pro​pi​se
-Dok ti slediš propise. Svedberg i ja ćemo siediti zdrav razum - rekao je
zlovoljno Martinson i otišao odande. Bjork je vikao za njim. Ali, Svedberg i
Martinson su ušli u policijski automobil i odvezli se. To je takođe poslužilo kao
sig​nal pa​trol​nom au​to​mo​bi​lu sa No​re​nom i Pe​ter​se​nom da kre​nu za nji​ma
Napustili su Istad munjevitom brzinom. Pored njih su proletala patrolna kola sa
uključenim sirenama i plavim rotirajućim svetlima. Martinson je vozio dok je
Sved​berg, koji je se​deo po​red nje​ga. če​pr​kao je po svom pi​što​lju.
-Šta imamo? - rekao je Martinson. - Poligon za vežbe pre skretanja u Kosbergu.
Dva na​o​ru​ža​na čo​ve​ka, od ko​jih je je​dan Ko​no​va​len​ko
-Nemamo ništa - odgovorio je Svedberg. - Ne mogu da tvrdim kako sve to jedva
če​kam da do​ži​vim
-Eksplozija i pucnjava u ulici Marija - nastavio je Martinson. - Kako sve to ide
za​jed​no
-Nadamo se da će Bjork to uspeti da sazna uz pomoć svog pravilnika. -
od​go​vo​rio je Sved​berg
Ispred policijske stanice u Istadu, vladalo je stanje koje se naglo približavalo
haosu. Sve vreme su pristizali pozivi od uplašenih stanovnika iz uiice Marija.
Vatrogasci su radili na gašenju vatre. Sada je bio red na policiju da sazna ko je stajao
iza pucnjave. Šef vatrogasne brigade, Peter Edler. izjavio je kako su pronašli puno
krvi na uli​ci is​pred zgra​de.
Bjork, koji je bio pritešnjen sa mnogih strana, doneo je odluku da pričeka sa
ulicom Marija. Pre svega, radilo se o hapšenju Konovalenka i drugog čoveka, kao i o

248
spa​sa​va​nju Va​lan​de​ra.
-Da li ovde ima nekoga ko zna kojeg je obima taj poligon za gađanje? - pitao je
Bjork
Niko nije imao pojma koliko je bio velik. ali je Bjorku bilo jasno da se protezao
od puta do obale. Povrh toga, bilo mu je jasno da su suviše malo znali da bi mogli da
ura​de bilo šla sem da po​ku​ša​ju da za​tvo​re či​ta​vu oblast.
Čitavo vreme su pristizali automobili iz okolnih distrikta. Pošto se radilo o
hvatanju čoveka koji je, između ostalog, ubio jednog policajca, čak su se pojavili i
po​li​caj​ci van du​žno​sti.
Bjork je zajedno sa zapovednikom iz Malmea doneo odluku da tek kada budu
stignu na lice mesta, bliže odrede plan opkoljavanja. Poslali su jedan automobil do
voj​ne baze po de​talj​ne mape po​druč​ja.
Duga povorka automobila je napustila Istad neposredno pre jedan sat ujutru.
Nekoliko civilnih vozača se radoznalo pridružilo koloni. Magla je počela da obavija
cen​tar Is​ta​da.
Kod poligona ih je dočekao čovek koji je prvi pričao sa Valanderom, a kasnije i
sa Mar​tin​so​nom i Sved​ber​gom.
-Da li se ne​što do​go​di​lo? - pi​tao je Bjork
-Ni​šta - od​go​vo​rio je čo​vek
U istom trenutku je odnekle sa udaljenog dela poligona dopro pucanj. Iza njega je
sle​dio či​tav ra​fal. Po​tom je sve po​no​vo po​sta​lo mir​no.
-Gde su Svedberg i Martinson? - pitao je Bjork glasom koji je razotkrivao njegov
strah
-Utr​ča​li su na te​ren - od​go​vo​rio je čo​vek
-A Va​lan​der
-Nje​ga ni​sam vi​deo ot​ka​ko je ne​stao u ma​gli
Sve​tlost fa​ro​va po​li​cij​skih au​to​mo​bi​la, igra​la je pre​ko ma​gle i ova​ca.
-Moramo da im stavimo do znanja da smo ovde - rekao je Bjork. - Opkolićemo
me​sto naj​bo​lje što mo​že​mo
Nekoliko minuta kasnije, njegov usamljeni glas se začuo čitavim poligonom.
Zvuč​ni​ci su sa​bla​sno od​je​ki​va​li. Ra​ši​ri​li su se po​li​go​nom i po​če​li da če​ka​ju.

Čim je Valander, sasvim okružen maglom, dopuzao na poligon za vežbu, stvari su

počelc da se odvijaju munjevitom brzinom. Išao je u pravcu blejanja ovaca. Kretao se
brzo, poguren, jer je imao snažan predosećaj kako je kasnio. Nekoliko puta se
spotakao o ovce koje su ležale na zemlji i pasle. Shvatio je da su iste once ovce koje
su mu po​ka​zi​va​le put, ogla​ša​va​le da se pri​bli​ža​vao.
Tada ih je ot​krio.

249
 Nalazili su se na udaljenom delu poligona, tamo gde je ovaj počinjao da se spušta
ka obali. Sve je delovalo kao zamrznuta scena iz filma. Viktor Mabaša je bio
prisiijen da kleči. Konovalenko je stajao ispred njega sa pištoljem u ruci, a debeii
Rajkov je bio nekoliko koraka dalje. Valander je čuo kako je Konovalenko ponavljao
jed​no te isto pi​ta​nje.
-Gde je po​li​ca​jac
-Ne znam
Mabašin glas je zvučao prkosno. To je Valandera učinilo razjarenim. Mrzeo je
čoveka koji je ubio Luizu Okerblum i sa sigurnošću i Tengblada. Grozničavo je
pokušavao da odluči šta da uradi. Ukoliko pokuša da im se još više pribiiži,
primetiće ga. Sumnjao je da sa tog rastojanja može da pogodi rnetu puštoljem.
Sačmarica nije imala neophodan domet. Ukoliko pokuša sam da napadne, potpisaće
sopstvenu smrtnu presudu. Izbrisala bi ga automatska puška koju je Rajkov imao u
ruci.
Nije preostalo ništa drugo do da čeka i da se nada da će njegove kolege uskoro
stići. Mogao je da čuje kako je Konovalenkova nervoza sve više rasla. Nije znao da li
mu pre​o​sta​je puno vre​me​na.
Držao je pištolj spremnim. Pokušao je da tako iegne da može da cilja stabilno, sa
obe ruke. Na ni​ša​nu je dr​žao Ko​no​va​len​ka.
Ali, kraj je nastupio prerano i došao je tako nenadano da Valander nije stigao da
reaguje pre nego što je za to postalo kasno. Kasnije, kada se svega prisećao, postalo
mu je ja​sno ko​li​ko malo vre​me​na je po​treb​no da se okon​ča ne​či​ji ži​vot.
Konovalenko je poslednji put ponovio svoje pitanje. Viktor Mabaša je pružio
kratak, negativan odgovor. Onda je Konovalenko podigao svoj pištolj i pucao Viktoru
rav​no u čelo, na isti na​čin na koji je tri ne​de​lje ra​ni​je po​gu​bio Lu​i​zu Oker​blum.
Valander je povikao i počeo da puca, ali sve je već bilo gotovo. Viktor Mabaša je
pao unatraške i ležao nepokretno, pod neprirodnim uglom. Valanderov hitac je
promašio Konovalenka. Odmah mu je bilo jasno kako je neposredna pretnja dolazila
od Vladimirovog automatskog oružja. Naciljao je na debelog čoveka i rasuo paljbu,
pucanj za pucnjem. Na svoje veliko iznenađenje, video je kako je Rajkov posrnuo i
stropoštao se na zemlju. Kada je Valander zatim uperio svoje oružje u Konovalenka,
video je kako je ovaj podigao telo Viktora Mabaše koje je pred sobom držao poput
štita, istovremeno se povlačeći prema obali. Iako je Valander znao da je Viktor
Mabaša bio mrtav, nije mogao da se natera da zapuca. Ustao je i povikao
Konovalenku da baci oružje i da se preda. Odgovor je došao u vidu metka. Valander
se bacio u stranu. Telo Viktora Mabaše ga je spaslo od pogotka. Čak ni Konovalenko
nije mogao da stabilno cilja kada je istovretneno ispred sebe morao da šlepa jedno
teško telo u uspravnom položaju. iz daljine je dopirala jedna usamljena sirena koja se

250
približavala. Dok se Konovalenko primicao obali. magla se još više zgušnjavala.
Valander ga je pratio sa oba oružja u rukama. Odjednom je Konovalenko ispustio
beživotno telo i nestao niz padinu. Valander je iza sebe začuo blejanje ovaca, hitro se
okre​nuo i po​di​gao i pi​što​lj i sač​ma​ri​cu.
Tek onda je video kako iz magle izranjaju Martinson i Svedberg. Njihova lica bila
su puna uža​sa.
-Sklo​ni oruž​je! - po​vi​kao je Mar​tin​son. - Zar ne vi​diš da smo to mi
Valander je znao da je Konovalenko bio na putu da im ponovo umakne. Nije bilo
vre​me​na za ob​ja​šnja​va​nje.
-Osta​ni​te tu gde je​ste - po​vi​kao je. - Ne pra​ti​te me
Počeo je da ide unatraške, i dalje ne spuštajući oružje. Martinson i Svedberg se
nisu mi​ca​li. Va​lan​der je ne​stao u ma​gli.
-Da li je to za​i​sta bio Kurt? - re​kao je Sved​berg
-Da - od​go​vo​rio je Mar​tin​son. - Ali iz​gle​dao je kao da je po​lu​deo
-Živ je - re​kao je Sved​berg. - Upr​kos sve​mu, živ je
Pažljivo su se približili padini preko koje je Valander nestao. Nisu mogli da
ra​za​zna​ju ni​ka​kvo kre​ta​nje u ma​gli. Čuo se slab huk vode koja se va​lja​la pre​ko pe​ska.
Martinson je pozvao Bjorka dok je Svedberg počeo da pregleda lela dvojice
muškaraca koja su ležala na zemlji. Martinson je Bjorku davao instrukcije o njihovom
po​lo​ža​ju i is​to​vre​me​no je za​tra​žio am​bu​lant​na kola.
-Šta je sa Va​i​an​de​rom? - pi​tao je Bjork
-Živ je - odgovorio je Martinson. - Ali, gde se sada tačno nalazi, na to pitanje ne
tno​gu da od​go​vo​rim
Isključio je svoj voki-toki pre nego što je Bjork stigao da ga još nešto pita. Prišao
je mestu na kome je stajao Svedberg i studirao Čoveka koga je Valander odstrelio.
Dva met​ka su pro​šla tač​no iz​nad Vla​di​mi​ro​vog pup​ka.
-Moramo da kažemo Bjorku - rekao je Martinson. - To da je Valander delovao
to​tal​no hi​ste​rič​no
Sved​berg se slo​žio. Nisu ima​li dru​gog iz​bo​ra.
Pri​šli su dru​gom telu.
-Čovek bez prsta - rekao je Martinson. - Sada je ostao i bez života. Sagnuo se i
po​ka​zao na rupu u čelu
Obo​ji​ca su ima​la istu po​mi​sao u gla​vi - Lu​i​za Oker​blum.
Onda su pristigli policijski automobili, koje su pratila dvoja ambulantna kola. Dok
je započinjala forenzičarska i lekarska istraga oba tela, Svedberg i Martinson su
odveli Bjorka do jednog od automobila i seli unutra. Ispričali su všta su videli. Bjork
ih je sum​nji​ča​vo po​sma​trao.
-Sve to zvuči jako čudno - rekao je na kraju. - Čak iako Kurt zna da povremeno

251
bude ču​dan, ne mogu da za​mi​slim da je da iz​gu​bio ra​zum
-Trebalo je da ga vidiš - rekao je Svedberg. - Izgledao je kao neko ko je na ivici
nerv​nog slo​ma. Čak je upe​rio oruž​je u nas. Imao je po jed​no u sva​koj ruci
Bjork je za​vr​teo gla​vom.
-A onda je ne​stao pre​ma oba​li
-Pra​tio je Ko​no​va​len​ka - re​kao je Mar​tin​son
-Duž oba​le
-U tom prav​cu je ne​stao
Bjork je če​kao da mu se u ti​ši​ni sleg​ne ono što je upra​vo čuo.
-Poslaćemo patrole sa psima tragačima - rekao je posle nekoliko trenutaka. -
Postavite barikade na putevima i pozovite helikoptere čim se pojavi malo svetlosti i
čim ma​gla malo po​pu​sti
Izašli su iz automobila. U istom trenutku, iz magle oglasio se usamljeni pucanj.
Došao je iz pravca plaže, odnekuda sa istoka. Sve je postalo jako tiho. Policija,
am​bu​lant​na kola i psi, če​ka​li su da se ne​što do​go​di.
Na kra​ju je za​ble​ja​la jed​na ovca. Mar​tin​son se stre​sao od sa​bla​snog zvu​ka.
-Moramo da pomognemo Kurtu - rekao je nešto kasnije. - Sasvim je sam u onoj
magiuštini. Ima za protivnika čoveka koji ne okleva da ubije bilo koga. Moramo da
po​mog​ne​mo Kur​tu i to sada, Oto
Svedberg nije nikada ranije čuo Martinsona da oslovljava Bjorka krštenim
imenom. Čak se i Bjork zaprepastio, kao da nije smesta ukapirao na koga je
Mar​tin​son mi​slio.
-Vođe pasa sa ne​pro​boj​nim pr​slu​ci​ma - re​kao je
Hajka je započela u najkraćem mogućem roku. Psi su smesta uhvatili trag i počeli
da ci​ma​ju svo​je po​vod​ce. Mar​tin​son i Sved​berg su bili tik uz vo​di​če pasa.
Na oko dve stotine metara udaljeno od mesta zločina, psi su otkrili krvavu fleku u
pe​sku. Tra​ži​li su ukrug, ne na​la​ze​ći ni​šta novo.
Odjednom su psi počeli da vuku u pravcu severa. Nalazili su se na samoj ivici
poligona za vežbu i sada su išli uzduž ograde. Trag koji su psi nanjušili, vodio je
pre​ko au​to​pu​ta i po​tom u prav​cu Sand​ha​ma​rea.
Trag je ne​stao po​sle dva ki​lo​me​tra. Ne​stao je ni​u​šta.
Psi su re​ža​li i po​če​li da se vra​ća​ju is​tim pu​tem.
-Šta se de​ša​va? - pi​tao je Mar​tin​son jed​nog od vo​di​ča pasa
Ovaj je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Trag se ohla​dio - od​go​vo​rio je
Mar​tin​so​nu je bilo te​ško da ra​zu​me.
-Va​lan​der nije mo​gao da is​pa​ri u va​zduh
-Iz​gle​da da ipak je​ste - od​go​vo​rio je vo​dic pasa

252
 Potraga je nastavljena čim je svanulo. Postavili su blokade na ulicama. Sakupila
se policija iz skoro čitave južne Svedske da pomogne u traganju za Konovalenkom i
Va​lan​de​rom. Kada je ma​gla po​pu​sti​la, po​tra​zi su se pri​klju​či​li i he​li​kop​te​ri.
I po​red toga nisu pro​na​šli ni​šta. Oba čo​ve​ka su ne​sta​la bez tra​ga.

U de​vet sati uju​tru, Sved​berg i Mar​lin​son su se​de​li sa Bjor​kom u sobi za sa​stan​ke. Sva
trojica su bila umorna i mokra od magle. Sem toga, Martinson je pokazivao sve znake
po​čet​ka pre​hla​de.
-Šta da ka​žem na​čel​ni​ku dr​žav​ne po​li​ci​je? - pi​tao je Bjork
-Po​ne​kad je naj​bo​lje reći ona​ko kako je​ste - pri​me​tio je mir​no Mar​tin​son
Bjork je od​mah​nuo gla​vom.
-Da li možete pred sobom da vidite naslove? - pitao je. - Poludeli komesar
kri​mi​na​li​stič​kog od​se​ka - taj​no po​li​cij​sko oruž​je u haj​ci na ubi​cu po​li​caj​ca.
-Naslovi su obično kratki - rekao je Svedberg, ironično odbacujući takvu
mo​guć​nost
Bjork je ustao.
-Idi​te kući i po​je​di​te ne​što - re​kao je. - Pre​svu​ci​te se, a onda ćemo da na​sta​vi​mo
Mar​tin​son je po​di​gao ruku kao da se na​la​zio u uči​o​ni​ci.
-Otići ću do njegovog oca u Lederup - rekao je. - Njegova ćerka je tamo. Možda
ona zna ne​što što bi nam bilo od po​mo​ći
-Uči​ni to - re​kao je Bjork. - Ali, po​žu​ri
Čim je razgovor bio završen, otišao je u svoju kancelariju i nazvao načelnika
dr​žav​ne po​li​ci​je.
Kada je na kra​ju bio go​tov i sa tim, lice mu je bilo cr​ve​no od besa.
Do​bio je baš one ne​za​do​volj​ne ko​men​ta​re sa ko​ji​ma je i ra​ču​nao.

Martinson je sedeo u kuhinji, u kući na Osterlenu. Dok su pričali, Valanderova ćerka

je kuvala kafu. Cim je stigao, otišao je do ateljea i pozdravio Valanderovog oca kome
nije ispričao ništa od onoga što se desilo u toku noći. Hteo je da prvo popriča sa
Lin​dom.
Vi​deo je da je bila upla​še​na. Oči su joj se is​pu​ni​le su​za​ma.
-I ja sam za​pra​vo tre​ba​la da si​noć pre​spa​vam u uli​ci Ma​ri​ja - re​kla je
Po​slu​ži​la ga je ka​fom. Pri​me​tio je kako su joj se tre​sle ruke.
-Ne razumem - rekla je. - Ne shvatam da je Viktor Mabaša mrtav. To jednostavno
ne ra​zu​mem
Mar​tin​son je pro​mu​mlao ne​što ne​o​dre​đe​no u od​go​vor.
Palo mu je napamet da je Linda mogla da ispriča dobar deo onoga što se desilo
između njenog oca i mrtvog Afrikanca. Odmah mu je bilo jasno da onoga dana u

253
Va​lan​de​ro​vom au​to​mo​bi​lu nije se​deo njen deč​ko iz Ke​ni​je. Ali, za​što je la​gao?
-Morate da pronađete tatu pre nego što mu se nešto dogodi - prekinula je njegov
tok mi​sli
-Uči​ni​će​mo sve što je u na​šoj moći - od​go​vo​rio je Mar​tin​son
-Više od toga, jer to nije do​volj​no - od​go​vo​ri​la je
Martinson je pola sata kasnije napustio kuću. Linda mu je obećala da će ispričati
đedi o svemu što se dogodilo. On je zato njoj obećao da će je stalno držati
in​for​mi​sa​nom i po​tom se od​ve​zao za Is​tad.
Posle ručka, Bjork je ponovo pozvao Martinsona i Svedberga na sastanak u
policijskoj stanici u Istadu. Bjork je uradio nešto jako neobično - zaključao je vrata za
so​bom.
-Sada će nas ostaviti na miru - rekao je. - Potrebno je da stavimo tačku na ovaj
ka​ta​stro​fa​lan haos pre nego Što nam slu​čaj sa​svim iz​mak​ne kon​tro​li
Mar​tin​son i Sved​berg su zu​ri​li u pod. Nisu zna​li šta da kažu.
-Zar niko od vas nije primetio znake da je Kurt počeo da ludi? - pitao je Bjork. -
Morali ste nešto da vidite. Oduvek sam mislio da je bio malo čudan, ali vas dvojica
ste ti koji sa nji​me te​sno sa​ra​đu​ju
-Ja ne verujem da je otkinuo - rekao je Martinson posle dugog ćutanja koje mu je
na kra​ju po​sta​lo ne​pod​no​šlji​vo. - Mo​žda je pre​vi​še op​te​re​ćen po​slom
-U tom slučaju bi mnogi policajci u ovoj zemlji odlepili. a to im se očigledno ne
dešava - rekao je Bjork, odbijajući Martinsonovu hipotezu. - Naravno da je poludeo,
odnosno - nije mentalno stabilan, što zvuči mnogo bol je. Da li je to možda nasledno?
Zar nije nje​gov otac ne​dav​no za​lu​tao u neku nji​vu
-Bio je pi​jan ili pri​vre​me​no se​ni​lan - od​go​vo​rio je Mar​tin​son
-Kurt nema kre​ča​nu
-Mo​žda ga je na​pao Alc​haj​mer? - pi​tao se Bjork. - Pre​vre​me​na se​nil​nost
-Nemam pojma o kakvoj to bolesti govoriš - rekao je iznenada Svedberg. - ’Ajde
da se držimo činjenica. To da li je Kurt privremeno odlepio, može da utvrdi samo
lekar. Naš zadatak je da ga pronađemo. Znamo da je umešan u pucnjavu u kojoj je
poginulo dvoje ljudi. Videli smo ga danas na poligonu i uperio je oružje u nas.
Međutim, nije delovao preteće, već očajno ili beznađežno. Nisam siguran koji od ta
dva opi​sa bo​lje od​go​va​ra nje​go​vom sta​nju. Po​sle toga je ne​stao
Mar​tin​son se slo​žio sa ovim iz​la​ga​njem.
-Kurt nije bio slučajno tamo - rekao je duboko zamišljen. - Neko je izvršio napad
na njegov stan. Možemo samo da pretpostavimo kako se unutra sa njim nalazio i
crnac. O onome šta se kasnije dogodilo, možemo samo da nagađamo. Kurt je
najverovatnije ušao u trag nečemu o čemu ili nije imao prilike i vremena da nas
obavesti, ili o čemu do daljnjeg nije hteo da priča? Znamo da to ponekad radi i da nas

254
to iz​bez​u​mlju​je. Sada je bit​na samo jed​na stvar - da ga pro​na​đe​mo
Se​de​li su u ti​ši​ni.
-Ni​sam ve​ro​vao da ću mo​ra​ti da do​ži​vim ova​ko ne​što - re​kao je Bjork na kra​ju
I Mar​tin​so​nu i Sved​ber​gu je bilo ja​sno šta je hteo da kaže.
-Ipak je neophodno - rekao je Svedberg. - Moraš da izdaš poternicu za njim i to na
dr​žav​nom ni​vou
-Ka​kav užas - pro​mr​mljao je Bjork. - Ali, ne da se iz​be​ći
Nije bilo više ni​če​ga da se kaže.
Bjork je teškim koracima napustio kancelariju da bi izdao poternicu za svojim
ko​le​gom i pri​ja​te​ljem, ko​me​sa​rom Kur​tom Va​la​na​e​rom.
Bio je 15. maj 1992. Proleće je stiglo u Skone i dan je bio vreo. U toku noći, nad
Is​ta​dom je pro​tut​nja​la olu​ja.

255
 Bela Lavica

23.

Na me​se​če​voj sve​tlo​sti, la​vi​ca je bila sa​svim bela.

Džordž Šepers je zadržao dah dok je stajao na stražnjem aeiu džipa i gledao je.
Ležala je nepomično dole kod reke, na oko trideset metara od njih. Bacio je brz
pogled na svoju suprugu Judit, koja je stajala tik uz njega. Uzvratila mu je pogled.
Mo​gao je da vidi da se pla​ši​la. Bla​go je za​vr​teo gla​vom.
-Nema opa​sno​sti - re​kao je. - Neće nam ni​šta
Verovao je u ono što je rekao, iako u dubini duše nije bio sasvim ubeđen u svoje
reči. Zveri u Kruger parku, u kome su se sada nalazili, bile su naviknute da ljudi stoje
u džipovima i zure u njih, pa čak kao i sada, u ponoć. Ali, nije ni na trenutak
zaboravio da je lavica grabljivica, neuračunljiva, vođena samo svojim porivima i
ničim drugim. Bila je mlada. Njerla snaga i brzina nikada neće biti veće nego što su to
sada bile. Bile bi joj potrebne najviše tri sekunde da se trgne iz lenjosti i da sa
nekoliko snažnih skokova dođe do njihovog džipa. Crni vozač nije delovao
uznemireno. Niko od njih nije bio naoružan. Da je želela, mogla je sve da ih ubije u
roku od nekoliko sekundi. Bila bi dovoljna tri ugriza moćnom vilicom, za vrat ili
kič​mu.
Lavica kao da je reagovala na njegove misli. Podigla je glavu i pogledala u
automobil. Osetio je kako mu Judit steže mišicu. Delovalo je kao da im lavica gleda
pravo u lica. Mesečeva svetlost koja se oslikavala u njenim očima, činila je da
zasvetle. Srce Džordža Šepersa je počelo da kuca jače. Poželeo je da šofer pokrene
auto, ali je crnac nepomično sedeo za volanom. Džordž Šepers je panično pomislio
kako je čo​vek mo​žda za​spao.
Lavica se podigla sa peska ne skidajući pogled sa ljudi u automobilu. Džordž
Šepers je znao za postojanje nečeg što se zove lavlja groznica; kada su kod čoveka
sve mi​sli, sva ose​ća​nja stra​ha i že​lja za be​gom tu, ali ne i spo​sob​nost da se po​me​ri.
Stajala je sasvim mirno i posmatrala ih. Moćni, snažni mišići prednjih nogu,
titrali su ispod njene kože. Pomislio je kako je bila jako lepa. Njena snaga i lepota,
kao i nje​na ne​pre​vi​dlji​vost, odra​ža​va​ju njen ka​rak​ter.
Prvo što mu je palo napamet je da je primaran faktor to što je lavica, a
sekundaran da bela. Ta misao mu se zadržala u glavi poput podsetnika na nešto što je
za​bo​ra​vio. Ali, šta? Nije mo​gao da se seti šta je bilo u pi​ta​nju.

256
 -Za​što ne vozi? - pro​ša​pu​ta​la je Ju​dit
-Nije opa​sno - re​kao je. - Neće doći ova​mo
Lavica je nepomično posmatrala ljude u automobilu koji je stajao na obali reke.
Me​se​či​na je bila jaka, a noć ja​sna i to​pla. Tamo ne​gde, iz tam​ne reč​ne vode, do​preo je
zvuk tra​pa​vih po​kre​ta jed​nog nil​skog ko​nja.
Džordž Šepers je o celoj situaciji razmišljao kao o opomeni. Osećaj nadolazeće
opasnosti koja je u bilo kom trenutku mogla preći u nekontrolisano nasilje, bila je
jedna od elementarnih karakteristika svakodnevnog života u njegovoj zemlji. Svi su
hodali naokolo i čekali da se nešto dogodi. Krvoločna zver ih je odmeravala.
Krvoločna zver koja se nalazila u njima samima. Crnci koji su bili nestrpljivi zbog
sporih promena. Belci sa svojim strahom od gubljenja privilegija, sa strahom od
budućnosti. Sve to je podsećalo na ovo iščekivanje na obali reke pod budnim okom
la​vi​ce.
Bila je albino. Razmišljao je o mitovima koji su okruživali albino ljude i
životinje. Njihove moći su bile neverovatne i nikada nisu mogli da umru. Lavica je
odjednom počela da se kreće ravno prema njima. Njena koncentracija je bila
neprekidna, njeni pokreti podmukli. Sofer je užurbano startovao motor i upalio
farove. Svetlo ju je zaslepilo. Stala je usred pokreta, sa jednom šapom dignutom u
vazduh. Džordž Šepers je osetio kako mu se kroz kaki košulju, u ruku zarivaju nokti
nje​go​ve žene.
Vozi, mi​slio je. Vozi pre nego što nas na​pad​ne.
Šofer je krenuo u rikverc. Motor se zakašljao. Šepers je pomislio kako će mu srce
sasvim stati na istom mestu na kome je motor umirao. Ali, šofer je pojačao pritisak na
gas pedalu i automobil je počeo da se kreće unazad. Lavica je okrenula glavu ne bi li
iz​be​gla za​sle​plju​ju​ću sve​tlost.
Tako je sve bilo gotovo. Juditini nokti mu nisu više kidali kožu. Držali su se
čvrsto za šipku dok se džip bacakao po terenu na svome putu ka bungalovu u kome su
odseli. Noćni izlet će uskoro biti gotov, ali sećanje na lavicu i njenu prisutnost kod
oba​le na​bu​ja​le reke će osta​ti u nje​go​vim mi​sli​ma.
Džordž Šepers je bio taj koji je svojoj ženi predložio da se odvezu na par dana u
Kruger park. Već je skoro nedelju dana pokušavao da pronađe nekakav smisao u
papirima koje je Van Herden ostavio za sobom. Bilo mu je potrebno vreme za
razmišljanje. Trebalo je da ostanu samo u petak i subotu. U nedelju 17. maja,
pokušaće da nekako prodre u Van Herdenovu datoteku na kompjuteru. Zeleo je to da
uradi kada bude bio sam na poslu i kada hodnici zgrade tužilaštva budu bili pusti.
Istražitelji policijske službe su se postarali da se sav njegov materijal i sve diskete
pošalju, zapakovani u kartonsku kutiju, u kancelariju glavnog državnog tužioca.
Šepersov šef Vervej se lično založio da se obaveštajnoj službi naredi da preda sav

257
materijal. Zvanično je Vervej, kao neko ko je bio na funkciji glavnog tužioca za
Johanseburg, trebalo lično da prođe kroz sve papire koje je obaveštajna služba
smesta klasifikovala kao poverljive. Kada je Van Herdenov šef odbio da preda
materijal pre nego što ga njegovi jjudi pregledaju, Verveja je spopao jedan od
njegovih legendarnih napada besa u kome je smesta kontaktirao ministra pravde.
Obaveštajci su morali da popuste svega nekoliko sati kasnije. Materijal će se predati
tužilaštvu, a odgovornost preneti na Verveja. U stvari je Džordž Šepers bio taj koji je
u svoj tajnosti trebao da prekopa sve podatke. Zbog toga je želeo da radi nedeljom,
kada je zgra​da bila pra​zna i na​pu​šte​na.
Odvezli su se iz Johanesburga u rano jutro petka 15. maja. Autoput N14 ih je brzo
doveo do željenog cilja. Skrenuli su na jedan manji put i ušli u Kruger park kroz
Nambi kapiju. Judit je izvršila rezervaciju bungalova u jednom od najudaljenijih
logora - Nvanetsiju - koji je ležao na granici sa Mozambikom. Tu su bili već nekoliko
puta ranije i rado su se vraćali. Kamp je sa svojim bungalovima, restoranom i safari
radnjom, najviše privlačio ljude željne mira i tišine; ljude koji su legali rano i
ustajali u zoru da bi mogli da posmatraju životinje koje su dolazile na reku da se
napoje. Judit ga je na putu ka Nelspruitu pitala o istrazi koju je vodio za ministarstvo
prav​de. Dao joj je ne​ka​kav ne​o​dre​đen od​go​vor sa ar​gu​men​tom kako još uvek nije znao
puno. Trebalo mu je malo vremena da se pozabavi formuliranjem principa prema
kojima će raditi. Nije ga više ništa pitala jer je znala da se udala za čoveka škrtog na
re​či​ma.
Tokom ta dva dana u Nvanetsiju, bili su stalno na izletima. Posmatrali su
životinje i pejzaže, ostavljajući iza sebe i brige i Johanesburg. Posle svakog obroka,
dok je Džordž Šepers razmišljao o onome šlo je sada znao o van Herdenu i njegovoj
taj​noj du​žno​sti, Ju​dit bi za​ro​ni​la u neku od svo​jih knji​ga.
Počeo je sa metodičnim pregledanjem Van Herdenovih fascikli i vrlo brzo je
uvideo kako je morao da istrenira svoju sposobnost za čitanjem između redova, Među
službenim podsetnicima i izveštajima istrage, pronašao je papiriće sa na brzinu
nabacanim beleškama. Lagano i sa velikim trudom je proučavao teško čitljiv rukopis.
To ga je navelo da se oseti kao pedantni školski učitelj. Činilo mu se da pred sobom
ima skicu za pesmu ili lirske ideje, metafore i doskočice. Upravo onda kada je
odlučio da razume neformalni deo Van Herdenovog posla, dobio je predosećaj da će
se nešto dogoditi. Izveštaji. podsetnici i samostalne beleške - sage, kako je o njima
počeo da razmišlja - protezale su se mnogo godina unazad. Na početku su se činile
kao precizna posmatranja i razmišljanja, izražena hladnim, neutralnim jezikom.
Međutim, šest meseci pre van Herdenove smrti, njihov karakter je počeo da se menja.
U njegove misli je počeo da se uvlači jedan drugačiji, tamniji prizvuk. Nešto se
dogodilo, pomislio je Šepers. Došlo je do dramatične promene ili u njegovom

258
privatnom, ili u poslovnom životu i Van Herden je mislio drugačije. Ono što se ranije
činilo sigurno, postalo je neizvesno, a jasan tekst se pretvorio u oklevajući i
ispitujući. Šepersu se činilo da je uočio još jednu razliku. Ranije je papirićima falila
smisaonost i struktura, dok je sada Van Herden na njima beležio datume, ponekad čak
i tačno vreme. Šepers je mogao da vidi kako se Van Herden na poslu zadržavao do
kasno u noć, te je velika većina zabeleški bila notirana negde iza ponoći. Sve je
počelo da dobija formu jednog poetski vodenog dnevnika, mislio je. Pokušao je da
pronađe bazu svega i svoju polaznu tačku. Pošto se Van Herden ni u jednom trenutku
nije dotakao svog privatnog života, Šepers je pretpostavio da je pisao isključivo o
onome što se događalo na poslu. Nije bilo nikakvih konkretnih informacija koje su
mogle da mu pomognu, jer se Van Herden koristio sinonimima ili alegorijom. Da je
Do​mo​vi​na bila sinonim za Južnoafrički Republiku. bila je jasna stvar. Ali, ko je bio
Ka​me​le​onl Ko su bili Maj​ka i jDe​tel Prema onome što je komesar Borstlap iz
johanesburške policije, a na zahtev Šepersa, napisao u posebnom izveštaju, Van
Herden nije bio oženjen i nije imao bliže rodbine. šepers je uneo pojmove u svoj
kompjuter i pokušao da prokljuvi vezu između njih. Van Herdenov jezik je bio
evazivan, kao da nije hteo da se odvoji od onoga ko ga je koristio. U njemu je bilo
doze rastuće pretnje i straha od nje, kao i nekakve vrste ispovedanja. Van Herden je
ušao ne​če​mu u trag i nad či​ta​vom nje​go​vom sli​kom sve​ta se nad​ne​la opa​snost. Pi​sao je
o kraljevstvu mrtvih i pri tome je izgleda mislio kako ga nosimo u sebi. Imao je vizije
o nečemu što se raspada. Šepersu se činilo da je uoČio osećaj krivice i tuge koji su se
kod Van Her​de​na dra​ma​tič​no po​ve​ća​va​li to​kom po​sled​njih ne​de​lja ži​vo​ta.
Sve ono o čemu je pisao, vrtelo se oko crnaca, belaca, Bura, Boga i oproštaja,
zabeležio je Šepers. Međutim, nigde nije upotrebio reči zavera ili izdaja ili pojmove
koji su ga mogli odvesti ka informacija koje je prosleđivao predsedniku De Klerku.
Za​što ni​šta ne piše o tome?
U četvrtak uveče, dan pre njegovog i Juditinog puta u Nvanetsi, zadržao se do
kasno u noć u svojoj kancelariji. Ugasio je sve lampe sem one na pisaćem stolu.
Povremeno je kroz odškrinuti kroz prozor mogao da čuje čuvare kako međusobno
raz​go​va​ra​ju.
Piter van Herden je bio lojalan sluga, mislio je. Tokom svog rada u sve više
podeljenoj, sve samostalnijoj obaveštajnoj službi, naleteo je na nekakav trag o zaveri
protiv države. Došao je do informacija o izdaji koja je za cilj imala izazivanje
državnog puča. Van Herden je bio intenzivno zaokupljen razotkrivanjem izvora
zavere. Bilo je puno pitanja, a Van Herden je pisao pesme o svojoj brizi i kraljevstvu
smr​ti koje je no​sio u sebi.
Šepers je zurio u svoj kabinet za dokumente u kome je držao zaključanim one
diskete koje je Vervej preuzeo od van Herdenovih šefova. Na njima se nalazi rešenje,

259
mislio je. Van Herdenova konfuzna razmišljanja koje je škrabao po ceduljicama
mo​gla su biti samo de​lić jed​ne ce​li​ne. Isti​na mora da po​sto​ji ne​gde na di​ske​ta​ma.
Vratili su se iz Kruger parka u Johanesburg rano ujutru, u nedelju 17. maja.
Odvezao je Judit kući i posle doručka je otišao do zgrade državnog tužilaštva u centru
Johanesburga. Grad je bio pust. Obuzeo ga je osećaj da je grad bio evakuisan i da se
Ijudi više nikada neće vratiti. Naoružana straža ga je pustila unutra i sada se kretao
kroz od​je​ku​ju​će hod​ni​ke pre​ma svo​joj kan​ce​la​ri​ji.
Čim je zakoračio u svoju sobu, primetio je kako je neko bio u njoj. Na posetu su
ukazivale male, jedva uočljive sitnice. Verovatno čistačice. mislio je. Ali, nije bio
si​gu​ran.
Zadatak je već počeo da utiče na mene, rekao je sam sebi. Van Herdenova
za​bri​nu​tost, nje​gov stal​no pri​su​tan strah od špi​ju​na i prct​nje, pre​šli su i na mene.
Otresao se osećaja neprijatnosti, skinuo sako i otvorio kabinet za dokumente. Uzeo
je prvu di​ske​tu i sta​vio je u drajv.
Dva sata kasnije, imao je sortiran sav materijal. Van Herdenovi elektronski
dokumenti nisu otkrivali ništa neobično. Ono što je bio najupečatljivije, bio je
pe​dan​tan red ko​jim je ob​ra​đi​vao svo​je po​dat​ke.
Pre​o​sta​la je još samo jed​na je​di​na di​ske​ta.
Džordž Šepers nije uspeo da je otvori. Instinktivno je posumnjao kako se na njoj
nalazila Van Herdenova tajna zaostavština. Na monitoru se pojavio prozorčić koji je
obaveštavao da jc za otvaranje diskete bila potrebna lozinka. To neće moći, pomislio
je Šepers. Lozinka može biti bilo koja reč. Možda bih mogao da disketu izložim
programu koji sadrži kompletan rečnik. Ali, da li je reč na engleskom ili
afrikanerskom? Nekako je sve vreme verovao kako se rešenje nije nalazilo u rečniku.
Van Herden ne bi stavio besmislenu šifru na svoju najdragoceniju disketu, nego bi
sve​sno iza​brao taj​ni ključ.
Šepers je zavrnuo rukave od košulje, usuo kafu iz termosa koji je poneo od kuće i
ponovo počeo da pregleda papiriće. Uplašio se da je Van Herden tako programirao
disketu, da se sama brisala posle unošenja određenog broja pogrešnih lozinki. Ovo je
kao osvajanje starinske utvrde, pomislio je. Pokretni most je podignut, a dolina
ispunjena vodom. Preostao je samo jedan put - popeti se uz zidine. Negde se nalaze
taj​ne ste​pe​ni​ce i za nji​ma sada tra​gam. Gde li je prvi ste​pe​nik?
Već je bilo dva sata popodne, a ništa nije postigao. Počeli su da ga hvataju
očajanje i srdžba na Van Herdena i njegov katanac koji nije mogao da obije
ka​la​u​zom.
Još dva sata kasnije, bio je spreman da odustane jer mu je ponestajalo ideja o
tome kako da otvori disketu. Sve vreme je imao osećaj kako nije bio ni blizu prave
reči. Van Herdenov izbor lozinke sigurno je imao smisao i značaj kome još nije ušao u

260
trag. Bez nekih preterano velikih očekivanja, privukao je sebi fasciklu koju je dobio
od komesara Borstiapa. Možda će tu pronaći nešto od koristi? Sa gađenjem je čitao
izveštaj sa obdukcije i zažmurio kada je došao do fotografija preminulog. Na trenutak
je pomislio kako je možda i moglo biti u pitanju slučajno ubistvo pri pljački.
Razvučeni izveštaj o policijskoj istrazi nije davao nikakve ključne informacije i
Še​pers je pre​li​stao sa​dr​žaj fa​sci​kle do lič​nih po​da​ta​ka o žr​tvi.
Na samom kraju Borstlapove fascikle, nalazio se inventar stvari koje je policija
pronašla u njegovoj kancelariji obaveštajne službe. Borstlap je načinio ironičan
komentar da ne može da garantuje kako Van Herdenovi šefovi nisu pokupili papire i
predmete za koje nisu želeli da padnu policiji u ruke. Rastreseno je zurio u listu na
kojoj su se nalazili: pepeljara, uramljene fotografije roditelja, nekoliko litografija,
držač za olovke, rokovnici i podložak za pisanje. U inventar je bila uvršćena i jedna
mala skulptura od slonovače koja je predstavljala antilopu. Jako skupocena starina,
no​ti​rao je Bors​tlap.
Odložio je protokol i otkucao an​ti​lo​pa na tastaturi. Kompjuter mu je odgovorio
moleći ga da upiše ispravnu lozinku. Razmišljao je nekoliko trenutaka. Zatim je
upisao reč kudu. Odgovor na kompjuteru je i dalje bio negativan. Podigao je
slu​ša​li​cu i na​zvao Ju​dit na kuć​ni broj.
Potrebna mi je tvoja pomoć - rekao je. - Pronađi naš leksikon životinja i otvori
ode​ljak o an​ti​lo​pa​ma.
-Šta ti to tamo ra​diš? - pi​ta​la je za​ču​de​no
-Moram da istražim razvoj našeg biološkog sistema, naročito antilopa - slagao je.
- Ze​lim da bu​dem si​gu​ran kako ni​šta ni​sam iz​o​sta​vio
Pro​na​šla je knji​gu i iz​dik​ti​ra​la mu ne​ko​li​ko ra​zli​či​tih ti​po​va an​ti​lo​pa.
-Kada do​la​ziš kući? - pi​ta​la ga je za​tim
Za​pra​vo, jako brzo - od​go​vo​rio je. - Ili mno​go ka​sno. Ja​vi​ću se.
Čim je završio razgovor, bilo mu je jasno koja je reč morala biti u pitanju.
Na​rav​no, pod uslo​vom da je mala skulp​tu​ra iz in​ven​ta​ra bila pra​vi pu​to​kaz.
Spring​bok, mislio je. Naš nacionalni simbol. Zar je moguće da je rešenje tako
jed​no​stav​no?
Pažljivo je ukucavao reč, praveći pauzu ispred posiednjeg siova. Odgovor je
sme​sta sti​gao - po​gre​šna lo​zin​ka.
Postoji još jedna mogućnost, mislio je. Ista reč, ali na afrikanerskom. Ukucao je
reč spri​eng​bu​ek.
Ekran je sme​sta za​i​grao i ubr​zo se po​ja​vi​la fi​sta sa pre​gle​dom sa​dr​ža​ja di​ske​te.
Pro​bio je ba​ri​je​ru. Na​la​zio se u Van Her​de​no​vom sve​tu.
Primetio je kako se preznojio od uzbuđenja. Ponašam se kao kriminalac koji je
obio ban​čin sef, mi​slio je.

261
 Namestio se da čita sadržaj na ekranu. Kasnije, kada je otkucalo osam sati i kada
se približio kraju opsežnih tekstova, znao je dve stvari. Pre svega, sada je bio siguran
da je Van Herden bio ubijen zbog svog posla. Kao drugo, predosetio je preteću
opa​snost ko​joj bi mo​gao biti izlo​žen.
Za​va​lio se u sto​li​cu i is​te​gao vrat.
Od​jed​nom se za​le​dio.
Van Herden je vodio svoje zabeieške na disketama jednom hladnom preciznošću.
Tek sada je shvatao da je Van Herden bio đuboko podvojena ličnost. Ona otkrića do
kojih je došao u vezi sa zaverom još više su osnažile ranije iskazano osećanje da je
njegov život Bura poČivao na laži. Sto dublje je prodirao u stvarnost zavere, sve više
je prodirao i u svoj. Svetovi usamljenih papirića i hladne preciznosti, nalazili su se u
jed​noj te is​toj oso​bi.
Po​mi​slio je kako je Van Her​den na neki na​čin bio bli​zu svo​je pro​pa​sti.
Ustao je i pri​šao pro​zo​ru. Ne​gde u da​lji​ni, čule su se po​li​cij​ske si​re​ne.
U šta smo mi to verovali? Mislio je. Da su naši snovi o ncpromenljivom svetu
istiniti? Da će male usluge crncima, one koje ustvari ništa nisu menjale, biti
do​volj​ne?
Obuzeo da je osećaj stida. lako je pripadao novim Burima, onima koji nisu
gledali na De Klerka kao na izdajnika, ipak su i on i njegova supruga Judit svojom
pasivnošću doprineli preživljavanju rasističke politike. Čak je i on u sebi nosio
kra​ljev​stvo mr​tvih o kome je Van Her​den pi​sao. Čak je i on bio kriv.
Upravo ta tiha podrška jeste i bila baza zavereničkih namera. Računali su sa
nje​go​vom kon​ti​nu​al​nom pa​siv​no​šću i ti​hom za​hval​no​šću.
Po​no​vo je seo za kom​pju​ter.
Van Herden je odlično vodio istragu. Zaključci koje je Šepers sada mogao da
izvuče i koje će već sutradan preneti predsedniku De Klerku, bilo je nemoguće
pre​vi​de​ti.
Nelson Mandela, duhovni vođa crnaca, biće ubijen. Van Herden je tokom
poslednjih dana svoga života, grozničavo pokušavao da odgovori na pitanja gde i
kada. Te odgovore nije imao kada je poslednji put isključio kompjuter. Postojale su
indikacije koje su govorile o skorašnjoj budućnosti, i to u nekom od Mandelinih
obraćanja većim skupinama ljudi. Van Herden je sastavio listu sa zamislivim
mestima i datumima za naredna tri meseca. Na njoj su se između ostalih, nalazili:
Durban, Johanesburg, Soveto, Blumfontejn, Kapštad i Ist London - sa sve propratnim
datumima. Negde van Južnoafričke Republike, obučavan je profesionalni ubica i Van
Herden je uspeo da iščačka da je neko od otpuštenih oficira KGB-a pomagao ubici.
Me​đu​tim, i tu je bilo do​sta ne​ja​sno​ća.
Na kraju je preostalo ono najvažnije. Džordž Šepers je još jednom pročitao

262
odlomak teksta u kome je Van Herden analizirao epicentar zavere. Pričao je o
nekakvom Ko​mi​te​tu, labavo sklopljenom prstenu predstavnika dominirajućih moćnih
grupa južnoafričkih Bura. Iako Van Herden nije znao njihova imena, bio je siguran da
su dve ključ​ne fi​gu​re bile Jan Klejn i Franc Ma​lan.
Džordžu Šepersu je postalo jasno kako je Ka​me​le​on bio Jan Klejn, ali zalo nije
pro​na​šao ši​fro​va​no ime za Fran​ca Ma​la​na.
Znači, van Herden je ovu dvojicu smatrao ključnim akterima, pomislio je Šepers.
Upravljajući svu svoju pažnju na njih, mislio je da može da otkrije ostale članove
Ko​mi​te​ta, kako su bili po​ve​za​ni i šta su za​i​sta sme​ra​li.
Dr​žav​ni puč, napisao je van Herden na kraju svog poslednjeg teksta, dva dana pre
svog ubi​stva. Gra​đan​ski ratl Haos'! Nije dao od​go​vo​re, samo je po​sta​vljao pi​ta​nja.
Postojala je još jedna zabeleška, načinjena onog dana kada je bio primljen u
bol​ni​cu.
Sle​de​će ne​de​lje, na​pi​sao je Van Her​den. Idi da​lje. Bez​u​i​den​lutt, 559.
Govori mi iz groba šta treba da radim, mislio je Džordž Šepers. To je on hteo da
uradi. a sada ja to moram da preuzmem od njega. Ali, šta? Bezuidenhut je deo
Jo​ha​nes​bur​ga, a broj​ka jc si​gur​no adre​sa ne​ka​kve kuće.
Pri​me​tio je kako je po​stao i ve​o​ma umo​ran i ve​o​ma za​bri​nut. Od​go​vor​nost koja mu
je sva​lje​na na ple​ća, bila je veća nego što je mo​gao da pret​po​sta​vi.
Ugasio je kompjuter i zaključao disketu u svoj kabinet za dokumente. Već je bilo
devet sati i napolju je pao mrak. Policijske sirene su se neprekidno oglašavale, poput
hi​je​na koje vre​ba​ju u noći.
Napustio je zgradu tužilaštva i otišao do svog automobila. Spontano je krenuo da
vozi u pravcu predgrađa, do Bezuidenhuta. Nije mu trebalo puno vremena da pronađe
pravu adresu. Kuća sa brojem 559, nalazila se kod parka koji je čitavom predgrađu
davao ime. Parkirao se na ulici, ugasio motor i farove. Kuća je bila od bele pečene
opeke. Iza navučenih zavesa je gorela svetlost. Video je da je na prilazu kući stajao
je​dan au​to​mo​bil.
Još uvek je bio umoran i zabrinut da bi razmišljao šta će dalje. Prvo bi čitav taj
dan morao da se slegne u njegovu svest. Pomislio je na lavicu koja je nepomično
ležala na obali nabujale reke i o tome kako se podigla i prišla im. U nama vreba
kr​vo​loč​na zver, mi​slio je.
Si​nu​lo mu je šta je bilo naj​va​žni​je.
Ubistvo Nelsona Mandele bi bilo nešto najgore što bi moglo da se desi
Južnoafričkoj Republici. Došlo bi do jezivih posledica. Sve ono što se izgrađivalo,
krhka želja da se pronađe rešenje za odnose između crnaca i belaca, porušilo bi se u
de​li​ću se​kun​de. Bra​ne bi se sru​ši​le, a reka gre​ha iz​li​la po ze​mlji.
Je​dan broj lju​di je pri​želj​ki​vao po​top. Na​pra​vi​li su ko​mi​tet za ru​še​nje bra​na.

263
 Toliko je uspeo da formuliše u glavi pre nego što je ugledao jednog čoveka kako
napušta kuću i ulazi u automobil. Istovremeno je neko povukao zavesu sa prozora.
Ugledao je jednu crnu ženu i odmah iza nje> jednu mlađu. Starija žena je mahala, dok
je ona iza nje sta​ja​la ne​po​mič​no.
U mraku nije inogao da vidi lice muškarca u kolima, ali je ipak znao da je to bio
Jan Klejn. Sagnuo se u sedištu dok je automobil prolazio pored njega. Kada se
po​no​vo us​pra​vio, za​ve​sa je po​no​vo bila na​vu​če​na.
Namrštio je čelo. Dve crnkinje? Jan Klejn je izašao iz njihove kuće. Ka​me​le​on,
Majka i Dete? Nije video vezu, ali nije imao razloga da sumnja u Van Herdena. Ako
je tako napisao, to je onda bilo važno. Van Herden je iskopao jednu tajnu, mislio je.
Mo​ram da sle​dim nje​gov trag.

Sutradan je nazvao De Klerkov sekretarijat i zatražio hitan prijem. Poručeno mu je

kako će ga predsednik primiti u deset sati uveče. U toku dana je sastavio izveštaj na
osnovu svojih zaključaka. Bio je spolja gledano, jako nervozan dok je čekao u
hodniku ispred predsednikovog kabineta, dočekan od istog mrkog portira kao
prilikom prve posete. Ove večeri nije morao da čeka. 'I’ačno u deset, portir mu je
poručio kako je predsednik spreman da ga primi. Kada je Šepers ušao u njegov
kabinet, imao je isti osećaj kao prvog puta - predsednik ae Klerk je delovao jako
umorno. Njegove oči su biie grozničave, a lice bledo. Crni podočnjaci su izgledali
kao da ga vuku ka ze​mlji.
Ispričao je najsažetije moguće o svojim otki'ićima od prethodnog dana, ali i dalje
nije po​mi​njao kuću u Ben​zu​i​den​ho​ut par​ku.
Predsednik De Klerk je slušao poluzatvorenih očiju. Kada je Šepers završio sa
svojim izlaganjem, De Klerk je ostao da nepomično sedi. Za jedan kratak trenutak je
pomislio kako je predsednik zaspao u toku njegovog izlaganja. ali. De Klerk je
otvo​rio oči i upe​rio po​gled u nje​ga.
-Pitam se kako to da sam još uvek u životu - rekao je sporim glasoin. - Hiljade
Bura na mene gledaju kao na izdajnika, pa ipak se, prema izveštajima. kao glavna
meta aten​ta​ta, po​ka​zao Nel​son Man​de​la
Pred​sed​nik De Klerk je za​ću​tao. Še​pers je vi​deo kako je o ne​če​mu raz​mi​šljao.
-Ima nečega što me brine u tom izveštaju - nastavio je posle nekog vremena. -
Ajde da pretpostavimo kako su na prigodnim mestima postavljeni lažni tragovi.
Zamislimo dve alternativne situacije; jedna je da sam ja, predsednik države,
izistinska meta atentata. Želim da iščitavate dokumente sa tom slikom pred očima,
Šeperse. Sem toga vas molim da razmotrite mogućnost da ti ljudi nameravaju da
udare i na mog prijatelja Mandelu i na mene. To ne znači da otpisujem mogućnost da
je zaista u pitanju Mandela kome ti ludaci žele doći glave, nego samo želim da

264
kritički pristupite stvarima. Piter van Herden je ubijen, što znači da su svuda okolo uši
i oči. Iskustvo me je naučilo da su lažni tragovi važan deo delatnosti obaveštajne
slu​žbe. Da li ste me ra​zu​me​li
-Da - od​go​vo​rio je Še​pers
-Očekujem vaše zaključke za dva dana. Ne mogu, nažalost, da vam dam više
vre​me​na
-Ja i dalje verujem kako Van Herdenovi zaključci ukazuju na Nelsona Mendelu
kao žr​tvu - re​kao je Še​pers
-Vi verujete? - odgovorio je De Klerk. - Ja verujem u Boga, ali ne znam da li
po​sto​ji, čak ni da li ih ima više
Šepersa je zabezeknuo odgovor, ali je razumeo šta je De Klerk time mislio da
kaže.
Pred​sed​nik je po​di​gao ruke i pu​stio ih da pad​nu na sto.
-Komitet koji želi da rasturi ono što pokušavamo da izgradimo - rekao je
zamišljeno. - Razumljiva posledica sadašnje politike koja je pobacila. Žele da
iza​zo​vu po​pla​vu gre​ha u na​šoj dr​ža​vi, što im ni​ka​ko ne sme​mo do​zvo​li​ti
-Na​rav​no da ne sme​mo - od​go​vo​rio je Še​pers
De Klerk je po​no​vo uto​nuo u svo​je mi​sli. Še​pers je nemo če​kao.
-Svaki dan očekujem da će kod mene da upadne bezumni fanatik - rekao je
zamišljeno. - Mislim na ono što se dogodilo sa mojim prethodnikom, Forvordom koga
su izboli nožem usred parlamenta. Računam sa tim da i meni tako nešto može da se
dogodi i to me ne plaši. Ono što me plaši je da trenutno ne vidim nikoga ko od mene
može da pre​u​zme stva​ri
De Klerk ga je gle​dao sa bla​gim sme​škom.
-Vi ste još uvek mladi - rekao je. - Trenutno, budućnost države počiva na dva
starca, na Nelsonu Mandeli i meni. Zato ne bi bilo loše kada bismo obojica još neko
vre​me mo​gla da po​ži​vi​mo
-Zar Nelson Mandela ne bi trebao da dobije pojačano obezbeđenje? - pitao je
Še​pers
-Nelson Mandela je jedan veoma poseban čovek koji baš nešto ne obožava
telohranitelje - odgovorio je De Klerk. - Izvanredni ljudi su obično takvi. Pogledajte
samo De Gola. Zato ovoj stvari moramo da pristupimo sa velikim oprezom. Naravno
da ću se po​sta​ra​ti da se obez​be​đe​nje oko nje​ga po​ja​ča, ali on o tome ne mora da zna
Au​di​jen​ci​ja je bila go​to​va.
-Dva dana - re​kao je De Klerk. - Ne više
Še​pers je ustao i po​klo​nio se.
-Još nešto - rekao je De Klerk. - Ne smete da zaboravite šta se dogodilo Van
Her​de​nu. Bu​di​te opre​zni

265
 Tek kada je napustio prostorije vlade, Džordž Šepers je shvatio šta mu je De
Klerk rekao; i nad njim su bdile nevidljive oči. Seo je u svoj automobil okupan
hlad​nim zno​jem.
Ponovo je pomislio na lavicu koja je bila skoro sasvim bela na hladnoj i
bli​sta​voj me​se​če​voj sve​tlo​sti.

266
 24.

Kurt Va​lan​der je uvek za​mi​šljao smrt kao crnu.

Sada, kada je stajao na plaži obavijen maglom, uvideo je kako je smrt prkosila
svim bojama. Ovde je bila bela. Magla ga je sasvim okruživala. Mogao je da čuje
udaranje talasa o obalu, ali samo magla je imala neko značenje i uticaj na njegovu
psi​hu koja mu je go​vo​ri​la da ni​gde nema iz​la​za.
Po​sle ne​sreć​nih do​ga​đa​ja koji su već bili pro​šli i dok je sta​jao gore na po​li​go​nu za
vežbu okružen nevidljivim ovcama, nije više imao nijednu jasnu misao u glavi. Znao
je da je Viktor Mabaša bio mrtav, da je on lično ubio nekoga i da je Konovalenko
ponovo utekao, progutan belinom. Svedberg i Martinson su izronili iz magle kao dve
sablasne kopije sebe samih. Na njihovim licima je mogao da pročita sopstven užas
zbog mrtvih tela koja su ležala oko njega. Istovremeno je poželeo da pobegne i da se
nikada ne vrati, kao i da krene u poteru za Konovalenkom. Onoga što se potom
dogodilo, kasnije se prisećao kao nečega što se odigravalo pored njega, paralelno sa
stvarnošću, i što je mogao da posmatra sa strane. Jedan drugi Valander je stajao tamo
i mahao oružjem. To nije bio on, već neko je privremeno zaposeo njegovo telo. Tek
pošto je zapretio Martinsonu i Svedbergu da ostanu gde jesu i pošto se saplićući i
posrćući spustio padinom, polako je počeo da shvata šta se dogodilo. Viktor Mabaša
je bio mrtav, upucan u čelo, na isti način kao Luiza Okerblum. Debeli čovek se trgnuo
i is​pu​stio oruž​je. I on je bio mr​tav, a Va​lan​der je bio taj koji ga je ubio.
Povikao je iz sveg grla i zazvučao kao ljudski duvački rog u magli. Više nije bilo
povratka, pomislio je očajan. Nestaću u ovoj magli kao ljudi u pustinji. Kada se bude
po​di​gla, mene neće više biti.
Pokušao je da se prizove pameti za koju je i dalje verovao da je ima. Vrati se,
mislio je. Vrati se do leševa. Tamo su tvoje kolege sa kojima zajedno možeš da tražiš
Ko​no​va​len​ka.
Oti​šao je. Nije mo​gao da se vra​ti. Uko​li​ko je ne​što ne​ko​me bio du​žan, to je bilo da
pronađe Konovalenka i da ga, ukoliko se za to ukaže potreba, ubije. Najradije bi da ga
uhapsi i preda Bjorku. Posle toga će da spava. Kada se bude probudio, košmar će biti
okončan. Ne, to nije bila istina. Košmar će ostati. Onoga trenutka kada je ubio
Rajkova, počinio je radnju koja će ga zauvek pratiti. Zato bi i mogao da ode za
Konovalenkom. Već je sada sumnjao kako je, u stvari, tražio utehu za Vladimirovu
smrt.
Tamo negde u magli, nalazio se Konovalenko, možda čak i sasvim u blizini.
Valander je nemoćno pucao u belinu, kao da je želeo da raspara maglu metcima. Kada
je uklonio pramen znojave kose koji se zalepio za čelo, primetio je da je krvario.

267
Sigurno se posekao kada je Rajkov pogodio prozorsko staklo u njegovom stanu.
Pogledao je svoju odeću koja je bila umazana krvlju. Video je kako krv kaplje na
pesak. Stajao je nepomično i čekao da mu se primiri dah. Potom je krenuo dalje.
Mogao je da prati Konovalenkove stope u pesku. Pištolj je zadenuo za pojas, a
sačmaru je držao pripravnom u rukama u visini kukova. Iz tragova je mogao da vidi
kako se Konovalenko kretao jako brzo, najverovatnije trčećim korakom. Ubrzao je
tempo i njuškao poput psa tragača. Od guste magle mu se učinilo kao da je stajao, a da
se pesak pod njegovim nogama kretao. Video je da se i Konovalenko zaustavio.
Osvrnuo se pre nego što je nastavio da trči i promenio je pravac. Trag je vodio nazad
ka padini. Čim su došli do trave, tragovi su nestali. Valander se popeo na strminu i
primetio kako se nalazio na istočnoj granici poligona za vežbu. Zastao je i počeo da
osluškuje. Daleko iza sebe, začuo je sirenu koja se udaljavala. Sledeći zvuk je bilo
blejanje ovce tik pored njega. Ponovo tišina. Sledio je ogradu ka severu koja je
ujedno bila njegov jedini putokaz. Mislio je kako će Konovalenko svakog trenutka
izroniti iz magle. Valander je pokušao da zamisli kakav osećaj je bio kada ti neko
puca u glavu, ali mu to nije pošlo za rukom. Trenutan smisao njegovog života je bio da
sledi ogradu duž poligona i ništa drugo. Tamo negde, nalazio se naoružani
Ko​no​va​len​ko koga je mo​rao da pro​na​đe.
Kada je Valander stigao do autoputa za Sandhamaren, tamo nije bilo ničega sem
magle. Učinilo mu se da na suprotnoj strani nazire konja koji je stajao nepomičan,
na​ću​lje​nih uši​ju.
Stao je nasred puta i počeo da mokri. Iz daljine se čuo zvuk automobila koji je
vo​zio u prav​cu Kri​sti​jan​sta​da.
Počeo je da hoda ka Kosebergi. Konovalenko je nestao bez traga. Još jednom je
uspeo da mu isklizne iz šaka. Valander je lutao bez cilja. To mu se činilo lakše od
stajanja u mestu. Poželeo je da se Baiba Liepa oslobodi iz ove beline i dođe mu u
su​sret, ali tamo nije bilo ni​če​ga sem nje​ga i vla​žnog as​fal​ta.
Pronašao je bicikl koji je stajao naslonjen na staru klupicu za muženje krava.
Pošto je bio nezaključan, Valander je voleo da pomisli kako ga je neko tu ostavio za
njega. Privezao je sačmaru za korpu na biciklu i odvezao se odatle. Čim je mogao,
skrenuo je sa glavnog puta i vozio se manjim šljunčanim stazama koje su se mrežasto
prostirale poljem. Na kraju je bio ispred očeve kuće. Sva svetla su bila pogašena sem
jedne usamljene svetiljke kod ulaznih vrata. Zastao je osluškujući zvuke. Zatim je
sakrio bicikl sa stražnje strane kuće i oprezno prešao preko tucanika. Znao je da je
njegov otac držao rezervni ključ u iskrzanoj saksiji koja je stajala na najvišem
stepeniku stepeništa koje je vodilo u podrum. Otključao je očev atelje. Unutra je
postojala prostorija bez prozora u kojoj je otac čuvao svoje tempere i stara platna.
Zatvorio je vrata za sobom i upalio svetlo. Svetlost sijalice ga je zbunila, jer je

268
nekako očekivao da će i unutra naići na maglu. Pokušao je da spere krv sa lica vodom
iz podrumske česme. Posmatrao se u jednoj oštećenoj pločici-ogledalu i nije mogao
da prepozna sopstvene oči. Bile su nervozne, krvave i uplašene. Skuvao je kafu na
zaprljanom električnom rešou. Već je bilo četiri sata ujutru. Znao je da je njegov otac
imao običaj da ustane u pola šest, što je značilo da je do tada morao da ode. Sada mu
je bilo potrebno nekakvo skrovište. Kroz glavu su mu prolazile jednako nemoguće
alternative, ali je na kraju ipak znao gde da ode. Ispio je svoju kafu i napustio atelje.
Prešao je preko dvorišta i pažljivo otključao vrata od kuće. Stajao je u hodniku i u
nozdrvama je osetio ustajali miris starine. Osluškivao je. Sve je bilo mirno. Tiho se
ušunjao u kuhinju u kojoj je stajao telefon i zatvorio vrata iza sebe. Na svoje
sopstveno zaprepašćenje, i dalje se sećao broja. Sa slušalicom u ruci, pokušao je da
smi​sli šta da kaže, Okre​nuo je broj.
Sten Viden se skoro smesta javio. Valander je mogao da čuje kako je već bio
bu​dan. Od​ga​ji​va​či ko​nja usta​ju rano, po​mi​slio je.
-Ste​ne? Ovde je Kurt Va​lan​der
Nekada davno su bili jako bliski prijatelji. Valander je znao kako Sten nikada nije
po​ka​zi​vao svo​je iz​ne​na​đe​nje.
-To mogu da ču​jem - re​kao je. - Ot​kud to da zo​veš u če​ti​ri sata uju​tru
-Po​treb​na mi je tvo​ja po​moć
Sten Vi​den nije ni​šta re​kao. Če​kao je na ne​ka​kvo ob​ja​šnje​nje.
-Ja sam kod autoputa za Sandhamaren - rekao je Valander. - Moraš da dođeš po
mene. Mo​ram da se sa​kri​jem kod tebe na neko vre​me, ili ma​kar na ne​ko​li​ko sati
-Gde? - pi​tao je Sten Vi​den
Po​čeo je da ka​šlje.
I da​lje puši svo​je jake ci​ga​ri​lo​se, po​mi​si​io je Va​lan​der.
-Če​kam te kod skre​ta​nja za Ko​se​ber​gu - re​kao je. - Koji au​to​mo​bil vo​ziš?
-Sta​ri ’duet’
-Ko​i​i​ko vre​me​na ti je po​treb​no
-Ma​gla je gu​sta kao te​sto. Ne​kih če​tr​de​set pet mi​nu​ta, mo​žda malo ma​nje
-Biću tamo. Hva​la ti na po​mo​ći
Spustio je slušalicu i napustio kuhinju. Nije mogao da odoli iskušenju. Prošao je
kroz dnevnu sobu u kojoj je stajao stari televizor i oprezno zavirio iza draperije ka
gostinjskoj sobi u kojoj je spavala njegova ćerka. U slabom odsjaju lampe ispred
kuhinjskog prozora, mogao je da vidi njenu kosu, čelo i delić nosa. Spavala je tvrdim
snom.
Napustio je kuću i uklonio tragove svoje posete iz ateljea. Odvezao se biciklom
do raskrsnice na glavnom putu i skrenuo desno. Kada je stigao do skretanja ka
Kosebergi, naslonio je bicikl na kolibu koja je pripadala radionici za opravku

269
televizora, sakrio se u senkama i čekao. Magla je i dalje bila jednako gusta.
Odjednom je prošao jedan policijski automobil koji se kretao u pravcu
Sand​ha​ma​re​na. Va​lan​de​ru se uči​ni​lo kako je za vo​la​nom se​deo Pe​ters.
Mislio je na Stena Videna. Poslednji put su se videli pre godinu dana kada je
Valander, tokom jedne istrage, iskoristio priliku da ga poseti na njegovoj ergeli kod
Šemsundske ruševine. Tada je Sven trenirao priličan broj trkačkih konja. Ziveo je
sam, pio je najverovatnije previše i prečesto i imao je neobjašnjive odnose sa
ženskim osobljem. Nekada zajedno su delili isti san. Sten Viden je imao divan
bariton. Želeo je da postane operski pevač, a Valander je hteo da bude njegov
impresario. San im se izmigoljio iz ruku, a njihovo prijateljstvo je utanjilo, da bi se na
kra​ju sa​svim pre​ki​nu​lo.
Ipak je on jedini pravi prijatelj koga sam ikada imao, mislio je Valander dok je
čekao u magli. Ukoliko ne računam Ridberga, mada to nije isto. Da obojica nismo bili
po​li​caj​ci, ni​ka​da se ne bi​smo zbli​ži​li.
Posle četrdeset minuta, iz magle je uklizao,,duet“ crven poput vina. Valander je
izašao iz svog zaklona i ušao u automobil. Sten Viden je posmatrao njegovo Iice koje
je bilo prljavo i umrljano krvavim flekama. Ali, kao i obično, nije pokazao nikakvo
iz​ne​na​đe​nje.
-Is​pri​ča​ću ti ka​sni​je - re​kao je Va​lan​der
-Kad god hoćeš - rekao je Sten Viden. - U uglu usana je imao. neupaljen cigarilos
i za​u​da​rao je na piće
Prošli su pored vojnog poligona. Valander se sagnuo tako da ga niko ne vidi.
Nekoliko policijskih automobila je stajalo kraj puta. Sten Viden je prikočio, ali se
nije zaustavio. Autoput nije bio blokiran. Sten je bez reči gledao u Valandera koji je
pokušavao da se sakrije. Prošli su Istad, Skurup i skrenuli levo na sporedni put ka
Sernsundu. Magla je bila nesmanjeno gusta kada su stigli na imanje. Jedna devojka od
se​dam​na​est go​di​na, sta​ja​la je is​pred šta​le i pu​ši​la.
-Moje lice je svuda po novinama i televiziji. Želeo bih da me niko ne vidi - rekao
je Va​lan​der
-Ulrika ne čita novine - odgovorio je Sten Viden. - Gleda samo filmove sa video-
re​kor​de​ra. Ovde je još jed​na de​voj​ka koja se zove Kri​sti​na. Ona ta​ko​đe neće pi​snu​ti
Ušli su u nepospremljenu kuću. Valander je imao utisak da je sve izgledalo
identično kao prilikom njegove poslednje posete. Sten Viden ga je pitao da li je bio
gladan i Valander je potvrdno klimnuo glavom. Seli su u kuhinji. Pojeo je nekoliko
sendviča i pio kafu. Sten Viden je povremeno odlazio u neku od susednih prostorija.
Kad god bi se vra​tio, vonj al​ko​ho​la se po​ja​ča​vao.
-Hva​la što si me po​ku​pio -re​kao je Va​lan​der Sten Vi​den je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Tako je kako je

270
 -Moram da odspavam nekoliko sati - nastavio je Valander. - Posle toga ću ti sve
is​pri​ča​ti
-Io​na​ko mo​ram da se po​sta​ram za ko​nje - re​kao je Sten Vi​den
-Mo​žeš da spa​vaš ovde unu​tra
Ustao je i Valander je krenuo za njim. Tek sada je shvatio koliko je bio umoran.
Sten Vi​den ga je uveo u jed​nu malu sobu u ko​joj je sta​ja​la sofa.
-Sumnjam da imam čistu posteljinu - rekao je. - Ali, možeš da dobiješ ćebe i
ja​stuk
-To je više nego do​volj​no - re​kao je Va​lan​der
-Si​gur​no znaš gde je ku​pa​ti​lo
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom. Se​ćao se.
Skinuo je cipele i na pod je suljnuo pesak. Jaknu je bacio na jednu stolicu i potom
je le​gao. Sten Vi​den je sta​jao na vra​ti​ma i gle​dao ga.
-Kako si? - pi​tao ga je Va​lan​der
-Po​no​vo sam po​čeo da pe​vam - od​go​vo​rio je Sten Vi​den
-O tome mo​raš da mi pri​čaš
Sten Viden je napustio sobu i Valander je spolja začuo nervozno rzanje konja.
Poslednje na šta je pomislio pre nego što je utonuo u san, bilo je da je Sten Viden bio
sebi nalik; ista pomahnitala kosa, isti suvi ekcem na vratu. Pa, ipak, bilo je nečega što
se pro​me​ni​lo.

Kada se probudio, u prvom trenutku nije znao gde se nalazio. Bolele su ga i glava i
čitavo telo. Položio je ruku na čelo i video da je imao temperaturu. Ležao je mirno
ispod ćebeta koje je mirisalo na konje. Kada je hteo da pogleda na sat, video je da ga
je izgubio u toku noći. Ustao je i otišao do kuhinje. Na zidnom satu je video da je pola
dvanaest. Spavao je preko četiri sata. Magla je popustila ali nije sasvim nestala. Usuo
je sebi šolju kafe i seo za kuhinjski sto. Potom je ustao i počeo da otvara sve
ormariće dok nije pronašao tablete protiv bolova. Zazvonio je telefon. Valander je
čuo kako je Sten Viden ušao i javio se. U razgovoru se radilo o senu i cenama
is​po​ru​ke. Kada je raz​go​vor bio okon​čan, Vi​den se po​ja​vio u ku​hi​nji.
-Bu​dan? - re​kao je
-Bio mi je po​tre​ban san - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Onda mu je ispričao o svemu šta se dogodilo. Sten Viden je slušao bezizražajnog
lica. Valander je počeo sa nestankom Luize Okerblum. Ispričao je o čoveku koga je
ubio.
-Bio sam prinuđen da odem - završio je. - Svestan sam da me moje kolege traže,
ali prinuđen sam da ih slažem i kažem kako sam ležao onesvešćen u nekom žbunu.
Želeo bih da te nešto zamolim. Da li bi mogao da nazoveš moju ćerku i da joj kažeš da

271
sam do​bro i da osta​ne tamo gde je​ste
-Ali, ne tre​ba da joj ka​žem i gde si
-Ne, još uvek ne. Bit​no je da je umi​riš
Sten Vi​den je ra​zu​meo i Va​lan​der mu je dao broj. Tamo niko nije di​zao slu​ša​i​i​cu.
-Mo​raš da po​ku​ša​vaš sve dok je ne do​bi​ješ - re​kao je
Jedna od štalskih devojaka je ušla u kuhinju. Valander joj se javio i ona se
pred​sta​vi​la kao Kri​sti​na.
-Idi i kupi picu. U kući nema ni zalogaja - rekao je Sten Viden. - Kupi takođe
raz​ne dnev​ne no​vi​ne
Sten Vi​den je dao de​voj​ci pare. Iz dvo​ri​šta se za​čuo,,duet“.
-Re​kao si da si po​no​vo po​čeo da pe​vaš - re​kao je Va​lan​der
Sten Viden se prvi put nasmejao, Valander se dobro sećao tog osmeha koji je
po​sled​nji put vi​deo pre mno​go go​di​na.
-Priključio sam se crkvenom horu u Svedali - rekao je. - Ponekad pevam sam na
sahranama. Otkrio sam da mi nedostaje pevanje, ali moji konji ne vole kada pevam u
šta​li
-Da li ti je potreban impresario? - pitao je Valander. - Teško mi je da posle
sve​ga ovo​ga vi​dim svo​ju bu​duć​nost u po​li​ci​ji
-Ubio si u samoodbrani - rekao je Sten Viden. - I ja bih tako postupio. Budi
sre​ćan da si bio na​o​ru​žan
-Ne ve​ru​jem da iko može da ra​zu​me ka​kav je to ose​ćaj
-Pro​ći će
-Ni​šta ni​ka​da ne pro​la​zi
Sten Viden je ponovo pokušao da nazove. Još uvek nikakav odgovor. Valander je
otišao do kupatila i istuširao se. Od Stena je pozajmio jednu košulju koja je takođe
mi​ri​sa​la na ko​nje.
-Kako ti ide? - pi​tao je
-Sa čime
-Sa ko​nji​ma
-Imam samo jednoga koji vredi. Još tri koji to možda mogu da postanu. Magla je
ta​len​to​va​na i do​no​si lovu. Mo​žda će ove go​di​ne ima​ti šan​su na der​bi​ju
-Zar se zove Ma​gla
-Da, za​što
-Mislim na ovo veče. Da sam imao konja, možda sam i mogao da uhvatim
Ko​no​va​len​ka
-Ne Maglu. Ona odbacuje ljude koje ne poznaje. Talentovani konju su često
ćudljivi, baš kao i ljudi - opsednuti sobom i mušičavi. Ponekad se zapitam da li bi
vo​le​la da ima ogle​da​lo u svo​me bok​su. Ali, brza je, do​bro ga​lo​pi​ra

272
 Devojka po imenu Kristina se vratila sa kutijama pice i sa novinama. Odmah je
oti​šla.
-Zar neće da jede? - pi​tao je Va​lan​der
One jedu napolju u štali - rekao je Sten Viden. - Tamo imamo malu čajnu kuhinju.
Uzeo je prve novine novine sa vrha i počeo da ih prelistava. Jedan od članaka mu je
uhva​tio pa​žnju.
-Ovde piše o tebi - re​kao je
-Nej​ra​di​je ne bih da znam. Još ne
-Kako ho​ćeš
Posle trećeg pokušaja, Stenu Videnu se konačno javila Linda na telefon. Valander
je mogao da čuje kako je postavljala puno pitanja, ali Sten je odgovorio samo ono što
je znao.
-Bilo joj je mnogo lakše - rekao je kada je razgovor bio završen. - Obećala je da
će osta​ti kod tvog oca.
Jeli su svoje pice. Jedna mačka se popela na sto i Valander joj je dao komad.
Pri​me​tio je da je čak i mač​ka mi​ri​sa​la na ko​nje.
-Magla popušta - rekao je Sten Viden. - U vezi sa onim što si mi nedavno
is​pri​čao, da li sam ti ika​da re​kao da sam bio u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci
-Ne - od​go​vo​rio je za​ču​đe​no Va​lan​der. - Ni​sam to znao
-Kada su propali planovi o operskoj karijeri, otputovao sam na neko vreme -
rekao je. - Zeleo sam da budem daleko od svega, ako se sećaš. Zeleo sam da lovim
krupnu divljač ili da tražim dijamante u Kimberliju. Verovatno sam negde nešto bio
pročitao i stvarno sam na kraju i otputovao tamo. Sleteo sam u Kapštad i ostao tamo
tri nedelje dok mi se nije smučilo. Pobegao sam i vratio se ovde. Kada je otac um.ro,
po​čeo sam da se ba​vim od​ga​ja​njem ko​nja
-Kako to mi​sliš, po​be​gao
-Kako tamo samo tretiraju crnce! Bila me je sramota. U svojoj sopstvenoj zemlji
su morali da hodaju sa kapama u rukama i da se izvinjavaju što postoje. To je bilo
ne​što naj​go​re što sam do​ži​veo i ni​ka​da ga neću za​bo​ra​vi​ti
Obrisao je usta i izašao napolje. Valander je mislio o njegovim rečima. Bilo mu je
ja​sno da će usko​ro biti pri​nu​đen da se od​ve​ze u sta​ni​cu u Is​ta​du.
Ušao je u prostoriju u kojoj se nalazio telefon. Tamo je našao ono što je tražio -
polupraznu flašu viskija. Odvrnuo je zatvarač i otpio dobar gutljaj, a za njime još
je​dan. Kroz pro​zor je vi​deo Ste​na Vi​de​na kako je pro​ja​hao na sme​đem ko​nju.
Prvo mi pro​va​le u stan, pa ga onda raz​ne​su. Šta je sle​de​će? mi​slio je.
Ponovo je legao na sofu i navukao ćebe do brade. Groznicu je samo umislio, a
gla​vo​bo​lja je ne​sta​la. Usko​ro će mo​ra​ti da usta​ne.
Viktor Mabaša je bio mrtav. Konovalenko ga je odstrelio. Istraga o nestanku

273
Luize Okerblum se punila leševima. Nije video nikakvo rešenje. Kako li će uopšte
ika​da moći da uhva​te Ko​no​va​len​ka?
Po​sle ne​kog vre​me​na je po​no​vo za​spao. Pro​bu​dio se tek če​ti​ri sata ka​sni​je.
Sten Vi​den je se​deo u ku​hi​nji sa ve​čer​njim no​vi​na​ma is​pred sebe.
-Za to​bom je iz​da​ta po​ter​ni​ca - re​kao je
Va​lan​der ga je po​gle​dao, ne ra​zu​me​ju​ći šta je čuo.
-Za kime
-Za tobom - rekao je ponovo Sten. - Traže te. Poternica je izdata na državnom
ni​vou. Sem toga, kada se čita iz​me​đu re​do​va, mi​sle da si ot​ka​čio
Valander je zgrabio novine. Video je svoju i Bjorkovu sliku. Sten Viden je
govorio istinu. Bio je tražen i to zajedno sa Konovalenkom. Bio je takođe osumnjičen
za ne​u​ra​čun​lji​vost.
Va​lan​der nije sa​kri​vao svo​je uža​sa​va​nje.
-Na​zo​vi moju ćer​ku - re​kao je
-Već sam to uradio - odgovorio je. - Rekao sam joj da si još uvek pri zdravom
ra​zu​mu
-Da li ti je po​ve​ro​va​la
-Je​ste
Valander je nepomično sedeo. Iznenada je doneo odluklti da igra ulogu koju su mu
dodelili. Komesar kriminalističkog odseka iz Istada je privremeno otkačio, nestao i
sada je bio tra​žen. To mu je dalo ne​što za čime je žu​deo - vre​me.
Kada je Konovalenko otkrio Valandera u magli kraj mora, tamo na terenu na kome
su se odmarale ovce, sa čuđenjem je ustanovio kako je pred sobom imao
ravnopravnog protivnika. Dragoceno saznanje mu je došlo čim je usmrćeni Viktor
Mabaša pao na zemlju. Začuo je krik iz magle, okrenuo se i šćućurio. Ugledao je
bucmastog provincijalskog policajca koji ga je sve češće izazivao. Video je kako dva
metka kidaju Vladimirove grudi. Uz pomoć mrtvog Afrikanca, Konovalenko je krenuo
da se po​vla​či niz str​mi​nu, zna​ju​ći da će Va​lan​der kre​nu​ti za njim. Nije imao na​me​ru da
se pre​da i bilo mu je ja​sno da je imao po​sla sa opa​snim pro​tiv​ni​kom.
Konovalenko je trčao duž obale, kroz maglu. Istovremeno je nazvao Tanju
mobilnim telefonom koji je sve vreme imao uz sebe. Čekala je u automobilu kod
Istadskog trga. Došao je do ograde koja je okruživala vojni poligon, potražio izlaz i
ugledao saobraćajnu tablu na kojoj je pisalo Ko​se​ber​ga. Preko telefona joj je davao
instrukcije kako da dođe i pri tome nije glasom odavao da nešto nije bilo u redu.
Želeo je da vozi oprezno i nije joj spomenuo da je Vladimir bio mrtav. Za to je bilo
vremena. Sve vreme je držao pod okom i suprotnu stranu puta. Valander se nalazio
negde u blizini i bio je opasan, prvi nemilosrdni Šveđanin koga je ikada sreo. U neku
ruku je i dalje sumnjao u svoj doživljaj. Valander je, na kraju krajeva, bio samo

274
običan seoski policajac. U njegovom ponašanju je bilo nečega što nikako nije
šti​mo​va​lo.
Tanja je došla, Konovalenko je seo za volan i krenuli su da se voze natrag ka kući
kod To​me​li​le.
-Gde je Vla​di​mir? - pi​ta​la je
-Doći će kasnije - odgovorio je Konovalenko. - Bili smo prinuđeni da se
ra​sta​ne​mo. Po​ku​pi​ću ga ka​sni​je
-A Afri​ka​nac
-Mr​tav je
-Po​li​ca​jac
Nije joj odgovorio. Tanja je razumela da nešto nije bilo u redu. Konovalenko je
vo​zio pre​br​zo. Bio je go​njen ne​čim što je na​ru​ša​va​lo nje​go​vu uo​bi​ča​je​nu mir​no​ću.
Tanja je već u automobilu shvatila da je Vladimir bio mrtav. Nije ništa rekla, već
se držala pribrano sve dok nisu došli u kuću u kojoj je Sikozi Tsiki sedeo u jednoj
stolici i gledao u njih bezizražajnim pogledom. Tek tamo je počela da vrišti.
Konovalenko ju je udario, prvo šakom po licu, kasnije svuda 1 snažnije. Ali, ona je
nastavila da vrišti sve dok nije bio prinuđen da joj da tablete za smirenje u dozi koja
ju je praktično uspavala. Sikozi Tsiki je sve vreme sedeo na svome mestu i nemo
gledao. Konovalenko je dobio osećaj kao da nastupa na sceni i da je Tsiki bio jedan
jedini pažljivi član publike. Kada je Tanja nestala u zemlji na granici dubokog sna i
nesvesti, Konovalenko se presvukao i nasuo čašu votke. To što je Viktor Mabaša
konačno bio mrtav, donelo mu je očekivano zadovoljstvo. Sada je deo praktičnog
problema bio rešen, naročito što se tiče osetljivog odnosa sa Janom Klejnom. Ali,
znao je da će Va​lan​der doći za njim.
Neće se pre​da​ti i po​no​vo će za​met​nu​ti trag.
Ko​no​va​len​ko je is​pio još jed​nu čašu vot​ke.
Afrikanac na sofi je nečujna životinja, mislio je. Neprekidno me osmatra, ni
Ijubazno, ni neljubazno, samo me gleda. Ne govori, ne pita. Mogao bi tako da sedi
da​ni​ma, uko​li​ko bi se to od nje​ga tra​ži​lo.
Konovalenko još uvek nije imao ništa da mu kaže. Sa svakim minutom, Valander
je bio sve bliže. Ono što je sada bilo neophodno, bila je ofanziva. Pripreme za onaj
pra​vi za​da​tak, aten​tat u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci, mo​ra​ju još malo da sa​če​ka​ju.
Poznavao je Valanderovu slabu tačku koju je sada želeo da napadne. Ali, gde je
bila ćer​ka? Ne​gde u bli​zi​ni, naj​ve​ro​vat​ni​je u Is​ta​du, ali ne u sta​nu.
Trebalo mu je sat vremena da dođe do rešenja problema. Bio je u pitanju plan koji
je podrazumevao puno rizika. U međuvremenu je znao da, kada je u pitanju bio
ne​o​bič​ni po​li​ca​jac Va​lan​der, nije po​sto​jao plan bez ri​zi​ka,.
Pošto je Tanja bila ključ njegovog plana, a sigurno je bilo da će spavati mnogo

275
sati, preostalo mu je samo da čeka. Ni za trenutak nije zaboravio da je Valander bio
na​po​lju u ma​gli i tami, i da mu se sve vre​me pri​bli​ža​vao.
-Shvatam da se planina od čoveka neće vratiti - rekao je odjednom Sikozi Tsiki.
Nje​gov glas je bio jako ta​man, a en​gle​ski pe​vu​ša​vo me​lo​di​čan
-Počinio je grešku - rekao je Konovalenko. - Bio je prespor. Mislio je kako ima
pro​sto​ra za po​vla​če​nje, ali nije ga bilo
To je bilo sve što je Sikozi Tsiki rekao to veče. Ustao je sa sofe i otišao u svoju
sobu. Konovalenko je pomislio kako mu se ionako više sviđala zamena koju je Jan
Klejn poslao. To će mu takođe reći kada naredno veče okrene broj u Južnoafričkoj
Re​pu​bli​ci.
Jedini je bio budan. Zavese su bile navučene i napunio je još jednom čašu
vot​kom.
Oti​šao je u kre​vet ne​što pre pet sati uju​tru.

Tanja se pojavila u istadskoj policijskoj stanici u subotu, 16. maja oko jedan sat po
podne. I dalje je bila ošamućena, što od šoka zbog Vladimirove smrti, što zbog jakih
sredstava za smirenje koje joj je Konovalenko dao. Ona je u sebi nosila i veliku
odlučnost, jer je Valander, policajac koji ih je posetio u Halundi, bio taj koji je ubio
njenog muža. Konovalenko je opisao Vladimirovu smrt na način na koji se to
apsolutno nije slagalo sa onim što se odigralo u magli. Za Tanju je Valander sada bio
oličenje nekontrolisane, sadističke okrutnosti. Samo zbog Vladimira će učiniti ono što
Ko​no​va​len​ko od nje tra​ži. Ka​sni​je će se mo​žda uka​za​ti pri​li​ka da ga ubi​ju.
Do​šla je na re​cep​ci​ju po​li​cij​ske sta​ni​ce. Iza sta​kla joj se sme​ši​la jed​na žena.
-Kako mogu da vam po​mog​nem? - pi​ta​la je
-Neko je obio moj au​to​mo​bil. Hte​la bih da pod​ne​sem pri​ja​vu - re​kla je Ta​nja
-Uf - uzdahnula je recepcionistkinja. - Videću da li ja* tu neko ko može da vas
pri​mi. Da​nas je cela kuća u van​red​nom sta​nju
-Ra​zu​mem - re​kla je Ta​nja. - Uža​sno je to što se de​ša​va
-Nisam verovala da ćemo tako nešto doživeti kod nas u Istadu - rekla je
re​cep​ci​o​nist​ki​nja. - Ali, čo​vek ni​ka​ko da se na​u​či
Probala je da stupi u kontakt sa nekoliko osoba. Na kraju je neko odgovorio na
te​le​fon​ski po​ziv.
-Mar​tin​so​ne? Imaš li vre​me​na da pre​u​zmeš pro​va​lu u au​to​mo​bil?
Tanja je začula jedan iznervirani glas koji je^dopirao iz slušalice, odbijajući i
po​žu​ru​ju​ći, ali žena se nije dala zbu​ni​ti.
-Uprkos svemu što se desilo, moramo da funkcionišemo normalno - rekla je. - Ne
mogu da na​đem ni​kog dru​gog sem tebe, a i neće dugo tra​ja​ti
Čo​vek sa one stra​ne li​ni​je se na kra​ju pre​dao.

276
 -Možete da porazgovarate sa inspektorom Martinsonom - rekla je i pokazala
ru​kom. - Tre​ća vra​ta levo
Tanja je pokucala i zakoračila u kancelariju u kojoj je vladao haos. Čovek za
pisaćim stoiom je izgledao umorno i izbezumljeno. Njegov sto je bio prenatrpan
papirima. Posmatrao ju je sa slabo prikrivenom iritacijom. Ponudio joj je da sedne i
po​čeo sme​sta da kopa po jed​noj fi​o​ci u po​tra​zi za for​mu​la​rom.
-Obi​jen au​to​mo​bil - re​kao je
-Da - od​go​vo​ri​la je Ta​nja. - Lo​po​vi su od​ne​li ra​dio
-To ima​ju obi​čaj da rade - re​kao je Mar​tin​son
-Oprostite - rekla je Tanja. - Da li bih možda mogla da dobijem čašu vode? Jako
me gre​be u grlu
Mar​tin​son ju je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao.
-Na​rav​no da mo​že​te da do​bi​je​te vodu - re​kao je Mar​tin​son
Ustao je i na​pu​stio kan​ce​la​ri​ju.
Tanja je već ranije bila registrovala telefonski imenik koji je ležao na pisaćem
stolu. Čim je Martinson napustio sobu, zgrabila ga je i otvorila pod V. Tamo su se
nalazili i broj u ulici Marija i broj njegovog oca. Tanja ga je na brzinu zabeležila na
papiriću koji je držala pripravnim u džepu od mantila. Vratila je imenik na svoje
me​sto i osvr​nu​la se po pro​sto​ri​ji.
Martinson se vratio sa čašom vode i šoljicom kafe za sebe. Telefon je počeo da
zvoni, ali je prekinuo vezu ne odgovorivši. Postavljao je pitanja, a ona je opisivala
izmišljeni zločin. Dala je registarski broj automobila koji je nešto ranije videla na
parkingu u centru grada. Navodno su bili ukradeni radio uređaj i kesa sa alkoholnim
pićima. Martinson je sve zapisao i na kraju ju je zamolio da pročita i potpiše
formular. Predstavila se kao Irma Aleksanderson i dala je neku adresu na putu za
Mal​me. Pru​ži​la je Mar​tin​so​nu for​mu​lar.
-Mora da ste jako za​bri​nu​ti za svog ko​le​gu - re​kla je lju​ba​zno
-Kako mu ono beše ime? Va​lan​der
-Da - re​kao je Mar​tin​son. - Nije nam lako
-Mislim na njegovu ćerku - rekla je. - Bila sam njena profesorka muzike sve dok
se nije od​se​li​la za Stok​holm.
Mar​tin​son ju je sada gle​dao sa po​ve​ća​nim in​te​re​so​va​njem.
-Sada je po​no​vo tu - re​kao je
-A, tako - rekla je Tanja. - Onda je morala imati veliku sreću kada je stan počeo
da gori
-One je kod svog dede - re​kao je Mar​tin​son
Ta​nja je usta​la.
-Neću više da vam sme​tam - re​kla je. - Hva​la na po​mo​ći

277
 -Ni​sam vam puno po​mo​gao - re​kao je Mar​tin​son i pru​žio joj ruku u po​zdrav
Tanja je znala da će je zaboraviti istog trenutka čim napusti sobu. Tamna perika
koju je no​si​la pre​ko svo​je pla​ve kose, zna​či​la je i da je ni​ka​da neće pre​po​zna​ti.
Rekla je doviđenja ženi na recepciji, prošla pored gomile novinara koji su trebali
da prisustvuju konferenciji za štampu koja samo što nije bila počela, i napustila
po​li​cij​sku sta​ni​cu.
Konovalenko je čekao u svome automobilu kod jedne benzinske pumpe blizu
cen​tra. Sela je unu​tra.
-Va​lan​de​ro​va ćer​ka je kod nje​go​vog oca - re​kla je. - Imam nje​gov broj te​le​fo​na
Ko​no​va​len​ko ju je po​gle​dao i osmeh​nuo se.
-Ima​mo je, zna​či - re​kao je sta​lo​že​no. - A ako ima​mo nju, ima​mo i nje​ga

278
 25.

Va​lan​der je sa​njao da hoda po vodi.

Svet u kome se nalazio, bio je obojen čudnim plavim bojama. Nebo sa svojim
čupavim oblacima je bilo plavo, udaljeni rub šume je bio takođe plav, kao i litica na
kojoj su čučale plave ptice. Naravno, i more po kome je hodao, i ono je bilo plavo.
Negde u snu se nalazio i Konovalenko: Valander je sledio njegove tragove u pesku
koji nisu vodili ka strmini, već su nestajali u moru. U snu se podrazumevalo da je
nastavio da ih prati, te je tako hodao po vodi. Valander je imao utisak da se kreće po
tankom sloju hrskavih krhotina od stakla. Površina vode je bila neravna, ali je
odlično podnosila njegovu težinu. Negde iza plavo obojenog arhipelaga, sasvim blizu
ho​ri​zon​ta, na​la​zio se Ko​no​va​len​ko.
Kada se probudio rano ujutro, u nedelju 17. maja, prisetio se svog sna iz
prethodne noći. Ležao je na sofi u kući Stena Videna. Odvukao se do kuhinje i video
kako je bilo pola šest. Jedan pogled u sobu Stena Videna je bio dovoljan da mu kaže
da je ovaj već bio ustao i otišao do svojih konja. Valander je sebi usuo šolju kafe i
seo za ku​hinj​ski sto.
Pret​hod​no veče je po​ku​šao da o sve​mu raz​mi​sli.
Njegovu situaciju je u neku ruku bila veoma jednostavno sagledati. Za njim je
izdata poternica. Iako mu niko nikada ne bi pripisao neki zločin, mogli su da pomisle
da je bio ranjen ili mrtav. Takođe je uperio oružje u svoje kolege i time pokazao kako
je bio psihički labilan. Smatrali su da su njega morali da uhvate kako bi ušli u trag
Konovalenku. Dotle je sve bilo jasno. Prethodnog dana, a pošto ga je Sten Viden
obavestio o onome što je pisalo u novinama, Valander je odlučio da igra ulogu koju su
mu dodelili. To će mu dati vreme neophodno za hvatanje Konovalenka i možda čak i
za nje​go​vu li​kvi​da​ci​ju.
Valanderu je bilo jasno da žrtvuje samog sebe. Sumnjao je u mogućnost da
policija uhvati Konovalenka a da još neko ne strada. Zato je i hteo da sam dovrši
poteru. Iako ga je sama pomisao strašno plašila, osećao je da ne sme da se povuče.
Mora da do​vr​ši ono što je za​po​čeo, bez ob​zi​ra na po​sle​di​ce.
Va​lan​der je po​ku​šao da za​mi​sli kako je Ko​no​va​len​ko raz​mi​šljao. Bio je si​gu​ran da
Konovalenko nije bio sasvim ravnodušan prema njegovom postojanju. Cak iako ga
možda nije posmatrao kao ravnopravnog protivnika, sigurno je mislio kako je
Valander policajac koji ide svojim putem i ne okleva da posegne za oružjem ako je to
neophodno. Možda je prema njemu osećao i nekakvu vrstu poštovanja, iako je
Konovalenkova procena bila sasvim pogrešna. Valander je bio policajac koji nikada
nije bespotrebno rizikovao. Bio je i kukavica i oprezan. Njegove primitivne reakcije

279
su uvek bile proizvod umešanosti u očajničke akcije spasavanja. Neka Konovalenko
samo na​sta​vi da živi sa svo​jom sli​kom o jed​nom dru​gom Va​lan​de​ru, po​mi​slio je.
Takođe je pokušao sebi da predoči Konovalenkove planove. Vratio se u Skone i
pošlo mu je za rukom da ubije Viktora Mabašu. Valanderu je bilo teško da zamisli da
je radio na svoju ruku. Sa njime je bio Rajkov, ali kako mu je kasnije pošlo za rukom
da pobegne bez tuđe pomoći? Vladimirova supruga Tanja se sigurno nalazila negde u
blizini, možda čak i ostali, nepoznati pomagači. Već im je jednom pošlo za rukom da
iznajme kuću pod lažnim imenom i najverovatnije su se i sada krili u nekoj izolovanoj
kući na selu.
Dok je vrteo misli po glavi, Valander je shvatio kako je jedno važno pitanje i
da​lje osta​lo bez od​go​vo​ra.
Šta posle Viktora Mabaše? mislio je. Šta će sada biti sa atentatom koji je jezgro
svih događaja? Šta će se dogoditi sa nevidljivom organizacijom koja povlači sve
konce, pa čak i Konovalenkove? Da li će se operacija otkazati ili će ti bezočni ljudi
na​sta​vi​ti ka svom ci​lju?
Pio je svoju kafu i mislio kako mu je preostalo samo jedno, a to je da dozvoli
Konovalenku da ga zaista pronađe. I onda kada su napali stan, tražili su njega.
Poslednje reči koje je Viktor Mabaša izgovorio bile su da nije znao gde se Valander
na​la​zio. Ko​no​va​len​ko je že​leo da zna gde je.
Iz predsoblja su se začuli koraci i Sten Viden se pojavio. Bio je obučen u prljave
rad​nič​ke pan​ta​lo​ne i blat​nja​ve gu​me​ne či​zme.
-Da​nas ima​mo tak​mi​če​nje u Je​ger​srou - re​kao je. - ’Oćeš s nama?
Valander se nekoliko trenutaka kolebao. Pozdravljao je sve što je moglo da mu
od​vra​ti mi​sli.
-Da li će Ma​gla da trči? - pi​tao je
-Trčaće i pobediće - odgovorio je Sten Viden. - Sumnjam da će kockari puno
ula​ga​ti u nju i zato imaš pri​li​ku da ne​što za​ra​diš
-Kako mo​žeš da bu​deš si​gu​ran u to da je naj​bo​lja? - pi​tao se Va​lan​der
-Po prirodi je jako ćudljiva, ali danas je izgleda raspoložena za takmičenje -
odgovorio je Sten Viden. - Jako je nervozna u svome boksu. Zna da je ozbiljno, a
konkurencija nije najbolja. Dolazi nekoliko konja iz Norveške o kojima ne znam puno,
ali ve​ru​jem da će i njih da do​bi​je
-Ko je za​pra​vo njen vla​snik? - pi​tao je Va​lan​der
-Bi​zni​smen po ime​nu Mo​rel
Valander je reagovao na ime. Nedavno ga je čuo iako nije odmah mogao da se seti
u kom kon​tek​stu.
-Stok​hol​mac
-Ne, iz Sko​nea. Živi u Mal​meu

280
 Tek tada se setio. Peter Hanson i njegove pumpe. Trgovac kradenom robom po
ime​nu Mo​rel.
-Ka​kvom vr​stom po​sla se bavi taj Mo​rel? - pi​tao je Va​lan​der
-Iskreno rečeno, mislim da je jako mutan - odgovorio je Sten Viden. - 0 njemu
kruži dosta glasina, ali plaća na vreme troškove treninga. Ne mešam se u to odakle
pare do​la​ze
Va​lan​der nije više pi​tao.
-Ne ve​ru​jem da ću sa to​bom - re​kao je
-Ulrika je pazarila hranu - rekao je Sten Viden. - Mi krećemo sa prikolicom za
ko​nje za ne​ko​li​ko sati. Mo​ra​ćeš sam da sebi spre​maš klo​pu
-A ’duet’? - pi​tao je Va​lan​der. - Da li osta​je ovde
-Pozajmi ga ako hoćeš, ali napuni rezervoar - rekao je Sten Viden. - Ja na to uvek
za​bo​ra​vljam
Valander je gledao dok su tovarili konje na prikolice i odvezli se. On je napustio
imanje neposredno iza njih. Kada je stigao u Istad, rizikovao je da prođe svojom
ulicom. Šteta je bila ogromna; tamo gde je nekada bio prozor, sada je zjapila rupa iz
zida oko koje su se nalazile čađave cigle. Zastao je samo nakratko pre nego što je
produžio ka izlazu iz grada. Kada je prolazio pored vojnog poligona, video je jedan
policijski automobil parkiran daleko na polju. Sada kada magle više nije bilo,
udaljenost se činila mnogo manjom. Vozio se dalje i skrenuo ka luci u Kosebergi.
Znao je da postoji rizik da ga neko prepozna, ali na njegovu sreću, objavljene
fotografije su bile loše. Problem je bio taj što je mogao da sretne nekoga koga
poznaje. Otišao je do telefonske govornice i nazvao svog oca. Baš kao što se nadao,
nje​go​va ćer​ka se ja​vi​la.
-Gde si? - pi​ta​la je. - Šta to sme​raš
-Pa​žlji​vo me sa​slu​šaj - re​kao je. - Da li neko može da te čuje?
-Ko bi to mo​gao da bude? Deda sli​ka
-Niko dru​gi
-Ovde nema ni​ko​ga, ka​žem ti
-Zar policija nije poslala nekoga da nadzire? Nema nikakvog automobila
par​ki​ra​nog na putu
-Nil​so​nov trak​tor sto​ji gore na nji​vi
-To je sve
-Ovde nema ni​ko​ga, tata. Ne​moj to više da me pi​taš
-Usko​ro ću da do​đem - re​kao je. - Ne​moj deki ni​šta da ka​žeš
-Da li si vi​deo šta piše u no​vi​na​ma
-O tome ćemo ka​sni​je
Spustio je slušalicu i mislio kako je bio srećan što i dalje niko nije konstantovao

281
kako je on ubio Rajkova. Cak i da je policija to znala, nikada tu vest ne bi objavila
pre Valanderovog pojavljivanja. U to je bio siguran iz svog višegodišnjeg
po​li​cij​skog is​ku​stva.
Iz Koseberge se direktno odvezao u kuću svoga oca. Ostavio je auto gore, na
glav​nom putu, i pre​šao pe​ške po​sled​nji deo na kome nije ri​zi​ko​vao da ga bilo ko vidi.
Stajala je na vratima i čekala ga. Kada su ušli u predsoblje, zagrlila ga je. Stajali
su u tišini. Nije znao šta je mislila, ali za njega je to bila potvrda da su se toliko
pri​bli​ži​li jed​no dru​gom, da im nisu uvek bile po​treb​ne reči.
Seli su za ku​hinj​ski sto.
-Deka neće uskoro - rekla je. - Mogla bih puno da naučim iz njegovog radnog
mo​ra​la.
-Ili iz tvr​do​gla​vo​sti - re​kao je
Obo​je su is​to​vre​me​no pra​snu​li u smeh.
On se smesta ponovo uozbiljio. Ispričao joj je polako o svemu što se dogodilo i
zašto je dobrovoljno izabrao da prihvati ulogu traženog, poluneuračunljivog
po​li​caj​ca.
-Šta mi​sliš da mo​žeš time da po​stig​neš? I to na svo​ju ruku
Nije bio si​gu​ran da li su nje​ne ko​men​ta​re vo​di​li ne​po​ve​re​nje ili strah.
-Želim da ga namamim. Sasvim sam svestan da nisam Rambo, ali prvi korak
mo​ram ja da na​či​nim
Na​glo, kao iz pro​te​sta zbog ono​ga što je upra​vo is​pri​čao, pro​me​ni​la je temu.
-Da li je Vik​tor Ma​ba​ša puno pa​tio? - pi​ta​la je
-Ne - odgovorio je Valander. - Odigralo se brzo. Ne verujem da je shvatio da će
da umre
-Šta će sada biti sa njim
-Ne znam - odgovorio je Valander. - Pretpostavljam da će nad njime izvršiti
obdukciju. Onda će se njegovoj familiji postaviti pitanje da li žele da bude sahranjen
ovde ili u Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci, uko​li​ko uop​šte po​ti​če odan​de
-Ko je on za​pra​vo bio
-Ne znam. U nekoliko situacija sam pomislio kako sam uspeo da uspostavim
određeni kontakt sa njim, ali uvek bi mi se izmigoljio. Ne mogu da kažem šta mu je
zaista bilo u glavi. Bio je neobičan čovek, neverovatno komplikovan. Ako te život u
Južnoafričkoj Republici čini takvim, onda to mora biti zemlja u kojoj niko ne bi
po​že​leo da ima ne​pri​ja​te​lje
-Že​lim da ti po​mog​nem - re​kla je
-Naravno da možeš - odgovorio je Valander. - Zelim da nazoveš policijsku
sta​ni​cu i za​mo​liš da pri​čaš s Mar​tin​so​nom.
-Nisam tako mislila - rekla je. - Želim da uradim nešto za tebe što niko drugi ne

282
može
-To ne može da se planira unapred - rekao je Valander. - 'To se dešava samo od
sebe
Nazvala je policijsku stanicu i zamolila da priča sa Martinsonom, ali centrala nije
uspela da ga pronađe. Stavila je ruku preko slušalice i pitala šta da radi. Valander je
oklevao, ali je shvatio da sebi nije mogao da priušti ni čekanje ni izbirljivost. Rekao
joj je da tra​ži da pri​ča sa Sved​ber​gom.
-Na sa​stan​ku je - re​kla je. - Ne može da ga na​pu​sti
-Objasni ko si - rekao je Valander. - Reci da je važno i da mora da izađe sa
sa​stan​ka.
Potrajalo je nekoiiko minuta pre nego što se Svedberg javio. Pružila je slušalicu
Va​lan​de​ru.
-Ja sam. Kurt - re​kao je. - Ali, sa​krij svo​ju re​ak​ci​ju. Gde si
-U svo​joj kan​ce​la​ri​ji
-Da li si za​tvo​rio vra​ta
-Sa​če​kaj malo
Va​lan​der je mo​gao da čuje kako je za​lu​pio vra​ti​ma.
-Kur​te - re​kao je - gde si
-Na me​stu na kome me ni​ka​da ne​će​te pro​na​ći
-Jebo ga, Kur​te
-Slušaj me! Ne prekidaj! Moram da te vidim, ali samo pod uslovom da nikome
ništa ne kažeš - ni Bjorku, ni Martinsonu ni bilo kome drugom. Ako to ne možeš da mi
obe​ćaš, sme​sta pre​ki​dam vezu
-Sedimo u sobi za sastanke i diskutujemo kako da pojačamo potragu za tobom i
Konovalenkom - rekao je Svedberg. - Malo je apsurdno ako se vratim na taj sastanak i
ne is​pri​čam im da sam upra​vo raz​go​va​rao sa to​bom
-Ne ide drugačije - rekao je Valander. - Mislim da imam dobre razloge za ono što
ra​dim. Že​lim da is​ko​ri​stim či​nje​ni​cu da je za mnom ras​pi​sa​na po​ter​ni​ca
-Kako
-To ću da ti is​pri​čam kada se bu​de​mo vi​de​li. Odlu​či se i to sme​sta
Sa one strane slušalice je zavladala tišina. Valander je čekao i nije imao ideju
ka​kav od​go​vor će Sved​berg dati.
-Do​la​zim - re​kao je Sved​berg na kra​ju
-Si​gur​no
-Da
Va​lan​der je opi​sao put do Šern​sun​da.
-Za dva sata - re​kao je Va​lan​der. - Da li ćeš moći da stig​neš
-Po​sta​ra​ću se - od​go​vo​rio je Sved​berg

283
 Va​lan​der je okon​čao raz​go​vor.
-Že​lim da imam ma​kar jed​nu oso​bu koja zna šta ra​dim - re​kao je
-Za slu​čaj da se ne​što do​go​di
Nje​no pi​ta​nje je do​šlo tako iz​ne​na​da da Va​lan​der nije sti​gao da iz​beg​ne od​go​vor.
-Da - re​kao je. - Za slu​čaj da se ne​što do​go​di
Zadržao se još malo i popio još jednu šolju kafe. Kada je trebao da krene,
od​jed​nom je po​čeo da se ko​le​ba.
-Ne želim da te još više 'uznemirim, ali moram da te zamolim da ne napuštaš
dekinu kuću u narednih nekoliko dana. Ništa se neće dogodili, ali učini to zbog mene
da bih mir​ni​je spa​vao noću - re​kao je
Po​tap​ša​la ga je po obra​zu.
-Osta​ću ovde, ne bri​ni se - re​kla je
-Samo još nekoliko dana - rekao je. - Ne više od toga. Mislim da će onda ovaj
košmar konačno proći. Posle toga ću da se navikavam na to da sam ubio jedno
ljud​sko biće
Okrenuo se i otišao pre nego što je stigla išta da kaže. Video je u retrovizoru da je
iza​šla na put i po​sma​tra​la ga dok se uda​lja​vao au​to​mo​bi​lom.
Sved​berg je bio ta​čan.
Bilo je deset do tri kada je kolima ušao u dvorište imanja. Valander je navukao
svo​ju jak​nu i iza​šao da ga do​če​ka.
Sved​berg je po​čeo da vrti gla​vom čim ga je ugle​dao.
-Šta to pe​tljaš? - re​kao je
-Mi​slim da znam šta ra​dim - od​go​vo​rio je Va​lan​der. - Hva​la što si do​šao
Odšetali su se do mosta koji je vodio preko starog šanca koji je okruživao
ruševinu tvrđave. Svedberg je zastao, nagnuo se preko ograde i zamišljeno posmatrao
ža​bo​kre​či​nu is​pod sebe.
-Te​ško je za​mi​sli​ti kako se sve ovo do​ga​đa - re​kao je
-Došao sam do zaključka da uvek radimo protiv vlastitih ubeđenja - odgovorio je
Valander. - Mislimo da možemo da zaustavimo stvari time što ćemo ignorisati
nji​ho​vo po​sto​ja​nje
-Zašto Švedska? - pitao se Svedberg. - Zašto su izabrali ovu zemlju kao polaznu
sta​ni​cu
-Vik​tor Ma​ba​ša je imao do​bro ob​ja​šnje​nje - re​kao je Va​lan​der
-Ko
Valander je uvideo da Svedberg nije znao kako se mrtvi Afrikanac zvao. Ponovio
je nje​go​vo ime i po​tom je na​sta​vio.
-To delimično zavisi od toga što se Konovalenko ovde nalazi, ali takođe je bitno
raditi iz pozadine - rekao je. - Za Ijude koji stoje iza atentata, bitno je da se celoj

284
stvari ne uđe u trag. Švedska je zemlja u kojoj je lako sakriti se. Jednostavno je
neprimećeno preći granicu, jednostavno je nestati. On je za to imao jednu alegoriju.
Rekao je da je Južnoafrička Republika poput ptice kukavice koja svoja jaja leže u
tu​đim gne​zdi​ma
Na​sta​vi​li su šet​nju pre​ma već odav​no ra​zo​re​noj utvr​di. Sved​berg se osvr​nuo.
-Nikada nisam bio ovde - rekao je. - Covek se zapita kako je bilo policajcima u
dobu iz koga je ru​še​vi​na
Ho​da​li su u ti​ši​ni i po​glc​di​ma pro​u​ča​va​li ostat​ke ne​ka​da vi​so​kih zi​di​na.
-Moraš da shvatiš da smo Martinson i ja bili prilično potreseni - rekao je
Sved​berg. - Bio si kr​vav, kosa ti je bila ra​zba​ru​še​na i vi​tlao si oruž​jem u ru​ka​ma
-Ra​zu​mem vas pot​pu​no - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Bilo je po​gre​šno od nas što smo re​kli Bjor​ku da si iz​gle​dao kao lu​dak
-Po​ne​kad se pi​tam da li bi to mo​gao biti slu​čaj
-Šta mi​sliš da ura​diš? - pi​tao je Sved​berg
-Mislim da namamim Konovalenka - rekao je Valander. - Smatram kako je to
je​di​na mo​guć​nost da ga iz​ma​mi​mo iz skro​vi​šta
Sved​berg ga je mrko po​gle​dao.
-To što ra​diš je opa​sno - re​kao je
-Manje je riskantno kada je čovek svestan opasnosti - odgovorio je Valander,
is​to​vre​me​no se pi​ta​ju​ći šta je time hteo da kaže
-Mo​raš da imaš leđa - na​sta​vio je Sved​berg
-U tom slučaju se neće pojaviti - odgovorio je Valander odlučnim glasom. - Nije
dovoljno da veruje kako sam sam, jer će sigurno proveravati. Tek kada bude bio
si​gu​ran kako sam za​i​sta sam, uda​ri​će
-Uda​ri​će
Va​lan​der je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Po​ku​ša​će da me ubi​je - re​kao je. - Po​sta​ra​ću se da mu to ne pođe za ru​kom
-Kako
Sved​berg ga je upit​no po​sma​trao, ali nije ni​šta re​kao.
Po​če​li su da se vra​ća​ju i još jed​nom su za​sta​li na mo​stu.
-Želeo bih da te nešto zamolim - rekao je Valander. - Brinem se za svoju ćerku.
Ko​no​va​len​ko​vi po​stup​ci su ne​pre​dvi​di​vi i zato že​lim da je sta​vi​te pod pri​smo​tru
-Bjork će tra​ži​ti ob​ja​šnje​nje - re​kao je Sved​berg
-Znam - odgovorio je Vaiander. - Baš zato te i molim za uslugu. Popričaj sa
Mar​tin​so​nom, a Bjork ne mora ni​šta da zna
-Po​ku​ša​ću - re​kao je Sved​berg. - Ra​zu​mem tvo​ju bri​gu
Ponovo su počeli da hodaju, ostavili su most iza sebe i krenuli u naporan uspon uz
brdo.

285
 -Usput, Martinsona je juče posetio neko ko poznaje tvoju ćerku - rekao je
Sved​berg či​sto ona​ko da pro​me​ni temu i pro​ća​ska
Va​lan​der ga je za​ču​de​no po​gle​dao.
-Kod kuće
-Ne, u kan​ce​la​ri​ji. Hte​la je da pri​ja​vi da joj je neko obio au​to​mo​bil. Re​kla je da je
bila uči​te​lji​ca tvo​je ćer​ke. Ne se​ćam se baš naj​bo​lje
Va​lan​der je na​glo stao.
-Još jed​nom - re​kao je. - 0 čemu to pri​čaš
Sved​berg je po​no​vio ono što je re​kao.
-Kako se zva​la? - pi​tao je Va​lan​der
-Ot​ku​da bih ja to znao
-Kako je iz​gle​da​la
-To mo​raš da pi​taš Mar​tin​so​na
-Po​ku​šaj da se se​tiš šta je tač​no re​kla
Sved​berg je raz​mi​šljao.
-Pili smo kafu - rekao je. - Martinson se žalio da su ga sve vreme ometali. Mislio
je da će da dobije čir na želucu od posla koji se taložio. ’Kada bi me makar pustili na
miru sa obijanjima automobila. Kod mene je bila neka žena. Neko joj je čuknuo auto.
Pitala je za Valanderovu ćerku, o tome da li je i dalje živeia u Stokholmu.’ To je
ot​pri​li​ke re​kao
-Šta joj je Mar​tin​son od​go​vo​rio? Da li je re​kao toj ženi da je moja ćer​ka ovde
-Ne znam
-Moramo da požovemo Martinsona - rekao je Valander. Počeo je da hoda brzo u
prav​cu ima​nja. Sved​berg je usko​ro mo​rao da ka​ska za njim
-Zovi Martinsona - rekao je Valander kada su ušli u kuću. - Pitaj ga da ii je rekao
gde se moja ćerka nalazi. Saznaj kako se ta žena zvala. Ako te pita zašto hoćeš da
znaš, reci mu da ćeš mu ob​ja​sni​ti ka​sni​je
Sved​berg je klim​nuo gla​vom.
-Mi​sliš da nije bilo u pi​ta​nju obi​ja​nje au​to​mo​bi​la
-Ne znam, ali ne smem da ri​zi​ku​jem
Svedberg je skoro smesta dobio Martinsona i nešto je zapisivao na pozadini
nekog papirića. Valander je mogao da čuje kako je Martinson protestovao zbog
Sved​ber​go​vih pi​ta​nja.
-Re​kao je da joj je re​kao
-Šta
-Da je kod tvog oca na Oster​le​nu
-Za​što je to ura​dio
-Pi​ta​la je

286
 Va​lan​der je po​gle​dao na zid​ni sat u ku​hi​nji.
-Moraš da ih nazoveš. Može da se desi da će se moj otac javiti na telefon. Sada je
verovatno u kući i ruča. Zamoli ga da pričaš sa mojom ćerkom. Posle ću ja preuzeti
vezu
Valander mu je dao broj. Dugo je zvonilo dok se Valanderov otac konačno nije
javio. Svedberg je zamolio da priča sa Lindom. Posle dobijenog odgovora, žustro je
spu​stio slu​ša​li​cu.
-Od​ve​zla se bi​ci​klom do pla​že - re​kao je
Va​lan​der je ose​tio kako mu se sto​mak za​ve​zao u čvor.
-Re​kao sam joj da osta​ne u kući
-Oti​šla je pre pola sata - re​kao je Sved​berg
Vozili su se velikom brzinom Svedbergovim automobilom. Valander je sedeo bez
reči. Sved​berg je po​vre​me​no ba​cao po​gled u nje​go​vom prav​cu, ali nije ni​šta go​vo​rio.
Do​šli su do skre​ta​nja za Ko​se​ber​gu.
-Pro​du​ži do sle​de​ćeg skre​ta​nja - re​kao je Va​lan​der
Parkirali su se što bliže šetalištu. Nije bilo nijednog automobila sem njihovog.
Plaža je bila prazna i Valandera je počela da hvata panika. Ponovo je za vratom
ose​tio dah ne​vi​dlji​vog Ko​no​va​len​ka.
-Mo​žda je sela u za​ve​tri​nu neke od pe​šča​nih dina? - pri​me​tio je Sved​berg
-Ovo je njena plaža - rekao je Valander. - Kada ide na plažu, dolazi ovde. Ti
tra​ži u jed​nom prav​cu, ja ću u dru​gom
Svedberg se vratio u pravcu Koseberge a Valander je nastavio ka istoku. Pokušao
je da se ubedi kako je briga koju je osećao bila bespotrebna. Njoj se ništa nije
dogodilo. Nije mogao da razume zašto nije ostala u kući onako kako mu je obećala.
Zar je moguće da nije shvatila svu ozbiljnost situacije, uprkos svemu što se
do​go​di​lo?
Po​vre​me​no se osvr​tao ka Sved​ber​gu. Od nje i da​lje nije bilo ni tra​ga ni gla​sa.
Valander je najednom pomislio na Roberta Okerbluma. On bi u ovakvoj situaciji
izgovorio molitvu, rekao je sam sebi. Ja nemam boga kome mogu da se pomolim.
Ne​mam čak ni du​ho​ve kao Vik​tor Ma​ba​ša. Sve što imam su moja ra​dost i moja tuga.
Gore na litici je stajao čovek sa psom i gledao u more. Valander ga je pitao da li
je video jednu devojku koja je sama šetala plažom. Covek je odmahnuo glavom. Bio
je već dva​de​set mi​nu​ta sa psom na pla​ži i nije ni​ko​ga vi​deo.
-Ni​ste vi​de​li ne​kog mu​škar​ca? - pi​tao je Va​lan​der i opi​sao mu Ko​no​va​len​ka
Čo​vek je po​no​vo od​mah​nuo gla​vom.
Valander je nastavio. Osetio je kako mu je bilo hladno iako je prolećni vetar bio
topao, Ubrzao je korak. Plaža mu se činila beskonačno dugom. Ponovo se osvrnuo.
Svedberg je već bio poprilično poodmakao, ali je Valander mogao da vidi kako je

287
po​red nje​ga sta​jao neko. Sved​berg je po​čeo da mu maše.
Valander je sve vreme trčao. Kada je prišao Svedbergu i Lindi, bio je sav
za​di​han. Dok je po​ku​ša​vao da po​vra​ti dah, ne​tre​mi​ce ju je po​sma​trao.
-Nije tre​ba​lo da na​pu​štaš kuću, a ipak si to ura​di​la - re​kao je
-Mi​sli​la sam da to ne pod​ra​zu​me​va šet​nju po pla​ži - re​kla je
-Bar ne dok je dan. Zar se loše stva​ri ne de​ša​va​ju noću
Sved​berg je vo​zio, a njih dvo​je su se​de​li po​za​di.
-Šta da ka​žem dedi? - pi​ta​la je
-Ništa - odgovorio je Valander. - Ja ću da pričam sa njirn večeras. Sutra ću da
igram kar​te sa njim i to će ga ora​spo​lo​ži​ti
Ras​ta​li su se is​pred kuće.
Sved​berg i Va​lan​der su se od​ve​zli na​zad u Šern​sund.
-Že​lim da neko poč​ne da osma​tra kuću već ve​če​ras - re​kao je Va​lan​der
-Idem smesta u policijsku stanicu da razgovaram sa Martinsonom - odgovorio je
Sveđ​berg. - Ne​ka​ko ćemo to sre​di​ti
-Jedan policijski automobil parkiran na glavnom putu - rekao je Valander. - želim
da se vidi kako je kuća pod pri​smo​trom
Sved​berg se spre​mao da ode.
-Potrebno mi je nekoliko dana - rekao je Valander. - Do tada morate da nastavite
sa po​tra​gom za mnom. Že​lim da po​vre​me​no na​zo​veš ovaj broj
-Šta da ka​žem Mar​tin​so​nu? - pi​tao se Sved​berg
-Da si sam došao na ideju da se kuća mog oca drži pod prismotrom - rekao je
Va​lan​der. - Upo​tre​bi koji god ho​ćeš ar​gu​ment
-Si​gu​ran si da ne že​liš da is​pri​čam Mar​tin​so​nu
-Do​volj​no je što ti znaš gde sam - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Svedberg se odvezao. Valander je otišao do kuhinje i ispržio dva jaja. Dva sata
ka​sni​je se vra​tio trans​port ko​nja.
-Da li je po​be​di​la? - pi​tao je Va​lan​der kada se Sten Vi​den po​ja​vio u ku​hi​nji
-Po​be​di​la je - od​go​vo​rio je. - Ali, bilo je te​sno
Pe​ters i No​ren su se​de​li u svom pa​trol​nom au​to​mo​bi​lu i pili kafu.
Obojica su bila lošeg raspoloženja. Svedberg im je naredio da paze na kuću u
kojoj je živeo Valanderov otac. Nijedna smena nije bila tako duga kao ona u kojoj je
automobil stajao u mestu. Sada su tu morali da ostanu dok ne dođe druga smena, a
tome je bilo još mno​go sati. Bilo je pola je​da​na​est uve​če. Spu​stio se su​ton.
-Šta mi​sliš da se de​si​lo sa Va​lan​de​rom? - pi​tao je Pe​ters
-Nemam ideju - odgovorio je Noren. - Koliko puta moram to da ponovim? Ne
znam
-Teško je o tome ne razmišljati - nastavio je Peters. – Sedim i mislim se da nije

288
mo​žda al​ko​ho​li​čar
-Oda​kle ti to
-Se​ćaš se da su ga uhva​ti​li pi​ja​nog za vo​la​nom
-To nije isto kao biti al​ko​ho​li​čar
-Ne, ali ipak
Raz​go​vor je za​mro. No​ren je iza​šao iz au​to​mo​bi​la i stao da se po​mo​kri.
U tom trenutku je primetrio odsjaj vatre. Prvo je pomislio kako su u pitanju bili
fa​ro​vi au​to​mo​bi​la, ali je za​tim vi​deo i dim.
-Ne​gde gori! - do​vik​nuo je Pe​ter​su
Pe​ters je iza​šao iz au​to​mo​bi​la.
-Da ne gori šuma? - pi​tao se No​ren
Vatra je gorela u šumarku kraj najbližih njiva. Međutim, teško je bilo odrediti
tač​nu lo​ka​ci​ju po​što je po​druč​je bilo bre​žulj​ka​sto.
-Naj​bo​lje je da ode​mo i ba​ci​mo po​gled - re​kao je Pe​ters
-Svedberg je rekao da ne smemo da napustimo svoj položaj - primetio je Noren. -
Ma šta god da se de​si​lo
-Tre​ba nam naj​vi​še de​set mi​nu​ta - re​kao je Pe​ters. - Naša je du​žnost da de​lu​je​mo u
slu​ča​ju po​ža​ra
-Prvo na​zo​vi Sved​ber​ga i za​tra​ži do​zvo​lu - re​kao je No​ren
Ma, ’ajde, tre​ba nam mak​si​mal​no de​set mi​nu​ta. Čega se pla​šiš?
-Ne pla​šim se ni​če​ga - od​go​vo​rio je No​ren. - Na​re​đe​nje je na​re​đe​nje
Ipak je bilo onako kako je Peters hteo. Krenuli su u rikverc i potražili mesto na
kome je gorela vatra. Kada su se približili kolskim putem, videli su da je bila
zapaljena stara benzinska kanta. Neko ju je napunio papirom i plastikom koja je
plamenovima davala jasan sjaj. Kada su Noren i Peters stigli, vatra se skoro sasvim
uga​si​la.
-Čud​no doba dana za spa​lji​va​nje đu​bre​ta - re​kao je Pe​ters i osvr​nuo se na​o​ko​lo
Tamo nije bilo ni​ko​ga.
-Ide​mo na​zad - re​kao je No​ren
Dvadesetak minuta kasnije, bili su ponovo ispred kuće na koju je trebalo da paze.
Sve je delovalo u savršenom redu. Svetla su bila pogašena. Valanderovi otac i ćerka
su spa​va​li.
Mnogo sati kasnije je stigla druga smena u vidu Svedberga koji je lično preuzeo
osma​tra​nje.
-Sve je mir​no - re​kao je Pe​ters
Nije po​me​nuo iz​let do za​pa​lje​ne ben​zin​ske kan​te.
Sved​berg je se​deo u svom au​to​mo​bi​lu i dre​mao. Do​šla je zora i sva​nu​lo je.
Oko osam sati je počeo da se pita zašto niko nije izlazio iz kuće. Znao je da je

289
Va​lan​de​rov otac usta​jao vrlo rano.
U pola devet je osetio da nešto nije u redu. Izašao je iz automobila i prešao preko
dvo​ri​šta, sve do ula​znih vra​ta. Uhva​tio se za kva​ku.
Vrata su bila otključana. Zazvonio je i sačekao. Niko nije otvarao. Ušao je u
mračan hodnik i osluškivao. Sve je bilo tiho. Odjednom mu se učinilo da je odnekuda
čuo grebuckanje. Zvučalo je kao miš koji je pokušavao da izađe iz zida. Pratio je zvuk
sve dok se nije obreo ispred jednih zatvorenih vrata. Pokucao je. U odgovor mu je
došlo potmulo roptanje. Naglo je otvorio vrata. Valanderov otac je ležao zavezan u
svom kre​ve​tu sa le​plji​vom tra​kom pre​ko usta.
Svedberg se zaledio. Oprezno je skinuo traku sa starčevih usta i odrešio konopac.
Zatim je pretražio celu kuću. U sobi za koju je pretpostavio da je pripadala Lindi, nije
bilo ni​ko​ga. U kući nije bilo ni​ko​ga sem Va​lan​de​ro​vog oca.
-Kada se to de​si​lo? - pi​tao je
-Pro​šle noći - re​kao je Va​lan​de​rov otac. - Oko pola je​da​na​est
-Ko​li​ko ih je bilo
-Je​dan
-Je​dan
-Jed​na oso​ba, ali bio je na​o​ru​žan
Svedberg je ustao. Glava mu je bila sasvim prazna. Otišao je do telefona i nazvao
Va​lan​de​ra.

290
 26.

Ki​seo mi​ris zim​skih ja​bu​ka.

To je bilo prvo što joj je proletelo kroz glavu kada se probudila. Ali, čim je
otvo​ri​la oči u tami, nije osta​lo ni​šta sem sa​mo​će i stra​ha. Le​ža​la je na ka​me​nom podu i
oko nje je vonjalo na vlažnu zemlju. Iako joj je strah izoštrio sva čula, nisu se čuli
nikakvi zvuci. Oprezno je jednom rukom opipala hrapavu površinu poda. Nije bio
izliven, već izveden u kamenu. Bilo joj je jasno da se nalazila u podrumu. U kući na
Osterlenu u kojoj je živeo njen deda i iz koje je bila brutalno oteta od strane
ne​po​zna​tog čo​ve​ka, na​la​zio se sli​čan pod u po​dru​mu za krom​pir.
Kada više nije biio ničega drugog što su njena čula mogla da registruju, osetila je
mučninu i glavobolju koje su lagano rasle. Nije mogla da kaže koliko dugo vremena se
nalazila u tami i tišini, zato što je njen ručni sat ostao da leži na noćnom stočiću kraj
kreveta. Ipak je imala utisak da je prošlo već dosta sati otkako su je probudili i
od​vu​kli iz kuće.
Njene ruke su bile slobodne, ali zato je imala okove oko članaka nogu. Kada ih je
opipala prstima, videla je da je postojao katanac. Saznanje da je bila okovana
lancima učinilo je da je zadrhtala. Pomislila je kako su ljude obično vezivali
konopcima koji su bili mekši, pokretljiviji. Lanci su pripadali prošlosti, ropstvu i
dav​noj var​var​skoj isto​ri​ji.
Ono što je bilo najgore u trenutku buđenja, bila je odeća koju je nosila. Smesta je
osetila kako nije bila njena, već strana po svojoj formi, bojama koje nije mogla da
vidi nego da oseti pod prstima, kao i po jakom mirisu praška za rublje. To nije bila
njena odeća i neko joj ju je navukao na telo. Neko je skinuo njenu spavaćicu i obukao
je u sve od donjeg rublja do čarapa i cipela. To je bio napad na intimnost od kojeg joj
je pozlilo. Vrtoglavica se pojačavala; uhvatila se šakama za glavu i njihala se
napred-nazad. To nije moguće, mislila je očajnički. Ali, bilo je moguće i čak je
mogla i da se priseti onoga što se dogodilo. Sanjala je o nečemu, ali više nije znala o
čemu. Probudilo ju je to što joj je neki muškarac pritisnuo maramicu na nos i usta.
Mogla je da oseti oštar miris pre nego što ju je obuzeo omamljujući, opijajući osećaj.
Svetlost lampe koja je stajala ispred kuhinjskih vrata se reflektovala u njenu sobu.
Ugledala je jednog muškarca ispred sebe. Njegovo lice je bilo sasvim blizu kada se
nadvio nad njom. Sada kada je o njemu razmišljala, setila se kako se jako osećao na
kolonjsku vodu iako je bio neobrijan. Nije ništa govorio. Iako je u sobi bilo mračno,
mogla je da vidi njegove oči za koje je mislila da ih nikada neće zaboraviti. Od tog
mo​men​ta ni​če​ga se više nije se​ća​la.
Znala je zašto se to dogodilo. Čovek koji je stajao nagnut nad njom i koji ju je

291
omamio morao je biti isti onaj čovek koga je jurio njen otac. Njegove oči su bile oči
Konovalenka kakvog je zamišljala. Čoveka koji je ubio Viktora Mabašu, jednog
policajca i koji je želeo da ubije još jednog - njenog oca. On se ušunjao u njenu sobu,
obu​kao je i oko​vao je u lan​ce.
Kada se kapak od podruma otvorio, bila je potpuno nespremna. Kasnije je
pomislila kako je muškarac verovatno stajao ispred i osluškivao. Svetlost koja se
probila kroz otvor, bila je veoma jaka, čak možda i namerno tako nameštena da bi je
zaslepila. Ugledala je merdevine koje su se spustile i par braon cipela i pantalone
koje su se približavale. Kao poslednje, isto ono lice i iste oči koje su je posmatrale
pošto je bila drogirana. Skrenula je pogled da ne bi bila zaslepljena i da se sav njen
strah ne bi vratio punom snagom i paralisao je. Primetila je da je podrum bio mnogo
veći nego što je mi​sli​la. U mra​ku su je zi​do​vi i ta​va​ni​ca pri​ti​ska​li. Mo​žda se na​la​zi​la u
po​dru​mu koji se pro​te​zao is​pod cele osno​ve kuće.
Čovek je stajao tako da je zaklanjao svetlost koja je dolazila odozo. U jednoj ruci
je držao džepnu lampu. U drugoj je imao predmet od metala koji nije mogla odmah da
ra​za​zna.
Po​tom je ot​kri​la da su to bile ma​ka​ze.
Počela je da viče, prodorno, iskidano. Pomislila je da se spustio merdevinama da
je ubije i da će to učiniti makazama. Uhvatila se za lance oko nogu i počela da ih kida,
kao da je mislila da može da se oslobodi. Sve vreme ju je osvetljavao džepnom
lam​pom i nje​go​vo lice se pre​tvo​ri​lo u si​lu​e​tu u po​za​di​ni jake sve​tlo​sti.
Odjednom je uperio lampu u nju. Držao ga je ispod brade tako da je njegovo lice
izgledalo kao beživotna lobanja. Zaćutala je. Vriska joj je samo povećavala strah.
Osetila je veliki umor. Nešto joj je govorilo kako je bilo suviše kasno i da nije imalo
smi​sla pru​ža​ti ot​por.
Lo​ba​nja je po​če​la da go​vo​ri.
-Vičeš za džabe - rekao je Konovalenko. - Niko te ne čuje, a i rizikuješ da me
iz​ner​vi​raš. Ako se to desi, po​vre​di​ću te. Naj​bo​lje ti je da ću​tiš
Po​sled​nje reči je iz​go​vo​rio ša​pa​tom.
Tata, mi​sli​la je. Po​mo​zi mi.
Sve se zatim odigralo jako brzo. Istom rukom kojom je držao džepnu lapmu,
povukao ju je za kosu, povukao nagore i počeo da je seče. Trgnula se od bola i
iznenađenja. Držao ju je tako jako, da nije mogla da se pomeri. Čula je suv zvuk
naoštrenih makaza koje su sekle oko njenog vrata, neposredno iza ušnih školjki. Išlo je
jako brzo. Odjednom ju je pustio i mučnina joj se povratila. Odsečena kosa je bio još
jedan napad na njenu intimu, na isti način na koji ju je ranije obukao dok je ležala u
ne​sve​snom sta​nju.
Ko​no​va​len​ko je smo​tao kosu u klup​če i sta​vio je u džep.

292
 On je bolestan, mislila je. On je lud, sadista, bezuman čovek koji ubija bez griže
sa​ve​sti.
Misli su joj bile prekinute Konovalenkovim glasom. Džepna lampa je
osvetljavala lančić koji je nosiia oko vrata. Privezak je predstavljao liru i dobila ga
je od svo​jih ro​di​te​lja za pet​na​e​sti ro​đen​dan.
-Ski​ni lan​čić - re​kao je Ko​no​va​len​ko
Uradila je onako kao što joj je naredio i pazila da ne dodirne njegove ruke dok mu
je pružala lančić. Napustio ju je bez reči, popeo se uz merdevine, ponovo zatvorio
ka​pak i pre​pu​stio je tami.
Sklupčala se, na stranu, sve dok nije dotakla jedan od zidova. Otpuzala je do
naj​bli​žeg ćo​ška. Tu je po​ku​ša​la da se sa​kri​je.
Već prethodne večeri, a posle uspešne otmice policajčeve ćerke, Konovalenko je
proterao Tanju i Sikozi Tsikija iz kuhinje. Imao je veliku potrebu da bude sam, a za to
mu je najbolje odgovarala kuhinja. Poslednja kuća koju je Rajkov iznajmio u svome
životu, bila je tako koncipirana da je kuhinja bila i najveća prostorija. Bila je
nameštena u starinskom stilu sa nepokrivenim gredama, šporetom na drva i
otvorenom vitrinom za posuđe. Na jednom od zidova su visili lonci i šerpe od bakra.
Konovalenko se prisetio svog detinjstva u Kijevu i velike kuhinje kolhoza u kome je
nje​gov otac bio po​li​tič​ki ko​me​sar.
Sa zaprepašćenjem je shvatio da mu je nedostajao Rajkov. Nije se radilo samo o
tome što je sada morao sam da se bavi praktičnim poslovima, već i o osećanju koje
nije mogao da okarakteriše ni kao tugu ni kao melanholiju, nego kao nešto što je
nalikovalo potištenosti. Tokom silnih godina provedenih u službi KGB-a, njegovo
vrednovanje života, ne računajući sebe samog i svoje dvoje dece, svelo se na one koji
su bili praktični i na one koji su bili zamenljivi: Sve vreme je bio okružen smrću i
sentimentalne reakcije su se vremenom sasvim izgubile. Ali, Rajkovljeva smrt ga je
potresla i to je učinilo da je još više mrzeo policajca koji mu je stalno presecao put.
Sada je u svojoj milosti imao njegovu ćerku i znao je kako će mu poslužiti kao
mamac. Pomisao na osvetu nije mogla da ga sasvim oslobodi potištenosti. Sedeo je u
kuhinji i pažljivo ispijao votku da se ne bi previše opio. Povremeno se posmatrao u
ogledalu koje je visilo na zidu. Najednom je pomislio kako mu je lice bilo ružno. Da
li je počeo da stari? Da li je raspad sovjetske imperije slomio i deo njegove čvrstine i
hlad​no​će?
U dva sata ujutro, kada je Tanja već bila zaspala ili se makar pravila da jeste, i
kada se Sikozi Tsiki zatvorio u svoju sobu, otišao je do telefona i nazvao Jana
Klejna. Dugo je razmišljao šta da mu kaže. Došao je do zaključka da nije bilo
potrebe kriti kako je jedan od njegovih pomoćnika poginuo. Nije štetilo staviti Klejnu
do znanja kako Konovalenkov posao nije bio bez rizika. Zatim je odlučio da ga još

293
jednom slaže. Reći će mu da je problematičan policajac bio likvidiran. Toliko je bio
siguran u svoj uspeh, sada kada je držao njegovu ćerku u svom podrumu, da se usudio
da una​pred ob​ja​vi Va​lan​de​ro​vu smrt.
Jan Klejn ga je saslušao i nije davao nekakve specijalne komentare. Konovalenko
je znao da je ćutanje bila najbolja ocena za usluge koju je od Klejna mogao dobiti.
Klejn ga je obavestio kako bi Sikozi Tsiki uskoro trebao da se vrati za Južnoafričku
Republiku. Pitao je Konovalenka da li je imao nekih sumnji u njegovu korisnost i da li
je pokazivao slabosti slične Mabašinima. Konovalenko ga je uverio da nije. I to je
bila izjava bez pokrića. Vreme koje je do tada posvetio Sikozi Tsikiju, bilo je veoma
ograničeno. Jeste mu delovao kao neko ko je bio emocionalno skamenjen. Ili se
uopšte nije smejao, ili jako retko, jako je kontrolisao svoja osećanja i bio je
besprekorno odeven. Mislio je na to kako će ga, čim se otarasi Valandera i njegove
ćerke, nekoliko dana intenzivno učiti onome što je trebao da zna. Znači, već je
obećao da Sikozi Tsiki neće da omane i Jan Klejn je zvučao zadovoljno. Završili su
razgovor dogovorom da će se Konovalenko ponovo oglasiti za tri dana. Tada će
do​bi​ti pre​ci​zne in​struk​ci​je o Tsi​ki​je​vom po​vrat​ku u Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku.
Razgovor sa Klejnom mu je povratio deo energije za koji je mislio da ga je
izgubio u potištenosti oko Rajkovljeve smrti. Seo je za kuhinjski sto i razmišljao o
lakoći s kojom je sproveo otmicu. Bilo mu je potrebno svega nekoliko sati, od
Tanjine posete policijskoj stanici, da sazna gde se nalazila starčeva kuća. Sam je
okrenuo tamošnji broj i javila mu se kućna pomoćnica. Predstavio se kao radnik
pošte i pitao da li ima promena u adresi, jer su već spremali telefonski katalog za
narednu godinu. Tanja je kupila detaljnu kartu Skonea u Istadskoj knjižari, te su tako
mogli smesta da se odvezu do kuće i da je drže na oku. Spremačica je napustila kuću
kasno po podne, a nekoliko sati kasnije, na glavnom putu se parkirao policijski
automobil. Kada se uverio da nije dolazilo pojačanje, na brzinu se odlučio da izvede
taktički manevar. Vratio se do kuće u Tomelili, spremio kantu benzina koju je
pronašao u šupi i dao instrukcije Tanji šta da radi. Odvezli su se nazad do kuće
Valanderovog oca sa dva automobila, od kojih su jedan unajmili na okolnoj
benzinskoj pumpi, pronašli su šumarak, usaglasili vreme i zatim otišli svaki na svoj
posao. Tanja se postarala da se vatra rasplamsa na željeni način i zatim, baš onako
kako je bilo isplanirano, uspela da se izgubi pre nego što su policajci došli da
provere šta je gorelo. Konovalenko je znao da je imao malo vremena na
raspolaganju, ali to je za njega bio samo još veći izazov. Velikom brzinom je obio
vrata, zavezao i ućutkao starca u krevetu, omamio ćerku i izneo je do automobila. Za
to sve mu je bilo dovoljno deset minuta i odvezao se pre nego što su se policajci
vratili. Tanja je preko dana kupila odeću za devojku i obukla je dok je ova još bila u
nesvesnom stanju. Onda ju je on sneo u podrum i zavezao joj noge lancem koji je

294
osigurao katancem. Sve je prošlo bez ikakvih komplikacija. Primetio je ukras na
njenom vratu i znao d$ bi je njen otac po njemu mogao identifikovati. Istovremeno je
želeo da Valander ima sasvim drugačiju sliku čitave situacije, nesumnjivu predstavu o
tome šta je Konovalenko bio spreman da učini. Tada je odlučio da joj odseče kosu i
pošalje mu je zajedno sa lančićem. Odsečena ženska kosa miriše na propast i smrt,
mi​slio je. On je po​li​ca​jac i ra​zu​me​će po​ru​ku.
Konovalenko je usuo još jednu čašu votke i bacio pogled kroz kuhinjski prozor.
Već je bila zora. Vazduh je bio topao, što ga je navelo da pomisli kako će uskoro
živeti pod večnim suncem, daleko od klime u kojoj čovek nikada nije znao kakvo će
vre​me biti.
Legao je da odspava nekoliko sati. Kada se probudio, smesta je pogledao na
ručni sat. Bilo je devet i petnaest, ponedeljak 18. maja. Sada je Valander već morao
biti in​for​mi​san o ne​stan​ku svo​je ćer​ke i oče​ki​vao je Ko​no​va​len​ka da se ogla​si.
Neka pričeka, mislio je Konovalenko. Svakim satom će ga tišina sve više
pri​ti​ska​ti i nje​go​va bri​ga će biti veća od mo​guć​no​sti da je kon​tro​li​še.
Kapak koji je vodio ka podrumu u kome se devojka nalazila, bio je tačno iza
nje​go​ve sto​li​ce. Po​vre​me​no je oslu​ški​vao na zvu​ke, ali dole je sve bilo tiho.
Konovalenko je sedeo još neko vreme i zamišljeno gledao kroz prozor. Potom je
ustao, do​hva​tio spre​mlje​ni ko​ve​rat i u nje​ga je sta​vio od​se​če​nu kosu i lan​čić.
Usko​ro će na​zva​ti Va​lan​de​ra.
Vest o Lindinoj otmici je u Valanderu izazvala napad vrtoglavice. Osetio je i
očajanje i bes. Sten Viden, koji se slučajno našao u kuhinji kada je stigao poziv i bio
taj koji se javio na telefon, zaprepašćeno je posmatrao dok je Valander čupao telefon
iz zida da bi ga potom bacio kroz otvorena vrata ka Videnovoj kancelariji. Tek posle
toga je video Valanderov strah. Bio je sasvim neskriven, sasvim nag. Viden je smesta
shvatio kako se nešto užasno dogodilo. Kod njega je sažaljenje obično stvaralo
oprečne reakcije, što se ovoga puta nije dogodilo. Valanderov bol zbog onoga što se
dogodilo njegovoj ćerci i zbog nemoći da nešto uradi, teško su ga pogodili. Čučnuo je
po​red nje​ga i po​tap​šao ga po ra​me​nu.
Svedberg je u toku tog kratkog vremena razvio neverovatnu energiju. Pošto se
uverio da Valanderov otac nije bio povređen, pa čak ni da nije bio preterano u šoku,
nazvao je Petersa na kućni broj. Javila se njegova žena i saopštila mu kako je Peters
spavao posle noćne smene. Svedberg joj je neumoljivo stavio do znanja da mora da
ga probudi. Kada se Peters ošamućen javio na telefon, Svedberg mu je dao pola sata
da pronađe Norena i da se obojica nacrtaju ispred kuće koju su prethodno veče
trebali da paze. Peters, koji je dobro poznavao Svedberga, znao je kako ga ovaj
nikada ne bi probudio da se nešto ozbiljno nije dogodilo. Nije postavljao nikakva
pitanja, već je obećao da će požuriti. Nazvao je Norena i kada su došli ispred dedine

295
kuće da se sretnu sa Svedbergom, dočekala ih je brutalna vest o onome što se
do​go​di​lo.
-Mogu samo da kažem onako kako je bilo - rekao je Noren, koji je već prethodno
veče imao predosećaj da nešto nije bilo sasvim kako treba sa zapaljenom kantom
ben​zi​na
Svedberg je saslušao Norena. Peters koji je prethodne večeri insistirao da odu i
istraže izvor vatre, nije rekao ništa. Noren nije na njega prebacio krivicu, već je stvar
pred​sta​vio tako kao da su obo​ji​ca do​ne​la odlu​ku.
-Za obojicu se iskreno nadam da se Valanderovoj ćerci ništa nije dogodilo -
re​kao je Sved​berg
-Ote​ta? - pi​tao je No​ren. - Ko ju je oteo i za​što
Sved​berg ih je ozbilj​no po​gle​dao pre nego što je od​go​vo​rio.
-Sada od vas moram da dobijem obećanje koje će, ukoliko ga održite, garantovati
da ću da zaboravim kako ste sinoć postupili protiv mog naređenja - rekao je. -
Uko​li​ko se de​voj​ci ni​šta ne do​go​di, niko neće sa​zna​ti o va​šoj gre​šci. Da li je to ja​sno
Obo​ji​ca su po​tvrd​no klim​nu​la gla​vom.
-Niti ste čuli niti videli bilo kakav požar sinoć - rekao je. - I pre svega,
Va​lan​de​ro​va ćer​ka nije ote​ta. Dru​gim re​či​ma, ni​šta se ri​i​je do​go​di​lo
Pe​ters i No​ren su ga gle​da​li sa ne​ra​zu​me​va​njem.
-Mislim ono što kažem - ponovio je Svedberg. - Ništa se nije dogodilo i to
morate sve vreme imati na umu. Ništa drugo. Zapravo mi morate verovali na reč kada
kažcm da je to jako va​žno
-Da li mo​že​mo ne​što da uči​ni​mo? - pi​tao je Pe​ters
-Da. Idi​te kući i na​sta​vi​te da spa​va​te - re​kao je Sved​berg
Svedberg je potom bezuspešno pokušavao da pronađe bilo kakav trag u kući i u
dvorištu. Tražio je po šumarku na kome se nalazila kanta od benzina. Postojao je samo
trag automobilskih guma koji je donde vodio i to je biio sve. Vratio se u kuću i još
jednom popričao sa Valanderovim ocem. Sedeo je u kuhinji i ispijao, još uvek jako
upla​šen, svo​ju kafu.
-Šta se de​si​lo? - pi​tao je za​bri​nu​to. - Unu​ka je ne​sta​la
Ne znam - iskre​no je od​go​vo​rio Sved​berg. - Si​gur​no će se sve do​ve​sti u red.
-Misliš? - rekao je Valanderov otac. Njegov glas je bio pun sumnje. - Čuo sam
pre​ko te​le​fo​na ko​li​ko je Kurt bio uz​ne​mi​ren. Gde je on? Šta se to de​ša​va
Najbolje je da vam on lično objasni - rekao je Svedberg i ustao. - Idem da se
na​đem sa njim.
-Po​zdra​vi ga - re​kao je otac jed​no​stav​no. - Reci mu da sam do​bro
-Hoću - re​kao je Sved​berg i oti​šao
Kada se Svedberg pojavio, Valander je stajao bos na šljunku ispred kuće Stena

296
Videna. Već je bilo skoro pola jedanaest. Svedberg je Valanderu već rapolju u
detalje ispričao sve ono što se moralo dogoditi. Nije izostavio deo o tome kako su
Peters i Noren bili prevareni i kako su na kratko napustili svoju stražu. Tek na kraju
mu je pre​neo po​zdra​ve od oca.
Iako je Valander sve vreme pažljivo slušao, Svedberg je imao utisak da je deo
njega bio odsutan. Pod normalnim okolnostima, mogao je da mu uhvati pogled dok je
sa njim razgovarao. Sada je njegov pogled lutao naokolo bez cilja. Svedberg je
po​mi​slio kako se na​la​zio kod svo​je ćer​ke, tamo gde je dr​ža​na za​ro​blje​na.
-Nema tra​go​va? - pi​tao je Va​lan​der
-Ni​jed​nog
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom. Ušli su u kuću.
-Pokušavao sam da razmislim - rekao je Valander kada su seli. Svedberg je video
da su mu se ruke tre​sle
-To je naravno bio Konovalenko - nastavio je. - Baš ono čega sam se plašio. Sve
je moja greška. Trebalo je da budem tamo i sve bi bilo drugačije. Sada se koristi
mojom ćerkom da bi došao do mene. Očigledno da nema drugih pomoćnika, već
de​lu​je na svo​ju ruku
-Ima jednog pomoćnika - oprezno je primetio Svedberg. - Ukoliko sam dobro
razumeo Petersa i Norena, nije mogao sam da zapali kanru sa benzinom i da potom
za​ve​že tvog oca i otme tvo​ju ćer​ku
Va​lan​der je raz​mi​šljao neko vre​me.
-Kantu sa benzinom je zapalila Tanja - rekao je. - Žena Vladimira Rajkova. -
Znači, dvoje ih je i ne znamo gde se nalaze. Pretpostavljam da su negde na selu i to
blizu Istada u kući na jako izolovanom položaju. U jednoj su kući koju bismo, u
dru​ga​či​joj si​tu​a​ci​ji, si​gur​no pro​na​šli. Sada je to ne​mo​gu​će
Sten Viden je tihim korakom prišao stolu i postavio termos sa kafom. Valander ga
je po​gle​dao.
-Po​treb​no mi je ne​što jače - re​kao je
Sten Viden se vratio sa polupraznom flašom viskija. Valander je otpio gutljaj
di​rekt​no iz fla​še, ni ne za​hva​liv​ši se.
-Pokušao sam da predvidim šta će se desiti - rekao je Valander. - Kontaktiraće sa
mnom, zvaće me na očevu kuću. Tamo ću da čekam da se javi. Ne znam šta će da mi
predloži. U najboljem slučaju - moj život u zamenu za njen. Ono najgore ni ne smem
da za​mi​slim
Po​gle​dao je u Sved​ber​ga.
-Tako sam raz​mi​šljao. Da li sam mi​slio po​gre​šne mi​sli
-Najverovatnije si u pravu - odgovorio je Svedberg. - Pitanje je samo šta ćemo da
po​du​zme​mo

297
 -Niko neće ništa da poduzima - rekao je Valander. - Ne želim policiju oko kuće,
ništa. Konovalenko je u stanju da nanjuši i najmanju opasnost. Moram da budem sam
sa ocem u kući. Tvoj za​da​tak je da se po​sta​raš da se niko ne po​ja​vi
-Ne možeš sam da se nosiš sa ovom situacijom - rekao je Svedberg. - Moraš da
nam do​zvo​liš da ti po​mog​ne​mo
-Ne želim da moja ćerka umre - odgovorio je Valander jednostavno. - Sam sam u
igri
Svedberg je shvatio da je razgovor bio okončan. Valander je doneo odluku koju
nije že​leo da me​nja.
-Od​ve​šću te do Lo​de​ru​pa - re​kao je Sved​berg
-Nije po​treb​no. Mo​žeš da uz​meš ’du​e​ta’ - re​kao je Sten Vi​den
Va​lan​der se slo​žio.
Kada je ustao, za​ma​lo je pao. Pri​dr​žao se za ivi​cu sto​la.
-Nije mi ni​šta - re​kao je
Sved​berg i Sten Vi​den su iz dvo​ri​šta po​sma​tra​li dok se uda​lja​vao ’du​e​tom’.
-Kako li će se ovo za​vr​ši​ti? - pi​tao je Sved​berg
Sten Vi​den nije od​go​vo​rio.

Kada je Va​lan​der sti​gao u Lo​de​rup, nje​gov otac je sli​kao u ate​ljeu.

Valander je prvi put video da je njegov otac odstupio od svog večnog motiva,
pejzaža u večernjem suncu, sa ili bez fazana u prvom planu. Sada je stajao i slikao
drugi pejzaž, tamniji, haotičniji. U kompoziciji nije bilo nikakvog reda. Suma je rasla
di​rekt​no iz je​ze​ra, dok su pla​ni​ne iz po​za​di​ne štr​ča​le ka po​sma​tra​ču.
Odložio je četkice tek posle dužeg vremena. Kada se okrenuo, Valander je video
da je bio upla​šen.
-Ide​mo unu​tra - re​kao je otac. - Po​moć​ni​cu sam po​slao kući
Otac je položio svoju ruku na Valanderovo rame. Nije mogao da se seti
po​sled​njeg puta kada je otac uči​nio ta​kav gest.
Kada su ušli u kuću, Valander mu je ispričao o svemu što se desilo. Video je kako
otac nije mogao da pohvata sve događaje koji su se preplitali, ali je ipak hteo da mu
da pregled svega onoga što se dogodilo u protekle tri nedelje. Nije hteo da prećuti da
je ubio čoveka, niti da se njegova ćerka nalazila u velikoj opasnosti. Čovek koji ju je
držao zarobljenu i koji mu je oca vezao u njegovom krevetu, bio je apsolutno
bez​ob​zi​ran.
Otac je na​po​slet​ku te​ško po​gle​dao u svo​je ruke.
-Rešiću ovaj problem - rekao je Valander. - Ja sam dobar policajac. Sačekaću da
me taj čo​vek na​zo​ve i onda će da bude šta će da bude. Mo​žda će se oteg​nu​ti do su​tra
Popodne se pretvorilo u veče a da Konovalenko nije stupio u očekivani kontakt.

298
Svedberg je zvao dva puta, ali Valander nije imao nikakvih novosti. Takođe je
poslao oca u atelje da nastavi sa slikanjem. Nije imao srca da ga gleda kako sedi u
kuhinji i zuri u svoje ruke. Pod normalnim okolnostima, Valanderov otac bi dobio
napad besa što je morao da trpi sinovljevo komandiranje, ali sada se samo podigao i
otišao. Valander se šetao gore-dole, seo je za trenutak za sto i smesta ponovo ustao.
Povremeno je izlazio u dvorište i gledao preko njiva, posle čega bi se vratio unutra i
nastavio da se šetka. Dva puta je bezuspešno pokušavao da jede. Agonija, briga i
nemoć su ga sputavale u razmišljanju. Nekoliko puta mu se u podsvesti javio Robert
Okerblum, ali ga je gonio, uplašen same pomisli od alegorije koju je njegovo
ja​vlja​nje no​si​lo.
Bilo je kasno uveče, a Konovalenko se još uvek nije oglašavao. Svedberg ga je
nazvao da mu saopšti kako je od sada bio na kućnoj adresi. Valander je pozvao Stena
Videna a da nije imao šta da mu kaže. U deset sati je poslao oca na spavanje. Ispred
prozora se videlo svetlo prolećne večeri. Neko vreme je sedeo na stepenicama kod
ulaznih vrata. Kada je bio siguran da je otac spavao, pozvao je Baibu Liepu u Rigi.
Prvo se niko nije javljao, ali kada je pokušao pola sata kasnije, bila je kod kuće.
Sasvim staloženo joj je ispričao kako je njegovu ćerku oteo jako opasan čovek.
Re​kao joj je kako nema ni​ko​ga sa kim može da pri​ča i u tom tre​nut​ku je znao kako je to
bila istina. Onda ju je još jednom zamolio da mu oprosti zbog poziva one noći kada se
napio i probudio je. Pokušao je da joj opiše svoja osećanja, ali mu to nije najbolje
pošlo za rukom. Engleske reči su mu zvučale suviše udaljenim. Pre nego što je
prekinuo razgovor, obećao joj je da će se ponovo javiti. Slušala ga je bez reči za
skoro čitavo vreme telefonskog razgovora. Kasnije se pitao da li je zaista razgovarao
sa njom ili je sve to umi​slio.
Proveo je noć bez sna. S vremena na vreme bi seo u neku od očevih pohabanih
fotelja i zažmurio. Ali, čim bi bio na pragu da zaspi, trgnuo bi se. Ponovo je počeo da
se šetka i činilo mu se kao da je putovao kroz ceo svoj život. Pred zoru je posmatrao
jed​nog usa​mlje​nog zeku koji je ne​po​mič​no se​deo na pro​plan​ku.
Već je bio uto​rak, 19. maj.
Ne​po​sred​no pre pet sati, po​če​la je da pada kiša.

Po​ru​ka je sti​gla u osam.

U dvorište se uvezao taksi iz Simrishamna. Valander koji je čuo automobil već sa
velike udaljenosti, stajao je na stepeništu kada se zaustavio. Vozač je izašao i predao
mu de​be​li ko​ve​rat.
Pi​smo je bilo adre​si​ra​no na nje​go​vog oca.
-To je za mog oca - re​kao je. - Oda​kle do​la​zi
-Jedna dama ga je ostavila na taksi stanici u Simrishamnu - rekao je taksista kome

299
se žurilo i koji nije hteo da pokisne. - Platila je unapred, tako da je sve u redu. Ništa
mi ne du​gu​je​te
Valander je klimnuo glavom. Tanja, pomislio je. Preuzela je ulogu svog muža u
oba​vlja​nju sit​nih za​da​ta​ka.
Tak​si je ne​stao. Va​lan​der je bio sam u kući. Otac se već na​la​zio u ate​ljeu i sli​kao.
Koverat je bio navatiran. Pažljivo ga je ispipao pre nego što je krenuo da ga
otvara sa jedne strane. Prvo nije mogao da vidi šta je pismo sadržavalo, ali onda je
ugle​dao Lin​di​nu kosu i lan​čić koji je jed​nom do​bi​la od njih.
Sedeo je kao skamenjen i zurio u odsečenu kosu koja je ležala na stolu ispred
njega. Počeo je da plače. Bol je prelazio granicu njegove izdržljivosti. Šta joj je
Ko​no​va​len​ko ura​dio? Bio je kriv što ju je u to uvu​kao.
Pri​si​lio se da pro​či​ta krat​ko pro​prat​no pi​smo.
Konovalenko će kontaktirati s njim za tačno dvanaest sati. Moraju da se nađu da bi
izgladili svoj problem, pisao je. Do tada će Valander morati da čeka. Svaki kontakt sa
po​li​ci​jom, di​rekt​no će ugro​zi​ti ži​vot nje​go​ve ćer​ke.
Pi​smu je ne​do​sta​jao pot​pis.
Ponovo je gledao kosu svoje ćerke. Svet je bio bespomoćan protiv takvog zla.
Kako će onda on moći da ga za​u​sta​vi?
Pretpostavljao je da su upravo to bile misli koje je Konovalenko «eleo da mu
stavi u glavu. Dao mu je dvanaest sati da bi ga lišio bilo kakve nade u rešenje
dru​ga​či​je od ono​ga koje mu je dik​ti​rao.
Va​lan​der je se​deo sa​svim ne​po​mič​no na svo​joj sto​li​ci.
Nije znao šta da radi.

300
 27.

Karl Evert Svedberg je nekada davno postao policajac iz samo jednog razloga koji je
na​me​ra​vao da drži u taj​no​sti.
Ne​ve​ro​vat​no se pla​šio mra​ka.
Od najranijeg detinjstva provodio je noći sa upaljenom lampom na noćnom
stočiću. Za razliku od mnogih ljudi, njegov strah nije jenjavao sa godinama. Suprotno
tome, porastao je tokom puberteta a sa njime i stid od poremećaja koji se nije mogao
smatrati ničim drugim do kukavičlukom. Njegov otac koji je bio pekar i ustajao
svakoga jutra u pola tri, preporučio je sinu da preuzme porodičnu tradiciju. Pošto bi u
to vreme spavao pre podne, rešenje problema bi došlo samo po sebi. Njegova majka
koja je po profesiji bila šnajderka, veoma poštovana u sve proređenijem krugu
mušterija, doživljavala je problem mnogo ozbiljnije. Odvela je sina kod dečjeg
psihologa koji je, pošto ništa nije mogao da učini, verovao kako će dečakov strah od
mraka nestati sa godinama. Nije bilo tako. Njegov strah se povećavao, a da nikada
nije usta​no​vio zbog čega. Na kra​ju je odlu​čio da po​sta​ne po​li​ca​jac. Umi​slio je kako će
njegov strah od mraka biti pobeđen jačanjem lične hrabrosti. Ali ovog prolećnog
dana, 19. maja, probudio se sa upaljenom stonom lampom. Sem toga, imao je običaj i
da zaključava vrata od svoje spavaće sobe. Stanovao je sam u jednom stanu u
centralnom Istadu. Bio je tu rođen i napuštao je grad nerado čak i kada su u pitanju
bili kra​ći iz​le​ti.
Ugasio je lampu, protegao se i ustao. Loše je spavao u toku noći. Događaji oko
Kurta Valandera koji su kulminirali u toku prethodnog dana; otkriće vezanog oca i
otmice ćerke, istovremeno su ga umorili i uznemirili. Znao je da mora da pomogne
Valanderu. Tokom noći je razbijao glavu o tome šta bi mogao da učini bez
prekoračivanja praga tišine koju je Valander od njega tražio. Na kraju, neposredno
pred zoru, doneo je odluku. Pokušaće da otkrije kuću u kojoj je Konovalenko skrivao.
Pretpostavljao je da je i Valanderova ćerka najverovatnije pila u istoj kući. Stigao je
u policijsku stanicu nešto pre osam. Jedina polazna tačka koju je imao je bilo ono što
se dogodilo na vojnom poligonu nekoliko noći ranije. Martinson je bio taj koji je
pretražio odeću ubijenih i nije pronašao ništa od posebnog značaja. Svedberg je i
pored toga odlučio da još jednom lično pregleda sadržinu. Otišao je do sobe u kojoj
je držan različit dokazni materijal i stvari pronađene na mestima zločina, i počeo je da
traži odgovarajuće plastične kese. Martinson nije pronašao apsolutno ništa u
Afri​kan​če​vim dže​po​vi​ma, što se mo​glo sma​tra​ti po​ma​lo ne​o​bič​nim.
Svedberg je vratio nazad kesu u kojoj su se nalazili samo kamenčići. Potom je na
sto istresao sadržaj druge kese. U džepovima debelog čoveka, Martinson je pronašao

301
cigarete, jedan upaljač, grudvice duvana, nedefinisanu štroku i ostale otpatke koji se
mogu naći po džepovima. Svedberg je posmatrao predmete koji su se nalazili na
stolu. Njegovu pažnju je smesta uhvatio upaljač na kome je stajao skoro sasvim
izbrisan reklamni natpis. Svedberg ga je podigao u pravcu svetla, pokušavajući da
utvrdi šta je na njemu pisalo. Vratio je kesu nazad i poneo upaljač sa sobom u
kancelariju. Trebalo je da imaju još jedan sastanak povodom potere za
Konovalenkom i Valanderom u pola jedanaest. Do tada je imao nešto vremena.
Izvukao je uveličavajuću lupu iz svoje fioke i počeo da proučava upaljač. Posle
nekoliko minuta, srce je počelo ubrzano da mu kuca. Mogao je da pročita natpis koji
je ujedno mogao biti i trag. Da li će ga taj trag odvesti do cilja, bilo je još prerano
reći, ali uvideo je da je na upaljaču stajala reklama za ICA radnju u Tomelili. To nije
moralo ništa da znači. Rajkov je do njega mogao doći bilo gde, ali ukoliko je posetio
radnju u Tomelili, onda bi prodavac možda mogao da se priseti čoveka koji je pričao
švedski sa stranim akcentom i koji je, sem toga, bio užasno debeo. Strpao je upaljač u
džep i na​pu​stio po​li​cij​sku sta​ni​cu ne in​for​mi​šu​ći ni​ko​ga kuda ide.
Odvezao se u Tomelilu. Ušao je u ICA prodavnicu, pokazao svoju legitimaciju i
zamolio da popriča sa menadžerom. Ispostavilo se da je to bio mlad čovek po imenu
Sven Person. Svedberg mu je pokazao upaljač i objasnio zbog čega je tu. Menadžer je
razmišljao i na kraju zavrteo glavom. Nije mogao da se seti da je u skorije vreme
unu​tra u rad​nji ku​po​va​la oso​ba ne​o​bič​nog iz​gle​da i po​na​ša​nja.
-Pričajte sa Britom - rekao je. - Sa našom kasirkom. Ali plašim se da ima slabo
pam​će​nje ili je mo​žda samo ra​se​ja​na
-Da li je ona ovde je​di​na ka​sir​ka? - pi​tao je Sved​berg
-Ima​mo još jed​nu koja po​ma​že su​bo​tom - re​kao je me​na​džer rad​nje. - Da​nas nije tu
Na​zo​vi​te je - re​kao je Sved​berg. - Za​mo​li​te je da sme​sta dođe.
-Da li je to to​li​ko va​žno
-Da. Uči​ni​te to od​mah
Menadžer radnje je otišao da obavi poziv. Svedberg mu nije dao prostora za
oklevanje. Sačekao je da žena kojoj je bilo oko pedeset godina završi sa mušterijom
koja je na kasi bro​ja​la ve​li​ki broj ku​po​na za po​pu​ste. Sved​berg se pred​sta​vio.
-Želim da znam nešto o velikom debelom čoveku koji je bio ovde u kupovini ovih
dana
-Ima​mo puno de​be​lih koji kod nas ku​pu​ju - od​go​vo​ri​la je rav​no​du​šno Bri​ta
Sved​berg je pre​for​mu​li​sao pi​ta​nje.
-Ne debela, več kolosalno masivna. U pitanju je čovek koji, pored toga, priča loše
šved​ski. Da li je bio ovde
Pokušavala je da se seti. Svedberg je primetio kako joj je radoznalost razbijala
kon​cen​tra​ci​ju.

302
 -Nije uradio ništa spektakularno - rekao je Svedberg. - Samo želim da znam da li
je ovde bio
-Ne - odgovorila je. - Da je bio toliko debeo, sigurno bih ga primetila. Držim
di​je​tu pa pri​me​ću​jem ta​kve stva​ri na lju​di​ma
-Da li ste bili od​sut​ni ne​kog od ovih dana
-Ne
-Čak ni na sat vre​me​na
-Desi se da po​vre​me​no odem da oba​vim neki po​sao
-Ko onda sto​ji za ka​som
-Sven
Svedberg je osetio kako mu je odumirala nada. Zahvalio se na informacijama i
počeo da hoda po radnji u iščekivanju druge kasirke. Grozničavo je pokušao da
utvrdi šta će da radi ukoliko se njegov trag sa upaljačem pokaže kao pogrešan. Gde je
mo​gao da pro​na​đe dru​gu po​la​znu tač​ku?
Devojka koja je radila subotom, bila je mlada i nije mogla imati više od šesnaest
godina. Bila je uočljivo korpulentna i Svedberg se ustručavao da počne priču o
debelim ljudima. Menadžer radnje ju je predstavio kao Aniku Hagstrom. Svedberga je
podsećala na jednu ženu koja se stalno pojavljivala na televiziji i nije znao kako da
započne razgovor. Menadžer radnje se diskretno povukao. Stajali su pored police
kr​ca​te hra​nom za mač​ke i pse.
-Ko​li​ko shva​tam, ra​diš ovde su​bo​tom - po​čeo je Sved​berg ne​si​gur​no
-Ja sam nezaposlena - rekla je Anika Hagstrom. - Nema posla ni za lek. Sve što
sam uspe​la da na​đem je po​slic su​bo​tom u ovoj rad​nji
-Da, danas je zaista teško pronaći zaposlenje - rekao je Svedberg, pokušavajući
da zvu​či kao neko ko je pun ra​zu​me​va​nja
-Raz​mi​šlja​la sam da po​sta​nem po​li​caj​ka - re​kla je de​voj​ka
Sved​berg ju je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao.
-Ali ne verujem da mogu da stanem u uniformu - rekla je devojka. - Zašto ne
no​si​te uni​for​mu
-Ne​ma​mo je uvek - od​go​vo​rio je Sved​berg
-Možda bih još jednom mogla da razmislim o celoj stvari - rekla je devojka. -
Ka​kav sam to pre​stup na​pra​vi​la
-Nikakav - rekao je Svedberg. - Želeo sam samo da te pitam da li si u radnji
pri​me​ti​la jed​nu oso​bu mu​škog pola koja je od​ska​ka​la od pro​seč​nog iz​gle​da
U sebi je uz​dah​nuo zbog tako tra​pa​vog na​či​na iz​ra​ža​va​nja.
-Na koji na​čin
-Čo​ve​ka koji je bio nat​pro​seč​no de​beo i koji je go​vo​rio loš šved​ski
-A, nje​ga! - sme​sta je od​go​vo​ri​la

303
 Sved​berg je zu​rio u nju.
-Bio je ovde u su​bo​tu - na​sta​vi​la je
Sved​berg je iz​vu​kao blok​če iz dže​pa.
-Kada? - pi​tao je
-Ne​što po​sle de​vet sati
-Je li bio sam
-Da
-Da li se se​ćaš šta je ku​pio
-Dosta toga. Između ostalog i nekoliko kutija čaja. Trebalo mu je četiri kese da
po​pa​ku​je stva​ri
To je on, mi​slio je Sved​berg. Rusi piju čaj u ko​li​či​ni u ko​joj mi pi​je​mo kafu.
-Kako je pla​tio
-Imao je zgu​žva​ni keš u dže​pu
-Kako je de​lo​vao? Da li je bio ner​vo​zan? Ne​što dru​go
Nje​ni od​go​vo​ri su sve vre​me bili brzi i odluč​ni.
-Žu​ri​lo mu se. Tr​pao je hra​nu u kese
-Da li ie ne​što re​kao
-Ne
-Kako znaš da je imao ak​ce​nat
-Re​kao je do​bar dan i hva​la. Tako ne​što se od​mah čuje
Sved​berg je klim​nuo gla​vom. Imao je još samo jed​no pi​ta​nje.
-Da ne znaš slu​čaj​no gde sta​nu​je
Na​mr​šti​la se za​mi​šlje​no.
Da li je mo​gu​će da i na ovo ima od​go​vor? po​mi​slio je Sved​berg.
-Živi ne​gde gore iz​nad šljun​ča​nog puta - re​kla je
-Šljun​ča​ni put
-Da li zna​te gde je Na​rod​ni uni​ver​zi​tet
Sved​berg je po​tvrd​no klim​nuo gla​vom. Znao je.
-Kada stig​ne​te do nje​ga, skre​ni​te levo i za​tim još jed​nom levo - re​kla je
-Kako znaš da tamo živi
-Iza njega je u redu stajao čiča Holgerson - rekla je. - Uvek brblja dok plaća.
Rekao je da u životu nije video tako debelog čoveka a zatim je dodao da ga je video
ispred neke kuće kod šljunčanog puta. Tamo se nalazi nekoliko praznih imanja.
Hol​ger​son zna o sve​mu što se do​ga​đa u To​me​li​li
Sved​berg je vra​tio blok​če u džep. Žu​ri​lo mu se.
-Reći ću ti ne​što. Mi​slim da si pra​va oso​ba za po​li​ci​ju
-Šta je ura​dio? - pi​ta​la je
-Ništa - odgovorio je Svedberg. - Ukoliko se vrati, jako je bitno da se pretvaraš

304
da niko nije pi​tao za nje​ga, na​ro​či​to ne po​li​ci​ja
-Neću ni​šta da ka​žem. Da li mogu da do​đem u po​se​tu u po​li​cij​sku sta​ni​cu
-Nazovi i pitaj za mene - rekao je Svedberg. - Pitaj za Svedberga. To sam ja.
Pro​ve​šću te na​o​ko​lo
Za​bli​sta​la je.
-Uči​ni​ću to - re​kla je
-Ali, mo​lim te sa​če​kaj još par ne​de​lja - re​kao je Sved​berg. - Tre​nut​no ima​mo puno
po​sla
Napustio je radnju i vozio se prema instrukcijama koje mu je dala. Kada je došao
do skretanja za put od šljunka, zaustavio se i izašao iz automobila. Izvukao je dogled
iz odeljka za rukavice. Prešao je preko šljunčanika i popeo se na jedan napušteni
vi​di​ko​vac.
Sa druge strane su postojala dva imanja, odvojena jedno od drugog. Jedna kuća je
bila polurazrušena, druga je delovala kao da je u očuvanom stanju. Ali, nije video
nikakve automobile na imanju i kuća je izgledala napušteno. Svejedno je osećao da je
na pravom tragu. Izolovano mesto bez puta koji je prolazio pored. Niko ko ovde nije
imao neka po​sla, ne bi upo​tre​bio šljun​ča​nik.
Ce​kao je sa do​gle​dom. Po​če​la je da sipi kiša.
Posle pola sata, otvorila su se vrata. Jedna žena je izašla napolje. Tanja, pomislio
je. Stajala je sasvim mimo i pušila. Svedberg nije mogao da joj vidi lice pošto je bilo
de​li​mič​no za​klo​nje​no jed​nim dr​ve​tom.
Sklonio je dogled. To mora de ja pravo mesto, mislio je. Devojka u radnji je
imala dobre uši i dobre oči, sem toga i izvanredno pamćenje. Sišao je sa stene i
vratio se do svog automobila. Već je prošlo devet sati. Odlučio je da nazove
policijsku stanicu i kaže kako je boiestan. Za njega više nije bilo vremena za
sa​stan​če​nje.
Mo​rao je da pri​ča sa Va​lan​de​rom.

Tanja je bacila cigaretu i ugasila je štiklom. Stajala je u dvorištu imanja, pod slabom
kišicom. Vreme je odgovaralo njenom raspoloženju. Konovalenko se povukao sa
novim Afrikancem i nju nije interesovalo o čemu su pričali. Vladimir ju je redovno
informisao. Znala je na primer da je trebalo da bude ubijen važan političar u
Južnoafričkoj Republici, ali koji i zašto, nije imala pojma. Vladimir joj je verovatno i
to re​kao, ali nije obra​ti​la pa​žnju.
Izašla je u dvorište da bi nekoliko minuta bila sama. Do tada je jedva imala
vremena da misli o tome koje konsekvence je za nju imala Vladimirova smrt. Takođe
je bila iznenađena bolom i tugom koju je osećala. Njihov brak nikada nije bio ništa
drugo do praktični aranžman koji im je oboma odgovarao. Tokom bekstva iz

305
raspadajućeg Sovjetskog Saveza, mogli su da jedan drugom pruže podršku. Kasnije,
kada su stigli u Švedsku, njeno shvatanje života pomoglo je Vladimiru u raznim
poslovima. Sve to se promenilo onoga trenutka kada se pojavio Konovalenko. Tanju
je na početku seksualno privlačio. Njegovo samouvereno držanje je stajalo u oštrom
kontrastu sa Vladimirovom ličnošću i nije oklevala kada je Konovalenko počeo da
pokazuje ozbiljno interesovanje. Nije potrajalo dok nije shvatila kako ju je samo
iskorištavao. Plašili su je njegova hladnoća i njegov intenzivan prezir prema drugim
ljudskim bićima. Konovalenko je počeo da sasvim dominira njihovim životima.
Vladimir i Tanja su s vremena na vreme noću razgovarali o tome da odu daleko od
njega i da počnu ispočetka. Ti planovi su bili prekinuti Vladimirovom smrću. Šta će
se sada dogoditi, nije imala pojma. Konovalenko je bio opsednut uništenjem
policajca koji je ubio Vladimira i koji ga je sve vreme ometao. Pomislila je da
razmišljanja o budućnosti mogu da pričekaju dok policajac ne bude ubijen i
Afrikanac bude otišao nazad da obavi svoj zadatak. Uvidela je kako je, htela to ili ne,
zavisila od Konovalenka. Bekstvo nije mogla da prekine. Sve ređe je mislila o
Kijevu, gradu iz koga su i ona i Vladimir poticali. Ono što ju je bolelo nisu bila
sećanja, već njeno ubeđenje da nikada više neće videti mesta i ljude koji su ranije bili
osnova njenog života. To su bila vrata koja je zauvek iza sebe zaključala, a ključ
ba​ci​la. Sa Vla​di​mi​rom je i taj po​sled​nji de​lić ne​po​vrat​no ne​stao.
Mislila je o devojci koja je držana zarobljenom u podrumu. Jedino pitanje koje je
postavila Konovalenku u poslednjih nekoliko dana bilo je o tome šta će se dogoditi sa
devojkom. Odgovorio joj je da će da je pusti čim se dočepa oca. Međutim, smesta je
po​sum​nja​la u iskre​nost nje​go​vih reči. Stre​sla se od po​mi​sli da će i nju ubi​ti.
Tanji je bilo teško da protumači sopstvena osećanja. S jedne strane je gajila
nerezervisanu mržnju prema devojčinom ocu zbog varvarskog ubistva počinjenog nad
Vladimirom, iako joj Konovalenko nije pobliže opisao događaje. Ali, žrtvovanje
nedužne devojke je bi- Io previše za nju. Istovremeno je znala da ne može da učini
ništa što bi to sprečilo. I najmanji otpor s njene strane, okrenuo bi svu
Ko​no​va​len​ko​vu ubi​lač​ku sna​gu u nje​nom prav​cu.
Zadrhtala je od zime na kiši koja se pojačala i ušla ponovo u kuću. Cula je
Konovalenkov mumlajući glas kroz zatvorena vrata. Ušla je u kuhinju i pogledala u
kapak na podu. Zidni časovnik je pokazivao da je bilo vreme da se devojci da nešto
za jelo i piće. Već je bila pripremila plastičnu kesu sa termosom i nekoliko sendviča.
Do sada, devojka u podrumu nije dotakla ništa od onoga što joj je odnela. Svaki put bi
se vratila sa onim što je poslednji put ostavila. Upalila je svetlo koje je Konovalenko
uga​sio i otvo​ri​la ka​pak. U jed​noj ruci je dr​ža​la džep​nu lam​pu.
Linda se zavukla u jedan ćošak. Tamo je ležala skvrčena kao da su je mučili
veliki grčevi u stomaku. Tanja je obasjala nošu koja je stajala na kamenom podu. Bila

306
je neupotrebljena. Obuzelo ju je sažaljenje prema devojci. Ranije je bila toliko
obuzeta tugom zbog Vladimirove smrti, da nije imala prostora za nešto drugo. Ali
sada, kada ju je videla tako sklupčanu, paralizovanu od straha, spoznala je kako je
Konovalenkova pokvarenost bila bez granica. Nije bilo nikakvog razloga da devojku
drže u mračnom podrumu, pa još sa sve lancima oko nogu. Mogla je biti zaključana u
neku od soba na pr​vom spra​tu, ve​za​na tako da ne može da po​beg​ne iz kuće.
Devojka se nije pomerala, ali je pratila Tanju pogledom. Tanji je pozlilo od
po​gle​da na nje​nu od​se​če​nu kosu. Čuč​nu​la je po​red nje.
-Usko​ro će sve biti go​to​vo - re​kla je
De​voj​ka nije od​go​va​ra​la. Nje​ne oči su gle​da​le pra​vo u Ta​nji​ne.
-Mo​raš ne​što da po​je​deš - re​kla je. - Usko​ro će sve biti go​to​vo
Strah je već po​čeo da je jede, mi​sli​la je Ta​nja. Gri​ze je iz​nu​tra.
Odjednom je znala da je morala da pomogne Lindi. To bi moglo da je košta
ži​vo​ta, ali bila je pri​nu​đe​na. Ko​no​va​len​ko​vo zlo je bilo su​vi​še te​ško čak i za nju.
-Uskoro će biti gotovo - šaputala je, položila kesu kod devojčinog lica i popela se
na​zad ste​pe​ni​ca​ma gore. Za​tvo​ri​la je ka​pak i okre​nu​la se
Konovalenko je tu stajao. Uplašio ju je i kriknula je. Znao je da se ljudima
nečujno prikrade. Ponekad je imala osećaj da je njegov sluh bio neprirodno dobro
razvijen. On je kao noćna životinja, mislila je. Čuje ono što drugi ljudi ne mogu da
čuju.
-Spa​va - re​kla je Ta​nja
Konovalenko ju je posmatrao ozbiljnim pogledom. Odjednom se osmehnuo i
na​pu​stio ku​hi​nju bez reči.
Tanja se sručila u stolicu i zapalila jednu cigaretu. Primetila je kako joj se tresu
ruke. Sada je zna​la da je odlukk koju je do​ne​la bila ne​o​po​zi​va.

Sved​berg je na​zvao Va​lan​de​ra u je​dan sat.

Javio se već posle prvog signala. Svedberg je dugo sedeo u svome stanu
pokušavajući da smisli način na koji će Valandera ubediti da ne krene sam na
Konovalenka. Bilo mu je jasno da Valander nije više postupao razborito. Prešao je
granicu iza koje su impulsivne reakcije preuzimale kontrolu nad njegovim
postupcima. Jedino što je mogao da uradi je da pokuša da ubedi Valandera da ne
kreće na Konovalenka sam. Na neki način je neuračunljiv, razmišljao je Svedberg.
Vo​đen je stra​hom za svo​ju ćer​ku. Spre​man je na bilo šta.
Bio je di​rek​tan.
-Pro​na​šao sam Ko​no​va​len​ko​vu kuću - re​kao je
Imao je uti​sak da se Va​lan​der sa one stra​ne te​le​fo​na stre​sao.
-Naleteo sam na trag među stvarima koje su bile u Vladimirovim džepovima -

307
na​sta​vio je. - Ne mo​ram da ula​zim u de​ta​lje, ali to me je od​ve​lo do jed​ne ICA rad​nje u
Tomelili. Jedna službenica fenomenalnog pamćenja, uputila me je dalje. Kuća se
nalazi odmah istočno od Tomelile, kod šljunčanog puta koji se izgleda dugo nije
ko​ri​stio. U pi​ta​nju je sta​ra far​ma
-Na​dam se da te niko nije vi​deo - re​kao je Va​lan​der
Sved​berg je mo​gao da čuje ko​li​ko je bio is​cr​pljen i na​pet.
-Nije - od​go​vo​rio je. - Mo​žeš biti mi​ran
-Kako mogu da bu​dem mi​ran? - pi​tao je Va​lan​der
Sved​berg nije ni​šta re​kao.
-Mislim da znam gde je taj šljunčani put - nastavio je Valander. - Ukoliko je to što
si mi is​pri​čao tač​no, to mi daje iz​ve​snu pred​nost nad Ko​no​va​len​kom
-Da li je po​no​vo zvao? - pi​tao je Sved​berg
-Dva​na​est sati će biti ve​če​ras u osam - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Znam da će se dr​ža​ti vre​me​na. Neću po​du​ze​ti ni​šta dok me po​no​vo ne na​zo​ve
-Doći će do prave katastrofe ako se na njega ustremiš sam - rekao je Svedberg. -
Ne smem ni da po​mi​slim šta može da se do​go​di
-Znaš da ne po​sto​ji dru​ga al​ter​na​ti​va - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Iako ga nemam pred oćima, znam da čitavo vreme drži kuću pod zaštitom. Gde
god da mi zakaže sastanak, imaće punu kontrolu nad okolinom. Niko sem mene neće
moći da se pri​bli​ži tom me​stu. Do​bro znaš šta će se de​si​ti ako vidi da ni​sam sam
-Ja sve to ra​zu​mem, ali ipak mi​slim da mo​ra​mo da po​ku​ša​mo - re​kao je Sved​berg
Za tre​nu​tak je za​vla​da​la ti​ši​na.
-Zaštitiću se time što ti neću ispričati gde se sastajemo. Znam da misliš dobro, ali
ne smem da ri​zi​ku​jem. Hva​la što si pro​na​šao kuću. To ti ni​ka​da neću za​bo​ra​vi​ti
Za​tim je spu​stio slu​ša​li​cu.
Šta će sada? Nije ni razmotrio mogućnost da će Valander jednostavno zadržati
in​for​ma​ci​ju.
Spustio je slušalicu i odlučio da ako Valander nije mislio da mu je potrebna
po​moć, Sved​berg je​ste. Pi​ta​nje je samo bilo koga može da po​zo​ve kao po​ja​ča​nje.
Stao je kraj prozora i pogledao u crkveni toranj koji se nazirao iza krovova kuća.
U noći u kojoj je došlo do okršaja na vojnom poligonu, Valander je odlučio da
zamoli Stena Videna za pomoć, mislio je. Svedberg ga nikada ranije nije sreo, nije
čak ni čuo za njega od Valandera. Pa ipak, bilo je očigledno da su bili bliski
prijatelji i da su se dugo poznavali. Valander se njemu obratio za pomoć i Svedberg
se sada odlučio da učini isto. Napustio je stan i odvezao se iz grada. Kiša je bila sve
jača a počeo je da duva i vetar. Vozio se duž obale i razmišljao o tome da svemu što
se iz​do​ga​đa​lo mora ko​nač​no doći kraj. Sve to je bilo pre​vi​še za malu po​li​cij​sku oblast
po​put Is​ta​da.

308
 Pronašao je Stena Videna u štali. Stajao je ispred boksa sa rešetkama u kome se
jedan konj nervozno šetkao i povremeno šutirao u drvenu ogradu. Svedberg je
pozdravio Videna i stao pored njega. Nemiran konj je bio jako visok i vitak.
Svedberg nije nikada u životu sedeo na konju. Imao je veliko poštovanje prema tim
životinjama i nije razumeo kako je neko dobrovoljno mogao da provede svoj život
bri​zi i tre​ni​ra​nju ko​nja.
-Bo​le​sna je - re​kao je iz​ne​na​da Sten Vi​den. - Ne znam šta joj je
-De​lu​je malo uz​ne​mi​re​no - re​kao je opre​zno Sved​berg
-To je zbog bo​lo​va - pro​ko​men​ta​ri​sao je Sten Vi​den
Skinuo je rezu sa vrata i ušao u boks. Zgrabio je uzde i konj se skoro smesta
smirio. Viden se sagnuo i počeo da pregleda kobilinu levu nogu. Svedberg je pažljivo
izvi​rio pre​ko ivi​ce bok​sa da vidi šta se do​ga​đa.
-Na​du​ve​na je - re​kao je Sten Vi​den. - Vi​diš li
Svedberg nije mogao ništa da vidi, ali je ipak promrmljao nešto kao pozitivan
od​go​vor. Sten Vi​den je neko vre​me tap​šao ko​nja i po​tom iza​šao iz bok​sa.
-Mo​ram da pri​čam sa to​bom - re​kao je Sved​berg
-Ide​mo u kuću - od​go​vo​rio je Sten Vi​den
Kada su ušli u kuću, Svedberg je primetio kako je u sofi, koja se nalazila u
nepospremljenoj dnevnoj sobi, sedela jedna starija dama. Pomislio je kako nije
pripadala Videnovom socijalnom krugu. Bila je upadljivo elegantno obučena, jako
na​šmin​ka​na i no​si​la je sku​po​cen na​kit. Sten Vi​den je pri​me​tio nje​gov po​gled.
-Čeka da je po​ku​pi njen šo​fer - re​kao je. - Po​se​du​je dva ko​nja koje tre​ni​ram
-Aaa, tako - re​kao je Sved​berg
-Udovica građevinskog preduzimača iz Treleborga - rekao je Sten Viden. -
Uskoro će da ide kući. Povremeno dođe i samo tako sedi. Mislim da je jako
usa​mlje​na
Sten Viden je izgovorio poslednje reči sa razumevanjem koje je zaprepastilo
Sved​ber​ga.
-Ne znam zapravo ni zašfo sam ovde - rekao je Svedberg. - U stvari, onako
iskre​no, znam za​što sam tu ili ne i šta sve pod​ra​zu​me​va to što ću te za​mo​li​ti za po​moć
Ispričao je o kući koju je pronašao kod šljunčanog puta izvan Tomelile. Sten
Viden je ustao i neko vreme kopao po jednom od kuhinjskih ormarića koji je bio
pretrpan papirima i programima trka. Na kraju je izvukao jednu prljavu i iscepanu
kartu. Rasprostreo ju je na stolu i Svedberg je pokazao vrhom grafitne olovke gde se
kuća na​la​zi​la.
-Nemam pojma šta Valander smera - rekao je Svedberg. - Znam samo da želi da
izazove Konovalenka sam. Ne sme da rizikuje zbog ćerke. To čovek, naravno, može
da razume. Problem je samo u tome što Valander sam nema ni najmanje šanse protiv

309
Ko​no​va​len​ka
Zna​či, imaš na​me​ru da mu po​mog​neš? - re​kao je Sten Vi​den.
Sved​berg je po​tvrd​no klim​nuo gla​vom.
-Ali, ni ja ne mogu sam - rekao je. - Nisam mogao da pomislim ni na koga drugog,
po​što su osta​li po​li​caj​ci ne​mo​gu​ća op​ci​ja. Zato sam i do​šao. Ti ga znaš, pri​ja​te​lji ste
-Mo​žda - re​kao je Sten Vi​den
-Mo​žda? - pi​tao se Sved​berg
-Tačno je da se jako dugo poznajemo - odgovorio je Sten Viden. - Ali, nismo se
uop​šte dru​ži​li po​sled​njih de​set go​di​na
-To ni​sam znao - re​kao je Sved​berg. - Mi​slio sam da stva​ri sto​je dru​ga​či​je
Cuo se zvuk automobila koji je stao u dvorištu. Sten Viden je ustao i otpratio
udo​vi​cu gra​đe​vin​skog pre​du​zi​ma​ča. Sved​berg je po​mi​slio kako je na​pra​vio gre​šku, jer
Sten Vi​den nije bio ona vr​sta pri​ja​te​lja za koju je pret​po​sta​vio da je​ste.
-Šta imaš na umu? - pi​tao je Sten Vi​den kada se vra​tio u ku​hi​nju
Svedberg mu je ispričao. Nazvaće Valandera negde iza osam. On mu sigurno neće
ispričati šta je Konovalenko rekao. Svedberg se nadao da će makar moći da izvuče
informaciju o vremenu sastanka. Kada to bude znao, moći će da se već u toku noći, po
mogućstvu zajedno sa još nekim, zaputi do imanja da bi tamo bio nevidljiva
za​štit​nič​ka ruka Kur​ta Va​lan​de​ra.
Sten Viden je slušao bezizražajnog lica. Kasnije, kada je Svedberg završio svoje
izlaganje, ustao je i napustio kuhinju. Svedberg se pitao da nije otišao do toaleta, ali
kada se Vi​den vra​tio, u ruci je no​sio pu​šku.
-Tre​ba​lo bi da pro​ba​mo da mu po​mog​ne​mo - re​kao je krat​ko
Seo je i počeo da pregleda pušku. Svedberg je stavio svoj službeni pištolj na sto
da bi po​ka​zao kako je i on bio na​o​ru​žan. Sten Vi​den je na​pra​vio gri​ma​su.
-To i nije baš od neke ko​ri​sti u lovu na lu​da​ka - re​kao je
-Mo​žeš li da osta​viš ko​nje? - pi​tao je Sved​berg
-Ul​ri​ka, jed​na od de​vo​ja​ka koje mi po​ma​žu, spa​va ovde
Svedberg se sve vreme osećao nesigurnim u društvu Stena Videna. Njegova
škrtost na rečima i oštra ličnost, činili su da je Svedbergu bilo teško da se opusti. I
pored toga je bio zahvalan što neće biti sam. Svedberg se odvezao kući u tri po
podne. Dogovorili su se da se javi čim stupi u kontakt sa Valanderom. Na putu za
Istad je kupio večernje izdanje novina koje je upravo bilo izašlo. Sedeo je u
au​to​mo​bi​lu i li​stao ih. Va​lan​der i Ko​no​va​len​ko su i da​lje bili glav​na ve​li​ka vest, ali su
već bili pre​me​šte​ni ne​ko​li​ko stra​na na​zad.
Odjednom je ispred sebe video članak koga se bojao više od bilo čega drugog, i
po​red nje​ga - sli​ku Va​lan​de​ro​ve ćer​ke.

310
Na​zvao je Va​lan​de​ra u osam i dva​de​set.
Ko​no​va​len​ko je kon​tak​ti​rao s njim.
-Znam da mi nećeš reći šta ste se dogovorili - rekao je Svedberg. - Reci mi makar
kada
Va​lan​der je okle​vao pre nego što je od​go​vo​rio.
-Su​tra u se​dam sati uju​tro - re​kao je
-Ali ne kod one kuće - re​kao je Sved​berg
-Ne - odgovorio je Valander. - Negde drugde, ali ne postavljaj više nikakva
pi​ta​nja
-Šta će se de​si​ti
~ Obe​ćao je da će da pu​sti moju ćer​ku. Osta​lo ne znam.
Znaš, mi​slio je Sved​berg. Znaš da će po​ku​ša​ti da te ubi​je.
-Budi opre​zan, Kur​te - re​kao je
-Da - od​go​vo​rio je Va​lan​der i pre​ki​nuo vezu
Svedberg je sada bio siguran da će se sastanak odigrati na onom imanju.
Valanderov odgovor je došao prebrzo. Sedeo je nepornično. Posle nekog vremena je
nazvao Stena Videna. Dogovorili su se da se nađu u Svedbergovom stanu oko ponoći i
da se oda​tle od​ve​zu do To​me​li​le.
Po​pi​li su po šo​lju kafe kod Sved​ber​ga u ku​hi​nji.
Na​po​lju je i da​lje pa​da​la kiša.
Kre​nu​li su u pet​na​est do dva.

311
 28.

Onaj čovek koji je ranije stajao ispred njene kuće u Bezuidenhut parku se vratio. Bilo
je to već treće jutro u nizu da ga je Miranda videla kako stoji na suprotnoj strani ulice
i kako čeka, nepokretan. Mogla je da ga vidi kroz tanke zavese sa prozora u dnevnoj
sobi. Bio je belac, obučen u odelo i kravatu i bio je apsolutni stranac u njenom svetu.
Otkrila ga je rano, neposredno pošto je Matilda otišla u školu. Smesta je reagovala,
jer su se ljudi jako retko pojavljivali u njenoj ulici. Ujutru bi muškarci koji su živeli u
vilama nestajali sa svojim automobilima u pravcu centra Johanesburga. Nešto kasnije
bi se njihove žene uputile svojim automobilima u kupovinu, kozmetičke salone ili
jednostavno u provod. U Bezuidenhutu je živelo jedno razočarano i nepokretno pleme
bele srednje klase, ono koje nije uspelo da se uspuže na sam vrh belačkog društvenog
sloja u zemlji. Miranda je takođe znala da su mnogi od njih razmišljali o emigriranju.
Još jedna istina je pretila da se razotkrije. Za te ljude, Južnoafrička Republika nije
bila domovina u kojoj su zemlja i krv tekli istim žilama i porama. Iako su tu bili
rođeni, čim se De Klerk u februaru obratio naciji, nisu oklevali da razmatraju
mogućnost bekstva. Nelson Mandela je bio pušten iz zatvora i dolazilo je novo vreme
koje je podrazumevalo da će uskoro možda i drugi crnci sem Mirande živeti u
Bez​u​i​den​hu​tu.
Čovek koji je stajao na ulici je bio stranac. Nije lu pripadao i Miranda se pitala
šta je hteo. Osoba koja je u zoru stajala nepomično na ulici, mora da je, ili tražila
nešto što je izgubila. ili je sanjaia. Dugo je stajala iza tanke zavese i posmatrala ga, da
bi na kraju zaključila da je gledao u njenu kuću. U početku ju je to plašilo. Da li su ga
poslale vlasti, neka od onih neshvatljivih organizacija koje su i dalje upravljale
životima crnaca u Južnoafričkoj Republici? Čekala je da se oglasi, da joj pozvoni na
vrata. Što je duže tamo stajao, onako nepomičan, sve je više počela da sumnja da je
predstavljao pretnju. Sem toga, sa sobom nije nosio akten-tašnu. Miranda je navikla
da se bela Južnoafrička Republika uvek obraćala crnoj putem pasa, policije, palica i
ten​ko​va ili pa​pi​ra. On nije no​sio ni​šta. Bio je go​lo​ruk.
Matilda se prvog jutra redovno vraćala prozoru da vidi da li je i dalje tamo
stajao. 0 njemu je počela da razmišlja kao o statui za koju niko nije znao gde da je
postavi, ili koju niko nije hteo da ima. Nešto iza devet, ulica je opustela. Međutim,
vratio se narednog dana i stajao na istom mestu, pogleda uperenog u njen prozor.
Imala je loš predosećaj kako je tu bio zbog Matilde. Mogao je pripadati tajnoj
policiji; u pozadini, tamo gde nije mogla da vidi sa prozora, mogli su čekati
automobili sa uniformisanim licima. Pa ipak, u njegovom držanju je bilo nečega što ju
je činilo nesigurnom u tu tezu. Tek posle nekog vremena joj je postalo jasno kako je

312
tamo stajao da bi ona mogla da ga vidi i razume da nije bio opasan. Nije predstavljao
ni​ka​kvu opa​snost i da​vao joj je vre​me da se na​vik​ne.
Sada je bilo treće jutro, sreda 20. maja, i on se ponovo vratio. Počeo je da se
osvrće i potom napustio svoje mesto, prešao ulicu, ušao u njeno dvorište i prekoračio
put preko popločane staze do njenih ulaznih vrata. Kada se oglasilo zvono, i dalje je
stajala kraj zavese. Baš tog jutra Matilda nije otišla u školu. Probudila se sa
glavoboljom i groznicom, možda je čak dobila i malariju i sada je spavala u svojoj
sobi. Miranda je pažljivo zatvorila njena vrata pre nego što je otišla da otvori čoveku
koji je zvonio. Zvonce se oglasilo samo jednom. Znao je da je neko kod kuće i takođe
je bio si​gu​ran da će mu otvo​ri​ti.
Mlad je, mi​sli​la je Mi​ran​da dok je sta​ja​la pred njim na ula​zu.
Mu​škar​čev glas je bio blag.
-Miranda Nkoji? Pitam se da li biste me na trenutak pustili u kuću. Obećavam da
vas neću dugo za​dr​ža​va​ti
Negde u njoj se oglasio znak upozorenja, ali ga je ipak pustila unutra, povela ga
do dnev​ne sobe i za​mo​li​la ga da sed​ne.
Džordž Šepers se kao i obično, osećao nesigurnim u društvu crne žene. Takve
si​tu​a​ci​je se nisu de​ša​va​le če​sto u nje​go​vom ži​vo​tu.
Uglavnom samo kada bi se našao sam sa nekom od crnih sekretarica koje su se
pojavile u tužilaštvu otkada je rasni zakon malo popustio. Pomislio je kako je sada
za​pra​vo bio prvi put da je se​deo sam sa jed​nom crn​ki​njom u nje​nom domu.
Imao je stalan osećaj kako su ga crnci prezirali. Uvek je tražio znak
neprijateljstva i nikada se nije osećao tako krivim kao kada bi se našao sam u
prostoriji sa crnom osobom. Primetio je kako se njegov osećaj bespomoćnosti
povećao sada dok je sedeo nasuprot jedne žene. Sa muškarcima je bilo drugačije. Kao
belac, obično je bio u prednosti koja je sada odjednom nestala. Imao je utisak da mu
je neko iz​ma​kao sto​li​cu i da je se​deo na podu.
Poslednjih nekoliko dana, posvetio se istraživanju Klejnovih tajni. Sada je znao
da je Klejn stalno posećivao ovu kuću u Bezuidenhutu. To je nešto što se odigravalo
već dug niz godina, sve od Klejnovog povratka sa studija. Uz pomoć Vervejovog
uticaja i svojih ličnih kontakata, uspelo mu je da dobije podatke o njegovom
bankovnom računu i saznao je kako je Jan Klejn svakoga meseca prebacivao veliku
svo​tu nov​ca na ra​čun Mi​ran​de Nko​ji.
Tajna mu se razotkrivala. Jan Klejn, jedan od najuticajnijih ljudi u obaveštajnoj
službi, Bur koji je širio poruku o beloj supremaciji, u tajnosti je živeo zajedno sa
jednom crnkinjom. Zbog nje je bio spreman da preduzme velike rizike. Ako je
pred​sed​nik De Klerk bio sma​tran iz​da​ji​com, i Klejn je pri​pa​dao toj ka​te​go​ri​ji.
Šepers je imao utisak kako je samo zagrebao po površini tajne i odlučio se da

313
poseti ženu. Neće joj reći ko je i postojala je mogućnost da ona o njegovoj poseti
nikada neće ispričati Janu Klejnu. Ukoliko to ipak učini, vrlo brzo će posetioca
identifikovati kao Džordža Šepersa, ali pošto neće znati zbog čega je tamo bio,
uhvatiće ga strah od razotkrivanja tajne i Šepers će moći da nastavi da ga kontroliše.
Naravno da je postojao rizik da ga Klejn ubije, ali Šepersu se Činilo da se protiv toga
osigurao. Neće napustiti kuću pre nego što objasni Mirandi da je više njih unutar
za​tvo​re​nog sve​ta oba​ve​štaj​ne slu​žbe zna​lo za taj​ni ži​vot Jana Klej​na.
Pogledala ga je i prozrela. Bila je jako lepa. Lepota je sve preživljavala:
potlačenost, prisilu, bol, sve dok je otpor postojao. Rezignaciju su siedili ružnoća,
po​gr​blje​nost i osla​blje​nost do uni​šte​nja.
Prisilio se da kaže onako kako jeste; da je čovek koji ju je posećivao, koji je
plaćao njenu kuću i verovatno bio njen ljubavnik, bio osumnjičen za zaveru protiv
države i života pojedinih ljudi. Dok je govorio, učinilo mu se da je njoj bio poznat
deo onoga što je izgovorio, dok joj je ono drugo bilo strano. Istovremeno je dobio
neobičan utisak da joj je laknulo, kao da je očekivala, ili se plašila nečeg drugog.
Smesta je počeo da se pita šta bi to moglo biti. Predosećao je da je to imalo nekakve
veze sa taj​nom, sa još uvek ne​od​škri​nu​tim, ne​vi​dlji​vim vra​ti​ma.
-Moram da znam - rekao je. - Zapravo nemam nikakva pitanja. Takođe nećeš
morati da doživiš sve ovo kao da te molim da svedočiš protiv sopstvenog muža. Radi
se o nečemu jako velikom, o pretnji čitavoj zemlji koja je toliko velika da ne smem
čak da ka​žem ni ko sam
-Ti si njegov neprijatelj - rekla je. - Kada stado oseti opasnost, neke od životinja
se iz​gu​be u begu i tada su osu​đe​ne na smrt. Zar nije tako
-Mo​žda - re​kao je Še​pers. - Mo​žda je tako
Sedeo je leđima okrenutih prozoru. Baš u trenutku kada je Miranda pričala o
životinjama i stadu, opazio je skoro neprimetan pokret kod vrata iza njenih leđa.
Činilo mu se da je neko oprezno počeo da stiska kvaku, ali se predomislio. Tek onda
se setio da nije video mladu ženu da napušta kuću tog jutra. Mlada žena je morala biti
Mi​ran​di​na ćer​ka.
U toku svog proteklog istraživanja, otkrio je par čudnovatih okolnosti. Miranda
Nkoji je sve vreme bila registrovana kao kućepaziteljka jednog čoveka po imenu
Sidni Hjuston, koji je veći deo vremena provodio na svom ranču daleko na
pašnjacima istočno od Hararea. Šepers je lako mogao da prozre dogovor sa odsutnim
vlasnikom ranča, naročito kada je otkrio kako su Klejn i Hjuston bili kolege na
fakultetu. Ali ona druga žena, Mirandina ćerka? Nje nije bilo, a sada je stajala iza
vra​ta i pri​slu​ški​va​la nji​hov raz​go​vor.
Preplavila ga je nedefinisana emocija. Kasnije će shvatiti da su ga zbunile
sopstvene predrasude, nevidljiva rasna barijera koja je upravljala njegovim životom.

314
Odjednom je razumeo ko je bila devojka. Najveća i najbolje čuvana tajna Jana
Klejna se razotkrila, poput tvrđave koja je primorana na predaju. Istina je mogla dugo
da se čuva jer je jednostavno bila nezamisliva. Jan Klejn, zvezda obaveštajne službe,
hladnokrvni borac za burska prava, imao je ćerku sa crnkinjom, ćerku koju je
verovatno voleo više od bilo čega na svetu. Možda je umislio kako Nelson Mandela
mora da umre da bi njegova crna ćerka mogla da nastavi da živi i da se oplemenjuje
svojim bitisanjem u zemlji belaca. Za Šepersa je dvoličnost bila nešto što nije
zavređivalo ništa drugo sem mržnje. Osetio je kako se njegov sopstveni otpor lomio.
Počeo je da razume kakvog su se velikog poduhvata De Klerk i Nelson Mandela
latili. Kako su mogli da naprave sponu između ljudi koji su jedni druge smatrali
iz​da​ji​ca​ma?
Miranda ga je netremice gledala. Nije mogao da pogodi o čemu je razmišljao, ali
je vi​de​la da je bio po​tre​šen.
Njegov pogled je lutao od njenog lica do fotografije devojke koja je stajala iznad
ka​mi​na.
-Tvo​ja ćer​ka. Ćer​ka Jana Klej​na - re​kao je
-Ma​til​da
Še​pers se se​tio ono​ga što je pro​či​tao o Mi​ran​di​noj pro​šlo​sti.
-Kao tvo​ja maj​ka
-Kao moja maj​ka
-Da li vo​liš svog muža
-On nije moj muž, već samo njen otac
-A ona
-Mrzi ga
-Baš sada sto​ji iza vra​ta i slu​ša naš raz​go​vor
-Bo​le​sna je. Ima tem​pe​ra​tu​ru
-Ipak pri​slu​šku​je
-Za​što ne bi slu​ša​la
Še​pers je klim​nuo gla​vom. Ra​zu​meo je.
-Moram da znam - rekao je. - Dobro razmisli. Tražim najmanji podatak koji nam
može pomoći da pronađemo čoveka koji planira da baci zemlju u stanje haosa, pre
nego što za to bude bilo pre​ka​sno
Miranda je pomislila da je trenutak na koji je tako dugo čekala konačno došao.
Ranije je uvek zamišljala da niko nikada neće na bilo koji način prisustvovati njenim
noćnim pretraživanjima džepova Jana Klejna i njenom prisluškivanju reči koje je
mumlao u snu. Mislila je kako su u tome bili samo ona i njena cerka. Sada je
razumela da je sve bilo drugačije. Pitala se šta ju je navelo da nekome koga ne
poznaje, pokloni bezrezervno poverenje. Da li je bila u pitanju njegova ranjivost?

315
Njegova nesigurnost u njenom prisustvu? Da li je imala poverenja samo u otvorenu
sla​bost?
Radost oslobađanja, pomislila je. To je ono što u ovom trenutku osećam. Kao
kada iza​đem iz mora zna​ju​ći da sam či​sta.
-Dugo vremena sam mislila da je samo običan službenik - počela je. - Nisam
ima​la poj​ma o nje​go​voj kri​mi​nal​noj stra​ni dok mi nije re​če​no
-Ko ti je re​kao
-Možda ću ti i reći, ali još ne. 0 nekim stvarima se da pričati samo onda kada
vre​me za to sa​zre
Za​ža​lio je što ju je pre​ki​nuo.
-On ne zna da ja znam - nastavila je. - To je moja prednost. Možda je to moj spas,
a možda bude i smrtna presuda. Svaki put kada nas poseti, ustanem u toku noći i
ispraznim mu džepove. Kopiram i najmanji papirić i slušam njegovo nepovezano
tra​bu​nja​nje u snu. Sve to ka​sni​je pre​no​sim da​lje
-Kome
-Oni​ma koji nas ču​va​ju
-Ja vas ču​vam
-Ne znam čak ni kako se zo​veš
-To nije ni od ka​kvog zna​ča​ja
-Pri​ča​la sam crn​ci​ma koji žive jed​na​ko taj​nim ži​vo​tom kao Jan Klejn
Čuo je glasine, ali nikada ništa nije moglo da se dokaže. Znao je da su
obaveštajne službe, i civilna i vojna, stalno lovile svoje senke. Glasina koja je stalno
bila prisutna, govorila je da crnci imaju svoju sopstvenu obaveštajnu službu koja je
možda bila pri ANK-u, a možda i sasvim nezavisna. Pratili su sva dešavanja i
sprovodili sopstvene strategije. Uvideo je kako mu je žena koja se zvala Miranda
po​tvr​di​la po​sto​ja​nje tih lju​di.
Jan Klejn je mrtav čovek, mislio je. Njegovi džepovi su bez njegovog znanja bili
pre​tre​sa​ni od stra​ne onih koje je sma​trao ne​pri​ja​te​lji​ma.
-Zanimaju me samo poslednji meseci. Ne marim za ono što je bilo ranije - rekao
je. - Da li si pro​na​šla ne​što u po​sled​nje vre​me
-Sve što sam našla, predala sam dalje i na to zaboravila - rekla je. - Zašto bih se
mal​tre​ti​ra​la da pam​tim
Znao je da je pričala istinu. Ponovo je pokušao da je ubedi. Mora da razgovara sa
nekim od onih ljudi koji su joj dali u zadatak da pregleda Klejnove džepove ili da
oslu​šku​je šta pri​ča u snu.
-Za​što bih ti ve​ro​va​la? - pi​ta​la je
-Ne treba da mi veruješ - odgovorio je. - Ne postoje nikakve garancije u životu.
Po​sto​je samo ri​zi​ci

316
 Se​de​la je u ti​ši​ni i po​ku​ša​va​la da raz​mi​sli.
-Da li je ubio nekoga? - pitala je. - Pričala je jako glasno i bilo mu je jasno da je
to či​ni​la zbog ćer​ke
-Da - re​kao je. - Ubio je mno​go lju​di
-Cr​na​ca
-Cr​na​ca
-Onih koji su bili zlo​čin​ci
-Po​ne​kad da, po​ne​kad ne
-Za​što ih je ubio
-Zato što su to bili ljudi koji nisu hteli da pričaju. Ljudi koji su bili pobunjenici i
de​mon​stran​ti
-Baš kao moja ćer​ka
-Ne po​zna​jem tvo​ju ćer​ku
-Ali, zato je ja po​zna​jem
Na​glo je usta​la.
-Vra​ti se su​tra - re​kla je. - Mo​žda će neko hte​ti da se sret​ne sa to​bom. Idi sada
Napustio je kuću. Kada je došao do svog automobila koji je stajao parkiran na
drugom kraju ulice, bio je skroz znojav. Odvezao se odatle razmišljajući o svojoj
sla​bo​sti i nje​noj sna​zi. Da li je po​sto​ja​la bu​duć​nost u ko​joj će se sre​sti i po​mi​ri​ti?
Matilda nije izašla kada je otišao. Miranda ju je ostavila na miru. Ali, uveče je
dugo se​de​la na ivi​ci nje​nog kre​ve​ta.
Gro​zni​ca je do​la​zi​la i odla​zi​la u ta​la​si​ma.
-Da li si tu​žna? - pi​ta​la je Mi​ran​da
-Ne - od​go​vo​ri​la je Ma​til​da. - Samo ga još više mr​zim
Šepers će se kasnije sećati svoje posete Kliptaunu kao spuštanja u pakao koje je
ranije u svome životu uspešno izbegavao. Konstantno sledeći belački put koji je Bure
vodio od kolevke do groba, išao je stazom jednookih. Sada je bio prinuđen da stupi
nogom na onaj drugi put, put crnaca, i ono što je video, mislio je da nikada neće moći
da zaboravi. Pogađalo ga je, a kako i ne bi kada se radilo o životima dvadeset
miliona ljudi, o ljudima kojima nije dozvoljavano da žive normalnim životom, koji su
pre​ra​no umi​ra​ii i bili pri​mo​ra​ni na puko bi​ti​sa​nje bez mo​guć​no​sti da​ljeg ra​zvi​ja​nja.
Sledećeg jutra, u deset, vratio se u kuću u Bezuidenhutu. Miranda mu je otvorila
vrata, ali njena ćerka Matiida je trebalo da ga odvede do čoveka koji se pokazao
voljnim da s njim razgovara. Imao je osećaj da je dobio veliku privilegiju. Matiida je
bila jednako lepa kao njena majka. Njena koža je bila svetlija, ali oči su bile iste.
Bilo mu je teško da na njenom licu otkrije očeve crte. Možda je zauzela toliku
distancu od njega da jednostavno spreči da bude nalik na njega. Dočekala ga je sa
velikom rezervom i samo ga je pozdravila klimanjem glave kada joj je pružio ruku.

317
Ponovo se osetio nesigurnim, pred ćerkom kao ranije pred majkom, uprkos tome što je
bila tinejdžerka. Počeo je da se brine zbog onoga u šta se upleo. Možda je Jan Klejn
ipak imao oko nad ovom kućom, iako ga nije otkrio? Sada je bilo kasno da se
predomisli. Stari zarđali automobil sa koga je visio auspuh i kome je nedostajao deo
branika, zaustavio se ispred kuće. Matilda je bez reči otvorila vrata i pogledala u
nje​ga.
-Mi​slio sam da će da dođe ova​mo - re​kao je okle​va​ju​ći
-Po​se​ti​će​mo je​dan dru​gi svet - re​kla je Ma​til​da
Seo je na zadnje sedište i osetio miris koji je tek kasnije identifikovao kao
sećanje na kokošarnik iz njegovog detinjstva. Covek iza volana je imao kapu duboko
natučenu preko očiju. Okrenuo se i počeo da ga odmerava bez reči. Potom je
startovao automobil i krenuo da priča sa Matildom na jeziku koji Šepers nije
razumeo, ali ga je prepoznao kao hoza. Vozili su se jugozapadno i Šepers je smatrao
kako je čovek za volanom vozio prebrzo. Uskoro su za sobom ostavili centar
Johanesburga i nalazili su se na jednom od autoputeva koju su se račvali u različitim
pravcima. Soveto, pomislio je Šepers. Da li me tamo vode? Ali, nisu se vozili u
Soveto. Prošli su pored Medouslanda i težak dim je ležao nad prašnjavim predelom.
Šofer je zakočio čim su zamakli iza gomile propalih kuća, pasa, dece, pilića i
propalih i izgorelih automobila. Matilda je izašla i sela pored njega na zadnje
se​di​šte. U ruci je dr​ža​la crnu ka​pu​lja​ču.
-Od ovog tre​nut​ka ne smeš da vi​diš - re​kla je
Pro​te​sto​vao je i sklo​nio nje​nu ruku od sebe.
-Čega se pla​šiš? - pi​ta​la je. - Odlu​či se
Pri​vu​kao je ka​pu​lja​ču.
-Zbog čega? - pi​tao je
-Ima mno​go oči​ju - re​kla je. - Ne smeš da vi​diš a i niko ne sme tebe da vidi
To nije ni​ka​kav od​go​vor, već za​go​net​ka - re​kao je iz​ner​vi​ra​no.
-Za mene nije. Odlu​či se sada! - re​kla je
Stavio je kapuljaču. Produžili su. Put je postajao sve lošiji, ali šofer nije
smanjivao brzinu. Šepers je odbijao udarce što bolje je mogao, ali ipak je nekoliko
puta udario glavom o krov automobila. Izgubio je osećaj za vreme. Kapuljača mu se
za​le​pi​la za. lice i koža je po​če​la da ga svr​bi.
Automobil je zakočio i stao. Odnekuda je ludački lajao pas. Muzika sa radija je
dolazila i odlazila u talasima. Uprkos kapuljači. osetio je miris lomača. Matilda mu je
pomogla da izađe iz automobila. Potom mu je skinula kapuljaču. Sunce je udarilo
direktno u njegovo nezaštićeno lice i zaslepilo ga. Kada su mu se oči privikle, video
je da se nalazio u naseobini koliba koje su bile sklepetane od zarđalog lima, kartona,
vreća, plastičnih zavesa i cerada. Bilo je i takvih koliba u kojima je olupina

318
automobila predstavljala jednu prostoriju. Smrdelo je na đubre. Jedan pas je grickao
svoju sopstvenu nogu. Posmatrao je ljude koji su provodili život u bedi. Niko od njih
nije primećivao njegovo prisustvo. Nije bilo ni pretnje ni radoznalosti, već samo
rav​no​du​šno​sti. Za njih, on nije po​sto​jao.
-Dobro došao u Kliptaun - rekla je Matilda. - Možda smo čak i u drugom šan​ti-
ta​u​nu. Nikada nećeš pronaći put nazad, jer svi izgledaju isto. Mizerija je jednako
ve​li​ka svu​da, isto smr​di i na​sta​nja​va​ju je isti lju​di
Uvela ga je u naselje. Osećao se kao da je ušao u lavirint koji će ga uskoro
progutati, lišiti njegove prošlosti. Posle nekoliko koraka, potpuno je izgubio
orijentaciju. Mislio je na ono neshvatljivo - da je pored njega ćerka Jana Klejna.
Nepravda koja je bila naslednog karaktera sada će se jednom zauvek podići i samu
sebe uni​šti​ti.
-Šta vi​diš? - pi​ta​la ga je
-Isto što i ti - od​go​vo​rio je
-Ne! - re​kla je oštro. - Da li si po​tre​sen
-Na​rav​no
-Ja nisam. Potresenost je sprat do koga vodi puno stepenika. Nas dvoje ne
sto​ji​mo na is​tom
-Mo​žda si na naj​vi​šem
-Sko​ro
-Da li je po​gled dru​ga​či​ji
Može da se vidi mnogo dalje, sasvim iza. Zebre koje oprezno pasu u krdima.
Antilope koje skaču oslobođene opasnosti. Kobra koja se sakrila u napuštenom
mra​vi​nja​ku ter​mi​ta. Zene koje nose vodu.
Sta​la je i po​sta​vi​la se is​pred nje​ga.
-Vi​dim svo​ju sop​stve​nu mr​žnju u nji​ho​vim oči​ma - re​kla je. - To tvo​je oči ne mogu
da ot​ki​i​ju
-Šta želiš da ti odgovorim? - rekao je. - Mislim da je pravi pakao živeti na
ova​kav na​čin. Pi​ta​nje je samo da li je to moja gre​ška
-Mo​žda i je​ste - re​kla je. - To sve za​vi​si
Prodrli su dublje u lavirint. Nikada ne bi mogao da pronađe put sam. Potrebna mi
je, mi​slio je. Uvek smo za​vi​si​li od cr​na​ca i ona to zna.
Matilda je stala ispred kolibe koja je bila nešto veća od ostalih, iako je bila
napravljena od istog materijala. Čučnula je kod vrata koja su se sastojala od aljkavo
po​ve​za​nih plo​ča od ma​so​ni​ta.
-Uđi - re​kla je. - Če​ka​ću te ovde
Šepers je ušao. Na početku mu je bilo jako teško da razazna bilo šta u mraku.
Onda je ugledao jedan jednostavan drveni sto, nekoliko stolica i fotogen-lampu. Iz

319
senki je izronio jedan čovek. Posmatrao ga je sa blagim osmehom. Šepers je video da
su bili vršnjaci. Čovek koji je stajao ispred njega bio je jake građe, imao je bradu i
zra​čio je is​tim po​no​som koje je Še​pers vi​deo kod Mi​ran​de i Ma​til​de.
-Džordž Šepers - rekao je čovek i prasnuo u kratak smeh. Potom je pokazao na
jed​nu od sto​li​ca
-Šta je to što je smešno? - pitao je Šepers. Bilo mu je teško da sakrije rastuću
ne​si​gur​nost
-Ni​šta - re​kao je čo​vek. - Mo​žeš me zva​ti Stiv
-Znaš za​što sam hteo da te vi​dim - re​kao je Še​pers
Ti ne želiš mene da vidiš - rekao je Stiv. - Želiš da se sretneš sa nekim ko može da
ti o Janu Klejnu ispriča nešto što još ne znaš. Ispalo je da sam to ja, iako je to mogao
biti i neko dru​gi.
-Možemo li da pređemo na stvar? - rekao je Šepers koji je počeo da biva
ne​str​pljiv
-Belci se uvek negde žure - rekao je Stiv. - Nikada nisam mogao da razumem zbog
čega
-Jan Klejn - re​kao je Še​pers
Opasan čovek - rekao je Stiv. - Svačiji neprijatelj, ne samo naš. Gavrani zovu u
noći a mi to tumačimo i tumačimo kao da će se nešto dogoditi, nešto što će izazvati
haos koji ne žele ni ANK, ni De Klerk. Zato ti prvo meni moraš dati ono što ti imaš.
Po​sle ćemo mo​žda za​jed​nič​ki moći da osve​tli​mo neke od naj​mrač​ni​jih uglo​va.
Šepers nije sve ispričao, ali je odao najvažnije stvari, što je već bilo dovoljno
rizično. Nije znao sa kim je pričao, ali je bio prinuđen da to uradi. Stiv je slušao i
la​ga​nim po​kre​ti​ma mi​lo​vao svo​ju bra​du.
-Zna​či, tako da​le​ko je oti​šlo - re​kao je kada je Še​pers za​vr​šio
-Očekivali smo tako nešto, ali smo mislili da će neki ludi Bur prvo pokušati da
pre​re​že De Kler​kov gr​kljan
-Profesionalni ubica - rekao je Šepers. - Bez lica i bez imena. Međutim,
verovatno se za njega zna od ranije i možda je već u prošlosti bio u blizini Jana
Klejna. Možda bi oni gavrani koje si spomenuo mogli da počnu sa osluškivanjem. U
pitanju može biti belac, ali i crnac. Pronašao sam podatak koji ukazuje na to da će
do​bi​ti puno nov​ca. Mi​li​on ran​da, a mo​žda i više od toga
-Bilo bi moguće identifikovati ga - rekao je Stiv. - Jan Klejn bira samo najbolje.
Ukoliko je iz Južnoafričke Republike, bez obzira na to da ii je beo ili crn, pronaći
ćemo ga
-Pro​na​ći ga i za​u​sta​vi​ti - re​kao je Še​pers. - Ubi​ti ga. Mo​ra​mo za​jed​no da ra​di​mo
-Ne - rekao je Stiv. - Sada se sastajemo prvi i poslednji put. Pripadamo
su​prot​nim stru​ja​ma i sada i u bu​duć​no​sti. Ne​što dru​go nije mo​gu​će

320
 -Za​što
-Ne smemo da delimo tajne. Sve je još uvek neizvesno i nesigurno. Mi
izbegavamo sve paktove i dogovore koji nisu apsolutno neophodni. Ne zaboravi da
smo neprijatelji, a rat u našoj zemlji već poduže plamsa iako mi to ne želimo da
vi​di​mo
-Gle​da​mo dru​ga​či​je na stva​ri - re​kao je Še​pers
-Da - od​go​vo​rio je Stiv - baš tako
Razgovor nije trajao duže od deset minuta. Stiv je ustao i Šepers je shvatio da je
sa​sta​nak okon​čan.
-Mi​ran​da će biti tvo​ja veza sa mo​jim sve​tom - re​kao je Stiv
-Da - od​go​vo​rio je Še​pers. - Po​sto​ji Mi​ran​da. Ovaj aten​tat mora da se za​u​sta​vi
Da - odgovorio je Stiv. - Ja mislim da vi to morate da uradite. I dalje ste vi oni
koji imaju resurse. Ja nemam ništa sem plastične kolibe i Mirande i Matilde. Zamisli
šta će se de​si​ti ako dođe do aten​ta​ta.
-Naj​ra​di​je ne bih
Stiv ga je neko vreme nemo posmatrao da bi jednostavno nestao kroz vrata ni ne
oprostivši se. Šepers je izašao na jarko svetlo. Matilda ga je ne progovarajući odvela
do automobila. Ponovo je sedeo na zadnjem sedištu sa kapuljačom preko glave. U
tami je već pla​ni​rao šta da kaže pred​sed​ni​ku De Kler​ku.

Pred​sed​nik De Klerk je po​no​vo sa​njao ter​mi​te.

Naiazio se u kući u kojoj je svaki pod, svaki zid ili komad nameštaja bio
napadnut gladnim zverima. Zašto je došao u tu kuću, nije imao pojma. Između podnih
dasaka je rasla trava, prozori su bili razbijeni, a glasno i pomamno žvakanje termita,
žuljalo ga je u sopstvenom telu. U snu je imao vrlo malo vremena za pisanje jednog
važnog govora. Njegovi uobičajeni pisači govora su nestali i morao je sam da obavi
po​sao. Ali, čim je po​čeo da piše, ter​mi​ti su mu po​je​li olov​ku.
Obično bi se u tom trenutku probudio. Pomislio bi u tami svoje sobe kako je san
možda predstavljao istinu. Možda je zaista bilo prekasno? Ono što je želeo da
postigne, da spase Južnoafričku Republiku od raspada, istovremeno što više moguće
štiteći uticaj i položaj belaca, možda je već bilo u suviše velikom raskoraku sa
crnačkom nestrpljivošću. Samo je Nelson Mandela mogao da ga ubedi da nije bilo
drugog puta kojim se moglo ići. De Klerk je znao da su delili isti strah.
Nekontrolisano nasilje, haotičan raspad koji niko nije mogao da kontroliše, leglo
brutalnih i osvetničkih vojnih pučeva ili različitih etničkih grupa koje bi se borile
jed​na pro​tiv dru​ge sve dok ni​če​ga više ne bi bilo.
Bilo je deset sati uveče, četvrtka 21. maja. De Klerk je znao da je mladi tužilac
Šepers već sedeo u njegovom predsoblju i čekao, ali nije bio spreman da ga primi.

321
Bio je umoran i glava mu je bila rastrzana problemima koje je stalno bio prinuđen da
rešava. Ustao je od pisaćeg stola i prišao jednom od visokih prozora. Ponekad ga je
sva ta odgovornost paralizovala. Mislio je kako je to bilo previše za jednog čoveka.
Ponekad je osećao instinktivnu želju da pobegne, učini se nevidljivim i ode direktno u
buš u kome može da nestane ili se stopi sa fatamorganom. Ali, znao je kako to nikada
neće uraditi. Bog, sa kojim mu je bilo sve teže da razgovara ili da u njega veruje,
možda ga je i dalje čuvao. Pitao se koliko vremena je spiskao. Njegova raspoloženja
su se stalno menjala; ponekad bi mislio kako je njegovo vreme već prošlo, da bi u
sledećem trenutku pomislio da ga je čekalo još pet godina mandata. Vreme mu je bilo
više nego neophodno. Njegov najveći plan - da odugovlači sa prelazom u novi
društveni poredak i tokom tog perioda namami veliki broj crnih birača -
podrazumevao je vreme. Znao je i da će mu Nelson Mandela uskratiti sve vreme koje
nije po​treb​no u pla​ni​ra​nju pre​la​zne faze.
U svemu što je radio, postojala je doza lažnosti, pomislio je. Zapravo sanjam
nemogući san o tome da se moja zemlja nikada neće promeniti. Razlika između mene i
fanatičnih ludaka koji sa otvorenim nasiljem žele da odbrane nemoguć san, vrlo je
mala.
Južnoafrička Republika kasni, mislio je. Ono što se sada dešava, trebalo je da se
desi pre mno​go go​di​na. Ali, isto​ri​ja io​na​ko ne ide ja​sno de​fi​ni​sa​nim pu​tem.
Vratio se do pisaćeg stola i pozvonio. Šepers se smesta pojavio na vratima. De
Klerk je naučio da ceni njegovu energiju i temeljnost. Imao je razumevanja za crtu
naivne nevinosti koju je otkrio kod mladog tužioca. Cak je i ovaj mladi Bur naučio da
se is​pod me​kog pe​ska na​la​ze oštre ste​ne.
Slušao je Šepersovo izlaganje polu-zatvorenih očiju. Reči koje su ga dosegle,
gomilale su se u njegovoj podsvesti. Kada je Šepers zaćutao, De Klerk ga je samo
lju​bo​pi​tlji​vo po​gle​dao.
-Po​la​zim od pret​po​stav​ke kako je sve što sam čuo tač​no - re​kao je De Klerk
-Da - od​go​vo​rio je Še​pers. - U to nema ni​ka​kve sum​nje
-Uop​šte
-Uop​šte
De Klerk je raz​mi​slio pre nego što je na​sta​vio.
-Znači, Nelsona Mandelu treba da ubije bedni profesionalni ubica koga je
unajmio i platio tajni Komitet. Ubistvo će se odigrati u najskorije vreme u toku
jednog od Mandelinih javnih obraćanja naciji. Za posledicu imamo haos, krvoproliće
i totalni raspad sistema. Grupa uticajnih Bura čeka u pozadini da preuzme vlast nad
zemljom. Zakoni i državne institucije se neće poštovati. Uvešće korporativni režim u
kome će jednaku moć imaju vojska, policija i civili. Budućnost će biti jedno večito
van​red​no sta​nje. Da li sam do​bro shva​tio

322
 -Da - odgovorio je Šepers. - Ukoliko mi dozvolite malo nagađanje, atentat će biti
iz​vr​šen 12. juna
-Za​što tada
-Nelson Mandela će držati govor u Kapštadu. Dobio sam informaciju da je
obaveštajni odsek vojske pokazao neobično veliko interesovanje za planiranje
mitinga kod lokalne policije. Postoje i neke druge indikacije. Moram još jednom da
na​gla​sim kako je to moje na​ga​đa​nje, ali sam ube​đen da je osno​va​no
-Tri ne​de​lje - re​kao je De Klerk. - Tri ne​de​lje da se lu​da​ci za​u​sta​ve
-Ukoliko je nagađanje tačno - ponovio je Šepers. - Ne možemo da izuzmemo
mogućnost da je termin 12. juni u Kapštadu možda namerno postavljen, pogrešan trag.
Uče​sni​ci za​ve​re su jako spret​ni. Aten​tat može da se do​go​di već su​tra
-Drugim rečima, u bilo kom trenutku - rekao je De Klerk. - Bilo kada, a mi ne
mo​že​mo ni​šta da ura​di​mo
Za​ću​tao je. Še​pers je če​kao.
-Moram da pričam sa Nelsonom Mandelom - rekao je De Klerk. - Mora da sazna
šta sto​ji na koc​ki
Za​tim je po​gle​dao u Še​per​sa.
-Ti lju​di mo​ra​ju sme​sta da budu za​u​sta​vlje​ni - re​kao je
-Ne zna​mo ko su - od​go​vo​rio je Še​pers. - Kako se može za​u​sta​vi​ti ne​po​zna​to
-Ali, čo​vek koga su unaj​mi​li
-I on je ne​po​znat
De Klerk ga je za​mi​šlje​no po​sma​trao.
-Imaš plan. Mogu to da ti vi​dim na licu
Še​pers je pri​me​tio da je po​cr​ve​neo.
-Gospodine predsedniče - rekao je - ja mislim da je ključ svega Jan Klejn, čovek
iz obaveštajne službe. Trebao bi smesta da bude uhapšen. Postoji, naravno, veliki
rizik da neće ništa razotkriti ili da na primer, počini samoubistvo. Ali, ja ne vidim
ni​jed​nu dru​gu mo​guć​nost no da ga sa​slu​šam
De Klerk je po​tvrd​no klim​nuo gla​vom.
-Onda ćemo tako postupiti - rekao je. - Mi u stvari imamo jako puno spretnih
is​pi​ti​va​ča koji zna​ju da is​ce​de isti​nu iz lju​di
Iz crnaca, pomislio je Šepers. Istih onih koji kasnije umru pod tajanstvenim
okol​no​sti​ma.
-Bilo bi najbolje da ja preuzmem saslušanje - rekao je. - Ja sam najbolje
in​for​mi​san
-Da li mi​sliš da mo​žeš s njim da se iz​bo​riš
-Da
Pred​sed​nik je ustao. Au​di​jen​ci​ja je bila za​vr​še​na.

323
 -Jan Klejn će biti sutra uhapšen - rekao je De Klerk. - I od sada želim
sva​kod​nev​ne iz​ve​šta​je
Po​zdra​vi​li su se.
Šepers je izašao i dao znak starom portiru koji je čekao u predsoblju. I tako, nešto
ka​sni​je, od​ve​zao se kući kroz noć sa pi​što​ljem na su​vo​za​če​vom se​di​štu.
De Klerk je dugo sta​jao kraj pro​zo​ra za​du​bljen u mi​sli.
Po​sle toga je se​deo još ne​ko​li​ko sati za pi​sa​ćim sto​lom.

Stari portir je išao po predsoblju i popravljao nabore na tepihu i ravnao stolice. Sve
vreme je razmišljao o onome što je čuo dok je prisluškivao kroz vrata od
predsednikovog kabineta. Shvatio je da je situacija bila jako ozbiljna. Otišao je u
prostoriju koja je služila kao njegova beznačajna kancelarija. Izvukao je gajtan od
telefona koji je bio povezan sa centralom. Iza jednog drvenog panela, nalazio se drugi
priključak za koji je samo on znao. Podigao je slušalicu i dobio direktnu vezu.
Okre​nuo je broj.
Od​go​vor je do​šao brzo. Jan Klejn još uvek nije za​spao.
Posle razgovora sa portirom iz predsednikovog kabineta, znao je da će provesti
be​sa​nu noć.

324
 Odbrojavanje u prazno

29.

Sikozi Tsiki je kasno uveče ubio miša precizno bačenirn nožem. Tanja je već bila u
krevetu. Konovalenko je čekao da bude dovoljno kasno da bi mogao da nazove Jana
Kiejna i da od njega dobije posiednje instrukcije o Tsikijevom povratku.
Konovalenko je takođe imao nameru da sa njim popriča o sopstvenoj budućnosti
emigranta u Južnoafričkoj Republici. Iz podruma nije dopirao nikakav zvuk. Tanja,
koja je ranije bila kod devojke u podrumu, rekla je da je spavala. Ove večeri se po
prvi put posle dužeg vremena osetio zadovoljnim. Kontaktirao je Valandera. Od
njega je tražio jednu nepotpisanu garanciju u zamenu za puštanje devojke. Valander je
imao nedelju dana da odvede poteru u potpuno pogrešan smer. Pošto je Konovalenko
smatrao neophodnim da se smesta vrati u Stokholm, Valander je trebalo da se postara
da ga po​li​ci​ja tra​ži po ju​žnoj Šved​skoj.
Ništa od toga naravno nije bilo istina. Konovalenko je nameravao da ubije i njega
i devojku. Pitao se da li je Valander zaista poverovao u ono što mu je rekao. Ako
jeste, onda je bio baš ono za šta ga je Konovalenko ranije držao - naivni seoski
po​li​ca​jac. Me​đu​tim, nije hteo da još jed​nom po​či​ni istu gre​šku i pot​ce​ni Va​lan​de​ra.
U toku dana je posvetio mnogo sati Sikozi Tsikiju. Na isti način na koji je ranije
spremao Viktora Mabašu, Konovalenko je sa njim prošao kroz određeni broj
zamislivih situacija u vezi atentata. Imao je utisak da je Sikozi Tsiki mnogo brže
razmišljao od Viktora Mabaše. Sem toga je izgledao totalno ravnodušan prema
rasističkim komentarima kojima Konovalenko nije mogao da odoli. Mislio je da ga u
toku narednih dana provocira najviše moguće, samo da bi istestirao njegovu
sa​mo​kon​tro​lu.
Postojala je jedna crta koju su Tsiki i Mabaša delili. Konovalenko je počeo da se
pita da li je to bilo u prirodi Afrikanaca. Mislio je o njihovoj zatvorenosti, o
nemogućnosti pronicanja u njihove misli. To ga je iritiralo. Bio je naviknut da može
da prozre ljude, da pretpostavi o čemu inisle i da na taj način predvidi njihove
re​ak​ci​je.
Posmatrao je crnca koji je upravo proburazio miša u jednom ćošku sobe, čudno
zakrivljenim nožem. Dobro će se snaći, pomislio je Konovalenko. Još samo par dana
planiranja i pucanja iz oružja i moći će da se vrati. On će biti moja ulaznica u
Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku.

325
 Sikozi Tsiki je ustao i izvukao nož iz beživotnog tela životinje. Potom je otišao u
kuhinju i otarasio se miša. Bacio ga je u kesu za đubre i oprao sečivo noža.
Konovalenko ga nije ispuštao iz vida, povremeno otpijajući male gutljaje votke iz
svo​je čaše.
-Nož sa za​kri​vi​je​nim se​či​vom - re​kao je. - Ni​ka​da ra​ni​je ni​sam vi​deo sli​čan
-Moji pre​ci su ih iz​ra​đi​va​li hi​lja​du go​di​na una​zad - re​kao je Si​ko​zi Tsi​ki
-Ali, za​kri​vlje​no se​či​vo? - na​sta​vio je Ko​no​va​len​ko. - Čemu to slu​ži
-Niko ne zna - odgovorio je Sikozi Tsiki. - Tajna se i dalje čuva. Onoga dana kada
se bude raz​ot​kri​la, nož će iz​gu​bi​ti na svo​joj moći
Odmah iza toga, nestao je u svoju sobu. Konovalenka je izbezumio zagonetan
od​go​vor koji je do​bio. Cuo je kako se Si​ko​zi Tsi​ki za​klju​čao.
Konovalenko je sada bio sam. Prošao je kroz kuću i pogasio sva svetla sem
lampe koja je gorela tik uz sto na kome je stajao telefon. Pogledao je na sat. Bilo je
pola jedanaest. Uskoro će nazvati Jana Klejna. Osluškivao je na zvuke iz podruma.
Bilo je sasvim tiho. Usuo je još jednu čašu votke. Nju će sačuvati za posle, kada
za​vr​ši raz​go​vor sa Ja​nom Klej​nom.
Raz​go​vor sa Ju​žno​a​frič​kom Re​pu​bli​kom je bio kra​tak.
Jan Klejn je slušao Konovalenkovo uveravanje da Sikozi Tsiki neće praviti
nikakve probleme. Nije bilo nikakve sumnje u njegovu psihičku stabilnost. Onda je
Jan Klejn počeo da daje svoje informacije. Želeo je da se Sikozi Tsiki vrati u
Južnoafričku Republiku najkasnije za nedelju dana. Konovalenkov zadatak je bio da
smesta pripremi sve neophodno za njegov izlazak iz Svedske i da se postara za
rezervaciju karte za Johanesburg. Konovalenko je osećao da se Janu Klejnu žuri i
kako ga ne​što pri​ti​ska. On, na​rav​no, nije mo​gao da bude si​gu​ran da li je to tako za​i​sta i
bilo, ali je bilo dovoljno da ne 'pomene priču o svom dolasku u Južnoafričku
Republiku. Razgovor se završio a da nije potrošio nijednu reč o svojoj budućnosti.
Posle je osetio nezadovoljstvo. Ispraznio je čašu votke i zapitao se da li je Jan Klejn
imao nameru da ga pređe. Odbacio je tu misao. Sem toga, bio je ubeđen kako su
kolegama u Južnoafričkoj Republici bili potrebni njegovo znanje i iskustvo. Popio je
još jednu čašu votke i pot.om izašao napolje da se pomokri. Padala je kiša. Pogledao
je u izmaglicu i pomislio kako bi uprkos svemu trebao da bude zadovoljan. Za
nekoliko sati će veliki deo njegovog problema biti rešen. Posle toga će imati vremena
da se posveti svojim planovima o budućnosti. Takođe će moći da razmisli da li da sa
sobom povede Tanju, ili da je ostavi tu gde jeste, kao što je to ranije učinio sa
svo​jom že​nom.
Zaključao je vrata, otišao do svoje sobe i legao. Nije se svukao, već je samo
prebacio ćebe preko sebe. Tanja će večeras morati da spava sama. Bio mu je
po​tre​ban od​mor.

326
 Ležala je budna u svojoj sobi i čula je kada je Konovalenko zatvorio vrata i legao
u krevet. Ležala je nepomično i osluškivala. Bila je uplašena. U dubini duše je znala
da će biti nemoguće izvući devojku iz podruma i napustiti kuću, a da Konovalenko to
ne čuje. Takođe nije bilo moguće nečujno zaključati njegova vrata. Već je to pokušala
ranije u toku dana dok su Konovalenko i Afrikanac bili napolju na šljunčanom nasipu,
na vežbi gađanja. Čim bi video da su vrata bila zaključana, verovatno bi iskočio kroz
prozor svoje spavaće sobe. Razmišljala je o mogućnosti da nabavi tablete za
spavanje koje bi mu stavila u neku od flaša votke. Nije mogla ni na koga i ni na šta da
se osloni, sem na samu sebe i znala je da mora da pokuša. Ranije u toku dana je
spremila torbu sa parama i odećom koju je sakrila napolju u seniku zajedno sa
ki​šnom ka​ba​ni​com i pa​rom či​za​ma.
Pogledala je na sat. Znala je da je sastanak sa policajcem bio zakazan u zoru. Do
tada su ona i ćerka morale da budu daleko. Čim čuje da je Konovalenko počeo da
hrče, mora da ustane. Znala je da je Konovalenko imao lak san i da se često budio, ali
vrlo ret​ko u toku pr​vih pola sata sna.
I dalje nije bila sigurna zbog čega je to radila. Znala je da rizikuje sopstveni
život, ali nekako se osećala kao da sebi ne duguje nikakvo objašnjenje. Neke zadatke
je za​da​vao sam ži​vot.
Konovalenko se pomerio i zakašljao. Bilo je pet do pola dva. Bilo je noći u
kojima je Konovalenko birao da ne spava, već je samo ležao na krevetu i odmarao se.
Ukoiiko je to bila jedna takva noć, onda neće moći da pomogne devojci. Primetila je
kako ju je to još više plašilo. To je bila pretnja koja joj se činila većom od opasnosti
ko​joj bi ona lič​no bila izlo​že​na.
U dvadeset do dva konačno je čula Konovalenkovo hrkanje. Osluškivala je
otprilike pola minuta a potom se oprezno digla iz kreveta. Bila je skroz obučena. U
ruci je sve vreme stezala ključ od lanca kojim su bili okovani devojčini članci.
Pažljivo je otvorila vrata od svoje sobe i izbegavala je da stane na podne daske za
koje je znala da škripe. Ušunjala se u kuhinju, upalila svoju džepnu lampu i počela da
oprezno podiže kapak na podu. To je bio kritičan momenat; devojka je mogla da
počne da vrišti. Iako se to do sada nije desilo, bilo joj je jasno da je sada moglo dase
dogodi. Konovalenko je hrkao. Prvo je osluškivala a zatim se oprezno spustila
merdevinama u podrum. Devojka je ležala sklupčana. Njene oči su bile otvorene.
Tanja je čučnula i šaputala joj, istovremeno je mazeći po odsečenoj kosi. Rekla je
kako idu odatle, ali da mora da bude jako, jako tiha. Devojka nije reagovala. Njene
oči su bile sasvim bezizražajne. Tanja se odjednom uplašila da možda nije mogla da
se pomeri. Možda ju je strah paralizovao? Biia je prinuđena da je okrene na jednu
stranu da bi otključala katanac. Devojka je odjednom počela da šutira i udara oko
sebe. Tanja je jedva uspela da joj stavi ruku na usta pre nego što je počela da viče.

327
Tanja je bila snažna i pritisla je što je jače mogla. Čak i jedan prigušen krik bio bi
dovoljan da probudi Konovalenka. Zaledila se od te pomisli. Konovalenko je mogao
da blokira kapak i da ih obe ostavi dole u tami. Tanja je nastavila da joj šapuće, i
dalje joj držeći ruku na ustima. U devojčine oči se vratio život i Tanja je pomislila
kako je sada razumela šta se dešava. Oprezno je sklonila ruku, otključala katanac i
pa​žlji​vo uklo​ni​la la​nac.
U istom trenutku je shvatila kako je Konovalenkovo hrkanje prestalo. Zadržala je
dah. Probudio se. Brzo je ustala, ispružila ruku ka kapku i ponovo ga zatvorila.
De​voj​ka je ra​zu​me​la. Sela je i bila je tiha. Nje​ne oči su oži​ve​le.
Tanji se odjednom učinilo kako će srce da joj stane. Gore u kuhinji je začula
korake. Neko je gore hodao. Koraci koji su se zaustavili. Sada će da otvori kapak,
po​mi​sli​la je i za​tvo​ri​la oči. Ipak me je čuo.
Olakšanje je došlo u vidu zveckanja flaše. Ustao je da sebi uspe još jednu čašu
votke. Koraci su se udaljili. Tanja je obasjala džepnom lampom svoje lice i pokušala
da se osmehne. Uhvatila je devojčinu ruku i držala je dok je čekala. Posle deset
minuta, pažljivo je otvorila kapak. Konovalenko je ponovo počeo da hrče. Objasnila
je devojci šta im je činiti. Moraju da nečujno dođu do ulaznih vrata. Tanja je u toku
dana podmazala bravu. Mislila je da je bilo moguće nečujno otvoriti vrata. Ukoliko
sve dobro prođe, moći će zajedno da nestanu preko dvorišta. Ali, ukoliko se nešto
desi, ukoliko se Konovalenko probudi, Tanja će samo da mune vrata i^onda će svaka
da beži na svoju stranu. Da li je razumela? Trči, samo trči. Napolju je padala kiša, što
je olakšavalo beg. Mora da trči i da se ne osvrće. Kada naleti na prvu kuću ili
au​to​mo​bil, mora da se po​ka​že, ali pre sve​ga mora da trči za svoj ži​vot.
Da li je razumela? Tanja je mislila da jeste. Njene oči su bile žive, mogla je da
pokreće noge iako su bile nestabilne i slabe. Tanja je ponovo osluškivala a onda je
devojci dala znak. Trebalo je da krenu. Tanja se prva popela, ponovo osluškivala, i
zatim pružila devojci ruku. Odjednom joj se žurilo. Tanja je bila prinuđena da je
zadržava da ne merdevine ne bi počele da krckaju. Devojka se pažljivo popela na
kuhinjski pod. Zmirkala je očima uprkos slaboj svetlosti. Skoro da je slepa, mislila je
Tanja. Čvrsto ju je držala za mišicu. Konovalenko je hrkao. Počele su da hodaju
prema hodniku i ulaznim vratima, korak po korak, neverovatno oprezno. Na ulazu u
predsoblje je visila draperija. Tanja ju je jako oprezno razmakla sa devojkom koja joj
je i dalje bila okešena o ruku. Sada su bile pred vratima. Tanja je primetila kako je
bila skroz oznojena. Njene ruke su se tresle kada se mašila ključa. Istovremeno se
usudila da se ponada kako će sve proći kako treba. Okrenula je ključ. Postojao je
momenat, jedan otpor do koga bi došlo ukoliko bi suviše brzo okretala ključ. Osetila
je otpor i pokušala da nastavi sa okretanjem što opreznije je mogla. Prebrodila je
kritičan momenat. Nije se čuo nikakav zvuk. Dala je znak devojci i zatim je otvorila

328
vra​ta.
Odjednom je nešto puklo iza njenih leđa. Trgla se i osvrnula. Devojka je oborila
čiviluk za kapute i kišobrane. Tanja nije morala da osluškuje da bi shvatila šta se već
dešavalo. Munula je vrata, izgurala devojku u izmaglicu i kišu i viknula joj da trči.
Devojka je u prvom trenutku delovala neodlučno, ali Tanja ju je gurnula i ova je
po​če​la da trči. Tre​ba​lo joj je sve​ga ne​ko​li​ko se​kun​di da ne​sta​ne u si​vi​lu.
Tanja je znala da je za nju bilo prekasno, ali ipak je htela da pokuša. Pre svega,
nije htela da se osvrne. Otrčala je u suprotnom pravcu u pokušaju da odvede
Konovalenka u pogrešnom smeru i da ga za još nekoliko dragocenih sekundi odvuče
od nje.
Ta​nja je sti​gla da po​lo​vi​ne dvo​ri​šta pre nego što ju je Ko​no​va​len​ko su​sti​gao.
-Šta ra​diš? Jesi li bo​le​sna? - po​vi​kao je
Uvidela je kako Konovalenko još uvek nije otkrio da je kapak bio otvoren. Tek
kada se budu vratili u kuću, shvatiće šta se dogodilo. Devojčina prednost će biti
do​volj​na i Ko​no​va​len​ko je ni​ka​da neće pro​na​ći.
Ta​nja je pri​me​ti​la kako je bila jako umor​na.
-Nije mi do​bro - re​kla je pra​ve​ći se da ima vr​to​gla​vi​cu
-Ide​mo unu​tra - re​kao je Ko​no​va​len​ko
-Sa​če​kaj malo. Po​tre​ban mi je svež va​zduh - re​kla je
Dajem joj ono što mogu, mislila je. Svaki udisaj je za nju velika prednost. Za
mene više nema nade.
Trčala je kroz noć. Padala je kiša. Nije znala gde je, samo je trčala. Par puta je
pala, ali se smesta podizala i nastavljala dalje. Došla je do jedne njive. Oko nje su u
svim pravcima bežali uplašeni zečevi. Osećala se kao jedan od njih, kao gonjena
životinja. Ilovača joj se lepila za cipele i na kraju ih je skinula i trčala dalje u
čarapama. Njiva se činila beskonačno velikom. Sve je nestajalo u izmaglici, ostali su
samo ona i zečevi. Na kraju je došla do jednog puta i nije više mogia da trči.
Nalazila se na šljunčanom putu od koga su je bolele noge; oštri kamenčići su joj se
zabadali u tabane. Uskoro se šljunčani put završio i stajala je kraj asfaltiranog puta. U
sredini se belila saobraćajna traka. Nije znala u kom pravcu da ide, ali je ipak
hodala. Još uvek se nije usuđivala da razmišlja o onome što se dogodilo. Negde iza
nje se još uvek nalazilo nevidljivo zlo. To nije bilo ni ljudsko biće, ni životinja, već
hla​dan po​ve​ta​rac koji ju je ne​pre​kid​no pra​tio.
Ubrzo je ugledala svetlost farova koja joj se približavala. Vozač je bio jedan
mladić koji je bio poseti devojci sa kojom je nešto imao. U toku večeri su se
posvađali oko nečega i odlučio je da ode kući. Sada je sedeo u automobilu i
razmišljao o tome, da bi sada, kada bi imao para, otputovao negde i to daleko.
Brisači su mahnito radili, ali je vidljivost bila jako loša. Odjednom je ugledao nešto

329
ispred automobila. Prvo je mislio da je u pitanju bila životinja i zakočio je. Zatim je
sasvim zaustavio mašinu. Video je jasno da j,e to bila ljudska prilika. Bilo mu je
teško da poveruje sopstvenim očima. Mlada devojka, bez cipela, umazana ilovačom,
odsečene kose. Pomislio je da se možda dogodila saobraćajna nesreća. Onda je
vi​deo kako je sela na sred puta. Opre​zno je iza​šao iz au​to​mo​bi​la i pri​šao joj.
-Šta se do​go​di​lo? - pi​tao je
Nije od​go​vo​ri​la.
Nije video ni krv niti nekakav automobil u jarku. Podigao ju je i odneo do svog
au​to​mo​bi​la. Je​dva je sta​ja​la na no​ga​ma.
-Šta se do​go​di​lo? - pi​tao je po​no​vo i opet nije do​bio od​go​vor

Sten Viden i Svedberg su napustili stan u Istadu u petnaest do dva. Kada su seli u
Svedbergov automobil, padala je kiša. Na tri kilometra izvan grada, Svedberg je
osetio kako mu je pukla jedna od stražnjih guma. Stao je na ivicu puta i nervirao se
zbog toga što je i rezervna guma bila u lošem stanju. Pa ipak, kada ju je zamenio,
vazduh se nije ispumpao. Čitava stvar im je poremetila satnicu. Svedbegr je
pretpostavljao da će se Valander približiti kući pre nego što se razdani. Zato su
morali da stignu na vreme da ne bi rizikovali da nalete na njega. Sada je bilo već
skoro tri sata kada su parkirali automobil u zaklonu od gustog žbunja na oko kilometar
od šljunčanog puta i imanja. Zurilo im se i kretali su se jako brzo kroz izmaglicu.
Prošli su pored jedne njive na severnoj puta. Svedberg je predložio da se kući
približe što više moguće. Ali, pošto nisu znali sa koje strane će Valander da se
pojavi, morali su da imaju pregled sa strane ali tako da niko ne može da ih vidi.
Pokušali su da pretpostave iz kog pravca bi Valander mogao da se približi imanju i
mislili su da bi to moglo biti sa zapada. Tamo je raslo gusto i visoko žbunje koje je
dosezalo sve do ograde kraj šupe. Odlučili su se da se kući približe sa istočne strane.
Svedberg je primetio da se na pojasu između dve njive nalazio stari senik. U pola
če​ti​ri su bili na svom po​lo​ža​ju. Obo​ji​ca su dr​ža​la oruž​je pri​prav​nim.
Nazirali su kuću kroz izmaglicu. Sve je bilo mirno. Svedberg je dobio
neobjašnjiv osećaj da nešto nije bilo kako treba. Izvadio je svoj dogled, obrisao
staklo i počeo da luta pogledom preko fasade kuće. U prozoru za koji je
pretpostavljao da je pripadao kuhinji, gorelo je svetlo. Nije mogao da vidi ništa
neobično. Bilo mu je teško da zamisli kako je Konovalenko spavao. Bio je tamo, u
ti​hom iš​če​ki​va​nju. Mo​žda se čak na​la​zio i is​pred kuće.
Na​pe​to su iš​če​ki​va​ii, sva​ko uto​nuo u svoj svet mi​sli.
Sten Viden je bio taj koji je spazio Valandera. Već je bilo pet sati. Ko što su i
očekivali, pojavio se sa zapadne strane. Viden koji je imao izvanredan vid, prvo je
pomislio da je video zeca ili neku drugu divlju životinju kako se migolji u žbunju. Ali,

330
onda je postao nesiguran i oprezno je cimnuo Svedberga za ruku i pokazao u tom
prav​cu. Sada je mo​gao da na​zre Va​lan​de​ro​vo lice među ra​sti​njem.
Nisu znali šta će da se dogodi. Da ]i se Valander pridržavao dogovora sa
Konovalenkom ili je odlučio da ga iznenadi? I gde su bili Konovalenko i
Va​lan​de​ro​va ćer​ka?
Čekali su. U kući je bilo sasvim mirno. Sten Viden i Svedberg su se smenjivali u
osmatranju Valanderovog nepokretnog lica. Svedbergu se ponovo javio osećaj kao
nešto nije bilo onako kako treba. Pogledao je na sat. Uskoro će biti sat vremena kako
je Va​lan​der le​žao u žbu​nju. U kući i da​lje nije bilo ni​ka​kvog po​kre​ta.
Sten Viden je iznenada pružio dogled Svedbergu. Valander je ustao. Hitro je
koračao prema kući i ubrzo je stajao priljubljen uza zid. U jednoj ruci je držao
pištolj. Znači, ipak je odlučio da izazove Konovalenka, pomislio je Svedberg i osetio
kako mu se stomak zavezao u čvor. Nije mogao da uradi ništa drugo, no da nastavi da
osmatra. Sten Viden je naslonio pušku na obraz i nišanio na ulazna vrata. Valander je,
pognut, potrčao da bi izbegao prozore i dosegao je ulazna vrata. Svedberg je mogao
da vidi kako je osluškivao. Uhvatio se za kvaku. Vrata su bila nezaključana. Bez
razmišljanja ih je otvorio i požurio unutra. U istom trenutku i Sten Viden i Svedberg su
po​ju​ri​li iz se​ni​ka.
Nisu ništa odlučili, već su spontano krenuli Valanderovim stopama. Otrčali su do
ćoška od kuće i zauzeli zaklon. U kući je i dalje bilo tiho. Svedberg je shvatio svoj
pred​o​se​ćaj.
Kuća je bila na​pu​šte​na. U njoj nije bilo ni​ko​ga.
-Oti​šli su - re​kao je Ste​nu Vi​de​nu. - Tamo nema' ni​ko​ga
Sten Vi​den ga nije ra​zu​meo.
-Kako znaš
-Jed​no​stav​no znam - od​go​vo​rio je Sved​berg i iza​šao iz za​klo​na
Viknuo je Valanderovo ime. Valander je izašao na stepenice. Nije ga iznenadilo to
što su bili tu.
-Nema je - re​kao je
Mogli su da vide da je bio jako umoran. Verovatno je već davno toliko
pre​ko​ra​čio gra​ni​cu is​cr​plje​no​sti, da je sva​kog tre​nut​ka mo​gao da ko​la​bi​ra.
Ušli su u kuću i pokušali da protumače tragove. Sten Viden, koji nije bio
policajac, držao se u pozadini dok su Valander i Svedberg metodično prolazili kroz
kuću. Valander nije prokomentarisao to što su ga pratili do imanja. Svedberg je
pretpostavljao da je u dubini duše znao kako ga nikada neće ostaviti samog. Možda je
čak bio i za​hva​lan?
Svedberg je bio taj koji je pronašao Tanju. Otvorio je vrata od jedne od spavaćih
soba i pregledao namešten krevet. Koji ga je impuls naveo da to učini, nije znao, ali

331
sagnuo se i pogledao ispod kreveta. Tamo je ležala. U jednom kratkom i neprijatnom
trenutku, pomislio je kako je to bila Vaianderova ćerka, ali je potom primetio kako je
u pitanju bila druga žena. Pre nego što je ispričao o svome otkriću, pogledao je i
ispod drugih kreveta. Otvorio je zamrzivač i sve ormane. Tek kada je bio siguran da
Valanderova ćerka nije ležala negde sakrivena, pokazao mu je šta je pronašao.
Pomerili su krevet. Sten Viden je stajao u pozadini. Kada je ugledao njenu glavu,
skre​nuo je po​gled, iza​šao na​po​lje i is​po​vra​ćao se.
Nije više imala nikakvo lice. Sve što je preostalo, bila je krvava masa bez
ikakvih raspoznatijivih crta. Svedberg je pronašao peškir kojim joj je prekrio lice.
Potom je pregledao njen leš. Pronašao je pet prostrelnih rana. Činile su mustru koja
mu je stvorila još veću mučninu od one koju je na početku osećao. Upucana je u oba
sto​pa​la, za​tim kroz obe šake i na kra​ju kroz srce.
Ostavili su je i ćutke krenuli dalje kroz kuću. Otvorili su vrata od podruma i
spustili se dole. Svedberg je uspeo da sakrije lanac za koji je pretpostavljao da je
držao ćerku okovanom. Valander je ipak razumeo da je držana dole u mraku.
Svedberg je video kako je stegao vilicu. Pitao se kako je Valander sve to izdržavao.
Vratili su se u kuhinju. Svedberg je otkrio veliki lonac pun krvlju zamućene vode.
Kada je u nju za​mo​čio prst, ose​tio je kako je i da​lje bila mla​ka.
Počeo je da razume šta se dogodilo. Još jednom je polako prošao kroz kuću,
pokušao da protumači različite tragove i da otkrije šta se desilo. Na kraju je
predložio da sednu. Valander je već bio skoro apatičan. Svedberg je dugo i
intenzivno razmišljao. Da li da se usudi? Odgovornost je bila velika, ali se na kraju
odlu​čio da to ura​di.
-Ne znam gde je tvo​ja ćer​ka, ali živa je. U to sam si​gu​ran - re​kao je
Va​lan​der ga je nemo po​gle​dao.
-Mislim da se desilo sledeće - nastavio je Svedberg - naravno, ne mogu da
budem sasvim siguran, ali pokušavam da protumačim tragove, da ih sastavim i vidim
šta mi govore. Mislim da je ubijena žena pokušala da pomogne tvojoj ćerki da
pobegne. Da li je to uspela ili ne, ne znam. Možda je umakla a možda ju je
Konovalenko zaustavio. Postoje znaci koji ukazuju na obe mogućnosti. Ubio je Tanju
sa sadističkom odlučnošću koja navodi na to da je tvoja ćerka umakla. Ali, to bi
takođe mogla biti uopštena reakcija na njen pokušaj da pomogne Lindi. Tanja ga je
izneverila što je bilo dovoljno da oslobodi njegovu mržnju koja je izgleda bila
neograničeno velika. Ošurio joj je lice vrelom vodom a potom joj je prostrelio
stopala, što stoji za beg, zatim ruke i na kraju srce. Ne želim ni da pomislim kako su
izgledali poslednji sati njenog života. Posle toga je otišao što je još jedan znak da je
tvoja ćerka uspela da pobegne. Čim je uspela da utekne, Konovalenko više nije
mogao da smatra kuću sigurnom, mada je možda mogao da se plaši kako je neko čuo

332
pucnjavu. To je ono što ja mislim da se desilo, mada je moglo da bude sasvim
dru​ga​či​je
Bilo je se​dam sati. Niko nije go​vo​rio.
Svedberg je ustao i otišao do telefona. Nazvao je Martinsona ali je morao da čeka
po​što se ovaj na​la​zio u ku​pa​ti​lu.
-Učini mi uslugu - rekao je Svedberg. - Idi do železničke stanice u Tomelili i
sa​če​kaj me tamo za sat vre​me​na. Ne​moj ni​ko​me go​vo​ri​ti gde ideš
-Da li i ti lu​diš? - pi​tao je Mar​tin​son
-Na​pro​tiv - od​go​vo​rio je Sved​berg. - Jako je va​žno
Spu​stio je slu​ša​li​cu i po​gle​dao u Va​lan​de​ra.
-Trenutno ne možeš da učiniš ništa sem da odspavaš. Idi sa Stenom kući ili ćemo
te odve​sti do tvog oca
-Kako ću moći da spa​vam? - pi​tao je od​sut​no Va​lan​der
-Tako što ćeš leći - rekao je Svedberg. - Sada ćeš da uradiš onako kako ti kažem.
Ukoliko želiš da budeš od pomoći svojoj ćerki, moraš da spavaš. U stanju u kome si
sada, samo ćeš biti na smet​nji
Va​lan​der je klim​nuo gla​vom.
-Mi​slim da je naj​bo​lje da odem kod svog oca - re​kao je
-Gde si osta​vio au​to​mo​bil? - pi​tao je Sten Vi​den
-Idem da ga do​ve​zem - re​kao je Va​lan​der. - Po​tre​ban mi je svež va​zduh
Otišao je. Sten Viden i Svedberg su zurili jedan u drugog, suviše umorni i
po​tre​še​ni da bi raz​go​va​ra​li.
-Drago mi je što nisam policajac - rekao je Sten Viden kada je,,duet“ ušao u
dvo​ri​šte. Po​ka​zao je na sobu u ko​joj je le​ža​la Ta​nja
-Hva​la na po​mo​ći - re​kao je Sved​berg
Po​sma​trao ih je dok su se od​vo​zi​li.
Pi​tao se kada će ko​šmar pre​sta​ti.
Sten Viden je stao i pustio Valandera da izađe. Nisu razmenili nijednu reč u toku
vo​žnje.
-Na​zva​ću te u toku dana - re​kao je Sten Vi​den
Gle​dao je u Va​lan​de​ra kako ko​ra​ča u prav​cu kuće.
Jad​ni​čak, mi​slio je. Ko​li​ko će još moći da is​tra​je?
Otac je sedeo za kuhinjskim stolom. Bio je neobrijan i Valander je po vonju
pri​me​tio da je tre​bao da se ope​re. Seo je pre​ko puta nje​ga. Dugo nisu pro​go​va​ra​li.
-Spa​va - re​kao je otac
Va​lan​der je je​dva čuo šta je re​kao.
-Mir​no spa​va - po​no​vio je otac
Reči su po​la​ko pro​dr​le u Va​lan​de​ro​vu oša​mu​će​nu gla​vu. Ko je to spa​vao?

333
 -Ko to? - pi​tao je umor​no
-Pri​čam o svo​joj unu​ci - re​kao je otac
Valander je dugo zurio u njega. Zatim je ustao i otišao do spavaće sobe. Lagano je
otvo​rio vra​ta.
Linda je ležala u krevetu i spavala. Kosa joj je bila odsečena na jednoj strani
glave, ali to je bila ona. Valander je stajao sasvim mirno na vratima. Onda je prišao
krevetu i čučnuo pored. Nije uradio ništa, samo ju je gledao. Nije hteo da zna kako i
šta se desilo, niti kako je došla kući. Hteo je samo da je gleda. Negde krajičkom
svesti, znao je da je Konovalenko i dalje bio negde napolju, ali ga to sada nije
in​te​re​so​va​lo. Tre​nut​no je po​sto​ja​la samo ona.
Legao je na pod pored kreveta. Tamo se sklupčao i zaspao. Otac ga je pokrio
ćebetom i zatvorio vrata. Zatim je otišao u atelje i počeo da slika. Sada se ponovo
vra​tio svo​me mo​ti​vu i upra​vo se spre​mao da do​vr​ši fa​za​na.

Martinson je stigao na železničku stanicu u Tomelili nešto iza osam. Izašao je iz

au​to​mo​bi​la i po​zdra​vio se sa Sved​ber​gom.
-Šta je to što je to​li​ko va​žno? - pi​tao je ne kri​ju​ći da je iz​i​ri​ti​ran
-Videćeš - odgovorio je Svedberg. - Moram da te upozorim kako nije ništa
pri​jat​no za oko
Mar​tin​son se na​mr​štio.
-Šta se do​go​di​lo
-Konovalenko - odgovorio je Svedberg. - Ponovo je udario. Imamo još jednu
žr​tvu. Jed​nu ženu
-Po​bo​gu
-Sle​di me - re​kao je Sved​berg. - Ima​mo puno toga da pri​ča​mo.
-Da li Va​lan​der ima neke veze sa tim? - pi​tao je Mar​tin​son
Sved​berg nije čuo. Već je ho​dao ka svom au​to​mo​bi​lu.
Tek ka​sni​je je Mar​tin​son sa​znao o sve​mu što se de​si​lo.

334
 30.

Oši​ša​la se u sre​du po pod​ne.

Mi​sli​la je da na taj na​čin može da uni​šti loše us​po​me​ne.
Onda je po​če​la da pri​ča. Va​lan​der ju je uza​lud​no na​go​va​rao da po​se​ti le​ka​ra.
-Kosa će porasti sama od sebe - odgovorila mu je. - Nijedan lekar ne može da
iz​dej​stvu​je da poč​ne brže da ras​te
Valander se ježio od onoga što je dolazilo. Ono što ga je plašilo je da će njegova
ćerka da ga optuži za užase koji su joj se dogodili a njemu bi bilo teško da se
odbrani. On i jeste snosio krivicu. On ju je uvukao u čitavu stvar. Nije bio čak u
pitanju ni nesrećan slučaj. Odlučila je da joj trenutno nije bio potreban nikakav lekar i
on više nije in​si​sti​rao.
Jedan jedini put u toku srede je počela da plače. Desilo se iznenada, baš kada su
hteli da sednu za sto i jedu. Pogledala ga je i pitala šta se desilo sa Tanjom. Rekao joj
je istinu, da je bila mrtva, ali je izbegao da joj kaže kako ju je Konovalenko mučio.
Valander se nadao da će se novine suzdržati detalja. Rekao joj je i da Konovalenko
još nije bio uhva​ćen.
-Na​la​zi se u bek​stvu - re​kao je. - Jure ga i neće moći za​u​vek sam da na​pa​da
Valander je sumnjao u tačnost svojih reči. Konovalenko je verovatno bio jednako
opasan kao i ranije. Takođe je znao da će se još jednom dati u potragu za njim, ali ne
te sre​de, sada kada mu se ćer​ka vra​ti​la iz tame, ti​ši​ne i stra​ha.
Negde u toku te večeri, pozvao je Svedberga telefonom. Valander ga je zamolio za
jednu noć sna i razmišljanja. Javiće se u četvrtak. Svedberg mu je ispričao o
de​talj​noj is​tra​zi koja je bila spro​ve​de​na. Od Ko​no​va​len​ka nije bilo ni tra​ga ni gla​sa.
-Nije sam - rekao je Svedberg. - U onoj kući bila je još jedna osoba. Rajkov je
mrtav, a sada je i Tanja. Ranije je bio ubijen čovek po imenu Viktor Mabaša. Znači,
Konovalenko je trebalo da bude sam, ali nije to bio. Postojala je još jedna osoba u
kući. Pi​ta​nje je samo ko je bio u pi​ta​nju
-Ne znam - re​kao je Va​lan​der. - Ne​po​zna​ti po​moć​nik
Ne​po​sred​no po​sle Sved​ber​go​vog po​zi​va, ogla​sio se i Sten Vi​den.
Valander je pretpostavljao da su on i Svedberg bili u kontaktu. Sten Viden je
pi​tao za Lin​du. Va​lan​der mu je od​go​vo​rio da će joj biti do​bro.
-Mislim na onu ženu - rekao je Sten Viden. - Pokušavam da shvatim kako neko
može tako ne​što da ura​di jed​nom ljud​skom biću
-Ima ih takvih - odgovorio je Valander. - I, nažalost, više ih je nego što možemo
da poj​mi​mo
Kada je Linda zaspala, Valander je otišao do ateljea u kome je njegov otac

335
siikao. Iako je sumnjao da se moglo raditi sarno o privremenoj promeni stanja,
učinilo mu se kako im je bilo mnogo lakše da komuniciraju posle svega što se
do​go​di​lo. Pi​tao se ko​li​ko je od sve​ga toga nje​gov osam​de​se​to​go​di​šnji otac ra​zu​meo.
-Da li stojiš iza izjave da se ženiš? - pitao je Valander kada je seo na šamlicu u
ate​ljeu
-Sa ta​kvim stva​ri​ma se ne šali - od​go​vo​rio je otac. - Ven​ča​će​mo se u junu
-Moja ćer​ka je do​bi​la po​ziv​ni​cu, ali ja ni​sam - re​kao je Va​lan​der.
-Sti​ći će - od​go​vo​rio je otac
-Gde ćete se ven​ča​ti
-Ovde
-Ovde? U ate​ljeu
-Za​što da ne? Pla​ni​ram da na​sli​kam ve​li​ku ku​li​su
-Šta Ger​tru​da mi​sli o tome
-To je bila nje​na ide​ja
Otac se okrenuo ka njemu i osmehnuo mu se. Valander je prasnuo u smeh. Nije
mo​gao da se seti kada se po​sled​nji put sme​jao.
-Ger​tru​da je jed​na ne​o​bič​na žena - re​kao je otac
-To je si​gur​no - re​kao je Va​lan​der

Valander se u četvrtak ujutro probudio naspavan. Sreća zbog toga što njegova ćerka
nije bila povređena, ispunila ga je novom energijom. U njegovoj podsvesti se sve
vreme nalazio Konovalenko. Počeo je da se oseća spremnim da krene u potragu za
njim. Va​lan​der je na​zvao Bjor​ka u osam. Pa​žlji​vo je pri​pre​mio svo​je iz​go​vo​re.
-Kur​te - re​kao je Bjork. - Po​bo​gu! Da li si do​bro? Gde si? Šta se do​go​di​lo
-Imao sam mali nervni slom - rekao je Valander, pokušavajući da deluje
ubedljivo time što je pričao tiho i polako. - Sada mi je bolje. Biće mi samo potrebno
ne​ko​li​ko dana od​mo​ra
-Naravno da možeš da uzmeš bolovanje - rekao je Bjork odlučno. - Ne znam da li
si shvatio da smo za tobom izdali poternicu, što je jedna jako neprijatna stvar. ali je
tada bila neophodna. Smesta ću je povući. Daćemo izjavu za štampu da se nestali
inspektor kriminalističkog odseka pojavio posle kraće bolesti. Usput, gde si ti sve ovo
vre​me
-U Ko​pen​ha​ge​nu - la​gao je Va​lan​der
-Šta, za ime boga, tra​žiš tamo
-Od​seo sam u jed​nom ma​lom ho​te​lu i od​ma​ram se
-I na​rav​no ne že​liš da mi ka​žeš ime tog ho​te​la ili gde se na​la​zi
-Ra​di​je ne bih
-Potreban si nam što pre, ali odmoran. Ovde se dešavaju grozne stvari.

336
Martinson, Svedberg i mi ostali, osećamo se bespomoćni bez tebe. Tražićemo pomoć
iz Stok​ho​i​ma
-U pe​tak se vra​ćam, a ni​ka​kvo bo​lo​va​nje nije ne​op​hod​no
-Nemaš pojma koliko mi je laknulo. Bili smo jako zabrinuti. Šta se zapravo
de​si​lo onde u ma​gli
-Na​pi​sa​ću iz​ve​štaj. Do​la​zim u pe​tak
Okončao je razgovor i počeo da razmišlja o onome što mu je Svedberg rekao. Ko
je bila nepoznata osoba? Ko je sada bio Konovalenkova senka? Legao je na leđa na
svoj krevet i zurio u plafon. Polako je krenuo da vrti film od trenutka kada je Robert
Okerblum kročio u njegovu kancelariju. Prisećao se svojih ranijih pokušaja
analiziranja i još jednom prešao preko svih tragova. Vratio mu se osećaj da se
nalazio u istrazi koja je sve vreme izmicala. Još uvek nije došao do suštine, mislio je.
Sve što se dešava mora imati neku polaznu tačku. Još uvek mi nije poznat pravi
ra​zlog.
Na​zvao je Sved​ber​ga ka​sno po pod​ne.
-Nismo pronašli ništa što bi nas uputilo na to gde su - rekao je Svedberg u
odgovor na Valanderovo pitanje. - Sve je jako mutno. Ali sasvim sam ubeđen u svoju
si​noć​nju te​o​ri​ju. Ne po​sto​ji ni jed​no dru​go ra​zum​no ob​ja​šnje​nje
-Potrebna mi je tvoja pomoć - rekao je Valander. - Moram da još večeras odem
do one kuće
-Ne misliš valjda da ponovo kreneš sam za Konovalenkom? - pitao je uplašeno
Sved​berg
-Naprotiv - odgovorio je Valander. - Moja ćerka je izgubila komad nakita dok je
bila dr​ža​na u za​ro​blje​ni​štvu. Da li ste ga slu​čaj​no pro​na​šli
-Ko​li​ko znam, ni​šta ta​kvo nije pro​na​đe​no
-Ko tamo ve​če​ras stra​ža​ri
-Ve​ro​vat​no će je​dan pa​trol​ni au​to​mo​bil po​vre​me​no kon​tro​i​i​sa​ti ima​nje
-Možeš li da zadržiš automobil u vremenu između devet i jedanaest? Kao što si
ve​ro​vat​no već čuo od Bjor​ka, ja sam zva​nič​no u Ko​pen​ha​ge​nu
-Da - re​kao je Sved​berg
-Kako ću ući u kuću? -- pi​tao je Va​lan​der
-Pronašli smo rezervni ključ u oluku na levoj strani kuće, gledano s ulaza. I dalje
je tamo
Valander se posle zapitao da li mu je Svedberg zaista poverovao na reč. Traženje
za izgubljenim komadom nakita je bio prilično providan izgovor. Da je stvamo tako
bilo, policija bi ga već odavno pronašla. Takođe nije znao šta je očekivao da tamo
pronađe. Svedberg se poslednjih godina pretvorio u veštog istraživača mesta zločina.
Valander je mislio kako će jednoga dana doseći Ridbergov nivo. Ako je negde bilo

337
nečega važnog, Svedberg bi ga pronašao. Jedino što je Valander mogao da uradi, bilo
je da iš​či​ta dru​ga​či​ju vezu.
Morao je da počne odande. Najverovatnije su se Konovalenko i njegov nepoznati
sa​put​nik vra​ti​li u Stok​holm, ali ni​šta nije bilo si​gur​no.
Krenuo je za Tomelilu oko pola devet. Bilo je toplo i vozio je sa spuštenim
pro​zo​rom. Se​tio se kako još uvek nije pri​čao sa Bjor​kom o go​di​šnjem od​mo​ru.
Parkirao se na imanju i počeo da traži ključ. Kada je ušao u kuću, počeo je time
što je po​pa​lio sva sve​tla. Po​čeo je da se osvr​će ne​si​gu​ran u to oda​kle da poč​ne.
Išao je kroz kuću i pokušavao da definiše za čime je tragao. U svakom slučaju za
nekim tragom koji ga može odvesti do Konovalenka. Za destinacijom. Za
nagoveštajem o identitetu anonimnog saputnika. Za nečim što je ukazivalo na
pozadinu svih zločina. Seo je na jednu od stolica i mislio o pretraživanju prostorija.
Pustio je pogled da mu luta po sobi. Nije video ništa što je bilo neobično ili što je na
bilo koji način odstupalo od normale. Ovde nema ničega, mislio je. Čak i kada mu se
žuri, Konovalenko ne ostavlja tragove za sobom. Pepeljara u Stokholmu je bila
iz​u​ze​tak. Tako ne​što se de​ša​va samo jed​nom.
Ustao je iz stolice i prošao još jednom kroz kuću, ovoga puta sporije i
koncentrisanije. Povremeno je zastajao, podizao stolnjak, listao po časopisima,
opipavao pod jastucima za stolice. Još uvek ništa. Prošao je kroz sve spavaće sobe,
ostavivši onu u kojoj su pronašli Tanju za kraj. Ništa. U kesi za đubre koju je
Svedberg naravno već pregledao, nalazio se jedan mrtvi miš. Valander ga je
prevrnuo pomoću jedne viljuške i video kako nije bio ubijen mišolovkom. Neko ga je
proburazio nožem. Nož, mislio je. Konovalenko je čovek koji je skroz fiksiran na
vatreno oružje. On nije tip za noževe. Moguće je da je njegov kompanjon ubio miša. U
trenutku je pomislio kako je Viktor Mabaša imao nož, ali on je ležao u mrtvačnici.
Valander je napustio kuhinju i otišao u kupatilo. Konovalenko nije ostavio nikakve
tragove. Vratio se u dnevnu sobu i ponovo seo. Izabrao je drugu stolicu da bi imao
pogled iz drugog ugla. Uvek postoji nešto, mislio je. Mora^e samo otkriti. Kada je po
drugi put seo, već je bilo deset i petnaest. Uskoro će morati da ode. Vreme mu je
isti​ca​lo.
Oni koji su nekada živeli u kući, bili su jako uredni. Postojao je dobro osmišljen
plan za sve predmete, komade nameštaja i rasvetu. Sada je tražio nešto što je ometalo
taj red. Pogled mu se neko vreme prikovao za policu za knjige koja je stajala uz jedan
od zidova. Sve knjige su bile poravnate pod konac, sem na najnižoj pregradi. Tamo je
štrčala jedna knjiga. Prišao je polici i izvukao je. Komplet karata Švedske. Video je
da je jedna strana bila markirana. Predstavljala je kartu južne Švedske, deo
Smolanda, Kalmara i Olanda. Proučavao ju je i zatim je prineo stolu i uperio lampu u
nju. Na nekoliko mesta je otkrio jedva vidljive tragove grafitne olovke. Izgledalo je

338
kao da je neko označavao put sa olovkom u ruci i pri tome povremeno promašivao
papir. Malo grafita se moglo videti kod mosta Oland u Kalmaru. Sasvim na dnu karte,
otprilike u visini Blekingea, pronašao je još jedan trag grafita. Razmišljao je. Potom
je potražio kartu Skonea, međutim, na njoj nije bilo nikakvih oznaka. Ponovo se
vratio prvoj karti. Slab trag grafita je pratio liniju obale gore ka Kalmaru. Odložio je
knji​gu i za​tim oti​šao do ku​hi​nje da na​zo​ve Sved​ber​ga.
-Još uvek sam ovde - re​kao je. - Kad ka​žem Oland, šta ti pada na pa​met
Sved​berg je pro​mi​slio.
-Ni​šta - re​kao je
-Ni​ste pro​na​šli ni​ka​kvo blok​če ili ime​nik kada ste pre​tra​ži​va​li kuću
-Tanja je imala jedan mali džepni kalendar u svojoj ručnoj tašni, ali u njemu nije
ni​šta sta​ja​lo - re​kao je Sved​berg
-Ni​ka​kvi pa​pi​ri​ći
-Ukoliko pogledaš u kamin, videćeš da je neko palio papir - odgovorio je
Sved​berg. - Pro​dža​ra​li smo pe​peo i ni​smo ni​šta pro​na​šli. Za​što po​mi​nješ Oland
-Pro​na​šao sam jed​nu kar​tu, ali ve​ro​vat​no ni​šta ne zna​či - re​kao je Va​lan​der
-Konovalenko se sigurno vratio u Stokholm - rekao je Svedberg. - Mislim da mu
je Sko​nea do​sta za ceo ži​vot
-Sigurno si u pravu - rekao je Valander. - Oprosti na smetnji. Uskoro idem
odav​de
-Nije bilo pro​ble​ma sa klju​čem
-Bio je tamo gde je tre​ba​lo da bude
Valander je vratio knjigu na policu. Svedberg je verovatno bio u pravu.
Ko​no​va​len​ko se vra​tio u Stok​holm.
Otišao je u kuhinju i popio malo vode. Pogled mu je odlutao do telefonskog
ime​ni​ka koji je le​žao is​pod te​le​fo​na. Iz​vu​kao ga je i otvo​rio.
Neko je unutra grafitnom olovkom zapisao adresu: ulica Heman 14. Zamislio se.
Nazvao je službu informacija. Kada mu se neko sa one strane javio, pitao je za broj
pret​plat​ni​ka Va​lan​de​ra koji živi u Kal​ma​ru u uli​ci He​man 14.
-Na toj adre​si nema ni​ko​ga ko se zove Va​lan​der - re​kla mu je te​le​fo​nist​ki​nja
-Možda je telefon registrovan na njegovog šefa - rekao je Valander. - Ne mogu da
mu se se​tim ime​na
-Da nije Eld​man? - pi​ta​la je te​le​fo​nist​ki​nja
-Da, je​ste - re​kao je Va​lan​der
Dobio je broj telefona, zahvalio se i spustio slušalicu. Stajao je sasvim mirno. Da
li je to bilo moguće? Da li je Konovalenko imao još jedno sklonište, ovoga puta na
Olan​du?
Ugasio je svetlo za sobom, zaključao kuću i vratio ključ u oluk. Napolju je pirkao

339
prijatan vetrić. Veče je bilo letnje, blago. Njegova odluka je došla sasvim spontano.
Na​pu​stio je ima​nje i od​ve​zao se za Oland.
Za​u​sta​vio se u Bro​sar​pu i na​zvao kuću. Ja​vio se nje​gov otac.
-Spa​va - re​kao je. - Igra​li smo kar​te
-Večeras ne dolazim kući - rekao je Valander. - Ne treba da se brinete. Moram da
obavim gomilu nekakvog rutinskog posla. Ona zna da volim da radim noću. Čujemo se
su​tra pre pod​ne
-Doći ćeš kada bu​deš do​šao - od​go​vo​rio je otac
Valander je spustio slušalicu i pomislio kako se njihov odnos možda zaista
popravljao. Ton kojim su komunicirali je postao drugačiji. Dabogda se tako
na​sta​vi​lo, mi​slio je. Mo​žda će se iz ove bede iz​ro​di​ti i ne​što po​zi​tiv​no.
Stigao je na Olandski most kada je otkucalo četiri sata ujutru. Stao je dva puta u
toku vožnje, jednom da sipa benzin, a drugi put da malo odspava. Kada je stigao na
svoju destinaciju, nije više osećao umor. Gledao je u moćni most koji se dizao ispred
njega i vode koja je svetlucala na jutarnjem suncu. Na parkingu na kome se zaustavio,
pronašao je u telefonskoj govornici polovinu iscepanog telefonskog imenika.
Pokazalo se kako se ulica Heman nalazi sa druge strane mosta. Pre nego što se tamo
odvezao, izvukao je pištolj iz odeljka za rukavice i proverio da li je bio napunjen.
Odjednom se prisetio svoje davnašnje porodične posete Olandu i Alvaretu, kada je
tamo bio zajedno sa roditeljima i svojom sestrom Kristinom. Tada most nije
postojao. Imao je bledu sliku malog trajekta koji ih je prevezao preko moreuza.
Proveli su nedelju dana na kampingu pod šatorima. Tu nedelju je više doživljavao kao
pozitivnu emociju nego kao splet događaja. Za jedan kratak trenutak ga je obuzela
senzacija da je nešto izgubio, ali je ubrzo pravio misli nazad na Konovalenka.
Pokušao je da se nabedi kako je verovatno pratio pogrešan trag. Tragovi grafitne
olovke u knjizi sa kartama Švedske, kao i zapisana adresa nisu morale dolaziti od
Ko​no​va​len​ko​ve ruke. Usko​ro će biti na putu na​zad za Sko​ne.
Zaustavio se kada je dosegao Olandsku stranu mosta. Tamo se nalazila velika
tabla sa mapom ostrvskih ulica i puteva. Ulica Heman je bila prvo skretanje pre
prilaza zoološkom vrtu. Seo je u automobil i skrenuo desno. Saobraćaj je i dalje bio
redak. Posle par minuta, pronašao je pravo skretanje. Ostavio je automobil na jednom
malom parkingu. Video je da je područje bilo zatvoreno za motorna vozila. Ulica
Heman je bila okružena mešavinom novih i starih vila koje su sve imale izdašna
dvorišta. Krenuo je peške. Prva kuća je na ogradi nosila broj tri. Jedan pas ga je
sumnjičavo posmatrao kroz rešetke. Nastavio je i računao koja kuća bi mogla biti broj
14. Video je kako je to bila jedna od starijih vila, sa zatvorenom verandom i bogatom
rezbarijom. Zatim se vratio istim putem kojim je došao. Želeo je da se približi kući sa
dvorišne strane. Nije sme da rizikuje. Unutra su ipak mogli biti Konovalenko i njegov

340
ne​po​zna​ti sa​put​nik.
Sa stražnje strane kuće nalazio se jedan sportski teren. Preskočio je preko ograde
u uspeo da pri tome iscepa jednu od nogavica na pantalonama. Približavao se vili u
zaklonu jednog drvenog paviljona. Bio je žut, na dva sprata i na jednom ćošku ga je
krasio toranj. Na ogradu se naslanjao kiosk za kobasice. Otrčao je, povijen, od
paviljona do kioska. Čim je stigao, izvukao je pištolj iz džepa. Odlučio je da se tu
sakrije. Još neko vreme je posmatrao vilu. Kleknuo je i počeo da puzi prema ogradi
do stražnje strane pomoćne zgrade, najverovatnije radionice. Ograda je bila u lošem
stanju i teška za preskakanje. Zamalo je pao na leđa, ali je uspeo da povrati balans i
skočio je u mali prostor iza kućice. Primetio je kako je ostao bez daha. To je zlo,
mislio je. Konovalenkov dah koji neprekidno šalje svoj povetarac u moj potiljak.
Isteglio je vrat i počeo da posmatra vilu sa svog novog položaja. Sve je i dalje bilo
mirno. Dvorište je bilo zaraslo i loše održavano. Pored njega su stajala kolica koja su
bila prepuna prošlogodišnjeg lišća. Počeo je da se pita da li je vila bila napuštena i
posle nekog vremena je u to bio skoro sasvim ubeđen. Usudio se da napusti svoje
sklonište i otrčao je do staze koja je vodila ka kući. Zatim ju je obišao sa desne
strane ne bi li prišao verandi kod koje su se verovatno nalazila i ulazna vrata. Jedan
jež koji mu se iznenada našao pred stopalima, naterao ga je da zastane. Izbacio je
svoje bodlje uz glasan zvuk. Valander je bio vratio pištolj u džep, ali sada ga je
ponovo izvadio ni sam ne znajući zbog čega. iz zaliva se začuo zvuk brodske sirene.
Zamakao je za ćošak i našao se ispred čeonog dela kuće. Šta to radim? Mislio je.
Ukoliko se ovde uopšte neko nalazi, onda je to sigurno neki stari bračni par koji se
upravo budi posle dobrog noćnog sna. Šta li će da kažu kada ugledaju odbeglog
komesara kriminaiističkog odseka policije kako se šunja po njihovom dvorištu?
Na​sta​vio je do sle​de​ćeg ćo​ška i onda je ko​nač​no pro​vi​rio.
Konovalenko je stajao na stazi od šljunka kod postolja za zastavu i mokrio je. Bio
je bos, obu​čen u pan​ta​lo​ne i ras​kop​ča​nu ko​šu​lju. Va​lan​der se nije mi​cao. Ne​što je ipak
upozorilo Konovalenka, verovatno njegov stalno budni instinkt za preteću opasnost.
Okrenuo se. Valander je imao pištolj u ruci. Obojica su procenjivala situaciju u
deliću sekunde. Valander je uvideo kako je Konovalenko počinio grešku time što je
napustio kuću nenaoružan. Konovaienko je razumeo da će Valander ili da ga ubije ili
da ga teško rani, pre nego što uspe da se dočepa vrata. Nalazio se u situaciji koja mu
nije ostavljala mnogo alternativa. Bacio se neverovatnom snagom u stranu tako da je
za trenutak bio izvan domašaja Valanderovog pištolja. Zatim je potrčao što brže je
mogao, povremeno menjajući pravac i zatim preskočio preko ograde. Već je bio na
uiici Heman pre nego što je Valander shvatio šta se dogodilo i krenuo za njim. Do
tada se sve odigravalo munjevitom brzinom i zato nije ni primetio Sikozija Tsikija
koji je sta​jao na pro​zo​ru i pra​tio šta se na​po​lju de​ša​va.

341
 Sikozi Tsiki je shvatio da se nešto veoma ozbiljno dešavalo. Nije znao šta, ali je
znao da su sada važila pravila koja mu je Konovalenko dao prethodnog dana. Ako se
nešto dogodi, bio mu je rekao pošto mu je predao jedan koverat, sledi ova uputstva.
Tada ćeš morati nazad u Južnoafričku Republiku. Moći ćeš da kontaktiraš sa
čovekom koga si već ranije sreo, onim koji ti je dao novac i tvoje poslednje
in​struk​ci​je.
Malo je če​kao kod pro​zo​ra, ali je po​tom seo za sto i otvo​rio ko​ve​rat.
Sat vre​me​na ka​sni​je, na​pu​stio je vilu i ne​stao.
Konovalenko je imao prednost od pedesetak metara. Valander se pitao kako je
mogao da trči tako neshvatljivom brzinom. Kretali su se u pravcu mesta na kome je
Valander ostavio svoj automobil. Konovalenko je parkirao na istom parkingu!
Vaiander je opsovao i pokušao da poveća brzinu, ali se razdaljina nije smanjivala.
Imao je pravo. Konovalenko je stigao do,,mercedesa“, otvorio vrata koja su bila
nezaključana i startovao mašinu. To se dogodilo tako brzo, da je Valanderu odmah
bilo jasno da je ključ već bio unutra. Konovalenko je bio spreman, čak iako je
napustio kuću bez oružja. Valander je najedanput video nekakav odsjaj. lnstinktivno se
bacio u stranu. Metak je prozujao pored njega i udario u asfalt. Valander je otpuzao
iza mesta za parkiranje bicikla i nadao se da se nije video. Potom je začuo škripu
guma.
Požurio je ka svome automobilu, petljao sa ključevima i pomislio kako je sigurno
već izgubio Konovalenka. Valander je brutalno pretekao jedan spori kamion i zamalo
izgubio kontrolu nad volanom kada je prešao preko rasadnika usred kružnog toka.
Nastavio je da juri preko mosta. Mercedes se nalazio ispred njega. Mora nešto da
smisli. U jednoj automobilskoj trci sigurno ne bi imao nikakve šanse protiv
Ko​no​va​len​ka.
Či​ta​va stvar se za​vr​ši​la na naj​vi​šem delu mo​sta.
Konovalenko je vozio divljačkom brzinom, ali mu je Valander bio za petarna,
Kada je bio siguran da neće pogoditi nijedan automobil koji je dolazio iz suprotnog
pravca, pucao je kroz prozor. Njegov cilj je bio da pokuša da pogodi automobil. Prvi
hitac nije pogodio, ali drugi je iz puke sreće probušio jednu od stražnjih guma.
„Mercedes“ je smesta počeo da leluja i Konovalenko nije više mogao da ga
kontroliše. Valander je naglo zakočio i istovremeno posmatrao kako se Konovalenko
zakucava ravno u betonsku ogradu mosta. Valander nije mogao da vidi šta se
dogodilo sa Konovalenkom za volanoin, ali je bez razmišljanja ubacio u petu brzinu i
zaleteo se ravno u havarisani automobil. Sigurnosni pojas mu se zasekao u grudni koš.
Valander je pomerio menjač u rikverc. Gume su zaškripale dok je vozio unazad.
Ponovio je čitavu stvar još jednom. Automobil ispred njega se odbacio još nekoliko
metara unapred. Valander je pomerio automobil u rikverc otvorio vrata i stao u

342
zaklon. Iza njega je već počela da se formira kolona. Kada je Valander zavitlao
pištoljem i doviknuo vozačima da se drže podalje, više njih je napustilo svoja vozila i
počelo da beži. Valander je mogao da vidi sličnu gužvu na drugoj strani mosta. I
da​lje nije vi​deo Ko​no​va​len​ka, ali je sve​jed​no pu​cao u olu​pi​nu.
Kod drugog hica je eksplodirao rezervoar. Valander kasnije nije mogao da kaže
da li je njegov metak prouzrokovao vatru ili se benzin iz oštećenog rezervoara
zapalio na drugi način. Automobil je smesta zahvatio snažan plamen i obavio se
gu​stim di​mom. Va​lan​der se pa​žlji​vo pri​bli​ža​vao au​to​mo​bi​lu.
Ko​no​va​len​ko je go​reo.
Ležao je na leđima priklješten u položaju u kome mu je polovina torzoa štrčala
kroz šoferšajbnu. Valander će se kasnije prisećati njegovih iskolačenih očiju koje nisu
mogle da veruju u sopstvenu sudbinu. Počela je da mu gori kosa i Valander je posle
nekoliko sekundi shvatio da je Konovalenko mrtav. Iz daljine su se začule sirene.
Oti​šao je po​la​ko na​zad do svog slu​pa​nog au​to​mo​bi​la i sag​nuo se ka vra​ti​ma.
Pogledao je u pravcu Kalmarsunda. Voda se presijavala i mirisalo je na more.
Glava mu je bila sasvim prazna i nije više ni o čemu razmišljao. Nešto se završilo i
osećaj je bio omamljujući. Zatim je začuo glas koji je sa megafona nekome
saopštavao da odloži oružje. Okrenuo se i ugledao vatrogasna kola i policijske
automobile na Kalmarskoj strani. Konovalenkov automobil je i dalje goreo. Valander
je pogledao u svoj pištolj i potom ga bacio preko ivice mosta. Približavali su mu se
policajci sa izvučenim oružjem. Valander je zamahao svojom policijskom
le​gi​ti​ma​ci​jom.
-Ko​me​sar Va​lan​der - po​vi​kao je. - Po​li​ca​jac sam
Usko​ro je bio okru​žen sum​nji​ča​vim smo​land​skim ko​le​ga​ma.
-Policajac sam i zovem se Valander - ponavljao je. - Možda s(e o meni čitali u
no​vi​na​ma. Za mnom je pro​šle ne​de​lje bila ob​ja​vlje​na po​ter​ni​ca
-Pre​po​zna​jem te - re​kao je je​dan od po​li​ca​ja​ca na či​stom smo​land​skom di​ja​lek​tu
-Onaj tamo što gori u kolima je Konovalenko - rekao je Valander. - Onaj što je
ubio na​šeg ko​le​gu u Stok​hol​mu i mno​ge dru​ge
Va​lan​der se osvr​nuo na​o​ko​lo.
Ne​što na​lik sre​ći ili mo​žda olak​ša​nju je po​če​lo u nje​mu da ras​te.
-Hoćemo li? - rekao je. - Potrebna mi je šolja kafe. Ovde se više ništa neće
do​go​di​ti

343
 31.

Jan Klejn je bio uhapšen u podne, u petak 22. maja, u svojoj kancelariji koja se
nalazila u prostorijama obaveštajne službe. U osam sati ujutru, državni tužilac Vervej
je saslušao Šepersov izveštaj o sinoćnoj odluci predsednika De Klerka. Potom je bez
komentara potpisao nalog za hapšenje kao i dozvolu za pretres kuće. Šepers je
zatražio da komesar Borstlap, koji je na njega ostavio odličan utisak u istrazi ubistva
Van Herdena, sprovede Klejnovo hapšenje. Kada je Borstlap ostavio Jana Klejna u
jednoj od soba za saslušavanje, otišao je u susednu prostoriju u kojoj je Šepers
čekao. Saopštio mu je kako je hapšenje proteklo bez problema, ali da je primetio
nešto što mu se učinilo važno i ništa manje zabrinjavajuće. Njegove informacije o
razlozima za saslušavanje jednog pripadnika obaveštajne službe su bile nedovoljne.
Šepers je naglasio tajnovitost koja je okruživala sve što je imalo veze sa
nacionalnom sigurnošću. Borstlapu je svejedno u poverenju rečeno kako je
predsednik De Klerk bio informisan o dešavanjima. Borstlap je zato instinktivno
ose​tio kako je mo​rao da ga iz​ve​sti o ono​me što je uo​čio.
Jan Klejn nije uopšte bio iznenađen svojim hapšenjem. Borstlap je protumačio
njegovu uznemirenost kao lošu glumu. Neko ga je morao upozoriti o onome što ga je
očekivalo. Pošto je Borstlap razumeo da je odluka o hapšenju donesena naprasno,
pomislio je da je Jan Klejn morao imati prijatelje u predsednikovom neposrednom
okruženju ili krticu koja je operisala iz centra tužilaštva. Šepers je pažljivo slušao
Borstlapova opažanja. Prošlo je manje od dvanaest sati otkako je De Klerk doneo
svoju odluku. Sem predsednika, samo Šepers i Vervej su znali o onome što će se
desiti. Šepers je shvatio da je smesta trebao da informiše De Klerka da je njegova
kancelarija bila prisluškivana. Zamolio je Borstlapa da sačeka dok obavi važan
razgovor, ali nije uspeo da dođe do De Klerka. Njegov sekretarijat ga je informisao
da je se​deo na sa​stan​ku i da nije bio do​stu​pan do ka​sno po pod​ne.
Šepers je napustio sobu i otišao do Borstlapa. Odlučio je da pusti Klejna da čeka.
Nije imao nikakvih iluzija o tome da će se ovaj zabrinuti što nije znao zbog čega je
uhapšen, ali je to učinio radi sebe. Šepers je osećao izvesnu nesigurnost pred
kon​fron​ta​ci​jom koja ga je oče​ki​va​la.
Odvezli su se do kuće Jana Klejna u predgrađu Pretorije. Borstlap je vozio, a
Šepers se zavalio na zadnje sedište. Odjednom je pomislio na belu lavicu koju je
video zajedno sa Judit. To je bila slika Afrike, mislio je. Zver koja se odmara,
mirnoća pred ustajanje i prikupljanje snage. Grabljivica koju ne smeš nikada da
ra​niš, već samo da je ubi​ješ uko​li​ko kre​ne da te na​pad​ne.
Šepers je gledao kroz prozor i pitao se šta će se dogoditi sa njegovim životom.

344
Zanimalo ga je da li će veliki plan koji su De Klerk i Nelson Mandela formulisali,
onaj koji je podrazumevao konačno povlačenje belaca, uspeti ili će odvesti do haosa,
nekontrolisanog nasilja, manijačkog građanskog rata u kome će se odnosi i
savezništvo stalno menjati a ishod ostati sasvim neizvestan? Apokalipsa, mislio je.
Sudnji dan koji smo hteli da zatvorimo poput nevidljivog duha u boci. Da li će duh
pre​ži​ve​ti kada se fla​ša raz​bi​je?
Stali su ispred kapija velike vile Jana Klejna. Borstlap ga je već u toku hapšenja
informisao da će doći do pretresa kuće i zatražio je ključeve. Jan Klejn je igrao svoju
ulogu povređenog dostojanstva i odbio je. Borstlap je onda rekao da će provaliti
glavna vrata. Na kraju je dobio vezu sa ključevima. Ispred kuće su stajali jedan čuvar
i baštovan. Šepers ih je pozdravio i predstavio se. Osvrnuo se po bašti ograđenoj
zidom. Bila je sva u geometrijski pravilnim linijama i tako je bila dobro održavana,
da je izgubila na životnosti. Tako zamišljam i Klejna, mislio je. Njegov život se
upravlja prema pravolinijskoj ideologiji. Kod njega ne postoji nikakav prostor za
odstupanja. bilo u misaonom i emocionalnom svetu, bilo u bašti. Jedini izuzetak su
nje​go​ve taj​ne - Mi​ran​da i Ma​til​da.
Ušli su u kuću. Jedan crni sluga ih je iznenađeno gledao. Šepers ga je zamolio da
sačeka napolju dok ne pretraže kuću. Takođe mu je rekao da obavesti baštovana i
ču​va​ra da se ne uda​lja​va​ju dok za to ne do​bi​ju do​zvo​lu.
Kuća je bila oskudno ali skupoceno nameštena. Primetili su da je Jan Klejn voleo
mramor, čelik i puno drvo. Na zidovima su visile pojedine litografije. Motivi su
predstavljali detalje iz južnoafričke istorije. Pored njih, tu su bili i stari mačevi,
pištolji i torbice za lov. Iznad kamina je visio lovački trofej u vidu glave kudua,
moćnih, povijenih rogova. Dok je Borstlap pretraživao čitavu kuću, ne obraćajući
pažnju na samo jednu prostoriju, Šepers se zatvorio u Klejnovu radnu sobu. Pisaći sto
je bio prazan. Kraj jednog od zidova, stajao-je kabinet za dokumente sa fiokama.
Šepers je tražio sef, ali ga nije pronašao. Popeo se u dnevnu sobu u kojoj je Borstlap
upra​vo pre​gle​dao po​li​cu za knji​ge.
-Mora da po​sto​ji ne​ka​kav sef - re​kao je Še​pers
Bors​tlap je iz​va​dio Klej​no​vu vezu sa klju​če​vi​ma.
-Ali, ne po​sto​ji i ključ za nje​ga - re​kao je
-Sigurno je izabrao takvo mesto za sef za koje je pretpostavio da će biti poslednje
na kome ćemo da gledamo - odgovorio je Šepers. - Zato ćemo odande i početi. Koja
je naj​ma​nje ve​ro​vat​na op​ci​ja
-Nešto što se nalazi ispred nosa - rekao je Borstlap. - Najbolja skrovišta su ona
koja su naj​u​oč​lji​vi​ja i zato ih je te​ško i pro​zre​ti
-Skon​cen​tri​ši se na tra​že​nje sefa - re​kao je Še​pers. - Na po​li​ca​ma nema ni​če​ga
Borstlap je klimnuo glavom i vratio nazad knjigu koju je držao u ruci. Šepers se

345
vra​tio u rad​nu sobu. Seo je za pi​sa​ći sto i po​čeo da iz​vla​či fi​o​ku za fi​o​kom.
Dva sata kasnije, i dalje nisu pronašli ništa od značaja za istragu. Klejnovi papiri
su se uglavnom ticali njegovog privatnog života i, ili nisu sadržali ništa upadljivo, ili
su se ticali njegove kolekcije antičkih novčića. Na svoje veliko zaprepašćenje,
Šepers je otkrio da je Klejn bio predsedavajući numizmatičkog društva Južnoafričke
Republike i da je uradio mnogo za domaće kolekcionare. Još jedno odstupanje koje
ovo​ga puta nije ni od ka​kvog zna​ča​ja za moju is​tra​gu, po​mi​slio je.
Bors​tlap je dva puta pro​šao kroz kuću a da nije pro​na​šao ni​ka​kav sef.
-Mora da po​sto​ji - re​kao je Še​pers
Borstlap je pozvao slugu i pitao ga gde je sef. Čovek ga je gledao sa
ne​ra​zu​me​va​njem.
-Taj​ni sef - re​kao je Bors​tlap. - Sa​kri​ven i uvek za​klju​čan
-Ta​kvog ne​če​ga nema - od​go​vo​rio je čo​vek
Borstlap ga je, iznerviran, ponovo poslao napolje a zatim su krenuli iznova da
traže. Šepers je pokušavao da ustanovi da li je u arhitekturi kuće bilo nekakvih
nepravilnosti. Za Južnoafrikance nije bilo neobično da grade tajne prostorije u svojim
kućama. Nije pronašao ništa. Dok je Borstlap puzeći i sa džepnom lampom istraživao
skučenu prostoriju na tavanu, Šepers je izašao u dvorište i krenuo da proučava kuću.
Skoro smesta je došao do rešenja. Kuća nije imala dimnjak. Ponovo je ušao unutra i
čučnuo kraj kamina. Sa sobom su imali džepne lampe i počeo je da osvetljava
unutrašnjost dimnjaka. Sef je bio tu, uzidan u uzanom kanalu. Kada se mašio brave,
vi​deo je da je sef bio otvo​ren. U tom tre​nut​ku se po​ja​vio Bors​tlap.
-Od​lič​no osmi​šlje​no skro​vi​šte - re​kao je Še​pers
Bors​tlap se slo​žio. Ner​vi​ra​lo ga je što ga on nije pro​na​šao.
Borstlap je izašao u dvorište da puši. Šepers je seo za sto od mramora koji se
nalazio ispred prostrane kožne sofe. Krenuo je da pregleda papire iz sefa. Među
njima se nalazilo nekoliko polisa osiguranja, nekoliko koverata sa starinskim
novčićima, oko dvadeset akcija i nekoliko državnih obveznica. Odložio ih je na
stranu i koncentrisao se na malu crnu beležnicu. Počeo je da je lista. Bila je ispunjena
kriptografskim beleškama, mešavinom imena, mesta i numeričkih kombinacija.
Šepers je odlučio da beležnicu ponese sa sobom. Bi- Io mu je potrebno vreme da je
do​bro pre​gle​da. Vra​tio je pa​pi​re u sef i oti​šao do Bors​tla​pa.
Odjednom mu je napamet pala jedna pomisao. Pozvao je tri muškarca koja su
ču​ča​la u ba​šti.
-Da li je neko si​noć bio ovde? - pi​tao je
Od​go​vo​rio mu je ba​što​van.
-Samo Mo​fo​lo​lo, noć​ni ču​var - re​kao je
-A on, na​rav​no nije ve​če​ras ovde

346
 -Do​la​zi u se​dam sati
Še​pers je klim​nuo gla​vom. Odlu​čio je da se vra​ti ka​sni​je.
Odvezli su se nazad u Johanesburg. Usput su stali da pojedu zakasneli ručak.
Rastali su se ispred policijske stanice u petnaest do četiri. Šepers nije više mogao da
odlaže stvar. Morao je da počne sa saslušavanjem Jana Klejna, ali ne pre nego što
po​no​vo po​ku​ša da na​zo​ve pred​sed​ni​ka De Kler​ka.
Jan Klejn je bio iznenađen kada je primio poziv od portira iz De Klerkovog
kabineta. Naravno da je bio obavešten o tome da je mladi tužilac po imenu Šepers
asistirao u istrazi o učesnicima zavere. Sve vreme je smatrao kako je bio dovoljno
koraka ispred njega, ali sada mu je bilo jasno kako je Šepers bio mnogo bliže nego što
je to mislio. Ustao je, obukao se i spremio da probdi čitavu noć. Računao je s tim da
je imao vremena do deset sati ujutru. Šepersu će biti potrebno najmanje nekoliko sati
da ujutru organizuje sve papire potrebne za njegovo hapšenje. Sem toga, moraće da se
prvo uveri da je dobio sve neophodne instrukcije i da operacija nije ničim bila.
ugrožena. Klejn je sišao u kuhinju i skuvao čaj. Zatim je seo da zapiše rezime. Bilo je
puno toga čega je mo​rao da se seti. Mo​gao je da stig​ne da ga kom​ple​ti​ra.
Njegovo hapšenje je predstavljalo veliku komplikaciju, ali se nalazilo u njegovim
kalkulacijama. Situacija je bila iritirajuća, ali ne i nemoguća za rukovođenje. Pošto
nije mogao da predvidi koliko dugo će ga Šepers držati, morao je da planira kao da će
biti u pri​tvo​ru sve do aten​ta​ta na Nel​so​na Man​de​lu.
Njegov prvi zadatak za to veče je bio da pretvori sutrašnje događaje u svoju
prednost. Dok god je sedeo u pritvoru, niko nije mogao da ga optuži za učestvovanje u
raznim aktivnostima. Razmišljao je o onome što će se desiti. Već je prošlo jedan kada
je na​zvao Fran​ca Ma​la​na.
-Obu​ci se i dođi ova​mo - re​kao je
Franc Ma​lan je bio po​span i zbu​njen. Jan Klejn se nije pred​sta​vio.
-Obu​ci se i dođi ova​mo - po​no​vio je
Franc Ma​lan nije po​sta​vljao ni​ka​kva pi​ta​nja.
Oko sat vremena kasnije, neposredno posle dva, ušao je u Klejnovu dnevnu sobu.
Zavese su bile navučene. Noćni portir koji mu je otvorio kapiju, bio je smesta
upozoren da nikada i ni pod kakvim okolnostima ne spomene posetu koja je bila u kući
to​kom ka​snih ve​če​ri ili noći. Jan Klejn ga je jako do​bro pla​ćao u ga​ran​ci​ju za ću​ta​nje.
Franc Malan je bio nervozan. Znao je da ga Jan Klejn nikada ne bi nazvao da u
pi​ta​nju nije bilo ne​što ve​o​ma ozbilj​no.
Jan Klejn mu je jedva dao vremena da sedne pre nego što mu je objasnio šta se
dogodilo, kao i šta će se narednog jutra dogoditi, i šta se sve mora organizovati u toku
noći. Francu Malanu je ono što je čuo, samo još više pojačalo nervozu. Shvatio je
kako će se nje​go​va od​go​vor​nost po​ve​ća​ti više od ono​ga što je že​leo.

347
 Ne znamo koliko je Šepers već uspeo da sazna, ali, izvesne mere predostrožnosti
su neophodne - rekao je. - Najvažnije je raspustiti Komitet i odvratiti pažnju od
Kap​šta​da, 12. juna.
Franc Ma​lan ga je za​be​zek​nu​to po​sma​trao. Da li je bio ozbi​ljan?
Zar će pre​u​ze​ti na sebe svu od​go​vor​nost?
Jan Klejn je pri​me​tio nje​go​vu bri​gu.
Uskoro ću ponovo biti na slobodi - rekao je. - Tada ću ponovo preuzeti
od​go​vor​nost.
-Nadam se - odgovorio je Franc Malan. - Ali, zar je neophodno raspustiti
Ko​mi​tet
-Neophodno je. Šepers je mogao kopati dublje i temeljnije nego što nam je
po​zna​to
-Ali, kako mu je to po​šlo za ru​kom
Jan Klejn je Iju​ti​to sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Isto onako kako mi to radimo - rekao je. - Služimo se svim svojim znanjem, svim
kontaktima. Podmićujemo, pretimo i lažemo zarad informacija. Za nas ne postoje
granice, ali takođe ni za one koji budno prate naše aktivnosti. Komitet ne sme više da
se sastaje. Prestaće da postoji i time će se izgubiti trag njegovom ranijem postojanju.
Kon​tak​ti​ra​će​mo sve čla​no​ve još ve​če​ras, ali pre toga mo​ra​mo da ura​di​mo još ne​što
-Ako Šepers zna da planiramo nešto za 12. juni, onda akciju moramo da
ot​ka​že​mo. Ri​zik je pre​ve​lik
-Za to je sada suviše kasno - odgovorio je Jan Klejn. - Sem toga, Šepers nije
siguran. Dobro podmetnut trag koji upućuje na drugi pravac je više nego dovoljan da
ga ubedi kako je Kapštad, 12. juna, bila informacija koja je trebalo da ga zabuni. Sve
ćemo pre​o​kre​nu​ti
-Kako
-Tokom saslušanja kome ću sutra biti izložen, imam mogućnost da ga verbalno
ube​dim da po​ve​ru​je u ne​što dru​go
-To nije do​volj​no
-Na​rav​no da nije
Jan Klejn je izvadio jednu malu crnu beležnicu. Kada ju je otvorio, Franc Malan
je vi​deo da je bila pra​zna.
-Ispuniću je besmislicama - nastavio je Jan Klejn. - Povremeno ću da zapišem
nekakve datume i mesta. Sva sem jednog će biti precrtana. Ono što preostane neće biti
Kapštad 12. juna. Beležnicu ću staviti u svoj sef koji ću ostaviti otvoren, tako da
iz​gle​da kao da sam u ve​li​koj br​zi​ni po​ku​šao da uz​mem va​žne pa​pi​re i spa​lim ih
Francu Malanu je situacija bila jasna. Počeo je da veruje kako je Jan Klejn bio u
pra​vu. Bilo je mo​gu​će pod​met​nu​ti la​žne tra​go​ve.

348
 -Sikozi Tsiki je na putu kući - rekao je Jan Klejn i pružio Francu Malanu jedan
koverat. - Tvoj zadatak će biti da ga dočekaš, odvedeš ga u Hamanskral i da mu
sutradan, 12. juna, daš poslednje informacije. Sve što treba da se uradi, stoji u tom
kovertu. Pročitaj sadržaj pisma sada i vidi da li ima nejasnoća. Čim to obaviš,
mo​ra​mo da kre​ne​mo sa okre​ta​njem te​le​fo​na
Dok je Franac Malan čitao instrukcije, Jan Klejn je počeo da ispunjava beležnicu
različitim besmislenim rečima i brojčanim kombinacijama. Upotrebio je nekoliko
olovaka da bi dao utisak kako su beleške zapisivane u različito vreme. Nekoliko
trenutaka je razmišljao pre nego što se odlučio za Durban trećeg jula. Znao je da je
ANK trebalo da održi važan skup tog dana. To je sada postao njegov zatirući trag za
koji se na​dao da će za​va​ra​ti Še​per​sa.
Franc Ma​lan je od​lo​žio pi​smo.
-Ovde ni​šta ne sto​ji o oruž​ju koje će se upo​tre​bi​ti - re​kao je
-Konovalenko ga je obučio da puca iz puške sa velikim dometom - odgovorio je
Jan Klejn. - Iden​tič​na ko​pi​ja oruž​ja se na​la​zi u taj​nom voj​nom kam​pu u Ha​man​skra​lu
Franc Ma​lan je klim​nuo gla​vom.
-Imaš li još pi​ta​nja? - hteo je da zna Klejn
-Ne - od​go​vo​rio je Franc Ma​lan
Seli su da obave pozive. Jan Klejn je imao tri različite telefonske linije u svojoj
kući. Sada su slale signale u različite delove Južnoafričke Republike. Odgovarali su
pospani ljudi koji su smesta postajali budni. Neki od njih su bili zabrinuti, drugi su
samo primali k znanju koja su pravila nadalje važila. Nekima od osoba koje su bile
probuđene, bilo je teško da ponovo zaspe, dok su se druge samo okrenule na drugu
stra​nu i na​sta​vi​le da spa​va​ju.
Komitet je raspušten. Pošto je nestao bez traga, nije nikada ni postojao. Ostala je
samo glasina o njegovom postojanju. U skorijoj budućnosti će se ponovo oformiti, ali
trenutno nije bio neophodan i sem toga je predstavljao opasnost. Spremnost članova
Komiteta da doprinesu odlučivanju o budućnosti Južnoafričke Republike, bila je
jednako velika kao ranije. Bili su to surovi ljudi koji nikada nisu mirovali. Njihova
svirepost je bila stvarna, ali njihova ideja je počivala na temeljima iluzija, laži i
fa​na​tič​nog oča​ja. Kod ne​kih od čla​no​va, ra​di​lo se o pu​koj mr​žnji.
Franc Ma​lan se vo​zio kući kroz noć.
Jan Klejn je počistio svoju kuću i ostavio otvorena vrata sefa. U pola pet ujutru,
legao je da malo odspava. Pitao se ko je Šepersu prosledio informacije. Nije mogao
da se oslo​bo​di ne​pri​jat​nog uti​ska kako je tu bilo ne​če​ga što nije mo​gao da ra​zu​me.
Neko ga je iz​dao, ali nije znao ko.
Še​pers je otvo​rio vra​ta od sobe za sa​slu​ša​nje.
Jan Klejn je sedeo na stolici kraj zida i gledao ga sa osmehom. Šepers je odlučio

349
da ga tretira prijateljski i korektno. Proveo je sat vremena u analiziranju beležnice.
Bilo mu je i dalje teško da poveruje u to kako je atentat na Nelsona Mandelu zaista
bio pomeren u Durban. Pokušao je da izvaga razloge za i protiv, ne mogavši da
pronađe nekakav definitivan odgovor. Nije imao nikakve nade u to da će mu Jan Klejn
reći istinu. Verovatno je mogao da iz njega izvuče par informacija koje bi mogle da ga
upu​te u pra​vom sme​ru.
Šepers je seo preko puta Jana Klejna i pomislio kako je pred sobom imao
Matildinog oca. Poznavao je tajnu, ali je znao da njome nije mogao da se okoristi. To
bi predstavljalo suviše veliku opasnost za obe žene. Nisu mogli da ga zadrže onoliko
koliko su želeli. Već je izgledao kao neko ko je bio spreman da svakog trenutka
na​pu​sti sobu za sa​slu​ša​va​nje.
U sobu je ušla se​kre​ta​ri​ca koja je sela za ma​nji sto.
-Jane Klejne - rekao je. - Uhapšeni ste zbog opravdane sumnje da ste deo zavere,
ili da ste možda čak i odgovorni za antidržavne aktivnosti kao i za pripremu atentata.
Šta po​vo​dom toga ima​te da iz​ja​vi​te
Jan Klejn je na​sta​vio da ga po​sma​tra sa sme​škom, ne pro​go​va​ra​ju​ći.
-Moj od​go​vor je da ne že​lim ni​šta da iz​ja​vim bez pri​su​stva mog advo​ka​ta
Šepers se na trenutak zbunio. Normalna procedura je podrazumevala da je osoba
koja je bila uhap​še​na, već kod pri​je​ma ima​la mo​guć​nost da po​zo​ve advo​ka​ta.
-Sve je prošlo po protokolu - rekao je Jan Klejn koji je smesta video kroz
Še​per​so​vu ne​si​gur​nost. - Ali, advo​kat još nije sti​gao
-Možemo da počnemo sa različitim ličnim podacima - rekao je Šepers. - Za to
nam nije po​treb​no pri​su​stvo advo​ka​ta
-Na​rav​no da nije
Šepers je napustio sobu čim je dobio razne lične podatke. Naredio je da ga
pozovu čim se pojavi advokat. Kada je stigao u čekaonicu tužilaštva, bio je skroz
oznojen. Superiorno držanje Jana Klejna ga je uplašilo. Kako je mogao da bude tako
ravnodušan prema optužbama koje su, ukoliko se dokažu opravdanima, mogle da ga
osu​de na smrt?
Šepers je odjednom postao nesiguran u to da li je zaista trebalo da ga tretira
onako kako su to propisi nalagali. Možda je trebao da se obrati Verveju i zatraži
nekog drugog, rutiniranijeg ispitivača? Istovremeno mu je bilo jasno da je Vervej od
njega očekivao da se izbori sa zadatkom koji mu je bio dodeljen. On nije nikome
nikada pružao dve šanse. Ukoliko sada pokaže slabost, može da otpiše mogućnost za
napredovanje u karijeri. Skinuo je sako i umio se hladnom vodom. Još jednom je u
gla​vi pro​šao kroz pi​ta​nja koja je pla​ni​rao da po​sta​vi.
Pošlo mu je za rukom da uspostavi telefonski kontakt sa De Klerkom. Čim mu se
za to ukazala prilika, iskazao je predsedniku svoje strahovanje da mu se kabinet

350
pri​slu​šku​je. De Klerk ga nije pre​ki​dao.
-Is​pi​ta​ću to - re​kao je kada je Še​pers za​ću​tao. Raz​go​vor je bio za​vr​šen
Tek kada je bilo već skoro šest sati, obavešten je o dolasku advokata. Smesta se
vratio u sobu za saslušavanje. Advokat koji je sedeo pored Jana Klejna, imao je oko
četrdeset godina i zvao se Kricinger. Rukovali su se i uljudno pozdravili. Šepersu je
smesta bilo jasno da su se Kricinger i Kiejn poznavali od ranije. Postojala je
mogućnost da je advokat svesno zakasnio da bi Klejnu dao prostor za razmišljanje,
kao i da ometa saslušanje. To je na Šepersa, međutim, imalo sasvim suprotan efekat.
Odjednom je postao sasvim miran. Sva briga koju je osećao u toku poslednjih sati,
ne​sta​la je.
-Pro​či​tao sam op​tu​žni​cu - re​kao je Kri​cin​ger. - To su ozbilj​ne tvrd​nje
-Radi se ta​ko​đe o ozbilj​noj pret​nji dr​žav​noj be​zbed​no​sti - od​go​vo​rio je Še​pers
Moj klijent kategorično odbija sve optužbe - rekao je Kricinger. - Zahtevam da se
smesta pusti na slobodu. Da li je pametno hapsiti ljude čiji je svakodnevni posao da
bra​ne dr​žav​nu be​zbed​nost?
-Do da​ljeg sam ja taj koji po​sta​vlja pi​ta​nja - re​kao je Še​pers
-Vaš kli​jent tre​ba da od​go​va​ra na pi​ta​nja, a ne ja
Še​pers je ba​cio po​gled na svo​je pa​pi​re.
-Po​zna​je​te li Fran​ca Ma​la​na? - pi​tao je
-Da - smesta je odgovorio Klejn. - Radi unutar vojnog sektora koji barata
po​ver​lji​vim ma​te​ri​ja​lom
-Kada ste ga po​sled​nji put sre​li
-U vezi sa terorističkim napadom na restoran u predgrađu Durbana. Obojica smo
bili po​zva​ni da po​mog​ne​mo u is​tra​zi
-Da ii vam je po​zna​ta taj​na or​ga​ni​za​ci​ja Bura pod na​zi​vom Ko​mi​tet
-Ne
-Da li ste si​gur​ni
-Moj kli​jent je već dao od​go​vor na pi​ta​nje - pro​te​sto​vao je Kri​cin​ger
-Ne postoji ništa što me sprečava da isto pitanje postavim više od jednog puta -
re​kao je oštro Še​pers
-Ne znam ni​šta o ni​ka​kvom Ko​mi​te​tu
-Imamo razloga da verujemo kako taj Komitet planira atentat na jednog od crnih
političkih lidera - rekao je Šepers. - Imenovana su razna mesta i datumi. Da li znate
ne​što o tome
-Ne
Še​pers je iz​vu​kao be​le​žni​cu.
-Pri današnjoj pretrazi vaše kuće, policija je pronašla ovu knjižicu. Da li je
pre​po​zna​je​te

351
 -Na​rav​no da je pre​po​zna​jem. Moja je
-U njoj postoje razne beleške o mestima i datumima. Možete li mi reći o čemu se
tu radi
-Šta je sada ovo? - rekao je Jan Klejn i pogledao u svog advokata. To su privatne
be​le​ške o ro​đen​da​ni​ma i sa​stan​ci​ma sa ra​zli​či​tim pri​ja​te​lji​ma
-Ka​kva po​sla ima​te u Kap​šta​du, 12. juna
Jan Klejn nije ni trep​nuo dok je od​go​va​rao.
-Nemam nikakva posla - rekao je. - Mislio sam da odem da posetim jednog
ko​le​gu nu​mi​zma​ti​ča​ra, ali je to po​me​re​no
Še​pers je po​mi​slio kako je Klejn i da​lje de​lo​vao kao da ga ni​šta ne do​ti​če.
-Šta ima​te da ka​že​te o Dur​ba​nu, 3. jula
-Ni​šta
-Ne​ma​te ni​šta da iz​ja​vi​te
Jan Klejn se okre​nuo ka advo​ka​tu i šap​nuo mu par reči.
-Moj kli​jent ne želi da od​go​vo​ri na pi​ta​nje iz lič​nih ra​zlo​ga - re​kao je Kri​cin​ger
-I ja iz lič​nih ra​zlo​ga že​lim od​go​vor na to pi​ta​nje - re​kao je Še​pers
Ovo je ludilo - rekao je Klejn, nemoćno sležući ramenima. Šepers je odjednom
primetio kako je Jan Klejn počeo da se znoji. Sem toga, njegova ruka koja je
po​či​va​la na sto​lu, po​če​la je da se tre​se.
-Do sada su vaša pitanja bila bez ikakve supstance - rekao je Kricinger. - Uskoro
ću morati da zatražim da se saslušanje prekine i da moj klijent smesta bude pušten na
slo​bo​du
-Kada se radi o istragama koje se tiču državne bezbednosti, policija i tužilaštvo
imaju neograničena ovlašćenja - rekao je Šepers. - Sada želim odgovor na svoje
pi​ta​nje
-Vi​đam se sa jed​nom že​nom iz Dur​ba​na - re​kao je Jan Klejn
-Po​što je uda​ta, mo​ram da je vi​đam u ap​so​lut​noj dis​kre​ci​ji
-Da li je re​dov​no vi​đa​te
-Da
-Kako se zove
Jan Klejn i Kri​cin​ger su is​to​vre​me​no pro​te​sto​va​li.
-Za sada ćemo da za​bo​ra​vi​mo na nje​no ime - re​kao je Še​pers
-Tome ću se vratiti kasnije. Ali, ako je redovno viđate i ako, sem toga, stalno
zapisujete sastanke u ovu knjižicu, zar nije malo čudno što se Durban pominje samo
jed​nom
-Godišnje ispunim najmanje deset beležnica - odgovorio je Jan KI£jn. -
Po​tro​še​ne re​dov​no ba​cam ili spa​lju​jem
-Gde ih spa​lju​je​te

352
 Jan Klejn je iz​gle​dao kao da je po​vra​tio svo​ju mir​no​ću.
-U sudoperi ili u toaletu - odgovorio je Jan Klejn. - Kao što je gospodinu tužiocu
već po​zna​to, moj ka​min nema dim​njak. Ni​ka​da se ni​sam tru​dio da ga po​no​vo otvo​rim
Saslušanje se nastavilo. Šepers se vratio pitanjima o tajnom Komitetu, ali
odgovori se nisu menjali. Kricinger je protestovao u jednakim intervalima. Posle tri
sata, Šepers je rešio da prestane sa saslušavanjem. Ustao je i kratko saopštio kako će
Jan Klejn ostati u pritvoru. Kricinger se ozbiljno ražestio, ali Šepers nije popustio.
Za​kon mu je do​pu​štao da Jana Klej​na za​dr​ži ma​kar još je​dan dan.
Već je bilo veče kada se odvezao do Verveja da mu podnese izveštaj, jer je ovaj
obećao da će u svojoj kancelariji čekati dok se ispitivanje ne završi. Hodnici kojima
je hitao ka kancelariji državnog tužioca, bili su napušteni. Vrata su stajala odškrinuta.
Vervej je sedeo u stolici i spavao. Zakucao je i ušao unutra. Vervej je otvorio oči i
po​gle​dao ga. Še​pers je seo.
-Jan Klejn nije odao ni​šta ni o za​ve​ri ni o aten​ta​tu - re​kao je
-Ne verujem ni da će ubuduće to učiniti. Nemamo ništa što povezuje jedno s
drugim. Pri pretresu kuće, pronašli smo samo jednu stvar od značaja. U njegovom sefu
se nalazila beležnica sa različitim datumima i mestima. Sva su bila precrtana sem
jednog: Durban, 3. juli. Znamo da će Nelson Mandela tada tamo držati govor. Onaj
datum koji smo do sada smatrali ispravnim, 12. juni u Kapštadu, precrtan je u
be​le​žni​ci
Vervej se smesta uspravio na svojoj stolici i zatražio da pogleda beležnicu.
Šepers ju je imao u tašni. Vervej ju je polako listao pod svetlošću lampe na pisaćem
sto​lu.
-Ka​kva ob​ja​šnje​nja je dao? - pi​tao je Ver​vej kada je za​vr​šio
-Ra​zli​či​te sa​stan​ke. Tvr​di kako u Dur​ba​nu ima lju​bav​ni​cu koja je uda​ta
-Poč​ni su​tra s tim - re​kao je Ver​vej
-Od​bi​ja da ot​kri​je nje​no ime
-Oba​ve​sti ga da će osta​ti u za​tvo​ru dok ne do​bi​je​mo od​go​vor
Še​pers je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao u Ver​ve​ja.
-Da li to sme​mo? - pi​tao je
Mladi prijatelju - rekao je Vervej. - Sve može kada si državni tužilac i kada si
mator kao ja. Ne zaboravi da čovek poput Klejna zna kako da za sobom pomete
tra​go​ve. Mora da se po​be​di u toj igri, pa ma​kar i sum​nji​vim me​to​da​ma.
-Učinilo mi se da je par puta pokazao nesigurnost - rekao je Šepers, malo
okle​va​ju​ći
-U svakom slučaju zna da smo mu za petama - rekao je Vervej, - Sutra ga pošteno
pri​ti​sni. Po​sta​vljaj ne​pre​kid​no ista pi​ta​nja. Ko​ri​sti dru​ge uglo​ve, ali istu metu
Še​pers je klim​nuo gla​vom.

353
 -Ima još nešto - rekao je. - Komesar Borstlap koji je sproveo samo hapšenje, imao
je utisak kako je Klejn bio unapred o svemu informisan uprkos tome što je jako malo
lju​di zna​lo šta se spre​ma​lo
Ver​vej ga je dugo po​sma​trao pre nego što je od​go​vo​rio.
-Ova zemlja je u ratu - rekao je. - Svuda ima ušiju, ljudskih i elektronskih.
Ot​kri​va​nje taj​ni je oruž​je jače od bilo kog dru​gog. Ne​moj to smet​nu​ti s uma
Raz​go​vor je bio za​vr​šen.
Šepers je izašao, zastao na stepenicama i udahnuo svež vazduh. Bio je veoma
umoran. Otišao je do svog automobila sa namerom da se odveze kući. Baš kada je
hteo da za​tvo​ri vra​ta, je​dan od ču​va​ra par​kin​ga je iz​ro​nio iz tame.
-Je​dan čo​vek je osta​vid ovo za vas - re​kao je ču​var, pru​ža​ju​ći mu ko​ve​rat
-Ko? - pi​tao je Še​pers
-Jedan crnac - odgovorio je čuvar. - Nije se predstavio, samo je rekao kako je
va​žno da vam ovo pre​dam
Šepers je oprezno uzeo pismo. Bilo je tanko, te je bilo nemoguće da je sadržavalo
bombu. Pozdravio je čuvara, otključao vrata od automobila i seo unutra. Otvorio je
ko​ve​rat i pod sla​bim sve​tlom pro​či​tao šta je u nje​mu sta​ja​lo.
Aten​ta​tor je naj​ve​ro​vat​ni​je cr​nac po ime​nu Vik​tor Ma​ba​ša.
Pi​smo je bilo pot​pi​sa​no ime​nom Stiv.
Še​pers je ose​tio kako je srce po​če​lo da mu tuče.
Ko​nač​no, po​mi​slio je.
Zatim se odvezao ravno kući. Judit ga je sačekala sa večerom. Pre nego što je seo
za sto, na​zvao je ko​me​sa​ra Bors​tla​pa na kuć​ni broj.
-Da li si ne​ka​da čuo za ime Vik​tor Ma​ba​ša? - pi​tao je
Bors​tlap je raz​mi​slio pre nego što je od​go​vo​rio.
-Ne - re​kao je
-Pogledaj sutra u kartoteki i na kompjuteru. Viktor Mabaša, crnac, verovatno je
aten​ta​tor za ko​jim tra​ga​mo
-Zar si us​peo da pri​teg​neš Jana Klej​na? - pi​tao je za​pa​nje​no Bors​tlap
-Ne - od​go​vo​rio je Še​pers. - Kako sam do toga do​šao, sada nema veze
Raz​go​vor je bio za​vr​šen.
Vik​tor Ma​ba​ša, mi​slio je kad je seo za tr​pe​za​rij​ski sto.
Ako si to ti, za​u​sta​vi​će​mo te pre nego što po​sta​ne ka​sno.

354
 32.

Kurt Valander je tek toga dana u Kalmaru počeo da uvida koliko mu je bilo loše.
Kasnije, kada su se ubistvo Luize Okerblum i čitav košmar koji mu je sledio, činili
kao serija neverovatnih događaja, sablasan pozorišni komad u dalekom pejzažu,
tvrdoglavo je insistirao da je shvatio kako mu je bilo u duši tek kada je Konovalenko
iskolačenih očiju i zapaljene kose ležao na Olandskom mostu. To je bio momenat
spoznaje od koga nije odstupao čak ni kada su mu nadolazila bolna sećanja, poput
stalno smenjujućih kaleidoskopskih slika. Tek u Kalmaru se pogubio! Svojoj ćerki je
to opisao kao početak odbrojavanja u ništavilo. Istadski lekar koji je preuzeo
Valanderovo lečenje sredinom juna, pokušavajući da izleči njegovu sve težu
melanholiju, zapisao je u svom dnevniku: prema rečima pacijenta, depresija je
počela dok je pio kafu u kalmarskoj policijskoj stanici, a istovremeno je jedan
Čo​vek go​reo u au​to​mo​bi​lu na mo​stu.
Znači, sedeo je u kalmarskoj policijskoj stanici i ispijao kafu, veoma umoran i
iscrpljen. Oni koji su ga u tih pola sata posmatrali onako nadvijenog nad šoljom,
imali su utisak da je bio odsutan i skroz nepristupačan, možda čak i udubljen u misli.
Niko nije prišao da mu pravi društvo ili da pita kako mu je. Čudan policajac iz Istada
je bio okružen mešavinom poštovanja i nesigurnosti. Pustili su ga na miru dok su se
bavili haosom na mostu i poplavom telefonskih poziva novinara sa televizije, radija i
iz dnevnih listova. Posle pola sata je naglo ustao i zatražio da ga odvezu do žute vile u
ulici Heman. Dok su prolazili pored onog mesta na mostu na kome je i dalje stajao
Konovalenkov automobil, zurio je pravo preda se. Zato je u vili smesta preuzeo
komandu, sasvim zaboravljajući da je istragu zvanično vodio inspektor kalmarske
policije koji se zvao Blumstrand. Pustili su ga da se ponaša kako se ponašao i razvio
je neverovatnu energiju tokom dva naredna sata. Delovalo je kao da je već zaboravio
na Konovalenka. Ono što ga je interesovalo, bile su dve stvari: želeo je da zna ko je
bio vlasnik kuće, a sem toga je neprekidno ponavljao kako Konovalenko nije bio sam.
Smesta je naredio da se pokuca na sva vrata u komšiluku i da se kontaktira sa svim
taksistima i šoferima gradskih autobusa. Konovaienko nije bio sam, neprestano je
ponavljao. Ko je bila osoba koja mu je pravila društvo i koja je sada nestala bez
traga? Pokazalo se da na nijedno od njegovih pitanja nije bilo brzog odgovora.
Gradska stambena služba i komšije, davali su jako oprečne izjave o vlasniku žute vile.
Nekih deset godina ranije je preminuo uknjiženi vlasnik, udovac po imenu Jalmarson.
Sin, koji je, prema izvesnom broju komšija, živeo i radio u Brazilu kao predstavnik
neke švedske kompanije, a prema drugima, kao trgovac oružjem, nije ni došao na
očevu sahranu. Prema penzionisanom direktoru gradske većnice u Kronbergu koji je

355
zastupao komšiluk, sve to je bilo jako uznemiravajuće za stanovnike ulice Heman.
Zbog toga su osetili olakšanje kada je tabla koja je oglašavala prodaju kuće
uklonjena i kada se pojavio kamion za selidbu koji je pripadao jednom
penzionisanom rezervnom oficiru. On je bio neka vrsta antikviteta, poput majora u
skonskim husarima, jedan neverovatan ostatak iz drevnih vremena. Zvao se Gustaf
Jernberg i sporazumevao se sa okolinom prijateljskom vikom. Zabrinutost se vratila
kada se pokazalo da je Jernberg najveći deo svog vremena, zbog reume, provodio u
Španiji. U kuću se tada uselio unuk koji je imao oko trideset i pet godina i koji je bio
arogantan, bezobrazan i nemaran prema pravilima ulice. Zvao se Hans Jernberg i niko
nije znao ništa drugo o njemu, sem da je bio nekakva vrslt poslovnog čoveka koji se
iz​ne​na​da po​ja​vlji​vao, naj​če​šće u čud​nom dru​štvu.
Policija je smesta krenula da traga za Hanson Jernbergom. Lociran je oko dva sata
po podne u jednoj kancelariji u Geteborgu. Valander je lično pričao sa njim
telefonom. Na početku se pravio da nije razumeo ništa od onoga što mu je ispričano,
ali Valander, koji nije bio raspoložen za iskamčivanje istine od ljudi na lep način tog
dana, zapretio je da će ga predati geteborškoj policiji i da, sem toga, neće oklevati da
informiše štampu o događajima. Usred razgovora, jedan od kalmarskih policajaca je
podmetnuo Valanderu jedan papirić pod nos. Ime Hansa Jernberga je bilo provučeno
kroz registar i pronađeno je da je imao jake veze sa nacističkim pokretima u zemlji.
Valander je buljio u papir pre nego što je formulisao pitanje koje će postaviti čoveku
sa dru​ge stra​ne žice.
-Da li mo​že​te da mi ka​že​te šta mi​sli​te o Ju​žno​a​frič​koj Re​pu​bli​ci? - pi​tao je
-Ne vi​dim ka​kve to veze ima sa či​ta​vom stva​ri - od​go​vo​rio je Hans Jern​berg
-Odgovorite na moje pitanje, inače ću da nazovem kolege iz Geteborga - rekao je
Va​lan​der ne​str​plji​vo
Od​go​vor je do​šao po​sle krat​kog mo​men​ta ti​ši​ne.
-Mi​slim da je Ju​žno​a​frič​ka Re​pu​bli​ka jed​na od naj​bo​lje ure​đe​nih dr​ža​va na sve​tu -
odgovorio je Hans Jernberg. - Smatram svojom dužnošću da podržavam belce koji
tamo žive
-A to činite tako što iznajmljujete kuću ruskim banditima koji obavljaju prljave
po​slo​ve za Ju​žno​a​fri​kan​ce? - re​kao je Va​lan​der
Ovo​ga puta je Hans Jern​berg zvu​čao iskre​no iz​ne​na​đe​no.
-Ne ra​zu​mem na šta mi​sli​te
-Znate vi dobro šta ja mislim - rekao je Valander. - Sada ćete mi odgovoriti na
drugo pitanje. Koji su to vaši prijatelji imali pristup kući u protekloj nedelji? Dobro
razmislite pre nego što odgovorite. Najmanja nejasnoća, i zatražiću od geteborškog
tu​ži​o​ca da izda na​log za vaše hap​še​nje. Ve​ruj​te mi, to će se onda i de​si​ti
-Uve Vestberg - odgovorio je Hans Jernberg. - On je stari prijatelj koji ovde u

356
gra​du vodi jed​nu gra​đe​vin​sku fir​mu
-Adre​su - re​kao je Va​lan​der i do​bio ju je
Sve je bilo jako zamršeno, ali efektivnom istragom koju su sproveli ljudi iz
geteborške policije, postalo je jasnije šta se poslednjih dana odigravalo u žutoj vili.
Uve Vestberg se pokazao jednako velikim prijateljem Južnoafričke Republike kao i
Hans Jernberg. Bio je nekoliko nedelja ranije, kroz mrežu kontakata, upitan da li bi u
zamenu za dobro plaćanje, mogao da im ustupi kuću na raspolaganje. Pošto se u to
vreme Hans Jernberg nalazio u inostranstvu,.Uve Vestberg ga o tome nije ni
informisao. Valander je pretpostavljao da je i novac ostao u Vestbergovom džepu.
Vestberg nije znao ko su gosti bili. Nije čak znao ni da su bili u kući. Valander nije
napredovao dalje tog dana. Kalmarskoj policiji je ostavio u zadatak da kopaju dalje
za informacijama o vezi između švedskih nacista i predstavnika aparthejda u
Južnoafričkoj Republici. Još uvek je bilo nejasno ko je bio sa Konovalenkom u žutoj
vili. Dok su komšije, taksisti i šoferi autobusa bili ispitivani, Valander je pažljivo
pretresao kuću. Mogao je da vidi kako su nedavno bile upotrebljene dve spavaće
sobe, takođe i da su bile napuštene u velikoj žurbi. Bio je ubeđen da je Konovalenko
ovoga puta morao ostaviti nešto iza sebe. Pobegao je iz kuće i nije se u nju više
vratio. Postojala je, naravno, mogućnost da je drugi posetilac sa sobom poneo
Konovalenkove stvari. Možda je u pitanju bila i činjenica da Konovalenkova
opreznost nije imala granica. Možda je svako veče zamišljao kako je neko mogao da
provali u toku noći, te je svoje najvažnije stvari sakrivao? Valander je pozvao
Blumstranda koji se spremao da pretrese radionicu. Valander je želeo da svi
policajci na raspolaganju, u kući traže jednu torbu. Nije mogao da kaže ni kako
iz​gle​da, ni koje je ve​li​či​ne.
-Jed​na tor​ba sa sa​dr​ži​nom od zna​ča​ja - re​kao je. - Mora biti ne​gde ovde
-Sa ka​kvom vr​stom sa​dr​ža​ja? - pi​tao je Blum​strand
-Ne znam - odgovorio je Valander. - Sa papirima, novcem, odećom. Možda čak i s
oruž​jem. Ne znam
Potraga je počela. Valanderu, koji je čekao u prizemlju, prineseno je nekoliko
torbi. Oduvao je prašinu sa jedne kožne akten-tašne u kojoj su se nalazile stare
fotografije i pisma koja su počinjala sa Voljena Gunvor ili Dragi moj Herberte.
Jedna druga, jednako prašnjava torba koju su iskopali na tavanu, bila je prepuna
egzotičnih školjki i puževa. Valander je strpljivo čekao. Znao je da se negde nalazio
Konovalenkov trag i sa njim možda i trag nepoznatom saputniku. Tokom vremena
provedenog u iščekivanju, nazvao je ćerku i Bjorka. Vesti o jutrašnjem događaju su
obišle čitavu zemlju. Valander je ćerci rekao da se osećao dobro i da je sada sve bilo
gotovo. Kući će doći uveče i posle će moći da se odvezu kolima do Kopenhagena i da
tamo ostanu nekoliko dana. Mogao je da po njenom glasu čuje kako nije bila ubeđena

357
ni da mu je bilo dobro ni da je sada sve zaista bilo gotovo. Posle je pomislio kako je
dobio ćerku koja je mogla da vidi kroz njega. Razgovor sa Bjorkom se završio kada je
na njega pobesneo i zalepio mu slušalicu. To mu se u čitavoj dugogodišnjoj saradnji
sa Bjorkom još nikada nije dogodilo. Razlog je bio taj što je Bjork počeo da
preispituje Valanderovu moć rasuđivanja zbog toga što je, bez da je ikoga o tome
obavestio, krenuo sam za Konovalenkom. Valanderu je bilo jasno kako je Bjorkovo
mišljenje imalo težinu, ali ono što ga je potreslo je bilo to što je o takvim stvarima
počeo da priča usred kritične faze istrage. Bjork je, sa svoje strane, Valanderov
napad besa protumačio kao dokaz da nije bio psihički uravnotežen. Moramo da
mo​tri​mo na Kur​ta, re​kao je Bjork Mar​tin​so​nu i Sved​ber​gu.
Na kraju je lično Blumstrand pronašao pravu torbu. Konovalenko ju je sakrio iza
hrpe čizama u ostavi koja se nalazila u hodniku između kuhinje i trpezarije. U pitanju
je bila kožna torba koja je imala bravu sa šifrom. Valander se pitao da li je mogla
imati eksploziv pričvršćen za bravu. Šta će se desiti kada je obiju? Blumstrand je
hitro otišao do aerodroma gde su je proverili na rendgenu. Ipak nije bilo indikacija o
tome da će eksplodirati kada neko pokuša da je otvori. Vratio se u žutu vilu. Valander
je uzeo šrafciger i iskrivio bravu. U torbi se nalazio priličan broj dokumenata,
avionskih karti, nekoliko pasoša i velika količina novca. Sem toga, u njoj se nalazila i
jedna bereta. Svi pasoši su pripadali Konovalenku i bili su izdati u Švedskoj, Finskoj
i Poljskoj. U svakom od njih je stajalo drugačije ime. Kao Finac, Konovalenko se
zvao Mekela, kao Poljak - Hausman. U torbi je bilo četrdeset i sedam hiljada kruna i
jedanaest hiljada dolara. Ono što je Valandera najviše interesovalo, bilo je da li su
dokumenti mogli da mu nešto kažu o identitetu nepoznatog saputnika. Na njegovo
veliko razočarenje i iritaciju, beleške su bile načinjene na nepoznatom jeziku za koji
je verovao da je bio ruski. Nije razumeo ni reč. Izgledalo je kao da se radilo o
primedbama koje je zapisivao sam Konovalenko, pošto su uz njih, na marginama,
sta​ja​li da​tu​mi.
Va​lan​der se okre​nuo pre​ma Blum​stran​du.
-Moramo da pronađemo nekoga ko govori ruski - rekao je. - Neko ko ovo odmah
može da pre​ve​de
-Mo​že​mo da po​ku​ša​mo sa mo​jom že​nom - od​go​vo​rio je Blum​strand
Va​lan​der ga je upit​no po​gle​dao.
-Studirala je ruski - nastavio je Blumstrand. - Jako je zainteresovana za rusku
kul​tu​ru, na​ro​či​to za de​vet​na​e​sti vek
Va​lan​der je za​tvo​rio tor​bu i sta​vio je pod mi​šku.
-Ide​mo odav​de - re​kao je. - Samo će da se uner​vo​zi od ovog ne​re​da
Blumstrand je živeo u jednoj od kuća u nizu, severno od Kalmara. Njegova
supruga je bila inteligentna i otvorena žena koja se Valanderu smesta dopala. Dok su

358
pili kafu u kuhinji i jeli sendviče, ona je sa sobom odnela papire u radnu sobu u kojoj
je povremeno listala rečnik. Bilo joj je potrebno skoro sat vremena da prevede tekst i
zapiše ga. Ali, tada je bio potpun i Valander je sada mogao da čita Konovalenkov
podsetnik. Kao da čitam sopstvene doživljaje iz izvrnute perspektive, pomislio je
Valander. Mnogi detalji iz događaja od prethodnih dana, postali su jasniji. Pre svega
je shvatio da je objašnjenje o tome ko je bio Konovalenkov poslednji saputnik, koji
je, onako usput pomenuto, na vreme uspeo da napusti žutu vilu, za njega bilo sasvim
iznenađujuće. Južnoafrička Republika je izaslala zamenika za Viktora Mabašu,
Afrikanca po imenu Sikozi Tsiki. Stigao je preko Danske. Njegova obuka nije
potpuna, ali dovoljna je. A njegova hladnokrvnost i mentalna snaga prevazilaze
Ma​ba​ši​nu, zapisao je Konovalenko. Potom je pomenuo čoveka iz Južnoafričke
Republike po imenu Jan Klejn. Valander je pretpostavio da je on bio važna spona.
Nasuprot lome, nije postojao nikakav zapis o organizaciji za koju je Valander sada
bio siguran da je stajala u pozadini i centru svih događaja. Prepričao je čitavu stvar
Blum​stran​du.
-Jedan Afrikanac se upravo sprema da napusti zemlju - rekao je Valander. -
Jutros se nalazio u žutoj vili. Neko ga je morao videti, neko ga je morao nekuda
odvesti. Sigurno nije prepešačio most. Možemo da isključimo mogućnost da se i
dalje nalazi na Olandu. Postoji mogućnost da je imao sopstveni automobil, ali ono što
je sada važno je da će pokušati da napusti Svedsku. Ne znamo preko kog prelaza, već
samo da će po​ku​ša​ti. On mora da bude za​u​sta​vljen
-To neće biti lako - re​kao je Blum​strand
-Biće teško, ali ne i nemoguće - odgovorio je Valander. - Nema toliko crnaca koji
u toku dana pro​la​ze kroz pa​so​šku kon​tro​lu
Valander se zahvalio Biumstrandovoj supruzi. Vratili su se u policijsku stanicu.
Sat vremena kasnije, objavljeno je obaveštenje o traženom Afrikancu čitavoj
državnoj policiji. Otprilike istovremeno, policija je uspela da pronađe taksistu koji je
tog jutra pokupio Afrikanca sa parkinga u ulici Heman. To se desilo posle nesreće na
mostu i njegove blokade. Valander je pretpostavio da se Afrikanac nekoliko sati krio
van kuće. Taksista ga je odvezao do centra Kalmara. Crnac mu je tamo platio, izašao
iz vozila i nestao. Taksista nije mogao da ga opiše. Rekao je samo kako je muškarac
bio vi​sok, mi​ši​ćav, obu​čen u sve​tle pan​ta​lo​ne, belu ko​šu​lju i tam​nu jak​nu. Više od toga
nije znao da kaže. Sa tak​si​stom je pri​čao na en​gle​skom.
Bilo je kasno popodne. Valander više nije imao posla u Kalmaru. Čim pronađu
od​be​glog Afri​kan​ca, moći će da slo​že i po​sled​nji deo sla​ga​li​ce.
Dobio je ponudu da ga odvezu u Istad, ali se zahvalio i odbio. Želeo je da bude
sam. Oko pet se pozdravio sa Blumstrandom, zamolio ga za oproštaj što je tako
bes​po​šted​no pre​u​zeo ko​man​du na ne​ko​li​ko sati, i po​tom je na​pu​stio Kal​mar.

359
Pogledao je na kartu i zaključio kako je put preko Veksšjea bio najkraći. Šume su mu
se činile beskonačnim. Svuda okolo je vladala ista nema introvertnost koju je u sebi
osećao. Stao je u Nibrou i tamo večerao. Uprkos tome što je najradije hteo da
zaboravi na ono što se oko njega dešavalo, bio je prinuden da nazove Kalmar i da se
raspita da li je Afrikanac pronađen. Odgovor je bio negativan. Seo je u automobil i
vozio se dalje kroz nepregledne šume. Stigao je u Veksšje i oklevao nekoliko
trenutaka da li da vozi preko Elmhulta ili Tingsrida. Na kraju se odlučio za Tingsrid,
da bi sme​sta pro​me​nio mi​šlje​nje i okre​nuo au​to​mo​bil u prav​cu juga.
Kada je prošao Tingsrid i skrenuo na put za Ronebi, na put je iskočio los. U
bledoj svetlosti sutona, nije ga na vreme otkrio. Prekasno ga je ugledao ispred
automobila. U jednom kratkom očajničkom trenutku, uz škripeći zvuk kočnica u
ušima, uvideo je da je suviše kasno reagovao. Već je video kako će čeono udariti u
veliku zver, a da nije ni privezao pojas. Ali, životinja se odjednom pomerila, i
Va​lan​der je ne zna​ju​ći kako se to de​si​lo, iz​be​gao su​dar.
Stao je uz ivicu puta i neko vreme tamo nepomično sedeo. Srce je htelo da mu
iskoči iz grudnog koša, isprekidano je disao i pozlilo mu je. Kada se primirio, izašao
je iz automobila i stajao mirno u tihoj šumi. Još jednom sam za dlaku izbegao smrt,
pomislio je. Teško da mi je ostao još neki kredit. Pitao se kako je došlo do toga da
nije osećao sreću zbog čudom izbegnutog sudara sa losom. Ono što je doživeo je pre
bio osećaj nejasne krivice i loše savesti. Vratila mu se teška potištenost koju je
osetio tog jutra dok je sedeo i pio kafu. Najradije bi napustio automobil, otišao u šumu
i nestao i to ne zauvek, već dovoljno dugo da bi pobedio višenedeljni utisak da je bio
prevaren. Ipak je ponovo seo u automobil i vozio se dalje na jug, ovoga puta sa
privezanim pojasem. Izašao je na autoput za Kristijanstad i skrenuo na zapad.
Zaustavio se oko devet kod kafića koji je radio non-stop i popio kafu. Za jednim
stolom je u tišini sedelo nekoliko kamiondžija a omladina se okupila oko neke
elektronske igre. Valander nije ni taknuo kafu pre nego što se sasvim ohladila. Na
kra​ju je po​pio i vra​tio se do vo​zi​la.
Neposredno pred ponoć, ušao je u očevo dvorište. Njegova ćerka je izašla i
dočekala ga. Umorno se osmehnuo i rekao joj kako mu je dobro. Zatim ju je pitao da li
ga je neko zvao iz Kalmara. Odmahnula je glavom. Samo su zvali novinari koji su
iš​čač​ka​li broj te​le​fo​na nje​go​vog oca.
Tvoj stan je već sre​đen - re​kla je. - Mo​žeš po​no​vo da se use​liš.
-To je iz​van​red​na no​vost - re​kao je
Pitao se da li da nazove Kalmar, ali je bio previše umoran. To je inoglo da
sa​če​ka do su​tra.
Te noći su dugo ostali budni i pričali. Valander nije ispričao ništa o osećaju
pra​zni​ne koji ga je pri​ti​skao. To je do dalj​njeg bilo ne​što što je hteo da za​dr​ži za sebe.

360
Sikozi Tsiki je seo na ekspres autobus Kalmar-Stokholm. Sledio je Konovalenkove
instrukcije o vanrednoj situaciji i obreo se u Stokholmu neposredno iza četiri sata
popodne. Njegov avion za London je trebao da poleti sa Arlande u šest. Pošto je
zalutao i nije pronašao autobus za aerodrom, uzeo je taksi. Šofer, koji je bio
sumnjičav, tražio je pare unapred. Dao mu je novčanicu od hiljadu kruna i zatim se
zavalio u ćoše na zadnjem sedištu. Sikozi Tsiki nije imao pojma da li ga je švedska
pasoška kontrola imala u evidenciji. Samo je znao da zemlju napušta kao švedski
državljanin, Leif Larson, ime koje je lako naučio da izgovara. Bio je sasvim miran jer
je verovao Konovalenku. Prešao je preko mosta taksijem i video da se nešto
dogodilo, ali je pomislio kako je Konovalenko sigurno uspeo da onesposobi
ne​po​zna​tog čo​ve​ka koji se tog ju​tra na​šao u dvo​ri​štu.
Sikozi Tsiki je dobio svoj kusur kod Arlande i odmahnuo glavom na pitanje da li
je želeo račun. Ušao je u glavnu halu, čekirao se i na putu do pasoške kontrole zastao
kod ki​o​ska za no​vi​ne da kupi ne​ko​li​ko en​gle​skih ča​so​pi​sa.
Da nije stao kod kioska, bio bi uhapšen na pasoškoj. Baš u toku tih nekoliko
minuta tokom kojih je plaćao, došlo je do smene na pasoškoj kontroli. Jedan od
policajaca je otišao do toaleta. Drugi, zapravo policajka po imenu Kristina
Anderson, baš tog dana je kasnila na Arlandu. Nije mogla da upali automobil i stigla
je sa dušom u nosu. Bila je marljiva i ambiciozna i pod normalnim okolnostima je
kontrolisala informacije koje su pristizale u toku dana, a takođe je pratila i ranije
podatke. Sada nije za to imala vremena, tako da je Sikozi Tsiki bez problema prošao
pasošku kontrolu sa svojim švedskim pasošem i svojim nasmejanim licem. Dok su se
za nji​me za​tva​ra​la vra​ta, ko​le​ga Kri​sti​ne An​der​son se vra​tio iz to​a​le​ta.
-Da li ve​če​ras vo​di​mo ra​ču​na o ne​če​mu po​seb​nom? - pi​ta​la je Kri​sti​na An​der​son
-O cr​nom Ju​žno​a​fri​kan​cu - od​go​vo​rio je njen ko​le​ga
Pomislila je na Afrikanca koji je upravo prošao, ali on je bio Švedanin. Šef
sme​ne se po​ja​vio tek ne​gde oko de​set da pro​ve​ri da li je sve bilo mir​no.
-Ne zaboravite na onog Afrikanca - rekao je. - Nemamo pojma kako se zove ni sa
ka​kvim pa​so​šem pu​tu​je.
Kri​sti​na An​der​son je ose​ti​la kako joj se sto​mak ve​zao u čvor.
-Zar nije u pi​ta​nju Ju​žno​a​fri​ka​nac? - re​kla je svo​me ko​le​gi
-Najverovalnije - odgovorio je njen šef. - Ali to ne znači da će pod tim
dr​ža​vljan​stvom i da na​pu​sti ze​mlju
Smesta je ispričala šta se dogodilo nekoliko sati ranije. Posle nekog vremena
grozničavog istraživanja, saznali su da je Afrikanac u sedam sati sa švedskim
pasošem odleteo kompanijom BEA za London. Avion je poleteo na vreme. Već je
sleteo u London i putnici su prošli pasošku kontrolu. Sikozi Tsiki je u Londonu
iscepao svoj švedski pasoš i bacio ga u ve-ce šolju. Od sada je bio zambijski

361
državljanin Ričard Motombvane. Pošto je bio u tranzitu, nije prolazio kroz pasošku
kontrolu ni sa švedskim ni sa zambijskim pasošem. Sem toga je imao dve različite
avionske karte. Zato što u Švedskoj sa sobom nije imao nikakav prtljag, devojka na
Stokholmskom aerodromu je samo videla njegovu kartu za London. Na desku za
tranzit u Londonu, pokazao je svoju drugu kartu, onu za Lusaku. Prvu kartu je uništio
za​jed​no sa pa​so​šem.
Zambija ervejz avion DC 10 Nkovazi, poleteo je za Lusaku u pola dvanaest. Tsiki
je tamo sleteo u subotu u pola sedam ujutru. Uzeo je taksi do grada i kod SAA kupio
kartu za popodnevni let do Johanesburga. Njegova rezervacija je izvršena unapred.
Ovoga puta je putovao pod svojim imenom. Vratio se na aerodrom u Lusaki, obavio
čekiranje i potom ručao u ondašnjem restoranu. U tri se ukrcao na avion i neposredno
pre pet, njegov avion je sleteo na Jan Smuts aerodrom u Johanesburgu. Dočekao ga je
Malan koji ga je odvezao direktno u Hamanskral. Pokazao je Tsikiju priznanicu o pola
miliona randa koja je predstavljala pretposlednji deo ispiate. Zatim ga je napustio sa
informacijom da će se vratiti narednog dana. U međuvremenu, Tsiki nije smeo da
napušta kuću ili propratno dvorište. Kada je Sikozi Tsiki ostao sam, napravio je sebi
kupku. Bio je umoran, ali zadovoljan. Putovanje je prošlo bez komplikacija. Jedino o
čemu se pitao je bilo šta se desilo sa Konovalenkom. Sa druge strane, nije ga uopšte
posebno interesovalo da brzo sazna koga je trebalo da ubije za tako dobre pare. Da li
jedno živo biće može biti vredno toliko novca? Pitao se. Ostavio je pitanje
otvo​re​nim. Pre po​no​ći se za​vu​kao među čar​ša​ve i za​spao.
U subotnje jutro 23. maja, dve stvari su se dogodile skoro istovremeno. Jan Klejn
je bio pušten u Johanesburgu. Šepers ga je upozorio kako je u bilo kome trenutku
mo​gao biti po​zvan na novo sa​slu​ša​nje’.
Stajao je na prozoru i posraatrao Klejna i njegovog advokata Kricingera kako
koračaju ka svojim automobilima. Šepers je tražio da se prati 24 sata dnevno.
Pretpostavljao je da je Klejn računao sa prismotrom i kako bi ga makar to primoralo
na pa​siv​nost.
Od Klejna nije uspeo da izvuče ama baš nikakve informacije koje bi mogle da mu
daju jasniju sliku o Komitetu. Šepers je sada bio ubeđen da su pravo mesto i vreme
atentata bili Durban 3. jula. a ne Kapštad 12. juna. Svaki put kada se vraćao
beležnici, Jan Klejn je pokazivao znake nervoze i Šepers je bio ubeđen da niko nije
mo​gao da si​mu​li​ra fi​zič​ke zna​ke po​put tre​še​nja ruku i zno​je​nja.
Zevnuo je. Biće mu drago kada se cela stvar bude okončala. Takođe je znao da je
po​ra​sla šan​sa da Ver​vej bude za​do​vo​ljan nje​go​vim učin​kom.
Ukazala mu se slika bele lavice koja je ležala kraj reke okupana mesečevom
sve​tlo​šću.
Usko​ro će doći vre​me da je po​no​vo po​se​ti.

362
Otprilike u istom trenutku u kome je Jan Klejn napustio svoj pritvor na južnoj
polovini zemljine lopte, Kurt Valander je seo za svoj pisaći sto u Istadskoj
policijskoj stanici. Primio je čestitke i želje za oporavkom od kolega koje su se tog
ranog subotnjeg jutra našle na poslu. Napravio je pokušaj da im uzvrati osmejak i da
da nekakav mumlajući odgovor. Kada je stigao u svoju kancelariju, zatvorio je za
sobom vrata i odigao telefonsku slušalicu. Osećao se kao da ga drma mamurluk iako
prethodno veče nije popio ni kap alkohola. Bio je skrušen, tresle su mu se ruke i
znojio se. Trebalo mu je najmanje deset minuta da prikupi snagu i nazove kalmarsku
policiju. Blumstrand mu se javio na telefon i saopštio mu lošu vest da se traženi
Afri​ka​nac pret​hod​no veče naj​ve​ro​vat​ni​je pro​vu​kao kroz pa​so​šku kon​tro​lu na Ar​lan​di.
-Kako je to mo​gu​će? - pi​tao je uz​ne​mi​re​no Va​lan​der
-Alj​ka​vost i ne​sre​ća - od​go​vo​rio je Blum​strand i oba​ve​stio ga o toku stva​ri
-Za​što se čo​vek uop​šte tru​di? - pi​tao je kada je Blum​strand za​ću​tao
-Dobro pitanje - odgovorio je Blumstrand. - Iskreno rečeno, i ja se to često
za​pi​tam
Valander je prekinuo vezu i ostavio slušalicu da leži na stolu. Otvorio je prozor,
stao pored i slušao ptičicu koja je pevala sa drveta ispred njegove kancelarije. Biće
topao dan. Uskoro će prvi jun. Čitav maj je prošao a da nije ni primetio da je drveće
pro​pu​pe​lo, cve​će iz​ni​klo iz ze​mlje i mi​ri​si po​sta​li slat​ka​sti.
Ponovo je seo za sto. Ostalo je nešto što nije mogao da odloži za sledeću nedelju.
Uvukao je papir u pisaću mašinu, otvorio engleski rečnik i počeo lagano da piše
kratak izveštaj nepoznatim kolegama u Južnoafričkoj Republici. Opisao je ono što je
znao o planiranom atentatu i detaljno opisao sudbinu Viktora Mabaše. Kada je došao
do njegove smrti, stavio je nov list papira u mašinu. Nastavio je da piše i bilo mu je
potrebno sat vremena dok nije došao do onog najvažnijeg - da je drugi Čovek po
imenu Sikozi Tsiki preuzeo ulogu atentatora i da je, nažalost, umakao iz Švedske.
Mogao je da zaključi da je bio na putu nazad u Južnoafričku Republiku. Potpisao se,
potražio je broj faksa švedskog odeljka Interpola i zamolio ih da se oglase ukoliko su
im bile potrebne dodatne informacije. Zatim je ostavio faks na recepciji i rekao kako
je hit​no mo​rao da se po​ša​lje u Ju​žno​a​frič​ku Re​pu​bli​ku.
Za​tim je oti​šao kući. Od one ek​splo​zi​je, prvi put je pre​šao prag svo​ga doma.
Osetio se kao da je u tuđem stanu. Osmuđeni nameštaj je stajao nagomilan i
pre​kri​ven pla​sti​kom. Pri​vu​kao je sebi jed​nu sto​li​cu i seo na nju.
Bila je vla​žna.
Pi​tao se kako će da pre​bo​li sve što se de​si​lo.

U tom trenutku je njegov faks stigao u Stokholm. Jedan neiskusan zamenik je dobio u
zadatak da ga prosledi u Južnoafričku Republiku. Iz tehničkih razloga i aljkavosti,

363
druga strana Valanderovog izveštaja nije bila poslata. To je značilo da je
Južnoafrička policija te večeri, 23. maja, dobila informaciju da je atentator po imenu
Viktor Mabaša, bio na putu u svoju zemlju. Policajci u johanesburškom Interpolu su se
čudili neobičnoj poruci koju su primili. Nedostajao joj je potpis i završavala se
suviše naglo. Pa ipak su imali naređenje od komesara Borstlapa da se svi faksovi iz
Švedske smesta proslede njegovoj kancelariji. Pošto je telefaks u Johanesburg stigao
u kasno subotnje veče, nije ga imao u rukama pre ponedeljka. Smesta je nazvao
Še​per​sa.
Sti​gla je po​tvr​da o ono​me što je sta​ja​lo u pi​smu od ta​jan​stve​nog Sti​va.
Čo​vek koga su tra​ži​li, zvao se Vik​tor Ma​ba​ša.
I Šepers je smatrao kako se faks naglo prekidao i reagovao je na to što nije bio
potpisan. Ali, pošto se radilo o potvrdi nečega o čemu je već imao informaciju, nije
da​lje is​tra​ži​vao stvar.
Od sada su se koncentrisali na traženje Viktora Mabaše. Sve granične postaje su
bile in​for​mi​sa​ne. Bili su sprem​ni.

364
 33.

Jan Klejn je istoga dana kada ga je Džordž Šepers pustio iz pritvora nazvao Franca
Malana na njegov broj u Pretoriji. Bio je ubeđen da su svi njegovi telefoni biii
prisluškivani, ali je imao još jednu liniju za koju nije znao niko sem specijalnih
špijuna obaveštajne službe koji su se starali o posebnim centralama za komunikaciju.
Po​sto​jao je iz​ve​stan broj te​le​fon​skih pri​klju​ča​ka koji zva​nič​no nisu po​sto​ja​li.
Franc Malan je bio iznenađen. Nije znao da je Jan Klejn bio pušten tog dana.
Pošto je postojao razlog za sumnju da je i Malanov broj bio prisluškivan, Klejn je
upotrebio unapred određen kod koji je sprečavao Malana da kaže nešto
kompromitujuće preko telefona. Čitava stvar je bila iscenirana kao pogrešan poziv.
Franc Malan je proverio značenje u svojoj listi kodova. Trebao je da za dva sata
sa​če​ka na Klej​nov po​ziv u jed​noj jav​noj te​le​fon​skoj go​vor​ni​ci.
Jan Kiejn je bio jako nestrpljiv da sazna šta se desilo dok je sedeo u pritvoru.
Franc Malan je shvatio kako će i u budućnosti snositi glavnu odgovornost. Jan Klejn
nije sumnjao u svoju sposobnost da se otrese senki, ali je rizik bio prevelik da bi se
usudio aa stupi u kontakt sa Malanom ili da poseti Hamanskral u kome se Sikozi Tsiki
ve​ro​vat​no već na​la​zio ili je bio na putu tamo.
Kada je Jan Klejn isterao automobil kroz svoju kapiju, nije mu trebalo puno
vremena da identifikuje senku u automobilu iza njegovog. Znao je da se i ispred njega
neko nalazio. Trenutno ga to uopšte nije brinulo. To što je stao kod javne telefonske
govornice i telefonirao, svakako će ih učiniti radoznalim i to će prijaviti svojim
pret​po​sta​vlje​ni​ma, ali ni​ka​da neće sa​zna​ti sa kim je pri​čao.
Jan Klejn je bio iznenađen da je Sikozi Tsiki već stigao. Takođe se pitao zbog
čega ga Konovalenko nije nazvao. Prema zajednički izrađenom kontrolnom planu,
postojao je dogovor da će Konovalenko potvrditi Tsikijev dolazak. Potvrda je
trebala da se desi tačno tri sata pre njegovog sletanja. Jan Klejn je Francu Malanu dao
nekoliko kratkih instrukcija. Sem toga, za sutradan šu ugovorili sledeći poziv sa
unapred odabranih telefonskih govornica. Jan Klejn je pokušao da otkrije bilo kakav
znak Malanove zabrinutosti preko telefona, ali nije uočio ništa sem njegovog
uo​bi​ča​je​nog bla​go​ner​vo​znog na​či​na iz​ra​ža​va​nja.
Kada je raz​go​vor bio za​vr​šen, oti​šao je na ru​čak u je​dan od naj​sku​pljih re​sto​ra​na u
Pretoriji. Zadovoljno je pomislio na Šepersov izraz lica kada mu senka bude uručila
račun. Mogao je da je vidi za stolom na drugom kraju restorana. Negde u podsvesti,
Klejn je već odlučio da je Šepers bio nedostojan života u Južnoafričkoj Republici
koja će za nekoliko godina ponovo postati dobro organizovana i verna svojim davno
osno​va​nim ide​a​li​ma koji su za​u​vek šti​ti​li bur​sku za​jed​ni​cu.

365
 Bilo je i momenata u kojima je Klejna zaposedala grozna pomisao da je čitava
stvar bila osuđena na smrt. Nije bilo povratka. Buri su izgubili bitku i njihovom
starom zemljom će ubuduće upravljati crnci koji belcima neće dozvoljavati da žive
svojim privilegovanim životima. Bila je to neka vrsta negativne vizije protiv koje mu
je bilo teško da se odbrani. Ti momenti nisu dugo trajali i uvek bi brzo povratio svoju
samokontrolu. To su samo momenti slabosti, mislio je. Dozvolio sam da na mene
utiču negativni stavovi Južnoafrikanaca engleskog porekla prema nama Bu​ri​ma. Oni
znaju da smo mi srce i duša ove zemlje. Narod izabran od Boga i istorije smo mi a ne
oni, zbog čega ne mogu da se iz​le​če od bo​le​sne za​vi​sti.
Platio je za svoj obed, prošao sa osmehom na usnama pored stola za kojim je
sedela njegova senka - mali debeljuškasti čovek koji se obilato znojio - i potom se
odvezao kući. U retrovizoru je mogao da vidi kako je dobio novu senku. Čim je
uparkirao automobil u garažu, nastavio je sa metodičnom analizom potencijalnih
iz​daj​ni​ka koji su pro​sle​di​li in​for​ma​ci​je Še​per​su.
Usuo je čašu portoa i seo u dnevnu sobu. Navukao je zavese i ugasio sva svetla
sem jedne diskretne lampe na pisaćem stolu. Najbolje je razmišljao u slabo
osve​tlje​nim pro​sto​ri​ja​ma.
Dani provedeni sa Šepersom su učinili da je još više počeo da mrzi nered u
svojoj zemlji. Nije mogao da preboli poniženje kojem je on, kao viši pretpostavljeni,
izdan od podanika iz obaveštajne službe, bio izložen i uhapšen kao glavni osumljičeni
za anti-državne delatnosti. To je bila prava suprotnost onome što je bio. Bez
njegovog i tajnog angažmana Komiteta, rizik za raspad države bi bio činjenica a ne
zamišljena stvarnost. Sada dok je sedeo sa svojom čašom porto vina, bio je odlučniji
nego ikada da je Nelson Mandela morao da umre. Nije više na celu stvar gledao kao
na aten​tat, već na po​gu​blje​nje u skla​du sa ne​pi​sa​nim za​ko​ni​ma koje je za​stu​pao.
Postojao je još jedan zabrinjavajući momenat. Od trenutka kada ga je verni portir
iz predsednikovog štaba nazvao, znao je da je postojao neko ko je Šepersu prosledio
informacije koje inače nikada sam ne bi mogao da iskopa. Neko iz njegove najbliže
okoline ga je izdao. Bio je prinuđen da hitno sazna ko je to bio. Najviše ga je brinula
činjenica da nije mogao da isključi ni Franca Malana kao osumnjičenog, kao ni bilo
kog drugog člana Komiteta. Sem tih ljudi, bilo je najviše dvoje ili troje njegovih
saradnika u okviru obaveštajne službe koji su mogli da kopaju po njegovom životu i
da ga iz ne​po​zna​tih ra​zlo​ga pre​da​ju tu​ži​la​štvu.
Sedeo je u tami i mislio na svakog od tih ljudi ponaosob, tražio je tragove u
se​ća​nji​ma, ali nije ni​šta pro​na​šao.
Radio je sa kombinovanom tehnikom intuicije, činjenica i eliminacije. Pitao se ko
je mogao da profitira njegovim izručenjem i ko ga je toliko mrzeo da je rizikovao da
bude razotkriven. Suzio je izbor sa šesnaest na osam ljudi. Potom bi krenuo ispočetka

366
i sva​ki put je bilo sve ma​nje i ma​nje kan​di​da​ta.
Na kra​ju mu nije niko pre​o​stao. Nje​go​vo pi​ta​nje je osta​lo bez od​go​vo​ra.
Tada je prvi put pomislio na Mirandu. Tek kada nije bilo nikoga za koga je mislio
da bi ga izdao, naterao se da pomisli na nju. Ta alternativa ga je jako uznemirila. Bila
je zabranjena, nemoguća. Pa ipak, sumnja je bila prisutna, neizbežna i bio je prisiljen
da se sa njom konfrontuje. Pretpostavljao je da je optužba nepravična. Pošto je bio
siguran da nije mogla da ga laze a da on to ne primeti, stvar bi se razjasnila čim
popriča sa njom. Mora da se otrese svojih senki tokom narednih dana i da poseti nju i
Matildu u Bezuidenhutu. Rešenje se nalazilo među ljudima koji su stajali na listi kroz
koju je nedavno prošao. Jedim problem je da ga nije video. Odbacio je 1 svoje misli i
papire i počeo, umesto toga, da se posvećuje svojoj numizmatičkoj kolekciji. Uvek
kada bi posmatrao lepotu novčića i pokušavao da odredi njihovu vrednost, osetio bi
se smirenijim. Uzeo je u ruku jedan stari, svetlucavi zlatnik. Pripadao je staroj
Kruger seriji i imao je isto ono bezvremeno dostojanstvo koje je krasilo bursku
tradiciju. Okrenuo ga je ka svetlosti lampe i video kako je imao jednu malu, skoro
nevidljivu flekicu od štroke. Izvukao je uredno savijenu maramicu i počeo pažljivo da
glan​ca žutu po​vr​ši​nu, sve dok se nov​čić nije za​bli​stao.

Dva dana kasnije, u sredu kasno po podne, posetio je Mirandu i Matildu u

Bezuidenhutu. Pošto nije hteo da ga njegove senke prate čak ni do Johanesburga,
odlučio je da ih se otrese već u centru Pretorije. Nekoliko jednostavnih manevara je
bilo do​volj​no da se ota​ra​si Še​per​so​vih iza​sla​ni​ka. Cak i kada je bio ube​đen da ga niko
ne prati, nije skidao pogled sa retrovizora na autoputu za Johanesburg. Takođe je
načinio nekoliko kontrolnih krugova u biznis centru Johansburga kako bi se uverio
kako se nije prevario. Tek onda je krenuo da se vozi uličicama koje su ga odvele do
Bezuidenhuta. Bilo je veoma neobično što ih posećuje usred nedelje i to bez
prethodnog najavljivanja. To će biti iznenađenje. Pre nego što je stigao, zaustavio se
kod prodavnice namirnica i kupio hranu za zajednički obed. Bilo je otprilike pola šest
kada je skre​nuo u uli​cu u ko​joj se na​la​zi​la kuća.
Prvo rau se uči​ni​lo da nije do​bro vi​deo.
Posle je shvatio da je kroz Mirandinu i Matildinu kapiju na trotoar izašao jedan
mu​ška​rac. Je​dan cr​nac.
Zakočio je kod trotoara i gledao u čoveka koji je dolazio u njegovom pravcu, ali
sa suprotne strane ulice. Spustio je zaštitnik za sunce da se ne bi video. Zatim je
kre​nuo da pro​u​ča​va mu​škar​ca.
Odjednom ga je prepoznao. Bio je to čovek koga je već jako dugo držao pod
prismotrom. Iako nikada nije uspela da dokaže svoje sumnje, obaveštajna služba je
smatrala da je pripadao jednoj od najradikalnijih frakcija ANK-a koja je stajala iza

367
serije bombaških napada na poslovne centre i restorane. Zvao se naizmenično Stiv,
Mar​tin ili Ri​čard.
Jan Klejn je gle​dao kako mu​ška​rac pro​la​zi i ne​sta​je.
Bio je sasvim nepomičan. U glavi mu je vladala zbrka sa kojom nije znao šta će.
Sada više nije bilo povratka, sumnje koje nije hteo da uzme za ozbiljno pokazale su se
ispravnim: ono do čega je došao kada je isključio jednog osumnjičenog za drugim i
kada mu je ostala samo Miranda. Bilo je tačno i istovremeno neshvatljivo. U jednom
momentu sasvim ga je obuzela tuga, ali nju je odmah smenila hladnoća. Kada je
ludilo poraslo, termometar u njegovom telu se naglo spustio. U deliću sekunde, ljubav
se pretvorila u mržnju. Bila je upravljena prema Mirandi, a ne prema Matildi na koju
je gledao kao na nevinu žrtvu majčine izdaje. Grčevito se uhvatio za volan. Savladao
je želju da se zaleti u kuću, provali vrata i poslednji put pogleda Mirandi u oči. Neće
joj se približiti dok se ne bude sasvim smirio. Nekontrolisana uznemirenost je bila
znak sla​bo​sti koju nije hteo da po​ka​že ni Mi​ran​di ni svo​joj ćer​ki.
Jan Klejn nije mogao da razume. U njegovom životu je svaki postupak imao svoj
razlog i svrhu. Zašto ga je Miranda izdala? Zašto je rizikovala da izgubi kvalitet'
ži​vo​ta koji je pru​žio njoj i nji​ho​voj za​jed​nič​koj ćer​ki?
Nije mogao da razume, a ono što nije razumeo, ljutilo ga je. Ceo svoj život je
posvetio borbi protiv nereda. Pod njim je takođe podrazumevao sve što je bilo
nejasno. Ono što nije razumeo, moralo se iskoreniti na isti način kao razlozi za
ra​stu​ću zbu​nje​nost i pro​past u dru​štvu.
Dugo je sedeo u automobilu. Pao je mrak. Tek kada se sasvim smirio, dovezao se
do kuće. Primetio je pokret iza zavese kod velikog prozora u dnevnoj sobi. Uzeo je
kese sa na​mir​ni​ca​ma i ušao na ka​pi​ju.
Smeškao joj se kada mu je otvorila vrata. U prvom trenutku, toliko kratkom da nije
imao ni vre​me​na da ga ob​ra​di, po​že​leo je da je sve bila samo ilu​zi​ja. Ali, sada je znao
šta je bila isti​na i že​leo je da zna šta se iza nje kri​lo.
Tama u sobi je uči​ni​la da mu je bilo te​ško da ra​za​zna nje​no tam​no lice.
Do​šao sam u po​se​tu - re​kao je. - Hteo sam da vas iz​ne​na​dim.
-To se ni​ka​da ra​ni​je nije do​ga​đa​lo - od​go​vo​ri​la je
Njen glas mu se učinio grubim i stranim. Poželeo je da je mogao jasnije da je vidi.
Da li je po​sum​nja​la u to da je vi​deo mu​škar​ca koji je na​pu​stio kuću?
U istom trenutku, Matilda se pojavila iz svoje sobe. Pogledala ga je bez reči. Zna,
mislio je. Zna da me je njena majka izdala. Kako drugačije može da je zaštiti sem
ću​ta​njem?
Od​lo​žio je kese sa hra​nom i ski​nuo jak​nu.
-Že​lim da odeš - re​kla je
Prvo mu se uči​ni​lo da je po​gre​šno čuo. Okre​nuo se sa jak​nom u ruci.

368
 -Da li ti to ho​ćeš da idem? - pi​tao je
-Da
Nekoliko trenutaka je zurio u jaknu pre nego što ju je ispustio na pod. Zatim ju je
udario, punom snagom, ravno u iice. Izgubila je ravnotežu ali ne i svest. Pre nego što
je uspe​la da usta​ne, zgra​bio ju je iz sve sna​ge za blu​zu i odi​gao je od poda.
Moliš me da idem - rekao je, teško dišući. - Ako neko treba da ide, to si ti, ali
ne​ćeš ti ni​ku​da.
Odvukao ju je do dnevne sobe i bacio je na sofu. Matilda je htela da pomogne
maj​ci, ali joj je re​kao da se drži po stra​ni.
Seo je na stolicu preko puta nje. Tama u sobi ga je još više ražestila. Iskočio je iz
stolice i upalio sve lampe koje je našao. Video je da joj je tekla krv i iz usta i iz nosa.
Po​no​vo je seo i gle​dao je.
-Jed​na čo​vek je iza​šao iz tvo​je kuće. Je​dan cr​nac. Šta je tra​žio ovde
Nije odgovorila. Nije ga čak ni pogledala. Takođe nije marila ni za krv koja je
ka​pa​la.
Pomislio je kako je sve bilo besmisleno. Šta god da rekla ili uradila, činjenica je
da ga je izdala. Tu se put završavao. Nije bilo produžetka. Nije znao šta da radi s
njom. Nije mogao da smisli dovoljno dobru osvetu. Pogledao je u Matildu koja je i
dalje bila sasvim nepomična. Na licu je imala izraz koji nikada ranije nije video. Nije
znao šta je predstavljao što ga je takođe činilo nesigurnim. Zatim je spazio kako ga je
Mi​ran​da gle​da​la.
-Sada želim da ideš i ne želim da se ikada više vratiš - rekla je ponovo. - Ovo je
tvo​ja kuća. Ti mo​žeš da osta​neš, a mi ćemo da se ise​li​mo
Izaziva me, pomislio je. Kako se usuđuje? Ponovo je osetio divljački bes.
Pri​mo​rao se da je opet ne uda​ri.
-Niko neće ni​gde - re​kao je. - Hoću da mi sve is​pri​čaš
-Šta že​liš da ču​ješ
-S kim si pri​ča​la o meni. Šta si re​kla i za​što
Po​gle​da​la ga je rav​no u oči. Krv is​pod nosa i na bra​di je već po​tam​ne​la.
-Ispričala sam o onome što sam pronalazila po tvojim džepovima kada si ovde
noćio. Slušala sam šta si govorio u snu i to sam zapisivala. Možda je bilo
be​zna​čaj​no, ali sam se na​da​la da će vo​di​ti ka tvo​joj pro​pa​sti
Izgovarala je reči stranim, grubim glasom. Shvatio je da je to bio njen pravi glas a
da je onaj koji je koristila svih proteklih godina bio simuliran. Sve je bila iluzija i on
nije više ni​gde u nji​ho​voj vezi vi​deo isti​nu.
-Gde bi bila bez mene? - re​kao je
-Mo​žda bih bila mr​tva - od​go​vo​ri​la je. - Ali, mo​žda i sreć​na
-Ra​ni​je si ži​ve​la u si​ro​tinj​skoj če​tvr​ti

369
 -Mo​žda bi​smo ih jed​nog dana raz​ru​ši​li
-Ne me​šaj moju ćer​ku u ovo
-Ti si otac jednog deteta, Jane Klejne, ali nemaš ćerku. Nemaš ništa sem svoje
pro​pa​sti
Između njih je na stolu stajala staklena pepeljara. Kada mu je ponestalo reči,
zgrabio ju je i svom snagom bacio ka njenoj glavi. Uspela je da se sagne. Pepeljara je
ležala kraj nje na sofi. Skočio je iz stolice, prevrnuo sto, uzeo pepeljaru i podigao je
iznad njene glave. U istom trenutku je začuo parajući zvuk, nalik životinjskom.
Pogledao je u Matildu koja je izronila iz pozadine. Siktala je kroz stegnute zube i iako
nije mo​gao da čuje šta je go​vo​ri​la, ugle​dao je oruž​je u nje​nim ru​ka​ma.
Pucala je. Pogodila ga je usred grudnog koša i živeo je samo minut pošto se
stropoštao na pod. Poslednje što je mogao da razazna je da su stajale nad njim i
gledale ga. Pokušao je nešto da kaže, da zadrži život koji je isticao iz njegovog tela.
Nije mo​gao više ni​če​ga da se uhva​ti jer i nije bilo ni​če​ga.
Miranda nije osetila olakšanje, ali ni strah. Pogledala je u svoju ćerku koja je
mrtvacu okrenula leđa. Miranda joj je uzela pištolj iz ruke. Zatim je otišla i nazvala
čoveka po imenu Šepers koji ih je posećivao. Već ranije ga je pronašla u imeniku,
tako da je imala cedulju sa njegovim brojem kraj telefona. Sada joj je bilo jasnije
za​što je to ura​di​la.
Neka žena se javila, predstavljajući se kao Judit. Pozvala je svog supruga koji je
smesta došao do telefona. Obećao je da će smesta doći u Bezuidenhut i zamolio ju je
da uči​ni ne​što dru​go dok je če​ka​la.
Objasnio je Judit da je večera morala da sačeka, ali nije joj rekao zbog čega.
Moraia je da se natera da ne postavija pitanja. Juče joj je objasnio da će zadatak
usko​ro biti go​tov i da će sve biti kao pre. Usko​ro će moći da se vra​te u Kru​ger park da
vide da li je bela lavica i dalje bila tamo i da li su je se još uvek plašili. Nazvao je
Borstlapa, ali je morao da proba nekoliko brojeva pre nego što ga je pronašao. Dao
mu je adre​su, ali ga je za​mo​lio da ne ode tamo pre nje​ga.
Kada je stigao u Bezuidenhut, Borstlap je stajao ispred svog automobila i čekao.
Miranda je otvorila vrata. Ušli su u dnevnu sobu. Šepers je položio ruku na
Bors​tla​po​vo rame. Još uvek nisu pro​go​va​ra​li.
-Čo​vek koji unu​tra leži mr​tav je Jan Klejn - re​kao je
Bors​tlap ga je za​pa​nje​no gle​dao i če​kao na na​sta​vak koji ni​ka​da nije do​šao.
Jan Klejn je bio mrtav. Njegovo bledilo je bilo upadljivo, kao i njegovo mršavo,
skora pr’ozirno licei Šepers je pokušao da odluči da li je pred sobom imao kraj zle ili
tu​žne pri​če. Još uvek nije imao ni​ka​kav od​go​vor.
-Uda​rio me je - re​kla je Mi​ran​da. - Ubi​la sam ga
Dok je to izgovarala, Šepers je slučajno imao Matildu u viziru. Video je da je bila

370
zapanjena majčinim rečima. Šepers je znao da ga je ona ubila, da je upucala svog oca.
Da je Miranda bila tučena, to je mogao da vidi po njenom okrvavljenom licu. Da li je
Jan Klejn uspeo da shvati, zapitao se. Da li je shvatio da će umreti i da je njegova
ćer​ka dr​ža​la po​sled​nje oruž​je ika​da upe​re​no u nje​go​vom prav​cu?
Nije ništa rekao već je Borstlapu dao znak da pođe sa njim u kuhinju. Zatvorio je
vra​ta iza sebe.
-Nije me briga kako ćeš ovo da središ - rekao je. - Ali želim da odneseš telo
odavde i da namestiš da izgleda kao samoubistvo. Jan Klejn je sedeo u pritvoru i to ga
je povredilo. Odbranio je svoju čast time što je sebi oduzeo život. To će biti
dovoljan motiv. Zataškivanje događaja koji imaju veze sa obaveštajnom službom
io​na​ko ne pada te​ško. Že​lim da se o tome po​sta​raš već ve​če​ras
-Ri​zi​ku​jem svoj po​sao - re​kao je Bors​tlap
-Imaš moju reč da ni​šta ne ri​zi​ku​ješ - od​go​vo​rio je Še​pers
Bors​tlap ga je dugo po​sma​trao.
-Ko su te žene? - pi​tao je
-Neko koga ni​ka​da nisi sreo - od​go​vo​rio je Še​pers
-To je naravno stvar južnoafričke obaveštajne službe - rekao je Borstlap i
Še​per​su nije pro​ma​kla nje​go​va re​zig​ni​ra​na iro​ni​ja
-Da - od​go​vo​rio je. - Baš tako
-Još jedna fabrikovana laž - rekao je Borstlap. - Naša zemlja je kao pokretna
tra​ka na koju se sta​vlja​ju laži, po či​tav dan. Šta će da se desi kada sve ovo pro​pad​ne
-Za​što po​ku​ša​va​mo da spre​či​mo aten​tat? - re​kao je Še​pers
Bors​tlap je la​ga​no klim​nuo gla​vom.
-Uči​ni​ću to - re​kao je
-Ali, sam
-Niko me neće videti. Telo ću ostaviti napolju. Sem toga, postaraću se da lično
pre​u​zmem od​go​vor​nost za is​tra​gu
-Idem da im ka​žem - re​kao je Še​pers. - Otvo​ri​će ti vra​ta kada se bu​deš vra​tio
Bors​tlap je na​pu​stio kuću.
Miranda je prekrila čaršavom telo Jana Klejna. Šepers je odjednom osetio umor
od svih laži koje su ga okru​ži​va​le, od laži koje su de​li​mič​no i u nje​mu po​či​va​le.
-Znam da ga je tvoja ćerka ubila - rekao je. - Ali to sada nema nikakve veze,
barem ne za mene. Telo će morati da nestane večeras. Po njega će doći policajac koji
je bio ovde sa mnom. Aranžiraće da stvar izgleda kao samoubistvo. Niko ne sme da
sa​zna šta se do​go​di​lo. Tu ga​ran​ci​ju mogu da ti dam
Še​pers je uo​čio trag za​ču​đe​ne za​hval​no​sti u Mi​ran​di​nim oči​ma.
-Na neki način, možda i jeste bilo samoubistvo - rekao je. - Čovek koji živi kao
što je on ži​veo, mora da ra​ču​na sa ta​kvim kra​jem

371
 -Ne mogu da pla​čem za njim - re​kla je Mi​ran​da. - Ne ose​ćam ni​šta
-Mr​ze​la sam ga - re​kla je od​jed​nom Ma​til​da
Še​pers je vi​deo da je pla​ka​la.
Ubiti čoveka, mislio je. Koliko god da nekoga mrziš iii da si to učinio u trenutku
najvećeg očajanja, u duši se stvori pukotina koja nikada sasvim ne zaceli. On je, i
pored svega, bio njen otac, otac koga nije izabrala ali koga nikada nije mogla da
izbaci iz porodičnog stabla. Nije ostao dugo pošto je razumeo da su bile potrebne
jed​na dru​goj. Ali, kada ga je Mi​ran​da za​mo​li​la da se vra​ti, obe​ćao joj je da hoće.
-Se​li​mo se odav​de - re​kla je
-Gde
Od​mah​nu​la je ru​kom.
-To ne mogu sama da odlu​čim. Mo​žda je bo​lje da Ma​til​da iza​be​re
Šepers je otišao kući i večerao. Bio je zamišljen i odsutan. Kada ga je Judit
upi​ta​la ko​li​ko će taj spe​ci​ja​lan za​da​tak još da po​tra​je, uhva​ti​la ga je gri​ža sa​ve​sti.
-Još samo malo - re​kao je
Bors​tlap je na​zvao ne​što pre po​no​ći.
-Hteo sam samo da ti saopštim da je Jan Klejn počinio samoubistvo - rekao je. -
Su​tra će ga pro​na​ći na par​kin​gu iz​me​đu Jo​ha​nes​bur​ga i Pre​to​ri​je
Ko je sada jaka ličnost, mislio je Šepers kada je razgovor bio okončan. Ko sada
upra​vlja Ko​mi​te​tom?

Komesar Borstlap je stanovao u vili u četvrti Kensington, jednoj od najstarijih u

Johanesburgu. Bio je oženjen medicinskom sestrom koja je stalno bila na noćnoj
dužnosti u najvećem vojnom kapmu u gradu. Pošto su imali troje odrasle dece,
Borstlap je većinu večeri provodio sam kod kuće. Najčešće je bio toliko umoran, da
kada bi se vratio sa posla nije imao snage ni za šta drugo sem za gledanje televizije.
Ponekad je odlazio u malu radionicu koju je za sebe napravio u podrumu. Tamo je
sedeo i pravio figure od papira. Naučio je tu umetnost od svoga oca, ali nikada nije
uspeo da postane tako vešt kao on. To je bio smirujući hobi: sečenje crnog mekog
papira sve do specifično oblikovanih formi. Te večeri, posle posla sa odvoženjem
Klejnovog leša na loše osvetljen parking za koji je znao zbog ubistva koje je tamo
nedavno bilo počinjeno, bilo mu je teško da se opusti. Seo je da seče siluete svoje
dece, razmišljajući o poslednjim danima saradnje sa Šepersom. Prvo na šta je
pomislio, bilo je da mu je bilo prijatno u društvu mladog tužioca. Šepers je bio
inteligentan i energičan, a sem toga je imao i mašte. Slušao je šta su drugi imali da mu
kažu i smesta je uočavao i priznavao svoje greške. Borstlap se pitao šta se to zapravo
događalo. Znao je da je u pitanju bilo nešto ozbiljno, nekakva zavera koja se ticala
priprema za ubistvo Nelsona Mandele, što je trebalo sprečiti. Ali, sve ostalo je za

372
njega još uvek bilo jako misteriozno. Sumnjao je na moćne učesnike zavere, ali sem
Jana Klejna, nije znao ni za jedno drugo ime. Ponekad je imao osećaj da je
učestvovao u istrazi u kojoj je imao povez preko očiju. Tu asocijaciju je saopštio i
Šepersu koji mu je odgovorio da ga razume, ali da nije mogao ništa da učini. Njegova
ovla​šće​nja po pi​ta​nju taj​nog za​dat​ka na kome je ra​dio, bila su ogra​ni​če​na.
Kada je u ponedeljak ujutru neobičan telefaks iz Švedske dospeo na njegov sto,
Šepers je razvio intenzivnu energiju. Posle nekoliko sati su u registru pronašli
Viktora Mabašu i osetili uzbuđenje kada su uvideli da je u nekoliko slučajeva bio
osumnjičen za aktivnosti plaćenog ubice. Nikada nije bio uhvaćen. Prema onome što
su čitali između redova u izveštajima koje su dobili, shvatili su da je bio jako
inteligentan i da je svoje zadatke obavljao pod perfektnom kamuflažom i uz
neverovatne sigurnosne mere. Njegova poslednja poznata adresa je bila u Ntibaneu
izvan Umtate, nedaleko od Durbana. To je smesta pojačalo i njihovo ubeđenje da je
atentat trebao da se odigra u Durbanu, 3. jula. Borstlap je smesta kontaktirao sa
svojim kolegama u Umtati koje su mu potvrdile da su Viktora Mabašu stalno držali na
oku. Isto popodne su se Šepers i Borstlap tamo odvezli. Isplanirali su upad u
Mabašinu kuću sa par specijalaca za utorak prepodne. Međutim, kuća je bila
napuštena. Šepersu je bilo teško da prikrije svoje razočarenje, a Borstlap nije mogao
da vidi kako će se istraga dalje razvijati. Vratili su se u Johanesburg i mobilisali sve
raspoložive snage da tragaju za njim. Šepers i Borstlap su se složili da je zvanično
objašnjenje do daljnjeg bilo da je Viktor Mabaša tražen zbog silovanja belih žena u
pro​vin​ci​ji Trans​kaj.
Takođe su upozorili sve učesnike hajke da nikakve informacije o Viktoru Mabaši
ne smeju da procure u javnost. Tih dana su praktično radili dvadeset i četiri časa, a da
još uvek nisu uspeli da uđu u trag čoveku koga su tražili. A i Jan Klejn nije više bio
među ži​vi​ma.
Bors​tlap je ze​va​ju​ći od​lo​žio ma​ka​ze i is​pru​žio se.
Sutra će morati da počnu ispočetka, pomislio je. Još uvek su imali vremena, jer se
ra​di​lo ili o 12. junu ili o 3. julu.
Borstlap nije bio jednako siguran kao Šepers da je trag o Kapštadu bio lažan.
Mislio je da treba da se postavi kao đavolji advokat u odnosu na Šepersove
za​ključ​ke i da drži bud​no oko čak i na tra​gu koji vodi u Kap​štad.

Še​pers i Bors​tlap su se na​šli u če​tvr​tak 28. maja, u osam sati.

-Jan Klejn je pro​na​đen juče u šest uju​tru - re​kao je Bors​tlap
-Našao ga je jedan vozač koji je stao da se ispiša. Smesta je nazvao policiju.
Kasnije sam pričao sa patroldžijom koji je bio prvi na mestu nesreće. Rekao mi je
kako je u pi​ta​nju bilo oči​gled​no sa​mo​u​bi​stvo

373
 Šepers je zadovoljno klimnuo glavom. Uvideo je da je načinio odličan potez kada
je za​tra​žio ko​me​sa​ra Bors​tla​pa za sa​rad​ni​ka.
-Ima još dve nedelje do 12. juna - rekao je. - i skoro mesec dana do 3. jula.
Drugim rečima, imamo još uvek vremena da pronađemo Viklora Mabašu. Ja nisam
po​li​ca​jac, ali mi​slim da je taj​ming u redu
-Zavisi kako se posmatra - rekao je Borstlap. - Viktor Mabaša je iskusan
kriminalac. Može da ostane ’nevidljiv’ ili da se sakrije u nekom od limenih naselja u
ko​jem ga ni​ka​da ne​će​mo pro​na​ći
-Moramo da ga nađemo - prekinuo je Šepers. - Ne zaboravi da mi moja
ovla​šće​nja daju mo​guć​nost da za​tra​žim ono​li​ko re​sur​sa ko​li​ko mi je ne​op​hod​no
-Ne mo​že​mo da ga pro​na​đe​mo na taj na​čin - re​kao je Bors​tlap
-Možeš da pustiš vojsku da okruži Soveto i pošalješ padobrance, a ipak ga nećeš
naći. Je​di​no ćeš iza​zva​ti ne​mi​re
-Šta bi ti ura​dio? - pi​tao je Še​pers
-Ponudio bih diskretnu nagradu od pedeset hiljada randa - rekao je Borstlap. - To
je takođe jedna specijalna poruka podzemlju da smo spremni da platimo za izručenje
Vik​to​ra Ma​ba​še. To nam je je​di​na šan​sa
Še​pers ga je skep​tič​no po​gle​dao.
-Da li po​li​ci​ja tako oba​vlja svoj po​sao
-Ne če​sto, ali se de​ša​va
Še​pers je sleg​nuo ra​me​ni​ma.
-Ti si taj koji zna - re​kao je. - Ja ću da na​ba​vim no​vac
-Gla​si​na će biti pu​šte​na još ve​če​ras
Šepers je počeo da priča o Durbanu. Moraće što pre da posete stadion na kome će
se Nelson Mandela obratiti velikoj skupini ljudi. Već sada bi trebalo da saznaju koje
sigurnosne mere lokalna policija misli da preduzme. Na vreme će napraviti strategiju
po​stu​pa​ka i mera u slu​ča​ju da Vik​tor Ma​ba​ša ne bude pro​na​đen. Bor​sti​ap se bri​nuo što
Šepers nije obraćao dovoljno pažnje drugoj alternativi. Odlučio je u sebi da kolege u
Kap​šta​du za​mo​li da oba​ve malo fo​to​graf​skog po​sla za nje​ga.
Iste te večeri, Borstlap je kontaktirao dosta informanata od kojih je povremeno
do​bi​jao ko​ri​sne in​for​ma​ci​je.
Pe​de​set hi​lja​da ran​da je bilo puno para.
Znao je da je tek sada po​čeo ozbi​ljan lov na Vik​to​ra Ma​ba​šu.

374
 34.

Kurt Valander je u sredu, 10. juna, smesta uzeo bolovanje. Prema lekaru koji je
Valandera smatrao jako škrtog na rečima i introvertnog, on zapravo nije ni znao da
kaže šta ga je mučilo. Pričao je o košmarima, nesanici, bolovima u stomaku,
napadima panike u sred noći kada je umišljao da će srce prestati da mu kuca, ukratko
rečeno, o svim dobro poznatim znacima galopirajućeg stresa kome je najverovatnije
sledio nervni slom. Tokom tog perioda, Valander je posećivao lekara svakog drugog
dana. Simptomi su se smenjivali i pri svakoj poseti je menjao mišljenje o tome koji je
bio najgori. Tim prilikama je takođe počeo da dobija nagle napade plača. Lekar, koji
ga je na kraju zbog teške depresije poslao na bolovanje i prepisao mu kombinaciju
antidepresiva, nije imao nikakvog razloga da posumnja u ozbiljnost situacije.
Valander je tokom jako kratkog vremenskog roka ubio jednu osobu i doprineo živom
spaljivanju druge. Takođe nije mogao da se oslobodi osećanja krivice za smrt žene
koja je pomogla njegovoj ćerki pri bekstvu. Ali, najviše se osećao krivim zbog smrti
Viktora Mabaše. Da je reakcija imala direktne veze sa Konovalenkovom smrću, bilo
je logično. Više nije postojao niko ko ga je gonio, niti iko koga je jurio. Pojavljivanje
depresije je paradoksalno ukazivalo na olakšanje koje je Valander osetio. Sada kada
je dobio vreme za sređivanje sopstvenog života, melanholija je probila sve barijere
koje je tokom vremena uspeo da podigne. Valander je dobio bolovanje. Posle
nekoliko meseci su mnoge njegove kolege pomislile kako se nikada neće vratiti.
Povremeno su do policijske stanice u Istadu dopirale vesti o njegovim neobičnim
putovanjima preko čitave zemlje, do Danske ili do karipskih ostrva, posle čega su
ljudi počeli da se pitaju da li će otići u privremenu penziju. Ali, nije bilo tako. Vratio
se, iako mu je za to tre​ba​lo do​sta vre​me​na.
Dan nakon što mu je bilo zvanično prepisano bolovanje, sedeo je u svojoj
kancelariji. Bio je vedar letnji dan u Skoneu. I dalje je morao da obavi dobar deo
birokratskog posla pre nego što pospremi sto i ode odatle da pokuša da izleči svoje
nerve. Pritiskala ga je nesigurnost i postavio je sebi pitanje kada će moći da se vrati
na po​sao.
Došao je u kancelariju već u šest sati ujutro, posle neprospavane noći provedene u
svome stanu. U ranim prepodnevnim satima je bio gotov sa obimnim izveštajem o
ubistvu Luize Okerblum i svim događajima koji su mu sledili. Pročitao ga je,
osećajući se kao da je još jednom sišao u pakao i ponovio putovanje za koje je
poželeo da nikada nije morao da ga preduzme. Sem toga je bio na putu da preda
izveštaj koji je delimično bio lažiran. I dalje mu je bila zagonetka kako su okolnosti
pod kojima je nestao kao i njegovo prijateljstvo sa Viktorom Mabašom, mogli da

375
ostanu neotkrivene. Njegova slaba i delimično sasvim kontradiktorna objašnjenja za
čudne postupke nisu, suprotno njegovom očekivanju, izazvala sumnjičavost. Na kraju
je zaključio kako je to bilo zbog sažaljenja pomešanog sa blagom podrškom što je bio
pri​nu​đen da ubi​je čo​ve​ka.
Odložio je debeli izveštaj na sto i otvorio prozor. Odnekuda je mogao da čuje
smeh dece.
Kako izgleda moj rezime, pitao se. Našao sam se u situaciji kojom uopšte nisam
vladao. Počinio sam sve greške koje mogu da se dogode jednom policajcu, a najgore
je to što sarn ugrozio život sopstvene ćerke. Uveravala me je da me ne optužuje sa
onaj užasan dan tokom koga je držana okovanom u lance u podrumu. Ali, da li imam
pravo da joj poverujem? Zar je nisam izložio patnji koja će možda tek kasnije u
budućnosti da se izrazi kroz strahove, košmare i istrzan život? Tu mora da počne moj
rezime, izveštaj koji nikada neću sastaviti i koji se završava time da sam toliko
slo​mljen, da mi je je​dan le​kar pre​pi​sao bo​lo​va​nje na ne​o​gra​ni​če​no vre​me.
Vratio se do svog pisaćeg stola i teško se svalio u stolicu. Nije spavao u toku
noći, to je bilo tačno, ali njegov umor je dolazio odnekle iznutra, iz same potištenosti.
Da li je umor mogao da bude potištenost? Pomislio je na ono što je dolazilo. Lekar mu
je preporučio da smesta počne sa obrađivanjem svojih doživljaja u grupnoj terapiji.
Valander je to shvatio kao naređenje koje je morao da poštuje. Ali, šta će tu moći da
kaže?
Ispred njega je ležala pozivnica za očevo venčanje. Nije znao da kaže koliko puta
ju je pročitao otkako ju je pre neki dan primio u poštanskom sandučetu. Otac će se
oženiti spremačicom dan pre Ivanjdana. Do tada je bilo deset dana. Nekoliko puta je
razgovarao sa svojom sestrom Kristinom kada je prošle nedelje došla u kratku
posetu, usred najgoreg haosa i koja je mislila da je uspela da odgovori oca od cele
stvari. Sada Valander više nije imao nikakve sumnje u to da će do venčanja doći.
Takođe nije mogao da negira činjenicu da njegov otac nikada ranije nije bio bolje
raspoložen. U ateljeu, u kome će se ceremonija održati, već je uspeo da naslika
veliku kulisu. Na Valanderovo zaprepašćenje, bio je to isti motiv koji je slikao celog
svog života - romantičan, nepomičan šumski pejzaž. Razlika je bila jedino u tome što
je sada bio gigantskih dimenzija. Valander je uspeo da popriča i sa Gertrudom,
očevom budućom ženom. Ona je bila ta koja je htela da se sretne sa njim i primetio je
da je zaista volela njegovog oca. To ga je raznežilo i rekao joj je kako mu je bilo
dra​go zbog njih.
Njegova ćerka je otputovala nazad za Stokholm pre više od nedelju dana. Vratiće
se za venčanje i potom nastaviti pravo u Italiju. To je Valanderu dalo zastrašujuću
sliku sopstvene usamljenosti. U kom god pravcu da se okrenuo, svuda mu se činilo da
vidi istu sablasnu prazninu. Jedne večeri, posle Konovalenkove smrti, posetio je

376
Stena Videna i popio skoro sav njegov viski. Pošteno se napio i počeo da mu priča o
beznadežnosti od koje je patio. Verovao je da ima nečeg zajedničkog sa Stenom
Videnom, čak iako je ovaj imao svoje konjušarke sa kojima je povremeno delio
krevet, što mu je katkad davalo neku ideju o nekakvom zajedništvu. Valander se
nadao da će ponovno uspostavljeni kontakt sa Videnom potrajati. Nije gajio iluzije da
će njihovo prijateljstvo da se vrati na ono što su imali u mladosti. To je bilo zauvek
iz​gu​blje​no, ne​po​vrat​no.
Misli mu je prekinulo kucanje na vrata. Trgnuo se. Tokom poslednje nedelje
provedene u policijskoj stanici, primetio je da se krio od ljudi. Vrata su se otvorila i
Sved​berg je pro​vu​kao gla​vu i pi​tao ga da li sme​ta.
-Ču​jem da ćeš neko vre​me biti od​su​tan - re​kao je
Va​lan​de​ru je od​mah za​sta​la kne​dla u grlu.
-Iz​gle​da da je ne​op​hod​no - pro​mu​mlao je i obri​sao nos
Sved​berg je pri​me​tio da je bio ga​nut. Sme​sta je pro​me​nio temu.
-Sećaš li se lisica koje si pronašao u fioci Luize Okerblum? - pitao je. - Pomenuo
si ih ne​kom pri​li​kom u pro​la​zu. Se​ćaš li se
Valander se sećao. Za njega su te lisice simbolizovale tajanstvenu stranu koju svi
ljudi u sebi nose. Čak je prethodnog dana napravio komentar o svojim nevidljivim
li​si​ca​ma.
-Juče sam pospremao svoju ostavu - nastavio je Svedberg. - U njoj je ležala
gomila starih časopisa koje sam odlučio da bacim. Ali, znaš kako to ide, seo sam i
počeo da ih listam. Slučajno sam naleteo na jedan članak o glumcima iz varijetea.
Tamo je stajala fotografija jednog majstora za brave koji je nosio umetničko ime
Hudinijev Sin. Pravo ime mu je bilo Davidson i često je izvodio tačke u kojima se
oslo​ba​đao iz ra​zli​či​tih ka​ve​za i kasa. Znaš li za​što je pre​stao
Va​lan​der je od​mah​nuo gla​vom.
-Bio je ’spa​sen’. Pri​dru​žio se cr​kvi. Po​go​di ko​joj
-Me​to​di​stič​koj - re​kao je Va​lan​der
-Bas tako. Pročitao sam ceo članak. Na kraju je stajalo kako je bio srećno
oženjen i da je imao nekoliko dece, između ostalog i jednu ćerku po imenu Luiza.
Ro​đe​na Da​vid​son, ven​ča​no pre​zi​me - Oker​blum
-Li​si​ce - re​kao je za​mi​šlje​no Va​lan​der
-Uspomena na njenog oca - rekao je Svedberg. - Tako jednostavno objašnjenje.
Ne znam šta si tada po​mi​slio, ali ve​ru​jem da su ti kroz gla​vu pro​šle cen​zu​ri​sa​ne mi​sli
-De​li​mič​no - re​kao je Va​lan​der
Sved​berg je ustao. Za​stao je kraj vra​ta i okre​nuo se.
-Ima još ne​što - re​kao je. - Da li se se​ćaš Pe​te​ra Han​so​na
-Lo​po​va

377
 Upravo njega. Možda se sećaš da sam ga bio zamolio da drži oči otvorenim
ukoliko se stvari koje su bile ukradene iz tvog stana pojave negde na tržištu. Juče me
je nazvao. Većina tvojih stvari je nažalost i dalje raštrkana. Njih nikada nećeš videti.
Ali, kaže da je na​le​teo na ce-de za koji tvr​di da je tvoj.
-Koji
-Za​pi​sao sam
Sved​berg je tra​žio po dže​po​vi​ma sve dok nije pro​na​šao iz​gu​žva​ni pa​pi​rić.
-Ri​go​le​to - pro​či​tao je - Ver​di
Va​lan​der se na​sme​jao.
-Taj mi je baš nedostajao - rekao je. - Pozdravi Petera Hansona i zahvali mu se u
moje ime
-On je lo​pov. Ta​kvi​ma se ne za​hva​lju​je - re​kao je Sved​berg
Svedberg je napustio kancelariju smejući se. Valander je počeo da prelazi preko
papira koji su čekali da se dovedu u red. Bilo je skoro jedanaest sati i mislio je kako
će biti go​tov do po​dne​va.
Zazvonio je telefon. Prvo je hteo da ga pusti da zvoni, ali je ipak podigao
slu​ša​li​cu.
-Ovde se nalazi jedna muškarac koji insistira da priča sa komesarom Valanderom
- rekao mu je jedan ženski glas koji nije prepoznao. Pretpostavio je da je pripadao
Ebi​noj za​me​ni​ci
-Upu​ti ga na ne​ko​ga dru​gog - re​kao je Va​lan​der. - Ne pri​mam po​se​te
-Jako je uporan - rekla je recepcionarka. - Insistira da ga primi komesar
Va​lan​der. Kaže da do​la​zi sa va​žnom in​for​ma​ci​jom. Da​nac je
-Da​nac? - re​kao je za​ču​đe​no Va​lan​der. - O čemu se radi
-Kaže da se radi o jed​nom Afri​kan​cu
Va​lan​der se za​mi​slio.
-Po​ša​lji ga kod mene - re​kao je
Čovek koji je zakoračio u Valanderovu kancelariju, predstavio se kao Pol
Jurgensen, ribar iz Dragera. Bio je jako visok i žilav. Dok se rukovao sa njim,
Valanderu se činilo kao da. mu je ruku stegla čelična štipaljka. Pokazao je na jednu
stolicu. Jurgenson je seo i zapalio cigaru. Valanderu je bilo drago što je prozor stajao
otvo​ren. Neko vre​me je tra​žio pe​pe​lja​ru po fi​o​ka​ma.
Imam nešto da vam ispričam - rekao je Jurgenson. - Još uvek ne znam da li to
tre​ba da ka​žem iii ne.
Va​lan​der je iz​ne​na​đe​no po​di​gao obr​ve.
-To je tre​ba​lo da odlu​či​te pre nego što ste do​šli ova​mo - re​kao je
Pod normalnim okolnostima bi verovatno bio iznerviran. Sada je čuo sopstveni
glas ko​jem je ne​do​sta​jao au​to​ri​tet.

378
 -To zavisi od toga da li možete da zažmurite na malu nelegalnost - rekao je
Jur​gen​sen
Valander se ozbiljno zapitao da li se muškarac sa njim sprdao. Ukoliko je to bio
slučaj, onda je izabrao sasvim pogrešan trenutak. Video je da je bio prinuđen da
pre​u​zme kon​tro​lu nad raz​go​vo​rom koji je od sa​mog po​čet​ka kre​nuo po​gre​šnim to​kom.
-Već znam da imate da mi saopštite nešto važno o jednom Afrikancu - rekao je. -
Ukoliko je to zaista važno, onda mogu da izignorišem malu nelegalnu aktivnost, ali
ništa ne obećavam. Vi sami morate da donesete odluku, ali molim vas da to smesta
uči​ni​te
Jur​gen​sen ga je gle​dao žmir​ka​vim oči​ma kroz dim od ci​ga​re.
-Ri​zi​ko​va​ću - re​kao je
-Slu​šam vas - od​go​vo​rio je Va​lan​der
-Ja sam ribar u Drageru - počeo je Jurgenson. - Zarađujem dovoljno da održavam
brod, kuću i da uveče popijem koje pivo. Ali, niko ne odbija priliku da zaradi nešto
ekstra para kad se za to ukaže prilika. Ponekada vozim turiste po moru, što donosi
malo novca sa strane. Takođe se desi da nekoga vozim u Švedsku. To se ne dešava
često, možda par puta godišnje. Nekada se radi o putnicima koji su propustili trajekt.
Pre ne​ko​li​ko ne​de​lja sam imao turu za Lim​hamn. Imao sam samo jed​nog put​ni​ka
Zaćutao je kao da je čekao na Valanderovu reakciju, ali ovaj nije imao ništa da
kaže. Dao je znak Jur​gen​so​nu da na​sta​vi.
-Bio je to jedan crnac koji je pričao samo engleski - rekao je Jurgenson. - Bio je
jako učtiv. Stajao je kod mene, unutra u kabini, za sve vreme puta. Možda treba da
napomenem da je bilo nečega posebnog sa ovom turom. Narudžba je bila unapred
zakazana. Jedan Englez koji je pričao danski se pojavio jednog jutra u luci i pitao me
da li mogu da prevezem jednog putnika preko Sundeta. To mi se učinilo malo
sumnjivim, te sam mu odvalio cenu. Tražio sam pet hiljada kruna. Čudno je bilo to što
je sme​sta iz​va​dio no​vac i pla​tio una​pred.
Valander se sada ozbiljno zainteresovao. U jednom trenutku je zaboravio na sve i
skroz se fo​ku​si​rao na Jur​gen​so​no​vu pri​ču. Re​kao mu je da na​sta​vi.
-Pro​veo sam mno​go go​di​na po bro​do​vi​ma - re​kao je Jur​gen​son
-Na njima sam dobro naučio engleski. Pitao sam tog čoveka šta će da radi u
Švedskoj. Rekao je da ide u posetu prijateljima. Pitao sam ga koliko dugo ostaje i
rekao je da će za Afriku otputovati najkasnije za mesec dana. Odmah sam posumnjao
da nije govorio istinu, već da je ilegalno išao u Švedsku. Pošto će vam biti nemoguće
da do​ka​že​te bilo šta, odlu​čio sam da ri​zi​ku​jem i is​pri​čam o tom do​ga​đa​ju
Va​lan​der je po​di​gao ruku.
-Da mi to pro​đe​mo malo de​talj​ni​je - re​kao je. - Kog dana je to bilo
Jur​gen​sen se nagnuo i po​gle​dao u Va​lan​de​rov ka​len​dar na sto​lu.

379
 -Sre​da, 13. maj - re​kao je. - Oko šest sati uve​če
To bi moglo da bude tačno, pomislio je Valander. To bi mogla da bude Mabašina
za​me​na.
-Da li je re​kao kako će osta​ti ot​pri​li​ke me​sec dana
-Da, mi​slim da je​ste
-Mi​sli​te
-Si​gu​ran sam
-Na​sta​vi​te - re​kao je Va​lan​der. - Ne​moj​te pre​ska​ka​ti ni​ka​kve de​ta​lje
-Pričali smo o ovome i onome - rekao je Jurgensen. - Bio je otvoren i ljubazan.
Sve vreme sam imao utisak kako je bio na oprezu. Teško mi je da taj osećaj objasnim
drugačije. Stigli smo u Limhamn. Pristao sam uz kej i on je iskočio na obalu. Pošto
sam već dobio svoje pare, odvojio sam se od keja i okrenuo brod. Uopšte nisam više
razmišljao o tome sve dok pre neki dan nisam video jedan stariji švedski večernji list.
Na njemu se na naslovnoj strani nalazila fotografija čoveka za koga mi se učinilo da
sam ga pre​po​znao. Čo​vek koji je po​gi​nuo u okr​ša​ju sa po​li​ci​jom
Na​pra​vio je krat​ku pa​u​zu.
Sa vama - re​kao je. - Tamo se ta​ko​đe na​la​zi​la i vaša fo​to​gra​fi​ja.
-Da li se sećate od kog dana su bile novine? - prekinuo je Valander uprkos tome
što je već znao od​go​vor
-Mislim da je bio od nekog četvrtka - rekao je Jurgenson malo oklevajući. - Mora
da je bio od na​red​nog dana, 14. maja
-Nastavite - rekao je Valander. - 0 tome možemo kasnije ako se ispostavi da je
bit​no
-Prepoznao sam to lice sa fotografije, ali nisam mogao da se setim - rekao je
Jurgensen. - Tek mi je prekjuče sinulo ko je to bio. Kada sam istovario onog
Afrikanca u Limhamnu, na keju je stajao izuzetno debeo tip i dočekao ga. Držao se u
pozadini, kao da nije hteo da bude viđen, ali ja imam jako dobre oči. To je bio on.
Posle sam razmišljao o čitavoj stvari i pomislio da je možda bitno. Uzeo sam
slo​bod​no i do​ve​zao se ova​mo
-Učinili ste pravu stvar - rekao je Valander. - Neću podići nikakvu optužnicu zbog
vašeg učestvovanja u prevoženju ilegalnih putnika u Svedsku. Ali, sa time morate,
na​rav​no, sme​sta pre​ki​nu​ti
-Već je​sam - re​kao je Jur​gen​son
-Taj Afri​ka​nac - re​kao je Va​lan​der. - Da li mo​že​te da ga opi​še​te
-Oko tri​de​set go​di​na. Vi​sok, jak i okre​tan
-Ni​šta dru​go
-Ko​li​ko se se​ćam, ne
Va​lan​der je od​lo​žio olov​ku.

380
 -Uči​ni​li ste pra​vu stvar Što ste do​šli ova​mo - re​kao je
-Mo​žda ovo nije ni od ka​kvog zna​ča​ja - re​kao je Jur​gen​son
-To je od ve​li​kog zna​ča​ja - od​go​vo​rio je Va​lan​der
Ustao je.
-Hva​la što ste do​šli i is​pri​ča​li - re​kao je
-Hva​la i vama - re​kao je Jur​gen​son i oti​šao
Valander je potražio kopiju faksa koji je poslao južnoafričkom Interpolu. Malo se
za​mi​slio i za​tim na​zvao šved​ski In​ter​pol u Stok​hol​mu.
-Komesar Valander iz Istada - predstavio se kada mu se neko javio. - U subotu 23.
maja sam poslao telefaks južnoafričkom Interpolu. Interesuje me da li je stigla
ne​ka​kva re​ak​ci​ja
-U tom slu​ča​ju bi​smo vam je sme​sta pro​sle​di​li - do​bio je u od​go​vor
-Mo​lim vas da za sva​ki slu​čaj pro​ve​ri​te stvar - za​mo​lio je Va​lan​der
Do​bio je od​go​vor po​sle ne​ko​li​ko mi​nu​ta.
-Poslata je jedna strana u veče 23. maja na broj Interpola u Johanesburgu. Nije
do​šao ni​ka​kav od​go​vor sem po​tvr​de o pri​je​mu
Va​lan​der je na​mr​štio čelo.
-Jed​na stra​na. Po​slao sam dve
-Dr​žim ko​pi​ju u ruci. Ovde za​pra​vo nema za​vr​šet​ka po​ru​ke
Va​lan​der je po​gle​dao u svoj pri​me​rak koji je le​žao na sto​lu.
Ukoliko je poslata samo prva strana, onda južnoafrička policija nije mogla da zna
da je Vik​tor Ma​ba​ša mr​tav i da je ume​sto nje​ga naj​ve​ro​vat​ni​je po​slat neko dru​gi.
Sem toga mogli su da zaključe kako će atentat biti izvršen 12. juna pošto je Sikozi
Tsi​ki is​pri​čao Jur​gen​se​nu kada je pla​ni​rao da se vra​ti kući.
Va​lan​der je sme​sta uvi​deo po​sle​di​ce ovog ne​spo​ra​zu​ma.
Ju​žno​a​frič​ka po​li​ci​ja je već sko​ro dve ne​de​lje ju​ri​la za mr​tvim čo​ve​kom.
Da​nas je bio če​tvr​tak, 11. jun. Aten​tat će ve​ro​vat​no biti iz​vr​šen 12. juna.
Su​tra.
-Kako je to, do đavola, moglo da se desi? - prodrao se. - Kako ste mogli da
po​ša​lje​te pola mog te​le​fak​sa
-Nemam pojma - dobio je u odgovor. - 0 tome ćete morati da razgovarate sa
de​žur​nim koji je to na sebe pre​u​zeo
-Drugi put - rekao je Valander. - Uskoro ću poslati novi telefaks koji mora smesta
da se po​ša​lje u Jo​ha​nes​burg
-Mi sve od​mah ša​lje​mo
Va​lan​der je spu​stio slu​ša​li​cu. Kako je to mo​gu​će, po​no​vo se za​pi​tao.
Nije se trudio da pokuša da formuliše odgovor. Smesta je uvukao papir u pisaću
mašinu i napisao kratku poruku: Viktor Mabaša nije više aktuelan, već čovek po

381
imenu Sikozi Tsiki. Trideset godina star, stabilne građe, bez posebnih
prepoznatljivih karakteristika. Ova poruka zamenjuje prethodnu. Ponavljam da
Viktor Mabaša nije više aktuelan. Sikozi Tsiki je njegova zamena. Ne postoji
fo​to​gra​fi​ja. Oti​sci pr​sti​ju se is​tra​žu​ju.
Pot​pi​sao je svo​je ime i oti​šao do re​cep​ci​je.
-Ovo mora smesta da se pošalje u Interpol u Stokholmu - rekao je recepcionerki
koju nije po​zna​vao odra​ni​je
Stajao je i gledao je dok je slala faks. Zatim se vratio u svoju kancelariju. Mislio
je da je naj​ve​ro​vat​ni​je bilo pre​ka​sno.
Da je ostao na dužnosti, smesta bi zatražio da se ispita ko je bio odgovoran za
slanje polovine njegovog faksa. Sada nije imao snage da se sa time hvata u koštac.
Nastavio je da sređuje papire. Bilo je već skoro jedan kada je završio. Pisaći sto je
bio prazan. Zaključao je svoje privatne fioke i ustao od stola. Napustio je kancelariju
ne osvrnuvši se. Nije sreo nikoga na hodniku i mogao je da nestane iz policijske
sta​ni​ce a da ga niko, sem re​cep​ci​o​ner​ke, nije vi​deo.
Sada je pred sobom imao samo jedan cilj. Kada obavi ono što je sebi odredio,
neće više biti ni​če​ga da se radi. Nje​gov unu​tra​šnji ro​kov​nik je bio pra​zan.
Spustio se padinom, prošao pored bolnice i skrenuo levo. Sve vreme mu se činilo
kako su prolaznici buljili u njega. Pokušao je da se učini nevidljivim. Kada je stigao
do trga, ušao je u optičarsku radnju gde je sebi kupio par naočara za sunce. Zatim je
nastavio niz ulicu Haman, prešao preko Osterledena i uskoro se našao u luci. Tamo se
nalazio kafić koji je radio samo leti. Otprilike godinu dana ranije, ovde je sedeo i
pisao pismo Baibi Liepoj koje nikada nije poslao u Rigu. Bio je izašao na mol,
iscepao ga i pustio da ga vetar raznese preko lučkog basena. Sada je mislio da načini
novi pokušaj da joj piše i bio je nameran da joj ovaj put zaista pošalje pismo. Imao je
papir i frankirani koverat u unutrašnjem džepu jakne. Seo je za sto koji je stajao u
zavetrini, naručio kafu i mislio na onaj momenat od pre godinu dana. I tada je bio
melanholičnog raspoloženja, ali to nije moglo da se poredi sa situacijom u kojoj se
sada nalazio. Pošto nije znao o čemu da piše, počeo je nasumice. Pisao je o kafiću u
kome je sedeo, o vremenu, o belom brodiću sa svetlozelenim ribarskim mrežama koji
se nalazio odmah pored njega. Pokušao je da opiše miris mora. Zatim je počeo da
prepričava kako se osećao. Bilo mu je teško da pronađe prave reči na engleskom, ali
je i dalje škrabao. Ispričao je da se nalazio na neodređeno dugom bolovanju i da nije
bio siguran da li će se ikada vratiti na posao. Možda sam rešio moj poslednji slučaj,
pisao je. Rešio sam ga loše, u stvari uopšte ga nisam rešio. Počinjem da mislim
kako sam nepogodan za profesiju koju sam odabrao. Dugo sam mislio suprotno, a
sada više ne znam šta da mi​slim.
Pročitao je ono što je napisao i pomislio je kako nema snage ni da ga preradi ni da

382
krene ispočetka, čak iako je bio jako nezadovoljan sa mnogim formulacijama koje su
mu se či​ni​le ne​ja​snim.
Presavio je papir, stavio ga u koverat i zatražio račun. Odmah pored marine se
nalazilo jedno poštansko sanduče. Prišao mu je i ubacio koverat. Zatim je nastavio da
se šeta po molu i seo je na jedan od kamenih konja. Jedan poljski trajekt je bio na putu
ka luci. More je menjalo boju od čeličnoplave do plave i zelene. Odjednom je
pomislio na bicikl koji je pronašao one noći u magli. Još uvek je ležao sakriven iza
pomoćne kućice na imanju njegovog oca. Odlučio je da ga već iste večeri stavi tamo
gde ga je na​šao.
Ustao je posle pola sata i prošao kroz grad do ulice Marija. Kada je otvorio
vra​ta, za​pre​pa​šće​no je za​stao.
Nasred poda je ležao potpuno nov muzički uređaj. Pored ce-de plejera, stajao je
ko​ve​rat.
Sa že​ljom za sko​ri opo​ra​vak i do​bro​do​šli​cu. Tvo​je ko​le​ge.
Setio se da je Svedberg i dalje imao njegov rezervni ključ koji je dobio da bi
mogao da pusti majstore da poprave štetu od eksplozije. Seo je na pod i pogledao u
ste​reo. Bio je ga​nut i bilo mu je te​ško da se kon​tro​li​še. Nije mi​slio da ga je za​slu​žio.

Istog dana, u četvrtak 11. juna, između Švedske i Južnoafričke Republike došlo je do
smetnje na telefonskim linijama između podneva i deset sati uveče. Valanderov faks je
zbog toga ostao neposlat. Tek kada je bilo već pola jedanaest, noćni dežurni ga je
poslao kolegama u Južnoafričku Republiku. Primili su ga, registrovali i stavili u
korpu za poruke koje je trebalo da budu prosleđene narednog dana. Ali, neko se setio
da je od tužioca po imenu Šepers stigao memorandum prema kome je sve što je
stizalo iz Švedske trebalo odmah da se prosledi u njegovu kancelariju. Policajci koji
su se nalazili u sobi za telefakse nisu mogli da se sete šta će se desiti ako dopis stigne
u toku večeri ili noći. Takođe nisu mogli da pronađu Šepersov memorandum sa
specijalnom fasciklom. Jedan od dežurnih je bio mišljenja kako je telefaks trebao tu
da prenoći, drugi se nervirao što je Šepersov memo nestao. Tek da bi se održao
budnim, počeo je da ga traži. Posle nepunih pola sata, pronašao ga je u pogrešnoj
kutiji. U Šepersovom memorandumu kategorički je zahtevano da se o svim
telefaksima, bez izuzetka, smesta obavesti telefonom, bez obzira na doba dana. Već se
približavala ponoć. Rezultat svih nesrećnih okolnosti i zakašnjenja, od kojih je
većina išla na račun ljudske aljkavosti ili sporosti, bila je da je Šepers tek u tri
minuta posle ponoći, znači, u petak 12. juna, bio informisan o poslednjim
događajima. Čak i pored toga što je bio ubeđen da će atentat biti izvršen u Durbanu,
bilo mu je teško da zaspi. Njegova supruga Judit je spavala, ali on je ležao budan i
prevrtao se po krevetu. Zalio je što ipak nije sa Borstlapom i ostatkom tima

383
otputovao za Kapštad. Mislio je kako je to ta njih moglo da bude jedno poučno
iskustvo. Sem toga, brinuo se što im, uprkos raspisane novčane nagrade, nije
pristigao nijedan poziv vezan za Viktora Mabašu. Borstlap je već nekoliko puta
pomenuo da je bilo nečeg čudnog u totalnom Mabašinom odsustvu. Kada je Šepers
pokušao da ga ispita zbog čega se brinuo, rekao je samo kako ima čudan osećaj, a
ništa konkretno na šta može da pokaže prstom. Šepersova žena je uzdahnula kada je
telefon, koji se nalazio kraj kreveta, oglasio. Šepers je stegnuo slušalicu, kao da je
očekivao poduži razgovor. Slušao je šta mu je dežurni u Interpolu čitao. Uzeo je
olovku koja je ležala kraj kreveta, zamolio ga da mu još jednom pročita poruku i
za​tim za​pi​sao dve reči na dla​nu leve ruke.
Si​ko​zi Tsi​ki.
Spustio je slušalicu i ostao da sasvim mirno sedi. Judit se probudila i pitala ga da
li se ne​što do​go​di​lo.
-Ni​šta što bi bilo opa​sno za nas, ali mo​žda opa​sno po ne​kog dru​gog
Na​zvao je Bors​tla​pa.
Novi telefaks iz Švedske - rekao je. - Naš čovek nije Viktor Mabaša već neko ko
se zove Si​ko​zi Tsi​ki. Aten​tat je ve​ro​vat​no pla​ni​ran za su​tra.
-Pro​klet​stvo - re​kao je Bors​tlap
Do​go​vo​ri​li su se da se sme​sta nađu u Še​per​so​voj kan​ce​la​ri​ji.
Ju​dit je vi​de​la da je njen su​prug bio upla​šen.
-Šta se do​go​di​lo? - po​no​vo ga je pi​ta​la
-Ne​što naj​go​re što čo​vek može da za​mi​sli - od​go​vo​rio je
Za​tim je ne​stao u tami.
Bilo je de​vet​na​est mi​nu​ta iza po​no​ći.

384
 35.

Petak 12. juni je bio bistar, ali prohladan dan u Kapštadu. Nad uvalom Tri sidra se u
toku jutra nadvila magla koja je dolazila sa mora, ali je u međuvremenu već bila
nestala. Na južnoj hemisferi se lagano približavala zima. Mnogi Afrikanci su već
po​če​li da nose štri​ka​ne kape i de​be​le jak​ne.
Nelson Mandela je u Kapštad stigao prethodne večeri. Kada se probudio u ranu
zoru, pomislio je na dan koji će uskoro doći. To je bila navika koju je razvio tokom
mnogih godina na Roben Ajlandu. Toliko gorkih uspomena za njega i njegove
sapatnike koje su na kraju vodile ka trijumfu. Još uvek, posle dve godine na slobodi,
bilo mu je te​ško da se oslo​bo​di svo​je sta​re na​vi​ke.
Ustao je iz kreveta i prišao prozoru. Tamo negde na otvorenom moru, nalazio se
Roben Ajland. Utonuo je u duboko razmišljanje. Toliko mnogo loših uspomena i
gor​kih tre​nu​ta​ka, a na kra​ju tako ve​li​ki tri​jumf.
Mislio je na to kako je bio starac od sedamdeset godina. Vreme mu je bilo
ograničeno i neće moći, baš kao i niko drugi, da živi večno. Morao je da poživi još
par godina da bi zajedno sa predsednikom De Klerkom upravljao zemljom u teškim i
bolnim vremenima, ali takođe i zemljom koja će se polako oslobađati aparthejda.
Poslednja kolonijalna utvrda na crnom kontinentu će konačno pasti. Kada budu
dosegli cilj, moći će da se povuče, čak, ako je to bilo potrebno - i da umre. Njegova
životna snaga je i dalje bila velika. Želeo je da bude prisutan kada se crno
stanovništvo bude oslobodilo od viševekovnog potčinjavanja i ponižavanja. To će biti
mu​ko​tr​pan put, znao je. Ko​re​ni po​tla​če​no​sti su bili du​bo​ko usa​đe​ni u afrič​ku dušu.
Nelson Mandela je znao da će biti izabran za prvog crnog južnoafričkog
pred​sed​ni​ka, ali to nije bilo ne​što ni čemu je stre​mio ni što bi imao ra​zlo​ga da od​bi​je.
To je dug put, mislio je. Dug put za čoveka koji je skoro polovinu svog odraslog
života proveo u zatočeništvu. Nasmejao se pri toj pomisli, ali se uskoro ponovo
uozbiljio. Mislio je na ono što mu je De Klerk rekao pri njihovom prošlonedeljnom
susretu. Izvestan broj uticajnih Bura je sklopio zaveru o njegovom ubistvu da bi
iza​zva​li haos i gra​đan​ski rat.
Da li je to zaista bilo moguće? pitao se. Znao je da postoje burski fanatici, ljudi
koji su mrzeli crnce i smatrali ih životinjama bez duše. Ali, da li su zaista mislili kako
putem očajničkog čina mogu da spreče ono što se dešavalo u zemlji? Možda su zaista
bili toliko zaslepljeni svojom mržnjom da su mislili da je povratak starim
južnoafričkim idealima bio moguć? Zar nisu uvideli da su pripadali nestajućoj
manjini, koja je doduše imala veliki uticaj, ali je svejedno bila manjina? Da li su
za​i​sta bili sprem​ni da po​lo​že ljud​sku žr​tvu na ol​tar osve​te?

385
 Nelson Mandela je zavrteo glavom. Bilo mu je teško da u to poveruje. De Klerk je
sigurno preterivao ili pogrešno protumačio informacije koje je dobio. Nije se plašio
da će mu se ne​što do​go​di​ti.

I Sikozi Tsiki je pristigao u Kapštad u četvrtak uveče. Za razliku od Nelsona

Mandele, njegov dolazak je bio neprimetan. Došao je autobusom iz Johanesburga,
uzeo svo​ju tor​bu i hi​tro ne​stao u tami.
Noć je proveo na otvorenom. Spavao je u skrovitom kutku u Trafalgar parku. Rano
u zoru, otprilike u isto vreme kada je Nelson Mandela stajao kraj svog prozora,
popeo se na najvišu moguću tačku na brdu i zauzeo položaj. Prema karti i
in​struk​ci​ja​ma koje je do​bio od Fran​ca Ma​la​na, sve je bilo u sa​vr​še​nom redu. Ose​tio je
zadovoljstvo zbog dobre organizacije. U blizini nije bilo ljudi, jer golo brdo nije
predstavljalo privlačno mesto za izlete. Put koji je vodio do brda na trista pedeset
metara nadmorske visine, nalazio se na suprotnoj strani. Nije nabavio automobil za
beg. Osećao se slobodnijim kada je išao peške. Kada sve bude bilo gotovo, hitro će
se spustiti u dolinu i pomešati sa razjarenim masama koja će tražiti osvetu zbog smrti
Nel​so​na Man​de​le. Za​tim će na​pu​sti​ti Kap​štad.
Sada je znao da treba da ubije Nelsona Mandelu. To je shvatio onoga dana kada
mu je Franc Malan saopštio datum atentata. Video je u novinama da je Nelson
Mandela 12. juna po podne trebalo da se obrati ljudima na Grin Port stadionu.
Gledao je u ovalnu arenu koja je ležala pod njim, na oko sedamsto metara
udaljenosti. Samo rastojanje ga nije brinulo. Njegov vid, dobar nišan i dalekometna
pu​ška su za​do​vo​lja​va​le sve uslo​ve za pre​ci​znim po​got​kom.
Nije mislio da je vredno spomena to što je trebao da ubije Nelsona Mandelu. Prva
pomisao mu je bila da je to i sam mogao da zaključi. Ukoliko su ti ludi Buri želeli da
imaju bilo kakvu šansu za stvaranjem haosa u zemlji, morali su prvo da uklone
Mandelu. Dok god je on stajao gore i pričao, crna masa je mogla da se kontroliše. Bez
nje​ga to više ne bi bilo mo​gu​će. Man​de​la nije imao ja​kog na​sled​ni​ka.
Za Sikozi Tsikija je to ono što će se desiti bilo osvećivanje lične nepravde. lako
Nelson Mandela nije bio lično odgovoran za njegovo izbacivanje iz ANK-a, kao njen
naj​vi​ši li​der je ipak mo​gao da se sma​tra ide​al​nom žr​tvom osve​te.
Si​ko​zi Tsi​ki je po​gle​dao na svoj ruč​ni sat.
Sada mu je samo pre​o​sta​lo da čeka.

Džordž Šepers i komesar Borstlap su sleteli na aerodrom Malan ispred Kapštada u

deset sati pre podne. Bili su umorni i iscrpljeni od napornog prikupljanja podataka o
Sikoziju Tsikiju koji je trajao od jedan sat noću. Pospani policajci su bili izvučeni iz
svojih kreveta, a umorni operativci zaduženi za policijske registre su u mantilima

386
preko svojih pidžama bili kupljeni automobilima iz svojih domova. Sikozi Tsiki se
nije nalazio u registru. Niko nije ni čuo za njega. Delovao im je kao totalno nepoznata
osoba, U pola osam su se već nalazili na putu ka aerodromu Jan Smuts kod
Johanesburga. Tokom leta su u sve očajnijem stanju pokušavali da osmisle strategiju.
Uvideli su da je njihova mogućnost sprečavanja čoveka po imenu Sikozi Tsiki bila
jako ograničena, čak i malo verovatna. Nisu znali kako je izgledao i nisu o njemu
imali apsolutno nikakve podatke. Čim su sleteli u Kapštad, Šepers je nestao da
informiše predsednika De Klerka i da ga eventualno navede da natera Nelsona
Mandelu da otkaže svoj popodnevni miting. Tek kada ga je spopao napad besa i kada
je pripretio hapšenjem određenog broja policajaca na aerodromu, uspeo je da im
dokaže ko je bio i tada su ga ostavili samog u prostoriji. Trebalo mu je skoro petnaest
minuta da dobije predsednika De Klerka. Što sažetije moguće mu je objasnio šta se
prethodne noći dogodilo. De Klerk se pokazao sasvim hladan prema njegovom
predlogu i mislio da je bio besmislen. Mandela nikada ne bi otkazao svoj govor. Sem
toga, već su se ranije bili prešli po pitanju mesta i datuma, što bi i ponovo mogli da se
dogodi. Mandela je dobio pojačano lično osiguranje i trenutno nije postojalo ništa
drugo što je predsednik republike mogao da učini. Kada je razgovor bio završen,
Šepers je ponovo stajao sa neprijatnim osećanjem da De Klerk uopšte nije bio
spreman da upotrebi sve raspoložive metode za sprečavanje atentata na Nelsona
Mandelu. Da li je to bilo moguće? pomislio je iznervirano. Da li me je njegovo
držanje prešlo? Ali, nije više imao vremena da razmišlja o predsedniku De Klerku.
Pronašao je Borstlapa koji je preuzimao automobil naručen od strane johanesburške
policije. Odvezli su se do Grin Point stadiona na kome je Nelson Mandela tri sata
ka​sni​je tre​ba​lo da odr​ži svoj mi​ting.
-Tri sata je kratak period - rekao je Borstlap. - Šta misliš da možemo da stignemo
da ura​di​mo
-Kratko rečeno, moramo da stignemo - odgovorio je Šepers. - Moramo da ga
za​u​sta​vi​mo
-Ili da zaustavimo Mandelu - rekao je Borstlap. - Ne vidim nijednu drugu
mo​guć​nost
-To nam neće poći za rukom - odgovorio je Šepers. - Stajaće na govorničkom
po​sto​lju u tri sata. De Klerk je od​bio da ga upo​zo​ri
Legitimisali su se i bili su pušteni na stadion. Svuda su se vijorile ANK zastave i
šarene vrpce. Muzičari i igrači su se uvežbavali. Uskoro će početi da pristiže publika
iz različitih naselja kao što su Langa, Guguletu ili Nijanga. Dočekaće ih muzika. Za
njih je ovaj po​li​tič​ki mi​ting pred​sta​vljao i na​rod​ni fe​sti​val.
Šepers i Borstlap su stali kod govorničkog postolja i krenuli da osmatraju
oko​li​nu.

387
 -Jedno pitanje je odlučujuće - rekao je Borstlap. - Da li imamo posla sa
sa​mo​u​bi​com ili sa oso​bom koja će po​ku​ša​ti da utek​ne
-Sa tipom broj dva - odgovorio je Šepers. - U to možemo biti sigurni. Atentator
koji je spreman da se žrtvuje je nepredvidljiv. Takođe postoji i rizik da će promašiti
svoju metu. Imamo posla sa čovekom koji računa da će uteći posle atentata na
Man​de​lu
-Kako znaš da će da upo​tre​bi au​to​mat​sko oruž​je? - pi​tao je Bors​tlap
Še​pers ga je gle​dao sa me​ša​vi​nom iz​ne​na​đe​nja i iri​ta​ci​je.
-Kako drugačije može da izvede čitavu stvar? - rekao je. - Napad nožem iz
bli​zi​ne pod​ra​zu​me​va brzo hap​še​nje ili linč
Bors​tlap se slo​žio.
-U tom slučaju, ima puno mogućnosti - rekao je. - Samo se osvrni. Može da
izabere krov ili neku napuštenu radio-kabinu. Može da gađa sa položaja izvan
sta​di​o​na
Borstlap je uperio prst na Signal hil koji se uzdizao na oko pola kilometara od
sta​di​o​na.
-Ima puno mo​guć​no​sti - re​kao je po​no​vo. - Pre​vi​še
-Ipak mo​ra​mo da ga spre​či​mo - od​go​vo​rio je Še​pers
Obojica su shvatila šta je to značilo. Bili su prinuđeni da izaberu, da rizikuju.
Jednostavno neće stići da pretraže sva potencijalna mesta. Šepers je predosećao da će
imati vremena da prekontrolišu samo svaku devetu opciju, Borstlap je bio nešto više
op​ti​mi​sti​čan.
-Imamo svega dva sata i trideset i pet minuta - rekao je Šepers. - Ako Mandela
bude bio tačan, počeće sa govorom u to vreme. Pretpostavljam da jedan atentator ne
gubi vre​me bud​za​što
Šepers je zatražio da dobije pojačanje od deset iskusnih policajaca. Predvodio ih
je mla​di ka​pe​tan.
-Naš zadatak je jako jednostavan - rekao je Šepers. - Imamo par sati da
pretražimo stadion. Tražimo naoružanog čoveka. Crnac je i opasan je. Mora da bude
onesposobljen. Najbolje bi bilo da bude uhvaćen živ, ali ukoliko to nije moguće, mora
biti ubi​jen
-Je li to sve? - pitao je iznenađeno mladi kapetan policije kada je Šepers završio.
- Ima​te li ne​ka​kav lič​ni opis
-Nemamo vremena za raspravljanje - prekinuo je Borstlap. - Uhapsite sve koji se
na bilo koji način ponašaju sumnjivo. Takođe i sve one koji se nalaze tamo gde ne
tre​ba​li da se na​la​ze. Po​sle ćemo da odlu​ču​je​mo ko je pra​va oso​ba a ko ne
-Mora da postoji nekakav opis prema kome možemo da se upravljamo - nastavio
je tvr​do​gla​vo mla​di ka​pe​tan, po​dr​žan mu​mla​ju​ćim ho​rom de​set po​li​ca​ja​ca

388
 -Uopšte ne mora - rekao je Šepers i primetio da je počeo da se ljuti. -
Po​de​li​će​mo sta​di​on na obla​sti i sme​sta po​če​ti sa tra​že​njem
Gledali su u ormariće i po napuštenim lagerima, puzali naokolo po krovu i uz
ogradu. Šepers je napustio stadion, prešao preko Zapadnog bulevara, širokog Haj
levela i zatim počeo da se penje uz brdo. Zastao je posle nekih dvesta metara.
Procenio je da je razdaljina bila suviše velika. Jedan atentator ne bi izabrao položaj
iz​van do​me​ta sta​di​o​na. Pre​zno​jen i bez daha, vra​tio se u Grin Po​int.
Sikozi Tsiki ga je otkrio iz svog zaklona u žbunju i pomislio je kako je to bio
pripadnik obezbeđenja koji je kontrolisao stadionsku okolinu. Pošto je tako nešto i
očekivao, nije se iznenadio. Brinulo ga je da će možda upotrebiti pse, ali čovek koji
se peo, bio je sam. Sikozi Tsiki se priljubio uz zemlju i držao u pripravnosti pištolj sa
prigušivačem. Kada se čovek okrenuo ne mareći da se ispne na vrh, znao je da ništa
više ne može poći naopako. Nelson Mandela je imao još samo par sati da živi. Na
stadion je već stiglo puno ljudi. Šepers i Borstlap su se probijali kroz masu koja je
nadolazila u talasima. Svuda su se oglašavali bubnjevi, ljudi su igrali i pevali.
Šepersa je uhvatila panika pri pomisli na neuspeh. Moraju da pronađu čoveka koga je
Jan Klejn an​ga​žo​vao da ubi​je Nel​so​na Man​de​lu.
Sat vremena kasnije, pola sata pre zvaničnog početka mitinga sa Mandelinim
do​la​skom na sta​di​on. Še​pers je bio oča​jan. Bors​tlap je po​ku​šao da ga smi​ri.
-Nismo ga pronašli - rekao je Borstlap. - Sada imamo vrlo malo vremena da za
nji​me da​lje tra​ga​mo. Pi​ta​nje je šta nam je pro​ma​klo
Gle​dao je oko sebe. Po​gled mu se za​u​sta​vio na uz​vi​ši​ci iz​van sta​di​o​na.
-Bio sam tamo - re​kao je Še​pers
-Šta si vi​deo? - pi​tao je Bors​tlap
-Ni​šta - od​go​vo​rio je Še​pers
Borstlap se zamislio. Počeo je da veruje da atentatora neće uhvatiti pre nego što
bude pre​ka​sno.
Sta​ja​li su u ti​ši​ni je​dan po​red dru​gog, gu​ra​ni na​pred-na​zad ma​som.
-Ne ra​zu​mem te - re​kao je Bors​tlap
-Bilo je pre​da​le​ko - od​go​vo​rio je Še​pers
Bors​tlap ga je fik​si​rao po​gle​dom.
-Kako to mi​sliš? - pi​tao je. - Da je bilo pre​da​le​ko
-Niko ne može da po​go​di cilj sa to​li​ke uda​lje​no​sti - od​go​vo​rio je lju​ti​to Še​pers
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Borstlap shvatio da je Šepers i dalje
pri​čao o brdu iz​van sta​di​o​na. Sme​sta se uo​zbi​ljio.
Is​pri​čaj mi šta si tač​no ura​dio - re​kao je i upe​rio pr​stom u brdo.
-Malo sam se po​peo. Onda sam se okre​nuo i vra​tio
-Ho​ćeš da ka​žeš kako se nisi po​peo na Sig​nal hil

389
 -Već sam ti re​kao da je su​vi​še da​le​ko
-Nije uopšte daleko - rekao je Borstlap. - Postoje puške koje imaju domet od
ki​lo​me​tar i koje po​ga​đa​ju svo​ju metu. Do tamo ima osam​sto me​ta​ra
Šepers ga je pogledao. Istovremeno se začulo klicanje mase koja je igrala,
praćeno intenzivnim lupanjem u bubnjeve. Nelson Mandela je stigao na stadion.
Še​pers je mo​gao da vidi nje​go​vu sedu kosu, na​sme​ja​no lice i ruku koja je ma​ha​la.
-Dođi! - po​vi​kao je Bors​tlap. - Uko​li​ko je ovde, onda se na​la​zi ne​gde na brdu
Sikozi Tsiki je mogao da vidi Nelsona Mandelu kroz svoj nišan. Skinuo ga je sa
puške i pogledom ga pratio od trenutka kada je napustio automobil pa sve do
stadiona. Sikozi Tsiki je mogao da zaključi kako je imao malo telohranitelja. Oko
čo​ve​ka bele kose nije bilo zna​ka po​ja​ča​nog obez​be​đe​nja.
Namontirao je nišan nazad na pušku, prekontrolisao municiju i zauzeo položaj koji
je ranije pažljivo istestirao. Ispred sebe je postavio nožice od lakog metala koje je
sam na​pra​vio da bi sebi oslo​bo​dio ruke.
Bacio je pogled u pravcu neba. Sunce mu neće stvarati nikakve neočekivane
probleme. Nije bilo senki-, nikakvih odblesaka niti zaslepljujućeg svetla. Brdo je bilo
pu​sto. Bio je sam sa svo​jim oruž​jem i ne​ko​li​ko pti​ca koje su ska​ku​ta​le po ze​mlji.
Još pet minuta. Mogao je da čuje klicanje mase na stadionu uprkos tome što je
odan​de bio uda​ljen više od pola ki​lo​me​tra.
Niko neće čuti hice, po​mi​slio je.
Imao je dve rezervne čaure. Ležale su ispred njega na maramici, ali nije očekivao
da će morati da ih upotrebi. Možda će jednoga dana od njih napraviti amajlije koje će
mu do​ne​ti sre​ću u bu​duć​no​sti?
Izbegavao je da razmišlja o parama koje su ga čekale. Prvo je hteo da obavi svoj
za​da​tak.
Podigao je pušku i video kroz nišan kako se Nelson Mandela približavao svome
govorničkom postolju. Odlučio je da puca čim mu se ukaže prilika. Nije bilo potrebe
za čekanjem. Obuhvatio je pušku i pokušao da opusti ramena. Istovremeno je par puta
duboko udahnuo svež vazduh. Proverio je puls. Bio je normalan. Sve je bilo
normalno. Ponovo je podigao pušku, naslonio kundak na desni obraz i zažmurio na
levo oko. Nelson Mandela je sada stajao ispred podijuma. Delimično su ga zaklanjali
drugi ljudi. Odjednom se izdvojio iz gomile i popeo na govornicu. Imao je širok
osmeh na usna​ma.
Si​ko​zi Tsi​ki je pu​cao.
Ali, nekoliko delića sekunde pre nego što je metak munjevitom brzinom napustio
cev puške, osetio je kako mu je neko gurnuo rame. Nije mogao da zaustavi slisak
prsta na okidaču. Metak je bio ispaljen, ali ga je trzaj koštao čitavog centimetra. Zbog
toga metak nije pogodio čak ni stadion, već je udario u automotoil koji je bio

390
par​ki​ran na uli​ci da​le​ko od nje​ga.
Si​ko​zi Tsi​ki se okre​nuo.
Iza nje​ga su sta​ja​la dva za​du​va​na mu​škar​ca koja su ga ne​tre​mi​ce po​sma​tra​la.
Obo​ji​ca su ima​la pi​što​lje u ru​ka​ma.
-Spu​sti pu​šku - re​kao je Bors​tlap. - Po​la​ko, opre​zno
Sikozi Tsiki je učinio onako kako mu je bilo rečeno. Nije bilo drugog izlaza. Znao
je da oba bel​ca ne bi okle​va​la da pu​ca​ju.
Šta je po​šlo na​o​pa​ko? Ko su ovi lju​di?
-Stavi ruke iza glave - nastavio je Borstlap i pružio par lisica Šepersu. Ovaj mu je
pri​šao i sta​vio li​si​ce na Tsi​ki​je​ve ruke
-Usta​ni - re​kao je Še​pers
Si​ko​zi Tsi​ki se us​pra​vio.
-Od​ve​di ga do au​to​mo​bi​la - re​kao je Še​pers. - Od​mah ću da do​đem
Bors​tlap je spro​veo Tsi​ki​ja.
Šepers je ostao i slušao klicanje mase na stadionu. Čuo je Mandelin
karakterističan glas koji je dopirao iz zvučnika. Zvuk je delovao kao da je putovao
ve​o​ma dugo.
Bio je mokar od znoja. I dalje je osećao strah da nisu pronašli čoveka za kojim su
tra​ga​li. Ose​ćaj olak​ša​nja još nije do​pro do nje​go​ve sve​sti.
Pomislio je kako je prisutvovao istorijskom događaju koji će ostati nepoznat. Da
nisu uspeli da se popnu na brdo na vreme, da je kamen koji je u očajanju bacio na
čovekovo rame promašio, onda bi došlo do potpuno drugačijeg istorijskog događaja
koji bi bio mnogo više od pasusa u knjigama za istoriju. Mogao je da se pretvori u
kr​vo​pro​li​će.
I ja sam Bur, mislio je. Trebalo bi da mogu da razumem te ludake. Čak iako to ne
želim, oni su sada moji neprijatelji. Možda su u dubini duše shvatili da će drugačija
budućnost Južnoafričke Republike da ih primora na preispitavanje svega onoga na šta
su na​vi​kli. Bilo im je dra​že da izlo​že ze​mlju gra​đan​skom ratu. Sada im to neće uspe​ti.
Pogledao je preko mora. Istovremeno je razmišljao šta da kaže predsedniku De
Klerku. Henrik Vervej je takođe čekao na izveštaj. U međuvremenu je morao da ode u
va​žnu po​se​tu kući u Bez​u​i​den​hut par​ku. Ra​do​vao se po​nov​nom su​sre​tu sa dve žene.
Nije znao šta će se desiti sa Sikozi Tsikijem. On je sada bio Borstlapov problem.
Spa​ko​vao je pu​šku i met​ke u tor​bu. Me​tal​ne no​ži​ce je osta​vio tamo gde su i bile.
Od​jed​nom se pri​se​tio bele la​vi​ce koja je le​ža​la na me​se​či​ni kraj reke.
Mi​slio je da pre​dlo​ži Ju​dit da se vra​te u na​ci​o​nal​ni park.
Mo​žda je la​vi​ca i da​lje bila tamo?
Na​pu​stio je brdo, za​o​ku​pljen mi​sli​ma.
Shva​tio je ono što mu je dugo bilo pre​ćut​ki​va​no.

391
Ko​nač​no je ra​zu​meo šta mu je la​vi​ca is​pri​ča​la u me​se​či​ni.
Nije pre​vas​hod​no bio Bur, be​lac.
Bio je Afri​ka​nac.

392
 Pogovor

Ova priča se delimično odigrava u delovima Južnoafričke Republike, zemlje koja se

dugo nalazila na ivici haosa. Unutrašnja ljudska i spoljašnja društvena trauma,
dosegle su stepen na kome mnogi nisu mogli da vide ništa sem neizbežne katastrofe.
Takođe se ne može opovrgnuti ni izvestan element nade: skori pad rasističke
južnoafričke imperije. Baš tih dana, juna 1993, određen je i preliminarni datum za
prve slobodne izbore u Južnoafričkoj Republici - 27. april 1994. Po rečima Nelsona
Mandele: „Došlo je do tačke bez povratka. Dugoročni ishod se može predvideti, iako
ne bez prethodnog ispunjenja jednog neophodnog preduslova: uspostavljanja
de​mo​krat​skog dru​štva za​sno​va​nog na prav​nom si​ste​mu.
One kratkoročne posledice je bilo teško predvideti. Shvatljivo nestrpljenje crne
većine i aktivan otpor delova bele manjine, izazivali su sve veće nasilje. Niko nije
mogao da sa sigurnošću tvrdi kako neće doći do građanskog rata. Niko nije mogao da
kaže ni kako bi se ta​kav su​kob dao iz​be​ći. Ne​si​gur​nost je bila je​di​na si​gur​na stvar.
Mnogi pojedinci su - svesno ili nesvesno - na različite načine doprineli nastanku
poglavlja o Južnoafričkoj Republici. Bez radova Ajvora Vilkinsona i Hansa Stridoma
o istini koja se krila iza tajnog udruženja Bratstvo, dobar deo tajne bi bio i od mene
sakriven. Veliku avanturu je predstavljalo i čitanje tekstova o burskoj kulturi, autora
Gre​je​ma Liča.
Pri​po​vet​ke To​ma​sa Mo​fo​lo​la, ba​ci​le su sve​tlo na afrič​ku tra​di​ci​ju i na ve​ro​va​nje u
svet duša.
Postoje mnogi drugi čija su svedočanstva i iskustvo bili od neprocenjivog značaja
za nastanak ove knjige. Pošto ne želim da imenujem pojedince, svima im se
za​hva​lju​jem.
Ovo je ro​man. U nje​mu nisu sva ime​na, me​sta i da​tu​mi uvek au​ten​tič​ni.
Za​ključ​ci, kao i pri​ča u ce​li​ni, pa​da​ju na moju od​go​vor​nost. Niko dru​gi ne tre​ba da
bude okri​vljen za ono što je na​pi​sa​no.

Ma​pu​to, Mo​zam​bik, jun 1993.

He​ning Man​kel

393
 Beleška o piscu

Hening Mankel je švedski pisac koji je postao popularan po svojim kriminalističkim

romanima o inspektoru Kurtu Valanderu. Međunarodno priznati pisac, Mankel je
tvorac brojnih Valanderovih dogodovština. Ovi romani su objavljeni u trideset tri
zemlje i stalno su u vrhu evropskih bestseler lista, nagrađeni najvećim književnim
na​gra​da​ma, a do​ži​ve​li su i niz ekra​ni​za​ci​ja, u film​skim i te​le​vi​zij​skim adap​ta​ci​ja​ma.
Hening Manekl rođen je u Stokholmu 1948, odrastao je u selu na severu Švedske,
a sada živi iz​me​đu rod​ne ze​mlje i Mo​zam​bi​ka, gde je di​rek​tor Te​a​tra Ave​ni​da.
Mankel je 1991. dobio nagradu Akademije švedskih kriminalističkih pisaca za
Ubice bez Lica. Ova knjiga je nagrađena i Nagradom Skandinavskog kriminalističkog
dru​štva Sta​kle​ni ključ za naj​bo​lji skan​di​nav​ski kri​mi​na​li​stič​ki ro​man te go​di​ne.
Druga knjiga o Džoelu štampana je 1996. Dečak koji je spavao sa snegom u
kre​ve​tu osvojio je prestižnu nagradu Astrid Lindgren. U romanu Peta zena Kurt
Va​lan​der se su​o​ča​va sa ni​zom ubi​sta​va koja je iz​vr​šio te​me​ljit ubi​ca, tra​že​ći osve​tu.
Mankel inspiraciju pronalazi u pokušaju da promeni svet u kome živi. Realan svet
postaje grozno mesto na svakom društvenom nivou, svet pun eksploatacije,
izrabljivanja i degradacije. Ono što Mankel vidi u tom svetu je mogućnost
učestvovanja u otporu. Mnoge stvari kojima se bavi radi upravo iz inata, iz
solidarnosti sa potčinjenima, te je jednom prilikom izjavio da se nada da će svojim
ra​dom uči​ni​ti da svet po​sta​ne bo​lje me​sto za ži​vot svih lju​di.

394