Pogrešan trag

Inspector Kurt Wallander [5]

Henning Mankell
www.crowarez.org

Legendarni inspektor Kurt Valander bespomoćni je svedok

užasa: mlada devojka se u polju poliva benzinom i tik pred
njegovim očima pretvara u buktinju. Duboko uznemiren, pokušava
da otkrije njen identitet i motive samospaljivanja. U isto vreme, u
leđa bivšeg ministra pravde zariva se sekira i on postaje prva
žrtva serijskog ubice koji svojim žrtvama skida skalpove. Krajnje
realistični prikazi istrage, Valanderovog košmara samoispitivanja
i pogrešnih tragova, psihološki prodori u jednu tragično
poremećenu svest, ali i zahvatanje problema nasilja i slabosti
institucija čak i u tako uređenim društvima kao što je švedsko –
čine ovaj roman vrhunskim trilerom, ali i romanom koji potragu za
ubicom razvija u potragu za odgovorima na neka bolna pitanja
savremenog sveta.

2
Henning Mankell

POGREŠAN TRAG

Naslov originala
Henning Mankell
Villospar
(1995)

3
 Za Jon

Saviti, bespomoćno, ili prodrmati

stare, čvrste, nepokretne rešetke?
- neće se razdvojiti, neće se raspuknuti
jer su zanitovane i izlivene u meni,
a rešetke se neće raspasti dok se i ja ne raspadnem

“A Ghasel” Gustaf Fröding

4
 Dominikanska Republika 1978

Prolog

Nešto pre svitanja, Pedra Santanu probudio je dim koji je počela da

ispušta petrolejska lampa.
Kad je otvorio oči, isprva nije znao gde se nalazi. Trgnuo se iz sna koji
nije želeo da izgubi. Putovao je kroz neobičan stenoviti krajolik, u kojem je
vazduh bio veoma razređen, imajući osećaj da će ga sva sećanja napustiti.
Zadimljena petrolejska lampa prodrla mu je u svest kao udaljeni miris
vulkanskog pepela. Međutim, odjednom, tamo je bilo još nečeg: zvuk
izmučene osobe koja je teško disala. U tom trenutku san je nestao i bio je
primoran da se vrati u mračnu prostoriju, u kojoj je sada već proveo šest
dana i šest noći ne spojivši više od nekoliko minuta neisprekidanog sna.
Petrolejska lampa je prestala da gori. Oko njega više nije bilo ničega
osim mraka. Sedeo je potpuno nepomično. Noć je bila topla. Znoj mu se
zalepio za košulju. Primetio je i da se oseća neprijatan miris. Prošlo je
mnogo vremena otkad je poslednji put imao volje da se istušira.
Ponovo je čuo taj zvuk teškog disanja. Pažljivo se podigao sa
zemljanog poda, rukama tražeći plastični kanistar sa petrolejom, znajući da
bi trebalo da bude pored vrata. Mora da je padala kiša dok je spavao,
razmišljao je bauljajući u mraku. Pod ispod njegovih nogu bio je vlažan. U
daljini je čuo kukurikanje petla. Znao je da je Ramirezov. Uvek je
kukurikao pred svitanje pre ostalih seoskih petlova. Taj petao je bio poput
nestrpljivog čoveka, poput onih iz grada, za koje bi se uvek činilo da imaju
toliko posla da nemaju vremena ni za šta drugo osim da vode računa o
sopstvenoj žurbi. Nije bilo kao ovde na selu, gde je sve teklo sporo, kakav
je život zapravo i bio. Zbog čega bi ljudi jurili kad biljke od kojih žive rastu
tako sporo?
Jednom rukom udario je o kanistar sa petrolejom. Izvadio je parče
tkanine koje je bilo ugurano u otvor i okrenuo se. Teško disanje koje ga je
okruživalo u mraku postalo je sve nepravilnije. Pronašao je lampu, izvadio
čep i pažljivo sipao petrolej. Istovremeno, pokušavao je da se seti gde je

5
ostavio šibice. Kutija je bila gotovo prazna, toga se sećao. Ipak, trebalo bi
da su ostale još dve-tri šibice. Odložio je plastični kanistar i počeo da pipa
po podu. Skoro istog momenta, jednom rukom okrznuo je kutiju sa
šibicama. Kresnuo je šibicu, skinuo staklenu kapu i gledao fitilj koji je
počeo da gori.
Zatim se okrenuo. Učinio je to u najvećoj panici, jer nije želeo da vidi
ono što ga je čekalo.
Zena koja je ležala u krevetu pored zida umreće . Sada je znao da je
tako, mada je, što je duže mogao, pokušavao sebe da ubedi da će kriza
ubrzo proći. Poslednji pokušaj da pobegne desio mu se u snu. Ništa mu
više nije preostalo.
Čovek nikada ne može pobeći od smrti. Kako od svoje, tako ni od one
koja čeka nekoga njemu bliskog.
Čučnuo je pored kreveta. Petrolejska lampa bacala je nemirne senke
preko zidova. Posmatrao je njeno lice. Još uvek je bila mlada. Mada joj je
lice bilo bledo i isušeno, i dalje je bila lepa. Poslednje sto će napustiti moju
suprugu jeste lepota, pomislio je, primećujući da su mu oči zasuzile. Pipnuo
joj je čelo. Temperatura je ponovo porasla.
Baci pogled kroz razbijeni prozor zakrpljen otkinutim komadom
kartona. Još nije svanulo. Ramirezov petao je i dalje jedini kukurikao.
Samo da svane, pomislio je. Umreće noću. Ne danju. Samo da izdri da
diše dok ne svane. Onda me neće ostaviti samog.
Iznenada, otvorila je oči. Uhvati je za ruku i pokuša da se osmehne.
„Gde je dete?“, upita ona glasom toliko slabašnim da je jedva uspeo da
je čuje.
„Spava kod moje sestre i njene porodice. Tako je najbolje.“ Izgledalo
je da ju je njegov odgovor umirio.
„Koliko dugo sam spavala?“
„Mnogo sati.“
,,Da li si sve vreme bio ovde? Moraš da se odmaraš. Za nekoliko dana
više neću morati da ležim ovde.“
„Spavao sam“, odgovori on.
„Uskoro ćeš ozdraviti.“
Pitao se da li je primetila da laže i da li zna da više nikada neće ustati iz

6
tog kreveta. Možda su oboje u svom očaju lagali jedno drugo? Možda su
to činili kako bi olakšali neizbežno?
„Umorna sam“, reče ona.
„Moraš da spavaš da bi ozdravila“, odgovori on, istovremeno okrećući
glavu kako ne bi videla koliko mu je teško da se savlada.
Odmah zatim, prvi sunčevi zraci prodreše u kuću. Ponovo je utonula u
besvesno stanje. Sede na pod do njenog kreveta. Bio je toliko umoran da
više nije imao volje ni da pokuša da zadrži svoje misli. Lutale su mu
slobodno kroz glavu bez mogućnosti da ih kontroliše.
Kada je prvi put sreo Dolores, imao je dvadeset jednu godinu. Zajedno
sa svojim bratom Huanom prešao je dug put do Santijago de los Treinta
Kabaljerosa da bi video karneval. Dve godine stariji Huan ranije je već bio
u gradu. Pedru je, međutim, to bio prvi put. Trebalo im je tri dana da stignu.
S vremena na vreme bi nekoliko kilometara prelazili volovskom zapregom.
Ipak, veći deo puta su hodali. Jednom prilikom pokušali su i da se švercuju
u pretovarenom autobusu koji je krenuo prema gradu. Međutim, otkrili su
ih kad su na jednom stajalištu pokušali da se popnu na krov i sakriju se
među torbama i zavežljajima. Vozač ih je oterao i ispsovao. Vikao je za
njima da ne bi trebalo da postoje toliko siromašni ljudi da nemaju novca
čak ni za autobuske karte.
„Onaj ko vozi autobus mora da je mnogo bogat“, rekao je Pedro dok
su nastavili prašnjavim putem koji je vijugao kroz beskrajne plantaže
šećerne trske.
„Baš si blesav“, odgovorio je Huan.
„Novac od karata ide vlasniku autobusa. Ne ide vozaču.“
,,Ko je to?“, upitao je Pedro.
„Kako bih ja to mogao da znam“, odgovorio je Huan.
„Ali, kad stignemo u grad, pokazaću ti kuće u kojima žive.“
Konačno su stigli. Bio je februarski dan i ceo grad živeo je u jakom
karnevalskom zanosu. Pedro je nemo posmatrao svu tu šarenu odeću sa
svetlucavim ogledalima prišivenim za porube. Maske za lice koje su
podsećale na đavole ili razne životinje u početku su ga plašile. Činilo se kao
da se ceo grad ljulja u ritmu hiljada bubnjeva i gitara. Huan ga je iskusno
vodio po ulicama i uličicama. Noću bi spavali na nekim klupama u parku

7
Duarre. Pedro je sve vreme strahovao da će mu Huan nestati u toj rulji.
Osećao se poput deteta koje se plaši da ne izgubi roditelja. Međutim,
pretvarao se da nije tako. Nije želeo da mu se Huan podsmeva.
Ipak se desilo to što se desilo. Bilo je treće veče, ono koje je trebalo
da im bude poslednje. Nalazili su se u Kale del Sol, najvećoj ulici u gradu,
kada je Huan iznenada nestao među maskiranim ljudima koji su plesali.
Nisu se dogovorili o mestu na kojem bi se našli u slučaju da se raziđu.
Bezuspešno je tražio Huana do kasno u noć. Nije ga čak našao ni među
klupama u parku gde su ranije spavali. U zoru, Pedro je seo pored jednog
od spomenika u ulici Plaza de Kultura. Pio je vodu iz fontane da bi ugasio
žeđ. Međutim, nije imao para da kupi bilo šta za jelo. Pomislio je da jedino
što bi mogao da uradi jeste to da pokuša da pronađe onaj put koji vodi
kući. Samo kad bi uspeo da se izvuče iz grada, mogao bi da se ušunja na
jednu od mnogobrojnih plantaža banana i utoli glad.
Iznenada, primetio je da je neko seo pored njega. Bila je to devojka
njegovih godina. Odmah je pomislio da lepšu devojku nikada nije video.
Kada je primetila da je gleda, sramežljivo je spustio pogled. Krišom je
posmatrao dok je skidala sandale i trljala svoja nežna stopala.
Tako je upoznao Dolores. Kasnije su često razgovarali o tome kako su
ih Huanov nestanak u karnevalskom metežu i njena nežna stopala spojili.
Sedeli su pored fontane i počeli da pričaju.
Ispostavilo se da je i Dolores bila nakratko u gradu. Tražila je posao
kućne pomoćnice od kuće do kuće u bogatim četvrtima, ali bez uspeha.
Baš kao i Pedro, i ona je bila dete jednog campesina i njeno selo se nalazilo
nedaleko od njegovog. Zajedno su izašli iz grada, opustošili stabla s
bananama da bi utolili glad i što su se više približavali njenom selu, hodali su
sve sporije.
U maju, dve godine kasnije, pre početka sezone kiša, venčali su se i
preselili u Pedrovo selo, gde su od jednog od njegovih stričeva dobili
kućicu. Pedro je radio na plantaži šećera, a Dolores je uzgajala povrće,
koje je kasnije prodavala preprodavcima koji su tuda prolazili. Bili su
siromašni, ali mladi i srećni.
Samo jedna stvar nije bila kako treba. Ni nakon tri godine, Dolores nije
bila ostala u drugom stanju. Nikada o tome nisu razgovarali. Pedro je,

8
međutim, primetio da je Dolores sve uznemirenija. U tajnosti je posetila
curiositasa na granici sa Haitijem tražeći pomoć, ali nije bilo nikakvih
promena.
Prošlo je osam godina. Ipak, jedne večeri kad se Pedro vraćao kući sa
plantaže šećera, pošla mu je u susret i obavestila ga da je trudna. Krajem
osme godine njihovog braka, Dolores je rodila ćerku. Kada je prvi put
ugledao svoje dete, Pedro je odmah uvideo da je devojčica nasledila lepotu
od majke. Iste večeri otišao je u seosku crkvu i na žrtvu prineo zlatnu
ogrlicu koju je, još za njenog života, dobio od svoje majke. Prineo ju je na
žrtvu devici Mariji i pomislio da i ona sa svojim umotanim detetom podseća
na Dolores i njihovu tek rođenu ćerku. Na putu kući zapevao je tako glasno
i jako da su ljudi koje je sretao mislili da je popio previše prevrelog soka
od šećerne trske.
Dolores je spavala. Disala je sve brže i nemirno se okretala.
,,Ne možeš da umreš“, prošapta Pedro primetivši da više ne može da
kontroliše svoj očaj. ,,Ne možeš da umreš i ostaviš mene i našu ćerku.“
Dva sata kasnije sve je bilo gotovo. Nakratko, njeno disanje postalo je
sasvim mirno. Otvorila je oči i pogledala ga.
„Moraš da krstiš našu ćerku“, reče.
„Moraš da je krstiš i da je čuvaš.“
„Ubrzo ćeš ponovo biti dobro“, odgovori on.
„Zajedno ćemo otići u crkvu i krstiti je.“
„Nema me više“, odgovori ona i zatvori oči.
Potom je umrla.
Dve nedelje kasnije, Pedro je napustio selo sa ćerkom u korpi na
leđima. Brat Huan ga je otpratio jedan deo puta. j,Znaš li šta radiš?“, upita
ga.
„Samo ono što je neophodno“, odvrati Pedro.
„Zašto moraš u grad da bi krstio ćerku? Zašto je ne krstiš ovde u selu?
Ova crkva je bila dovoljno dobra i za tebe i za mene. I za naše roditelje pre
nas.
Pedro je zastao i pogledao brata.
„Osam godina smo čekali dete. Kada nam je ćerka konačno došla na
svet, Dolores se razbolela. Niko nije mogao da joj pomogne. Ni doktori, ni

9
lekovi. Nije napunila ni trideset godina. I morala je da umre. Zato što smo
siromašni. Jer smo puni bolesti koje dolaze sa siromaštvom. Upoznao sam
Dolores onda kada si nestao za vreme karnevala. Sada ću se vratiti u veliku
katedralu koja se nalazi na trgu na kojem smo se upoznali. Moja ćerka će
se krstiti u najvećoj crkvi koja postoji u ovoj zemlji. To je najmanje što
mogu da učinim za Dolores.“
Ne sačekavši Huanov odgovor, Pedro se okrenuo i nastavio da hoda.
Kada je kasno te večeri stigao do sela u kojem je nekada živela Dolores,
zastao je kraj kuće njene majke. Još jednom je objasnio kuda se zaputio.
Starica je samo tužno odmahnula glavom kad je zaćutao.
„Tvoja tuga će te dovesti do ludila“, reče.
„Bolje bi ti bilo da razmisliš o tome da tvojoj ćerki ne prija da se trucka
na tvojim leđima čak do Santijaga.“
Ništa nije odgovorio. Rano ujutru nastavio je svoj put. Sve vreme
razgovarao je sa detetom koje je visilo u korpi na njegovim leđima. Pričao
joj je sve čega je mogao da se seti o Dolores. Kada više nije imao šta da
kaže, kretao bi iz početka.
Stigao je do grada jednog popodneva baš kad su se teški kišni oblaci
nadvili nad horizontom. Seo je pored velikog ulaza katedrale Santijago
Apostol i čekao. Povremeno bi ćerku hranio onim što je poneo od kuće.
Posmatrao je sve sveštenike u crnoj odeći koji su prolazili pored njega.
Smatrao je da su ili suviše mladi, ili su bili u prevelikoj žurbi da bi bili
dostojni da krste njegovu ćerku. Čekao je dugo pre nego što je konačno
ugledao jednog starog sveštenika koji se laganim koracima uputio preko
trga prema katedrali. Tada je ustao, skinuo šešir od like i izvadio ćerku iz
korpe. Stari sveštenik je strpljivo saslušao njegovu priču, a zatim klimnuo
glavom.
„Krstiću tvoju ćerku“, reče.
„Prešao si dalek put zbog nečeg u šta veruješ. U našem vremenu to je
prava retkost. Ljudi retko prelaze velike razdaljine radi svoje vere. Zato
svet izgleda tako kako izgleda.“
Pedro je pošao za sveštenikom u mračnu katedralu. Mislio je na to da
se Dolores nalazi u njegovoj blizini. Njen duh je lebdeo oko njih i pratio ih
do krstionice.

10
 Stari sveštenik je naslonio svoj štap na jedan od visokih stubova.
„Kako će se devojčica zvati?“, upita.
„Kao i njena majka“, odgovori Pedro.
„Zvaće se Dolores. Takođe želim da se zove i Marija. Dolores Marija
Šantana.“
Nakon krštenja Pedro izađe na trg i sede pored spomenika, gde je
deset godina ranije upoznao Dolores. Njegova ćerka spavala je u korpi.
Sedeo je potpuno mirno, udubljen u sopstvene misli.
,Ja, Pedro Šantana, skroman sam čovek. Od mojih roditelja nisam
nasledio ništa osim siromaštva i neprekidne bede. Nisam uspeo ni suprugu
da sačuvam. Ali, obećavam da će naša ćerka imati drugačiji život. Učiniću
sve da ne živi kao mi. Dolores, obećavam ti da će tvoja ćerka biti osoba
koja će imati dug, srećan i dostojanstven život.“
Iste večeri Pedro napusti grad. Sa ćerkom Dolores Marijom vrati se u
svoje selo.
Bilo je to u maju 1978. godine.

11
 Skåne

21–24 Jun 1994

12
 1.

Dolores Marija Šantana, koju je otac toliko obožavao, imala je tada

osam meseci.
U ranu zoru otpoče svoj preobražaj.
Sve je pažljivo isplanirao kako bi ostvario sve što je naumio. Biće mu
potreban ceo dan i nije želeo da rizikuje da mu ponestane vremena. Uhvati
prvu četkicu i podiže je ispred sebe. Sa kasetofona na podu išla je ranije
pripremljena traka sa snimljenim bubnjevima. Pogleda u svoje lice u
ogledalu. Potom povuče prve crne štrafte preko čela. Primeti da mu je ruka
mirna. Dakle, nije bio nervozan. Mada je sada po prvi put istinski naneo
svoje ratničke boje. Ono što je do tog trenutka bio samo beg, njegov način
da se odbrani od svih nepravdi kojima je neprestano bio izložen, veliki
preobražaj je sada postao zbilja. Činilo se da svakom novom štraftom koju
bi nacrtao na licu ostavlja iza sebe svoj stari život. Više nije bilo povratka.
Baš te večeri igra je zauvek bila završena i poći će u rat u kojem ljudi zaista
moraju da umru.
Svetlost u prostoriji bila je veoma jaka. Pažljivo je postavio ogledala
ispred sebe kako ne bi bilo nikakvih odblesaka. Kada je ušao u prostoriju i
zaključao vrata, započeo je poslednju kontrolu stvari kako bi se uverio da
nešto nije zaboravio. Međutim, sve je bilo na svom mestu. Pedantno oprane
četkice, porcelanske šoljice sa bojom, peškiri i voda. Njegovo oružje ležalo
je poređano na crnoj tkanini kraj malog struga. Tri sekire, noževi različitih
dužina i bočice sa sprejom. Razmišljao je o tome da je to jedina odluka
koju još nije doneo. Dok ne padne veče, moraće da izabere koje će oružje
poneti. Nije mogao da ponese sve. Znao je, pak, da će odluka doći sama
po sebi kad bude otpočeo preobražaj.
Pre nego što je seo pored klupe i počeo da boji lice, prede vrhovima
prstiju preko oštrica sekira i noževa. Nisu mogle biti oštrije. Nije odoleo
izazovu da jedan od noževa pritisne malo jače vrhom prsta. Istog trenutka
poče da krvari. Obrisa prst i oštricu peškirom. Zatim sede ispred ogledala.
Prve štrafte na čelu će biti crne. Činilo se kao da je zasekao dva
duboka reza otvorivši mozak iz kojeg su iscurile sve uspomene i misli koje

13
su ga dotad pratile kroz život, mučile i ponižavale. Potom će nastaviti sa
crvenim i belim štraftama, krugovima, kvadratima i na kraju sa zmijolikim
ornamentima na obrazima. Od njegovog belog tena ništa se više neće videti.
Tada će preobražaj biti potpun. Ono što je postojalo iznutra iščeznuće.
Vaskrsnuo je u telu zveri i više nikada neće ni govoriti kao ljudsko biće.
Razmišljao je da čak neće ni oklevati da odseče sopstveni jezik ako bude
bilo neophodno.
Preobražaj je trajao čitav dan. Završio ga je nešto posle šest uveče.
Tada odluči i da će poneti najveću od tri sekire. Zavuče dršku u široki
kožni pojas opasan oko struka. U futrolama su već bila dva noža. Osvrnu
se po prostoriji. Ništa nije zaboravio. Bočice sa sprejom zavuče u
unutrašnje džepove kožne jakne.
Poslednji put pogleda svoje lice u ogledalu. Strese se. Potom na glavu
pažljivo navuče kacigu, ugasi svetlo i napusti prostoriju, bosonog, kao što je
i došao.
U devet sati i pet minuta, Gustav Veteštet isključi ton na televizoru i
pozva svoju majku. Bila je to ustaljena navika. Još od pre dvadeset pet
godina, kada je prestao sa vršenjem dužnosti ministra pravde i napustio sve
svoje političke obaveze, gledao je vesti na televiziji bezvoljno i sa
gnušanjem. Nije mogao da se pomiri sa tim da više nije bio učesnik. Kao
dugogodišnji ministar i čovek u apsolutnoj žiži javnosti, vidao se na televiziji
barem jednom nedeljno.
Pomno je vodio računa da mu sekretarica na video-kasetu presnimi
svaki televizijski prilog. Te kasete su sada prekrivale čitav jedan zid u
njegovoj radnoj sobi. Dešavalo se da ih gleda iznova. Svest o tome da
tokom dugogodišnjeg perioda u kojem je bio ministar nikada nije izgubio
prisebnost zbog neočekivanog ili trik pitanja nekog novinara, za njega je
predstavljala izvor stalnog zadovoljstva. Sa osećanjem neskrivenog prezira i
dalje se prisećao kako su televizijski novinari izazivali paniku kod mnogih
njegovih kolega. Suviše često mnogi bi počeli da mucaju i upetljavaju se u
protivrečnosti iz kojih nikada ne bi uspeli da se ispetljaju. Međutim, to se
njemu nikada nije desilo. Bio je čovek kog niko nije mogao da uhvati u
zamku. Novinari nikada nisu uspeli da ga pobede. Nikada nisu ni otkrili
njegovu tajnu.

14
 Uključio je televizor u devet sati kako bi video uvodni pregled vesti.
Potom je isključio ton, uzeo telefon i pozvao majku. Dobila ga je dok je još
bila veoma mlada. Sada je imala devedeset četiri godine, bila bistre pameti i
pucala od neistrošene energije. Živela je sama u velikom stanu u centru
Stokholma. Svakog puta kada bi podigao slušalicu i okrenuo broj, nadao bi
se da se neće javiti. Pošto je i sam imao preko sedamdeset godina, počeo
je da se plaši da će ga nadživeti. Ništa nije više želeo od njene smrti. Onda
bi ostao sam. Ne bi morao da je zove i ubrzo bi i zaboravio kako je
izgledala.
Telefon je zvonio. Posmatrao je spikera koji je čitao vesti bez tona dok
je čekao. Nakon četvrte zvonjave, ponada se da je konačno umrla. Onda
začu njen glas. Umekšao bi glas kad bi razgovarao sa njom. Upita je za
zdravlje i šta je radila tog dana. Kada je već morao da se pomiri sa tim da
je i dalje živa, želeo je da skrati priču što je to više bilo moguće.
Završi razgovor i dalje držeći slušalicu u ruci.
„Nikada neće umreti“, pomisli.
„Neće umreti ako je ja ne ubijem.“
Ostade da sedi u tihoj sobi. Jedino što se čulo bili su huk mora i zvuk
mopeda koji je prolazio negde u blizini. Ustade sa kauča i pođe prema
velikom prozoru na terasi sa pogledom na more. Sumrak je bio prelep i
budio je emocije. Obala ispod njegovog velikog placa bila je pusta. Ljudi
su pred televizorom, pomisli. Nekada su tako sedeli i gledali me kako
hvatam za gušu voditelje vesti. Bio sam tada ministar pravde. Trebalo je da
postanem i premijer. Međutim, to se nije desilo.
Navuče masivne zavese obrativši posebnu pažnju da slučajno ne ostane
neki nepokriveni deo. Iako je pokušavao da vodi što anonimniji život u toj
kući koja se nalazila odmah istočno od Istada, dešavalo se da bude pod
prismotrom radoznalaca. Uprkos tome što je prošlo dvadeset pet godina
od njegovog odlaska sa funkcije, i dalje nije bio potpuno zaboravljen.
Ode do kuhinje i sipa kafu iz termosa u šolju. Kupio ga je za vreme
zvanične posete Italiji krajem šezdesetih godina. Nejasno se prisećao da su
razlog posete bile pojačane mere za sprečavanje širenja terorizma u Evropi.
Svuda po kući nalazile su se stvari koje su ga podsećale na život kojim je
nekada živeo. Cesto je razmišljao da će sve baciti. Na kraju mu se sam taj

15
napor da to uradi činio besmislenim.
Vrati se na kauč sa šoljom kafe. Isključi televizor daljinskim
upravljačem. Ostade da sedi u mraku razmišljajući o proteklom danu. Pre
podne ga je posetila jedna novinarka iz jednog od najvećih časopisa, koji je
imao seriju reportaža o poznatima i njihovom životu u penziji. Nije uspeo do
kraja da razjasni zašto je odlučila da dođe baš kod njega. Povela je i
fotografa koji ga je slikao i na obali i unutra u kući. Unapred je odlučio da
će se predstaviti kao stariji čovek koga karakterišu blaga narav i pomirljiv
stav. Pričao je kako je veoma zadovoljan svojim sadašnjim životom. Živeo
je u najvećoj, izolaciji kako bi mogao da meditira, a uz izveštačenu
sramežljivost izletelo mu je da je razmišljao o tome da možda napiše svoje
memoare. Novinarka, kojoj je bilo četrdesetak godina; bila je
impresionirana i puna poniznog poštovanja. Potom je i nju i fotografa
otpratio do kola i mahnuo im kada su otišli.
Zadovoljno je konstatovao da je za vreme celog intervjua izbegao da
kaže ijednu istinitu reč. Bila je to još jedna od retkih stvari koje su ga i dalje
zanimale. Da obmane, a da ne bude otkriven. Da širi privid i iluzije. Nakon
dugogodišnjeg bavljenja politikom uvideo je da na kraju svega ostane laž.
Istina maskirana u laž, ili laž uvijena u istinu.
Lagano je ispijao kafu. Osećanje zadovoljstva postade sve jače.
Najviše su mu prijale večeri i noći. Tada bi se misli o onome što je bilo
nekada i što je nepovratno izgubljeno povlačile. Ipak, ono najvažnije niko
nije mogao da mu oduzme. Najveću tajnu, onu koju osim njega nije znao
niko.
Ponekad bi o sebi mislio kao u odrazu u ogledalu, koje je istovremeno i
konkavno i konveksno. Kao čovek, posedovao je istu dvosmislenost. Niko
nije video ništa osim onog što je spolja, veštog pravnika, poštovanog
ministra pravde, penzionera blage naravi koji je šetao skonskom obalom.
Niko nije posumnjao da je on sopstveni dvojnik. Pozdravljao je kraljeve i
predsednike, klanjajući im se sa osmehom, ali u sebi misleći kad biste samo
znali ko sam u stvari i šta mislim o vama. Kada je stajao pred kamerama, tu
misao kad biste samo znali ko sam i šta mislim o vama uvek bi stavljao sebi
na prvo mesto u svesti. Međutim, niko nikada nije otkrio njegovu tajnu: da
je mrzeo i prezirao stranku koju je zastupao, stavove koje je branio, većinu

16
ljudi koje je sretao. Ta tajna ostaće skrivena do njegove smrti. Prozreo je
svet, shvatio svu njegovu krhkost i uvideo besmisao života. Za to, međutim,
niko nije znao i tako će i ostati.
Oseti kako zadovoljstvo zbog onog što ga je očekivalo sve više raste.
Sutra uveče, nešto posle devet sati, doći će mu prijatelji u crnom
mercedesu sa zatamnjenim staklima. Dovešće auto direktno u njegovu
garažu, dok će ih on čekati u dnevnoj sobi, sa navučenim zavesama, baš
kao sada. Primetio je da je, čim je počeo da mašta o izgledu devojke koju
je tada trebalo da mu dovedu, iščekivanje istog momenta počelo da raste.
Obavestio ih je da je u poslednje vreme bilo previše plavuša. Neke od njih
su još i bile prestare, preko dvadeset godina. Sada je poželeo neku mladu,
po mogućstvu meleskinju. Prijatelji će čekati u podrumu, gde je odneo
jedan televizor, dok će on devojku povesti u svoju spavaću sobu. Do
svitanja će otići, a on će već početi da mašta o devojci koju će mu dovesti
sledeće nedelje. Misao 0 sutrasnjem danu toliko ga je uzbudila da je ustao
sa kauča i otišao u radnu sobu. Pre nego što je upalio svetio, navukao je
zavese. Na trenutak mu se učini da se dole na obali nazire senka nekog
čoveka. Skinuo je naočari i začkiljio. Dešavalo se da se noćni šetači
ponekad zadržavaju ispod njegovog placa. U nekoliko navrata morao je da
pozove policiju u Istadu i žali se na mlade koji pale vatru na obali i prave
buku. Imao je dobar odnos sa istadskom policijom. Dolazili bi odmah po
pozivu i odvodili one koji ga uznemiravaju. Cesto je razmišljao o tome da
nikada nije mogao da zamisli kakva će sve znanja i poznanstva steći radeći
kao ministar pravde. Ne samo da je naučio da razume poseban mentalitet
koji vlada u švedskoj policiji već je i sistematski sticao prijatelje na
strateškim pozicijama u okviru švedske pravne mašinerije. Međutim,
jednako važna su bila i poznanstva koja je stekao u svetu kriminala.
Postojali su inteligentni kriminalci, kako oni koji rade samostalno, tako i
vode velikih kriminalnih kartela, koje je učinio svojim prijateljima. Iako se
mnogo toga promenilo u poslednjih dvadeset pet godina otkad je napustio
funkciju, njegovi stari poznanici i dalje su mu pružali mnogo radosti. Kao i
oni prijatelji koji bi se pobrinuli da ga svake nedelje poseti po jedna
devojka odgovarajućih godina.
Senka koju je video na obali bila je samo priviđenje. Popravi zavese i

17
zaključa jedan od ormarića u radnom stolu koji je nasledio od oca,
profesora prava od koga su svi strepeli. Izvuče jedan skupoceni i lepo
ukrašeni album i otvori ga ispred sebe na pisaćem stolu. Polako, gotovo
religiozno prelistavajući, pregleda čitavu svoju zbirku pornografskih slika iz
najranijih godina umetnosti fotografije. Njegova najstarija slika bila je
raritet, dagerotipijaiz 1855. Godine koju je jednom prilikom kupio u Parizu.
Slika je predstavljala neku nagu ženu koja u naručju drži psa. Njegova
zbirka bila je čuvena među ekskluzivnom grupom muškaraca njegovih
interesovanja, neznanom ostatku sveta. Od njegove Lekadreove zbirke iz
devedesetih godina XIX veka značajnija je bila samo ona čiji je vlasnik stari
čelični magnat iz rurske oblasti. Polako je prelistavao plastificirane stranice
albuma. Najduže se zadržavao na onim stranicama gde su modeli bili veoma
mladi i gde se po njihovim očima moglo videti da su pod uticajem droga.
Cesto se kajao što se i sam nije ranije posvetio fotografisanju. Da je to
uradio, danas bi mogao posedovati jedinstvenu zbirku.
Kada je prelistao čitav album, ponovo ga je zaključao u radni sto. Od
svojih prijatelja dobio je obećanje da će posle njegove smrti ponuditi slike
jednom antikvaru iz Pariza, koji se specijalizovao za takve prodajne
projekte. Sav novac će kasnije pripasti fondaciji za mlade pravnike koju je
već osnovao, ali koja će biti predstavljena tek posle njegove smrti.
Ugasi lampu na radnom stolu i ostade da sedi u mračnoj sobi. Huk
mora bio je veoma tih. Ponovo mu se učini da negde u blizini čuje zvuk
mopeda. I dalje mu je bilo teško da zamisli svoju smrt, iako je imao više od
sedamdeset godina. Dva puta je na putovanjima po SAD anonimno
izdejstvovao da prisustvuje pogubljenjima. Prvi put u pitanju je bila
električna stolica, a drugi put, već tada sve reda gasna komora. Prizor
oduzimanja ljudskih života za njega je bio čudesno radostan doživljaj. Ipak,
sopstvenu smrt nije mogao da zamisli. Napusti radnu sobu i naspe čašicu
likera iz bara u dnevnoj sobi. Već se približavala ponoć. Jedino što mu je
preostalo pre nego što ode u krevet bila je kratka šetnja do mora. U
predsoblju navuče jaknu, nazu par ofucanih klompi i napusti kuću.
Napolju je bilo bez vetra. Kuća mu je bila toliko izolovana da nije
mogao da vidi svetlost ni kod jednog od komšija. Automobili na putu
prema Koseberji tutnjali su u daljini. Pratio je stazu koja je kroz dvorište

18
vodila naniže ka zaključanoj kapiji, koja mu je omogućavala izlaz na more.
Iznervirano shvati da sijalica na stubu pored kapije ne radi. Obala ga je
iščekivala. Poče da traži ključeve i otključa kapiju. Kratkim putem dođe do
obale i stade tačno pored vode. More je bilo mirno. Daleko na horizontu
video je svetlost jednog broda koji je krenuo ka zapadu. Otkopča šlic i
poče Ja mokri u vodu istovremeno nastavljajući da mašta o sutrašnjoj
poseti.
Iako ništa nije čuo, iznenada oseti da mu je neko iza leđa. Ukoči se
osetivši kako ga je savladao strah. Potom se naglo okrenu.
Čovek koji je stajao pred njim ličio je na zver. Osim kratkih pantalona,
na sebi nije imao ništa. U trenutnom, histeričnom užasu pogleda u njegovo
lice. Nije mogao da odluči da li je unakaženo, ili skriveno iza maske. U
jednoj ruci držao je sekiru. Zbunjeno pomisli da je ruka u kojoj je drška
sekire veoma sitna i da ga čovek podseća na patuljka.
Potom vrisnu i poče da beži, vraćajući se nagore prema dvorišnoj
kapiji.
Umro je u istom trenutku kad mu je oštrica sekire rasekla kičmu na dva
dela, odmah ispod ramena. Nije ni osetio kada se taj čovek, ili možda zver,
spustio na kolena i napravio mu prorez na čelu, da bi mu kasnije jednim
jedinim snažnim trzajem otkinuo veliki deo kose i kože sa temena.
Ponoć tek što je prošla.
Bio je utorak, 21. jun.
Negde u blizini neko je upalio usamljeni moped. Odmah potom, zvuk
motora je nestao u daljini.
Sve je ponovo postalo veoma tiho.

19
 2.

Oko dvanaest sati 21. juna, Kurt Valander izađe iz policijske stanice u
Istadu. Kako niko ne bi primetio da je otišao, napustio je svoje radno
mesto kroz garažni ulaz. Potom je seo u svoj automobil i odvezao se do
pristaništa. Dan je bio topao, pa je ostavio sako na stolici pored radnog
stola. Za one koji su ga poslednjih sati tražili, to bi bio znak da bi uprkos
svemu i dalje morao da bude u zgradi. Parkirao se kod pozorišta. Izašao je
do mola i seo na klupu do barake Službe spasavanja obojene u crveno. Sa
sobom je poneo jedan od svojih notesa. Kad je hteo da počne da piše,
shvatio je da je da nema olovku. Prva ljutita impulsivna reakcija bila mu je
da baci notes u marinu i zaboravi sve. Onda shvati da je to nemoguće.
Njegove kolege mu ne bi oprostile.
Oni su ti koji su ga, uprkos njegovom protestovanju, izabrali da drži
govor u njihovo ime, kada je u tri sata trebalo da se zahvale Bjerku koji je
istog dana odlazio sa mesta šefa policije u Istadu.
Valander nikada ranije nije držao govor. Najbliže tome bile su
bezbrojne konferencije za štampu koje je morao da drži u vezi sa istragama
raznih zločina.
Ali kako se zahvaliti šefu koji odlazi sa funkcije? Na čemu mu se
zapravo zahvaliti? Da li je uopšte trebalo da mu budu zahvalni zbog nečega?
Valander bi najradije od svega želeo da govori o svom nemiru i panici zbog
obimne, naizgled neplanske reorganizacije i smanjenja, koji su u sve većoj
meri pogađali policiju.
Otišao je iz stanice da bi na miru mogao da razmisli o onome što će
reći.
Sinoć je do duboko u noć sedeo za kuhinjskim stolom bez ikakvog
rešenja. Međutim, sada je morao to da učini. Okupiće se za manje od tri
sata i predati svoj poklon Bjerku, koji će dan kasnije početi da radi u
Malmeu kao šef okružnog odeljenja za pitanja stranih državljana. Ustade sa
klupe i krenu molom do kafića u luci. Ribarski čamci ljuljuškali su se u
svojim sidrištima. Dekoncentrisano se priseti da je jednom prilikom pre
sedam godina prisustvovao vađenju leša iz te marine. Ali, potisnu odmah tu

20
sliku iz sećanja. Govor koji će držati za Bjerka trenutno je bio važniji. Jedna
od konobarica pozajmi mu olovku. Sede sa šoljom kafe za jedan sto u bašti
i natera se da napiše par reči za Bjerka. Do jedan sat uspeo je da skrpi
pola stranice. Smrknuto pogleda rezultat svog rada. Ipak, znao je da nije
mogao bolje. Pozva konobaricu koja mu nasu još kafe.
„Izgleda da ćemo ove godine pričekati na leto“, reče Valander.
„Možda neće ni doći“, odvrati konobarica.
Izuzimajući taj govor za Bjerka koji mu nikako nije polazio za rukom,
Valander je bio dobro raspoložen. Nekoliko nedelja kasnije otići će na
godišnji odmor. Mogao je da se raduje mnogo čemu. Zima je bila duga i
naporna. Osećao je da mu je odmor zaista preko potreban.
Okupili su se u tri sata u trpezariji stanice, a Valander je održao svoj
govor za Bjerka. Svedberj mu je potom na poklon predao tek kupljeni
blinker, a An-Brit Heglund mu je dala cveće. Valander je uspeo da ispuni
svoj oskudni govor tako što je u trenutku inspiracije prepričao neke od
svojih zajedničkih dogodovština sa Bjerkom. Izazvao je pravo veselje kada
se prisetio kako su obojica jednom upali u septičku jamu kada se srušila
jedna građevinska skela. Potom su pili kafu i jeli tortu. U svom govoru
zahvalnosti, Bjerk je svojoj naslednici poželeo sreću. Zvala se Lisa
Holgešon i dolazila iz jednog od većih policijskih okruga u Smolandu.
Dužnost će početi da vrši posle leta. Do daljeg će vršilac dužnosti načelnika
istadske policije biti Hanson.
Kada je slavlje prošlo i Valander se vratio u svoju kancelariju, na
njegova odškrinuta vrata pokucao je Martinson: „Lep govor“, reče.
„Nisam znao da umeš takve stvari.“
,,Ni ne umem“, odgovori Valander.
„Govor nije bio nikakav. I ti to znaš baš kao i ja.“
Martinson pažljivo sede u Valanderovu stolicu za posetioce.
„Pitam se kako će biti sad kad imamo načelnicu“, reče.
„Zašto ne bi bilo dobro?“, odgovori Valander.
„Bolje bi ti bilo da se brineš kako će biti sa svim smanjenjima.“
„Baš zato sam i došao“, reče Martinson.
„Priča se da će ukinuti ljudstvo u Istadu u noćima između subote i
nedelje i nedelje i ponedeljka.“

21
 Valander je posmatrao Martinsona u neverici.
„Naravno da tako neće moći“, reče. ,,Ko će onda čuvati ljude koje
eventualno budemo imali u pritvoru?“
„Priča se da će taj zadatak ponuditi privatnim firmama za
obezbeđenje.“
„Firmama za obezbeđenje?“
„Tako sam čuo.“
Valander odmahnu glavom. Martinson ustade.
„Mislio sam da bi to trebalo da znaš“, reče.
„Shvataš li šta se dešava sa policijom?“
„Ne“, reče Valander.
„I to treba da shvatiš kao iskren i iscrpan odgovor.“
Martinson se zadrža u kancelariji.
,,Je 1’ ima još nešto?“
Martinson izvadi papirić iz džepa.
„Kao što znaš, započeli smo svetsko prvenstvo u fudbalu remijem sa
Kamerunom 2:2. Ti si tipovao da će biti 5:0 za Kamerun. Time si završio na
poslednjem mestu.“
„Kako možeš da budeš na poslednjem mestu? Ili pogodiš, ili ne, zar
ne?
„Vodimo statistiku koja pokazuje kakvi smo u odnosu jedni na druge.“
„Pobogu! Čemu sve to?“
„Jedan od uniformisanih policajaca je jedini tipovao da će biti 2:2“, reče
Martinson zanemarivši Valanderovo pitanje.
„Sad idemo na sledeću utakmicu, Švedska protiv Rusije.“
Valandera uopšte nije zanimao fudbal. Sa druge strane, nekoliko puta
je išao na utakmice rukometnog kluba iz Istada, koji je periodično bio
među najboljima u Švedskoj. U poslednje vreme, ipak nije mogao a da ne
vidi da je čitava nacija usredsredila svoju celokupnu pažnju na jednu jedinu
stvar. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije mogao da uključi televizor ili otvori
novine a da se ne susretne sa beskrajnim nagađanjima o tome kako će
švedski tim proći. Istovremeno, uvideo je da bi nerado propustio interno
takmičenje policije u tipovanju. To bi se moglo shvatiti kao arogancija.
„Koliko para?“

22
 „Sto kruna. Isto kao i prošli put.“
Pruži novčanicu Martinsonu, koji ga štiklira na listi.
„Treba, znači, da tipujem koji će biti rezultat?“
„Švedska protiv Rusije. Koliko će biti?“
„4:4“, reče Valander.
,,U fudbalu se vrlo retko postiže toliko golova“, reče Martinson
iznenađeno. Ovo je pre hokejaški rezultat.“
„Neka bude, onda, 3:1 za Rusiju“, reče Valander. ,Je l’ može tako?“
Martinson zabeleži.
„Možda možemo odmah i utakmicu sa Brazilom“, nastavi Martinson.
„3:0 za Brazil“, odgovori Valander brzo.
„Nemaš baš neka velika očekivanja od Sveske“, reče Martinson.
,,U svakom slučaju ne kad je u pitanju fudbal“, odgovori Valander
pružajući mu još jednu novčanicu od sto kruna.
Kada se Martinson udaljio, Valander je razmišljao o onome što je čuo.
Onda iznervirano odbaci misli. Kad dođe vreme, znaće šta je istina a šta ne.
Bilo je pet sati. Valander uze registrator sa istražnim materijalom u vezi sa
organizovanim izvozom ukradenih automobila istočnim zemljama. Bavio se
ovom istragom već nekoliko meseci. Policija je dosad uspela da otkrije
samo deo od obimnih aktivnosti. Uvideo je da će ga ova istraga progoniti
još mnogo meseci. Za vreme njegovog odsustva, odgovornost će preuzeti
Svedberj. Imao je jak predosećaj da će se veoma malo toga dogoditi za
vreme njegovog odsustva.
An-Brit Heglund pokuca na vrata i ude. Na glavi je imala crni bejzbol
kačket.
„Kako izgledam?“, upita.
„Kao turista.“, odgovori Valander.
„Ovako će izgledati nove policijske kape“, reče.
„Zamisli da iznad šilta piše Policija. Videla sam slike.“
„Tako nešto nikad neću staviti na glavu“, reče Valander.
„Možda bi trebalo da smo srećni što više ne radimo u uniformi.“
„Možda ćemo jednog dana shvatiti da je Bjerk bio savršen načelnik“,
reče ona.
„Mislim da je ono što si rekao bilo divno.“

23
 „Znam da mi je govor bio loš“, odgovori Valander primećujući da se
iznervirao.
„Ali odgovornost je vaša, jer ste loše procenili da treba da izaberete
mene“.
An-Brit Heglund je gledala kroz prozor. Valander pomisli da je za vrlo
kratko vreme uspela da opravda reputaciju koja ju je pratila kad je došla u
Istad prethodne godine. Na policijskoj akademiji iskazala je izuzetne
sposobnosti za policijski posao. One su se kasnije samo razvile. Delimično,
mogla bi da popuni onu prazninu koju je Valander osetio nakon Ridberjeve
smrti pre nekoliko godina. Ridberj je bio policajac koji je Valandera naučio
većini stvari koje je znao. Ponekad bi pomišljao da je sada na njemu
odgovornost da na isti način bude mentor An-Brit.
„Šta je sa automobilima?“, upita ona.
„Kradu se“, odgovori Valander.
„Izgleda da je ova organizacija neverovatno razgranata.“
„Hoćemo li uspeti da ih raskrinkamo?“, upita.
„Razbićemo ih“, odgovori Valander.
„Pre ili kasnije. Nastupiće praznina koja će trajati nekoliko meseci.
Onda će sve krenuti ponovo.“
„Zar tome nema kraja?“
„Nema. Istad se nalazi tu gde se nalazi. Dvesta kilometara odavde, sa
druge strane mora, postoje ljudi koji žele ono što imamo. Jedini problem je
u tome što nemaju pare to da plate.“
„Pitam se samo koliko li se krijumčarene robe izveze svakim
trajektom“, reče ona zamišljeno.
„Možda je najbolje da ne znamo“, odgovori Valander.
Zajedno su otišli po kafu. Već iste nedelje An-Brit Heglund je trebalo
da bude na godišnjem odmoru. Provešće ga u Istadu, kako je Valander
shvatio, jer joj se muž, koji je putujući monter, sa celim svetom kao poljem
rada, trenutno nalazio u Saudijskoj Arabiji.
,A šta ćeš ti da radiš?“, upita kada su počeli da razgovaraju o
nastupajućim odmorima.
„Idem u Skagen“, reče Valander.
,,Sa onom ženom iz Rige?“, upita An-Brit Heglund sa smeškom.

24
Valander se namršti, iznenađen.
„Otkud ti znaš za nju?“
„Svi znaju“, odgovori ona.
„Nisi znao? Mogli bismo možda da kažemo da je to rezultat stalne
interne istrage među nama policajcima.“
Valander je bio iskreno iznenađen. Nikome nije rekao za Baibu, koju je
upoznao nekoliko godina ranije, kad je radio na nekom slučaju. Bila je
udovica jednog ubijenog letonskog policajca. Pre nešto manje od pola
godine bila je u Istadu za Božić.
Za Uskrs joj je Valander bio u poseti u Rigi. Međutim, nikome nije
pričao o njoj. Nikada je nije upoznao ni sa jednim kolegom. Sada se
odjednom zapita zbog čega to nije uradio. Iako je njihova veza još uvek
bila krhka, Baiba ga je izvukla iz melanholije kojom mu je život bio prožet
nakon razvoda od Mone.
,,Da“, reče on.
„Ići ćemo zajedno u Dansku. A onda ću ostatak leta posvetiti svom
ocu.“
,A Linda?“
„Zvala je pre nedelju dana i rekla da hoće da studira pozorišnu
umetnost u Visbiju.“
„Zar nije rekla da hoće da bude tapetar?“
,,I ja sam tako mislio. Međutim, sada je smislila kako hoće da napravi
neku pozorišnu predstavu sa jednom drugaricom.“
„Pa zar to ne zvuči super?“ Valander neodlučno klimnu glavom.
„Nadam se da će doći ovamo u julu“, reče.
„Nisam je odavno video.“ Rastali su se pred njegovim vratima.
„Navrati do mene ovog leta“, reče. ,,Sa ili bez te žene iz Rige. Sa
ćerkom, ili bez nje.“
„Zove se Baiba“, reče Valander.
Potom joj obeća da će oboje doći da je posete.
Nakon razgovora sa An-Brit, više od sat vremena proveo je nad
papirima koji su mu se nalazili na stolu. Uzalud je dvaput zvao policiju u
Geteborgu, pokušavajući da stupi u kontakt sa jednim inspektorom, koji je
sa svoje strane radio na istom slučaju. U petnaest do šest, zaklopio je

25
registrator sa papirima i ustao. Odlučio je da večera u restoranu. Pritisnuo
je stomak i primetio da i dalje slabi. Baiba se žalila da je suviše debeo.
Nakon toga, više mu nije bilo teško da jede manje. Nekoliko puta se čak
naterao da obuče trenerku i ode na trčanje, mada je smatrao da je to
dosadno.
Obuče jaknu i odluči se da napiše pismo Baibi iste večeri. Samo što je
hteo da izađe iz kancelarije, zazvoni telefon. Na trenutak pomisli da se ne
javi. Potom se vrati do radnog stola i podiže slušalicu.
Na vezi je bio Martinson.
„Dobar ti je bio govor“, reče Martinson.
„Izgleda da si baš iskreno ganuo Bjerka.“
,,To si već kazao“, reče Valander.
„Šta želiš? Pošao sam kući.“
„Upravo sam imao pomalo neobičan telefonski razgovor“, reče
Martinson.
„Hteo sam da se konsultujem s tobom.“ Valander je nestrpljivo
iščekivao nastavak.
„Zvao je neki zemljoradnik sa jednog imanja u blizini Mašvinsholma.
Tvrdio je da je u njegovom polju uljane repice neka žena koja se čudno
ponaša.“
,Je li to sve?“
,,Da.“
„Žena koja se čudno ponaša u polju uljane repice? Šta je radila?“
„Ako sam ga dobro razumeo, nije ništa radila. Ono što je čudno jeste
to što se uopšte tamo i nalazila.“
Valander nije morao dvaput da razmisli pre nego što je odgovorio.
„Pošalji jednu redarsku patrolu. Sigurno je nešto za njih.“
„Problem je što su izgleda svi trenutno zauzeti. Desile su se dve
saobraćajne nesreče skoro istovremeno. Jedna na ulazu za Svarte, a druga
ispred ‘Kontinentala’.“
„Da li su teške?“
„Nema težih povreda. Ali, očigledno je frka.“
,,Pa, zar ne mogu da svrate do Mašvinholma kad budu imali vremena?“
„Zemljoradnik je zvučao uznemireno. Ne znam kako bolje da ti

26
objasnim. Da ne moram da idem da pokupim decu, otišao bih sam.“
„Mogu ja“, reče Valander.
„Vidimo se u hodniku da mi daš ime i objasniš mi kako da stignem
donde.“
Nekoliko minuta kasnije, Valander je napustio stanicu u kolima.
Skrenuo je levo i na kružnom toku savio prema Malmeu. Na suvozačko
sedište stavio je ceduljicu koju mu je napisao Martinson. Zemljoradnik se
zvao Salomonson i Valander je poznavao put kojim je trebalo da vozi.
Kada je stigao do autoputa E65, spustio je staklo. Žuta polja uljane repice
talasala su se sa obe strane puta. Nije mogao da se seti kada se poslednji
put osećao tako dobro. Ubacio je kasetu sa „Figarovom ženidbom“ na
kojoj je Barbara Hendriks pevala ulogu Suzane i razmišljao o Baibi sa
kojom će se uskoro videti u Kopenhagenu. Stigavši do skretanja za
Mašvinsholm, savio je levo, prošao zamak i kraljevsku crkvu i ponovo
savio levo prema putiću koji je vodio direktno među njive. U daljini se
naziralo more.
Salomonova kuća bila je stara, očuvana izdužena skonska kuća.
Valander izađe iz auta i osvrnu se oko sebe. Gde god bi pogledao,
prostirala su se žuta polja uljane repice. U tom trenutku se otvoriše i vrata
kuće. Čovek koji je stajao na stepeništu bio je veoma star. U ruci je držao
dvogled. Valander pomisli da je sigurno sve umislio. Suviše često se
dešavalo da usamljeni starci sa sela pozivaju policiju podstaknuti svojom
maštom.
„Kurt Valander iz istadske policije“, predstavi se.
Muškarac na stepeništu bio je neobrijan, a na nogama je imao nazuvene
iscepane klompe.
„Edvin Salomonson“, reče on pružajući svoju mršavu ruku.
„Ispričajte mi Ita se to dogodilo“, reče Valander.
Čovek uperi prst ka njivi sa uljanom repicom koja se nalazila sa desne
strane u odnosu na kuću.
„Primetio sam je jutros“, otpoče.
„Budim se rano. Već u pet sati je bila tamo. Prvo sam pomislio da je u
pitanju srna. Onda sam dvogledom video da je žena.“
„Šta je radila?“, upita Valander.

27
 „Stajala je tamo.“
„Samo to?“
„Stajala je i zurila.“
,,U šta je zurila?“
„Kako bih ja to mogao da znam?“
Valander uzdahnu u sebi. Starac je verovatno video srnu. Onda je
mašta prevagnula.
,,Ne znate ko je ona?“, upita.
„Nikada je ranije nisam video“, odgovori. ,,Da znam ko je, valjda ne
bih pozvao policiju?“
Valander klimnu glavom.
„Prvi put ste je videli rano jutros“, nastavi on.
„Međutim pozvali ste policiju tek kasno po podne?“
„Nisam želeo da smetam bez potrebe“, odgovori čovek skromno.
„Pretpostavljam da policija ima mnogo obaveza.“
„Videli ste je dvogledom“, reče Valander.
„Nalazila se u njivi sa uljanom repicom i nikada je ranije niste videli. Šta
ste onda uradili?“
„Obukao sam se i izašao da joj kažem da se skloni. Izgaziće mi uljanu
repicu.“
„Šta se onda dogodilo?“
„Otrčala je.“
„Otrčala?“
„Sakrila se u uljanoj repici. Savila se da je ne vidim. Prvo sam pomislio
da je otišla. Onda sam je ponovo video dvogledom. I to se neprekidno
ponavljalo. Na kraju sam odustao i pozvao vas.“
„Kada ste je poslednji put videli?“
„Nešto pre nego što sam pozvao.“
,,I šta je tada radila?“
„Stajala je i zurila.“
Valander baci pogled ka njivi. Video je samo talasanje uljane repice.
„Policajac sa kojim ste razgovarali kaže da ste zvučali uznemireno“,
reče Valander.
„Pa, šta radi ljudsko biće u njivi sa uljanom repicom? Nešto mora da

28
nije u redu.“
Valander pomisli da bi morao da završi razgovor što pre. Sada mu je
bilo potpuno jasno da je starac sve umislio. Odlučio je da će sutradan
kontaktirati sa socijalnom službom.
„Izgleda da ne mogu mnogo da uradim“, reče Valander.
„Sigurno je otišla, što znači da nemate zbog čega da brinete.“
„Uopšte nije otišla“, reče Salomonson.
„Vidim je sada.“
Valander se naglo okrenu. Pratio je Salomonsov kažiprst.
Zena se nalazila pedesetak metara u polju. Valander je video da joj je
kosa veoma tamna. Stajala je u jasnom kontrastu u odnosu na žutu boju
uljane repice.
„Razgovaraću sa njom“, reče Valander.
„Sačekajte me ovde.“
Iz gepeka automobila izvuče par čizama. Potom pode ka polju uljane
repice osećajući koliko je situacija nestvarna. Zena je stajala potpuno
nepomično posmatrajući ga. Kada joj je prišao bliže, video je da nije imala
samo dugu crnu kosu, već joj je i ten bio taman. Zastade kada je došao do
početka njive. Podiže jednu ruku i pokuša da je dozove. I dalje je stajala
potpuno nepomično. Iako je još uvek bila prilično daleko od njega, a
talasanje uljane repice bi joj povremeno zaklanjalo lice, naslućivao je da je
veoma lepa. Uzviknu joj da dođe do njega. Pošto se i pored svega nije
pomerila, načini prvi korak prema njoj. Istog momenta ona nestade. Sve se
desilo tako naglo da ga podseti na bojažljivu životinju. Istovremeno primeti
da se iznervirao. Nastavi da hoda kroz uljanu repicu, gledajući unaokolo.
Kada ju je ponovo spazio, kretala se ka istočnom uglu polja. Kako mu ne
bi umakla opet, potrča. Kretala se veoma brzo, pa je primetio da se
zadihao. Kada joj se približio na nekih dvadesetak metara, nalazili su se
usred polja. Pozva je da stane.
„Policija!“, zaurla. ,,Ne mrdaj!“
Pođe ka njoj. Potom stade u mestu. Sye se sada dešavalo veoma brzo.
Ona iznenada podiže plastični kaništar iznad glave i poče da sipa bezbojnu
tečnost preko kose, lica i tela. Valander na brzinu pomisli da ga je sigurno
nosila sa sobom sve vreme. Sada takođe shvati da je vrlo uplašena. Oči su

29
joj bile razrogačene i neprekidno je gledala u njega.
„Policija!“, uzviknu ponovo.
„Hoću samo da razgovaram sa tobom.“
U istom trenutku ga zapahnu miris benzina. U ruci joj se iznenada pojavi
plamteći upaljač koji prisloni na kosu. Valander kriknu u trenutku kad
devojka planu poput baklje. Skamenjeno je posmatrao kako se devojka
tetura po polju uljane repice dok joj je plamen pržio i goreo telo. Valander
je mogao da čuje da i sam vrišti. Međutim žena u plamenu nije puštala ni
glasa. Kasnije nije mogao da se seti da li je uopšte čuo njene krike.
Kada je pokušao da joj pritrči, celo polje uljane repice eksplodiralo je
u plamenu. Odjednom su dim i vatra bili svuda oko njega. Stavio je ruke na
lice i počeo da trči ne znajući na koju stranu. Stigavši do početka njive,
stropošta se u kanal. Okrenuo se i video njene obrise po poslednji put, pre
nego što se srušila i nestala iz njegovog vidokruga. U tom trenutku, ruke su
joj bile širom raširene, kao da je molila za milost pred oružjem koje je bilo
upereno u nju.
Polje uljane repice je gorelo.
Negde iza sebe čuo je Salomonsonove krike.
Podigao se drhtavih nogu.
Onda se okrenuo na drugu stranu i ispovraćao.

30
 3.

Nakon svega Valander će se sećati devojke u plamenu u njivi sa

uljanom repicom onako kako se krajnjim naporom prisećamo dalekog
košmara koji bismo najradije zaboravili. Iako je izgledalo da je cele večeri i
duboko u noć zadržao barem unutrašnji mir, nakon svega nije se sećao
ničeg drugog osim nebitnih detalja. Martinson, Hanson, a naročito An-Brit
Heglund bili su iznenađeni takvom ravnodušnošću. Međutim, oni nisu mogli
da vide kroz zid koji je Valander izgradio pred sobom. U njemu je sve bilo
razoreno kao u kući koja se srušila.
U svoj stan stigao je nešto posle dva sata posle ponoći. I tek tada,
kada je seo na kauč, još uvek u čađavoj odeći i blatnjavim čizmama, zid je
pao. Sipao je sebi čašu viskija, balkonska vrata stajala su otvorena i kroz
njih je ulazila letnja noć. Tada poče da plače poput deteta.
Devojka koja se zapalila takođe je bila dete. Podsetila ga je na njegovu
ćerku Lindu.
Tokom svih godina obavljanja policijskog posla, naučio je da se
pripremi za sve ono što bi ga moglo očekivati na mestu nečije nasilne i
iznenadne smrti. Video je ljude koji su se obesili, gurali cev puške u usta,
razneli se na komade. Nekako je uspevao da pregura ono što bi video i
kasnije sve to potisne. Ipak, to nije bio slučaj kada se radilo o deci ili
mladima. Tada je bio jednako ranjiv kao i na početku svoje policijske
karijere. Pri smrti dece ili mladih umrlih na nasilan ili besmislen način, zaštita
koja je stvorena navikom — pukla bi. To će se takođe nastaviti sve vreme
dok bude radio kao policajac.
Posle padanja zida, iza sebe bi ostavio uvodnu fazu istrage koja je bila
vodena na primeran način. Sa ostacima povraćke koji su mu visili oko usta,
pritrčao je Salomonsonu koji je u neverici posmatrao polje uljane repice u
plamenu, upitavši ga gde mu stoji telefon. Pošto se činilo da Salomonson ne
razume pitanje, ili ga možda čak nije ni čuo, odgurnuo ga je u stranu i
produžio do kuće. Unutrašnjost je odisala oporim mirisom života koji je
vodio zapušteni starac. Telefon je pronašao u predsoblju. Okrenuo je hitnu
službu, a telefonistkinja koja je preuzela poziv, kasnije je tvrdila da je bio

31
savršeno miran kada je opisivao šta se dogodilo i pozvao na punu
mobilizaciju. Plamen iz zapaljene njive prodirao je kroz prozore kao da. su
za osvetljenje te letnje večeri bili zaduženi jaki reflektori. Pozvao je
Martinsona na kuću i prvo razgovarao sa njegovom najstarijom ćerkom, pa
sa suprugom, dok ga nisu pozvali iz dvorišta gde je kosio travu. Onda mu je
u što je kraćim crtama opisao šta se dogodilo i zamolio ga da pozove i
Hansona i An-Brit Heglund. Potom je otišao u kuhinju i pod slavinom
isprao lice. Kada je ponovo izašao u dvorište, Salomonson je ophrvan
neshvatljivim prizorom pred sobom nepomično stajao na istom mestu kao i
ranije. Neki od prvih komšija pristizali.su kolima. Međutim, Valander je
urlao na njih da se drže podalje. Nije im dozvolio ni da dođu blizu
Salomonsona. U daljini je čuo sirene vatrogasnih vozila, koji su uglavnom
bili ti koji stižu prvi. Odmah zatim, pristigla su i dva vozila redarske policije i
jedno vozilo hitne pomoći. Za gašenje je bio zadužen Peter Edler, čovek u
koga je Valander imao najveće poverenje.
„Šta se dešava?“, upitao je.
„Objasniću vam kasnije“, rekao je Valander.
„Ali nemojte da gazite po njivi. Tamo je leš.“
„Kuća nije u opasnosti“, rekao je Edler.
„Ono što možemo da uradimo jeste da sprečimo da se vatra proširi.
Onda se okrenuo ka Salomonsonu i upitao ga koliko su široke staze i kanali
između njiva. U međuvremenu, jedan od bolničara došao je do Valandera.
Znao ga je od ranije, ali nije mogao da mu se seti imena.
„Ima li povređenih?“, upitao je.
Valander je odmahnuo glavom.
„Samo je jedna osoba mrtva“, odgovorio je on.
„Leži u polju uljane repice.“
„Onda su nam potrebna mrtvačka kola“, rekao }e vozač hitne pomoći
razborito.
„Šta se dogodilo?“
Valander nije našao za shodno da odgovori. Umesto toga, okrenuo se
ka Norenu, policajcu koga je najbolje poznavao.
,,U polju je mrtva žena“, rekao je. Dok se vatra ne ugasi, ne možemo
ništa da uradimo, osim da blokiramo područje.“

32
 Noren je klimnuo glavom.
,,Da li je u pitanju nesreća?“, upitao je.
„Čini mi se da najviše liči na samoubistvo“, odgovorio je Valander.
Nekoliko minuta kasnije, otprilike istovremeno sa Martinsonovim
dolaskom, Noren mu je doneo jednu instant kafu. Zurio je u svoju ruku i
zapitao se kako je moguće da se ne trese. Odmah zatim, pristigli su i
Hanson i An-Brit Heglund Hansonovim autom i Valander je ispričao
kolegama šta se desilo.
Svaki put, koristio je isti izraz. Gorela je kao baklja.
„Ovo je užasno“, rekla je An-Brit Heglund.
„Bilo je mnogo gore od toga“, rekao je Valander. ,A ne možeš da
učiniš apsolutno ništa. Nadam se da niko od vas nikada neće morati da
doživi ovo.“
U tišini, posmatrali su kako vatrogasci pokušavaju da spreče širenje
vatre. Poveći broj radoznalaca već se okupio, ali su ih policajci držali na
odstojanju.
„Kako je izgledala?“, upitao je Martinson. ,,Da li si je video izbliza?“
Valander je klimnuo glavom.
„Neko bi trebalo da razgovara sa starcem“, rekao je.
„Zove se Salomonson.“
Hanson je poveo Salomonsona sa sobom do kuhinje. An-Brit Heglund
je razgovarala sa Peterom Edlerom. Vatra je već počela da se stišava.
Kada se vratila, rekla je da će sve biti gotovo za koji minut.
„Uljana repica brzo gori“, rekla je.
„Osim toga, njiva je i vlažna. Juče je padala kiša.“
„Bila je mlada“, rekao je Vaiander.
„Imala je crnu kosu i taman ten. Na sebi je imala žutu vindjaknu. Mislim
da je nosila i farmerke. Ne znam šta je imala na nogama. I bila je uplašena.“
,,Od čega?“, upitao je Martinson.
Valander je razmislio pre nego što odgovorio.
,,Od mene“, odgovori potom.
„Nisam potpuno siguran, ali mislim da se još više uplašila kad sam joj
viknuo da sam policajac i da mora da stane. Naravno da ne znam čega se
još plašila.“

33
 „Znači, razumela je to što si joj rekao?“
,,U svakom slučaju, razumela je reč policajac. U to sam siguran.“ Sve
što je sada ostalo od vatre bio je gust dim.
„Nije bilo još nekog tamo u njivi?“, rekla je An-Brit Heglund.
„Siguran si da je bila sama?“
,,Ne“, rekao je Valander.
„Nisam uopšte siguran. Ali, nisam video nikog drugog osim nje.“
Æutke su razmišljali o onome što je rekao.
,,Ko li je ona?“, razmišljao je Valander.
„Odakle je? Zašto se zapalila? Ako je htela da umre, zašto je odabrala
da muči sebe?“
Hanson se vratio iz kuće u kojoj je razgovarao sa Salomonsonom.
„Trebalo bi da imamo mentol da ga namažemo ispod nosa kao oni u
Americi“, rekao je on.
„Jebo te, kako smrdi tamo unutra. Stari muškarci ne bi trebalo da
nadžive svoje supruge.“
„Zamoli nekog od bolničara da ga pita kako je“, rekao je Valander.
„Mora da je doživeo šok.“
Martinson je otišao da prenese poruku. Peter Edler je skinuo šlem i
stao pored Valandera.
„Sve će uskoro biti završeno“, rekao je.
„Ipak ću ostaviti jedno vozilo noćas.“
„Kada možemo da uđemo u njivu?“, upitao je Valander.
,,Za sat vremena. Dim će se zadržati još neko vreme, ali je zemlja već
počela da se hladi.“
Valander se sa Peterom Edlerom udaljio nekoliko koraka od ostalih.
„Reci mi, kakav prizor mogu da očekujem?“, upitao je on.
„Polila se kantom benzina od pet litara. A pošto je sve oko nje
eksplodiralo, mora da je već ranije sipala još benzina.“
„Neće biti prijatno“, odgovorio je Edler iskreno.
„Nije moguće da je ostalo mnogo od nje.“
Valander nije više ništa rekao. Onda se okrenuo prema Hansonu.
„Kako god posmatrali ovo, znamo da se radi o samoubistvu“, rekao je
Hanson.

34
 „Imamo najboljeg mogućeg svedoka: policajca.“
„Šta je rekao Salomonson?“
„Nikada je ranije nije video dok se nije pojavila tamo u pet sati ujutru.
Nema razloga da ne verujemo da ne govori istinu.“
„Drugim rečima, ne znamo ko je ona“, rekao je Valander. ,,A ne znamo
ni od čega je bežala.“
Hanson ga je iznenađeno pogledao.
„Zašto bi bežala?“, upitao je.
„Plašila se“, rekao je Valander.
„Krila se u polju uljane repice. A kada je došao policajac, izabrala je
da se zapali.“
,,Ne znamo uopšte o čemu je razmišljala“, rekao je Hanson.
„Možda si umislio da se plašila.“
,,Ne“, rekao je Valander.
„Video sam dovoljno straha u životu da znam kako izgleda.“
Prišao im je jedan od bolničara.
„Odvešćemo starca u bolnicu“, rekao je.
„Izgleda da je u prilično lošem stanju.“
Valander je klimnuo glavom.
Odmah zatim stiglo je i vozilo sa forenzičarima. Valander je pokušao da
im pokaže na kojem mestu bi u tom dimu leš trebalo da se nalazi.
„Možda bi trebalo da odeš kući“, rekla je An-Brit Heglund.
„Dosta si video za večeras.“
,,Ne“, odgovorio je Valander.
„Ostaću.“
Bilo je pola devet kada se dim se razišao i Peter Edler dao dozvolu da
mogu da udu u njivu i započnu istragu. Iako je letnje veče bilo svetlo,
Valander je naložio da se donesu reflektori.
„Možda tamo ima još nečega što nije samo mrtva osoba“, rekao je
Valander.
„Pazite gde stajete. Neka se odande sklone svi oni koji apsolutno ne
moraju da budu tamo.“
Onda je pomislio da nipošto ne želi da uradi ono što mora. Najradije bi
otišao i odgovornost prepustio drugima.

35
 Ušao je u njivu sam. Ostali su stajali tamo posmatrajući ga. Užasavao
se onoga što ga je čekalo, plašeći se da će čvor koji je imao u stomaku
pući.
Naišao je pravo na nju. Ruke su joj ostale nepomične, isto onako širom
raširene, u onom pokretu koji je video da pravi pred smrt, okružena
siktanjem plamenova. Kosa i lice, kao i odeća, bili su potpuno izgoreli. Sve
što je ostalo bilo je ugljenisano telo koje je i dalje zračilo strahom i
napuštenošću. Valander se okrenuo i vratio preko nagorele zemlje. Na tren
se uplašio da će se onesvestiti.
Forenzičari su počeli da rade pod jarkom svetlošću reflektora, oko
kojih su već počeli da se okupljaju rojevi noćnih leptira. Hanson je ranije
otvorio Salomonsonov kuhinjski prozor kako bi izvetrio ustajali miris starog
muškarca koji se uvukao u zidove. Izvukli su drvene stolice sa naslonom i
seli oko kuhinjskog stola. Na predlog An-Brit Heglund odlučili su da
svojevoljno skuvaju kafu na Salomonsonovom prastarom šporetu.
„Ima samo tursku kafu“, rekla je nakon pretrage fioka i ormara. ,Je 1’
može ta?“
„Može“, odgovorio je Valander.
„Samo neka bude jaka.“
Pored starih kuhinjskih ormara sa klizećim vratancima, na zidu je visio
jedan starinski sat. Iznenada, Valander je primetio da je stao. Prisetio se da
je nekada ranije i kod Baibe u Rigi video sličan sat, na kojem je takođe
nepomično stajao par kazaljki. Neke stvari zastanu, pomislio je. Kao da su
kazaljke pokušale da odagnaju događaje koji se još nisu desili
zaustavljanjem vremena. Baibin muž pogubljen je jedne hladne noći kod
pristaništa u Rigi. Jedna usamljena devojka pojavljuje se poput
brodolomnika u moru uljane repice i oprašta se od života nanevši sebi
najgori mogući bol kojem se čovek može izložiti.
Pomislio je da se zapalila kao da je sama sebi neprijatelj. Nije želela da
pobegne od njega, policajca koji je mahao rukama.
Želela je da pobegne od sebe.
Tišina za stolom prenula ga je iz misli. Svi su ga gledali čekajući da
preuzme inicijativu. Kroz prozor je u daljini video forenzičare koji su pod
svetlošću reflektora istraživali oko mrtvog tela. Blesnuo je blic fotoaparata,

36
a za njim još jedan.
,,Da li je neko pozvao mrtvačka kola?“, upitao je Hanson iznenada.
Valanderu se učini kao da ga je nekom maljem opalio po bubnim
opnama. Hansonovo potpuno obično i logično pitanje vratilo ga je u
realnost u kojoj najradije ne bi želeo da se nalazi.
Sa unutrašnje strane čela treperile su mu slike smenjujući jedna drugu i
prolazeći mu kroz najranjivije delove mozga. Setio se da se je vozio auto
dok je napolju bilo prelepo švedsko leto. Glas Barbare Hendriks bio je jak
i čist. Potom je ugledao neku devojku kako se bojažljivo krije u dubokom
polju uljane repice poput uznemirene životinje. Katastrofa nailazi niotkuda.
Dešava se nešto što ne bi smelo da se desi.
Mrtvačka kola su krenula da pokupe samo leto.
„Pric zna šta treba da uradi“, rekao je Martinson. Valander se sada
prisetio da se tako zvao vozač hitne pomoći, čega ranije nije mogao da se
seti.
Shvatio je da nešto mora da kaže.
„Šta znamo?“, počeo je nesigurno, kao da mu je svaka reč pružala
otpor.
„Jedan stariji zemljoradnik, koji živi sam i ustaje rano, otkriva
nepoznatu ženu u svom polju uljane repice. Pokuša da je dozove, da je
natera da ode odatle, jer ne želi da mu izgazi usev. Ona se sakriva da bi se
potom opet pojavila i tako više puta. On nas poziva kasno po podne. Ja
dolazim ovde, jer su naše redarske patrole zauzete nekim saobraćajnim
udesima. Meni je, da sada kažem baš onako kako je bilo, teško da ga
shvatim ozbiljno. Odlučujem da odem odande i kontaktiram sa socijalnom
službom, jer Salomonson odaje utisak pogubljenog čoveka. Tada se ta
žena iznenada ponovo pojavljuje u uljanoj repici. Pokušavam da stupim u
kontakt sa njom. Međutim, ona se povlači. Potom podiže jedan plastični
kaništar iznad glave, poliva se benzinom preko celog tela i svoju dušu i telo
pali upaljačem. Ostatak znate. Bila je sama, imala je kaništar benzina,
oduzela je sebi život.“
Naglo je zanemeo, kao da više nije znao šta da kaže. Trenutak kasnije,
nastavio je da priča.
„Ne znamo ko je ona“, rekao je.

37
 „Ne znamo zašto se ubila. U stanju sam da prilično dobro opišem njen
fizički izgled. Ali, to je takođe sve.“
An-Brit Heglund je izvadila ispucale šoljice za kafu iz jednog ormara.
Martinson je izašao u dvorište da mokri. Kada se vratio, Vaiander nastavi
sa nesigurnim izlaganjem onoga što mu je bilo poznato i pokuša da donese
odluku o tome šta dalje da rade.
„Moramo da saznamo ko je ona“, nastavio je on. ,,To nam je naravno
najvažnije. U stvari, to je jedino što se može zahtevati od nas. Moramo da
proverimo sve osobe sa poternica. Zabeležiću opis njenog fizičkog izgleda.
Pošto mislim da je tamnog tena, možda bi već od samog početka trebalo
da stavimo poseban akcenat na kontrolu izbeglica i izbegličkih kampova.
Onda ćemo sačekati da dobijemo i rezultat istrage forenzičara.“
,,U svakom slučaju, znamo da nije počinjen nikakav zločin“, rekao je
Hanson.
„Naš zadatak će, dakle, biti da utvrdimo ko je ona.
„Morala je odnekud da dođe“, rekla je An-Brit Heglund. ,,Da li je
došla pešice? Možda biciklom? Kolima? Odakle joj kanistri sa benzinom?
Ima mnogo pitanja.“
„Zašto baš ovde?“, rekao je Martinson.
„Zašto baš Salomonsonova njiva? Ovo imanje je prilično udaljeno od
glavnih puteva.“
Pitanja su ostala da lebde u vazduhu. Noren je ušao u kuhinju i rekao
da su stigli neki novinari koji žele da znaju šta se desilo. Valander, koji je
osetio da bi trebalo da se mrdne, ustao je sa stolice.
,Ja ću razgovarati sa njima“, rekao je.
„Kaži onako kako jeste“, rekao je Hanson.
„Šta bih inače rekao?“, odvrati Valander iznenađeno.
Izašao je u dvorište i odmah prepoznao to dvoje novinara. Jedna je bila
mlada žena koja je radila za Tstads Alehanda, a drugi je bio stariji
muškarac iz Arbeteta.
„Izgleda kao na snimanju filma“, rekla je žena pokazavši prema
reflektorima u spaljenoj njivi.
„Nije ovo nikakvo snimanje“, rekao je Valander.
Ispričao je šta se dogodilo. Jedna žena je poginula u požaru. Ne postoji

38
sumnja o tome da je počinjeno neko krivično delo. Pošto još uvek nisu
znali ko je ona, do daljeg nije želeo više ništa da kaže.
,,Da li se sme fotografisati?“, upitao je muškarac iz Arbeteta.
„Možete da fotografišete koliko god želite“, odgovorio je Valander.
„Ali, morate odavde. Niko ne sme da ude u njivu.“
Novinari su se zadovoljili time i otišli svojim kolima. Valander je baš
krenuo u kuhinju, kad mu je jedan od forenzičara koji su istraživali po njivi
mahnuo da dođe. Valander mu pode u susret. Pokušao je da ne gleda u
ostatke žene sa raširenim rukama. Čovek koji je krenuo ka njemu bio je
njihov mrzovoljni, ali potvrđeno sposobni tehnički ekspert po imenu Sven
Niberj. Stali su na ivicu prostora koji je pokrivala svetlost reflektora. Slab
vetar sa mora prešao je preko spaljene njive.
„Mislim da smo našli nešto“, rekao je Sven Niberj.
U ruci je držao jednu plastičnu kesicu koju pruži Valanderu. Pomerio se
nekoliko koraka bliže reflektorima. U kesici se nalazila jedna mala zlatna
ogrlica.
„Ima posvetu“, rekao je Sven Niberj.
„Slova D.M.S. Ovo je slika bogorodice.
„Kako to da se ogrlica nije istopila?“, upitao je Valander.
„Vatra u njivi ne proizvodi toplotu koja može da istopi nakit“,
odgovorio je Sven Niberj. Valander je čuo da zvuči umorno.
„To je baš ono što nam je potrebno“, rekao je Valander. ,,Ne znamo
ko je ona, ali sada u svakom slučaju imamo neka slova.“
„Uskoro ćemo biti spremni da je transportujemo odavde“, rekao je
Sven Niberj pokazavši glavom ka tamnim mrtvačkim kolima koja su stajala
kraj njive i čekala.
„Kako izgleda?“, upitao je Valander obazrivo.
Niberj je slegnuo ramenima.
„Zubi nam možda mogu pomoći. Naši patolozi su veoma dobri.
Možemo saznati koliko je imala godina. Pomoću nove genetske tehnike
takođe nam mogu reći da li je rođena ovde i da li su joj roditelji Šveđani ili
je iz neke druge zemlje.“
„Ima kafe u kuhinji“, rekao je Valander.
„Najradije ne bih“, odgovorio je Niberj.

39
 „Želim da završim ovde što pre. Sutra ujutru ćemo pretražiti celu njivu.
Pošto nije počinjen nikakav zločin, može da sačeka do tada.“
Valander se vratio u kuhinju. Odložio je kesicu sa nakitom na sto.
„Sad imamo nešto“, rekao je.
„Ogrlicu sa bogorodičinom slikom. Sa urezanim slovima: D.M.S.
Predlažem da sada pođete kući. Ja ću ostati još malo.“
„Onda ujutru u devet“, rekao je Hanson i ustao.
„Pitam se ko je ona“, rekao je Martinson.
„Mada nije počinjen nikakav zločin, ipak izgleda kao ubistvo. Kao da
je ubila sebe.“ Valander je klimnuo glavom.
„Ubiti sebe i izvršiti samoubistvo nije uvek isto“, rekao je. ,,Da li si to
mislio?“
,,Da“, rekao je Martinson.
„Mada to što ja mislim, naravno ne znači ništa. Leto u Švedskoj je
suviše lepo i suviše kratko da bi se dešavale ovakve stvari.“
Rastali su se u dvorištu. An-Brit Heglund se zadržala još malo.
„Zahvalna sam ti što nisam morala to da vidim“, rekla je.
„Mislim da razumem kako se osećaš.“ Valander nije odgovorio.
„Vidimo se sutra“, rekao je.
Kada su sva kola otišla, seo je na stepenište pred kućom. Reflektori su
svetleli kao nad napuštenom scenom na kojoj se odigravala predstava čiji je
jedini posmatrač bio on.
Počeo je vetar. I dalje su čekali na letnju toplotu. Vazduh je bio
prohladan. Valander je osetio da se smrzava na stepeništu. Osetio je koliko
je intenzivno žudeo za toplotom. Nadao se da će uskoro doći.
Nakon nekog vremena pridigao se, ušao u kuhinju i oprao šoljice za
kafu koje su koristili.

40
 4.

Valander se trgnu u snu. Osetio je kako mu neko kida nogu. Otvorivši

oči shvati da se zaglavio između krajeva i pokvarene konstrukcije kreveta.
Morao je da se okrene na bok da bi se oslobodio. Nakon toga ostade da
leži nepomično. Prvi sunčevi zraci probijali su se kroz nemarno navučene
roletne. Pogleda na sat na stolu pored kreveta. Kazaljke su pokazivale pola
pet. Spavao je tek nekoliko sati i bio je veoma umoran. Ponovo se nalazio
u polju uljane repice. Mislio je da sada može mnogo jasnije da vidi
devojku.
„Nije se plašila mene“, pomisli.
„Nije se krila ni od mene, ni od Salomonsona. U pitanju je bio neki
drugi.“
Ustade i dovuče se do kuhinje. Dok je čekao da kafa bude gotova, uđe
u nepospremljenu dnevnu sobu i proveri telefonsku sekretaricu. Crvena
lampica je svetlucala. Pritisnu dugme za puštanje poruka. Prva koja mu se
obratila bila je njegova sestra Kristina: „Pozovi me. Bilo bi poželjno u roku
od par dana.“ Valander odmah pomisli da to ima veze sa njihovim starim
ocem. Iako se oženio svojom negovateljicom i nije više živeo sam, i dalje je
bio ćudljiv i nepredvidiv. Nakon toga, usledila je šušteća i nejasna poruka
od novina Skonska Dagbladet odakle su ga pitali da li je zainteresovan da
se pretplati. Samo što je hteo da se vrati u kuhinju, kad se začu još jedna
poruka.
„Ovde Baiba. Putujem u Talin na nekoliko dana. Vraćam se u subotu.“
Istog momenta obuze ga užasna ljubomora koju nije bio u stanju da
kontroliše. Zašto ide u Taliril Nije ništa pomenula kad su poslednji put
pričali. Ude u kuhinju, sipa šolju kafe i potom pozva Baibu, mada je znao
da sigurno još uvek spava. Telefon je zvonio, a ona se nije javljala. Pozvao
je još jednom, sa istim ishodom. Nemir postade jači. Teško da je
otputovala za Talin u pet ujutru. Zašto nije kod kuće Ili, ako je kod kuće,
zašto se ne javlja?. Uze šolju kafe, otvori vrata terase sa pogledom na ulicu
Marijagatan i sede na jedinu stolicu za koju je bilo mesta na balkonu.
Ponovo vide devojku koja trči po polju. Na tren mu se učini da podseća na

41
Baibu. Naterao se da pomisli da je njegova ljubomora neosnovana. Nije
čak imao ni pravo na nju, jer su se oboje dogovorili da neće opterećivati
svoju krhku vezu nepotrebnim obećanjima o vernosti. Priseti se kako su za
Badnje veče sedeli do duboko u noć razgovarajući o tome šta zapravo žele
jedno od drugog. Valander je pre toga najviše želeo da se venčaju.
Međutim, kada je pričala o svojoj potrebi za slobodom, odmah se složio sa
njom. Da je ne bi izgubio, bio je spreman da se sa njom složi oko svega.
Iako je još uvek bilo rano jutro, vazduh je bio topao. Nebo je bilo
potpuno vedro. Pio je kafu u laganim gutljajima pokušavajući da ne misli na
devojku koja je umrla spalivši se u žutoj uljanoj repici. Kada je popio kafu,
vratio se u spavaću sobu dugo preturajući po plakaru ne bi li našao čistu
košulju. Pre nego što je otišao u kupatilo, skupio je svu prljavu odeću, koja
je bila rasturena svuda po stanu. Od odeće se nasred parketa u dnevnoj
sobi napravila velika gomila. Trebalo bi da se upiše za termin za pranje veša
već istog dana.
Bilo je šest sati kada je napustio stan i sišao na ulicu. Seo je u auto i
setio se da mora da ode na tehnički pregled najkasnije do kraja juna. Onda
skrenu u ulicu Regementsgatan nastavivši potom ulicom Esterleden. Ne
odlučivši se za to unapred, skrenu ka izlasku iz grada i zaustavi se pored
Novog groblja u ulici Krunholmsvegen. Ostavi auto i lagano se prošeta
između redova niskih nadgrobnih spomenika. S vremena na vreme naišao bi
na ime kog se sećao kao kroz maglu. Videvši godinu rođenja istu kao
svoju, odmah skloni pogled u stranu. Neki momci u plavoj radničkoj
uniformi istovarivali su jednu kosilicu za travu sa prikolice mopeda. Dođe
do spomen-parka i sede na jednu od klupa. Nije bio tu od onog vetrovitog
jesenjeg dana pre četiri godine kada su razasuli Ridberjev pepeo. Tada je
tamo bio i Bjerk, kao i neki Ridberjovi daleki i neznani rođaci. Mnogo puta
je razmišljao o tome da bi trebalo da se vrati ovde. Međutim, to se nikada
nije desilo, sve dosad.
Pomisli da bi bilo jednostavnije da su podigli nadgrobni spomenik. Sa
uklesanim Ridberjevim imenom. Bilo bi to mesto u kojem bih mogao da
koncentrišem svoje sećanje. U ovom gaju, gde struje nevidljivi duhovi
mrtvih, neću ga ponovo pronaći.
Otkrio je da mu je teško da se seti kako je Ridberj izgledao. Umire

42
polako i u meni, pomisli. Uskoro će se i sećanje pretvoriti u prah.
Iznenada ustade, ispunjen nelagodnošću. Devojka u plamenu
neprekidno mu je trčala kroz glavu. Odvezao se do stanice, ušao u
kancelariju i zatvorio vrata. U pola osam natera se da završi rezime u vezi
sa istragom ukradenih kola, koji je trebalo da preda Svedberju. Odloži
registratore na pod da bi mu sto izgledao potpuno čisto.
Podiže podlogu za pisanje da bi video da nije tamo zaboravio neke
ceduljice. Umesto njih, pronađe greb-greb srećku koju je kupio još pre
nekoliko meseci. Ogrebavši brojeve lenjirom shvati da je osvojio dvadeset
pet kruna. Iz hodnika začu Martinsonov glas, a odmah zatim i glas An-Brit
Heglund. Zavali se u stolicu, stavi noge na radni sto i zažmuri. Kada se
probudio, uhvatio ga je grč u listu na nozi. Spavao je najviše deset minuta.
Istog momenta zazvoni telefon. Podiže slušalicu i vide da ga zove Per
Okeson iz tužilaštva. Pozdravili su jedan drugoga i razmenili par reči o
vremenu. Tokom mnogo godina koje su proveli radeći zajedno, postepeno
su razvili nešto što nijedan od njih dvojice nije mogao tačno da opiše, ali za
šta su obojica znali da je prijateljstvo. Cesto se dešavalo da se ne slažu oko
toga da li je bilo razloga za neko hapšenje, ili da je bilo opravdanja za
nečije pritvaranje. Međutim, postojalo je i nešto drugo, neko poverenje
koje je sezalo dublje, čak i ako se skoro nikada nisu družili privatno.
„Čitam u dnevnim novinama o nekoj devojci koja je izgorela na njivi
pored Mašvinsholma“, reče Per Okeson. ,,Da li je to slučaj za mene?“
,,U pitanju je samoubistvo“, odgovori Valander.
„Osim jednog starog zemljoradnika po imenu Salomonson, ja sam
jedini svedok celog događaja.“
„Šta si ti, pobogu, radio tamo?“
„Salomonson me je pozvao. U uobičajenim situacijama poslali bi
redarsku patrolu. Međutim, oni su bili zauzeti.“
„Sigurno nije bilo prijatno videti tu devojku.“
Još gore je od toga. Moramo da se koncentrišemo na to da otkrijemo
ko je ona. Pretpostavljam da su uznemireni ljudi već počeli da zovu našu
centralu i raspituju se za svoje nestale bližnje.“
„Nemaš baš nikakvih sumnji u to da je počinjen zločin?“
Ni sam ne shvatajući zašto, oklevao je sa odgovorom.

43
 ,,Ne“, odgovori potom.
„Samoubistvo ne može biti očiglednije od ovoga.“
,,Ne zvučiš baš ubeđeno?“
„Loše sam spavao noćas. Bio je to kao što si rekao: užasan doživljaj.“
Nastade muk. Valander shvati da je Per Okeson hteo da mu kaže još
nešto.
„Postoji još jedan razlog zašto te zovem“, reče.
„Zamolio bih te da ostane među nama.“
„Obično nisam od onih koji ne umeju da drže jezik za zubima.“
,,Da li se sećaš da sam ti pre nekoliko godina rekao da želim da se
bavim nečim drugačijim? Dok ne bude prekasno, dok ne budem prestar?“
Valander razmisli.
„Sećam se da si pričao o izbeglicama i Ujedinjenim nacijama. Beše
Sudan?“
„Uganda. I dobio sam ponudu koju sam odlučio da prihvatim. Biću na
neplaćenom godinu dana od septembra.“
„Šta ti kaže supruga?“
„Baš te zbog toga i zovem. Da bih dobio moralnu podršku. Još nisam
razgovarao sa njom.“
,,Da li bi i ona trebalo da pođe sa tobom?“
„Ne.“
„Onda se bojim da će biti iznenađena.“
„Imaš li neku dobru ideju kako da joj to predočim?“
„Nažalost nemam. Ali, mislim da si u pravu. Život mora da bude još
nešto, osim stavljanja ljudi u zatvor.“
„Reći ću ti kako se situacija razvija.“
Baš kad su hteli da privedu razgovor kraju, Valander shvati da ima
jedno pitanje.
,,Da li to znači da će te Anet Brolin ponovo zameniti?“
„Sad je na drugoj strani i trenutno radi kao advokat u Stokholmu“*
reče Per Okeson.
„Zar nisi ti, u stvari, bio prilično zagrejan za nju?“
,,Ne“, reče Valander.
„Samo sam se pitao.“

44
 Spusti slušalicu. Svom silinom ga obuze neočekivano osećanje zavisti i
on bi voleo da otputuje u Ugandu i bavi se nečim potpuno drugačijim.
Nema ničeg goreg nego videti kako neko mlad sebi oduzima život poput
baklje natopljene benzinom. Divio se Peru Okesonu što nije dozvolio da mu
želja za odlaskom ostane samo na rečima.
Radost od prethodnog dana se izgubila. Stao je pored prozora i gledao
dole na ulicu. Trava kraj starog vodotornja bila je veoma zelena. Valander
pomisli na prethodnu godinu kada je dugo bio na bolovanju nakon što je
ubio čoveka. Sada se pitao da li se ikada potpuno oslobodio depresije koja
ga je zadesila. I ja bi trebalo da uradim isto što i Per Okeson, pomisli. / za
mene mora da postoji neka Uganda. Za Baibu i mene.
Dugo je stajao kraj prozora. Onda se vrati i pokuša ponovo da dobije
svoju sestru Kristinu. Pokušavao je više puta, ali je stalno dobijao signal da
je zauzeto. Iz fioke izvadi jedan notes. Tokom narednih pola sata pisao je
izveštaj o događajima od prethodne večeri. Onda je pozvao Patologiju u
Malmeu, ne uspevši da stupi u kontakt sa nekim od lekara koji bi mu rekao
nešto o ugljenisanom telu. U pet minuta do devet uzeo je šolju kafe i otišao
u jednu od sala za konferencije. An-Brit Heglund razgovarala je telefonom
dok je Martinson prelistavao neki katalog sa baštenskim alatima. Svedberj
je sedeo na svom uobičajenom mestu i češkao se grafitnom olovkom po
potiljku. Jedan od prozora bio je otvoren. Ušavši u prostoriju, Valander
zastade, imajući osećaj da je situaciju već ranije doživeo. Kao da je
zakoračio u nešto što se već desilo. Martinson podiže pogled sa kataloga i
klimnu glavom. Svedberj promrmlja nešto nerazgovetno, dok se činilo da je
An-Brit Heglund zauzeta nestrpljivim pokušajima da nešto objasni svom
detetu. U prostoriju ude Hanson. U jednoj ruci držao je šolju kafe, u drugoj
plastičnu kesicu sa nakitom koji su forenzičari pronašli u njivi.
„Zar nikad ne spavaš?“, upita Hanson.
Valander primeti da ga je pitanje iznerviralo.
„Zašto pitaš?“
„Jesi li video kako izgledaš?“
„Ostao sam budan do kasno noćas. Spavam onoliko koliko mi treba.“
„To je zbog tih fudbalskih utakmica. Prenose ih usred noći.“
„Ne gledam ih“, reče Valander. Hanson ga pogleda u čudu.

45
 „Zar te ne zanimaju? Mislio sam da su svi gledali?
,,Ne naročito“, prizna Valander.
„Ali shvatio sam da je možda pomalo neuobičajeno. Koliko znam,
načelnik državne policije nije još poslao instrukcije o tome da negledanje
utakmica predstavlja zanemarivanje službene dužnosti.“
„Možda ovo više nikada nećemo doživeti“, reče Hanson snuždeno.
,,A šta to nećemo doživeti?“
,,Pa to da Švedska učestvuje na svetskom prvenstvu. Nadam se samo
da sve neće otići do đavola. Najviše me brine odbrana.“
„Aha“, reče Valander iz kurtoazije. An-Brit Heglund je još uvek
razgovarala telefonom.
„Raveli“, nastavi Hanson.
Valander je iščekivao nastavak koga nije bilo. Sa druge strane, znao je
da Hanson misli na golmana Švedske.
„Šta s njim?“
„On me brine“
„Zašto? Da nije bolestan?“
„Mislim da ima oscilacija. Nije se proslavio protiv Kameruna. Čudno je
degažirao, neobično se ponašao na golu.“
,,Pa i mi imamo oscilacija“, reče Valander. ,,I policajci ih mogu imati.“
„Teško da to može da se poredi“, reče Hanson. ,,Mi, u svakom
slučaju, ne moramo u sekundi da procenjujemo da li ćemo da istrčimo ili da
ostanemo na golu.“
„Ðavo bi ga znao“, reče Valander.
„Možda postoji sličnost između policajca koga pozovu da se hitno javi
na zadatak i golmana koji mora da istrči.“
Hanson ga belo pogleda. Međutim, ne reče ništa.
Razgovor utihnu. Sedoše za sto čekajući da An-Brit Heglund završi
razgovor. Svedberj, kome je prihvatanje policajki teško padalo, iznervirano
je lupkao olovkom po stolu, kako bi joj dao do znanja da nju čekaju.
Valander pomisli da će vrlo brzo morati da kaže Svedberju da prestane sa
svojim besmislenim protestima. An-Brit Heglund je bila dobra policajka,
umnogome sposobnija od Svedberja.
Oko šolje kružila je muva. Čekali su.

46
 An-Brit Heglund završi razgovor i sede za sto.
„Lanac od bicikla“, reče.
„Deci je teško objasniti da njihove majke imaju i važnijih stvari od toga
da odmah odu kući i nameste im ga.“
„Idi“, reče Valander iznenada.
„Možemo da prođemo kroz ovo i bez tebe.“
Ona odmahnu glavom.
,,Ne mogu da ih naviknem na nešto što nije u redu.“, odgovori ona.
Hanson stavi plastičnu kesicu sa ogrlicom na sto ispred sebe.
„Jedna nepoznata žena izvršava samoubistvo“, reče on.
„Znamo da nije počinjen nikakav zločin. Moramo samo da saznamo ko
je ona.“
Valanderu se učini da je Hanson iznenada počeo da zvuči kao Bjerk.
Zamalo da prsne u smeh, ali uspeo je da se savlada. Uhvati pogled An-Brit
Heglund. Izgleda da se i njoj desilo isto.
„Počeli su da zvone telefoni“, reče Martinson.
„Postavio sam jednog čoveka da prima sve pozive.“
„Daću mu fizički opis devojke“, reče Valander.
„Što se ostalog tiče, koncentrisaćemo se na osobe koje su prijavljene
kao nestale. Možda je među njima. Ako je nema, nekome će pre ili kasnije
morati da počne da nedostaje.“
,Ja ću to preuzeti na sebe“, reče Martinson.
„Ogrlica“, reče Hanson otvorivši plastičnu kesicu.
„Lik bogorodice i slova D.M.S. Meni se čini da je od čistog zlata.“
„Postoji kompjuterski registar skraćenica i slovnih kombinacija“, reče
Martinson, koji je u istadskoj policiji znao najviše o kompjuterima.
„Možemo da ubacimo ovu kombinaciju i da vidimo da li ćemo dobiti
neki odgovor.“
Valander se ispruži da dohvati ogrlicu i pogleda je. Još uvek je bilo
tragova čadi na privesku i lančiću.
„Lepa je“, reče. Ali, zar većina ljudi u Švedskoj, ako već ima neke
verske simbole, ne nosi i dalje krst? Bogorodice su češće u katoličkim
zemljama.“
„Zvuči kao da pričaš o nekome ko je izbeglica ili imigrantkinja“, reče

47
Hanson.
,,Ne pričam ni o čemu drugome, osim o onome što ogrlica
predstavlja.“, odgovori Valander. ,,U svakom slučaju, važno je da i ona
bude deo fizičkog opisa. Onaj ko prima pozive, mora da zna kako izgleda.“
„Hoćemo to da objavimo?“, upita Hanson. Valander odmahnu glavom.
,,Ne još“, reče. ,,Ne želim da neko nepotrebno doživi šok.“
Svedberj iznenada počne mahnito da maše rukama i otrča od stola.
Ostali su ga posmatrali zapanjeno. Valander se potom priseti Svedberjevog
paničnog straha od osa. Tek pošto su izletele kroz prozor, Svedberj
ponovo sede za sto.
„Mora da postoje neki lekovi protiv alergije na ose“, reče Hanson. ,,Ne
radi se o alergiji“, odgovori Svedberj.
„Radi se o tome da ne volim u ose.
An-Brit Heglund ustade i zatvori prozor. Valander se začudi
Svedberjevoj reakciji. Iracionalnom strahu odraslog čoveka od jednog
takvog malog stvorenja kakva je osa.
Razmišljao je o događajima od prethodne večeri. O usamljenoj devojci
u njivi uljane repice. Bilo je nečega u Svedberjevoj reakciji što ga je
podsetilo na događaj čiji je bio svedok, a da na njega nije mogao da utiče.
Strah bez ikakvih granica. Shvatio je da se neće predati dok ne sazna šta ju
je to nateralo da se zapali. Živim u svetu u kojem mladi sebi oduzimaju život
jer ne mogu da se izbore s problemima, pomisli. Ako i dalje želim da
budem policajac, moram da razumem zašto to rade.
Trgnu ga nešto što je Hanson rekao, a što on nije registrovao.
,Je 1’ sad treba još o nečemu da razgovaramo?“, ponovi Hanson
pitanje.
,Ja ću na sebe preuzeti kontakt sa Patologijom iz Malmea“, odgovori
Valander. ,,Da li je neko razgovarao sa Svenom Niberjem? Ako nije, otići
ću ja i pričati sa njima.“
Sastanak je bio završen. Valander ode do svoje kancelarije i uze jaknu.
Zastade na trenutak razmišljajući da li da pokuša ponovo da pozove sestru
ili Baibu. Međutim, odluči da sačeka s tim.
Odveze se do Salomonsonovog imanja kraj Mašvinsholma. Nekoliko
policajaca je baš u tom momentu skupljalo stalke za reflektore i namotavalo

48
kablove na kalemove. Činilo se da je kuća zabravljena. Setio se da bi
tokom dana trebalo da sazna kako se Salomonson oseća. Možda se čak u
međuvremenu i prisetio nečeg što bi želeo da ispriča.
Uđe u njivu. Crna boja nagorelog polja štrčala je jako u odnosu na žutu
boju uljane repice. Niberj je klečao u blatu. U daljini spazi još dva policajca
za koje je pretpostavio da pretražuju ivice područja zahvaćenog vatrom.
Niberj kratko klimnu glavom Valanderu. Znoj mu se slivao niz lice.
„Kako ide?“, upita Valander.
„Jesi li našao nešto?“
„Mora da je sa sobom imala mnogo benzina“, odgovori Niberj i ustade.
„Našli smo ostatke pet gotovo istopljenih kaništara. Po svoj prilici su
bili prazni kad je izbio požar. Ako povučemo crtu između mesta na kojima
smo ih pronašli, videćemo da se ona u stvari okružila.“
Valander nije odmah shvatio Niberjeve reči.
„Kako to misliš?“
Niberj samo odmahnu jednom rukom.
„Kažem ti da je oko sebe izgradila neku vrstu tvrđave. Prolila je benzin
u obliku širokog kruga. To su bili njeni rovovi, a do utvrđenja nije vodio
nikakav ulaz. Ali, ona je bila usred njega sa poslednjim kanistrom .koji je
sačuvala za sebe. Možda je bila histerična i očajna. Možda luda ili teško
bolesna. Ne znam, ali to je uradila. Znala je za šta se odlučila.“
Valander zamišljeno klimnu glavom.
„Znaš li kako je došla ovde?“
„Tražio sam da pošalju policijskog psa“, reče Niberj.
„Međutim, izgleda da ne može da joj prati tragove. Miris benzina se
uvlači u zemlju i jednostavno zbunjuje psa. Nismo našli nikakav bicikl. Ni
staze koje vode ka autoputu E65 nam nisu dale nikakav rezultat. Što se
mene tiče, mogla je da se spusti u ovu njivu i padobranom.“
Iz jedne od svojih torbi za istragu izvadi rolnu toalet papira i obrisa znoj
sa lica.
„Šta kažu lekari?“, upita.
„Još ništa“, odgovori Valander.
„Pretpostavljam da im predstoji težak posao.“
Niberj se iznenada uozbilji.

49
 „Zašto bi neko uradio sebi ovako nešto?“, reče.
„Zar neko zaista ima tako jake razloge da više ne želi da živi, da je
spreman da se oprosti od života mučeći se na najgori mogući način?“
,,I ja sam sebi postavio isto pitanje“, odgovori Valander.
Niberj zavrte glavom.
„Šta se to dešava?“, upita on.
Valander ne odgovori. Nije imao apsolutno ništa da kaže.
Vrati se do kola i pozva stanicu. Na telefon se javila Eba. Kako bi
izbegao njenu majčinsku brigu, pretvarao se da je u žurbi i da je strašno ■
zauzet.
„Idem kolima da razgovaram sa zemljoradnikom kome je izgorela I
njiva“, reče.
„Vraćam se po podne.“
Vrati se za Istad. U bolničkoj kafeteriji popi kafu i pojede jedan
sendvič. Onda potraži odeljenje gde bi Salomonson trebalo da bude
smešten zbog pregleda. Zaustavi jednu sestru, predstavi se i reče zbog čega
je došao. Ona ga belo pogleda.
„Edvin Saiomonson?“
,,Ne sećam se da se zove Edvin“, reče Valander. ,,Da li je primljen
sinoć zbog požara u blizini Mašvinsholma?“ Medicinska sestra klimnu
glavom.
„Želeo bih da popričam sa njim“, reče Valander.
„Osim ako mu nije mnogo loše?“
„Nije mu loše.“, odgovori medicinska sestra.
„Mrtav je.“ Valander je iznenađeno pogleda.
„Mrtav?“
„Umro je jutros. Po svoj prilici od infarkta. Umro je u snu. Najbolje bi
bilo da popričate sa nekim od lekara.“
„Nema potrebe“, reče Valander.
„Došao sam ovde samo da vidim kako je. Sada sam dobio odgovor.“
Valander napusti bolnicu i izađe na jarko sunce.
Odjednom nije uopšte znao šta da radi.

50
 5.

Valander je vozio prema svom stanu sa osećajem da mora da odspava

ukoliko želi ponovo trezveno da razmišlja. Za smrt starog zemljoradnika
Salomonsona nije on bio kriv, niti je kriv bio neko drugi. Osoba koja se
mogla smatrati odgovornom, ona koja je zapalila polje uljane repice i
potresla Salomonsona u tolikoj meri da je umro, već je bila mrtva.
Uznemiravalo ga je i mučilo to što su se sami događaji uopšte i desili.
Izvuče telefonsku utičnicu i potom legnu na kauč u dnevnoj sobi sa
peškirom preko lica. Ali, san nije hteo da dođe. Nakon pola sata odusta.
Vrati telefonsku utičnicu, podiže slušalicu i okrenu Lindin broj u Stokholmu.
Na jednom parčetu papira pored telefona imao je čitav niz telefonskih
brojeva koje je precrtao. Linda se često selila, pa su joj se stalno i menjali
brojevi. Telefon je zvonio, a niko se nije javljao. Onda okrenu broj svoje
sestre. Javila se gotovo istog trenutka. Nisu često razgovarali, a gotovo
nikad o nečemu drugom osim o svom ocu. Valander bi ponekad pomislio
da će potpuno prekinuti kontakt onog dana kad otac više ne bude bio živ.
Razmeniše uobičajene kurtoazne fraze, a da ih odgovor zapravo nije ni
zanimao.
„Zvala si“, reče Valander.
„Brinem se za tatu“, odgovori ona.
,,Da li se nešto desilo? Da li je bolestan?“
,,Ne znam. Kada si ga poslednji put posetio?“
Valander razmisli.
„Pre otprilike nedelju dana“, odgovori, osetivši odmah grižu savesti.
„Zar zaista ne možeš da ga posećuješ češće?“ Valander oseti potrebu
da se odbrani.
„Radim skoro dvadeset četiri časa. Imamo užasan manjak kadrova.
Posećujem ga kad god mogu da stignem.“
Tišina sa njene strane govorila mu je da mu ni na trenutak nije
poverovala.
„Juče sam razgovarala sa Gertrud“, nastavi ona ne komentarišući ono
što je Valander rekao.

51
 „Čini mi se da je izbegla da mi odgovori kada sam je pitala kako je
tata.“
„Zašto bi to uradila?“, začudi se Valander.
,,Ne znam. Zato te i zovem.“
„Pre nedelju dana je bio kao i uvek.“, reče Valander.
„Bio je ljut što sam žurio i ostao tako kratko. Ali, sve vreme dok sam
bio tamo sedeo je i slikao svoje slike i gotovo da nije imao vremena da
priča sa mnom. Gertrud je bila dobro raspoložena, kao i obično. Mada
moram da priznam da mi nije jasno kako izdržava sa njim.“
„Gertrud ga voli“, reče ona. Znaš, u pitanju je ljubav. Onda mnogo toga
može da se istrpi.“
Valander oseti potrebu da završi razgovor što je pre moguće. Što je
bila starija, sestra ga je sve više podsećala na njihovu majku. Valander
nikada nije imao baš najsrećniji odnos sa majkom. U detinjstvu, sestra i
majka su uvek bile na jednoj strani, a on i otac na drugoj. Porodica je bila
podeljena na dva nevidljiva tabora. Tada je Valander imao veoma blizak
odnos sa ocem. Rascep između njih desio se tek kada je sa osamnaest-
devetnaest godina odlučio da postane policajac. Otac nikada nije mogao da
se pomiri sa Valanderovom odlukom. Međutim, nikada nije uspeo svom
sinu da objasni zašto je gajio toliku averziju prema zanimanju za koje se
odlučio, ili da mu objasni kojim drugim zanimanjem bi trebalo da se bavi.
Kad je Valander završio školovanje i počeo da radi kao policajac u
Malmeu, rascep se proširio i pretvorio u ponor. Nekoliko godina kasnije,
majka je obolela od raka. Sve se desilo veoma brzo. Dobila je dijagnozu za
Novu godinu, a umrla je već u maju. Njegova sestra Kristina napustila je
dom već istog leta preselivši se u Stokholm, gde je dobila posao u firmi
koja se tada zvala LM Erikson. Udala se, razvela i još jednom udala.
Valander je jednom video njenog prvog muža, ali nije imao pojma kako
izgleda njen sadašnji. Znao je da je Linda par puta bila kod njih u Certorpu
kod Stokholma, ali iz njenih komentara je shvatio da te posete nikada nisu
bile naročito uspešne.
Valander je pretpostavljao da rascep iz doba detinjstva i odrastanja
možda i dalje postoji. Onog dana kad otac bude umro, konačno će se i
proširiti.

52
 „Posetiću ga koliko večeras“, reče Valander razmišljajući o gomili sa
prljavim vešom koja je bila na podu.
„Želela bih da mi se javiš“, reče ona.
Valander obeća da će to učiniti.
Potom pozva Rigu. Kada se neko javio, pomisli prvo da je Baiba.
Onda shvati da je u pitanju njena kućna pomoćnica koja nije govorila
nijedan drugi jezik osim letonskog. Naglo spusti slušalicu. Istovremeno,
telefon zazvoni. Trgnu se, kao da je najmanje od svega očekivao da će se
neko javiti.
Podiže slušalicu i začu Martinsonov glas.
„Nadam se da ne smetam“, reče Martinson.
„Došao sam samo da presvučem košulju“, reče Valander pitajući se
zašto uvek oseća da mora da se pravda što je kod kuće. ,,Da li se nešto
desilo?“
„Bilo je nekoliko telefonskih poziva o nestalim osobama“, reče
Martinson. ,,An-Brit ih trenutno proverava.“
„Mislio sam najviše na to da li si dobio neke podatke sa računara?“
„Kompjuteri nisu radili čitavo pre podne“, odgovori Martinson klonulo.
„Zvao sam Stokholm pre nekoliko minuta i neko odande mi je rekao da
bi mogli da prorade za sat vremena. Ali nije izgledalo da je potpuno ubeđen
u to.“
,,Ne jurimo kriminalce“, reče Valander.
„Možemo da čekamo.“
„Zvala je neka doktorka iz Malmea“, nastavi Martinson.
„Preziva se Malmstrem. Obećao sam da ćeš joj se javiti.“
„Zašto nije mogla da razgovara sa tobom?“
„Htela je da priča sa tobom. Pretpostavljam da to ima veze s tim što je,
uprkos svemu, dok je bila živa nisam video ja nego ti.“
Valander uze olovku i pribeleži njen broj telefona.
„Bio sam tamo“, reče potom.
„Niberj je klečao u blatu i znojio se. Čekao je da mu pošalju psa.“
,,On sam je kao pas“, reče Martinson ne pokušavajući da prikrije da ne
podnosi Niberja kao osobu.
„Zna da zakera“, odvrati Valander.

53
 „Ali je sposoban.“
Baš kad je nameravao da završi razgovor, na pamet mu pade
Salomonson.
„Onaj zemljoradnik je umro“, reče. ,,Ko?“
„Čovek u čijoj smo kuhinji sinoć pili kafu. Imao je infarkt i umro u
„Možda bi trebalo da nadoknadimo kafu“, reče Martinson snuždeno.
Posle razgovora, Valander je otišao u kuhinju i popio čašu vode.
Potom je dugo sedeo za kuhinjskim stolom ne radeći ništa. U dva sata je
pozvao Malme. Morao je da sačeka da doktorka po imenu Malmstrem
preuzme vezu. Po glasu je čuo da je veoma mlada. Valander se predstavio i
izvinio što se nije javio ranije.
„Da li ima novih podataka koji ukazuju na to da je počinjen zločin?“,
upita ona.
,,Ne.“
,,U tom slučaju ne moramo da obavimo sudsko-medicinsko
veštačenje“, odgovori.
„Spalila se pomoću benzina koji nije bio bezolovni.“
Valander primeti da počinje da oseća mučninu. Činilo mu se da može
da vidi to ugljenisano telo, koje kao da leži tik uz ženu sa kojom razgovara.
,,Ne znamo ko je“, reče.
„Trebalo bi da znamo što je više moguće o njoj, kako bi opis njenog
fizičkog izgleda bio jasan.“
,,To je uvek teško kada je telo izgorelo“, odvrati ona bez emocija.
„Sva koža sa tela joj je spaljena. Još uvek nismo završili pregled zuba.
Međutim, imala je dobre zube. Bez ikakvih popravki. Bila je visoka 163
centimetra. Nikada nije imala nikakvih preloma.“
„Treba mi njeno godište“, reče Valander.
„To je gotovo najvažnije.“
,,Za to će nam trebati još neki dan. Poći ćemo od njenih zuba.“
„Ali, ako biste nagađali?“
„Najradije ne bih.“
„Bila je udaljena od mene dvadeset metara“, reče Valander.
„Mislim da je imala otprilike sedamnaest godina. Grešim li?“ Doktorka
razmisli pre nego što odgovori.

54
 ,,I dalje ne volim da nagađam“, odgovori konačno.
„Mada mislim da je bila mlađa.“
„Zašto?“
,,Na to ću vam odgovor dati kad ga budem znala. Mada me ne bi
iznenadilo kad bi se otkrilo da je imala samo petnaest godina.“
„Zar neko ko ima petnaest godina zaista tek tako može da se zapali?“,
reče Valander.
„Teško mi je da poverujem u to.“
„Prošle nedelje sam skupljala ostatke jedne sedmogodišnje devojčice
koja se raznela u komade“, odgovori doktorka.
„Planirala je to veoma detaljno. Naročito je vodila računa o tome da
niko drugi ne strada. Pošto je jedva znala da piše, umesto oproštajnog
pisma ostavila je crtež. Čula sam da je jedan četvorogodišnji dečak
pokušao sebi da iskopa oči jer se toliko plašio svog oca.“
,,To nije moguće“, reče Valander.
„Bar ne ovde u Švedskoj.“
„Baš ovde“, odvrati ona.
„Usred sveta. Usred leta.“
Valander oseti da su joj pošle suze.
„Ako ne znate ko je, zadržaćemo je ovde“, nastavi ona.
„Imam jedno pitanje“, reče Valander.
„Lične je prirode. Bol koji neko pričinjava sebi tako što odluči da se
spali mora da je užasan, zar ne?“
„Ljudi su to oduvek znali“, odgovori ona.
„Zbog toga se vatra i koristila kao jedna od najgorih kazni ili muka
kojima se neko može izložiti. Spalili su i Jovanku Orleanku, a spaljivale su
se i veštice. Ljudi su oduvek izlagani vatri kao vrsti torture. Bolovi su gori
nego što uopšte možemo da zamislimo. Pored toga, čovek nažalost ne gubi
svest onoliko brzo koliko bi želeo. Postoji instinkt da se pobegne od
plamenova koji je jači od želje da se izbegnu muke. Zato nas svest tera da
se ne onesvestimo. Potom se doseže određena granica. Na trenutak,
izgoreli nervi postaju paralisani. Postoje primeri ljudi sa
devedesetprocentnim opekotinama koji su na trenutak pomislili da nemaju
ozleda. Međutim, kada paralisano stanje prode…“

55
 Ne dovrši misao.
„Gorela je poput baklje“, reče Valander.
„Najbolje što možemo da uradimo jeste da ne razmišljamo o tome“,
odvrati ona.
„Smrt može na neki način biti i oslobađanje. Koliko god nam to bilo
teško da prihvatimo.“
Na kraju razgovora, Valander ustade, uze jaknu i napusti stan. U
međuvremenu počeo je vetar. Venac od oblaka kretao se sa severa. Na
putu ka stanici svratio je do Tehničkog pregleda da bi zakazao termin.
Kada je stigao u stanicu, bilo je nekoliko minuta posle tri sata. Zastao je
kod prijavnice. Eba je nedavno slomila ruku pošto je pala u kupatilu. Pitao
ju je kako je.
„Podsetila sam se na to da polako starim“, odgovori ona.
„Nikad nećeš biti stara“, odvrati Valander.
„Lepo od tebe“, reče ona.
„Međutim, to nije istina.“
Na putu do svoje kancelarije, baci pogled ka kancelariji u kojoj je
Martinson sedeo pred svojim kompjuterom.
„Proradili su pre dvadeset minuta“, reče.
„Upravo ispitujem da li ima nekih nestalih osoba koje odgovaraju
njenom fizičkom izgledu.“
„Dodaj da je bila visoka 163 centimetra“, reče Valander.
„Kao i da je imala između petnaest i sedamnaest godina.“
Martinson ga pogleda iznenađeno.
„Petnaest godina“, reče on. ,,Ma, to nije moguće!“
„Naravno da bismo voleli da nije“, reče Valander.
„Međutim, do daljeg ćemo to posmatrati kao mogućnost. Šta se dešava
sa slovnim kombinacijama?“
,Još nisam dotle stigao“, reče Martinson.
„Ali, nameravao sam da ostanem ovde i večeras.“
„Pokušavamo da identifikujemo jednu osobu“, reče Valander. ,,Ne
tražimo nekog kriminalca.“
„Nemam nikog kod kuće, u svakom slučaju“, reče Martinson. ,,Ne
volim da dođem kući kad je prazna.“

56
 Valander ostavi Martinsona i baci pogled na kancelariju An-Brit, čija su
vrata bila otvorena. U njoj nije bilo nikoga. Vrati se hodnikom do policijske
operativne centrale odakle su se primale sve uzbune i telefonski pozivi. Za
jednim stolom sedela je An-Brit Heglund sa jednim od policijskih asistenata
i pregledala gomilu nekih papira.
„Imamo li nekih polaznih tačaka?“, upita on.
„Imamo par dojava koje ćemo detaljnije ispitati“, odgovori ona. Jedna
od njih tiče se jedne devojke iz narodnog univerziteta iz Tumelile koja je
odsutna dva dana, a da niko ne zna razlog.“
„Naša devojka je visoka 163 centimetra“, reče Valander.
„Zubi su joj bili savršeni. Imala je između petnaest i sedamnaest
godina.“
„Zar je bilo tako mlada?“, upita začuđeno.
,,Da“, reče Valander.
„Bila je tako mlada.“
„Onda to u svakom slučaju nije ta devojka iz Tumelile“, reče An-Brit
Heglund i odloži papir koji je imala u ruci.
„Ona ima dvadeset tri godine i vrlo je visoka.“
Na trenutak počne da pretražuje gomilu sa papirima.
„Imamo još jednu“, reče. ,,U pitanju je šesnaestogodišnja devojka po
imenu Mari Lipmanson. Zivi ovde u Istadu i radi u jednoj pekari. Nije se
pojavila na poslu tri dana. Zvao je vlasnik pekare. Bio je ljut. Roditelje
očigledno nije briga za nju.“
„Vidi šta još možeš da saznaš o njoj“, reče Valander ohrabrujuće.
Ipak, znao je da to nije ona.
Uze šolju kafe i ode u svoju kancelariju. Gomila sa papirima o krađama
kola ležala je na podu. Pomisli da bi već sada trebalo da ih prepusti
Svedberju. Istovremeno, ponadao se da se neki ozbiljniji zločini neće desiti
dok ne pode na odmor.
U četiri sata našli su se u sali za konferencije. Niberj se vratio sa
spaljene njive gde je završio istragu. Sastanak je bio kratak. Hanson se
izvinio i rekao da mora hitno da prelista memorandum koji je stigao iz
komande državne policije.
„Samo kratko ćemo“, reče Valander.

57
 „Sutra moramo da prođemo kroz sve slučajeve koji ne smeju da ostanu
nerešeni.“
Okrenu se ka Niberju koji je sedeo na kraju stola.
„Šta je uradio pas?“, upita.
„Kao što sam i rekao“, odgovori Niberj.
„Nije našao ništa. Ako je i bilo nekih tragova, nestali su zbog mirisa
benzina koji se zadržao.“ Valander razmisli.
„Pronašli ste pet ili šest istopljenih kaništara za benzin“ , reče. ,,To znači
da je do Salomonsonove njive sa uljanom repicom morala doći nekim
prevoznim sredstvom. Nije mogla sav taj benzin da ponese sama. Osim ako
ga nije donela odnekud iz nekoliko puta. Naravno, postoji još jedna
mogućnost. Da tamo nije došla sama. Međutim, to se čini malo verovatnim,
najblaže rečeno. Ko bi pomagao jednoj mladoj devojci da izvrši
samoubistvo?“
„Možemo da probamo da uđemo u trag tim kanistrima sa benzinom“,
reče Niberj neodlučno.
„Ali, da li je to zaista neophodno?“
„Sve dok ne znamo ko je ona, moramo da tragamo na raznim
stranama“, odvrati Valander.
„Morala je dođe odnekud. Nekako.“
,,Da li je neko pregledao Salomonsonovu štalu?“, upita An-Brit
Heglund.
„Možda je odande uzela kanistre sa benzinom.“
Valander klimnu glavom.
„Neko će otići tamo.“, reče.
An-Brit Heglund se dobrovoljno prijavi da to uradi.
„Čekaćemo da vidimo kakve će rezultate dobiti Martinson“, Valander
završi sastanak. Kao i patološku analizu iz Malmea. Sutra će znati da nam
kažu koje je tačno godište.“
„Šta ćemo sa zlatnom ogrlicom?“, reče Svedberj.
„Sačekaćemo dok ne vidimo neku jasnu sliku značenja slovnih
kombinacija“, reče Valander.
Najednom uvidi nešto što je ranije previđao. Iza mrtve devojke ostali
su neki ljudi. Koji će žaliti za njom. U čijim će glavama zauvek trčati poput

58
upaljene baklje, na potpuno drugačiji način nego u njegovoj.
U njihovim glavama vatra će ostaviti tragove. U njegovoj će ona polako
nestajati poput noćne more.
Rastali su se i pošli svako na svoju stranu. Svedberj pode sa
Valanderom koji mu ustupi istražni materijal u vezi sa krađama kola.
Valander mu dade kratak pregled istrage. Kada su završili, Svedberj i dalje
ostade da sedi. Valander shvati da je želeo o nečemu da porazgovara.
„Trebalo bi nekad da sednemo i razgovaramo“, reče neodlučno.
„O onome što se dešava u policiji.“
„Misliš na ova smanjenja i to što će firme za obezbeđenje preuzeti
nadzor pritvorenika?“
Svedberj nevoljno klimnu glavom.
„Šta nam vredi što ćemo dobiti nove uniforme ako ne možemo da
radimo svoj posao?“, nastavi.
„Mislim da baš i nema svrhe da pričamo o tome“ reče Valander
izbegavajući da odgovori.
„Imamo sindikat koji je plaćen da se bavim tim pitanjima. ,,U svakom
slučaju, trebalo bi dase pobunimo“, reče Svedberj.
„Trebalo bi da kažemo ljudima na ulici šta se dešava.“
„Pitam se zar svako nema već dovoljno svojih problema“, odvrati
Valander, istovremeno razmišljajući o tome da je Svedberj potpuno u
pravu. Iz sopstvenog iskustva znao je da su građani spremni da idu prilično
daleko u tome da odbrane i sačuvaju svoje policijske stanice.
Svedberj ustade.
„Samo to sam hteo“, reče.
„Sazovi sastanak“, reče Valander.
„Obećavam da ću doći. Ali sačekaj dok prode leto.“
„Razmisliću o tome“, reče Svedberj napuštajući kancelariju sa krađama
kola pod miškom.
Bilo je petnaest do pet. Valander pogleda kroz prozor i vide da će
uskoro početi kiša.
Odluči da pojede picu pre nego što ode do svog oca u Lederupu. Bar
jednom će otići da ga poseti a da se prethodno ne najavi telefonom. Na
izlasku iz stanice, zastade kod vrata kancelarije u kojoj je Martinson sedeo

59
za svojim terminalima.
„Nemoj dugo“, reče.
„Još uvek nisam našao ništa“, odgovori Martinson.
„Vidimo se sutra.“
Valander ode do svog auta. Prve kapi kiše već su pale na karoseriju
automobila.
U momentu kad je hteo da savije i napusti parking, ugleda Martinsona
koji je trčao i mahao rukama. Imamo je, pomisli najednom. Osećaj da se to
desilo stisnu se poput čvora u njegovom stomaku. Spusti prozorsko staklo.
„Jesi li je pronašao?“, upita. ,,Ne“, odgovori Martinson.
Po Martinsonovom izrazu lica Valander potom shvati da se nešto
ozbiljno desilo. Izađe iz auta.
„O čemu se radi?“, upita.
„Primili smo telefonski poziv“, reče Martinson.
„Pronađen je leš na obali iza Sandskugena.“
U pizdu materinu, pomisli Valander. Ne. Ne sad.
„Izgleda da je u pitanju ubistvo“, nastavi Martinson.
„Zvao je neki čovek. Zvučao je neobično artikulisano, iako je, naravno,
bio u šoku.“
„Moramo tamo“, reče Valander.
„Uzmi jaknu. Padaće kiša.“ Martinson se ne pomeri s mesta.
„Činilo se da je taj koji je zvao znao ko je ubijen.“ Valander je sa
Martinsonovog lica pročitao da bi trebalo da se uplaši nastavka koji će
uslediti.
„Rekao je da je u pitanju Veteštet. Bivši ministar pravde.“
„Kako?“
„Tvrdio je da je u pitanju Gustav Veteštet. Miništar pravde. Rekao j još
nešto. Kazao je da izgleda kao da ga je neko skalpirao.“ Belo su gledali
jedan u drugog. Bilo je dva minuta do pet sati, u sredu 22. juna.

60
 6.

Kada su stigli do obale, kiša se pojačala. Valander je sačekao

Martinsona koji je utrčao unutra po jaknu. Dok su kolima išli tamo,
razgovarali su veoma malo. Martinson je objašnjavao kako da stignu.
Skrenuli su na jedan putić iza teniskih terena. Valander se pitao šta ih čeka.
Desilo se ono što je najmanje priželjkivao. Ako se ispostavi da je to o
čemu je čovek koji je pozvao policiju govorio tačno, godišnji mu je bio u
opasnosti. Valander je to uvideo. Hanson bi ga molio da odloži odmor, i na
kraju bi pristao na to. Ono čemu se nadao, da će mu se radni sto osloboditi
teških slučajeva do kraja juna, neće se ostvariti.
Ispred sebe su ugledali peščane dine i zaustavili se. Jedan čovek, koji
mora da ih je očekivao, pode im u susret pošto je čuo automobil. Valander
je bio iznenađen činjenicom da nije izgledao starije od trideset godina. Ako
je Veteštet stvarno ubijen, taj čovek nije mogao imati više od deset godina
kada je ovaj dao ostavku na mesto ministra pravde i nestao iz svesti ljudi. I
sam Valander je bio mladi kriminalistički asistent kada se to desilo. U
kolima je pokušao da prizove Veteštetov lik iz sećanja. Bio je to čovek
kratke kose koji je nosio naočare bez rama. Valander se maglovito
prisećao njegovog glasa. Praskav glas, uvek pun samopouzdanja, nikad
spreman da prizna grešku. Činilo mu se da ga se takvog seća.
Čovek koji ih je dočekao predstavio se kao Jeran Lindgren. Na sebi je
imao kratke pantalone i tanak duks. Odmah je odao utisak da je veoma
uznemiren. Pošli su sa njim do obale. Pošto je počela kiša, na njoj nije bilo
nikoga. Jeran Lindgren ih dovede do jednog velikog čamca na vesla koji je
bio okrenut gornjom stranom prema tlu. Na zadnjoj strani, između peska i
rame čamca nalazio se široki prorez.
„Tamo je“, reče Jeran Lindgren drhtavim glasom.
Valander i Martinson pogledaše jedan drugog kao da su se još uvek
nadali da je sve plod mašte. Potom se spustiše na kolena i pogledaše ispod
čamca. Svetla koje je dopiralo donde nije bilo dovoljno. Ipak, bez teškoća
mogli su da razaznaju telo koje je tamo ležalo.
„Okrenimo čamac“, reče Martinson tihim glasom, kao da se bojao da

61
će ga mrtvac čuti.
,,Ne“, odvrati Valander.
„Ništa nećemo da okreče mo.“ Onda se naglo pridiže i okrete se ka
Jeranu Lindgrenu.
„Pretpostavljam da imaš baterijsku lampu“, reče.
„Inače ne bi mogao da otkriješ neke detalje.“
Čovek iznenađeno klimnu glavom i iz plastične kese koja je stajala
pored čamca izvadi duguljastu džepnu lampu. Valander se ponovo spusti na
zemlju i zasvetli ispred sebe.
„Jebo te“, reče Martinson pored njega.
Lice mrtvaca bilo je prekriveno krvlju. Ipak, mogli su jasno da
razaznaju da mu je koža od čela do temena bila odstranjena i da je
Lindgren bio u pravu. Ispod čamca je zaista bio Veteštet. Pridigoše se.
Valander mu vrati baterijsku lampu.
„Kako si znao da je to Veteštet?“, upita ga.
,,Pa on živi ovde“, odgovori Jeran Lindgren uperivši prst ka vili koja se
nalazila odmah levo od čamca.
„Osim toga, bio je poznat. Ljudi pamte političara koji se često
pojavljivao na televiziji.“
Valander neodlučno klimnu glavom.
„Moramo da objavimo punu mobilizaciju“, reče Martinsonu.
„Idi i javi u stanicu. Čekam te ovde.“
Martinson požuri. Kiša je postajala sve jača.
„Kada si ga našao?“, upita Valander.
„Nemam sat“, odgovori Lindgren.
„Ali to se nije moglo desiti pre više od pola sata.“
„Odakle si zvao?“
„Imam telefon kod sebe.“ Valander ga pažljivo pogleda.
„Leži pod prevrnutim čamcem“, reče.
„Odavde se ne vidi. Nisi mogao da ga vidiš a da se ne spustiš do
zemlje, zar ne?“
„Čamac je moj“, odgovori Jeran Lindgren prosto. ,,To jest, mog oca,
tačnije rečeno. Cesto šetam ovuda po obali posle posla. Pošto je počela
kiša, hteo sam da ubacim plastičnu kesu ispod čamca. Prvo sam pomislio

62
da je pala neka daska. Onda sam video šta je u stvari.“
„Još uvek me se ne tiče“, reče Valander.
„Mada se u svakom slučaju pitam zašto nosiš baterijsku lampu sa
sobom?“
„Imamo vikendicu u Sandskugenu“, odgovori Lindgren.
„Pored Mirgongena. Tamo nema svetla, jer menjamo strujne kablove. I
ćale i ja smo električari.“
Valander klimnu glavom.
„Sačekaj ovde“, reče.
„Ponovićemo ova pitanja još jednom. Jesi li nešto dirao?“
Lindgren odmahnu glavom.
,,Da li ga je video još neko osim tebe?“
,,Ne.“
„Kada ste ti ili tata okrenuli ovaj čamac poslednji put?“
Jeran Lindgren razmisli.
„Pre više od nedelju dana“, odgovori.
Valander nije imao više pitanja. Stajao je potpuno nepomično i
razmišljao. Onda ode od čamca i u širokom luku krenu ka kući koja je
pripadala Veteštetu. Uhvati se za kapiju dvorišta. Zaključano. Potom
mahne Jeranu Lindgrenu da dođe.
,,Da li živiš u blizini?“, upita.
,,Ne“, odgovori.
„Živim u Okesholmu. Auto mi je parkiran gore na putu.“
„Ipak si znao da Veteštet živi baš u ovoj kući?
„Cesto je šetao ovuda po obali. Ponekad bi zastao i gledao šta ćale i ja
radimo sa čamcem. Ali nikada ne bi rekao ništa. Mislim da je bio pomalo
nadmen.“
,,Da li je bio oženjen?“
„Ćale je rekao da je razveden. Pročitao je u nekom časopisu.“
Valander klimnu glavnom.
,,U redu je“, reče on.
„Nemaš nikakvu kabanicu u toj kesi?“
„Imam gore u autu“.
„Možeš da je doneseš“, reče Valander. ,,Da li si zvao još nekog osim

63
policije i ispričao im za ovo?“
„Mislio sam da zovem ćaleta. Čamac je ionako njegov.“
„Sačekaj malo“, reče Valander.
„Ostavi telefon ovde, idi po kabanicu i vrati se.“
Jeran Lindgren je uradio onako kako mu je rečeno. Valander se vrati
do čamca. Stao je tako da može da ga vidi i pokušao da zamisli šta se
desilo. Znao je da prvi utisak sa mesta zločina često može da bude
odlučujući. Nakon svega, tokom najčešće duge i naporne istrage, sve
vreme bi se vraćao baš na taj prvi utisak.
Određene stvari je već sada mogao da konstatuje. Isključeno je da je
Veteštet ubijen ispod čamca. Neko ga je tamo dovukao. Tu je sakriven. S
obzirom na to da se Veteštetova kuća nalazi u neposrednoj blizini, mnogo
toga je govorilo da je ubijen u njoj. Pored toga, Valander je naslućivao da
ubica nije mogao biti sam. Morali su da podignu čamac kako bi ubacili telo.
A čamac je bio od stare sorte, drveni čamac sa rebrastim koritom. Bio je
težak.
Potom Valander pomisli na odstranjenu kožu sa glave. Koju je beše reč
Martinson upotrebio? Jeran Lindgren je telefonom rekao da je čoveka
neko skalpirao. Valander pokuša da misli da je naravno moglo biti i drugih
razloga za rane na glavi. Još uvek nisu znali kako je Veteštet umro. Nije
bilo prirodno pomisliti da bi mu neko planski odstranio kosu.
Ipak, bilo je nečeg u celoj slici što se nije uklapalo. Valander oseti
mučninu. Nešto u vezi sa tom otkinutom kožom uznemiravalo ga je.
Istog momenta počeše da pristižu i policijski automobili. Martinson je
bio dovoljno pametan da im saopšti da isključe sirene i plava svetla.
Valander se udalji od čamca na nekoliko metara, kako ne bi nepotrebno
gazili pesak.
„Ispod čamca je mrtav čovek“, reče Valander kad su policajci počeli
da se skupljaju oko njega. ,,Po svoj prilici, radi se o Gustavu Veteštetu,
koji nam je nekada bio vrhovni šef. Moji vršnjaci se u svakom slučaju
sećaju vremena kada je bio ministar pravde. Ovde je živeo kao penzioner.
A sada je mrtav. Moramo poći od toga da je ubijen. Počećemo tako što
ćemo da ogradimo ovo područje.“
„Sreća da utakmica nije noćas“, reče Martinson.

64
 „Onoga ko je ovo uradio možda takođe zanima fudbal“, reče Valander.
Primeti da ga je iznerviralo stalno podsećanje na svetsko prvenstvo
koje je bilo u toku. Međutim, izbegao je da Martinsonu pokaže bilo šta.
„Niberj je na putu“, reče Martinson.
„Imaćemo posla čitave noći“, reče Valander.
„Najbolje bi bilo da počnemo odmah.“
Svedberj i An-Brit Heglund došli su jednim od prvih kola. Odmah
potom, pojavio se i Hanson. Jeran Lindgren se vratio obučen u žutu
kabanicu. Ponovio je kako je pronašao mrtvog čoveka, dok je Svedberj
beležio njegove reči. S obzirom na to da je kiša sada bila veoma jaka,
sklonili su se ispod drveta koje je raslo na vrhu jedne od peščanih dina.
Nakon toga, Valander je zamolio Lindgrena da sačeka. Pošto još uvek nije
želeo da okreče čamac, lekar koga su pozvali morao je da iskopa pesak
kako bi došao dovoljno duboko ispod čamca da bi mogao da konstatuje
da je Veteštet zaista mrtav.
„Trebalo bi da je razveden“, reče Valander.
„Međutim, moramo da potvrdimo tu informaciju. Vas nekoliko će ostati
ovde. An-Brrt i ja možemo otići do njegove kuće.“
„Ključevi“, reče Svedberj.
Martinson ode dole do čamca, legnu na stomak i ispruži ruku. Nakon
nekoliko minuta uspe da izvuče privezak sa ključevima iz džepa
Veteštetove jakne. Kada je predavao Valanderu ključeve, Martinson je bio
u potpunosti umazan vlažnim peskom.
„Moraćemo da podignemo neku nadstrešnicu“, reče Valander
iziritirano.
„Gde je Niberj dosad? Zašto sve teče tako sporo?“
„Dolazi“, reče Svedberj.
„Danas je sreda. Tada obično ide u saunu.“
Zajedno sa An-Brit Heglund pode ka Veteštetovoj kući.
„Sećam ga se sa policijske akademije“, reče iznenada. Neko je zalepio
njegovu fotografiju na zid i koristio je kao metu za pikado.“
„Nije nikada bio popularan među policijom“, reče Valander.
„Dok je bio ministar, primetili smo da se sprema nešto novo. Nastupile
su promene koje su došle kradom. Sećam se da je izgledalo kao da nam je

65
neko iznenada stavio kapuljaču preko glava. Tada je skoro bilo sramota biti
policajac. Bilo je to vreme kada se činilo da se više vodi briga oko toga
kako je zatvorenicima nego o sve većem porastu kriminala.“
„Ima mnogo toga čega se ne sećam“, reče An-Brit Heglund.
„Ali, zar on nije bio umešan u neki skandal?“
„Sirile su se mnoge glasine“, odgovori Valander.
„O svemu i svačemu. Međutim, nikada ništa nije dokazano. Čuo sam
da je jedan broj policajaca iz Stokholma bio tada mnogo uzrujan.“
„Možda ga je sustiglo to vreme“, reče ona.
Valander ju je posmatrao začuđeno, ali ne reče ništa.
Stigoše do kapije u zidu koji je razdvajao obalu od Veteštetovog
dvorišta.
„Znaš, ja sam ovde bila ranije“, reče najednom ona.
„Cesto je zvao policiju i žalio se na mlade koji za vreme letnjih noći
sede na plaži i pevaju. Jedan od tih mladih je napisao pismo u rubrici pisma
čitalaca u Istads Alehandi i izvinio se. Bjerk me je zamolio da dođem ovde i
vidim šta se dešava.“
„Šta da vidiš?“
„Nemam pojma“, odgovori ona.
„Ali, kao što se sećaš, Bjerk je bio veoma osetljiv na kritiku.“
,,To je bila jedna od njegovih najboljih strana“, odgovori Valander. ,,U
svakom slučaju, branio je nas. To se ne dešava uvek.“
Pronašli su pravi ključ i otključali. Valander je primetio da sijalica pored
kapije ne radi. Dvorište u koje su ušli bilo je veoma uredno. Na travnjaku
nije ostalo lišća od prošle godine. Tu se nalazila jedna fontanica sa
vodenom igrom. Gipsane figure dva gola deteta prskale su jedna drugu
mlazom vode iz usta. U pergoli je stajala ležaljka. Na kamenoj ploči
obloženoj ivericom nalazio se sto sa mermernom pločom i grupom stolica.
„Uredno i luksuzno“, reče An-Brit Heglund.
„Šta misliš koliko košta taj sto od mermera?“
Valander nije odgovorio, jer nije znao. Nastavili su nagore prema kući.
Pretpostavio je da je vila izgrađena početkom veka. Pratili su dvorišnu
stazu popločanu kamenom i došli do prednje strane kuće. Valander
pozvoni na spoljna vrata. Sačeka više od minuta pre nego što pozvoni

66
ponovo. Tek nakon toga, potraži pravi ključ i otključa. Uđoše u predsoblje
u kojem je gorelo svetlo. Valander viknu u tišinu. Međutim, tamo nije bilo
nikoga.
„Veteštet nije ubijen ispod čamca“, reče Valander.
„Naravno, moguće je da ga je neko napao na obali. Ipak, mislim da se
to dogodilo ovde unutra.“
„Zbog čega tako misliš?“
,,Ne znam“, odgovori.
„Samo imam takav osećaj.“
Lagano su hodali kroz kuću od podruma do potkrovlja, ne dodirujući
ništa osim prekidača za svetlo. Pregled kuće bio je površan. Ali za
Valandera ipak bitan. Nisu znali šta traže, jer nisu tražili ništa određeno.
Međutim, do pre nekoliko dana, taj čovek koji sada leži mrtav na obali,
živeo je u ovoj kući. U najboljem slučaju, mogli su da potraže tragove toga
kako je nastupila ta iznenadna praznina. Nigde nisu primetili znakove
najmanjeg nereda. Valander je pogledom tražio moguće mesto zločina. Već
kod samih ulaznih vrata tražio je tragove koji bi ukazivali na to da je neko
provalio u kuću. Dok su stajali u predsoblju i osluškivali tišinu, Valander
reče An—Brit Heglund da se izuje. Sada su nečujno tapkali kroz tu veliku
kuću koja se svakim njihovim korakom činila sve većom. Valander primeti
da njegova pratilja gleda jednako u njega koliko i u predmete u
prostorijama kroz koje su prolazili. Priseti se kako je mnogo puta, dok je
još bio mlad i neiskusan kriminalistički inspektor, radio istu stvar sa
Ridberjom. Umesto da to doživi kao podstrek, potvrdu da ona gaji
poštovanje prema njegovom znanju i iskustvu, primeti da ga je to
oneraspoložilo. Nastupila je smena straže, pomisli. Iako su se oboje nalazili
u istoj kući, ona je bila ta koja je bila na ulasku, dok je on već slutio
nizbrdicu koja ga je čekala. Pomisli na onaj dan pre skoro dve godine kada
su se prvi put sreli. Mislio je da je bleda i daleko od privlačne mlade žene
koja je diplomirala na policijskoj akademiji sa najboljim ocenama.
Međutim, njene prve reči upućene njemu bile su da je verovala da će je
naučiti svemu onome što joj izolovana akademska sredina nikada nije
mogla reći o nepredvidivoj stvarnosti. Trebalo bi daje obrnuto, pomisli na
brzinu posmatrajući nejasnu litografiju na kojoj nije mogao da prepozna

67
nikakav motiv. Smena se već desila neprimetno. Od toga kako me
posmatra učim više nego što ona može da izvuče iz mog mozga koji sve
više presušuje.
Stadoše pored jednog prozora na spratu odakle su imali pogled na
obalu. Reflektori su već bili na mestu. Niberj koji je konačno stigao besno
je gestikulirao, naređujući da se donese plastična nadstrešnica koja bi visila
ukoso nad čamcem. Liniju spoljne blokade nadgledali su policajci u
dugačkim kaputima. Kiša je sada bila veoma jaka i iza područja ograđenog
policijskim trakama bilo je samo nekoliko ljudi.
„Počinjem da verujem da sam pogrešio“, reče Valander posmatrajući
kako je nadstrešnica na kraju legla onako kako treba.
„Ovde nema tragova da je Veteštet ubijen unutra.“
„Možda ih je ubica uklonio“, prigovori An-Brit Heglund.
,,To ćemo saznati kada Niberj bude detaljno pregledao kuću“, reče
Valander.
„Pre bismo mogli reći da suprotstavljam svoj osećaj jednom potpuno
suprotnom osećaju. Ipak mislim da se desilo van kuće.“
U tišini se vratiše do prizemlja.
„Nije bilo pošte sa unutrašnje strane vrata“, reče ona.
„Kuća je ograđena. Mora da postoji neko poštansko sanduče.“
„Pozabavićemo se time kasnije.“
Ude u veliku dnevnu sobu i stade nasred poda. Ona ga sačeka kod
vrata posmatrajući ga kao da će upravo održati improvizovano predavanje.
„Obično pitam sebe šta je to što ne vidim“, reče Valander.
„Međutim, ovde sve izgleda tako očigledno. Samac koji živi u kući gde
je sve na svom određenom mestu, bez neplaćenih računa, gde se samoća
uvukla u zidove poput dima starih cigara. Jedino odstupanje od šablona je
da je čovek o kome je reč sada mrtav i nalazi se ispod čamca Jerana
Lindgrena.“
Potom ispravi sebe.
„Jedna jedina stvar odstupa od šablona“, reče.
„Sijalica u dvorištu koja ne radi.“
„Možda je pregorela“, reče ona iznenađeno.
„Možda“, reče Valander.

68
 „Ali u svakom slučaju odstupa od šablona.“
Istovremeno neko zakuca na vrata. Kada je Valander otvorio, na kiši je
stajao Hanson, a voda mu je curila niz lice.
,,Ni Niberj ni doktor neće moći da nam kažu nešto više ako ne
okrenemo čamac“, reče.
„Okrenite ga“, reče Valander.
„Dolazim ubrzo.“
Hanson nestade na kiši.
„Moramo da počnemo da tražimo njegovu porodicu“, reče.
„Mora da ima telefonski imenik.“
„Nešto je čudno“, reče ona.
„Svuda se nalaze uspomene dugog života prožetog mnogim
putovanjima i bezbrojnim susretima sa ljudima. Ali, nigde nema porodičnih
fotografija.“
Valander se osvrnu po dnevnoj sobi u koju su se vratili, uvidevši da je
ona u pravu. Iznerviralo ga je što se sam nije setio toga.
„Možda nije želeo da se podseća svoje starosti“, reče neubedljivo.
„Jedna žena ne bi nikada mogla da živi u kući bez fotografija svoje
porodice“, reče ona.
„Možda mi je zato to palo na pamet.“
,,U njegovoj radnoj sobi nalazi se telefon“, reče i pokaza. ,,Ti traži
tamo, a ja ću početi ovde.“
Valander čučnu pored niskog stočića sa telefonom. Uz telefon stajao je
daljinski upravljač za televizor. Mogao je istovremeno da priča telefonom i
gleda TV, pomisli. Baš kao i ja. Prelista telefonske imenike ne pronalazeći
nikakve privatne zabeleške. Potom oprezno izvuče dve fioke iz ormarića iza
stočića sa telefonom. U jednoj se nalazio album sa markama, u drugoj
lepak u tubama i jedna kutija sa prstenovima za salvete. Baš kada je krenuo
ka radnoj sobi, zazvoni telefon. Trgnu se. An-Brit Heglund se odmah stvori
na vratima radne sobe. Valander oprezno sede na ivicu kauča i podiže
slušalicu.
„Halo“, reče ženski glas.
„Gustave? Zašto se ne javljaš?“
,,Ko je to?“, upita Valander.

69
 Zenin glas odjednom postade vrlo strog.
„Ovde je majka Gustava Vetešteta“, reče ona. ,,Sa kim to
razgovaram?“
„Zovem se Kurt Valander. Ja sam policajac, odavde iz Istada.“
Mogao je da čuje ženino disanje. Istovremeno na brzinu pomisli kako
bi morala biti veoma stara ako je Veteštetova majka. Napravi grimasu u
pravcu An-Brit Heglund koja je stajala gledajući ga.
,,Da li se nešto desilo?“, upita žena.
Valander nije znao kako da reaguje. Obaveštavanje nekoga telefonom
o smrti bliskog člana porodice kosilo se sa svim pisanim i nepisanim
pravilima. Istovremeno, već se predstavio i rekao da je policajac.
„Halo“, reče žena. ,,Da li ste tamo?“
Valander ne odgovori. Bespomoćno je zurio u An-Brit Heglund.
Potom učini nešto za šta kasnije nikada neće moći da odluči da li je bilo
opravdano ili ne.
Spusti slušalicu i okonča razgovor.
,,Ko je to bio?“, upita ona.
Valander odmahnu glavom bez odgovara.
Onda ponovo podiže slušalicu i pozva centralu stokholmske policije na
Kungsholmenu.

70
 7.

Nešto posle devet časova uveče, telefon Gustava Vetešteta ponovo

zazvoni. Ovog puta Valanderu su pomoć da prenese poruku o smrti
Veteštetovoj majci pružile kolege iz Stokholma. Čovek koji je pozvao bio
je kriminalistički inspektor koji se Valanderu predstavio kao Hans Vikander
iz estermalmske policije. Za nekih par dana, prvog jula, staro ime će nestati
i biće zamenjeno imenom Gradska policija.
„Obaveštena je“, reče on. ,,S obzirom na njenu starost, sa sobom sam
poveo i sveštenika. Međutim, moram da kažem da je vest prihvatila
pribrano, iako ima devedeset četiri godine.“
„Možda baš zbog toga“, odvrati Valander.
„Trenutno tražimo Veteštetovo dvoje dece“, nastavi Hans Vikander.
„Stariji, sin, radi u Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Mlada ćerka živi u
Upsali. Računamo na to da ćemo ih dobiti tokom večeri.“
,,A šta je sa ženom od koje se razveo?“, reče Valander.
„Kojom?“, upita Hans Vikander.
„Bio je u braku tri puta.“
,,Sa sve tri“, reče Valander. ,,S njima ćemo kontaktirati kasnije.“
„Imam nešto što bi vas možda moglo zanimati“, nastavi Hans Vikander.
„Kada smo pričali sa njegovom majkom, rekla nam je da ju je sin zvao
svake večeri tačno u devet sati.“
Valander pogleda na svoj sat. Bilo je tri minuta posle devet. Odmah je
uvideo značaj Vikanderovih reči.
„Nije zvao juče“, nastavi Hans Vikander.
„Čekala je do pola deset. Onda je ona pozvala njega. Niko se nije
javljao, iako tvrdi da je pustila da zvoni najmanje petnaest puta.“
,A veče pre toga?“
„Nije mogla baš sa sigurnošću da se seti. Uprkos svemu, ima devedeset
četiri godine. Kaže da je blisko pamćenje jako slabo služi.“
,,Da li je imala još nešto da kaže?“
„Bilo mi je malo teško da odredim šta da je pitam.“
„Moraćemo ponovo da razgovaramo sa njom“, reče Valander. ,,S

71
obzirom na to da vas je već upoznala, bilo bi dobro ako biste mogli da
preuzmete to na sebe.“
„Idem na godišnji druge nedelje jula“, odgovori Hans Vikander. ,,Do
tada, može.“
Valander završi telefonski razgovor. Istovremeno u predsoblje uđe i
An-Brit Heglund, nakon što je otišla napolje do poštanskog sandučeta.
„Novine od danas i od juče“, reče.
„Račun za telefon. Bez privatne pošte. Nije mogao naročito dugo da
leži pod tim čamcem.“
Valander ustade sa kauča.
„Pretraži kuću još jednom“, reče.
„Vidi da li možeš da pronađeš tragove eventualne krađe. Ja idem dole
da ga pogledam.“
Kiša je sada padala veoma jako. Zureći kroz dvorište Valander se seti
da je trebalo da poseti oca. Sa grimasom na licu, vrati se u kuću.
„Učini mi uslugu“, reče An-Brit Heglund pošto je ušao u predsoblje.
„Nazovi mog oca i poruči mu da mi je iskrsao hitan slučaj. Ako te pita
ko si, možeš da mu kažeš da si nova načelnica policije.“
Ona klimnu glavom uz osmeh. Valander joj dade broj telefona. Potom
se vrati na kišu.
Mesto zločina osvetljeno reflektorima odavalo je jeziv utisak. Uz osećaj
užasne nelagode, Valander uđe ispod razapete nadstrešnice. Telo Gustava
Vetešteta bilo je položeno na plastični prekrivač. Pozvani lekar mu je uz
pomoć baterijske lampe gledao u unutrašnjost dušnika. Prekide kada
primeti da je stigao Valander.
„Kako se osećate?“, upita lekar.
Valander ga tek tada prepozna. Bio je to isti lekar koji ga je jedne noći
nekoliko godina ranije primio u urgentni centar kada je Valander pomislio
da je dobio srčani udar.
„Osim ovoga, dobro sam“, reče Valander.
„Više nikad nisam imao napad.“
,,Da li ste sledili moje savete?“, upita lekar.
„Naravno da ne“, promrmlja Valander izbegavajući odgovor.
Posmatrao je mrtvog čoveka i pomislio da je čak i posle smrti odavao

72
isti utisak kao nekada na TV-ekranu. Bilo je nečeg odlučnog i odbojnog u
njegovom licu, iako je bilo pokriveno zgrušanom krvlju. Valander se nagnu
napred i pogleda ranu na čelu koja je nestajala prema temenu, gde su koža i
kosa bili istrgnuti.
„Kako je umro?“, upita Valander.
,,Od jakog udarca u kičmu“, odgovori lekar.
„Mora da ga je momentalno usmrtio. Kičma je presečena odmah ispod
lopatice. Verovatno je bio mrtav pre nego što je pao na zemlju.“
,,Da li ste sigurni da se to desilo napolju?“, upita Valander.
„Čini mi se. Udarac u kičmu je verovatno došao od nekog ko se
nalazio iza njega. Gotovo je sigurno da je pao unapred od siline udarca. U
ustima i očima ima zrna peska. Verovatno se to desilo ovde u blizini.“
„Mora da ima tragova krvi“, reče Valander.
„Kiša nam otežava posao“, odvrati lekar.
„Međutim, uz malo sreče , možda ćete uspeti da izgrebete površinski
sloj i nađete krv koja je prodrla toliko duboko gde kiša ne može da
dospe.“
Valander pokaza na Veteštetovu deformisanu glavu.
„Kako objašnjavate ovo?“, upita on.
Lekar slegnu ramenima.
„Rez na čelu je načinjen oštrim nožem“, reče.
„Ili možda žiletom. Čini se da su koža i kosa istrgnuti. Još uvek ne mogu
da dam odgovor da li se to desilo pre ili posle zadobijenog udarca. Biće to
posao za patologa u Malmeu.“
„Doktorka Malmstrem će imati mnogo posla.“
,,Ko?“
„Juče smo poslali ostatke devojke koja se spalila. A sada imamo
skalpiranog čoveka. Patolog sa kojim sam razgovarao zove se Malmstrem.
Zena je.“
„Ima ih više“, reče lekar.
„Nju ne poznajem.“
Valander čučnu pored leša.
„Dajte mi svoje mišljenje“, reče lekaru.
„Šta se to desilo?“

73
 „Onaj ko ga udario u leda znao je šta želi“, odgovori lekar. ,,Ni dželat
ne bi bolje uradio. A to što ga je skalpirao! To ukazuje na ludaka!“
„Ili na indijanca“, reče Valander zamišljeno.
Pridiže se i oseti kako mu bol sevnu kroz kolena. Vreme kad je
nekažnjeno mogao da čučne davno je prošlo.
„Gotov sam ovde“, reče lekar.
„Već sam obavestio Malme da im ga donosimo.“
Valander ne odgovori. Otkrio je je jedan detalj na Veteštetovoj odeći
koji ga je zaintrigirao. Šlic mu je bio otkopčan.
„Da li ste mu dirali odeću?“, upita.
„Samo sa zadnje strane, oko udarca u kičmu“, reče lekar. Valander
klimnu glavom. Oseti kako mu se vraća mučnina.
„Smem li nešto da vas zamolim?“, reče. ,,Da li možete da proverite
kroz Veterštetov šlic da li i dalje ima ono što bi trebalo da bude tamo.“
Lekar začuđeno pogleda Valandera.
„Ako mu neko otkine pola temena, onda takođe može da mu otkine i
nešto drugo“, pojasni Valander.
Lekar klimnu glavom i navuče par plastičnih rukavica. Potom oprezno
zavuče ruku i poče da opipava.
„Ono što treba da se nalazi tamo, izgleda da je i dalje tamo.“, reče
izvukavši ruku.
Valander klimnu glavom.
Transportovali su Veteštetovo telo. Valander se okrenu ka Niberju koji
je na kolenima čučao kraj čamca, sada pravilno okrenutog.
„Kako ide?“, upita Valander.
,,Ne znam“, reče Niberj.
„Ova kiša briše sve tragove.“
„Ipak morate da kopate sutra“, reče Valander ispričavši šta mu je
rekao lekar. Niberj klimnu glavom.
„Ako ima krvi, naći ćemo je. Da li postoji neko posebno mesto na
kojem želiš da tražimo?“
„Oko čamca“, reče Valander. ,,A onda i u području od dvorišne kapije
pa naniže do mora.“
Niberj pokaza na jednu otvorenu torbu u kojoj su se nalazile neke

74
plastične kese.
,,U džepovima sam našao samo jednu kutiju šibica“, reče Niberj. ,,Ti
imaš privezak sa ključevima. Ali, odeća je skupocena. Osim klompi.“
„Čini se da je kuća netaknuta“, reče Valander.
„Ipak, voleo bih ako bi ti mogao da je pogledaš već večeras.“
„Ne mogu da budem na dva mesta istovremeno“, odvrati Niberj
mrzovoljno.
„Ukoliko želimo da osiguramo neke tragove ovde napolju, moramo to
da uradimo pre nego što kiša sve ispere.“
Valander je taman pošao da se vrati u Veteštetovu kuću, kad primeti
da je Jeran Lindgren i dalje tu. Valander mu priđe. Video je da se Lindgren
smrzava.
„Sada možeš da ideš kući“, reče.
„Da li mogu da zovem ćaleta da mu kažem?“, upita on.
„Možeš“, odgovori Valander.
„Šta se to desilo?“, upita Jeran Lindgren.
„Još ne znamo“, odgovori Valander.
Iza područja ograđenog policijskim trakama, i dalje je stajala grupica
radoznalaca i posmatrala šta policija radi. Nekoliko starijih ljudi, jedan
mladi muškarac sa psom, jedan dečak sa mopedom. Valander je sa jezom
razmišljao o narednim danima. Bivši ministar pravde kome je neko
presekao kičmu i pored toga ga skalpirao, bio je vest za koju su novine,
radio i televizija molile svakog dana. Jedina pozitivna stvar u celoj toj
situaciji koju je mogao da zamisli bila je da devojka koja se spalila u
Salomonsonovoj njivi uljane repice neće dospeti na prve strane novina.
Primetio je da mu se ide u WC. Ode do vode i otkopča šlic. Možda je
ovoliko prosto, pomisli. Možda je Gustavu Veteštetu šlic bio otkop čan jer
je mokrio kad je bio napadnut.
Ponovo krenu ka kući. Najednom zastade. Imao je osećaj da je nešto
prevideo. Onda se seti šta i vrati se do Niberja.
,Je1’ znaš gde je Svedberj?“, upita.
„Mislim da pokušava da nabavi još plastike i, što bi bilo najbolje,
nekoliko velikih cirada. Moramo da prekrijemo pesak ovde ukoliko želimo
da kiša ne ispere sve tragove.“

75
 „Želim da razgovaram sa njim kad se vrati“, reče Valander.
„Gde su Martinson i Hanson?“
„Mislim da je Martinson otišao nešto da pojede“, odgovori Niberj.
„Ali, jebo te, ko ima vremena za jelo?“
„Možemo i tebi nešto da donesemo“, reče Valander.
„Gde je Hanson?“
„Trebalo bi da obavesti nekog od tužilaca. Ne želim nikakvu hranu.“
Valander ponovo pode ka kući. Pošto okači potpuno mokru jaknu i
skide čizme, oseti da je gladan. An-Brit Heglund sedela je u Veteštetovoj
radnoj sobi i pretraživala njegov radni sto. Valander ude u kuhinju i upali
svetlo. Priseti se kako su sedeli u Salomonsonovoj kuhinji i pili kafu. Sada
je Salomonson mrtav. U poređenju sa kuhinjom starog zemljoradnika,
Valander se sada nalazio u potpuno drugom svetu. Blistave šolje od bakra
visile su na zidovima. U sredini kuhinje nalazio se otvoreni gril sa otvorom
za dim iza stare furune. Otvori frižider i izvadi sir i pivo. Hrskavi hleb
pronađe u jednom od lepih ormarića koji su ukrašavali zidove. Sede za sto
ne razmišljajući apsolutno ni o čemu. Taman je završio obrok, kad je
Svedberj ušao u predsoblje.
„Niberj mi je rekao da si hteo da razgovaraš sa mnom?“
„Kako ide sa ciradama?“
„Sad prekrivamo koliko god je to moguće. Martinson je zvao
hidrometeorološki zavod i pitao koliko će još kiša padati. Nastaviće cele
noći. Onda ćemo imati par sati bez padavina dok ponovo ne počne kiša.
Osim toga, duvaće i prilično jak letnji olujni vetar.“
Na kuhinjskom podu oko Svedberjevih čizama stvorila se bara.
Međutim, Valander se nije opterećivao oko toga da ga zamoli da ih skine.
Malo je verovatno da će tajnu vezanu za smrt Gustava Vetešteta otkriti u
njegovoj kuhinji.
Svedberj sede i obrisa kosu maramicom.
„Kao kroz maglu se prisećam da si mi jednom pričao da te je kad si bio
mlad zanimala istorija Indijanaca“, otpoče Valander.
„Ili se možda ne sećam dobro?“
Svedberj ga iznenađeno pogleda.
„Tako je“, reče.

76
 „Čitao sam mnogo o Indijancima. Nikada me nisu zanimali filmovi koji
ionako nisu prikazivali istinu. Dopisivao sam se sa jednim poznavaocem
indijanske istorije po imenu Unkas. Pobedio je jednom na nekom
takmičenju na televiziji. Mislim da se nisam ni rodio kada se to desilo. Ali
sam mnogo naučio od njega.“
„Pretpostavljam da ti je čudno zbog čega te to pitam“, produži
Valander.
„Zapravo nije“, odgovori Svedberj.
„Vetešteta je neko skalpirao.“
Valander ga je pažljivo posmatrao.
„Zaista?“
„Ako se skalpiranje može smatrati umetnošću, onda je ovo bilo blizu
perfekcije. Jedan rez oštrim nožem po čelu. Potom nekoliko rezova gore
prema slepoočnicama. Kako bi mogao da iščupa.
„Umro je od udarca u kičmu“, nastavi Valander. Odmah ispod
ramena.“
Svedberj slegnu ramenima.
„Indijanski ratnici udarali su u glavu“, reče.
„Teško je udariti u kičmu. Onda moraš da držiš sekiru ukoso. Naravno,
naročito je teško ako se osoba koju treba da ubiješ kreče .“
,Ali ako stoji?“
,,U svakom slučaju, nije karakteristično za Indijance“, reče Svedberj.
„Ono što je posebno nekarakteristično za njih jeste ubijanje sa leda. Ili
ubijanje uopšte.“
Valander nasloni čelo na jednu ruku.
„Zašto pitaš sve ovo?, reče Svedberj.
„Teško da je Vetešteta ubio neki Indijanac“
,,Ko skalpira?“, reče Valander.
„Neki ludak“, odgovori Svedberj.
„Neko ko tako nešto radi ne može biti normalan. Trebalo bi da ga
nađemo što pre.“
„Znam“, reče Valander.
Svedberj ustade i ode. Valander uze jednu kuhinjsku krpu i obrisa pod.
Potom ode do An-Brit Heglund. Bilo je skoro pola jedanaest.

77
 „Tvoj otac nije zvučao baš naročito srećno“, reče ona kad joj je prišao
i stao iza nje.
„Ali mislim da ga je najviše iznerviralo što mu se nisi ranije javio.“
,,I tu je u pravu“, odgovori Valander.
„Šta si pronašla?“
„Iznenađujuće malo“, odgovori ona.
„Površno gledano, čini se da ništa nije ukradeno. Ormari nisu obijeni.
Verujem da je morao da ima kućnu pomoćnicu da mu održava ovako
veliku kuću.“
„Zašto to misliš?“
„Dva su razloga za to. Delimično, jer može da se primeti razlika između
načina na koji muškarac i žena spremaju kuću. Ne pitaj me zašto. To je
jednostavno tako.“
,,A koji je drugi razlog?“
„Pronašla sam jedan kalendar, gde stoji zabeleženo „tetkica“ , a onda
vreme. Beleška se pojavljuje dva puta mesečno.“
„Da li je stvarno napisao tetkica?“
„Stara, fina i omalovažavajuća reč.“
,,Da li možeš da pogledaš kada je bila ovde poslednji put?“
„Prošlog četvrtka.“
,,To objašnjava zašto sve izgleda tako sveže spremljeno.“ Valander se
spusti u stolicu za posetioce sa druge strane radnog stola.
„Kako ti je izgledalo tamo dole?“, upita ona.
„Udarac sekirom u kičmu. Trenutna smrt. Ubica mu skida skalp i
nestaje.“
„Ranije si govorio da misliš da ih je najmanje dvojica?“
„Znam“, reče.
„Međutim, sada samo znam da mi se ovo nimalo ne dopada. Zašto bi
neko ubio starca koji je živeo izolovano dvadeset godina? I zašto bi mu
skinuo skalp?“
Sedeli su ćutke. Valander je razmišljao o devojci u plamenu. O čoveku
kojem je odsečena kosa. I o kiši koja je padala. Pokuša da se otrgne
nemilim prizorima i zamisli kako su se on i Baiba šćućurili iza peščane dine
kod Skagena. Međutim, devojka je nastavila da trči sa svojom kosom u

78
plamenu. A Veteštet je ležao na nosilima na putu ka Malmeu.
Potisnu te misli i pogleda An-Brit Heglund.
„Daj mi neki kratak pregled“, reče.
„Šta misliš? Šta se desilo? Opiši mi to. Bez zadrški.“
„Izašao je“, reče ona.
„Prošetao do obale. Da se vidi sa nekim. Ili samo da prošeta. Ali,
nameravao je da to bude kratka šetnja.“
„Zašto?“
„Klompe. Stare i pohabane. Neudobne. Ali praktične ako ćeš napolju
da se zadržiš samo kratko.“
„I šta još?“
,,To se desilo u večernjim časovima. Šta je lekar rekao za vreme?“
„Verovatno nije još uvek znao. Nastavi. Zašto u večernjim časovima?“
„Rizik da ga otkriju je veći danju. U ovo doba godine obala nikada nije
bez ljudi.“
„I šta još?“
„Nema očiglednog motiva. Međutim, smatram da možemo da naslutimo
da je ubica imao plan.“
„Zašto?“
„Ima vremena da sakrije telo.“
„Zašto to radi?“
,,Da bi odložio da ga neko nade. Jer želi da ima vremena da pobegne.“
„Ali, niko ga nije video? I zašto govoriš da je u pitanju muškarac?“
„Teško da bi žena nekome presekla kičmu. Ako je očajna, žena bi
verovatno mužu mogla da zabije sekiru u glavu. Ali ne bi ga skalpirala.
Muškarac je.“
„Šta znamo o ubici?“
„Ništa. Osim ako ti znaš nešto što ja ne znam.“ Valander odmahnu
glavom.
„Rekla si otprilike ono što znamo“, reče.
„Mislim da je vreme da kuću prepustimo Niberju i njegovim ljudima.“
„Dići će se velika frka oko ovoga“, reče ona.
„Hoće“, odgovori Valander.
„Krenuće od sutra. Možeš da budeš srećna što ćeš biti na odmoru.“

79
 „Hanson me je već pitao da li mogu da ga pomerim“, odgovori.
»Pristala sam.“
„Idi sad kući“, reče Valander.
„Reći ću ostalima da ćemo se naći već sutra u sedam ujutru kako bismo
napravili plan istrage.“
Kada je ostao sam u kući, Valander ju je još jednom pretražio. Uvideo
je da što pre moraju stvoriti sliku o tome ko je bio Gustav Veteštet. Znali su
za jednu od njegovih navika, da je svake večeri u tačno određeno vreme
zvao telefonom svoju majku. Ali šta je sa navikama za koje još nisu znali?
Valander se vrati u kuhinju i potraži parče papira u jednoj od fioka. Potom
napravi sebi podsetnik pred sutrašnji uvodni sastanak povodom istrage.
Nekoliko minuta kasnije Niberj uđe u kuću. Skide sa sebe mokru
kabanicu.
„Šta želiš da tražimo?“, upita.
„Mesto zločina“, odgovori Valander.
„Koje je nepostojeće. Želim da isključim da je ubijen unutra u kući.
Želim da istražiš kuću onako kako ti to obično činiš.“
Niberj klimnu glavom i ode iz kuhinje. Odmah zatim, Valander začu
kako viče na jednog od svojih kolega. Pomisli kako bi trebalo da ode kući i
odspava nekoliko sati. Onda odluči da pretraži kuću još jednom. Poče sa
podrumom. Nakon sat vremena nađe se na spratu. Uđe u Veteštetovu
veliku spavaću sobu. Otvori njegov plakar. Pomeri sakoe u stranu i pretraži
pod. Iz prizemlja je mogao da čuje Niberjev iznervirani glas. Taman što se
pripremao da zatvori vrata plakara, kad ugleda jednu torbicu u ćošku.
Sagnu se i podiže je. Sede na ivicu kreveta i otvori je. U njoj je bio
fotoaparat. Valander je pretpostavljao da nije naročito skup. Video je da je
bio otprilike iste vrste kao onaj koji je Linda kupila prethodne godine i da
je u njemu bio film. Sedam slika, od trideset šest, bilo je osvetljeno. Vrati
ga nazad u torbu. Potom ode kod Niberja.
,,U ovoj torbi nalazi se fotoaparat“, reče.
„Želim da što pre odneseš slike na razvijanje.“
Bila je skoro ponoć kada je napustio Veteštetovu kuću. Kiša je i dalje
jako padala.
Odvezao se pravo kući.

80
 Ušao je u stan i seo u kuhinju. Želeo je da zna šta je na slikama.
Kiša je dobovala po prozorskom staklu.
Najednom oseti kako mu se krišom uvukao neki strah.
Nešto se desilo. Ali, sada je naslućivao da je to samo početak nečeg
mnogo većeg.

81
 8.

U četvrtak ujutru 23. juna u stanici u Istadu vladala je najmanje od

svega ivanjdanska atmosfera. Valandera je već u pola tri noću probudio
jedan novinar iz „Dagens Nihetera“, kome je za smrt Gustava Vetešteta
dojavio neko iz estermalmske policije. Kada je Valander nakon toga
konačno uspeo ponovo da zaspi, zvali su ga iz „Ekspresena“. I Hansona su
probudili tokom noći. Kada su se, nešto posle sedam časova ujutru okupili
u sali za konferencije, svi su bili izbečeni i umorni. I Niberj je došao, iako je
bio zauzet pretraživanjem Veteštetove kuće do pet sati ujutru. Na putu do
sale, Hanson je povukao Valandera u stranu i rekao mu da on mora da
rukovodi čitavom operacijom.
„Mislim da je Bjerk znao da će se ovo desiti“, reče Hanson.
„Zato je i dao ostavku.“
„Nije dao ostavku“, reče Valander.
„Unapređen je. Pored toga, teško da je bio sposoban da predviđa
budućnost. Bio je dovoljno zabrinut onim što se svakodnevno dešavalo oko
njega.“
Međutim, Valander je znao da će odgovornost organizacije potrage za
Veteštetovim ubicom pripasti njemu. Prva teškoća koju su imali ogledala se
u manjku ljudi koje su imali za vreme leta. Sa zahvalnošću pomisli n An-Brit
Heglund koja je bila spremna da pomeri svoj odmor. Ali šta ć se desiti sa
njegovim odsustvom? Planirao je da zajedno sa Baibom za dve nedelje
bude na putu za Skagen.
Sede za sto i pogleda umorna lica oko sebe. Kiša je i dalje padala, iako
je počelo da se razvedrava. Na stolu ispred sebe imao je gomilu s
brojevima telefona koje je dobio sa prijavnice. Pomeri je u stranu i kucnu
olovkom o sto.
„Sada moramo da počnemo“, reče.
„Najgore što može da se desi desilo se. Imamo ubistvo u vreme
godišnjih odmora. Pokušaćemo da se organizujemo na najbolji mogući
način. Ide nam i ivanjdanski vikend, kada će biti angažovana redarska
policija. Ali, obično se desi nešto što optereti i kriminalističko odeljenje

82
državne policije. Moraćemo da mislimo na to pri organizaciji istrage.“
Niko ne reče ništa. Valander se okrenu ka Niberju i upita ga kako
napreduje tehnička istraga.
„Kada bi kiša samo prestala na nekoliko sati“, reče Niberj.
„Ako želimo da pronađemo mesto ubistva, moramo da prokopamo
površinski sloj peska. To je gotovo nemoguće dok se ne osuši. Inače ćemo
izvući samo grudvice.“
„Zvao sam meteorologa iz Sturupa pre nekoliko minuta“, reče
Martinson.
„Računa da će kiša u Istadu prestati da pada nešto posle osam časova.
Međutim, do popodneva će doći do oluje. Tada će pasti još kiše. Ali, posle
će se razvedriti.“
„Uvek nešto“, reče Valander.
„Obično nam je lakše ako je za vreme ivanjdanske noći vreme ružno.“
„Izgleda da ćemo ovog puta imati koristi od fudbala“, reče Niberj. ,,Ne
mislim da će ljudi manje piti. Ali će bar sedeti pred televizorom.“
,Ali šta će se desiti ako švedska izgubi od Rusije?“, upita Valander.
„Neće“, odgovori Niberj odlučno.
„Pobeđujemo.“
Valander uvide da Niberja zanima fudbal.
„Nadam se da si u pravu“, odgovori.
„Inače, nismo našli ništa od značaja pored čamca“, nastavi Niberj.
„Takođe smo prošli kroz obalski deo između Veteštetovog dvorišta,
čamca i vode. Pokupili smo nekoliko predmeta. Međutim, teško da ima
ičega bitnog za nas. Možda sa jednim izuzetkom.“
Niberj izvadi jednu od svojih kesica i spusti je na sto.
„Jedan od policajaca koji je razvlačio trake za označavanje blokiranog
područja pronašao je ovo. U pitanju je bočica sa sprejom. Onakva kakvu
obično sugerišu ženama da ih nose u tašnama i brane se ako ih neko
napadne.“
„Zar one nisu zabranjene u našoj zemlji?“, upita An-Brit Heglund.
,Jesu“, reče Niberj.
„Ali, bila je tamo gde je bila. U pesku odmah iza ograde van blokada.
Tražićemo otiske na njoj. Možda nam mogu dati nešto.“

83
 Niberj vrati kesicu u svoju torbu.
,,Da li jedan čovek može sam da prevrne taj čamac?“, upita Valander.
,,Ne, osim ako nema neverovatnu snagu“, odgovori Niberj. ,,To znači da ih
je bilo dvojica“, reče Valander.
„Možda je ubica počistio pesak pored čamca“, reče Niberj nesigurno.
,,A posle ga ponovo vratio, nakon što je ubacio Vetešteta.“
„Postoji, naravno, i ta mogućnost“, reče Valander.
„Ali, zvuči li to verovatno?“
Niko za stolom nije ništa komentarisao.
„Ništa ne ukazuje na to da je ubistvo počinjeno u kući“, nastavi Niberj.
„Nismo našli nikakve tragove krvi ili druge znakove da je tu mesto
zločina. Niko nije ni provalio u kuću. Ne mogu da kažem da li je nešto
ukradeno. Ali ne izgleda da je tako.“
,,Da li si, inače, pronašao nešto što bi moglo da bude vredno pažnje?“,
upita Valander.
„Mislim da je cela kuća vredna pažnje“, reče Niberj.
„Veteštet je najverovatnije bio pun para.“
Na trenutak razmotriše Niberjeve reči. Valander shvati da je vreme da
napravi rezime.
„Najvažnije od svega je da dobijemo odgovor na pitanje kada je
Veteštet ubijen“, otpoče.
„Lekar koji je pregledao telo smatra da je ubistvo najverovatnije
počinjeno na obali. Pronašao je zrna peska u ustima i očima. Ali
sačekaćemo da vidimo šta će reći forenzičari. S obzirom da nemamo
tragova od kojih možemo da pođemo, ili nekog očiglednog motiva za
ubistvo, moramo da sagledamo širu perspekuvu. Moramo da saznamo
kakva je osoba bio Veteštet. Sa kim se družio? Kakve su mu bile navike?
Moramo da napravimo mapu njegovog karaktera, da saznamo kako mu je
izgledao život. Takođe, ne možemo izbeći činjenicu da je pre dvadeset
godina bio veoma poznata ličnost. Bio je ministar pravde. Kod nekih je bio
vrlo popularan, drugi su ga mrzeli. Bio je okružen stalnim glasinama o
raznim skandalima. Da li možda možemo da uzmemo u obzir i osvetu?
Neko ga je oborio udarcem i odsekao mu kosu. Skalpirao ga je. Da li se
tako nešto desilo ranije? Da li možemo da pronađemo sličnosti sa ranijim

84
ubistvima? Martinson će morati da zagreje svoje kompjutere. Imao je
spremačicu sa kojom ćemo razgovarati već danas.“
„Njegova politička stranka“, reče An-Brit Heglund.
Valander klimnu glavom.
„Upravo sam hteo o tome. Da li je imao još nekih političkih zadataka?
Da li se družio sa svojim starim prijateljima iz stranke? To takođe moramo
da razjasnimo. Da li postoji nešto u njegovoj prošlosti što bi moglo
nagovestiti eventualni motiv?“
„Otkad je vest procurila, već se javilo dvoje ljudi i priznalo ubistvo“,
reče Svedberj.
„Prvi je zvao iz javne govornice u Malmeu. Bio je toliko pijan da je bilo
teško shvatiti šta je rekao. Zamolili smo kolege iz Malmea da ga saslušaju.
Drugi je bio u zatvoru u Esterokeru. Poslednji put je pušten u februaru. Ono
što je potpuno očigledno jeste da Gustav Veteštet i dalje izaziva jaka
osećanja kod ljudi.“
,,Mi koji se dovoljno dugo bavimo ovim poslom znamo da to važi i za
policiju“, reče Valander.
„Dok je on bio ministar pravde desile su se mnoge stvari koje niko od
nas nije zaboravio. Od svih ministara pravde i načelnika državne policije
koji su dolazili i odlazili, Veteštet je verovatno bio taj koji nas je najmanje
uzimao u zaštitu.“
Prođoše kroz razne radne zadatke i raspodeliše ih. Valander je trebalo
lično da sasluša Veteštetovu spremačicu. Dogovorili su se da se nadu u
četiri sata istog popodneva.
„Ostale su nam dve stvari“, reče Valander.
„Prvo, imaćemo invaziju fotoreportera i novinara. Ovo je ono što
masmediji obožavaju. Suočićemo se sa novinama sa naslovima kao što su
skalperaš i skalpiranje. Najbolje je, dakle, da sazovemo konferenciju za
štampu već za danas. Najradije bih da je ja ne držim.“
,,Ne možeš tako“, reče Svedberj.
„Moraš da preuzmeš odgovornost. Čak i ako ne želiš, ti si taj koji to
najbolje radi.“
„Ali, ne želim da budem sam“, reče Valander.
„Hoću da Hanson bude sa mnom. I An-Brit. Da kažemo u jedan?“

85
 Baš kad su hteli da se raziđu sa sastanka, Valander ih zamoli da
sačekaju.
„Takođe ne možemo da prekinemo nastavak istrage o devojci koja se
spalila u polju uljane repice“, reče.
„Misliš li da su ovi slučajevi na neki način povezani?“, upita Hanson
iznenađeno.
„Naravno da ne“, odgovori Valander.
„Moramo samo da pokušamo da saznamo ko je ona, radeći
istovremeno i na Veteštetovom slučaju.“
„Nismo dobili nikakav pozitivan odgovor od naše kompjuterske
pretrage“, reče Martinson.
„Ništa ni u vezi sa slovnom kombinacijom. Ali, obećavam da ću
nastaviti da radim na tome.“
„Nekome mora da nedostaje“, reče Valander.
„Devojka je mlada. Mislim da je to baš čudno.“
„Leto je“, odvrati Svedberj.
„Mnogi mladi su u pokretu. Može da prode nekoliko nedelja pre nego
što neko počne nekome da nedostaje.“
,,U pravu si, naravno“, priznade Valander.
„Moraćemo da se strpimo.“
Raziđoše se u petnaest do osam. Valander je vodio sastanak jakim
tempom, pošto je sve čekalo mnogo posla. Ušavši u svoju kancelariju,
letimično je pregledao svoje cedulje sa brojevima telefona. Ništa mu nije
izgledalo hitno. Izvadi notes iz fioke i zapisa ime Gustava Vetešteta na vrhu
prve stranice. Potom se zavali u stolicu i zažmuri. Šta mi poručuje njegova
smrt? Ko bi ga ubio sekirom i skinuo mu skalp?
Valander se ponovo nadvi nad stolom.
Napisa: Ništa ne ukazuje na to daje Gustav Veteštet ubijen zbog
pljačke, čak i ako se to, svakako, ne može u potpunosti isključiti. Takođe,
ne radi se ni o slučajnom ubistvu, osim ako ga nije izvršila poremećena
osoba. Ubica je sebi dao vremena da sakrije telo. Onda preostaje osveta
kao motiv. Ko ima razloga da se revanšira Gustavu Vetestetu tako sto će
ga videti mrtvog?
Valander odloži olovku i uz rastuće nezadovoljstvo pročita to što je

86
napisao.
Prerano je, pomisli. Izvlačim nemoguće zaključke. Moram da znam
više.
Ustade i napusti kancelariju. Kada je izašao iz stanice, kiša je već
prestala da pada. Meteorolog sa aerodroma Sturup bio je u pravu.
Odvezao se pravo do Veteštetove vile.
Blokada obale i dalje je bila na snazi. Niberj je već bio tamo. Zajedno
sa svojim kolegama savijao je cirade koje su pokrivale jedan deo obale.
Tog jutra na mestu iza područja ograđenog policijskim trakama bilo je
mnogo posmatrača. Valander otključa spoljna vrata Veteštetovim ključem
sa priveska i potom ode pravo do njegove radne sobe. Sistematski, nastavi
potragu koju je An-Brit Heglund započela prethodne večeri. Nije mu
trebalo ni pola sata da pronađe ime žene koju je Veteštet nazivao tetkicom.
Zvala se Sara Bjerklund i živela je kod ulice Stirburdsgongen, za koju je
Valander znao da se nalazi odmah iza onih velikih robnih kuća kod
zapadnog ulaza u grad. Uze telefon sa radnog stola i okrenu broj. Nakon
što je telefon zazvonio osam puta, neko sa druge strane podiže slušalicu.
Valander začu hrapav muški glas.
„Treba mi Sara Bjerklund“, reče Valander.
„Nije kod kuće“, odgovori čovek.
„Gde mogu da je pronađem?“
,,Ko je traži?“, odvrati čovek odbojno „Kurt Valander iz istadske
policije.“
Sa druge strane nastupi dugačka tišina.
„Jeste li ste još tu?“, reče Valander, pri tom ne pokušavajući da prikrije
svoje nestrpljenje.
,,Da li je to u vezi sa Veteštetom?“, upita čovek.
„Sara Bjerklund je moja žena.“
„Moram da razgovaram sa njom.“
„Ona je u Malmeu. Vratiće se tek po podne.“
„Kad mogu da je dobijem? U koje vreme? Pokušajte da precizirate!“
„Sigurno će stići kući do pet.“
„Onda dolazim kod vas u pet sati“, reče Valander i završi razgovor.
Napusti kuću i spusti se do Niberja. Iza područja ograđenog trakama

87
vrvelo je od posmatrača.
„Jesi našao nešto?“, upita on.
Niberj je stajao sa kofom peska u jednoj ruci.
„Ništa“, reče.
„Ali, ako je ubijen i pao na pesak ovde, moralo bi da bude krvi. Možda
ne sa leđa. Ali iz glave, sigurno. Krv mora da je šikljala. Imamo krupne
vene na čelu.“
Valander klimnu glavom.
„Gde ste našli bočicu sa sprejom?“, upita potom. Niberj pokaza na
jedno mesto iza područja ograđenog trakama.
„Sumnjam da ona ima neke veze sa ovim“, reče Valander. ,,I ja“,
odgovori Niberj.
Valander se taman spremao da se vrati u auto, kad se seti da je imao
još jedno pitanje za Niberja.
„Sijalica pored dvorišne kapije ne radi“, reče.
„Možeš li to da pogledaš?“
„Šta hoćeš da uradim?“, začudi se Niberj. ,,Da promenim sijalicu?“
„Hoću samo da znam zašto ne svetli“, reče Valander.
„Ništa drugo.“ Vratio se u stanicu. Nebo je bilo sivo. Ali nije padala
kiša.
„Novinari zovu sve vreme“, reče Eba dok je prolazio pored prijavnice.
„Dobrodošli su da dođu u jedan sat“, odgovori Valander.
„Gde je An—Brit?“
„Izašla je pre nekoliko minuta. Nije rekla kuda je otišla.“
„A Hanson?“
„Mislim da je kod Pera Okesona. Da ga potražim?“
„Moramo da pripremimo konferenciju za štampu. Pobrini se da u salu
za konferencije stave još stolica. Biće mnogo sveta.“
Valander ude u kancelariju i poče da sprema ono što će reći
novinarima. Nakon otprilike pola sata na vrata mu zakuca An-Brit Heglund.
„Bila sam na Salomonsonovom imanju“, reče.
„Mislim da sam rešila problem oko toga odakle onoj devojci sav taj
benzin.“
„Salomonson je imao skladište benzina u svojoj štali?“

88
 Ona klimnu potvrdno glavom.
„Onda je to rešeno“, reče Valander. ,,To u stvari znači da je do polja
mogla da dođe i pešice. Nije morala autom ili biciklom. Mogla je
jednostavno da dođe pešice.“
,,Da li je moguće da ju je Salomonson poznavao?“, upita ona.
Valander razmisli pre nego što odgovori.
,,Ne“, reče potom.
„Salomonson nije lagao. Nikada je ranije nije video.“
„Dakle, devojka dolazi odnekud. Ulazi u Salomonsonovu štalu i nalazi
nekoliko kaništara benzina. Ona uzima pet i odlazi u polje. Onda se
spaljuje.“
„Otprilike tako“, reče Valander.
„Čak i ako uspemo da saznamo ko je, verovatno nikada nećemo znati
potpunu istinu.“
Uzeli su kafu i detaljno popričali o onome što će reći na konferenciji za
štampu. Bilo je skoro jedanaest kada im se Hanson pridružio.
„Pričao sam sa Perom Okesonom“, reče.
„Rekao je da će kontaktirati s državnim tužiocem.“
Valander iznenađeno podiže pogled sa svojih papira.
„Zbog čega?“
„Gustav Veteštet je nekada bio važna osoba. Pre deset godina ubijen je
premijer ove zemlje. Sada pronalazimo ubijenog ministra pravde.
Pretpostavljam da želi da sazna da li će se istraga ovog ubistva odvijati na
neki poseban način.“
„Mogao bih to da razumem da je još uvek ministar pravde“, reče
Valander.
„Ali sada je bio stari penzioner koji je odavno napustio svoje javne
obaveze.“
„Onda ti razgovaraj sa Okesonom“, reče Hanson.
„Samo ti prenosim ono što mi je rekao.“
U jedan sat seli su na mali podijum na kraćem kraju sale za
konferencije. Ranije su se dogovorili da će pokušati da skrate susret sa
novinarima što je više moguće. Najvažnije je bilo sprečiti nekontrolisane i
neosnovane spekulacije. Zato su takođe odlučili da će svesno nejasno

89
odgovarati na pitanje o načinu na koji je Veteštet ubijen. Neće reći
apsolutno ništa o odsečenom skalpu.
Novinari su napunili salu do granica kapaciteta. Baš kao što je
Valander pretpostavio, državne novine su momentalno odlučile da je
ubistvo Gustava Vetešteta bitna stvar. Kada je pogledao prema gomili,
Valander je prebrojao kamere tri različite televizije.
Kasnije, kada je sve bilo gotovo i kada je i poslednji novinar otišao,
Valander je mogao da konstatuje da je sve prošlo neobično dobro. Njihovi
odgovori bili su najšturiji mogući i sve vreme su se pozivali na to da, zbog
tehničkih razloga tekuće istrage, nisu u mogućnosti da budu otvoreniji ili
iznose šire detalje. Konačno, novinari su uvideli da ne mogu da probiju
nevidljivi zid koji je Valander podigao oko sebe i svojih kolega. Pošto su
novinari napustili salu, zadovoljio se što je dozvolio da bude intervjuisan za
lokalni radio, dok je An-Brit stala pred jednu od prisutnih kamera.
Pogleda je i pomisli da je srećan što bar jednom on nije bio taj koji je u
centru pažnje.
Pri kraju konferencije za štampu, Per Okeson neprimetno ude u salu i
stade na njen kraj. Sada je čekao da Valander izađe.
„Čuo sam da ćeš zvati državnog tužioca“, reče Valander. ,,Da li ti je
dao neke direktive?“
„Želi da bude stalno obavešten“, odgovori Per Okeson. ,,Na isti način
na koji ti mene informišeš.“
„Dobijaćeš analizu svakodnevno“, reče Valander.
„I kada eventualno napravimo pomak u istrazi.“
,Još uvek nemaš ništa bitno da kažeš?“
„Ništa.“
Istražni tim se nakratko sastao u četiri sata. Valander je znao da je sada
vreme za akciju, a ne za izveštaje. Zato je dozvolio rundu razgovora za
stolom, pre nego što je svakog pojedinačno zamolio da se vrati svom poslu.
Odlučili su da se ponovo nađu sutradan u osam sati, ako se ne desi nešto
što će dramatično uticati na istragu.
Nešto pre pet sati Valander napusti stanicu i odveze se do ulice
Stirburdsgongen u kojoj je živela Sara Bjerklund. Bio je to deo grada koji
Valander skoro nikada nije posećivao. Parkirao je auto i prošao kroz

90
dvorišnu kapiju. Vrata su se otvorila i pre nego što je stigao do njene kuće.
Žena koja je tamo stajala bila je mlada nego što je zamišljao. Nagađao je
da ima oko trideset godina. A za Gustava Vetešteta bila je tetkica. Na
brzinu se zapitao da li je znala da ju je Veteštet tako zvao.
„Dobar dan“, pozdravi je Valander.
„Zvao sam ranije danas. Da li si ti Sara Bjerklund?“
„Prepoznala sam vas“, reče ona.
Pozvala ga je da ude. U dnevnoj sobi je iznela tanjir sa kolačima i
kafom iz termosa. Valander začu kako neki čovek na spratu viče na decu
koja su pravila buku. Valander sede na stolicu i osvrnu se oko sebe.
Izgledalo je kao da očekuje da bi neka od slika njegovog oca mogla da se
nade na nekom od zidova. To je, u stvari, bilo jedino što nedostaje, pomisli
iznenada. Bili su tu i ribar i ciganka i uplakano dete. Nedostaju samo očevi
pejzaži. Sa ili bez tetreba.
„Želite li kafu?“, upita ona.
„Nemojte mi persirati“, reče Valander. ,,Da, molim.“
„Gustavu Veteštetu sam morala da persiram“, reče najednom.
„Želeo je da ga oslovljavam sa gospodine Veteštet. Jasno mi je to
stavio do znanja kad sam počela da radim kod njega.“
Valander je osetio zahvalnost jer je odmah mogao da počne da
razgovara o onome što je važno. Izvadi notes i hemijsku olovku iz džepa.
„ Shvatila si, dakle, da je Gustav Veteštet ubijen“, otpoče on.
,,To je užasno“, reče ona. ,,Ko je to mogao da uradi?“
„I mi se to pitamo“, reče Valander.
,,Da li je stvarno ležao na obali ispod onog neuglednog čamca koji se
mogao videti sa gornjeg sprata?“
„Jeste“, reče Valander.
„Ali, hajde da pođemo od početka. Ti si spremala kuću Gustavu
Veteštetu?“
,,Da.“
„Koliko dugo si radila kod njega?“
„Skoro tri godine. Bila sam nezaposlena. Kuća u kojoj živimo košta.
Morala sam da počnem da spremam po kućama. Posao sam pronašla
preko oglasa u novinama.“

91
 „Koliko si često išla kod njega?“
„Dva puta mesečno. Svakog drugog četvrtka.“
Valander zabeleži.
„Uvek četvrtkom?“
„Uvek.“
,,Da li si imala svoje ključeve?“
„Ne. Nikad mi ih ne bi dao.“
„Zašto to kažeš?“
„Kada bih bila u njegovoj kući, nadgledao bi svaki moj korak. Bilo je
vrlo naporno. Međutim dobro je plaćao.“
„Nikada nisi primetila ništa posebno?“
„Kao na primer?“
„Niko nikada nije bio tamo?“
„Nikada.“
„Nije nikoga pozivao na večere?“
,,Ne a da ja to znam. Nikada nije ostajalo sudova za pranje kada sam
dolazila.“
Valander razmisli pre nego što nastavi sa pitanjima.
„Kako bi ga opisala kao osobu?“ Odgovori brzo i odlučno.
,,On je bio ono što se obično naziva kvaziprefinjenim.“
„Kako to misliš?“
„Mislim da me je omalovažavao. Za njega nisam bila ništa drugo nego
beznačajna čistačica. Iako je nekada predstavljao stranku za koju se
smatralo da govori u ime nas čistačica.“
„Znaš li da te je u svom kalendaru nazivao tetkica?“
,,To me uopšte ne čudi.“
„Ali i dalje si radila kod njega?“
„Već sam rekla da je dobro plaćao.“
„Pokušaj da se setiš svoje poslednje posete. Bila si tamo prošle
nedelje?“
„Sve je bilo baš kao i svaki put. Pokušala sam da se setim. Ali bio je
onakav kao i inače.“
„Tokom ove tri godine nije se, dakle, desilo ništa van tog uobičajenog?“
On odmah primeti da ona okleva sa odgovorom. Istog momenta usmeri

92
svu svoju pažnju.
„Bilo je to jednom prilikom prošle godine“, poče nesigurno. ,,U
novembru. Ne znam kako se to desilo. U svakom slučaju, pogrešila sam
dan. Došla sam tamo u petak ujutru umesto u četvrtak. Baš tada iz garaže
je izlazio jedan veliki crni auto. Auto sa zatamnjenim staklima. Onda sam
pozvonila na kapiju kao i obično. Kada me je ugledao, pobesneo je. Potom
je zatvorio kapiju. Mislila sam da će me otpustiti. Međutim, kada sam došla
ponovo sledeći put, nije rekao ni reči. Pravio se kao da se ništa nije
dogodilo.“
Valander je čekao na nastavak kojeg nije bilo.
,Je li to sve?“
,,Da.“
„Veliki crni auto koji je napuštao njegovu kuću?“
Valander je video da neće saznati ništa više. Popi svoju kafu i ustade.
,Ako se setiš još nečeg, bio bih ti zahvalan da me nazoveš“, reče na
rastanku.
Odveze se nazad prema gradu.
Veliki crni auto koji ga je posetio, razmišljao je. Ko li je bio u tom autu
]a moram da saznam.
Bilo je šest sati. Počeo je da duva jak vetar. Istovremeno je ponovo
počela i kiša.

93
 9.

Kada se Valander vratio u Veteštetovu kuću, Niberj i njegove kolege

su već prešle unutra. Odneli su tone peska ne našavši mesto zločina. Kada
je kiša ponovo počela, Niberj je istog momenta odlučio da opet izbaci
cirade. Morali su tako dok se vreme ne popravi. Valander se vratio u kuću
osećajući da je ono što je Sara Bjerklund rekla o pogrešnom danu i
velikom crnom autu značilo da su načinili malu, ali ipak nekakvu pukotinu na
ljušturi savršenog Vetešteta. Videla je nešto što nije trebalo. Valander nije
mogao drugačije da protumači ni Veteštetov bes ni činjenicu da joj kasnije
nije dao otkaz, a ni to što se pravio kao da se ništa nije desilo. Gnev i
ćutanje bili su dve strane istog postupka.
Niberj je sedeo u Veteštetovoj dnevnoj sobi i pio kafu. Valander
pomisli da je Veteštetov termos najverovatnije veoma star. Podsećao ga je
na pedesete godine. Da bi zaštitio sedište, Niberj je ispod sebe postavio
novine.
,Još uvek nismo pronašli tvoje mesto zločina“, reče on. ,,A sada ne
možemo da tražimo jer pada kiša.“
„Nadam se da ste osigurali cirade“, reče Valander.
„Duva sve jače.“ - „Neće se pomeriti“, odvrati Niberj.
„Mislio sam da nastavim da pretražujem njegov radni sto“, reče
Valander.
„Zvao je Hanson“, nastavi Niberj.
„Razgovarao je sa Veteštetovom decom.“
„Tek sada?“, reče Valander.
„Zar nije to uradio još odavno?“
,,Ne znam ništa o tome“, odvrati Niberj.
„Samo kažem šta je rekao.“
Valander uđe u radnu sobu i sede za sto. Usmeri lampu tako da baca
svetlost u što širem krugu. Onda izvuče jednu od fioka u ormariću sa leve
strane. Tamo se nalazila kopija poreske prijave od ove godine. Valander je
izvadi i stavi na sto. Video je da je Veteštet prijavio porez na prihod od
skoro milion kruna. Kada je prošao kroz prijavu, shvatio je da su prihodi

94
uglavnom poticali od ušteđevine od njegove privatne penzije i podele
akcija. U pregledu iz Komisije za vrednosne hartije Valander primeti da je
Veteštet imao akcije u tradicionalno jakoj švedskoj industriji. Investirao je u
Erikson, Asea Braun Boveri, Volvo i Rotneros. Pored ovih prihoda,
Veteštet je prijavio i jedan honorar od Miništarstva inostranih poslova i
jedan od izdavačke kuće Tidens. Pod stavkom imovina, Veteštet je prijavio
pet miliona. Valander pribeleži to u glavi. Vrati poresku prijavu i otvori
sledeću fioku. Tamo se nalazilo nešto što je izgledalo kao foto-album. Evo
porodičnih fotografija za koje je An-Brit primetila da nedostaju, pomisli.
Stavi album ispred sebe na sto i pokuša da pronađe prvu stranicu. Sa
rastućim uzbuđenjem listao je stranicu po stranicu. Album je bio pun
arhaičnih pornografskih slika. Neke od njih bile su vrlo sofisticirane.
Valander primeti da se neke stranice lakše okreću od drugih. Veteštet je sa
osobitom naklonošću okretao one stranice na kojima su modeli bili mladi.
Odjednom začu lupanje spoljnih vrata. Odmah zatim u sobu ude Martinson.
Valander klimnu glavom i pokaza na otvoreni album.
„Neki skupljaju marke“, reče Martinson.
„Neki drugi očigledno ovakve slike.“
Valander zaklopi album i vrati ga u fioku.
„Zvao je neki advokat iz Malmea, Segren“, reče Martinson.
„Poručio je da je kod njega testament Gustava Vetešteta. Ostavio je
prilično veliku imovinu. Pitao sam da li ima nekih neočekivanih naslednika,
međutim sve pripada direktnim naslednicima. Veteštet je takođe osnovao
fondaciju koja će dodeljivati stipendije mladim pravnicima. Ali, tu sumu je
već odavno položio i na nju platio porez.“
„Sada znamo“, reče Valander.
„Gustav Veteštet je bio imućan čovek. Ali zar nije rođen kao sin
siromašnog lučkog radnika?“
„Svedberj proučava njegovu prošlost“, reče Martinson.
„Čuo sam da je pokušao da pronađe nekog starog sekretara stranke sa
dobrim pamćenjem koji bi imao mnogo toga da kaže o Gustavu Veteštetu.
Ali, došao sam ovde da razgovaram o devojci koja je izvršila samoubistvo
u Salomonsonovoj njivi.“
„Jesi li je pronašao?“

95
 „Nisam. Međutim, kompjuter mi je dao preko dve hiljade predloga šta
bi slovna kombinacija mogla da znači. Bio je to prilično dugačak spisak.“
Valander razmisli. Šta sad da rade?
„Moraćemo da idemo preko Interpola“, reče.
„Kako se beše zove ono novo? Europol?“
„Tako je.“
„Pošalji upit sa opisom njenog fizičkog izgleda. Sutra ćemo fotografisati
i ogrlicu. Tu sliku bogorodice. Čak i ako sve padne u drugi plan posle
Veteštetove smrt, moramo da pokušamo da objavimo tu sliku u novinama.“
„Dao sam jednom zlataru da je pogleda“, reče Martinson.
„Kaže da je od čistog zlata.“
„Nekome na kraju mora nedostajati“, reče Valander.
„Ljudi su veoma retko bez ikakvih rođaka.“
Martinson zevnu i upita Valandera da li mu treba neka pomoć. ,,Ne
večeras“, reče on.
Martinson napusti kuću. Valander nastavi sa pretragom radnog stola još
jedan sat. Onda ugasi lampu i ostade da sedi u mraku. Koje bio Gustav
Veteštet?, pomisli. Slika koju imam i dalje je veoma nejasna..
Iznenada mu na pamet padne jedna ideja. Ode do dnevne sobe i
pokuša da pronađe jedno ime u telefonskom imeniku. Još nije bilo devet
sati. Okrenu broj i neko se odmah javi. Predstavi se, upita da li može da
dođe u posetu i odmah završi razgovor. Pokuša da pronađe Niberja koji se
nalazio na spratu i reče mu da će vratiti kasnije tokom večeri. Kada je
izašao napolje, vetar je bio veoma jak i duvao je u naletima. Kiša mu je
udarala u lice. Otrča do auta kako ne bi bio potpuno mokar. Onda se
ponovo odveze prema gradu i zastade ispred jedne stambene zgrade u
blizine Esterportske škole.
Pozvoni na interfon i vrata se otvoriše. Kada se pope na drugi sprat,
tamo ga je čekao Laš Magnuson samo u čarapama. Iz stana je dopirala
prelepa klavirska muzika.
„Bogami, nismo se baš juče videli“, reče Laš Magnuson dok se
rukovao sa Valanderom.
„Nismo“, odgovori Valander.
„Sigurno ima pet godina otkad se nismo videli.“

96
 Nekada davno Laš Magnuson je bio novinar. Nakon nekoliko godina u
„Ekspresenu“ umorio se od velegrada i vratio u Istad, gde je i rođen. On i
Valander su se upoznali tako što su žene počele da im se druže. Otkrile su
da se obe posebno interesuju za operu. Prošlo je mnogo godina, Valander i
Mona su se dotad već razveli, dok nije otkrio da je Laš Magnuson težak
alkoholičar. Ali, kad je puklo, puklo je. Sasvim slučajno Valander se jedne
kasne večeri našao u stanici kada je patrola uniformisanih policajaca
dovukla Laša Magnusona. Bio je toliko pijan da nije mogao da stoji. U
takvom stanju vozio je auto i pošto je izgubio kontrolu, uleteo je direktno u
izlog jedne banke. Kasnije je osuđen na šest meseci zatvora. Po povratku u
Istad više se nikad nije vratio novinama. I njegova žena je tada odustala od
njihovog braka u kojem nisu imali dece. Nastavio je da pije, ali je kasnije
uspevao da ne prede baš previše preko granice. Nakon završetka
novinarske karijere, izdržavao se sastavljanjem šahovskih problema za
razne novine. I dalje se nije ubio od alkohola, jer je svakoga dana terao
sebe da, pre nego što uzme prvu čašicu, prvo sastavi bar jedan šahovski
problem. Pošto je sada imao faks, više nije čak morao ni da ide u poštu.
Mogao je ono što je sastavio da pošalje direktno od kuće.
Valander zakorači u njegov skromni stan. Po mirisu je osetio da je Laš
Magnuson pio. Na stočiću pored kauča stajala je flaša vodke. Međutim,
Valander nije video nikakvu čašu.
Laš Magnuson je bio nekoliko godina stariji od Valandera. Talasi sede
kose padali su mu na prljavu kragnu košulje. Lice mu je bilo crveno i
podbulo. Ipak, Valander je video da su mu oči čudesno bistre. Niko nikada
ni nije imao razloga da sumnja u inteligenciju Laša Magnusona. Pričalo se
da mu je jednom izdavačka kuća Bonieš prihvatila zbirku pesama, ali da ju
je on u poslednjem času povukao i vratio im simbolični avans koji je uspeo
da dobije.
„Nisam te očekivao“, reče Laš Magnuson.
„Sedi. Čime mogu da te ponudim?“
„Ničim“, reče Valander i sede na kauč prethodno sklonivši hrpu novina.
Laš Magnuson nesmetano otpi gutljaj vodke iz flaše i sede preko put
Valandera. Utiša klavirsku muziku.
„Dugo se nismo videli“, reče Valander.

97
 „Pokušavam da se setim kad je to bilo.“
,,U prodavnici pića, odgovori Laš Magnuson kao iz topa.
„Pre skoro tačno pet godina. Ti si kupio vino, a ja sve ostalo.“
Valander klimnu glavom. Seti se.
„Tvom pamćenju ništa ne fali“, reče on.
,Još ga nisam popio“, reče Laš Magnuson.
„Čuvam to za kraj.“
„Nikad nisi pomislio da prestaneš?“
„Svakog dana. Ali, pretpostavljam da nisi zbog toga došao. Da bi me
ubedio da se otreznim?“
„Sigurno si čitao u novinama da je Gustav Veteštet ubijen?“
„Video sam na televiziji.“
„Sećam se kao kroz maglu da si mi jednom nešto pričao o njemu. 0
skandalima koji su ga okruživali. Ali koji bi se uvek zataškavali.“
„Sto je bio najveći skandal od svih.“, prekide ga Laš Magnuson.
„Pokušavam da shvatim ko je on bio“, nastavi Valander.
„Mislio sam da možeš da mi pomogneš.“
„Pitanje je samo da li želiš da čuješ nepotvrđene glasine, ili želiš da znaš
istinu“, reče Laš Magnuson.
„Nisam siguran da uspevam da razgraničim ta dva.“
„Glasine se retko javljaju ako ne postoji neki povod“, reče Valander. I
Laš Magnuson gurnu flašu sa vodkom u stranu, kao da je iznenada ,
odlučio da mu je preblizu.
,,Sa petnaest godina počeo sam da volontiram u jednim stokholmskih
novinama“, reče.
„Bilo je to proleća 1955. godine. Tamo je radio jedan noćni urednik po
imenu Ture Svanberj. Tada je bio u otprilike jednako alkoholisanom stanju
kao ja sada. Ali, obavljao je svoj posao bez greške. I Pored toga, bio je
pravi genije kada je smišljao naslove koji bi se prodavali. Nije trpeo
aljkavo napisane tekstove. I dalje pamtim kako je jednom toliko I poludeo
zbog jedne neodgovorno urađene reportaže da je pocepao rukopis 1 i
pojeo komadiće. Sažvakao je papir i rekao: ‘Ovo ne vredi da izađe ikako
drugačije osim kao govno.’ Ture Svanberj je bio taj koji me je naučio da
postanem novinar. Imao je običaj da kaže da postoje dva tipa novinara.

98
‘Prvi čovek kopa zemlju tražeći istinu. Stoji dole u rupi i baca zemlju uvis.
Ali, iznad stoji još jedan čovek koji mu zemlju vraća. I on je novinar.
Između ove dvojice uvek je u toku dvoboj. Neprekidno odmeravanje
snaga treče državne sile za prevlast. Imaš novinare koji žele da otkrivaju i
raskrinkavaju. I imaš druge novinare, koji izvršavaju zadatke vlasti i pomažu
da se sakrije ono što se u stvari dešava’. I tako je i bilo. Ubrzo sam to
shvatio, iako sam imao samo petnaest godina. Ljudi na vlasti povezuju se
uvek sa simboličkim firmama za čišćenje ili pogrebnim preduzećima. Ima
mnogo novinara koji ne prezaju od prodaje svojih duša da bi izvršavali
njihove zadatke. Da vraćaju nazad tu zemlju. Da prikrivaju skandale. Da
uzdignu privid na nivo istine, da garantuju iluziju o očišćenom društvu.“
Sa grimasom na licu ponovo privuče sebi flašu i uze jedan gutljaj.
Valander vide kako se potom uhvati za stomak.
„Gustav Veteštet“, reče.
„Šta se zapravo desilo?“
„Kurve i umetnost“, reče on.
„Tokom mnogo godina bila je opšte poznata činjenica da su dobrom
Gustavu svake nedelje privodili po devojku u Vasastan, gde je imao mali
stan za koji njegova žena nije znala. Imao je ličnog slugu koji se brinuo o
svemu. Čuo sam glasine da je u to vreme bio morfijumski zavisnik koji je
Veteštetu bio na raspolaganju. Imao je mnogo prijatelja među lekarima.
Novine nisu marile za to što je išao u krevet sa kurvama. Nije bio ni prvi ni
poslednji švedski ministar koji je to radio. Zanimljivo pitanje bi moglo biti
da li govorimo o pravilu ili izuzetku. Dešava mi se da se to pitam. Međutim,
jednog dana, otišlo je predaleko. Jedna od prostitutki je skupila hrabrost i
prijavila ga policiji zbog nasilja.“
„Kada je to bilo?“, prekinu ga Valander.
„Sredinom šezdesetih godina. ,,U njenoj prijavi stajalo je da ju je tukao
kožnim kaišem i sekao žiletom po tabanima. Verovatno je zbog tog
poslednjeg, tog sa žiletom i tabanima, sve otišlo do đavola. Ta perverzija je
odjednom postala nešto zanimljivo o čemu su ljudi želeli da čitaju. Problem
je jedino bio u tome što je policija dobila prijavu protiv najvišeg zaštitnika
švedskog reda i zakona posle kralja, za koga ionako nikoga nije bilo briga
posle svih pravnih skandala tokom pedesetih godina. Sve je zataškano.

99
Prijava je nestala.“
„Nestala?“
„Bukvalno se pretvorila u dim.“
„Ali, devojka koja ju je podnela? Šta je bilo sa njom?“
„Odjednom je postala vlasnica profitabilnog butika odeće u Vesterosu.“
Valander zavrte glavom.
„Kako znaš sve to?“
,,U to vreme poznavao sam jednog novinara po imenu Sten Lundberj.
Odlučio je da istraži ceo slučaj. Ali, kada su krenule glasine da je,
njuškajući, na putu da otkrije istinu, skinuli su ga. U praksi, dobio je
zabranu da piše.“
,,I on je pristao na to?“
„Nije imao izbora. Nažalost, imao je jednu falinku koja nije mogla da se
prikrije. Kockao se. Imao velike dugove. Sirile su se glasine da su ti
kockarski dugovi iznenada nestali. Na isti način kao i prijava one
prostitutke za nasilje. Sve se vratilo na početak. A Gustav Veteštet je
nastavio da šalje morfijumistu po devojke.“
„Rekao si da je bila još jedna stvar“, reče Valander.
„Bilo je glasina da je umešan u kradu nekih umetničkih predmeta koji su
se izvozili iz Švedske tokom vremena dok je bio ministar pravde. Slike koje
nikada nisu pronađene, a koje se danas nalaze na zidovima kolekcionara
koji nemaju nameru da ih prikažu javnosti. Policija je jednom uhvatila
jednog prodavca ukradenih predmeta, koji je bio posrednik. Uhvaćen je
greškom, moramo nažalost reći. Kleo se da je Gustav Veteštet umešan.
Međutim, to naravno nije bilo moguće dokazati. Zataškano je. Bilo je više
onih koji su zatrpavali rupu od onih koji su bili dole i bacali zemlju uvis.“
„Slika koju daješ nije prijatna“, reče Valander.
„Sećaš se šta sam te pitao? Da li želiš istinu ili ono što se o njemu
pričalo? Jer za Gustava Vetešteta se pričalo da je vešt političar, lojalan
borac za stranku, divan čovek. Obrazovan i stručan. To će se takođe
govoriti o njemu i posle smrti. Osim ako neka od devojaka koje je tukao ne
odluči da propeva ono što zna.“
„Šta se desilo kada je dao ostavku?“, upita Valander.
„Mislim da se nije baš dobro uklopio sa mlađim ministrima. Naročito ne

100
sa ministarkama. Tada je nastupila velika smena generacija. Mislim da je
shvatio da je njegovo vreme prošlo. I moje je. Prestao sam da radim kao
novinar. Nakon njegovog dolaska u Istad, nisam mu poklonio nijednu
misao. Sve dosad.“
,,Da li bi mogao da zamisliš ko bi bio spreman da mu oduzme život
nakon toliko vremena koje je prošlo?“
Laš Magnuson slegnu ramenima.
„Nije moguće odgovoriti na to pitanje.“
Valander je imao samo još jedno.
,,Da li možeš da se setiš da li si ikada čuo da je u ovoj zemlji izvršeno
ubistvo tako što je žrtva skalpirana?“
Oči Laša Magnusona se smanjiše. Posmatrao je Valandera sa iznenada
probuđenim interesovanjem.
„Zar je on skalpiran? To nisu rekli na televiziji. Rekli bi da su znali.“
„Medu nama“, reče Valander pogledavši u Laša Magnusona koji
klimnu glavom.
„Nismo još hteli da to objavimo“, nastavi on.
„Uvek možemo da se krijemo iza toga da ne možemo to da uradimo iz
takozvanih istražno—tehničkih razloga. Što je sveobuhvatni policijski
izgovor za predstavljanje polovičnih istina. Međutim, ovog puta je to
stvarno istina.“
„Verujem ti“, reče Laš Magnuson.
„Ili ti ne verujem. Nema veze, pošto više nisam novinar. Međutim, ne
sećam se da je bilo skidanja skalpova. Nesporno je da bi to odlično prošlo
u novinskim naslovima. Ture Svanberj bi bio oduševljen. Hoćeš li uspeti da
sprečiš da ta informacija procuri?“
,,Ne znam“, odgovori Valander iskreno.
„Nažalost, imam mnogo loših iskustava.“
,Ja neću prodati tu vest“, reče Laš Magnuson. Onda otprati Valandera
do vrata.
„Jebo te, kako izdržavaš da budeš policajac?“, reče nakon što je
Valander već izašao kroz vrata.
,,Ne znam“, odgovori.
„Javiću ti ako nekad saznam.“

101
 Nevreme je postalo još gore. Naleti vetra imali su olujnu snagu.
Valander se vrati kolima do Veteštetove kuće. Nekoliko Niberjevih kolega
osiguravalo je otiske prstiju na gornjem spratu. Kroz prozor terase
Valander primeti Niberja na merdevinama koje su se njihale pokraj
bandere pored dvorišne kapije. Morao je grčevito da se drži za banderu
kako vetar ne bi oborio merdevine. Valander se odluči da mu pomogne,
kada shvati da Niberj silazi. Uđe u predsoblje i sretne se sa njim.
„Moglo je da sačeka“, reče Valander.
„Vetar je mogao da te oduva s merdevina.“
,,Da sam pao, mogao sam da nastradam“, reče Niberj mrzovoljno.
„Naravno da je ispitivanje sijalice moglo da sačeka. Na to je moglo da
se zaboravi i da se nikad ne uradi. Međutim, pošto je to zanimalo tebe, a ja
gajim određeno poštovanje prema tvojoj sposobnosti da radiš svoj posao,
odlučio sam da proverim sijalicu. Ali, tvrdim ti da je to samo zbog toga što
si me ti zamolio.“
Valander se iznenadi zbog Niberjevog priznanja. Ali pokuša da to ne
pokaže.
„Šta si pronašao?“, upita ga umesto toga.
„Sijalica nije pregorela“, reče Niberj.
„Bila je odvrnuta.“
Valander pokuša na brzinu da se posavetuje sa samim sobom šta bi to
značilo. Onda odmah donese odluku.
„Sačekaj trenutak“, reče, ode u dnevnu sobu i pozove Saru Bjerklund.
Ona se javi na telefon.“
„Izvinjavam se što te uznemiravam ovako kasno“, otpoče on.
„Ali, imam jedno pitanje na koje mi treba odgovor. Ko je menjao
sijalice kod Vetešteta?“
,,To je radio on sam.“
„Čak i napolju?“
„Mislim da je tako. Sam je vodio računa o dvorištu. Mislim da sam
jedina koja je ulazila u njegovu kuću.“
Osim onih iz crnog auta, pomisli Valander.
„Pored dvorišne kapije nalazi se stub sa sijalicom“, nastavi on. ,,Da li je
ona obično gorela?“

102
 ,,U jesen i zimu kada je bilo mračno uvek ju je držao uključenu.“
,,To je sve što sam hteo da znam“, reče Valander.
„Hvala ti.“
„Da li bi mogao da se još jednom popneš na merdevine?“, upita
Niberja po povratku u predsoblje.
„Želeo bih da staviš novu sijalicu.“
„Rezervne se nalaze u prostoriji pored garaže“, reče Niberj navlačeći
čizme.
Izađoše ponovo na nevreme. Valander je držao merdevine, dok se
Jsfiberj penjao i zavrtao sijalicu. Odmah je zasvetlela. Niberj pričvrsti
ogrtač i ponovo side niz merdevine. Izađoše na obalu.
„Razlika je primetna“, reče Valander.
„Osvetljava sve do vode.“
„Kaži mi o čemu razmišljaš?“
„Mislim da je mesto na kojem je ubijen negde u području koje pokriva
svetlo“, reče Valander.
„Ako budemo imali sreče , možda možemo pronaći otiske prstiju na
sijalici.
„Misliš, znači, da je ubica sve isplanirao? Da je odvrnuo sijalicu jer je
bilo suviše svetlo?“
,,Da“, odgovori Valander.
„Otprilike tako mislim.“
Niberj se vrati u dvorište sa merdevinama. Valander ostade napolju i
oseti kako ga kiša šiba po licu.
Blokade su i dalje bile postavljene. Jedan policijski auto je stajao
parkiran odmah iznad najudaljenije peščane dine. Osim jednog čoveka sa
mopedom, nije više bilo okupljenih radoznalaca.
Valander se okrenu i vrati u kuću.

103
 10.

Ude u podrum nešto posle sedam sati ujutru i svojim bosim nogama
oseti hladnoću poda. Stajao je potpuno nepomično i osluškivao. Onda
zatvori vrata i zaključa. Čučnu ispitujući tanak sloj brašna koje je posuo po
podu kad je bio ovde prošli put. Ali, niko nije narušio njegov svet. Nije bilo
otisaka koraka u prahu na podu. Potom proveri mišolovke. Imao je sreče .
U sva četiri kaveza imao je ulov. U jednom od njih bio je najveći pacov
kog je ikada video. Negde pred kraj života, Džeronimo je pričao o Poni
ratniku kog je nekada u mladosti pobedio. Zvao se Medved sa šest kandži,
jer je na levoj ruci imao šest prstiju. Bio mu je najljući neprijatelj. Iako je
bio vrlo mlad, Džeronimo je tada mogao da umre. Odsekao je neprijatelju
šesti prst i ostavio ga da se suši na suncu. Potom ga je tokom mnogo
godina nosio u kožnoj vrećici zadenutoj za pojas. Odluči da isproba jednu
od svojih sekira na velikom pacovu. Na manjima će ispitati kakav je stvarni
efekat odbrambenog spreja.
Međutim, dotad je trebalo da prode još mnogo vremena. Prvo će proći
kroz veliki preobražaj. Sede ispred ogledala i podesi svetlo tako da ne
bude odblesaka od stakala, a potom pogleda svoje lice. Na levom obrazu
ranije je napravio jedan mali rez. Rana je već zacelila. Prvi korak ka
konačnom preobražaju. Udarac je bio savršen. Osećaj kada je prvom
monstrumu presekao kičmu bio je kao daje rascepio cepanicu. U sebi je
čuo klicanje iz sveta duhova. Oborio je monstruma na leđa i odsekao mu
skalp, bez oklevanja. Sada je bio na svom mestu, zakopan u zemlju, sa
jednim pramenom koji je virio iznad nje.
Uskoro će se tamo naći još jedan skalp.
Pogleda svoje lice razmatrajući da li napravi novi rez odmah pored
prvog. Ili, da li da njegov nož načne i drugi obraz? Zapravo nije bilo važno.
Kada bude završio posao, celo lice će mu ionako biti u rezovima.
Otpoče brižljivo da se priprema. Iz ranca izvadi svoje oružje, boje i
četkice. Na kraju svega, uze crvenu svesku, gde su Otkrovenja i Zadatak
bili zapisani. Pažljivo je odloži na sto između sebe i ogledala.
Sinoć je zakopao svoj prvi skalp. Pored bolničkog kompleksa nalazio

104
se čuvar. Međutim, on je znao gde je ograda popustila. Zatvoreni paviljon,
gde su rešetke bile i na prozorima i na vratima, bio je izolovan na ivici
velikog kompleksa koji je ličio na park. Kada je posećivao sestru,
procenjivao bi iza kojeg prozora je spavala noću. Njen prozor je bio onaj
koji je bio u potpunom mraku. Slabo svetlo je sve što je dopiralo iz te
ogromne kuće koja je izgledala preteće. Zakopao je skalp, šapćući sestri
da je krenuo. Uništiće monstrume, jednog po jednog. Potom će ponovo
moći da se vrati u svet.
Skide sve sa gornjeg dela tela. Mada je bilo leto, strese se od hladnoće
koja se zadržala u podrumu. Otvori veliku crvenu svesku i preskoči deo o
onom čoveku koji se zvao Veteštet, ali koji više nije postojao. Drugi skalp
bio je opisan na sedmoj strani. Pročita ono što je napisala njegova sestra i
pomisli da će ovoga puta iskoristiti najmanju sekiru.
Zatvori svesku i pogleda se u ogledalu. Imao je majčin oblik lica.
Međutim, oči je nasledio od oca. Ležale su duboko poput dve uvučene
topovske cevi. Baš je zbog tih očiju i pomišljao na to kako je šteta što je i
njegov otac morao da bude žrtvovan. Ali samo zbog toga i samo kao
osećanje neodlučnosti koje će brzo savladati. Njegovo prvo sećanje iz
detinjstva bile su te oči. Zurile su u njega, pretile mu i nakon toga nikada
nije mogao da gleda na svog oca drugačije osim kao na par džinovskih
očiju sa nogama i rukama i urlajućim glasom.
Obrisa lice peškirom. Potom umoči jednu od širokih četkica u crnu
boju, povlačeći štraftu preko čela, baš na onom mestu gde je njegov nož
zasekao kožu na Veteštetovom čelu.
Proveo je mnogo vremena ispred policijskih blokada. Bio je fantastičan
doživljaj videti kako svi ti policajci ulažu svoje snage da shvate šta se desilo
i ko je ubio čoveka koji je sada ležao ispod čamca. Nekoliko puta je osetio
potrebu da im dovikne da je to bio on.
Bila je to slabost koju još uvek nije mogao u potpunosti da savlada. To
što je učinio, taj zadatak koji je preuzeo iz Sveske otkrovenja svoje sestre,
uradio je samo zbog nje, ne zbog sebe. Tu slabost će morati da savlada.,
Povuče drugu štraftu preko čela. Već sada, čak pre nego što je otpočeo
preobražaj, oseti kako ga veći deo spoljnog identiteta lagano napušta.
Nije znao zašto su ga nazvali Stefan. Jednom prilikom, kada mu je

105
majka bila donekle trezna, pitao ju je. Zašto Stefan? Zbog čega baš to ime,
a ne neko drugo? Njen odgovor bio je veoma nejasan. Lepo ime, rekla je.
Toga se seća. Lepo ime. Ime koje je bilo popularno. Nisu hteli da mu daju
ime koje nema niko drugi. Još uvek se seća kako se iznervirao. Ostavio ju
je dok je ležala na kauču u njihovoj dnevnoj sobi i izašao iz kuće. Onda se
spustio biciklom do mora. Šetao je po obali i izabrao drugo ime za sebe.
Ime Huver, po šefu FBI-ja. Čitao je knjigu o njemu. Pričalo se da je imao
neku kap indijanske krvi u svojim venama. Pitao se da li je i on sam u
prošlosti imao rođake Indijance. Deda mu je pričao da su mnogi iz njihove
familije nekada davno emigrirali u Ameriku. Možda se neko od njih udružio
sa nekim Indijancem. Čak i ako ta krv nije tekla direktno njegovim venama,
možda je postojala u familiji.
Tek kasnije, kada su mu sestru zaključali u bolnicu, odlučio je da spoji
Džeronima sa Huverom. Prisetio se kako mu je deda jednom pokazao
kako se kalaj topi i sipa u gipsane kalupe u obliku minijaturnih vojnika.
Kada je deda umro, pronašao je kalupe i kalajnu kutlaču. Od tada su se
nalazili u jednoj kartonskoj kutiji u njihovom podrumu. Sada ih je ponovo
izvadio i promenio oblik kalupa, tako da bi istopljeni kalaj formirao figuru
koja bi istovremeno bila i policajac i Indijanac. Jedne kasne večeri kada su
svi spavali, a njegov tata bio u zatvoru, što je značilo da ne može da im
upadne u stan u bilo koje doba dana ili noći, zatvorio se u kuhinju i izvršio
veliku ceremoniju. Stapanjem Huvera sa Džeronimom stvorio je svoj novi
identitet. Bio je policajac sa hrabrošću indijanskog ratnika od koga su svi
strepeli. Biće neranjiv. Ništa ga neće sprečiti u nameri da izvrši neophodnu
osvetu.
Nastavi sa povlačenjem crnih štrafti u obliku luka iznad očiju. One su
činile da mu oči upadnu još dublje u šupljine. Tu su mirovale poput zveri
koja vreba. Dve zveri, dva pogleda. Na miru je razmišljao o onome što ga
je čekalo. Bilo je ivandanjsko veče. To što je duvao vetar i padala kiša,
značilo je da će zadatak biti teže izvesti. Međutim, to ga neće sprečiti.
Pomisli da će morati da se obuče toplije pred put za Bjereše. Pitanje na
koje neće dobiti odgovor bilo je da li će se, zbog vremenskih uslova, prijem
koji će posetiti premestiti unutra. Ipak, govorio je sebi da mora da se uzda
u svoje strpljenje. Bila je to vrlina o kojoj je Huver stalno propovedao

106
svojim regrutima. Kao i Džeronimo. Uvek nastane trenutak kada čovekova
budnost popusti. Tada treba napasti. Isto važi i za to ako se prijem premesti
unutra. Čovek koga je došao da poseti pre ili kasnije pojaviće se van kuće.
Tada će kucnuti čas.
Prethodnog dana je bio tamo. Ostavio je svoj moped u jednom
šumarku i našao mesto na vrhu jednog proplanka odakle je mogao
nesmetano da osmatra. Kuća Arnea Karlmana bila je izolovana od drugih
kuća, baš kao i Veteštetova. Pored samog placa nije imao nijednog
komšiju. Aleja posečenih vrba vodila je do starog skonskog imanja sa
kućom okrečenom u belo.
Pripreme za ivanjdansko veče već su počele. Video je kako se sa
kamiona sa otvorenom platformom istovaruje nekoliko stolova na sklapanje
i stolica naslaganih jedna na drugu. U jednom uglu dvorišta podizali su šator
za posluženje.
I Arne Karlman je bio tamo. Dvogledom je mogao da vidi kako je
čovek koga će posetiti sledećeg dana dirigovao šta treba da se radi. Nosio
je trenerku. Na glavi je imao navučenu beretku. Nije mogao da izbegne da
zamisli svoju sestru zajedno sa ovim čovekom i istog momenta spopala ga
je mučnina. Nakon toga, više nije morao ništa da vidi. Znao je kako će
postupiti.
Kada završi sa čelom i senkom oko očiju, povuče dve krupne bele
štrafte sa obe strane nosne kosti. Već tada oseti kako mu u grudima bije
Džeronimovo srce. Sagnu se i uključi kasetofon koji je stajao na podu
podrumske prostorije. Bubnjevi su bili veoma moćni. Duhovi su počeli da
govore u njemu.
Bio je gotov tek kasno posle podne. Izabra dva oružja koja će poneti
sa sobom. Potom pusti sva četiri pacova u jednu veliku kutiju. Pokušali su
da se uspenju uz zidove, ali bez uspeha. Odmeri prvu sekiru koju je želeo
da isproba na najvećem od debelih pacova. Udarac rascepi pacova na dva
dela. Sve se desilo tako brzo da nije stigao da zaskiči. Ostali pacovi su,
međutim, počeli da grebu po zidovima pokušavajući da se oslobode. Pode
ka zakačaljki na zidu gde mu je visila kožna jakna. Zavuče ruku u unutrašnji
džep da izvadi bočicu sa sprejom koja je trebalo tamo da se nalazi. Ali, nije
je bilo. Potraži u ostalim džepovima jakne. Nigde nije mogao da je nađe.

107
Na tren stade potpuno nepomično. Da neko, ipak, nije bio ovde? Odluči
da to nije moguće. Kako bi mogao da razmišlja trezveno, sede ponovo
ispred ogledala. Bočica sa sprejom mu je najverovatnije ispala iz džepa.
Lagano i sistematski razmisli detaljno o danima koji su protekli posle
njegove posete Gustavu Veteštetu. Onda shvati kako se to desilo.
Najverovatnije ju je ispustio dok je posmatrao akciju policajaca van
blokada. U jednom momentu je skinuo jaknu da bi obukao duks. Mora da
se tako desilo. Odluči da to ne predstavlja opasnost. Bilo ko je mogao da
ispusti bočicu sa sprejom. Čak i ako su na njoj njegovi otisci, policija ih
nema u svojim registrima. Sef FBI-ja Huver bio bi bespomoćan da treba da
pronađe takvu bočicu sa sprejom. Ustade sa svog mesta pred ogledalima i
ode do pacova u kutiji. Kada su ga ugledali, počeše da se bacakaju levo—
desno sa zida na zid. Usmrti ih sa tri udarca sekirom. Potom izruči tri
krvave lešine u jednu plastičnu kesu koju pedantno zaveza pre nego što je
zavuče u drugu plastičnu kesu. Obrisa sečivo i potom pređe preko njega
vrhovima prstiju.
Bio je gotov nešto posle šest sati po podne. Oružje i kesu sa telima
mrtvih pacova gurnu u svoj ranac. Pošto je padala kiša i duvao vetar, obuo
je čarape i patike. Ranije je već ostrugao šare sa đonova. Ugasi svetlo i
napusti podrum. Pre nego što izađe na ulicu, navuče kacigu preko glave.
Odmah iza skretanja za Sturup, skrene na parking i gurnu kesu sa
mrtvim pacovima u kontejner. Potom produži ka Bjerešeu. Vetar je
oslabio. Odjednom, vreme se promenilo. Veče će biti toplo.
*
Ivanjdansko veče bilo je za trgovca umetničkim predmetima Arnea
Karlmana najbitniji trenutak u godini. Već više od petnaest godina
tradicionalno je organizovao prijeme na svom skonskom imanju, gde je
boravio tokom leta.
Među umetnicima i galeristima biti pozvan na Karlmanovu letnju zabavu
bila je stvar prestiža. Imao je odlučujući uticaj na trgovce i kupce
umetničkih dela u zemlji. Znao je da daruje slavu i bogatstvo umetniku u
koga je odlučio da ulaže. Druge, koji ne bi sledili njegove savete ili činili
kako bi im rekao, znao je da uništi. Pre više od trideset godina putovao je
jednim starim autom po čitavoj zemlji radeći kao trgovački putnik,

108
prodavac umetničkih predmeta. Bile su to siromašne godine. Međutim, tako
je naučio koje slike se mogu prodavati kojim kupcima. Izučio je zanat i
jednom za svagda se oslobodio predstava o tome da je umetnost nešto što
je izvan stvarnosti kojom upravlja novac. Uštedeo je dovoljno da bi otvorio
prodavnicu ramova kombinovanu sa galerijom u ulici Esterlonggatan u
Stokholmu. Bezobzirnom kombinacijom laskanja, alkohola i nepresavijenih
novčanica, kupovao je slike od mladih umetnika gradeći potom njihov
status. Probio se uz podmićivanja, pretnje i laži. Nakon deset godina imao
je tridesetak galerija širom Švedske. Tada je takođe počeo i da se bavi
kataloškom prodajom umetničkih predmeta. Sredinom sedamdesetih
godina postao je imućan čovek. Kupio je imanje u Skoneu i nekoliko
godina kasnije otpočeo sa svojim letnjim prijemima. Bile su to zabave koje
su postale naširoko poznate zbog svog neograničenog luksuza. Svaki gost
je mogao da očekuje poklon u vrednosti od najmanje pet hiljada kruna.
Baš te godine od jednog italijanskog dizajnera naručio je ograničen broj
nalivpera.
Kada se tog ranog ivanjdanskog jutra Arne Karlman probudio pored
svoje supruge, prišao je prozoru i pogledao krajolik potpuno pritisnut
kišom i vetrom. Oblak nezadovoljstva istog momenta mu se navukao na
lice. Ali, naučio je da prihvati neizbežno. Nije mogao da utiče na vreme. Još
pre pet godina naručio je da mu se sašije specijalna kolekcija odeće za kišu
koja bi bila na raspolaganju gostima. Oni koji bi želeli mogli bi da budu u
dvorištu, a oni kojima bi to više odgovaralo mogli bi da budu unutra u staroj
staji, koju je još pre mnogo godina pretvorio u veliki otvoreni prostor.
Gosti su počeli da pristižu oko osam sati uveče. Uporna kiša je
prestala. Ono što je izgledalo da će biti vlažno i neprijatno ivanjdansko veče
najednom se pretvorilo u prelepo letnje veče. Arne Karlman dočekivao je
goste u smokingu, a jedan od njegovih sinova pratio ga je sa otvorenim
kišobranom. Uvek je pozivao sto gostiju, od kojih bi polovina bila tamo
prvi put. Nešto posle deset uveče, kucnuo bi u čašu i održao tradicionalni
letnji govor.
Činio je to znajući da ga najmanje polovina prisutnih ili mrzi ili prezire.
Ali sada, sa šezdeset šest godina, nije više mario za to šta ljudi misle.
Njegova solidna imperija govorila je za sebe. Njegova dva sina su bila

109
spremna da preuzmu delatnost kad on više ne bude bio u stanju da je
obavlja. Međutim, još uvek nije nameravao da se preda. O tome je i pričao
u svom letnjem govoru u kojem se radilo isključivo o njemu samom. Još
nije za bacanje. Još uvek mogu očekivati brojne ivanjdanske prijeme kada
će vreme, nadamo se, biti bolje nego ove godine. Njegove reči dočekane
su mlakim aplauzima. Potom jedan orkestar poče da svira u staji. Većina
gostiju ude unutra. Arne Karlman povede ples sa svojom suprugom.
„Kako ti se svideo moj mali govor?“, upita dok su plesali.
„Ovako zločest kao ove godine nisi nikad bio“, odgovori ona.
„Neka me mrze“, reče.
„Šta me briga? Šta nas briga? Još imam toliko toga nedovršenog.“
Nešto pre ponoći Arne Karlman odvede jednu mladu umetnicu iz
Geteborga do pergole koja je bila izdvojena na rubu velikog dvorišta.
Jedan od skauta sa njegovog platnog spiska koji je lovio talente savetovao
mu je da je pozove na svoj letnji prijem. Video je nekoliko fotografija
njenih slika u ulju i odmah je shvatio da je smislila nešto originalno. Bio je to
novi oblik idiličnog slikarstva. Hladna predgrađa, kamene pustinje,
usamljeni ljudi, svi okruženi rajskim cvetnim livadama. Već tada je shvatio
da će lansirati umetnicu kao predvodnicu novog umetničkog pravca koji bi
se mogao zvati novi iluzionizam. Veoma je mlada, pomisli dok su išli ka
pergoli. Osim toga, nije ni lepa ni mistična. Arne Karlman je naučio da je
imidž umetnika jednako važan kao i njegove slike. Pitao se šta da radi sa
tom mršavom i bledom devojkom koja je išla pored njega.
Trava je i dalje bila vlažna. Veče je bilo prelepo. Ples je još uvek
trajao. Međutim, mnogi od gostiju počeli su da se okupljaju oko televizora
koji su se nalazili na Karlmanovom imanju. TV prenos utakmice koju je
Švedska igrala protiv Rusije trebalo je da počne za nekih pola sata. Želeo
je da uspešno završi razgovor sa njom, kako bi kasnije i sam mogao da
gleda utakmicu. Imao je ugovor u džepu.
Ugovor bi joj doneo veću sumu u gotovini, a on bi dobio ekskluzivno
pravo da tokom tri godine prodaje njene radove. Naizgled, ugovor je bio
veoma povoljan. Ono što je bilo napisano sitnim slovima i što se nije moglo
pročitati pod bledim svetlom letnje noći davalo mu je, pored svega, i veliki
broj drugih prava koja su se ticala njenih budućih slika. Kada su ušli u

110
pergolu, on obrisa dve stolice maramicom i ponudi je da sedne. Nije mu
trebalo ni pola sata da je ubedi da treba da potpiše ugovor. Onda joj pruži
jedno od onih pera koje je dizajnirao Italijan i ona potpisa.
Ona ode iz pergole i vrati se do staje. Nakon toga će odlučno tvrditi da
je tada bilo tačno tri minuta do dvanaest. Iz nekog razloga bacila je pogled
na svoj časovnik kada je krenula šljunkovitom stazom prema kući. Sa istim
ubeđenjem klela se da se Arne Karlman ponašao potpuno uobičajeno kada
ga je napustila. Nije nikoga ni očekivao. Rekao je samo da će ostati još par
minuta da bi uživao u svežem vazduhu nakon kiše.
Nije se osvrtala. Međutim, ipak je bila sigurna da u dvorištu nije bilo
nikoga. Takođe nije ni srela nikoga ko je krenuo ka pergoli.
*
Huver je ležao sakriven na proplanku tokom te čitave duge večeri.
Smrzavao se zbog vlažne zemlje, iako je kiša prestala da pada. S vremena
na vreme bi se pridigao da protrese svoje promrzle zglobove. Nešto posle
jedanaest primetio je dvogledom da se trenutak približava. U dvorištu je
bilo sve manje ljudi. Izvadio je oružje i zadenuo ga za pojas. Skinuo je i
čarape i cipele i gurnuo ih u ranac. Potom je oprezno, čučeći, skliznuo niz
proplanak i potrčao jednom šumskom stazicom zaštićenom poljem uljane
repice. Prišao je dvorištu sa zadnje strane gde se spustio na mokru zemlju.
Kroz živu ogradu imao je pregled dvorišta.
Nešto manje od jednog sata kasnije njegovo iščekivanje bilo je
završeno. Arne Karlman je stigao krenuvši pravo prema njemu. Bio je u
društvu jedne mlade žene. Sedeli su u pergoli. Huveru je bilo teško da čuje
o čemu pričaju. Posle tridesetak minuta, žena je ustala i otišla, ali je Arne
Karlman ostao. Dvorište je bilo pusto. Iz staje više nije dopirala muzika,
već pojačan zvuk sa televizora. Huver se podiže, izvuče sekiru i probi se
kroz živu ogradu sve do pergole. Poslednji put proveri da u dvorištu nema
ljudi. Sve oklevanje potom nestade. Otkrovenja njegove sestre su ga
pozivala da izvrši svoj zadatak. Ulete u pergolu i zabi sekiru pravo u lice
Arnea Karlmana, Taj silni udarac rascepi mu lobanju sve do gornje vilice.
Ostade na klupi Sa dve polovine lica okrenute na dve strane. Huver izvuče
nož i odseče kosu sa onog dela glave koji je bio najbliži. Onda nestade
jednako brzo kako je i došao. Vrati se do proplanka, uze ranac i otrča

111
potom do šljunkovitog putića gde je ostavio moped iza jedne od baraka
Auto-moto saveza.
Dva sata kasnije, zakopa skalp pred onog drugog ispod sestrinog
prozora.
Vetar je utihnuo. Na nebu više nije bilo ni oblačka. Ivanjdan će biti lep i
topao.
Leto je stiglo. Brže nego što je iko mogao naslutiti.

112
 Skåne

25–28 Jun 1994

113
 11.

Poziv je u istadsku policiju stigao nešto posle dva ujutru.

U istom trenutku je Tomas Brolin postigao gol za Švedsku protiv
Rusije. Pogodio je iz penala. Slavlje se proširilo švedskom letnjom noći.
Bilo je to neobično mirno veče uoči Ivanjdana. Policajac koji se javio na
telefon vodio je razgovor stojeći, pošto je skočio sa stolice i prodrao se
kad je Brolin dao gol. Uprkos radovanju, odmah je shvatio da je poziv koji
je primio krajnje ozbiljan. Zena koja mu je vrištala u uvo zvučala je trezno.
Njena histerija bila je izazvana potpuno stvarnim, šokantnim doživljajem.
Policajac je pozvao Hansona kome je mesto privremenog šefa policije
predstavljalo takvu muku da se čak ni za Ivanjdan nije usuđivao da napusti
stanicu. Neprekidno je pokušavao da proceni gde je njegovo prilično
umanjeno ljudstvo u datom momentu najpotrebnije. U jedanaest sati su
istovremeno izbile dve tuče na dve različite privatne zabave. U jednom
slučaju se radilo o ljubomori, ali je u drugom razlog za obračun bio švedski
golman Tomas Raveli. U izveštaju koji je Svedberj kasnije sastavio,
konstatovano je da je Ravelijeva reakcija kod Kamerunovog drugog gola
izazvala burnu raspravu koja se okončala time da su tri osobe morale da se
odvezu u bolnicu na sanaciju povreda. Međutim, u trenutku kad je dobio
poruku o pozivu iz Bjerešea, jedna od patrola se već bila vratila u stanicu.
Obično je loše vreme garant mirne večeri pred Ivanjdan. Ove godine je,
međutim, istorija odbila da se ponovi.
Hanson je otišao do centrale na razgovor s policajcem koji je primio
poziv.
,Je l’ stvarno rekla da je čoveku glava raspolovljena?“ Policajac klimnu
glavom. Hanson se zamisli.
„Zamolićemo Svedberja da ode“, reče zatim.
„Zar on ne radi na onom slučaju zlostavljanja u Svarteu?“
,,Da, zaboravio sam na to“, odvrati Hanson.
„Onda zovi Valandera.“
Prvi put u više od nedelju dana Valander je uspeo da zaspi pre ponoći.
U jednom trenutku slabosti pomislio je da bi trebalo da se ujedini sa

114
ostatkom švedskog naroda i isprati prenos fudbalske utakmice protiv
Rusije, ali zaspao je čekajući da igrači izađu na teren. Zvonjava ga je
izbacila na površinu i u prvi mah nije znao gde se nalazi. Bunovno je pružio
ruku ka telefonu koji se nalazio pored kreveta. Posle višegodišnje lenjosti,
tek se pre nekoliko meseci odlučio da instalira novi izvod za telefon kako
ne bi morao da ustaje iz kreveta da bi se javio.
„Jesam li te probudio?“, upita Hanson.
,,Da“, odgovori Valander.
„Šta je?“
Valander sam sebe iznenadi ovim odgovorom. Ranije je uvek tvrdio da
je budan kad bi ga neko pozvao, nezavisno od vremena.
Hanson mu ukratko ispriča o pozivu koji je stigao u stanicu. Kasnije će
se Valander mnogo puta pitati zašto još tada nije uvideo da ono što se
dogodilo u Bjerešeu podseća na ono što se desilo Gustafu Veteštetu. Da li
zbog toga što nije želeo da pomisli na to da su zapravo suočeni sa serijskim
ubicom? Ili možda jednostavno nije mogao da zamisli da bi ubistvo kakvo
je Veteštetovo moglo biti išta drugo do izolovan događaj? Jedino što je
uradio u tom trenutku - u dva i dvadeset - bilo je da zamoli Hansona da
pošalje patrolu na lice mesta, i kaže mu da će i sam krenuti čim se obuče. U
pet do tri je stigao do imanja u Bjerešeu. Na radiju u autu je čuo da je
Martin Dalin dao i drugi gol protiv Rusije. Shvatio je da će Švedska
pobediti i da je izgubio još sto kruna. Kad je spazio Norena kako mu trči u
susret, odmah je znao da se desilo nešto ozbiljno. Ali tek kad je ušao u
dvorište i prošao pored većeg broja histeričnih ili zanemelih ljudi, postalo
mu je jasno šta se zapravo dogodilo. Muškarcu koji je sedeo u senici glava
zaista jeste bila rascepana na dva dela. Neko mu je, pored toga, s desne
polovine glave odsekao i deo kože s kosom. Valander je više od minuta
stajao potpuno nepomično. Noren je rekao nešto što Valander nije
registrovao. Zurio je u mrtvog čoveka i pomislio da mora da se radi o istom
ubici koji je nekoliko dana ranije ubio Vetešteta. U tom trenu je osetio
teško razumljivu žalost. Kasnije je u razgovoru s Baibom pokušao da
objasni to neočekivano i krajnje nepolicijsko osećanje koje ga je obuzelo.
Bilo je kao da je unutar njega pukla poslednja brana. A ta brana je bila
iluzija. Sada je znao da u zemlji više ne postoje nevidljive linije razdvajanja.

115
Nasilje koje je ranije bilo koncentrisano u velikim gradovima jednom za
svagda je doseglo i područje njegove jurisdikcije. Svet se u jednom istom
trenutku i skupio i raširio.
Žalost je zatim zamenio strah. Valander se okrenu ka potpuno
prebledelom Norenu.
„Izgleda da je isti počinilac“, reče Noren.
Valander klimnu glavom.
,,Ko je on?“, reče Valander i pokaza na mrtvog čoveka.
„Zove se Arne Karlman. On je vlasnik imanja. Imali su ivanjdansku.
proslavu.“
„Postaraj se da niko ne ode. Saznaj ko je eventualno nešto video.“
Valander uze telefon, pozva stanicu i zatraži Hansona.
„Loše je“, reče kad se Hanson javio.
„Koliko loše?“
„Teško bih mogao da zamislim gore. Sa sigurnošću mogu da kažem da
se radi o istom ubici koji je i Veteštetu oduzeo život. I ovaj je skalpiran.“
Valander je čuo kako Hanson diše.
„Moraš da okupiš sve koje imamo“, nastavi Valander.
„Pored toga, hoću i da Per Okeson dođe ovamo.“
Valander prekinu razgovor pre nego što je Hanson stigao još nešto da
pita. Šta sad da radim?, pomisli. Koga tražim? Psihopatu? Proračunatog i
pažljivog ubicu?
Duboko u sebi, međutim, znao je šta mora da uradi. Morala je da
postoji veza između Gustafa Vetešteta i čoveka koji se zvao Arne Karlman.
To je ono što će pre svega drugog morati da istraži.
Nakon dvadeset minuta počeli su da pristižu patrolni automobili. Čim
ugleda Niberja, Valander ga odvede do senice.
„Nije lepo“, bio je Niberjev prvi komentar.
„Sigurno se radi o istom čoveku koji je i ubio i Vetešteta.“, reče
Valander.
„Vratio se i ponovo napao.“
„Izgleda da ovog puta nema sumnje gde je mesto zločina“, reče Niberj,
pokazujući na krv na živici i stočiću.
„I njemu je kosa odsečena“, reče Valander.

116
 Niberj pozva svoje saradnike i krenu na posao. Noren je sve goste
okupio u staji. Dvorište je bilo začuđujuće prazno. Noren pode Valanderu
u susret i pokaza na kuću.
„Njegova žena i troje dece su unutra. Naravno, u šoku su.“
„Možda bi trebalo da pozovemo lekara.“
„Sama ga je već zvala.“
„Razgovaraću s njima“, reče Valander.
„Kad Martinson, An-Brit i ostali dođu, reci im da popričaju s gostima
koji su možda nešto videli. Ostali mogu da idu kući. Ali prvo ih legitimišite.
Nema očevidaca?“
„Niko se nije javio.“
„Imaš li neki vremenski sled?“
Noren izvadi blok iz džepa.
„Karlman je u pola dvanaest sa sigurnošću viden živ. U dva je
pronađen mrtav. U međuvremenu je izvršeno ubistvo.“
„Sigurno možemo da skratimo to vreme“, reče Valander.
„Pokušaj da nađeš onog ko ga je poslednji video živog. I, naravno,
onoga ko ga je pronašao.“
Valander ude u kuću. Stara skonska kuća bila je izvanredno
restaurirana. Valander ude u prostoriju koja je istovremeno bila i kuhinja, i
trpezarija, i dnevna soba. Po svim zidovima su visile slike u ulju. U ćošku
sobe, na crnoj kožnoj garnituri sedela je porodica ubijenog. Zena od
pedesetak godina ustade i pride mu.
„Gospoda Karlman?“, upita Valander.
„Da, ja sam.“
Valander primeti da je plakala. Pokuša da pronađe i neki znak koji bi
ukazivao na to da je pred nervnim slomom. Zena je, međutim, odavala
utisak iznenađujuće smirenosti.
„Moje saučešće“, reče Valander.
„Ovo je užasno.“
Valander otkri nešto mehaničko u njenom odgovoru. Zamisli se pre
postavljanja prvog pitanja.
„Možete li da se setite nekoga ko bi mogao da uradi ovako nešto?“
„Ne.“

117
 Valander odmah pomisli da je odgovor stigao prebrzo. Bila je spremna
na to pitanje. Drugim rečima, ima mnogo njih koji bi poželeli da mu oduzmu
život, zaključi on.
„Mogu li da pitam čime se vaš muž bavio?“
„Bio je trgovac umetničkim delima.“
Valander se ukoči. Ona pogrešno protumači njegov usredsredeni
pogled i ponovi odgovor.
„Čuo sam. Izvinite me na trenutak“, reče Valander i izađe u dvorište.
Sa svim čulima napregnutim, razmišljao je o onome što je žena rekla.
Povezao je to sa onim što mu je Laš Magnuson ispričao o glasinama koje
su nekada kružile o Gustafu Veteštetu. Radilo se o kradi slika. A sada je
jedan trgovac umetničkim predmetima bio mrtav, ubijen na isti način kao i
Veteštet. S osećanjem olakšanja i zahvalnosti, Valander shvati da je veza
između njih dvojice utvrdena već u ovoj ranoj fazi. Taman je hteo da se
vrati u kuću, kad An-Brit Heglund izađe iza ćoška kuće. Bila je bleđa nego
inače. I veoma napeta. Valander se priseti svojih najranijih godina na mestu
kriminalističkog inspektora, kada se u svaki zločin lično unosio. Ridberj ga
je od početka učio da policajac sebi nikad ne sme da dozvoli da se
sprijatelji sa žrtvom nasilja. Valanderu je dugo trebalo da to nauči.
,Još jedan?“, upita ona.
„Isti ubica“, odvrati Valander.
„Ili ubice. Metod se ponavlja.“
,Je 1’ i ovaj skalpiran?“
„Da.“
Valander primeti da ona nevoljno ustuknu.
„Mislim da sam već pronašao nešto što ih povezuje“, nastavi Valander i
objasni šta je imao na umu. U međuvremenu dođoše i Svedberj i
Martinson. Valander brzo ponovi ono što je rekao An-Brit.
„Morate da razgovarate s gostima“, reče zatim. ,Ako sam dobro
razumeo Norena, ima ih najmanje sto. A moraju i da se legitimišu pre nego
što odu.“
Valander se vrati u kuću. Privuče jednu drvenu stolicu i postavi je kraj
kauča na kojem je sedela porodica. Pored Karlmanove udovice, tu su bila i
dva sina od dvadesetak godina i ćerka koja je bila nekoliko godina starija.

118
Svi su izgledali neočekivano sabrano.
„Obećavam da ću vam postaviti samo ona pitanja na koja je apsolutno
neophodno da što pre dobijemo odgovor“, reče. ,,Na sve drugo možemo
kasnije da se vratimo.“
Tišina. Niko od njih ništa ne reče na ovo. Valander shvati da mu je
prvo pitanje samo po sebi dato.
„Znate li ko je ubica?“, upita. ,,Da li je neko od gostiju?“
,,A ko bi drugi bio?“, odgovori jedan od sinova. Imao je kratku, plavu
kosu. Valander s neprijatnošću primeti sličnost sa deformisanim licem koje
je upravo bio primoran da pogleda u senici.
„Imaš li nekog posebnog na umu?“, nastavi Valander.
Dečak odmahnu glavom.
,,Ne izgleda preterano verovatno da bi neko izabrao da dođe ovamo za
vreme velike proslave“, reče gospoda Karlman.
Dovoljno hladnokrvan čovek ne bi oklevao, pomisli Valander. Ili
dovoljno lud. Neko koga možda čak i nije briga da li će biti uhvaćen ili ne.
„Vaš muž je bio trgovac umetničkim delima“, reče Valander.
„Možete li da mi objasnite tačno šta to znači?“
„Moj muž ima više od trideset galerija po celoj zemlji“, odgovori ona.
„Ima galerije i u drugim nordijskim zemljama. Naručuju mu slike
poštom. Pozajmljuje ih preduzećima. Odgovoran je za veliki broj aukcija
svake godine. I još mnogo toga.“
„Da li ima neke neprijatelje?“
„Uspešan čovek je uvek omražen od strane onih koji imaju iste
ambicije ali im nedostaje sposobnosti.“
,,Da li vam je nekad rekao da se oseća ugroženo?“
„Ne.“
Valander pogleda decu na kauču. Ona gotovo istovremeno odmahnuše
glavom.
„Kada ste ga poslednji put videli?“, nastavi Valander.
„Plesala sam s njim oko pola jedanaest“, odvrati ona.
„Posle toga sam ga primetila još nekoliko puta. Možda je bilo jedanaest
kad sam ga poslednji put videla.“
Nijedno od dece nije ga videlo kasnije od toga. Valander odluči da sva

119
druga pitanja mogu da sačekaju. Vrati notes u džep i ustade. Pomisli kako
bi trebalo da kaže nekoliko utešnih reči, ali ne uspe da ih nađe, pa samo
kratko klimnu glavom i izađe iz kuće.
Švedska je s 3:1 pobedila u fudbalu. Golman Raveli je bio sjajan,
Kamerun je bio zaboravljen, a Mardn Dalin je genijalno igrao glavom.
Valander je uhvatio delove razgovora koji su tekli oko njega i sastavio ih u
celinu. Očigledno su An-Brit Heglund i još dvojica policajaca pogodili tačan
rezultat. Pretpostavio je da je učvrstio svoju poziciju najgoreg. Nije mogao
da odredi da li ga to nervira ili raduje.
U narednih nekoliko sati radili su naporno i efikasno. Valander je od
jednog skladišta uz staju napravio privremeni štab. Nešto posle četiri ujutru
kod njega je došla Heglundova s jednom mladom ženom koja je pričala
jasnim geteborškim dijalektom.
„Ona je poslednja koja ga je videla živog“, reče An-Brit.
„Bila je s Karlmanom u senici tik pred ponoć.“
Valander je zamoli da sedne. Ona reče da se zove Madlen Redin i da
je umetnica.
„Šta ste radili u senici?“, upita Valander.
,Ame je hteo da potpišemo ugovor.“
„Kakav ugovor?“
„Hteo je da rukovodi prodajom mojih slika.“
„Jeste li potpisali ugovor?“
,,Da.“
„Šta se onda desilo?“
„Ništa.“
„Ništa?“
„Ustala sam i otišla. Pogledala sam na sat. Bilo je tri do dvanaest.“
„Zašto ste pogledali na sat?“
„Imam običaj da to radim kad se desi nešto važno.“
„Ugovor je bio važan?“
,,U ponedeljak je trebalo da dobijem dvesta hiljada kruna. Za
siromašnog umetnika, to je velika stvar.“
,,Da li je bilo nekoga u blizini dok ste bili u senici?“
„Nisam nikoga primetila.“ ,A kad ste odlazili?“

120
 „Bilo je prazno.“
„Šta je Karlman uradio kad ste vi otišli?“
„Ostao je da sedi.“
„Otkud znate? Jeste li se okrenuli?“
„Rekao je da će da uživa u vazduhu. Nisam ga čula da ustaje.“ ,Je 1’
delovao uznemireno?“
„Ne, bio je dobro raspoložen.“ Valander završi razgovor.
„Pokušajte da razmislite“, reče.
„Možda će vam sutra još nešto pasti na pamet. Čega god da se setite
može biti važno. U tom slučaju, hoću da nam se javite.“
Kad je ona izašla iz sobe, Per Okeson dođe s druge strane. Bio je
potpuno beo u licu. Okeson se sruči u stolicu iz koje je Medlen Redin
upravo ustala.
„Ovo je nešto najodvratnije što sam ikad video“, reče.
„Nisi morao da ga gledaš“, odvrati Valander.
„Nisam te zato zvao.“
,,Ne shvatam kako ti podnosiš ovo“, nastavi Okeson.
„Ni ja“, reče Valander.
Per Okeson se najednom uozbilji.
,Je 1’ u pitanju isti čovek koji je ubio i Vetešteta?“, upita.
„Bez sumnje.“
Pogledaše se, znajući da misle na istu stvar.
„Drugim rečima, može ponovo da ubije?“
Valander klimnu glavom. Okeson napravi grimasu.
„Ako nikad ranije nismo nekoj istrazi dodelili prioritet, sad to moramo
da uradimo“, reče.
„Pretpostavljam da ti treba još ljudi? Mogu da povučem neophodne
konce.“
,,Ne još“, reče Valander.
„Veći broj policajaca možda može da olakša hvatanje osumnjičenog za
kog znamo kako se zove i izgleda. Ali u ovom slučaju još nismo dotle
stigli.“
Zatim mu ispriča šta mu je Laš Magnuson rekao, kao i to da je Arne
Karlman bio trgovac umetničkim delima.

121
 „Postoji veza“, završi Valander. ,,I to će nam pojednostaviti rad.“
Per Okeson je bio sumnjičav.
„Nadam se da se ne uzdaš samo u jedan trag“, reče.
,,Ne zatvaram nijedna vrata“, odvrati Valander.
„Ali moram da se oslonim o zid koji nađem.“
Per Okeson je ostao još jedan sat, a onda se vratio u Istad. U pet
ujutru na imanje su počeli da pristižu novinari. Valander je ljutito pozvao
stanicu i zahtevao da se Hanson pobrine za njih. Dotad je, međutim, uvideo
da činjenicu da je Arne Karlman skalpiran neće moći da sakriju. Hanson je
održao improvizovanu i krajnje haotičnu konferenciju za štampu na putu
ispred imanja. U međuvremenu su Martinson, Svedberj i An-Brit Heglund
polako izvodili goste koji su morali da prođu kroz kraće saslušanje. Sam
Valander je imao poduži razgovor sa žestoko alkoholisanim vajarem koji je
Karlmana našao mrtvog.
„Zašto ste izašli u dvorište?“, upita Valanader.
„Da povraćam.“
,,I jeste li?“
,,Da.“
„Gde?“
„Tamo iza one jabuke.“
„Šta se onda desilo?“
„Našao sam ga.“
Ovim odgovorom je Valander bio primoran da prekine sasiušanje,
pošto je vajaru ponovo pozlilo. Ustao je i otišao. Nebo je bilo potpuno
vedro, sunce već visoko. Valander je pomislio kako će Ivanjdan biti lep i
topao. Kad je došao do senice, laknulo mu je kada je video da je Niberj
Karlmanovu glavu prekrio neprozirnom plastičnom kesom. Niberj je kiečao
kraj živice koja je ogradivala dvorište od susednog polja uljane repice.
„Kako ide?“, upita Valander podsticajno.
„Ovde na živici imamo jedan manji trag krvi“, odvrati Niberj.
„Teško da je iz senice mogla dovde da dopre.“
„Šta to znači?“
„Na to treba ti da odgovoriš“, reče Niberj. Potom pokaza na živicu.
„Ovde je prilično retka“, reče.

122
 „Moguće je da je neko ko nije posebno krupne grade ovuda ušao i
izašao. Videćemo šta ćemo da nađemo na drugoj strani. Ali predlažem da
dovedeš psa. Što pre.“
Valander klimnu glavom.
Policajac je došao sa vučjakom u pola Šest. Poslednji gosti su u to
vreme napuštali imanje. Valander klimnu policajcu koji se zvao Eskilson.
Pas je bio star i već dugo je bio u službi policije. Zvao se Strelac.
Pas je odmah pokupio miris u senici i povukao se ka ogradi. Hteo je da
se probije upravo tamo gde je Niberj našao tragove. Eskilson i Valander su
našli drugo mesto na kojem je živica bila retka i izašli pred tragove
traktorskih guma koji su imanje delili od njive. Pas je opet nanjušio miris i
krenuo duž polja ka zemljanom putu koji je vodio od imanja. Eskilson je na
Valanderov predlog odvezao psa da bi ovaj mogao da traga. Valander je
osetio iznenađno uzbudenje. Pas je ttažio duž zemljanog puta i stigao do
kraja polja uljane repice. Tu se činilo da je na trenutak izgubio trag. Zatim
ga je ponovo našao, pa je nastavio ka jednom proplanku koji se izdizao iz
polupraznog veštačkog jezera. Trag je na proplanku nestao. Eskilson ga je
poveo na različite strane, ali pas nije uspeo ponovo da nanjuši miris.
Valander pogleda oko sebe. Usamljeno drvo iskrivljeno od vetra
stajalo je povrh proplanka. Ostaci starog bicikla bili su dopola zakopani u
zemlju. Valander stade pored drveta i pogleda imanje s razdaljine. Odmah
shvati da se odavde pruža odličan pogled. Dvogledom ne bi bilo problema
videti ko se u svakom trenutku nalazi van kuće.
Valander se iznenada trznu. Osećaj da je neki njemu nepoznat čovek
tokom noći stajao na istom mestu ispuni ga nelagodom. Valander se vrati u
dvorište. Hanson i Svedberj su sedeli na stepeništu ispred kuće. Od umora
su bili sivi u licu.
„Gde je An-Brit?“, upita Valander.
„Upravo pušta poslednjeg gosta“, reče Svedberj.
„Martinson? Šta on radi?“
„Priča telefonom.“
Valander sede pored njih. Sunce je već počelo da greje.
„Moramo da izdržimo još malo“, reče.
„Kad An-Brit završi, vraćamo se u Istad. Moramo da napravimo

123
rezime i odlučimo šta ćemo dalje.“
Niko nije odgovarao. Nije ni bilo potrebno. An-Brit Heglund izađe iz
staje, pride i čučnu pred njih.
,,Da toliko ljudi toliko malo vidi“, reče ona umornim glasom. ,,To
prevazilazi moj razum.“
Eskilson prođe sa psom. Zatim se začu Niberjev nervozni glas iz pravca
senice.
Martinson se pojavi iza ćoška s telefonom u ruci.
„Možda je to u ovom trenutku nebitno“, reče on, ,,ali stigla je poruka
od Interpola. Potvrdili su identitet devojčice koja je izgorela. Misle da znaju
ko je.“
Valander ga upitno pogleda.
„Devojčica u Salomonsonovom polju?“
,,Da.“
Valander ustade. ,,Ko je ona?“
,,Ne znam. Ali stigao je dopis u stanicu.“ Odmah su napustili Berjše i
vratili se u Istad.

124
 12.

Dolores Marija Santana.

Bilo je petnaest do šest na ivanjdansko jutro kad je Martinson pročitao
dopis od Interpola koji je izgoreloj devojčici vratio identitet.
„Odakle je?“, upita An-Brit Heglund.
„Dopis je iz Dominikanske republike“, reče Martinson.
„Došao je preko Madrida.“
Zatim se upitno osvrnu po sobi. An-Brit je znala odgovor.
„Dominikanska republika i Haiti su na istom ostrvu“, reče. ,,Na
Karibima. Mislim da se ostrvo zove Hispanjola.“
,,I kako je, do đavola, dospela ovde?“, prasnu Valander. ,,U
Salomonsonovo polje? Ko je ona? Šta još kaže Interpol?“
„Nisam stigao detaljno da pročitam“, reče Martinson.
„Ali ako sam dobro razumeo, tražio ju je otac i prijavio da je nestala u
novembru prošle godine. Prijava je prvenstveno podneta u gradu koji se
zove Santijago.“
,,Pa to je u Cileu“, prekide ga Valander iznenađeno.
„Ovaj grad se zove Santijago de losTrijenta Kabaljeros“,
rečeMartinson.
„Zar stvarno nigde nemamo kartu sveta?“
„Imamo“, reče Svedberj i izađe.
Nekoliko minuta kasnije se vrati odmahujući glavom.
„Mora da je bila Bjerkova privatna“, reče. ,,Ne mogu da je nađem.“
„Pozovi knjižara“, reče Valander.
„Hoću kartu.“
„Jesi li svestan da još nema ni šest sati, i to na Ivanjdan?“, upita
Svedberj.
,,Ne zanima me. Zovi ga. I pošalji auto po kartu.“
Valander izvadi sto kruna iz novčanika i dade ih Svedberju koji ode da
pozove knjižaru. Nekoliko minuta kasnije knjižar je bio potpuno razbuden,
a auto poslat da donese kartu.
Uzeli su kafu, otišli u salu za konferencije i zatvorili vrata. Hanson je

125
rekao da ne žele da ih u narednih sat vremena prekida iko osim Niberja.
Valander pogleda okupljene i susrete se s njihovim sivim, izmorenim licima,
i odmah se upita kako on sam izgleda.
„Vratićemo se na devojčicu u polju“, otpoče Valander.
„Sad moramo da se koncentrišemo na ono što se sinoć desilo. I od
početka s velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da se radi o istom
počiniocu koji je ubio i Gustafa Vetešteta. Metod je isti, bez obzira na to
što je Karlman sekirom udaren u lice, a Veteštet u leda. Obojica su
skalpirana.“
„Nikad nisam video ništa slično“, reče Svedberj. ,,Ko god da je to
uradio mora da je prava zver.“
Valander ga prekide podižući ruku.
„Sačekaj da završim“, reče.
„Znamo još nešto - da je Arne Karlman bio trgovac umetničkim delima.
A ispričaću vam i nešto što sam juče saznao.“
Valander ih izvesti o sastanku s Lašom Magnusonom, o glasinama koje
su okruživale Gustafa Vetešteta.
„Drugim rečima, imamo moguću vezu“, završi Valander.
„Ključna reč i glavna veza je umetnost — krada i prodaja umetnićkih
dela. I kad nađemo tačku koja ih povezuje, možda ćemo naći i ubicu.“
Za stolom zavlada tišina. Činilo se da svi razmišljaju o onome što je
Valander rekao.
„Znamo, dakle, na šta ćemo usredsrediti istragu“, nastavi on. ,,Na
pronalaženje dodirne tačke između Vetešteta i Karlmana. Ali to ne znači da
nemamo drugih problema.“
Valander pogleda u kolege i shvati da znaju na šta cilja.
„Ovaj čovek može ponovo da napadne“, reče. ,,Ne znamo zašto je
ubio Vetešteta i Karlmana. Stoga ne možemo da znamo ni da li mu je još
neko na meti, niti ko bi to mogao da bude. Možemo samo da se nadamo
da oni koji su pod pretnjom to i uvidaju.“
„Postoji još nešto što ne znamo“, reče Martinson. ,,Da li je ubica lud ili
ne. Ne znamo da li je motiv osveta ili nešto drugo. Ne možemo čak ni da
budemo sigurni da nije delao na osnovu motiva koji nema nikakve korene u
stvarnim događajima. Niko ne može da predvidi šta se dešava u

126
poremećenom mozgu.“
,,U pravu si, naravno“, reče Valander.
„Suočićemo se sa mnogim nesigurnim faktorima.“
„Možda je ovo samo početak“, reče Hanson sumorno. ,,Da li je
moguće da je situacija toliko užasna i da se zaista radi o serijskom ubici?“
„Moguće je“, reče Valander odlučno.
„Zato smatram da odmah treba da zatražimo pomoć sa strane. Pre
svega od Odeljenja za sudsku medicinu u Stokholmu. Metod koji ovaj
ubica koristi toliko je speciflčan, posebno činjenica da skida skalpove, da
bi možda mogli da naprave takozvani psihološki profil počinioca.“
,,Da li je ubijao ranije?“, upita Svedberj.
„Ili je tek sad pomahnitao?“
,,Ne znam“, odgovori Valander.
„Ah pažljiv je. Imam snažan osećaj da detaljno planira šta će da uradi.
Kad konačno napadne, to radi bez oklevanja. Za to postoje najmanje dva
razloga. Jedan je da jednostavno ne želi da bude uhvaćen. Drugi je da neće
da ga niko prekine barem dok ne završi ono što je naumio.“
Nakon ovih Valanderovih reči oblak neraspoloženja i neprijatnosti
nadvi se nad salu.
„Ovo nam je ishodište“, zaključi Valander.
„Šta je dodirna tačka između Vetešteta i Karlmana? Gde se njihovi
putevi ukrštaju? To moramo da istražimo. I to što pre.“
„Takođe bi trebalo da nam bude jasno i da više nećemo moći da
radimo u miru“, reče Hanson.
„Novinari će se sjatiti oko nas. Znaju da je Karlman skalpiran. Dobili su
vest za kojom su čeznuli. Iz nekog čudnog razloga, švedski narod voli da
čita o nasilnim zločinima dok je na odmoru.“
„Možda to i nije tako loše“, reče Valander.
„Bar će upozoriti one koji eventualno imaju razloga da se plaŠe da su
na ubicinoj nevidljivoj listi za odstrel.“
„Možda bi trebalo da naglasimo da su dojave dobrodošle“, reče An—
Brit. ,Ako pretpostavimo da si u pravu, da ubica ima listu koju prati, i da
ima ljudi koji mogu da pomisle da su i oni pod pretnjom, onda je moguće i
da neko od njih zna, ili barem ima ideju ko je ubica.“

127
 ,,U pravu si“, reče Valander i okrenu se ka Hansonu.
„Sazovi konferenciju za štampu što pre. Na njoj ćemo reći apsolutno
sve što znamo. Da tražimo istog počinioca. I da nam je potrebna sva
moguća pomoć.“
Svedberj ustade i otvori prozor. Martinson glasno zevnu.
„Svi smo umorni“, reče Valander.
„Svejedno, moramo da nastavimo. Pokušajte malo da odspavate.“
Neko je pokucao na vrata. Jedan policajac je doneo kartu. Raširili su
je preko stola i potražili Dominikansku republiku i grad Santijago.
„Sačekaćemo s devojčicom“, reče Valander. ,,Ne možemo sada time
da se bavimo.“
„Odgovoriću im u svakom slučaju“, reče Martinson. ,,A uvek možemo
da ih zamolimo za detaljnije informacije u vezi s njenim nestankom.“
„Pitam se kako li je dospela ovde“, promumla Valander.
,,U Interpolovom dopisu piše da je imala sedamnaest godina“, reče
Martinson. ,,I da je visoka oko 160 centimetara.“
„Pošalji im opis ogrlice“, reče Valander.
„Ako ga otac potvrdi, stvar je rešena.“
U sedam i deset su izašli iz sale za konferencije. Martinson je otišao
kući da razgovara s porodicom i odloži putovanje u Bornholm. Svedberj je
sišao u podrum da se istušira. Hanson je otišao niz hodnik da organizuje
sastanak s novinarima. Valander je ispratio An-Brit Heglund do njene
kancelarije.
„Hoćemo li ga uhvatiti?“, upita ona ozbiljno.
,,Ne znam“, reče Valander.
„Imamo trag koji izgleda obećavajuće. Možemo da isključimo svaku
mogućnost da se radi o ubici koji ubija one koji mu se slučajno nadu na
putu. Nešto traži. Skalpovi su mu trofeji.“
Heglundova sede za sto, a Valander se nasloni na vrata.
„Zašto uzima trofeje?“, upita ona.
,,Da bi se njima hvalio.“
„Sebi ili drugima?“
,,I sebi i drugima.“
Valander najednom shvati zašto ga je pitala za trofeje.

128
 „Misliš da im je skinuo skalpove da bi ih nekome pokazao?“
„U svakom slučaju ne možemo to da isključimo“, odgovori ona. ,,Ne
možemo“, reče Valander.
„Moguće je kao i sve ostalo.“ Zatim se okrenu da izađe iz kancelarije,
ali zastade.
„Hoćeš ti da pozoveš Stokholm?“, upita.
„Danas je Ivanjdan“, odvrati ona.
„Cenim da će jedva biti nekog i na dežurstvu.“
„Onda zovi nekoga kući“, reče Valander.
„Pošto ne znamo ništa o tome da li će ponovo napasti, nemamo ni
vremena za gubljenje.“
Valander je otišao u svoju kancelariju i sručio se u stolicu za posetioce.
Jedna kost u nozi zabrinjavajuće je pucketala. Glava ga je bolela od umora.
Zavalio se i zažmurio. Ubrzo je zaspao.
Probudio se uz trzaj kad je neko ušao u kancelariju. Bacio je pogled na
ručni sat i video da je spavao skoro sat. Meljući bol u glavi i dalje je bio
prisutan. Ipak, činilo mu se da je umor malo splasnuo.
Niberj ude u kancelariju. Oči su mu bile zakrvavljene, a kosa
razbarušena.
„Nisam hteo da te probudim“, reče izvinjavajući se.
,,Ma, samo sam dremnuo“, odvrati Valander.
„Imaš neke novosti?“
Niberj odmahnu glavom.
„Ništa posebno“, reče.
„Jedino što mogu da ti kažem jeste da je onome ko je ubio Karlmana
odeća morala da bude natopljena krvlju. Ako bih prejudicirao izveštaj
sudskog veštaka, rekao bih da je sekira došla direktno odozgo. To
nagoveštava da je onaj koji ju je držao stajao prilično blizu.“
„Siguran si da je sekira?“
„Nisam siguran ni u šta“, reče Niberj.
„Može, naravno, da se radi i o velikoj sablji. Ili nečemu drugom. Ali
glava je ličila na rascepanu cepanicu.“
Valanderu se odmah sloši.
„Dovoljno je“, reče.

129
 „Ubici je, dakle, krv dospela na odeću. Neko je mogao da ga vidi.
Pored toga, to isključuje goste sa proslave. Niko od njih nije bio prekriven
krvlju.“
„Tražili smo duž živice“, nastavi Niberj.
„Onda smo prešli na polje i krenuli ka proplanku. Zemljoradnik koji je
vlasnik zemlje oko Karmanovog imanja je pitao da li može da poseče
repicu. Rekao sam mu da može.“
„Ako si“, reče Valander. ,Ali zar nije neuobičajeno da se to radi ovako
kasno?“
„Mislim da jeste“, reče Niberj.
„Već je Ivanjdan.“
„Proplanak“, vrati se Valander na temu.
„Neko je bio tamo“, reče Niberj.
„Trava je izgažena. Izgleda da je na jednom mestu i sedeo. Uzeli smo
uzorke i trave i zemlje.“
„Ništa više?“
„Sumnjam da je onaj stari bicikl značajan za nas“, reče Niberj.
„Pas je izgubio trag“, reče Valander.
„Zašto?“
,,To bolje pitaj njegovog vlasnika“, odgovori Niberj.
„Ali možda zato što je miris neke strane supstance iznenada postao
toliko snažan da je pas izgubio trag koji je do tada pratio. Ima više
objašnjenja zašto se trag najednom izgubi.“
Valander razmisli o tome što je Niberj rekao.
„Idi kući i odspavaj malo“, reče zatim.
„Izgledaš izmoždeno.“
,,I jesam“, odvrati Niberj.
Kad je Niberj otišao, Valander se spustio u trpezariju i napravio
sendvič. Devojka sa prijavnice je došla i dala mu gomilu ceduljica sa
imenima onih koji su ga tražili. Prelistao ih je i video da su u pitanju novinari.
Razmišljao je da li da ode kući i presvuče se. A onda se iznenada odluči za
nešto sasvim drugo. Pokuca Hansonu na vrata i reče mu da ide do
Karlmanovog imanja.
„Rekao sam da ćemo u jedan održati konferenciju za štampu“, odvrati

130
Hanson.
„Vratiću se do tada“, reče Valander. ,Ali osim ako se ne desi nešto baš
izvanredno, ne želim da me iko uznemirava dok sam tamo. Moram da
razmislim.“
,A-svi moramo da spavamo“, reče Hanson. ,,U životu ne bih pomislio
da ćemo ikada upasti u ovakav pakao.“
„Uvek dolazi kad ga najmanje očekuješ“, reče Valander.
Otišao je do Bjerešea u lepo letnje jutro vozeći sa spuštenim prozorom
na kolima. Razmišljao je o tome kako danas mora da poseti oca. Pored
toga, mora da zove i Lindu. Baiba je narednog dana trebalo da se vrati u
Rigu, nakon putovanja u Talin. Za manje od četrnaest dana trebalo bi da
mu počne odmor.
Parkirao se ispred policijske trake koja je ograđivala Karlmanovo
prostrano imanje. Manja grupa radoznalih okupila se na putu. Valander
klimnu glavom policajcu koji je čuvao ogradu. Zatim obiđe veliko dvorište i
zemljanim putem ode ka proplanku. Zaustavi se na mestu na kojem je pas
izgubio trag i osvrnu se. Pažljivo je izabrao ovaj proplanak. Odavde je
mogao da vidi šta se dešava u dvorištu. Sigurno je mogao da čuje i muziku
iz staje. Kako veče odmiče, u dvorištu je sve manje ljudi. Gosti na zabavi
saglasni su u želji da udu u kuću. Negde oko pola dvanaest Karlman odlazi
do senice sa Madlen Redin. Šta ti radiš tada?
Valander ne odgovori na sopstveno pitanje. Umesto toga, okrenu se i
pogleda zadnju stranu proplanka. U podnožju se video trag traktorskih
guma. Travnatom padinom se spusti do puta. Traktorski trag je na jednoj
strani vodio u šumarak, a na drugoj do sporednog puta koji je, sa svoje
strane, vodio do glavnog puta za Malme i Istad. Valander isprati put do
šumarka i nađe se u senci visokih bukvi. Sunčeva svetlost je treperila kroz
krošnju. Zemlja je mirisala. Traktorski trag se završavao kod nekoliko
sveže oborenih i oguljenih stabala koja su čekala da se transportuju odatle.
Valander uzalud pokuša da nađe neki puteljak koji je vodio dalje. Pokuša i
da zamisli kartu puteva. Ako bi neko iz šumarka hteo da stigne do glavnog
puta, morao bi da prode pored dve kuće i nekoliko njiva. Valander proceni
da do glavnog puta ima dva kilometra. Zatim se vrati istim putem kojim je i
došao, i krenu na drugu stranu. Brojeći korake, izračunao je da do mesta

131
na kojem se sporedni put ukršta sa autoputem E65 ima oko kilometar.
Sporedni put je bio prepun tragova guma. Kraj puta se nalazila i jedna
baraka auto-moto saveza. Pokuša da otvori vrata, ali bila su zaključana.
Valander pogleda oko sebe, a zatim ode do zadnje strane barake. Tamo
nađe savijenu ciradu i par gvozdenih cevi. Baš kad je pošao odatle, spazi
nešto na zemlji. Sagnu se i vide da se radi o parčetu braon papirne kese.
Na njemu je bilo nekoliko tamnih fleka. Pažljivo ga uhvati kažiprstom i
palcem, i podiže. Nije mogao da proceni od čega su fleke. Oprezno vrati
parče papira na zemlju. U narednih nekoliko minuta, Valander temeljno
pretraži okolinu iza barake. Ali tek kad pogleda ispod barake, koja je bila
postavljena na četiri betonska stuba, nađe ostatak papirne kese. Zavuče
ruku i izvuče je. Odmah uoči da je parče papira iscepano s te kese. Ali na
samoj kesi nije bilo fleka. Valander se zamisli, a potom spusti kesu i pozva
stanicu. Dobi Martinsona koji tek što se vratio od kuće.
„Treba mi Eskilson i njegov pas“, reče Valander.
„Gde si ti? Je l’ se nešto desilo?“
„Kod Kadmanovog imanja sam“, odgovori Valander.
„Hoću samo da se osiguram u vezi s nečim.“
Marcinson obeća da će naći Eskilsona. Valander mu reče tačno gde se
nalazi.
Eskilson je za pola sata stigao sa psom. Valander mu objasni šta je
naumio.
„Idi do onog mesta na proplanku na kojem je pas izgubio trag“, reče.
,,A onda se vrati ovamo.“
Eskilson je otišao. Vratio se desetak minuta kasnije. Valander primeti
da je vučjak prestao da traži. Ali čim se približio baraci, pas reagova na
nešto. Eskilson upitno pogleda Valandera.
„Pusti ga“, reče Valander.
Pas ode pravo do parčeta papira i obeleži ga. Ali kad je Eskilson
pokušao da ga natera da nastavi potragu, pas je brzo odustao. Trag se
ponovo prekinuo.
,Je 1’ to krv?“, upita Eskilson pokazujući na iscepani papir.
„Mislim da jeste“, reče Valander.
„Bilo kako bilo, našli smo nešto što ima veze s čovekom koji je bio na

132
proplanku.“
Eskilson je otišao sa psom. Valander je hteo da pozove Niberja, kad
otkri da u džepu ima plastičnu kesicu. Seti se da ju je uzeo kad je radio
tehničku istragu Veteštetove vile. Pažljivo u nju stavi odcepljeno parče
papira. Nije ti trebalo mnogo vremena da s Karlmanovog imanja stigneš
dovde. Verovatno je ovde bio neki bicikl. Presvukao si se pošto si bio
natopljen krvlju. Ali obrisao si i neki predmet. Nož ili sekiru. Onda si
otišao, ili ka Malmeu ili ka Istadu. Najverovatnije si samo prešao glavni put
i izabrao neki od manjih puteva kojih je u ovoj oblasti čitava mreža. Zasad
sam te ispratio dovde. Ali dalje ne mogu.
Valander se vrati do Karlmanovog imanja po svoj auto. Upita policajca
na straži da li je porodica još uvek u kući.
„Nikog nisam video“, dobi odgovor.
„Ali niko nije ni napustio kuću.“
Valander klimnu glavom i pode ka autu. Iza ograde se već sakupilo
poprilično radoznalih. Valander baci pogled ka njima, razmišljajući o tome
kako ljudi mogu da žrtvuju nedeljno jutro za mogućnost da nanjuše krv.
Tek kad se već odvezao od imanja, on shvati da je primetio nešto
važno, ali da na to nije reagovao. Zato uspori i pokuša da se seti šta je to
bilo.
Nešto u vezi s ljudima koji su stajali iza trake. Na šta je pomislio? O
ljudima koji žrtvuju nedeljno jutro da bi onjušili krv?
Valander zakoči i polukružno se okrenu. Kad se vratio do imanja,
radoznali su i dalje stajali kod ograde. Valander pogleda unaokolo tražeći
objašnjenje za svoju reakciju. Zatim upita policajca da li je neko od
znatiželjnika u međuvremenu otišao.
„Možda. Ljudi neprekidno dolaze i odlaze.“
,,Ne sećaš se nikog posebnog?“
Policajac se zamisli.
,,Ne.“
Valander se vrati u auto.
Bilo je devet i deset, na ivanjdansko jutro.

133
 13.

Kad se Valander nešto pre pola deset vratio u stanicu, devojka sa

prijavnice mu je rekla da ga u kancelariji čeka posetilac. Valander
neočekivano izgubi prisebnost i poče da psuje i dere se na devojku koja je
radila kao zamena tokom leta. Viknu da niko, ama baš niko, ne sme da se
pusti da čeka u njegovoj kancelariji. Zatim besnim korakom ode niz hodnik
i snažno otvori vrata kancelarije.
U stolici za posetioce sedeo je njegov otac i gledao ga.
„AT lupaš vratima“, reče otac.
„Čovek bi skoro pomislio da si ljut.“
„Rekli su mi samo da me neko čeka u kancelariji“, odvrati Valander
iznenađeno, pokušavajući da se opravda.
„Ali ne i da si to ti.“
Valander pomisli kako je to prvi put da ga je otac posetio na radnom
mestu. To se nikada ranije nije desilo. Tokom godina kada je Valander
nosio uniformu, otac je odbijao da ga pusti preko svog praga ako nije bio u
civilnoj odeći. Ali sada je bio u njegovoj kancelariji i Valander je primetio
da je obukao svoje najbolje odelo.
„Moram da kažem da sam iznenađen“, reče Valander. ,,Ko te je
dovezao dovde?“
„Imam ženu koja ima i vozačku dozvolu i auto“, odgovori otac.
„Otišla je da poseti jednog rođaka dok sam ja ovde. Jesi li gledao
utakmicu sinoć?“
,,Ne. Radio sam.“
„Bila je izvanredna. Sećam se kako je bilo 1958, kad je svetsko
prvenstvo bilo u Švedskoj.“
,,Pa tebe valjda fudbal nikad nije zanimao?“
„Oduvek sam voleo fudbal.“
Valander ga upitno pogleda.
„Nisam znao.“
„Mnogo toga ti ne znaš. Švedska je 1958. imala jednog beka koji se
zvao Sven Aksbum. Sećam se da je imao velikih problema s jednim

134
brazilskim napadačem. Jesi li zaboravio to?“
„Koliko godina sam imao 1958? Tek što sam rođen.“
„Nikad nisi imao osećaj za loptu. Možda si zato postao policajac.“
„Prognozirao sam da će Rusija da pobedi“, reče Valander.
,,Ne čudi me“, odvrati otac. ,Ja sam prognozirao 2:0. Gertrud je, s
druge strane, bila oprezna. Mislila je da će biti 1:1.“
Razgovor o fudbalu se završi.
„Hoćeš kafu?“, upita Valander.
,,Da, hvala.“
Valander ode do kuhinje. U hodniku nalete na Hansona.
„Nek me niko ne uznemirava u narednih pola sata“, reče.
Hanson zabrinuto nabra čelo.
„Neizostavno moram da razgovaram s tobom.“
Valandera iznervira Hansonov kitnjasti jezik.
,,Za pola sata“, ponovi.
„Onda pričaj koliko hoćeš.“
Valander se vrati u kancelariju i zatvori vrata. Otac obema rukama uze
plastičnu šolju. Valander sede za sto.
„Moram da priznam da je ovo neočekivano“, reče.
„Nikad ne bih rekao da ću tebe videti u stanici.“
„Neočekivano je i za mene“, odvrati otac.
„Ne bih došao da nije apsolutno neophodno.“
Valander spusti šolju na sto. Trebalo je da odmah uvidi da se radi o
nečemu veoma važnom kad je njegov otac došao u policijsku stanicu.
,Je F se nešto desilo?“, upita Valander.
„Ništa osim toga što sam bolestan“, odgovori otac jednostavno.
Valander oseti čvor u stomaku.
„Kako to?“, upita.
„Gubim razum“, nastavi otac ravnodušno. ,,To je bolest čijeg imena ne
mogu da se setim. Isto je kao kad postaneš senilan. Ali možeš da dobiješ i
napade besa. I razvija se prilično brzo.“
Valander je znao o čemu mu otac priča. Setio se da je i Svedberjeva
majka patila od iste bolesti. Ali ni on nije mogao da se seti imena.
„Otkud znaš?“, upita.

135
 „Jesi li bio kod lekara? Zašto mi ranije nisi ništa rekao?“
„Bio sam čak kod jednog specijaliste u Lundu“, reče otac.
„Gertrud me je vozila.“
Otac zaćuta i otpi kafu. Valander nije znao šta da kaže. ,,U stvari,
došao sam da te zamolim za nešto“, reče otac i pogleda ga.
„Ako ti ne bi bilo teško.“
U tom trenutku zazvoni telefon. Valander podiže slušalicu, ali se ne javi.
„Mogu da sačekam“, reče otac.
„Rekao sam da me ne uznemiravaju. Kaži šta ti treba.“
„Oduvek sam sanjao da odem u Italiju“, nastavi otac.
„Želeo bih da otputujem tamo, dok ne bude prekasno. I mislio sam da
ti pođeš sa mnom. Gertrud nema šta da radi u Italiji. Mislim da čak ni ne
želi da ide. Ja ću sve da platim. Imam para za to.“
Valander pogleda oca. Izgledao je sitno i zgrčeno u stolici. Kao da je
tek sad postao onoliko star koliko je zapravo i bio — skoro osamdeset
godina.
„Naravno da ćemo da idemo u Italiju“, reče Valander.
„Kad si mislio da krenemo?“
„Možda je najbolje da ne čekamo previše“, odgovori otac.
„Čuo sam da u septembru nije pretoplo. Ali možda tada ti nećeš imati
vremena?“
„Nedelju dana slobodno mogu da uzmem bez problema. Ali ti si možda
mislio duže da ostaneš?“
„Nedelju dana je dovoljno.“
Otac se nagnu, spusti šolju na sto i ustade.
„Neću više da te zadržavam“, reče.
„Napolju ću sačekati Gertrud.“
„Bolje ostani ovde“, reče Valander. Otac preteći mahnu štapom.
„Imaš mnogo posla“, reče.
„Šta god to bilo. Sačekaću napolju.“ Valander ga isprati do prijavnice
gde otac sede na kauč.
„Nemoj da čekaš ovde sa mnom“, reče otac.
„Gertrud uskoro dolazi.“
Valander klimnu glavom.

136
 „Naravno da ćemo otići u Italiju“, reče.
„Doći ću kod tebe čim budem imao vremena.“
„Može da ispadne prijatno putovanje“, odvrati otac.
„Nikad se ne zna.“
Valander ga ostavi i ode do recepcionistkinje.
„Molim te, izvini“, reče.
„Bila si sasvim u pravu što si mog oca pustila unutra.“
Zatim se vrati u kancelariju. Iznenada primeti da su mu suze navrle na
oči. Iako mu je odnos s ocem bio napregnut i obeležen grižom savesti, sada
je osećao veliku tugu zbog toga što je bio na putu da ga izgubi. Valander
stade kraj prozora i zagleda se u lep letnji dan. Nekada smo bili toliko bliski
da ništa nije moglo da se ispreči između nas. Onda kad su Svileni vitezovi
dolazili u svojim skupim, ispoliranim, američkim automobilima i kupovali
tvoje slike. Još tad si pričao o putovanju u Italiju. Drugi put, pre samo
nekoliko godina, krenuo si u Italiju peške. Našao sam te u pidžami s
torbom u rukama, nasred njive. Ali sada ćemo zaista otići na to putovanje. I
ničemu nećemo dozvoliti da nam se ispreči.
Valander se vrati za sto i pozva sestru u Stokholm. Automatska
sekretarica ga obavesti da će se vratiti tek uveče.
Trebalo mu je poprilično vremena da iz misli odagna očevu posetu i
koncentriše se na istragu. Osećao se uznemireno i bilo mu je teško da se
sabere. Još uvek je odbijao da shvati obim onoga što je saznao. Nije želeo
da prihvati da je to istina.
Nakon razgovora s Hansonom, napravio je osnovni pregled i ocenu
trenutnog stanja istrage. Nešto pre jedanaest pozvao je Pera Okesona i
izneo mu svoje viđenje. Zatim je otišao do ulice Marijagatan, istuširao se i
presvukao. U dvanaest je ponovo bio u stanici. Na putu ka kancelariji,
pokupio je An-Brit Heglund. Ispričao joj je o krvavom papiru koji je našao
iza barake auto-moto saveza.
„Jesi li stupila u kontakt sa psiholozima iz Stokholma?“, upita je.
„Našla sam nekog Rolanda Melera“, odgovori ona.
„Bio je u vikendici u blizini Vaksholma. Potrebno je samo da Hanson
kao privremeni načelnik pošalje zvaničan zahtev.“
Jesi li pričala s njim?“

137
 „Već je poslao.“
„Dobro“, reče Valander. ,,Da predemo sad na nešto sasvim drugo.
Ako ti kažem da se zločinci vraćaju na mesto zločina — šta bi rekla?“
„Da je to i mit i istina.“
„Šta kaže mit?“
,,Da je to opšta istina. Nešto što se uvek dešava.“ ,A šta govori istina?“
,,Da se to ponekad zaista dešava. Najklasičniji primer u našoj sudskoj
istoriji je baš odavde iz Skonea. Policajac koji je početkom pedesetih
počinio veći broj ubistava, a onda je sam istraživao šta se desilo.“
,,To nije dobar primer“, prigovori Valander. ,,On je bio primoran da se
vrati. Ja pričam o onima koji se svojevoljno vraćaju. Zašto to rade?“
,,Da bi izazivali policiju. Da bi pojačali samosvest. Ili da bi proverili
koliko policija zapravo zna.“
Valander zamišljeno klimnu glavom.
„Zašto pitaš?“
„Desilo mi se nešto čudno. Imao sam osećaj da sam kod Karlmanovog
imanja video nekoga koga sam video i na plaži kad smo istraživali
Veteštetovo ubistvo.“
,A zašto to ne bi smela da bude ista osoba?“, upita ona iznenađeno.
„Naravno da bi smela. Ali s ovim je bilo nešto posebno. Samo ne mogu
da se setim šta.“
„Teško da ja mogu da ti pomognem.“
„Znam“, reče Valander.
„Ali od sada hoću da, što diskretnije moguće, fotografišemo sve koji
stoje iza ograde.“
„Od sada?“
Valander shvati da je previše rekao. Triput kucnu kažiprstom o sto.
„Nadam se, naravno, da se ništa više neće desiti“, reče.
„Ali za slučaj…“
Valander je otpratio An-Brit do njene kancelarije, a zatim izašao iz
stanice. Njegov otac vile nije sedeo na kauču kod prijavnice. Valander je
otišao do kioska koji se nalazio pored jednog od izlaznih puteva iz grada i
pojeo hamburger. Video je da termometar pokazuje dvadeset šest stepeni.
U petnaest do jedan vratio se u stanicu.

138
 Konferencija za štampu tog Ivanjdana u policijskoj stanici u Istadu bila
je vredna pamćenja zbog toga što je Valander potpuno izgubio prisebnost i
napustio zgradu pre nego što se konferencija i završila. Kasnije je čak
odbio i da se izvini. Većina njegovih kolega, međutim, smatrala je da je bio
potpuno u pravu. Dan kasnije je Valander ipak primio poziv iz državne
policijske uprave u kojem mu je jedan napadno ljubazni šef sekretarijata
ukazao na direktnu neprikladnost toga da se policajci novinarima obraćaju
pogrdnim rečima. Odnos masmedija i policije još je od ranije dovoljno
napet, i nisu mu potrebna dodatna iskušenja.
To se desilo pri kraju konferencije. Novinar iz jednih večernjih novina
počeo je da pritiska Valandera detaljnim pitanjima u vezi sa činjenicom da
je ubica žrtvama isekao skalp. Valander se, koliko je mogao, trudio da sve
to zadrži na nivou na kojem neće morati previše da ulazi u sve krvave
detalje. Zadovoljio se time da kaže da je i Veteštetu i Karlmanu odsečen
deo kose. Ali novinar se nije predavao. Nastavio je da zahteva detalje, iako
je Valander dotad već odbio da kaže išta više, pravdajući se time da
forenzičari još uvek nisu završili posao. Do tada je već ozbiljno počela da
ga boli glava. Kad je novinar rekao da je bila Valanderova odgovornost da
se od samog početka pozove na to dokle je forenzičarski tim stigao u
obradi tragova i saopšti da iz tog razloga ne može da obelodani više
podataka u vezi sa skalpiranjem, a da je sada, na kraju konferencije,
sakrivanje detalja čisto licemerje, Valanderu je prekipelo. Udario je
pesnicom o sto i ustao.
,,Ne dozvoljavam da rad policije diktiraju nadobudni novinari koji
nemaju granice!“, zaurlao je.
Blicevi su eksplodirali. Valander je zatim na brzinu okončao
konferenciju i napustio salu. Kasnije, nakon što se smirio, izvinio se
Hansonu zbog ispada.
„Teško da će to promeniti sutrašnje naslove“, odgovorio je Hanson.
„Bilo je neophodno povući granicu“, rekao je Valander.
„Naravno, slažem se s tobom. Ali mislim da drugi neće.“
„Možete da me suspendujete“, rekao je Valander, „Možete da me
otpustite. Ali ne možete da me naterate da se izvinim tom jebenom
novinaru.“

139
 „Izvinjenje će diskretno doći od Uprave i biće upućeno direktno šefu
redakcije tih novina“, rekao je Hanson. ,,Mi nećemo ni znati za to.“
U četiri po podne, istražitelji su zatvorili vrata za sobom. Hanson je
strogo zabranio da ih iko uznemirava. Policijski auto je, na Valanderov
zahtev, otišao po Pera Okesona. Znao je da će se odluke koje tog
popodneva budu doneli pokazati presudnim. Biće prinuđeni da se rasplinu
na više strana istovremeno. Sva vrata će držati širom otvorena. Ali
Valander je istovremeno znao da mora da se koncentriše i na glavni trag.
Nakon što mu je An-Brit dala par tableta protiv glavobolje, Valander se na
petnaest minuta isključio od ostatka sveta i još jednom prešao kroz sve što
mu je Laš Magnuson rekao, i činjenicu da za Vetešteta i Karlmana postoji
zajednički imenilac. Ili postoji još nešto što je prevideo? Prevrnuo je svoju
umornu glavu, ali nije uspeo da nađe nijedan valjan razlog da promeni
mišljenje. Do daljeg će istragu usmeriti prema glavnom tragu —
kupoprodaji i krađi umetničkih dela. Moraće da kopaju duboko po skoro
tridesetogodišnjim glasinama o Veteštetu, i moraće da kopaju brzo.
Valander, pored toga, nije gajio nikakve iluzije da će na tom putu dobiti
mnogo pomoći. Laš Magnuson je pričao o ljudima iz senke koji su čistili
kako osvetljene sale tako i mračne ulice preplavljene slugama moćnika.
Upravo to je ono u šta će istražni tim morati da pronikne, i što će biti vrlo
teško.
Sastanak istražnog tima, koji je počeo tačno u četiri, bio je jedan od
najdužih na kojima je Valander ikada učestvovao; Sedeli su skoro devet
sati, pre nego što je Hanson prekinuo sve. Do tada su svi već posiveli od
umora. An-Britina kutija tableta protiv glavobolje išla je neprekidno od
jednog do drugog i sada je bila prazna. Brdo šolja za kafu prekrivalo je sto.
Kutije polupojedenih pica stajale su nagomilane u ćošku sobe.
Ali Valander je ovaj dugački sastanak doživljavao i kao jedan od
najboljih kojima je prisustvovao kao kriminalistički inspektor.
Koncentracija je sve vreme bila na nivou, svi su doprineli korisnim
zapažanjima, i plan istrage je izrastao kao rezultat zajedničke volje da se
razmišlja logički. Ni pošto je Svedberj završio telefonski razgovor s
Veteštetovo dvoje dece i poslednjom bivšom ženom, međutim, nisu mogli
da iznađu nijedan verovatni motiv. Hanson je, pored toga, uspeo da

140
pronađe i razgovara sa skoro osamdesetogodišnjim čovekom koji je bio
sekretar partije u vreme kad je Veteštet bio ministar pravde, takođe bez
ikakvog opipljivog rezultata. Potvrdio mu je da se o Veteštetu diskutovalo u
okviru partije. Ali niko nikada nije mogao da zanemari njegovu snažnu
odanost stranci.
Martinson je obavio duži razgovor sa Karlmanovom udovicom. Ponovo
je bila prilično sabrana, iako je Martinson mislio da je pod lekovima za
smirenje. Niti ona niti ijedno od dece nije moglo da nađe nikakav očigledan
motiv. Valander je, sa svoje strane, referisao o svom razgovoru sa Sarom
Bjerklund, „čistačicom“. Izvestio je i o otkriću da je sijalica na banderi
ispred dvorišne kapije bila odvijena. Kao zaključak prvog dela sastanka,
ispričao je o krvavom papiru koji je našao iz barake.
Niko od prisutnih nije primetio da je Valander sve vreme mislio i na
oca. Kasnije je jednom prilikom pitao An-Brit da li je primetila koliko je
rasejan bio cele te duge večeri. Ona je rekla da je iznenađena. Izgledao je
staloženije i usredsređenije neko ikada.
U devet sati su složno izašli iz sale i napravili pauzu. Martinson i An-Brit
su se javili kući, a Valander je konačno uspeo da dobije sestru. Zaplakala
je kad joj je ispričao o očevoj poseti i njegovoj bolesti. Valander je
pokušao da je uteši koliko god je mogao, dok se i sam borio s knedlom u
grlu. Na kraju su se dogovorili da ona narednog dana pozove Gertrud, kao
i to da što pre dođe u posetu. Pre nego što su završili razgovor, pitala ga je
da li zaista misli da bi otac mogao da izdrži putovanje u Italiju. Valander je
odgovorio iskreno — da ne zna. Ali branio je ideju putovanja i podsetio je
da je otac još u njihovom detinjstvu sanjao da jednom ode u Italiju.
Valander je tokom pauze pokušao da dobije i Lindu. Posle petnaestog
signala odustao je. Iznervirano je odlučio da će joj dati pare da kupi
sekretaricu.
Kad su se vratili u salu sa sastanke, Valander je otpočeo diskusiju o
dodirnoj tački. To je ono što je trebalo traže, ali da pri tom ne isključe i
ostale mogućnosti.
„Karlmanova udovica je sigurna da njen muž nije imao nikakve veze s
Veteštetom“, rekao je Martinson. ,,Ni njena deca nisu znala ništa o tome.
Pretražili su sve njegove imenike i nisu našli Veteštetovo ime.“

141
 ,,Ni Arnea Karlmana nema u Veteštetovom imeniku“, rekla je An-Brit
Heglund.
„Dodirna tačka je, dakle, nevidljiva“, zaključio je Valander.
„Nevidljiva ili, tačnije, mutna. Negde moramo da nađemo vezu. Ako
uspemo u tome, moći ćemo možda da nazremo i to ko je mogući počinilac.
Ili barem da dođemo do motiva. Moramo da kopamo brzo i duboko.“
„Pre nego što ponovo udari“, rekao je Hanson.
„Niko od nas ne zna da li će se to ponovo desiti.“
,,Ne znamo ni koga da upozorimo“, rekao je Valander.
„Jedino što znamo o ubici, ili možda ubicama, jeste da planira ono što
radi.“
„Znamo li to?“, prekinuo ga je Per Okeson.
„Čini mi se da je taj zaključak prerano donesen.“
,,U svakom slučaju, ne postoji ništa što ukazuje na to da imamo posla
sa slučajnim ubicom, koji pored toga dobija spontanu želju da svojim
žrtvama odseče kosu“, odgovorio je Valander i primetio da se iznervirao.
,Ja reagujem na zaključak“, rekao je Per Okeson. ,,To ne znači da
poričem indicije.“
Atmosfera u sali je iznenada postala prilično nategnuta. Svi su primetili
napetost između njih dvojice. U normalnim situacijama, Valander ne bi
oklevao od ulaska u otvorenu svađu s Okesonom. Ali ove večeri je odlučio
da se povuče, pre svega zato što je već bio preumoran. Znao je da se
sastanak još dugo neće završiti.
„Slažem se“, rekao je samo.
„Zaboravićemo na zaključak i zadovoljićemo se time da je verovatno
planirano.“
„Psiholog iz Stokholma dolazi već sutra“, rekao je Hanson.
„Sačekaću ga na aerodromu. Nadajmo se da će moći da nam
pomogne.“
Valander je klimnuo glavom. Zatim je izbacio iz sebe jedno
nepripremljeno pitanje. Ali sada je trenutak bio pogodan.
„Ubica“, rekao je. ,,Da bismo sebi olakšali, hajde da do daljeg o njemu
razmišljamo kao o čoveku koji deluje sam. Šta vidite pred sobom? Šta vam
pada na pamet?“

142
 „Snažan“, rekao je Niberj.
„Udarci sekirom su naneseni velikom snagom.“
„Plašim se da skuplja trofeje“, rekao je Martinson.
„Samo ludak može tako nešto da radi.“
,,Ili čovek koji hoće da nas navede na pogrešan put ubacujući skalpove
kao pogrešan trag“, rekao je Valander.
,Ja nemam nikakvo mišljenje“, rekla je An-Brit Heglund. ,Ali svakako
radi o prilično poremećenoj osobi.“
Pitanje o počiniocu je na kraju ostalo da lebdi u vazduhu. Potom su
odredili kojim putem će istraga dalje ići i podelili zadatke. Oko ponoći je
Per Okeson prekinuo sastanak nakon što ih je obavestio da će pomoći da
se organizuju pojačanja istražnom timu kad to bude potrebno. Uprkos tome
što su svi bili umorni, Valander je još jednom prošao kroz budući istražni
posao.
„Niko se od nas neće preterano naspavati narednih dana“, rekao je.
„Staviše, nastaće i haos u planiranju odmora. Ali moramo da radimo iz
sve snage. Nemamo drugih mogućnosti.“
„Potrebno nam je pojačanje“, rekao je Hanson.
„Hajde da o tome odlučimo u ponedeljak“, odvratio je Valander. ,,Da
sačekamo još malo.“
Dogovorili su se da se sastanu već narednog dana po podne. Pre toga
će Valander i Hanson razgovarati sa psihologom iz Stokholma.
Zatim su se rastali i otišli svako na svoju stranu.
Valander je stajao pored svog automobila i gledao bledo noćno nebo.
Pokušao je da razmišlja o ocu.
Ali sve vreme mu je nešto odvraćalo pažnju.
Strah da će nepoznati ubica ponovo napasti.

143
 14.

U nedelju 26. juna u sedam sati ujutru neko je pozvonio na vrata

Valanderovog stana u Ulici Marijagatan u centru Istada. Trgnuo se iz
dubokog sna i u prvi mah pomislio da mu je zvonio telefon. Tek kad se
zvonce začulo i drugi put, on je brzo ustao, našao bademantil ispod kreveta,
otišao do predsoblja i otvorio. Ispred vrata je stajala njegova ćerka Linda,
s drugaricom koju Valander nikada ranije nije video. Jedva da je i
sopstvenu ćerku prepoznao, pošto je ošišala dugu plavu kosu, i još je
ofarbala u crveno. Međutim, pre svega je osetio olakšanje i radost što je
vidi. Pustio ih je da udu i pozdravio njenu prijateljicu koja se predstavila
kao Kajsa. Valander je imao gomilu pitanja. Najviše od svega ga je
zanimalo kako to da su mu pozvonile na vrata u sedam sati u nedelju ujutru.
Da li vozovi stvarno idu tako rano? Linda mu je objasnila da su došle još
prethodne večeri, ali da su noć provele kod jednog njenog školskog druga,
kome roditelji nisu kod kuće. Kod njega će provesti narednih nedelju dana.
Tako rano su došle zbog toga što je Linda prethodnih dana čitala novine i
zaključila da će joj biti jako teško da nađe oca. Valander im je napravio
doručak od ostataka hrane koje je iskopao iz frižidera. Dok su sedeli za
kuhinjskim stolom, saznao je da će dolazeću nedelju posvetiti vežbanju
scenskog nastupa za koji su napisale tekst. Potom će otići na ostrvo
Gotland, na pozorišni kurs. Valander je slušao i pokušavao da ne pokaže
da je u najvećoj meri uznemiren zbog toga što će Linda napustiti svoj stari
san — da nauči da presvlači nameštaj i otvori svoju radnju u Istadu.
Osećao je i snažnu potrebu da s njom porazgovara o svom ocu. Znao je da
su njih dvoje bliski. Bio je siguran da će ona, kad je već u Istadu, hteti da
ga poseti. Iskoristio je priliku kad je Kajsa otišla u kupatilo.
„Toliko toga se dešava“, reče.
„Moram na miru da popričam s tobom. U četiri oka.“
,,To je ono što je najbolje kod tebe“, odvrati ona.
„Sto se uvek tako obraduješ kad me vidiš.“
Zapisala mu je broj telefona i obećala da će doći kad je bude pozvao.
„Videla sam u novinama“, nastavi ona. ,Je 1’ stvarno toliko loše kao što

144
pišu?“
„Još gore je“, reče Valander.
„Imamo toliko posla da ne znam kako ću sve da postignem. Čista je
sreća da si me našla kod kuće.“
Pričali su do osam. Tada je pozvao Hanson i rekao da je na aerodromu
sa psihologom koji je upravo stigao iz Stokholma. Dogovorili su se da se u
devet sati nadu u stanici.
„Moram da idem“, reče Lindi.
,,I mi“, odvrati ona.
„Ima li ta predstava koju ćete da izvedete neko ime?“, upita Valander
kad su izašli na ulicu.
,,To nije predstava nego kabare“, odgovori Linda.
,Aha“, reče Valander, pokušavajući da odredi koja je razlika između
pozorišne predstave i kabarea. ,,A ni kabare nema ime?“
„Još uvek ne“, reče Kajsa.
„Može li se pogledati?“, upita Valander pažljivo.
„Kad završimo“, reče Linda. ,,Ne pre toga.“ Valander upita da li
donekud može da ih odveze.
„Pokazaću joj grad“, reče Linda. ,A odakle si ti?“, upita Valander
Kajsu.
,,Iz Sandvikena“, odgovori ona.
„Nikad ranije nisam bila u Skoneu.“
„Onda smo na istom“, reče Valander. ,,Ni ja nikad nisam bio u
Sandvikenu.“
Gledao je kako nestaju iza ugla. Lepo vreme se nastavilo. Valander
pomisli kako će danas biti još toplije. Bio je dobro raspoložen jer mu se
ćerka neočekivano pojavila. Iako nikako nije mogao da se navikne na
činjenicu da tokom prethodnih nekoliko godina drastično eksperimentiše sa
svojim izgledom. Kad ju je tog jutra video na vratima, po prvi put je
primetio ono što su mu mnogi ranije govorili. Linda liči na njega. Iznenada je
otkrio svoje lice u njenom.
Kad je stigao u policijsku stanicu, Valander je osetio da mu je Lindina
poseta ulila novu snagu. Išao je hodnikom, samoironično razmišljajući kako
gazi kao teški slon, i skinuo jaknu kad je ušao u kancelariju. Zgrabio je

145
slušalicu i pre nego što je seo za sto i zamolio prijavnicu da ga poveže sa
Svenom Niberjem. Neposredno pre nego što je prethodne večeri zaspao,
na pamet mu je pala jedna ideja koju je sada hteo da istraži. Devojci na
prijavnici trebalo je pet minuta da nestrpljivom Valanderu pronađe Niberja.
„Valander ovde“, reče. ,Je F se sećaš da si mi pomenuo neki sprej sa
suzavcem koji si našao iza ograde na plaži?“
„Naravno da se sećam“, odvrati Niberj.
Valander se ni najmanje nije obazirao na Niberjevo očigledno loše
raspoloženje.
„Mislio sam da bismo mogli da potražimo otiske na njemu“, reče. ,,I
uporedimo ih sa onim što budeš mogao da izvučeš sa onog krvavog parčeta
papira koje sam našao kod Karlmanove kuće.“
„Uradićemo“, reče Niberj. ,A uradili bismo i da me nisi zvao da mi to
kažeš.“
„Znam“, reče Valander.
„Ali znaš kako je.“
,,Ne, ne znam“, odvrati Niberj.
„Dobićeš poruku čim dobijem ikakve rezultate.“
Valander tresnu slušalicu na mesto potvrđujući tako postojanje svoje
novostečene energije. Zatim stade kraj prozora i pogleda stari vodeni
toranj, planirajući istovremeno šta će sve u toku dana pokušati da uradi. Iz
iskustva je znao da se skoro uvek dogodi nešto što pokvari planove. Ako
stigne da završi pola od onoga što je planirao, biće to dobar rezultat. U
devet sati Valander izađe iz kancelarije, uze kafu i ode u jednu od manjih
sala za konferencije u kojoj je Hanson čekao sa psihologom iz Stokholma.
Bio je to čovek u šezdesetim godinama i predstavio se kao Mats Ekholm.
Stisak ruke bio mu je snažan i Valander je odmah stekao pozitivan utisak o
njemu. Kao i mnogi drugi policajci, i Valander je u prošlosti imao velike
rezerve oko toga čime psiholozi zapravo mogu da doprinesu istrazi nekog
zločina. Međutim, nakon razgovora s An-Brit Heglund pre svega, uvideo je
da je njegov negativan stav bio neosnovan, a verovatno i pun predrasuda.
Sad kad se našao za istim stolom s Matsom Ekholmom, odlučio je da mu
stvarno da šansu da pokaže šta zna.
Materijal iz istrage stajao je na stolu.

146
 „Pročitao sam što sam pažljivije mogao“, reče Ekholm.
„Predlažem da počnemo onim što ne piše u ovim dokumentima.“
„Sve je tu“, reče Hanson iznenađeno.
„Ako policajci nešto moraju da nauče, to je da pišu izveštaje.“
„Pretpostavljam da ciljate na ono što mi mislimo“, prekide ih Valander.
„Zar ne?“
Mats Ekholm klimnu glavom.
„Postoji elementarno psihološko pravilo koje kaže da policajci nikada
ne traže ‘ništa’„, reče.
„Ako se ne zna kako počinilac izgleda, postavlja se privremeni
zamenik. Neko za koga se mnogim policajcima čini da mu samo vide leđa.
Ali taj foto-robot često pokazuje sličnosti sa krivcem koji se na kraju i
uhvati.“
Valander je u ovom opisu Matsa Ekholma prepoznao svoje reakcije. U
glavi je uvek imao projektovanu sliku zločinca sve dok istraga traje. Nikada
nije tražio u apsolutno praznom prostoru.
„Dva ubistva su počinjena“, nastavi Ekholm.
„Metod je isti, iako postoje neke zanimljive različitosti. Gustaf Veteštet
je ubijen otpozadi. Ubica ga je sekirom udario u leda, ne u glavu. Što je
takođe interesantno. Izabrao je težu opciju. Ili možda Veteštetu nije hteo da
rascepa glavu? To ne znamo. Nakon ubistva, on mu odseca skalp i troši
poprilično vremena na sakrivanje tela. Ako pogledamo šta se desilo
Karlmanu, možemo da identifikujemo sličnosti i razlike. I Karlman je ubijen
sekirom. I njemu je deo skalpa odsečen. Ali on je ubijen odnapred. Morao
je da vidi ubicu. Ubica je, pored toga, odabrao priliku kad je u blizini bilo
mnogo ljudi. Rizik da ga otkriju je, dakle, bio relativno veliki. Ovom
prilikom čak ni ne pokušava da sakrije telo. Shvata da to nije moguće. Prvo
pitanje koje se nameće jednostavno je: Šta je važnije? Sličnosti ili razlike?“
,,On ubija“, reče Valander.
„Odabrao je dva čoveka. Planira. Sigurno je više puta posetio plažu
ispred Veteštetove kuće. Gak je odvio i sijalicu na uličnoj svetiljki da bi
zamračio predeo između dvorišta i mora.“
„Znamo li da li je Gustaf Veteštet imao običaj da ide u večernje šetnje
po plaži?“, upita Ekholm.

147
 ,,Ne“, reče Valander. ,,Ne znamo. Ali to bi, naravno, trebalo da
saznamo.“
„Nastavite tok misli“, reče Ekholm.
„Na površini je metod kod Karlmanovog ubistva potpuno drugačiji“,
reče Valander.
„Žrtva je okružena ljudima na proslavi Ivanjdana. Ali možda ubica na to
nije tako gledao. Možda je mislio da može da iskoristi činjenicu da upravo
na zabavama mnogo toga prođe neprimećeno. Da na kraju niko ništa neće
ni videti. Da je uvek teško doći do detalja kad velika grupa ljudi pokušava
da se priseti nečega.“
,,Da bismo dobili odgovor na to, moramo da vidimo koje opcije je
imao“, reče Ekholm.
„Arne Karlman je bio trgovac koji se mnogo kretao. Uvek je bio
okružen ljudima. Možda je proslava, uprkos svemu, bila pravi izbor?“
„Sličnosti i razlike“, reče Valander.
„Šta je važnije?“ Mats Ekholm raširi ruke.
„Prerano je da odgovorimo na to pitanje. Ono što sa relativnom
sigurnošću možemo da tvrdimo jeste da ubica svoje akcije planira pažljivo i
da je potpuno hladnokrvan.“
„Skida skalpove“, reče Valander.
„Skuplja trofeje. Šta to znači?“
„Iskazuje moć“, odgovori Ekholm.
„Trofeji su dokaz njegovih radnji. Njemu to nije ništa neobičnije od
onoga kad lovac okači par rogova na zid.“
„Ali odluka da skalpira“, nastavi Valander.
„Zašto baš to?“
,,To i nije tako čudno, odvrati Ekholm. ,,Ne želim da zvučim cinično, ali
koji deo čoveka bolje odgovara ideji trofeja? Telo truli. Parče kože s
kosom je lakše očuvati.“
„Ipak, ne mogu a da ne pomislim na Indijance“, reče Valander.
„Jasno, ne može se isključiti da vaš ubica ima fiksaciju u vezi sa
Indijancima“, reče Ekholm.
„Osobe koje se nalaze na psihičkoj granici često odlučuju da se sakriju
idendtetom nekog drugog. Ili se pretvore u mitološko biće.“

148
 „Psihička granica“, reče Valander.
„Šta to znači?“
„Vaš ubica je već počinio dva ubistva. Ne smemo da isključimo
njegovu nameru da nastavi, s obzirom na to da ne znamo njegove motive.
To znači da je verovatno prešao psihičku granicu, što dalje ukazuje na to
da se oslobodio svih normalnih inhibicija. Čovek može u afektu da počini
ubistvo ili ubistvo iz nehata. Ubica koji planira svoje poteze vodi se sasvim
drugačijim psihičkim zakonima. Nalazi se u zemlji sumraka u kojoj smo
samo delimično u stanju da ga pratimo. Sve svoje granice sam je povukao.
Na površini može da vodi sasvim običan život. Može svakog jutra da odlazi
na posao. Može da ima porodicu i da uveče igra golf ili sređuje baštu.
Može da sedi na kauču s decom i na vestima gleda izveštaj o ubistvima
koja je sam počinio. Bez ikakvih problema može da se zgražava nad
činjenicom da su takvi ljudi na slobodi. Ima dva identiteta kojima u
potpunosti vlada. Sam vuče svoje konce. On je i marioneta i lutkar, u isto
vreme.“
Valander je ćutke sedeo i razmišljao o tome što je Mats Ekholm rekao.
,,Ko je on?“, reče zatim.
„Kako izgleda? Koliko ima godina? Ne mogu da tražim bolestan um
koji na površini izgleda sasvim normalno. Mogu samo da tražim čoveka.“
„Prerano je da na to odgovorimo“, odvrati Ekholm.
„Treba mi vremena da se upoznam s materijalom da bih mogao da
napravim psihološki profil ubice.“
„Nadam se da ovu nedelju ne smatrate danom za odmor“, reče
Valander umorno.
„Taj profil nam treba što je pre moguće.“
„Pokušaću nešto da sklopim do sutra ujutru“, reče Ekholm. ,,Ali vama i
vašim kolegama mora da bude jasno da je problema i mogućnosti za grešku
mnogo, a i da su veliki.“
„Shvatam to“, reče Valander.
„Svejedno, potrebna nam je sva moguća pomoć.“
Nakon razgovora s Matson Ekholmom, Valander je napustio stanicu.
Odvezao se do luke i otišao na mol na kojem je nekoliko dana ranije
pokušavao da smisli oproštajni govor za Bjerka. Seo je na klupu i gledao

149
ribarski brodić koji je isplovljavao. Otkopčao je košulju, podigao glavu ka
suncu i zažmurio. Negde u blizini čuo se dečji smeh. Pokušao je sve da
isključi i uživa u toploti. Međutim, nekoliko minuta kasnije, on ustade i ode
iz luke. Vaš ubica je ve ć počinio dva ubistva. Ne smemo da isključimo
njegovu nameru da nastavi, s obzirom na to da ne znamo njegove motive.
Reči Matsa Ekholma mogle su da budu i njegove. Njegov nemir neće proći
sve dok ne uhvate osobu koja je ubila Vetešteta i Karlmana. Valander je
poznavao sebe. Njegova snaga je ležala u tome što se nikada ne predaje. I
što je ponekad čak umeo iznenada da pokaže određene znakove
oštroumnosti. Ali i njegovu slabost bilo je lako pronaći. Nije mogao da
pobegne od toga da se lično veže za svaki slučaj. I^/ubica, rekao je Mats
Ekholm. Valanderova slabost nije mogla bolje da se opiše. Čovek koji je
ubio Vetešteta i Karlmana stvarno je bio njegova odgovornost. Hteo on to
ili ne.
Seo je u auto i odlučio da isprati plan koji je sam sebi tog jutra zacrtao.
Otišao je do Veteštetove vile. Više nije bilo policijske trake oko plaže.
Jeran Lindgren i jedan stariji čovek, za kog je Valander pretpostavio da je
Lindgrenov otac, brusili su čamac. Mrzelo ga je da im se javlja. Kod sebe
je imao svežanj ključeva i otključao je vrata. Mir je bio opijajući. Seo je u
kožnu fotelju u dnevnoj sobi. Udaljeni zvuci s plaže dopirali su do njega.
Pogledao je oko sebe. Šta mu predmeti govore? Da li je ubica nekada bio
u kući? Primetio je da mu je teško da zadrži misli. Ustao je i prišao velikom,
panoramskom prozoru koji je gledao na dvorište, plažu i more. Ovde je
Gustaf Veteštet sigurno mnogo puta stajao. Spazio je da je parket baš na
tom mestu izlizan. Pogledao je kroz prozor i primetio da je neko zatvorio
vodu na dvorišnoj fontani. Pustio je pogled da šeta i vratio se na pređašnji
tok misli. Na proplanku iznad Karlmanove kuće stajao je moj ubica i
posmatrao zabavu koja je bila u toku. Možda je više puta odlazio tamo. Tu
je mogao da oseti moć koja je podrazumevala da gleda a da sam ne bude
viden. Pitanje je sada gde se nalazi brdo s kog si mogao da imaš isti pregled
Veteštetove kuće. Odakle si mogao da ga posmatraš a da on tebe ne vidi?
Prošao je kroz celu kuću i zastao kod svakog prozora. S kuhinjskog
prozora je dugo posmatrao dva drveta koja su rasla odmah iza
Veteštetovog poseda. Ali to su bile mlade breze koje ne bi izdržale kad bi

150
se neko popeo na njih.
Tek kad je ušao u dnevnu sobu i pogledao kroz prozor, shvatio je da je
možda našao odgovor. S krova garaže se moglo videti pravo u sobu.
Izašao je iz kuće i otišao iza garaže. Uvideo je da bi mladi, snažniji čovek
mogao da skoči, uhvati se za ivicu i podigne se na krov. Valander je otišao
po merdevine koje je spazio s druge strane kuće. Uspravio ih je ka krovu
garaže i popeo se. Krov je bio od starog ter-papira. Pošto nije bio siguran
koliko krov može da izdrži, dopuzao je do mesta s kojeg se videla
Veteštetova dnevna soba. Zatim je metodično tražio dok nije našao tačku
koja je bila najudaljenija od prozora, ali s koje je svejedno imao potpuni
pregled sobe.
Stajao je na sve četiri i pogledao ter-papir. Skoro istog trenutka je
primetio nekoliko useka koji su se ukrštail. Prstima je prešao preko njih.
Neko je nožem zarezao po ter-papiru. Pogledao je oko sebe. Ni sa plaže,
ni sa puta s prednje strane kuće nije moguće otkriti da neko stoji ovde.
Valander je sišao i vratio stube. Zatim je pažljivo pregledao zemlju u
podnožju garaže. Jedino što je našao bilo je nekoliko iscepanih i prljavih
strana nekog stripa koje je vetar doneo. Vratio se u kuću. Mir je i dalje bio
opijajući. Popeo se na sprat. S prozora iz Veteštetove spavaće sobe video
je kako Jeran Lindgren i njegov otac okreću čamac. Primetio je da su
potrebna dvojica da bi se čamac okrenuo.
Ipak, dosad je već znao da je ubica bio sam, i ovde i kad je ubio
Karlmana. Iako je tragova bilo malo, intuicija mu je govorila da je jedan
čovek sedeo na krovu Veteštetove garaže i Karlmanovom proplanku.
Imam posla sa usamljenim ubicom. Ubicom koji prelazi svoju psihičku
granicu i ubija ljude da bi im potom uzeo skalpove kao trofeje.
Bilo je jedanaest sati kad je Valander otišao iz Veteštetove kuće. Kad
je ponovo izašao na sunce, osetio je veliko olakšanje. Stao je kod jedne
benzinske pumpe i ručao u bašti restorana. Jedna devojka s obližnjeg stola
klimnula mu je glavom i javila se. On joj je otpozdravio, ne shvatajući u prvi
mah ko je ona. Tek kad je otišao, setio se da se zove Brita-Lena Buden i
da radi kao šalterska službenica u banci. Jednom prilikom mu je njeno
izvanredno pamćenje prilično pomoglo u istrazi.
U dvanaest sati se vratio u stanicu.

151
 An-Brit Heglund mu je došla u susret na prijavnici.
„Videla sam te kroz prozor“, reče.
Valander odmah shvati da se nešto desilo. Napeto je očekivao
nastavak.
„Imaju dodirnu tačku“, reče ona.
„Krajem šezdesetih, Arne Karlman je proveo neko vreme u zatvoru. U
Longholmenu. U to vreme je Gustaf Veteštet bio ministar pravde.“
,,Ta dodirna tačka nije dovoljna“, reče Valander.
„Nisam završila“, nastavi ona. ,Arne Karlman je Gustafu Veteštetu
napisao pismo. A kad je izašao iz zatvora, njih dvojica su se našli.“
Valander je nepomično stajao.
„Otkud znaš?“
„Idemo u moju kancelariju da ti ispričam.“ Valander je znao šta to
znači.
Ako su otkrili dodirnu tačku, probili su prvu i najtvrđu ljusku istrage.

152
 15.

Počelo je tako što je pozvonio telefon.

An-Brit Heglund je krenula na razgovor s Martinsonom, kad su je
pozvali preko razglasa. Vratila se u kancelariju i javila se. S druge strane je
bio čovek koji je pričao toliko tiho da je u prvi mah pomislila da je
bolestan, ili možda povređen. Ali razumela je da hoće da priča s
Valanderom. Niko drugi nije dolazio u obzir, a posebno ne žena. Ona mu je
objasnila da je Valander izašao, da niko ne zna gde je niti kada će se vratiti.
Ali čovek je bio toliko nasrtljiv, uprkos tome što zapravo nije mogla da
shvati kako neko ko priča tako tiho može da odaje utisak tako snažne
volje. U jednom trenutku je pomislila na to da prebaci poziv Martinsonu i
kaže mu da se predstavi kao Valander. Ali odustala je. Nešto u glasu ovog
čoveka govorilo joj je da možda zna kako Valander priča.
Još na samom početku je rekao da poseduje važne informacije. Pitala
je da li su u vezi s Gustafom Veteštetom. Možda, odgovorio je. Zatim je
pitala da li su u vezi s Arneom Karlmanom. Možda, odgovorio je još
jednom. Shvatila je da nekako mora da ga zadrži na liniji, iako je odbijao i
da se predstavi i da ostavi broj telefona.
Na kraju je on sam rešio problem. Toliko dugo je ćutao da je An-Brit
pomislila da se veza prekinula. Ali tada se on ponovo oglasio i pitao za broj
faksa u stanici. Dajte to Valanderu, rekao je. Nikom drugom.
Sat kasnije, faks je stigao. I sada se nalazio na njenom stolu. An-Brit ga
pruži Valanderu koji sede u stolicu za posetioce. Na svoje iznenađenje, on
vide da je pošiljalac faksa gvožđara Skuglund’a. Stokholma.
„Našla sam njihov broj i pozvala sam ih“, reče ona. ,,I meni je bilo
čudno da je gvožđara otvorena u nedelju. Preko poruke na sekretarici
saznala sam broj mobilnog vlasnika radnje i stupila sam u kontakt s njim. Ni
njemu nije bilo jasno kako je neko iz njegove kancelarije mogao da pošalje
faks. Bio je krenuo na golf, ali je obećao da će istražiti o čemu se radi. Pola
sata kasnije me je pozvao i uznemireno mi rekao da mu je neko provalio u
radnju.“
„Čudna priča“, reče Valander.

153
 Zatim pročita faks. Bio je napisan rukom i na mahove je bio teško
čitljiv. Valander ponovo pomisli kako će uskoro morati da nabavi naočare.
Osećaj da mu slova klize pred očima više nije mogao da se objasni
trenutnim umorom ili preteranim naprezanjem. Pismo je skakalo s pisanih na
štampana slova i činilo se da je napisano u velikoj žurbi. Valander ga
pročita u sebi. Zatim ga ponovi naglas, da proveri da nešto nije pogrešno
protumačio.
,,‘Arne Karlman je u proleće 1969. ležao u Longholmenu zbog krade i
prevare. Tada je Gustaf Veteštet bio ministar pravde. Karlman mu je
napisao pismo. Hvalisao se time. Kad je izašao, našao se s Veteštetom. O
čemu su pričali? Šta su radili? Ne znamo. Ali nakon toga, stvari su
Karlmanu krenule dobro. Više se nije vraćao u zatvor. A sad su mrtvi.
Obojica.’ Jesam li dobro pročitao?“
,,I ja sam ga tako rastumačila“, reče An-Brit.
„Nema potpisa“, reče Valander. ,,I šta zapravo hoće? Ko je on?
Otkud ovo? Je l’ ovo uopšte tačno?“
,,Ne znam“, odgovori ona.
„Ali imala sam snažan osećaj da taj čovek zna o čemu priča. Inače, nije
teško da se proveri da li je Karlman stvarno bio u Langholmenu u proleće
1969. A već znamo da je Veteštet tada bio ministar.“
„Zar Longholmen dotad već nije bio zatvoren?“, upita Valander.
„Nije, zatvorili su ga tek nekoliko godina kasnije. 1975, mislim. Mogu
da nađem tačno kad, ako hoćeš.“ Valander odmahnu rukom.
„Zašto je insistirao da razgovara sa mnom?“, upita. ,Je 1’ dao neko
objašnjenje?“
„Stekla sam utisak da je čuo za tebe.“
„Znači, nije tvrdio da me poznaje?“
„Nije.“
Valander se zamisli.
„Nadajmo se da je to što piše tačno“, reče zatim.
„Onda smo već ustanovili vezu između njih.“
,,Ne bi trebalo da bude teško proveriti da li je tačno“, reče
Heglundova.
„Iako je nedelja.“

154
 „Znam“, reče Valander.
„Idem odmah da popričam s Karlmanovom udovicom. Ona valjda zna
da li joj je muž bio u zatvoru.“
„Hoćeš da pođem s tobom?“
,,Ne moraš.“
Pola sata kasnije, Valander parkira auto ispred ograde u Bjerešeu.
Jedan policajac se dosađivao u kolima i prelistavao novine. Uspravi se kad
je ugledao Valandera.
„Zar je Niberj još ovde?“, upita Valander iznenađeno.
„Zar istraga mesta zločina nije već završena?“
„Nisam video nijednog tehničara“, odgovori policajac.
„Pozivi Istad i pitaj zašto traka nije sklonjena. Je 1’ porodica kod
kuće?“
„Udovica je valjda tu“, reče policajac. ,,I ćerka. Ali sinovi su otišli
autom pre nekoliko sati.“
Valander ude u dvorište i spazi da klupe i stočića u senici nema. Po
ovom lepom letnjem vremenu, događaji od pre nekoliko dana izgledali su
potpuno nestvarno. Valander pokuca na vrata. Karlmanova udovica otvori
gotovo istog trenutka.
„Izvinjavam se što vas uznemiravam“, reče on.
„Ali imam nekoliko pitanja na koja što pre moram da dobijem
odgovor.“
Valander primeti da je i dalje prilično bleda. Kad je prošao pored nje,
oseti blagi miris alkohola. Negde iz kuće Karlmanova ćerka upita ko je
došao. Valander pokuša da se priseti kako se zove žena koja je hodala
pred njim. Da li je uopšte i čuo njeno ime? Onda se seti da se zove Anita.
Čuo je Svedberja da koristi to ime tokom produženog ivanjdanskog
sastanka. Valander sede na kauč preko puta nje. Ona zapali cigaretu i
pogleda ga. Imala je svetlu letnju haljinu. Jedna odbojna misao prode
Valanderu kroz glavu. Iako nije volela muža, ipak je on ubijen. Zar ljudi
više nemaju poštovanja prema mrtvima? Zar nije mogla da izabere neku
manje šarenu odeću?
Zatim pomisli da ponekad ima tako konzervativne stavove da i samog
sebe iznenađuje. Tuga i poštovanje ne prate spektar boja.

155
 „Želi li inspektor nešto da popije?“, upita ona.
,,Ne, hvala“, odgovori Valander.
„Staviše, biću prilično kratak.“
Iznenada primeti da joj pogled skrenu s njegovog lica, pa se okrenu.
Ćerka je nečujno ušla i sela na stolicu u zadnjem delu sobe. Pušila je i
izgledala nervozno.
,Je 1’ u redu da i ja slušam?“, upita ona tonom koji je Valander odmah
ocenio kao agresivan.
„Naravno“, odvrati on.
„Slobodno sedite s nama.“
„Neka, dobro mi je i ovde“, reče ona.
Njena majka gotovo neprimetno odmahnu glavom. Za Valandera je to
bilo kao da je pokazala ravnodušnost pred ćerkom.
„Zapravo sam došao zato što je danas nedelja“, poče Valander. ,,To
znači da je teško doći do podataka iz registara i arhiva. Pošto nam je
odgovor neophodan što pre, došao sam ovamo.“
,,Ne morate da se izvinjavate zato što je nedelja“, reče žena.
„Šta želite da znate?“
,,Da li je vaš muž bio u zatvoru u proleće 1969?“ Njen odgovor dođe
prilično brzo i odlučno.
„Bio je u Longholmenu između devetog februara i osmog juna. Ja sam
ga odvezla tamo i pokupila ga. Bio je osuđen za posedovanje ukradene
robe i prevaru.“
Zbog njene iskrenosti. Valander na trenutak zastade. Šta je zapravo
očekivao? Da će da porekne?
,Je 1’ to bio prvi put da je osuđen na zatvorsku kaznu?“
„Prvi i poslednji.“
„Osuđen je za posedovanje ukradene robe i prevaru?“
„Da.“
„Možete li da mi kažete nešto više o tome?“
„Osuđen je uprkos poricanju. Niti je primio ukradene slike niti je
falsifikovao čekove. To su uradili drugi koji su koristili njegovo ime.“
„Hoćete, dakle, da kažete da je bio nevin?“
„Tu se ne radi o mom mišljenju. Bio je nevin.“ Valander odluči da

156
promeni pristup.
„Došli smo do podataka koji ukazuju na to da je poznavao Gustafa
Vetešteta. Iako ste i vi i vaša deca ranije rekli da to nije slučaj.“
„Ako je poznavao Gustafa Vetesteta, ja za to nisam znala.“
„Da li je mogao da održava taj kontakt bez vašeg znanja?“ Ona se
zamisli.
„Prilično mi je teško da poverujem u to“, reče naposletku.
Valander odmah primeti da ona ne govori istinu. Ali nije mogao da
rastumači šta ova laž znači. Pošto nije imao više pitanja, ustade.
„Možete sami da izađete“, reče žena na kauču. Iznenada je izgledala
veoma umorno.
Valander krenu ka vratima. Kad se našao pored devojke koja je pratila
svaki njegov pokret, ona najednom ustade i stade pred njega. Cigaretu je
držala u levoj ruci.
Njen šamar dođe niotkud i pogodi Valandera snažno po levom obrazu.
On se toliko iznenadi, da se zatetura unazad i pade na pod.
„Zašto ste dozvolili da se to dogodi?“, viknu devojka.
Zatim poče da udara Valandera koji, uz velike poteškoće, uspe da je
udalji od sebe, istovremeno pokušavajući da se pridigne. Njena majka
ustade i pride Valanderu u pomoć. Uradi isto što je i njena ćerka upravo
uradila Valanderu — snažno je udari u lice. Kad se smirila, žena je odvede
do kauča. Zatim se vrati do Valandera koji je, izbezumljen i iznenađen,
osećao kako mu obraz još uvek bridi.
„Strašno je utučena zbog onoga što se desilo“, reče Anita Karlman.
„Izgubila je kontrolu nad sobom. Inspektor mora da joj oprosti.“
„Možda bi trebalo da kontaktirate s lekarom“, reče Valander i primeti
da mu je glas drhtav.
„Već jesmo.“
Valander klimnu glavom i izađe, i dalje šokiran šamarom. Pokuša da se
seti kad ga je neko poslednji put udario. Pre više od deset godina.
Saslušavao je osobu osumnjičenu za provalu. Čovek je iznenada poleteo sa
stola i pesnicom ga udario pravo u usta. Tog puta je Valander uzvratio.
Toliko se izbezumio da je čoveku slomio nosnu kost. Ovaj je kasnije
pokušao da tuži Valandera za policijsku brutalnost i napad, ali je Valander,

157
naravno, bio oslobođen optužbi. Čovek je čak i ombudsmanu uložio žalbu
protiv Valandera, ali je i ona ostala bez posledica.
Nikada ranije ga nije udarila žena. Kad je njegova supruga Mona bila
toliko uznemirena da više nije mogla da se kontroliše, bacala je stvari na
njega. Ali nikad ga nije udarila. Često se pribojavao šta bi se desilo da
jeste. Da li bi joj uzvratio? Znao je da bi rizik bio prilično veliki.
Valander zastade u dvorištu i dodirnu obraz. Kao da je sva energija
koju je osetio tog jutra kad se Linda s prijateljicom pojavila na njegovim
vratima sada nestala. Bio je toliko umoran da nije mogao da zadrži ni onu
snagu koja mu je neočekivano došla sa strane.
Vratio se do auta. Policajac je polako skupljao traku koja je ograđivala
imanje.
Valander ubaci kasetu u kasetofon. Figarova ženidba. Pojača zvuk
toliko da se auto tresao. Obraz ga je još uvek boleo. Pogleda u ogledalo i
vide da je crven. Kad je stigao u Istad, Valander skrenu na veliki parking
ispred prodavnice nameštaja. Sve je bilo zatvoreno, parking prazan. Otvori
vrata i pusti muziku da poteče. Zbog Barbare Hendriks na trenutak je
zaboravio na Vetešteta i Karlmana. Ali zapaljena devojčica mu je još uvek
trčala kroz svest. Činilo mu se da je polje uljane repice beskrajno. Trčala je
i trčala. I gorela i gorela.
Valander smanji muziku i poče da ide napred-nazad po parkingu. Kao i
uvek kad je razmišljao, hodao je i gledao u zemlju. Zato nije ni primetio
fotografa koji ga je sasvim slučajno video i slikao ga dok se šetao po
parkingu na kojem tog letnjeg dana nije bilo nijednog automobila osim
njegovog. Nekoliko nedelja kasnije, kad je Valander, zaprepašćen, video
svoju sliku, zaboravio je da je tamo zapravo stao da bi obimnoj istrazi, a i
sebi, pokušao da da perspektivu.
Istražni tim se te nedelje sastao u dva sata, samo nakratko. Mats
Ekholm je prisustvovao sastanku na kojem je rezimirao ono o čemu je
prethodno pričao sa Hansonom i Valanderom. An-Brit Heglund ih je
izvestila o sadržaju anonimnog faksa, a Valander je prisutne obavestio da je
Anita Karlman potvrdila u njemu navedene podatke. O šamaru, međutim,
nije ništa rekao. Kad je Hanson pažljivo upitao da li bi mogao da se obrati
novinarima koji su se okupili ispred stanice i koji su, čini se, uvek znali kada

158
istražni tim ima sastanak, odgovorio je ,,ne“.
„Moramo da naučimo novinare da se mi bavimo zakonom“, reče
Valander i začu i sam koliko nadobudno je to zvučalo. ,,An-Brit može da
se pobrine za njih. Ja ne želim.“
,Je 1’ ima nešto što ne treba da kažem?“, upita ona.
,,Da imamo osumnjičenog“, reče Valander.
„Zato što to nije tačno.“
Nakon sastanka Valander razmeni nekoliko reči s Martinsonom.
,Je l’ se pojavilo još nešto u vezi sa izgorelom devojčicom?“
,Još uvek ne“, odgovori Martinson.
„Obavesti me čim nešto saznaš.“
Valander ode u kancelariju i kako ude, zazvoni mu telefon. Valander se
prepade. Svaki put kad bi mu pozvonio telefon, očekivao je da će mu neko
preneti poruku da se dogodilo novo ubistvo. Ali ovo je bila njegova sestra.
Rekla mu je da je razgovarala s Gertrud, patronažnom sestrom udatom za
njihovog oca. Nije bilo sumnje da pati od Alchajmerove bolesti. Valander
primeti da mu je sestra tužna.
„Uskoro će napuniti osamdeset“, pokuša da je uteši.
„Pre ili kasnije, nešto je moralo da se desi.“
,Ali ipak“, reče ona.
Valander je odlično znao šta je htela da kaže. I sam je mogao da
upotrebi iste reči. Život je prečesto smanjen na te obe snažene protestne
reči ali ipak.
„Neće izdržati putovanje u Italiju“, reče ona.
,Ako hoće, izdržaće“, odvrati Valander. ,A i obećao sam mu.“
„Možda bi i ja trebalo da pođem?“
,,Ne. Ovo je njegovo i moje putovanje.“
Valander završi razgovor, nesiguran da li se uvredila što nije hteo da i
ona krene s njima u Italiju. Ali odagna te misli i odluči da će sad konačno
otići u posetu ocu. Nade ceduljicu na kojoj mu je Linda napisala broj
telefona i pozva je. Pošto je očekivao da su po lepom vremenu napolju,
Valander se iznenadi kad se Kajsa odmah javi na telefon. Kad se Linda
javila, on je upita da li može da se izvuče s probe i ode s njim kod dede.
,Je 1’ može Kajsa s nama?“, upita ona.

159
 „Može“, odgovori Valander.
„Ali baš danas bih više voleo kad bismo išli samo ti i ja. Moram o
nečemu da razgovaram s tobom.“
Pokupio ju je pola sata kasnije kod trga Esterpurtstorj. Na putu do
mesta Lederup u blizini Istada, ispričao joj je o dedinoj poseti policijskoj
stanici i tome da je bolestan.
„Koliko brzo će se proširiti niko ne može da odgovori“, reče Valander.
,Ali, napustiće nas. Otprilike kao brod koji se sve više udaljava ka
horizontu. Mi ćemo njega jasno videti, ali njemu ćemo mi sve više biti kao
figure u magli. Naš izgled, naše reči, naša zajednička sećanja, sve će mu
postati nejasno, dok jednom konačno ne nestane. Može da se ponese loše,
a da ni sam ne bude svestan toga. Može da se pretvori u sasvim drugog
čoveka.“
Valander primeti da se Linda rastužila.
,,Pa, zar ne može ništa da se uradi?“, upita nakon duge ćutnje. ,,Na to
može samo Gertrud da odgovori“, reče on.
„Ali mislim da nema lekova.“
Ispričao joj je i o putovanju u Italiju koje je deda želeo da doživi.
„Ići ćemo samo on i ja. Možda ćemo konačno uspeti da raščistimo sve
što je tokom svih ovih godina stajalo između nas.“
Kad su ušli u dvorište, Gertrud ih je čekala na stepenicama. Linda
odmah otrča kod dede koji je slikao u ateljeu koji je sebi napravio u staroj
štali. Valander s Gertrud sede u kuhinju. Bilo je kako je i mislio. Ništa nije
moglo da se uradi, osim da se nastavi sa životom i iščekuje.
,,Da li bi izdržao put u Italiju?“, upita Valander.
„Samo o tome priča“, reče ona. ,,I ne bi mu bilo žao ni da umre dok je
tamo.“
Gertrud mu je ispričala da je njegov otac vest o bolesti primio sasvim
mirno. To je iznenadilo Valandera koji je znao da mu je otac postajao
kenjkav i pri najmanjoj boljki.
„Mislim da su ga stigle godine“, reče Gertrud.
„Ali mislim da bi u najvećoj meri proživeo isti život i kad bi dobio još
jednu priliku.“
,,U tom životu me je svakako sprečavao da postanem policajac“,

160
odvrati Valander.
„Užasno je ono što čitam u novinama“, reče ona.
„Sve te strahote s kojima se suočavaš.“
„Neko mora“, reče Valander.
„Jednostavno je tako.“
Večerali su u dvorištu. Valanderu se činilo da mu je otac cele večeri bio
dobro raspoložen. Pretpostavljao je da je Linda glavni razlog za to. Kad su
krenuli kući, bilo je već pola jedanaest.
„Odrasli mogu da budu tako detinjasti“, reče ona iznenada.
„Ponekad se pretvaraju. Ili hoće da izgledaju mlade. Ali deda može da
podetinji potpuno neizveštačeno.“
„Tvoj deda je posebna sorta“, reče Valander.
„Uvek je bio.“
„Znaš da počinješ da ličiš na njega?“, upita ona neočekivano.
„Svakom godinom koja prolazi, sve više ličiš na njega.“
„Znam“, reče Valander.
„Ali ne znam da li mi se to dopada.“
Ostavio ju je na istom mestu gde ju je i pokupio. Dogovorili su se da se
ona javi nekog od narednih dana. Gledao ju je kako zalazi za školu
Esterport i, na svoje iznenađenje, shvatio da celo veče nije ni pomislio na
istragu. Odmah je počela da ga grize savest. Ali odagnao je te misli. Znao
je da nije mogao da uradi ništa više od onoga što je već radio.
Nakratko se odvezao do policijske stanice. Niko iz istražnog tima nije
bio tamo. Nije bilo ni poruka koje bi ocenio toliko važnim da bi još iste
večeri na njih morao da odgovori. Otišao je kući, parkirao se i popeo do
svog stana.
Ostao je budan do dugo u noć. Prozori su mu bili otvoreni ka toploj
letnjoj noći. S gramofona se čula Pučinijeva muzika. U čašu je sipao
poslednje kapi iz jedne flaše viskija. Po prvi put je pomislio da je vratio
nešto od one radosti koju je osećao onog popodneva na putu ka
Solomonsonovom imanju. Pre nego što je nastupila katastrofa. Sad se
nalazio usred istrage koju su karakterisala dva osnovna preduslova. Delom
to da su imali prilično malo toga što bi im poslužilo kao ishodište pri
identifikaciji počinioca. Delom to da je on upravo u tom trenutku bez

161
problema mogao da ubija i treću žrtvu. Ipak, Valander je u tom kasnom
noćnom satu uspeo da istragu drži po strani. Čak je i zapaljena devojka
nakratko prestala da mu trči kroz sećanje. Morao je da shvati da sam ne
može da se odupre svim zločinima koji potresaju opštinu Istad. Nije mogao
da se trudi više od svojih krajnjih mogućnosti. Niko to ne može.
Legao je na kauč i zadremao uz muziku i letnju noć, s viskijem
nadohvat ruke.
A onda ga nešto ponovo izvuče na površinu. Nešto što je Linda rekla u
automobilu. Nekoliko reči iz razgovora koji iznenada dobi sasvim drugo
značenje. Valander se pridiže u kauču i nabra čelo. Šta beše rekla? Da su
odrasli često detinjasti. Bilo je tu nešto što tada nije registrovao. Odrasli su
često tako detinjasti.
Zatim shvati o čemu se radi. U tom trenutku nije mogao da razume
kako je mogao da bude tako lakomislen i aljkav. Obu cipele, nađe
baterijsku lampu u jednoj od fioka u kuhinji i izađe iz stana. Pođe ulicom
Esterleden, skrenu desno i stade ispred Veteštetove vile koja je stajala u
mraku. Otvori dvorišnu kapiju. Trznu se od mačke koja poput senke
nestade u žbunju ribizle. Zatim lampom osvetli podnožje garaže. Nije mu
trebalo mnogo da nađe to što je tražio. Podiže iscepane strane stripa
kažiprstom i palcem, i osvetli ih lampom. Bile su iz Fantoma. Zatim izvadi
plastičnu kesu iz džepa i ubaci stranice u nju.
Potom ode kući. Još uvek se nervirao zbog toga što je bio tako aljkav.
Trebalo je da se seti ranije.
Odrasli kao deca.
I odrastao čovek je mogao da sedi na krovu garaže i čita primerak
Fantoma.

162
 16.

Kad se Valander probudio rano u zoru, oblaci su pristigli sa zapada i

oko pet ujutru se nadvili nad Istad. Bio je ponedeljak, 27. jun. Ipak, još
uvek nije bilo kiše. Valander je ostao u krevetu i uzalud pokušavao ponovo
da zaspi. Nešto pre šest je ustao, istuširao se i popio kafu. Umor i
nedostatak sna mleli su mu telo. Sa čežnjom se prisećao vremena kad je
bio deset-petnaest godina mladi i ujutru se skoro uvek osećao orno, ma
koliko spavao. Ali to vreme je prošlo i nikada se neće vratiti.
U pet do sedam Valander prode kroz vrata policijske stanice. Eba je
već bila tu. Osmehnu mu se i pruži nekoliko ceduljica sa telefonskim
porukama.
„Mislio sam da si na odmoru“, reče Valander iznenađeno.
„Hanson me je molio da ostanem još nekoliko dana“, odgovori Eba. ,,S
obzirom na situaciju.“
„Kako ti je ruka?“
„Kao što sam rekla. Nije zabavno biti star. Sve ti je sranje.“
Valander nije mogao da se seti da je ikada ranije čuo Ebu da se
izražava tako drastično. Brzo razmisli da li da joj ispriča o svom ocu i
njegovoj bolesti. Ali odluči da ne. Ode po kafu i sede za svoj sto. Kad je
pregledao poruke i stavio ih na vrh gomile koju je dobio prethodne večeri,
Valander podiže slušalicu i pozva Rigu. Istog trenutka oseti grižu savesti
pošto je to bio privatan razgovor, a on dovoljno staromodan da radno
mesto nije želeo da opterećuje troškovima koji su zapravo njegovi. Seti se
situacije od pre nekoliko godina kad je Hanson bio opsednut klađenjem na
konje. Tada je pola dana gubio na zvanje raznoraznih trkališta po zemlji u
potrazi za najnovijom dojavom iz štale. Svi su za to znali, ali niko nije
reagovao.
Valander se čudio što je samo njemu bilo jasno da neko mora da
razgovara s Hansonom. Zatim su jednog dana svi trkački programi i dopola
popunjeni tiketi iznenada nestali s Hansonovog stola. Valander je čuo
glasine da se to desilo jednostavno zato što je Hanson odlučio da prestane
da se kladi pre nego što padne u dugove.

163
 Baiba se javi posle trećeg signala. Valander se unervozi. Još uvek se pri
svakom razgovoru pribojavao da će ona reći da više ne želi da se vida s
njim. Bio je jednako nesiguran u njena kao i u svoja osećanja. Ali sada po
glasu zaključi da je vesela. Ta radost se odmah pretvori i u njegovu. Ona
mu objasni da je odluka za put u Talin donesena u velikoj žurbi. Jedna
prijateljica je išla, i pitala je Baibu da li bi joj se pridružila. Baš te nedelje
nije imala predavanja na univerzitetu. Ni prevodilački posao koji je radila
nije se morao tako neodložno hitno završiti. Kratko mu je ispričala o
putovanju i pitala kako je u Istadu. Valander odluči da joj do daljeg ne
govori da je njihovo zajedničko putovanje u Skagen ugroženo događajima
iz poslednjih nekoliko nedelja. Reče samo da je sve dobro. Dogovorili su
se da joj se javi iste večeri. Nakon razgovora, Valander ostade da sedi s
rukom na slušalici. Najednom se uznemiri oko toga kako će ona reagovati
ako on bude primoran da odgodi odmor.
Valander je mislio da je to loša osobina koja je s godinama postajala
sve izraženija. Brinuo se oko svega. Brinuo se što je ona otišla u Talin,
brinuo se da se i on ne razboli, brinuo se da se ne uspava, ili da mu se auto
ne pokvari. Okruživao se bespotrebnim oblacima brige. S grimasom na licu,
Valander se upita da li bi Mats Ekholm mogao njemu da napravi psihološki
profil i predloži mere kako bi postao sposoban da se oslobodi problema
koje je neprekidno unapred stvarao.
Iz misli ga trgnu Svedberj koji pokuca na poluotvorena vrata i ude u
kancelariju. Valander primeti da se prethodnih dana nije čuvao sunca. Cela
mu je bila potpuno crvena, kao i čelo i nos.
„Nikad neću naučiti“, reče Svedberj snuždeno.
„Peče u pizdu materinu.“
Valander pomisli na bol od šamara prethodnog dana. Ali ne reče ništa.
„Ceo jučerašnji dan proveo sam u razgovoru s onima koji žive u blizini
Veteštetove vile“, reče Svedberj.
„Saznao sam da je Veteštet često išao u šetnju. Nekad ujutru, nekad
uveče. Uvek je bio ljubazan i javljao se svima. Ali nije se družio ni sa kim
od komšija.“
„Znači, imao je naviku da šeta i noću?“
Svedberj pogleda u beleške.

164
 „Obično je odlazio na plažu.“
,,To je, dakle, nešto što se ponavljalo?“
„Ako sam ih dobro razumeo — da.“
Valander klimnu glavom.
„Tako sam i mislio“, reče.
„Još nešto što bi možda moglo da bude zanimljivo“, nastavi Svedberj.
„Jedan penzionisani šef sekretarijata po imenu Lanc tvrdi da mu je
jedan novinar došao na vrata u ponedeljak 20. juna. Pitao ga je za put do
Veteštetove kuće. Koliko je Lanc shvatio, novinar i fotograf su krenuli tamo
da naprave reportažu o Veteštetu. To, dakle, znači da je na dan kad je
ubijen neko bio u njegovoj kući.“
,,I da postoje i fotografije“, dodade Valander. ,,iz kojih novina su bili?“
,,To Lanc nije znao.“
„Onda odredi nekoga da ih sve pozove“, reče Valander.
„Ovo može da se ispostavi kao važno.“
Svedberj klimnu glavom i ode iz kancelarije.
„Namaži te opekotine nečim“, dobaci mu Valander.
„Ne izgledaju baš najbolje.“
Kad je Svedberj otišao, Valander pozva Niberja. Nekoliko sekundi
kasnije, Niberj uđe u Valanderovu kancelariju i uze iscepane stranice iz
Fantoma.
„Mislim da tvoj čovek nije došao biciklom“, reče Niberj.
„Našli smo tragove u onoj baraci koji ukazuju da se radi o mopedu ili
motociklu. Uspeli smo da potvrdimo da svi koji rade u AMS-u voze
automobile.“
Slika iz sećanja prolete Valanderu ispred očiju, ali on ne uspe da je
uhvati. Zapisa u blok to što mu je Niberj rekao.
„Šta očekuješ da nađem na ovome?“, upita Niberj podižući kesu s
stranicama stripa.
„Otiske“, reče Valander.
„Koji se možda poklapaju s onim drugima.“
„Mislio sam da samo deca čitaju Fantoma“, reče Niberj.
,,Ne“, odvrati Valander.
„Grešiš.“

165
 Kad je Niberj otišao, Valander je na trenutak oklevao u vezi s tim šta
da radi. Riberj ga je naučio da policajac mora da se usredsredi na ono što
je u datom trenutku najvažnije. Ali šta je sada najvažnije? Nalazili su se u
fazi istrage kad je sve bilo nejasno i ni za šta nije definitivno moglo da se
tvrdi da je važnije od nečeg drugog. Valander je znao da sada mora da
bude strpljiv.
Izađe u hodnik i pokuca na vrata kancelarije u koju se Mats Ekholm
privremeno smestio. Kad je čuo Ekholmov glas, Valander otvori vrata i
ude. Ekliolm je sedeo s nogama na stolu i čitao neke papire. Klimnu glavom
ka stolici i spusti papire na sto.
„Kako ide?“, upita Valander.
„Loše“, odgovori Ekholm veselo.
„Ovu osobu je teško uokviriti. Šteta što nemamo malo više materijala.“
„Drugim rečima, trebalo je da počini još ubistava?“
,,Da budem potpuno iskren, to bi olakšalo stvari“, reče Ekholm. ,,U
mnogim istragama koje je američki FBI obavio, pokazalo se da se proboj
često pravi posle trećeg ili četvrtog ubistva u lancu. Onda mogu da se
odbace karakteristike pojedinačnog slučaja i isfiltrira zajednički šablon. A
mi upravo za šablonom i tragamo. Za šablonom koji ćemo moći da
iskoristimo kao ogledalo pomoću kojeg ćemo videti mozak koji se krije iza
svega toga.“
„Šta se može reći o odraslima koji čitaju stripove?“, upita Valander.
Ekholm podiže obrvu. ,Je 1’ to u vezi s ovim?“
„Možda.“
Valander mu ispriča o onome što je otkrio prethodnog dana. Ekholm je
pažljivo i zainteresovano saslušao.
„Emotivna nezrelost ili emotivna deformacija gotovo je uvek prisutna
kod ljudi koji čine više nasilnih dela“, reče Ekholm. ,,Ne mogu da se
identifikuju sa vrednostima drugih ljudi. Zato ni ne reaguju na patnju koju
nanose drugima.“
„Teško da svi odrasli koji čitaju Fantoma ubijaju“, reče Valander.
„Kao što postoje i primeri serijskih ubica koji su specijalizirali
Dostojevskog“, odvrati Ekholm.
„Stavljamo parče slagalice na sto i gledamo gde se uklapa. Ili da li

166
uopšte i pripada datoj slagalici.“
Valander postade nestrpljiv. Nije imao vremena da se upušta u neku
dužu diskusiju s Ekholmom.
„Pročitali ste naš materijal“, reče.
„Koje zaključke možete na osnovu njega da izvučete?“
„Zapravo samo jedan“, odgovori Ekholm. ,,Da će ponovo napasti.“
Valander je iščekivao nastavak, objašnjenje, ali ono ne stiže.
„Zašto?“
„Nešto iz cele slike mi to govori. Ne mogu to da obrazložim ničim
drugim do iskustvom iz drugih susreta s lovcima na trofeje.“
„Šta vidite pred sobom?“, upita Valander.
„Recite mi šta u ovom trenutku mislite. Bilo šta. I obećavam da nećete
morati da se pravdate zbog toga.“
„Odrasli muškarac“, reče Ekholm. ,,S obzirom na starost žrtava i to što
je on na neki način imao veze s njima, rekao bih da ima najmanje trideset
godina. Ali da je verovatno stariji. Moguća identifikacija s mitom, recimo
indijanskim, navodi me na zaključak da je u odličnoj fizičkoj kondiciji.
Pažljiv je i smeo. Što znači da je proračunat. Cenim da vodi pravilan i
dobro organizovan život. Unutrašnju dramu krije iza površine nedramatične
normalnosti.“
,,I udariće ponovo?“
Ekholm raširi ruke.
„Nadajmo se da grešim. Ali molili ste me da vam kažem šta u ovom
trenutku mislim.“
„Između Vetešteta i Karmana je prošlo tri dana“, reče Valander.
„Ako se drži tog intervala, ubiće nekog danas.“
,,To apsolutno ne mora da znači“, reče Ekholm.
„Upravo zato što je proračunat, vremenski faktor ne igra odlučujuću
ulogu. Napada kad je siguran da će uspeti. Naravno, nešto može da se
dogodi i danas. Ali može da prođe i nekoliko nedelja. Ili godina.“
Valander nije imao više pitanja. Zamoli Ekholma da prisustvuje
sastanku istražnog tima koji je trebalo da se okupi nešto kasnije. Zatim se
vrati u svoju kancelariju osećajući narastajuću neprijatnost zbog onoga što
mu je Ekholm rekao. Čovek kog su tražili i o kom ništa nisu znali napašće

167
ponovo.
Valander privuče blok u koji je zapisao ono što mu je Niberj rekao i
pokuša da uhvati onu misao koja mu je neprekidno bežala. Imao je osećaj
da je važna. Bio je siguran da ima veze s barakom AMS-a. Ali nikako nije
mogao da se seti šta je to zapravo video.
Zatim ustade i ode do sale za sastanke. Pomisli kako mu Ridberj
nedostaje sada više nego ikada.
Valander sede na uobičajeno mesto, uz kraću stranu stola. Pogleda oko
sebe. Svako ko treba da bude tu — stigao je. Odmah oseti onu specifičnu
atmosferu koncentracije koja nastaje kad se svi nadaju da će napraviti
proboj u istrazi. Znao je da će biti razočarani. Ipak, niko to neće pokazati.
Policajci okupljeni na ovom sastanku bili su na visokom nivou.
„Preći ćemo kroz ono što se u poslednja dvadeset četiri sata desilo u
okviru slučaja ‘skalp’„, poče Valander.
Nije planirao da kaže slučaj“skalp“; došlo je samo od sebe. Ali od tog
trenutka se u okviru istražnog tima koristio samo taj naziv.
Osim ako je potreba drugačije nalagala, Valander je svoj izveštaj uvek
podnosio na kraju sastanka. To je, pre svega, bilo zato što su ostali
očekivali da on napravi rezime i usmeri ih. An-Brit Heglund prva uze reč.
Faks koji je stigao iz Skuglundove gvožđare obiđe sto. Podaci koje je An-
Brit već potvrdila mogli su da se provere kroz centralni državni zatvorski
registar. Najteži posao je, međutim, tek započet — potvrđivanje
autentičnosti i, još bolje, dobavljanje kopija pisama koja je Karlman
navodno poslao Veteštetu.
„Problem je u tome što se sve desilo toliko davno“, završi ona.
„Iako živimo u zemlji čiji su registri i arhive odlično organizovani,
potrebno je mnogo vremena da bi se našla dokumenta o događajima od
pre više od dvadeset pet godina. Pored toga, nalazimo se i u vremenu u
kojem su kompjuteri u potpunosti preuzeli primat u sređivanju registara i
arhiva.“
„Svejedno, moramo da kopamo“, reče Valander.
„Dodirna tačka Vetešteta i Karlmana je presudna za dalji napredak
istrage.“
„Čovek koji je zvao“, reče Svedberj trljajući svoj izgoreli nos.

168
 „Zašto nije hteo da kaže ko je? Ko provaljuje negde da bi poslao
faks?“
„Razmišljala sam o tome“, reče An-Brit.
„Sasvim je očigledno da je hteo da nas uputi na određeni trag. To što
želi da sačuva svoj identitet može da zavisi od mnogo stvari. Možda se
jednostavno plaši.“
U prostoriji zavlada tišina.
Valander shvati da An-Brit Heglund razmišlja ispravno. Klimnu joj
glavom da nastavi.
„Naravno, to je čisto nagađanje. Ali pretpostavimo da se oseća
ugroženim od čoveka koji je ubio Vetešteta i Karlmana. Potpuno je jasno
da bi mu najvažnije od svega bilo da uhapsimo počinioca. A da nam on ne
kaže ko je.“
,,U tom slučaju je trebalo da bude jasniji“, reče Martinson.
„Možda nije mogao“, odvrati An-Brit. ,Ako je moja pretpostavka
tačna, da kontaktira sa nama zato što je uplašen, onda je verovatno rekao
sve što zna.“
Valander podiže ruku.
,,Da porazmislimo još malo“, reče.
„Pošiljalac faksa nam je preneo informacije koje za ishodište imaju
Karlmana. A ne Vetešteta. To je presudno. Od tvrdi da je Karlman pisao
pisma Veteštetu i da su se našli kad je Karlman pušten iz zatvora. Ko može
da poseduje takve informacije?“
„Neko ko je takođe bio u zatvoru“, reče An-Brit Heglund.
,,To je i meni palo na pamet“, reče Valander.
„Međutim, to s druge strane obara tvoju hipotezu da nas je pozvao zato
što je uplašen. Ako je s Karlmanom dolazio u kontakt samo u zatvoru.“
,Ali postoji i nastavak“, reče An-Brit. ,,On zna da su se Karlman i
Veteštet susreli nakon što je Karlman izašao iz zatvora. To ukazuje na to da
je kontakt nastavljen.“
„Možda je svedok nečega“, reče Hanson koji do tada nije progovarao.
,,Iz nekog razloga, to je sada, dvadeset pet godina kasnije, postao povod
za ubijanje dve osobe.“
Valander se okrenu ka Matsu Ekholmu koji je sedeo sam na kraju duže

169
strane stola.
„Dvadeset pet godina je dug period“, reče Valander.
„Period inkubacije osvete može biti beskonačan“, odgovori Ekholm.
„Psihički procesi ne zastarevaju. To da osvetnik može da čeka
beskonačno dugo jedna je od najstarijih kriminoloških istina. Ako se ovde
radi o osveti.“
,A o čemu drugom bi se radilo?“, upita Valander.
„Možemo da isključimo pljačku. S velikom verovatnoćom kad je u
pitanju Veteštet, sasvim sigurno u Karlmanovom slučaju.“
„Motiv može biti sastavljen iz više delova“, reče Ekholm.
„Čak i čisto ubistvo iz želje može nastati kao posledica motiva koji je
na prvi pogled nevidljiv. Serijski ubica svoje žrtve može da bira iz konteksta
koji nama izgleda potpuno neplaniran. Ako razmatramo skalpove, možemo
se zapitati da li traži poseban tip kose. S fotografija vidim da su u Veteštet i
Karlman imali jaku sedu kosu. Ništa ne smemo da isključimo. Ali kao laik u
vezi s tim kako policija organizuje jednu istragu, slažem se da bi u ovom
trenutku dodirna tačka trebalo da bude najvažnija.“
,,Da li može da se desi da razmišljamo potpuno pogrešno?“, upita
Martinson iznenada.
„Možda ubica misli da između Vetešteta i Karlmana postoji simbolična
dodirna tačka? Dok mi tražimo i kopamo po stvarnosti, on možda vidi
simbolični koiltekst koji je za nas nevidljiv? Nešto što je našim racionalnim
mozgovima nezamislivo?“
Valander je znao da Martinson u pojedinim trenucima poseduje
sposobnost da okrene istragu oko ose i postavi je na pravi put.
„Imaš nešto na umu“, reče.
„Nastavi.“
Martinson slegnu ramenima i učini se da je već spreman da se povuče.
„Veteštet i Karlman su bili bogati ljudi“, reče zatim.
„Obojica su pripadala višoj klasi. Obojica bi bila dobri predstavnici
političke i ekonomske moći.“
„Pokušavaš da nađeš teroristički motiv?*, upita Valander iznenađeno.
„Ništa ne pokušavam“, odvrati Martinson.
„Slušam šta vi pričate i pokušavam sam da razmišljam. Kao i svi ostali u

170
prostoriji, prestravljen sam od pomisli da će ponovo napasti.“
Valander pogleda sve za stolom. Bleda, ozbiljna lica. Osim Svedberja
sa opekotinom od sunca.
Tek tad uvide da su svi uplašeni koliko i on.
Nije samo on strahovao od sledećeg telefonskog poziva.
Završili su sastanak nešto pre deset. Valander je zamolio Martinsona da
ostane još malo.
„Kako ide s devojčicom?“, upita ga. ,,S Dolores Marijom Santanom?“
,Još čekam da mi Interpol odgovori.“
„Opomeni ih“, reče Valander.
Martinson ga upitno pogleda.
,Je 1’ stvarno imamo vremena za nju sada?“
„Nemamo. Ali ne možemo ni da ne uradimo ništa.“
Martinson obeća da će poslati nov zahtev za podatke o Dolores Mariji
Santani. Valander ode u svoju kancelariju i pozva Laša Magnusona.
Mnogo je prošlo dok se nije javio. Valander po njegovom glasu zaključi da
je pijan.
„Moramo da nastavimo razgovor“, reče Valander.
„Zoveš prekasno“, odvrati Laš Magnuson. ,,U ovo doba dana ne
vodim nikakve razgovore.“
„Skuvaj kafu“, reče Valander. ,,I skloni flaše. Dolazim za pola sata.“
Valander spusti slušalicu usred Magnusonovih protesta. Zatim pročita
dva preliminarna obdukciona izveštaja koja mu je neko ostavio na stolu.
Tokom godina, Valander je naučio da razume teško shvatljive izveštaje
koje su patolozi i veštaci sastavljali. Pre mnogo godina, završio je i kurs koji
je policija organizovala na državnom nivou. Održao se u Upsali i Valander
se još uvek sećao koliko mu je neprijatno bilo u sali za obdukcije.
U izveštajima nije bilo ničeg neočekivanog. Valander ih ostavi na sto i
pogleda kroz prozor.
Pokuša da zamisli ubicu kog su tražili. Kako izgleda? Šta radi u ovom
trenutku?
Slika je bila prazna. Valander je gledao pravo u mrak. Nevoljno ustade
i izađe iz kancelarije.

171
 17.

Valander je izašao iz stana Laša Magnusona posle više od dva sata

bezuspešnih pokušaja da povede organizovan razgovor. U tom trenutku
više je od svega želeo da ode kući i legne u kadu. Kad je prvi put bio kod
Magnusona nije primetio nagomilanu prljavštinu. Ali sada je užasno stanje u
kojem se stan nalazio bilo očigledno. Ulazna vrata su bila odškrinuta kad je
Valander stigao. Magnuson je ležao na kauču dok se kafa kuvala u kuhinji.
Pozdravio je Valandera rečima da bi najbolje bilo da ode do đavola. Da se
više ne pojavljuje, samo da nestane i zaboravi da postoji neko ko se zove
Laš Magnuson. Ali Valander je ostao. Provrelu vodu za kafu protumačio je
kao to da je Magnuson, uprkos svemu, nakratko premišljao da li da
odstupi od navike da ne razgovara s ljudima usred dana. Valander je uzalud
pokušavao da nađe dve čiste šolje.
„U sudoperi su stajali tanjiri u kojima su se ostaci hrane i masti pretvorili
u čudne fosilaste izbočine na porcelanu. Na kraju je uspeo da pronađe dve
šolje koje je oprao i odneo u dnevnu sobu. Magnuson je na sebi imao samo
par prljavih bermuda. Bio je neobrijan i stezao je flašu vina, kao da se
grčevito drži za raspeće. Valander se osetio loše zbog svega ovoga.
Najneprijatnije mu je bilo to što je sada otkrio da je Magnuson počeo da
gubi zube. Zatim se iznervirao i na kraju naljutio zato što se činilo da čovek
na kauču ne čuje šta mu on govori. Istrgnuo mu je flašu iz ruke i zahtevao
da mu odgovori na pitanja. Na koji autoritet se pozivao, to nije znao. Ali
Laš Magnuson je uradio ono što je Valander tražio. Čak se i pridigao u
sedeći položaj. Valander je pokušao da se probije dublje u stari svet u
kojem je Gustaf Veteštet bio ministar pravde okružen manje ili više
prikrivenim glasinama o skandalima. Ali činilo se da je Magnuson zaboravio
sve. Više se nije sećao šta je rekao pri Valanderovoj prethodnoj poseti.
Tek kad mu je Valander vratio flašu i kad je otpio još nekoliko gutljaja,
fragmenti sećanja su počeli da mu se vraćaju. Do trenutka kad je konačno
izašao iz stana, Valander je uspeo da dođe do jedne informacije koja bi mu
mogla koristiti. U neočekivanom momentu razboritosti, Magnuson se setio
da je u Odeljenju za prevare u Stokholmu bio jedan policajac koji se

172
posebno zainteresovao za Gustafa Vetešteta. Novinarskim svetom se
proširila glasina da je taj policajac, za kog se Magnuson uz veliko
naprezanje setio da se zvao Hugo Sandin, napravio privatnu arhivu o
Veteštetu. Koliko je Magnuson znao, od toga nije ispalo ništa. Čuo je,
međutim, da se Hugo Sandin nakon penzionisanja preselio na jug i da sada
živi kod sina koji ima keramičarsku radnju izvan gradića Hesleholma.
,ako je još živ“, rekao je Laš Magnuson i nasmejao se krezubo, kao da
se nadao da je Hugo Sandin pre njega prešao granicu.
Kad je izašao na ulicu, Valander se odlučio da, uprkos svemu, proveri
da li je Hugo Sandin živ. Premišljao se da li da ode kući i istušira se, ne bi li
sa sebe sprao neprijatnost nakon boravka u ustajalosti Magnusonovog
stana. Bilo je skoro jedan. Uopšte nije bio gladan, iako je slabo
doručkovao. Vratio se u policijsku stanicu s namerom da odmah proveri da
li je Magnuson bio u pravu kad je rekao da Hugo Sandin živi u blizini
Hesleholma. Kod prijavnice se susrete s Svedberjem kog je i dalje mučilo
izgorelo lice.
„Vetešteta je intervjuisala novinarka iz MegaZenitd\ reče Svedberj.
Valander nikad nije čuo za te novine.
„Stižu svim penzionerima“, reče Svedberj.
„Novinarka se zove Ana—Lisa Blumgren. Vodila je i fotografa. Pošto
je Veteštet umro, neće objaviti intervju.“
„Razgovaraj s njom“, reče Valander. ,,I zamoli fotografa za slike.“
Valander nastavi do svoje kancelarije. Tokom tog kratkog razgovora s
Svedberjem setio se nečega što je odmah morao da proveri. Pozva centralu
i zamoli da stupe u kontakt s Niberjem koji nije bio u stanici. Nakon
petnaest minuta, Niberj se javi.
„Sećaš se da sam ti dao torbu s fotoaparatom u Veteštetovoj kući?“,
upita Valander.
„Naravno da se sećam“, odgovori Niberj iznervirano.
„Zanima me da 1’ je film razvijen. Mislim da je bilo sedam slika.“
„Zar ih nisi dobio?“, upita Niberj iznenađeno.
,,Ne.“
„Trebalo je da ti ih pošalju još u subotu.“
„Nisam ih dobio.“

173
 „Jesi siguran?“
„Verovatno su ih negde ostavili.“
„Pogledaću ovde“, reče Niberj.
„Javiću ti se.“
Valander spusti slušalicu uz pomisao da će neko vrlo brzo osetiti
Niberjev gnev. Bi mu drago što taj neko nije on.
Nade broj policijske stanice u Hesleholmu i uz određeni napor od
jednog od zaposlenih dobi broj Huga Sandina. Na Valanderovo direktno
pitanje, on mu odgovori da Sandin ima skoro osamdeset pet godina, ali da
je i dalje razborit.
„Dolazi nam u posetu par puta godišnje“, reče policajac koji se
predstavio kao Merk.
Valander zapisa broj i zahvali mu za pomoć. Zatim ponovo podiže
slušalicu i pozva Malme. Imao je sreće da dobije baš doktora koji je izvršio
obdukciju na Veteštetu.
,,Ne piše ništa o vremenu smrti“, reče Valander.
„Taj podatak nam je V « važan.
Lekar se izvini rekavši da mora da pogleda u papire. Javi se otprilike
minut kasnije uz novo izvinjenje.
„Nažalost, taj podatak je ispao iz izveštaja“, reče.
„Ponekad mi diktafon ne radi. Ali Veteštet je umro najviše dvadeset
četiri sata pre nego što je nađen. Čekamo još neke rezultate iz laboratorije
nakon čega ćemo vremensku marginalu moći još više da smanjimo.“
„Onda ćemo da sačekamo“, reče Valander i zahvali mu.
Zatim ode do Svedberja koji je sedeo za kompjuterom.
„Jesi li razgovarao s onom novinarkom?“
„Upravo joj pišem.“
,Je l’ ti dala neko vreme?“
Svedberj pogleda u beleške.
„Stigli su u Veteštetovu kuću u devet. I ostali su do jedan.“
„Posle toga ga više niko nije video živog?“
Svedberj se zamisli.
„Koliko se sećam, nije.“
„Onda znamo“, reče Valander i izađe.

174
 Krenuo je da pozove starog policajca Huga Sandina kad mu Martinson
ude u kancelariju.
„Imaš vremena?“, upita.
„Uvek“, odgovori Valander.
„Šta ti treba?“
Martinson mahnu pismom koje je držao u ruci.
„Ovo je danas stiglo“, reče. ,,Od nekoga ko tvrdi da je u ponedeljak
20. juna u osam uveče prevezao jednu devojčicu od Helsingborja do
Tomelile. Prema opisu izgorele devojčice koji je pročitao u novinama, misli
da bi to mogla da bude ona.“
Mardnson pruži koverat Valanderu koji izvadi pismo i pročita ga.
„Nema potpisa“, reče.
„Ali je zaglavlje zanimljivo.“
Valander klimnu glavom.
,,‘Smedstorpska parohija’„, reče.
„Pravi crkveni papir.“
„Moraćemo da istražimo“, reče Martinson.
„Naravno da ćemo morati“, odvrati Valander.
„Ako ti preuzmeš Interpol i sve ostalo u vezi s ovim, ja ću da se
pozabavim papirom.“
,,I dalje ne shvatam kako ćemo sad i to da stignemo“, reče Martinson.
„Stići ćemo zato što moramo“, odgovori Valander.
Tek kad je otišao, Valander shvati da mu je Martinson uputio tihu
kritiku zbog toga što ne odlaže slučaj mrtve devojčice. Valander na
trenutak pomisli da je Martinson, naravno, u pravu. Sada nema vremena ni
za šta osim za Vetešteta i Karlmana. Zatim ipak oceni da je kritika
neosnovana. Nema granice za ono što policija ima snage da uradi.
Jednostavno, moraju da stižu sve.
Kao da je želeo da dokaže da pravilno rezonuje, Valander izađe iz
stanice, ude u auto i krenu kaTomelili i Smedstorpu. Vožnja mu je pružila
priliku i da razmišlja o Veteštetu i Karlmanu. Letnji krajolik kroz koji je
prolazio pravio je nestvaran ram za njegove misli. Dva muškarca su ubijena
sekirom i skalpirana, razmišljao je. Pored toga, jedna devojčica odlazi
napolje uljane repice i spaljuje se. A oko mene je leto. Skone ne može da

175
bude lepši od ovoga. U svakom krajičku ovog sveta krije se raj. Dovoljno
je samo da držiš oči otvorene i otkrićeš ga. Ali možda se vide i nevidljivi
mrtvački automobili koji se Šunjaju ovim putevima.
Znao je gde je sedište Smedstorpske parohije. Kad je prošao pored
Lunarpa, skrenuo je levo. Znao je i da imaju prilično čudno radno vreme.
Ali kad je stigao do bele zgrade, video je da je ispred nje parkirano
nekoliko automobila. Jedan čovek je kosio travu u blizini. Valander pokuša
da otvori vrata. Bilo je zaključano. Na mesinganoj ploči je pisalo da je
parohija otvorena sredom i petkom. Valander pozvoni na zvonce i sačeka.
Zatim pozvoni još jednom i pokuca na vrata. U pozadini se čulo zujanje
kosilice. Valander krenu ka kolima kad se prozor na spratu otvori. Jedna
žena promoli glavu.
„Otvoreni smo sredom i petkom“, doviknu.
„Znam“, odvrati Valander.
„Ali hitno je. Dolazim iz istadske policije.“
Glava nestade s prozora. Odmah zatim se otvoriše vrata. Plavokosa
žena obučena u crno nađe se pred njim. Lice joj je bilo poprilično
našminkano. Imala je cipele s visokom potpeticom. Ali ono što je
Valandera iznenadilo, bila je bela kragnica kao kontrast svoj crnini. On
pruži ruku i pozdravi je.
„Gunel Nilson“, odgovori ona. ,,Ja sam pastorka ove parohije.“
Valander ude za njom. Da sam upravo ušao u noćni klub, lakše bih ovo
razumeo, pomisli najednom. Današnji pastori ne izgledaju kao što sam
mislio.
Ona otvori vrata jedne kancelarije i zamoli ga da sedne. Valander
primeti da je Gunel Nilson veoma privlačna žena. Nije, međutim, mogao da
razluči da li činjenica što je ona sveštenica doprinosi tom utisku ili ne.
Valander primeti da na njenom stolu stoji jedan koverat. Odmah
prepozna parohijsko zaglavlje.
,,U policiju je stiglo jedno pismo“, poče on.
„Napisano na vašem papiru. Zato sam ovde.“
Ispriča joj o devojčici koja je izgorela i vide da ju je to pogodilo. Kad
ju je kasnije pitao da li je čula za to, rekla je da je nekoliko dana bila
bolesna i da nije čitala novine.

176
 Valander joj pokaza pismo.
„Možete li da mi kažete ko je to napisao?“, upita. ,,Ko ima pristup
vašem papiru za pisma?“ Ona odmahnu glavom.
„Parohija nije banka“, reče. ,,A i ovde su zaposlene samo žene.“
„Iz pisma se ne vidi da li ga je napisao muškarac ili žena“, odvrati
Valander.
,,Ne znam ko bi to mogao da bude“, reče ona.
„Helsingborj? Da li neko iz parohije živi tamo? Ili tamo često odlazi?“
Ona ponovo odmahnu glavom. Valander primeti da pastorka zaista želi
da mu pomogne.
„Koliko vas radi ovde?“, upita on.
„Četiri nas je. I Andešon koji nam pomaže u dvorištu. Imamo i jednog
čuvara, Sturea Rusela. Ali on najviše vremena provodi na groblju i u našim
crkvama. Bilo ko od njih je, naravno, mogao da uzme papir odavde. A i svi
oni koji iz bilo kog razloga posećuju naše sedište“, odgovori ona. . ,A ne
prepoznajete rukopis?“
„Ne.“
„Nije zabranjeno povesti stopere“, reče Valander.
„Zašto neko onda šalje anonimno pismo? Da bi sakrio činjenicu da je
tog dana bio u Helsingborju? Zbunjuje me ta anonimnost.“
„Mogu da ispitam da li je neko od osoblja tog dana bio u
Helsingborju“, reče ona. ,A-mogu i da proverim da li rukopis podseća na
rukopis nekog odavde.“
„Bio bih vam zahvalan“, reče Valander i ustade.
„Možete me naći u policijskoj stanici u Istadu.“
Dade mu papir da joj napiše broj telefona, a zatim ga isprati do vrata.
„Nikada ranije nisam upoznao jednu sveštenicu“, reče Valander.
„Mnogi se još uvek iznenađuju“, odgovori ona.
,,U Istadu smo dobili prvu načelnicu policije“, reče on.
„Sve se menja.“
„Nabolje, nadam se“, odvrati ona i osmehnu se.
Valander je pogleda i pomisli da je vrlo lepa. Nije nosila prsten. Kad je
stigao do automobila, nije mogao da se odupre nekim zabranjenim mislima.
Zaista je veoma privlačna.

177
 Čovek koji je kosio travu sada je sedeo na klupi i pušio. Iako ni kasnije
nije mogao da objasni zašto, Valander pride, sede pored njega i otpoče
razgovor. Čovek je imao oko šezdeset godina. Nosio je svetloplavu košulju
i prljave radničke pantalone. Na nogama je imao staromodne patike.
Valander primeti da čovek puši česterfild bez filtera. Seti se da je i njegov
otac pušio iste te cigarete kad je on bio dete.
„Obično ne otvara kad bi zapravo trebalo da bude zatvoreno“, reče
čovek filozofski.
„Da budem iskren, to je prvi put da se to desilo.“
„Pastorka je mnogo lepa“, reče Valander.
„A uz to i prijatna“, odvrati čovek. ,,I ima odlične propovedi. Pitanje je
da li smo ikad imali boljeg sveštenika. Ali, naravno, mnogo je onih koji bi
više voleli muškarca.“
,Je 1’?“, reče Valander odsutno.
,,Pa, mnogi ne mogu da zamisle išta drugo osim muškog sveštenika.
Skonjani su konzervativni. Uglavnom.“
Razgovor utihnu. Kao da su oba čoveka na klupi iscrpela svoje snage.
Valander je slušao letnje ptice. Tek pokošena trava mirisala je. Valander
pomisli kako bi trebalo da se čuje s kolegom iz estermalmske policije,
Hansom Valanderom, i vidi da li su izvukli nešto korisno iz razgovora s
majkom Gustafa Vetešteta. Mnogo toga je trebalo da uradi. Najmanje od
svega je imao vremena da sedi na klupi ispred sedišta Smedstorpske
parohije.
„Želite li potvrdu da se preselio?“, upita čovek iznebuha. Valander se
trgnu kao da ga je neko iznenadio u neprimerenoj situaciji.
„Hteo sam samo da postavim nekoliko pitanja“, reče. Čovek ga
pogleda.
„Nešto si mi poznat“, reče.
„Jesi iz Tumelile?“
,,Ne“, odgovori Valander. ,,Iz Malmea sam, ali već mnogo godina živim
u Istadu.“
Zatim ustade i okrenu se ka čoveku da se pozdravi. Pogled mu slučajno
pade na belu potkošulju koja je svetlela ispod otkopčane radne bluze. Vide
da se na njoj nalazi reklama za trajekt od Helsingborja do Helsingera.

178
Odmah shvati da bi to mogla da bude puka slučajnost, ali brzo odluči da
ipak nije i ponovo sede na klupu. Čovek baci pikavac u travu i poče da se
pridiže s klupe.
„Sačekajte još malo“, reče Valander.
„Hoću nešto da vas pitam.“ Čovek je sigurno primetio da se
Valanderov glas promenio. Pogleda ga upitno.
,Ja sam policajac“, reče Valander.
„Zapravo nisam došao da bih razgovarao s pastorkom. Došao sam da
bih razgovarao s vama. Zašto niste potpisali pismo koje ste nam poslali? O
devojčici koju ste prevezli iz Helsingborja.“
Ovo je bio opasan rizik, znao je to. Kosilo se sa svime što je ikad
naučio. Bio je to snažan udarac ispod pojasa, van pravila da policajac ne
sme da laže da bi došao do istine. Barem ne kad nikakav zločin nije
počinjen.
Ali udarac se isplatio. Čovek ustuknu, Valanderov napad došao je
potpuno neočekivano. Bio je toliko snažan da su sve razumne i moguće
replike odjednom nestale. Kako je Valander mogao da zna da je on poslao
pismo? Kako je uopšte išta mogao da zna?
Valander je sve ovo primetio. Sad kad je udarac pogodio metu, mogao
je da ga pridigne s imaginarnog poda i umiri ga.
„Nije nezakonito pisati anonimna pisma“, reče. ,JK nije ni povesti
stopera. Hoću samo da znam zašto ste napisali pismo. I gde ste ostavili
devojčicu. Koliko je bilo sati. I da li je tokom vožnje nešto rekla.“
„Sad znam odakle si mi poznat“, promumla čovek. ,,Ti si onaj policajac
koji je pre nekoliko godina upucao nekog u magli. Na strelištu u blizini
Istada.“
,,U pravu ste“, reče Valander. ,,To sam bio ja. Zovem se Kurt
Valander.“
„Stajala je kod južnog izlaza“, reče čovek iznenada.
„Bilo je sedam uveče. Išao sam da kupim cipele. Moj rođak ima
prodavnicu u Helsingborju.
Spusti mi cenu. Nikad ne stajem stoperima. Ali ona je izgledala tako
napušteno.“
„Šta se onda desilo?“

179
 „Ništa.“
„Kad ste zaustavili auto? Koji jezik je govorila?“
„Pojma nemam. U svakom slučaju, nije švedski. A ja ne pričam
engleski. Rekao sam da idem u Tumelilu i ona je klimnula glavom. Klimala
je glavom na sve što sam govorio.“
,Je 1’ imala neki prtljag?“
„Ništa.“
„Čak ni ručnu torbu?“
„Nije imala ništa.“
„I onda ste krenuli?“
„Sela je na zadnje sedište. Tokom vožnje nije izustila ni jednu jedinu
reč. Sve to mi je izgledalo čudno. Zažalio sam što sam je povezao.“
„Zašto?“
„Možda nije ni htela u Tumelilu! Ko još ide u Tumelilu?“
„Znači, ništa nije rekla?“
„Ni reč.“
„Šta je radila?“
„Šta je radila?“
,Je 1’ spavala? Gledala kroz prozor? Šta je radila?“ Čovek se zamisli.
„Oko jedne stvari sam posle lupao glavu. Svaki put kad bi nas neko
pretekao, ona se sklupčavala na sedištu. Kao da nije htela da je neko vidi.“
„Bila je uplašena?“
„Bogami, jeste.“
„Šta se onda desilo?“
„Stao sam na kružnom toku u Tumelili i ona je izašla. Da budem iskren,
mislim da nije imala pojma gde se nalazi.“
„Znači, mislite da nije ni išla u Tumelilu?“
,Ako išta mislim, to je da je htela da ode iz Helsingborja. Ja sam
nastavio. Ali kad sam stigao skoro do kuće, pomislio sam: ne mogu da je
ostavim tamo. Pa sam se vratio. Ali nje nije bilo.“
„Koliko vremena je prošlo?“
„Najviše deset minuta.“ Valander se zamisli.
„Kad ste je pokupili u Helsingborju, da li je stajala kod autoputa? Da li
biste rekli da ju je neko dovezao dotle? Ili je došla iz grada?“ Čovek se

180
zamisli.
,,Iz grada“, reče potom. ,,Da ju je neko dovezao sa severa, ne bi
stajala tamo gde sam je ja pokupio.“
,,I više je niste videli? Niste pokušali da je nađete?“
„Zašto bih?“
„Koliko je bilo sati?“
„Ostavio sam je u osam. Sećam se da su vesti na radiju počele baš kad
je ona izašla iz auta.“
Valander razmisli o ovome. Znao je da je imao sreće .
„Zašto ste pisali policiji?“, upita.
„Zašto se niste potpisali?“
„Pročitao sam o devojčici koja je izgorela“, reče čovek.
„Odmah sam pomislio kako bi to mogla da bude ona. Ali nisam hteo da
se za to sazna. Oženjen sam. Moglo bi pogrešno da se protumači što sam
pokupio stoperku.“
Valander oseti da čovek kraj njega govori istinu.
„Ovaj razgovor ostaje među nama“, reče. ,Ah ipak moram da vas
zamolim za ime i broj telefona.“
„Zovem se Sven Andešon“, reče čovek.
„Nadam se da vam ovo neće stvoriti neprilike.“
„Neće ako ste mi ispričali sve što se desilo“, odvrati Valander i zapisa
broj.
,Još nešto“, reče zatim.
„Možete li da se setite da li je imala ogrlicu oko vrata?“
Sven Andešon se zamisli. Zatim odmahnu glavom. Valander ustade i
rukova se s njim.
„Mnogo ste nam pomogli“, reče. ,Je 1’ to ona?“, upita Andešon.
„Verovatno“, reče Valander.
„Sad je samo pitanje šta je tražila u Helsingborju.“
Valander ostavi Svena Andešona i ode do automobila. Kad otvori
vrata, zazvoni mu mobilni telefon.
Prva pomisao mu je bila da je čovek koji je ubio Vetešteta i Karlmana
ponovo napao.

181
 18.

U kolima na putu ka Istadu, Valander je odlučio da već istog dana ode

do Hesleholma i porazgovara sa starim policajcem Hugom Sandinom. Kad
se javio na telefon i shvatio da ga zove Niberj, koji mu je rekao da je onih
sedam slika još ranije ostavljeno na njegovom stolu i da se, dakle, ne radi o
obaveštenju da je Veteštetov i Karlmanov ubica ponovo napao, Valander
je u prvi mah osetio veliko olakšanje. Kasnije, kad je već otišao iz
Smedstorpa, pomislio je kako mora bolje da kontroliše svoj nemir. Nije
bilo sigurno da ubica ima još nekoga na svojoj listi žrtava. Nije smeo da se
prepusti strahu koji mu je samo unosio nered u misli. On, kao i njegove
kolege, mora da nastavi sa istragom kao da se već sve dogodilo i da se
ništa više neće desiti. Inače bi se pretvorili u policajce koji svoje vreme
troše na besplodno čekanje.
Otišao je pravo u kancelariju i napisao izveštaj o razgovoru sa Svenom
Andešonom. Bezuspešno je pokušao da nađe Martinsona. Eba je znala
samo da je otišao iz stanice, ali ne i kuda. Kad ga je pozvao na mobilni,
dobio je poruku da je korisnik nedostupan. Iznervirao se zbog toga što je
Martinsona prečesto nemoguće naći. Na sledećem sastanku istražnog tima
reći će da svi moraju da budu dostupni u svakom trenutku. A onda se seti
fotografija za koje je Niberj tvrdio da su mu na stolu. Vide da je preko
koverta sa slikama stavio blok i da ga nije ni primetio. Izvadi fotografije,
upali lampu i pogleda ih, jednu po jednu. Iako mu nije bilo sasvim jasno
čemu se zapravo nadao, razočarao se. Na fotografijama nije bilo ničega
osim pogleda iz Veteštetove kuće. Slikane su sa sprata. Video se
Lindgrenov čamac okrenut naopačke i mirno more. Na slikama nije bilo
ljudi. Obala je bila pusta. Dve fotografije su, pored toga, bile nejasne.
Spusti ih na sto i zapita se zašto ih je Veteštet uopšte napravio. Ako ih je
uopšte on i slikao. Valander izvadi lupu iz fioke, ali ni pomoću nje ne uspe
da nađe ništa zanimljivo. Vrati slike u koverat i pomisli kako će zamoliti
nekog drugog iz istražnog tima da ih pogleda i potvrdi da na slikama nema
ničega interesantnog što je njemu možda promaklo. Taman je hteo da
pozove Hesleholm kad mu sekretarica pokuca na vrata i dade faks od

182
Hansa Vikandera iz Stokholma. Bio je to izveštaj na pet gusto kucanih
strana o razgovoru koji je imao s Veteštetovom majkom. Valander ga
pročita na brzinu: pažljivo napisan, ali potpuno nemaštovit. Nije bilo
nijednog pitanja koje Valander nije mogao da predvidi. Njegovo iskustvo
je govorilo da saslušanje ili običan razgovor u vezi sa istragom zločina mora
da sadrži kako osnovna pitanja, tako i iznenađenja. U istom trenutku
pomisli kako je nepravedan prema Hansu Vikanderu. Kolika je mogućnost
da će jedna devedesetčetvorogodišnja dama reći nešto neočekivano o sinu
kog jedva da je vidala i s kim je samo vodila kratke telefonske razgovore?
Nakon čitanja Vikanderovog izveštaja, Valander shvati da u njemu nema
ničega što bi ih odvelo na neki trag. Zatim ode po kafu, odsutno
razmišljajući o pastorki u Smedstorpu. Potom se vrati u kancelariju i pozva
Hesleholm. Javi se mladi čovek. Valander se predstavi i objasni zašto zove.
Prošlo je nekoliko minuta dok Hugo Sandin nije došao do telefona.
Valander začu jasan i odlučan glas. Sandin reče da je spreman da se još
istog dana nađe s Valanderom. Valander otvori blok i zapisa kako da stigne
do Hesleholma. Bilo je tri i petnaest kad je izašao iz stanice. Na putu ka
Hesleholmu zastao je da ruča. Nešto posle pet, skrenuo je kod renoviranog
mlina na kojem je reklama potvrđivala da se tu nalazi keramičarska radnja.
Stariji čovek se šetao ispred kuće i brao maslačke. Kad je Valander izašao
iz automobila, čovek obrisa ruke i krenu ka njemu. Valanderu je bilo teško
da poveruje da vižlasti muškarac koji mu je išao u susret ima osamdeset
godina. Činjenicu da su Hugo Sandin i njegov otac gotovo vršnjaci bilo je
teško progutati.
„Retko mi ko dolazi u posetu“, reče Sandin.
„Svi moji stari prijatelji su umrli. Samo jedan kolega iz Odeljenja za
ubistva još uvek je živ. Ali on je u staračkom domu u Stokholmu i ne seća
se ničega posle 1960. Ostariti je zapravo potpuno sranje.“
Valander pomisli kako Sandin ponavlja Ebine reči. Postojala je barem
jedna razlika između Sandina i njegovog oca — njegov otac se nikad nije
žalio na svoju starost.
U staroj šupi koja je preuređena u lokal u kojem su izlagani proizvodi
napravljeni u radnji stajao je sto s termosom i šoljama. Valander pomisli
kako učtivost nalaže da nekoliko minuta posveti divljenju izloženoj

183
keramici. Hugo Sandin je sedeo za stolom i sipao kafu.
,,Ti si prvi policajac kog sam upoznao a koga zanima keramika“, reče
ironično.
„Zapravo me i ne zanima previše“, priznade Valander sedajući za sto.
„Policajci obično vole da pecaju“, reče Sandin. ,,Na usamljenim,
zabačenim planinskim jezerima. Ili duboko u smolandskim šumama.“
„Nisam znao“, odvrati Valander. ,Ja ne pecam.“ Sandin ga pažljivo
pogleda.
„Šta radiš kad nisi na poslu?“
„Teško mi je da se opustim.“ Sandin veselo klimnu glavom.
„Biti policajac jeste poziv“, reče.
„Baš kao lekarski. Nikad ne prestajemo da radimo. Bilo da smo u
uniformi ili ne.“
Valander odluči da ne komentariše, iako se uopšte nije slagao sa
Sandinom da je posao policajca poziv. Nekada je verovao u to, ali ne više.
Sada je, u najmanju ruku, sumnjao da je to istina.
„Pričaj“, reče Sandin.
„Čitao sam o tome šta vam se dešava u Istadu. Ispričaj mi ono što ne
piše u novinama.“
Valander mu objasni okolnosti pod kojima su dva ubistva počinjena.
Hugo Sandin je s vremena na vreme ubacivao poneko pitanje, uvek
razložno.
„Drugim rečima, verovatno je da će ponovo ubiti“, reče kad je
Valander završio.
,,Ne možemo to da isključimo.“
Hugo Sandin pomeri stolicu unazad kako bi mogao da ispravi noge.
,,I sada hoćeš da ti pričam o Gustafu Veteštetu“, reče.
„Rado. Mogu li prvo da te pitam kako si saznao da sam mu nekada
davno posvetio posebnu i indiskretnu pažnju?“
„Jedan novinar iz Istada, nažalost prilično alkohoilsan, ispričao mi je to.
Zove se Laš Magnuson.“
,,To ime mi ništa ne govori.“
„Bilo kako bilo, on je znao za to.“
Hugo Sandin ćutke prstom prede preko usana. Valander pomisli kako

184
traži dobar način da otpočne svoju priču.
„Istinu o Gustafu Veteštetu je prilično lako ispričati“, reče.
„Bio je ološ. Za ministra pravde je verovatno bio formalno
kompetentan. Ali bio je nedostojan.“
„Zašto?“
„Njegovo političko delovanje više je obeležila briga za sopstvenu
karijeru nego za dobrobit zemlje. To je apsolutno najgora ocena koja se
jednom ministru može dati.“
,A ipak je bio u konkurenciji za predsednika stranke?“
Hugo Sandin energično odmahnu glavom.
,,To nije tačno“, reče. ,,To su samo novinske spekulacije. U okviru
partije je bilo jasno da on nikad neće biti voda. Pitanje je da li je uopšte i
bio član.“
,Ali mnogo godina je bio ministar. Nemoguće je da bio potpuno
nesposoban.“
„Premlad si da bi se sećao. Pedesetih godina je došlo do prekretnice.
Ta linija razgraničenja je nevidljiva, ali postoji. Švedska je uplovila u gotovo
nepojmljiv napredak. Bilo je neograničenih sredstava za uklanjanje
poslednjih ostataka siromaštva. Istovremeno se u političkom životu stvorio
jedan nevidljiv pokret. Politika je postala zanimanje, a političari karijeristi.
Pre toga je ideologija bila dominantni činilac. A tada je počela da se
zanemaruje. Na površinu su izbili ljudi poput Vetešteta. Podmlaci stranaka
postali su legla političara planiranih za budućnost.“
„Dajte da popričamo o skandalima koji su ga okruživali“, reče
Valander, plašeći se da će se Sandin izgubiti u uznemirujućim političkim
prisećanjima.
„Voleo je prostitutke“, reče Sandin. ,,U tome, naravno, nije bio sam.
Ali on je imao posebne sklonosti prema devojkama.“
„Čuo sam da je jedna podnela prijavu“, ubaci Valander.
„Zvala se Karin Bengtson“, reče Sandin.
„Poticala je iz problematične porodice iz Ekšea. Pobegla je u Stokholm
i po prvi put se pojavila u registru Odeljenja za seksualne delikte 1954.
Nekoliko godina kasnije upala je u grupu iz koje je Veteštet birao devojke.
U januaru 1957. je podnela prijavu protiv njega. Stopala joj je isekao

185
žiletom. Tada sam se i ja sastao s njom. Jedva je mogla da stoji na nogama.
Veteštet je shvatio da je preterao. Prijava je nestala, a Karin Bengtson je
plaćeno da ćuti. Dobila je pare za investiranje u dobro razrađeni modni
butik u Vesterosu. 1959. na računu joj se pojavio novac kojim je kupila
vilu. Od 1960. svake godine putuje na Majorku.“
„Odakle je dobila te pare?“
,,I u to vreme su postojali tajni fondovi. Švedski dvor je postavio
primer za to kupovinom ljudi koji su bili previše intimni s tadašnjim
kraljem.“ ,Je 1’ Karin Bengtson živa?“
„Umrla je u maju 1984. Nikad se nije udavala. Nisam se susretao s
njom otkad se preselila u Vesteros. Ali povremeno mi se javljala. Sve do
poslednje godine života. Najčešće je bila pijana.“
„Zašto je vas zvala?“
„Čim se pojavila glasina da jedna devojka sa ulice hoće da prijavi
Vetešteta, kontaktirao sam s njom. Hteo sam da joj pomognem. Život joj
je bio razoren. Samopouzdanje joj zaista nije bilo na visokom nivou.“
„Zašto ste se uopšte angažovali oko toga?“
„Uznemirio sam se. U to vreme sam bio prilično radikalan. Previše
policajaca je prihvatalo pad morala u pravosuđu. Ja nisam. Ni tada, kao ni
sada.“
„Šta se onda desilo? Nakon što je Karin Bengtson otišla?“
„Veteštet je nastavio po starom. Isekao je mnoge devojke. Ali nijedna
nikad više nije podnela prijavu. Međutim, najmanje dve devojke su
jednostavno nestale.“
„Kako to mislite?“
Hugo Sandin ga upitno pogleda.
„Mislim tako da su nestale. Nikad se više nije čuo za njih. Tražili su ih,
sproveli potragu. Ali nije ih bilo.“
„Šta se desilo? Šta vi mislite?“
„Mislim, naravno, da su ubijene. Ubačene u kreč, bačene u more,
otkud znam.“
Valanderu je bilo teško da poveruje u ovo.
,,Da li je moguće da se to stvarno desilo?“, reče sumnjičavo. ,,U
najmanju ruku, zvuči neverovatno.“

186
 „Kako se ono kaže? Neverovatno, ali istinito?“
„I Veteštet je, dakle, počinio ubistvo?“ Hugo Sandin odmahnu glavom.
„Ne kažem da je on lično to uradio. Staviše, uveren sam da nije. Šta se
tačno desilo - ne znam. To sigurno nikad nećemo ni saznati. Svejedno,
možemo da izvučemo zaključke. Čak i bez dokaza.“
,,I dalje mi je teško da poverujem u to“, reče Valander.
,,To je svakako istina“, odvrati Sandin odlučno, kao da ne podnosi
prigovore.
„Veteštet nije imao ni trunku savesti. Ali, naravno, ništa ne može da se
dokaže.“
„O njemu su kolale glasine.“
„Sve su bile osnovane. Veteštet je koristio svoju poziciju i moć za
ispunjavanje svojih perverznih seksualnih fantazija. Ali bio je umešan i u
tajne poslove koji su mu doneli bogatstvo.“
„Trgovina umetničkim delima?“
„Pre će biti krađa umetničkih dela. Potrošio sam mnogo slobodnog
vremena da istražim sve veze. Sanjao sam da jednog dana državnom
tužiocu na sto bacim rezultate istrage toliko čvrste da Veteštet ne samo da
bi bio primoran da podnese ostavku već bi i dobio ozbiljnu zatvorsku
kaznu. Nažalost, nikad nisam dotle stigao.“
„Sigurno imate dosta materijala iz tog vremena?“
„Sve sam spalio pre nekoliko godina. U sinovljevoj peći za pečenje
keramike. Bilo je najmanje deset kila papira.“
Valander opsova u sebi. Nije mogao ni da pomisli da bi se Hugo
Sandin rešio materijala koji je tako mukotrpno sakupljao.
„Još uvek imam dobro pamćenje“, reče Sandin.
„Verovatno se sećam svega što je stajalo u dokumentaciji koju sam
spalio.“
,Arne Karlman“, reče Valander. ,,Ko je on?“
„Čovek koji je valjanje slika podigao na viši nivo“, odgovori Sandin.
,,U proleće 1969. bio je u Longholmenu. Dobili smo anonimnu dojavu
da je tada stupio u kontakt s Veteštetom. I da su se našli kad je Karlman
izašao iz zatvora.“
„Karlmanovo ime se s vremena na vreme pojavljivalo u raznim

187
istragama. Mislim da je završio u zatvoru zbog nečeg beznačajnog poput
pronevere čekova.“
,,Da li ste ikada našli neku vezu između njega i Vetešteta?“
„Postoje podaci da su se upoznali još krajem pedesetih. Izgleda da su
delili strast prema klađenju na konje. Njihova imena su se pojavila u vezi s
racijom izvršenom na hipodromu u Tebiju 1962. Iako je Veteštetovo ime
kasnije izbačeno, pošto se smatralo nepogodnim obavestiti javnost o tome
da je jedan ministar pravde uhvaćen kraj trkačke staze.“
„Koja im je bila dodirna tačka?“
„Ništa određeno . Kružili su kao planete, različitim putanjama koje su
se ponekad preklapale.“
„Potrebna mi je ta veza“, reče Valander.
„Ubeđen sam da moramo da nađemo tu tačku da bismo identifikovali
ubicu.“
„Obično nađeš ono što tražiš ako kopaš dovoljno duboko“, reče
Sandin.
Mobilni telefon koji je Valander stavio na sto poče da zuji. Valander
istog trenutka oseti ledeni strah od toga da se nešto ozbiljno desilo.
Ali prevario se. I ovog puta. Zvao ga je Hanson.
„Hteo sam samo da vidim da l’ si planirao da se danas još vraćaš
ovamo. Ako ne, sazvaćemo sastanak za sutra.“
,Je F se nešto desilo?“
„Ništa bitno. Svi su potpuno posvećeni svojim zadacima.“
„Sutra u osam ujutru“, reče Valander.
„Nećemo ništa večeras.“
„Svedberj je otišao u bolnicu da mu pogledaju opekotine“, reče
Hanson.
„Trebalo bi da bude pažljiviji“, odvrati Valander. ,,To mu se dešava
svake godine.“
Završi razgovor i ostavi telefon.
„O tebi se mnogo priča“, reče Hugo Sandin.
„Čini se da ponekad ideš sopstvenim putem.“
„Većina toga nije tačno“, odvrati Valander izbegavajući odgovor.
„Često se pitam kako je to biti policajac danas“, reče Sandin. ,,I ja“,

188
odgovori Valander.
Ustadoše i pođoše ka Valanderovom automobilu. Veče je bilo prelepo.
„Možete li da se setite nekoga ko bi ubio Vetešteta?“, upita Valander.
„Trebalo bi da ih je mnogo“, odgovori Sandin. Valander zastade usred
koraka.
„Možda razmišljamo na pogrešan način“, reče.
„Možda bi trebalo da razdvojimo istrage? Da ne tražimo zajednički
imenilac, već dva potpuno različita rešenja. I onda da na taj način dođemo
do dodirne tačke.“
„Ubistva je počinio isti čovek“, reče Hugo Sandin.
„Onda i istrage moraju da se spoje. U suprotnom, plašim se da ćete
završiti na pogrešnom tragu.“
Valander klimnu glavom, ali ne reče ništa. Dva policajca se pozdraviše.
„Javi se“, reče Sandin.
„Imam sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Starenje je ustaljenost.
Neutešno iščekivanje neizbežnog.“
„Jeste li ikad zažalili što ste bili policajac?“, upita Valander.
„Nikad“, odgovori Sandin.
„Zašto bih zažalio?“
„Samo pitam“, reče Valander.
„Hvala vam što ste izdvojili vreme.“
„Uhvatićete ga već“, reče Sandin ohrabrujuće.
„Čak iako potraje malo.“
Valander klimnu glavom i ude u auto. Udaljavajući se, u ogledalu je
video kako Hugo Sandin nastavlja da bere maslačke s travnjaka.
Bilo je skoro petnaest do osam kad se Valander vratio u Istad. Parkira
se ispred svoje zgrade, ali zatim se na ulazu seti da kod kuće nema hrane.
U istom trenutku se seti i da je zaboravio da odveze auto na tehnički
pregled.
Glasno opsova.
Zatim ode peške do kineskog restorana kod trga. Bio je jedini gost u
lokalu. Posle večere, Valander ode do luke i izađe na dok. Dok je gledao
ukotvljene brodove koji su se lagano ljuljali na talasima, razmišljao je o dva
razgovora koja je tokom dana obavio.

189
 Devojčica koja se zvala Dolores Marija Santana stajala je jedne večeri
na izlazu iz Helsingborja i stopirala. Nije govorila švedski i plašila se
automobila u preticanju. Do sada su uspeli da saznaju samo to da je rođena
u Dominikanskoj Republici.
Posmatrao je jedan stari ali dobro očuvani drveni čamac, dok je
uobličavao važna pitanja: Kako i zašto je došla u Švedsku ? Od čega je
bežala? Zašto se spalila na Salomonsonovom polju?
Valander nastavi niz dok.
Na jednom jedrenjaku u toku je bila žurka. Neko podiže čašu i
nazdravi Valanderu. On klimnu glavom i podiže ruku savijenu kao da drži
čašu.
Na kraju doka Vaiander sede na stub i još jednom prode kroz
razgovor koji je vodio sa Hugom Sandinom. I dalje mu je sve ličilo na
zamršeno klupko. Nije nalazio nikakve otvore, nikakve tragove koji bi im
doneli nekakav proboj.
I strah je sve vreme bio prisutan. Nije mogao da ga se otarasi. Strah da
će se ponovo desiti.
Bilo je blizu devet sati. Valander baci šaku šljunka u vodu i ustade.
Žurka na jedrenjaku je i dalje trajala. Peške se vratio u grad. Gomila
prljavog veša još uvek je ležala na podu. Valander sam sebi napisa poruku i
ostavi je na kuhinjskom stolu. Tehnički pregled, jebo te. Zatim uključi
televizor i sede na kauč.
U deset sati pozva Baibu. Glas joj je bio jasan i činilo se da je sasvim
blizu.
„Zvučiš tako umorno“, reče ona. ,Je l’ imaš mnogo posla?“
,,Ne tako mnogo“, izbeže Valander pravi odgovor.
„Ali nedostaješ mi.
Ona se nasmeja. ,,Pa, vidimo se uskoro“, reče.
„Šta si zapravo radila u Talinu?“ Ona se ponovo nasmeja.
„Našla sam se s drugim muškarcem. Šta misliš da sam radila?“
„Upravo to.“
„Potreban ti je san“, reče ona.
„Čujem to čak iz Rige. Koliko vidim, Švedskoj dobro ide na svetskom
prvenstvu.“

190
 „Tebe zanima sport?“, upita Valander iznenađeno.
„Ponekad. Posebno kad Letonija igra.“
„Ovde su ljudi poludeli.“
„Ali ne i ti?“
„Obećavam da ću se popraviti. Kad Švedska bude igrala s Brazilom,
pokušaću da ostanem budan i gledam.“ Ponovo začu njen smeh.
Pomisli kako bi hteo još nešto da kaže, ali ništa mu ne pade na pamet.
Nakon razgovora, vrati se TV-u i na trenutak pokuša da prati film koji se
prikazivao. Zatim ugasi TV i ode u krevet.
Pre nego što je zaspao, razmišljao je o ocu.
Na jesen će otputovati u Italiju.

191
 19.

Kazaljke s neonskim osvetljenjem bile su u obliku dve isprepletane

zmije. U ovom trenutku su pokazivale sedam i deset, u utorak uveče 28.
juna. Nekoliko sati kasnije, Švedska je igrala protiv Brazila. Čak i to mu je
bio deo plana. Svi će biti koncentrisani na ono što se zbiva na ekranu. Niko
neće razmišljati o onome što se dešava napolju, u letnjoj noći. Podrumski
pod je bio hladan pod njegovim bosim nogama. Od ranog prepodneva je
sedeo pred ogledalima. Još pre nekoliko sati je završio veliki preobražaj.
Ovog puta je napravio promenu u šari na desnom obrazu. Kružne
ornamente je naslikao plavom bojom koja je vukla ka crnoj. Ranije je
koristio jarkocrvenu. Bio je zadovoljan promenom. Celo lice mu je postalo
još izdubljenije, još strašnije. Spustio je poslednju četkicu, razmišljajući o
zadatku koji ga je te večeri očekivao — o najvećoj žrtvi koju je dosad bio
u mogućnosti da podari sestri. Čak iako je bio primoran da modifikuje
planove. Situacija se neočekivano promenila. Na trenutak je osetio kao da
su zle sile koje deluju oko njega dobile prevagu. Ne bi li mu postalo jasnije
kako da se uhvati u koštac s novonastalom situacijom, celu jednu noć je
proveo u senci ispod sestrinog prozora. Sedeo je između dva zakopana
skalpa i čekao da snaga iz zemlje prodre u njega. Pod svetlošću baterijske
lampe čitao je svetu knjigu koju mu je sestra dala, i shvatio je da ga ništa ne
sprečava da promeni redosled koji je ona postavila.
Poslednja žrtva je trebalo da bude zli čovek koji je bio njihov otac.
Pošto je čovek koji je te večeri po prvobitnom planu trebalo da se susretne
sa svojom sudbinom iznenada otputovao iz zemlje, redosled je morao da se
promeni.
Slušao je Džeronimovo srce koje je tuklo u grudima. Otkucaji su bili
poput signala koji su mu slati iz prošlosti. Srce je bubnjalo poruku da je od
svega najvažnije da on ne prekine sveti zadatak koji mu je poveren. Zemlja
ispod njenog prozora već je vapila za trećom osvetom.
Treći čovek će sačekati dok se vrati s puta. Na njegovo mesto će sad
upasti njihov otac.
Tokom dugog dana sedenja pred ogledalom i prolaska kroz veliki

192
preobražaj, primetio je da nestrpljivo iščekuje susret s ocem. Zadatak je
zahtevao određeni broj posebnih priprema. Kad je rano tog jutra za sobom
zatvorio vrata podruma, počeo je s pripremom oruđa koja će upotrebiti na
ocu. Trebalo mu je više od dva sata da zalepi novu oštricu na dršku dečje
sekire koju mu je otac poklonio za rođendan. Tada je imao sedam godina.
Još uvek se sećao kako je još tada pomislio da će je jednom upotrebiti na
onome ko mu ju je i poklonio. Sada je prilika konačno došla. Da plastična
drška s ružnim šarenim ukrasima ne bi pukla kad zamahne sekirom, ojačao
ju je specijalnom lepljivom trakom koju hokejaši koriste na štapovima. Ne
znaš kako se ovo zove. Ovo nije obična sekira. Ovo je tomahavk. Osećao
je divlji prezir pri pomisli na to kako mu je otac tada predstavio poklon.
Tada je to bila besmislena igračka, napravljena kao plastična kopija u nekoj
azijskoj zemlji. Sada, s pravom oštricom, promenila se u stvarnu sekiru.
Sačekao je do pola devet. Još jednom je prešao kroz sve. Pogledao je
ruke i primetio da se ne tresu. Sve je bilo pod kontrolom. Pripreme koje je
obavio u prethodna dva dana garantovale su da će sve proći kako treba.
Spakovao je oružje, staklenu flašu obavijenu peškirom i konopce u
ranac. Zatim je stavio kacigu, ugasio svetlo i izašao. Kad je došao na ulicu,
pogledao je u nebo. Bilo je oblačno. Možda će pasti kiša. Upalio je moped
koji je ukrao prethodnog dana i odvezao se do centra. Na železničkoj
stanici je ušao u telefonsku govornicu. Unapred je izabrao jednu zabačenu.
Na jedan stakleni zid je zalepio poster za izmišljeni koncert u nepostojećem
klubu. U blizini nije bilo ljudi. Skinuo je kacigu i okrenuo se ka posteru.
Zatim je ubacio karticu i okrenuo broj. Levom rukom je držao krpu preko
usta. Bilo je sedam minuta do devet. Sačekao je dok su signali odzvanjali.
Bio je potpuno miran, pošto je znao šta će da kaže. Njegov otac je
podigao slušalicu. Huver je po glasu čuo da je iznerviran. To znači da je
počeo da pije i da nije želeo da ga uznemiravaju.
Govorio je u krpu i držao slušalicu malo dalje od usta.
„Peter ovde“, reče Huver.
„Imam nešto što bi moglo da te zanima.“
„Sta?“ Otac je i dalje bio nervozan. Ali je bez oklevanja prihvatio da ga
zove Peter. Time je najveća opasnost prevaziđena.
„Poštanske markice za najmanje pola miliona.“ Otac ne odgovori

193
odmah. ,Je l’ to sigurno?“
„Najmanje pola miliona. Možda i više.“
„Ne možeš da pričaš malo glasnije?“
„Mora da je telefon loš.“
„Odakle su?“
,,Iz jedne vile u Limhamnu.“
Otac je sada zvučao manje nervozno. Interesovanje mu je pobuđeno.
Huver je odabrao markice zato što mu je otac jednom uzeo zbirku koju je
sakupio i prodao je.
,Je 1’ to može da sačeka do sutra? Uskoro je utakmica s Brazilom.“
„Sutra idem u Dansku. Ili ih uzmi večeras, ili će ih dobiti neko drugi.“
Huver je znao da njegov otac nikad ne bi dozvolio da velika suma
završi u tuđim džepovima. Zato sačeka malo, i dalje sasvim miran.
„Dolazim“, reče otac.
„Gde si?“
„Kod pomorskog kluba u Limhamnu. Na parkingu.“
„Zašto ne u gradu?“
,,Pa, kažem ti da su u vili u Limhamnu.“
„Dolazim“, reče otac.
Huver spusti slušalicu i stavi kacigu.
Telefonska kartica je ostala u automatu. Znao je da ima dovoljno
vremena da stigne u Limhamn, južno predgrađe Malmea. Otac se uvek
svlačio pre nego što je počinjao da pije. Osim toga, nikad ni sa čim nije
žurio. Lenjost mu je bila jednaka pohlepi. Upalio je moped i prošao kroz
grad, do puta koji je vodio za Limhamn. Kad je stigao do parkinga ispred
pomorskog kluba, tamo je bilo svega nekoliko automobila. Odvezao je
moped iza nekog žbunja i bacio ključeve. Skinuo je kacigu i izvadio sekiru.
Stavio je kacigu u ranac, pažljivo da ne ošteti flašu.
Potom je čekao. Znao je da otac obično parkira svoj kombi kojim
prevozi kradenu robu u ćošak parkinga. Huver je očekivao da će tako biti i
ovog puta. Njegov otac je bio rob navika. Pored toga, već je bio pripit,
razboritost mu je bila umanjena, reakcije usporene.
Nakon dvadeset minuta, Huver začu kako se približava zvuk
automobila. Farovi blesnuše kroz drveće i auto skrenu na parking. Baš

194
kako je Huver i predvideo, otac se zaustavi na uobičajenom mestu. Krijući
se u senci, Huver bosonog pretrča parking i stiže do kombija. Kad začu da
otac otvara vrata, brzo priđe sa suprotne strane. Kao što je i pretpostavio,
otac pogleda ka parkingu i nađe se leđima okrenut ka Huveru. On podiže
sekiru i tupim krajem ga udari u potiljak. To je bio najkritičniji momenat.
Nije hteo da ga udari toliko jako da otac istog trenutka umre. Ali dovoljno
da jako da otac, koji je bio krupan i veoma snažan, odmah izgubi svest.
Otac pade na asfalt ne ispustivši ni zvuka. Huver sačeka sekund s
podignutom sekirom, za slučaj da se otac probudi, ali on je nepomično
ležao. Huver podiže ključeve i otključa srednja vrata kombija. Podiže oca i
gurnu ga ka autu. Bio je spreman za to da će ovaj deo biti vrlo težak.
Trebalo mu je nekoliko minuta da celo telo uvuče u kombi. Zatim uze ranac
i zatvori vrata. Upali svetlo i vide da je otac i dalje bez svesti. Potom izvadi
konopac i veza mu ruke oko leđa. Noge mu obuhvati omčom koju zaveza
za sedište. Na kraju mu zalepi selotejp preko usta i ugasi svetlo, pa
preskoči na vozačevo mesto i upali motor. Seti se kako ga je otac nekoliko
godina ranije učio da vozi. Uvek je imao kombi. Huver je znao gde je koja
brzina, šta je šta na instrument-tabli. S parkinga skrenu na obilaznicu oko
Malmea. S obzirom na to da mu je lice bilo islikano, nije želeo da vozi
osvetljenim putem. Izašao je na put E65 i nastavio istočno. Bilo je nekoliko
minuta do deset. Utakmica s Brazilom je uskoro trebalo da počne.
Mesto je našao sasvim slučajno — kad se vraćao u Malme nakon što
je ceo dan proveo u posmatranju policije na plaži izvan Istada na kojoj je
obavio prvi u nizu svetih zadataka koje mu je sestra poverila. Vozio je
putem uz obalu kad je spazio skriveni mostić, koji je gotovo nemoguće
otkriti s puta. Odmah je shvatio da je našao pravo mesto.
Prošlo je jedanaest sati kad je stigao do mostića, skrenuo s puta i
ugasio farove. Otac je i dalje bio u nesvesti, ali je počeo tiho da stenje.
Huver požuri da odveže konopac vezan oko sedišta, izvuče oca iz kombija
i odvuče ga do mostića. Otac je jecao. Huver ga okrenu na leđa i zaveza
mu ruke i noge za čelične prstenove na mostiću. Pomisli kako liči na
razvučenu životinjsku kožu. Nosio je izgužvano odelo. Košulja mu je bila
raskopčana sve do stomaka. Huver mu skinu cipele i čarape. Zatim uze
ranac iz kola. Vetar je bio prilično slab. Poneki automobil prošao bi putem.

195
Svetlost farova nije dosezala do mostića.
Kad se vratio s rancem, otac je došao svesti. Oči su mu bile
razrogačene. Glava se trzala napred-nazad. Cimao je ruke i noge, ali nije
mogao da se odveže. Huver nije mogao da odoli impulsu da zastane u senci
i osmotri ga. Više pred sobom nije video čoveka. Otac je prošao kroz
preobražaj koji mu je on odredio. Postao je životinja.
Huver izađe iz senke i pope se na mostić. Otac se zabulji u njega.
Huver shvati da ga otac ne prepoznaje. Uloge su bile promenjene. Pomisli
na sve one situacije kad je osećao ledeni strah od očevog pogleda. Sada je
bilo obrnuto. Strah je zamenio obličje. Huver se toliko približi očevom licu
da je ovaj mogao da vidi da se ispod naslikane maske krije njegov sin. To
će biti i poslednje što će videti. To je slika koju će poneti sa sobom u smrt.
Huver je još ranije odvio poklopac sa flaše i sada ju je držao iza leda.
Zatim je prinese očevom licu i brzo prosu nekoliko kapi sone kiseline u
očevo levo oko. Negde ispod lepljive trake otac poče da vrišti i svom
snagom povuče konopce. Huver mu otvori i drugo oko, koje je bilo čvrsto
zatvoreno, i u njega usu nekoliko kapi kiseline. Onda ustade i baci flašu u
more. Ono što je video pred sobom bila je životinja koja se bacakala
napred-nazad u borbi za život. Huver pogleda svoje ruke. Prsti su mu
lagano podrhtavali. To je bilo sve. život inja koja je ležala pred njim
grčevito se trzala. Huver izvadi nož iz ranca, odseče kožu sa životinjine
glave i podiže skalp ka tamnom nebu. Potom izvadi sekiru i zabi je posred
životinjinog čela, takvom snagom da se oštrica zari u mostić ispod glave.
Završeno je. Njegova sestra je bila na putu da se vrati u život.
U Istad je stigao nešto pre jedan. Grad je bio pust. Dugo je razmišljao
da li je pravilno postupio. Ali Džeronimovo bubnjajuće srce ga je ubedilo.
Gledao je policajce kako traže po plaži, gledao ih je kako se po magli
kreću po dvorištu koje je posetio na Ivanjdan. Džeronimo ga je
podstrekivao da ih izaziva. Huver skrenu kod železničke stanice. Unapred
je izabrao mesto. U toku su bili radovi na postavljanju novih kanalizacionih
cevi. Cirada je prekrivala rupu. On isključi farove i spusti prozor. U daljini
se čula vika nekih pijanaca. Huver izađe iz auta i podiže ciradu. Zatim
ponovo oslušnu. Nije bilo ni ljudi ni automobila. Brzo otvori vrata kombija,
izvuče očevo telo i ubaci ga u rupu. Vrati ciradu preko njega, upali motor i

196
ode. Bilo je deset do dva kad se parkirao na otvoreni parking kod
aerodroma Sturup. Pažljivo je proverio da nešto nije zaboravio. U kombiju
je bilo mnogo krvi. I njegove noge su bile krvave. Huver pomisli na svu
zbunjenost koju stvara, koja će policajce gurnuti još dublje u mrak koji
nemaju preduslova da razumeju.
Kad je zatvorio vrata kombija, nešto mu pade na pamet i on se
najednom uidpi. Čovek koji je otputovao u inostranstvo možda se neće
vratiti. To znači da će morati da nađe zamenu. Pomisli na policajce koje je
gledao kod okrenutog čamca. Pomisli na one koje je video u dvorištu kuće
u kojoj se održavala proslava Ivanjdana. Jedan od njih. Jedan od njih će
biti žrtvovan da bi se njegova sestra vratila u život. Izabraće jednog od njih.
Saznaće njihova imena, zapisaće ih na zemlji i ne gledajući baciti kamen u
vazduh, baš kao što je to Džeronimo radio, i ubiće onog kog slučajnost
izabere.
Huver stavi kacigu i ode do mopeda koji je prethodnog dana dovezao i
ostavio pored jedne ulične svetiljke. Vezao ga je lancem za banderu, a
onda se autobusom vratio do grada. Huver upali motor i ode. Već je
počelo da se razdanjuje kad je očev skalp zakopao ispod sestrinog
prozora.
U pola pet on pažljivo otključa vrata stana u Rusengordu, predgrađu
Malmea, zastade i oslušnu. Zatim pogleda u sobu u kojoj je njegov brat
spavao. Sve je bilo mirno. U sobi njegove mame krevet je bio prazan.
Ležala je na kauču u dnevnoj sobi i spavala s otvorenim ustima.
Pored nje na stolu je stajala poluprazna flaša vina. Huver pažljivo pokri
majku ćebetom. Zatim se zaključa u kupatilo, obrisa boju s lica i baci papir
u WC šolju.
Bilo je skoro šest sati kad se skinuo i legao u krevet. S ulice se čulo
nečije kašljanje.
Glava mu je bila potpuno prazna. Zaspao je gotovo istog trenutka.

197
 Skåne

29 Jun – 4 Juli 1994.

198
 20.

Čovek koji je podigao ciradu vrisnuo je. A zatim pobegao odatle.

Jedan od radnika na šalteru stajao je ispred železničke stanice i pušio.
Bilo je nekoliko minuta do sedam, ujutru 29-juna. Dan je trebalo da bude
prilično topao. Radnik se trgnuo iz misli koje su u tom trenutku bile manje
usredsređene na karte koje je tokom dana trebalo da proda, a više na
putovanje u Grčku na koje je nekoliko dana kasnije trebalo da krene. Kad
je čuo vrisak, okrenuo je glavu i video kako čovek baca ciradu. I potom,
dakle, beži. Sve to je bilo čudno, kao da se snimao neki film, iako nigde
nije bilo kamere. Čovek je otrčao ka terminalu za trajekte. Radnik je bacio
cigaretu i prišao rupi prekrivenoj ciradom. Tek kad je već bilo prekasno,
setio se da ga tu možda očekuje nešto neprijatno. Ali tada je ciradu već
držao u ruci i nije mogao da zaustavi pokret. Zurio je u krvavu glavu.
Ispustio je ciradu kao da ga je opekla, a zatim utrčao u stanicu, sapleo se o
par torbi koje je jedan jutarnji putnik za Simrishamn nepažljivo ostavio
ispred sebe, utrčao u kancelariju i zgrabio telefon.
Poziv je u istadsku policiju stigao u sedam sati i četiri minuta. Primio ga
je Svedberj koji je tog jutra neuobičajeno rano stigao u stanicu. Kad je čuo
zbunjenog šalterskog radnika kako priča o krvavoj glavi, sledio se.
Drhtavom rukom je zapisao samo jednu reč — železnica — i završio
razgovor. Potom je dvaput pritisnuo pogrešan taster i morao je da okreče
broj iz početka, dok konačno nije dobio Valandera. Valander je zvučao
bunovno, iako je to odmah porekao.
„Mislim da se ponovo desilo“, rekao je Svedberj.
Valander u prvi mah nije razumeo na šta je Svedberj mislio, uprkos
tome što je svaki put kad bi mu telefon pozvonio, bilo kod kuće ili u stanici,
rano ili kasno, strahovao upravo od toga. Kad se to sada konačno desilo,
na trenutak je doživeo iznenađenje ili je možda to bio očajnički pokušaj, od
početka bilo osuđen na propast, da pobegne od svega.
A onda je shvatio šta se dogodilo. Bio je to jedan od trenutaka koje je
odmah znao da nikad neće zaboraviti — kao da predviđa sopstvenu smrt.
Trenutak kada više nije bilo moguće ni poricati ni pobeći. Mislim da se

199
ponovo desilo. Ponovo se desilo. Osetio se kao lutka na navijanje. Reči
koje je Svedberj izgovorio mucajući bile su poput ruku koje okreću
nevidljivi policijski ključ koji je imao u leđima. Navijen je da se probudi i
izađe iz kreveta, iz snova kojih se nije sećao, ali koji su mogli da budu
prijatni. Obukao se uz sumanutu nervozu zbog koje su dugmići ostali
nezakopčani a pertle nevezane, kad se stuštio niz stepenice i izleteo na
sunce koje nije ni primetio. Kad je dojurio autom, koji je tog dana trebalo
da dobije novi termin za tehnički pregled, Svedberj ga je već čekao.
Nekoliko patrolnih policajaca pod Niberjevom komandom razvlačilo je
prugastu traku koja je potvrđivala da se svet iznova raspukao. Svedberj je
nespretno tapšao uplakanog šalterskog radnika po ramenu, dok je nekoliko
ljudi u plavim kostimima posmatralo rupu u koju je trebalo da siđu, ali koja
se sada pretvorila u noćnu moru. Valander je ostavio vrata automobila
otvorena kad je potrčao prema Svedberju. Zašto je trčao, nije znao.
Možda je policijski mehanizam počeo da se okreče ? Ili je možda bio toliko
uplašen onim što će videti da se jednostavno nije usuđivao da se približi
polako?
Svedberj - sasvim beo u licu - pokaza glavom ka rupi. Valander
obazrivo krenu ka njoj, kao da je učesnik duela iz kojeg će izvesno izaći
kao poraženi. Nekoliko puta duboko udahnu pre nego što pogleda u rupu.
Bilo je gore nego što je mogao i da pretpostavi. Na trenutak mu se
učini da gleda pravo u mozak mrtvog čoveka. Ceo doživljaj kao da je bio
ispunjen određenom nepristojnošću, kao da je mrtvac u rupi otkriven u
nekakvoj intimnoj situaciji pri kojoj bi mogao da zahteva da bude ostavljen
na miru. An-Brit Heglund stade pored Valandera, trznu se i okrenu. Zbog
ove njene reakcije on ponovo poče jasno da razmišlja. Ili uopšte da
razmišlja. Osećanja skliznuše u drugi plan, on ponovo postade istražitelj
koji shvata da je čovek koji je ubio Gustafa Vetešteta i Arnea Karlmana
opet udario.
„Nema sumnje“, reče Valander An-Brit i okrenu se ka rupi. ,,On je.“
An-Brit je bila sasvim bleda. Valander se na trenutak uplaši da će se ona
onesvestiti i uhvati je za ramena.
„Kako si?“, upita je. Ona bez reči klimnu glavom.
Martinson dođe sa Hansonom. Valander primeti da obojica ustuknuše

200
pred prizorom iz rupe. Valander se iznenada izbezumi. Onaj koji je ovo
uradio mora da se zaustavi, po svaku cenu.
„Sigurno je isti počinilac“, reče Hanson drhtavim glasom.
„Zar ovome nema kraja? Ja više ne mogu da se nosim s ovim. Je 1’
Bjerk znao za ovo kad je odlazio? Zatražiću pojačanje kriminalističkog
odeljenja državne policije.“
„Zatraži“, reče Valander.
„Ali hajde prvo da ga izvadimo i vidimo da li sami možemo da rešimo
ovo.“
Hanson se s nevericom zagleda u Valandera koji shvati da je Hanson
pomislio da oni sami treba da izvlače mrtvog čoveka iz rupe.
Oko ograđenog prostora već su počeli da se skupljaju ljudi. Valander
se priseti osećaja koji je imao u vezi s Karlmanovim ubistvom. Pozva
Norena u stranu i zamoli ga da uzme fotoaparat od Niberja i što diskretnije
fotografiše sve okupljene iza trake. U međuvremenu je stiglo vozilo za hitne
intervencije vatrogasne službe. Niberj je već počeo da razmešta saradnike
oko rupe. Valander mu pride trudeci.se da ne gleda u mrtvaca.
„Opet“, reče Niberj. Valander primeti da nije ni ciničan ni ravnodušan.
Pogledi im se susretoše.
„Moramo da uhvatimo onoga ko je odgovoran za ovo“, reče Valander.
,,I to što pre“, odvrati Niberj. Ležao je na stomaku da bi video što
dublje u rupu i proučio žrtvino lice. Kad se pridigao, on povika za
Valanderom koji je krenuo ka Svedberju. Valander se vrati do rupe.
„Jesi li mu video oči?“, upita Niberj.
Valander odmahnu glavom.
„Šta s njima?“
Niberj se namršti.
„Izgleda da se ovog puta nije zadovoljio samo skalpiranjem“, odgovori
Niberj.
„Iskopao mu je i oči.“
Valander ga je posmatrao s nerazumevanjem.
„Kako to misliš?“
„Samo kažem da ovaj dole nema oči“, reče Niberj.
„Tamo gde su one nekad bile, sada su dve šupljine.“

201
 Trebalo im je dva sata da izvade telo iz rupe. Valander je u
međuvremenu razgovarao s komunalnim radnikom koji je podigao ciradu i
šalterskim radnikom koji je stajao na stepeništu železničke stanice i sanjario
o Grčkoj. Zapisao je sled događaja. Zamolio je Niberja da pretraži
džepove mrtvog čoveka ne bi li ustanovio njegov identitet. Niberj ga je
izvestio da su džepovi prazni.
„Ništa?“, upita Valander iznenađeno.
„Ništa“, odgovori Niberj.
„Ali nešto je, naravno, moglo da ispadne. Potražićemo dole.“
Izvukli su ga konopcima. Valander se natera da mu pogleda lice. Niberj
je bio u pravu. Skalpirani čovek nije imao oči. Skalpirani leš na plastičnoj
prostirci Valandera podseti na mrtvu životinju.
Valander ode do stepenica ispred železničke stanice i sede. Pogleda u
zabeleženi sled događaja, a zatim pozva Martinsona koji je razgovarao s
lekarom.
„Ovog puta znamo da ovde nije dugo ležao“, reče.
„Pričao sam s radnicima koji rade na premeštanju kanalizacionih cevi.
Stavili su ciradu juče u četiri po podne. Telo je doneseno posle toga, ali pre
sedam jutros.“
„Ovde je noću puno“, odgovori Martinson.
„Ljudi koji šetaju, saobraćaj do i od stanice i trajekta. Mora da je
ostavljen tokom noći.“
„Kad je ubijen?“, upita Valander. ,,To je prvo što želim da znam. I ko a
je Niberj nije našao novčanik. Nisu imali od čega da podu da bi ustanovili
identitet ubijenog čoveka. An-Brit Heglund pride i sede pored njih na
stepenice.
„Hanson kaže da će zatražiti pojačanje od državne policije“, reče ona.
„Znam“, odvrati Valander.
„Ali neće uraditi ništa dok mu ja ne kažem. Šta je rekao lekar?“
An-Brit pogleda u beleške.
„Oko četrdeset pet godina“, reče.
„Snažne, krupne grade.“
„Onda je najmlađi dosad“, reče Valander.
„Čudno mesto za skrivanje tela“, ubaci se Martinson. ,Je l’ mislio da su

202
radovi prekinuti tokom letnjih meseci?“
„Možda je samo hteo da se reši tela“, reče An-Brit.
„Sto je onda izabrao rupu?“, upita Martinson.
„Mora da je bilo užasno naporno ubaciti ga dole. A i rizik da ga neko
vidi je veliki.“
„Možda je hteo da telo bude pronađeno“, reče Valander zamišljeno.
,,Ne smemo da isključimo tu mogućnost.“
Oni ga upitno pogledaše, uzalud očekujući nastavak.
Telo je odvezeno. Valander je poručio da se vozi direktno u Malme. U
petnaest do deset su napustili mesto zločina i otišli u policijsku stanicu. Dok
su još bili unutar ograđenog prostora, Valander je primetio da je Noren s
vremena na vreme fotografisao sve veću gomilu ljudi okupljenu s druge
strane trake.
Mats Ekholm im se pridružio još oko devet sati. Dugo je posmatrao
mrtvo telo. Valander mu je kasnije prišao.
„Dobili ste šta ste hteli“, rekao je.
„Još jedno.“
„Nisam to hteo“, reče Ekholm pravdajući se.
Valanderu je potom bilo žao zbog toga što je rekao. Moraće da
objasni Ekholmu na šta je zapravo mislio.
Nešto posle deset ušli su u salu za konferencije. Hanson je kategorički
poručio da ne primaju nikakve pozive. Ali nisu još bili ni počeli kad je
telefon zazvonio. Hanson polete ka slušalici potpuno crven u licu i javi se s
pretećim režanjem. Zatim se polako zavali u stolicu. Valander odmah shvati
da zove neko sa veoma visoke pozicije. Hanson je od Bjerka preuzeo čak i
puzeću popustljivost. Ubacivao je kratke komentare, odgovarao na pitanja,
ali uglavnom je slušao. Nakon razgovora, Hanson vrati slušalicu na mesto
kao da se radi o neprocenjivom i lomljivom antikvitetu.
,,Da pogađam — uprava državne policije“, reče Valander.
„Ili državni tužilac. Ili neki novinar s televizije.“
„Načelnik državne policije“, reče Hanson.
„Izrazio je kako nezadovoljstvo tako i podstrek.“
,,To je prilično čudna mešavina“, primeti An-Brit suvo.
„Slobodno može da dođe i pomogne nam“, reče Svedberj.

203
 „Šta on zna o policijskom poslu!“, frknu Martinson. ,Ama baš ništa.“
Valander kucnu olovkom o sto. Znao je da su svi uznemireni i nesigurni
u vezi sa tim šta dalje da preduzmu. U bilo kojem trenutku moglo je da
dođe do nervoznih ispada. Ranjivost koja često ume da parališe istražni tim
koji je upao u ćorsokak pretila je da veoma brzo uništi svaku mogućnost
vraćanja na pravi put. Valander je pretpostavljao da imaju još vrlo malo
vremena pre nego što počnu da stižu kritike zbog navodne pasivnosti i
nesposobnosti. Nikada ne mogu da budu potpuno imuni na unutrašnji
pritisak. Mogu samo da se bore protiv njega usredsređivanjem ka
pokretnom centru istrage, i pretvaranjem da je kraj istrage ujedno i kraj
sveta. Valander pokuša da osmisli nekakav rezime, znajući da zapravo
nemaju nikakvu polaznu tačku.
„Šta znamo?“, otpoče on i pogleda kolege, kao da se nadao da će
neko izvući nevidljivog zeca skrivenog ispod tamnog konferencijskog stola.
Ali zeca nije bilo, nije bilo ničega osim sive, sumorne pažnje usmerene ka
njemu. Valander se oseti kao sveštenik koji je izgubio veru. Nije mogao da
izusti ni reč. Ipak, morao je da smisli nešto što će ih pokrenuti, vratiti u stroj
i uliti im makar osećaj da razumeju nešto od onoga što se dešava oko njih.
„Žrtva je u rupu među kanalizacione cevi ubačena tokom noći“, nastavi
on.
„Pretpostavimo da se to desilo u sitnim satima. Možemo da krenemo
od toga da nije ubijen pored rupe. Na mestu na kojem je ubijen moralo bi
da ostane mnogo krvi. Niberj oko rupe nije našao ništa. To nam govori da
je donde prevezen nekim vozilom. Možda je osoblje kioska pored
železničke stanice nešto primetilo. Lekar kaže da je ubijen udarcem koji je
došao odozgo. Sekira mu je probila glavu. Drugim rečima, imamo treću
varijantu onoga što sekira može da napravi čoveku.“
Martinson preblede i bez reči ustade i brzo napusti prostoriju. Valander
odluči da nastavi ne čekajući ga da se vrati.
„Skalpiran je kao i ostali. Pored toga, iskopane su mu i oči. Doktor nije
bio siguran šta se desilo. Oko očiju je bilo nekih fleka koje ukazuju na to da
ih je nešto izjelo. U vezi s tim šta to znači možda naš specijalista ima neko
mišljenje.“
Valander se okrenu ka Ekholmu.

204
 ,Još uvek ne“, odgovori Ekholm.
„Prerano je.“
,,Ne treba nam detaljna i precizna analiza“, reče Vaiander odlučno. ,,U
ovom stadijumu moramo da razmišljamo naglas. među sve gluposti, greške i
pogrešne procene koje iznosimo možda se provuče i istina. Ne verujemo u
čuda. Ali prihvatamo ih kad se ponekad, uprkos svemu, dogode.“
„Mislim da iskopane oči nešto znače“, reče Ekholm.
„Možemo da pođemo od toga da se radi o istom počiniocu. Ova žrtva
je mlada od prethodne dve. A pored toga oduzet mu je i vid. To se
verovatno desilo dok je još uvek bio živ i sigurno je bilo strahovito bolno.
Ranije je uzimao skalpove ljudi koje je ubijao. To je i sada uradio. Ali je
žrtvu i oslepeo. Zašto? Kakva je to posebna osveta koju ovog puta
izvršava?“
„Sigurno je sadistički psihopata“, reče Hanson iznenada.
„Serijski ubica kakvih sam verovao da ima samo u Americi. Ali ovde?
U Istadu? U Skoneu?“
„Ipak, kod njega postoji i nešto kontrolisano“, reče Ekholm.
„Zna šta hoće. Ubija i skalpira. Izbija oči ili sipa u njih nešto što ih
izjeda. Nema ničega što ukazuje na nekontrolisani bes. Psihopata, da. Ali i
dalje ima kontrolu nad onim što radi.“
„Ima li primera da se nešto ovako još nekad desilo?“, upita An-Brit
Heglund.
„Ništa mi u ovom trenutku ne pada na pamet“, odvrati Ekholm.
„Bar ne u Švedskoj. U Americi su urađene studije o tome šta oči
predstavljaju raznim ubicama s teškim mentalnim poremećajima. Podsetiću
se tokom dana.“
Valander je odsutno slušao razgovor između Ekholma i svojih kolega.
Kroz glavu mu prode misao koju nije mogao da materijalizuje.
Nešto u vezi s očima.
Nešto što je neko rekao. O očima.
Pokuša da prizove sliku u sećanje, ali ona mu pobeže.
Valander se zatim vrati u stvarnost sale za sastanke. Misao, pak, ostade
poput nejasnog i potmulog nemira.
„Imate li još nešto“, upita Ekholma.

205
 „Zasad ne.“
Martinson se vrati u salu, još uvek potpuno bled u licu.
„Nešto mi je palo na pamet“, reče Valander. ,,Ne znam da li to išta
znači. Nakon što sam čuo Matsa Ekholma, još više sam ubeđen da je
mesto zločina negde drugde. Čovek kome su uništene oči sigurno je vikao.
To jednostavno nije moglo da se desi ispred železničke stanice a da neko
nešto ne primeti. ili ne čuje. Naravno, proverićemo to. Ali hajde da do
daljeg kažemo da sam u pravu. To me dovodi do pitanja zašto je tu rupu
izabrao kao skrovište za leš. Razgovarao sam s jednim radnikom koji se
zove Pešon, Erik Pešon. Kaže da je rupa iskopana u ponedeljak po podne.
Pre manje od dva dana, dakle. Ubica je tu rupu mogao i sasvim slučajno da
odabere. Ali to bi se onda kosilo s utiskom da je proračunat. To drugim
rečima znači da je ubica bio ispred železničke stanice posle ponedeljka po
podne. Morao je da pogleda u rupu da bi ocenio da li je dovoljno duboka.
Moramo posebno pažljivo da porazgovaramo sa svima koji rade tamo. Da
li su primetili nekoga ko je pokazivao neobično interesovanje za njihovu
rupu? Da li je osoblje železničke stanice nešto primetilo?“
Valander opazi da su okupljeni pojačali pažnju. To mu uli sigurnost u
vezi s tim da njegovo razmišljanje nije potpuno pogrešno.
„Pored toga, mislim da pitanje da li je to bilo skrovište nije najvažnije“,
nastavi.
„Svakako je znao da će telo već narednog jutra biti otkriveno. Zašto je
onda izabrao tu rupu? Baš zato da bi se leš i otkrio? Ili postoji neko drugo
objašnjenje?“
Svi u sobi su čekali da on sam ponudi odgovor.
,,Da li nas izaziva?“, upita Valander. ,,Da li na svoj bolesni način želi da
nam pomogne? Ili nas mami? Da li me mami da počnem da razmišljam
upravo na ovaj način? Šta se dešava u suprotnom?“
Za stolom zavlada tišina.
„Vremenski faktor je takođe bitan“, reče Valander.
„Ovo ubistvo je tek počinjeno. To može da nam bude od pomoći.“
,A pomoć nam je potrebna“, reče Hanson koji je čekao pogodnu
priliku da pokrene pitanje pojačanja.
,,Ne još“, odvrati Valander.

206
 „Hajde da o tome odlučimo u toku dana. Ili sutra. Koliko znam, niko iz
tima ne ide baš danas na odmor. A ni sutra. Ostavimo ovu grupu ovakvu
kakva je još nekoliko dana. A onda možemo da je proširimo, ako bude
bilo potrebe.“
Hanson se povi pred Valanderom koji se tad upita da li bi i Bjerk to
učinio.
„Veza“, reče Valander na kraju.
„Sada imamo još jedno ubistvo koje treba da uklopimo u sliku koju još
uvek nemamo. Ali to je, u svakom slučaju, ono od čega treba da krenemo.“
Opet pogleda oko stola.
„Naravno, moramo da imamo na umu da može ponovo da napadne.
Sve dok ne budemo znali o čemu se radi, moramo da računamo da će to i
učiniti.“
Sastanak je bio završen. Svi su znali šta treba da rade. Dok su ostali
izlazili iz sale, Valander ostade za stolom pokušavajući još jednom da uhvati
onu misao. Sada je bio siguran da je ona u vezi s nečim što je neko rekao
povodom istrage ova tri ubistva. Neko je pričao o očima. Valander pokuša
da se priseti dana kad je u stanicu stigao poziv da je Gustaf Veteštet nađen
mrtav. Pretraži najmračnije kutke sećanja, ali ne nađe ništa. Iznervirano baci
olovku i ustade, ode do trpezarije i uze šolju kafe. Potom se vrati u
kancelariju i stavi solju na sto. Okrenu se da zatvori vrata i spazi Svedberja
kako dolazi hodnikom.
Hodao je brzo. To je radio samo kad se nešto važno desilo. Valander
oseti kako mu se grči stomak. Nije valjda još jedno, pomisli. S tim nećemo
moći da izađemo na kraj.
„Mislim da smo našli mesto zločina“, reče Svedberj.
„Gde?“
„Kolege s aerodroma su našle krvavi kombi na parkingu.“
Vaiander se zamisli. Zatim klimnu glavom Svedberju, a možda i sam
sebi.
Kombi. Uklapa se. Moglo bi da odgovara.
Nekoliko minuta kasnije bili su na putu. Valanderu se žurilo. Nije
mogao da se seti da je ikada u životu imao tako malo vremena na
raspolaganju.

207
 Kad su izašli iz grada, Valander reče Svedberju da stavi rotirajuće
svetlo na krov i uključi sirenu.
Na njivi kraj puta okasneli zemljoradnik je obrađivao polje uljane
repice.

208
 21.

Na aerodrom Sturup stigli su tik posle jedanaest pre podne. Vazduh je

bio nepokretan na toploti koja je počinjala da pritiska.
Bilo im je potrebno manje od sata da ustanove da je kombi
najverovatnije mesto zločina.
Dotad su takođe saznali identitet ubijenog čoveka.
Kombi je bio stari Ford, s kraja šezdesetih, sa kliznim vratima sa
strane. Bio je ofarban u crno, aljkavo odrađen posao, i originalna siva boja
prozirala se u flekama. Karoserija je na više mesta bila udarena i ulubljena.
Na tom skrajnutom mestu na parkingu na kojem je stajao, kombi je
podsećao na ostarelog boksera koji se drži za konopce u uglu ringa i kome
sudija upravo odbrojava. Valander je od ranije znao neke od kolega sa
aerodroma. Znao je i da nakon jednog događaja koji se tu zbio godinu
dana ranije, među njima nije posebno popularan. Svedberj i on izađoše iz
auta. Vrata na kombiju bila su otvorena. Nekoliko kriminalističkih tehničara
već je otpočelo obradu. Inspektor Valdemašon pode im u susret. Uprkos
tome što su od Istada jurili kao ludi, Valander pokuša da ostavi utisak
smirenosti. Nije želeo da otkrije uzbuđenje koje je osećao još otkad ga je
to jutro telefonski poziv prenuo iz lažne nade da je, uprkos svemu, sve ovo
gotovo.
„Nije lepo“, reče Valdemarson nakon što su se pozdravili.
Valander i Svedberj odoše do forda i pogledaše unutra. Valdemaion im
osvetli baterijskom lampom. Pod kombija je bukvalno bio prekriven krvlju.
,,Na jutarnjim vestima smo čuli da je ponovo napao“, reče inspektor.
„Pozvao sam vas i pričao sam s jednom istražiteljkom čijeg se imena ne
sećam.“
,An-Brit Heglund“, reče Svedberj.
„Kako god da se zove, rekla je da tražite mesto zločina“, nastavi
Valdemašon.
„Kao i transportno vozilo.“ Valander klimnu glavom.
„Kad ste našli auto?“, upita.
„Svaki dan pregledamo parking. Imali smo problema s krađom

209
automobila. Ali to već znaš.“
Valander ponovo klimnu glavom. Tokom mukotrpne istrage
organizovanog izvoza ukradenih automobila u Poljsku, više puta je bio u
kontaktu s aerodromskom policijom.
„Znamo da kombi nije bio na parkingu juče po podne“, nastavi
Valdemašon.
„Ovde je najviše dvadeset četiri sata.“
,,Ko je vlasnik?“, upita Valander.
Valdemašon izvadi notes iz džepa.
„Bjern Fredman“, reče.
„Živi u Malmeu. Zvali smo ga, ali niko se ne javlja.“
,,Da li je on možda naša žrtva?“
„Znamo podosta o Bjernu Fredmanu“, odgovori Valdemašon.
„Malme nam je poslao podatke. Bio je poznat kao preprodavac
ukradene robe i nekoliko puta je bio u zatvoru.“
„Preprodavac“, ponovi Valander i odmah oseti napetost.
„Umetničkih dela?“
,,To ne piše. Moraćeš da vidiš s njima.“
„Koga da tražim?“, upita Valander vadeći mobilni telefon.
„Komesara Fošfelta. Stena Fošfelta.“
Valander je imao memorisan broj policije u Malmeu. Za manje od
minuta nađe Fošfelta, objasni mu ko je i reče da se nalazi na aerodromu.
Razgovor na trenutak prekinu buka motora mlaznog aviona. Valander
odmah pomisli na putovanje u Italiju na koje treba da ide s ocem.
„Pre svega moramo da identifikujemo čoveka iz rupe“, reče Valander
nakon što je avion nestao u pravcu Stokholma.
„Kako je izgledao?“, upita Fošfelt.
„Više puta sam se susreo s Fredmanom.“
Valander pokuša da mu da što tačniji opis.
,,To bi mogao da bude on“, reče Fošfelt. ,,U svakom slučaju, bio je
krupan.“
Valander se zamisli.
,,Da li biste mogli da odete do bolnice i identifikujete ga?“, upita zatim.
„Treba nam potvrda što je pre moguće.“

210
 „Da“, reče Fošfelt.
„Pripremite se na to da prizor nije lep“, reče Valander.
„Oči su mu iskopane. Ili izjedene.“ Fošfelt ne odgovori.
„Doći ćemo u Malme“, reče Valander.
„Trebaće nam pomoć oko ulaska u njegov stan. On nije imao
porodicu?“
„Koliko se sećam, razveden je“, odgovori Fošfelt.
„Mislim da je poslednji put bio u zatvoru zbog zlostavljanja.“
,,A ne zbog preprodaje kradene robe?“
,,I zbog toga. Bjern Fredman se bavio raznoraznim stvarima. Ali nikad
nečim zakonitim. U tome je bio dosledan.“
Valander završi razgovor i pozva Hansona. Ukratko mu ispriča šta se
desilo.
„Dobro“, reče Hanson.
„Javi mi se kad budeš imao više informacija. Inače, znaš ko je zvao?“
,,Ne. Načelnik državne policije ponovo?“
„Skoro. Lisa Holgešon. Bjerkov naslednik. Ili se možda kaže
naslednica. Poželela nam je sreću. Htela je samo da se uputi u situaciju,
kako se izrazila.“
„Dobro je da nam ljudi žele sreću“, odvrati Valander ne shvatajući čak
ni zašto Hanson o tom razgovoru priča tako ironičnim tonom.
Valander uze lampu od Valdemašona i osvetli unutrašnjost kombija. Na
jednom mestu spazi otisak stopala u krvi. Uperi lampu i nagnu se ka njemu.
„Neko je bio bos“, reče iznenađeno.
„Ovo nije otisak cipele. To je levo stopalo.“
„Bos?“, iznenadi se i Svedberj, a zatim uvide da je Valander u pravu.
„Znači, gazi bosonog po krvi onoga koga ubije?“
„Ne znamo da li je ‘on’„, odvrati Valander sumnjičavo.
Pozdravili su se s Valdemašonom i njegovim kolegama. Valander je
sačekao u autu dok je Svedberj otrčao do aerodromskog kafića da kupi
nekoliko sendviča.
„Cene su astronomske“, požali se Svedberj. Valander ne odgovori.
„Vozi“, reče samo.
Bilo je skoro pola jedan kad su se zaustavili ispred policijske stanice u

211
Malmeu. Kad izađe iz auta, Valander spazi Bjerka koji mu je išao u susret.
Bjerk zastade i zagleda se u njega, kao da ga je uhvatio u nekoj
nedozvoljenoj radnji.
„Otkud ti ovde?“, upita Bjerk.
„Mislio sam da te zamolim da se vratiš“, odgovori Valander u
neuspelom pokušaju da se našali. Zatim brzo objasni šta se dogodilo.
„Užasno je to što se dešava“, reče Bjerk, a Valander protumači
njegovu zabrinutost kao zaista iskrenu. Pre toga mu nije palo na pamet da
Bjerku možda nedostaju oni s kojima je toliko godina radio u Istadu.
„Ništa više nije kao ranije“, reče Valander.
„Kako ide Hansonu?“
„Mislim da mu ova uloga ne prija.“
„Slobodno može da me pozove ako mu treba neka pomoć.“
„Reći ću mu.“
Bjerk ode i oni uđoše u stanicu. Fošfelt još uvek nije stigao iz bolnice.
Dok su ga čekali, popili su kafu u menzi.
„Pitam se kako je raditi ovde“, reče Svedberj i pogleda veliki broj
policajaca koji su ručali.
„Možda svi jednog dana završimo ovde“, odvrati Valander.
„Ako nam ugase distrikt. Jedna policijska stanica po okrugu.“
,,To ne bi funkcionisalo.“
,,Ne bi. Ali svejedno može da se desi. Bez obzira da li funkcioniše ili
ne. Uprava državne policije i političke birokrate imaju jednu zajedničku
stvar — uvek pokušavaju da dokažu nemoguće.“
Fošfelt se najednom nađe kraj njih. Oni ustadoše, pozdraviše se i
pođoše do njegove kancelarije. Valander je od početka stekao dobar
utisak o njemu. Na neki način ga je podsećao na Ridberja. Fošfelt je imao
najmanje šezdeset godina i imao je ljubazno lice. Valander sede i pogleda
slike nasmejane dece koje su bile zakačene na zid. Pretpostavi da se radi o
Fošfeltovim unucima.
„Bjern Fredman“, reče Fošfelt.
„Jeste on. Izgledao je stravično. Ko može tako nešto da uradi?“
,,E, kad bismo samo znali“, odgovori Valander. ,Ali ne znamo. Ko je
bio Bjern Fredman?“

212
 „Imao je četrdeset pet godina i nikada u životu nije imao časno
zanimanje“, poče Fošfelt.
„Ima mnogo detalja s kojima nisam upoznat, ali zatražio sam da nam
nađu sve što je u kompjuteru. Bavio se preprodajom kradene robe i bio je
u zatvoru zbog zlostavljanja. Koliko se sećam, u pitanju je bilo ozbiljno
nasilje.“
,,Da li je mogao da ima veze s prodajom ukradenih slika?“
„Koliko znam, nije.“
„Šteta“, reče Valander.
„Onda bismo mogli da ga povežemo s Veteštetom i Karlmanom.“
„Prilično mi je teško da poverujem da Bjern Fredman i Gustaf Veteštet
imaju ikakve dodirne tačke“, reče Fošfelt sumnjičavo.
„Zašto?“
,,Da odgovorim jednostavno i grubo - Fredman je ono što se nekada
nazivalo sirovinom. Pio je i tukao se. Njegovo obrazovanje mora se
posmatrati kao nepostojeće, ako se izuzme to da je jedva umeo da čita,
piše i računa. Njegova interesovanja teško da bi se mogla nazvati
sofisticiranim. Pored toga, bio je brutalan. U nekoliko navrata sam ga i sam
saslušavao. Još uvek pamtim da mu se jezik sastojao gotovo isključivo od
psovki.“
Valander je pažljivo slušao. Kad je Fošfelt završio, on pogleda
Svedberja.
„Onda nam istraga odlazi na drugu stranu“, reče tiho.
„Ako ne nađemo nikakvu vezu između Fredmana i ostale dvojice,
vraćamo se na početak.“
„Naravno, možda postoji nešto što ja ne znam“, reče Fošfelt.
,,Ne govorim ništa definitivno“, odvrati Valander.
„Samo razmišljam naglas.“
„Njegova porodica“, reče Svedberj. ,Je l’ ovde u gradu?“
„Pre nekoliko godina se razveo“, reče Fošfelt.
„Toga se dobro sećam.“
Zatim podiže slušalicu i okrenu interni broj. Nekoliko minuta kasnije,
dođe sekretarica sa personalnim dosijeom i dade ga Fošfeltu. On ga brzo
pogleda i ostavi na sto.

213
 „Razveo se 1991. Žena i dalje živi s decom u stanu u Rusengordu.
Imaju troje dece, od kojih se najmlađe tek rodilo kad su se rastavili. Bjern
Fredman se vratio u stan u ulici Stenbrotsgatan koji je imao mnogo godina.
Mislim da njegova žena nije ni znala za taj stan. Tamo je vodio druge
poznanice.“
„Počećemo sa stanom“, reče Valander.
„Porodica može da sačeka. Pretpostavljam da ćete ih vi obavestiti da je
Fredman mrtav.“
Fošfelt klimnu glavom. Svedberj je izašao u hodnik da javi Istadu da su
saznali ko je ubijeni čovek. Valander je stao kraj prozora i pokušao da
odredi šta je sada najvažnije. Uznemiravalo ga je to što se činilo da ne
postoji veza između Fredmana i prve dve žrtve. Po prvi put je imao osećaj
da se nalaze na pogrešnom tragu. Da li mu je možda promaklo neko sasvim
drugo objašnjenje onoga što se desilo? Odlučio je da još iste večeri
ponovo prode kroz sav istražni materijal i bez predrasuda ga sagleda iz
novog ugla.
Svedberj stade pored njega.
„Hanson kaže da mu je laknulo“, reče.
Valander klimnu glavom, ali ne odgovori.
,,A Martinson kaže da je iz Interpola stigao detaljan dopis o devojčici
koja je izgorela na polju“, nastavi Svedberj.
Valander ga nije čuo. Morao je da ga pita šta je rekao. Imao je osećaj
da je devojčica koju je video kako gori kao baklja nešto što se odavno
desilo. Znao je, pak, da će pre ili kasnije morati ponovo da se zainteresuje
za nju.
Obojica su ćutala.
,,Ne sviđa mi se Malme“, reče Svedberj iznenada.
„Zapravo, prijatno mi je samo kod kuće u Istadu.“
Valander je znao da Svedberj prilično nerado napušta svoj rodni grad.
To je u stanici bila često ponavljana šala kad Svedberj nije bio u blizini.
Valander se istovremeno upita gde se on sam uopšte oseća prijatno.
Priseti se poslednjeg puta kad se to desilo. Kad mu je Linda pozvonila
na vrata u nedelju u sedam ujutru.
Fošfelt je bio otišao da završi neke poslove, pa se vratio i rekao da

214
mogu da krenu. Spustili su se do garaže i odvezli do severnog, industrijskog
dela grada. Počelo je da duva. Nebo je i dalje bilo vedro. Valander je
sedeo na suvozačevom sedištu.
„Jeste li poznavali Ridberja?“, upita ga.
„Da li sam ga poznavao?“, odvrati Fošfelt polako.
„Naravno. Dobro smo se znali. Dešavalo se da nam navrati u posetu.“
Valander se iznenadi odgovorom. Uvek je mislio da je Ridberj bio
policajac starog kova koji je odavno otpisao sve što nema veze s poslom,
uključujući i prijatelje.
,,On me je naučio svemu što znam“, reče Valander.
„Njegova smrt je tragična“, reče Fošfelt.
„Trebalo je da poživi još malo. Sanjao je o tome da otputuje na
Island.“
,,Na Island?“
Fošfelt ga nakratko pogleda i klimnu glavom.
,,To mu je bio veliki san. Da ode na Island. Ali nikad ga nije ostvario.“
Valandera je mučio nejasan osećaj da je Ridberj od njega sakrio nešto
što je on trebalo da zna. Nije ni pomišljao da je Ridberj imao san o
nekakvom hodočašću do Islanda. Nije bio svestan toga da je Ridberj
uopšte i imao snove. Ali pre svega nije mogao ni da pretpostavi da je
Ridberj pred njim čuvao neke tajne.
Fošfelt zakoči ispred jedne trospratne zgrade i pokaza na niz prozora
sa spuštenim roletnama u prizemlju. Kuća je bila stara i u lošem stanju.
Staklo na ulaznim vratima bilo je zamenjeno masonitnom pločom. Valander
je imao osećaj da je ušao u kuću koja zapravo više ne postoji. Zar
postojanje ovakve kuće nije u suprotnosti sa švedskim Ustavom?, pomisli
on ironično. Ulaz je smrdeo na mokraću. Fošfelt otključa vrata. Valander
se zapita odakle mu ključ. Uđoše u predsoblje i upališe svetlo. Na podu je
stajalo nekoliko reklamnih letaka. Pošto je bio na nepoznatoj teritoriji,
Valander je pustio Fošfelta da vodi. Prvo su pregledali ceo stan, da se
uvere da nikog nema. Stan je bio trosoban, s uzanom kuhinjom okrenutom
ka skladištu s benzinskom pumpom. Osim kreveta koji je izgledao kao tek
kupljen, stan je odisao ravnodušnošću. Činilo se da je nameštaj nasumično
raspoređen po podu. Na jednoj staromodnoj polici za knjige nalazilo se

215
nekoliko jeftinih i prašnjavih porcelanskih figurica. U ćošku sobe stajala je
korpa za novine, a pored nje par tegova. Jedan CD po kojem je neko
prolio kafu stajao je na kauču. Valander na svoje veliko iznenađenje vide
da se radi o turskoj narodnoj muzici. Zavese su bile navučene. Fošfelt je
prošao kroz ceo stan i sistematski uključivao svaku lampu na koju je
naišao. Valander je išao nekoliko koraka iza njega, dok je Svedberj seo na
kuhinjsku stolicu i pozvao Hansona da ga izvesti o tome gde se trenutno
nalaze. Valander nogom odgurnu vrata ostave i nađe nekoliko neotvorenih
originalnih kutija viskija grants. S prljavog papira zalepljenog na jednoj od
njih, vide da su iz škotske destilerije bile poslate jednoj vinariji u belgijskom
Gentu. Valander se zapita kako su završile kod Bjerna Fredmana. Fošfelt
uđe u kuhinju noseći nekoliko slika vlasnika stana. Valander klimnu glavom.
Nije bilo sumnje da se radi o čoveku koji je bio ubačen u rupu ispred
železničke stanice u Istadu. Zatim ode do dnevne sobe i pokuša da odredi
šta je to što se nada da će naći u stanu. Fredmanov stan bio je sušta
suprotnost Veteštetovoj vili, pa čak i renoviranom dvorištu Arnea
Karlmana. Ovako Švedska izgleda, pomisli. Razlike među ljudima jednako
su velike sada kao i onda kad su jedni živeli na gospodskim imanjima, a
drugi u kolibama.
Pogled mu pade na pisaći sto prekriven časopisima o antikvitetima.
Pomisli da je to zbog Fredmanovih poslova vezanih za preprodaju
ukradene robe. U pisaćem stolu je bila samo jedna fioka. Nije bila
zaključana. Pored gomile računa, istrošenih olovaka i jedne tabakere, u njoj
se nalazila i jedna uramljena fotografija. Na njoj je bio Bjern Fredman
okružen svojom porodicom. Široko se osmehivao fotografu. Pored njega je
sedela verovatno njegova supruga. U rukama je držala bebu. Iskosa iza
majke stajala je devojčica negde na početku puberteta. U pogledu je imala
nešto što bi se moglo protumačiti kao strah od fotografa. Do nje, tačno iza
majke, stajao je nekoliko godina mlađi dečak. Lice mu je bilo stegnuto, kao
da je fotografu želeo da pruži otpor. Valander ponese sliku do prozora i
povuče zavesu. Dugo je gledao fotografiju, pokušavajući da razume šta
vidi. Nesrećnu porodicu? Porodicu koja još uvek nije otkrila svoju
nesreću? Novorođenče koje nije ni slutilo šta ga čeka? Nešto na slici ga je
oneraspoložilo, možda potištilo, a da nije tačno mogao da kaže šta. Ponese

216
sliku u spavaću sobu u kojoj je Fošfelt klečao i zavirivao ispod kreveta.
„Rekoste da je bio u zatvoru zbog zlostavljanja“, reče Valander.
Fošfelt se pridiže i pogleda fotografiju.
„Besomučno je tukao ženu“, reče.
„Tukao ju je dok je bila trudna. Tukao ju je kad se dete rodilo. Ali za
to, nekim čudom, nije završio u zatvoru. Jednom prilikom je nekom taksisti
slomio nos. Gotovo na smrt je pretukao bivšeg ortaka za kog je mislio da
ga je prevario. Zbog taksiste i ortaka je otišao u zatvor.“
Nastavili su da pregledaju stan. Svedberj je završio razgovor s
Hansonom. Odmahnuo je glavom kad ga je Valander pitao da li se desilo
nešto važno. Trebalo im je dva sata da detaljno prođu kroz ceo stan.
Valander je pomislio kako je, naspram stana Bjerna Fredmana, njegov stan
idila kakva se samo poželeti može. Nisu našli ništa zanimljivo, izuzev jedne
putne torbe pune antikvitetnih svećnjaka koju je Fošfeit izvukao iz skrovišta
u jednom ormanu. Valander je sve više shvatao šta je značilo to što se
Fredmanov jezik sastojao od gotovo neprekidnog niza psovki. Poput
njegovog jezika, i stan je bio jednako prazan i bedan. U četiri sata su
napustili stan i izašli na ulicu. Vetar se pojačao. Fošfelt je pozvao centralu i
dobio potvrdu da je Fredmanova porodica obaveštena o njegovoj smrti.
„Hteo bih da porazgovaram s njima“, reče Valander kad su ušli u auto.
„Ali mislim da je možda bolje da sačekamo do sutra.“
Primeti da nije bio iskren.
Trebalo je da kaže šta je bio pravi razlog — da nikad nije voleo da se
nameće porodici čiji je član upravo doživeo nasilnu smrt. Pre svega, nije
imao snage da priča s decom koja su upravo izgubila roditelja. Čekanje
sutrašnjeg dana njima, naravno, nije pravilo nikakvu razliku, ali je Valanderu
to davalo bar malo prostora.
Rastail su se ispred stanice. Fošfelt je trebalo da bude u kontaktu s
Hansonom i reši nekoliko formalnih detalja između dva policijska distrikta.
S Valanderom se dogovorio da se nađu narednog dana u deset sati.
Prešli su u svoj auto i krenuli u Istad.
Valanderu je glava bila puna misli.
Tokom celog putovanja nisu razmenili ni reč.

217
 22.

Silueta Kopenhagena nazirala se u izmaglici.

Valander se pitao da li će se zaista tamo naći sa Baibom za manje od
deset dana, ili će ga počinilac za kojim su tragali, ali o kojem su sada, ako
je to moguće, još manje znali, primorati da pomeri svoj godišnji odmor.
Stajao je razmišljajući o svemu tome dok je čekao ispred terminala za
skutere u Malmeu. Bilo je to sledećeg jutra, 30. juna. Još prethodne večeri
Valander je odlučio da, kada se vrati u Malme da razgovara sa porodicom
Bjerna Fredmana, An-Brit Heglund zameni Svedberja. Pozvao ju je kući, /
a ona ga je pitala da li bi mogli da pođu dovoljno rano da stigne nešto da
obavi dok se ne nadu sa Fošfeltom u pola deset. Svedberj se nije osećao ni
najmanje uvređeno kada mu je Valander saopštio da ne mora da pode sa
njim u Malme. Njegovo olakšanje što neće morati dva dana uzastopno da
napusti Istad bilo je očigledno. Dok je An-Brit obavljala svoj posao na
terminalu, Valander je, naravno, nije pitao o čemu se radi - on je šetao
dokom gledajući preko moreuza prema Kopenhagenu. Neki gliser, činilo
mu se da je na trupu pisalo Trkač, izlazio je iz marine. Bilo je toplo. Skinuo
je jaknu i prebacio je preko ramena. Zevnuo je.
Prethodne večeri, kad su se vratili iz Malmea, imao je na brzinu sazvan
sastanak sa članovima istražnog tima koji su i dalje bili u stanici. Uz pomoć
Hansona, kod prijavnice je održao improvizovanu konferenciju za štampu.
Sastanku, koji je bio održan neposredno pre toga, prisustvovao je i
Ekholm. Još uvek je tragao za produbljenim psihološkim profilom
počinioca, u koji bi se mogle ubaciti izvađene ili spržene oči, kako bi se
moglo dati moguće objašnjenje koje bi time postalo važan trag. Međutim,
dogovorili su se da će Valander pred novinarima objaviti da sa sigurnošću
traže čoveka koji bi teško mogao da se opiše kao opasan za okolinu, ali da
je to u najvećoj meri bio za žrtve koje je izabrao. Vladala su oprečna
mišljenja o tome da li je pametno igrati na tu kartu. Ali, Valander je čvrsto
tvrdio da ne smeju prenebregnuti to da bi se potencijalna žrtva mogla
identifikovati i iz čistog nagona za samoodržanjem podstakla da sama stupi
u kontakt sa policijom. Novinari su skočili na to što je rekao. Sa sve većom

218
nelagodnošću bio je primoran da shvati da su novinama dali najbolju vest
baš u ovom kritičnom trenutku; kada je cela zemlja bila na putu da se
zaustavi i zatvori se u utvrđenje koje je činio letnji kolektivni godišnji
odmor. Nakon toga, po završetku sastanka i konferencije za štampu, osetio
je ogroman umor.
Ipak, odlučio je da nađe vremena da zajedno sa Martinsonom pregleda
dugački teleks koji je stigao od Interpola. O devojci izgoreloj u
Salomonsonovom polju sada su znali to da je nestala iz Santijago de los
Treinta Kabaljerosa negde u decembru prethodne godine. Njen nestanak
policiji je 14. januara prijavio njen otac, Pedro Santana, naznačen kao
zemljoradnik. Dolores Marija, koja je tada imala šesnaest godina, ali je
napunila sedamnaest 18. februara - i postojao je jedan detalj koji je
Valandera primetno oneraspoložio — nalazila se u Santijagu u potrazi za
poslom kućne pomoćnice. Do tada je živela sa svojim ocem u jednom
malom selu sedamdeset kilometara od tog grada. Stanovala je kod jednog
dalekog rođaka sa očeve strane, kada je iznenada nestala. Sudeći po
skromnom istražnom materijalu, činilo se da se dominikanska policija nije
baš potrudila da istraži njen nestanak. Uporni otac je bio taj koji ih je terao
da je traže. Uspeo je da za njen slučaj zainteresuje jednog novinara, da bi
konačno policija zaključila da je devojka verovatno napustila zemlju u
potrazi za eventualnom srećom negde drugde.
Tu se sve završava. Istraga je iščezla i rasplinula se u vakuumu.
Komentar Interpola bio je sažet. Nisu postojale indikacije da je Dolores
Marija Santana potom bila primećena u bilo kojoj od zemalja uključenih u
svetsku policijsku saradnju. Sve dosad.
Bilo je to sve.
„Nestaje u jednom gradu koji se zove Santijago“, rekao je Valander.
„Nešto više od pola godine kasnije pojavljuje se u polju zemljoradnika
Salomonsona. Tu se spaljuje. Šta to znači?“
Martinson je rezignirano zavrteo glavom.
Mada je Valander bio toliko premoren da zapravo nije imao snage da
razmišlja, odmah se prenuo. Iritirala ga je Martinsonova pasivnost.
„Znamo mnogo toga“, rekao je odlučno.
„Znamo da nije isparila sa lica zemlje. Znamo da se nalazila u

219
Helsingborju, gde je ustopirala jednog čoveka iz Smedstorpa. Znamo da je
odavala utisak osobe u bekstvu. I znamo da je mrtva. Trebalo bi da
Interpolu pošaljemo povratnu informaciju o tome. I želim da posebno
zatražiš da se proveri da li je otac devojke zaista obavešten o njenoj smrti.
Kada se ovaj drugi pakao bude okončao, saznaćemo koga se to plašila u
Helsingborju. Pretpostavljam da ćeš stupiti u kontakt sa kolegama iz
Helsingborja već sada ili možda bolje sutra ujutru. Možda oni imaju ideju o
tome šta je moglo da se desi.“
Nakon tihog ispada pobune protiv Martinsonove pasivnosti, Valander
je otišao kući. Zastao je pored jednog kioska brze hrane da uzme
hamburger. Svuda su visile novine sa vrištećim naslovima o najnovijim
vestima sa svetskog prvenstva u fudbalu. Iznenada je osetio impuls da ih
pocepa i uzvikne da je bilo dosta. Naravno, nije rekao ništa. Strpljivo je
sačekao svoj red. Pošto je platio i dobio svoj hamburger upakovan u kesu,
ponovo je seo u auto. Kad je stigao kući, seo je za kuhinjski sto i pocepao
kesu. Uz hamburger je popio čašu vode. Potom je skuvao jaku kafu i
pospremio sto. Iako je trebalo da ode u krevet, naterao se da ponovo
prode kroz istražni materijal. Osećaj da su na pogrešnom tragu nije ga
napuštao. Valander nije u potpunosti samostalno kreirao putanju koju su
sledili. Sa druge strane, ipak je on bio taj koji je predvodio aktivnosti
istražnog tima. Drugim rečima, on je bio taj koji je odlučivao o pravcu
istrage i o tome u kom trenutku je trebalo zastati i poći drugim putem.
Tragao je za mestima na tom putu na kojima je možda trebalo da se kreću
sporije i pažljivije i pitao se da li su dodirne tačke između Vetešteta i
Karlmana već jasno vidljive, a da ih oni ne primećuju. Detaljno je prolazio
kroz sve znakove prisustva počinioca koje su mogli da slede, ponekad sa
neumoljivim dokazima, a ponekad u vidu daška svežeg vetra koji im je
neočekivano duvao za vrat. Pored je stavio notes u koji je pribeležio sva
pitanja na koja dosad nisu dobili odgovor. Iritiralo ga je što još uvek nije
imao rezultate velikog broja laboratorijskih istraživanja. Nakon što je ponoć
već bila prošla, zbog svoje nestrpljivosti pao je u iskušenje da pozove
Niberja i pita ga da li su to laboranti i hemičari na odmoru do kraja leta.
Međutim, postupio je pametno i odlučio da to ne učini. Sedeo je nadvijen
nad svojim papirima dok nije osetio bol u leđima i dok slova nisu počela da

220
mu poskakuju pred očima. Tek kada je bilo skoro pola tri ujutru, odustao
je. U njegovoj umornoj glavi formirala se mapa, što je, uprkos svemu, bila
potvrda da bi teško mogli da urade nešto drugo, osim da nastave utabanim
putem. Jednostavno je morala postojati neka dodirna tačka između žrtava
kojima su skinuti skalpovi. Takođe, razmišljao je i tome da bi im činjenica
da se Bjern Fredman naizgled nikako ne uklapa sa drugom dvojicom mogla
pomoći da pronađu rešenje. Ono što se ne uklapa moglo bi, poput
obrnutog odraza lica u ogledalu, da im objasni šta se u stvari uklapa, šta je
gore, a šta dole. Drugim rečima, nastaviće na isti način. S vremena na
vreme će Valander poslati osmatrače da istraže teren oko njih. Pobrinuće
se da postoji dobra rezervna trupa, ali će pre svega naterati sebe da
razmišlja više nego što to trenutno čini.
Kada je konačno otišao da legne, gomila sa prljavim vešom i dalje je
bila na podu. Pomislio je da ga podseća na nered koji je vladao u njegovoj
glavi. Osim toga, ponovo je zaboravio da zakaže termin za tehnički pregled
automobila. Razmišljao je i o tome da li da pored svega sada zatraži
pojačanje od kriminalističkog odeljenja državne policije. Odlučio je da će o
tome razgovarati sa Hansonom rano ujutru, nakon nekoliko sati sna.
Međutim, kada je ustao u šest časova, predomislio se. Želeo je da
sačeka još jedan dan. Sa druge strane, pozvao je Niberja, jer je znao da je
ranoranilac i požalio mu se jer rezultati istrage predmeta i tragova krvi
poslatih u Linćeping još nisu bili gotovi. Spremio se na Niberjev izliv besa.
Međutim, na Valanderovo veliko iznenađenje, on se složio s tim da je
proces bio neobično spor. Obećao je da će se lično pobrinuti za tu
neefikasnost. Potom su nakratko porazgovarali o Niberjevom ispitivanju
jame u kojoj je Bjern Fredman pronađen. Tragovi krvi svuda unaokolo
ukazivali su na to da je ubica parkirao svoje vozilo odmah pored. Niberj je
pored svega uspeo da ode i do Sturupa i sam pogleda Fredmanov kombi.
Nije bilo sumnje da je iskorišćen za transport tela. Međutim, Niberj nije
verovao u mogućnost da je u njemu i izvršeno ubistvo.
„Bjern Fredman je bio krupan i snažan“, rekao je.
„Kako je neko mogao da ga ubije u autu izvan je mojih mogućnosti
shvatanja. Mislim da se ubistvo dogodilo negde drugde.“
„Pitanje je, dakle, ko je vozio kombi“, rekao je Valander.

221
 „Kao i gde se ubistvo dogodilo.“
Nešto posle sedam Valander je stigao u stanicu. Pozvao je Ekholma u
hotel u kojem je odseo i pronašao ga u sali za doručak.
„Želim da se koncentrišete na njegove oči“, rekao je. ,,Ne znam zbog
čega. Međutim, ubeđen sam da su one bitne. Možda i najbitnije. Zašto bi to
učinio Fredmanu? A zašto drugima ne bi? To želim da znam.“
„Sve treba sagledati u celini“, odvratio je Ekholm.
„Psihopata gotovo uvek stvara racionalne šablone koje potom sledi kao
da su zapisani u nekoj svetoj knjizi. U tu koncepciju treba postaviti oči.“
„Radite kako hoćete“, odgovorio je Valander šturo.
„Ipak, hoću da znam šta znači da ih je iskopao baš Fredmanu. Sa
koncepcijom ili bez.“
„Izgleda da je kiselina u pitanju“, rekao je Ekholm.
Valander je shvatio da je baš za taj detalj zaboravio da pita Niberja.
„Možemo li to smatrati razjašnjenim?“, upitao je.
„Izgleda da je tako. Neko je Fredmanu sipao kiselinu u oči.“
Valander je napravio grimasu izazvanu osećanjem nelagode.
„Čućemo se posle podne“, rekao je i završio razgovor.
Nešto posle osam napustio je Istad zajedno sa An-Brit Heglund.
Osetio je olakšanje pošto se udaljio od stanice. Novinari su zvali sve
vreme. Osim toga i javnost je sada počela da se javlja. Lov na ubicu
napustio je tajne policijske šume i postao od važnosti za čitavu zemlju.
Valander je znao da je to i dobro i neophodno. Međutim, bili su potrebni
veliki napori od strane policije kako bi sredili i ispitali sve dojave koje su
dolazile sa strane i obrazovale reku koju je bilo sve teže kontrolisati.
An-Brit Heglund izađe sa terminala i stiže ga na doku.
„Pitam se kakvo će nam biti leto ove godine“, reče on rasejano.
„Moja baka koja živi u Elmhultu ume da predvidi vreme“, odgovori An-
Brit Heglund. Tvrdi da ćemo imati dugo, toplo leto bez padavina.“
,Je 1’ obično pogodi?“
„Skoro uvek.“
„Mislim da će biti obrnuto. Kiša, hladnoća i prokletinja.“
„I ti umeš da predvidiš vreme?“
„Ne. Ali ipak.“

222
 Pođoše ka automobilu. Valander se radoznalo pitao šta je radila na
terminalu. Ipak, nije je pitao.
U pola deset zaustaviše se ispred stanice u Malmeu. Fošfelt je već
čekao na trotoaru. Seo je na zadnje sedište istovremeno objašnjavajući
Valanderu kuda da vozi i razgovarajući o vremenu sa An-Brit Heglund.
Pošto su stali ispred zgrade u Rusengordu, ukratko im ispriča šta se desilo
prethodnog dana.
„Pribrano je primila vest o smrti Bjerna Fredmana. Nisam to primetio,
ali koleginica koja je bila sa mnom tvrdi da se osećala na alkohol. Nije bilo
očišćeno, a stan je bio prilično neuredan. Najmlađi sin ima samo četiri
godine. Teško da može da reaguje na to što otac kog skoro nije ni video
više nije živ. Njihov drugi sin je, međutim, izgleda razumeo o čemu se radi.
Starija ćerka nije bila kod kuće.“
„Kako se zove?“, upita Valander.
„Ćerka?“
„Njegova supruga. Ta od koje se razveo.“
„Anet Fredman.“
„Da li radi?“
„Koliko znam, ne.“
„Od čega živi?“
,,Ne znam. Ali sumnjam da je Bjern Fredman bio posebno darežljiv
prema svojoj porodici. On, očigledno, nije bio od te sorte.“
Valander nije imao više pitanja, pa su izašli iz auta, ušli u zgradu i uzeli
lift do četvrtog sprata. Na podu lifta stajali su komadići razbijene staklene
flaše. Valander razmeni pogled sa An-Brit Heglund i zavrte glavom. Fošfelt
pozvoni na vrata. Prošao je skoro ceo minut dok se nisu otvorila. Zena
koja se našla pred njima bila je veoma mršava i bleda. Potpuno crna odeća
samo je pojačavala takav izgled. Uplašenim očima gledala je u dva
nepoznata lica. Pošto su ušli u predsoblje i okačili jakne, Valander primeti
da je neko na brzinu bacio pogled kroz vrata iz unutrašnjosti stana da bi
potom iščezao. Pomisli da bi to morao biti stariji sin ili ćerka. Fošfelt
predstavi Valandera i An-Brit Heglund. Učini to obzirno i na veoma učtiv
način. U njegovom ponašanju nije bilo nimalo žurbe. Valander pomisli da bi
možda jednako mnogo mogao da nauči od Fošfelta kao nekada od

223
Ridberja. Ona ih pozva da uđu u dnevnu sobu. S obzirom na to kako im je
Fošfelt opisao stan u kolima, mora da ga je u međuvremenu pospremila.
Lomu o kojem je Fošfelt pričao nije bilo ni traga. U dnevnoj sobi nalazila se
naizgled nekorišćena garnitura. Bili su tu i gramofon, video i televizor marke
Bang i Olufsen, za koju se Valander često interesovao, ali nije verovao da
može sebi da je priušti.
Poslužila ih je kafom. Valander oslušnu. U porodici bi trebalo da je
četvorogodišnji dečak. Deca tog uzrasta retko se ne čuju. Sedoše za sto.
„Želeo bih, naravno, da vam izrazim saučešće“, reče pokušavajući da
zvuči jednako učtivo kao Fošfelt.
„Hvala“, odgovori glasom veoma tihim i tako krhkim da se činilo da bi
mogao pući u bilo kojem trenutku.
„Nažalost, moraću da vam postavim i nekoliko pitanja“, nastavi
Valander.
„Iako bih najradije sačekao sa njima.“
Ona klimnu glavom ne odgovorivši ništa. Istog trenutka se otvoriše
vrata jedne od soba direktno povezanih sa dnevnom sobom. U nju ude
snažno građen dečak od nekih četrnaest godina. Lice mu je odavalo utisak
otvorenosti i ljubaznosti, mada su mu oči bile na oprezu.
„Ovo je moj sin“, reče ona.
„Zove se Stefan.“
Valander primeti da je dečak veoma lepo vaspitan. Redom se rukovao
sa svima. Onda sede na kauč pored majke.
„Volela bih da i on prisustvuje“, reče.
„Nema nikakvih problema“, odgovori Valander.
„Možda bi samo trebalo da kažem da mi je žao zbog onoga što se
desilo tvom tati.“
„Nismo se baš često vidali“, odvrati dečak.
„Ali, hvala u svakom slučaju.“
Valander je odmah stekao pozitivan utisak o njemu. Činio se neobično
zrelim za svoje godine. Pretpostavio je da to zavisi od toga što je morao da
zameni svog odsutnog oca.
„Ako sam dobro razumeo, imate još jednog sina u porodici?“, nastavi
Valander.

224
 „Igra se kod jedne moje prijateljice sa njenim sinom“, odgovori Anet
Fredman.
„Smatrala sam da će ovde biti mirnije bez njega. Zove se Jens.“
Valander klimnu glavom prema An-Brit Heglund koja je zapisivala
beleške.
„Deca imaju, dakle, i stariju sestru?“
„Zove se Luis.“
„Ali ona nije kod kuće?“
„Otputovala je na nekoliko dana da se odmori.“
Dečak je bio taj koji je rekao da je otputovala. Preuzeo je reč od
majke, kao da je želeo da je oslobodi velikog tereta. Odgovor mu je bio
staložen i učtiv. Ipak, Valander je shvatio da nešto u vezi sa sestrom nije
kako treba. Možda je odgovor došao malo prebrzo? Ili je došao
presporo?
Primeti da mu je pažnja momentalno porasla. Njegove nevidljive antene
nečujno iskočiše.
„Razumem to da je ovo što se desilo sigurno bilo naporno za nju“,
nastavi obazrivo.
„Veoma je osetljiva“, nastavi njen brat.
Nešto nije u redu, pomisli Valander ponovo. Istovremeno mu je nešto
govorilo da ne bi trebalo da ide dalje. Bilo bi bolje da se vrati na devojku
kasnije. Baci pogled prema An-Brit Heglund. Izgledalo je da nije reagovala.
„Pitanja na koja ste već dali odgovor ne moram da vam ponavljam“,
reče Valander sipajući sebi kafu, kao da hoće da objasni da je sve u redu.
Primeti da ga dečak sve vreme prati pogledom. Postojala je kod njega
neka opreznost koja Valandera podseti na pticu. Pomisli kako je taj dečak
prerano bio prinuđen da preuzme odgovornost za koju nije bio dovoljno
sazreo. Ta misao ga je oneraspoložila. Ništa ga više nije mučilo nego da vidi
decu ili mlade ljude kako pate u životu. Pomisli kako, bez obzira na sve,
Lindu nikad nije primoravao da preuzme ulogu gazdarice u njegovoj kući
nakon što se Mona odselila od njega. Iako je verovatno bio veoma loš
roditelj, nije je stavio baš u taj položaj.
„Znam da niko od vas nije video Bjerna nekoliko nedelja“, nastavi on.
„Pretpostavljam da isto važi i za Luis?“

225
 Ovoga puta majka je bila ta koja je odgovorila.
„Kada je poslednji put bio kod kuće, Luis je izašla“, reče ona.
„Prošlo je verovatno nekoliko meseci otkad ga je poslednji put videla.“
Valander sada lagano pristupi najtežim pitanjima.. Iako je uvideo da je
praktično nemoguće izbeći mučna sećanja, pokuša da dođe do njih na
najoprezniji mogući način.
„Neko ga je ubio“, reče. ,,Da li bi neko od vas mogao da pretpostavi
ko je to mogao da bude?“
Anet Fredman ga pogleda s iznenađenim izrazom lica i odgovori
prodornim glasom. Ranija diskretnost odjednom nestade.
„Zar ne bi pre trebalo pitati ko to nije učinio?“, reče ona. ,,Ni sama ne
znam koliko sam puta poželela da imam dovoljno snage da ga ubijem.“
Sin zagrli majku.
„Nije baš tako mislila“, reče umirujućim tonom.
Ona se brzo pribra posle kratkotrajnog izliva emocija.
,,Ne znam ko je to učinio“, reče. ,,Ne želim ni da znam. Ali, takođe ne
želim da me grize savest zbog velikog olakšanja koje osećam što više
nikada neće zakoračiti kroz ova vrata.“
Naglo ustade i ode do kupatila. Vaiander primeti da je An-Brit Heglund
oklevala da li da pode za njom. Međutim ostade da sedi pošto dečak na
kauču poče da priča.
„Mama je jako uznemirena“, reče on.
„Razumemo“, odgovori Valander, koji je sve više saosećao sa
dečakom. ,Ali, pošto izgledaš kao pametan momak, možda ti imaš neke
misli koje bi podelio sa nama. Mada znam da su neprijatne.“
,,Ne znam šta da kažem, osim da je to najverovatnije učinio neko iz
tatinog društva“, reče on.
„Moj tata je bio lopov“, dodade.
„Osim toga, često je maltretirao ljude. Iako ne znam, mislim da je
takođe bio ono što se obično naziva batinašem. Uterivao je dugove, pretio
ljudima.“
„Otkud to znaš?“
,,Ne znam.“
,,Da ne misliš na nekog određeno g?“

226
 „Ne.“
Valander ne reče ništa, puštajući ga da razmisli. ,,Ne“, reče ponovo.
,,Ne znam.“ Anet Fredman se vrati iz kupatila.
,,Da li neko od vas može da se seti da li je on imao kontakt sa nekim
ko se zove Gustav Veteštet? Nekada je bio ministar pravde ove zemlje. Ili
sa trgovcem umetničkim predmetima po imenu Arne Karlman?“
Oboje odmahnuše glavama prethodno tražeći potvrdu jedno kod
drugoga.
Razgovor zastade u mestu. Valander pokuša da im pomogne da se
sete. S vremena na vreme, Fošfelt se ubaci sa nekim tihim prekidima.
Konačno, Valander uvide da neće biti pomaka. Takođe odluči da se uzdrži
od daljih pitanja u vezi sa ćerkom. Umesto toga klimnu glavom ka An-Brit
Heglund i Fošfeltu. Završio je. Na rastanku u predsoblju ipak im reče da će
sigurno morati ponovo da se javi, po svoj prilici vrlo uskoro, možda već
sledećeg dana. Ostavi im i svoj broj telefona, i u policiji i kod kuće.
Kada su izašli na ulicu, primeti kako Anet Fredman stoji na prozoru i
posmatra ih.
„Sestra“, reče Valander.
„Luis Fredman. Šta znamo o njoj?“
,,Ni juče nije bila ovde“, odgovori Fošfelt.
„Naravno, moguće je da je na putu. Ima sedamnaest godina, to znam.“
Valander se na trenutak zamisli.
„Voleo bih da razgovaram sa njom“, reče potom.
Ostali nisu reagovali. Shvati da je jedini primetio taj nagli prelazak sa
ljubaznosti na opreznost kada je pitao za nju.
Razmišljao je i o tom dečaku, Stefanu Fredmanu. Na njegove oprezne
oči. Bilo mu ga je žao.
„Bilo bi to sve do daljeg“, reče Valander kada su se rastali ispred
stanice.
„Naravno, bićemo u kontaktu.“
Rukovaše se sa Fošfeltom i oprostiše se.
Vraćali su se prema Istadu kroz skonski letnji krajolik u svom
najlepšem izdanju. An-Brit Heglund se zavalila u sedištu i zatvorila oči.
Valander je čuo kako pevuši neku improvizovanu melodiju. Poželeo je da i

227
on može da se isključi iz istrage koja ga je ispunjavala tolikim nemirom.
Ridberj je često tvrdio kako policajac nikada nije u potpunosti oslobođen
svoje odgovornosti. U trenutku kao što je ovaj, Valander je mogao da
pomisli da je Ridberj tu pogrešio.
Nešto posle skretanja za Skurup, Valander primeti da je zaspala.
Pokušao je da vozi najmekše moguće da se ne bi probudila. Tek kada je
morao da zakoči i zaustavi se na prilazu kružnom toku ispred Istada, ona
otvori oči. U istom momentu zazvoni i telefon u kolima. Klimnu joj glavom
da se javi. Nije mogao da odgonetne sa kim razgovara. Međutim, smesta
uvide da se nešto ozbiljno desilo. Slušala je ne postavljajući pitanja. Stigli su
skoro do samog prilaza stanici kad je završila razgovor.
„Bio je to Svedberj“, reče ona.
„Karlmanova ćerka je pokušala da se ubije. U bolnici je na aparatima
za veštačko disanje.“
Valander ne reče ništa pre nego što uparkira auto na slobodno mesto
na parkingu i ugasi motor.
„Šta je još rekao?“
„Najverovatnije se neće izvući.“
Valander je zurio napolje kroz vetrobran.
Pomisli na trenutak kada ga je udarila u lice.
Potom bez reči izađe iz auta.

228
 23.

Toplotni talas je i dalje trajao.

Valander je uvideo da se već nalazio usred leta a da to zapravo nije ni
primetio. Znojio se spuštajući se nizbrdicom od stanice prema gradu i
bolnici.
Nije čak ni prišao prijavnici da proveri da li je dobio neke poruke
otkad su se vratili iz Malmea i otkad ih je nazvao Svedberj. Stajao je
potpuno nepomično pored auta kao da je iznenada izgubio sve svoje
unutrašnje pravce, a potom lagano, gotovo tromo rekao An-Brit Heglund
da se pobrine za raportiranje kolegama dok on prošeta do bolnice u kojoj
je Karlmanova ćerka ležala i umirala. Nije sačekao njen odgovor, samo se
okrenuo i otišao, i bilo je to tada, na nizbrdici, kada je već počeo da se
znoji, primećujući da je bio okružen letom, koje će možda biti dugo, toplo i
suvo. Uopšte nije primetio da ga je Svedberj obišao kolima mašući mu. Po
navici, išao je sa pogledom uprtim u kaldrmu kada su ga morile misli, što je
skoro uvek bio slučaj. Ovoga puta pokušao je da iskoristi kratku razdaljinu
od stanice do prilaza bolnici da razradi jednu misao koja je bila potpuno
nova i sa kojom nije znao kako da se izbori. Polazna tačka je, pak, bila
veoma jednostavna. Za prekratko vreme, tačnije rečeno, za manje od deset
dana, jedna devojka se spalila u polju uljane repice, druga je pokušala da
izvrši samoubistvo nakon smrti svog oca, dok je neka treća, kojoj su
takođe ubili oca, nestala tako što je, na nejasan i delimično misteriozan
način, otišla na put. Bile su različitih godina. Karlmanova ćerka je bila
najstarija, ali sve su ipak bile mlade. Dve od te tri devojke indirektno su bile
žrtve istog počinioca, dok je treća sama odabrala svoj put. Ono što ih je
razlikovalo bilo je to što devojka iz polja uljane repice nije imala nikakve
veze sa druge dve. Međutim, u Valanderovoj glavi ponovo se činilo da on,
u ime svoje generacije, a naročito kao loš otac kakav je mislio da je bio
svojoj ćerki Lindi, preuzima ličnu odgovornost za sve ove događaje. Njega
je bilo lako oneraspoložiti. Onda bi postajao smrknut i odsutan, ispunjen
melanholijom koja bi se teško mogla opisati rečima. To bi često vodilo
periodu besanih noći. Međutim, pošto je sada, uprkos svemu, morao da

229
funkcioniše kao policajac i voda istražnog tima na jednom kraju sveta,
pokušao je da otrese taj nemir i sredi misli šetnjom.
Postavio je sebi to beznadežno pitanje o tome u kakvom svetu zapravo
živi. Gde se mladi spaljuju ili pokušavaju da se ubiju na druge načine.
Utvrdio je da su duboko zagazili u epohu koja bi se mogla nazvati
vremenom neuspeha. Nešto u šta su verovali i izgradili pokazalo se ne
toliko održivim kao što su očekivali. Verovali su da su izgradili kuću, dok su
u stvari bili zaokupljeni podizanjem spomenika nečemu što je već bila
prošlost i na pola puta od zaborava. Oko njega se Švedska sada rušila, kao
da su police nekog džinovskog političkog sistema počele da padaju. Niko
nije poznavao majstore koji su stajali u predsoblju čekajući da udu i
postave nove police. Niko naravno nije znao ni kako će te nove police
izgledati. Sve je bilo prilično nejasno, osim što je napolju bilo toplo i što je
bilo leto. Mladi ljudi su izvršavali samoubistva ili su bar pokušavali da se
ubiju. Ljudi su živeli da bi zaboravili, a ne da bi se sećali. Stanovi su pre bili
skrovišta nego topli domovi. A policajci su nemo stajali čekajući trenutak
kada će njihove pritvorske jedinice nadgledati ljudi u drugim uniformama,
pripadnici firmi za obezbeđenje.
Valander obrisa znoj sa čela i pomisli da je dosta. Nije mogao da se
opterećuje time do besvesti. Razmišljao je o onom dečaku sa opreznim
očima koji je sedeo pored majke na kauču. Razmišljao je o Lindi i na kraju
više nije ni znao o čemu razmišlja.
Otprilike tada je stigao do bolnice. Svedberj je sedeo na stepeništu i
čekao ga. Iznenada, Valander se zatetura kao da će pasti na glavu, kao da
ga je spopao neočekivani napad vrtoglavice. Svedberj mu priđe jedan
korak i ispruži ruku. Valander je odgurnu, pa nastaviše da se penju uz
bolničko stepenište. Kako bi se zaštitio od sunca, Svedberj se doterao
stavivši kačket, simpatičan ali preveliki. Valander promrmlja nešto
nerazgovetno, ali ga potom uhvati i dovede do kafeterije sa desne strane od
ulaza. Bledi ljudi u invalidskim kolicima ili sa pokretnim stalcima za infuziju
sedeli su i pili kafu sa prijateljima i rođacima koji su ih ohrabrivali, ali bi se,
radije od svega, vratili na sunce i zaboravili sve što ima veze sa bolnicom,
smrću i bedom. Valander je naručio kafu i sendvič, dok se Svedberj
zadovoljio čašom vode. Valander uvide duboku neprimerenost odvajanja

230
vremena za pauzu za ručak, jer je bilo očigledno da je Karlmanova ćerka
na samrti. Istovremeno, bila je to neka vrsta magične formule protiv svega
što se dešavalo oko njega. Pauza za kafu bila je njegovo apsolutno
poslednje utvrđenje. Njegova lična konačna bitka, o čemu god da se radi,
odigraće se u poslednjem rovu gde će sebi obezbediti pristup kafi.
„Zvala je Karlmanova udovica“, reče Svedberj.
„Bila je potpuno histerična.“
„Šta je devojka učinila?“, upita Valander.
„Uzela je tablete.“
„Šta se desilo?“
„Neko ju je našao slučajno. Bila je u dubokoj nesvesti. Gotovo da nije
imala puls. Srce joj je stalo baš kada su došli do bolnice. Očigledno je da
je u veoma lošem stanju. Ne možeš, dakle, da računaš da ćeš moći da
pričaš sa njom.“
Valander klimnu glavom. Shvati da se prošetao do bolnice više zbog
sebe samog.
„Šta je rekla njena majka?“, upita. ,,Da li je ostavila neko pismo? Neko
objašnjenje?“
„Izgleda da je bilo veoma neočekivano.“
Valander ponovo pomisli na to kako ga je udarila u lice.
„Činilo se da je potpuno izbačena iz ravnoteže kada sam je video“,
reče.
„Zaista ništa nije ostavila iza sebe?“
,,U svakom slučaju, njena majka nije ništa rekla o tome.“
Valander razmisli. Onda donese odluku.
„Učini mi jednu uslugu“, reče.
„Idi tamo i zahtevaj da saznaš da li je ostavila neko pismo ili ne. Ako
jeste, detaljno ga prouči.“
Napustili su kafeteriju. Valander sa Svedberjom krenu kolima nazad do
stanice. Pomisli da bi mogao nekog lekara da pozove telefonom da bi čuo
kako je devojka.
„Ostavio sam ti nekoliko papira na stolu“, reče Svedberj.
„Ispitao sam telefonom novinarku i fotografa koji su bili u poseti kod
Veteštata na dan njegove smrti.“

231
 „Jesmo li saznali nešto?“
„Samo nam je potvrđeno ono što smo i mislili. Da se Veteštet ponašao
potpuno uobičajeno. Ništa u njegovom okruženju nije se činilo pretećim.
Ništa čega je bio svestan.“
„Drugim rečima, smatraš da ne moram da ih pregledam?“
Svedberj slegnu ramenima.
„Četiri oka uvek bolje vide od dva.“
„Nisam baš skroz uveren u to“, odgovori Valander odsutno, gledajući
kroz prozor kola.
„Ekholm je pri kraju definisanja psihološkog profila“, reče Svedberj.
Valander odvrati nerazgovetnim mrmljanjem.
Svedberj ga ostavi pred stanicom i odmah nastavi dalje kako bi
razgovarao sa Karlmanovom udovicom. Valander pokupi nekoliko poruka
sa prijavnice. Tamo je opet radila neka nova devojka. On upita za Ebu i
dobi odgovor da je otišla u bolnicu da joj skinu gips sa zgloba šake. Mogao
sam nju da posetim kad sam već bio tamo, pomisli Valander. Ako je sada u
redu posetiti nekoga kome samo treba da skinu gips.
Ode do svoje kancelarije i širom otvori prozor. Ne spustivši se na
stolicu, prelista papire o kojima je govorio Svedberj. Odjednom se seti da
je takođe tražio da pogleda fotografije. Gde li su? Ne uspevši da kontroliše
svoj bes potraži Svedberjev broj mobilnog telefona i pozva ga.
„Šta je sa fotografijama?“, upita.
„Gde su?“
„Zar nisu na tvom stolu?“, upita Svedberj iznenađeno.
„Ovde nema ničega.“
„Nisu ni kod mene. Verovatno sam ih zaboravio. Danas su stigle
poštom.“
Slike su se nalazile u smeđem kovertu na Svedberjevom pedantno
složenom radnom stolu. Valander ih rasporedi ispred sebe i sede za
Svedberjev sto. Veteštet je pozirao u svom domu, u dvorištu i dole na
obali. Na jednoj od njih, u pozadini se nazirao i prevrnuti čamac. Veteštet
se smešio fotografu. Sedu kosu, koja će mu ubrzo biti otkinuta sa glave,
raščupao je vetar. Slike su zračile skladnom ravnotežom prikazujući čoveka
naizgled pomirenog sa svojom starošću. Ništa na njima nije moglo da ukaže

232
na ono što će se uskoro dogoditi. Valander pomisli da je Veteštet u
trenutku fotografisanja imao još manje od petnaest sati života. Fotografije
ispred njega pokazivale su kako je Veteštet izgledao sudnjeg dana.
Valander nastavi da razmišlja o slikama narednih nekoliko minuta pre nego
što ih vrati u koverat i izađe iz Svedberjeve kancelarije. Krenu ka svojoj
kancelariji, ali se iznenada predomisli i zastade ispred vrata An-Brit
Heglund koja su uvek bila otvorena.
Stajala je nagnuta nad svojim papirima.
,Je I’ ti smetam?“, upita.
,,Ni najmanje.“
Ude i sede na stolicu za posetioce. Razmene par reči o Karlmanovoj
ćerki.
„Svedberj juri neko oproštajno pismo“, reče Valander.
„Ako uopšte postoji.“
„Verovatno je bila veoma bliska sa ocem“, reče An-Brit Heglund.
Valander ne odgovori ništa. Promeni temu razgovora.
,,Da si primetila nešto neobično kad smo bili kod Fredmanovih?“
„Neobično?“
„Hladan vetar koji je iznenada prostrujao kroz sobu?“
Istog momenta pokaja se zbog svog načina izražavanja. An-Brit
Heglund podiže obrve kao da je rekao nešto neprikladno.
„Činilo se da izbegavaju odgovor kada sam postavio pitanja o Luis“,
pojasni on svoje pitanje.
„Nisam“, odgovori ona. ,Ali primetila sam promenu kod tebe.“
Objasni joj kakav je osećaj imao. Ona razmisli i pokuša da se priseti
pre odgovora.
„Možda si u pravu“, reče.
„Sada kad ti to kažeš, čini mi se da su bili na oprezu. Taj hladan vetar o
kojem govoriš.“
„Pitanje je da li se to odnosi na oboje, ili samo na jedno od njih“, reče
Valander smrknuto.
„Tako misliš?“
,,Ne znam. Pričam o tome kakav sam osećaj imao.“
„Zar nije dečak počeo da odgovara na pitanja koja si ti u stvari

233
postavio njegovoj majci?“
Valander klimnu glavom.
„Baš o tome se radi“, reče.
„Pitam se zašto.“
„Ipak, možemo se zapitati da li je to naročito bitno“, reče ona.
„Naravno“, priznade on.
„Ponekad umem da se zakačim za nebitne detalje. Međutim, ipak bih
rado razgovarao sa tom devojkom.“
Ovoga puta je ona bila ta koja je promenila temu razgovora.
„Sva se naježim kad pomislim na ono što je Anet Fredman rekla. Na to
da oseća olakšanje zbog toga što joj muž više nikada neće proći kroz vrata.
Mislim da mi je ipak teško da u potpunosti razumem kako se živi pod
takvim okolnostima.“
„Maltretirao ju je“, reče Valander.
„Možda je nasrtao i na decu. Međutim, niko od njih ga nikada nije
prijavio.“
„Dečak je, izgleda, vrlo normalan“, reče.
„Pored toga i lepo vaspitan.“
„Deca izgleda imaju sposobnost da prežive“, reče Valander i na
trenutak pomisli na svoju mladost i na onu koju je pružio Lindi. Ustade.
„Mislim da ću pokušati da nađem tu devojku“, reče.
„Luis Fredman. Koliko sutra, ako je moguće. Imam snažan predosećaj
da uopšte nije na putu.“
Ode do svoje kancelarije i usput uze šolju kafe. Umalo se sudari sa
Norenom i seti se da je tražio slike ljudi koji su stajali iza područja
ograđenog trakama posmatrajući policijske aktivnosti.
„Predao sam filmove Niberju“, reče Noren.
„Mada mislim da nisam baš najbolji fotograf.“
„Jebo te, a šta misliš ko je?“, odvrati Valander, ne zvučeći neljubazno.
Ude u svoju kancelariju zatvorivši vrata za sobom. Sede zureći u telefon i
pokušavajući da se pribere da bi pozvao tehnički pregled i zamolio za novi
termin. Shvativši da se termin koji mu je ponuđen poklapa sa vremenom
koje je nameravao da provede sa Baibom u Skagenu, razbesne se. Kada je
ispričao telefonistkinji o svim užasima koje je rešavao, dodeli mu jedan

234
rezervni termin koji je iznenada bio slobodan. Ne pitajući, tiho pomisli u
sebi kome je taj termin bio namenjen. Pošto spusti slušalicu, odluči da će te
večeri oprati veš. Ako nema slobodnih termina u vešernici, upisaće se, u
svakom slučaju, na spisak.
Zazvoni telefon. Bio je to Niberj.
„Bio si u pravu“, reče.
„Otisci prstiju na krvavom papiru koje si pronašao iza barake AMS-a
poklapaju se sa onima koje smo pronašli na pocepanom stripu Fantom. Ne
moramo, dakle, više da sumnjamo da li se radi o istoj osobi. Za nekoliko
sati znaćemo i da li možemo da ga dovedemo u vezu sa vozilom
prekrivenim krvlju u Sturupu. Takođe ćemo pokušati da dobijemo otiske
prstiju sa lica Bjerna Fredmana.“
,,Da li je to moguće?“
„Ako mu je neko sipao kiselinu u oči, morao je jednom rukom da mu
otvori kapke“, reče Niberj.
„Odvratno, ali istinito. Ako budemo imali sreće , pronaći ćemo otiske
baš na kapcima.“
„Srećom pa ljudi ne čuju kako pričamo“, reče Valander.
„Ili obrnuto“, pobuni se Niberj.
„Možda bi se bolje brinuli o nama koji pokušavamo da očistimo ovo
društvo.“
„Šta je sa sijalicom?“, upita Valander.
„Onom pored kapije u Veteštetovom dvorištu koja nije radila?“
„Baš sam hteo da ti kažem“, reče Niberj. ,,I tu si bio u pravu. Pronašli
smo otiske prstiju.“
Valander se ispravi u stolici. Više nije bio utučen. Osetio je kako
postaje sve napetiji. Istraga je počela da pokazuje znakove napretka.
„Imamo li ga u arhivi?“, upita.
„Nažalost, nemamo“, reče Niberj.
„Ali, zamolio sam Centralni registar da prekontrolišu još jednom.“
„Pretpostavimo da je ipak tako kako ti kažeš“, nastavi Valander. ,,To
znači da imamo posla sa ranije nekažnjavanom osobom.“
„Verovatno je tako.“
„Pretraži otiske i preko Interpola. I Europola. Zamoli ih za najveći

235
prioritet. Objasni da se radi o masovnom ubici.“
Niberj obeća da će uraditi kao što mu je rekao. Valander spusti
slušalicu i odmah je ponovo podiže. Zamoli devojku sa prijavnice da potraži
Matsa Ekholma. Nakon nekoliko minuta, ona ga pozva i saopšti mu da je
izašao na ručak.
„Gde?“, upita Valander.
„Čini mi se da je rekao u Kontinental.“
„Potraži ga tamo“, reče Valander.
„Zamoli ga da dođe ovamo što u pre.
Bilo je pola tri kada mu Ekholm zakuca na vrata. Valander je
razgovarao telefonom sa Perom Okesonom. Pokaza na stolicu i zamoli
Ekholma da sedne. Okonča razgovor pošto je uspeo da ubedi skeptičnog
Okesona da istraga kratkoročno ne bi ništa bolje napredovala sa
proširenim istražnim timom. Okeson je konačno popustio i odlučio da
sačeka sa donošenjem odluke još nekoliko dana.
Valander se zavali u stolicu stavivši ruke na potiljak. Ispriča Ekholmu
da je potvrđeno da su pronađeni otisci prstiju isti.
„Otisci koje ćemo pronaći na telu Bjerna Fredmana takođe će biti isti“,
reče. ,,Ne moramo, dakle, više ništa da pretpostavljamo ili sumnjamo. Od
sada znamo da imamo posla sa istim ubicom. Sada je samo pitanje ko je
on.“
„Razmišljao sam o očima“, reče Ekholm.
„Čitavo raspoloživo iskustvo govori nam da su od svih delova tela one
te koje su, odmah posle genitalija, najčešće bile meta konačne osvete.“
„Šta to znači?“
„Prosto rečeno, da se vađenjem očiju retko počinje. Time se završava.“
Valander mu klimnu glavom da nastavi.
„Možemo poći sa dva stanovišta“, reče Ekholm.
„Možemo se pitati zašto je baš Bjernu Fredmanu spržio oči kiselinom.
Možemo, sa druge strane, okrenuti celu situaciju i pitati se zašto ništa nije
uradio sa očima druge dvojice.“
„Šta je vaš odgovor?“
Ekholm rezignirano podiže ruke.
„Nemam ga“, reče.

236
 „Kada govorimo u ljudskim psihama, a posebno o poremećenim i
bolesnim, ljudima sa deformisanim odnosom prema svetu, nalazimo se na
terenu gde ne postoje neki apsolutni odgovori.“
Ekholm je izgledao kao da očekuje neki komentar. Ali, Valander zavrte
glavom.
„Naslućujem neki šablon“, nastavi Ekholm.
„Osoba koja je ovo učinila izabrala je svoje žrtve od samog početka.
Postoji neki elementarni razlog zbog kojeg se sve ovo dešava. Na neki
način on je povezan sa ovim ljudima. Nije morao lično da ih poznaje.
Možda je u pitanju simbolična veza. Osim kada se radi o Bjernu Fredmanu.
Tu sam najvećeg mogućeg ubeđenja da nam oči otkrivaju da je počinilac
poznavao svoju žrtvu. Mnogo toga takođe možda govori da su vrlo bliski.“
Valander se nagnu napred posmatrajući Ekholma ispitivačkim
pogledom.
„Koliko bliski?“, upita on.
„Možda su bili prijatelji. Kolege. Suparnici.“
,,I nešto se desilo?“
„Nešto se desilo. U stvarnosti ili u mašti počinioca.“
Valander pokuša da odredi od kakvog su značaja Ekholmove reči za
istragu. Istovremeno se upita da li veruje u ono što je Ekholm rekao.
„Drugim rečima, trebalo bi da se koncentrišemo na Bjerna Fredmana“,
reče kada završi sa razmišljanjem.
,,To bi mogla biti jedna od mogućnosti.“
Valandera odjednom poče da nervira Ekholmovo izvrdavanje odlučnih
stavova. Takođe ga je iritiralo to što je shvatio da je Ekholm bio u pravu
kada je svoja vrata uglavnom ostavljao otvorenim.
„Zamislimo da ste vi na mom mestu“, reče Valander.
„Obećavam vam da vas neću citirati. Niti optuživati ako pogrešite. Ali,
šta biste u tom slučaju uradili?“
Ekholmov odgovor usledi odmah.
„Koncentrisao bih se na to da napravim prikaz života Bjerna
Fredmana“, reče. ,,Sa druge strane, držao bih otvorene oči, često bacajući
pogled preko ramena.“
Valander klimnu glavom. Shvatio je.

237
 „Kakav tip osobe u stvari tražimo?“, upita potom.
Ekholm otera jednu pčelu koja je uletela kroz prozor.
„Praktične zaključke možete da izvučete sami“, reče. ,,U pitanju je
muškarac. Najverovatnije je veoma snažan. Praktičan, detaljan i ne plaši se
krvi.“
„Pored toga nema ga u registru kriminalaca“, ubaci se Valander.
„Drugim rečima, ovo mu je prvi put.“
„Moje stanovište potkrepljuje i to da u osnovi živi veoma normalnim
životom“, reče Ekholm.
„Psihotično ja, mentalni slom, izgleda da se ne mogu jasno uvideti.
Može sa apetitom da sedne za sto da ruča sa skalpelima u džepu. Ako
razumete šta hoću da kažem.“
Valanderu se činilo da razume.
„Drugim rečima, postoje dva načina kako da ga uhvatimo“, reče. ,,ili da
ga uhvatimo na delu, ili da imamo tako jake dokaze na kojima će njegovo
ime bleštati velikim slovima.“
„Otprilike tako. Zadatak koji imate nije, dakle, nimalo lak.“
Baš kada je Ekholm hteo da krene, Valander uobliči svoje poslednje
pitanje.
„Hoće li ponovo napasti?“
„Moguće je da je kraj“, reče Ekholm. ,,Da su Bjern Fredman i njegove
oči završni čin.“
„Verujete li u to?“
,,Ne. Napašće ponovo. Ono što smo dosad videli verovatno je samo
početak veoma dugog niza.“
Kada je ostao sam, Valander jaknom otera pčelu kroz prozor. Onda sa
zatvorenim očima sede potpuno mirno u svoju stolicu, razmišljajući o svemu
što je Ekholm rekao. U četiri sata ustade i ode po još jednu šolju kafe.
Potom nastavi do konferencijske sale, gde su ga ostali iz istražnog tima već
čekali.
Zamoli Ekholma da ponovi sve što je on već čuo. Nakon toga, dugo
niko ne reče ništa. Valander je očekivao takvu tišinu jer je znao da svi
pokušavaju da sagledaju značaj onoga što su upravo čuli. U toku je
individualna korekcija, pomisli. Onda ćemo nastaviti da ispitujemo kako

238
zapravo izgledaju zajedničke misli istražnog tima.
Složili su se sa Ekholmom. Trebalo bi da se koncentrišu na život Bjerna
Fredmana. Istovremeno, ne smeju zaboraviti da bace pogled unazad, preko
ramena.
Završili su sastanak planiranjem narednih najprečih koraka istrage.
Nešto posle šest razišli su se. Martinson je bio jedini koji je napustio
stanicu. Trebalo je da ode po decu. Ostali se vratiše svojim aktivnostima.
Valander stade pored prozora gledajući u letnje veče. Nešto u njemu
nastavilo je da ga brine.
Ta misao da su i dalje na pogrešnom putu. Staje to što ne vidi?
Okrenu se i osvrnu po prostoriji kao da je u nju ušao neki nevidljivi
posetilac.
Tako je, pomisli. Jurim duha. Umesto da tražim čoveka od krvi i mesa.
Koji se možda sve vreme nalazi negde drugde, a ne tamo gde sada gledam.
Bavio se istragom sve do ponoći.
Tek pošto je napustio stanicu, seti se one gomile prljavog veša koja se
još uvek nalazila na njegovom podu.

239
 24.

U svitanje sledećeg dana Valander se u polusnu spusti do vešernice

otkrivši na svoje iznenađenje da je neko tamo bio pre njega. Veš-mašina je
bila zauzeta i morao je da se zadovolji upisivanjem za po podne istog dana.
Sve vreme je pokušavao da zadrži jedan san koji je usnio te noći. Bio je
erotski, žestok i strastven, i u njemu je Valander iz daleka mogao da vidi
sebe kako učestvuje u drami kakvoj nikada nije bio ni blizu u budnom
stanju. Ona koja mu je zakoračila u san, kao da otvara vrata njegove
spavaće sobe, nije bila Baiba. Tek kada je iz vešernice pošao uz stepenice,
shvati da ga je žena iz njegovog sna podsetila na sveštenicu koju je sreo u
Smedtorpskoj parohiji. To ga prvo začudi, da bi potom naslutio blago
osećanje stida zbog svog sna, koji je kasnije, kad se ponovo popeo u svoj
stan, pretvorio u ono što je u stvari i bio: san koji je nastao i nestao po
svojim potpuno jedinstvenim pravilima. Sedeo je za kuhinjskim stolom i pio
kafu koju je ranije već skuvao. Kroz poluotvoreni prozor oseti toplotu.
Možda je baka An-Brit Heglund tačno prorekla da će im nadolazeće leto
biti zaista lepo. Bilo je nekoliko minuta posle šest. Pio je kafu i razmišljao o
svom ocu. Cesto, naročito ujutru, mislima bi se vraćao u prošlost, u vreme
Svilenih vitezova, kada su njih dvojica bili u dobrim odnosima i kada se
svakog jutra budio sa osećajem da je očevo voljeno dete. Međutim, sada,
posle više od četrdeset godina, bilo mu je teško da razluči kakav je otac
zapravo bio u mladosti. Slike su mu bile iste; pejzaži, sa tetrebima ili bez
njih, bili su slikani s istim nepogrešivim osećajem za to da se ništa ne
promeni od slike do slike. Valander je mogao da pomisli da je otac u
stvarnosti naslikao jednu jedinu sliku. Već od samog početka bio je
zadovoljan rezultatom. Nikada nije pokušao nešto da poboljša. Rezultat je
bio savršen od prvog završenog pokušaja. Popi ostatak kafe i pokuša da
zamisli život u kojem više nema njegovog oca. Primeti da mu teško ide.
Zapita se šta bi uradio sa prazninom koja bi se javila nakon njegovog
neprestanog osećaja griže savesti. Putovanje u Italiju na koje bi trebalo da
odu u septembru možda je bila poslednja šansa da se razumeju, možda i
pomire, i naprave sponu između tog srećnog vremena, vremena Svilenih

240
vitezova, i svega što je usledilo kasnije. Nije želeo da se sećanje završi
iznošenjem poslednjih slika i stavljanjem u luksuzne automobile nakupaca,
da bi posle stao pored oca mašući tom Svilenom vitezu nestalom u oblaku
prašine koji bi ih prodao za tri ili četiri puta veću sumu od one koju je
izdvojio iz debelog svežnja novčanica isplativši je ocu.
U pola sedam ponovo je bio policajac. Slike iz sećanja bile su
potisnute. Oblačio se pokušavajući da odluči kojim redom će izvršiti
zadatke koje je sebi odredio za taj dan. U sedam časova ušao je kroz vrata
stanice, prethodno razmenivši par reči sa Norenom koji je stigao u isto
vreme. Norenu je, u stvari, ovo trebalo da bude poslednji radni dan pred
godišnji odmor. Međutim, i on ga je pomerio, na isti način kao i mnoge
njegove kolege.
„Sigurno će početi kiša kad budete uhvatili ubicu“, reče.
„Kojeg boga vremena briga za nekog običnog policajca kad je serijski
ubica u akciji?“
Valander mu odvrati nešto nerazgovetno, ne zanemarujući, međutim, da
bi u tome što je Noren upravo izgovorio mogla ležati neka sumorna istina.
Ude kod Hansona, koji je izgleda sve svoje vreme provodio u stanici,
pritisnut nemirom pred teškom istragom i teretom toga što je postavljen za
vršioca dužnosti načelnika koji je morao da podnese. U licu je bio siv poput
olova. Upravo se brijao nekim preistorijskim električnim aparatom kad je
Valander ušao u njegovu kancelariju. Košulja mu je bila izgužvana, a oči
krvave.
„Morao bi ponekad da odspavaš nekoliko sati“, reče Valander.
„Tvoja odgovornost nije veća od bilo čije druge.“
Hanson isključi aparat snuždeno posmatrajući rezultat brijanja u
ogledalu.
„Juče sam popio jednu tabletu za spavanje“, reče. ,,I ipak nisam
zaspao. Samo me je zabolela glava.“
Valander je ćutke posmatrao Hansona. Saosećao je sa njim. Pozicija
načelnika nikada nije bila među Hansonovim snovima. Verovao je da ga
toliko dobro poznaje.
„Vraćam se u Malme“, reče.
„Želim još jednom da pričam sa porodicom Bjerna Fredmana.

241
Naročito sa onima koji nisu bili tu juče.“
Hanson ga pogleda začuđeno.
„Hoćeš da ispituješ četvorogodišnjeg dečaka? Ne smeš to da radiš.“
„Prvenstveno sam mislio na ćerku“, odgovori Valander.
„Ona ipak ima sedamnaest godina. I ne nameravam nikoga da
ispitujem.“
Hanson klimnu glavom i s teškoćom ustade od radnog stola. Pokaza na
jednu knjigu koja je ležala otvorena.
„Dobio sam je od Ekholma“, reče.
„Biheviorističke nauke sa ishodištem u studijima jednog broja
ozloglašenih serijskih ubica. Neverovatno je šta su ljudi sve u stanju da
urade kad su dovoljno poremećeni.“
„Da li piše nešto o skalpovima?“, upita Valander.
„Pripadaju blažem obliku skupljanja trofeja. Kad bi samo znao šta je
sve nađeno kod ljudi, bilo bi ti muka.“
„Već mi je muka“, reče Valander.
„Mislim da mogu da zamislim šta piše u toj knjizi.“
„Kod običnih ljudi“, reče Hanson rezignirano.
„Naizgled skroz normalnih. A ispod toga mentalno bolesnih zveri. Jedan
čovek iz Francuske, šef stovarišta uglja, imao je običaj da raspori želudac
svojim žrtvama i ugura glavu unutra kako bi pokušao da se uguši. Samo
jedan od primera.“
„Dovoljno je“, reče Valander odbojno.
„Ekholm je želeo da ti dam knjigu kad je pročitam“, reče Hanson.
„Sigurno je želeo, ali sumnjam da zapravo imam vremena da je
pročitam. Ili želje.“
Valander namaza jedno parče hleba u kuhinji i ponese ga napustivši
stanicu. Pojede ga u autu razmišljajući da li ima hrabrosti da već sada
pozove Lindu. Odluči da sačeka. Još je bilo prerano.
Stigao je u Malme oko pola devet. Letnje zatišje je već zavladalo
čitavom zemljom. Saobraćaj na putevima koji se ukrštali na prilazu Malmeu
već sada je bio manji nego inače. Skrenu ka Rusengordu i zaustavi se
ispred zgrade u kojoj je bio prethodnog dana. Ugasi motor. Potom ostade
da sedi, pokušavajući da pronikne u to šta ga je nateralo da se već sada

242
vrati. Odlučili su da usredsrede istragu na život Bjerna Fredmana. Zasad je
znao svoj motiv. Osim toga, bilo mu je neophodno da se vidi sa njegovom
ćerkom koja je bila odsutna. Četvorogodišnji dečak nije bio toliko važan.
Potraži prljavi račun za benzin u pretincu za rukavice i izvadi hemijsku
olovku. Bio je veoma iznerviran jer je primetio da je pustila mastilo oko
džepa na grudima, gde ju je stavio. Fleka je bila veličine pola šake. Na
beloj košulji, izgledalo je kao da je pogođen usred srca. Ta košulja mu je
bila skoro nova. Baiba mu je kupila za Božić, kada je pregledala njegovu
garderobu i pobacala stare i iznošene stvari.
Prva impulsna reakcija bila mu je da odustane i vrati se u Istad da legne
da spava. Ni sam nije znao koliko je samo košulja bacao godišnje, jer bi
zaboravljao da ubaci uložak pre nego što stavi hemijsku u džep na grudima.
Razmatrao je mogućnost da se spusti do grada i kupi novu. To bi ga
primoralo da čeka bar još jedan sat dok se prodavnice ne otvore. Odlučio
je da sačeka s tim. Umrljanu hemijsku baci kroz prozor i potraži drugu
među otpacima koji su ispunjavali pretinac za rukavice. Sa druge strane
računa za benzin napisa neke ključne reči. Prijatelji B.F. Nekad i sad.
Neočekivani događaji. Zgužva ceduljicu i samo što je hteo da je gurne u
džep na grudima, zaustavi se. Izađe iz auta i skinu jaknu. Mastilo iz džepa
se još uvek nije prenelo na postavu jakne. Uze je u ruku snuždeno
pogledavši svoju košulju. Onda ude u zgradu i odgurnu vrata lifta.
Komadići stakla od prethodnog dana i dalje su bili tu. Izađe na četvrtom
spratu i zazvoni na vrata. Iz stana se nisu čuli nikakvi zvuci. Možda su još
spavali. Sačeka duže od minut. Onda pozvoni ponovo. Vrata se otvoriše.
Otvorio ih je dečak po imenu Stefan. Činilo se da je iznenađen što vidi
Valandera. Ali nasmešio se. Oči su mu, pak, bile na oprezu.
„Nadam se da nisam došao prerano“, reče Valander.
„Naravno, trebalo je da se najavim telefonom. Međutim, bio sam u
Malmeu nekim drugim poslom, pa sam mislio da iskoristim priliku.“
Loša laž, pomisli. Istovremeno, bila mu je nekako pri ruci.
Dečak po imenu Stefan pusti ga u predsoblje. Na sebi je imao
potkošulju bez rukava i farmerke. Bio je bosonog.
„Sam sam kod kuće“, reče.
„Mama je izašla sa mojim mlađim bratom. Otišli su u Kopenhagen.“

243
 „Baš lep dan da se ide u Kopenhagen“, reče Valander dodvoravajući
se.
„Jeste, ona baš voli da ide tamo. Da se udalji od svega.“
Reči su jezivo odzvanjale predsobljem. Valander pomisli da je dečak
zvučao neobično nepotreseno u tom trenutku kad se došlo očeve smrti.
Udu u dnevnu sobu. Valander ostavi jaknu na jednoj od stolica i pokaza na
mrlju od mastila.
„Ovo mi se uvek dešava“, reče.
„Meni se nikad ne dešava“, odvrati dečak smešeći se.
„Mogu da vam skuvam kafu, ako želite.“
„Ne, hvala.“
Seli su svaki sa svoje strane stola. Ćebe i jastuk na kauču ukazivali su
na to da je neko tamo spavao. Valander spazi vrat prazne flaše od vina
ispod stola. Dečak odmah primeti da ju je Valander video. Činilo se da
njegova opreznost ne popušta ni za trenutak. Valander se naglo zapita da li
u stvari ima pravo da podvrgne maloletnog dečaka razgovoru u vezi sa
smrću njegovog oca, a da on nije u skladu sa propisima, odnosno, uz
prisustvo člana porodice. Istovremeno nije želeo da mu propadne ovakva
prilika. Osim toga, dečak je bio nepojmljivo zreo za svoje godine. Valander
je sve vreme imao osećaj da razgovara sa nekim ko je njegov vršnjak. U
poređenju sa njim, čak bi i Linda, koja je nekoliko godina starija, mogla
izgledati kao dete.
„Šta ćeš da radiš ovog leta?“, upita Valander.
„Lepo je vreme.“
Dečak se nasmeši.
„Imam mnogo toga da obavim“, odgovori on. Valander je očekivao
nastavak koga nije bilo. ,,U koji razred ćeš poći na jesen?“
„Osmi.“
,,Da li ti je lepo u školi?“
„Da.“
„Šta ti se najviše sviđa?“
„Ništa. Mada je matematika najlakša. Osnovali smo sekciju koja se
bavi mistikom brojeva.“
,,A šta ti je to?“

244
 „Sveto trojstvo. Sedam teških godina. Pokušaj da se protumači
budućnost kombinacijom brojeva u nečijem životu.“
„Zvuči zanimljivo.“
„Da.“
Valander primeti da ga dečak koji sedi preko puta njega sve više
fascinira. Krupno telo stajalo je u jakom kontrastu u odnosu na detinje lice.
Međutim, bilo je očigledno da je sa njegovom glavom sve u redu.
Valander izvadi zgužvani račun za benzin iz džepa jakne. Iz džepa mu
ispadnu ključevi od kuće. Vrati ih. Sede ponovo.
„Imam nekoliko pitanja“, reče.
„Međutim, ovo apsolutno nije nikakvo saslušavanje. Ako želiš da
sačekaš da se vrati mama, slobodno reci.“
„Nema potrebe. Odgovoriću ako znam.“
„Tiče se tvoje sestre“, reče Valander.
„Kada se vraća?“
,,Ne znam.“
Dečak ga je gledao. Činilo se da ga pitanje nije nimalo uznemirilo.
Odgovor je usledio bez imalo oklevanja. Valander poče da se preispituje
nije li pogrešio prethodnog dana.
„Imate neki kontakt sa njom, pretpostavljam? Znate li gde je?
„Samo je otišla. Nije joj prvi put. Doći će kući kad to sama bude
htela.“
„Nadam se da razumeš da mislim da to zvuči pomalo čudno.“
„Nama ne.“
Činilo se da je dečak neumoljiv. Valander je bio ubeđen da zna gde mu
se nalazi sestra. Ipak, nije želeo da mu iznudi odgovor. Takođe, nije mogao
da zanemari mogućnost da je devojka bila toliko uznemirena da je zaista
pobegla od čitave situacije.
,,Da se ne nalazi u Kopenhagenu?“, upita oprezno. ,,Da mama nije
otišla danas tamo da je poseti?“
„Otišla je da kupi cipele.“
Valander klimnu glavom.
„Razgovarajmo o nečemu sasvim drugom“, nastavi on.
„Imao si vremena da razmisliš. Da li sada možeš da pretpostaviš ko je

245
mogao da ubije tvog oca?“
,,Ne.“
„Da li se slažeš sa mamom da je bilo mnogih koji bi to uradili?“
„Da.“
„Zbog čega?“
Po prvi put izgledalo je da je dečakova neumoljiva i učtiva ljubaznost
počela da puca. Usledio je neočekivano žestok odgovor.
„Moj otac je bio zao čovek“, reče.
„Odavno je izgubio pravo da živi.“
Te reči potresle su Valandera. Kako neko mlad može da bude toliko
pun mržnje?
„Ne može se tako reći“, odgovori on. ,,Da neko gubi pravo na život.
Šta god da je uradio.“
Dečak opet postade hladan.
„Šta je to radio što je bilo toliko loše?“, nastavi Valander.
„Ima mnogo lopova. Mnogo onih koji preprodaju ukradenu robu. Ne
moraju zbog toga da budu monstrumi.“
„Plašio nas je.“
„Kako to?“
„Svi su ga se bojali.“
,J ti?“
,,Da. Ali ne i poslednjih godinu dana.“
„Zašto ne?“
„Strah je nestao.“
,A mama?“
„Ona ga se plašila.“
,,A brat?“
,,On bi pobegao i sakrio se kad bi mislio da tata dolazi.“ ,A sestra?“
„Ona se najviše plašila.“
Valander primeti gotovo neprimetnu promenu u dečakovom glasu.
Postojao je neki trenutak neodlučnosti, u to je bio siguran.
„Zbog čega?“, upita oprezno.
„Ona je bila najosetljivija.“ Valander se najednom odluči na rizik. ,,Da li
ju je tvoj tata dodirivao?“

246
 „Kako to?“
„Mislim da razumeš na šta mislim.“
„Razumem. Ali, nije je nikada dodirivao.“
Eto, to je, pomisli Valander, pokušavajući da prikrije svoju reakciju.
Moguće je da je seksualno iskorišćavao svoju ćerku. Možda i najmlađeg
sina. Možda i ovog sa kojim sada razgovaram.
Valander nije želeo da ide dalje. Pitanjem o tome gde se sestra nalazi i
šta joj se možda dešavalo ranije nije želeo da se pozabavi sam.
Uznemiravala ga je misao o eventualnom nasilju.
,,Da li je tvoj tata imao nekog dobrog prijatelja?“, upita.
„Vidao se sa mnogima. Ali ne znam da li je mu je neko od njih bio
prijatelj.“
,Ako bi trebalo da predložiš nekoga ko je dobro poznavao tvog tatu,
sa kim misliš da bi trebalo da razgovaram u tom slučaju?
Dečak se nehotice nasmeši, ali potom odmah povrati kontrolu. ,,Sa
Peterom Jelmom“, odgovori. Valander zabeleži ime.
„Zašto si se smejao?“
„Ne znam.“
,,Da li poznaješ Petera Jelma?“
„Upoznao sam ga, naravno.“
„Gde mogu da ga pronađem?“
„Ima ga u telefonskom imeniku u rubrici razne usluge. Živi u ulici
Kungsgatan.“
„Kako su se oni poznavali?“
„Zajedno su pili. To je ono što znam. Ne bih znao da vam odgovorim
šta su još radili.“
Valander se osvrnu po sobi.
,,Da li je tvoj tata ostavio neke stvari ovde u stanu?“
,,Ne.“
„Ništa?“
„Baš ništa.“
Valander gurnu papir u džep pantalona. Nije imao ništa više da kaže.
„Kako je biti policajac?, upita dečak iznenada.
Valander shvati da ga to zaista zanima. U tim opreznim očima pojavila

247
se iskrica.
,,Pa i ovako i onako“, odgovori Valander, odjednom iznenađen time
kakvo u stvari mišljenje trenutno ima o svom zanimanju.
„Kakav je osećaj uhvatiti ubicu?“
„Hladan, nelagodan, bedan“, odgovori, razmišljajući sa gnušanjem na
sve izveštačene TV serije koje je dečak verovatno gledao.
„Šta ćete uraditi kad budete uhapsili onoga koji je ubio mog tatu?“
„Ne znam“, odgovori Valander.
„Zavisi.“
„Najverovatnije je opasan. Inače ne bi već ubio toliko osoba, zar ne?“
Dečakova radoznalost opterećivala je Valandera.
„Uhvatićemo ga“, reče odlučno kako bi završio taj razgovor.
„Pre ili kasnije, uhvatićemo ga.“
Ustade sa stolice i upita za toalet. Dečak mu pokaza na jedna vrata u
hodniku do spavaće sobe. Valander zatvori vrata za sobom. Pogleda svoje
lice u ogledalu. Ono što mu je bilo najpotrebnije bilo je sunce. Pošto je
mokrio, pažljivo otvori ormarić. U njemu je bilo nekoliko posudica sa
tabletama. Na jednoj od njih stajalo je ime Luis Fredman. Video je da je
rođena devetog novembra. Zapamti ime Leka i lekara koji ga je prepisao.
Saroten. Nikada ranije nije čuo za taj lek. Pogledaće u Farmaceutskom
katalogu Švedske po povratku u Istad.
Kada se vratio u dnevnu sobu, dečak je sedeo u istom položaju kao i
ranije. Valander se odjednom zapita da li je dečak zapravo normalan.
Njegovo prerano sazrevanje i samokontrola odavali su čudan utisak.
Dečak se okrenu ka njemu smešeći se. Činilo se da je opreznost u
njegovim očima na trenutak nestala. Valander odbaci malopređašnje misli i
uze svoju jaknu.
„Javiću se ponovo“, reče on. ,,Ne zaboravi da kažeš mami da sam bio
ovde. Bilo bi dobro da joj kažeš o čemu smo pričali.“
,,Da li mogu nekada da dođem da vas posetim?“, upita dečak.
Pitanje iznenadi Valandera. Kao da mu je neko bacio loptu koju nije
uspeo da uhvati.
„Kažeš da želiš da dođeš u policiju u Istadu?“
„Da.“

248
 „Naravno da možeš“, odgovori Valander.
„Samo se prethodno najavi. Cesto sam na terenu. Takođe, nije baš
uvek ni zgodno.“
Valander izađe do stepeništa i pritisnu dugme na liftu. Klimnuše glavama
jedan drugome. Dečak zatvori vrata. Valander se spusti liftom i izađe na
sunce. Bio je to do tada najtopliji letnji dan. Na trenutak zastade, mirno
uživajući u toploti i istovremeno pokušavajući da odluči šta da uradi.
Donese odluku bez teškoća. Odveze se do stanice. Fošfelt je bio u svojoj
kancelariji. Valander mu prepriča razgovor sa dečakom. Fošfeitu prosledi
ime lekara koji se zvao Gunar Berjdal, zamolivši ga da što pre kontaktira s
njim. Potom mu ispriča svoje sumnje o mogućim nasrtajima Bjerna
Fredmana na ćerku, a eventualno i na dvojicu sinova. Fošfelt je sa
sigurnošću tvrdio da sumnje za takvu vrstu nasilja nikada nisu bile dovedene
u vezu sa njim. Međutim, obeća mu da će ispitati stvar što je pre moguće.
Valander pređe na razgovor o Petru Jelmu. Fošfelt je mogao da ga obavesti
da je to čovek koji je na mnoge načine podsećao na Bjerna Fredmana.
Prošao je kroz mnoge zatvore. Jednom prilikom je u slučaju zajedničkog
prikrivanja ukradene robe bio čak i osuđen sa Fredmanom. Fošfelt je bio
mišljenja da je Jelm najčešće bio taj koji je imao kradenu robu za prodaju,
a Fredman ju je prodavao dalje. Valander upita da li bi Fošfelt imao nešto
protiv da on sam porazgovara sa Jelmom.
„Biće mi drago ako se izvučem“, odgovori Fošfelt.
,,Ti ćeš mi biti odstupnica“, reče Valander.
Valander potraži Jelmovu adresu u telefonskom imeniku. Takođe dade
Fošfeltu i broj svog mobilnog telefona. Dogovorili su se da zajedno odu na
ručak. Fošfelt se nadao da će do tada imati spremnu kopiju materijala koji
je Bjernu Fredmanu godinama prikupljala policija Malmea. Valander ostavi
auto ispred stanice i prošeta do ulice Kungsgatan. Uđe u prodavnicu odeće
kupi jednu košulju koju odmah obuče. Onu koju je uništio mastilom baci
nakon kratkog premišljanja. Ipak ju je dobio od Baibe. Izađe ponovo na
sunce. Nekoliko minuta provede sedeći na klupi i žmureći okrenut ka
suncu. Potom nastavi ka zgradi u kojoj je živeo Jelm. Vrata su imala šifru.
Valander je imao sreće . Nakon samo nekoliko minuta izađe jedan stariji
čovek sa psom. Valander mu ljubazno klimnu glavom i ude u zgradu. Na

249
spisku sa imenima stanara pročita da Jelm živi na trećem spratu. Baš kada
je otvarao vrata lifta, zazvoni mu mobilni telefon. Bio je to Fošfelt.
„Gde si?“, upita.
„Evo me ispred lifta u Jelmovoj zgradi.“
„Tome sam se i nadao. Da još nisi stigao.“
„Da li se nešto desilo?“
„Našao sam lekara. Ispostavilo se da se poznajemo. Potpuno sam
smetnuo sa uma.“
„Šta je rekao?“
„Nešto što ne bi trebalo da otkrije. Ali, obećao sam mu da se neću
pozvati na njega. Drugim rečima, ni ti to ne možeš da uradiš.“
„Obećavam.“
„Kazao mi je da je osoba o kojoj govorimo, čije ime nećemo pominjati
jer razgovaramo preko mobilnog, smeštena na psihijatrijskoj klinici.“
Valander zadrža dah.
,,To objašnjava zašto je otputovala“, reče on.
,,Ne“, reče Fošfelt. ,,Ne objašnjava. Na toj klinici je već tri godine.“
Valander ostade bez teksta. Neko pozva ilft koji uz kloparanje ode naviše.
„Pričaćemo kasnije“, reče on.
„Srećno sa Jelmom.“ Razgovor se prekide.
Valander je dugo razmišljao o onome što je čuo. Onda poče da se
penje stepenicama ka trećem spratu.

250
 25.

Valander je nekom prilikom ranije već čuo muziku koja je dopirala iz

Jelmovog stana. Oslušnu jednim uhom priljubljenim uz vrata. Tada se
podseti da ju je Linda puštala u jednom periodu. Valander se kao kroz
maglu priseti da se bend zove Grejtful Ded. Pozvoni na vrata i odmaknu se
korak unazad. Muzika je bila veoma glasna. Pozvoni još jednom, ali bez
ikakve povratne reakcije. Tek kada snažno pokuca, muzika se isključi.
Začu korake, a potom se otvoriše i vrata. Iz nekog razloga, Valander je
očekivao da će se vrata samo odškrinuti. Kada su se širom otvorila, morao
je da se pomeri za korak unazad da ga ne bi tresnula po licu. Čovek koji je
otvorio bio je potpuno go. Na sebi nije imao apsolutno ništa. Valander je,
osim toga, primetio i da je pod uticajem nečega. U njegovo krupno telo bio
je usađen neki nevidljivi, lelujavi pokret. Valander se predstavi i pokaza
legitimaciju. Čovek je ni ne pogleda, već samo nastavi da zuri u Valandera.
„Video sam ja tebe“, reče. ,,Na TV-u. I u novinama. Nikad ih ne čitam.
Zato sam te verovatno video na nekoj naslovnoj strani ili u naslovima. Ti si
onaj traženi pandur. Koji puca na ljude bez prethodnog odobrenja. Šta si
rekao kako se zoveš? Valgren?“
„Valander. Da li si ti Peter Jelm?“
,,Yes.“
„Hteo bih da porazgovaram sa tobom.“
Čovek bez odeće poče značajno da pokazuje ka unutrašnjosti stana.
Valander pretpostavi da je to značilo da je u društvu neke žene.
„Šta da se radi“, reče Valander.
„Moguće je da neće dugo trajati.“ Jelm ga nevoljno pusti da uđe u
predsoblje.
„Obuci nešto“, reče Valander autoritativnim tonom.
Jelm slegnu ramenima, naglim pokretom skide jedan kaput sa vešalice i
obuče ga. Kao da je Valander i to tražio, navuče i neki stari šešir preko
ušiju. Valander krene za njim kroz dugačak hodnik. Stan u kojem je Jelm
živeo bio je starinski i prostran. Valander bi ponekad maštao o tome da i
sam pronađe neki sličan u Istadu. Jednom prilikom se raspitivao za jedan

251
od tih velikih stanova u crvenoj zgradi knjižare na trgu. Međutim, zapanjio
se kad je čuo kolika je mesečna stanarina. Kada su ušli u dnevnu sobu,
Valander na veliko iznenađenje otkri jednog golog muškarca obavijenog
čaršavom. Valander se nađe pred nečim što nije očekivao. U njegovom
pojednostavljenom doživljavanju stvarnosti, katkad punom predrasuda, go
muškarac koji otvara vrata značajno gestikulirajući podrazumevao je da u
stanu ima golu ženu, a ne golog muškarca. Kako bi sakrio svoju zbunjenost,
Valander nabaci odlučan zapovednički ton. Sede na stolicu i pokaza Jelmu
da sedne preko puta njega.
,,Ko ste vi?“, upita potom drugog muškarca koji je bio znatno mladi od
Jelma.
„Gert ne razume švedski“, reče Jelm. ,,On je iz Amsterdama. Ovde je,
moglo bi se reći, u kraćoj poseti.“
„Kaži mu da hoću da vidim neku legitimaciju“, reče Valander.
„Smesta.“
Jelm je govorio engleski veoma loše, znatno lošije od Valandera.
Čovek sa čaršavom nestade i vrati se sa holandskom vozačkom dozvolom.
Po običaju, Valander nije imao olovku. Zapamti njegovo prezime, Fan
Lunen, i vrati mu vozačku dozvolu. Potom mu postavi nekoliko kratkih
pitanja na engleskom. Fan Lunen je izjavio da radi kao konobar u jednom
kafiću u Amsterdamu i da je tamo upoznao Petera Jelma. Ovo je treći put
da je u Malmeu. Trebalo bi vozom da se vrati u Amsterdam za dva dana.
Valander ga potom zamoli da napusti sobu. Jelm sede na pod, obučen u
kaput i sa šeširom duboko navučenim na čelo. Valander se razljuti.
„Skidaj taj šešir!“, prasnu Valander. ,,I sedi na stolicu. Inače ću pozvati
kola da te vode u policiju.“
Jelm učini kako mu je rečeno. Šešir baci u tako širokom luku da je pao
između dve saksije sa cvećem u jednom od prozora. Valander je i dalje bio
‘ljut kada je počeo da postavlja pitanja. Od besa je počeo da se znoji.
„Bjern Fredman je mrtav“, reče brutalno. ,Ali ti možda već znaš za to?“
Jelm ne reče ni reč. Nije znao, shvati Valander.
„Ubijen je“, nastavi on.
„Neko mu je, pored toga, sipao kiselinu u oči. I odsekao mu deo kose.
To se desilo pre tri dana. Sada tražim osobu koja je to učinila. Isti počinilac

252
je ranije ubio još dvoje ljudi. Jednog bivšeg političara po imenu Veteštet. I
jednog trgovca umetničkim predmetima, koji se zvao Arne Karlman. Ali to
si možda već čuo?“
Jelm lagano klimnu glavom. Valander pokuša da protumači njegove
reakcije, ali bezuspešno.
„Sad mi je jasno zašto se Bjern nije javljao na telefon“, reče nakon
nekoliko trenutaka.
„Juče sam ga zvao celog dana. I jutros sam nastavio.“
„Zašto ti je bio potreban?“
„Hteo sam da ga pozovem na ručak.“
Valander shvati, naravno, da to nije istina. S obzirom na to da je i dalje
bio ljut zbog Jelmovog arogantnog stava, nije mu bilo teško da pooštri
svoje metode. Samo dva puta tokom svoje dugogodišnje policijske karijere
Valander je izgubio kontrolu i udario osobe koje je ispitivao. Znao je da je
najčešće uspevao da kontroliše svoj bes.
,,Ne laži“, reče.
„Moći ćeš da me vidiš kako izlazim na ova vrata za neko normalno
vreme samo ako odgovaraš jasno, bez uvijanja i pre svega istinito na moja
pitanja. Inače će ovde nastati pakao. Imamo posla sa serijskim ubicom
ludakom. I policija je stoga dobila posebna ovlašćenja.“
Ovo poslednje, naravno, nije bilo istina. Međutim, Valander je video da
je to ostavilo izvestan utisak na Jelma.
„Zvao sam ga da mu kažem za neku našu zajedničku vreću.“
„Kakvu vreću?“
„Nešto kao uvoz-izvoz. Dugovao mi je nešto malo para.“
„Koliko je to nešto malo?“
„Malo. Oko sto hiljada. Ne više.“
Valander pomisli kako ta mala suma novca odgovara iznosu od
nekoliko njegovih mesečnih plata. To ga još više razbesne.
„Vratimo se tvojim poslovima sa Fredmanom“, reče on. ,,To je nešto
za šta će se pobrinuti policija Malmea. Želim da znam da li možeš da mi
odgovoriš ko je mogao da ubije Fredmana?“
Valander vide da Jelm zaista pokušava da se seti. ,,Ne znam“, odgovori
konačno.

253
 „Nisi baš siguran?“
„Bjern se bavio mnogim stvarima o kojima ne znam ništa.“
„Ne znam.“
„Odgovori kako treba!“
„Jebo te! Ne znam. Imali smo neke zajedničke poslove. Čime se
Fredman još bavio, verovatno ne bih mogao da odgovorim. U ovoj branši
ne treba da znaš previše. Sa druge strane, ne treba da znaš ni premalo. Ali
to je već druga stvar.
„Daj mi neki primer čime je Fredman mogao da se bavi?“
„Mislim da se delimično bavio uterivanjem dugova.“
,Je li bio ono što se naziva batinaš?“
„Tako nešto.“
,,Za koga je radio?“
,,Ne znam.“
,,Ne laži.“
„Ne lažem. Stvarno ne znam.“ Valander mu je skoro poverovao.
„Šta još znaš?“
„Bio je prilično tajanstven. Mnogo je putovao. Vraćao bi se
preplanulog tena. I donosio suvenire.“
„Kuda je putovao?“
„Nikada nije pričao o tome. Ali nakon tih putovanja, obično je imao
mnogo novca.“
Pasoš Bjerna Fredmana, pomisli Valander. Nismo ga našli.
,,Ko je osim tebe još poznavao Bjerna Fredmana?“
„Sigurno ih je bilo mnogo.“
,,Ko ga je poznavao dobro kao ti?“
„Niko.“
,,Da li je imao neku ženu?“
„Kakvo pitanje? Naravno da je imao žene.“
,,Da li je bila neka posebna?“
„Cesto je menjao.“
„Zašto je menjao?“
„Zašto se menja? Zašto ja menjam? Zašto sam jednog dana sa nekim iz
Amsterdama, a drugog sa nekim iz Bjereda?“

254
 „Bjereda?“
,,Na primer, jebo te! Neka bude iz Halmstada onda, ako je tako
bolje!“
Valander se zaustavi. Posmatrao je Jelma sa podignutim obrvama.
Osećao je instinktivan prezir prema njemu. Prema lopovu za koga su sto
hiljada kruna male pare.
„Gustav Veteštet“, reče potom. ,,I Arne Karlman. Video sam da znaš
da su ubijeni.“
,,Ne čitam novine. Ali gledam TV.
„Možeš li da setiš da je Bjern Fredman pominjao njihova imena?“
„Ne.“
,,Da nisi slučajno zaboravio? Da ih nije, uprkos svemu, ipak
poznavao?“
Jelm je sedeo bez reči duže od minuta: Valander je čekao.
„Prilično sam siguran“, reče potom.
„Ah moguće je da ih je poznavao bez mog znanja.“
„Taj čovek koji je na slobodi opasan je“, reče Valander.
„Hladan je kao led i proračunat. I lud. Sipao je Fredmanu kiselinu u
oči. Sigurno je bilo užasno mučno. Razumeš li šta ti govorim?“
,,Da.“
„Želim da odradiš nešto za mene. Da razglasiš da policija traži vezu
između ta tri čoveka. Pretpostavljam da se slažeš da moramo da sklonimo
tog ludaka sa ulica. Tog koji je sipao kiselinu u oči tvog ortaka.“
Jelm se namršti od neprijatnosti.
„Jasno.“
Valander ustade.
„Nazovi inspektora Fošfelta“, reče.
„Ili se javi meni. U Istad. Sve čega možeš da se setiš važno je.“
„Bjern je imao devojku po imenu Marijan“, reče Jelm. Živi tamo kod
Trijangela.“
„Kako se preziva?“
„Erikson, čini mi se.“
„Čime se bavi?“
,,Ne znam.“

255
 „Imaš li njen telefon?“
„Mogu da ga nabavim.“
„Učini to odmah.“
Valander sačeka dok Jelm istrča iz sobe. Čuo je šaputave glasove, od
kojih je bar jedan zvučao iznervirano. Jelm se vrati noseći ceduljicu za
Valandera. Potom ga isprati do predsoblja.
Izgledalo je da se Jelm otreznio od toga pod čijim je dejstvom bio, ma
šta to bilo. Ipak, činilo se da ga to što se dogodilo njegovom prijatelju nije
nimalo potreslo. Valander oseti jaku nelagodnost pred takvom hladnoćom
koju je Jelm prikazao. Za njega je ona bila nepojmljiva.
„Taj ludak…“, započe Jelm, ne završivši rečenicu. Valander shvati
sadržaj pitanja koje nije bilo postavljeno.
,,On traži određene ljude. Ako ne vidiš sebe u nekoj vezi sa
Veteštetom, Karlmanom i Fredmanom, skoro da uopšte ne moraš da se
uzrujavaš.“
„Zašto ga ne uhvatite?“
Valander je zurio u Jelma. Oseti kako mu se bes povrati.
„Između ostalog zato što je ljudima sličnim tebi jako teško da odgovore
na pitanja“, reče.
Napusti Jelma ne želeći da čeka lift. Kada izađe na ulicu, ponovo
okrenu lice ka suncu i zažmuri. Kroz glavu mu prode ceo razgovor sa
Jelmom i ponovo dobi osećaj da su na pogrešnom tragu. Otvori oči i ode
do zida zgrade u senci. Osećaj da i dalje vodi istragu u ćorsokak nije ga
popuštao. Takođe se podseti instinktivnog osećanja koje je imao više puta,
o tome da je nešto što je neko rekao bilo od značaja. U ovome postoji
nešto što ne vidim, pomisli. Postoji neka veza između Vetešteta, Karlmana i
Fredmana koja mi je ispred nosa, a ja je neprimećujem. Oseti nemir u
stomaku. Čovek koga traže mogao bi ponovo da napadne, a Valander je
shvatio da je istina o stanju istrage veoma prosta. Nisu imali pojma ko je
on. Osim toga, znali su veoma malo o tome gde da ga traže. Izađe iz senke
pored zida zgrade i mahnu prema jednom slobodnom taksiju koji je tuda
prolazio.
Prošlo je dvanaest kada je platio i izašao ispred stanice. Popevši se do
Fošfeltove kancelarije, saznao je da treba da pozove Istad. Istog momenta

256
ponovo se uznemiri očekujući da se opet dogodilo nešto ozbiljno. Eba se
javila na telefon. Prvo ga smiri i prosledi Niberju. Fošfelt je svoj radni sto
prepustio Valanderu. Uze jedno parče papira da bi pribeležio ono što
Niberj ima da mu kaže. Našli su otiske prstiju na Fredmanovom levom
kapku. Bio je nejasan. Ipak, uspeli su da ga identifikuju i potvrde da se
poklapa sa onim otiscima koje su pronašli na prethodna dva mesta zločina.
Više nije morala da postoji sumnja da tragaju za istim počiniocem. Sudsko
—medicinsko ispitivanje utvrdilo je da je Fredman ubijen manje od
dvanaest sati pre otkrića tela.
Lekar je takođe bio siguran da mu je kiselina sipana u oči dok je još
bio živ.
Nakon razgovora sa Niberjem,Eba ga prosledi Martinsonu,koji je
dobio potvrdu od Interpola da je otac Dolores Marije Santane prepoznao
ogrlicu. Pripadala je njoj. Martinson mu je, osim toga, ispričao i da je
ambasada Švedske u Dominikanskoj republici pokazala izuzetnu
nespremnost da plati troškove prenosa kovčega sa posmrtnim ostacima
nazad za Santijago. Valander ga je tada slušao sa ograničenom
koncentracijom. Po završetku Martinsonovih žalbi na račun škrtosti
ambasade, postavi mu nekoliko pitanja o aktivnostima Svedberja i An-Brit
Fleglund. Martinson mu odgovori onako kako jeste. Da kopaju. Ali da ni
jedno ni drugo dosad nisu uspeli da razbiju čvrstu ljušturu koja obavija
čitavu istragu. Valander reče da će se vratiti u Istad tokom popodneva i
završi razgovor. U međuvremenu, Fošfelt je bio u hodniku i kijao.
„Alergija“, reče.
„Najgore je leti.“
Po predivnom letnjem vremenu otišli su na ručak u jedan restoran u koji
je Fošfelt često išao i jeli špagete. Nakon što je Valander govorio o susretu
sa Jelmom, Fošfelt je počeo priču o svojoj vikendici u okolini Elmhulta.
Valander je shvatio da ne želi da pokvari ručak pričom o aktuelnoj istrazi.
Obično bi mu bio problem da se uzdrži. Ali u Fošfeltovom društvu to je bilo
lako. Valander je sa sve većim oduševljenjem slušao kako je ostareli
policajac sa druge strane stola sa ljubavlju opisivao kako trenutno restaurira
jednu staru kovačnicu. Tek kod kafe on dozvoli da predu na istragu. Obeća
da već istog dana ispitati Marijan Erikson. Međutim, još važnije je bilo

257
saznanje da se Luis Fredman nalazi u psihijatrijskoj bolnici već tri godine.
,,Ne znam“, reče Fošfelt. ,Ali nagađam da je u Lundu. U bolnici Sveti
Laš. Tamo su smešteni teži slučajevi, mislim.“
„Teško je prevazići sve prepreke na putu do kartona pacijenata“, reče
Valander.
„Naravno, dobro je da je tako. Mada mislim da je ovo sa Luis
Fredman važno. Naročito stoga što nam njena porodica nije rekla istinu.“
„Možda ipak nije tako“, pobuni se Fošfelt.
„Psihičke bolesti u porodici nisu nešto o čemu se rado govori. Imao
sam tetku koja je ceo svoj život provela po raznim psihijatrijskim
ustanovama. Sećam se da skoro nikada nismo pričali o njoj kada su u
blizini bili ljudi koji nam nisu rođaci. Bilo nas je sramota.“
„Zamoliću nekog od tužilaca iz Istada da stupi u kontakt sa Malmeom“,
reče Valander. ,,U ovom slučaju sigurno treba odraditi mnogo formalnosti.“
,,Na šta ćeš se pozvati?“, upita Fošfelt.
Valander razmisli.
„Ne znam“, reče.“ Sumnjam da ju je Bjern Fredman možda seksualno
iskorišćavao.“
,,To nije dovoljno dobar argument“, reče Fošfelt odlučno.
„Znam“, reče Valander. ,,Na neki način moram da tvrdim da je od
velikog značaja za čitavu istragu ubistva da dobijemo informacije o Luis
Fredman. O njoj i od nje.“
„Kako misliš da će ona moći da ti pomogne?“
Valander raširi ruke.
,,Ne znam“, reče.
„Možda ništa neće biti jasnije ako saznamo zbog čega je drže u bolnici.
Možda nije u mogućnosti da vodi razgovor ni sa kim.“
Fošfelt razumno klimnu glavom. Valander shvati da su Fošfeltove
zamerke bile opravdane. Ipak, nije mogao da prenebregne svoju intuiciju
koja mu je govorila da je Luis Fredman bitna za istragu. Međutim, Fošfelt
nije bio čovek sa kojim se vode razgovori o predosećajima.
Valander je častio ručak. Kada su se vratili u stanicu, Fošfelt ude u
prijavnicu i uze jednu crnu plastičnu vreću.
„Ovde imaš nekoliko kila kopija koje prilično dobro sažimaju nemirni

258
život Bjerna Fredmana“, reče smešeći se.
Odjednom se uozbilji, kao da je malopređašnji osmeh bio apsolutno
neprikladan.
„Jadna bitanga“, reče on.
„Mora da je užasno propatio. Šta je to zapravo uradio da ovako
prođe?“
„Baš o tome se radi“, reče Valander.
„Šta je on uradio? Šta je uradio Veteštet? A šta Karlman? Kome?“
„Skalpovi i kiselina u očima. Kuda to mi u stvari idemo?“
,,Po upravnom odboru državne policije, ka društvu u kojem
policijskom okrugu kao što je istadski nije neophodno ljudstvo za vreme
vikenda“, reče Valander.
Fošfelt neko vreme ne reče ništa, a onda odgovori.
„Nisam siguran da je to baš pravi način da se reaguje na razvoj“, reče.
„Kaži to načelniku državne policije“, reče Valander.
„Šta on tu može?“, pobuni se Fošfelt.
„Iznad njega je upravni odbor. Iza njih su političari.“
,,U svakom slučaju, može da da ostavku“, reče Valander.
„Trebalo bi da može da da ostavku ako ovo ode predaleko.“
„Možda bi trebalo“, reče Fošfelt odsutno.
„Hvala na pomoći“, reče Valander.
„Naročito za priču o kovačnici.“
„Trebalo bi da dođeš u posetu nekad“, reče Fošfelt. ,,Ne znam da li je
Švedska baš tako fantastična kao što svuda može da se pročita. Ali zemlja
je i dalje velika. I prelepa. I iznenađujuće netaknuta. Kada bismo se samo
potrudili da je sačuvamo.“
„Marijan Erikson“, reče Valander.
„Pogledaću da li mogu da je pronađem odgovori Fošfelt.
„Zvaću te kasnije po podne.“
Valander otključa svoj auto i ubaci plastičnu vreću. Potom napusti grad
i skrenu na autoput E65. Spusti prozorsko staklo, dopuštajući da mu letnji
vetar duva u lice. Kada je stigao u Istad, zbog kupovine skrenu kod robne
kuće koja se nalazila sa desne strane. Već je bio kod kase kada shvati da
je zaboravio deterdžent. Odveze se kući i odnese stvari koje je kupio gore

259
do svog stana.
Kad je hteo da otvori vrata, shvati da je izgubio ključeve.
Ode dole i pretraži ceo auto bez uspeha. Pozva Fošfelta i dobi
informaciju da je izašao. Jedan od kolega ude u Fošfeltovu kancelariju i
pogleda da li je Valander ostavio privezak sa ključevima na stolu. Ni tamo
ih nije bilo. Pozva Petera Jelma koji se javi na telefon gotovo istog
momenta. Potom se posle nekoliko minuta on javi Valanderu rekavši mu da
nije uspeo da ih nađe. Valander potraži papirić na kojem je zabeležio broj
porodice Fredman iz Rusengorda. Sin se javio na telefon. Valanaer sačeka
dok ih je on tražio. Sin ponovo uze slušalicu. Ni on nije uspeo da pronađe
ključeve. Valander se na trenutak premišljao da li da mu kaže da zna da mu
je sestra Luis u bolnici već nekoliko godina. Međutim, odluči da to ne učini.
Razmisli. Možda je ispustio ključeve tamo gde je ručao sa Fošfeltom. Ili u
prodavnici u kojoj je kupio novu košulju. Iznervirano se vrati do auta i
odveze se ka stanici. Eba mu je sačuvala par rezervnih ključeva na
prijavnici. Reče joj nazive prodavnice odeće i restorana u Malmeu. Ona
obeća da će proveriti da li su tamo. Valander ode iz stanice i vrati se kući,
ne razgovarajući ni sa jednim od kolega. Oseti veliku potrebu da razmisli o
svemu što se desilo tokom tog dana. Posebno je trebalo da isplanira
razgovor sa Perom Okesonom. Unese stvari koje je kupio i stavi ih u
ostavu i frižider. Već je prošlo vreme termina za pranje za koji se prijavio.
Uze kutiju sa deterdžentom i sakupi veliku gomilu sa poda. Kada je sišao u
vešernicu, bila je još uvek prazna. Sortirao je prljav veš i nagađao koja
odeća se pere na istoj temperaturi. Nakon nešto poteškoća, uspeo je da
pokrene dve mašine. Zadovoljno se pope do stana.
Samo što je zatvorio vrata, kad zazvoni telefon. Bio je to Fošfelt koji
mu je rekao da je Marijan Erikson u Španiji. Nastaviće da je traži u hotelu
koji mu je dala turistička agencija. Valander istrese sadržaj crne plastične
vreće koji ispuni čitav njegov kuhinjski sto. Uz osećaj iznenadne iznurenosti,
iz frižidera izvadi jedno pivo i sede u dnevnu sobu. Slušao je Jusija
Bjerlinga. Nakon nekog vremena ispruži se na kauču, a limenku sa pivom
stavi odmah pored na pod. Ubrzo zaspa.
Trgnu se iz sna kad se muzika završi. Limenka sa pivom bila je
poluprazna. Popi je do kraja i dalje ležeći na kauču. Misli su mu slobodno

260
lutale kroz glavu. Zazvoni telefon. Valander ude u spavaću sobu da se javi.
Zvala ga je Linda. Pitala ga je da li može da bude kod njega nekoliko dana.
Roditelji njene drugarice trebalo je da se vrate istog dana. Valander
odjednom oseti da je pun energije. Sve papire sa kuhinjskog stola prenese
na krevet u spavaćoj sobi. Potom namesti krevet u sobi u kojoj je Linda
obično spavala. Otvori sve prozore i pusti topli večernji vetar da struji kroz
stan. Kada je stigla, bilo je devet sati. Tada je bio u vešernici i vadio veš iz
mašina. Na njegovo iznenađenje, ni odeća ni čaršavi nisu se ofarbali. Okači
veš u sušionicu i vrati se u stan. Rekla je da neće ništa da jede kad dođe.
Skuvao je krompir i ispekao parče mesa. Dok je jeo, razmišljao je o
tome da li da nazove Baibu.
Pomislio je i na svoje nestale ključeve. Na Luis Fredman. Na Petera
Jelma. Na sve papire u spavaćoj sobi.
Pre svega pomisli na čoveka koji je bio napolju, negde tamo u ovoj
letnjoj noći.
Na čoveka kog će uskoro morati da uhapse. Pre nego što ponovo
napadne.
Stajao je pored otvorenog prozora, posmatrajući kako ona dolazi.
„Volim te“, reče glasno za sebe.
Potom joj baci privezak sa ključevima koji ona uhvati.

261
 26.

Iako je bio budan do pola noći i pričao sa Lindom, Valander se natera

da ustane iz kreveta već u šest sati. Dugo je stajao pod tušem dremajući,
dok nije uspeo da ubedi umor da počne da se povlači iz tela. Tiho se
kretao po stanu misleći da je samo tada, kada su ili Baiba ili Linda bile tu,
osećao da mu je to dom. Kada je bio sam, stan je više imao karakter
skrovišta, privremenog i zamenjivog krova nad glavom. Napravio je kafu i
sišao do vešernice da isprazni sušilice. Jedna stanarka zgrade, koja je baš
punila mašinu vešom, skrenula mu je pažnju da je prethodnog dana ostavio
nered. Bila je to starija žena, samica, kojoj bi obično klimnuo glavom kad
bi naleteo na nju. Jedva da joj je znao ime. Pokazala mu je na jedno mesto
na podu na kojem se nalazila gomilica prosutog deterdženta. Valander se
izvinio i obećao da će se ubuduće popraviti. Babetina, pomislio je ljutito
penjući se uz stepenice. Istovremeno, znao je da je ona u pravu. Nije
pospremio za sobom kako treba. Ostavi veš na krevetu i potom iznese u
kuhinju registratore sa izveštajima koje je dobio od Fošfelta. Grizla ga je
savest, jer ga je mrzelo da ih pročita tokom noći. Međutim, razgovor sa
Lindom koji se otezao sat po sat, bio je toliko važan, iz mnogo razloga.
Noć je bila veoma topla. Sedeli su na terasi, a on ju je slušao misleći da
razgovara sa odraslom osobom. Više nije bila dete i to ga je veoma
iznenadilo. Nešto se desilo što nije primetio ranije. Rekla mu je da joj je
Mona kazala da će se možda ponovo udati. To je Valandera neočekivano
oneraspoložilo. Shvatio je da je dobila zadatak da ga obavesti. Ta vest koja
ga je pogodila, a da zapravo nije razumeo zbog čega, dovela je do toga da
po prvi ozbiljno porazgovara sa njom o razlozima raspada Moninog i
njegovog braka. Iz njenih komentara shvatio je da je Monino objašnjenje
bilo drugačije. Potom je ona pitala o Baibi, a on je pokušao da odgovori
što je iskrenije mogao, mada je i njemu samom mnogo toga oko njihove
veze još uvek bilo nejasno. Kada su konačno otišli na spavanje, činilo mu
se da ipak nije dobio potvrdu za ono što je njemu je bilo najvažnije. Da mu
nije prebacivala zbog onoga što se desilo, da je sada mogla da posmatra
razvod svojih roditelja kao nešto što je bilo neophodno.

262
 Sede za kuhinjski sto i okrenu prvu stranicu obimnog materijala koji je
opisivao nemirni i zamršeni život Bjerna Fredmana. Trebalo mu je dva sata
da prode kroz sve, a i tada je ipak samo letimično prošao kroz veći deo.
Ponekad bi nešto zabeležio u jednom od svojih notesa, koji je izvukao iz
jedne od kuhinjskih fioka. Kada je odgurnuo poslednji registrator i
protegao se, bilo je već osam. Sipao je još jednu šolju kafe i stao pored
otvorenog prozora. Biće još jedan lep letnji dan. Više se nije sećao kad je
poslednji put padala kiša. Pokušao je u glavi da napravi pregled onoga što
je pročitao. Bjern Fredman je bio tragična figura već od samog početka
svog života. Odrastao je u teškim i nemirnim okolnostima kod kuće i već sa
sedam godina imao je prvi kontakt s policijom zbog krađe bicikla. Nakon
toga, ti kontakti se zapravo nikada nisu prekinuli. Već od samog početka
Bjern Fredman se suprotstavio životu koji je, najmanje od svega, imao
razloga da posmatra sa privrženošću. Valander pomisli da je tokom svoje
policijske karijere neprestano bio prisiljen da čita te tmurne, bezbojne
bajke, gde se već od prve rečenice moglo pretpostaviti da se neće dobro
završiti. Švedska je zemlja izrasla iz siromaštva, većim delom sopstvenim
snagama, potpomognutim srećnim okolnostima. I sam Valander mogao je
da se seti da su u njegovom detinjstvu i dalje postojali zaista siromašni ljudi,
iako ih je već tada bilo malo. Ali, ovo drugo siromaštvo, razmišljao je dok
je stajao sa šoljom kafe pored prozora. Do njega nikad nismo doprli. Ono
je preživelo iza svih fasada. I sada, kada se trenutno čini da su uspesi za
nama, kada se blagostanje ruši i kida sa raznih strana, ponovo na površinu
izlazi to preživelo siromaštvo, ta porodična mizerija. Bjern Fredman nije
nikako bio usamljen. Nikada nismo uspeli da stvorimo društvo gde bi se
ljudi slični njemu mogli osećati prijatno. Kada smo staro društvo digli u
vazduh, gde su se porodice još uvek držale zajedno, zaboravili smo da ih
zamenimo nečim drugim. Ta ogromna usamljenost je bila cena, a mi nismo
bili svesni da moramo da je platimo. Ili smo možda namerno odlučili da se
pravimo da ne postoji?
Vrati registratore u crnu vreću i oslušnu potom još jednom kod Lindinih
vrata. Spavala je. Nije uspeo da se odupre iskušenju da lagano otvori vrata
i pogleda je. Spavala je sklupčana, okrenuta prema zidu. Napisa joj
ceduljicu i ostavi je na kuhinjskom stolu razmišljajući šta da radi sa

263
ključevima. Ude u spavaću sobu i pozva stanicu. Eba je ostala kod kuće,
saznao je od devojke koja se javila na telefon. Potraži njen kućni broj.
Kada se javila, mogla je samo da mu da negativan odgovor. Ni restoran u
kojem su ručali, ni prodavnica odeće nisu našli nikakve ključeve. Dopisa
Lindi na ceduljicu u kuhinji da ostavi ključeve ispod otirača. Potom ode iz
stana i odveze se do stanice. Stiže nešto pre pola devet. Hanson je bio u
svojoj kancelariji i lice mu se činilo sivljim nego ikada. Valander se
odjednom sažali na njega. Zapita se koliko će Hanson još izdržati. Zajedno
su otišli do trpezarije i popili kafu. Pošto je bila subota, a pored toga i jul
mesec, nije se primećivalo da je najveći istražni postupak u istoriji istadske
policije u punom jeku. Vaiander je želeo da razgovara sa Hansonom o
tome da je sada shvatio da im je potrebno pojačanje o kojem su ranije
pričali. Tačnije rečeno, da je Hansonu potrebno rasterećenje. I dalje je
smatrao da imaju dovoljno resursa za rad na terenu. Ali Hansonu je bilo
potrebno rasterećenje kod kuće. Pokušao je da se pobuni. Međutim,
Valandcr se nije dao. Hansonovo sivo lice i nemirne oči bili su dovoljni
argumenti. Na kraju, Hanson je popustio i obećao da će razgovarati sa
načelnikom okružne policije u ponedeljak. Trebalo je da pozajme nekog
intendanta odnekud.
Sastanak istražnog tima bio je zakazan za deset časova. Valander
napusti Hansona, koji je izgleda već osećao olakšanje. Sede u svoju
kancelariju i pozva Fošfelta, kog nije uspeo odmah da pronađe. Prošlo je
petnaest minuta dok se Fošfelt nije javio njemu. Valander ga upita za pasoš
Bjerna Fredmana.
„Trebalo bi, naravno, da bude u njegovom stanu“, reče Fošfelt.
„Čudno da ga nismo našli.“
,,Ne znam da li to nešto znači“, reče Valander.
„Ali, ipak želim da saznam više o tim putovanjima o kojima je govorio
Peter Jelm.“
„Evropske zemlje skoro da više i ne stavljaju ulazne i izlazne pečate“,
reče Fošfelt.
„Imao sam osećaj da je Jelm pričao o daljim putovanjima“, odgovori
Valander.
„Mada je, naravno, moguće da grešim.“

264
 Fošfelt obeća da će se oni odmah dati u potragu za Fredmanovim
pasošem.
„Razgovarao sam sinoć sa Marijan Erikson“, reče on.
„Hteo sam da te nazovem. Ali, bilo je kasno.“
„Gde si je našao?“
,,U Malagi. Nije ni znala da je Bjern Fredman mrtav.“
„Šta ti je rekla?“
,,Ne mnogo toga, moram da kažem. Naravno, potresla se. Nisam je,
nažalost, poštedeo nikakvih detalja. Viđali su se s vremena na vreme tokom
poslednjih šest meseci. Dobio sam jak utisak da joj je zapravo bio drag.“
,,U tom slučaju, ona je prva“, odgovori Valander.
„Ako ne uzmemo u obzir Petera Jelma.“
„Mislila je da je biznismen“, nastavi Fošfelt.
„Nije imala pojma da se celog života bavio nezakonitim poslovima.
Takođe nije znala da je bio oženjen i imao troje dece. Mislim da je bila
prilično potresena. Izgleda da sam joj za vreme našeg telefonskog
razgovora nažalost razbio tu sliku koju je imala o Bjernu Fredmanu u
paramparčad.“
„Kako si primetio da joj je bio drag?“
„Rastužila se kad je saznala da ju je lagao.“
,,Da li si saznao još nešto?“
„Zapravo nisam. Ali, vraća se u Švedsku . Dolazi u petak. Razgovaraću
sa njom tada.“
,A-onda ideš na godišnji?“
„Tako sam u svakom slučaju mislio. Zar nećeš i ti tad na odsustvo?“
„Najradije ne bih sada razmišljao o tome.“
„Može da krene brzo kad počne da se odmotava.“
Valander nije prokomentarisao Fošfeltovu poslednju rečenicu. Završili
su razgovor. Valander istog momenta ponovo podiže slušalicu i pozva
centralu, zamolivši ih da potraže Pera Okesona. Nazvali su ga posle manje
od minuta i rekli da je Okeson kod kuće. Valander pogleda na sat. Devet
sati i četiri minuta. Brzo donese odluku i ode iz kancelarije. U hodniku
nalete na Svedberja koji je i dalje nosio onu čudnu kapu.
„Kako su ti opekotine?“, upita Valander.

265
 „Bolje. Ali, ne usuđujem se da budem bez kape.“
„Je 1’ znaš da li neki bravar radi subotom?“, upita Valander.
„Teško. Ako si zaključao ključeve u stanu, ima bravara koji dežuraju.“
„Moram da narežem par ključeva.“ ,Je 1’ si ih zaključao u stanu?“
„Izgubio sam ključeve.“
„Da li na njima pišu tvoje ime i adresa?“
„Naravno da ne.“
,,U tom slučaju ne moraš da menjaš bravu.“
Valander objasni Svedberju da će možda malo zakasniti na sastanak.
Pre toga imao je važan sastanak sa Perom Okesonom.
Per Okeson je živeo u kući, u naselju iznad bolnice. Valander je već
ranije bio kod njega, pa je znao put do tamo. Kada je stigao i izašao iz
auta, video je kako Okeson kosilicom kosi travu u dvorištu. Isključi je kada
primeti Valandera.
,,Da li se nešto desilo?“, upita ga kada su se sreli kod kapije.
,,I da i ne“, odgovori Valander.
„Uvek se dešava mnogo toga. Ali, ništa bitno. Treba mi tvoja pomoć
da pronađem jednu osobu.“
Ušli su u dvorište. Valander potišteno pomisli da ga podseća na većinu
ostalih dvorišta u kojima je bio. Odbio je ponuđenu kafu. Seli su u hlad na
otvorenom prostoru gde je bio zidani roštilj.
„Moja žena će možda izaći“, reče Per Okeson.
„Bio bih ti zahvalan da ne pominješ da ću na jesen ići u Afriku. To je
još uvek vrlo osetljiva tema.“
Valander obeća. Onda mu u kratkim crtama ispriča o Luis Fredman, o
svojim sumnjama da je možda bila izložena nasilju od strane svog oca.
Rekao mu je baš onako kako jeste, da je u pitanju možda još jedan pucanj
u prazno, da neće ni na koji način doprineti istrazi. Međutim, nije mogao da
preuzme rizik da se desi suprotno. Produbio je to novo otvaranje koje su
načinili u istrazi potvrdom da je čovek koji je ubio Fredmana isti onaj koji
je ubio i Vetešteta i Karlmana. Bjern Fredmanje bio crna ovca u toj
skalpiranoj porodici, reče on primetivši odmah da takav opis nije
odgovarajući. Na koji način se on uklapa u čitavu sliku? Na koji način se ne
uklapa? Možda bi mogli da pronađu dodirnu tačku tražeći je baš iz

266
Fredmanovog ugla, gde se ni na koji način nije podrazumevala. Okeson ga
pažljivo sasluša ne dajući nikakve zamerke.
„Razgovarao sam sa Ekholmom“, reče kada je Valander zaćutao.
„Dobar tip, čini mi se. Sposoban. Realan. Utisak koji sam dobio od
njega jeste da bi čovek koga tražimo mogao ponovo da napadne.“
„Sve vreme mi je to na umu.“
„Kako napreduje pitanje oko pojačanja?“
Valander mu ispriča o svom razgovoru sa Hansonom koji je imao ranije
tog jutra. Per Okeson odreagova sumnjičavo.
„Mislim da grešiš“, reče.
„Nije dovoljno da se Hansonu pruži podrška. Mislim da precenjuješ
svoj radni kapacitet, kao i tvojih kolega. Ova istraga je velika,prevelika.
Hoću da vidim još ljudi u aktivnostima. Više ljudi znači da se barem
nekoliko stvari može raditi istovremeno. A ne jedna po jedna. Imamo posla
sa čovekom koji bi ponovo mogao nekoga da ubije. To znači da nemamo
nimalo vremena na raspolaganju.“
„Znam na šta ciljaš“, reče Valander.
„Sve vreme me brine to da smo već suviše zakasnili.“
„Pojačanja“, ponovi Per Okeson.
„Šta kažeš na to?“
„Kažem ne, do daljeg. Nije u tome problem.“
Među njima nastade trenutna napetost.
„Recimo da ja kao rukovodilac predistrage ne mogu to da prihvatim“,
reče Per Okeson.
„I ti nećeš dodatne resurse. Gde nas to dovodi?“,,U problematičnu
situaciju.“
„Veoma problematičnu. I neprijatnu. Ako ja, protiv volje policije,
zatražim dodatne resurse, mogu samo da iznesem argumente da trenutna
istražna jedinica nije pokazala zadovoljavajuće rezultate. Moram da vas
proglasim nesposobnim, iako biranim rečima. A to ne želim.“
„Pretpostavljam da ćeš to uraditi ako budeš morao“, reče Valander.
„Istog momenta daću ostavku na mesto policajca.“
„Jebem mu sve, Kurt!“
,,Ti si započeo ovu diskusiju. Nisam ja.“

267
 „Ti imaš svoja pravila službe. Ja imam svoja. Smatram, dakle, da kršim
dužnost ako ne tražim da vam se na raspolaganje ne stave dodatni ljudski
resursi.“
„I psi“, reče Valander.
„Trebaju mi policijski psi. I helikopteri.“
Razgovor se okonča. Valander se pokaja zbog preterivanja.
Nije mogao ni da objasni zašto se toliko protivio pojačanju. Iz iskustva
je znao da lako nastaju problemi u saradnji koji bi škodili istrazi i usporili je.
Međutim, nije mogao da protivreči argumentima Pera Okesona da bi se na
taj način više stvari moglo ispitati istovremeno.
„Vidi sa Hansonom“, reče on. ,,On je taj koji odlučuje.“
„Hanson ništa ne radi bez konsultacija sa tobom. I onda uradi kako ti
kažeš.“
,,Ne moram da se izjasnim. Mogu tako da ti pomognem.“ Per Okeson
se pridiže i zatvori česmu koja je kapljala, a za koju je bilo pričvršćeno
zeleno plastično crevo. Potom ponovo sede.
„Sačekajmo do ponedeljka“, reče.
„Uradimo tako“, odgovori Valander. Onda se opet vrati na Luis
Fredman. Više puta je naglasio da nema ničega što bi ukazivalo na to da je
Bjern Fredman seksualno iskorišćavao svoju ćerku. Međutim, Valander
nije mogao da isključi da je tako, kao što nije mogao da isključi bilo šta, a
za otvaranje vrata bolesničke sobe Luis Fredman bila mu je potrebna
Okesonova pomoć.
„Moguće je da totalno grešim“, zaključi Valander. ,,U svakom slučaju,
ne bi mi bio prvi put. Ali ne mogu da dozvolim da propustim neke
mogućnosti. Želim da znam zašto Luis Fredman leži u psihijatrijskoj bolnici.
A kada to budem znao, zajedno sa tobom ću odlučiti da li ima razloga da se
ide korak dalje.“
,,A to je?“
„Razgovor sa njom.“
Per Okeson klimnu glavom. Valander je bio siguran da može da računa
na dobru volju sa njegove strane. Dobro je poznavao Okesona. On je
poštovao sve Valanderove intuitivne procene, čak i kada nisu imale sve
oblike čvrstih dokaza na koje se moglo osloniti.

268
 „Proces može biti komplikovan“, reče Per Okeson.
„Međutim, pokušaću da uradim nešto već sad za vikend.“
„Bio bih ti zahvalan na tome“, odgovori Valander.
„Možeš da me nazoveš u stanicu ili kod kuće kad god želiš.“
Per Okeson uđe u kuću da proveri da li je u svom imeniku imao sve
Valanderove brojeve telefona.
Činilo se da je napetost među njima nestala. Per Okeson ga otprati do
kapije.
„Leto je lepo počelo“, reče.
„Ali, pretpostavljam da baš i ne stižeš mnogo da razmišljaš o njemu.“
Valander prepozna kod njega određenu dozu saosećanja.
,,Ne baš“, odgovori on.
„Ali baka An-Brit Heglund predvidela je da će leto potrajati.“
„Zar ne bi bilo bolje da predvidi gde da tražimo počinioca?“, upita Per
Okeson.
Valander rezignirano zavrte glavom.
„Dobijamo mnoštvo dojava sve vreme. Počeli su da se javljaju naši
standardni proroci i nekoliko onih koji tvrde da su vidoviti. Uzeli smo neke
pitomce koji sređuju sve što dobijemo. Onda An-Brit i Svedberj pregledaju
sve. Dosad nije bilo rezultata. Niko ništa nije video; ni kod Veteštetove
kuće, ni kod Karlmanovog imanja. Još uvek nema mnogo dojava o jami
kod železničke stanice ni o kombiju na aerodromu. Međutim, ni od njih nije
bilo nikakve koristi.“
„Čovek koga juriš je oprezan“, reče Okeson.
„Oprezan, lukav i sasvim bez ikakvog ljudskog obzira“, reče Valander.
,,Ne mogu da zamislim kako mu funkcioniše mozak. Izgledalo je da je čak i
Ekholm zapanjen. Po prvi put u životu imam utisak da je na slobodi
monstrum.“
Činilo se da Okeson na trenutak razmišlja o onome što je Valander
rekao.
„Ekholm mi je ispričao da sve podatke obrađuje u kompjuteru“, reče.
„Preko programa koji je napravio FBI. Možda tako možemo doći do
nečega.“
„Nadajmo se“, odgovori Valander.

269
 Nastavak rečenice ostade neizgovoren. Okeson ga je ipak shvatio. Pre
nego što ponovo napadne. Bez našeg znanja gde da ga tražimo.
Valander se odveze nazad do stanice. U salu za sastanke dođe
nekoliko minuta kasnije. Kako bi obodrio svoje zaposlene koji su radili
izuzetno naporno, Hanson je lično sišao do Fridolfove poslastičarnice i
kupio dansko pecivo. Valander sede na svoje uobičajeno mesto i osvrnu se
svuda unaokolo. Martinson se po prvi put te godine pojavio u kratkim
pantalonama. Na An-Brit Heglund počeli su da se pokazuju prvi znaci
izgorelosti od sunca. Zavidljivo se pitao odakle joj vremena za sunčanje.
Jedini koji je bio primerno obučen bio je Ekholm, koji je utemeljio svoju
poziciju na donjem kraju stola.
„Video sam da su jedne od naših večernjih novina imale dobar ukus i
svojim čitaocima u jednom od dodataka prikazale istorijsku pozadinu
umetnosti skalpiranja“, reče Svedberj utučeno.
„Možemo samo da se nadamo da to neće postati neki morbidni trend
kod svih ludaka na slobodi.“
Valander je kuckao olovkom po stolu.
„Hajde da počnemo“, reče on.
„Tražimo najgoreg počinioca sa kojim smo se ikada suočili. Već je
počinio tri brutalna ubistva. Znamo da je reč o istom čoveku. Ali, to je i sve
što znamo. Pored toga što je rizik da će napasti ponovo potpuno zamisliv, a
i veliki.“
Za stolom nastade tajac. Valander nije imao nameru da stvori
napregnutu atmosferu. Iz iskustva je znao da komplikovane situacije postaju
lakše ako se saopšte na Lagan način, čak i kada su zločini kao predmet
istrage teški i tragični. Shvati da su svi u prostoriji jednako opterećeni kao i
on. Osećaj da jure monstruma u ljudskom obliku, čija je emocionalna
deformacija tolika da ju je skoro nemoguće obuhvatiti, delili su svi iz
istražnog tima.
Bio je to jedan od najtežih sastanaka koje je Valander ikada imao u
svojoj policijskoj karijeri. Sa druge strane prozora, leto gotovo nestvarno
lepo, Hansonovo dansko pecivo koje je curilo i lepilo se na toploti, i
njegovo lično nezadovoljstvo od kojeg mu je bilo muka. Iako mu je pažnja
pratila sve što je rečeno za stolom, takođe se zapita i kako u stvari i dalje

270
izdržava da bude policajac. Zar nije došao do tačke kada je počeo da
shvata da je završio svoje? život mora da je nešto više. Ali, takođe shvati
da je ono što ga čini malodušnim činjenica da nisu videli ni jednu jedinu
mogućnost proboja, pukotinu u zidu koju bi mogli da prošire i prodru kroz
nju. Nisu se zaglavili, i dalje su imali mnogo tragova. Ono što im je falilo bio
je očigledan izbor pravaca. Obično je uvek postojala neka nevidljiva tačka
navigacije prema kojoj bi mogli da se koriguju. Međutim, ovog puta
nedostajala je ta utvrđena tačka. Nije više bilo dovoljno tražiti zajedničku
dodirnu tačku. Počeli su da se kolebaju u vezi s tim da li ona uopšte postoji.
Po okončanju sastanka, tri sata kasnije, preostalo im je samo jedno. Da
nastave. Valander je video umorna lica kojima je bio okružen i rekao i
njima da se odmore. Otkazao je sve sastanke u nedelju. Ponovo će se
videti u ponedeljak ujutru. Nije morao ni da pominje uzdržanost. Ako
čovek koji je tamo negde napolju u letnje doba napadne ponovo.
Kada je Valander stigao kući tog poslepodneva, video je da mu je
Linda napisala poruku da će biti odsutna do večeri. Valander je bio
umoran, pa je odspavao nekoliko sati. Potom je pozvao Baibu u dva
navrata, ali nije se javljala. Pričao je sa Gertrud koja mu je rekla da je kod
oca sve uobičajeno. Jedina razlika je možda to što često priča o putovanju
u Italiju na koje će njih dvojica otići u septembru. Valander je usisao stan i
popravio ručku na prozoru. Sve vreme po glavi mu se motala misao o
nepoznatom počiniocu. U sedam sati napravio je jednostavan ručak koji se
sastojao od smrznutog filea bakalara i kuvanog krompira. Potom je seo na
terasu sa šoljom kafe zabavljajući se prelistavanjem Istads Alehanda. U
devet i petnaest došla je Linda. Pili su čaj u kuhinji. Sutradan bi Valander
trebalo da pogleda probu pozorišne predstave koju ona pravi zajedno sa
Kajsom. Bila je veoma tajanstvena i nije želela da otkrije o čemu se radi. U
pola dvanaest oboje su otišli na spavanje.
Valander je zaspao skoro istog momenta. Linda je ležala budna u
svojoj sobi slušajući noćne ptice. Potom je i ona zaspala. Vrata sobe
ostavila je odškrinuta.
Niko od njih dvoje nije primetio da su se vrata stana otvorila nešto
posle dva sata. Huver je bio bosonog. Stajao je potpuno nepomično u
predsoblju osluškujući tišinu. Čuo je hrkanje nekog muškarca iz jedne sobe

271
levo od dnevne sobe. Kretao se oprezno po stanu. Vrata jedne sobe bila su
odškrinuta. Video je da tamo neko spava. Bila je to devojka koja bi mogla
biti vršnjakinja njegove sestre. Nije odoleo iskušenju da ude i stane tik uz
nju. Njegova moć nad usnulom osobom bila je potpuna. Potom izađe iz
sobe i nastavi prema sobi iz koje je dopiralo hrkanje. Policajac po imenu
Valander ležao je na leđima i sa sebe zbacio sve osim jednog delića
čaršava. Spavao je čvrsto. Grudni koš mu se podizao u dubokim talasastim
pokretima.
Huver je stajao potpuno nepomično i posmatrao ga. Razmišljao je o
svojoj sestri koja će uskoro biti oslobođena sveg zla. Koja će se uskoro
vratiti u život.
Pogleda usnulog čoveka. Pomisli na devojku u sobi pored koja mu je
najverovatnije ćerka.
Donese svoju odluku.
Za nekoliko dana će se vratiti.
Napusti stan jednako nečujno kao što je i došao. Zaključa ključevima
koje je uzeo iz poilcajčeve jakne.
Nešto kasnije tišinu poremeti moped koji je neko upalio i nestao.
Potom sve ponovo postade tiho. Osim noćnih ptica koje su pevale.

272
 27

Kada se Valander probudio tog nedeljnog jutra, prvi put nakon veoma
dugog vremena osećao se naspavanim. Prošlo je osam sati. Kroz prorez na
roletni mogao je da vidi tračak vedrog neba. Lepo vreme se nastavilo.
Ostao je u krevetu osluškujući zvuke. Potom ustade, obuče sveže oprani
bademantil i proviri kroz vrata Lindine sobe koja su bila odškrinuta.
Spavala je. Na trenutak oseti kao da se vratio u prošlost, kada je bila dete.
Nasmeši se pri pomisli na to i izađe u kuhinju da skuva kafu. Termometar
sa druge strane kuhinjskog prozora pokazivao je da je već bilo devetnaest
stepeni. Kada je kafa bila gotova, pripremi poslužavnik sa doručkom za
Lindu. Sećao se šta je volela. Jedno jaje kuvano tri minuta, tost, nekoliko
kriški sira i jedan isečeni paradajz. Za piće samo vodu. On popi svoju kafu
i sačeka do petnaest do devet. Onda ude i probudi je. Ona se trgnu iz sna
kada pozva njeno ime. Kada ugleda poslužavnik u njegovim rukama,
prasnu u smeh. ‘Sedeo je pored njenih nogu i posmatrao je dok je jela.
Nije posvetio ni jednu jedinu misao istrazi ubistva od prvog naleta
razmišljanja u trenutku buđenja. Doživeo je to i ranije, između ostalog, kada
su sprovodili tešku istragu nakon ubistva jednog starijeg bračnog para
zemljoradnika koji su živeli na izolovanom imanju u okolini Knikarpa.
Svakog jutra ta istraga bi mu prostrujala kroz glavu, sažeta u nekoliko
kratkih sekundi, u kojima su bili obuhvaćeni svi detalji i pitanja bez
odgovora.
Ona odgurnu poslužavnik od sebe, nasloni se i zavali unazad u krevet
istovremeno se protežući.
„Šta si radio budan noćas?“, upita.
„Nisi mogao da zaspiš?“
„Spavao sam kao klada“, odgovori Valander.
„Nisam čak išao ni u toalet.“
„Onda mora da sam sanjala“, reče zevajući.
„Učinilo mi se da si otvorio moja vrata i ušao u sobu.“
„Verovatno si sanjala“, odgovori on.
„Bar jednom sam spavao cele noći bez buđenja.“

273
 Sat vremena kasnije, Linda napusti stan. Dogovorili su se da se nadu u
sedam sati uveče na trgu Esterpurtstorj. Linda ga upita da li zna da će
Švedska baš tada igrati osminu finala protiv Saudijske Arabije. Valander
odgovori da ga nije briga za utakmicu. Ipak, tipovao je da će Švedska
pobediti sa 3.1 i uplatio je još sto kruna Martinsonu. Dobile su pomoć pri
iznajmljivanju jednog praznog trgovinskog lokala gde bi mogle da održavaju
svoje probe. Kada je Valander ostao sam, izvadio je dasku za peglanje i
krenuo da pegla tek oprane košulje. Umorio se nakon što je nekako uspeo
da završi dve i potom pozvao Baibu. Javila se skoro istog trenutka i po
njenom glasu osetio je da se obradovala njegovom pozivu. Ispriča joj da
mu je Linda došla u posetu i da se po prvi put nakon nekoliko nedelja
osećao naspavanim. Baiba je baš završavala svoj rad na univerzitetu pred
leto. Pričala je o putovanju u Skagen sa gotovo detinjim iščekivanjem.
Kada se razgovor okončao, Valander je otišao u dnevnu sobu i pustio Aidu
odvrnuvši zvuk. Osećao se srećnim i punim energije. Seo je na terasu i
detaljno pregledao novine od prethodnih dana. Preskočio je, pak, referat
istrazi ubistva. Dozvolio je sebi odmor, i do dvanaest sati nije razmišljao
apsolutno ni o čemu. Onda će se opet uhvatiti u koštac sa poslom.
Međutim, nije baš bilo kao što je planirao, jer ga je Per Okeson nazvao već
u jedanaest i petnaest. Bio je u kontaktu sa vrhovnim tužiocem iz Malmea
razgovarali su o Valanderovom zahtevu. Okeson je bio mišljenja da bi bilo
moguće da Valander dobije odgovore na neka pitanja o Luis Fredman već
u roku od samo nekoliko dana. Imao je ipak jednu dilemu sa kojom je
upoznao Valandera.
„Zar ne bi bilo lakše dobiti odgovore na ta pitanja od majke te
devojke?“, reče.
„Ne znam“, odgovori Valander.
„Nisam siguran da bih došao do istine koju želim da čujem.“
,A ona je? Ako sad postoji više od jedne istine?“
„Majka štiti svoju ćerku“, reče Valander.
„Sto je prirodno. I ja bih tako postupio. Čak i kad bi mi rekla nešto, to
bi bilo prožeto majčinskom zaštitom. Medicinski kartoni i izveštaji lekara
govore drugačijim jezikom.“
„Pretpostavljam da ti znaš najbolje“, reče Okeson obećavši da će se

274
javiti u ponedeljak, čim bude imao nešto više da kaže.
Razgovor sa Perom Okesonom ponovo je vratio Valandera na istragu.
Odluči se da ponese notes i sedne napolje kako bi prošao kroz plan istrage
za nastupajuću nedelju. Ogladneo je i pomislio da bi mogao sebi da dozvoli
da se te nedelje časti ručkom. Nešto pre dvanaest sati napusti stan, obučen
u belo poput tenisera, sa sandalama na nogama. Odveze se prema
Esterlenu razmišljajući o tome da bi kasnije po podne mogao da ode u
posetu ocu. Da mu za vratom nije bila istraga, mogao bi da odvede i njega i
Gertrud negde na ručak. Ali osećao je da mu je potrebno da to vreme
provede sam. Tokom ovih nedelja gotovo da je neprestano bio okružen
ljudima, uključen u razne razgovore i sastanke istražnog tima. Sada je
poželeo da bude sam. Iako to nije ni primetio, odvezao se čak do
Simrishamna. Zastade dole kod čamaca i krenu u šetnju. Potom ode da
jede u Lučkoj krčmi. Pronađe jedan sto u uglu za sebe i sede posmatrajući
sve te ljude koji su bili na letnjem odmoru i koji su ispunili restoran. Jedan
od ovih koji sede ovde mogao bi da bude onaj koga tražim, pomisli. Ako
su Ekholmove teorije tačne, i ako počinilac živi potpuno normalnim
životom, bez spoljašnjih znakova koji bi pokazali da u sebi krije
deformisanu psihu koja mu dozvoljava da druge ljude podvrgava
najstrašnijem mogućem nasilju, mogao bi to da bude jedan od ovih ljudi
koji ovde ručaju.
U tom trenutku letnji dan mu izmače iz ruku. Ponovo poče da prolazi
kroz sve što se dogodilo. Iz razloga koji mu nije bio potpuno jasan, započe
razmišljanje devojkom koja se spalila u Salomonsonovoj njivi. Ona nije bila
povezana sa drugim događajima, u pitanju je bilo samoubistvo, sa još uvek
nepoznatim povodom, iako joj niko nije zabio sekiru u kičmu ili glavu. Ipak,
Valander započe tim događajem. To se dešavalo svaki put kada bi ponovo
prolazio kroz istragu. Međutim, baš te nedelje, dok je sedeo u Lučkoj
krčmi u Simrishamnu, nešto u njegovoj podsvesti počelo je da se vrpolji.
Seti se maglovito da je neko rekao nešto u vezi sa devojkom nastradalom u
polju uljane repice. Sedeo je sa viljuškom u ruci pokušavajući da prizove tu
misao. Ko je rekao to nešto? Šta je bilo rečeno? Na koji način je to bilo
vazno? Posle nekog vremena odusta. Znao je da je kod njega tako i da će
se pre ili kasnije setiti o čemu se radi. Podsvest mu je uvek zahtevala

275
strpljenje. Kao da bi dokazao da zaista poseduje takvo strpljenje, za
promenu, naruči potom desert pre kafe. Zadovoljno je zaključio da su mu
se letnje pantalone koje je imao na sebi znatno manje zategle oko struka
nego prošle godine. Jeo je pitu od jabuka, a posle poručio kafu. U narednih
sat vremena još jednom je prošao kroz istragu. Pokušao je da pročita svoje
misli kao što glumac sklon kritici posmatra dramski tekst po prvi put. Gde
su rupe i šupljine? Gde su pogrešne misli? Gde sam suviše olako
kombinovao činjenice sa okolnostima i doneo pogrešan zaključak
pojednostavljujući stvari? U glavi ponovo prode kroz Veteštetovu kuću,
kroz dvorište, pa izađe prema obali, ispred sebe ugleda Vetešteta, on sam
bio je počinilac koji ga pratio poput nečujne senke. Pope se na krov garaže
čitajući pocepani strip Fantom čekajući da Veteštet sedne za radni sto i
možda počne da prelistava svoju zbirku starih pornografskih fotografija.
Ponovi isto sa Karlmanom, ostavi motor iza barake AMS-a prateći stazu
nagore prema onom proplanku sa kojeg je mogao da osmatra Karlmanovo
imanje. S vremena na vreme zabeleži nešto u notes. Krov od garaže. Šta se
nada da će videti? Karlmanov proplanak. Dvogled? Sistematično prode
kroz sve događaje, gluv i nem na svu buku oko sebe. Ponovi posetu Hugu
Sandinu, još jednom porazgovara sa Sarom Bjerklund, i zapisa da će
ponovo kontaktirati s njom. Možda bi ista pitanja dala drugačije,
promišljenije odgovore? I u čemu bi se tada ogledala ta razlika? Dugo je
razmišljao o Karlmanovoj ćerki koja ga je udarila u lice, razmišljao je o
Luis Fredman. I o njenom tako lepo vaspitanom bratu. Brzo primeti da su
mu u ponovnom razmatranju istrage misli prosto navirale. Bio je odmoran,
sav umor je nestao, misli su se lako podizale i ulazile u njegova unutrašnja
strujanja. Prošlo je više od sat vremena dok konačno ne pozva konobara i
ne plati račun. Vreme je bilo zakopano u tragovima ponovnog razmatranja.
Baci pogled na to što je nažvrljao u notes kao da je neka bogomdana
magična formula i napusti potom Lučku krčmu. Sede na jednu klupu ispred
hotela Svea gledajući u more. Vetar koji je duvao bio je slab i topao.
Posada na nekom jedrenjaku pod danskom zastavom vodila je beznadežnu
borbu sa jednim neposlušnim spinakerom. Valander protrča kroz beleške.
Potom stavi notes ispod butine.
Pomisli kako se dodirna tačka pomera. Sa roditelja na decu. Pomisli na

276
Karlmanovu ćerku i Luis Fredman. Da li je zaista slučajnost to što je jedna
od njih dve pokušala da se ubije, a druga već duže vreme boravi na jednoj
psihijatrijskoj klinici? Iznenada mu je postalo teško da poveruje u to.
Veteštet je bio izuzetak. U njegovom slučaju postojalo je samo dvoje
odrasle dece. Valander se priseti nečega što je Ridberj jednom rekao. Ono
što se desi prvo, ne mora da bude početak. Da li je moglo biti tako u ovom
slučaju? Pokuša da zamisli da je počinilac za kojim tragaju žensko.
Međutim, takva pomisao bila je nezamisliva. Telesna snaga čije su znakove
videli, skalpovi, udarci sekirom, kiselina u Fredmanovim očima. Morao bi
biti muškarac, odluči. To je muškarac koji ubija muškarce. Dok žene
izvršavaju samoubistva ili su psihički bolesne. Ustade i ode do druge klupe,
kao da želi da istakne da postoje i druga moguća objašnjenja. Gustav
Veteštet je bio umešan u mutne poslove, ma koliko da je bio ministar
pravde. Postojala je slaba, ali ipak objašnjiva veza između njega i
Karlmana. Reč je bila o umetnosti, krađama, možda i falsifikatima. Pre
svega, bilo je reči o parama. Nije bilo nezamislivo da bi i Bjern Fredman
mogao da se dovede na isti teren, ako bi kopali dovoljno duboko. U
materijalu koji je dobio od Foštfelta nije našao ništa. Ali ipak ga nije trebalo
otpisivati. Nije uopšte trebalo ništa otpisivati, što je istovremeno
predstavljalo i problem i priliku.
Valander je zamišljeno posmatrao danski jedrenjak čija je posada sada
počela da skuplja spinaker. Potom izvadi notes i pogleda poslednju reč
koju je zapisao. Mistika. U svim ubistvima postojala je obredna crta. Tog
mišljenja je bio i on sam, a to je istakao i Ekholm na njihovom poslednjem
sastanku istražnog tima. Skalpovi su bili vrsta obreda, kakvo je uvek
skupljanje trofeja. Suština skalpa identična je glavi prepariranog losa na
zidu lovca. Oni su bili dokaz. Ali dokaz čega? Za koga? Samo za počinioca
ili i za nekog drugog? Za boga ili đavola koji su nastali u glavi neke bolesne
osobe? Za neku osobu čija je nedramatična spoljašnjost jednako
beznačajna i neupadljiva kao i počiniočeva? Valander pomisli na
Ekholmove reči o magičnim formulama i obredima inicijacije. Nešto se
žrtvovalo da bi se nekome drugom ukazala milost. Da se obogati, stekne
neku moć, ozdravi? Mogućnosti su bile mnoge. Postojale su bande
motociklista sa čvrstim pravilima o tome kako će se novi članovi pokazati

277
dostojnim. U Americi nije bilo neobično da neko mora da ubije neku
osobu, slučajno ili ciljno odabranu, kako bi pokazao da je dostojan da
bude primljen u njihovu zajednicu. Možda je taj morbidni običaj već počeo
da se širi i ovde. Valander zastade kod motociklističkih bandi, kojih je
takođe bilo u Skoneu, i pomisli na baraku Zavoda za održavanje i izgradnju
puteva ispod Karlmanovog brežuljka. Ta misao, da bi ih tragovi, tačnije
rečeno nedostatak tragova, doveli do motociklističkih bandi, bila je
čudesna. Valander je odbaci, iako je znao da se ništa ne sme isključiti.
Ustade i vrati se do klupe na kojoj je ranije sedeo. Opet je bio na
početku. Gde ga je dovelo ponovno pretresanje istrage? Shvati da do
napretka neće doći ako ne porazgovara sa nekim. Pomisli na An-Brit
Heglund. Možda bi mogao sebi da dozvoli da je uznemiri u ovo nedeljno
poslepodne? Ustade i ode do svog auta da je pozove. Bila je kod kuće.
Dobrodošao je. Sa osećanjem griže savesti naglo odloži posetu ocu. Bio je
to trenutak kada je morao da suoči svoje misli sa mislima nekog drugog.
Ako bi sačekao, postojao je veliki rizik da se izgubi među raznim tokovima
svojih misli. Krenu prema Istadu sve vreme vozeći nešto iznad dozvoljene
brzine. Nije čuo ranije da se baš te nedelje pominju saobraćajne kontrole.
Bilo je tri sata kad je zakočio ispred kuće An-Brit Heglund. Sačekala
ga je u svetloj letnjoj haljini. Njeno dvoje dece igralo se na placu jednog od
komšija. Smesti Valandera u ležaljku, a ona sede u jednu pletenu stolicu.
„Stvarno ne želim da te uznemiravam“, reče.
„Mogla si da mi kažeš da ne dođem.“
„Juče sam bila umorna“, odgovori ona.
„Kao što smo svi bili. Kao što smo umorni. Danas je bolje.“
„Prethodna noć je izgleda bila noć usnulih policajaca“, reče Valander.
„Dođeš do jedne tačke kad više ne možeš sebe da pritiskaš. Ono što
izlazi samo je besadržajni i sivi umor. Juče smo došli do nje.“
Ispriča joj o svom putu ka Esterlenu, kako je šetao napred-nazad
između klupa dole kod pristaništa.
„Prolazio sam kroz sve ponovo“, reče.
„Ponekad se desi da se otkrije nešto neočekivano. Ali, to već znaš.“
„Polažem velike nade u Ekholmov rad“, reče ona. ,Ako se kompjuteri
pravilno isprogramiraju mogu da naprave unakrsni presek istražnog

278
materijala i dobiju neslućene rezultate. Oni ne misle. Međutim, ponekad
bolje kombinuju od nas.“
„Moje nepoverenje prema kompjuterima zavisi verovatno od toga što
počlnjem da starim“, reče Valander.
„Međutim, to ne znači da ne želim da Ekholm i njegova bihevioristička
ishodišta pronađu ubicu. Meni je, naravno, svejedno ko će smisliti zamku u
koju će se uhvatiti. Samo da se to desi. Uskoro.“
Ozbiljno ga je posmatrala.
„Hoće li napasti ponovo?“
„Mislim da hoće. Iako ne mogu baš potpuno da shvatim šta, čini mi se
da je nešto u ovoj slici ubistva nedovršeno. Izvini na izrazu, ali nešto ovde
nedostaje. To me plaši. Ukazuje na to da može ponovo da napadne.“
„Kako ćemo naći mesto na kojem je Fredman ubijen?“, upita ona.
,,Ni nećemo“, reče Valander.
„Osim ako ne budemo imali sreće . Ili ako neko nije nešto čuo.“
„Ispitala sam da li su možda stigle neke dojave o tome da je neko čuo
neke vriske“, reče ona.
„Ali, nisam ništa našla.“
Nečujni vrisak ostao je da lebdi nad njihovim glavama. Valander se
ljuljuškao u svojoj sofi presvučenoj plastikom.
„Rešenje retko dolazi potpuno neočekivano“, reče kada tišina postade
preduga.
„Ponekad, dok sam šetao napred-nazad među klupama u parku pored
mora, pitao sam se da li mi se već javila ta misao koja daje rešenje. Možda
sam imao baš pravu misao, a da to nisam primetio.“
Razmišljala je o njegovim rečima ne odgovorivši ništa. S vremena na
vreme bacila bi pogled na komšijski plac gde su bila deca.
„Na policijskoj akademiji nas nisu ništa učili o čoveku koji skalpira
svoje žrtve i sipa im kiselinu u oči.“, reče ona.
„Ispostavilo se da je stvarnost baš tako nepredvidiva kao što sam već
tada mislila da jeste.“
Valander klimnu glavom bez odgovora. Potom uze zalet, nesiguran da li
će uspeti i da prođe kroz sve o čemu je u Simrishamnu razmišljao satima. Iz
iskustva je znao da referat slušaocu daje potpuno drugo rasvetljenje neke

279
mozgalice, nego kada je upućen na sebe samog. Kada je pozvao An—Brit
Heglund nadao se da će otkriti poruku svojih misli koja mu je ranije
promicala. Iako je slušala pažljivo, gotovo poput šegrta kraj majstorovih
nogu, nijednom ga nije zaustavila da mu kaže da je načinio grešku ili
izvukao pogrešan zaključak. Jedino što je rekla kad je završio bilo je da je
impresionirana njegovom mogućnošću da prodre, a potom obuhvati, barem
za nju, toliko nepreglednu kompleksnost istrage. Međutim, nije bilo ničega
što bi dodala ili oduzela. Iako su Valanderove jednačine bile pravilno
postavljene, nedostajale su im odlučujuće komponente. An-Brit Heglund
nije mogla da mu pomogne, baš kao ni niko drugi.
Donese šolje i termos sa kafom. Njena najmlađa ćerke dođe i uvuče se
u ležaljku pored Valandera. Pošto nije bila ni nalik majci, pretpostavi da liči
na oca koji se nalazio u Saudijskoj Arabiji. Valander pomisli da ga još uvek
nije upoznao.
„Tvoj muž je živa zagonetka“, reče on. Počinjem da se pitam da li
uopšte postoji. Ili si ga izmislila.“
„Dešava se da i ja to pitam sebe“, odgovori ona kroz smeh.
Devojčica ude u kuću i izgubi se.
„Karlmanova ćerka?“, upita Valander gledajući za njom.
„Kako je?“
„Svedberj je juče bio u kontaktu sa bolnicom“, odgovori. ,,I dalje je
kritično. Međutim, ipak sam stekla utisak da lekari imaju malo više
optimizma.“
„Nije ostavila nikakvo pismo?“
„Ništa.“
„Pre svega, ona je, naravno, ljudsko biće“, reče Valander.
„Međutim, ne mogu da se otmem utisku da je takođe doživljavam kao
neku vrstu svedoka.“
„Svedoka čega?“
„Nečega što može da ima veze sa smrću njenog oca. Nisam sklon da
poverujem da je trenutak za samoubistvo izabran slučajno.“
„Šta me to navodi da mislim da nisi baš ubeđen u to o čemu pričaš?“
„Nisam ubeđen“, reče Valander.
„Pokušavam da napipam nešto u mraku. Postoji samo jedna činjenica u

280
ovoj istrazi koju ne možemo poreći. Nemamo nikakav konkretan trag koji
bismo mogli da sledimo.“
,,Ne znamo, dakle, da li smo na pravom ili pogrešnom putu?“
„Ili se vrtimo ukrug. Ili stojimo u mestu. A to mesto se pokreće . Mi ne,
mada mislimo da je tako.“
Zastade pre nego što postavi sledeće pitanje.
„Možda nas je premalo.“
„Dosad sam se protivio“, reče Valander. ,Ali počeo sam da se
kolebam. Pitanje će biti postavljeno sutra punom snagom.“
„Per Okeson?“ Valander klimnu glavom.
„Šta zapravo možemo izgubiti time?“
„Manje jedinice kreću se lakše od većih. Tome se može suprotstaviti
stav da više glava bolje razmišlja. Kao i ono što Okeson koristi kao
argument: da možemo da radimo na širem terenu. Pešadija može da se
raširi i da pokrije veću površinu.“
„Kao da organizujemo poteru.“
Valander klimnu glavom. Poređenje koje je dala bilo je adekvatno.
Ono što je falilo bio je dodatak, da se potera koju organizuju dešava na
terenu na kojem su teško mogli da se orijentišu. Ne znajući uopšte za kim
tragaju.
„Ima nečeg što ne vidimo“, reče Valander nakon kratke tišine.
„Osim toga, tražim neke reči koje je neko rekao. Odmah nakon ubistva
Vetešteta. Ali ne sećam se ko je to bio. Znam samo da je bilo važno.
Međutim, u tom trenutku bilo je prerano da bih ih razumeo.“
„Obično tvrdiš da je policijski posao najčešće pitanje trijumfa
strpljenja.“
„Jeste i to. Ali to strpljenje ima svoje granice. Osim toga, nešto se može
desiti baš u ovom trenutku. Neko može biti ubijen. Nikada ne možemo
pobeći od toga da je u našoj istrazi reč samo o rešavanju počinjenih
zločina. Trenutno mi se više čini kao da moramo da sprečimo da se desi još
ubistava.“
,,Ne možemo da uradimo više od onoga što činimo.“
„Kako znaš da je tako?“, upita Valander.
„Kako zapravo znamo da se naprežemo do svojih krajnjih granica?“

281
 Nije imala nikakav odgovor. Ni Valander nije mogao da odgovori na
svoje pitanje.
Ostade da sedi još neko vreme. Kada je bilo pola pet, zahvali se na
pozivu, ali ne prihvati da ostane na ručku i napusti njeno dvorište.
„Hvala što si bio“, reče pošto ga je otpratila do kapije.
„Hoćeš da gledaš utakmicu?“
„Neću. Videću se sa ćerkom. No, mislim da ćemo pobediti 3:1.“
Pogleda ga iznenađeno.
,,I ja sam tako tipovala.“
„Onda ćemo oboje ili dobiti ili izgubiti“, reče Valander.
„Hvala što si bio“, reče ona ponovo.
Hvala za šta?“, upita on iznenađeno.
„Sto sam ti poremetio nedelju?“
„Sto si verovao da ću imati nešto pametno da kažem.“
„Već sam to rekao, ali ponoviću rado još jednom“, odgovori on.
„Smatram da si dobar policajac. Osim toga, veruješ da kompjuteri
mogu ne samo da nam olakšaju posao već i da ga poboljšaju. Kod mene
nije baš tako. Ali, možda možeš da me ubediš.“
Valander sede u auto i odveze se prema gradu. Zaustavi se pored jedne
prodavnice otvorene nedeljom i kupi ono što mu je bilo potrebno. Potom
sede u ležaljku na svojoj terasi i sačeka sedam sati. Klonula mu je glava a
da to nije ni primetio. Potreba za snom bila je velika. U pet do sedam je
ipak stajao na trgu Esterpurtstorj. Linda je došla po njega i odvela ga do
prazne prodavnice u neposrednoj blizini. Postavile su nekoliko foto-lampi i
izvadile mu jednu stolicu. Odmah oseti tegobu i nemir da neće razumeti ili će
se možda smejati na pogrešnim mestima. Njih dve nestanu u susednoj
prostoriji. Valander je čekao. Prošlo je više od petnaest minuta. Kada su se
konačno vratile, presvukle su se i sada su izgledale identično. Nakon što su
pripremile lampe i jednostavnu dekoraciju, mogle su konačno da počnu.
Ispostavilo se da jednosatna predstava govori o bliznakinjama. Valander je,
kao jedina publika, bio napet. Navikao je da sedi u spokojnom mraku,
među mnoštvom sveta, kada bi posećivao neku opersku predstavu u
Malmeu ili Kopenhagenu. Od svega, najviše ga je brinulo to da li će se
pokazati da Linda nema talenta za glumu. Nije prošlo mnogo minuta pre

282
nego što je shvatio da su njih dve sačinile dvosmislen tekst, koji je sa
drastičnim humorom kritički prikazivao dvostruku sliku Švedske. Ponekad
bi se spetljale, ponekad bi primetio da im gluma nije baš uverljiva.
Međutim, video je da veruju u to što rade, a to ga je činilo srećnim. Kada
je sve bilo gotovo i kada su ga pitali šta misli, rekao je onako kako je
osećao, da je bio iznenađen, da je bilo zabavno i poučno. Mogao je da vidi
da Linda pažljivo prati da li govori istinu. Kada je shvatila da stvarno tako
misli, njena radost bila je ogromna. Otprati ga do ulice kada je trebalo da
ide.
„Nisam znao da znaš ovo“, reče.
„Mislio sam da želiš da budeš tapetar.“
„Za sve ima vremena“, odgovori ona.
„Pusti me da pokušam.“
„Naravno da treba da pokušaš“, odgovori on.
„Kad je čovek mlad, ima vremena napretek. Ne kad si stari policajac
kao ja.“
Njih dve će probati još nekoliko puta. On će je sačekati kod kuće.
Letnje veče bilo je prelepo. Lagano se kretao kao ulici Marijagatan
ispunjen onim što je upravo video. Odsutno, primetio je da ga obilaze
automobili koji trube. Potom shvati da je Švedska pobedila. Upita za
rezultat jednu osobu koju je sreo na trotoaru. Švedska je pobedila 3:1.
Prasnu u smeh. Potom se mislima vrati svojoj ćerki. Zapitao se šta zapravo
zna o njoj. Ono što je još uvek nije pitao bilo je da li trenutno ima nekog
dečka.
Bilo je pola deset kada je otvorio vrata svog stana. Baš kada je
zatvorio vrata, zazvonio je telefon. Odmah ga preseče u stomaku. Kada je
odgovorio i shvatio da je Gertrud, smirio se.
Međutim, reagovao je prerano. Gertrud je bila uzrujana. Prvo mu je
bilo teško da razume o čemu priča. Zamolio ju je da se smiri.
„Moraš da dođeš. Odmah.“
„Šta se desilo?“
,,Ne znam. Ali tvoj otac je počeo da pali svoje slike. Pali sve što ima u
svom ateljeu. Zaključao je i vrata. Moraš da dođeš.“
Ona spusti slušalicu kako ne bi postavljao nikakva pitanja i kako bi

283
odmah seo u auto.
Zurio je u telefon.
Potom na brzinu napisa jednu ceduljicu za Lindu i ostavi je na otiraču.
Nekoliko minuta kasnije bio je na putu za Lederup.

284
 28.

Te noći Valander je ostao kod svog oca u Lederupu.

Kada je stigao do njihovog malog imanja, nakon panične vožnje,
Gertrud ga je dočekala u dvorištu. Video je da je plakala, iako je sada
uspevala da se kontroliše i pribrano odgovara na njegova pitanja. Očev
nervni slom, ako se o tome radilo, došao je potpuno neočekivano. Večerali
su u nedelju uveče i sve se činilo uobičajenim. Ništa nisu pili. Nakon
obroka, kao i obično, otišao je u renoviranu staju kako bi nastavio da slika.
Odjednom, čula je buku. Pošto je došla do stepeništa kod ulaza, videla je
kako otac izbacuje nekoliko praznih kantica sa bojom u dvorište. Prvo je
pomislila da sprema svoj haotični atelje. Međutim, kada je počeo da
izbacuje nove ramove, reagovala je. Kada mu je prišla pitajući ga šta to
radi, nije joj odgovorio. Izgledao je potpuno odsutno i nije čuo da mu se
obratila. Kada ga je uhvatila za ruku, otrgnuo se, a potom i zaključao. Kroz
prozor je videla da je počeo da loži kamin, a kada je počeo i da cepa svoja
platna i da ih gura u vatru, nazvala je Valandera. Dok su razgovarali, žurnim
korakom su se kretali preko dvorišta. Valander vide kako iz dimnjaka kulja
sivi dim. Stao je pored prozora i pogledao unutra u atelje. Otac je odavao
utisak potpuno pomahnitale i lude osobe. Kosa mu je sva štrčala, naočari
su mu verovatno spali, a ceo atelje je bio gotovo uništen. Bosonog je
šljapkao unaokolo među prosutim kanticama boje, a platna za slike su bila
razbacana unaokolo i izgažena. Valanderu se činilo da je upravo video
kako jedna njegova cipela gori u kaminu. Otac je cepao i kidao platna
nabijajući njihove komadiće u ložište. Valander pokuca na prozor,
međutim, otac ne reagova. Valander se uhvati za kvaku, ali su vrata,
naravno, bila zaključana. Lupao je i vikao da je stigao. Iznutra nije došao
nikakav odgovor. Buka se nastavi. Valander se osvrnu oko sebe u potrazi
za nečim čime bi mogao da razvali vrata. Međutim, znao je da otac drži sav
svoj alat i oruđe u sobi u kojoj se sada zabarikadirao. Valander s gorčinom
pogleda vrata u čijem je postavljanju nekada i sam učestvovao. Skinu jaknu
i pruži je Gertrud. Potom se zalete i s jednim ramenom prema vratima baci
se na njih najsnažnije što je mogao. Ceo ragastov popusti i Valander ulete u

285
sobu udarivši glavom o jedna kolica. Otac samo baci odsutni pogled u
njegovom pravcu i nastavi da cepa svoja platna. Gertrud je htela da ude, ali
Valander podiže ruku i zaustavi je. Već je jednom ranije video oca u tom
stanju čudesne kombinacije odsustva i manične zbunjenosti. Tom prilikom
je obučen u pidžamu krenuo preko jedne blatnjave njive sa torbom u ruci.
Pride mu, uhvati ga za ramena i poče da govori umirujućim tonom. Upita ga
da li nešto nije kako treba. Reče mu da su slike dobre, najbolje postojeće i
da su tetrebi lepo naslikani. Sve je bilo kako treba. Bilo kome se može
desiti privremeni napad neuračunljivosti. Sada bi trebalo da prekinu sa tim
besmislenim loženjem. Zbog čega bi ložili usred leta. Posle će pospremiti
sav nered i pričao o putovanju u Italiju. Valander je neprekidno pričao
držeći oca čvrsto za ramena, ne kao da ga hapsi, već da bi ga zadržao u
stvarnosti. Otac se potpuno umiri gledajući ga kratkovidim očima. Dok je
Valander nastavio da govori sa njim umirujućim tonom, spazi izgažene
naočare na podu. Brzo upita Gertrud koja se nalazila u pozadini da li otac
ima neke rezervne. Imao je, pa je otrčala u kuću da ih donese. Predala ih je
Valanderu koji ih očisti rukavom košulje i potom stavi na očev nos.
Smirenim glasom sve vreme je ponavljao svoje reči, kao da je čitao jedine
stihove neke molitve kojih je mogao da se seti, a otac ga je posmatrao prvo
nesigurno i zbunjeno, a potom sve više začuđeno, da bi na kraju izgledalo
da se ponovo povratio. Valander mu tada pusti ramena. Otac se oprezno
osvrnu posmatrajući sav taj haos.
„Šta se dogodilo?“, upita. Valander shvati da mu je sve iščezlo. Ono
što se desilo, u stvari se nije dogodilo. Nije se ničeg sećao. Gertrud poče
da plače. Međutim, Valander joj strogo reče da ode u kuhinju i skuva kafu.
I oni će ubrzo doći. Na kraju, činilo se da otac shvata da je sam izazvao taj
haos.
„Jesam li ja ovo napravio?“, upita gledajući u Valandera zabrinutim
očima, kao da se plašio odgovara koji će uslediti.
„Kome ne može sve da se smuči?“, pokuša Valander da odgovori.
„Ali, sada je gotovo. Ovo ćemo brzo srediti.“ Otac je posmatrao
razvaljena vrata.
„Kome su potrebna vrata usred leta“, reče Valander. ,,U Rimu u
septembru nema zatvorenih vrata. Moraš već sad da se navikneš.“

286
 Otac se kretao lagano po ostacima tog ludila koje ni on ni niko drugi
nije mogao da objasni. Valander shvati da otac nikako nije mogao da shvati
šta se to desilo. Nije mogao da pojmi da je to napravio sam. Valander oseti
knedlu u grlu. U ocu je bilo neke bespomoćnosti i napuštenosti prema
kojima nije umeo da se postavi. Valander podiže polomljena vrata i nasloni
ih na zid staje. Potom poče da posprema prostoriju shvativši da je priličan
broj očevih platana ipak preživeo. Otac sede na stoličicu pored svog
radnog stola prateći njegove pokrete. Ude Gertrud i reče da je kafa
gotova. Valander joj klimnu glavom da uzme oca pod ruku i izvede ga do
kuće. Zatim se pozabavi spremanjem onog što je bilo najkritičnije. Pre nego
što ude u kuhinju, pozva kuću sa telefona iz kola. Linda je stigla. Želela je
da zna da li se nešto desilo, pošto gotovo da nije mogla da rastumači
njegovu na brzinu nažvrljanu poruku. Valander, koji nije želeo da je
uzrujava, reče da je ocu samo pozlilo, ali da je sada sve opet u redu. Za
svaki slučaj, mislio je da ipak treba da prenoći u Lederupu. Potom ode u
kuhinju. Otac je bio umoran, pa je ubrzo otišao na spavanje. Valander je
ostao još nekoliko sati za kuhinjskim stolom sa Gertrud. Nije postojalo
nijedno drugo objašnjenje onog što se desilo, osim da je u pitanju znak
očeve podmukle bolesti. Međutim, kada je Gertrud saopštila da putovanje
u Italiju na jesen zbog ovoga ne dolazi u obzir, Valander se pobunio. Nije
se plašio da preuzme odgovornost za svog oca i ode na to dugo putovanje
sa njim. Ono će se ostvariti, ako otac to i dalje želi i ako tada još uvek
bude mogao da stoji na nogama.
Te noći spavao je u krevetu na razvlačenje u dnevnoj sobi. Pre nego
što je zaspao, dugo je ležao gledajući u svedu letnju noć.
Ujutru, kada je pio kafu sa svojim ocem, izgledalo je kao da je sve
zaboravio. Nije shvatao šta se desilo sa vratima. Valander je rekao onako
kako je bilo, da ih je on skinuo. Ateljeu su bila potrebna nova vrata i on će
ih sam napraviti.
„Kad ćeš ti naći vremena za to?“, upita otac.
„Kad nemaš čak ni vremena da se najaviš i kažeš da ćeš doći u
posetu.“
U tom trenutku Valander shvati da je sve ponovo kao pre. Nešto posle
sedam napusti Lederup i krenu kolima prema Istadu. Učini to znajući da

287
ovako nešto nije i poslednje što će se desiti. Strese se pri pomisli šta bi bilo
da Gertrud nije bila tamo.
U sedam i petnaest prode kroz kapiju stanice. Lepo vreme je i dalje
trajalo. Svi su pričali o fudbalu. Okruže ga policajci u letnjoj odeći. Samo
oni koji su imali obavezu da nose uniformu izgledali su zaista kao policajci.
Sam Valander smatrao je da bi u svojoj beloj odeći mogao da prode kao
neko ko je sišao sa repertoara neke od italijanskih opera koje je gledao u
Kopenhagenu. Kada je prolazio pored prijavnice, Eba mu mahnu da ga
neko traži telefonom. Bio je to Fošfelt, koji je uprkos tome što je bilo rano,
mogao da mu saopšti da su pronašli Fredmanov pasoš, dobro skriven u
njegovom stanu, zajedno sa većom količinom strane valute. Valander upita
za pečate.
„Izgleda da ću morati da te razočaram“, reče Fošfelt.
„Imao je pasoš četiri godine. Za to vreme dobio je pečate iz Turske,
Maroka i Brazila. To je sve.“
Valander se zaista prilično razočarao, pritom ne znajući šta je zapravo
očekivao. Fošfelt je obećao da će mu faksirati sve detalje o pasošu i
pečatima. Nakon toga, imao je još nešto da mu ispriča, što nije bilo u
direktnoj vezi sa istragom a što je ipak moglo da probudi Valanderove
misli.
„Pronašli smo par ključeva od jedne kancelarije u potkrovlju dok smo
tražili pasoš“, reče Fošfelt.
„Medu svim lomom nagomilanim tamo, našli smo i jednu kutiju koja je
sadržala neke stare ikone. Veoma brzo smo konstatovali da su ukradene u
jednoj provali. Pogodi gde?“
Valander razmisli ne uspevši odmah da dođe do odgovora.
„Provala se desila u jednoj kući u okolini Istada“, reče Fošfelt.
„Pre nešto više od godinu dana. Kuća je bila pod upravom do podele
imovine. Ostale iza jednog advokata po imenu Gustav Toštenson.“
Valander se priseti. Jedan od dvojice advokata ubijenih prethodne
godine. Valander je sam video zbirku ikona u podrumu starijeg od njih
dvojice. Jedna od njih mu je čak i visila na zidu spavaće sobe. Dobio ju je
na poklon od sekretarice pokojnog advokata. Sada se takođe podseti i
provale za čiju je istragu bio zadužen Svedberj.

288
 „Onda znamo to“, reče Valander.
„Pretpostavljam da taj slučaj nikada nije rešen?“
,,Ti ćeš dobiti njegov nastavak“, odgovori Fošfelt. ,,Ne ja“, reče
Valander.
„Svedberj.“
Fošfelt upita šta se dešava sa Luis Fredman. Valander mu ispriča za
svoj poslednji telefonski razgovor sa Perom Okesonom.
,,Uz malo sreće saznaćemo nešto već tokom dana“, reče Valander.
„Nadam se da ćeš me obaveštavati.“
Valander obeća. Posle razgovara proveri podsetnik koji je stalno vodio
0 pitanjima bez odgovora. Neka od njih mogao je da precrta, druga će
pokrenuti za vreme sastanka istražnog tima koji će uskoro početi. Pre toga
ipak je uspeo da ode do prostorije u kojoj su dvojica policijskih pitomaca
nadgledali dojave koje su pristizale od strane građana. Upita ih da li je stiglo
nešto što bi ukazivalo na tačno mesto ubistva Bjerna Fredmana. Valander
je znao da bi za istragu bilo veoma značajno ako bi mogli da utvrde gde se
ubistvo desilo.
Jedan od tih pitomaca bio je veoma kratko ošišan i zvao se Tiren. Imao
je inteligentne oči i tvrdili su da je dobar policajac. Valander ga nije dobro
poznavao. Na brzinu mu objasni šta ga zanima.
,,Da li je neko čuo vriske?“, reče Tiren. ,,I video kombi marke ford? U
ponedeljak dvadeset sedmog juna?“
,,Da.“
Tiren odmahnu glavom.
„Toga bih se setio“, reče.
„Jedna žena je vrištala u jednom stanu u Pvidsgordu. Ali, to je bilo u
utorak. I bila je pijana.“
„Hoću da budem odmah obavešten ako dođe takva dojava“, reče
Valander.
Ostavi Tirena i ude u salu za sastanke. Hanson je stajao na prijavnici 1
pričao sa jednim novinarem. Valander se seti da ga je već video ranije.
Predstavljao je jedan od dva velika večernja lista, ali Valander nije mogao
da se seti koji tačno. Sačekali su nekoliko trenutaka dok se Hanson nije
otarasio novinara i zatvorio vrata. Hanson sede i odmah dodeli reč

289
Valanderu. Baš kada je hteo da počne, uđe Per Okeson i sede za kraći
kraj stola, pored Ekholma. Valander upitno podiže obrve. Okeson klimnu
glavom. Valander shvati da je to značilo da ima vesti o Luis Fredman. Iako
mu je bilo teško da obuzda svoju radoznalost, pusti prvo An-Brit Heglund
da saopšti najnovije vesti iz bolnice u kojoj je smeštena Karlmanova ćerka.
Procena lekara bila je da više nije životno ugrožena. Biće moguće stupiti u
kontakt sa njom u roku od dvadeset četiri sata.
Niko nije imao ništa protiv da ona i Valander zajedno posete bolnicu i
razgovaraju sa njom. Potom Valander brzo prode kroz spisak sa pitanjima
koja su još bez odgovora. Niberj je po običaju bio odlično pripremljen, pa
je mogao da popuni mnoge od praznina u kojima su se sada nalazili rezultati
različitih laboratorijskih ispitivanja. Ipak, ništa nije bilo toliko senzacionalno
da bi izazvalo duže diskusije. Većinom su to bile potvrde zaključaka koje
su već izveli. Jedino što je nateralo istražni tim da naćulji uši bilo je otkriće
slabih tragova morskih algi na odeći Bjerna Fredmana. To bi se moglo
protumačiti kao da je poslednjeg dana svog života bio u blizini mora.
„Gde su bili tragovi algi?“, upita on.
,,Na leđnom delu sakoa.“
„Moguće je da je ubijen negde u blizini mora“, reče Valander.
„Koliko se sećam, te večeri je duvao slab vetar. To može da objasni to
što niko nije ništa čuo.“
,,Da se ubistvo desilo na obali, pronašli bismo ostatke peska“, reče
Niberj.
„Možda se desilo na palubi nekog čamca“, predloži Svedberj.
„Ili na mostiću“, reče An-Brit Heglund.
Pitanje ostade da lebdi u vazduhu. Pregledati na hiljade brodića i
mostića ne bi bilo moguće. Valander zabeleži samo da treba obratiti
posebnu pažnju na razne dojave od osoba koje žive u blizini mora.
Potom dodeli reč Peru Okesonu.
„Uspeo sam da dođem do nekih podataka o Luis Fredman“, reče.
„Mislim da ne moram da naglašavam da su u pitanju krajnje poverljive
stvari koje se ne smeju pominjati ni u jednom kontekstu van ovog istražnog
tima.“
„Ćutaćemo kao ribe“, reče Valander.

290
 „Luis Fredman je u bolnici Sveti Laš u Lundu“, nastavi Per Okeson.
„Tamo je već više od tri godine. Dijagnoza joj je teška psihoza.
Prestala je da priča, periodično mora da se hrani na silu i ne pokazuje
nikakve znakove napretka. Ima sedamnaest godina. Po fotografiji koju sam
video, veoma je simpatična.“
U prostoriji nastade muk. Valander nasluti potištenost zbog onoga što
je Per Okeson rekao. I on ju je delio u potpunosti.
„Psihozu obično nešto uzrokuje“, reče Ekholm.
„Primljena je u bolnicu u petak 9. januara 1991. godine“, reče Per
Okeson pregledavši svoje papire.
„Ako sam dobro shvatio, njena bolest je došla poput čuvenog groma iz
vedra neba. Nije je bilo kod kuće nedelju dana. Izlazi na videlo da je imala
velikih problema u školi i da uglavnom nije bila na nastavi. Nagoveštava se
korišćenje droga. Međutim, nije upotrebljavala teže narkotike. Uglavnom
su to bili amfetamini. Eventualno kokain. Pronašli su je u parku Pildam. Bila
je potpuno pogubljena.
,,Da li je pokazivala neke znakove spoljašnjih povreda?“, upita
Valander koji je pažljivo slušao.
„Nije, sudeći po materijalu koji mi je dosad bio na raspolaganju.“
Valander razmisli.
,,Sa njom, dakle, ne možemo da razgovaramo“, reče potom.
„Ali, hoću da znam da li je prikazala povrede. Takođe hoću da
razgovaram sa onima koji su je našli.“
„Prošlo je tri godine“, reče Per Okeson.
„Opet, pretpostavljam da se tim osobama može ući u trag.“
„Razgovaraću sa Fošfeltom iz kriminalističkog odeljenja u Malmeu“,
reče Valander. ,Ako je pronađena u takvom stanju izgubljenosti u parku
Pildam mora da je da bila uključena i neka policijska patrola. Negde
postoji izveštaj.“
„Zašto te interesuje da li je imala povrede?“, upita Hanson.
„Samo da bi slika bila što potpunija“, odgovori Valander.
Ostaviše Luis Fredman po strani i nastaviše dalje. Pošto je Ekholm i
dalje čekao da kompjuteri završe sa unakrsnim presekom istražnog
materijala i eventualno otkriju nešto neočekivano u kombinacijama,

291
Valander je prešao na pitanje pojačanja. Hanson je već ranije dobio
pozitivan odgovor od načelnika okružne policije da mogu da pozajme
jednog policijskog nadzornika iz Malmea. Trebalo bi da stigne u Istad oko
ručka.
,,Ko je to?“, upita Martinson koji je u dotadašnjem toku sastanka
sedeo ćutke.
„Zove se Sture Holmstrem“, reče Hanson. ,,Ne znam ko je on“, reče
Martinson.
Niko ga nije poznavao. Valander je obećao da će pozvati Fošfelta i
raspitati se o glasinama.
Valander se potom okrenu ka Peru Okesonu.
„Sada je pitanje je da li da tražimo dodatna pojačanja“, otpoče
Valander.
„Kakav je zajednički stav? Hoću da se svi izjasne. Obećavam, takođe,
da ću se povinovati većini. Iako i dalje nisam siguran da će personalna
pojačanja doprineti poboljšanju kvaliteta našeg posla. Plašim se da ćemo
izgubiti tempo rada. Barem kratkoročno. Ali, hoću, dakle, da čujem vaše
stavove.“
Ispostavilo se da su Martinson i Svedberj za dodatna pojačanja u
istrazi. Sa druge strane, An-Brit Heglund se složila sa Valanderom, dok su
Hanson, kao i Ekholm, odabrali da nemaju baš nikakav stav. Valander
shvati da se još jedno nevidljivo ali opterećujuće breme odgovornosti
okačilo na njegova ramena. Per Okeson odluči da odloži pitanje za još
nekoliko dana.
„Još jedno ubistvo, i biće neizbežno“, reče on.
„Međutim, nastavimo do daljeg kao dosad.“
Razišli su se sa sastanka nešto pre deset sati. Valander ode u svoju
kancelariju. Iznurenost koja ga je mučila tokom subote sada je bila stvar
prošlosti. Sastanak je bio pozitivan, iako zapravo nisu načinili neki
napredak. Pokazali su jedni drugima da im energija i volja nisu slomljene.
U trenutku kad je Valander hteo da pozove telefonom Fošfelta, na
vratima mu se pojavi Martinson.
„Nešto se mislim“, reče on naslonivši se sa na vrata.
Valander je očekivao nastavak.

292
 „Luis Fredman je bauljala po stazi u parku“, reče Martinson. ,,To me je
navelo da pomislim da tu postoji neka sličnost sa onom devojkom koja je
trčala po polju uljane repice.“
Martinson je imao pravo. Postojala je sličnost, mada daleka.
„Slažem se“, reče on.
„Steta je samo što to nema veze jedno sa drugim.“
„Ipak je čudno“, reče Martinson.
Ostade kod vrata.
„Ovog puta si dobro tipovao.“
Valander klimnu glavom.
„Znam“, reče on. ,A i An-Brit.“
„Podelićete hiljadarku.“
„Kad će sledeća utakmica?“
„Javiću ti“, reče Martinson i ode. Valander pozva Malme.
Dok je čekao, gledao je kroz otvoreni prozor. Lepo vreme se
nastavilo.
Potom začu Fošfeltov glas sa druge strane žice i ostavi sve misli o
vremenu po strani.
Huver napusti podrum nešto posle devet uveče. Dugo je birao između
sekira naoštrenih tako da se sijaju, položenih na crnu svilenu tkaninu. Na
kraju se odluči za najmanju, jedinu koju još uvek nije koristio. Zadenu je za
široki kožni pojas i navuče kacigu preko glave. Kada je napustio sobu
zaključavši vrata, bio je bosonog kao i ranije.
Veče je bilo veoma toplo. Vozio je po puteljcima koje je pažljivo
odabrao na mapi. Biće mu potrebno skoro dva sata. Računao je da će stići
tamo nešto posle jedanaest.
Prethodnog dana bio je prinuđen da promeni svoje planove. Čovek
koji otputovao u inostranstvo, iznenada se vratio. Odmah je doneo odluku
da ne sme da rizikuje da ode ponovo. Slušao je Džeronimovo srce.
Ritmično lupanje bubnjeva u njegovim grudima prenelo mu je poruku. Ne
sme da čeka. Mora da iskoristi priliku.
Letnji krajolik bojio je unutrašnjost njegove kacige u plavo. Sa leve
strane naziralo se more, svetlucanje svetala sa brodova i dansko kopno.
Osećao se uzbuđeno i srećno. Neće proći još mnogo vremena dok svojoj

293
sestri ne prinese poslednju žrtvu koja će joj pomoći da izađe iz magle koja
ju je okruživala. Povratiće se u život usred najlepšeg letnjeg perioda.
Stiže u grad nešto posle jedanaest. Petnaest minuta kasnije zaustavi se u
jednoj ulici pored velike kuće koja se nalazila duboko u jednom starom
dvorištu, prepunom visokog drveća koje ga je zaklanjalo od pogleda sa
strane. Ostavi svoj moped pored jedne bandere i zaveza ga lancem. Sa
druge strane trotoara išao je jedan stariji bračni par i šetao psa. Tek pošto
su prošli, skinu kacigu i gurnu je u ranac. Pod okriljem senki otrča do
zadnje strane tog velikog dvorišta koja je bila okrenuta ka jednom
fudbalskom terenu prekrivenim šljunkom. Sakri ranac u travu puzeći potom
kroz živu ogradu, gde je već odavno napravio otvor. Njegove gole ruke i
noge trpele su šibanje i grebanje. Ali, očeličio se protiv svih bolova.
Džeronimo ne bi podneo da on pokaže znake slabosti. Imao je sveti
zadatak, kako je bilo zapisano u onoj svesci dobijenoj od sestre. Za
zadatak mu je bila potrebna sva snaga i bio je spreman da je predano
žrtvuje.
Nalazio se usred dvorišta, bliže tom monstrumu nego ikada do tada. Na
spratu je bilo upaljeno svetlo, dok je u prizemlju bilo mračno. Sa gnevom
pomisli da je pre njega ovde bila njegova sestra. Opisala je kuću i pomislio
je kako će je jednog dana spaliti do temelja. Ali ne još. Oprezno dotrča do
zida kuće i pažljivo podiže podrumski prozor sa kojeg je ranije odšrafio
kukice. Bilo je vrlo lako uvući se unutra. Znao je da se nalazi u ostavi za
jabuke. Okruži ga slab miris kiselkastih jabuka koje su tu bile i ranije.
Oslušnu. Svuda je bilo tiho. Oprezno se iskrade uz podrumske stepenice.
Uđe u veliku kuhinju. I dalje jednako tiho. Jedini zvuk bio je slab šum
vodovodnih cevi. Uključi šporet i otvori rernu. Potom nastavi prema
stepenicima koje su vodile prema spratu. Sekiru sada izvadi iz pojasa. Bio
je savršeno miran.
Vrata kupatila bila su odškrinuta. U mraku hodnika spazi čoveka kog je
trebalo da ubije. Stajao je ispred ogledala u kupatilu i mazao lice kremom.
Huver se prikrade sa druge strane vrata kupatila. Sačeka. Kada čovek
ugasi svetlo u kupatilu, podiže sekiru. Udari samo jedanput. Čovek pade na
tepih bez ikakvog zvuka. Sekirom mu odseče jedan deo kose sa temena.
Skalp gurnu u džep. Potom odvuče čoveka niz stepenice. Bio je obučen u

294
pidžamu. Donji deo mu skliznu sa tela vukući se niz jednu nogu. Izbegavao
je da ga gleda.
Kada uvuče čoveka u kuhinju, nasloni ga preko rerne. Potom mu gurnu
glavu ka toploti. Gotovo istog momenta oseti miris kreme za lice koja je
počela da se topi. Napusti kuću istim putem kojim je došao.
U zoru zakopa skalp pod sestrinim prozorom. Sada je ostala samo još
ta jedna dodatna žrtva koju je mogao da joj ponudi. Zakopaće i taj
poslednji skalp. Posle će sve biti gotovo.
Pomisli na ono što ga očekuje. Na onog čoveka čiji se grudni koš
podizao u dubokim talasastim pokretima. Na čoveka koji je sedeo preko
puta njega na kauču ne razumevši ništa o svetom zadatku koji je trebalo da
izvrši.
Još uvek nije doneo odluku da li da povede i onu devojku koja je
spavala u sobi pored.
Sada će se odmarati. Zora je bila blizu. Sledećeg dana će doneti svoju
konačnu odluku.

295
 Skåne

5–8 Juli 1994.

296
 29.

Valdemar Šesten bio je sredovečni kriminalistički inspektor iz

Helsingborja koji je sve svoje slobodne trenutke za vreme toplijih meseci u
godini posvećivao jednom starom brodiću od mahagonija iz tridesetih
godina do kojeg je slučajno došao. Tog jutra u utorak 5. jula nije
nameravao da odustane od svoje navike, kad je nešto pre šest časova uz
tresak podigao roletnu na prozoru spavaće sobe. Stanovao je u jednoj
nedavno renoviranoj zgradi u centru grada. Jedna ulica, železničke šine i
pristanišno područje bilo je sve što ga je delilo od Moreuza. Vreme je bilo
baš onako lepo kako su novine prethodnog dana obećale. Njegov godišnji
odmor nije trebalo da počne pre kraja jula. U očekivanju poslednjeg
radnog dana posvetio je par ranih jutarnjih sati svom čamcu koji se nalazio
u brodskoj luci do koje se za kratko vreme moglo stići biciklom. Valdemar
Sesten je na jesen trebalo da napuni pedeset godina. U životu se ženio tri
puta i imao je šestoro dece. Sada je planirao i četvrti brak. Zena koju je
upoznao delila je interesovanje prema starom čamcu od mahagonija
impozantnog imena Kralj mora 2. Inspiraciju za ime pronašao je u
prelepom jedrenjaku u kojem je u detinjstvu sa roditeljima provodio leta.
Zvao se Kralj Mora I. Kada je imao deset godina, na njegovu veliku žalost,
otac ga je prodao nekome iz Norveške. Nikada ga nije zaboravio. Cesto
se pitao da li je i dalje u životu ili je možda potonuo ili istrulio.
Popi na brzinu šolju kafe i pripremi se da krene. Baš tada zazvoni
telefon. Iznenadi ga jer je bilo rano. Podiže slušalicu koja je visila na
kuhinjskom zidu.
„Valdemare?“, upita glas koji je prepoznao kao glas načelnika
Birgešona.
,,Da, ja sam.“
„Nadam se da te nisam probudio?“
„Krenuo sam napolje.“
„Sreća da sam te našao. Najbolje da odmah dođeš ovamo.“ Valdemar
Sesten je znao da Birgešon nikada ne bi nazvao da se nije dogodilo nešto
veoma ozbiljno.

297
 „Dolazim“, odgovori.
„O čemu se radi?“
„Dim u jednoj staroj vili gore na Togaborju. Kada su vatrogasci ušli
unutra, pronašli su mrtvog čoveka u kuhinji.“
„Mrtvog?
„Shvatićeš zašto sam te zvao kad ga vidiš.“
Valdemar Sesten vide kako su njegovi jutarnji sati dobili krila. Pošto je
bio lojalan policajac koji pored toga nije izgubio sav osećaj za napetost
koja bi mogla da nastupi u situacijama neočekivanih smrtnih slučajeva, nije
mu bilo teško da se resetuje. Umesto ključa za lanac za zaključavanje
bicikla, zgrabi ključeve svog auta i napusti stan. Trebalo mu je samo
nekoliko minuta da stigne do stanice. Na stepeništu je stajao Birgešon i
čekao ga. Sede u auto i objasni mu kojim putem će ići.
,,Ko je ubijen?, upita Sesten.
„Oke Liljegren.“
Sesten zviznu. Oke Liljegren je bio poznat, ne samo u gradu već i u
celoj zemlji. Nazivao se revizorom i proslavio se kao siva eminencija koja
stoji iza jednog broja čuvenih poslova sa fantomskim firmama osamdesetih
godina. Osim jedne uslovne kazne na šest meseci, policija i sudovi nikada
nisu uspeli da donesu osuđujuće presude za očigledno nezakonite aktivnosti
kojima se bavio. Oke Liljegren je postao simbol najgoreg oblika privrednog
kriminala, dok je istovremeno činjenica da je uvek oslobađan pokazivala
nedovoljnu spremnost pravne države da se obračuna sa njemu sličnima.
Poreklom je bio iz Bostada, ali je poslednjih godina, kada bi bio u zemlji,
stanovao u Helsingborju. Sesten se setio jedne reportaže koju je pročitao u
novinama, koja je za cilj imala da razjasni koliko je stanova širom sveta
Oke Liljegren u stvari imao.
„Imaš neko vreme?“
„Jedan džoger ranoranilac primetio je da iz ventilacionih otvora na kući
izlazi dim i pozvao vatrogasce koji su stigli oko pet i petnaest. Kada su ušli
u kuću, našli su ga u kuhinji.“
„Gde je bio požar?“
„Nigde.“
Sesten baci upitni pogled ka Birgešonu.

298
 „Liljegren je bio nagnut nad otvorenim šporetom“, nastavi Birgešon.
„Glava mu je bila uvučena u rernu koja je bila uključena na najjače.
Bukvalno se pekao.“
Sesten napravi grimasu. Počeo je da naslućuje kakav će prizor morati
da pogleda.
,,Da li je počinio samoubistvo?“
,,Ne. Neko ga je udario sekirom u glavu.“
Sesten nenamerno zgazi kočnicu. Pogleda u Birgešona koji klimnu
glavom.
„Lice i kosa bili su mu gotovo izgoreli. Ali lekar je ipak mogao da utvrdi
da mu je neko odsekao skalp.“
Sesten ne reče ništa. Razmišljao je onome što se desilo u Istadu. To je
bila najveća vest tog leta. Ludi ubica koji je ubijao ljude i skidao ‘im
skalpove.
Stigoše do Liljegrenove vile u ulici Ašeberjsgatan. Jedno vatrogasno
vozilo stajalo je ispred kapija zajedno sa nekoliko policijskih automobila i
jednim vozilom hitne pomoći. Kompletno veliko dvorište bilo je ograđeno
policijskim trakama i znakovima. Sesten izađe iz auta i novinaru koji se brzo
približio odbojno odmahnu rukom. Opkorači trake zajedno sa Birgešonom
i pode ka vili. Po ulasku u kuću, Sesten oseti čudan miris. Potom shvati da
potiče od Liljegrenovog tela. Dobi maramicu od Birgešona i stavi je na usta
i nos. Birgešon klimnu glavom u pravcu kuhinje. Jedan uniformisani
policajac vrlo bledog lica stražario je ispred kuhinjskih vrata. Sesten
pogleda u kuhinju. Prizor koji ga je dočekao bio je groteskan. Polugoli
čovek je klečao na kolenima. Telo mu je bilo naslonjeno na otvorena vrata
šporeta. Vrat i glava gubili su se u rerni. Sa osećanjem nelagode Sesten se
najednom seti bajke o veštici i Ivici i Marici. Lekar je klečao na kolenima
pored tela i osvetljavao unutrašnjost rerne baterijskom lampom. Sesten je
pokušao da diše bez maramice na licu. Disao je na usta. Lekar mu klimnu
glavom. Sesten se nagnu i pogleda u rernu. Pomisli na ugljenisanu šniclu.
„Isuse“, reče.
„Nije baš lepo.“
„Dobio je udarac u potiljak“, reče lekar.
„Ovde u kuhinji?“

299
 ,,Na spratu“, reče Birgešon koji je stajao iza njega. Sesten se pridiže.
„Izvadi ga iz rerne. Je li fotograf završio?“
Birgešon klimnu glavom. Sesten pode za njim do sprata. Hodali su
oprezno, jer su stepenice bile prekrivene tragovima krvi. Birgešon zastade
ispred vrata kupatila.
„Kao što si video, bio je u pidžami“, reče Birgešon.
„Jedna od mogućih varijanti onoga što se desilo jeste da je Liljegren bio
u kupatilu. Kada je izlazio odatle, ubica ga je sačekao. Udario ga je
sekirom u potiljak i potom odvukao telo dole u kuhinju. To može da
objasni zašto mu je donji deo pižame visio niz jednu nogu. Onda je postavio
telo pored šporeta, uključio ga na najjače i otišao. Kako je ušao i izašao iz
kuće, još nemamo pojma. Mislio sam da se ti time pozabaviš.“
Sesten ne reče ništa. Zamisli se, a zatim se vrati dole do kuhinje. Telo je
sada bilo položeno na jedan plastični pokrivač na kuhinjskom podu.
„Da li je to on?“, upita Šesten.
„Biće da je Liljegren“, odgovori lekar.
„Iako više nema lice.“
„Nisam to mislio. Da li je to čovek koji uzima skalpove?“
Lekar savi parče plastike koje je sakrivalo ugljenisano lice.
„Prilično sam ubeđen da mu je odsekao ili otkinuo kosu gore na
temenu“, reče lekar.
Sesten klimnu glavom. Potom se okrenu ka Birgešonu.
„Hoću da pozoveš istadsku policiju“, reče.
„Nadi Kurta Valandera. Hoću da razgovaram sa njim. Odmah.“
Valander je, za promenu, spremio pravi doručak tog utorka ujutru.
Ispržio je jaja i tek što je seo za sto i otvorio novine, zazvonio je telefon.
Istog trenutka vratilo mu se osećanje da se nešto desilo. Čuvši da ga zove
policija Helsingborja, odnosno intendant koji se predstavio kao Sture
Birgešon, još više se uznemirio.
Odmah je shvatio da se dogodilo ono čega se pribojavao. Nepoznati
čovek ponovo je napao. Tiho opsova u sebi koristeći psovku koja je
sadržala jednaku količinu straha i besa.
Valdemar Šesten preuze vezu. Znali su se od ranije. Početkom
osamdesetih godina sarađivali su povodom istrage o jednom lancu droge

300
koji se prostirao preko celog Skonea. Uprkos velikim ličnim razlikama,
lako su sarađivali i razvili su nešto što je možda bio početak prijateljstva.
„Kurt?“
„Ovde sam.“
„Odavno se nismo čuli.“
„Šta se desilo? Da li je ovo što čujem tačno?“
„Nažalost, izgleda da jeste. Počinilac koga tražiš se pojavio ovde u
Helsingborju.“
,,Da li je potvrđeno?“
„Ništa ne ukazuje na suprotno. Udarac sekirom u glavu. Potom
skidanje skalpa žrtvi.“
„Ko je u pitanju?“
„Oke Liljegren. Da li ti to ime nešto govori?“
„Da li je to onaj „državni revizor“?“
„Baš on. Jedan bivši ministar pravde, jedan trgovac umetničkim
predmetima i sada jedan revizor.“
,,I jedan preprodavac robe“, reče Valander. ,,Ne zaboravi njega.“
„Zovem te jer smatram da treba da dođeš ovamo. Imamo šefove i
načelnike koji mogu biti formaino odgovorni jer prekoračujemo svoje
granice.“
„Dolazim“, reče Valander.
„Pitam se da ne bi možda bilo pametno da povedem i Svena Niberja.
On je naš kriminalistički tehničar.“
„Povedi koga god želiš. Neću ti praviti nikakve smetnje. Samo mi se ne
dopada što je došao ovamo.“
,,Za dva sata sam u Helsingborju“, reče Valander. ,j\ko tada budeš
mogao da mi odgovoriš da li postoji neka veza između Liljegrena i ostalih
ubijenih, na dobrom smo putu. Da li je ostavio neke tragove za sobom?“
,,Ne baš. Ali znamo kako se ubistvo desilo. Mada mu ovoga puta nije
sipao kiselinu u oči. Ispekao ga je. Bar glavu i pola vrata.
„Ispekao?“
,,U rerni. Budi srećan što nećeš morati da vidiš.“
„Šta još znaš?“
„Samo što sam stigao ovamo. Zapravo, ne mogu da odgovorim ni na

301
sta.
Pošto spusti slušalicu, Valander pogleda na svoj časovnik. Šest i deset.
Ono čega se pribojavao — desilo se. Potraži Niberjev broj telefona i pozva
ga. Niberj se javi gotovo istog momenta. Valander mu ukratko objasni šta
se desilo. Niberj mu obeća da će biti ispred njegove zgrade u ulici
Marijagatan u roku od petnaest minuta. Valander potom okrenu Hansonov
broj. Međutim, predomisli se, spusti slušalicu, ponovo je podiže i pozva
Martinsona. Kao i uvek, javila se njegova žena. Prošlo je nekoliko minuta
dok njen muž nije uzeo vezu.
„Opet je napao“, reče Valander. ,,U Helsingborju. Žrtva je jedan
revizor po imenu Oke Liljegren.“
„Onaj grobar preduzeća?“
„Baš on.“
„Naš ubica ima stav.“
,,Ne seri“, reče Valander iznervirano.
„Idem tamo sa Niberjem. Zvali su nas i tražili da dođemo. Hoću da
obavestiš Hansona. Javiću se čim budem imao nešto da kažem.“
,,To znači da će se u istragu uključiti i kriminalističko odeljenje državne
policije“, reče Martinson.
„Možda je tako najbolje.“
„Najbolje bi bilo ako bismo uskoro mogli da uhvatimo tog ludaka“,
odvrati Valander.
„Idem sad. Nazvaću te kasnije.“
Već je bio na trotoaru kad je Niberj svojim starim amazonom skrenuo
u Ulicu Marijagatan. Seo je pored njega. Izašli su iz Istada. Jutro je bilo
veoma lepo. Niberj je vozio brzo. Kod Sturupa su skrenuli ka Lundu
došavši potom na glavni put prema Helsingborju. Valander mu je izneo to
malo detalja koje je imao. Kada su prošil Lund, Hanson je pozvao na
mobilni. Valander je čuo da je zadihan. Hanson se ovoga verovatno više
pribojavao nego ja, pomisli iznenada.
„Užasno je što se ovo ponovo desilo“, reče Hanson. ,,To menja sve“
,,Do daljeg ne menja ništa“, odgovori Valander. ,,U potpunosti zavisi
od toga šta se u stvari desilo.“
„Vreme je da se u slučaj uključi i kriminalističko odeljenje državne

302
policije“, reče Hanson. Valander oseti po Hansonovom glasu da bi više od
svega želeo da se oslobodi svoje odgovornosti. Primeti da ga je to
iznerviralo. Nije mogao da se otme utisku da u onome što je Hanson rekao
postoji neka doza potcenjivanja rada istražnog tima.
„Odgovornost za ono što će se desiti na tebi je i Peru Okesonu“, reče
Valander.
„Ono što se desilo u Helsingborju tiče se njih. Međutim, oni su tražili da
dođem. O onome što će se desiti pričaćemo kada bude bilo aktuelno.“
Valander završi razgovor. Niberj ne reče ništa. Ipak, Valander je znao
da ga je saslušao.
Kod prilaza Helsingborju, sačekao ih je jedan policijski auto. Valander
pomisli da je ovde negde stao Sven Andešon iz Lunarpa kako bi povezao
Dolores Mariju Santanu na njeno poslednje putovanje. Pratili su policijski
auto gore prema Togaborju i zaustavili se ispred Liljegrenovog velikog
dvorišta. Valander i Niberj prođoše policijske blokade i nađoše se sa
Šestenom koji je stajao u podnožju stepeništa velike vile za koju je
Valander cenio da je izgrađena krajem XIX i početkom XX veka.
Pozdravili su se i razmenili par reči o tome kada su se videli poslednji put.
Potom je Sesten povezao Niberja sa kriminalističkim tehničarem iz
Helsingborja koji je bio zadužen za ispitivanje mesta zločina. Njih dvojica
nestadoše u kući.
Sesten ugasi cigaretu na zemlji i zakopa pikavac petom.
„Osoba koja je došla ovamo tvoj je čovek“, reče on. ,,U to skoro da
uopšte ne moramo da sumnjamo.“
„Šta znaš o ubijenom?“
„Oke Liljegren je bio na glasu.“
„Zloglasan, pre bih rekao.“
Sesten klimnu glavom.
„Verovatno je mnogo njih u snovima ubijalo tog čoveka“, reče on. ,,Uz
efikasnije sudstvo, manji broj i teže pronalaženje rupa u onim zakonima za
koje se pretpostavlja da bi trebalo da privredni kriminal drže pod
kontrolom, ovo nikada nije moralo da se dogodi. On bi tada, naime, bio u
zatvoru. Švedski zatvori nisu još uvek opremili ćelije ni kupatilima ni
šporetima.“

303
 Sesten uvede Valandera u kuću. I dalje se osećao smrad ispečene
kože. Sesten pruži hiruršku masku Valanderu koju on neodlučno stavi na
lice. Uđoše u kuhinju gde je leš ležao ispod plastične pokrivke. Valander
klimnu glavom ka Sestenu da mu dozvoli da pogleda telo. Najbolje je
odmah proći kroz tu nelagodnu situaciju. Nije zapravo znao šta ga očekuje.
Ipak se trgnu kada pogleda Liljegrenovo lice. Nije ga više bilo. Koža mu je
bila potpuno izgorela i jasno su se videli veći delovi lobanje. Na mestima
gde su bile oči, stajale su samo dve šupljine. Kosa, kao i uši, takođe su bili
spaljeni. Valander klimnu glavom Šestenu da vrati plastični pokrivač. Šesten
na brzinu opisa kako je Liljegren ležao naslonjen preko rerne. Od fotografa
koji je upravo napuštao kuhinju kako bi počeo da radi na spratu, Valander
dobi nekoliko polaroid fotografija. Skoro da je bilo gore videti ceo prizor
na slici. Valander zavrte glavom i uz grimasu odloži slike. Sesten ga odvede
do sprata istovremeno mu pokazujući tragove krvi na stepeništu opisujući
mu kako se sve verovatno odigralo. Valander je s vremena na vreme
postavljao pitanja o nekim detaljima. Međutim, već od samog početka
Sestenov opis činio se ubedljivim.
„Ima li nekih svedoka?“, upita Valander.
„Ubičinih tragova? Kako je ušao u kuću?“
„Kroz jedan prozor na podrumu.“
Vratili su se u kuhinju i spustili se do velikog podrumskog prostora koji
se protezao ispod čitave kuće. U prostoriji u kojoj je Valander osetio
zaostali miris jabuka sakupljenih prethodnih godina, jedan prozorčić stajao
je odškrinut.
„Mislimo da je ušao ovim putem“, reče Šesten. ,,I pobegao na isti
način. Čak i ako je mogao da išeta kroz glavni ulaz. Oke Liljegren je živeo
sam.“
,,Da li je ostavio nešto za sobom?“, zapita se Valander.
„Ranije je veoma vodio računa o tome da nas ne snabde nekim
tragovima. Ipak, sa druge strane, nije bio ni preterano pažljiv. Imamo čitav
set otisaka prstiju. Niberj kaže da nedostaje samo mali prst na levoj ruci.“
„Otisci prstiju za koje zna da ih policija nema u svojim registrima.“
Valander klimnu glavom. Sestenov komentar je bio u potpunosti tačan.
On sam samo nije ranije na isti način formulisao tu misao.

304
 ,,U kuhinji do šporeta pronašli smo jedan otisak stopala“, reče Sesten.
„Opet je, dakle, bio bosonog“, reče Valander.
„Bosonog?“, začudi se Sesten.
Valander mu ispriča o otisku koji su pronašli u krvlju prekrivenom
kombiju Bjerna Fredmana. Shvati da bi među prvim najvažnijim stvarima
koje bi morali da urade bilo to da upute Sestena i njegove kolege u istražni
materijal prikupljen u vezi sa prva tri ubistva.
Valander prouči podrumski prozor. Činilo mu se da može da vidi
neznatne tragove struganja pored jedne kukice koja je izvučena iz svog
ležišta. Kada se sagnuo, video ju je, iako ju je bilo teško spaziti na tamnom
zemljanom podu. Nije je dodirivao prstima.
„Može biti da je olabavljena ranije“, reče on.
„Misliš da je pripremio svoj dolazak?“
„Nije nemoguće. Podudara se sa njegovim ranijim načinom pripreme.
Nadgleda svoje žrtve. Posmatra ih. Zašto i koliko dugo, ne znamo. Naš
specijalista za biheviorizam, Mats Ekholm, tvrdi da je to često
karakteristika osoba sa psihotičnim crtama.“
Ušli su u prostoriju pored, gde su prozori bili istog tipa. Kukice su bile
netaknute.
„Trebalo bi detaljno potražiti otiske stopala u travi ispod tog drugog
prozora“, reče Valander.
Potom se pokaja. Nije bilo potrebe govoriti jednom tako iskusnom
istražitelju kakav je Valdemar Sesten šta bi trebalo uraditi.
Vratili su se u kuhinju. U toku je bio transport Liljegrenovog tela.
„Ono za čim sve vreme tragam jeste dodirna tačka“, reče Valander.
„Prvo sam je tražio između Gustava Vetešteta i Arnea Karlmana.
Naposletku sam je našao. Potom sam je tražio između Bjerna Fredmana i
druge dvojice. Nju još uvek nismo uspeli da identifikujemo. Ipak, ubeđen
sam da postoji. Sada verujem da je to jedna od najbitnijih stvari koje
moramo da uradimo. Da li je moguće pronaći vezu između Okea Liljegrena
i preostale trojice? Najbolje bi bilo pronaći vezu sa svima ili barem sa
jednim od njih.“
,,Na neki način postoji već jedna veoma jasna dodirna tačka“, reče
Sesten mirno.

305
 Valander ga je posmatrao upitnim pogledom.
,,Pa, počinilac je dodirna tačka koja se može identifikovati“, nastavi
Sesten.
„Čak i ako ne znamo ko je on.“
Sesten klimnu glavom ka izlaznim vratima. Valander shvati da želi
neometano da razgovara sa njim. Kada su izašli u dvorište zaškiljili su
prema suncu. Biće još jedan topao letnji dan bez padavina. Valander više
nije mogao da se seti kad je poslednji put padala kiša. Šesten zapali
cigaretu i povede Valandera prema drvenom nameštaju koji se nalazio
podalje od kuće. Pomeriše stolice tako da budu u hladovini.
„Razne glasine kruže o Okeu Liljegrenu“, reče Sesten.
„Njegovi poslovi vezani za fantomske firme izgleda da su samo deo
onoga čime se bavio. Mi iz Helsingborja čuli smo još mnogo toga. Čuli smo
priče o cesnama u niskom letu koje ispuštaju paketiće sa kokainom.
Heroinom. Marihuanom.Te priče je jednako teško dokazati kao i imati
protivargumente. Lično, teško mi je da povežem takve aktivnosti sa Okeom
Liljegrenom. Međutim, možda je samo u pitanju moja ograničena mašta.
Zamišljamo da je i dalje moguće klasifikovati prestupnike. Poređati
određene vrste zločina po grupama. A onda mislimo da će se prestupnici
držati svojih granica. Da neće zalaziti na rudu teritoriju koja ugrožava naše
podele.“
,,I ja sam ponekad tako razmišljao“, reče Valander.
„Ali, izgleda da je to vreme prošlost. Svet u kojem živimo postaje
istovremeno i pregledniji i haotičniji.“
Sesten odmahnu cigaretom u pravcu velike vile.
„Ima takođe i drugih glasina“, reče.
„Konkretnijih. O razuzdanim žurkama u ovoj kući. O ženama,
prostituciji.“
„Razuzdanim?“, upita Valander. ,,Da li ste morali da intervenišete?“
„Nismo nikada“, odgovori Sesten. ,,Ne znam zašto zapravo nazivam te
žurke razuzdanim. Ipak, ovde su se ponekad okupljali ljudi. Koji su potom
jednako naglo nestajali.“
Valander ne reče ništa. Razmišljao je o onome što je Sesten upravo
rekao. Čudesna misao prostruji mu odjednom kroz glavu. Ugledao je

306
Dolores Mariju Santanu kako stoji na južnom izlazu iz Helsingborja. Da li
možda postoji veza sa tim o čemu je Sesten govorio? Da nije možda
prostitucija? Odbaci tu misao. Ne samo da je bila neosnovana, već je
izražavala i kombinaciju različitih istraga u njegovoj glavi.
„Moraćemo da sarađujemo“, reče Sesten. ,,Ti i tvoje kolege ste u
prednosti od nekoliko nedelja. Sada dodajemo i Liljegrena. Kako sada
izgleda slika? Šta se menja? Šta postaje jasnije?“
„Mislim da sada ne dolazi u obzir da u istragu ne uključimo
kriminalističko odeljenje državne policije“, reče Valander. ,,To je, naravno,
dobro. Međutim, uvek se plašim da će se pojaviti problemi pri saradnji i da
informacije neće stići tamo gde treba.“
,,I ja imam isti strah“, odgovori Sesten.
„Zato želim nešto da ti predložim. Da ti i ja napravimo nezvaničnu
jedinicu koja će moći da radi malo mimo pravila kad nam to odgovara.“
„Rado“, odgovori Valander.
„Obojica se sećamo kako je bilo za vreme stare državne komisije za
ispitivanje ubistava“, reče Sesten.
„Nešto što je funkcionisalo veoma dobro, razbijeno je. I nakon toga u
stvari nikada nije bilo tako dobro.“
„Vremena su bila drugačija“, reče Valander.
„Nasilje je imalo drugačije lice, a ubistava je, osim toga, bilo manje.
Zaista teški prestupnici radili su po šablonima, koji su bili prepoznatljivi na
drugačiji način nego ovi danas. Slažem se sa tobom da je Komisija bila
dobra stvar. Ali, nisam siguran da bi bila jednako efikasna danas.“
Sesten se pridiže.
,,No, dogovorili smo se?“
„Naravno“, odgovori Valander.
„Kadabudemo smatrali da je potrebno, povući ćemo se i doneti
zaključak.“
„Ako budeš morao da ostaneš ovde, možeš da budeš kod mene“, reče
Sesten.
„Ponekad je lepo kad ne moraš u hotel.“
„Rado“, zahvali se Valander. Ipak, u dubini duše nije imao ništa protiv
da odsedne u hotelu, ako to bude neophodno. Njegova potreba da bar

307
nekoliko sati dnevno bude sam bila je ogromna.
Vratili su se do kuće. Sa leve strane nalazila se veilka garaža sa dvoja
vrata. Dok je Sesten produžio i ušao u kuću, Valander se odluči da malo
pregleda garažu. Teškom mukom podiže jedna od vrata. U garaži je stajao
jedan crni mercedes. Valander ude i pogleda auto sa strane. Onda otkri da
su prozorska stakla bila obojena tako da spreče pogled u unutrašnjost auta.
Zastade i razmisli.
Potom ude u kuću i pozajmi Niberjev mobilni.
Pozva Istad i zatraži da razgovara sa An-Brit Heglund. Ukratko joj
ispriča šta se desilo. Onda stiže do onoga zbog čega ju je zapravo zvao.
„Hoću da stupiš u kontakt sa Sarom Bjerklund“, reče. ,,Da li je se
sećaš „Veteštetova spremačica?“
„Baš ona. Hoću da je pozoveš i da dođeš sa njom ovde u Helsingborj.
Bez oklevanja.“
„Zašto?“
„Hoću da pogleda jedan auto. A ja ću stajati pored nje i nadati se svim
silama da će ga prepoznati.“
An-Brit Heglund više ništa nije pitala.

308
 30.

Sara Bjerklund je dugo posmatrala crni auto.

Valander se držao uz nju, ali ipak po strani. Želeo je da se uz njegovo
prisustvo ona oseća sigurno. Ipak, nije hteo da joj bude toliko blizu da bi je
omeo u zadatku koji joj je zadao. Shvatio je da se naprezala do svojih
krajnjih granica ne bi li bila sigurna. Da li je već videla ovaj auto onog petka
ujutru kada je došla u Veteštetovu kuću misleći da je četvrtak? Da li je auto
bio takav? Da li je možda baš taj auto, i nijedan drugi, videla na izlazu iz
kuće u kojoj je bivši ministar živeo?
Sesten se složio sa Valanderom kada mu je ovaj izložio svoju ideju.
Čak i kad bi Sara Bjerklund, koju je Veteštet sa takvim prezirom nazivao
čistačicom, došla do zaključka da bi taj auto mogao biti iste marke kao
onaj koji je videla, to ništa ne bi dokazalo. Sve što bi mogli dobiti bio bi
nagoveštaj, mogućnost. Ipak, obojica su shvatala da bi to moglo biti važno.
Sara Bjerklund je oklevala. Pošto su u kontakt-bravi stajali ključevi,
Valander zamoli Sestena da provoza auto jedan krug po dvorištu. Ako
zažmuri i oslušne da li bi mogla da prepozna zvuk motora? Ima razlike u
zvuku različitih automobila. Ona uradi kako joj je rekao i oslušnu.
„Možda“, reče zatim.
„Izgleda kao auto koji sam videla tog jutra. Međutim, ne mogu da znam
da li je to bio baš taj auto. Nisam mu videla tablice.“
Valander klimnu glavom.
,,To ni ne tražim“, reče.
„Izvini što sam tražio da dođeš ovamo.“
An-Brit Heglund je srećom sa sobom povela i Norena, koji je sada
dobio zadatak da odveze Saru Bjerklund nazad za Istad. Što se nje tiče,
želela je da ostane.
Iako je i dalje bilo rano jutro, izgledalo je da cela zemlja ipak već zna
šta se desilo. Sesten je improvizovao konferenciju za štampu na ulici, dok
su Valander i An-Brit Heglund sišli kolima do terminala za trajekte i
doručkovali.
Dao joj je detaljan prikaz događaja.

309
 „Oke Liljegren se pojavljuje u našem istražnom materijalu povodom
slučaja Alfreda Harderberja“, reče ona potom.
„Sećaš se?“
Valander se vrati mislima u prethodnu godinu. Nevoljno se priseti
čuvenog biznismena i mecene koji je živeo iza zidina zamka Farnholmovih.
Onog kog su u nekoliko dramatičnih trenutaka na aerodromu Sturup
naposletku uspeli da spreče da napusti zemlju. U toj istrazi se pojavilo ime
Okea Liljegrena. Međutim, bilo je na marginama. Nikada nije bio priveden
na saslušanje.
Valander je sedeo sa trećom šoljom kafe gledajući u pravcu moreuza
koji je tog letnjeg jutra bio pun jedrenjaka i trajekata.
„Nismo hteli, ali ipak smo to dobili“, reče. ,Još jedan ubijen i skalpiran
čovek. Ekholm kaže da smo sada dostigli tu magičnu granicu, gde bi naše
mogućnosti da identifikujemo počinioca trebalo drastično da porastu. Sve u
skladu sa modelima FBLja koji nam verovatno mogu biti od velikog
značaja. Sada bi još jasnije mogli da ukažemo na stvari koje su slične i na
one koje se razlikuju.“
„Čini mi se da naslućujem da je nešto postalo grublje“, reče ona
neodlučno. ,Ako uopšte možemo da napravimo gradaciju u udarcima
sekirom i skalpiranjima.“
Valander je zaintrigirano iščekivao nastavak. Naučio je da njena
neodlučnost često znala da otkrije da je na tragu važne ideje.
„Veteštet je ležao ispod čamca“, nastavi ona.
„Udaren je otpozadi. Skalp mu je skinut. Kao da je ubica sebi dao
vremena da bude detaljan. Ili je možda tu postojala neka nesigurnost? U
pitanju je njegov prvi skalp. Karlman je ubijen tačno spreda.
Najverovatnije je video čoveka koji je to uradio. Kosa mu je bila iščupana,
a ne odsečena. Možemo naslutiti bes ili prezir, ili možda čak i gotovo
nekontrolisani gnev. Onda imamo Bjerna Fredmana. Verovatno je ležao na
leđima. Po svoj prilici bio je vezan. Inače bi pružio otpor. U oči mu je
sipana kiselina. Ubica mu je na silu otvorio kapke. I sada Liljegren, kome je
ugurao glavu u rernu. Imamo neki rast.
Da li je u pitanju mržnja? Ili neshvatljivo uživanje u demonstriranju moći
jednog bolesnog čoveka?“

310
 „Ponovi Ekliolmu ovo što si sada rekla“, reče Valander.
„Neka ubaci to u kompjuter. Slažem se sa tobom. Mogu se uočiti neke
promene u njegovom ponašanju. Nešto se kreče nizbrdo. Međutim, šta
nam to govori? Ponekad mi se čini kao da pokušavamo da protumačimo
tragove stopala koji su stari milionima godina. Otiske stopala izumrlih
životinja koji su se stvrdnuli u vulkanskom pepelu. Ono o čemu najviše
mozgam jeste hronologija. Koja se zasniva na tome da smo pronašli žrtve u
određeno m redosledu. Jer su ubijene određenim redosledom. Za nas stoga
nastaje prirodna hronologija. Pitanje je samo da li među ubijenima postoji
neki drugi redosled koji nismo u stanju da protumačimo? Da li je neko od
njih bitniji od ostalih?“
Ona razmisli.
„Misliš da li je neko od njih bio bliži ubici od ostalih?“
„Baš tako“, reče Valander. ,,Da li je Liljegren bliži centru od, recimo,
Karlmana. I ko se od njih nalazi najdalje od njega? Ili svi imaju isti odnos sa
počiniocem?“
„Odnos koji, pored toga, možda postoji samo u njegovoj pomućenoj
svesti?
Valander odgurnu svoju praznu šolju za kafu.
„Jedino u šta možemo biti sigurni jeste da ovi ljudi nisu izabrani
slučajno.“
„Bjern Fredman se izdvaja“ reče ona dok su ustajali.
,,Da“, reče Valander.
„Izdvaja se. Ali ako okrenemo to, možemo da kažemo da ostala trojica
predstavljaju izuzetak.“
Vratili su se u Togaborj, gde ih je dočekala poruka da je Hanson pošao
ka Helsingborju da bi se sastao sa načelnikom policije.
„Sutra će nam doći kriminalističko odeljenje državne policije“, reče
Sesten.
,,Da li je neko razgovarao sa Ekholmom?“, upita Valander.
„Trebalo bi da dođe ovamo što pre.“
An-Brit Heglund ode da proveri šta se sa tim dešava. U međuvremenu,
Valander prođe ‘po jednom kroz kuću zajedno sa Sestenom. Niberj je
klečao u kuhinji zajedno sa ostalim tehničarima. Kada su pošli ka gornjem

311
spratu, An-Brit Heglund ih sustiže informišući ih da je Ekholm krenuo ka
Helsingboriu istim autom sa Hansonom. Nastavili su zajednički da
pretražuju kuću. Niko od njih nije rekao ni reč. Svako je pratio svoj
nevidljivi trag. Valander pokuša da oseti prisustvo ubice na isti način kada
ga je tražio u tami Veteštetove kuće ili u svetlom obasjanoj pergoli u
Karlmanovom dvorištu. Istim stepenicama prošao je pre manje od dvanaest
sati. Nevidljivi otisak njegovog prisustva i dalje se mogao osetiti u kući.
Valander se kretao sporije od ostalih. Cesto bi zastao i gledao u prazno. Ili
bi seo na stolicu i posmatrao neki zid, tepih, ili vrata. Kao da je u nekoj
umetničkoj galeriji, zadubljen u neki od izloženih eksponata. S vremena na
vreme bi se vratio i ponovio kratku šetnju. An-Brit Heglund, koja ga je
posmatrala, imala je utisak da se Valander ponaša kao da se nalazi na
krajnje tankom ledu. Da je Valander znao za njeno promatranje, sa
sigurnošću bi rekao da je u pravu. Svaki korak značio je rizik, novo
stanovište, ponovno dogovaranje sa samim sobom o nekoj misli koja se
rodila pre nekoliko trenutaka. Jednako se kretao kroz svoju glavu kao i
kroz mesto zločina na kojem se trenutno nalazio. Kuća Gustava Vetešteta
bila je čudnovato prazna. Nije osetio prisustvo čoveka za koji nije tragao.
Naposletku, to ga natera da se dogovori sa sobom da čovek koji je ubio
Vetešteta nikada nije bio u kući. Nikada joj nije prišao bliže od krova
garaže gde se zabavljao čitajući strip o Fantomu, koji je potom iscepao na
komadiće. Međutim, ovde u Liljegrenovoj kući, bilo je drugačije. Valander
se vrati do stepeništa i skrenu pogled ka kupatilu. Odavde je mogao videti
čoveka kog će uskoro ubiti ako su vrata kupatila bila otvorena. A i zašto bi
bila zatvorena kad je Liljegren bio sam u kući? Nastavi napred prema
vratima kupatila i stade pored zida. Zatim ude u kupatilo, uze jedan trenutak
da se uživi u ulogu Liljegrena u monodrami koju je igrao. Izađe kroz vrata
zamislivši udarac koji je došao bez oklevanja i punom snagom iskosa
otpozadi. Vide sebe kako pada na tepih u hodniku. Potom ponovo preuze
drugu ulogu, onog čoveka sa sekirom u desnoj ruci. Ne u levoj, to su već
mogli da konstatuju u slučaju Veteštetovog ubistva. Ovaj čovek je bio
desnoruk. Valander se lagano spusti niz stepenice vukući za sobom
nevidljivi leš. Ude u kuhinju i dođe do šporeta. Nastavi da se spušta u
podrum i zastade pored prozora koji je bio preuzak da bi on mogao da se

312
provuče kroz njega. Samo čovek bez suvišnih kilograma mogao je da
iskoristi taj prozor kao ulaz u Liljegrenovu kuću. Čovek koga traže morao
bi biti vitak. Valander se vrati do kuhinje i potom nastavi ka dvorištu. Pored
podrumskog prozora sa zadnje strane kuće tehničari su pokušavali da
osiguraju otiske stopala. Valander je mogao unapred da kaže da neće ništa
naći. Taj čovek je bio bosonog, kao i ranije. Skrenu pogled ka živoj ogradi,
najkraćoj putanji od podrumskog prozora do ulice koja je išla ispod njega.
Razmisli zbog čega je ubica bio bosonog. Postavio je to pitanje Ekholmu
nekoliko puta a činilo mu se da nije dobio baš adekvatan odgovor. Biti
bosonog znači rizikovati povrede. Čovek može da se oklizne, ubode,
ogrebe. Ipak je to učinio. Zašto se kretao bosonog? Zašto je odlučio da
bude bez obuće? Bilo je to još jedno odudaranje kojeg je morao da se
drži. Uzimao je skalpove. Ubijao sekirom. Bio je bosonog. Valander je
stajao nepomično. Ideja mu se javila naglo. Podsvest je izvukla zaključak i
prosledila poruku dalje. Sada je došla do cilja. Indijanac, pomisli.
Urođenički ratnik.
Iznenada shvati da je u pravu. Čovek kog traže je usamljeni ratnik koji
se kreče nevidljivom stazom koju je sam izabrao. On imitira. Ubija sekirom,
uzima skalpove i kreče se bosonog. Zbog čega bi neki Indijanac išao leti
unaokolo ubijajući ljude po Švedskoj? Ko je ustvari ubica? Indijanac ili
neko ko se uživeo u tu ulogu?
Valander zadrža čvrsto tu misao kako mu ne bi pobegla dok je ne
isprati u celosti. Taj čovek prevaljuje velike razdaljine, pomisli. Morao bi da
ima konja. Ili motor koji je stajao iza barake AMS-a. U autu se vozi, a
motor se jaše.
Vrati se ka kući. Po prvi put za vreme istrage pomisli da naslućuje
izgled čoveka za kojim tragaju. Napetost pred tim otkrićem bila je trenutna.
Opreznost mu se pojača. Misli je, pak, još uvek, hteo da zadrži za sebe.
Prozor na spratu se otvori. Sesten izviri kroz njega.
„Popni se“, povika.
Valander se vrati u kuću pitajući se šta su to pronašli. Sesten i An-Brit
Heglund stajali su ispred jedne police za knjige u sobi koja je najverovatnije
bila Liljegrenova kancelarija. Sesten je u ruci držao plastičnu kesicu.
„Pretpostavljam da je kokain“, reče.

313
 „Mada bi, naravno, mogao biti i heroin.“
„Gde si ga našao?“, upita Valander. Sesten pokaza na jednu otvorenu
fioku.
„Moguće je da toga ima još“, reče Valander.
„Tražiću da nam pošalju psa tragača“, reče Šesten.
„Mislim da bi mogao da pošalješ i neke ljude da porazgovaraju sa
komšijama“, reče Valander.
„Neka ih pitaju da li su primetili nekog čoveka na motoru. Ne samo
sinoć ili noćas, već i prethodnih nedelja.“
„Misliš da je došao motorom?“
,,Da. Uklopilo bi se sa njegovim ranijim načinom putovanja. Videćeš u
istražnom materijalu.“ Sesten izađe iz sobe.
,,U istražnom materijalu ne piše ništa o motoru“, reče An-Brit Heglund
iznenađeno.
„Trebalo je da piše“, odvrati Valander odsutno.
„Ali utvrdili smo da je kraj puta iza Karlmanove kuće bio parkiran
motor! Zar nismo?“
U istom trenutku vide kroz prozor kako Ekholm i Hanson kreću uz
pošljunčanu stazu oivičenu žbunovima ruža. Sa njima je bio još jedan čovek
za kog je Valander pretpostavio da je načelnik policije u Helsingborju.
Načelnik Birgešon sačekao ih je na pola puta.
„Možda bi bilo najbolje da siđemo“, reče on.
„Jesi li nešto našla?“
,,Kuća podseća na Veteštetovu“,odgovori ona.
„Istačemernaburžoazija. Međutim, ovde u svakom slučaju ima nekoliko
porodičnih fotografija. Ne znam da li je to neki pozitivan znak. Izgleda da je
u porodici imao sve same konjanike. Skonske dragunce, sudeći po
slikama.“
„Nisam ih video“, potraži Valander izgovor. ,Ah verujem ti. Njegovi
poslovi sa fantomskim firmama na mnogo načina neosporno podsećaju na
primitivno ratovanje.“
„Našla sam jednu fotografiju starog bračnog para ispred nekog
seoskog imanja“, reče ona.
„Ako sam dobro razumela natpis na poleđini, radi se o roditeljima

314
njegove majke sa Elanda.“
Nastaviše ka prizemlju. Polovina stepeništa bila je blokirana kako bi se
zaštitili tragovi krvi.
„Gospoda u godinama“, reče Valander.
„Njihove kuće podsećaju jedna na drugu jer su i njih dvojica možda bili
slični. Koliko je godina zapravo imao Oke Liljegren? Da li je napunio
sedamdeset?“
Pitanje ostade bez odgovora, jer An-Brit Heglund nije znala.
Od Liljegrenove trpezarije napravili su improvizovanu prostoriju za
sastanke. Nije bilo potrebno da Ekholm prisustvuje, pa mu je Sesten
dodelio jednog policajca koji je mogao da ga opskrbi potrebnim
informacijama. Nakon što su se svi predstavili i seli za sto, Hanson iznenadi
Valandera veoma odlučnim viđenjem budućeg delovanja. Tokom putovanja
iz Istada razgovarao je i sa Perom Okesonom i sa kriminalističkim
odeljenjem državne policije u Stokholmu.
„Bilo bi pogrešno tvrditi da se situacija ozbiljno promenila zbog
događaja u ovoj kući“, otpoče on.
„Situacija je bila dovoljno dramatična još kad smo shvatili da imamo
posla sa serijskim ubicom. Možda bismo sada mogli da kažemo da smo
prešli neku vrstu granice. Nema indicija da će se ova serija ubistava
okončati. To je nešto čemu samo možemo da se nadamo. Kriminalističko
odeljenje državne policije spremno je da nam pruži svu pomoć koja nam je
potrebna i koju zatražimo. Formalnosti u vezi s tim da ćemo sada morati da
osnujemo istražni tim koji će delimično prelaziti granice različitih policijskih
okruga, a delimično obuhvatati i osoblje iz Stokholma, ne bi zapravo
trebalo da predstavljaju veći problem. Pretpostavljam da niko nema ništa
protiv da Kurt bude voda novog istražnog tima?“
Niko nije imao prigovora. Sesten odobravajući klimnu glavom sa svoje
strane stola.
„Kurt ima određenu reputaciju“, reče Hanson bez ikakvog nagoveštaja
dvosmislenosti.
„Načelnik kriminalističkog odeljenja državne policije smatrao je da se
podrazumeva da Kurt treba da nastavi istragu.“
„Slažem se“, reče načelnik iz Helsingborja. Bilo je to i sve što je izjavio

315
tokom čitavog sastanka.
„Postoje zadate smernice kako bi takva saradnja trebalo da otpočne u
najskorijem vremenu“, nastavi Hanson.
„Tužioci treba da nastave svoje pripremne procedure. Ono što je
trenutno najvažnije jeste da pokušamo da preciziramo koji vid pomoći nam
zapravo treba od Stokholma.“
Valander je slušao Hansonove reči s osećanjem ponosa, ali i nemira.
Njegova samouverenost istovremeno mu je govorila da bi retko ko osim
njega više odgovarao ulozi vode istražnog tima.
,,Da li se neka slična serija ubistava nekada ranije uopšte desila u našoj
zemlji?“, upita Sesten.
,,Ne, kako tvrdi Ekholm“, odgovori Valander.
„Bilo bi, naravno, dobro da nam pošalju policajce koji imaju iskustva sa
ovakvim tipom zločina“, nastavi Sesten.
,,U tom slučaju morali bismo da ih uzmemo sa kontinenta ili iz
Amerike“, odgovori Valander. ,,U to baš i ne verujem. Bar ne još. Potrebni
su nam, naravno, iskusni islednici za krvne delikte koji mogu da pojačaju
naše opšte kapacitete.“
Trebalo im je manje od dvadeset minuta da donesu neophodne odluke.
Nakon toga, Valander u brzini napusti prostoriju potraživši Ekholma. Nade
ga na spratu ispred kupatila. Valander ga povede sa sobom u gostinsku
sobu, izgleda dugo nekorišćenu i otvori prozor kako bi izvetrio ustajali
vazduh. Potom sede na ivicu kreveta i ispriča Ekholmu o idejama koje su
mu se javile tog jutra.
„Moguće je da ste u pravu“, reče Ekholm zatim.
„Da se radi o osobi sa psihičkim poremećajima u ulozi usamljenog
ratnika. Istorija zločina ima mnogo takvih primera. Mada ne u Švedskoj.
Radi se o osobama koje se preobražavaju u nekog drugog pre nego što se
odluče da izvrše osvetu, što je najčešći motiv. Kostim ih oslobađa krivice.
Akter ne oseća grižu savesti zbog činova koje izvodi lik u čiju ulogu ulazi.
Onda, ne smemo zaboraviti da postoji jedna kategorija psihopata čiji motiv
ubistva nije ništa drugo do sopstveno uživanje.“
„Teško da je reč o tome ovde.“, reče Valander. • „Problem je u tome
što uloga koju ubica igra, na primer, indijanski ratnik, ne mora nužno ništa

316
reći o motivu tih ubistava. Ne mora čak ni da postoji spoljašnje poklapanje.
Ako zamislimo da ste u pravu, da je u pitanju bosonogi ratnik koji je svoj
kostim izabrao iz nama nepoznatih razloga, mogao je isto tako da odluči da
se preobrazi i u japanskog samuraja ili tonton macoutea sa Haitija. Samo
jedna osoba zna zašto je to uradio. On sam.“
Valander se priseti jednog od svojih prvih razgovora sa Ekholmom.
,,To bi moglo da znači da su skalpovi pogrešan trag“, reče on. ,,Da ih
uzima samo kao deo rituala u izvođenju odabrane uloge. Ne da sakuplja
trofeje da bi dostigao neki cilj koji je zapravo razlog ubijanja svih tih ljudi.“
,,Ta mogućnost postoji.“
„Što znači da se opet vraćamo na početak.“
„Kombinacije se moraju neprestano isprobavati“, reče Ekholm.
„Nikada se ne vraćamo polaznoj tački kad je jednom napustimo.
Moramo da se krećemo na isti način kao i taj počinilac. On ne stoji u
mestu. Ovo što se ovde desilo noćas potvrđuje ono što kažem.“
,,Da li imate neku predstavu o tome?“
„Rerna mi je zanimljiva.“
Valander odreagova na Ekholmov izbor reči. Ipak, ne reče ništa. ,,Na
koji način?“
„Upadljiva je razlika između kiseline i rerne. U jednom slučaju, ubica
koristi hemijsko sredstvo da bi mučio osobu koja je još uvek živa. U
pitanju je deo samog procesa ubistva. U drugoj situaciji služi najpre kao
poruka nama.“
Valander je pažljivo posmatrao Ekholma. Pokuša da protumači reči
koje je upravo čuo.
„Poruka policiji?“
,,U osnovi nisam iznenađen. Ubica nije imun na ono što čini. Slika o
njemu samom raste. Cesto dostiže tačku gde mora da počne da traži
kontakt van svojih okvira. Puca od oduševljenja sobom. Potrebno mu je da
neko drugi potvrdi njegovu veličinu. Žrtve ne mogu da ustanu iz mrtvih da
mu aplaudiraju. Neretko, tada se okreče policiji. Onima koji su mu za
petama. Onima koji žele da ga spreče da nastavi. Može to da učini na razne
načine. Anonimnim telefonskim pozivima ili pismima. A zašto ne i ubijenom
osobom postavljenom u grotesknu pozu?“

317
 „Izaziva nas?“
,,Ne mislim da tako razmišlja. Pred sobom je neranjiv. Ako je tačno da
je odabrao ulogu bosonogog ratnika, jedan od razloga za to može biti 1
neranjivost. Nisu neuobičajeni slučajevi ratničkih naroda koji se mažu
mastima kako bi se učinili neranjivim od mačeva ili strela. U naše vreme,
policija može predstavljati baš jedan takav mač.“
Valander zaćuta na trenutak.
„Šta će učiniti dalje?“, upita on.
„Izaziva nas guranjem Liljegrenove glave u rernu. Šta će uraditi sledeći
put, ako ga bude bilo?“
„Postoje mnoge potencijalne varijante. Jedna koja nije potpuno
nepoznata svetu jeste da ubice psihopate traže kontakt sa pojedinim
policajcima.“
„Zbog čega?“
Ekholm ne uspe da sakrije svoje oklevanje pre nego što odgovori.
„Dešavalo se da policajci nastradaju.“
„Mislite da bi taj ludak mogao da nas posmatra?“
„Nije nemoguće. Moguće je da se zabavlja time što se bez našeg
znanja pojavljuje u našoj neposrednoj blizini. Da bi potom ponovo nestao.
Jednog dana mu to možda neće biti dovoljno.“
Valander se priseti događaja iza područja ograđenog trakama kod
Karlmanovog imanja. Činilo mu se da prepoznaje jedno lice među
radoznalim posmatračima policijskih aktivnosti. Nekog ko je bio i na obali
iza traka i znakova kada su okretali čamac i izvlačili ubijenog ministra
pravde.
Ekholm ga ozbiljno pogleda.
„Pre svega mislim da bi vi trebalo da budete svesni toga“, reče.
„Bez obzira na ovaj razgovor, planirao sam da razgovaram sa vama.“
„Zašto baš ja?“
,,Vi ste u centru pažnje. Mnogi ljudi su uključeni u potragu za ovim
čovekom koji je izvršio četiri ubistva. Međutim, jedino ime i jedino lice koje
se redovno vida jeste vaše.“
Valander napravi grimasu.
,,Da li bi zaista trebalo da shvatim ozbiljno ono o čemu pričate“

318
 „Odluka je na vama.“
Kada je razgovor završen i kada je Ekholm izašao iz prostorije,
Valander je ostao da sedi. Pokušao je da razluči pred sobom kako je u
stvari reagovao na Ekholmove reči.
Kao da je kroz prostoriju prostrujao hladan vetar, pomisli.
To i ništa više.
Nešto posle tri posle podne, Valander se vrati sa ostalima za Istad.
Doneli su odluku da istražne aktivnosti nastave da se vode odatle. Tokom
čitavog putovanja Valander je ćutao, odgovorivši samo kratko na
Hansonovih nekoliko pitanja. Kada su stigli, održali su kraći informativni
sastanak sa Svedberjem, Martinsonom i Perom Okesonom. Svedberj ih je
obavestio da je sada bilo moguće razgovarati sa Karlmanovom ćerkom
koja se dovoljno oporavila nakon pokušaja samoubistva. Odlučili su da
Valander i An-Brit Heglund odu u bolnicu narednog jutra. U šest sati
Valander nazva oca. Javila se Gertrud. Činilo se da je otac opet onakav
kakav je uvek i bio. Izgledalo je da je zaboravio ono što se desilo nekoliko
dana ranije.
Valander takođe pozva kuću. Niko se ne javi. Linda nije bila tamo. Na
izlasku iz stanice, upita Ebu da li ima nekih novosti o njegovim ključevima.
Ništa. Odveza se do pristaništa i prošeta po doku. Potom sede u kafić i
popi pivo. Najednom primeti da posmatra ljude koji dolaze i odlaze.
Nevoljno se pridiže i ode do klupe na doku pored barake Službe
spasavanja.
To letnje veče je bilo toplo i bez vetra. Sa nekog broda čuli su se zvuci
harmonike. Sa druge strane doka spazio je jedan od trajekata koji idu za
Poljsku kako se približava terminalu. lako toga zapravo nije bio svestan,
iznenada poče da uvida kontekst pred sobom. Sedeo je potpuno mirno
dok su mu misli strujale kroz glavu. Počeo je da naslućuje konture jedne
drame gore nego što je ikada mogao i zamisliti. I dalje je bilo mnogo
praznina. Međutim, izgleda da je sada mogao da vidi u kojem pravcu bi
trebalo koncentrisati dalji tok istrage.
Pomisli da nije ništa pogrešno u postavci istrage po kojoj su dotad
radili.
Greška je u idejama i zaključcima koje je sam izvukao.

319
Ode kući i za kuhinjskim stolom napisa kratak pregled.
Nešto pre ponoći stigla je Linda. Pročitala je o događaju u novinama.
,,Ko radi takve stvari?“, upita.
„Kakva li je to osoba?“
Valander razmisli pre odgovora.
„Kao ti i ja“, reče potom. ,,U suštini, kao ti i ja.“

320
 31.

Valander se probudi trgnuvši se.

Otvorio je oči i ležao nepomično. Svetlo letnje noći još uvek je bilo
sivo. Neko se kretao po stanu. Baci pogled na sat na noćnom stočiću.
Pokazivao je dva i petnaest. Strah je bio momentalan. Znao je da to nije
Linda. Od trenutka kada bi uveče zaspala ne bi se mrdala iz kreveta do
jutra. Zadrža dah i oslušnu. Zvuk koji se čuo bio je veoma tih.
Osoba koja se kretala bila je bosonoga.
Valander pažljivo ustade iz kreveta. Osvrnu se tražeći nešto čime bi
mogao da se odbrani. Službeni pištolj bio mu je zaključan u stolu u policiji.
Jedino što je mogao da nađe u spavaćoj sobi bio je klimavi drveni naslon
jedne stolice. Lagano ga iščupa i ponovo oslušnu. Činilo se da zvuk koraka
dopire iz kuhinje. Ostavi bademantil jer bi mu otežao kretanje. Izađe iz
spavaće sobe i pogleda ka dnevnoj sobi. Prode pored vrata Lindine sobe.
Bila su zatvorena. Spavala je. Sada se veoma uplašio. Zvuci su dolazili iz
kuhinje. Zastade pred vratima dnevne sobe i oslušnu. Pomisli da je Ekholm
bio u pravu. Pripremio se da se sretne sa veoma snažnom osobom. Naslon
stolice koji je držao u ruci neće mu baš biti od preterane pomoći. Podseti
se da je u nekoj od fioka ormara sa knjigama imao imitaciju starog
metalnog boksera. Jednom ga je dobio kao idiotsku nagradu u policijskoj
lutriji. Donese odluku da su pesnice bolja zaštita od drvenog naslona. Iz
kuhinje su se i dalje čuli zvuci. Nakon opreznog kretanja. po podu
obloženim parketom, otvori fioku. Bokser se se naiazio ispod kopije
poslednje poreske prijave. Stavi ga na zglobove desne šake. Istog
momenta shvati da su zvuci iz kuhinje utihnuli. Munjevito se okrenu
podigavši ruke.
Na vratima je stajala Linrla gledajući ga s mešavinom čuđenja i straha. I
on je zurio u nju.
„Šta to radiš?“, upita ga.
„Šta ti je to na ruci?“
„Mislio sam da je neko provalio“, reče i skide bokser. Ona shvati da je
uzdrman. ,,To sam samo ja. Nisam mogla da spavam.“

321
 „Ah> vrata od sobe ti nisu bila otvorena?“
,,Pa, to bi valjda trebalo da znači da sam ih zatvorila, zar ne? Pila mi se
voda. Bojala sam se da ih ne zalupi promaja.“
„Ali, ti se nikad ne budiš noću?“
„Prošla su ta vremena. Ponekad spavam loše. Kad me more misli.“
Valander pomisli da bi trebalo da se oseća glupo. Međutim olakšanje je
prevladalo. Njegova reakcija bila je potvrda jedne činjenice. Ekholmove
reči shvatio je mnogo ozbiljnije nego što je i sam bio svestan. Sede na kauč.
Ona je i dalje stajala gledajući ga.
„Cesto sam se pitala kako možeš tako dobro da spavaš“, reče ona.
„Kad pomislim na sve stvari koje moraš da gledaš. Sve čemu moraš da
prisustvuješ.“
„Navikneš se s vremenom“, odgovori Valander znajući da njegove reči
nisu nimalo istinite.
Sede na kauč pored njega.
„Prelistavala sam neke večernje novine dok je Kajsa kupovala
cigarete“, nastavi ona.
„Ima mnogo toga o onome što se desilo u Helsingborju. Ne shvatam
kako izdržavaš.“
„Novine preteruju.“
„Kako mogu da preteruju u tome što je nekome glava gurnuta u rernu
Valander pokuša da izbegne njena pitanja. Nije znao da li to čini zbog sebe
ili zbog nje.
„Time će se pozabaviti lekar sudske medicine“, odgovori. ,,Ja ispitujem
mesto zločina i pokušavam da shvatim šta se desilo.“ Ona rezignirano zavrte
glavom.
„Mene nikad nisi mogao da lažeš. Mamu možda, ali mene nikad.“
„Pa, nikada nisam mogao Monu.“
„Nisi joj nikada rekao koliko je voliš. Nešto što ne kažeš takođe može
biti netačan iskaz.“
Iznenađeno je pogleda. Izbor njenih reči bio je neočekivan.
„Kad sam bila mala, imala sam običaj da krišom čitam papire koje si sa
sobom donosio kući uveče. Ponekad bih dovodila drugare kad bi se ti
bavio nečim zanimljivim. Sedeli bismo u mojoj sobi i čitali transkripte

322
saslušanja svedoka. Tada sam naučila mnogo reči.“
„Nisam imao pojma o tome.“
„Nije ni trebalo da imaš. Bolje kaži šta si mislio ko je bio u stanu?“
Ona veoma brzo promeni temu razgovora. On se jednako naglo odluči
da bar delimično kaže istinu. Ispriča joj da se dešavalo, iako vrlo retko, da
se kriminalci fiksiraju za policajce u njegovoj poziciji, naročito za one čije se
slike često pojavljuju u novinama ili se pojavljuju na televiziji. Možda je
bolje reći da bivaju zaslepljeni njima. U normalnim okolnostima to nije nešto
zbog čega bi se trebalo uznemiriti. Ali šta je zapravo sada normalno nikad
nije u potpunosti moguće predvideti. Dobro je znati za postojanje takvog
fenomena, biti svestan onoga što zaslepljuje i fiksira. Međutim, korak odatle
do uznemirenosti prilično je veliki.
Nije mu poverovala ni na trenutak.
„Čovek koji je stajao tamo sa bokserom na šakama nije pokazivao da
je svestan“, reče potom.
„Tamo sam videla mog tatu policajca. Bio je uplašen.“
„Možda sam nešto ružno sanjao“, reče on neodlučno.
„Reci mi sada zašto ti ne možeš da spavaš.“
„Razmišljam šta da radim sa svojim životom“, odgovori ona.
„Ono što ste mi ti i Kajsa pokazale bilo je dobro.“
,Ali ne tako dobro kao što bismo mi želele.“
„Imaš vremena da isprobaš razne stvari.“
,,U stvari, možda želim da radim nešto potpuno drugo.“
„Šta to?“
„O tome razmišljam noću kad se probudim. Otvorim oči i mislim da i
dalje ne znam.“
„Uvek možeš da me probudiš“, reče on.
„Kao policajac sam, u svakom slučaju, naučio da slušam. Nažalost,
neko drugi bi ti verovatno dao bolji odgovor.“
Nasloni glavu na njegovo rame.
„Znam“, reče . ,,Ti umeš da slušaš. Mnogo bolje od mame. Ali
odgovore na ta pitanja sebi verovatno jedino mogu da dam sama.“
Dugo su sedeli na kauču. Tek u četiri sata, kad je napolju je već uveliko
bilo svanulo, odoše ponovo u krevet. Valander pomisli da ga je jedna od

323
stvari koje je rekla zadovoljila. To da bolje sluša od Mone. U nekom
budućem životu ne bi imao ništa protiv da bude u svemu bolji od nje. Ali ne
i sada, kada postoji Baiba.
Valander je ustao nešto pre sedam. Linda je spavala. Pre nego što je
izašao iz stana, popio je samo šolju kafe na brzinu. Vreme je i dalje bilo
lepo. Međutim, počeo je vetar. Kad je stigao u stanicu, naišao je na
iznerviranog Martinsona koji mu je ispričao da je nastao haos sa svim
godišnjim odmorima, jer su zbog teške istrage koja ih je zadesila mnogi do
daljeg pomereni.
„Završiće se tako što ću možda moći da uzmem slobodno tek u
septembru“, reče ljutito.
„Jebo te, ko bi tad išao na odmor?“
,,Ja“, odgovori Valander.
„Tada ću sa ocem ići u Italiju.“
Kad je Valander ušao u kancelariju, iznenada je shvatio da je već
sreda, šesti jul. U subotu ujutru, za nešto više od tri dana, trebalo bi da
bude na Kastrupu i dočeka Baibu. Tek sada je ozbiljno shvatio da će
morati da otkažu putovanje, ili barem da ga odlože. Prethodnih histeričnih
sedmica izbegavao je da razmišlja o tome. Tog jutra uvideo je da ne može
da nastavi tako. Moraće da otkaže karte i hotelske rezervacije. Pribojavao
se Baibine reakcije. I dalje je sedeo na stolici osećajući bol u želucu. Mora
da postoji neka alternativa, pomisli. Baiba može da dođe ovamo. Možda
ćemo i uspeti da uhvatimo tog skota koji ubija ljude i odseca im kosu?
Plašio se njenog razočaranja kad joj bude rekao. Iako je ranije bila
udata za policajca, Valander je imao utisak da je zamišljala da je u zemlji
kao što je Švedska sve drugačije. Ipak, nije više mogao da odugovlači da
joj kaže da neće putovati u Skagen kao što su planirali. Trebalo bi odmah
da podigne slušalicu i pozove Rigu. Međutim, odlagao je taj neprijatni
razgovor. Još uvek nije bio spreman. Uze notes i zapisa šta sve mora da
otkaže i napravi nove rezervacije.
Potom ponovo postade policajac.
Još jednom prode kroz vizije koje su mu se javile prethodne večeri dok
je sedeo na klupi Službe za spasavanje. Pre nego što je pošao od kuće,
iscepao je iz notesa stranice sa skraćenim prikazom svojih misli. Stavi ih na

324
sto ispred sebe i pročita šta je napisao. I dalje mu se činilo da to ima smisla.
Podiže slušalicu i zamoli Ebu da potraži Valdemara Sestena iz Helsingborja.
Nekoliko minuta kasnije ona mu uzvrati poziv.
„Izgleda da provodi jutra u glancanju nekog brodića“, reče ona.
„AH ulazio je i u zgradu. Javiće se sigurno za deset minuta.“
Prošlo je skoro petnaest minuta pre nego što se Sesten javio. Valander
kratko sasluša ono što je imao da mu kaže u nastavku istrage. Pronašli su
svedoke, jedan stariji bračni par, koji tvrdi da su iste večeri kada je
Liljegren ubijen videli neki motor u Ulici Ašeberjsgatan.“
„Ispitajte to detaljno“, reče Valander.
„Može da bude veoma bitno.“
„Mislio sam da ja to preuzmem na sebe.“
Valander se nasloni preko stola kao da mu je pre sledećeg pitanja bio
potreban oslonac.
„Hteo bih nešto da te zamolim“, reče.
„Radi se o nečemu što treba da ima najveći mogući prioritet. Hoću da
potražiš neku od onih žena koje su učestvovale na žurkama u Liljegrenovoj
vili.“
„Zbog čega?“
„Verujem da je bitno. Moramo da saznamo ko je bio prisutan na tim
žurkama. Naknadno će biti potrebno i moje učešće. Shvatićeš sigurno kad
budeš pregledao istražni materijal.“
Valander je odlično znao da njegovo pitanje neće dobiti objašnjenje u
materijalu koji su sakupili u vezi sa ta tri ubistva. Trenutno samo nije želeo
da se suviše udubljuje. Još jednom je morao da ide u potragu sam.
„Želiš, dakle, da ti nađem prostitutku“, reče Sesten.
,,Da. Ako su one odlazile na te žurke.“
„Tako se priča.“
„Hoću da mi se javiš što je pre moguće. Onda dolazim u Helsingborj.“
,Ako nađem neku, da je privedem?“
„Po kom osnovu?“
„Nemam pojma.“
„Bitno je da razgovaramo sa njom. Ništa više. Naprotiv, objasni joj da
nema čega da se plaši. Nemam nikakve koristi od nekog ko se boji i priča

325
samo ono što misli da želim da čujem.“
„Pokušaću“, reče Sesten.
„Zanimljiv zadatak u ovo kasno leto.“
Završiše razgovor. Valander se vrati svojim beleškama od prethodne
večeri. Nešto posle osam An-Brit Heglund ga pozva na kancelarijski lokal i
upita da li je spreman. On ustade, uze jaknu i nađe se sa njom kod
prijavnice. Na njegov predlog krenuli su pešice naniže ka bolnici kako bi
imali vremena da se pripreme za razgovor sa Karlmanovom ćerkom.
Valander uvide da čak ni ne zna kako se zove devojka koja ga je udarila u
lice.
„Erika“, odgovori An-Brit Heglund.
„Ime koje joj nimalo ne pristaje.“
„Zbog čega?“, upita Valander začu đeno.
„Barem mene ime Erika asocira na robustnu osobu“, reče ona.
„Radnicu u kuhinji u hotelu ili ženu koja upravlja dizalicom.“
„Da li meni pristaje da se zovem Kurt?“, upita on. Ona veselo klimnu
glavom.
„Naravno da su to samo gluposti kad hoćeš da upariš nečiju ličnost sa
imenom“, reče ona. ,,To me zabavlja, poput neke igre bez dubljeg smisla.
Ali sa druge strane teško da možemo da zamislimo da se neka mačka zove
Džeki. Ili pas Mica.“
„Sigurno da ima i takvih“, reče Valander.
„Šta sada znamo o Eriki Karlman?“
Sa vetrom u leđa i suncem ukoso iznad njih kretali su se ka bolnici. An-
Brit Heglund mu je ispričala da Erika Karlman ima dvadeset sedam godina.
Da je tokom kratkog perioda radila kao stjuardesa na domaćim letovima za
jednu manju englesku čarter kompaniju. Da se oprobala u mnogim različitim
stvarima bez nekog preteranog zadržavanja ili pokazivanja naročitog
angažovanja. Proputovala je ceo svet uz dobru finansijsku podršku svog
oca. Brak sa jednim peruanskim fudbalerom propao je posle kratkog
vremena.
„Meni izgleda kao tipična devojka iz više klase“, reče Valander.
„Koja je od samog početka dobila sve na tacni.“
„Njena majka kaže da je Erika već u pubertetu pokazivala histerične

326
tendencije. Upotrebila je baš tu reč, histerične. Po svoj prilici ispravnije je
govoriti o neurotskim sklonostima.“
,,Da il je ranije pokušala da se ubije?“
„Nikada. Ne a da je neko za to znao, u svakom slučaju. Nisam stekla
utisak da me je majka lagala.“ Valander se zamisli.
„Najverovatnije je imala ozbiljnu nameru. Zaista je htela da umre.“
„Takav je i moj utisak.“
Produžiše ka bolnici. Valander shvati da više nije mogao da taji pred
An-Brit Heglund da ga je Erika udarila. Postojala je velika mogućnost da
će pomenuti taj događaj. Tada više ne bilo nikakvog objašnjenja zbog čega
joj to nije ispričao, osim da je možda u pitanju njegova muška sujeta.
Baš pored prilaza bolnici Valander zastade i ispriča joj. Video je da ju
je ono što joj je ispričao iznenadilo.
„Mislim da je u pitanju samo ispad sklonosti ka histeriji koju je njena
majka pomenula“, zaključi on.
Nastavili su da hodaju. Zatim ona zastade ponovo.
,,To bi moglo da bude zabrinjavajuće“, reče ona.
„Verovatno je u vrlo lošem stanju. Sigurno joj je jasno da se tokom
nekoliko kritičnih dana nalazila u predvorju smrti. Ne znamo čak ni da li žali
ili proklinje što nije uspela da se ubije. Tvoj ulazak u njenu sobu mogao bi
da joj uništi ionako krhku savest. Ili da je učini agresivnom, uplašenom ili
nepristupačnom.“
Valander istog momenta shvati da je ona u pravu.
„Znači, najbolje je da ti porazgovaraš sa njom nasamo. Ja ću te
sačekati u kafeteriji.“
„Onda moramo prvo da vidimo šta je to što u stvari želimo da saznamo
od nje.“
Valander pokaza na jednu klupu pored bolničke taksi stanice. Sedoše.
,,U istrazi kao što je ova, čovek se uvek nada da su odgovori
zanimljiviji od pitanja“, otpoče on. ,,Na koji način je njeno skoro izvršeno
samoubistvo u vezi sa smrću njenog oca? To bi morala da ti bude polazna
tačka. Ne mogu da ti pomognem kako do nje da dođeš. Tu mapu ćeš
morati da nacrtaš sama. Njeni odgovori će kreirati pitanja koja su ti
potrebna.“

327
 „Pretpostavimo da kaže da“, reče An-Brit Heglund.
„Bila je tolika smrskana tugom da nije htela da nastavi da živi.“
„Onda ćemo znati.“ ,Ali šta ćemo to u stvari znati?“
,,Tu moraš da postaviš ona pitanja u seriji koja sad ne možemo da
predvidimo. Da li je u pitanju bio normalan, nežan odnos između oca i
ćerke? Ili se možda radilo o nečemu drugom?“
,J. ako kaže ne?“
„Onda ćeš početi tako što joj nećeš verovati. Iako joj to nećeš reći.
Međutim, odbijam da prihvatim da bi iz drugih razloga pokušala da iskoristi
priliku da organizuje dvostruku sahranu.“
„Drugim rečima, znači da bi trebalo da se zainteresujem koje razloge
ima da mi ne kaže istinu?“
„Otprilike tako nekako. Onda, naravno, postoji i treća mogućnost. Da
je pokušala da izvrši samoubistvo jer je znala nešto o smrti oca sa čim nije
mogla da se nosi na drugi način nego da to sa sobom ponese u grob.“
,,Da li je mogla da vidi ubicu?“
„Moguće je.“
,,I ne želi da bude otkriven?“
„I to je moguće.“
„Zašto to ne želi?“
„Opet imamo dve mogućnosti. Želi da ga zaštiti. Ili želi da zaštiti
uspomenu na svog oca.“
Ona uzdahnu rezignirano.
„Ne znam da li ću to moći.“
„Naravno da hoćeš. Čekam te u kafeteriji. Ili napolju. Iskoristi sve
vreme koje ti je potrebno.“
Valander je isprati do prijavnice. Najednom pomisli na trenutak kad je
na istom mestu bio nekoliko nedelja ranije i saznao da je Salomonson umro.
Tada je teško mogao da nasluti šta ga očekuje. Ona upita na info—pultu
kako do stigne do Erikine sobe i izgubi se u hodniku. Valander ude u
kafeteriju, ali se predomisli i umesto toga vrati na klupu kraj taksi stanice.
Jednom nogom nastavi da pravi brdašce od šljunka koje je An-Brit
Heglund započela. Ponovo prode kroz svoje misli od prethodne večeri.
Prekide ga zvonjava telefona iz džepa njegove jakne. Bio je to Hanson. Po

328
glasu se činilo da je pod izuzetnim stresom.
„Posle podne na Sturup stižu dva osmatrača iz kriminalističkog
odeljenja državne policije. Ludvigson i Hamren. Da li ih znaš?“
„Samo sam čuo za njih. Trebalo bi da su dobri. Zar nije Hamren bio
jedan od onih koji su rešili slučaj serijskog ubice koji je pre nekoliko godina
snajperom gađao strance?“
„Da li si u prilici da ih sačekaš?“
„Ne“, odgovori Valander nakon što razmisli na trenutak.
„Verovatno se vraćam za Helsingborj.“
„Kako to da mi Birgešon ništa nije pomenuo? Baš sam skoro pričao sa
njim.“
,,I oni izgleda imaju istih problema u internoj komunikaciji kao mi“,
odgovori Valander strpljivo.
„Mislim da bi dobar pokazatelj bio ako bi ti otišao da ih pokupiš.“
„Pokazatelj čega?“
„Poštovanja. Kad sam pre nekoliko godina bio u Rigi, dočekala me je
limuzina. Stara, ruska. Ali to nije bitno. Važno je da ljudi osećaju da su
dobrodošli i da neko brine o njima.
„Odlično“, reče Hanson.
„Onda ćemo uraditi tako. Gde si ti sad?“
,,U bolnici.“
,,Je I’ ti loše?“
,,Da li si zaboravio na Karlmanovu ćerku?“
„Ako ćemo biti iskreni, jesam.“
„Možemo biti srećni sve dok svi istovremeno ne zaboravimo na iste
stvari“, reče Valander.
Nakon toga nije bio načisto da li je Hanson razumeo njegov pokušaj da
bude ironičan. Ostavi telefon na klupu pored sebe posmatrajući jednog
vrapca koji je balansirao na ivici jednog opštinskog kontejnera. Već je nije
bilo trideset minuta. Zažmuri i podiže lice ka suncu. Pokuša da donese
odluku šta će reći Baibi. Jedan čovek sa nogom u gipsu spusti se na klupu
svom težinom. Valander nastavi da gleda u pravcu sunca. Nakon pet minuta
stiže jedan taksi. Čovek sa nogom u gipsu ode. Valander napravi nekoliko
krugova ispred glavnog ulaza u bolnicu. Potom ponovo sede. Prošao je

329
jedan sat.
An-Brit izađe iz bolnice nakon jednog sata i pet minuta i sede na klupu
pored njega. Po njenom izrazu lica nije mogao da zaključi kako je protekao
razgovor.
„Mislim da smo preskočili još jedan razlog zbog kog neko pokušava
sebi da oduzme život“, reče ona.
„Zamor od života.“
„Da li je to bio njen odgovor?“
„Nisam morala čak ni da pitam. Sedela je na stolici u beloj sobi,
obučena u jedan od bolničkih ogrtača. Neočešljana, bleda, odsutna.
Sigurno i dalje duboko u krizi i medikamentima. ‘Zašto živeti?’ Tim rečima
me je pozdravila. Da budem iskrena, mislim da će ponovo pokušati da se
ubije. Od zamora.“
Valander shvati da je pogrešio. Prevideo je najčešći motiv samoubistva.
Jednostavno, nedostatak volje za daljim životom.
„Pretpostavljam da si joj, uprkos svemu, pomenula oca.“
„Prezirala ga je. Ali prilično sam ubeđena da je nikad nije seksualno
iskorišćavao.“
,Je 1’ ti ona to rekla?“
„Neke stvari skoro da i ne moraju da se kažu.“ ,A ubistvo?“
„Bila je neuobičajeno nezainteresovana za tu temu.“
„I izgledala je iskreno?“
„Mislim da je rekla baš ono što je osećala. Čudila se zbog čega sam
došla. Rekla sam joj onako kako jeste. Da tražimo počinioca. Rekla je da
sigurno postoje mnogi koji su njenog oca želeli da vide mrtvog. Zbog
njegovog okrutnog načina vođenja poslova. Zbog onoga kakav je bio.“
„Nije nagovestila ništa o tome da je mogao da ima neku ženu sa
strane?“
„Ništa.“
Valander je potišteno posmatrao onog istog vrapca koji se vratio
kontejneru.
„Onda znamo to“, reče on.
„Znamo da više ništa ne znamo.“
Krenuli su nazad, uzbrdo ka stanici. Bilo je petnaest do jedanaest.

330
Vetar koji im je sada išao direktno u lice pojačao se. Na pola puta donde,
Vaianderu zazvoni telefon. Okrenu leda vetru i odgovori. Bio je to
Svedberj.
„Mislimo da smo pronašli mesto na kojem je ubijen Bjern Fredman“,
reče on. ,,U pitanju je mostić odmah zapadno od grada.“
Valander oseti kako mu potištenost nakon promašene posete bolnici
nestade istog momenta.
„Odlično“, reče on.
„Dojava“, nastavi Svedberj.
„Osoba koja nam je javila ispričala je za fleke od krvi. Mada je
moguće i da je neko čistio ribu. Ipak, nisam sklon da poverujem u to.
Čovek koji se javio jeste laborant. Bavi se analizama krvi trideset pet
godina. Pored toga, tvrdi da se u neposrednoj blizini nalaze i tragovi
automobilskih guma. Na mestu gde ih najčešće nema. Ukazuju da je tamo
bilo parkirano neko vozilo. Zašto ne bi to bio ford iz 1967. godine?“
,,Za pet minuta možemo da krenemo i proverimo“, reče Valander.
Nastaviše uz uzbrdicu, sada znatno brže. Valander joj prepriča razgovor.
Nijedno od njih dvoje više nije razmišljalo o Eriki Karlman.
Huver izađe iz voza u Istadu u jedanaest sati i tri minuta. Tog dana
odlučio je da moped ostavi kod kuće. Nakon što je izašao iz stanice sa
zadnje strane zgrade i video da su policijske trake oko jame u koju je
ubacio svog oca skinute, osetio je peckanje razočaranja i gneva. Policajci
koji su mu bili za petama previše su slabi. Nikad ne bi položili ni
najjednostavnije prijemne ispite za akademiju FBI-ja. Oseti bubnjanje
Džeronimovog srca. Tu poruku shvati jasno. Dovršiće ono za šta se već
odlučio. Pre nego što mu se sestra vrati u život, prineće joj dve poslednje
žrtve. Još dva skalpa pod njenim prozorom. I srce one devojke. Na dar.
Zatim će otići po nju u bolnicu, nakon čega će je zajedno napustiti. život će
biti potpuno drugačiji. Jednog dana će možda zajedno čitati njen dnevnik i
sećati se događaja koji su je izbavili iz mraka.
Do centra grada ode pešice. Bio je obuven kako ne bi skretao pažnju
na sebe. Primeti da njegovim nogama to ne prija. Po dolasku na trg, skrenu
desno i pode ka zgradi u kojoj je onaj policajac živeo sa tom devojkom
koja mu je najverovatnije ćerka. Razlog njegovog dolaska u grad bio je da

331
dobije više informacija o njima. Odredio je da će se sam čin desiti sledeće
večeri. Ili, najkasnije, narednog dana. Nipošto posle toga. Njegova sestra
više neće morati da ostane u bolnici. Seo je na stepenište ispred jedne od
susednih zgrada. Vežbao je kako da zaboravi vreme. Samo da sedi, bez
ikakvih misli, dok se ponovo ne posveti svom zadatku. Još je imao mnogo
da nauči dok tu veštinu ne savlada do savršenstva. Međutim, nije sumnjao
da će jednog dana uspeti u tome.
Njegovo čekanje se okonča nakon dva sata. Ona tada izađe kroz vrata
zgrade. Bilo je očigledno da joj se žuri i da je krenula ka gradu.
Krenu za njom ne ispuštajući je iz vida.

332
 32.

Kad su stigli do mostića, Valander je odmah bio siguran u to da su došli

na pravo mesto. Upravo tako ga je zamišljao. Stvarnost, onako kako je
izgledala ovde kraj mora na desetak kilometara zapadno od Istada, slagala
se s njegovim ranijim zamišljanjima. Vozili su se putem uz obalu i zaustavili
se kad su videli čoveka u bermudama i majici na kojoj je bila reklama za
golf klub u Malmberjetu kako prilazi ivici puta i maše im. Poveo ih je
gotovo nepostojećim zemljanim putem, i odmah su otkrili mostić koji s
glavnog puta nije bilo moguće videti. Stali su da ne bi uništili ranije
ostavljene tragove guma. Laborant Erik Viberj, čovek od pedesetak
godina, rekao im je da leto provodi u vikendici nedaleko od puta i da često
ima običaj da dolazi na taj mostić i čita novine. Ni to jutro, 29. juna, nije
bilo ništa drugačije. Primetio je tragove guma i tamne fleke na drvetu, ali
nije se preterano udubljivao u to. Istog dana je s porodicom otputovao u
Nemačku, i tek kad se vratio i u novinama pročitao da policija traga za
mestom zločina, najverovatnije u blizini mora, prisetio se tih tamnih mrlja. S
obzirom na to da radi u laboratoriji u kojoj često rade analize krvi stoke,
pomislio je da to na mostiću podseća na krv. Niberj, koji je autom stigao
neposredno posle Valandera i ostalih, klečao je pored tragova guma. Boleo
ga je zub i bio je nervozniji nego ikad. Pristajao je da razgovara samo s
Valanderom.
„Može da bude Fredmanov ford“, reče.
„Ali, naravno, moramo da obavimo pravu analizu.“
Zajedno siđoše na mostić. Valander shvati da su imali sreće . Suvo leto
im je pomoglo. Da je padala kiša, teško da bi pronašli ikakav trag.
Valander se okrenu ka Martinsonu koji je najbolje pamtio vremenske
prilike.
,Je l’ padala kiša posle 28. juna?“, upita ga. Martinson odgovori kao iz
topa.
„Rominjala je dan uoči Ivanjdana“, reče.
„Posle toga bilo je suvo.“
„Onda obradujemo ovaj deo“, reče Valander i klimnu glavom ka An—

333
Brit Heglund koja pozva stanicu da pošalje policajce da rašire traku oko
mostića.
„Pazite gde gazite“, reče Valander stajući na podnožje oko četiri metra
dugog mostića i pogleda tragove krvi. Zatim se okrenu i pogleda ka putu.
Čuo se zvuk saobraćaja, ali se automobili nisu videli. Valander vide samo
krov jednog visokog kamiona koji projuri putem. Nešto mu pade na pamet.
An-Brit je i dalje pričala s Istadom.
„Zamoli ih da ponesu kartu. Istada, Malmea i Helsingborja“, reče
Valander, a zatim ode do kraja mostića i pogleda u vodu. Dno je bilo
kameno. Erik Viberj je stajao na plaži nekoliko metara odatle.
„Gde je najbliža kuća?“, upita Valander.
„Nekoliko stotina metara odavde, s druge strane puta. Ka zapadu“,
odgovori Viberj.
Niberj izađe na mostić.
„Hoćemo da ronimo?“, upita.
,,Da“, reče Valander.
„Počinjemo s radijusom od dvadeset pet metara oko mostića.“
Zatim pokaza na čelične prstenove učvršćene za drvo.
„Otisci prstiju“, reče.
„Ako je Bjern Fredman ovde ubijen, morao je da bude vezan. Naš
ubica ide bosonog, a ne nosi ni rukavice.“
„Šta da traže ronioci?“
Valander se zamisli.
,,Ne znam“, reče potom.
„Hajde da vidimo da 1’ će da nalete na nešto. Ali mislim da ćeš ti
pronaći tragove mrkih algi na padini, od mesta gde tragovi guma prestaju pa
do mostića.“
„Automobil se nije okretao“, reče Niberj.
„Vozio je u rikverc do puta. Nije mogao da vidi da li neki auto nailazi.
U tom slučaju, postoje samo dve mogućnosti. Ako nije potpuno lud.“
Valander podiže obrvu.
„Lud je“, reče.
,,Ne tako“, reče Niberj.
Valander je znao na šta Niberj misli. Nije mogao da vozi unazad i tako

334
se popne na put ako nije imao saučesnika koji ga je obavestio da nema
vozila koja dolaze u susret. Ili se sve odvilo tokom noći, kad svetla farova
govore da je bezbedno izaći na glavni put.
„Nema pomoćnika“, reče Valander. ,A znamo i da se sve odigralo
noću. Pitanje je samo zašto je Fredmanov leš odvezao do rupe kod
železničke stanice u Istadu.“
,,Pa, lud je“, odvrati Niberj.
„Sam si rekao.“
Nekoliko minuta kasnije stigao je auto s kartom. Valander zamoli
Martinsona za olovku, a zatim sede na jedan kamen kraj mostića. Nacrta
krugove oko Istada, Bjerešea i Helsingborja. Na kraju obeleži i mostić koji
se nalazio neposredno uz skretanje za Sarlotenlund. Pored krugova napisa
brojeve. Potom rukom pozva An-Brit Heglund, Martinsona i Svedberja,
koji je poslednji stigao, i tog dana kačket zamenio prljavim šeširom za
sunce. Valander pokaza na kartu koja mu je stajala na kolenima.
„Ovo je njegovo kretanje“, reče ,,I mesta zločina. Kao i sve ostalo, i
ona prave šablon.“
„Kao ulica“, reče Svedberj. ,,Sa Istadom i Helsingborjem kao krajnjim
tačkama. Skalperaševa avenija.“
,,To uopšte nije duhovito“, odvrati Martinson.
,,Ne pokušavam da budem duhovit“, pobuni se Svedberj.
„Samo kažem kako jeste.“
,,To je u velikoj meri tačno“, reče Valander.
„Područje je ograničeno. Jedno ubistvo se dogodilo u Istadu. Jedno
možda ovde, još uvek nismo sigurni, a telo je prebačeno u Istad. Jedno je
bilo odmah izvan Istada, u Bjerešeu, gde je telo i ostavljeno. I na kraju
imamo Helsingborj.“
„Većina se vrti oko Istada“, reče An-Brit. ,,Da li to znači da čovek kog
tražimo tu živi?“
,,S izuzetkom Bjerna Fredmana, žrtve su pronađene u svojim
domovima ili u blizini njih“, odgovori Valander.
„Ovo je karta žrtava, ne ubice.“
„Onda bi trebalo da obeležimo i Malme“, reče Svedberj.
„Tamo je Bjern Fredman živeo.“

335
 Valander zaokruži i Malme. Vetar ponese kartu.
„Sad je slika drugačija“, reče An-Brit.
„Imamo ugao, a ne ulicu. Malme je u sredini.“
„Bjern Fredman se po svemu razlikuje“, reče Valander.
„Možda bi trebalo da dodamo još jedan krug“, ubaci se Martinson.
„Oko aerodroma. Šta onda dobijamo?“
„Kretanje“, reče Valander.
„Oko Fredmanovog ubistva.“
Znao je da su sada na putu ka važnom zaključku.
„Ispravite me ako grešim“, nastavi on.
„Bjern Fredman živi u Malmeu. Zajedno s čovekom koji će ga ubiti,
zarobljen ili ne, kreče svojim kombijem na istok. Dolaze ovamo. Ovde
Bjern Fredman umire. Putovanje se nastavlja ka Istadu. Ubica baca telo u
rupu ispod cirade u Istadu. Zatim se auto vraća ka zapadu. Parkira se kod
aerodroma, otprilike na pola puta između Istada i Malmea. Tu prestaju svi
tragovi.“
,,Od aerodroma ima mnogo načina da se ode“, reče Svedberj.
„Taksi, autobus, rentakar. Drugo vozilo koje je ranije tu ostavljeno.“
„Drugim rečima, ubica teško da živi u Istadu“, reče Valander.
„Ovo možda ukazuje na to da živi u Malmeu. Ali isto tako bi mogao da
bude i Lund. Ili Helsingborj. A zašto ne i Kopenhagen?“
„Osim ako nas ne navodi na pogrešan trag“, ubaci An-Brit Heglund. ,A
zapravo stanuje u Istadu. I ne želi da mi to otkrijemo.“
,,I to je, naravno, moguće“, odvrati Valander sumnjičavo.
„Ali teško mi je da poverujem u to.“
,,To znači da treba više da se koncentrišemo na aerodrom nego što
smo dosad“, reče Martinson.
Valander klimnu glavom.
„Mislim da čovek kog tražimo koristi motocikl“, reče.
„O tome smo već pričali. Neko je možda spazio motor i ispred
Liljegrenove kuće u Helsingborju. Postoje svedoci koji su možda nešto
videli. Sesten ih upravo ispituje. Pošto po podne dobijamo pojačanje,
cenim da ćemo u potpunosti moći da ispitamo mogućnosti transporta sa
aerodroma. Tražimo čoveka koji je tamo parkirao fordov kombi u noći

336
između 28. i 29. juna. Posle toga je nekako otišao odatle. Osim ako ne radi
tamo.“
„Postoji jedno pitanje na koje nikako ne možemo da odgovorimo“,
reče Svedberj.
„Kako to čudovište izgleda?“
„O njegovom licu ne znamo ništa“, reče Valander. ,Ah znamo da je
snažan. Pored toga, podrumski prozor u Helsingborju nam govori da je
vižljast. Zbir te dve informacije nam kazuje da se radi o čoveku koji je u
odličnoj formi. Uz to, znamo i da se kreče bosonog.“
„Malopre si pomenuo Kopenhagen“, reče Martinson. ,Je 1’ to znači da
bi mogao da bude i stranac?“
„Teško“, odgovori Valander.
„Mislim da imamo posla s pravim švedskim serijskim ubicom.“
„Nemamo baš mnogo tragova“, reče Svedberj.
„Zar nije nađena ni jedna jedina dlaka? Da li je ubica plavokos ili
crnokos?“
,,Ne znamo“, odvrati Valander.
„Prema Ekholmu, malo je verovatno da želi da privuče pažnju. Ne
možemo da se izjasnimo o tome kako se oblači kad ubija.“
„Imamo li neki nagoveštaj koliko ima godina?“, upita An-Brit Heglund.
,,Ne“, odgovori Valander.
„Žrtve su mu stariji muškarci. Osim Bjerna Fredmana. Činjenica da je u
kondiciji, da se kreče bosonog i verovatno vozi motocikl teško da upućuje
na starijeg čoveka. Ali ne smemo da nagađamo.“
„Preko osamnaest godina“, reče Svedberj.
„Ako vozi motor.“
„Ili šesnaest“, ubaci Martinson.
„Laki motor.“
„Zar ne možemo da krenemo od Fredmana?“, upita An-Brit. ,,On se
razlikuje od ostalih, koji su znatno stariji. Možda bi moglo da se zamisli
poklapanje starosti Bjerna Fredmana i čoveka koji ga je ubio? Onda
pričamo o nekome ko ima manje od pedeset godina. A među njima ima
onih koji su u dobroj formi.“
Valander sumorno pogleda svoje kolege. Svi su bili mlađi od pedeset,

337
Martinson najmlađi sa jedva trideset. Ali niko od njih nije bio u posebno
dobroj kondiciji.
„Ekholm upravo obraduje skicu psihološkog proflla ubice“, reče
Valander i ustade.
„Važno je da to što on piše mi svakodnevno čitamo. Može nam dati
ideje.“
Noren pride Valanderu noseći mobilni. Valander uze telefon i čučnu.
Zvao ga je Sesten.
„Mislim da sam ti našao nekoga“, reče.
„Zenu koja je tri puta bila na žurkama u Liljegrenovoj vili.“
„Odlično“, odvrati Valander.
„Kad mogu da porazgovaram s njom?“
„Kad hoćeš.“
Valander pogleda na sat. Bilo je dvanaest i dvadeset.
„Kod tebe sam najkasnije u tri“, reče.
„Inače, našli smo mesto na kojem je Bjern Fredman ubijen.“
„Čuo sam“, reče Sesten.
„Čuo sam i da dolaze Ludvigson i Hamren iz Stokholma. To su dobri
momci, obojica.“
„Kako ide sa svedocima koji su videli čoveka na motoru?“
„Nisu videli čoveka“, odgovori Sesten.
„Ali jesu motor. Pokušavamo da saznamo o kojem tipu se radi. Ali
teško je. Oba svedoka su stara. Pored toga, penzioneri su koji se
rekreativno bave sportom i gnušaju se svih vozila na benzin. Na kraju se
možda ispostavi da su videli neka kolica.“
Veza zakrča. Razgovor nestade u vetru. Niberj je stajao pored mostića
i trljao svoj otekli obraz.
„Kako ide?“, upita ga Valander podsticajno.
„Čekam ronioce“, odgovori Niberj.
,Je 1’ te mnogo boli?“
„Umnjak.“
,,Pa, izvadi ga.“
„Hoću. Ali prvo moram da sačekam ronioce.“ ,Je 1’ ovo krv na
mostiću?“

338
 „Najverovatnije. Najkasnije večeras znaćeš da li je ona nekada kružila
Fredmanovim telom.“
Valander ostavi Niberja, a ostalima reče da ide u Helsingborj. Na putu
ka automobilu, seti se nečega što je gotovo zaboravio i vrati se.
„Luis Fredman“, reče Svedberju. ,Je 1’ Per Okeson rekao još nešto?“
Svedberj nije znao. Ali obećao je da će razgovarati s Okesonom.
Valander skrenu kod Sarlotenlunda i pomisli da je onaj koji je izabrao
da na ovom mestu ubije Bjerna Fredmana bio veoma pažljiv. Najbliže kuće
bile su taman toliko daleko da Fredmanovi krici ne mogu da se čuju.
Valander je otišao do puta E65 i krenuo ka Malmeu. Ubica bar nije iz
Istada. Ali zašto se mučio da leš Bjerna Fredmana baca u jamu kod
železničke stanice? Da li je tačno ono što je Ekhlom rekao, da ubica izaziva
policiju? Valander skrenu ka aerodromu Sturup i pomisli kako bi mogao i
tamo da svrati. Ali se predomisli. Šta bi tamo mogao da otkrije? Razgovor
koji ga je čekao u Helsingborju bio je važniji. Pode ka Lundu razmišljajući
o tome kakva li je to žena koju je Sesten pronašao.
Zvala se Elisabet Karlen. Sedela je preko puta Valandera u
helsingborjskoj policijskoj stanici, u kancelariji koju inače koristi inspektor
Valdemar Sesten. Bilo je četiri sata, i žena, koja je imala tridesetak godina,
upravo je ušla u kancelariju. Valander se rukovao s njom i pomislio kako
podseća na sveštenicu koju je prethodne nedelje upoznao u Smedstorpu.
Možda zato što je bila obučena u crno i prilično našminkana? Zamolio ju je
da sedne i shvatio da je Sestenov opis njenog izgleda bio prilično tačan.
Sesten je rekao da je privlačna upravo zato što okruženje uvek posmatra s
hladnim i odbojnim izrazom lica. Valander je to shvatio kao njenu odluku da
bude izazov za sve muškarcima koji joj se približe. Pomislio je da nikada
ranije nije video pogled kao što je njen, koji istovremeno izražava i prezir i
zanimanje. Valander je brzo u sebi prepričao priču o njoj dok je ona palila
cigaretu. Sesten je bio uzorno sažet i precizan.
„Elizabet Karlen je kurva“, bio je rekao.
„Pitanje je da li je uopšte bila išta drugo od svoje dvadesete. Završila je
osnovnu školu i radila je kao konobarica na jednom trajektu između
Švedske i Danske. To joj je dosadilo i pokušala je da otvori prodavnicu s
prijateljicom. To je bio potpuni promašaj. Uložila je pozajmljene pare za

339
koje su se njeni roditelji potpisali kao žiranti. Nakon toga se posvađala s
njima i živela je prilično nestalnim životom. Neko vreme je bila u
Kopenhagenu, a onda i u Amsterdamu. Kad je imala sedamnaest godina,
otišla je tamo kao kurir jednog dilera amfetaminima. I sama ih je koristila,
ali činilo se da ipak drži stvari pod kontrolom. Tad sam je prvi put sreo.
Onda je nekoliko godina nije bilo, crne rupe o kojima ne znam ništa
detaljnije. Ali onda se iznenada pojavila u Malmeu u jednoj odlično
sakrivenoj mreži bordela.“
U tom trenutku Sestenovog izlaganja Valander ga je prekinuo.
,,Da li bordeli još uvek postoje?“, upitao ga je iznenađeno.
„Dobro, javne kuće“, rekao je Sesten.
„Zovi ih kako hoćeš, ali naravno da postoje. Zar ih u Istadu nemate?
Ništa ne brini, pojaviće se već.“
Valander nije više ništa pitao. Sesten je nastavio prekinutu misao.
„Naravno, nikad nije trčala po ulici. Etablirala se u tom društvu. Stvorila
je krug ekskluzivnih mušterija. Očigledno je imala nešto što ih je privlačilo i
što je njenu vrednost podiglo do nebesa. Nije se pojavljivala čak ni u
oglasima koji izlaze u pornografskim časopisima. Možeš da je pitaš šta je to
što je čini tako posebnom. To bi bilo zanimljivo čuti.
Tokom poslednjih godina pojavljuje se u krugovima koji se dotiču
Okea Liljegrena. Primećena je s njegovim direktorima u restoranima.
Stokholm ima zabelešku da je bila prisutna u nekoliko ne posebno prijatnih
prilika, kad je policija imala razloga da se interesuje za čoveka ili ljude koje
je u tom trenutku držala pod ruku. To je, ukratko, Elizabet Karlen —
prilično uspešna švedska prostitutka.“
„Zašto si nju izabrao?“
„Prijatna je. Mnogo puta sam pričao s njom. Ne plaši se. Ako joj
kažem da nije osumnjičena ni za šta, veruje mi. Pretpostavljam da, pored
toga, ima i nagon za samoodržanjem, tipičan za prostitutke. Drugim rečima,
primećuje razne stvari. Ne voli policajce. Dobar način da to prevaziđemo
jeste da se držimo takvih kao što smo ti i ja.“
Valander je okačio jaknu i sklonio nekoliko papira sa stola. Elisabet
Karlen je pušila. Pogledom je pratila sve njegove pokrete. Podsetila je
Valandera na neku opreznu pticu.

340
 „Već znate da ni za šta niste osumnjičeni“, otpoče on.
„Oke Liljegren je ispečen u svojoj kuhinji“, reče ona.
„Videla sam njegov šporet. Moderan je. Ali nisam ga ja uključila.“
,,Ni ne mislimo da jeste“, odvrati Valander.
„Potrebne su mi informacije. Pokušavam da napravim sliku. Imam
prazan ram. U njega želim da stavim fotografiju. Uslikanu na jednoj od
Liljegrenovih žurki. Želim da mi vi kažete ko su gosti.“
„Ne“, odgovori ona. ,,Ne želite. Želite da vam kažem ko ga je ubio. A
to ne mogu.“
„Šta ste pomislili kad ste čuli da je Liljegren mrtav?“
„Ništa. Prasnula sam u smeh.“
„Zašto? Nečija smrt nije stvar za smejanje.“
„Očigledno niste upoznati s njegovim planom da završi negde drugde a
ne u rerni. Mauzolej na groblju kod Madrida. Tamo je trebalo da bude
sahranjen. Grobnica je napravljena po njegovim crtežima. Od italijanskog
mermera. A umro je u svom šporetu. Mislim da bi se i sam nasmejao.“
„Njegove žurke“, reče Valander. ,,Da se vratimo na njih. Priča se da su
bile divlje.“
, jesu.
„Na koji način?“
„Na sve načine.“
„Možete li da budete malo precizniji?“
Ona povuče veliki dim i zamisli se. Pogled joj se nije spuštao s
Valanderovih očiju.
„Oke Liljegren je voleo da povezuje ljude koji su imali običaj da sebi
daju oduška“, reče ona. ,,Da kažemo da su bili nezasiti. Nezasiti moći,
bogatstva, seksa. Pored toga, Okea Liljegrena je bio glas da je pouzdan.
Pravio je bezbednosnu zonu oko svojih gostiju. Nije bilo skrivenih kamera,
nije bilo špijuna. Ni sa jedne žurke nikada ništa nije procurilo. Znao je i
koje žene može da pozove.“
„Takve kao što ste vi?“
„Takve kao što sam ja.“
,,I još?“
Činilo se da ona ne razume njegovo pitanje.

341
 „Koje su još žene odlazile tamo?“
,,To je zavisilo od želja.“
„Kakvih želja?“
„Gostiju. Muškaraca.“
„Kakve su one bile?“
„Bilo je onih koji su želeli da ja prisustvujem.“
„To sam shvatio. Ko još?“
„Nećete dobiti nijedno ime.“
„Kakve su bile?“
„Mlade, još mlađe, plave, smeđe, crne. Ponekad starije, poneka
prilično krupna. Menjalo se.“
„Poznavali ste ih?“
„Ne uvek. Cesto i nisam.“
„Kako ih je nalazio?“
Ona ugasi cigaretu i zapali novu pre nego što odgovori. Čak ni dok je
gasila cigaretu nije spuštala pogled s Valandera.
„Kako čovek kao što je Oke Liljegren dolazi do onoga što želi? Imao
je neograničen izvor novca. Imao je pomagače. Imao je kontakte. Mogao
je da dovede devojčicu s Floride da bi učestvovala na jednoj njegovoj
žurci. Ona verovatno ne bi ni imala pojma da će posetiti Švedsku . A još
manje Helsingborj.“
„Kažete da je imao pomagače. Ko su oni bili?“
„Njegovi šoferi. Njegov asistent. Često je imao i unajmljenog batlera.
Engleza, naravno. Ali menjali su se.“
„Kako se zvao?“
„Bez imena.“
„Svejedno, naći ćemo ih.“
,,Ne sumnjam. Ali to ne znači da ćete ih dobiti od mene.“
„Šta bi se desilo ako biste mi dali neko ime?“
Izgledala je potpuno nepotreseno kad je odgovorila.
„Mogla bih da umrem. Možda ne s glavom u rerni, ali na neki jednako
neprijatan način.“
Valander se zamisli pre nego što nastavi. Shvati da od Elisabet Karlen
neće dobiti nijedno ime.

342
 „Koliko je javnih ličnosti među njegovim gostima?“
„Mnogo.“
„Političari?“
,,Da.“
„Bivši ministar pravde Gustav Veteštet?“
„Rekla sam da vam neću reći nijedno ime.“
Valander iznenada primeti da mu ona šalje poruku. Reči su imale
podtekst. Znala je ko je Gustav Veteštet. Ali on nikad nije bio na
Liljegrenovim žurkama.
„Biznismeni?“
,,Da.“
„Trgovac slikama Arne Karlman?“
„Prezivao se slično kao ja?“
„Da.“
„Bez imena. I više neću da ponavljam. Ustaću i otići ću.“
Ni on, pomisli Valander. Njeni signali su bili prilično jasni.
„Umetnici? Ono što se obično zove poznatim ličnostima?“
„Ponekad. Ali retko. Mislim da Oke nije imao poverenja u njih.
Verovatno s pravom.“
„Pomenuli ste devojčice. Smeđe devojčice. Zapravo ne mislite na
smeđokose? Nego tamnije puti?“
,,Da.“
„Možete li da se setite da li ste ikada upoznali devojčicu koja se zvala
Dolores Marija?“
„Ne.“
„Bila je iz Dominikanske Republike.“
„Ne znam ni gde se to nalazi.“
„Možete li da se setite devojčice po imenu Luis Fredman? Sedamnaest
godina. Možda i mlada. Svetle kose.“
„Ne.“
Valander okrenu razgovor na drugu stranu. Činilo se da se ona još uvek
ne umara.
„Žurke su bile divlje?“
,,Da.“

343
 „Pričajte.“
„Želite detalje?“
„Rado.“
„Opis golih tela?“
„To nije obavezno.“
„Radilo se o orgijama. Ostalo možete da zamislite.“
„Mogu li?“, upita Valander.
„Nisam baš siguran.“
„Kad bih se skinula i legla na vaš sto to bi bilo prilično neočekivano“,
reče ona.
„Otprilike tako.“
„Neočekivani događaji?“
„Tako je to kad se nadu nezasiti ljudi.“
„Nezasiti muškarci?“
„Upravo tako.“
Valander napravi brz rezime u glavi. Još uvek je samo grebao po
površini.
„Imam predlog“, reče.
„I još jedno pitanje.“
„Ovde sam.“
„Moj predlog je da mi date mogućnost da se još jednom sretnem s
vama. Uskoro. Za nekoliko dana.“
Ona klimnu glavom. Valandera obuze neprijatan osećaj da je napravio
dogovor druge vrste. Kroz maglu se priseti užasnog vremena koje je
proveo na Karibima nekoliko godina ranije.
„Pitanje je jednostavno“, nastavi on.
„Pomenuli ste Liljegrenove šofere. I ličnu poslugu koja se menjala. Ali
ste rekli i da je imao asistenta. Njih nije bilo više. Je l’ tako?“
Valander primeti malu promenu na njenom licu. Ona shvati da se
izletela, iako nije spomenula nijedno ime.
„Ovaj razgovor odlazi samo u moje sećanje“, reče Valander.
„Jesam li čuo dobro ili ne?“
„Čuli ste pogrešno“, reče ona.
„Naravno da je imao više od jednog asistenta.“

344
 Znači čuo sam dobro, pomisli Valander.
„Onda je to za ovaj put dovoljno“, reče on i ustade.
„Idem kad završim cigaretu“, odvrati ona i po prvi put tokom razgovora
skrenu pogled s njega.
Valander otvori vrata. Sesten je čitao časopis o brodovima. Valander
klimnu glavom. Ona ugasi cigaretu, ustade i pruži mu ruku. Kad se Sesten
vratio u kancelariju, nakon što ju je ispratio do ulaza, Valander je stajao
kraj prozora i gledao je kako ulazi u auto.
,Je 1’ dobro prošlo?“, upita Sesten.
„Možda“, odgovori Valander.
„Pristala je da se ponovo vidimo.“
„Šta je rekla?“
„Zapravo ništa.“
„I ti misliš da je to dobro?“
„Mene zanima ono što nije znala“, reče Valander.
„Hoću celodnevnu prismotru Liljegrenove kuće. Hoću da neko pazi i na
Elisabet Karlen. Pre ili kasnije, pojaviće se neko s kim ćemo želeti da
razgovaramo.“
,,To baš ne zvuči kao dovoljno dobar razlog da se organizuje nadzor“,
reče Sesten.
,,To je moja odluka“, reče Valander ljubazno. ,Ja sam određen za vodu
istrage.“
„Drago mi je što to nisam ja“, odvrati Sesten.
„Hoćeš li prenoćiti ovde?“
„Neću, idem kući.“
Sišli su stepenicama do prizemlja.
„Jesi li čitao o devojčici koja se zapalila u polju uljane repice?“, upita
Valander neposredno pre nego što će se rastati.
„Čitao sam. Užasna priča.“
„Neko ju je prevezao iz Helsingborja“, nastavi Valander. ,,I bila je
uplašena. Pitam se da li je to imalo veze s ovim. Uprkos tome što izgleda
potpuno neverovatno.“
„Bilo je glasina da se Liljegren bavi trgovinom devojkama“, reče
Sesten.

345
 „Pored hiljada drugih glasina.“
Valander ga ozbiljno pogleda.
„Trgovina devojkama?“
„Pričalo se da je Švedska tranzitna zemlja za siromašne devojke iz
Južne Amerike, na putu ka javnim kućama u južnoj Evropi. U bivšem
istočnom bloku. Nekoliko puta smo čak našli par devojaka koje su
pobegle. Ali nikad nismo otkrili ko stoji iza te trgovine. Nikad ništa nismo
mogli da dokažemo. Ali mislimo ono što mislimo.“
Valander je zurio u Sestena.
,,I to mi tek sad kažeš?“
Sesten odmahnu glavom ne shvatajući na šta Valander cilja. ,,Pa, tek
sad si me pitao.“ Valander je nepomično stajao. Zapaljena devojčica
ponovo poče da mu trči kroz glavu.
„Predomislio sam se“, reče naposletku.
„Prenoćiću ovde.“ Bilo je pet sati. U sredu, 6. jula. Liftom su se vratili u
Sestenovu kancelariju.

346
 33.

Te lepe ietnje večeri, nešto posle sedam, Valander i Šesten su

trajektom prešli u danski Helsinger i večerali u jednom restoranu koji je
Sestenu bio poznat. Kao da su imali prećutni sporazum, Sesten je
Valandera tokom večere zabavljao pričama o čamcu koji sređuje, o svojim
brojnim brakovima i sve više dece. O istrazi i ubistvima počeli su da pričaju
tek uz kafil. Valander je zahvalno slušao Sestena koji je bio zanosan
pripovedač. Bio je veoma umoran. Posle dobre večere, osetio se pospano.
Ali glava je bila odmorna. Sesten je popio nekoliko rakija i piva, dok se
Valander držao mineralne vode. Kad su stigli do kafe, zamenili su uloge.
Šesten je slušao, a Valander je pričao. Prošao je kroz sve što se desilo. Po
prvi put je izgorelu devojčicu ubacio kao uvod za seriju ubistava za koju još
uvek nisu znali da li je završena. Pričao je tako da je bio primoran da čak i
sam sebi razjašnjava pojedine stvari. Ono što mu je dotad izgledalo sasvim
neverovatno, da je smrt Dolores Marije Santane mogla da ima veze s onim
što se kasnije desilo, priznao je sebi kao pogrešan zakijučak, ili možda ne
zaključak, već samo posledicu neodgovornog i aljkavog načina
razmišljanja. Sesten je pažljivo slušao i odmah ga je prekidao ako mu nešto
nije bilo jasno.
Kasnije će Valander na to veče u Helsingeru gledati kao na trenutak
kad je cela istraga promenila kožu. Sablon koji mu se činilo da je otkrio
dok je sedeo na klupi na doku potvrđen je. Pukotine su se popunile, rupe
zategnule, pitanja su dobila odgovore ili su barem bila jasnije formulisana i
ubačena u kontekst. Marširao je napred-nazad kroz istragu i po prvi put mu
se učinilo da je uspeo da je sagleda u potpunosti. Ali nikako ga nije
napuštao ni osećaj krivice u vezi s tim da je sve to morao mnogo ranije da
vidi, da je lutao neusredsređeno i besciljno, prateći pogrešne tragove,
umesto da shvati da treba da ide potpuno drugim putem. Iako ga nije
postavio Sestenu, jedno pitanje je sve vreme bilo pred njim. Da li je neko
od ubistava, bar poslednje, odnosno zasad poslednje - Liljegrenovo, moglo
da se izbegne? Nije mogao da odgovori na njega, mogao je samo da ga
postavi, i znao je da će ga ono dugo pratiti, možda čak nikada neće ni

347
dobiti odgovor koji će razumeti ili s kojim će moći da živi.
Jedino što je ostalo jeste to da nisu imali ubicu. Nije bilo ni direktnih
tragova koji su išli u određenom pravcu. Nije bilo osumnjičenog, nije bilo
čak ni grupe ljudi među koje bi mogli da potope meredov s nadom da će
izvući ono što traže.
Ranije tog dana, kad je Elisabet Karlen otišla, a Sesten na stepeništu
ispred policijske stanice jednom sporednom rečenicom pomenuo da postoji
sumnja da Švedska, odnosno Helsingborj, funkcionišu kao tranzitna zemlja i
grad za trgovinu devojkama iz Južne Amerike, s bordelima u istočnoj
Evropi kao konačnim odredištem, Valanderova reakcija je bila trenutna.
Vratili su se u kancelariju u kojoj se još uvek osećao dim Elisabetinih
cigareta, iako je prozor bio otvoren. Sestena je Valanderova iznenadna
energija iznenadila. Valander je bez razmišljanja seo u Sestenovu fotelju,
dok je ovaj morao da se zadovolji time da bude gost u sopstvenoj
kancelariji. Kad mu je Valander potom ispričao sve što zna o Dolores
Mariji Santani, da je očigledno bila u bekstvu kad je stopirala iz
Helsingborja, Sesten je počeo da shvata Valanderovo interesovanje.
„Jedan crni automobil je jednom nedeljno dolazio u kuću Gustava
Vetešteta“, rekao je Valander.
„Kućna pomoćnica ga je jedanput sasvim slučajno videla. Bila je ovde
i, kao što znaš, gotovo ga je identifikovala kao auto koji je stajao u
Liljegrenovoj garaži. Šta iz toga izvlačiš kao mogući zaključak?“
„Ništa“, odgovorio je Sesten.
„Crnih mercedesa sa zatamnjenim staklima ima mnogo.“
„Spoji to sa glasinama koje su kružile o Liljegrenu. Glasine o trgovini
devojkama. Šta ga je sprečavalo da žurke održava i van svoje kuće? Zašto
nije mogao da nudi i uslugu dovoženja devojaka u tuđe kuće?“
„Ništa ga nije sprečavalo“, rekao je Sesten. ,Ali nemamo dokaza za to.
„Hoću da znam da li je taj auto četvrtkom odlazio iz Liljegrenove
kuće“, nastavio je Valander. ,,I vraćao se petkom.“
„Da li je moguće saznati tako nešto?“
„Ima komšija koje su možda nešto videle. Ko je vozio auto? Sve oko
Liljegrena je sad čudnovato prazno. Imao je osoblje. Imao je asistenta.
Gde su svi ti ljudi?“

348
 „Radimo na tome“, rekao je Sesten.
„Hajde da postavimo prioritete“, rekao je Valander.
„Motocikl je važan. Kao i Liljegrenov asistent. I auto četvrtkom. Počni
time. Sve raspoloživo osoblje prebaci na istraživanje toga.“
Sesten je izašao iz sobe i organizovao istražni rad. Kad se vratio,
potvrdio je i to da je već počelo praćenje Elisabet Karlen.
„Šta radi?“, pitao je Valander.
,,U svom stanu je“, odgovorio je Sesten.
„Sama.“
Valander je nakon toga pozvao Istad i razgovarao s Perom Okesonom.
„Mislim da neću moći da izbegnem da razgovaram s Luis Fredman“,
rekao je Valander.
„Onda ćeš morati da daš prilično snažne razloge vezane za istragu“,
odgovorio je Okeson. ,,U suprotnom, ne mogu da ti pomognem.“
„Znam da bi to moglo da bude značajno.“
„Mora da bude očigledno, Kurte.“
„Uvek postoji put koji vodi pored svih birokratskih zavrzlama.“
„Šta misliš da bi ona mogla da ti kaže?“
„Da li ju je neko nožem isekao po tabanima. Na primer.“
„Gospode bože. Zašto bi je neko sekao po tabanima?“ Valandera je
mrzelo da mu odgovara.
„Zar ne može njena majka da mi da dozvolu?“, pitao je.
„Fredmanova udovica.“
„Upravo o tome razmišljam“, odgovorio je Per Okeson.
„Moraćemo da krenemo tim putem.“
„Onda već sutra idem u Malme“, rekao je Valander. ,Je I’ mi treba
neki papir od tebe?“
„Ne, ako ti ona da dozvolu“, odgovorio je Okeson.
„Ali ne smeš da je pritiskaš.“
,,Da li ja inače pretim ljudima?“, upitao je Valander iznenađeno.
„Nisam znao.“
„Samo kažem o čemu moraš da vodiš računa. Ništa drugo.“
Nakon tog Valanderovog razgovora s Okesonom, Sesten je predložio
da odu preko Moreuza do Danske na večeru kako bi imali priliku da se na

349
miru ispričaju. Valander nije imao ništa protiv. Još uvek je bilo prerano da
zove Baibu. Ili možda realno i nije, ali njemu jeste. Brzo je pomislio da bi
Sesten, sa svim svojim iskustvom s brakovima, možda mogao da ga
posavetuje kako da Baibi, koja se tome radovala, objasni da putovanje
mora da se odloži na neodređeno vreme. Dok su prelazili moreuz, Valander
je poželeo da putovanje potraje duže, a zatim su otišli na večeru koju je
Sesten insistirao da plati. Bilo je oko pola deset kad su prošetali gradom,
nazad do trajekta. Sesten zastade ispred jednog ulaza.
„Ovde živi jedan čovek koji voli Svedane“, reče i osmehnu se.
Valander na znaku pored vrata pročita da se radi o lekarskoj ordinaciji.
„Prepisuje sredstva za mršavljenje koja su zabranjena u Švedskoj“,
nastavi Sesten.
„Ovde su svaki dan redovi gojaznih Svedana.“ ,JK gde idu Danci?“,
upita Vaiander kad su nastavili ka luci. Sesten nije znao.
Bili su na stepeništu pred čekaonicom kad Sestenu zazvoni mobilni
telefon. On se javi i nastavi da hoda.
„Jedan kolega koji se zove Lašon naleteo je na zlatnu žicu“, reče Sesten
nakon razgovora.
„Jedan Liljegrenov komšija je video i jedno i drugo.“
„Šta je video?“
„Crne automobile, motocikle. Sutra ćemo pričati s njim.“
„Pričaćemo večeras“, odvrati Valander.
„Biće tek deset kad se vratimo u Helsingborj.“
Sesten klimnu glavom, ali ne reče ništa. Pozva policijsku stanicu i zamoli
Lašona da ih sačeka na terminalu.
Čekao ih je mladi policajac koji je Valandera podsetio na Martinsona.
Ušli su u njegov auto i krenuli do Togaborja u severnom delu Helsingborja.
Lašon ih je tokom puta uputio u to s kim idu da se nadu. Valander primeti
da mu na retrovizoru visi zastavica fudbalskog kuba HIF.
„Zove se Lenart Hajneman i radio je kao savetnik u ambasadi“, reče
Lašon na tako grubom skonskom dijalektu da je Valander morao da se
napregne da bi ga razumeo.
„Ima skoro osamdeset godina. Ali prilično je mladolik. I žena mu je
živa, ali je trenutno na putu. Hajnemanovo dvorište gleda iskosa na glavni

350
ulaz Liljegrenovog poseda. Primetio je svašta, a i setio se ponečega.“
,,Je 1’ zna da dolazimo?“, upita Sesten.
„Zvao sam ga“, odgovori Lašon.
„Rekao je da nema nikakvih problema, pošto retko leže pre tri ujutru.
Tvrdi da piše kritički osvrt na švedsku administraciju u inostranstvu. Šta
god to značilo.“
Valander se s neprijatnošću priseti preterano uslužne žene iz
Ministarstva spoljnih poslova koja je nekoliko godina ranije posetila Istad,
u vezi sa istragom koja je dovela do njegovog upoznavanja s Baibom.
Pokuša da se seti njenog imena, ali bez uspeha. Imalo je neke veze s
ružama, toga se sećao. Prekide da razmišlja o tome kad Lašon stade ispred
Hajnemanove vile. S druge strane ulice jedan policijski auto bio je parkiran
ispred Liljegrenove kuće. Visoki muškarac kratke sede kose dođe im u
susret iz dvorišta. Stisak ruke mu je bio snažan. Činilo se da je velika vila u
koju ih je pozvao da udu bila izgrađena otprilike u isto vreme kao i
Liljegrenova. Ipak, razlika je bila ogromna. Kuća je zračila nečim živim,
utiskom da u njoj stanuje taj energični starac. Hajneman ih zamoli da sednu
i upita da li žele nešto da popiju. Valander pomisli da se starac navikao na
reprezentaciju, na prijem ljudi koje nikada ranije nije video. Svi se zahvališe
na ponudi, ali je odbiše.
„Strašno je to što se dešava“, reče Hajneman nakon što je i sam seo.
Sesten gotovo neprimetno klimnu Valanderu glavom u znak da on treba
da vodi razgovor.
„Upravo zbog toga ne možemo da odložimo ovaj razgovor za sutra“,
reče Valander.
„Zašto bismo ga odlagali?“, reče Hajneman.
„Nikad nisam shvatao zašto Šveđani ležu tako nerazumljivo rano.
Kontinentalna navika za sijestu je znatno razumnija. Da sam tako rano išao
u krevet, odavno bih bio mrtav.“
Valander se na trenutak zamisli o Hajnemanovoj kritici navike Šveđana
da rano odlaze na spavanje.
„Zanima nas sve što se zapazili“, reče potom. ,,U vezi sa saobraćajem
do i od Liljegrenove kuće. Ipak, neka pitanja nas interesuju više od drugih.
Da počnemo s njegovim crnim mercedesom.“

351
 „Imao je najmanje dva“, reče Hajneman.
Valandera ovaj odgovor iznenadi. Nije ni pomislio da bi Liljegren
mogao imati dva automobila, iako je u njegovoj velikoj garaži bilo mesta i
za dva ili tri.
„Zašto mislite da je imao više od jednog auta, gospodine Hajneman?“
„Predlažem da prestanemo s tim ‘gospodine’„, reče Hajneman.
„Mislio sam da se takvo neprimereno formalno obraćanje održalo samo
u nekim staromodnim krugovima u okviru MlP-a.“
„Dva automobila“, ponovi Valander.
„Zašto mislite to?“
„Nije da samo mislim“, odgovori Hajneman.
„Znam. Dešavalo se da dva automobila istovremeno napuste kuću. Ili
da se zajedno vrate. Kad Liljegren nije bio tu, automobili su ostajali. Sa
sprata vidim malo njegovog dvorišta. Tamo su stajala dva automobila.“
To znači da jedan nedostaje, pomisli Valander. Gde lije sad?
Sesten je izvadio notes. Valander primeti da pravi zabeleške.
„Hteo bih da vas pitam o onome što se dešavalo četvrtkom“, nastavi
Valander.
„Sećate li se da li je Liljegrenov auto, ili možda oba, napuštao njegovu
kuću četvrtkom kasno po podne ili uveče? I da se vraćao tokom noći ili
sledećeg jutra?“
,,Ne pamtim baš datume“, odgovori Hajneman.
„Ali tačno je da je jedan auto uveče odlazio iz kuće. I vraćao se tek
narednog jutra.“
„Vrlo je važno da utvrdimo da li se radi o četvrtku“, reče Valander.
„Moja žena i ja se nikad nismo držali one idiotske tradicije da baš
četvrtkom jedemo supu od graška“, odvrati Hajneman.
Valander je čekao dok je Hajneman pokušavao da se priseti. Lašon je
gledao u plafon, Sesten je lagano lupkao blokčetom po kolenu.
„Možda“, reče Hajneman iznenada.
„Možda ću moći da iskombinujem neki odgovor. Dobro se sećam,
naime, da je sestra moje žene bila u poseti prošle godine kad je auto otišao
na svoju uobičajenu turu. Zašto se toga tačno sećam, ne mogu da vam
kažem. Ali sigurno ne grešim. Ona živi u Bonu i retko nam dolazi u posetu.

352
Zato sam i zapamtio.“
,J\ zašto mislite da je bio četvrtak?“, upita Valander.
„Jeste li zapisa u neki kalendar?“
„Nikad nisam koristio kalendare“, odgovori Hajneman s gnušanjei u
glasu.
„Tokom svih godina u MIP-u nikad nisam zapisao ni jedan jedan
sastanak. Ali za tih četrdeset godina nikada nisam ni propustio nijedan. Šta
se ostalima koji nisu radili ništa drugo osim što su pisali po kalendarima
mnogo puta desilo.“
„Zašto četvrtak?“, ponovi Valander.
,,Ne znam da li je bio četvrtak“, reče Hajneman.
„Ali je mojoj svastici bio imendan. U to sam siguran. Zove se Frida.“
„Koji mesec?“, upita Valander.
„Februar ili mart.“
Valander se potapša po džepovima jakne. U njegovom kalendaru nije
bilo prethodne godine. I Šesten je odmahnuo glavom. Lašon nije ni imao
džepni kalendar.
„Moguće je da su unuci ostavili neki kalendar na tavanu“, reč
Hajneman.
„Moja žena ima lošu naviku da čuva gomilu starog sranja. l ja.
konstantno bacam stvari. I to je iskustvo iz MlP-a. Prvog u meseca
nemilosrdno sam bacao sve što nisam morao da čuvam od prethodnog
meseca. Vodio sam se pravilom da je bolje da bacim previše nego premale
Nikada nisam zažalio ni za čim što sam bacio.“
Valander klimnu glavom ka Lašonu.
„Zovi nekog i saznaj kad je Fridi imendan“, reče. ,,I na koji dan je t<
padalo 1993.“
„Ko bi to mogao da zna?“, upita Lašon.
,,Do đavola“, reče Sesten iznervirano.
„Zovi stanicu. Imaš tačno pet minuta da se vratiš s odgovorom.“
„Telefon je u predsoblju“, ubaci se Hajneman. Lašon izađe.
„Moram reći da poštujem jasna naređenja“, reče Hajneman zadovoljno
„Čini se da je čak i ta sposobnost nestala tokom poslednjih godina.“
Valanderu je bilo teško da nastavi dok ne dobiju odgovor. Da bi ubili

353
vreme dok su čekali, Šesten upita Hajnemana gde je sve imao nameštenje
Ispostavilo se da je bio na popriličnom broju mesta.
„Poslednjih godina se popravilo“, reče on.
„Ali na početku mog puta, nivo onih koji su bili poslati da predstavljaju
našu zemlju na drugim kontinentima bio je žalosno nizak.“
Prošlo je skoro deset minuta dok se Lašon nije vratio. Zabeležio je
nešto na papiru koji je držao u ruci.
„Fridin imendan je 17. februara“, reče.
„17. februar 1993. bio je četvrtak.“
„Baš kako sam i mislio“, reče Valander.
Zatim pomisli kako policijski posao u osnovi nije ništa drugo nego ne
odustajati sve dok neki važan detalj ne bude potvrđen na papiru.
Sva ostala pitanja koja je Valander planirao da postavi Hajnemanu
nakon tog trenutka su mogla da sačekaju. Reda radi postavio ih je još
nekoliko - da li je Hajneman primetio nešto u vezi s tim što je Valander
nejasno nazvao eventualnom trgovinom devojkama.
„Bilo je zabava“, reče Hajneman uzdržano.
„Bilo je neizbežno da sa sprata vidim ponešto. Naravno, bilo je žena.“
,,Da li ste ikada upoznali Okea Liljegrena?“
,,Da“, odgovori Hajneman.
„Sreli smo se jednom prilikom u Madridu. To je bilo na samom kraju
moje karijere u MIP-u. Tražio je prvenstvo u dobijanju pomoći pri
predstavljanju nekim velikim španskim građevinskim preduzećima. Mi smo,
naravno, odlično znali ko je Liljegren. Poslovi s fantomskim firmama bili su
u punom zamahu. Poneli smo se prema njemu što smo mogli učtivije. Ali
nikako se ne može reći da se radilo o prijatnom čoveku.“
„Zašto?“
Hajneman se zamisli.
„Jednostavno, bio je neprijatan“, reče potom.
„Posmatrao je okruženje s krajnje otvorenim i potpunim prezirom.“
Valander je pokazivao znake da ne želi da produžava razgovor.
„Moje kolege će ponovo kontaktirati s vama“, reče i ustade.
Hajneman ih isprati do kapije. Policijski auto je i dalje stajao ispred
Liljegrenove vile. Kuća je bila mračna. Nakon što se pozdravio s

354
Hajnemanom, Valander prede ulicu. Jedan od policajaca iz auta izađe i
počasno ga pozdravi. Valander podiže ruku i mahnu nešto što je trebalo da
predstavlja odgovor na taj preterani pozdrav.
,,Da li se nešto desilo?“, upita.
„Ovde je mirno. Nekoliko radoznalih je zastalo. Pored toga, ništa.“
Otišli su do stanice, gde ih je Lašon ostavio i otišao kući. Dok je
Valander obavljao neke razgovore, Sesten se vratio svom nautičkom
časopisu. Valander je prvo pozvao Hansona koji ga je obavestio da su stigli
Ludvigson i Hamren iz državne policije. Smestio ih je u hotel Selekgorden.
„Izgleda da su dobri ljudi“, reče Hanson.
„Uopšte nisu nadmeni kao što sam se plašio.“
„Zašto bi bili nadmeni?“
„Stokholmljani“, reče Hanson.
„Zna se kakvi su. Zar se ne sećaš one tužiteljke koja je bila pre Pera
Okesona? Kako se beše zvala? Bodin?“
„Brolin“, odgovori Valander.
„Ali ne sećam je se.“
Valander se odlično sećao. Osećao je kako mu neprijatnost ispunjava
telo pri pomisli na to kako je jednom potpuno izgubio razum i u pripitom
stanju se bacio na nju. Bila je to jedna od stvari kojih se najviše stideo u
životu. Tome nije doprinela ni činjenica da su Anet Brolin i on nešto kasnije
proveli noć u Kopenhagenu pod znatno ugodnijim okolnostima.
„Sutra počinju na aerodromu“, reče Hanson.
Valander ukratko ispriča šta se desilo kod Hajnemana.
,,To, drugim rečima, znači da smo na nekom tragu“, reče Hanson.
„Ti, dakle, misliš da je Liljegren svake nedelje slao jednu prostitutku
Veteštetu u Istad?“
,,Da.“
,,Da li je tako nešto moglo da se dešava i sa Karlmanom?“
„Možda ne na isti način. Ali ubeđen sam da su se Karlmanov i
Liljegrenov put negde ukrštali. Samo još uvek ne znamo gde.“ ,A Bjern
Fredman?“
,,On je i dalje veliki izuzetak. Nigde se ne uklapa. Pre svega ne u
Liljegrenove krugove. Osim ako nije radio za njega kao batinaš. Planiram

355
sutra da odem do Malmea i ponovo razgovaram s njegovom porodicom.
Moram da se vidim i sa njegovom ćerkom u bolnici.“
„Per Okeson mi je rekao da ste pričali. Svestan si da rezultat može da
bude jednako negativan kao pri razgovoru s Erikom Karlman?“
„Naravno.“
,Još večeras ću kontaktirati s An-Brit i Svedberjem“, reče Hanson.
„Uprkos svemu, javljaš dobre vesti.“
,,Ne zaboravi Ludvigsona i Hamrena“, reče Valander. ,,Od ovog
trenutka su i oni deo grupe.“
Valander spusti slušalicu. Sesten ode po kafu. Valander pozva svoj
broj u Istadu. Na njegovo iznenađenje, Linda se odmah javi.
„Upravo sam došla kući“, reče ona.
„Gde si ti?“
,,U Helsingborju. Prenoćiću ovde.“
,Je l’ se nešto desilo?“
„Bio sam u Helsingeru na večeri.“
„Nisam na to mislila.“
„Radimo.“
,,I mi“, reče Linda.
„Još jednom smo prošli kroz celu predstavu. I opet smo imali publiku.“
„Koga?“
„Jednog dečka koji je pitao da li može da gleda. Stajao je na ulici i
rekao da je čuo da se bavimo pozorištem. Pustili smo ga da gleda.
Verovatno su mu ispričali oni iz kioska.“
„A vi ga niste poznavale?“
„Verovatno je turista. Posle me je otpratio kući.“ Valander oseti žaoku
ljubomore. ,Je 1’ i sad u stanu?“
„Dopratio me je do ulice. Petominutna šetnja. Ako se ide polako. Posle
je otišao kući.“
„Samo pitam.“
„Ima čudno ime. Zove se Huver. Ali bio je baš ljubazan. Mislim da mu
se svidelo to što smo uradili. Ako bude imao vremena, doći će i sutra.“
„Doći će sigurno“, odvrati Valander.
Sesten uđe u sobu noseći dve šolje kafe. Valander ga upita za kućni

356
broj telefona koji zatim dade Lindi.
„Moja ćerka“, reče nakon što je spustio slušalicu. ,,Za razliku od tebe,
ja imam samo jedno dete. U subotu ide u Visbi na pozorišni kurs.“
„Čak i jedno dete daje životu trunku smisla“, reče Sesten, pružajući
šolju Valanderu.
Još jednom su rezimirali razgovor s Lenartom Hajnemanom. Valander
je primetio da je Sesten prilično sumnjičav prema tome da činjenica da je
Veteštet preko Liljegrena dobavljao prostitutke znači da su oni korak bliže
opkoljavanju ubice.
„Hoću da sutra sakupiš sav materijal o toj trgovini devojkama koja je
imala Helsingborj kao stanicu. Zašto baš ovde? Kako su dolazili dovde?
Mora da postoji objašnjenje. Pored toga, sav taj prazan prostor oko
Liljegrena je neshvatljiv. Ne razumem to.“
,,To u vezi s devojkama u najvećoj su meri spekulacije“, reče Sesten.
„Nikad nismo pokrenuli istragu. Jednostavno nismo imali razloga za to.
Birgešon je jednom prilikom razgovarao s jednim tužiocem. On je odmah
odbacio takvu istragu rekavši da imamo važnijeg posla. U čemu je,
naravno, imao pravo.“
„Svejedno, prodi kroz ceo materijal“, reče Valander.
„Napravi mi kratak pregled tokom sutrašnjeg dana i što pre mi pošalji
faksom u Istad.“
Bilo je skoro dvanaest kad su krenuli u Sestenov stan. Valander pomisli
da sad mora da zove Baibu. Više nije bilo vraćanja. Uskoro će četvrtak.
Ona se već pakovala. Nije više mogao da odlaže poziv.
„Moram da pozovem Letoniju“, reče.
„Samo par minuta.“
Sesten mu pokaza gde je telefon. Tek kad je Sesten otišao u kupatilo,
Valander podiže slušalicu i okrenu broj. Čim je pozvonilo on spusti
slušalicu. Uopšte nije znao šta da kaže. Nije se usuđivao. Pomisli kako bi
trebalo da sačeka do naredne večeri i onda kaže nešto što nije istina, da je
nešto iznenada iskrslo, da bi sad voleo da ona dođe u Istad, umesto da idu
na put.
Pomisli da je to najbolje rešenje. Bar za njega.
Valander i Sesten su razgovarali još jedan sat uz čašu viskija. Sesten

357
potom pozva da proveri da li je Elisabet Karlen i dalje pod nadzorom.
„Spava“, reče. ,,A možda bi trebalo i mi isto.“
Valander je razmestio krevet u sobi na čijim zidovima su visili dečji
crteži. Ugasio se svetlo i zaspao gotovo istog trenutka.
Kad se probudio, bio je obliven znojem. Sigurno je imao noćnu moru,
iako se ničeg nije sećao. Pogleda na sat i vide da je pola tri ujutru. Spavao
je samo dva sata. Upita se zašto li se probudio. Okrenu se na stranu i
pokuša ponovo da zaspi, ali se iznenada potpuno razbudi. Odakle mu je taj
osećaj došao, to nije znao. Nije bilo osnova za njega. Ipak, obuzela ga je
panika.
Ostavio je Lindu samu u Istadu. Nije smela da ostane sama. On mora
da se vrati kući.
Valander bez razmišljanja ustade, obuče se i nažvrlja poruku Sestenu.
U petnaest do tri je bio u automobilu, na putu ka Istadu. Pomisli da bi
možda trebalo da je pozove. Ali šta bi joj rekao? Samo bi se prepala. Jurio
je svetlom letnjom noći. Nije shvatao zašto ga je obuzela panika. Svejedno,
ona je bila tu i nije ga puštala.
Nešto pre četiri, Valander se parkira u ulici Marijagatan. Pope se do
stana i pažljivo otključa vrata. Strah od nečega za šta nije znao šta je
nikako nije popuštao. Smiri se tek kad polako gurnu njena odškrinuta
vrata, vide je na krevetu i začu je kako diše.
Potom sede na kauč. Strah tada zameni sramota. On odmahnu glavom
sam za sebe, napisa joj poruku da je došlo do promene plana i da se vratio
tokom noći, i ostavi je na stočiću. Zatim namesti budilnik na pet sati i leže u
krevet. Znao je da Sesten ustaje prilično rano, da bi nekoliko sati posvetio
svom brodu. Kako će mu objasniti svoj noćašnji ispad, nije imao pojma.
Ležao je u krevetu i pitao se zašto je dobio taj osećaj panike. Ali nije
našao odgovor.
Dugo nije mogao da zaspi.

358
 34.

Kad je čuo zvonce na vratima, znao je da da to ne može biti niko drugi

osim Baibe. To ga, začudo, uopšte nije uznemirilo, iako će mu biti prilično
teško da objasni zašto joj nije rekao da im je putovanje odloženo na
neodređeno vreme. Međutim, kad se trgnuo i uspravio u krevetu, nje,
naravno, nije bilo. Zvonio mu je samo budilnik, kojem su kazaljke stajale
poput razjapljenih čeljusti na pet sati i tri minuta. Posle prve, kratkotrajne
zbunjenosti, lupio je rukom po dugmetu za alarm, a zatim neko vreme u
tišini nepomično sedeo u krevetu. Stvarnost se polako vratila. Grad je još
uvek bio miran. Gotovo nikakav zvuk osim cvrkuta ptica nije se probijao u
njegovu sobu i njegovu svest. Valander čak nije mogao da se seti ni da li je
sanjao Baibu ili ne. Iznenadni beg iz dečje sobe Sestenovog stana sada mu
je izgledao kao neshvatljivo neprijatno odstupanje od njegove uobičajene
sposobnosti da se ponaša razumno. Glasno zevnuvši, Valander ustade i ode
u kuhinju. Linda je spavala. Na kuhinjskom stolu spazi papirić. Družim se s
ćerkom putem beskonačnog broja papirića, pomisli. Kad samo povremeno
svraća u Istad. Valander pročita to što je napisala i shvati da je san o Baibi,
buđenje u verovanju da se ona nalazi pred vratima, ipak predstavljao
upozorenje. Kad je sinoć došao kući, nije primetio Lindinu poruku. Sad je
video da je Baiba zvala i zamolila Lindu da svom ocu prenese da se javi čim
bude mogao. Na osnovu Lindine poruke, pretpostavljao je da je Baiba
iznervirana. To je bilo jedva primetno, ali bilo je prisutno. Nije mogao da je
zove. Ne sada. Zvaće je tek kasno uveče ili možda sledećeg dana. Ili
možda da kaže Martinsonu da je pozove? On bi mogao da joj ostavi
neprijatnu poruku da je čovek s kojim je mislila da će otići u Skagen, čovek
za kog je mislila da je spreman da je za dva dana sačeka na kopenhaškom
aerodromu Kastrupu, trenutno preokupiran lovom na ludaka koji zariva
sekiru u lobanje ljudi kojima zatim odseca i skalp. To što bi ostavio
Martinsonu da kaže tačno je — ali i nije. To je laž sa zalepljenim veštačkim
krilima, ličila je na istinu, mogla se razumeti. Ali nikako nije mogla da
objasni zašto je on takva kukavica — ili da li se zapravo plaši Baibe? — da
ne sme da uradi ono što bi trebalo i sam je pozove.

359
 U pola šest podiže slušalicu, ne da bi pozvao Baibu već Sestena u
Helsingborj da mu da neophodno objašnjenje zašto je nestao tokom noći.
Šta je zapravo i mogao da kaže? Istina bi trebalo da može da prode. O
iznenadnoj brizi za ćerku, uznemirenosti koju svi roditelji osećaju, iako niko
ne može da objasni odakle ta panika dolazi. Ali kad se Sesten javio, rekao
mu je nešto sasvim drugo, da je nešto zaboravio, neki ranije dogovoreni
sastanak sa ocem rano tog jutra. Nešto što Sesten, dakle, ne bi mogao da
proveri, čak i kad bi hteo. Ili nešto što nikako nije moglo slučajno da se
otkrije, s obzirom na to da se putevi Sestena i njegovog oca najverovatnije
nikada neće ukrstiti. Dogovorili su se da se čuju kasnije tokom dana, kad
Valander bude u Malmeu.
Nakon toga, sve je izgledalo lakše. To nije bio prvi put u životu da je
otpočeo dan određenim brojem malih laži, izbegavanja i varanja samog
sebe. Istuširao se, popio kafu, napisao novu poruku Lindi i izašao iz stana
nešto posle pola sedam. Kad je stigao u stanicu, sve je još uvek bilo sasvim
mirno. U tom ranom, usamljenom satu, kad izmoreno noćno osoblje kreče
kući a dnevno još nije stiglo, Valander je najviše voleo da prođe hodnikom
do svoje kancelarije. život je imao posebno značenje tokom tog ranog,
usamljenog sata. Nikada nije razumeo zašto je to tako. Ali sećanje na taj
osećaj mogao je da isprati duboko u sopstvenu prošlost, možda čak i
čitavih dvadeset godina unazad. Ridberj, njegov stari mentor i prijatelj, imao
je isti osećaj. Svi imaju male, ali krajnje lične svete trenutke, rekao je
Ridberj tokom jedne od retkih prilika kad su on i Valander sedeli u
kancelariji i delili malu flašu viskija iza dobro zatvorenih vrata. U policijskoj
stanici alkohol nije dozvoljen. Možda su imali neki razlog za slavlje? Ili
žalost. Valander se nije sećao razloga. Samo su mu ti kratki i retki filozofski
trenuci s Ridberjem užasno nedostajali. Bili su to trenuci prijateljstva,
nezamenjive bliskosti. Valander sede za sto i prelista gomilu papirića s
porukama. U jednoj nepotpisanoj stajalo je da je telo Dolores Marije
Santane sahranjeno na istom groblju na kojem je sahranjen i Ridberj. To
Valandera vrati na istragu, on zavrnu rukave, kao da će da se potuče s
nekim, a zatim velikom brzinom pročita kopije istražnog materijala koje su
njegove kolege sastavile. Bilo je dokumenata od Niberja, laboratorijskih
izveštaja, na kojima je on na marginama upisao upitnike i komentare, rezime

360
dojava koje su se povećale, ali kojih je ipak bilo neobično malo, što je
ukazivalo na to da je ipak leto. Tiren mora daje izvanredno revnostan
mladić, pomisli Valander, ali ne uspe da odredi da li to ukazuje na to da će
Tiren u budućnosti biti dobar policajac na terenu ili to već sada potvrduje
da mu je mesto negde u okviru birokratskih lovišta. Čitao je brzo, ali
pažljivo. Ništa važno mu nije promicalo. Najvažnijim od svega činilo mu se
to što su prilično brzo uspeli da ustanove da je Bjern Fredman zaista ubijen
na mostiću ispod skretanja za Sarlotenlund. Valander ostavi papire i
zamišljeno se zavali u fotelju. Šta ovi ljudi imaju zajedničko, pomisli.
Fredman se ne uklapa u sliku. Ali svejedno pripada toj grupi. Bivši ministar
pravde, trgovac slikama, revizor i sitni lopov. Ubio ih je isti čovek koji im je
skinuo i skalpove. Nalazimo ih po redosledu kojim su ubijani. Veteštet,
prvi, nije baš bio sakriven, ali bio je sklonjen pod čamac. Karlman, drugi,
ubijen je tokom noći u sopstvenoj senici, usred ivanjdanske zabave. Bjern
Fredman je bio zarobljen, odvezen do zabaćenog mostića, a zatim ostavljen
— kao da se radi o izložbi — u centru Istada, u kanalizacionoj rupi, s
ciradom preko glave. Kao statua koja čeka da bude otkrivena. Ubica na
kraju odlazi u Helsingborj i ubija Okea Liljegrena. Odmah nalazimo vezu
između Vetešteta i Liljegrena. Sada moramo da na đemo vezu i između
ostalih. Kad budemo saznali šta ih povezuje, moći ćemo da postavimo
pitanje: Ko bi mogao imati razloga da ih ubije? I zašto skalpiranje? Koje
usamljeni ratnik?
Valander je dugo razmišljao o Bjernu Fredmanu i Okeu Liljegrenu. Tu
je nešto dodato. Odvoženje i kiselina u oči kod Fredmana, Liljegrenova
glava u rerni. Bilo je nečeg više. Ubici nije bilo dovoljno samo da ih ubije i
uzme im skalpove. Zašto? Otišao je korak dalje. Voda oko njega se
produbila. Dno je postalo klizavo. Bilo je lako okliznuti se. Razlika između
Fredmana i Liljegrena. Sasvim očigledna. Bjernu Fredmanu je kiselina
sipana u oči dok je još bio živ. Liljegren je bio mrtav kad mu je glava
zavučena u rernu. Valander ponovo pokuša da zamisli počinioca. Mršav, u
formi, bosonog, lud. Ako lovi zle ljude, onda je Fredman morao biti najgori
od svih. A posle njega Liljegren. Karlman i Veteštet su u otprilike istoj
kategoriji. Valander ustade i pride prozoru. Nešto u vezi s redosledom ga
je uznemiravalo. Bjern Fredman je bio treći. Zašto ne prvi ili za sada

361
poslednji? Koren zla, prvi ili poslednji koji bi ubica - lud, ali pažljiv i dobro
organizovan — trebalo da iščupa. Mostić je sigurno bio izabran zbog
pogodnosti. Koliko mostića je pogledao dok se nije odlučio? Da li se radi o
čoveku koji je često kraj mora? Čoveku koji je u kondiciji, pecarošu, ili
nekome ko radi za Obalsku stražu? Ili zašto ne u spasilačkoj ekipi, koja
ima najbolju ldupu u gradu za one koji žele na miru da razmišljaju? Pored
toga, uspeo je da odveze Bjerna Fredmana. I to u njegovom vozilu. Zašto
bi se na taj način mučio? Jer je to jedini način da dođe do njega? Negde su
se našli. Poznavali su se. Peter Jelm je bio sasvim jasan. Bjern Fredman je
odlazio na putovanja i vraćao se s mnogo novca. Bilo je glasina da radi kao
mafijaški gorila. Poznavao je samo delove Fredmanovog života. Ostatak je
bio nepoznat i na policiji je da to pokuša da otkrije.
Valander ponovo sede. Redosled se nije uklapao. Kakvo je moglo da
bude objašnjenje za to? Ustade i ode po kafu. Došli su Svedberj i An-Brit
Heglund. Svedberj je promenio kapu. Obrazi su mu bili zajapureni. An—
Brit je bila sve više preplanula, Valander sve bledi. Odmah zatim dođe i
Hanson sa Matsom Ekholmom. Čak je i Ekholm malo pocrneo. Hansonove
oči su bile krvave od umora. On iznenađeno pogleda Valandera i učini se
da traži neki nesklad u mislima. Zar Valander nije rekao da će prenoćiti u
Helsingborju? Bilo je tek pola osam. Da li se desilo nešto zbog čega je već
sad došao u Istad? Valander, koji je pretpostavio o čemu Hanson
razmišlja, gotovo neprimetno odmahnu glavom. Sve je u redu, niko ništa
nije pogrešno razumeo, a verovatno ni pravilno. Nisu planirali sastanak
istražnog tima. Ludvigson i Hamren su već otišli na aerodrom, An-Brit je
uskoro trebalo da im se pridruži, a Svedberj i Hanson će se pozabaviti
zaostalim poslovima vezanim za Vetešteta i Karlmana. Neko promoli glavu i
reče da Valander ima poziv iz Helsingborja. Valander se javi na telefon
pored aparata za kafu. Zvao ga je Sesten koji mu je rekao da Elisabet
Karlen i dalje spava. Niko je nije posetio, niko, osim par radoznalih, nije
prošao ni pored Liljegrenove kuće.
„Zar Oke Liljegren nije imao porodicu?“, upita Martinson, skoro
iznervirano, kao da je Liljegren time što se nije oženio učinio nešto krajnje
neprimereno.
„Ostavio je samo nekoliko ožalošćenih, rasturenih preduzeća“, reče

362
Svedberj.
„Rade na Liljegrenu u Helsingborju“, reče Valander.
„Treba samo da sačekamo.“
Hanson ih je obavestio, pomisli. Svi su se slagali da je Liljegren
Veteštetu dostavljao žene u dogovoreno vreme.
„Drugim rečima, te stare glasine o njemu potvrđene su“, reče Svedberj.
„Moramo da nađemo takvu vezu i s Karlmanom“, nastavi Valander.
„Ubeđen sam da ona postoji. Ostavimo Vetešteta do daljeg. Važnije je
da se koncentrišemo na Karlmana.“
Svima se žurilo. Utvrđena dodirna tačka ulila je novu energiju istražnom
timu. Valander povede Ekholma u kancelariju. Ispriča mu o onome o čemu
je tog jutra razmišljao. Ekholm je, kao i uvek, pažljivo slušao.
„Kiselina i rerna“, reče Valander.
„Pokušavam da protumačim njegov jezik. Obraća se sam sebi, a
obraća se i žrtvama. Šta je ono što zapravo govori?“
„Vaše mišljenje o redosledu je zanimljivo“, reče Ekholm.
„Psihopatske ubice često imaju dozu pedantnosti u svojim krvavim
rukotvorinama. Možda se dogodilo nešto što mu je poremetilo planove.“
„Šta?“
„Niko osim njega ne može da odgovori na to.“
„Svejedno, moramo da pokušamo.“
Ekholm nije odgovarao. Valander oseti da trenutno ima malo toga da
kaže.
„Hajde da im dodelimo brojeve“, nastavi Valander.
„Veteštetu broj jedan. Šta vidimo ako ih drugačije rasporedimo?“
„Fredman prvi ili poslednji“, reče Ekholm.
„Liljegren odmah pre ili posle njega, zavisno od toga koja je varijanta
ispravna. Veteštet i Karlman imaju pozicije koje su podređene drugoj
dvojici.“
„Možemo li da pretpostavimo da je završio?“, upita Valander.
,,Ne znam“, odgovori Ekholm. ,,On prati sopstveni trag.“
„Šta kažu vaši kompjuteri? Šta su uspeli da iskombinuju?“
„Zapravo ništa.“
Ekholm je izgledao kao da je i sam iznenađen odgovorom koji je dao.

363
 ,,I kako tumačite to?“, upita Valander.
„Tako da imamo posla sa serijskim ubicom koji se na odlučujućim
tačkama razlikuje od svojih prethodnika.“
„A šta to znači?“
,,Da će nam dati potpuno novo iskustvo. Ako ga uhvatimo.“
„Moramo“, reče Valander i primeti koliko neubedljivo je zvučao. Zatim
ustade i zajedno s Ekholmom izađe iz kanceiarije.
„Javili su se profajleri koji rade za FBI i Skotland Jard“, reče Ekholm.
,,S velikom pažnjom prate naš rad.“
,,Da li su dali i neke predloge? Prihvatamo svu moguću pomoć.“
„Obavestiću vas ako stigne nešto zanimljivo.“
Rastali su se kod prijavnice. Valander je razmenio nekoliko reči s
Ebom koja je skinula gips sa zgloba. Zatim je otišao na aerodrom Sturup.
Našao je Ludvigsona i Hamrena u kancelariji aerodromske policije.
Valander spazi mladog policajca koji se prethodne godine onesvestio pred
njim pri hvatanju jednog čoveka koji je hteo da pobegne iz zemlje, i oseti
veliku neprijatnost. Zatim mu pruži ruku pokušavajući da pokaže da žali
zbog onoga što se desilo.
Onda shvati da je Ludvigsona već upoznao, prilikom jedne posete
Stokholmu. Bio je to jedan krupan i snažan čovek koji je, po svemu sudeći,
patio od visokog pritiska. Lice mu je bilo crveno, ali ne od sunca. Hamren
je bio čista suprotnost — sitan i mršav, s velikim naočarima. Valander im
malo nespretno požele dobrodošlicu i upita ih kako ide. Ludvigson preuze
reč.
„Izgleda da se ovdašnja taksi preduzeća prilično svađaju“, reče.
„Baš kao i na Arlandi. Još uvek nismo uspeli da saznamo koje je sve
mogućnosti imao da u tom periodu ode s aerodroma. Niko nije primetio
motocikl. Ali tek smo počeli.“
Valander je popio šolju kafe i odgovarao na pitanja dvojice policajaca
iz državne policije. Nakon toga ih je ostavio da rade i otišao u Malme. U
deset sati se parkirao u predgrađu Rusengord. Bilo je veoma toplo. Ponovo
bez vetra. Liftom se popeo na četvrti sprat i pozvonio na vrata. Ovog puta
mu nije otvorio sin, već udovica Bjerna Fredmana. Valander odmah oseti
da zaudara na vino. Iza njenih nogu se skrivao dečak od tri-četiri godine.

364
Izgledao je slabašno. Ili pre uplašeno. Kad se Valander nagnu ka njemu, on
se prepade. U tom trenutku jedna slika Valanderu projuri glavom. Ponovo
ne uspe da je uhvati, ali zapamti situaciju. Nešto što se ranije desilo, ili što
je neko rekao, nešto značajno, ponovo se javilo u njegovoj podsvesti. Pre
ili kasnije će uspeti da uhvati tu sliku, znao je to. Zena ga pozva da ude.
Dečak joj se držao za nogu. Bila je neočešljana i nenašminkana. Ćebe na
kauču govorilo mu je da je tu provela noć. Seli su, Valander na stolicu na
kojoj je dosad već dvaput sedeo. Istog trenutka uđe i sin, Stefan Fredman.
Oči su mu bile jednako oprezne kao i prošlog puta kad je Valander bio tu.
Stefan mu priđe, pruži ruku i pozdravi se. Isto usiljeno odraslo ponašanje.
Momak zatim sede pored majke na kauč. Sve se ponavljalo. Razliku je
pravio samo mladi sin, šćućuren u majčinom krilu. Bio je prikovan za nju.
Činilo se da nešto nije sasvim u redu s njim. Nije skidao pogled s
Valandera. Na neki način je podsećao na Elisabet Karlen. Živimo u
vremenu kad ljudi pomno motre jedni na druge, pomisli Valander. Bez
obzira na to da li se radi o prostitutki, četvorogodišnjem dečaku ili
njegovom starijem bratu. Sve vreme taj strah, nedostatak poverenja. Ta
uznemirujuća obazrivost.
„Došao sam zbog Luis“, reče Valander.
„Naravno, teško je pričati o članu porodice koji je u psihijatrijskoj
bolnici. Ipak, to je neophodno.“
„Zašto ne možete da je ostavite na miru?“, upita žena. Glas joj je bio
izmučen i nesiguran, kao da je već od početka sumnjala u svoju sposobnost
da zaštiti ćerku.
Valander se odmah oseti mučno. Najviše od svega je želeo da izbegne
taj razgovor. Nije bio ni siguran kako da nastupi.
„Naravno da ćemo je ostaviti na miru“, reče.
„Međutim, policijski posao, ponekad neprijatan, podrazumeva
sakupljanje svih zamislivih podataka kako bismo mogli da rešimo neki
ozbiljan zločin.“
„Ona mnogo godina nije videla oca“, odvrati majka. ,,Ne može da vam
ispriča ništa bitno.“
Nešto mu iznenada pade na pamet.
,,Da li Luis zna da joj je otac mrtav?“

365
 „Zašto bi znala?“
,,Pa to nije baš potpuno neosnovano pitanje?“
Valander primeti da je žena na kauču pred slomom. Nelagoda u njemu
povećavala se sa svakim pitanjem i svakim odgovorom. Neplanirano ju je
stavio pod pritisak koji nije mogla da izdrži. Dečak pored nje nije
progovarao.
„Morate da razumete da Luis više nema dodira sa stvarnošću“, reče
žena glasom tako tihim da je Valander bio primoran da se nagne napred ne
bi li čuo šta ona govori.
„Luis je sve ostavila iza sebe. Živi u sopstvenom svetu. Ne priča, ne
sluša, igra se igre da ne postoji.“
Valander ozbiljno razmisli pre nego što nastavi.
„Svejedno, policiji može biti značajno da sazna šta je prouzrokovalo
njenu bolest. Zapravo, došao sam da vas zamolim za dozvolu da je
posetim. Da razgovaram s njom. Sada uviđam da to možda i nije umesno.
Ali onda vi morate da mi odgovorite na pitanja.“
,,Ne znam šta da vam kažem“, odvrati ona.
„Razbolela se. Došlo je niotkuda.“
„Nađena je u parku Pildam“, reče Valander.
I sin i majka se ukočiše. Činilo se da je čak i dečak u njenom krilu
reagovao, pod uticajem ostalih.
„Otkud znate?“, upita ona.
„Postoji izveštaj kada i odakle je prebačena u bolnicu“, reče Valander.
„Ali to je sve što znam. Sve u vezi s njenom bolešću tajna je koja
postoji između nje i njenog lekara. I vas. Koliko sam razumeo, imala je
poteškoća u školi neko vreme pre nego što se razbolela.“
„Nikada nije imala poteškoće. Ali uvek je bila veoma osetljiva.“
„Svakako. Ipak, obično neki određeni događaji dovode do akutnih
psihičkih stanja.“
„Kako vi to možete da znate? Jeste li vi lekar?“
,Ja sam policajac. Ali znam ono što vam govorim.“
„Ništa se nije desilo.“
,Ali sigurno ste razmišljali o tome? Danonoćno.“
„Od tada ništa drugo ni ne radim.“

366
 Valander oseti da je atmosfera postala toliko nepodnošljiva da požele
da prekine razgovor i ode. Odgovori koje je dobijao nisu ga vodili nikud,
iako je verovao da su uglavnom, ili makar delimično, bili istiniti.
„Imate li možda neku njenu fotografiju koju bih mogao da pogledam?“
„Hoćete?“ ,.Da.“
Valander primeti da stariji sin zausti da nešto kaže. Bilo je veoma brzo,
ali Valanderu nije promaklo. Upita se zašto. Da li dečak nije želeo da on
vidi njegovu sestru? I u tom slučaju — zašto?
Majka ustade s rnlađim sinom zalepljenim za sebe. Otvori fioku ormana
i vrati se s nekoliko fotografija. Valander ih stavi na stočić. Devojčica po
imenu Luis osmehivala mu se. Imala je plavu kosu i ličila je na starijeg
brata. U njenim očima, pak, nije bilo tog opreza kojim je Valander sada
bio okružen. Ona se fotografu smešila otvoreno i zračila je poverenjem.
Bila je prilično slatka. /
„Lepa devojčica“, reče Valander.
„Nadam se da će ozdraviti.“
,Ja sam prestala da se nadam“, odvrati majka.
„Zašto bih se nadala?“
„Lekari mnogo znaju“, reče Valander sumnjičavo.
„Jednog dana će Luis izaći iz te bolnice“, reče dečak iznenada veoma
odlučnim glasom i osmehnu se Valanderu.
„Najvažnije je da je ima podršku porodice“, reče Valander i iznervira
se što se izrazio tako kruto.
„Dajemo joj svu moguću podršku“, nastavi dečak.
„Policija treba da traži onoga ko je ubio našeg tatu, a ne da nju
uznemirava.“
„Ako je potražim u bolnici to nije da bih je uznemiravao“, odvrati
Valander. ,,To je deo istrage.“
„Najviše bismo voleli da je ostavite na miru“, reče dečak uporno.
Valander klimnu glavom. Momak je bio veoma odlučan.
„Ako tužilac, koji je koordinator predistražnog postupka, tako odluči,
moraću da je potražim“, reče Valander.
„Moguće je da će se to desiti. I to vrlo brzo. Koliko danas, ili
eventualno sutra. Ali obećavam da joj neću ni pomenuti da joj je otac

367
mrtav.“
„Šta ćete onda da radite tamo?“
,,Da je vidim“, odgovori Valander.
„Fotografija je ipak samo fotografija. Ali i nju ću morati da ponesem.“
„Zašto?“
Dečakovo pitanje je stiglo prebrzo. Valandera iznenadi sva nevoljnost
sakupljena u njegovom glasu.
„Moram da pokažem fotografije nekim ljudima“, reče Valander.
„Da vidim da li je prepoznaju. Ništa više.“
„Daćete ih novinarima“, odvrati dečak.
„Njeno lice će biti na svim naslovnim stranama.“
„Zašto bih to uradio?“, upita Valander.
Dečak hitro ustade s kauča, nagnu se nad sto i zgrabi dve slike. Učinio
je to toliko brzo da Valander nije stigao da reaguje. Zatim se pribra i shvati
da se iznervirao.
„Sada sam primoran da se vratim sa sudskim nalogom na osnovu kojeg
ćete morati da mi date slike“, reče on ne držeći se istine.
„Onda postoji rizik da će za to saznati i novinari, i da će doći ovamo. Ja
ne mogu da ih sprečim. Ako mi sada dozvolite da pozajmim i kopiram
jednu sliku, to ne mora da se desi.“
Dečak je zurio u Valandera. Raniji oprez prerastao je u nešto drugo.
Bez reči, on pruži Valanderu jednu fotografiju.
„Imamo još samo nekoliko pitanja“, reče on.
„Znate li da li je Luis nekad upoznala čoveka po imenu Gustav
Veteštet?“
Majka ga pogleda s nerazumevanjem. Dečak je ustao s kauča i sada je
gledao kroz otvorena vrata terase, okrenut leđima ka njima.
,,Ne“, reče ona.
,,Da li vam ime Arne Karlman nešto govori?“ Ona odmahnu glavom.
„Oke Liljegren?“
„Ne.“
Ne čita novine, pomisli Valander. Ispod tog ćebeta verovatno se nalazi
flaša vina. A u njoj ceo njen život.
Valander ustade. Dečak se okrenu.

368
 „Hoćete li posetiti Luis?“, upita ponovo.
„Nije nemoguće“, odgovori Valander.
Valander se pozdravi i ode. Kad je izašao iz zgrade, oseti veliko
olakšanje. Dečak je stajao kraj prozora i gledao za njim. Valander ude u
auto i odluči da će do daljeg odložiti posetu Luis Fredman. S druge strane,
želeo je što pre da proveri da li će je Elisabet Karlen prepoznati s
fotografije.
Valander spusti prozor na vratima i pozva Šestena. Dečaka na prozoru
na četvrtom spratu više nije bilo. Dok je čekao da se Šesten javi, Valander
pokuša da nađe objašnjenje za onaj nemir koji je osetio u podsvesti kad je
ugledao malog uplašenog dečaka. Ali i dalje nije uspevao. Sesten se javi na
telefon. Valander mu reče da je na putu za Helsingborj i da ima fotografiju
koju želi da pokaže Elisabet Karlen.
„Prema poslednjem izveštaju, ona se sunča na terasi“, reče Sesten.
„Kako ide s Liljegrenovim saradnicima?“
„Pokušavamo da lociramo onog koji bi trebalo da mu je bio najbliži -
čoveka po imenu Hans Lugord.“
„Zar Liljegren nije imao porodicu?“, upita Valander.
„Izgleda da nije. Razgovarali smo s advokatskom,kancelarijom koja se
starala o njegovim najličnijim poslovima. Začudio, ne postoji ni testament.
Ali nemaju nikakve podatke ni o naslednicima. Čini se da je Oke Liljegren
živeo u sopstvenom univerzumu.“ o „Dobro“, reče Valander.
„Dolazim za sat vremena.“
,,Da dovedem Karlenovu?“
„Dovedi. Ali budi ljubazan prema njoj. Nemoj da je pokupiš patrolnim
autom. Imam osećaj da će nam još biti potrebna. A mogla bi potpuno da se
povuče, ako joj nešto ne bi odgovaralo.“
„Sam ću otići po nju“, odgovori Sesten.
„Kako ti je otac?“
„Otac?“
„Zar nije trebalo jutros s njim da se nađeš?“
Valander je zaboravio na izgovor koji je dao Sestenu zbog odlaska
prethodne noći.
„Dobro je“, odgovori. ,Ali bilo je važno da se nađem s njim, veoma

369
važno.“
Valander prekide vezu i baci pogled ka prozoru na četvrtom spratu.
Niko ga nije posmatrao.
On upali motor i pođe. Pogleda na sat u autu. Biće u Helsingborju pre
dvanaest.
Huver siđe u podrum nešto pre jedan. Zaključa vrata i izu cipele.
Hladnoća kamenog poda probi mu se kroz telo. Sunčeva svetlost se
nazirala kroz boju kojom je ofarbao prozore. Huver sede i pogleda lice u
ogledalu.
Nije mogao da dozvoli da policajac poseti njegovu sestru. Sada su bili
tako blizu cilja, svetog trenutka kada će zli duhovi zauvek nestati iz njene
glave. Nije mogao da dozvoli da je neko uznemirava.
Uvide da je pravilno razmišljao. Policajčeva poseta ga je podsetila da
više ne može da čeka. Sigurnosti radi, ni njegova sestra se tamo gde se
nalazi neće zadržavati duže nego što je neophodno.
Ono što je preostalo mora da uradi sada.
Pomisli na devojku s kojom je tako lako bilo stupiti u kontakt. Na neki
način je podsećala na njegovu sestru. I to je bio dobar znak. Sestri će biti
potrebna sva snaga koju će moći da joj pruži.
Huver skinu jaknu i osvrnu se po sobi. Sve što mu je potrebno nalazi se
ovde. Ništa nije zaboravio. Sekire i noževi svetlucali su na crnoj tkanini na
kojoj su stajali.
Zatim uze široku četkicu i nacrta jednu liniju preko čela.
Vreme, ako je ikada i postojalo, sada je nestalo.

370
 35.

Valander spusti fotografiju Luis Fredman na sto, sa poleđinom

okrenutom nagore.
Elisabet Karlen je pogledom pratila njegove pokrete. Bila je obučena u
belu Ietnju haljinu za koju je Valander pretpostavljao da je veoma skupa.
Bili su u Sestenovoj kancelariji; Valander za stolom, Sesten u pozadini,
naslonjen na dovratak, Elisabet Karlen u stolici za posetioce. Bilo je
dvanaest i deset. Letnja toplota ulazila je kroz otvoren prozor. Valander
primeti da se znoji.
„Videćete jednu fotografiju“, reče. ,,I odgovorićete na jednostavno
pitanje — da li prepoznajete osobu koja se na njoj nalazi.“
„Zašto policajci moraju da budu tako nepotrebno dramatični?“, upita
ona.
Njena ravnodušnost razljuti Valandera, ali on ipak uspe da se sabere.
„Pokušavamo da nađemo čoveka koji je ubio četiri osobe“, reče. ,,I
koji im je pored toga odsekao i kosu. I sipao kiselinu u oči. I nabio glave u
rernu.“
„Takav ludak, naravno, ne sme da bude na slobodi“, odvrati ona mirno.
„Hoćemo li sada da pogledamo sliku?“
Valander gurnu fotografiju ka njoj i klimnu glavom. Ona se nagnu
napred i okrenu je. Osmeh Luis Fredman bio je ogroman. Valander je
posmatrao lice Elisabet Karlen. Ona uze fotografiju u ruku i zamisli se.
Prošlo je gotovo pola minuta. Zatim odmahnu glavom.
,,Ne“, reče.
„Nikad je nisam videla. Ili se bar ne sećam.“
„Mnogo je važno“, reče Valander i oseti kako mu razočaranje raste.
„Dobro pamtim lica“, odvrati ona. ,,I sigurna sam. Nikada ranije je
nisam videla. Ko je ona?“
„To sada nije važno“, odgovori Valander.
„Razmislite.“
„Gde biste želeli da sam je videla? Kod Okea Liljegrena?“
„Da.“

371
 „Mogla je, naravno, da bude tamo kad ja nisam bila.“
„Da li se to često dešavalo?“
„Ne poslednjih nekoliko godina.“
„Koliko godina?“
„Oko četiri.“
,^Ail mogla je da bude tamo?“
„Mlade devojke su popularne kod jednog dela muškaraca. Oni su pravi
jadnici.“
„Jadnici?“
„Oni koji verovatno imaju samo jedan san u glavi. Da odu u krevet sa
sopstvenim ćerkama.“
Valander se ponovo razljuti. To što je ona rekla je, naravno, tačno, ali
besneo je zbog njene ravnodušnosti. Ona je bila deo celog tog tržišta koje
je uvlačilo sve više nevine dece i uništavaio njihove živote.
,Ako vi ne možete da kažete da li je nekada bila na Liljegrenovim
žurkama, ko može?“
„Neko drugi.“
„Odgovorite konkretno. Ko? Hoću ime i adresu.“
„Sve je bilo krajnje anonimno“, reče Elisabet Karlen strpljivo. ,,To je
bio jedan od preduslova za te žurke. Prepoznavala su se lica, ali se nikad
nisu razmenjivale vizitkarte.“
„Odakle su dolazile devojčice?“
,,S raznih strana. Iz Danske, iz Stokholma, Belgije, Rusije.“
„Dolazile su i nestajale?“
„Otprilike tako.“
„Ali vi živite ovde u Helsingborju?“ ,Ja sam jedina odavde.“
Valander pogleda Šestena, kao da je tražio potvrdu za to da razgovor
još uvek nije otišao u potpuno pogrešnom pravcu, pre nego što nastavi.
„Devojčica sa slike se zove Luis Fredman“, reče.
„Da li vam ime išta govori?“
Ona nabra obrvu.
„Zar se on nije tako prezivao? Onaj koji je ubijen? Fredman?“
Valander klimnu glavom. Ona ponovo pogleda fotografiju. Činilo se da ju je
veza u jednom trenutku uznemirila. ,Je 1’ ovo njegova ćerka?“

372
 „Da.“
Ona ponovo odmahnu glavom.
„Nikad je nisam videla.“
Valander je znao da ona govori istinu. Ako ni zbog čega drugog, onda
zbog toga što laganjem nije mogla ništa da dobije. Ona prisloni fotografiju
uz sebe, kao da je htela da poštedi Luis Fredman daljeg učestvovanja.
„Da li ste nekada bili u kući kod čoveka po imenu Gustav Veteštet?“,
upita Valander. ,,U Istadu?“
,,A šta bih tamo radila?“
„Ono od čega zaradujete za život. Da li je on bio mušterija?“
,,Ne.“
„Sigurno?“
,,Da.“
„Sasvim sigurno?“
„Da.“
,,Da li ste nekada bili u kući kod trgovca slikama Arnea Karlmana?“
„Ne.“
Valanderu nešto pade na pamet. Možda je i tu važilo da se ne navode
imena?
„Daću vam da pogledate još nekoliko fotografija“, reče on, ustade i
izvede Sestena iz sobe.
„Šta misliš?“, upita ga. Sesten slegnu ramenima. ,,Ne laže“, reče.
„Trebaju nam slike Vetešteta i Karlmana“, nastavi Valander. ,,I
Fredmana. Nalaze se u istražnom materijalu.“
„Koji je kod Birgešona“, reče Sesten.
„Doneću ga.“ Valander se vrati u kancelariju i upita Elisabet da li hoće
kafti.
„Pre bih džin-tonik“, odgovori ona.
„Bar još nije otvoren“, reče Valander.
Ona se nasmeši. Njegov odgovor joj se dopao. Valander izađe u
hodnik. Elisabet Karlen je bila veoma lepa. Telo joj se naziralo pod tankom
haljinom. Pomisli da je Baiba verovatno van sebe od besa što joj se on ne
javlja. Šesten izađe iz Birgešonove kancelarije s plastičnim registratorom u
ruci. Zajedno udoše u Sestenovu kancelariju. Elisabet Karlen je pušila.

373
Valander spusti Veteštetovu sliku pred nju.
„Znam ga“, reče ona. ,,S TV-a. Zar nije on onaj što je jurio prostitutke
po Stokholmu?“
„Moguće je da je i nastavio s tim.“
,,Sa mnom nije“, odgovori ona, i dalje jednako ravnodušno.
,,I nikad niste bili kod njega kući u Istadu?“
„Nikad.“
„Znate li nekoga ko jeste?“
„Ne.“
Valander promeni sliku i stavi Karlmana pred nju. Stajao je pored
jednog apstraktnog dela. Veteštet je na slici bio ozbiljan, Karlman se
otvorenih usta smejao fotografu. Ona ovog puta ne odmahnu glavom.
„Njega jesam videla“, reče odlučno.
„Kod Liljegrena?“
,,Da.“
„Kada?“
Valander primeti da je Sesten izvadio notes iz džepa. Elisabet Karlen se
zamisli. Valander je krišom posmatrao njeno telo.
„Pre otprilike godinu dana“, odgovori ona.
„Sigurni ste?“
„Da.“
Valander klimnu glavom. Nešto u njemu poče da vri. Još jedan,
pomisli. Sadje ostalo samo da se nade pravi ram za Fredmana.
Pokaza joj fotografiju Bjerna Fredmana slikanu u zatvoru. Fredman je
svirao gitaru. Slika je morala da bude stara — izbledele boje, Fredman
dugokos, u zvoncarama.
Ona ponovo odmahnu glavom. Nikada ga nije videla.
Valander spusti ruke na sto.
,,To je sve što sam zasad hteo da znam“, reče.
„Sada ćemo Šesten i ja zameniti mesta.“
Valander stade kraj vrata i uze blok od Sestena.
„Kako neko može da živi život kao što je vaš?“, poče Sesten
iznenađujuće. Postavio je pitanje uz veliki, širok osmeh. Zvučao je vrlo
ljubazno. Elisabet Karlen ni na trenutak nije izlazila iz svoje uloge.

374
 „Kakve to veze ima s vama?“
„Nikakve. Pitam iz čiste radoznalosti. Kako podnosite da se gledate
svakog jutra pred ogiedalom?“
,,A šta vi pomislite kad se pogledate u ogledalo?“
„Bar to da ne ležem pred svakog ko ima malo para. Je l’ primate
kreditne kartice?“
„Idite do đavola.“
Karlenova poče da ustaje. Valandera je već iznerviralo Sestenovo
zadirkivanje, s obzirom na to da im je ona još uvek mogla biti od koristi.
„Izvinjavam se“, reče Sesten, i dalje jednako ljubazan i ubedljiv.
„Ostavimo vaš privatni život po strani. Hans Lugord? Da li vam to ime
nešto govori?“
Posmatrala ga je ne odgovarajući. Zatim se okrenu i pogleda
Valandera.
„Nešto sam vas pitao“, reče Sesten.
Valander je razumeo njen pogled. Mogla je samo njemu da odgovara
na pitanja. On izađe u hodnik i dade Sestenu znak da pode s njim. Zatim
mu objasni da je prokockao njeno poverenje.
„Onda ćemo da je zadržimo“, reče Sesten. ,,Ne pada mi na pamet da
me voza neka kurva.“
,,Da je zadržimo zbog čega?“, upita Valander.
„Sačekaj ovde, ja idem po odgovor. I smiri se, jebo te!“
Sesten slegnu ramenima. Valander se vrati u kancelariju i sede za sto.
„Hans Lugord se družio s Liljegrenom“, reče ona.
„Znate li gde živi?“
„Negde na selu.“
„Kako to mislite?“
,,Pa, ne živi u gradu.“
„Ah ne znate tačno gde?“
,,Ne.“
„Šta radi?“
,,Ne znam ni to.“
,A bio je na žurkama?“
,,Da.“

375
 „Kao gost ili kao domaćin?“
„Kao domaćin. I gost.“
,,Ne znate gde bismo mogli da ga nađemo?“
„Ne.“
Valander je i dalje imao utisak da ona govori istinu. Preko nje
verovatno neće moći da nadu Lugorda.
„Kakav je bio njihov odnos? Liljegrenov i Lugordov?“
„Hans Lugord je uvek bio pun para. Šta god da je radio za Liljegrena,
bio je dobro plaćen.“
Ona ugasi cigaretu. Valander se oseti kao da je zapravo on u poseti
njoj a ne ona njemu.
„Idem sad“, reče ona i ustade.
„Ispratiću vas do dole“, odvrati Valander.
Sesten je čekao u hodniku. Kad su došli do njega, prošla je ni ne
pogledavši ga. Valander ju je pogledom otpratio do auta, nisana sa krovnim
prozorom. Kad je otišla, Valander je na stepenicama sačekao dok neko
nije krenuo za njom. Još uvek je bila pod nadzorom. Lanac još uvek nije
pukao. Valander se zatim vratio u kancelariju.
„Zašto si je provocirao?“, upita Sestena.
„Predstavlja nešto čega se gnušam“, odgovori on. ,,A ti ne?“
„Potrebna nam je“, pokuša Valander da izbegne odgovor.
„Gnušaćemo se kasnije.“
Otišli su po kafu i napravili rezime. Sesten je pozvao Birgešona da
prisustvuje.
„Problem je Bjern Fredman“, reče Valander. ,,Ne uklapa se. Izuzev
njega, imamo određeni broj karika za koje se, uprkos svemu, čini da vise
jedna o drugoj. Imamo nekoliko krhkih dodirnih tačaka.“
„Možda se upravo tako i uklapa“, reče Sesten zamišljeno.
Valander instinktivno naćulji uši. Shvatio je da Sesten razmišlja o
nečemu. Čekao je nastavak. Ali njega nije bilo.
„Nešto ti je na umu“, reče. Sesten nastavi da zuri kroz prozor.
„Zašto ne bi bilo tako?“, upita. ,,Da se Bjern Fredman ne uklapa u
sliku. Možemo da krenemo od toga da ga je ubio isti čovek koji je ubio i
ostale. Ali iz sasvim drugog motiva.“

376
 ,,To ne zvuči realno“, reče Birgešon.
,A- šta je realno u celoj ovoj priči?“, nastavi Šesten.
„Ništa.“
„Drugim rečima, treba da tražimo dva različita motiva“, reče Valander.
,,Je l’ to hoćeš da kažeš?“
„Tako nešto. Ali, naravno, možda potpuno grešim. To je samo nešto
što mi je palo na pamet. Ništa više.“
Valander klimnu glavom.
„Možda si u pravu“, reče. ,,Ne smemo da odbacimo tu mogućnost.“
„Pogrešan trag“, reče Birgešon.
„Slepi kolosek, ćorsokak. Jednostavno, ne zvuči verovatno.“
„Nećemo to zaboraviti“, odvrati Valander.
„Kao što nećemo zaboraviti ni bilo šta drugo. Ali sada moramo da
nađemo tog čoveka po imenu Hans Lugord. To je važnije od svega.“
„Kuća Okea Liljegrena je prilično čudna“, reče Sesten.
„Nema ni jednog jedinog papira. Nema adresara. Ničega. Pošto je
ubijen rano ujutru, a vila je odmah nakon toga bila pod nadzorom, niko nije
mogao da ude i skloni nešto.“
„Sto znači da je nismo dovoljno temeljno pretražili“, reče Valander.
„Bez Hansa Lugorda ne možemo da napredujemo u istrazi.“
Sesten i Valander su na brzinu ručali u restoranu odmah do policijske
stanice. Nešto posle dva stigli su ispred Liljegrenove kuće. Traka je još
uvek stajala oko nje. Jedan uniformisani policajac otvorio je kapiju i pustio
ih da udu. Sunčeva svetlost se probijala kroz krošnje drveća u dvorištu.
Valander pomisli kako mu sve najednom deluje potpuno nestvarno.
Čudovišta pripadaju mraku i hladnoći. Ne letu kakvo su dotad imali. Seti se
nečega što je Ridberj jednom prilikom rekao, kao ironičnu šalu. Za ludim
ubicama je najprigodnije tragati ujesen. Leti preferiramo nekog bombaša.
Nasmeši se pri pomisli na to. Sesten ga upitno pogleda, ali ne reče ništa.
Zatim uđoše u vilu. Policijski tehničari su završili svoj posao. Vaiander s
nelagodom baci pogled u kuhinju. Rerna je bila zatvorena. Valander pomisli
na ono što je Šesten rekao. Bjern Fredman koji se ne uklapa i time možda i
zauzima pravo mesto u istrazi. Ubica s dva motiva? Ima li takvih ptičica?
Pogleda telefon na stočiću i podiže slušalicu. Još uvek nije bio isključen.

377
Pozva Istad i zamoli Ebu da mu nade Ekholma. Prošlo je gotovo pet minuta
dok se nije javio. Valander je u međuvremenu gledao kako Šesten prelazi iz
jedne u drugu veliku sobu u prizemlju i razvlači zavese. Sunčeva svetlost
odjednom postade prilično jaka. Valander oseti ustajali miris hemikalija
koje su tehničari koristili. Onda se Ekholm javi. Valander mu postavi
direktno pitanje, koje je zapravo bilo upućeno njegovim kompjuterima.
Malo drugačiji scenario. Serijski ubica koji u istu seriju upliće različite
motive. Kakvih iskustava ima s tako nečim? Imaju li svetski bihevioristički
kriminolozi išta da kažu o tome? Ekholm reče da je to što je Valander pitao
interesantno. Sam Valander je dotad već počeo da se pita da li je Ekholm
bio ozbiljan ili se zaista tako naivno oduševljavao svime što mu je on
govorio. To je počelo je da ga podseća na sve rugalice koje su ispevane o
nestručnosti švedske državne bezbednosti. Poslednjih godina su se sve više
oslanjali na raznorazne specijaliste. A da pri tom niko nije umeo da objasni
zašto.
Valander istovremeno nije hteo da bude nepravedan prema Ekholmu.
Tokom svog boravka u Istadu pokazao se kao dobar slušalac. Tu je
shvatio osnovnu stvar vezanu za policijski posao. Policajci moraju da znaju
da slušaju, barem jednako dobro koliko bi trebalo da poseduju sposobnost
teškog ispitivanja. Policajci neprekidno moraju da slušaju. Da osluškuju
podtekst i moguće motive koji u prvi mah možda nisu očigledni. Treba da
osluškuju i neprimetni eho ubice. Baš kao i u ovoj kući. Nakon počinjenog
zločina uvek je nešto ostajalo, nešto što se ne vidi, nešto što tehničari nisu
mogli da očetkaju. Iskusan policajac mora da oseti šta je to. Možda ubica
nije zaboravio cipele. Već misli. Valander završi razgovor i ode do Sestena
koji je sedeo za stolom u jednoj sobi. Ni jedan ni drugi ne rekoše ništa. Vila
je pozivala na tišinu. Liljegrenov duh, ako ga je uopšte i imao, nemirno je
leteo nad njihovim glavama. Valander se pope na sprat i, jedna po jedna,
otvori vrata svih soba. Nigde nije bilo nikakvih papira. Liljegren je živeo u
kući kojoj je praznina bila glavna osobina. Vaiander se u mislima vrati na
ono po čemu je Liljegren bio poznat, ili zloglasan. Mutni poslovi, pražnjenje
preduzeća. Otisnuo se u svet i sakrio svoje pare. Da li je isto uradio i u
privatnom životu? Imao je kuće u različitim zemljama. Ova vila je samo
jedno od mnogih njegovih skrovišta. Valander zastade kod jednih vrata za

378
koja se činilo da vode na tavan. Kad je on bio dete, napravio je skrovište
na tavanu kuće u kojoj su tada živeli. Valander otvori vrata. Stepenice su
bile uske i strme. Pritisnu starinski prekidač za svetlo. Potkrovlje sa svojim
uobičajenim gredama bilo je gotovo prazno. Bilo je nekoliko pari skija,
malo nameštaja. Valander oseti isti miris kao i dole u kući. I tehničari su bili
ovde. Valander pogleda oko sebe.
Nije bilo tajnih vrata koja bi vodila do nekih skrivenih prostorija. Bilo je
toplo. Valander se vrati dole i poče sistematičnije da traži. Izvuče odeću iz
Liljegrenovog velikog ormana. I dalje ništa. Valander sede na ivicu kreveta i
pokuša da razmišlja. Nemoguće je da je Liljegren sve držao u glavi. Negde
mora da postoji bar neki imenik. Ali nije ga bilo. Još nešto je nedostajalo.
U prvi mah nije mogao da se seti šta. Pokuša da vrati misli i iznova postavi
osnovno pitanje: Ko je bio Oke Liljegren? Zvani državni revizor. Bio je
veliki putnik. Ali u kući nije bilo nijedne torbe. Čak ni fascikle s
dokumentima. Valander ustade i side do Sestena.
„Liljegren mora da je imao još jednu kuću“, reče Valander.
„Ili bar kancelariju.“
„Imao je kuće po celom svetu“, odvrati Sesten odsutno.
„Mislim ovde u Helsingborju. Ovde je neprirodno prazno.“
„Mislim da nije imao“, reče Sesten.
„Znali bismo za to.“
Valander klimnu glavom i ne reče više ništa. Ipak, bio je siguran u ono
što je rekao. Nastavi da šeta kroz kuću. Sada još upornije. Siđe u podrum.
U jednoj sobi stajala je gimnastička sprava za vežbanje i nekoliko tegova. I
tu je bio orman. U njemu je visilo nekoliko trenerki i kabanica. Valander ih
zamišljeno pogleda. Zatim se ponovo vrati do Sestena.
,Je 1’ Liljegren imao čamac?“
„Sigurno. Ali ne ovde. Znao bih za to.“
Valander nemo klimnu glavom. Hteo je da napusti Sestena, kad mu
nešto pade na pamet.
„Možda je bio na tuđe ime?“
„Šta?“
,,Pa, čamac. Možda je bio registrovan na nekog drugog. Zašto ne na
Hansa Lugorda?“

379
 Šesten shvati da je Valander ozbiljan.
„Zašto misliš da je Liljegren imao pristup čamcu?“
,,U podrumu ima odeće koja bar meni izgleda kao da je za jedrenje.“
Sesten side s njim u podrum.
„Možda si u pravu“, reče kad stadoše ispred otvorenog ormana.
„Bilo kako bilo, vredi proveriti“, odvrati Valander.
„Ovde u kući je nenormalno prazno.“
Izašli su iz podruma. Sesten stade kraj telefona. Valander otvori vrata
terase i izađe na sunce. Ponovo pomisli na Baibu. Od toga mu se odmah
veza čvor u stomaku. Zašto je nije pozvao? Da li je još uvek mislio da je
moguće da se nađe s njom u Kopenhagenu u subotu pre podne? Za manje
od dva dana? Strepeo je i od toga da zamoli Martinsona da laže za njega
preko telefona. Sada ni to nije mogao da izbegne. Sve je bilo prekasno. Uz
osećanje krajnjeg samoprezira Valander se vrati u kuću, u senku. Sesten je
pričao telefonom. Valander se upita kad će ubica ponovo napasti. Sesten
završi razgovor i odmah okrenu novi broj. Valander ode do kuhinje da
popije čašu vode. Pokuša da ne gleda u šporet. Kad se vrati u sobu,
Sesten zalupi slušalicu.
„Bio si u pravu“, reče.
„Postoji jedrenjak na Lugordovo ime u pomorskom klubu. U istom
klubu čiji sam i ja član.“
„Onda idemo tamo“, reče Valander i oseti kako mu uzbuđenje raste.
Kad su stigli u luku, sačekao ih je čuvar koji im je pokazao gde je
Lugordov brodić ukotvljen. Valander primeti da se radi o lepom i dobro
očuvanom jedrenjaku. Bio je plastičan, ali mu je paluba bila od tikovine.
„Komfortina“, reče Sesten.
„Mnogo je lepa. Osim toga, odlično i jedri.“
Iskusno uskoči na brodić i konstatova da je ulaz u kabinu zaključan.
,,Vi, naravno, poznajete Hansa Lugorda?“, upita Valander čoveka koji
je stajao kraj njega. Lice mu je bilo grubo i nosio je majicu koja je
reklamirala norveške riblje ćufte.
„Nije baš nešto pričljiv. Ali pozdravimo se kad dođe.“
„Kada je bio poslednji put?“
Čovek se zamisli.

380
 „Prošle nedelje. Ali ovako usred leta lako se pogreši.“
Šesten je uspeo da otvori vratanca za prolaz u unutrašnjost broda.
Iznutra je mogao da otvori i drvena dvodelna vrata. Valander se neiskusno
pope na jedrenjak. Hodanje po palubi za njega je bilo isto kao koračanje
po tek uglačanom ledu. Uvuče se u potpalublje i dalje u kabinu. Šesten je
razmišljao unapred i poneo je baterijsku lampu. Brzo su pretražili kabinu i
ništa nisu našli.
„Ne shvatam“, reče Valander kad siđoše s broda.
„Liljegren je odnekle morao da vodi poslove.“
„Proverićemo njegove mobilne telefone“, reče Šesten.
„Možda će nam oni nešto dati.“
Krenuše ka kopnu. Čovek s reklamom za ćufte od ribljeg mesa na
majici pode s njima.
„Trebalo bi da pogledate i njegov drugi brod“, reče nakon što su prešli
dugi mol. Valander i Sesten reagovaše istovremeno.
„Lugord ima još jedan brod?“, upita Valander.
Čovek pokaza ka kraj doka.
„Onaj beli, skroz na kraju. Marke Sture. Zove se Ruzmarin.“
„Naravno da hoćemo da ga pogledamo“, reče Valander. Bio je to
jedan dug i snažan ali istovremeno i uzak gliser.
„Ovaj je skup“, reče Sesten.
„Mnogo, mnogo skup.“ Popeše se na njega. Vrata kabine bila su
zaključana. Čovek ih je posmatrao s mostića.
„Zna da sam policajac“, reče Sesten.
„Nemamo vremena za čekanje“, reče Valander.
„Razvali vrata. Ali što pažljivije.“
Sesten je uspeo da odvali vrata a da otkine samo delić lajsne. Siđoše u
potpalublje. Valander odmah shvati da su na pravom mestu. Duž jednog
zida stajala je polica puna registratora i fascikli.
„Najvažnije je da nađemo Lugordovu adresu“, reče Valander.
„Ostalo ćemo kasnije da pogledamo.“
Trebalo im je deset minuta da nadu potvrdu članstva u jednom golf-
klubu izvan Engelholma na kojoj su se nalazili ime i adresa Hansa Lugorda.
„Živi u Bjuvu“, reče Sesten.

381
 „Nedaleko odavde.“
Baš su hteli da napuste gliser, kad Valander, voden svojim instinktom,
otvori orman. Na njegovo iznenađenje, u njemu spazi gomilu ženske odeće.
Zatim siđoše na mol.
„Javi mi ako se Hans Lugord pojavi“, reče Sesten čuvaru i dade mu
podsetnicu.
„Ali, naravno, tajno“, reče čuvar uzbuđeno. Sesten se nasmeši.
„Tačno tako“, reče.
„Pravi se kao da je sve normalno. I onda me pozovi. U bilo koje
doba.“
„Noću ovde nema nikog“, odvrati čovek.
„Onda se nadajmo da će se pojaviti po danu.“
„Mogu li da pitam šta je uradio?“
,,Da pitaš možeš“, reče Sesten.
„Ali odgovor da dobiješ ne možeš.“ Otišli su iz pomorskog kluba. Bilo
je tri sata. ,,Da povedemo još ljudi?“, upita Sesten.
„Još ne“, odgovori Valander.
„Prvo da nađemo njegovu kući i vidimo da 1’ je tamo.“
Izašli su iz Helsingborja i krenuli ka Bjuvu. Nalazili su se u delu Skonea
koji Valander nije poznavao. Vazduh je bio težak. Valander pomisli da će
do večeri stići nevreme.
„Kad je poslednji put padala kiša?“, upita.
,,U junu, oko Ivanjdana“, odgovori Sesten nakon što je malo promislio.
,,I to ne nešto mnogo.“
Kad su prošli skretanje za Bjuv, Sestenu zazvoni mobilni. On umanji
brzinu i javi se.
,,Za tebe je“, reče i pruži telefon Valanderu.
Zvala ga je An-Brit Heglund iz Istada. Odmah je prešla na stvar.
„Luis Fredman je pobegla iz bolnice.“
„Kada?“
„Pre oko sat vremena.“
„Kako si ti saznala za to?“
„Neko je kontaktirao s Perom Okesonom, a on je zvao mene.“
Valander se zamisli.

382
 „Kako?“
„Neko je došao po nju.“
„Ko?“
„Ne znam. Niko ništa nije video. Jednostavno je nestala.“
„U pizdu materinu!“
Sesten još više smanji brzinu kad shvati da se dogodilo nešto ozbiljno.
„Javiću se uskoro“, reče Valander. ,,U međuvremenu, pokušaj da
saznaš apsolutno sve u vezi s tim. Pre svega, ko ju je pokupio.“
An-Brit obeća da će uraditi to što je rekao. Valander završi razgovor.
„Luis Fredman je pobegla iz bolnice“, reče Sestenu.
„Zašto?“
Valander se zamisli pre nego što odgovori.
,,Ne znam“, reče. ,Ali to ima veze s našim ubicom. U to sam siguran.“
,,Da se okrenemo?“
,,Ne. Nastavljamo. Tek sad je važno da pronađemo Hansa Lugorda.“
Ušli su u selo i stali. Sesten spusti prozor i upita gde je ulica u kojoj je
trebalo da živi Hans Lugord.
Pitali su tri osobe i dobili isti odgovor. Niko nije čuo za tu ulicu.

383
 36.

Bili su na putu da se predaju i pozovu dodatno osoblje kad su konačno

ušli u trag Hansu Lugordu i našli njegovu ulicu. Upravo u tom trenutku je u
Bjuvu počela da rominja kiša. Nevreme je zahvatilo zapadnije predele.
Suvo vreme će se nastaviti.
Ulica koju su tražili zvala se Herdestigen. Poštanski broj je bio iz Bjuva.
Ali ulica nije bila u ovom mestu. Valander je bio u pošti i raspitao se. Hans
Lugord nije imao poštanski fah, bar ne u Bjuvu. Na kraju nije ostalo ništa
drugo nego da pomisle da je Lugordova adresa lažna. Ali tada je Valander
odlučnim korakom ušao u poslastičarnicu u centru Bjuva i započeo ljubazan
razgovor s dvema damama za pultom, istovremeno kupujući kesu kiflica s
cimetom. Jedna od njih je znala odgovor. Herdestigen nije bila ulica, već
naziv imanja, severno od grada, mesto koje se teško nalazi ako se ne zna
put.
„Tamo živi čovek koji se zove Hans Lugord“, rekao je Valander.
„Poznajete li ga?“
Dve žene su se pogledale, kao da su zajednički preispitivale sećanje, i
jednoglasno su odmahnule glavom.
„Jedan moj dalji rođak živeo je na Herdestigenu kad sam bila dete“,
rekla je mršavija žena.
„Ali kad je on umro, prodali su imanje nekom neznancu. A tako se i
nastavilo. Imanje se zove Herdestigen, to znam. Ali adresa je neka druga.“
Valander ju je zamolio da mu nacrta mapu. Ona je iscepala parče kese
za hleb i nacrtala mu put. Sesten je za to vreme sedeo u kolima. Bilo je blizu
šest sati. Već mnogo sati su tražili Herdestigen. Pošto je Valander bio
preokupiran gotovo neprekidnim telefonskim razgovorima ne bi li detaljnije
saznao šta se sve događalo u vezi sa bekstvom Luis Fredman, Sesten je bio
taj koji je uglavnom sam tragao za nestalom adresom Hansa Lugorda. Bili
su, dakle, blizu toga da odustanu i zatraže dodatno ljudstvo, kad je
Valanderu palo na pamet da bi mogli da pokušaju i sa poslastičarnicom,
klasičnom trač-centralom. I imali su sreće . Valander je iz radnje izašao
noseći parče papira s nacrtanom kartom kao trofej. Izašli su iz grada i

384
krenuli putem za Hegnes. Valander je navodio gledajući u mapu na kesi za
hleb. Stigli su do kraja u kojem su se imanja poprilično proredila. Tu su prvi
put pogrešili put. Ušli su u bukovu šumu koja je bila očaravajuće lepa. Ali,
pogrešna. Valander je Sestenu rekao da se vrati, izašli su na glavni put i
krenuli iz početka. Sledeće skretanje, takođe levo, zatim desno, pa opet
levo. Put se završio usred jedne njive. Valander je opsovao, izašao iz auta i
pogledao oko sebe. Pogledom je tražio crkvu o kojoj su žene iz
poslastičarnice pričale. Pomislio je kako je tu na njivi poput nekog ko je
zalutao na moru i sada traži svetionik prema kojem bi se usmerio. Spazio je
vrh crkvenog tornja i shvatio je, nakon pregledanja mape, gde su pogrešno
skrenuli. Još jednom je rekao Sestenu da se vrati, još jednom su krenuli iz
početka, i ovog puta su našli pravi put. Herdestigen je bilo staro imanje,
slično Karlmanovom, usamljeno, bez komšija, s dve strane okruženo
šumom, a s dve njivama. Put se završavao kod imanja. Valander primeti da
nema poštanskog sandučeta. Poštar nikada nije posetio Lugorda na ovoj
adresi. Pošta mu je sigurno stizala negde drugde. Sesten krenu da izađe iz
auta, ali Valander ga zaustavi.
„Šta zapravo očekujemo?“, upita ga. ,,Ko je Hans Lugord?“
„Misliš, da li je opasan?“
,,Ne znamo ni da li je on taj koji je ubio Liljegrena“, nastavi Valander.
„Ili ostale. Ne znamo ama baš ništa o Hansu Lugordu.“ Sestenov
odgovor iznenadi Valandera.
„Imam lovačku pušku u gepeku. I municiju. Uzmi je. Ja imam službeni
pištolj.“
Sesten se ispruži i dohvati pištolj koji je stajao ispod sedišta.
„Protivno pravilima“, reče uz osmeh.
„Ali ako bi se pratile sve odredbe, policijski posao bi odavno zabranili
oni koji se staraju o sprovođenju zakona o zaštiti na radu.“
„Ma pusti pušku“, reče Valander.
„Inače, je 1’ imaš dozvolu za nju?“
„Naravno da imam“, odgovori Šesten.
„Šta misliš?“
Izađoše iz kola. Sesten stavi pištolj u džep jakne. Zastadoše i
oslušnuše. U daljini grmljavina. Oko njih tišina i sparina. Nigde ni

385
automobila ni žive duše. Celo imanje je izgledalo napušteno. Krenuše ka
kući u obliku izduženog slova L.
„Jedan deo kuće mora da je izgoreo“, reče Sesten.
„Ili je srušen. No, svejedno, lepa je. Dobro očuvana. Baš kao i
jedrenjak.“
Valander pride i pokuca na vrata. Nije bilo odgovora. Zatim lupi
pesnicom. I dalje nikakve reakcije. Pogleda kroz prozor. Sesten je stajao
iza s rukom u džepu jakne. Valanderu se nije sviđalo što je tako blizu
oružja. Zatim odoše iza kuće. I dalje nikakvih znakova života. Valander
zastade i duboko se zamisli.
„Svuda stoje nalepnice na kojima piše da su prozori i vrata pod
alarmom“, reče Sesten.
„Ali prošlo bi baš mnogo vremena dok ne bi stigao neko ko bi
odgovorio na taj alarm. Stigli bismo da uđemo i izađemo.“
„Nešto ovde nije u redu“, reče Valander koji kao da uopšte nije čuo
Sestenov komentar.
„Šta?“
,,Ne znam.“
Otišli su do dela kuće koji je služio kao pomoćna prostorija. Vrata su
bila zaključana debelim lancem i katancem. Kroz prozor spaziše da unutra
ima svakakvog mogućeg loma.
„Ovde nema nikog“, reče Sesten odlučno.
„Stavićemo imanje pod nadzor.“
Valander se osvrnu. Nešto nije bilo u redu, u to je bio siguran. Šta je to
nešto, međutim, na to nije imao odgovor. Ponovo obiđe oko kuće, pogleda
kroz nekoliko prozora, oslušnu. Sesten je išao za njim. Kad su se ponovo
našli sa zadnje strane kuće, Valander zastade kod dve crne kese za đubre,
ostavljene uza zid kuće. Bile su aljkavo zatvorene i vezane kanapom. Muve
su letele oko njih. Valander otvori jednu kesu. Ostaci hrane, papirni tanjiri.
Kažiprstom i palcem podiže plastični papir za uvijanje iz restorana Skan.
Sesten je stajao sa strane i posmatrao ga. Valander pogleda čitljive datume
na pakovanjima. Oseti miris svežeg mesa. Nije dugo stajalo ovde. Ne po
ovolikoj vrućini. Otvori i drugu kesu. I ona je bila puna papira iz restorana
brze hrane. Mnogo hrane je pojedeno za samo nekoliko dana.

386
 Šesten priđe Valanderu i pogleda u kese.
„Mora da je pravio žurku.“
Valander pokuša da razmisli. Glava mu je bila teška od zagušljive
vrućine. Uskoro će ga i zaboleti, osećao je to.
„Ulazimo“, reče.
„Hoću da pogledam unutra. Je 1’ postoji neki način da izbegnemo
uključivanje alarma?“
„Možda kroz dimnjak“, odgovori Sesten.
„Onda nema veze“, reče Valander.
„Imam pajser u kolima“, reče Sesten i ode po njega.
Valander pregleda vrata s prednje strane kuće. Seti se vrata koja je
nedavno razvalio kod svog oca u Lederupu. Ovo će mu postati leto koje će
pamtiti po vratima. Zajedno sa Sestenom ode do zadnje strane kuće. Vrata
s te strane su izgledala su krhkije. Valander odluči da ih razvali leđima.
Zaglavi pajser između šarki i zatim pogleda Sestena koji baci pogled na sat.
„Kreni“, reče.
Valander uze oslonac i gurnu svom snagom. Šarke izleteše iz ležišta, iz
betona i stare cigle. Valander skoči u stranu da vrata ne bi pala preko
njega.
Zatim zajedno sa Sestenom ude u kuću koja je iznutra još više
podsećala na Karlmanovu. Zidovi su bili srušeni, površina je bila otvorena.
Moderan nameštaj, novopostavljeni parket. Ponovo oslušnuše. Sve je bilo
tiho. Previše tiho, pomisli Valander. Kao da je cela kuća zadržala dah.
Sesten pokaza na telefon s faksom koji je stajao na stolu. Lampica na
sekretarici je treptala. Valander klimnu glavom. Sesten pritisnu dugme na
sekretarici. Nakon kratkotrajnog šuštanja i krčanja začu se glas. Valander
primeti da se Sesten uznemiri. Muški glas je molio Lugorda da mu se javi
što je pre moguće. Zatim ponovo nastade tišina. Kaseta stade.
,,To je Liljegren“, reče Sesten, očigledno potresen. ,,U pizdu materinu.“
,,To nam govori da je ta poruka tu odavno“, reče Valander. ,,Ni
Lugord nije otad bio ovde“, dodade Sesten.
,,Ne mora da znači“, odvrati Valander.
„Možda je preslušao poruku, ali je nije izbrisao. Ako je u
međuvremenu nestalo struje, lampica je ponovo počela da svetli. Možda je

387
grmelo. Ne znamo.“
Prošli su kroz kuću. Uski hodnik vodio je do dela kuće koji se nalazio
na uglu slova L. Vrata su bila zaključana. Valander iznenada podiže ruku.
Sesten naglo zastade iza njega. Valander začu neki zvuk. U prvi mah nije
mogao da odredi šta je to bilo. Potom mu se učini da zvuči kao neka
životinja koja kopa. Valander pogleda Sestena. Zatim opipa vrata. Tek tad
shvati da su čelična. Bila su zaključana. Mumlanje je prestalo. Dotad ga je i
Sesten čuo.
„Jebo te, šta se to dešava?“, prošaputa.
,,Ne znam“, odgovori Valander.
„Ova vrata neću moći da razvalim.“
„Računam da će nam za petnaestak minuta stići firma koja obezbeđuje
kuću.“
Valander se zamisli. Nije znao šta se nalazi s druge strane vrata, osim
toga da se radi o nekoj osobi, verovatno čak i više njih. Oseti mučninu.
Znao je da mora da otvori vrata.
„Daj mi pištolj“, reče.
Sesten ga izvadi iz džepa.
„Sklonite se od vrata“, povika Valaner iz sve snage.
„Pucaću u bravu.“
Pogleda bravu, zakorači unazad, ispruži ruku i zapuca. Zvuk je bio
zaglušujući. Valander opali još jednom, pa još jednom. Meci rikošetiraše
ka daljem zidu hodnika. Valander potom vrati Sestenu pištolj i šutnu vrata.
U ušima im je odzvanjalo od buke.
Soba je bila velika. Nije bilo prozora. Bilo je nekoliko kreveta, jedna
pregrada iza koje se nalazio WC. Frižider, čaše, šolje, nekoliko termosa.
Zbijene u jednom ćošku, prestravljene od pucanja, sedele su četiri mlade
devojke, držeći se čvrsto jedna za drugu. Bar dve od njih podsetiše
Valandera na devojčicu koju je gledao na dvadeset metara od sebe na
Salomonsonovom polju, pre nego što se zapalila. U jednom kratkom
trenutku, dok mu je u ušima i dalje odzvanjalo, Valanderu se učini da pred
sobom vidi sve — jedan događaj za drugim, kako se sve uklapa i kako
ništa više nije nejasno. A zapravo nije ništa video, bio je to samo osećaj
koji je projurio kroz njega, otprilike kao voz koji u punoj brzini prolazi kroz

388
tunel i za sobom ostavlja samo lagane potrese zemlje. Nije bilo vremena za
premišljanje. Sćućurene devojčice u ćošku bile su potpuno stvarne, kao i
njihov strah, i zahtevale su i njegovo i Sestenovo prisustvo.
„Šta se ovo dešava, do đavola?“, reče Sesten ponovo.
„Moramo da pozovemo Jjudstvo iz Helsinborja“, odvrati Valander.
„Pod hitno.“
Valander se spusti na kolena, Šesten uradi isto, izgledalo je kao da će
započeti zajedničku molitvu, i Valander pokuša da se preplašenim
devojkama obrati na engleskom. Međutim, činilo se da ne razumeju, ili bar
da razumeju prilično slabo. Pomisli kako verovatno nisu starije od Dolores
Marije Santane.
„Znaš li nešto španskog?“, upita Sestena. ,Ja ne znam ni reč.“
„Šta da kažem?“
,Je 1’ znaš španski ili ne?“
,,Ne govorim španski, jebo te! Ko govori španski? Znam par reči. Šta
da hoćeš kažem?“
„Bilo šta. Samo da se malo smire.“
„Da kažem da sam policajac?“
„Ne! Bilo šta, osim toga!“
„Buenos dias“, reče Sesten sumnjičavo.
„Nasmeši se“, siknu Valander.
„Zar ne vidiš da su prestravljene?“
„Trudim se kol’ko mogu“, pobuni se Sesten.
„Još jednom“, reče Valander.
„Samo Ljubaznije.“
„Buenos dias“, ponovi Sesten.
Jedna od devojaka odgovori. Glas joj je bio veoma tanak. Valanderu
je to, pak, značilo da je dobio odgovor koji je čekao još od dana kad je
ona devojčica u polju uljane repice zurila u njega užasnutim pogledom.
U istom trenutku se dogodi još nešto. Negde iz kuće se začu zvuk,
možda vrata koja se otvaraju. Začuše ga i devojke i još više se pribiše
jedna uz drugu.
„Mora da su čuvari iz firme za obezbeđenje“, reče Sesten.
„Najbolje da ih dočekamo. Inače će se samo zapitati šta se ovde

389
dešava i nastaće galama.“
Valander rukom pokaza devojkama da ostanu gde su. Zatim se sa
Sestenom vrati uskim hodnikom, s tim što je ovog puta Sesten išao prvi.
I to je moglo da ga košta života. Jer kad su ušli u veliku, otvorenu sobu
u kojoj su zidovi bili srušeni, odjeknuše pucnji. Razmak između njih je bio
toliko mali da su sigurno bili ispaljeni iz poluautomatskog oružja s
mogućnošću podešavanja različitih brzina gađanja. Prvi metak pogodi
Šestena u levo rame i otkinu mu ključnu kost. On od siline udarca polete
unazad, napravivši tako živi zid ispred Valandera. Drugi, treći, a možda i
četvrti metak završiše negde iznad njihovih glava. ,,Ne pucaj! Policija!“,
viknu Valander.
Onaj koji je pucao i kog Valander nije mogao da vidi ispali novu seriju i
ponovo pogodi Sestena, ovog puta u desno uho.
Valander se baci iza jednog nesrušenog dela starog zida koji je
ostavljen kao dekoracija. Povuče i Sestena koji dreknu, a zatim se
onesvesti.
Valander uze njegov pištolj i zapuca ka sobi. Pomisli kako mu je ostalo
svega dva ili tri metka u šaržeru.
Nije bilo odgovora. Čekao je dok mu je srce snažno lupalo. Pištolj na
gotovs. Zatim začu zvuk paljenja automobila. Tek tad pusti Sestena i čučeći
otrča do prozora i vide crni mercedes kako odlazi uskim putem i nestaje u
bukovoj šumi. Vrati se do Sestena koji je bio krvav i bez svesti. Napipa mu
puls na krvavom vratu. Bio je brz i Valander pomisli kako je to dobro.
Bolje to nego suprotno. I dalje držeći pištolj u ruci, Valander podiže
slušalicu i pozva hitnu pomoć.
„Kolega ranjen“, povika kad se neko javi. Zatim uspe da se malo smiri,
reče ko je, šta se desilo i gde se nalaze. Zatim se vrati do Sestena koji se u
međuvremenu osvestio.
„Biće sve u redu“, reče Valander nekoliko puta.
„Pomoć stiže.“
„Šta se desilo?“, upita Sesten.
,,Ne pričaj“, reče Valander.
„Sve će se srediti.“
Sve vreme je grozničavo tražio ulaznu ranu. Mislio je da je Sesten

390
najmanje tri puta pogođen. Ali na kraju uvide da su ga pogodila samo dva
hica — jedan u rame, drugi u uho. Valander napravi dva jednostavna
poveza, zapita se šta je s firmom za obezbeđenje i zašto pomoć ne stiže.
Pomisli i na mercedes koji je otišao i kako se neće predati dok ne uhvate
onog ko je bez ikakvog oklevanja upucao Sestena.
Konačno začu sirene. Ustade i pode da dočeka automobile iz
Helsingborja. Prvo je stigla hitna pomoć, zatim Birgešon, pa još dva
patrolna automobila, i na kraju vatrogasci. Svi se uznemiriše kad ugledaše
Valandera, koji nije ni primetio koliko je krvav. Pored toga, još uvek je
držao Sestenov pištolj u ruci.
„Kako je?“, upita Birgešon.
„Unutra je. Mislim da će biti dobro.“
„Jebo te, šta se desilo?“
„Četiri devojke su bile zaključane unutra“, reče Valander.
„Verovatno su one koje se preko Helsingborja prebacuju u Južnu
Evropu.“
„Ko je pucao?“
„Nisam ga video. Ali pretpostavljam da je Hans Lugord. Ova kuća je
njegova.“
„Jedan mercedes se sudario s autom firme za obezbeđenje dole na
izlazu na glavni put“, reče Birgešon.
„Nema povređenih, ali vozač mercedesa je ukrao auto momcima iz
firme.“
„Onda su ga videli“, odvrati Valander.
„Mora da je on. Obezbeđenje je bilo na putu ovamo. Alarm se sigurno
oglasio kad smo mi provalili u kuću.
„Provalili?“
„Pusti sad to. Izdaj poternicu za njihovim autom. I reci tehničarima da
dođu ovamo što pre. Hoću da pokupe gomilu otisaka i uporede ih sa onima
koje smo našli kod ostalih. Vetešteta, Karlmana, svih.“
Birgešon iznenada preblede. Činilo se da mu je cela slika tek u tom
trenutku postala jasna.
,Je F on?“
„Verovatno. Ali ne znamo. Požuri sad. I ne zaboravi devojčice. Budi

391
ljubazan s njima. Nađi prevodioce. Za španski.“
„Neverovatno je koliko znaš već sad“, reče Birgešon.
Valander se zagleda u njega.
,,Ne znam ništa“, odvrati.
„Nego, požuri ti sad.“
U tom trenutku izneše Sestena. Valander je kolima hitne pomoći otišao
s njim do grada. Jedan od vozača mu je dao peškir, a zatim se obrisao što
je bolje mogao. Potom je telefonom iz kola pozvao Istad. Bilo je nešto
posle sedam. Dobio je Svedberja. Objasnio mu je šta se desilo.
,,Ko je taj Lugord?“, upita Svedberj.
„To je ono što sad moramo da otkrijemo. Je 1’ Luis Fredman i dalje
nema?
„Nema je.“
Valander iznenada oseti da mora da razmisli. Ono što mu je u jednom
trenutku izgledalo tako jasno, sada se više nije uklapalo.
„Javiću se malo kasnije“, reče. ,,Ti obavesti istražni tim o ovome.“
„Ludvigson i Hamren su našli zanimljivog svedoka na Sturupu“, reče
Svedberj.
„Jednog noćnog čuvara. Video je jednog muškarca na mopedu. Vreme
se slaže.“
„Na mopedu?“
„Da.“
,,Pa, ne misliš valjda da se naš ubica vozika unaokolo na mopedu? To
rade klinci.“
Valander primeti da besni. To nije želeo. Posebno ne na Svedberja, pa
brzo završi razgovor.
Šesten ga je gledao s nosila. Valander mu se osmehnu.
„Biće sve u redu“, reče.
„Kao da me je šutnuo konj“, zajeca Sesten.
„Dvaput.“
,,Ne govori sad“, reče Valander.
„Uskoro stižemo u bolnicu.“
Veče između četvrtka 7. i petka 8. juna bilo je jedno od najhaotičnijih
koje je Valander doživeo otkad je postao policajac. Bilo je nečeg

392
nestvarnog u onom što se desilo. Nikada neće zaboraviti to veče, ali nikada
neće ni biti siguran da il ga se zaista tačno sećao. Nakon što je Sesten
zbrinut u bolnici i nakon što su lekari Valanderu dali umirujući odgovor da
Sestenov život nije u opasnosti, Valandera je patrolni auto odvezao do
stanice. Sef stanice, Birgešon, pokazao se kao dobar organizator i činilo se
da je stvarno razumeo ono što mu je Valander rekao u dvorištu ispred kuće
u kojoj je Sesten upucan. Bio je dovoljno razborit da napravi spoljašnju
zonu u koju su puštali novinare kojih je svakim časom bilo sve više. Dalje
od toga, tamo gde se zapravo obavlja istraga, novinari nisu imali pristup.
Bilo je deset sati kad je Valander stigao iz bolnice. Od jednog kolege je
pozajmio čistu košulju i par pantalona. Bile su mu uske i nije uspeo da
zakopča šlic. Birgešon, koji je shvatio u čemu je problem, pozvao je jednu
od najelegantnijih prodavnica odeće u gradu i pružio Valanderu slušalicu.
Bio je to čudan doživljaj - prisećati se širine svog struka usred svega ovoga.
Međutim, na kraju je u policijsku stanicu stiglo nekoliko pari pantalona, i
jedne od njih su mu odgovarale. Kad je Valander izašao iz bolnice, u
Helsingborj su već bili stigli An-Brit Heglund, Svedberj, Ludvigson i
Hamren, i bili su raspoređeni na tekuće zadatke. Raspisana je poternica za
ukradenim automobilom firme za obezbeđenje, ali bez rezultata. Osim toga,
u stanici je obavljan i veliki broj saslušanja. Svakoj od devojaka koje su
govorile španski dodeljen je prevodilac. An-Brit Heglund je razgovarala s
jednom, dok su tri policajke iz Helsingborja preuzele ostale tri devojke.
Dvojica momaka iz firme za obezbeđenje s kojima se begunac sudario bili
su u drugoj prostoriji, dok su kriminalistički tehničari upoređivali otiske
prstiju nadene u kući. I konačno, veliki broj policajaca sedeo je za
kompjuterima i tražio sav materijal u vezi s čovekom po imenu Hans
Lugord. Aktivnost je bila ogromna, ali bilo je mirno. Birgešon je išao okolo
i starao se o tome da ne nastupi haos. Kad se Valander informisao o
trenutnom stanju istrage, pozvao je kolege iz Istada u jednu kancelariju i
zatvorio vrata. Prethodno je razgovarao s Birgešonom i dobio njegov
blagoslov. Valander je Birgešona doživljavao kao jednog od veoma retkih
šefova koji se ponašaju uzorno. Kod njega gotovo da uopšte nije bilo
zavisti koja se često javljala i usporavala policijski posao. Činilo se da
Birgešona zanima ono što bi i trebalo da ga zanima — da se onaj koji je

393
upucao Sestena uhvati, da se celokupna slika razjasni i da saznaju šta se
desilo i ko je počinilac.
Poneli su kafu, vrata su bila zatvorena, Hanson je bio tu preko
konferencijskog poziva i s njim se moglo stupiti u kontakt u roku od samo
nekoliko sekundi.
Valander je izneo svoju verziju događaja. Ali ono do čega je pre svega
želeo da dođe bilo je razumevanje sopstvene uznemirenosti. Bilo je previše
stvari koje nikako nije mogao da uklopi. Čovek koji je upucao Sestena,
koji je bio Liljegrenov saradnik, koji je držao zatvorene devojke — da li je
to zaista bio isti čovek koji je preuzimao ulogu usamljenog ratnika? Bilo mu
je teško da poveruje u to. No, vremena je bilo premalo da bi stigao da
razmisli; oko njega je sve vreme vladao haos. Do razmišljanja će, dakle,
doći sada, u grupi, kad su svi tu, iza tankih vrata ka spoljnom svetu gde se
sprovodi istraga i gde nema vremena za razmišljanje. Valander je pozvao
svoje kolege, i Sesten bi bio među njima da nije u bolnici, da spuste mrežu
do samog dna istrage koja je sada bila u zamahu. U akutnom stanju istrage
uvek je postojao rizik da će ona zagalopirati a zatim se zaustaviti. Valander
pogleda u kolege i upita zašto Ekholm nije tu.
„Jutros je otišao u Stokholm“, reče Svedberj.
,,Pa, baš sad nam je najpotrebniji“, odvrati Valander iznenađeno.
„Vraća se sutra ujutru“, reče An-Brit Heglund.
„Mislim da mu je dete doživelo saobraćajnu nesreću. Ništa ozbiljno. Ali
svejedno.“
Valander klimnu glavom. Baš kad je hteo da nastavi, zazvoni telefon.
Zvao je Hanson koji je hteo da razgovara s Valanderom.
„Baiba Liepa je više puta zvala iz Rige“, reče Hanson.
„Hoće da je odmah pozoveš.“
,,Ne mogu sad“, odgovori Valander.
„Objasni joj ako ponovo pozove.“
,Ako sam dobro shvatio, trebalo bi sutra da se nađete u Kopenhagenu.
Jer zajedno idete na odmor. Kako si to planirao da izvedeš?“
„Ne sad“, reče Valander.
„Javiću se posle.“
Niko osim An-Brit nije shvatio da je razgovor s Šansonom bio privatan.

394
Valander uhvati njen pogled. Ona se nasmeši, ali ne reče ništa.
,,Da nastavimo“, reče Valander.
„Tražimo čoveka koji je pokušao da ubije mene i Sestena. Našli smo
nekoliko devojaka zatvorenih u kući nedaleko od Bjuva. Možemo da
pođemo od toga da je i Dolores Marija Šantana nekada bila u jednoj
takvoj grupi koja je prošla kroz Švedsku ka bordelima i ko zna čemu sve u
drugim delovima sveta. Devojke koje ovamo na prevaru dovode ljudi koji
imaju veze s Liljegrenom. I pre svega, čovekom po imenu Hans Lugord.
Ako mu je to pravo ime. Mislimo da je on pucao na nas. Nemamo čak ni
njegovu fotografiju. Možda momci iz firme za obezbeđenje mogu da nam
daju neki opis koji ćemo moći da iskoristimo. Ali oni izgledaju prilično
uznemireno. Videli su samo njegov pištolj. Sada ga mi jurimo. Međutim, da
li zaista jurimo ubicu? Onog koji je ubio Vetešteta, Karamana, Fredmana i
Liljegrena? Ne znamo. I ja hoću da kažem, sada i ovde, da sumnjam.
Možemo samo da se nadamo da ćemo Lugorda što pre uhvatiti. U
međuvremenu, hoću da nastavimo kao da je ovo marginalni događaj u
našoj istrazi. Jednako toliko sam zainteresovan za to šta se desilo s Luis
Fredman. I šta smo našli na Sturupu. Ali pre svega želim da čujem da li
imate neke primedbe na moje viđenje stvari.
U prostoriji zavlada tišina. Niko ništa ne reče.
„Meni koji dolazim sa strane i ne moram da se plašim da ću nekom stati
na žulj, pošto svima sve vreme stojim na žulju, to zvuči kao pravi stav.
Policajci ponekad imaju tendenciju da misle samo o jednoj stvari u datom
trenutku. Dok počinilac za kojim tragaju razmišlja o deset.“
Hamren je preuzeo reč. Valander je s odobravanjem slušao, iako nije
bio siguran da li Hamren zaista misli do što govori.
„Luis Fredman je nestala bez traga“, reče An-Brit Heglund.
„Neko joj je došao u posetu. I ona je zatim s njim izašla napolje.
Osoblje nije videlo posetioca. Ime koje je upisano u knjigu posetilaca
potpuno je nečitljivo. Pošto su tamo sada uglavnom samo ljudi koji rade
kao zamene u toku leta, uobičajeni kontrolni sistem je potpuno pao.“
„Neko je morao da vidi ko ju je pokupio“, pobuni se Valander.
,,Da“, reče An-Brit Heglund.
„Jedna pomoćnica po imenu Sara Petešon.“

395
 ,Je 1’ neko razgovarao s njom?“
„Otputovala je.“
„Gde je?“
,,Na proputovanju vozom Može da bude bilo gde.“
„U pizdu materinu.“
„Možemo da je nađemo preko Interpola“, reče Ludvigson flegmatično.
,,To nije problem.“
,,Da“, odvrati Valander.
„Mislim da bi trebalo to da uradimo. I ovog puta ne smemo da čekamo.
Nek neko još večeras kontaktira s Perom Okesonom.“
„Ovo je u nadležnosti Malmea“, dobaci Svedberj.
„Boli me dupe u kojem se distriktu nalazimo“, odbrusi Valander.
„Sredi to. Obratićemo se Peru Okesonu.“
An-Brit reče da će ona stupiti u kontakt s njim. Valander se obrati
Ludvigsonu i Hamrenu.
„Čuo sam glasine o mopedu“, reče.
„Svedok koji je video nešto zanimljivo na aerodromu.“
,,Da“, odgovori Ludvigson.
„Vremenski sled se uklapa. Jedan moped je te noći otišao ka putu
E65.“
„Zašto je to zanimljivo?“
„Zato što je čuvar prilično siguran da je moped otišao otprilike u isto
vreme kad je kombi stigao. Ford Bjerna Fredmana.“
Valander shvati da je to što Ludvigson govori vrlo važno.
„Govorimo o vremenu kad je aerodrom zatvoren“, nastavi Ludvigson.
„Ništa se ne dešava. Nema taksija, nema saobraćaja. Sve je mirno.
Jedan. kombi dolazi i zaustavlja se na parkingu. Odmah potom moped
odlazi.“
U sobi zavlada tišina.
Svi su uvideli da se po prvi put nalaze veoma blizu ubice. Ako u
komplikovanoj istrazi postoje magični momenti, ovo je bio jedan od njih.
„Čovek na mopedu“, reče Svedberj. ,,Da li je moguće da je stvarno
tako?“
„Imamo li opis?“, upita An-Brit.

396
 „Čuvar kaže da je vozač mopeda imao kacigu na glavi. Nije mu video
lice. On već mnogo godina radi na Sturupu. Ovo je prvi put da je jedan
moped otišao s aerodroma u toku noći.“
„Otkud zna da je otišao ka Malmeu?“
,,Ne zna. To nisam ni ja rekao.“
Valander oseti kao da je primoran da zadrži dah. Glasovi ostalih su
dopirali iz daljine, poput teško razumljivog šuštanja u etru. Još uvek nije bio
siguran šta je video. Ali znao je da su sada veoma, veoma blizu.

397
 37.

Huver začu grmljavinu negde u daljini.

Tiho, da ne probudi usnulu sestru, poče da broji sekunde između munje
i praska koji je proizvodio grom. Nevreme je bilo daleko. Neće doći do
Malmea. On nastavi da posmatra sestru. Ležala je na madracu i spavala.
Hteo je da joj pruži nešto sasvim drugačije. Ali sve se tako brzo odvilo.
Policajac kog je sada mrzeo, zapovednik konjice u plavim pantalonama
kome je nadenuo imena Perkins — Perkins jer je smatrao da mu lepo paše
- i Radoznali Čovek, dok je on u tišini bubnjao poruku Džeronimu, došao
je i zatražio da vidi Luisine slike. Pretio je i da će je posetiti. Istog trenutka
je uvideo da mora da promeni planove. Otišao je po Luis pre nego što je
niz skalpova, i poslednji dar - devojčino srce - bio zakopan pod njenim
prozorom. Najednom je morao da požuri. Zato je i stigao da prebaci samo
dušek i ćebe u podrum. Planirao je nešto sasvim drugačije. U Limhamnu je
bila jedna prazna kuća. Zena koja je sama živela u njoj svakog leta je
odlazila u Kanadu, u posetu rođacima. Nekada je ona bila njegova
nastavnica. Kasnije ju je posećivao i obavljao pokoji poslić za nju. Zato je
znao da je otišla. Takođe je, još odavno, kopirao ključ od ulaznih vrata.
Mogli su da borave u njenoj kući dok ispianiraju budućnost. Ali sada se taj
radoznali policajac isprečio. Dok on ne umre, što će se ubrzo desiti,
moraće da se zadovolje dušekom u podrumu.
Spavala je. Uzeo je njene lekove iz ormana kad ju je pokupio iz
bolnice. Otišao je neoslikanog lica. Ali poneo je i sekiru i nekoliko noževa,
za slučaj da neko pokuša da ga spreči da je odvede. Bilo je iznenađujuće
mirno u bolnici, skoro da uopšte nije bilo osoblja. Sve je prošlo mnogo
lakše nego što je mogao i da pretpostavi. Luis ga u prvi mah nije
prepoznala, ili je, u najmanju ruku, bila malo sumnjičava. Ali kad je čula
njegov glas, nije se opirala. Poneo joj je i odeću. Prošli su kroz bolnički
park, zatim su uzeli taksi i ništa nije bilo teško. Ona nije progovarala, nije
pitala zašto leži na dušeku, i zaspala je gotovo istog trenutka. I sam je bio
umoran. Legao je iza njenih leđa i zaspao. Bili su bliže budućnosti nego
ikada pre, pomislio je, neposredno pre nego što je zaspao. Snaga skalpova

398
koje je zakopao počela je da se ostvaruje. Sestra se vraćala u život.
Uskoro će se sve promeniti.
Posmatrao ju je. Bila je noć. Već je prošlo deset sati. Odiučio je. U
zoru narednog dana poslednji put će se vratiti u Istad.
U Helsingborju je sat počeo da se približava ponoći. Veliki broj
novinara zaposeo je spoljašnji obruč koji je načelnik Birgešon oformio. Sef
policije je bio na mestu, izdata je poternica za ukradenim automobilom, ali
još uvek mu se nije moglo ući u trag. Na Valanderovo uporno i tvrdoglavo
insistiranje, poslat je i zahtev Interpolu za pronalaženje devojke Sare
Petešon koja je bila na proputovanju vozom s drugaricom. Od njihovih
roditelja su pokušali da dobiju mogući plan puta devojaka. Bila je to
haotična noć u policijskoj stanici. U Istadu je Hanson zajedno s
Martinsonom primao sve nove informacije. Zauzvrat su slali delove
istražnog materijala za koje bi Valander iznenada odlučio da su mu
potrebni. Per Okeson je bio kod svoje kuće. Ali s njim se u bilo kojem
trenutku moglo stupiti u kontakt. Iako je bilo kasno, Valander je poslao
An-Brit Heglund u Malme, u posetu porodici Fredman. Hteo je da se uveri
da nisu oni izvukli Luis iz bolnice. Hteo je da ode lično, ali nije mogao da
bude na dva mesta istovremeno. Ona je otišla još u pola jedanaest, odmah
nakon što se Valander čuo s udovicom Bjerna Fredmana. Valander je
računao da će se Heglundova vratiti do jedan.
,,Ko pazi tvoju decu dok si ti ovde?“, pitao je Valander An-Brit pre
nego što je krenula u Malme.
„Imam fantastičnu komšinicu“, odgovorila je ona.
„Inače ne bi bilo šanse.“
Čim je ona otišla, Valander je pozvao kući.
Linda je bila tamo. Objasnio joj je šta se desilo, najbolje što je mogao.
Nije znao kad će se vratiti kući, možda u toku noći, možda tek kad svane.
Zavisilo je od mnogo toga.
„Hoćeš li doći pre nego što ja odem?“, upita ona.
„Odeš?“
,,Pa, jesi zaboravio da putujem na Gotland? Kajsa i ja idemo, sad u
subotu. Kad ti odeš u Skagen.“
„Naravno da nisam zaboravio“, pokuša on da se izvadi. ,,Do tada se

399
svakako vraćam.“
„Jesi se čuo s Baibom?“
,,Da“, odgovori Valander, nadajući se da ona po njegovom glasu neće
zaključiti da to nije istina.
Dao joj je broj telefona u Helsingborju. Zatim se nakratko premišljao
da li da pozove i oca. Ali već je bilo kasno. Sigurno su već legli.
Potom je otišao do centrale iz koje je Birgešon raspoređivao istražne
zadatke. Prošlo je već pet sati bez ikakve dojave o ukradenom autu.
Birgešon se slagao s Valanderom da to može da znači jedino to da je
Lugord, ako se uopšte radilo o njemu, nije bio na putu u tom automobilu.
„Imao je dva auta na raspolaganju“, reče Valander. ,,I kuću izvan Bjuva
koju smo jedva uspeli da nađemo. Sasvim je sigurno da ima još skrovišta.“
„Imamo nekoliko ljudi koji pretražuju jedrenjak“, odvrati Birgešon. ,,I
kuću u Herdestigenu. Rekao sam im da potraže moguće adrese ostalih
skrovišta.“
,,Ko je taj prokleti Hans Lugord“, promrmlja Valander.
„Već su počeli s obradom otisaka“, odgovori Birgešon.
„Ako je ikada ranije imao posla s policijom, uskoro ćemo ga naći.“
Valander zatim ode do prostorija u kojima su četiri devojke nadene u
kući bile saslušavane. Teklo je sporo, pošto se sve obavljalo preko
prevodilaca. Pored toga, devojke su bile uplašene. Valander je policajcima
rekao da pre svega devojkama moraju da objasne da one nisu optužene ni
za kakav zločin. Pitao se, međutim, koliko je zapravo bio dubok njihov
strah. Pomislio je na strah Dolores Marije Santane, najveći s kojim se ikada
suočio. Ali sada, u ponoć, slika je ipak počela da se uobličava. Sve
devojke su bile iz Dominikanske Republike. Ne poznajući se međusobno,
sve su iz seoskih predela potražile posao u većim gradovima, kao
spremačice ili fabričke radnice. Različiti ljudi, svi veoma ljubazni,
kontaktirali su sa njima, i dobile su ponudu da dođu u Evropu i rade kao
kućne pomoćnice. Pokazali su im slike velikih i lepih kuća na Mediteranu,
rekli da će im plate biti desetostruko veće nego u domovini, ako bi tamo
uopšte i uspele da nadu posao. Neke od njih su oklevale, neke nisu, ali sve
su na kraju pristale. Obezbeđeni su im pasoši, koji im nikada nisu dati u
ruke. Zatim su prebačene u Amsterdam, ili su dve devojke bar mislile da se

400
grad u koji su sletele tako zvao. Potom su minibusom odvezene u Dansku.
Pre otprilike nedelju dana, tokom noći su brodom prebačene u Švedsku .
Sve vreme su ih preuzimali novi muškarci, čija se ljubaznost bila sve manja
što su bile dalje od svoje zemlje. Strah je zaista nastao kad su ih zaključali u
kuću na udaljenom imanju. Dobile su hranu, i jedan čovek im je na lošem
španskom rekao da će uskoro krenuti dalje, na poslednje deo puta. Ali one
su dotad već počele da shvataju da ništa nije onako kao im je obećano.
Strah je počeo da prerasta u prestravljenost.
Valander je zamolio policajce koji su sprovodili saslušanja da budu
detaljni prilikom ispitivanja o ljudima koje su devojke sretale otkad su ih
zaključali u kuću. Da li ih je bilo više? Da li mogu da opišu brod kojim su
prevezene u Švedsku ? Kako je kapetan izgledao? Da li je bilo neke
posade? Tražio je i da se jedna devojka odvede do pomorskog kluba da bi
videli da li će da prepozna Lugordov gliser. Bilo je mnogo pitanja. Ali
obrazac je svejedno počeo da se oblikuje. Valander je sve vreme išao
unaokolo pokušavajući da nade neku praznu sobu u koju bi mogao da se
zatvori i ostane sam sa svojim mislima.
Nestrpljivo je čekao povratak An-Brit Heglund. I još nestrpljivije da
otpočnu sa identifikacijom Hansa Lugorda. Pokušao je da nađe vezu
između mopeda na aerodromu, čoveka koji je uzimao skalpove i ubijao
sekirom, i drugog čoveka koji je pucao iz poluautomatske puške. Cela
istraga mu je letela kroz glavu. Glavobolja koju je predvideo sada je došla i
pokušao je da je otera lekom, ali nije u potpunosti uspeo. Ostala je, i sada
ga je glava potmulo bolela. Vazduh je bio veoma zagušljiv. U Danskoj je
grmelo. Za manje od dva dana trebalo bi da bude u Kopenhagenu. u pet do
pola jedan, Valander je stajao kraj prozora, posmatrao svetlu letnju noć i
razmišljao o tome kako se svet nalazi u neviđenom haosu. Tada je Birgešon
brzim korakom došao iz hodnika i trijumfalno mahnuo jednim papirom.
„Znaš ko je Erik Stureson?“, upita.
,,Ne.“
„Znaš ko je Sture Erikson?“
„Ne.“
„Isti čovek. Koji je kasnije još jednom promenio ime. Samo, tad se nije
zadovoljio izmeštanjem imena i prezimena. Našao je ime koje je odisalo

401
finijim poreklom. Hans Lugord.“
Valander istog trenutka zaboravi na haotičan svet koji ga je okruživao.
Birgešon je došao i doneo mu jasnoću koja mu je bila potrebna.
„Odlično“, reče.
„Šta znamo?“
„Otisci koje smo našli u kući i na brodovima nalazili su se u registru.
Otisci Erika Sturesona i Sturea Eriksona. Dakle, ne kao otisci Hansa
Lugorda. Erik Stureson, ako od njega krenemo, pošto je to kršteno ime
Hansa Lugorda, ima četrdeset sedam godina. Rođen je u Sevdeu, otac mu
je bio profesionalni vojnik, majka domaćica. Oboje su umrli krajem
šezdesetih, a otac je, pored toga, bio i alkoholičar. Erik ubrzo zatim upada
u lole društvo. Prva prijava već sa četrnaest godina. A onda je eskaliralo.
Ako ću sve da sumiram - ležao je u Esterokeru, Kumli i Halu. Osim toga,
jednom kraće i u Norcepingu. Inače, prvi put je promenio ime kad je izašao
iz Esterokera.“
„Koja vrsta zločina?“
,,Od prostijih ka komplikovanijim, moglo bi se reći. U početku krađe i
prevare. Pokoje zlostavljanje. A zatim sve ozbiljniji zločini. Droga, razume
se. Teška roba. Izgleda da je bio terenac za tursku i pakistansku mafiju.
Ovo je samo sažetak. Tokom noći stiže sve detaljno. Sakupljamo sve što
možemo da nađemo.“
„Treba nam njegova slika“, reče Vaiander. ,A otisci moraju da se
uporede s onima nađenim kod Vetešteta i Karamana. I kod Fredmana. Ne
zaboravi na otisak s levog kapka.“
„Niberj već radi na tome u Istadu“, reče Birgešon.
„Ali on je toliko besan sve vreme.“
„Takav je kakav je“, odvrati Valander. ,,No, vrlo je stručan.“
Seli su za sto prepun praznih šolja za kafu. Oko njih su neprekidno
zvonili telefoni. Podigli su nevidljiv zid oko sebe. Pustili su samo Svedberja
koji je seo za kraći deo stola.
„Zanimljivo je to da Hans Lugord iznenada prestaje da posećuje naše
zatvore“, reče Birgešon.
„Poslednji put je služio kaznu 1989. Posle toga je prazno. Kao da je
doživeo spasenje.“

402
 ,Ako se dobro sećam, to se poklapa s vremenom kad je Oke Liljegren
kupio kuću ovde u Helsingborju?“
Birgešon klimnu glavom.
„Još uvek nismo sve ispitali“, reče.
„Ali izgleda da je Hans Lugord uknjižio Herdestigen 1991. Razmak je
dve godine. Međutim, ništa ga nije sprečavalo da u tom periodu živi negde
druge.“
,,Na to ćemo odmah dobiti odgovor“, reče Valander i privuče telefon.
„Koji je broj Elisabet Karlen? Na Sestenovom stolu je. Je 1’ ona još
uvek pod prismotrom?“
Birgešon ponovo klimnu glavom. Valander donese brzu odluku.
„Dajte mi broj“, reče.
Neko mu stavi papirić na sto. On okrenu broj. Eilsabet Karlen se javi
gotovo istog trenutka.
„Kurt Valander ovde“, reče on.
,,U ovo doba ne dolazim u stanicu“, odvrati ona.
,,I ne treba. Imam samo jedno pitanje: Da li je Hans Lugord bio u
Liljegrenovom društvu još od 1989? Ili 1990?“
Valander začu kako ona upali cigaretu i dunu dim pravo u slušalicu.
,,Da“, reče.
„Mislim da je još tada bio tu. Najmanje od 1990.“
„Dobro“, reče Valander.
„Zašto me držite pod prismotrom?“, upita ona potom.
„Zato što ne želimo da vam se nešto desi. U svakom slučaju, sada
ćemo je prekinuti. Ali ne napuštajte grad a da nas prethodno ne obavestite.
Naljutio bih se.“
,,Da“, reče ona.
„Mislim da možete da se naljutite.“
Zatim spusti slušalicu.
„Hans Lugord je bio tu“, reče Valander.
„Izgleda da je njegovo pojavljivanje kod Liljegrena povezano s
prelaskom u Helsingborj. Nekoliko godina kasnije kupuje imanje
Herdestigen. Očigledno je Oke Liljegren taj koji je zaslužan za spasenje
Hansa Lugorda.“

403
 Valander pokuša da uklopi različite deliće.
„Glasine o trgovini devojkama počele su otprilike tada. Je 1’ tako?“
Birgešon klimnu glavom. Bilo je tako. Nekoliko trenutaka su u tišini
razmišljali o svojim rečima. ,,Da li je Lugordova prošlost ispunjena
nasiljem?“, upita Valander.
„Nekoliko ozbiljnih prekršaja vezanih za zlostavljanje“, odgovori
Birgešon.
„Ali nikada nije pucao. Bar ne koliko mi znamo.“
„Nema sekira?“
„Ne. Nema sekira.“
„Bilo kako bilo, moramo da ga nađemo“, reče Valander i ustade. ,,Do
đavola, gde si se sakrio?“
„Naći ćemo ga“, reče Birgešon.
„Pre ili kasnije će ispuzati.“
„Zašto je pucao?“, upita Valander.
,,To njega pitaj“, odgovori Birgešon i izađe iz sobe.
Svedberj je u međuvremenu skinuo kapu.
,,Da li je to zaista čovek kog tražimo?“, upita sumnjičavo.
,,Ne znam“, reče Valander.
„Ah sumnjam. Mada, možda i grešim. Nadajmo se da je tako.“
Svedberj izađe iz prostorije. Valander ponovo ostade sam. Ridberj mu
je nedostajao više nego ikada. Uvek postoji još jedno pitanje koje možeš
da postaviš. Ridberjeve reči, često ponavljane. Koje je, dakle, bilo pitanje
koje još uvek nije postavio? Tražio ga je, ali ništa nije našao. Pitanja su bila
postavljena. Nedostajali su samo odgovori.
Zato oseti olakšanje kad u kancelariju ude An-Brit Heglund. Bilo je tri
minuta do jedan. Ponovo oseti i zavist zbog njene boje. Seli su.
„Luis nije bila tamo“, reče ona.
„Majka je bila pijana, ali mi se njena uznemirenost zbog ćerke učinila
iskrenom. Uopšte nije mogla da shvati šta se desilo. Mislim da je govorila
istinu. Bilo mi je žao.“
„Stvarno nije imala nikakvu ideju?“
,,Ne. A razmišljala je.“
,,Da li se to i ranije dešavalo?“

404
 „Nikada.“
,,A sin?“
„Stariji ili mlađi?“
„Stariji. Stefan.“
„Nije bio kod kuće.“ ,Je 1’ tražio sestru?“
„Ako sam dobro razumela majku, on s vremena na vreme tako odlazi.
Ali nešto mi je zapalo za oko. Zamolila sam je da pregledam stan. Za slučaj
da Luis ipak jeste tamo. Ušla sam u Stefanovu sobu. Na njegovom krevetu
nije bilo dušeka. Samo pokrivač. Nije bilo dušeka, a ni ćebeta ni jastuka.“
„Jesi li je pitala gde je on?“
„Nažalost, nisam. Ali sumnjam da bi i mogla da mi odgovori.“
„A koliko dugo ga nije bilo kod kuće?“ Ona se zamisli i pogleda u
zabeleške.
„Od juče po podne.“
„U isto vreme kad je i Luis nestala.“ An-Brit ga iznenađeno pogleda.
,,Da li ju je on pokupio iz bolnice? Gde su onda?“
„Dva pitanja, dva odgovora. Ne znam. Ne znam.“ Valander oseti kako
mu neprijatnost prolazi telom. Nije bio siguran zbog čega, ali bila je tu.
,,Da je nisi slučajno pitala da li Stefan ima moped?“ Vaiander shvati da
An-Brit nije znala na šta on misli. ,,Ne“, odgovori ona.
„Pozovi i pitaj je. Ona pije noću. Nećeš je probuditi.“
An-Brit uradi to što joj je rekao. Prošlo je dosta vremena dok nije
dobila odgovor. Razgovor je bio prilično kratak. An-Brit spusti slušalicu.
Valander primeti da je ona odahnula.
„Nema moped“, reče ona.
„Bar ne koliko ona zna. Pored toga, Stefan nije napunio ni petnaest
godina.“
,,To je samo bila ideja“, reče Valander.
„Moramo da znamo. Osim toga, pitanje je koliko se današnja omladine
brine da li je nešto dozvoljeno ne.
„Mladi sin se probudio kad sam odlazila“, reče ona.
„Spavao je na kauču pored majke. To je ono što me je najviše
potreslo.“
„Sto se probudio?“

405
 „Kad me je ugledao. Nikada nisam videla tako prestravljen pogled kod
nekog deteta.“
Valander udari pesnicom o sto. An-Brit se trgnu.
„Sad znam“, reče on.
„Šta je ono što sve vreme zaboravljam. U pizdu materinu!“
„Šta?“
„Čekaj malo. Čekaj malo…“
Valander pritisnu slepoočnice ne bi li došao do slike koja mu je već
dugo uznemiravala podsvest. Sada ju je konačno uhvatio.
„Sećaš se lekara koji je radio obdukciju Dolores Marije Santane u
Malmeu?“
Ona se zamisli.
„Zar nije bila žena?“
„Jeste. Žena. Kako se zvala? Malm?“
„Svedberj ima dobro pamćenje“, reče ona.
„Pozvaću ga.“
„Nema potrebe“, odvrati Valander.
„Setio sam se. Zvala se Malmstrem. Nju moramo da nađemo. I to
odmah. Hoću da ti to uradiš. Najbrže moguće.“
„Zašto?“
„Objasniću ti kasnije.“
Ona ustade i izađe. Valander pomisli kako to ne može da bude istina,
to u šta je sada ozbiljno počinjao da veruje. Da li je Stefan Fredman zaista
mogao da bude umešan u ono što se desilo? Podiže slušalicu i pozva Pera
Okesona koji se odmah javi. Iako nije imao vremena, Valander mu
podnese izveštaj o trenutnom stanju istrage. Zatim brzo prede na ono zbog
čega je zvao.
„Hoću da mi učiniš jednu uslugu“, reče „Sada. Usred noći. Da zoveš
Luisinu bolnicu i kažeš im da kopiraju stranicu na kojoj se nalazi potpis
onoga ko joj je došao u posetu. I da mi ga pošalju faksom ovde u
Helsingborj.“
,A kako misliš da će to da se završi?“
,,Ne znam“, odgovori Valander.
„Ali može biti važno. Nek precrtaju sva ostala imena. Hoću da vidim

406
samo taj potpis.“
„Onaj koji je bio nečitljiv?“
„Baš taj. Hoću da vidim nečitljivi potpis.“
Valander je uneo snagu u svoje reči. Per Okeson je shvatio da traži
nešto što bi se moglo ispostaviti važnim.
„Daj mi broj faksa“, reče Okeson.
„Pokušaću.“
Valander mu izdiktira broj i spusti slušalicu. Zidni sat je pokazivao pet
minuta do dva. I dalje je bilo zagušljivo. Valander se znojio u svojoj novoj
košulji. Odsutno se zapita da li je država platila košulju i pantalone. U tri do
dva dođe An-Brit Heglund i reče da se Agneta Malmstrem nalazi na
jedrenju sa svojom porodicom negde između ostrva Landsort i mesta
Okselesund.
,,Je l’ brod ima neko ime?“
„Trebalo bi da su na jedrenjaku marke maksi. Ime je Sanborombon.
Ima i broj.“
„Zovi obalsku stražu“, nastavi Valander. ,,Na brodu sigurno imaju
radio-vezu. Zamoli ih da pozovu brod. Naglasi da se radi o policijskoj
potrazi. Pričaj s Brigešonom. Hoću odmah da stupim u kontakt s njom.“
Valander primeti da je prešao u stanje u kojem je izdavao naredbe. An
—Brit ode da razgovara s Birgešonom. Svedberj se zamalo sudari s njom
na vratima kad uđe noseći papire na kojima su momci iz firme za
obezbeđenje napisali svoj doživljaj situacije kad im je ukraden auto.
,,U pravu si“, reče.
„Manje-više su videli samo pištolj. A i sve se odigralo prilično brzo. Ali
kažu da je imao svetlu kosu, plave oči i nosio je nekakvu trenerku.
Normalne visine, pričao je sa stokholmskim akcentom. Odavao je utisak da
je drogiran.“
„Šta misle pod tim?“
„Njegove oči.“
„Cenim da je opis poslat?“
„Proveriću.“
Svedberj izađe iz kancelarije jednako brzo koliko je i ušao. Iz hodnika
se začuše uznemireni glasovi. Valander pretpostavi da je neki novinar

407
pokušao da probije graničnu Iiniju koju je Birgešon postavio. Valander uze
notes i brzo napravi nekoliko zabeleški, bez posebnog reda, već onako
kako su mu padale na pamet. Znoj je curio, Valander je neprekidno gledao
u zidni sat. U mislima je video Baibu kako sedi za telefonom u svom
spartanskom stanu u Rigi, čekajući na poziv koji je on još odavno trebalo
da obavi. Bližilo se tri sata ujutru. Ukradenog automobila još uvek nije bilo.
Hans Lugord se negde skrivao. Devojka koja se vratila iz luke nije sa
sigurnošću mogla da identifikuje njegov gliser. Možda je bio taj, možda nije.
Za kormilom je stajao čovek koji je uvek bio u senci. Nije mogla da se seti
da je bilo ikakve posade. Vaiander je s Birgešonom popričao o tome da
devojke sada moraju da spavaju. Rezervisali su im hotelske sobe. Jedna od
devojaka se Valanderu plašljivo osmehnula kad su se susreli u hodniku. Taj
osmeh ga je obradovao, na trenutak čak i oduševio. Birgešon je u pravilnim
razmacima ulazio u svaku sobu u kojoj je Valander u tom trenutku bio i
dostavljao nove podatke o Hansu Lugordu. U tri i petnaest, Valander je
saznao da je Lugord iza sebe imao dva braka i dvoje maloletne dece.
Jedno od njih, ćerka, živela je s majkom u Hagfošu, drugo — dečak od
devet godina — u Stokholmu. Sedam minuta kasnije, Birgešon je došao s
novom informacijom da Lugord verovatno ima još jedno dete, ali to je bilo
nepotvrđeno.
U pola četiri je u kancelariju u kojoj je Valander sedeo s nogama na
stolu i šoljom kafe u ruci ušao jedan izmoreni policajac i rekao da su uspeli
da stupe u kontakt s jedrenjakom na kojem je bila porodica Malmstrem, na
putu za Arkesund. Valander skoči i ode s njim do centrale u kojoj je
Birgešon vikao u slušalicu. Zatim je pruži Valanderu.
„Nalaze se negde između dva svetionika koji se zovu Hevringe i Gustav
Dalen“, reče.
„Pričaćeš s nekim Karlom Malmstremom.“
Valander mu brzo vrati slušalicu.
„Hoću da pričam sa Agnetom“, reče.
„Boli me dupe za tog.“
„Nadam se da ti je jasno da ima stotine brodova koji će čuti razgovor
preko obalskog radija?“
Valander je to u brzini zaboravio.

408
 „Bolje bi bilo da imamo mobilni“, reče.
„Pitaj da li imaju neki na brodu.“
„Već sam pitao“, odgovori Birgešon.
„Ovo su ljudi koji smatraju da se odmor provodi bez mobilnih
telefona.“
„Onda nek odu do kopna“, reče Valander.
„I zovnu nas odatle.“
,A šta misliš koliko bi im vremena za to trebalo?“, upita Birgešon.
„Znaš ti gde je Hevringe? A i usred noći smo. Da sad dižu jedra?“
„Jebe mi se gde je Hevringe“, odvrati Valander. ,A pored toga, možda
jedre noću, možda nisu usidreni. Možda u blizini ima neki drugi brod koji
ima mobilni. Reci da hoću da stupim u kontakt s njima u roku od sat
vremena. S njom. Ne s njim.“
Birgešon odmahnu glavom. Zatim ponovo povika u slušalicu.
Tačno pola sata kasnije pozvala je Agneta Malmstrem s telefona koji su
pozajmili od broda s kojim su se susreli. Valanderu nije padalo na pamet da
se izvinjava zbog uznemiravanja, već odmah pređe na stvar.
„Sećate li se devojke koja je izgorela?“, upita.
„Pre nekoliko nedelja u polju uljane repice?“
„Naravno da se sećam.“
„Sećate li se i našeg telefonskog razgovora od tog dana? Pitao sam vas
kako mladi mogu tako nešto da urade sami sebi. Ne sećam se baš tačno
kako sam se izrazio.“
„Sećam se kroz maglu“, odgovori ona.
„Odgovorili ste mi primerom nečega što ste doživeli prethodnog dana.
Ispričali ste mi nešto o dečaku, malom dečaku, koji se toliko plašio svog
oca da je pokušao sebi da iskopa oči.“
Toga se dobro sećala.
,,Da“, reče.
„Sećam se. Ali to nisam ja doživela. Ispričao mi je jedan kolega.“
„Ko?“
„Moj muž. I on je lekar.“
„Onda moram s njim da razgovaram. Pozovite ga.“
„Trebaće malo vremena. Moram da odveslam do njega u gumenom

409
čamcu. Usidrili smo se nedaleko odavde.“
Valanderu tek tad bi žao što ih uznemirava.
„Nažalost, neophodno je“, reče.
„Trebaće malo vremena“, odvrati ona.
„Gde je Hevringe, do đavola?“, upita Valander.
„Usred mora“, odgovori ona.
„Mnogo je lepo. Ali mi smo upravo krenuli na noćno jedrenje ka jugu.
Samo, vetar je loš.“
Prošlo je dvadeset minuta dok se ponovo nisu javili. Karl Malmstren je
bio s druge strane. Valander je u međuvremenu saznao da je on pedijatar u
Malmeu. Valander se vrati na razgovor koji je započeo s njegovom ženom.
„Sećam se toga“, reče Malmstrem. ,,Da li odmah možete da mi kažete i
ime dečaka?“
„Da, ali ne mogu da se derem u mobilni.“ Valander ga je razumeo.
Poče grozničavo da razmišlja.
„Hajde ovako“, reče potom.
„Postaviću vam pitanje. Možete da odgovorite sa ,,da“ i sa ,,ne“. Ne
morate da navodite nikakva imena.“
„Možemo da pokušamo“, reče Karl Malmstrem.
„Ima li veze s Belmanom?“, upita Valander.
Karl Malmstrem shvati da Valander cilja na Karla Mikaela Belmana i
lik iz njegovih pesama koji se zove Fredman. Odgovor dođe istog trenutka.
,,Da“, reče.
„Zapravo ima veze.“
„Onda vam zahvaljujem na pomoći“, reče Valander.
„Nadam se da više neću morati da vas uznemiravam. Prijatno leto.“
Karl Malmstrem nije zvučao iznervirano.
„Policajci koji vredno rade ulivaju sigurnost“, reče samo.
Razgovor se završi. Valander pruži slušalicu Birgešonu.
„Hajde da sazovemo sastanak“, reče.
„Treba mi samo par minuta da razmislim.“
„Idi u moju kancelariju“, reče Birgešon.
„Ona je prazna.“
Valander se iznenada oseti veoma umorno. Osećao se krajnje nevoljno.

410
Još uvek nije želeo da poveruje da je ono što je pomislio tačno. Dugo se
borio protiv onoga što je uvideo. Ali više nije mogao. Obrazac koji se
pojavljivao bio je nezaustavljiv. Strah malog dečaka od oca. Stariji brat u
blizini. Sipa kiselinu ocu u oči kao osvetu. Daje se u sumanutu odmazdu u
ime svoje sestre, žrtve nekakvog zlostavljanja. Sve je najednom postalo
sasvim jasno. Sve se uklopilo i rezultat je bio zastrašujući. Vaiander pomisli
i kako je to odavno video u svojoj podsvesti, ali da je sve potisnuo.
Odabrao je da prati druge tragove. Koji su ga vodili dalje od cilja.
Jedan policajac pokuca na vrata.
„Stigao je faks iz Lunda“, reče. ,,Iz bolnice.“
Valander ga uze. Per Okeson je hitro reagovao. Bila je to kopija iz
knjige poseta s psihijatrijskog odeljenja u kojem je boravila Luis Fredman.
Sva imena, osim jednog, bila su prežvrljana. Potpis je zaista bio nečitljiv.
Valander uze lupu iz Birgešonovog stola i pokuša da ga razjasni. I dalje
nečitljivo. Stavi papir na sto. Policajac je još uvek stajao na vratima.
„Zovi Birgešona“, reče Valander. ,,I moje kolege iz Istada. Kako je
Sesten, inače?“
„Spava“, odgovori policajac.
„Izvadili su mu metak iz ramena.“
Nekoliko minuta kasnije svi su bili tu. Bilo je skoro pola pet ujutru. Svi
su bili izmoždeni. Hans Lugord još uvek nije bio pronađen. Nije bilo traga
automobilu koji je ukrao. Valander im glavom pokaza da sednu.
Trenutak istine, pomisli. Stigao je.
„Tražimo čoveka po imenu Hans Lugord“, otpoče. ,,S tim ćemo,
naravno, nastaviti. On je upucao Sestena u rame. Umešan je u
krijumčarenje ljudi. Ali on nije ubio ostale. Hans Lugord nije uzimao
skalpove. Za to je odgovoran neko drugi.“
Valander napravi pauzu, kao da je još jedan, poslednji put morao da se
konsultuje sam sa sobom. Ali neprijatnost je preuzela kontrolu. Sada je već
znao da je u pravu.
„Stefan Fredman je uradio sve to“, reče Valander.
„Drugim rečima, tražimo jednog četrnaestogodišnjeg dečaka. Koji je,
između ostalog, ubio i sopstvenog oca.“
U kancelariji zavlada tišina. Niko se nije mrdao. Svi su zurili u njega.

411
 Valanderu je trebalo pola sata da sve objasni. Nakon toga više nije bilo
sumnje. Takođe su odlučili da sada mogu da se vrate u Istad. Sve o čemu
su na ovom sastanku razgovarali bilo je pod najstrožom tajnom. Valander
kasnije nije mogao da odredi koje osećanje je bilo snažnije među njegovim
kolegama: zaprepašćenje pomešano sa strahom ili — olakšanje.
Spremili su se da krenu u Istad.
Svedberj je gledao faks koji je stigao iz Lunda, dok je Valander
razgovarao s Perom Okesonom.
„Čudno“, reče Svedberj. Valander se okrenu ka njemu.
„Šta je čudno?“
„Ovaj potpis“, reče Svedberj.
„Izgleda skoro kao da se potpisao sa Džeronimo.“
Valander mu uze faks iz ruke.
Bilo je deset do pet.
Shvati da je Svedberj u pravu.

412
 38.

Rastali su se u zoru ispred policijske stanice u Helsingborju. Svi su bili

umorni i iscrpljeni, ali, pre svega, potreseni onim što su uviđali da mora biti
istina o ubici kog su toliko dugo tražili. Dogovorili su se da se nadu u osam
sati u stanici u Istadu. To je značilo da će svi stići da odu kući i istuširaju se,
ali ne mnogo više od toga. Potom će odmah morati da nastave. Valander je
rekao kako i jeste bilo. Mislio je da se sve desilo zbog bolesne sestre. Ali u
to nisu mogli da budu sigurni. Takođe je bilo moguće da je i ona u velikoj
opasnosti. Mogli su da podu samo od jednog: da očekuju najgore
zamislivo. Svedberj se vozio s Valanderom. Dan će biti lep. Nijedan od njih
dvojice nije se sećao kada je poslednji put padala kiša u Skoneu. Tokom
putovanja veoma malo su pričali. Negde kod skretanja za Istad, Svedberj
je otkrio da je negde zaturio ključeve. To je Valandera podsetilo na
njegove ključeve koje nikad nije ni našao. Rekao je Svedberju da može s
njim. Stigli su u ulicu Marijagatan nešto pre sedam. Linda je spavala.
Nakon što su se istuširali i Valander Svedberju pozajmio čistu košulju, seli
u dnevnu sobu i popili kafu.
Nijedan od njih nije primetio da su vrata garderobera kraj Lindine
sobe, koja su bila zatvorena kad su ušli, sada bila odškrinuta.
Huver je stigao u stan u deset do sedam. Bio je na putu ka
Valanderovoj spavaćoj sobi sa sekirom u ruci, kad je čuo ključ u vratima.
Brzo se sakrio u ormar. Čuo je dva glasa. Kad je shvatio da su u dnevnoj
sobi, pažljivo je odškrinuo vrata. Čuo je kako Valander drugog čoveka
oslovljava sa Svedberj. Huver je pretpostavljao da je i on policajac. Sve
vreme je držao sekiru u ruci. Slušao je njihov razgovor. Na početku nije
razumeo o čemu pričaju. Jedno ime, Hans Lugord, neprekidno se
ponavljalo. Valander je očigledno pokušavao da objasni nešto čoveku koji
se zvao Svedberj. Slušao je sve pažljivije i na kraju je shvatio da je
božansko proviđenje, Džeronimova snaga, ponovo počelo da deluje.
Čovek po imenu Hans Lugord bio je najbliži saradnik Okea Liljegrena.
Krijumčario je devojke iz Dominikanske Republike, a možda i iz drugih
delova Kariba. Staviše, najverovatnije je on taj koji je devojkama

413
snabdevao Vetešteta, a moguće i Karamana. Čuo je i kako je Valander
predvideo da se Hans Lugord nalazi na listi smrti koja postoji u glavi
Stefana Fredmana.
Razgovor je odmah potom prekinut. Nekoliko minuta kasnije, Vaiander
i čovek kog je zvao Svedberj napustili su stan.
Huver je izašao iz ormana i nepomično stajao.
Zatim je nečujno otišao.
Otišao je do prazne radnje u kojoj su Linda i Kajsa održavale probe
svog komada. Znao je da je više neće koristiti. Zato je i ostavio Luis tamo,
dok je otišao do stana u ulici Marijagatan, da ubije zapovednika konjanice
Perkinsa i njegovu ćerku. Ali dok je stajao u ormanu, sa sekirom
spremnom u ruci i slušao razgovor, počeo je da se dvoumi. Postojao je,
dakie, još jedan čovek kog je morao da ubije. Jedan kog je prevideo.
Čovek po imenu Hans Lugord. Dok su ga opisivali, shvatio je da je i on
sigurno nekada silovao i zlostavljao njegovu sestru. Pre nego što su je
drogirali i odveli i kod Vetešteta i kod Arnea Karamana, što ju je na kraju
zatvorilo u mrak iz kojeg je on sada pokušavao da je izbavi. Sve je bilo
detaljno napisano u svesci koju je preuzeo od nje. Svesci u kojoj je poruka
koja je upravljala njegovim delima bila zapisana. Mislio je da Hans Lugord
ne živi u Švedskoj. Da je zli stranac koji mnogo putuje. Sada je uvideo da
nije bio u pravu.
Bilo je lako ući u napušteni lokal. Video je kako Kajsa ostavlja ključ na
isturenu lajsnu iznad vrata. Pošto se kretao danju, nije oslikao lice. Nije
hteo ni da uplaši Luis. Kad se vratio, sedela je na stolici i zurila prazno
ispred sebe. Još ranije je odlučio da će je premestiti. Znao je i gde. Pre
nego što je krenuo do ulice Marijagatan, uzeo je moped i proverio da li su
okolnosti onakve kakve je mislio da jesu. Kuća je bila prazna. Ali tek
uveče će preći tamo. Seo je na pod pored nje. Pokušao je da smisli kako
da nade Hansa Lugorda pre policije. Okrenuo se ka unutra i zamolio
Džeronima za savet. Ali njegovo srce je tog jutra bilo začuđujuće mirno.
Bubnjevi su bili toliko tihi da nije mogao da razabere njihovu poruku.
U osam sati su se okupili u sali za sastanke. Per Okeson je bio tu, kao i
šef policije iz Malmea. Načelnik Birgešon iz Helsingborja bio je povezan na
interfon. Svi su bili bledi, ali sabrani. Valander pogleda oko stola i zatraži

414
uvodni krug informacija.
Policija je u Malmeu diskretno tragala za skrovištem kojem bi Stefan
Fredman mogao da ima pristup. Još uvek ga nisu našli. S druge stisne,
jedan komšija im je rekao da je Stefan Fredman više puta dolazio na
mopedu, iako njegova majka nije znala za to. Prema policiji, svedok je bio
pouzdan. Zgrada u kojoj su živeli stavljena je pod prismotru. Birgešon je
preko interfona poručio da je Sesten dobro, ali da će mu uho, nažalost, biti
teško deformisano.
„Plastični hirurzi danas čine čuda“, viknu Valander ohrabrujuće.
„Pozdravi ga od svih nas.“
Birgešon ode. Dalja kontrola je potvrdila da se Lugordovi otisci ne
poklapaju sa onima nađenim na iscepanoj stranici iz Fantoma, krvavoj kesi
iz barake auto-moto saveza, Liljegrenovoj rerni i levom kapku Bjerna
Fredmana. Ta potvrda bila je odlučujuća. Policija u Malmeu je radila na
dobijanju otisaka Stefana Fredmana sa predmeta donesenih iz njegove
sobe. Niko nije sumnjao da će se poklopiti na svim mestima sa kojih je
Hans Lugord mogao da se otpiše.
Zatim su razgovarali o Hansu Lugordu. Auto koji je ukrao još uvek nije
bio pronađen. Pošto je pucao, i Sesten i Valander su bez problema mogli
da poginu i potraga za njim mora da se nastavi. Morali su da podu od toga
da je opasan, iako još uvek nisu mogli da objasne zašto. U tom kontekstu
Valander uvide da mora da pomene još jedan preduslov koji ne smeju da
zaborave.
„Iako ima samo četrnaest godina, i Stefan Fredman je opasan“, reče.
„Iako je, naravno, lud, nije glup. Osim toga, prilično je snažan i reaguje
hitro i odlučno. Drugim rečima, moramo biti pažljivi.“
„Sve ovo je tako jebeno odvratno!“, prasnu Hanson. ,,I dalje ne mogu
da shvatim kako je moguće da je to istina.“
„Niko od nas ne može“, reče Per Okeson.
„Ali to što Kurt kaže svakako je tačno. Svi se moramo upravljati prema
tome.“
„Stefan Fredman je pokupio sestru iz bolnice“, nastavi Valander.
„Tražimo onu devojku koja je na proputovanju vozom, koja može da
ga identifikuje. Ali možemo da pođemo od toga da ćemo dobiti potvrdu.

415
Ne znamo da li ima nameru da naudi sestri. Ono što je sada najvažnije jeste
da ih nađemo. Moramo da dođemo do njega kako je ne bi povredio.
Pitanje je samo gde se nalazi. Ima moped i vozi se unaokolo s njom pozadi.
Nisu mogli daleko da stignu. Pored toga, devojka je bolesna.“
„Ludak i psihički bolesna devojka na mopedu“, reče Svedberj. ,,To je
tako jezivo.“
„Mogao bi da vozi i auto“, ubaci se Ludvigson.
„Koristio je očev ford. Možda je ukrao neki auto.“
Valander se okrenu ka šefu policije iz Malmea.
„Ukradeni automobili“, reče.
„Tokom poslednja dvadeset četiri sata. Pre svega u Rusengordu. Ili u
blizini bolnice.“
Policajac iz Malmea ustade i uze telefon koji je stajao kraj prozora.
„Stefan Fredman sprovodi svoje akcije nakon pažljivog planiranja“,
nastavi Valander.
„Naravno, mi ne možemo da znamo da li je to što je odveo sestre bilo
unapred planirano. Moramo da pokušamo da mu uđemo u misli i
predvidimo šta će sledeće uraditi. Kuda su krenuli? Sranje je što Ekholm
nije ovde, sad kad nam najviše treba.“
„Stiže za manje od sat vremena“, reče Hanson nakon što je bacio
pogled na sat.
„Neko će ga pokupiti.“
„Kako mu je ćerka?“, upita An-Brit Heglund.
Valander se najednom oseti posramljeno što je zaboravio razlog
Ekholmovog odsustva.
„Dobro je“, odgovori Svedberj.
„Slomila je stopalo. Ali očigledno je imala steče .“
,,Na jesen ćemo po školama organizovati veliku kampanju o
bezbednosti u saobraćaju“, reče Hanson.
„Previše dece gine u saobraćajnim nesrećama.“
Policajac iz Malmea završi razgovor i vrati se za sto.
„Pretpostavljam da ste tražili Stefana i u stanu njegovog oca“, reče
Valander.
„Tražili smo i tamo i svugde gde je otac boravio. Doveli smo u stanicu i

416
čoveka po imenu Peter Jelm i rekli mu da nam napiše listu skrovišta kojima
je Bjern Fredman imao pristup, a za koja je i njegov sin mogao da zna.
Fošfelt to istražuje.“
,,To garantuje da će posao biti temeljno obavljen“, reče Valander.
Sastanak se nastavio, ali Valander je znao da se radi samo o
produženom čekanju da se nešto desi. Stefan Fredman je bio negde sa
sestrom Luis. Hans Lugord takođe. Veliki broj policajaca ih je tražio.
Ulazili su i izlazili iz sale za sastanke, donosili kafu, slala po sendviče, klatili
se u stolicama, pili još kafe. S vremena na vreme, nešto bi se desilo.
Nemačka policija je pronašla Saru Petešon u Hamburgu. Odmah je
identifikovala Stefana Fredmana. U petnaest do deset je došao Mats
Ekholm. Svi su rekli da im je drago što mu je ćerka dobro. Primetili su da
je još uvek potresen i prilično bled.
Valander je zamolio An-Brit da ga odvede u kancelariju i na miru ga
uputi u detalje koji su mu još uvek bili nepoznati. Nešto pre jedanaest stigla
je potvrda koju su toliko čekali. Otisci Stefana Fredmana nadeni su na
kapku njegovog oca, na stranici iz Fantoma, na iscepanom, krvavom papiru
iza barake AMS-a, kao i na Liljegrenovoj rerni. Nakon toga prostorijom je
zavladala tišina. Jedino što se čulo bilo je tiho šuštanje sa interfona preko
kojeg je Birgešon iz Helsingobrja prisustvovao sastanku. Više nije bilo
povratka. Svi pogrešni tragovi, pre svega unutar njih samih, sada su nestali.
Ostao je samo uvid u to kako istina izgleda, a izgledala je užasno. Tragali su
za četrnaestogodišnjim dečakom koji je počinio četiri hladnokrvno
isplanirana ubistva.
Na kraju, Valander prekide tišinu i reče nešto što mnogi od njegovih
kolega nikada neće zaboraviti.
„Onda sa sigurnošću znamo ono što smo se nadali da nećemo saznati.“
Period kratkog mira bio je završen. Istražni tim je nastavio s radom i sa
čekanjem. Razmišljanju će se kasnije dati vremena. Valander se okrenu ka
Ekholmu.
„Šta radi?“, upita ga.
„Kako razmišlja?“
„Znam da ova tvrdnja može biti opasna“, odgovori Ekholm.
„Ali mislim da ne želi da povredi sestru. U njegovom ponašanju postoji

417
šablon, nazovimo ga logikom. Osveta za mlađeg brata, i, dakle, za sestru
jeste sam cilj. Ako to naruši, srušiće sve što je tako strpljivo gradio.“
„Zašto ju je pokupio iz bolnice?“, upita Valander.
„Možda se plašio da ćeš ti nekako izvršiti uticaj na nju.“
„Kako to?“, upita Valander iznenađeno.
„Smatramo da se radi o zbunjenom dečaku koji je na sebe preuzeo
ulogu usamljenog ratnika. Može se pretpostaviti da joj je mnogo muškaraca
naudilo. To je ono što ga pokreće . Ako pretpostavimo da je ta teorija
tačna. Onda želi sve muškarce da zadrži podalje od nje. Pri tome je on
izuzetak. Pored toga, ne sme se zaboraviti da sumnja da si mu ti ušao u
trag. Zasigurno zna da ti vodiš istragu.“
Valander pomisli na nešto što mu je izašlo iz sećanja.
„Slike koje je napravio Noren“, reče.
„Fotografije posmatrača iza ograde. Gde su?“
Sven Niberj, koji je uglavnom ćutao zatvoren u sebe, ustade i ode po
njih. Valander ih raširi preko stola. Neko donese lupu. Svi se okupiše oko
slika. An-Brit ga pronađe.
„Evo ga“, reče i pokaza prstom.
Gotovo da se nije video od drugih radoznalaca. Ali deo mopeda se
jasno video, kao i Stefanova glava. ,,U, jebo te“, reče Hamren.
„Taj moped možemo da identifikujemo“, reče Niberj.
„Ako uvećamo detalje.“
„Uvećajte“, reče Valander.
„Sve je važno.“
Valander pomisli kako je jasno da je i ona druga misao koja mu je
glodala podsvest imala neki sadržaj. Uz grimasu pomisli kako će ipak uspeti
da zatvori slučaj sopstvenog unutrašnjeg nemira.
Osim jednog. Baibe. Bilo je dvanaest sati, Svedberj je spavao u stolici,
Per Okeson je neprekidno bio u razgovorima sa toliko različitih ljudi da to
niko nije mogao da prati. Valander dade znak An-Brit Heglund da pode s
njim u hodnik. Otišli su u njegovu kancelariju i zatvorili vrata. Zatim joj bez
okolišanja, sasvim prosto, ispriča u kakvu je situaciju sebe doveo. To se
desilo dok se do krajnjih granica borio protiv samog sebe, i kasnije nikako
nije mogao da shvati kako je mogao da naruši svoj nepokolebljivi princip

418
da se nikome od kolega ne poverava u vezi s privatnim stvarima. S tim je
završio nakon Ptidberjeve smrti. Sada se to ponovo desilo. Ali još uvek nije
bio siguran da li će s An-Brit moći da ostvari isti odnos zasnovan na
poverenju kakav je imao s Ptidberjem. Pre svega, bio je sumnjičav zato što
je ona žena. Ali to joj, naravno, nikad nije rekao. Nije imao hrabrosti.
Pažljivo je saslušala sve što joj je ispričao.
„Šta da radim, do đavola?“, reče Valander na kraju.
„Ništa“, odgovori ona.
„Kao što kažeš, već je prekasno. Ali mogu ja da pričam s njom, ako
hoćeš. Pretpostavljam da govori engleski? Daj mi njen broj.“
Valander joj zapisa broj na jedan samolepljivi papirić. Ali kad ona pruži
ruku ka telefonu, on je zamoli da sačeka.
„Još par sati“, reče.
„Čuda se retko dešavaju“, odgovori ona. U tom trenutku prekide ih
Hanson koji otvori vrata.
„Našli su njegovo skrovište“, reče.
„Podrum u jednoj školi koja treba da se sruši. U blizini je njegove
kuće.“
„Jesu li njih dvoje tamo?“, upita Valander ustajući od stola.
„Nisu. Ali bili su.“
Vratili su se u salu za sastanke. Priključen je bio još jedan zvučnik.
Valander iznenada začu Fošfeltov ljubazni glas. Opisao im je šta su našli.
Ogledala, četkice, šminku. Kasetofon sa bubnjevima. Fošfelt im pusti
kasetu. Salom odjeknu sablasni zvuk. Slika rata, pomisli Valander. Kako se
beše upisao u bolnici? Džeronimo? Bilo je i raznih sekira i noževa. Uprkos
bezličnom interfonu, Valander je čuo da je Fošfelt uznemiren. Poslednje što
je rekao takođe je bilo nešto što niko od njih nikada neće zaboraviti.
,,Ali nismo našli skalpove. Naravno, nastavićemo da tragamo za njima.“
,,Pa gde su, u pizdu materinu?“, prasnu Valander.
„Skalpove ili nosi sa sobom, ili ih je negde položio kao žrtvu“, reče
Ekholm.
„Gde? Je 1’ ima sopstveni žrtvenik?“
„Nije nemoguće.“
Čekanje se nastavi. Valander leže na pod u svojoj kancelariji i uspe da

419
odspava skoro pola sata. Kad se probudio, osećao se još umornije nego
pre. Telo ga je bolelo. S vremena na vreme, An-Brit bi ga upitno pogledala,
ali on je odmahivao glavom osećajući kako mu samoprezir raste.
Do šest sati uveče ni Hans Lugord, ni Stefan Fredman i njegova sestra
nisu bili pronađeni. Istražni tim je vodio dug razgovor o tome da li da
razglase državnu poternicu i za Stefanom i Luis Fredman. Skoro svi su bili
sumnjičavi. Rizik da će se nešto desiti Luis Fredman smatrao se velikim.
Per Okeson se složio. Nastavili su da čekaju. Tišine su često bile duge.
„Večeras će kiša“, reče iznenada Martinson.
„Oseća se u vazduhu.“
Niko nije odgovorio. Ali svi su pokušali da osete da li je u pravu.
Nešto posle šest Huver je odveo sestru do kuće koju je odabrao i koja
je bila prazna. Parkirao je moped sa one strane kuće koja je gledala na
obalu. Kalauzom je brzo otvorio bravu na kapiji. Kuća Gustava Vetešteta
bila je napuštena. Pošli su šljunkovitom stazom ka glavnom ulazu. Huver
iznenada zastade i uhvati Luis. Jedan auto je stajao u garaži. Njega nije bilo
tog jutra kad je proveravao da li je kuća prazna. Pažljivo spusti Luis na
jedan kamen iza prilaza za garažu. Izvadi sekiru i oslušnu. Sve je bilo mirno.
Pride, pogleda auto i otkri da pripada firmi za obezbeđenje. Prednji prozor
je bio otvoren. Huver pogleda unutra. Na sedištu je stajalo nekoliko papira.
Podiže ih i vide da se među njima nalazi i jedan račun, izdat na ime Hans
Lugord. Vrati račun i ukipi se zadržavajući dah. Bubnjevi počeše da
udaraju. Seti se razgovora koji je slušao tog jutra. I Hans Lugord je u
bekstvu.
I njemu je, dakle, pala na pamet ista ideja o praznoj kući. Bio je negde
unutra. Džeronimo ga nije napustio. Pomogao mu je da nade zver u njenoj
sopstvenoj jazbini. Više nije morao da traži. Hladni mrak koji se probio u
svest njegove sestre uskoro će nestati. Vrati se do nje i reče joj da ostane
da sedi još malo i bude potpuno mirna. Ubrzo će joj se vratiti. Zatim ude u
garažu i vide nekoliko kanti s bojom. Pažljivo otvori dve. Prstom nacrta dve
štrafte preko čela. Jednu crvenu, jednu crnu. Sekira mu je već bila u ruci.
Skinu cipele. Upravo kad je hteo da krene, nešto mu pade na pamet i on
ponovo zadrža dah. To je naučio od Džeronima. Vazduh pritisnut u plućima
čini misli jasnijim. Shvati da mu je ideja bila dobra. Sve će olakšati. Još

420
večeras će moći da zakopa i poslednje skalpove ispod prozora bolnice,
među ostale. Biće ih još dva. Na kraju svega, zakopaće i jedno srce. Time
će sve biti okončano. U poslednju rupu će ubaciti svoje oružje. Čvrsto
stegnu sekiru i pođe ka kući u kojoj se nalazio čovek kog će sada ubiti.
U pola sedam Valander predloži Hansonu, koji je bio formalno
odgovoran, zajedno sa Perom Okesonom, da mogu početi da šalju ljude
kući. Svi su bili premoreni. Mogu da čekaju i u svojim domovima. Svi će
morati da budu dostupni cele večeri i tokom noći. ,,Ko će da ostane?“,
upita Hanson.
„Ekholm i An-Brit“, odgovori Valander. ,,I još neko. Izaberi nekoga ko
je najmanje umoran.“
,A ko bi to bio?“, upita Hanson iznenađeno.
Valander ne odgovori. Završilo se tako što su i Ludvigson i Hamren
ostali.
Oni se skupiše na jednu stranu stola, umesto da se, kako bi bilo
očekivano, rašire.
„Skrovišta“, reče Valander.
„Šta se postavlja kao zahtev za jedno tajno i krajnje neupadljivo
mesto? Koje zahteve postavlja ludak koji se preobrazio u usamljenog
ratnika?“
,,U ovom slučaju mislim da mu je plan pukao“, odgovori Ekholm.
„Inače bi ostao u onom podrumu.“
„Pametne životinje kopaju više izlaza“, reče Ludvigson zamišljeno.
„Hoćeš da kažeš da možda ima i neko rezervno mesto?“
„Možda. I ono se verovatno nalazi u Malmeu.“
Diskusija se ugasila. Niko ništa nije govorio. Hamren zevnu. Telefon
zazvoni u daljini. Odmah potom se neko nađe na vratima i reče Valanderu
da ima poziv. On ustade, preumoran da bi pitao ko ga traži. Nije mu ni palo
na pamet da bi to mogla biti Baiba. Sve dok se nije našao s telefonom u
ruci u svojoj kancelariji. A tada je već bilo prekasno. No, to nije bila Baiba.
Bio je muškarac hrapavog glasa.
,,S kim razgovaram?“, upita Valander iznervirano.
,,S Hansom Lugordom.“
Valander umalo ne ispusti slušalicu.

421
 „Moram da se nađem s tobom. Odmah.“
Glas mu je bio čudno napet, kao da uz ogroman napor oblikuje reči.
Valander se zapita da li je pod uticajem droge.
„Gde si?“
„Prvo hoću garanciju da dolaziš. Sam.“
,,To nećeš dobiti. Pokušao si da ubiješ mene i Sestena.“
,,U pizdu materinu! Moraš da dođeš!“
Poslednje reči su zvučale gotovo kao krik. Vaiander se zamisli.
„Šta hoćeš?“
„Mogu da ti kažem gde je Stefan Fredman. I njegova sestra.“
„Kako ja mogu da budem siguran u to?“
„Ne možeš. Ali trebalo bi da mi veruješ.“
„Dolazim. Ispričaćeš mi šta znaš. A onda ćemo da te uhapsimo.“
„Da.“
„Gde si?“
„Dolaziš?“
,,Da.“
,,U kući Gustava Vetešteta.“
Osećaj da je trebalo da pomisli na tu mogućnost prode Valanderu kroz
glavu.
„Naoružan si“, reče.
„Auto je u garaži. Pištolj je u pretincu. Ostaviću otvorena vrata kuće.
Videćeš me kad uđeš. Držaću podignute ruke.“
„Stižem.“
„Sam?“
„Da, sam.“
Vaiander spusti slušalicu i poče grozničavo da razmišlja. Apsolutno mu
nije padalo na pamet da ode sam. Ali nije želeo ni da Hanson počne da
organizuje neku veliku policijsku akciju. An-Brit i Svedberj, pomisli. Ali
Svedberj je otišao kući. Valander ga pozva i reče mu da ga čeka kod
bolnice za pet minuta. I da ponese službeni pištolj. Da li ga je poneo kući?
Jeste. Valander mu samo ukratko objasni da će uhvatiti Hansa Lugorda.
Kad Svedberj poče da postavlja pitanja, Valander ga prekinu. Za pet
minuta ispred bolnice. Do tada nema razgovora telefonom. Valander

422
otključa fioku i izvadi pištolj. Nije podnosio da ga drži u ruci. Napuni ga i
stavi u džep jakne. Zatim ode do sale za sastanke i pozva An-Brit. Onda je
odvede do svoje kancelarije i objasni joj o čemu se radi. Naći će se ispred
stanice — odmah. Valander joj reče da ode po pištolj. Išli su Valanderovim
kolima. Hansonu je rekao da ide kući da se istušira. Hanson je klimnuo
glavom i zevnuo. Svedberj je čekao ispred bolnice. Seo je na zadnje
sedište.
„Šta se dešava?“, upita on.
Valander mu prepriča telefonski razgovor. Ako pištolj ne bude u autu,
prekidaju sve. Isto tako i ako vrata ne budu otvorena. Ili ako Valander
posumnja da nešto nije u redu. Njih dvoje će biti nevidljivi, ali spremni.
„Naravno, jasno je da taj govnar može da ima još jedan pištolj“, reče
Svedberj.
„Može da pokuša da te uzme kao taoca. Ne sviđa mi se ovo. Otkud on
zna gde je Stefan Fredman? Šta on dobija iz svega ovoga?“
„Možda je dovoljno glup da pokuša da pregovara o smanjenju kazne.
Ljudi misle da je u Švedskoj isto ko u Americi. Ali mi nismo još uvek to
dostigli.“
Valander pomisli na Lugordov glas. Nešto mu je govorilo da on stvarno
zna gde se Stefan Fredman nalazi.
Zaustavili su se tako da se auto ne vidi iz kuće. Svedberj će čuvati
stranu kuće koja gleda ka obali. Kad je stigao tamo, bio je potpuno sam.
Osim jedne devojčice koja je sedela na čamcu ispod kog su našli
Veteštetov leš. Činilo se da je potpuno obuzeta morem i crnim kišnim
oblakom koji se brzo približavao. An-Brit Heglund se pozicionirala ispred
garaže. Valander je primetio da su ulazna vrata otvorena. Kretao se sasvim
polako. Auto firme za obezbeđenje stajao je u garaži. Pištolj je bio u
pretincu. Valander izvadi svoj pištolj, otkoči ga i obazrivo pode ka
otvorenim vratima. Oslušnu. Bilo je veoma tiho. Prode kroz vrata. Hans
Lugord je stajao u mraku s rukama na glavi. Valander iznenada oseti
nelagodu za koju nije znao odakle dolazi. Instinktivno oseti opasnost. Ali
ipak ude. Hans Lugord ga je gledao. A onda se sve desi veoma brzo.
Lugordova ruka skliznu s glave i Valander ugleda razjapljeni rascep koji je
ostavila sekira. Lugordovo telo pade na pod. Iza njega je stajala osoba

423
koja ga je držala u uspravnom položaju. Stefan Fredman. Na licu su mu bile
iscrtane štrafte. Ogromnom brzinom i s podignutom sekirom, baci se na
Valandera. Valander podiže pištolj da opali. Ali prekasno. Mahinalno se
sagnu i okliznu se o tepih. Sekira mu promaši glavu, ali mu ivicom okrznu
rame. Hitac izlete iz pištolja i pogodi jednu sliku na zidu. U tom trenutku se
na vratima pojavi An-Brit sa izvučenim pištoljem, spremna da zapuca.
Stefan Fredman ju je spazio kad se spremao da zarije sekiru u Valanderovu
glavu, pa se baci u stranu, ostavljajući Valandera na liniji vatre. Stefan istrča
kroz otvorena vrata terase. Valander pomisli na Svedberja. Sporog
Svedberja. Zatim viknu An-Brit da puca u Fredmana.
Ali on je već otišao. Svedberj, koji je čuo prvi pucanj, nije znao šta da
radi. Viknu devojčici na čamcu da nade zaklon, ali ona se ne pomeri. On
zatim potrča ka kapiji i kad stiže do nje, ona se otvori i udari ga u glavu.
Pred njim se nade lice koje nikada neće zaboraviti. Svedberj ispusti pištolj.
Čovek je imao sekiru u ruci. Svedberj uradi jedino što mu je preostalo —
vrišteći pobeže odatle tražeći pomoć. Stefan Fredman ode po sestru koja
je sedela u čamcu. Zatim upali moped i nestade u trenutku kad su Valander
i An-Brit istrčali iz kuće.
„Zovi centralu!“, viknu Valander. ,,I gde je Svedberj, do đavola? Idem
autom za njima.“
U tom trenutku poče kiša. Pljusak je bio iznad njih za manje od minut.
Valander otrča do auta pokušavajući da smisli u kojem pravcu bi Stefan i
njegova sestra mogli da krenu. Pregled iz kola je bio slab, iako su brisači
radili punom snagom. Mislio je da ih je izgubio, kad ih najednom ponovo
spazi. Išli su ka hotelu u Saltšebadu. Valander je zadržao umerenu
razdaljinu. Nije želeo da ih uplaši. Pored toga, moped je išao prilično brzo.
Valander je grozničavo razmišljao kako da okonča sve ovo. Baš kad je
hteo da javi svoju poziciju, nešto se desi. Možda zbog sve vode koja se
već nakupila na kolovozu. Valander vide kako se moped zaljulja. On zatim
ukoči, a moped udari pravo u jedno drvo. Devojka polete pravo ka drvetu.
Stefan Fredman završi negde pored nje.
U pizdu materinu, pomisli Valander. Zaustavi auto nasred puta i potrča
ka mopedu.
Odmah vide da je Luis Fredman mrtva. Pretpostavio je da je slomila

424
vrat. Njena bela haljina bila je čudno bela naspram sve krvi koja joj je
prekrivala lice. Stefan Fredman je prošao gotovo nepovređen. Šta je na
njegovom licu bila boja, a šta krv, Valander nije mogao da razluči. Ali pred
sobom je sada video četrnaestogodišnjeg dečaka. Ništa nije rekao. Samo
je gledao kako Stefan pada na kolena pored svoje sestre. Kiša je lila.
Dečak zaplaka. Valanderu je zvučalo kao da zavija. Čučnu pored njega.
„Mrtva je“, reče.
„Sada više ništa ne možemo da učinimo.“
Stefan Fredman okrenu svoje iskrivljeno lice ka njemu. Valander se
brzo pridiže, uplašen da će se dečak baciti na njega. Ali ništa se ne desi.
Dečak nastavi da rida.
Negde iza sebe začu zvuk vozila za hitne intervencije. Tek kad Hanson
stade pored njega, Valander primeti da je i sam počeo da plače.
Valander prepusti posao ostalima. Samo kratko ispriča An-Brit šta se
desilo. Kad ugleda Pera Okesona, povede ga do svog auta. Kiša je
dobovala po krovu.
„Gotovo je“, reče Valander.
,,Da“, odvrati Okeson.
„Gotovo je.“
„Sutra idem na odmor“, nastavi Valander.
„Shvatam da treba napisati gomilu izveštaja. Ali planiram da idem u
svakom slučaju.“ Odgovor Pera Okesona stiže bez ikakvog oklevanja.
„Idi“, reče.
„Putuj.“
Okeson izađe iz kola. Valander pomisli kako bi trebalo da ga pita šta je
s njegovim putovanjem u Sudan. Ili beše Uganda?
Valander je zatim otišao kući. Linda nije bila tamo. Ušao je u kadu, ali
izašao je i obrisao se kad ju je čuo da otvara vrata.
Te večeri joj je ispričao šta se zapravo desilo. I kako se osećao.
Potom je pozvao Baibu.
„Mislila sam da se nikad nećeš javiti“, reče ona ne pokušavajući da
sakrije iznerviranost.
„Izvinjavam se“, odvrati Valander.
„Bio sam pretrpan poslom.“

425
 ,,To je bedan izgovor.“
„Znam. Ali to je jedini koji imam.“
Ni jedno ni drugo nisu rekli ništa više. Tišina je lutala od Istada do Rige
i nazad.
„Vidimo se sutra“, reče Valander naposletku. ,,Da“, odgovori ona.
„Možda se vidimo.“
Razgovor se završi. Valander primeti da mu se stvorio čvor u stomaku.
Ona možda neće doći?
Potom je pomogao Lindi da se spakuje. Kiša je prestala odmah nakon
ponoći. Vazduh je mirisao sveže kad su izašli na terasu.
„Leto je tako lepo“, reče ona. ,,Da“, odgovori Valander.
„Jeste lepo.“
Narednog dana su zajedno otišli vozom u Malme. Rastali su se i
mahnuli jedno drugom.
Zatim je Valander trajektom otišao u Kopenhagen.
Gledao je vodu koja se penušala kraj broda. Rasejano je naručio kafu i
konjak.
Baiba je trebalo da sleti za dva sata. Obuzelo ga je nešto nalik na
paniku.
Iznenada je poželeo da put do Kopenhagena bude mnogo duži.
Ali kad je ona došla, on je već bio tamo.
Tek tada mu je slika Luis Fredman nestala iz glave.

426
 Skåne

16–17 Septembar 1994.

427
 Epilog

U petak 16. decembra, jesen se iznenada navukla nad Skone. Došla je

neočekivano, kao da je ljudima u mislima još uvek bilo leto, toplije i suvlje
od ijednog drugog koje su pamtili.
Kurt Valander se tog jutra probudio prilično rano. Otvorio je oči u
mraku, brzo, kao da je nasilno izbačen iz sna. Ležao je nepomično i
pokušavao da se priseti. Ali u glavi mu je bio samo utihli odjek nečega što
je prošlo i nikada se neće vratiti. Okrenuo je glavu i pogledao u sat pored
kreveta. Kazaljke su svetlucale u mraku. Petnaest do pet. Okrenuo se na
stranu da ponovo zaspi, ali budnim ga je držalo to što je znao koji je dan.
Ustao je i otišao u kuhinju. Ulična svetiljka ispod prozora ljuljala se na
vetru. Na termometru je video da je temperatura pala. Bilo je sedam
stepeni. Nasmešio se pri pomisli da će za manje od dva dana biti u Rimu,
gde je i dalje toplo. Seo je za kuhinjski sto i popio kafu. U mislima je
prošao kroz planove za put. Nekoliko dana ranije bio je kod oca i konačno
je popravio vrata koja je bio prisiljen da razvali kad je njegov otac, u
napadu velike pometnje, počeo da spaljuje svoje cipele i slike. Bio je u
prilici i da se divi očevom novom pasošu. Razmenio je krune u italijanske
lire i imao je knjižicu putničkih čekova. Avionske karte je tog popodneva
trebalo da podigne u turističkoj agenciji.
Sada je trebalo da ode na poslednji radni dan pre početka slobodne
nedelje. Naporna istraga o mafiji koja je izvozila ukradene automobile u
bivše istočne države još uvek ga je pratila. Pomislio je kako se njome bavi
već skoro godinu dana i kako joj još uvek ne nazire kraj. Geteborška
policija je nedavno otkrila jednu od radionica u kojima su ukradeni
automobili dobijali nov izgled i nov identitet, pre nego što su se trajektima
prebacivali u druge zemlje. Međutim, još uvek je dosta toga iz te obimne
istrage bilo nejasno. Pomislio je kako će ga taj neutešni posao čekati i kad
se vrati iz Italije.
Osim krade automobila, u istadskoj policiji je prethodnog meseca bilo
mirno. Valander je primetio da su njegove kolege imale vremena da srede
svoje radne stolove. Strahovita napetost tokom lova na Stefana Fredmana

428
konačno je počela da popušta. Na predlog Matsa Ekholma, nekoliko
psihologa je izvršilo istraživanje u vezi s tim kako su istadski policajci
reagovali na veliki stres kojim su tokom te intenzivne istrage bili izloženi.
Valander je intervjuisan nekoliko puta i u tim prilikama je bio primoran da
se iznova suočava sa slikama iz svog sećanja. Dugo je patio od teškog
osećaja potištenosti. Još uvek se sećao one besane noći na kraju avgusta,
kad je seo u auto i odvezao se do plaže Mosbi. Setao je duž plaže ispunjen
sumornim mislima o vremenu i svetu u kojem živi. Da li ga je uopšte moguće
razumeti? Siromašne devojke koje mame u evropske bordele. Trgovina
devojčicama koja je dovela pravo do tajnih soba koje sačinjavaju najviše
paradne spratove društva. U kojima tajne ostaju, skrivaju se u arhive,
nikada ne postaju javne. Portret Gustava Vetešteta i dalje će visiti u
hodnicima iz kojih stižu direktive najvišim policijskim zvaničnicima u zemlji.
Valanderu se u tom trenutku učinilo da gleda pravo kroz onu vladavinu
gospode za koju je nekada verovao da je slomljena, ali za koju je sada
mislio da se vraća. Od te misli mu je pozlilo. Nije mogao ni da se otarasi
potresne informacije koju je dobio od Stefana Fredmana. Da je on taj koji
mu je ukrao ključeve i da je u više navrata bio u njegovom stanu, s
namerom da ubije i njega i Lindu. Od tog dana Valander više nikada nije
mogao da posmatra svet istim očima.
Nekoliko puta je zastao na plaži i oslušnuo šum hiljada nevidljivih selica
koje su se već sada otisnule na jug. Bio je to trenutak velike usamljenosti,
ali i velike lepote, i neka vrsta apsolutne ubeđenosti da je nešto završeno i
da će nešto drugo uslediti. Shvatio je i da je još uvek sposoban da oseti ko
je on sam.
Podsetio se i jednog od poslednjih razgovora s Ekholmom. Bilo je to
nakon što je lov za ubicom uveliko bio završen.
Ekholm je došao sredinom avgusta da bi pregledao ceo istražni
materijal. Veče pre nego što je trebalo da se vrati u Stokholm, Valander ga
je pozvao kod sebe kući. Spremio je lagane špagete za večeru. Potom su
pričali sve do četiri ujutru. Valander je kupio viski, obojica su se napila, a
Valander se neprekidno pitao kako to da mladi ljudi, čak deca mogu da
počine takve strahote. Iznervirao ga je Ekholmov komentar koji se, prema
njegovom mišljenju, previše zasnivao na ljudskoj psihi. Valander je tvrdio

429
da okruženje, neshvatljivi svet, svi oni neizbežni procesi deformacije kroz
koje svako mora proći, nose veću krivicu. Ekholm je ostao pri stavu da
sadašnje vreme nije ništa gore od bilo kojeg drugog. To što je švedsko
društvo malo poljuljano takođe ne može da bude razlog za pojavljivanje
nekoga kao što je Stefan Fredman. Švedsko društvo je i dalje bilo jedno
od najsigurnijih, najtemeljitijih - Valander se sećao da je Ekholm upotrebio i
reč najčistijih — društava u svetu. Stefan Fredman je bio izuzetak koji nije
potvrđivao ništa drugo osim sopstvenog postojanja. Bio je izuzetak koji
nikada neće dobiti kopiju. Valander je te avgustovske noći pokušao da
priča o svoj zastraneloj deci. Ali pričao je Ekholmu kao da zapravo i nema
s kim da razgovara. Misli su mu bile nesređene. Međutim, osećaj koji je
imao nije mogao poreći. Bio je zabrinut. Za budućnost. Zbog svih onih
snaga za koje se činilo da se skupljaju i otelovljuju van svake kontrole.
Cesto je razmišljao o Stefanu Fredmanu. Razmišljao je i o tome zašto
je on sam tako tvrdoglavo pratio pogrešan trag. Pomisao da jedan
četrnaestogodišnjak stoji iza tih ubistava izgledala je toliko nemoguće da je
odbijao da poveruje u nju. Ali znao je da je duboko u sebi shvatao, možda
već pri prvoj poseti njegovom stanu u Malmeu, da se naiazi toliko blizu
strašne istine o događajima koji su ga progonili. Znao je, ali je izabrao da
prati pogrešan trag, pošto istinu nije mogao da prihvati.
U sedam i petnaest je izašao iz stana i otišao do auta. Vazduh je bio
hladan. Zakopčao je jaknu i zadrhtao od zime kad je seo u auto. Tokom
vožnje do stanice, razmišljao je o sastanku koji je trebalo da ima tog jutra.
Bilo je tačno osam kad je pokucao na vrata Lise Holgešon. Kad je čuo
njen glas, otvorio je vrata. Klimnula mu je glavom i zamolila ga da sedne.
Valander je pomislio kako je ona na mestu šefa svega tri nedelje, nakon što
je Bjerk unapređen, ali kako je već uspela da ostavi svoj pečat na velikom
delu poslova, ali i na atmosferi u stanici.
Mnogi su bili skeptični prema ženi koja je dolazila iz policije susedne
oblasti Smoland. Valander je, pored toga, bio okružen kolegama koji su
živeli u staroj predstavi o tome da, uopšte uzev, žene nisu pogodne za
obavljanje viših policijskih funkcija. Kako ona onda može da bude njihov
šef? Ali Lisa Holgešon je ubrzo pokazala svoj kapacitet. Valander je bio
impresioniran njenim integritetom, neustrašivošću i sposobnošću da sastavi

430
primerno jasna izlaganja, o čemu god da se radilo.
Prethodnog dana ga je zamolila da dođe na sastanak. Kada se sad
našao u njenoj kancelariji, još uvek nije znao šta je zapravo htela.
„Ideš na odmor sledeće nedelje“, rekla je.
„Čula sam da putuješ s ocem u Italiju.“
,,To je njegov san“, odgovorio je Valander.
„Ovo nam je verovatno poslednja prilika. Ima skoro osamdeset
godina.“
„Moj otac ima osamdeset pet. Ponekad je potpuno razborit. A
ponekad me ni ne prepozna. Uvidela sam, međutim, da od svojih roditelja
nikad ne možeš da pobegneš. Uloge se iznenada promene. Postaneš
roditelj svojim roditeljima.“
,,I ja sam nešto tako mislio“, rekao je Valander.
Pomerila je nekoliko papira sa stola.
„Nemam nikakav zadatak“, rekla je. .“Ali shvatila sam da ti nisam
čestito zahvalila za sve što si letos uradio. To je, po svim kriterijumima, bio
uzoran istražni proces.“
Valander ju je upitno pogledao. Da li je bila ozbiljna?
„Teško“, odvratio je.
„Napravio sam mnogo grešaka. Odveo sam celu istragu na pogrešan
trag. Mogla je da doživi brodolom.“
„Dobro voditi istragu često podrazumeva i uvideti kada treba krenuti u
drugom pravcu“, odgovorila je ona.
„Zagledanje i u ono što se upravo odbacilo. Istraga je po mnogo čemu
bila za primer. Sposobnost iznalaženja nezamislivog. Želim da to znaš. Čula
sam da je načelnik državne policije u više prilika izrazio svoje zadovoljstvo.
Verovatno ćeš dobiti poziv da o ovoj istrazi održiš nekoliko predavanja na
policijskoj akademiji.“
Valander je istog trenutka odbio.
,,Ne mogu. Pitaj nekog drugog. Ne mogu da pričam pred ljudima koje
ne poznajem.“
„Razgovaraćemo o tome kad se vratiš“, rekla je ona i osmehnula se.
„Najvažnije je da sam ti rekla ono što sam htela.“
Ustala je, dajući time znak da je kratki sastanak završen.

431
 Dok je išao hodnikom, Valander je pomislio da je ona zaista mislila ono
što je rekla. Iako je to pokušao da odbaci, njena zahvalnost ga je
obradovala. Biće lako sarađivati s njom.
Otišao je u trpezariju po kafu i razmenio nekoliko reči s Martinsonom o
njegovoj ćerki jedinici koja je imala upaljene krajnike. Kad se vratio u
kancelariju, pozvao je frizera i zakazao termin. Prethodnog dana je
napravio podsetnik koji mu je stajao na stolu. Planirao je da već oko
podneva izađe iz stanice i pozavršava poslove koji su ga čekali.
Upravo je potpisao nekoliko dokumenata, kad mu je zazvonio telefon.
Zvala ga je Eba sa prijavnice.
„Imaš posetu“, rekla je.
„Ili bar mislim da je tako.“
„Misliš?“
„Ovde je čovek koji ne govori švedski. Ni reč. Nosi jedno pismo. Na
engleskom. Na njemu piše da je za Kurta Valandera. Drugim rečima, hoće
da se vidi s tobom.“
Valander je uzdahnuo. Zapravo nije imao vremena za ovo.
„Doći ću po njega“, rekao je, spustio slušalicu i ustao.
Čovek koji ga je čekao u hodniku bio je nizak. Imao je tamnu kosu i
bio je neobrijan. Odeća mu je bila vrlo skromna. Valander mu je prišao i
predstavio se. Čovek je odgovorio na španskom, ili možda portugalskom,
1 pružio mu pismo.
Valander ga je pročitao. Bilo je na engleskom. Obuzeo ga je snažan
osećaj nemoći. Pogledao je čoveka koji je stajao pred njim. Zatim mu je
još jednom pružio ruku i zamolio ga da pode s njim. Uzeo je kafu i odveo
ga u kancelariju.
Pismo je bilo od katoličkog sveštenika po imenu Estefano.
Molio je Kurta Valandera, ime je dobio preko Interpola, da posveti
malo svog dragocenog vremena Pedru Santani, koji je nekoliko meseci
ranije tako tužno izgubio ćerku u dalekoj severnoj zemlji.
Pismo je ispričalo potresnu priču o prostom čoveku koji je želeo da vidi
grob svoje ćerke u stranoj zemlji. Prodao je većinu svog poseda ne bi li
prikupio sredstva za ovo dugo putovanje. Nažalost, nije govorio engleski.
Ali razumeće se, sigurno.

432
 Pili su kafu u tišini. Valander se osetio veoma potišteno.
Kad su izlazili iz policijske stanice, počela je kiša. Otac Dolores Marije
smrzavao se dok je išao pored Valandera kome jedva da je dosezao do
ramena. Valanderovim autom su otišli do groblja. Prošli su pored niskih
spomenika i zastali kod mesta na kojem je Dolores Marija Šantana bila
sahranjena. Bilo je obeleženo samo drvenim štapom s brojem. Valander je
klimnuo glavom i zakoračio unazad.
Čovek je pao na kolena kraj groba i zaplakao. Sagnuo je lice do
mokre zemlje, počeo da jadikuje i izgovara reči koje Valander nije
razumeo. Valander je primetio da su mu i samom pošle suze na oči. Gledao
je čoveka koji je prešao toliki put, pomislio na devojčicu koja ga se uplašila
u polju, a zatim buknula poput baklje. Osećao je kako se u njemu stvara
nasilni gnev.
Varvarstvo uvek ima ljudske crte, pomislio je.
To je ono što ga čini tako neljudskim. To je pročitao negde. Sada je
znao da je to tačno.
Uskoro će napuniti pedeset godina. Za to vreme je video kako se
društvo oko njega menja, a i sam je učestvovao u toj promeni. Ali tek sada
je uvideo da je samo deo tog dramatičnog preobražaja bio vidljiv. Nešto
drugo se dešavalo ispod, krišom. Izgradnja je imala senku u razgradnji koja
je uporedno tekla. Kao virusna bolest sa dugim periodom inkubacije, bez
ikakvih simptoma. Jednom, dok je još bio mlad policajac, bilo mu je jasno
da se svi problemi mogu rešiti bez korišćenja sile, osim u krajnjoj nuždi.
Potom je usledilo pomeranje ka tački u kojoj se nasilje kao način rešavanja
problema nikada nije moglo isključiti. A danas je to pomeranje stiglo do
kraja.
Da li se više nije mogao rešiti nijedan problem bez pribegavanja nasilju?
Ako je tako, od čega je sve više strahovao, onda ga je budućnost
plašila. Onda je društvo napravilo pun krug i vratilo se kao čudovište.
Beli dečak na kutiji za šibice i nasmejano lice na pakovanju kavijara. Tu
su, ali ipak nisu.
Nakon pola sata, čovek je ustao od groba. Prekrstio se, a zatim se
okrenuo ka Valanderu. Valander je oborio pogled. Bilo mu je teško da
podnese lice koje je imao pred sobom.

433
 Odveo ga je do ulice Marijagatan. Pustio ga da se okupa.
Pomerio je zakazani termin kod frizera. Dok je Pedro Šantana bio u
kadi, Valander mu je ispreturao džepove i našao mu pasoš i avionsku kartu.
Trebalo je već u subotu da se vrati u Dominikansku Republiku. Valander je
pozvao stanicu i zamolio Ebu da nađe An-Brit Heglund. Objasnio joj je šta
se desilo. An-Brit je slušala bez pitanja. Zatim je obećala da će uraditi to
što ju je zamolio.
Pola sata kasnije, bila je u njegovom stanu. U predsoblju je dala
Valanderu to što je čekao.
„Naravno, ovo što radimo je protiv zakona“, rekla je.
„Naravno“, odvratio je on. ,Ali ja preuzimam odgovornost.“
Pozdravila je Pedra Santanu koji je ukočeno sedeo na Valanderovom
kauču. Obratila mu se s ono malo španskog što je znala.
Valander mu je potom dao ogrlicu koju su našli u polju. On ju je dugo
posmatrao. Potom se okrenuo ka njima i osmehnuo se.
Rastali su se u predsoblju. Prespavaće kod An-Brit Heglund.
Ona će se postarati da uhvati avion u nedelju.
Valander je stajao kraj kuhinjskog prozora i gledao ga kako ulazi u An
—Britin auto. Gnev u njemu se još više pojačao.
Istovremeno je shvatio da je dugotrajna istraga u tom trenutku
završena. Stefan Fredman je bio negde, neko se starao o njemu. Preživeće.
Njegova sestra Luis je mrtva. Isto kao i Dolores Marija Šantana, ležala je u
grobu. Istraga je bila gotova.
Ono što je ostalo kod Valandera bio je gnev.
Tog dana se više nije vraćao u stanicu. Susret s Pedrom Santanom
značio je da je još jednom morao da proživi sve što se desilo. Spakovao je
torbu, nesvestan šta zapravo radi. U više navrata je odsutno pogledao kroz
prozor, u kišu koja se pojačala. Tek je kasno po podne uspeo da otrese
bezvoljnost. Ali gnev je ostao. On ga nije napuštao. U četiri i petnaest je
otišao do putničke agencije i pokupio karte. Zastao je kod prodavnice
alkoholnih pića Sistem bulaget i kupio flašu viskija. Kad se vratio kući,
pozvao je Lindu. Obećao je da će joj poslati razglednicu iz Rima. Njoj se
žurilo, a on nije hteo da je pita kuda. Pokušao je da je zadrži na vezi koliko
god je mogao. Ispričao joj je o Pedru Santani i njegovom dugom

434
putešestviju. Ali ona kao da nije razumela, ili nije imala vremena da sluša.
Razgovor se završio brže nego što je želeo. U šest sati je pozvao
Lederup i pitao Gertrud da li je sve kako treba. Rekla mu je da je njegov
otac toliko nervozan zbog putovanja da nikako ne može da se skrasi.
Nešto od one ranije radosti ponovo se vratilo u Valandera. Otišao je do
centra i ručao u jednoj piceriji. Kad se vratio u stan, pozvao je An-Brit
Heglund.
„Vrlo je ljubazan“, reka je.
„Već se odlično složio s mojom decom. Ne treba im jezik da bi se
razumeli. Pevao im je pesme. I igrao. Misli da je ova zemlja prilično čudna.“
,,Da li je rekao nešto o ćerki?“, upitao je Valander.
„Bila mu je jedinica. Majka joj je umrla neposredno nakon njenog
rođenja.“
„Nemoj sve da mu ispričaš. Poštedi ga najgoreg.“
„Već sam razmišljala o tome“, rekla je.
„Govorim mu što je manje moguće.“
„Odlično“, odvratio je Valander.
„Srećan put.“
„Hvala. Otac mi se raduje kao dete.“
„A i ti.“
Valander nije odgovorio. Ali kasnije, kad su završili razgovor, pomislio
je kako je An-Brit u pravu. Neočekivana poseta Pedra Santane oživela je
uspavane senke, koje sada ponovo moraju da se umire. Šantana je zaslužio
spokoj. Valander je sipao sebi čašu viskija i raširio pred sobom kartu
Rima. Nikada nije bio tamo. Nije znao ni reč italijanskog. Ali dvojica nas
je, pomislio je. Ni moj otac nikada nije bio tamo, osim u snovima. Ni on ne
zna nijednu reč italijanskog. Zajedno ćemo zakoračiti u taj san i voditi jedan
drugog.
Dobivši iznenadan poriv, Valander je pozvao kontrolu leta na
aerodromu Sturup i pitao jednog kontrolora da li eventualno zna kakvo je
vreme u Rimu. Od ranije su se znali po imenu.
,,U Rimu je toplo“, rekao je kontrolor.
„Trenutno je, u osam i deset, dvadeset jedan stepen. Duva jugoistočni
vetar, jedan metar u sekundi, što praktično znači da je tiho. Pala je blaga

435
izmaglica. Prognoza za naredna dvadeset četiri sata kaže da se vreme neće
menjati.“
Valander mu je zahvalio za pomoć.
„Ideš na put?“, upitao ga je kontrolor.
„Idem na odmor s ocem“, odgovorio je Valander. ,,To zvuci kao dobra
ideja. Zamoliću kolege iz Kopenhagena da vas pažljivo sprovedu. Je 1’
idete AlitalijomV ,,Da. U 10.45.“
„Misliću na vas. Srećan put.“
Valander je još jednom pregledao svoj prtljag. Proverio je novac i
putne isprave. U jedanaest sati je pozvao Baibu. Zatim se setio da su se već
pozdravili prethodne večeri. Ona je danas u poseti rođacima i nema telefon.
Sedeo je s čašom viskija i slušao Travijatu. Zvuk je bio tih. Razmišljao
je o putovanju u Skagen s Baibom. Umoran i iznemogao, čekao ju je u
Kopenhagenu. Stajao je na aerodromu poput neobrijane i deformisane
utvare. Znao je da je bila razočarana, iako ništa nije rekla. Tek kad su stigli
u Skagen i kad je odspavao nekoliko noći, ispričao joj je o svemu što se
desilo. Nakon toga je, u stvari, i otpočelo njihovo zajednično vreme. Neki
dan pred kraj odmora, pitao ju je da li bi htela da se uda za njega.
Odgovorila je da ne bi. Bar ne još. Ne sada. Prošlost je i dalje bila
preblizu. Njen muž, kapetan policije Karlis, kog je i Valander upoznao, još
uvek je živeo u njenom sećanju. Njegova nasilna smrt i dalje ju je pratila
kao senka. Pre svega, nije bila sigurna u to da li bi ponovo mogla da zamisli
da bude udata za policajca. Valander ju je razumeo. Ali kao da više nije
mogao da izdrži bez neke vrste osiguranja. Koliko joj treba vremena za
razmišljanje?
Znao je da ga ona voli. Osećao je to.
No, je li to dovoljno? A na čemu je on bio? Da li bi zaista mogao da
živi s nekim? Nije znao. Uz pomoć Baibe odagnao je usamljenost koju je
osećao posle razvoda s Monom. Bio je to dug put, veliko olakšanje.
Možda bi trebalo time da se zadovolji? Bar do daljeg.
Prošlo je jedan kad je otišao u krevet. Po glavi su mu se motala mnoga
pitanja.
Pitao se da li Pedro Šantana spava.
Gertrud je došla po njega u sedam sati sledećeg jutra, 17. septembra.

436
Kiša je i dalje padala. Otac je sedeo na prednjem sedištu, obučen u svoje
najlepše odelo. Valander je primetio da ga je Gertrud podšišala.
„Idemo u Rim“, rekao je otac veselo.
„Zamisli, to se na kraju ipak ostvarilo.“
Gertrud ih je ostavila ispred železničke stanice u Malmeu, odakle su
autobusom otišli do trajekta. Tokom vožnje brodom, otac je tvrdoglavo
insistirao na tome da ostane na vetrovitoj palubi. Prstom je pokazao na
švedsko kopno, na jednu tačku južno od Malmea.
„Tamo si odrastao. Je 1’ se sećaš?“
„Kako bih mogao da zaboravim“, odgovorio je Valander.
„Imao si veoma srećno detinjstvo.“
„Znam.“
„Ništa ti nije nedostajalo.“
„Ništa.“
Valander je pomislio na Stefana Fredmana. Na Luis. Na njihovog brata
koji je sebi pokušao da iskopa oči. Na sve što je njima nedostajalo ili što
im je bilo uskraćeno. Ali oterao je te misli. One će ostati, vratiće se. Sada
je na putovanju s ocem. To je najvažnije. Sve ostalo će morati da sačeka.
Avion je poleteo tačno u 10.45. Otac je sedeo do prozora, a Valander
na srednjem sedištu.
Ovo je prvi put da je njegov otac u avionu.
Valander ga je posmatrao dok je avion ubrzavao i polako se podizao
sa zemlje. Naslonio je lice uz prozor i gledao. Valander je primetio da se
osmehuje. Osmeh starca.
Koji je doživeo tu sreću da još jednom u životu oseti radost deteta.

437
 POGOVOR

Ovo je roman. To, pre svega, znači da nijedan od pomenutih likova ne

postoji u stvarnosti. Sve sličnosti, međutim, nije uvek moguće, niti je
neophodno, izbeći.
Inače, zahvaljujem svima koji su mi pomogli tokom rada na ovoj knjizi.
HeningMankel, Paderne, jul 1995.

438
Table of Contents
Dominikanska Republika 1978 5
Skåne 12
21–24 Jun 1994 12
1. 13
2. 20
3. 31
4. 41
5. 51
6. 61
7. 71
8. 82
9. 94
10. 104
Skåne 113
25–28 Jun 1994 113
11. 114
12. 125
13. 134
14. 144
15. 153
16. 163
17. 172
18. 182
19. 192
Skåne 198
29 Jun – 4 Juli 1994. 198

439
 20. 199
21. 209
22. 218
23. 229
24. 240
25. 251
26. 262
27 273
28. 285
Skåne 296
5–8 Juli 1994. 296
29. 297
30. 309
31. 321
32. 333
33. 347
34. 359
35. 371
36. 384
37. 398
38. 413
Skåne 427
16–17 Septembar 1994. 427
Epilog 428
POGOVOR 438

440