Milka Ivić: Pravci U Lingvistici 2

BIBLIOTEKA
XX: VEK
73/2*
Urednik
Ivan Čolović
Milka Ivić
PRAVCI
u
LINGVISTICI
II
Deveto izdanje, dopunjeno poglavljem
"Lingvistika u devedesetim godinama"
Beograd
2001
Treći deo
JEZIČKA ISPITIVANJA U
XX VEKU
(NASTAVAK)
GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU
458. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvoj

::i period: tada se zasniva generatiuna gramatika.
Tenninom generatiuna naglašava se činjenica da je cilj
:� gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju
= stvaraju) rečenice. Generativnu gramatiku koja se za
snn-a na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam
Chomsky (rođ. 1928), nazivaju mnogi transfonnacionom
�amatikom (Chomskv je upotrebio termin transfonnaci
}Q da bi identiftkovao onu vrstu pravila koja stupaju u dej
Sl\U tek pošto su uspostavljene "dubinske frazne struktu
re· na osnovu kojih se produkuju rečenice - v. § 463).
Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena
s.matra se objavljivanje njegove knjige: "Syntactic Structu
res" (1957. godine) kojom je transfonnacionalizam zasno
\40 i razglašen širom lingvističkog sveta.
459. Generativna gramatika je već nagoveštena u radovi
ma eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harrisa
(rođ. 1909; v. § 356). Razrađujući svoju teoriju distribucije,
Harris je došao do uverenja da bi se efikasna analiza mode
ma mogla izvršiti tek sukcesivnim uključivanjem simbola u
metodološku proceduru (simbol N bi se, na primer, upotre
bio za oznaku imenice, pa bi se zatim njime operisalo kao sa
predstavnikom bilo koje konkretne imenice). Ta bi se pro
cedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu struk-
8 jezička ispitivanja u XX veku
ture iskaza: prvo identiflkovati svaku modemsku jedinicu,

pa odnose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima
(v. § 355), i, najzad, utvrditi osnovnu shemu strukture ce
lokupnog iskaza. Poći, dakle, od manjih jezičkih jedinica
ka većim. Svoje prve ideje o tome Harris izlaže još 1946. u
studiji "From Morpheme to Utterance" (v.§ 479).
Harris se služio transformacijom pri svojoj analizi. To
je za njega postupak na osnovu kojeg se uspostavlja od
nos između dveju postojećih rečenica (na primer aktivne i
odgovarajuće pasivne u engleskom jeziku). Za Chomskog
je, međutim, transformacija samo jedno u nizu raznih pravi
la, a primenjuje se na jednu apstraktnu strukturu da bi se
umesto nje dobila druga, manje apstraktna struktura. Tran
sformacionalizam Noama Chomskog nije, dakle, identičan
s transformacionalizmom Zelliga Harrisa.
460. I Chomsky se opredelio za postupnost analize i sim
bolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postup
nosti zamišljen u obrnutom smislu: poći od većih jezičkih
jedinica ka manjim, tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iska
za (odrediti neposredne konstituente), a opisivanje bazič
nih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle,
Harrisova analiza morfološka po svojoj polaznoj orijentaci
ji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sintaksičara.
Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teo
rijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao
gramatičar) zainteresovan za osvetljavanje rečeničkih struk
tura. Chomsky, međutim, prilazi jezičkom ispitivanju sa že
ljom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog.
461 . Naučni horizont Chomskog bio je u osnovi odre
đen njegovim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog
američkog distribucionalizma (v. § 352) i logističke kon
cepcije sintakse (v. § 427). Osmatrajući jezik iz perspektive
takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi iz.
Pravci u lingvistici II 9
�nja jedne univerzalne teorije o gramatičkim struktu

� koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbo
.a u proces analize (budući da bi se samo takvim metodo
A::61rim postupkom naučnom pristupu obezbedila željena

�ost) . Iz te se zamisli rodila generativna gramatika.
162. Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uvere
� da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba
� nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odno

'i-nD razumemo njihovo značenje. U žižu pažnje postavljaju
� procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhronije (o di
�ciji sinhronija l dijahronija v. § 267) , do kojih dolazi

:nli.kom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja.
G ramatika jednog jezika definiše se kao sistem pravila
� prirnenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva.
?'oo Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl.
:rdered rules), što znači da se ne mogu prirnenjivati pro
�ljno, već samo po određenom redosledu. Transfonna
.:XKl.a gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem
�enih pravila koja se prikazuju pomoću simbola.

�asuprot distribucionalistima koji su opisivali ono što se
:2bzi u korpusu (v. § 352), Chomskog zanimaju pravila po
noću kojih se izvode "gramatičke" rečenice, tj. one koje je
nčko osećanje nosilaca datoga jezika prima kao pravilne.
Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u
�tičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru
�atičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom
:u njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost go
.-umih predstavnika datog jezika. Pod terminom kompe

:encija govornog predstavnika (engl. competence of the
rtative speaker) treba razumeti i sposobnost da se uoče
Jevijantne (tj . gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s
� da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se
:uume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana reče-
lO jezička ispitivanja u XX veku
nica. Pošto Chomsky i njegovi sledbenici postavljaju sebi

u zadatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generi
raju samo one rečenice koje govorni predstavnik prihvati
kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni
predstavnik odbacuje kao "negramatičke", jasno je da poj
movi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaze u
krug njihovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak
naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi obja
snila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, eksplicit
no opredeljuje za ispitivanje fenomena koji su u vezi s lin
gvističkom kompetencijom, zapostavljajući pri tom svesno
sve ono što se neposredno tiče samog čina jezičkog ispo
ljavanja (engl. termin: perfonnance). Jedna od funda
mentalnih diskusija koju uvodi teorija Chomskog odnosi
se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: površin
ske i dubinske strukture (engl. surface structure l deep
structure). Površinska struktura jeste direktna apstrakcija
odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog
datog jezika: dubinski nivo, budući apstraktniji (i u tom
smislu "dublji") podrazumeva, naprotiv, one odnose koji
se ne uočavaju neposredno posmatranjem ostvarenog jezič
kog fenomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izve
snih principa koje postavlja teorija (više o tome u § 463) .
Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompeten
cije, Chomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na pro
blem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u
suštini "dubinski" karakter1 •
1 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika
služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove

termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L. Wit
tgenstein- v. § 418n. - još 1953. god. upotrebljavao izraze Tie
fengrammatik i Oberjliicbengrammatik).
Pravci u lingvistici II ll
463. Od 1957. do danas Chomsky je znatno evoluirao u

shvatanjima. Definitivna verzija teorije, koja je objavljena
1965 . u reprezentativnom delu "Aspects of the Theory of
Syntax", sadrži mnoge korekcije prvobitnih postavki. Srž
te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati
na sledeći način:
Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom kom
ponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se
sastoji iz sintaksičkog dela, čiji je karakter generativan, i ta
kozvanog leksikona. Sintaksički deo obuhvata sistem sređe
nih sintaksičkih pravila. Njihovom primenom generiraju se
sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vi
du "fraznih" struktura (o terminu "fraza" v. § 363n.) . S obzi
rom na karakterističan način prikazivanja, "frazna" struktura
se najčešće naziva "drvetom" ; up. npr. "drvo" nastalo u pro
cesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekat
ske "fraze" (NP), reprezentovane imenicom (N) u konstruk
dji s pridevom (Adj) , i od predikatske "fraze" (VP) čiji su
konstituenti glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv) : 2
NP VP
n n
Adj N AdvV
2 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim prime
rima kao �to su : dobro dete mimo spava, uvredena žena glasno
raegoduje, jesenje sunce blago sija i sl.
Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture prime

njuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin:
context=free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja
(engl. rewriting rules). Prepisivanje se odnosi na činjeni
cu da prilikom procesa generiranja "drveta• dolazi do po
stu pnog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikaza
nom "drvetu" zamenjuje sekvencom Adj + N) . Ovakvo za
menjivanje ( = "prepisivanje") ima, u stvari, za cilj da pre
ciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi
(u pomenutom slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje
podatke o konstituentima "fraze" NP) .
�eđu sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj kom
ponenti svrstavaju se i pravila za uspostavljanje komplek
m ih simbola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih poj
mova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s

·onim što sadrži prvobitna verzija teorije) .
Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju
u �drvo" neposredno pre nego što će se izvršiti leksičko
razrešenje rečenice, s tim da se pomoću njih ukaže na sve
one momente koji će biti odlučujući za njeno značenje.
:\pr. kompleksni simbol će dati informaciju o tome da li
će dati prelazni glagol u poziciji objekatske dopune zahte
\-ati ili isključivati prisustvo imenice koja označava živo bi
će: registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovaraju
ćem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir
kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konsti
tuenta (reprezentovanog u "drvetu" simbolom N) .
Jedinice generirane u bazičkoj komponenti prime nom
sintaksičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku struk
turu jezika.
Leksikon je onaj deo bazične komponente koji je za
mišljen kao skup specifičnih kompleksa leksičkih pojedi
nosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obu-
Pravci u lingvistici ll 13
hvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fo

nološkog karaktera. Ovi se podaci priključuju fraznoj
strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dej
stvom odabiraju odgovarajuće jedinice (reči odnosno
morfeme) iz leksikona i ubacuju na određena mesta u "dr
vo" (po jedna jedinica ispod svakog kompleksnog simbo
la). Tek prisustvo ovih pojedinosti konačno osmišljava do
tle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju.
Pošto su sve faze konstrukcionih postupaka i postupa
ka leksičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavlje
ne, u dejstvo stupaju tzv. transfonnaciona pravila. Trans
formaciona pravila služe povezivanju nivoa dubinske s ni
voom površinske strukture; drugim rečima, njihova se pri
mena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog po
četnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom preno
šenju može doći do različitih preobražaja "drveta" (bilo
ostvarivanjem izvesnih permutacija, bilo ispuštanjem od
nosno dodavanjem određenih pojedinosti), sve u zavisno
sti od konkretnog jezika čije se rečenice realizuju. Pravila
transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinja
\CLju deo njegovog individualnog strukturalnog proftla.
464. Tokom šezdesetih godina generativna gramatika je
postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvisti
ke. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska
uverenja njenog tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod
analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveli
ko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u
osvetljavanju jezičkog razvoja i dijalekatske diferencijacije3.
3 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativ
nom osvedjavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada

američkih dijalektologa Hansa Kuratha i Ravena McDavida: 'The
Pronounciation of English in the Atlantic States" (prikaz je obja-
I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati me

todološka iskustva stečena u radu na području sintakse.
465. Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo gene
rativni pristup u fonološki opis jezika. I on operiše poj
mom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice "leksi
kona" date u svom morfofonološki osnovnom vidu, s tim
da su glasovni elementi u njima razloženi na distinktivne
osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radoš
ću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema /rl, /a/, !dl, /olr
Iš!, Ići. /ul već kao kombinacija elemenata radost -iju, ali
tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd.,
predstavljen ne kao glas, već kao "skup distinktivnih obe
ležja". Prime nom svojih pravila na obeležja u takvom nizu,
Halle bi izveo oblik radošću, tačnije onaj skup distinktiv-·
nib osobina koje određuju ovaj glasovni niz. Na taj način
su jedinice koje razmatra Halle vrlo apstraktnog karaktera
u poređenju s onim što je tipično za fonološki opis jezika
u predgenerativnoj" eposi (kao što su i sintaksičke jedini
•
ce Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička real
nost kojom su se bavili distribucionalisti) . Pri tom je fone

ma potpuno zaobiđena kao relevantna lingvistička stvar
nost (čime se generativna fonologija bitno razlikuje od
dotadašnje) . Generativna fonologija mnogim detaljima
svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono
što je za Pražane bilo morfofonološki nivo (v. § 3 2 1) ovde
vljen u Lg 39, N 2, 1963, 303-316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte:

"Ordered Rules, Dialect Differences, and Historical Processes",
Lg 41. N° 2, 1965, 218-224. Od jugoslovenskih lingvista prvi je
primenio generativne kriterije u dijalektologiji Pavle Ivić, u svo
joj studiji "Phonemic Di.fferences and Rewrite Rules", Verhandlun
gen des zweiten intemationalen Dialektologenkongresses Il ( =
Zeitschrift· fii r Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig

Erich Schmitt. Wiesbaden 1968, 407-412 ).
naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativ

noj gramatici uključuje i informacije relevantne za grama
ačku strukturu rečenice.
466. Poslednjih godina se među fonolozima najviše vo
je diskusije o tome kako treba postupati sa "sređenim
pravilima" (da li ih primenjivati ciklički, da li, i u kojim
�čajevima, posebno određivati njihov međusobni pare
hl). Iz redova fonologa čuju se u poslednje vreme i gla-
5o(:)\; u prilog svestranijem tretiranju morfoloških tema na
�erativan način (M. Halle u tome prednjači; o njego
mm radu posvećenom tvorbi reči v. u odeljku Bibliograf
ike napomene).
467. Najnoviji razvojni period generativne gramatike u
S..\D doneo je žive diskusije o mnogim bitnim a kontroverz
rum teorijskim pitanjima. Doskorašnji sledbenici Chom-
5-kog počeli su predlagati svoja originalna teorijska mišlje
!lP koja su često značila odstupanja od nekih stavova uči
&elja. I sam Chomsky je, uostalom, unosio izvesne novine
u svoja prvobitna shvatanja. Mnoge diskusije je izazvalo,
!n primer, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti
a bazičnu komponentu sintakse. Tu su se suočila dva
upravo suprotna shvatanja: jedno, da treba što više suziti
mYentar jedinica koje se pojavljuju u bazi, a povećali broj
� formacionih pravila (ovo rasprostiranje "u dubinu"
predlaže na primer G. Lakoft); drugo, da bi, naprotiv, tre
Oalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će
se povećati inventar jedinica koje se postavljaju u bazu (za
JYo svojevrsno rasprostiranje "u širinu" opredeljuje se u
poslednje vreme sam Chomsky).
468. U drugoj polovini šezdesetih godina prezentirana
.e lingvističkoj javnosti jedna nova teorija pod nazivom ge
'lerativne semantike. Njeni osnivači su učenici Chomskog
�u piVom redu G. Lakoff, J. Ross i J. McCawley; najdublje
je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni for

malni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj
gramatici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su
osnovni sintaksički pristup semantičkim: umesto da pret
postave, kao što čini Chomsky, da je u obrazovanju reče
nice primarna sintaksa, oni polaze od toga da je za jezik
značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora pretho
diti u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksič
kog poretka. "Dubinska struktura", dakle, u onom isključi
vo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde
uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički
pojmovi zamenjuju semantičkim.
469. Semantičko konstituisanje rečenice javlja se po
četkom sedamdesetih godina kao velika teorijska tema na
kojoj rade najeminentniji predstavnici generativne grama
tike. bez obzira na to da li dokazuju primat semantičke
komponente nad sintaksičkom ili obrnuto. No sada posto
jeća razlika u gledanju na polazište generativnog procesa
uslovljava i neidentičnost rešenja koja se predlažu za neke
od ključnih problema u ovom teorijskom domenu.
470. Interpretativnom semantikom naziva se pristup
ovoj temi koji je svojstven Chomskom i njemu vemim sled
benicima Gackendoffu, Akmajianu i dr.). Budući da je ovim
razmatranjem semantičkog konstituisanja rečenice dota
dašnja standardna teorija u stvari proširila svoje okvire za
hvatajući jednu novu oblast, sadašnja faza razvoja teorij
skih stavova Chomskog naziva se proširenom standard
nom teorijom (engl. termin: extended standard theory).
471 . Po interpretativnoj semantici, za značenje rečeni
ce su važni i neki podaci koji se javljaju tek na nivou povr
šinske strukture (ili bar takve strukture koja niukoliko nije
dubinska, već se nalazi negde bliže površinskom nivou).
Iskazivanje anaforskih odnosa, na primer, pretpostavlja i
uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je izme

du ostalog, vrlo važan red reči koji se može razlikovati od
poretka odgovarajućih elemenata na nivou dubinske struk
rure). Predstavnici interpretativne semantike obično zastu
paju i leksika/izam, tj. shvatanje . da bi leksikon bazične
komponente trebalo da sadrži kao posebne jedinice čak i
takve međusobno slične reči kao što su slika, slikati ili na
stupiti, nastup.
472. Generativni semantičari se ne slažu sa predlože
nim uključivanjem nivoa površinske strukture u rad .s�--..:.
mantičke komponente. Njihov glavni operacioni pojam za
rešavanje mnogih problema koji se tiču semantičke inter
pretacije rečenice jesu ograničenja na moguće derivacije
(engl. termin: derivational constraints; za uvođenje ovog
pojma u osnove generativne teorije najzaslužniji je G. La
kofi). Radi se o unapred datim gene racionim pravilima
postavljenim na princip: "Ako je A na dubinskom nivou,
mora biti (odnosno ne srne biti) B na drugom nivou" (ov
je se "drugi nivo" često tiče površinskog nivoa). Na pri
mer, jednom utvrđen odnos između dva kvantiflkatora na
nim u dubinske strukture ne sme se· menjati; u protivnom,

:ierivacija rečenice ne valja. To ograničenje je, na primer,
na snazi u odnosu na transformacione mogućnosti engle
ske rečenice one boy kissed every girl (= "jedan momak

e poljubio svaku od devojaka'). Takva rečenica, zbog pri
sustva kvantifikatora, ne može slobodno biti preobraćena
;J pasiv. Bez neophodnih derivacionih ograničenja, prirne
:lDm transformacionih pravila dobili bismo rečenicu every

5VI was kissed by one boy gde je razvijeno distribuciono
značenje ( = "svaku devojku poljubio je po jedan mo
:nak'). Pošto takvog distribucionog značenja u aktivnoj re
.:enici nema, pasivna rečenica o kojoj je reč se ne može
smatrati odgovarajućom transformom aktivne strukture i
njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti prime

nom odredenih derivacionih ograničenja.
Generativni semantičari odbacuju leksikalizam. Po nji
ma, semantički srodne reči kao što su slika, slikati ili na
stupiti, nastup trebalo bi izvoditi iz istovetnih, ili barem
delimično istovetnih, kombinacija odgovarajućih seman
tičkih obeležja.
473. Krajem šezdesetih godina je veliku pažnju izazvala
teorija o "dubinskim padežima" (poznata i pod terminom
padežne gramatike - engl. case grammar) koju je razra
dio Charles Fillrnore (rod. 1929) . Radi se o osvetljavanju
odnosa koji se uspostavljaju na nivou dubinske strukture
između predikata i njegovih argumenata (v. § 533), zavi
sno od njihovih leksičkih značenja. Broj tih odnosa - po
Fillmoreu: dubinskih padeža - je ograničen i svodi se na
sintaksička značenja kao što su "vršilac radnje" ili "objekat
\TŠenja radnje" ili "posesor" i sl. Pošto se pokazalo dosta
komplikovanim utvrditi šta je zaista tu osnovno, i prema
tome, univerzalnog karaktera, Fillrnore je svoje prvobitne
poglede na dubinske padežne jedinice morao vrlo brzo
unekoliko revidirati. Teorija ni do danas nije dobila svoj
definitivan vid. Medutim, istraživanja na toj strani donela
su neka zapažanja o odnosu leksičkog i sintaksičkog nivoa
koja su obogatila jezičku teoriju. Fillrnore je inače i danas
mnogo, i vrlo uspešno, angažovan upravo u ovoj oblasti
naučnog rada. .
474. Generativna gramatika je poslednjih godina veliku
pažnju poklanjala razradivanju koncepta presupozicije
(engl. termin: presupposition), uvodeći ga sistematski u
S\'Oje teorijsko-metodološke okvire. Presupozicija se od
nosi i na ono što se već zna, odnosno podrazumeva (pret
postavlja) u trenutku komunikativnog čina, tako da se !-1
S\-etlu ovog specifičnog predznanja vrši semantička inter-
Pravci u lingvistici Il 19
pretacija datog iskaza, čime se on konačno i ofonnljuje sa

značenjske strane. Izbor odredenih leksičkih elemenata
pri konstituisanju rečenice povlači sa sobom, razumljivo, i
odgovarajući tip presupozicija (na primer glagol vratiti se
nameće ideju o tome da je neko mesto A zamenjena me
stom B, ali i to da je pri tom onaj koji se vraća bio u B pre
nego što je bio otišao u A) . Sintaksička ispitivanja u celini
dobila su znatno u kvalitetu od kada je pojam presupozi
cije uključen u proces analize.
475 . Celokupan razvoj generativne gramatike osigurao
je najtešnju povezanost semantičkih sa sintaksičkirn studi
jama (v. § 455) tako da danas, početkom sedamdesetih
godina, ta povezanost spada u najmarkantnije odlike sa
vremene lingvistike. Najbolji kadar generativista zaintere
sovan je za što tešnje prožimanje semantike sa sintaksom.
Pojedinci nude svoja individualna viđenja, često pod ne
posrednom inspiracijom radova logičara.
476. Krajem šezdesetih godina u SAD za kompleksan
semantičko-sintaksički pristup pri generativnom opisu je
zika zalagao se i Wallace L. Chafe, čija su shvatanja privu
kla dosta pažnje u to vreme. Chafe je, u stvari, bio blizak
generativnim semantičarima, od kojih se razlikovao najvi
še po tome što dubinske semantičke strukture nije sređi
vao linearno već samo hijerarhijski (pravila linearizacije,
po njemu, treba primenjivati tek naknadno, onda kad stu
pe u dejstvo sintaksička pravila). Po nekim drugim poje
dincima, inače, Chafeova teorija podseća na Fillmoreovu
padežnu gramatiku (v. § 473) . Danas je uticaj Chafeovih
koncepcija manje osetan u krugovima generativista nego
pre pet-šest godina.
477. Početkom sedamdesetih godina mnogi su generati
visti prihvatili shvatanja logičara Richarda Montaguea (ona
su postala pristupačna široj javnosti tek od 1970. godine).
�ontague je pristupao analizi engleskog jezika prime

njujući metodološki aparat formalne logike, ali je pri tom,
što je novina, sistematski uzimao u obzir značenjsku stra
nu sintaksičkih konstrukcija. On je, u stvari, imao u vidu
izgrađivanje neke vrste kategorijalne gramatike engleskog
jezika uz doslednu semantičku interpretaciju izdvojenih
kategorija. Radovi su ostali nedovršeni, pošto ga je smrt
pretekla. U ovom trenutku (početak 1974. godine) intere
sovanje za "Montagueovu gramatiku engleskog jezika" sa
mo dobija u intenzitetu u krugovima generativista, poseb
no u SAD.
4 78. Generativna gramatika je prihvaćena na mnogim
stranama i van SAD. Šezdesetih godina imala je jako upo
rište u lingvističkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i
Leipzigom kao centrima). Među generativno orijentisanim
istočno nemačkirn germanistima od najuglednijih su Man
fred Bienvisch4 i Wolfgang Motsch5• Njihov doprinos razvi
janju teorije nije od malog značaja. Sem gennanista u rad na
pnxlubljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i
pojedini slavisti, u prvom redu istaknuti sintaksičar Rudolf
RUžička, koji je, pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje
generativnih pogleda na jezik u slovenskom lingvističkom
SYetu6 .
.. Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu

obradu u Bierwischovom radu "Grammatik des deutschen Verbs"
( = Srudia grammatica Il, Berlin 1963).
s još 1964. godine objavio je Motsch zapaženu studiju "Syntax
des deutschen Adjektivs" (= Studia grammatica III, Berlin 1964).

6 Rllžička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sin
takse slovenskih jezika. prvenstveno ruskog, u kojima je primenio

metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od naročito zna
čajnih radova te vrste jeste njegova knjiga "Studien zur Theorie
der russichen Syntax" (= Sitzungsberichte der Deutschen Akade-
U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglaše

no (v. § 141) generativni pristup se često pririlenjuje na
sasvim specifičan način, bez neposredne veze s učenjem
Chomskog.
Bibliografske napomene
479. Prvi uvod u transformacionalistički metod daju
Harrisovi radovi: "From Morpheme to Utterance", Lg 22,
1946, 161-183; "Discourse Analysis", Lg 28, 1952, 1-30;
"Discourse Analysis: a Sample Text", Lg 28, 1952, 474-494;
"Transfer Grammar", IJAL 20, 1954, 259-270. Medutim, iz
razito transformacionalistička po ideji i izlaganju je tek
njegova studija: "Co-occurence and Transformation in Lin
guistic Structure", Lg 33, 1957, 283-340. Originalan Harri
sav pristup sintaksi dobija najpotpuniji vid u njegovom
delu "String Analysis of Sentence Structure" (= Papers on
Formal Linguistics N° l, The Hague 1962) .
Transformacioni test u sintaksičkoj analizi ruskoga jezi
ka primenio je još 1958. Dean Stoddard Worth: "Transform
Analysis of Russian Instrumental Constructions", Word
Vol. 14, N° 2-3, 1958, 247-290. Ovaj Worthov rad ostaće
datum u istoriji slavistike: tada je prvi put slovenska jezič
ka problematika obrađena transformacionalistički.
Danas već klasično delo transformacionalizma jeste
knjige Noama Chomskog "Syntactic Structures" (The Ha
gue 1957; revidirano izdanje 1963; X izdanje 1972 l= ja
nua Linguarum Series Minor, 4/.) . Koristan je prikaz ovog
dela koji daje R. B. Lees u Lg 33, 1957, 375-408. Lees na
pristupačan način izlaže smisao transformacionalizma u
mie der Wissenschaften zu Berlin. Klasse fii r Sprachen, Literatur

und Kunst, Nr. l, Berlin 1966).
V]a X, 3, 1961, 69-77 (naslov članka: "Čto takoe transfor

macija"). Inače, događaj u razvoju generativne gramatike
značilo je objavljivanje Leesovog rada: "The Grammar of
English Nominalization" ( = IJAL, Part II, Vol. 26, N° 3,
1960; II izdanje 1963) .
Evoluiranje teorijskih shvatanja Chomskog najpotpuni
je će se sagledati upoznavanjem sledećih njegovih radova:
"Current Issues in Linguistic Theory", The Structure of
Language. Readings in the Philosophy of Language, izd. J.
A. Fodor i J. J. Katz, New Jersey 1964, 50-1 18; "Topics in
the Theory of Generative Grammar", Current Trends in
Linguistics III: Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok,
The Hague 1966, 1-60 (preštampano u Linguarum Series
Minor 56, The Hague 1966) ; "Aspects of the Theory of
Syntax", Cambridge Mass. 1965; "Studies on Semantics in
Generative Grammar" ( = Janua Linguarum, Series Minor
107), The Hague 1972.
O Chomskom vrlo obavešteno govori J. Lyons: "Chom
sky'', London 1970. V. i izbor tekstova koji su priredili J. P.
B. Alle n i Paul Van Buren, "Chomsky: Selected Readings"
( = Language and Language Learning 3 1), Oxford Univer
sity Press 1971 .
Ideje Chomskog doživele su dalju razradu u radovima
njegovih učenika. V. 11a primer: Paul Postal, "Constituent
Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic
Description", The Hague 1964; J. Katz and P. Postal, Inte
grated Theory of Linguistic Description", Cambridge Mass.
1965; Ray S. Jackendoff, "Semantic Interpretation in Gene
rative Grammar", The M.I.T. Press, Cambridge, Mass., 1972.
Svakako se upoznati sa knjigom Danca Pietera A. M. Seu
rena: "Operators and Nucleus", Cambridge University Press,
1969. U njoj je, u duhu shvatanja koje je zastupao Chomsky
1965, ponuđen jedan revidirani generativni pristup jeziku
(uz uvođenje kategorije "operatora" radi pravilnog obrazo

vanja "površinskih struktura") . Seurenov teorijski doprinos
naišao je na vrlo povoljan prijem u krugovima generativista.
Nov svet pojmova uneo je u generativnu gramatiku
George Lakoff svojim radom "On the Nature of Syntactic
lrregularity" (Mathematical Linguistics and Automatic
Translation, Report N°. NSF-16, Computation Laboratory
of Harvard University, 1965) . V. i druge, za dalje razvijanje
teorije takođe značajne radove koje objavljuju, pored La
katia, i drugi učenici Chomskog u časopisima Foundati
ons of Language i Linguistic Inquiry. Na stranicama tih ča
sopisa razvijaju se danas žive diskusije između pristalica
"interpretativne semantike", s jedne strane, i "generativne
semantike", s druge. Njihove polemike beleži i edicija koju
izdaje "Chicago Linguistic Society" počev od knjige izdate
1969, koja nosi naslov "Papers from the Fourth Regional
�teeting of the Chicago Linguistic Society" (od. urednici
C.-J. Bailey, B.- J. Darden i A. Davison) , pa nadalje.
Za slovenski svet od naročitog interesa mogu biti rado
vi Charlesa Fillmorea u kojima se postavlja problem pade
žnih značenja u okviru generativne teorije. V. njegove stu
dije "The Case for Case", Universals in Linguistic Theory,
izd. E. Bach i R. Harms, New York 1968, 1-90. i "Some Pro
blems for Case Grammar", 22nd Annual Round Table. Lin
guistics: Development of the Sixties - Viewpoints for the
Seventies ( = Monograph Series on Languages and Lingui
stics N° 24, Georgetown University, 1971), izd. Richard J.
O'Brien, S. J., 35-56. Ostali važniji Fillmoreovi radovi iz
oblasti semantike publikovani su u reprezentativnim zbor
nicima posvećenim semantičkoj problematici - v. § 144 i
-149. O Fillmoreovim shvatanjima vrlo obavešteno govori
�. D. Arutjunova u članku "Problemy sintaksisa i semanti
Iti v rabotah Č . Fillmora", V]a No 3, 1973, 1 17-124.
Najvažniji radovi istočnonemačkih predstavnika gene

rativne gramatike u kojima se dopunjava i koriguje u poje
dinim detaljima teorija Chomskog nalaze se u publi.kaciji
Studia Grammatica (Berlin) . Njihov rad na generativnoj
gramatici u okviru slavistike može se pratiti prvenstveno
na stranicama časopisa Zeitschrift fiir Slawistik. Inače, na
koje sve načine generativno tretiraju pojedine jezičke te
me razni evropski lingvisti najbolje prikazuje zbornik "Ge
nerative Grammar in Europe" ( = Foundations of Language,
Supplementary Series, Vol. 1 3) , eds. F. Kiefer and N.
Ruwet, Dordrecht 1973 (tu su među autorima Poljkinja
Irena Bellert, Francuz Nicolas Ruwet, Rus l. A. Mel'čuk,
Estonac H. Ratsep, Nemac E. Lang, Britanac J. M. Ander
son, Rumun Emanuel Vasiliu, Mađar Ferenc Kiefer i mno
gi drugi urednici naučnici iz raznih zemalja Evrope) .
U poslednje vreme na metodološke koncepcije evrop
skih generativista dosta utiče svojim radovima Poljkinja
Irena Bellert. V. njen rad "On the Logico-Semantic Struc
ture ofUtterances", Wroclaw 1972.
Knjiga E. Bacha "Introduction to Transfonnational
Grammar" (New York 1964) lepo uvodi početnike u metod
Chomskog. Ona je bila veoma cenjena u vreme kad se poja
vila; danas je, međutim, već zastarela u nekim detaljima, s
obzirom na činjenicu da je generativna teorija za poslednjih
pet godina pretrpela znatne izmene. Početnicima se, sem
toga, preporučuje pristupačno pisana knjiga Owena Tho
masa, "Transfonnational Grammar and the Teacher of En
glish", New York 1965 . V. i Nicolas Ruwet, "Introduction a
la grammaire generative", Paris 1967.
Jugoslovenskom čitaocu skreće se pažnja na kompe
tentno i lepo' (pristupačno i nestručnjaku) izlaganje Ranka
Bugarskog o generativnoj gramatici: "Pojmovno-termino
loški osvrt na generativnu gramatiku", Delo god. XV, br. 7,
1969, 869-876, a posebno na knjigu: Noam Č omski, "Gra

matika i um" (Beograd 1972) , koju je Bugarski priredio za
štampu dajući izvrsne uvodne napomene i propratne ko
mentare. V. sem toga, od istoga autora: "Transfonnaciono
generativni pristup engleskoj sintaksi", Anali Filološkog fa
kulteta u Beogradu, sv. 10, Beograd 1970, 3 73-386, kao i
studiju Midhata Riđanovića: "Bit i značaj generativne teorije
u lingvistici", Filološki pregled I-IV, Beograd 1971, 85-99.
V. i prikaz transfonnacione teorije Chomskog (u njenoj
prvoj verziji iz 1957. god.) koju daje Vladimir Ivir u Suvre
menoj lingvistici (skriptima) III (Zagreb 1964, 72-82) ; o
ovoj publikaciji v. § 138n.), a takođe i studiju: Claire Asselin,
·Od generativne sintakse do generativne semantike", Zbor
nik za ftlologiju i lingvistiku XIV/2, Novi Sad 1972, 7-36.
Godine 1965. William Orr Dingwall objavio je biblio
grafiju radova predstavnika generativne gramatike: "Tran
sfonnational Generative Grammar. A Bibliography (Wa
shington, Center of Applied Linguistics) . V. od istog auto
:.� članak "Recent Development in Transfonnational Gene
:-ative Grammar", Lingua 16, 1966, 292-3 16. V. i H. Krenn

.md K. Mi.illner, "Bibliographie zur Transfonnationsgram
�tik", Heidelberg 1968; H. P. Schwake, "Korrekturen,
�ngen und Nacht.riige zur Bibliographie zur Trans
:Onnationsgrammatik", Braunschweig 1970. Korisno je
.:poznati se i sa zbornikom koji je izdao D. Wunderlich:
"?robleme und Fortschritte der Transfonnationsgramma
::k"'. Mii nchen 1970.
Teorija Chomskog, pored vatrenih pristalica, ima i pro
�, ili bar takvih koji su puni sumnji i kritičkih primed
� V. npr. šta kaže E. M. Uhlenbeck "An Appraisal of Trans
ixmation Theory'', Lingua 12, 1963, 1-18 i u "Some Further
kmarks on Transfonnational Grammar", Lingua 17, 1967,
:t)-3-3 16. Posebno strogu ocenu teorije dao je Ch. Hackett u
"The State of the Art" ( = Janua Linguarum, Series Minor 73,

The Hague 1968) .
Interpretaciji značaja generativne gramatike posvećene
su dosada različite studije, mahom kraćeg obima, pojedinih
evropskih lingvista koji nisu neposredno deklarisani kao
njeni privrženici. Korisno bi bilo upoznati se, na primer,
sa sledećim radovima: Kurt Wachtler, "Strukturelle Gram
malik und Generative Grammatik: Zwei Entwicklungspha
sen der deskriptiven Lingvistik", Die Neueren Sprachen
15, 1966, 67-76; B. Grunig, "Les Theories Transformation
neUes", La Linguistique N° l, 2, 1965, 1 -24 i Na 2, l, 1966,
3 1 -101; Giulio C. Lepschy, "La grammatica transformazio
nale: Studi recenti", Studi e saggi linguistici VI, 1966, 171-
191; B. Pottier, "La grammaire generative et la linguisti
que", Travaux de linguistique et de litterature publies par
le Centre de philologie et de litteratures romanes de
l'Universite de Strasbourg VI, l, 1968, 7-26.
Vrlo obavešten, kritički prikaz najvažnijih događaja u
recentnom razvoju generativne gramatike daje Janos S.
Petbfi u svojoj knjizi "Transformationsgrammatiken und
eine ko-textuelle Texttheorie: Grundfragen und Konzeptio
nen" ( = Linguistische Forschungen 3) , Frankfurt 1971.
Nova generativna teorija, generativna semantika, na
goveštena je početkom 1967. godine u radu G. P. Lakoffa i
J. Rossa, "Is Deep Structure Necessary?" (M. l. T. Internal
�emorandum, March 27, 1967) koji nije regularno publi
kovan već je izdat kao interni memorandum, namenjen
užem krugu predstavnika generativne gramatike okuplje
nih na M. l. T., SAD, Cambridge-Mass. Zatim su usledili za
razvijanje nove teorije značajni radovi J. D. McCawleya:
"The Role of Semantics in a Grammar" Universals in Lin
guistic Theory, izd. E. Bach iR. T. Harms, New York 1968,
124-169. "Lexical Insertion in a Transformational Gram-
mar without Deep Structure", Papers from the Fourth Re

CiOnal Meeting, Chicago Linguistic Society, Department of
linguistics, izd. W. J. Darden, C. J. N. Bailey, Miss A. Davi
son, University of Chicago 1969, 71-80) . Naučna aktivnost
McCawleyevih istomišljenika može se pratiti, kao što je
weć napomenuto, na stranicama časopisa Foundations of
Language i Linguistic Inquiry. Vrlo su u ovom pogledu in
brmativni i zbornici koji su, počev od 1969, publikovani
sa ciljem da ilustruju aktuelni razvojni trenutak lingvistike
-v. navedene podatke § 144.
Koncept presupozicije razrađuju zajednički logičari i lin

gvisti (Edward L. Keenan, Lauri Karttunen, Charles J. Fil
lalOre i dr.) . Njihovi radovi objavljuju se mahom na strani
ama ovde već pominjanih časopisa. Jedan deo studija pu
blikovanih u zborniku "Studies in Linguistic Semantics"
izd. Ch. J. Fillmore i D. T. Langendoen, New York 1971,
posvećen je problemu presupozicije.
Bibliografske podatke o radovima koji se tiču leksičke
semantike obrađivane generativnim metodom v. u § 449.
Kompetentan, a pristupačno pisan kritički prikaz savre
menih semantičkih teorija koje zastupaju generativisti
(uključujući tu i koncepcije Chafea i Montaguea) naći će
se u knjizi Renate Bartsch- Theo Vennemann, "Semantic
Structures. A Study in the Relation between Semantics

and Syntax", Frankfurt am Main 1972.
Chafeova semantička teorija objavljena je u knjizi W. L.
Chafe, "Meaning and the Structure of Language", Chicago,
University of Chicago Press, 1970.
Godine 1970. objavljena su dva rada logičara Richarda
.\fontaguea u publikacijama koje inače nisu dovoljno po
znate širim lingvističkim krugovima: "English as a formal
language" u zborniku (izd. Bruno Visentini i dr. u Milanu)
pod naslovom "Linguaggi nella societa e nella tecnica" (str.
189-224) ; "Universal grammar" u časopisu Theoria 36 (str.

3""3-398). Helmut Schnelle je 1972. objavio na nemačkom
jeziku Montagueova razmatranja izložena u ovim radovima:
Richard Montague-Helmut Schnelle, "Universale Gramma
tik" (= Schriften zur Linguistik, 5) , Braunschweig, prilažu
ći svoje veoma opširne komentare (knjiga ima, u stvari, dva
dela: piVi sadrži Schnelleova objašnjenja, str. 1-33, a u dru
gom je dat Montagueov tekst u Schnelleovom prevodu:
·vniversale Grammatik", str. 35-65) . Zbornik "Papers in
\tontague Grammar ( = Occasional Papers in Linguistics,
� 2. UCLA) , Los Angeles 1972 (izd. Rober Rodman) , sadrži,
pored uvodne studije Barbare Partee ("Some Transformati
onal Extensions of Montague Grammar", 1-24) , i niz dru
gih članaka njenih saradnika - generativista u kojima se
razra đuju Montagueovi teorijski stavovi. Jedan od najbo
ljih poznavalaca Montagueo-vih radova, logičar Richmond

H_ Thomason, pripremio je zbornik pod naslovom "For
mal Philosophy: Selected Papers of Richard Montague"
(Yale Univ. Press, 1974) u kojem se nalazi, pored ostalog,
i njegova vanredno informativna studija "A Montague's
Semiotic Program" (str. 1-69) .
O tome kako se problemi dijahronične lingvistike tretira
ju u teorijskim okvirima generativne gramatike informišu
sledeće knjige: Robert D. King, Historical Linguistics and
Generative Grammar", Prentice-Hall, Englewood Cliffs,
New Jersey 1969; "Linguistic Change and Generative Theo
ry", eds. Robert P. Stockwell and Ronald K. S. Macaulay,
Bloomington - Indiana, Indiana University Press 1972.
Tipološka se problematika osvetljava iz generativnog
aspekta, uz kritički osvrt na neke novije teorijske postavke
generativista (pre svega na dodeljivanje značaja površinskoj
strukturi u procesu semantičke interpretacije rečenica) , u
knjizi slaviste Henrika Birnbauma: "Problems ofTypological
and Genetic Linguistics Viewed in a Generative Framework"

(= janua Linguarum, Series Minor, 106), The Hague 1971.
Generativni pristup fonologiji započinje radom Morrisa
Hallea, "The Sound Pattern ofRussian", The Hague 1959.
V. i sledeće novije radove: Noam A. Chomsky and Morris
Halle, "Some Controversial Questions in Phonological
Theory'', journal of Linguistics I, 1965, 97-2 14 (ovaj rad se
pojavio kao odgovor na kritiku generativne fonologije ko
ju je u istom broju ovog časopisa, na str. 1 3-34, objavio
američki lingvista F. Householder); Noam Chomsky, "So
me General Properties of PhonologicalRules", Lg 3, 196 1 ,
102-128; Paul Postal, "Aspects of Phonological Theory'',
New York 1968; N. Chomsky and M. Halle, "The Sound
Pattern of English", New York 1968 (u ovoj se knjizi, koja
je dosada najvažnije delo posvećeno problemima genera
tivne fonologije, nalazi priložena obimna bibliografija ne
samo o najvažnijim fonološkim radovima, već i o takvima
koji imaju značaja za generativnu teoriju u celini); V. i R.
Botha, "Methodological Aspects of Transformational Ge
nerative Phonology'' (= janua Linguarum, Series Minor
112), The Hague 1971, kao i sledeća tri zbornika publiko
vana 1973. godine: "Studies in Generative Phonology'',
izg. C. W. Kisseberth, Edmonton, Alberta; "Contributions
to Generative Phonology", izd. M. K. Brame, University of
Texas Press, Austin; "Issues in Phonological Theory. Proce
edings of the Urban Conference on Phonology" (= janua
Linguarum, Series Maior, 74), izd. Michael). Kenstowicz i
Charles W. Kisseberth, Hag.
Generativni prilaz morfološkim temama prikazuje rad
Morrisa Halle a: "Prolegomena to a Theory of Word Forma
tion", Linguistic Inquiry, Vol. 4, N°1 1973, 3-16.
Nedavno je objavljen jubilarni zbornik posvećen Morri
su Halleu: "A Festschrift for Morris Halle", New York 1973.
U njemu su izložene ne samo aktuelne diskusije oko fono

loških tema već i drugi radovi koji obaveštavaju o najnovi
jim teorijskim preokupacijama lingvista okupljenih oko M.
L T. Tu se, pored ostalog, nalazi i rad dvojice autora -
Amerikanca D. M. Perlmuttera i Slovenca J. Orešnika - ko
ji se tiče slovenačkog jezika i nekih opštih principa teorij
ske sintakse: "Language - particular rules and explanation
in syntax" (rad je objavljen i na slovenačkom u publikaciji
Instituta "Jožef Š tefan", Ljubljana: IJS Poročilo P-280, Maj
1973) .
Postupak generativne analize koji se tiče srpskohrvat
skog jezika prikazan je veoma jasno u radu američkog ser
bokroatiste Waylesa Brownea: E. Wayles Browne, "Srpsko
hrvatske enklitike i teorija transformacione gramatike",
Zbornik za filologiju i lingvistiku XI, Novi Sad 1968, 25-29.
MATEMATIČKA LINGVISTIKA
KVANTITATIVNOG
(= NEALGEBARSKOG) KARAKTERA1
Uvodne napomene
480. Lingvistika druge polovine XX veka odlikuje se
pored ostalog i time što široko prirnenjuje metodološke
procedure matematičkih nauka.
Početkom XX veka statistički metod matematičara pro
dire u sve naučne oblasti, pa i u lingvistiku. Korisnost sta
tističkog metoda bila je, uostalom, poznata nekima od za
interesovanih za jezik već odavno (još su stari indijski gra
matičari - v. § 20 minuciozno prebrojavali stihove, reči i
-
slogove Rig-Veda). Ali tek u dvadesetome veku statistika

postaje zaista neophodna pomoć svima onima koji se
ozbiljno bave opisom jezičkih fakata.
Nije, međutim, samo statistika zaslužna za "matematič
ki" karakter moderne lingvistike. Ceo sistem jezičkog ispi
tivanja je u izvesnom smislu matematički orijentisan. Stro
go logičan karakter matematičke analize provejava iz oba
vezne težnje lingvista da u definicijama budu maksimalno
tačni, jasni i kratki; da uvođenjem apstraktnih pojmova u
metodološku proceduru obezbede tačnije saznanje o real
noj strukturi jezika; da olakšaju sebi posao analize pribe
gavajući preciznosti matematičke formule.
481 . Interesovanje lingvistike za matematiku razbukta
lo se upravo u isto vreme kad i interesovanje matematike
1 O suprotstavljanju pojma "algebarski" pojmu "kvantitativni"
pristup v. § 530.
za lingvistiku. Odavno je, uostalom, primećeno, i s jedne i

s druge strane, da bi se ove dve naučne discipline mogle
2
naći na istovetnim područjima interesovanja.
Prvi ozbiljan korak ka ovakvoj saradnji učinili su počet
kom XX veka matematičari. Godine 1913. objavljena je ču
vena studija ruskog naučnika A. A. Markova: "Primer stati
stičeskogo issledovanija nad tekstom 'Evgenija Onegina"
illjustrirujuščij svjaz" ispytanij v cep" (Izvestija Imper.
Akademii nauk, serija VI, t. VII, N° 3, 1913) . Markov je na
tekstu Puškinovog "Evgenija Onjegina" statističkim meto
dom prišao izučavanju zakonitosti u smenjivanju ruskih
vokala i konsonanata. Njegovi rezultati su pokazali da je,
pod određenim uslovima, moguće predvideti, sa dovoljno
verovatnoće, konkretne vidove ovakvog smenjivanja. To je
označilo početak nove matematičke ere izrasle na razradi
vanju "teorije verovatnoće". Lingvistika je u tim rezultati
ma dobila dokaze o korisnosti primene matematičkog me
toda za lingvističku problematiku. Stoga se ovaj Marko
vljev rad i smatra velikim datumom kako u istoriji mate
matike, tako i istoriji lingvistike.
482. Presađivanje metodoloških iskustava sa matema
tičkog naučnog područja na lingvističko dostiglo je velike
razmere tek posle Drugog svetskog rata, upravo onda ka
da je velika pažnja posvećena produbljivanju tzv. "teorije
informacije" (v. § 498) .
Dvadeseti vek je vek sprava pomoću kojih se prenose
informacije, odnosno omogućava komuniciranje. Započe-
2 Još 1847. npr. ruski matematičarV. Ja. Bunjakovski ukazuje na
mogućnost primene matematičkog metoda u lingvistici, a 1904.

Baudouin de Courtenay izlaže svoje uverenje da bi se lingvistika
mogla ispomoći ne samo elementarnom nego i višom matemati
kom.
lo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovani

tim kibernetičkim (v. § 500) uređajima kao što su radar ili
mašina za prevođenje. Ostvarenje ovih praktičnih tekovi
na čovečanstva ne bi bilo moguće da nije istovremeno raz
rađivana teorija informacije u celini.

Da bi se prenela neka informacija potrebno je pre svega
da postoji, s jedne strane, otpremnik informacije, a s druge
strane - prijemnik. Bilo da su to u pitanju mašine ili ljudi,
neophodno je jedno: da postoji utvrđeni sistem signala, po
mat i prijemni.lru i otpremniku, koji će biti u stanju da pone
se i prenese određeno značenje. Osnovni princip po kome
se ostvaruje proces informisanja je, dakle, uvek isti, bez ob
zira da li se radi o čoveku ili mašini. Ova činjenica je postala

presudna za razvoj današnje lingvistike: velike naučne sna
ge počele su se koncentrisati na jezičkoj problematici. Svi
ma se nametalo sasvim opravdano gledište: detaljno po
mavanje procesa komunikacije kod ljudi, u kojem jezik
1.n1a presudnu ulogu, naoružaće nauku novim iskustvom
pri građenju odgovarajućih mašina.
483. U Americi i Evropi, pa i u Aziji (uglavnom u Japa
nu, mada danas sve više i u Kini) matematička lingvistika
,e običan termin među savremenim naučnicima, označa
vajući naučno operisanje matematičkim metodom u sfera
ma jezičkog problema. Osnivaju se časopisi posvećeni te
mama matematičke lingvistike, osnivaju se naučna društva
·matematičkih lingvista".
Matematička lingvistika je prvih godina posle poslednjeg
rata uznapredovala naročito u SAD. Danas se ona intenziv
no neguje i na drugim stranama, posebno u SSSR� i osta
lim zemljama istočne Evrope.
3 Matematičke distinkcije sve radikalnije prodiru u pojmovni
fond i nekih od onih sovjetskih lingvista koji su se ranijih godina

484. Odličan pregled matematičke lingvistike (pregled

oblasti koje ona obuhvata, uvođenje u metod, upoznava
nje sa problemima, pregled glavnih dosadašnjih tekovina)
daje Warren Plath u studiji "Mathematical Linguistics
(Trends, 2 1-57). Plath uz to prilaže i odličnu bibliografiju
iz matematičke lingvistike. Neke od studija američkih i
evropskih autora (van SSSR), koje su bile naročito značaj
ne za razvoj matematičke lingvistike krajem pedesetih go
dina, objavljene su na ruskom jeziku u zborniku "Matema
tičeskaja lingvistika" (red. Ju. A. Šrejder, I. I. Revzin, D. G.
Lahuti i V. K. Finna; Moskva 1964).
Veoma je informativna i knjiga O. S. Ahmanove, I. A.
Meljčuka, E. V. Padučeve i R. M. Frumkine: "O točnih me
todah issledovanija jazyka" (Izd. Moskovskog univerziteta
1961) gde je, u četiri posebna odeljka, pregledno izlože
no: l) u kojem je smislu jezički fenomen podložan ispiti
vanjima pomoću matematičkog metoda; 2) kako rad na
mašinskom prevođenju obogaćuje lingvističku teoriju; 3)
u čemu je vrednost statističkog metoda u lingvistici (sa eg
zempliftkacijom toga metoda); 4) na koji se način razvija
lingvistika korišćenjem tekovina teorije informacije. O to
me u kojem se pravcu u novije vreme razvija matematička
lingvistika u SSSR i drugim zemljama istočne Evrope naj-
isticali kao predstavnici tipično ruske lingvističke tradicije. Ka

rakterističan je u tom pogledu slučaj uglednog slaviste T. P.
Lomteva koji se u drugoj polovini šezdesetih godina počeo zala
gati za usvajanje matematičkih kriterija u oblasti sintaksičnih is
pitivanja (v. npr. njegov rad "Struktura predloženija v slavjanskih
jazykah kak vyraženie struktury predikata", Slavjanskoe jazyko
znanie. VI. Meždunarodnyj s'ezd slavistov (Doklady sovetskoj de
legacii), Moskva 1968, 296-3 15).
bolje informišu knjige: Ferenc Papp, "Mathematical Lingui

stics in the Soviet Union" (= janua Linguarum, Series Mi
nor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, "Mathematical
linguistics in Eastern Europe" (=Mathematical Linguistics
md the Automatic Language Processing 3, Amsterdam
1968). V. i publikacionu aktivnost u časopisima pamenu
tim na kraju § 53 1.
Knjiga Gustava Herdana: "Type-Token Mathematics: A
Textbook of Mathematical Linguistics" Oanua Linguarum:
Series Maior, 4; 's-Gravenhage 1960) je početkom šezde
setih godina bila popularna među lingvistima kao pogodan
tn·or informacija o najznačajnijim procedurama matema
tičkog metoda u lingvistici.
Opšti pogled na značaj primene matematičkog metoda
u lingvistici daju i studije: A. G. Oettinger, "Linguistics and
\tathematics" (Studies Presented to Joshua Whatmough,
's-Gravenhage 1957, 179-186) i J. Whathmough, Mathe
matical Linguistics" (8lh Proccedings, 62-73 ; diskusija po
vodom ovog izlaganja: 74-9 1). Opštiju orijentaciju o pro
doru matematičkog metoda u nauku XX veka daje rad E.
Koschmiedera: "Die Mathematisierung der Sprachwissen
schaft" (Forschungen und Fortschritte, vol. 30, 1956, 210-
2 16) . V. i literaturu navedenu u § 53 1 .
Zbirka članaka pod naslovom "Strojno prevođenje i
statistika u jeziku", objavljena 1959. u zagrebačkom časo
pisu "Naše teme" (god. III, br. 6, 106. do 298) , donosi na
pristupačan način niz informacija o problemima matema
tičke lingvistike u celini, posebno o mašinskom prevođe
nju. Priloženi su i korisni bibliografski podaci.
Kvantitativna (statistička) lingvistika

485 . Statistički metod se počeo široko primenjivati u
lingvistici tek posle II svetskog rata, iako se o njegovoj
vrednosti u jezičkim studijama ozbiljno govorilo već po
četkom ovog veka. Stenografi su bili među prvima koji su
ukazali na praktičnu vrednost statistike u jezičkim ispitiva
njima4. Tek su, međutim, napori matematičara zaista otvo
rili put širokoj upotrebi statističkog metoda u lingvistici.
Naročito je u ovom pogledu bio od odlučujućeg značaja
doprinos ruskog matematičara Markova.
486. U "Primer statističeskogo issledovanija nad tekstom
'Evgenija Onegina' ... " (v. § 48 1) Markov je pokazao da se
međusobna zavisnost jezičkih jedinica u govornom lancu
može izmeriti ako se takvom merenju pristupi u duhu
onoga što je danas u nauci poznato pod terminom Mar
kovljevog procesa. Markovljev proces se odnosi na uoča
vanje različitih stadijuma kroz koje prolazi iskaz od prve
izgovorene (odnosno napisane) jezičke jedinice do svog ko
načnog oformljenja. Ti stadijumi su uslovljeni nizanjem je
zičkih jedinica po pravilima datog jezika: svaka novododata
jedinica označava nov stadijum u oformljenju iskaza. Mar
kov je pokazao da se može matematički utvrditi na osnovu
statističke verovatnoće kakva je šansa da se posle konkret
ne novododate jedinice pojavi ova ili ona dalja jedinica.
487. Š to bliže našim danima, tim su značajniji rezultati
predstavnika statističke matematike i to kako za matematiku
tako i za lingvistiku. Imena kao što su, recimo, Zipf, Yule,
Ross ili Mandelbrot poznata su podjednako modernom lin-
4 Stenograf Estoup je npr. konstatovao da se raspored reči u
tekstu vrii prema određenoj statističkoj shemi (u studiji "Gam

mes su!nographiques" - N izdanje u Parizu 1916) .
g\isti kao i matematičaru. Mandelbrot je šezdesetih godina

postao popularan među lingvistima (naročito u SAD) zbog
5'·og shvatanja, izloženog 1957. godine, da je već sazrelo
\-reme za preklasifikaciju lingvističkih studija na dve osnov
ne grupe: makrolingvističke studije = sva jezička ispitivanja
koja se vrše egzaktnim, statističkim metodom; mikrolingvi

rtićke studije = jezička ispitivanja vršena bez primene stati
stike (v. i § 367n). Međutim, najviše odjeka među predstav
nicima lingvistike imali su radovi Georga Kingsleya Zipfa.
488. Zipf se s posebnom pažnjom i uspehom bavio is
pitivanjem frekvencije jezičkih jedinica5 • On je smatrao da
bi utvrđivanje zakonitosti ove frekvencije imalo vrednosti
a razumevanje principa po kojima se razvija uopšte ljud
ska govorna aktivnost. Njega je pre svega zanimala teorija

psibobiologije (njegov termin) = otkrivanje onih psihološ
ko-fiZioloških faktora koji najneposrednije određuju kon
kretan tip angažovanosti čoveka u ostvarenju kakve akcije.
Po Zipfovom mišljenju, taj tip angažovanosti izrastao je
prvenstveno iz težnje ka ulaganju najmanjeg napora. Prin
.:ip ekonomije izražajnih sredstava dominira, dakle, govor
oom aktivnošću, a to se može, isticao je Zipf, demonstrira
u primenom statističkog metoda. Inače, Zipf je predlagao,
pored ostalog, da se u posebnu lingvističku granu bio -
lingvistiku izdvoje one jezičke studije koje bi u prvom

-
redu obuhvatale problem jezičkog fenomena u vezi sa ko

munikativnim ponašanjem čiji je konkretan karakter bio
loški uslovljen (što u stvari znači da se ovim u lingvistiku
uključuju i određene neurofiZiološke studije).
Širu popularnost u lingvističkim krugovima zaslužio je,
međutim, Zipf u p.rvom redu nizom osnovnih konstatacija
5 Na pravilnost u frekvenciji reči ukazao je još 1928. fizičar E .
l·. Condon u studiji: "Statistics of vocabulary".

o međusobnoj uslovljenosti prirode jezičke jedinice i nje

ne frekvencije. Većina ovih konstatacija, danas već klasič
nih u lingvistici, zaista potiče od Zipfa, mada su pojedine
njegove originalne ideje tokom vremena modiftkovane ili
čak odbačene.
489. Od takvih već klasičnih "statističkih" konstatacija
mogli bismo npr. navesti sledeće.
(A) Složenost glasova po izgovoru je u obrnutoj propor
ciji sa njihovom frekvencijom u rečima6 (stoga su npr. be
zvučni glasovi, prostiji po izgovoru od zvučnih, u svim jezi
cima po pravilu češći od ovih drugih). Za ovu Zipfovu kon
stataciju zainteresovali su se posebno fonolozi i psiholozi.
(B) Ako se u kojem većem tekstu jednoga jezika izraču
na u procentima odnos između glasova dobije se cifra ko
ja će se, sa malim odstupanjima, ponoviti i u većini drugih
tekstova istoga jezika. U odnosima rasporeda glasova ima,
znači, neka stalna mera. Ova konstatacija je od najvećeg
značaja kako za stenografiju tako i za kriptografiju (nauku
o dešifrovanju tajnih azbuka)7 •
(C) Dužina reči stoji u obmutoj srazmeri sa njenom fre
kvencijom: najčešće su po pravilu najkraće (ovim se objaš
njava pojava skraćivanja dugih imena i uopšte svako na
knadno skraćivanje reči - otuda prelaz, recimo, automobila
6 Izložio Zipf u svojoj "Psychobiology of Language. An Intro
ducion to Dynamic Philology". Boston 1935, na str. 68-81 .

7 Zahvaljujući stručnjacima z a kriptografiju, naše znanje o izu
mrlim jezicima je znatno pro�ireno. Posle de�ifrovanja hetitskog,

�to je ostvario če�ki lingvista B. Hrozny (1879-1952) jo� 1916. godi
ne, najveći događaj u toj oblasti tiče se otkrića Britanca M. Ventrisa.
Godine 1952 . Ventris je utvrdio da su poznate tablice sa ostrva Kri
ta takozvanog "lineara B" (nastale pre naše ere u periodu od 1450.
do 1200) pisane na jednom dotle nepoznatom arhaičnom dija
lektu grčkog.
• auto). Najčešće reči su uz to još po pravilu i najstarije, na

aodne, opšte. Sve su ove konstatacije od važnosti za istori
ja jezika - pružaju nove elemente za objašnjenje pojedi
ah promena u jeziku.
Od posebne važnosti za naučnu razradu leksikoloških
IIUdija bilo je utvrđivanje odnosa polisemije (v. § 401) sa
ftkvencijom reči. Ovaj odnos utvrdio je Zipf 8 u vidu sle
deće formule: broj kontekstualnih značenja jedne reči od
aovara kvadratnom korenu njene frekvencije.
490. Prodor statističkog metoda u oblast leksikologije
označio je novu epohu u praksi učenja stranih jezika. Sta
tistika je rešila problem najčešćeg u jeziku - tj. pokazala je
koje su reči zbilja neophodne za svakodnevni saobraćaj u
određenoj jezičkoj sredini. Tek na osnovu statističke se
lekcije počeli su se izrađivati takozvani bazični rečnici
rečnici u kojima je sakupljen fond najbitnije, standardne
leksike za svakodnevno, elementarno sporazumevanje.
49 1 . Sve do "statističke epohe" u lingvistici stilistika je
bila u nekom smislu maglovita jezička disciplina - prepuš
tena subjektivnom kriteriju u definicijama stila i suštine
njegove originalnosti. Egzaktni metod statističke analize
doneo je međutim potrebnu meru naučnosti u ocenjiva
nju stilističkih pojava sa lingvističke tačke gledišta. Moder
na stilistika npr. precizno konstatuje da je banalnost jed
nog izraza u direktnom odnosu sa visokim stepenom nje
gove frekvencije. Opsežna ispitivanja ovakvog objektivnog
tipa treba da sa maksimalnom naučnom preciznošću asve
tle tajnu originalnog i poetskog u odnosu na svakodnev
no, standardno u jezičkom izrazu.
8 U "Human Behavior and the Principle of Least Effort. An in
troducion to Human Ecology" (Cambridge, Mass. , 1949) .

492. Utvrđivanjem principa distribucije reči statistika je

obezbedila sasvim novo, efikasno naučno oruđe za rešava
nje takvih pitanja kao što je, recimo, autorstvo teksta i čak
hronologija teksta (što može da interesuje ne samo lingvi
ste, nego, i baš posebno, istoričare i proučavaoce istorije
književnosti).
493. Dijalektologija dobija u statistici novo sredstvo
pomoću kojega će precizno određivati meru sličnosti i
razlike među dijalektima (v. i § 162) .
494. U novije vreme kod mnogih se lingvista pojavilo
uverenje da će od prirnene statistike posebno velikih kori
sti imati komparativno-istorijske jezičke studije. U vezi s
tim je među dosad poznate jezičke discipline uvrštena i
jedna nova: glotohronologija.
Godine 1950. predložio je američki lingvista Morris
Swadesh da se u posebnu oblast izdvoje ona ispitivanja
koja se tiču prirnene statističkog metoda radi utvrđivanja
srodstva jezika kao i (približnog) vremena kada su se ti je
zici izdvojili od zajedničke matice. Dok su za ovu novu lin
gvističku disciplinu pojedinci usvojili poseban termin glo
tohronologija (engl. : glottochronology) dotle je drugi na
zivaju leksikostatistikom (nazivom kojim se određuje ina
če svako statističko ispitivanje leksike).
Ovakve statističke studije jezika počivaju na proučavanju
leksičkog fonda. Shodno naučnim postavkama predstavni
ka antropološkog pravca (v. § 367) , u svim jezicima postoji
jedan osnovni fond reči vezanih za neke osnovne kategori
je, opšteljudske kulture. To su obično svakodnevne reči,
najotpornije prema istorijskim promenama i uticajima sa
strane. Naučnici su izdvojili određen broj ovakvih reči9 i pri-
9 Prvo 200, zatim se broj smanjivao, tako da je do kraja ostalo
svega oko 100 reči.

stupili komparaciji jezika. Rezultati d o kojih s e došlo su

mteresantni (po nekima čak i revolucionarni) ali ne oprav
davaju u potpunosti početne nade o perspektivi velike po
uzdanosti zaključaka (što navodi pojedince čak na ospora
\4nje celishodnosti glotohronologije) .
495 . Jedna od najvažnijih naučnih teorija našeg vreme
:u - teorija informacije (v. § 498) - upravo je izrasla na
�tatističkim studijama. I praktična tekovina razrađivanja
Jve teorije - mašina za prevođenje - ne bi mogla biti iz
�đena bez primene statistike. Počev od aproksimativ
"'ib metoda u mašinskom prevođenju (koji se tiču predvi
:hnja količine posla koji treba obaviti da bi se prevođenje
:mogućilo) preko izrade tezaurusa(= rečnika) mašine ili
21ade sistema kodiranja ( = pretvaranje konkretnog jezi
a u sistem matematičkih formula), pa sve do proračuna
omja ekonomije u radu mašine (koliko bi bila najpovolj

�ja veličina mašine, koliko vremena predvideti za izradu
k>nkretnih programa prevođenja i sl.) - statistička proce
-:m-anja pokazuju se kao neophodna radna oruđa.
496. Sva lingvistička proučavanja koja se naslanjaju na
�tistički metod nazivaju se statističkim ili kvantitativnim,
ao što se, uostalom, i cela lingvistika, ukoliko je zastupa
u o ni koji se služe statistikom, naziva statističkom ili
a antitativnom 1 0 • Statističkog ispitivanja u lingvistici bilo

e i ranije11, ali je ono imalo sporadičan, pojedinačan ka
:-Uter. Tek u naše vreme kada je u lingvističke krugove ši-
:J Termin je usvojen na VI internacionalnom kongresu lingvi-

o u Parizu 1948. godine.
:I W. D. Whitney je npr. još 1874. ispitivao frekvenciju engle
tie.!l glasova;
1905. Arnold objavljuje studiju 'Vedie Metre in Its Hi
lil:·ncal Development" u kojoj primenjuje statistički kriterij fre
�cije radi utvrđivanja relativne starine raznih delova Rigved.a.
roko prodrlo shvatanje o tome da je i jezičku strukturu

moguće proučavati kao logičan kallrulus (v. § 427) , stati
stika postaje neophodna metodološka pripomoć u lingvi
stičkom radu isto onako kao što i simbolično prikazivanje
jezičkih odnosa u analizi postaje neophodno za naučno
preciziranje konkretnih fakata.
497. Pored pomenute Plathove studije o matematičkoj
lingvistici i zbornika "O točnih metodah issledovanija jazy
ka" (v. § 484), koji daju vrlo dobar uvod u matematički me
tod uopšte, bližem upoznavanju vrednosti statistike u jezič
kim studijama doprineće naročito knjiga Pierra Guirauda:
"Problemes et methodes de la statistique linguistique"
(Dordrecht 1959) . Knjigu je napisao lingvista za lingviste,
što je u ovom slučaju posebno značajna preporuka. Od
istog je autora i poznata bibliografija statističke lingvistike:
P. Guiraud, "Bibliographie Critique de la Statistique Lin
guistique", Utrecht 1954 (bibliografiju su, pod rukovod
stvom ). Whatmougha, revidirali i kompletirali: T. D. Hou
chin, J. Puhvel i C. W. Watkins) .
Kratku istoriju postanka i razvoja statističke lingvistike
daje pregledno i koncizno J. Carroll u "The Study of Lan
guage" (Cambridge Mass., 1953.) - odeljak "The Statistical
Study of Language" (61-64) .
U zborniku "Voprosy statistiki reči (materialy sovešča
nija)" (izd. Lenjingradskoga univ. 1958) nalazi se veći broj
instruktivnih članaka. V. i studiju D. W. Reeda: "A Statisti·
cal Approach to Quantitative Linguistic Analysis" (Word
vol. S , N°, 3, 1949, 235-247) . V. i zbornik "Linguisik und
Statistik" ( = Schriften zur Linguistik, 6), izd. S. Jager i P.
Hartmann, Braunschweig 1972.
Kakve su mogućnosti primene statističkog metoda na

fonološku problematiku obaveštavaju, na primer, studije:
_T . Lotz, "The Structure of Human Speech" (Transactions of
the New York Academy of Sciences, Ser. II, 16, 1954, 373-
�) ; F. Harary and H. H. Paper, "Toward a General Cal
culus of Phonemic Distribution" (Lg 33, 1957, 143-169) .
�ta se pomoću statistike saznaje o morfološkoj strukturi
�ika možemo sagledati u studijama: E. P. Hamp, "The
Calculation of Parameters of Morphological Complexity"
1 gm Proceedings, ' 134-142) i Joseph Greenberg, "A Quanti
�tive Approach to the Morphological Typology of Langua

�" (zbornik "Method and Perspective in Anthropology",
:zd. Robert F. Spencer, Minneapolis 1954, str. 192-220) .
O korisnosti primene statistike na leksikološku proble
:nati.ku najbolje informiše poznati britanski statističar G. U.
Yule u svom delu "The Statistical Study of Literary Vocabu-
2ry" (Cambridge - London 1944) . Dovoljne podatke o to
;ne daje i knjiga P. Guirauda: "Les caracteres statistiques
du vocabulaire" (Paris 1954) .
U već spomenutoj knjizi G. Herdana: "Type-Token Mat
�matics" (§ 484) mogu se, pored ostalog, naći podaci i o
tome kako se statistički može prići proučavanju literarnog
stila. U istom je smislu informativna i knjiga E. Fucksa,
'.\tathematische Analyse von Sprachelementen, Sprachstil
i.lild Sprachen" (Arbeitsgemeinschaft fur Forschung des
Landes Nordrhein-Westfalen, Koln 1955) u kojoj je data
numerička karakteristika pojedinih tekstova (većinom ger
manskih i latinskih) . V. i zbornik "Statistics and Style", izd.
L Doležel i R. W. Bailey, New York 1969.
U knjizi: Henry Kučera and George K. Monroe, "A Com
parative Quantitative Phonology of Russian, Czech and Ger
man" (Mathematical Linguistics and Automatic Language
Processing 4, Amsterdam 1968) prilazi se komparativnom
proučavanju sila.bičkih struktura u ruskom, češkom i ne

mačkom uz primenu metoda kvantitativne lingvistike.
Pokušaj primene statističkih kriterija pri genetičkoj kla
sifikaciji jezika nalazimo u studijama: Douglas Chretien
and A.. L. Kroeber, .. Quantitative Classification of Inda
European Languages.. (Lg 13, 1937, 83-105) i A. L. Kroe
ber, "Statistics, Inda-European, and Taxonomy.. (Lg 36 N o
l , Part l , 1960, 1 -21).
Radi upoznavanja sa principima glotohronologije i oce
nama vrednosti samog metoda preporučuju se sledeći rado
vi: R. B. Lees, "The Basis of Glottochronology'' (Lg 29, 1953,
1 13-127) ; M. Swadesh, 11Toward Greater Accuracy in Lexico
statistics Dating" (IJAL 2 1 , 1955, 1 21-137) ; H. Hoijer, "Lexi
costatistics: A Critique" (Lg 32, 1956, 49-60) ; J. A. Rea, "Con
cerning the Validity of Lexicostatistics" (IJAL 24, 1958, 145-
1 50) ; W. W. Amdt, 11The Performance of Glonochronology
in Gennanic11 (Lg 35, 1959, 180-192) ; H. A. Gleason, ..Coun
ting and Calculating for Historical Reconstruction" (Anthro
pological Linguistics Vol. I, No 2, 1959, 22-33) . Iscrpan pre
gled radova iz oblasti glotohronoloških studija nalazi se u:
D . H. Hymes i drugi 11Lexicostatistics so Far" (Current An
thropology l, 1960, 3-44) i D. H. Hymes i dr. , "More on Lexi
costatistics11 (Current Anthropology l, 1960, 338-345) . U
zborniku 11Novoe v lingvistike .. objavljena su u ruskom pre
vodu dva Swadesheva rada (23-87) i jedan Hoijerov (88-
107) o leksikostatistici. V. u istom zborniku članak V. A. Zve
ginceva: "Lingvističeskoe datirovanie metodom glottohro
nologii (leksikostatistiki)" (9-22), a takođe i članak G. A. Kli
mava (u zborniku 'Voprosy teorii jazyka v sovremennoj za
rubežnoj lingvistike.. , izd. AN SSSR, Moskva 1961) ; 110 leksi
kostatističeskoj teoriji M. Svodeša" (239-253) . V. i knjigu:
"Lexicostatistics in Genetic Linguistics. Proceedings ofthe
Yale Conference, Yale University, April 3-4, 197111 ( = Janua
�m, Series Maior 69) , Isidore Dyen, ed. The Hague

m.
l· Sažet a informativan pregled osnovnih primena statisti
tu mašinskom prevođenju daje A. F. Parker - Rhodes,
k Use of Statistics in Language Research" (Machine
-.aslation Vol. 5, N ° 2, 1958, 67-73) .
V. pomenute Zipfove radove - § 489. Za lingviste je in
leresantna i njegova knjiga "Studies of the Princip le of Re
lative Frequency in Language" (Harvard University Press
1932) jer se u njoj, pored ostalog, na nov način prilazi
problemu utvrđivanja hijerarhije značenjskih nijansi u se
mantičkom polju reči.
Šezdesetih godina objavljene su u SSSR tri značajne
knjige iz oblasti statističkog proučavanja jezika: zbornik
-statistiko-kombinatomoe modelirovanie jazykov" (red. N.
D. Andreev, Moskva - Lenjingrad 1965) , N. D . Andreev,
-statistiko-kombinatomye metody v teoretičeskom i pri
kladnom jazykovedenii" (Lenjingrad 1967) i zbornik "Stati- ·
Rika reči", (red. P. M. Alekseev, V. M. Kalinin, R. G. Pio
aovskij; Lenjingrad 1968) . V. takođe i: V. A. Moskovič,
-statistika i semantika. Opyt statističeskogo analiza seman
ličeskogo polja", Moskva 1969 (statistički se ispituju reči u
engleskom, francuskom, ruskom i ukrajinskom) ; B. N. Go
lovio, ')azyk i statistika", Moskva 197 1 .
Teorija informacije
498. Teorija informacije se odnosi na naučna ispitiva
nja koja osvetljavaju procese odašiljanja i primanja sa
opštenja sa svim onim što oslovljava ovakve procese. Nau
ka je obogaćena teorijom informacije relativno . sasvim od
skora, posle II svetskog rata.
499. Problemom komunikacije počeli su se ozbiljno

baviti inženjeri zainteresovani za to da u komunikativnim
uređajima obezbede prenosni kanal, tj. nesmetano odaši
ljanje i primanje informacija. Temelji novoj naučnoj disci
plini koja se sistematski bavi komunikativnim problemima
postavljeni su, međutim, tek radovima američkog mate
matičara Norberta Wienera.
500. Wiener je tvorac kibernetike 1 2 nauke o funkcioni
sanju automata - o njihovim kontrolisanim reakcijama na
određen stimulus13• Njegov osnovni tok ideja odgovarao
je opštim biheviorističkim shvatanjima karakterističnim za
američku intelektualnu atmosferu pred II svetski rat (v. §
348) : ispaljeno ponašanje u određenoj situaciji plod je od
ranije naučene, automatske reakcije na određeni utisak
spolja. Polazeći od uverenja da ovakav princip ne važi sa
mo za ponašanje ljudi već se po njemu mogu vladati i ma
šine, Wiener je otpočeo svoje značajne radove na aparati
ma koji su u stanju da prime određenu poruku, da je "za.
pamte" i da na nju na odgovarajući način reagiraju.
Wiener je u toku II svetskog rata radio na projektima koji
na daljinu mogu sa preciznošću da dostignu cilj. On je sve
servomašine (automate) podelio na dva osnovna, u princi
pu moguća tipa: a) na mašine koje treba da dostignu neki
poznati cilj; b) na mašine koje treba da nađu pravi odgo
vor na postavljeno pitanje. U oba slučaja za rad mašine
bitno je isto: mašina mora biti osposobljena da primi po
ruku spolja i po njoj da postupi na odgovarajući način.
12
Termin kibernetika je prema grčkoj reči kybemetike: ozna
čava konnilarsku veštinu, tj. veštinu upravljanja.
13 V. njegovo delo "Cybemetics" izdato 1948. u New Yorku;
na srpskohrvatskom jeziku : Norbert Viner, "Kibernetika i druš

tvo", Beograd 1964.
Za osnovni model ovakvim mašinama poslužio je čo

\""ek. Č ovečiji mozak i nervni sistem reagiraju na oba nači
na: mi npr. automatski dohvatamo knjigu sa stola. Mozak
re izabrao cilj - knjigu, dao naredbu ruci za pokret, i po
kret je izvršen automatski = bez svesnog razmišljanja, pod
kontrolom našeg pogleda upravljenog na cilj. Mi smo u
stanju i da dajemo odgovore na postavljena pitanja, samo
ako smo te odgovore prethodno naučili. Wiener je, dakle,
uzimajući sve to u obzir sagradio (tokom rata) prva oružja
koja su dostizala pokazani cilj pod određenom kontrolom
(radara, toplotnog perce ptora i sl.) a kasnije je usredsre
dio svoju pažnju i na mašine koje bi bile u stanju da "za
pamte" određene odgovore na određena pitanja.
50 l . U centar kibernetičkih studija postavljena je, da
Ide, sasvim prirodno teorija informacije. Njene osnovne
postavke izneo je 1948. matematičar Claude Shannon, a
matematičar Warren Weaver je 1949. interpretirao njen
opšti značaj za razvoj nauke. Klasičnim delom teorije in
formacije i kibernetičkih studija uopšte smatra se knjiga
koju su u koautorstvu izdala ova dva naučnika: Claude E.
Shannon and Warren Weaver, "The Mathematical Theory
of Communication", Urbana 1949. Knjiga je namenjena
matematičarima i lingvisti se, bez solidne matematičke
spreme, ne mogu njome služiti. Ali zato postoji recenzija
lingviste Hocketta (Lg 29, 1953, 69-92), pristupačna i ne
matematičarima, koja je odigrala značajnu ulogu u popu
larisanju teorije informacije i među lingvistima.
502 . Matematičarima i fiZičarima je, u poslovanju oko
izgradnje mašina, bilo neobično važno utvrditi na koji se
način najekonomičnije mogu slati poruke, kako se one
najlakše pamte i najtačnije razumeju. Za sve ovo su bili za
interesovani i lingvisti, pogotovu strukturalisti, čiji se me
tod jezičke analize i zasniva na izdvajanju bitnih pojava u
procesu sporazumevanja od nebitnih. Tako je ubrzo došlo

do jedne od najplodonosnijih međudisciplinamih sarad
nji u istoriji modeme nauke čiji je neposredni rezultat -
mašina za prevođenje.
503 . Lingvistička teorija slaviste Romana Jakobsona do
bila je u svetlosti teorije informacije dragoceno priznanje.
Jakobson je insistirao na vrednosti izdvajanja distinktivnih
obeležja u fonemama (v. § 300) tj . na onom što je invari
jantno, ultimno, elementarno u jezičkoj jedinici. Pokazalo
se da je za razvijanje teorije informacije ovakva koncepcija
invarijantnih jedinica od odsudnog značaja. Jakobson je,
sem toga, insistirao na principu binariteta u jeziku (v. §
30 1) a i cela teorija informacije je upravo postavljena na
primeni toga principa.
504. Lingvisti su, dakle, bili teorijski spremni da s razu
mevanjem prate u ovoj oblasti naučnog rada tok ideja ma
tematičara, a imali su i sami dosta da prilože, na osnovu
svojih iskustava sa jezičkim pojavama, u opšti fond znanja
o problemu komunikacije. Istovremeno je tom prilikom u
lingvistiku prodro nov niz pojmova i termina, dotle svoj
stvenih samo matematičko-fiZičkoj nauci.
505 . Teorija informacije ima pred sobom sledeća dva
osnovna problema: l . utvrditi kojim se sve sredstvima po
stiže komunikacija; 2. šta se u sagovornicima - čoveku ko
ji govori i onome koji prima saopštenje - događa prilikom
komunikacije (= koji su neposredni psihološki i fiZiološki
uslovi za realizovanje procesa komunikacije) .
506. Svako saopštenje biva otposlato po nekom odre
đenom kodu. Kod je termin nastao u okvirima teorije in
formacije. Odnosi se na celokupnost signala (uključujući
sistem njihovih odnosa) pomoću kojih se iznosi konkret
na informacija.
Pravci u lingvistici H 49
Signali za sporazumevanje mogu biti vrlo različiti: ljud

ski jezici, Morzeovi znaci, svedosni signali i sl. Bez obzira
na poreklo, signali za sporazumevanje prenose poruke po
nekakvom kodu. Svako pretvaranje neke ideje u saopšte
nje jeste proces enkodiranja ( = preobrnćanje ideje u si
stem komunikativnih signala) . Svako primanje poruke, tj.
prodiranje njeno u našu svest, nastaje u procesu dekodi
ranja ( = pretvaranje komunikativnih signala u naše sa
znanje o poruci) .
507. Proces informacije uvek se događa izmedu dve
strane koje vrše dva različita komunikativna procesa: iz
među govornog lica koje enkodira saopštenje i onoga koji
saopštenje prima dekodirajući ga. Enkodiranje, ukoliko je
ljudski jezik u pitanju, obuhvata komplikovani proces od
mišljenja ka zvucima (od leksičko-gramatičkog ka fonološ
kom nivou), dekodiranje upravo obratno tome: obuhvata
proces od zvukova ka mišljenju.
Govorniku je saopštenje koje iznosi poznato, njegov po
sao se sastoji jedino u tome da ga sagovorniku prenese na
što razumljiviji način. Zato je njegova pažnja prvenstveno
obraćena na nizanje neposrednih konstituenata (v. § 356)
po određenom kodu datoga jezika. Onome koji saopštenje
prima posao je mnogo teži. On mom da prepozna konkret
nu vrednost svake reči, uklanjajući, recimo, nesporazum
zbog eventualne homonimije. Za njega je, uostalom, cela
percepcija govom ono što se, u terminologiji teorije vero
\ottnoće, naziva stohastičkim procesom: dešifrovanje po
ruke vrši se u njegovoj svesti deo po deo, shodno nizanju
,ezičkih jedinica u govorni lanac; pri svakoj novoprimlje
noj jezičkoj jedinici on raspolaže novim elementom za od
gonetanje poruke, čini nov napor, svaki put sa sve većim
IZgledima na uspeh, da pogodi sledeći element, i onaj po
sle njega, i tako redom, da sa završetkom govornog čina
bude i sagledanje smisla poruke dovedeno do kraja 14 • Uoča

vanjem različitosti uloga govornika i primaoca saopšlenja
u procesu komunikacije otvoreni su novi putevi u različite
oblasti jezičkog proučavanja. Posebno su obogaćena naša
saznanja koja se tiču osposobljavanja što efikasnijeg uče
nja jezika. Distinkcija pasivne i aktivne gramatike (koja od
govara razlikovanju onoga što znači samo razumeti jedan
jezik od onoga što znači i govoriti ga) postaje sve više
plodna baza za vrlo korisne jezičke studije. U ovakvoj vrsti
studija angažovani su danas najviše, pored predstavnika
američke lingvistike, i sovjetski lingvisti 15 •
508. Količina obaveštenja sadržana u jednom komuni
kativnom znaku naziva se entropijom. Entropija je utoliko
veća ukoliko je obaveštenje obično i manje predvidljivo. U
teoriji informacije je prediktabilnost ( = predvidljivost)
veoma važan pojam, pa je prema tome i važan u onim mo
dernim lingvističkim studijama koje vode računa o proce
sima komunikacije.
Količina informacije je relativan pojam: koliko će vest
nekome biti nova zavisi od konkretnih uslova pod kojima
se saopštava. Ako je npr. neko bio u Novom Sadu onoga
dana kad je tamo padao grad, vest o nepogodi u novina
ma sledećeg dana neće za njega biti nikakvo posebno oba
veštenje. Ali ako se ne nalazi u Novom Sadu, već negde na
putu, a kao stanovnik toga grada ima jakog interesovanja
za sve što se tamo u njegovom odsustvu dogodilo, vest o
14 Sličan je ovome i proces primanja poruka preko pisanog tek

sta: svako novo slovo, svaka nova reč, vodi nas bliže punom smi
slu informacije koji biva pogođen u celini sa završetkom čitanja.
1 5 Posebno je u ovome značajna aktivnost učenika L. V. Ščer
be, koji je sam još ranije, u eposi gramatičkog tradicionalizma,

umeo da na toj strani zapazi problem i da mu pristupi.
nepogodi imaće za njega sasvim drukčiju važnost. Teorija

informacije, dakle, upoznaje nas i sa pojmom o relativnoj
vrednosti saopšenja.
Količina informacija jednog jezičkog znaka može se iz
menti na taj način što će se na njegovo mesto staviti drugi
jezički znaci: što je veći broj mogućnosti zamene, to je ve
Ć2 količina obaveštenja konkretnog znaka čija se informa
tivnost procenjuje (= prediktabilnost informacije je ma
b) . Kad neko sa uzbuđenjem pristupi i otpočne : "Zamisli
le, Mile se." svi očekuju s nestrpljenjem da čuju poslednju
reč (oženio? razboleo? ubio?) . U takvom slučaju, očevid
no, entropija je velika. Sasvim obrnut slučaj predstavlja,
recimo, upotreba slova u uz slovo · q u italijanskom ili en
gleskom jeziku: q se svaki put, obavezno, kombinuje sa u
u pisanju, po pravilima ortografije ovih jezika; prema to
me pojava u uz q je ovde maksimalno prediktabilna, što
istovremeno znači da je informativna moć znaka u u ova
kvoj kombinaciji ravna nuli.
509. Princip dihotomije (binariteta) sproveden je do
sledno u proučavanju mere entropije: jedinica ovakvog
merenja je bit 1 6, a njena vrednost je zasnovana na primeni
proste alternative u prepoznavanju konkretne specifikaci
je koju daje komunikativni znak (= tj. svaka specifikacija
događaja i uopšte pojava o kojima je reč u saopštenjima
mači isključivanje one druge, po suprotnosti korelativne
specifikacije) . Koliko nam je binarnih odluka potrebno (=
koliko puta vršimo isključenje jedne od dveju alternativ
nih mogućnosti) pri prihvatanju (poimanju) poruke, toli
ko binarnih jedinica sadrži entropija onih jezičkih simbola
koji su tom prilikom upotrebljeni.
16 Skraćenica od engleskog termina "binary digit".

jezička ispitivanja u XX veku
5 10. Poznato je da pri prihvatanju saopštenja onaj koji

sluša poruku mnogo više stvarno čuje nego što iskoristi u
procesu prihvatanja saopštenja. U takvom procesu pažnja
.. prijemnika" je koncentrisana na to da iz govornikovog iska
za izdvoji samo elemente bitne za stimuliranje onih binar
nih odluka bez kojih je nemoguće poimanje saopštenja. Go

vornik, međutim, gotovo redovno kaže mnogo više od neo
phodnog minimuma. Ovo stoga što treba obezbedili sigur
nu prenosnu moć komunikativnog kanala (komunikativ
ni kanal je sve ono što omogućuje saopštenje, počev od iz
vorišta - govornog lica do odredišta = onoga koji saopšte
nje prima) . U tom nastojanju govornik se služi najrazličiti
j im sredstvima u koja je uključeno, pored posebnih izraza
za skretanje pažnje "prijemnog" lica, i ponavljanje iste infor
macije u nekoliko varijanata. jednom rečju - ljudski jezik je

natrunjen najrazličitijim elementima koji izgledaju za sušti
nu informacije nebitni, redundantni. Redundancija (= po
java redundantnih elemenata) ima, međutim, svoju funkci
ju u procesu sporazumevanja. Š to je više redundantnih ele
menata, to je veća sigurnost da će poruka biti primljena i to
sa maksimalnim razumevanjem. Metajezik, idealno logički
jezik nauke (v. § 4 13), lišen je redundancije i stoga neupo
trebljiv za svakodnevni komunikativni kontakt među ljudi
ma 17 .
5 1 1 . Osnovni zadatak predstavnika teorije informacije
sastoji se upravo u tome da iznađu u saopštenjima bitne, ne
tzmenljive karakteristike kako bi, izgrađivanjem solidne teo
rije o invarijantnim strukturama saopštenja, bilo omoguće
no dalje napredovanje: i kibernetičkih studija, i rada na ma-
17 Maksimalno su koncizne npr. telegrafske poruke. Zato je

često dovoljna i najmanja slovna greška u telegramu pa da ra
zumljivost teksta bude dovedena u pitanje.
sinskom prevođenju, i psiholoških ispitivanja saznajnih
procesa, i metajezičkog ispitivanja logičara, i strukturalne
lingvistike u njenom traganju za jezičkim "ultimnim invari
s:antama".
512. Teorija informacije ne bi mogla dobiti značaj u
nauci kakav danas ima da za n}om nisu sta}a\a dostignuća
strukturalne lingvistike. Posebna je ovde zasluga struktu
ralne lingvistike u tome što je na jezik ukazala kao na si
stem tačno odredivih, uzajamno povezanih jedinica čiji je
broj konačan (i to neveliki) a čije kombinacije teže ka bes
konačnom. Naslanjajući se na ovu konstataciju, matemati
čari su uspeli da na jezik uspešno primene svoj metod
analize. Posebno je vrednost statistike došla do izražaja.
Za samu lingvistiku rascvetavanje studija komunikacije
značilo je, pored ostalog, i osvetljavanje problema kao što
su odnos govornog prema pisanom jeziku, odnos ekspli
citnog ( = jasno izraženo jezikom) prema implicitnom ( =
ono što se podrazumeva, ali nije izrečeno) . Razumevanje
procesa dekodiranja označilo je novu eru u lingvističkom
proučavanju poezije. A ispitivanje procesa transkodiranja
( = pretvaranja jednog koda u drugi) ponovo je osvežilo
interesovanje lingvistike za istoriju jezika, mada se, u sve
tlosti novih iskustava i naučnih saznanja, danas opet in
tenzivnije proučava.
5 13 . Radi postupnog a sigurnog uvođenja u probleme
teorije informacije lingvistima se ne preporučuju osnovni
izvori - radovi matematičara, već prikazi tih radova koji
daju lingvisti za svoju lingvističku publiku. Ovde ističemo
sledeće prikaze :
Č uveni Hockettov prikaz Shannonovog i Weaverovog

klasičnog dela "The Mathematical Theory of Communica
tion" - Lg 29, 1953, 69-93;
prikaz Zipfovog "Human Behavior and the Principle of
Least Effort; An Introduction to Human Ecology'' - kom
petentno daje Y. R. Chao u Lg 26, 1950, 394-401 .
prikaz Belevitchevog "Language des machines e t lan
guage humain" - autor je N. Chomski koji, pored ostalog,
objašnjava odnos teorije informacije prema lingvistici sa
težnjom da se lingvističkoj publici približe izvesni bitni
matematički zakoni informacije : Lg 34, 1958, 99-105;
Leesov prikaz (u Lg 35, 1959, 271-303) poznatog dela
L. Apostela, B. Mandelbrota i A. Morfa: "Logique, language
et theorie de l'information" .
Interesantno, ubedljivo, a duboko lingvističko osvetlja
vanje značaja jezičkih studija u okvirima teorije informacije
daje Roman Jakobson u "Linguistics and Communication
Theory" (Proccedings of Symposia in Applied Mathema
tics, Structure of Language and its Mathematical Aspects
vol. XXI , 1961, 245-252) .
Raznovrsnost problematike koju obuhvata široko po
stavljen program studija procesa komunikacije najbolje je
ilustrovana radovima objavljenim u zborniku "Psycholin
�istics - A Survey of Theory and Research Problems"
(Supplement to I)AL Vol. 20, N° 4, 1954, Memoir 10, I-IX -
1-203) . Predstavnici raznih disciplina informišu o napre·
dovanju nauke u izgrađivanju opšte teorije veze, što je po
učno: zagledajući malo u nepoznata (nelingvistička) osve
tljavanja poznatih (lingvističkih) tema, lingvista neminov
no proširuje svoje naučne horizonte.
Kao dobar, elementarni udžbenik za razumevanje teo
rije informacije, pre svega iz perspektive psiholoških pro
blema koji se nameću u komunikativnom procesu, poslu-
žiće svakako u prvom redu knjiga G . A . Millera: "Language

and Communication" (New York - Toronto - London
195 1 ; knjiga pored ostalog, daje i korisne bibliografske
podatke) . Od istog je pisca i poznata studija 'What is in
formation measurement" objavljena 1953. u American
Psychologist 8 (str. 3-1 1) . Interesantan je i Millerov rad
�The Perception of Speech" objavljen u For Roman jakob
son (353-360) .
Matematičke načine tretiranja lingvističke problemati
ke, posebno u okvirima fonologije, upoznaće lingvista iz
knjige eminentnog predstavnika komunikativne teorije e .
Cherryja " O n human communication" (Cambridge, Mass.
- New York - London 1957) .
Po modernosti metoda i opsegu zahvaćene problemati
ke govora i komunikativnog procesa zapažena je knjiga
Willarda Van Orman Quinea: "Word and Object" (Cam
bridge, Mass. 1960) .
Za lingvistu bi bilo svakako interesantno upoznati se
sa studijom O. H. Straussa: "The Relation of Phonemics
and Linguistics to Communication Theory" Qournal of the
American Acoustic Society 22, 1950, 709-7 1 1) .
Zainteresovanima s e preporučuju i studije objavljene u
Voprosy jazykoznanija: L. R. Zinder, "O lingvističeskoj vero
jatnosti" (god. VII, sv. 2, 1958, 121-125) i V. N. Toporov, "O
vvedenii verojatnosti v jazykoznanie" (god. VIII, sv. 6, 1959,
28-35) .
Tačan uvid u problematiku opšte teorije veze daje rad
sovjetskog naučnika A. A. Harkeviča: "Očerki obščej teorii
svjazi" (Moskva 1955) .
Radi bližeg upoznavanja sa doprinosom sovjetske nau
ke razvijanju teorije informacije v. i: Ju. S. Bukov, "Sovet
skie raboty po teorii razborčivosti reči" (Izvestija Akademii
Nauk SSSR, 1949, serija fiZičeskaja 13, 6, 728-739) "i zbor-
nik radova izdat u Moskvi 1956. pod naslovom "Vosprija

tie zvukovyh signalov v različnyh akustičeskih uslovijah".
Među lingvistima su inače dosta popularni radovi pred
stavnika egzaktnih nauka H. Fletchera i B. Mandelbrota. V.
n pr. : H. Fletcher, "Speech and Hearing in Communica
tion", New York 1953. i B. Mandelbrot, "Structure formel
le des textes et communication", Word 10, 1954, 1-27.
V. i radove : J. Singh, "Great Ideas in Information Theory,
Language and Cybernetics", New York 1966; R. G. Piotrov
skij, "Informacionnye izmerenija jazyka", Lenjingrad 1968.
Mašinsko prevođenje
5 14. Početkom druge polovine XX veka mašinsko pre
vođenje, kao nova oblast naučnog istraživanja; postavlje
no je u žižu pažnje lingvističkog sveta. Ljudi su očekivali
velike rezultate na toj strani. Nadali su se da će rad s maši
nama izvršiti revoluciju u prevodilačkom poslu: time što
bi prevođenje naučnih, tehničkih, političkih i drugih in
formacija postalo neuporedivo brže i lakše, doprinelo bi
se u bitnoj meri univerzalizaciji kulture.
5 15. Rad na mašinskom prevođenju ne bi mogao otpo
četi da prethodno jezički opis nije dostigao potrebnu pre
ciznost, zahvaljujući primeni metodoloških principa struk
turalne lingvistike. Ali još je značajniji u ovom pogledu ta
dašnji razvojni stepen tehničkih nauka koji je omogućio,
pored ostalog, i korišćenje takvih sprava kao što su elek
tronski računari.
5 16. Termin mašinsko prevođenje odnosi se, u stvari,
na naročiti program prevođenja namenjen elektronskom
računaru. Pripremanje jezika za ciljeve mašinskog prevo
đenja spada u poslove koje obavljaju lingvisti. Oni su se
:okom šezdesetih godina sa velikim elanom angažovati

:-ko tih poslova, ali se ubrzo pokazalo da postignuti rezul
:ni ne odgovaraju uloženim naporima niti opravdavaju
�lika očekivanja, što je mnoge jako razočaralo i odvratilo
:d mašinskog prevođenja.
517. Proces prevođenja mašinom obuhvata nekoliko
:!5novnih poslova čiju je tehniku trebalo pažljivo razraditi.
1-evođenje počinje primanjem teksta (mašina obavlja i da
ailografski posao) . Ono što je registrovano automatski se
:-rebacuje u matematički jezik formula. Dobivene matema
:Xke formule u potpunosti odgovaraju strukturi jezika sa
.njeg se prevodi: red reči, tip konkretne funkcije, broj
:norfema pomoću kojih su obeleženi konkretni odnosi -
� dobija svoje precizno obeležje matematičkim jezikom.

Ud je i ovo obavljeno, nastaje treća faza u procesu prevo
.knja: matematički kod (v. objašnjenje termina § 506) koji
:dgovara izvornom tekstu preobraća se u matematički
.:xi jezika na koji se prevodi. Drukčije rečeno, počinju se
:brazovati nove formule koje misli izražene strukturom iz
JI')mog jezika prebacuje u novu strukturu specifičnu za je
::.k o kojem je reč. I tek onda, kad i to bude urađeno, na
-uje posao oko pretvaranja matematičkih znakova pono
� u ljudski jezik, ovog puta u novi jezik, onaj traženi.
:Jbavljanjem ove poslednje, četvrte faze rada mašine zavr
ie110 je i samo prevođenje.
518. Enkodiranje i dekodiranje (v. § 506) tekstova, poja
� koje se u procesu rada mašine neizbežno nameću, zahte
"1ju posebno istančavanje lingvističkih kriterija i metoda.
'� svakom koraku iskrsavaju različite teškoće koje lingvisti i
n:ženjeri savlađuju u udruženim naporima. Pa i pored svih
�vršavanja koja će se u daljoj budućnosti nesumnjivo po
!tiĆi u ovakvom poslu, mašine neće moći da budu prevo
:xx:i lepe književnosti. Samo tekstovi pisani bez pretenzi-
58 Jezička ispitivanja u XX velnt
ja na stilsku originalnost (naučni, stručni, politički i sl.)

moći će se poveriti mašinama. Ovo je u vezi sa mnogim
faktorima, između ostalog sa činjenicom da mašine mora
ju sadržavati u sebi čitave rečnike jezika koji dolaze u ob
zir za prevođenje, a tehnički je upravo neizvodljivo opre
miti ih apsolutno svim onim neobičnim izrazima i obrtima
koji su, recimo, svakodnevni u poeziji naših dana.
5 19. U glavne probleme mašinskog prevođenja spada re
alizacija principa ekonomije u "pamćenju" mašine. U princi
pu, mašina može sve da "upamti". Metodom fotoskopije u
njenu "memoriju" se utiskuje onoliko reči i gramatičkih
pojmova koliko je potrebno. Težnja je, međutim, da se sa
što manjim materijalnim izdacima i komplikovanjem posla,
a sa što većom mogućom eflkasnošću, obezbedi pristajao
prevod. Stoga se fond leksike pažljivo odabira prema tipu
tekstova koji će biti podvrgnuti prevođenju. Sem rečnika
koji obuhvata leksiku opštijeg karaktera izrađuju se i tzv.
mikroglosari rečnici izraza svojstvenih posebnim struka
-
ma (npr. rečnik jezika hemije, medicine, ftzike i sl.) .

520. Ma koliko reci bile pažljivo registrovane u mašini,
nije uvek sigurno da li će one u odgovarajućem tekstu biti
dobro odabrane s obzirom na činjenicu da u svim jezici
ma postoje sinonimi sa svojim specifičnim nijansiranjem
"lsnovnog značenja. Stoga se pri izboru primenjuje teorija
'*-erovatnoće . Statističkim se metodom kategorišu reči po
frekvenciji upotrebe na obične, manje obične i retke, pa
se prednost daje običnoj reči, pošto za nju postoji najveća
\-erovatnoća da će svojim značenjem obuhvatiti i traženu
semantičku nijansu ili će je bar približno odredili. Ovakav
postupak je zaista opravdana metodološka mera u datoj
prilici, ali niukoliko ne obezbeđuje potpunu adekvatnost
prevoda. Postoji, uglavnom, u ovom slučaju i drugo reše
nje koje prevod čini manje elegantnim, ali koje ima i svo-
jih prednosti: naporedo se stave sve moguće prevodne va

rijante (uz odgovarajući znak da je naporednost u pitanju)
pa se čitaocu ostavlja da odabere, po sopstvenom nahođe
nju, adekvatan izraz .
52 1 . Posebnih teškoća pri prevođenju pričinjavaju idi
omi. Nije lako ni sa složenicama. Geografska imena, zbog
svoje gotovo neograničene mnogobrojnosti, takođe pred
stavljaju problem. Osim toga, u jezicima ima dosta redun
dantnog (v. § 5 10). Utvrditi šta je u kojoj prilici redun
dantno i to ispustiti pri prevođenju - to je takođe ozbiljan
posao čija tehnička rešenja nisu jednostavna.
522. Radi uklanjanja eventualne zabune kod polisemijc
(v. § 40 l) potrebno je obezbediti takve mašinske operacije
koje će pravilno vršili identifikaciju značenja pomoću kon
teksta. Uostalom, i van polisemičkih kategorija postoji po
treba za uspostavljanjem određene tehnike koja će omo
gućavati stalno vođenje računa o konkretnim kontekstual
nim situacijama. Konstantno odmeravanje odnosa stalnih
(invarijantnih) karakteristika reči prema njihovim aktuel
nim (kontekstualnim) karakteristikama - to je problem od
čijeg pravilnog rešavanja zavisi puna smisaonost prevoda.
523. Svaki jezik ima svoju specifičnu strukturu. Mašin
skog prevođenja ne može biti bez preciznih podataka o je
zičkim strukturama. Prema današnjem stanju struktural
nog ispitivanja, izvesni jezici, pošto nisu obrađeni na od
govarajući način, ostaju van mogućnosti da uđu u kombi
naciju za mašinsko prevođenje.
Jezičke strukture se prethodno upoređuju da bi se od
redila njihova mera kongruentnosti (termin usvojen u
tehnici mašinskog prevođenja) - tj . njihova tipološka
srodnost ili razlika. Ovaj posao obavljaju lingvisti. Odme
ravaju se leksički, morfološki i sintaksički faktori koji uslo
vljavaju specifičnu prirodu lingvističkih jedinica u datim
jezicima. Ovo se vrši popisivanjem inventara jezičkih jedi

nica i uočavanjem principa njihove distribucije.
524. U najteže probleme mašinskog prevođenja u vezi
sa tim spada pitanje organizacije "pamćenja": da li će maši
na posebno "pamtiti" samo cele reči (= "leksička" organi
zacije mašine) ili će pamtiti posebno osnove, a posebno
nastavke reči (= "gramatička" organizacija mašine) . U iz
boru ovakvog tehničkog prosedea ne postoji saglasnost
18•
medu naučnicirna
Gramatičkih osobina u jezicima irna mnogo i, bez. oh
zira na koji će konkretni tehnički postupak pasti izbor, nji
hovo prisustvo mora biti registrovano u mašini. U vezi s
o\-akvim registrovanjem postoje mnoge teškoće koje nisu
samo tehničke prirode već i lingvističke. Što se ovog dru
gog tiče, tu je najveći problem obično nedovoljna obrade
nost pojedinih gramatičkih oblasti datih jezika.
525. Potrebe mašinskog prevođenja nagone, u stvari,
lingvistiku da se prihvati produbljivanja svojih teorijskih
znanja o raznim dosad nedovoljno ispitanirn područjima
jezičke problematike. Praktični cilj osposobljavanja lingvi
stičkih rezultata za pravilno iskorištavanje u funkcionisa
nju mašine nameće lingvistirna naviku da svoje definicije
izlažu u formulacijama maksimalno jasnim a konciznim.
S tvaranje tradicije u ovakvoj navici osigurava bolji kvalitet
teorijskih studija jezika i efikasniji metod u prezentaciji
praktičnih gramatičkih pravila.
526. Mašinsko prevođenje je započeto u SAD i prva
mašina se nalazi i danas na Hanrardu kao istorijski doku-
18
Dok se, recimo, američki centar mašinskog prevođenja u
Seattleu izjašnjavao za "leksičku organizaciju", dotle su sovjetski
naučnici od početka bili pretežno zainteresovani za "gramatički"
tip "pamćenja".
menat jedne značajne matematičko-lingvističke epohe.

Šezdesetih godina u SAD je bilo više centara za unapređe
nje mašinskog prevođenja, sa velikim renomeom u svetu.
Nadaleko su, recimo, bili poznati radovi naučne grupe sa
Washingtonskog univerziteta u Seattleu posvećeni u pr
vom redu razradi algoritama (v. § 4 14) za mašinsko prevo
đenje sa ruskog na engleski. Svojim radovima se od počet
ka isticala harvardska grupa19, zatim grupa sa Georgetown
univerziteta, pa naučni kolektiv sa Kalifornijskog univerzi
teta, pa predstavnici Wayne State University i dr. Snage su
posebno koncentrisane u ovim centrima na proučavanju
lingvističke strukture ruskog i engleskog jezika. Distribuci
onalizam, čija je kolevka u SAD (v. § 352) , sa svojom boga
tom razrađenošću mehaničkog metoda analize iskorišća
vao se kao baza za dalju lingvističku obradu pomenutih je
zika u okvirima potreba mašinskog prevođenja. Medutim,
upravo ovakav posao otkrio je lingvistima do koje je mere
čovek, obdaren jezičkom kreativnošću, nešto sasvim dru
go nego što je mašina. Najveći broj jezičkih stručnjaka već
je do kraja šezdesetih godina odustao od iluzije da se čo
vek može zameniti mašinom kad je u pitanju prevođenje
komplikovanijeg teksta. Umesto da se dalje bave generira
njem rečenica pomoću automata, Amerikanci su se okre
nuli novom polju rada: proučavanju generativnih procesa
koji se tiču ljudskoga jezika. Tako je mašinsko prevođenje
potisnuto na margine interesovanja lingvističkih krugova,
a u centar pažnje postavljena generativna gramatika (v. §
196) .
19 Predstavnici ove grupe nisu bile samo naučne snage sa
Harvardskog univerziteta već i naučnici okupljeni u Tehničkom

institutu države Massachusetts (Massachusetts Institute of Tech
nology, skraćeno - M. l. T.) .
527. Kao veliki takmaci Amerikancima u radu na ma

šinskom prevođenju pokazali su se sovjetski naučnici. Oni
su kasnije počeli da organizuju svoje snage na tome po
slu, ali su zadivljujućom brzinom, za svega četiri - pet go
dina podigli odličan matematičko-lingvistički kadar čiji su
rezultati bili na zavidnoj visini. Godine 1955. započeli su
sovjetski naučnici pripreme oko mašinskog prevođenja
koje se ticalo svega dva jezička para: englesko-ruskog i
francusko-ruskog. Godine 1959. bilo je već oko dvadeset
pari jezika osposobljenih za mašinsko prevođenje. Smatra
se da je početkom šezdesetih godina po broju naučnog
kadra angažovanog u mašinskom prevođenju SSSR bila
prva zemlja na svetu. Veliki centri za mašinsko prevođenje
nalazili su se u Moskvi (Institut precizne mehanike, Elek
tronska laboratorija Saveznog instituta za naučna i tehnič
ka saopštenja, Matematički institut im. Steklova) i Lenjin
gradu (Eksperimentalna laboratorija za mašinsko prevođe
nje) . Manje naučne grupe bile su zaposlene takođe oko
mašinskog prevođenja na Moskovskom pedagoškom insti
tutu za strane jezike, na Moskovskom univerzitetu, na uni
verzitetima u Gorkom, Harkovu, Kijevu, Petrozavodsku,
Tiflisu i Erevanu20 • Svojim radom na mašinskom prevođe
nju stekli su veliki ugled mnogi sovjetski stručnjaci (0. S.
Kulagina, T. N. Mološnaja, I . A. Meljčuk, L. N. ]ordanskaja,
S. Ja. Fitialov, G. S. Cejtlin i dr.) . Tokom šezdesetih godina
razvijeni su jaki centri za rad na mašinskom prevođenju u
Rumuniji (gde je vodeća ličnost S. Marcus) , u Mađarskoj
(grupa u kojoj su se našli pored ostalih, F. Kiefer i F.
Papp) , u Č ehoslovačkoj (grupa P. Sgalla, P. Pithe, M. Teši-
20 Ovi su podaci sakupljeni uglavnom prema objavljenim izveš
taj ima s kraja pedesetih godina. Danas je svakako slika u ovom po
gledu nešto drugačija.
telove i dr.) i Bugarskoj (gde su od najaktivnijih bili A.

Ljudskanov, E. Paskaleva, M. janakiev i A. Orlenko) .
Glavni napori sovjetskih snaga bili su od početka
koncentrisani u dva pravca: na sastavljanju glosara ( = reč
nika u mašini) i na proučavanju jezika =posrednika u pre
vođenju ( = jezika formula na koji se prebacuje konkretan
ljudski jezik podvrgnut procesu prevođenja) . Radeći na
ovom drugom poslu, sovjetski naučnici su na polju teorije
postigli rezultate kojima je priznata visoka vrednost u ino
stranom naučnom svetu.
528. I druge evropske i azijske zemlje 21 počele su se to
kom šezdesetih godina uključivati u rad na mašinskom
prevođenju (mada je uvek u ovome vodeće mesto pripa
dalo naučnim centrima SAD i SSSR) . No danas je gotovo
svako oduševljenje za taj posao splasnula na svim strana
ma sveta, iako još ima uglednih centara gde se nastavljaju
ispitivanja koja, ukoliko ne unapređuju neposredno ma
šinsko prevođenje, ipak doprinose širenju teorijskih hori
zonata savremene lingvistike.
529. Prve faze rada na mašinskom prevođenju u SAD
najbolje su ilustrovane studijama objavljenim u zborniku
21
Kineski jezik, zbog svoje specifične strukture, uvek je budio
pažnju lingvističke javnosti. Stoga su vesti o napredovanju mašin
skog prevođenja u NR Kini izazvale mnogo interesovanja u lingvi
stičkim krugovima koji od detaljnog studiranja strukture kineskog
jezika u poređenju sa indoevropskim jezičkim strukturama očeku
ju dragocene podatke za produbljivanje opštejezičke teorije. Prve
informacije za inostranstvo o mašinskom prevođenju u NR Kini
dao je LjuJuncjuan u članku "Issledovatel'skaja rabota v oblasti MP
v Kitajskoj Narodnoj Respublike" (VJ a VIII, 5, 1959, 102-104) .
"�achine Translation of Language" (ed. William N . Locke i

A. Donald Booth, New York 1955) . Zbornik je 1957. iza
šao u Moskvi u ruskom prevodu pod naslovom "Mašinnyj
percvod" (odgovorni redaktor P. S. Kuznecov) .
Obiman zbornik "Linguistic and Engineering Studies in
the Automatic Translation of Scientific Russian into En
glish. Technical Report" (Seattle-Washington, 1959) sadrži
reprezentativne radove naučne grupe iz centra u Seattleu.
Knjiga A. G. Oettingera - "Automatic Language Transla
tion: Lexical and Technical Problems" (Harvard Mono
graphs in Applied Science N o 8, Cambridge, Mass., 1961)
ilustruje rezultate harvardskog centra za mašinsko prevo
đenje.
Sažete preglede urađenog tokom pedesetih godina na
ovome polju naučne delatnosti daju predstavnici harvard
ske grupe W. N . Locke i V. H. Yngve, predstavnik Seattlea
Envin Reifler i predstavnik centra u Georgetownu - Paul
h
L. Garvin u zborniku 81 Proceedings pod naslovom: "Mac
hine Translation" (502-5 18) .
Y. Bar-Hillel daje pregled postignutih rezultata tokom
pedesetih godina u mašinskom prevođenju ne samo u SAD
već i u Vel. Britaniji u "Report on the State of Mechanical
Translation in United States and Great Britain" Oerusalem
1 959) . Treba svakako videti i Bar-Hillelov članak "Some Re
flections on the Present Outlook for High-Quality Machine
Translation" koji je objavljen u zborniku "Feasibility Study
on Fully Automatic High Quality Translation", izd. W. P.
Lehmann i R. Stachowitz, University of Texas, 1971, 73-76.
Za uvođenje u komplikovanu problematiku mašinskog
prevođenja najbolje će poslužiti knjiga Davida G. Haysa
"Introduction to Computational Linguistics" (= Mathemati
cal Linguistics and Automatic Language Processing N° 2,
Amsterdam 1967) . V. i knjigu sovjetskog stručnjaka V. J. Ro-
zencvejga: "Osnovy obščego i mašinnogo perevoda", Mo

skva 1964.
Postoje mnogobrojne studije koje prikazuju dostignu
ća različitih američkih centara za mašinsko prevođenje to
kom pedesetih godina. Oni koji se za ovo posebno intere
suju naći će odgovarajuće informacije u časopisu kao što
,e npr. "Mechanical Translation", poznata publikacija har
,AJ"dskog centra (grupe koja radi u Massachusetts Institute
of Technology) . Mi bismo ovde ipak posebno preporučili
,oš nekoliko studija koje su bile u svoje vreme naročito za
pažene u inostranstvu, u prvom redu u SSSR:
V. E. Giuliano (predstavnik harvardske grupe) - "An
Experimental Study of Automatic Language Translation"
( .\i.athematical Linguistics and Automatic Translation, Re
port NSF- l, Cambridge Mass. , 1959) .
M. E. Scherry (predstavnik harvardske grupe) - "Syntac
tic Analysis in Automatic Translation" (Mathematical Lin
guistics and Automatic Translation, Cambridge, Mass. , Re
port NSF-5, 1960) ;
V. H . Yngve (predstavnik harvardske grupe) - "Senten
ce-for-Sentence Translation" (Mechanical Translation vol. 2,
1955, No 2, 29-37) , "A Framework for Syntactic Translation"
( .\i.echanical Translation vol. 4, 1957, N° 3, 59-65) , "A Pro
gramming Language for Mechanical Translation" (Mecha
nical Translation vol. 5, 1958, N° l, 25-4 1) , "A Model and
a Hypothesis for Language Structure" (Proceedings of the
.\merican Philosophical Society vol. 104, 1960, No 5, 444-

466) ;
L . R . Micklesen - "Russian-English MT" (American Con
tributions to the Fourth International Congress of Slavists,
.\ioscow, September 1958, s'-Gravenhage 1958, 245-265) ,
"Form Classes Structural Linguistics and Mechanical Trans
lation" (u zborniku "For Roman jakobson", 344-352) .
Od nešto novijih radova koji daju pregled rezultata ra

da s mašinama u pogledu unapredenja lingvističke teorije
i prakse prevođenja v. : John R. Pierce et al., "Language
and Machines. Computers in Translation and Linguistics",
�·ashington 1966; Saul Gorn, "The Identification of the
Computer and Information Sciences: Their Fundamental
Semiotic Concepts and Relationships", Foundations of
Language vol. 4, N° 4, 1968, 339-372) .
V. i studiju američkog lingviste S. M. Lamba: "The Na
ture of the Machine Translation Problem", journal of Ver
bal Learning and Verbal Behavior 4, 1965, 196-2 10.
Bugarski stručnjak za mašinsko prevođenje A. Ljudska
nov izneo je svoje poglede na smisao mašinskog prevođe
nja u knjizi "Traduction humaine et traduction mecani
que", Paris 1969.
Za bliže upoznavanje sa prvim rezultatima sovjetskih
napora oko mašinskog prevođenja pogodan je, pre svega,
zbornik "Materialy po mašinnomu perevodu" (I tom, izdat
u Lenjingradu 1958) gde se, pored ostalog, nalaze i takvi
poznati radovi kao što su, recimo: N. D . Andreev, "Meta
jazyk mašinnogo perevoda i ego primenenie" (40-60), V.
V. Ivanov, "Lingvističeskie voprosy sozdanija mašinnogo
jazyka dija informacionnoj mašiny" (10-39) .
l. A. Meljčuk daje pregled rada na mašinskom prevođe
nju u SSSR krajem pedesetih godina u članku čiji je na
slov: "Raboty po mašinnomu perevodu v SSSR" (Vestnik
AN SSSR, 1959, No 2, 43-47) . V. i: l. l. Revzin i V. Ju. Ro
zencvejg, "Očerki po obščemu i mašinnomu perevodu",
Moskva 1965.
U zborniku "Issledovanija po slavjanskomu jazikozna
niju" (izd. AN SSSR, Moskva 1961, 374-382) objavljena je
studija "Teoretičeskije osnovi mašinnogo perevoda na rus
skij jazyk" - objavljuje probrani kolektiv autora: O. S. Ku-
Jagina, A. A. Ljapunov, l. A. Mel'čuk, T. N. Mološnaja. Tu

su izneseni, kondenzovano, jasno neki zanimljivi rezultati
ditnih sovjetskih stručnjaka okupljenih oko rada na ma
linskom prevođenju, a posebno zainteresovanih za pro
blem jezika-posrednika.
Bliži uvid u dostignuća sovjetske nauke na polju ma
linskog prevođenja daće zainteresovanima različite studije
objavljene pre svega u časopisu "Mašinnyj perevod i pri
kladnaja lingvistika" a takođe i u 'Voprosy jazykoznanija"
(gde su izlaganja naročito pristupačna, specijalno pisana
za lingvističku publiku koja tek treba da se bliže uvede u
novu oblast lingvističkog interesovanja) . Teorijske proble
me vezane za posao mašinskog prevođenja prikazuje ade
Imuno i časopis mađarskih stručnjaka koji izlazi u Budim
pešti pod naslovom Computational Linguistics.
V. i sledeće dve knjige: K. Brockhaus, "Automatische
iJbersetzung", Braunschweig 197 1 ; P. L. Garvin, "On Ma
chine Translation. Selected Papers", Den Haag/Paris, 1972.
Svima onima koji bi hteli podrobnije informacije o na
učnoj teoriji prevođenja uopšte preporučuje se zbornik
"On Translation" (ed. Reuben A. Brower, Harvard Studies
in Comparative Literature, vol. 23, Cambridge, Mass. ,
1959) u kojima su, pored radova specijalista z a literaturu,
zastupljeni i radovi lingvista. Tako npr. Roman Jakobson u
studiji "On Linguistic Aspects of Translation" (232-239) iz
laže teoriju suštine prevođenja: sve se može prevesti tako
da osnovna poruka o kojoj se radi ostane neizmenjena, ali
kod (v. § 506) pomoću kojeg se poruka prenosi bezuslov
no podleže promeni u procesu prevođenja - svaki jezik
ima svoj specifičan kod; otuda pri prevođenju nastaju nu
žna prekrajanja detalja, oduzimanja i dodavanja u duhu
novoga koda na koji se poruka prebacuje; otuda svako
prevođenje poetskog teksta postaje neminovno kreativna
ling\;stička transpozicija. Eugen A. Nida u "Principles of

Translation as Exemplified by Bible Translating" (1 1-31)
zastupa tezu da adekvatnog prevoda ne može biti ne samo
zbog razlike u kodu (u strukturi jezičkih sistema) već i
zbog toga što svaki jezik ima svoju individualnu kulturnu
pozadinu koja određuje specifičan tip metaforičnih asoci
jacija. Williard V. Quine u "Meaning and Translation" (148-
1""2) . primenjujući logičku analizu udruženu sa metod
skim postupcima razrađenim u teoriji informacije, poka
zuje da se mogu pronaći zajednički koeficijenti među jezi
cima u vidu adekvatnih rečeničkih karakteristika, prisut
nih i u jeziku sa kojeg se prevodi i u jeziku na koji se pre
vodi, bez obzira na razlike medu njihovim gramatičkim
strukturama. l, najzad, Anthony G. Oettinger u "Automatic
Tra.nsference, Translation, Remittance, Shunting" (240-
267) razlaže principe mašinskog prevođenja sa posebnim
ukazivanjem na izglede koji postoje u usavršavanju tehni
ke automatskog prevođenja ruskih tekstova na engleski.
O problemu prevođenja sa futhijanskih pozicija (v.
§ 566) govori J. C. Catford u svojoj knjizi "A Linguistic
Theory of Translation", London 1965 .
ALGEBARSKA LINGVISTIKA
NELINEARNOG (ANALITIČKOG) TIPA1
Uvodne napomene
530 . Termin a/gebarska lingvistika pojavio se prvo u

slovenskom lingvističkom svetu. Godine 1964. počeli su ga
upotrebljavati češki stručnjaci za mašinsko prevođenje P.
Sgall i L. NebeskY da njime ukažu na pravce rada na jeziku
koji uključuju dosta široko korišćenje matematičkih meto
da, ali prvenstveno onih koji nisu statističkog karaktera
(dakle, a/gebarska kao suprotnost kvantitativnoj, odno
sno statističkoj lingvistici) . Izraz teorija jezičkih modela,
koji je dotle dominirao u Evropi zahvaljujući činjenici da su
ga odomaćili u lingvističkoj terminologiji sovjetski struč
njaci od ugleda, potisnut je poslednjih godina izrazom al
gebarska teorija jezika gotovo svuda van SSSR, a i u SSSR
danas ga pojedinci napuštaju u korist novog termina.
Algebarska lingvistika može biti i linearnog tipa. To biva
onda kada se ona zasniva na teoriji o sređenom (linearnom)
1 Mada ova oblast jezičkih studija spada, po mnogim autorima,
u domen matematičke lingvistike budući da se koristi tekovinama

savremene matematike, ja sam je ipak izdvojila u posebno pogla
vlje imajući u vidu njene specifično lingvističke odlike po kojima
se ona suprotstavlja svim danas već klasičnim oblicima rada na je
ziku za koje je, sredinom ovog veka, bio predviđen termin "mate
matička lingvistika" (upravo radi što preciznije distinkcije u ovom
smislu, ovde je terminu "matematička lingvistika" dodat kvaliflka
tiv: "kvantitativnog ( = nealgebarskog) kar:1 ktf"r:t", v § 480n) .
poretku sintaksičkih konstituenata, kao što je, na primer,

slučaj sa generativnom gramatikom Chomskog (v. § 462) .
Analitički karakter ima, pak, algebarska lingvistika onda ka
da se ovakav obavezan uslov linearnosti ne postavlja.
Ima više mogućih pristupa jeziku sa pozicija koje bi
opravdavale primenu termina "algebarsko lingvističko ispi
tivanje analitičkog tipa". Ma koliko se ti mogući pristupi me
đusobno razlikovali, jedno im je zajedničko: nastojanje da
se, pre svega, identifikuje i protumači funkcionalna vred
nost jedinica sa kojima se operiše pri jezičkoj analizi.

Pojedini lingvisti koji su se opredelili za ovakve teorij
ske pozicije naglašavaju da je njihov prilaz jezičkom feno
menu takođe generativan, iako generiranje jezičkih struk
tura zamišljaju i prikazuju na bitno drukčiji način od onog
koji je svojstven teoriji Chomskog.
53 1 . Nastajanje nove ere "algebarskog" rada na jeziku
može se lepo pratiti upoznavanjem sledećih radova: G. S.
Cejtin, "K voprosu o postroenii matematičeskih modelej
jazyka", Doklady na konferencii po obrabotke informacii,
maš. perevodu i avt. čteniju teksta, III, Moskva 196 1 ; R. L.
Dobrušin, "Matematičeskie metody v lingvistike", Matemati
českoe prosveščenie 6, 1961, 37-5 1 ; S. Ja. Fitialov, "O
postroenii formal'noj morfologii v svjazi s mašinnym pere
vodom". Doklady na konferenciji po obrabotke informacii,
maš. perevodu i avt. čteniju teksta II, Moskva 196 1 ; H. Put
nam, "Some Issues in the Theory of Grammar", Structure of
Language and Its Mathematical Aspects ( = Proceedings of
Symposia in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakob
son, 25-42) ; H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Gramma
tical Structure", Structure of Language and Its Mathematical
Aspects ( = Proceedings of Symposia in Applied Mathema

tics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 56-68) ; K. Čulik "Some
Axiomatic Systems for Formal Grammars and Languages",
Information Processing 1962 ( = Proceedings of the IFIP
Congress 1962, Amsterdam 1963, 313-3 17) ; S. Abraham,
..A Formal Study of Generative Grammars", Computational
Linguistics II, 1964, 5-19; P. Novak, "Mathematical Models
of Linguistic Objects", Prague Studies in Mathematical Lin
guistics l, 1965, 155-157; M. Novotny, "On Some
Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics", Prague
Studies in Mathematical Linguistics I, 1965, 125-140.
Početna znanja o matematičkoj lingvistici (i uopšte o ma
tematičkim procedurama, uz vrlo korisne bibliografske in
formacije) pruža knjiga Barron Brainerd, "Introduction to
the Mathematics of Language Study'' (Mathematical Lin
guistics and Automatic Language Processing 8), Amsterdam
1971. Vredi i inače upoznati se s edicijom pod naslovom
"Mathematical Linguistics and Automatic Language Proces
sing" (odg. urednik David G. Hays) u kojoj su objavljene
ove i druge korisne knjige iz oblasti o kojoj je reč.
Rad sovjetskih stručnjaka u ovoj teorijskoj oblasti iza
zvao je živu pažnju lingvističke javnosti zahvaljujući, po
red ostalog, i knjizi l . l. Revzina, "Modeli jazyka" (Moskva
1962) koja je 1966. objavljena (u Londonu) na engleskom
jeziku (pod naslovom "Models of Language", prevodioci:
N. F. C. Owen i A. S. C. Ross), a 1968 (u Parizu) na francu
skom ('Les Modeles linguistiques", preveo Y. Gentilhom
me) . Primenu ovog metoda na jedan opštelingvistički pro
blem naći će naš čitalac u Revzinovom članku "K verojat
nostnoj interpretacii zakona Iviča", Zbornik za filologiju i
lingvistiku XIII/., 1970, 19-25, gde se matematičkom pro
cedurom proverava zakon koji je postavio Pavle Ivić o to
me da čisto glasovne promene nikada ne mogu uvećati
broj distinktivnih mogućnosti u fonološkom sistemu jezi

ka.
Principi "modeliranja jezika" postaju jasni i pri čitanju
\-eć pominjane knjige Jurija Derenikoviča Apresjana, "!dei i
metody sovremennoj strukturnoj lingvistiki" (Moskva
1 966) . Zainteresovani mogu naći korisne podatke o tome
kako su početkom šezdesetih godina teoriju modela prirne
njivali na sintaksu istaknuti sovjetski stručnjaci (kao npr. S.
Ja. Fitialov i K. I. Babicki) u zborniku Problemy strukturnoj
lingvistiki, Moskva 1962. V. takođe: P. N. Denisov, "Principy
modelirovanija jazyka", Moskva 1965; Vjač. Vs. Ivanov i V. N.
To po rov, ''Slavjanskie jazykovye modelirujuščie semiotiče
skie sistemy'', Moskva 1965 ; R. G. Piotrovski, "Modelirova
nie fonologičeskih sistem i metody ih sravne nija", Moskva
Leningrad 1966; I . I. Revzin, "Metod modelirovanija i tipo
logija slavjanskih jazykov'', Moskva 1967.
Godine 1963. rumunski naučnik S. Marcus je objavio
knjigu koja mu je donela veliki ugled kod stručnjaka za
matematičku lingvistiku: "Lingvistidi matematidi . Modele
matematice in lingvistica", Bukurešt. Njegovi su teorijski
pogledi, međutim, postali šire poznati tek kad je objavlje
na na engleskom jeziku knjiga "Algebraic Linguistics .
.-\nalytical Models", New York 1967; i knjiga na francu
skom : "Introduction mathematique a la linguistique stru
cturale", Paris 1968. V. i njegovu studiju "Categories de
Dobrušin, fermetures de Ses tier et voisinages de Sakai",
Glossa l, 1967, str. 59-67.
Algebarska lingvistika je u najkraćim crtama izložena u
zborniku koji su izdali praški lingvisti: P. Sgall a kolektiv,
·cesry moderni jazukovedy" (= Mala moderni encyklope·
die 47, Praha 1964) .
Opšti pogled na razvoj algebarske lingvistike u zemlja
ma istočne Evrope dobiće se upoznavanjem sa već pomi-
njanim (§ 484) knjigama mađarskih lingvista: Ferenc Papp,

".\tathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua
Unguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kie
fer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe" ( = Mathe
matical Linguistics and Automatic Language Processing 3,
.-\msterdam 1968) . V. i izvrsnu studiju P. Sgalla: "O razvitii
teorii poroždajuščih modelej jazyka", Trudy po russkoj i
slavjanskoj ftlologii XXII, Serija lingvističeskaja, Tartu 1973,
3-3 1 . Tu su evropska generativna shvatanja osvetljena u od
nosu na američka. Na kraju je priložena selektivna biblio
grafija koju su izradile E. Hajičova i J. Panevova ('Bibliogra
fija izbrannyh rabot po poroždajuščim modeljam", 32-46) .
O prednostima algebarske lingvistike govore A. V, Glad
kij i l. A. Mel'čuk u "Elementy matematičeskoj lingvistiki",
Moskva 1969 (francuski prevod pod naslovom "Elements de
linguistique mathematique" objavljen je u Parizu 1972) .
O tome u kom se pravcu danas dalje razvija algebarska
lingvistika u celini vrlo adekvatno informišu časopisi koji
izlaze na engleskom jeziku u zemljama istočne Evrope:
Prague Studies in Mathematical Linguistics (Prag), Prague
Bulletin of Mathematical Linguistics (Prag) i Computatio
nal Linguistics (Budimpešta) . V. i časopise koji se (na ru
skom) objavljuju u SSSR: Problemy kibernetiki (Moskva) ,
Kibernetika (Kijev) i Algebra i logika (Novosibirsk) , Nauč
notehničeskaja informacija (Moskva) .
Problemima algebarske lingvistike, kako linearnog, tako
i nelinearnog tipa, posvećena je knjiga M. C. Barbault, J.-P.
Descles, "Transformations formelles et theories lingui
stiques", Paris 1972.
Kategorijalna gramatika
identifikacionog tipa
532. Termin kategorija/na gramatika preuzeli su lingvi

sti od fllozofa-semantičara. Ispitujući artillcijelne jezike
konstruisane po principima matematičke logike, illozofl su
prvih decenija ovog veka počeli postavljati u centar naučne
pažnje pojam semantičkih kategorija, o kojem je prvi po
2
čeo govoriti Husserl • Teoriju značenjskih kategorija razra
đivali su dalje St. Lesniewsky i K. Ajdukiewicz (v. § 4 1 5) . Te
orija je, u stvari, postala šire poznata tek u onom vidu koji
3
joj ;e dao Ajdukiewicz . još produbljeniju interpretaciju do
bila je u radovima H. B. Curryja\ jednog od onih predstav
nika modeme logike koji je tokom poslednje decenije naj
odsudnije delovao na formiranje teorijskih koncepcija po
jedinih evropskih lingvista (o značaju Curryjevih postavki
za oblikovanje Šaumjanove lingvističke teorije v. § 549) .
533. Yehoshua Bar-Hillel je prvi lingvista koji je, pede
setih godina ovog veka, pokušao da teoriju o semantičkim
2 Edmund Husserl (1859-1938), inače najviše poznat u lingvi
stičkom svetu po radu ''Ideen zur einer reinen Phanomenologie

Jnd phanomenologischen Philosophie" (Husserliana Band Ill,
Den Haag 1950) .
' V. njegov rad "Die syntakstische Konnexitiit", Studia Philo
sophica l, 1935, 1-27.
• On je, pored ostalog, jedan od autora poznate knjige H. B.
Curry and R. Feys. "Combinatory Logic" (Amsterdam 1958) . Za raz

'ripnje novih pravaca rada u lingvistici od najvećeg je značaja stu
dija H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Grammatical Structu
re·. Structure of Language and Its Mathematical Aspects ( Pro
=
ceedings of Symposia in Applied Mathematics, Vol. XII) , ed. R.

Jakobson (Providence, Rhode Island, 1961, 56-68.
(značenjskim) kategorijama primeni na prave (ljudske) je

zike.
Pojam semantičke kategorije uveden je u fond teorij
skih pojmova modeme logike onda kada se pristupilo si
stematski poslu fonnalizacije5 postojećih razlika među se
mantičkim pojedinostima čija ukupnost sačinjava jedan
logički sistem sporazumevanja. Te tako koncipovane se
mantičke pojedinosti - nazvane semantičkim kategorijama
- podeljene su na dve vrste: na argumente i nafunktore, s
tim što će argument biti svaka ona kategorija koja je izlo
žena dejstvu nekog funktora, a funktor svaka ona katego
rija koja dejstvuje na neki od argumenata.
Y. Bar-Hillel je, polazeći od ove fundamentalne distink
cije argumenata i funktora, pristupio sintaksičkoj analizi
koja ide u prvom redu za tim da se izvrši postupna identi
ftkacija sintaksičkih konstituenata na osnovu njihovog
funkcionalnog svojstva (otuda i odgovarajući tennin: kate
gorija/na gramatika identifikacionog tipa).
534. Po Bar-Hillelu, jezik treba posmatrati kao specifi
čan skup elemenata od kojih jedni (A) poseduju svojstvo
bazičnih kategorija (što bi u logici odgovaralo pojmu ar
gument) dok ga drugi (B) ne poseduju. Grupu (A) pred
stavljaju rečenice (S) i sve reči određene za nominaciju
pojmova (n) . Ostali elementi uključuju se u grupu (B) i na
njih se primenjuje tennin operator (odgovarajuća katego
rija u logici nosi nazivfunktora).
Funkcija jezičkih kategorija prikazuje se uz primenu po
sebne simbolike. Znak lstavlja se iza kategorije čiju funkciju
utvrđujemo. Iza toga znaka dolazi podatak o nekom dru
gom elementu date sintaksičke konstrukcije koji, u odnosu
5 Tennin je upotrebljen ovde u smislu koji mu daje moderna

k�i,\.ka.
na kategoriju podvrgnutu analizi, stoji bilo (I) u funkciji

podređenosti, bilo (II) u funkciji nadređenog člana kon
strukcije. U slučaju (I) podređena kategorija se postavlja u
obične zagrade - na primer (n) ; u slučaju (II) zagrada irna
uglasti karakter - dakle [ n] . Ako se, recimo, analiza primeni
na konstitutivne elemente rečenice bolesno dete spava, gde
bolesno funkcioniše kao detenninator imenice dete, a spa
va kao rečenica kojoj je podređena kategorija n ( = subjekat
dete), onda se dati sintaksički konstituenti prikazuju na sle
deći način:
bolesno = n l[n]
dete = n
spava = S l(n)
Sintaksička analiza ide za tim da se, postepenirn elimi

nisanjem hijerarhijski nižih sintaksičkih jedinica, dobije u
krajnjem rezultatu ona jedinica prema kojoj svi ispušteni
sintaksički elementi vrše konstitutivnu funkciju.
Simbolički prikaz jednog iskaza naziva se njegovim in
deksom. Indeks se podvrgava redukciji koja se ispoljava u
vidu različitih etapa svojevrsne derivacije. Tako, npr., in
deks n l[n] n S l(n) , koji odgovara rečenici bolesno dete spa
va, u rezultatu prve derivacije dobija sledeći vid: n S l (n) . U
drugoj derivaciji dostižemo krajnji traženi rezultat: S.
Da bi se dobio ovakav krajnji rezultat, potrebno je pravil
no ostvarivati redukcioni proces analize. Prvi uslov za to je
tačno utvrditi šta se s čim povezuje u sintaksičku konstrukci
ju neposredne zavisnosti. Pretpostavimo da smo prvo pri
stupili redukovanju sintaksičkog spoja ilustrovanog iska
zom dete spava, pa tek onda uzeli u razmatranje eliminaciju
elementa bolesno (računamo, dakle, i ovde da iskaz u celini
glasi bolesno dete spava). Takav redosled derivacije počet-
nog indeksa ukazivao bi na to da mi konstrukciju dete spava

posmatramo kao neposredno zavis nu od bolesno, što je sva
kako pogrešna pretpostavka. Da je pogrešna, govori nedvo
smisleno i činjenica da primenjena prva derivacija dovodi
do rezultata n / [n] S koji je ujedno i krajnji (dalje se deriva
cija pokazuje nemogućom) i neprihvatljiv. Da bi, naime,
rezultat bio prihvatljiv, potrebno je da se indeks ostvari u
vidu jednog jedinog simbola, što ovde nije slučaj.
Po Bar-Hillelu, operatore bi trebalo svrstavati u dve po
sebne grupe prema tome da li svojim dejstvom na neki dati
argument proizvodi (A) istovrsni argument ili (B) argument
drukčije vrste. U slučaju (A) radi se o operatoru endotipskog
(engl. endotypic) karaktera, a u slučaju (B) eksotipskog
(engl. exotypic). Operator, na primer, koji se manifestuje u
funkciji elementa bolesno u kontekstu bolesno dete spava
svrstava se u grupu (A) (indeks kategorije je n l [n] , dok
operator kategorije spava pripada grupi (B) (indeks je ov
de S l(n)) . Po ovakvoj podeli, u engleskom jeziku endotip
skog su karaktera pridevi i zamenice u atributskoj službi, za
tim prilozi, veznici i član. Eksotipski karakter imaju glagoli i
predlozi, dok imenice po pravilu izmiču ovakvoj klasifikaciji
budući da najčešće funkcionišu kao bazične kategorije.
535. Bar-Hillelovu lingvističku teoriju pojedinci tretiraju
kao svojevrsnu gramatiku zavisnosti (o gramatici s ova
kvim nazivom v. inače u § 542) . U ovome im za pravo daje či
njenica da se Bar-Hillelov identiftkacioni prosede u suštini
svodi na utvrđivanje odnosa zavisnosti među jezičkim kate
gorijama. Njegova je teorija dočekana s interesovanjem i in
spirisala je kod mnogih opredeljenje za što rigoroznije me
todološke procedure koje bi trebalo primeniti radi identifi
kacije sintaksičkih funkcija. Pa ipak, ona nije u celini prihva
ćena. Svima je jasno da je njena eksplikativna moć ograniče
nog karaktera; izvan njenog dometa ostaju mnogi problemi
jezičkog fenomena. Njoj su najviše pažnje poklonili lingvisti

zainteresovani za iznalaženje egzaktnih metoda sintaksičke
analize rndi mašinskog prevođenja.
536. Kategorijalna grnmatika identifikacionog tipa za
snovana je u mdu Y. Bar-Hillela: "A Quasi-Arithmetical Nota
tion for Syntactic Description", Lg, Vol. 29, N° l, 1953, 47-
58. V. i sledeće rndove u kojima Bar-Hillel izlaže svoje
osnovne teorijske poglede: Y. Bar-Hillel, Ch. Gaifman and
E. Shamir, "On Categorial and Phrase. Structure Grnm
mars", Bulletin of the Research Council of Isrnel, Vol. 9 F,
1960, 1-16; Y. Bar-Hillel and E. Shamir, "Finite-State Langua
ges: Formal Representations and Adequacy Problems", Bul
letin of the Research Council of Israel, Vol. 8 F, 1960, 155-
166; Y. Bar-Hillel, M. Pedes and E. Shamir, "On Formal Pro
perties of Simple Phrase-Structure Languages", Applied Lo
gic Brnnch, Tech-nical Report N° 4, 1960, Jerusalem, Isrnel,
Hcbrew University.
Godine 1964. objavljen je zbornik Bar-Hillelovih rndo
va pod naslovom "Language and Information. Selected Es
says on Their Theory and Application" Qerusalem, Isrnel) .
Tu se nalaze, pored ostalog, ovde pomenute studije "A Qua
si-Arithmetical Notation . . . " i "On Formal Properties of Sim
ple Phrase-Structure Languages" (v. str. 61-74 i 1 16-150) . V.
i njegovu knjigu "Aspects of Language", Jerusalem 1970.
Sumarnn i vrlo pristupačan prikaz Bar-Hillelove teorije
uključen je u md Manfreda BieiWischa: " Uber den theore
tischen Status des Morphems", Studia Grnmmatica I, Ber
lin 1966, 5 1-89.
Na način srodan Bar-Hillelovom tretirn sintaksičku pro
blematiku J. Lambek u "The Mathematics of Sentence Struc-
ture", American Mathematical Monthly 65, N° 3, 1958,

1 54-1 70.
Kategorijalna gramatika zasnovana na

principima matematičke
teorije skupova
537. Sovjetski stručnjak za mašinsko prevođenje, O. S.
Kulagina, prva je primenila s uspehom principe matema
tičke teorije skupova na proučavanje jezika.
I ona operiše pojmom kategorija koje bivaju utvrđene
primenom izvesnih fonnalnih6 definicija. Centralno mesto
u njenoj teoriji zauzima kategorija gramatički ispravne
rečenice (ruski termin otmečennaja fraza, odgovara engl.
terminu wellfonned sentence). Svi testovi koji se prime
njuju u postupku analize podređeni su težnji da se ova ka
tegorija zadrži u centru pažnje.
Kulagina se služi transformacionim testom, ali to je sa
mo jedan od operativnih vidova analize, bez bitnog znača
ja po teoriju. Njena teorija uopšte ne uzima u obzir gene
rativnu komponentu jezika; njeni objekti ispitivanja za
mišljaju se kao već postojeći (dati) .
Kao i za Bar-Hillela, i za Kulaginu su najvažniji odnosi
među kategorijama. Ti odnosi se utvrđuju na poseban na
čin, pre svega s vođenjem računa o osnovnim postavkama
teorije skupova.
538. Te osnovne postavke nameću, pre svega, potrebu
za razlikovanjem dvaju fundamentalnih skupova: jedan
6 Terminformalni upotrebljen je ovde u smislu koji mu daje

modema logika.
skup (interpretiran ovde kao skup izvesnih bazičnih jedi

nica - fonema, leksema i slično) koji se uključuje u drugi
skup (interpretiran ovde kao skup rečenica koje se ispo
ljavaju kao lanac sastavljen od jedinice prvog skupa) .
Odnosi među elementima jednog datog skupa ispituju
se uz primenu supstitucionog teksta (v. § 352) . Uzmimo, re
cimo, da se elementi prvoga skupa interpretiraju kao lekse
me. Odnosi među leksemama ispitivaće se: (A) s pogledom
na distribuciju u govornom lancu; (B) s pogledom na para
digmu. Ukoliko dve lekseme ispoljavaju identičnost u pona
šanju prema kriteriju (A) , utvrdićemo da reprezentuju istu
kategorijufamilije (Kulaginin termin: semejstvo). Kategori
ja familije označava se simbolom S. Ukoliko se, pak, identič
nost ispoljava u odnosu na kriterij (B) , priključićemo obe
lekseme istoj kategoriji r (ovaj simbol zamenjuje termin
okretnost).
Analiza se pojednostavljuje primenom odgovarajućih
postupaka simboličkog prikazivanja. Tako, na primer, kon
statacija da ruski oblik stu/'ja ima istovetno r s oblikom stu/,
a istovetno S s oblikom lampy dobiće ovakav simbolički pri
kaz:
r (stul) n (lampy) = stul'ja
Testiranje, međutim, koje ide za tim da proveli irna li

stul'ja istovetno S sa stu/ a istovetno r sa lampy daće ne
gativan rezultat:
s (stul) n r (lampy) = o
539. Teorija O. S. Kulagine stekla je mnogo pristalica, pr

venstveno u SSSR i nekim zemljama istočne Evrope (najviše
u Rum uniji) . Pojedinci su izrazili, na primer, nadu da bi re-
zultati ispitivanja odnosa u jeziku s pogledom n a kategoriju

S i r mogli otvoriti sasvim nove perspektive za razvoj tipo
loških studija. Nisu izostale, doduše, ni različite kritičke na
pomene. Tako je, na primer, jedan od inače istaknutih po
bornika analitičkih modela algebarske lingvistike, I . I. Rev
zin, s pravom primetio da samo u fragmentarnom posma
tranju jezika pravila o svrstavanju leksema u istu kategoriju
S mogu imati apsolutnu vrednost. Proširivanjem konteksta
uveravamo se u to da je njihova vrednost, u stvari, samo re
lativna. Oblik stoly, recimo, u rečenici ja vižu stoly može
se zameniti oblikom korovy; ali ako rečenicu proširimo dru
gom, relativnom (ja vižu stoly, kotorye ja kupil), zamena
postaje nemoguća (budući da imenica korovy, pošto ozna
čava živo biće, zahteva oblik kotoryh mesto kotorye).
540. Kulagina je primenu svoje teorije usredsredila pr
venstveno na domen leksike. Domen fonoloških fenome
na dobio je adekvatnu obradu pre svega u radovima istak
nutog rumunskog stručnjaka za algebarsku lingvistiku -
Solomona Marcusa.
Dalja razrada teorije unela je izvesne dopune koje su
uglavnom značile približavanje stavovima karakterističnim
za "gramatiku zavisnosti" (v. § 542) . Ovakvom približava
nju najviše su doprineli radovi R. L. Dobrušina, S. Ja. Fitia
lova, a i samog Marcusa.
54 1 . Teorija O. S. Kulagine objavljena je pod naslovom
"Ob ohnom sposobe grammatičeskih ponjatij na baze teorii
množestva" u Problemy kibernetiki I, Moskva 1958, str. 203-
2 14. Teoriju je lingvistima prikazao I. I. Revzin u studiji "O
nekotorih ponjatijah tak nazyvaemoj teoretikomnožestven
noj koncepcii jazyka", V]a, IX, 6, 1960, 88-94.
V. još i sledeće studije: R. L. Dobrušin, "Elementarnaja

grammatičeskaja kategorija", Bjulleten' Obedinenija po
problemam mašinnogo perevoda 5, Moskva 1957, 19-2 1 ; A.
A. Holodovič, "Opyt teorii podklassov slov'', VJa l, 1960, 32-
43; T. N. Mološnaja, "O ponjatii grammatičeskoj konfigura
cii'', Strukturno-tipologičeskie issledovanija, Moskva 1963,
46-59; A. V. Gladki, "Algoritmičeskaja neraspoznavaemost'
suščestvennoj neopredelennosti kontekstno-svobodnyh
jazykov'', Algebra i logika 4, Novosibirsk 1965, 53-64.
Posebno se preporučuje knjiga Ferenca Kiefera, "Mathe
matical Linguistics in Eastern Europe" (= Mathematical
Linguistics and Automatic Language Processing 3, Amster
dam 1968) u kojoj se, pored ostalog, daje i kritički osvrt
na značaj teorije O. S. Kulagine. V. takođe Ferenc Papp,
"Mathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua
Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) .
V. i radove Marcusa i Fitialova navedene u § 5 3 1 .
Gramatika zavisnosti i projektivnosti

542. Termin gramatika zavisnosti primenio je američ
ki lingvista D. G. Hays na svoju teoriju o sintaksičkim od
nosima, tako da je ona pod tim imenom danas i poznata.
D. G. Hays je istaknuti stručnjak za mašinsko prevođe
nje. Njegovo iskustvo na tom poslu ga je inspirisalo da, uz
izbor odgovarajućeg metodološkog postupka, u centar
svojih razmatranja postavi funkciju jezičkih jedinica. Nje
gove ideje rezimiraju u izvesnom smislu teorijska shvata
nja koja su, početkom šezdesetih godina, prisutna kod ve
ćeg dela predstavnika matematičke lingvistike.
543 . Po Haysu, sve jezičke elemente treba, pre svega,
odrediti po tome da li (A) funkcionišu kao tenninalne je-
dinice ili (B) ne funkcionišu tako. U (A) slučaju reč je o

eksponentima minimalnih sintaksičkih konstituenata. Za
jedinice (B) kategorije rezervisan je termin pomoćnih je
dinica (engl. auxilliary units). Pomoćne jedinice se pri
kazuju pomoću simbola. Svrha njihovog postojanja jeste u
tome da ukažu na različite vidove sintaksičkih realizacija
jedinica (A) kategorije.
Posebnim pravilima pripisuju se funkcije pomoćnim
jedinicama. Ta se pravila nazivaju pravilima zavisnosti
(engl. dependency rules).
U načelu posmatrano, funkcija može biti ili upravna ili
zavisna. Ukoliko je upravna funkcija u pitanju, priroda da
tog upravnog elementa definiše se prema broju elemenata
koji od njega zavise.
Determinativna struktura je po prirodi svojoj bitno
drukčija od konkatenativne (= ulančane) strukture . Kon
katenativnoj strukturi u formalnom pogledu odgovara kal
kulus (v. § 427) , ali determinativnoj ne odgovara. Deter
minativnoj strukturi, po Haysonovom uverenju, najbolje
odgovara prikazivanje pomoću grafa, tj. prikazivanje u vi
du takozvanog drveta zavisnosti (engl. dependency tree).
Pomoću grafa s e daje projekcija strukturalnih odnosa na
osu jezičke linearnosti. Projektivnost je, u stvari, od bit
nog značaja za teoriju u celini, koju stoga mnogi i nazivaju
gramatikom zavisnosti i projektivnosti.
Uzmimo radi ilustracije engleski primer They are flying
p/anes koji je dvosmislen, mogu mu se pripisati sledeće
dve interpretacije :
(l) They areflyingplanes = oni puštaju avione da lete.
(2) They areflyingplanes = ovo su avioni koji lete.
U prikazivanju pomoću grafa to bi izgledalo ovako :
They are flying planes They are flying planes
Pristalice gramatike zavisnosti i projektivnosti (kojih da

nas irna dosta, posebno u zemljama istočne Evrope) sma
traju da ovakvo prikazivanje unapređuje sintaksičku anali
zu budući da daje veće mogućnosti za sagledavanje odno
sa između nekog datog reda reči i odgovarajućeg sintak
sičkog poretka. Težište novijih ispitivanja upravo i leži u
naporima da se iznađu adekvatne definicije ovog odnosa.
Treba istaći da se osnovne tekovine gramatike zavisnosti
i projektivnosti danas po pravilu iskorišćavaju, negde u ve
ćoj, negde u manjoj meri, pri radu na sintaksičkoj analizi ko
ju pred uzimaju predstavnici algebarske lingvistike (ovo sva
kako najmanje važi za Š aumjana i njegove saradnike, mada i
oni takođe vode u prvom redu računa o funkcionalnom mo
mentu i insistiraju na prednosti prikazivanja pomoću grafa,
ali sve to na sasvim svojevrstan način - v. § 554) .
544. Haysova teorija izložena je u radu: David G . Hays,
"Dependency Theory: a Fonnalism and Some Observa
tions", Lg. Vol. 40, N° 4, 1964, 5 1 1-525.
Prve ideje o potrebi zasnivanja gramatike zavisnosti ja
vljaju se već 1959. u radu K. E. Harpera i D. G. Haysa, "The
Use of Machines in the Construction of a Gramm ar and
Computer Program for Structural Analysis", Proceedings of

the International Congress on Information Processing,
UNESCO, Paris 1959, V. i sledeća dva Haysova rada: "Grou
ping and Dependency Theory", The Rand Corporation,
P-1910, Santa Monica, California 1960 i "Basic Principles
and Technical Variations in Sentence Structure Determi
nation", The Rand Corporation, P- 1984, Santa Monica, Ca
lifornia 1960.
Za razvijanje naučnog interesovanja u ovom pravcu bile
su od značaja i sledeće studije : Ch. Gaifman, "Dependency
Systems and Phrase-Structure Systems", The Rand Corpo
ration, P-23 1 5 , Santa Monica, California 196 1 ; P. Ihm et Y.
Lecerf, "Elements pour une grammaire generale des lan
gues projectives", Rapport GRISA, Euratom, N° l , 1960.
Vrlo je korisno upoznati se i sa člankom S. Marcusa: "Sur
la notion de projectivite", Zeitschrift fur mathematische Lo
gik und Grundlagen der Mathematik l l , 1965, 18 1-192 (ta
mo se, pored ostalog, navodi i odgovarajuća literatura) . V. i
S. Ja. Fitialov, "Ob ekvivalentnosti grammatik NS i gramma
tik zavisimostej" , Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva .
1967, 71-102, kao i odgovarajuće poglavlje u već spominja

noj knjizi (v. § 54 1) Ferenca Kiefera, "Mathematical Lingui
stics in Eastern Europe".
Sgallov generativni pristup jeziku

545. Petr Sgall je predstavnik mlade generacije čeških
lingvista, jedan iz grupe stručnjaka za mašinsko prevođenje.
Njegov pristup jeziku opredeljen je, pre svega, vrstom posla
kojom se primamo bavi - rešavanjem lingvističkih proble
ma vezanih za mašinsko prevođenje. Odrastao u sredini gde
dominiraju originalne ideje slavne praške škole, Sgall nije
od njih ostao imun, naprotiv. Karakteristično je, na primer,

da u njegovoj teoriji značajno mesto dobija izdvajanje "se
mantičkog nivoa sintakse" (po njegovoj terminologiji: tek
togramatički nivo), što odgovara gledištima koja zastupaju
savremeni praški sintaksičari, u prvom redu F. Daneš7 • Sem
toga, na konsolidovanje njegovih teorijskih pogleda bitno
je uticalo upoznavanje sa postavkama gramatike zavisnosti
i projektivnosti (v. § 542) i sa Lambovom statiflkacionom
gramatikom (v. § 558) .
546. Sgallova gramatika obuhvata sobom kompleksan
sistem pravila sastavljen od više komponenata. Jedna od
njih je generativna, a ostale imaju transduktivni karakter,
tj . služe tome da prevedu jedan dati element s jednog ni
voa posmatranja na drugi, podvrgavajući ga pri tom odgo
varajućoj transformaciji.
Pravilno delovanje transduktora (= transduktivnog de
la sistema) uslovljeno je pravilnim identiflkovanjem odno
sa među datim simbolima gramatike kojima su reprezen
tovane odgovarajuće jezičke jedinice. Potrebno je, naime,
biti načisto s time koji je simbol u upravnoj funkciji, a koji
u zavisnosti, još pre nego što će se transduktor pustiti u
dejstvo. Ovo zbog toga što je potrebno transfonnisati prvo
upravni elemenat pa tek onda sve ostale, od njega zavisne
jedinice (tek, na primer, pošto se odlučimo da li jedan da
ti prelazni glagol želimo "prevesti" u aktivnu ili pasivnu
formu, ili ga, pak, podvrći nominalizaciji, možemo znati da
li treba ono što je, logički posmatrano, direktni objekat
radnje, odrediti kao akuzativni oblik objekta, ili kao nomi-
7 V. na primer F. Dand, "Some Thoughts on the Se man tic Struc
ture ofthe Sentence". Lingua 2 1 , 1968, 55-69; s ostalim radovima o

sličnim temama zainteresovani će se najbolje upoznati pregleda
jući časopis Travaux linguistiques de Prague.
nativni oblik subjekta, ili ga, naprotiv, treba staviti u oblik

genitivne dopune glagolskoj imenici). Već iz ovoga je ja
sno da se i u okviru Sgallove teorije problem sintaksičkih
odnosa zavisnosti postavlja u centar pažnje.
Odnosi zavisnosti se ne preciziraju bliže po značenju, ali
se precizira sintaksički položaj zavisnog elementa (označava
se, recimo, da li jedan dati determinator neposredno za�
samo od prisutnog glagola ili od predikativne konstrukci
je uzete u celini). Sem zavisnih, razmatraju se i različiti ko
ordinativni i apozicijski odnosi.
Komponente gramatičkog sistema međusobno su naj
tešnje povezane. One se mogu interpretirati i s pogledom
na različite nivoe jezičke manifestacije. Ukoliko im se tako
pristupi, treba imati na umu da su nivoi međusobno organi
zovani na takav način da redovno jedinice dvaju neporedno
susednih nivoa stoje u odnosu funkcija - forma: jedinica vi
šeg nivoa istupa kao funkcija odgovarajuće jedinice nižeg
nivoa, dok je ova, opet, fonna svoje odgovarajuće funkcije.
Broj mogućih nivoa nije utvrđen. On može varirati od
jezika do jezika. Za češki treba izdvojiti bar sledećih pet:
tektogramatičkt.a, konstituentski (koji je moguće nazvati i
fenogramatičkim ili čak prosto gramatičkim), morfološ
ki, morfofonološki i fonetski.
Viši nivoi su tektogramatički i konstituentski; za razliku
od nižih nivoa, oni poseduju sintaksičku strukturu. Svi su
nivoi, sem tektogramatičkog, transduktivni; samo tektogra
matički nivo ima kreativni (generativni) karakter. Odnos ko
ji se uspostavlja između njega i neposredno susednog kon-
8 Termine tektogramatika (engl. tectogrammatics) i Jeno
gramatika (engl. phenogrammatics) upotrebio je prvi H. B. Cur

ry -v. u njegovom radu (navedenom u § 532. n.) "Some Logical
Aspects . . . " na str. 65.
,
stituentskog nivoa odgovara donekle odnosu između du

binske i površinske strukture u generativnoj teoriji Chom
skog (v. § 462) .
Svaki nivo sadrži: (A) elementarne jedinice, koje se daju
nabrajanjem; (B) kompleksne jedinice, koje se obrazuju po
jedinstvenom principu od elementarnih jedinica. Ukoliko
se radi o jedinicama sa viših nivoa, one se procenjuju prema
tome da li se u njima ostvaruje (l) neko leksičko značenje,
(2) neko morfološko značenje, ili (3) neki sintaksički odnos.
Tako je, na primer, elementarna jedinica tektogramatičkog
nivoa semantema. Ona se, već po osnovnoj postavci teorije
o organizaciji odnosa neposredno susednih nivoa, interpre
tira kao funkcija tagmeme, elementarne jedinice na konsti
tuentskom nivou. Imajući, međutim, u vidu činjenicu da se
semantema (kao, uostalom, i tagmema) procenjuje i prema
tome da li ostvaruje pomenuto značenje (l) ili (2) ili (3) ,
Sgall uvodi i sledeće termine : za slučaj (l) - semoglif; za slu
čaj (2) - sufiks; za slučaj (3) -funktor.
Semoglif interpretira leksičku informaciju ne vodeći ra
čuna o gramatičkim karakteristikama sa kojima bi se mogla
pojaviti pri konkretizaciji jezika. Istim semoglifom predsta
vile bi se, dakle, engleske reči: to protect 'zaštititi', protec
tion 'zaštita', protecting 'zaštićavanje', zbog toga što im je
osnovna leksička informacija identična.
Terminom sufiks ukazuje se ovde na gramatička znače
nja (komparativ, preterit, uzrok i sl.) koja se dodaju lek
sičkim informacijama. Funktori referišu o značenju kao
što su "agens", "logički objekat" i sl.
Na tektogramatičkom nivou se ne uspostavlja gramatički
red reči. Poredak u strukturi rečenice regulisan je jedino po
kriteriju: tema saopštenja - komentar (o toj distinkciji u du
hu učenja praške škole v. u § 324) . Na tom nivou, dakle,
ukoliko to ne pokažemo upotrebom posebnih funktora, ne
znamo unapred da li će rečenica biti gramatički oformljena

kao aktivna ili pasivna. S druge strane, na ovom nivou nika
da ne može biti dvosmislenosti kao u srpskohnratskom pri
meru prekorevanje tvoga oca: ovde se redovno označava
logički objekat akcije, odnosno naprotiv - agens.
547. Sgallov pristup jeziku predstavlja, u stvari, kohe
rentan sistem selektivno prihvaćenih stavova poznatih od
ranije u teorijskoj sintaksi. Kao takav, taj će sistem svakako
doživeti još razne dopune i korekcije. jedno je, međutim,
van spora: on nesumnjivo predstavlja pozitivnu tekovinu.
U svim centrima gde se danas neguje algebarska lingvisti
ka Sgallovi radovi izazivaju interesovanje i odgovarajuće
odjeke.
548. Sgallova je teorija prvi put najpotpunije izložena, uz
egzempliflkaciju na materijalu češkog jezika, u njegovoj
knjizi "Generativni popis jazyka a česki deklinace" ( = Stu
die a peace lingisticke 6, Praha 1967) . Rezime ovog izlaganja
na engleskom jeziku odštampan je u časopisu The Bulletin
of Mathematical Linguistics 6, 1966, 3-18. V. i njegovu studi
ju "Ein mehrstufiges generatives System", Kybernetika 2.
1966, 181-190, kao i studije njegovog saradnika P. Pithe:
"On the Problem of Co-ordinate Conjunctions in the
Analysis of Czech", Prague Studies in Mathematical Lingui
stics l, 1965, 195-2 17 i "Zamečanija k obrabotke morfologii
obstojatel'stva mesta v generativnom opisanii českogo
jazyka s neskol'kimi urovnjami, Prague Studies in Mathema
tical Linguistics 3, 1972, 241-257. Potpuniji pogled na sin
taksu izložen je u kolektivnom radu: P. Sgall, L. Nebesky,
A. Gora.lčikova, E. Hajičova, "A Functional Approach to
Syntax in Generative Description of Language", New York
1969. V. i studiju: P. Sgall and E. Hajičova, "A 'Functional'

Generative Description (Background and Framework) ",
The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 14, Praha
1970, 3-38 (preštampano u Revue Roumaine de Linguisti
que 15, 1971, 9-37) . V. i § 328.
Da bi se dobio potpuniju uvid u opštu teorijsku klimu
određene sredine koja je neposredno uticala na formiranje
Sgallovih pogleda, preporučuju se posebno radovi: K. Č u
lik, "Some Axiomatic Systems for Formal Grammars and
Languages", Proceedings ofthe IFIP Congress 1962, Amster
dam 1963, 3 13-3 17 i "On Languages Generated by Some
Types of Algorithmus", Prague Studies in Mathematical Lin
guistics l, 1966, 141-146; D. Pospišil, "On a Linearization of
Projective W-Trees", The Prague Bulletin of Mathematical
Linguistics 6, 1966, 44-68; M. Novotny, "On Some Algebraic
Concepts of Mathematical Linguistics", Prague Studies in
Mathematical Linguistics", l, 1966, 125-140; P. Novak,
"Zavislostni koncepce v syntaxi", Praha 1966. V. i odgova
rajuće poglavlje u već citiranoj knjizi (§ 53 1) . Ferenc Kie
fer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe".
Šaumjanov aplikativno-generativni
model
549. Sovjetski lingvista S. K. Šaumjan spada među naj
uglednije teoretičare jezika šezdesetih godina. Mnogi se
ne slažu s njegovim pogledima, ali mu niko ne osporava
originalnost u mišljenju i umenje da nam znane pojave
osvetU iz novog ugla naučne opservacije.
Š aumjan je bio među prvima u SSSR koji je s oduševlje
njem prihvatio principe strukturalne lingvistike. Vernost
nekadašnjem oduševljenju ispoljava se u izvesnom smislu u
činjenici d a on i svoj današnji pristup jeziku ocenjuje kao je

dan vid strukturalne analize, šireći, dakle, upotrebnu vred·
nost termina strukturalna lingvistika do granica koje mu
inače, na drugim stranama sveta, po pravilu niko ne daje.
Iz faze klasičnog strukturalizma izašao je Š aumjan vrlo
brzo. Prvo se zainteresovao za generativnu analizu Chom
skog. Međutim, početkom šezdesetih godina on se upozna
je sa ovde već pominjanirn radom (v. §§ 53 1 i 532) H. B .
Curryja: "Some Logical Aspects o f Grammatical Structure" .
Taj rad 9 j e presudno delovao n a formiranje Šaumjanovog
idejnog sveta. Otprilike u istom vremenskom periodu Šau
mjan je imao prilike da prati razvijanje osnovnih postavki
gramatike zavisnosti i projektivnosti, što je takođe u odre
đenom smislu delovalo na njegova teorijska opredeljiva
nja. No u spletu svih tih kompleksnih uticaja iskristalisala se
ipak sasvim svojevrsna, originalna teorijska koncepcija koju
je Šaumjan nazvao aplikativno-generativnim modelom.
550. Pod terminom model ovde treba razumeti grama
tičlru teoriju. Naziv aplikativni dolazi otuda što "model" o
kojem je reč sprovodi generiranje simbola-reprezentanata
jezičkih jedinica pomoću aplikacije.
Aplikacija je postupak koji se sastoji u uspostavljanju
odnosa među simbolima po sledećem principu: ako X i Y
predstavljaju jedinice tipa ob, onda i njihova kombinacija
XY irna takođe karakter jedinice tipa ob10•
9 Šaumjan se, uostalom, bliže upoznao i sa drugim radovima H .
B. Currya. Često, n a primer, naglašava koliko smatra važnim Cu

rryjevo delo "Fundations of Mathematical Logic" (NewYork 1963) .
10
Ob je skraćenica od engleske reči object. Označava u matema
tičkoj logici takve formalne objekte, koji stupajući u međusobne
kombinacije, nikad ne ostvaruju linearne nizove, već strukture ko
je se prikazuju u vidu genealoškog stabla. O tome govori H. B. Cu
rry u svojim radovima (v. H. B. Curry and R. Feys, "Combinatory Lo-
Šaumjan u potpunosti prihvata teorijsku postavku mo

deme logike da naučna analiza ne treba da bude ograni
čena na činjenice neposredno dostupne posmatranju.
Osim nivoa neposredne opservacije postoji i nivo logičkih
konstrukata. Š to se lingvistike tiče, nivo konstrukata treba
da obuhvati ona svojstva i odnose koji imaju univerzalni
karakter. Ostale pojave, koje se zapažaju kao specifičnosti
pojedinih jezika, treba priključiti onom drugom, hijerar
hijski, u stvari, nižem nivou.
S pogledom na tu fundamentalnu distinkciju, Š aumjan
razlikuje dve u principu moguće gramatike generativnog
tipa: pod jednom podrazumeva teoriju lingvističkih uni
verzalija, a pod drugom generativnu gramatiku postojećih
jezika, koja, uostalom, neposredno proističe iz teorije o
lingvističkim univerzalijama.
Šaumjanov aplikativno-generativni model služi u piVom
redu generiranju lingvističkih objekata vrlo apstraktnog ka
raktera čija ukupnost sačinjava sistem. Taj sistem nosi naziv
genotipskogjezika. Terminfenotipskijezik rezervisan je za
sistem sačinjen od lingvističkih objekata koji neposredno
registruju sve pojedinosti prisutne u postojećim jezicima.
Genotipski jezik se povezuje s fenotipskim jezicima prime
nom posebnih pravila koja se nazivaju pravilima korespon
dencije.
gic". Amsterdam 1958 i H. B . Curry, "Foundations of Mathematical

Logic", New York 1963) . Po Curryju, trebalo bi teorijski razlikova
ti dve vrste formalnih sistema: (l) sisteme apstraktnih objekata
(engl termin: oh systems) i (2) konkatenativne sisteme. U sluča
ju (l) veza među datim simbolima lišena je prostornog karakte
ra; u slučaju (2) ta veza se, naprotiv, ostvaruje pomoću linear
nog procesa konkatenacije (= ulančavanja) .
Budući da je genotipski jezik zamišljen kao univerzalni

semiotički sistem prema kojem se odmeravaju strukture fe
notipskih jezika, Š aumjan i njegovi jednomišljenici gaje na
du da će dublje osvetljavanje tog sistema bitno doprineli
stvaranju prikladne teorijske baze za unapređenje tipološ
kih studija.
I u samom aplikativno-generativnom modelu razlikuju
se dva dela, jedan genotipski, drugi fenotipski. Organizova
nje fonemskog i morfemskog nivoa jezika, kao i proces fizič
kog otelotvorenja jezika - to su fenomeni koji, razume se,
spadaju isključivo u domen ovog drugog, fenotipskog dela.
Treba naglasiti, prvo, da u sadašnjoj fazi razvoja Š aumja
nove teorije pojedine oblasti fenotipskog dela nisu još dobi
le odgovarajuću obradu, i drugo, da je dosadašnja egzem
pliflkacija teorije podešena isključivo prema realnosti ru
skoga jezika.
5 5 1 . Postupak analize ide za tim da se utvrde sistemi
apstraktnog kalkulusa lingvističkih struktura. Polazi se od
toga da se ti sistemi pojavljuju u dva vida: (l) kao pravila
obrazovanja kompleksa svojevrsnih jedinica i (II) kao pra
vila transformiranja tih kompleksa. Analiza uključuje pri
kazivanje pomoću grafa i matrice.
552. Generativno svojstvo Š aumjanovog modela ispo
ljava se u činjenici da on služi (A) ostvarenju različitih gra
matičkih obrazovanja i (B) uspostavljanju posebnih trans
formacionih kalkulusa. Pravila čija primena dovodi do (A)
i (B) nose naziv generatora.
Imajući u vidu gramatičku situaciju jezika s fleksijom,
kakav je ruski, Š aumjan s pravom naglašava da generativ
na teorija u principu ne bi trebalo da se ograničava na
problem obrazovanja rečenične strukture; i generiranje
gramatičkih vrsta reči treba da bude obuhvaćeno teori
jom. Shodno ovom uverenju, Šaumjan razlikuje dve vrste
generatora tipa (A) : l . "fazni" generator i 2. generator gra

matičkih vrsta reči.
553. Jedan od specifičnih pojmova kojima operiše Šau
mjanova teorija jeste pomenuti pojam kompleksa. Kom
pleks je svaki takav niz simbola u kojem među datim ele
mentima niza postoji aplikativni odnos. Konstituenti kom
pleksa su klase; ukoliko se radi o jeziku, konstituenti
kompleksa su elementarne klase reči. Svaki kompleks koji
pripada kakvom jezičkom sistemu sastoji se, dakle, od ele
mentarnih klasa reči i njihovih međusobnih kombinacija.
Elementarne klase reči bivaju predstavljene simbolima:
N (ukazuje na imenicu) , V (ukazuje na glagol) , A (ukazuje
na pridev) i D (ukazuje na sve druge odredbe i dopune,
uključujući adverb i direktan glagolski objekat; preciznije
distinkcije se unose samo u fenotipskim opisima) .
Re/atorima se nazivaju simboli funkcija koje elemen
tarne klase dobijaju u datim kompleksima. Opšti simbol
relatora je R, a odgovarajuće funkcije se numerički razli
kuju : R4 ukazuje na odnos koji pripada glagolu, R2 , se tiče
odnosa koji ispoljava N, R3 simbolizuje funkciju jedinice
A, dok R4 služi označavanju funkcije jedinice predstavljene
pomenutim simbolom D .
Pri uspostavljanju nekog datog kompleksa RX, R može
u principu dobiti bilo koju od mogućih numeričkih ozna
ka, a X može biti ili elementarna klasa ili konstrukcija, teo
rijski neograničene dužine. Ako je X, recimo, glagol, onda
možemo zamisliti realizaciju sledećih kompleksa: lt 1V,
R2V, R3V, R4V. Ako je pak, X = R2V, onda je moguće dobiti:
R 1 R 2V, R2R2V, R3R2V, R4R2V. U istom smislu mogu se zamiJ
ljati i dalje kombinacije. Ukoliko se generiranje tiče vrsta
reči, i ukoliko ne preciziramo X nego uvedemo simbol O
za svaki mogući formalni objekat u poziciji X (kao što Šau
mjan u poslednjim radovima najčešće i čini) , onda bismo,
na primer, formulom R10 prikazali formiranje ruskog ob

lika učit', formulom R2R 10 formiranje oblika učen 'e, a for
mulom R 1 R2R 10 formiranje oblika učitel'stvuet.
Poredak po kojem se nižu klase u kompleksu ne mora
obavezno, odgovarati redu reči u postojećim jezicima. For
mula, recimo, R2NR1 VR4N podjednako odgovara u ruskom i
rečenici zaneslo dom snegom, i rečenici sneg zanesli v dom,
pa čak i negramatičkoj konstrukciji a sneg zanesla domom.
Neke formule koje se lako izvode po postojećim pravi
lima teorije ne mogu se uopšte egzempliftkovati gramatič
ki pravilnim rečenicama (za ovakve slučajeve Šaumjan
uvodi izraz: pustaja k/etka).
554. Pravila transformacije kompleksa odnose se na
simbole klasa reči koje se sreću u određenom kompleksu.
Pravila pretvaraju ove simbole u simbole klasa reči "višeg
stepena" . Ovaj proces je vrlo komplikovan, naročito za lin
gvistu koji nije dovoljno orijentisan u prirnenjivanju mate
matičkih procedura. Ptvo se sve klase prepisuju u kolone
sa dodavanjem novih relatora, pa se zatim, u skladu sa
mogućnostima koje pruža prirnena specijalnog grafa, na
zvanog graJom aplikacije, po određenom algoritmu gene
riraju novi kompleksi.
Uvođenjem transformacionih procesa u posmatranje
neminovno je dospeo u centar pažnje i problem sintaksič
ke zavisnosti. Upravo na osnovu toga što Šaumjanova teo
rija naročito produbljuje ovaj problem, a pri tom pridaje
izuzetan značaj prikazivanju pomoću grafa, pojedinci ovri
teoriju smatraju specifičnom vrstom gramatike zavisnosti i
projektivnosti.
Kad se govori o sintaksičkoj dominaciji, obično se ima
na umu dominacija konstitutivnog tipa: pri konstituisanju
sintaksičkih jedinica višeg reda jedan elemenat istupa po
pravilu sa dominantnom ulogom u odnosu na ostale date
konstitutivne elemente. Š aumjan, međutim, uvodi u svoju

teoriju i pojam aplikativne dominacije. Aplikativni odnos
medu klasama se uspostavlja onda kada se, pri realizova
nju elementa jedne klase, neminovno nameće potreba i za
realizovanjem elementa druge date klase. Dominantnu
ulogu irna pri tom ona klasa koja je važnija, tj. sadržajnija
informacijom. Po kriteriju aplikativnog odnosa, imenica je
glavni dominantni elemenat; njoj se u krajnjoj liniji sve
podređuje. Međutim, ako se odnosi ocenjuju s tačke gle
dišta konstitutivnih procesa, onda, po Š aumjanovom uve
renju, najznačajnija uloga pripada glagolu. I prvi pomenu
ti (A) tip dominacije, i ovaj drugi (B) mogu se prikazati
pomoću grafa na sledeći način:
(A) D � A � N --+ V --+ D
(B) D � A � N �v --+ D
555. Transformacije u Šaumjanovoj teoriji služe utvrđi

vanju invarijantnih svojstava kojima se odlikuju generira
ne strukture. Operandom se naziva ona početna struktura
od koje se, primenom određenih transformacionih pravi
la, deriviraju sve ostale. Transfonn je svaka struktura na
stala u procesu ovakve derivacije.
Operand i odgovarajući transformi obrazuju takozvano
T-polje (= transfonnaciono polje). Struktura jednog T-po
lja određuje se s pogledom na srodnosti i razlike među
transformima koji ga sačinjavaju. Stepen ovih srodnosti
odnosno razlika odmerava se prema broju istovetnih od
nosno različitih relatora. Isti kriterij se primenjuje i za
određivanje stepena bliskosti odnosno udaljenosti među
sinonimičnirn strukturama.
Postoje tri tipa T-polja: (I) tip s konekcijom, (II) tip sa

semikonekcijom i (III) tip bez konekcije. Tip (I) se ostva
ruje transformacijom jedne gramatički oformljene "fraze",
s tim što se u svakom transformu zadržava ista konstitutiv
na veza koju ispoljava operand. Tip (II) se ostvaruje ukoli
ko se transformacija primenjuje na gramatički oformljenu
"frazu " ; drugi se uslovi ne postavljaju. Tip (III) se odlikuje
time što mu je operand gramatički neoformljena "fraza".
Uzmimo da lučna strela iznad simbola prikazuje pravac
konstitutivne dominacije, s tim da je vrh strele upravljen
na član pod dominacijom. Uzmimo za operand "frazu"
R30 R20 koja može biti egzemplificirana ruskim primeri
ma (l) vysokyj princip i (2) širokie pleči. Uzmimo da je
primer (l) transformisao u vysoko principal'nyj, a primer
(2) u široki} v plečab. Ocenjeno s tačke gledišta konstitui
sanja T-polja, pri transformaciji primera (l) ostvaren je tip
{1) , a pri transformaciji primera (2) ostvaren je tip (II) . U
simboličkom prikazivanju to dobija sledeći vid:
Ako, pak, odaberemo gramatički neoformljenu "frazu"

R30, R 1 0 = abystrij bežit, onda transformi kao R4R30
R3R 1 0 = bystro beguščij, R3R30 R2R 1 0 = bystrij beg itd.
obrazuju T-polje tipa (III) .
556. Š aumjan je svoju teoriju izložio prvi put na jed
nom naučnom skupu posvećenom problemima transfor
macionog metoda krajem 196 1 . godine (v. bibliografske
napomene u § 5 57) . U produbljivanju pojedinih delova
teorije učestvovala je, uz Šaumjana, i P. A. Sobo leva. Ta je
teorija još uvek u fazi dorađivanja. Iz te okolnosti proizila

zi i činjenica da je u nekim pojedinostima nejasna, otvore
na kritičkim primedbama.
557. Kao što je već spomenuto (v. § 556) , svoja original
na shvatanja o jeziku izložio je Šaumjan prvi put 196 1 . na
savetovanju o problemima transfonnacionog metoda. Nje
gov referat, pod naslovom "Teorija klassov slov", štampan je
u zborniku Tezisy dokladov na konferencii po strukturnoj
lingvistike posvjaščennoj problemam transfonnacionnogo
metoda (Moskva 1964) . V. i sledeće radove: S. K. Šaumjan,
Problemy teoretičeskoj fonologii", Moskva 1962; S. K. Šau
mjan, "Poroždajuščaja lingvističeskaja model' na baze prin
cipa dvuhstupenčatosti", Vja 2, 1963, 57-7 1 ; S. K. Šaumjan i
P. A. Soboleva, "Applikativnaja poroždajuščaja model" i isči
slenie transfonnacij v ruskom jazyke", Moskva 1963; S. K.
Šaumjan, "Strukturnaja lingvistika", Moskva 1965; S. K. Šau
mjan, "Outline of the Applicational Generative Model for
the Description of Language", Foundations of Language,
Vol. l N° 3, 1965, 189-222; S. K. Šaumjan and P. A. Soboleva,
"Transformation Calculus as a Tool of Septantic Study of
Natural Languages", Foundations of Language, Vol. l, N° 4,
1965, 290-336; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, "Osnovanija
poroždajuščej grammatiki russkogo jazyka", Moskva 1968;
S. K. Šaumjan, "Problems of Theoretical Phonology'' (= Ja
nua Linguarum, Series Minor, 41) , The Hague 1968.
Posebno se preporučuje zbornik Problemy strukturnoj
lingvistiki 1967, Moskva 1968. U njemu se, pored Šaumja
novih studija "Semiotika i teorija poroždajuščih gramrnati.k"
(str. 5-17) i "Abstraktnye derivacionnye sistemy i applikativ
naja poroždajuščaja model' (str. 136-201), nalaze i radovi
drugih istaknutih sovjetskih stručnjaka, angažovanih oko

produbljivanja algebarske lingvistike. U nekima od njih jezi
ku se takođe pristupa sa pozicija Š aumjanove teorije.
Obrazloženje svojih lingvističkih stavova s ftlozofske
tačke gledišta dao je Šaumjan u knjizi "Filosofskie voprosy
teoretičeskoj lingvistiki", Moskva 197 1.
STRATIFIKACIONA GRAMATIKA1
558. Počev od 1963. godine pažnju šire lingvističke jav

nosti počeli su privlačiti radovi američkog lingviste Sid
neyja Lamba na zasnivanju nove lingvističke teorije koju je
on nazvao stratifikacionom gramatikom. U izboru pristu
pa jeziku Lamba je opredeljivalo, sem poznavanja klasično
američke lingvistike, njegovo iskustvo u radu na mašin
skom prevođenju. Iz aspekta tog iskustva postavljani su i
rešavani pojedini teorijski problemi.
559. Lamb polazi od toga da je jezik sistem veoma kom
pleksnog karaktera, izgrađen na bazi jedinstvenog fu nkcio
nisanja različitih podsistema kroz koje dolazi podjednako
do izražaja i značenjska i glasovna strana jezika. Svaki po
jedinačni podsistem ima strukturu koja je obrazovana ana
logno principu obrazovanja koji ispoljava struktura jezič
kog sistema uzetog u celini.
1 Stratiftkaciona gramatika, uprkos svojih opredeljenja za "al

gebarsku notaciju" (čiji je matematički smisao, uostalom, spo
ran) nije ovde podvedena pod "algebarsku lingvistiku", već je po
sebno izdvojena. Ovo stoga �to ona predstavlja direktni razvojni
ogranak tipično američke lingvistike budući da je suština njene
teorije neposredno zasnovana na klasično američkim shvatanji
ma o značaju izdvajanja jezičkih nivoa (v. § 354) .
Jezički fenomeni se ostvaruju na raznim nivoima, hije

rarhijski sređenim po značaju u procesu komunikacije -
najviši je značenjski, a najniži fonetski. Ove nivoe Lamb
naziva stratumima (otuda i termin stratifikaciona gra
matika). Njihov broj nije striktno utvrđen, može da varira
prema konkretnoj situaciji u nekom datom jeziku. Za po
trebe opisa engleskog jezika Lamb predlaže šest stratuma:
hipersememički, sememički, /eksemički, morfemički, fo
nemički i hipofonemički. U okviru jedinstvene strukture,
koja je rezultat međusobne najtešnje povezanosti ovih
šest stratuma, trebalo bi razlikovati tri osnovne kompo
nente: semo/ogiju, gramatiku i fonologiju. Svaka od tih
komponenata obuhvata po dva stratumska sistema (semo
logija uključuje hipersememički i sememički stratum, gra
matika leksemički i morfemički, a fonologija fonemički i
hipofonemički) .
560. Na svakom se stratumu ostvaruju svojevrsne jedi
nice, dakle ukupno šest vrsta pošto je ukupno toliki broj
utvrđenih stratuma. U okviru ovih vrsta ima specifičnih ti
pova koji se na svakom stratumu paralelno manifestuju u
pogledu principa oformljenja i osnovne funkcije. Da bi
ovu pojavu jasnije istakao, Lamb je pribegao terminološ
kom razgraničavanju pomoću paralelno obrazovanih ter
mina. Tako hijerarhijski najviši stratum uključuje kao svo
je jedinice hipersememu, hipersemon i hipersemu, onaj za
njim sememu, semon i semu, treći /eksemu, /ekson i /eks,
četvrti morfemu, morfon i morf, peti fonemu, fonon i fo
nu, šesti hipofonemu.
Termini bez karakterističnog sufiksa -erna odnosno -
on (dakle: hipersema, sema, leks itd.) odnose se na kon

kretnu realizaciju koju poprima jedinica datog stratuma
na stratumu koji je hijerarhijski neposredno niži i time u
izvesnom smislu datome stratumu podređen. Jedinice bi-
lo kojeg datog stratuma kad su posmatrane in abstracto,

dakle bez obzira na konkretan vid realizacije, obuhvataju
se terminima obrazovanim sufiksom -erna (hipersemema,
semema, leksema itd.) . Termin izgrađen suftksom -on re
ze.rvisan je za svaki konstitutivni deo neke -emske jedinice
(tako npr. morfema vuk-, koja funkcioniše kao korenski
deo lekseme vuk, sadrži kao konstitutivni elemenat mor
fon -k-; taj se morfon realizuje kao -č- llkoliko je u pita
nju vokativ singulara: vuče) .
Svaki se straturil odlikuje svojom specifičnom takti
kom, tj� skupom pravila nazvanih taktičkim na osnovu ko
jih se vrši strukturiranje onih jedinica kojima je u okviru
datog stratuma reprezentovan jedan konkretan iskaz. Pre
ma nazivu stratuma o kojem se radi određuju se i nazivi
taktičkih pravila: morfotaktička pravila, leksotaktička,
semotaktička itd.
Međusobno povezivanje stratuma ostvaruje se pomoću
pravila realizacije. Ta pravila, u stvari, pretvaraju jedan
dati vid ostvarenostl iskaza na jednom datom stratumu u
drugi, novi vid ostvarenosti koji odgovara specifičnoj pri
rodi novoosvojenog neposrednog susednog stratuma.
Pravila realizacije su sređenog karaktera (engl. ordered ru
les), tj. stupaju u dejstvo po određenom redosledu. Ona
dolaze do izražaja u kontekstu posredstvom delovanja tak
tičkih pravila. Realizacija obuhvata sobom principe uspo
stavljanja alternacija jezičkih jedinica, principe obrazova
nja jezičkog znaka, a takođe i mogućnost da jedna jedini
ca višeg reda bude predstavljena dvema jedinicama nižeg
reda i obrnuto.
561 . Stratiflkacioni opis jezika obavezno uključuje "al
gebarsku notaciju", tj. upotrebu kompleksne grafičke
simbolizacije. Tu se, pre svega, pojavljuju različita "drveta"
i "čvorovi". Nenaviklom čitaocu potrebno je mnogo
strpljenja i napora da se navikne na "čitanje" bezbrojnih

"mreža" sa linijama koje se komplikovano prepliću i na či
jim pojedinim krajevima niču "čvorovi", opet u svojstvu
svojevrsnih informativnih znakova. Mada prosedei prikazi
vanja u prvi mah izgledaju pozajmljeni iz oblasti matema
tičkih nauka, oni nisu, kao što je Hackett tačno primetio2,
iskorišćeni u smislu nekih striktno matematičkih koncep
cija. Nj ihovo tumačenje je sasvim proizvoljno odabrano,
za specifične potrebe stratiftkacionog opisa. Sasvim je spe
cifična i terminologija, i pri tom prilično komplikovana,
što nenaviklom čitaocu takođe stvara teškoće.
562. Poslednjih godina je stratifikaciona gramatika
pretrpela izvesne modifikacije. Sistem stratuma je reorga
nizovan tako da je svakome stratumu dodeljena moguć
nost alternativnog strukturiranja, zavisno od mogućih
kontekstualnih ograničenja koja se postavljaju datome is
kazu. Ujedno je i smanjen broj stra.tuma koji bi bili neop
hodni za jezički opis. Pri tom je i grafičko prikazivanje
obogaćeno jednom novom vrstom "čvora" uvedenom radi
preciznijeg povezivanja "taktičkih" delova "mreže" sa "reali
zacionim" delovima.
563. Danas privrženici stratifikacione gramatike insisti
raju na tome da stratifikacioni prilaz ima posebnog znača
ja zbog toga što omogućuje sagledavanje odnosa na bazi
kojih se konstituiše data informacija u svesti govornog li
ca, da bi zatim bila izražena rečima. Stoga neki od njih (na
primer David Lockwood) nazivaju stratiftkacionu gramati
ku kognitivnom lingvistikom (suprotstavljajući je deskrip
tivnoj i generativnoj lingvistici) .
564. Stratifikaciona gramatika je imala dosta odjeka u
svetu, naročito u prvi mah kada su objavljena osnovna
2U svom prikazu Lambove teorije, objavljenom u Lg - v. § 565.

Lambova gledišta. Među onima koji su je tada prihvatili

bio je i poznati američki lingvista Ch. Hackett. Već krajem
šezdesetih godina je on, međutim, izrekao krajnje pesimi
stičku ocenu vrednosti stratiftkacionog prilaza jeziku (v.
navedene podatke u § 565) .
Lambovi pogledi su naročito izrazito uticali na formira
nje osnovnih teorijskih koncepcija P. Sgalla (v. § 545) .
565. Lambova teorija je objavljena prvi put 1962. godi
ne pod naslovom "Outline of Stratificational Grammar" u
Berkeleyju (Berkeley - California) u ograničenom broju
primeraka, za potrebe studenata. U svom definitivnom vi
du postala je u celini dostupna javnosti tek 1966. godine,
u knjizi koja nosi isti naslov (izdanje Georgetown Univer
sity Press, Washington D. C) . U ovoj se knjizi nalazi, doda
ta iza Lambovog izlaganja, studija Leonarda E. Newella:
"Stratificational Analysis of an English Text" (str. 73-106) .
Uz Lambovo izlaganje dat je i bibliografski spisak, u kojem
su navedeni, pored ostalog, i svi važniji Lambovi radovi. V.
i knjige: A. Makkai and D. G. Lockwood, "Readings in Stra
tificational Linguistics", University of Alabama, 1973 i
Geoffrey Sampson, "Stratificational Grammar", a Defini
tion and an Example" ( = janua Linguarum, Series Minor
86), The Hague 1970 (u odbranu stratifikacione teorije,
uz egzemplifikaciju njene efikasnosti na sistemu brojeva
engleskog jezika) .
Posebno se skreće pažnja na knjigu David G. Lockwood,
" I ntroduction to Stratificational Linguistics", New York
1 972, gde je najpotpunije izložen aktuelni vid stratifikacio
nc gramatike.
Stratifikacioni pristup jeziku zastupa Ch. Hackett u

svome radu "Language, Mathematics, and Linguistics",
Current Trends in Linguistics 3: Theoretical Foundations,
izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 155-304 (objavljeno
1967. kao posebna knjiga u ediciji Mouton: janua Lingua
rum, Series Minor 60) . Međutim, on se svojih pogleda od
riče u prikazu Lambove knjige objavljenom u IJAL, Vol.
34, N° 2, 1968, str. 145-153.
NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA
REPREZENTOVANA "GRAMATIKOM
SKAlA I KATEGORIJA "
566. Šezdesetih godina ugled britanske lingvistike veo

ma je porastao zahvaljujući u prvom redu radovima jezič
kih stručnjaka iz Edinburgha. Edinburgh je već duže vre
me centar neofirthijanaca, tj. idejnih sledbenika Johna
Ruperta Firtha (1890-1960) .
Firth je bio lingvista široke kulture, poznavalac mnogih
jezika. Fonetsko-prozodijski i estetsko-antropološki vidovi
jezičkog fenomena ulazili su u krug osnovnih tema njego
vih lingvističkih razmišljanja. Posvećivao je naročitu pa
žnju i ulozi konteksta u određivanju značenja izraženih je
zičkim sredstvom (stoga je njegovo učenje o jeziku pozna
to i pod imenom kontekstualne lingvistike).
Uticaj Firthovih ideja na mlade generacije jezičkih struč
njaka u Velikoj Britaniji bio je osetan. Posebno se Edin
burgh afirmisao kao istaknuti centar neoflrthijanizma, i to u
prvom redu zahvaljujući renomeu Firthovog učenika M. A.
Hallidaya, tvorca nove lingvističke teorije, takozvane gra
matike skala i kategorija (engl. scale-and-category gram
mar). Posle Hallidaya najpoznatiji neofirthijanac tokom še
zdesetih godina bio je Robert M . W. Dixon, zapamćen od
mnogih i po svojim polemikama s predstavnicima genera
tivne gramatike Chomskog. Od mladih britanskih lingvista
sc u pos led nje vreme svojim radovima naročito ističu J .
Lyons i J . M. Anderson (takođe - Edinburgh) , koji su se

uglavnom priklonili generativnoj gramatici.
567. M. A. K. Halliday je ušao u istoriju lingvistike 1961.
godine kada j e (u časopisu Word, Vol. 17, N ° 3, 241-292) ob
javljen njegov članak "Categories of the Theory of Gram
mar". Taj je članak izazvao živo interesovanje na raznim stra
nama, posebno u SAD . To je bio upravo trenutak kada su
mlade generacije američkih lingvista prihvatale s ogromnim
oduševljenjem ideje Noama Chomskog (v. §§ 458-464) . Hal
liday je izašao sa svojim teorijskim programom koji je, po
red nekih srodnih stavova, sadržavao i mnoga neslaganja s
osnovnim postavkama generativne gramatike. Diskusije
koje su oko toga usledile upravo su najviše i doprinele
skretanju pažnje američke lingvističke javnosti na britan
ska dostignuća u oblasti jezičke teorije.
Halliday se proklamativno distancirao od generativne
gramatike već pri određivanju osnovnog pravca svog lingvi
stičkog interesovanja. Za razliku od Chomskog i njegovih
pristalica, koji insistiraju na tome da je najvažnije objasniti
lingvističku kompetenciju govornog predstavnika date je
zičke sredine (v. § 462), Halliday određuje sebi kao glavni
zadatak da ukaže na principe na kojima se zasniva lingvistič
ko ispoljavanje govornog predstavnika. S druge strane, me
đutim, i on veruje u celishodnost uspostavljanja jedne "du
binske gramatike" u kojoj će svaka jedinica biti opisana kao
mnoštvo apstraktnih gramatičkih osobenosti. Po toj funda
mentalnoj postavci, koja implicira i odgovarajući metodo
loški postupak u analizi, Hallidayeva gramatika je bliska
istovremeno i sa generativnom gramatikom i sa "gramati
kom orijentisanom ka sadržini" (prvenstveno u onom vidu
u kojem je reprezentuju radovi P. Hartmanna - v. § 576) .
568. Po mišljenju Hallidaya, strukturalni pristup jeziku
nije najsrećniji jer se oslanja na sintagmatsku osu (v. § 408)
jezičkog ispoljavanja (struktura je, ističe Halliday, po sebi

sintagmatska kategorija čiji su elementi funkcionalne vred
nosti, kao na primer "subjekat" ili "determinator") . Mnogo je
prihvatljiviji sistemski pristup, tj. orijentisanje ka lingvistič
kim fenomenima ispaljenim na paradigmatskoj osi (v. §
408) . Sistem je, naime, za Hallidaya paradigmatska katego
rija konstituisana na bazi kontrastivnih osobenosti (kao
što su: singular l plural, aktiv l pasiv, potvrdnost l negira
nje i sl.) . Za lingvistu sistemnost treba da je mnogo bitnija
od strukturnosti upravo zbog toga što ona ukazuje na to
koje su kontrastivne crte relevantne u datome jeziku, dok
strukturnost prosto otkriva mehanizam po kojem se ti re
levantni kontrasti ispoljavaju. U stvari, za Hallidaya je
struktura neka vrsta površinskog fenomena, dok je sistem
ono bazično, tj . ono što se postavlja kao fundamentalni
uslov za funkcionisanje dubinske gramatike.
Različite semantičke osobenosti bivaju iskorišćene u
svojstvu kontrastivnih osobenosti na osnovu kojih se uspo
stavlja sistem. Neke od njih su bazične, što znači međusob
no neuslovljene pa, prema tome, i hijerarhijski nesređene.
Druge su, međutim, hijerahijski sređene, što znači da se pr
vo ostvaruje jedna data pojedinost kao glavna, pa tek onda
druga, sekundarna po značenju, zavisna od prve, tj . implici
rana njenim prisustvom. Termini skala delikatnosti (engl.
scale of delicacy), stepen bazičnosti (engl. degree of ba
sicness) i dubina (engl. depth) odnose se upravo na adme
ravanje zavisnosti u ovom smislu koja postoji među datim
osobenostima. Dubina jedne date osobenosti zavisi, u stva
ri, od toga koliko irna drugih osobenosti-posrednika izme
đu nje i onog bazičnog značenja iz kojeg se data osobenost
izvodi po određenom hijerarhijskom redosledu.
Sistem je najvažnija kategorija koju treba da obuhvati
gramatička teorija, ali ona nije jedina. Postoje, pored siste-
1 10 jezička ispitivanja u XX veku
ma, još tri fundamentalne kategorije gramatike : jedinica,

klasa i struktura. Termin jedinica odnosi se na pojave
koje se odlikuju gramatičkom strukturiranošću . Broj jedi
nica varira od jezika do jezika (za engleski bi, po Halli
dayevom shvatanju, trebalo izdvojiti sledećih pet: auto
nomnu rečenicu, tj . rečenicu koja nije konstituent druge
rečenice, rečenicu-konstituent, grupu reči, reč i morfe
mu) . jedinice impliciraju ostvarenje odgovarajuće jezičke
pojedinosti u odgovarajućim kombinacijama. Klasa obu
hvata jezičke pojedinosti srodne po načinu učestvovanja u
strukturiranju jezičkih pojedinosti višeg hijerarhijskog
ranga. Struktura se svodi prosto na razmeštaj elemenata
koji se sređuju po "pozicijama". Sve se te fundamentalne
kategorije, uzete ponaosob, ocenjuju prema različitim
skalama apstrakcije (s pogledom na međusobni odnos nji
hovih sastavnih elemenata) . Zatim se paralelno ocenjuje,
opet prema različitim skalama apstrakcije, (l) međusobni
odnos fundamentalnih kategorija i (2) njihov odnos pre
ma onom jezičkom korpusu koji je poslužio kao medijum
njihovog ispoljavanja. Ove skale apstrakcije o kojima je
reč uključuju, pored pomenute i skale delikatnosti (ko
jom se, u stvari, identifikuju konstituenti na različitim ni
voima) , još i skalu eksponencije i skalu ranga.
Dok skala delikatnosti redovno otkriva broj i karakter
detalja čija ukupnost obezbeđuje jezičkim kategorijama
individualnost, dotle skala eksponencije ukazuje na način
na koji se ispoljava povezivanje apstraktnih kategorija teo
rije sa datom jezičkom realnošću. Pri utvrđivanju stepena
eksponencije ide se, na primer, za tim da se utvrdi do ko
je je mere jednom konkretnom jezičkom formom signali
zirano prisustvo određene gramatičke osobenosti kojom
se odlikuje cela konstrukcija (ispituje se, recimo, do koje
mere oblik optužen u rečenici on je bio optužen, određu-
je svojim prisustvom celu datu konstrukciju kao pasivnu) .

Skala ranga sa svoje strane informiše o postojećoj hijerar
hizaciji među jezičkim jedinicama (od pet pom enutih jedi
nica karakterističnih za engleski, rečenica je najvišeg ran
ga, morfema najnižeg) . Teorija uključuje i pojam pomera
nja duž skale ranga (engl. termin: shunting) koji se od
nosi na neprekidno međusobno povezivanje jedinica raz
ličitih rangova. Vođenje računa o ovoj okolnosti nameće
se kao imperativni zadatak pri jezičkoj analizi. To praktič
no znači da analiza rečenice ne može biti konačno oba
vljena sve dok se opis morfeme ne izvrši, a ni obratno.
569. S obzirom na to da se eksplicitno izjasnio za "tek
stualnu lingvistiku", tj. za vođenje računa o jezičkom kor
pusu, Halliday insistira na tome da svaka adekvatna lingvi
stička deskripcija treba da se sastoji u uspostavljanju od
nosa između teksta i kategorija teorije. Pri tome poslu do
laze do izražaja nivoi fonne, supstance i konteksta.
Supstanca ima dva moguća aspekta: (a) slušne efekte i
(b) vizuelne oznake. Pod formom treba razumeti organiza
ciju supstance u osmišljene fenomene, a pod kontekstom
- s jedne strane odnos forme prema nelingvističkim oso
benostima onih situacija u kojima se jezik ostvaruje, a s
druge - njen odnos prema lingvističkim obeležjima prisut
nirn izvan konkretne jezičke pojedinosti koja se razmatra.
U vezi s tim je i činjenica da kroz jezik dolaze do izražaja
dve vrste značenja: fonnalno značenje i kontekstualno
značenje. Formalno značenje jedne jezičke pojedinosti
svodi se na njenu funkciju u spletu drugih formalnih rela
cija. Kontekstualno se značenje tiče odnosa prema vantek
stualnim obeležjima. Taj odnos, međutim, nije direktnog
karaktera; on se ostvaruje na osnovu pozicije date pojedi
nosti u okviru lingvističke forme. Kontekstualno značenje
je stoga logički zavisno od formalnog značenja.
Forma ovde, u stvari, uključuje dva međusobno pove

zana nivoa, gramatički i leksički. Kontekst se, međutim,
manifestuje kao neka vrsta "međunivoa" čija se služba sa
stoji u uspostavljanju relacija prema vantekstualnim oso
benostima. Forma je, s druge strane, povezana s glasov
nom supstancom posredstvom jednog drugog "međuni
voa" koji se naziva fonologijom.
Glavna supstanca spada u oblast fonetskih proučava
nja. Budući da ispituje neke sasvim specifične fenomene,
fonetika je posebna naučna grana, neobuhvaćena termi
nom lingvistika. Lingvistika, i fonetika zajedno sačinjavaju
"lingvističke nauke".
570. Najviše zapažene, najoriginalnije pojedinosti u teo
riji Hallidaya svode se na koncepciju kontinuuma.
Po Hallidayu, osnovni odnosi u jeziku nisu opozicio
nog već kontinuumskog karaktera. Naime, konkretni jezič
ki fenomeni ne moraju uvek manifestovati jasno svojstva
neke date kategorije A nasuprot nekoj datoj kategoriji B,
ili obratno. U apstrakciji gledano, kategoriju A povezuje s
kategorijom B neprekinuta nit, tj . kontinuum. Konkretni
jezički fenomeni (xl , x2 . . . xn) ostvaruju se u izvesnom
smislu duž te neprekinute niti, počev od A pa sve do B .
Dok n a primer, x 1 ilustruje u maksimalnom stepenu svoj
stva kategorije A, a x16 u maksimalnom stepenu svojstva
kategorije B, dotle će x4 ilustrovati ono isto što i x1 ali u
slabijem stepenu, X1 2 ono isto što i x16, ali takođe u slabi
jem stepenu, dok će Xa biti u podjednakoj meri netipičan
predstavnik kako kategorije A tako i kategorije B .
Pojam kontinuumske relacije identiftkovan j e u Halli
dayevoj teoriji engleskim terminom eline, dok se termi
nom gradijent (engl. gradient) precizira činjenica da se
ima u vidu kontinuum tačno određen nekim datim polo
vima A i B (up. na primer opadajuću idiomatičnost i rastu-
Pravci u lingvistici II 1 13
ću gramatičnost engleskog predloga of u sledećim prime

rima, koji su odmereni po datome gradijentu "idiomatič
nosti" l"gramatičnosti" s tim da se pođe u analizu počev od
pola "idiomatičnost": in spite of the hotel 'uprkos hotelu'
- at the sight of the hotel 'ugledavši hotel' in the lounge
-
of the hotel 'u društvenoj prostoriji hotela') .

Dok se u okviru drugih lingvističkih teorija pažnja po
pravilu koncentriše prvenstveno (ili čak i jedino) na tipič
ne predstavnike određenih kategorija, dotle je za Halli
dayev pristup jeziku karakteristično to da baš netipični
(prelazni) slučajevi dolaze pod reflektor pažnje. Jezički fe
nomeni, po Hallidayu, i ne mogu drukčije da funkcionišu
nego pod onim uslovima koje im pruža kontinuumski ka
rakter jezičkih odnosa. Stoga svaki put kad pođemo u ispi
tivanje konkretnih realizacija neke određene kategorije A
već unapred moramo očekivati da će priroda date katego
rije biti ostvarena nejednako, u različitim stepenima zastu
pljenosti. Pri tom će se neminovno naći i takvi primeri ko
ji će manifestovati u jednakoj meri i svojstva date kategori
je A i svojstva neke druge kategorije B. Pristalice Halli
dayevih shvatanja naglašavaju da su upravo takvi prelazni
slučajevi od posebnog interesa za nauku zato što otkrivaju
one deonice na kontinuumskoj niti na kojima se vrši uza
jamno prožimanje dveju uticajnih sfera onih kategorija
koje su postavljene kao međusobno suprotstavljeni polovi
u okviru datog gradijenta.
Termin delikatnost odnosi se u ovoj oblasti teorije na
sumu svih onih pojedinosti koje sačinjavaju jedan dati kon
tinuumski odnos. Pošto broj pojedinosti varira od slučaja
do slučaja, to se i konkretni gradijenti međusobno razlikuju
po stepenu u kojem je zastupljena kategorija delikatnosti.
U svetlu ovako postavljene teorije kontinuumskih od
nosa Halliday je prvenstveno ispitivao povezanost leksič-
kog sa gramatičkim nivoom, ističući da, upravo zbog svega

ovoga što je već rečeno, u jeziku i ne može doći do nekog
preciznog razgraničavanja gramatičkih od leksičkih feno
mena.
571 . Firthovi pogledi na jezik izloženi su najpotpunije
u knjizi ). R. Firth, "Papers in Linguistics 1934-195 1", Lon
don 1957 (preštampano 1964, Oxford) ; tu su sakupljene
najvažnije Firthove studije iz vremenskog perioda koji se
pominje u naslovu. Iste 1957. godine (u Oxfordu) obja
vljen je (pod Firthovom redakcijom i sa njegovim predgo
vorom) zbornik "Studies in Linguistics" koji sadrži radove
pisane u duhu Firthove škole. Godine 1966 (u Londonu)
publikovan je i zbornik "In Memori of J. R. Firth" (izd. C.
E. Bazell, J . C . Catford, M. A. K. Halliday i R. H . Robins)
gde su, pored drugih poštovalaca i prijatelja J. R. Firtha, i
najistaknutiji neofJrthijanci, Firthovi učenici, priložili stu
dije posvećene produbljivanju "kontekstualne lingvistike".
V. i D . T. Langendoen, "The London School of Linguistics.
A Study of the Linguistic Theories of B. Malinowski and J.
R. Firth", M. I . T. Press, Cambridge Mass. , 1968.
Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio Hallidayeve
kriterije u jezičkom ispitivanju Ranko Bugarski. Č itaoci se
upućuju na njegov rad "O međuzavisnosti gramatičke i lek
sičke strukture savremenog engleskog jezika", Anali Filo
loškog fakulteta sv. 6, Beograd 1966, 415-432 (revidirana
verzija ovog rada objavljena je pod naslovom "On the In
terrelatedness of Grammar and Lexis in the Structure of
English" u časopisu Lingua, Vol. 19, N° 3, 1968, 233-263) .
Pored najvažnijeg rada M. A. Hallidaya, "Categories of
the Theory of Grammar" (Word, Vol. 17, N° 3, 1961, 241-
292) preporučuje se i njegova studija "Class i n Relation to

the Axes of Chain and Choice in Language" (Linguistics 2,
1963, 5- 1 5) gde je posebno izloženo tretiranje pojma kla
se u svetlu njegove teorije.
Robert M. W. Dixon založio se za Hallidayevu teoriju u
svome članku "A Logical Statement of Grammatical Theory
as Contained in Halliday's 'Categories of the Theory of
Grammar (Lg. Vol. 39, N° 4, 1963 , 654-668) . Svoje teorijsko
stanovište izložio je najpotpunije u dve knjige: "Linguistic
Sciences and Logic" (The Hague 1963) i ''What is Language?
A New Approach to Linguistic Description" (London 1965) .
U kojem se smislu neofirthijanska teorijska stanovišta
povezuju s praktičnom nastavom jezika ilustruje knjiga:
M. A. K. Halliday, P. D. Strevens, and Angus Mclntosh,
"The Linguistic Sciences and Language Teaching", London
1964. V. i: A. Mclntosh and M. A. K. Halliday, "Patterns of
Language. Papers in General, Descriptive and Applied Lin
guistics", London 1966.
Britansku lingvistiku lepo prikazuju i pominjani radovi
J. Lyonsa - v. § 449.
"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE"
572. Tradicije Humboldtovog učenja o jeziku (v. § 77)

traju neprekinuto u nemačkoj sredini do današnjih dana.
Razvijajući ovo učenje u periodu od tridesetih godina ovog
veka do danas, nemački naučnici (tzv. neohumboldtovci)
nisu ipak ostajali izolovani od svega onoga što sc događa
lo na drugim stranama u lingvistici. Tako je, početkom
druge polovine ovog veka, došao do svog punog izraza, i
većeg odjeka na strani, poseban tip lingvističkog mišljenja
poznat pod terminom gramatika koja se tiče sadržine
(nem. die inhaltbezogene Grammatik) 1 čiji su koreni po
lazili od Humboldta, ali čiji su postupci analize i klasifika
cije jezičkih jedinica u osetnoj meri inspirisani tekovinama
klasičnog strukturalizma (uprkos činjenici da su se pojedi
ni predstavnici ovog pravca, u raznim prilikama, eksplicit
no izjašnjavali kao antistrukturalisti) . Najviše zasluga u za
snivanju u daljem razvijanju ove lingvističke škole imali su
Leo Weisgerber (kome je čak bio pridodat naziv "Hum
boldt redivivus") , Hans Glinz (rodom Švajcarac, ali nasta
njen u _SR Nemačkoj i po svom delovanju uključen u nemač
ku lingvističku sredinu) , Walter Porzig, Hennig Brinkmann i
1
Pojedinci umesto, ili pored, gramatike pominju i lingvisti
ku (Inhaltbezogene Sprachwissenschaft) . Termin gramatika je
ipak u ovakvom kontekstu češće u upotrebi.
Hugo Moser. Početkom šezdesetih godina, kada je oblast

sintaksičkih ispitivanja došla u centar pažnje manje-više
svuda u svetu, radovi Petera Hartmanna, koji su bili obja
vljeni u publikacijama poznate holandske izdavačke kuće
Mouton, odigrali su bitnu ulogu u skretanju pažnje ino
strane lingvističke javnosti na rad predstavnika "gramatike
koja se tiče sadržine". Početkom sedamdesetih godina
mnogi predstavnici ove škole našli su zajednički jezik sa
sociolingvistima (v. § 580) i pristupali njihovim redovima.
573 . Odsudan trenutak u razvoju ove škole nastupio je
onda kada je jedna grupa lingvista 0· Erben, H. Gipper,
H. Glinz, P. Grebe, P. Hartmann, G. Ipsen, K. K. Klein, L.
Mackensen, H. Moser, W. Porzig, J. Trier, L. Weisgerber)
osnovala društvo "Sprache und Gemeinschaft". Zasluga je
Društva (posebno L. Weisgerbera) što je (početkom še
zdesetih godina, u Diisseldorfu) pokrenuta intenzivna pu
blikaciona aktivnost (u seriji "Grundlegung", kao tom I,
objavljena je, još 1962. godine, danas u SR Nemačkoj veo
ma popularna knjiga Henniga Brinkmanna "Die deutsche
Sprache. Gestalt und Leistung"; u seriji "Studien" izašla je
1963 . godine, kao tom I, knjiga Helmuta Gippera "Baustei
ne durch Sprachbetrachtung. Neuere Sprachbetrachtung
im Austausch mit Geistes - und Naturwissenschaft) . Time
je takozvani "Arbeitskreis fii r deutsche Sprache" 2, oko ko
jeg su se okupljale upravo najvatrenije pristalice ove ško
le, dobio izvrsnu mogućnost uticaja na formiranje lingvi
stičkog mišljenja kod mladih generacija čiji je maternji je
zik nemački.
2 Taj su radni kolektiv, po završetku poslednjeg rata, zasnovali
H. Brinkmann. Th. Frings, M. G linz, G. Ipsen, W. Porzig,J . Trier, i L.

Weisgerbersa zadatkom da produbljuje studije nemačkog jezika.
Pravci u lingvistici ll 1 19
574. Ideja o sadržinskoj organizaciji jezika zauzima cen

tralno mesto u repertoaru pojmova kojima operišu pred
stavnici "gramatike koja se tiče sadržine". Odgovarajući ne
mački termin inbaltlicber Au.fbanu podrazumeva, u stvari,
ono što je za Humboldta innere Spracbfonn 'unutrašnja je
zička forma' (v. § 71) . Ne zaboravlja se ni na značaj unutraš
nje tvoračke sile (po Humboldtovoj terminologiji energea,
a po terminologiji neohumboldtovaca: Tiitigkeit 'delat
nost', Arbeit des Geistes 'rad duha' ; Emanation des Geistes
'emanacija duha') koja, kako se ističe, s jedne strane utiče
na naše saznanje o svetu, a s druge omogućava ispoljava
nje čovekovog duhovnog bića. Humboldtovim stavovima
inspirisana su i mnogobrojna teorijska raspravljanja o to
me kako jezik doprinosi poimanju sveta (koji se definiše u
različitim aspektima) . Proces vrednovanja sveta od strane
govornog kolektiva ogleda se u maternjem jeziku (nem.
termin die Mutterspracbe). Maternji jezik jeste ovde lin
gvistički pojam koji, suprotstavljen pojmu govor, ima u
suštini smisao Saussureove kategorije langue u suprotno
sti prema parole (v. § 3 18) . Pristalice "gramatike koja se ti
če sadržine" opredeljuju se za proučavanje fenomena ma
ternjeg jezika s uverenjem da se samim tim u žižu intere
sovanja postavlja ono što je upravo najvažnije: sadržinska
strana jezika.
Sve što spada u "unutrašnju" (tj. pojmovnu, kategorijal
nu, duhovnu) formu jezika zastupljeno je, po mišljenju ne
kih od najistaknutijih predstavnika ove škole, jednim sku
pom više ili manje rasprostranjenih strukturalnih karakteri
stika. Ovakva, u suštini strukturalna orijentacija u prilaženju
problemu ogleda se, pored ostalog, i u koncepciji o tome da
fundamentalni predmet lingvističke analize - sadržinska
strana jezika, uključuje, pored sadržine datih struktura i sa
držine datih reči, i pojave označene terminom kategorije.
Pod kategorijom treba razumeti tipove strukturalnih

odnosa reprezentovanih formama, a izraženih opozicija
ma. Za defmiciju pojma kategorije i razvijanje učenja o je
ziku na bazi opisivanja različitih vidova manifestacije toga
fenomena najzaslužniji je Peter Hartmann. Njegove pogle
de na jezik okarakterisati su pojedinci čak terminom kate
gorija/ne lingvistike.
575. Na lingvističku formaciju Petera Hartmanna utica
le su očevidno vrlo različite struje naučnog mišljenja.
Osim domaće lingvističke atmosfere u koju se od početka
srećno uklopio, 3 Hartmannu je odavno blizak svet pojmova
danskih glosematičara (v. §§ 396-406) i američkih distri
bucionalista (v. § 352) . Dobro je upoznat i sa pogledima
logičara, posebno Husserla i Wittgensteina. Iz spleta svih
tih raznorodnih uticaja izrasla je Hartmannova originalna
lingvistička ličnost, koja je privukla pažnju mnogih, izazi
vajući različite, ponekad oprečne komentare.
576. Hartmann polazi od uverenja da bi nauka o jeziku
trebalo da prevaziđe čisto lingvističke okvire i da u kraj
njoj liniji postane nauka o duhu, tj . o duhovnim tvorevi
nama čoveka (nem. Geisteswissenscbaft). Idući ka tome
cilju, on se u prvom redu trudi da obezbedi fundiranje
pojmova koji bi imali opštelingvistički značaj da bi zatim
dosegao do jedne "racionalne a ipak u potpunosti prirnen
ljive" lingvističke teorije (on pri tom naročito naglašava da
3 Najdublje su ga se dotakle ideje A. Martyja (v. § 89) i E. Otta
(1877-1959) , jezičkog teoretičara koji je, naročito pnih decenija

ovog stoleća, snažno delovao na lingvističko obrazovanje mladih
generacija, posebno u oblasti semaziologije (u inostranstvu je
Ernest Otto najviše zapažen po svojim knjigama "Sprachwissen
schaft und Philosophie". Berlin 1949. i "Stand und Aufgaben der
allgemeinen Sprachwissenschaft". Berlin 1954) .
su u ovome pravcu već odlučujuće poteze povukli Sasus

sure i Hjelmslev) . Njegova je ambicija da napravi model
jedne opšte gramatike koji će, kada budu konkretni jezici
najzad zaista dobro proučeni, biti dopunjen i proveren
konkretnim jezičkim materijalom. Najkraće i najprostije
rečeno: njega prvenstveno zanima onaj komplikovani me
hanizam kombinovanja i konstruisanja koji u krajnjem re
zultatu dovodi do komunikacije.
Jezik, po njemu, treba poimati kaofonn u tj . kao pokaza
,
telja svojevrsnih struktura. Formu treba u principu tretirati

kao postupak iskorišćen radi kombinovanja. Pošto repre
zentuju odnose, forme su redovno i indikatori kategorija
(manifestuju se u vidu opozicija, a podaju se klasifikaciji u
različite kategorije) . Po svojoj fundamentalnoj funkciji for
ma istupa kao medijum ispoljavanja obeju "supstanci" (o
pojmu supstanca v. § 397) : i idejne i glasovne strane jezi
ka. Obavezna odlika forme jeste njena komplikovanost.
I Hartmann prihvata u suštini Saussureovu distinkciju
langue lparole ističući da jezik postoji kao "potencijalni
sistem" kome je svojstven "parcijalni sistem". U tome se
"parcijalnom sistemu" ispoljava "potencijalni sistem"; nai
me, upravo tu dolazi do aktualizovanja izvesnih odnosa
prisutnih, inače, u "potencijalnom sistemu".
Jedinice jezičkog sistema su raznovrsne i po hijerarhij
skom značaju i po načinima manifestacije. Njihov se me
đusobni odnos određuje na osnovu njihove upotrebe i
njihove pozicije .
Po Hartmannu, osnovni metodološki postupak analize
treba da ide za tim da se utvrdi koji lingvistički fenomeni
u kojem jeziku imaju rang kategorija. Ispitivanja treba vr
šiti uzimajući u obzir nivo rečenične konstrukcije i imajući
pri tom u vidu uvek prvenstveno odnose među jezičkim
elementima. Samo se na osnovu poznavanja tih odnosa
može napraviti teorija o formama, što će onda direktno

odvesti u srž problema, u sadržinsku stranu jezika.
577. Interesovanje koje je tokom šezdesetih godina u
Americi i Evropi pobuđivala "gramatika koja se tiče sadrži
ne", prvenstveno u onom vidu u kojem je reprezentuju ra
dovi takvih lingvista kao što je P. Hartmann, uslovljeno je
dobrim delom činjenicom da se u načinu razmišljanja o
jeziku predstavnika ove škole pojavljuju pojedinosti koje
odgovaraju, u većoj ili manjoj meri, stavovima izraženim u
generativnoj gramatici Chomskog (v. § § 460-464) . Tu je,
pre svega, ideja o relevantnosti nivoa "dubinske struktu
re", pa uverenje o tome da je osnovno u analizi utvrditi
fundamentalnu sintaksičku organizaciju jezika i, najzad,
činjenica da se kao krajnji cilj analize postavlja prodiranje
u osnovni princip organizovanja ljudske misli. U ovom
trenutku predstavnici ove škole bivaju naročito zapaženi
po angažovanju oko razmatranja sociolingvističkih tema.
578. "Gramatika koja se tiče sadržine", kao lingvistička
ideologija, lokalizovana je na terenu SR Nemačke. U DR
Nemačkoj preovladava interesovanje za generativni pri
stup jeziku (v. § 467) i za tzv. funkcionalnu lingvistiku
(koja je u suštini dosta bliska "gramatici koja se tiče sadrži
ne", ali je pretežno orijentisana ka praktičnim ciljevima -
pre svega ka negovanju maternjeg jezika) .
579. Bibliografija Weisgemerovih radova (zaključno sa
1956. godinom) objavljena je u zborniku "Sprache - Schliis
sel zur Welt. Festschrift fur L. Weisgemer", Diisseldorf 1959.
U sledećem jubilarnom zborniku, objavljenom (opet u Diis
seldorfu, 1963 . godine, povodom 65 . Weisgemerovog ro
đendana) pod naslovom "Zur Grundlegung der ganzheitli-
chen Sprachauffassung", nalazi se nastavak ove bibliografi

je (obuhvatajući period 1957-1963) . V. i bibliografski pri
ručnik koji su izdali (1962. u Kolnu) H. Gipper i H .
Schwarz pod naslovom "Bibliographisches Handbuch zur
Sprachinhaltsforschung".
Osim knjige 'Vom Weltbild der deutschen Sprache", po
menute u § 78, od relativno novijih Weisgerberovih radova
ističu se: ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band I :
Grundzi.ige der inhaltbezogenen Grammatik", Diisseldorf
1962; ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band Il: Die
sprachliche Gestaltung der Welt" Diisseldorf 1962; "Die vier
Stufen in der Erforschung der Sprachen" (= Sprache und
Gemeinschaft. Grundlegung, Band II), Diisseldorf 1963 ;
"Das Menschheitsgesetz der Sprache als Grundlage des
Sprachstudium", II izd. Heidelberg 1965.
Među danas već klasične radove predstavnika "gramati
ke koja se tiče sadržine" spadaju dve gramatike : H. Hrink
mann, "Die deutsche Sprache, Gestalt und Leistung", Diis
seldorf 1962; H . Glinz, "Die innere Form des Deutschen.
Eine neue deutsche Grammatik" (ll. izd. 1961, Bem
Miinchen; I izd. 1952) . Preporučuju se i sledeće dve Glin
zove knjige : "Ansatze zu einer Sprachtheorie" (Diisseldorf
1962) i "Grundbegriffe und Methoden inhaltbezogener
Text - und Sprachanalyse" ( = Sprache und Gemeinschaft.
Grundlegung, Band III, Diisseldorf 1965) . V. i poznato
delo H . Gippera "Bausteine zur Sprachinhaltsforschung . . . "
koje je pomenuto u § 572.
Od brojnih radova P. Hartmanna najdubljeg su odjeka
imale tri knjige (objavljene u ediciji Mouton, janua Lingua
rum - Series Maior III, III 2 i III3 , s-Gravenhage) u kojima
su najpotpunije izloženi njegovi teorijski pogledi: "Die
Sprache als Form" (1959) : "Zur Konstitution einer allge
meinen Grammatik" (1961) ; "Allgemeinste Strukturgesetze
1 24 ]ezilka ispitivanja u XX veku
in Sprache und Gramrnatik" (1961) . Iste 1961 . godine ob

javljena je (u Assenu) i njegova knjiga "Zur Theorie der
Sprachwissenschaft" koja je takođe privukla pažnju.
U Hartmannovoj knjizi 'Wessen und Wirkung der
Sprache im Spiegel der Theorie Leo Weisgerbers" (Hei
delberg 1958) izložene su kompetentno neke od osnov
nih ideja kojima se odlikuje ova škola u celini.
Stručnjaci za nemački jezik zainteresovaće se svakako
posebno za zbornik "Das Ringen um eine neue deutsche
Grammatik" (objavljen 1965 . g�dine u Darmstadtu) gde
su uključeni i neki noviji radovi onih istaknutih germani
sta koji su bitno uticali na razvoj lingvističke koncepcije i
metoda u SR Nemačkoj. Neki od autora nisu Nemci, ali
među njima ima i najelitnijih predstavnika "gramatike koja
se tiče sadržine" .
Dostignuća i opštu teorijsku orijentaciju nemačke lin
gvistike kompetentno je prikazala E. A. Krašeninnikova:
"Novoe v nemeckoj lingvistike", Vypusk I. "Obzor zaru
bežnyh rabot po morfologii" (Moskva 1960) ; Vypusk 2,
"Učenie o predloženi l Obzor zarubežnyh rabot" (Moskva
1961); Vypusk 3. "Učenie o slovosočetanii l Obzor zaru
bežnyh rabot po sintaksisu slovosočetaniia" (Moskva 1963} ;
Vypusk 4 "Slovoobrazovanie lObzor zarubežnyh rabot po
nemeckomu slovoobrazovaniju" (Moskva 1965) . Novijeg je
datuma isto tako obavešteno izlaganje Ju. V. Popova u knji
zi "Obščaja grammatičeskaja teorija v nemeckom jazyko
znanii" (Minsk 1972, redaktor P. I . Kopanev) . U ovoj knjizi
je, pored ostalog, dat kritički osvrt na "gramatički funkcio
nalizam" (u poglavlju IV, str. 1 3 1-184) . Inače, stavove funk
cionalista izlaže W. Schmidt: "Grundfragen der deutschen
Grammatik. Eine Einfiihrung in die funktionale Sprach
lehre", Berlin 1966.
SOCIOLINGVISTIKA
580. Termin sociolingvistika1 naporedno s terminima

sociologija jezika, socijalna lingvistika2 počeo se šire pri
menjivati tek tokom šezdesetih godina na jednu oblast jezič
kih studija koja ima izrazito međudisciplinarni karakter poš
to su za nju, osim lingvistike, zainteresovane i druge hu
manističke nauke - sociologija, psihologija i antropologija.
Relacija jezik - društvo glavna je tema sociolingvističkih
ispitivanja. Sociolingvistika u užem smislu (ili mikrosocio-
1 A. D. Švejcer ('Voprosy sociologii jazyka vsovremennoj ameri

kanskoj lingvistike". Lenjingrad 197 1, na str. 3) ukazuje na to da ga
je još 1952. uveo H . C. Currie u svome radu "A Projection of Socio
lingvistics: The Relationship of Speech to Social Status" (Sou
thern Speech Journal XVIII, 1952 , 28-37) .
2 U poslednje vreme, međutim, pojavljuje se tendencija, po
sebno u nemačkoj lingvistici, da se izvrši razgraničenje ovih ter

mina, s tim što bi se pod sociolingvistikom razumevalo prouča
vanje međusobnih odnosa društva i jezika prvenstveno s lingvi
stičke tačke gledišta, dok bi se ispitivanje u okviru sociologije je
zika svodilo u prvom redu na traženje nekih odgovora za koje je
zainteresovana sociologija (v. o tome Ingulf Radtke, Soziolingui
stik von Stadtspra- chen, Tendenzen Soziolinguistischer For
schungen in der BRD", Germanistische Linguistik 4, 1972 ( Be =
richte aus dem Forschung-sinstitut fii r deutsche Sprache. Mar

burg/Lahn. na str. 450-451).
lingvistika), po terminologiji Joshue Fishmana, 3 istaknu

tog istraživača u ovoj oblasti, a i drugih) teži prvenstveno
ka tome da sagleda i naučno protumači jezičko ponašanje
pojedinaca u određenom društvenom ambijentu. Socio
lingvisti.ka u širem smislu (ili makrosociolingvistika) osve
tljava odnos jezika i društva u celini obuhvatajući kompliko
vanu problematiku jezičkog razvoja, međujezičkih ukršta
nja i sl. Primenjena sociolingvistika poklanja pažnju takvim
društveno korisnim zadacima kao što je planiranje jezičke
politike (u cilju standardizacije i modernizacije kulturnog
izraza jedne društvene zajednice) ili usmeravanje obrazov
nog procesa u pravcu što potpunijeg ovladavanja konkret
nim jezičkim ponašanjem.
58 1 . Kad se sve ovo ima u vidu, ne začuđuje činjenica da
su se oko zasnivanja nove lingvističke discipline najviše an
gažovali predstavnici antropološke lingvistike (§ 367) odno
sno psiho lingvistike (§ 3 77) . Mnogi čak smatraju da se
uopšte i ne može povući granica između ovih dveju nešto
starijih grana jezičke nauke i sociolingvistike. Nesumnjivo je
da je sociolingvistika nastala kombinovanjem znanja, isku
stva i interesovanja proizašlih iz rada na temama antropo
loške lingvistike i psiholingvistike. Ali je isto tako činjenica
da je svojim osnovnim naučnim stavom, koji je detaljno pro
gramski razrađen, ona ipak stekla potpunu samosvojnost.
582. Njeno oformljenje i izdvajanje kao samostalne nau
čne oblasti izvedeno je prvo u SAD, gde su antropološka
lingvistika i psiholingvistika imale poodavno širok krug vr
lo aktivnih privrženika. Tamo je, što je u ovom kontekstu
3 V. JoshuaA. Fishman, "Domains and the relationship between

micro- and macrosociolinguistics", Directions in Sociolingustics.
The Ethnography of Communication. John J. Gumperz and Dell
Hymes (eds.), New York 1972, 435-453.
okolnosti bilo naročito značajno, dijalektologija imala već

bogate tradicije jezičkog ispitivanja s obaveznim vođenjem
računa o socijalnom faktoru (v. § 161) . Postojanje velikih
metropola, kao što je New York, sa socijalno izdifirencira
nim stanovništvom dalo je povoda za razvijanje svojevrsne
"urbane dijalektologije" (po terminologiji W. Labava, jed
nog od pionira u ovoj oblasti) , tj. naučnog ispitivanja onih
jezičkih razlika među gradskim stanovništvom koje nasta
ju usled pripadnosti određenim društvenim slojevima (u
Americi se pri tom kao poseban problem izdvaja jezička
kulturna specifičnost crnačkog stanovništva koja je na od
govarajući način zavisna od njihovog društveno-ekonom
skog položaja) . Danas se, uostalom, i dijalektološka ispiti
vanja van gradskih sredina vrše ponekad uz primenu istih
sociolingvističkih principa, a na jezičke stručnjake koji se
ovim bave primenjuje se naziv "socijalni dijalektolozi" .
583. Sociolingvistika je masovnije prihvaćena u SAD
tek oko sredine šezdesetih godina, kada je mnogima po
stalo jasno da dotle predvodeća generativna gramatika ni
je uspela da ponudi prihvatljivija teorijska rešenja za neke
od ključnih problema jezičkog opštenja (pre svega za ade
kvatno tretiranje razgovornih sintaksičkih konstrukcija ko
je se mogu lepo razumeti i prihvatiti kao gramatički is
pravne samo uz poznavanje svih pratećih okolnosti pod
kojima se ostvaruje komunikativni čin, uključujući ton i iz
raz lica) . S druge strane, tokom šezdesetih godina je, ne
zavisno od događaja u SAD, u Evropi, posebno u SSSR, so
ciolingvistička problematika počela takođe pridobijati za
sebe sve širi krug stručnjaka.
584. Evropa je odavno bila zainteresovana za odnos je
zik - društvo. Ne treba zaboraviti da su pražani započeli
novu eru lingvistike još tridesetih godina insistirajući na
važnosti ove relacije. U ovom pogledu su uvek naročito iz-
razite bile Jakobsonove zasluge. Ne treba, uostalom, smet

nuti s uma ni to da je još Saussure bio pionir razmišljanja
u ovom pravcu. U tradicijama francuske lingvistike socijal
ni faktor je uvek bio živo prisutan. Britanska lingvistika, od
Firtha i Malinowskog naovamo, nikada nije ni prekidala s
istraživanjima na toj strani. Nemačka lingvistika je takođe
već odavno, a naročito intenzivno tokom poslednjih dece
nija, osmatrala uticaje društvenih okolnosti na život jezi
ka. Pogotovu je u socijalističkim zemljama već duže vreme
postojalo razumljivo interesovanje za društveni značaj je
zičkih fenomena. '' Sledeći marksističku liniju razmišljanja
o društvenim pojavama, mnogi su upozoravali na to da se
jezički postupak, kako pojedinca tako i šire društvene sre
dine, mora svestranije osvetliti iz socijalnog aspekta, uz
postavljanje u odgovarajuće teorijske okvire. Tek je, me
đutim, tokom poslednjih desetak godina nagomilano do
voljno lingvističkog znanja i iskustva, čime su konačno
obezbeđeni ozbiljniji naučni zahvati u ukazanom pravcu.
585. Sedamdesete godine su zatekle širom sveta jak .
potencijal lingvističkih snaga koncentrisan na razrađivanju
sociolingvističke problematike. U ovom trenutku mnogi
su uvereni da ova najmlađa grana lingvističkih disciplina u
stvari najviše obećava.
586. Sociolingvistička istraživanja se temelje na uvere
nju da se jezik ispoljava u različitim vidovima, zavisno od
toga ko njime govori, kome govori i zašto govori. Varijant-
" U SSSR je još pre II svetskog rata bilo interesovanja za ovu

vrstu studija; v. Peter Brang, "O ber die Aufgaben der Sprachsozio
logischen Forschung, vomehmlich am Beispiel der russischen
Literatursprache", Schweizerische Beitrage zum VII. Intematio
nalen Slavistenkongrez in Warschau, August 1973" (= Slavica
Helvetica) , 1973, Zurich, 3-33 (posebno str. 3-7) .
nost je, dakle osnovna odlika jezičkog sistema, a ne ho

mogenost.5
Prema broju jezika kojima se služe ljudske zajednice se
određuju kao monolingvalne, bilingvalne ili polilingvalne.
Kod monolingvalnog društva glavni problem je utvrditi
kakvi sve jezički vidovi (stilovi) postoje i pod kakvim sve
uslovima koji od njih dolazi do izražaja. Kod dvojezičnih i
višejezičnih situacija osnovno je utvrditi po kojem princi
pu dolazi do upotrebe jednog jezika umesto drugog (od
nosno drugih) . Isto važi i za slučajeve kada se u istom
društvu upotrebljavaju, uz funkcionalnu diferencijaciju,
dva razna vida istoga jezika (na primer književni i narodni
jezik) .
Pri rešavanju svih ovih pitanja bilo je potrebno defini
sati pojam "jezičkog zajedništva" (ruski termin: jazykovaja
običnost') , tj . odrediti koju to sve socijalnu sredinu može
objedinjavati jedan isti jezički tip. To su se u nekim sluča
jevima počele pominjati nacionalne granice, u drugom dr
žavne, ali su najčešće primenjivani i mnogo suptilniji kri
teriji. U stvari, ovo pitanje ostaje i danas otvoreno, izlože
no brojnim kontroverznim diskusijama. 6
5 Ova osnovna postavka sociolingvistike je sasvim u skladu s
idejama koje su i ranije izlagali pojedini istaknuti teoretičari jezi

ka, pre svega K. Buhler (v. § 43Sn.) i K. Jakobson (v. § 306) . Po
pularizovanju ovakvog shvatanja u američkoj lingvistici šezdese
tih godina doprineo je Dell Hymes, posebno svojim radom "The
Ethnography of Speaking" (Anthropology and Human Behavior,
eds. T. Gladwin and W. C. Stunevant, Washington, D. C., 1962 ,
1 3-53) .
6 Vrlo obavešteno, kompetentno govori o problemu A. D.
Švejcer, nudeći i svoja originalna rešenja: A. D. Švejcer "O mikro
sociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970.
U sklopu razmišljanja na ovoj strani izrađene su po

slednjih godina produbljene studije o jezičkoj standardiza
ciji, o jezičkim ukrštanjima i mnogim drugim srodnim po
javama. Za razliku od tradicionalne lingvistike, sociolingvi
stika ne izdvaja posebno standardni jezik nasuprot ostalim
oblicima jezičkog opštenja: jednaku pažnju ona poklanja i
korektnom kulturnom izrazu i profesionalnim žargonima,
i narodnim govorima.
• 587. Dok generativna gramatika naglašeno daje primat
značaju "jezičke kompetencije" u svojim teorijskim razma
tranjima, zanemarujući pri tom potpuno sam jezički po
stupak (v. § 462), dode sociolingvistika teži prvenstveno
ka tumačenju konkretnih jezičkih postupaka, dokazujući da
se pojam "jezičke kompetencije" mora odnositi pre svega na
svest o tome koje jezička ponašanje odgovara kojoj prilici.
Štaviše, određena vrsta kompetencije se mora odnositi i na
paralingvistička sredstva komunikacije (ton, gestove, mimi
ku) . Ta su sredstva, zajedno sa presupozicijom (v. § 467),
osnovni ključ (pojedinci ih tako i nazivaju - engl. key) za
razumevanje jezičke poruke. Na primer, smisao rečenice
"da im se pridružimo", koju izgovara neki mladić pokazu
jući glavom i očima svome drugu na dve devojke s druge
strane ulice, može biti jasan samo uz uo�avanje ovih pra
tećih a relevantnih paralingvističkih znakova. Ovde, i u
sličnim prilikama, njima se prenosi, u stvari, cela jedna re
čenična informacija ('Tamo su one dve') .
Pod okriljem sociolingvistike živnulo je naglo posled
njih godina interesovanje za paralingvistička istraživanja u
krugovima jezičkih stručnjaka.
588. Ispitivanje načina na koji se čovek služi jezičkim
sredstvom pri opštenju s drugim ljudima iznelo je na vide
lo niz dode nedovoljno primećenih, a lingvistički relevant
nih pojedinosti. Utvrđeno je, na primer, da ima situacija
koje nameću određenu jezičku šablonizaciju, i drugih ko

je dopuštaju, u većoj ili manjoj meri individualnu jezičku
kreativnost. Otvaranje konverzacije je, recimo, jedna prili
ka u kojoj se po pravilu jezičko sredstvo svodi na tipizira
nu formulu pozdravljanja. Pri tom treba imati u vidu da
nije svejedno da li se komunikativni kontakt uspostavlja
"oči u oči" ili telefonom (formula predstavljanja tipa Ovde
Pera dolazi u obzir samo preko telefona, nikad u nepo
srednom kontaktu) ili pisanim putem (tu predstavljanje,
tj . potpis, dolazi tek na kraju, a na početku je ispisana for
mula oslovljavanja - Dragi Pero i sl.) . Mnoge naučne sna
ge usredsređuju se danas na detaljnom opisivanju i tuma
čenju ovakvih situacija koje ograničavaju slobodu jezičkog
ponašanja, nasuprot onima koje ga ne ograničavaju .
589. Istražujući u ovom pravcu, sociolingvisti su utvrdili
da ne utiču samo takve kategorije kao uzrast, pol ili afektiv
no stanje na tip jezičkog ponašanja u različitim: prilikama
komuniciranja, već i određene "uloge" koje ljudi preuzima
ju prema svojoj profesiji, starešinstvu, ugledu ili konkretnoj
angažovanosti u događaju o kojem je reč. Te "uloge" nisu
stalne pozicije individue u društvu, već promenljive katego
rije, vezane za trenutne situacije komuniciranja. Te "uloge"
se svode na odnose pri komuniciranju kao što su sudija/op
tuženi, kupac/prodavac, vodnik/regrut, otac/sin, profesor
/student, autor/čitalac, itd. U okviru ovakvih "uloga" moguće
su varijacije, tj. moguća je izvesna individualna jezička stra
tegija koja zaslužuje pažnju nauke (autor nekog teksta mo
že, na primer, na razne načine da jezički prezentira svoju
autorsku "ulogu" - bilo ekspliciranjem svoga "ja", bilo pri
hvatanjem diskretnijeg oblika plurala, bilo neutralnim ime
novanjem "autora", bilo izborom impersonalne konstrukci
je, što je svakako najdiskretnija jezička taktika: Izložiću ov
de. . . l Izložićemo ovde... l Autor će ovde izložiti. l Ovde će
..
se izložiti . /. Danas se živo radi na popisivanju, opisivanju i

.
naučnom osvedjavanju "uloga". Sa raznih strana sveta pristi

žu prilozi o toj temi, koja nije samo od interesa za lingviste,
već i za širi krug humanistički orijentisanih stručnjaka.
590. Rad na sociolingvističkoj problematici potvrdio je
umesnost uverenja, koje su mnogi i ranije zastupali, a naj
duže i najdoslednije predstavnici Praške škole (v. § 326) ,
d a nivo diskursa takođe treba uključiti u jezičku analizu
(na ovom uverenju izrasta danas nova lingvistička disciplina
- tekstualna gramatika, v. § 594) . Sociolingvisti se zalažu
za to da se što preciznije utvrde strukturalne karakteristi
ke svih tipova diskursa (obične konverzacije, naracije, poet
skog teksta, naučnog izlaganja, itd.) . U tom se domenu
naučnog istraživanja očekuju od njih značajni doprinosi.
-
59 1 . Do sociolingvističke ere mislilo se da se socijalno
uslovljene jezičke razlike među gradskim stanovništvom
manifestuju uglavnom samo na leksičkom nivou. Mada je
neosporna činjenica da leksika najdrastičnije odaje pri
padnost određenoj društvenoj klasi doprinoseći na odgo
varajući način kreiranju "uloga" u trenucima komunicira
nja, sociolingvistička ispitivanja su dokazala da se nepo
sredni refleks postojećih varijacija na socijalnom planu
može sagledati i na svim drugim nivoima jezika, uključu
jući i fonološki. William Labov je, na primer, izneo na vi
delo činjenicu <;la srednji društveni sloj stanovnika New
Yorka ima u svom izgovoru neke fonemske specifičnosti
koje se kod višeg sloja ne sreću (ovo i njemu slična otkri
ća upravo su i dali povoda stvaranju termina "urbani dija
lekat" odnosno "urbana dijalektologija') .
Sagledavanje i objašnjavanje ovakvih varijacija u jeziku,
nastalih kao projekcija društvene izdiferenciranosti, treba
da je, prema mišljenju mnogih, centralna tema sociolin
gvistike.
592 . U svetu ovih novih saznanja o projektovanju soci

jalnih diferencijacija na jezički plan razvila su se i nova tu
mačenja nastanka jezičkih promena koja podvlače i značaj
uloge društvenog faktora u iniciranju razvojnog procesa. 7
Osvežena ovim sociolingvističkim pristupom, stara opšte
lingvistička tema o činiocima koji uslovljavaju promene u
jeziku ponovo pridobija danas za sebe pažnju eminentnih
predstavnika jezičke nauke i van striktno sociolingvističkih
krugova.
593 . Literatura o sociolingvističkim temama je vrlo bo
gata. Već pedesetih godina ima radova koji nagoveštavaju
plodnu eru sociolingvističkih studija. Pomenuti Currijev
članak (v. § 580n.) već priziva ubedljivo naučnu pažnju na
tu stranu, a isto čini na svoj specifičan način i ugledni
francuski lingvista Marcel Cohen objavljujući "Pour une
sociologie du langage", Pariz 1956. Na pragu šezdesetih
godina Charles A. Ferguson i john J. Gumperz (redaktori)
izdali su zbornik studija: "Linguistic Diversity in South
Asia. Studies in regional, social and functional variation"
( = IJAL XXVI, N 3, Part 3) , Bloomington, Indiana Univ.,
1960. Njegova je uloga bila naročito značajna u pridobija
nju pristalica za sociolingvistička istraživanja. Tokom še
zdesetih godina je već publikaciona aktivnost sociolingvi-
7 Velikog je odjeka imala krajem šezdesetih godina studija troji
ce uglednih američkih lingvista, utičući na skretanje interesovanja

šire lingvističke javnosti na tu stranu: U. Weinreich, W. Labov and
H. Herzog, "Empirical foundations for a theory of language
change", Directions for Historical Linguistics, W. P. Lehmann and
Y. Malkiel (eds.) . Austin. University of Texas Press, 1968, 97-195 .
sta veoma intenzivna. Treba, međutim, odmah naglasiti da

nisu samo jezički stručnjaci u tom periodu privlačili nauč
ne snage inspirišući ih na rad oko zasnivanja i razvijanja
sociolingvistike. jedna od najuticajnijih ličnosti iz tih godi
na, Basil Bernstein, nije bio lingvista već stručnjak za soci
jalna i psihološka pitanja, ali su njegovi pogledi naročito
osetno delovati na pojedine američke lingvističke krugo
ve . Njegov rad "Social Class, Linguistic Codes and Gram
matical Elements" (Language and Speech 5, October - De
cember 1962, str. 221-240) bio je veoma zapažen medu je
zičkim stručnjacima. još veću je ulogu odigrala studija u
kojoj on razmatra određene situacije jezičkog opštenja
prema tome da li nameću šablonizirano jezička postupanje
ili, naprotiv, pogoduju individualnoj jezičkoj strategiji: "Ela
borated and Restricted Codes. An Outline", Explorations
in Sociolinguistic, Stanley Lieberson odg. red. ( = IJAL Vol.
33, N 4, Part II, 1967, 1 26-233) . Sabrani Bernsteinovi spisi
o odnosu jezik - društvo objavljeni su na nemačkom jezi
ku: B. Bernstein, "Studien zur sprachlichen Sozialisation",
Di.isseldorf 1972. Kritički osvrt na Bernsteinove teorijske
stavove dao je H. Rosen: "Language and Class. A Critical
Look at the Theories of Basil Bernstein", Bristol 1972 .
Godine 1964. Dell Hymes, jedan od osnivača sociolin
gvistike, objavio je (u svojstvu odgovornog redaktora)
zbornik odabranih studija pod naslovom: "Language in
Culture and Society. A Reader in Linguistics and Anthro
pology" (New York) . Iste godine, u zajednici sa takođe za
služnim Johnom J. Gumperzom, priredio je sličan zbor
nik: "The Ethnography of Communication" ( = American
Anthropologist 66, 6, Part II, 1964, Washington, D .C .) .
Osam godina kasnije ova knjiga, znatno izmenjena i dopu
njena, izlazi ponovo, ali pod drugim naslovom: "Directi
ons in Sociolinguistics", New York 1970. Ove dve svojevr-
sne naučne antologije odigrale su, tokom šezdesetih godi

na, veliku ulogu u popularizovanju sociolingvistike u ši
rim krugovima jezičkih stručnjaka.
Kao značajan lingvistički događaj dočekana je 1966.
knjiga Williama Labova (o njemu v. i § 161) : "The Social
Stratification of English in New York City", Washington D.
C. 1966. U njoj je naučno osvetljena jezička izdiferencira
nost pojedinih socijalnih sredina u velikoj metropoli kao
što je New York. Labov je do danas ostao jedan od vocle>o
ćih stručnjaka u socialingvističkim studijama. N jegovi su
radovi zastupljeni u najreprezentativnijim zbornicima po
svećenim sociolingvistici. Nedavno je objavio knjigu "Socio
linguistic Patterns", Philadelphia, University of Pennsylva
nia Press, 1972 . U njoj su izloženi neki od njegovih ranijih
značajnih naučnih rezultata, uz posebno stavljanje akcena
ta na niz metodoloških problema.
Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih donose mnoge
nove zbornike reprezentativnih sociolingvističkih studija.
Godine 1966. pojavljuje se, pod imenom A. Capella, knji
ga "Studies in Sociolinguistics" (obj . u Hagu) . Iste je godi
ne objavljen zbornik sa materijalima kalifornijskog simpo
zijuma (održanog 1964) o sociolingvističkoj problematici:
William Bright (ed.) , "Sociolinguistics. Proceedings of the
UCLA Sociolinguistics Conference, 1964", The Hague
1966 (ll izdanje 197 1) . Zatim se pojavljuje ovde već parni
njani zbornik "Explorations in Sociolinguistics" (1967;
odg. redaktor Slanley Lieberson) u kojem se, pored osta
log, nalazi i Bernsteinova studija o kojoj je bilo reči. U
tom se periodu J. A. Fishman, poznat već u svetskoj lingvi
stičkoj javnosti po svojim sociolingvističkim radovima,
afll11liše i kao sastavljač odličnih zbornika: "Readings in
the Sociology of Language", The Hague 1968 (ll izd. 1970;
tu se nalazi, pored ostalog, i rad sovjetskog lingviste M. M .
Guhmana: "Some general regularities in the formation and

development of national languages" - str. 766-779, kao i
studija britanskih neofJ.rthijanaca M. K. A. Hallidaya, A.
Mclntosha i P. Strevensa: "The users and uses of language"
- str. 139-169) ; "Advances in the Sociology of Language"
(objavljeno u dva dela; I deo nosi naslov "Basic Concepts,
Theories and Problems; Alternative Approaches", The Ha
gue 1971; u II delu naslov glasi: "Selected Studies and Ap
plications", The Hague 1972) . Fishman je objavio i knjigu
"Sociolinguistics". A. Brief Introduction", Rowley, Mass . ,
1971, koja s e svuda preporučuje kao izvrstan sociolingvi
stički udžbenik (do 1972. već je bila prevedena na danski i
francuski jezik) .
Plodna publi.kaciona aktivnost sociolingvistički orijenti
sanih stručnjaka primetna je tokom šezdesetih godina u
Evropi, posebno u SSSR. V. M. Žinnunskij, već od ranije re
nomirani sovjetski poznavalac problematike koja iskrsava
na relaciji jezik-društvo, objavio je tada sledeće vrlo zapaže
ne studije: "Problemy social' noj dialektologii", Izvestija Aka
demii nauk. Otdelenie literatury i jazyka XXIII, 1964, str.
99-124; "Problema social'noj di.fferenciacii jazykov", jazyk i
obščestvo (red. F. P. Filin i dr.), Moskva 1968, str. 22-38;
"Marksizm i social'naja lingvistika", Voprosy social' noj lin
gvistiki (red. A. V. Desnickaja, V. M. Žinnunskij, L. S. Kov
tun) , Lenjingrad 1969, str. 5-25. Oba zbornika koja se ov
de spominju "Jazyk i obščestvo" i "Voprosy social'noj lin
gvistiki") , uostalom, i inače na dostojan način reprezentu
ju ozbiljan doprinos sovjetske nauke razvijanju sociolin
gvističkih studija. Tu se, pored ostalog, nalaze i sledeći ra
dovi: F. P. Filin, "K probleme social'noj obuslovlennosti
jazyka" (Jazyk i obščestvo, str. 5-22), V. N. Jarceva, "Proble
ma svjazi jazyka i obščestva v sovremennom zarubežnom
jazykoznanii" (Jazyk i obščestvo, str. 39-54), Ju. D . Dešeriev.
"Problema funkcional'nogo razvitija jazykov i zadači socio

lingvistiki" Oazyk i obščestvo, str. 55-81), L. A. Leont'ev,
"Obščestvennye funkcii jazyka i ego funkcional' nye ekviva
lenty'' Oazyk i obščestvo, str. 99-1 10} , L. B. Nikol'skij, "Jazy
kovaja politika kak forma soznatel'nogo vozdejstvija obšče
stva na jazykovoe razvitie" Oazyk i obščestvo, str. 1 1 1-124} ,
A. G. Agaev, "Funkcii jazyka kak etničeskogo priznaka" Oa
zyk i obščestvo, str. 124-138) , T. A. Bertagaev, "Roi' socio
logičeskih faktorov v razvitii jazyka" Oazyk i obščestvo, str.
142-147) , E. K. Mikerov, "K voprosu o roli social' nyh fak
torov v razvitii blizkorodstvennyh jazykov" Qazyk i obšče
stvo, str. 225-232), V. N. Golovin, 'Voprosy social' noj dif
ferenciacii jazyka" (Vopr. soc. lingv. , str. 343-355} , G. A.
Menovščikov, "O nekotoryh social'nyh aspektah evoljucii
jazyka" (Vopr. soc. lingv. , str. 1 10-134) . Godine 1969. po
javio se i treći zbornik koji takođe zaslužuje pažnju : "Nor
ma i social'naja differencijacija jazyka", red. M. M. Guhman,
V. N. Jarceva, N. N. Semenjuk, Moskva 1969. Tu su obja
vljeni materijali sa simpozijuma posvećenog sociolingvi
stičkoj problematici. Početkom sedamdesetih godina skre
nuo je na sebe pažnju, i van granica SSSR, A. D. Švejcer
svojim prilozima razvijanju ove oblasti naučnih studija. V.
njegove u ranijem izlaganju već pominjane radove : "O mi
krosociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970 i 'Vo
prosy sociologii jazyka v sovremennoj amerikanskoj lingvi
stike", Moskva 197 1 . U tom periodu se javljaju, uostalom,
i drugi značajni radovi koji tretiraju sociolingvistička pita
nja; v. npr. R. A. Budagov, "Istorija slov v istorii obščestva",
Moskva 197 1 . Najjači se akcenat u tim radovima stavlja na
sociolingvističke pojave koje dolaze do izražaja na nivou
leksike . Već je krajem šezdesetih godina objavljen jedan
zbornik studija na tu temu: "Russkij jazyk i sovetskoe obšče
stvo II. Slovoobrazovanie sovremennogo russkogo litem-
turnogo jazyka", red. M. V. Panov, Moskva 1968. Početkom ·

sedamdesetih godina izašao je iz štampe još jedan zbor
nik, posebno interesantan zbog toga što je prvenstveno po
svećen razmatranju metodoloških pitanja: "Principy i me
tody leksikologii kak sociolingvističeskoj discipliny", red. O.
S. Ahmanova, Moskva 197 1 . Za razvoj sociolingvističkih stu
dija u SSSR postoji veliko interesovanje svuda u svetu. O to..
me se objavljuju prikazi i izdaju bibliografske informacije.
Pored već pomenutog Brangovog rada (v. § 580n.) v. još i:
Rado Lenček, "Problems in Sociolinguistics in the Soviet
Union", Richard ). O'Brien, S. J. (ed.), Linguistic Develop
ments of the Sixties - View-points for the Seventies ( = Re
port of the twenty-second annual round table meeting on
linguistics and language Studies) , Washington, D. C, Geor
getown University Press, 1971, 269-301 ; W. Girke, H. Jach
now und J. Schrenk, "Soziolinguistik in der Sowjetunion.
Eine referierte Bibliographie", Zeitschrift fiir Literaturwis
senschaft und Linguistik 2, Heft 7, Frankfurt 1972, 131-156.
Početak sedamdesetih godina, kao što se već iz izlože
nog razabira, obeležen je pojavom mnogih knjiga posve
ćenih sociolingvistici. Pomenućemo ovde još neke od onih
koje su imale do danas većeg odjeka u široj lingvističkoj jav
nosti. Na nemačkom jeziku pojavili su se, na primer, tokom
1970. i 197 1 . sledeći radovi: U. Oevermann, "Sprache und
soziale Herkunft. Ein Beitrag zur Analyse schichtspezi
fischer Sozialisationsprozesse und ihre Bedeutung fii r den
Schulerfolg", Berlin 1970 (II izd. Frankfurt 1972) ; W. Nie
pold, "Sprache und soziale Schicht. Darstellung und Kritik
der Forsehungsliteratur seit Bernstein", Berlin 1970; zbor
nik "Aspekte der Soziolinguistik", red. W. Klein i D. Wun
derlich, Frankfurt am Main, 1971 (tu ima kritički orijenti
sanih članaka; v. npr. : K. Ehlich, F. Muller, D. Wiehle, "So
ziolinguistik als biirgerliches Herrschaftswissen - Marxi-
stische Sprachanalyse", str. 98-109) ; zbornik (pod redakci

jom H. Mosera i dr.) "Sprache und Gesel-lschaft. Beitriige
zur soziolinguistischen Bershreibung der deutschen Ge
genwartssprache" (= Sprache der Gegenwart. Schriften
des Instituts fiir deutsche Sprache in Mannheim Bd. 13),
Oiisseldorf 1970;71 (ovde su zastupljeni radovi istaknutih
germanista kao što su Hans Glinz, Hugo Moser i drugi) .
Ugledni britanski sociolingvista J. B. Priđe objavio je 1971.
knjigu: "The Social Meaning o f Language" (Oxford Univer
sity Press) u kojoj je, pored ostalog, izložen kritički prikaz
vladajućih koncepcija u domenu sociolingvističkih teorij
skih razmatranja uz razvijanja sopstvenih ideja, pretežno u
duhu shvatanja Firtha i Malinowskog (od istog autora ima
mo i vrlo informativni članak, pod naslovom "Sociolingui
stics", koji je publikovan još 1970. u zborniku "New Hori
zons in Linguistics", red. J. Lyons, Harmondsworth, Mid
dlesex, str. 287-301) . Priđe je 1972, u zajednici sa janet
Holmes, izdao i zbornik "Sociolinguistics" (Harmonds
worth, Middlesex) . Godine 197 1 . pojavio se (opet u En
gleskoj, Oxford University Press) i zbornik koji je sastavio
W. H. Whiteley: "Language Use and Social Change" u ko
me ima takođe vrlo korisnih priloga (ja bih posebno skre
nula pažnju na sledeće dve studije: E. A. Nida, "Communi
cation of languages in multilingual societies", str. 57-74 i
W. P. Robinson, "Restricted codes in sociolinguistics and
the sociology of language", str. 75-94) . Septembra 14 - 19.
1970. godine održan je u Vami (Bugarska) VII međuna
rodni kongres sociologa. Izbor referata koji obrađuju soci
olingvističku problematiku priredili su R. Kjolseth i F.
Sack i publikovali pod naslovom: "Zur Soziologie der
Sprache" ( = poseban zbornik br. 15 u okviru publikacije
Kolner Zeitschrift fiir Soziologie; Koln-Opladen, 1971) .
Edwin Ardener redaktor je zbornika "Social Anthropology
and Lanillage" (= ASA Monogra.ph 10, London 1971) u ko

jem se, pored ostalog, nalazi i značajan rad iz oblasti para
lingvističkih studija: David Crystal, "Prosodic and paralin
guistic correlates of social categories" (str. 185-206) . Ne
koliko uzastopnih godina je godišnji simpozijum poznat
pod nazivom "Annual Round Table Meeting on Linguistics
and Language Studies", koji priređuje Georgetown Uni
versity, bio posvećen sociolingvističkim temama. Materijali
sa simpozijuma su objavljeni u okviru edicije "Monograph
Series on Languages and Linguistics". J . E. Alatis je redak
tor zbornika od 1970. godine (br. 23) koji nosi naslov: "Bi
lingualism and Language Contact. Anthropological, Lingui
stic, Psychological and Sociological Aspects". Tu je, pored
ostalog, objavljen članak Della Hymesa: "Bilingual educa
tion: linguistic vs. sociolinguistic basis" (str. 69-75) . U
prethodnoj svesci iste serije pod br. 22 (1969; naslov: Lin
guistics and the Teaching of Standard English to Speakers
of Other Languages or Dialects", red. takođe Alatis) na se
be skreće pažnju studija Davida De Campa već svojim na
slovom: "Is a sociolinguistic theory possible?" (str. 1 57-
173) . U već pominjanoj svesci br. 24 ("Linguistics : Deve
lopments of the Sixties - View-points for the Seventies")
objavljen je, pored ostalog, rad Rogera Shuya i Ralpha Fa
salda: "Contemporary emphasis in Sociolinguistics" (str.
185-197) . Najzad, u svesci br. 25 (1972. god.), koja nosi
naslov "Sociolinguistics. Current Trends and Prospects"
(redaktor Roger W. Shuy) , nalazi se za lingviste posebno
interesantan članak Charlesa J. Fillmorea: "A grammarian
looks to Sociolinguistics" (str. 273-287) . Godine 197 1 . pu
blikovao je Norbert Dittmar informativan rad: "Kommen
tierte Bibliogra.phie zur Soziolinguistik" u seriji "Lingui
stische Berichte", Braunschweig, sv. 15, str. 103-128 i sv.
16, str. 97-126. Od istog je autora knjiga: "Soziolinguistik.
Exemplarische und kritische Darstellung ihrer Theorie,

Empirie und Anwendung", Frankfurt am Main 1973 (sadr
ži i korisnu bibliografiju s komentarima) . Od nedavno ob
javljenih knjiga na nemačkom jeziku v. još i: U. Ammon,
"Dialekt und Einheitssprache in ihrer sozialen Verflech
tung", Weinheim und Basel 1973.
Treba naglasiti da je upravo 1972. godina obeležena
pojavom vrlo značajnih zbornika posvećenih sociolingvi
stici. Tu je umesno, pre svega, ponovo pomenuti zbornik
"Directions in Sociolinguistics" Gumperza i Hymesa koji
sadrži takve priloge kao što je, na primer, Fishmanova stu
dija "Domains and the relationship between micro-and
macrosociolinguistics" (su. 435-453) ili rad Emanuela
Schegloffa, "Sequencing in conversational opennings" (str.
346-380; prvi put objavljen još 1968. u publikaciji "Ameri
can Anthropologist 70, str. 1075-1095) ili za slaviste po
sebno interesantan prilog Paula Friedricha, "Social context
and semantic feature : The Russian pronominal usage" (str.
270-300) . U Evropi, posebno u Engleskoj, mnogi su se
1972. upoznali sa reprezentativnim sociolingvističkim stu
dijama posredstvom zbornika "Language and Social Con
text" koji je priredio Pier Paolo Giglioli (Harmondsworth,
Middlesex) . Te godine se pojavio i zbornik: "Man, Language
and Society. Contributions to the Sociology of Language"
(= janua Linguarum, Series Minor 109) red. S. K. Gosh, The
Hague 1972. S. Jager, J . Huber i P. Schatzle objavili su knjigu
"Sprache - Sprecher - Sprechen. Probleme im Bereich so
ziolinguistischer Theorie und Empirie" (Institut fii r deut
sche Sprache, Forschungsberichte 8), Mannheim 1972.
Pojedini zbornici posvećeni su samo određenim tema
ma iz, oblasti sociolingvističkih studija. Takav jedan zbornik
koji se tiče međujezičkih mešavina izdao je Dell Hymes:
"Pidginization and Creolization of Languages. Proceedings
of a Conference Held at the University of the West Indies

1968", Cambridge University Press, 197 1 . Drugi zbornici,
opet, ne sadrže u svome naslovu pomen sociolingvistike,
ali su u njima objavljeni pojedini značajni radovi koji se
baš neposredno tiču ove discipline. Takav je, na primer,
zbornik "Directions for Historical Linguistics" u kome se
nalazi već pomenuti članak Weinreicha, Labova i Herzoga
(v. § 592n.) ili zbornik "Language Acquisition: Models and
Methods", R. Huxley and E. Ingram (eds.) , New York
197 1 . , gde je delimično zahvaćena i sociolingvistička te
matika. Zapaženi rad Susane Ervin-Tripp, pod naslovom
"Sociolinguistics", pojavio se u zborniku "Advances in Ex
perimental Social Psychology" Vol. 4, ed. Leonard Berko
witz, New York 1968 (str. 9 1-165) .
U publikaciji "Linguistische Arbeitsberichte" l, Leipzig
1970, objavljen je članak R. Grossea i A. Neuberta: "The
sen zur marxistschen Soziolinguistik" (str. 3-1 5) koji tako
đe zaslužuje pažnju. Č lanak je preštampan u zborniku
"Beitriige zur Soziolinguistik", Halle/Saale, 1974 (str. 9-
22) ; org. urednici Grosse i Neubert.
Radovi koji tretiraju sociolingvističke teme često se ja
vljaju na stranicama britanskog časopisa "Language and
Speech". Međutim, od 1972 . izlazi (Cambridge University
Press) i poseban časopis za sociolingvističku problemati
ku: "Language in Society". U prvome broju (Vol. l, N° l ,
1972, str. 1- 14) napisao j e Dell Hymes uvodnik ('Editorial
Introduction to Language in Society'') u kojem je ukratko
objasnio smisao sociolingvističkih studija. Danas se razvoj
ni tok sociolingvistike najbolje može pratiti čitanjem prilo
ga koji se objavljuju na stranicama ove publikacije.
TEKSTUALNA GRAMATIKA
594. Do sredine šezdesetih godina preovladavalo je uve

renje da je rečenica najviša jedinica sintakse. Međutim, pred
početak sedamdesetih godina počela su se sve glasnije izra
žavati mišljenja da sintaksičko ispitivanje treba da dosegne i
dalje, da obuhvati celokupan tekst iz kojeg je data rečenica
izvađena, s tim što će se pri tom takav tekst takođe tretirati
kao svojevrsna sintaksička jedinica. U to se vreme u SR Ne
mačkoj istakla jedna grupa lingvista (okupljena oko univer
ziteta u Konstanci) koja je iznela shvatanja da su sve dosa
dašnje gramatike neadekvatne u prvom redu zbog toga što
su orijentisane isključivo na rečenicu, zapostavljajući tekst.
Svim tim dosadašnjim "gramatikama rečenice" treba suprot
staviti "tekstualnu gramatiku" (fextgrammatik) koja neće
imati za osnovni objekat svog ispitivanja rečenicu, već tekst.
Tako je na ovom programskom suprotstavljanju zasnovan
nov pravac rada na jeziku - tekstualno ispitivanje. Kao
glavni pobornici tekstualne gramatike (ili tekstualne lin
gvistike - pojedinci se služe i tim terminom) istakli su se
dosada Teun A. van Dijk, Wolfgang Dressler i Janos Petofi.
595 . Po predstavnicima tekstualne gramatike treba, pre
svega, poći od toga da tekst nije prosto skup rečenica već
strukturirana celina. Predstoji detaljno ispitivanje principa
po kojima se vrši strukturiranje teksta. Smatra se da će is
traživanja na ovoj strani dovesti do nekih saznanja koja bi
se, pored ostalog, mogla iskoristiti za unapređenje psiho

lingvističkih i sociolingvističkih studija.
596. Prednost tekstualne analize nad analizom rečenice
postaje očigledna, naglašavaju predstavnici tekstualne gra
matike, ako se imaju u vidu pojave kao što su, na primer,
anaforizacija (tj. pojava upućivanja na prethodno rečeno
posebnim jezičkim znakom, npr. zamenicom tipa taj, ovaj
i sl.), problem upotrebe određenog člana, pojava "slaganja
vremena" ('consecutio temporum" u latinskom jeziku) , od
nos tema - rema, presupozicija, prisustvo izraza tipa u stva
rl, naime u rečenici, i sl. Genera.tivna gramatika, kao što je
poznato, mnogo pažnje poklanja osvedjavanju ovih pojava,
ali, smatraju predstavnici tekstualne gramatike, nema izgle
da da će njen tretman biti efikasan, pošto ona zanemaruje
nivo diskursa.
597. Polemišući sa stavovima generativne gramatike,
predstavnici tekstualne gramatike pri tom ipak ne odbacuju
u celini njene tekovine. Opredeljeni, kao i generativisti, za
formalni aparat analize, oni zahtevaju samo adekvatno pro
širenje teorijskih okvira. Po njihovom uverenju, generativan
prilaz se može prihvatiti, ali je pri tom uvođenje novog teo
rijskog koncepta dubinske makrostrukture (strukture koja
odgovara osnovnoj semantičkoj sadržini teksta) osnovni
preduslov bez kojeg nema potrebnog razumevanja onoga
što je inače najbitnija karakteristika teksta, a to je njegova se
mantička kohezija.
598. Razrađivanje tekstualne gramatike pretpostavlja, u
stvari, na prvom mestu opisivanje svih načina na koje se
ostvaruje semantička kohezija teksta. Na izgled različite po
jave, kao što su, na primer, anaforizacija i rekurzivno para
fraziranje osnovne teme saopštenja (tj. vraćanje na tu te
mu u govoru), naći će se paralelno tretirane prilikom
osvetljavanja ove problematike. Izražava se nada da bi re-
zultati ovakvog ispitivanja mogli biti i od šireg, ne samo

striktno lingvističkog interesa.
599. Tekstualna gramatika irna nesumnjivo budućnost.
Ona je privlačna danas za lingviste različitih teorijskih ori
jentacija. Treba se podsetiti, na primer, na činjenicu da su
pražani već poodavno zainteresovani za to da se nivo re
čenice ne smatra završnim sintaksičkim nivoom (v. § 327) .
I sociolingvisti se takođe sve radije okreću na ovu stranu
(v. § 590) .
600. Principi tekstualne gramatike izloženi su u slede
ćim knjigama: Janos S. Petofi, "Transformationsgramma
tiken und eine ko-textuelle Texttheorie", ( = Linguistische
Forschungen 3) , Frankfurt am Main 1971; Teun A. van
Dijk, "Some Aspects of Text Grammars: A Study in Theore
tical Linguistics and Poetics", The Hague 1972 ; Wolfgang
Dressler, "Einfii hrung in die Textlinguistik", Ti.ibingen
1972. Podaci o zasnivanju i razvoju nove teorije naći će se
u studiji Teuna A. van Dijka: "Models for Text Grammars,.
Linguistics 105, 1973, 5-35.
O tome kakve su mogućnosti za razvijanje tekstualne
gramatike govore : Ewald Lang u studiji: ,. Ober einige
Schwierigkeiten heim Postulieren einer "Text-grammatik11
(zbornik 11Generative Grammar in Europe .. , izd. F. Kiefer i
N. Ruwet ( = Foundations of Language. Supplementary
Series, Vol. 1 3) , Dordrecht 1973, 284-314) i E. Gi.ilich i W.
Raible u knjizi "Linguistische Textmodele. Grundlagen
und Moglich-keiten .. (Mi.inchen 1971) .
W. Dressler i S. J. Schmidt izdali su vrlo ko ristan biblio
grafski pregled s kompetentnim komentarima: ,.Textlingui
stik. Eine kommentierte Bibliographie", Mi.inchen 1973.
POGOVOR
601 . Situacija u jezičkoj nauci koju je ova knjiga "snimi

la" početkom sedamdesetih godina danas, na zalasku
osamdesetih, nije više aktuelna, što je i trebalo očekivati.
Ovom je Pogovoru namenjena da taj zastareli "snimak"
stanja stvari nadomesti primerenijim, novim.
602. Da se mnogo štošta izmenilo u razdoblju od 1974.
do 1990. pokazuje i najpovršnije prelistavanje vodećih
stručnih publikacija. Ne samo da se u njima obraduje veći
broj sasvim novih tema, i to počešće na sasvim nov način,
nego je izvršena i svojevrsna "smena imena" : smrt je ugra
bila neke od najviđenijih ličnosti (Romana Jakobsona, na
primer, pa Yuena Ren Chaoa i druge) , a pojavile su se i
mlade snage koje sad na stranicama tih publikacija zauzi
maju prva mesta.
603. Impozantna različitost, u pravcima jezičkog istra
živanja, teorijskim uverenjima i primenjivanom metodu
analize bila je odlika lingvistike već ranih sedamdesetih;
što je vreme potom dalje odmicalo, ta raznolikost je samo
dobijala u upečatljivosti.
604. Medu ranije osvojenim oblastima lingvističkog is
traživanja ima takvih čiji je razvoj nastavljen predvidljivim
putem, neužurbano, ali po uzlaznoj liniji (ova se opaska
tiče pre svega rada na mašinskom prevodenju 1 , na socio-
1 Obavdtenja o najnovijim dostignućima na polju malinskog

prevođenja naći će se u knjigama: Sergei Nirenburg, editor, "Ma-
lingvističkirn2 i psiholingvističkirn3 proučavanjirna i na

ustrojavanju kategorijalnih gramati.ka4) . S druge strane, či-
chine translation. Theoretical and methodological issues", Cam

bridge 1987; Wilfram Wilss und Klaus-Dirk Schmitz, "Maschinelle
Ubersetzung - Methoden und Werkzeuge", Ttibingen 1987; ''Vo
prosy kibernetiki. Problemy razrabotki formal'noj modeli jazyka",
pod red. V. A. Uspenskogo, Moskva 1988; jonathan Slocum . edi
tor. "Machine translation systems. (Studies in natural language
processing)". New York 1988.
2 Razrastanje sociolingvističkih tema i interesovanja opisuje
se intenzivno na mnogim stranama sveta. Našem čitaocu će naj
pogodniji izvor informacija biti knjiga Milorada Radovanovića
"Sociolingvistika", II izd. ,
1986, Novi Sad. Osim nje, preporučuju
se i ova dela: R.A. Hudson, "Sociolinguistics", London 1986; Ul
rich Ammo n, Norben Dittmar and Klaus J. Mattheier, editors,
"Sociolinguistics. An international handbooks of the science of
language and society''. Vol. I (Handbooks of linguistics and com
munication science, 3) , Berlin and New York 1987.
' Studiozno, obavešteno prikazuje se razvoj psiholingvistič
kih ispitivanja u radu : Michael K. Tanenhaus, "Psiholinguistics.
An overview'', objavljeno u zborniku Frederick ) . Newmeyer, edi
tor, "Linguistics. The Cambridge survey" Vol. 3, Cambridge 1988,
1-37. Korisno bi bilo upoznati se i s ovim knjigama: David W.
Carroll, "Psychology oflanguage", Monterey 1988; Philip N. Chase
and Linde J. Parrott, editors, "Psychological aspects of language.
The West Virginia lectures", Springfield, IL, 1986.
4 V. podatke sadržane u knjizi Richard T. Oehrle, Emmon Bach
and Deirdre Wheeler, editors, "Categorial grammars and natural
language structures", (Studies in linguistics and philosophy 32) ,
Dordrecht 1988. Našoj stručnoj publici posebno se preporučuju
sledeće studije Leona Kojena, koje ne samo da su pozitivan prilog
razvijanju kategorijalne gramatike kao takve, već vrlo kompetent
no podvrgavaju analizi srpskohrvatska jezička fakta sa teorijskih
polazišta te gramatike (što pre toga nije činjeno) : "Nova formula
cija kategorij alne gramatike (l)", Zbornik Matice srpske za fllolo-
njenica je i to da su pojedini pravci lingvističkog mišljenja u

međuvremenu potpuno, ili skoro potpuno, napušteni. Ta
ko, na primer, generativnu fonologiju danas više gotovo ni
ko ne prihvata u onom izuzetno apstraktnom vidu u kojem
je nju zasnovao Morris Halle (v. § 465) 1959. godine (a
1968. dublje osvetlila čuvena knjiga Hallea i Chomskog
"The Sound Pattern of English" - v. § 479) .5 I Filmoreova
"padežna gramatika" (v. § 473) , koja je krajem šezdesetih bi
la oduševljeno pozdravljena u mnogim sredinama širom
sveta kao podsticajna teorijska inovacija, irna danas uglav
nom samo istorijski značaj. Fillmore se 1977 (u radu "The
Case for Case Reopened", zbornik P. Cole and j. M. Sadock,
editors, "Grammatical Relations. Syntax and Semantics 8",
New York 1977, 59-81) odrekao svojih shvatanja izloženih
u slavnoj studiji "The Case for Case" (v. § 479) iz 1968. ko
jom je padežna gramatika zasnovana. Padeži, doduše, osta-
giju i lingvistiku XXII/2, Novi Sad 1979, 7-55 : "Semantički para

metri u sintaksi", Južnoslovenski filolog XXXVI , Beograd 1980,
13-24; "O nekim glagolskim konstrukcijama u srpskohrvatskom",
Južnoslovenski filolog XXXVI I, Beograd1981, 55-89. "Srpskohr
vatske konstrukcije s obaveznim determinatorima", u koautor
stvu sa Dragom Zec. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvi
stiku XXIV/l , Beograd 1981, 1 35-149.
5 Novija gledanja na fonologiju izložena su u sledećim knjiga
ma: Michael Kenstowicz. "Generative phonology", New York 1979;
Stephen R. Anderson, "Phonology in the twentieth century", Chica
go 1985; K. R. Mohanan, ''The theory of lexical phonology", Dor
drecht 1986; John Anderson and Jacques Durand, editors, "Explo
rations in dependency phonology". (Publications in language sci
ences 26) , Dordrecht 1987. Domaćem čitaocu bi bilo najdostupni
je, i pri tom vrlo korisno, da se upozna sa podacima koje iznosi Sta
nimir Rakić u radu: "Novi razvoj generativne fonologije", Zbornik
Matice srpske za fonologiju i lingvistiku XXX/l . Novi Sad 1987.
196-199.
ju i dalje aktuelna tema u generativnoj teoriji, ali im se više

ne prilazi na pređašnji, fillmoreovski način, nego drukčije
(v. § 627) . Pa i generativna semantika, koja je krajem šezde
setih i početkom sedamdesetih u SAD intenzivno razrađiva
na (v. §§ 468-472), danas tamo teško nalazi privrženike. Nje
nom dobrom glasu naškodilo je najviše to što su oni koji su
se njome najkompetentnije bavili (u prvom redu Ross, La
koff i Bach) pogrešno poverovali u svrsishodnost zahteva da
se, prilikom generativnog opisa rečenice, ovoj u osnovicu
obavezno položi neki performativni glagol (v. § 609), a nje
ne primarne kategorije maksimalno redukuju. 6 Pošto se po
tom pokazalo da udovoljavanje tom zahtevu nije bilo oprav
dano7, naglo je u stručnim krugovima splaslo interesovanje
za generativnu semantiku u celini, tako da je njen dalji us
pon, bar zasada, zaustavljen.
605 . Upravo u razdoblju kada je završavana poslednja re
1973. i početak 1974) pokrenuti su ne
vizija ove knjige (kraj
ki novi tokovi lingvističkog razmišljanja čija se plodotvor
nost u narednoj deceniji nesumnjivo potvrdila. Tu pomena
zavređuje na prvom mestu uobličavanje ideje o značajupro
totipa, za koje su svakako zaslužni sintaksičari, ali još mno
go više proučavaoci kognitivnih procesa.
6 Imajući u vidu činjenicu da u pojedinim jezicima (u japan

skom, na primer), glagoli i pridevi ispoljavaju veoma srodno gra
matičko ponašanje, Lakoff je predložio, uz opširnu argumentaci
ju, da se prilikom "dubinskog" opisa engleskog jezika te dve ka
tegorije sliju u jednu (v. G. Lakoff, "Irregularity in Syntax", New
York 1970). Zatim su na red došla i druga "slivanja" (inicirali su
ih uglavnom Ross i Bach) , tako da su do kraja čak i imenica i gla
gol predstavljani istom kategorijalnom jedinicom.
7 Za bliža obaveštenja o sudbini generativne semantike u SAD
v. Frederick} . Newmeyer. "Linguistic Theory in America", 2 nd edi
tion, New York 1986.
606. Tih ranih sedamdesetih, pojedini generativisti po

čeli su zamerati Chomskom što se u svojim radovima tako
dosledno pridržava principa diskretnog" kontrastiranja (po
kojem je svaka pojava ili potpuno A, ili potpuno B, nikad
ono prelazno, netipično - ni sasvim A, ni sasvim B) . Jedan
od njegovih učenika (John Robert Ross) je čak predlagao da
se zasnuje nova "nediskretna" generativna teorija koja bi, za
razliku od "proširene standardne" (v. § § 470 i 620) , uzimala
u obzir i ono što je po sebi netipičan, prelazan slučaj. Baš ta
da se u radovima posvećenim izučavanju kognitivnih proce
sa, čije su rezultate i lingvisti budno pratili, počela skretati
posebna pažnja na uočenu činjenicu da čovek, pri kategori
zovanju onoga što zapaža, nije lišen spoznaje o prožimanju
tipičnog sa netipičnim (mada, recimo, i vrapca i pingvina
podvodimo pod istu pojmovnu kategoriju "ptica", i te kako
smo svesni da nju ta dva stvora nejednako ilustruju sobom
prvi to neosporno čini potpunije od drugog) 9 • Ceo taj splet
okolnosti pogodovao je tome da se zbude ono što se odista i
zbilo: u američkoj lingvistici se, tokom sedamdesetih, u žiži
interesovanja našla, pored mnogih drugih, i teorija o proto
tipima. 10
8 Termin je ovde upotrebljen u smislu koji ima u matematič
kim disciplinama.
9 O toj činjenici i o njenim implikacijama govorila je vrlo ube
dljivo Eleanor H. Rosch u svojim studijama: "On the internal struc

ture ot perceptual and semantic categories" (zbornik "Cognitive
development and the acquisition of language". Timothy E. Moore ,
editor. New York 1973, 1 1 1-144) i "Principles of categorization"
(zbornik "Cognition and categorization". Eleanor H. Rosch, editor,
Hillsdale 1978, 27-48) .
10
O nastanku ove teorije govori Talmy Giv6n u svome radu
"Prototypes: Between Plato and Wittgenstein" (zbornik "Noun das-
607. Po toj teoriji, jezičke se kategorije otelotvoruju u

nejednako reprezentativnim verzijama; odnos manje repre
zentativnih prema najreprezentativnijoj, tzv . prototipu, po
staje predmet posebnih izučavanja. Tako je, između osta
log, iz prototipske vizure ponovo procenjena, što ujedno
znači i teorijski adekvatnije protumačena, ona različitost
među unenicama na koju su intuitivno upirali prstom poje
dini istaknuti lingvisti još u predstrukturalnoj eposi (Alek
sandar Belić, na primer, time što je sprovodio podelu imeni
ca na tzv "prave" i "neprave" 1 1) . Ta različitost, pokazalo se,
.
potiče od toga što konkretni predstavnici imeničke vrste re

či imaju nejednake sposobnosti ilustrovanja pojma imenič
nosti - najreprezentativnije to čine nazivi bića i predmeta,
najmanje reprezentativno nazivi svojstava i radnji. Posebno
je veliki utisak na stručnu publiku ostavio rad E. Keenana,
objavljen 1976 12 , u kojem se pojam rečeničnog subjekta
osvetljava iz proto tipske perspektive - nabrajaju se one nje
gove odlike (morfološko obeležje nominativa kongruentno
s predikatom, činjenica da je posredi vršilac predikatske
radnje itd.) čijom je ukupnošću uslovljeno njegovo ostvari
vanje u najpotpunijem ( = prototipskom) vidu, uz dužan
osvrt na mogućnosti koje postoje i za to da se pobrojane od
like ne nađu uvek sve na okupu; ukoliko se ovo poslednje
dogodi, suočavamo se sa manje tipičnom ( = manje repre
zentativnom) verzijom rečeničnog subjekta.
ses and categorization", Typological studies in language 7, Colette

Craig, editor, Amsterdam and Philadelphia 1986, 77-102) .
11 V . njegovu knjigu "O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku",
§ 203.
12
Edward Keenan, ''Towards a universal definition of 'subject'"
(zlx>rni.k "Subject and Topic", Charles N. Li, editor, New York
1976, 303-333) .
Interesovanje za primenu prototipskih kriterija prili

kom analize jezičkih pojava ostalo je do današnjeg dana
nepresahlo.
608. Sedamdesetih godina po lingvističkim se publika
cijama veoma mnogo raspravljalo o prirodi govornog čina
i ustrojstvu konverzacije. Obe teme priveli su u središte
pažnje filozofi; piVU john Austin, a drugu Paul Grlce.
609. U svojoj čuvenoj knjizi How to Do 1bings with
Words, koja je objavljena još 1962 13, Austin je upozorio na
postojanje tzv. performativnih glagola (engl. performati
ve verbs), takvih kao priznavati, pristajati, zahvaljivati,
praštati i sl. , čije se radnje ostvaruju kad ih imenujemo
(čovek priznaje, odnosno pristaje, odnosno zahvaljuje,
odnosno prašta na taj način što izgovara ili piše odgovara
juću reč za to: priznajem, odnosno pristajem, odnosno
zahvaljujem, odnosno praštam). Osim toga, istakao je ka
ko nije dovoljno razmatrati govorne činove samo sa njiho
ve lokucione locutionary), tj. jezičke strane, već
(engl.
treba takođe u obzir uzimati ilokucionu (engl. illocutio
nary) i perlokucionu (engl. perlocutionary), tj . ispitivati
šta se pod iskazom podrazumeva mada nije obelodanjeno
jezičkim putem (npr. učtivo pitanje Zar Vam nije odveć
toplo ovde? u suštini je podsticanje da se otvori prozor) i
kakvi su efekti izrečenog (izjava Ti si se baš lepo popravi
la!, ako je upućujemo sujetnoj mladoj ženskoj osobi, ovu
će po svoj prilici nase kirati) .
Godine 1970. američki lingvista john Robert Ross obja
14
vio je zapaženu studiju u kojoj je, prilikom generativnog
13 U
Oxfordu; II izd. 1975, Cambridge Mass.
1"
"On Declarative Sentences" (zbornik "Readings in English
Transfonnational Grammar", R. A. Jacobs and P. S. Rosenbaurn,
t·ditors, Walham 1970. 222-272) .
opisa deklarativnih rečenica, izuzetno važnu ulogu dođe

lio performativnom glagolu (v. § 604), posle čega je uste
dila prava poplava radova posvećenih izučavanju perfor
mativnih glagola. U Americi je interesovanje za ovu temu
počelo da splašnjava već oko sredine sedamdesetih, dok
je u Evropi, gde se rasplamsalo znatno kasnije, trajalo du
že. Š to se tiče govornih činova, oni i u osamdesetim ostaju
još uvek "u modi". Od 1974. pa naovamo publikovane su
vrlo sadržajne knjige čije je izlaganje usredsređena na lo
kucioni, ilokucioni i perlokucioni aspekt iskaza, 1 5 Njihov
je uticaj bio osetan na formiranje lingvističkog mišljenja
kod mlađih generacija stručnjaka.
610. Š ta je Paul Grlce umeo da zapazi o konverzacionoj
problematici doznala je šira lingvistička javnost iz njegovih
studija "Logical Conversation" i "Further Notes on Logic and
Conversation", od kojih je p.nra objavljena 197516, a druga
1978. godine17• Na tu javnost najveći je utisak ostavila Gri
ceova napomena o tome da se u konverzaciji javljaju i neke
prividno nelogične rečenice koje su, međutim, učesnicima
razgovora sasvim razumljive zbog toga što oni poseduju ne
ka šira znanja o pominjanim osobama i to ih osposobljava za
15 Da pomenem ovde, na primer, samo sledeća četiri važna de
la, objavljena u rasponu od samo četiri godine (1974. do 1978) : Jer

rold M. Sadock, ''Toward a linguistic theory of speech acts". New
York 1974; P. Cole and j. L. Morgan, editors. "Syntax and semantics
Vol. 3: Speech acts", NewYork 1975;jerroldj. Katz. , "Propositional
Structure and Illocutionary Force. A Study of the Contributing of
Sentence Meaning to Speech Acts". New York 1978: K. Bach and
R. Harnish, "A Theory of Speech Acts", New York 1978.
16
U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 3. Speech Acts". Pe
ter Cole andjerry L Morgan, editors, New York, 4 1-58.
17 U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics". ,Peter
·
Cole. editor. New York. 1 13-128.

Pravci u lingvistici D 155
pravilnu interpretaciju rečenog (upućenima, na primer, u

to da "on" ne može bez jutarnje šolje mleka izjava: Sad muje
Brankicapostala jutarnja šolja mleka biće smisaono pot
puno "čitljiva') . Podstaknut tom Griceovom napomenom,
tok lingvističkih istraživanja se snažno usmerio ka sagleda
vanju raznih vanjezičkih okolnosti pod čijim se uticajem
ona semantika koja je rečenici nametnuta njenom leksič
kom građom može u ovom ili onom smislu preoblikovati.
Počela se, u tom kontekstu naučnog interesovanja, povlačiti
jasna teorijska granica između konvencionalnih (u stvari -
lingvističkih) i konverzacionib implikacija, tj. između onih
podrazumevanja koja su nametnuta, s jedne strane, izbo
rom baš tog i tog (a ne kog drugog) jezičkog rešenja, a s dru
ge ustrojstvom samog razgovora, njegovom temom i spo
sobnošću njegovih učesnika da u komunikativnom pogledu
što tešnje kooperiraju. 18 Rad u toj problemskoj oblasti do
prineo je konsolidovanju nove lingvističke discipline, koja
je u osamdesetim godinama doživela veliki razvojni zamah
- pragmatike.
61 1 . Pragmatikom19 se naziva ono polje naučnog rada
pod čije se okvire smešta bavljenje Austinovirn i Gricea-
18 B liž a obaveštenja o značaju razlikovanja konvencionalnih
od konverzacionih implikacija naći će zainteresovani u radovi

ma: James D. McCawley, "Conversational Implicature". zbornik
"Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics", Peter Cole, editor.
New York 1978. 245-259; Lauri Karttunen and Stanley Peters,
"Conventional Implicature". zbornik "Syntax and Semantics, Vol,
l l , Presupposition", Choon-Kyn Oh and David A. Dinneen, edi
tors, New York 1979, 1-56; John Searle el al., editors, "Speech
Act Theory and Pragmatics". Dordrecht 1980.
19 Teorijske osnove pragmatike i njenu tematsku usmerenost
kompetentno prikazuju sledeći radovi: Gerald Gazdar, ''Pragma

tics. Implicature, Presupposition. and Logical Form", New York
vim temama, ali i drugim, na njih nadovezanim pitanjima

(takvima, na primer, kao što je asocijativni potencijal uče
snika komunikacije ili njihov emotivni odnos prema pred
metu razgovora, upotrebljenim jezičkim sredstvima i sabe
sedniku) . Pošto su u nadležnost te discipline dospeli izve
sni vidovi značenja iskaza, usledilo je na teorijskom planu
uvođenje nove pojmovno-terminološke distinkcije: sintak
sičkoj i leksičkoj semantici suprotstavljena je (kao nešto
treće, posebno) pragmatska semantika. Stručnjaci se, do
duše, još uvek nisu u potpunosti složili oko toga šta bi sve
moralo spadati u pragmatsku semantiku, ali su zato njiho
ve diskusije o tom problemu bile u jednome nesumnjivo
pozitivne - doprinele su sticanju novih, korisnih uvida u
složeni svet značenjskih pojava.
612. Celovito gledano, semantičke studije su i u vre
menskom razdoblju o kojem je ovde reč intenzivno i us
2
pešno negovane na mnogim stranama sveta. 0 Izvršena je,
, doduše, posle 1974. nešto drukčija preraspodela pažnje u
odnosu na one značenjske probleme za koje su se jezički
stručnjaci bili već od ranije zagrejali pod uticajem ftlozofa.
1980; Peter Cole, editor, "Radical Pragmatics", New York 198 1 :

Stephen C. Levinson, "Pragmatics", Cambridge 1983; Geoffrey N .
Leech. "Principles o f Pragmatics". London 1985. Sadašnji razvojni
trenutak ove discipline najbolje ilustruju svojim sadržajem strani
ce časopisa •)ou mal ofPragmatics" (časopis izlazi u Amsterdamu) .
20
O tome šta se sve od 1979. do 1985. publikovalo iz te lingvi
stičke oblasti (pre svega na anglosaksonskom govornom područ
ju) obaveštava knjiga: Terence W. Gordon. "Semantics: a bi
bliography 1979-1985", Metuchen N. J. and London 1987. Godine
1977 (u Cambridgeu) objavljeno je poznato delo Johna Lyonsa "Se
mantics" I and II koje se i dan danas smatra izuzetno korisnim iz
vorom informacija o semantičkoj problematici.
Nekadašnja obuzetost presupozicijama (v. §§ 445 i 474) 21 ,

na primer, znatno je izgubila u intenzitetu tokom osamde
setih. Kao predmet sveopšteg interesovanja na scenu su
stupile, Griceovom zaslugom, implikacije (v. § 610) i odr
žale se "na sceni" nešto duže od presupozicija; danas se,
recimo, kao nova teorijska tema postavlja razmatranje
opštih implikacija između datih jedinica unutar iste sin
taksičke kategorije (zahteva se, drugim rečima, vođenje ra
čuna o činjenici da ako kažemo, recimo, šetali smo se ili
udario me, prva izjava neminovno implicira podatak kre
tali smo se, a druga podatak dodirnuo me) 22• Logičarska
raspravljanja o istinitosti vrednosti rečenice inspirisala su
u svoje vreme dvoje lingvista, Paula Kiparskog i Carol Ki
parsky, da u jezičku nauku uvedu pojam o Jaktivnim gla
golima23, tj. o predikatima koji svojim značenjem implici
raju istinitost onoga što se saopštava njihovom dopunom
(žaliti je, recimo, faktivan, a uobražavati kontrafaktivan
glagol; otuda rečenica ona je uvredena dobija svojstvo
istinite tvrdnje čim ispred nje stavimo on žali: on žali što
je ona uvredena, a gubi to svojstvo onog trenutka kad on
žali zamenimo sa on uobražava: on uobražava da je ona
uvredena). Međutim, veliko oduševljenje sa kojim je u ne
kim (posebno evropskim) stručnim sredinama dočekana
ova nesumnjivo korisna teorijska inovacija poprilično se
ll Upadljivo su brojni radovi posvećeni razmatranju presupozi
cija - v. Ivona Žibreg. "Bibliografija radova o presupozicijama u je

ziku", Prilozi proučavanju jezika, knj. 20. Novi Sad 1984, 209-234.
ll Više o implikacijama toga tipa v. u radu Edward L. Keenan
and Leonard M. Faltz, "Boolean Semantics for Natural Language"

(- Synthese language library 23) , Dord.recht 1985.
l3 V. Paul Kiparsky and Carol Kiparsky, "Fact", zbornik "Pro··
gress in Linguistic". Manfred Bierwisch and Erich Heidolph, edi

tors, The Hague - Paris, 1970, 143-173.
istopila već krajem sedamdesetih - pošto su glavna se

mantička razgraničavanja glagola po kriteriju faktivnosti
izvršena, ispostavilo se da nema dalje šta da se osvaja u
tom teorijskom domenu; ostao je još jedino kao ozbiljan
zadatak da se u svakom jeziku ponaosob precizno istraže
gramatički postupci koji signalizuju opoziciju faktivnost l
nefaktivnost (za srpskohrvatski je, recimo, karakteristično
u tom pogledu suprotstavljanje veznika što vezniku da:
žali što ./ uobražava da . ). Neuporedivo dugotrajnije, u
. . . .
stvari - do današnjeg dana, održala se u žiži opšteg intere

sovanja još jedna od onih tema koju su lingvisti neposred
no preuzimati od filozofa: problem referencija/nog znače
nja nominalnih reči.
613. Polazeći od saznanja da nazivi opredmećenih poja
va raspolažu svojstvom referencije, tj. sposobnošću da
označe sobom konkretne stvorove i konkretne stvari, ali
da tu mogućnost ne iskorišćavaju ni svi nazivi jednako, a
ni dosledno - ponekad im značenje može biti i uopšteno,
dakle nereferencijalno, lingvisti su pregli na posao da ispi
tuju potanko uslove pod kojima se, u raznim jezicima,
ostvaruje referencijama, odnosno nereferencijalna ozna
čenost. Pri tom su se suočili ne samo sa raznim teorijskim
problemima koji iskrsavaju u vezi s imenovanjem pojedin
ca u jednom slučaju kao poznate (određene) , a u drugom
kao nepoznate (neodređene) osobe, već i sa pitanjima ra
znovrsnih mogućnosti gramatikalizacije referencijalnih fe
nomena u jezičkom svetu24 • Ispostavilo se da je za pravU-
24 O problemima referencije je za proteklih dvadesetak godi
na mnogo pisano: dovoljno je prelistati vodeće svetske ftlozof

ske i lingvističke časopise pa se u to uveriti - na primer časopis
koji nosi karakterističan "mešani" naslov: "Linguistics and Philo
sophy" (D. Reidel Publishing Company, Dordrecht and Boston) .
Pravci u lingvistici H 1 59
no objašnjenje ponašanja člana u jezicima koji ga imaju

neophodno pažljivo voditi računa o svoj složenosti (ne) re
ferencij alne semantike. A što se tiče jezika koji člana ne
maju, sada je, jasnije nego ikada pre, izašla na videlo či
njenica da se i oni, bar u prilikama kad treba suprotstaviti
neodređenu referenciju određenoj, u tu svrhu služe ne
kim posebnim razlikovnim sredstvom (takvo sredstvo je
npr. u srpskohrvatskom leksički oblik jedan, koji staje uz
imenicu kad se radi o neodređenom pojedincu, a izostaje
iz pozicije imeničke odredbe ukoliko je određeni pojedi
nac posredi - up. nejednako značenje izjava u tom im se i
jedan vojnik priključio l u tom im se i vojnik priključio),
614. u zadatke koje su poodavno semantičari sebi po
stavili spada i izrada metajezika (v. § 1 2 1) pomoću koga bi
se značenja iskaza mogla sa što većom preciznošću defini-
Svakako ne bi trebalo mimoići ni knjige: john A. Hawkins, "Defi

niteness and Indefiniteness. A Study in Reference and G ramrnati
cality Prediction", London l Atlantic Highlands, N. Y. 1978; E. V.
Padučeva, 'Vyskazyvanie i ego sootnosennost' s dejstvitel'nost'ju
(referencial'�ye aspekty semantiki mestoimenij)", Moskva 1985.
Slavistima se posebno preporučuje zbornik "Novoe v zarubežnoj
lingvistike". Vyp. XIII, Moskva 1982, koji je u celini posvećen
problemima referencije. Tu je, pre svega, članak uglednog auto
ra N. D. Arutjunove ('Lingvističeskie problemy referencii", 5-41) ,
a i prilozi raznih drugih sovjetskih lingvista od imena, kao i izla
ganja (data u ruskom prevodu) onih svetski poznatih filozofa ko
ji su najviše doprineli tome da i jezički stručnjaci usvoje razma
tranje referencije kao svoju naučnu temu.
Iskorišćavam ovu priliku za sledeću napomenu : publikaciju
sa naslovom "Novoe v zarubežnoj lingvistike", koja se povreme
no objavljuje u Moskvi, uopšte najtoplije preporučujem slavisti
ma; u njoj će oni naći (prevedene na ruski jezik) mnoge od onih

�nudija koje na bitan način doprinose oblikovanju lingvističkih
mišljenja našeg vremena.
sati. Za uspehe koje su radeći na tom polju još tokom še

zdesetih godina postigli Apresjan, Mel'čuk, ŽOlkovskij i
njihovi saradnici25 saznalo se u svetu podrobnije tek po
četkom osamdesetih zahvaljujući okolnosti da su u među
vremenu Mel'čuk i Žolkovskij napustili SSSR i na Zapadu
razvili široku publikacionu aktivnost propagirajući naučne
ideje stručnog kruga iz kojeg su potekli26• Radovima ovih
sovjetskih semantičara u znatnoj meri se inspirisala i Polj
kinja Anna Wierzbicka, lingvista čiji doprinos izradi se
mantičkog metajezika dobija danas najviša priznanja.
6 1 5 . Svoja razmišljanja o tome kako najprimerenije
opisivati semantičku složenost iskaza, kao i model odabra
nog opisa, Wierzbicka je izložila u knjizi "Lingua mentalis"
(New York - Sidney 1980), koja je dočekana kao prvora
zredan lingvistički događaj.
Autorka je ovako postupila: izdvojila je jedan uzak krug
najosnovnijih reči koje je izuzela od značenjskog definisa
nja, pa je pomoću njih parafrazirala semantičku sadržinu
ostalih iskaza imajući pri tom u vidu kako njihov lokucio-
25 Za domaćeg stručnjaka može biti koristan ovaj podatak: je
dan od tih saradnika. L. L. Iomdin, objavio je u našem stručnom ča

sopisu ')užnoslovenski filolog" XXXV (Beograd 1979, 19-53) čla
nak pod naslovom "Fragment modeli russkogo poverh nostnogo
sintaksisa. Opredelitel'nye konstrukcii" kojim je egzemplifikovan
metod sintaksičke analize primenjivan tokom sedamdesetih godi
na u toj lingvističkoj sredini.
26 Veliku ulogu u tom pogledu odigrali su pre svega ovi rado
vi: Igor A. Mel'čuk. "Meaning-Text models: a recent trend in Soviet

linguistics". Annual Review of Anthropology 10, 198 1 , 27-62; Igor'
Mel'čuk - Aleksandar Žolkovskij, ''Tolkovo-kombinatomyj slovar'
sovremennogo russkogo jazyka", Wiener slawistischer Almanach
Sonderband 14, Wien 1984.
ni aspekt, kao i ilokucioni potencijal (za značenje termina

v. § 629) i sve date presupozicije i implikacije.27
Bez obzira na to što nisu svi saglasni s tim da je Wie
rzbicka u svakom konkretnom slučaju ponudila zaista op
timalno opisno rešenje, opšti je utisak da, u celini gleda
no, njen teorijsko-metodološki pristup u bitnoj meri do
prinosi razvoju semantičkih studija.
616. Tokom protekle dve decenije odjeci teorijskih
preokupacija ftlozofa bili su u jezičkoj nauci toliko snažni
da nisu samo ovde pominjane logičarske teme spremno
preuzimane u fond opštelingvističkih teorijskih tekovina,
već su i neki konkretni gramatičarski poslovi obavljani na
nov, a karakterističan način - uz izdašno korišćenje poj
movno-terminološkog aparata savremene logike28, što po
sebi autentičnije od svega drugog svedoči o dalekosežnosti
izvršenih uticaja. S druge strane, razmatranja značenjske sa
držine iskaza u tom istom periodu imala su i neke druge, ta
kođe vrlo uspešne razvojne tokove, a potekle iz sopstve
nih, lingvističkih teorijskih polazišta. Radi se o novim, du
bljim sagledavanjima one dimenzije rečenične semantike
koja rečenici sleduje s obzirom na njenu smeštenost u okvi
rima šireg teksta čiji je ona integralni deo, i na moguću po-
27 Teorijski stav Wierzbicke i njen metod analize na pravi na
ćin prikazuju i njene novije knjige: "Lexicography and concep

tual analysis". Ann Arbor 1985: "The Semantics of Grammar".
Amsterdam l Philadelphia 1988.
28 U tom smislu je na izrazito novatorski način izrađena npr.
"Sintaksa" savremenog poljskog jezika: Maciej Grochowski, Stani

�lasw Karolak. Zuzanna Topoliflska. "Gramatyka wsp6lsczesnego
l\�zyka polskego. Sldadnia", pod redakcij� Zuzanny Topolinskiej ."
Wa rszawa 1984 (domaćem čitaocu daće ključ za razumevanje tamo
korišćenih termina moj prikaz, tog interesantnog ostvarenja, koji
jt• objavljen u ')užnoslovenskom filologu" XLI. 1985. 149-1 53) .
sebnu komunikativnu hijerarhizaciju njenih sastavnih ele

menata izvršenu po nekim specifičnim kriterijima onoga ko
rečenicu izgovara. Prvi krug pitanja koja se ovde postavljaju
spada u domen semantike diskursa (v. § 326) 29 i na njiho
vom svestranijem osvetljavanju već poodavno poletno ra
de predstavnici tekstualne lingvistike (v. § 594) 30 , dok se
drugi krug tiče razvijanja nove, značajne teorije o empatij
skom organizovanju rečenice.
6 1 7. Raspravljanja o tome šta se, kad i zbog čega po
seb nije ističe unutar iskaza pokrenuli su, kao što je pozna
to, odavno "pražani" (v. § 323) . Razglašavanju "praških" iz
laganja na američkom kontinentu pogodovalo je u bitnoj
meri njihovo sve frekventnije objavljivanje na engleskom
jeziku. 31 Usmeravajući svoju pažnju na istu tematsku
oblast, predstavnici američke lingvistike su, za razliku od
"pr.tžana", izdašno vodili računa i o neindoevropskoj jezič-
29 Pod tim naslovom - "Discourse semantics" - objavio je 1985.
godine (u Londonu) Pietier Seuren instruktivnu knjigu, koja može

interesovati pre svega one čije se naučno bavljenje usmerava u
pravcu pragmatike (naime, značenjska pitanja osvetljavana u ovoj
knjizi mnogi s razlogom podvođe, bar jednim delom, pod okvire
ove lingvističke discipline) .
30 Istaknuti predstavnik tekstualne lingvistike Teun A. van Dijk
odgovorni je urednik četiri zbornika sa zajedničkim naslovom
"Handbook of discourse analysis". Orlando 1985, sa kojima je
korisno upoznati se.
31 Samo u Pragu, na primer, u razdoblju od 1974. do 1986. godi
ne, na engleskom su publikovane sledeće knjige koje reprezenta

tivno dokumentuju sobom "praško" viđenje "funkcionalne per
spektive rečenice" (v. § 324) : "Papers on Functional Sentence Per
spective". František Daneš, editor, 1974; "Contributions to Func
tional Syntax, Semantics, and Language Comprehension", Petr
Sgall, editor, 1984; Petr Sgall, Eva Hajičova and Jannila Panevova.
''The Meaning of the Sentence and Its Pragmatic Aspects", 1986.
Pravci u lingvistici II
koj stvarnosti, što se pokazalo vrlo korisnim - zahvaljujući

tome u jezičku nauku je, sredinom sedamdesetih godina,
uveden teorijski pojam empatije. Za taj su događaj zaslu
žni Susumu Kuno i Etsuko Kaburaki.
618. Kuno i Kaburaki su zapazili, razmatrajući neke ja
panske gramatičke datosti, da se čovek nejednako postavlja
prema osobama koje u svom iskazu pominje - uz neke staje
bliže nego uz druge; na taj odnos "stajanja uz" oni su prime
nili termin empatija. 32 Za njihovim teorijski relevantnim
razmatranjima usledili su radovi drugih autora u kojima se
određene gramatičke pojave pojedinih jezika (u prvom re
du baš slovenskih33) sagledavaju iz nove, empatijske optike,
što je omogućilo da im se iznađu uverljivija objašnjenja.
619. Ima već skoro dve decenije kako se mnoge nauč
ne snage trude oko toga da nađu odgovor na pitanje koje
sc nauci takoreći samo nametnulo; koliko je tzv. modu/ski
princip, po kojem se ustrojava mašinsko prevođenje, de
lotvoran i pri organizovanju ljudskih sposobnosti mišlje
nja i govorenja?
Modul (od lat, modulus "mera') je termin koji su teoreti
čari jezika preuzeli iz kompjuterskog programiranja. Prime
njuje se na svaki onaj mehanizam koji funkcioniše po ne-
32 V. njihov rad sa naslovom "Empathy and Syntax", koji je o�

javljen u zborniku "Harvard Studies in Syntax and Semantics",
Vol. l, Susumu Kuno, editor, Cambridge Mass. 1975. 1-74. Svoj
dcfinitivnije izgrađen stav o empatiji (i srodnim pojavama) Kuno
jt· izneo nedavno, u svojoj zapaženoj knjizi: "Functional Syntax.
Anaphora. Discourse and Empathy". Chicago and London 1987.
H Bibliografske podatke o studijama koje s empatijske tačke
�lcdi§ta osvetljavaju neke gramatičke fenomene ruskog i srpsko

hrvatskog jezika naći će zainteresovani u sledećem radu : Milka
I vić, "O nekim srpskohrvatskim fenomenima uslovljenim empati
jom", južnoslovenski filolog XLIII, 1987, 41-47.
kom samo njemu primerenom principu, s tim što se efekti

takvog autonomnog funkcionisanja usklađuju s efektima
funkcionisanja njemu sličnih mehanizama (modula) .
Poznato je da oštećenja mogu zahvatiti razne delove mo
zga, među njima i one u kojima je koncentrisana naša jezič
ka svest. Razmeštaj te svesti kao da potvrđuje njeno funkcio
nisanje po principu modula: čovek može, na primer, ne biti
u stanju da upotrebljava zamenice, dok su mu sve ostale je
zičke sposobnosti potpuno u redu, ili da prestaje shvatati
smisao glagolskih nastavaka dok se imeničkim i dalje kori
sti bez ikakvih teškoća itd. Imajući te okolnosti u vidu, na
učnici raznih stručnih proftla su preduzeli opsežna istraži
vanja da bi, na osnovu njih, "modulsku hipotezu" potvrdili
ili odbacili; istraživanja su još uvek u toku34 •
Shvatljivo je otuda i medu jezičkim stručnjacima to in
tenzivno interesovanje za "modulski problem" kojim se, u
protekloj deceniji, nauka o čoveku tako karakteristično
obeležila. Ako bi se "modulsku teorija" pokazala tačnom,
čak bi i neki konkretni gramatički fenomeni dobili naučno
bolje fundirana objašnjenja; pojavu, recimo, dubletnih
gramatičkih rešenja sagledavati bismo kao logičan ishod
delovanja konfliktnih principa, sa kojima se, ukoliko je
jezik odista "modulski" ustrojen, a priori mora računati (u
srpskohrvatskom je npr. uobičajeno da imenice ženskog
roda na -a u genitivu množine dobijaju nastavak -i ispred
34 Neka od najvažnijih obaveštenja o "modulskom problemu"
sadržana su u sledećim knjigama: Jerry A. Fodor, "Modularity of

Mind", Cambridge Mass. 1983: J. L. Garfield, editor. "Modularity in
knowledge representation and natural-language understanding".
Cambridge Mass. and London 1987; Philip N. Johnson-Laird, "The
computer and the mind: an introduction to cognitive science",
Cambridge Mass. 1988.
kojeg se suglasničke grupe u leksičkom korenu reči razbi

jaju ubacivanjem još jednog a, ali je istovremeno u jeziku
živo prisutna i tendencija da se, pri uobličavanju zavisnih
padeža, leksički koren reči ne deformiše; kad je posredi
imenica primedba, ova dva aktivna principa stoje u nesa
glasju, pa se govorni predstavnici, zbunjeni konfliktnom
situacijom, dvojako opredeljuju - nekad za rešenje pri
medaba, nekad za rešenje primedbi). Pogotovu je nemo
guće mimoići raspravljanja o modulskom viđenju stvari u
lingvističkim krugovima koji se bave formalizacijom sin
taksičkog opisa jezika.
Ti su krugovi još uvek najdelotvomiji i najuticajniji na
američkom du. Ako se izuzme manja grupa onih tamoš
njih stručnjaka koja se i dalje trudi piVenstveno oko razra
de Montagueovih sintaksičkih postavki (v. § 477) , najviše i
dan danas imaju šta da kažu i pokažu kao teorijsko-meto
dološko ostvarenje predstavnici generativne sintakse
chomskyjanske proishodnje. Mnogi od najviđenijih među
tim predstavnicima, pre svega sam Chomsky, priklonili su
se priznavanju "modulske hipoteze". No, najmanje zbog
ove okolnosti, a mnogo više zbog svih podsticaja koje ge
nerativni pristup sintaksi daje svojim razrastanjem nauci u
celini (v. § 632}, njemu se u ovom Pogovoru mora posve
titi podrobnije izlaganje.
620. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godi
na baviti se generativnom sintaksom značilo je, pre svega,
nastojati da se na što primereniji način formulišu pravila o
ustrojavanju rečenice (v. § 463) . Potom je pažnja sa pravi
la preusmerena na principe tog ustrojavanja. Postavljen je
zahtev da, prilikom njihovog utvrđivanja, budu jasno eks
plicirane ne samo univerzalne obaveznosti, već i pojedi
nosti u kojima su mogućne slobodne opcije (a da njih
ima, potvrđuje sobom bogata jezička izdiferenciranost
ovog sveta) . Na varijacije u izboru prirnenjuje se obično

termin parametar. Otuda to novo teorijsko-metodološka
viđenje Noama Chomskog mnogi nazivaju pristupom koji
je orijentisan na principe i parametre (Princip/es-and
Parameters Approach). 3 5
Inače, stručnjaci sintaksičku teoriju Chomskog u raznim
prilikama terminološki različito određuju, zavisno od toga
na koju fazu njenog razvoja misle, odnosno iz koje je per
spektive posmatraju. Hronološki gledano, standardnu teo
riju (koja je izložena 1965 . u knjizi Aspects of the Theory of
Syntax - v. § 463) zamenila je proširena standardna teorija
(v. § 470) , a ovu revidirana proširena standardna teorija
(Revized Extended Standard Theory) 36• No sve te verzije
"standardnog" pristupa potisnute su u drugoj polovini se
damdesetih godina, teorijom 'X sa crticom'' (X-bar Theory,
odnosno i: Theory) 37, a zatim GB38 teorijom (GB Theory,
35 O tome kako se to viđenje razvijalo i produbljivalo najbolje
obaveštavaju sledeći radovi Chomskog: "The modular view of

mind. Rules and representations". New York 1980; Lectures on go
vernment and binding: The Pisa lectures". Dordrecht 198 1 : "Some
concepts and consequences of the theory of government and bin
ding", Linguistic Inquiry Monograph 6, Cambridge Mass. 1982 ;
"Knowledge of language: Its origin, nature and use". New York
1986; "Barriers", Cambridge Mass. 1986; "'Language and the Pro
blems of Knowledge : The Managua Lectures", Cambridge Mass.
1988.
36 V. bliže podatke o tome u knjigama: Frederick } . Newmeyer.
"Linguistic Theory in America. The First Quarter -Century ofTrans

formational Generative Grammar", New York 1980; Andrew Rad
ford, "Transformational Syntax. A Student's Guide to Chomsky's
Extended Standard Theory", Cambridge 1981; Geoffrey Hor
rocks, "Generative Grammar". London and New York 1988.
37 V. Ray Jackendoff, ''X Syntax: A Study of Phrase Structure".
Cambridge Mass. 1977 i Joseph E. Emonds, "A Unified Theory of

odnosno Government and Binding Theory), tj. teorijom o

upravljanju i poveztvanju39, koja je danas najšire prihvaće
na ne samo u Americi, već i drugde u svetu. Nju je Chomsky
sredinom osamdesetih unekoliko inovirao i u tom inovira
nom Vidu izložio u svojoj knjizi Barriers (v. napomenu
35) , tako da se na razvojnom putu GB teorije već, u stvari,
razaznaju dve faze sa 1986. godinom (tada je knjiga obja
vljena!) kao svojevrsnim kamenom međašem.
62 1 . Lingvisti koji su samo u početku pažljivo pratili na
učni rad Noama Chomskog, pa se posle iz sistematskog pra
ćenja potpuno iskopčali, neminovno doživljavaju svojevr
stan šok u iznenadnom kontaktu sa sadašnjim stanjem stva
ri u generativnoj sintaksi. Oni pamte: opis sintaksičkih dato
sti počivao je na primeni transfonnacionih pravila, ostvari
vao se na dva nivoa - "dubinskoj strukturi" i "povriinskoj
strukturi", isključivao svaki podatak o morfološkoj stvarno
sti jezika i otpočinjao "rasprostiranjem" najvažnijeg, funda
mentalnog simbola S (v. §§ 462-463) . Sada sa zaprepašće
njem otkrivaju: transformacije su definitivno odbačene kao
bespredmetne; Chomsky je uveo i treći nivo - tzv. logičnu
formu (logicalform), dok su neki njegovi učenici postupili
suprotno - opredelili su se za više manje monostratalnu
Syntactic Categories" : Studies in Generative Grammar 19, Dor

drecht 1985.
"' Pojava raznih skraćenica kao pogodnih terminoloških reše
nja je vrlo tipična za najnovije razvojno razdoblje generativne
gramatike.
39 Osim pomenutih radova Noama Chomskog navedenih u na
pomeni 35. v. i sledeće dve knjige: Henk van Riemsdijk and Edwin
Williams, '1ntroduction to the Theory of Grammar", Cambridge
Mass. 1986; Howard Lasnik and Juan Uriagereka, "A course in GB
syntax: Lectures on binding and empty categories", Cambridge
Mass. and London 1988.
teoriju (zastupnici GPSG gramatike, na primer - v. § 624) ;

morfološki aspekt jezika dobio je ključno mesto u sintaksič
kom opisu; nekada neprikosnoveno S zamenjeno je drugim
simbolima (lP stoji umesto S, a CP umesto S40 !) , sa sasvim
drukčijim teorijskim implikacijama. Zbunjujući utisak na
neupućene može ostaviti i to što je, oko sredine sedamdese
tih, nastao svojevrstan raskol u redovima generativista. Uče
nici Chomskog su počeli u pojedinim detaljima odstupati
od učitelja i nuditi svoja teorijsko-metodološka rešenja
(ostajući pri tom i nadalje, kao i njihov učitelj, zainteresova
ni prvenstveno za rečenicu sagledanu samu za sebe, van bi
lo kakvog šireg komunikativnog konteksta) . Među ovim
novim generativnim pristupima sintaksi najglasovitiji su :
relaciona gramatika (Relational Grammar, skraćeno
RG), leksičko-funkcionalna gramatika (Lexical Functional
Grammar, skraćeno LFG) i gramatika generalizovane
frazne strukture (Generalized Phrase Structure Gram
mar, skraćeno GPSG.
622. RG se oformljavala tokom sedamdesetih godina (za
njeno nastajanje su najzaslužniji David Perlrnutter i Paul Po
stal), ali je svoj definitivni vid poprimila tek početkom osam
desetih.41 Njene pristalice su odbacile osnovno teorijsko
40 I je INFL (v. § 627) u skraćenoj vel7iji, C upućuje na funk

cionalnu jedinicu complement ('dopuna') , a P na mogućnost
"fraznog" (od engl. pbrase - v. § 363n.) raščlanjavanja.
41 Njena prvobitna verzija izložena je u studiji Davida Perlmut
tera "Relational Grammar". zbornik "Syntax and Semantics 13: Cur

rent Approaches to Syntax". Edith Moravcsik andJessica Wirth, edi
tors, New York 1980, dok noviju, revidiranu, reprezentativno pri
kazuju radovi objavljeni u zborniku "Studies in Relational Gram
mar". Vol. l. David M. Perlmutter. editor, Chicago 1983; Vol. 2, Da
vid M. Perlmutter and Carol G. Rosen. editors. Chicago and Lon
don 1984.
polazište transfonnacionalizma po kome se rečemcna

struktura sastoji od tzv. "fraznih markera" međusobno pove
zanih transformacijama. Za glavni predmet svog naučnog
interesovanja proglasili su nešto što je dotle u generativnoj
sintaksi ostajalo van dometa prave pažnje - gramatičke od
nose unutar rečenice i njihovu hijerarhizovanost. Ostajući
dosledno okrenuti ka toj problematici, počeli su sasvim
drukčije od Chomskog objašnjavati prirodu pojedinih tipo
va rečeničnih konstrukcija (pasivnu rečenicu, na primer,
oni vide kao ishod određenog hijerarhijskog prestrojavanja,
takvog koje udružuje "promociju" (engl. promotion) objek
ta glagolske radnje sa "democijom" (engl. demotion) nje
nog vršioca; objektu se, naime, osvajanjem subjekatske ulo
ge rang u rečenici povisio, a vršiocu, gubljenjem te uloge,
snizio) . To naglašeno negovanje relacionog pristupa (koje
je sticala, osobito u početku, mnogo oduševljenih pristali
ca) imalo je, između ostalog, i ovaj pozitivan efekat: podsta
klo je Chomskog da se intenzivnije počne baviti izradom no
ve, poboljšane verzije sopstvene teorije.
623. LFG je utemeljena 1978. godine radom "A Reali
stic Transfonnational Grammar" (zbornik "Linguistic Theo
ry and Psychological Reality", M. Halle, J. W. Bresnan, and
G. A. Miller, editors, Cambridge Mass , 1978, 1-59) 42 čiji je
autor joan Bresnan, ona ista učenica Chomskog koja je,
samo godinu dana ranije (v. njen rad "Transfonnations
and Categories in Syntax", zbornik "Basic Problems in
42 Ovaj pravac teorijskog mišljenja, koji je odmah stekao vatre
ne pristalice, izložen je potom još potpunije u studiji ·Ronalda Ka

plana i joane Bresnan "Lexical-functional grammar: A formal
system for grammatical representation", zbornik "The Mental
Representations of Grammatical Relations", J. W. Bresnan, edi
tor, Cambridge Mass. 1982 , 173-281.
Methodology and Linguistics", R. Butts and J. Hintikka,

editors, Dordrecht 1977, 261-282), izazvala veliku pažnju
naučne javnosti zalaganjem za to da se odustane od trans
formacija u generativnom opisu jezika obrazlažući svoj
stav nedostatkom dokaza o tome da transformacije imaju
bilo kakvog pokrića o psihološkoj stvarnosti, tj. da se išta
slično transformacijama događa u ljudskom duhu prili
kom ustrojavanja sintaksičkih kategorija. Držeći se iznetog
predloga, Joan Bresnan je teorijsko-metodološki aparat
leksičko-funkcionalne gramatike lišila transformacionog
postupka (što se ipak ne može uzeti kao neko veliko otko
račenje od Chomskog ako se ima u vidu da se ubrzo i on
sam odrekao transformacionalizma) . Odstupila je, među
tim, na bitan način od svog učitelja time što je odbila da
prizna svrsishodnost raslojavanja jezičkog opisa na "du
binsku strukturu", "površinsku strukturu" i "logičnu for
mu", i ovaj svoj stav obrazložila je nastojanjem da korišće
ni aparat analize bude maksimalno saobrazan psihološkoj
stvarnosti (unutar koje se takvo raslojavanje do sada nije
dalo sagledati) . Ponudila je novo rešenje: da se, prilikom
sintaksičkog opisa, uvažava, s jedne strane, nivo "konstitu
entne strukture" (tj. ustrojstvo rečeničnih konstrukcija) , a s
druge nivo "funkcionalne strukture" (tj. ustrojstvo grama
tičkih odnosa u rečenici) i ništa dalje od toga. U njenom
viđenju, gramatičke relacije su primarne datosti, tj. nisu
uslovljene konstituentnom strukturom (s njom su u tome
saglasni predstavnici relacione gramatike), što se takođe
svodi na svojevrstan razlaz sa Chomskim (koji zastupa su
protno mišljenje) . Mnogi smatraju da je LFG izuzetno rea
lističan i time najprihvatljiviji generath an pristup sintaksi.
624. GPSG, čije je teorijsko-metodološke osnove izlo
žio 1982. Gerald Gazdar u radu "Phrase Structure Gram
mar" (zbornik "The Nature of Syntactic Representation",
Dordrecht 1982, 13 1-186);n izneverava ranije učenje

Chomskog time što odbacuje transformacije, a poznije ne
pristajanjem na višeslojnost opisa (ima, naravno, i drugih
pojedinosti u kojima je formalni aparat sintaksičkog opisa,
u odnosu na ono što zastupa Chomsky, ovde različito po
stavljen, ali u to, ovom prilikom, ne možemo ulaziti) . Po
bornici ove gramatike pridaju veliki značaj predlozima:
uvršćuju ih među centralne leksičke kategorije (sledeći u
tome stav Chomskog iz sredine sedamdesetih) . S poseb
nom pažnjom osvetljavaju principe po kojima se pomoću
predloga semantizuje padež. U krugovima znalaca vrlo se
visoko ceni, između ostalog, njihov doprinos problemu
koordinacije. 44
625 . Iako pritešnjen razrastanjem uspešnih konkurent
nih teorija svojih učenika, Chomsky je, upravo u nepresuš
nim diskusijama sa njima, izoštravao svoje kriterije i sa sve
većim elanom nastavljao da dorađuje sopstveni teorijsko
metodološki aparat. želja da što više pojava što obuhvatnije
osvetli svojim opisom podstakla ga je da učini ono što mu
mnogi sada zameraju - svoju razinu posmatranja dublje ra
sloji uvođenjem "logične forme" uz "dubinsku" i "površin
sku strukturu" (zamerke se daju najviše zbog toga što kogni
tivna istraživanja nisu dosada pribavila valjanih dokaza o
psihološkoj opravdanosti takvog poteza) . 45 Danas njegova
43 U vrlo reprezentativnom vidu izložena je ova teorija u knjizi:
Gerald Gazdar, Ewan Klein, Geoffrey Pullum, and Ivan Sag, "Ge
neralized Phrase Structure Grammar", Cambridge Mass. 1985.
44 Velikog je odjeka imala studija: Ivan A. Sag, Gerald Gazdar,
Thomas Wasow and Steven Weisler, "Coordination and how to

distinguish categories", Natural Language and Linguistic Theory
3 (2) 1985, 1 17-171 .
4 5 O problemu (ne)umesnosti operisanja "logičnom fonnom"
je mnogo pisano; v. npr. sledeća dva instruktivna rada: Greg N.

sintaksička teorija obuhvata, pored mnogo čega drugog, i

ovo: analizu složene prirode sintaksičkih kategorija (tj. ono
što se naziva ''X sa crticom" teorijom) , analizu najvažnijih
morfosintaksičkih fenomena i svojevrsnu padežnu teoriju
(padeži su postali nezaobilazna tema generativista već na
početku sedamdesetih godina, odmah posle ogromnih od
jeka koje je imala Fillmoreova studija iz 1968 - v. § 473) .
626. ''X sa crticom" teorija nastala je kao svojevrstan plod
uverenja Chomskog da se sličnosti i razlike među leksičkim
kategorijama projiciraju na sintaksičke kategorije. Tu X
označava leksičku kategoriju, a crtica je tehničko sredstvo
kojim se otkriva njena razuđenost na sintaksičkom planu
(ako je X, na primer, izraz približavamo se, onda stavlja
njem livadi uz približavamo se preobraćamo X u .f; crtica u
principu može biti onoliko koliko je kompleksno sintaksič
ko proširenje datog X). Po toj teoriji, sintaksička priroda
leksičkih jedinica identifikuje se pomoću obeležja N i V, od
kojih prvo simbolizuje imeničnost, a drugo glagolnost (tako
da "lični opis" imenice glasi: N + V -, glagola V + N -, a pri
deva N + V + ) . Nejednake mogućnosti sintaksičkog
rasuđivanja razvrstavaju ove jedinice u posebne tipove (tip
X, tip x, tip, x itd.) . Bez obzira na to u kom je pravcu potom
razm icao dalje svoje teorijske vidike, Chomsky je nasta
vljao da i kroz tu ''X sa crticom" optiku propušta sintaksič
ki poredak stvari koji opisuje.
627. Svoj sintaksički opis Chomsky je obogatio morfo
loškom dimenzijom onda kada je došao do uverenja da u
univerzalnoj gramatici deluje princip po kome svaki zavisni
Carlson, "Logical Form: Types of Evidence", Linguistics and Phi

losophy, Vol. 6, N 3, 1983, 295-3 17; Ruth M. Kempson, "Logical
form: The grammar cognition interface", journal of Linguistics
24, 1988, 393-43 1 .
(a glasovnirn materijalom otelotvoren) sintaksički element

mora dobiti neku "opipljivu" oznaku svoje zavisnosti. Tu
oznaku je on nazvao padežom, ne misleći pri tom samo na
ono što se pod tim terminom podrazumeva u klasičnoj
evropskoj lingvistici, već na svako moguće raspoznajno
sredstvo zavisnog odnosa (a to može biti red reči, na primer,
ovu široku upotrebnu vrednost termina padež treba imati u
vidu uopšte prilikom čitanja savremenih američkih lingvi
stičkih radova kako ne bi eventualno došlo do zastoja u raz
umevanju izlaganja) . Naknadno uvedeni simbol In.fl (od
engl. inflection) obelodanjuje taj univerzalni značaj oblič
kog signalizovanja; što se više bližimo devedesetim godi
nama, to uloga simbola In.fl u sintaksičkom opisu Noama
Chomskog biva sve zapaženija (ovo upućene ne začuđuje ;
tek pomoću Inf/ Chomsky j e uspeo d a reši i taj važan de
skripcioni problem kako jasno istaći različitost u vrsti od
nosa koji glagolski predikat uspostavlja, s jedne strane, sa
rečeničnim subjektom, a sa druge sa svojim objektom) .
Mada su Chomskom u međuvremenu sa raznih strana
stavljane primedbe o tome da irna jezika (oni su čak u ve
ćini; mađarski je, recimo, takav!) koji, za razliku od engle
skog (i ostalih predstavnika indoevropskog jezičkog sve
ta), obličku oznaku zavisnosti ne priključuju zavisnoj, ne
go upravnoj reči46, niko ipak dosad nije ozbiljno osporio
umesnost davanja tako velikog značaja morfološkoj kom
ponenti jezika u sintaksičkom opisu.
628. Budući da su padeži semantizovani (novija) teorija
Chomskog vodi i o toj okolnosti računa - prvo se morfosin
taksičke kategorije uvode u sintaksički opis, a potom im
46 V. npr. šta kaže o tome johanna Nichols u svome radu
"Head-marking and dependent-marking grammar", Language

Vol. 62, N° l, 1986, 56-1 19.
sc utvrđuje tzv. tematska uloga (engl. thematic role, od

nosno - role; grčko slovo e upućuje na grčko poreklo izra
za tema).
Temom (engl. theme) se u generativnoj gramatici nazi
va sve ono što se u rečenici iskazuje kao zatečeno bilo u
nekom datom stanju, bilo na nekom datom mestu, ili kao

podvrgnuto prelasku bilo iz jednog stanja u drugo, bilo sa
jednog mesta na drugo, i što je, samim tim, neminovno
"centar" saopštenja (otuda i izbor termina - tema!). Tema
je, drugim rečima, imenica (zamenica) sagledana u svetlo
sti svoje semantičke "padežnosti" (= svoga značenjskog
odnosa prema rečeničnom predikatu) . Tim tako obuhvat
nim semantizovanjem korišćenog termina udovoljava se
zahtevu generativne teorije za maksimalizacijom poopšta
vanja prilikom sintaksičkog opisa (veoma zapažen prodor u
pravcu poštovanja tog zahteva učinio je, sredinom sedam
desetih, učenik Chomskog Jeffrey Gruber47 svodeći sve pa
dežne odnose na (metaforizovane) prostorne relacije48) .
Što se tiče tematske uloge nekog datog padeža, pod
tim generativisti imaju u vidu ono individualnije značenje
koje udružena oblikuju sintaksička pozicija leksičke jedi
nice o čijem se padežu radi i njena leksička semantika. Po
Chomskom, svakom padežu sledi samo jedna tematska
uloga (što je jedno od onih njegovih gledišta sa kojima se
47 jeffrey Gruber je svoje poglede izložio u knjizi "Lexical Struc

tures in Syntax and Semantics". Amsterdam 1976.
48 Njegovstav je tu u sazvučju sa nekim shvatanjima u psihologi
ji po kojima se naši kognitivni procesi uopšte zasnivaju na lokali
stičkom sagledavanju stvarnosti, dok su projekcije tog sagledava
nja nešto naknadno, sekundarno. Više podataka o tim shvatanjima
naći će zainteresovani u knjizi: Ray S. jackendoff, "Semantics and
Cognition". Cambridge 1983.
poslednjih godina pojedinci iz redova generativista poči

nju sporiti)49•
629. Radeći na unapređivanju svoje teorije, Chomsky je,
što je vreme više odmicalo, sve određenije ispoljavao poseb
no interesovanje i za principe upravljanja i povezivanja
(government and binding), a to znači za one mehanizme u
našoj jezičkoj podsvesti koji nam omogućavaju da, pri ko
municiranju, tačno razabiramo šta je na šta upućeno (koja
zame nica na koju prethodno izgovorenu reč) , odnosno šta
je praznoj kategoriji (engl. empty category) u iskazu kon
trolor (engl. controler), tj. sa čime se neka glasovno nema
terijalizovana, a podrazumevana jezička jedinica poistove
ćuje (nije, recimo, izgovoren subjekt u zavisnom delu reče
nice On je njoj rekao da čuva to pismo; u toj rečenici "kon
trolor" može biti kako on, tako i ona, zavisno od toga šta se
želi reci - da li Onje njoj rekao da on čuva to pismo ili Onje
njoj rekao da (neka) ona čuva to pismo, tj. On je njoj re
kao: čuvaj to pismoV50 Usmeravajući svoj sintaksički opis
prema toj problemskoj oblasti, Chomsky je ogromno zadu
žio jezičku nauku - izuzetno važan, a dotle jedva istraživao
49 Ray S. jackendoff, na primer, u svome radu "'The status of

lhematic relations in linguistic theory'', Linguistic Inquiry 18,
1987, 369-41 1 ukazuje na pojedine lingvističke datosti koje ne
idu u prilog uverenju Chomskog.
50 Problemom "kontrolisanja", a uz ilustraciju srpskohrvatskim
jezičkim faktima (�to ndu domaću stručnu publiku može posebni
je zanimati) , bavi se kompetentno članak: Draga Zec, "On Obliga
lory Control in Clausa! Complements". zbornik ''Working Papers in
Grammatical Theory and Discourse Structure. Interactions of
Morphology. Syntax and Discourse". Masayo lida, Stephen Wechs
lcr, and Draga Zec, editors. Stanford 1987, 139-168.
lingvistički problem anaforizacije51 dospeo je u mnogim

sredinama, zahvaljujući prestižu njegove teorije, u prvi plan
pažnje i temeljito razmotren iz različitih uglova.
630. Pravi značaj razrastanja teorije Noama Chomskog,
smisao tolikih menjanja u njoj, pojava "šizmi" u redovima
njenih zastupnika - sve to postaje potpunije sagledivo tek
pošto se pažljivo razmotre sledeća uverenja koja je Chomsky
poodavno prihvatio i od kojih ni dan danas ne odstupa:
Čoveku su genetski date sposobnosti za to da svoj mi
saoni svet obelodanjuje jezičkim putem52• Pretakanje mi
saonog sveta u jezički obavlja se uz poštovanje određenih
zakonitosti koje dejstvuju na način modula (v. § 6 19) . Nji
hova se ukupnost manifestuje kao univerzalna gramatika
čiji opšti principi i mogući parametri ustrojavaju temelje
svakom ljudskom jeziku. Konkretna gramatika bilo kog od
postojećih jezika sa svojim individualnim osobenostima
nije ništa drugo do plod specifikovanja parametara uni
verzalne gramatike. Prema tome, sintaksički opis treba da
bude usmeren na univerzalnu gramatiku; pravilnim "fiksi
ranjem" njene parametarske stvarnosti mogu se predvideti
svi vidovi gramatičkih osobenosti sa kojima je moguće sre
sti se u postojećem jezičkom svetu. Tim opisom se princi
pi univerzalne gramatike moraju eksplicirati na način ja
san, ekonomičan, elegantan, onako kako se to radi prili
kom pripremanja kompjuterskog programa. Drukčije re-
51 Pod anaforlzacijom se i ovde, kao u tradicionalnoj lingvi

stici, podrazumeva jezički postupak primenjen radi ukazivanja
na ne�to �to je prethodno rečeno.
s:z O tome se Chomsky vrlo određeno izjdnjavao mnogo pu
ta, najpodrobnije u svome radu "On the biological basis of lan

guage capacities", zbornik "Psychology and Biology of Language
and Thought: Essays in honor of Eric Lenneberg". George A. Mil
ler and Elizabeth Lenneberg, editors, New York 1978, 199-220.
Pravci u lingvistici JI 177
čeno, koliko su poopštavanja u tom opisu dobrodošla, to

liko su redundantnosti nepoželjne; njih treba iz njega do
sledno uklanjati.
63 1 . Držati se ovakvih uverenja znači, između ostalog,
unapred pristajati na reviziju korišćenog teorijsko-metodo
loškog aparata čim se ovaj pokaže, u bilo kom svom deta
lju, ili nepodudaran sa psihološkirn datostima, ili protivu
rečan realnim faktima jezika, ili nadomestiv boljim reše
njem, tj . takvim koji određenije udovoljava zahtevu za ja
snoćom, ekonomičnošću i maksimalizacijom poopštava
nja. Spremnost na menjanje, jednom rečju, postojala je
od početka i kod Chomskog i kod njegovih učenika; razli
ke su se pojavile onda kad je trebalo konkretno odlučivati
šta da se menja, koliko i kako.
632. Time što je izneo uverenje da se pravilnim sagleda
vanjem parametara univerzalne gramatike mogu predvideti
sve raznolikosti postojećeg jezičkog sveta, Chomsky je neiz
memo zadužio jezičku nauku. Naime, mnogi su, ne bi li
"proroka" podržali ili pobili, krenuli da podrobno istražuju
taj svet, tako da sada raspolažemo većim znanjima o njemu
nego ikada ranije, a sve novi i novi podaci i dalje neposusta
lim tempom pristižu. Njih komentarišu i osvetljavaju izvr
sni stručnjaci, na savremen način, metajezikom koji je pri
stupačan svakom ko budno prati razvoj sintaksičke teori
je, što samim podacima (koji su najvećim delom priku
pljeni iz jezičkih sredina van evropskog i američkog konti
nenta) u bitnoj meri povišava upotrebnu vrednost.
Pozivanjem na "urođenost" principa univerzalne gra
matike Chomsky je pokrenuo čitavu lavinu naučnih istra
živanja čiji poduzetnici, stručnjaci raznih profila (psiholo
zi, neurolozi, defektolozi itd.) , sjedinjuju svoje napore u
stremljenju ka istom cilju: da dokažu ili opovrgnu isprav
nost takvog pozivanja. Dosada još ništa nije definitivno ni
opovrgnuto ni dokazano, tako da su istraživački poduhva

ti i dalje u toku; ali je zato na videlo dana izbrodilo neslu
ćeno obilje novih informacija o kognitivnim procesima, o
ustrojstvu mozga, sposobnostima učenja i pamćenja . . .
Teško je ne složiti se sa ocenom pouzdanog znalca
Fredericka Newmeyera53: teorija Chomskog je ravna veli
koj, plodotvomoj revoluciji: ne, doduše, toliko po sop
stvenim postignućima, koliko po delotvomim podsticaji
ma, razasutim na mnogo strana.
5' V. Frederick J. Newmeyer, "Has there been a Chomskyan

revolution in linguistics?". Language Vol. 62, N° l , 1986,1-18.
LINGVISTIKA U DEVEDESETIM
GODINAMA
633. Ako je, u periodu do devedesetih godina, američ

ka lingvistika bila, ne bez razloga, nazivana od strane poje
dinaca "sintaksocentričnom", u devedesetim njoj taj epitet
doista više ne dolikuje jer se, u toj deceniji, istraživačko
interesovanje njenih stručnih snaga dobrim delom preo
krenulo u korist semantike. Na proučavanju značenjskih
problema pokazali su se, i pokazuju se, posebno agilnima
ne samo predstavnici tzv Škole semantičara Zapadne
.
obale, čije su teorijske vidike odredili glavni utemeljivači

savremene kognitivne lingvistike, George Lakoff i Ronald
Langacker1, nego i predstavnici tzv Škole semantičara
.
MIT-a, a to su oni učenici Noama Chomskog koji i dalje, u

mnogo čemu, uvažavaju osnovne postulate generativizma.
lako se te dve "škole" oko raznih pitanja teorije i metoda
sasvim razilaze, u jednom su ipak potpuno saglasne - u
uverenju da su jezička značenja najdirektnije uslovljena
funkcionisanjem ljudskih kognitivnih moći i da je stoga
neophodno tu uslovljenost što temeljitije istražiti.
634. Sasvim je razumljiv� zašto se tdejni vaspitanici kog
nitivizma toliko interesuju za semantiku - kognitivna lin-
1 Godina 1987. kada su potpunije obelodanjena njihova teo

rijska uverenja - Lakoff 1987 i Langacker 1987 - svakako će osta
ll značajan datum u istoriji lingvistike.
gvistika je doktrina koja proučavanje odnosa između miš

ljenja i jezika proglašava najvažnijim naučnim zadatkom.
Zagovornici te doktrine ubeđeni su u sledeće: da poj
movni sistemi koji se oblikuju unutar ljudskog mentalnog
sklopa služe kao polazna baza za uobličavanje semantičkih
datosti svakoga jezika; da ti sistemi ne odslikavaju sobom
postojeću stvarnost, već naše viđenje te stvarnosti, a ono je,
po prirodi svojoj subjektivno - određeno ne samo ličnim,
nego i kolektivnim iskustvom, tj. kulturnim nasleđem koje
čoveku nameće neke konvencionalizovane predstave o to
me šta je šta; da jezičke jedinice ntsu po sebi svojevrsni
"kontejneri" značenja, već samo specifična sredstva pomoću
kojih se na mentalnom planu aktiviraju o d re đ e n e z o ne
našeg znanja o stvarima, unutar kojih je to znanje na enci
klopedijski način sređeno; da između značenja iskazanih
gramatičkim sredstvom i onih iskazanih leksičkim putem ne
postoji nikakva bitna razlika. 2 Oni posebno ističu da se
stvarnost konceptualizuje i zavisno od perspektive iz koje je
mi percipiramo. Čovek, naime, raspolaže i darom subjektiv
nog oslikavanja (engl. termin imagery) stvarnosti, tj. spo
sobnošću da jednu mislima obuhvaćenu situaciju sagleda
va, i potom prikazuje, na različite načine - iz ovog ili onog
razloga on će istaći detalj X u njoj, a zanemariti detalj Y, ili
obrnuto (karakteristično je, recimo, da za iskazivanje istog
vremenskog pojma 'osam sati i trideset minuta' Srbi i Nemci
2 I mnogi drugi vodeći lingvisti sveta, koji inače nisu nepo

sredno uključeni u unapređivanje kognitivne lingvistike, imaju o
tom konkretnom pitanju identične poglede. Tako nam Poljkinja
Anna Wierzbicka, na primer, u jednoj prilici, ovo poručuje: "Ne
ma takvih stvari kao što su 'gramatičko značenje' ili 'leksičko
značenje'. Postoje samo leksička i gramatička s re d s tva kojima
se značenja prenose, mada se čak ni ona ne mogu sasvim preci
zno međusobno razlikovati" - Wierzbicka 1988:8.
koriste izraz u kojem se pom inje pojam 'devet' -pola devet

!halb neun, a Englezi i Francuzi izraz u kojem se pominje
'osam' - halfpast eight! huit heures et demi) .3
635. Po kognitivistirna, sve gramatičke konstrukcije
predstavljaju sobom svojevrsne ko nve n c ij al i z o v a n e
o b ra s c e koji služe za obelodanjivanje određenih pojmov
nih datosti. Sintaksička jedinica nazvana klauzom (engl.
termin clause) služi, na primer, tome da linernim nači
nom prikaže onu složenu pojmovnu celinu kojom se u
našoj svesti oličava d o gađaj . Gramatika svakog jezika ima
na raspolaganju potrebna sredstva - i morfološka, i sintak
sička, i intonaciona - da jezičkim putem organizuje oba
veštenja o komponentnim delovima te jedinstvene poj
movne celine. Na najvišem nivou organizovanja klauze
podela na subjekat i predikat svodi se, u stvari, na kon
vencionalnu proceduru namenjenu tome da neko od uče
snika događaja o kojem je reč bude izdvojen kao primar
na "persona na sceni", tj. kao ona početna tačka od koje
nastaje dalje "ocrtavanje11 događaja datom klauzom .
636. Konceptualizacije se, upozoravaju kognitivisti, na
laze pohranjene u različitim kognitivnirn domenima ljud
skog uma. Pod kognitivnim domenom treba razumeti poj
movnu konfiguraciju, često veoma složenog karaktera,
satkanu od naših znanja o nečemu, od naših poimanja
stvari, a s pogledom na koju se pojedinačni pojmovi bliže
određuju (pojam 'neženja', recimo, ne bi mogao postojati
' Ronald Langacker, objašnjavajući šta su teorijski temelji kog

nitivne lingvistike, nekoliko je puta posebno istakao ovo svoje uve
renje: sloboda u odnosu na izbor načina na koji će se konceptuali
zovati neka siruacija od ključnog je značaja za jezičku upotrebu; to
je, u stvari, p o kre t a č ka s n aga g r a m a t ! ka l izova n j a - Langa
cker 1990.
u jednoj ljudskoj zajednici kojoj je potpuno nepoznato

podrazumevanje činjenice da se odrasli muškarci, kad-tad,
po pravilu ožene) . U kognitivnim domenima se, u stvari, ču
vaju najrazličitije s h e m a t izovane4 s l i ke mogućih zbiva
nja u svetu, nastale na temelju naše spoznaje nekih viđenih
događaja, nekih situacija i glavnih učesnika u njima. Po uče
nju kognitivista, prirodu značenjskog sadržaja nekog jezič
kog izraza određuje pre svega to sa kojim se kognitivnim do
menom lkognitivnim domenima5 taj sadržaj povezuje, što,
međutim, ne znači da je on, samim tim što je tu povezanost
ostvario, ujedno i konačno uobličen; u određenim prilika-
4 Još uvek su "na dnevnom redu" (već poodavno započete) teo
rijske diskusije o tome da li su s h e m a t izovano strukturirane sli

ke proizašle iz strukture iskustva, što će reći - indukovane nepo
srednim okruženjem (kao što se to smatra, na primer, u radovima
Lakoff l Johnson 1980 iJohnson 1987) ili su one, u stvari, urođene
datosti (kako su skloni da veruju, recimo, Ronald Langacker - Lan
gacker 1993 ili Paul Deane - Deane 1996). Inače, takve holističke
slike sastavljene od različitih shematskih elemenata, u koje se
uključuju događaji, situacije, pa učesnici u tim događajima l situa
cijama , kao i postojeći odnos među njima, pominjao je još sredi
nom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina Charles Fil
lmore zasnivajući svoju semantičku teoriju poznatu pod nazivom
frame semantics (v. § 648) .
5 Specifičnost svakom "kognitivnom domenu" daje v rs ta poj
mova njime obuhvaćenih, tj. to da li su posredi pojmovi o emocija
ma, ili o prostornim odnosima, ili o delovima ljudskog tela, ili o
uzrokovanju itd. Anna Wierzbicka je svojevremeno (u radu Wier
zbicka 1988 : 1 5) , iznela predlog (koji poslednjih godina, u poje
dinim sredinama, nailazi na odgovarajući odziv) da se, posred
stvom konkretnih jezičkih datosti, ti domeni prouče - prvo u sva
koj jezičkoj sredini posebno, a potom da se dobijeni rezultati u po
rede, što bi, po njenom uverenju, doprinelo da se bolje sagleda
šta je kod ljudi, na mentalnom planu, univerzalno, a šta nije.
ma, pod određenim uslovima, najrazličitije asocijacije mo

6
gu biti relevantne za njegovo definitivno uobličavanje .
63 7. Po uverenju kognitivista, čovek, pri svom jezičkom
ispoljavanju, samo primenjuje ono što mu nalažu njegove
urođene kognitivne sposobnosti, a u te se ubraja, pre svega,
sposobnost kategorizovanja, tj. umeća da se razazna šta je
šta na osnovu promatranja, poređenja i prepoznavanja is
poljenih obrazaca ponašanja. 7 Pojave se svrstavaju u odre
đene kategorije po kriteriju njihove m e đ u s o b n e s l i č n o
s t i , a taj nije u svim ljudskim sredinama identično koncipo
van, Naime, nepobitna je činjenica: mnoge od kategorizaci
ja univerzuma koje smo mi, svesno ili nesvesno, usvojili
imaju, u suštini, ko n ve n c io n a l n i k a r a k t e r , u tom smi
slu što su zasnovane na istorijskom predanju i na važećim
socijalnim normama, pa su stoga u velikoj meri specifične za
svaki dati jezik, ponekad čak i samo za neki dati dijalekat.
Otuda bi se teorija kategorizovanja mogla, eventualno, bavi
ti iznošenjem više ili manje uverljivih pretpostavki o tome
kakvi bi se sve kategorijalni sistemi mogli (odnosno ne bi
mogli) na zemljinoj kugli naći, ali ne i predviđanjima toga
šta će se sve jednoga dana zateći svrstano u neku datu kate
goriju koja je svojstvena r!ekoj datoj kulturi, odnosno ne
kom postojećem jeziku (Lakoff 1987:96) .
6 U svome radu Langacker 199 1 :445 ovaj vodeći kognitivista
lsliče da se, po teoriji koju zastupa, integralnim delovima znače

nja jezičkog iskaza smatraju sve vrste odnosa uspostavljenih u
1 renutlru komunikativnog čina, kako između onoga ko govori i
c 111oga kome se govori, tako i između svakog od njih ponaosob
prema informativnoj sadržini izrečenog.
7 Kategorizovanje je od prvorazredne važnosti za funkcionisa
nje ljudskog roda - to je glavni način na koji mi osmišljavamo naša

l11kustva, primetio je, još 1987. godine, George La.koff (Lakoff
1 9H7:XI) .
638. Osobine odlučujuće za svrstavanje neke date po

jave baš u tu i tu, a ne u neku drugu kategoriju, mogu biti
u nejednakom broju ili stepenu istaknutosti zastupljene.
U zavisnosti od te okolnosti, o kojoj ljudski um i tekako
vodi računa, unutar kategorije u koju se data pojava svr
stava njoj se dodeljuje odgovarajuće mesto - ili centralno,
ili malo dalje od centralnog, ili sasvim na periferiji8• Peri
ferni se članovi neke date kategorije uvek po nečemu raz
likuju od centralnog, tzv. prototipskog člana, a između se
be ne moraju biti ni po čemu posebno slični, osim po či
njenici da svaki od njih otelotvoruje sobom jednu od mo
gućih ekstenzija9 datog prototipa. Pri tom velika većina ka
tegorija uključuje u sebe i pojave n e d o vo l j n o razgra
n i č e ne u odnosu na neke druge - takve koje u date kate
gorije ne spadaju. Drukčije rečeno: većina se kategorija
odlikuje nedovoljno čvrstim, tj. lab avi m (engleski ter
min: fuzzy) granicama. 10
8 Shodno izražajnoj praksi kognitivista, reći za neku kategoriju
da ispoljava s t r u k t u r i r a n o s t rad i j a l n o g t i p a (radia/ struc

turing) znači ustvrditi da se u nju uključuje jedan centralni član
oko kojeg su okupljeni ostali članovi iste kategorije.
9 Termin ekstenzija (engl. extension) označava u kognitivnoj
lingvistici prenošenje jedne date shematizovane slike iz jednog
kognitivnog domena u drugi.
10
Još je početkom osamdesetih godina, u radu Foley l Van
Valin 1984, dat odsudan doprinos potvrđivanju ispravnosti teori
je o "labavim granicama" između najrazličitijih konceptualnih da
tosti i njima odgovarajućih jezičkih pojava. Ti su, autori, naime,
pokazali da tradicionalni kriteriji za razlikovanje koordinacije od
subordinacije nisu dovoljno konzistentni i da ne zadovoljavaju
sve slučajeve registrovane u jezičkom svetu. A početkom devede
setih Adrienne Lehrer je ovo izričito naglasila: ')edna od funda
mentalnih postavki prototipske teorije sa dalekosežnim znača-
639. Među fundamentalne postu late kognitivne lingvi

stike spada i to dapolisemija ne samo da nije nikakav neobi
čan, izuzetan fenomen, već je, naprotiv, nešto sasvim pri
rodno, normalno, pa smo mi dužni nju takvom i prikazivati
u lingvističkoj teoriji (Langacker 1988: 50) . Ona nastaje kao
plod naše pojmovne organizovanosti, koja je takva da izme
đu raznih kognitivnih struktura, kao i između jedinica svake
od njih, postoje regularni, s i s t e m s k i odnosi (Lakoff
1987: 1 3) . Za leksičke jedinice je, u stvari, upravo t i p i č n o
da budu polisemične, naglašavaju kognitivisti. Oko jedne
centralne, p ro t o t i p s ke semantičke vrednosti stvara se
splet manje ili više perifernih značenjskih nijansi, a kakvih
ih sve u kojem slučaju može biti, to nije u potpunosti pred
vidljivo, mada je, s druge strane, jasno da tu ništa neće ispa
sti proizvoljno - što se god razvije iz jednog semantičkog
jem za semantičku analizu jeste uverenje da pojmovne jedinice,

pa otuda i značenja reči, imaju gotovo uvek labave granice". -
Lehrer 1990: 369. Toj njenoj izjavi odgovarajuću podršku su dali
rezultati istraživanja toga kako se u jezičkom svetu razlikuju zna
čenja 'jesti' i 'piti', koji su objavljeni u radu Williams 199 1 . Ispo
stavilo se da čak ni u engleskom, kao ni u tolikim drugim jezici
ma, tu razlikovanje nikako nije sasvim dosledno sprovedeno. Za
paradajz čorbu, recimo, koju je upravo kašikom pokusao iz neš
to dublje posude, govorni predstavnik engleskog jezika neće re
ć i : "pojeo sam je", već: "popio sam je" (Williams 1991 : 33 1 , nap.
· l ) . Na ovom bi se mestu valjalo setiti i te činjenice da je još dav
no, početkom sedamdesetih godina, William Labov eksperimen
talnim putem dokazao da se oštre granice između pojedinih po
suda u domaćinstvu ne mogu povući (Labov 1973) . A što se tiče
�ramatičkih kategorija, u radu Heine 1993 vrlo je uverljivo pokaza
no kako tzv. pomoćni gramatički oblici (engl. termin auxiliaries)
tu "labavost granica" egzemplillkuju samom činjenicom da se u
jt·zicima javljaju gramatikalizovani na d va načina: i kao sam ostal

m· glagolske reči, i kao nesamostalne aft.ksal"e morfeme.
centra ima neku svoju kognitivnu motivaciju, koja je čak če

sto usaglašena sa nekim opštim obrascem, odnosno prin
cipom pojmovnog ustrojavanja (Lakoff 1987:283) . 1 1
640. Fenomen kategorizovanja, koji j e jedan o d osnov
nih predmeta razmatranja u kognitivnoj lingvistici, temelji
se, kako je to lepo fonnulisao John Taylor (Taylor 1989:VIII),
"na sposobnosti ljudskog bića da uoči slično u različitom" .
Međutim, to biće ima i tu osobinu da, kad god je to iole
moguće, dovodi jednu pojavu u neposrednu vezu s dru
gom, pa da to, pri komuniciranju, na odgovarajući način
iskoristi. Kada se, na primer, unutar neke složene pojmov
ne celine vrlo jasno razabira koliko je čvrsta povezanost
njenih konstituentnih delova, ljudima postaje zgodno da
se m e to n i m ij s k i izraze - pamenu, recimo, ime pozna
tog slikara, a imaju na umu ne njega, nego njegovu sliku
(up. Danas je prodat još jedan Pikaso i sl.) ili kažu o vo
začu ono što se ne tiče njega samog nego njegovog auto
mobila (up. Milan će se parkirati ispred igrališta i sl.) .
"Normalni konceptualni sistem čoveka, na osnovu kojeg
on misli i dela, u osnovi svojoj je metaforičan", konstatova
li su, još 1980. godine, George Lakoff i Mark Johnson (La
koflJohnson 1980:3) , a suština metafore se svodi na "razu
mevanje i doživljavanje jedne vrste pojave posredstvom
druge" (up. zrela ličnost, brza hrana i sl. ) . I metafora i me
tonimija su danas, početkom XXI veka, jedna od omiljenih
11
Rad Lutzeier 1997, na primer, spada u one· (danas sve broj
nije) napise koji obaveštavaju zainteresovane o čemu se sve u
stručnim krugovima raspravlja kad je o polisemiji reč. Tom se fe
nomenu, inače, poklanja izuzetna pažnja već i zbog toga što
mnogi stručnjaci dele mišljenje Eve Swee.:zer da nema promena
u značenju bez posredstva polisemije ('no historical shift of mea
ning can take place without an intervening stage of polysemy" -
Sweetzer 1990:9) .
tema razmatranja u teorijskoj lingvistici. 12 Mnogi stručnjaci,

i to ne samo iz redova kognitivista, dele mišljenje koje je, još
1989. godine, izneta Elizabeth Traugott (Traugott 1989 :49)
da su metaforijski mentalni procesi glavni faktori u inicira
nju značenjskih promena, mada treba i ovo reći: u posled
nje vreme bivaju sve brojniji glasovi onih koji se pitaju ni
su li možda, bar za ishode kategorizovanja, metonimijske
asocijacije važnije od metaforskih?13 jednom rečju, u raz
ne, trenutno vrlo aktuelne teme sporenja među stručnja
cima ubraja se i problem pravilnog hijerarhizovanja z n a
1
č a j a metafore i metonimije za ljudski jezik. 4
64 1 . Sredinom devedesetih počelo se u lingvističkim
krugovima ispoljavati interesovanje za tzv. d i n a m i ku ka
t c gorizova n j a , tj. za to kako se pojmovne kategorije uvo
de u naš misaoni svet, dokle u njemu ostaju u svom izvor
nom obliku, a šta sve potom može doprineti tome da se, u
12
Vodeći teoretičari nisu propustili, prethodne decenije, da
' 1vo istakn\!: figurativno izražavanje ne daje nikakav nov podatak
' , svetu u kojem živimo, ali daje značajna obaveštenja o našoj
k1 mceptualizaciji toga sveta; u stvari, već sama mogućnost meta
j, 1 ričnog saopštavanja autentično svedoči o tome da na mental
'" 1 m planu postoje takvi procesi koji čine da se jedna data kon
, ·c· ptualna oblast lako podaje rekonceptualizovanju , tj. reorgani
/ o&dji po modelu neke druge konceptualne oblasti.
1� O nerasvetljenom međusobnom odnosu između metafore
1 mctonimije govori se, na primer, u knjizi Goossens et all .
1 99S : 1 59-204, gde se taj problem pominje pod zajedničkim (ad
l�t�e iskovanim!) terminom metaphtonymy.
.. U radu Kakridis 1998:355 stručnjacima se posebno skreće
poa>.nja na ovo: uprkos činjenici da se u poslednje vreme upadlji
v' , veliki broj stručnih napisa posvećuje problemima metafore i
n u· t c mimije, međusobni odnos tih dveju pojava još je daleko od

l• 'Mil da bude valjano osvetljen.
nekim slučajevima, njihova izvorna priroda izmeni. U ta

kvom interesovanju prednjače zagovornici tzv. vantage
theory, tj. teorije o "preimućstvu izabranog ugla gledanja na
stvari", koja je globalno zacrtana u radu MacLaury 1995.
Istraživači koji su se toj teoriji priklonili smatraju da je
za pomenutu dinamiku najodgovorniji izabrani ugao iz
kojeg čovek procenjuje šta je najizrazitija osobenost "kan
didata" za kategorizovanje da bi zatim njega, na osnovu
nje, svrstao baš ovamo, a ne onamo. Ti su istraživači uve
reni da se kognitivne kategorije između sebe razlikuju pr
venstveno po tome što se neke od njih konstituišu zavisno
od slobodno izabranih polazišta u toj proceni, dok je za
konstituisanje drugih obavezno procenjivanje iz jedne od
ređene vizure. Aktuelna ispitivanja predstavnika vantage
theory idu za tim da što podrobnije osvetle sve relevantne
pojedinosti u vezi s "dinamikom kat�gorizovanja", zato što
uviđaju koliki bi značaj potpunije teorijske spoznaje na toj
strani mogle imati za našu kvalitetniju upućenost u osnov
ne probleme lingvističke semantike.
642. Okrenutost savremene lingvističke misli ka što sve
stranijem sticanju uvida u odnos između konceptualnog i
jezičkog privela je naučnoj pažnji, pored svega drugog, i
operativnu moć tzv. principa pojmovne bliskosti (v. Han
sen 1994) . Taj princip ljudi primenjuju pri konstituisanju
svojih iskaza, a on, budući takav kakav jeste, svedoči sobom
da su naše spoznaje stvari u određenom smislu regulatori
ponašanja leksičkih jedinica na sintaksičkom planu. Radi
se, naime, o sledećem: kad se pridevski atributi postavlja
ju uz imenicu, oni se nižu jedan za drugim po redosledu
koji odgovara pojmovnoj bliskosti imenovanih svojstava sa
onim što ona imenuje. Tako će se, na primer, odredbe le
pa, crvena i kožna, upotrebimo li ih uz imenicu torba,
obavezno iskazivati tim redosledom (lepa, crvena, kožna
torba) , i to zato što je tu predmetu sa nazivom torba u

pojmovnom pogledu najbliža materijalna osobina 'koji je
sačinjen od kože' , a najdalja subjektivna evaluacija 'lepa' .
643. Krajem osamdesetih godina uveliko se počelo go
voriti o funkcionalnoj sintaksičkoj teoriji kao posebnoj
teorijskoj oblasti kognitivne gramatike. U svojoj knjizi (La
koff 1987: 58-64) , George Lakoff je objasnio da se pod ter
minom funkcionalna sintaksička teorija u kognitivizmu
podrazumeva takav prilaz sintaksi koji počiva na uverenju
da se sve jezičke kategorije, uključujući i one koje pripa
daju sintaksičkom nivou, organizuju po istom modelu po
kojem i kognitivne, a to praktično znači da svaki gramatič
ki fenomen ima svoju neposrednu kognitivnu motivaciju.
Što se samih sintaksičkih struktura tiče, one se konstituišu
uvek u punom skladu sa principima organizovanja diskur
sa, a ti su u suštini, tj. i na mentalnom planu, metaforič
m )g karaktera, iz čega bi trebalo zaključiti da je metafora
jc.·dan od ključnih regulativnih faktora u procesima struk

t uriranja iskaza.
644. Već početkom devedesetih godina zagovornici
kognitivizma su pristupili i razvrs tavanju rečeničnih tipova
po kriteriju njihove saobraznosti onom strukturnom mo
t ldu koji se smatra prototipskim. Po Roberti Corrigan
( < :orrigan 199 1) , na primer, prototipska engleska rečenica
I m a ova svojstva: izjavna je (a ne upitna), potvrdna je (a
m· odrična) , aktivna je (a ne pasivna) . Pitanja, posebno
nt'gativna pitanja, najudaljenija su od prototipa, i to iz dva
razloga: i zato što ne utvrđuju sobom ono činjenično sta
njt' koje im je "uslikano" u značenju, i zato što se njihova
udaljenost od prototipa obavezno signalizuje nekim po
"dmim sintaksičkim oformljenjem - drugačijim redom re
,, l , n a primer. Krajem decenije istraživačka pažnja se sve
lntc.·nzivnije usmerava na traženje adekvatnog objašnjenja
pojedinim bitnim sintaksičko-semantičkim pojavama. Ta

ko se, recimo, u radu Langacker 1997 razmatra odnos koji
postoji između svojstva konstituentnosti (tj . činjenice da
je nešto nečemu konstituent) i same kategorije zavisnosti
kao takve, kao i odnos između postojećih gramatičkih re
lacija i odgovarajućih konceptualnih struktura, dok se u
knjizi Stassen 1997 pojam intranzitivne predikacije sagle
dava ovako: ta predikacija irna, na našem mentalnom pla
nu, svoj poseban "kognitivni prostor", a taj se sastoji od
četiri poddomena koji odgovaraju distinkciji sledećih se
mantičkih klasa predikata: događajni predikat, osobinski
predikat, predikat i svrstavanja u određenu klasu i lokaci
oni predikat. Što se pojma tranzitivnost tiče, i on je, razu
me se, u tom završnom periodu decenije dobio svoja od
govarajuća stručna "viđenja"; u radu Lindvale 1998, na pri
mer, izneto je mišljenje da njega, na mentalnom planu,
konstituiše udruženost dvaju semantičkih svojstava - dina
mizma i ograničavanja.
645. Kognitivisti se, naročito poslednjih godina, veoma
trude i oko toga da što tačnije protumače i sam fenomen
gramatikalizacije, osvetljavajući ga iz najrazličitijih uglova.
U knjizi Heine 1997: 181 nailazimo, recimo, na umesnu
opasku o tome da taj fenomen na bitan način karakterišu
ove dve tendencije: da proces gramatikalizovanja započne
značenjskim promenama, pa da se tek potom izvrše i
strukturalna preinačavanja, s jedne strane, a s druge da
novonastale gramatičke formacije ipak zadrže i ponešto
od svojih nekadašnjih značenja i/ili upotreba.
646. Po uverenju pojedinih kompetentnih stručnjaka
(v. na primer Newmeyer 1998) u karakteristična obeležja
lingvističke teorije s kraja proteklog milenijuma ubraja se i
evidentna nepremostivost razlike u tom "funkcionalnom"
pristupu sintaksi kognitivista i onog formalističkog koji je
svojstven pristalicama generativizma. Kognitivisti, naime, i

dalje čine ono što su od početka fundiranja svog teorij
skog viđenja jezika činili: oni sintaksičkoj komponenti je
zika odriču svaku autonomiju; na sintaksu gledaju kao na
svojevrstan sistem konvencionalne simbolizacije, naglaša
vajući pri tom, prvo, kako su govorni predstavnici svakog
jezika vični ne samo tome da razaznaju konvencionalno
semantizovane modele po kojima fonološke datosti bivaju
korišćene za iznošenje određenih značenja, nego i da ta
značenja protumače i, drugo, kako upravo ti shematizova
ni modeli, kao takvi, zavređuju produbljeniji naučni opis,
;a ne tamo neke posebne "frazne strukture" za koje su se
�vojedobno zalagali generativisti i koje oni u poslednje

vreme pokušavaju da poprave ne bi li se ikako u njima
mogao verodostojno sagledati neposredni odraz određe
ne kognitivne realnosti.
Stoji, međutim, činjenica da vrsta informacija koje su ko
d imne u tzv. fraznim drvetima - a to su linearni poredak,
Kr.tmatičke kategorije kao takve, pa hijerarhija deo/celina
doista j e s u relevantne dimenzije gramatičke organizaci
,,. , tako da se o toj okolnosti mora u svakom slučaju voditi
r;ll'una pri sveukupnoj deskripciji jezičkog fenomena.
64 7. U drugoj polovini XX veka pred jezičku nauku is
krsto je ovo izuzetno važno teorijsko pitanje: koji su to
t • pš t i principi koji regulišu "ucrtavanje" određene značenj
like sadržine i u određene sintaksičke funkcije? Drugim re

,� l m a : zašto baš da se, na primer, vršilaštvo po pravilu po
v•·zujc sa rečeničnom funkcijom subjekta, a trpljenje sa
l u n kcijom objekta, a ne obrnuto? Svojedobno je Charles
1 1 11lmore, objavljujući svoj poznati rad Fillmore 1968 o
"p;�dežnim ulogama", zastupao stanovište da je takvo hije
l .trh izovanje tih "uloga" na planu sintakse u stvari posledi
• .t hijerarhije koja je među njima postavljena na mental-
nom planu, a po kojoj se, između ostalog, prednost daje

vršiocu radnje nad njenim "trpljačem". I početkom deve
desetih godina bilo je uglednih autora koji su se u tome
saglašavali s Fillmoreom - Jane Grimshaw, rečima (Grim
shaw 1990) , ali su se potom javili i glasovi onih po čijem
uverenju tek uvid u leksičku semantilru predikatskog gla
gola daje pravi ključ za razumevanje regulativnih principa
koje čovek primenjuje pri konstituisanju neke date rečeni
ce (v. npr. Levin l Rappaport Hovav 1995) .
648. Inače, što se Fillmorea tiče, on nije zaslužan samo
zbog toga što je svojim proslavljenim viđenjima padežne
problematike stavio na dnevni red opštelingvističkih di
skusija teorijski pojam na koji je, u sledećim decenijama,
primenjivan termin tematska uloga, već i zato što se me
đu prvima u svojoj sredini počeo sistematski osvrtati na
pitanje povezanosti ne samo sintaksičkih datosti nego i
leksičke semantike jezika s određenim ko g n i t iv n i m
s t ru kt u ra m a uspostavljenim n a mentalnom planu.
Još 1968. godine, dok je držao u žiži pažnje sintaksič
ko-semantičlru strukturu predikatskog glagola, on je po
čeo da operiše pojmom okvir (frame), podrazumevajući
pod njim međe preko kojih se dalje ne protežu one kon
ceptualne datosti iz kojih potom neposredno "izranjaju"
određena jezička značenja. Početkom devedesetih, on je
već bio uveliko afirmisan kao osnivač tzv . okvirne seman
tike (frame semantics) , čiji su principi najpotpunije izla
gani u radovima Fillmore 1982, Fillmore 1984, Fillmore
1985 i Fillmore l Atkins 1992, a koja i danas ima ugledne
zagovornike u stručnom svetu.
649. Glavno teorijsko uverenje okvirnih semantičara
sastoji se u totne da treba napustiti tradicionalno važeći po
stulat u leksikologiji o tzv . semantičkim poljima - nije tač
no, smatraju oni, da se međusobne relacije značenja pojedi-
nib reči uspostavljaju direktno; do njih dolazi isključivo p o

sred n i m p u t e m , preko povezanosti tih značenja s odre
đenim, a zajedničkim im, i d e n t i č n o u o kvire n i m seman
tičkim temeljima. Tip analize značenjskih datosti u duhu
pristupa okvirne semantike trebalo bi, po njima, integrisati
u teoriju leksikona, s tim da ta teorija istovremeno vodi ra
čuna i o gramatičkim, a ne samo o leksičkim informacijama.
Svaku razmatranu leksičku jedinicu bilo bi, pri tom, neop
hodno snabdeti opisom njene valence, tj. svim onim i se
mantičkim i sintaksičkim podacima koji su relevantni za na
šu spoznaju toga, prvo, kakvo neposredno i posredno okru
ženje toj jedinici odgovara i, drugo, šta ona može, sa svoje
strane, da doprinese strukturama u koje bi se uklopila.
650. Fillmore je, inače, danas intenzivno zaokupljen i
svojom gramatikom konstrukcije (construction grammar)
čija su načela izložena već početkom devedesetih, u knjizi
Fillmore lKay 1993. Ta se gramatika bavi pravilima povezi
vanja (linking rules) . Reč je, naime, o uočavanju pravila na
osnovu kojih datosti svojstvene sintaksi, semantici, dis
kursnoj strukturi i pragmatskom nivou jezičke ostvareno
sti stupaju u međusobnu vezu ispoljavajući se u vidu od
ređenih konstrukcija čija se samobitnost i identifikuje na
osnovu činjenice da je, u datom slučaju, primenjeno to i
to, a ne ovo ili ono pravilo.
65 1 . Tematske uloge (v. § 660) nominalnih reči postale
su nezaobilazan predmet razmišljanja mnogih vodećih lin
)..JVista najrazličitijih teorijskih opredeljenja već početkom
sedamdesetih godina, zahvaljujući odjecima koje je dobila
studija Fillmore 1968. Intenzitet te zainteresovanosti nije
ni dan danas posuknuo. Činjenica da takvu "ulogu" nomi
nalne leksičke jedinice oblikuju, u značenjskom pogledu)
Istovremeno i njena sintaksička pozicija i njena leksička
semantika odredila je sobom pravce kojima su se kretala l
kojima se kreću pomenuta razmišljanja, a ona su, od pr

vog trenutka, bila od posebne važnosti upravo za genera
tivne sintaksičare. Njima je, naime, bilo bitno odrediti se
prema tome kako, prilikom generativnog opisa, predstavi
ti predikatske "argumente" (v. § 533) i, shodno tome, ade
kvatno predstaviti moguća "dešavanja" u jeziku pri obrazo
vanju pasivnih konstrukcija, pri osvetljavanju anaforizaci
je, pri izboru kontrolora (v. § 66 1) itd.
652. Još krajem 90-ih, George Lakoff (Lakoff 1977 i La
koff lvan Oosten 1977) je zadužio lingvističku teoriju svo
jim umesnim zapažanjem o tome da je, od svih mogućih se- .
mantičkih odlika prototipski ostvarenog vrš i o c a predikat
ske radnje, sintaksički najznačajnija ta da je za tu radnju on,
tj. dati vršilac, n e p o s re d n o o d govo ra n . Ljudi, ispostavi
lo se, na prvom mestu upravo tu odliku povezuju sa funkci
jom rečeničnog subjekta, o čemu svedoči činjenica da u jezi
cima nisu retke rečenice tipa Ta se bluza lepo pere, gde je
imenici bluza dodeljena subjekatska sintaksička služba
zbog asocijacije sa tim da ono što je njome iskazano ima
takvu prirodu da je upravo ta priroda n a j o d govo r n i j a
za to kako teče vršenje imenovane radnje.
653. Izlažući svoju teoriju o tematskim ulogama, Filimo
re je zastupao uverenje da su one univerzalne, verovatno
čak urođene, kognitivne kategorije, što će reći da prethode
jeziku ili su bar nezavisne od njega. I Chomsky je, počet
kom 80-ih godina (Chomsky 1982) , napominjao kako se
tu radi o konceptualnim jedinicama, takvim koje se na ni
vou tzv. logičke fonne javljaju pre jezičkih elemenata. Na
samom pragu devedesetih, jackendoff je izjavljivao kako
tematske uloge nisu neke sintaksičke datosti, već datosti
naše konceptualne strukture Qackendoff 1990:46) , a kra
jem te decenije oackendoff: 1997) , još je odlučnije insisti
rao na tome da njih nikako ne treba, pri generativnim opi-
sima, smeštati direktno u sintaksičku komponentu jezika.

S druge strane, tokom devedesetih, sve su se češće čuli i
takvi glasovi merodavnih da se komplikovani teorijski pro
blem tematskih uloga neće adekvatno osvetliti ako se naj
zad, na odgovarajući način, ne povede računa i o značaju
koji ima l e k s i č ka s e m a n t i ka za njihovo konstituisanje
(v. na primer Dowty 1991 i Barker 1998) .
654. U stvari, u završnoj deceniji veka odavno je već bi
lo jasno formulisana u nauci o jeziku i ovo pitanje: koji su
to opšti principi koji regulišu "ucrtavanje" semantičkih ar
gumenata u sintaksičke funkcije?15
Počev od samog Fillmorea (1968), mnogi su, između
ostalih jackendoff (1990) i Grimshaw (1990), pomišljati na
Lo da tu odsudnu ulogu igra h i j e ra rh izova n o s t p o
značaj u , dodeljena tim "argumentima" na kognitivnom
planu, pa su se, shodno tom uverenju, u stručnim krugo
vima počeli sastavljati odgovarajući spiskovi tematskih
uloga sređenih po hijerarhijskom kriteriju - jedan takav
spisak, na primer, koji je, kad se pojavio, imao vrlo povolj
nih odjeka, a koji na piVo mesto stavlja vršioca radnje, a
na poslednje lokativnu dopunu, priložen je u radu Bre
soan l Kanerva 1989. Kasnije, međutim, preovlađuje miš
ljenje o tome da o pomenutom "ucrtavanju" odlučuje na
�c asociranje određenih značenjskih datosti s određenim
semantičkim tipom glagola (Levin 1993, Goldberg 1995,
Levin l Rappaport Hovav 1995) , dok radovi kao Dowty 1991
l Wechsler 1995 upućuju i n a to d a ne samo leksička seman
tika predikata, nego i sam tip događanja (event-type) o ko
jem data rečenica referiše može, svojom specifičnošću, une
koliko korigovati uobičajeno hijerarhijska razvrstavanje u
15 Teorijska viđenja usredsređena na taj problem pojedinci

nazivaju teorijama povezivanja (ltnking theories) .
tom spoznajnom domenu (event-type je termin za nov

opštelingvistički operativan pojam danas sve češće koriš
ćen u semantičkim proučavanjima jezika) .
655 . Spiskovi "uloga" ("vršilac radnje", "njen korisnik",
"korišćeno sredstvo" itd.) koji su sastavljani tokom posled
nje tri decenije pokazuju se upadljivo nepodudami izme
đu sebe u pogledu b ro j a obuhvaćenih semantičko-sintak
sičkih jedinica (poseban osvrt na tu okolnost dat je u radu
Parsons 1995:637, nap. 5) . Uz to se nijedan od njih nika
ko ne može smatrati iscrpnim, što je i napominjano, u ra
znim prilikama, u stručnoj literaturi. 16 Karakteristično je,
recimo, da, u svome radu Dowty 1989, David Dowty, ima
jući u vidu engleske rečenice koje po tipu odgovaraju na
šim rečenicama (a) Pera je visok koliko i Doka i (b) On
svira Betovenovu sonatu, postavlja ovo pitanje, ne nalaze
ći mu, doduše, pri tom odgovora: koje su to, od znanih
"tematskih uloga", egzempliftkovane - u slučaju (a) reče
ničnim konstituentom Doka, a u slučaju (b) rečeničnim
konstituentom Betovenovu sonatu?
656. Upravo zbog takvih primera nepodatnih uobičaje
nom razvrstavanju potegnuti su i u ovoj istraživačkoj obla
sti poznati kriteriji kognitivne lingvistike: "uloge" su sagle
dane kao specifične konfiguracije određenih semantičko
sintaksičkih obeležja, i to takve koje se u jeziku ne ostva
ruju samo na p ro to t i p s ki n ač i n , već i sasvim netipično,
kao svojevrsni "prelazi" od jedne prototipski otelotvorene
semantičko-sintaksičke jedinice do neke druge, zadržava-
16
Ljudi su, u brojnim diskusijama vođenim na tu temu, podse
ćali jednidruge na poznatu činjenicu da je dosad najpotpuniji spi
sak značenja koja su se pokazala iskazivim padežnim formama ob
javljen u knjizi Blake 1930. Na njemu se nalazi, između ostalog, i
tzv� similativ, koji se egzemplifilruje primerima tipa laje KAO PAS.
jući ipak pri tom tu mogućnost da "zaposednu" sintaksič

ku funkciju "prototipa". Tako se, na primer, u knjizi Schle
zinger 1995 objašnjava kako prototipski koncipovani "vršio
ci radnji" sadrže u sebi ova semantička svojstva: "menjanje
nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo", "uzrokova
nje tog događaja" i "kontrolisanje uzrokovane promene" i
zbog tih svojih svojstava dospevaju u sintaksičku funkciju
subjekta. Međutim, u rečenici, recimo, Vrata su se otvori
la - vrata, koja su inače predodređena za ulogu "trpljač
radnje", zauzela su, u ovom slučaju, subjekatsku poziciju
u rečenici zato što je u obzir uzeto ono relevantno svoj
stvo koje je inače tipično za "vršioca", a koje se, ovom pri
likom, pod datim okolnostima, i vratima pripisuje: "me
njanje nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo".
657. Oko sredine devedesetih učinjena su dva korisna
pomaka u ovoj oblasti teorijskih proučavanja. Pokazano je, s
jedne strane, koliko je bez pravog pokrića bilo dotad preo
vlađujuće uverenje da j e d noj padežnoj oznaci sleduje sa
mo j e d n a tematska uloga - u rečenici, recimo, kamilicaje
izlečila bolesnika datom imenicom kamilica iskazano je
ono što istupa, u odnosu na događaj izlečenja, istovremeno
i kao njegov "prouzrokovač" i kao "korišćeno sredstvo" (v.
Kamp l Rossdeutscher 1994: 144-146) , dok ono što imenu
je izraz bokal u rečenici Emilijaje ispraznila bokal nije sa
mo "trpljač" akcije pražnjenja, nego je istovremeno i "izvo
rište" one date tečnosti o čijem je uklanjanju iz bo kala reč (v.
.Jackendoff 1997: 34) . Što se, pak, druge pomenute teorijske
tekovine tiče, ona se oličava u uvidu Jarmile Panevove u to
da na spisak "uloga" treba svakako staviti i one koje su u re
ćenici namerno ostavljene bez posebne obličke oznake, i to
zato što tu upravo odsustvo takve oznake služi kao odgova
r.ajući signal njihove sasvim specifične, p oo p š t e ne priro
de - u rečenici, recimo, deda čestopnča o svojim doživlja-
jima iz vremena rata uloga "korisnika" (dedinog pričanja)

je p o o p š te no ko n c i p o va n a i, shodno tome, saopštena
(obličkom)"nulom" (v. Panevova 1996a:25) .
658. N a samom završetku XX veka u najangažovanije
stručnjake oko "atomizacije" semantičko-sintaksičke priro
de tematskih uloga ubraja se ona istraživačka grupa praške
škole na čijem je čelu Petr Sgall sa najbližim saradnicima. U
nedavno objavljenim radovima (Sgall et all. 1996, Sgall
1998) predstavnici tog istraživačkog tima izneti su pred
stručnu javnost spisak (koji je još uvek "u radu", tj. nedovr
šen) onih semantičko-sintaksičkih obeležja pomoću kojih
bi bilo postignuto to da se na naučno najopravdaniji način
osvctli ujedno i specifičnost svake od uloga i njihov među
sobni odnos (ako bi se, na primer, obeležje 'sintaksički rele
vantna jedinica' predstavilo simbolom SYN, svojstvo 'živo'
simbolom ANIM, a svojstvo 'usmerava radnju ka' simbolom
DIR, onda bi prototipska priroda uloge "vršUac" bila, pomo
ću tih simbola, opisana ovako: SYN + , ANIM + , DIR + , a ulo
ga "izvorište radnje" ovako: SYN + , ANIM-, DIR+) . Zasada,
međutim, tek ostaje da se vidi kako će izgledati konačna ver
zija pripremanog spiska i kako će on biti primljen u struč
nim krugovima.
659. Ray Jackendoff je od samog početka bio, i do današ
njeg dana ostao, najistaknutija ličnost Škole semantičara sa
MIT-a. Taj nekadašnji učenik Chomskog odustajući, s jedne
strane, od pojedinih stavova svoga učitelja, a usvajajući, s
druge, pojedina načela kognitivizma, uspeo je, tokom po
slednje dve decenije, da izgradi sopstveno viđenje mnogih
teorijskih problema i stekne time visok ugled u stručnim
krugovima. U ranim osamdesetim (v. Jackendoff 1983) on
je bio jedan od prvih zastupnika ideje o potrebi priznavanja
činjenice da onaj ko govori iznosi informacije ne o onome
što stvarno jeste, nego o svojoj subjektivnoj interpretaciji
toga. Upozoravao je pri tom lingviste da se njih ne tiče da li

je jedna u jezičkom svetu postojeća kategorizacija istinita, tj.
da li odgovara realnom stanju stvari; njihovo je, međutim,
da pokušaju objasniti kako je i zašto u datom slučaju do nje
došlo. Istom prilikom Qackendoff 1983) izneo je i svoje uve
renje da ne treba striktno odvajati semantičke i konceptual
ne strukture, baš kao ni semantilru od pragmatike. Saglasan
je, od samog početka, s kognitivistima u ovim važnim poje
dinostima: ne sumnja u korisnost operisanja pojmom pro
tolipske strukture, kao ni u postojanje posebnih koncep
t ualnih domena na mentalnom planu od kojih neposredno
zavisi semantizacija sintakse; ubeđen je da su procesi koji
< >blikuju gramatičku strukturu prirodnih jezika usklađeni sa
mentalnim procesima metaforizovanja i metonimijskih po
vezivanja, a razlog zbog kojeg se jedan konceptualni domen
e >rganizuje po modelu drugog sagledava u tome što oba
konceptualna domena imaju, u osnovi, jednaku, uopšteniju

st rukturu. S kognitivistima se on (kao, uostalom, i svi ostali
predstavnici Škole semantičara sa MIT-a) razilazi najviše ti
mc što, prvo, ne odustaje od rigoroznog formalizma pri ge
ncrativnim opisima, 17 drugo, nastavlja da prati i tumači re
tui tate naučnih pristupa fenomenu učenja u nadi da će tako
holje razumeti ustrojavanje jezika i naše ovladavanje njime,
treće, iz tog istog razloga ne odustaje od održavanja stal
nih kontakata sa dostignućinla perceptualne psihologije.
17Konceptualni semantičari prihvataju generativni pristup je

l. l k uimajući u vidu (kako je to jasno fofiJlulisano u radu Deane
l 'J96) činjenicu da samo takav pristup može biti implicitno i
1 1rc ��ram za istraživačke poduhvate u svim ostalim kognitivnim
• ll�ciplinama, bez obzira na to što u tom programu jeziku pripa
• l•• specijalno, privilegisano mesto.
660. Njegovo bavljenje značenjima pokazalo se plodo

tvarnim, pre svega, u odnosu na raspravljanja o "(-) uloga
ma". Kritikujući Oackendoff 1990) dotadašnju praksu u
generativnoj gramatici da se semantički pristup rečenici
svodi na davanje spiska tih i tih "uloga" koje odgovaraju
tim i tim "argumentskim pozicijama", on je predložio da
se ubuduće predikati prikazuju sa što preciznije opisanim
semantičkim strukturama. Tematski odnosi (to je njegov
termin za tematske uloge), ističe on, spadaju u najvažnije
pojmovne datosti; one nisu, po prirodi svojoj, "atomskog"
karaktera, već su svojevrsne p o j m ovne k o n fi g u rac i j e ,
ustrojene delovanjem takvih pojmovnih operatora kao što
su 'kreće se', 'miruje', 'izaziva' . Priroda tih konfiguracija
razaznaje se empirijskim putem - uočavanjem toga koje
se to leksičke jedinice i koji sintaksički modeli, svojstveni
postojećim jezicima, povezuju sa tim konfiguracijama.
661 . Što se leksičkih značenja tiče, ona se, po Jackendof
fu Oackendoff 1990) , oličavaju semantičkim datostima koje
su od n e j e d nake važ nos t i za sintaksu, a sve zavisno od
toga koji im je aspekt svojstven - (l) konceptualni ili (2)
perceptualni; one tipa (l) jesu, a one tipa (2) nisu sintaksič
ki relevantne18 (guske i patke, na primer, čovek vizu e l n o i
te kako jasno razlikuje, ali te uočljive razlike među njima ni
su ni izbliza od onog značaja na mentalnom planu od ka
kvog je fakat da se u oba slučaja radi o nečem živom i pokre
tljivom, mada ne i ljudskom - upozorava autor) . Manje više
u svim radovima koje je objavljivao u periodu 1990-1999
18
O tome koliko je u američkoj lingvistici već početkom de
vedesetih godina bilo živo interesovanje za odnos između lingvi
stičkih i konceptualnih struktura dovoljan je pokazatelj činjenica
da je, 1993. godine, Čikaško lingvističko društvo organizovalo
poseban simpozijum posvećen tom pitanju.
Jackendoff stavlja naglasak na tu potrebu da se, kad je o se

mantici reč, njeni ko n c e p t u al n i as p e k t i postave u fo
kus naučne pažnje. Otuda se on, doista sa d ovoljno razloga,
smatra najeminentnijim predstavnikom konceptualne se
mantike.
662. Svi "konceptualisti", u koje se prvenstveno ubrajaju
predstavnici Škole semantičarn sa MIT-a, na čelu sa J acken
doffom, smatraju da se u temeljima konceptualne semanti
ke nalazi jedan omanji niz ontoloških kategorija, takvih, pre
svega, kao što su 'predmet', 'događaj' , 'stanje', 'radnja',
'prostor zahvaćen kretanjem' , 'osobina', 'količina', a da je
zadatak stručnjaka da pokušaju sačiniti što tačniji spisak tih
ontoloških "prima". U upravljanju pogleda na tu stranu kon
ceptualisti se, u stvari, pridružuju takvim "nezavisnima" u
pogledu lingvističkog mišljenja kakva je, na primer, Anna
Wierzbicka, kojoj je jedna od osnovnih preokupacija utvrđi
vanje primarnih pojmovnih datosti pomoću kojih se orga
nizuje "jezik misli" (v. § 647) . 19
663. Jackendoff se (u radu Jackendoff 1996) distancirao
od Chomskog utoliko što je objasnio kako ne poddava nje
govo uverenje da je sintaksa glavna generativna komponen
ta gramatike. Po Jackendoffu, fonologija, sintaksa i koncep
tualna struktura funkcionišu kao paralelni generativni siste
mi; svaki od njih ima svojih osobenosti, a međusobno su po-
19 Međutim, kad je o tom svojevrsnom "atomizi ranju" reč, treba
imati i sledeću okolnost u vidu : u modernim teorijskim istraživanji

ma uopšte, tj. i izvan jezičke nauke, forsira se strategija m i kro re
d u k c i j a razmatranih pojava zbog preovlađujućeg uverenja da su
celine zavisne od karaktera i organizacije njihovih sastavnih delo
va. "Program za postizanje jedinstva nauke jeste program za prime
nu univerzalnih mikro-redukcija" istakao Je, na izmaku osamdese
tih godina A. Scharf u svome radu naslovljenom Quantum Measu
rement and theProgramfor Unity o/Science (Scharf 1989: 608) .
vezani. Inače, i u sasvim nedavno objavljenoj studiji Culico

ver lJackendoff 199920, kao, uostalom i u ranijim radovima
Qackendoff 1992, Culicover ljackendoff 1995, Culicover l
jackendoff 1997, jackendoff 1997) , jackendoff naglašava:
stoji fakat da sintaksičke strukture do izvesne mere nepo
sredno zavise od semantičkih struktura; pa ipak su sintak
sa i semantika dve posebne oblasti sa svojim specifičnim
principima organizacije. Dužnost je budućih istraživača
Univerzalne gramatike da se kako valja pozabave proble
mom tog (nauci zasad još uvek nedovoljno sagledljivog)
odnosa među njima.
664. James Pustejovsky takođe predstavnik lingvističke
škole potekle sa MIT-A i takođe posebno zainteresovan za
probleme semantike, prvi je primenio striktno formalizo
van pristup pri osvetljavanju toga kako leksikon, tj . leksič
ka komponenta jezika, generativno funkcioniše. On na
planu ostvarivanja generativnog procesa razaznaje dve po
sebne etape: prvo biva obezbeđen odgovarajući vokabular
za osnovne leksičke informacije, a zatim se stavljaju u po
gon odgovarajući mehanizmi koji omogućuju ne samo se
mantičko bogaćenje reči u komunikativnim kontekstima,
nego i razvijanje novih značenja. Sve je on to podrobno
opisao u svojoj knjizi Pustejovsky 1995, koja je zasluženo
izazvala veliku pažnju u stručnoj lingvističkoj javnosti.
665. Pri analizi značenjske sadržine reči, Pustejovsky se
opredeljuje za teorijsku vizuru koja je inače svojstvena za
govornicima tzv. "kompozicione semantike" - zalaže se,
20
U njoj Culicover i}ackendoffispituju fenomene povezivanja,
ekstrakcije i kvantifikacije s pogledom na to na kojoj strani treba
tražiti "odgovornost" za njih - valja li nju pripisivati sintaksi ili se
mantici? Zaključak do kojeg su došli glasa: tu se nikakav odsečan
odgovor ne može dati; to varira od slučaJa do slučaja.
naime, za ras l o j ava n j e pomenute sadržine na one zna

čenjske pojedinosti čijom se ukupnošću ona, kao t1Lkva, ali
čava. O semantici naziva predmeta Pustejovsky kaže, na pri
mer, ovo : ona odslikava sobom, na mentalnom planu, p ri
c o d u imenovanog, s tim što ta priroda, u suštini, nije dru
go do u ku p n o s t određenih s p e c i fi k a c i j a (Pustejovsky
tu primenjuje termin qualia structure) , a one su nepo
sredno izvorište naše upućenosti pre svega u to kako taj
predmet izgleda, čemu služi, ali i u razne druge bitne po
jedinosti u vezi s njim. U kvalije izraza knjiga, na primer,
ne spada samo ta specifiČnost da se radi o ljudskoj tvore
vini otelotvorenoj u vidu brojnih, međusobno povezanih,
a na odgovarajući način i ukoričenih, listova hartije na ko
jima su odštampane reči nekog datog jezika, već i to da je
uloga imenovanog predmeta informisanje, da je on name
njen čitanju, kao i da u njemu pružene informacije imaju
svog autora. Pustejovsky s pravom naglašava važnost dava
nja što minucioznijih podataka o tome kakva je qualia
structure svake od razmotrenih jedinica unutar leksikona
koji su svojstveni postojećim jezicima jer to može na rele
vantan način pripomoći da se steknu svestraniji uvidi u fe
nomene polisemije, metafore i metonimije, dakle - upravo
u one pojave kojima teorijska lingvistika naših dana pokla
nja najveću pažnju. Sem toga kako (opet s pravom) upozo

rava Pustejovsky (posebno u svome radu Pustejovsky 1998) ,
ra:Lnolikost mogućeg kontekstualnog okruženja leksičke je

di nice dobija tek onda adekvatno objašnjenje kad se uzmu
'a ' >bz ir njene qualta određenosti - u prilikama, recimo, kad
kt�jigu povezujemo s glagolom čitati mi smo, u stvari, našu

neposrednu mentalnu optiku usredsredili na njeno svoj
"'tvo teličnosti, tj. na to čemu knjiga služi, a ako je povežemo
"" pisati, znak je da nam je u žiži interesovanja njena agen
"'''la specifikacija (the agentive qualia), tj. ono podrazu-
mevano da svaka knjiga obavezno ima i nekog svog "tvor

ca" (Pustejovsky 1998: 338) .
666. Kraj devedesetih zatekao j e čovečanstvo u takvoj
civilizacionoj eri koja "pametne" mašine postavlja u središ
te pažnje. Upravo zbog te okolnosti stručnjaci za kompju
tere sve užurbanije nastoje da uoče veze između prirod
nih jezika i logičkih sistema, a ta njihova "užurbanost"
podstiče i lingviste odgovarajućeg teorijskog profila, i to
ne samo u Americi, već i na ostalim kontinentima, da se,
još intenzivnije nego u prethodnim decenijama, posveću
ju pitanjima semantizovanja iskaza.
667. jedan iz krugova nekadašnjih istočnonemačkih ge
nerativista, Manfred Bierwisch (v. § 478) 2 1 , iznosio je, još
krajem osamdesetih (v. Bierwisch 1987 i Bierwisch 1988),
svoja teorijska viđenja semantičkog opisa koja i danas on i
njegovi učenici i sledbenici, posebno Diter Wunderlich, vr
lo agilno dalje razvijaju i učvršćuju. Po Bierwischu, seman
tički opis jezika treba da uključi dva nivoa - onaj "dublji",
osnovniji, bio bi rezervisan za konstituisanje leksičkih zna
čenja amalgamisanjem određenih konceptualnih "prima"
po Fregeovom principu kompozicionalnosti, dok rečenič
na značenja treba da ostanu nespecifikovana - njih je neop
hodno povezivati s kontekstom kako bi im postalo do
stupno uobličavanje u odgovarajuće pojmovne strukture.
Ovo Bierwischovo predstavljanje semantičkog konstituisa
nja, posebno u verziji koju danas zastupa Wunderlich (v.
21 U navedenom paragrafu 478 ukazano je na svojedobno us
pešno razrađivanje generativizma na tlu Istočne Nemačke, u če

mu su prednjačili, s jedne strane, germanisti Manfred Bierwisch
i Wolfgang Motsch, a s druge slavista Rudolf Riižička. Riižička je i
do dana današnjeg prvenstveno privržen unapređivanju genera
tivne sintakse u čomskijanskom duhu.
Wunderlich 1997) takvo je da bi se, kako je već primenje

no u stručnoj literaturi, predloženi opis mogao bez nekih
ozbiljnih teškoća inkorporirati u sistem deskriptivnih po
stupaka čomskijanske gramatike.
668. Inače, što se tiče onih dvaju principijelnih pitanja
na koja, počev od osamdesetih godina, lingvisti posvećeni
istraživanjima značenja pokušavaju (zasad još uvek bez
uspeha) da usaglase svoje odgovore - (l) kakve su poj
movne datosti na planu mentalne semantike, a kakve na
planu lingvističke? i (2) da li je višeznačnost pojava na rav
ni lingvističke ili kognitivne semantike? - reagovanje Bier
wischovo na njih (izneto još svojedobno u radu Bierwisch
l Schreuder 1992) je sledeće:
Slažući se u načelu sa potrebom teorijskog razlikovanja
konceptualne i lingvističke semantike, on odbija da pri
hvati rasprostranjeno uverenje o tome da samo konceptu
alna semantika operiše s ograničenim nizom; ontoloških
kategorija (takvih kao 'predmet', 'događanje', 'osobina',
' količina' i sl. ) , tj . naglašava da i pri teorijskim osvetljava
njima značenjskih realnosti jezika treba takođe računati s
ograničenim nizom semantičkih "prima". A što se višeznač
nosti tiče, on smatra da tu kognicija igra odlučujuću ulo
�u. tj. da se upravo na mentalnom planu daju različite in
terpretacije rečima u različitim kontekstima.
669. U veoma angažovane Evropljane na polju teorij
s kih proučavanja značenja, tokom protekle decenije, spa
da i Peter Harder. U stručnim krugovima on je ostao zapa
žen po tome što je u dva maha (Harder 199 1 : 1 3 1 i Harder
1 996: 1 1 1) veoma argumentovano ukazao na značaj koji
Ima za semantičku teoriju u celini pojam semantičkog po
tencijala jezičkih jedinica. Termin semantički potencijal
sc odnosi na sposobnost tih jedinica da u nekim određe
nim prilikama, pod nekim određenim uslovima, aktualizu-
ju neke od dostupnih im posebnih semantičkih preliva, a

na koji će od tih preliva konkretno pasti izbor - to, u stva
ri, predodređuje strukturiranje naše mentalne slike onoga
što je, u datom slučaju, predmet iskaza.
670 . U raznim evropskim sredinama, uključujući i slo
venske, vladalo je, tokom razmatrane decenije, posebno
interesovanje za probleme značenja. Fenomenom zna
čenjski "atomiziranih" leksičkih jedinica još uvek se, na
primer, aktivno bavi, kao što se bavio i prethodnih deceni
ja, ugledni poljski lingvista Andrzej Boguslawski (koji je,
još u u šezdesetim godinama, podstakao A. Wierzbicku da
usmeri svoj istraživački pogled na tu stranu) ; u nedavno
objavljenom radu Boguslawski 1998 on umesno upozora
va na to da leksičko značenje svih glagola koji semantički
odgovaraju našem znati ilustruje sobom ono čemu je zai
sta prikladan termin semantička pnma. 22 Vredi i ovo spo
menuti: u Varšavi izlaze dve publikacije sa karakteristič
nim naslovom: Studia semanticzne i Studia kognitywe. U
ovoj drugoj publikaciji je, još sredinom devedesetih, Sta
nislaw Karolak izneo pažnje vrednu analizu pojma glagol
ski vid (Karolak 1994), dok je Renata Grzegorczykowa,
danas jedan od najagilnijih semantičara Poljske, u tom
istom vremenskom razdoblju posvetila posebnu knjigu
(Grzegorczykowa 1995) "lingvističko; semantici" koja pri
kazuje njeno kompetentno poniranje u neke značajne lek
sikografsko-leksikološke probleme - u problem .polisemi
je, na primer.
671 . I u Rusiji su, tokom devedesetih godina, bile, kao
što, uostalom i dan danas jesu, angažovane elitne naučne
22
Za doslednu primenu pojma semantička prima u leksiko
grafskim proučavanjima zdu�no se zalagala, jo� sredinom osam
desetih, Anna Wierzbicka - v. Wierzbicka 1985.
snage oko istraživanja značenjskih pojava. Tu je, pre svega,

na leksikografsko-leksikološkim problemskim područjima i
dalje upadljivo prisutno istraživačko delovanje Jurija Dere
koviča Apresjana, lingviste za koga sam već imala prilike da
istaknem kako je, još šezdesetih godina, "stekao svetski
ugled svojim radovima" (§ 449) . Taj mu ugled i sad opstoji,
neokrnjen. Njegova (poslednjih godina u raznim prilikama
izlagana) načelna viđenja naučnih zadataka koji stoje danas
pred leksikografom/leksikologom rezimirana su vrlo jasno,
upečatljivo, u radu Apresjan 1996. Aktuelni razvojni stepen
njegove škole dolično je prikazan i knjigom liorycnascKHii
1996.
672. U Rusiji se, osim leksičke, vrlo živo istražuje i sintak
sička semantika. Kao ni u onoj prvoj problemskoj oblasti,
tako ni u ovoj drugoj, rusKi stručnjaci (zasad bar) većinom
nisu skloni striktno formilističkom pristupu analizi, mada
im je inače očigledno svojstvena upućenost u ono što se u
pogledu teorije i metoda, usvaja, prilikom značenjskih
proučavanja, na drugim stranama sveta, posebno u Ameri
ci. Tako se, na primer, jedan od najeminentnijih predstav
nika moskovske Iko/e semantičara - E. V. Padučeva - ta
kođe zalaže za korišćenje pojma kompozicionalnost u se
mantičkim istraživanjima (v. Padučeva 1999), samo što
' ma pri tom ne operiše njime onako kako to čine američki
lingvisti, nego na sasvin). drugojačiji način. Nju, naime, pr
venstveno interesuje - ne kako onaj ko govori konstituiše
1.načenjsku sadržinu svog iskaza, već kako onaj kome je is-
kaz upućen raščlanjuje u sintaksičnog njemu sadržane in
IC mnacije, kako one leksičko-sintaksičkog, odnosno refe
n-nei j alnog, tako i one pragmatskog karaktera.
673. Komunikativnim aspektom iskaza ruski se struč
njaci, u stvari, poodavno bave. Već je bilo govora o tome
( v . § 457) da je još u sedamdesetim godinama (1973) ob-
javljena knjiga G. A. Zolotove Očerk funkcional'nogo sin

taksisa russkogo jazika koja pod glavni obuhvat pažnje
postavlja taj aspekat, a on se, po Zolotovoj, manifestuje
pre svega u činjenici da članovi jednog istog gramatičkog
sistema mogu biti vrlo različiti u pogledu svog komunika
tivnog potencijala - akuzativ ženu, recimo, u komunika
tivnom pogledu stoji daleko ispod lokativa o ženi; naime,
dok prvi oblik ne bismo mogli staviti kao naslov nekom
napisu jer ga čitaoci ne bi razumeli, drugi je u funkciji na
slova prihvatljiv. I danas u Moskvi Zolotova stoji na čelu
onih koji razrađuju njenu funkcionalno-komunikativnu
gramatiku. 23 U nedavno objavljenoj knjizi Zolotova et all .
1998, čiji su autori ona i njene dve učenice, operiše se ne
samo pojmom forme reči, odnosno sintakseme2\ koji se
oličava u doslednom vođenju računa o upravo izloženoj di
stinkciji, nego i drugim, za sintaksičko konstituisanje bit
nim pojmovima, pored ostalog takvima kao što su: izose
mija (reči i konstrukcija) , rečenični modeli, sintaksičko
polje, modifikacija i sl.
674. Funkcionalno-komunikativnim aspektima iskaza
bave se takođe vrlo aktivno i lingvisti iz Sankt Peterburga.
Funkcionalna gramatika Sanktpeterburške škole, još
tokom osamdesetih godina široko razglašena i veoma cenje
na u slovenskim lingvističkim sredinama, dobila je lep pri
jem i van tih sredina, ali tek u devedesetim, pošto su tek on-
23 Među tim "ostalima" je izuzetno aktivna, na primer, M. V.
Vsevolodova - v. njen rad Vsevolodova 1997.

24 S pojmom i terminom sintaksička forma reči upoznala se
stručna javnost onda kada je ugledao svet rad Zolotova 1967. Ka
snije se sama Zolotova počela služiti terminom sintaksema za
isto, a njega je u upotrebu uveo A. M. Muhin (u svojoj knjizi Mu
hin 1980).
da i neslavisti, zahvaljujući, pre svega, pojavi knjige Bandar

ko 199 1 , koja je objavljena na engleskom jeziku, dobili ko
načno priliku da se i oni izvorno upoznaju sa teorijskim vi
<.lcnjima tog funkcionalizma, čiji je najeminentniji zagovor
nik, od samog početka njegovog zasnivanja, upravo njen
autor - Aleksandar Vasiljević Bondarko (koji je i u toj svo
joj "engleskoj" knjizi izneo - doduše, u nešto proširenom,
dopunjenom vidu, sve ono suštinsko što je već sadržano u
njegovom ranijem "ruskom" izlaganju o istom - Bondarko
1 984) .
Po učenju ove škole lingvističkog mišljenja, svaka gra
matička forma neke date leksičke jedinice ima svoj seman-
1 ičkipotencijal, što će reći određeni broj ostvarljivih znače
nja na nivou diskursa. Osim toga, ona ima i svoj funkcio
nalni potencijal, a to je pojam širi od pojma o semantič
kom potencijalu, budući da uključuje u sebe i njega, ali i
pojmove o drugim mogućnostima dostupnim datoj leksič
ko-gramatičkoj formi na nekom od postojećih planova ko
munikativnog oblikovanja iskaza - ekspresivnom, emocio
nalnom, stilističkom, strukturnom. Š kola o kojoj je reč
usredsređena je na ispitivanje funkcionalno-semantičkih
polja a to znači na sagledavanje toga kako se određeni poj
movi, na primer kategorija 'vreme' ili kategorija 'personal
nost' 25 jezički ispoljavaju, tj . koja ih sve sredstva i sa kojeg
jczičkog nivoa (morfološkog, sintaksičkog, leksičkog) so
bom signalizuju. Privrženici ovakvog funkcionalizma sma
traju, osim toga, da u značenjskom pogledu svaka jezička
25 Po učenju škole o kojoj je reč persona/nost je termin koji
sobom pokriva skup takvih morfoloških, sintaksičkih, leksičkih i

(kombinovano) leksičko-morfoloških sredstava nekog datog jezi
ka čija je uloga da služe iskazivanju raznih relacija koje se nepo
sredno tiču lica sagledanih u ulozi učesnika komunikacije.
kategorija opstoji kao svojevrsno značenjsko polje u čijem

se središtu sustiču sve one značenjske pojedinosti koje su
zajedničke svim predstavnicima date kategorije, naglašava
jući pri tom da nas udaljavanje od "središta" suočava sa
postojanjem njenih netipičnih predstavnika oličenih u ta
kvim jezičkim jedinicama koje se od jedinica svojstvenih
nekoj drugoj kategoriji (nekim drugim kategorijama) se
mantički nedovoljno razlikuju i čija oblička svojstva bivaju
korišćena i za iskazivanje pojedinih informacija neuključe
nih u kategoriju o kojoj je reč. Sa kognitivnom lingvisti
kom američke provenijencije sanktpetecburški funkciona
lizam ima, dakle, određenih dodirnih tačaka - uvažava, u
stvari, pojam prototipa samim tim što operiše pojmom
središte i pri tom na odgovarajući način sagledava princip
ustrojavanja "netipičnog" u jeziku.
675 . Velika razglašenost istraživačkih uspeha kognitivi
sta u krugovima jezičkih stručnjaka širom sveta ipak nije
uklonila s pozornice lingvističkih zbivanja zagovornike
unapređivanja generativne gramatike; takvi su, posebno u
Americi, još uvek i brojni i vrlo aktivni. Danas ih, među
tim, ima od dve vrste, a razlika se ispoljava u sledećem:
dok se jedni i dalje bave generativnom gramatikom shva
ćenom u onom tradicionalnom, čomskijanskom smislu,
što će reći da pokušavaju dokučiti koja su, i kojim redosle
dom deluju, ona pravila čija primena, u svom krajnjem is
hodu, dovodi do ostvarenosti postojećih jezičkih iskaza,
dotle one druge interesuje prvenstveno funkcionisanje
tzv. mentalne gramatike, tj. sam fenomen toga šta se zbi
va na mentalnom planu ljudskog bića pri organizovanju
onih konceptualnih struktura iz kojih potom neposredno
"izviru" leksička i sintaksička značenja njegovog jezika. I
sam Chomsky je još uvek živo prisutan "na sceni" aktuel
nih događanja u lingvistici, zahvaljujući uspehu svoje naj-
novije generativne teorije, nazvane minimalizam 26, koju

je on prvi put detaljnije izložio u svojim predavanjima
održanim s jeseni 199 1 . na MIT-u, a čija je potpunija verzi
ja publikovana potom u knjizi Chomsky 1995. 27
676. U ovoj svojoj poslednjoj, "minimalističkoj" fazi
razmišljanja o jeziku, Chomsky naglašava dve stvari. Prvo,
da univerzalna gramatika ima, u pojedinim svojim dome
nima, parametarsku stvarnost koju treba tačno uočiti, pa
će se onda moći predvideti koji su to sve vidovi gramatič
kih osobenosti sa kojima je moguće sresti se u postojećem
jezičkom svetu. Drugo, da organizacioni principi univer
zalne gramatike moraju biti, u preduzetom opisu te gra
matike, eksplicirani na način jasan, ekonomičan, elegan
tan, onako kako se to radi prilikom pripremanja kompju
terskog programa, što ujedno znači da su poopštavanja
26
Napisi sadržani u knjizi Webelhuth 1995 osvetljavaju od
nos između minimalizma i teorije upravljanja i povezivanja (go
flemment and binding theory) . A kad je već o pomenutoj teoriji
reč, dužni smo i ovo posebno napomenuti: naporedo sa razvija
njem minimalističkog pristupa sintaksi nastavljena su, u deceniji
k oja nas ovom prilikom interesuje, i razmatranj a nekih od pro
blema koje je Chomsky uočio, i počeo razrađivati, u osamdese
t i m godinama. Tako je, na primer, ostajala i dalje u žiži pažnje
t zv. teorija kontrole (v. § 661) - njoj su i u devedesetim pokla
njani produbljeni naučni osvrti; pomenuću, tek primera radi,
dve nedavno, i to izvan američke sredine, objavljene knjige viso
k o kompetentnih autora, Marge Petter i Rudolfa RUžičke : Petter
1 998 i Rližička 1999.
l7 Č injenica je, međutim, da Chomsky svoj "minimalizam" ne
prekidno dalje dorađuje, menjajući pri tom u njemu i neke bitne

detalje. Tako je, na primer, on nedavno odustao od operacije sa
nazivom Attract F = Privuci F (gde je F oznaka za feature =
obeležje) ustvrdivši: obeležja se ne mogu podvrgavati pomeranju

("features cannot move or be attracted" - Chomsky 1998: 34) .
dobrodošla, a redundantnosti nedopustive. Njegov "mini

malizam" je, u stvari, pokušaj da se jezička teorija rekon
struiše tako što će se podrediti jednom minimumu rele
vantnih uverenja, od kojih je osnovno to da gramatiku tre
ba sagledavati kao pojavu čiju prirodu određuju tri "kon
ceptualne neophodnosti" ("conceptual necessities') . Prva
"konceptualna neophodnost": kompjutacioni sistem o ko
jem je reč mora biti prikazan u neposrednom sadejstvu s
artikulaciono-perceptivnim sistemom, tj . treba prikladno
osvetliti i tu činjenicu da se jezik izgovara i s l u š a . Dru
ga konceptualna neophodnost: istom tom kompjutacio
nom sistemu mora biti obezbeđen neposredan priključak
sa stanjem stvari na mentalnom planu; jer - jezik služi is
kazivanju misli i osećanja. Treća konceptualna neophod
nost: nemoguće je ne povesti računa o povezanosti datog
kompjutacionog sistema s leksičkim - reči se na neki na
čin moraju inkorporirati u rečenice. 28
677. U svojim minimalističkim razmatranjima Chomsky
posebnu pažnju posvećuje fonnalnim obeležjima ifonnal
features) , upozoravajući na to da su samo neka od njih u
interpretacionom pogledu od značaja, dok druga nisu -
nije, recimo, ono nastavačko -s koje se u engleskom doda
je prezentskom obliku predikatskog glagola u trećem licu
jednine (mada je podatak o tom licu i broju već prethod
no eksplicirao subjekatskom formom - up. he/she wants i
sl.) i koje se, upravo zbog te svoje interpretacione irele
vantnosti, često ne pojavljuje u dečjem jeziku i u kreol-
28
Ray jackendoff, koji, kao što je već napomenuto - v. § 659,
u krugovima generativista i u Americi, i izvan nje, uživa reputaci
ju najuglednijeg i najuticajnijeg učenika Noama Chomskog, na
šao je za potrebno da posebno ukaže Oackendoff 1997: 1) na
umesnost potezanja tih triju "konceptualnih neophodnosti".
skom engleskom, a jeste, recimo, svaka ona oblička po

sebnost leksičke jedinice koja informiše o njenoj kategori
jaJnoj pripadnosti, tj . o tome da li je, u datom slučaju, po
sredi imenica, ili glagol, ili nešto treće.
678. Pri osvetljavanju g r a m a t i č k o g o d n o s a kao ta
kvog Chomsky ovog puta naglašeno operiše pojmovima
dominacija i sadržavanje (containment) , objašnjavajući
da pridruženi članovi neke sintaksičke kategorije (engle
ski termin adjuncts) nisu pod dominacijom te kategorije,
već su s a d rž a n i u njoj, što znači da on pojam tog odnosa
svodi, u suštini, na pojam o tome šta je čime, i kako, ko n
t ro l i s a n a u procesu gramatikalizacije. I z rečenog ne sa
mo da je pod razumljivo, nego se u minimalističkom pro
gramu i posebno ističe : gramatika treba da se sastoji od s a
mo j e d n o g posebnog dela namenjenog obavljanju struk
turnih opisa kompjutacionim postupkom i od s a m o dva
nivoa u međusobnom sadejstvu - od logičke forme i fo
netske forme, s tim što će svaki od njih "sarađivati" sa sebi
odgovarajućim s is t e m i m a " p e rfo rm a n s e " : logička for
ma sa konceptualno-intencionalnim, a fonetska forma sa
akustičko-perceptualnim; kompjutacioni strukturni opisi
moraju biti usmereni upravo na to da maksimalno zado
volje pomenute uslove, kako se ne bi ogrešili o imperativ
"konceptualne neophodnosti".
679. Za one koji su prihvatili minimalizam ima podosta
d iskusionih tema. Postoje neusaglašeni pogledi na to kakvi
treba da budu struktura i poredak konstituenta unutar pro
jekcije proširene "verbalne fraze" (VP) . Do sporenja ne dola
zi samo oko njenog obima, nego i oko raznih drugih bitnih
detalja. Različiti su, između ostalog, i dosada predlagani od
govori na ova relevantna pitanja: kako najadekvatnije prika
zati adverbijalnu službu "nominalne fraze" (NP)?; da li tre
ha ili ne treba pretpostavljati da su, p re l e ks i k a l i z a c ij e ,
sintaksičke strukture već organizovane i da su pravila po

meranja (movements) već "stavljena u pogon"?29
680. U deceniji o kojoj je ovde reč zasnovana je i razvi
jana u američkoj generativistički orijentisanoj lingvističkoj
sredini i tzv. teorija optima/nosti (Optimality Theory) ,
koja, baš kao i minimalizam, strogo uvažava princip eko
nomičnosti prilikom primene deskripcionih postupaka.
N jeni tvorci, Alan Prince i Paul Smolensky, izložili su je
1993 (Prince l Smolensky 1993) . Nastojeći, pre svega, da
unaprede naučnu spoznaju fonoloških fenomena, oni su
za teorijsko polazište svog viđenja jezika izabrali ono što
29 Karakteristično je da danas među onima koji inače vrlo
spremno prihvataju zahtev minimalizma za doslednom prime

nom principa ekonomičnosti pri generativnom opisu postoji
istovremeno i uverenje da je sad već krajnje vreme za "semanti
zaciju sintakse". Tako se, na primer, u knjizi Fox 1999 izričito na
pominje, prvo, kako sintaksičke operacije koje ne zadiru u fono
logiju ne bi trebalo primenjivati sve dotle dok one ne "pogode" se
mantičku interpretaciju rečenice i, drugo, da bi umesno bilo revi
dirati onaj teorijski postulat o modularnosti po kojem sintaksu tre
ba opisivati nezavisno od semantike. Dužni smo, međutim, po
menuti i to da se, poslednjih godina, javlja sve veći broj radova čiji
je cilj da, izloženom analizom sintaksičkih datosti, dokažu pred
nost minimalizma nad prethodnim čomskijanskim teorijama. Ta
ko, na primer, Željko Bošković, u knjizi Bošković 1997, uspešno
primenjuje minimalističke deskripcione principe pri osvetljava
nju konstituisanja infinitivnih sintaksičkih dopuna, a i zbornik čla
naka Epstein l Hornstein 1999 takođe na ubedljiv način egzem
plifikuje pozitivne strane minimalističkog sintaksičkog opisa. Do
duše, u poslednje vreme ne izostaju ni argumentovani kritički
osvrti na taj teorijsko-metodološki pristup; zbornik radova, reci
mo, koji su pre neku godinu izdali Werner Abracham i Elly van
Gelderen (Abracham/van Gelderen 1997) , a u kojima je reč ma
hom o germanskim jezicima, sadrži upravo takve kritičke osvrte.
j e još 1982. ustvrdio Paul Kiparsky, a to j e d a s e u t im fe

nomenima sagledavaju "hijerarhije optimalnosti" ('hiera.r
chies of optimality") , tj . rezultati prirnene sledećeg princi
pa: ako iz nekog razloga dođe do konfliktne situacije oko
toga kojoj od mogućih solucija dati prednost, jezik iskrsli
konflikt razrešava u korist o p t i m a l n o g re š e n j a . Isti
autori su, istom tom prilikom, naglasili i ovo :
681 . Gramatikalizacija počiva na prinudama, prinude su
univerzalnog karaktera. Svojstvo gramatike svakog jezika je
da prinude hijerarhizuje. Prinude mogu biti prekršene kad
između njih dođe do konflikta, ona manje važna se zanema
ruje u korist važnije. Gramatički je ispravna samo ona jezič
ka forma koja je optimalno ispoštovala zahteve najvažnije
prinude.
682. Godine 1994. John McCarthy i Alan Prince (McCar
t hy l Prince 1994) su iz vizure optimalističke teorije osve
tlili prozodijske aspekte stvarnosti jezika, a 1995. (McCar
thy l Prince 1995) formalizovanim načinom prikazali me
d usobnu korelaciju dvaju najvažnijih pojmova te teorije -
pojma verodostojnosti ifaithfulness), oličenog u · punoj
saobraznosti "ulaznih datosti" (inputs) "izlaznirna" (out
puls) , i pojma prinude (constraint) , kojom su prilikom i
lo izjavili (na str. 262) da bi, zbog izloženih teorijskih fun
damenata, gramatici za koju se zalažu najviše, u stvari, od
�c ,varao termin gramatika oset/jiva na korespondentnost
-
(( :orrespondence-Sensitive Grammar).
683 . Š to se tiče onih za funkcionalizam opredeljenih
;a meričkih generativista - kakvi su, u prvom redu, predstav
n ici relacione gramatike (Relational Grammar)30, Leksič
l.!c):funkcionalne gramatike (Lexical-Functional Gram-
-"' V. § 654.
mar)31 Gramatike generalizovane frazne strukture (Gene

ralized Phrase Structure Grammar)32 ; i Gramatike /učnog
para (Arc Pair Grammar)33; koje međusobno povezuje je
dino zajedničko im (izrazito nečomskijansko!) uverenje da
su gramatički odnosi p ri m arne d a t o s t i , neuslovljene
konstituentnom strukturom, i njihova su nastojanja da se
generativizam što više unapredi takođe aktuelna i od zna
čaja.
684. Inače, tu činjenicu da ni minimalisti, ni optimalisti,
ni predstavnici svih tih različitih struja američkog generati
vizma tzv. funkcionalne orijentacije nikako još nisu izrekli
svoju poslednju reč o tome u kojim bi sve detaljima bilo
neophodno, po njihovom mišljenju, generativne analize
podvrgavati reviziji upečatljivo dokumentuje sobom knji
ga sa upozoravajućim naslovom: Is the Best Good enough?
Optimality and Competition in Syntax (Barbosa et all .
1998) , u kojoj su se svojim stavovima oglasila mnoga po
z�ata imena - N. Chomsky, J. Bresnan, P. Smolensky, J.
Grimshaw, D . Fox, D . Pesetsky i drugi.
685. I danas, na zakoračaju XXI veka, baš kao i tokom
dvadesetog, u najuglednije, na drugim kontinentima najši
re poznate lingvističke škole Evrope ubraja se škola "Pra
žana", ali ovog puta u prvom redu zaslugom onih njenih
predstavnika koji svoj pristup jeziku nazivaju funkcional
no-generativnim. Tokom nekoliko prethodnih decenija,
razglašavanju tog funkcionalno-generativnog pristupa u
svetskim stručnim krugovima doprinosili su najviše, osim
radova Petra Sgalla (o čijem je viđenju stvari već bilo reči
31 v. § 655.
32 v. § 656.
33 Ova verzija generativnog funkcionalizma razglašena je knji
gom johnson l Postal 1980.

u ovoj knjizi - v . §§ 545-549) , i radovi dveju njegovih naj

bližih saradnica - Eve Hajičove i Jarmile Panevove.
686. Teorijsko polazište te praške grupe generativista
svodi se, u najkraćem, na sledeće34 :
Oni pretpostavljaju postojanje jednog "dubinskog" (po
njihovoj terminologiji - tektogramatičkog) nivoa seman
tičkog strukturiranja na kojem dolazi do organizovanja ka
ko kognitivnih sadržaja, tako i onih značenjskih pojedino
sti koje su specifične za dati jezik. To organizovanje mora
biti, naglašava se, što autentičnije prikazano, budući da
datosti koje ga na tom nivou oličavaju postaju ono što se,
s jedne strane, podvrgava analizi, a s druge uključuje u
postupak daljih semantičko-pragmatskih interpretacija.

Uverenje ovih generativista je pri tom i to da treba razliko
vati jezički sistem od kognitivnog domena i da jezik ne
t reba raslojavati na poseban sintaksički, poseban seman
tički i poseban pragmatski komponent. U tematski krug
svojih sintaksičkih interesovanja oni i poslednjih godina
I ntenzivno uvršćuju pitanja t i p ova sintaksičkih jedinica.
Za njih i dalje ostaje bitno to da se pomno vodi računa o
r.ulici između "slobodnih predikatskih modiftkatora", tj .
1 a kvih koji nisu neposredno implicirani značenjem glagol
'kog predikata i onih koji to jesu35 , uz nastojanje da se
.H Punije uvide daće upoznavanje s izlaganjima u radovima:

SJ.t;lll 1992 , Sgal1 1994, Sgall 1995, Sgall 2000, Sgall l Bemova l Ha
f h'·ova 1996; Hajičova 1993, Hajičova 1999, Hajičova 2000,
l l aj ičova l Panevova 1996, Hajičova l Partee l Sgall 1998, Hajičova
l SJ.tall 1999; Panevova 1996a, Panevova 1996b, Panevova 1998,
l'.• ncvova 1999, Panevova l Sgal1 1998.
'� Potrebu takvog razlikovanja posebno je ubedljivo u svojim
1 1tnljim radovima obrazlagala Jannila Panevova (v. pre svega
l'•mcvova 1978), koja se, uostalom, i nedavno vratila istoj temi
svaka od postojećih sintaksičkih jedinica, bilo da egzem

plifikuje sobom prvi ili drugi sintaksički tip, što svestranije
osvetli i sa semantičke tačke gledišta. Praški generativisti
svoja razmatranja posvećuju i poznatom problemufunkcio
nalne perspektive rečenice, o kojem su svojevremeno, još
u eposi lingvističkog strukturalizma, predstavnici praške
lingvističke škole imali, i umeli, mnogo toga da kažu (v. §
324) . 36 Praški generativisti danas, u svojim radovima, ter
minom sistemski poredak ukazuju na onaj poredak uloga
i adverbijala koji je utvrđen u svakom datom jeziku. Osim
tog poretka, postoji, naglašava se, i poredak koji je uslovljen
komunikativnim dinamizmom, a taj se, ukoliko su posredi
kontekstualno zavisne jezičke jedinice sa istom upravnom
rečju, uspostavlja ne toliko po pravilima gramatike, koliko
zavisno od diskursne strategije govornog lica. S druge stra
ne, ako se radi o kontekstualno nezavisnim jezičkim jedini
cama sa istom upravnom rečju, one se, u pogledu svog re
dosleda iskazivanja, usaglašavaju, u stvari, sa s i s te m s ki m
p o re t ko m . Potrebno j e još i ovo posebno napomenuti:
mada predstavnici praške formalne lingvistike, baš kao i
američki generativisti, strogo vode računa o "tematskim ulo
gama" (od upravnog glagola zavisnih) sintaksičkih jedinica,
njihova je samosvojnost tu u tome što te "uloge" mnogo
doslednije povezuju s gramatikom. Oni, naime, svaki po
jedinačni elemenat tektogramatičke strukture, a svaki, u
stvari, odgovara onome što je u rečenici predstavljeno auto
semantičkim leksičkim elementom, određuju i prema to-
(Panevova 1996a i 1996b, Panevova 1998) za to da ukaže na jo�

neke suptilnije distinkcije.
36 Početkom devedesetih objavljena je knjiga Firbas 1992 u
kojoj su na najkompetentniji način izloženi glavni uvidi "praža·

na" u ovu izuzetno važnu sintaksičku temu.
m e d a l i jeste ili nije zavisan o d konteksta, s tim što je p ri

tom za njih kontekst i ono što učesnici komunikacije
p o d raz u m evaj u na o s n ovu s vo j e k u l t u re .
687. Osim istraživača upravo opisanog naučnog profi
la, "pražane" danas dostojno reprezentuju i oni češki lin
gvisti koji se takođe oglašavaju u publikaciji Travaux de
linguistique de Prague lPrague linguistic papers37 zalažu
ći se za semantički pristup sintaksičkim pojavama, a to su
pre svega František Daneš i njegovi saradnici i učenici, ali
i drugi ugledni naučni radnici koji svoju istraživačku delat
nost ostvaruju u drugim naučnim centrima Češke - u Br
nu na prvom mestu. Tako su, na primer, Miroslav Grepl i
Petr Karlik objavili nedavno (Grepl lKarlik 1998) knjigu o
si ntaksičkim datostima češkog jezika koje su osvetlili pr
venstveno s tačke gledišta njihove semantike.
688. U raznim radovima koji su, tokom devedesetih
�ot<>dina, objavljivani sa morfološkom problematikom kao
�otlavnom temom, 38 isticano je koliko je morfološki feno
men po sebi autonoman, u tom smislu što ne odslikava
e ,ha vezno sobom, ni u oblasti fleksije, ni na području gra
c k nja reči, potpunu međusobnu korespondentnost izme

c l u obličke oznake i onoga što je njome označeno. Posto-
n Prikaz (s bibliografskim podacima) najvažnijih radova češ

kih lingvista različitih teorijsko-metodoloških opredeljenja, koji
'"' objavljeni u prvoj polovini devedesetih godina, dao je Milo
nu l ltadovanović - Radovanović 1995.
�" Koliko je morfologija ne samo u američkim nego i u evrop
ll k l m stručnim sredinama u centru pažnje svedoči i ta činjenica

• l11 u l lolandiji (Dodrecht), počev od 1988. godine, izlazi poseb-
1 1 11 publikacija sa naslovom Yearbook of Morpbology (Kluwer,
"• .u lcmic Publishers) . U broju 8 (1998. godina) te publikacije,

1 1 11 primer, naAli su se u žiži pažnje položaj infleksije u gramatici
1 ... ,dejstvo morfologije i fonologije.

je, naime, lekseme koje u pojedinim sebi odgovarajućim

deklinacionim ili konjugacionim formama biraju r az l i č i
te leksičke korene (up. odnos čovek - ljudt) , odnosno koje,
za istu deklinacionu ili konjugacionu jedinicu, iskorišćavaju
jednom ovakvo, a drugi put onakvo nastavačko rešenje (up .
-IJU u od kost-UU s a - I u od cev-1), kao što se, pri građenju
reči, istim derivacionim sufiksom ukazuje - u jednom slu
čaju na ženski rod (up. igrač sa igrač-ICA) , a u drugom na
deminuciju (up. cipela sa cipel-ICA) . O tome kako bi tre
balo osvetljavati tu složenu relaciju forma-sadržina u do
menu fleksije izjasnili su se, početkom devedesetih, Step
hen Anderson (Anderson 1992) i Morris Halle i Alec Ma
rantz (Halle l Marantz 1993) , a njima se pridružio svojim
zalaganjima za slična viđenja morfološke problematike
Mark Aronoff, izlažući ta viđenja u knjizi Aronoff 1994, ko
ja već svojim naslovom Morphology by itself - upozora
-
va na to da je njen autor ubeđen u samosvojnost morfo

loškog fenomena. Već sledeće godine oglasio se svojom
knjigom (Beard 1995) i Robert Beard, takođe se zalažući
za autonomni pristup morfologiji. Beard smatra da je u
morfologiji neophodno razdvajati formu od značenja. Po
njemu se pravila leksičke derivacije i infleksije primenjuju
i u leksikonu i na nivou sintakse, uz dodavanje odgovara
jućih gramatičkih svojstava datim leksemama. Ta gramatič
ka svojstva dobijaju svoj odgovarajući odraz na posebnom
morfološkom nivou, i to upotrebom afiksa, redupli.kacija
ma, promenom vokala i sličnim obeležjima. Po njemu,
morfeme nisu lingvistički znaci otelotvoreni spojem odre
đene forme i određenog značenja, već su to odrazi poseb
nih gramatičkih kategorija. Upravo zato što, u svojoj teori
ji, ne postavlja lekseme i morfeme na isti, nego na dva po
sebna nivoa jezičke organizovanosti, Beard svoju teoriju i
naziva hipotezom o leksičko-morfemskoj osnovici morfo-
logije. Izborom takvog termina on je želeo ujedno i da na

glasi koliko je njegov pristup morfemi različit od onog rani
jeg (zastupao ga je svojedobno Bloomfield) kojem je izvo
rište bilo u hipotezi o leksičkoj morfemi (the lexical mor
pheme hypothezis), što će reći u uverenju da između ("slo
bodne') leksičke jedinice i ('vezanog') obličkog pokazate
lja gramatičkih značenja nema ozbiljne razlike, budući da
se u oba slučaja radi, u stvari, o istom - o jezičkom znaku .
689. Jezički stručnjaci su se, i u devedesetim godina
ma, vrlo agilno bavili i fonološkim problemima39 • Fono loš
ke analize generativista su se uglavnom bazirale na uvaža
vanju poznate teorije Paula Kiparskog, koja je izložena u
radu Kiparsky 1982, a prema kojoj fonološka pravila delu
ju i na leksičkom i na tzv. postleksičkom nivou generiranja
iskaza. Kiparsky je objasnio zašto je važno, kad je o prime
ni tih pravila reč, razlikovati upravo ta dva nivoa - leksički
i postleksički. Značaj takvog razlikovanja za konstituisanje
·
prozodijskih fenomena na doličan je način osvetljen to
kom protekle decenije, i to: uz dokumentaciju faktima en
gleskog jezika, u radu Inkelas l Zec 1993, a uz pribavljanje
odgovarajućih potvrda iz srpskog jezika u radu Zec 1997.
U ovom razvojnom trenutku jezičke nauke među vrlo živa
diskusiona pitanja svrstava se i ovo: kako postupati sa tzv .
klitikama da li ih treba locirati u domen sintakse, ili u
-
domen fonologije, ili možda u oba domena? Pri traženju

odgovora na njega pokazuju se nezaobilaznima upravo ta
dva pomenuta rada Drage Zec. Inače, i u vremenskom ra
sponu koji nas ovde neposrednije interesuje jedan od naj
zaslužnijh fonologa, Morris Halle, bio je izuzetno naučno
'9 Uvid u dostignuti razvojni stepen fonološke teorije počet
kom devedesetih daju izlaganja u knjigama Kenstowicz 1994 i

Goldsmith 1995.
aktivan. Početkom decenije izložio je, zajedno sa Alecom

Marantzom (Halle lMarantz 1993) , teoriju o tzv distribui.
ranoj morfologiji (Distributed Morphology) po kojoj se, u

generativnom procesu, striktno razlikuju morfosintaksička
obeležja od morfonoloških, dok je krajem decenije izložio
svoj tzv. princip podsistema (Halle 1997:427), koji se svo
di na ovaj teoriski postulat: kad je reč o fonološkom eks
ponentu neke pojedinosti iz vokabulara, taj se fonološki
eksponent može smestiti u neku određenu poziciju samo
pod uslovom da data pojedinost odgovara ili svim obelež
jima terminalne morfeme koja nju treba da oličava, ili bar
nekom podskupu takvih obeležja; u protivnom - ne mo
že . Ukoliko ima više datosti u vokabularu koje ispunjavaju
uslove za takvo smeštanje, bira se ona među njima koja je
maksimalno saglasna sa pomenutim obeležjima.
690. Do druge polovine sedamdesetih godina generati
vistički postavljene analize polazile su po pravilu od uvere
nja da je u n ive rz a l n i princip razlikovanja predikatskog
argumenta u subjekatskoj rečeničnoj poziciji od onog u ob
jekatskoj s t riktno s i n t aks i č k i u t e m e l j e n . Materijalnu
potvrdu ispravnosti takvog teorijskog stava davala je morfo
logizacija tih argumenata u jezicima kakav je, na primer, srp
ski: u njima izbor konkretnog obličkog rešenja, nominativa
ili akuzativa, upozorava uvek samo na to koja se od tih dveju
kl j u č n i h s i ntaks i č k i h p o z ic i j a ima u vidu - subjekat
ska ili objekatska. Proučavanja tzv ergativnihjezika su, me
.
đutim, podrila veru u taj princip - iznela su na videlo podat

ke koji njegovoj isključivo sintaksičkoj utemeljenosti pori
ču univerzalnost. Naime, kad su ergativni jezici posredi
pri morfologizovanju predikatskih argumenata u ključnim
sintaksičkim pozicijama centralni značaj pripada, u stvari,
z n a č e n j s ko m momentu: samo ako se za subjekatski is
kazani argument vezuje funkcija vrš i l a š tva date predi-
katske radnje, njemu pripada posebna razlikovna oznaka,

tzv. ergativna forma; u protivnom mu ne pripada, pa se
subjekat i objekat rečenice u morfološkom pogledu iska
zuju jednako - oblikom tzv. apsolutiva. Po već poodavno
ustaljenoj praksi u opštelingvističkim razmatranjima, onaj
prethodno opisani tip gramatikalizovanja naziva se akuza
tivnim, a ovaj drugi ergativnim.40
69 1 . Imajući pred očima tu dokazanu mogućnost ne
jednake - akuzativne/ergativne - gramatikalizacije, David
Perlmutter je posumnjao u umesnost dotada primenjiva
nog postupka pri generiranju sintaksičkih struktura, pa je,
u radu Perlmutter 1978, izneo svoj čuveni teorijski postu
lat, u stručnim krugovima poznat pod imenom hipoteze o
neakuzativnosti (1be Unaccusative Hypothesis) , koji je
pokrenuo niz pitanja još uvek nepresahle aktuelnosti.
Po Perlmutteru i onima koji su prihvatili njegovu hipo
l l'ZU (a to su pre svega predstavnici Relacione gramatike i
Leksičko-funkcionalne gramatike) , neprelazni se glagoli, s
e 1hzirom na svoju leksičku semantiku, dele na dve grupe, na
1 1.v. neergativne leksičke jedinice (unergatives}, čije je zna
t't·nje lišeno podatka o akciji (up. ležati, dremati i sl. ) , i ne
akuzativne (unaccusatives) , koje stavljaju, doduše, do zna
nja da je akcija posredi, ali isključujući pri tom mogućnost
njenog prelaženja na kakav objekat (up. trčati, štucati i sl.) .
Takva semantička situacija, smatraju oni, obavezno nalaže
e 1dgovarajuću reviziju tradicionalnog načina prikazivanja
10
knjizi Dixon 1994: l izričito se napominje da se u savre
U
mc· n i m sintaksičkim razmatranjima terminom ergativnost ukazu
je· n a takav gramatički model u kojem se subjekat rečenice s in
l nanzitivnim predikatom tretira onako kako bi se tretirao objekat
1 nanzitivnog predikata, dakle - drugačije od subjekta čiji je pređi
� �� l ranzitivan.
neprelaznih glagola i njihovog subjekatskog argumenta u

procesu generisanja rečenične strukture drugim rečima,
neergativne i neakuzativne glagole treba povezivati sa n e
i d e n t i č n i m sintaksičkim konfiguracijama.
692. Mnogi od onih koji su se inače u načelu složili s
Perlmutterom da je neakuzativnost sintaksički otelotvo
ren, ali s e m a n t i č k i o d re đ e n fenomen ipak su odmah
pohitali s pitanjima o tome kako precizno razgraničiti ne
akuzativne od neergativnih glagolskih leksičkih jedinica;
da li naš glagol venuti, na primer, ilustruje svojom seman
tikom prvi ili drugi leksički tip? O tom i drugim problemi
ma iskrslim oko predložene podele, ali i o njenoj neo
spornoj umesnosti, sugestivno raspravljaju Beth Levin i
Mal.ka Rappaport Hovav, dva istaknuta imena američke
lingvistike s kraja XX veka, u svojoj knjizi karakterističnog
naslova: Unaccusativity. At the Syntax-Lexical Semantics
Interface (Levin l Rappaport Hovav 1995) . Ta knjiga je,
uostalom, posebno važna već i zbog toga što u njoj autori
iznose svoju teoriju predstavljanja leksičke semantike, ob
jašnjavajući kako se vrši njeno "oslikavanje" u sintaksu.
Govoreći o toj temi, oni naglašavaju: tu je uvek prvi zada
tak tačno odrediti one značenjske faktore koji odlučuju o
tome da li će neki dati glagol ilustrovati sobom neakuzativ
nu ili neergativnu semantičko-sintaksičku situaciju. Upo
znavši se naknadno sa sintaksičkim datostima bantu jezika, i
Joan Bresnan, koja je već od ranije bila usvojila Perlmuttero
vu hipotezu, u dva značajna rada objavljena sredinom deve
desetih - Bresnan 1994 i Bresnan l McChombo 1995 - daje

još svestrani ju podršku ideji stavljanja određenih tipova sin
taksičkih konstrukcija u odgovarajuću relaciju s određenom
vrstom leksičke semantike datog glagolskog predikata. Rad
Bresnan l McChombo je, osim toga, vredan posebnog po
mena još i zato što autori u njemu insistiraju na poštovanju
primene Principa leksičkog integriteta (Lexical Integrity

Princip/e) po kojem s i n taks i č ka p ravila n e d e lu j u
n a u s troj ava n j e z n ač e nj s ke s a d rž i n e re č i .
693. Dodatni podstrek da se preispita validnost teorije
o univerzalnim, striktno sintaksičkim mehanizmima uspo
stavljanja rečeničnih konstrukcija dala je sobom ona spe
cifična podvrsta ergativnih jezika na koju se primenjuje
termin jezici "rascepljene" ergativnosti (the split ergative
languages) . Naime, ispitivanja "ergativnih" jezičkih zona,
pre svega australijskih i kavkaskih, obelodanila su tu va
žnu činjenicu da unutar njih ima pojedinih govornih pod
ručja koje odlikuje ta rascepljenost: umesto da dati jezik
dosledno sprovodi obličko razlikovanje po principu erga
tiv/apsolutiv, on to čini samo sporadično - u jednom slu
čaju tako, a u drugom onako kako to biva kad je usvojen
razlikovni princip nominativ/akuzativ. O konkretnom iz
horu jednog ili drugog obličkog ponašanja imenske reči
najčešće odlučuje, kako je utvrđeno, to o čemu se datom
rečju saopštava - ako se njome imenuje neki predmet, iz
hor pada, po pravilu, na ergativnu soluciju, a ako je posre
di lična zamenica, na akuzativnu (Garrett 1990: 261) . Do
d uše, u pojedinim jezicima ponekad biva presudno i neš
to sasvim drugo; u radu SUverstein 1976, na primer, poka
zano je da su, u nekim domorodačkim govornim podru
ćj ima Australije, vreme i vid datog glagolskog predikata,
kod tog izbora, ti "presuđujući" činioci.
694. Svi takvi (najzad široko razglašeni!) uvidi u vrlo
ncsaobraznu jezičku realnost ovog sveta u bitnoj su meri
uzdrmali, tokom poslednje decenije upravo proteklog sto
leća, neka od stožernih uverenja generativista, upućujući
samim tim, intenzivnije nego ikad pre toga, njihovu teorij
sku misao na preciznije razlučivanje onoga što je zaista
u n iverzalno u ljudskom jeziku, od onoga što to nije.
695. Tokom devete decenije XX veka, i to ne samo u

lingvistici, nego i u nauci o kogniciji u celini, došlo je do
naglog porasta interesovanja za proveru toga u kojoj meri
ljudski jezici daju sobom verodostojnu potvrdu uverenju
da osnovni regulativni principi jezičkog organizovanja
imaju univerzalni karakter. Ishod dosad obavljenog istraži
vanja svodi se na ovo: univerzalizam nije mogao biti na
uverljiv način potvrđen, ali su zato pribavljeni brojni do
kazi o teorijski relevantnoj divergenciji među jezicima.
696. Počelo je tako što su znameniti istraživači sudbine
naziva boja u jezičkom svetu, Brent Berlin i Paul Kay, koji
su svojevremeno, radom Berlin/Kay 1969, dali odsudnu
podršku univerzalistima, svojim drugim radom iz iste pro
blemske oblasti - Kay l Berlin lMerrifield 1991 - neočeki
vano, a opet odsudno, učinili upravo suprotno: uzdrmali
univerzalizam. Naime, pošto su ovog puta ispitali dodatni
broj jezika, oni su došli do zaključka da njihova prethod
no izrečena hipoteza o nekom univerzalnom principu
usvajanja, odnosno korišćenja, pomenutih naziva ne stoji
na sigurnim činjeničnim osnovama. Drugi, reklo bi se ta
kođe odsudni udarac univerzalističkoj teoriji zadat je i
1
krajem decenije o kojoj je reč.4 Usredređujući se na dva
okvira (frames) referencije o orijentirima u prostoru - na
tzv. apsolutni okvir, u čijem je obuhvatu neka nepomerlji
va datost tipa tog i tog geografskog objekta prema kojem
4 1 U međuvremenu, tj. u vremenskom rasponu od početnog do
zavrinog praga razmatrane decenije, objavljeno je baš dosta zapa

ženih radova, među kojima se ističu knjige Lucy 1992 i Lee 1996, či
ja je sadržina bitno doprinela raspirivanju interesovanja za "whorfi
janski relativizam". John Lucy je, štaviše, upravo tom svojom knji
gom stekao reputaciju svojevrsnog pionira u preusmeravanju nau
čne pažnje naše epohe sa univerzalizma na tu suprotnu stranu.
određujemo gde je sever, a gde jug, i na relativni okvir,

koji se odnosi na trenutnu smeštenost ljudskog tela uze
tog za polaznu tačku odmeravanja relacije tipa 'levo' l 'de
sno', 'gore'/ 'dole' i sl., dvoje lingvista i četiri psihologa te
stirali su govorne predstavnike 13 različitih jezika, koji su
ujedno predstavnici vrlo različitih kultura, pa objavili, u
radu Pederson et all. 1998, ono što su spoznali na osnovu
tog testiranja. Ispostavilo se: osnovne mentalne predstave
testiranih o stvarima za koje su pitani organizovalo je sa
dejstvo njihovih opšteljudskih bioloških mogućnosti i nji
hovih izraz i t o raz l i č i t i h kulturnih i jezičkih određeno
sti42. jednom rečju, nakon svega što se u poslednje vreme
o ljudskim jezicima saznalo, nema mesta pitanju otkuda
to da toliki od najmerodavnijih u nauci danas izjavljuju
kako Benjamin Lee Whorf 43 možda i nije bio na pogreš
nom putu onda kada je tvrdio da ni govora nema o neka
kvoj univerzalnosti kategorizovanja, da tu postoje upadlji
ve razlike, proizašle, očigledno, iz najtešnje povezanosti
našeg poimanja stvari sa onim što je nametnuto specifič
nošću našeg jezika i našeg kulturnog nasleđa. 44
42 Svojevrsnu senzaciju izazvali su (u tom vremenu već široko

razglašeni) podaci i o tome da postoje čak i takvi jezici u kojima
Izostaje dosledno, što će reći i pri sazdavanju pitanja, posebna
e ,znaka razlikovanja ljudskog od neljudskog, živog od neživog (v.
npr. rad Aikhenvald l Dixon 1998 : 658, nap . 6 ) .
4 3 V. šta je rečeno o Whorfu u § 373.
44 U stvari, vodeći stručnjaci naših dana, po pravilu, i kad odba
naju Whorfovu hipotezu u njenom "jakom vidu" ("the strong whor

l i a n hypothesis") , tj. i kad ne veruju da jezik na odsudan način od
n·<luje kako će nam se "krojiti" misao, tu hipotezu ipak prihvataju
11 njenoj "oslabljenoj varijanti", tj. priznaju da jezik svojim specifič
nost ima nesumnjivo donekle utiče na mišljenje, mada nikako u

k l j ućnoj meri. Taj su stav, uostalom, mnogi ispoljiti već počet-
697. Sledeći taj (trenutno u neku ruku gotovo pomod

ni) pravac opštelingvističkih interesovanja, pojedinci su se
prihvatili etnolingvističkih proučavanja, a pod tim termi
nom valja razumeti istraživanja toga šta pojedini jezici,
svojom specifičnošću, otkrivaju o mentalitetu ljudi koji
njima govore. Tako, na primer, Anna Wierzbicka (v. Wier
zbicka 1996) saopštava kako gramatika engleskog jezika
daje takvu sliku sveta iz koje se razabira da su, za Engleze,
uzroci stvarima pozitivno povezani s voljom čoveka, da
Englezi insistiraju na delovanju, na voljnom aktu, dok gra
matika ruskog, naprotiv, predstavlja svet kao suprotsta
vljen ljudskim željama i htenjima, što se svodi na to da Ru
si ispoljavaju u principu stav nemoći i pasivnosti prema
onome što ih, tokom življenja, snalazi. Takav njen uvid u
razmatranu problematiku nije, međutim, doživeo poziti
van prijem u stručnoj javnosti (v. Tarlanov 1999 i Vsevolo
dova / Kotvickaja 1999) ; · pokazalo se, naime, opet na osno
vu promatranja odgovarajućih jezičkih činjenica, da je vrlo
nesavetno davati sudove o "nacionalnom karakteru" samo
na osnovu p o j e d i n ih datosti odgovarajućih jezika.
698. Nije, razume se, u jednom ovako sumarnom prika
zu "lingvističkih događanja" moguće osvrnuti se baš na sve
naučne centre sveta odakle su, tokom devedesetih godina,
poticala neka samosvojna nastojanja oko toga da se teorij
sko-metodološki pristup jeziku dalje unapređuje. Ono, me
đutim, što ipak treba pomenuti to je da je takvih zbivanja bi
lo u raznim stručnim sredinama Evrope, i to prvenstveno u
onima sa dužom tradicijom aktivnog bavljenja opštom lin
gvistikom, što se i moglo očekivati. Za ispaljene uvide u
stvari tu je, po pravilu, karakteristično ovo: težnja ka tome
kom devedesetih, o čemu svedoče prilozi objavljeni u poznatom

zborniku Harman 1993.
da se na što plodotvorniji način kombinuju neke iz američ

ke lingvistike recentno preuzete teorijske novine sa tipično
evropskim teorijskim prilazima jezičkoj problematici -
ugledni belgijski lingvisti, recimo, okupljeni oko Luvenskog
univerziteta (u koje spada, Brigida Rudzka-Ostyn, kao jed
na od vodećih ličnosti) , propagiraju danas takve poglede
na jezičke probleme u kojima istovremeno do izražaja do
laze ideje svojstvene, s jedne strane, tipično evropskom
strukturalizmu, a s druge onoj verziji kognitivizma koju
zastupa američki lingvista Ronald Langacker.
Bilo je, naravno, u razmatranom vremenskom periodu,
na svim kontinentima, i takvih darovitih pojedinaca koji su
deklarativno, pod posebnim terminom, razglašavali svoje
originalne poglede na istraživanja jezika i stekli odmah izve
stan broj sledbenika, mada, u celini gledano, to što su ponu
dili stručnoj javnosti zasada ipak ne utiče u bitnijoj meri
na glavni razvojni hod nauke o jeziku. Pomenuću, tek pri
mera radi, dva slučaja:
(l) Tokom devedesetih godina jedan krug ameriČkih lin
J..,'Vista prihvatio je teorijsko-metodološki pristup sintaksi
poznat pod nazivom autoleksička sintaksa (autolexical
synta.x) koji je izložen, 199 1 . godina, u knjizi sa tim naslo
vom, a čiji je zagovornik jerrold Sadock. Sadock je naziv sa
ći nio prema terminu autosegmentalphonology, a taj se pri
menjuje na onu fonološku teoriju koja posmatra fonološke
segmente kao posebne entitete, sposobne da se na različite
načine međusobno povezuju. Tvorac autoleksičke sintakse
svodi jezičke iskaze na različite i nfo r m a t ivne j e d i n i c e ,
naglašavajući d a ta njihova različitost proishodi iz toga u ko
jl'm su smislu informativne - sintaksičkom, morfološkom,
sc:mantičkom ili kakvom drugom, pa ih zatim analizira une
k' ,liko nezavisno jedne od drugih. Ono do čega je tom anali
'' ,m došao on potom povezuje sa bazičnim leksičkim jedini-
cama na donekle različite načine. Sve to zajedno, u svom

ishodu, donosi jednu pojmovno prilično jednostavnu eks
plikaciju nekih inače vrlo složenih fenomena. On, na pri
mer, komplikovani slučaj "klitizovanja" engleskog is u ko
lokvijalnim izjavama tipa The man 's at the door rešava
ovako: u postupku svoje morfološke analize on za klitiku
's kaže da se ostvaruje kao sufiks s pogledom na man, dok
zatim, ocenjujući iste te jezičke datosti iz sintaksičke vizu
re, govori o tome da je 's glagol sa funkcijom upravne reči
u odnosu na at the door. Jednom rečju, umesto da se,
kao što rade drugi, pridržava primene transformacionih
pravila koja podrazumevaju pomeranja, umetanja ili is
puštanja, prelaženja s jednog nivoa posmatranja stvari na
drugi, Sadock rečenicu predstavlja kao rezultat delovanja
različitih činilaca, a sve na maksimalno jednostavan način.
(II) Krajem decenije, Britanac William McGregor upo
znao je (knjigom McGregor 1997) stručnu javnost sa prin
cipima po kojima je ustrojena njegova semiotička grama
tika. Pod semiotičkom gramatikom on podrazumeva ta
kav pristup jeziku koji u središte pažnje istraživača posta
vlja oznake gramatičkih značenja, a one se, po McGrego
ru, između sebe razlikuju pre svega po tome šta sobom
obelodanjuju - ili (l) nešto iz iskustvenog domena, ili (2)
1'1ešto iz oblasti logičkog mišljenja, ili (3) kakvu pojedinost
koja se tiče međusobnog odnosa nekih datih lica, ili (4)
neki detalj koji je svojstven tekstualnoj organizaciji saop
štenog. Ostaje da se, u najbližoj budućnosti, potvrdi da li
je, odnosno koliko je, ovakvo prilaženje jeziku odjeknulo
i u stručnim krugovima izvan britanske sredine.
REGISTAR IMENA
Abaelard 24 Apresjan, j u . D . , 248, 446, 447,

Abercrombie, D. 234 449, 457, 531, 614, 67 1
Abraham, S. 449, 531 Ardener, E. 593
Abraham, W. 449, 679n Arens, H. 15, 37, 46, 92
Adamec, P. 324, 328 Aristarh 13
Adelung, J . C. 43n, 50, 50n Aristotel 9n, 1 1 , l l n , 27, 388n,
Adjukiewicz, K. 4 1 5, 532 389, 426n
Admoni, V. G. 457 Arnauld, A. 38
Agaev, A. G. 593 Arndt, w. w. 497
Ahmanova, O. S. 385, 449, 457, Arnold, E. 496n
484, 593 Aronoff , M. 688
Aikhenvald, A. 696n Arutjunova, N. D. 497, 613n
Akmajian, A. 470 Ascoli, G. l. 187, 187n
Akvinski, T. 28 Asselin, C. 479
Alatis, J. E. 593 Atkins, B. 16
Aleksejev, P. M. 497 Augustin 26
Allen, }. P. B. 479 Augustin, J. J. 351
Allen, W. S. 15, 23 Austerlitz, R. 248
Ambrosi, A. 449 Austin, }. 608, 609, 6 1 1
Ammon, U. 593, 604n Avanesov, R. I. 139
Anderson, J. M. 479, 604n Avrorin, V. A. 449
Anderson, S. 56
Anderson, S. R. 604n Babicki, K. l. 531
Andreev, N. D. 497, 529 Bach, E. 144, 449, 604n
Antal, L. 449 Bach, K. 609n
Apostel, L. 5 1 3 Bailey, C. J. N. 479
232 . Registar imena
Bailey, R. W. 497 Berkowitz, L. 593

Baldinger, K. 428 Berlin, B. 696
Bally, Ch. 138n, 168, 173, 253n, Bernstein, B. 593
269, 270, 271 , 272, 273, 274, Bemštejn, S. 8. 197
275, 276, 436 Benagaev, T. A. 593
Barbault, M.-C. 531 Benoldi, V. 192
Barbosa, P. 684 Benoni, G. 184, 185, 192
Bar-Hillel. Y. 449, 457, 529, 533, Bhartrhari 19
534, 535, 536, 537 Birwisch, M. 144, 248, 449, 478,
Barker, C. 653 478n, 536, 612n
Banoli, M. G. 1 84, 185, 192 Bierwesch , M. 35, 35n, 36
Barwick, K. 37 Binnick, R. J. 449
Basilius, H. 78 Birdwhistell, R. L. 375n, 376
Baljkan, b. 144 Birnbaum, H. 479
Bateson, M. C. 3 76, 449 Blake, F. 655n
Baudouin de Counenay, J. 193, Bloch, B. 359
194, 194n, 195, 197, 199, Bloomfield, L. 1 5, 18, 18n, 22,
236n, 2 5 1 , 282, 282n, 285, 37, 46, 56, 59, 240n, 242, 345,
285n, 3 15, 48 1 346, 347, 347n, 349, 349n,
Baumann, W. 92 350, 350n, 351, 352, 354,
Bazell, C. E. 248, 457, 485, 571 385, 688
Beard, R. 688 Blumenthal, A. L. 385
Becanus, G. 42 Boas, F. 338, 338n, 340, 34 1 ,
Belevitch, V. 513 341n, 351, 372
Belić, A. 200, 202, 203, 607 Boguslawski, A. 670
Bellert, l. 479 Boguslawski, A. V . 671
Bemova, A. 54n Bohtlingk, o. 23
Bendix, E . H. 441, 449 Bokareva, L. E . 198
Beneš, E. 324 Bolinger, D. L. 359
Benešova, E. 328 Bolleli, T. 248
Benfey, T. 59 Bondarko, A. V. 448, 449, 674
Benveniste, E. 139, 248 Bonfante, G. 185, 192
Berberović, J. 418n Booth, A. D. 529
Berezin F. M. 201 Bopp, F. 49n, 53, 53n, 54, 59
Bergson, H. 177, 177n, 180n, Borgstrom, C. Hj. 4 1 1
388n Bošković, ž. 679n
Botha, R. 479 Buyssens, H. 349n, 449

Bottiglioni, G. l S9 Camp, D. de S93
Brainerd, B. S31 Cantineau, J. 298
Brame, M. K. 479 Capell, A. 376, S93
Brandenstein, W. 234 Carlson, G. N. 62Sn
Brang, P. S84n, S93 Carnap, R. 413n, 418, 42 1, 420,
Breal, M. S3n, lOS, 429, 429n, 427, 428, 4S7
430, 449 Carroll, D. W. 604n
Brekle, H. E. 46, 449 Carroll,). B. 248, 376, 38S, 497
Bresnan, j . 6S4, 684, 692 Cassirer, E. 15, 46, 248, 418, 42 1
Bresnan, j. W. 623, 623n Cauord, J . C. 529, S71
llright, w. 376. S93 Cej tin, G. S. S27, S3 1
Hrin.kmann, H. S72, S73, 573n, Chafe, W. L. 476, 479
S79 Chao, Yuen Ren 240n, S 13, 602
Brockhaus, K. S29 Chase, P. N. 604n
Br0ndal, V. 248, 386, 387, 388n. Chatman, S. 359
389, 390, 391 Cheny, L. C. 308, 449, S l 3 , S29
ll rough, j. 23 Chomsky, N. 46, 141, 142n,
llrower, R. A. S29 243, 338, 360, 363, 42 1 , 442 ,
llrown, R. L. 78. 38S 449, 4S8, 4S9, 460, 461, 462 ,
1\rowne. W. 479 463, 464, 46S, 467, 468, 470.
ll rozović, D. 138n 479, S30, S46, S49, S67, S77,
llriicke, E. 22S 604, 619, 620, 620n, 62 1,
llrugmann, K. S9, 9S, 97, 97n, 622, 623, 624, 62S, 626, 627,
98n, l03, 107, 202, 2 S l , 28Sn 628, 628n, 629, 630, 630n,
ll runot, F. 170n. 171 63 1, 632, 6S3, 67S, 67Sn,
1\udagov, R. A. 1 13, 449, S93 676, 676n, 677, 678, 684
Uugarski, R. 138n, 144, 208, Chretien, D. 497
351, 479, S71 Coeurdoux 49n
lh.ihler, K. 9 1 , 92, 182 , 3 1Sn,43S, Cohen, D. 144
43Sn, 436, 4S1, 4S7, S86n Cohen, M. 171, 17� S93
lhakov,ju. S. S 13 Cole, P. 604, 609n, 610n, 61 1n
lha njakovski. V. ja. 481 n Collart, J. 3 7
lharen, P . van 479 Condon, E . U. 488n
lha rsill-Hall, G. L. 37 Cordemoy, G. de 223n
lhuts, R. 623 Corrigan, R. 644
234 Registar imena
Coseriu, E. 248 Dešeriev, Ju. D. 593

Craig, C. 606n Devoto, G. 185, 192
C�ce, B. 177, 177n, 178, 180n, Dezso, L. 1 30n
182, 183 Diebold. R. A. 385
Crystal, D. 593 Dieth, E. 228
Culi.kover, P. 663, 663n Dietze, J. 67
Currie, H. C. 580n, 593 Diez, F. 56
Curry, H. B. 531, 532, 546n, Dijk, T. A. van. 594, 600, 616n
549, 549n, 550 Dingwall, W. O. 144, 479
Cunius, G. 56, 93 Dinneen, F. P. 1 5, 37, 46
Dinnen, D. A. 610n
Či.kobava, A. S. 67, 92, 107 Dittmar, N. 604n
Čulik, K. 449, 531, 548 Dixon, R. M. W. 566, 571,
689n, 696n
Damourette, J. 171 Dobiaš, A. 15
Daneš, F. 324, 325, 328, 455, Dobrovskf, J. 56
457, 545, 545n, 617n, 687 Dobrušin, R. L. 531, 540, 541
Danhy, J. J. 140n Doležel, L. 497
Darden W. J. 479 Donatus 2 5
Darmesteter, A. 1 50n, 430n, Domseif, F . 77, 449
449 Doroszewski, W. 163, 164
Darwin, C. R. 60 Dove, A. 78
Dauzat, A. 1 59 Do�, D. 653, 654, 655
Davis, M. L. 164 Drenovac. B . 1 52n
Davison, A. 479 Dressler. W. 594, 600
Deane, P. 636n, 638n Dufriche-Desgenettes? A. 277n
Degtereva, T. A. 248 Dugas, A. 449
Delac�ix, H. 171 Durand, J. 604n
Delattre, P. 234 Durkheim, E. 2 5 1 , 2 5 1 n
Delbriick, B. 59, 67, 92, 97, 97n, Dyen, l. 497
107 Dyskolos. A. 14, 14n, 25. 26
Demokrit 9
Denisov, P. N. 531 Đurić, M. 4 18n
Derbolav, J. 15
Descles, J.-P. 531 Edmont, E. 1 50, 1 50n
Desnickaja, A. V. 67, 107, 593 Edwards, J. 338n
Egger, E. 1 5 Flores D'Arcais, G. B. 385

Ehlich, K . 593 Fodor, J. A, 144, 442, 445, 449,
Einstein, A. 120 479, 619n
Elwert, W. T. 449 Foley, W. 638n
Emeneau, M. B. 351 Fortunatov, F. F. 199, 200, 201,
Emonds, J . E. 620n 202 , 204, 315
Engler, R. 248, 268 Fourier, B. J. 222
Epstein, S. 678n Fourquet, J. 164, 453, 457
l�rben, J. 530, 573 Fox, D. 679n, 684
Ervin-Tripp, S. 593 Frege, G. 416
l�sper, E. A. 3 5 1 Frei, H. 273, 276
Estoup, J. B. 485n Freidenberg, O. M. 1 5
Friedrich, P. 376, 593
Faltz, L. M. 612n Fries, Ch. C. 351, 449, 457
J:ant, G. 234, 308 Frings, Th . 530, 573 n
J:asold, R. 593 Frumkina, R. M. 385, 449, 457,
h�rguson, Ch. A. 593 484
h·ys, R. 532n, 550n Fucks, W. 497
Filin, F. P. 593 Fudge, E. 298
Filipović, R. 1 38n, 308, 359
l:illmore, Ch. 144, 325, 445, Gabelentz, H. G. von 88, 92,
449, 455, 473, 476, 479, 593, 236n
604, 625, 636n , 647, 648, Gabka, K. 449
650, 65 1, 653, 654 Gaifman, Ch. 536, 544
J:hma, V. K. 484 Gamillscheg, E. 159, 182
l,.lrbas, J. 324, 686n Garde, P. 234
Flrth, J. R. 373n, 439n, 457, 567, Gardiner, A. 91, 92, 45 1 , 457
')7 1, 584, 593 Garfield, J. L. 619n
H ruzabadi 33 Garrett, A. 693
Hscher-J(ljrgensen, E. 284, 298, Garvin, P. L. 144, 328, 435 n,
·H l 449, 457, 529
1:1shman, J. A. 376, 580, 580n, Gauchat, L. 151
";93 Gauthiot, R. 268
l1itialov, S. Ja. 527, 531, 540, 541, Gazdar, G. 6 1 1 , 624, 624n
";44 Gazdaru, D. 192
J."Jt·tcher, H. 228, 5 1 3 Gelderen, E. van 661 n
236 Registar imena
Geldesen, E. van 679n Grice, P. 608, 610, 61 1 , 612

Gentilhomme, Y. 531 Grigorjev, V. P. 198
Giglioli, P. P. 593 Grimm, J. 55, 55n, 59, 97, 97n
Gillieron, J. 150, 150n, 1 5 1 , 155, Grimshow, J. 647, 654, 684
1 56n, 157n, 1 58, 1 59, 183, 251 Grochowski, M. 616n
Gipper, H. 376, 573, 579 Groot, A. W. de 139. 3 14, 451,
Girke, W. 593 457
Giuliano, V. E. 529 Gross, M. 144
Giv6n, T. 606n Grosse, R. 593
Gladki, A. V. 531, 541 Gruber, J. 449, 628, 628n
Gladwin, T. 586n Grunig, 8. 479
Glinz, H. 453, 457, 573, 573n, Grzegorczykowa, R. 670
579, 593 Guberina, P. 168, 168n
Godcl, R. 253. 268 Guhman, M. M. 78, 593
Goldberg, A. 654 Guillaume, G. 170n, 171
Goldsmith, J. 689n Guiraud, P. 170, 428, 449, 497
Golovin, V. N. 497, 593 Gulich, E. 600
Gombocz, Z. 97n Gumpe rz, J. J. 580n, 593
Goodenough, W. H. 441, 449 Gyarmathi, S. 45, 45n
Goodman, N. 428
Goosens, J. 164 Haas, M. R. 351
Goossens, L. 640n Hajičova, E. 53, 54n, 531, 548,
Goralčikova, A. 548 617n
Gordon, T. M. 612n Hall, E. T. 376
Gom, S. 529 Hall, R. A. Jr. 129, 129n, 185,
G6my, W. 328 185n, 192 , 248
Gosh, S. K. 593 Halle, M. 56, 57, 144, 234, 243,
Grammonr. M. 165, 166, 1 7 1 , 298, 308, 338n, 465, 466,
173n, 225, 234, 388n 479, 604, 623, 688
Graur, A. 144 Halliday, M. K. A. 364, 566,
Grebe, P. 573 567, 568, 569, 570, 571, 593
Green, H. C. 234 Hall ig, R. 449
Greenberg, J. H. 140n, 164, Hammerich, L. L. 41 1
302n, 34l n, 376, 497 Hamp, E. P. 248, 359, 497
Greimas, A. J. 449 Hansen, 8. 642
Grepl, M. 687 Hansen-Spang, H. 4 1 1
l larary, F. 497 Herbart, J . F. 80, 80n, 84

l larder, P. 669 Herdan, G. 484, 497
l larkevič, A A. 5 1 3 Herder, J. G. von 42n, 46
l larman, G. 696n Hermann, E. 107
l lanns, R. T. 144, 449, 457 Hermogen 9n
l l amish, R. 609 Herodian 14
l l amois, G. 46 Herodot 8n
l l arper, K. 544 Herriot. P. 385
l l arris, J. 38n Hertzler, J. O. 376
l l arris, z. S. 1 64, 347n, 356, 359, Herzog, H. 592n, 593
376, 459, 460, 479 Hewes. G. W. 376
l l otrtmann, P. 248, 268, 497, Hickes, G. 39
�72 , 573, 574, 575, 576, 577, Hilben, D. 415, 416
'P9 Hill, A. A. 457
l l;utori, Sh . 449 Hinti.kka, J. 623
l l iaugen, E. 161n, 164, 242n, Hionh, F. 457
l·l8, 356n, 359, 376 Hjelmslev, L. 248, 386, 392,
l l llvcrs, W. 457 392n, 393, 394, 395, 396,
l l llvct, L. 150n, 277n 397, 398, 399, 400, 401 , 402,
l l �&vranek, B. 164, 298, 315, 405, 408, 408n, 409, 410.
.\ 1 8n, 328 4 1 1 , 576
l l .awkins, J. A. 613n Hoberg, R. 449
l l .ayakawa, S. J. 428 Hockett, Ch. F. 140n, 248, 347n,
l l .ayt·s, A. S. 376, 449 351, 357n, 359, 479, 501 , 5 13,
l l .a ys, D. G. 529, 53 1, 542, 543, 564
'\ H Hoenigswald, H. M. 144
l l dlncr, R.-M. S. 234 H0ffding, H. 388n
l l •· h lolph, K. E. 144, 449, 612n Hoijer, H. 376, 497
l h· ll•t·, B. 638n, 645 Holmes, J. 593
lh· lhi�. G. 144, 453, 457 Holodovič, A. A. 541
l l dmholtz, H . von 223 Holt, J. 39 1
l le· m pcl, G. 428 Honn, K. 144
lh· ndriksen, H. 252n Hooke, K. 222n
l h· n m·, H. 449 Hopkins, E . W. 67
Un11 kr, J. O. 376 Hor.Uek, K. 92
I IH .aklit, 9, 9n Hormann, H. 92
238 Registar imena
Horne, K. M. 144 Jaberg, K. 1 5 1

Hornstein, N. 678n Jachnow, H. 593
Horrocks, G. 620n Jackendoff, R. S. 449, 470, 479,
Houchin, T. D. 497 620n, 628n, 653, 654, 657,
Householder. F. W. 248, 457, 659, 661 , 663, 663n, 676n
479 Jacobs, R. 144, 457, 609n
Houston, S. H. 385 Jagić, V. 56n
Hrang, P. 584n. 593 }ager, s. 497, 593
Hrozny, B . 489 Jakobovits, L. A. 144
Huber, J. 593 Jakobson, R. 176, 198, 234, 243,
Humboldt, W. von 50, 50n, 68, 268, 284, 285n, 295, 295n,
69n, 70, 71,71n, 72, 73, 74, 298, 299, 300, 301 , 302 , 303,
75, 76, 77, 78, 79, 80, 8 1 , 178.
304, 305, 306, 307, 308, 3 1 1 ,
183, 373n, 382n, 574 312n, 314, 315, 3 16, 328, 3 5 1 ,
Hundsnurscher, F. 449 357, 362 , 376, 449, 503, 5 1 3,
Husserl,..E. 82, 532, 532n, 575 529, 584, 586n, 602
H .7xiey, R. 593 Jakubinski, L. P. 197
Hymes, D. 376, 449, 497, 580n, Janakiev, M. 527
586n, 593 Janković-Mirijevski, T. 43n
Janko�ky, K. R. 107
Ibm, P. 544 Jarčeva, V. N. 457, 593
lida, M. 629n Jauk-Pinhak, M. 23
Ingram, E. 593 Jeanjaquet, J. 1 5 1
lnkelas, Sh. 689 Jedlička, A . 318n
·
Iomdin, L. L. 614n Jespersen, O. 107, 388n, 450,

lordan, l. 59, 192 451n, 457
Iordanskaja, L. N. 457, 527 Johnsen, Sv. 41 1
Ipsen, G. 77, 78, 573, 573n Johnson, M. 636n, 640
lsačenko, A. V.. 164, 312n, 315, Johnson-Laird. P. N. 619n
.
316 Jolles, A. 77
Ivanov, V. V. 198, 529, 531 Joly, A. 38n
Ivić, M . 138n, 141n, 248, 308, Jones, D. 234, 284, 287n
457, 618n Jones, W. 44, 49n, 53
Ivić, P. 138n, 164, 234, 3 12n, Joos, M. 229, 240, 248, 422n
3 15, 464, 531 }ud, J. 1 5 1 , 1 59
Ivir, V. 479 Juliard, P. 46
Junius, F. 39 Kisseberth, C. W. 479

Kjolseth, R. 593
Kaburaki, E 617, 618 Klein, E. 624n
Kainz, F. 92 Klein, K. K. 530. 573
Kaiser, L. 234 Klein, W. 593
Kakridis, Y. 640n Klimav, G. A. 497
Kalinin, V. M. 497 Koerner, E . F. K. 107, 268
Kamp, H. 657 Kofika, K. 378n
Kanerva, J. 654 Kohler, W. 378n
Kant, E. 388n Kojen, L. 604n
Kaptan, R. 623 Kondrašov, N. A. 328
Karadžić, V. 50n Koneski, B. 138n
Karcevski, S. 244n, 3 1 5 Konig, K. 46
Karlik, P . 687 Kopanev, P. l. 579
Karolak, S. 457, 616n, 670 Kopitar, J. 50n
Karttunen, L. 479, 610n Kopp, G. A. 234
Katarina Il 43n Korzybski, A. 428
K;Hičić, R. 138n, 144, 4 1 1 Koschmieder, E. 484
Katz, J. J. 144, 442 , 445, 449. Kotelova, N. Z. 449, 457
·179, 609n Kotvickaja, S. 697
Kay, P. 650, 696 Kovacci, O. 144
Kt·cnan, E. L. 479, 607, 607n, Kovač, N. 336
612n Kovtun, L. S. 593
Kl"iler, A. R. 144 Krašeninnikova, F. A. 579
Kl'mpelen, W. de 223, 223n Kratil 9n
Kt·mpson, R. M. 625 Krenn, H. 479
Kt·nstowicz, M . 689n Kroeber, A. L. 376, 497
Kt·nstowicz, M. J. 479, 604 Kruszewski, M. 193, 194, 197,
Kt·yser, J. S. 464n 2 5 1 , 277n, 282
Kiefer, F. 144, 449, 479, 484. Kučera, H. 497
�27, 5 3 1 , 54 1 , 544, 548, 600 Kuehner, P. 46
Kimball , J. 144, 449 Kukenheim, L. 3 7, 46
King, R. D. 479 Kulagina, O. S. 527, 529, 537,
Kiparsky, C. 612, 612n 538, 539, 540, 54 1
Kiparsky, P. 142n, 612. 612n, Kuno, S. 617, 618, 618n
680, 689 Kunjanni Raja, K. 23
240 Registar imena
Kurath, H. 161, 164, 464n Lenček, R. 593

Kurylowicz, J. 139, 198, 252n, Lenneberg, E. H 144, 385, 630n
3 12n Leontjev, A. A. 198, 385, 593
Kuznjecov, P. S. 529 Lepschy, G. 248, 479
Lerch, E. 180, 180n, 182
Labov, W. 161, 163, 582 , 591 , Leroy, M. 46, 59, 144, 177n
592n, 593, 638n Leskien, A. 95, 107, 202, 251,
Lacerf, Y. 544 285n
Ladefoged, P. 234 Lesnievski, St. 4 1 5, 532
Lahutti, D. G. 484 Lešić, Z. 451n
Lakoff, G. 467, 468, 472, 479, Leuninger, H. 385
604, 604n, 633, 633n, 636n, Levelt. W. J. M. 385
637, 637n, 639, 640, 643, 652 Le�n, B. 647, 654, 692
Lamb, S. 141, 365, 529, 545, Levinson, S. C. 611n
5 58, 559, 560, 564 Le�-Strauss, C. 371
Lambek, J. 536 Levkovskaja. K. A. 449
Lancelot, Cl. 38 Lewis, C. l. 428
Lang, E. 479, 600 Li, Ch. N. 607n
Langacker, R. 633, 633n, 634n, Lieberson. S. 593
636n, 639, 644, 698 Linsky, L 428
Langendoen, D. T. 144, 479, 571 List, G. 385
Lapteva, O. A. 328 Llorach, A. E. 248
Las n ik, H . 620n Locke, J 424
Lazarus, M. 80 Locke, W. N. 529
Laziciusz, G. 298, 3 1 5n Lockwood. D, G. 563, 565
Lesnievski St. 415. 532 Logar, T. 1 38n
Lee, A. van der 449 Loja, Ja. V. 144
Lee, P. 696n Lommel, H. 268
Leech, G. N. 61 1n Lomtev, T. P. 483n
Lees, R. B. 479,497, 5 1 3 Longacre, R. E. 360, 366
Lehiste, l. 234 Lotz, J. 497
Lehmann, W. P. 59, 144, 529, Lounsbury, F. G. 44 1 . 449
592n Lucy, J. 696n
Lehrer, A. 638n Lukasiewicz, J. 415
Leibnitz, G. W. 388 Lulle, R. 27
Leisi, E. 449 Lunt, H. G. 129, 129n, 144, 312n
Lyons, J . 15. 144. 385, 449, 479, Many, A. 89, 92 , 236n, 575n
571, 593, 612n Marx, K. 347n
Mates, B. 428
Ljapunov, F. A. 529 Mathesius, V. 315, 324, 328
Lju Jun-cjuan 528n Mathiot, M. 376
Ljudskanov, A. 527, 529 Matilal, B. K. 23
Matore, G. 171, 435, 457
Macaulay, R. K. S. 479 Mattheier, K. J. 604n
Mackay, D. M. 449 Matuševič, M. l. 197
Mackensen, l . 530, 573 Mauro, T. de 268
Maclaury, R. 641 Mayenowa M. R. 449
M akkai, A. 565 McCarty, J . 682
Malinowski, B. 373n, 439n, 584, McCawley, J. D. 449, 468, 479,
593 610n
Malkiel, Y. 144, 182 McDavid, R. 161, 464n
Malmberg, B. 144, 248 McGregor, W. 698
Mandelbaum, D. G. 351 Mchombo , S. 692
Mandelbrot, B . 367n, 487, 513 Mclntosh, A. 571, 593
Marantz, A. 688, 689 Meillet, A. 59, 97n, I lOn, 1 69,
Marcus, S. 527, 529, 53 1 , 540. 170n, 171, 171n, 197, 2 5 1 n,
S41 388n, 392n
Mareš, F. V. 312n Meljčuk, l A. 446, 449, 457, 479,
Marhenke, P. 428 484, 527, 529, 53 1, 614, 614n
Maricki-Gadanski, K. 14n, 15, Menovščikov, G. A. 593
·i 18n Merrifield, W. 696
Marić, S. 268, 308 Meščaninov, l. l. 213, 2 2 1
� ta rkov, A. A. 481 , 485, 486 Meyer, P. 150, 2 2 5
Marković, M. 428 Meyer, R. M. 433
M••rouzeau, J. 176 Micklesen, L. R. 529
M•1 rr, N. J. 63n, 204, 205, 206, Mihajlović, Lj. 138n
l07, 208, 209, 2 10, 2 1 1 , 212, Mikaeljan, G. B. 457
l l 3, 21 5, 2 16, 2 17, 2 18, 2 18n, Mikerov, E. K. 593
ll i Miklošič, F. 56, 56n
M .a rt i net, A. 144, 248, 3 1 3, 314, Mikuš, R. F. 138n
\lH, 329, 330, 331, 333, 334, Mill, J. 378n
\ \ �. 336, 337, 357n, 4 1 1 Mill, J. S. 378n
242 Registar imena
Miller, G. A. 385, 42 1 , 513, 623, Newmeyer, F. J. 604n, 620n,

630n 630n
Miller, M. H. 385 Nichols, J. 627n
Miller, R. L. 78 Nida, E. A. 359, 376, 449, 457 .
Misteli, F. 82n 529, 593
Mohanan, K. R. 604n Nikolaeva, T. M. 376
Moisch, W. 476, 478n Nikoljski, L. B. 593
Mološnaja, T. N. 527, 529, 541 Nirenburg, S. 604n
Monroe, G. K. 497 Nooten, B. A. van 23
Montague, R. 455, 477, 479, 619 Noreen, A. 236n
Moore, T. E. 606n Novak, P. 53 1, 548
Moravcsik, E. 622n Novotny, M. 531, 548
Morf, A. 5 1 3
Morgan, J. L. 609n, 610n O'Brien, R. J. 376, 479, 593
Morris, Ch. W. 424,425,427, 428 Oehrle, R. T. 604n
Moser, H. 573, 593 Oettinger, A. G. 484, 529
Moskovič, V. A. 497 Oevermann, U. 593
Motsch, W. 478, 478n, 667n Ogden, C. K. 428
Mounin, G. 23, 46, 59, 144, 428, Oh, Ch, K. 610n
529 Olmsted, D. L. 376, 449
Muhin, A. M. 453, 457, 673n Oosten, J. van 652
Mukafovskf, J. 315 Orešnik, J. 141n, 479
Muller, F. 385, 593 Orlenko, A. 527
Muller, M. 65, 67 Orr, J. 59
Miillner, K. 479 Osgood, Ch. O. 385. 440n
Muljačić, Ž . 138n, 308 Ostermann, T. 182
Osthoff, H. 95, 107, 251
Nagy, G. O. 449 Otto, E. 78, 92, 575n
Neass, A. 428 Owen, N. F. 531
Nebeskf, L. 42 1, 530, 548 Ožegov, S. J. 449
Nencioni, G. 192
Nepold, W. 593 Padučeva, E. V. 672, 449, 457,
Neubert, A. 593 484, 613n
Neurath, O. 428 Paillard , D. 449
Newell, L. E. 565 Palaemon, R. 2 5
Newmeyer, F. 646 Pallas, P. S. 43n
Palmer, L. R. 144 Pickett, V. 457

l'anconcelli-Calzia, G. 234 Pierce, J. R. 529
l'anevova, J. 657, 685 , 686n, Pike, K. L 360, 361, 362, 363,
531, 617n 364, 366, 376
l'anini, 17, 18, 19 Pinborg, J. 3 7
l'anov, M. V. 593 Piotrovski R. G. 497, 5 1 3 , 5 3 1
Paper, H. H. 497 Pisani, V . 67, 144, 185, 192
11app, F. 484, 527,53 1, 541 Pitagora 9n
Paris, G. 1 50n Piiha, P. 527, 548
l'arker-Rhodes, A. F. 497 Pittenger, R. F. 140n, 376
l'arrott, L. Y. 604n Plath, W. 457, 484, 497
Parsons, T. 655 Platon 9, 9n
l'artee, B. 479, 686n Pognan, P. 449
11askvaleva, E. 527 Pokomy, J . 144
l'assy, P. 279 Polivanov, E. D. 197
l1atafljali 19 Pollak, H. 59
l'aul, H. 48, 98, 99, 100, 101, Pop, S. 159
102, 104, 105, 107, 430n Popov, V. Ju. 579
Pavlov, l. P. 348 n Porzig, W. 77, 78, 573, 573n
Pavlović, M. 167, 167n, 176 Poržezinski, V. 285
l'cano, G. 416 Pos, H. J. 248
Pcdersen, H . 59, 107, 388n, Posner, R. 59
392n Pospišil, D. 548
11cderson, E. 696 Postat, P. 248, 338n, 351, 363n,
Pci, M. 144, 248 479, 622
Pcirce, Ch. S. 424, 424n Posvanskaja. A. S. 198
11crles, M. 536 Potebnja, A. A. 88, 92
11crlmutter, D. 691 , 692 Pott, A. F. 57, 78
l'crlmutter, D. M. 479, 622, 622n Potter, K. 234
Pcsetesky, D. 684 Potter, S. 144, 159
l'cškovski, A. M. 200 Pottier, B. 449, 457
l'cterfalvi, J .-M. 385 Priđe, J. B. 593
l'cters, S. 610n Prince, A. 680, 682
l'ctofi, J . s. 479, 594, 600 Priscian, 25, 26
!'etter, M. 675n Prokopovič, N. N. 457
Pichon, E. 171 Protagora 9n
244 Registar imena
Priicha, J. 144 Rodman, R. 479

Psellos, M. 27 Rommetveit, R. 385
Puhvel, J . 144, 497 Ronjat, J . 1 67
Pulgram, E. 2 34, 378 Roques, M. 1 56n, 1 59
Pullum, G. 624n Rosch, E. R. 606n
Pustejovsky, J. 664, 665 Rosen, C. G. 62 2 n
Putnam, H. 53 1 Rosen, H . 593
Rosenbaurn, P. S . 144, 457, 609n
Quine , W. van O. 428, 5 1 3, 529 Rosenberg, S. 385
Rosetti, A. 248
Radovanović, M. 604n, 687 Ross, A. S. C. 487, 531
Radtke, I. 580n Ross, J . R. 468, 479, 604, 604n,
Raible, W. 600 606, 609
Rakić, S. 604n Rossdeutscher, A. 657
Rappaport-Hovav, M. 647, 654, Rousselot, P . J. 224, 2 34
692 Rozencvejg, V. J. 529
Ratsep, H . 479 Rubinstein, H . 220
Rask, K. R. 54, 54n, 54, 236n Rudzka-Ostyn, B. 698
Rea, J. Y. 497 Russel, B. 4 16n, 4 17, 4 18n, 428
Reformatski A. A, 248, 298 Ruwet, N. 308, 479, 600
Regnel, D. 436. 449 Ružička, R. 478n, 666n, 675n
Reibel, D. A. 1 44
Reichenbach, H. 42 1 Sack, F. 593
Reichmann, O. 449 Sadock, J. M. 66, 604, 609n, 698
Reiffer, E. 529 Sag, J. A. 624n
Revzin, l . l. 484, 529, 5 3 1 , 539 Sajnovics, J . 45n
Richards, l . A. 428 Salmon, V. 46
Riđanović, M. 479 Salus, P. H. 15, 37
Riedlinger, A. 268 Sarnpson, G. 565
Riemsdijk, H. van 620 Sanctius, F. 38n
Ries, J. T. 457 Sanfeld, K. 392n
Riffaterre, M. 176 Sapir, E. 46, 244n, 34 1 , 341n,
Rigler, J . 138n 342, 343, 344, 344n, 346,
Rjabova, T. V. 385 347n, 3 50n, 3 5 1 , 372 , 373
Robins, R. H. 15, 37, 1 44, 571 Saporta, S. 385, 464n
Robinson, W. P. 593
Saussure, F. de 102 , 165, 175, Sebeok, T. 144, 308, 3 5 1 , 366.

195, 196, 2 36, 237, 240, 240n, 379, 449, 479, 565
241, 244n, 249, 250, 2 5 1 , Sechehaye, A. 269, 276
251n, 2 5 2 , 2 53, 2 54, 262, 268, Semaan, K. _37
273, 277n, 281, 285, 285n, Semenjuk, N. N. 593
315, 34 1 , 388n, 393, 393n, Serebrennikov. 8. A. 144, 164
·W8n, 423n, 436, 574, 576, Seuren, P. A. M. 479, 6 16n
584 Sgall, P. 141 , 327, 328, 527, 530,
St·haff, A. 428, 662 53 1 , 546, 547, 548, 564, 617n,
St:hane, A. 144 658, 685, 686n
Scharf , A. 30n Shamir, E. 536
schatzle, P. 593 Shannon, Cl. E. 501 , 5 1 3
Schegloff, E. 593 Shevelov, G. 139
Schenkel, W. 457 Shuy, R. 593
Sd1ippan, Th. 428 Sibavajhi 32
St·hlegel, F. 53n Siensema, B. 392n. 4 1 1
Sl·hleicher, A. 49, 58, 59, 60, 61, Sievers, E . 202 , 225, 226. 234
� l n, 62, 63, 64, 65, 67, 94n, Silverstein, M. 693
207n, 2 5 1 , 253n Simeon, R. 248
,,·hlezinger, l. 656 Simonyi, Z. 97n
'l'hmidt, J. 64, 64n, 67 Singh, J. 513
Vhmidt, L. 449 Skalička, V. 315. 316
'dtmidt, S. J. 600 Slocum, J. 604n
'l'hmidt, W. 457, 579 Sljusareva, N. A. 2 51 n
'�"hmitz, R.-D. 604n Smirnicki, A. l. 339, 453
Vhnelle, H. 479 Smith, A. G. 376
,,·hreitberger. W. 59, 98n Smith, F. 385
'd trenk, J. 593 Smith, H. l Jr. 129, 129n, 359,
'dtreuder, R. 668 376, 457
'l'hrijnen, J. 1 59 Smolensky, P. 680, 684
'dlUchardt, H. 64n, 109, 1 10, Soboleva, P. A. 556, 557
1 1 1 , 1 12, 1 13, 177, 183, 430n Sokrat 9n, 14n
\l'htitzenberger M.-P. 144 Sommerfelt, A. 1 1 3, 171
\t·hwake, H. P. 479 S0rensen, H . Ch. 411
'dtwarz, H. 579 Sotavalta, A. 234
,, . ,,rie, J. 610n Souci, G. J. 440n
246 Registar imena
Spang-Hanssen H. 4 1 1 , 428 Šahmatov, A. A. 200, 285n

Spence, N. e. �. 376 Šaradzenidze, T. S. 268
Spencer, F. R. 497 Šaumjan, S. K. 141, 244, 248,
Spencer, J. 426n 3 12n, 410, 449, 532, 549, 550,
Sperber, H. 449 552, 553, 554
Spinoza, 8. 388n Ščerba, L. V. 197, 198, 507n
Spitter, L. 1 13, 180, 180n, 182, Šmelev. D. N. 449
449 Šrejder, Ju. A. 484
Staal, J. F. 23, 449 Švedova, N. Ju. 453, 457
Stachowitz, R. 529 Švejcer, A. D. 580n, 586n, 593
Staljin, J. V. 2 18, 220
Stankiewitt, E. 164, 176, 198, Tagliavini, G. 46, 59, 144
312n Tanenhaus, M. K. 604n
Stati, S. 449 Tannenbaum, P. H. 440n
Stegmiiller, �. 428 Tappolet, E. 1 5 1
Steiberg, D. D. 144 Tarlnov, Z. 697
Steinitt, W. 449 Tarski, A. 415, 428
Steinthal, H. 15, 79, 80 81, 82, Tauli, V. 376
82n, 84, 92 Taylor, R. 640
Stepanov, Ju. S. 428 Teller, P. 449
Stepanova, M. D. 449, 457 Teraccini, 8. A. 185
Stem, G. 432 Tesniere, L. 1 39, 453, 457
Stetson R. H. 234 T��itelova, M. 527
Stieber, Z. 2 12n Theban, L. 457
Stockwell, R. P. 479 Thomas, L. L. 220
Strauss, O. H. 513 Thomas, O. 479
Streitberg, W. 98n, 107, 268 Thomason, R. 455. 479
Strevens, P. D. 571, 593 Thomsen, V. 59, 67, 107, 388n
Stumpf, e. 227 n Thrax, D. 14, 14n
Sturtevant, E. H. 351 Thumb, A. 59
Sturtevant, W. e. 586n Thurot, F. 38n
Swadesh, M. 350n,359,494, 497 Titchener, E. B. 87n
Sweet, H. 225, 234, 236n, 279 Togeby, K. 4 1 1
Sweetter, E. 639n Tolomei, e. 36
Szemerenyi, O. 248 Tolstoj, N. I. 191
Tondl, L. 449
Topolmcka, Z. 616n Vennemann, Th. 479

Toporišič, J. 1 38n Ventris, M. 489n
Toporov, V. N. 198, 5 13, 531 Verner, K. 55n, 97, 97n, 107
Trager, G. L. 129, 129n. 234, Vidoeski, B. 138n
248, 359, 367n, 376, 457 Viertel, J. 46
Traugott, E. 640 Villa-Dei de, A. 26n
Travnlček, F. 176, 3 1 5 Vinogradov, V. V. 197, 449
Trier, J. 77, 433. 434n, 435, 449. Visentioni, B. 479
573, 573n Vito de, J. 385
Tmka, B. 3 1 5 . 328 Voegelin, C. F. 164, 248, 3 5 1 ,
Trombetti, A. 19 1n, 206 376
Trubeckoj, N. S. 160n, 173n, Voe&elin, F. M. 248
240n, 285, 285n, 286, 287, Vossler, K. 81, 177, 178, 179n,
287n, 288, 289, 292 , 293, 294, 180, 180n, 181, 182 , 183
295, 296, 297, 298, 299, 308, Vostokov, A. H. 56, 56n
312n, 3 1 5 , 3 16, 388n Vsevolodova, M. V. 673n, 697
Twadell, W. F. 359 Vygotski, L. S. 92
l Jfimceva, A. A. 449 Wachtler, K. 457

l Jhlenbeck, E. M. 479 Wald, L. 144
l J ldall, H. I. 4 1 1 Wales, R. J. 385
l Jllmann, S. 78, 436, 449 Warnock, G. J. 120n
l J ngeheuer, G. 4 1 1 Wartburg, W. von, 7, 78, 449
l l riagereka, J. 620n Wasow, T. 624n
l lspenski, B. A. 248, 376 Watermann, J. T. 59
l lspcnski, V. A. 604n VVatkins, C. W. 497
Watson, J. B. 348n
Vachck, J. 248, 3 1 5 , 3 16, 328 Weaver, W. 501
Vta lcntin, P. 78 Wechsler, S. 629n, 654
Valin, R. 171 Wegener, P. 423n
v.-n Valin, R. van 638n Wein, H . 92
V.arro, M. T. 24 Weinreich, U. 144, 161n, 164,
V1&siliu, E. 479 243, 248, 385, 440n, 443, 449,
V.atc.·r, J. SOn 592n, 593
Va· mlryes, J . 168, 171, 272, 276, Weisgerber, L. 77, 77n, 78, 433n,
Wln 449, 573, 579
248 Registar imena
Weisler, S. 624n Wundt, W. 83, 84, 84n, 85, 86,

Weitheimer, M. 378n 87, 87n, 92, 347, 378n, 430n,
VVells, R. S. 248, 268, 359, 449 436
VVenker, G. 149. 149n
Whatmough, J. 484, 497 Yngve, V. H. 529
Wheeler, D. 604n Yule, G. U. 487, 497
White, G. 428
Whitehead, A. N. 416n Zec, D. 629n, 689
Whiteley, W. H. 593 Zeuss, K. J. 56
Whitney, W. D. 251, 337, 496n Zgusta, L. 449
Whorf, 8 . -L. 373, 373n, 376, Ziff, P. 42 1
696, 696n, 697n Zimmer, H. 107
VVierzbicka, A. 449, 614p, 615, Zinder, L. R. 197, 234, 5 1 3
61 5n, 633n, 636n, 662, 670, Zipf, G. K . 487, 488, 489, 489n,
670n, 697 497, 513
VViehle, D. 593 Zolotova, G. A. 457, 673, 673n
Wiener, N. 498, 500, 500n Zubacy, J. 315n. 392n
Wierzbicka, A. ln, 4n, 30, 38, Zvegincev, V. A. 15, 23, 37, 46,
38n, 65 59, 67, 78, 92, 144, 182, 201,
VVijk, N. van 312n 4 1 1 . 436, 449
VVilliams, E. 620n, 638n Zwimer, F. 230n
VVilss, W. 604n
VVindisch, E. 285n Žepić, S. 78
VVinteler, F. 280 Žibreg, l. 612n
Wirth, J. 622n Ž inkin, N. l. 234
VVittgenstein, L. 418n,462n, 575 Žirmunski, V. M. 593
Wiwel, H. G. 236n Živković, S. 449
VVoodworth, R. S. 375n Ž6lkiewski, S. 449
Worth, D. S. 479 Žolkovski, A. K. 446, 449, 614,
Wotjak, G. 449 614n
Wunderlich, D. 479, 593, 667
PREDMETNI REGISTAR
(Navedeni brojevi ne odgovaraju stranama već paragrafima:

slovo n označava da se pojam pominje u napomeni ispod teksta
< ,dgovarajućeg paragrafa) .
Mazija - kao predmet lingvističkih studija 306

Afektivna lingvistika - u okviru francuske lingvističke škole
168: - Ch. Ballyja 270
Aglutinativan, -ni jezici 63
Akademski semantičar v. semantičar (filozofski semantičar)
Aktualizacija: Ballyjeva teorija - e 273
Aktualizator: jezička sredstvo za aktualizaciju (v. aktualizacija)
Aktualni členbli v�ty (češki termin) v. funkcionalna rečenična
perspektiva
Akustički, - a fonetika: početak razvoja 223
Aleksand.rijci v. aleksandrijska škola
Aleksandrijska škola: glavni radni rezultati - e 14
Algebarska lingvistika nelinearnog (analitičkog) tipa: smisao
termina - 530; razne škole 532-557
Algoritam: era - a u nauci 414
Alofona v. kombinatorična varijanta
Američka lingvistika: počeci 337; značaj Boasovih radova 338-
341 ; Sapirova teorija 34 1-345; Bloomfield i zasnivanje distri
bucionalizma 352-366; Pikeova Tagmemika 360-366; antro
pološka proučavanja jezika 367-376; psiholingvistika 377-385
Amerikanci, "amerikanci" kao škola u lingvistici (v. distribucio
nalisti)
Anaforizacija kao tema tekstualne lingvistike 596 i generativne
gramatike 629
Analogija, zakon - e 94
Analogisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9
Anomalisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9
250 Predr.netni reg�tar
Antimentalizam: - Bloomfieldove teorije 349-350

Antropološki, termin u američkoj nauci 367n
Antropološka lingvistika (etnolingvistika, metalingvistika,
makrolingvistika) : počeci - e 367 - 373; Whorfova teorija
373-374; prelingvistička i paralingvistička ispitivanja 374; ki
nemika 375
Apelativni karakter jezika po Buhleru 435
Apercepcionalistički, Wundtova - a teorija 83
Aplikacija po Š aumjanu 501
Aplikativna dominacija u Š aumjanovoj teoriji 554
Aplikativno-generativni model: faktori koji su uticali na uspo-
stavljanje Š aumjanove teorije 549; suština teorije 5 50-555
Aproksimativni metod u statističkim postupcima pri mašin
skom prevođenju 495
Apsolutiv u ergativnim jezicima 690
Arbeit des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadr
žine" 574
Arealna (geografska) lingvistika u okviru neolingvisti.ke 183;
njen doprinos dijalektologiji 188-190
Argument, pojam modeme logike 533
Arhifonema: nastajanje - e u procesu fonološke neutralizacije
296
Artikulaciona (motorička) fonetika: početak razvoja 223
Asimilacija: pojava - e po Grammontu . 166
Asocijativna teorija po Steinthalu 80
Asocijativni odnosi: - nasuprot sintagmatskim po Saussureu
408n
Atomizacija leksičkih jedinica 670
Autoleksička sintaksa (engl. Autolexical Syntax) J. Sadocka 66
Balkanistika: začetak - e 56n

Balkanologija v. balkanistika
Bau-vau (onomatopejska) teorija o postanku jezika Sn
Bazična kategorija u teoriji Bar-Hillela 534
Bazična komponenta sintakse u teoriji Chomskog 463
Bazični rečnici izrađivanje - a 490
Bečki serkl logičara v. logički empiristi

Belićeve "prave"
. l "neprave" imenice i teorija o prototipima
. 607
Biheviorizam kao naučni pogled 348; uticaj - a na američku
lingvistiku 349
Bilingvistički: - a sredina i problemi jezika u kontaktu 161
Bilingvizam: uključivanje problema - a u studije dečjeg jezika
167
Bioaran: - odnos u sintagmama (po Ballyju) 275; - a opozicija
u fonologiji 293; - (dihotomijski) princip u fonologiji 301
Binarizam: - u Ballyjevoj sintagmatici 275; - u lingvističkom
metodu Romana Jakobsona 30 1-303; značaj Jakobsonovog
metodološkog - a u nauci 303-305
Binarnost (dihotomija) : princip - i u uspostavljanju distinktiv
nih (fonoloških) opozicija 301
Biolingvistika, Zipfova - 488
Biološki naturalizam u lingvistici (darvinizam u lingvistici.
"Stammbaum" teorija, "pedigree" teorija) : osnovica teorije
- a 60-63; teorija - a u Miillerovoj stilizaciji 65
Bit u teoriji informacije 509
IUoomfieldovci v. distribucionalisti
Uoppovci v. komparatisti
Uritanska škola v. neofirthijanska lingvistika
eline (engl. termin) u Hallidayevoj teoriji 570

"
< :estica (engl. particle) u tagmemici 360
l )ans ka škola v. kopenhaška škola

Uarvinizam u lingvistici v. biološki naturalizam
l kduktivni metod glosematičara 409
Uckodiranje: - u teoriji informacije 506; - u mašinskom pre-
vođenju 5 18
Uclikatnost u Hallideyevoj teoriji 570
l ,rmocija u R G 622
l kskriptivan, - a gramatika: u doba aleksandrijaca 14; Panini
jcva - 18; pogledi Baudouina de Courtenay na - u 195
252 Predmetni registar
Deskriptivna (strukturalna) lingvistika v. strukturalna lingvi-

stika
Deskriptivna semantika v. semantika (filozofska)
Dezignator, pojam - a u modernim semantičkim studijama 437
Dihotomija (binarnost): princip - e u proučavanju mere en-
tropije 509
Dihotomijski, - princip v. binarni princip
Dijahronična (dinamička) lingvistika: - nasuprot sinhronič
noj lingvistici 267; početak istorijske gramatike 54; osnovne
razvojne karakteristike - e u XX veku 1 3 1 ; strukturalno tu
mačenje istorijskog razvoja jezika 309-314
Dijalektologija: počeci - e 106; - u centru pažnje lingvističkih
geografa 145; - u doba strukturalizma 160- 164
Dijalektološki atlasi: značaj rada na - ima za razvoj lingvistič-
ke teorije 148-152
Dijasistem u modernoj dijalektologiji 160
Dinamična lingvistika v. dijahronična lingvistika
Dinamika kategorizovanja 64 1
Ding-dong (nativistička) teorija o postanku jezika Sn
Disimilacija, pojava - e po Grammontu 166
Diskretno kontrastiranje u teoriji Chomskog 606
Diskurs : - u teoriji pražana 326; - u sociolingvističkim prouča-
vanjima 590: semantika - a 616
Disperzija: polje - e u fonologiji (po Martinetu) 313
Distinktivan, - a funkcija foneme 277
Distinktivna obeležja: Jakobsonova teorija o - ima fonema
300-303
Distribucija - fonema po Trubeckom 290; - kao osnovica me
toda američke lingvistike 350
Distribucionalisti (bloomfieldovci, jelska škola, amerikan
ci), predstavnici distribucionalizma (v. distribucionalizam)
Distribucionalizam: metod - a u američkoj lingvistici 352 : - u
ispitivanjima foneme 353; - u morfologiji 3 54 - u sintaksi
355; novija razvojna faza - a 356-358
Distribution mode (engl. termin) v. način distribucije
Drvo u teoriji Chomskog 463
Urvo zavisnosti u Haysovoj teoriji 568

Uubina u Hallidayevoj teoriji 568
l )ubinska makrostruktura u tekstualnoj lingvistici 597
Dubinska sttuktura u teoriji Chomskog 462-463
Uubinski padeži Charlesa Fillmorea 473
l )vos troka artikulacija u teoriji A. Martineta 331
l·:ksotipski: - karakter operatora u teoriji Bar-Hillela 534

l·:ksperimental.na (instrumentalna) fonetika: razvoj - e do
Flctcherovih radova 22 1-228; spektografska analiza u - i
228; u drugoj polovini XX veka 230-234
-
Eksplicitno: odnos - og u jeziku prema implicitnom (u svetlo-

sti teorije informacije) 512
l :ks presivni karakter jezika po Biihleru 435n
·
l�kstenzija značenja u kognitivnoj teoriji 638, 638n

l�kstenzivan, glosematičarski termin v. neobeležen (nemarkiran)
m cmentarne klase reči u Šaumjanovoj teoriji 553
l�manation des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče
sadržine" 574
l·:mpatija: interesovanje za teoriju o - skom organizovanju re
čenice 16 p; okolnosti pod kojima je pojam - e uveden u
lingvistiku 617; smisao korišćenja toga pojma 618
"l·:mske" jedinice (engl. termin: "emic" units) termin u američ
koj lingvistici 360
Endotipski: - karakter operatora u teoriji Bar Hillela 5 34
Energeia (grčki termin) u Humboldtovoj lingvistici 7 1 ; u teoriji
pristalica "gramatike koja se tiče sadržine" 574
1-:nkodiranje (kodiranje) : - u teoriji informacije 506; - u ma-
šinskom prevođenju 518
l�ntropija: merenje - e 508
l�pisemema, termin - u američkoj lingvistici 354 n
l�pistemologija : epistemološka orijentacija nauke XX veka 1 2 1 :
Hjelmslevljeva lingvistika n a pozicijama - e 409
l�rgativ, ergativnost, ergativni jezici kao lingvistički problem
690, 690n
Estetski idealizam u lingvistici: formiranje osnovnih ideja - a

177; - u interpretaciji Vosslerove škole 178-182; - u inter
pretaciji neolingvista 183-192
Etimologija: - u antičko doba 9; - u indijskoj gramatičarskoj
tradiciji 2 1 : počeci - e u XIX veku 57; - u XX veku 133
Etnolingvistička proučavanja danas 697
Etnografska lingvistika, škola - e (kontekstualista) - 373n
Etnolingvistika v. antropološka lingvistika
Faktivni glagoli kao lingvistički problem 6 1 2

Familija (ruski termin semejstvo) " u teoriji Kulagine 538
Feature mode (engl. termin) v. način uspostavljanja osobenosti
Fenogramatički nivo v. konstitue ntski nivo
Fenogramatika: uvođenje termina - 546
Fenotipski jezik u teoriji Š aumjana 550
Field (engl. termin) v. polje
Filler (engl. termin) v. ispunjivač
Filologija: filološko interesovanje za jezik u doba renesanse 36:
u XVII i XVIII veku 39; u XX veku 1 36
Filozofija jezika po Martyju v. psihologizam u lingvistici
Filozofska semantika v. semantika
Filozofski semantičar v. semantičar
Fiziofonetika nasuprot psihofonetici 282 n
Fleksivan, - n i jezici 63
Fona u Lambovoj teoriji 560
Fonema: objašnjenje pojma - e 277; istorijat termina 277n; po
Baudouinu de Courtenayu 282 ; - po Sapiru 344; - po jone
su 287n; - po Trubeckom 287-2 9 1 ; - u Lambovoj teoriji
560; odnos generativne gramatike prema - i 465
Fonemički stratum u Lambovoj teoriji 5 5 9
Fonemika, američki termin; v. fonologija
Fonetski nivo u Sgallovoj teoriji 546
Fonoestetika, Firthova teorija - e 3 73n
Fonologija: nauka o fonemama u duhu praške škole 277; osnl·
vanje - e 285-287; fonološki principi Trubeckog 287-298;
u Lambovoj teoriji 559
Fonološka škola v. praška škola

Fonometrija, Zwimerova - 230
Fonon u Lambovoj teoriji 560
Fonostilistika: Grammontovo razrađivanje problema - e 175n
Forma - nasuprot supstanci po Hjelms tevljevoj teoriji 397; - u
Hallidayevoj teoriji 569; - u teoriji Pe teta Hartmanna 576
Forma, formalistički, termini moderne logike u strukturalnoj
lingvistici 242
Formalno značenje u Hallidayevoj teorij i 569
Formant, termin u fonetici 222
Formator, pojam - a u semantičkim s tudijama 437n
Francuska lingvistička škola: psihofQiološka, psihološka i so
ciološka ispitivanja jezika u duhu - e 16 5 · 1 7 1 ; doprinos - e
razvoju stilistike 172-174
Fraza, termin u savremenoj sintaksi 360
Frazna struktura u teoriji Chomskog 463
Funkcija: - u tagmemici 361 n; - u teor ij i A. Martineta 334
l;unkcionalna gramatika Sanktpeterbu�ke škole 674
l;unkcionalna lingvistika A. Martinet:-= zasnivanje - 329;
osnovni principi - 330-335
l;unkcionalna lingvistika: - v. praška š �Oia ; - u DR Nemačkoj
578
l;unkcionalna rečenična perspektiva (Češki termin: aktuain:i
členeni vety) u učenju praške škole 3 � 4
hankcionalna sintaksička teorija kogn i t:iVista 643
hmkcionalni potencijal leksičkih je�ca po učenju Sankt
peterburške škole 674
11unkcionalno-komunikativna grama�a G . A. Zolotove 673
11unkcionalno-semantičko polje u teOriji Sanktpeterburške
�kole 674
hmktor: - kao pojam modeme logike 53> 3: - u Sgallovoj teoriji
-;46
c , n teorija v. teoriju o upravljanju i povez :f.vanj u
c .r ncaloško stablo, jezičko - po Schleic�eru 61
• ••·•u.·rativizam funkcionalne orijentadj � u američkoj sredini
Mi4
Generativizam M. Bierwischa 667-668

Generativna fonologija, razvoj - e 465; - danas 604
Generativna gramatika: zasnivanje - e 458; transformacionali-
zam Zelliga Harrisa 459; naučni stav Chomskog u konfrontaciji
s naučnim stavom Harrisa 460; osnovni pogledi Chomskog na
jezik 462-463; uvođenje metoda - e u razne domene jezičkog
ispitivanja 464; generativni pristup u fonologiji 465 ; kontro
verzni pogledi pristalica - e na njen dalji razvoj 467; zasnivanje
generativne semantike 468; različiti pogledi na semantičko
konstituisanje rečenice 469 - 472 ; Filmoreova padežna teorija
473; razvoj - e s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih go
dina 474-477; - u Evropi 478; uverenja na kojima počiva i da
nas generativna teorija Chomskog 630; objašnjenje "raskola" u
redovima generativista 63 1 ; značaj teorije Chomskog danas
632
Generativna semantika: - u leksičkom ispitivanju v. semanti
ku; - kao teorija suprotstavljena generativnoj sintaksi 468;
- krajem osamdesetih 604
Generativni pristup leksikonu J. Pustejovskog 664-665
Genotipski jezik u teoriji Š aumjana 550
Geografska lingvistika v. arealna lingvistika
Glasovne promene : - po Wundtovoj teoriji 86n.; po teoriji
mladogramatičara 94; - prema tumačenju strukturalne lin
gvistike 3 10; Jakobsonovi pogledi na uzroke - a 3 1 1 ; Marti
netova teorija o - ama 313
Glosar u mašinskom prevođenju 525
Glosatori: - u doba aleksandrijaca 14
Glosematika (neososi.rijanstvo, danska škola, kopenhaška
škola) : zasnivanje teorije - e 393 - 396; predmet proučava
nja - e 396; teorija o odnosima forme i supstance, izraza i
sadržine 397-403; apstraktnost - e 403-406: metod komuta
cije u -i 406-408; razlikovanje paradigmatike od sintagmati
ke u -i 408
Glosologija v. semantika (lingvistička)
Glotogonijski, - teorije do XIX veka Sn i 42
Glotohronologija (leksikostatistika): postanak i značaj - e 494
Govor (franc. parole) suprotstavljen pojmu "jezik" po Saussureu

266
GPSG v. gramatika generalizovane frazne strukture
Gradijent (engl. gradient) u Hallidayevoj teoriji 570
Graf aplikacije u Š aumjanovoj teoriji 554
Graf uloga - a u Haysovoj teoriji 543
Gramatičke relacije u teoriji RG 622 i LFG 623
Gramatički nivo v. konstituentski nivo
Gramatički pravilne rečenice: - u teoriji Chomskog 462 - u
teoriji Kulagine 53 7
Gramatika generalizovane frazne strukture (engl. Generali
zed Phrase Structure Grammar) u odnosu na čomskijanski
generativizam 683
Gramatika generalizovane frazne strukture (GPSG), nova
verzija generativne gramatike 62 1; njeno zasnivanje i osnov
ne teorijske postavke 624
"Gramatika koja se tiče sadržine" (nem. termin: die inhaltbe
zogene Grammatik) : zasnivanje škole 572-573; osnovni po
gledi na jezik 574; teorija P. Hartmanna 575-576; noviji raz
voj ove škole 577; odjeci - u DR Nemačkoj 578
Gramatika konstrukcije (engl. Construction Grammar) Ch.
Fillmorea 650
Gramatika lučnog para (engl. Arc Pair Grammar) u odnosu
na čomskijanski generativizam 683
Gramatika skala i kategorija (engl. scale-and-category gram
mar) v. neofirthijanska lingvistika
Gramatika zavisnosti i projektivnosti: Haysova uloga u zasni
vanju - 543 : suština teorije 543
Gramema, termin u američkoj lingvistici 354n
Grammar - u odnosu na čomskijanski generativizam 683
llarvardska škola: zasnivanje i odnos prema jelskoj školi 243;

značaj - e 307
Hijerarhija, - lingvističkih fenomena 245
Hijerarhije optim.alnosti (engl. hierarchies of optim.ality) u
teoriji optimalizma 680
llijerarhizovanje tematskih uloga 647, 654

Hipersema u Lambovoj teoriji 560
Hipersemema u Lambovoj teoriji 560
Hipersememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559
Hipersemon u Lambovoj teoriji 560
llipertagmema u Pikeovoj teoriji 361
Hipofonema u Lambovoj teoriji 560
Hipofonemički stratum u Lambovoj teoriji 560
Hipoteza o leksičkoj morfemi L. Bloomfielda 688
Hipoteza o leksičko-morfemskoj osnovici morfologije R.
Bearda 688
Hipoteza o neakuzativnosti (engl The Unaccusative Hypo
thesis) 691
Homonimija: - razgraničena od polisemije po Hjelmslevu 401
Homonimijski konflikti, teorija o - ima 1 56
Humboldtizam: Humboldtove ideje koje zastupaju predstavnici
- a 71-75
Idealistička stilistika v. stilistika

Idiolekt termin modeme dijalektologije 160
llokucioni: - aspekt govornog čina 609
Imanentan: jezik kao - a pojava po teoriji glosematičara 404
Implicitno: odnos -og u jeziku prema eksplicitnom (u svetlosti
teorije informacije) 512
Implikacije kao lingvistički problem 612
Indeks u teoriji Bar-Hillela 534
Indijska gramatičarska škola: počeci - e 16-18; Paninijeva gra
matika 18; epoha posle Paninija 19; op�ti značaj rada - e 19-23
Individualna psihologija u jeziku : po Steinthalu 8 1 ; po Vosslc-
ru 179: po teoriji neolingvista 186
Individualna stilistika v. stilistika
Inhaltbezogene Grammatik v. "gramatika koja se tiče sadržine"
Inhaltlicher Aufbau (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sa·
držine" 574
Inkompatibilan, - ne tendencije jezičkog razvoja 31 1
lnnere Sprachform, v. unu�nja forma jezika
Inovacija, jezička - 64
Instrumentalna fonetika v. eksperimentalna fonetika
Inteligibilitet: fonetska proučavanja u vezi s obezbeđenjem - a
232
Intenzivan, glosematički termin v. obeležen
Interjekcionalna teorija v. puh-puh teorija
Interpretativna semantika u okviru generativne gramatike 470
Invarijanta: apstrahovanje - e kao osnovica modeme metodo-
loške procedure u nauci XX veka 1 16
lnvarijantan, - ne jezičke jedinice u fonologiji 289
lspunjivač (engl. termin filler) u Pikeovoj teoriji 361
lstoricizam, - mladogramatičara v. mladogramatičari
Istorija jezika v. dijahronična lingvistika
lzoglosa, primena koncepta - e u Schmidtovoj teoriji talasa 64
lzomorfnost: pojam - i u duhu Kurylowic:zevog shvatanja 3 1 2n
Izraz nasuprot sadržini po Hjelmslevljevoj teoriji 397
jackendoffova teorija o jeziku 659-663

Jafe ts ka teorija Marra 208-209
jedinica (engl. unit) u Hallydayevoj teoriji 508
j c ls ka škola v. distribucionalisti
Jt·zici "rascepljene" ergativnosti (engl. the split ergative lan
guages) 693
.Jt·zici u kontaktu: fenomen - u centru pažnje modeme lingvi
stike 161
.Jt·zički savez: interesovanje za fenomen - a u neolingvistici 190
i u lingvistici pra§ke škole 320
Jrzičko ispoljavanje (engl. performance) po Chomskom 462
.Jrdčko zajedništvo: koncept - a u sociolingvistici 586
.Jrdk (franc. langue) : pojam - a suprotstavljen pojmu govora
po Saussureu 206
jr1.ik-posrednik u mašinskom prevođenju 527
.Junktura: razrađivanje problema - e u eposi distribucionalizma
:\ 53
kalkulus: jezik shvaćen kao - 427

kall·�orija u "gramatici koja se tiče sadržine" 574
Kategorijama gramatika identifikacionog tipa u razradi Bar

Hillela 533-536: najnoviji razvoj 604
Kategorijama gramatika zasnovana na principima matema
tičke teorije skupova: uloga Kulagine u zasnivanju - 537;
suština teorije 538; ocena teorije 539; dalja razrada teorije
540
Kategorijama lingvistika P. Hartmanna v. "gramatika koja se ti-
če sadržine"
Kategorizovanje po kognitivistima 63 7, 640
Kauzacija: pojam - e u semantičkim ispitivanjima 441
Kazanjska škola: uslovi njenog postanka i radnog dometa 193-
194: stavovi - e posebno značajni za razvoj lingvistike 196
Kibernetika: zasnivanje - e 498; doprinos - e razrađivanja teo-
rije informacije 498-502
Kimograf u fonetici 224
Kinema, distinktivna jedinica kinemike 375n
Kinemika v. antropološka lingvistika
Klasa u Hallidayevoj teoriji 568
Klasična stilistika v. stilistika
Klasifikacija, - jezika: po Schleicheru 63; psihološka (Steintha-
lova) 82 : konceptualna (Sapirova) 34 1n
Ključ: pojam - a u sociolingvistici 587
Kod u teoriji informacije 506; u ma.Jinskom prevođenju 5 17
Kodiranje v. enkodiranje
Kodni šum, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n
Kodno jezgro, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n
Kognitivna lingvistika, novi naziv za revidiranu stratifikacionu
gramatiku 563
Kognitivna lingvistika; njeni glavni zadaci 634
Kognitivni domen po kognitivistima 636
Kombinatorična varijanta fonema (alofona) : definicija - po
Trubeckom 289
Komparatisti, prvi - (boppovci) : epoha - a 53-59
Komparativna gramatika: - početkom XIX veka 53-59; - u
doba mladogramatičara 94-98; - u XX veku 132; matematič
ki kriteriji u komparativno-istorijskim studijama jezika 494
Kompetencija govornog predstavnika po Chomskom 462

Kompleks u Š aumjanovoj teoriji 553
Kompleksni simboli u teoriji Chomskog 463
Komponentna analiza značenja 441
Komunikativni kanal (prenosni) u teoriji informacije 5 10
Komutacija, glosematički termin v. supstitucija
Konceptualna semantika kao posebna lingvistička disciplina
661
Konceptualni (Sapirov) kriterij za klasifikaciju jezika v. klasifika-
cija jezika
Konfliktni principi i modulska teorija 619
Kon.katenativna struktura u poređenju s determinativnom 543
Konstituent, termin savremene lingvistike 36 1n
Koostituentski (fenogramatički, gramatički) nivo u Sgallovoj
teoriji 546
Kontekst po učenju praških funkcionalnih generativista 686
Kontekst u Hallidayevoj teoriji 569
Kontekstualisti, predstavnici škole kontekstualne (etnografske)
lingvistike 373 n i 566
Kontekstualna lingvistika J. R. Firtha 566
Kontekstualna značenja u Hallidayevoj teoriji 569
Kontinuum u Hallidayevoj teoriji 570
Kontradiktoran, -ne tendencije u jeziku nagovešten u učenju
Baudouina de Courtenay 195
Kontrolor prazne kategorije po teoriji generativne sintakse
629
Konvencionalizovani obrazac klauze po kognitivizmu 635
Konvencionalne (lingvističke) implikacije nasuprot konver
zacionim 610
Konverzacione implikacije nasuprot konvencionalnim (lingvi
stičkim) 610
Kopenhaška škola (danska škola strukturalne lingvistike):
osnivanje - e 386-387; Br0ndalovi pogledi na jezik 388-391;
Hjelmslevljeva glosematika 392-4 1 1
Kopenhaški lingvistički serkl: zasnivanje - a 387
Koren reči u semitskoj lingvističkoj teoriji 35
Korenski, - jezici 63
Korpus, termin u američkoj lingvistici 352
Kreolski jezici (mešani jeZici, engl. pidgin languages) : - po
Schuchardtovoj teoriji 1 10
Kriptografija: statistika u -i 489
Kvantitativna (statistička) lingvistika: početak statističkog is
pitivanja jezika 485-489; osnovne teorijske tekovine - e 489;
primena statističkog metoda u leksikografiji, stilistici, dijalek
tologiji 490-494; statistički metod u komparativno-istorijskim
studijama i zasnivanje glotohronologije 494; statistički metod
u teoriji informacije i mašinskom prevođenju 495
Kvantitativna izoglosa u poljskoj dijalektologiji 163
Labave (engl. fuzzy) granice među kategorijama 638

Lajpciška škola v. mladogramatičari
Langue (franc. termin) v. jezik
Leks u Lambovoj teoriji 560
Leksema u Lambovoj teoriji 560
Leksemički stratum u Lambovoj teoriji 559
Leksička funkcija: koncepcija - e u teoriji sovjetskih semanti
čara 446
Leksička sintaksa nasuprot strukturalnoj 453
Leksičko-funkcionalna gramatika (engl. Lexical Functional
Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683
Leksičko-funkcionalna gramatika (LFG) nova verzija genera
,
tivne gramatike 62 1 ; njeno zasnivanje i osnovne teorijske po

stavke 623
Leksikalizam Chomskog 471
Leksikografi: - iz epohe aleksandrijaca 14
Leksikografija: - u doba Arabljana 33; problemi modeme - e
442
Leksikon u teoriji Chomskog 463
Leksikostatistika v. glotohronologija
Lekson u Lambovoj teoriji 560
Leksotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560
Lenjingradska fonološka škola kao nastavljač Ščerbinih shva

tanja 197
LFG v. leksičko-funkcionalna gramatika
lingvistička geografija: zasnivanje škole metoda 145- 1 5 2 ;
glavne teorijske tekovine 152-1 58
lingvistički relativizam, Humboldtov - 74
literarna stilistika, škola - e 180
Logička koncepcija jezika u radovima predstavnika Port-Royala
38: u doba francuskog racionalizma 41
Logički empiristi (logički pozitivisti, bečki serkl logičara)
doprinos - a izgrađivanju logističkog metoda 4 18
Logički pozitivisti v. logički empiristi
Logički simbolizam u lingvistici 412-42 1
Logična forma u teoriji Chomskog 62 1
Logistički - a gramatika 419
Logistika: početak - e 415; okviri interesovanja - e 4 16-42 1
Lokucioni: - aspekt govornog čina 609
Makrolingvistika nasuprot mikrolingvistici 367n i 487

Makrosociolingvistika nasuprot mikrosociolingvistici 580
Manifestation mode (engl. termin) v. način manifestacije
Markiran (obeležen) nasuprot nemarkiranom (neobeleženom)
295 i 305
Markovljev proces u matematičkoj lingvistici 486
Marrizam: počeci - a 205; glavne Marrove ideje 206-2 1 3 : - u
razradi Marrovih učenika 2 1 3-2 18; kraj - a 2 18; posledice
epohe - a u sovjetskoj lingvistici 2 19
Mašinsko prevođenje: interesovanje za - 5 14; faktori koji s u
uslovili - 5 1 5 ; počeci - a 5 16; angažovanje lingvističkih sna
ga oko - a 5 1 5-528; najnoviji razvoj 604
Matematička lingvistika kvantitativnog ( = nealgebarskog
karaktera: zasnivanje i značaj - 480-493
Maternji jezik po teoriji neohumboldtovaca 574
Matrice, lingvističke - u Pikeovoj teoriji 361
Mentalizam: stav strukturalne lingvistike protiv - a 238
Mera kongruentnosti jezika u mašinskom prevođenju 523
Mešani jezik v. kreolski jezici
Mešanje (ukrštanje) jezika po Schuchardtovoj teoriji 1 10: po

Marrovoj teoriji 208
Metafora u teoriji kognitivista 640
Metajezik: početno interesovanje za - 1 2 1 ; izgrađivanje -a 413;
- kao predmet interesovanja glosematičara 392; - u seman
tici 614; semantički - A. Wierzbicke 614
Metalingvistika v. antropološka lingvistika
Metalogika: interesovanje - e za metajezik 4 1 5
Metamatematika: interesovanje - e z a metajezik 4 1 5
Metonimija u teoriji kognitivista 640
Mikroglosari u mašinskom prevođenju 519
Mikrolingvistika nasuprot makrolingvistici 367n i 487
Mikroredukcije u nauci 662n
Mikrosociolingvistika nasuprot makrosociolingvistici 580
Minimalizam; zasnivanje 675, glavni teorijsko-metodološki po-
stulati 676-678; diskusione teme u sadašnjoj fazi minimali
zma 689
Mladogramatičari: lajpciška škola i zasnivanje mladogramatičar
stva kao teorije i metoda 93-98; istoricizam - a 98; teorijski
pogledi H. Paula 99-106
Model: teorija jezičkih - a 530; - u Š aumjanovoj interpretaciji
550
Modul, termin preuzet iz kompjuterskog programiranja 619
Modulsko ustrojstvo jezika kao problem od šireg značaja 619
Monema u Martineovoj teoriji 331
Monogeneza jezika po Trombettiju 191n; po Marru 206
Montagueova gramatika engleskog jezika kao predmet inte-
resovanja predstavnika generativne gramatike 477
Morf u Lambovoj teoriji 560
Morfema u američkoj lingvistici bloomfieldovskog tipa 354 : u
Lambovoj teoriji 560
Morfemički stratum u Lambovoj teoriji 559
Morfofonologija u programu praške škole 32 1
Morfofonološki nivo u Sgallovoj teoriji 546
Morfologija sintaksičkih jedinica po Martinetu 333
Morfon u Lambovoj teoriji 560
Morfotaktička pravila u La.mbovoj teoriji 560

Moskovska škola semantičara 67 1-672
Motorička fonetika v. artilrulaciona fonetika
Mutterspache (nem. termin) v. maternji jezik
Način distribucije (engl. termin: distribution mode) u tagme

mici 362
Način manifestacije (engl. termin: the manifestation mode)
u tagmemici 362
Nativistička teorija v. ding-dong teorija
Neakuzativnost i neergativnost kao sintaksičko-semantički fe-
nomeni 691-692
Nemarkiran (neobeležen) nasuprot markiranom 296 i 305
Neobeležen v. nemarkiran
Neofirthijanci (britanska škola) v. neofirthijanska lingvistika. .
.
Neofirthijanska lingvistika reprezentovana "gramatikom

skala i kategorija": aktivnost neoftrthijanaca 566; teorija M.
Hallidaya 567-570
Neohumboldtovci, sledbenici Humboldta 77; osnivači "gramati-
ke koja se tiče sadržine" 572
Neolingvistika v. estetski idealizam u lingvistici
Neososirjanstvo v. glosematika
Neposredni konstituenti u morfološkoj i sintaksičkoj teoriji di
stribucionalizma 355
Neutralizacija: fonološka - po Trubeckom 296
" Nezavisni": - u odnosu na mladogra.matičare 108; ideje "neza-
visnog" H. Schuchardta 108- 1 1 3
Nivo, jezički - : značaj utvrđivanja - a pri jezičkoj analizi 3 54
Nivo funkcionalne strukture u LFG 623
Nivo konstituentne strukture u LFG 623
Nominacija: problem - e u semiotičkim studijama 436
Normativna gramatika u doba aleksandrijaca 14; Paninijev rad
na - i 18; u XVIII veku 40
Ob u Šaumjanovoj teoriji 550

Obeležen v. markirao
Ograničenja na moguće derivaclje u generativnoj gramatici

472
Okresnost' (ruski termin) u teoriji Kulagine 538
Okvirna semantika (engl. Frame Semantics) Ch. Fillmorea
648, 679
Operand u Š aumjanovoj teoriji 555
Operator u teoriji Bar-Hillea 534
Opozicija: jezički sistem počiva na principu - a 261 ; fonološka
teorija - a 292
Opšta lingvistika: početak - e sa Humboldtom 68
Opšti semantičar v. semantičar (filozofski)
Oslikavanje (engl. imagery) po kognitivistima 634
Osnovne semantičke reči u teoriji sovjetskih semantičara 446
Otvor (engl. termin: slot) u Pikeovoj teoriji 361
Padež u teoriji Chomskog 627

Padežna gramatika Charlesa Fillmorea 473: njena sudbina da-
nas 604
Palatogram u fonetskim ispitivanjima 224
Paradigma u sintaksi 453
Paradigmatika u odnosu na sintagmatiku po Hjelmslevu 408
Paralingvistika v. antropološka lingvistika
Parole (franc. termin) v. govor
Particle (engl. termin) v. čestica
Paulova teorija v. mladogramatičari
"Pedigree" teorija v. biološki naturalizam u lingvistici
Perceptualna fonetika: njeni zadaci 232
Performativni glagoli u generativnoj semantici 604: - u Austi
novoj teoriji 609
Personalnost: operativni pojam sanktpeterburških funkcionalni-
sta 674n
Peterburška škola: osnovne odlike 197
Pidgin language (engl. termin) v. kreolski jezik
Polisemija, po kognitivistima 639
Polisemija: Hjelmslevljevo razgraničavanje -e od homonimije
40 1 ; odnos - e sa frekvencijom reči 491
Polisintetički, - a jezička grupa 34ln

Polje (engl. termin field) u tagmemici 362
Pomeranje duž skale ranga (engl. termin shunting) u Halli-
dayevoj teoriji 568
Pomoćna jedinica u Haysovoj teoriji 543
Površinska struktura u teoriji Chomskog 462
Poziciona sintaksa ]. Furqueta 453
Pragmatika po Morrisu 425; - kao nova lingvistička disciplina
610: šta proučava - 6 1 1
Pragmatska semantika suprotstavljena sintaksičnoj i leksičkoj
611
Prajezik: problem - a u lingvistici početkom XIX veka 70; -
kao tabu tema u doba marrizma
Praška škola (pražani, škola funkcionalne lingvistike, škola
f'onologa) : zasnivanje praškog lingvističkog serkla 3 1 5 ; dalji
istorijat 3 16; principi - e 317 - 322; razvoj do sedamdesetih
godina 323; teorija o funkcionalnoj perspektivi rečenice 324;
sintaksičke koncepcije razvijane tokom šezdesetih godina
325; analiza na nivou diskursa 326; algebarska lingvistika i
pražani 327
Praški funkcionalni generativizam: vodeći predstavnici 685;
uverenja predstavnika - a 686-687; tematske uloge u viđenji
ma predstavnika - a 657-658
Praški lingvistički serkl v. praška škola
Pravila korespondencije u teoriji Š aumjana 550
Pravila povezivanja (engl. linking rules) u Fillmoreovoj gra
matici konstrukcije 650
Pravila prepisivanja (engl. rewriting rules) u teoriji Chom-
skog 463
Pravila realizacije u Lambovoj teoriji 560
Pravila zavisnosti u Haysovoj teoriji 543
Prazna kategorija u teoriji generativne sintakse 629
Pražani v. praška škola
Predikacija po Aristotelu ll n
Predikat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10; po Aristo
telu l l
Pred.iktabilnost: pojam - i u teoriji informacije 508

Prelingvistika v. antropološka lingvistika 374
Prenosni kanal v. komunikativni kanal
Presupozicija: - u semantičkim ispitivanjima Fillmorea 445; -
kao značajan opštelingvistički koncept 474; interesovanje za

- e u osamdesetim godinama 612
Princip podsistema Morrisa Hallea 689
Princip pojmovne bliskosti primenjen u sintaksi 642
Pri.nuda - operativni pojam u optimalizmu 681
Pristup koji je orijentisan na pri.ncipe i parametre, obuhva-
tan naziv za novija teorijska viđenja Chomskog 620
Procesi u sinhroniji po teoriji generativne gramatike 462
Projektivnost u Haysovoj teoriji 543
Promocija u RG 622
Prosta alternativa u određivanju bita 509
Proširena standardna teorija Chomskog 470; njen diskretni
karakter 606; - posmatrana iz hronološke perspektive 620
Prototip u kognitivističkoj teoriji 638
Prototipi: zasnivanje teorije o - ma 606; značaj teorije o - ma
u lingvistici 607
Prototipski ostvaren vršilac radnje 652
Psihobiologija, Zipfova 488
-
Psihofiziološka ispitivanja jezika u francuskoj lingvistici 166-

167; - u okviru psiholingvistike 377
Psihofonetika nasuprot ftZiofonetici 282n
Psiholingvistika: oblast njenog proučavanja 377; udeo psiho
loga u razrađivanju - e 378; metod psiholingvističkog ispiti
vanja 3 79-384; doprinos - e ispitivanju mehanizama pamćt"
nja i uopšte procesa učenja 384
Psihologija naroda, - izražena u jeziku; početak teorije o - "
u Humboldtovom učenju 73; - po Steinthalu 8 1 ; - p o
Wundtu 85
Psihologiza.m u lingvistici: asocijativna (Steinthalova) psiholoMI·
ja jezika 80; apercepcionalistička (Wundtova) psihologija jr·
zika 84; Martyjeva "filozofija jezika" 84
Psihološki, -a klasifikacija jezika v. klasifikacija jezika; - e teo

rije jezika v. psihologizam u lingvistici
Puh-puh (interjekcionalna) teorija o poreklu jezika Sn
Pustaja kletka (ruski termin) u Š aumjanovoj teoriji 553
Qualia structure (engl. termin) u teoriji J. Pustejovskog 665
Racionalna stilistika v. stilistika

Rečenica: po Aristotelu l l ; po Dionysiosu Thraxu 14n; definici-
ja - e u duhu distribucionalizma 357
Redundancija: funkcija - e u procesu sporazumevanja 5 10
Redundantan nasuprot relevantnom 238
Referencija: izučavanje - e nominalnih reči u lingvistici 613
Referencijalno značenje kao problem preuzet od logičara 612
Relaciona gramatika (engl. Relation Grammar) u odnosu na
čomskijanski generativizam 683
Relaciona gramatika (RG) , nova verzija generativne gramatike
621
Relativna vrednost saopštenja u teoriji informacije 508
ltelatori u Š aumjanovoj teoriji 553
ltelevantan nasuprot redundantnom 238
ltema nasuprot temi 324
Rematika v. semantika (lingvistička)
ltcmatologija v. semantika (lingvistička)
ltcprezentativan karakter jezika po Bi.ihleru 435n
ltctori iz epohe aleksandrijaca 14
ltt·vidirana proširena standardna teorija Chomskog posma
trana iz hronološke perspektive 620
KG v. relaciona gramatika
Sndržina nasuprot izrazu po Hjelmslevljevoj teoriji 397

S<·ale-and-category grammar (engl. termin) v. gramatika skala i
kategorija
�kale of delicacy (engl. termin) v. skala delikatnosti
Nt'rna u Lambovoj teoriji 560
Nt'mantema, termin američke lingvistike 334n ; - u Sgallovoj teo
riji 546
Semantičar (filozofski semantičar): opšti - i i njihovo illozof

sko interesovanje za jezik 426; akademski -i i njihov rad na
semantičkoj i sintaksičkoj problematici 426-428
Semantička (značenjska) kategorija, pojam preuzet iz filozofi
je 532
Semantička kohezija teksta, pojam - u tekstualnoj lingvistici
598
Semantička konfiguracija rečenice u sintaksičkoj teoriji praža-
na 325
Semantičke prime po Boguslawskom 670
Semantički nivo sintakse u shvatanjima nekih pražana 545
Semantički potencijal u Harderovoj semantičkoj teoriji 669
Semantički profil reči 440
Semantički (značenjski) sistem u centru pažnje strukturalne
semantike 433
Semantičko polje: teorija o -ima 434-436
Semantika (filozofska semantika) - po MGrrisovom shvata
nju 425: deskriptivna - po Camapu 427; teorijska - po Car
napu 427
Semantika (semaziologija, sematologija, glosologija, rema
tika, rematologija) u lingvistici; od Breala do predstavnika
strukturalne semantike 429-432 ; teorija o semantičkim siste·
mima 432-436; semiotički problemi 436-438; uočavanje teo
rijsko-metodoloških nedostataka 439; istraživanje "semantič·
kog proilla" reči 440; komponentna analiza značenja 440 ;
traženje objektivnih metoda u leksičkom ispitivanju 442 ; do
prinos generativne gramatike studijama leksičkog značenja
443; povezivanje semantičkih studija sa sintaksičkim 44·• ;
uvođenje koncepta presupozicije u ispitivanja leksičkog zna·
čenja 445; teorijski pristup sovjetskih semantičara 446-447;
ispitivanje gramatičkih značenja 448
Sematologija v. semantika
Semaziologija v. semantika
Semema u Lambovoj teoriji 560
Sememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559
Semiologija (semiotika) : početak - e u lingvistici 423: Peircea

va (filozofska) koncepcija - e 424; Morrisova (filozofska) in
terpretacija semiološke problematike sa podelom - e na
pragmatiku, semantiku i sintaksu 42 5
Semiotička gramatika McGregora 698
Semiotika v. semiologija
Semoglif u Sgallovoj teoriji 546
Semologija, jedna od grana antropološke lingvistike 422n: - u
Lambovoj teoriji 559
Semon u Lambovoj teoriji 560
Semotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560
Sgallov generativni pristup jeziku: zasnivanje teorije 545 : suš-
tina teorije 546: sadašnja razvojna faza teorije 547
Shematizovane slike u kognitivnim domenima 636
Shunting (engl. termin) v. pomeranje duž skale ranga
Signifiant (franc. termin) u odnosu na signifie po Saussureu
262
Signifie (fran. termin) u odnosu na signifiant po Saussureu 202
Simbol: upotreba - a u procesu analize 414
Sinhronična (statička) lingvistika nasuprot dijahroničnoj (di-
namičkoj) lingvistici po Saussureu 267
S inhronija nasuprot dijahroniji po Saussureu 267
S intagma po Ballyju 275
Sintagmatika u Belićevoj jezičkoj teoriji 202 ; - u odnosu na
paradigmatiku po Hjelmslevu 408
S intagmatski odnosi nasuprot asocijativnim po Saussureu
408n
Sintagmema u Pikeovoj teoriji 361
Sintaksa, filozofska -: po Morrisu 425; po Camapu 427
S intaksa, lingvistička - : u doba aleksandrijaca 14; razvoj - e od
početka ovog veka do zasnivanja generativne gramatike 450-
·,53; generativni pristup u - i 454, 458-463; -u sedamdese
lim godinama 455-456
�tt lntaksema u teoriji G. A. Zolotove 673, 673n
�tt i ntaksička forma reči u teoriji G. A. Zolotove 673
"interna u teoriji Martineta 332
Sintematika, nauka o sintemi 332

Sintetički, - govor 223
Sistem: postavljanje - a u centar ispitivanja nauke XX veka 1 19:
teorija o jeziku kao -u, osnovica strukturalne lingvistike 323
Sistemski poredak tematskih uloga i adverbijala 686
Skala delikatnosti (engl. scale of delicacy) u Hallidayevoj teo-
riji 568
Skala eksponencije u Hallidayevoj teoriji 568
Skala ranga u Hallidayevoj teoriji 568
Skolastička gramatika: odlike - e 27
Skolijasti iz epohe aleksandrijaca 14
Slobodni predikatski modifikator po praškim generativistima
639
Slot (engl. termin) v. otvor
Socijalan - a uslovljenost prvih jezičkih ispitivanja 1-6; teorija o
- oj funkciji jezika, osnovica strukturalne lingvistike 237
Socijalna lingvistika v. sociolingvistika
Socijalni dijalekti u američkoj lingvistici 582
Sociolingvistika: predmet proučavanja - e i odnos prema dru
gim disciplinama 580-58 1; počeci - e u SAD 582 ; faktori koji
su uslovili dalji razvoj - e 583; razvoj - e u Evropi 584; - u
sedamdesetim godinama 585; teme koje obrađuju - 586-
502 ; najnoviji razvoj - e 604
Sociologija jezika nasuprot sociolingvistici 580n
Sociološka lingvistika u okvirima francuske lingvističke škole
169
Sociološka stilistika v. stilistika
Spektograf u fonetskim ispitivanjima 229
Sphota u tradiciji indijskih gramatičara 23
Sređeni karakter pravila u teoriji Chomskog 462
Stadijalnost Marrova teorija -i 207
Stammbaum" teorija v. biološki naturalizam
Standardna teorija Noama Chomskog posmatrana iz hronološ
ke perspektive 620
Statička lingvistika v. sinhronična lingvistika
Statistička lingvistika v. kvantitativna lingvistika
Stenografija, doprinos - e uvođenju statističkog metoda u je-

zička ispitivanja 485
Stepen bazičnosti u Hallidayevoj teoriji 568
Stilistički kriticizam Lea Spitzera 180n
Stilistika, različite koncepcije - e: klasična - 172 ; sociološka
172 : individualna - 173; kolektivna - 173; opšta - 173; - u
duhu shvatanja harvardske škole 175: idealistička - Lea Spit
zera 180; tracionalna (Ballyjeva) - 271
Stohastički proces u teoriji informacije 507
Stratifikacija jezika: semiotička - po Wegeneru 423n
Stratifikaciona gramatika: zasnivanje - e 558; suština Lambo-
ve teorije 559-561 : najnoviji razvoj 562 ; - interpretirana kao
"kognitivna lingvistika" 563: interesovanje za - u 563
Stratumi u Lambovoj teoriji 559
Struktura: - sistema u centru pažnje nauke XX veka 1 19 : - u
Hallidayevoj teoriji 568
Strukturalizam: - u nauci XX veka 1 19-1 2 1 ; prihvatanja - a u
lingvistici 1 37-138
Strukturalna lingvistika: teorijska osnovica - e 237-238: ka
rakteristike razvoja - e 239-24 1 ; osnovne škole - e i njihov
međusobni odnos 241-244: - u SSSR 244; osnovni program
- e sredinom ovog veka 245; korisnost - e 247
Strukturiranje radijalneg tipa (engl. radial structuring) 638n
Subjekat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10: - osve
tljen iz perspektive prototipske teorije 607
Sufiks u Sgallovoj teoriji 546
Supletivizam: fenomen - a i problem proizvoljnosti jezičkog
znaka 2 5 5
Supstanca: - nasuprot formi po Hjelmslevljevoj teoriji 397: u
Hallidayevoj teoriji 569
Supstitucija, metodološka procedura u strukturalnoj lingvistici
245: primena - e u okviru razrađivanja distribucionalizma 3 5 2
Supstrat, jezički - 190
Svojstvo konstituentnosti u viđenju R. l..angackera 644
Š kola semantičara MIT-a 633

Škola semantičara Zapadne obale 633
Tagmema u Pikeovoj teoriji 361; - u Sgallovoj teoriji 546

Tagmemika po Pikeu 361
Taktika u Lambovoj teoriji 560
Talas (engl. wave) u tagmemici 361
Titigkeit (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadržine" 574
Tekstualna gramatika (tekstualna lingvistika) : zasnivanje - e
594: glavne teme i koncepcije - e 595-598; izgledi - za dalji
razvoj 599; - u osamdesetim godinama 616
Tekstualna lingvistika u Hallidayevoj interpretaciji 569
Tektogramatički nivo semantičkog strukturiranja 686
Tektogramatički nivo u Sgallovoj teoriji 546
Tektogramatika, usvajanje termina 546n
-
Tema nasuprot remi 324; u generativnoj gramatici 628

-
Tematska uloga (9 uloga) u novoj teoriji Chomskog 628

Tematske uloge osvetljene iz raznih uglova 65 1-658
Teorija ''X sa crtom" : njeno zasnivanje i osnovne teorijske po
stavke 626
Teorija informacije: oblast ispitivanja - e 498 - u temeljima
kibemetičkih studija 499-502; značaj usvajanja teorijsko-me
todoloških principa Romana jakobsona u - 502-505; tekovi
ne - e na polju teorije i metoda 505-523
Teorija o distribuiranoj morfologiji (engl. distributed mor
phology) 689
Teorija o upravljanju i povezivanju (GB teorija) : njeno zasnl·
vanje i osnovne teorijske postavke 629
Teorija optimalnosti (engl. Optimality Theory) 680-682
Teorija talasa, Schmidtova - 64
Teorija verovatnoće, principi - e primenjeni prvi put na jezik
481
Teorije povezivanja (engl. linking theories) 654n
Terminalne jedinice u Haysovoj teoriji 543
Tezaurus u maAini za prevođenje 495
Tip događanja (engl. event-type) - nov sintaksičko-semanlitkl
pojam 654
Tipologija, lingvistička - : prvi radovi u duhu Steinthalove teori

je 82 : zasnivanje - u XX veku 130
Tipovi leksičko-sintaksičkih kategorija u teoriji ''X sa crtom"
626
T-polje v. transfonnaciono polje
Tradicionalna lingvistika u poređenju sa strukturalnom 1 2 5-
126
Transduktor u Sgallovoj teoriji 546
Transform u Š aumjanovoj teoriji 555
Transformacija: različita interpretacija - e u teoriji Chomskog i
u teoriji Harrisa 459
Transformacionalizam Chomskog v. generativna gramatika
Transformacioni test u američkoj lingvistici 364n
Transformaciono polje (T-polje) u Š aumjanovoj teoriji 555
Transformaciono polje bez konekcije u Š aumjanovoj teoriji
555
Transformaciono polje sa konekcijom u Š aumjanovoj teoriji
555
Transformaciono polje sa semikonekcijom u Š aumjanovoj te-
oriji 555
'franskodiranje u teoriji informacije 512
Transpozicija po Ballyju 274
Tranzitivnost u viđenju kognitivista 645
l Jkrštanje jezika v. mešanje jezika

l J loga, koncept - e u sociolingvistici 589
l lltimna invarijatita u strukturalnoj lingvistici 5 1 1
I Jniverzalizam. u gramatici: u doba skolastičke gramatike 2 7 ; u
doba "port-royalaca" 38; u XVIII veku 41
l lnutrašnja jezička forma u Humboldtovoj teoriji 71
l lrbana dijalektologija u američkoj lingvistici 582 i 591
l lrbani dijalekt u američkoj lingvistici 591
l lzorak, jezički - po Sapiru 342-345
Vakuumske cevi u fonetskom ispitivanju 228

Valentnost u sintaksi 453
Vantage Theory (engl. termin) 64 1

Varijacije u jeziku: njihova interpretacija u poljskoj lingvistici
163; njihova interpretacija u okvirima sociolingvistike 591
Vidljivi jezik u fonetskim ispitivanjima 229
Vosslerova škola v. estetski idealizam u lingvistici
Vrednost reči po Saussureu 263
Vrste reči po Aristotelu l l
Wave (engl. termin) v. talas

Weltanschauung: teorija - a kao osnovica humboldtizma 72 ;
problem - a u američkoj lingvistici 373
Whorfijanski relativizam u savremenoj lingvistici 696, 696n
Whorfova teorija v. antropološka lingvistika
Zakoni u komparativnoj gramatici: Grimmov - 55: Vemerov - 97

Značenjska kategorija v. semantička kategorija
Značenjski sistem v. semantički sistem
Ženevska škola: zasnivanje - e 269; osnovne odlike - e 270;

Ballyjeva teorija 271-276
SKRAĆENICE
Arens-Sprachwissenschaft = Hans Arens, "Sprachwissenschaft der

Gang ihrer Entwicklung von der Antike bis zur Gegenwart"
Miinchen 1955 (ll izd. 1969)
Bloomfield-Language = Leonard Bloomfield. "Language". New
York 1933 .
CFS = časopis "Cahiers Ferdinand de Saussure" (izd. "Societe
Genevoise de Linguistique", Geneve)
For Roman Jakobson = zbornik "For Roman Jakobson - Essays
on the Occasion of His Sixteith Birthday'' The Hague 1956
IJAL = časopis "International journal of American Linguistics"
(Baltimore)
Lg = časopis "Language" Oournal of the Linguistic Society of
America, Baltimore)
Portraits ofLinguists. = "Portraits ofLinguists. A Biographical Sour
ce Book for the History ofWestern Linguistics 1746-1963", knj.
I i ll. izd. Thomas A. Sebeok, Bloomington - Indiana University
Press 1966.
8th Proceedings = zbornik "Proceedings of the Eighth Internati
onal Congress of Linguists" (Oslo 1958)
SIL = časopis "Studies in Linguistics" (Norman, Okla.)
TCLC = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Copenhague.
(Copenhague) .
TCLP = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Pragu e"
Trends = zbornik "Trends in European and American Linguistics
1930-1960", Utrecht-Antwerp 1961.
VJa = časopis ''Voprosy jazykoznanija" (Moskva)
Zvegincev-istorija jazyk = V. A. Zvegincev. "Istorija jazykoznanija
XIX i XXvekovv očerk.ah i izvlečenijah" knj. I i ll. Moskva 1960.
CITIRANI RADOVI
Abraham l van Gelderen 1997: Werner Abraham and Elly van Gel
deren (eds), Syntactic problems -problematic syntax /Lingui
stischeArbeiten 2741, Ti.ibingen, Niemeyer.
Aikhenvald l Dixon 1998: Alexandra Y. Aikhenvald and R. M . W. Di
xon, Dependencies between grammatical systems, Language
Vol. 74, No l, 56-78.
Anderson 1992 : Stephen R. Anderson, A-morphous morphology,
Cambridge, Cambridge University Press.
Apresjan 1996: Anpec.RH 10 .[{., U,EHHTh l.f ,UOPO)I(HTh o cnosape
.
CHHOHHMOB, PycucmuKa, C11aeucmuKa, HHOoeeponeucmuKa. C6op

HUK K 60-11emwo AHopeR AHamoRbeeulla 3aJIUJHRKa, MocK sa, Pocuii
CKaJI aKa.LJ.CMHJI HayK, H HCTHT}'T CJlaBJIHOBC.lleHHJI H 6anKaHHCTHKH,
436-450.
Aronoff 1994: Mark Aronoff, Morphology by itself, Cambridge MA,
MIT Press.
Barbosa et alt. 1998: Pilar Barbosa, Danny Fox, Paul Hagstrom,

Martha McGinnis, David Pesetsky (eds.) , Is the Best Good
Enough Optimality and Competition in Syntax, The MIT
Press.
Barker 1998 : Chris Barker, Episodic -ee in English: A thematic role
constraint on new word formation, Language Vol. 74, No 4,
695-727.
Beard 1995: Robert Beard, Lexeme-morpheme base morphology:
A general theory ofinf/ection and wordformation, Albany NY,
State University ofNewYork Press.
280 Citirani radovi
Berlin l Kay 1969: Brent Berlin and Paul Kay, Basic Color Tenns:
Their Universality and Evolution, Berkley and Los Angeles,
University of California Press.
Berlin l Kay l Merrifield 199 1 : Brent Berlin, Paul Kay, and William
R. Merrifield, The world color survey, Dalas,Academic Publica
tion of the Summer Institute ofLinguistics.
Bierwisch 1987: Manfred Bierwisch, Semantik der Graduierung,
Grammatische und konzeptuelle Aspekte von Dimensionsa
djektiven, Berlin, Akademie Verlag, 91-286.
Bierwisch 1988: Manfred Bierwisch, On the Grammar ofLocal Pre
positions, Syntax, Semantik und Lexikon, - Wolfgang Matsch,
Ilse Zimmerman (Hrg.) , Berlin, Akademie Verlag, 1-65.
Bierwisch ISchreuder 1992 : Manfred Bierwisch and Robert Schreu
der, From concepts to lexical items, Cognition 42, 23-60.
Blake 1930: Frank R. Blake, A semantic analysis of case, Cu rte volu
me of linguistic studies (Language monographs 7), Baltimore,
.
34-49.
Boguslawski 1988: Andrzej Boguslawski, Inherently thematic and
rhematic units of language, Travaux du Cercle Linguistique de
PragueN.
Boguslavski 1996: H. M. liorycmlBCKHif, CifJepa oeucmBUR JleKCU"le
CKUXeOUHU�, MocKaa
Bondarko 1984: A. B. limuapKo, (/JyHKJ.IUOHaJibHaJl zpcwamuKa, Jle
HHHrpa,u.
Bondarko 199 1 : Alexander V. Bondarko, Functional grammar. A
field approach, Amsterdam/Philadelphia, Benjamins.
Bošković 1997: Željko Bošković, The Syntax ofNonftnite Comple
mentation. An Economy Approach /Linguistic Inquiry Mono
graph 321, The MIT Press.
Bresnan 1994 : Joan Bresnan, Locative inversion and the architec
ture ofuniversal gratna-nar, Language- Vol 70, No l, 72- 1 3 1 .
Bresnan l Kanerva 1989: Joan Bresnan andjonni Kanerva, Locati
ve inversion in Chichewa: A case study of factorization in gram
mar, Linguisticlnquiry 20, 1-50.
Bresnan l Mchombo 1995: joan Bresnan and Sam A. Mchombo,

The Lexical Integrity Principle: Evidence from Bantu, Natural
Language andLinguistic Tbeory 13, 181-254.
Chomsky 1982 : Noam Chomsky, Some concepts and consequen

ces of the theory of government and binding, Linguistic Inqui
ry Monograph 6, Cambridge Mass.
Chomsky 1995: Noam Chomsky, The Minima/ist program, Cam
bridge MA, MIT.
Chomsky 1998: Noam Chomsky, Minima/ist inquiries. Tbeframe
work /MIT Occasional Papers in Linguistics 15/, Department of
Linguistics and Philosophy, MIT, Cambridge, Mass.
Corrigan 199 1 : Roberta Corrigan, Sentences as categories: Is there
a basic-level sentence?, Cognitive Linguistics 2, 3-35.
Culicover l jackendoff 1995: Peter W. Culicover and Ray jacken
doff, Something else for the binding theory, Linguistic Inquiry
26, 249-275.
Culicover l jackendoff 1997: Peter W. Culicover and Ray jacken
doff, Semantic subordination despite syntactic coordination,
Linguisticinquiry 28, 195-2 17.
Deane 1996: Paul D. Deane, On jackendofrs conceptual seman

tics, CognitiveLinguistics 7, l, 35-91.
Dixon 1994: R. M. W. Dixon, Ergativity /Cambridge Studies in Lin
guistics 69/, Cambridge, Cambridge University Press.
Dowty 1989: David D. Dowty, On the semeantic content of the no
tion of "thematic role", Properties, types and meaning, Genna
ro Chierchia, Barbara Hall Partee and Raymond Turner (eds.) ,
Dordrecht, Kluwer, 69-129.
Dowty 199 1 : David Dowty, Thematic proto-roles and argument se
lection, Language Vol. 67, 547-619.
,
Epstein l Hornstein 1999: Working Minima/ism, ed. by Samuel

David Epstein and Norbert Hornstein, The MIT Press.
282 Citirani radovi
Fillmore 1968: Charles Fillmore, The case for case, Universals in

linguistic theory, Emmon Bach l Robert Harms (eds.), New
York, 1-88.
Fillmore 1982 : Charles Fillmore, Frame semantics, Linguistics in
the morning ea/m, Seul, Harshu, ed. by the Linguistic Society
of Korea, 1 1 1-137.
Fillmore 1985: Charles Fillmore, Frames and the Semantics of Un
derstanding, Quaderni di Semantica 6, No 2, 222-253.
Fillmore l Atkins 1992 : Charles}. Fillmore, Beryl T. Atkins, Toward
a Frame-Based Lexicon: The Semantics of RISK and its Neigh
bors, Frames, Fields, and Contrasts. New Essays in Semantic
and Lexical Organization, Ed. by Adrienne Lehrer and Eva Fe
der Kittay, Hillsdale NewJersey, 75-102 .
Fillmore l Kay 1993: Charles Fillmore and Paul Kay, Construction
Grammar Coursebook, University of California, Berkley.
Firbas 1992 : Jan Firbas, Functional sentence perspective in writ
ten and spoken communication. Studies in English language,
Foley l van Valin 1984: W. A. Foley, R. D. van Valin, Functional
Syntax and Universal Grammar, Cambridge.
Fox 1999: Danny Fox, Economy and Semanticlnterpretation /Lin
guistic Inquiry Monograph 351, The MIT Press.
Garret 1990: Andrew Garret, The origin of NP split ergativity, Lan

guage Vol 66, No 2, 261-296.
Goldberg 1995: Adele Goldberg, Constructions: A construction
grammar approach to argument structure, Chicago, Univer
sity of Chicago Press.
Goldsmith 1995 : Handbook ofphonological theory, ed. by John
Goldsmith, Oxford, Blackwell.
Goossens et alt. 1995: L. Goossens, P. Pauwels, B. Rudzka-Ostyn,
A. M. Simon - Vandenbergen, J. Vanparys, By Word ofMouth.
Metaphor, Metonymy andLinguisticAction in a Cognitive Per
spective, Amsterdam.
Grepl l Karlik 1998: Miroslav Grepl a Petr KarHk, Skladba češtiny,
Olomouc.
Grimshaw 1990: Jane Grimshaw, Ar.gument Structure, Cambridge

Mass, MIT Press.
Grzegorczykowa 1995: Renata Grzegorczykowa, Wprowadzenie
do semantykijezykoznawczej, Warszawa.
Hajičova 1993 : Eva Hajičova, /ssues ofsentence structure and dis

coursepatterns, Charles University.
Hajičova 1999: Eva Hajičova, Aktualni člen�li v�ty a rystavba pro
mluvy, Čeština - univerza/ta a specifika, Brno, Massarykova
univerzita, 47-54.
Hajičova 2000: Eva Hajičova, Presupozice, alegace a akomodace,
Čeština - univerza/ta a specifika 2, Brno, Massarykova uni
verzita, 1 2 3-129.
Hajičova l Panevova 1996: Eva Hajičova and Jarmila Panevova,
Functional generative description and its Praguian roots, The
Prague Bulletin ofMathematical Linguistics 65-66, 2 1-28.
Hajičova l Partee l Sgall 1998: Eva Hajičova, Barbara Hall-Partec,
Petr Sgall, Topic-Focus, Articulation, Tripartite Structures,
and Semantic Content, Dordrecht.
Hajičova l Sgall 1999: Eva Hajičova �md Petr Sgall, Quanrifiers and
focus in an underspecified deep structure, The Prague Bulletin
ofMathematical Linguistics, 72 , 5-9.
Halle 1997: Morris Halle, Distributed Morphology: Impoverish
ment and Fission, Mfl' working in linguistics 30: Papers at the
interface, Department of Linguistics and Philosophy, MIT,
Cambridge, Mass, 425-449.
Halle l Marantz 1993: Morris Halle and Alec Marantz, Distrlbuted
Morphology and the pieces of inflection, The Viewfrom Buil
ding 20: Essays in Linguistics in Honor ofSylvain Bromberger
ed. by Kenneth Hale and Samuel ) ay Keyser, Cambridge Mass,
MIT Press, 1 1 1-176.
Hansen 1994: Bjorn Hansen, Determinatorenserialisierung in den
slavischen Sprachen. Ein typologisch-kognitiver ErkHi.rungs
vorschlag, Wiener slawistischerAimanach, Band 33, 1 19- 128.
284 Citirani radovi
Harder 199 1 : Peter Harder, Linguistic meaning. Cognition, inter

action and the real world, Nordic journal of Linguistics 14,
1 19-140.
Harder 1996: Peter Harder, Functional semantics. A theory of
meaning, structure and tense in English, Berlin.
Harman 1993: Conceptions of the human mind; Essays in honor
ofGeorge A Miller, ed. by Gilbert Harman, N. Y. , Lawrence Erl
baum Associates.
Heine 1993 : Bernd Heine, Auxiliaries; Cogniti-ve forces and
grammatica/ization, NewYork, Oxford University Press.
Heine 1997: Bernd Heine, Cognitive Foundations of Grammar,
New York/Oxford, Oxford University Press.
Inke las l Zec 1993: Sharon Inkelas and Draga Zec, Auxiliary Reduc
tion without Empty Categories. A Prosodic Account, Working
Papers ofthe CornellPhonetics Laboratory 8, 205-2 53.
Jackendoff 1983: Ray Jackendoff, Semantics and Cognition, Cam

bridge MA, MIT Press.
Jackendoff 1990: RayJackendoff, Semantic Structures, Cambridge
Mass, MIT Press.
J ackendoff 1992 : Ray Jackendoff, Languages of the Mind - Essays
on Mental Representation, - Cambridge MA, The MIT Press.
Jackendoff 1996: Ray Jackendoff , Conceptual semantics and cog
nitive linguistics, Cognitive Linguistics 7, l, 93-129.
J ackendoff 1997: RayJ ackendoff , 7be architecture ofthe language
faculty, Cambridge, Mass, MIT Press.
Johnson 1987: Mark Johnson, 7be Body in the Mind: 1be Bodily
Basis ofMeaning, Imagination, and Reason, Chicago, U niver
sityofChicago Press.
Johnson l Postal 1980: D. E. Johnson, and P. M. Postal, Arc Pair
Grammar, Princeton, New Jersey, Princeton University Press.
Kakridis 1998: Yannis Kakridis, Metaphor and Metonymy; a Dialec

tical Perspective Quaderni di semantica 2, 355-362 .
,
Kamp l Rossdeutscher 1994: H. Kamp and A. Rossdeutscher, Re

marks on Lexical Structure and Discourse Reference Structure
Construction, 1beoretica/Linguistics 20, 97-165.
Karolak 1994: Stanislaw Karolak, Le concept d'as-pect et la struc
ture notionnale du verbe, Studia kognitywne l Etudes cogniti
ves l, Warszawa, Slawistycz-ny osrodekwydawniczy, 2 1-4 1 .
Kenstowicz 1994: Michael Kenstowicz, Phonology tn generattve
grammar, Oxford, Blackwell.
Kiparsky 1982 : Paul Kiparsky, Lexical Morphology and Phonology,
Linguistics in theMorning Calm,J.-S. Yang (ed.), Seoul, 3-9 1 .
Labav 1973: William Labav, The boundaries o f words and their

meanings, New Ways of Analysing Variation in English, Wa
shington, Georgetown University Press, 340-373.
Lakoff 1977: George Lakoff, Linguistic Gestalts, Papers from the
thirteenth regional meeting Chicago Linguistic Society, Chica
go, Illinois, 236-287.
Lakoff 1987: George Lakoff, Women, fire and dangerous things;
What categories reveal about mind, Chicago, University of
Chicago Press.
Lakoff l Johnson 1980: George Lakoff and Mark Johnson, Meta
phors We Live By, Chicago, University of Chicago Press.
Lakoff l van Oosten 1977: George Lakoff and Jeanne van Oosten,
Subjects and Agenthood in English, Papersfrom the thirteenth
regional meeting of Chicago Lingui-stic Society, Chicago
Illinois, 459-479.
Langacker 1987: Ronald W. Langacker, Foundations of cognitive
grammar, Vol. l . 1beoretica/ perequisites, Stanford, Stanford
University Press.
Langacker 1988: Ronald W. Langacker, A view of linguistic seman
tics, Topics in Cognitive Linguistics, B. Rudzka-Ostyn (ed.),
Amsterdam, Benjamins, 49-90.
Langacker 1990: Ronald W. Langacker, Concept, Image and
Symbol. 1be Cognitive Basis of Grammar, Berlin/New York,
Mouton de Gruyter.
286 Citirani radovi
Langacker 199 1 : Ronald W. Langacker, Foundations of Cognitive

Grammar, Vol. II. Descriptive Application, Stanford CA, Stan
ford University Press.
Langacker 1993: Ronald W. Langacker, Reference-point construc
tions, Cognitive Linguistics 4, l , 1-38.
Langacker 1997: Ronald W. Langacker, Constituency, dependency
and conceptual grouping, Cognitive Linguistics, Vol. 8, l, 1-32.
Lee 1996: Penny Lee, 1be Whoif theory complex; A critical recon
struction, Amsterdam, Benjamins.
Lehrer 1990: Adrienne Lehrer, Prototype Theory and Its Implica
tions for Lexical Analysis, Meanings andPrototypes. Studies in
Linguistic Categorization, Savas L. Tsohatzidis (ed.) , Lon
don/NewYork, 368-38 1 .
Levin 1993 : Beth Levin, English verb e/asses and alternation, Chi
cago, University of Chicago Press.
Levin l Rappaport-Hovav 1995:: Beth Levin and Malka Rappaport
Hovav, Unaccusativity at the syn-tax-lexica/ semantics
interface, Cambridge MA, MIT Press.
Lindvale 1998: Ann Lindvale, Transitivity in Discourse. A Compa
rison of Greek, Polish and Swedish (fravaux de ('Institut de
Linguistique de Lund 3 7l, Lund, Lund University Press.
Lucy 1992: John Lucy, Language diversity and thought: A refor
mu/ation of the linguistic relativity hypothesis, Cambridge
University Press.
Lutzeier 1997: Rolf Peter Lutzeier, Gegensinn in Lexikologie und
Lexikographie, Linguistische 1beorle und /exikographische
Praxis, Symposiusvortrdge, Heidelberg 1996, Tiibingen, Max
NiemeyerVerlag, 155-169.
MacLaury 1995: R. E. MacLaury, Vantage theory, Language and the

Cognitive Construa/ ofthe World, ed byJohn R. Taylor and Ro
bert E. MacLaury, Berlin, Mouton de Gruyter, 231-276.
McCarthy l Prince 1994: John McCarthy and Alan Prince, The
emergence of the unmarked, Optimality ofProsodic Morpbo
logy, NELS 24, Amherst, UniversityofMassachusetts, 333-379.
McCarthy l Prince 1995: john j. McCarthy andAlan S. Prince, Faith

fulness and redu plicative identity, Papers in optimality theory,
ed. by Jill N. Beckman, Laura W. Dickey, and Susan Urbanczyk
/University of Massachusetts occasional papers in linguistics
18/, Amherst, MA, 249-384.
McGregor 1997: William B. McGregor, Semiotic Grammar, Ox
ford University Press.
Muhin 1980: A. M. MyxHH, CuHmaKce.MHuu aHaJIU3 unpo6Jle.Ma ypoeHe
U Jl3blKQ, JleHHHrp3,ZI
Newmeyer 1998: Frederick J. Newmeyer, Language Form and

Language Function /Language, Speech, and Communication
Series/, The MIT Press.
Padučeva 1999: E. B. nanyt.teaa, npHHUHD KOMD03HUHOHOCTH B He

<t>opMaJibHOH ceMa.HTHKe, Bonpocbl Jl3blK03HQHWl, No 5, 3 2 3 .
-
Panevova 1978: Jarmila Panevova, Inner participants and free

adverbials, Studies in Mathematica/Linguistics. 6, 227-254.
Panevova 1996a: Jarmila Panevova, Referenčni platnost elido
vanych aktanro (k n�kterjm otizkim koreference) , Anafora w
strukturze tekstu, Warszawa, 23-34.
Panevova 1996b: Jarmila Panevova, More Remarks on Control,
PragueLinguistic CirclePapers, Vol. 2, 101-120.
Panevova 1998: Jarmila Panevova, Ješt� k teorii valence, Slovo a
slovesnost 59, 1-14.
Panevova 1999: Jarmila Panevova, Ćeski recipročni zajmena a
slovesna valence, Slovo a slovesnost 60, 269-275.
Panevova l Sgall 1998: Jarmila Panevova l Petr Sgall, Verbal Cate
gories, Meaning and Typology, Typology ofVerba/ Categories.
Papers presented to Vladimir Nedjalkov on the occasion ofhis
70th birthday, ed. by Leonid Kulikov and Heinz Vater, Tiibin
gen, 205-2 13.
Parsons 1995: Terence Parsons, Thematic Relations and Argu
ments, LinguisticInquiryVol 26, No 4, 635-636.
Pederson et alt. 1998: Eric Pederson, Eve Dauziger, David Nalkins,
Stephan Levinson, Sotaro Kita, Gunter Senft, Semantic Typo-
288 Citirani radovi
logy and spatial conceptualization, Language Vol. 74, No 3,

557-589.
Perlmutter 1978: David Perlmutter, lmpersonal passives and the
unaccusative hypothesis, Berkeley Linguistic Society 4, 1 57-
189.
Petter 1998: Marga Petter, Getting PRO under control, The Hague,
Academic graphics.
Prince l Smolensky 1993 : Alan Prince and Paul Smolensky, Opti
mality Theory: Constraint interaction in generative gram
mar, Center for Cognitive Science, Rutgers University, and
Computer Science Department, University of Colorado.
Pustejovsky 1995: james Pustejovsky, The Generative Lexicon,
Cambridge Mass, MIT Press.
Pustejovsky 1998: James Pustejovsky, The Semantics ofLexical Un
derspecification, Folia Linguistica. Acta Societatis Linguisti
cae Europaeae XXXII/3-4, 323-347.
Radovanović 1995 : Milorad Radovanović, Praška �kola u novome

ruhu, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku,
XXXVIII/2, 2 13-2 19.
RUžička 1999: Rudolf RUžička, Control in grammar and pragma
tics: A cross-linguistic study, Amsterdam, Benjamins.
Sadock 199 1 : Jerrold M. Sadock, Autole:xical synta.x: A theory of

parallel grammatical representations, Chicago, University of
Chicago Press.
Scharf 1989: A. Scharf, Quantum Measurement and the Program
for Unity ofScience, Philosopby ofScience 60, 601-623.
Schlesinger 1995: ltzchak M. Schlesinger, Cognitive space and lin
guistic case: Semantic and syntactic categories in English,
Sgall 1992: Petr Sgall, Underlying structure of sentences and its re
lations to semantics, Wiener Slawistischer Almanach, Sander
band 33, 273-282.
Pravci u lingvistici D 289
Sgall 1994: Petr Sgall, Meaning, Reference and Discourse Patterns,

1be Prague School of Structural and Functional Linguistics,
Ph. Luesdor.ff (ed.), Amsterdam , Benjamins, 277-309.
Sgall 1995: Petr Sgall, Subject/predicate and topiC/focus, 1be Mo
scowLinguistic]ourna/ 2, 361-370.
Sgall 2000: Petr Sgall, Semantika a pragmatika v jazydch niznych
typii, Čeština - universa/ia a specifika 2, Brno, Massarykova
univerzita, 10-113.
Sgall 1 Bemova 1 Hajičova 1996: P. Sgalli, A. Bemova and E.
Hajičova, Remarks on the semantic features ofcases and prepo
sitions as related to syntax, Towards a ea/cu/us ofmeaning, E.
Andrews and Yishai Tobni (eds.) , Amsterdam/Philadelphia, Be
njamins, 7 1-82 .
Silverstein 1976: Michael Silverstein, Hierarchy of features and er
gativity, Grammatical categories in Australian languages, ed.
by R. M. W. Dixon, Canberra, Australian Institute of Aboriginal
Studies, 1 12-17 1 .
Stassen 1997: Leon Stassen, Intransitive Predication, Oxford, Ca
rendon Press.
Sweetzer 1990: Eve E. Sweetzer, From Etymology to Pragmatics;
The Mind -As-Body Metaphor, Cambridge, Cambridge Univer
sity Press.
Tarlanov 1999: 3a�mp TapnaHOB, CmaHo6JleHue munollocuuupycc�eozo

nped!lO:JICeHUR U ee OmHOlUeHUU K '3mHOrpWIOCOrpUU, ne-rpo33BO,nCK.
Taylor 1989: John R. Taylor, Linguistic categorization. Prototypes
in Linguistic 1beory, Oxford, Clarendon Press.
Traugott 1989: Elizabeth Traugott, On the rise of epistemic mea
nings in English. An example of subjectification in semantic
change,Language 65, l, 3 1-53.
Webelhuth 1995: Gert Webelhuth, Government and binding

theory and the minima/ist program, Oxford and Cambridge
MA.
Wechsler 1995: Stephan Wechsler, The semantic basis of argu
ment structure, Stanford, CA, CSU Publications.
290 Citirani radovi
Wierzbicka 1985: Anna Wierzbicka, Lexicograpby and Conceptual

Analysis, AnnArbor, .Karoma.
Wierzbicka 1988: Anna Wierzbicka, Tbe Semantics of Grammar
/Studies in Language Companion Series 18/, Amsterdam/Phila
delphia.
Wierzbicka 1996: A.Hua Be)((6HUKWI, fl3blK, KyR&mypa, llo3HaHue,
MocKBa.
Williams 199 1 : E. Williams, Radial structuring in Hausa lexicon: A
prototype analysis of Hausa 'eat' and 'drink', Lingua, 85, 321-
340.
Vsevolodova 1997: M. B. BceBono.no&a, YpoBHH opra.HH33.UHH npe.n
nO)((CHHJI B paMKax «i»YHKIUĐH3nLHO-KOM}'HHK3THBHOU npHKnallHOU
Mo.nenH JI3LIK3, BecmHUK MocK06CKozo yHu6ep3umema. CepUR l/Ju
JIOJIOZU 9. (/)UJIOJIOZUR, � l , 53-66.
Vsevolodova l Kotvickaja 1999: M. B. BceBono.noBa, 3. e. KoTBHU
KaJI, 0 no.nne>KlllCM H K3TeropHH npH'IHHOCTH B pyCCKOM J13LIKC (K
BOnpocy O HCKOTOpLIX xapaKTepHCTHK8X pycCKOro JDLJKOro C03Ha
HHJI B KouuenUHH A. Be)((6HUKOH), BecmHuK MocKoecKozo yHu6ep-
3Umema. CepUR 9. (/JUJIOJIOZUR 5, 66-88.
Wunderlich 1997: Diter Wunderlich, CAUSE and the Structure of
Verbs, Linguistic Inquiry 28, l, 27-68.
Zec 1997: Draga Zec, O prozodijskoj strukturi reči, ]užnosloven

sktfilolog LIII, 35-58.
Zolotova 1967: r. A. 3onoTOBa, o CTpyK'I')'pe npoCToro npe.nnO)((CHHJI B
pyccKoM JI3LIKE:, BonpocH, JI3LIK03Ha.HHJI, No 6, 90- 1 O l .
Zolotova e t alt. 1998: r . A . 3onOTOB8, H. K . OuHneHKO, M . 10 . CH.llO
poBa, KoMyHHKaTHBHWI rpaMMaTHKa pycKoro JI3LIKa, MocKaa.
SADRŽAJ DRUGE KNJIGE
Treći deo
JEZIČKA ISPITNANJA U XX VEKU
(DODATAK)
GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG

(= NEALGEBARSKOG KARAKTERA) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Kvantitativna (statistička) lingvistika . . . . . . . . . . . . . . . . 36
Teorija informacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
Maš insko prevođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
ALGEBARSKA LINGVISTIKA NELINEARNOG

(ANALITIČKOG) TIPA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
Kategorijama gramatika identiftkacionog tipa . . 74
Kategorijama gramatika zasnovana na principi-
ma matematičke teorije skupova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
292 Sadržaj
Gramatika zavisnosti i projektivnosti . . . . . . . . . . . . . . . 82

Sgallov generativni pristup jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Šaumjanov aplikativno-generativni model . . . . . . . 90
STRATIFIKACIONA GRAMATIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA REPREZENTO-

VANA "GRAMATIKOM SKALA I KATEGORIJA" . . . . . . . . 107
"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE" . . . . . . . . . . . . . . 1 17
SOCIOLINGVISTIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . 125
TEKSTUALNA GRAMATIKA .. . . . .. . .. . .. .. .. .. . . .. . . .. . . .. .. .. 143
POGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. .. . . .. .. .. . . . . .. . .. . . . . . . .. . . . . . . . . .
. 147
LINGVISTIKA U DEVEDESETIM GODINAMA . . . . . . . 179
REGISTAR IMENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231
PREDMETNI REGISTAR 249
SKRAĆENICE 277
CITIRANI RADOVI 279

Izdanje BIBLIOTEKE XX VEK, Bulevar Nikole Tesle 6, Zemun,
Ć IGOJA ŠTAMPE, Studentski trg 13, Beograd i KNJIŽARE
KR UG, Makedonska 5, Beograd. Za izdavače: Ivan Čolović, Žar
ko Č igoja i Đorđe Stojanović. Urednik: Ivan Čolović. Obrada na
računaru: M iroslav Niškanović. Korektor: Slobodanka Marković.
Š tampa: Č igoja štampa. Tiraž: lOOO primeraka. Beograd 200 1 .
CIP - Kan.norHJilUHja y ny6nHKilUHj H
Hapo.nHa 6H6nHoTeKa Cp6Hje, Jieorpa.n
801 (091)
HBHli, MH.llKa
Pravci u lingvistici. 2 l Milka Ivić. 9. izd. dopu
-
njeno poglavljem "Lingvistika u devedesetim go

dinama". - Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd
: Č igoja §tampa, 2001 (Beograd : Č igoja štampa) .
- 292 str. ; 17 cm. - (Biblioteka XX vek ; 73/2*)
Tiraž 1000. - Napomene uz tekst. - Registri.
Bibliografija: str. 279-290
ISBN 86-7562-002-0
a) JlHHrBHCTHKa 6) llpaBUH
ID =92668172

Milka Ivić: Pravci U Lingvistici 2

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Milka Ivić: Pravci U Lingvistici 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

BIBLIOTEKA

458. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvoj­

ture iskaza: prvo identiflkovati svaku modemsku jedinicu,

�nja jedne univerzalne teorije o gramatičkim struktu­

.a u proces analize (budući da bi se samo takvim metodo­

A::61rim postupkom naučnom pristupu obezbedila željena

� nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odno­

� procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhronije (o di­

�ciji sinhronija l dijahronija v. § 267) , do kojih dolazi

�enih pravila koja se prikazuju pomoću simbola.

.-umih predstavnika datog jezika. Pod terminom kompe­

nica. Pošto Chomsky i njegovi sledbenici postavljaju sebi

1 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika

služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove

463. Od 1957. do danas Chomsky je znatno evoluirao u

2 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim prime­

Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture prime­

mova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s

hvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fo­

3 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativ­

nom osvedjavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada

I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati me­

ce Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička real­

nost kojom su se bavili distribucionalisti) . Pri tom je fone­

vljen u Lg 39, N 2, 1963, 303-316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte:

Zeitschrift· fii r Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig

naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativ­

je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni for­

uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je izme­

nim u dubinske strukture ne sme se· menjati; u protivnom,

ske rečenice one boy kissed every girl (= "jedan momak

:lDm transformacionih pravila dobili bismo rečenicu every

njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti prime­

pretacija datog iskaza, čime se on konačno i ofonnljuje sa

�ontague je pristupao analizi engleskog jezika prime­

.. Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu

des deutschen Adjektivs" (= Studia grammatica III, Berlin 1964).

takse slovenskih jezika. prvenstveno ruskog, u kojima je primenio

U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglaše­

mie der Wissenschaften zu Berlin. Klasse fii r Sprachen, Literatur

V]a X, 3, 1961, 69-77 (naslov članka: "Čto takoe transfor­

(uz uvođenje kategorije "operatora" radi pravilnog obrazo­

Najvažniji radovi istočnonemačkih predstavnika gene­

1969, 869-876, a posebno na knjigu: Noam Č omski, "Gra­

:-ative Grammar", Lingua 16, 1966, 292-3 16. V. i H. Krenn

"The State of the Art" ( = Janua Linguarum, Series Minor 73,

mar without Deep Structure", Papers from the Fourth Re­

Koncept presupozicije razrađuju zajednički logičari i lin­

Structures. A Study in the Relation between Semantics

189-224) ; "Universal grammar" u časopisu Theoria 36 (str.

ljih poznavalaca Montagueo-vih radova, logičar Richmond

and Genetic Linguistics Viewed in a Generative Framework"

U njemu su izložene ne samo aktuelne diskusije oko fono­

slogove Rig-Veda). Ali tek u dvadesetome veku statistika

1 O suprotstavljanju pojma "algebarski" pojmu "kvantitativni"

za lingvistiku. Odavno je, uostalom, primećeno, i s jedne i

2 Još 1847. npr. ruski matematičarV. Ja. Bunjakovski ukazuje na

mogućnost primene matematičkog metoda u lingvistici, a 1904.

lo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovani­

rađivana teorija informacije u celini.

se ostvaruje proces informisanja je, dakle, uvek isti, bez ob­

zira da li se radi o čoveku ili mašini. Ova činjenica je postala

3 Matematičke distinkcije sve radikalnije prodiru u pojmovni

458. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvoj

�nja jedne univerzalne teorije o gramatičkim struktu

.a u proces analize (budući da bi se samo takvim metodo

� nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odno

� procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhronije (o di

.-umih predstavnika datog jezika. Pod terminom kompe

2 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim prime

Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture prime

hvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fo

3 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativ

I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati me

ce Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička real

nost kojom su se bavili distribucionalisti) . Pri tom je fone

naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativ

je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni for

uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je izme

njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti prime

�ontague je pristupao analizi engleskog jezika prime

U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglaše

V]a X, 3, 1961, 69-77 (naslov članka: "Čto takoe transfor

(uz uvođenje kategorije "operatora" radi pravilnog obrazo

Najvažniji radovi istočnonemačkih predstavnika gene

1969, 869-876, a posebno na knjigu: Noam Č omski, "Gra

mar without Deep Structure", Papers from the Fourth Re

Koncept presupozicije razrađuju zajednički logičari i lin

U njemu su izložene ne samo aktuelne diskusije oko fono

lo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovani

se ostvaruje proces informisanja je, dakle, uvek isti, bez ob

isticali kao predstavnici tipično ruske lingvističke tradicije. Ka

bolje informišu knjige: Ferenc Papp, "Mathematical Lingui

tekstu vrii prema određenoj statističkoj shemi (u studiji "Gam

koja se vrše egzaktnim, statističkim metodom; mikrolingvi

redu obuhvatale problem jezičkog fenomena u vezi sa ko

o međusobnoj uslovljenosti prirode jezičke jedinice i nje

6 Izložio Zipf u svojoj "Psychobiology of Language. An Intro

• auto). Najčešće reči su uz to još po pravilu i najstarije, na

8 U "Human Behavior and the Principle of Least Effort. An in

omja ekonomije u radu mašine (koliko bi bila najpovolj

�tive Approach to the Morphological Typology of Langua

proučavanju sila.bičkih struktura u ruskom, češkom i ne

na srpskohrvatskom jeziku : Norbert Viner, "Kibernetika i druš

Za osnovni model ovakvim mašinama poslužio je čo

Signali za sporazumevanje mogu biti vrlo različiti: ljud

bude i sagledanje smisla poruke dovedeno do kraja 14 • Uoča

14 Sličan je ovome i proces primanja poruka preko pisanog tek

nih odluka bez kojih je nemoguće poimanje saopštenja. Go

nik radova izdat u Moskvi 1956. pod naslovom "Vosprija

jih prednosti: naporedo se stave sve moguće prevodne va

jezicima. Ovo se vrši popisivanjem inventara jezičkih jedi

527. Kao veliki takmaci Amerikancima u radu na ma

20 Ovi su podaci sakupljeni uglavnom prema objavljenim izveš

zencvejga: "Osnovy obščego i mašinnogo perevoda", Mo

Od nešto novijih radova koji daju pregled rezultata ra