Prirucnik P1 SOPAS

CMAS - Confederation Mondiale des Activites Subaquatiques
SOPAS – Savez organizacija podvodnih aktivnosti Srbije

C.M.A.S. RONILAC R1(P1)
PRIRUČNIK
PRIREDILI:
Milorad Đuknić M3
Bruno Bratović M2
Božana Ostojić M3
RECENZENT
Zoran Radoičić M3
USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA
PROGRAM OBUKE RONIOCA P1*
TEORIJSKA PREDAVANJA:
T 1. CILJ OBUKE I NAČIN REALIZACIJE

T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE
T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA
T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU
T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA
T 6. BAROTRAUME
T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE
T 8. PREVENCIJA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ
T9. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU
T10. PODVODNA ORIJENTACIJA I RONILAČKA SREDINA
T11. PODVODNI SPORTOVI
PRAKTIČNA OBUKA: (8 u zatvorenoj + 5 u otvorenoj vodi)
V1. UPOTREBA MPD (MASKE, DISALICE,PERAJA)

V2. RASPREMANJE I OPREMANJE MDP
V3. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U MESTU
V4. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U POKRETU
V5. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME UZ BRATSKO DISANJE
V6. RASPREMANJE I OPREMANJE ARO BEZ IZRANJANJA I VEŽBA SPASAVANJA
V7. RONJENJE SA I BEZ ARO I MDP I OPREMANJE POD VODOM
V8. PROVERA RONILAČKIH VEŠTINA PREMA USLOVIMA ZA STICANJE KATEGORIJE P1
V9. RONJENJE U OTVORENOJ VODI SA OBALE
V10. RONJENJE U OTVORENOJ VODI
V11. VEŽBA SPASAVANJA U OTVORENOJ VODI
V12. DVA STAŽNA RONJENJA
CMAS (Confédération Mondiale des Activitiés Subaquatiques) Svetski savez podvodnih
aktivnosti, je prva međunarodna ronilačka asocijacija na svetu osnovana 1959. godine od strane
15 zemalja i J.Y.Coustea, koja je ronjenje ustrojila po načelima preuzetim iz vojnog ronjenja.
Razvoj evropskog amaterskog ronjenja se odvijao putem nacionalnih saveza koji su okupljali
klubove sportskih ronilaca.
CMAS je neprofitabilna organizacija koja okuplja sve nacionalne ronilačke saveze sveta, te je time
krovna ronilačka organizacija u svetu, koja je uz ostale aktivnosti vezana za organizaciju i
sprovodjenje svih vrsta sportsko takmičarskih disciplina ronjenja do ranga svetskih prvenstava,
čime se izdvaja od ostalih svetskih organizacija ronilaca koje su profitabilnog karaktera. CMAS je
jedina ronilačka organizacija koja istovremeno razvija i ronilački takmičarski sport (brzinsko
plivanje perajima, podvodni hokej, podvodnu orjentaciju, podvodne veštine i ronjenje na dah sa
više disciplina) tako da je CMAS i član MOK (Medjunarodnog olimpijskog komiteta) a SOPAS
Olimpijskog komiteta Srbije.
Na osnivanju CMAS pored Francuske, Nemačke, Belgije, Brazila, Grčke, Italije, Monaka,
Portugalije, USA, Švajcarske, učestvovala je i tadašnja Jugoslavija sa Savezom za sportski ribolov i
podvodne aktivnosti SFRJ.
Ono što razlikuje CMAS od drugih ronilačkih asocijacija je u tome što je CMAS definisan kao
međunarodna edukativna i sportska asocijacija nacionalnih saveza podvodnih aktivnosti, gde je
ronilačka obuka organizovano preko ronilačkih klubova učlanjenjih u nacionalni ronilački savez.
Prednost CMAS sistema obrazovanja i obuke ronilaca je u tome što se obučeni ronilac ne prepušta
samom sebi, već mu se ronjenje i daljnje usavršavanje omogućava u okviru kluba što nije slučaj sa
drugim ronilačkim asocijacijama gde su nosioci ronilačkog obrazovanja profesionalni ronilački
centri i instruktori.
SOPAS - USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA
OPŠTE ODREDBE
• DEFINICIJA RONJENJA
Ronjenje je boravak ronioca pod vodom uz osiguranje fizioloških uslova disanja
(ronjenje sa aparatom) ili bez osiguranja tih uslova (ronjenje na dah).
Ronjenje počinje onog trenutka kad ronilac zaroni i prestane disati atmosferski
vazduh, a prestaje kad nakon izronjavanja počne ponovo da ga diše.
Dubina ronjenja ograničena je prirodnim i tehničkim faktorima, kao i kategorijom
ronioca.
Stažnim ronjenjem se smatra svako ronjenje izvedeno prema odredbama
ovog Pravila, koje je upisano u ronilačku knjižicu i dnevnik ronjenja organizacija.
• 1.2. Kategorizacija ronilaca
U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i praktične obučenosti i

ronilačke aktivnosti kategorije ronilaca su sledeće:
• ronilac sa 1 zvezdom (R1)
• ronilac sa 2 zvezde (R2)
• instruktor sa 1 zvezdom (M1)
• instruktor sa 2 zvezde (M2)
• instruktor sa 3 zvezde (M3)
Podaci o stečenoj kategoriji unose se u ronilačku knjižicu, a mogu se potvrditi
karticom i diplomom.
• 1.3. Opšti uslovi za sticanje kategorija
Da bi se steklo zvanje bilo koje kategorije iz tačke 1.2. ovog Pravila kandidat
mora ispuniti sledeće opšte uslove:
 da je član kluba - organizacije čija je osnovna delatnost bavljenje podvodnim
aktivnostima i koja je član Saveza;
 da je dobrovoljno opredeljen za bavljenje podvodnim aktivnostima (lica koja
nisu punoletna moraju imati potvrdu o saglasnosti roditelja - staratelja);
 da ima lekarsko uverenje za bavljenje podvodnim aktivnostima ne starije od 6
meseci izdato od ovlašćene ustanove ili lekara specijaliste podvodne ili
sportske medicine;
 da savlada teorijske i praktične sadržaje i ovlada veštinama predvidjenim za
odredjenu kategoriju;
 da prethodnu kategoriju nije stekao u tekućoj kalendarskoj godini
 da ispunjava specifične uslove predvidjene za svaku pojedinu kategoriju
• 1.4. Standardi i uslovi ronilačkih kategorija
1.4.1. RONILAC SA JEDNOM ZVEZDOM (R1)
Smatra se da je C.M.A.S. Ronilac R1(P1) osposobljen da koristi opremu za ronjenje,

planira i izvodi ronjenja koja ne zahtjevaju obavezne dekompresione zastanake i da može da
roni bez nadzora Instruktora ili Vođe ronjenja sa roniocem najmanje iste kategorije, pravilno
opremljen i u uslovima koji su isti ili bolji od onih u kojima je vršio obuku.
C.M.A.S. Ronilac R1(P1) je osposobljen za ronjenje u okviru sledećih parametara:

Koristi vazduh kao gas za disanje;
Izvodi ronjenja koja ne zahtevaju obavezne dekompresione zastanake;
Izvodi ronjenja tokom dnevnog svetla;
Izvodi ronjenja u sredinama gdje je moguć direktni izron na površinu ;
Izvodi ronjenja samo kada je obezbeđena podrška na površini;
Izvodi ronjenja pod uslovima koji su jednaki ili bolji od uslova u kojima se obučavao.
Specifični uslovi za sticanje kategorije:

 da ima najmanje 14 godina;
 da je plivač i
 da je sposoban da roni na dah.
Sadržaj ispita za sticanje kategorije:

Provera teoretskog znanja (po pravilu testiranje);
Ulazak u vodu i plivanje na disalicu sa laro opremom u dužini od 100 metara;
Pravilan zaron, raspremanje i opremanje na dubini od 3-5 metara i
Bratsko disanje u pokretu sa promenom pravca.
Ispit se polaže pred instruktorom koji je realizovao kurs.
T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE
- Sastav vazduha i osobine gasova
- Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)
- Pritisak (atmosferski, hidrostatski i apsolutni)
- Arhimedov zakon
- Daltonov zakon
- Bojl-Mariotov zakon
- Henrijev zakon
VAZDUH
Najrasprostranjenija mešavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje.
U normalnim okolnostima sastav vazduha je:
AZOT /N2/ 78,084%

KISEONIK /O2/ 20,946%
ARGON /Ar/ 0,934%
UGLJEN-DIOKSID /CO2/ 0,033%
OSTALI GASOVI 0,003%
-Azot se smatra inertnim gasom, bar što se rekreativnog ronjenja tiče, i najzastupljeniji je sastojak
atmosfere.Iako direktno ne utiče na respiratorni sistem, kada se diše pod povećanim pritiskom
azot »umrtvljuje« centralni nervni sistem čime se povećava otpor pri disanju na velikim
dubinama.
-Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za životne procese. U vazduhu se
nalazi približno 21% kiseonika. Može se slobodno udosati kada je u rasponu od 0,16 do 0,6 bara,
što na 0m nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60 % u vazduhu. Ako se udiše pod
parcijalnim pritiskom nižem od 0,16 bara / 16% / dolazi do hipoksije / nedostatak kiseonika/, a
ispod 0,07 bara / 7% / i do smrti. Kada se diše pod povećanim pritiskom, kiseonik postaje veoma
štetan i može izazvati ozbiljna oštećenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pređe 1,6
bar-a on postaje otrovan. Interesantno je napomenuti da 85% od ukupne količine kiseonika na
zemlji proizvodi sićušni morski plankton.
-Ugljen-dioksid je još jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa.U prirodi se nalazi kao rezultat disanja
životinja i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%.U plućima se nalazi oko 5,3%
ugljen-dioksida. Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu
/disanje/, a zbog raznih poremećaja koje može da izazove, premalo ili previše ovog gasa može
ugroziti život ronioca.
-Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog
sagorevanja organskih goriva i vrlo ga je teško otkriti. Najčešće se u ronilačkom aparatu nalazi
kao posledica loše postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora.
-Helijum , u vazduhu ga ima u vrlo maloj količini /oko 0,00046%/. Ovaj gas nema ni boju, ni ukus
ni miris. Veoma je lak, odlično provodi toplotu i zvuk, i toliko je inertan da se ne jedini čak ni sa
samim sobom. U ronjenju se koristi kao zamena za azot u smešama zajedno sa kiseonikom, i
koristi se za disanje na velikim dubinama. Zbog njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac
vrlo brzo gubi telesnu toplotu dišući mešavinu sa helijumom i kiseonikom / heliox-mešavina /.
-Vodonik je najlakši od svih gasova i, takođe je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u
mešavini sa kiseonikom za ronjenje je moguća. Mana ove mešavine je da je visoko eksplozivna.
Da bi se eksplozivnost smeše smanjila, potrebno je procenat kiseonika u smeši smanjiti do ispod
4% što je prikladno za ronjenje na dubinama koje su veće od 30m.
-Neon je inertan gas čija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.
VODA
Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)
Fizičke osobine vode su karakteristike koje se mogu registrovati čulima ( boja, miris) ili izmeriti
bez promena njenih osobina.
Čista voda nema boju, ukus ni miris.

Gustina vode je 1 kg/l i ova vrednost se uzima kao standard za određivanje gustine drugih
supstanci.
Pri normalnom pritisku voda mrzne, odnosno prelazi u led, na temperaturi od 0°C, a ključa, tj.
prelazi u vodenu paru na 100°C. Ukoliko se pritisak menja, menja se i temperatura prelaska
vode u drugo agregatno stanje. Tako na primer, voda na vrhu Mont Everesta ključa na samo
68°C.
GUSTINA VODE ZAVISI OD:
Temperature , rastvorenih soli.
Što je količina rastvorenih soli veća,veća je i gustina vode.
Gustina leda manja je od gustine tečne vode.
U intervalu temperature od 0°C do 4°C gustina vode raste i

na 4°C dostiže svoj maksimum, da bi daljim povećanjem
temperature gustina počela da opada.
Na providnost vode utiče niz faktora:
ugao sunčevih zraka,

vremenske prilike,
količina materija prisutnih u vodi,
organska produkcija.
Na osnovu providnosti vode s mogu podeliti na:

bistre;
skoro bistre;
slabo zamućene;
zamućene;
veoma mutne;
neprovidne
VODA I PLOVNOST
Arhimed je prvi objasnio ovu pojavu zakonom:
SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO

KOLIKA JE TEŽINA ISTISNUTE TEČNOSTI.
Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute tečnosti veća od težine

samog tela, telo pliva /ima pozitivnu plovnost/, a ako je manja,
telo tone /ima negativnu plovnost/. Tela čija je težina jednaka
težini istisnute tečnosti imaće neutralnu plovnost.
Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda,

zbog rastvorene soli teži 1,02g. Zbog veće gustine vode, ronilac
ima veću plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopšteno
govoreći, čovek ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone,
do visine očiju, što znači da je veoma blizu neutralne plovnosti.
Neutralna plovnost se postiže pomoću pojasa sa tegovima. Kompezatori plovnosti se koriste za
još preciznije balansiranje i njihova je prednost što se u toku samog ronjenja menja plovnost
jednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha.
VODA I PRITISAK
Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni,

apsolutni i parcijalni pritisak.
-Atmosferski pritisak koji vlada na površini mora iznosi 1 bar ili

1kg/cm2 ili/1 atmosfera ili 760mmHg odnosno 14,7psi/.
-Relativni pritisak /ili kako se još zove manometarski/ je onaj

koji se meri sa instrumentom /manometrom/ s tim što
instrument ne uračunava u njega i atmosferski pritisak.
-Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog.

U ronjenju je bitan i parcijalni pritisak koji se odnosi na smeše
gasova.
APSOLUTNI PRITISAK = ATMOSFERSKI PRITISAK +

RELATIVNI PRITISAK
Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od tečnosti, ovaj

pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je, teoretski, moguće
izdržati veliki pritisak ispod .Međutim, u telu se nalaze i
šupljine ispunjene vazduhom /pluća, sinusne, ušne i sl./ i pritisak deluje na njih drugačije, tako da
su ronioci pri rešavanju problema sa pritiskom okrenuti uglavnom tim pojavama.
Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase(relativnog pritiska) i atmosferskog
pritiska koji deluje na površinu vode. Pošto je voda nestišljiva, ovaj nivo ostaje nepromenjen sa
porastom dubine, tako da se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar kako bi se dobio
apsolutni pritisak koji vlada na konkretnoj dubini.
Sa povećanjem dubine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno 1

bar.
ZAKONI O GASOVIMA
OPŠTI ZAKON O GASOVIMA

-Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kinetičke
energije pri čemu se sudaraju međusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari
molekula se mogu izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i temperature, ponašanje
gasova zavisi i od zapremine. Kao rezultat toga, matematički se može postaviti opšti zakon o
gasovima:
P.V=n.R.T
gde je:
P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kom se gas nalazi
n - broj molova gasa
R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K
T - apsolutna temperatura
BOJL-MARIOTOV ZAKON
Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi:
PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ

TEMPERATURI.
P . V = const
/uz konstantnu temperaturu/
gde je:
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi
Pomoću ove formule moguće je izračunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac
pomera s jedne na drugu dubinu:
P1 . V1 = P2 . V2
Ovaj zakon je roniocima važan, da bi mogli da proračunaju koliko brzo će potrošiti vazduh iz
boce u zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze.
P↑→ V↓
Ako pritisak raste, onda zapremina opada
GEJ – LISAKOV ZAKON
-Bojl – Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri čemu temperatura nije uzimana u
obzir. Kroz eksperimente on je zaključio da:
PROMENA PRITISKA ILI ZAPREMINE ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO JE

PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEMPERATURE.
Matematički to izgleda ovako:
P.V
------------- = K
T
gde je:
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi
T - apsolutna temperatura
K - konstanta
I ova formula se može predstaviti u upotrebljivijem obliku za ronioce:
P1 x V1/T1 = P2 x V2/T2
Opšti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje /pritisak,
temperatura i zapremina/ i omogućava da se izračuna neka nepoznata veličina, na primer, pritisak u
boci, koja se tokom punjenja zagrejala, a koristiće se u vodi sa nižom temperaturom:
NAPOMENA ! Da bi se dobili tačni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim /

koji pokazuju apsolutnu temperaturu / a ne u Celzijusovim stepenima / 0 stepeni C = 273
stepeni K /.
DALTONOV ZAKON
-Opšti zakon o gasu objašnjava ponašanje gasova u mešavina od kojih je sastavljena. Kada se
gasovi mešaju, ukoliko ne postoji hemijska privlačnost, svaki od njih zadržava svoje osobine,
kretanje i svoj pritisak kojim će delovati u gasnoj smeši.
-PRITISAK KOJI VRŠI GASNA MEŠAVINA JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PRITISAKA

GASNE MEŠAVINU, AKO BI SAM ZAUZIMAO CELU ZAPREMINU.
Odnosno matematički:
P /ukupno/ = P1+P2+P3+......Pn
U osnovi ovo znači da svaki gas u mešavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak
svakog gasa u mešavini se naziva parcijalni pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa i
opšteg pritiska mešavine.
Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se mešavina sastoji može se izračunati pomoću formule:
P.A
P1 = -------
100
gde je:
p1 - parcijalni pritisak gasa
P - apsolutni pritisak smeše
A - procenat gasa u smeši
Poznavanje parcijalnih pritisaka gasova pri povišenom pritisku okoline je od osnovnog značaja za
bezbedno ronjenje, jer fiziološki efekat gasova zavisi od njegovog parcijalnog pritiska.
HENRIJEV ZAKON
Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, već se često nalaze i rastvoreni u raznim
tečnostima Ponašanje gasova rastvorenih u tečnosti je značajno za odvijanje životnih procesa kako
u normalnim uslovima, tako i u uslovima povišenog pritiska, koji vladaju ispod površine. Gasovi
rastvoreni u tečnosti zadržavaju svoje osobine, tako da vrše pritisak iako su apsorbovani. Koliko
će se gasa rastvoriti u nekoj tečnosti zavisi od parcijalnog pritiska koji on vrši na površinu
tečnosti, kao i od njegove temperatur:
KOLIČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO

PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PRITISKU TOG GASA ,PRI DATOJ TEMPERATURI.
Drugim rečima, sa povećanjem pritiska povećava se i kapacitet tečnosti da rastvori gas, dok se sa
povećanjem temperature taj kapacitet smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde
se gasovi koji se udišu pod povišenim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je uglavnom
sastavljen od tečnosti. Na rastvaranje gasova utiču dva faktora: pritisak i temperatura. Ukoliko se
pritisak smanjuje polako, gas se izdvaja bez nekih posebnih znakova. Međutim, ukoliko se
promena pritiska dešava ubrzano, molekuli se grupišu u karakteristične mehuriće. Ova pojava je
od izuzetnog značaja za ronjenje.
Povećanjem temperature ubrzava se oslobađanje gasa, jer se smanjuje i prostor između molekula
tečnosti gde se nalazi rastvoreni gas. Primer za ovo je pojava mehurića u vodi neposredno pre
ključanja.
Gas se u tečnosti rastvara sve dok se ne izjednače spoljašnji pritisak i pritisak u tečnosti,
odnosno dok se ne postigne saturacija tečnosti.
Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku,
ali je veoma bitno za ronioce kada dišu pomoću ronilačkog aparata i posebno se odnosi za period
izrona. Tada je pritisak u plućima manji nego što je bio tokom zarona /zbog smanjenja dubine
smanjuje se i pritisak okoline/ i rastvoreni gasovi teže da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo
izranja, gasovi iz vazduha /azot prednjači jer ga ima najviše/, ne mogu da se izdvoje dovoljno
brzo i formiraju mehuriće, koji mogu da izazovu dekompresionu bolest.
Preventivnom upotrebom ronilačkih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja
sprečava se ova pojava.
T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA
Namena, opis, principi funkcionisanja, vrste, upotreba i održavanje
- MDP (maska, disalica i peraja)
- Ronilačka odela (mokra, polusuva i suva)
- Hipotermija i hipertermija
- Pojas sa tegovima (primena arhimedovog zakona)
- Kompenzator plovnosti (primena boil-mariotovog zakona)
- Ronilačka boca sa ventilima (glavni i rezervni ventil)
- Hidrostatski regulator
- Manometar, sat, dubinomer, dekompresione tablice, kompjuter
- Nož, lampa i bova
- Ronilački znaci
RONILAČKA OPREMA
Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i određenu ronilačku opremu. Njena

uloga je da mu omogući disanje, gledanje, brže i lakše kretanje. Jednom rečju-duži boravak pod
vodom.
-Osnovnu opremu koju čine maska, peraja i disalica.
-Dodatna oprema za specifične vidove ronjena. To su ronilački aparat /svi delovi koji ga čine/,
odelo i instrumenti.
MASKA ZA RONJENJE
Maska spada u osnovnu opremu i koristi se uvek, bez obzira na vrstu i svrhu ronjenja. Osnovna
uloga joj je da omogući roniocu gledanje pod vodom, pošto je vid ometen razlikom gustine vode i
vazduha. Sa čistim i jasnim vidom pod vodom ronilac dobija osećaj sigurnosti.
Materijali od kojih se maske izrađuju su guma /neopren/, silikon, nerđajući čelik, plastika i staklo.
Ranijih godina, osnovni materijal za izradu ronilačkih maski bila je guma u kombinaciji sa
nerđajućim čelikom, ali te maske su postale stvar prošlosti. Današnji materijali, kao što su silikon i
plastika, pružaju više pogodnosti i udobnosti, pa su postali gotovo isključivi u proizvodnji ovog
dela opreme.
Prvi uslov koji ronilačka maska mora da ispuni je da dobro prijanja na lice. Postoji jednostavan
način da se proveri brtvljenje maske. Pri njemu je potrebno prvo skloniti kaiš da ne smeta, a
potom masku prisloniti na lice sa kojeg je uklonjena kosa, i lagano udahnuti vazduh na nos.
Maska mora ostati u tom položaju, bez pridržavanja rukama i bez obzira na lakše mrdanje
glavom
Roniocima na dah i podvodnim ribolovcima odgovaraju maske sa malom unutrašnjom

zapreminom zbog lakšeg pražnjenja i izjednačavanja pritiska. Najmanju zapreminu imaju maske
sa dva stakla, ali one pružaju najmanje vidno i binikularno polje.
Održavanje
Iako je ovo jedan od jeftinijih delova ronilačke opreme, uz odgovarajuću pažnju pri upotrebi i
negu posle nje, maske mogu ispunjavati svoju funkciju dugi niz godina.
Maska je osetljiv deo ronilačke opreme koji može lako da se polomi. Nju ne treba ubacivati u
ronilačku torbu sa ostalom, težom, opremom, već je treba držati u posebnoj plastičnoj kutiji. U
nedostatku odgovarajuće kutije, prihvatljiv je kompromis da se stavi u peraja /u prostor za
stopalo/. Osnovna nega koja se može pružiti neoprenskoj masci posle korišćenja je ispiranje u
čistoj vodi. Time se postiže zaštita od uticaja soli iz mora ili hlora iz bazena. Povremeno treba
pregledati kaiš i kopče za pričvršćivanje.
RONILAČKA DISALICA
Iako često zanemarivana, disalica je veoma bitan i obavezan deo osnovne ronilačke opreme. Ona
omogućava disanje na površini bez potrebe da se glava izvlači iz vode. Kolika je to pomoć
najbolje znaju ronioci koji su ostali bez vazduha u aparatu, ili su pokušavali da plivaju na
uzburkanoj površini.
Ronilačka disalica je u suštini cev prečnika 19 - 22mm, dužine 38 – 43 cm, otvorena na jednom
kraju dok se na drugom nalazi usnik. Dimenzije disalice su određene iz praktičnih potreba
ronioca. Kraće disalice se često pune vodom, naročito ako su na površini čak i mali talasi. Duže
disalice /od 43cm/ su nepogodne zbog većeg mrtvog vazdušnog volumena u njima koji smeta
roniocu, i zbog veće sile koja je potrebna da se disalica isprazni od vode. Isto važi i za prečnik
disalice. Ukoliko je preveliki, ronilac neće uspeti da isprazni disalicu, pošto će naglo izdahnuti
vazduh /«pražnjenje disalice«/ izaći kao mehurić, ostavljajući u njoj vodu.
Materijal od kojeg se disalice proizvode može biti plastika /telo/ i guma /neopren/ ili silikon
/usnik/. Usnici disalice su se ranije pravili isključivo od gume, a danas je osnovni materijal silikon,
zbog svoje mekoće i aseptičnosti.
RONILAČKA PERAJA
Osnovna uloga peraja je da omoguće efikasnije kretanje ronioca pod vodom, i da to kretanje bude
sa što manje napora.
Dve stvari su zajedničke za sva peraja:

- prostor za stopalo, koji može biti otvoren /sa kaišem/ ili zatvoren /obuhvata celo stopalo/
- ploča /sečivo/ za potiskivanje vode, koja može biti profilisana, sa ventilima ili ravna.
Peraja koja se danas proizvode u osnovi se mogu podeliti na dve grupe. Prostor za stopalo kod
prve grupe peraja je otvoren sa zadnje strane i ima podesivni kaiš koji pridržava petu. Drugi tip
peraja je sa zatvorenim džepom u koji ulazi celo stopalo. I jedan i drugi tip peraja imaju svoje
prednosti i svoje mane.
Podesivna peraja, koja se često nazivaju radna peraja, su prvenstveno namenjena za ronjenje sa
kompletnom opremom, pa je kod njih dizajniran otvoreni džep u koji stopalo ulazi sa ronilačkom
čizmicom i učvršćuje se kaišem. Takva peraja su čvršća, a radni deo je obično kraći, zbog lakšeg
koračanja, i širi. Dobra strana u odnosu na drugi tip peraja je što imaju veću potisnu moć.
Negativna strana ovih peraja je što se na površini, pri plivanju, ne ponašaju isto kao pod vodom.
Naime, zbog svoje čvrstine ona lakše probijaju površinu pri pokretu noge na gore, pa zbog toga
nisu najbolji izbor za ronioce koji provode više vremena na površini, kao što su na primer ronioci
na dah. Osim toga, ronilac koji se odluči na kupovinu peraja sa otvorenom petom, mora odvojiti
deo novca i za kupovinu ronilačkih čizmica.
RONILAČKA ODELA
Njihova uloga je da očuvaju telesnu temperaturu ronioca i pruže mu određeni stepen zaštite od
ogrebotina, uboda i sl. U osnovi se mogu podeliti na mokra , polusuva i suva, prema tome da li
se za termalnu zaštitu koristi voda ili vazduh. Preciznije rečeno, kao zaštita od gubitka toplote
koriste se voda i vazduh, a odelo je samo izolator ovih.
MOKRA ODELA:
Najčešće korišćeni način za termalnu i fizičku zaštitu u rekreativnom ronjenju, jeste upotreba
mokrih neoprenskih odela. Zahvaljujući različitim stilovima i debljinama materijala od kojih su
napravljena, ona obezbeđuju zaštitu u vodi temperature od 10 do 32 step.C. Termalna zaštita se
obezbeđuje samom debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi između tela ronioca i
odela. Neopren od kojeg je odelo napravljeno je odličan izolator i svojom debljinom štiti od
gubitka toplote putem radijacije, osim u slučajevima kada pritisak vode, zbog veće dubine, svojim
delovanjem smanji debljinu odela. Neopren se za ronilačka odela proizvodi u debljinama od 2,5
do 7mm. Tanji se koristi za ronjenja u toplijim morima /temperature iznad 24 step.C/, dok su
odela od debljeg neoprena dizajnirana za ronjenja u vodama čija je temperatura od 10-25step.C.
Neoprenska mokra odela se proizvode u dva modela: jednodelno i dvodelno odelo.
Održavanje:
Nakon završetka ronjenja,
mokro ronilačko odelo
treba isprati. Najčešće se to
radi još na obali kada se
ronilac oslobodi ostale
opreme, ali nakon povratka
kući neophodno je to
mnogo pažljivije uraditi.
POLUSUVA I SUVA ODELA
Polusuvo ronilačko odelo

Ova vrsta ronilačkog odijela, ima značajne prednosti nad mokrim odijelom, ukoliko ronimo u
hladnim sredinama ili zimi. Izrađena su kao kombinezoni sa posebno izrađenim manžetnama na
rukavima, nogavicama i vratu, te sa vodonepropusnim patent zatvaračem. Za razliku od suvih
odijela, nemaju posebne ventile za priključak crijeva za vazduh, kao ni ventile za ispuštanje viška
vazduha. Najčešće se koriste za duža ronjenja u hladnim vodama.
Za razliku od mokrih, suva odela ne dozvoljavaju prodor vode u unutrašnjost. Ova odela svojom
konstrukcijom omogućavaju ronjenje u veoma hladnoj vodi temperature i do 0 stepeni C.
Sa tačke ronjenja i zaštite ronioca u vodi, suva odela predstavljaju bolji izbor.Suva odela pružaju
zaštitu roniocu na taj način, što zadržavaju izolacioni sloj vazduha između kože ronioca i hladne
vode. Ovaj vazduh je podložan promenama zapremine sa promenom dubine kao i svaki drugi
vazdušni prostor.
Održavanje:
Pravilno održavanje suvog odela ima najveći uticaj na njegov vek trajanja. U zavisnosti od
materijala od kojeg je napravljeno, sprovodi se i odgovarajuća procedura. Ona je detaljno
objašnjena u uputstvu za korišćenje i dobija se pri nabavci odela.
DODATNA ZAŠTITA
Kao dodatnu zaštitu od povreda i hladne vode, ronioci upotrebljavaju rukavice, čizme i
kapuljače, ako to već nije u sklopu samog odela.Preko glave, koja nije zaštićena ronilačkom
kapuljačom, gubi se preko 75% toplote ronioca. Iz tog razloga, kapuljača predstavlja obavezan
deo opreme kada se roni u vodama temperature niže od 21C. U tim slučajevima, one pružaju
najbolju zaštitu ako su u sastavu samog ronilačkog odela, jer ne postoji mogućnost da voda
prodre u predeo vrata.
HIPOTERMIJA ( pothlađivanje )
Prva važna karakteristika vode, koja je od bitnog značaja za ronjenje, je što ona ima jedan od
najvećih toplotnih kapaciteta među supstancama u prirodi. Većina drugih tečnosti kada se hlade
postaju gušće i prelaze u čvrsto stanje, voda prilikom hlađenja postiže svoju najveću gustinu na
temperaturi od 4 stepena Celzijusa, posle koje se širi i na kraju kristalizuje u led. Za ronioce je
interesantna razmena toplote ozmeđu tela ronioca i vode, koja u skoro svim slučajevima kao
posledicu ima rashlađivanje ronioca.
Razmena toplote se obavlja: kondukcijom, konvekcijom, radijacijom disanjem i uriniranjem.
-Kondukcija je odavanje toplote ronioca direktnim kontaktom sa vodom.

- Konvekcija označava razmenu toplote putem strujanja u okolini nezaštićenog ronioca.Voda se
zagreva od njegovog tela i lagano se podiže, a hladnija količina dolazi na njeno mesto.
- Radijacija je razmena toplote između ronioca i okoline zračenjem elektromagnetnih talasa. Pri
tome se ronilac ponaša kao izvor toplote.
- Disanje je još jedan način na koji se ronilac rashlađuje tokom boravka pod vodom. Svakim
izdahom gubi se mali deo toplote tela.
- Uriniranjem se toplota gubi.Zbog izloženosti hladnoći, krvni sudovi u koži skupe tada se krv
koncentriše u centralnom delu tela gde se nalaze bubrezi a protok krvi kroz njih se povećava,
čime se povećava i produkcija urina.Izlučivanje 2 litra urina znači gubitak 1-og stepen Celzijusa
toplote tela.
ZNAK – HLADNO MI JE
Znaci i simptomi umerenog pothlađivanja su:
obamrlost
pečati na koži
bledilo ekstremiteta
drhtavica,
Znaci i simptomi teškog pothlađivanja su:
nekontrolisano drhtanje
nekoordinacija
konfuzija, slabost, apatija, dezorjentacija, loša memorija
treperenje mišića
nesvestica
raširene, fiksirane zenice
neosetljivost na bol, odsustvo refleksa
srčana aritmija
PRVA POMOĆ KOD TEŠKE HIPOTERMIJE:

- teška hipotermija je ozbiljno stanje, što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- pažljivo postupati sa pogođenim
- pažljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je duže kontrolisati /i do jednog minuta/,
pošto oboje mogu biti veoma slabi
- primeniti reanimaciju ako je potrebno
- sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko
36 step.C i onda samo po nalogu lekara
- pažljivo skinuti ili iseći ronilačko odelo
- ako je to nemoguće /u čamcu na primer/, ostaviti ga u ronilačkom odelu i zagrejati ga što
je više moguće
- zaštititi pacijenta od hladnoće, vetra, kiše... U nedostatku bolje zaštite, prislanjanje tela uz
telo predstavlja dobru zamenu
- dati tople napitke /alkohol, kafa i ostali napitci sa kofeinom su isključeni/, samo ako je
nekontrolisana drhtavica zaustavljena, pogođeni stabilan i potpuno svestan
- držati unesrećenog u ležećem položaju, jer prilikom utopljavanja i širenja krvnih sudova
može doći do šoka
HIPERTERMIJA
Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upražnjava preko leta, odnosno u toplijim danima.
Temperature tada mogu iznositi i preko 30 step.C, pa ronioci koji koji nose svoju opremu, vrlo
lako mogu biti ugroženi.
Temperatura ronioca najčešće poraste prilikom dugog čekanja na ronjenje,
Organizam reaguje na nekoliko načina kako bi zadržao svoju temperaturu. U početku, kožni
kapilari se šire dozvoljavajući toploti da zrači iz organizma. Ako ovo ne smanji telesnu
temperaturu organizam reaguje sa znojem, koji hladi kožu i kroz nju krv.
Ukoliko temperatura i dalje bude povišena, puls se pojačava ubrzavajući cirkulaciju radi bržeg
hlađenja, a tada se disanje ubrzava. Ovaj proces se odvija sve dok se temperatura tela ne smanji,
a ukoliko se stanje pogorša telo prestaje da kontroliše procese rashlađivanja i oni se zaustavljaju.
Toplotni udar je ozbiljno stanje, što pre kontaktiirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- položiti pogođenog na leđa, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama
- skinuti mu svu suvišnu odeću
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno
- hladiti ga sa hladnim oblogama ili sunđerom, ili ga umotati u hladne, mokre peškire ili
čaršave.
HIDROKUCIJA /vodeni udar/
Dosta česta pojava u ronilačkim incidentima, vezana za temperaturne promene, je i hidrokucija-

vodeni udar. Do hidrokucije najčešće dolazi kada posle dužeg izlaganja suncu /sunčanje, čekanje
na zaron i sl./, ronilac naglo uđe u vodu. U trenutku dodira sa hladnom vodom organizam pretrpi
temperaturni šok koji mogože da dovede do pojava nesvestice sa svim mogućim pratećim
komplikacijama.
Prva pomoć:
- prihvatiti i izvaditi ronioca iz vode
- primeniti mere za stanje šoka
ŠOK
Šok može biti uzrokovan smanjenjem cirkulacije zbog krvarenja /hemoragija/, povreda, infekcija,
opekotina, dehidracije, povraćanja, dijareje, straha, dekompresione bolesti...
Šok se u ronjenju javlja, osim pri nagloj promeni temperature, i pri svim ozbiljnijim incidentima.
Prva pomoć:
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
- položiti unesrećenog na leđa, na ravnu površinu, ili tako da mu je glava na nižem
položaju, a noge lako uzdignute, uz zabranu podizanja glave
- onesvešćeni ronilac koji nije u stanju da odgovara na pitanja, mora biti položen na levi bok
/koma-položaj/
- primeniti 100% kiseonik
- povređeni treba da bude u miru /ne pomerati ga bez potrebe/ i tišini, zaštićen od okolnih
uticaja i direktnog izvora toplote
- obezbediti medicinski nadzor /transportovati povređenog do bolnice što je pre moguće/
- ako je potrebno, povređenom samo ovlažiti usne /ne davati nikakvu hranu i piće/
RONILAČKI POJAS SA TEGOVIMA
Ronioci, noseći svoju opremu povećavaju svoju prirodnu plovnost, jer istiskuju veću količinu
vode. Kako bi kompenzovali prirodnu i plovnost opreme ( ronilačko odelo , BCD ) ronioci nose
pojas sa tegovima.
Održavanje:Ronilački pojas sa tegovima je deo opreme koji zahteva najmanje održavanje. Sva
potrebna nega je, da se nakon upotrebe pojas ispere od soli i sedimenta a zatim osuši.
REGULATOR PLOVNOSTI / KOMPENZATOR PLOVNOSTI
Regulatori plovnosti, imaju više imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD
/buoyancy control device/ ili samo BC. Oni imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede
roniocu plutanje i odmor na površini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom samog boravka ispod
površine kompenzuje promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene dubine.
Boyancy Compensator – BC
Buoyancy Control device - BCD
Ronilački prsluk
Priprema pre upotrebe
Priprema BCD-ija se uglavnom svodi na njegovo podešavanje, odnosno prilagođavanje telu

ronioca. Pravilo je da sa praznim BCD podesite remenje tako da vam dobro pristaje, ali da se ne
okreće oko vas i da nije labav.
Ukoliko je potrebno, možete ga dodatno podesiti i u toku zarona, jer su predviđeni za lako
podešavanje.
Korišćenje BCD ne znači da ne vodite računa o broju tegova na pojasu.

Održavanje: prilikom svakog korišćenja kompenzatora plovnosti, može doći do manjih prodora
vode u njegovu unutrašnjost. Voda koja ulazi sadrži so, sediment, mikroorganizme i ostale štetne
stvari. Ako se voda osuši u unutrašnjosti prsluka, kristali soli mogu postati toliko oštri da ga
probiju. Čak i bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutrašnjost mogu biti opasni, ako se
udahnu prilikom oralnog naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i
osušiti nakon upotrebe.
RONILAČKI APARAT
Pod ronilačkim aparatom se podrazumeva nekoliko delova ronolačke opreme koji su povezani u
jednu celinu a to su:
- ronilačke boce koje imaju jedan ili više ventila
- ronilački regulator
- kompenzator plovnosti /BCD ili BC/
- konzola sa ronilačkim instrumentima
RONILAČKE BOCE
Osnovni deo ronilačkog aparata predstavljaju ronilačke boce. U njima se nalazi sav vazduh koji
ronilac ima na raspolaganju pod vodom. Vazduh se pomoću kompresora proćišćava od vlage,
prašine i drugih primesa pri sabijanju u njih. U zavisnosti od svoje zapremine boce omogućavaju
duži ili kraći boravak pod vodom. Danas se na tržištu nalaze boce koje se međusobno razlikuju
po materijalu od kojeg su napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila.
Boce se proizvode za radni pritisak od 200 bara i 300 bara.
Materijal, koji je danas u isključivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje je čelik i aluminijum
i kevlar.
Čelične boce su u upotrebi od samog početka rekreativnog ronjenja. Načinjene su od hrom-

molibden čelika i odlikuju se velikom čvrstinom, otpornošću na udar i dobrom plovnom
karakteristikom.Glavna mana im je što su neotporne na koroziju.
Aluminijumske boce su se pojavile u rekreativnom ronjenju početkom sedamdesetih godina.

Najveća prednost, u odnosu na čelične boce je, otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidiše,
aluminijum-oksid koji se stvara na površini postaje nepropustan za kiseonik. Loša strana ovih
boca je što su one osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To
povećava dimenzije boce, pa su one teže i imaju veću plovnost zbog većeg deplasmana vode.
Evropski proizvođači opreme zapreminu prazne boce obeležavaju u litrima. Prednost ovakvog
načina je što ronilac u svakom trenutku može tačno da odredi, koja se količina vazduha nalazi u
boci, prostim množenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj. Najpopularnije su
boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoamerički proizvođači
opreme daju oznaku napunjenih boca u kubnim fitima /cu ft/ i najčešće se sreću boce od 72 i 80 cu
ft /kada su prazne 9,05 i 11,15 litara.
Svaka ronilačka boca ima sledeće oznake :
Održavanje:
Nakon svakog ronjenja korisno je svežom vodom isprati ručice glavnog ventila i rezerve. Time se
sprečava zadržavanje sedimenta i soli na ovim mestima. Sledeća stvar na koju treba obratiti
pažnju je sprečavanje prodora vlage u unutrašnjost boce zbog pojave korozije. Vlaga najčešće
prodire u bocu prilikom punjenja, ako je neispravan filter kompresora, ili iz vazduha kada je
ostavljen otvoren ventil prazne boce. U sredini gde vlada povišeni vazdušni pritisak, oksidacija je
ubrzana zahvaljujući kiseoniku koji se nalazi u većoj koncentraciji i vlagi koja se ponaša kao
katalizator.Aluminijumske boce su otpornije. Zato je važno da kompresori koji pune ronilačke
boce imaju ispravan sistem filtera za drenažu vlage. Ukoliko se boce ne koriste duži vremenski
period, treba ih ostaviti pod pritiskom na većim 10-15 bara.
Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod
pritiskom je zakonom regulisano. Osim redovnog periodičnog ispitivanja, boce treba podvrgnuti
ispitivanju i svaki put kada boca:
- odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi
- zadobije jači udarac
- bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska
- bude izložena visokoj temperaturi /naročito važi za alu-boce, jer aluminijum na
temperaturama višim od 82step.C menja svoja svojstva i postaje nepodoban za visoke
pritiske/
- bude van upotrebe dve godine
VENTILI ZA RONILAČKE BOCE
Ventili na ronilačkim bocama omogućavaju da se međusobno spoje dve ili tri boce. Time se
povećava ukupna zapremina ronilačkog aparata. Osim za međusobno spajanje boca, ventili
omogućavaju vezu sa ronilačkim regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh. Zato se uvek
govori o sistemu ventila. Na tržištu se nalaze različiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju:
-za jednu ili više boca
-sa ili bez ventila rezerve
-sa jednim ili dva izvoda za regulator
RONILAČKI REGULATOR
Redukciju visokog pritiska iz boca, na pritisak okoline na kojoj se ronilac nalazi, preuzima
ronilački regulator. Da bi se iskoristio pod vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog
pritiska, pod kojim se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak
Ronilački regulator za rekreativno ronjenje mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine.
Prva karakteristika je da ima konstrukciju »otvorenog« tipa,što znači da se izdahnuti vazduh ne
upotrebljava ponovo, već se izdiše u okolinu /vodu/ a druga je doziranje vazduha »na zahtev«,
što znači da se on aktivira /dozira/ jednostavnim udahom.
Ronilački regulator se sastoji od prvog i drugog stepena i creva koje ih povezuje.

Prvi stepen se montira na ventilsku grupu boce i njegova funkcija je da visoki pritisak redukuje
na među-pritisak , pritisak u crevu regulatora (obično 9 - 13 bara + pritisak okoline).
Prvi stepeni regulatora pojavljuje se u

dve osnovne verzije: klipni i
membranski /sa dijafragmom/. Kod
prvog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok se to kod membranskog
modela vrši savitljivom dijafragmom iza koje se nalazi poluga koja otvara ventil.
Druga razlika prvih stepena regulatora je u načinu rada ventilskog mehanizma za propuštanje
vazduha iz boce. Oba tipa /i klipni i membranski/ mogu biti balansirani ili nebalansirani.
Razlika je u tome što kod nebalansiranog prvog stepena pritisak iz boce ima određeni uticaj na
njegov rad, dok kod balansiranog to nije slučaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen regulatora
može da dozira veću količinu vazduha roniocu, što je važno ako se ronilac nalazi na većoj dubini.
Prvi stepen može biti:
nebalansiran , koristi se za manje dubine i rekreativno ronjenje promena pritiska u boci – utiče na
performanse regulatora
balansiran, na njegovo funkcionisanje ne utiče promena - smanjenje pritiska u boci
Drugi stepen regulatora omogučava roniocu da diše vazduh pod pritiskom okoline na kojoj se
nalazi.
Drugi stepen može biti

• primarni koji koristimo pri zaronu
• octopus (back up ili sekundarni ) koji se koristi u slucajevima, kada zakaže primarni ili
kada jedan od regulatora moramo da damo paru sa kojim ronimo,
Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena služe za povezivanje dodatne opreme koja stvara
sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz visokog pritiska /to je pritisak koji vlada u boci/ se
priključuje podvodni manometar /obavezan deo za boce koje nemaju ventil rezerve/ ili ronilačka
konzola sa instrumentima. Na izlaze niskog pritiska /međupritisak/ se priključuje drugi stepen
regulatora, crevo kompenzatora plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao što su rezervni drugi
stepen, i, eventualno, konektor za suvo ronilačko odelo. Obično na prvom stepenu regulatora ima
jedan ili dva priključka za visoki pritisak, 3 i više za niski pritisak. Ovi izvodi su najčešće označeni
slovima i različiti su po prečniku i poziciji, pa ih je nemoguće pomešati.
Način vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a u ronjenju su uobičajeni takozvani

internacionalni i DIN-način.
Održavanje:
Regulator treba nakon svakog ronjenja oprati u čistoj i slatkoj vodi i ne

držati ga na suncu.
nakon skidanja regulatora sa boce na prvi stepen stavljamo zaštitni
kapicu kako bismo sprečili ulazak vode u suvu komoru prvog stepena.
Regulator treba bar jednom godišnje poslati na pregled kod stručnog
lica, a svake dve godine na servis i testiranje.
RONILAČKI INSTRUMENTI
Ronilački instrumenti obezbeđuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da ima kako
bi ronjenje bilo prijatno i sigurno. Najvažniji podaci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da
zna su:
- maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja
- trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi
- vreme provedeno pod vodom
Poznavanje podataka o dubini i vremenu je neophodno, kako bi ronilac bio siguran da ostaje u
granicama »krive sigurnosti« /vandekompresioni režim/, što je uobičajeno za rekreativno ronjenje.
Svaki ronilac pod vodom nosi svoje instrumente.
Postoji određena grupa podataka koja se smatraju korisnim i čije poznavanje doprinosi
sigurnijem i lepšem ronjenju. Ti podaci su:
- pravac kretanja
- okvirno preostalo vreme ronjenja /bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potrošnji
vazduha i pritisku u boci/
- broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h
- trenutno vreme pod vodom /ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju/
- trenutni površinski interval /ili poslednji površinski interval/
- bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m
- dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka
Još jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj količini
vazduha u boci. On se može svrstati u grupu neophodnih informacija ukoliko ronilac koristi
ronilačke boce koje nemaju ventil rezerve.U tim slučajevima obavezan dodatak opremi je
manometar koji je vezan na izvod visokog pritiska prvog stepena regulatora.
Ronilački instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva načina. Prvi način, koji je praktikovan od
početka rekreativnog ronjenja, podrazumeva nošenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi
način predstavlja tzv. Ronilačku konzolu, plastično kućište u koje su montirani instrumenti.
Zahvaljujući napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu naći i digitalni
instrumenti, pored standardnih analognih.
Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehaničkim putem.. Digitalni instrumenti su
novijeg datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numeričkom displeju. Oni koriste
elektronske elemente i algoritme koji se menjaju u zavisnosti od promene napona,a koji pak zavisi
od ulaznih parametara od značaja za ronjenje ( pritisak okoline i vreme) tako da su precizniji od
analognih instrumenata. Osim preciznosti, digitalni instrumenti imaju još jednu korisnu osobinu,
a to je da na osnovu jednog,ili više ulaznih podatka,mogu da pomoču ugrađenih algoritama da
preračunaju ostale podatke od značaja za ronjenje.
Ronilački kompjuteri su kvalitetniji uređaji, koji pružaju više informacija.
MANOMETAR, SAT, DUBINOMER, DEKOMPRESIONE TABLICE, KOMPJUTER

PODVODNI MANOMETAR
Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara sa osenčenih prvih 50 bara kao znak da je to
minimalna količina vazduha sa kojom se mora krenuti u izron. Kod severnoameričkih
proizvođača manometri su baždareni do 3500-4000 psi sa prvih 500 psi u crvenom polju.
Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i najčešće su integrisani u elektronske konzole ili
kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki modeli omogućavaju i grafički prikaz količine vazduha u
boci.
Transmiteri – pritisak u boci se očitava na kompjuteru.
Ronilačke konzole predstavljaju kombinaciju

dva ili više
ronilačkih instrumenata smeštenih u zajedničko
kućište.
DUBINOMER
Jedan od najvažnijih instrumenata, bez kojeg se ne može baviti

rekreativnim ronjenjem je dubinomer. To je u stvari, manometar
koji meri pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u
metrima /ili drugim jedinicama/. Dubinomeri prema konstrukciji
mogu biti:
-Kapilarni
-Otvorena Burdonova cev
-Dubinomeri punjeni sa membranom –
-Digitalni dubinomer
Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogućnost da pokazuje, osim trenutne, i
maksimalnu dubinu koju je ronilac postigao i da poseduje mogućnost podešavanja igle na nultu
poziciju.
RONILAČKI SAT
Klasični /analogni/ ronilački sat-imaju bazel

Digitalni satovi- nemaju bazel, već poseduju štopericu koja
se koristi za merenje vremena Ronilački sat je jedini
instrument koji se ne postavlja na konzolu, već se isključivo
nosi na ruci.
DEKOMPRESIONE TABLICE
Dekompresione tablice služe da nam definišu dinamiku izrona: brzinu i eventualne zastanke u
odnosu na dubinu i vreme koje smo proveli pod vodom.
Dekompresione tablice obavezno sadrže sledeće kolone:
Dubina ronjenja u metrima - označava

maksimalno postignutu dubinu bez obzira
koliko smo se zadržali na toj dubini;
Boravak na dnu u minutima – označava vreme

od početka zarona, postizanja maksimalne
dubine do početka aktivnog izrona;
Dekompresioni zastanci – stepenasta
dekompresija koja se vrši na po tri metra od
površine sa vremenima zastanka izraženo u
minutima;
Dekompresione tablice mogu da imaju oznake
grupe ponavljanja za sukcesivna ronjenja
Ronjenje unutar "krivulje sigurnosti"
Ovaj pojam podrazumeva ronjenje u okviru dubine i vremena kada nije potrebno vršiti
dekompresine zastanke ili tzv. ronjenje u ne-deco režimu. Krivulja sigurnosti predstavlja grafički
prikaz.
PRINCIPI UPOTREBE PROFILAKTIČKIH DEKOMPRESIONIH TABLICA:
Ako u tablicama nema tačne dubine na kojoj je ronjeno onda se kao osnova za dekompresiju
uzima najbliža veća dubina;
Ako u tablicama nema tačnog vremena provedenog na dnu onda se kao osnova uzima najbliže
duže vreme;
Brzina izrona do prvog zastanka i između zastanaka treba da bude u skladu sa dozvoljenom
brzinom u tablicama, a preporučuje se do 10 metara u minuti;
Ako u koloni „dekompresioni zastanci“ nije navedeno vreme zadržavanja to znači da je reč o
ronjenjenju u „granicama krivulje sigurnosti“
Prilikom ronjenja u otežanim uslovima dekompresija se obavlja prema prvom sledećem

strožijem režimu ( prema većoj dubini).
Dubina ronjenja u metrima - označava maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko smo se
zadržali na toj dubini, vreme ronjenja označava vreme od početka zarona do početka aktivnog
izrona;
Pod vodom se lako dođe u situaciju da se ne ispoštuje unapred isplanirano ronjenje. Zbog takvih
situacija je neophodno imati sa sobom plastične ronilačke tablice koje omogućavaju da se pravilno
izvede dekompresija. Sa tablicama, koje ima uz sebe, ronilac izbegava situacije u kojima izroni, a
nije vršio neophodne dekompresione zastanke, ili je pak nepotrebno izronio, a mogao je još da
bude pod vodom.
Na tržištu se mogu naći različite tablice US-Navy, Bulmanove, »No-bubbles«, PADI i druge. Iako
se razlikuju u podatcima koje pružaju, zajedničko im je da su veoma sigurne i ronilac koji ih
koristi treba da se pridržava datih podataka.
Ronilačke tablice polako izlaze iz upotrebe zahvaljujući sve pristupačnijoj ceni kompjutera. Ipak, i
pored kompjutera, mnogi ronioci vole da ih imaju sa sobom, »za svaki slučaj«.
RONILAČKI KOMPJUTERI
Ronilački kompjuter objedinjujuje funkciju dubinomera, ronilačkog sata i dekompresionih tablica

Ronilački kompjuter nas informiše o dubini ronjenja, vremenu koje smo proveli pod vodom
računa režime izronjavanja,kontroliše brzinu izrona, meri temperaturu, pamti ronjenja,
izračunava ekvivalente dubina na višim nadmorskim visinama
Ronilački kompjuter precizno izračunava zasićenost organizma gasovima, na osnovu stvarno

provedenog vremena na svakoj postignutoj dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba
da se za preračunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta dubina. Čak šta više, kompjuter
računa saturaciju i desaturaciju organizma pri svakoj promeni dubine na osnovu vremena koje je
ronilac proveo na njima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da kompjuter dopušta ronjenje prema graničnim

/maksimalnim/ vrednostima, što je u suprotnosti sa preporukom da se u tablicama nikad ne
koriste maksimalne vrednosti. Ronilački kompjuteri su tako pravljeni da računaju više teoretski
tkiva, sa različitim poluvremenima zasićenja, pa u stvari dozvoljavaju samo još konzervativniji
profil ronjenja. Ipak, u isto vreme, precizno računajući stvarnu dubinu i vreme pod vodom i
desaturaciju organizma kada se tokom ronjenja smanjuje dubina, oni omogućavaju duže ronjenje
u vandekompresionom režimu /krivi sigurnosti/. Zato su kompjuteri mnogo korisniji od tablica
za multi-level ronjenja.
Za razliku od kalkulatora, kompjuteri obrađuju sve podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim
standardnih informacija pruže i dodatne podatke, kao na primer:
- kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom režimu
- količinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima
- vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke
- upozoravaju na prekoračenje brzine izrona (10m/min.)
- dnevnik sa poslednjih ronjenja i na osnovu njih preračunata »granica sigurnosti« za
ponovljena ronjenja i sl.
Posebnu vrednost predstavlja automatsko podešavanje za ronjenja na nadmorskim visinama

različitim od nivoa mora.
DAN EUROPE PREPORUČUJE

(bez obzira na “savet” vašeg ronilačkog kompjutera):
Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ronjenja, koje nije zahtevalo dekompresione
zastanke, prošlo manje od 12 sati!
Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ponovljenog ronjenja ili dekompresionih
ronjenja, prošlo manje od 24 časa!
Ne prelazite preko granica svojih mogućnosti, svoje obučenosti i ne kršite standarde
preporučenih režima ronjenja!
Planirajte svoje ronjenje i ronite po svom planu !!!
POSEBNA OPREMA I PRIBOR
-Ronilački nož
-Podvodne lampe
-Zastavice i bove
-Pomoćni izvori vazduha
RONILAČKI NOŽ
Nož predstavlja osnovni ronilački alat. Tokom ronjenja može često do-
ći do situacija koje zahtevaju da se nešto preseče ili odlomi. Isto tako, nož predstavlja vrlo koristan
osnov za merenje predmeta pod vodom.
Održavanje
Ronilački noževi se održavaju ispiranjem čistom vodom posle svakog ronjenja, bez obzira da li je
ono vršeno u slanoj ili slatkoj vodi. Nezavisno od tipa zaštite noževi često pokazuju tendenciju
korodiranja. Iz tog razloga potrebno ih je posle ispiranja obrisati. Takođe, i korice treba isprati i
prosušiti, jer se nož mora ostavljati na suvo mesto. Ne preporučuje se naknadno oštrenje noževa,
jer se na taj način obično skida zaštita od rđanja.
SIGNALNA BOVA je jedan od retkih delova ronilačke opreme čiju upotrebu propisuje većina
lokalnih zakona o obavljanju podvodnih aktivnosti. Uglavnom je loptastog oblika i povezana je sa
roniocem ili brodom tankim konopom, sa ronilačkom zastavom označava zonu ronjenja i na taj
način upozorava sve koji se nalaze u blizini na oprez.
Dobro opremljen ronilac u svom kompletu opreme obavezno ima i podvodnu lampu.
Na većim dubinama zbog slabijeg prodora svetlosti je dosta tamno i vidljivost je smanjena.
Takođe je i zbog loma svetlosti drugačije raspoznavanje boja koje već kod dubine od 6 - 7 metara
gube svoja svojstva koja imaju iznad površine.
Podvodne lampe razlikujemo po velicini ( vezano za napajanje – akumulator ili baterije )

Razlikuju se i po izvoru svjetlosti. Nude se modeli s halogenim, LED i HID (High Intensity
Discharge) sijalicama.
POMOĆNI IZVORI VAZDUHA

PONY-BOCA
Ovo je klasičan ronilački cilindar malog kapaciteta. Postavlja se ili pored glavnog aparata ili se
pričvršćuje između boca koje čine dvoboc, i u njen sastav dolazi standardni regulator.
Ovaj sistem se koristi kao potpuno nezavisan izvor vazduha, tako da u slučaju potrebe
obezbeđuje nesmetano disanje bez obzira na razlog prestanka doziranja glavnog aparata.
Zahvaljujući svojoj zapremini /2-5 litara odnosno 400-1000 litara vazduha na 200 bara/ omogućuje
ne samo izron, već i obavljanje kraćih dekompresionih zastanaka.
BOCA ZA IZRON /SPARE AIR/
Ovo je sličan sistem kao PONY-boca. Razlika je utoliko što minijaturna boca ne koristi standardni
regulator. Kod nje je na glavni ventil montiran specilalan usnik koji zamenjuje regulator. Ova
boca ne dozvoljava duže disanje, već omogućava samo par udaha, koji su obično dovoljni za
bezbedan izron. Boce za izron, se proizvode u zapreminama od 0,22; 0,37 i 0,4 litara /u zavisnosti
od proizvođača/, što na pritisku od 200 bara, na koji se pune, daje od 44 do 80 litara vazduha
RONILAČKI ZNACI
SIGNALIZACIJA ISPOD POVRŠINE
Komunikacija je veoma važna u ronjenju, pa se zbog ograničenja koje uslovljava voda primenjuju
različite tehnike. Na površini se upotrebljavaju signali rukama, zastavicama, pištaljkama ili
sirenom, podvodnom lampom i ritmički signali.
Pod vodom se koriste znaci koji se daju rukama, lampom i ritmički signali.
Odeđeni znaci koji su od većeg značaja prihvaćeni su međunarodno i njihovo poznavanje je

obavezno. Takođe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i umnogome
olakšavaju sporazumevanje pod vodom.
SVI ZNACI KOJI SE DAJU DRUGIMA MORAJU BITI /OD SUPROTNE STRANE/ PONOVLJENI
KAO POTVRDA PRIJEMA I PRIHVATANJA.
Sporazumevanje pod vodom

Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da
ZARONI krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom
kada se treba spustiti na veću dubinu.
Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je

OK sve u redu i kao potvrda razumevanja drugog
znaka.
Obaveštavaju se ostali ronioci da nešto nije u

redu, ili se neko ne oseća najbolje ali situacija
NEŠTO NIJE U REDU ne zahteva nikakvu intervenciju. Daje se
ispruženom šakom sa raširenim prstima koja
se rotira oko svoje uzdužne ose.
Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod

POKAZIVANJE
vodom
Obaveštavaju se ostali u grupi da je ronilac

ostao bez vazduha. Nakon toga je potrebno
NEMAM VAZDUHA
objasniti da li će ronilac izroniti ili je potrebno
bratsko disanje.
Ovaj znak se daje kad ronilac ne može da

POVUCI MOJU
dohvati ručicu rezerve na boci i potrebna mu je
REZERVU
pomoć.
POVUKAO SAM Obaveštavaju se ostali ronioci da je ronilac

REZERVU oslobodio rezervnu količinu vazduha u boci.
Označava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili

STOP
da se prekine sa aktivnost.
Obaveštavaju se svi ronioci da treba krenuti ka
IZRONI površini. Upotrebljva se i za obaveštavanje da
treba smanjiti dubinu.
Daje se na površini kada je ronilac udaljen i

OK
standardni znak se dobro ne vidi.
Daje se takođe na površini kada je jedna ruka

OK
zauzeta.
POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac blizu
POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac udaljen.
Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

OK
standardni znak.
Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

NEŠTO NIJE U REDU
standardni znak.
POTREBNO BRATSKO Daje se drugom roniocu kada je neophodno

DISANJE primeniti bratsko disanje.
Znak kojim se ostali ronioci ili vođa grupe

obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice (usled
VRTOGLAVICA
otežanog izjednačavanja pritiska, pijanstva
dubine itd.)
Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe
SAKUPLJANJE
u krug i obrate pažnju na vođu grupe.
Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa

KOJI PRAVAC
ispruženim palcem.
Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se

SMER
označava osnovni pravac.
Ovo je precizniji odgovor na pitanje KOJI

ISPOD,IZNAD,OKOLO PRAVAC. Rukom se preciznije objašnjava put
kojim treba poći.
TI VODI, JA PRATIM Sa ovim znakom se menja vođstvo para (ili

grupe) dogovoreno pre ronjenja.
USPORI Obaveštavaju se ostali da uspore kretanje,

vršenje neke radnje ili ritam disanja.
Obično sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI.

OSTANI NA TOJ Daje se ispruženom šakom okrenutom na dole
DUBINI sa raširenim prstima koja se pomera levo-
desno.
NISAM IZJEDNAČIO Obaveštavaju se ostali ronioci da ronilac ima

PRITISAK problema sa izjednačavanjem pritiska u ušima.
Ovim se znakom obično upozoravaju ronioci

ZAJEDNO RONITI koji su udaljeni od grupe da treba da ostanu
zajedno sa ostalim roniocima.
NAPOMENA: Na upućeno pitanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je
odgovor.
ZNACI KOJI SE DAJU NOĆU
Znaci svetiljkom se daju kada je ronilac udaljen, a ako je u blizini daju se uobičajeni znaci
osvetljeni lampom.
»OK« - Ima isto značenje kao i standardnio znak.

»NEŠTO NIJE U REDU« - Ima isto značenje kao i standardni znak.
T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU

Uzroci, znaci i simptomi, prevencija i sanacija
- Daltonov zakon (ponavljanje)
- Kiseonik (hipoksija i hiperoksija)
- Azot
- Ugljendioksid
- Ugljen monoksid
TOKSIČNOST GASOVA
Prilikom rekreativnog i sportskog ronjenja se kao medijum za disanje uglavnom koristi

vazduh –mešavina gasova koju (približno) čine: kiseonik 21%, azot 78%, a ostalo su ugljen
dioksid 0,03% i retki gasovi u tragovima: argon, neon, ksenon, helijum, vodonik i dr. Poslednjih
godina se sve više i za rekreativno ronjenje, koriste medijumi sa povećanom koncentracijom
kiseonika (npr. Nitrox - do 40% kiseonika), ili druge mešavine kiseonika, helijuma, azota (Trimix,
Heliox).
Efekti gasova na ljudski organizam zavise isključivo od njihovog parcijalnog pritiska u
medijumu koji se udiše i posledične vrednosti parcijalnog pritiska koji ostvaruju u krvi i
tkivima, što zavisi od još nekih dodatnih faktora ( ventilacije pluća, transfera gasa preko pluća
u krvotok, efikasnosti krvotoka i stanja tkiva i ćelija).
Parcijalni pritisak gasa se određuje kada je poznat procenat njegove zastupljenosti u mešavini
koja se udiše i ukupni pritisak iste mešavine, a prema formuli:
Pp = (Pr x PA)/100, gde je Pp= parcijalni pritisak gasa; Pr = procenat gasa u mešavini; PA=
apsolutni pritisak mešavine.
Primer za određivanje parcijalnog pritiska kiseonika, prilikom udisanja vazduha, na nivou
mora i pritisku vazduha od 1 bar ( približno 1 ATA - apsolutne atmosfere):
Pp kiseonika = ( 21% x 1 bar) /100 = 0,21 bar
Za većinu gasova koji se koriste za disajne medijume, postoji raspon vrednosti njihovih
parcijanih pritisaka u okviru koga je bezbedno udisati ih. Van toga, dolazi do ispoljavanja štetnih,
odnosno toksičnih efekata gasova na ljudski organizam, što se može i mora sprečiti pažljivim
planiranjem svakog ronjenja.
KISEONIK
Iako neophodan za život, kiseonik može biti vrlo opasan ukoliko se udiše pod parcijalnim
pritiskom koji je van raspona od 0,16 – 0,4 bar.
Vrednosti ispod 0,16 bar dovode do nedostatka kiseonika u organizmu (tzv. hipoksije), tkiva
mogu pretrpeti oštećenja, a posebno moždano tkivo koje je u ovom slučaju i najosetljivije.
Parcijalni pritisci kiseonika ispod 0,1 bar dovode do nesvestice, a za kratko vreme i do smrti.
Dugotrajno udisanje kiseonika pod Pp većim od 0,4 ( više sati ili dana), izaziva postepene
promene na finim strukturama pluća (plućni oblik kiseoničke toksičnosti), a u odmaklim
fazama dovodi do pojave kašlja, bola iza grudne kosti, otežanog disanja sa poremećenom
razmenom gasova i razvojem fibroze pluća.
Relativno kratkotrajno izlaganje Pp kiseonika većem od 1,6 bara ( 10-40 minuta) prilikom
ronjenja, dovodi do nervnog oblika toksičnosti koji se u početku manifestuje sužavanjem vidnog
polja, mučninom, tikovima-trzajevima malih mišićnih grupa na licu i može dovesti do
epileptičnog napada, koji je pod vodom uglavnom fatalan. Zbog toga je danas preporuka da
parcijalni pritisak kiseonika u mešavinama koje se koriste za ronjenje ne prelazi 1,4 bara.
Prilikom lečenja hiperbaričnim kiseonikom (u hiperbaričnim komorama), maksimalna
vrednost Pp kiseonika ne sme preći 2,8-3,0 bara. Ovako visoke vrednosti Pp kiseonika se koriste
za lečenje dekompresione povrede, gasne gangrene i trovanje ugljen monoksidom.
Pacijenti u komori mogu podneti ove vrednosti Pp kiseonika za razliku od ronilaca koji se
nalaze u imerziji (u vodenoj sredini), izloženi su fizičkom naprezanju, pothlađivanju i toksičnim
efektima ostalih gasova u mešavini.
HIPOKSIJA /nedostatak kiseonika/
Hipoksija je stanje izazvano nedostatkom kiseonika u organizmu koje nastaje zbog smanjenja
parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu, ili nemogućnosti da već udahnuti kiseonik bude
iskorišćen. Može biti hronična /kada se zbog bolesti pluća ili srca ne iskoristi sav uneti kiseonik/
ili akutna, koja je za ronjenje važnija, kada kiseonik u udahnutom vazduhu padne ispod
optimalnog nivoa. Hipoksija se javlja naglo, i često bez ikakvog upozorenja.
Praktično jedini znak koji se javlja pri hipoksiji je nagla nesvestica. Ponekad joj prethodi euforično
stanje kada osoba nije u stanu da pravilno proceni situaciju, a posle incidenta se ne seća hipoksije
i smatra da je sve bilo u redu. Zbog tog subjektivnog osećanja pogođeni nije u stanju da pomogne
sam sebi.
Prva pomoć:
- izneti pogođenu osobu na atmosferu sa normalnim procentom kiseonika /na površinu/

- kod težih slučajeva hipoksije /prestanak disanja i srčane radnje/
- preduzeti reanimaciju
Ronioci na dah, a naročito podvodni ribolovci, često forsiraju dužinu boravka pod vodom i u fazi
izrona dožive hipoksiju i gubitak svesti
Za vreme boravka na dubini zbog povećanog opšteg pritiska visok je i parcijalni pritisak
kiseonika u plućima. Tokom izrona naglo se smanjuje opšti pritisak pa i parcijalni pritisak
kiseonika, te se neposredno pred površinom dostiže opasna hipoksična zona kada se gubi svest.
HIPERVENTILACIJA predstavlja forsirano, ubrzano i produbljeno disanje koje traje neko

vreme.Više od dva-tri respiratorna ciklusa forsiranog disanja remete fiziološko stanje organizma.
Hiperventilacijom značajno snižavamo količinu CO2 u organizmu, čime odlažemo pojavu gladi
za vazduhom.
HIPEROKSIJA /trovanje kiseonikom/
Kiseonik je gas koji je neophodan za održavanje života, ali ukoliko se diše pod povišenim
pritiskom, ponaša se kao jak otrov. U rekreativnom ronjenju sa komprimovanim vazduhom je
veoma redak slučaj trovanja, i do pojave hiperoksije dolazi samo na dubinama na kojima
parcijalni pritisak O2 poraste preko kritične granice koja iznosi od 1,6 do 2,5 bara. Dubina na kojoj
parcijalni pritisak kiseonika dostiže tu granicu se može izračunati pomoću Daltonovog zakona.
P.V
P1 = ----------------
100
odnosno:
100 . p1
P = -------------------
A
Gde je :
P1 – parcijalni pritisak
P – apsolutni pritisak
A – procenat gasa u smeši
Pošto se za rekreativna ronjenja koristi i atmosferski vazduh gde je kiseonik zastupljen sa 20%
znači da će se kritičan nivo parcijalnog pritiska kiseonika od 1,6 bara dostići na dubini od 70m.
100 . 1,6
P = ----------------------- = 8atm =70m
20
U profesionalnom ronjenju sa gasnim mešavinama i aparatima sa zatvorenim krugom disanja,

relativno često dolazi do toksičnog delovanja kiseonika.
Trovanje se javlja u dva oblika:
- PLUĆNI OBLIK /Loran-Smitov efekt/ i

- NEUROTOKSIČNI OBLIK /kiseonikova epilepsija ili Pol Bertov efekt/
Prva pomoć:
- sačekati sa izronom /ako se grčevi jave pod vodom, sačekati da prođu pre izrona/ i izneti
ronioca iz vode
- kontrolisati disanje i puls
TOKSIČNI EFEKTI AZOTA - AZOTNA NARKOZA
Svim roniocima je poznato da udisanje azota pod povišenim pritiskom, odnosno vazduha kao
medijuma za disanje koji sadrži 78% azota, na dubinama preko 30 metara, izaziva osećaj i stanje
slično pijanstvu.
Sa povećanjem dubine, ispoljavaju se još neprijatniji simptomi u vidu neadekvatnog
rasuđivanja, omamljenosti, poremećene koordinacije pokreta, pospanosti, a kasnije i pojave
halucinacija ili velike uznemirenosti.
Smanjenjem dubine, simptomi se polako ublažavaju ili otklanjanju.
Utreniranost i često upražnjavanje ronjenja odlažu ispoljavanje ovih efekata azota, ali su
individualne razlike vrlo velike, kao i intraindividualne- isti ronilac može biti osetljiviji ukoliko
roni gladan, neispavan, pothlađen, nalazi se pod stresom, vrši težak fizički rad pod vodom ili je
prethodnog dana konzumirao alkoholna pića.
Toksični efekti azota su i najvažniji razlog zbog čega se ronjenja sa vazduhom ograničavaju
na maksimalnu dubinu od 40metara, odnosno ustanovljena je sigurnosna granica maksimalno
dozvoljenih vrednosti parcijalnog pritiska azota od 3,95 bara u mešavini koja se diše, a u okviru
koje bi ronjenje trebalo da bude bezbedno.
TOKSIČNI EFEKTI UGLJEN DIOKSIDA
Ugljen dioksid je produkt metabolizma koji se neprestano stvara u organizmu, ali se efikasno
odstranjuje puferskim mehanizmom krvotoka i disanjem (izdahom). Nagomilavanje ugljen
dioksida u organizmu je obično posledica njegovog pojačanog stvaranja i neadekvatne ventilacije,
odnosno odstranjivanja posredstvom disanja. U ređim slučajevima može biti posledica udisanja
medijuma koji sadrži nedozvoljeno visoke koncentracije ovog gasa > 1% na 1 ATA mešavine (Pp
CO2 > 0,01 bar odnosno > 10 mbara : loša ventilacija rekompresione komore, podmornice,
habitata, teške opreme za ronjenje, loš kvalitet gasa u ronilačkim bocama ili problem sa opremom
zatvorenog kruga disanja - ribrideri i istrošenost absorbenta za CO2.
Prilikom ronjenja sa bocama se ispoljava zbog štednje vazduha od strane ronilaca (skip
breathing), zamaranja prilikom ronjenja, vršenja podvodnih radova na dubinama preko 30 metara
(velika gustina gasa - pojačan disajni rad, ali i otpor regulatora).
Prvi simptomi su osećaj nedostatka vazduha – glad za vazduhom i glavobolja. Na suvom se
mogu uočiti pojačano znojenje i crvenilo kože. Ukoliko se ne reaguje na vreme mogu se razviti i
teški simptomi: mučnina, omamljenost, konfuzno stanje i nesvest.
Ukoliko se ronilac zamori i oseća glad za vazduhom, mora prestati sa kretanjem pod vodom i
pokušati da smiri disanje u vidu ređih ali dubljih udaha. Vođe ronjenja moraju prepoznati i
reagovati na prve znake umora i ubrzanog disanja kod članova svoje grupe, ali i prilagoditi režim
ronjenja i brzinu kretanja pod vodom prema potrebi najmanje utreniranog ronioca.
HIPERKAPNIJA /trovanje ugljen – dioksidom/
Hiperkapnija, takođe, poznata i kao HIPERKARBIJA, nastaje kada CO2 u udahnutom vazduhu
pređe nivo od 2-3%. Najčešći uzrok je kada ronilac ne diše sporo i dovoljno duboko, što rezultuje
smanjenim tidalnim kapacitetom i povećanim mrtvim vazdušnim prostorom u alveolama.
Najčešći uzrok je kontanimirani vazduh u bocama.
Prva pomoć:
- povratak na površinu
- usporeni /smanjeni/ pokreti
- normalno disanje
TROVANJE UGLJEN MONOKSIDOM
Visoka koncentracija ugljen monoksida (> 50 ppm na 1 ATA mešavine, odnosno Pp CO >
0,05 mbara u medijumu za disanje ronilaca predstavlja veliki propust u organizaciji ronjenja.
Nalazi se u izduvnim gasovima i dimu, produktima rada motora, koji bivaju usisani od stane
kompresora. Ovaj gas ima veliki kapacitet vezivanja za hemoglobin (strukturu koja se nalazi u
crvenim krvnim zrncima i transportuje kiseonik do ćelija), čak 250 puta veći od kiseonika, koga
istiskuje iz veze sa hemoglobinom i uzrokuje pojavu hipoksije i značajna oštećenja tkiva –
posebno nervnog sistema.
Prvi simptomi - glavobolja i mučnina se ispoljavaju posle dostizanja određene dubine, a
pojačavaju se prilikom izrona.
Teški simptomi podrazumevaju povraćanje, konfuziju, omaglicu, vrtoglavicu, teško disanje,
opštu slabost, nesvesticu, konvulzije a može doći do smrtnog ishoda.
Prva pomoć se sastoji u davanju 100% kiseonika na površini i prilikom transporta u bolnicu, a
ispoljavanje bilo kog teškog simptoma zahteva lečenje u hiperbaričnoj komori.
CO ( kao i CO2 ) može dospeti u boce prilikom punjenja kompresorom na benzinski ili dizel
pogon.
Trovanje ugljen-monoksidom je moguće i izvan ronjenja, ali pod vodom gde vlada povišen
pritisak, postaje kompleksnije. Skoro isključivo se javlja iz kontaminiranih boca u koje je dospeo
prilikom punjenja. Prisustvo CO je teško detektovati, jer je to gas bez mirisa i ukusa.
Ugljen-monoksid se vezuje sa hemoglobinom u krvi i onemogućava ga za prenos kiseonika.

Hemoglobin se vezuje lakše sa ugljen-monoksidom nego sa kiseonikom /200-250 puta/, a teško se
i dugo oslobađa. Potrebno je 8-12 sati da se uneti CO izdvoji iz organizma. Uticaj ugljen-
monoksida na organizam zavisi i od dužine i količine udisanja ovog gasa. Prvi simptom trovanja
je osećaj pritiska u glavi /u temenu i slepoočnicama/. Sa porastom koncentracije gasa javlja se šum
u ušima, vrtoglavica, mučnina i povraćanje, drhtanje prstiju, opšta slabost i gubitak svesti, a
ponekad i konvulzije /grčevi/. Može se javiti i jarko crvenilo usana i ispod noktiju, mada to nije
uvek slučaj. U najtežim slučajevima mogu nastati psihički poremećaji, paraliza pa čak i trajna
oštećenja mozga.
Prva pomoć je da otrovani krene u izron do eventualnog prvog zastanka dekompresije, gde mu
treba omogućiti disanje sa drugim aparatom ili ako je moguće sa kiseonikom, u kom slučaju mora
imati pratioca. Ovo obično dovodi do poboljšanja i postupno do nestajanja simptoma trovanja. Na
površini ga treba raspremiti i držati na čistom vazduhu i po mogućnosti dati čist kiseonik.
Ukoliko je otrovani bez pulsa i ne diše treba mu dati veštačko disanje i masažu srca.
Trovanje ugljen-monoksidom je lakše sprečiti nego povređenom pružiti prvu pomoć. Posebnu
pažnju treba obratiti na izbor, montažu i održavanje kompresora, a naročito filtera za vazduh.
Filteri treba da su što kvalitetniji jer oni od aktivnog uglja i silikagela ne štite od ugljen-
monoksida. Preporučuje se upotreba kompresora sa pogonom na elektromotor, a ukoliko to nije
moguće, posebnu pažnju treba obratiti da usisni ventil /za vazduh/ bude što je moguće vuše
udaljen od izduvnog ventila i da vetar duva u pravcu od usisnog ka izduvnom ventilu.
Prva pomoć:
- povratak na površinu
- odstraniti izvor ugljen-monoksida
- što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- hospitalizacija
T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA
- Čula (vid i sluh pod vodom sa opisom oka i uha)
- Respiratorni sistem
- Kardiovaskularni sistem
VID POD VODOM
Čovekovo oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u
električne inpulse i šalje ih u mozak.
Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti,

rasipanja, apsorpcije i refrakcije.
-Zamućenost vode, bilo da je organskog /plankton

i sl./ ili neorganskog /mulj/ porekla, sprečava
prodor svetlosti u dubinu.
-Čak i u vrlo čistoj vodi, svetlost se rasipa i

savija.Mada difuzija smanjuje količinu svetlosti
pod vodom, ona čini da se i ta raspoloživa svetlost
rasipa još više i time se smanjuju ili se potpuno
eliminišu senke pod vodom.
-Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok prodire u
vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni
deo spektra, zatim narandžasti, i na kraju žuti i ljubičasti. Zbog svega toga glavni faktor
raspoznavanja pod vodom nije boja, već kontrast predmeta.
-Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj
na ronjenje je refrakcija. Svetlost se savija pri
prelasku iz vazduha u vodu i obratno. Iz tih
razloga predmeti se vide neoštro /jer se
projektuju iza mrežice/, a oko se ponaša kao
dalekovido 32 dioptrije. Iz tih razloga ronioci
koriste masku sa staklom koja izoluje oko od
vode čime se postiže zadovoljavajuća oštrina
vida.
Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat

prikazuje bliže za ¼ nego što je stvarna
udaljenost. Refrakcija, takođe, utiče i na
prividno uvećavanje predmeta ispod vode
za oko 1/3 od stvarne veličine.
SLUH POD VODOM
Pošto je voda gušća od vazduha,zvuk se u vodi prenosi četiri puta brže nego u vazduhu.
Zbog te brzine, ronilac čuje odlično ispod vode, ali teško određuje izvor zvučnih talasa. U
vazduhu čovek određuje pravac na osnovu
kašnjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho.
Kada je brzina zvuka povećana, kao što je to
slučaj pod vodom, kašnjenje je vrlo malo, pa
ronilac nije u mogućnosti da odredi pravac
odakle zvuk dolazi.U vodi se zvuk prima preko
cele površine glave. ( koštana provodljivost )
Na kraju, treba reći da na problem prenosa zvuka

pod vodom indirektno utiče i temperatura
vode.Ukoliko u vodi postoje pojasevi različite
temperature, energija zvučnog talasa se drastično
menja pri prolasku, tako da između izvora zvuka
i mesta gde se on više ne čuje, često može biti
samo par metara.
Da bi pravilno funkcionisao, naš organizam zavisi od nekoliko sistema čiji je rad usko povezan i
zavisan je jedan od drugoga. Iako su svi životni procesi važni za čoveka, sa stanovišta ronjenja,
najbitnija je razmena gasova u organizmu, pri čemu posebnu ulogu imaju cirkulatorni i
respiratorni sistem.
RESPIRATORNI SISTEM
sastoji se od disajnih puteva (nosa, nazofarinksa, dušnika) i pluća. Respiratorni sistem obavlja
razmenu gasova između organizma i spoljašnje sredine.
Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da

odstrani ugljen-dioksid.
Kiseonik je važan gas za metabolizam čoveka i potreba za njim se javlja kod svih ćelija u
organizmu. Mozak i nervni sistem zahtevaju neprekidno snabdevanje, a njihove ćelije odumiru u
roku od par minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane.
Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha.
Udah /inspiracija/ počinje kada se u telu poveća nivo ugljen-dioksida, a smanji nivo kiseonika,pri
čemu je CO2 primaran za kontrolu disanja.
U plućima se gasovi razmenjuju u alveolama koje su okružene plućnim kapilarima. Mehanizam

po kojem se odvija razmena gasova je difuzija-težnja gasa da se kreće od nivoa veće koncentracije
ka manjoj.
Izdah /ekspiracija/ sledi neposredno nakon udaha. To je proces pri kojem dolazi do pasivnog
opuštanja dijafragme. Time se grudni koš sužava i primorava pluća da izbace vazduh i vodenu
paru, zadržavajući ipak izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u minutu,
ali tokom vežbi, napornog rada i sl. Brzina se povećava pošto se i potrošnja kiseonika i produkcija
CO2 takođe povećava.
Udahom, se u organizam unosi svež vazduh i sa njim nova količina kiseonika. Normalan udah
odraslog čoveka u stanju mirovanja iznosi oko 500cm3 vazduha, a pri vršenju težeg fizičkog rada
može iznositi i 2000cm3. Ova se količina se zove respiratorni volumen. Nakon ove količine u
organizam je moguće uneti još do 2000cm3(obično 500cm3) što se zove rezervni inspiratorni
volumen
Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskorišćen za razmenu gasova. Postoji određeni prostor
u disajnim putevima u kojima se on zadržava, i odatle odstranjuje sledećim izdahom. Taj prostor
se naziva mrtvi vazdušni prostor, a količina vazduha koja nije iskorišćena mrtvi volumen. Slično
kao kod udaha, i posle normalnog izdaha moguće je forsirano izdahnuti oko 1500cm3 vazduha
što čini rezervni ekspiratorni volumen.
Količina vazduha koja se normalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet.
vitalni respiratorni volumen  2,5l

kapacitet rezervni inspirativni volumen  0,5l
 4,5 l rezervni ekspirativni volumen  1,5l
rezidualni volumen  1,5l
-------------------------------------------------------
totalni kapacitet  6l
U plućima uvek ostaje određeni nivo vazduha. On se ne može nikad izdahnuti, nego se meša sa
novom uzdahnutom količinom vazduha. Ta količina iznosi oko 1500cm3 vazduha i zove se
rezidualni volumen .
Minutni ventilacioni volumen je količina vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz pluća. U
stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok za vreme težeg rada ili sportske aktivnosti ova vrednost se
može više puta premašiti što iznosi oko 25-40 litara vazduha.
Minutni ventilacioni volumen je veoma važna veličina, jer se na osnovu poznavanja potrošnje
vazduha vrši izračunavanje autonomije aparata
CIRKULATORNI SISTEM /KRVOTOK/
Krvotok obezbeđuje snabdevanje svih ćelija organizma neophodnim elementima ishrane:

kiseonikom, koji krv uzima iz pluća i hranjljivim sastojcima koje krv upija kroz resice creva.
Glavni činioci krvotoka su krv, srce, i sistem vena i arterija /kardiovaskularni sistem/.
-Krv se sastoji od pločastih ćelija i tečnosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje
produkte sagorevanja i ugljen-dioksid. Glavni sastojci su:
1.Plazma je tečan deo krvi i sastoji se od 90% vode.2.Eritrociti / crvena krvna zrnca / nose
glavninu kiseonika za tkiva pomoću hemoglobina koji lako vezuje i oslobađa kiseonik i bez koga
bi krv morala da teče 20 puta brže da bi zadovoljila sve potrebe organizma za kiseonikom.
3.Leukociti / bela krvna zrnca / zadatak im je da uvuku u sebe i svare mikrobe i ostale štetne
čestice koje prodru u krvotok.
4.Trombociti /krvne pločice/ zaduženi su da zgrušaju krv na mestu povrede i spreče njeno
isticanje.
KARDIOVASKULARNI SISTEM
čine: srce, arterije, vene i kapilari.
1.Srce je mušićni organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve
komore. Odatle se krv prosleđuje dalje u krvotok.
2.Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, već u talasima. Put jedne kapi krvi
kroz čitav ciklus izgleda ovako:
Iz pluća izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje prelazi
u levu komoru. Iz leve komore izlazi u organizam koji preuzima kiseonik iz krvi, a daje ugljen-
dioksid, pretvarajući na taj način arterijsku /oksidovanu/ krv u vensku /redukovanu/. Venska krv
se vraća u vensku stranu srca, ulazeći u desnu pretkomoru, odakle prelazi u desnu komoru, koja
je šalje u pluća na oksidovanje. Ciklus kruženja krvi kroz organizam traje oko 20 sec. Svakim
udarom srca formira se puls i krvni pritisak. Puls je frekfencija rada srca i iznosi za odrasle 60-80
otkucaja u minutu. Krvni pritisak se meri u trenutku skupljanja /sistolni/ i u trenutku opuštanja
/distolni/ srca. Puls i pritisak mogu da porastu usled fizičkog napora, straha ili stresa, ali se ubrzo
nakon toga vraćaju u normalan režim rada.
Veliki krvotok počinje u levoj komori iz koje
polazi aorta.
Ona raznosi oksidovanu krv po čitavom
organizmu.
U tkivima se ćelijama predaje kiseonik, a u

krv ulazi ugljen-dioksid. Redukovana krv se
šupljim venama vraća u desnu pretkomoru
srca, a odatle ide u desnu komoru.
Mali krvotok počinje u desnoj komori iz koje polazi plućna arterija koja se zatim grana na levu i
desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u pluća.
U plućima se krv oksiduje (otpušta se CO2, a prima О2, hemoglobin u eritrocitima prelazi u
oksihemoglobin) i vraća plućnim venama u levu pretkomoru
T 6. BAROTRAUME
- Bojl-mariotov zakon (ponavljanje)
- Uši
- Sinusi
- Zubi
- Skviz ronilačke opreme
- Pluća
- Gasna embolija
BAROTRAUMA je povreda specifična za ronjenje i manifestuje se oštećenjem tkiva zbog

nemogućnosti da se pritisak u šupljinama tela ispunjenih gasom (pluća, srednje uho, sinusi
itd.) izjednači sa pritiskom okoline i da se brzo prilagođava promenama ambijentalnog
pritiska-prema Boyl-Mariott-ovom zakonu.
Najveće promene se registruju u prvih 10 metara dubine zato što se zapremina i pritisak
menjaju za 50%.
Barotrauma srednjeg uha je najčešća povreda u ronjenju uopšte. Češće se javlja prilikom zarona,
ali se može ispoljiti i u toku izranjanja. Manifestuje se osećanjem pritiska u uhu, bolom,
konduktivnim oštećenjem sluha, perforacijom bubne opne i vrtoglavicom zbog iznenadne
kalorične stimulacije. Posledica je nemogućnosti da se izjednači pritisak u srednjem uhu zbog loše
tehnike izjednačavanja pritiska, infekcije gornjih disajnih puteva i anatomskih deformacija.
IZJEDNAČAVANJE PRITISKA U SREDNJEM UHU
Izjednačavanje pritiska u srednjem uhu tokom zarona vrši se propuštanjem vazduha kroz
Eustahijevu tubu.. Za izjednačavanje većina ronilaca koristi TONBEE ili VALSALVA MANEVAR
Tonbee manevar sastoji se od blokiranja nosnica, zatvaranja usta i gutanja
Valsalva manevar izvršava se tako da se začepe nosnice i lagano dune.
Čin gutanja ili duvanja povećava pritisak unutar nosne šupljine
Roniocima se često događa da pritisak izjednačavaju nakon što je već došlo do oštećenja. Ronilac
ne sme čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritisaka u ušima. Manevre
izjednačavanja treba započeti odmah po početku zarona ili na prvi "osećaj promene pritiska
Bol je indikator da je barotrauma već nastupila.

Ronilac ne smije čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritiska u
ušima.
Manevre izjednačavanja treba započeti neposredno nakon što ronilac započne sa zaronom.
Izjednačavajte pritisak rano i često za vrijeme zarona!
Ne ignorišite bol!
Pri izvršavanju Valsalva manevra ronilac
mora biti oprezan i nikada ga ne forsirati.
Česti su slučajevi da ronilac uspešno
izjednači pritisak u jednom uhu, ali ne i u
drugom.
Ukoliko forsiramo Valsalvin manevar u

ovakvom slučaju može doći i do pucanja
bubne opne i zbog toga je uvek dobro
prvo pokušati smanjiti dubinu i ponovo
pokušati sa manevrom. Ukoliko ni tada
ne možemo izjednačiti pritisak treba
odustati od ronjenja za taj dan.
Na izjednačavanje pritiska može uticati i

položaj tela za vrijeme zarona.
Kada ronilac zaranja na glavu, krvne žile koje oblažu Eustahijevu tubu se proširuju zbog
pojačanog snabdevanja mozga krvlju. Zbog toga je otežan protok vazduha u srednje uho.
Zaronom na noge otklanja se ovaj problem.
BAROTRAUMA UNUTRAŠNJEG UHA je relativno retka, ali ozbiljna povreda. Može se javiti
izolovano ili istovremeno sa barotraumom srednjeg uha.
Manifestuje se zvonjenjem u uhu, upornom vrtoglavicom i perceptivnim oštećenjem sluha.

Obično postoji ruptura okruglog prozora sa perilimfnom fistulom. Lečenje je obično hirurško, a
ronilačka karijera uglavnom završena
BAROTRAUMA SINUSA (paranazalnih šupljina) je česta povreda u ronjenju i posledica je
akutne ili hronične blokade izvodnih kanala sinusa. Najčešće su zahvaćeni frontalni sinusi.
Lečenje je slično kao kod barotraume srednjeg uha.
BAROTRAUMA ZUBA (BARODONTALGIJA)
Svaki bol zuba koji se javlja prilikom urona, izrona ili letenja ukazuje na moguće postojanje
barodontalgije.
Način nastanka povrede je jednostavan : prilikom boravka pod visokim pritiskom u

mikropukotinama može se zadržati vazduh u manjim ili većim količinama, i taj vazduh pri
prelasku na manji pritisak vrši ekspanziju i pokušava da se širi.
Bol je javlja jer taj vazduh vrši pritisak na nerve koji se nalaze oko njega.
Bol uglavnom ne traje dugo, te je i dijagnostika teza ukoliko postoji više

mogucih uzrocnika, odnosno vise pokvarenih zuba ili više zuba koji su
plombirani.
Rentgenski snimak može da pomognu kod dijagnostike povrede,

odnosno utvrđivanja problematičnog zuba (ili više njih).
SKVIZ ( GNJEČENJE ) MASKOM
Vazdušni prostor u masci je podložan promename u zavisnosti od pritiska okoline i može

izazvati nagnječenja.Preventiva je povremeno izdisanje vazduha kroz nos.
OSTALE VAZDUŠNE ŠUPLJINE

Svaki deo tela ( ili deo opreme ) gde se vazduh zadržava je podložan barotraumi ( creva ,
gnječenje odelom )
BAROTRAUMA PLUĆA, koja se javlja prilikom izrona, je ozbiljna i po život opasna povreda.
Manifestuje se u nekoliko kliničkih oblika pri čemu se mogu i svi oblici istovremeno ispoljiti:
PLUĆNI EMFIZEM (lokalizovano oštećenje plućnog parenhima )
MEDIJASTINALNI EMFIZEM I POTKOŽNI EMFIZEM
PNEUMOTORAKS
ARTERIJSKA GASNA EMBOLIJA – AGE
Nastaje prilikom izrona kada se zbog smanjenja ambijentalnog pritiska poveća zapremine gasa u
plućima. Tkiva će se oštetiti ukoliko ekspandirani gas ne bude mogao da se odstrani iz pluća. Gas
može ostati zarobljen u plućima zbog postojanja deformiteta i/ili bolesti pluća i neadekvatne
tehnike disanja prilikom izrona.
Neurološki poremećaji i/ili gubitak svesti prilikom izrona ili neposredno posle izlaska na
površinu su manifestacije AGE . Na terenu se mora dati 100% kiseonik i što pre započeti sa
hiperbaričnom terapijom.
ARTERIJSKA ( BAROTRAUMATSKA ) GASNA EMBOLIJA
Embolija je stanje kada neko strano telo začepi krvotok.Kod ronioca je to vazduh.
Barotrauma je stanje kada dođe do oštećenja ćelija usled povišenog pritiska vazduha.
Barotraumatska gasna embojija ima sličnosti sa dekompresionom bolešću,zbog pojave
mehurića,samo se simptomi javljaju u roku od 5-10 min.nakon izrona i nezavisni su od dubine
ronjenja.
Simptomi su:glavobolja,gubitak svesti,krvavi ispljuvak,bol u grudima,paraliza udova i td.
Prva pomoć:povređeni se transportuje u rekompresionu komoru položen na leđa sa nogama
podignutim a glavom spuštenom na dole.
MEDIJASTIALNI EMFIZEM
Nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu pluća pa pritiska srce i glavne krvne
sudove.Simptomi su otežano disanje i kratak dah.Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u
krvotok.
POTKOŽNI EMFIZEM
Ova pojava obično prati medijastijalni emfizem kada vazduh nađe put do mekih tkiva u bazi
vrata gde se zadržava ispod kože.Simptomi su otok vrata i promena u glasu.
PNEUMOTORAKS
U slučaju kada se pluća previše rašire , maramice koje obavijaju pluća pucaju i vazduh ulazi u
ovaj prostor.Simptomi su teškoća u disanju,bol u grudima i plava boja kože,sluznica i noktiju.
Leči se hirurškom intervencijom.
T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE
- Henrijev zakon (ponavljanje)
- Tipovi povrede
- Sanacija
- Upotreba dekompresionih tablica
- Proračun autonomije
APSORPCIJA AZOTA
Apsorpcija azota u telu se objašnjava Henrijevim zakonom o rastvaranju gasova u tečnostima. U
ronjenju se posebno razmatra azot i njegovo rastvaranje u organizmu pri disanju pod povećanim
pritiskom, zato što ga ima najviše u vazduhu, a ne troši se u metaboličkim procesima.
Prema Henrijevom zakonu, ljudsko telo sadrži rastvorenu količinu azota proporcionalnu pritisku
na kom se nalazi. Na površini, telo je saturisano, što znači da je u njemu rastvoreno tačno onoliko
gasova koliko ih ima. Na atmosferskom pritisku,za odrasle osobe,rastvorljivoreni gasovi u
organizmu iznose oko jedan litar. Kako pritisak raste /usled zarona/, tako se i više azota rastvori u
organizmu. Saturisanje organizma se vrši putem respiratornog i cirkulatornog sistema.
Kako raste pritisak azota u plazmi, usled sve većeg zasićenja, tako pada razlika pritiska između
azota u alveolarnom vazduhu i azota u krvnoj plazmi, pa samim tim pada i nivo apsorpcije. Iz tog
razloga organizam brže dođe do 50% zasićenja nego od 50% zasićenja do potpune saturacije.
Vreme za koje organizam /ili tkivo/ dođe do 50% zasićenja, zove se vreme poluzasićenja i veoma
je važno za razvoj dekompresionih tablica. Vreme poluzasićenja nije isto kod svih tkiva pa tako
postoje tzv. Brza tkiva kao što je krv, i spora, kao što je na primer masno tkivo.
Rastvoreni azot u organizmu ne predstavlja problem sve dok se ronilac nalazi pod vodom,
odnosno povećanim pritiskom okoline. Problemi mogu nastati kada se pritisak smanjuje, tj. kada
se krene ka površini. Kada ronilac izranja, pritisak u organizmu opada i dolazi u stanje kada je
pritisak rastvorenog azota u plazmi veći nego pritisak azota u alveolarnom vazduhu. Tkivo je
tada u stanju supersaturacije, što znači da ima više rastvorenog azota u tkivima nego što bi
organizam trebao da ga ima na tom pritisku, i teži da ga se oslobodi.
Način oslobađanja, azota iz tečnosti tj.desaturacija se vrši po istom principu kao i saturisanje
organizma. Potrebno je određeno vreme da se organizam potpuno oslobodi od »viška« azota, a to
vreme zavisi od više faktora: nivoa saturisanosti organizma, razlike u pritiscima azota u
alveolama i plazmi i vrste saturisanog tkiva. Naravno, do desaturacije organizma ne dolazi samo
kada se izroni na površinu. Oslobađanje azota iz supersaturisanog tkiva se javlja svaki put kada
se smanji dubina ronjenja.
Primećeno je da organizam može da toleriše određeni nivo supersaturacije bez komplikacija, ali
ako razlika u pritiscima između azota u alveolama i krvnoj plazmi postane prevelika pojavljuje se
dekompresiona povreda.
DEKOMPRESIONA POVREDA / DEKOMPRESIONA BOLEST
Na osnovu mišljenja većine eksperata za podvodnu medicinu adekvatniji termin za

dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA POVREDA ili
dekompresioni poremećaj.
Definiše se kao organski i/ili funkcionalni poremećaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima,
odnosno pojavom mehurića u tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izložena redukciji
ambijentalnog pritiska. To je poremećaj koji može preći u bolest ukoliko se ne preduzmu
adekvatne mere i postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili netretirani znaci i simptomi DCP
mogu dovesti do permanentnog organskog i funkcionalnog o{te}enja.
Doppler detekcija mehurića je pokazala da nema DCP bez prisustva mehurića u plućnoj
Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione bolesti (DCB) na:
 Tip I laki oblik - koža, limfatici, mišići i zglobovi, opšti simptomi-umor
 Tip II teški oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni kardiorespiratorni-“chockes”
 Tip III kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurološkim manifestacijama,

rezistentna na terapiju,
predlaže, i ima sve više pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan
opis kliničke slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.
Dijagnostički elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE su:
 kliničke manifestacije
 vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta
ili sati posle izrona)
 evolucija simptoma
 opterećenje organizma gasom (nivo saturacije organizma)-navodi se profil ronjenja,

odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili nije
 znaci barotraume pluća
FAKTORI KOJI UTIČU NA POJAVU DEKOMPRESIONE POVREDE
Smatra se da osobe sa povredama i bolestima koje utiču na rad respiratornih i cirkulatornih

organa su podložnije pojavi povrede, kao i starije osobe zbog smenjene efikasnosti ovih sistema.
Konzumacija alkohola pre ronjenja ubrzava cirkulaciju u organizmu, usled čega se rastvara veća
količina azota.
Pretpostavlja se i da hladna voda utiče na pojavu dekompresione bolesti zbog usporavanja
cirkulacije u ekstremitetima čime se usporava izdvajanje već rastvorenog azota.
Takođe i radovi ili vežbe pod vodom mogu uticati na pojavu bolesti zbog ubrzanja cirkulacije,
kada se azot brže rastvara, dok nakon prestanka rada nema ubrzanog eliminisanja.
Ostali faktori za koje se veruje da povećavaju rizik dobijanja dekompresione bolesti:
- ponovljeno ronjenje /posebno više ronjenja u jednom danu/

- duboka ronjenja /posebno preko 24m/
- brz izron
- prelazak nadmorske visine od 300 mnv posle ronjenja
- dehidracija organizma
- gojaznost
- upotreba nekih lekova pre ronjenja
- ronjenje tokom dekompresionih zastanaka
- povećanje ugljen-dioksida u organizmu
- stres
Prema poslednjim izveštajima DAN-a, faktor rizika koji je stalno prisutan i uočljiv, kada se
razmatraju uzroci udesa, su ronjenja na dubinama preko 30 metara. Ostali faktori rizika su
ponovljena ronjenja, višestruka ronjenja, stres, brzi izron, azotna narkoza, letenje posle ronjenja,
problemi sa opremom ali je njihova učestalost manja nego što bi se očekivalo. Takođe nema
značajne razlike između onih koji koriste tablice i kompjutere, iako je veća incidenca AGE kod
onih koji koriste tablice.
Terapija se sastoji u pružanju prve pomoći 100% kiseonikom, odmah, na mestu povređivanja.
Intenzivno hidriranje je značajna dopunska mera prve pomoći. Terapijsku rekompresiju treba
započeti što je ranije moguće.
ZNACI OBOLJENJA OD DEKOMPRESIONE BOLESTI / POVREDE
Dekompresiona bolest se manifestuje preko brojnih, a ponekad i veoma različitih simptoma, koji
mogu da kasne sa pojavom i do 36 časova. Ipak polovina svih oblika ove bolesti se pojavljuje u
roku od jednog sata nakon izrona.
Osnovni simptomi-znaci dekompresione bolesti su:

Umor ili slabost.
Svrab i peckanje kože.
Bol u rukama, nogama zglobovima ili mišićima.
Sumaglica.
Obamrlost, trnci, oduzetost.
Otežano disanje.
Kožni osip.
Oduzetost.
Nestabilnost pri stajanju i hodu.
Intenzivni kašalj.
Kolaps, nesvest.
Oblici dekompresione bolesti / povrede

Kožni oblik je najlakši oblik dekompresione bolesti i za njega je karakterističan svrab i peckanje
kože, uz moguću pojavu ljubičastih pečata, obično na grudima i ramenima. Mada sam po sebi nije
opasan, ovaj oblik je važan kao indikacija postojanja oboljenja.
Koštano-mišićno-zglobni je najčešći i pojavljuje se u oko 75% slučajeva ove bolesti.

Karakteristična je pojava bolova od malog, do veoma velikog inteziteta. Pogođeni su zglobovi,
mišići, pa čak i cele mišićne grupe. U stranoj literaturi odomaćen je naziv »bends« za ovaj tip
dekompresione bolesti.
Nervni oblik se javlja obično neposredno nakon izrona i znaci pojave bolesti su opšta slabost,
vrtoglavica, povraćanje, smetnje u vidu i sluhu, gubitak svesti, paraliza pojedinih organa. U
relativno kratkom vremenu, može se dogoditi da oboleli bude paralizovan od vrata na niže.
Paralitički oblik iako izlečiv,često,za sobom ostavlja posledice.
Plućni oblik se javlja posle većih propusta u dekompresionim režimima i ometa rad srca i pluća.
Simptomi su težak šok, gušenje, ubrzani rad srca, ubrzani i jedva opipljiv puls, često i »glad za
vazduhom«. Lice je bledoljubičasto, a koža hladna i vlažna. Neophodno je brzo vraćanje obolelog
na povišeni pritisak /prenošenjem u rekompresionu komoru/ jer se samo tako može sprečiti
fatalan ishod ovog oblika.
Ušni oblik dekompresione bolesti nastaje nakon začepljenja arterije koja vodi u unutrašnje uvo.
Najčešći simptomi su delimična ili potpuna nagluvost, i teškoće u održavanju ravnoteže.
Oštećenja uva dekompresionom bolešću se retko potpuno povlače. Lečenje se započinje u
rekompresionoj komori.
Ostali oblici dekompresione bolesti se relativno retko javljaju. Mehurići azota mogu doći u
arterijski sistem, blokirati ga i prouzrikovati simptome od vrtoglavice do srčanog udara. Kasnije
manifestacije bolesti su takođe moguće i najčešće se javljaju na kostima i zglobovima i podsećaju
na hronični reumatizam.
LEČENJE DEKOMPRESIONE BOLESTI / POVREDE
Lečenje skoro uvek zahteva rekompresionu komoru. Pravovremena rekompresija je od bitnog

značaja, jer svako kašnjenje može ostaviti, ponekad teške posledice, ali ukoliko se na vreme počne
sa terapijom i najteži slučajevi mogu biti izlečeni. Lečenje dekompresione bolesti je u potpunosti u
nadležnosti lekara
NAPOMENA: Ne vraćati unesrećenog pod vodu / ne vršiti reimerziju/

UPOTREBA DEKOMPRESIONIH TABLICA
Upotreba dekompresionih tablica
Tablice sadrže sledeće kolone

a) dubina ronjenja u metrima,
b) vreme zadržavanja pod vodom u minutima,
c) trajanje postepenog izronjavanja do prvog zastanka u minutima i sekundama,
d) zadržavanje na zastancima u minutama na 12, 9, 6 i 3 m,
e) ukupno trajanje dekompresije u minutima i sekundama,
f) slovni simbol "grupe ponavljanja", faktor za određivanje profilaktičke dekompresije posle
ponovljenih ronjenja,
Dubina ronjenja u metrima - označava

maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko
smo se zadržali na toj dubini;
Boravak na dnu u minutima – označava vreme

od početka zarona, postizanja maksimalne
dubine do početka aktivnog izrona;
Dekompresioni zastanci – stepenasta

dekompresija koja se vrši na po tri metra od
površine sa vremenima zastanka izraženo u
minutima;
Dekompresione tablice
mogu da imaju oznake grupe
ponavljanja za sukcesivna ronjenja
Ponovljenim (sukcesivnim) ronjenjem smatra se

ronjenje koje je napravljeno ( zavisi od tablica ) u
intervalu od 10 minuta do 12 časova nakon prvog
zarona. Ponovni zaron u vremenu kraćem od 10
minuta smatra se jednim ronjenjem.
PRINCIPI UPOTREBE PROFILAKTIČKIH DEKOMPRESIONIH TABLICA:
- ako se u prvoj koloni tablica ne nalazi tačna dubina na kojoj je ronjeno, zaokružujemo
dubinu ronjenja (stvarnu) na najbližu veću dubinu u tablicama,
- u vreme provedeno na dnu računa se stvarno provedeno vreme u ronjenju uz dodavanje
vremena upotrebljenog za zaronjavanje,
- ako se u drugoj koloni ne nalazi tačno vreme koje je proteklo od momenta zaronjavanja do
časa kada se namerava otpočeti s izronjavanjem, u tablicama se uzima najbliže duže
vreme, nikako ne smemo zaokruživati bliže kraće vreme,
- tablice su propračunate za izronjavanje do prvog zastanka i između zastanaka brzinom od
9 m/min i većom brzinom ne treba izronjavati,
- ako u koloni "dekompresioni zastanci" nisu navedena vremena zadržavanja to znači da je
to ronjenje u "granicama krivulje sigurnosti", jer zbog ograničene dubine i vremena
boravka pod vodom nije potrebna dekompresija,
- u koloni "grupe ponavljanja" sa slovima su izražene grupe ponavljanja za izračunavanje
režima dekompresije kada se roni više puta u periodu kraćem od 12 sati,
PRORAČUN AUTONOMIJE
Prilikom planiranja ronjenja, u obzir se mora uzeti i autonomija ronilačkih aparata /tj.vreme koje
ronilac može provesti pod vodom dišući vazduh iz ronilačkog aparata/ svakog člana
ponaosob.Do odgovora po ovom pitanju moguće je doći na dva načina:
Prvi je da se prema poznatoj količini vazduha u aparatu, isplanira celokupno ronjenje.

Drugi je da se prema planu ronjenja /dubini/ izračuna potrebna količina vazduha.
Osnovna računica je relativno prosta: raspoloživa količina vazduha u boci se podeli sa

potrošnjom vazduha /minutni ventilacioni volumen/ i dobije se vreme koje je moguće provesti
pod vodom. Međutim, planiranje autonomije ronilačkog aparata nije tako jednostavno.
Prvo treba izračunati potrošnju vazduha pod vodom, a na nju utiče više faktora:
- stepen napora koji se ispoljava pod vodm

- dubina ronjenja
- temperatura vode
- fizička kondicija
- ronilačko iskustvo i sl.
Odrastao čovek na površini troši oko dvadeset litara vazduha u minuti.Kako se pod vodom
vazduh dobija pod pritiskom okoline, odnosno dubine na kojoj se ronilac nalazi, tako se i ova
potrošnja vazduha umnožava za taj /apsolutni/ pritisak. To znači da će se na dubini od deset
metara, gde vlada pritisak od dva bara, trošiti četrdeset litara vazduha, na dubini od dvadeset
metara /tri bara/ šezdeset litara vazduha, itd.
Treba napomenuti da je potrošnja od 20 lit/min.predstavlja režim za rekreativno ronjenje, a da se
za druge aktivnosti /rad i sl./ moraju uzeti drugi režimi /od 30lit/min. pa na više/.
Dakle, potrošnja vazduha pod vodom se može izračunati po sledećoj formuli:
POTROŠNJA VAZDUHA X APSOLUTNI PRITISAK = MINUTNA POTROŠNJA
Znači za ronjenje na dubini od 20 m, pri pretpostavljenoj potrošnji od 20 lit/min, potrošnja

vazduha je 60 lit/min.
20 lit/min x 3 bara = 60 lit/min.
Osim potrošnje vazduha, za izračunavanje autonomije ronilačkog aparata potrebno je izračunati

raspoloživu količinu vazduha u boci. Svaka boca ima svoju maksimalnu zapreminu /u litrima/ i
maksimalni radni pritisak na koji može biti napunjenja. Ove dve veličine su uvek obeležene na
grliću boce. Bruto raspoloživa količina vazduha za ronjenje dobija se kada se ove dve količine
pomnože. Ukoliko je boca pre ronjenja korišćena, ili nije napunjena na maksimalni radni pritisak,
potrebno je manometrom izmeriti pritisak koji trenutno vlada u njoj. U tom slučaju treba izmereni
manometarski pritisak pomnožiti sa zapreminom boce da bi se dobila tačna bruto količina
vazduha za ronjenje.
Formula za izračunavanje količine vazduha u boci /ako je boca napunjenja na maksimalni radni
pritisak/:
ZAPREMINA BOCE X RADNI PRITISAK = BRUTO KOLIČINA VAZDUHA
Ili /ako je boca korišćena/:

Zapremina boce x manometarski pritisak = bruto količina vazduha
To znači da sa bocom od 15 lit koja je napunjena na 200 bara imamo 3000 lit. vazduha na
raspolaganju.
15l x 200 bara = 3000 lit. Ili 3 kubna metra vazduha
Kada su poznate ove dve važne veličine, minutna potrošnja vazduha i količina vazduha u boci,
može se izračunati autonomija ronilačkog aparata.
Prilikom planiranja autonomije ronilačkog aparata od bruto količine uvek se oduzima jedan deo
da bi se dobila neto količina vazduha za ronjenje. Taj deo koji se oduzima zove se rezerva i one se
oduzima zbog sigurnosti izrona.
Rezervu vazduha potrebno je izračunati ako na aparatu postoji tzv. Ventil rezerve /vidi deo
RONILAČKA OPREMA/ ronilačke boce – ventil rezerve/. Mora se znati na kom pritisku on radi,
pa se taj pritisak množi sa zapreminom same boce, i dobijena količina oduzima od raspoložive
bruto zapremine boce ili se njegov radni pritisak oduzima od radnog pritiska boce. Na taj način se
dobija neto raspoloživa količina vazduha za ronjenje.
Ako se koristi aparat sa manometrom na prvom stepenu regulatora, na njemu je crvenom bojom
obeleženo područje koje se koristi kao rezerva. Ventili rezerve obično rade na pritisku od 50 bara.
Severnoamerički manometri obično imaju obeleženu rezervu na 500 psi = 33 bara.
Dakle, raspoloživa količina vazduha se može izračunati prema sledećoj formuli:
BRUTO KOLIČINA VAZDUHA – REZERVA = NETO KOLIČINA VAZDUHA
Računanje raspoložive količine vazduha u boci se najbolje vidi iz primera:
Primer 1: Ako se uzme da boca ima zapreminu od12 lit. na radnom pritisaku od 200 bara onda
ova boca ima bruto zapreminu od 2400 litara. Kako ventili rezerve obično rade na pritisku od 50
bara onda je zapremina rezerve za ovu bocu 600 litara.Proračunom dobijamo raspoloživu količinu
vazduha za ronjenje koja iznosi 1800 litara.
Sada je lako izračunati autonomiju
ronilačkog aparata:
Neto količina vazduha : potrošnja vazduha =

autonomija
NAPOMENA : Ako se planira ronjenje

koje zahteva dekompresione zastanke, ne
sme se zaboraviti da se proračuna potrebna
količina vazduha za disanje na tim
zastancima.
T 8. PREVENCIJA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ
- Zadihavanje (etiologija i prevencija)
- Hipoksija (etiologija, prevencija)
- Stres i panika
- Utapanje (etiologija i prevencija)
- Postupci i tehnike samospašavanja
- Postupci i tehnike spašavanja
- Veštačko disanje i masaža srca
- Upotreba O2 u spašavanju
RONJENJE SA RONILAČKIM APARATOM
Prilikom ronjenja sa ronilačkim aparatom,vazduh koji se udiše je pod povišenim pritiskom pa je

samim tim i gušći.Zbog toga treba disati duboko i sporo kako bi se kompenzovale teškoće koje
uzrokuje Ronilački aparat.
POVREDE I OBOLJENJA PRILIKOM RONJENJA
S obzirom da se ronilačke aktivnosti odvijaju u drugačijoj sredini od one na koju je čovek navikao,
u toku ronjenja se mogu javiti i neka specifična oboljenja i povrede. Utoliko je bitnije da se uslovi
nastajanja i karakteristične pojave bolesti i povreda što bolje upoznaju.
UTAPANJE
Prema mnogim studijama, utapanje je najčešći uzrok smrti u ronilačkim incidentima. Utapanje ili
davljenje je akutno gušenje izazvano prisustvom vode u disajnim putevima, koja sprečava prodor
vazduha u pluća.
UZROCI I NASTAJANJE
Svako stanje koje može dovesti do gubitka svesti kao što su šećerna bolest, epilepsija, srčana
aritmija i sl., može takođe dovesti i do davljenja.
Kod ronjenja na dah utapanje najčešće nastupa posle gubitka svesti koje može biti izazvano
hipoksijom, naglim ulaskom u hladnu vodu, udarcem, zbog pucanja bubne opne do koje dolazi
zbog upornog forsiranja Valsalvinog manerva ili na neki drugi način. U autonomnom ronjenju
utapanje najčešće nastupa kao posledica grubog kršenja sigurnosnih mera. Povod za utapanje loše
obučenih i neiskusnih ronilaca može biti i neznanje ili panika koja nastupa prilikom banalnih
incidenata kao što su punjenje maske vodom, ispuštanje usnika regulatora i sl.
PRVA POMOĆ I LEČENJE

Sa merama oživljavanja treba početi odmah, bez gubljenja vremena i produžavati ih dovoljno
dugo. Kod utopljenika je vreme kritično. Svako kašnjenje sa početkom reanimacije može imati
neželjene posledice. U prvih 5min šanse za oživljavanje utopljenika postoje u skoro 95% slučajeva,
a nakon tog vremena rapidno opadaju. Osim toga, nakon 4 do 6min. postoji realana mogućnost
oštećenja ćelija mozga zbog nedostatka kiseonika, a nakon 10min. dolazi do nepopravljivih
oštećenja u njemu. Mere koje treba preduzeti zavise od toga da li je unesrećenog moguće izvući
na čvrsto tlo, ili se prva pomoć mora pružiti u vodi. U svakom slučaju, prva pomoć koja se
utopljeniku pruža je veštačko disanje i masaža srca, ukoliko unesrećeni ne diše, odnosno nema
pulsa.
-PRVA POMOĆ NA SUVOM

Ukoliko je moguće, najbolje je utopljenika izvući na obalu /ili čamac/ i tu početi sa merama
oživljavanja jer čvrsta podloga ispod njega omogućava efikasniju primenu ovih mera.
Prva stvar koju treba učiniti je da se oslobode vazdušni putevi unesrećenog tako što se izvade
sve grube nečistoće iz usta, a glava se zabaci unazad koliko je potrebno da se brada malo
podigne.
Nakon toga treba proveriti da li pacijent diše, jer se može dogoditi da sam nesvesno uspostavi
funkciju disanja. U tu svrhu je najbolje koristiti ogledalo koje se približi ustima žrtve. Kako je
najčešće u tim situacijama teško doći do ogledala, pristupa se osluškivanju disanja, tako što se uvo
spasioca prisloni vrlo blizu ustima unesrećenog. U isto vreme, gleda se u grudi da li se dižu i
spuštaju. Kako su uši veoma osetljive na dodir, moguće je čak i osetiti izdah pacijenta ukoliko
diše.
Prilikom veštačkog disanja spasilac uduvava utopljeniku sopstveni izdahnuti vazduh.

Zahvaljujući lakom izvođenju i zadovoljavajućoj ventilaciji, ova metoda ja naišla na veoma
široku primenu. Pri ovom načinu, unesrećeni leži na leđima, a spasilac mu zabacuje glavu
unazad i pridržava bradu.
Ovo je neophodan manevar, pošto kod onesvešćenog ronioca jezik blokira vazdušne puteve /.
Pošto drugom rukom unesrećenom zatvori nos, spasilac izdiše, svoj prethodno duboko udahnuti
vazduh, direktno kroz usta žrtve. Izdah se izvodi lagano i duboko, sve dok se ne vidi podizanje
grudnog koša davljenika, a zatim se dozvoljava pasivan izdah. Postupak se vrši 20 puta u prvom
minutu, a potom po 15 puta u daljem toku.
Primena ovog načina je moguća i preko specijalnog tubusa sa nepovratnim ventilom, koji
omogućava vršenje oživljavanja bez pomeranja usta spasioca sa piska. Maloj deci se na sličan
način uduvava vazduh metodom »usta na nos i usta«. Prilikom primene metode »usta na nos«
unesrećenom se zatvaraju usta rukom koja pridržava bradu. Treba reći da metod »usta na nos«
preporučuju lekari jer se na taj način sledi fiziološki put vazduha u organizam, mada se metoda
»usta na usta« češće koristi i više je rasprostranjena.
Masaža srca se primenjuje ako srce unesrećenog ne radi što se proverava pre pružanja pomoći.
Najbolje mesto za ovu proveru je karotidna arterija koja se nalazi na vratu, između larinxa
/Adamove jabučice/ i vratnih mišića, a opipavanje se vrši sa tri prsta, bez palca. Često se dešava
da je teško sa sigurnošću utvrditi da li srce zaista radi, a sa masažom se sme otpočeti samo onda
kada se sa sigurnošću utvrdi prestanak rada. U slučajevima kada se vrši masaža još uvek
aktivnog srca, može doći do srčane aritmije ili potpunog prestanka rada. Masaža srca se vrši dok
unesrećeni leži na leđima, a spasilac kleči sa strane postavljajući jednu šaku u predelu donje
trećine grudne kosti. Drugom šakom postavljenom preko prve, vrši energično pritiskanje
grudnog koša u ritmu od oko 60 puta u minutu, tako da ugibanje grudi bude između 3 i 5cm.
Prilikom kompresije, spasilac ne sme,savijati ruke u laktu već se gornjom polovinom tela nadvija
nad telo unesrećenog. Manevar se izvodi sve dok se ne uspostavi spontani rad srca, ili se sa
sigurnošću zaključi da su dalji napori bezuspešni. Pošto je za masažu srca neophodno ogoliti
grudni koš, na skidanje unesrećenog ne treba gubiti vreme, već je najbolje iscepati ili iseći gornji
deo odela.
Kod prestanka disanja i srčane radnje treba istovremeno primeniti i veštačko disanje i masažu
srca. Ukoliko oživljavanje vrši samo jedna osoba, nakon dve insuflacije vazduha izvodi se 15
kompresija grudnog koša, ponavljajući postupak sve dok se ne uspostavi disanje ili rad srca.
Ako postoje dva spasioca onda prvi vrši 4 do 6 kompresija, a nakon toga drugi izvodi jednu
insuflaciju.
Prilikom reanimacije, davljenika treba utopliti pošto se time povećava šansa za uspešno
oživljavanje.
-PRVA POMOĆ U VODI

Sa merama oživljavanja se mora početi jaš u vodi. Jedino u slučajevima kada je izvlačenje ronioca
na čvrsto tlo pitanje par sekundi, može se sačekati sa ukazivanjem prve pomoći. U svim ostalim
slučajevima se ne sme gubiti dragoceno vreme.
Prilikom spasavanja ronioca koji se nalazi pod vodom, potrebno je prvo ga izneti na površinu.
Postoje određena pravila koja se primenjuju u tim slučajevima.
Ako se ronilački regulator nalazi u ustima žrtve, potrebno ga je zadržati u tom položaju tokom
izrona. U suprotnom, ne treba gubiti vreme vraćajući ga u usta unesrećenom, jer će vazduh iz
pluća, koji pri izronu slobodno izlazi, sam sprečavati prodor vode. Barotraume kod onesvešćenih
ronilaca su veoma retke, tako da im nije potrebno pritiskati grudi ili stomak zbog eliminacije
ekspandiranog vazduha. Pažnja se mora obratiti na eliminaciju viška vazduha koji se nakuplja
prilikom izrona u regulatorima plovnosti /i spasioca i žrtve/ i eventualno u suvim odelima.
Utopljenik se pri izronu drži što je moguće bliže glavi, u normalnom uspravnom položaju, a
spasilac se nalazi iza njega. Pozitivna plovnost, koja se mora uspostaviti, se obezbeđuje
korišćenjem kompenzatora spasioca, i ako je potrebno, odbacivanjem pojasa sa tegovima
unesrećenog. Ranije je vladalo mišljenje da je potrebno odmah odbaciti svu opremu kako bi se
obezbedio brz izron. To je u osnovi tačno, ali postoje neke situacije kada odbacivanje opreme nije
najbolje rešenje, pošto se pri ukazivanju pomoći na površini mogu javiti određeni problemi. Jedan
od njih je, što je spasiocu u ronilačkom odelu, koje je izuzetno plovno, otežan prilazak žrtvi na
odgovarajući način.
Isto tako ako se roni u toploj vodi u kojoj ronioci ne nose odela, odbacivanje opreme u čijem
sastavu je i prsluk za kompenzaciju može ostaviti i spasioca ižrtvu bez neophodne plovnosti. Zato
se prilikom odabiranja opreme koja se odbacuje mora vršiti selekcija. Mnogi stručnjaci
preporučuju da se pri izronu prvo odbaci pojas sa tegovima žrtve, a na površini spasilac skine
svoj aparat. To je iz razloga što aparat redukuje pokrete ruku i predstavlja dodatnu težinu koja se
mora savladati pri svakom naginjanju nad žrtvu. Maska unesrećenog se, takođe, na površini
odbacuje, dok spasilac zadržava svoju zbog eventualne kasnije potrebe. Pojas sa tegovima
spasioca, u najvećem broju slučajeva, treba da ostane na mestu, jer sa njim ronilac ima stabilnu
poziciju u vodi. Važno je reći da se na odbacivanje opreme ne sme gubiti vreme, već se to vrši u
intervalima primene veštačkog disanja /između dva udaha/. Pozitivna plovnost spsioca se može
postići malim doziranjem kompenzatora /ukoliko nije u sastavu odbačenog aparata/, ili
korišćenjem nekog plovnog predmeta. Upotrebom dodatnog plovnog predmeta /najbliži je
naduvani kompenzator koji je skinut/ na koji legne, spasilac postiže odličan položaj za provođenje
veštačkog disanja, a istovremeno se ne umara previše.
Nakon izrona i uspostavljanja stabilne pozicije i plovnosti, počinje se sa primenom veštačkog

disanja. Kako je već ranije napomenuto, vreme je kritičan faktor i sa primenom ovih mera se mora
otpočeti odmah nakon izrona. Tehnika koja se primenjuje zavisi od stanja mora /talasa/, a može
biti primenjen sistem »usta na usta«. Prilikom izvođenja ovog načina, unesrećeni se postavlja na
leđa. Spasilac provlači svoju desnu ruku između desne nadlaktice i tela povređenog i drži njegov
pramen kose /pojas, kapuljaču, odelo ili sl./. Jednom rukom zabacuje unesrećenom glavu unazad i
održava ga na površini u odgovarajućem položaju, dok mu drugom rukom zatvara nos. Ako iz
nekog razloga nije moguće ovako prići žrtvi /fizička razlika, smetnja opreme i sl./, drugi položaj
se izvodi tako što se jedna ruka postavi ispod glave, sa palcem sa jedne i ostalim prstima sa druge
strane vrata. Drugom rukom, koja se postavlja na čelo, se malo zabacuje glava i zatvara nos.
Disanje »usta na usta« se primenjuje na isti način kao i na suvom /ritmom 20 udaha u prvom
minutu, a zatim po 15 udaha u minuti/. Pri njemu se spasilac podiže iz vode pri uduvavanju
vazduha, a spušta pri izdisanju, čime štedi svoju energiju i ne potapa unesrećenog pod vodu.
Drugi način na koji se može izvoditi veštačko disanje je da se unesrećeni okreće oko uzdužne ose
pri uduvavanju vazduha. Sistem »usta na nos« se primenjuje ako su usta unesrećenog zatvorena
usled grča, ili veliki talasi onemogućavaju primenu »usta na usta«. Razlika je u toliko što se
rukom zatvaraju usta žrtve, a vazduh se uduvava na nos.
Sa veštačkim disanjem »usta na nos« se omogućava sigurnija vodonepropusnost, pa je u tom
pogledu prikladniji metod.
Kod primene mera oživljavanja ronilaca u vodi, mora se znati da je tehnika važnija od brzine.
Spasilac ni u kom slučaju ne sme sebi dozvoliti da se zadiše ili ostane bez daha. Odmah nakon
izrona treba skrenuti pažnju na udes, vikom ili pištaljkom i tako dozvati pomoć sa čamca ili obale,
jer je asistent kod primene mera oživljavanja više nego dragocen.
Nakon svega treba reći da je mnogo lakše sprečiti utapanje nego spasiti davljenika. Postoje mnogi
razlozi koji mogu dovesti do nesvestice tokom ronjenja, a ona bezuslovno vodi ka utapanju, pa se
obukom ronilaca i njihovom utreniranošću mogu sprečiti te pojave. Obuka je od bitnog značaja za
prevenciju utapanja i sprečavanja panike koja je jedan od glavnih uzroka nesreće.
Preventiva:
X obavezno izvršiti lekarske preglede za bavljenje ronjenjem
X postepeno ulaziti u vodu, naročito ako je ronilac bio izložen suncu
X pažljivo izvoditi Valsalvin manevar /ne forsirati ga/
X uvek roniti u paru, nikad sam
X pod vodom sprečiti pojavu panike
NAPOMENA:
Pacijent mora biti hospitalizovan i pregledan od strane kfalifikovane medicinske ekipe, čak i ako
mu se stanje stabilizovalo i subjektivno se dobro oseća.
ASPIRACIJA SLANE VODE
Još jedan problem koji je vezan za slanu vodu je aspiracija sitnih kapljica. Do toga dolazi zbog
neispravnog ronilačkog regulatora, lošeg usnika regulatora ili disalice ili zbog nepravilne tehnike
pražnjenja ova dva dela opreme. Slana voda u plućima izaziva određene povrede i onemogućava
transport kiseonika.
Simptom ili znak aspiracije slane vode je trenutno kašljanje, koje posle mirnog perioda može biti
praćeno:
- kratkim dahom
- bolom u grudima
- kašljanjem
- nekontrolisanim drhtanjem
- toplo/hladnom groznicom
- ubrzanim pulsom
- mukom, povraćanjem
- grčevima
- apatijom
Iako sama po sebi aspiracija slane vode nije opasno stanje, pod vodom može izazvati probleme
zbog kašljanja kroz regulator. Osim toga, povrede na plućima izazvane slanom vodom mogu
ostati duži period i uticati na razmenu gasova u organizmu, najčešće izazivajući hipoksiju.
Prva pomoć:
- primeniti 100% kiseonik /što treba da izazove naglo poboljšanje/

- utopliti ronioca
- sprečiti nepotrbne pokrete
- obezbediti medicinski nadzor
- odvesti ronioca na pregled
NAPOMENA - Simptomi aspiracije slane vode mogu biti slični onima koji se javljaju kod
barotraume pluća. Kada se javlja nedoumica, treba preduzeti korake kao da je u pitanju
barotrauma.
KAROTIDNO – SINUSNI REFLEKS
Mozak se snabdeva arterijskom krvlju /bogatu kiseonikom/, putem karotidnih arterija. One se
nalaze na obe strane vrata i protežu se duž njega. Krvni pritisak se kontroliše sa karotidno-
sinusnim receptorima koji usporavaju rad srca kada detektuju povišeni pritisak, i obrnuto.
Ukoliko ronilac nosi vrlo tesno odelo, ili kapuljaču, koja pritiska vrat, može doći do pogrešnog
reagovanja receptora na signal, i usporavanja rada srca. Usporeno srce slabije snabdeva mozak
krvlju i to traje sve dok su arterije pod pritiskom odela. U nekim slučajevima može doći i do
nesvestice, a najčešće, ronioci osećaju nelagodnost, i laku glavobolju.
Preventiva: ne nositi pretesno odelo, pogotovo ne kapuljaču.

Prva pomoć:Olabaviti ili skinuti tesnu kapuljaču /pritisak na vrat/
U slučaju nedostatka vazduha iz ronilačkog aparata,prva stvar je signalizirati paru sa kojim se

roni,ili vođi grupe, nedostatak vazduha i zajedno razmotriti najbolju soluciju za izlazak na
površinu.Za slučaj prestanka doziranja ronilačkog aparata, postoji više načina da se bezbedno
izađe na površinu. Obično je najpouzdanije da se pokuša sa izvođenjem »bratskog disanja«. Ovo
je jednostavan manevar i koristeći njega bez ikakvih komplikacija je moguće izroniti i sa većih
dubina.
Ako iz nekih razloga »bratsko disanje« nije moguće izvesti, može se pokušati sa disanjem iz
kompenzatora plovnosti, ako ga ronilac poseduje. Što je dubina veća, u prsluku će se nalaziti više
vazduha, koji je bio potreban za regulisanje plovnosti. Najčešće se u kompenzatoru nalazi
vazduha za 2 do 3 udaha koliko je obično dovoljno da bi se izašlo na površinu.
Prilikom izrona lako se dešava da nepažljiv ronilac potone umesto da izroni. Tada je potreban
mnogo jači rad perajima kako bi se neutralisala težina tegova, ili pak da se oni odbace. Kontrolu
kretanja najlakše je vršiti uz pomoć dubinomera ili mehurića vazduha.
Ukoliko ronilac ne poseduje kompenzator plovnosti, može se krenuti u izron i sa »praznim«

aparatom. Aparat pri prestanku doziranja ne poseduje dovoljnu količinu vazduha za disanje
samo na dubini na kojoj se trenutno nalazi ronilac. Zahvaljujući smanjenju pritiska, pri izronu je
iz aparata moguće »izvući« na svakih 10m vodenog stuba onoliko vazduha kolika je zapremina
boca, što je takođe dovoljno za izron, ali uz veoma pažljivo korišćenje. Ovakav izron je moguć ako
nije došlo do kvara aparata,već samo do nedostatka vazduha u aparatu.
Ako nijednu od ovih varijanti nije moguće izvesti, uvek preostaje SLOBODAN IZRON, koji zahvaljujući
efektu širenja gasova pri smanjenju pritiska, daje realne šanse za izronjavanje i sa relativno velikih dubina
bez posledica.
NAPOMENA:Ako je slobodan izron izveden nakon ronjenja za koje je bilo potrebno izvršiti
dekompresiju, u najkraćem mogućem roku /do 5min./ se mora sa ispravnim aparatom ponovo
zaroniti, i izvršiti dekompresione zastanke po pravilu o propuštenoj dekompresiji.
Iako je slobodan izron relativno jednostavan postupak, pre njegovog preduzimanja treba
razmotriti par drugih mogućnosti da se izroni usled nedostatka vazduha.
Prilikom izrona lako se dešava da nepažljiv ronilac potone umesto da izroni. Tada je potreban
mnogo jači rad perajima kako bi se neutralisala težina tegova, ili pak da se oni odbace. Kontrolu
kretanja najlakše je vršiti uz pomoć dubinomera ili mehurića vazduha.
Uzburkano more može otežati izron ronilaca i izlazak na obalu. Kod izlaska po takvom moru,
roniocima se savetuje da ostanu pod vodom što je moguće duže. Kompenzator plovnosti treba
isprazniti što više /isto kao i pri ulasku/, kao talasi ne bi pokupili ronioca koji pluta na površini i
bacili ga na obalu. Ako se desi da ronilac padne prilikom izlaska, najbolje je da ne pokušava da
ustane, već da nastavi da pliva i »četvoronoške« izađe iz vode. Kada se roni po velikim talasima,
mora se imati na umu da je veoma teško koristiti disalicu na kraju ronjenja, pri izlasku, pa je
neophodno da se u aparatu ostavi mala rezerva vazduha.
Prilikom izrona:
- izronjavati sa ispruženom rukom iznad glave
- disati normalno – ne zadržavati dah
- izronjavati brzinom max 18m/min.
- vršiti profilaktičku dekompresiju od 3min. Na 3m
- u incidentnim situacijama, pre slobodnog izrona, savladati pojavu panike i proveriti druge
mogućnosti za dobijanje vazduha
- pri izlaženju iz uzburkanog mora treba ostati što je moguće duže pod vodom
- u slučaju pada, ostati dole i »četvoronoške« izaći iz vode
POSLE RONJENJA
Ronjenje se smatra teškom fizičkom aktivnošću. Iz tog razloga, nakon završenog ronjenja
treba izbegavati preterano zamaranje i obavljanje težih fizičkih poslova. Posle završenog
ronjenja i raspremanja opreme treba se dobro odmoriti.
Posle izlaska na površinu, organizam se nalazi u stanju supersaturisanosti, jer je tokom
ronjenja u njemu došlo do rastvaranja azota. Azot se u organizmu rastvara tokom svih
ronjenja, pa i u granicama krive sigurnosti. Količina koja se nalazi u organizmu posle ronjenja
zavisi od dubine i dužine boravka pod vodom,kao i od režima vršenja eventualne
dekompresije. Da bi se organizam opet vratio u stanje površinske saturacije potrebno je
određeno vreme da bi se,disanjem na površini,azot u potpunosti izdvoji iz organizma. Raspon
vremena za desaturaciju ronioca koji je završio ronjenje iznosi od oko 10min.,za veoma kratka
i plitka ronjenja, pa do 12 časova za ona duža.
U toku tog perioda, potrebno je uzdržavati se od određenih aktivnosti kako bi se izbegle
određene komplikacije koje mogu nastati:
1.Alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova u ekstremitetima, što pogoduje pojavi

dekompresione bolesti. Zato se nakon ronjenja treba uzdržati od konzumacije alkoholnih pića.
2. Tuširanje vrućom vodom ima isti efekat, pa ni to ne treba praktikovati. Ukoliko je potrebno
ugrejati ronioca, obično nakon noćnih ronjenja, najbolje je to učiniti uz pomoć preobuke i
toplih bezalkoholnih napitaka.
3.U periodu od 12 časova nakon ronjenja nije preporučljivo ni putovati avionom /ili nekim
drugim prevoznim sredstvom ukoliko se visina puta diže iznad 300mnv/, takođe, zbog
moguće pojave dekompresione bolesti. Razlozi su detaljnije objašnjeni u delu FIZIOLOGIJA
RONJENJA ronjenje i boravak posle ronjenja na većim nadmorskim visinama.
Posle ronjenja:
- dobro se odmoriti i izbegavati umaranje
- ne konzumirati alkohol
- ne tuširati se vrućom vodom
- nakon izrona ne prelaziti 300 mnv u periodu od 12 časova
PONOVLJENO RONJENJE
Pod ovim pojmom se podrazumeva svako ronjenje započeto posle zevršenog prethodnog ronjenja
u određenom vremenskom intervalu koji određuju tablice na osnovu kojih se roni.
Za US-Navy tablice to je vreme od 10min. do 12 časova. Ronjenje pre ovog perioda /pre 10min./ se
smatra produžetkom prethodnog, a posle 12 časova novim, odnosno »prvim« ronjenjem.
Prilikom ponovljenog ronjenja:

- koristiti iste tablice za ponovljena ronjenja koje su se koristile i za prvo ronjenje
- planirati ponovljeno ronjenje na manjim dubinama od prvog ronjenja
NITROX
Šta je Nitrox?
U ronilačkoj terminologiji, svaka mešavina azota i kiseonika naziva se Nitrox. Vazduh je takođe
nitrox – njegov naziv je još i normoksični nitrox.
Mešavina koja sadrži više od 21% kiseonika je hiperoksična i poznata pod nazivom obogaćeni
vazduh nitrox – skraćeno EANx (od engl. Enriched Air Nitrox) ili sigurni vazduh (engl. Safe Air) po
ANDI programu i podrazumeva procenat kiseonika između 22% i 50%.
KOJE SU PREDNOSTI KORIŠCENJA NITROXA
Nitrox su sportski ronioci preuzeli iz profesionalnog (komercijalnog). Upotreba Nitroxa u

komercijalnom ronjenju ekonomske je prirode. Za profesionalne ronioce velika je prednost
kad mogu pod vodom ostati duže tako mogu obaviti i više posla. Ne manje važna je uloga
smanjene narkoze jer je lakše izvoditi složene operacije kad imamo ¨čistu glavu¨. Zato su
kompanije potrošile dosta novaca na istraživanje Nitroxa. Princip nitroxa je vrlo jednostavan
sa manje azota u mešavini ronilac ima duže i sigurnije ronjenje, jer će tijelo apsorbirati manje
azota. Osim toga manje azota znači i manju narkozu.
Naravno da su sve ove prednosti poželjne i u sportskom ronjenju. Sve navedeno dovelo je
do toga da Nitrox postaje sve popularniji u sportskom ronjenju. Kako se radi samo o malom
popravljanju vazduha, nije potrebna posebna oprema ni tehnika ronjenja.
Prednosti upotrebe Nitroxa su:
Povećano vreme unutar krive sigurnosti
Kraći površinski intervali
Duža ponovljena ronjenja
Manja narkoza azota
Manji rizik od dekompresione povrede
Manje vreme ¨Ne letenja¨
Velika sigurnost ako se koriste tablice ili kompjuteri za vazduh
Nitrox ima i neke nedostatke.
Nedostaci upotrebe Nitroxa su:
Toksičnost kiseonika javlja se na manji dubinama nego kad se koristivazduh (zbog većeg
postotka kiseonika u mešavini)
Tolerancija na pp O2 je individualna, zato je maksimalni pp O2 ograničen na 1,4 Bara
Može doći do problema zbog nedostatka ili neadekvatne analize mešavine (sve se mešavine
analiziraju posle punjenja i pre ronjenja)
Mogućnost eksplozije prilikom pripreme mešavine ( danas se najčešće koristi metoda

kontinuiranog protoka pa je ovaj rizik sveden na minimum)
Ako se koristi mešavina s više od 40% kiseonika oprema se mora pripremiti kao za čist
kiseonik
Naravno da se svi ovi nedostaci mogu savladati adekvatnim znanjem i opremom.
Nitrox je sve popularniji, a razvojem tehnike i tehnologije sve pristupačniji širem krugu
ronilaca.
Nitrox s kojim ronimo moramo prije ronjenja analizirati. Služimo se analizatorima kiseonika .
Razlikujemo elektronske (elektrohemijske) i spektrometrijske analizatore.
T 9. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU
- Postupci pre ronjenja (planiranje, izbor i priprema opreme,proračun autonomije aparata,

kontrola opreme, obeležavanje terena, procedura u slučaju incidenta, provera znakova
- Postupci u toku ronjenja (ronjenje u paru, vođa ronjenja i njegova uloga, postupci u
slučaju gubitka)
- Postupci nakon ronjenja (analiza, evidencija ronjenja, održavanje opreme)
PRIPREMA ZA RONJENJE
To je veoma važna faza ronilačke aktivnosti.Od pripreme najviše zavisi da li će ronjenje biti
bezbedno,kao i da li će pričiniti zadovoljstvo roniocu tokom boravka pod vodom. Pod pripremom
za ronjenje se podrazumeva priprema ronilaca i priprema opreme.
-PRIPREMA RONILACA
Planiranje i dogovor ronilaca pre zarona su osnovni preduslovi za izvođenje sigurnog i lepog
ronjenja.
Planiranja ronjenja se mora izvršiti pre početka ronjenja Prilikom planiranja i dogovora ronilaca
treba razmotriti sledeće pitanja:
-Uvek unapred treba odrediti cilj ronjenja. Na taj način svi ronioci koji učestvuju u njemu znaju
šta je krajnji zadatak i mogu da se ravnaju po njemu.
-Vremenske prilike: Za rekreativno ronjenje je od bitnog značaja vremenska prognoza, pa je
prema njoj potrebno i planirati aktivnosti.
-Prema psiho-fizičkom stanju ronilaca treba planirati sastav grupe. Ako se u ronilačkoj ekipi
nalaze ronioci koji nisu sličnih psiho-fizičkih sposobnosti, pod vodom može doloći do razilaženja
grupe, ili se pak dešava da utrenirani ronioci moraju da čekaju slabije utrenirane.
Prilikom planiranja ronjenja korisno je saznati mesto i način transporta do najbliže baro-komore i
medicinske ustanove za slučaj potrebe. Hiperbarične komore su najefikasnije sredstvo za pomoć
pri ozbiljnijim ronilačkim udesima. Pribor za prvu pomoć, koji mora biti u sastavu opreme kada
se kreće na ronjenje, mora sadržati kompletnu aparaturu za primenu čistog kiseonika.
Uvek unapred treba odrediti kurs koji podrazumeva osnovni pravac i zamišljenu putanju kojom
će se grupa kretati, i to treba dogovoriti na na sastanku pre ronjenja. Takođe, predvideti mesto
ulaska i izlaska iz vode, načine orijentacije kao i orijentacione tačke za sva eventualna skretanja sa
kursa.
Pod tehničkim detaljima na koje se takođe mora obratiti pažnja, podrazumeva se dogovor o
maksimalnoj dubini ronjenja, o vremenu koje treba provesti pod vodom, položaju svakog ronioca
u grupi i postupku u slučaju razdvajanja i sl
Komunikacija pod vodom je, takođe, veoma važna, pa pre zarona obavezno treba ponoviti
osnovne znake za sve vrste signalizacije, kao i dogovoriti posebne znake, ako se radi o nekom
specifičnom vidu ronjenja /vađenje predmeta, pretraživanje, fotografisanje i sl./.
Hranu ne treba konzumirati najmanje dva sata pre ronjenja. Na dan ronjenja treba konzumirati
hranu bogatu proteinima i ugljenim hidratima: mleko, jaja, riba, meso, pernate živine, voće,
povrće, hleb i druge žitarice, a izbegavati masnu hranu: pice, slanine i kobasice. Vodu i sokove je
korisno piti u većim količinama jer se time sprečava dehidracija organizma. Gazirana pića se
izbegavaju pre ronjenja, zbog problema sa gasovima koji se mogu stvoriti u organizmu.
Alkoholna pića se ne smeju uzimati najmanje 12 časova pre i posle ronjenja zbog uticaja na pojavu
dekompresione bolesti.
Tokom pripreme za ronjenje:
- dobro isplanirati ronjenje

- dvaput proveriti proračun autonomije boce
- u glavi vizualizovati kurs ronjenja
- dogovoriti sve detalje
- ponoviti signalizaciju
- izbegavati teži fizički rad
- ne ulaziti naglo u vodu posle sunčanja
- konzumirati samo laku hranu i negazirane sokove
- ne konzumirati alkohol
PRIPREMA OPREME
Pod pripremom opreme se podrazumev: provera opreme, opremanje i obeležavanje i

obezbeđivanje mesta ronjenja.
Pripremi i proveri opreme treba pristupiti sa najvećom pažnjom pošto je to deo pripreme za
ronjenje od kojeg najviše zavisi sigurnost i bezbednost ronilaca.
Prvo je potrebno proveriti da li je poneta kompletna oprema, a jednostavan način za to je da se
napravi spisak /tzv. Check-lista/ stvari koje svaki ronilac mora da ima za boravak pod vodom.
Boce treba držati na mestu zaštićenom od sunca kako se ne bi pregrejale pošto će u tom slučaju
prilikom provere pokazati pritisak koji je veći od onog s kojim se može računati za ronjenje.
Ukoliko na mestu ronjenja nema zaštićenog mesta, boce treba konstantno kvasiti hladnom
vodom.Zatim treba odrediti pravu težinu pojasa sa tegovima.
Posle provere i pripreme opreme sledi opremanje ronioca. Prva faza je oblačenje ronilačkog
odela, i to na način koji zavisi od vrste odela.Zatim se pričvršćuje se ronilački nož i navlače se
peraja, a na ruke se stavljaju instrumenti.
Pre ulaska u vodu postavlja se ronilački aparat i povezuje se sa kompenzatorom plovnosti i

eventualno sa suvim odelom.
Na kraju, pre samog zarona, stavlja se maska na lice, i eventualno, navlače ronilačke rukavice čiji
rubovi treba da idu preko rukava odela.
Ukoliko nije usidren čamac. mesto obavljanja podvodnih aktivnosti se obezbeđuje postavljanjem
signalne bove crvene ili narandžaste boje sa belom dijagonalnom linijom. To je međunarodna
oznaka da se sportski ronioci nalaze u vodi. Konopac bove ili sidra obično služi roniocima kao
orijentir za lakši zaron i izron.
Prilikom pripreme za ronjenje:
- detaljno proveriti kompletnu opremu

- nositi rezervni O-ring
- ne nositi previše tegova
- obezbediti nesmetano oslobađanje pojasa sa tegovima
- koristiti adekvatno zaštitno odelo
- po velikim talasima ulaziti pažljivo u vodu
- u slučaju pada, ulazak nastaviti »četvoronoške«
- za plivanje na površini koristiti disalicu
- uvek označiti mesto ronjenja
NAPOMENA: Ček-lista je primerena za standardno rekreativno ronjenje, a u slučaju da se

planiraju druge vrste ronjenja /pretraživanje, izvlačenje predmeta, lov, podvodna fotografija i sl./
mora se koncipirati nova ček-lista.
NAPOMENA: Kada se planira ronjenje u hladnoj vodi, korisno je pripremiti regulator otporan na
eventualna zamrzavanja.
ZARONJAVANJE
Zaroniti se može na više načina u zavisnosti da li se polazi sa obale ili sa nekog plovnog objekta.
Ukoliko se na ronjenje kreće sa obale, zaron se vrši čučnjem ili odgurivanjem od dna kao pri
plivanju. Ronilac ulazi u vodu natraške zbog peraja, i kada dođe do dubine grudi, okrene se u
željenom pravcu. Zatim se lagano opusti i potone, i bez nepotrebnog prskanja perajima prelazi u
kretanje.
Ako se ronjenje počne sa plovnog objekta najčešće se koriste zaroni na noge, »u plavo« ili skok.
Ulazak u vodu putem skoka treba izbegavati i koristiti ga samo kada je neophodno. Ovaj način se
koristi kada je obala veoma strma ili je plovni objekat visok pa je nemoguće neposredno prići
vodenoj površini. Izvodi se tako što ronilac oblači kompletnu opremu i prilazi što je moguće bliže
ivici obale. Jednom rukom pridržava masku i usnik regulatora u ustima, a drugom rukom zateže
remen boce pri dnu kako se ne bi pomerala. Telo se ukruti, glava i pogled se upere ravno ispred.
Zatim se jednom nogom daleko iskorači, a druga se zatim privuče. Treba napomenuti da se pri
ovom ulasku ne skače već je dovoljno napraviti korak »u prazno«.
Prilikom zarona:
- ne zaranjati na glavu zbog mogućih problema sa izjednačavanjem pritiska

- pri skoku sa obale ili čamca prvo proveriti da li je oprema utegnuta tl.»sve čisto«
- zabeležiti vreme na satu
- odmah početi sa izjednačavanjem pritiska, ne čekati na pojavu bola
- ako je izjednačavanje otežano, vratiti se par metara, pa ponovo probati, ako to ne
pomogne odustati od ronjenja
- vršiti kompenzaciju pritiska u masci
BORAVAK ISPOD POVRŠINE
Jedno od najvažnijih pravila ronjenja je da se nikad ne roni sam, nego uvek u grupi ili, minimalno,
u paru. Ovo pravilo treba poštovati zbog nepredviđenih situacija koje mogu da iskrsnu, i pri
kojima je često neophodna pomoć.
Ako se grupa ili ronilac iz para odvoji, mora se postupiti po utvrđenom dogovoru pre ronjenja.
Kada se primeti nedostatak ronioca iz para ili grupe, treba se zaustaviti, i okrećući se oko sebe u
mestu pažljivo tražiti pogledom ronioca ili mehuriće iz njegovog aparata. Ako vizuelna pretraga
ne urodi plodom, treba se lagano vraćati ka mestu gde je poslednji put viđen, ali ne duže od 10-
15sec. Ako ni to ne pomogne, potrebno je vratiti se na mesto gde je primećen nestanak i podići se
za 3-5m. Sa manje dubine se lakše uočavaju mehurići pošto se oni povećavaju pri izronu. Stalno se
treba okretati na sve strane. Često pomaže i kuckanje o bocu tvrdim predmetom /nožem,
kamenom i sl./. Ukoliko ni tada ne bude rezultata, treba nastaviti sa izronom i na površini
sačekati. Ronilac koji se odvoji od para ili grupe treba da sprovede istu proceduru. Ako uradi tako
na površini bi trebalo da se nađu u približno isto vreme.
U slučaju da odvojeni ronilac od grupe nije izronio treba pogledom na površini potražiti
mehuriće i ako se ugledaju otplivati do njih i tu zaroniti.
Tokom ronjenja:
- nikad ne roniti sam
- u slučaju razdvajanja od grupe, slediti dogovorenu proceduru
- periodično proveravati položaj i stanje ostalih ronilaca
- ne ulaziti u pećine, olupine i sl. Ukoliko to nije unapred dogovoreno i isplanirano
T 10. PODVODNA ORIJENTACIJA I RONILAČKA SREDINA
- Orjentacija pod vodom uz pomoć elemenata u prirodnom okruženju
- Merenje razdaljine pod vodom
- Šabloni kretanja pod vodom
- Osnovi orijentacije sa upotrebom kompasa pod vodom, sa promenom pravca
- Podvodne struje, plima i odseka
- Flora i fauna opasne za ronioce, i sanacija povreda nastalih u kontaktu sa njima

VRSTE DNA I IZBOR TERENA
Hridinasto (stenovito) dno je uglavnom obraslo algama raznih boja. Među njima žive polipi, crvi
i razni pužići. Na takvom terenu živi najveći broj ribljih vrsta. Od rakova : jastog i hlap , a od
školjki; prilepak, kamenica, dagnja, prstac, zatim crvi i ježevi. Ribama su naročito nastanjeni
"brakovi" (hridinaste izdignute stene čiji se vrh nalazi ispod površine mora).
Peskovito dno je po fauni mnogo siromašnije od stenovitog a po flori još siromašnije. U pesku
žive; glavoč, pauk, bežmek i raže. U lagunskim vodama na ušćima reka žive; cipal, orada, brancin
i jegulja.
Muljevito dno pokriva najveći deo Jadrana. Na njemu žive; školjke, korali, puževi, sunđer i
morske zvezde. Od riba na muljevitom dnu žive; raža, drhtulja, kostrelj, kovač, grdobina, oslić,
list, plosnatica i trlja.
Podmorske livade su u stvari velika naselja raznih biljaka na peščano muljevitom dnu.
Najrasprostranjenije su voga i posidonija. U toj travi se često nađe morski konjić, fratar, špar,
crnelj, smokvica, sipa, goli puž i volak.
POTREBA ZAŠTITE EKO-SISTEMA
Kao ronioci svedoci smo promena , nazalost negativnih ,vrlo često , mesta na kojima smo vidjali
obilje podvodnog sveta, sada su pusta ili pretrpana otpadom.
Ronioci treba da poštuju podvodnu sredinu i svojom aktivnošću ne čine nepotrebnu štetu. Iz
vode u kojoj rone ne treba da uzimaju ništa živo ukoliko za to nemaju dobar razlog. Tokom
ronjenja treba da vode računa da ne uznemiravaju živi svet pod vodom i oštećuju podvodno
rastinje, te da prirodu pod vodom ostave u stanju u kakvom su je i zatekli.
ORIJENTISANJE ISPOD POVRŠINE
Jedna od prvih stvari s kojom se ronilac susreće ispod površine je gubitak orjentacije. Pod vodom
je orijentacija otežana kako zbog smanjene vidljivosti tako i zbog nedostatka referentnih tačaka
pomoću kojih se inače orijentišemo na suvom. Orijentacija pod vodom je bitna iz više razloga.
Ukoliko se dobro orijentiše, ronilac može izaći iz vode na željenom mestu što će ga spasiti od
dugog i zamarajućeg plivanja sa opremom. Isto tako, uz dobru orijentaciju, grupa će ostati stalno
na okupu bez obzira na sitna razdvajanja. Jedan od ronilaca u grupi /ili paru/ treba uvek da bude
zadužen za orijentaciju.
Orijentacija ispod vode je moguća upotrebom kompasa ili pomoću prirodnih referenci.
Odmah pri zaronu moguće je izgubiti orijentaciju pošto se prilikom zarona »u plavo« ronioci
često okrenu oko sebe i lako izgube orijentaciju, i ako su se na površini pravilno orijentisali ka
cilju. Da bi se ovo izbeglo, prilikom zarona treba zaronjavati tako, da su ronioci okrenuti licem
jedan prema drugome, pri čemu onaj koji je zadužen za orijentaciju zaranja nogama na dole i
koristi drugog kao referencu.
Jedan od načina za osnovnu orijentaciju /osnovni pravac- od polaska do cilja ronjenja/ ispod
površine je praćenje probijanja sunčevih zraka kroz vodu tako što će se na početku zapamtiti sa
koje strane dolaze sunčevi zraci, i njihov položaj u odnosu na mesto zarona.
Pokreti talasa takođe mogu da budu od koristi pri određivanju pravca kretanja ili položaja
ronilaca u prostoru
Poznavanje vodene struje i njene brzine takođe može biti važno za određivanje pravca kretanja.
Uobičajeno je da se na početku ronjenja roni uz struju jer je tada ronilac odmoran i lakše
savladava njenu snagu. Kada se vraća sa ronjenja, ukoliko je to po istoj putanji, ronilac koristi
brzinu i snagu struje da se vrati jer je tada najčešće umoran i pri kraju zaliha vazduha pa je svaka
pomoć dobrodošla.
Ovo pravilo bi trebalo poštovati, osim u slučajevima kada izlazna tačka nije na istom mestu kao i
ulazna.
Dno isto tako daje dovoljno referentnih tačaka za određivanje položaja ronioca u odnosu na obalu
i okolinu. Formacija dna je obično nastavak obale.
Radi lakše orijentacije:

- koristiti druge ronioce kao orijentir odmah pri zaronu
- obratiti pažnju na sve prirodne reference
ŠABLONI KRETANJA
Ronjenje se najčešće završava tamo gde je započeto, tako da je orijentacija potrebna da vrati
ronioce na mesto zarona. Najpodesniji način za to je da se zamisli putanja po kojoj će se kretati.
Osim putanje u pravoj liniji »tamo i nazad«, koja se inače retko kotisti zbog svoje ograničenosti
( osim u posebnim uslovima) najčešće se uzimaju putanje u obliku kvadrata ili trougla
Orijentacija pomoću kompasa se koristi ukoliko nema vidljivih referentnih tačaka, pri smanjenoj
vidljivosti ili ronjenju između površine i dna koje se ne vide ( u plavom ). Upotreba kompasa je
jednostavna, a kada ronilac nauči da ga koristi treba da mu veruje, bez obzira na subjektivno
osećanje o pravcu, koje pod vodom često može da prevari.
Postoje tri uobičajena načina na koji se kompas drži.
1.Prvi način se koristi ako je u upotrebi kompas koji se postavlja na ruku ronioca. Tada je
potrebno saviti lakat ruke na kojoj je kompas pod uglom od 90 stepeni i srednji prst postaviti na
lakat druge ruke koja je ispružena ispred glave u pravcu kretanja.
2.Drugi, precizniji način je da se kompas sa obe ispružene ruke drži daleko ispred glave u visini
očiju. U tom položaju se kurs prati gledajući preko kompasa. Ako se kompas nalazi na ronilačkoj
konzoli na prvom stepenu regulatora upotrebljava se treći način koji uslovljava dužina creva
konzole i predstavlja neku vrstu kompromisa između prva dva.
3.Najbolji način orijentacije pod vodom je objedinjeno korišćenje i kompasa i prema prirodnim
referencama.
Prilikom ronjenja po šablonu kretanja:

- vizualizovati kurs ronjenja u glavi
- ako se koristi kompas, verovati njemu, a ne subjektivnom osećanju
- pravilno koristiti kompas
- držati kompas dalje od metalnih delova opreme
JADRANSKO MORE
Jadran ili Adria dobio je ime po nekadasnjoj italijanskoj istoimenoj luci. Danas se grad nalazi 38
km udaljen od mora. To je zato sto se severna obala stalno uzdize, a juzna spusta.
Jadransko more a posebno njegova istoena obala isarana stotinama ostrva, ostrvcica, hridi, zaliva,
uvala jedinstvena je u Europi. Privlaena je za krstarenja motornim brodom, gliserom ili
jedrilicom, ali isto tako i modernim akvanautima, koji gust nalaze pod morem.
HIDROGRAFSKI I OKEANOGRAFSKI PODACI
Dubine
Najplici deo Jadranskog mora nalazi se u Istri, gde dubina ne prelazi 50 metara. Od Pule se dno
blago spusta praveci dugacku, usku udolinu koja se pruza od ostrva Zirje prema Italiji, a naziva
se Jabucka kotlina. Tu je najveca dubina oko 240 metara. Od Jabueke kotline dno se uzdize do
Palagruskog praga gde je najveca dubina 130 metara. Juznije dno strmo pada prema
Juznojadranskoj kotlini, gde je najveca izmerena dubina oko 1300 metara.
Morsko dno
Izgled podmorskog reljefa posledica je tektonskih poremecaja, abrazije ili erozije koji su delovali
prije vise miliona godina, u doba kada su odredjeni dielovi dna bili kopno ili obalno podrueje.
Neravnine na dnu stalno se ublazavaju talozenjem nanosa s kopna. Taj je proces spor, ali trajan.
Morske mene
Morske mene ili doba periodiena su spustanja i dizanja nivoa mora, a nastaju kao posledica
delovanja privlaenih sila Meseca i Sunca na vodene mase Zemlje.
U Jadranu plima i oseka imaju relativno male amplitude. Na juznom delu razlika je vrlo retko
iznad eetrdesetak santimetara, dok je u severnom delu nesto ve?a, tako u Istri i Trs?anskom
zalivu iznosi do 1 metar. U pojedinim uskim kanalima i zalivima plima moze za dugotrajnog
jakog juga osetno porasti, pa se dogodi da poplavi obale. Ta je pojava karakteristiena za velike i
duboke zalive juznog Jadrana ( npr. Vela Luka na Koreuli, Starigradski zalv na Hvaru ). Morske
mene mesovitog su tipa; sto znaei da su za mladog i punog Meseca poludnevnog ritma, a za prve
i posednje eetvrti jednodnevnog. Amplitude su im jako nepravilne.
Na mene znatno utiee i atmosferski pritisak, tako dje se za promenu od 1hPa nivo mora promeniti
za 1 cm.
Sa obzirom na male promene, prilikom ronjenja ne moramo se na njih obazirati.
Morske struje
Morske struje nastaju pod uticajem vetrova, razlika u pritisku, temperaturi, i razlikama u
salinitetu. Sa obzirom na smer mogu biti horizontalne ili vertikalne. Postoje i struje koje se javljaju
kao posedica pokretanja vodenih masa iz toplih u hladnija podrueja, pri cemu se povrsinski sloj
hladi i spusta prema dnu.
U Jadranu su struje slabo izrazene. U nekim uskim kanalima i prolazima ( npr. u Pasmanskom
kanalu , prolazu na Grebenima kod Dubrovnika ) su dosta jake, pa na njih treba pripaziti.
Brzina struja se menja u pojedinim podruejima, pa tako zavisi i od vremenskih razdoblja. Srednje
brzine struja su oko 0,5 cvorova, ali mogu doseci brzinu i od 4 cvora.
Prilikom ronjenja uvek zelimo odrediti smer struje. Na poeetku ronjenja kre?emo se protiv struje,
da bismo se na povratku vra?ali sa strujom. Ako je ikako moguce struju je najbolje izbeci ili plivati
okomito na nju.
Slanost mora
Morska je voda rastvor slozenog sastava. Osim rastopljenih soli raznih hemijskih elemenata, od
kojih prevladavaju hloridi i natrijum, zastupljeni su i oligoelementi, kao i neki drugi elementi.
Ukupna kolieina soli rastvorena u jednom kilogramu morske vode naziva se salinitet, koji se
obieno izrazava u gramima ili promilima.
Slanost Jadranskog mora u proseku iznosi 38,30 promila, tj. u 1 kg vode rastvoreno je 38,30g soli.
U severnom delu Jadrana slanost je nesto manja od srednjeg i juznog zbog uticaja rastvora reke
Po.
Temperatura mora
Temperatura je vrlo vazan ekoloski einilac. Utiee na morske organizme i procese u moru, a i na
nas ronioce.
More apsorbuje veliku kolieinu topline nastale zraeenjem Sunca. Toplota se siri putem kondukcije
i konvekcije. More oko 25 puta brze odvodi toplotu.
Jadransko more ima izrazenu godisnju promenu povrsinske temperature. Srednja godisnja
temperatura je 11 C. Zimi je more najhladnije, i povrsinska temperatura iznosi oko 7C, vrlo retko
moze se spustiti i nize. U prolece, more se poeinje zagrevati, pa se povrsinska temperatura penje
do 18C. Leti kada je zagrevanje najvese, povrsina mora se zagreje od 22 do 25C, a u juznom
Jadranu i Istri i 27C. U Jadranu se vrlo dobro razlikuju termokline. Termoklina je najizrazenija
leti, a zimi dolazi do pojave izotermije tj. izjednaeavanja. Ljeti mozemo primetiti prvu termoklinu
na dubini od 3 do 5 metara, sledeca je oko 12 , sledi skok na 18 metara, a ispod 30 metara je
temperatura uglavnom tokom cele godine konstantna.
U toplom delu godine toplotnu zastitu roniocima ce pruziti mokro ili polusuvo ronilacko odelo
izradjeno od neoprena, debljine od 5 do 6 mm. U hladnijem delu godine, kada se temperatura
mora spusti ispod 15C, preporueuje se upotreba suvog ronilaekog odela kako bi se izbeglo
nepotrebno pothladjivanje.
Talasi na Jadranu
Talasi nastaju prvenstveno kao posledica duvanja vetrova. Sta je doseg tj. povrsina po kojoj vetar
duva veca, to ce i talasi biti veci. Jaeina im zavisi o konfiguracije i izlozenosti obale. Na taj naein
omoguceno je mesanje povrsinskog sloja sa vodom iz dubine, i ucestvovanje u izmeni gasova
izmedju atmosfere i mora.
Razlikujemo krestu i dol talasa. Duzina talasa je udaljenost izmedju dva dola.
Najcesce visine talasa u Jadranu su izmedju 0,5 i 1,5 metara visine, a vrlo retko prelaze 5 metara.
Talasi nastali kao posledica duvanja juga, znatno su veci, i za ronioce opasniji, nego talasi nastali
burom. Treba pripaziti pri ulasku i izlasku iz vode u podruejima izlozenim jakim delovanjem
talasa.
OBALNA LINIJA CRNOGORSKOG PRIMORJA

Obalna linija crnogorskog primorja,sa ostrvcima,duga je 159 milja,a najkraće
rastojanje(ortodromsko)između krajnjih tačaka iznosi 52 milje.Prozilazi da je koeficijenat
razuđenosti ,kao količnik ovih udaljenosti,svega 3.06,što je posledica duge obalne linije Boke
kotorske.Naime,bez duzine obale ovog dubokog zaliva koeficienat razuđenosti bio bi upola
manji.Sem ovog zaliva fjordovskog tipa ,odlično zaštićeno od uticaja otveronog mora,postoje
svega četri zaliva (trašte,budvanski,barski i valdanos),ali su svi otvoreni uticaju vetrova i mora iz
drugog i trećeg kvadranta.
U teritorialnom moru CG nema nijednog ostrva (obalna linija duza od 10 km),već svega
desetak ostrvca (obalna linija izmedju1,5 i 10 km) i par desetina hridi 3 i grebena 4 neposredno uz
obalu. Najpoznatija ostrvca su Sveti Nikola, Ada, Mamula, Stradioti i Stari Ulcinj, a od hridi
Katici, Djeran, Veliki kamen, Sveti Nikola, Sveti Djordje i Gospa od skrpjela. Dok su ostrva
povoljan hidronavigacijski faktor, ostrvca, hridi i grebeni su otezavajuci faktor.
Ostrva pruzaju prirodnu zastitu od jakih vjetrova i mora, kao i mogucnost zaklanjanja i baziranja
u uvalama i lukama. Lako su uocljiva za brzu orjentaciju. Ostrvca, hridi i grebeni se teze
uocavaju, ne pruzaju prirodnu zastitu od nepovoljnih hidrometeoroloskih uslova i predstavljaju
hidronavigacijske prepreke i opasnosti.
Medjutim, kako su sva ostrvca, hridi i grebeni relativno blizu obale, svi na samo 0,5 milja, njihov
nepovoljan uticaj na hidronavigacijske uslove je znatno umanjen. Vecu nepovoljnost predstavlja
nedostatak ostrva u teritorijalnom moru, cime je izrazen nepovoljan uticaj otvorenog mora i
smanjena mogucnost hidronavigacijskog uredjenja ovog dela jugozapadnog vojista.
Kao i citav Jadran i juzni Jadran je vrlo vetrovito podrucje tokom svih godisnjih doba.
Preovladjujuci vetrovi su bura ( iz smera sever-severoistok do istok-severoistok), jugo ( iz smera
istok-jugoistok do jugo-jugoistok), a u letnjim mesecima maestral ( iz smera jug-jugozapad do
zapad-severozapad). Tokom zimskog polugodista najcesce duvaju bura i jugo, naizmenicno s
prekidima ili bez njih. Ovi vetrovi imaju tipicne vremenske i olujne karakteristike, te dostizu
brzine i do 30-40 m-s. Olujni jugo je cesca pojava od olujne bure, dok su olujni vetrovi sa zapada
relativno retki, nastaju u vreme nevere i traju oko 10 dana godisnje.
Talasi, kao posledica vetra, takodje nose obelezja karakteristicna za duvanje vetra koji ih
stvara.Talasi bure su kratki, relativno visoki, sa grebenima koji se penusaju i prelamaju. Dostizu
visinu 2 do 2,5 m. Talasi juga su pravilnijeg oblika, znatno duzi i visi i nesmetano se razvijaju od
Otranta, te svom silinom udaraju o nezasticenu obalu. Dostizu duzinu do 50 m, a visina im retko
prelazi 4 m. Tokom leta najveci broj dana su tisine, more je sitnotalasasto ( 70 do 80 dana), a svega
5 do 6 dana jako. U jesen jako more traje oko 10, a zimi do 12 dana. U zimskom periodu 50 dana
su tisine i sitnotalasasto more. Eksponiranost crnogorske obale uticaju otvorenog mora cini ga u
losim hidrometeoroloskim uslovima vrlo neugodnim za plovljenje, narucito za manje brodove
tokom olujih vetrova, sto moze i ograniciti njihovu plovidbu.
Morfoloske karakteristike crnogorskog primorja znatno se razlikuju u severnom i juznom

delu.Severozapadni deo, do rta Platamuni (Budva) pripada podrucju dubokog Jadrana, a ostatak
(jugoistocni deo) ima karakteristike plitkog mora. Tako, na primer, izobata od 100m je na
udaljenosti 0,4 milje kod poluostrva Ostra, 2,5 milja kod rta Platamuni, do oko 15 milja kod Bara i
usca Bojane, sto uzrokuje gradijent dubine od 13,5cm/m kod poluostrva Ostra, do 0,35cm/m kod
Ulcinja.
Za juzni Jadran karakteristicne su stalne struje, koje prate smer protezanja obale i imaju brzinu
oko 0,5 cvorova.I kolebanja nivoa mora su relativno mala, sa amplitudama do 30 cm, izuzetno do
1 m i predstavljaju povoljan hidronavigacijski faktor.
Srednja godisnja temperatura u oblasti juznog Jadrana je oko 18 C, najniza u januaru ( oko 10 C ) a
najvisa u u julu ( oko 25 C ). Amplitude temperaturnih razlika su oko 15 C , sto se smatra
karakteristkom sredozemne klime. Oblacnost je, uglavnom mala, sa malim brojem maglovitih
dana ( oko 4 dana u godini ) i nesto vecim brojem maglovitih dana uz albansku obalu i u Otrantu
( do 20 dana u godini). Mgle su vrlo retke leti, a najcesce su zimi. Vidljivost je najmanja zimi,
nesto bolja u prolece i jesen, a najbolja leti. Kolicina padavina je izrazito visoka, narucito u Boki
Kotorskoj ( sa rekordom od 4934mm godisnje u Crkvicama). Sneg i niske temperature se retko
javljaju.
VETROVI JADRANA
Na Jadranu se razlikuje više vrsta vetrova, po pravcu duvanja i po načinu nastanka. Takođe
svaki od vetrova ima i svoj učinak ili pojavni oblik. Drugim rečima, svaki vetar donosi drugačije
vreme sa sobom, na sebi svojstven način.
Vetrovi na Jadranu se, takođe, dele na letnje vetrove lepog i ružnog vremena i zimske
vetrove. U letnje vetrove lepog vremena spadaju danik, noćnik, posunčanik i maestral. Vetrovi
koji leti donose loše vreme su vetrovi ciklona, vetrovi fronta i lokalni olujni vetrovi ili nevere.
Vetrovi, bez obzira na geografsku lokaciju, nastaju kao proizvod izjednačavanja pritiska
između dve ili više (najčešće dve) vazdušnih masa ogromnih ili globalnih razmera. Takvi vetrovi,
ako su proizvod konstantnog izjednačavanja pritiska između dve mase koje su stalno prisutne na
istom geografskom prostoru, zovu se etezijska strujanja.
Maestral nastaje kao proizvod izjednačavanja pritiska između Azorskog anticiklona i
Bliskoistočnog ciklona. Ove dve mase su uvek prisutne, samo se Azorski anticiklon pomera ka
severu, tokom leta. Tako, Maestral stalno duva iz pravca severozapada.
Druga vrsta vetrova, po načinu nastanka, su dnevni i noćni vetrovi. Oni nastaju kao rezultat
različitog intenziteta zagrevanja kopna i mora (jezera). Ova vrsta vetrova naziva se i priobalna ili
obalska cirkulacija.
Danik, kako se najčešće zove dnevni vetar, duva od 9-10 sati ujutru do 17-18 sati popodne sa
vode na kopno. Noćnik, sâmo ime sve govori, duva noću sa kopna na more. Treći vetar koji se
javlja u sklopu obalske cirkulacije je posunčanik. Taj vetar prati sunce i duva iz pravca odakle
trenutno sija sunce. To je vetar, dnevno promenljivog pravca.
Ako nema vetra, onda je tišina. Pojava tišine ili promena u ritmu vetrova najavljuju loše
vreme i vetrove lošeg vremena.
VETROVI I PRAVCI NJIHOVOG DUVANJA NA JADRANU
MAESTRAL
Jedan od najvažnijih vetrova Jadrana je maestral. Tipičan
etezijaski vetar koji konstantno duva gotovo istim
intenzitetom danju i noću, u toplom delu godine. Lokalna
meteorološka situacija može da ga privremeno skrene ili
poništi njegov uticaj ali on duva u 90% dana tokom ovog dela
godine. Duva iz pravca severozapada (NW) konstantnom
brzinom. Danik i noćnik tokom dana i noći utiču na mestral
pa se on uz obalu različito oseća. Samo na otvorenom moru
duva stalno tokom 24 sata.
Da nam ujutru dolazi maestral, govore nam gomilasti,
beli oblaci iznad vrhova obalskih visova ili ostrva. Nebo iz
pravca maestrala je tamnije plavo nego nebo nad obalom.
Kako se ta tamnija boja neba približava, tako vetar postaje
jači. I more je namreškano i tamnije iz pravca iz koga nam
dolazi vetar.
Svež vetar, uz obalu se oseća od jutra do večeri. Danju se danik i maestral superponiraju pa
duva malo jače, dok ga noću burin ili noćnik tera dalje od obale pa se gotovo ne oseća. Pravilno
smenjivanje vetrova donosi lepo vreme. Dokle god duva maestral, vreme će biti lepo. Izostanak
maestrala ili njegovo kašnjenje ili rani prestnak u toku dana, donosi loše vreme. Ako posle lošeg
vremena ili oluje makar i malo, samo pred veče zaduva maestral, sutra će biti lepo vreme. Ako se
kiša završila burom, maestral će biti lagani vetrić. Ako se kiša završi bez bure, maestral će biti 5
do 6 bofora. Ako izostane, posle dan-dva tišine kreće jugo. Ako tišina potraje više dana, moguće je
očekivati nevere.
BURA
Hladan vetar koji duva sa kopna. Na južnom Jadranu, jake bure duvaju u Boki i oko Bara.
Duva na mahove, urušava se niz strme padine i veoma je podložan reljefu kopna. Diže veće i
velike talase i uplovljavanje u neke luke po buri je gotovo nemoguće. Pravilo kaže da se treba
bojati škure (tamne) bure. To je bura praćena kišom i veoma je neugodna jer kišu nabija i iza
uglova zgrada koliko je jaka. Isti učinak, samo bez uglova zgrada, ima i na otvorenom moru.
Duva iz pravca severa (N), mada nešto ređe, i severoistoka (NE). Može biti jak i preko 6
bofora.
Burin je vetar koji duva sa kopna ka moru tokom noći i nije vetar lošeg vremena kao bura.
JUGO
Ono što se obično naziva jugom nije vetar koji duva iz pravca juga (S). Jugo duva iz pravca
jugoistoka. Jedrenje niz jugo je bezbedno i lepo na otvorenom moru. Kampovanje po jugu ste svi
iskusili. Talasi koje digne jugo su po pravilu dugački i imaju veliku energiju. I jugo ima svoje
pravilo. za razliku od bure treba se bojati vedra juga. To znači da će se jugo pokazati u punom
svetlu ako nema kiše. U suprotnom, vetar je slabiji uz kišu a ako kiša naglo padne posle vedrog
juga, vetar gotovo sasvim prestaje. Takođe, nepisano pravilo kaže da jugo duva nepran broj dana.
Možemo ga očekivati posle tišine od 1-2 dana a najavljuju ga specifični oblaci. Naziva se i široko.
Na magličastom nebu, paperjasti oblaci razvučeni preko pola ili više od pola vidljivog neba.
Mogu biti pravolinijski razvučeni, što govori o čistom jugu ili u lukovima, što govori da se
približava front ciklona i vetar promenljivog pravca. Ako još čujete prognozu koja kaže da se
ciklon formira iznad Đenovskog zaliva, bolje potražite sigurno sklonište.
DANIK
Duva danju, odatle mu i ime. Sa izlaskom sunca počinje zagrevanje kopna. Topao vazduh se
uzdiže iznad obale a hladan pada prema otvorenoj vodi. Oko 9 sati ujutru počinje sasvim lagano
da se diže vetar sa mora a oko 10 se već oseća kao postojan vetar. To je dnevni, termički vetar.
Dokle god duva preko dana, dobro je. Ako izostane, treba očekivati promenu vremena.
Normalno, prestaje sa zalaskom sunca. Pre i posle danika su jutarnja i večernja tišina. Često se
danik naziva maestralom ali ga treba razlikovati od pravog maestrala. Zove se još i smorac jer
duva sa mora.
NOĆNIK
Kontra od danika. Noću se kopno brže hladi pa vetar duva sa kopna na more. I to je termički
vetar koji nastaje obrnuto od danika. Ista pravila važe kao za danik. Dok se redovno i uredno
smenjuju, vreme će biti lepo. I noćnik se često naziva bura ili burin. Sličnost je samo u pravcu iz
koga duvaju. Razlika postaje očigledna posle pet minuta prave bure. Imena su mu burin, noćnik
ili kopnenjak.
POSUNČANIK
Vetar koji prati sunce tokom dana i ima promenljiv smer. Ni njega ne treba brkati sa pravim
maestralom iako je odomaćeno da se svi dnevni vetrovi kod nas zovu maestral.
PUNENAT I LEVANT
Duvaju jedan u drugoga. Zato nikada ne duvaju u isto vreme. Veoma su retki leti a zimi
donose hladno vreme. Nisu olujni iako mogu biti jaki. Punenat duva sa zapada (W) a levant sa
istoka (E).
LEBIĆ
Duva sa jugozapada i ume da napravi haos. Na svu sreću, brzo došao, brzo i prošao. Ali dok
ne prođe, ume da bude gadno. Može da se javi iz dva pravca. U Dalmaciji kažu da ide sa dve
staze. Jedan pravac ili staza je sa jugozapada (SW) i to je olujna staza. Tada pravi dar-mar po
moru a bogami i po kopnu. Druga staza je zapad-jugozapad (WSW). Tada nije tako jak i ne treba
ga se bojati.
TRAMUNTANA
Duva sa severa i gotovo nikad ne duva leti. Zimi donosi hladno vreme obično bez kiše. Ne
diže oluju.
OŠTRO
To je vetar koji duva sa juga (S). Može biti veoma jak kao i jugo. Diže talase i može da donese
kišu, naročito zimi. Ne treba ga olako shvatati. Generalno za njega važe sva pravila kao za jugo.
NEVERA
Lokalna oluja koja nije vezana za određeni vetar. Više je uslovljena odsustvom vetra jer se
tada razvijaju lokalni cikloni. Neugodna je i treba biti veoma oprezan na otvorenom moru. Lako
se prepoznaje jer ima karakterističan oblak. Kumulonimbus koji liči na ogromno bure čiji je vrh
razvejan vetrom i ima oblik nakovnja. Dno oblaka je ravno i oštro oivičeno. Iz njega najčešće pada
kiša u obliku kišne zavese. Nastaje iz običnog lepog i belog kumulusa na vedrom plavom nebu.
Oblak tamni i raste u visinu i do nekoliko kilometara.
Neveru karakteriše i jedna anomalija vezana za vetar. Obično, vetar prati oblake i imamo
utisak da vetar duva iz oblaka. Kod nevere je obrnuto. Strujanja unutar oblaka su takva i tako jaka
da oblak snažno usisava vazduh u sebe. Tako imamo utisak da vetar duva ka oblaku.
Pošto se svi frontovi i cikloni na severnoj hemisferi okreću kontra od kazaljke na satu, tako
neveru različito doživljavamo ako ona prođe severno ili južno od nas. Ako prođe južno, znači
“ispod” nas, imaćemo zahlađenje i kišu sa jakim vetrom. Ako prođe severno od nas, imaćemo
kišu, oluju, lomljavu, huk vetra, možda i grad, zahlađenje, talase…
Predznak nevere je vetar iz suprotnog pravca od onog iz koga dolazi oblak, karakterističnog
oblika. Potom ide jak olujni vetar praćen kišom i često gradom. Prvi udar traje i do 20 minuta
posle čega vetar malo oslabi. Ako je lepo vreme, neverni oblak se lako uočava. Ako je oblačnost
niska, nije moguće u napred predvideti dolazak nevere.
Ako ste na otvorenom moru, na prvi predznak nevere dobro je odmah zapaliti u skrovitu
luku. Ako nema takve luke na vidiku, stisnite zube, poskidajte jedra, ako ih imate, vežite stvari u
čamcu, pa šta vam bog da.
Oblaci najavljuju kakvo nas vreme čeka

Beli gomilasti oblaci na plavom nebu, su znak da se sve odvija po redu i da nas čeka lepo
vreme, bar taj dan. Pogotovo ako su ujutru takvi oblaci (kumulusi) iznad brda na kopnu ili iznad
ostrva, treba očekivati lep dan.
Ako su oblaci gomilasti (kumulusi) ali veliki i boja im se malo razlikuje od grafitne olovke,
takav će i dan da nam bude. To su kumulonimbusi i obično donose zahlađenje i kišu. Nebo
obično ima mlečno belu prevlaku iznad oblaka i tada oblaci prekrivaju celo nebo. Topao i hladan
front se sudaraju ili je topao front blizu. Vetar sa juga, promenljiv, talasi u pojačanju, u početku
bez vetra. Hitno u zaklon i slušajte prognozu. Ako ima upozorenja na oluje ne izlazite na more
dok vetar ne okrene na sever i ne razduva oblake.
Paperjasti oblaci koji nekad liče na pramenove vate su cirusi. Ako ih je malo (pokrivaju manje
od ½ vidljivog neba) a nebo je plavo, dan će biti lep i topao. Ako je mnogo cirusa i nebo je u
omaglici ili je mlečno belo, treba očekivati jugo za par dana najviše. Ako su oblaci u lukovima,
vetar će biti promenljivog pravca. U svakom slučaju promena vremena na gore.
Morski pauk , Ranj (Trachinus) je najotrovnija riba naših mora. Živi na peskovitom i muljevitom
dnu uz obalu, do 100 metara dubine. U Jadranu žive četiri vrste pauka: pauk bijelac (Trachinus
draco), pauk crnac (Trachinus araneus), pauk mrkulj (Trachinus lineatus), te najmanji ali i
najotrovniji pauk žutac (Trachinus vipera). Otrov, koji je termolabilan, može dospeti u telo žrtve
preko 5 bodlji: 3 na leđnoj peraji, i po jedna na svakom škržnom poklopcu.
Iako za čoveka nije po život opasan, ubod na paukovu bodlju je izrazito bolan. U okolini
ubodenog mjesta koža je prvo bleda, a kasnije pomodri uz javljanje otekline koja se može širiti, na
primer, od prsta na zapešće, a ređe sve do lakta pa i ramena.
Kako je toksin termolabilan ubodeno mjesto treba odmah izložiti jakoj toploti (50-60°C) u
vremenu između 30 i 90 minuta, ukoliko se žrtva nalazi na motornom brodu može poslužiti voda
za hlađenje motora.
Škrpine (Scorpaenidae) su ribe koje na svom telu s

velikom glavom prepunom raznih izraslina imaju i
otrovne bodlje na škržnim poklopcima i leđnoj peraji.
Škarpina velika (Scorpaena scrofa) živi u Jadranskom
moru, na grebenastom ili peskovitu dnu.
Osim Škarpine velike u Jadranskom moru iz
porodice škrpina žive još i škarpun te crvena škrpinica.
Otrov škarpine ima iste karakteristike kao i onaj paukovki, ali ima slabije delovanje.
U otrovne Jadranske ribe spadaju i

golubi i žutulje ali zbog sličnosti
svrstavaju se pod nazivom
golub.Otrovni sistem golubova se nalazi
na repu a sastoji se iz dve nazubljene ili 1
bodlje. Kod goluba bodlja je bliza bazi a
kod žutulje na sredini repa.Oko bodlji se
nalazi ovojnica koja se raskine prilikom
aktiviranja bodlji, one sa strane imaju
žlebove u kojima se nalazi otrov.Bodlje
mogu biti i do 40cm dugačke.
Brane se tako što snažno repom mašu
prema gore zadajući rane.
Murina nema otrovne žlezde ni otrovnu sluz već krv.Za čoveka su opasni njeni oštri zubi koji su
povučeni ka unutra te prilikom ugriza ne pušta lako a kad napadnu mnogo se koprcaju tako da
stvaraju veću ranu.
Murine ne napadaju bez povoda ali i ako ne napadaju često su u pripravnosti tako da i najmanji
pokret u njenom pravcu može lako izazvati napad.
Žarnjaci U grupu žarnjaka spadaju
vlasulja, meduze, korali i morski
crv. Zajednička osobina im je što
imaju žarne ćelije ispunjene
tečnošću.
Meduze plivaju po moru u velikim grupama. Veoma često se zadržavaju u blizini obala i zaliva,
nošene morskom strujom. Meduze su prozirne životinje. Kontakt sa njima izaziva simptome kao i
kod vlasulje. Žarne ćelije imaju na dugačkim pipcima koji vise ispod tela.
Morski crv prelepih boja, liči na duge gusenice. Po sebi ima čekinje od kojih mogu nastati
mehaničke povrede kože, koža žari, pojavljuje se otok a izaziva i povraćanje. Čekinje se iz kože
uklanjaju pomoću lepljivih traka.
T 11. PODVODNI SPORTOVI

-
- Podvodna orijentacija
- Brzinsko ronjenje i plivanje perajima
- Podvodne igre (hokej, ragbi, košarka)
- Podvodne veštine
- Podvodni lov
- Podvodni foto lov
- Apnea (dinamička i statička)

Prirucnik P1 SOPAS

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Prirucnik P1 SOPAS

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

CMAS - Confederation Mondiale des Activites Subaquatiques

SOPAS – Savez organizacija podvodnih aktivnosti Srbije

T 1. CILJ OBUKE I NAČIN REALIZACIJE

PRAKTIČNA OBUKA: (8 u zatvorenoj + 5 u otvorenoj vodi)

V1. UPOTREBA MPD (MASKE, DISALICE,PERAJA)

• 1.2. Kategorizacija ronilaca

U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i praktične obučenosti i

• 1.3. Opšti uslovi za sticanje kategorija

• 1.4. Standardi i uslovi ronilačkih kategorija

1.4.1. RONILAC SA JEDNOM ZVEZDOM (R1)

Smatra se da je C.M.A.S. Ronilac R1(P1) osposobljen da koristi opremu za ronjenje,

C.M.A.S. Ronilac R1(P1) je osposobljen za ronjenje u okviru sledećih parametara:

Specifični uslovi za sticanje kategorije:

Sadržaj ispita za sticanje kategorije:

- Sastav vazduha i osobine gasova

- Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)

- Pritisak (atmosferski, hidrostatski i apsolutni)

Najrasprostranjenija mešavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje.

U normalnim okolnostima sastav vazduha je:

AZOT /N2/ 78,084%

Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)

Čista voda nema boju, ukus ni miris.

GUSTINA VODE ZAVISI OD:

Temperature , rastvorenih soli.

Što je količina rastvorenih soli veća,veća je i gustina vode.

Gustina leda manja je od gustine tečne vode.

U intervalu temperature od 0°C do 4°C gustina vode raste i

Na providnost vode utiče niz faktora:

ugao sunčevih zraka,

Na osnovu providnosti vode s mogu podeliti na:

Arhimed je prvi objasnio ovu pojavu zakonom:

SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO

Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute tečnosti veća od težine

Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda,

Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni,

-Atmosferski pritisak koji vlada na površini mora iznosi 1 bar ili

-Relativni pritisak /ili kako se još zove manometarski/ je onaj

-Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog.

APSOLUTNI PRITISAK = ATMOSFERSKI PRITISAK +

Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od tečnosti, ovaj

Sa povećanjem dubine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno 1

OPŠTI ZAKON O GASOVIMA

Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi:

PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ

GEJ – LISAKOV ZAKON

PROMENA PRITISKA ILI ZAPREMINE ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO JE

Matematički to izgleda ovako:

NAPOMENA ! Da bi se dobili tačni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim /

-PRITISAK KOJI VRŠI GASNA MEŠAVINA JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PRITISAKA

KOLIČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO

Namena, opis, principi funkcionisanja, vrste, upotreba i održavanje

- MDP (maska, disalica i peraja)

- Ronilačka odela (mokra, polusuva i suva)

- Pojas sa tegovima (primena arhimedovog zakona)

- Kompenzator plovnosti (primena boil-mariotovog zakona)

- Ronilačka boca sa ventilima (glavni i rezervni ventil)

- Manometar, sat, dubinomer, dekompresione tablice, kompjuter

- Nož, lampa i bova

Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i određenu ronilačku opremu. Njena

Roniocima na dah i podvodnim ribolovcima odgovaraju maske sa malom unutrašnjom

Dve stvari su zajedničke za sva peraja:

Polusuvo ronilačko odelo

Razmena toplote se obavlja: kondukcijom, konvekcijom, radijacijom disanjem i uriniranjem.