Значај Хипократа за медицину као науку

На значај моралног аспекта здравственог позива први је указао хеленски лекар Хипократ,
отац научне медицине, који је живео у 5. веку п.н.е. У својим рукописима изложио је свој
поглед на моралне дужности лекара, које прецизно обухватају однос лекара према
пацијенту. Хипократ је знао да болесник не сме да трпи због поступака оног ко има
задатак да му помогне. У том смислу формулисао је низ захтева које лекар треба да
поштује како не би погоршао стање пацијента.
Основни принцип на коме почива овај хумани позив, од Хипократа до данас, гласи
„Primum non nocere“, што значи – најпре не нашкодити. Здравствени радници треба да
поступају према пацијенту тако да му ни једним својим гестом ни случајно не нашкоде.
Здравствени радник не сме да заборави да болестан човек долази код њега тражећи
помоћ. Да ли ће га лепо упутити тамо где треба уколико је дошао на погрешно место, да
ли ће се према њему односити с поштовањем, ако је угледан грађанин, или ће бити
непријатан – ако је он скроман, сиромашан, неопран, пијан или ако се понаша арогантно?
Ма како се пацијент понашао, понашање здравственог радника не сме да буде тиме
одређено, нити сме да зависи од тренутног нерасположења, већ искључиво треба да
произлази из моралног кодекса ове професије.
С друге стране, и сами здравствени радници могу да буду угрожени од својих пацијената
(нпр. Они који су у контакту са разним инфективним болестима). Свак непажња може бити
кобна.
Значај Хипократа за медицину је вишеструка. Поред тога што је успешно лечио своје
пацијенте и унапредио медицину, захтевао је да се пацијенту увек приступа са становишта
целине. Сматрао је да човек никад није само једним делом свога тела болестан, већ да је
болестан цео. Обољење тела доноси са собом обољење душе и обрнуто.
Данашња, савремена медицина нема такав приступ пацијенту. Разлог томе је мноштво
специјалности које, свака са свог аспекта, посматрају део човековог тела. Тиме се добија
много у развоју медицине, али са становишта човека као целовитог психофизичког бића –
не.
Ипак, најзначајнији Хипократов допринос медицини уопште јесте то што је он увидео да
су медицина и морал нераздвојиви. O томе најбоље сведочи његова реченица : „Само
добар човек може бити добар лекар“. Добар човек чини добро и у животу и у својој
професији.
Упоредна анализа Хипократове заклетве и Женевске конвенције
У једном спису из Хипократове збирке пронађен је текст под називом Заклетва, написан
за све оне који су се определили за лекарски позив. Хипократ је имао високоразвијено
осећање дужности према болеснику. Као савестан лекар, он је увидео да је положај
болесника у односу на лекара деликатан, па је на основу тога, као и свог богатог искуства у
лечењу болесника увидео и формулисао правила којих сваки лекар треба да се
придржава у својој пракси.
Оригинална заклетва написана је на грчком,а најранији превод је на латинском.
Хипократова заклетва гласи:

Кунем се Аполоном лекаром, Асклепијем, Хигијом, и Панекејом, и за сведоке узимам све

богове, и све богиње, да ћу се у складу са својим способностима и својим расуђивањем
држати ове Заклетве.
Да ћу сматрати драгим као родитеља оног који ме је научио овој уметности; да ћу живети
у слози са њим и, уколико је то потребно, делити своја добра са њим; да ћу његову децу
гледати као своју браћу, да ћу их, уколико то зажеле, подучити овој уметности без
наплате или писане обавезе, да ћу поделити са својим синовима, синовима учитеља и
ученицима који су се уписали и прихватили правила професије, али само са њима, правила и
инструкције.
Преписиваћу лечење на добробит својих пацијената у складу са мојим способностима и
мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло.
Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет
који може проузроковати његову смрт.
Нити ћу дати жени средство за побачај.
Одржаћу чистоту мог живота и мог умећа.
Нећу оперисати код камена, чак и ако је болест очигледна код пацијента; оставићу ову
операцију специјалистима тог умећа.
У коју год кућу да уђем, ући ћу само за добробит мојих пацијената, држећи се подаље од
било каквог намерног недела и од завођења жена и мушкараца зарад љубавних
задовољстава, било да су слободни или робови.
Све што сазнам приликом вршења моје професије или свакодневног пословања са људима,
а што не треба ширити даље, чуваћу као тајну и никада нећу открити.
Уколико се верно држим ове заклетве, нека уживам у мом животу и пракси моје уметности,
поштован од стране свих људи за сва времена; али уколико застраним са ње или је
прекршим, нека ме све супротно задеси.
Женевска конвенција:

Ово је превод заклетве који је усвојен 1946. у Женеви.

У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот
ставити у службу хуманости.
Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.
Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено.
Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.
Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.
Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања.
Моје колеге ће бити моја браћа и сестре.
У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, етничко
порекло, род, вера, националност, раса, сексуална оријентација, политичка или класна
припадност.
Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.
И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна
законима хуманости.
Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.

- Оквир Хипократове заклетве и Женевске конвенције

Хипократова заклетва је теистичка, баш као што је и дух старе Грчке. У складу са духом
савременог света, Женевска конвенција је формулисана атеистички. Данас се лекари не
позивају на богове, већ на своју савест и част које почивају на слободној вољи да се дела у
складу са моралним кодексом своје професије. У Хипократово време заклетва се полагала
у моменту када је неко приступао учењу лекарске уметности. Нова верзија заклетве
изговара се када лекар ступа међу чланове лекарске професије.
- Оно што је заједничко Хипократовој заклетви и Женевској конвенцији
Еутаназија
Абортус
Лекарска тајна
Однос према позиву и према учитељу
- Оно што је само у Хипократовој заклетви
Морални захтеви који се односе налекара;
Интервенције у медицини за које лекар нема адекватна знања и вештине;
Једини циљ посете лекара је корист болесника;
- Оно што је само у Женевској конвенцији
Последњи део Женевске конвенције односи се на оно чега нема код Хипократа: У вршењу
дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, етничко порекло, род,
вера, националност, раса, сексуална оријентација, политичка или класна припадност.
Чињеница да овог захтева нема у Хипократовој заклетви значи да су сви, и робови и
слободни, били лечени у Асклепијевим храмовима (болницама). Данас није тако. Неки људи у
једној земљи могу да се лече, други не могу...
Заклетва Флоренс Најтингејл (1860)

Флоренс Најтингејл је прва је написала заклетву намењену медицинским сестрама, с

намером да дефинише морални лик медицинске сестре. У заклетви се истиче неопходност
живљења у моралном чистунству, како у професионалном, тако и у свакодневном животу,
потврђује се правило лат. Primum non nocere, као и обавеза чувања професионалне, односно
медицинске тајне, те истиче обавеза сарадње с лекаром ради постизања заједничког циља -
побољшања здравља болесника. Основа високе моралности лика медицинске сестре је добра
стручна оспособљеност и понављање правила сестринске струке. Сестра се обавезује на
стално усавршавање и подизање стручности на виши ниво.
Свечано се обавезујем пред Богом и у присуству овог скупа, да ћу провести цео свој живот у
моралној чистоти и да ћу се одано бавити својом професијом.
Ја ћу се уздржавати од било каквог неконтролисаног поступка са болесником и нећу свесно
применити лек који би га могао оштетити.
Све што је у мојој моћи, учинићу, да побољшам ниво своје професије и држаћу у тајности
све личне информације које сам сазнала и све поверљиве информације које дознајем
приликом обављања мог посла.
Са пуном лојалношћу, до краја ћу помагати лекару у његовом послу и одано ћу обављати
све послове око болесног човека.

— Текст заклетве Флоренс Најтингејл

Домаћи задатак је да одговорите у свесци на следећа питања:

1. Којој формулацији – Хипократовој или савременој, дајете предност и зашто?
2. Зашто је за здравствене раднике важан начин живота у моралном смислу?
3. Да ли се слажете са тврдњом да је поштовање родитеља највиши степен поштовања
који човек може да поседује?
4. Да ли је медицинска сестра-техничар одговорна за стање пацијента?