Mreze Revolta I Nade, Manuel Kastels - Za Stampu

Biblioteka
Društvo i nauka
Edicija
Trag
Urednik
Prof. dr Slaviša Orlović
Glavni i odgovorni urednik

Dr Jelena Trivan
Manuel Kastels
Mreže revolta i nade

Društveni pokreti u doba interneta
Prevele s engleskog
Vanja Savić i Daniela Nikolić
Izvornik
Manuel Castells
Networks of Outrage and Hope, second edition
Copyright© Manuel Castells 2012, 2015
This edition is published by arrangement with Polity Press Ltd., Cambridge
© Za srpski jezik JP Službeni glasnik, 2018

Za Alena Turena,
mog intelektualnog oca, teoretičara
društvenih pokreta
Sadržaj
Predgovor 2015 11
Izrazi zahvalnosti 2012 15
Uvod: U
mrežavanje umova, kreiranje značenja,
osporavanje moći 21
UVERTIRA ZA REVOLUCIJU: Gde je sve počelo 36

Tunis: „Revolucija slobode i dostojanstva“ 37
Islandska revolucija kuhinjskim priborom: od finansijskog kraha
do donošenja novog (propalog) ustava kraudsorsingom 44
Južni vetar, severni vetar: međukulturalne poluge
društvene promene 55
EGIPATSKA REVOLUCIJA 61
Prostor tokova i prostor mesta u еgipatskoj revoluciji 64
Državni odgovor na revoluciju posredovanu internetom:
Veliko isključivanje 67
Ko su bili demonstranti i zbog čega su protestovali 72
Žene u revoluciji 74
Islamsko pitanje 77
„Revolucija će se nastaviti“ 79
Razumevanje egipatske revolucije 80
DOSTOJANSTVO, NASILJE, GEOPOLITIKA: 91

Arapski ustanak i njegovo zaveštanje 91
Nasilje i država 94
Digitalna revolucija? 99
Postskriptum iz 2014. godine 102
8 Mreže revolta i nade
RIZOMSKA REVOLUCIJA: Los Indignados u Španiji 105

Samoposredovani pokret 110
Šta su želele / šta žele indignade 115
Diskurs pokreta 117
Obnova demokratije u praksi: pokret koji vode skupštine,
koji nema vođe 120
Od deliberacije do delovanja: pitanje nasilja 123
Politički pokret protiv političkog sistema 126
Rizomska revolucija 129
OKUPIRAJ VOLSTRIT: Žetva soli zemlje 141

Revolt, grom, iskra 141
Prerija u plamenu 146
Umreženi pokret 153
Direktna demokratija u praksi 159
Pokret bez zahteva: „Proces je poruka“ 165
Nasilje protiv nenasilnog pokreta 168
Šta je pokret postigao 170
So zemlje 175
UMREŽENI DRUŠTVENI POKRETI: Globalni trend? 190

Kratak osvrt 190
Sukob između stare i nove Turske: park Gezi,
jun 2013. godine 196
Dovođenje u pitanje modela razvoja, osuđivanje
političke korupcije: Brazil 2013–2014. godine 198
Posle neoliberalizma: studentski pokret u Čileu,
2011–2013. godine 204
Razgradnja kompleksa mediji–država: meksički #YoSoy132 206
Umreženi društveni pokreti i društveni protesti 208
MENJANJE SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 211

Umreženi društveni pokreti: obrazac koji se pomalja 213
Internet i kultura autonomije 219
Umreženi društveni pokreti i reformska politika:
nemoguća ljubav? 223
Sadržaj 9
UMREŽENI DRUŠTVENI POKRETI

I POLITIČKA PROMENA 231
Kratak osvrt 231
Kriza legitimiteta i politička promena: globalna perspektiva 232
Unutrašnji izazov neuspehu italijanske parlamentarne
demokratije: Bepe Grilo i njegov Pokret pet zvezda 235
Efekti umreženih društvenih pokreta na politički sistem 240
Okupiraj umove, a ne državu: post-Okupiraj bluz u SAD 240
Ulice, Presidenta i buduća Presidenta: Narodni protesti
i predsednički izbori u Brazilu 242
Politička šizofrenija turskog društva: sekularni pokreti
i islamistička politika 248
Preporod politike i podrivanje dvopartijske hegemonije:
Podemos u Španiji 250
Poluge političke promene? 260
NAKON REVOLTA, NADA: Život i smrt umreženih

društvenih pokreta 264
PRILOG MENJANJU SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 267

Javno mnjenje u odabranim zemljama u vezi s pokretom
Okupiraj i sličnim pokretima 267
Stavovi građana prema vladama, političkim i finansijskim
institucijama u SAD, Evropskoj uniji i svetu u celini 272
| P
redgovor izdanju iz 2015. godine
Sao Paolo, 14. juna 2013. godine. Upravo sam završio predavanje
na kojem sam pred nekoliko stotina ljudi predstavio prvo izdanje
knjige koju imate u rukama. Prvo pitanje, koje je i otvorilo raspra-
vu, usledilo je od jednog od mnogobrojnih novinara prisutnih u
auditorijumu: „Zašto mislite da ovakvih pokreta nema u Brazilu?“
I pre nego što sam stigao da improvizujem neku ispoliranu teoriju o
brazilskoj izuzetnosti, neko u sobi je uzviknuo: „Ne možemo napolje!
Avenija Paulista je blokirana!“ I zaista, Movimiento do Passe Livre
je baš tada svoj protest izveo na ulice. Pokret je trajao nedeljama,
a potom mesecima, u obliku koji je veoma sličan umreženim druš-
tvenim pokretima koji su se 2010–2011. godine dešavali i drugde,
kao što je analizirano u ovoj knjizi. Zaista, Brazil nije bio izuzetak,
već samo još jedan dodatak u sve brojnijoj galaksiji novih oblika
društvenih pokreta. Usledili su park Gezi u Istanbulu, okupacija
Trga Majdan u Kijevu, „kišobran revolucija“ u Hongkongu, mobi-
lizacija Meksika protiv atentata u narko-državi i mnoštvo manje
poznatih protesta za koje bi se reklo da daju kredibilitet glavnoj
premisi ove knjige: umreženi društveni pokreti, identifikovani i
analizirani u ovom istraživanju, se zaista mogu ispostaviti kao druš-
tveni pokreti koji odlikuju mrežno društvo kao socijalnu strukturu
informacionog doba.
Međutim, ubrzano dešavanje ovih pokreta širom sveta nije
dovoljno dobar razlog da se u decembru 2014. značajnije revidira
knjiga koja je završena u junu 2012. godine; ne želim da se u eri in-
terneta i trenutne komunikacije svih relevantnih informacija bavim
ažuriranjem informacija – to radim knjigu po knjigu. Da, čitalac će
u ovom proširenom drugom izdanju naći dosta umreženih druš-
tvenih pokreta koji u prvom izdanju nisu pomenuti iz jednostavnog
razloga što se u vreme mog istraživanja još nisu dogodili. Ali svrha
ovih empirijskih izveštaja nije prikupljanje novih informacija, već
bogaćenje analitičkog tumačenja oblika i značaja umreženih druš-

tvenih pokreta, nezavisno od konkretnih konteksta u kojima su oni
nastajali u periodu 2010–2011. godine. Stoga bi se reklo da potvrda
istrajnosti određenih ključnih karakteristika, zajedničkih za većinu
pokreta uprkos razlikama u njihovim kontekstima, ciljevima i za-
htevima, doprinosi određenu eksplanatornu vrednost sintetičkoj
karakterizaciji predstavljenoj u ovom obimu; karakterizaciji koja
reprodukuje veći deo zasnovane teorije koju sam izneo u prvom
izdanju ove knjige.
Osim toga, zahvaljujući vremenskoj retrospektivi mogao sam
da podrobnije preispitam fundamentalno pitanje koje je većina
posmatrača postavila ovim pokretima: „Pa šta?!“ Koji su konkret-
ni ishodi tih pokreta u opipljivom društvenom smislu? I posebno,
kakav je njihov uticaj na politički sistem i na kreiranje politike, ako
ga uopšte ima? Nakon obuhvatnijeg posmatranja i analize evolucije
kretanja tokom dužeg vremenskog perioda, sada sam u mogućnosti
da ponudim niz hipoteza o odnosu između umreženih društvenih
pokreta i političkih promena. Štaviše, uspeo sam da uvedem osnovnu
razliku između umreženih društvenih pokreta i populističkih reak-
cija različite ideološke prirode koji su doveli do sveobuhvatne krize
političkog legitimiteta u vreme krize i promena na globalnom nivou.
U tom smislu, ovo izdanje knjige ima dva nova poglavlja. Jedno se
fokusira na analitički komentar brojnih važnih društvenih pokreta
koji nisu bili izloženi u prvom izdanju – u Brazilu, Turskoj, Meksiku,
Čileu – kao i na političke reakcije usmerene protiv establišmenta u
Evropi i Sjedinjenim Državama. Dodatno novo poglavlje razmatra
odnos između različitih društvenih pokreta i političkih promena,
uključujući i pokušaj nekih pokreta, na primer u Španiji, da se uklju-
če u institucionalnu politiku, dok su, s druge strane, zaokupljeni
transformativnom strategijom. Pa ipak, odlučio sam da ne menjam
tekst studija slučajeva koji su predstavljali osnovu prvog izdanja,
pošto će društveni pokreti koje sam analizirao ostati zabeleženi u
istoriji po praksama koje su doneli, a ne po rekonstruisanoj logici
koju bih dodao ex post. Jednostavno sam dodao par komentara kako
bih objasnio relativno gašenje islandske revolucije, te još nekoliko
drugih da bih iz perspektive sagledao dramatičan tok događaja u
arapskom svetu kao rezultat geopolitičkih intervencija u prostoru
koji se otvorio nakon što su društveni pokreti zbacili diktature.
Predgovor izdanju iz 2015. godine 13
Da bih ograničio veličinu knjige u njenoj drugoj inkarnaciji, izbrisao

sam većinu priloga iz poglavlja o studijama slučajeva, uključujući
i hronologije pokreta i relevantni statistički materijal. Zaintereso-
vani čitalac ove informacije može pronaći u prvom izdanju knjige.
U konačnoj instanci, ono što ovim novim izdanjem pokušavam
da postignem jeste da pomognem raspravu o značenju i perspekti-
vama umreženih društvenih pokreta; stoga sam proširio i produbio
posmatranje koliko god je to moguće, u nadi da će aktivisti i istra-
živači društvenih pokreta u realnom vremenu istražiti prakse koje
u XXI veku oblikuju društva širom sveta.
Baveći se posmatranjem i analizom umreženih društvenih po-
kreta, nastavio sam da se oslanjam na prijatelje i kolege, od kojih
su mnogi bili društveni aktivisti i učesnici pokreta. Želeo bih da
personalizujem svoju zahvalnost i pomenem značajan doprinos
Arna Monterde (Arnau Monterde) i Havijera Toreta (Javier To-
ret) u Barseloni, Džoan Donovan (Joan Donovan) u Los Anđelesu,
Marsela Branka (Marcelo Branco) u Porto Alegru, Gustava Kardoza
(Gustavo Cardoso) u Lisabonu, Saše Konstanca-Čok (Sasha Costan-
za-Chock) u Bostonu, Birgan Gokmenoglu (Birgan Gokmenoglu)
u Istanbulu, Fernanda Kalderona (Fernando Kalderon) u Buenos
Ajresu / Santjago de Čileu, te Andreje Apolaro u Montevideu. Po-
sebno zahvaljujem Redes Frenteamplistas u Urugvaju na pozivu
da učestvujem na Prvom latinoameričkom sastanku umreženih
društvenih pokreta, održanom u Montevideu u junu 2013. godine.
Diskusije na tom sastanku bile su izvor ideja koje su oblikovale moje
promišljanje društvenih pokreta izloženo u ovom tomu. Imao sam
koristi i od učešća na nekoliko međunarodnih sastanaka koje je
organizovala Istraživačka grupa za komunikacije i civilno društvo,
Interdisciplinarni internet institut i Otvoreni univerzitet Katalonije.
Želim da zahvalim i fondaciji Frontiers of the Mind iz Porto Alegra
na pozivu da ih posetim u Brazilu 2013. godine, kao i na tome što su
organizovali seriju vrlo zanimljivih debata, koje su uticale na moje
razumevanje brazilskog pokreta.
Svim ovim institucijama i osobama koje su uključene u organizo-
vanje predstavljanja mog rada želim da iskažem iskrenu zahvalnost
kao izraz prepoznavanja da razrada ili ponovna razrada knjige uvek
predstavlja kolektivni poduhvat mnogih volja i intelektualnih dopri-
nosa. Zahvaljujem i kolegi Gustavu Kardozu sa Univerziteta ICST
u Lisabonu, zato što mi je ljubazno dostavio najkompletniji grafikon

korisnika društvenih mreža, nastao iz Globalnog istraživanja 2013.
godine, kao i Aleksu Rodrigezu (Alex Rodriguez), direktoru Van-
guardia Dossiers, u kojima su grafikoni originalno objavljeni, zbog
velikodušne dozvole da se ponovo štampaju u ovoj knjizi.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, ovu knjigu imate pred sobom
u novoj verziji samo zahvaljujući intelektualnom savetu mog izda-
vača i prijatelja, profesora Džona Tompsona (John Thompson) sa
Kembridža i odličnoj redakturi mog ličnog asistenta, gđe Reane
Martinez (Reanna Martinez), s Annenberg School of Communi-
cation, na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu. Takođe
bih želeo da se zahvalim na brižnom redakcijskom i produkcijskom
radu mojih izdavača u kompaniji „Polity Press“. Nadam se da će ova
knjiga biti vredna vaše pažnje.
Barselona i Santa Monika, juna–decembra 2014. godine

| I zrazi zahvalnosti za izdanje
iz 2012. godine
Novembar 2011. godine bio je za mene dobar mesec. Pozvao me je

u Kembridž moj prijatelj Džon Tompson (John Thompson), jedan
od najistaknutijih sociologa medijske politike, da održim seriju
predavanja na interdisciplinarnom programu CRASSH Univerzi-
teta u Kembridžu. Bio sam smešten u predivnim srednjovekovnim
odajama Koledža Svetog Jovana (St John’s College), gde sam u ma-
nastirskoj atmosferi i uz interakciju s kolegama imao prostor/vreme
da na miru promislim svoje ideje, nakon cele godine intenzivne
uronjenosti u teoriju i praksu društvenih pokreta. Kao i mnogi ši-
rom sveta, najpre sam bio šokiran, a potom angažovan i pripravan,
kada je u decembru 2010. godine počeo ustanak u Tunisu, koji se
zatim poput virusa proširio arapskim svetom. Tokom tih godina,
pratio sam pomaljanje društvenih pokreta, najpre u Madridu, 2004,
pa na Islandu, 2009, a onda i u nekoliko zemalja širom sveta, i svi
su kao pogonsko gorivo koristili internet i bežične komunikacione
mreže. Tokom većeg dela prošle decenije proučavao sam transfor-
maciju odnosa moći u sadejstvu s transformacijom komunikacije i
uočio nastajanje novog obrasca društvenih pokreta kao mogućeg
novog oblika društvenih promena u XXI veku. Ova pojava je bila u
sazvučju s mojim ličnim iskustvom veterana studentskog pokreta
u Parizu, maja 1968. godine. Osetio sam istu vrstu uzbuđenja ko-
je sam i tada osećao: iznenada, sve je izgledalo moguće; svet nije
nužno bio osuđen na politički cinizam i birokratsko sprovođenje
apsurdnog načina života. Svuda su bili primetni simptomi nove
revolucionarne ere, doba čiji je cilj pre bilo istraživanje smisla ži-
vota nego zauzimanje državnog aparata – od Islanda do Tunisa,
od WikiLeaksa do Anonimusa i, uskoro, od Atine do Madrida i
Njujorka. Kriza globalnog finansijskog kapitalizma nije nužno
predstavljala ćorsokak. Čak je mogla biti signal novog početka, na

način koji niko nije očekivao.
Tokom 2011. godine počeo sam da prikupljam informacije o
ovim novim društvenim pokretima, razgovarao sam o svojim na-
lazima sa svojim studentima na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji i
održao nekoliko predavanja na Univerzitetu Nortvestern, na Collège
d’études mondiales u Parizu, na oksfordskom Institutu za internet,
na seminaru o komunikaciji i civilnom društvu na Universitat Ober-
ta de Catalunya u Barseloni, kao i na Londonskoj školi ekonomije,
gde sam izneo neka svoja preliminarna razmišljanja. Sve više sam
bio uveren da se u svetu dešava nešto zaista važno. A onda sam dva
dana pre svog povratka iz Los Anđelesa u Barselonu, 19. maja, pri-
mio imejl od mlade žene iz Madrida, koju nisam poznavao, u kojem
me obaveštava da su oni okupirali trgove španskih gradova, i pita
zar ne bi bilo fino da im se pridružim na neki način, s obzirom na
moje pisanje o toj temi. Srce mi je brže zakucalo. Da li je moguće?
Ponovo sam osetio nadu? Čim sam sleteo u Barselonu, uputio sam
se na Trg Katalunja. I stvarno, bilo je na stotine demonstranata, se-
deli su na suncu i mirno i ozbiljno raspravljali. Tako sam upoznao
indignade [šp. indignadas, ogorčeni – prim. prev.]. Ispostavilo se
da su moje dve glavne saradnice u istraživanju u Barseloni, Žoana
i Amalija, već bile deo pokreta. Ali ne zato da bi sprovele istraži-
vanje. Bile su indignade kao i svi ostali, odlučne da nešto urade. Ja
nisam kampovao; moje stare kosti ne bi lako podnele spavanje na
pločniku. Ali sam od tada svakodnevno pratio aktivnosti pokreta
i povremeno išao u posetu kampovima u Barseloni i Madridu; po-
nekad sam držao govore, na nečiji zahtev, na Acampada Barcelona
ili Okupiraj London, i pomagao u razradi nekih predložaka koji su
proizašli iz tih pokreta. Spontano sam se povezao s vrednostima i
stilom pokreta, uglavnom rasterećenog bremena zastarelih ideolo-
gija i manipulativne politike. Tako je počelo moje putovanje, tokom
kojeg sam pokušao da podržim ove pokrete i usput istražim njihovo
značenje. Nisam imao nikakvu konkretnu nameru, a svakako ne da
napišem knjigu – bar ne u tom trenutku. Bilo je mnogo čarobnije
živeti te trenutke nego pisati o njima, naročito ako se uzme u obzir
da sam već bio napisao 25 knjiga.
Tako sam se našao u Kembridžu i dobio mogućnost da držim
predavanja i debatujem s fantastičnom grupom pametnih studenata
Izrazi zahvalnosti za izdanje iz 2012. godine 17
koji su istovremeno bili i posvećeni građani. Odlučio sam da svoju

seriju predavanja fokusiram na temu „Društveni pokreti u doba
interneta“, kako bih sebe radi uveo red u svoje ideje i s nadom da
ću značenje tih raznolikih pokreta bolje razumeti u interakciji sa
studentima i kolegama. Sve je prošlo više nego dobro. Bilo je inten-
zivno, oštro, autentično i bez akademske pompe. Krajem meseca,
dok sam se opraštao, moj kolega Džon Tompson je insistirao da
napišem knjigu na osnovu ovih predavanja. Kratka, brza knjiga i
manje akademska nego uobičajeno. Kratka? Brzo? To nikada nisam
bio. Obično mi treba više od pet godina za knjige čija štampana
izdanja imaju preko 400 stranica. Da, rekao je, jednu takvu možeš
da napišeš za pet godina, ali sada je potrebna jedna jednostavna
knjiga koja će organizovati raspravu i doprineti da širi slojevi ljudi
promisle i bolje razumeju nove pokrete. Uspeo je da mi nametne
osećaj krivice ako to ne uradim, budući da moj jedini potencijalni
doprinos boljem svetu potiče iz mog životnog iskustva društvenog
istraživača, pisca i predavača, a ne iz mog često konfuznog akti-
vizma. Popustio sam pred njegovim zahtevom, i evo me tu, četiri
meseca kasnije. Bilo je brzo i iscrpljujuće. I kratko, prema mojim
standardima. Što se značaja tiče, na vama je da prosudite. Dakle,
moja zahvalnost najpre ide Džonu, inicijatoru ovog poduhvata. Svoje
interesovanje je podržao tako što je pratio moj rad i komentarisao
moje skice poglavlja. Duboko sam mu zahvalan na velikodušnosti
i intelektualnom doprinosu.
Ipak, bez obzira na sve podstreke koje sam dobio na Kembridžu i
iz njega, obećanje ne bih mogao da ispunim bez pomoći izvanredne
grupe mladih istraživača s kojima sam redovno radio u Barseloni i
Los Anđelesu. Čim sam se vratio iz Engleske, shvatio sam da sam
u velikoj nevolji i pozvao u pomoć svoje prijatelje istražitelje. Žo-
ana Konij (Joana Conill), Amalija Kardenas (Amalia Cardenas) i ja
kreirali smo mali istraživački tim na Universitat Oberta de Cata-
lunya (UOC) u Barseloni kako bismo proučili uspon alternativnih
ekonomskih kultura u ovom gradu. Mnoge grupe i pojedinci koje
smo posmatrali postali su zapravo učesnici pokreta Los Indignados.
Pošto su Žoana i Amalija već bile članice pokreta, pristale su da
pomažu u prikupljanju informacija i analizama, pod uslovom da
ne budu uključene u konačnu izradu istraživanja, iz ličnih razlo-
ga. Amalija je takođe prikupila i analizirala informacije o Islandu i
pokretu Okupiraj Volstrit, dok sam ja koristio svoje mreže kolega i

bivših studenata širom sveta kako bismo dobili informacije, proverili
činjenice i čuli ideje, posebno u vezi s arapskim zemljama. Drugi
članovi pokreta su se takođe složili da razgovaraju sa mnom ili s
mojim saradnicima o nekim pitanjima i o istoriji pokreta. Poseb-
no zahvaljujem Havijeru Toretu (Javier Toret) i Arnou Monterdeu
(Arnau Monterde) u Barseloni.
Zatim, u Los Anđelesu, moja istraživačka saradnica Lana Švorc
(Swartz), izvanredni doktorand na Školi za komunikacije i novinarstvo
Anenberg Univerziteta Južne Kalifornije, takođe je bila uključena
u pokret Okupiraj Los Anđeles, a zahvaljujući svojoj neverovatnoj
velikodušnosti, inteligenciji i snazi, prihvatila je da mi pomogne u
prikupljanju i analizi podataka o pokretima Okupiraj u Sjedinjenim
Državama. Džoan Donovan (Joan Donovan), aktivni učesnik Oku-
piraj Los Anđeles i Inter-Occupy, veteran mnogih bitaka za socijalnu
pravdu i doktorand na Univerzitu San Dijego u Kaliforniji, dala mi
je neke ključne ideje koje su mi pomogle u razumevanju pokreta.
Dorijan Bon (Dorian Bon), student na Univerzitetu Kolumbija, pre-
neo mi je svoje iskustvo u studentskom pokretu Okupiraj Volstrit.
Moj prijatelj i kolega Saša Konstanca-Čok (Sasha Costanza-Chock),
profesor na MIT-u, podelio je sa mnom svoje neobjavljene podatke
iz ankete o pokretu Okupiraj u SAD. Majta Alhasen (Maitha Alha-
ssen), arapsko-američka novinarka i doktorand američkih studija i
etničke pripadnosti na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu,
koja je putovala po arapskim zemljama tokom ustanaka, blisko je
sarađivala sa mnom, izveštavajući o ključnim događajima kao sve-
dok iz prve ruke, omogućavajući mi pristup arapskim izvorima, a
najvažnije, upućujući me u ono što se zaista dešavalo. Naravno, ja
sam jedini odgovoran za mnoge greške koje sam verovatno učinio u
svom tumačenju, ali, bez njene neprocenjive pomoći, grešaka bi bilo
mnogo više. Upravo zbog kvaliteta njenog doprinosa usudio sam se
da se upustim u analizu specifičnih procesa u arapskim ustancima.
Stoga upućujem svoju zahvalnost i priznanje ovoj veoma ra-
znovrsnoj grupi izuzetnih pojedinaca koji su pristali da sarađuju
tokom projekta izrade ove knjige, koja je prerasla u zaista kolektivni
poduhvat, iako je krajnji rezultat razrađen u autorskoj izolovanosti.
Kao i za moje prethodne knjige, Melodi Luc (Melody Lutz), profe-
sionalni pisac i moj lični urednik, bila je ključna spona između mene,
Izrazi zahvalnosti za izdanje iz 2012. godine 19
autora, i vas, čitalaca, i omogućila našu komunikaciju. Upućujem

Melodi iskrenu zahvalnost.
Složenost procesa rada, koji sam upravo ukratko opisao i koji je
rezultirao nastankom ove knjige, zahtevao je izvanredne menadžer-
ske i organizacione veštine i veliko strpljenje. Na tome najviše za-
hvaljujem Kleliji Azuseni Garsijasalas (Clelia Azucena Garciasalas),
mojoj ličnoj asistentkinji na Školi za komunikaciju Anenberg, koja
je rukovodila čitavim projektom, koordinisala istraživanje i uređi-
vanje, popunila praznine, prikupila informacije, ispravila greške i
pobrinula se da ovo izdanje bude u vašim rukama uz punu kontro-
lu kvaliteta. Takođe želim da zahvalim na doprinosu Noeliji Dijaz
Lopez (Noelia Diaz Lopez), mom ličnom asistentu na Universitat
Oberta de Catalunya, na neumornoj podršci svim mojim istraži-
vačkim aktivnostima.
Na kraju, kao i kada su u pitanju moja prethodna istraživanja i
pisanje, ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez podrške porodičnog
okruženja koju ovaj autor uživa. Zato moja ljubav i moja zahvalnost
odlaze mojoj ženi Emi Kiseljovoj, mojoj kćeri Nuriji, mojoj poćerci
Leni, unukama Klari, Gabrijeli i Saši, sestri Ireni i mom zetu Hoseu.
I tako je na raskrsnici emocija i spoznaja, rada i iskustva, lične
istorije i nade u budućnost rođena ova knjiga. Za vas.
Barselona i Santa Monika, decembra 2011. – aprila 2012. godine

| vod:
U
Umrežavanje umova, kreiranje
značenja, osporavanje moći
Niko to nije očekivao. U svetu pomračenom ekonomskim nedaćama,

političkim cinizmom, kulturnom prazninom i ličnim beznađem, to
se jednostavno dogodilo. Najednom je bilo moguće svrgnuti dikta-
turu golim rukama naroda, čak i ako su te ruke bile umrljane krvlju
žrtava. Finansijski magovi su od predmeta javne zavisti postali mete
sveopšteg prezira. Političari su prokazani kao korumpirani i lažljivi.
Vlade su razobličene. Mediji su osumnjičeni. Nestalo je poverenja.
A poverenje je vezivno tkivo društva, tržišta, institucija. Bez pove-
renja ništa ne funkcioniše. Bez poverenja, društveni ugovor prestaje
da važi, ljudi se povlače i pretvaraju u defanzivne pojedince koji se
bore za preživljavanje. Ipak, na rubu sveta, koji je stigao do granica
svojih kapaciteta za zajednički život ljudi i život s prirodom, poje-
dinci su se ipak udružili u pokušaju da nađu nove načine da ponovo
budu ljudi. Prvo ih je bilo samo nekolicina, onda su im se pridružile
stotine, koje su se umrežile s hiljadama, a zatim su ih milioni podržali
svojim glasovima i svojom unutrašnjom potragom za nadom, koliko
god ona bila zbrkana, ali koja se uzdigla iznad ideologije i medijskog
publiciteta, i povezala se sa stvarnim problemima stvarnih ljudi
u stvarnom ljudskom iskustvu koje je ponovo oživljeno. Sve je počelo
na društvenim mrežama na internetu, jer su to prostori autonomije,
u velikoj meri izvan kontrole vlada i korporacija koje su tokom isto-
rije monopolizovale kanale komunikacije kao osnovne poluge svoje
moći. Deleći svoje muke i nadanja u slobodnom javnom prostoru
na internetu, međusobnim povezivanjem i planiranjem projekata
sa više izvora postojanja, pojedinci su formirali mreže nezavisno
od svojih ličnih stavova ili veza s ovom ili onom organizacijom.
Ljudi su se ujedinili i to zajedništvo im je pomoglo da prevaziđu
strah, tu parališuću emociju na koju se vlast oslanja kako bi rasla
i reprodukovala se, uz pomoć zastrašivanja ili odvraćanja, a kada

zatreba i pukim nasiljem, bilo ogoljenim, ili institucionalno prime-
njenim. Iz bezbednosti sajber prostora, ljudi svih godišta i prilika
krenuli su u osvajanje gradskog prostora, izašli na sastanak naslepo
jedni s drugima i sa sudbinom koju su hteli da iskuju, zahtevajući
svoje pravo da stvaraju istoriju – svoju istoriju – ispoljavajući samo-
svest koja je uvek karakterisala velike društvene pokrete.1
Pokreti su se poput zaraze širili svetom povezanim bežičnim in-
ternetom, u kojem se slike i ideje šire munjevitom brzinom i viralno.
Počeli su s juga i sa severa, u Tunisu i na Islandu, a odatle je iskra
zapalila vatru u najraznolikijim društvenim pejzažima, razorenim
pohlepom i manipulacijama, po svim uglovima naše plave planete.
Uzroci višestrukih pobuna nisu bili samo siromaštvo, ekonomska
kriza ili nedostatak demokratije. Naravno da su sve te gorke mani-
festacije nepravednog društva i nedemokratskog političkog stanja
imale udeo u ovim protestima, ali je uzrok pobune prvenstveno bilo
poniženje prouzrokovano cinizmom i arogancijom onih na vlasti,
u finansijskom, političkom ili kulturnom smislu. Oko tog osećanja
su se okupili ljudi čiji se strah pretvorio u revolt, a revolt u nadu za
bolje čovečanstvo. Čovečanstvo se moralo ponovo izgraditi, od nu-
le, a da se pritom izbegnu brojne ideološke i institucionalne zamke
koje su ga stalno uvodile u sledeći ćorsokak. Nova staza se morala
trasirati u hodu. Glavna tema u većini pokreta bila je potraga za
dostojanstvom usred patnje izazvane poniženjem.
Umreženi društveni pokreti najpre su se proširili po arapskom
svetu i tamo se susreli s ubilačkim nasiljem arapskih diktatura. Do-
živeli su različite sudbine, od pobede, preko napravljenih ustupaka,
do višestrukih masakra i građanskih ratova. Ostali pokreti su se di-
gli u Evropi i Sjedinjenim Državama protiv pogrešnog upravljanja
ekonomskom krizom od strane vlada koje su se svrstale na stranu
finansijskih elita odgovornih za krizu, a na račun svojih građana: u
Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Italiji (gde je mobilizacija žena dopri-
nela kraju Berluskonijeve klovnovske komedije dell’arte), u Velikoj
Britaniji (gde su studenti i sindikati zajedno zauzeli trgove i stali
u odbranu javnog sektora), a s manjim intenzitetom, ali sličnom
simbolikom, i u većini drugih evropskih zemalja.
U Izraelu je spontani pokret s mnogobrojnim zahtevima prerastao
u najveću mobilizaciju građana u istoriji Izraela, što je dovelo do
Uvod: Umrežavanje umova, kreiranje značenja, osporavanje moći 23
toga da mnogi njihovi zahtevi budu usvojeni. U Sjedinjenim Ame-

ričkim Državama je pokret Okupiraj Volstrit, spontan kao i ostali,
s mrežama u sajber i urbanom prostoru, postao događaj godine i
toliko se odrazio na veći deo zemlje, da je časopis Time proglasio
„demonstranta“ za lice godine. Moto tih 99 posto čije je blagostanje
žrtvovano u korist jedan posto onih koji kontrolišu 23 posto bo-
gatstva zemlje, postao je glavna tema američkog političkog života.
Petnaestog oktobra 2011. godine, globalna mreža pokreta Okupiraj,
pod parolom „Ujedinjeni za globalne promene“ (United for Global
Change), mobilisala je stotine hiljada aktivista u 951 gradu u 82 zemlje
širom sveta, zahtevajući socijalnu pravdu i istinsku demokratiju. U
svim slučajevima, pokreti su ignorisali političke partije, nisu imali
poverenja u medije, nisu prihvatali nikakvo vođstvo i odbacili su
svaku formalnu organizaciju, a oslonili su se na internet i lokalne
skupštine za kolektivno razmatranje i odlučivanje.
Ova knjiga je pokušaj da se sagledaju procesi formiranja, dinamike,
vrednosti i mogućnosti ovih pokreta da dovedu do transformacije
društva. Ona predstavlja istraživanje društvenih pokreta umreženog
društva, koji će u krajnjoj instanci i kreirati društva u XXI veku svo-
jim angažovanjem u opozicionom delovanju, poteklom iz bazičnih
protivrečnosti našeg sveta. Ova analiza zasniva se na posmatranju
ovih pokreta, ali bez pokušaja da ih opiše ili da pruži neki konkretan
dokaz za argumente iznete u tekstu. Na raspolaganju imamo obilje
informacija, članaka, knjiga, medijskih izveštaja i arhiva blogova,
koji se lako mogu pregledati na internetu. Takođe, suviše je rano za
sistematsku, naučnu interpretaciju ovih pokreta. Stoga je moj cilj
svedeniji: na osnovu posmatranja izneti neke hipoteze o prirodi i
perspektivama umreženih društvenih pokreta, s nadom da će se
tokom našeg doba identifikovati nove putanje kretanja društvenih
promena i podstaći debata o praktičnim (i u krajnjoj instanci, poli-
tičkim) implikacijama ovih hipoteza.
Ova analiza se zasniva na argumentovanoj teoriji moći koju sam
predstavio u svojoj knjizi Moć komunikacija (Communication Power,
2009), teoriji koja predstavlja pozadinu za razumevanje pokreta koji
su ovde istraženi.
Polazim od pretpostavke da su odnosi moći od suštinske važnosti
u društvu, jer društvene institucije kreiraju oni koji imaju moć, u
skladu s vlastitim vrednostima i interesima. Moć se nameće prinudom
(monopolom nad nasiljem, legitimnim ili nelegitimnim, posredstvom

kontrole koju sprovodi država) i/ili kreiranjem značenja u ljudskim
umovima, mehanizmima simboličke manipulacije. Odnosi moći
ugrađeni su u institucije društva, a naročito u državu. Međutim, pošto
su društva kontradiktorna i konfliktna, gde god postoji moć, postoji
i njena protivteža, koju razumem kao sposobnost društvenih aktera
da ospore moć ugrađenu u društvene institucije, kako bi obezbedili
da njihove vrednosti i interesi budu zastupljeni. Svi institucionalni
sistemi odražavaju odnose moći, kao i njihova ograničenja, a sve je
to dogovoreno u beskrajnom istorijskom procesu sukoba i pogodbi.
Realna konfiguracija države i drugih institucija koje regulišu živote
ljudi uslovljena je ovom neprekidnom interakcijom između moći i
njene protivteže.
Prinuda i zastrašivanje, bazirani na monopolu države nad prav-
nom sposobnošću da sprovede nasilje, nužni su mehanizmi za na-
metanje volje onih koji kontrolišu društvene institucije. Međutim,
presudniji i stabilniji izvor moći predstavlja kreiranje značenja u
ljudskim umovima. Način na koji ljudi misle određuje sudbinu
institucija, norme i vrednosti prema kojima se društva organizuju.
Nema mnogo institucionalnih sistema utemeljenih na prisili koji
su dugo opstali. Drugim rečima, mučiti telo manje je delotvorno
nego oblikovati um. Ako većina ljudi razmišlja na način suprotan
vrednostima i normama institucionalizovanih zakonima i propi-
sima koje sprovodi država, sistem će se promeniti, iako ne nužno
i ispuniti nade aktera društvenih promena. Zato je od suštinskog
značaja borba koja se vodi za izgradnju značenja u umovima ljudi.
Ljudi formiraju značenje u interakciji sa svojim prirodnim i
društvenim okruženjem, umrežavanjem svojih neuronskih mreža
s mrežama prirode i društvenim mrežama. Ovim umrežavanjem
upravlja čin komunikacije. Komunikacija je proces razmene značenja
razmenom informacija. Za društvo u celini, ključni izvor društvene
proizvodnje značenja jeste proces društvene komunikacije. Društvena
komunikacija se odigrava u javnoj sferi i ona nadilazi interpersonalnu
komunikaciju. Tekuća transformacija komunikacijskih tehnologija
u digitalnom dobu omogućava da se komunikacioni medija proši-
re na sve domene društvenog života na mreži, koja je istovremeno
i globalna i lokalna, generička i prilagođena, prema konstantno
promenljivom obrascu. Proces formiranja značenja odlikuje velika
raznolikost. Međutim, postoji jedna odlika koja je zajednička za sve

procese simboličke izgradnje: oni u velikoj meri zavise od poruka
i okvira koje kreiraju, formatiraju i distribuiraju multimedijalne
komunikacijske mreže. Iako svaki pojedinačni ljudski um formira
značenje tako što materijal tumači prema sopstvenom nahođenju,
sama mentalna obrada materijala uslovljena je komunikacijskim okru-
ženjem. Stoga transformacija komunikacijskog okruženja direktno
utiče na oblike konstrukcije značenja, a samim tim i na proizvodnju
odnosa moći. Poslednjih godina, fundamentalna promena u domenu
komunikacije odnosi se na uspon onoga što sam nazvao masovnom
samokomunikacijom, a to je upotreba interneta i bežičnih mreža kao
platformi za digitalnu komunikaciju. U pitanju je masovna komu-
nikacija, jer obrađuje poruke mnogih ka mnogima, može da dopre
do mnoštva primalaca i da se poveže s beskrajnim mrežama, koje
prenose digitalizovane informacije kako u lokalu, tako i širom sveta.
S druge strane, u pitanju je i samokomunikacija, jer pošiljalac auto-
nomno odlučuje o proizvodnji poruka, autonomno donosi odluku o
primaocu poruke i o preuzimanju poruka s komunikacionih mreža.
Masovna samokomunikacija zasniva se na horizontalnim mrežama
interaktivne komunikacije, koje vlade ili korporacije, generalno gle-
dano, teško kontrolišu. Osim toga, digitalna komunikacija je multi-
modalna i omogućava konstantno pozivanje na globalni hipertekst s
informacijama, čije komponente akteri u komunikaciji zatim mogu
kombinovati u skladu s konkretnim ciljevima komunikacije. Ma-
sovna samokomunikacija omogućava tehnološku platformu da neki
društveni akter, pojedinačni ili kolektivni, izgradi svoju autonomiju
u odnosu na institucije društva. Zbog toga se vlade plaše interneta,
a korporacije prema njemu imaju odnos u kojem se prepliću ljubav
i mržnja: nastoje da iz interneta izvuku dobit, a da pritom ograniče
njegov potencijal za slobodu (na primer, nametanjem kontrole nad
razmenom datoteka ili nad mrežama otvorenog koda).
U našem društvu, koje sam koncipirao kao mrežno društvo, moć
je multidimenzionalna i organizovana oko mreža koje su u svakom
domenu ljudske aktivnosti programirane prema interesima i vred-
nostima aktera koji imaju moć.2 Mreže moći svoju moć ostvaruju
utičući na ljudski um pretežno (ali ne i jedino) posredstvom mul-
timedijalnih mreža masovne komunikacije. Dakle, komunikacione
mreže su presudni izvori proizvodnje moći.
Mreže moći u različitim domenima ljudske aktivnosti međusobno

su umrežene. Globalne finansijske mreže i globalne multimedijske
mreže su tesno povezane, a ta metamreža ima izuzetnu moć. Ali ne
i svu moć, jer metamreža finansija i medija i sama zavisi od drugih
većih mreža, kao što su politička mreža, mreža kulturne produkcije
(koja obuhvata sve vrste kulturnih proizvoda, a ne samo komunika-
cijske proizvode), vojna/bezbednosna mreža, globalna kriminalna
mreža – i ključna globalna mreža, a to je mreža proizvodnje i pri-
mene nauke, tehnologije i upravljanja znanjem. Između tih mreža
nema spajanja. Umesto toga, one stupaju u strategije partnerstva i
konkurencije formiranjem ad hoc mreža oko konkretnih projekata.
Ali sve one imaju jedan zajednički interes: kontrolu nad kapacitetom
za definisanje pravila i normi društva posredstvom političkog siste-
ma koji prvenstveno odgovara njihovim interesima i vrednostima.
Zbog toga ključnu ulogu u ukupnom umrežavanju moći ima mreža
moći izgrađena oko države i političkog sistema. Na prvom mestu,
to je zato što stabilno funkcionisanje sistema i reprodukcija odnosa
moći u svakoj mreži u konačnoj instanci zavise od koordinacionih
i regulatornih funkcija države, kao što je postalo vidljivo u krahu
finansijskih tržišta iz 2008. godine, kada su vlade širom sveta bile
prizvane u pomoć. Štaviše, upravo se posredstvom države različiti
oblici primene moći u odvojenim društvenim sferama tiču mono-
pola nad nasiljem kao kapacitetom da se moć sprovede u krajnjoj
instanci. Dakle, komunikacione mreže se bave izgradnjom značenja
na kojima se zasniva moć, a država predstavlja podrazumevanu mrežu
koja obezbeđuje pravilno funkcionisanje svih drugih mreža moći.
Kako se mreže moći međusobno povezuju, a da pritom očuvaju
svoju sferu delovanja? Moja teza je da to čine posredstvom bazičnog
mehanizma kreiranja moći u mrežnom društvu: a to je prespaja-
njem moći s jedne mreže na drugu mrežu. U pitanju je sposobnost
povezivanja dve ili više različitih mreža u procesu kojim svaka od
njih proizvodi moć u svojoj oblasti.
Dakle, ko ima moć u mrežnom društvu? Programeri, koji mogu
da kodiraju svaku od glavnih mreža od kojih zavise životi ljudi (vla-
da, parlament, vojni i bezbednosni establišment, finansije, mediji,
naučne i tehnološke institucije, itd.); i skretničari, koji upravljaju
vezama između različitih mreža (medijski moguli koji su ušli u poli-
tičku klasu, finansijske elite koje finansiraju političke elite, političke
elite koje spasavaju finansijske institucije, medijske korporacije

povezane s finansijskim korporacijama, akademske institucije koje
finansira krupni biznis, itd.).
Ako se moć sprovodi programiranjem mreža i prespajanjem s
mreže na mrežu, onda se protivteža moći, kao namerni pokušaj
promene odnosa moći, izvodi reprogramiranjem mreža oko druga-
čijih interesa i vrednosti, i/ili ometanjem dominantnih skretničara
i preusmeravanjem na mreže otpora i društvenih promena. Akteri
društvenih promena presudni uticaj mogu da izvrše mehanizmi-
ma za kreiranje moći koji odgovaraju formama i procesima moći u
umreženom društvu. Svojim angažovanjem u proizvodnji masov-
nih medijskih poruka i razvojem autonomnih mreža horizontalne
komunikacije, građani informacionog doba mogu da osmisle nove
programe za svoje živote, s gradivnim materijalom satkanim od sop-
stvenih patnji, strahova, snova i nadanja, i da svoje projekte izgrade
kroz razmenu iskustva. Okoštalu praksu komunikacije podrivaju
zauzimanjem datog medija i kreiranjem poruke, a nemoć svog usa-
mljenog očaja prevazilaze umrežavanjem želja. Protiv moćnika se
bore prepoznavanjem mreža moći.
Društveni pokreti su bili proizvođači novih vrednosti i ciljeva
tokom istorije, a oko njih su se zatim transformisale društvene
institucije kako bi te vrednosti predstavile novim normama orga-
nizacije društvenog života. Svoju ulogu protivteža moći društveni
pokreti obavljaju najpre tako što se formiraju procesom autonomne
komunikacije, mimo kontrole od strane onih koji drže institucional-
nu moć. Pošto su masovni mediji uglavnom pod kontrolom vlade i
medijskih korporacija, komunikacijska autonomija se u mrežnom
društvu prvenstveno gradi na internet mrežama i platformama bežič-
ne komunikacije. Digitalne društvene mreže omogućavaju potpuno
neometano donošenje odluka i koordinisanje akcije. Međutim, to je
samo jedna komponenta komunikacijskih procesa posredstvom kojih
se društveni pokreti odnose prema društvu u celini. Pokreti moraju
da izgrade i javni prostor tako što će u gradskom prostoru formirati
slobodne zajednice. Budući da institucionalni javni prostor, onaj koji
je ustavom određen za javno donošenje odluka, zauzimaju interesi
dominantnih elita i njihovih mreža, društveni pokreti moraju da za
sebe isklešu novi javni prostor, koji nije ograničen samo na internet
već se može videti i na mestima na kojima se odvija društveni život.
Iz tog razloga pokreti zauzimaju urbani prostor i simbolična zdanja.

Ti okupirani prostori imali su važnu ulogu u istoriji, ali i u savreme-
noj praksi društvenih promena, iz tri osnovna razloga.
1. Prostor formira zajednicu, a zajednica se zasniva na zajedniš-

tvu. Zajedništvo je osnovni psihološki mehanizam za preva-
zilaženje straha, a prevazilaženje straha je osnovna stepenica
koju pojedinci treba da pređu da bi se uključili u neki društveni
pokret, budući da su potpuno svesni da će, ukoliko ugroze
granice koje su dominantne elite postavile kako bi sačuvale
svoju dominaciju, u krajnjem slučaju morati da se suprotstave
nasilju. U istoriji društvenih pokreta, barikade na ulicama nisu
imale preterano veliku odbrambenu vrednost; štaviše, bile su
lake mete za artiljeriju ili za policijske jedinice za suzbijanje
nereda, zavisno od konteksta. Ali uvek su bile linija između
„ulaza i izlaza“, „nas i njih“, tako da su i drugi građani mogli da
se pridruže zauzetoj lokaciji i suprotstave birokratskim nor-
mama upotrebe javnog prostora, i tako postanu deo pokreta
iz sopstvenih razloga, bez obaveze da podržavaju bilo kakvu
ideologiju ili organizaciju.
2. Okupirani prostori nisu besmisleni: obično su nabijeni simbo-
ličkom moći koja proističe iz činjenice da je izvršena invazija na
prostor na kojem se nalazi neki organ državne vlasti ili finansijskih
institucija. Ili se pak pozivanjem na istoriju evociraju uspomene
na ustanke u kojima je narod izrazio svoju volju onda kada su
mu bili zatvoreni drugi kanali predstavljanja. Često se zgrade
zauzimaju bilo zbog svoje simbolike ili da bi se afirmisalo pravo
na javnu upotrebu neupotrebljenih, špekulantskih poseda. Tim
činom zauzimanja i držanja nekog urbanog prostora, građani
ponovo zauzimaju sopstveni grad, iz kojeg su prethodno bili
iseljeni špekulacijama s nekretninama i opštinskom birokrati-
jom. Neki veliki društveni pokreti u istoriji, kao što je Pariska
komuna iz 1871, ili glazgovski štrajkovi iz 1915. godine (prapo-
čeci javne stambene izgradnje u Britaniji), započeti su kao štrajk
stanara protiv stambenih špekulacija.3 Kontrola nad prostorom
simbolizuje kontrolu nad ljudskim životima.
3. Time što na nekom simboličkom mestu izgrađuju slobodnu
zajednicu, društveni pokreti stvaraju javni prostor, prostor za
javno razmatranje i odlučivanje, koji na kraju postaje politički

prostor, u kojem onda suverene skupštine mogu da se sastanu
i povrate svoje pravo na predstavljanje, prethodno zarobljeno
u političkim institucijama koje su najvećim delom prilagođene
dominantnim interesima i vrednostima. U našem društvu, javni
prostor društvenih pokreta izgrađen je kao hibridni prostor
između društvenih mreža na internetu i okupiranog gradskog
prostora, koji u neprekidnoj interakciji povezuje sajber pro-
stor i gradski prostor, čime se u tehnološkom i kulturološkom
smislu konstituišu instant zajednice transformativne prakse.
Najvažnije je da taj novi javni prostor, umrežen između digitalnog

i urbanog prostora, predstavlja prostor autonomne komunikacije.
Autonomna komunikacija je srž društvenih pokreta, jer upravo ona
omogućava da se pokret formira i da bude u interakciji s društvom
u celini, izvan kontrole nosilaca moći uspostavljene posredstvom
komunikacijske moći.
Koji su izvori društvenih pokreta? I kako se oni formiraju? Nji-
hovi koreni su u suštinskoj nepravdi koja postoji u svim društvima,
a kojoj se neumorno suprotstavlja ljudska težnja za pravdom. U sva-
kom pojedinačnom kontekstu, uobičajeni jahači ljudske apokalipse
pojavljuju se u svojim različitim grozomornim pojavnim oblicima:
ekonomska eksploatacija, beznadežno siromaštvo, nepravična ne-
jednakost, nedemokratska politika, represivna država, nepravedno
sudstvo, rasizam, ksenofobija, kulturno negiranje, cenzura, policij-
ska brutalnost, ratno huškanje, verski fanatizam (često protiv tuđih
verskih ubeđenja), nebriga prema plavoj planeti (našem jedinom
domu), nepoštovanje ličnih sloboda, kršenje privatnosti, gerontokra-
tija, netolerancija, seksizam, homofobija i druge grozote u dugačkoj
galeriji portreta nas kao čudovišta. I naravno, uvek i u svakom slu-
čaju i kontekstu, nepatvorena dominacija muškaraca nad ženama
i njihovom decom, kao primarna osnova jednog (nepravednog)
društvenog poretka. Tako društveni pokreti uvek imaju mnoštvo
strukturnih uzroka i pojedinačnih razloga da ustanu protiv jedne ili
više dimenzija društvene dominacije. Ipak, poznavanje korena nije
odgovor na pitanje o načinu rađanja jednog pokreta. A pošto su,
prema mom mišljenju, društveni pokreti izvori društvenih promena,
a samim tim i izgradnje društva, ovo pitanje je od suštinskog značaja.
Toliko suštinskog, da su čitave biblioteke posvećene obazrivom od-

govoru na njega, pa se stoga ovde neću time baviti, jer ova knjiga ne
treba da bude još jedna studija o društvenim pokretima, već mali
prozor u svet koji se pomalja. Ali ću reći ovo: društvene pokrete,
danas sigurno, a verovatno i u istoriji (što ne spada u područje moje
nadležnosti), činili su pojedinci. Koristim množinu zato što sam u
većem delu pročitanih analiza o društvenim pokretima u bilo kom
vremenu i društvu nailazio na nekoliko pojedinaca, ponekad samo
na jednog heroja, praćenog neizdiferenciranom gomilom, koja može
da se nazove društvenom klasom ili etničkom grupom, rodom ili
nacijom, ili vernicima, ili bilo kojom drugom kolektivnom oznakom
tih podskupova ljudske raznolikosti. Pa ipak, koliko god da je korisna
metoda grupisanja životnog iskustva u analitičke kategorije društve-
nih struktura, realni rad koji društvenim pokretima omogućava da
se pokrenu i promene institucije i, konačno, društvenu strukturu,
obavljaju pojedinci: osobe sa fizičkim telima i umovima. Tako da je
ključno pitanje kada, kako i zašto jedna osoba ili hiljadu ljudi odlu-
če, svako ponaosob, da urade ono za šta su više puta upozoravani
da se ne sme, jer će biti kažnjeni. Na početku jedan pokret obično
čini šaka ljudi, ponekad samo jedna osoba. Društveni teoretičari ove
osobe obično nazivaju ljudskim faktorom. Ja ih nazivam pojedinci-
ma. Potom moramo da razumemo motivaciju svakog pojedinca: na
koji način se oni mentalno povezuju s drugim pojedincima i zašto
je to povezivanje moguće u procesu komunikacije koji na kraju vodi
ka kolektivnoj akciji; na koji način ove mreže pregovaraju o veoma
različitim interesima i vrednostima koje u njima postoje kako bi se
fokusirale na zajednički skup ciljeva; kako se odnose na društvo u
celini i na mnoge druge pojedince; kako i zašto ova veza funkcio-
niše u velikom broju slučajeva i podstiče pojedince da se priključe
multimodalnom jurišu na nepravedni poredak i da prošire mreže
formirane u otporu prema dominaciji.
Na individualnom nivou, društveni pokreti su emotivni pokreti.
Pobune ne počinju programskim platformama, niti političkim stra-
tegijama. Do toga može doći kasnije, s pojavom liderstva unutar ili
izvan pokreta, kao podsticaj političkim, ideološkim i ličnim agenda-
ma, koje mogu ali ne moraju biti povezane s poreklom i motivaci-
jama učesnika pokreta. Ali veliki prasak nekog društvenog pokreta
započinje transformacijom emocija u akciju. Prema teoriji afektivne
inteligencije,4 najvažnije emocije za društvenu mobilizaciju i poli-

tičko ponašanje jesu strah (negativan afekt) i elan (pozitivni afekt).5
Pozitivni i negativni afekti povezani su sa dva osnovna motivaciona
sistema koji su rezultat ljudske evolucije: približavanje i izbegavanje.
Sistem približavanja povezan je sa ciljno usmerenim ponašanjem koje
pojedinca usmerava ka iskustvima koja su korisna (donose nagradu).
Pojedinci su puni elana kada su usmereni ka ciljevima do kojih im
je stalo. Zato je elan direktno povezan sa još jednom pozitivnom
emocijom: nadom. Nada projektuje naše ponašanje u budućnost.
Budući da ljudski um ima sposobnost da zamisli budućnost, nada je
osnovni sastojak koji motiviše naše ciljano delovanje. Međutim, da
bi se pojavio elan i podigla nadanja, pojedinci moraju da prevaziđu
negativnu emociju koja potiče iz sistema koji podstiče izbegavanje:
strepnju. Strepnja je odgovor na neku spoljnu pretnju nad kojom
osoba nema kontrolu. Zato strepnja dovodi do straha i ima parališući
efekat. Do prevazilaženja strepnje u društvenopolitičkom ponašanju
često dolazi posredstvom druge negativne emocije: ljutnje. Ljutnja
raste s percepcijom nepravednog delovanja i identifikacijom od-
govornog ljudskog faktora. Neurološka istraživanja otkrila su da je
ljutnja povezana s rizičnim ponašanjem. Jednom kad pojedinac pre-
vlada strah, kormilo preuzimaju pozitivne emocije, jer elan podstiče
delovanje, a nada aktivira očekivanje nagrade za rizično ponašanje.
Međutim, da bi se jedan društveni pokret formirao, emocionalno
aktiviranje jednog pojedinca mora se povezati s drugim pojedinci-
ma. To zahteva proces komunikacije jednog individualnog iskustva s
drugim. Dva uslova su nužna za funkcionalni proces komunikacije:
kognitivno saglasje između pošiljaoca i primaoca poruke, i efikasan
kanal komunikacije. Empatija u procesu komunikacije određena je
iskustvima nalik onima koja su pokrenula početni emotivni izliv.
Konkretno: ako se mnogobrojni pojedinci osećaju poniženo, ek-
sploatisano, zanemareno ili loše predstavljeno, oni su spremni da
svoju ljutnju pretvore u akciju čim prevladaju svoj strah. A strah
prevladavaju ekstremnim izražavanjem besa, u vidu ustanka, kada
saznaju da se nešto nepodnošljivo desilo osobi s kojom se identifi-
kuju. Ova identifikacija se bolje postiže kada se osećanja podele u
nekoj formi zajedništva, kreiranog u procesu komunikacije. Dakle,
drugi uslov koji je potreban da bi se individualna iskustva povezala
i formirala pokret jeste postojanje komunikacijskog procesa kojim
se prenose događaji i povezane emocije. Što je brži i interaktivniji

proces komunikacije, to je izvesnije formiranje kolektivnog delo-
vanja, zasnovanog na revoltu, podstaknutog elanom i motivisanog
nadom. Istorijski gledano, društveni pokreti zavise od konkretnih
mehanizama komunikacije: glasina, propovedi, brošura i manifesta,
koji su se širili od osobe do osobe, s propovedaonica, preko štam-
pe ili bilo kog dostupnog sredstva komunikacije. U naše vreme,
multimodalne, digitalne mreže horizontalne komunikacije pred-
stavljaju najbrže i najsavremenije, interaktivno, reprogramirajuće
i samorazvijajuće sredstvo komunikacije u istoriji. Organizacione
odlike samog društvenog pokreta određene su karakteristikama
procesa komunikacije između pojedinaca koji u pokretu učestvuju:
što je interaktivnija i samokonfigurisanija komunikacija, to je or-
ganizacija manje hijerarhijska, a pokret participativniji. Zbog toga
umreženi društveni pokreti digitalnog doba predstavljaju novu vrstu
društvenih pokreta.6
Ako je poreklo društvenih pokreta u emocijama pojedinaca i
njihovom umrežavanju na osnovu kognitivne empatije, koja je onda
uloga ideja, ideologija i programskih platformi, koje se tradicionalno
smatraju gradivnim tkivom društvenih promena? One zaista jesu
neophodne za prelazak s delovanja nastalog iz emocija na planiranje
i sprovođenje projekta. Njihovo utvrđivanje u praksi jednog pokreta
takođe je proces komunikacije, a način na koji se taj proces gradi
određuje ulogu idejnih materijala na značenje, evoluciju i uticaj
datog društvenog pokreta. Što se više ideja generiše unutar jednog
pokreta na osnovu iskustava učesnika, to je on reprezentativniji,
ispunjen sa više elana i nade. I obratno. Suviše često se dešava da
pokret postane materijal za ideološko eksperimentisanje ili političku
instrumentalizaciju ukoliko se ciljevi i predstavljanje pokreta defi-
nišu bez istinske veze s njegovom realnošću. Ponekad, čak imamo
primere i u istorijskom nasleđu, ljudsko iskustvo društvenih pokreta
biva zamenjeno rekonstruisanom slikom, a sve zarad legitimizacije
političkih lidera ili potvrđivanja teorija organskih intelektualaca.
Konkretan primer za ovo jeste način na koji je Pariska komuna u
svojoj ideološkoj rekonstrukciji, uprkos naporima istoričara da joj
povrate realnost, pretvorena u protoproletersku revoluciju, a sve to
u gradu sa vrlo malo industrijskih radnika među stanovništvom u
ono vreme. To što je jedna opštinska revolucija, izazvana štrajkom
stanara i delom predvođena ženama, u međuvremenu postala po-

grešno predstavljena, ima veze s nepreciznošću izvora koje je Karl
Marks koristio u svojim spisima o Komuni, uglavnom na osnovu
prepiske koju je vodio s Elizabetom Dmitrijevom, predsednicom
Ženske unije, koja je bila predana socijalistkinja i članica Komune
i videla baš ono što su ona i njen mentor želeli da vide.7 Netačno
predstavljanje pokreta od strane njihovih lidera, ideologa ili hroni-
čara ima velike posledice, jer unosi nepovratni rascep između ak-
tera pokreta i projekata koji su izgrađeni u njihovo ime, često bez
njihovog znanja i saglasnosti.
Sledeće pitanje za bolje razumevanje društvenih pokreta vezano
je za procenu stvarnog uticaja zajedničkog delovanja mreža pojedi-
naca na institucije društva, kao i na sebe same. Za ovo su potrebni
drugačiji skupovi podataka i analitičkih instrumenata, s obzirom
na to da će biti potrebno da se karakteristike institucija i mreža
dominacije uporede s karakteristikama mreža društvenih prome-
na. Ukratko, da bi mreže protivteže moći mogle da prevladaju nad
mrežama moći koje već postoje u organizaciji društva, one moraju
da reprogramiraju politiku, ekonomiju, kulturu ili bilo koju drugu
dimenziju koju žele da promene, tako što će u programe institucija
ali i u svoje živote uvesti drugačija pravila, uključujući, prema nekim
utopijskim verzijama, i pravilo da nema pravila. Štaviše, moraće da
prespoje vezu između različitih mreža društvenih promena, npr.
između prodemokratskih mreža i mreža za ekonomsku pravdu,
mreža za prava žena, za zaštitu životne sredine, mreža mirovnih
pokreta, mreža za slobodu i tako dalje. Razumevanje uslova pod
kojima se ti procesi odvijaju, kao i društvenih ishoda svakog pro-
cesa ponaosob ne može biti predmet formalne teorije. Analizu je
potrebno zasnovati na empirijskim posmatranjima.
Teorijski alati koje sam ovde predložio jesu upravo samo to, alati,
a njihova upotrebljivost ili beskorisnost mogu biti procenjeni samo
njihovom upotrebom u ispitivanju prakse umreženih društvenih
pokreta koje u ovoj knjizi nameravam da analiziram. Međutim, nije
mi želja da posmatranje pokreta kodiram u apstraktnom smislu ne
bih li ih uklopio u ovde predstavljeni konceptualni pristup. Umesto
toga, nameravam da svoju teoriju baziram na selektivnom posma-
tranju pokreta, kako bih najvažnije nalaze iz ove studije na kraju
svog intelektualnog puta prikupio unutar jednog analitičkog okvira.
Namera mi je da to bude moj doprinos razumevanju umreženih

društvenih pokreta kao vesnika društvenih promena u XXI veku.
Na kraju bih dodao jednu opasku o poreklu i uslovima promišlja-
nja koja sam ovde izneo. Ja jesam bio marginalni učesnik pokreta Los
Indignados u Barseloni, kao i zagovornik i simpatizer ostalih pokreta
u drugim zemljama. Ali, kao što je uobičajeno u mom slučaju, zadržao
sam maksimalnu moguću distancu između svojih ličnih uverenja i svo-
je analize. Bez pretendovanja na potpunu objektivnost, pokušao sam
da pokrete predstavim njihovim vlastitim rečima i delima, uz pomoć
nešto neposrednih zapažanja i obilate količine informacija: neke sam
dobio iz pojedinačnih razgovora, a neke iz sekundarnih izvora koji su
detaljno navedeni u referencama za svako poglavlje i u prilozima ove
knjige. U stvari, ja sam u potpunosti u skladu sa osnovnim principom
jednog bezliderskog pokreta s mnoštvom lica: predstavljam jedino
samog sebe, a ovo je samo moje promišljanje o onome što sam video,
čuo ili pročitao. Ja sam pojedinac i radim ono što sam naučio da radim
celog svog života: istražujem procese društvene transformacije, nada-
jući se da će ovo istraživanje biti od pomoći nastojanjima onih koji se
bore, pod velikim rizikom, za svet u kakvom bismo svi želeli da živimo.
Napomene
1 Za odličan, analitičan i potkrepljen pregled društvenih pokreta koji su
se pojavili posvuda u 2011. godini, videti: Paul Mason, Why It’s Kicking
Off Everywhere: New Global Revolutions (2012, Verso, London).
2 Za moju karakterizaciju mrežnog društva, videti moju knjigu The Rise
of Network Society (1996; 2010, 2nd edn. Blackwell, Oxford). Za sažeto
predstavljanje moje teorije moći videti moj članak iz 2011, A Network
Theory of Power, International Journal of Communication, 5: 773–787.
3 Za predstavljanje istorijske analize urbanih društvenih pokreta videti
moju knjigu The City and the Grassroots (1983, University of California
Press, Berkeley, CA), str. 15–48.
4 W. Russell Neuman, G. E. Marcus, A. N. Crigler, and M. MacKuen
(eds), The Affect Effect: Dynamics of emotions in political thinking and
behavior (2007, University of Chicago Press, Chicago, IL).
5 O doprinosima teorije afektivnih inteligencija na proučavanje druš-
tvenopolitičke mobilizacije raspravljao sam u svojoj knjizi Power of
Communication (2009, Oxford University Press, Oxford), str. 146–155.
6 Pionirska analiza uspona savremenih umreženih društvenih pokreta

data je u Networked Futures, čiji je autor Jeff Juris (2008, Duke Uni-
versity Press, Durham, NC).
7 O istorijskoj građi u vezi s Pariskom komunom pisao sam u svojoj
knjizi The City and the Grassroots (1983), str. 15–26.
| vertira za revoluciju:
U
Gde je sve počelo
Šta Tunis i Island imaju zajedničko? Ama baš ništa. Ipak, političke
pobune koje su transformisale institucije vlasti u obe zemlje u pe-
riodu 2009–2011. godine postale su referentna tačka za društvene
pokrete koji su uzdrmali politički poredak u arapskom svetu i postavili
izazove pred političke institucije u Evropi i Sjedinjenim Državama.
Na prvim masovnim demonstracijama na kairskom trgu Tahrir,
25. januara 2011. godine, hiljade ljudi je uzvikivalo: „Tunis je rešenje“,
namerno modifikujući slogan „Islam je rešenje“, koji je prethodnih
godina dominirao društvenim mobilizacijama u arapskom svetu.
Njihovi uzvici odnosili su se na rušenje diktature Ben Alija, koji je
pobegao iz zemlje 14. januara, nakon više nedelja narodnih prote-
sta koji su odneli pobedu nad krvavom represijom režima. Kada su
španske „ogorčene“, indignade (indignadas), započele kampovanje
na glavnim trgovima gradova širom zemlje u maju 2011. godine,
obznanile su: „Island je rešenje“. A kada su Njujorčani 17. septembra
2011. godine zauzeli javne prostore oko Volstrita, svoj prvi kamp
su nazvali „Trg Tahrir“, isto kao i „okupatori“ učesnici protesta na
Trgu Katalunja u Barseloni. Šta bi mogla da bude zajednička nit
koja povezuje buntovnička iskustva u ljudskom umu, bez obzira na
različite kulturne, ekonomske i institucionalne kontekste? Ukratko:
osećaj novostečene snage. Taj osećaj je nastao iz gađenja prema vla-
stitim vladama i političkoj klasi, bilo da su one diktatorske ili, pre-
ma njihovom mišljenju, pseudodemokratske. Podstaknut je besom
prema jasno vidljivom saučesništvu koje vlada između finansijske i
političke elite. Pokrenulo ga je emocionalno previranje zbog nekog
nepodnošljivog događaja.Omogućen je tako što je strah prevaziđen
zajedništvom izgrađenim u mrežama u sajberprostoru i u zajednica-
ma u urbanom prostoru. Štaviše, i u Tunisu i na Islandu su se u vrlo
kratkom roku pojavile opipljive političke transformacije, kao i nove
Uvertira za revoluciju: Gde je sve počelo 37
građanske kulture, nastale iz društvenih pokreta. One su omogućile

ispunjenje nekih ključnih zahteva demonstranata. Stoga je za ana-
lizu značajno kratko se fokusirati na ova dva procesa kako bismo
raspoznali seme društvenih promena koje je vetar nade proširio i na
druge kontekste; negde je isklijalo u nove društvene forme i vredno-
sti, a negde bilo ugušeno represivnim mašinerijama koje su u stanje
pripravnosti stavile vlasti koje su i same u početku bile iznenađene
protestima, zatim uplašene, da bi na kraju pozvale na preventivne
akcije širom sveta. Nove pravce političkih promena je otkrila ge-
neracija mladih aktivista posredstvom autonomnog kapaciteta za
komuniciranje i organizovanje, izvan domašaja uobičajenih metoda
korporativne i političke kontrole. Iako je u poslednjoj deceniji bilo
više prethodnika tih novih društvenih pokreta (naročito u Španiji
2004. i u Iranu 2009. godine), možemo reći da je u svom punom
ispoljavanju sve počelo u Tunisu i na Islandu.
Tunis: revolucija slobode i dostojanstva1

Počelo je na najneverovatnijem mestu: u Sidi Buzidu, malom gra-
du od 40.000 stanovnika, u siromašnom centralnom delu Tunisa,
južno od prestonice Tunisa. Ime Muhameda Buazizija (Mohamed
Bouazizi), 26-godišnjeg uličnog prodavca, ostaće upisano u istoriji
kao ime čoveka koji je promenio sudbinu arapskog sveta. Njegovo
samospaljivanje ispred zgrade vlade 17. decembra 2010. godine, u
pola jedanaest pre podne, bio je njegov očajnički protestni vapaj
protiv poniženja koje je osetio nakon što mu je lokalna policija
ponovo oduzela voće i povrće sa štanda kada je odbio da im plati
mito. Prethodna zaplena desila se sat vremena ranije tog istog da-
na. Muhamed Buazizi je umro 3. januara 2011. godine u bolnici u
Tunisu, gde ga je diktator prebacio kako bi umirio revolt stanov-
ništva. I zaista, samo nekoliko sati nakon što se on zapalio, stotine
mladih koji su pretrpeli slična ponižavajuća iskustva od strane vlasti
organizovali su protest ispred iste zgrade. Muhamedov rođak Ali
snimio je protest i video distribuirao preko interneta. Ovome su
prethodila i druga simbolična samoubistava i pokušaji samoubistva
koji su pobudili ljutnju i podstakli hrabrost mladih ljudi. Za neko-
liko dana demonstracije su počele spontano širom zemlje, najpre u
provincijama, a zatim su početkom januara zahvatile i prestonicu,
uprkos žestokoj represiji policije, koja je ubila najmanje 147 osoba

i povredila na stotine. A onda je 12. januara 2011. godine general
Rašid Amar (Rachid Ammar), načelnik generalštaba oružanih snaga
Tunisa, odbio da otvori vatru na demonstrante. Odmah je razrešen
s dužnosti. Međutim, 14. januara 2011. godine diktator Ben Ali i
njegova porodica napustili su Tunis i pronašli utočište u Saudijskoj
Arabiji, nakon što mu je francuska vlada, Ben Alijev najbliži saveznik
od njegovog dolaska na vlast 1987. godine, uskratila podršku. Ben
Ali je postao sramota za svoje međunarodne sponzore, a njegovu
zamenu je trebalo naći u političkoj eliti unutar samog režima. Ipak,
demonstranti nisu bili zadovoljni ovom pobedom. Štaviše, ona ih
je okuražila da izvrše pritisak da se uklone svi režimski komandni
kadrovi i da zahtevaju političku slobodu i slobodu štampe, kao i istin-
ski demokratske izbore u skladu s novim izbornim zakonom. Nisu
prestajali da uzvikuju: „Degage! Degage!“ („Gubite se!“), što se odno-
silo na sve moćnike: korumpirane političare, finansijske špekulante,
brutalnu policiju i potčinjene medije. Širenje video-snimaka protesta
i policijskog nasilja preko interneta pratilo je pozivanje na akciju na
ulicama i trgovima gradova širom zemlje, počev od centralnih i za-
padnih provincija, pa sve do same prestonice Tunisa. Spona između
besplatne komunikacije na Fejsbuku, Jutjubu i Tviteru i osvajanja
gradskog prostora stvorila je hibridni javni prostor slobode, koji je
postao glavna karakteristika tuniske pobune i nagovestila pokrete
koji će nastati u drugim zemljama. Stotine automobila formirale su
konvoje solidarnosti koji su se slivali u prestonicu. Dvadeset drugog
januara 2011. godine, Konvoj slobode (Qâfi lat al-hurriyya), koji je
počeo u Sidi Buzidu i Menzel Buzajanu, stigao je do tvrđave Kazba
(Kasbah) u Medini, staroj četvrti Tunisa, sa zahtevom za ostavku
privremene vlade Muhameda Ganušija (Mohamed Ghannouchi),
očiglednog nastavljača režima i u kadrovima i u politici. Ističući
simbolično moć naroda, demonstranti su tog dana zauzeli Trg vla-
de u samom srcu Kazbe, gde je smešten najveći broj ministarstava.
Postavili su šatore i organizovali stalni forum na kojem su se do
duboko u noć vodile žive debate. U nekim slučajevima, diskusi-
je bi trajale i do dve nedelje. Snimali su se, a zatim video-snimke
debata širili posredstvom interneta. Ali njihov jezik nije bio samo
digitalni. Zidovi na trgu su bili prekriveni sloganima na arapskom,
francuskom i engleskom jeziku, jer je pokret hteo da se poveže sa
spoljnim svetom kako bi istakli svoje pravo na ostvarivanje svojih

prava i aspiracija. Skandirali su ritmičke parole i pevali protestne
pesme. Najčešće su pevali najpopularniji stih nacionalne himne: „Ako
ljudi jednog dana požele da žive, sudbina će morati da odgovori“
(Idhâ I-sha ‘bu yawman arâda I-hayât, fa-lâ budda an yastadjiba
al-qadar). Iako nije bilo vođa, pojavila se neka vrsta neformalne or-
ganizacije, koja se bavila logistikom i pazila na pravila učestvovanja
u raspravama na trgu: diskusije treba da budu uljudne, vođene uz
poštovanje i bez vike, tako da svako može da izrazi svoje mišljenje,
i bez beskrajnih tirada, tako da bude dovoljno vremena da svi mogu
da iskoriste novootkrivenu slobodu govora. Meka nadzorna mreža,
koju su organizovali sami demonstranti, postarala se da se pravila
poštuju. Ista ta neformalna organizacija štitila je kamp od nasilja i
provokacija, bilo spolja ili iznutra. I zaista, bilo je policijskog nasilja,
demonstranti su više puta proterivani s trga, ali su se 20. februara
2011. vratili da ponovo zauzmu trg, a zatim ponovo, 1. aprila 2011.
godine. Raspravljali su o svemu: odbacivali su trulu vladu, pozivali
na istinsku demokratiju, tražili novi izborni postupak, branili prava
regiona naspram centralizma – ali su zahtevali i posao, budući da
je veliki broj mladih demonstranata bio nezaposlen i zahtevao bo-
lje obrazovanje. Bili su ogorčeni kontrolom koju je nad politikom i
ekonomijom imao klan Trabelsi, porodica druge supruge Ben Alija,
čiji su prevarantski poslovi razotkriveni u diplomatskim depešama
koje je otkrio WikiLeaks. Takođe su raspravljali o ulozi islama kao
moralnog vodiča protiv korupcije i zloupotreba. Ipak, to nije bio
islamski pokret, bez obzira na prisustvo snažne islamističke struje
među demonstrantima, iz prostog razloga što je u tuniskom društvu
rasprostranjen uticaj političkog islamizma. Međutim, sekularizam
i islamizam su u pokretu koegzistirali bez velikih tenzija. Zaista, u
smislu referentne zajednice, ovo je bio nacionalni tuniski pokret,
koji je koristio nacionalnu zastavu i pevao nacionalnu himnu kao
ujedinjujući poklič, i time potvrđivao svoj legitimitet u ustanku
protiv prisvajanja nacije od strane nelegitimnog političkog režima
koji je imao zaštitu bivših kolonijalnih sila, naročito Francuske i
Sjedinjenih Država. Ovo nije bila ni islamska ni „Jasmin revolucija“
(poetsko ime koje su joj zapadni mediji nadenuli bez jasnog razlo-
ga, a što je zapravo bio izvorni naziv za državni udar koji je Ben Ali
izveo 1987. godine). Prema rečima samih demonstranata, bila je to
„revolucija za slobodu i dostojanstvo“ (Thawrat a l-hurriya wa-I

Karâma). Suštinski emocionalni pokretač protesta bila je potraga za
dostojanstvom kao reakcija na institucionalno podržano ponižavanje.
Ko su bili demonstranti? Posle par nedelja demonstracija, bilo
je jasno da je na ulicama presek tuniskog društva, sa izraženim
prisustvom klase profesionalaca. Ne samo to, velika većina stanov-
nika podržala je zahtev da se okonča diktatorski režim. Ali, prema
mišljenju većine posmatrača, oni koji su pokrenuli pokret i koji su
u njemu odigrali najaktivniju ulogu uglavnom su bili nezaposleni
obrazovani mladi ljudi. Zaista, dok je stopa nezaposlenosti u Tu-
nisu iznosila 13,3 odsto, među mladim diplomcima je ona narasla
na 21,1 odsto. Mešavina obrazovanja i nedostatka mogućnosti bila
je plodno tlo za pobunu u Tunisu, kao i u svim drugim arapskim
zemljama. Takođe je bilo značajno to što su radnici u sindikatima
bili važni učesnici jednom kada je pokret dostigao kritičnu masu.
Iako je rukovodstvo Generalne unije radnika Tunisa (Union Ge-
nerale des Travailleurs Tunisiens – UGTT) bilo delegitimizovano
zbog svoje duboke povezanosti s režimom, a naročito njen gene-
ralni sekretar Abdesalem Žrad (Abdessalem Jrad), obični članovi
i kadrovi na srednjem nivou iskoristili su priliku da iznesu svoje
zahteve i pokrenuli niz štrajkova koji su doprineli tome da se ze-
mlja oslobodi kontrole od strane vlasti. S druge strane, aktivisti
su ignorisali opozicione političke partije i one nisu organizovano
prisustvovale pobuni. Demonstranti su spontano generisali ad
hoc liderstvo u konkretnim trenucima i na konkretnim mestima.
Većina tih samozvanih lidera bili su u svojim dvadesetim i ranim
tridesetim godinama. Iako je pokret bio međugeneracijski, pove-
renje je prvenstveno stvoreno među mladima. Jedan post na Fej-
sbuku jasno je izrazio to konkretno stanje duha: „Većina političara
ima sedu kosu i tamno srce. Mi želimo ljude s tamnom kosom i
svetlim srcem.“
Zašto je ovaj pokret tako brzo uspeo da potkopa stabilnu dikta-
turu, skrivenu iza fasade institucionalne demokratije, a podržanu
ogromnim sistemom nadzora nad čitavim društvom (čak jedan
procenat Tunišana radio je za ministra unutrašnjih poslova na ovaj
ili onaj način) i snažnom podrškom velikih zapadnih sila? Na kra-
ju krajeva, režim je u prethodnim prilikama relativno lako gušio
društveni otpor i pokušaje opozicije. Žestoka borba radničke klase
odvijala se u Ben Gerdanu, 2009, i u Gafsa rudnicima fosfata, 2010.

godine, ali ti štrajkovi bili su nasilno ugušeni, uz mnoštvo mrtvih,
povređenih i uhapšenih. Disidenti su mučeni i zatvarani. Ulične
demonstracije bile su retke. Znamo da je iskru pobune podstakla
žrtva Muhameda Buazizija. Ali kako je ta varnica zapalila preriju i
kako se i zašto plamen proširio?
Uspeh narodnih pobuna u Tunisu 2011. godine, tokom produže-
nog vremenskog perioda, omogućila je pojava novih, jasno izraženih
faktora. Među njima je istaknuta uloga koju su internet i Al Džazira
odigrali u aktiviranju, jačanju i koordinaciji spontanih pobuna kao
izrazu revolta, posebno među mladima. Nema sumnje da je svaki
društveni ustanak – a Tunis tu nije bio izuzetak – izražavanje pro-
testa protiv teških ekonomskih, socijalnih i političkih uslova kao što
su nezaposlenost, visoke cene, nejednakost, siromaštvo, policijska
brutalnost, nedostatak demokratije, cenzura i korupcija kao način
života širom države. Ali iz ovih objektivnih uslova pojavile su se
emocije i osećanja – osećanje besa, često izazvanog ponižavanjem
– i ta osećanja podstakla su spontane proteste koje su pokrenu-
li pojedinci, i to mladi ljudi, uz pomoć mreža u kojima oni žive i
izražavaju se. Tu svakako spadaju i društvene mreže na internetu,
kao i mreže mobilnih telefona. Ali to podrazumeva i njihove lične
društvene mreže: prijatelje, porodice i, u nekim slučajevima, nji-
hove fudbalske klubove, od kojih većina nije na internetu. Protest
se rodio iz te povezanosti između društvenih mreža na internetu i
društvenih mreža u ljudskim životima. Dakle, preduslov za pobu-
ne bilo je postojanje internet kulture, koju čine blogeri, društvene
mreže i sajberaktivizam. Na primer, bloger i novinar Zuhar Jahjai
(Zouhair Iahiaoui) zatvoren je 2001. godine i u zatvoru je i umro.
Drugi kritički nastrojeni blogeri, kao što su Muhamed Abu (Mo-
hamed Abbou, 2005) i Slim Bukdir (Slim Boukdir, 2008), zatvarani
su zato što su vladine grehove izneli u javnost.
Ovi sve brojniji slobodni glasovi koji su se širili internetom
uprkos cenzuri i represiji našli su moćnog saveznika u satelitskoj
televiziji koju ne kontroliše vlada, a naročito u Al Džaziri. Formi-
rao se simbiotski odnos između mobilnih telefona građana novi-
nara, koji su slike i informacije kačili na Jutjub, i Al Džazire koja je
koristila fidove građana novinara i emitovala ih širokoj populaciji
(40% Tunišana u urbanim centrima pratilo je Al Džaziru, pošto je
zvanična televizija bila svedena na primitivnu propagandnu alat-

ku). Ova veza između Al Džazire i interneta bila je od suštinskog
značaja tokom trajanja pobune, kako u Tunisu, tako i u odnosu na
širi arapski svet. Al Džazira je čak napravila komunikacijski pro-
gram kojim su mobilni telefoni mogli da se direktno povežu na Al
Džazirin satelit, bez potrebe za nekom sofisticiranom opremom.
Tviter je takođe odigrao bitnu ulogu u raspravljanju o događajima
i koordinisanju delovanja. Demonstranti su na Tviteru koristili ha-
štag #sidibouzid kako bi raspravljali i komunicirali, čime je kreiran
indeks za tunisku revoluciju. Prema studiji o informacionim tokovi-
ma u arapskim revolucijama koju je Lotan sproveo sa saradnicima
(2011: 1389), „blogeri su odigrali važnu ulogu u obelodanjivanju i
prenošenju vesti iz Tunisa, jer je verovatnoća da oni svoju publiku
angažuju da učestvuje bila znatno veća u poređenju s bilo kojim
drugim tipom aktera“.
S obzirom na ulogu interneta u širenju i koordinaciji pobune,
značajno je istaći da Tunis ima jednu od najviših stopa korišće-
nja interneta i mobilnih telefona u arapskom svetu. U novembru
2010. godine, 67 procenata gradskog stanovništva imalo je pristup
mobilnom telefonu, a 37 procenata je bilo povezano na internet.
Početkom 2011. godine, 20 odsto korisnika interneta bilo je na
Fejsbuku, što je dva puta više nego u Maroku, tri puta više nego u
Egiptu, pet puta više nego u Alžiru ili Libiji, a dvadeset puta više
nego u Jemenu. Ne samo to nego je i procenat korisnika interneta
među gradskim stanovništvom, a posebno među mladima u urba-
nim sredinama, bio znatno veći. Pošto postoji direktna veza između
mladosti, visokog obrazovanja i korišćenja interneta, nezaposleni
diplomci fakulteta, koji su bili ključni akteri u revoluciji, bili su
česti korisnici interneta, a neki od njih i napredni korisnici, koji su
komunikativni potencijal interneta upotrebili da izgrade i prošire
svoj pokret. Komunikaciona autonomija koju je obezbedio internet
omogućila je viralno širenje video-snimaka, poruka i pesama koje
su podsticale revolt i budile nadu. Na primer, pesma o tuniskom
predsedniku „Re Lebled“, poznatog repera iz Sfaksa, El Ženerala (El
Général), koja je osuđivala diktaturu, postala je hit na društvenim
mrežama. Naravno, El Ženeral je uhapšen, što je još više razbesnelo
demonstrante i pojačalo njihovu odlučnost u borbi za „potpunom
tranzicijom“, kako su je nazvali.
Utisak je da u Tunisu nalazimo značajnu konvergenciju tri ra-

zličita elementa:
1. postojanje aktivne grupe nezaposlenih diplomaca koji su pred-
vodili pobunu, zaobilazeći bilo kakvo formalno, tradicionalno
vođstvo;
2. prisustvo snažne kulture sajberaktivizma, koje je prethodno
duže od decenije bilo angažovano u otvorenoj kritici režima;
3. relativno visoka stopa raširenosti upotrebe interneta, uključujući
kućne priključke, škole i internet kafee.
Kombinacija ova tri elementa, koji su se međusobno potkrepljivali,

jeste ključ za razumevanje zašto je Tunis bio vesnik novog oblika
umreženog društvenog pokreta u arapskom svetu.
Tuniski demonstranti su držali svoje zahteve za potpunom de-
mokratizacijom zemlje tokom 2011. godine, uprkos upornoj po-
licijskoj represiji i stalnom prisustvu političara iz starog režima u
privremenoj vladi i na visokim nivoima administracije. Međutim,
vojska je generalno podržavala proces demokratizacije i tražila novi
legitimitet za sebe nakon što je odbila da se priključi daljoj krvavoj
represiji tokom revolucije. Umerena islamistička koalicija „Enada“
(„Ennahda“ – „Renesansa“) postala je vodeća politička snaga u ze-
mlji i osvojila 40 odsto glasova i 89 poslaničkih mandata od ukupno
217 u Ustavotvornoj skupštini. Njen lider, iskusni islamski politički
intelektualac Rašid Ganuši (Rached
Gannouchi), postao je premijer.
Ganuši predstavlja brend islamizma koji bi u većini arapskih
zemalja došao na vlast na slobodnim izborima ako bi se poštovala
volja naroda. On ne simbolizira povratak tradiciji ili uvođenje šeri-
jata. U često citiranom intervjuu koji je dao tokom svog izgnanstva
u Londonu, 1990. godine, Rašid Ganuši je jednostavnim rečima
izneo svoju političku viziju islamizma: „Jedini način da pristupimo
modernosti jeste da sledimo sopstveni put, koji su nam trasirale
naša religija, naša istorija i naša civilizacija“ (Jeune Afrique, jul 1990.
godine, moj prevod). Dakle, ne postoji odbacivanje modernosti,
već je reč o odbrani projekta modernosti bazirane na samoopre-
deljenju. Njegov najpoznatiji savremeni pandan jeste turska Partija
slobode i razvoja, koju predvodi Erdogan, ali je i potpuno u skladu
s njegovim dugogodišnjim stavom. Nema indikacija da će islamski
fundamentalistički režim biti ishod tuniske revolucije. Predsednik
Monsef Marzuki (Moncef Marzuki) je sekularna ličnost, a nacrt

novog ustava se na Božju volju ne oslanja ništa više nego Ustav
Sjedinjenih Država. Zaista, prihvatanje moderne islamističke par-
tije na čelu političkog sistema marginalizovalo je, ali nije isključilo,
radikalne islamske snage. Međutim, to se može promeniti ukoliko
nove demokratske vlade ne budu u stanju da reše dramatične pro-
bleme kao što su masovna nezaposlenost, ekstremno siromaštvo,
široko rasprostranjena korupcija i birokratska arogancija, koji nisu
nestali u atmosferi slobode. Tunis će se suočiti s velikim izazovima
u narednim godinama. Ali to će učiniti s relativno demokratskom
politikom i, što je još važnije, sa svesnim i aktivnim civilnim druš-
tvom, koje još uvek zauzima sajberprostor i spremno je da se vrati
u urbani prostor ako i kada to bude bilo potrebno. Šta god da nosi
budućnost, nada u humano i demokratsko tunisko društvo biće di-
rektan rezultat žrtvovanja Muhameda Buazizija i njegove borbe za
lično dostojanstvo, koju su preuzeli i njegovi sunarodnici.
Islandska revolucija kuhinjskim priborom:

od finansijskog kraha do donošenja novog
(propalog) ustava Kraudsorsingom2
Uvodne scene možda najboljeg dokumentarnog filma o globalnoj
finansijskoj krizi iz 2008. godine, Inside Job (Kako su banke opljačkale
svet) Čarlsa Fergusona (Charles Ferguson), prikazuju slučaj Islanda.
Nema sumnje, uspon i pad islandske ekonomije predstavljaju poka-
zni primer pogrešnog modela spekulativnog bogaćenja kojim se u
poslednjoj deceniji odlikuje finansijski kapitalizam. Prosečni prihod
na Islandu je 2007. godine bio peti po veličini na svetu. Islanđani
su zarađivali 160 odsto više od Amerikanaca. Islandska privreda,
koja se istorijski oslanjala na ribarsku industriju, predstavljala je
12 procenata BDP-a i 40 odsto izvoza. Pa ipak, čak i ako tome do-
damo turizam, softversku industriju i proizvodnju aluminijuma kao
dinamične ekonomske aktivnosti, a profitabilne kao nekada ribolov,
izvori iznenadnog islandskog bogatstva nalazili su se negde drugde.
Ono je bilo posledica brzog rasta finansijskog sektora u svetlu globalne
ekspanzije spekulativnog finansijskog kapitalizma. Brzu integraciju
Islanda u međunarodne finansije predvodile su tri islandske banke:
Kaupthing, Landsbanki i Glitnir, koje su do sredine prve decenije
XXI veka iz lokalnih uslužnih banaka krajem osamdesetih izrasle

u glavne finansijske institucije. Ove tri banke povećale su vrednost
svojih aktiva sa 100 procenata BDP-a u 2000. godini na skoro 800
procenata BDP-a do 2007. godine. Strategija koju su sledile u svom
izuzetnom rastu bila je slična onoj koju su primenjivali mnogi fi-
nansijski subjekti u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Banke
su svoje akcije koristile kao sredstva obezbeđenja za isplatu duga,
kao pokriće za intenzivno međusobno pozajmljivanje, a zatim su
te iste pozajmice koristile za kupovinu dodatnih deonica iz te tri
banke, čime su povećavale cenu svojih deonica i naduvavale svoje
bilanse stanja. Osim toga, zaverenički su se dogovarale da obim
svojih spekulantskih operacija prošire na globalnom nivou. Svoje
prevarne šeme prikrivale su mrežom firmi u zajedničkom vlasništvu,
sa sedištem u ofšor bankarskim lokacijama kao što su Ostrvo Men,
Devičanska ostrva, Kuba i Luksemburg. Klijenti banaka su nagova-
rani da povećaju svoja dugovanja, koja su banke zatim konvertovale
u niže kamatne stope, izražene u švajcarskim francima ili japanskim
jenima. Neograničeni kredit omogućavao je ljudima da se uključe
u neograničenu potrošnju, veštački stimulišući domaću potražnju
i podstičući privredni rast. Ne samo to, banke su svoje poslovanje
pokrivale odobravanjem povoljnih kredita izabranim političarima,
kao i velikodušnim finansijskim doprinosima političkim partijama
za predizborne kampanje.
U februaru 2006, „Fitch“ je snizio izglede islandske ekonomije
na negativne i pokrenuo ono što je nazvano „mini kriza“. Da bi
zaštitila glavne banke od daljeg gubitka rejtinga, Centralna banka
Islanda se obilato zadužila kako bi podigla svoje devizne rezerve.
Privredna komora, u kojoj su dominirali predstavnici velikih ba-
naka, angažovala je kao konsultante dva istaknuta univerzitetska
profesora: Frederika Miškina (Frederic Mishkin) iz Poslovne škole
Univerziteta Kolumbija i Ričardsa Portesa (Richards Portes) iz
Londonske poslovne škole. Obojica su potvrdili solventnost islan-
dskih banaka. Međutim, već 2007. godine vlada više nije mogla da
ignoriše sumnjive bilanse stanja banaka i shvatila je da će, ukoliko
jedna od najvećih banaka propadne, sa sobom povući i ceo finan-
sijski sistem zemlje. Imenovana je specijalna komisija za procenu
problema. Učinak komisije je bio neveliki, a njeni članovi nisu ni
pomišljali na regulisanje bankarskog sektora. Nije prošlo mnogo, a
tri banke, Landsbanki, Kaupthing i Glitnir, suočile su se s hitnošću

otplate kratkoročnog duga, pošto je veći deo njihove aktive bio
fiktivan i dugoročan. S više mašte nego skrupula, osmislili su nove
šeme da reše problem svoje nelikvidnosti. Landsbanki je osnovala
internet finansijske račune pod nazivom „Icesave“ i ponudila visoke
kamate na kratkoročne depozite. Uslugu su omogućili preko novih
filijala u Velikoj Britaniji i Holandiji. Uspeh je bio potpun: milioni
funti deponovani su na „Icesave“ račune. Samo u Velikoj Britaniji
otvoreno je 300.000 računa. Depoziti su delovali bezbedno, jer je
Island bio član Evropske ekonomske zone (EEA), pa je bio pokriven
njihovim sistemom osiguranja depozita, što znači da su ih garanto-
vali islandska vlada, kao i vlade zemalja u kojima su bile otvorene
filijale islandskih banaka. Druga strategija koju su tri velike banke
iskoristile da na brzinu prikupe novac i isplate svoja kratkoročna
dugovanja jeste ono što je kasnije postalo poznato kao „ljubavna
pisma“. Banke su međusobno razmenile dužničke vrednosne pa-
pire i upotrebile dug drugih banaka kao zalogu za pozajmljivanje
još više novca od Centralne banke Islanda. Ne samo to, Centralna
banka Luksemburga je za ove tri banke izdvojila pozajmicu od 2,5
milijarde evra, a najveći deo sredstava za obezbeđenje pozajmice
bila je zaloga u obliku „ljubavnih pisama“. Politička podrška vla-
de velikim bankama nastavila se i pored njihove očigledne neli-
kvidnosti. U aprilu 2008. godine, MMF je poslao poverljivi dopis
Hardeovoj (Haarde) vladi, u kojem je zatražio kontrolu nad ban-
kama i ponudio pomoć, ali bez uspeha. Jedina reakcija vlade bila
je da Centralnoj banci naloži da uzme još više kredita u deviznim
rezervama. Glitnir banka je 29. septembra zatražila hitnu pomoć
od guvernera Centralne banke Islanda, jer nije bila sposobna da
pokrije svoje finansijske obaveze. Kao odgovor na to, Centralna
banka je kupila 75 odsto njenih akcija. Ali ovaj potez imao je su-
protan efekat: umesto da uveri finansijska tržišta da je sve u redu,
izazvao je slobodan pad kreditnog rejtinga Islanda. Za nekoliko
dana, krahirali su berzansko tržište, bankarske obveznice i cene
nekretnina. Tri najveće banke su se srušile i za sobom ostavile
25 milijardi dolara duga. Finansijska kriza je na Islandu i u ino-
stranstvu prouzrokovala gubitke u visini sedmostrukog islandskog
BDP-a. U odnosu srazmernom s veličinom ekonomije, bilo je to
najveće uništenje finansijske vrednosti u istoriji. Lični dohodak
Islanđana je značajno smanjen, a njihova imovina je strmoglavo

obezvređena. Islandski BDP je 2009. godine pao za 6,8 odsto, kao
i dodatnih 3,4 odsto u 2010. godini. Nakon što je njena finansij-
ska kula od karata srušena, islandska ekonomska kriza postala je
katalizator „revolucije kuhinjskim priborom“.
Svaka revolucija ima svoj datum rođenja i svog heroja buntovni-
ka. Jedanaestog oktobra 2008. godine, pevač Hordur Torfason seo
je s gitarom u ruci ispred zgrade Altinga (islandskog parlamenta)
u Rejkjaviku, i svoj bes prema „banksterima“ i njihovim servilnim
političarima pretočio u pesmu. Nekoliko ljudi mu se pridružilo. Ne-
ko je snimio scenu i video postavio na internet. U roku od nekoliko
dana, stotine, a potom i hiljade ljudi protestovalo je na istorijskom
trgu Asturvolur. Grupa poznata pod nazivom Raddir fólksins („Na-
rodni glasovi“) obećala je da će protestovati svake subote kako bi
iznudili ostavku vlade. Protesti su se intenzivirali u januaru, kako na
internetu, tako i na trgu, uprkos islandskoj zimi. Posmatrači ovog
procesa društvene mobilizacije tvrde da je uloga interneta i mreža
bila od presudnog značaja, delom zato što 94 odsto Islanđana ima
internet, a njih dve trećine su korisnici Fejsbuka.
Dvadesetog januara 2009. godine, kada se parlament ponovo
sastao nakon jednomesečnog odmora, hiljade ljudi svih starosnih
grupa i različitih ekonomskih prilika okupilo se pred parlamentom
da okrivi vladu zbog lošeg upravljanja ekonomijom i nesposobnosti
da se nosi s krizom. Lupali su u bubnjeve, šerpe i lonce, i stekli nadi-
mak „revolucija kuhinjskim priborom“ ili „revolucija šerpi i tiganja“.
Demonstranti su pozvali vladu da podnese ostavku i da se sazovu
novi izbori. Ne samo to, takođe su zahtevali i ponovno uspostavljanje
republike, koja je, prema njihovom mišljenju, postala korumpirana
nakon što su se i političari i političke partije podredili finansijskoj
eliti. Stoga su zatražili izradu novog Ustava, koji bi zamenio privre-
meni Ustav iz 1944. godine, odnosno privremenu povelju donetu u
vreme proglašenja nezavisnosti od okupirane Danske, a koja je bila
na snazi budući da je favorizovala interese političke klase (pridava-
la je nesrazmerni značaj konzervativnim, ruralnim provincijama).
Socijaldemokrate i Zeleni su pozitivno odgovorili na ovaj zahtev,
a odbacila ga je konzervativna koalicija koju je predvodila Nezavi-
sna partija. Kako se pritisak sa društvenih mreža i ulica pojačavao,
23. januara 2009. godine najavljeni su vanredni parlamentarni izbori,
a konzervativni premijer Geir Harde (Geir Haarde) izjavio je da se

zbog lošeg zdravlja neće ponovo kandidovati. Ishod izbora bio je
ubedljivi poraz dve najveće stranke (obe konzervativne), koje su same
ili u koaliciji upravljale Islandom od 1927. godine. Prvog februara
2009. godine, vlast je preuzela nova koalicija, koju su formirali so-
cijaldemokrate i crveno-zeleni savez (redgreens). Predsednica vla-
de bila je liderka socijaldemokrata Johana Sigurdardotir (Johanna
Sigurdardottir), prva deklarisana gej premijerka. Polovina članova
njenog kabineta bile su žene.
Nova vlada se bacila na posao na tri fronta: sređivanje finansijskog
nereda i utvrđivanje odgovornosti za prevarno upravljanje ekono-
mijom; obnova ekonomskog rasta transformacijom ekonomskog
modela, i to uvođenjem striktnih finansijskih propisa i jačanjem
nadzornih institucija; te odazivanje na zahtev naroda angažovanjem
vlade u procesu ustavnih reformi, uz puno učešće građana.
Tri glavne banke su nacionalizovane, a dve su vraćene u privatni
sektor i u vlasništvo grupe inostranih poverilaca banaka, uz učešće
države. Vlada je Islanđanima dala odštetu za gubitak štednje. Me-
đutim, na referendumu na kojem se odlučivalo o isplati garancija za
zajmove koje su propale banke dugovale britanskim i holandskim
deponentima i njihovim vladama, a koji je održan na inicijativu
predsednika Republike Olavira Grimsona (Olafura Grimsona),
93 odsto Islanđana glasalo je protiv otplate 5,9 milijardi dolara du-
ga Velikoj Britaniji i Holandiji. Naravno, to je dovelo do niza tužbi,
koje se i dalje rešavaju na sudu. Islandu predstoji duga pravna borba
za rešavanje spoljnog duga. Banke su pokušale da izbegnu sudske
sporove i ponudile su da dug otplate prodajom sopstvene aktive, ali
se na ishod pregovora u vreme pisanja ovog teksta još uvek čekalo.
Nova vlada je pokrenula pravni postupak protiv odgovornih za
krizu. U svom govoru na konvenciji Socijaldemokratske partije, 30.
maja 2011. godine, premijerka Johana Sigurdardotir je najjasnijim
mogućim rečima izjavila sledeće:
Preplaćenoj gomili, „banksterima“ i krupnosopstveničkoj eliti neće

biti dozvoljeno da proguta predstojeći ekonomski rast... Njihova
skaredna zabava trajala je pod neokonzervativnim fanfarama Ne-
zavisne stranke. U budućnosti će se kvalitet života Islanđana graditi
na jednakosti.
Vodeće ličnosti bankarskog sektora uhapšene su u Rejkjaviku i

Londonu kako bi odgovarale na optužbe za nezakonito finansijsko
upravljanje. I bivši premijer Harde je izveden pred sud pod optužbom
za zloupotrebu javnih sredstava i popuštanje pred interesnim grupama.
Kao što se i očekivalo, ekonomski eksperti upozoravali su na
pogubne posledice nacionalizacije banaka, uspostavljanja kontrole
nad tokovima kapitala i odbijanja isplate spoljnog duga. Međutim,
nakon što je Island promenio ekonomsku politiku i afirmisao kon-
trolu vlade, privreda se tokom 2011. i 2012. godine povratila i nad-
mašila većinu ekonomija zemalja Evropske unije. Posle negativnog
rasta u 2009. i 2010. godini, BDP je u 2011. godini porastao za 2,6
procenata, s projektovanim rastom od četiri odsto za 2012. godinu.
Nezaposlenost se sa 10% u 2009. smanjila na 5,9% u 2012. godini.
Inflacija je smanjena sa 18% na četiri odsto, a finansijski položaj
Islanda poboljšan je, prema CDS rejtingu, sa 1.000 na 200 poena.
Iako je ekonomija i dalje podložna mogućim budućim krizama, kao
i čitava evropska ekonomija, „Standard&Poor’s“ je njene izglede
krajem 2011. godine podigao s negativnih na stabilne. Emisija dr-
žavnih obveznica iz 2011. godine izazvala je ogromno interesovanje
međunarodnih investitora. Zapravo, prema „Bloombergu“, osigu-
ranje islandskog duga je 2011. godine koštalo manje od osiguranja
državnog duga u evrozoni. Sredinom 2011. godine, stav Islanđana
prema budućnosti postao je mnogo pozitivniji, posebno u najobra-
zovanijim segmentima društva.
Kako je novoj demokratskoj vladi pošlo za rukom da u tako krat-
kom vremenskom roku zemlju spase iz tako kapitalne ekonomske
katastrofe?
Prvo, nije upotrebila nijednu iz arsenala drastičnih mera štednje
koje su sprovele ostale evropske zemlje. Island je potpisao pakt o
„socijalnoj stabilnosti“ kako bi svoje građane zaštitio od posledica
krize. Iz tog razloga nije značajno umanjen broj zaposlenih u javnom
sektoru, a javna potrošnja je domaću potražnju održala na razu-
mnom nivou. Vlada je imala dovoljno prihoda da održi potrošnju i
otkupi internu finansijsku aktivu, budući da nije morala da otplati
spoljne dugove banaka, kao što je izglasano referendumom. Štaviše,
prilikom nadoknade gubitaka bankarskih klijenata, prioritet je dat
vlasnicima depozita, a ne vlasnicima obveznica. To je doprinelo
održanju likvidnosti u privredi i omogućilo njen oporavak.
Drugo, devalvacija krune (króna), koja je pala za 40 posto, imala

je veoma pozitivno dejstvo na prodaju ribe, izvoz aluminijuma i tu-
rizam. A pošto je uvoz postao skuplji, lokalna preduzeća su svojom
ponudom odgovorila na zahteve potrošača, čime je pokrenut do tada
neviđen broj startap firmi, što je više nego nadomestilo nestanak
kompanija u finansijskim uslugama, građevinarstvu i nekretninama.
Treće, vlada je uspostavila kontrolu nad tokovima kapitala i de-
vizama, i time sprečila odliv kapitala iz zemlje.
Međutim, islandska revolucija izazvana ekonomskom krizom nije
rezultirala samo obnovom privrede. Ona se prvenstveno odnosila
na temeljnu transformaciju političkog sistema, koji je bio okrivljen
za nesposobnost da upravlja krizom i za podređenost bankama.
Ovo uprkos činjenici, ili možda baš zbog nje, da je Island jedna od
najstarijih demokratija na svetu. Alting (Althing, predstavnička
skupština koja i danas postoji u drugačijem obliku) osnovana je
pre 1.000 godina. Pa ipak, nakon što je iskusio nepotizam i ravno-
dušnost političke klase, Island je upao u istu krizu legitimiteta kao
i većina zemalja sveta. Samo 11 odsto građana je verovalo parla-
mentu, a samo šest procenata je verovalo bankama. Pokušavajući da
povrati poverenje ljudi, vlada je pozvala na izbore, koji su održani
na zahtev naroda, poštujući svoje obećanje da će se angažovati u
ustavnoj reformi sa najširim mogućim učešćem građana. Jedinstven
ustavni proces je uspostavljen, a zatim i implementiran. Parlament
je imenovao Ustavni odbor, koji je pak sazvao Nacionalnu skup-
štinu, sastavljenu od 1.000 slučajno odabranih građana. Posle dva
dana rasprave, Skupština je zaključila da treba izraditi novi Ustav i
predložila neke principe kao prioritete u ustavnom tekstu. Nakon
toga, uprkos kritikama iz konzervativnih opozicionih partija, par-
lament je organizovao opšte izbore za imenovanje Veća Ustavne
skupštine (Constitutional Assembly Council – CAC), sa 25 članova.
Svi građani su imali pravo na kandidaturu, a njih 522 se nadmetalo
za 25 mesta. Izbori su održani u novembru 2010. godine, uz učešće
37 odsto biračkog tela. Međutim, Vrhovni sud je poništio izbore iz
pravnotehničkih razloga. Da bi zaobišao opstrukciju, parlament je
iskoristio svoje pravo da imenuje 25 građana koji su izabrani u ovom
procesu u Ustavno veće zaduženo za izradu novog ustava. CAC je
tražio učešće svih građana putem interneta. Fejsbuk je bio glavna
platforma za debatu. Tviter je bio kanal za izveštavanje o tekućem
radu i za odgovore na pitanja građana. Jutjub i Flikr su korišćeni radi

uspostavljanja direktne komunikacije između građana i članova Veća,
kao i radi učestvovanja u debatama koje su se odvijale širom Islanda.
CAC je onlajn i oflajn primio 16.000 sugestija i komentara o ko-
jima se raspravljalo na društvenim mrežama. Napisano je 15 verzija
teksta na osnovu ove široke rasprave. Tako je konačni Ustavni zakon
bukvalno nastao kraudsorsingom (crowdsourcing). Neki posmatrači su
ga nazvali „viki-ustav“ (www.wired.co.uk./news/archive/2011-08/01/
iceland-constitution).
Nakon višemesečnog razmatranja na internetu i među članovima,
Veće je odobrilo Nacrt ustavnog zakona sa 25 glasova „za“ i nula
glasova „protiv“. CAC je 29. jula 2011. godine dostavio parlamentu
Predlog ustavnog zakona koji je sadržao 114 članova podeljenih u
devet poglavlja. Parlament je raspravljao o nekim nevažnim tačkama
i promenio neke formulacije u tekstu. Levičarska većina je pobila
primedbe konzervativne opozicije i zakon je pretrpeo tek neznatne
izmene. Vlada je odlučila da Predlog zakona treba da bude podnet
na glasanje svim građanima i obećala da će poštovati narodnu od-
luku prilikom konačnog usvajanja Ustava, a što je prerogativ par-
lamenta. Glasanje o ustavnom zakonu zakazano je za isti dan kad i
predsednički izbori, 30. juna 2012. godine.
Ako bude usvojen, novi islandski ustav će sadržati one filozofske
principe, društvene vrednosti i političke oblike predstavljanja koji su bili
upadljivo prisutni u zahtevima i viziji društvenih pokreta koji su se poja-
vili u svetu 2011. godine. Vredi istaći neke elemente ovog teksta (Nacrt
ustava u prevodu na engleski videti na: http://www.politics.ie/forum/
politicalreform/173176-proposed-new-icelandic-constitution.html).
U preambuli Ustava se proglašava temeljni princip jednakosti:
Mi, narod Islanda, želimo da stvorimo pravedno društvo sa jedna-

kim mogućnostima za sve.
Naglašen je predstavnički politički princip „jedan čovek, jedan

glas“, jer je to ključno za Island, kao i u mnogim drugim zemljama,
kako bi se izbeglo prisvajanje narodne volje političkim inženjerin-
gom. U tekstu se navodi:
Glasovi birača svuda u zemlji imaju jednaku težinu.

Da bi se razbio monopol političkih partija, utvrđeno je da će bi-

rači biti slobodni da glasaju za partije ili za pojedinačne kandidate
na različitim izbornim listama.
Načelo slobodnog pristupa informacijama snažno je potvrđeno:
Zakon će obezbediti javni pristup svim dokumentima koji javni

subjekti prikupljaju ili obrađuju.
Ovo bi efikasno prekinulo tajnovitost rada vlade i otežavalo

skriveno političko manevrisanje, pošto bi na svim vladinim i par-
lamentarnim sastancima bilo potrebno da se vodi zapisnik, a ovim
zapisnicima bi svako mogao da pristupi. Osim toga:
Sva lica će imati slobodu da prikupljaju i šire informacije.
Ograničen je broj mandata koje političari, a posebno predsednik,

mogu da služe. Građanima je priznato pravo da iniciraju zakone i
pozovu na referendume o određenim pitanjima.
Potvrđen je javni interes u upravljanju ekonomijom:
Islandski prirodni resursi koji nisu u privatnom vlasništvu jesu za-

jedničko i trajno vlasništvo nacije... Upotreba resursa rukovodi se
održivim razvojem i javnim interesom.
Poštovanje prirode je od presudnog značaja:
Islandska priroda je temelj života u zemlji... Korišćenjem prirodnih

resursa će se upravljati na način da se dugoročno smanji njihovo
trošenje, uz poštovanje prava prirode i budućih generacija.
Da ustav jedne zemlje može eksplicitno odražavati principe koji

su revolucionarni u kontekstu globalnog kapitalizma, pokazuje di-
rektna veza između procesa autentičnog narodnog kraudsorsinga i
sadržaja koji je rezultat takvog participativnog procesa. Treba imati
na umu da su, na zahtev parlamenta, konsultacije i razrada teksta
održani u periodu od četiri meseca, što je u suprotnosti s uvreže-
nim mišljenjem o neefikasnosti participativne demokratije. Doduše,
Island ima samo 320.000 stanovnika. Međutim, zagovornici ovog
pristupa tvrde da je uz pomoć interneta, uz punu digitalnu pismenost

i neograničen pristup, ovaj model političkog učešća i kraudsorsinga
zakonodavnog procesa proporcionalno primenljiv.
To što je islandska revolucija postala primer za evropske druš-
tvene pokrete koji se bore protiv posledica razorne finansijske krize
objašnjava se njenom neposrednom vezom s glavnim pitanjima koja
su pokrenula proteste.
Islanđani su se pobunili, kao i ljudi iz svih drugih zemalja, protiv
jedne vrste špekulativnog finansijskog kapitalizma koji je uništio
živote ljudi. Ali njihov revolt je nastao iz spoznaje da demokratske
institucije nisu predstavljale interese građana, jer je politička klasa
postala samoreciklirajući glumac zadužen za opsluživanje interesa
finansijske elite i očuvanje njenog monopola nad državom.
Zbog toga su primarna meta pokreta bile aktuelna vlast i politička
klasa uopšte, iako je novoj vladi pružena šansa da legitimizuje svoje
postupke tako što će poštovati volju naroda izraženu u javnom pro-
storu koji nudi internet. Vlada je odgovorila usvajanjem delotvornih
ekonomskih politika, a one su dovele do ekonomskog oporavka.
Takav razvoj događaja je u oštrom kontrastu s mnogim evropskim
ekonomijama opterećenim nepotrebnim politikama štednje koje
su pogoršale recesiju na Kontinentu. Ključni faktor razlike između
Islanda i ostatka Evrope jeste to što je islandska vlada naterala ban-
kare da snose troškove krize, istovremeno oslobađajući narod od
nedaća koliko god je to moguće. Ovo je zapravo jedan od ključnih
zahteva demonstranata širom Evrope. Rezultati ovog pristupa bili
su pozitivni kako u ekonomskom smislu, tako i u pogledu društvene
i političke stabilnosti.
Osim toga, građani Islanda su u potpunosti realizovali svoj
projekat transformacije političkog sistema tako što su izradili novi
ustav, čiji bi principi, ukoliko bude usvojen, osigurali sprovođenje
istinske demokratije i očuvanje osnovnih ljudskih vrednosti. U tom
smislu, to je bio pravi revolucionarni eksperiment, čiji je primer,
uz sva svoja ograničenja, inspirisao novu generaciju pragmatičnih
idealista koji predvode društvene pokrete protiv krize. Zaista, u
nekim postovima na internetu u kojima se promišlja o islandskom
ustavnom iskustvu pominje se Korzikanski ustav iz 1755. godine,
koji se smatra jednim od izvora inspiracije za Ustav Sjedinjenih
Država (www.nakedcapitalism.com/2011/10).
Prvi Nacrt ustava Korzike napisao je Žan Žak Ruso, na zahtev

osnivača te kratkotrajne republike. Uspostavljajući principe na ko-
jima treba da se zasniva Ustav, Ruso je napisao:
Snaga koja proizlazi iz naroda stvarnija je od one koja nastaje iz

finansija i sigurnijeg je dejstva. Pošto upotreba ljudstva ne može
da se sakrije od pogleda, ona uvek postiže svoj javni cilj. Ovo nije
slučaj s upotrebom novca, koji otiče i gubi se na privatnim odredi-
štima; prikuplja se za jednu svrhu, a potroši za drugu; ljudi plaćaju
za zaštitu, a taj novac se koristi za njihovo tlačenje. Zbog toga je
država bogata novcem uvek slaba, a država bogata ljudstvom uvek
jaka (Rousseau, J. J., Constitutional Project for Corsica, izrađen 1765,
Edinburgh: Thomas Nelson and Sons; preuzeto iz Liberty Library,
www.constitution.org/jjr/corsica.htm).
Eho ovog kontrasta između jalovosti finansija i blagodatnosti

ljudi odjekuje kroz istoriju i čuje se na mnogim trgovima na koji-
ma građani planiraju nove ustavne projekte. U tom smislu, izrada
novog islandskog ustava mogla bi da za demokratije XXI veka bude
inspirativna u istoj meri koliko i Korzika za proglašenje slobode u
Sjedinjenim Državama.
Projekat ustavne reforme predložen je svim građanima na refe-
rendumu u oktobru 2012. godine. Pedeset odsto birača učestvovalo
je u neobavezujućim konsultacijama, a njih 67 odsto je odobrilo novi
ustavni tekst. Međutim, prema islandskom zakonodavstvu koje spro-
vodi Ustavni sud, reforma Ustava zahteva dva uzastopna glasanja u
parlamentu, s jednim izborima održanim između dva glasanja. To je
primoralo socijaldemokratsko-zelenu koalicionu većinu da sačeka
do sledećih izbora pre nego što bi mogli da podnesu novi ustav na
glasanje u parlamentu. Izbori su održani 27. aprila i bili su potpuna
katastrofa za reformsku koaliciju, koja je izgubila polovinu glasova
i mandata. Desna koalicija, koju su formirale iste one stranke koje
su Island dovele do potpunog kolapsa, vratila se na vlast.
Među uzrocima ovog neobičnog preokreta javnog mnjenja bile su
mere štednje koje je odgovorno sprovela socijaldemokratska vlada
kako bi obnovila privredu; zatim, proevropski stav vladajuće koalicije,
za razliku od nacionalističkih, ksenofobičnih stavova tradicionalnih
islandskih partija; te nezadovoljstvo većine stanovnika zbog lične
duboke zaduženosti usled hipotekarne krize i neefikasnosti vlade u

rešavanju dužničke krize. Ali možda je glavni izvor nezadovoljstva
bila kognitivna disonanca između aspiracija jednog društvenog
pokreta i sumorne realnosti institucionalne politike, što je redovna
tema u istoriji društvenih pokreta. Novi parlament je podneo no-
vi predlog projekta ustavne reforme i tako je jedan od najsmelijih
eksperimenata ustavne demokratije postao još jedan izbledeli san.
Međutim, ako kriza političkog legitimiteta nastavi da se širi
svetom i ako građani svuda i dalje budu nastavili da tragaju za
inspiracijom koja će ih povesti ka stvarnoj demokratiji, može se
ispostaviti da su kulturni i tehnološki temelji za jačanje predstav-
ničke demokratije bili položeni u maloj zemlji od leda i vatre, na
severnoatlantskom ostrvu.
Južni vetar, severni vetar:

međukulturalne poluge društvene promene
Prilikom pažljivijeg ispitivanja, otkriva se da ove preteče umreženih
društvenih pokreta imaju upadljive međusobne sličnosti, uprkos
izrazito suprotnim kulturnim i institucionalnim kontekstima.
Obe pobune ustale su protiv posledica dramatične ekonomske
krize, iako u Tunisu to nije bilo toliko zbog finansijskog kolapsa, ko-
liko zbog pljačke državne ekonomije od strane klike koja je pustila
korenje u korumpiranom državnom aparatu. Ljudi su osećali nemoć
zbog neskrivenog preplitanja interesa poslovnih oligarha i političke
klase, bilo da je ona demokratski izabrana ili nametnuta od strane
diktatora. Time, naravno, ne izjednačavam islandsku demokratiju,
koja u potpunosti poštuje slobodu i građanska prava, sa surovom
diktaturom Ben Alija i njegovih siledžija. Ali iz perspektive građa-
na u obe ove zemlje, vlade koje su bile na vlasti, pa čak i političari
u celini, nisu predstavljali njihovu volju, jer su srasli s interesima
finansijske elite i sopstvene interese postavili iznad interesa naroda.
Demokratski deficit, iako u veoma različitim srazmerama, postojao
je u obe zemlje, i to je bio glavni izvor nezadovoljstva u oba protesta:
kriza političkog legitimiteta u kombinaciji s krizom špekulativnog
kapitalizma.
Postoji i zanimljiva zajednička karakteristika za ove dve zemlje.
Obe su veoma homogene u etničkoj pripadnosti i veroispovesti.
Zbog istorijske izolacije Islanda, genetski istraživači u potrazi za

homogenim genetskim nasleđem ga koriste kao laboratoriju. Što
se tiče Tunisa, to je etnički najhomogenija zemlja u arapskom sve-
tu, gde sunitski muslimani čine ogromnu većinu stanovnika. Stoga
će biti značajno proceniti uticaj kulturne i etničke heterogenosti u
drugim zemljama u odnosu na karakteristike društvenih pokreta,
upoređeno s osnovnom linijom koju predstavljaju ove dve zemlje.
Sličnosti se odnose i na prakse samih pokreta. Oba su pokrenuta
dramatičnim događajima (finansijski kolaps na Islandu, samožrtvova-
nje Muhameda Buazizija u Tunisu). U oba slučaja, mobilni telefoni i
društvene mreže na internetu odigrali su veliku ulogu u širenju slika
i poruka koje su mobilisale ljude, time što su omogućili platforme
za debatu, pozivanje na akciju, za koordinaciju i organizovanje pro-
testa i prenošenje informacija i debata široj populaciji. Televizija je
takođe odigrala ulogu, ali je i ona uvek koristila internet i mobilne
telefone kako bi dobila izvorne slike i informacije.
U oba slučaja, pokret je iz sajberprostora prešao u urbani prostor,
uz zauzimanje simboličnog javnog trga radi materijalne podrške
debatama i protestima, od skandiranja slogana u Tunisu, do lupa-
nja u šerpe i lonce u Rejkjaviku. Hibridni javni prostor napravljen
od digitalnih društvenih mreža i novonastale urbane zajednice bio
je u središtu pokreta, i kao sredstvo za samorefleksiju, i kao izraz
narodne moći. Bespomoćnost je pretvorena u snagu.
Ovo osnaživanje jeste izvor najupečatljivije sličnosti između
društvenih pokreta u Tunisu i na Islandu: oba su ostvarila značajan
uspeh u postizanju institucionalnih promena. U Tunisu je ustanov-
ljena demokratija. Na Islandu je ostvaren novi ustavni poredak, koji
je pomerio granice predstavničke demokratije, a novi paket ekonom-
skih sistemskih rešenja sproveden je u praksi. Proces mobilizacije
koji je doveo do političkih promena preobrazio je građansku svest.
Zbog toga su oba pokreta postala uzori društvenih pokreta koji su,
inspirisani njima, iznikli u pejzažu sveta zahvaćenog krizom, u po-
trazi za novim oblicima zajedničkog življenja.
U ovoj knjizi cilj mi je da istražim u kojoj meri su ključne karak-
teristike raspoznate u ova dva pokreta prisutne kao presudni faktori
u pokretima koji su se pojavili i u drugim društvenim kontekstima.
Jer ako jesu, možda smo svedoci uspona novih oblika društvene
transformacije. A ako su te karakteristike u praksi modifikovane
zbog razlika u kontekstu, možemo predložiti neke hipoteze o inte-

rakciji između kulture, institucija i pokreta, kao ključnog pitanja za
teoriju društvenih promena. I za njihovu praksu.
Napomene
1. Najbolju analizu tuniske revolucije koja mi je poznata dao je Choukri
Hmed (2011). Neki ključni elementi moje analize zasnovani su upravo
na njoj. Za detaljan prikaz, videti Viviane Bettaieb (2011). O ulozi druš-
tvenih mreža na internetu, televizije i mobilnih telefona na protestima
u Tunisu, videti: Vagner (2011) i Lotan et al. (2011).
2. Nadahnuta i dobro dokumentovana analiza islandske revolucije može
se naći u Gylfason et al. (2010) i Gunnarson (2009). O značaju uloge
društvenih mreža na internetu u dinamici društvenih pokreta, videti:
Bennett (2011) i Garcia Lamarca (2011). O finansijskoj krizi i ekonom-
skoj politici na Islandu, videti reference.
Literatura i izvori
O revoluciji u Tunisu
Beau, N. and Tuquoi, J. P. (2002). Notre ami Ben Ali: l’envers du miracle
tunisien. Paris: La Decouverte.
Bettaieb, V. (2011). Degage-La revolution tunisienne. 17 december 2010–14
Janvier 2011. Paris: Editions du Layeur.
Cherni, A. (2011). La revolution tunisienne: s’emparer de l’histoire. Paris:
Al Bouraq.
De Leon, J. C. and Jones, C. R. (eds) (2011). Tunisia and Egypt: Unrest and
Revolution. New York: Global Political Studies, Novinka.
Elseewi, T. A. (2011). A revolution of the imagination. International Jo-
urnal of Communication. [Online] Vol. 5: 1197–1206. Dostupno na:
http://ijoc.org/ojs/index.php/ ijoc/article/view/1237/596.
Haloui, Y. (2011). Life in Revolution: Resistance and everyday life in the
Tunisian revolution. Saarbrücken: Lambert Academic Publishers.
Hatzenberger, A. (2011). L’hiver à Tunis et le printemps. Les Temps Mo-
dernes, May–July: 21–25.
Hmed, C. (2011). Si le peuple un jour aspire à vivre, le destin se doit de
répondre: Apprender à devenir révolutionnaire en Tunisie. Les Temps
Modernes, May–July: 4–20.
Laurent, J. (2011). Points d’inflexion des revoltes arabes. Les Temps Mo-
dernes, May–July: 63–84.
Lotan, G., Graeff, E., Ananny, M., Gaffney, D., Pearce, I., and Boyd, D.
(2011). The revolutions were tweeted: Information flows during the
2011 Tunisian and Egyptian revolutions. International Journal of Co-
mmunication, [Online] Vol. 5: 1375–1405. Dostupno na: http://ijoc.
org/ojs/index.php/ ijoc/article/view/1246.
Newsom, V. A., Lengel, L., and Cassara, C. (2011). Local knowledge and
the revolutions: A framework for social media information flow. In-
ternational Journal of Communication, [Online] Vol. 5: 1303–1312.
Dostupno na: http://ijoc.org/ojs/index.php/ijoc/article/view/1245/607.
Piot, O. (2011). Dix jours qui ebranlerent le monde arabe. Paris: Les Petits
Matins.
Wagner, B. (2011). I have understood you: The co-evolution of expression
and control on the internet, television and mobile phones during the
Jasmine Revolution in Tunisia. International Journal of Communicati-
on, [Online] Vol. 5: 1295–1303. Dostupno na: http://ijoc.org/ojs/index.
php/ ijoc/article/view/1174/606.
O revoluciji na Islandu
Izvori sa interneta
Bennett, N. (2011). Iceland’s crowdsourced constitution – a lesson in open
source marketing. [Online] Dostupno na: http://socialmediatoday.com/
nick-bennett/305690/icelands-crowdsourced-constitution-lesson-
opensourcemarketing [pristupljeno: January 9, 2012].
Boyes, R. (2009). Age of Testosterone comes to end in Iceland. The Times,
[Online] February 7. Dostupno na: http://www.timesonline.co.uk/tol/
news/world/europe/article5679378.ece [pristupljeno: January 9, 2012].
Brown, M. (2011). Icelanders turn in first draft of crowdsourced constitution.
Wired News, [Online] August 1. Dostupno na: http://www.wired.co.uk/news/
archive/2011-08/01/iceland-constitution [pristupljeno: January 9, 2012].
Constitution Society. (1994). Constitutional Project for Corsica. [Online]
Dostupno na: http://www.constitution.org/jjr/corsica.htm [pristuplje-
no: January 9, 2012].
Crawford, S. (2011). Digital Governance: from Iceland to New York City.
Center for Democracy and Technology, [blog] August 1. Dostupno na:
www.cdt.org/blogs/018digitalgovernance [pristupljeno: January 9, 2012].
DryIslandia (2011). El impulsor de la revolución islandesa, manda un
mensaje de apoyo a los españoles [video online]. Dostupno na: http://
www.youtube.com/watch?v=cBAgEUCCdq8&fe ature=player_em-
bedded [pristupljeno: January 9, 2012].
Finbar10 (2011). Proposed New Icelandic Constitution. Politics.ie, [forum]
October 16. Dostupno na: http://www.politics.ie/forum/political-
reform/173176-proposednew-icelandic-constitution.html [pristupljeno:
January 9, 2012].
Fontaine, P. (2011). Occupy Reykjavík begins, police clear out protesters
camping in front of Parliament. The Reykjavík Grapevine, [Online] Oc-
tober 31. Dostupno na: http:// www.grapevine.is/Home/ReadArticle/
Occupy-ReykjavikBegins [pristupljeno: January 9, 2012].
Garcia Lamarca, M. (2011). Learning from Iceland’s “Kitchenware Re-
volution”. The Polis Blog [blog] June 22. Dostupno na: http://www.
thepolisblog.org/2011/06/learning-from-icelands-kitchenware.html
[pristupljeno: January 9, 2012].
Gunnarson, V. (2009). Iceland’s Rainbow Revolution. The Reykjavík Gra-
pevine, [Online] February 2. Dostupno na: http://www.grapevine.
is/Features/ReadArticle/icelandsrainbow-revolution [pristupljeno:
January 9, 2012].
Gylfason, T. (2010). Iceland’s special investigation: The plot thickens.
[Online] Dostupno na: http://www.voxeu.org/index.php?q=node/4965
Gylfason, T. (2011a). Crowds and constitutions. [Online] Dostupno na:
http://voxeu.org/index.php?q=node/7090 [pristupljeno: January 9, 2012].
Gylfason, T. (2011b). From crisis to constitution. [Online] Dostupno na: http://
www.VoxEU.org/index. php?q=node/7077 [pristupljeno: January 9, 2012].
Landamore, H. (2014). We, All the People. Five lessons from Iceland’s failed
experiment in creating a crowdsourced constitution. Future Tense, [On-
line] July 31. Dostupno na: http://www.slate.com/articles/technology/
future_tense/2014/07/five_lessons_from_iceland_s_failed_ crowd sour-
ced_constitution_experiment.html [pristupljeno: November 17, 2014].
Siddique, H. (2011). Mob rule: Iceland crowdsources its next constitution.
The Guardian, [Online] June 9. Dostupno na: http://www.guardian.
co.uk/world/2011/jun/09/icelandcrowdsourcing-constitution-facebo-
ok/print [pristupljeno: January 9, 2012].
O islandskoj finansijskoj krizi
Članci u časopisima
Wade, R. and Sigurgeirsdottir, S. (2010). Lessons from Iceland. New Left
Review, 65: 5–29.
Izveštaji
Hreinsson, P., Tryggvi, G., and Sigríður, B. (2009). Causes of the Collapse
of the Icelandic Banks – Responsibility, Mistakes and Negligence (Spe-
cial Investigation Commission Report) (Act No. 142/2008). Althingi:
Icelandic Parliament.
Reference na internetu
Barley, R. (2011). Investors reward Iceland’s steady progress. The Wall
Street Journal, [Online] June 10. Dostupno na: http://online.wsj.com/
article/SB10001424052702304259304576375340039763606.html [pri-
stupljeno: January 9, 2012].
Central Intelligence Agency (2011). The World Fact Book: Iceland [Online].
Dostupno na: https://www.cia.gov/library/publications/the-world-
factbook/geos/ic.html [pristupljeno: January 9, 2012].
IceNews (2011). Spain adopts Iceland’s Kitchenware Revolution idea.
IceNews, [Online] May 21. Dostupno na: http://www.icenews.is/index.
php/2011/05/21/spainadopts-icelands-kitchenware-revolution-idea/
Jiménez, D. (2011). Islandia se mueve ante la crisis. Noticias Positi-
vas, [Online] March 21. Dostupno na: http://www.noticiaspositivas.
net/2011/03/21/islandia-se-mueve-antela-crisis/ [pristupljeno: Janu-
ary 9, 2012].
Lamant, L. (2011). A gentle cure for the crisis. Presseurop.eu, [Online] April
8. Dostupno na: http://www.presseurop.eu/en/content/article/590821-
gentle-cure-crisis [pristupljeno: January 9, 2012].
Neate, R. (2011) Iceland’s former premier denies criminal negligence over
banking crisis. The Guardian, [Online] June 7. Dostupno na: http://
www.guardian.co.uk/business/2011/jun/07/iceland-former-premier-
trial-banking-crisis [pristupljeno: January 9, 2012].
Roos, J. (2011). Democracy 2.0: Iceland crowdsources new constitution.
Roarmag.org [Online]. Dostupno na: http://roarmag.org/2011/06/ice-
land-crowdsources-constitutioninvestors-spain-greece/ [pristupljeno:
January 9, 2012].
Sibert, A. (2010). Love letters from Iceland: Accountability of the Eurosy-
stem. [Online] Dostupno na: http://voxeu.org/index.php?q=node/5059
Valdimarsson, O. R. (2011). Icelanders reject foreign depositor claims,
forcing year-long court battle. Bloomberg, [Online] April 11. Dostu-
pno na: http://www.bloomberg.com/news/2011-04-07/icelanders-
may-reject-icesaveaccord-in-april-9-referendum.html [pristupljeno:
January 9, 2012].
Wienberg, C. and Valdimarsson, O. R. (2011). Iceland president defends
pre-crisis tours promoting bank model. Bloomberg, [Online] April
14. Dostupno na: http://www.bloomberg.com/news/2011-04-14/ice-
land-presidentdefends-pre-crisis-tours-promoting-bank-model.html
| Egipatska revolucija
Revolucija 25. januara (Thawrat 25 Yanayir), kojom je za 18 dana

s trona zbačen poslednji faraon, potekla je iz duboke represije, ne-
pravde, siromaštva, nezaposlenosti, seksizma, ismevanja demokratije
i policijske brutalnosti.1
Prethodili su joj politički protesti (posle nameštenih izbora
2005. i 2010. godine), borba za prava žena (surovo suzbijana, kao
na Crnu sredu 2005. godine) i za prava radnika, kao što je štrajk u
tekstilnim fabrikama u gradu Mahala el-Kubra, 6. aprila 2008. go-
dine, praćen neredima i okupacijom grada nakon krvave represije
nad radnicima u štrajku. Iz te borbe rođen je Omladinski pokret
6. april (6 April Youth Movement) 2, koji je napravio Fejsbuk grupu
sa 70.000 pratilaca. Valid Rašed (Waleed Rashed), Esma Mahfuz
(Asmaa Mahfouz), Ahmed Maher (Ahmed Maher), Muhamed
Adel (Mohammed Adel)3 i mnogi drugi aktivisti ovog pokreta
odigrali su značajnu ulogu u demonstracijama koje su 25. januara
dovele do zauzimanja Trga Tahrir (Trg oslobođenja). Oni su to
uradili zajedno s mnogim drugim grupama koje su se formirale iza
zatvorenih vrata, a zatim se pojavile na internetu. Najistaknutija
među ovim inicijativama jeste mreža stvorena oko Fejsbuk grupe
„Svi smo mi Kalid Sed“, u znak sećanja na mladog aktivistu koga je
policija na smrt pretukla u sajberkafeu „Aleksandrija“ u junu 2010.
godine, nakon što je distribuirao video koji je razotkrio korupciju
policijaca.4 Toj grupi, koju je osnovao Vael Gonem (Vael Ghonim),
mladi izvršni direktor kompanije „Google“, i Abdulrahman Mansur
(AbdulRahman Mansour), pridružile su se desetine hiljada ljudi u
Egiptu i širom sveta (Ghonim, 2012). Ove i druge grupe pozvale
su svoje pratioce sa Fejsbuka na demonstracije ispred Ministarstva
unutrašnjih poslova u znak protesta protiv policijske brutalnosti
kojom su Egipćani terorisani tokom tri decenije. Izabrali su 25.
januar jer je u pitanju Nacionalni dan policije.
Međutim, stvarna iskra koja je zapalila egipatsku revoluciju i

izazvala proteste neviđenih razmera bila je inspirisana revolucijom
u Tunisu. Ona je raspirila nadu u promene pobunom protiv nepod-
nošljive brutalnosti. Egipatska revolucija je bila dramatizovana, po
uzoru na tuniski primer, serijom samospaljivanja (ukupno šest) u
znak protesta zbog porasta cena prehrambenih namirnica, koji je
mnoge Egipćane ostavio bez hrane. Egipatskoj mladeži ju je prene-
la jedna od osnivača Omladinskog pokreta 6. april, Esma Mahfuz,
26-godišnja studentkinja Univerziteta u Kairu.
Ona je 18. januara na svojoj Fejsbuk stranici objavila video-blog,
vlog, u kojem je pokazala svoje lice pokriveno velom i predstavila
se imenom pre nego što je saopštila sledeće:
Četiri Egipćanina su se zapalila... Ljudi, imajte malo stida! Ja, kao

devojka, objavljujem da ću otići na Trg Tahrir da stojim sama, i da
ću držati barjak... Pravim ovaj video da bih vam uputila jednostav-
nu poruku: idemo na Tahrir 25. januara... Ako ostanete kod kuće,
zaslužujete sve što će vam se desiti i sami ćete biti krivci pred svo-
jom nacijom i svojim narodom. Izađite na ulicu, pošaljite SMS-ove,
objavite na internetu, podignite svest kod ljudi.
Neko je njen video-blog postavio na Jutjub, a zatim su ga hi-

ljade ljudi viralno podelile. Postao je poznat širom Bliskog istoka
kao „video-blog koji je podstakao izbijanje revolucije“ (Wall and
El Zahed, 2011). S internet mreža, poziv na delovanje se proširio
kroz društvene mreže prijatelja, porodica i udruženja svih vrsta.
Mreže nisu povezane samo s pojedincima već i s drugim mrežama
kojima pripada svaki taj pojedinac. Posebno važne bile su mreže
navijača fudbalskih klubova, uglavnom El-Alija, kao i njegovog
suparnika Zamolek Sportinga, sa dugom istorijom borbe protiv
policije.5 Tako se 25. januara desetine hiljada ljudi našlo na sim-
boličkom centralnom kairskom Trgu Tahrir i, uprkos nasrtajima
policije, oni su okupirali trg i pretvorili ga u vidljivi javni prostor
revolucije. U danima koji su usledili, ljudi iz svih slojeva društva,
uključujući i gradsku sirotinju, verske manjine (hrišćani Kopti bili
su veoma prisutni u pokretu, zajedno sa islamistima i sekularnim
demonstrantima) i veliki broj žena, neke zajedno s decom, iskoristili
Egipatska revolucija 63
su siguran prostor oslobođenog trga da održe demonstracije na

kojima su učestvovale stotine hiljada ljudi, zahtevajući ostavku Mu-
baraka i okončanje režima. Procenjuje se da je tokom tog perioda
više od dva miliona ljudi demonstriralo na Trgu Tahrir.6 Petak, 28.
januar, postao je poznat kao Besni petak, kada je nasilni pokušaj
centralne bezbednosne policije da razbije demonstracije naišao na
odlučnost demonstranata, koji su preuzeli kontrolu nad delovima
grada i okupirali vladine zgrade i policijske stanice, po cenu stoti-
na izgubljenih života i hiljada ranjenih ljudi. Slični događaji su se
odigrali i širom Egipta, pošto su se mnogi drugi gradovi, naročito
Aleksandrija, pridružili protestu. Petak kao dan – kako ovaj, tako i
mnogi drugi – ima posebno značenje u egipatskoj revoluciji, kao i
u drugim ustancima širom arapskog sveta, jer je to dan zajedničke
molitve (poznatiji kao džuma namaz) i praznik kada se ljudi oku-
pljaju u džamijama ili ispred njih. Ovo ne mora nužno da konotira
da su u pitanju bili verski pokreti inspirisani propovedima petkom.
U Egiptu ovo nije bio slučaj, ali to jeste bilo odgovarajuće vreme/
prostor da se ljudi sretnu s drugima, da osete snagu i hrabrost u
zajedništvu. Tako je petak postao dan da se jednom nedeljno revo-
lucija ponovo razgori. Tokom te godine neprekidne borbe s Muba-
rakovim naslednicima, novim vladarima Vrhovnog saveta oružanih
snaga (Supreme Council of the Armed Forces – SCAF), petak kao
dan, sa svojim simboličnim epitetima, postao je varnični mome-
nat masovnih protesta, koji su često dovodili do nasilne represije
od strane vojne policije: Besni petak (28. januar), Čisti petak (8.
april), Drugi besni petak (27. mart), Petak odmazde (1. jul), Odluč-
ni petak (7. jul), marš stotina hiljada ljudi protiv Vrhovnog saveta
(15. jul) i tako dalje.
Na taj način su internet mreže, mobilne mreže, već postojeće
društvene mreže, ulični protesti, zauzimanje javnih trgova i oku-
pljanja petkom oko džamija doprineli spontanoj, u velikoj meri
bezliderskoj, multimodalnoj mreži, koja je dovela do egipatske
revolucije. Prema oceni Alaguja (Allagui) i Kublera (Kuebler):
„Ako smo o političkom liderstvu i građenju koalicija učili iz Ruske
revolucije, o narodnoj inicijativi iz Francuske revolucije, onda su
nam arapske revolucije u Tunisu i Egiptu pokazale moć mreža“
(2011: 1435).
Prostor tokova i prostor mesta

u egipatskoj revoluciji
Nema sumnje da su se prvobitni prostori otpora formirali na
internetu, budući da su tradicionalni oblici protesta nailazili na
krajnju svirepost policije, koja je nekažnjeno sprovodila torturu (i
povremeno bila podizvođač antiterorističkih operacija CIA) ono-
liko daleko u prošlosti dokle je dosezalo pojedinačno pamćenje
policajaca. Takođe nema sumnje da su pozivi na demonstracije
25. januara, a zatim i narednih datuma, poslati preko Fejsbuka ka
aktivnim pratiocima koje su činili mladi ljudi, kojima su društve-
ne mreže i mobilni telefoni predstavljali centralni deo njihovog
načina života.
Prema podacima istraživačke kuće „Ovum“, krajem 2010.
godine oko 80 odsto Egipćana je posedovalo mobilni telefon.
Oko četvrtine domaćinstava imalo je pristup internetu od 2009.
godine, prema podacima Međunarodne unije za telekomunika-
cije. Međutim, taj procenat je bio mnogo veći u starosnoj grupi
između 20 i 35 godina u Kairu, Aleksandriji i drugim velikim
gradskim centrima, koja je većinom imala pristup internetu od
kuće, iz škole ili iz sajberkafea. Za manje od dve godine nakon
što je Fejsbuk pokrenuo arapsku verziju, 2009, broj korisnika se
utrostručio, dostigavši pet miliona korisnika do februara 2011.
godine, od kojih je 600.000 dodato u januaru i februaru, meseci-
ma koji su prethodili početku revolucije. Onog trenutka kada je
poruka poslata internetom doprla do velike, aktivne, tehnološki
potkovane grupe mladih Egipćana, mreže mobilnih telefona pro-
širile su poruku na širi segment stanovništva.
Tako su društvene mreže odigrale važnu ulogu u egipatskoj re-
voluciji. Demonstranti su snimali događaje mobilnim telefonima i
delili video-zapise s ljudima širom zemlje i širom sveta posredstvom
Jutjuba i Fejsbuka, često uz prenos uživo (live streaming). Većali su
na Fejsbuku, koordinisali preko Tvitera i naširoko koristili blogove
kako bi iskazali svoje mišljenje i učestvovali u debatama.
Analiza Guglovih trendova u Egiptu u danima revolucije po-
kazuje rastući intenzitet pretraživanja vezanih za događaje, s vr-
huncem na dan prvih demonstracija, 25. januara, i narednih dana
(videti sliku 1).
Skala se zasniva na prosečnom internet saobraćaju na arapskom jeziku,

iz Egipta, u poslednjih 30 dana
15.0
10.0
5.00
0
Jan 2 2011 Jan 9 2011 Jan 16 2011 Jan 23 2011
Slika 1: Gugl trendovi u Egiptu u danima revolucije
Aurah (Aouragh) i Aleksander (Alexander) ističu značaj internet

prostora kao sfere izražavanja neslaganja, zajedno s drugim disident-
skim sferama, sličnim onima koje su formirane u „novim četvrtima“
gradske sirotinje. Noa Atef (Noha Atef ), aktivistkinja intervjuisana
tokom revolucije, ukazuje na specifičnu ulogu onlajn mobilizacije:
Imati prostor, onlajn prostor, da pišete i razgovarate s ljudima, da im

prenesete poruke koje će podstaći njihovu ljutnju, to je moj omiljeni
način onlajn aktivizma... Kada tražite od ljudi da izađu i protestuju
protiv policije, oni su na to spremni jer ste im već pružili materijale
zbog kojih su bili ljuti (Aouragh and Alexander 2011: 1348).
Analiza velikog skupa podataka o javnim tvitovima na Trgu

Tahrir u periodu od 24. do 29. januara pokazuje intenzitet saobra-
ćaja na Tviteru i pruža dokaze da su najuticajniji tvorci tvitova bili
pojedinci, uključujući aktiviste i novinare, a ne organizacije koje su
bile prisutne na licu mesta. Drugim rečima, Tviter je mnogim po-
jedincima obezbedio tehnološku platformu da postanu trendseteri
pokreta. Na osnovu svojih zapažanja, Lotan i saradnici su zaključili
da su „revolucije zaista bile tvitovane“ (2011: 1401).
Tako su aktivisti, kako neki kažu, planirali proteste na Fejsbuku,
koordinisali ih preko Tvitera, razglašavali ih SMS porukama i objav-
ljivali ih svetu na Jutjubu. I zaista, video-snimci brutalnog obračuna
snaga bezbednosti s demonstrantima deljeni su posredstvom inter-
neta, u formi necenzurisanog prikaza nasilja režima. Viralna priro-
da ovih video-snimaka, obim i brzina kojom su vesti o događajima
u Egiptu postale dostupne široj javnosti u zemlji i svetu bili su ključni

za proces mobilizacije protiv Mubaraka.
Takođe je važna i uloga već postojećih društvenih mreža, budući
da su pomagale u agitovanju i deljenju pamfleta u digitalno odseče-
nim sirotinjskim naseljima i na tradicionalnim oblicima društvenih
i političkih okupljanja u džamijama, nakon molitvi petkom. Upravo
je ta multimodalnost autonomne komunikacije razbila barijere izo-
lacije i omogućila prevazilaženje straha pridruživanjem i deljanjem.
Ipak, osnovni društveni oblik ovog pokreta bilo je zauzimanje
javnog prostora. Svi ostali procesi formiranja mreže bili su načini da
pokret konvergira ka oslobađanju određene teritorije koja ne bi bila
pod vlašću države i gde bi bilo moguće eksperimentisati s oblicima
samoupravljanja i solidarnosti. To je razlog što je Trg Tahrir bio stal-
no napadan, u pokušaju da se učesnici pokreta isteraju, i što je uvek
iznova zauziman, po cenu teških borbi sa snagama bezbednosti. Do
ovoga je dolazilo svaki put kada bi pokret osetio potrebu da pojača
pritisak, isprva protiv diktature, a zatim protiv vojne uprave, koja
je izgleda bila odlučna da ostane na vlasti sve dok je bilo potrebno
da zaštiti svoj poslovni plen.
Ova grupna solidarnost stvorena na Trgu Tahrir postala je uzor
za pokrete Okupiraj koji će se pojaviti u svetu tokom narednih me-
seci. Ta solidarnost je izražena različitim društvenim praksama, od
samoupravljanja logistikom svakodnevnog života tokom okupacije
(sanitarne mere, ishrana i vodosnabdevanje, medicinska nega, pravna
pomoć, komunikacija), do gestova kao što je zaštita trga od strane
koptskih hrišćana tokom opsade 21. novembra, dok su muslimani
bili na svojim molitvama petkom.
Ne samo to, kreiranje javnog prostora u kojem je pokret mogao
slobodno da postoji u svoj svojoj raznolikoj stvarnosti omogućilo
je mejnstrim medijima da izveštavaju o protestima, da daju lice
protagonistima i emituju u svet slike o zbivanjima u revoluciji. Kao
i u svim arapskim ustancima, Al Džazira je odigrala glavnu ulogu
u komunikaciji na arapskom jeziku s egipatskom populacijom i
arapskom publikom u celini, prenoseći da se stvarno zbiva ono
nezamislivo. To izveštavanje je imalo snažni pokazni efekat, koji je
doprineo razvoju ustanaka u drugim arapskim zemljama. Nakon
što je Mubarak sklonjen s vlasti, ključni zapadni mediji su izgubili
interesovanje za svakodnevno izveštavanje o Egiptu, ali je Al Džazira
nastavila da povezuje egipatske demonstrante s egipatskim i arap-

skim javnim mnjenjem. Al Džazirino kvalitetno izveštavanje, koje je
njene novinare dovodilo u veliki rizik, bilo je podržano otvorenošću
stanice za građansko novinarstvo. Mnogi prilozi i informacije koji
su emitovani poticali su od aktivista s terena i običnih građana koji
su svojim mobilnim telefonima snimali stvaranje istorije. Svojim
emitovanjem uživo i uz stalni fokus na događaje u javnom prostoru,
profesionalni mejnstrim mediji obezbedili su pokretu određeni zaštitni
plašt protiv nasilne represije, jer su međunarodne pristalice najpre
Mubaraka, a potom i vojne hunte, pokušavali da izbegnu brukanje
pred globalnim javnim mnjenjem zbog neopravdano represivnog
postupanja njihovih štićenika. Veza između društvenih mreža na
internetu, ljudskih društvenih mreža i glavnih medija omogućena je
zbog tog komada zauzete teritorije, koja je usidrila novi javni prostor
posredstvom dinamične interakcije između sajberprostora i urbanog
prostora. Zaista, aktivisti su na Tahriru formirali „medijski kamp“ i u
njemu sakupljali video-snimke i slike koje su napravili demonstranti.
Jednom prilikom su za nekoliko sati prikupili 75 gigabajta fotografija
od ljudi na ulicama. Važnost uloge ovog hibridnog javnog prostora
nije se odnosila samo na Trg Tahrir u Kairu. On je repliciran u svim
velikim urbanim centrima, gde su na stotine hiljada demonstranata
mobilisani u različitim periodima tokom te godine: Aleksandrija,
Mansura, Suec, Ismailija, Tanta, Beni Suec, Dairut, Šebinel-Kan,
Luksor, Minija, Zagagig, pa čak i na Sinajskom poluostrvu, odakle
ima izveštaja da su se beduini nedeljama borili protiv policije, a
potom sami osigurali granice zemlje. Internet revolucija ne negira
teritorijalni karakter revolucija kroz istoriju. Umesto toga, ona se
iz prostora mesta proteže u prostor tokova.
Odgovor države na revoluciju posredovanu

internetom: veliko isključivanje
Nikada nijedan izazov upućen autoritetu države nije ostao bez odgo-
vora. Tako je i u slučaju arapskih revolucija, kao i revolucije u Egip-
tu, došlo do otvorene represije, cenzure medija i gašenja interneta.
Nemoguće je održati represiju nad masovnim pokretom koji ima
podršku komunikacione mreže i koji je pod okriljem globalne me-
dijske pažnje – sem kada je vlada u potpunosti jedinstvena i može
da deluje u saradnji s uticajnim stranim silama. Pošto ovi uslovi u

Egiptu nisu postojali, režim je pokušao i s nasilnom represijom i sa
suzbijanjem interneta. Pritom, pokušao je ono što se nijedan režim
ranije nije usudio: veliko isključivanje pristupa internetu u čitavoj
zemlji, i gašenje mreža mobilne telefonije.7 Zbog značaja koji ovaj
događaj ima za budućnost pokreta zasnovanih na internetu, kao i
zato što zapravo odražava implicitne ili eksplicitne želje većine vla-
da širom sveta, zadržaću se na nekim detaljima onoga što se zbilo,
kako se zbilo i, što je najvažnije, zašto nije uspelo.
Počev od prvog dana protesta, egipatska vlada je cenzurisala
medije u Egiptu i preduzimala mere za blokiranje veb stranica druš-
tvenih medija koji su pomagali u pozivanju na protest i širenju vesti
o događajima na terenu. Dvadeset sedmog januara vlada je blokirala
tekstualne poruke i „BlackBerry“ aplikaciju za razmenu poruka. U
noći između 27. i 28. januara, egipatska vlada je gotovo u potpunosti
blokirala pristup internetu. Nije bilo nikakvog centralnog dugmeta
za gašenje. Vlada je upotrebila mnogo stariju i efikasniju tehnologi-
ju. Telefonski su pozvana četiri najveća internet provajdera – „Link
Egypt“, „Vodafone/Raya“, „Telecom Egypt“ i „Etisalat Misr“ – i na-
ređeno im je da isključe veze. Zaposleni u centralama provajdera
internet usluga (ISP) pristupali su svakom ruteru koji sadrži spiskove
svih IP adresa koje su povezane preko datog provajdera i obrisali
većinu ili sve IP adrese, odsekavši tako sve koji su želeli da im pri-
stupe u zemlji ili izvan nje. Dakle, nijedan internet provajder nije
morao da fizički isključi svoje računare, već su jednostavno mogli
da promene konfiguracijski fajl. Povučeno je oko 3.500 pojedinačnih
BGP ruta.8 Naredna dva dana funkcionisao je još samo „Noor Data
Networks“, provajder koji povezuje Kairsku berzu. Kada je i on is-
ključen s mreže, eliminisano je 93% internet saobraćaja u Egiptu ili
iz Egipta. Isključenje nije bilo potpuno, jer su pojedini mali internet
provajderi, naročito u akademskim institucijama, nastavili da rade.
Takođe su radile i internet veze vlade i vojske, koje su koristile svoje
privatne internet provajdere. Nekoliko egipatskih korisnika i dalje je
moglo da pristupi internetu posredstvom starih dial-up veza. Rute
evro-azijskog optičkog kabla koji prelazi preko Egipta su radile, ali
im se nije moglo pristupiti iz Egipta.
Međutim, najvažnija prepreka s kojom se suočavaju vlade ka-
da pokušaju da isključe internet jeste budnost globalne internet
zajednice, koja obuhvata hakere, tehničare, kompanije, branioce

građanskih sloboda, mreže aktivista poput Anonimusa (Anonymo-
us) i ljude iz celog sveta kojima je internet postao osnovno pravo i
način života. Ova zajednica je krenula u spasavanje Egipta, isto kao
što je bio slučaj s Tunisom 2010. i Iranom 2009. godine. Ali to nije
sve. Genijalnost egipatskih demonstranata omogućila je ponovno
uspostavljanje veze unutar pokreta, kao i između pokreta i Egipta
i sveta u celini.
Zapravo, revolucija nikada nije bila sasvim ućutkana, zato što su
njene komunikacione platforme bile multimodalne. Al Džazira je
bila ključna sa svojim stalnim izveštavanjem o pobuni protiv režima.
Pokret se informisao posredstvom slika i vesti dobijenih sa Al Džazi-
re, koja je neprekidno dobijala telefonske izveštaje s terena. Kada joj
je vlada isključila satelitsku vezu, druge arapske satelitske televizije
ponudile su Al Džaziri korišćenje njihovih frekvencija. Osim toga,
i drugi tradicionalni kanali komunikacije, kao što su faks-mašine,
radio-amateri i dial-up modemi, pomogli su da se prevaziđe blo-
kada interneta. Protestanti su distribuirali informacije o tome kako
izbeći kontrolu komunikacija u Egiptu. Aktivisti su delili uputstva
za korišćenje dial-up modema i radio-stanica. Internet provajderi
u Francuskoj, Švedskoj, Španiji, SAD i drugim zemljama postavili
su grupe modema koji su prihvatali međunarodne pozive i kana-
lisali informacije od i do demonstranata. Kompanije su se odrekle
naknada i omogućile besplatno povezivanje ljudi. Blog „Manalaa“
je savetovao Egipćane kako koristiti dial-up uz pomoć mobilnog
telefona, blututa i laptopa. Savet je objavljen na mnogim blogovima
i širio se viralno.
Najvažnije sredstvo za prevazilaženje blokade bile su fiksne te-
lefonske linije. One nisu bile presečene, jer zemlje danas ne mogu
da funkcionišu bez neke vrste telefonije. Koristeći fiksne telefonske
veze, aktivisti u Egiptu su pozivali telefonske brojeve u inostranstvu,
koji bi automatski usmeravali poruke na računarske mreže koje su
obezbeđivali volonteri, kao što je TOR (The Onion Router), mreža
koja je te poruke slala nazad u Egipat na različite načine. Upotre-
bom mreža kao što je HotSpot Shield, egipatski internauti mogli
su da pristupe posrednim, proksi serverima (alternativne internet
adrese izvan kontrole vlade). Kompanije poput francuskog NDF-a
ponudile su besplatnu vezu s globalnim internetom telefonskim
pozivom na broj u Parizu. Inženjeri iz „Googlea“ i „Twittera“ diza-

jnirali su program „reci i tvituj“ (speak-to-tweet), koji je govornu
poštu ostavljenu na telefonskoj sekretarici fiksnog telefona auto-
matski pretvarao u poruke na Tviteru. Poruka je potom slata kao
tvit sa haštagom države odakle je stigao poziv. Pošto su Tviter na-
lozi u Egiptu bili blokirani, „Twitter“ je kreirao novi nalog – @twi-
tterglobalpr – posvećen sistemu „govorne poruke u tvit“ u Egiptu.
Međunarodna hakerska organizacija Telecomix razvila je program
koji je automatski preuzimao poruke poslate telefonom iz Egipta
i prosleđivao ih na sve faksove u zemlji. Mnogim faks-mašinama
se upravljalo sa univerziteta, koji su često korišćeni kao komuni-
kacioni centri. Sa univerzitetskih faks-mašina poruke su distribu-
irane ka okupiranim lokacijama. Telecomix je radio na prijemu i
dekodiranju amaterskih radio-poruka, poslatih sa frekvencija koje
su preporučile grupe aktivista. Tako je jedna zastarela tehnologija
postala instrument za prevazilaženje vladine cenzure. Sve u svemu,
ova različita sredstva doprinela su formiranju guste, multimodalne
mreže komunikacije, koja je pokret povezivala unutar Egipta i sa
svetom u celini. Aktivisti su objavili priručnik za komunikaciju na
različitim kanalima, a svaka informacija, koja bi bila prosleđena
bilo kojim od više kanala koji su još bili dostupni, bila je distribu-
irana letcima koje su štampali i delili ljudi koji su se okupljali na
okupiranim trgovima i demonstracijama.
Pristup internetu u Egiptu ponovo je uspostavljen 1. februara.
Egipatski internet provajderi su rekonfigurisali svoje ključne rutere
i omogućili apstrim provajderima i drugim mrežama da ponovo us-
postave protok podataka. Brzina kojom su se mreže ponovo povezale
(internet je u Egiptu proradio u roku od pola sata) pokazala je da
su, umesto da fizički spajaju kablove, egipatski internet provajderi
ruterima drugih mreža jednostavno omogućili da prepoznaju da
su dostupni posredstvom BGP-a ili „protokola graničnog mrežnog
prolaza“. Dakle, ni isključenje ni ponovno uključenje nisu bili fizički
činovi. Bilo je to naprosto pitanje ponovnog ispisivanja konfiguracij-
skog fajla za rutere nakon što je vlada ovlastila internet provajdere
da ponovo počnu da rade.
Ali, zašto je vlada ponovo uspostavila internet u trenutku kada
je pokret još uvek bio u punom zamahu? Prvi razlog je bio da, pod
određenim pritiskom Sjedinjenih Država, doprinese „povratku
u normalu“ nakon što je Mubarak objavio da se neće ponovo kandi-

dovati u septembru. Portparol vojske se pojavio na televiziji i zatražio
od demonstranata da se vrate kućama i pomognu „povratku stabil-
nosti u zemlji“. Postojali su i ekonomski razlozi. Prema podacima
Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), petodnevno
isključivanje pristupa internetu u Egiptu dovelo je do gubitka pri-
hoda od oko 90 miliona dolara zbog blokiranih telekomunikacija
i internet usluga, ili oko 18 miliona američkih dolara na dan; od-
nosno, oko tri ili četiri procenta egipatskog godišnjeg BDP-a. Ali
ova procena ne obuhvata gubitak poslovanja u drugim sektorima
koji su bili pogođeni gašenjem interneta, kao što su elektronska
trgovina, turizam i usluge pozivnih centara. Zaista, IT outsourcing
kompanije u Egiptu dnevno prihoduju tri miliona dolara, a tokom
gašenja interneta je ova aktivnost morala da se obustavi. I turizam,
ključni sektor egipatske ekonomije, bio je ozbiljno pogođen gaše-
njem. Osim toga, direktni strani investitori ne bi mogli da posluju
u zemlji koja bi bila odsečena od interneta u dužem vremenskom
periodu. Ukratko, internet je od životne važnosti za međupovezanu
globalnu ekonomiju, tako da je njegovo isključivanje moguće samo
izuzetno i u ograničenom vremenskom periodu.
Ali osnovni razlog za uključivanje interneta bilo je to što njegovo
isključivanje nije doprinelo zaustavljanju pokreta. S jedne strane,
kao što je već rečeno, blokada je kršena na mnogo načina uz pomoć
svetske internet zajednice. S druge strane, već je bilo prekasno da bi
imala parališući efekat na protestni pokret. Urbane mreže su preu-
zele ulogu koju su internet mreže imale u nastanku protesta. Ljudi
su bili na ulicama, mediji su izveštavali i ceo svet je postao svestan
revolucije u nastajanju. Zaista, revolucionarni potencijal interneta
može se ukrotiti samo neprekidnom kontrolom i nadzorom, kao što
Kina nastoji da svakodnevno čini. Onog trenutka kada društveni
pokret dostigne određeni prag veličine i uticaja, gašenje interneta
nije ni moguće ni delotvorno. U doba interneta, tirani će morati da
se nose sa autonomnim kapacitetom ljudi za komunikaciju. Osim
ako je internet konstantno blokiran, ili ako su ad hoc mehanizmi
spremni da deluju, kao u Kini, jednom kada pokret uspe da svoj
domet proširi iz prostora tokova u prostor mesta, prekasno je zau-
staviti ga, jer su mnoge druge mreže komunikacije uspostavljene u
multimodalnim oblicima.
Ko su bili demonstranti
i zbog čega su protestovali?
Hleb, sloboda i socijalna pravda bile su glavne teme revolucije, prema
rečima demonstranata koji su izašli na ulice januara 2011. godine.
U želji da svrgnu s vlasti Mubaraka i njegov režim, zahtevali su de-
mokratske izbore, pravdu i preraspodelu bogatstva. Većinu demon-
stranata činila je omladina, a među njima je bilo mnogo studenata.
Ali zastupljenost urbane populacije nije bila neobjektivna, jer je dve
trećine Egipćana mlađe od 30 godina, a stopa nezaposlenosti među
svršenim studentima je deset puta veća nego među manje obrazo-
vanima. Zapravo, većina egipatske radne snage bavi se neformalnim
delatnostima kako bi osigurali preživljavanje, a prava nezaposlenost
je luksuz koji malo njih može sebi da priušti. Siromašni, koji čine
najmanje 40 posto stanovništva, moraju da učestvuju u bilo kojoj
aktivnosti koja donosi prihod, ma koliko taj prihod bio oskudan, da
ne bi gladovali. Međutim, iako je pokret u velikoj meri sprovodila
osiromašena srednja klasa željna slobode i ljudskih prava, segmenti
urbane sirotinje pridružili su se iz očaja zbog porasta cena hrane.
I industrijski radnici, sa sindikalnom podrškom ili bez nje, organizo-
vali su brojne masovne štrajkove, naročito u Suecu, što je dovelo do
okupacije grada na nekoliko dana. Prema nekim izveštajima, strah od
mogućeg širenja pokreta na industrijsku radnu snagu bio je jedan od
faktora zbog kojeg su poslovično oprezni generali-biznismeni žrtvovali
diktatora na oltaru sopstvenog profita. Takozvane pro-Mubarakove
mase, ovaploćene u slikovitim i nemilosrdnim naletima kamilama na
okupatore Tahrira 1. februara, u većini slučajeva bile su povezane s
balgatijama (balgatiya, bande siledžija koje je plaćala policija) (Elme-
shad and Sarant 2011). Prava podrška režimu nalazila se u stotinama
hiljada birokrata, centralnim snagama bezbednosti, policajcima, do-
ušnicima, nasilnicima i lopovima čiji su prihodi zavisili od pokrovi-
teljskih mreža diktatora, njegovih sinova i njihovih pajtaša. Međutim,
svi ti krasni ljudi morali su da dele vlast s egipatskom vojskom, koja je
i dalje imala određeni prestiž među stanovništvom, jer je opredme-
ćivala nacionalistički pokret kojim je uspostavljen moderni Egipat i
koji je predvodio arapski svet u ratovima protiv Izraela.
Upravo je ova borba za ekonomsku nadmoć između vojske i
Gamalovih dečaka (privrednici pod zaštitom Mubarakovog sina i
naslednika) stvorila uslove za ključni rascep unutar vladajućih elita
i podstakala pad Mubaraka, njegove porodice i klike. Vojska se

nalazi u srcu ogromnog poslovnog carstva na kojem se zasnivaju
bogatstvo i potencijal rasta starog, nacionalnog kapitala Egipta. In-
ternacionalizacija biznisa koju je promovisao Gamal Mubarak od
2000. godine, uz punu podršku američkih, britanskih i francuskih
političkih lidera, direktno je ugrožavala njihovu kontrolu nad pri-
vredom. I zato, kada je taj trenutak došao, oni nisu bili spremni da
žrtvuju svoj nacionalni legitimitet i svoje profitabilne poslove kako
bi podržali ostarelog diktatora i njegovog potencijalno opasnog
naslednika. Stoga su odbili da otvore vatru na demonstrante i, u
dogledno vreme, uhapsili Mubaraka i njegove saučesnike. Nakon što
je preuzeo svu vlast, Vrhovni savet oružanih snaga (SCAF) pokušao
je da smiri i rasformira revolucionarni pokret, ogrnuvši se plaštom
revolucije kako bi se pobrinuo da, nakon što se sve promenilo, sve
ostane isto. Međutim, ova revolucija nije bila vojni puč. Potekla je
iz narodnog ustanka. Što je više Vrhovni savet vojske pokušavao da
mere koje preduzima ograniči na kozmetičke promene, to je pokret
vršio veći pritisak na nove vlasti, zahtevajući odmazdu i krivično
gonjenje onih koji su bili odgovorni za ubistva demonstranata,
kao i onih koji su opljačkali nacionalno bogatstvo. Intenzivirali su
zahteve za političkom slobodom, demokratskim izborima i novim
ustavom. Cela 2011. godina svedočila je o nemilosrdnom sukobu
vojske i pokreta, dok su se stare i nove političke partije pozicionirale
za izbore. Izbori za Ustavotvornu skupštinu održavali su se počev
od 28. novembra i trajali nekoliko sedmica. Ali je Vrhovni vojni
savet izborne rezultate prihvatio tek nakon serije krvavih sukoba
između pokreta i vojske koji su trajali cele godine, i tokom kojih je
12.000 civila osuđeno na vojnim sudovima, oko 1.000 demonstranata
ubijeno, a desetine hiljada povređeno. Ali, čak i za vreme izbora i
nakon njih, nastavljeno je s represijama, ljudi su zatvarani, neza-
visni mediji su napadani, disidenti hapšeni i osuđivani na vojnim
sudovima, egipatske i strane nevladine organizacije maltretirane
ili zabranjivane, a desetine demonstranata ubijeno je na Tahriru i
drugde. Pa ipak, pokret se nije pomerio ni pedalj u svojoj odlučnosti
da postigne punu demokratizaciju zemlje. Odbrana okupacije Trga
Tahrir, slobode komunikacije na internetu i nezavisnosti medija i
dalje su bili bedemi za osvajanje slobode u zemlji koja pati od dra-
matičnih ekonomskih i socijalnih problema.
Budućnost demokratije nije jasna, jer je izborna pobeda umere-

nih islamista Muslimanskog bratstva (ponovo rođenog pod imenom
Partija slobode i pravde, sa 45 odsto glasova), zajedno sa 25 odsto
glasova koje je osvojila radikalna islamska koalicija Nour,9 podsta-
kla sumnje među zapadnim silama u vezi sa pružanjem podrške-
demokratiji koja bi mogla da im se izmakne kontroli. S egipatskom
vojskom koja godišnje prima 1,3 milijarde dolara diskrecionih do-
nacija iz Sjedinjenih Država, egipatska revolucija će možda morati
da se suoči s vojnom kontrarevolucijom ukoliko pokret prekorači
propisane geopolitičke granice. Međutim, staze revolucije često
znaju da iznenade, a neke od ključnih borbi u post-Mubarakovom
Egiptu nemaju toliko veze s geopolitičkim strategijama i klasnim
interesima koliko s kulturnom transformacijom društva, počev od
osvajanja nove autonomije od strane žena.
Žene u revoluciji
Žene su odigrale veliku ulogu u egipatskoj revoluciji. Video-blogovi
(bilo ih je ukupno četiri) koje je Esma Mahfuz objavila na Fejsbuku
u januaru i februaru 2011. godine uticali su na buđenje pokreta i
bili značajni za njegov sadržaj i stil. Ona je bila mlada žena koja se
obratila, u svoje ime i svojim licem, egipatskom narodu, a naročito
muškarcima; igrala je na kartu patrijarhalizma i veštom ironijom
tražila da se muškarci pridruže njoj, devojci:
Onaj ko kaže da žene ne bi trebalo da idu na proteste jer će ih tamo

tući, neka pokaže malo časti i muškosti i pođe sa mnom 25. janua-
ra... Ako imate časti i dostojanstva kao muškarac, dođite i zaštitite
mene i druge devojke na protestu.
Ukratko, niste muškarac ako se ne ponašate onako kako bi jedan

muškarac trebalo da se ponaša: hrabro, zaštitnički i spremno da se
suprotstavite snagama bezbednosti u odbrani slobode, dostojanstva
i časti. Jer:
... Idem na Trg Tahrir i tamo ću stajati sama, sa barjakom u ruci…

Čak sam i napisala svoj broj, da bi ljudi možda došli sa mnom. Niko
nije došao osim tri momka! Tri momka. Tri momka, tri oklopna
vozila policije za suzbijanje nemira i desetine balgatija... Ovaj video

pravim da bih vam poslala jednostavnu poruku: idemo na Tahrir
25. januara.
Ljudi su na kraju zaista i došli. A ona je 26. januara objavila novi

blog:
Ljudi žele da sruše ovaj režim! [...] Najlepša stvar u vezi [sa protesti-
ma] jeste to što oni koji su radili na tome uopšte nisu bili političari.
Bili smo to svi mi, svi Egipćani.
Kasnije se pozvala na Boga, za muslimane ili hrišćane, i citirala

poglavlje 13, stih 11 iz Kurana (Surat Er-Ra’d): Alah kaže da neće
„izmijeniti jedan narod dok on sam sebe ne izmijeni“.
Njen uticaj i moralni autoritet bili su preteča onoga što će mnoge
žene blogeri raditi tokom revolucije i što će mnoge žene pretrpeti
tokom demonstracija i napada na Trg Tahrir. Bloger Navara Nagu
(Nawara Nagu) objavila je 21. januara video-snimak jednog mladog
aktiviste koji kaže: „Vidite li ovu devojku? Ona će demonstrirati.“
I ona je to uradila, kao i hiljade drugih.
Mnogo žena, mladih i starih, mnoge s povezanim maramama
i druge obučene u zapadnjačku odeću, bile su na Trgu Tahrir i na
drugim okupiranim prostorima, neke zajedno sa svojom decom. U
mnogim slučajevima one su predvodile demonstracije. Učestvovale
su u odbrambenim komitetima i upravljale terenskim bolnicama.
Na Međunarodni dan žena, 8. marta, aktivistkinje za prava žena
marširale su na Tahriru zahtevajući kraj diskriminacije od strane
države i okončanje nasilja nad ženama (Elwakil, 2011). Neke od
demonstrantkinja napala je velika grupa muškaraca.
Žene su takođe bile aktivne učesnice u javnoj raspravi, a bilo je
i brojnih blogerki koje su izveštavale s terena. To nije prošlo neza-
paženo od strane vojnog režima. Lejl Zara Mortada (Leil Zahura
Mortada), blogerka koja je izveštavala sa Tahrira, zlostavljana je
zbog svojih kritika. Četrnaestog avgusta Esma Mahfuz je uhapšena
i trebalo je da bude izvedena pred vojni sud, ali je ubrzo puštena
zbog širokih javnih protesta protiv njene optužnice. Žene su bile
mete, prebijane su i često ubijane tokom demonstracija i napada
na Tahrir. Sali Zaran (Sali Zahran) pretučena je na smrt na jednom
od protesta. Tokom januara i februara ubijeno je najmanje 15 žena.

Mnoge uhapšene na Trgu bile su podvrgnute testovima nevinosti, što
su pripadnici vojnih vlasti otvoreno priznali i opravdavali u jednom
intervjuu CNN-u, pod izgovorom da su one bile prostitutke. Samira
Ibrahim, dvadesetpetogodišnjakinja, podnela je tužbu protiv vojske
i dobila sudsku presudu kojom su testovi nevinosti izjednačeni sa
seksualnim napadom.10 Devetnaestog decembra 2011. godine, to-
kom novog napada na Tahriru, mlada žena je pretučena, obnažena
i ostavljena u nesvesti, samo u plavom brushalteru. Ženu koja je po-
kušala da joj pomogne napala je policija. Video o ovom varvarskom
činu seksističkog nasilja distribuiran je širom sveta i podstakao je
sveopšte gnušanje i bes, naročito među ženama. Postao je poznat
kao video o „devojci s plavim grudnjakom“. Sledećeg dana deseti-
ne hiljada žena demonstriralo je na Tahriru, u Aleksandriji i oko
egipatskih univerzitetskih kampusa protiv kršenja ženskih prava
od strane vojske. Kancelarijski radnici su s balkona aplaudirali i po-
zdravljali demonstrantkinje. Aludirajući na šefa vojnog režima, istakli
su transparent na kojem je pisalo: „Tantavi je vrhovni komandant
uznemiravanja i povrede časti.“ Nakon ovog marša, Vrhovni vojni
savet je bio prisiljen da objavi licemerno „izvinjenje ženama Egipta“.
Buđenje egipatskih žena tokom revolucije jedan je od glavnih
strahova ovog duboko patrijarhalnog društva, a pokrenulo je ta-
las nasilja nad ženama, koje s vremenom može da naraste. Iako su
žene učestvovale rame uz rame s muškarcima u revoluciji, čak i
tražile njihovu zaštitu, mnogi muškarci demonstranti osećali su se
nelagodno zbog njihovog učešća i nisu pomogli u odbrani žena od
ciljanog sadističkog nasilja vojne policije.
Zaista, uprkos istaknutoj ulozi u revoluciji, žene su tokom 2011.
godine bile skoro potpuno isključene s položaja u vladi i ograničene
na mesta na dnu izborne liste kandidata političkih partija, tako da
je među 498 izabranih poslanika novog parlamenta bilo samo osam
žena.11 Program glavne političke snage prema rezultatima izbora,
Stranke za slobodu i pravdu, zabranjuje ženama da budu izabrane
na mesto predsednika zemlje.12
Zato ne čudi što je u izveštaju Egipatskog centra za prava žena s
kraja 2011. godine moglo da stoji: „Da li će Trg Tahrir ostati sinonim
za ’slobodu, pravdu i jednakost’?! Ili će revolucija pojesti/žrtvovati
svoju decu, na čelu sa ženama?!“ (Komsan 2011: 2).13
Čini se da se unutar revolucije odigrava još jedno revolucionarno

vrenje u egipatskom ustanku, jer se generacija obrazovanih žena
(koje predstavljaju većinu diplomiranih studenata) suočava s na-
sleđenim granicama muške definicije onoga šta bi jedna revolucija
trebalo da bude.
Islamsko pitanje
Parlamentarni izbori iz 2011. godine potvrdili su žilavost islamskih
političkih snaga u Egiptu. Staro Muslimansko bratstvo preživelo
je decenije represije pod nacionalističkim vojnim režimima, da
bi, nakon što je preimenovano u Stranku slobode i pravde, dobilo
većinu u parlamentu. Poslužili su ih snažna organizacija, politič-
ko iskustvo i izvesna aura pružanja otpora režimu, koju su uživali
u velikom segmentu stanovništva. U užem smislu islamistička
koalicija Al-Nour, u kojoj dominiraju salafisti, dobila je 25 odsto
glasova. Ovo je jasan pokazatelj rasprostranjenih simpatija prema
islamizmu među stanovništvom u celini. Zaista, u praktično svim
arapskim zemljama postoji potencijalna islamska politička većina,
koju silom drže pod kontrolom nacionalistički autoritarni lideri,
uz podršku vojske i zapadnih sila. Arapski nacionalizam, sa svojim
pozivima na antikolonijalnu nacionalnu državu, uprkos retoričkim
religijskim referencama kad zatreba, kao i islamizam, sa svojim po-
zivima na umu (ummah, univerzalna zajednica islamskih vernika
izvan nacije) i šerijat (Sharia, islamski zakon nadahnut Bogom, a
ne državom), već duže vreme su u sukobu, koji je evoluirao tako što
je nacionalizam doživeo poraz u ljudskim umovima kada se potči-
nio stranim silama i kada su korupcija i brutalnost postale njegove
prepoznatljive karakteristike.
Mnogi u Egiptu i drugde videli su u islamizmu snagu obnove
politike, nade u socijalnu pravdu i ponovnog uspostavljanja mo-
ralnih vrednosti. Bezuslovna podrška stranih sila arapskim voj-
nim režimima bila je upravo uslovljena strahom od islamizma kao
pretnje za snabdevanje naftom i bezbednost Izraela. Stoga, kao što
je i očekivano, procesi demokratizacije u arapskom svetu obično
dovode do hegemonije islamizma u političkom sistemu, s obzirom
na to da sekularne, progresivne političke snage privlače samo male
segmente prozapadnih elita. Pa ipak, da bi islamisti došli na vlast,
uz saglasnost vojske i bez protivljenja sekularnih segmenata revo-

lucionarnog pokreta, morali su da umere svoje verske stavove. I to
su i učinili. U programu Stranke slobode i pravde, kao i u javnim
izjavama njenih lidera, prihvataju se principi demokratije i fokusira
se na rešavanje velikih društvenih i ekonomskih problema u zemlji.
Ne protive se ideji sekularne države. S druge strane, proklamovani
cilj partije jeste da, ako ikada dođe na vlast, vlada prema šerijatskom
zakonu, ali oni naglašavaju da je značenje ove orijentacije pogrešno
shvaćeno na Zapadu. Prema njima, to ne znači nametanje teokratije,
a iranski model eksplicitno odbacuju (Adib and Waziri 2011).14 To
jednostavno znači da će inspiraciju za svoju politiku tražiti u Kura-
nu, isto kao što, tvrde oni, evropske hrišćanske demokrate nastoje
da slede hrišćanska načela u vođenju javnih poslova. Ovo ima oz-
biljne implikacije po žene i Kopte, jer njih Partija slobode i pravde
neće prihvatiti na mestu predsednika države. Međutim, čak i po
ovom pitanju, oni bi prihvatili žene ili Kopte u sastavu vlade, što je
politika koja je daleko od strogog muslimanskog pravoverja.15 Osim
toga, u spoljnoj politici, Braća su izjavila da su posvećeni poštovanju
postojećih ugovora između Egipta i Izraela, što predstavlja „nuž-
ni“ uslov iz perspektive Sjedinjenih Država, koja je nadzorna sila
u zemlji preko egipatske vojske, koja je na njenom platnom spisku
(Adib and Waziri 2011).16
Ukratko, za Muslimansko bratstvo, islam i demokratija su u
potpunosti kompatibilni, za šta je primer Turska, iako priznaju da
su konteksti različiti i da se oni ne identifikuju s Erdoganom. Iako
je Muslimansko bratstvo često optuživano kao oportunističko, u
stvarnosti oni nisu imali drugog izbora. Ni vojska ni njeni zapadni
sponzori neće prihvatiti radikalnu islamsku državu u Egiptu. Stoga
će svaka konsolidacija demokratskog režima u Egiptu podrazume-
vati umerenu islamsku vladu na kormilu. Sasvim druga stvar jeste
značajni porast podrške salafistima, čiji beskompromisni stav po
pitanju primarnosti šerijata nad civilnom vlašću može da preraste u
sukob punih razmera i protiv vojske i protiv sekularnog krila revo-
lucionarnog pokreta. Ako ekonomska situacija nastavi da se pogor-
šava, verski fundamentalistički izlaz iz prozapadnog režima mogao
bi da otvori novo poglavlje u procesu političkih promena u Egiptu.
Međutim, u nastojanju da razumemo egipatsku revoluciju iz
2011. godine, trebalo bi imati na umu da ni islamizam niti islamske
teme nisu dominirali tokom njenog nastanka niti u procesu njene

transformacije. Naravno, islamisti svih opredeljenja, a naročito
mladi islamisti, aktivno su učestvovali u demonstracijama, u zau-
zimanju Tahrira i na drugim javnim mestima, kao i u debatama na
internetu. Ali nije bilo direktnih verskih sukoba (napad na Kopte
je bio policijska provokacija), a ciljevi i praksa revolucije smatrani
su zajedničkim, uz međusobno poštovanje. Tokom 18 dana koji su
pokrenuli revoluciju, Muslimansko bratstvo je tražilo odlazak Mu-
baraka, ali se uvek pozivalo na pokret kao izvor legitimiteta protesta.
To je, naravno, bila inteligentna taktika, jer su pozivi za demokratiju
i parlamentarne izbore mogli da Bratstvu olakšaju pristup vlasti na
krilima narodne podrške. Pa ipak, ostaje činjenica da ni Bratstvo
ni salafisti nisu uspeli da kontrolišu ili vode pokret. Oni jesu bili
deo pokreta, ali nisu činili pokret. Egipatska revolucija niti je bila,
niti jeste islamska revolucija, čak i ako je možda stvorila uslove za
demokratski put ka političkom uređenju pod dominacijom islama.
Mreže nastale oko islamizma, umrežene s mrežama formiranim oko
ciljeva političke slobode i socijalne pravde, sve skupa konvergiraju
u borbi za demokratiju, najpre protiv Mubaraka, a zatim protiv Vr-
hovnog vojnog saveta, čija krvava represija pokreta nije mogla da
uguši revoluciju koja je progovorila mnoštvom glasova.
„Revolucija će se nastaviti“
Vrhovni savet oružanih snaga pokušao je da revoluciju preokrene u
sopstvenu korist, primenjujući još oštriju represiju nego Mubarakov
režim čim je postalo jasno da pokret koji je srušio slojevitu diktatu-
ru neće prihvatiti samo promenu vladara bez promene vladajućih
pravila. Vojska je čak pokušala da nametne dokument (poznat kao
Selmi dokument, nazvan po zameniku premijera) kao smernice za
ustav koji će 2012. godine izraditi novi parlament, i pre nego što
je parlament izabran. Suština tog dokumenta jeste da se oružanim
snagama daje puna kontrola nad državom i neograničena autono-
mija. Ogorčeno negodovanje protiv ovog flagrantnog napada na
buduće demokratske institucije ujedinilo je u protestu sve sastavne
delove pokreta, uključujući i Muslimansko bratstvo, koje se prvi put
otvoreno suprotstavilo generalima. Osamnaestog novembra na Trgu
Tahrir održani su masovni protesti protiv Vrhovnog vojnog saveta.
Devetnaestog novembra, Centralne bezbednosne snage, elita bivše

Mubarakove policije, napale su Trg Tahrir, na kojem se nalazila mala
grupa demonstranata. Mediji i internet su hitro reagovali i hiljade
ljudi je pohitalo da odbrani oslobođeni javni prostor. Usledila je
petodnevna borba na ulicama Kaira, u kojoj je poginulo najmanje
četrdeset dvoje ljudi, a najmanje tri hiljade je ranjeno. Premijer je
podneo ostavku, ali ga je zamenio bivši Mubarakov ministar. Postalo
je jasno da je Vojni savet uspostavio novi oblik diktature, i pokret se
prebacio sa starog ujedinjujućeg slogana „Dole Mubarakov režim“ na
novi – „Dole vojna uprava“. Žene su marširale pod transparentom
na kome je pisalo: „Nećete nas zastrašiti“. Strah je prevladan jed-
nom zanavek. Mreže besa su se umnožavale paralelno s divljačkom
represijom nad svim oblicima kritikovanja novih vlasti: u medijima,
na ulicama i na vojnim sudovima, pri čemu su žene posebno ciljane.
Dvadesetog januara 2012. godine, Žoda Elzada (Joda Elsadda), iz
Ženskog medija centra, napisala je:
Aktuelni slogan glasi „Revolucija će se nastaviti“, jer posao nije za-
vršen. Možda smo srušili Mubaraka, ali režim, koji predvodi Vojni
savet, i dalje je netaknut. U ranim danima revolucije, vojska je
stala na stranu naroda; danas je narod protiv Vojnog saveta i vojne
uprave. Zašto? Zato što Vojni savet pokušava da vrati stari režim,
a ljudi više ne veruju da on može da povede Egipat kroz tranziciju
ka demokratskoj budućnosti (2012: 1).
Iako je vojska bila mnogo teži protivnik nego Mubarak, i snaga

pokreta je bila mnogo veća nego godinu dana ranije, jer su mreže
solidarnosti i mobilizacije sada bile pozicionirane i aktivne, na in-
ternetu, na trgovima, na ulicama, u rastućem građanskom društvu i
u raznovrsnoj i vitalnoj, novoj političkoj sferi, sa više stranaka. Go-
dinu dana nakon prevare i represije, ne jenjava odlučnost pokreta
koji je osmislio ideju revolucije koja bi bila u stanju da uspostavi
pravu demokratiju.
Razumevanje egipatske revolucije

Egipatska revolucija iz 2011. godine promenila je odnose moći u
zemlji, srušila Mubarakovu diktaturu i nastavila odlučnu borbu
protiv reinkarnacije ugnjetavanja, ovog puta u vidu vojnog režima.

Da bismo razumeli kako se to ipak desilo, nakon decenija nemilo-
srdne dominacije i stalnog kršenja otpora koji je izbijao na mnogim
mestima, moramo se vratiti na teoriju moći i kontrateže moći, koja
je predstavljena na početku ove knjige.
Moć se ostvaruje kombinacijom prinude i zastrašivanja sa ubeđiva-
njem i izgradnjom konsenzusa. Monopol nad nasiljem je neophodan
uslov za očuvanje vlasti, ali dugoročno nije dovoljan. Potrebna je ili
izgradnja legitimiteta u ljudskim umovima, ili njihovo prihvatanje i
mirenje sa sudbinom. U savremenom Egiptu, državna vlast (presudni
faktor u zemlji) prvobitno je bila zasnovana na selektivnom legiti-
mitetu i ciljanoj represiji. Uspon naserizma, kao vesnika arapskog
nacionalizma, dao je plašt legitimiteta jednom populističkom režimu
i vojsci koja je bila usmerena na odlučnu bitku protiv cionizma. Ali,
nacionalizam je istovremeno odlučno suzbijao alternativni izvor le-
gitimiteta, islamski uticaj, koji je politički predstavljalo Muslimansko
bratstvo, kao i nekoliko uticajnih islamskih intelektualaca, od kojih
su neki, poput Saida Kutba (Sayyid Qutb), bili pogubljeni. Oni su
proglašeni neprijateljima i proganjani su do kraja, dok su zvanični
verski lideri bili kooptirani u režim. Represija je funkcionisala sve dok
je bila koncentrisana na jedan određeni segment političkog tela. Ali je
onda taj legitimitet narušen zbog neuspeha vojske [u ratu sa Izraelom
– prim. prev.] i pada Nasera, a što je još važnije, zbog nesposobnosti
etatističke ekonomije da se prilagodi novom okruženju ekonomske
globalizacije. Povrh toga, ono malo generisanog razvoja prisvajali su
kapitalisti bliski režimu, najviši oficiri vojske i visokopozicionirane
birokrate u vladi. Rasprostranjeno siromaštvo i pogoršanje životnog
standarda sve obrazovanije srednje klase podstakli su mnoge mlade
da se okrenu islamizmu, u njegovim umerenim ili radikalnim verzi-
jama. Izbori su uvedeni kao varka i s ciljem kreiranja imidža režima,
kako bi se odobrovoljili novi, zapadni saveznici, ali svaki put kada
bi nezavisni kandidati (islamski ili sekularni) ostvarili neki uspeh na
izborima, bili bi ili kritikovani, ili su im bili ograničeni nastupi u jav-
nosti i na glasanju. U prvoj deceniji XXI veka, monopol nad nasiljem
i stvarna upotreba nasilja uz potpunu nekažnjivost postali su glavna
potpora održavanju režima.
Ali postoji još složenih faktora koji se moraju uzeti u obzir, jer
je moć višedimenzionalna. Svaka njena dimenzija (ekonomska,
politička, vojna, ideološka, kulturna) nosi sa sobom posebne mre-

že moći. Pa ipak, kako bi moć postala održiva, potrebno je da se
nekoliko ključnih mreža međusobno umreže uz pomoć skretniča-
ra (switchers) koji uspostavljaju vezu. U slučaju Egipta, ta ključna
mreža moći oduvek je bila vojska, koja je pritom mogla da ostane
autonomna, jer je imala presudnu moć u državi. Mubarak je neka-
da bio komandant prestižnih vazduhoplovnih snaga, i kao takav je
postao skretničar između države i oružanih snaga, a zatim preuzeo
kontrolu nad birokratijom i zvaničnom partijom, NDP-om. Država
je stvorila sopstvenu mrežu birokratije (u koju je spadala i policija)
posredstvom koje je vladala društvom. Ekonomska moć je bila u
rukama poslovnih elita koje su tradicionalno zavisile od države i
vojske, iako su tokom poslednje decenije globalizovana preduzeća,
gde spadaju i inostrane kompanije, izgradila vlastite veze s režimom i
stekla autonomiju zbog svog međunarodnog dometa. Verska vlast je
integrisana i/ili suzbijana u zavisnosti od nivoa potčinjenosti državi.
Mediji su bili cenzurisani i kontrolisani, iako je više privatnih sate-
litskih televizijskih kanala kreiralo prostor koji će postati odlučujući
u krizi režima. Druga osnovna mreža na koju je država morala da
se poveže bila je geopolitička mreža. Posle pada Nasera i ubistva
Sadata, uticaj Sovjetskog Saveza je u potpunosti nestao. Mubarak
je svojim skretničarskim kapacitetima pridodao i privilegovanu ve-
zu sa Sjedinjenim Državama. Ovo je bio osnovni izvor stabilnosti
za diktaturu, kako u smislu lažnih demokratskih akreditiva, tako
i u pogledu sposobnosti režima da izdrži ekonomske poteškoće i
domaće izazove.
Ova složena mreža moći bila je ono sa čime su socijalni i politički
protivnici režima morali da se suoče u 2005, 2008. i 2010. godini, a
ishod je bilo njihovo nasilno potčinjavanje. Svaki privid legitimiteta
ili konsenzusa nestao je u očima velike većine Egipćana, ali u njiho-
ve glave bio je usađen strah, isto kao i u glave ono malo oponenata
koji bi se usudili da upotrebe institucionalne mogućnosti za borbu
protiv diktatora. Nijedna organizovana opozicija ne bi mogla da
odgovori na impresivnu mašineriju, s mrežama ka svim domaćim
i međunarodnim izvorima moći u lavirintu isprepletanih ekonom-
skih, geopolitičkih, političkih i ličnih interesa.
A onda se dogodila revolucija, bez ikakvog upozorenja i strategije,
jer se prvi pozivi na proteste nisu razlikovali od onih iz prethodnih
godina, kada su skupovi bili lako rastureni uz pomoć batinaša i po-

licije. Zašto? Zato što je strah nadvladan velikom brojnošću. Kako?
I zašto baš tada? Ljudi prevazilaze strah zajedništvom. A to su imali
u društvenim mrežama na internetu i u urbanim mrežama formira-
nim na trgovima. Ali da bi se udružili u skupove, bila im je potrebna
snažna motivacija, neka pokretačka sila. Emocija koja pokreće na
neustrašivo preuzimanje rizika jeste revolt, a revolt zbog policijskih
zloupotreba, sve veće gladi u zemlji i očaja koji je ljude terao na sa-
mospaljivanje, bio je već ogroman. Međutim, revolt je bio prisutan
već duže vreme. Ključna razlika bilo je prisustvo još jedne snažne,
pozitivne emocije. A to je nada. Tunis je opredmetio nadu ljudi u
promene. Ispostavilo se da je bilo moguće srušiti duboko ukorenjen
režim samo ako se svi udruže i bore beskompromisno i do kraja, bez
obzira na rizike. Internet je obezbedio siguran prostor u kojem su
se mreže revolta i nade povezale. Mreže formirane u sajberprostoru
proširile su svoj domet i na urbani prostor, a revolucionarna zajednica
formirana na javnim trgovima ovog puta uspešno se oduprla poli-
cijskoj represiji i povezala multimedijalnim mrežama s egipatskim
narodom i sa svetom. Trg Tahrir je preuzeo ulogu skretničara koji je
povezao višestruke mreže kontrateže moći, uprkos njihovoj različitosti.
Pod pritiskom građanskog otpora i međunarodnog javnog mnjenja,
skretničari koji povezuju mreže moći isključivani su jedan za drugim,
počev od centralnog konektora, a to su diktator i njegova klika na
vrhu države. Prvo, i najvažnije, vojska je povratila svoju autonomiju u
nastojanju da sačuva ostatke svog legitimiteta i povrati kontrolu nad
zemljom, isključivanjem diktatora i policije iz vojne mreže. Poslovne
elite su se razdvojile, a domaće grupe priklonile su se vojsci, koja je
glavna poslovna grupa sama po sebi, u borbi protiv rastuće pretnje
od globalizovanog biznisa koji su predvodili Gamalovi dečaci. Dok
su državni mediji do poslednjeg trenutka ostali u rukama cenzora,
neki segmenti medija, posebno privatne televizijske stanice, global-
ni satelitski kanali i internet kompanije, isključili su se iz medijskih
mreža koje su bile privesci državne vlasti. Državne političke mreže
(a posebno zvanična partija) izgubile su svaku sposobnost da utiču
na ljude bez podrške ove ključne sile, tako da su ostale u državi, ali
izolovane od ključnih izvora ekonomske, vojne ili kulturne moći.
I ono najvažnije: geopolitička mreža, kojom dominiraju Sjedinje-
ne Države, prekinula je svoju vezu s Mubarakovom mrežom kako
bi ojačala svoju privilegovanu vezu s vojnom mrežom. Obaminom

govoru u Kairu, u kojem je pozvao arapski svet da prihvati i mobiliše
se za demokratiju, i govoru Hilari Klinton iz januara 2010. godine,
kojim se založila za demokratizaciju uloge interneta u svetu, nije se
moglo otvoreno suprotstaviti nastavljanjem podrške uzdrmanom
diktatoru. Tako je poslednje presudno isključivanje, ono iz geopo-
litičke mreže, odvojilo Mubarakovu državu od bilo kojeg značajnog
izvora moći osim njegovih centralnih snaga bezbednosti i brigade
balgatija na kamilama.
Povezivanjem mreža kontrateža moći, demonstranti su postali
dovoljno snažni da indukuju raskid između glavnih mreža moći,
tako što su obesnažili sistem dominacije i iskomplikovali upotrebu
nasilja kao sredstva za držanje zemlje pod kontrolom. Zbog toga
su vojna mreža, i s njom povezana geopolitička mreža, pokušale da
povrate legitimitet jasnim okretanjem ka demokratskim izborima,
legalizovanjem islamskih političkih snaga, obećanjem novog ustava i
izvođenjem diktatora i nekoliko pojedinaca iz njegovog neposrednog
okruženja pred sud. Međutim, vojska je ubrzo počela da premešta
sve mreže vlasti, uključujući i novu mrežu parlamentarne politike,
oko svojih komandnih i kontrolnih kapaciteta. Time je u praksi
poništila obećanu demokratiju. Pošto su mreže pobunjenika ostale
potpuno aktivne i pošto su oni proširili svoje veze na međunarodnom
i nacionalnom nivou, vojska je ponovo posegla za grubom represi-
jom kao modelom političkog života. Nema sumnje, 2011. godina je
bila mnogo krvavija i represivnija nego bilo koja pod Mubarakom.
Time je vojska izgubila i poslednje tragove svoje legitimnosti, čime
je postavljena pozornica za dugu, razvučenu bitku između mreža
moći i kontrateža moći formiranih u procesu egipatske revolucije.
Napomene
1 Za detaljni prikaz pozadine i događanja tokom revolucije u Egiptu u janu-
aru 2011. godine, videti Mona El-Ghobashy, The Praxis of the Egyptian
Revolution, in MER258, Middle East Research and Information Project
(2011); www.merip.org/mer/mer258/praxisegyptian-revolution.
2 Zvanična veb stranica Pokreta 6. april (na arapskom): http://6april.
org. Ezra Abdel Fatah Ahmed Rašid (Ahmed Rashid) bio je jedan od
suosnivača koji se kasnije odvojio od pokreta. Videti PBS’s Frontline
“Inside April 6th Movement”: http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontli-

ne/revolution-in-cairo/inside-april6movement/.
3 U leto 2009. godine, Adel je otputovao u Srbiju da proučava nenasil-
ne strategije revolucije. “What Egypt learned from the students who
overthrew Milosevic” by Tina Roseberg for Foreign Policy, http://www.
foreignpolicy.com/articles/2011/02/16/revolution_u?page=full; PBS’s
Frontline Profile page on the 6 April Movement from “Revolution in
Cairo” documentary, http://www.pbs. org/wgbh/pages/frontline/re-
volution-in-cairo/inside-april6-movement/.
4 O „Tihoj revoluciji“ (Silent Revolution), zamišljenoj u glavama članova
grupe „Svi mi smo Kalid Sed“ (We are All Khaled Said): “Reclaiming
Silence in Egypt” by Adel Iskandar, Egypt Independent, July 22, 2010;
http://www.egyptindependent.com/node/58021.
5 Značajnu ulogu navijača fudbalskog kluba El-Ali u protestima protiv
Mubaraka nije zaboravila centralna služba bezbednosti. Prvog febru-
ara 2012. godine, na utakmici u Port Saidu između lokalnog tima i
El-Alija, stotine naoružanih nasilnika, koji su se predstavljali kao na-
vijači tima Port Saida, napali su igrače i navijače El-Alija bez ikakvog
protivljenja policije prisutne na stadionu. Sedamdeset četiri osobe je
ubijeno u sukobima, a na stotine je ranjeno. Očigledno saučesništvo
stare Mubarakove policije i popustljivost vojnog režima prema nasilju
doveli su do nasilnih demonstracija u Kairu 2. i 3. februara, kada je
na hiljade ljudi jurišalo na policijske zgrade koje su okitili zastavama
kluba El-Ali. Nekoliko ljudi je ubijeno, a ranjeno ih je na stotine.
6 Bilo je određenih tenzija između Kopta i radikalnih islamskih grupa
tokom okupacije Trga Tahrir. Ali deljenje rizika i ciljeva u pokretu
stvorilo je atmosferu tolerancije i saradnje između muslimana, Kop-
ta i sekularista. Na primer, 6. februara 2011. godine, na Trgu Tahrir
obavljena je multikonfesionalna verska služba, kojoj su prisustvovale
hiljade vernika. Ipak, 9. oktobra desio se jedan veliki nasilni incident
protiv Kopta, dok su demonstrirali ispred zgrade državne televizije u
znak protesta protiv medijskog izveštavanja i zahtevali ostavku Tan-
tavija (Mohamed Hussein Tantawi), šefa Vrhovnog saveta oružanih
snaga. Ishod je bilo 25 ubijenih i 200 ranjenih demonstranata. Mediji
su pokušali da napad predstave kao delo islamista, ali pouzdani izvori
ukazuju na odgovornost policije u planiranju napada kako bi se pod-
staklo sektaško nasilje. Dvadeset prvog novembra, dok su muslimani
sa Tahrira bili na svojim molitvama petkom, Kopti su čuvali trg od
potencijalnih napadača, kao jasan simbol međureligijske solidarnosti.
7 Egipatsko veliko isključivanje bilo je sasvim drugačija situacija od
ograničene manipulacije internetom koja se dogodila u Tunisu, gde
su blokirane samo određene rute, ili u Iranu, gde je internet ostao u

obliku ograničene tarife osmišljene tako da internet veza bude izuzetno
spora. Isključivanje interneta u Egiptu bilo je relativno lako u poređenju
s onim što bi za tako nešto bilo potrebno u demokratskim zemljama.
U Egiptu su postojala samo četiri glavna internet provajdera, od kojih
je svaki imao relativno malo rutera koji su ih povezivali sa spoljnim
svetom. Slično gašenje interneta u Sjedinjenim Američkim Državama
moralo bi da obuhvati mnogo različitih kompanija. I dok Egipat može
uredbom legalno da onemogući rad telekomunikacionim kompanija-
ma, američki propisi ograničavaju moć federalne vlade da interveniše
u komunikacionim kanalima. Međutim, treba da budemo svesni da su
članovi američkog Kongresa predložili izradu planova za „skretničara
za gašenje“ (kill switch), kojim bi se internet isključio jednim pritiskom
na dugme u slučaju „sajberopasnosti“.
8 BGP (border gateway protocol – protokol graničnog mrežnog prolaza) jeste
centralni protokol mehanizma za usmeravanje interneta, a koriste ga ruteri
za razmenu informacija o putanjama prenosa podataka koje se koriste za
„hvatanje“ s jedne mreže na drugu dok se kreću od izvora do odredišta.
9 Zvanična veb stranica partije Al-Nour, FAQ: http://www.alnourparty.
org/page/answer; i Who we are: http://www.alnourparty.org/about.
10 Flock, E. (2011). Samira Ibrahim is the woman behind Egypt’s ban of
virginity tests. The Washington Post. http://www.washingtonpost.com/
blogs/blogpost/post/samira-ibrahim-is-the-woman-behind-egypts-
ban-of-virginity-tests/2011/12/27/gIQACKNgKP_blog.html.
11 Moore, H. (2012). Experts weigh in on low female representation in
parliament. Daily News Egypt. http://www.thedailynewsegypt.com/
egypt-elections-2011/expertsweigh-in-on-low-female-representation-
in-parliament.html.
12 Egyptian Independent. (2011). Brotherhood sticks to ban on Christi-
ans and women for presidency. http://www. egyptindependent.com/
node/352738.
13 Komsan, N. A. (ed.) (2011). Press Release: Women’s Status Report of 2011:
The Egyptian Women between the Wings of the Revolution and Strip-
ping the Reality. The Egyptian Center for Women’s Rights. https://docs.
google.com/viewer?url=http%3A%2F%2Fwww.ecwronline.org %2Fengli
sh%2Fpress%2520reless%2F2011%2FPress%2520Release-%2520English-
%2520Women’s%2520 Status%2520Report%25202011.pdf.
14 Adib, M. and Waziri, H. (2011). The Brotherhood in their first TV
appearance: “We are not opportunists and reject the Iranian Mo-
del”. Al-Masry Al-Youm. http://www.almasry-alyoum.com/article2.
aspx?ArticleID=288427.
15 Egyptian Independent (2011). Muslim Brotherhood to establish “Freedom

and Justice Party”. http://www.egyptindependent.com/node/325599.
16 Adib, M. and Waziri, H. (2012). The Brotherhood: “We respect all the
treaties signed Between Egypt and Israel”. Al-Masry Al-Youm. http://
www.almasry-alyoum.com/ article2.aspx?ArticleID=288347.
Literatura i izvori
Napomena: Naslovi tekstova izvorno napisanih na arapskom jeziku i
korišćenih kao izvori prevedeni su na engleski jezik zarad čitaočeve
udobnosti. Navedeni tekstovi su na arapskom jeziku.
O istorijatu i događajima u egipatskoj revoluciji
6 April Youth Movement (Official Site) (2011). http://6april. org/.
Al Jazeera, Arabic (2011a). Egyptian protests continue and high death
toll. http://www.aljazeera.net/news/ pages/585df5cd-4ee1-46d3-ae2e-
bb82d15221ce.
Al Jazeera, Arabic (2011b). Dead and wounded: Demonstrations in Egypt.
http://aljazeera.net/news/ pages/9b5f8d6d-afed-4584-a502-cabf184ec070.
Al Jazeera, Arabic (2011c). Round up: Developments in Egypt. http://
aljazeera.net/news/pages/fc20dc11-146b4081-b745-a1222bba2953.
Al Jazeera, Arabic (2011d). Mobilization of two million in Tahrir Square.
http://www.aljazeera.net/news/pages/b35ad6ba-80e2-4105-a310-
35b980547b04.
Al Jazeera, English (2011). Timeline: Egypt’s Revolution. http://www.
aljazeera.com/news/middleeast/2011/01/201112515334871490.html.
Al-Khalsan, M. (2011). The Army and the economy in Egypt. Jadaliyya.
Dostupno na: http://www.jadaliyya.com/pages/index/3732/the-army-
and-the-economy-in-egypt.
Cook, S. O. (2011). The Struggle for Egypt: from Nasser to Tahrir Square.
Oxford: Oxford University Press.
El-Gobashy, M. (2011). The praxis of the Egyptian Revolution. Middle
East Report, Spring edition (volume 41) (MER258).
Elmeshad, M. and Sarant, L. (2011). Violence erupts as pro-Mubarak for-
ces pour into Tahrir. Al Masry Al Youm. http://www.almasryalyoum.
com/node/308110 (Arabic).
Ghonim, W. (2012). Revolution 2.0: The Power of the People is Greater than
the People in Power. A Memoir. Boston, MA: HoughtonMifflin-Harcourt.
Hosni Mubarak announced that he would step down and hand over power
to the Supreme Council of Armed Forces (2011). Al Arabiya. http://
www.alarabiya.net/articles/2011/02/11/137168.html.
Kouddous, S. A. (2012). Tahrir one year later: The fight for Egypt’s future.
The Nation, [Online]. Dostupno na: http://www.thenation.com/artic-
le/165735/tahrir-one-year-laterfight-egypts-future.
Shatz, A. (2012). Whose Egypt? London Review of Books, January [Online].
Dostupno na: http://www.lrb.co.uk/v34/n01/adam-shatz/whose-egypt.
PBS Frontline (2011a). Inside April 6th Movement. Revolution in Cairo.
http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/ revolution-in-cairo/insi-
de-april6-movement.
PBS Frontline (2011b). “Day to Day” Timeline. http://www.pbs.org/wgbh/
pages/frontline/revolution-in-cairo/day-to-day.
O interakciji između internet mreža, društvenih mreža
i javnog prostora u procesu revolucije
Allagui, I. and Kuebler, J. (2011). The Arab Spring and the role of ICTs.
International Journal of Communication. [Online] Vol. 5: 1435–1442.
Dostupno na: http://ijoc.org/ojs/ index.php/ijoc/article/view/1392/616.
Aouragh, M. and Alexander, A. (2011). The Egyptian experience: Sense
and nonsense of the Internet Revolution. International Journal of Co-
mmunication. [Online] Vol. 5: 1344–1358. Dostupno na: http://ijoc.
org/ojs/index.php/ijoc/ article/view/1191/610.
Eltantawy, N. and Wiest, J. B. (2011). Social media in the Egyptian Revolu-
tion: reconsidering resource mobilization theory. International Journal
of Communication. [Online] Vol. 5: 1207–1224. Dostupno na: http://
ijoc.org/ojs/index.php/ijoc/article/view/1242/597.
Harlow, S. and Johnson, T. (2011). Overthrowing the protest paradigm?
How the New York Times, Global Voices and Twitter covered the
Egyptian Revolution. International Journal of Communication. [On-
line] Vol. 5: 1359–1374. Dostupno na: http://ijoc.org/ojs/index.php/
ijoc/article/view/1239/611.
Iskander, E. (2011). Connecting the national and the virtual: Can Facebook
activism remain relevant after Egypt’s January 25 uprising? Internatio-
nal Journal of Communication. [Online] Vol. 5: 1225–1237. Dostupno
na: http://ijoc.org/ojs/index.php/ijoc/article/view/1165/598.
Lotan, G., Graeff, E., Ananny, M., Gaffney, D., Pearce, I., and Boyd, D.
(2011). The revolutions were tweeted: Information flows during the
2011 Tunisian and Egyptian revolutions. International Journal of Co-
mmunication. [Online] Vol. 5: 1375–1405. Dostupno na: http://ijoc.
org/ojs/index.php/ ijoc/article/view/1246.
Rinke, E. M. and Röder, M. (2011). Media ecologies, communication cul-
ture, and temporal-spatial unfolding: Three components in a commu-
nication model of the Egyptian regime change. International Journal

ijoc.org/ojs/index.php/ijoc/article/view/1173 /603.
Russell, A. (2011). Extra-national information flows, social media, and
the 2011 Egyptian uprising. International Journal of Communication.
[Online] Vol. 5: 1375–1405. Dostupno na: http://ijoc.org/ojs/index.
php/ijoc/article/view/93/630.
Wall, M. and El Zahed, S. (2011). “I’ll Be Waiting for You Guys”: A You-
Tube Call to Action in the Egyptian Revolution. International Journal
ijoc.org/ojs/index.php/ijoc/article/view/1241/609.
O medijima u egipatskoj revoluciji
Iskandar, A. (2012) A year in the life of Egypt’s media: A 2011 Timeline.
Jadaliyya. http://www.jadaliyya.com/pages/ index/3642/a-year-in-the-
life-of-egypts-media_a-2011timeline.
O ulozi žena u egipatskoj revoluciji
Abdel-Fattah, B. (2012). Egyptian women victims of the revolution
and the election. Al Jazeera, Arabic. http://www.aljazeera.net/NR/
EXERES/4A52E5A7-B70A-4CD6B64A-83B12CADC5CA.htm.
Carr, S. (2011). Women march against SCAF brutality, hope for a nascent
movement. Al-Masry Al-Youm. http://www.almasryalyoum.com/en/
node/559926.
Egyptian Center for Women’s Rights, Arabic. http://www.ecwronline.org/.
Egyptian Center for Women’s Rights, English. http://www.ecwronline.
org/english/index.html.
Elsadda, H. (2012). Exclusive Egypt – the revolution will continue. The
Women’s Media Center. Dostupno na: http://www.womensmediacenter.
com/feature/entry/egypt-therevolution-will-continue.
Elwakil, M. (2011). Women’s demo outlines controversial demands. Egypt
Independent, March 8. http://www.egyptindependent.com/node/344981.
Komsan, N. A. (ed.) (2011). The Egyptian women between the wings of the
revolution and stripping the reality. Press Release: The Status of Egyptian
Women in 2011. The Egyptian Center for Women’s Rights. Dostupno
na: http://www.ecwronline.org/english/press%20reless/2011/Press%20
Release-%20English-%20Women’s%20Status%20Report%202011.pdf.
O političkom islamizmu u Egiptu
Adib, M. and Waziri, H. (2011a). The Brotherhood Renewed Demands for
Mubarak’s Departure and For a Peaceful Transition of Power. Al-Masry Al-
Youm. http://www.almasry-alyoum.com/article2.aspx?ArticleID=287453.
Adib, M. and Waziri, H. (2011b). The Brotherhood in their first TV

appearance: “We are not opportunists and reject the Iranian Mo-
del”. Al-Masry Al-Youm. http://www.almasry-alyoum.com/article2.
aspx?ArticleID=288427.
Adib, M. and Waziri, H. (2012). The Brotherhood: “We respect all the
treaties signed between Egypt and Israel”. Al-Masry Al-Youm. http://
www.almasry-alyoum.com/article2.aspx?ArticleID=288347
Al-Nour Party, Arabic site (2012a). http://www.alnourparty.org.
Al-Nour Party, Arabic site (2012b). Who we are. http://www.alnourparty.
org/about.
Al-Nour Party, Arabic site (2012c). FAQ. http://www.alnourparty.org/
page/answer.
Ashour, A. (2011). Islamist parties in Turkey. AL-AHRAM. http://weekly.
ahram.org.eg/2011/1072/op42.htm.
Bokhari, K. and Senzai, F. (2011). The many shades of Islamist.
The Huffington Post. http://www.huffingtonpost.com/kamran-bokhari/
the-many-shades-of-islami_b_1102063.html.
Egypt Independent (2011). Muslim Brotherhood to establish “Freedom
and Justice Party”. http://www.egyptindependent.com/node/325599.
El-Shobaki, Amr. (2011). Where does the Brotherhood’s strength lie?
Egypt Independent. http://www.egyptindependent.com/node/470381.
Freedom and Justice Party (“hurryh”), Arabic site. http://www.hurryh.com.
Freedom and Justice Party, English site. http://www.fjponline.com.
Iskander, A. (2010). “We are All Khaled Said” group members: Reclaiming
silence in Egypt. Egypt Independent. http://www.egyptindependent.
com/node/58021.
Muslim Brotherhood, Arabic site. http://www.ikhwanonline.com.
Muslim Brotherhood, English site. http://www.ikhwanweb.com.
Party Platforms 2011 (2011). http://www.fjponline.com/articles.php?pid=80.
O odnosu između arapskog nacionalizma i političkog islama
Videti moju analizu o ovom pitanju, kao pozadinu za ovde izloženo tu-
mačenje:
Castells, M. (2010). The Power of Identity. Blackwell, Oxford, pp. 13–23.
Videti takođe:
Carre, O. (2004). Le nationalisme arabe. Payot, Paris.
Keppel, G. (2008). Beyond Terror and Martyrdom: the Future of the Middle
East. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Roy, O. (2007). Secularism Confronts Islam. New York: Columbia Uni-
versity Press.
| ostojanstvo, nasilje, geopolitika:
D
Arapski ustanak
i njegovo zaveštanje1
Arapski svet je danas svedok rađanja novog sveta, čemu pokušavaju

da se suprotstave tirani i nepravedni vladari. Ali na kraju će se taj
novi svet neizbežno pojaviti. Naši potlačeni narodi su se pobunili
i proglasili početak novog svitanja, u kojem će suverenitet naroda
i njegova nepokolebljiva volja odneti pobedu. Ljudi su odlučili da
se oslobode i krenu stopama civilizovanih, slobodnih naroda sveta.
Tavakul Karman (Tawakkol Karman), izjava prilikom

primanja Nobelove nagrade za mir 2011. godine,
za njen rad na postizanju mira i pravde u Jemenu
i među arapskim ženama u celini2
Na tragu revolucija u Tunisu i Egiptu, Dani besa (Youm al-Ghadab)

proširili su se 2011. godine arapskim svetom: 7. januara u Alžiru, 12.
januara u Libanu, 14. januara u Jordanu, 17. januara u Mauritaniji,
17. januara u Sudanu, 17. januara u Omanu, 27. januara u Jemenu,
14. februara u Bahreinu, 17. februara u Libiji, 18. februara u Kuvajtu,
20. februara u Maroku, 26. februara u Zapadnoj Sahari, 11. marta u
Saudijskoj Arabiji, 18. marta u Siriji. U nekoliko slučajeva (Saudijska
Arabija, Liban, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati, gde se zapravo
malo toga dogodilo), protesti su brzo zgasnuli iz različitih razloga.3
U drugim slučajevima, ustanci su ugušeni mešavinom represivnih
mera i ustupaka od strane režima (Maroko, Jordan, Alžir, Oman),
iako je žar pokreta još uvek vruć i mogao bi se ponovo rasplamsa-
ti u svakom trenutku. U Bahreinu, divljačkom represijom koju je
podržala Saudijska Arabija, u krvi je ugušen masovni mirni pokret
koji je u velikoj meri činilo šiitsko stanovništvo, na Krvavi četvrtak,
17. februara. U Jemenu, Libiji i Siriji, prvobitno miroljubivi pokreti

bili su izloženi krajnjem nasilju od strane diktatura i izrodili su se
u građanske ratove koji su ove zemlje pretvorili u bojna polja na
kojima se geopolitički rivali bore za uticaj. Zaista, u Libiji je bila
presudna direktna strana vojna intervencija, dok je suštinski faktor
u evoluciji sirijskog ustanka postao inostrani geopolitički uticaj. Ovi
različiti pokreti nastali su iz motiva koji su specifični za svaku ze-
mlju, a evoluirali su u skladu sa uslovima konteksta i osobenostima
svake pobune. Međutim, sve su to bile spontane pobune, nadahnute
nadom i uspehom tuniske i egipatske revolucije, uz pomoć slika i
poruka sa interneta i arapskih satelitskih televizijskih mreža. Bez
ikakve sumnje, iskra revolta i nade koja je rođena u Tunisu i koja
je srušila Mubarakov režim i time dovela do demokratskog Tunisa
i protodemokratskog Egipta brzo se proširila i na druge arapske
zemlje, po istom modelu: pozivanjem na internetu, umrežavanjem
u sajberprostoru i pozivima da se zauzme urbani prostor kako bi
se izvršio pritisak na vladu da podnese ostavku i pokrene proces
demokratizacije, počev od Bisernog kružnog toka u Bahreinu, pre-
ko Trga promene u jemenskoj prestonici Sani, pa sve do trgova u
Kazablanki i Amanu. Države širom arapskog sveta reagovale su na
različite načine, od blage liberalizacije do krvave represije usled
straha od gubitka moći. Interakcija između protesta i režima zavisila
je od unutrašnjih i geopolitičkih uslova.
Sasvim sigurno, postojalo je duboko nezadovoljstvo među sta-
novništvom koje je trpelo političko ugnjetavanje i bilo decenijama
držano u teškim ekonomskim uslovima, lišeno mogućnosti da
zatraži svoja prava pod pretnjom proizvoljnog nasilja od strane
države.4 Osim toga, većinu stanovnika ovih zemalja činili su ljudi
mlađi od 30 godina, mnogi od njih relativno obrazovani, a većina
nezaposleni ili nedovoljno zaposleni. Ovi mladi su umeli da kori-
ste digitalne komunikacione mreže, budući da je prodor mobilnih
telefona u polovini arapskih zemalja premašio 100 odsto, a da je u
većini ostalih bio preko 50 odsto, te da su mnogi u urbanim centri-
ma imali neku vrstu pristupa društvenim mrežama (Howard 2011).
Osim toga, trpeli su svakodnevno ponižavanje i bili lišeni prilika u
društvu i mogućnosti učešća u politici. Bili su spremni da ustanu u
odbranu svog dostojanstva, što je motivacija snažnija od bilo koje
druge. Neki su to već bili učinili u prethodnoj deceniji, ali su naišli
Dostojanstvo, nasilje, geopolitika: Arapski ustanak i njegovo zaveštanje 93
na nasilje, zatvore i često gubitak života. A onda su ih istovremeno

obasjale iskra besa i svetlost nade. Nadu im je donela druga arapska
omladina, nalik njima, koja je ustala u drugim zemljama, posebno u
Egiptu, koji je u arapskoj kulturološkoj imaginaciji poznat kao um
al-dunya („majka sveta“). Ta iskra je posledica konkretnih događaja u
svakoj zemlji: samopovređivanje i simbolično mučeništvo kao vidovi
protesta, slike policijske torture i prebijanja miroljubivih demon-
stranata, atentati na zagovornike ljudskih prava i popularne blogere.
Demonstranti nisu bili islamisti, niti levičarski revolucionari, premda
su svi koji su želeli promene kad-tad postali deo pokreta. U početku
su učesnici poticali iz srednje klase,5 mada obično iz osiromašenog
srednjeg sloja, a među njima je bilo i mnogo žena. Kasnije su im se
pridružili siromašni ljudi pogođeni inflacijom, koji nisu mogli da
kupe dnevne prehrambene namirnice usled politike ekonomske
liberalizacije i potčinjavanja njihovih zemalja rastu cena hrane na
svetskom tržištu.6 Dostojanstvo i hleb bili su izvorni pokretači većine
pokreta, zajedno sa stambenim zahtevima u slučaju Alžira. Ali tra-
žiti hleb zapravo je značilo zahtevati preokret ekonomske politike
i okončanje korupcije kao načina vladavine. Odbrana dostojanstva
postala je vapaj za demokratijom. Tako su svi ovi pokreti postali
politički i zahtevali demokratske reforme.
Evolucija svakog od ovih pokreta u velikoj meri je zavisila od
reakcije države. U slučajevima kada je vlada pokazala nešto nalik
spremnosti da izađe u susret zahtevima i nagovestila političku li-
beralizaciju, pokreti su se kanalisali u proces demokratizacije dr-
žave unutar granica očuvanja suštinske dominacije elite. Tako je
kralj Abdulah II u Jordanu lišio dužnosti svog premijera i raspustio
njegov kabinet (protest je bio usmeren protiv njegove ekonomske
politike), uspostavljajući mehanizme konsultacija s građanima, a
naročito s predstavnicima beduinskih plemena. Marokanski kralj
Mohamed VI predložio je nekoliko demokratskih amandmana na
Ustav, uključujući i prenos ovlašćenja za imenovanje članova par-
lamenta na premijera. Amandmani su odobreni na referendumu u
julu 2011. godine, sa 98,5 odsto glasova „za“. Takođe je oslobodio
desetine političkih zatvorenika i 25. novembra 2011. godine održao
nove izbore, na kojima su pobedu odneli islamski kandidati (većina
umereni islamisti), kao što je bio slučaj i sa svim ostalim slobodnim
izborima održanim u arapskom svetu u poslednjih nekoliko godina.
Međutim, u slučajevima kada su se režimi opirali zahtevima

za političkim reformama i pribegavali snažnoj represiji prema de-
monstrantima, pokreti su iz reformskih prelazili u revolucionarne
i priključivali se procesu rušenja diktatura. U takvim procesima,
interakcija između unutrašnjeg frakcionaštva i geopolitičkih uticaja
dovodila je do krvavih građanskih ratova, čiji različiti ishodi redefi-
nišu politiku u arapskom svetu u godinama koje dolaze.
Nasilje i država
Kada se državi ospori moć, ona reaguje u skladu sa svojim instituci-
onalnim pravilima, bilo da je demokratska, diktatorska ili da pred-
stavlja mešavinu ta dva oblika. Kada ne uspe da integriše zahteve
ili projekte svojih izazivača a da pritom ne ugrozi osnovne odnose
moći koje opredmećuje, država pribegava svojoj krajnjoj suštini:
monopolu nad nasiljem u svojoj sferi delovanja. Njena spremnost da
posegne za ekstremnim nasiljem zavisi od stepena njenog legitimi-
teta, snage izazova s kojim se suočava, te operativnog i društvenog
kapaciteta da nasilje primeni. Kada su pokreti dovoljno odlučni da
održe uporni pritisak na državu, bez obzira na nasilje koje trpe, a
država pribegne ekstremnom nasilju (tenkovi protiv nenaoružanih
demonstranata), ishod sukoba zavisi od interakcije između političkih
interesa u zemlji i geopolitičkih interesa koji se na tu zemlju odnose.
U Jemenu, rascepljena država jedva ujedinjenog naroda raspukla
se pod naletom masovnog, raznolikog pokreta, pri čemu se deo vojske
stavio na stranu demonstranata koji su zahtevali ostavku diktatora
Ali Abdala Saliha (Ali Abdullah Saleh). Plemenska priroda Jemena
i secesionistički pokreti na severu i jugu doveli su do sukoba izme-
đu Saliha, koji je imao podršku Saudijske Arabije, i demokratskog
pokreta koji je tražio novi ustav i istinsku demokratiju. Sumnja na
veće prisustvo Al Kaide nego u bilo kojoj drugoj zemlji navela je
Sjedinjene Države na krajnji oprez, tako da je američka diplomatija,
uprkos određenoj retoričkoj podršci pokretu, prepustila Saudijcima
da budu zaduženi za kontrolisanu političku tranziciju. U februaru
2012. godine, u skladu sa isposlovanim sporazumom, Salih se na-
kon tri decenije povukao s vlasti, a njegov potpredsednik Abd-Rabo
Mansur el-Hadi (Abd Rabbuh Mansur al-Hadi) kandidovao se na
izborima, na kojima je dobio 99,8 odsto glasova. Nastaviće se.
U Libiji, država-nacija koja je bila otelotvorenje mesijanskog,

panafričkog projekta svog harizmatičnog osnivača, u stvarnosti je
izražavala dominaciju zapadnih nad istočnim plemenima. Nemilosrd-
no suzbijanje bilo kakvog pokušaja bengazijskih elita ili potčinjenih
plemena da obezbede svoj udeo u raspodeli prihoda od nafte i gasa,
koji se uglavnom nalaze u istočnom delu pustinje, doveli su do kon-
centracije moći u Gadafijevoj porodici, među njenim plemenskim
pristalicama i u svedenom krugu elite u zapadnim oblastima zemlje.
Vlast je sprovodila kontrolu društva uz pomoć dobro opremljene i
obučene pretorijanske garde i uz podršku plaćenika iz drugih zema-
lja kad zatreba. Dakle, nije postojala stvarna nacionalna vojska koja
bi opredmetila institucije nacije, nezavisno od planova diktatora i
njegove klike. Libijska država bila je u velikoj meri patrimonijalna
država. To je, s jedne strane, značilo da su veliki segmenti stanov-
ništva, posebno na istoku zemlje, bili isključeni iz bogatih prihoda
od energenata. S druge strane, klijentelističke mreže organizovane
oko vođinog pokroviteljskog sistema bile su velike i s njima se veli-
kodušno postupalo. Režim je imao određenu društvenu bazu, podr-
žanu plemenskim podelama, strahovima i neprijateljstvima kojima
se vođa vešto služio kako bi manipulisao jednima protiv drugih u
svoju korist. Većina mladih Libijaca bila je politički nezadovoljna
režimom, ali su u Tripoliju imali veće ekonomske mogućnosti nego
mladi u Egiptu. To su bili uslovi u kojima su demonstracije započele
17. februara u Bengaziju, kao odgovor na pozive s društvenih medija
i posredstvom mreža mobilne telefonije. Imale su samo delimične
posledice na Tripoli i bile su izraz ne samo demokratskih težnji
nego i regionalne i plemenske pobune protiv autoritarne, patrimo-
nijalne države. Kao takve, imale su podršku jednog dela oružanih
snaga, koji je bio povezan sa istokom zemlje, i te oružane jedinice
su ih zaštitile kada je Gadafi pokušao da silom uguši pokret. Pobuna
je stoga brzo eskalirala u građanski rat: već 20. februara, samo tri
dana od početka ustanka, pobunjenici su zauzeli Bengazi i druge
gradove na istoku, a već 23. februara zauzeli su i Misratu, na pola
puta do Tripolija. Pokret je u Bengaziju improvizovao neku vrstu
civilne administracije, u saradnji s većinom lokalnih birokrata, dok
su ushićene lokalne paramilicije, s pikap kamionetima, na brzinu
naoružane i bez ikakvog borbenog iskustva, krenule ka Tripoliju, gde
ih je snašla propast u neravnopravnoj borbi s dobro pripremljenom
privatnom vojskom, koja je na raspolaganju imala superiorno nao-

ružanje i kojom su komandovali Gadafijevi sinovi. Par sati pre nego
što je Gadafi sproveo svoju najavljenu nameru da okupira Bengazi i
pronađe i ubije sve pobunjenike, kuću po kuću, 20 francuskih bom-
bardera zaustavilo je napad i internacionalizovalo libijski sukob, ma-
skirajući NATO intervenciju zastavom UN. Geopolitika je preuzela
stvar u svoje ruke. Obamina duboka nespremnost da uđe u bilo koji
oblik vojnog dejstva delimično je prevaziđena na insistiranje Hila-
ri Klinton, Suzan Rajs i nekih članova predsedničkog tima, poput
Samante Pauer, kako bi se pobunjenici zaštitili od masakra, možda
zbog sećanja na strašne posledice pasivnosti predsednika Klintona
u Ruandi. Od presudnije važnosti je bila uloga koju su Francuska,
Velika Britanija i Italija imale u intervenciji, kako bi osigurale kon-
trolu nad libijskom naftom i gasom, koji su od vitalne važnosti za
snabdevanje Zapadne Evrope. Rusija i Kina su toliko bile zatečene
i nespremne, da ih je NATO nadigrao i tu lekciji one nikad neće
zaboraviti. S obzirom na to da moje glavno interesovanje ovde nije
za ratne igre, već za sudbinu društvenih pokreta, ono što se jasno
vidi jeste da kada neki pokret krene u oružano nasilje u borbi pro-
tiv oružanog nasilja, on gubi svoj karakter demokratskog pokreta
i postaje izazivač i suparnik u krvavom građanskom ratu, ponekad
bezobziran koliko i sami njegovi tlačitelji. A svaki građanski rat može
postati prilika da geopolitički akteri uvećaju svoje posede, pod bilo
kojim ideološkim izgovorom, za slučaj da njihovi takmaci padnu u
iskušenje da iskoriste pogodnosti vakuuma u pozicijama moći na-
kon kolapsa režima. U izvesnom smislu, građanski ratovi ne samo
da usmrćuju ljude već ubijaju i društvene pokrete i njihove ideale
mira, demokratije i pravde.
Ta gorka protivrečnost između društvenih pokreta i nasilja bila je
prisutna i u sirijskom ustanku, jednom od najsilovitijih i najvažnijih
društvenih pokreta koji su potresli arapski svet. I on je potpaljen
eksplozivnim preklapanjem nade i revolta. Nada: primer Egipta
kao istorijske reference za Sirijce. Revolt: 27. februara 2011. godine,
u južnom gradu Darai, uhapšeno je petnaestoro dece uzrasta od
devet do 14 godina. Njihov zločin? Nadahnuti slikama iz drugih
zemalja, pisali su na gradskim zidovima As-shaab yureed askot
an-nizam („Ljudi žele da svrgnu režim“). Zatvoreni su i mučeni.
Kada su njihovi roditelji protestovali na ulicama, na njih je pucano,
a nekoliko njih je i ubijeno. Na sahrani se pucalo na ožalošćene i

mnogi su ubijeni. Bašar Al-Asad je mislio da jednostavno može da
sledi lekcije svog oca, kao kada je ovaj zgazio pobunu Musliman-
skog bratstva u gradu Hama 1982. godine granatiranjem čitavog
grada, što je za posledicu imalo više od 20.000 mrtvih. Ali ovoga
puta sve je bilo drugačije. Ljudi su uspostavili mreže, međusobno i
sa svetom. U Damasku su četiri žene, tri advokata za ljudska prava
i jedna blogerka, preko interneta pozvale na „Porodično bdenje za
zatvorenike“, 16. marta, ispred Ministarstva unutrašnjih poslova.
Došlo je samo 150 osoba, a one su pretučene i poslate u zatvor. Ali
su zatim pozivi na demonstracije protiv brutalnosti režima potekli
iz Darae, Homsa, Hame, Damaska, Banija i mnogih drugih gradova,
da bi 18. marta na desetine hiljada ljudi marširalo ulicama zemlje,
sukobljavajući se golim rukama i snagom volje s policijom i kri-
minalcima koji su pucali na njih. Niko im nije pritekao u pomoć.
Oni to nisu ni tražili; odbijali su svaku ideju strane intervencije.
Ali su želeli da svet sazna šta se dešava. Njihovi izvorni zahtevi bili
su smanjenje cena hrane, prestanak policijske brutalnosti i okon-
čanje političke korupcije. Hteli su političke reforme. Asad je od-
govorio maglovitim obećanjima o ustavnoj reformi u parlamentu,
smenjivanjem guvernera Darae, raspuštanjem njegovog kabineta,
ukidanjem zabrane nidžaba za nastavnike, zatvaranjem jedinog
kazina u zemlji i davanjem sirijskog državljanstva Kurdima, pored
ostalih ustupaka. Pa ipak, u percepciji ljudi, ovi ograničeni gestovi
nisu mogli da nadoknade ekstremno nasilje koje je režim pokazao,
a koje je eskaliralo do izvođenja borbenih trupa i tenkova protiv
nenaoružanih demonstranata. Pokret je postao beskompromisan:
ljudi su želeli da svrgnu režim; Asad je morao da ode. A onda, nakon
šest meseci, 5.000 mrtvih i na desetine hiljada povređenih i zatvore-
nih, pokret se razvio u pravcu mešavine demonstracija, zauzimanja
gradskih prostora i ograničenog oružanog otpora. Ljudi su počeli da
se naoružavaju, nekoliko regularnih vojnih jedinica sirijske armije
je dezertiralo i formiralo misterioznu Slobodnu sirijsku armiju,
nepoznatog porekla i lojalnosti, i građanski rat je počeo. Ovoga
puta, međutim, nije bilo kao u Libiji. Diktator je imao određenu
društvenu podršku, posebno među poslovnim elitama u Damasku
i Alepu, kao i među manjinskim Alavitima, koji čine etničku bazu
vladajuće stranke Baas i državnog rukovodstva. Neke društvene
grupe bile su pod uticajem Asadove propagande i strahovale su

od mogućnosti da vlast preuzimu islamisti, što bi moglo da ogra-
niči njihovu versku slobodu; tu bojazan im je usadio i podgrevao
Asad, uključujući i postavljanje automobila-bombi i optuživanje
islamista za to. Ne samo to, jezgro diktature čini partija Baas, koja
kontroliše moćnu, modernu vojsku, koja prima naređenja samo
od lidera stranke, na čelu sa porodicom Asad. To je razlog zbog
kojeg rascep u društvu nije prodro u državu, koja je, bar tokom
prve godine pokreta, ostala ujedinjena oko partije. Ipak, presudni
faktor u sudbini sirijske revolucije bio je njen geopolitički ambijent,
jer Sirija zauzima ključnu poziciju u zamršenim igrama moći na
Bliskom istoku. Rusija i Kina su svesrdno podržale diktaturu i nisu
bile spremne da se u Siriji ponovi libijski scenario. Iz tog razloga
su Rusija i Kina blokirale bilo kakvu vojnu akciju UN i upozorile
NATO i SAD da ne sme da dođe ni do kakve intervencije, a s druge
strane, podržale su pregovore. Jedina ruska vojna baza van Rusije
nalazi se u Tartusu, sirijskoj pomorskoj bazi, a ta zemlja prodaje
znatne količine oružja Asadu, svom poslednjem savezniku u arap-
skom svetu. Kina podržava Iran, svog glavnog dobavljača nafte, a
Iran je Asadov zaštitnik. S druge strane, Saudijska Arabija, zajedno
s Katarom i Jordanom, vodi veliku borbu sa šiitskim Iranom oko
Sirije, s ciljem da prigrabi moć za svoje većinsko sunitsko stanov-
ništvo i ugrozi poziciju svog najvećeg rivala, Irana, u borbi za uticaj
u regionu. Obavešteni krugovi smatraju da su Saudijci tokom 2012.
godine zapravo finansirali i obučavali Slobodnu sirijsku armiju, koja
je otvoreno pozivala Arapsku ligu na intervenciju u Siriji. U vreme
pisanja ovog teksta, Kofi Anan je predvodio misiju Ujedinjenih
nacija s ciljem da se one uključe u političke pregovore u Siriji, gde
je pokret i dalje zauzimao ulice, uprkos granatiranju, a između re-
gularnih sirijskih vojnih trupa i naoružanih pobunjenika nastavljala
se neravnopravna borba. Pa ipak, bez obzira na ishod ovog procesa
u političkom smislu, jedan od najneverovatnijih demokratskih po-
kreta arapskog ustanka upetljao se u mrežu satkanu od manevara
fragmentirane političke opozicije, preraspodele moći u državnim
koridorima i geopolitičkih strategija, i na taj način izgubio kontrolu
nad obećanjem demokratije koje su ljudi branili svojim životima.
Međutim, sloboda i autonomno odlučivanje i dalje traju na oku-
piranim trgovima i na digitalnim mrežama na kojima je pokret i
nastao. Nema povratka za sirijski narod, koji nije poklekao pred

sektaškim sukobom i nije prihvatao diktaturu pod nekim drugim
imenom, rešen da bira svoje pravo da bude slobodan.
Digitalna revolucija?
Isto kao i u Tunisu i Egiptu, većina arapskih ustanaka započela je or-
ganizacijom, debatom i pozivima na ustanak posredstvom interneta,
a oni su se onda nastavili i oblikovali u urbanom prostoru. Razlog
je to što digitalne mreže obezbeđuju prostor autonomije, odakle su
se pokreti pojavili u različitim oblicima i s različitim rezultatima, u
zavisnosti od društvenog konteksta. Kao i u svim ostalim slučajevima
društvenih pokreta koje sam proučavao u ovoj knjizi, u medijima
i akademskim krugovima vodi se žustra debata o preciznoj ulozi
digitalnih mreža u ovim pokretima. Na sreću, u slučaju arapskih
ustanaka možemo se osloniti na rigoroznu ocenu njihove uloge na
osnovu istraživanja u društvenim naukama, zahvaljujući radu koji
su Filip Hauard (Philip Howard), Muhamed Husein (Muhammad
Hussain) i njihovi saradnici obavljali duže vreme. Ovde ću rezimirati
glavne zaključke, jer mislim da su njima stavili tačku na besmislenu
raspravu o uzročnoj ulozi društvenih medija na društvene pokrete.
Naravno, tehnologija ne determiniše društvene pokrete, niti bilo koje
drugo društveno ponašanje. Međutim, mreže interneta i mobilnih
telefona nisu samo alati već su i organizacione forme, kulturni izrazi
i specifične platforme za političku autonomiju. Pogledajmo dokaze
koje su prikupili i teoretizovali Hauard, Husein i njihov tim.
Pre svega, u svojoj knjizi Digitalno poreklo diktature i demokra-
tije: informacione tehnologije i politički islam (The Digital Origins of
Dictatorship and Democracy: Information Technology and Political
Islam, 2011), koja je napisana pre arapskih ustanaka, Filip Hauard
je na osnovu uporedne analize 75 zemalja, bilo muslimanskih ili sa
značajnim udelom muslimanskog stanovništva, utvrdio da, iako
zadati brojnim kontekstualnim faktorima, širenje i upotreba infor-
maciono-komunikacionih tehnologija favorizuju demokratizaciju,
osnažuju demokratiju i povećavaju učešće građana i autonomiju
civilnog društva, čime je otvoren put za demokratizaciju države,
kao i za preispitivanje diktatura. Štaviše, učešće mladih građan-
skih muslimana favorizovano je njihovom upotrebom interneta.
On kaže sledeće: „Zemlje u kojima civilno društvo i novinarstvo ak-

tivno koriste nove informacione tehnologije s vremenom doživljavaju
radikalnu demokratsku tranziciju ili značajno učvršćivanje svojih
demokratskih institucija“ (2011: 200). Naročito je važna činjenica da
se pre Arapskog proleća odigrala transformacija društvenog učešća
u Egiptu i Bahreinu, potpomognuta širenjem informaciono-ko-
munikacionih tehnologija. U seriji istraživanja sprovedenih tokom
2011. i 2012. godine, nakon arapskih ustanaka, Husein i Hauard
(Hussain and Hovard, 2012) proučili su uz pomoć kvantitativnih i
kvalitativnih pokazatelja multiuzročni, statistički model procesa i
ishoda arapskih ustanaka, primenjujući difuznu logiku rasplinutih
skupova. Utvrdili su da je široka upotreba digitalnih mreža od strane
pretežno mlade populacije demonstranata imala značajnog uticaja na
intenzitet i snagu ovih pokreta, počevši od veoma aktivne rasprave
o društvenim i političkim zahtevima u društvenim medijima pre
početka demonstracija. Njihovim rečima:
Digitalni mediji su imali uzročnu ulogu u Arapskom proleću time

što su obezbedili osnovnu infrastrukturu društvenog pokreta, za
razliku od drugih pokreta koji su se poslednjih godina pojavili u
ovim zemljama. Tokom prvih nekoliko nedelja protesta u svakoj
od ovih zemalja, generaciju ljudi koja je bila na ulicama – i njihovo
rukovodstvo – očevidno nisu zanimala tri glavna modela političkog
islama […] Umesto toga, ove uglavnom kosmopolitske i mlađe ge-
neracije mobilizatora osećale su se obespravljeno od strane svojih
političkih sistema, uvidele su ogromnu štetu zbog lošeg upravlja-
nja državnim ekonomijama i razvojem društva i, što je najvažnije,
koristile su dosledan i široko rasprostranjen narativ zajedničkih
nevolja – priče koje su saznavali jedni od drugih i zajednički be-
ležili u digitalnim prostorima političkog narativa i objavljivali na
blogovima, u video-sadržajima koje su delili na Fejsbuku i Tviteru,
te diskutovali na zajedničkim panelima na veb-sajtovima međuna-
rodnih vesti, kao što su Al Džazirin i BBC-jev.
Arapsko proleće je istorijski jedinstven slučaj, jer je to prvi skup
političkih pobuna u kojima su sve ove stvari [otuđenje od države,
konsenzus među stanovništvom koje protestuje, odbrana pokreta
od strane međunarodnog javnog mnjenja] bile digitalno posre-
dovane [...] Tačno je da Fejsbuk i Tviter nisu izazvali revoluciju,
ali je blesavo ignorisati činjenicu da je pažljiva i strateška upotreba

digitalnih medija u svrhu povezivanja regionalnih javnosti, zajedno
s međunarodnim mrežama podrške, osnažila aktiviste na nove nači-
ne, koji su doveli do nekih od najvećih protesta tokom ove decenije
u Iranu, do privremenog uklanjanja egipatske blokade Gaze i do
narodnih pokreta koji su okončali decenijske vladavine Mubaraka i
Ben Alija. Nema sumnje, upravo zbog tih dobro razvijenih digital-
nih mreža, građanski lideri su tako uspešno aktivirali toliko veliki
broj ljudi da protestuju.
U svakom pojedinačnom slučaju, početni incidenti Arapskog
proleća bili su na neki način digitalno posredovani. Informaciona
infrastruktura u obliku mobilnih telefona, personalnih računara i
društvenih medija bila je deo uzročno-posledične priče o Arapskom
proleću koja se mora ispričati. Ljudi su bili inspirisani na proteste iz
mnogo različitih i uvek ličnih razloga. Informacione tehnologije su
posredovale to nadahnuće, tako da su se revolucije dešavale jedna
za drugom u roku od nekoliko nedelja i imale su u znatnoj meri
slične obrasce. Naravno, bilo je različitih političkih ishoda, ali to ne
umanjuje značaj uloge digitalnih medija u Arapskom proleću. Ali,
što je još važnije, ovo istraživanje je pokazalo da zemlje koje nemaju
civilno društvo opremljeno digitalnim skelama imaju mnogo manje
šanse da dožive pojavu narodnih pokreta za demokratiju – zapa-
žanje do kojeg smo došli na osnovu objašnjenja čitave konstelacije
uzročnih varijabli koje su prethodile početku uličnih protesta, a ne
samo na osnovu kratkoročne upotrebe digitalnih tehnologija tokom
kratkog perioda političkog previranja.
Ili, mojim rečima: arapski ustanci su bili spontani procesi mo-

bilizacije do kojih je došlo pozivima koji su potekli s interneta i
bežičnih komunikacijskih mreža na osnovu prethodno postojećih
društvenih mreža, kako digitalnih, tako i onih neposrednih i ličnih,
koje su postojale u društvu. Generalno gledano, njima nisu posre-
dovale formalne političke organizacije, desetkovane represijom i
bez poverenja većine mladih aktivnih učesnika koji su predvodili
pokrete. Digitalne mreže i zauzimanje urbanih prostora, u bliskom
sadejstvu, obezbedili su platformu za autonomnu organizaciju i
deliberaciju, na čijim su temeljima zasnovane pobune, te stvorili
otpornost koja je bila neophodna da pokreti izdrže žestoke udare
državnog nasilja do trenutka kada su, u nekim slučajevima, zbog

instinkta samoodbrane, i sami postali kontradržava.
Postojala je još jedna značajna posledica prisustva pokreta na
internet mrežama, na koju mi je ukazala Mejta Alhasen (Maytha
Alhassen): umetnička politička kreativnost. Ovi pokreti, naročito
u Siriji, bili su podržani inovativnim grafičkim dizajnom avatar
slika, mini dokumentarcima, Jutjub veb serijama (kao što je Bee-
shu), video-blogovima, fotografskim montažama i slično. Moć
slika i kreativne, narativom aktivirane emocije, pokretačke koliko
i umirujuće, stvorile su virtuelno okruženje umetnosti i značenja
na koje su aktivisti pokreta mogli da se oslone da bi se povezali s
mladom populacijom u celini, na taj način menjajući kulturu kao
instrument promene politike.
Politički blogovi u vreme pred ustanke u mnogim zemljama bili
su od suštinskog značaja u stvaranju političke kulture debate i ak-
tivizma koji su doprineli razvoju kritičkog mišljenja i buntovničkih
stavova mlade generacije, koja je bila spremna da se pobuni na uli-
cama. Arapski ustanci su rođeni u osvit ekspanzije digitalnog doba
u arapskom svetu, ali s različitim nivoima raširenosti komunikaci-
onih tehnologija u različitim zemljama. Čak i u zemljama s niskim
nivoom pristupa internetu, jezgro aktivista koji su mrežno povezivali
pokret i umrežavali pokret sa sopstvenom nacijom i sa svetom bilo
je organizovano i do njega se došlo debatama na sajtovima druš-
tvenih mreža. Iz tog zaštićenog prostora, razvijene mreže mobilne
telefonije protegle su se ka društvu u celini. I pošto je društvo bilo
spremno da primi određene poruke o hlebu i dostojanstvu, ljudi su
se pokrenuli i – na kraju – postali pokret.
Postskriptum iz 2014. godine

Kao što sada znamo, sirijska revolucija se dezintegrisala u stravič-
noj silaznoj spirali nasilja s mnogo pipaka, kao rezultat interven-
cije geopolitičkih snaga i pokušaja globalnih džihadističkih mreža
različitih pripadnosti da iskoriste prazninu u moći nastalu ratom i
da sirijsku državu preotmu ili da stvore novu u Siriji i Iraku. Vojni
i politički uspeh ISIS-a, kao i nesposobnost zapadnih sila da iz-
grade multireligijski Irak, zasadili su seme još jednog beskrajnog
rata u najnestabilnijem i strateški najpresudnijem regionu planete.
Istraživanje predstavljeno u ovoj knjizi zastaje na pragu zadiranja u

razumevanje ovog varvarskog sukoba, jer bi to zahtevalo drugačiji
skup informacija i drugačiji konceptualni okvir.
Samo bih dodao da nesposobnost autentičnih društvenih po-
kreta da odnesu prevagu nad državnim nasiljem i njihov sledstveni
pokušaj da se angažuju u istoj vrsti nasilja obično završe krahom
društvenog pokreta i opravdavanjem dodatnog nasilja. U takvim
uslovima, pobednici su oni akteri, državni ili nedržavni, koji mogu
i koji su spremni da primene najviši stepen nasilja, dok je narod u
celini dramatični gubitnik u svim okolnostima. To znači da društveni
pokreti koji se suoče s beskompromisnim nasiljem treba da nađu
načine da se uzdrže od postupanja po istoj destruktivnoj logici, jer
u takvom sukobu oni nikada ne mogu da pobede. Iz tog razloga
društveni i revolucionarni pokreti nisu ista vrsta kolektivnih ak-
tera. Možda je neizbežno biti uvučen u dinamiku nasilja. Pa ipak,
taj izbor vodi društveni pokret do najgore moguće smrti. Ponekad
će biti potrebna ekstremna hrabrost da se na rat odgovori mirom,
u nadi da će pokret osvojiti umove ljudi u zemlji i širom sveta. A
opet, možda je to jedina istinska odbrana protiv varvarstava koje
primenjuju države, sve države, kao i akteri – državni pretendenti
koji im se suprotstavljaju.
Napomene
1 Ovo poglavlje se u velikoj meri oslanja na doprinos u informacijama,
prikupljanju podataka i savetima novinarke i naučnice Mejta Alhasen.
Za njenu analizu arapskih ustanaka, videti: Alhassen, Maytha and
Ahmed Shihab-Eldin (eds) (2012). Demanding Dignity: Young Voices
from the Arab Revolutions. Ashland, OR: White Cloud Press.
2 http://www.democracynow.org/2011/12/13/the_arab_ people_ha-
ve_woken_up.
3 Kontekst svake pojedinačne zemlje delimično objašnjava slučajeve
u kojima su protesti ograničeni na 2011. godinu (ostaje da se vidi
dalji razvoj događaja). Tako je u Libanu i Alžiru sećanje na svirepe
građanske ratove imalo parališući efekat, iako su se u Alžiru odvijali
aktivni protesti, koji su obnovljeni u januaru 2012. godine. U Iraku,
bolni period rata, okupacije, građanskog rata i dugotrajnog terorizma
iscrpeo je stanovništvo i učinio ga željnim mira. U Saudijskoj Arabiji,
protest koji se dogodio 11. marta u velikoj meri bio je ograničen na

šiitsku manjinu u istočnom delu zemlje, tako da je pokret bio izolovan
od sunitske većine i lako suzbijen efikasnim bezbednosnim aparatom.
Najznačajniji društveni pokret u Saudijskoj Arabiji bila je kampanja žena
za pravo da voze automobil, pokret koji je još u toku, s potencijalom
proširenja na druga prava žena. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima,
činjenica da većina stanovnika nisu državljani te zemlje, a da većina
građana uživa u subvencionisanim troškovima života, stvara kontekst
u kojem se nedostatak slobode ne mora nužno pojaviti kao teret za
građane, i predstavlja faktor zastrašivanja za imigrante.
4 Za raspravu o arapskim diktaturama, videti: Marzouki (2004); Schlum-
berger (2007).
5 Za društveno poreklo sirijskih aktivista, kao i izveštaj iz prve ruke o
ustanku, videti odličnu analizu:
Mohja Kahf: http://www.jadaliyya.com/pages/ index/4274/the-syrian-
revolution-on-four-packs-a-day.
6 Za uticaj rasta cena hrane u svetu na društvenu situaciju u arapskim
zemljama (oni uvoze više hrane nego bilo koji drugi region u svetu),
videti: http://www.economist.com/node/21550328?fsrc=scn/tw/te/
ar/letthemeatbaklava.
Literatura i izvori
Council of Foreign Affairs (2011). The New Arab Revolts: What Happe-
ned, What it Means, and What Comes Next. New York: Council of
Foreign Affairs.
Howard, P. (2011). The Digital Origins of Dictatorship and Democracy.
Information Technology and Political Islam. Oxford: Oxford Univer-
sity Press.
Hussain, M. M. and Howard, P. (2012). Democracy’s Fourth Wave? Infor-
mation Technology and the Fuzzy Causes of the Arab Spring, unpu-
blished paper presented to the meeting of the International Studies
Association, San Diego, April 1–4.
Marzouki, M. (2004). Le mal arabe. Entre dictatures et integrisme: la de-
mocratie interdite. Paris: L’Harmattan.
Noland, M. (2011). The Arab Economies in a Changing World. Washington,
DC: Peter G. Peterson Institute for International Economics.
Schlumberger, O. (2007). Debating Arab Authoritarianism: Dynamics
and Durability in Nondemocratic Regimes. Stanford, CA: Stanford
University Press.
| izomska revolucija:
R
Los Indignados1 u Španiji2
Februar 2011. Kriza evra bila je u punom zamahu u Španiji. Neza-

poslenost je dostigla 22 posto, pri čemu je nezaposlenost mladih
bila 47 procenata. Nakon što je dugo ignorisala oštrinu krize, pod
pritiskom Nemačke i MMF-a, socijalistička vlada, gazeći svoja iz-
borna obećanja iz 2008. godine, počela je da preduzima sve dublje
budžetske rezove u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalnih da-
vanja. Davao se prioritet obnovi kapitala finansijskih institucija i
smanjivanju javnog duga koji je dostigao vrtoglave visine, sve u ime
očuvanja članstva Španije u evrozoni. Sindikati su bili u rasulu, a
velika većina građana prezirala je političare i političke stranke. Mala
mreža zabrinutih građana iz Madrida, Barselone, Hereza i drugih
gradova napravila je grupu na Fejsbuku pod nazivom „Platforma
koordinacije grupe prograđanske mobilizacije“. Neki od njih bili su
u prvim redovima kampanje za odbranu slobode interneta, protiv
odredbe u vezi s kršenjem prava intelektualne svojine na interne-
tu (Ley Sinde), koju je vlada odobrila da bi nametnula kontrolu
i cenzuru provajderima internet usluga i korisnicima interneta.
Mreže kao što su x.net, Anonymous i Nolesvotes bile su među
učesnicima. Drugi članovi bili su veterani pokreta za globalnu
pravdu. Priključile su se i druge grupe, kao što su „Estado del Ma-
lestar“, „Juventud Sin Futuro“, „Juventud en Accion“, „Plataforma
de Afectados por la Hipoteca“, a preostali članovi bili su inspiri-
sani borbama koje su se širile čitavom Evropom protiv društvenih
posledica bujajuće finansijske krize, iako je u Španiji glavna kritika
bila usmerena protiv disfunkcionalnog, neresponzivnog političkog
sistema i njegovog lošeg upravljanja krizom. Ohrabrio ih je primer
Islanda: mogućnost uspešnog obračunavanja sa spregom između
bankara i političara društvenom mobilizacijom običnih građana.
Ova platforma se brzo razvila u Fejsbuk grupu za debatu i akciju
pod nazivom „Democracia Real Ya“ („Prava demokratija sada!“),

koja je kreirala forum, blog i imejl listu.3 Međutim, kao što kaže
jedan od osnivača DRY, Havijer Toret:
Kampanja je bila anonimna, Democracia Real Ya nije bila ništa.

Ona je bila konglomerat blogova, različitih grupa, nekih ljudi koji
su došli iz grupa vezanih za Ley Sinde ili Nolesvotes. Democracia
Real je bila brend koji nije predstavljao nikoga, iza tog naziva nije
bilo ljudi.4
Grupa je bila zasnovana na decentralizovanoj mreži s anonimnim

čvorištima u različitim gradovima. U nekim slučajevima, na primer
u Barseloni, oni su se lično sastajali nedeljom ujutru. Stotine su se
priključile grupi na Fejsbuku, a neki su učestvovali na sastancima.
Osuđivali su nedostatak reprezentativne demokratije u njenom
sadašnjem obliku u Španiji. Prema njihovom mišljenju, glavne poli-
tičke stranke služile su bankarima i nisu zastupale interese građana.
Sledeći primer arapskih revolucija, odlučili su da pozovu na delo-
vanja na ulicama. Iskoristili su mogućnost lokalnih izbora, koji su
bili zakazani širom zemlje za 22. maj 2011. godine. Tako su 2. marta
pozvali građane da pokažu svoj protest na ulicama u nedelju, 15.
maja, pod sloganom „Prava demokratija sada! Zauzmite ulice. Mi
nismo roba u rukama političara i bankara“, i objavili su manifest:
Mi smo normalni ljudi. Mi smo kao vi: ljudi koji ustaju ujutru da
studiraju, da rade ili da traže posao, ljudi s porodicom i prijatelji-
ma. Ljudi koji rade naporno svakog dana da bismo živeli i da bismo
stvorili bolju budućnost za one s kojima smo... U ovoj zemlji pak
veći deo političke klase nas čak i ne sluša. Njene funkcije treba da
budu da naš glas prenese institucijama, olakšavajući političko uče-
stvovanje građana, s ciljem da se postigne najveća moguća dobrobit
za najveći deo društva, umesto da se samo bogate na naš račun, da
obraćaju pažnju samo na instrukcije velikih ekonomskih sila i da
održavaju partokratsku diktaturu... Mi smo ljudi, nismo roba. Mi
nismo samo ono što kupujemo, zbog čega to kupujemo i za koga to
kupujemo. Iz svih tih razloga, ogorčeni smo. Verujemo da možemo
to da promenimo. Verujemo da možemo da doprinesemo. Znamo
da zajedno možemo. Pridružite nam se. To je vaše pravo.
Rizomska revolucija: Los Indignados u Španiji 107
Poziv nisu podržali nijedna politička stranka, sindikat ili organi-

zacija civilnog društva, a mediji su ga ignorisali. Prenet je pre svega
posredstvom društvenih mreža na internetu, preko Fejsbuka, Tvitera,
Tuentija itd. Petnaestog maja, bez bilo kakvog formalnog vođstva,
ali uz pažljivu pripremu demonstracija koja je trajala nedeljama,
desetine hiljada ljudi demonstriralo je u Madridu (50.000), Barseloni
(20.000), Valensiji (10.000) i u 50 drugih gradova, mirno, bez bilo
kakvog većeg incidenta bilo gde.
Na kraju demonstracija u Madridu, nekoliko desetina demonstra-
nata otišlo je na Puerta del Sol (Sunčani trg), simbolički najznačaj-
niji trg u gradu, i provelo noć po lošem vremenu da bi međusobno
raspravljali o tome šta znači „prava demokratija“. U tom trenutku
odlučili su da neće napustiti Puerta del Sol dok ne dođu do kon-
senzusa o značenju „prave demokratije“ – što se ispostavilo kao
poduži proces. Sledeće noći, 16. maja, mnogi ljudi su se okupili na
Trgu Katalunja u Barseloni. Na oba mesta odlučili su da okupiraju
trg da bi raspravljali o pitanjima koja nisu bila predmet rasprave u
besmislenim kampanjama političkih kandidata za lokalne izbore koji
je trebalo da se održe kroz nekoliko dana. Tvitovali su prijateljima.
Došle su stotine ljudi, koji su zatim tvitovali svojim mrežama, pa su
došle hiljade. Mnogi su došli s vrećama za spavanje, da bi proveli noć
u okupiranom prostoru. Rođeni su acampadas (kampovi). Još više
ljudi došlo je tokom dana. Učestvovali su u debatama, aktivnostima
i demonstracijama. Spontano su nicale komisije svih mogućih vrsta.
Neki od njih su vodili računa o logističkim problemima, uključujući
sanitarno pitanje, opskrbljivanje hranom i vodom. Drugi su postavljali
veb stranice, koristili Wi-Fi mreže i povezivali se s okupiranim pro-
storima širom zemlje i sveta. Mnogobrojni drugi su pak organizovali
debate o bilo kojoj temi koju je bilo ko hteo da predloži i za koju
je bilo ko bio zainteresovan. Nisu priznavani nikakvi lideri: svako
je predstavljao samo sebe, a odluke je donosila sednica Generalne
skupštine, koja se održavala na kraju svakog dana, kao i komisije
koje su formirane u vezi sa svakim pitanjem povodom kojeg su ljudi
želeli da preduzmu neku akciju. Preko 100 španskih gradova sledilo
je ovaj primer, predstavljajući okidač za ogroman pokret okupira-
nja, koji se za par dana proširio na skoro 800 gradova širom sveta,
iako je, što je interesantno, njegov uticaj u Sjedinjenim Državama
u tom trenutku bio ograničen. Domaći i strani mediji izveštavali su
o pokretu, mada su ga često pogrešno predstavljali. Policija je dva

puta pokušala, doduše neuspešno, da istera one koji su okupirali
javni prostor. Izborni sud je proglasio ta zauzimanja nezakonitim,
pošto su predstavljala kršenje „izborne tišine“, propisane zakonom.
Ipak, u dve prilike kada je postojala pretnja okupiranim prostorima,
priključile su se hiljade ljudi, blokirajući akciju policije. Političke
stranke bile su oprezne zbog negativnih posledica po svoje izglede
na izborima ako se upuste u žestoke policijske obračune, tako da
su se okupiranja javnih prostora nastavila i posle izbora, u skladu
s odlukama skupštine. Pokret je poprimio vlastiti život. Najpre je
bio poznat kao 15-M, što je naziv izveden od datuma prvih demon-
stracija, ali su uskoro mediji popularizovali termin los indignados
(„ogorčeni“), koji su neki članovi pokreta usvojili, možda inspirisani
naslovom pamfleta (Indignez-vous!) koji je nekoliko meseci ranije
objavio devedesettrogodišnji francuski filozof i bivši diplomata
Stefan Hesel, koji je pogodio pravo u živac kada su u pitanju mladi
ljudi u Španiji (više nego u Francuskoj).5 Zaista, u zemlji je vladala
opšta klima ogorčenja (kao i u većem delu sveta) protiv političara
koji se brinu samo o sebi i protiv bankara koji su uništili privredu
svojim špekulantskim manevrima, da bi na kraju bili spaseni nov-
cem poreskih obveznika i da bi i dalje primali lepe bonuse, dok su
građani izloženi velikim patnjama zbog posledica krize koje su se
osećale na radnim mestima, kao i kad su u pitanju bili plate, usluge
i prinudna izvršenja hipotekarnih stambenih kredita. Pokret je me-
secima nastavio da živi u raznim oblicima, iako se veći deo okupi-
ranja javnih prostora završio početkom jula. Tokom jula pokrenuto
je nekoliko marševa u raznim mestima u Španiji, koji su se 22. jula
spojili u Madridu. Učesnici marša su šetali, prolazili kroz gradove i
sela, objašnjavali razloge za protest, a mnogi ljudi su im se pridružili
tokom tog putovanja. Kada su stigli u Madrid posle prepešačenih
stotina kilometara, pozdravila ih je masa Madriđana koji su ih po-
državali i koji su im se priključili u konačnom krugu šetnje, 23. jula
na Puerta del Sol, na demonstracijama oko 250.000 ljudi, koje su
reafirmisale rešenost pokreta da nastavi da se bori za demokratiju
i protiv nepravičnog upravljanja ekonomskom krizom. Akcije pro-
testa nastavile su se tokom avgusta, uključujući i neke pokušaje da
se ponovo okupira Puerta de Sol u Madridu, što je dovelo do tačke
da su stotine policajaca i sami okupirali trg na nekoliko dana da bi
sprečili da ga indignade ponovo zauzmu. Krajem avgusta, vlada

Socijalističke partije i opoziciona Partido popular (konzervativci)
saglasile su se da se povinuju ultimatumu Angele Merkel da izmene
španski Ustav kako bi se sprečila mogućnost budžetskih deficita
kao načina za umirenje finansijskih tržišta koja su špekulisala protiv
španskog duga (ovo zapravo nije dalo rezultate). Zemlja je bila na
odmoru i glasanje je sprovedeno praktično u tajnosti. Indignade su
protestovale ispred parlamenta, pozivajući na referendum, i orga-
nizovale demonstracije u mnogim gradovima, dobijajući određenu
podršku od sindikata i od levičarskih partija koje su se takođe pro-
tivile menjanju Ustava pod nišanom Nemačke. Indignade su nosile
transparent na kojem je pisalo: „Sindikati, hvala što ste došli“.
Procenjuje se da je u protestima učestvovalo najmanje 2,2 mili-
ona ljudi, a učešće na protestima povećalo se od maja do oktobra
(Blanco 2011).
Petnaestog oktobra 2011. godine, globalne demonstracije, sazva-
ne preko interneta na inicijativu mreže aktivista koji su se sreli u
Barseloni početkom septembra, okupile su stotine hiljada ljudi u
951 gradu i u 82 zemlje širom sveta pod sloganom „Ujedinjeni za
globalnu promenu“. Protestovalo je skoro 500.000 demonstranata
u Madridu i oko 400.000 u Barseloni.
Ko su bili ti odlučni učesnici protesta? Iako je pri nastajanju pokreta
bilo mnogo univerzitetskih studenata i nezaposlenih diplomiranih
studenata od 25 do 35 godina (kao i u arapskim revolucijama), njima
su se kasnije priključili ljudi iz svih društvenih slojeva i starosnih
grupa, uz aktivno učešće starijih, direktno ugroženih sve lošijim
uslovima života. Štaviše, pokret je dobio preovlađujuću podršku
javnog mnjenja tokom 2011. godine, kada je barem tri četvrtine
španskog naroda, prema različitim anketama, reklo da se slaže s
kritikama i izjavama pokreta. Neki izvori procenjuju da je stepen
identifikacije s pokretom 88 posto (videti tabelu 1).
Ipak, početkom 2012. godine postojala je nesigurnost u vezi s
pitanjem šta je put napred za one koji „brinu o svojoj budućnosti,
jer je ovo mesto gde ćemo provesti ostatak života“, kako je navo-
dio jedan transparent na okupiranom trgu. To je razlog zašto su se
potraga i debate nastavili na internetu, preko društvenih mreža, na
sigurnom mestu na kojem je pokret bio izmaštan i gde su nastajali
i još uvek nastaju novi projekti.
Samoposredovani pokret
Iako je okupiranje javnog prostora bilo esencijalno da bi pokret
dobio na vidljivosti i da bi se pružila podrška njegovoj ključnoj
organizacionoj formi – lokalnim skupštinama – poreklo pokreta
i njegova glavna okosnica tokom čitavog protesta nalazili su se
na slobodnim prostorima interneta. Tako to objašnjava i opisuje
Havijer Toret (Javier Toret), psiholog i istraživač tehnopoliti-
ke, jedan od prvih članova mreže koja je stvorila Democracia
Real Ya:
Ono što je 15-M pokazao jeste da ljudi mogu da prevaziđu medijsku

blokadu. Kapacitet masovne onlajn autokomunikacije i samoor-
ganizacije omogućio je ljudima da prevaziđu medijsku blokadu. U
Barseloni je postojalo samo jedno medijsko glasilo koje je došlo na
konferenciju za novinare koju smo organizovali povodom demon-
stracija 15-M – BTV (Televizija Barselona). Sva medijska glasila
su znala da će doći do demonstracija 15-M. Pisali smo im, sve je
bilo najavljeno na Tviteru, Fejsbuku, imejl listama... ali ništa nije
objavljeno. Televizijske stanice su nas potpuno ignorisale, novine su
nas takođe ignorisale. Bilo je nekoliko pojedinačnih novinara koji
su pratili pokret, na primer Lali Sandimeng (Lali Sandiumenge),
koji ima blog na La Vanguardia [...] [http://blogs.lavanguardia.
com/guerreros-del-teclado/]... Ali, opšte uzev, vodeći mediji su
ili ignorisali ili blokirali predlog koji smo izneli... To pokazuje da
je ovaj tip pokreta postmedijski. On je postmedijski zato što je
prisutna tehnopolitička reaproprijacija oruđa, tehnologija i me-
dijuma učešća i komunikacije koje danas postoje. To je ono gde
su ljudi danas. Ima mnogo ljudi u ovim medijima. To je zarazna
onlajn kampanja, koja je dovoljno otvorena da se svako uključi i
učestvuje... Da bi nešto bilo zarazno onlajn, da bi bilo mimetičko,
slogani moraju da imaju odjek među ljudima. Na primer, „nismo
roba u rukama bankara“. To je poruka koja je odjeknula i to se
prenosilo. To je nešto sa čim svako može da se saživi. Ljudi su
pravili video-klipove i sve vrste logoa s tim sloganima. Prvobitni
slogani su imali veliku cirkulaciju zato što su bili anonimni i zato
što su bili zdravorazumski. Slogane nije pravila levičarska grupa
koja ima svoju određenu ideologiju. Oni su samo imali zaraznu
sposobnost, koja je bila mimetička, i imali su kapacitet da koriste

veb 2.0 oruđa. Zbog toga je svako postao vlastiti medij. I to je razlog
zašto je to postmedijski pokret. On ima sposobnost da prevaziđe
medije, da stvori događaj i da saopšti taj događaj... Neka medijska
glasila su koristila tvitove ili ono što je rečeno na Fejsbuk stranici
„Acampadesol“ ili „DRY“ da bi informisala javnost. To je možda
zato što je medijima teško, s pokretom koji je umrežen, koji nema
lidere, da ispričaju priču o tome šta se dešava. Mediji su prvobit-
no ignorisali pokret, ali kada su svi trgovi Španije bili puni ljudi,
nisu imali drugog izbora već da objasne šta se događa... Stvore-
no je mnogo prostora koji su funkcionisali kao medijska glasila,
na primer, bilo je mnogo ličnih blogova koji su dobro pokrivali
pokret. Postali smo kolektiv u kojem je svako imao kapacitet da
govori za sebe, bez medijskog filtera. Medijska glasila su uveća-
vala ono što radimo, na sreću ili nažalost. To nam je davalo dosta
autonomije i omogućavalo da svaka osoba može da kaže šta misli
ili oseća. Pokret 15-M pozicionirao se među intermedijatorima,
bili oni politički, medijski ili kulturni. To je promena paradigme
u odnosu građana i vlada, sindikata, medijskih glasila... Ako je to
pokret koji jednako stvaraju hiljade ljudi, kontradiktorno je da
govori jedna osoba. Postojala je unutrašnja debata o tome da li
treba da imamo portparole. Ideja pokreta bila je da svako govori
za sebe. Nije jedna osoba ta koja odlučuje bilo šta. To medijima
otežava da pokrivaju ono što se događa. Godine 2001, kada smo
pokrenuli veb-sajt Indymedia, imali smo izreku: „Ne mrzi medi-
je, postani medij.“ To je ono što je 15-M pokazao. Kada se ljudi
udruže, postaju moćniji od bilo kog drugog medijskog glasila. Na
primer, 27. maja, kada su nas napali na Trgu Katalunja, pokret je
imao neverovatan kapacitet da saopšti ono što se dogodilo... Svako
je postao reporter, makar i nakratko. Svako je u nekom trenutku
bio primarni izvor vesti. Kada imate mnogo ljudi koji izveštavaju,
imate kolektivni opis onoga što se dogodilo. Ljudi mogu da prate
ono što se događa preko striminga, onlajn, na televiziji, uživo.
Ljudi koji su bili tamo tvitovali su: „Dođite da nam pomognete“,
i ljudi su došli. To je ljudima omogućilo da preuzimaju stvari s
digitalnih medija, bilo u kući, ili preko mobilnog telefona, te da
mogu da se kreću po gradu.6
Tabela 1. Stavovi javnosti o mobilizacijama 15-M u Španiji
112
Procenat ukupno Skala 1–10 (pri čemu 1 znači potpuno se

anketiranih ne slažem, a 10 potpuno se slažem)
Anketa Metroscopia, sprovedena 1–2. juna 2011. godine
Da li mobilizacije 15-M pobuđuju u vama simpatije ili antipatije?
One pobuđuju simpatije. 66%
One pobuđuju antipatije. 21%
Da li mislite da su motivacije za protestovanje ispravne?
Da, mislim da su ispravne. 81%
Ne, ne mislim da su ispravne. 9%
S kojim od sledećih mišljenja se najviše slažete?
Pokret 15-M bavi se problemima koji se tiču samo nekolicine ljudi. 11%
Pokret 15-M bavi se problemima koji utiču na čitavo društvo. 84%
Pokret 15-M je politički levičarski. 31%
Pokret 15-M je politički desničarski. 2%
Pokret 15-M nema neku definitivnu političku tendenciju. 58%
Pokret 15-M bavi se stvarnim problemima koji postoje u našem društvu.
Slažem se. / Izričito se slažem. 80%
Ne slažem se. / Izričito se ne slažem. 15%
Pokret 15-M će se razviti u političku stranku.
Slažem se. / Izričito se slažem. 21%
Pokret 15-M će postati radikalizovan i upustiće se u činove nasilja.
Slažem se. / Izričito se slažem.
19%
Ne slažem se. / Izričito se ne slažem.
74%
Pokret 15-M će se pripojiti postojećoj političkoj partiji.
Slažem se. / Izričito se slažem.

68%
Anketa Cocktail Analysis, sprovedena 31. maja 2011. godine
Da li ste čuli za pokret Democracia Real Ya, koji je takođe poznat kao pokret 15-M ili
pokret Los Indignados?
Da. 97%
Ne. 3%
Da li biste rekli da se slažete ili da se ne slažete sa pokretom Democracia Real Ya / 15-M?
Slažem se.
88%
Ne slažem se.
12%
Da li mislite da pokret Democracia Real Ya / 15-M treba da se nastavi?
Da. 83%
Ne. 17%
Na skali od 1 do 10, pri čemu 1 znači potpuno se ne slažem, a 10 znači potpuno se
Rizomska revolucija: Los Indignados u Španiji
slažem, šta mislite o sledećem?

Izborni zakon treba da se reformiše. 8,7
Treba se boriti protiv korupcije sprovođenjem pravila čiji je cilj potpuna politička 9,3
transparentnost.
Treba da postoji delotvorna podela grana vlasti. 8,6
Treba stvoriti mehanizme za efikasnu građansku kontrolu da bi politička odgovornost 8,7
bila delotvorna.
113
114

Anketa Simple Lógica, sprovedena 1–6. juna 2011. godine.
Da li odobravate ili ne odobravate proteste koji su se desili na mnogim trgovima
u čitavoj Španiji?
Odobravam. 73%
Ne odobravam. 19%
Da li se slažete sa idejama koje brani pokret?
Slažem se. 72%
Niti se slažem, niti se ne slažem. 10%
Ne slažem se. 10%
Šta mislite, u kojoj meri će ovaj pokret pomoći da se poprave stvari u Španiji?
Mnogo. 12%
Ponešto. 27%
Neće uopšte. 53%
Izvori:
1) Metroscopia; dostupno na www.metroscopia.es/portada.html
2) The Cocktail Analysis; dostupno na http://www.tcanalysis.com/2011/06/03/movimiento-15mdemocraciarealya-representatividad-movilizacion-
social-y-canales-de-informacion/
3) Simple Lógica; dostupno na http://www.simplelogica.com/iop/iop11002.asp
Ali, čak ni novi medij, tako moćan i participativan kao što su druš-
tvene mreže na internetu, nije poruka. Poruka konstruiše medijum.
Kao što tvrdi Toret, poruka je postala zarazna zato što je imala odjeka
u ličnim iskustvima ljudi. A glavna poruka je bila odbacivanje svih
političkih i ekonomskih institucija koje određuju živote ljudi. Zato
što, kao što je poručio jedan transparent u Madridu: „Ovo nije kri-
za, ovo znači da te više ne volim.“ Međutim, kako naći novu ljubav?
Šta su želele / šta žele Indignade?

Pokret nije imao program. Glavni razlog je bio to što nikad nije bilo
formalne organizacije poznate kao „pokret“. Međutim, bilo je mnogo
zahteva koje su odobrile skupštine tokom mnogih okupiranja. Svi
mogući zahtevi, kritike i predlozi bili su prisutni u pokretu. To je
svakako bio pokret protiv bankara i špekulanata i protiv situacije u
kojoj ljudi plaćaju posledice finansijske krize za koju nisu odgovorni.
Duboki osećaj nepravde kipteo je u stanovništvu uopšte i do njego-
vog izraza došlo je kroz pokret. Oni su osećali da banke koje su u
problemima ne treba da budu spasene, već nacionalizovane, kao što
su bile na Islandu, primer na koji se pokret stalno pozivao. Smatrali
su da prevarantske predstavnike izvršne vlasti treba krivično goniti.
Bili su jednoglasno protiv vladinih budžetskih rezova i umesto toga
su zahtevali oporezivanje bogatih i korporacija. Postojala je široko
rasprostranjena osuda nezaposlenosti miliona mladih ljudi koji nisu
imali izgleda da pronađu pristojan posao. Sedmog aprila 2011. godi-
ne hiljade mladih demonstriralo je u Madridu na poziv organizacije
„Mladi bez budućnosti“, zahvaljujući kampanji baziranoj na internetu,
za odbranu njihovih prava na obrazovanje, rad i stanovanje. Takođe
je došlo do protesta protiv stambene krize, posebno za mlade lju-
de. Jedan važan kontingent pokreta 15-M činili su mladi koji su bili
uključeni u kampanju Vas Vivienda („Stanovanje“) mesecima pre
pokreta. Posebno žučni bili su protesti protiv izvršenja hipotekarnih
stambenih kredita i deložacije starijih ljudi i siromašnih porodica,
koje su banke namamile u zamku uzimanja rizičnih hipotekarnih
kredita, koje bi morali da nastave da plaćaju do kraja života, čak i
nakon što su izgubili dom. Postojala je jasna kritika kapitalizma kao
takvog: „Ovo nije kriza, ovo je sistem“, ali nije bilo konkretnih pred-
loga da se prevlada kapitalizam ili da se ponovo uspostavi ekonomski
rast. Razlog je to što su se mnogi u pokretu protivili samom pojmu

rasta radi rasta. Zabrinutost za zaštitu životne sredine bila je na pr-
vom mestu. Protivljenje društvu kojim upravlja konzumerizam bilo
je duboko. Tako, iako je kritika kapitalizma uopšte, a naročito one
vrste finansijskog kapitalizma koja je dovela do krize, bila nešto što
su svi delili skoro jednoglasno, nije bilo konsenzusa oko toga koja
bi vrsta ekonomije obezbedila radna mesta, rešila stambeno pitanje
i omogućila pristojne uslove života za sve na način koji je ekološki
održiv i etički pravedan. To ne znači da je pokret bio nesposoban
da iznedri veoma konkretne, visokosofisticirane predloge politika.
U stvari, postojalo je čitavo more predloga o tome, predloga koji su
bili vrlo razrađeni i o kojima se raspravljalo u skupštinama i na ko-
misijama. Ipak, pošto pokret nije bio organizovan tako da se usaglasi
o bilo kakvom detaljnom programu, postojalo je mnoštvo predloga,
koje su izneli različiti ljudi, na različitim mestima, tako da su oni bili
raznoliki koliko i sam sastav pokreta.
Međutim, uprkos širokom spektru kritika i zahteva u vezi s eko-
nomskim i socijalnim pitanjima, duboko sam ubeđen, na osnovu
vlastitih zapažanja, da je pokret bio suštinski politički. To je bio
pokret za transformaciju pseudodemokratije u pravu demokratiju.
Uprkos činjenici da je originalni poziv „Prave demokratije sada!“
kasnije bio razvodnjen u okeanu zahteva i snova koji su bili prisut-
ni u pokretu, i da je „Prava demokratija sada!“ bila okidač, ali ne i
sâm pokret, njen originalni manifest bio je implicitno ili eksplicitno
zajedničko jezgro pokreta Los Indignados. Da, kriza je bila izraz ka-
pitalističkog sistema, a banke su bile krivci. A političari svih boja,
stranke, parlamenti i vlade bili su saučesnici bankara, čije su interese
branili više nego interese građana koje su predstavljali. Postojalo je
opšte mišljenje u pokretu da političari žive u svom vlastitom za-
tvorenom, privilegovanom svetu, ravnodušnom prema potrebama
ljudi, manipulišući izborima i izbornim zakonom da bi perpetuirali
svoju moć kao političke klase. „Oni nas ne predstavljaju“ verovatno
je najpopularniji i svakako najfundamentalniji slogan koji je do-
šao iz pokreta. Budući da, ako nema pravog predstavljanja, nema
demokratije, onda institucije moraju da budu obnovljene odozdo
nagore, kao što su bile na Islandu. Počevši od pravosuđa, potpuno
politizovanog, kao i od dela sistema uzajamne podrške bankara,
političara i visokih nivoa sudstva.
Ovo odbacivanje sadašnje forme demokratije ima duboke po-

sledice po projekat pokreta zato što znači da su izbori i partije
beskorisni i irelevantni za odbranu interesa i vrednosti građana.
Pokret je, tako, bio ravnodušan prema učešću na izborima dok god
ne postoji duboka reforma sistema, počevši od reforme izbornog
zakona, koji je bio skrojen tako da odgovara najvećim partijama,
u sistemu neproporcionalnog predstavljanja koji je favorizovao
one koji dobiju većinu glasova (D’Ontov metod). U pozitivnom
smislu, pokret se složio da izvrši pomeranje ka drugačijim mo-
delima participativne demokratije, počevši s deliberativnom
demokratijom preko interneta, da bi obezbedio potpuno save-
sno učešće građana u procesu konsultativnog donošenja odluka.
Forme deliberacije i odlučivanja u samom pokretu, o kojima ću
govoriti nešto kasnije, bile su usmerene eksplicitno ka tome da
zamisle šta politička demokratija treba da bude u društvu u celi-
ni. Potpuno svestan teškoće uticanja na politiku i javne politike u
okviru ograničenja postojećih institucija, pokret, tj. najveći deo
pokreta, pozicionirao je sebe kao dugoročnu perspektivu. Nije
postojalo pitanje stvaranja programa koji treba da dobije zeleno
svetlo na narednim izborima, pošto nijednu političku partiju
nisu prepoznali kao svog sagovornika. Prema mišljenju pokre-
ta, trebalo je preduzeti dug marš od negacije sistema do obnove
institucija koje bi izražavale narodnu volju procesom podizanja
svesti i participativne deliberacije.
To je razlog zašto se projekat (projekti) pokreta pre može naći u
diskursu njegovih aktera, a ne u posebnim zahtevima, koji su pred-
stavljali samo trenutno preovlađujući stav u lokalnim skupštinama
koje su o njima glasale.
Diskurs pokreta
Los Indignados je pokret višestrukih, bogatih diskursa. Imaginativni
slogani, dovitljivi termini, smislene reči i poetski izrazi sačinjavali
su jezički ekosistem koji je izražavao nove subjektivnosti. Iako ne
mogu da govorim o jednom jedinom diskursu, postoji čitav niz
termina koji konotiraju način mišljenja koji se redovno pojavljivao
u sloganima i debatama koje su se održavale, kako u kampovima,
tako i na internetu.
Eduardo Serano (Serrano 2011) sačinio je, na osnovu svojih

zapažanja, listu ključnih termina koji su bili u širokoj upotrebi u
diskursu pokreta, označavajući svaki termin po tome koje vredno-
sti implicira, a koje odbacuje. Njegova analiza, s mojim prevodom
njegovih termina, predstavljena je u tabeli 2 i pokazuje nam pro-
fil pokreta i njegovu orijentaciju onako kako se ona razotkrivala
u diskursu.
U ovoj analizi očigledna je dubina kulturne transformacije koju
pokret otelovljava. Iako delimično podstaknut nesigurnim životima
miliona mladih ljudi (54 posto u starosnoj grupi od 18 do 34 godine
još uvek živi s roditeljima zbog nedostatka stambenog prostora i
posla), diskurs pokreta izražava uspon nove ekonomske i političke
kulture: alternativne ekonomske kulture, čijim izučavanjem se naš
istraživački tim pozabavio u Barseloni u periodu 2009–2012. godine.
Tabela 2: Implicirana i odbačena značenja u frazama koje su zajedničke pokretu
U diskursu
pokreta Implicirano Odbačeno
Los Indignados
Zajedništvo Samouprava zajednice, Ograničeno vlasništvo,
zajednički prostor dihotomija javno/privatno,
prigrabljivanje moći od strane
nekolicine ljudi
Konsenzus skup- Odluke su rezultat interakcije Opozicija konsenzus/neslaganje,
štine između različitih predloga, po- uprosečavanje predloga,
štovanja svih ideja, linearno odlučivanje, ishod gori
nelinearnog procesa od kvaliteta prvobitnih predloga
odlučivanja, ne glasanje već o kojima se raspravljalo
sinteza, kvalitativno bolji ishodi
procesa odlučivanja
Bilo ko Jedinstvenost, anonimni Svako, totalitet
građani
Bez budućnosti Baš sad Odloženo ispunjenje, razdvajanje
sredstava i ciljeva
Bez šefova Samoregulisanje, distribuirana Dodeljivanje rigidnih društvenih
mreža, puno uključivanje uloga, definisanje subjekata
svakoga (kao u internet unapred, naredba
interakciji), anonimnost, i potčinjavanje
rotiranje dužnosti
Nepredstavljanje Učestvovanje, direktna Delegiranje
demokratija, politika izražavanja
U diskursu
pokreta Implicirano Odbačeno
Los Indignados
Nenasilje Legitimnost, uzornost, stvarna Efikasnost nasilja, tiranija
samoodbrana, nedodirljivo testosterona
polje snage delegitimisanjem
nasilja drugih
Poštovanje Recipročnost, dostojanstvo, Bezbednost, neprijatelj
samokontrola, istinsko
građanstvo
Bez novca Bogatstvo nije monetarno, Ekonomija oskudice, finansijska
nepovezanost sa finansijskim tiranija, neminovnost mera
sistemom, lokalne valute, štednje, igre nulte sume
depostvarenje
Bez straha Zajedno možemo, niste sami, Fatalnost, paraliza
kriza se može prevazići (kao na
Islandu), kreativnost
Sporost Zajedničko razvijanje, procesi „Brz život“, potčinjavanje života
postepenog sazrevanja ubrzanju kapitala
Izvor: Eduardo Serrano (2011). El poder de las palabras: glosario de términos del 15M
[onlajn]. Dostupno na: http://madrilonia.org/2011/06/el-poder-de-las-palabras-glosa-
rio-de-terminos-del-15m [pristupljeno 8. februara 2012. godine]. Moj prevod.
Ovo je izraženo u svakodnevnim životnim praksama, koje naglaša-

vaju upotrebnu vrednost života, a ne razmensku vrednost, te koje
se upuštaju u samoproizvodnju, zadrugarstvo, mreže naturalne
razmene, društvenu valutu, etičko bankarstvo i mreže uzajamne
solidarnosti. Ekonomska kriza je pomogla da se poveća privlačnost
ove alternativne ekonomske kulture među značajnim delom sta-
novništva Barselone. Te prakse bile su prisutne već prilično dugo
u životima hiljada ljudi upravo u istoj starosnoj grupi kao većina
indignada (20–35 godina). Potraga za smislom života jeste upravo
ono što objašnjava zašto bi većina stanovnika Barselone više volela
da radi manje, čak iako to znači da budu proporcionalno manje
plaćeni (Conill et al. 2012a, 2012b). Pokret je vrednosti prisutne u
ovom alternativnom ekonomskom projektu proširio na formiranje
alternativnog političkog projekta. U oba slučaja, izgradnja autonomije
pojedinca i umrežavanje tih autonomnih pojedinaca u stvaranje no-
vih, zajedničkih formi života, predstavljaju prevashodnu motivaciju.
Nasumičan uzorak popularnih slogana izražava ovaj san o slobodi
i demokratiji rečima samog pokreta: „Druga politika je moguća“;
„Ljudi, ujedinjeni, funkcionišu bez partija“; „Revolucija je bila u na-

šim srcima, a sada teče ulicama“; „Mi nosimo novi svet u srcima“;
„Ja nisam anti-sistem, sistem je anti-ja“.
Kako se može postići ova politička transformacija? Tako što
ćemo biti zajedno, tako što ćemo misliti zajedno, tako što ćemo se
boriti, tako što ćemo pozvati većinu da se priključi pokretu: „Lju-
bav prema svetu je ono što pokreće revolucionare. Pridružite nam
se!“ Biće teškoća, ali borba je vredna toga: „Barikada zatvara ulicu,
ali otvara put.“ „Izvinite zbog neprijatnosti, ali mi menjamo svet.“
I upozorenje moćnicima: „Ako ukradete naše snove, nećemo vam
dati da spavate.“
Međutim, najkritičnije pitanje za pokret bilo je kako u vlastitoj
praksi sprovesti principe demokratije predložene za društvo u celini.
Obnova demokratije u praksi: pokret koji

vode skupštine, koji nema vođe
Nije bilo formalne odluke, već su se u praksi svi saglasili od samog
nastanka pokreta: neće biti lidera u pokretu, ni lokalno, ni naci-
onalno. Što se toga tiče, nisu priznati čak ni portparoli. Svako bi
predstavljao samog sebe i nikog drugog. To je medije dovodilo do
ludila, pošto su lica bilo kakvog kolektivnog delovanja neophodni
sastojak tehnike izveštavanja medija. Izvor ovog antičkog, anarhi-
stičkog principa, koji je u istoriji obično bivao izdat, u slučaju ovog
pokreta nije bio ideološki, iako je postao fundamentalni princip,
koji je sprovodila velika većina aktera pokreta. Bio je prisutan u
iskustvu internet mreža, u kojima je horizontalnost bila norma i nije
postojala potreba za liderstvom, zato što funkcije koordinacije može
da obavlja sama mreža, interakcijom među čvorištima. U mreži se
pojavila nova subjektivnost: mreža je postala subjekt. Odbacivanje
lidera takođe je bilo posledica negativnih iskustava koja su iskusniji
aktivisti imali u pokretu za globalnu pravdu i u raznim radikalnim
organizacijama krajnje levice. Ali ono je takođe bilo prouzrokova-
no i dubokim nepoverenjem u bilo kakvo organizovano političko
vođstvo nakon uviđanja korupcije i cinizma koji karakterišu vlade i
tradicionalne stranke. Ova potraga za autentičnošću u koju se upu-
šta nova generacija koja je ušla u politiku odbacivanjem realpolitik,
fundamentalno definiše pokret, iako povremeno nailazi na kritiku
unutar nereformisanih aktivista samog pokreta, kao buenismo (na-

ivna dobrota). Međutim, tvrdnja o legitimnosti u stvaranju nove
forme politike može da bude kredibilna samo ako se upražnjava u
svakodnevnoj aktivnosti pokreta.
Organizaciona konkretizacija ovog principa bila je da se sva
moć donošenja odluka za stvari koje podrazumevaju čitav kolek-
tiv prepusti generalnoj skupštini, koja bi predstavljala ljude koji
kampuju na određenoj lokaciji, kao i svakoga ko se pridruži kam-
pu u vreme održavanja skupštine. Skupštine bi se obično sastajale
svakog dana, osim kada je bilo potrebno sazvati hitan sastanak.
Broj učesnika varirao je u zavisnosti od veličine kampa, ali u Ma-
dridu i Barseloni broj prisutnih kretao se od nekoliko stotina do
dve ili tri hiljade u posebnim trenucima. Odluke skupštine imale
su samo simboličku moć, pošto je svaka osoba uvek bila slobodna
da donese vlastitu odluku. Ali glavno pitanje bilo je kako doneti
odluku. U mnogim kampovima, pokret je pokušao da donese od-
luku konsenzusom, razgovarajući i debatujući dok se svi ne slože,
nakon što bi se argumenti i protivargumenti razmenjivali ljubazno
i s poštovanjem (satima). Da bi se izbegli preterana buka i prekidi,
usvojen je jezik gestikulacije rukama (prilagođen na osnovu jezika
gluvih) za označavanje odobravanja i neodobravanja, ili za molbu
govorniku da privede govor kraju. Skupštine su moderirali volon-
teri koji su se redovno rotirali u svojim ulogama, ne toliko da bi
sprečili uspon lidera, koliko da bi rešili problem iscrpljenosti koji
je proizlazio iz takvog zadatka. Iako debate nisu bile obeležene
ogorčenošću koja se često javlja u diskusijama u okviru društvenih
pokreta, u većini slučajeva koje je naš tim posmatrao postojao je
kolektivni pritisak učesnika protiv bilo kakvog pokušaja ideolo-
ga i samoproklamovanih lidera da iskoriste skupštinu za svoju
propagandu. Nakon mnogo dana iskustva, neki članovi pokreta
počeli su da raspravljaju o potrebi da se donese kolektivna odluka
o određenim predlozima glasanjem prostom većinom, nakon što
se razmotri što je moguće više različitih predloga. Zaista, princip
odluke konsenzusom omogućavao je nekim manjinskim grupama
da blokiraju bilo kakvu odluku, upuštajući se u opstrukciju kako bi
nametnule unapred formiran stav. Pokret je ponovo naučio stare
istorijske lekcije, kao što je važnost prepoznavanja prava manjina
bez povinovanja njihovoj uceni.
Protivrečnost između deliberacije i efikasnog sprovođenja razre-

šena je stvaranjem brojnih komisija, koje su opšte odluke skupština
sprovodile u konkretne inicijative. U stvari, komisije su bile potpuno
anonimne i takođe su morale da deliberiraju različite predloge da bi
postigle saglasnost o tome šta treba raditi. Štaviše, svako je mogao
da predloži stvaranje komisije na određenu temu, od agro-ekološ-
kih inicijativa, do brige o deci ili reforme izbornog zakona. Neke
su bile funkcionalne, da bi se vodilo računa o potrebama pokreta
(sanitarije, bezbednost, komunikacija itd.). Neke su se usredsredile
na razrađivanje predloga o različitim pitanjima koje treba podneti
skupštini. Neke su pak organizovale akcije da se neki od tih pred-
loga sprovedu u praksi, kao što je komisija za blokiranje deložacija
iz stambenih jedinica. Komisije su ostajale aktivne sve dok je bilo
ljudi koji su na njih dolazili, tako da su one stvarane i gašene u za-
visnosti od razvoja pokreta. U slučaju Barselone, komisije koje su
duže potrajale jesu one u kojima se razmišljalo o formama pokreta,
razrađivanjem strategija o tome kako sprovesti principe participa-
tivne demokratije u praksi pokreta.
Međutim, mogućnost da pokret organizuje ovu novu političku
zajednicu materijalno je zavisila od okupiranja javnih prostora: od
postojanja kampova, koji su, čak i ako samo manjina ostaje u njima
preko noći, pružali okruženje za kontradruštvo koje materijalizuje
snove prave demokratije. Ipak, jasno je da je nemoguće u nedogled
održati takvo okupiranje. Nisu u pitanju samo logistički problemi
i maltretiranja policije, već i proces degradacije života u kampu.
Beskućništvo je dramatična realnost u španskim gradovima, kao
i svugde u svetu. Samo mali broj beskućnika ima ozbiljne psihija-
trijske probleme, ali je taj mali broj veoma vidljiv i mnogi od njih
bi na kraju završavali u kampovima, gde su se osećali zaštićeno. To
je stvorilo veliki problem u pokretu, u Španiji, kao i u gotovo svim
okupiranjima koja sam doživeo u drugim zemljama. S jedne strane,
slika koju prisustvo beskućnika u kampu projektuje na 99% ljudi (na
koje cilja pokret) onemogućava ljudima uopšte da se identifikuju s
kampovima indignada. S druge strane, veoma mali broj ljudi među
učesnicima okupiranja bio bi spreman da zabrani prisustvo u kampu
bilo kome, pošto bi se to kosilo s inkluzivnim principima pokreta.
Ipak, najvažniji problem s kojim se pokret suočavao nastavljajući
okupiranje javnog prostora jeste to da bi s vremenom samo aktivisti
koji su tome posvećeni puno radno vreme aktivno učestvovali u

skupštinama i bavili se svakodnevnim zadacima pokreta. To su
obično bili mladi ljudi bez porodičnih obaveza, bez posla, koji su se
sve više posvećivali gotovo isključivo pokretu. Što bi se duže oku-
piranja javnih prostora nastavljala, to se više pokret izjednačavao s
manjinom aktivista, koji nisu bili reprezentativni za građanstvo u
celini koje su želeli da pokrenu. To je bio razlog zašto je posle šest
ili osam nedelja, u proseku, većina skupština glasala da se kampovi
rasformiraju i da se pokret nastavi u drugim formama. Nekoliko
njih je odlučilo da se ostane na trgovima, ali oni su postali lake mete
policije, koja je, na kraju, do sredine avgusta uklonila sva okupiranja
javnog prostora.
U mnogim gradovima pokret je odlučio da decentralizuje svoje
akcije na nivo naselja i da organizuje skupštine na lokalnom nivou,
predstavljajući interese stanovnika u skladu sa istim obrascem de-
mokratske deliberacije i odlučivanja. Komisije su nastavile da se
spontano formiraju, da bi se sprovele kampanje, ili samo da bi se
razradili predlozi koji su se širili preko interneta i o kojima se dis-
kutovalo u različitim oblicima i na raznim mestima. Ipak, ključni
organizacioni principi – odbijanje izabranih vođa, suverenitet skup-
ština i spontanost i samoupravljanje komisija – svugde su nastavili
da važe. Kao i problemi funkcionalnosti i efikasnosti koji su mučili
pokret, navodeći na duboka razmišljanja o značenju efikasnosti i
postignuća u kolektivnoj praksi čiji je cilj da izmeni živote, a ne sa-
mo da postigne zahteve i odbrani prava.
Od deliberacije do delovanja: pitanje nasilja

Popularni hakerski slogan glasi: „Ne predlaži, nego uradi!“ To je ono što
je pokret pokušao. Započeo je tako što je glasno izneo svoje ogorčenje
na uličnim demonstracijama, najstarijoj formi kolektivnog delovanja.
Stoga je, okupiranjem javnog prostora u mnogim gradovima širom
zemlje, afirmisao odlučnost da se usprotivi aroganciji moći, koja
je na protest odgovorila kombinacijom prezira i policijskih akcija.
Brzo se postavilo pitanje u vezi s načinima i sredstvima uticanja na
ciljeve pokreta. Pošto je postojalo potpuno nepoverenje u politički
sistem, pokret nije izdao nijedan savet šta raditi na izborima, čak
ni da li se treba uzdržati od glasanja ili ubaciti beli listić. Svako je
bio slobodan da se rukovodi vlastitom procenom u vezi s taktičkim

odlukama o glasanju. S obzirom na to da formalna politika nije bila
prisutna na horizontu pokreta, on je morao da pribegne drugim
oblicima delovanja. Došlo je do brojnih uličnih demonstracija, kao i
marševa koji su premrežili Španiju i Evropu. Takođe je organizovan
čitav niz akcija protiv nepravde: fizičko blokiranje deložacija iz kuća
čiji su se hipotekarni stambeni krediti izvršavali; zaštita imigranata
koje maltretira policija; odbijanje da se plati podzemna železnica u
znak protesta protiv preteranih poskupljenja cena karata; pokaziva-
nje građanske neposlušnosti u različitim oblicima i demonstriranje
ispred zgrada vlade, kancelarija Evropske komisije, sedišta banaka
i agencija za određivanje kreditnog rejtinga i slično. Ipak, od ranih
faza pokreta bilo je jasno da je glavno delovanje vezano za podizanje
svesti učesnika i stanovništva u celini. Skupštine i komisije nisu bile
skupovi na kojima su se pripremale revolucionarne akcije: one nisu
bile sredstvo, već cilj sam po sebi. Sastajanje kako bi se u potpunosti
razjasnila nepravičnost sistema, kako bi se skupila hrabrost za suo-
čavanje s njim iz sigurnosti koju pruža zajedničko mesto okupljanja
na internetu i na trgovima, bilo je najosmišljenija forma delovanja
pokreta. Ako je trebalo preduzeti dugačak marš, ključna stvar je bila
da se među samim učesnicima okupiranja i ljudima uopšte podele
osećanja i znanje. Prve skupštine bile su veoma emocionalne: ljudi su
mogli da se slobodno izraze, da dobiju pažnju drugih i da se osećaju
poštovanim. Lično sam prisustvovao kada je starija žena telefoni-
rala kući s klupe u blizini skupštine na Trgu Katalunja u Barseloni,
pričajući, skoro u suzama, da je stvarno govorila na skupu i da su je
slušali. Dodala je: „Nikada pre u životu, ovo je bio prvi put da sam
govorila javno.“ Samo glasno izgovaranje pred kolektivom onoga
što su svi godinama držali u sebi bilo je oslobađajući gest, koji je
pokret na kraći rok učinio pre ekspresivnim nego instrumentalnim.
Pošto znamo da su emocije pokretači kolektivnog delovanja, ovo bi
u stvari moglo da bude ključ za buduće društvene promene. To je
glavno pitanje o kojem ću govoriti u nastavku.
Da bi pokret nastavio svoje neinstitucionalno delovanje i da bi
se potpuno upustio u građansku neposlušnost, morao je da skupi
snage da se uhvati ukoštac s mogućim posledicama konfrontacije:
s mogućnošću nasilja. Okupiranjem javnih prostora, učesnici protesta
izložili su se represiji policije. Dogodilo se nekoliko nasilnih policijskih
akcija u različitim gradovima. Posebno podmukla policijska akcija

izvršena je u Barseloni 27. maja. Kombinovanom akcijom, policija
katalonske vlade (po nalozima odbornika Felipea Puđa [Felipe Puig]
iz nacionalističke stranke) i opštinska policija (po nalozima socijali-
stičke odbornice Asumpte Eskarp [Assumpta Escarp]), rano ujutru
napale su kamp na Trgu Katalunja pod izgovorom da žele da raščiste
trg. Učesnici okupiranja javnog prostora mirno su sedeli i odbili da
odu. Tokom šest sati, u više navrata isprebijali su ih palicama, pri
čemu je 147 demonstranata bilo povređeno, mnogi od njih veoma
ozbiljno. Scena u kojoj bezdušno pretučeni ljudi krvare ne pružajući
otpor, bila je strimovana uživo na internetu i prikazana na televiziji,
izazivajući masovno sveže isprovocirano ogorčenje. U popodnevnim
satima, više od 20.000 ljudi solidarno se pojavilo i ponovo zauzelo
trg, a policija se povukla. Osnaženi takvim pokazivanjem podrške,
neki u barselonskom pokretu odlučili su 11. juna da pojačaju ofanzi-
vu, blokirajući ulaz u katalonski parlament na dan kada su poslanici
trebali da se sastanu radi glasanja o budžetskim rezovima koje su
pripremili. Nekoliko stotina demonstranata pokušalo je da blokira
ulaz. Vređali su i gurali neke poslanike i bacali boju na njih. Policija
se infiltrirala među demonstrante prerušena u učesnike protesta,
što neki posmatrači smatraju provokacijom. Usledila je nasilna poli-
cijska represija, koja se završila tako što su neki ljudi bili povređeni,
uhapšeni i kasnije optuženi i izvedeni pred sud. Ovi incidenti su
iskrivljeno predstavljeni, a dobili su mnogo pažnje medija, koji su
pokret prikazali kao radikalan i nasilan. Mnogi su mislili da je to kraj
pokreta. U stvari, ova taktika ponižavanja imala je suprotan efekat.
Nekoliko dana kasnije, 19. juna, pokret je pozvao na demonstracije
u znak protesta protiv policijskog nasilja i u znak podrške svojim
zahtevima, što je privuklo 200.000 ljudi na ulice Barselone. Ipak, u
okviru pokreta pokrenuta je debata o ulozi samoodbrane, uključujući
i fizičku odbranu, kao oblika delovanja. Na kraju krajeva, kako su
neki smatrali, nasilje je deo samog sistema: u sistemskoj policijskoj
brutalnosti protiv mladih; u mučenju koje, ako je suditi prema ne-
kim sudskim presudama, policija ponekad praktikuje; u odbijanju
da se obezbede pristojna radna mesta i rešavanje pitanja stanovanja
tako da ga mladi ljudi mogu priuštiti; te u neresponzivnosti vlade
i poslanika kada je reč o ozbiljnim pritužbama građana. Pa ipak,
kao aksiom pokreta reafirmisano je nenasilje kao suštinska ideja.
Prvo, zato što bi nasilje, koje mediji preuveličavaju čak i kada ga ne

provociraju učesnici protesta, pokretu uskratilo podršku stanovniš-
tva. Ali još fundamentalnije, protivljenje nasilju u svim njegovim
formama i bez obzira na njegovo poreklo, osnovni je princip nove
kulture mira i demokratije koju je pokret želeo da propagira. Gra-
đanska neposlušnost je prikladna, uključujući i neke njene odvažne
oblike kao što su blokiranje zgrada sedenjem na ulaznim prilazima
ili vezivanje tela za kapije. Ali nikad nije u redu upuštanje u aktivno
nasilje, pa čak ni odgovaranje na nasilne napade policije. O pita-
nju nasilja raspravljalo se u skupštinama i ono je uvek dobijalo isti
odgovor velike većine učesnika pokreta. Upustiti se u nasilje, čak i
ako je opravdano, protivreči samoj suštini smisla pokreta i tiče se
stare taktike revolucionarnih delovanja, koja su odustala od etičkog
integriteta zarad izražavanja gneva, pri čemu su postala isto zlo kao
ono kojem su se protivila.7 Los Indignados je bio i ostao miroljubiv
pokret, čija je hrabrost omogućila delegitimaciju nasilne represije,
ostvarujući na taj način prvu i veliku pobedu u srcima građana.
Politički pokret protiv političkog sistema

Ako treba da identifikujemo ujedinjujući cilj pokreta, to je tran-
sformacija političkog demokratskog procesa. Zamišljano je mnogo
različitih verzija demokratije i načina na koje ona treba da se posti-
gne. Jedna od najpopularnijih tema bila je reforma izbornog zakona,
kako ga učiniti proporcionalnim i sprovodivim za adekvatno pred-
stavljanje političkih manjina. Takođe je bilo predloga za obavezne
referendume, za konsultacije i učestvovanje u donošenju odluka, i
lokalno, i preko interneta. Kontrola korupcije, ograničenja man-
data za izabrane zvaničnike, maksimalne visine plata, eliminacija
privilegija (uključujući oduzimanje poslaničkog imuniteta) i čitav
niz mera da se politički sistem očisti i otvori, bile su teme rasprave
i predloga u skupštinama i komisijama. Postojala je ideja da bez
istinski demokratskih političkih institucija nikakve progresivne po-
litičke mere niti odluke koje se usvoje ne bi bile sprovedene, pošto
političari ne bi bili odgovorni pred građanima i nastavili bi da služe
sadašnjim moćnicima. Ovo je stoga bio politički pokret, ali nepri-
strasan politički pokret, bez povezanosti s bilo kojom strankom ili
simpatija za nju. On je bio ideološki i politički pluralan, iako su se
u njegovim redovima nalazili pojedinci s mnogim ideologijama,

kao i većina mladih ljudi koji su imali malo prethodnog političkog
iskustva i gajili potpuno nepoverenje prema organizovanoj politici.
Međutim, ako je pokret i bio politički, njegova namera nije bila da
deluje kroz institucionalni sistem, budući da je velika većina ljudi
smatrala da su institucionalna pravila predstavljanja izmanipulisa-
na. Stoga, čak i ako su neke reforme bile predložene, to je više bila
pedagoška vežba zbog povezivanja sa stanovništvom u celini nego
stvarna nada u menjanje političkog sistema. Nikada nije razmatra-
no stvaranje stranke ili stranaka koje bi izrazile aspiracije pokreta.
Druge politike jesu bile moguće, ali ne još uvek i ne posredstvom
kanala koje su ustanovili oni koji su želeli da proces demokratskog
predstavljanja stave u ograničen, usko definisan okvir.
Političke stranke nisu znale kako da se ophode prema pokretu.
U praksi su bile neprijateljski raspoložene i pribegavale policijskoj
represiji, koristeći različite nivoe nasilja protiv okupiranja javnih
prostora. Posebno su bile provocirane pokušajima blokade parla-
menta, idući tako daleko da ove akcije osude kao fašistički napad
na demokratiju. Istovremeno, posebno kada je reč o socijalistima i
Ujedinjenoj levici (bivšim komunistima), velike mobilizacije ljudi
izgledale su kao šansa da ponovo popune svoje skromne redove,
pošto je mlada generacija odustala od bilo kakve nade da će biti
predstavljena u politici tradicionalnih partija. Socijalisti, vladajuća
partija na početku pokreta, dala je nekim zahtevima pokreta po-
malo dvosmislenu verbalnu podršku tokom izborne kampanje, ali
nije delovala u skladu s tim nakon svog ponižavajućeg poraza na
izborima novembra 2011. godine. Konzervativna stranka, Partido
popular, nakon opreznog stava tokom izbornog perioda, da ne bi
otuđila bilo koju grupu glasača, izvređala je indignade kada je došla
na vlast, karakterišući ih kao „mešavinu radikalnih revolucionara,
nasilnih anarhista i naivnih sledbenika“. Ujedinjena levica izrazila je
određenu simpatiju i dobila glasove kao rezultat ovog benevolentnog
stava. Taj stav je većini u pokretu izgledao čisto taktički, pošto su
znali da u komunističkoj tradiciji postoji duboko nepoverenje prema
bilo kakvom pokretu bez lidera ili programa, libertarijanskom brendu
koji je istorijski bio u neskladu s avangardnom ulogom partije. Sve
u svemu, postojala je gotovo potpuna otuđenost između pokreta i
političkog sistema, i organizaciono, i ideološki.
Međutim, iako se pokret uopšte nije bavio izbornim procesom

(osim što je intervenisao u debatama da bi podigao svest građana)
i mada je odbacio izborne rezultate kao irelevantne za budućnost
demokratije, on je izgleda ipak imao uticaja na izbore. U Španiji su
2011. godine održani izbori na dva nivoa: opštinski izbori 22. maja
– upravo izbori koji su predstavljali okidač da novi pokret pokrene
svoju kritiku demokratije – i parlamentarni izbori, 20. novembra. U
vreme kada ovo pišem, postoji svega nekoliko strogo naučnih studija
o uticaju pokreta na izbore. Međutim, postoji čitav niz zapažanja
relevantnih za našu analizu. Studija Himeneza Sančeza (Jimenez
Sanchez 2011) o opštinskim izborima pokazuje da je u odnosu na
prethodne opštinske izbore 2007. došlo do najvećeg porasta belih i
nevažećih listića još od 1987. godine, s porastom belih listića od 37
posto i porastom nevažećih listića od 48 procenata. Došlo je takođe
do porasta glasova za Ujedinjenu levicu. U studiji je uspostavljena
korelacija ovih tendencija s gradovima u kojima je pokret bio naj-
snažnije prisutan. Konzervativci, umereni katalonski nacionalisti i
baskijski kandidati koji se zalažu za nezavisnost takođe su povećali
udeo glasova. Kombinovan uticaj ovih glasova negativno je uticao
na Socijalističku partiju, koja je izgubila 19 posto svojih glasova iz
2007. godine i doživela najozbiljniji poraz na opštinskim izborima
u svojoj istoriji, pretrpevši posebne gubitke u Barseloni, kojom je
vladala tri decenije.
Parlamentarni izbori 20. novembra doneli su snažnu pobedu za
Partido popular (PP), koja je osvojila apsolutnu većinu broja posla-
ničkih mesta u parlamentu. Konzervativci, kao i mediji koji ih po-
državaju, proglasili su ovu pobedu za odbacivanje vrednosti pokreta
tihe većine glasača. U stvari, pažljiviji pogled na izborne rezultate
govori nam o nečem drugom (Molinas 2011). Ključni faktor u iz-
borima bio je poraz Socijalističke partije, koja je izgubila 4.300.000
glasova u poređenju s prethodnim izborima, 2008, dok je Partido
popular osvojio samo 560.000 više glasova nego 2008. godine. Pre-
ostali glasovi otišli su manjinskoj partiji koja je, uz jedan izuzetak,
značajno povećala svoj udeo glasova. Uistinu, s brojem glasova koje
je dobio 2011, Partido popular bi izgubio izbore 2004. i 2008. godine.
U pitanju je bio gubitak socijalista, a ne pobeda konzervativaca, čime
je kontrola parlamenta prepuštena PP usled izbornog zakona koji
iskrivljuje izbornu sliku u korist partije koja osvoji većinu glasova.
Stoga, iako ova analiza mora da bude potvrđena budućim studijama,

izgleda da je glavni uticaj pokreta na politički sistem bio da nanese
veliku, trajnu štetu socijalističkom PSOE, stranci koja je na većini
izbora dominirala španskom politikom od 1982. godine. To nije
bila namerna strategija pokreta, već posledica spontane reakcije
povlačenja mladih glasača koji su omogućili pobedu socijalista 2004.
godine, nakon pokreta protiv rata u Iraku i protiv manipulisanja
informacijama konzervativnog premijera Aznara o terorističkim
napadima (Castells 2009: 349–361). Na konzervativne glasove po-
kret nije imao uticaja zbog vernosti konzervativnih glasača svojoj
partiji i njihovog opšteg ideološkog nepoverenja prema masovnim
protestima. Uistinu, stranke kao što su socijalisti, koje su zasnivale
svoju istorijsku legitimnost na tvrdnjama da predstavljaju radnike
i civilno društvo, a ne preduzeća i društvene elite, u pogledu svoje
izborne baze zavise od verovanja da glasači još uvek mogu da ra-
čunaju na njih. Otkad je, zbog protesta koji je organizovao pokret,
postalo jasno da je socijalistička vlada zainteresovanija da spasava
banke i sluša instrukcije Merkelove nego da pomogne mladima i
sačuva državu blagostanja, političko nezadovoljstvo protiv sistema
usredsredilo se na socijaliste. Oni su izgubili većinu institucional-
ne moći kojom su raspolagali u čitavoj zemlji i većina posmatrača
veruje da će biti potrebno mnogo vremena, ako se to uopšte ikad
dogodi, da se oporave od ovog ponižavajućeg poraza. Ujedinjena
levica (bivši komunisti) značajno je popravila svoje izborne rezul-
tate, više nego utrostručivši broj poslaničkih mesta. Međutim, ova
impresivna manifestacija žilavosti komunista u stvarnosti je preve-
dena u svega 11 poslaničkih mesta u parlamentu sa 350 poslanika.
Zapravo, ono što su izbori pokazali jeste da nova politika, prisutna
u pokretu, i stara politika, prisutna u institucijama, u glavama gra-
đana nisu povezane, te će oni na kraju morati da odluče da li će se
usuditi da osećanja usklade s glasanjem.
Rizomska revolucija8
Posle višemesečne intenzivne aktivnosti mobilizovanja stotina hiljada
ljudi na ulicama, kampovanja hiljada ljudi i umrežavanja sa sličnim
pokretima širom sveta, merljiv učinak Los Indignadosa u Španiji
izgleda je bio oskudan: mali broj njihovih predloga bio je pretvoren
u javnu politiku, njihov glavni politički uticaj bio je da doprinesu

kvaziuništenju socijalističke partije, a njihovi snovi ostali su snovi.
Čitav niz akcija protiv deložacija ili za osudu institucionalne zlo-
upotrebe naišlo je na simpatije u javnom mnjenju, ali nisu bile spo-
sobne da promene pohlepu stanodavaca, hladnu odlučnost bankara
da izvrše ugovore ili vlasti da pribegnu birokratskoj primeni zakona
i reda. Ipak, održane su, i još uvek se održavaju, stotine autonomnih
skupština u gradovima i naseljima širom zemlje, koje se sastaju u
različitim vremenskim razmacima. Postoji zaglušujuća vreva na
internetu – debate, ideje, projekti – ali nema koordinacije između
različitih glasova pokreta. Ipak, određena nelagodnost prožela je i
najaktivnije komponente pokreta.
Devetnaestog decembra 2011, Komisija Međunarodnog ogran-
ka organizacije „Acampada Sol“ u Madridu donela je simboličku
odluku: proglasili su „da su u štrajku“ protiv vlastite aktivnosti i u
situaciji „neodređene aktivne refleksije“. Razlog:
Broj učesnika 15-M se smanjuje, to vidimo po demonstracijama, u

skupštinama, u naseljima, u aktivnostima, na internetu... Vreme je da
zastanemo i sebi postavimo neka duboka pitanja... Da li smo zaboravili
da slušamo jedni druge? Da li reprodukujemo iste oblike starog aktivizma
koji su se pokazali kao beskorisni zato što isključuju tako mnogo ljudi?...
Uspeh pokreta zavisi od toga da predstavlja 99% građana... Živimo u
jedinstvenom istorijskom trenutku kada možemo da promenimo svet
i taj trenutak ne smemo da propustimo... Nadamo se da ćemo biti u
stanju da izađemo iz svojih skupština, da se ponovo priključimo jedni
drugima, bez ograničenja komisija i radnih grupa, da ponovo udahne-
mo svež vazduh i izgradimo zajednički put. Put koji nam može pomoći
da povratimo snagu koju smo imali i koja je zatresla one gore (<http://
www. actasmadrid.tomalaplaza.net/?p=2518, moj prevod>).
Ovo je jasan pokazatelj autorefleksivnog karaktera pokreta, koji

je ponovo oživeo politiku i koji nije hteo da poklekne pred iskuše-
njem da postane još jedna politička snaga, odbijajući da prihvati
marginalnost jednog ključnog glasa, koji je ipak bez uticaja na druš-
tvo u celini. Pitanje za mnoge glasilo je: Šta sad? Počeli su da kruže
predlozi, jedan je ciljao na 12. maj 2012. godine kao dan za koordi-
nisanu globalnu akciju kojom bi se ponovo raspalila borba protiv
nepravednog društvenog poretka. Ali, postojalo je pitanje koje je

prethodno trebalo razmotriti: Šta je ovaj pokret, najveća autonomna
mobilizacija u Španiji u poslednjih mnogo godina, bio u stanju da
postigne? Najdirektniji odgovor bio je da se prava transformacija
odigrala u glavama ljudi. Ako ljudi drugačije misle, ako dele svoje
ogorčenje i gaje nadu u promenu, društvo će se na kraju promeniti
u skladu s njihovim željama. Ali, kako znamo da se takva kultur-
na promena stvarno dešava? Veoma gruba aproksimacija može se
izvući iz istraživanja javnog mnjenja koja odmeravaju stav španskog
stanovništva prema pokretu (Zoom Politico 2011; Metroscopia, ne-
koliko istraživanja 2011; Simple Lógoca, 2011). Od prvog istraživa-
nja javnog mnjenja, maja 2011, do najnovijih, u vreme pisanja ove
knjige, koja su sprovedena novembra 2011. i kojima sam pristupio
18. januara 2012. godine, oko tri četvrtine Španaca dosledno je
gajilo simpatije prema pokretu i delilo njegove glavne ideje koje se
tiču kritike političkog sistema, odgovornosti banaka tokom krize
i čitavog niza drugih tema. Sedamdeset pet posto smatra pokret
izvorom obnavljanja demokratije. Međutim, 53,2 posto ispitanika
nije smatralo da je pokret pomogao da se promeni situacija: kriza se
nastavila i ništa se nije promenilo u uobičajenom vođenju politike
(<http:// www.simplelogica.com/iop/iop11002.asp>). To zaista i
jeste bila tačna ocena situacije.
Pokret je, šire gledano, jasno izrazio osećanja i mišljenja ljudi.
To nije bio marginalni protest i odbio je da se zatvori u radikalni,
ideološki geto. Njegove ideje se šire i njih prihvata većina ljudi, jer
mogu da se povežu s frustracijama koje je pokret izneo na videlo.
Međutim, načine da se ova osećanja povežu s delovanjem, dovodeći
do stvarne promene u životima ljudi i društvenim institucijama, tek
treba otkriti. Jer to upravo i jeste nova politika. Ta iskrena potraga u
koju se upušta većina u pokretu još uvek je delo u nastajanju.
Međutim, jedna smislena debata vodi se u nekim krugovima
pokreta. Reč je o kritici onoga što mnogi nazivaju „produktivistička
vizija društvenog delovanja“: ako nema postizanja konkretnog rezul-
tata, onda je to neuspeh. Ti kritičari tvrde da je ovo reprodukovanje
kapitalističke logike u evaluaciji pokreta. Internalizujući imperativ
produktivnosti, oni koji to tvrde u stvari prigrljuju samoporažava-
juću perspektivu u odnosu na prvobitne ciljeve duboke društvene
transformacije. Jer ako treba postići precizan ishod, onda ne postoji
izlaz iz potrebe za programom, strategijom, organizacijom i akcionim

planom kako stići od A do B. A to su sve stvari koje su indignade
odbile zato što iz iskustva znaju ili intuitivno osećaju kuda one vo-
de: u nov oblik delegirane demokratije i potčinjavanje smisla života
ekonomskoj racionalnosti. Iz tog razloga se među mnogim aktivi-
stima staložio spokojan osećaj strpljenja. Hajde da obnovimo same
sebe, govorili su oni, iznutra, a ne da čekamo da se svet promeni da
bismo našli radost u svakodnevnom životu. Sada je zima, a doći će
proleće. Proleće je doba života i revolucije. Još uvek ćemo biti tu.
Biće raznih trenutaka: trenutaka krize, trenutaka borbe, trenutaka
žalosti, trenutaka heroizma i trenutaka razvedravanja, kada se otva-
raju novi putevi i kada se milioni pridružuju zbog vlastite želje, a ne
zato što su svoju slobodu založili za koju god zastavu koja se diže u
njihovo ime. Za duboku autorefleksivnu struju u pokretu ono što
je važno jeste proces, a ne proizvod. U stvari, proces je proizvod.
Ne znači da je konačan proizvod (novo društvo) irelevantan. Ali to
novo društvo biće rezultat procesa, ne prethodno osmišljenog na-
crta onoga što treba da bude proizvod. To je prava revolucionarna
transformacija: materijalna proizvodnja društvene promene ne na
osnovu programskih ciljeva, već na osnovu umreženog iskustva
aktera pokreta. To je razlog zašto su neefikasne skupštine važne,
jer one su krive učenja nove demokratije. To je razlog zašto se ko-
misije rađaju i umiru u zavisnosti ne od svoje delotvornosti, već od
posvećenosti ljudi koji u njih ulažu svoje vreme i ideje. To je razlog
zašto je nenasilje fundamentalna praksa, zato što se nenasilan svet
ne može stvoriti iz nasilja, a kamoli iz revolucionarnog nasilja. Zato
što smatraju da je ova neproduktivistička logika pokreta najvažnija
mentalna transformacija, prihvataju sporost procesa i sebe smeštaju u
dugoročnu perspektivu, budući da je sporost vrlina: ona omogućava
autorefleksiju, omogućava da se isprave greške i obezbede prostor i
vreme da se uživa u procesu menjanja sveta kao nagoveštaja slavljenja
novog sveta u nastajanju. „Mi smo spori zato što idemo daleko“ bio
je jedan od najpopularnijih transparenata pokreta. Na ovom dugom
putovanju, tempo se menja: nekad se ubrzava, a zatim se u drugim
trenucima smiruje. Ali proces se nikad ne zaustavlja, čak i ako u
neko vreme postaje nevidljiv. Postoji korenje novog života koje se
širi svugde, bez nekog centralnog plana, ali se pokreće i umrežava,
održavajući energiju u protoku, čekajući proleće. Jer su ova čvorišta
uvek povezana. Postoje čvorišta internet mreža, lokalno i globalno,

i postoje lične mreže, koje vibriraju zajedno s pulsom nove vrste
revolucije, čiji je najrevolucionarniji čin izmišljanje samog sebe.
Napomene
1 U okviru španskog pokreta vodi se debata o njegovom nazivu. Većina
ljudi u pokretu prosto govori o „pokretu“. Najčešći naziv koji se kori-
sti u pokretu jeste 15-M, neutralni termin koji jednostavno označava
datum prvih velikih demonstracija koje su uvele pokret na scenu na
protestima koji su održani širom Španije 15. maja 2011. godine. Zadržao
sam naziv Los Indignados zato što je to termin koji se najčešće koristi
u Španiji i širom sveta kada ljudi govore o španskom pokretu, nakon
što je inicijalno ime koje je cirkulisalo internetom – #spanishrevolu-
tion – prestalo da se koristi. Los Indignados se i dalje veoma koristi u
medijima zato što je lako pamtljiv izraz. Neki aktivisti ga ne vole, jer
se odnosi samo na indignaciju, a ne i na pozitivnu dimenziju pokreta
i predloga koje je on izneo, ali ovaj dvostruki karakter pokreta jasan je
u tekstu moje analize. Prema mojim zapažanjima, većina ljudi koji su
simpatizeri ovog pokreta u Španiji na njega bi ukazali kao na Los Indi-
gnados, zato što ovaj termin ima odjek i u njihovim vlastitim osećanjima.
Konačno, koristio sam termin indignade sistematski u ženskom rodu
kako bih nastavio naviku kulture pokreta da preokrene tradicionalnu
konotaciju jezika koja se nalazi pod muškom dominacijom.
2 Studija predstavljena u ovom poglavlju uglavnom je zasnovana na te-
renskom istraživanju, opservaciji učesnika i intervjuima koje je obavio
naš istraživački tim o alternativnim kulturama na Universitat Oberta de
Catalunya (UOC) u Barseloni, u čijem sastavu smo Amalija Kardenas
(Amalia Cardenas), Džoana Konil (Joana Conill) i ja. Amalija i Džoana
su obavile veći deo terenskog istraživanja i sprovele većinu intervjua.
Pratili smo pokret kroz njegove izveštaje i opise na internetu. Dva
intervjua, koje su Amalija Kardenas i Džoana Konil obavile februara
2012. godine, bila su presudna za moje razumevanje pokreta. Jedan je
bio sa Havijerom Toretom, a drugi s Arnauom Monterdeom (Arnau
Monterde). Obojica su veoma autorefleksivni aktivisti pokreta, koji su
odigrali značajnu ulogu u nastajanju Democracia Real Ya. Moji vlasti-
ti prethodni razgovori s Havijerom i Arnauom takođe su bili ključni
izvor ideja i analize. Drugi izvori informacija, kako štampani, tako i sa
mreže, navedeni su u literaturi, ali nisu pripisani određenim izjavama,
jer su svi izmešano korišćeni u mom kazivanju.
3 U vezi s poreklom Democracia Real Ya i kasnijim razvojem pokreta u

Barseloni, oslanjao sam se na odličnu analizu Monterde (2010–2011).
4 Intervju i prevod Amalija Kardenas, Barselona, februar 2012.
5 Heselov pamflet (Hessel 2010) preveden je na španski i mnogi u Špa-
niji su ga čitali u mesecima pre nastanka pokreta. Prodat je u preko tri
miliona kopija širom sveta. Većina aktivista ne priznaje njegov direktan
uticaj, pripisujući medijima opsesiju pronalaženja izvora inspiracije
pokreta koji bi dolazio spolja. Međutim, u većini slučajeva naišao sam
na duboko poštovanje i uvažavanje za oštru osudu sistema od strane
nekog ko je iz mnogo starije generacije, čak i ako njegove reference
na vrednosti francuskog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu ne
uspostavljaju stvarnu vezu s pokretom. Zapravo, Hesel je pozvao na
nužnost vođstva da bi pokret mogao da uspe, što je u jasnom nesa-
glasju s filozofijom pokreta. Ipak, postoji nežna privrženost prema
ovom dostojanstvenom čoveku koji apeluje za odbranu principa koje
su ukaljale evropske vlade. Njegov glavni doprinos je verovatno to što
je pronašao reč koja ima veliki odjek.
6 Havijer Toret, Barselona, februar 2012, intervju i prevod Amalija Kar-
denas.
7 Godine 2012, posle čitavog niza demonstracija, posebno u Barseloni,
usledile su nasilne konfrontacije između policije i malih grupa mladih
koji su palili kontejnere za smeće i razbijali prozore banaka i prodavnica.
Iako poreklo ovakvih akcija ostaje nejasno, svakako postoji naklonost
među nekim mladim ljudima, čiji gnev zbog uslova života ne nailazi
ni na kakav pozitivan odgovor, da prigrle nasilje. Ove nasilne akcije
mediji su preuveličali, a vlasti koristile da bi delegitimisale pokret, čak
idući dotle da ga osuđuju kao pojavu urbane gerile, što je očigledno
preterivanje ako uzmemo u obzir međunarodno iskustvo o tome šta
su urbane gerile. Ipak, iako je pokret u ogromnoj meri nenasilan, po-
stoji ambivalentnost između aktera društvene promene tokom čitave
istorije kada je reč o pitanju nasilja, uključujući i Karla Marksa: „Sila je
babica svakog starog društva bremenitog novim. Ona je, sama po sebi,
ekonomska snaga“ (Kapital, citirali Bruce Lawrence and Aisha Karim,
ur. [2007]. On Violence: A Reader. Durham, NC: Duke University Pre-
ss, str. 17; ovo izdanje je odličan zbornik tekstova u debati o nasilju u
procesima društvene promene).
8 Koncept rizomske revolucije predložila mi je Isidora Čakon (Isidora
Chacon). Prema Vikipediji, rizom je „tipično horizontalna stabljika
biljke koja je obično podzemna i koja često razvija koren i izniče iz
njegovih čvorišta... Ako se rizom razdvoji na delove, svaki deo može
da iznedri novu biljku.“
Literatura
Bennasar, S. (2011). La primavera dels indign@ts. Barcelona: Meteora.
Calvo, K., Gomez-Pastrana, T., and Mena, L. (2011). Movimiento 15M:
quienes son y que reivindican? Zoom Politico, 4/11: 4–17. Salamanca:
Laboratorio de Alternativas.
Castells, M. (2009). Communication Power. Oxford: Oxford University Press.
The Cocktail Analysis (2011). Movimiento #15M/Democracia Real Ya:
Representatividad, movilizacion y canales de informacion. Madrid: The
Cocktail Analysis (www.tcanalysis.com, pristupljeno 18. januara 2012).
Conill, J., Cardenas, A., Castells, M., and Servon, L. (2012a). Another life
is possible: the rise of alternative economic cultures. U: Castells, M.,
Caraca, J., and Cardoso, G. (eds). Aftermath. The Cultures of the Eco-
nomic Crisis. Oxford: Oxford University Press.
Conill, J., Cardenas, A., Castells, M., Servon, L., and Hlebik, S. (2012b).
Otra vida es posible: practicas economicas alternativas en la crisis.
Barcelona: Ediciones UOC Press.
Fernandez-Planells, A. and Figueras, M. (2012). Plaza en red. Caracterí-
sticas del seguimiento informativo de la @acampadaBCN por parte de
los/las jóvenes participantes en Plaza Cataluña. (Informe). Dostupno
na: <http://hdl.handle. net/10230/16284>.
Hessel, S. (2010). Indignez-vous!. Montpellier: Indigene.
Jimenez Sanchez, M. (2011). Influyo el 15M en las elecciones municipales?.
Zoom Politico, 4/11: 18–28. Salamanca: Laboratorio de Alternativas.
Lawrence, B. and Karim, A. (eds) (2007). On Violence: A Reader. Durham,
NC: Duke University Press.
Metroscopia (2011). Opinion de los Espanoles ante el 15 M. June 22, 2011.
Molinas, C. (2011). La izquierda volatil sigue decidiendo pero... El Pais,
November 22.
Monterde Mateo, A. (2010–2011). Movimients moleculars a la ciutat-
xarxa, produccio de noves subjectivitats connectedes y emergencia
dels “commons”. Un preludi del 15M. Barcelona: Universitat Oberta
de Catalunya, Master Thesis del Programa de Master en Societat de
la Informacio i el Coneixement (neobjavljeno).
Serrano, E. (2011). El poder de las palabras. Madrilonia.org (blog), June.
Simple Lógica (2011). Indices de opinión publica sobre el movimiento 15 M,
Madrid. Dostupno na: <http://www.sim plelogica.com/iop/iop11002.
asp> (pristupljeno 18. januara 2012).
Taibo, C. (2011). El 15-M en sesenta preguntas. Madrid: Los libros de la
Catarata.
Razni autori (2011a). Nosotros los Indignados. Barcelona: Destino.
Razni autori (2011b). Las voces del 15-M. Barcelona: Del Lince.
Razni autori (2011c). La rebelion de los indignados. Madrid: Popular.
Velasco, P. (2011). No nos representan. El Manifi esto de los Indignados en
25 propuestas. Madrid: Temas de Hoy.
Veb izvori
Razvoj pokreta
15October.net. (2011) October 29 #Robinhood global march. [Onlajn]
Dostupno na: <http://15october.net/> [Pristupljeno 25. februara, 2012.]
AcampadaBcn. (2011) Dokumenti. [Onlajn] Dostupno na: <http://acam-
padabcn.wordpress.com/documents/> [Pristupljeno 28. februara 2012.]
Acampadasol. (2011) Cómo fue #acampadasol, texto para difusión in-
ternacional. [Onlajn] Dostupno na: <http://madrid.tomalaplaza.
net/2011/07/16/como-fue-acam pa d asoltexto-para-difusion-inter-
nacional/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Antibanks. (2011) September 17th everywhere. [Onlajn] Dostupno na:
<http://antibanks.takethesquare.net/2011/ 08/15/september-17th-
everywhere/> [Pristupljeno 25. februara, 2012.]
Bcnhubmeeting. (2011) 15SHM statement. Bcnhubmeeting, [blog] 18.
septembar. Dostupno na: <http://bcnhubmeeting. wordpress.com/>
[Pristupljeno 25. februara 2012.]
Blanco, J. L. (2011) Análisis estadístico del movimiento 15M: ¿Cuántos
y quiénes se han manifestado?. Ciencia explicada, [blog] 26. oktobar.
Dostupno na: <http://www. ciencia-explicada.com/2011/10/analisis-
estadistico-delmovimiento-15m.html> [Pristupljeno 18. januara 2012.]
Bretos, D. (2011) Democracia Real Ya convoca una manifestación interna-
cional para el 15 de octubre. Nación Red, [Onlajn] 30. maja. Dostupno
na: <http://www.nacionred. com/sociedad-civil-digital/democracia-real-
ya-convocauna-manifestacion-internacional-para-el-15-de-octubre>
Buentes, P. (2011) ¿Como se gestó el 15M? [Onlajn] Dostupno na: <http://
storify.com/pablobuentes/que-es-y-como-segesto-el-movimiento-15m>
Democracia Real Ya. (2011) Datos de p articipación oficiales de DRY. [On-
lajn] Dostupno na: <http://www. facebook.com/notes/democracia-real-
ya/datos-de-par ticipaci%C3%B3n-oficiales-de-dry/139427826133836>
De Soto, P. (2011) Los mapas del 15M al 15O. Periodismo Humano, [blog]
15. oktobar. Dostupno na: <http://tomalapalabra.periodismohumano.
com/2011/10/15/losmapas-del-15m-al-15o/> [Pristupljeno 25. febru-
ara 2012.]
Fernández-Savater, A. (2011) Apuntes de AcampadaSol. Publico.es Fuera de

lugar blog, [blog] 9. jun. Dostupno na: <http://blogs.publico.es/fuerade-
lugar/531/apuntes-deacampadasol-8> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Galarraga, N. (2011) 951 ciudades en 82 países (por ahora) se suman
a la protesta planetaria del 15-O. El País, [Onlajn] 14. oktoba. Do-
stupno na: <http://politica.elpais. com/politica/2011/10/13/actua-
lidad/1318509855_468846. html> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Kaosenlared. (2011) Inside 15M: 48 horas con l@s indignad@s. [video
onlajn] Dostupno na: <http://www.portaloaca. com/videos/documen-
tales-/3194-documental-inside15m-48-horas-con-ls-indignads.html>
Lenore, Victor. (2011) 15 datos que explican el 15M. Madrilonia.org, [blog]
19. septembra. Dostupno na<http:// madrilonia.org/2011/07/15-datos-
que-explican-el-15m/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Letón, H. i Sanz D. (2011) ¿Quién es quién en las protestas de la red?. Diagonal
Web, [Onlajn] 4. maj. Dostupno na: <http://www.diagonalperiodico.net/
Quien-es-quienen-las-protestas-de.html> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Noor, O. (2011) Espagne labs: Inventer la démocratie du futur. Owni,
[Onlajn] 6. juna. Dostupno na: <http://owni. fr/2011/06/06/espagne-
labs-inventer-la-democratie-dufutur/> [Pristupljeno 25.februara 2012.]
Lični izvori Džoane Konil (Joana Conill) (2011).
Saleh, S. (2011). El núcleo del 15-M acuerda irse el domingo. El Pais, [On-
lajn] 8. juna. Dostupno na: <http:// www.elpais.com/articulo/madrid/
nucleo/15-M/acuerda/ irse/domingo/elpepiespmad/20110608elpmad_1/
Tes> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Sánchez, J. (2011) El 15M rompe otro tópico y llena Madrid en verano.
Periodismo Humano, [Onlajn] 25. juli. Dostupno na: <http://periodi-
smohumano.com/sociedad/el-15m-rom pe-otro-topico-y-llena-ma-
drid-en-verano.html> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Sandiumenge, L. (2011). La calle (y la red) es nuestra. LaVanguardia.com
Los guerros del teclado, [blog] 2. maja. Dostupno na: <http://blogs.
lavanguardia.com/guerrerosdel-teclado/2011/05/02/la-calle-y-la-red-
es-nuestra/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Taylor, A. (2011). Occupy Wall Street Spreads beyond NYC. The Atlan-
tic, [Onlajn] 7. oktobar. Dostupno na: <http://www.theatlantic.com/
infocus/2011/10/occupy-wall-street-spre ads-beyond-nyc/100165/>
Versus Sistema. (2011) ¿Qué ha pasado con la SpanishRevolution?. Versus
Sistema, [blog] 23. septembar. Dostupno na: <http://www.versussiste-
ma.com/2011/09/%C2%BFque-ha-pasado-con-la-spanish-revolution/>
Wikipedia (2011). Protestas en España de 2011–2012. Dostupno na: http://

es.wikipedia.org/wiki/15M [Pristupljeno 28. februara 2012.]
O nasilju
Hotmatube (2011). ¿Quiénes son los violentos? [video onlajn]. Dostupno
na: <http://www.youtube.com/watch?v=pbhuEVgU9mI&feature=pla
yer_embedded> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Teclista (2011). Quince de mayo no tuvimos miedo [video onlajn]. Dostu-
pno na: <http://vimeo.com/29544229> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
O internetu u kampovima
Mapa interakcija
BifiUnizar (2011). Interacciones entre usuarios 15m [video onlajn]. Dostu-
pno na: <http://15m.bifi.es/index.php> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Tviter na okupiranim trgovima
15October.net, 2011. Izveštaji. [Onlajn] Dostupno na: <http://map.15october.
net/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Algo grande (2011). Clasificación de las acampadas por el volumen de
su conversación. Algo grande [blog] 23. maja. Dostupno na: <http://
algogrande.org/seccion/analisis/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Comscore (2011). El tiempo en la Red crece en España un 17% en mayo,
influido por los acontecimientos nacionales e internacionales. [Saop-
štenje za štampu] 7. jul 2011. Dostupno na:<http://www.comscore.com/
esl/Press_Events/Press_Releases/2011/7/comScore_Releases_Overvi-
ew_of_Euro pean_Internet_Usage_for_May_2011> [Pristupljeno 25.
februara 2012.]
Congosto, M. L. (2011). Evolución de la propagación del 15M en la pla-
za de Twitter. Barri blog [blog] 21. maja. Dostupno na: <http://www.
barriblog.com/index.php/2011/05/21/ev o lucion-de-la-propagacion-
del-15m-en-la-plaza-de-twit ter/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
O medijima i pokretu
Ibarrondo, J. (2011a). Medios de comunicación y 15-M: un avispero fuera
de control. Diagonal Web [onlajn] 14. jul. Dostupno na: <http://www.
diagonalperiodico.net/Mediosde-comunicacion-y-15-M-un.html>
Ibarrondo, J. (2011b). Medios de comunicación y 15M. Análisis Madrid
15M [blog] 18. jul. Dostupno na: <http://analisismadrid.wordpress.
com/2011/07/18/medios-de-co m unicacion-y-15m-juan-ibarrondo/>
Público.es. (2011). Los manifestantes de “Occupy Wall Street” son como

los nazis. Público.es [pnlajn] 5. oktobar. Dostupno na: <http://www.
publico.es/inter nacional/399995/los-manifestantes-de-occupy-wall-
stre et-s on-como-los-nazis> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
O liderstvu
Balblogger, R. (2011). Cómo se hace una asamblea en Wall Street. Tua-
miguelturrayyoafi ladelfi a [blog] 12. oktobar. Dostupno na: <http://
tuamiguelturrayyoafiladelfia.blogspot. com/2011/10/como-se-hace-
una-asamblea-en-wall.html> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Opšti izvori
15m.cc. (2011). Project [onlajn]. Dostupno na: <http:// www.15m.cc/>
[Pristupljeno 25. februara 2012.] (Skup dokumenata i intervjua dostu-
pnih na vebu sa slobodnim pristupom. To je dokumentarni projekat
u nastajanju.)
Centro de documentación Ciudadana (2011). Dostupno na: <http://www.
archive.org/details/centro dedocu ment aci onciudadana> [Pristuplje-
no 25. februara 2012.]
Veb stranice pokreta
Acampadabcn (2011a) [onlajn]. Dostupno na: <http://acampadabcn.wor-
dpress.com/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Acampadabcn. (2011b) Actes de l’Assemblea [onlajn]. Dostupno na:
<http://acampadabcn.wordpress.com/docu ments/actes-de-lassem-
blea-general/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
#Acampadasol (2011). Dostupno na: <http://madrid.tom al aplaza.net/>
Acampadatrs (2011a). Dostupno na: <http://acampadatrs.net/> [Pristu-
pljeno 25. februara 2012.]
Acampadatrs (2011b). Acampadatrs – Pads [onlajn]. Dostupno na: <http://
agora.acampadatrs.net/es/node/3/content/pads> [Pristupljeno 25.
februara 2012.]
Acampadatrs (2011c). Agora. Dostupno na: <http://agora. acampadatrs.
net/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Análisis Madrid (2011). Dostupno na: <http://analisismadrid. wordpress.
com/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Democracia Real Ya (2011). Dostupno na: <http://www. Democracia Real
Ya.es/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Marchapopularindignada (2011). Dostupno na: <http:// marchapopula-
rindignada.wordpress.com/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
N-1 (2011). Dostupno na: <https://n-1.cc/> [Pristupljeno 25. februara

2012.] Ovo je ključni izvor; u njemu su izveštaji o internim dokumen-
tima i interakcijama u pokretu koji se ne mogu pronaći nigde drugde.
Occupy Wall Street (2011). Dostupno na: <http://occupywallst. org/>
Tomalaplaza.net (2011a). Actas de #acampandasol. Dostupno na: <http://
actasmadrid.tomalaplaza.net/> [Pristupljeno 25. februara 2012.]
Tomalaplaza.net (2011b). Grupo Pensamiento. Dostupno na: <http://
madrid.tomalaplaza.net/category/grupos-detrabajo/pensamiento/>
| kupiraj Volstrit:
O
Žetva soli zemlje
Revolt, grom, iskra

U vazduhu se osećao revolt. Prvo je, iznenada, tržište nekretnina
doživelo krah. Stotine hiljada ljudi izgubili su domove, a milioni
ljudi ostali su bez velikog dela materijalnih vrednosti koje su ih
koštale godina života. Onda je finansijski sistem došao na ivicu
kolapsa zbog špekulacija i pohlepe menadžera. Koji su bili spaseni.
Novcem poreskih obveznika. Nisu zaboravili da pokupe milion-
ske bonuse, kojima su nagradili svoj loš rad. Preživele finansijske
kompanije obustavile su kreditiranje, usled čega je zatvoreno na
hiljade firmi, zbrisani milioni radnih mesta i drastično smanjene
plate. Niko nije pozvan na odgovornost. Obe političke stranke su
kao prioritet istakle spasavanje finansijskog sistema. Obama je bio
ophrvan dubinom krize i brzo je zanemario veći deo obećanja iz
svoje izborne kampanje – kampanje koja je usadila do tada nevi-
đenu nadu mladoj generaciji, koja je ponovo ušla u politiku da bi
obnovila američku demokratiju. Najteži je bio pad. Ljudi su postali
obeshrabreni i revoltirani. Neki su počeli da kvantifikuju svoj revolt.
Udeo američkih prihoda koji je u rukama jedan posto Amerikanaca
na vrhu lestvice skočio je sa devet posto 1976, na 23,5 procenata
2007. godine. Kumulativni rast produktivnosti između 1998. i 2008.
godine dostigao je 30 posto, ali su stvarne plate porasle samo za
dva odsto tokom čitave decenije. Finansijska industrija prigrabila je
najveći deo dobitaka koji su ostvareni povećanjem produktivnosti,
pošto se udeo njenih profita popeo sa 10 posto osamdesetih godina
na 40 procenata 2007, a vrednost deonica se povećala sa šest na 23
posto uprkos tome što industrija zapošljava samo pet procenata
radne snage. Štaviše, jedan posto onih na vrhu lestvice prisvojio
je za sebe 58 procenata ekonomskog rasta tokom istog perioda.
U deceniji koja je prethodila krizi, stvarne plate po satu povećale
su se dva posto, dok se prihod najbogatijih pet posto povećao 42

procenta. Plata izvršnog direktora bila je 1980. godine 50 puta veća
od plate prosečnog radnika, a 350 puta veća 2010. godine. To su
prestale da budu samo apstraktne brojke. To su takođe bila i lica:
Medof (Madoff ), Vegoner (Wagoner), Nardeli (Nardelli), Pendit
(Pandit), Luis (Lewis), Salivan (Sullivan). Među njima su se nala-
zili i političari i vladini zvaničnici: Buš (Bush), Polsen (Paulsen),
Samers (Summers), Bernanke (Bernanke), Gejtner (Geithner) i
da, Obama, koji su se služili racionalizacijama kada su govorili o
patnjama ljudi i ubeđivali ih u potrebu spasavanja finansija da bi
njihovi životi bili spaseni. Štaviše, Republikanska stranka ušla je u
osvetničku ofanzivu da sruši popularnog predsednika, koji je došao
na vlast zalažući se za aktivnu ulogu vlade u poboljšanju društvenog
blagostanja. Uspeh na izborima ove suicidne strategije omogućio
je Kongresu, kojim su dominirali republikanci, da blokira većinu
reformskih inicijativa, otežavajući tako krizu i povećavajući druš-
tvene troškove. Prvi izraz narodnog revolta bio je uspon Čajanke
(Tea Party), mešavine populizma i libertarijanizma, koja je otvorila
kanal za mobilizaciju raznih struja koje su bile ogorčeni protivnici
vlade generalno, a posebno Obame. Ipak, kada je postalo jasno da je
Čajanka na platnom spisku „Koch Industries“ i drugih korporacija
i da ih desničarska frakcija Republikanske stranke drži u šaci kao
jurišnike koje treba žrtvovati u konačnoj fazi izbornog procesa, ona
je izgubila privlačnost koju je imala za mnoge učesnike. Tvrdokorni
pripadnici Čajanke postali su ratnici jednog izmanipulisanog ideala:
da se sruši vlada da bi se skinuli lanci s ruku korporativniog bizni-
sa. Osećaj očajanja zahvatio je zemlju. Posle toga, došao je grom.
Udario je s Trga Tahrir; ironija istorije kad se uzme u obzir činje-
nica da za većinu Amerikanaca jedino što je relevantno na Bliskom
istoku jesu nafta i Izrael. Ipak, slike i zvuci odlučnosti ljudi da sruše
diktaturu po svaku cenu, iako nemaju praktično nikakve šanse, pot-
palila je iskru vere u moć ljudi, barem među nekim aktivistima. Eho
arapskog revolta preuveličan je u vestima koje su dolazile iz Evrope,
a posebno iz Španije, s predlozima o novim oblicima mobilizacije i
organizacije na osnovu prakse direktne demokratije kao načina da
se unapredi zahtev za stvarnom demokratijom. U svetu povezanom
uživo preko interneta, zabrinuti građani momentalno su postajali
svesni borbi i projekata s kojima su mogli da se identifikuju.
Okupiraj Volstrit: Žetva soli zemlje 143
Obamina kampanja ostavila je trag na hiljadama ljudi koje su

verovale u mogućnost stvarne promene i koji su uveli nove forme
političke mobilizacije, u kojima su internet mreže postale ključne,
s obzirom na to da su povezivale ljude da se sretnu licem u lice u
svojim naseljima i dnevnim sobama i stvore pobunjenički politički
pokret. Moć ove istinski nove forme politike, inspirisane nadom i
pokrenute internetom, dokumentovao sam u knjizi Communication
Power (2009).1
Mnogi bivši obamisti, zajedno s hiljadama ljudi koji su prilično
dugo bili u prvim redovima borbe protiv društvene nepravde, uklju-
čujući i sindikate javnog sektora koji su se mobilizovali u kampanji
i oko kampanje za prava kolektivnog pregovaranja u Viskonsinu,
bili su prijemčivi na uzbuđenje koje je okruživalo #spanishrevolu-
tion i grčke demonstracije protiv krize. Neki od njih boravili su tim
povodom u Evropi. Videli su kampove, učestvovali u generalnim
skupštinama i doživeli nov oblik deliberacije i odlučivanja, čime su
ostvarili autentičnu povezanost sa istorijskom tradicijom pokreta
koje predvode skupštine, a koja postoji na obe strane Atlantika. Uče-
stvovali su na sastancima na kojima je raspravljano o predlogu i na
kojima je doneta odluka da se uputi poziv na globalne demonstracije
15. oktobra 2011. godine, pod sloganom „Ujedinjeni za globalnu
promenu“. Tako su se globalne mreže nade odlučujuće proširile i
na Sjedinjene Države, u leto 2011. godine. Posle toga je došla iskra.
Trinaestog jula 2011. godine, Adbusters, časopis za kulturnu kritiku
sa sedištem u Vankuveru, postavio je na svom blogu sledeći poziv:
#occupywallstreet
Da li ste spremni za trenutak Tahrir? Sedamnaestog septembra
zapljusnite donji Menhetn, postavite šatore, kuhinje, miroljubivo
podignite barikade i okupirajte Volstrit.
Sledila je razrada:
Upravo u ovom trenutku širom sveta dešava se sveopšte pomeranje

u revolucionarnoj taktici, koje predstavlja dobar predznak za bu-
dućnost. Ova sveža taktika [ima] svoj duh, fuziju Tahrira s acampa-
das Španije. Lepota ove nove formule [...] jeste njena pragmatična
jednostavnost: razgovaramo jedni s drugima na različitim fizičkim
okupljanjima i u virtuelnim narodnim skupštinama. Fokus pažnje

usredsređujemo na svoj jedini zahtev, zahtev koji budi maštu i koji
bi nas, ako se postigne, katapultirao ka radikalnoj demokratiji bu-
dućnosti... a zatim izlazimo napolje i zauzimamo trg jedinstvenog
simboličkog značaja i postavljamo svoja dupeta u prve redove da
bi se to dogodilo. Došlo je vreme da se ovo novo lukavstvo prime-
ni protiv najveće korupcije naše demokratije: Volstrita, finansijske
Gomore Amerike.
Sedamnaestog septembra želimo da vidimo kako 20.000 ljudi
zapljuskuje donji Menhetn, postavlja šatore, kuhinje, podiže
miroljubive barikade i okupira Volstrit na nekoliko meseci. Na
licu mesta, mnoštvom glasova neprekidno ćemo ponavljati jedan
jednostavan zahtev... Postupajući po tom modelu, šta je naš po-
djednako nekomplikovan zahtev? [...] [To je zatehv] koji pogađa u
srž razloga zbog kojeg je američki politički establišment trenutno
nevredan toga da se zove demokratija: zahtevamo da Barak Obama
izda uredbu da se formira predsednička komisija sa zadatkom da
okonča uticaj koji novac ima na naše predstavnike u Vašingto-
nu. Vreme je za DEMOKRATIJU, NE ZA KORPORAKRATIJU,
bez toga smo osuđeni na propast. Ovaj zahtev, čini se, odražava
sadašnje nacionalno raspoloženje zato što je raščišćavanje ko-
rupcije u Vašingtonu nešto za čime svi Amerikanci, i oni desno,
i oni levo, čeznu, te iza čega mogu da stanu... To bi mogao da
bude početak čitave nove društvene dinamike u Americi, korak
dalje od pokreta Čajanke, zahvaljujući kojem, umesto da budemo
bespomoćno zarobljeni u sadašnjoj strukturi moći, mi, narod,
počinjemo da shvatamo ono što želimo, bilo da je to uklanjanje
polovine od 1.000 vojnih baza koje Amerika ima širom sveta, ili
ponovno uvođenje Glas–Stigalovog zakona (Glass-Steagall Act)
ili zakona o privrednom kriminalu, prema kojem bi tri prekršaja
značila da te izbačeni iz igre. Započinjući s jednim jednostav-
nim zahtevom – predsednička komisija koja bi odvojila novac
od politike – počeli bismo da sastavljamo dnevni red za novu
Ameriku. Ostavite komentar i pomozite jedni drugima da fokus
usredsredimo na ono što će biti naš jedan zahtev. A zatim hajde
da skupimo hrabrost, spakujemo šatore i zaputimo se ka Volstritu
u osvetničkom raspoloženju, 17. septembra. Za one divlje, glavni
štab Proizvođača šumova u kulturi.
Odabran je simboličan datum: 17. septembar je godišnjica pot-

pisivanja američkog Ustava, iako je mali broj ljudi svestan toga. I
tako, prvobitan poziv za okupaciju bio je usmeren na obnavljanje
demokratije tako što će se politički sistem učiniti nezavisnim od
moći novca. Naravno, postoje druge mreže i grupe koje su uključene
u nastajanje pokreta Okupiraj, a nekim članovima pokreta ne sviđa
se pripisivanje prvog poziva Adbustersu. Na primer, AmpedStatus,
mreža aktivista organizovanih oko veb stranice, neko vreme pre toga
postavljala je postove s analizama i informacijama o finansijskom
uništenju američke ekonomije. Petnaestog februara 2010. godine,
Dejvid DeGro (David DeGraw) objavio je post koji je bio prvi od
šest nastavaka serije o finansijskoj krizi u Americi, čija prva rečenica
glasi: „Vreme je da se 99% Amerikanaca mobiliše i agresivno pokrene
zdravorazumske političke reforme.“2 Veb stranica AmpedStatus bila
je pod stalnim sajbernapadima misterioznih agresora. Anonimusi su
priskočili u pomoć, pa su veb stranica i mreža koja se okuplja oko
nje preživele i počele da grade pokret 99%, planirajući „Empajer
stejt pobunu“ i pozivajući na okupiranje Volstrita. Jedna podgrupa u
okviru Anonimusa udružila je snage sa AmpedStatusom, kreirajući
platformu A99, koja je predstavljena na društvenoj mreži Amped-
Status. Dvadeset trećeg marta 2011. godine, Anonimusi su pozvali
na Dan besa, sledeći slične pozive u arapskom svetu. Koalicija A99
takođe je, neuspešno, pozvala da se 14. juna okupira Liberti park
(kasnije nazvan Zukoti park), dva bloka udaljen od Volstrita. Oni su
se udružili s grupom njujorških aktivista koji su protestovali protiv
budžetskih rezova i koji su postavili kamp poznat kao „Blumbergvil“.
Mreže ovih aktivista razvile su se i formirale Generalnu skupštinu
grada Njujorka, gradeći protest na mobilizaciji običnih ljudi i or-
ganizovanju koje se zasniva na lokalnim zajednicama. Upravo je u
ovom kontekstu neobuzdanog aktivizma u Njujorku u Adbustersu
objavljen poziv za okupaciju 17. septembra. Sve prethodno postojeće
mreže nisu videle nikakav problem u tome da se priključe pozivu i
da zajednički pripreme okupaciju. Test očinstva bio bi protivrečan
duhu kolaborativnog, decentralizovanog pokreta, tako da su svi
pozvali ljude „da se pobune protiv sistema ekonomske tiranije na
nenasilan način“ i da dođu na Volstrit 17. septembra. Oko 1.000
ljudi je došlo, demonstriralo u Volstritu i okupiralo Zukoti park.
Iskra je zapalila vatru.
Prerija u plamenu
Posle demonstracija 17. septembra na Volstritu, uz naknadno okupira-
nje Zukoti parka, u Njujorku je organizovano nekoliko demonstracija
uprkos tome što je policija uhapsila na stotine ljudi pod različitim
izgovorima. Što je više policija pribegavala represiji, to je više slika tih
akcija postavljano na Jutjub, mobilišući učesnike protesta. Solidarnost
s učesnicima pokreta Okupiraj stigla je s raznih strana. Anonimusi su
otkrili ime policijskog zvaničnika Njujorške policije koji je bez ika-
kvog razloga isprskao biber-sprej u lice mlade žene koja je marširala
na demonstracijama. Dve hiljade ljudi se 27. septembra okupilo na
Generalnoj skupštini u kampu pokreta, a obratili su im se ljudi kao
što su njujorški odbornik Čarls Beron (Charles Barron), intelektualci
poput Kornela Vesta (Cornel West) i drugi, kao i Majkl Mur (Michael
Moore), dva dana pre toga. Njujorški ogranak Sindikata transportnih
radnika Amerike izglasao je predlog da podrži pokret i da se priključi
demonstracijama. Američka federacija sindikata i kongres industrijskih
organizacija (AFL-CIO) takođe su pružili podršku i pozvali članstvo
da se priključi demonstracijama. Prvog oktobra, 5.000 ljudi zauzelo
je Bruklinski most. Policija je napravila zasedu na mostu i uhapsila
preko 700 ljudi. Kao odgovor na to, 5. oktobra, nakon što je Okupi-
raj Volstrit zajedno sa sindikatima uputio javni poziv, 15.000 ljudi
demonstriralo je od Folijevog trga na donjem Menhetnu, do Zukoti
parka. Pokret Okupiraj bio je konsolidovan. Kako su se slike i vesti
širile internetom, okupiranja javnog prostora započela su spontano u
mnogim drugim gradovima u prvih par dana oktobra: Čikago, Boston,
Vašington DC, San Francisko, Oukland, Los Anđeles, Atlanta, Fort
Loderdejl, Tampa, Hjuston, Ostin, Filadelfija, Nju Orleans, Klivlend,
Las Vegas, Džerzi Siti, Hartford, Solt Lejk Siti, Sinsinati, Sijetl, pa čak
i ispred Bele kuće, kao i u nebrojenim kvartovima i malim gradovima
širom zemlje. Mape 1 i 2 pokazuju brzinu i širenje pokreta Okupiraj.
Podaci predstavljeni na mapama su, međutim, nepotpuni, jer ne po-
stoji pouzdana, ujedinjena baza podataka o okupiranjima, mada su
aktivisti koji prave direktorijum na veb stranici occupy.net ostvarili
dobar napredak ka tom cilju. Međutim, sa sigurnošću se može pro-
ceniti da je broj demonstracija širom Sjedinjenih Država bio preko
600. Na primer, prema studiji koju je sproveo tim kojim je rukovodio
Kristofer Čejs-Dan (Christopher Chase-Dunn) sa Univerziteta Kali-
fornija Riversajd, od 482 grada u Kaliforniji, 143 je imalo „Okupiraj“
Širenje okupiranja u Sjedinjenim Državama, 17. septembra – 9. oktobra 2011. godine
Ova mapa predočava lokacije okupiranja koja su zapo- moguće inkluzivnija i preciznija na osnovu postojećih
čela do 9. oktobra 2011. godine. Ona pokazuje rapidno informacija. Sastavljena je ukrštanjem podataka iz API
širenje pokreta posle prvobitne iskre Fejsbuka, medijskih izveštaja i lista koje su sastavili
u Njujorku, 17. septembra 2011. godine. Veliki krugovi Čejs-Dan i Karan-Strejndž (Curran-Strange) (2011),
predstavljaju posebno aktivne lokacije, na koje ukazuju collectivedisorder.com, firedoglake.com, occupylist.org,
velika okupiranja, demonstracije, hapšenja i/ili onlajn occupywallstreetevents.com i posebno direktorijum
aktivnost. Iako je nemoguće biti potpuno occupy.net, koji ima najsveobuhvatniju listu gradova.
sveobuhvatan, predviđeno je da mapa bude što je Prikupila i razradila Lana Švarc (Lana Swartz).
Mapa 1. Širenje okupiranja u Sjedinjenim Državama, 17. septembra – 9. oktobra 2011. godine
Geografija pokreta Okupiraj u Sjedinjenim Državama
Na ovoj mapi predočavaju se lokacije aktivnosti koje što je moguće inkluzivnija i preciznija na osnovu postoje-
imaju veze s pokretom Okupiraj u preko 1.000 američ- ćih informacija. Sastavljena je ukrštanjem
kih gradova i mesta u svih 50 država i u Portoriku. Ona podataka iz API Fejsbuka, medijskih izveštaja i lista
pokazuje duboko prodiranje pokreta u čitavoj zemlji. koje su sastavili Čejs-Dan i Karan-Strejndž (2011),
Veliki krugovi predstavljaju posebno aktivne lokaci- collectivedisorder.com, firedoglake.com, occupylist.org,
je, na koje ukazuju velika okupiranja, demonstracije, occupywallstreetevents.com i posebno direktorijum
hapšenja i/ili onlajn aktivnost. Iako je nemoguće biti occupy.net, koji ima najsveobuhvatniju listu gradova.
potpuno sveobuhvatan, predviđeno je da mapa bude Prikupila i razradila Lana Švarc.
Mapa 2. Geografija pokreta Okupiraj u Sjedinjenim Državama

grupe na Fejsbuku, što obično ukazuje na postojanje okupiranog jav-

nog prostora.3 Nisu svi kampovi u okviru tih okupiranja bili stalni;
mnogi su predstavljali dnevna okupljanja na skupštinama i u rad-
nim grupama. Tako su ljudi u Okupiraj Jangstaun u Ohaju održavali
redovne nedeljne susrete da bi raspravljali o raznim problemima,
postavljali postove na Fejsbuk stranicu i na kraju dana odlazili kući.
Drugim rečima, postojala je prilična mera raznovrsnosti u formama
protesta i oblicima okupiranja. Ali ono što je jasno jeste brzo širenje
pokreta po čitavoj teritoriji SAD: Mozijer u Oregonu, koji ima 430
stanovnika, verovatno je najmanji grad u kojem se dogodilo okupi-
ranje javnog prostora, a u svakoj saveznoj državi postojalo je barem
jedno okupirano mesto – čak i u Severnoj Dakoti, poslednjoj državi
u kojoj je postavljen neki kamp.
Rapidno širenje vatre Okupiraj širom američke prerije puno je
značenja. Ono pokazuje dubinu i spontanost protesta, ukorenjenog
u revoltu koji je osećala većina stanovnika širom zemlje, kao i u
društvu u celini. Ono takođe pokazuje da su mnogi ugrabili priliku
da izraze ono što ih muči i da raspravljaju o alternativama usred
sveopšte krize poverenja u ekonomiju i u politički sistem. Nije reč
o studentskoj pobuni ili kosmopolitskom kontrakulturnom pokretu.
Reč je o protestu koji je progovorio s onoliko glasova i akcenata koliko
ih je prisutno u krajnje raznovrsnom i multikulturalnom društvu.
Ko su, onda, pripadnici pokreta Okupiraj? Postojala je zapravo
velika društvena i politička raznolikost među onima koji su učestvo-
vali u pokretu. Postojale su i velike varijacije, u zavisnosti od nivoa
angažovanosti u pokretu, od svevremenog prisustva u kampovima,
do učestvovanja u skupštinama ili angažovanja u demonstracijama
ili akcijama protesta. U vreme dok ovo pišem, još uvek su u toku
različiti napori da se prikupe svi podaci o tome. Ipak, mogao sam
da iskoristim preliminarne rezultate nečega za šta verujem da će
biti pouzdan izvor podataka: onlajn anketa kojom koordinišu Saša
Konstanca-Čok (Sasha Constanza-Chock) sa MIT-a i Istraživačka
mreža Okupiraj (Occupy Research Network)4, koju vode aktivisti
Okupiraj u SAD. Takođe sam uporedio njihove podatke s nalazi-
ma ankete na osnovu nereprezentativnog uzorka posetilaca sajta
OccupyWallSt.org, koju je uradio Hektor Kordero-Gazman (Hec-
tor Cordero-Guzman) sa Baruch College.5 Na osnovu ovih anketa i
lične opservacije samih učesnika u pokretu, većina onih koji su bili
u potpunosti angažovani u najvećem broju kampova izgleda da su

bili mladi stručnjaci i studenti, u starosnoj grupi 20–40 godina, s
nešto većim procentom žena u odnosu na muškarce. Oko polovine
njih imalo je posao s punim radnim vremenom, uz značajan broj
nezaposlenih, zaposlenih s nepunim radnim vremenom, privremeno
zaposlenih ili zaposlenih s pola radnog vremena. Nivo prihoda većine
učesnika je izgleda bio oko nivoa prosečnih primanja Amerikana-
ca. To je bila grupa obrazovanih ljudi, polovina njih s fakultetskim
diplomama, a mnogi s određenim fakultetskim obrazovanjem bez
diplome. Tako, kao i u sličnim pokretima u drugim zemljama, uče-
snici pokreta Okupiraj su izgleda bili relativno mladi, obrazovani
ljudi, čija su profesionalna očekivanja u sadašnjoj ekonomiji ogra-
ničena. Velika većina bili su belci, iako su bile prisutne i manjine,
posebno Amerikanci afričkog porekla, koji su često organizovali
vlastite poslaničke klubove u okviru pokreta. Međutim, samo oko
petine učesnika pokreta Okupiraj je zaista spavalo u kampovima.
Većina je učestvovala u dnevnim aktivnostima, a oko tri četvrtine
u uličnim demonstracijama. Tako, da bismo shvatili raznolikost
pokreta, moramo da obuhvatimo mnogo drugih zainteresovanih
aktera koji su bili prisutni u aktivnostima, posebno sredovečne
članove sindikata, kao i ljude pedesetih godina iz radničke klase,
od kojih su neki bili nezaposleni i upravo oni koji nose glavni teret
krize na svojim plećima. Mnogobrojni veterani bili su u kampovima
i u prvim redovima demonstracija. I, kako su se okupiranja javnog
prostora produžavala, većina ovih mesta postala su sigurne luke za
beskućnike, koji su tu mogli da pronađu hranu, sklonište i zaštitu.
Ipak, njihov broj među učesnicima pokreta Okupiraj bio je ograni-
čen uprkos njihovoj velikoj društvenoj vidljivosti. Često je dolazilo
do tenzija između učesnika Okupiraj kada je reč o tome kako se
poneti u vezi s njihovim prisustvom, ali je bilo ideološki nemoguće
da se reprodukuje ista vrsta predrasuda prema beskućnicima koja
prožima vodeći deo društva.
Raznolikost među učesnicima pokreta Okupiraj bila je još veća
kada je reč o njihovim ideološkim i političkim preferencama: anar-
histi su bili veoma glasni, ali su bili prisutni i libertarijanci (od kojih
su neki republikanci), kao i neki razočarani bivši aktivisti Čajanke,
uz određen broj krajnjih levičara. Ali, u najvećem delu, pokret su
činili glasači demokrata, kao i politički nezavisni građani koji su bili
u potrazi za novim oblicima menjanja sveta i/ili su pokušavali da

odagnaju pretnju krize iz svog života.
Možda najupečatljivija karakteristika učesnika okupiranja jeste
to da pokret nije nastao ni iz čega, mada je bio spontan i bez vođa.
Preliminarni rezultati ankete koju je uradila Istraživačka mreža
Okupiraj ukazuje na to da je značajna većina aktivnih ličnosti u
pokretu već prethodno učestvovala u raznim društvenim pokre-
tima i bila angažovana u nevladinim organizacijama i političkim
kampanjama. Oni su takođe bili prisutni u mrežama aktivizma na
internetu, postavljajući postove s video-materijalima i učestvujući
u žučnim političkim forumima. Slivajući se u Okupiraj Volstrit iz
mnogobrojnih pritoka otpora i alternativne politike, oni su stvorili
veliku reku protesta i projekata koji su poplavili ravnice, uspeli se
uz planine i ugnezdili u gradove po čitavoj zemlji.
Rapidno geografsko širenje pokreta odražavalo je njegovu za-
raznu difuziju po internetu. Pokret je rođen na internetu, raširio
se na internetu i održao svoje prisustvo na internetu, jer je većina
okupiranja javnih prostora napravila vlastite veb stranice, oformila
posebne grupe i druge društvene mreže.
Ipak, istovremeno, materijalna forma postojanja pokreta bila su
okupiranja javnog prostora. Prostora na kojem se učesnici protesta
okupljaju i formiraju zajednicu prevazilazeći međusobne razlike.
Prostora društvenosti. Prostora debate, da bi se napravio pomak
od osporavanja nepravednog sistema do obnove društva odozdo
nagore. Sve u svemu, prostora autonomije. Zato što su samo svojom
autonomnošću mogli da nadvladaju mnogobrojne oblike ideološke
i političke kontrole i da pronađu, individualno i kolektivno, nove
načine života.
Tako je pokret Okupiraj izgradio novu formu prostora, mešavinu
prostora mesta, na datoj teritoriji, i prostora tokova, na internetu.
Jedno ne može da funkcioniše bez drugog: to je taj hibridni pro-
stor koji karakteriše pokret. Mesta su omogućila interakciju licem
u lice, razmenu iskustava, opasnosti i teškoća, kao i zajedničko
suočavanje s policijom i zajedničko podnošenje kiše, hladnoće i
gubitka komfora u svakodnevnom životu. Društvene mreže na
internetu omogućile su da se iskustvo saopšti i preuveliča, da se
čitav svet približi pokretu i da se stvori stalni forum solidarnosti,
debate i strateškog planiranja.
Okupirani prostori takođe su stvorili novu formu vremena, koju

su neki u kampovima okarakterisali kao osećaj „večnog“. Rutina
svakodnevnog života je prekinuta; otvorene su zagrade s nedefini-
sanim vremenskim horizontom. Mnogi su mislili da će okupiranja
trajati sve dok institucije ostaju bez odgovora na kritiku i zahteve.
S obzirom na neizvesnost kada će i da li će doći do izbacivanja,
okupiranja su življenja od danas do sutra, bez rokova, oslobađajući
ljude vremenskih ograničenja i istovremeno se ukorenjujući u sva-
kodnevno životno iskustvo. Tako je bezvremeno vreme okupiranja
postalo iskustvo koje je istovremeno i iscrpljujuće i razvedravajuće,
jer, kao što je rekao jedan od učesnika Okupiraj u Vašingtonu:
Umorni smo, postaje sve vlažnije i hladno nam je. Korišćenje zajed-
ničkih pokretnih toaleta, hodanje 13 blokova do tuševa koje nam
Udruženje komunikacionih radnika Amerike (CWA) dozvoljava
da koristimo i pranje zuba i pljuvanje u omekšale papirne šolje za
kafu počinje da uzima svoj danak... Ali se pojavljujemo [na Gene-
ralnoj skupštini] i slušamo svakoga ko ima mišljenje ili predlog i
na kraju postižemo konsenzus... Dok sam sedeo tamo, gledajući
potpuno angažovane učesnike Okupiraj, bio sam zapanjen, po ko
zna koji put. Tako bi trebalo da bude. Dug put je pred nama, ali
mi vrlo često kroz kičmu prolaze žmarci koji mi govore da upravo
ovako izgleda nada.6
Ta nada je rođena iz materijalne potvrde da je drugačiji život

moguć u provizornoj zajednici koja je nastala iz protesta.
U velikim okupiranjima, kao što su ona u Njujorku, Los Anđelesu
ili Ouklandu, dnevni život bio je organizovan vrlo brižljivo. Postav-
ljeni su šatori, zatim toaleti, kuhinje, obdaništa, igrališta za decu,
lokalna bašta, narodna biblioteka i univerzitet Okupiraj, na koji su
pozivani predavači da se obrate učesnicima pokreta, kao i medija-
centri, za koje bi ponekad struju generisali bicikli. Organizovana je
medicinska pomoć, koju je dobrovoljno pružalo medicinsko oso-
blje, bili su pri ruci pravni timovi, konstruisane su bežične mreže,
pravljene su veb stanice, vodilo se računa o bezbednosti kampa,
dolazilo je do posredovanja prilikom konflikata, čak su i timovi
domaćina nudili ture kroz okupirani prostor posetiocima koji su
samo bili radoznali u vezi s pokretom, ili možda bili zainteresovani
da se pridruže. Takođe je postojalo trnovito pitanje računovodstva

donacija. Novac je bio neophodan da se kupe zalihe za stotine ljudi,
ali i da se položi kaucija za one koji su uhapšeni i da se podrže ak-
tivnosti pokreta. Zapravo, pokret Okupiraj dobio je stotine hiljada
dolara donacija. Zatim se postavilo pitanje šta raditi s tim, pošto nije
bilo pravnog tela koje je moglo da otvori račun u banci. U nekim
slučajevima članovi komiteta za donacije samo su stavljali novac na
vlastite lične račune. Ali, naravno, time se postavilo pitanje ličnog
plaćanja poreza, kao i potencijalne pronevere sredstava. Začudo,
ima malo poznatih primera neprimerenih prisvajanja. Međutim, u
mnogim slučajevima prihvaćeno je zasnivanje kampa kao pravnog
lica kako bi se uspostavila finansijska odgovornost. Sledeće pitanje
koje se onda postavljalo bila je potreba da se plate porezi na novac
položen na te račune, nešto čemu se protivio libertarijanski ogranak
pokreta. Ipak, sve ove odluke koje je trebalo doneti činile su proces
eksperimentisanja, koji i jeste bio u srcu pokreta.
Važan isto koliko i materijalna organizacija okupiranja javnih
prostora bio je proces komunikacije koji je omogućio pokretu da
ostvari unutrašnju koheziju i dobije spoljašnju podršku. Mreže ko-
munikacije bile su krvni sudovi pokreta Okupiraj.
Umreženi pokret
Okupiraj Volstrit je digitalni urođenik. Povik revolta i povik da se
okupira došao je s različitih blogova (Adbasters, AmpedStatus i
Anonimus, između ostalog), postavljan je kao post na Fejsbuku i ra-
širen na Tviteru. Adbusters je 9. juna 2011. godine registrovao hašteg
#occupywallstreet i u okviru njega stavio prvi poziv na demonstra-
cije sa svog bloga, koji je 13. jula linkovan na njihovu Fejsbuk grupu.
Grupe i mreže aktivista širom interneta čule su za poziv, prenosile ga
i pisale komentare u prilog inicijativi. Dobar deo prvog talasa tvitova
u julu došao je iz Španije, gde je pokret Los Indignados (ogorčeni)
pronašao novu nadu u direktnoj konfrontaciji koja je planirana protiv
jezgra finansijskog kapitalizma. Kako se pokret proširivao, Tviter je
postao esencijalno oruđe za internu komunikaciju u kampovima,
kao i za povezivanje s drugim okupiranjima i za planiranje posebnih
akcija. U svojoj neobjavljenoj studiji, Kevin Driskol (Kevin Driscoll)
i Fransoa Bar (François Bar) iz Inovativne laboratorije Univerziteta
Južna Kalifornija Anenberg kontinuirano su prikupljali tvitove

pokreta Okupiraj počevši od 12. oktobra 2011. godine i analizirali
ih pomoću jednog provizornog skupa od otprilike 289 povezanih
ključnih reči i fraza. Tokom novembra, u studiji je registrovano oko
120.000 tvitova koji imaju veze s pokretom Okupiraj u toku jednog
običnog dana, pri čemu je vrhunac od preko 500.000 tvitova dosti-
gnut tokom napada na Zukoti park, 15. novembra. Analiza Džilada
Lotana (Gilad Lotan) o Tviter saobraćaju povezanom s pokretom
pokazala je da su vrhunci uvek bili povezani s ključnim trenucima
u pokretu, kao što je prvi pokušaj da se učesnici pokreta Okupiraj
izbace iz Zukoti parka, 13. oktobra.7 U većini slučajeva kada je po-
licijska akcija zapretila pripadnicima pokreta Okupraj, Tviter mreže
bi uzbunile hiljade ljudi i njihova momentalna solidarna mobilizacija
odigrala je svoju ulogu u zaštiti pripadnika pokreta. Koristeći Tviter
sa svojih mobilnih telefona, učesnici protesta bili su u mogućnosti
da konstantno distribuiraju informacije, fotografije, video-materijale
i komentare, gradeći u realnom vremenu mrežu komunikacije koja
prekriva okupirani prostor.
Temu 99% u velikoj meri popularizovala je Tambler stranica
„Mi smo 99%“, koju su sredinom avgusta, pred početak protesta 17.
septembra, pokrenuli Kris (koji je odlučio da ne otkrije svoje prezi-
me) i Prisila Grim (Priscilla Grim), oboje profesionalno zaposleni u
medijima u Njujorku i uključeni u društveni aktivizam. U početku,
oboje su se odlučili da ostanu anonimni, napisavši: „Za vas, napravili
ljudi koji će okupirati Volstrit“. Tambler, društvenu mrežu pokre-
nutu 2007. godine, Rebeka Rozen (Rebecca Rosen) iz The Atlantic
okarakterisala je kao „kolaborativno ispovedanje“, koje može, kada
je reč o društvenim pokretima, da se koristi za stvaranje „istorije
po modelu samoposluge“ i koje pokazuje da „snaga lične ispovesti,
bilo na radiju, u knjizi, na Jutjubu ili na Tambleru, može da prodre
kroz buku i cinizam nadristručnjaka i da dâ oblik i teksturu nacio-
nalnoj priči“ (Rosen 2011). Postovi na Tambleru mogu da se sastoje
od citata, slika, videa ili linkova, umesto dugačkog teksta, kakav je
tradicionalni post na blogu. Mnogi blogovi na Tambleru sastoje se
od slika i drugih medijskih izraza u vezi s određenom temom. Teme
su često humoristične i šaljive. Korisnici „prate“ druge blogove na
Tambleru i sa svojih naloga mogu da vide skup svih blog postova koje
prate na Tambleru. Tambler omogućava korisnicima da budu deo
grupnih blogova, proizvedenih u međusobnoj saradnji. Oni mogu da

„rebloguju“ postove drugih blogera i da ih postuju na svoj Tambler
blog i podele s vlastitim sledbenicima. Lako je implementirati formu
koja omogućava korisnicima da ostavljaju anonimne poruke. To je
bilo ključno za širenje grupe „Mi smo 99%“, jer je Tambler obez-
bedio platformu za anonimno lično ispovedanje, budući da većina
ljudi krije svoje lice na videu, ali ipak priča ličnu dramu o tome na
koji način se nosi s nepravednim društvom. Oktobra 2011. godine,
grupni sajt imao je oko 100 unosa dnevno. Od februara 2012. go-
dine, bilo je 225 strana postova. Naglašavajući ulogu Tamblera kao
distinktivnog obeležja pokreta Okupiraj Volstrit, Grejem-Felzen
(Graham-Felsen 2011) piše:
Zašto je Tambler postao platforma na kojoj treba biti u ovom tre-

nutku? Kao što smo videli u Iranu, Tviter može da bude moćno
oruđe za prenošenje priča o najnovijim događajima iz minuta u
minut i za razglašavanje konkretnih poruka („Dole Ahmadined-
žad“). U Egiptu, Fejsbuk je bio od odlučujuće važnosti za regruto-
vanje učesnika protesta i zakazivanje protestnih skupova na Trgu
Tahrir. Ali Tambler nije služio nijednoj od te dve svrhe tokom
pokreta Okupiraj Volstrit, koji je bio difuzan i neliderski pokret,
s namerno nedefinisanim ciljem. Umesto toga, Tambler je taj pokret
humanizovao. Tambler je moćan medijum za pričanje ličnih priča,
a poenta ovog pokreta i jesu priče – o tome kako nas je ekonomska
politika nacije naterala da zbog cena ne ulažemo u obrazovanje,
kako nas je uvalila u dug, kako nam stalno odlaže penzionisanje i
kako je razdvojila porodice. „Mi smo 99%“ je nešto što se najbo-
lje može uporediti s radom Uprave za sigurnost farmi – koja je
plaćala fotoreportere da dokumentuju stradanja farmera tokom
Velike depresije – i možda će ući u anale kao definitivna društvena
istorija ove recesije.
U rečitom komentaru, Ezra Klajn (Ezra Klein) napisao je u The
Washington Postu sledeće: „Nisu hapšenja ono što me je ubedilo
da je Okupiraj Volstrit vredan toga da se o njemu ozbiljno piše. Niti
je to njihova pres-strategija, koja se uglavnom sastojala u tome da
tvituju novinarima i pozivaju ih da izveštavaju o malom protestu koji
nije baš tačno umeo da kaže šta želi da postigne. Bio je to Tambler,
koji je uzviknuo: ’Mi smo 99 posto!’ (2011)
Društvene mreže na internetu mobilisale su dovoljnu podršku da

bi se ljudi okupili i okupirali javni prostor, teritorijalizujući protest.
Jednom kada su organizovani, kampovi su uspostavili svoje prisustvo
na internetu u formi zasebnih okupiranja. Većina kampova imala je
vlastite veb stranice, grupe na Fejsbuku, ili i jedno i drugo. Članovi
komiteta za internet obezbedili bi pristup internetu posredstvom
hotspotova u kampovima i ljudi bi kačili telefone na kompjuter da
bi se uključili na internet. Raznolikost pokreta Okupiraj vidi se i
po raznolikosti njegovog prisustva na internetu, koje je nekad u
obliku veb stranica veoma bogatih sadržajem i grafikama. Većina
velikih ili posebno aktivnih okupiranja imala je vlastitu veb stranicu.
Ona je služila kao mesto za organizovanje pokreta, ali i radi javnog
prisustva pokreta. Većina je imala sledeće segmente: kontakt (da
bi posetilac mogao da stupi u kontakt sa članovima komiteta za
odnose sa javnošću itd.), kako se priključiti (lista komiteta, vreme
i lokacije generalnih skupština), zalihe za koje se traži donacija, re-
sursi (skup dokumenata koji objašnjavaju kako okupirati, protokoli
generalne skupštine, kako postupati s policijom), kalendar događaja
i najave, te tablu za poruke (neke otvorene, a neke zaštićene lozin-
kom). Takođe, većina tih veb stranica imala je forum na kojem je
posetilac mogao da kreira nalog. Neke table za poruke mogao je da
gleda svaki posetilac, dok su druge bile zaštićene lozinkom i njima
su imali pristup samo registrovani korisnici. Zapisnici, predlozi i
ratifikovani dokumenti (uključujući listu zahteva) postavljani su
kao postovi na internetu, obično tako da ispod njih može da se
ostavi komentar. To je bila suštinska praksa radi obezbeđivanja
transparentnosti pokreta.
Većina okupiranja javnih prostora imala je i Fejsbuk grupu. One su
se koristile kao komplementarne veb stranicama velikih okupiranja
javnih prostora i služile su kao primarne stranice za organizovanje
manjih ili tehnološki manje zahtevnih okupiranja. One su takođe
služile kao direktorijumi za pomoć članovima da ostanu u kontaktu
jedni s drugima, da šalju privatne poruke ili postavljaju postove jedni
drugima na zidovima. Grupe su se takođe koristile za organizovanje:
za davanje najava, za postavljanje postova o događajima u kalendaru
i za slanje poruka svim članovima grupe. Uprkos svojoj korisnosti,
Fejsbuk je u pokretu kritikovan kao platforma zaštićena patentom i
stoga u neskladu s otvorenošću koja se vrednuje u pokretu. Takođe,
novi Fejsbukov program za prepoznavanje lica može automatski da

taguje ljude na fotografijama, što je izazvalo ogorčenje, s obzirom
na nedostatak poverenja u to da će Fejsbuk zaštiti privatnost ako
im vlasti uruče poziv za sud. Zato su neki iskusni učesnici pokreta
Okupiraj pokušavali da koriste alternativu Fejsbuku, kao što su N-1,
Ning ili Diaspora. Drugi su radili na tome da „okupiraju Fejsbuk“ pod
nazivom „Globalni trg“ („Global Square“), čemu je veliki publicitet
dao WikiLeaks. Trebalo je da taj funkcionalni prototip Fejsbuka
postane dostupan u nekom trenutku 2012. godine. Prema rečima
jednog od njegovih kreatora:
Cilj platforme ne treba da bude da fizički zameni skupštine, već da

ih osnaži time što će obezbeđivati onlajn oruđa za lokalnu i (trans)
nacionalnu organizaciju i saradnju. Ideal bi bio i da se podstakne in-
dividualno učestvovanje i strukturiše kolektivno delovanje. „Globalni
trg“ biće naš vlastiti javni prostor na kojem će se okupljati različite
grupe kako bi organizovale vlastite lokalne trgove i skupštine.8
Međutim, ukupno gledano, pokret se uglavnom oslanjao na

komercijalno dostupne platforme koje su već bile spremne za ko-
rišćenje. Zahvaljujući takvoj odluci, aktivisti su postali ranjivi na
uručenje sudskih poziva pomoću kojih su vlasti pokušavale da dobiju
informacije o tvitovima i kršile privatnost korisnika sa potencijalno
ozbiljnim posledicama.9
Prenos uživo (livestream), skup oruđa koja su korisnicima omogu-
ćavala da u realnom vremenu emituju video-sadržaj preko interneta,
takođe je bio važna tehnologija za pokret. Prenosi uživo jesu efemerni,
ali su esencijalni za vreme policijske represije. Tokom racija, često
dolazi do nestanaka struje na vodećim medijima, što se ne odnosi na
prenose uživo. Na primer, ranog jutra 11. oktobra, Okupiraj Boston
zapljusnuo je talas policijskog nasilja i hapšenja. Postoje izveštaji da
je više od osam hiljada ljudi gledalo prenos uživo u tri ujutru. Kada
bi prenos uživo okupiranja javnog prostora prestao da se emituje,
to je značilo da su demonstracije praktično zatvorene, što može da
bude iskustvo koje će pokrenuti na akciju one koji gledaju od kuće.
Međutim, prenos uživo, u stvari, u samom pokretu izaziva kontro-
verzu. Pošto snimatelji prenosa uživo prikazuju okupiranje javnog
prostora iz vlastite perspektive, prepričavajući događaje onako kako
ih oni vide, mnogima je to donelo određen stepen slave, pa je javnost

izvan pokreta počela da ih prepoznaje kao portparola pokreta. To
je ostavilo mesta za kritike da neki iskorišćavaju pokret radi lične
koristi, na primer, sponzorstva kompanija za usluge prenosa uživo.
Najveći deo vremena okupiranja javnog prostora bila su veoma
dosadna, posebno zato što su represija, nasilje i druge „akcije“ bili
relativno retki. Snimatelji prenosa uživo kritikovani su da gravitiraju
ka senzacionalizmu i pogrešnom predstavljanju stvarnog iskustva
većine prisutnih tokom okupiranja. Takođe su ih optuživali da su,
kao što je rekao jedan snimatelj prenosa uživo, „nenamerni cinkaro-
ši“, to jest, ljudi koji nenamerno policiji daju dokaze o aktivnostima
ljudi koji učestvuju u okupiranjima.10
Zato su sajtovi pokreta Okupiraj bili čvorišta komunikacionih
mreža ka svetu uopšte i u okviru okupiranja. Te mreže su bile hibrid
komunikacionih formi, od onih digitalnih, do onih licem u lice, a
zasnivale su se na izgradnji zajednice, interpersonalnoj interakciji,
društvenom umrežavanju i postavljanju postova na internetu. Tako
je SMS bio važan, posebno za koordinisanje akcija i ostajanje u kon-
taktu, kao i imejl liste da bi se prenele informacije. Konferencijski
pozivi i korišćenje servera „Mumble“ i drugih VOIP tehnologija
omogućili su komunikaciju i savetovanje između udaljenih mesta.
Ali, i štampane publikacije takođe su bile značajni mediji, posebno
časopisi kao što su Occupied WJS, Occupy! N+1 ili Tidal, kao i čitav
niz lokalnih štampanih biltena. Narodna većanja i donošenje od-
luka u kampovima zasnivali su se na direktnoj ljudskoj interakciji,
na primer na korišćenju ručnih signala u generalnim skupštinama i
tzv. narodnog mikrofona, koji se zasnivao na principu da govornik
izgovara rečenicu po rečenicu, koje se zatim u publici ponavljaju
naglas, tako da svi mogu da čuju sve bez korišćenja pojačala; njihovo
korišćenje je bilo široko rasprostranjeno. Osim praktične upotrebe,
narodni mikrofon je simbolizovao pripadništvo i iskustvo zajedništva
i reprodukovao oblike komunikacije koji su korišćeni u pokretima
građanske neposlušnosti u prošlosti.
Ni onda kada su se mesta okupiranja ispraznila pod pritiskom
policije i zime, pokret nije nestao: on je nastavio da živi u različitim
oblicima internet mreža, uvek prepun proklamacija i ideja i uvek
spreman da se iz prostora tokova ponovo vrati u prostor mesta, s
još većom snagom. Zapravo, pokret Okupiraj Volstrit jeste hibridni
umreženi pokret, koji sajberprostor i urbani prostor uvezuje više-

strukim formama komunikacije.
Štaviše, zbog toga što je bio autonoman od mejnstrim medija,
ali nije prihvatio izolovanost pokreta 99%, pokret Okupiraj je bio
samoposredovan i preko interneta i u okviru svog autonomnog
javnog prostora, mešajući u svojim porukama i pritužbe i nade. Ne
samo to, ručni signali koji su korišćeni u generalnim skupštinama
uobličeni su tako da olakšaju zarazno širenje pokreta na internetu.
Čitava aktivnost kampa i demonstracija u velikoj meri je uređena
tako da može dobro da bude izražena u društvenim medijima, čime
se pokret povezao s društvom u celini. U pokretu je postojala stalna
praksa pričanja priča, pri čemu su svi pravili slike i snimali video-
filmove i postavljali ih na Jutjub i razne druge sajtove za društveno
umrežavanje. To je prva vrsta pokreta koja je svakog dana mno-
gobrojnim glasovima pričala vlastitu priču, prekoračujući granice
vremena i prostora, projektujući se u istoriju i dosežući do globalnih
vizija i glasova našeg sveta.
U dubljem smislu, pokret je imao nameru da okupira Volstrit,
ključno čvorište globalne mreže finansijske dominacije svetom, ti-
me što će okupirati susedne teritorije i stvoriti slobodne zajednice.
Učesnici okupiranja koristili su autonomne prostore tokova internet
mreža da bi osvojili simboličke prostore mesta, odakle su mogli da
dovedu u pitanje, svojim prisustvom i svojim porukama, finansijski
prostor tokova iz kojih globalni moćnici dominiraju ljudskim životima.
Direktna demokratija u praksi

Od samog početka, pokret Okupiraj eksperimentisao je s novim
formama organizacije, deliberacije i odlučivanja, učeći na taj način
šta je prava demokratija. To je fundamentalno obeležje pokreta. In-
strumentalnost nije bila najvažnija. Najvažnija je bila autentičnost.
Učesnici pokreta Okupiraj nisu želeli da u svojoj praksi reprodu-
kuju onu vrstu formalne demokratije i personalizovanog liderstva
kojima su se protivili. Oni su postepeno izmislili nov organizacioni
model, koji je s varijacijama bio prisutan u najvećem broju okupira-
nja javnog prostora. On je prvobitno potekao iz iskustava u Egiptu
i Španiji, a zatim se zajednički razvio iz mnogobrojnih okupiranih
lokacija, međusobnim oplođavanjem, uzajamnim konsultovanjem
i povratnom spregom. Pošto je većina okupiranja javnog prosto-

ra kreirala svoju veb stranicu, sve smernice za organizaciju i sva
iskustva u zajedničkom odlučivanju bili su postavljeni i saopšteni
čitavoj mreži pokreta. Tako je iznikao u velikoj meri zajednički or-
ganizacioni obrazac.
Njegova najvažnija karakteristika bila je namerno odsustvo for-
malnog vođstva. Nije bilo lidera u pokretu, ni lokalno, ni nacionalno,
a ni globalno. To je bio fundamentalni princip koji su sa krajnjom
odlučnošću sprovodili bezbrojni učesnici pokreta Okupiraj u sva-
koj prilici kada je neko pokušao da preuzme istaknutu ulogu. To je
zaista bio eksperiment u organizaciji društvenih pokreta. Kosio se
s duboko uvreženim pretpostavkama o tome da nijedan društve-
nopolitički proces ne može da funkcioniše bez neke vrste strateš-
kog vođstva i vertikalnog autoriteta. U pokretu Okupiraj nije bilo
tradicionalnog liderstva, nije bilo racionalnog liderstva i nije bilo
harizmatskog liderstva. I svakako nije bilo personalizovanog lider-
stva. Bilo je liderskih funkcija, ali su njih lokalno obavljale sednice
generalne skupštine, koje su redovno održavane na okupiranim pro-
storima. Postojale su i koordinatorske funkcije, da bi se pomoglo da
se oblikuju kolektivne odluke, a njih su obavljale mreže ponavljanih
konsultacija preko interneta.
Međutim, da bi se obezbedilo da određena vrsta delotvorne
inicijative bude kompatibilna s principom suverenih skupština bez
delegiranja, morale su da se pojave složenije organizacione forme.
Pošto je ovo bila jedna od fundamentalnih društvenih inovacija
pokreta, ima smisla analizirati je nešto detaljnije. Podrazumeva se
da se raznolikost organizacionih iskustava ne može svesti na jedan
jedinstven obrazac. Ipak, u nastavku ću pokušati da predočim ključna
obeležja koja su se često ponavljala u najvećim okupiranjima, tako
da možemo da smatramo da postoji implicitan model direktne de-
mokratije koji se pomalja iz prakse pokreta. Da bih sa svojim timom
rekonstruisao idealnotipsku organizaciju pokreta Okupiraj, oslonio
sam se na veb stranice okupiranja koje su često sadržavale vodiče
koji objašnjavaju kako se priključiti pokretu i kako se organizovati.
Opis se oslanja na direktne citate iz ovih vodiča. S obzirom na to
da su ovi dokumenti slobodno cirkulisali u okviru pokreta i između
različitih okupiranja, u mnogima se ponavljaju slične reči i slike. To
je još jedan primer važnosti interneta za praksu pokreta.
Moć odlučivanja u ime određenog okupiranja javnog prosto-

ra uvek se nalazila isključivo u rukama generalne skupštine, koja
je „horizontalna, neliderska, na konsenzusu zasnovana otvorena
sednica“ (ovaj opis se koristi na skoro svakoj veb stranici pokreta
Okupiraj i u skoro svim vodičima za generalnu skupštinu). Svako
ko je prisutan na generalnoj skupštini ima mogućnost da učestvuje
u njenom radu. Svako može da iznese predlog ili da raspravlja o ne-
kom predlogu. Od svakoga se očekuje, osim od onih koji odaberu
da stoje sa strane ili posmatraju, da učestvuje u procesu odlučivanja
korišćenjem ručnih signala. Iako u generalnoj skupštini ne postoji
vođa, pojedinci iz komiteta za moderiranje obično moderiraju ili
olakšavaju njen rad i oni se obično svaki put rotiraju. Većina okupi-
ranja javnog prostora sledi ista opšta pravila, iako su neka usvajala
ponešto drugačije norme: „Ne postoji nijedan pojedinačni vođa ili
vladajuće telo generalne skupštine – svačiji glas je jednak. Svako je
slobodan da predloži ideju ili izrazi mišljenje u okviru generalne
skupštine.“ U idealnom slučaju, pred generalnu skupštinu se iznose
samo odluke koje utiču na čitavu grupu. Manje akcije, koje se do-
gađaju van okupiranja javnog prostora, mogu se planirati u manjim
grupama, bez odobrenja generalne skupštine. Skupovi ljudi grupi-
sani po svojim sklonostima, ili radne grupe, mogu da međusobno
donose odluke, ali pitanja koja utiču na čitavo okupiranje javnog
prostora moraju da iznesu pred generalnu skupštinu radi odobrenja.
Svaki predlog prati isti osnovni format: pojedinac opisuje predlog
i objašnjava zašto ga predlaže i kako se on može sprovesti. Ostali
članovi generalne skupštine izražavaju svoju podršku, postavljaju
pitanja ili reaguju na predlog. Nakon što se o predlogu dovoljno
diskutovalo i kada izgleda da se grupa bliži konsenzusu, moderator
poziva čitavu generalnu skupštinu da različitim ručnim signalima
izrazi svoje mišljenje o svakom predlogu (videti sliku 2). Ako postoji
pozitivan konsenzus o predlogu, on se prihvata i počinje direktna
akcija. Ako nema konsenzusa, skupština predlaže pojedincu koji je
izneo predlog da ga modifikuje i da ga ponovo podnese generalnoj
skupštini, dok se ne postigne konsenzus. Neke generalne skupšti-
ne zahtevaju puni konsenzus, dok druge prihvataju modifikovan
ili delimičan konsenzus, na primer, saglasnost 90 posto prisutnih.
Ovo je bilo kontroverzno pitanje u mnogim okupiranjima javnog
prostora. S obzirom na to da je postizanje konsenzusa tako teško,
članovi generalne skupštine mogu da izraze različite vrste neslaga-

nja: uzdržanost – zbog razloga kao što su nepodržavanje, određene
rezerve ili lični sukob – i blokiranje. Blokiranje konsenzusa je nešto
čemu, u teoriji, treba pribegavati samo u ekstremnim situacijama.
U praksi, ono se prilično često koristilo.
Diskusija
Predlog Slažem se
Ne slažem se
Test za
Ne konsenzus Da
Stavite me po strani /
stajanje po strani
Modifikacija
predloga
Direktno reagovanje
Izražava se Stajanje Postiže se

zabrinutost po strani konsenzus
Proceduralna stvar
Teze za Blokiranje
Blokiranje
delovanje
Slika 2: Tok konsenzusa i ručni signali u pokretu Okupiraj
Osnivani su komiteti za sprovođenje u delo odluka generalne

skupštine, za organizaciju kampa, kao i za praktično angažovanje.
Većina okupiranja bila je sastavljena od neke kombinacije sledećih
komiteta, mada su neka koristila drugačije nazive ili imala ponešto
drugačije kategorije: moderiranje, mediji, popularizovanje, hrana,
direktna akcija, održavanje mira / bezbednost, sanitarna pitanja /
održivost, finansije/resursi, pravni, medicinski, društveni mediji,
programiranje, komitet za obojene pripadnike pokreta, odnosi sa
javnošću itd. Da bi bili zvanično priznati, komiteti su morali da do-
biju saglasnost generalne skupštine, ali za manje formalne grupe,
nazvane grupe prema afinitetu, to nije bilo potrebno. Uloga komi-
teta bila je da razluči pojedinosti i formuliše predloge koje treba da
predstavi generalnoj skupštini radi postizanja opšteg konsenzusa i
predočavanja i saopštavanja informacija koje svako treba da uzme
u razmatranje. Članstvo i vođstvo u okviru radnih grupa bili su
otvoreni za sve, ali su ih zapravo formirali oni koji redovno dolaze,

preuzimaju odgovornost i ispunjavaju obećanja. Na kraju su se ove
uloge vezivale za određene osobe, koje su postajale osobe za kon-
takt s tim komitetom.
Kako bi bila što operativnija bez odustajanja od principa nelider-
stva, mnoga okupiranja usvojila su model saveta portparola (Spokes
Council), pokušavajući da obezbede bolju komunikaciju između
radnih grupa i komiteta, povećaju odgovornost i ograniče moć
posetilaca da miniraju postizanje konsenzusa. Portparoli (spokes)
jesu pojedinci koje su komiteti i grupe prema afinitetima odredili
da predstavljaju njihove stavove.11 Glavni zadaci saveta portparola
opisani su na sledeći način: ostvarivanje delotvorne koordinacije
operativne grupe i poslaničkih klubova; donošenje budžetske odluke;
omogućavanje generalnim skupštinama da šire diskutuju o pokretu,
umesto da samo budu „zaglibljene“ u dugotrajno donošenje odluka
o sprovođenju svojih opštih orijentacija.
Savet portparola mnogi u pokretu smatraju kontroverznim,
a neki ga uopšte ne priznaju. Kao što je jedan pripadnik pokreta
Okupiraj izjavio za The Village Voice: „Mislim da kroz proces sa-
veta portpartola radne grupe postaju organizacije i postaju partije.
Zbog čega bismo mi sami sebe marginalizovali?“12 Međutim, nijedno
okupiranje javnog prostora nije moglo da prihvati savet portparola
bez odobrenja generalne skupštine. Savet portparola osmišljen je
da olakša produktivno, ekspeditivno odlučivanje među onima koji
aktivno rade u ime pokreta. On je bio otvoren i svako je mogao da
mu prisustvuje, ali da bi učestvovao, čovek je morao da bude ak-
tivan učesnik radne grupe ili poslaničkog kluba. Međutim, predu-
zete su određene mere da bi se obezbedilo da njihove odluke budu
transparentne i da ih karakteriše otvoren pristup: sve odluke savet
portparola donosio je na dobro razglašenoj zatvorenoj lokaciji, uz
zvuk sa pojačala, kako bi svi mogli da čuju, i emitovane su posred-
stvom prenosa uživo: štaviše, sve odluke, zapisnici sa sastanaka i
budžetske pojedinosti morali su da budu potpuno transparentni i
postavljeni na veb stranici.
Postoje različite vrsta grupa koje učestvuju u savetu portparola.
(a) Radne grupe, koje obavljaju logistički rad u ime okupiranja

javnog prostora. Neka okupiranja ih dele u operativne grupe,
koje rade na materijalnoj i finansijskoj organizaciji pokreta na

svakodnevnom nivou i grupe pokreta, koje rade na akcijama
i kampanjama pokreta, često na projektnoj osnovi.
(b) Poslanički klubovi, samoorganizovane grupe koje se zasni-
vaju na zajedničkom iskustvu marginalizacije u društvu na
osnovama koje obuhvataju, ali nisu ograničene na rasu, rodni
identitet, seksualnu orijentaciju, fizičku sposobnost i status
beskućništva. Skupine poslaničkih klubova imaju ista ovlašćenja
kao skupine radnih grupa. Osim toga, oni imaju sposobnost
da zaustave predloge koji mogu imati disproporcionalno
nepovoljne posledice po biračko telo koje predstavljaju.
(c) Osim toga, dodeljuje se jedan portparol za predstavljanje
članova pokreta koji učestvuju u okupiranjima sve vreme,
a nisu uključeni u rad nijedne radne grupe ili poslaničkog
kluba.
U pogledu procesa treba reći da svaka radna grupa ili poslanički

klub pre svake sednice saveta portparola odlučuje o skupini kojoj
će se priključiti. Pre sednice saveta portparola, sastaje se svaka sku-
pina kako bi raspravljala i oblikovala predloge. Svaka skupina bira
jednu osobu koja će služiti kao „portparol“. Portparoli sede u krugu
usred mesta održavanja sednice, dok ostatak skupine sedi direktno
iza njih. Pojedinci koji su uključeni u nekoliko radnih grupa ili po-
slaničkih klubova slobodni su da sede s bilo kojom skupinom čiji
su član. Portparoli se rotiraju na svakoj sednici. Portparoli su jedini
pojedinci koji mogu da govore na savetu portparola, ali se moraju
savetovati sa članovima skupine i moraju tačno izražavati mišlje-
nja članova skupine da bi mogli da govore u njihovo ime. Skupina
može da opozove portparola u bilo kom trenutku ako tačno ne
odražava volju njegovih članova. Portparoli predstavljaju predloge
koje su skupine oblikovale za savet portparola. Skupine međusobno
diskutuju o predlozima, a portparol te diskusije predočava čitavoj
grupi. Nakon što se o predlozima dovoljno diskutovalo, portparoli
pozivaju da se postigne modifikovani konsenzus o predlogu. Model
saveta portparola otežava pojedincima da definitivno blokiraju neki
predlog ako za to ne postoji konsenzus u skupini.
Složenost ovog organizacionog modela izražava napetost između
principa integralne demokratije, zasnovane na nedelegiranju moći
odlučivanja, i instrumentalne potrebe da se postigne konsenzus koji

koji vodi do delovanja. Iako su mnoga praktikovanja modela koja
smo imali prilike da vidimo odstupala od interaktivnih, višeslojnih
tokova donošenja odluka koji su predstavljeni u ovom sintetičkom
pogledu na pokret koji predvodi skupština, a za čije sprovođenje
su zaduženi komiteti, on ipak predočava dubinu potrage za novim
političkim formama koja je postojala u pokretu, formama koje bi
mogle da predstavljaju najavu novih oblika demokratije u društvu
u celini. Upuštajući se u tu potragu, pokret Okupiraj doveo je u
pitanje sadašnju praksu političkih institucija u SAD, a istovremeno
je posegnuo za osnivačkim principima demokratije zasnovane na
zajednici, koja predstavlja jedan od izvora Američke revolucije.
Pokret bez zahteva: „Proces je poruka“13

Pokret je u velikoj meri nabujao kao spontani izraz revolta. Bio je
prožet nadom u bolje sutra, koja je počela da se materijalizuje u
svakodnevnom životu kampova, u dijalogu i saradnji društvenih
mreža i u hrabrim uličnim demonstracijama u kojima se stvarala
povezanost. Ali – u šta? Većini posmatrača teško je da ocene pokret
Okupiraj Volstrit zbog nedostatka preciznih zahteva koji bi mogli
da se ostvare ili da se o njima pregovara. U prvobitnom pozivu na
demonstracije postojao je konkretan zahtev: imenovanje predsed-
ničke komisije koja bi uvela nezavisnost vlade u odnosu na Volstrit.
Zaista, bivši izvršni direktori s Volstrita zauzimali su ključna me-
sta u vladama svih nedavnih predsednika, uključujući i Obamu. U
jednoj studiji MMF-a otkrivena je značajna statistička povezanost
između novca koji su u periodu od 2000. do 2006. potrošili lobisti
finansijske industrije i glasanja kongresmena u korist finansijske
industrije u pogledu 51 važnog zakonskog predloga.14 Ako je re-
volt bio usmeren protiv Volstrita, bilo bi logično da zahtev da se
razdvoje novac i politika bude ujedinjujući cilj pokreta. Međutim,
on to nije bio. Pokret je zahtevao sve i ništa u isto vreme. U stvari,
s obzirom na masovni karakter pokreta, svako okupiranje javnog
prostora imalo je svoju lokalnu i regionalnu specifičnost: svako je
iznosio nepravde koje je sam doživeo i definisao vlastite ciljeve.
Bilo je mnogo predloga različite prirode o kojima se glasalo na ge-
neralnim skupštinama, ali nije učinjeno mnogo napora da se oni
prevedu u kampanju za usvajanje određene politike, osim borbe

protiv posledica izvršenja hipotekarnih stambenih kredita ili finan-
sijske zloupotrebe dužnika i potrošača. Lista najčešće spominjanih
zahteva o kojima se raspravljalo u različitim okupiranjima javnog
prostora ukazivala je na neobičnu raznolikost meta pokreta: kon-
trola finansijskih špekulacija, posebno berzanskog trgovanja visoke
frekventnosti; finansijska revizija Federalnih rezervi; nalaženje re-
šenja za krizu stambenog pitanja; regulisanje naknada za minus na
tekućem računu; kontrolisanje valutnih manipulacija; protivljenje
autsorsovanju radnih mesta; odbrana prava na kolektivno pregova-
ranje i sindikalno udruživanje; smanjivanje nejednakosti u platama;
reformisanje poreskog zakona; reformisanje finansiranja političkih
kampanja; poništavanje odluke Vrhovnog suda koja omogućava kor-
poracijama da daju neograničene priloge političkim kampanjama;
zabrana spasavanja kompanija; kontrolisanje vojnoindustrijskog
kompleksa; pobošljanje nege veterana; ograničenje mandata za
izabrane političare; odbrana slobode na internetu; obezbeđivanje
privatnosti na internetu i u medijima; borba protiv ekonomske ek-
sploatacije; reformisanje zatvorskog sistema; reformisanje zdravstva;
borba protiv rasizma, seksizma i ksenofobije; poboljšanje uslova
uzimanja studentskih kredita; protivljenje Kejstonovom naftovodu
u Kanadi i SAD i drugim ekološki predatorskim projektima; izgla-
savanje politika protiv globalnog zagrevanja; novčano kažnjavanje
i kontrolisanje BP i sličnih kompanija koje dozvoljavaju izlivanje
nafte; poštovanje prava životinja; podržavanje alternativnih ener-
getskih izvora; kritika ličnog liderstva i vertikalnog autoriteta, koja
započinje s novom demokratskom kulturom u samim kampovima;
te građansko nadgledanje moguće kooptacije političkog sistema (kao
što se desilo sa Čajankom). Kao što je napisao Sidni Terou (Sydney
Tarrow): „To teško da je politička platforma. Ali političke platforme
nisu poenta ove nove vrste pokreta“ (2011: 1).
Neka okupiranja javnog prostora, kao što su Fort Loderdejl i
Njujork, odobrila su veoma razrađene dokumente koji iznose ar-
gumente za dugačku listu zahteva. Najčešće distribuiran dokument
pokreta, preveden na 26 jezika, Deklaraciju Okupiraj u gradu Nju-
jorku, odobrila je Generalna skupština grada Njujorka 29. septembra
2011. godine. Ali, u njemu se iznosi više pritužbi nego zahteva, a
zahtevi koji su obuhvaćeni tim dokumentom uglavnom su opšteg
karaktera. U vezi s drugim dokumentima, kao što su Deklaracija 99%

iz Njujorka, nacrti izjava čikaških, vašingtonskih i mnogih drugih
okupiranja, nije postignut konsenzus i oni nisu mogli da predstav-
ljaju stavove pokreta u celini. Zapravo, pokret je bio popularan i
atraktivan upravo zato što je ostao otvoren za sve vrste predloga i
nije predstavljao posebne političke pozicije koje bi naišle na podršku,
ali ni na protivljenje unutar pokreta, kao što se vidi po polarizaciji
koja je nastajala u većini okupiranja javnog prostora svaki put kada
bi neki komitet izneo određen program reformi. Mnogi ljudi u po-
kretu, kao i gotovo svi spoljni posmatrači, posebno levo orijentisani
intelektualci, koji uvek tragaju za politikom svojih snova, nedostatak
konkretnih zahteva pokreta smatrali su fundamentalnom greškom.
U pogubnoj ekonomskoj i društvenoj situaciji postoji hitna potreba
za promenom kursa i ona se može postići samo usmeravanjem ener-
gije koju je pokret oslobodio u neke dostižne, kratkoročne ciljeve,
koji bi zauzvrat osnažili pokret.
Međutim, problem je što „pokret“ nije jedinstven entitet, već
mnogobrojni potoci koji se slivaju u šarolik izazov postojećem po-
retku. Štaviše, u pokretu je postojao vrlo snažan osećaj da bi bilo
kakav pragmatičan pristup postizanju ciljeva zahtevao posredova-
nje političkog sistema, a to bi se kosilo s opštim nepoverenjem u
predstavničke političke institucije u obliku u kojem sada postoje u
Americi. Mislim da sledeća izjava tokom diskusije u Komitetu za
zahteve Generalne skupštine Njujorka dobro odražava taj široko
rasprostranjen osećaj u pokretu:
Želeo sam da uvedem drugačiji način razmišljanja o tome. Pokret

ne treba da iznese zahteve, jer je ovaj pokret asertivan proces. On
ima moć da ostvari promenu. Njemu nije potrebno da za to moli.
Okupiraj Volstrit ne iznosi zahteve. Mi ćemo samo potvrditi svoju
moć da postignemo ono što želimo. Što se više nas okupi oko tog
ideala, to ćemo imati veću moć. Ne iznosite zahteve da bi drugi
rešavali ove probleme. Potvrdite sebe.15
Iako je ovakva pozicija kontroverzna i mnogi pripadnici stare poli-

tičke levice izvan pokreta smatraju je suicidalnom, ona korespondira
sa dve fundamentalne tendencije: (a) većina ljudi jednostavno ne
veruje političkom procesu onako kako je on trenutno uobličen, tako
da računaju samo na sebe; (b) pokret je širok i jak zato što ujedinjuje
hrabrost i snove, prelazeći preko politike u uobičajenom smislu reči.
To su i njegova snaga i njegova slabost. Ali to je ono što pokret jeste,
a ne surogat za staru levicu, koja uvek gleda da nađe svežu podršku
za svoje neizmenjene poglede na svet. Bez zahteva i svi zahtevi; ni
delić ovog društva, ali celina drugačijeg društva.
Nasilje protiv nenasilnog pokreta

Pokret Okupiraj je u daleko najvećem broju slučajeva bio nena-
silan, i filozofski, i u praksi. Ali on jeste bio konfrontacijski, jer je
njegova taktika okupiranja prostora da bi se izgradila autonomija
i demonstriralo na ulicama protiv funkcionalnih čvorišta sistema
neminovno morala da naiđe na reakciju policije. To su učesnici po-
kreta anticipirali. Dovođenje u pitanje sistema neinstitucionalnim
kanalima predviđenim za neslaganje značilo je preuzimanje rizika
od policijske represije. Ali uvek postoji siva zona legalnosti i poli-
tičke kalkulacije, koju je pokret pokušao da iskoristi u svoju korist.
Na primer, okupiranje Zukoti parka je, paradoksalno, neko vreme
bilo zaštićeno, jer je u pitanju privatno vlasništvo, a kompaniji koja
je vlasnik parka bilo je potrebno izvesno vreme da napravi analizu
troškova i dobiti od poziva da se protest izbaci iz parka.
U svakom pojedinačnom gradu, lokalne vlasti koje kontrolišu
teritoriju morale su da procene potencijalnu negativnu povratnu
reakciju po vlastitu političku budućnost u vezi s različitim opci-
jama koje bi preduzele kad je u pitanju pokret. Na primer, u Los
Anđelesu, gradonačelnik Vilarigoza (Villaraigosa), gajeći političke
ambicije za viši položaj, izdao je saopštenje, podržan većinom u
Skupštini grada, da podržava ciljeve pokreta, ali da uskraćuje po-
dršku dugoročnom zauzimanju travnjaka ispred Skupštine grada
(koja se često koristi kao zamena za Vašington u holivudskim
filmovima, tako da bi grad izgubio prihode ako bi dopustio da se
predugo koristi u svrhu upražnjavanja demokratije). Los Anđeles
je bilo poslednje veliko okupiranje javnog prostora koje je policija
rasterala, i to uz korišćenje sile u holivudskom stilu (stotine po-
licajaca u punoj opremi za razbijanje demonstracija koji su se u
iznenadnom napadu pojavili iz zgrade), ali bez bilo kakvog većeg
incidenta. S druge strane, grad Oukland je izveo na ulice okrutnu
borbenu policiju, dobro poznatu u gradu i širom zemlje po brojnim

slučajevima neopravdanih ubistava, zadržavanja u pritvoru i nasil-
nih napada na demonstrante. Ouklend je doživeo nekoliko velikih
nasilnih konfrontacija u višestrukim pokušajima da rasteraju uče-
snike s okupiranog trga, uz desetine povređenih, stotine uhapšenih
i dva veterana koji su ozbiljno povređeni i hospitalizovani. Takva
policijska akcija radikalizovala je pokret u Ouklendu, do te mere
da su 3. novembra demonstranti uspeli da zatvore Luku Ouklend,
drugu najveću na američkoj pacifičkoj obali, po cenu prave ulične
bitke s policijom. Njujork je oscilovao između prvobitne tolerancije
okupiranja i nekoliko primera oštre represije. Mnogi univerzitetski
studentski domovi, uključujući i neke studentske domove elitnih
univerziteta kao što su Jejl, Berkli i Harvard, bili su okupirani. U
jednom trenutku, obezbeđenje studentskog doma dopuštalo je sa-
mo onima s propusnicom Harvarda da uđu u okupirano dvorište
univerziteta. Reakcije akademskih vlasti bile su različite. U slučaju
Univerziteta Kalifornija u Dejvisu, policija studentskog doma je bez
opravdanja koristila biber-sprej protiv miroljubivih demonstrana-
ta koji su sedeli, čime je izazvala revolt širom sveta i disciplinsku
suspenziju policajaca koji su bili krivi za provokaciju.
Opšte uzev, pokret je bio miroljubiv ali odlučan, a lokalne po-
licijske snage su svugde bile spremne da batinaju i hapse ako im
se dâ i najmanja zakonska mogućnost da to urade, mada su neki
policajci privatno izražavali svoje slaganje s ciljevima pokreta. Na-
silje do kojeg je često dolazilo imalo je dva različita efekta: s jedne
stane, ono je povećalo solidarnost s učesnicima pokreta Okupiraj
koji su bili izloženi nasilju i izazivalo još širu mobilizaciju i van
mesta na kojima se odigrala represija. S druge strane, bilo kakvo
prikazivanje nasilja na televiziji zabilo bi klin koji pokret Okupiraj
razdvaja od pokreta 99%, koji je imao aspiraciju da predstavlja.
Ključni element u zaštiti pokreta od nasilja bila je masovna praksa
video-izveštavanja stotina ljudi, koji sa svojih mobilnih telefona
šalju snimke sa svih demonstracija. Mejnstrim mediji izveštavali
su samo o onome što su želeli njihovi urednici, ali je pokret sam
izveštavao o svemu, postavljajući na internet sve akcije koje su se
odigrale tokom svih konfrontacija. U nekim slučajevima, vizuelno
dočaravanje policijske brutalnosti reenergizovalo bi demonstrante
i izazvalo simpatiju naroda, pobijajući predrasude protiv pokreta,
koji je u medijima predstavljen kao nasilan. Bilo je nekih radikalnih,

organizovanih grupa (posebno Black Bloc) i „autonomnih aktera“,
učesnika demonstracija, koji su napadali policiju, javne zgrade,
banke i prodavnice. Jedino što su postigli jeste stvaranje nasilja
u situacijama kada je policija provocirala nasilnu atmosferu. To
je posebno bio slučaj u Ouklendu, u kojem su demonstranti 28.
januara 2012. zauzeli Skupštinu grada i spalili američku zastavu.
Međutim, generalne skupštine često su raspravljale o pitanju nasilja
i sistematski su mu se protivile, osmišljavajući nekoliko strategija
da izbegnu policijsko nasilje i provokacije radikalnog krila pokreta,
uključujući spoljašnje provokatore. U velikoj meri su i uspeli. Ipak,
prisustvo policije konstantno se osećalo oko okupiranih mesta i na
uličnim marševima, uvećavajući i radikalizam pokreta i podvoje-
nost akcija pokreta, ali i utičući na percepciju većine ljudi u čijim
životima dominira strah.
Sredinom novembra 2011. godine 18 gradonačelnika gradova u
kojima su postojala aktivna okupiranja javnih prostora navodno su
učestvovali u konferencijskom pozivu kako bi raspravljali o tome
kako postupiti s pokretom. U akciji koja je mnogima delovala koor-
dinisano, sa mnogih javnih prostora širom SAD pripadnici pokreta
rasterani su u narednih nekoliko nedelja. Izgovor koji je korišćen za
nasilno rasterivanje svugde je bio isti: zabrinutost za javnu higije-
nu, uprkos čišćenju i sanitarnom održavanju koje se svakodnevno
praktikovalo u većini okupiranja javnog prostora. Za nekoliko ne-
delja, lokalne policijske snage uspele su da izmeste učesnike pokre-
ta Okupiraj iz kampova, obično koristeći određenu meru nasilja,
pošto su u većini mesta ljudi odlučili da hiberniraju negde drugde,
da se regrupišu i naprave strategiju za prolećnu ofanzivu u novim
oblicima. Nastaviće se.
Šta je pokret postigao?

Pošto se pokret nije mobilizovao u korist određenih politika, nijedna
velika promena politike nije bila rezultat njegovih akcija. Međutim,
svugde je došlo do mnogobrojnih kampanja koje su uspele da unesu
korekcije u neke nepravične prakse. To posebno važi za kampanje u
vezi sa stambenim pitanjem, što je bilo jedan od problema pokreta
Okupiraj. Na Dan akcije, 6. decembra, u mnogim krajevima SAD
grupe Okupiraj „okupirale“ su kuće čiji su hipotekarni stambeni

krediti trebali da budu realizovani, s ciljem da se izvrši pritisak na
banke da ponude izmene kredita uz značajna smanjenja. U nekim
slučajevima čak su i uspeli da ponovo pokrenu otplatu hipotekarnih
stambenih kredita koji je trebalo da budu izvršeni. Javno su prika-
zivali posebno bolna izvršenja tih kredita, kada se radilo o starijim
veteranima ili ratnim invalidima, iznoseći tako osudu nepravednosti
sistema na videlo javnosti.
Takođe su postojali brojni napori da se izvrši pritisak na glavne
banke korišćenjem moći potrošača u inicijativi Dan menjanja ba-
naka. Ta inicijativa se nadovezivala na prethodne kampanje, kojima
su pojedinci i institucije ohrabrivani da povuku svoja ulaganja iz
najvećih nacionalnih banaka s Volstrita i da ih prebace u lokalne
finansijske institucije i neprofitne kreditne unije. Između ostalog,
takva je bila kampanja Arijane Hafington (Arianna Huffington) iz
2009. godine, „Premesti svoj novac“ ili projekat na Dan zaljubljenih,
„Raskinite sa svojom bankom“. Zatim, septembra 2011. godine,
nakon što je Američka banka najavila da će nametnuti mesečnu
naknadu od pet dolara za debitne kartice i tekuće račune, došlo
je do talasa protesta, pri čemu su mnogi klijenti zatvorili svoje
račune. Posle tako negativne povratne reakcije, Američka banka
ukinula je povećane naknade, mada su se druge naknade vraćale
na mala vrata. Od 15. oktobra 2011. pa nadalje, Fejsbuk stranica
posvećena ovoj inicijativi dobila je više od 54.900 lajkova. Peti
novembar 2011. godine proglašen je Danom menjanja banaka i
upućen je poziv ljudima da prebace svoje račune iz komercijalnih
banaka u neprofitne kreditne unije. Prema Nacionalnoj asocijaciji
kreditnih unija (Credit Union National Association – CUNA),
saobraćaj na veb sajtu asocijacije čiji je cilj da informiše klijente
o uslugama kreditnih unija u ovom periodu se dvostručio. CUNA
je procenila da je skoro 650.000 klijenata otvorilo nove račune
u kreditnim unijama od kraja septembra do ciljanog datuma, 5.
novembra.16 U drugim slučajevima osnivanja novih finansijskih
institucija, neki pokreti Okupiraj, kao što su Okupiraj Okrug
Oranž u južnoj Kaliforniji, osnovali su vlastite kreditne unije. Bi-
lo je novinskih napisa da su postojale slične inicijative osnivanja
novih kreditnih unija u zajednicama u San Francisku, Bostonu i
državi Vašington.
Ipak, iako su ove akcije bile uzorne po svom karakteru, one su

samo kap u okeanu nepravde s kojom se suočava pokret. Postojala
je nada da će ove inicijative ohrabriti ljude da pruže otpor i da će
uzbuniti javnost u celini u pogledu društveno nepodnošljivih situ-
acija. U tom smislu, način na koji je Džordž Lejkof (George Lakoff)
okarakterisao Okupiraj Volstrit kao moralni pokret čiji je cilj da utiče
na javni diskurs deluje kao tvrdnja koju potkrepljuju empirijska za-
pažanja (2011). Uistinu, uprkos ograničenjima, čini se da istraživanja
javnog mnjenja pokazuju da postoji značajna kulturna promena u
Americi koja je posledica delovanja i proklamacija pokreta. Prema
anketi reprezentativnog nacionalnog uzorka, koju je 9. novembra
2011. sproveo New York Times, skoro 50 posto ispitanika smatraju
da osećanja koja su u korenu pokreta generalno odražavaju stav
većine Amerikanaca.17
Istraživanje javnog mnjenja o stavovima prema pokretu Okupiraj
Volstrit, koje je Pew Institute sproveo na nacionalnom uzorku koji je
obuhvatio 1.521 odraslu osobu, objavljeno 15. decembra 2011,18 po-
kazalo je da 44 posto ispitanika podržava pokret, dok mu se 39 posto
protivi. Štaviše, 48 posto se slaže da postoje problemi koje je izneo na
videlo pokret Okupiraj Volstrit, dok se 30 posto ne slaže s tim stavom.
Međutim, kada je reč o taktici (što znači – okupiranje javnog prosto-
ra, demonstracije), 49 posto se ne slaže, dok se samo 29 posto slaže.
Izgleda da prekoračivanje linije prema neinstitucionalnom delovanju
još uvek predstavlja barijeru za većinu građana, čak i ako se slažu s
idealima protesta. Stavovi u pogledu pokreta se, naravno, razlikuju u
zavisnosti od visine prihoda, obrazovanja, starosnog doba i političke
ideologije: stariji, konzervativni, imućniji i manje obrazovani građani
protive se pokretu, dok pokret dobija veliku podršku među drugim
demografskim grupama. Međutim, najupečatljivije je to da je jedan
pokret, koji sebe jasno stavlja van granica institucionalne politike i
koji postavlja direktan izazov srcu globalnog kapitalizma – naime
Volstritu – dobio značajnu podršku mejnstrim Amerike.
Ipak, ono što je zaista presudno za ocenjivanje političkog dejstva
društvenog pokreta jeste njegov uticaj na svest ljudi, kao što tvrdim
u čitavoj ovoj knjizi i još detaljnije u svojom prethodnim delima
(Castells 2003, 2009). Kao rezultat postojanja pokreta i debata koje
je on pokrenuo na internetu i u vodećim medijima, pitanje druš-
tvene nejednakosti, koje otelovljuje razlika između 99% i 1%, našlo
se među glavnim temama javnog diskursa. Političari (uključujući

i predsednika Obamu), medijski komentatori i komičari, prigrlili
su taj izraz, tvrdeći da predstavljaju 99%. Bez obzira na cinizam
takve izjave od strane političke klase koja obično brani interese
finansijskih i korporativnih elita kao preduslov svoje političke bu-
dućnosti, jednostavna činjenica prihvatanja ove dihotomije imala
je duboke posledice po poverenje u pravednost sistema. Uistinu,
stari američki san o jednakim mogućnostima na osnovu ličnog
zalaganja sada je poljuljan ako je verovati rezultatima istraživanja
javnog mnjenja koje je decembra 2011. sproveo Pew Institute, kao
što je prikazano na slikama 3 i tabelama 3 i 4. Štaviše, 61 posto misli
da ekonomski sistem zemlje „nepravedno favorizuje bogate“, a 77
procenata se slaže sa izjavom da se „u rukama nekolicine bogatih
ljudi i velikih korporacija nalazi previše moći“, uključujući 53 posto
republikanaca.
Ipak, ono što je relativno novo i veoma značajno jeste da postoje
naznake da je Okupiraj Volstrit oblikovao svest Amerikanaca o re-
alnosti onoga što se usuđujem da zovem klasna borba. Tako, prema
istraživanju javnog mnjenja objavljenom 11. januara 2012, koje je
Pew Institute sproveo na reprezentativnom nacionalnom uzorku
odraslih u starosnom dobu 18–34 godine, 66 procenata ispitanika
veruje da postoji „veoma snažan“ ili „snažan“ konflikt između bo-
gatih i siromašnih: što je povećanje od 19 posto u odnosu na 2009.
godinu. Ne samo da su počele da preovlađuju percepcije klasne
borbe već je počelo i da preovladava uverenje da su te razlike oštre:
30 posto ispitanika smatra da postoje „veoma snažni konflikti“ iz-
među siromašnih i bogatih ljudi, što je duplo više od procenta ljudi
koji su izrazili sličan stav u julu 2009. godine i najveći procenat koji
izražava ovo mišljenje otkad je pitanje prvi put postavljeno 1987.
godine. Konflikti između bogatih i siromašnih sada se rangiraju iznad
tri druga potencijalna izvora grupnih tenzija: između imigranata i
onih rođenih na američkom tlu, između crnaca i belaca, te između
mladih i starih. Sve glavne demografske grupe sada vide značajno
veći klasni konflikt nego dve godine ranije. Međutim, istraživanje
javnog mnjenja takođe je došlo do nalaza da će mlađi, žene, demo-
krate i Afroamerikanci mnogo pre nego stariji, muškarci, republika-
naci, belci ili Hispanoamerikanci reći da postoji snažno neslaganje
između bogatih i siromašnih.
Manja prisutnostDecreased
stava da „težak radthat
Attitude vodi“Hard
do uspeha“
Work Leads to Success”
sa izjavama
100
statements
90
80
70
slaže
koji sewith
60
50
agreeing
40
percent ljudi
30
20
Procenat
10
0
1999 2005 2011
“Most people
„Većina who
ljudi koja želiwant
da setoprobije
get ahead
možecan make
to da it ifako
ostvari they’re willing
je voljna to work
da teško hard”
radi.
“
„Težak
“Hard rad
worki odlučnost nisu garancija
and determination are uspeha za većinu ljudi.
not a guarantee “
of success for most people”
Slika 3: Manja prisutnost stava da „težak rad vodi do uspeha“
Tabela 3: Percepcije socijalnih konflikata u društvu
Procenat onih koji kažu da postoje „veoma snažni“ ili „snažni“ konflikti između...
2009. 2011.
Bogatih i siromašnih 47 66
Imigranata i onih koji su rođeni u Americi 55 62
Crnaca i belaca 39 38
Mladih i starih 25 34
Najveće povećanje percepcije da postoji klasni konflikt uočava se

među političkim liberalima i Amerikancima koji izjavljuju da nisu
povezani ni sa jednom velikom političkom partijom. U svakoj grupi,
udeo onih koji su rekli da postoje velika neslaganja između bogatih
i siromašnih Amerikanaca povećao se 19 posto od 2009. godine. Da
citiramo izveštaj:
Te promene u stavovima u relativno kratkom vremenskom periodu

možda odražavaju poruku o nejednakosti u prihodima i bogatstvu
širom zemlje, koju su krajem 2011. godine predočili učesnici protesta
Okupiraj Volstrit, što je dovelo do naglog porasta medijske pažnje
koja se posvećuje ovoj temi. Ali promene možda takođe odražavaju
sve veću javnu svest o temeljnim pomeranjima u raspodeli bogatstva
u američkom društvu.19
Tabela 4: Podrška i protivljenje pokretu Okupiraj Volstrit, podrška i protivljenje kritikama

koje je izneo pokret i podrška i protivljenje načinu na koji se izvode protesti
Republikanci Demokrate Nezavisni Ukupno

Ukupno OVS % % % %
Podrška 21 60 46 44
Protivljenje 59 21 34 35
Ni jedno ni drugo 5 4 7 6
Ne zna 15 15 14 16
Kritike koje je izneo pokret OVS
Slaže se 31 62 50 48
Ne slaže se 47 19 27 30
Ne zna 22 19 23 22
Način na koji se izvode protesti
Slaže se 14 43 29 29
Ne slaže se 67 37 49 49
Ne zna 19 20 22 23
Međutim, treba primetiti da su se percepcije kapitalizma i socijaliz-

ma vrlo malo promenile od 2010. godine. Uistinu, većina podržavalaca
pokreta Okupiraj nisu otvoreno kritični prema kapitalizmu: postoji
isto onoliko pozitivnih koliko i negativnih mišljenja o kapitalizmu
među učesnicima pokreta. Kritika je usredsređena na finansijski
kapitalizam i njegov uticaj na vladu, a ne na kapitalizam kao takav.
Pokret nije prigrlio ideologije prošlosti. Cilj njegove potrage jeste
da iskoreni zlo u sadašnjosti, obnavljajući zajednicu za budućnost.
Njegovo fundamentalno postignuće jeste to što je ponovo raspalio
nadu da je drugačiji život moguć.
So zemlje20
Kako je moguće izvesti fundamentalnu promenu bez poverenja u
vlastite političke institucije i kada postoji odbijanje da se učestvuje
u nasilnom svrgavanju tih institucija? Kada mehanizmi političkog
predstavljanja ne funkcionišu kako treba, kada moćnici koji ne po-
lažu račune, kao što su finansijske institucije i korporativni mediji,
definišu uslove i ishode deliberacije i odlučivanja u ograničenom
polju opcija, te kada snage bezbednosti i politički formirano pra-

vosuđe podvrgavaju zastrašivanju masovna odstupanja ponašanja
od pristrasnih pravila igre? To je bila dilema s kojom su se suočavali
oni koji se nisu predali rezignaciji i pasivnosti, koji su preuzeli rizik
i usudili se da istražuju nove puteve političkog otpora i društvene
promene, naterani da preuzmu teret finansijske krize koji im je
nepravedno nametnut. Nakon deliberacije na internet mrežama,
uz pomoć povremenih sastanaka licem u lice radi međusobnog
povezivanja i demonstriranja zajedništva, pribegli su najstarijoj
taktici moći kojoj se ljudi okreću kada ne podlegnu iskušenju da
postanu isti kao neprijatelj da bi ga savladali: pribegli su građanskoj
neposlušnosti. Na meti im je bila najesencijalnija roba koja oblikuje
njihove živote i živote svih ljudi: virtuelni novac. Vrednost koja ne
postoji materijalno, a koja ipak prožima sve. Vrednost koja se skri-
la u kompjuterske mreže globalnih finansijskih tržišta, ali koja još
uvek živi od teritorijalnih čvorišta koja sa mesta u kojima borave
upravljaju prostorom finansijskih tokova i kontrolišu ga. Dovode-
ći u pitanje nepovredivost apsolutne finansijske moći na obalama
okeana globalnog kapitala, oni su materijalizovali otpor, dajući lice
izvoru tlačenja koji je gušio ljudske živote i sprovodio vlast nad
samim vlastima. Ustanovili su veselu zajednicu na onim mestima
na kojima su pre toga postojala samo sedišta moći i pohlepe. Od
prkosa su stvorili doživljaj. Samoposredovali su svoju vezu sa sve-
tom, kao i međusobne veze. Usprotivili su se pretnji miroljubivom
samouverenošću. Verovali su u svoje pravo da veruju. Povezali su
se međusobno i pružili ruke ka drugima. Našli su smisao u svom
zajedništvu. Nisu skupljali novac niti plaćali dugove. Požnjeli su
sami sebe. Požnjeli su so zemlje. I oslobodili se.
Napomene
1 Zaključujući svoju analizu Obamine kampanje nakon što je dobio iz-
bore, napisao sam:
Koliko će [Obama] morati da odstupi od svojih prvobitnih ideja

kada se suoči sa oštrim ekonomskim i geopolitičkim realnostima
našeg sveta stvar je buduće ocene i daljeg izučavanja. Ipak, dok
ovo pišem i dok vi ovo čitate u drugom iskrivljenju vremena/
prostora, fundamentalna analitička pouka koju treba iz ovoga

izvući jeste da je pobunjenička politika nade dospela u prve
redove na svetskoj političkoj sceni u ključnom trenutku kada
nas je oprhvalo očajanje. Uvek ćemo imati Berlin. Ili, što se toga
tiče, Grant park (2009: 412).
Dakle, postojalo je očajanje, a zatim se pojavila nada, dovoljna ma-

kar za toliko da ljudi izaberu Afroamerikanca za predsednika uprkos
klintonovskoj mašineriji i uprkos republikanskoj mašineriji. Zatim
je, prilično brzo, ponovo došlo do široko rasprostranjenog očajanja
u zemlji i među njegovim najvatrenijim podržavaocima. Ipak, seme
nade posejano u srcima mnogih koji su aplaudirali Obami u Berlinu i
u Grant parku nije sprano krizom kriznog menadžmenta. Iz njega je
iznikla nova nada, u drugačjim oblicima, kada je ponovo došlo vreme
da se učini nešto što nije samo ispoljavanje revolta. Zapravo, postoje
znaci koji ukazuju na to da se energija razočaranja Obamom prenela
na pokret Okupiraj. Prema istraživanju javnog mnjenja sprovedenog
na Fordham University, koje je uradio profesor političkih nauka Kostas
Panagopulos (Costas Panagopoulos) oktobra 2011. godine, 60 posto
učesnika pokreta Okupiraj glasalo je za Obamu 2008. godine, ali se
73 procenta učesnika Okupiraj sada ne slaže s načinom na koji Barak
Obama obavlja svoj posao kao predsednik. Jedan transparent na pro-
testu Okupiraj Volstrit u Njujorku glasio je: „Barak Obama koga smo
izabrali bio bi ovde sa nama.“ Na drugom je pisalo: „Zalažemo se za
promenu za koju smo glasali“, aludirajući na slogan Obamine kampanje
iz 2008. godine. „Upravo su ljudi koji su podržali Obamu 2008. godine
organizatori pokreta Okupiraj. Ta ista energija pomerila se sa izborne
arene na ulice“, izjavio je za LA Times Dejvid Gudner (David Good-
ner), volonter u pokretu Okupiraj De Mojn, decembra 2011. godine.
Šepard Feri (Shepard Fairey), koji je 2008. napravio čuveni i uticajni
Obamin poster „Nada“, napravio je novi poster u istom stilu, sa slikom
Gaja Foksa (Guy Fawkes) (koji predstavlja Anonimuse) na kojem piše:
„Gospodine predsedniče, NADAMO se da ste na našoj strani“, kao i
mali amblem na kojem piše „Mi smo 99%“. Umetnik je na svom veb-
sajtu napisao:
Još uvek vidim Obamu kao najbližeg „čoveku iznutra“ koga

trenutno imamo. Očigledno, samo glasanje nije dovoljno. Mo-
ramo da koristimo sva oruđa koja mogu da nam pomognu da
postignemo svoje ciljeve i ideale. Međutim, mislim da idealizam
i realizam treba da idu ruku podruku. Promena ne nastupa samo

sa jednim izborima, samo sa jednim protestnim skupom, samo
sa jednim liderom, ona nastupa stalnim posvećivanjem napretku
i stalnim guranjem u ispravnom smeru.
Ipak, mora se primetiti da je, prema nekim anketama sprovedenim

među učesnicima pokreta Okupiraj, ogromna većina planirala da glasa
na predsedničkim izborima 2012. godine, a oko polovina njih bila je
naklonjena tome da glasa za demokratu, uz vrlo mali broj onih koji bi
podržali republikanskog kandidata. Ali skoro 40 posto je bilo neodlučno
u vezi sa svojim potencijalnim glasanjem. Postoje neki slučajevi aktivnih
članova pokreta koji su se kandidovali da bi podržali zahteve pokreta.
Na primer, Nejt Klajnman (Nate Kleinman), dvadesetdevetogodišnji
aktivista pokreta Okupiraj Filadelfiju, kandidovao se za Kongres u 13.
okrugu Pensilvanije protiv sadašnjeg demokratskog člana kongresa
Elison Švarc (Allyson Schwartz). Međutim, pokret kao takav nije po-
držao njegovu kandidaturu. Drugim rečima, većina učesnika pokreta
Okupiraj jesu zainteresovani za politiku i većina njih su pristalice pro-
gresivne politike. Oni jednostavno ne veruju da njihovi ciljevi mogu
da budu postignuti izborima, bez prethodne transformacije javnog
mnjenja ljudi u celini.
2 DeGraw, D. (2010). The economic elite have engineered an extra-
ordinary coup, threatening the very existence of the middle class.
AmpedStatus/Alternet. Dostupno na: http:// www.alternet.org/
economy/145667/?page=entire.
3 Chase-Dunn, C. and Curran-Strange, M. (2011). Diffusion of the Occu-
py Movement in California. IROWS Working Paper # 74. Dostupno
na: http://irows. ucr.edu/papers/irows74/irows74.h.
4 Occupy Research Network. (2012) General Demographic and Political
Participation Survey. Dostupno na: http:// occupyresearch.net.
5 Cordero-Guzman, H. (2011). Main Stream Support for a Mainstream
Movement: The 99% Movement Comes From and Looks Like the 99%.
Profil saobraćaja na vebu preuzet sa occupywallst.org. Dostupno na:
http://occupywallst.org/ media/pdf/OWS-profile1-10-18-11-sent-v2-
HRCG.pdf.
6 Zevon, C. (2011). We’re Still Here: This is what a holiday looks like at
Occupy Washington DC. OpenMike. Dostupno na: http://www.mic-
haelmoore.com/words/mike-friends-blog/were-still-here.
7 Lotan, G. (2011) #OccupyWallStreet Analyses. Dostupno na: http://
giladlotan.com/2012/02/occupywallstreet-analyses.
8 The Global Square (2011). The Global Square: A project to perpetuate

the creative and cooperative spirit of the occupations and transform
them into lasting forms of social organization. Dostupno na: http://
theglobalsquare.org.
9 Četrnaestog decembra Tviter je primio poziv za sud od kancelarije
okružnog tužioca područja Boston, koji je zahtevao sve dostupne in-
formacije o nalozima koji imaju veze sa dva haštega, dva naloga i jed-
nim imenom za koje je izgledalo da su povezani s pokretom Okupiraj
Boston i članovima Anonimusa koji su javno objavili onlajn logovanje,
fizičke adrese i informacije o primanjima 40 viših zvaničnika Poli-
cijske uprave Bostona. Taj sudski poziv je bio vrlo konfuzno sročen,
kao da okružni tužilac u stvari ne razume kako radi Tviter, pošto ne
postoji veza između određenog naloga sa haštegovima, a ako su želeli
korisničke informacije o svim korisnicima ovih haštegova, njih je bilo
više stotina hiljada. Osim toga, jedan nalog nazvan @occupyboston
bio je nekorišćen i nije bio povezan s pokretom. Politika tvitera je da
prosleđuje sudski poziv korisnicima da bi tom korisniku dao šansu
da ga ospori, sem ako kompanija posebno ne dobije još i zabranu
govora. Izgleda da je jedan korisnik na koga je ciljano primio kopiju
poziva od Tvitera i postavio je onlajn. Američka unija za građanske
slobode (American Civil Liberties Union – ACLU) podnela je zahtev
da se sudski poziv odbaci, ali je sudija Kerol Bol (Carol Ball) odbila
taj zahtev, isti sudija koja je takođe izdala nalog o stavljanju privatnog
vlasništva pod nadzor države, vanrednu meru koja obe strane sprečava
da iznose argumente, nalog koji se obično izdaje samo u slučajevima
u kojima je reč o osetljivim bezbednosnim pitanjima, pitanjima koja
se odnose na istragu, zastrašivanje svedoka ili mogućnost da osum-
njičeni pobegne. U drugom slučaju, januara 2012, Krivični sud grada
Njujorka zahtevao je „bilo kakve i sve korisničke informacije“ od 15.
septembra do 31. decembra 2011. godine o nalogu @destructuremal,
koji pripada Malkolmu Herisu (Malcolm Harris), učesniku protesta
Okupiraj, koji je 5. oktobra 2011, zajedno sa još 700 drugih učesnika
uhapšen na Bruklinskom mostu.
10 Dupay, T. (2012). The rise of the livestream: telling the truth about
Occupy in real time. AlterNet. Dostupno na: http://www.alternet.org/
occupywallst/154272/rise_of_the_livestreamer_telling_the_truth_abo-
ut_occupy_in_real_time?page=1.
11 Naziv savet portparola (Spokes Council) odnosi se i na „portparola“ koji
govori za svoju skupinu poslaničkih klubova, kao i, više metaforički,
na paoke (spokes) na točku, budući da grupa sedi u krugu, a paoci se
rotiraju na svakom sastanku.
12 Gray, R. (2011). Occupy Wall Street debuts the new Spokes Council.
The Village Voice. Dostupno na: http://blogs.villagevoice.com/runnin-
scared/2011/11/occupy_wall_str_25.php.
13 Učesnica pokreta Okupiraj Megan Šeridan (Meghann Sheridan) napisala
je „Proces je poruka“ na Fejsbuk stranici „Okupiraj Boston“; citirao Ho-
ffman, M. (2011). Protesters debate what demands, if any, to make. The
New York Times. Dostupno na: http:// www.nytimes.com/2011/10/17/
nyregion/occupy-wallstreet-trying-to-settle-on-demands.html.
14 Citirao Loson-Remer, T. (Lawson-Remer, T). (2011) #OccupyDemocracy.
Possible Futures: A Project of the Social Science Research Council. Dostu-
pno na: http://www.possible-futures. org/2011/12/08/occupydemocracy
15 Komentar radne grupe za zahteve. Dostupno na: http://occupywallst.
org/article/so-called-demandsworking-group/#comment-175161.
16 Rapport, M. (2011). Bank Transfer Day: CUNA Says 650,000 have so far.
Credit Union Times. Dostupno na: http://www.cutimes.com/2011/11/03/
bank-transferday-cuna-says-650000-have-so-far.
17 The New York Times (2011). Public opinion and the Occupy Movement.
Dostupno na: http://www.nytimes.com/interactive/2011/11/09/us/
ows-grid.html.
18 The Pew Research Center for the People and the Press (2011). Fru-
stration with congress could hurt Republican incumbents. Dostupno
na:http://www.people-press.org/2011/12/15/frustration-with-congre-
ss-could-hurtrepublican-incumbents/.
19 The Pew Research Center for the People and the Press (2011). A Po-
litical Rhetoric Test: little change in public’s response to “Capitalism,”
“Socialism.” Dostupno na: http://www.people-press.org/files/lega-
cypdf/12-28-11%20Words%20release.pdf.
20 „Vi ste so zemlje: ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona veće neće biti
ni za što, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze“ (Jevanđelje po
Mateiju, 5: 13. Prevod: Đura Daničić / Vuk Karadžić).
„So zemlje: osoba ili grupa ljudi koje se smatraju najfinijima u svojoj
vrsti“ (Kolinsov Rečnik engleskog jezika).
Očigledna istorijska analogija jeste Gandijev marš ka okeanu da pokupi
so, ne poštujući britansku kolonijalnu zabranu i na taj način započi-
njući proces rušenja carstva. Zahvaljujem Teri Loson-Remer (Terra
Lawson-Remer) što mi je ukazala na ovo poređenje.
Literatura
Castells, M. (2003). The Power of Identity, 2nd edn. Oxford: Blackwell.
Costanza-Chock, S. (2012). Preliminary Findings: Occupy Research Demo-

graphic and Political Participation Survey 2012. Dostupno na: Occupy
Research.<http://www.occupyresearch.net/ 2012/03/23/preliminary-fin-
dings-occupy-research-demo graphic-and-political-participation-survey/>.
Graham-Felsen, S. (2011). Is Occupy Wall Street the Tumblr Revolution?
GOOD: Technology. Dostupno na: <http:// www.good.is/post/is-occu-
py-wall-street-the-tumblr-revo lution>.
Klein, E. (2011). Who are the 99 percent? Wonkblog, The Washington Post.
Dostupno na: <http://www. washingtonpost.com/blogs/ezra-klein/
post/who-are-the99-percent/2011/08/25/gIQAt87jKL_blog.html>.
Lakoff, G. (2011). How Occupy Wall Street’s moral vision can beat the di-
sastrous conservative world view. AlterNet. Dostupno na: <http://www.
alternet.org/teaparty/152800/lakoff%3A_how_occupy_wall_street%27s_
moral_vision_ can_beat_the_disastrous_conservative_worldview>.
Lawson-Remer, T. (2011). #OccupyDemocracy. Possible Futures: A Project
of the Social Science Research Council. Dostupno na: <http://www.
possible-futures.org/2011/12/ 08/occupydemocracy>.
Rosen, R. (2011). The 99 Percent Tumblr: self-service history. The Atlantic.
Dostupno na: <http://www.theatlantic. com/technology/archive/2011/10/
the-99-percent-tumblrself-service-history/246385/>.
Tarrow, S. (2011). Why Occupy Wall Street is not the Tea Party of the Left.
Foreign Affairs, Snapshot. Dostupno na: <http://www.foreignaffairs.
com/articles/136401/sidney-tarrow/why-occupy-wall-street-is-not-
the-tea-party-ofthe-left>.
Odabrani drugi izvori koji su korišćeni

u ovom poglavlju
O poreklu i razvoju pokreta Okupiraj Volstrit
Beeston, L. (2011). The ballerina and the bull. The Link. Dostupno na:<http://
thelinknewspaper.ca/article/1951>.
Chafkin, M. (2012). Revolution Number 99: An oral history of Occupy
Wall Street. Vanity Fair. Dostupno na: <http:// www.vanityfair.com/
politics/2012/02/occupy-wall-street -201202>.
Eifling, S. (2011). AdBusters’ Kalle Lasn talks about Occupy Wall Street.
The Tyee. Dostupno na: <http://thetyee.ca/ News/2011/10/07/Kalle-
Lasn-Occupy-Wall-Street/>.
Elliott, J. (2011). The origins of Occupy Wall Street explained. Salon.
Dostupno na: <http://www.salon.com/2011/10/04/ adbusters_occu-
py_wall_st/>.
Kaste, M. (2011). Exploring Occupy Wall Street’s “AdBuster” origin. NPR Mor-
ning Edition. Dostupno na: <http://www.npr.org/2011/10/20/141526467/
exploring-occupy-wallstreets-adbuster-origins>.
Kennedy, M. (2011). Global solidarity and the Occupy Movement. Possible
Futures. Dostupno na: <http://www. possible-futures.org/2011/12/05/
global-solidarity-occ upy-movement/>.
Kroll, A. (2011). How Occupy Wall Street really got started. Mother Jones.
Dostupno na: <http://motherjones.com/pol itics/2011/10/occupy-
wall-street-international-origins>.
Schwartz. M. (2011). Pre-occupied: the origins and future of Occupy Wall
Street. The New Yorker. Dostupno na: <http://www.newyorker.com/
reporting/2011/11/28/111128fa_ fact _ schwartz>.
Sledge, M. (2011). Reawakening the radical imagination: the origins of
Occupy Wall Street. The Huffington Post. Dostupno na: <http://www.
huffingtonpost.com/2011/11/10/occupywall-street-origins_n_1083977.
html>.
Weigel, D. and Hepler, L. (2011). A timeline of the movement, from Fe-
bruary to today. Slate. Dostupno na: <http://www.slate.com/articles/
news_and_politics/politics/fea tures/2011/occupy_wall_street/what_
is_ows_a_com plete_ timeline.html>.
O svakodnevnom životu kampova
Ashraf, N. (2011). Brown Power at #OccupyWallStreet. Killing New York.
Dostupno na: http://killingnewyork. tumblr.com/post/10839600460/
brownpower.
Carney, J. (2011). Occupy Wall Street: What life is like for protesters.
NetNet, CNBC. Dostupno na: http://www.cnbc.com/id/44874685/
Occupy_Wall_Street_What_Life_Is_ Like_for_Protesters.
Donovan, J. (2011). Who are the people in your neighborhood, #Occu-
pyLA? Occupy the Social. Dostupno na: http://www.occupythesocial.
com/post/12316820038/who-arethe-people-in-your-neighborhood-
occupyla.
Kleinfield, N. and Buckley, C. (2011). Wall Street occupiers, protesting
till whenever. New York Times. Dostupno na: http://www.nytimes.
com/2011/10/01/nyregion/wall-streetoccupiers-protesting-till-whe-
never.html?pagewanted=all.
Packer, G. (2011). All the angry people. New Yorker. Dostupno na: http://
www.newyorker.com/reporting/2011/12/05/ 111205fa_fact_packer.
Scradie, J. (2011). Why tents (still) matter for the Occupy Movement.
Common Dreams. Dostupno na: http://www. commondreams.org/
view/2011/11/24-1.
Stoller, M. (2011). #OccupyWallStreet is a church of dissent, not a protest. Na-

ked Capitalism. Dostupno na: http:// www.nakedcapitalism.com/2011/09/
matt-stoller-occupy wallstreet-is-a-church-of-dissent-not-a-protest.html.
The State of the Occupation (2012). Fire Dog Lake. Dostupno na: http://
firedoglake.com/state-of-the-occupation.
Tool (2011). A day in the life of Occupy Wall Street. Daily Kos. Dostupno
na: http://www.dailykos.com/story/2011/10/23/1029380/-A-Day-In-
A-Life-At-Occupy-Wallstreet.
O komunikacionim mrežama u pokretu
Captain, S. (2011). Inside Occupy Wall Street’s (kinda) secret media HQ.
Threat Level, Wired. Dostupno na: http:// www.wired.com/threatle-
vel/2011/11/inside-ows-mediahq/?pid=195&pageid=32957.
Donovan, J. (2012). Conference calling across the Occupy rhizome. The
Occupied Wall Street Journal. Dostupno na: http://occupiedmedia.
us/2012/02/conference-callingacross-the-occupy-rhizome/.
Gladstone, B. (2011). Occupy Wall Street after Zuccotti Park. On the Media.
Dostupno na: http://www.onthemedia.org/2011/nov/18/ows-communi-
cations/.
Global Revolution. (2012) Dostupno na: http://www.livestream.com/
globalrevolution.
Kessler, S. (2011). How Occupy Wall Street is building its own Internet.
Mashable. Dostupno na: http://mashable. com/2011/11/14/how-occu-
py-wall-street-is-building-itsown-internet-video/.
Martin, A. (2011). Occupy Wall Street is building its own social network.
Atlantic Wire. Dostupno na: http://www. theatlanticwire.com/natio-
nal/2011/10/occupy-wall-streetbuilding-its-own-social-network/43637/.
Occupy Streams (2012). Dostupno na: http://occupystreams. com.
Polletta, F. (2011). Maybe you’re better off not holding hands and singing
We Shall Overcome. Mobilizing Ideas. Dostupno na: http://mobili-
zingideas.wordpress.com/2011/11/21/ maybe-youre-better-off-not-
holding-hands-and-singingwe-shall-overcome/.
Porzucki, N. (2011). The informal media team behind Occupy Wall Street.
All Things Considered. Dostupno na: http:// www.npr.org/2011/10/19/
141510541/the-informal-med ia-team-behind-occupy-wall-street.
Santo, A. (2011). Occupy Wall Street’s media team. Columbia Journalism
Review. Dostupno na: http://www.cjr.org/the_news_frontier/occu-
py_wall_streets_media_team. php.
Shlinkert, S. (2011). The technology propelling Occupy Wall Street. Daily
Beast. Dostupno na: http://www.thedailybeast. com/articles/2011/10/06/
occupy-wall-street-protests-tech-gurus-televise-the-demonstrations.html.
Stetler, B. (2011). Occupy Wall Street puts protests in the spotlight. New
York Times.Dostupno na: http://www. nytimes.com/2011/11/21/
business/media/occupy-wallstreet-puts-the-coverage-in-the-spo-
tlight.html.
Trope, A. and Swartz, L. (2011). A visual primer of the occupation, month
one and counting. Civic Paths. Dostupno na: http://civicpaths.usca-
nnenberg.org/2011/10/the-visual-culture-of-the-occupation-month-
one-and-counting/.
Ungerleider, N. (2011). How virtual private networks keep Occupy Wall
Street networks up and protesting. Dostupno na: http://www.fastcom-
pany.com/1792974/why-occupywall-street-uses-vpns.
Wagstaff, K. (2012). Occupy the Internet: Protests give rise to DIY da-
ta networks. Techland, Time. Dostupno na: http:// techland.time.
com/2012/03/28/occupy-the-internet-pro tests-give-rise-to-diy-
networks/.
Weinstein, A. (2011). We are the 99% creators revealed. Mother Jones.
Dostupno na: http://motherjones.com/ politics/2011/10/we-are-the-
99-percent-creators.
O organizaciji i odučivanju u kampovima
Graeber, D. (2011a). Enacting the impossible (on consensus decision
making). Occupy Wall Street. Dostupno na: <http://occupywallst.org/
article/enacting-the-impossible/>.
Graeber, D. (2011b). Occupy Wall Street’s anarchist roots. Al Jazee-
ra. Dostupno na: http://www.aljazeera.com/indepth/opinion/2011
/11/2011112872835904508.htm.
Grusin, R. (2011). Premediation and the virtual occupation of Wall Street.
Theory and Event, 114 (4).
Hepler, L. and Weigel, D. (2011). Twinkling, “mic check,” and Zuccotti
Park: a guide to protest terminology. Slate. Dostupno na: http://www.
slate.com/articles/news_and_politics/politics/features/2011/occu-
pywallstreet/whatis_ows_a_glossary_of_the_protest_movement_.html.
Kim, R. (2011) We are all human microphones now. The Nation. Dostu-
pno na: http://www.thenation.com/ blog/163767/we-are-all-human-
microphones-now.
Klein, A. (2011). Jazz hands and waggling fingers: How Occupy Wall Street
makes decisions. New York Magazine. Dostupno na:http://nymag.com/
daily/intel/2011/10/occupy_wall_street_hand_gestur.html.
Loofbourow, L. (2011). The livestream ended: How I got off my computer
and into the streets at Occupy Oakland. The Awl. Dostupno na: http://
www.theawl.com/2011/10/the-livestream-ended-how-i-got-off-my-
computer-andinto-the-streets-at-occupy-oakland.
Schneider, N. (2011). Wall Street occupiers inch toward a demand – by

living it. Waging Nonviolence. Dostupno na: <http://wagingnonviolence.
org/2011/09/wall-street-occu piers-inch-toward-a-demandby-living-it/>.
Vargas-Cooper, N. (2011). The night Occupy LA tore itself in two. The
Awl.Dostupno na: http://www.theawl. com/2011/10/the-night-occu-
py-los-angeles-tore-itself-intwo.
Wood, D. and Goodale, G. (2011). Does “Occupy Wall Street” have leaders?
Does it need any? Christian Science Monitor. Dostupno na: http://www.
csmonitor.com/USA/ Politics/2011/1010/Does-Occupy-Wall-Street-
have-leaders-Does-it-need-any.
W. W. (2011). Leaderless, consensus-based participatory democracy and
its discontents. Economist. Dostupno na: http://www.economist.com/
blogs/democracyinamerica/ 2011/10/occupy-wall-street-3.
Zick, T. (2012). Occupy Wall Street and democratic protest. Al Ja-
zeera. Dostupno na: http://www.aljazeera.com/ indepth/opini-
on/2012/03/20123185220379942.html.
O nasilju i nenasilju
Calhoun, C. (2011). Evicting the public. Possible Futures. Dostupno na:
http://www.ssrc.org/calhoun/2011/11/18/ evicting-the-public-why-
has-occupying-public-spacesbrought-such-heavy-handed-repression.
Elliott, J. (2011). Occupy Wall Street’s struggle for non-violence. Salon.
Dostupno na: http://www.salon.com/2011/10/17/occupy_wall_streets_
struggle_for_non_ violence.
Goodale, G. (2012). Occupy Wall Street non-violence: Is Oakland the
exception or the future? The Christian Science Monitor. Dostupno
na: http://www.csmonitor.com/USA/ Politics/2012/0131/Occupy-
Wall-St.-nonviolence-Is-Oak land-the-exception-or-the-future-video.
Gordillo, G. (2011). The human chain as a non-violent weapon. Space and
Politics. Dostupno na: http://spaceandpolitics. blogspot.com/2011/11/
weapon-of-occupy-movement_23.html.
Graeber, D. (2012). Concerning the Violent Peace-Police: an open letter
to Chris Hedges. n+1. Dostupno na: http://nplusonemag.com/concer-
ning-the-violent-peace-police.
Haberman, C. (2011). A new generation of dissenters. City Room, New York
Times. Dostupno na: http://cityroom.nytimes. com/2011/10/10/a-new-
generation-of-dissenters.
Hedges, C. (2012). The cancer in Occupy. Truth Dig. Dostupno na: http://
www.truthdig.com/report/item/the_cancer_of_ occupy_20120206/.
Occupy LA protesters are evicted – in pictures (2011). The Guardian.
http://www.guardian.co.uk/world/gallery/2011/nov/30/occupy-la-
protesters-are-evicted-in-pictures.
Schneider, N. (2011). What “diversity of tactics” really means for Occupy

Wall Street. Waging Nonviolence. Dostupno na: http://wagingnonvi-
olence.org/2011/10/what-diversityof-tactics-really-means-for-occu-
py-wall-street/.
O kampanjama i akcijama u okviru pokreta
Doll, J. (2011). Kristen Christian, who created “Bank Transfer Day,” the
November 5 bank boycott, tells us why. The Village Voice. Dostupno
na: <http://blogs.villagevoice.com/runninscared/2011/10/kristenchri-
stianbankboycottbank_transfer_day_occupy_wall_street.php>.
Gabbat, A. (2011). Occupy aims to shut down West Coast ports – as it
happened. The Guardian. Dostupno na: http://www.guardian.co.uk/
world/blog/2011/dec/12/occupy-west -coast-ports-shut-down.
Goodale, G. (2011). Bank Transfer Day: How much impact did it have? Chri-
stian Science Monitor. Dostupno na: http://www.csmonitor.com/USA/
Politics/2011/1107/Bank-Transfer-Day-How-much-impact-did-it-have.
Hamilton, W., Reckard, S., and Willon, P. (2011). Occupy Movement moves
into neighborhoods. Los Angeles Times. Dostupno na: http://articles.
latimes.com/2011/dec/06/ business/la-fi-occupy-home-20111206.
Occupy Wall Street goes home (2011). Occupy Wall Street. Dostupno na:
http://occupywallst.org/article/occupy-wallstreet-goes-home/.
Riquier, A., Gopal, P., and Brandt, N. (2011). Occupy Movement targets
home evictions in US Day of Action. Bloomberg. Dostupno na: http://
www.bloomberg.com/ news/2011-12-06/occupy-protest-movement-
targets-ho me-evictions-in-u-s-day-of-action-.html.
Swartz, L. (2010). Ghoulish ATMs, It’s a Wonderful Bank, and Bloody
Valentines: Personal finance as civic communication. Civic Paths.
Dostupno na: http://civicpaths. uscannenberg.org/2010/11/ghoulish-
atms-its-a-wonderful-bank-and-bloody-valentines-personal-finance-
as-civic-communication/.
O odnosima između pokreta i politike
Bowers, C. (2011). Politicians start to take sides on Occupy Wall Street. Daily
Kos. Dostupno na: http://www.dailykos.com/ story/2011/10/05/1023087/-
Politicians-start-to-take-sides-on-Occupy-Wall-Street.
Dovi, C. (2011). Can Occupy and the Tea Party team up? Salon. Dostupno
na: http://www.salon.com/2011/12/07/ can_occupy_and_the_tea_par-
ty_team_up/.
Francis, D. (2011). The politics and economics of Occupy Wall Street.
US News. Dostupno na: http://money.usnews.com/money/business-
economy/articles/2011/12/12/theeconomics-of-occupy-wall-street.
Gautney, H. (2011). Why Occupy Wall Street wants nothing to do with

our politicians. Washington Post. Dostupno na: http://www.was-
hingtonpost.com/national/on-leadership/why-occupy-wall-street-
wants-nothing-to-do-with-ourpoliticians/2011/10/21/gIQAc2wT3L_
story.html.
Klein, R. (2011). Democrats seek to own “Occupy Wall Street.” ABC News.
Dostupno na: http://abcnews.go.com/ Politics/democrats-seek-occu-
py-wall-street-movement/ story?id=14701337.
Lawler, K. (2011). Fear of a slacker revolution. Possible Futures.Dostupno
na: http://www.possible-futures.org/ 2011/12/01/fear-slacker-revolu-
tion-occupy-wall-streetcultural-politics-class-struggle/.
Lessig, L. (2011). #OccupyWallSt, then #OccupyKSt, then #OccupyMa-
inSt. Huffington Post. Dostupno na: http://www.huffingtonpost.com/
lawrence-lessig/occupywallstthen-occupyk_b_995547.html.
Marcuse, P. (2011). Perspective on Occupy: occupiers, sympathizers,
and antagonists. Peter Marcuse’s Blog. Dostupno na: http://pmarcuse.
wordpress.com/2011/12/31/perspective-on-occuppy-occupiers-sym-
pathizers-and-antagonists/.
Neal, M. (2012). Politicians react to the Occupy Wall Street Movement. Huf-
fington Post. Dostupno na: http://www. huffingtonpost.com/2011/10/17/
occupy-wall-street-politician-reactions_n_1014273.html.
Occupy Wall Street protesters fed up with both parties (2011). AP/Huffin-
gton Post. Dostupno na: http://www.huffingtonpost.com/2011/10/06/
occupy-wall-street-protesters_n_999289.html.
Pierce, C. (2011). We must give Occupy a politics worthy of its courage.
Politics Blog, Esquire. Dostupno na: http://www.esquire.com/blogs/
politics/occupy-classwarfare-6592653.
Wolf, N. (2011). How to Occupy the moral and political high ground.
The Guardian. Dostupno na: http://www.guardian.co.uk/commen-
tisfree/2011/nov/06/naomi-wolf-occupymovement.
O javnom mnjenju i pokretu
Bartels, L. (2012). Occupy’s impact beyond the beltway. Bill Moyers. Do-
stupno na: http://billmoyers.com/2012/01/18/ has-the-occupy-move-
ment-altered-public-opinion/.
Bay Areas news group poll finds 94% support for Occupy Oakland (2012).
Occupy Oakland. Dostupno na: http:// occupyoakland.org/2012/02/
bay-area-news-group-pollfinds-94-support-occupy/.
Montopoli, B. (2011). Occupy Wall Street: More popular than you think.
CBS News. Dostupno na: http://www. cbsnews.com/8301-503544_162-
20120052-503544. html?tag=mncol;lst;1.
Reich, R. (2011). Occupy Wall Street has transformed public opinion. Salon.
Dostupno na: http://www.salon.com/2011/10/31/how_ows_has_tran-
sformedpublicopinion/.
Sargeant, G. (2011). Will Occupy Wall Street alienate the middle of the
country? It hasn’t yet. Washington Post. Dostupno na: http://www.
washingtonpost.com/blogs/plum-line/post/will-occupy-wall-street-
alienate-the-middle-of-the-country-it-hasn’t-yet/2011/10/24/gIQAZ-
1zJDM_blog.html.
Opšti izvori
Blodget, H. (2011). CHARTS: Here’s what the Occupy Wall Street prote-
sters are so angry about. Business Insider. Dostupno na: http://www.
businessinsider.com/what-wallstreet-protesters-are-so-angry-about-
2011-10?op=1.
By the Numbers (2011). Demos. Dostupno na: http://archive.demos.org/
inequality/numbers.cfm.
Gilson, D. (2011). Charts: Who are the 1%? Mother Jones. Dostupno na: http://
motherjones.com/mojo/2011/10/one-percent-income-inequality-OWS.
Gosztola, K. (2011–2012). The dissenter. Fire Dog Lake. Dostupno na:
http://dissenter.firedoglake.com/.
InterOccupy: Connecting Occupations. Dostupno na: http:// interoccupy.org/.
Kilkenny, A. (2011). Occupy Wall Street: Searching for hope in America.
The Nation. Dostupno na: http://www. thenation.com/blog/163462/
occupywallstreet-searchinghope-america.
Mitchell, G. (2011–2012). The Occupy USA blog. The Nation. Dostupno
na: http://www.thenation.com/blogs/greg-mitchell.
New York City General Assembly. Dostupno na: http://www. nycga.net/.
Occupied Wall Street Journal. Dostupno na: http://occupied media.us/.
Occupy! N+1. Dostupno na: http://nplusonemag.com/ occupy/.
Occupy Together. Dostupno na: http://www.occupytogether. org/.
Rushkoff, D. (2011). Think Occupy Wall Street is a phase? You don’t get
it. CNN. Dostupno na: http://www.cnn. com/2011/10/05/opinion/
rushkoff-occupy-wall-street/ index.html.
Samuelson, T. (2011). Meet the occupants. New York Magazine. Dostu-
pno na: http://nymag.com/news/intelligencer/topic/ occupy-wall-
street-2011-10/.
Sassen, S. (2011). The global street comes to Wall Street. Possible Futures.
Dostupno na: http://www.possible-futures.org/2011/11/22/the-global-
street-comes-to-wall-street/.
Schneider, N. (2011). Occupy Wall Street: FAQs. The Nation. Dostupno
na: http://www.thenation.com/article/163719/ occupy-wall-street-faq.
Sifry, M. (2011). #OccupyWallstreet: There’s something happening here,

Mr. Jones. Tech President. Dostupno na: http://techpresident.com/blog-
entry/occupywallstreet-theressomething-happening-here-mr-jones.
Tidal: Occupy Theory, Occupy Strategy. Dostupno na: http://www.occu-
pytheory.org.
Waging Nonviolence. Dostupno na: http://wagingnonviolence. org.
Weigel, D. (2011). A complete guide to the anti-corporate protests taking
place around the nation. Slate. Dostupno na: http://www.slate.com/
articles/news_and_politics/politics/features/2011/occupy_wall_street/
what_is_ows_a_ guide_to_the_anti_corporate_protests.html.
Wolff, R. (2011). Occupy Wall Street ends capitalism’s alibi. The Guardian.
Dostupno na: http://www.guardian.co.uk/commentisfree/cifameri-
ca/2011/oct/04/occupy-wall-street-new-york.
| mreženi društveni pokreti:
U
Globalni trend?
U ovom poglavlju preskočili smo nekoliko godina. Sada smo u de-

cembru 2014. godine. S naknadnom pameću od četiri godine nakon
društvenih pokreta koji su eksplodirali širom sveta, kako možemo da
ocenimo potencijal ovih pokreta kao delatnika društvene promene
u globalnom umreženom društvu?
Kratak osvrt
U periodu 2012–2014. godine odigrali su se veliki društveni pokreti
koji su imali slične karakteristike kao oni koje smo u najraznovrsnijim
kontekstima analizirali u ovoj knjizi. Neki od najistaknutijih bili su turski
pokret odbrane Gezi parka, juna 2013. godine, te neumorne demon-
stracije u Brazilu 2013–2014. godine, u kojima su ljudi potvrdili svoje
dostojanstvo i zahtevali pravo da promene model razvoja i prioritete
javne potrošnje, boreći se istovremeno protiv političke korupcije. Osim
toga, došlo je do čitavog niza drugih velikih društvenih pokreta, kao
što su: studentski pokret u Čileu, započet maja 2011, koji je potrajao do
2014. godine; meksički pokret #YoSoy132, nastao maja 2012. godine, koji
je pokušao da regeneriše politički život; meksički masovni protesti od
septembra do novembra 2014, protiv ubistva i kidnapovanja studenata
u Igvali u Gereru, koje su septembra te godine izvršili agenti narko-dr-
žave; moskovske demonstracije u odbranu demokratskih prava protiv
Putinovog autoritarizma, 2011–2012. godine; nacionalistički ukrajinski
pokret u Kijevu 2013. godine, okupiranjem trga Majdan; hongkonška
Kišobran revolucija, septembra/oktobra 2014. godine; te stalne mobi-
lizacije u Španiji, Grčkoj i Portugaliji. Svi ovi događaji, kao i drugi koji
bi se mogli odigrati od vremena kad ovo pišem do vremena kad vi ovo
budete čitali, odražavaju vitalnost i kontinuitet novih formi društve-
nih pokreta uprkos njihovoj raznolikosti i različitim ishodima. Osim
toga, mnogobrojne lokalne mobilizacije narasle su u sajberprostoru, a
ispoljile se u urbanom prostoru u velikom broju zemalja, uključujući i
Umreženi društveni pokreti: Globalni trend? 191
Kinu (npr. incident u vezi s novinama Southern Weekly iz Guangdžoa,

januara 2013, ili protest u selu Vukan protiv otimanja zemlje u pokrajni
Guangdung, 2011–2012. godine). Detaljna analiza ovih pokreta pre-
vazilazi obim ove knjige i kapacitet ovog autora. Srećom, postoji sve
veće interesovanje društvenih istraživača za ovu fundamentalnu temu
istraživanja, od kojih su neki metodološki orijentisani ka akcionom
istraživanju, tako da sada imamo čitav korpus pouzdanih zapažanja i
analiza koje će neminovno proizvesti razumevanje društvenih pokreta
karakterističnih za umreženo društvo.1 Stoga ovde neću usvojiti strate-
giju detaljnih studija slučaja koju sam predstavio u drugim poglavljima
ove knjige. Umesto toga, jednostavno ću izneti razmišljanja o osnovnim
obeležjima nekih od ovih pokreta kako bih proširio empirijsku osnovu
analize koja će biti predstavljena u narednom poglavlju.
Pre nego što se usredsredimo na neke od najznačajnijih pokreta koji
su se odigrali u periodu 2012–2014. godine, važno je da naglasimo da se
umreženi društveni pokreti odvijaju u krajnje različitim kontekstima; ne
samo u različitim kulturama, institucionalnim okruženjima i na različitim
nivoima razvoja već i u drastično drugačijim ekonomskim i političkim
uslovima. Tako, dok su revolti u arapskim zemljama bili usmereni ka
svrgavanju dugotrajnih, krvavih diktatura, dotle je u Evropi i Sjedinje-
nim Državama finansijska kriza bila okidač protesta, a Brazil, Turska i
Čile su pak demokratije koje su u protekloj deceniji doživele značajan
privredni rast. Brazil je imao progresivnu vladu Radničke partije (Par-
tido dos Trabalhadores – PT), koju su predvodili predsednici države
Luiz Injacio Lula (Luiz Inácio Lula da Silva) i Dilma Rusev (Ruseff),
i doživeo je značajno ublažavanje siromaštva i pobošljanje ukupnog
životnog standarda stanovništva u odnosu na prethodna vremena,
uprkos ekonomskoj recesiji 2014. godine. Ekonomski i društveni uslovi
za većinu ljudi značajno su se poboljšali u Turskoj i Čileu, uprkos opsta-
janju džepova siromaštva. Zato je važno naglasiti da društveni pokreti
nisu direktna posledica ekonomske krize, siromaštva ili autoritarnih
režima. Oni to jesu u nekim slučajevima, ali ne i u drugim. Pa ipak,
najveći broj ovih pokreta pokazuje slične osobine, koje ću rezimirati u
narednom poglavlju. Njima su takođe zajednička dva glavna kontek-
stualna faktora koja su izgleda odlučujuća. Prvi je fundamentalna kriza
legitimiteta političkog sistema, bez obzira na oblik političkog režima,
bilo da je autoritaran, ili zasnovan na demokratskim izborima. Političke
stranke su prezrene u mnogim zemljama, korupcija vlade je tema koja
se javlja u mnogim kontekstima, a profesionalni političari su kolektivno

postali La Casta u glavama većine građana širom sveta, koji smatraju
da se oni više brinu o vlastitim interesima nego što predstavljaju ljude
koji ih biraju i plaćaju.2 Ovo je od suštinske važnosti, jer, kakve god bile
pritužbe koje ljudi imaju, oni za te pritužbe ne nalaze kanale izražavanja,
niti su adekvatno predstavljeni u postojećim političkim institucijama.
Zato pribegavaju alternativnim oblicima direktnih manifestacija svojih
potreba i želja i imaju za cilj obnovu demokratije. Zbog toga interakcija
između društvenih pokreta i političkih institucija postaje fundamentalno
pitanje, koje može da iznese na videlo stvarni potencijal tih društvenih
pokreta kao aktera društvene promene. Ovim pitanjem pozabaviću se
detaljnije u poslednjem poglavlju ove knjige.
Drugo glavno obeležje zajedničko kontekstima u kojima su se for-
mirali svi ovi pokreti jeste njihov autonomni komunikacioni kapacitet;
to što su u mogućnosti da povezuju učesnike međusobno, kao i s druš-
tvom u celini, posredstvom novih društvenih medija, posredovanih
pametnim telefonima i čitavom galaksijom komunikacionih mreža
(Cardoso and De Fatim, u pripremi). Ovaj novi sistem komunikacije ne
podrazumeva samo internet već i digitalne društvene mreže bazirane
na internetu i bežičnoj komunikaciji koje su eksplodirale u poslednjoj
deceniji. Frendster, prva relevantna veb stranica za društveno umre-
žavanje, kreirana je 2002, Fejsbuk 2004, a Tviter 2007. godine. Mnoge
druge sada premrežavaju čitavu planetu, s različtim nivoom prisustva
u zavisnosti od institucionalnog okruženja. Godine 2013. tri milijarde
ljudi koristilo je ove društvene mreže, kao što je pokazano na slici 4.
Taj komunikacioni potencijal disproporcionalno se nalazi u ru-
kama mlađih grupa stanovništva (uglavnom 16–34 godine), onih
koji poseduju tehničke veštine u digitalnoj komunikaciji i koji su
skloniji pobuni protiv onoga što vide kao nepodnošljiv društveni
poredak. Međutim, to ne znači da su drušvene mreže uzrok druš-
tvenih pokreta, kao što je izjavio premijer Turske, Redžep Tajip
Erdogan (Recep Tayyip Erdoğan, izabran za predsednika 2014.
godine): „Tviter je narodni neprijatelj.“ To su oruđa koja su na
raspolaganju svakom pojedincu ili samoorganizovanim mrežama
pojedinaca koji žele da iznesu vlastite stavove i apeluju na ljude
koji dele njihovu ogorčenost da im se pridruže na protestu u urba-
nom prostoru. Upravo ta veza između javnog sajberprostora, koji
zaobilazi kontrolisane vodeće medije, i javnog urbanog prostora,
čije okupiranje dovodi u pitanje institucionalni autoritet, u samoj

je srži novih društvenih pokreta.
Uistinu, širenje društvenih mreža zasnovanih na internetu pred-
stavlja neophodan uslov za postojanje ovih novih društvenih pokreta
u naše vreme. Ali to nije dovoljan uslov. Globalno istraživanje javnog
mnjenja koje je sproveo Gustavo Kardozo (Gustavo Cardoso) o ko-
rišćenju društvenih mreža, pokazuje da je manje od 18 posto inter-
nauta1 (koristilo društvene mreže za društvene ili političke kampanje
(Cardoso 2014). Prisustvo na društvenim mrežama je način života
najvećeg dela mlade populacije na planeti, i koristi se za raznorazne
svrhe i u najrazličitijem opsegu ljudskih aktivnosti. I zato, kada pro-
testuju, oni to čine na društvenim mrežama, koje i inače nastanjuju.
Ali ne znači automatski i da mnogo protestuju. Zapravo, u većini
zemalja, protesti, čak i uz korišćenje društvenih mreža, nisu narasli do
praga političke značajnosti. Zato verujem da se sa sigurnošću može
reći da uz dovoljno društvenog nemira i pobunjeničkog potencijala
u određenom društvu, širokorasprostranjena upotreba društvenih
medija omogućava pojedinačnim pobunama da postanu društveni
protesti i, na kraju, društveni pokreti (Cardoso and De Fatima, u
pripremi). Međutim, u nekim situacijama, istorija, kultura i institu-
cije mogu da kanališu ove proteste ka različitim oblicima političkog
izražavanja, koji se udaljavaju od autonomnih društvenih pokreta i
približavaju populističkim reakcijama u okvirima političkog siste-
ma. To je slučaj, na primer, s desničarskim političkim pokretima u
Evropi, bilo da je reč o francuskom Nacionalnom frontu, Stranci za
nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) u Britaniji, Zlatnoj zori
u Grčkoj, Pravim Fincima u Finskoj, ili pak Čajanci, koja je vezana
za republikance, u Sjedinjenim Državama. Sve ove političke frakcije
takođe koriste društvene mreže, naravno – svi to čine ovih dana – ali
umesto društvenih pokreta, reč je o direktnim političkim akterima,
koji nisu stasali u autonomnom izražavanju društvenog revolta
1 Internaut je na engleskom jeziku kovanica između reči internet i astronaut

i označava osobu koja je tehnički vična u korišćenju interneta. Nema
prepreka da se na srpskom jeziku ne usvoji ova kovanica u izvornom
obliku jer reči internet i astronaut postoje i u srpskom jeziku i to čak
u potpuno istom pravopisnom obliku kao na engleskom, prim. prev.).
224 NETWORKED SOCIAL MOVEMENTS
Broj aktivnihofkorisnika
Numbers društvenih
active users mreža baziranih
of Internet-based na internetu,
social networkssvakog velikog
in each onesajta
of
za
thedruštveno umrežavanje
main social pojedinačno,
networking sites, inumillions
milionimaofkorisnika, 2013. godine
users, 2013.
000 (Active user:

(Aktivan
uin30the
user
korisnik:
30 pre
dana days
has interacted
korisnik
preceding
izrade
in augiven
koji učestvuje
ankete)the survey)
datoj social network
društvenoj mrežiat leastjedanput
makar one time
Source:
Izvor: Gustavo
Gustavo Cardoso,
Cardoso. Global
Global Social SocialSurvey
Networks Networks SurveyICST-IUL/FCG;
2013. Lisabon: 2013, Lisbon:
objavljeno
ICST-IUL/FCG, published in “El Poder de las Redes Sociales”, Barcelona:
u: El Poder de las Redes Sociales. Vanguardia Dossier, 50, January–March 2014:14–15.
Vanguardia Dossier number 50, January-March 2014, pages 14-15
FRIENDSTER
120
TAGGED
330
HI5
80
GOOGLE+ FACEBOOK
345 1.150
VKONTATKTE
190
DROPBOX
100
ORTSBO
TUENTI 215
4,5
ODNOKLASSNIKI
45 ORKUT TUMBLR HABBO
MYLIFE 60 QUEPASA
170 230
60 70
SONICO BEBO
55 4SQ
RUTRACKER 30 NETLOG
25
25 NING 84
TARINGA 12
20
Slika 4: Korisnici veb stranica za društveno umrežavanje 2013. godine

Figure 4: Users of social networking sites in 2013
Source:
Izvor: Gustavo
Gustavo Cardoso. Cardoso, Global
Global Social Social
Networking Networks
Survey, Survey
2013. Lisabon: 2013,
ICST-IUL/
Lisbon:
FCG; ICST-IUL/FCG,
objavljeno published
u: El Poder de las Redes Sociales.in “El Poder
Vanguardia de las
Dossier, 50, Redes
January–March 2014:14–15.Dossier, 50, January–March 2014, pp. 14–15.
Sociales,” Vanguardia
NETWORKED SOCIAL MOVEMENTS 225
IMGUR
FOTOSTRANA NIKOVIDEO
70 10 10
YOUKU
60 DAILYMOTION
120
VIMEO
FLICKR
13 75
YOUTUBE
800
PINTEREST
FOTOLOG 80
32
QZONE
550
VIBER
INSTAGRAM
140
150 BLOGGER/
BLOGSPOT
PENGYOU TANGO
200 80
SKYPE NIMBUZZ 420
280 100
SINA WEIBO
100
WEIXIN WORDPRESS
100 170 TENCENT
XING
VIADEO WEIBO
50 110 WHATSAPP
350
TWITTER
350
REDDIT
500 LINKEDIN 43
200
DELICIOUS
BUMERAN
12 10
LINE SOUNDCLOUD
MATCH 300
MYSPACE
20
RENREN
93 70
200 Literatura
GOODREADS LAST.FM
BUZZNET
BADOO
13 10 43
ZOOSK
165 Familia
50 MEETIC Familia CAFEMON
42 MYHERITAGE
12 Viajes
Preguntas
72 TRIPADVISOR
y respuestas 75
ASK Servicios Viajes
100 YELP Preguntas y respuestas TOPRURAL
78 Cine y TV FORMSPRING 16
Artistas/creadores FLIXTER Identidades 30
DEVIANTART
30 CARE 2
25 25
na internetu, koji se kasnije preobratio u prostorna i institucionalna

okupiranja. Drugim rečima, protodruštveni pokreti bi u okruženju
komunikacione autonomije mogli da postanu društveni pokreti.
Međutim, društveni revolti nisu prisutni u svakom društvu, a neki
od ovih društvenih revolta mogu da budu kanalisani u populističku
tradiciju demagoške politike.
Neki od elemenata ove analize mogu se razjasniti sažetim upući-
vanjem na neke od značajnijih društvenih pokreta koji su se odigrali
u periodu 2012–2014. godine. Opisujući ove društvene pokrete,
neću se zadržavati na prepričavanju događaja, već ću samo ukazati
na one osobine koje su značajne za njihovo razumevanje.
Sukob između stare i nove Turske:

park Gezi, jun 2013. godine
Odbrana parka Gezi u Istanbulu, juna 2013. godine, postala je glavni
izvor društvenog protesta kada je vlada Erdoganove Partije prav-
de i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP) odlučila da uništi
poslednji park u istorijskom centru Istanbula, koji je naslonjen
na Trg Taksim. Park je trebalo da bude zbrisan da bi se u ponovo
izgrađenoj artiljerijskoj kasarni koja je nekada tu postojala napra-
vili šoping-centar i zabavni park za turiste. Izbegnuta je zakonska
administrativna procedura izmene namene zemljišta. Park Gezi je
postao simbol ekologa i arhitekata konzervacije, ali i sastajalište ho-
moseksualaca i lezbejki. Nalazio se u blizini Trga Taksim i Avenije
Istiklal, na kojima se istambulska omladina okuplja radi muzike,
umetnosti i neformalnog druženja. Tako, kada je parku zapretilo
uništenje, branioci slobodnog načina života odlučili su da ga sa-
čuvaju i da kampuju na Taksimu da bi otklonili opasnost njegovog
rušenja. Sledeći direktna naređenja premijera, policija za razbijanje
demonstracija napala je učesnike protesta uz prekomernu upotrebu
sile. Slike policijske brutalnosti smesta su se raširile preko Jutjuba
i drugih društvenih mreža i izazvale masovni revolt. Intenzivno je
korišćen Tviter da bi se mobilizovale hiljade demonstranata koji su
došli da se priključe protestu u parku Gezi, kao i još hiljade drugih
ljudi u drugim delovima Istanbula (kao što je Bešiktaš) i u drugim
turskim gradovima, posebno u Ankari.3 Konfrontacije su trajale
nedeljama i izazvale nacionalnu debate, u kojoj je Erdogan aktivno
učestvovao koristeći pogrdne nazive za one koji ga kritikuju i pre-

teći oštrim represivnim merama. Sve u svemu, sedmoro ljudi je
umrlo (jedan od njih policijac), stotine je povređeno, a hiljade je
uhapšeno. Na kraju, pomirljiv stav gradonačelnika Istanbula, kao
i predsednika Turske, podrška nekih članova političke opozicije i
saosećanje mnogih mladih ljudi širom zemlje primorali su vladu da
na neodređeno vreme suspenduje rušenje parka. Međutim, dovo-
đenje u pitanje urbanističkih planova proteglo se i na širu kritiku
javnih politika AKP. Ipak, i opštinski i parlamentarni izbori, održani
2014. godine u Turskoj, rezultirali su ubedljivom pobedom AKP, koja
kao da je opravdala Erdoganovo neuvažavanje društvenog prote-
sta. Navodna protivrečnost između intenziteta pokreta i političkog
mišljenja većine stanovnika može se objasniti pomoću dva činioca
(Cinmen 2014; Gokmenoglu 2013a, 2013b, 2014). S jedne strane,
vodeći mediji stali su na stranu vlade: u početku nisu izveštavali
o pokretu, a zatim su manipulisali informacijama, usredsređujući
se na nasilne incidente koji su usledili nakon intervencije policije.
S druge strane, pokret Gezi otkrio je oštru kulturnu i društvenu
podelu u turskom društvu. Reakcija Erdogana i njegovih snaga reda
i zakona na izražavanje omladinske kulture na Taksimu deo je šire
politike postepenog usađivanja strogih muslimanskih konzervativ-
nih vrednosti u lične živote ljudi, posebno kada su u pitanju žene.
Striktna ograničenja koja su nametnuta prodaji alkohola direktno
se sukobljavaju s ličnom slobodom koju je nova generacija Turaka
počela da ceni u krajnje modernizovanom društvu. Vrednosti zaštite
životne okoline, demokratije i tolerancije u neskladu su s tradicio-
nalnom, duboko religioznom kulturom koja preovladava u seoskim
područjima i među manje obrazovanim segmentima urbanog sta-
novništva. U stvari, uticaj pokreta produbio je raskol u koaliciji koja
je dovela AKP na vlast, uzdrmavši nametnutu sekularnu vladavinu
koju favorizuju vojne snage pristalice političkog intervencionizma.
Glasači AKP predstavljali su savez između konzervativne religio-
zne većine u zemlji i liberalne urbane srednje klase koja se protivi
vojnoj vladavini i koja podržava evropske standarde demokratije.
Zaogrnut legitimitetom glasačke kutije, Erdogan je uspeo da pobedi
autoritarni sekularizam čuvara nasleđa Kemala Ataturka, da bi se
upustio u postepeno pomeranje ka umerenoj reislamizaciji Turske,
čime je došao u direktan sukob sa aspiracijama visokoobrazovane
urbane srednje klase da bude u potpunosti evropska. Štaviše, iako

kulturni integralista, Erdogan je s priličnim ekonomskim uspehom
prigrlio ekonomsku globalizaciju i neoliberalne politike, a na svet-
skoj sceni se predstavljao kao politički most između muslimanskog
sveta i Zapada.
To je razlog zašto je park Gezi postao mnogo više od simbola
konflikta između zaštitnika životne sredine i špekulantske izgradnje
na gradskom građevinskom zemljištu. To je bila borba za urbani
prostor koji je označavao protivrečnost između prava građana na
grad kao javni prostor i konzervativne politike čiji je cilj ograničava-
nje kulturnog života i njegovo potčinjavanje obrascu tradicionalnog
porodičnog života, pri čemu se od žena traži da imaju najmanje troje
dece, abortus je strogo ograničen, nošenje vela se ponovo vraća u
svakodnevni život, a korišćenje javnog prostora je zakonski regu-
lisano i ima svoj policijski čas. Taj kulturni konflikt počeo je da se
razvija na društvenim mrežama dugo pre nego što će eksplodirati
u otvorenu konfrontaciju u parku Gezi. On je proistekao iz spon-
tane debate koju su započele omladinske grupe, politički aktivisti,
umetnici, muzičari, ekolozi, ženske grupe, grupe za gej i lezbijska
prava i antikapitalistički pokreti koji su raspravljali i koordinisali
svoje delovanje protiv sve represivnijeg, kulturno konzervativnog
pravoverstva islamističke stranke. Kao i u drugim kontekstima, de-
bata se s društvenih mreža premestila u urbani prostor; park Gezi
je postao simboličko mesto autonomnog urbanog života. Najfunda-
mentalniji konflikt novog turskog društva odigrao se uz sva obeležja
savremenog društvenog pokreta: autonomne društvene mreže koje
su konstruisale autonomni urbani prostor kako bi se suprotstavile
starim represivnim snagama države i Boga, koje su sada zacemen-
tirane svojom integracijom u globalni kapitalizam.
Dovođenje u pitanje modela razvoja, osuđivanje

političke korupcije: Brazil 2013–2014. godine
Brazil se nalazio u prvim redovima umreženih društvenih pokreta
2013. i, u manjoj meri, 2014. godine (Branco 2015a, 2014b). Uticaj
ovih pokreta, koji su januara 2013. započeli kao lokalni protesti
vezani za jednu temu, transformisao je javnu debatu i politički pej-
zaž u jednoj od najvažnijih i najdinamičnijih zemalja na svetu.
U ovom slučaju, prvobitna uporišna tačka protesta bio je gradski

saobraćaj. Kao i u svim zemljama koje se industrijalizuju, brazilski
pejzaž preobražen je gigantskim talasom metropolizacije: 82 posto
stanovništva sada živi u gradovima, a nervni centri zemlje nalaze
se u veoma velikim regionima metropola, od kojih je Sao Paolo, sa
18 miliona ljudi, najveći i najproblematičniji kad je u pitanju kvali-
tet života. Brazil se nalazio na putu ekonomskog rasta u prethodne
dve decenije uprkos ekonomskom opadanju 2014. godine. Takođe
je ostvareno značajno smanjenje siromaštva i poboljšanje zdrav-
stvenog i obrazovnog sistema. Ipak, uslovi života u ovim metropo-
lisima zapravo su se pogoršali kada je reč o ekološkoj degradaciji,
stambenim pitanjima, gradskim službama i gradskom saobraćaju.
Korumpirani lokalni zvaničnici, na osnovu političkog klijentelizma
i neformalnih veza s industrijom nekretnina i građevinskom indu-
strijom razvoja gradske infrastrukture, bili su upleteni u obrazac
špekulantske izgradnje na gradskom građevinskom zemljištu, koji
prati interese građevinara i saobraćajnih preduzeća nauštrb kvali-
teta života gradskih stanovnika. Prosečno dnevno vreme provede-
no u gradskom prevozu iznosilo je 3–4 sata. To je vreme potrebno
za život, koje se gubi radi koristi špekulanata i tihog pristajanja bi-
rokratije koja nikome ne polaže račune. Jedini odgovor kompanija
za javni prevoz na sve veće troškove kao rezultat njihove neefika-
snosti bilo je podizanje cena za korisnike, koji su nemoćni na tržištu
koje ispoljava osobine zarobljenog tržišta. Zato su, kada je krajem
2012. godine otkrivena prevara preduzeća za javni prevoz u izraču-
navanju novih cena, stotine ljudi 1. januara 2013. godine u Porte
Alegre demonstrirale protiv povećanja cena karata. Porto Alegre je
grad koji simbolizira savremene društvene promene. To je grad
koji je izabrao progresivnog gradonačelnika, Olivija Dutru (Olivio
Dutra), koji je sproveo hrabre mere participacije građana, uključu-
jući i konsultativni proces participativnog budžetiranja. Gradona-
čelnik je kasnije, 1999–2003, izabran za guvernera oblasti Rio
Grande do Sul. Dutrua je i kao gradonačelnika i kao guvernera na-
sledio Tarso Genro, koji je model učestvovanja građana (posredstvom
interneta) primenio na nacionalni nivo vlasti. Grad je takođe bio
mesto prva tri okupljanja Svetskog socijalnog foruma, globalnog
skupa koji je organizovan kao alternativa korporativnom Svetskom
ekonomskom forumu u Davosu. Zato je i logično što je 2013. godine
novi blok borbi za javni prevoz započet upravo ovde. Pokret je brzo
prenet na druge regione, posebno u Amazonas, Rio Grande do
Norte, Baiju itd. Od feburara do maja 2013. godine, reagujući na
pozive koji su upućivani preko društvenih mreža, hiljade ljudi de-
monstriralo je u nekoliko gradova, protiveći se povećanju cena
karata javnog prevoza. U Sao Paolu, glavnom ekonomskom i obra-
zovnom centru u Južnoj Americi, ogromni protesti započeli su
3. juna 2013. godine. Kampanja za gradski prevoz preuzeta je od
Pokreta za besplatnan prevoz (Movimento de Passe Livre – MPL),
stvorenog upravo na sastanku Svetskog socijalnog foruma u Porto
Alegru, 2005. godine, koji je svoje prisustvo kasnije preneo i na Sao
Paolo. Nakon što je 6. juna jedan sudija ukinuo povećanje koje su
nametnule lokalne vlasti, došlo je do koordinisanog protesta na
nacionalnom nivou, koji su preko interneta organizovali MPL, Ano-
nimusi i Midia Ninja (nezavisni medij). U Sao Paolu, 20.000 učesni-
ka protesta blokiralo je glavnu aveniju, ovog puta zahtevajući be-
splatan javni prevoz. Došlo je do nasilne represije lokalne i državne
policije. Neki demonstranti su odgovorili istom merom. Demon-
stracije su se nastavile nekoliko dana pre nego što je 13. juna dosti-
gnuta dramatična konfrontacija, s barikadama koje su postavljene
u centru Sao Paola. U ovom kontekstu, nova tema izbila je na samo
pročelje protesta: korupcija i rasipničko trošenje povezani sa iz-
gradnjom fudbalskog stadiona kao dela priprema za Svetski kup
2014. godine. Presudni dan bio je 15. jun u Braziliji, tokom otvara-
nja novog stadiona, kojem je prisustvovala predsednica Dilma Ru-
sev. Usledili su novi nasilni sukobi, Kongres je delimično okupiran,
a opljačkan je i simbol grada, zgrada Planalto, u kojoj je smešteno
Ministarstvo spoljnih poslova. Medji su posle toga usmerili pažnju
na pokret, ignorišući zahteve protestanata i usredsređujući se na
činove nasilja. Međutim, pažnja medija osvestila je šire javno mnje-
nje o razlozima za proteste i mada je nasilje osuđivano, veći deo
javnog mnjenja izrazio je podršku kritici ogromnog trošenja na
stadione i infrastrukturu bez polaganja računa i u korist korumpi-
ranih javnih preduzeća i građevinskih kompanija. S obzirom na
javni imidž Brazilaca kao naroda koji obožava fudbal, bilo bi neza-
mislivo da dođe do protesta protiv organizacije Svetskog kupa u
njihovoj zemlji. A ipak, slogan „Menjali bismo deset stadiona za
jednu bolnicu“ postao je moto protesta. Povećavajući obim svojih
zahteva, pokret, koji se krajem juna preneo na preko 100 gradova,

pri čemu je Rio de Žaneiro sada preuzeo vođstvo u delovanju, ape-
lovao je na veće javne investicije u prevoz, zdravstvo i obrazovanje
i zahtevao od savezne vlade da smanji korupciju lokalnih političara
i njihovih pajtaša iz privatnih kompanija. S obzirom na intenzitet i
sve veću popularnost protesta, nekoliko lokalnih vlada odustalo je
od povećanja cena javnog prevoza. Ipak, pokret se nije zaustavio.
U stvari, kada su aktivisti okrivljeni za izazivanje društvenih nemi-
ra zbog povećanja cene od samo 20 centi, njihov odgovor je bio: „Ne
radi se o 20 centi, već o našim pravima.“ To je, u stvari, bio uzvik
ljudi sa zahtevom da budu poštovani, da im se vrati dostojanstvo,
kako su to sami rekli. Dvadesetog juna, na demonstracijama u Sao
Paolu na kojima je učestvovalo milion i po ljudi, glavna meta pro-
testa bila je politička korupcija – čime su se razotkrile prakse vlade
i političke klase kao takve. U neverovatnom obrtu događaja, pred-
sednica Dilma Rusev stala je na stranu demonstranata (iako, narav-
no, osuđujući nasilje), obećala preispitivanje cena javnih usluga,
zahtevala odustajanje od povećanja cena karata i najavila značajno
povećanje javne potrošnje za prevoz, gradske službe, zdravstvo i
obrazovanje. Štaviše, ona je priznala – tada i kasnije, u svom govo-
ru na Generalnoj skupštini UN u septembru – mane političkog
sistema, nepotizam i neodgovornost političkih stranaka i potrebu
da se novi ustav podvrgne narodnom referendumu, izbegavajući
kontrolu političke klase u Kongresu. U julu, pritisak pokreta doveo
je do ukidanja zakona poznatog kao PEC 37, kojim je omogućeno
da nezakoniti dogovori u Kongresu ne podležu pravosudnoj kon-
troli. Ipak, u Brazilu su tokom narednih meseci izbile masovne
demonstracije. Sedmog septembra 2013. godine, na dan brazilske
nezavisnosti, stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice u Braziliji, Sao
Paolu, Rio de Žaneiru, Porto Alegreu, Belo Horizonteu i mnogim
drugim gradovima. Glavna meta ovog puta bila je korupcija politi-
čara. Protest je izazvalo glasanje u Kongresu kojim je poslaniku
Nejtonu Donadonu (Naton Donadon), koji je zahtevao da zadrži
platu dok je u zatvoru zbog pronevere javnog novca, odobreno da
platu zadrži. Demonstranti u svim gradovima dodali su vlastitu listu
lokalnih korumpiranih ljudi, uključujući gradonačelnika Sao Paola
Alminika (Alminick), koji je osumnjičen za nezakonite poslove pri-
likom izgradnje sistema metroa. U Riju, stotine majki koje žive u
favelama (sirotinjskim predgrađima) demonstrirale su protiv elit-

nih policijskih snaga koje su optužene za nestanak njihovih sino-
va tokom racija. Javno mnjenje, mediji i političari bili su šokirani
i iznenađeni intenzitetom i popularnošću protesta, pri čemu je
veći deo javnog mnjenja podržavao kritike koje je pokret izrazio
na ulicama i na društvenim mrežama (oko 89 posto javne podrške
prema nekim istraživanjima javnog mnjenja). Uprkos razumevanju
za pravičnost pokreta koje je pokazala predsednica Ruseva, sve
političke stranke, uključujući i mnoge kadrove u vladajućoj PT,
osudile su demonstracije, uz dva važna izuzetka: predsednik Lula
se pridružio predsednici Rusev u apelu da se pozitivno odgovori
na „glas ulice“, a ekolog i aktivista Marina Silva i njena Mreža odr-
živosti, koja je predvodila Zelenu stranku na predsedničkim izbo-
rima 2010. godine, stala je na stranu pokreta u potezu koji će
svoje puno političko značenje dobiti 2014. godine. Međutim, po-
što su protesti doveli u pitanje vladu PT koja je bila na vlasti, na
demonstracijama septembra 2013. godine primećeno je značajno
prisustvo konzervativnih i ekstremno desničarskih grupa, više na
društvenim mrežama nego na ulicama. Na primer, najprisutnija
grupa na društvenim mrežama, koja je pozivala na „najveći protest
u brazilskoj istoriji na Dan nezavisnosti“, bila je „Pokret protiv
korupcije“, koji je predvodio desničarski senator Demostenes To-
res (Demostenes Torres), koji je stekao reputaciju u medijima
osuđujući korupciju, a na kraju je optužen da je primio mito u
policijskoj klopci koja je snimljena na video-traci. Anonimusi su
podržali demonstracije, ali u Brazilu postoji nekoliko grupa Ano-
nimusa koje se međusobno takmiče, od kojih su neke u stvari
tajne organizacije ekstremne desnice, koje finansiraju poslovne
grupe. Ipak, druge grupe, koje su istinski izrazi društvenih prote-
sta, videle su demonstracije kao platformu za iznošenje svojih
zahteva za društvnom promenom. To je posebno slučaj sa progre-
sivnim katoličkim pokretom Grito da Terra, koji agituje za ze-
mljišnu reformu i odbranu porodičnih farmi.
Sve u svemu, kako su brazilske društvene mreže i brazilske ulice
postale mesta protesta stotina hiljada ljudi, sve vrste društvenih za-
hteva, ideoloških grupacija i političkih projekata slile su se ka ovom
višeslojnom pokretu, čineći ga manje spontanim i ambivalentnijim
u kritici političkog poretka. Desničarska opozicija najprogresivnijoj
vladi u brazilskoj istoriji prihvatila je stanovište društvenih pokreta

protiv političke korupcije i za nove oblike participativne demokratije.
Protivrečan karakter društvenih protesta bio je još očigledniji u još
jednoj rundi protesta, do kojih je došlo u nedeljama koje su prethodile
otvaranju Svetskog kupa, juna 2014. godine. Neki od ovih protesta
fokusirali su se na prava gradskih stanovnika koji su izmešteni da bi
se raščistio prostor za izgradnju stadiona, u nekoliko oblasti, a poseb-
no, opet, u Sao Paolu. Njihovi zahtevi su prihvaćeni i savezna vlada je
uspostavila sistem kompenzacija za one na koje utiču javni radovi koji
se odnose na Svetski kup. S druge strane, dovođenje u pitanje Svet-
skog kupa i priželjkivanje neuspeha njegove organizacije predvodili
su radikalni anarhisti i konzervativne grupe, koji su se udružili u svom
protivljenju levičarskoj vladi. Međutim, ovog puta protesti nisu bili tako
veliki i u njima su uglavnom učestvovali samo aktivsti. Takođe, često
ih je preuzimala nasilna frakcija Crnog bloka, mešavine radikalnih
anarhista, članova bandi i provokatora. Mnoge igre odigrane su u senci
nasilnih sukoba s policijom, što je izazvalo prezir javnog mnjenja. Veliki
segmenti stanovništva i dalje su želeli da Svetski kup uspe i logistika
događaja je zapravo funkcionisala; bio je to uspeh uprkos slaboj igri
nacionalnog tima. Stoga, iako su društveni protesti još uvek pokazivali
duboko nezadovoljstvo većine Brazilaca političkim i ekonomskim siste-
mom koji vlada njihovim životima, učesnici protesta izgubili su šansu
da postanu glas brazilskog naroda u celini. S predsedničkim izborima
koji su bili na vidiku, 5. oktobra 2014. godine, veći deo energije pokreta
bio je usmeren ka javnoj debati o pitanjima kojima će predsednički
kandidati morati da se pozabave. Takva debata je na odlučujući način
bila oblikovana zahtevima i predlozima koje je pokret iznosio tokom
čitave godine nemilosrdnog vođenja kampanje na društvenim mre-
žama i demonstracija na ulicama. Jedinstvo dva oblika izražavanja
protesta postalo je nedvosmisleno jasno na ogromnom transparentu
koji se uzdizao iznad jednih od najvećih uličnih demonstracija u Rio de
Žaneiru: „Mi smo društvene mreže“ – budući da su društvene mreže
sastavljene od ljudi, a ti isti ljudi su i raspravljali na internet sajtovima
za umrežavanje i marširali na ulicama brazilskih gradova.
Kada je reć o ciljevima brazilskog pokreta, dve teme javljaju se kao
najznačajnije. Prvo, kritika političara, političke korupcije i stvarnog
funkcionisanja demokratije, mada se još uvek brani predstavnička
demokratija. Drugo, dovođenje u pitanje modela razvoja koji su
političke i ekonomske elite Brazila – svih ideologija – usvojile u po-

slednje dve decenije. To je, u stvari, tradicionalni model rasta po svaku
cenu kako bi se stvorili resursi da milioni ljudi izađu iz siromaštva
i da se blagostanje stanovništva poboljša nauštrb opadanja kvalite-
ta gradskog života. To što se većina zahteva spontano usredsredila
na gradski prevoz, stanovanje i javne službe (pre svega obrazovanje
i zdravstvo) pokazuje da prema percepciji većine ljudi, radna mesta i
prihod nisu dovoljni za pristojan život. Štaviše, kritike koje su dolazile
iz pokreta izražene su van tradicionalnih sindikalnih okvira i bile su
usmerene protiv svih političkih partija, uključujući levičarsku parti-
ju na vlasti (PT) uprkos popularnosti istorijskog vođe, predsednika
Lule. Zapravo, čitava politička klasa, uz izuzetak predsednika Lule i
predsednice Ruseve, bila je žestoko kritična prema pokretu, osuđuju-
ći ga kao pretnju demokratiji. Zato su brazilske demonstracije 2013.
i 2014. godine, čini se, dovele u pitanje model razvoja zasnovan na
nezauzdanom ekonomskom rastu i odbrusile političkim akterima
koji drže vlast nad brazilskom državom. Iako pokret nije imao preci-
zan program, a kamoli organizovano vođstvo, njegovi stavovi jasno
su ukazivali na kolektivnu želju da se stvori drugačija vrsta društva
i države, zasnovana na potrazi za multidimenzionalnim kvalitetom
života i eksperimentisanju s participativnom demokratijom.
Posle neoliberalizma: studentski pokret u Čileu,

2011–2013. godine
Slično tumačenje može se predložiti kada je reč o značajnom či-
leanskom studentskom pokretu koji je periodično okupirao ulice
Santjaga i drugih gradova u period 2011–2013. godine, a poreklo
mu je uvek bilo na društvenim mrežama na internetu. Iako se Čile
smatra najuspešnijim primerom ekonomskog rasta u okviru globa-
lizacije i liberalizacije u čitavoj Latinskoj Americi, tokom mandata
konzervativnog predsednika Pinjera, izabranog 2010. godine nakon
višedecenijske vladavine partija centra i levice, većina Čileanaca po-
stala je vrlo kritična prema ekonomskom modelu razvoja i zahtevala
da vlada pokloni veću pažnju obrazovanju, zdravstvu, penzijama,
kvalitetu životne sredine i društvenoj preraspodeli (Calderon and
Castells 2014). Iako se prvobitno okupio oko smanjenja školarina
državnih fakulteta, dobijanja finansijske pomoći i zahteva za čvršćom
kontrolom vlade nad osrednjim privatnim fakultetima, studentski

pokret proširio je svoju listu zahteva, tražeći besplatno fakultetsko
obrazovanje, poboljšanje zdravstva, stambenog pitanja i obrazovanja
uopšte, kao i odbranu ženskih prava i prava araukanske nacionalne
manjine. Takođe su zahtevali uvođenje novih oblika participativne
demokratije i čvršću kontrolu političke korupcije. Oni su zapravo
dovodili u pitanje legitimnost tradicionalne demokratije zasnovane
na monopolu moći političkih partija. Zbog širokog raspona zahteva,
studentski pokret dobio je doslednu podršku preko 80 posto gra-
đana i postao vesnik društvene promene u demokratskom Čileu.
Čileanski studentski pokret pokazuje posebnu osobinu mešavine
autonomnog društvenog pokreta i političkog levičarskog aktivizma.
Harizmatska predvodnica pokreta, studentkinja Kamila Valjeho
(Camila Vallejo), bila je član Komunističke stranke, a ipak je pošto-
vala odluke demokratskih skupština. Tako su komunisti, zajedno s
anarhistima, socijalistima i nezavisnim studentima, činili isti pokret,
pri čemu su svi pazili na to da pokret odvoje od stranačke politike.
Godine 2014, kandidatkinja levo od centra, Mišel Bašele (Michelle
Bachelet), celoživotni socijalista, velikom većinom glasova izabrana
je za predsednicu Čilea, nakon što je vodila kampanju u kojoj je ek-
splicitno usvojila većinu zahteva studentskog pokreta, uključujući
i preduzimanje koraka ka ostvarivanju besplatnog državnog fakul-
tetskog obrazovanja do kraja svog predsedničkog mandata. Ona je
ubrzo povukla poteze da ispuni svoja obećanja. Štaviše, nekoliko
studentskih vođa, uključujući i Valjehovu, izabrano je u Kongres na
listama različitih političkih partija. Tako čileanski studentski pokret
pokazuje mogućnost direktne veze s političkim sistemom uprkos
frontalnoj kritici tradicionalnih političkih partija i profesionalnih
političara. To je možda bilo moguće zbog liderstva predsednice
Mišel Bašele, poznate po svojoj nezavisnosti u odnosu na partijske
mašine, uključujući i vlastitu Socijalističku stranku. Simbolična veza
između autonomnog društvenog pokreta i harizmatskog političkog
lidera nudi model društvene promene koji bi mogao da iznutra re-
formiše institucije demokratije. Ipak, autonomni društveni pokreti
su prvobitno izgrađeni u slobodnom prostoru društvenih mreža i
izraženi u uličnim demonstracijama i generalnim skupštinama na
okupiranim univerzitetskim lokacijama na kojima se eksperimen-
tisalo s prethodno osmišljenim formama demokratije.
Razgradnja kompleksa mediji–država:

meksički #yosoy132
Meksički pokret #YoSoy132 predstavlja jedno od najinteresantnijih
iskustava umreženih društvenih pokreta jer se direktno tiče veze iz-
među vodećih masovnih medija i institucionalne politike kao obrasca
u kojem se u većini društava kontroliše politička moć. Meksiko je
upravo karakterističan po televizijskoj duopoliji (Televisa i Television
Azteca), koje su obe direktno povezane s dominantnim poslovnim
interesima i političkim elitama. S druge strane, meksičku državu u
velikoj meri kontorlišu (zakonskim i nezakonskim procedurama)
dve stranke: Institucionalna revolucionarna partija (Revolutionary
Institutional Party – PRI), koja je dominirala meksičkom politikom 70
godina, i konzervativna Stranka nacionalne akcije (Partido de Acción
Nacional – PAN), koja je poslednjih godina uspela da osvoji funk-
ciju predsednika države. Levičarska Partija demokratske revolucije
(Partido de la Revolución Democrática – PRD) ima predstavnike na
nekim funkcijama u lokalnoj i državnoj vlasti, posebno u Meksiko
Sitiju, ali joj se ne omogućava da osvoji vlast na nacionalnom ni-
vou, ponekad čak i otvorenom izbornom prevarom. Tako partijski
i TV duopol i njihova veza predstavljaju srce meksičkog političkog
sistema moći. To je ono što je, sticajem okolnosti, spontani pokret
#YoSoy132 izneo na videlo i doveo u pitanje.
Jezgrovit opis ovog pokreta može pomoći da se razume njegov
značaj (Monterde and Aragon 2014). Jedanaestog maja 2012. godine,
usred kampanje za predsedničke izbore u Meksiku, kandidat PRI,
Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto), učestvovao je u panelu
koji su organizovali studenti Škole za komunikacije na Univerzitetu
Iberoamerikana, vodećem jezuitskom univerzitetu u Meksiko Si-
tiju. Neki studenti su ga optužili za ubilačko nasilje koje je policija
ispoljila protiv stanovništva Atenka tokom njegovog mandata kao
guvernera savezne države Meksiko. Nakon što je Penja Nijeto izneo
odbranu svoje politike, većina studenata u publici je počela da viče
na njega. On je potražio zaklon u toaletu i zatim napustio prostor
fakulteta okružen bezbednosnim snagama, dok je stotine mladih
ljudi nastavilo da izražava svoje odbacivanje korumpirane politike
PRI. Studenti su snimili ovu epizodu na video-snimku koji je odmah
postavljen na društvene mreže i zarazno se širio internetom. Tele-
vizijske mreže i vođe PRI odbacile su protest kao političku klopku i
tvrdili da učesnici protesta u stvari nisu univerzitetski studenti i da ih

je bila samo šačica. Kao odgovor na te tvrdnje, studenti Univerziteta
Iberoamerikana, njih 131, napravili su novi video, distribuiran preko
Jutjuba, u kojem su se predstavili imenom, pokazali studentsku legi-
timaciju i izrazili svoju nezavisnost u odnosu na bilo koju političku
provenijenciju. U roku od nekoliko sati, 20.000 korisnika Jutjuba
prenelo je ove video-snimke. Spontano, pokret podrške studentima
započeo je na društvenim mrežama pod haštagom #YoSoy132, pri
čemu su se svi dopisivali iza onih 131 koji su započeli protest. Kao
i u drugim pokretima, protest se sa društvenih mreža premestio na
ulice, ovog puta Meksiko Sitija. Devetnaestog maja 2012. godine,
30.000 ljudi marširalo je na Sokalu (glavni gradski trg) protiv Penja
Nijeta. Tridesetog maja, #YoSoy132 organizovao je prvu generalnu
skupštinu na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika,
glavnom univerzitetu u zemlji. Na petnaest panela diskutovalo se i
predlagane su nove politike, od obrazovanja do genetski modifikovane
hrane, te razrađivana strategija za suprotstavljanje neoliberalizmu.
Ipak, glavni zahtev pokreta bio je ponovno osvajanje slobode izra-
žavanja i odbacivanje manipulacije nacionalnih televizijskih mreža.
Pokret je zatim odlučio da interveniše u izbornoj kampanji i or-
ganizovao je debatu među svim glavnim predsedničkim kandidati-
ma. Svi su bili pozvani i svi su se odazvali, uz notorni izuzetak Penje
Nijeta. Pokret se pozicionirao kao platforma nezavisne omladine
koja zahteva učestvovanje i izražavanje izvan stranačkih linija. U
julu, pokret je objavio dva videa, razotkrivajući nepravilnosti koje
su uočene u kampanji i na samim izborima. Na kraju je Penja Nijeto
postao izabrani predsednik Meksika: koalicija interesa sagrađenih
oko PRI bila je isuviše snažna da bi novostvoreni pokret preokre-
nuo medijski blickrig i klijentelističke mreže ispletene širom zemlje.
Ipak, nešto se promenilo u glavama mladih Meksikanaca: postalo je
moguće suprotstaviti se korumpiranim elitama koje su večno vladale
zemljom. Štaviše, razbijen je monopol nad informacijama. Televizija
više nije bila jedini izvor izveštaja i slika o meksičkoj realnosti. Po-
kret je izgradio komunikacionu autonomiju i uticao na one sektore
političkog sistema, posebno levičarski PRD, koji su tražili način da
izgrade alternativu ušančenoj populističkoj mašini PRI. Godine
2014, širom Meksika nastale su grupe koje su se razvile iz pokreta
#YoSoy132 i nastavile da brane pravdu u svim oblastima života u
lokalnim sredinama. Klice promene zasejane su u glavi hiljada ljudi

i nastavile su da inspirišu debate na društvenim mrežama. Te klice
rastu svakog dana, prateći rizomsku logiku koja karakteriše umre-
žene društvene pokrete. Nakon što je lokalna policija koja radi za
trgovce drogom kidnapovala i ubila grupu studenata iz seoske škole u
državi Gerero, septembra 2014. godine, stotine hiljada Meksikanaca
izašlo je na ulice tokom oktobra i novembra, osuđujući saučesništvo
kriminalnih kartela i državnih vlasti na svim nivoima. Kao rezultat
ovih društvenih pokreta, značajna promena dogodila se u svesti
javnosti (novembra 2014. godine, 78 posto Meksikanaca nije imalo
poverenja u političke partije ili vladu), pošto su veliki segmenti mek-
sičkog društva odbacili legitimnost meksičke države. Još jednom su
umreženi društveni pokreti postali agensi izgradnje svesti, kreirajući
na taj način uslove za društvenu i političku promenu.
Umreženi društveni pokreti i društveni protesti

S mnogobrojnih linija fronta mnogih društvenih pokreta širom sveta
mogu se preneti slični izveštaji. Neki od tih pokreta su nepoznati
van svog mesta delovanja zbog namerne neprozirnosti masovnih
medija za nove oblike društvenog protesta. Ipak, za analitičke svrhe
koje mene zanimaju, važno je pokazati uspon zajedničkog obrasca
društvene mobilizacije u najrazličitijim kontekstima i u širokom ras-
ponu motivacije. U narednom poglavlju pokušaću da identifikujem
upravo taj zajednički obrazac, i kao proces i kao novi društveno-
politički projekat. Međutim, suštinsko je da se ima na umu da nisu
svi savremeni društveni protesti izrazi ove nove forme društvenog
pokreta. Većina to nije. Čak ni ako koriste društvene mreže, niti ako
na kraju uspeju da poremete društveni poredak demonstrirajući na
ulicama. Tradicionalna politika i revolti svih vrsta prisutni su na
društvenim mrežama, ali ih to ne čini umreženim društvenim po-
kretima. Najbolji primer za to je Kina. Uprkos zapadnoj slici zemlje
koja je pod čvrstom kontrolom, 2010. godine bilo je preko 100.000
protesta s neredima, od kojih su mnogi bili nasilni, što je mnogo
više od 10.000 ili nešto manje, koliko ih je bilo deceniju pre toga,
prema podacima kineske vlade (Hsing 2014). Drugi izvori procenjuju
da je ova brojka oko 180.000. Ipak, postoji malo primera u kojima
je ovakvom dinamikom formiran autonomni društveni pokret,
uz izuzetak nekoliko mobilizacija koje su bile ograničene u prostoru i

vremenu. To je u suprotnosti s Kišobran revolucijom u Hong Kongu
septembra/oktobra 2014. godine, istinski autonomnim, umreženim
društvenim pokretom, koji je polagao pravo na predstavničku de-
mokratiju i doveo u pitanje kontrolu Pekinga (Fang 2014). Stoga,
ako se društvene mobilizacije i političke kampanje kao takve razli-
kuju od umreženih društvenih pokreta, mada mogu u velikoj meri
takođe koristiti društvene mreže, koje to specifične komponente
čine društvene pokrete činiocima društvene promene u umreženom
društvu? Sada se posvećujem upravo toj analizi.
Napomene
1 Odličan izvor analize i informacija o najvažnijim umreženim društvenim
pokretima u periodu 2011–2013. godine jeste serija originalnih članaka
i izveštaja posmatrača i istraživača iz različitih zemalja, objavljena u
Vanguardia Dossier, 50(2014). Videti, takođe, Gustavo Cardoso and
Branco De Fatima (u pripremi).
2 Termin La Casta (Kasta) potiče iz Italije, iz knjige La Casta (Rim: Sa-
ggi Italiani, 2007) čiji su autori dvojica novinara, Serđo Rico (Sergio
Rizzo) i Đan Antonio Stela (Gian Antonio Stella), a koja se bavi privi-
legijama profesionalne političke klase koja nikome ne polaže račune.
Sada je ovaj termin postao popularan širom sveta, posebno pod uti-
cajem društvenih pokreta, kao pežorativ koji se odnosi na aroganciju
i cinizam profesionalnih političara. Kriza političke legitimnosti širom
sveta predstavlja izvor mnogih savremenih društvenih pokreta, pošto
se te institucije više ne smatraju demokratskim. Ovaj stav ima odjeka
u većem delu javnog mnjenja u većini zemalja.
3 Novinar Isil Cinmen piše da „turska revolucija neće biti prikazana na
televiziji, ali će biti prikazana na Tviteru“ (Cinmen 2014).
Literatura
Branco, M. (2014a). Brasil 2013. La calle y la presidenta. Vanguardia
Dossier, 50: 83–93.
Branco, M. (2014b). Lična komunikacija.
Calderon, F. and Castells, M. (2014). Development, democracy and social
change in Chile. U: Castells, M. and Himanen, P. (eds). Reconceptu-
alizing Development in the Global Information Age. Oxford: Oxford
University Press, 175–204.
Cardoso, G. (2014). Movilizacion social y medios sociales. Vanguardia

Dossier, 50: 17–28.
Cardoso, G. and De Fatima, B. (u pripremi). People are the message: Social
Mobilization and Social Media in Brazil.
Cinmen, I. (2014). Turquia: La Rebelion de Junio. Vanguardia Dossier,
50: 72–80.
Fang, K. (2014). New media technology in Hong Kong’s Umbrella Revo-
lution. Filadelfija: Annenberg School of Communication, University
of Pennsylvania, Center for Global Communication Studies, Research
Paper (published online).
Gokmenoglu, B. (2013a). The Gezi Movement: A comparative perspective.
Los Angeles: University of Southern California, Department of Soci-
ology, Research Paper.
Gokmenoglu, B. (2013b). The Gezi Movement: A personal account. Los
Angeles: University of Southern California, Department of Sociology,
Research Paper.
Gokmenoglu, B. (2014). The 2014 local elections in Turkey: A research
note. Los Angeles, University of Southern California, Department of
Sociology.
Hsing, Y.-T. (2014). Development as culture: Human development and
information development in China. U: Castells, M. and Himanen, P.
(eds) Reconceptualizing Development in the Global Information Age.
Oxford: Oxford University Press, 116–139.
Monterde, A. and Aragon, P. (2014). #YoSoy132: Un movimiento en red.
Autocomunicacion, redes policentricas y comunicaciones globales.
Barcelona: Internet Interdisciplinary Institute, Universitat Oberta de
Catalunya, Research Paper.
Vanguardia Dossier, 50 (January–March 2014). El Poder de las Redes
Sociales. Barselona: Ediciones La Vanguardia.
| enjanje sveta
M
u umreženom društvu
Srušili smo zid straha

Vi ste srušili zid naše kuće
Mi ćemo ponovo sagraditi naše domove
Ali vi nećete nikad sagraditi taj zid straha
tvit@souriastrong (Rawia Alhoussaini)
Tokom čitave istorije, društveni pokreti bili su i biće poluge druš-

tvene promene.1 Obično ih prouzrokuje kriza životnih uslova koja
svakodnevni život učini nepodnošljivim za većinu ljudi. Pokreće ih
duboko nepoverenje u način na koji političke institucije upravljaju
društvom. Kombinacija degradacije materijalnih uslova života i kri-
ze legitimiteta vlasti koja je zadužena za obavljanje javnih poslova
navodi ljude da preuzmu stvar u svoje ruke, upuštajući se u kolek-
tivno delovanje izvan propisanih institucionalnih kanala, kako bi
odbranili svoje zahteve i, na kraju, promenili vlast, pa čak i pravila
koja oblikuju njihove živote. Ipak, takvo ponašanje je rizično zato
što održavanje društvenog poretka i stabilnost političkih instituci-
ja odražavaju odnose moći, koji se, ako je neophodno, sprovode i
zastrašivanjem i, u krajnjoj liniji, upotrebom sile. Zato, ako je suditi
po istorijskom iskustvu i zapažanjima u vezi s pokretima koja su
analizirana u ovoj knjizi, okidač za društvene pokrete najčešće su
emocije koje proističu iz nekog smislenog događaja koji pomaže
učesnicima protesta da prevaziđu strah i dovedu u pitanje trenutne
moćnike uprkos opasnosti koja je inherentna njihovom delovanju.
Uistinu, društvena promena obuhvata delovanje, individualno i/ili
kolektivno, koje je u samom svom korenu motivisano emocionalno,
kakvo je, prema nedavnim istraživanjima u društvenoj neuronauci,
i celokupno ljudsko ponašanje (Damasio 2009). U kontekstu šest
osnovnih emocija koje su neuropsiholozi prepoznali (strah, gađenje,
iznenađenje, tuga, sreća, bes; Ekman 1973), u teoriji o afektivnoj inte-

ligenciji u političkoj komunikaciji (Neuman et al. 2007) tvrdi se da je
okidač bes, a represor strah. Bes se povećava s povećanjem percepcije
nepravednog delovanja, kao i s jačanjem identifikacije tog delovanja
s odgovornim delatnikom. Strah je okidač za anksioznost, koja se
vezuje za izbegavanje opasnosti. Strah se prevazilazi zajedništvom
i identifikovanjem s drugima u procesu komunikativnog delovanja.
Zatim preovladava bes, što dovodi do riskantnog ponašanja. Kada
proces komunikacionog delovanja izazove kolektivno delovanje i
dođe do promene, preovlađuje najpotentnija pozitivna emocija:
entuzijazam, koji pokreće smisleno društveno mobilizovanje. Entu-
zijastični umreženi pojedinci, prevazišavši strah, preobraženi su u
svesnog kolektivnog delatnika. Društvena promena tako proizlazi iz
komunikacionog delovanja koje obuhvata vezu između neuronskih
mreža ljudskih mozgova, stimulisanih signalima iz komunikacione
okoline posredstvom komunikacione mreže. Tehnologija i morfologija
ovih komunikacionih mreža oblikuju proces mobilizacije, pa tako
i društvene promene, i kao proces, i kao ishod (Toret, koordinator,
2014). Poslednjih godina, komunikacija velikih razmera doživela je
duboku tehnološku i organizacionu transformaciju, uz uspon onoga
što sam nazvao masovna autokomunikacija, koja je zasnovana na
horizontalnim mrežama interaktivne, multidirekcione komunikacije
na internetu i, još više, na bežičnim komunikacionim mrežama, koje
su sada svugde preovlađujuća komunikaciona platforma (Castells
2009; Castells et al. 2006; Hussain and Howard 2012; Shirky 2008;
Nahon i Hemsley 2013). Ovo je novi kontekst u srži umreženog
društva kao nove društvene strukture, u kojoj se formiraju društveni
pokreti XXI veka.
Pokreti koji su proučeni u ovoj knjizi i slični društveni pokreti
koji su iznikli širom sveta potiču iz strukturalne ekonomske krize i
sve dublje krize legitimiteta (videti Dodatak). Finansijska kriza koja
je zatresla temelje globalnog informacionalnog kapitalizma od 2008.
godine nadalje dovela je u pitanje prosperitet u Evropi i Sjedinjenim
Državama; zapretila je finansijskim kolapsom vladama, zemljama i
velikim korporacijama; te dovela do značajnog sužavanja obima dr-
žave blagostanja na kojoj se decenijama temelji društvena stabilnost
(Castells et al. 2012; Engelen et al. 2011). Globalna kriza hrane uticala
je na sredstva za život većine ljudi u arapskim zemljama, pošto su
Menjanje sveta u umreženom društvu 213
cene osnovnih životnih namirnica, posebno hleba, dostigle nivo na

kojem stanovništvo, koje najveći deo svojih inače malih prihoda troši
na hranu, ne može da ih priušti. Neobuzdana društvena nejednakost
svugde je postala nepodnošljiva u očima mnogih koji pate usled po-
sledica krize, bez nade i poverenja. Društveno i političko ogorčenje
dostiglo je tačku ključanja. Međutim, društveni pokreti ne nastaju
samo iz siromaštva ili političkog očajanja. Da bi nastali, potrebna
je emocionalna mobilizacija, čiji je okidač revolt zbog očigledne
nepravde, kao i nada u moguću promenu, koja je rezultat primera
uspešnih ustanaka u drugim delovima sveta, pri čemu svaki revolt
inspiriše sledeći, umrežavajući slike i poruke na internetu. Štaviše,
uprkos oštrim razlikama u kontekstima u kojima su ovi pokreti na-
stali, postoje određene zajedničke osobine koje sačinjavaju zajednički
obrazac: oblik društvenih pokreta u doba interneta.
Umreženi društveni pokreti:

obrazac koji se pomalja
Društveni pokreti koje smo proučili u ovoj knjizi, kao i drugi koji
se poslednjih godina odigravaju širom sveta,2 imaju čitav niz zajed-
ničkih karakteristika.
Oni su umreženi u mnogobrojne oblike. Korišćenje interneta i
mobilnih komunikacionih mreža predstavlja suštinsko obeležje,
ali umrežena forma je multimodalna. Ona obuhvata onlajn i oflajn
društvene mreže, prethodno postojeće društvene mreže i mreže
formirane tokom delovanja pokreta. Mreže se uspostavljaju unutar
pokreta, s drugim pokretima širom sveta, s internet blogosferom,
s medijima i s društvom u celini. Tehnologije umrežavanja su zna-
čajne zato što obezbeđuju platformu za ovu kontinuiranu, opsež-
nu praksu umrežavanja, koja se razvija zajedno s promenljivim
oblikom pokreta. Iako su pokreti obično usađeni u urbani prostor
zauzimanjem javnog prostora i na uličnim demonstracijama, oni
nastavljaju da se odvijaju u slobodnom prostoru interneta. Pošto
su mreža mrežâ, oni ne moraju imati neki raspoznatljiv centar, a
da ipak vrše funkcije koordinacije i deliberacije interakcijom iz-
među mnogobrojnih čvorišta. Zato njima nije potrebno formalno
vođstvo, centar za komandu i kontrolu, niti vertikalna organizacija
da bi distribuirali informacije ili instrukcije. Ova decentralizovana
struktura maksimalizuje šansu za učešće u pokretu, budući da su u

pitanju otvorene mreže bez definisanih granica, koje se uvek rekon-
figurišu u skladu s nivoom učešća stanovništva u celini. Ona takođe
smanjuje ranjivost pokreta na pretnju represijom, pošto ima malo
specifičnih meta koje se mogu suzbiti represijom, osim okupiranih
lokacija, a mreža može da se reorganizuje dok god postoji dovoljno
učesnika u pokretu koji su labavo povezani zajedničkim ciljevima i
vrednostima koje dele. Umrežavanje kao način života štiti pokret i
od protivnika i od vlastitih unutrašnjih opasnosti od birokratizacije
i manipulacije.
Iako ovi pokreti obično započinju na internet društvenim mre-
žama, oni postaju pokret time što okupiraju gradski prostor, bilo da
je reč o permanentnom zauzimanju javnih trgova ili opstajanju ulič-
nih demonstracija. Prostor pokreta uvek je sačinjen od interakcije
između prostora tokova na internetu i bežičnim komunikacionim
mrežama i prostora mesta okupiranih lokacija i simboličkih zgrada
koje su meta delovanja protesta. Ovaj hibrid sajberprostora i urbanog
prostora sačinjava treći prostor, koji nazivam prostorom autonomije
(Castells 2014). To je zato što se autonomija može obezbediti samo
sposobnošću za organizovanje u slobodnom prostoru komunika-
cionih mreža, ali se može upražnjavati jedino kao transformativna
snaga, dovođenjem u pitanje disciplinirajućeg institucionalnog po-
retka ponovnim zauzimanjem prostora gradova u korist njegovih
građana. Autonomija bez prkosa postaje povlačenje. Prkos bez stalne
osnove za autonomiju u prostoru tokova isto je što i diskontinuiran
aktivizam. Prostor autonomije je nova prostorna forma umreženih
društvenih pokreta.
Pokreti su lokalni i globalni u isto vreme. Oni nastaju u određenim
kontekstima iz sopstvenih razloga, grade vlastite mreže i konstruišu
svoj javni prostor okupiranjem gradskog prostora i priključivanjem
na internet mreže. Ali oni su takođe globalni, jer postoji povezanost
širom sveta, učenje iz drugih iskustava i zapravo često inspirisanje
tim iskustvima da se upuste u vlastito mobilisanje. Štaviše, pokreti
učestvuju u stalnoj globalnoj debati na internetu i ponekad pozivaju
na zajedničke, globalne demonstracije u mreži lokalnih prostora u
isto vreme. Oni izražavaju akutnu svest o preplitanju pitanja i pro-
blema u čitavom čovečanstvu i jasno ispoljavaju kosmopolitsku kul-
turu, iako su istovremeno ukorenjeni u svom posebnom identitetu.
Oni u određenoj meri najavljuju nestajanje sadašnjeg raskola iz-

među lokalnog komunalnog identiteta i globalnog individualnog
umrežavanja.
Kao i mnogi drugi društveni pokreti u istoriji, oni su stvorili
vlastitu formu vremena: bezvremeno vreme, transistorijsku formu
vremena, kombinujući dva različita tipa iskustva. S jedne strane, u
okupiranim naseobinama, oni žive iz dana u dan, ne znajući kada će
nastupiti izbacivanje, organizujući svoj život tako kao da on može
predstavljati alternativno društvo njihovih snova, neograničeno u
svom vremenskom horizontu i oslobođeno hronoloških ograni-
čenja prethodnih, disciplinovanih dnevnih života. S druge strane,
u debatama i projektima oni se pozivaju na neograničen horizont
mogućnosti novih formi života i zajednice koja se pomalja iz prak-
se pokreta. Kada je reč o njihovom iskustvu, oni žive u trenutku,
ali projektuju svoje vreme u budućnost, stvarajući istoriju njenom
anticipacijom. Između te dve temporalne prakse, društveni pokreti
odbijaju podređeno vreme časovnika, nametnuto hronometrima
njihovog postojanja. Pošto ljudsko vreme postoji samo u ljudskoj
praksi, ovo dualno bezvremeno vreme nije manje realno od izmere-
nog vremena radnika na pokretnoj traci ili dvadesetčetvoročasovnog
vremena finansijskog direktora. To je nastajuće alternativno vreme,
sačinjeno od hibrida trenutnosti i duge sadašnjice.
Kada je reč o njihovom nastanku, pokreti su u velikoj meri spon-
tani po poreklu, a okidač za njihovu pojavu jeste iskra ogorčenosti
koju zapali određeni događaj ili prelivanje čaše gađenja prema po-
tezima aktuelne vlasti. U svim slučajevima, pokret je uputio poziv
za delovanje koji je došao iz prostora tokova i čiji je cilj bio da stvori
momentalnu zajednicu pobunjeničke prakse u prostoru mesta. Izvor
poziva je manje važan od dejstva poruke na mnogobrojne, neodre-
đene primaoce, čije se emocije povezuju sa sadržajem i formom
poruke. Moć slika je veća od bilo čega. Jutjub je verovatno jedno od
najmoćnijih oruđa mobilisanja u ranim fazama pokreta. Posebno su
sugestivne slike nasilne represije policije ili huligana.
Pokreti su zarazni, u čemu slede logiku internet mreža (Nahon
and Hemsley 2013). To nije samo zbog zaraznog karaktera širenja
samih poruka, posebno mobilišućih slika, već i zbog demonstrativ-
nih efekata pokreta koji niču svugde u svetu. Zapazili smo kako se
zaraznost prenosi s jedne zemlje na drugu, s jednog grada na drugi,
s jedne institucije na drugu (koordinisao Toret, 2014). Gledanje i

slušanje protestana drugim mestima, čak i u udaljenim kontekstima
i u drugačijim kulturama, inspiriše nas da se pokrenemo, zato što
predstavlja okidač nade u mogućnost promene.
Prelazak s revolta na nadu postiže se deliberacijom u prostoru
autonomije. Odluke se obično donose u skupštinama i komitetima
koji su osmišljeni u skupštinama. Uistinu, to su obično, mada ne i
uvek, neliderski pokreti. Ne zbog pomanjkanja onih koji bi da budu
lideri, već zbog dubokog, spontanog nepoverenja većine učesnika u
pokretu prema bilo kakvom obliku delegiranja moći. Ovo osnovno
obeležje posmatranih pokreta direktno proizlazi iz jednog od nje-
govih uzročnika: odbijanja onih koji su predstavljani da budu poli-
tički predstavljani, budući da se zbog svog iskustva s uobičajenim
načinom vođenja politike osećaju izdano i izmanipulisano. Postoje
brojni primeri da su neki učesnici aktivniji ili uticajniji od drugih,
samim tim što su posvetili sve svoje vreme pokretu. Ali uloga tih
aktivista se prihvata samo ako najvažnije odluke ne donose sami.
Zato je, uprkos očiglednim tenzijama u svakodnevnoj praksi pokreta,
široko prihvaćeno, implicitno pravilo – samoupravljanje pokretom
koje sprovode ljudi koji u njemu učestvuju. To je istovremeno organi-
zaciona procedura i politički cilj: temelji buduće realne demokratije
postavljaju se njenim praktikovanjem u samom pokretu.
Horizontalne, multimodalne mreže, i na internetu i u gradskom
prostoru, stvaraju zajedništvo. To je ključno pitanje za pokret, jer
upravo kroz zajedništvo ljudi prevazilaze strah i otkrivaju nadu.
Zajedništvo nije zajednica, jer zajednica podrazumeva skup zajed-
ničkih vrednosti, koji, kada je u pitanju pokret, tek nastaje, budući
da većina ljudi pristupa pokretu s vlastitim motivacijama i ciljevima,
planirajući da otkrije potencijalne zajedničke dodirne tačke u praksi
pokreta. Zato je zajednica cilj koji treba postići, ali je zajedništvo
polazna tačka i izvor osnaživanja: Juntas podemos („Zajedno može-
mo“). Horizontalnost mreža podržava saradnju i solidarnost, podri-
vajući potrebu za formalnim vođstvom. Stoga je ono što izgleda kao
nedelotvorna forma deliberacije i odlučivanja u stvari temelj koji je
potreban da bi se izgradilo poverenje, bez kojeg nijedno zajednič-
ko delovanje ne bi moglo da bude preduzeto u atmosferi političke
kulture koju karakterišu utakmica i cinizam. Pokret gradi vlastite
antidote protiv sveprisutnih društvenih vrednosti kojima želi da se
suprotstavi. To je dosledan princip koji se pomalja iz debata u svim

pokretima: ne samo da cilj ne opravdava sredstva; sredstva, zapravo,
otelotvoruju ciljeve preobražaja.
To su krajnje autorefleksivni pokreti. Oni neprekidno preispituju
sami sebe kao pokreti i kao pojedinci, o tome ko su, šta žele, šta žele
da postignu, koju vrstu demokratije i društva priželjkuju i kako da
izbegnu zamke i klopke u koje su upali brojni pokreti koji su doživeli
neuspeh time što su u sebi reprodukovali mehanizme sistema koji
su želeli da promene, posebno kada je reč o političkom delegiranju
autonomije i suvereniteta. Ova autorefleksivnost manifestuje se u
procesu deliberacija u skupštinama, ali i u mnogobrojnim forumi-
ma na internetu, u bezbrojnim blogovima i grupnim diskusijama na
društvenim mrežama. Jedna od ključnih tema u debati jeste pitanje
nasilja, s kojim se pokreti svugde susreću u svojoj praksi. U prin-
cipu, to su nenasilni pokreti, koji se obično od početka upuštaju u
miroljubivu građansku neposlušnost. Međutim, oni moraju da se
upuste u okupiranja javnog prostora i usvoje remetilačku taktiku
da bi izvršili pritisak na političke vlasti i poslovne organizacije, s
obzirom na to da ne priznaju da je pravedno učestvovanje u insti-
tucionalnim kanalima izvodljivo. Zato represija predstavlja iskustvo
koje se stalno ponavlja u čitavom procesu kolektivnog delovanja, s
različitim nivoima nasilja, u zavisnosti od institucionalnog konteksta
i intenziteta izazova koji pokret predstavlja. Pošto je cilj svih pokreta
da govore u ime društva u celini, ključno je održati njihov legitimi-
tet tako što će se miroljubivi karakter pokreta postaviti nasuprot
nasilju sistema. Zaista, u svakom primeru, slike policijskog nasilja
povećale su simpatije prema pokretu među građanima i reaktivira-
le sâm pokret. S druge strane, teško je, i pojedinačno i kolektivno,
uzdržati se od osnovnog instinkta samoodbrane. To je bilo poseb-
no značajno kada je reč o arapskim pobunama u slučajevima kada
su neki demokratski pokreti, suočeni s ponovljenim masakrima uz
primenu krajnjeg vojnog nasilja, na kraju postali jedna od strana u
krvavim građanskim ratovima. Time su društveni pokreti nestali i
zamenile su ih nasilne frakcije koje se bore za moć u državi. Situacija
je očigledno drugačija u liberalnim demokratijama, ali proizvoljnost
i nekažnjivost policijskog nasilja u mnogim slučajevima otvara put
za delovanje malih, odlučnih grupa, koje su spremne da se konfron-
tiraju sa sistemom koristeći nasilje, da bi razotkrile njegov nasilni
karakter. Nasilje pruža priliku za spektakularne, selektivne snimke

u medijima i daje priliku onim političarima i kreatorima javnog
mnjenja čiji je cilj da najbrže moguće suzbiju kritiku koju pokret
otelovljuje. Trnovito pitanje nasilja nije samo stvar taktike. Ono
definiše život i smrt pokreta, pošto pokreti imaju šansu da iznesu
društvenu promenu samo ako njihova praksa i diskurs uspeju da
stvore konsenzus u društvu u celini (99%) (Lawrence i Karim 2007).
Ti pokreti retko su programski pokreti, osim kada se usredsrede
na jedan nedvosmislen problem: dole diktatorski režim. Oni imaju
mnogobrojne zahteve: u najvećem broju slučajeva prihvataju sve
moguće zahteve građana koji su željni da odlučuju o uslovima vla-
stitog života. Ali pošto su zahtevi mnogobrojni, a vrste motivacije
neograničene, pokreti ne mogu da formalizuju nikakvu organizaciju
niti liderstvo, jer njihov konsenzus, njihovo zajedništvo, zavise od
ad hoc deliberacija i protesta, a ne od ostvarivanja programa koji je
izgrađen oko određenih ciljeva: to je ujedno i njihova snaga (apel
upućen svima) i njihova slabost (kako postići bilo šta kada su ciljevi
koje treba postići nedefinisani). Shodno tome, oni ne mogu da se
usredsrede na jedan zadatak ili projekat. S druge strane, ne mogu
se lako kanalisati u političko delovanje koje je usko instrumentalno.
Zato ih političke stranke (koje uživaju opšte nepoverenje) teško mo-
gu kooptirati, mada mogu da imaju koristi od promene svesti koju
pokret izaziva u javnom mnjenju. Zato su to društveni pokreti čiji
je cilj promena vrednosti društva i takođe mogu biti pokreti javnog
mnjenja, sa izbornim posledicama.
Cilj je da se transformiše, ali ne i da se osvoji država. Ovi pokreti
izražavaju osećanja i podstiču debate, ali ne stvaraju partije i ne po-
državaju vlade, mada mogu postati meta na koju se okomljuje izborni
marketing. U određenim slučajevima, oni mogu izazvati formiranje
nove vrste političke stranke, bliske originalnoj inspiraciji pokreta, koja
je ipak jasno odvojena od pokreta. Međutim, u svim slučajevima, ti
društveni pokreti su fundamentalno veoma politički. Posebno kada
predlažu i praktikuju direktnu, deliberativnu demokratiju, zasnovanu
na umreženoj demokratiji. Oni projektuju novu utopiju umrežene
demokratije, zasnovane na lokalnim zajednicama i interaktivnim
virtuelnim zajednicama. Međutim, utopije nisu samo čista fantazija.
Većina modernih političkih ideologija koje su u korenu političkih
sistema (liberalizam, socijalizam, komunizam) nastale su iz utopija,
koje postaju materijalna snaga tako što se otelovljuju u glavama ljudi,

inspirišu njihove snove, rukovode njihovim delovanjima i izazivaju
njihove reakcije. Ovi umreženi društveni pokreti u vlastitoj praksi
predlažu novu utopiju u srcu kulture umreženog društva: utopiju
autonomije subjekta nasuprot institucijama društva. Uistinu, kada
društva kroz svoje postojeće institucije ne uspeju da izađu na kraj
sa strukturnim krizama, promena se može dogoditi izvan sistema,
transformacijom odnosa moći koja započinje u glavama ljudi i ra-
zvija se u formi mreža koje se izrađuju projektima novih aktera koji
se, opet, konstituišu kao subjekti nove istorije u nastanku. Internet,
koji, kao i sve tehnologije, otelovljuje materijalnu kulturu, predstavlja
privilegovanu platformu za društvenu izgradnju autonomije.
Internet i kultura autonomije

Uloga interneta i bežične komunikacije ključna je u sadašnjim
umreženim društvenim pokretima, kao što dokumentuje ova knjiga.
Međutim, njihovo razumevanje je otežano besmislenom diskusijom
u medijima i akademskim krugovima koji poriču da su komunika-
cione tehnologije u korenu društvenih pokreta. To je očigledno.
Ni internet, niti ijedna druga tehnologija, što se toga tiče, ne može
da bude izvor društvene kauzalnosti. Društveni pokreti nastaju iz
kontradikcija i konflikata u određenim društvima i predstavljaju
izraz revolta ljudi i projekata koji su rezultat njihovog višedimen-
zionalnog iskustva. Ipak, istovremeno, suštinski je važno naglasiti
presudnu ulogu komunikacije u formiranju i praksi društvenih
pokreta, sada, a i istorijski.3 Jer, ljudi mogu da dovedu u pitanje do-
minaciju samo ako se povezuju jedni s drugima, osećaju zajednički
revolt, stvaraju zajedništvo i izgrađuju alternativne projekte za sebe
i društvo u celini. Njihova povezanost zavisi od interaktivnih mreža
komunikacije, a fundamentalni oblik horizontalne komunikacije
velikog obima u našem društvu baziran je na internetu i bežičnim
mrežama. Štaviše, upravo kroz ove digitalne komunikacione mreže
pokreti žive i deluju, svakako, u interakciji s komunikacijom licem
u lice i okupiranjima javnog prostora. Međutim, digitalne komu-
nikacione mreže su neizbežna komponenta prakse i organizacije
ovih pokreta. Umreženi društveni pokreti našeg vremena u velikoj
meri su zasnovani na internetu, što je nužna, mada ne i dovoljna
komponenta njihovog kolektivnog delovanja. Digitalne društvene

mreže zasnovane na internetu i bežičnim platformama predstavljaju
ključna oruđa za mobilizaciju, organizovanje, deliberaciju, koordinisa-
nje i odlučivanje. Ipak, uloga interneta prevazilazi instrumentalnost:
ona stvara uslove za oblik zajedničke prakse koji neliderskom pokre-
tu omogućava da preživi, da deliberira, da koordiniše i da se širi. Ta
uloga interneta štiti pokret od represije nad oslobođenim fizičkim
prostorima time što održava komunikaciju između ljudi u pokretu
i društva u celini u dugom maršu društvene promene koji je potre-
ban da bi se prevladala institucionalizovana dominacija (Juris 2008).
Štaviše, postoji duboka, fundamentalna veza između interneta
i umreženih društvenih pokreta: zajednička im je posebna kultura,
kultura autonomije, fundamentalna kulturna matrica savremenih
društava. Društvene pokrete, iako nastaju usled patnje ljudi, treba
razlikovati od protestnih pokreta. To su u suštini kulturni pokreti,
koji zahteve današnjice povezuju s projektima sutrašnjice. Pokreti
kojima prisustvujemo otelovljuju fundamentalni projekat transfor-
misanja ljudi u subjekte vlastitih života afirmisanjem njihove auto-
nomije u odnosu na institucije društva. To je razlog zašto, iako još
uvek zahtevaju da se popravi stanje sadašnje bede velikih segmenata
stanvoništva, pokreti kao kolektivni akteri nemaju poverenja u tre-
nutne institucije i angažuju se na nesigurnom putu stvaranja novih
oblika društvenosti traganjem za novim društvenim ugovorom.
U pozadini ovog procesa društvene promene jeste kulturna tran-
sformacija naših društava. U svojim drugim spisima pokušao sam
da dokumentujem tezu da se presudna obeležja u ovoj kulturnoj
transformaciji odnose na pojavu novog skupa vrednosti, defini-
sanih kao individuacija i autonomija, koje proizlaze iz društvenih
pokreta sedamdesetih godina i koje su sa sve većim intenzitetom
prožele čitavo društvo u decenijama koje su usledile nakon toga
(Castells 2009: 116–136). Individuacija je kulturna tendencija koja
naglašava projekte pojedinaca kao najviši princip koji orijentiše
njihovo ponašanje (Giddens 1991; Beck 1992). Individuacija nije
individualizam, zato što se projekat individue može usmeriti ka
kolektivnom delovanju i zajedničkim idealima, kao što su očuvanje
životne sredine ili stvaranje zajednice, dok individualizam podrazu-
meva da je blagostanje individue konačni cilj njenog individualizo-
vanog projekta. Koncept autonomije je širi, pošto se može odnositi
i na pojedinačne i na kolektivne aktere. Autonomija se odnosi na

sposobnost društvenog aktera da postane subjekat, definišući svoje
delovanje oko projekata koji su konstruisani nezavisno od institucija
društva, u skladu s njegovim vrednostima i interesima. Prelazak sa
individuacije na autonomiju ostvaruje se umrežavanjem, koje po-
jedinačnim akterima omogućava da izgrade svoju autonomiju sa
istomišljenicima u mrežama po svom izboru. Smatram da internet
obezbeđuje organizacionu komunikacionu platformu za prevođenje
kulture slobode u praksu autonomije. Razlog je to što tehnologija
interneta otelotvoruje kulturu slobode, kao što je pokazano u isto-
rijskom opisu njegovog razvoja (Castells 2011). Naučnici i hakeri
namerno su osmislili internet kao decentralizovanu, kompjutersku
komunikacionu mrežu sposobnu da se odupre kontroli iz bilo kog
centra komande. Nastao je iz kulture slobode koja je preovlađivala
u univerzitetskim prostorima sedamdesetih godina prošlog veka
(Markoff 2006). Od samog svog nastanka zasnovan je na protokoli-
ma otvorenog kôda, TCP/IP protokolima koje su razvili Vinton Serf
(Vinton Cerf) i Robert Kan (Robert Kahn). Postao je lak za korišćenje
u velikom obimu zahvaljujući svetskoj mreži, još jednom programu
otvorenog kôda, koji je stvorio Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee).
Nastavljajući se na ovo naglašavanje izgradnje autonomije, najdu-
blja društvena transformacija interneta nastupila je u prvoj deceniji
XXI veka, kada je došlo do pomeranja s individualne i korporativne
interakcije na internetu (na primer, korišćenje imejla) na autonomo
konstruisanje društvenih mreža koje kontrolišu i vode njihovi kori-
snici. To pomeranje predstavlja rezultat poboljšanja širokopojasnog
prenosa podataka i društvenih softvera i uspona velikog dijapazona
sistema prenošenja, koji se „hrane“ internet mrežama. Tako bežič-
na komunikacija povezuje uređaje, podatke, ljude, organizacije, s
oblakom koji postaje spremište široko rasprostranjenog društvenog
umrežavanja, s obzirom na to da veb komunikacije prekrivaju sve i
svakoga. Tako se danas najvažnija aktivnost na internetu odvija pre-
ko sajtova društvenog umrežavanja i ti sajtovi su postali platforme
za sve vrste aktivnosti, ne samo za lična prijateljstva ili četovanje,
već i za marketing, elektronsku trgovinu, obrazovanje, kulturnu
kreativnost, distribuciju medija i zabave, zdravstvenih aplikacija i,
da, društvenopolitičkog aktivizma. Sajtovi društvenog umrežava-
nja jesu dnevni prostori koji povezuju sve dimenzije ljudskih života
(Naughton 2012; Boyd 2014). To je značajna tendencija društva u

celini. Ona preobražava kulturu, prouzrokujući nastanak kulture
deljenja. Korisnici sajtova društvenog umrežavanja prekoračuju
vreme i prostor i proizvode sadržaj, uspostavljaju veze i povezuju
prakse. Sada postoji konstantan umreženi svet u svakoj dimenziji
ljudskog iskustva. Ljudi se u svojim mrežama zajednički razvijaju
kroz stalne, višestruke interakcije, birajući uslove svog zajedničkog
razvoja. Sajtove društvenog povezivanja konstruišu sami korisnici,
nadovezujući se kako na određene kriterijume grupisanja, tako i
na šire mreže prijateljstava, koje su skrojili ljudi koristeći platforme
koje nude trgovci besplatnom komunikacijom na različitim nivoima
profilisanja i privatnosti. Ključ uspeha sajtova društvenog povezi-
vanja nije anonimnost, već upravo suprotno, samopredstavljanje
stvarnih osoba povezanih sa stvarnim osobama. Ljudi grade mreže
da bi bili s drugima i da bi bili s drugima s kojima žele da budu, na
osnovu kriterijuma koji uključuju one ljude koje već poznaju ili
one koje bi želeli da poznaju (Castells 2010). Na taj način, reč je o
samokonstruisanom umreženom društvu, zasnovanom na nepre-
stanoj povezanosti. Ali, to nije isključivo virtuelno društvo. Postoji
blisko povezivanje između virtuelnih mreža i mreža u životu u celini.
Stvarni svet u naše vreme jeste hibridan svet, a ne samo virtuelni
svet ili segregirani svet, koji bi razdvajao onlajn i oflajn interakcije
(Wellman and Rainie 2012). I upravo u tom svetu umreženi druš-
tveni pokreti oživeli su prirodnim prelaskom mnogih pojedinaca
od toga da dele svoju društvenost do toga da dele svoj revolt, svoju
nadu i svoju borbu.
Tako su kultura slobode na društvenom nivou i kultura individu-
acije i autonomije na nivou društvenih aktera izrodile u isto vreme
i internet mreže i umrežene društvene pokrete. Zapravo, postoji
sinergijski efekat između ova dva razvoja događaja. Dopustite mi
da ilustrujem ovu analizu rezultatima istraživanja javnog mnjenja
koje sam sproveo u periodu 2002–2007, zajedno s Tubelom (Tube-
lla) i drugima, na reprezentativnom uzorku stanovništva Katalonije
(Castells and Tubella et al. 2005, 2007). U celokupnom stanovništvu
empirijski smo definisali šest statistički nezavisnih projekata auto-
nomije: lični, profesionalni, preduzetnički, komunikacijiski, telesni i
društvenopolitički. Došli smo do nalaza da što su ljudi autonomniji
u svakoj od ovih šest dimenzija autonomije, to su češće i intenzivnije
koristili internet. Tokom vremena, sa češćim korišćenjem interneta,

povećavao se stepen njihove autonomije. Zaista postoji blagotvor-
na spirala između tehnologija slobode i borbe da se um oslobodi
okvira dominacije.
Ti nalazi kognitivno su koherentni s britanskom studijom iz 2010.
godine, koju je sproveo sociolog Majkl Vilmot (Michael Willmott) na
osnovu globalnih podataka iz Ankete o vrednostima u svetu (World
Value Survey) Univerziteta Mičigen. On je analizirao 25.000 pojedi-
načnih odgovora u periodu 2005–2007. godine. Studija je pokazala
da korišćenje interneta osnažuje ljude pojačavajući njihova osećanja
sigurnosti, lične slobode i uticaja: osećanja koja imaju pozitivan efe-
kat na lično blagostanje. Efekat je posebno pozitivan za ljude s nižim
prihodima i kvalifikacijama, za ljude u zemljama u razvoju, kao i
za žene. Osnaživanje, autonomija i povećana socijabilnost izgleda
da su tesno povezani s praksom čestog umrežavanja na internetu.
Umreženi društveni pokreti, kao i svi pokreti u istoriji, nose pečat
svog društva. Oni su u velikoj meri sastavljeni od pojedinaca koji se
lako snalaze s digitalnim tehnologijama u hibridnom svetu stvarne
virtuelnosti. Njihove vrednosti, ciljevi i organizacioni stil direktno
upućuju na kulturu autonomije koja karakteriše mlade generacije
ovog mladog veka. Oni ne postoje bez interneta, ali njihov značaj
je mnogo dublji. Oni odgovaraju svojoj ulozi delatnika promene u
umreženom društvu u oštroj suprotnosti sa zastarelim političkim in-
stitucijama nasleđenim od istorijski prevaziđene društvene strukture.
Umreženi društveni pokreti i reformska politika:

nemoguća ljubav?
Uticaj društvenih pokreta na društvo u celini, prema mišljenju većine
posmatrača, zahteva da institucije društva, koje oblikuju i kontroli-
šu politički akteri, uspostave odnos prema njihovim vrednostima i
zahtevima. Ali, pošto se fundamentalni izazov koji predstavljaju ovi
pokreti tiče poricanja legitimiteta političke klase i osuđivanja njene
potčinjenosti finansijskim elitama, nema mnogo prostora za to da
većina vlada istinski prihvati ove vrednosti. I zaista, opsežan osvrt
na empirijske studije o političkim posledicama društvenih pokreta,
koje se uglavnom usredsređuju na Sjedinjene Države, pokazuje da
su najveći društveni pokreti u prošlosti bili, s jedne strane, politički
uticajni na nekoliko načina, posebno tako što su doprineli da se po-

puni dnevni red političkih tema. S druge strane, „da bi pokret bio
uticajan, državni akteri treba da ga vide kao pokret koji potencijalno
pospešuje ili remeti njihove vlastite ciljeve – ojačava ili cementira
nove izborne koalicije, donosi im poene u javnom mnjenju i pove-
ćava podršku ciljevima određenih državnih organa“ (Amenta et al.
2010: 298).
Drugim rečima, direktan uticaj društvenih pokreta na politi-
ku i javne politike u velikoj meri zavisi od njihovog potencijalnog
doprinosa ostvarenju prethodnih namera političkih aktera. To je
u direktnom sukobu s glavnom kritikom koju umreženi društveni
pokreti koje sam proučavao iznose protiv vlasti, a koja se uvek tiče
nedostatka reprezentativnosti političke klase, pošto na izbore uti-
če moć koju imaju novac, mediji i pristrasni izborni zakoni, koje
je politička klasa osmislila tako da im idu u korist. Ipak, uobičajen
odgovor koji političke elite daju u vezi s protestnim pokretima jeste
da se pozivaju na volju naroda izraženu na prethodnim izborima i na
mogućnost da se politika promeni u skladu s rezultatima narednih
izbora. Upravo je to ono na šta se žali većina pokreta, zajedno sa
značajnim delom građana širom sveta, kao što se vidi u Dodatku.
Pokreti nemaju zamerke na princip predstavničke demokratije, već
osuđuju praksu takve demokratije onako kako se ona danas prakti-
kuje i ne priznaju njen legitimitet. U takvim uslovima male su šanse
za pozitivnu direktnu interakciju između pokreta i političke klase
da bi se izgurale političke reforme, to jest reforme institucija vlasti,
tako da se prošire kanali političkog učestvovanja i ograniči uticaj
lobija i grupa za pritisak u političkom sistemu, što je fundamentalna
tvrdnja većine društvenih pokreta. Najpozitivniji uticaj pokreta na
politiku može se odigrati indirektno, prihvatanjem nekih tema ili
zahteva pokreta od strane nekih političkih stranaka ili lidera, posebno
kada dostignu popularnost u velikim segmentima stanovništva. To
je, na primer, slučaj u Sjedinjenim Državama, gde se pozivanjem na
društveni rascep između 99% i 1% počela simbolizovati mera nejed-
nakosti u društvu. Ipak, oprezni lideri, kao što je Obama, tvrdeći da
predstavljaju aspiracije izražene pokretom, ipak ne idu tako daleko
da podrže pokret, strahujući da će im biti pripisano odobravanje
radikalne prakse. U stvari, druga Obamina administracija označila
je definitivni rascep između nada pokreta Okupiraj i pragmatične
rutinske politike predsednika koji je pre toga otelotvoravao ideale

promene tokom jednog kratkog perioda američke istorije.
Pošto put ka promeni javnih politika vodi kroz političku prome-
nu, a političku promenu oblikuju interesi političara na vlasti, uticaj
pokreta na javne politike je obično ograničen, barem kratkoročno,
sem ako ne postoji neka velika kriza koja zahteva pretumbavanje
čitavog sistema, kao što se dogodilo na Islandu. Ipak, postoji mnogo
dublja veza između društvenih pokreta i političke reforme koja može
da podstakne društvenu promenu: ona se odigrava u glavama ljudi.
Stvarni cilj ovih pokreta jeste da podignu svest među građanima u
celini, da ih osnaže učešćem u pokretu i širokom deliberacijom o
njihovim životima i njihovoj zemlji, omogućavajući im da steknu
poverenje u svoju sposobnost da donose vlastite odluke o političkoj
klasi. Uticaj pokreta na stanovništvo u celini odvija se najneočekiva-
nijim putevima.4 Ako se kulturni i društveni uticaj pokreta proširi,
posebno među mlađim, aktivnijim generacijama, pronicljivi političari
će se pozabaviti njihovim vrednostima i brigama, tragajući za većim
brojem glasova na izborima, ali će to učiniti u okviru ograničenja
vlastite privrženosti onima koji ih plaćaju. Međutim, što je više pokret
sposoban da prenese svoje poruke preko komunikacionih mreža, to
više raste svest građana, javna sfera komunikacije sve više postaje
teren borbe i sve je manja sposobnost političara da integrišu zahteve
i tvrdnje uz samo kozmetička prilagođavanja. Odlučujuća bitka za
društvenu promenu odigrava se u glavama ljudi i u tom smislu su
umreženi društveni pokreti ostvarili veliki napredak na međunarod-
nom nivou. Kao što se vidi u Dodatku, u međunarodnom istraživa-
nju javnog mnjenja u 23 zemlje, koje je sprovedeno novembra 2011.
godine, samo sa izuzetkom Japana, više ljudi pokazivalo je simpatije
nego antipatije prema pokretu Okupiraj i sličnim pokretima u vla-
stitom okruženju, i većina građana se slagala s njihovom kritikom
vlada, političara i finansijskih institucija. To je posebno neobično
budući da je reč o pokretima koji se postavljaju van institucional-
nog sistema i pribegavaju građanskoj neposlušnosti. Istina, odgo-
varajući na pitanja o taktici pokreta u Sjedinjenim Državama, samo
manjina je podržala pokret, ali čak i u ovom pogledu, činjenica da
se oko 25–30 posto ljudi slaže s remetilačkim delovanjima pokreta
ukazuje na ogromno bujanje podrške onima koji dovode u pitanje
institucije koje su izgubile poverenje građana. U Španiji ili Brazilu,
javna podrška kritici koju iznose društveni pokreti protiv sistema

uživa podršku više od dve trećine građana. Neizvesnost neispitanog
procesa političke promene izgleda da je glavna prepreka koju treba
da premoste pokreti koji su uspeli da razotkriju nedostatak legiti-
miteta sadašnjih moćnika. I pored toga, ljubav između društvenog
aktivizma i političkog reformizma izgleda da nije nemoguća: ona je
jednostavno skrivena od javnog pogleda dok se građani u svojoj glavi
kolebaju između želje i rezignacije. Stoga, da bih ispitao ovu hipote-
zu, sada se okrećem konkretnoj analizi političkih efekata umreženih
društvenih pokreta na osnovu posmatranja političkih promena do
kojih je došlo u odabranim zemljama u periodu 2012–2014. godine.
Napomene
1 Moja teorijska perspektiva u analizi društvenih pokreta nadovezuje se
na teoriju Alana Turena (Alain Touraine), onako kako je predstavljena
u Touraine (1978). Najzaokruženija formulacija moje vlastite analitič-
ke perspektive objavljena je u Castells (1983) i primenjena u Castells
(1983, 2003). Videti takođe Johnston (2011), Snow et al. (2004), Tilly
(2004), Staggenborg (2008), Chesters and Welsch (2000), Diani and
McAdam (2003), Hardt and Negri (2004).
2 U periodu 2008–2012. godine postojao je čitav niz moćnih umreže-
nih društvenih pokreta, osim onih koji su predstavljeni u ovoj knjizi,
koji su ponikli širom sveta i koji su imali različite naglaske, poreklo i
orijentacije, posebno u Iranu, Grčkoj, Portugaliji, Italiji, Izraelu, Či-
leu i Rusiji. Simbolička okupiranja javnog prostora koja nikad nisu
dostigla nivo punokrvnog društvenog pokreta odigrala su se u većini
evropskih zemalja i u nekim latinoameričkim zemljama. Videti Shirky
(2008), Scafuro (2011), Mason (2012), Cardoso and Jacobetti (2012).
U periodu 2012–2014. godine, do novog talasa umreženih društve-
nih pokreta došlo je u veoma raznovrsnim ekonomskim, kulturnim
i institucionalnim kontekstima, kao što je analizirano u prethodnom
poglavlju ove knjige. Skiciranje obrasca umreženih društvenih pokre-
ta koji je predstavljen ovde uzima u obzir ne samo studije slučajeva
koji su predstavljeni u ovoj knjizi već i pokrete koji su se odigrali na
drugim mestima.
3 O ulozi komunikacije u razvoju društvenih pokreta, i istorijski i u sa-
vremenim društvima, videti, pored mog vlastitog rada (2003, 2009),
još i: Thompson (2000), Downing (2000), Couldry and Curran (2003),
Oberschall (1996), Neveu (1996), Curran (2011), Juris (2008), Cardoso

and Jacobetti (2012).
4 Na primer, u jednom postu koji je 23. marta 2012. godine postavila
Kristen Gvin (Kristen Gwynne) iz AlterNeta:
Seksualni štrajk koristi se kao forma aktivizma protiv banaka.
Prema RT News, eskort visoke kategorije u Madridu, u Španiji,
protestuje protiv bankarskog sektora odbijajući da bankarima
prodaje svoju vrlo traženu robu: seks.
RT News izveštava: Najveće trgovačko udruženje za luksuzni eskort
u španskom glavnom gradu je u generalnom i vremenski neodređe-
nom štrajku seksualnih usluga za bankare dok ne počnu ponovo da
daju kredite španskim porodicama, malim i srednjim preduzećima i
kompanijama.
Sve je počelo tako što je jedna dama naterala jednog od svojih klijenata
da dâ kredit i zajam jednostavno tako što mu je uskratila svoje seksu-
alne usluge dok on „ne ispuni dužnost prema društvu“. Portparolka
trgovačkog udruženja pohvalila je njen uspeh naglasivši kako ni vlada
ni Španska banka pre toga nisu uspele da prilagode kreditni tok.
„Mi smo jedine sa stvarnom sposobnošću da izvršimo pritisak na sek-
tor“, rekla je ona. „U štrajku smo već tri dana i mislimo da neće izdržati
još mnogo duže.“
Žena koja je ovde citirana kaže da su bankarima očajnički potrebne
seksualne usluge i da su postali tako jadni da se neuspešno pretva-
raju da imaju neki drugi posao, pa čak i da su zamolili vladu da im
pomogne.
Ministar privrede Luiz de Gindos (Luis de Guindos) navodno je rekao
za meksički veb-sajt SDPnoticias.com, koji je prvi preneo priču, da
nedostatak propisa u vezi sa eskortnom industrijom otežava inter-
venciju vlade.
„U stvari, nije čak došlo ni do formalne objave štrajka – eskort dame
su samo iskoristile svoje pravo da prime ili da uskrate prijem... pa, već
znate kome. Tako da niko ne može ni oko čega da pregovara“, rekao je
on SDPnoticias.com, jasno potvrđujući da je seks vredno oruđe i da
odbijanje seksa šalje vrlo snažnu, direktnu poruku.
Autor Kristen Gvin (Kristen Gwynne), AlterNet, postavljeno 23. marta
2012; štampano 23. marta 2012. http://www.alternet.org/newsandvi-
ews/866354/sex_strike%21_madrid%5C%27s_escorts_launch_coordi-
nated_attack_against_banks%2C_withhold_sex_services_from_despe-
rate_bankers>
Literatura i izvori
Amenta, E., Caren, N., Chiarello, E., I Su, Y. (2010). The political consequ-
ences of social movements. Annual Review of Sociology, 36: 287–307.
Beck, U. (1992). The Risk Society. Cambridge: Polity Press.
BCS (2010). The Information Dividend: Why IT Makes you “Happier.”
Wilshire, UK: The British Computer Science Institute, Research Report.
Boyd, D. (2014). It’s Complicated. The Social Lives of Networked Teens.
New Haven, CT: Yale University Press.
Cardoso, G. i Jacobetti, P. (2012). Surfing the crisis: Alternative cultures
and social movements in Portugal. U: Castells, M., Caraca, J. and Car-
doso, G. (eds). Aftermath: The Cultures of the Economic Crisis. Oxford:
Oxford University Press.
Castells, M. (1983). The City and the Grassroots. A cross-cultural theory of
urban social movements. Berkeley, CA: University of California Press.
Castells, M. (2001). The Internet Galaxy. Oxford: Oxford University Press.
Castells, M. (2003). The Power of Identity. Oxford: Blackwell.
Castells, M. (2010). Social Networks in the Internet: What Research
Knows About It. Lecture deliverd at the Symposium: Web Science, a
New Frontier, on the Occasion of the 350th Anniversary of the Royal
Society, London, September 28.
Castells, M. (2014). The Space of Autonomy. Cyberspace and Urban Space
in Networked Social Movements. Lecture delivered at the Symposium
on Manuel Castells Urban Theory, Graduate School of Design, Harvard
University, February 18.
Castells, M., Caraca, J., and Cardoso, G. (eds) (2012). Aftermath: The cul-
tures of the economic crisis. Oxford: Oxford University Press.
Castells, M., Fernandez-Ardevol, M., Qiu, L., and Sey, A. (2006). Mobile
Communication and Society. A global perspective. Cambridge, MA:
MIT Press.
Castells, M., Tubella, I., et al. (2005). The transformation of the social struc-
ture of the network society: Social uses of the Internet in Catalonia.
U: M. Castells (ed.). The Network Society: A cross-cultural perspective.
Malden, MA: Edward Elgar.
Castells, M., Tubella, I. et al. (2007). La transicion a la sociedad red. Bar-
celona: Ariel.
Chesters, G. and Welsh, I. (2000). Complexity and Social Movements:
Multitudes at the edge of chaos. London: Routledge.
Couldry, N. and Curran, J. (ed.) (2003). Contesting Media Power: Alternative
media in a networked world. Lanham, MD: Rowman and Littlefield.
Curran, J. (2011). Media and Democracy. London: Routledge.

Damasio, A. (2009). Self Comes to Mind. New York: Pantheon Books.
Diani, M. and McAdam, D. (2003). Social Movements and Networks.
Oxford: Oxford University Press.
Downing, J. (2000). Radical Media: Rebellious communication and social
movements. Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
Ekman, P. (1973). Darwin and Facial Expression: A century of research in
review. New York: Academic Press.
Engelen, E., et al. (2011). After the Great Complacence:Financial crisis and
the politics of reform. Oxford: Oxford University Press.
Giddens, A. (1991). Modernity and Self-Identity: Self and Society in the
Late Modern Age. Cambridge: Polity Press.
Hardt, M. and Negri, A. (2004). Multitude: War and Democracy in the
Age of Empire. New York: Penguin.
Howard, P. (2012). Digital technologies in the Arab Revolutions. Paper
delivered at the meeting of the International Studies Association, San
Diego, April 1.
Hussain, M. M. and Howard, P. N. (2012). Democracy’s Fourth Wave?
Information Technology and the Fuzzy Causes of the Arab Spring. Un-
published paper presented at the meeting of the International Studies
Association, San Diego, April 1.
Johnston, H. (2011). States and Social Movements. Cambridge: Polity Press.
Juris, J. (2008). Networked Futures. Durham, NC: Duke University Press.
Lawrence, B. B. and Karim, A. (eds) (2007). On Violence: A reader. Dur-
ham, NC: Duke University Press.
Markoff, J. (2006). What the Dormouse Said: How the sixties counterculture
shaped the personal computer industry. New York: Penguin.
Mason, P. (2012). Why It’s Kicking Off Everywhere: The new global revo-
lutions. London: Verso.
Nahon, K. (2012). Network Theory and Networked Social Movements:
Israel, 2011. Paper delivered at the meeting of the Annenberg Network
on Networks, Los Angeles, April 27.
Nahon, K. and Hemsley, J. (2013). Going Viral. Cambridge: Polity Press.
Naughton, J. (2012). What You Really Need To Know About The Internet:
From Guttenberg to Zuckerberg. London: Quercus.
Neuman, W. Russell, Marcus, G. E., Crigler, A. N. and MacKuen, M. (eds)
(2007). The Affect Effect: Dynamics of emotions in political thinking
and behavior. Chicago, IL: University of Chicago Press.
Neveu, E. (1996). Sociologie des mouvements sociaux. Paris: La Decouverte.
Oberschall, A. (1996). Social Movements: Ideologies, interests, and iden-
tities. Piscataway, NJ: Transaction Publishers.
Scafuro, E. (2011). Autocomunicazione orizzontale di massa: Il potere de-

lla rete. Genova: Universita degli Studi di Genova, Facolta di Scienze
della Formazione, Masters Thesis.
Shirky, C. (2008). Here Comes Everybody: The power of organizing without
organization. New York: Penguin Press.
Snow, D., Soule, S., and Kriesi, H. (eds) (2004). The Blackwell Companion
to Social Movements. Oxford: Wiley-Blackwell.
Staggenborg, S. (2008). Social Movements. Oxford: Oxford University Press.
Thompson, J. (2000). Political Scandal: Power and visibility in the media
age. Cambridge: Polity Press.
Tilly, C. (2004). Social Movements, 1768–2004. Boulder, CO: Paradigm
Publishers.
Toret, Javier (coordinator) (2014). Tecnopolitica: la potencia de las multitu-
des conectadas. El sistema red 15M, un nuevo paradigma de la politica
distribuida. Barcelona: Universitat Oberta de Catalunya (UOC) Press.
Touraine, A. (1978). La voix et le regard: sociologie des mouvements so-
ciaux. Paris: Seuil.
Wellman, B. and Rainie, L. (2012). Networked. Cambridge, MA: MIT Press.
| mreženi društveni pokreti
U
i politička promena
Kratak osvrt
Kada je u pitanju realpolitik, izgleda da vlada konsenzus o tome da
snovi o društvenoj promeni na kraju moraju da se razvodne i kana-
lišu kroz političke institucije, bilo reformama ili revolucijom. Čak i u
slučaju revolucije, revolucionarne ideale će protumačiti (izdati?) novi
moćnici koji zauzmu vlast i njihov novi ustavni poredak. To izaziva
veliku dilemu, i analitičku i praktičnu, prilikom ocenjivanja političke
produktivnosti pokreta, koji, u većini slučajeva, nemaju poverenja u
postojeće političke institucije i odbijaju da veruju u ostvarivost svog
učešća u prethodno određenim kanalima političkog predstavljanja.
Međutim, nikad ne reci nikad. Proces društvene promene pun je
iznenađenja. Često je neophodno vremensko odlaganje da bi efekti
pokreta mogli da se zapaze u političkim institucijama, u političkoj
praksi i, konačno, u javnim politikama koje su inspirisane odbranom
javnog interesa. Na primer, jula 2009. godine veliki društveni protest,
koji je u velikoj meri bio organizovan posredstvom mobilnih komu-
nikacionih mreža, potresao je politički sistem u Iranu kao posledica
izbora koji su možda bili pokradeni, a na kojima je ponovo izabran
fundamentalistički predsednik Ahmadinedžad. Iako je protest uživao
podršku liberalne frakcije strukture moći ajatolaha, on je nasilno
suzbijen i na kraju ugušen. U percepciji zapadnih medija, pokret je
bio nedelotvoran jer nije imao lidera, kao i zato što je bio uglavnom
spontan – njega je pre svega izvela omladina (lična komunikacija,
2009). Ipak, 2013. godine, Rohani, reformator povezan s bivšim
liberalnim predsednikom Hatamijem, neočekivano je izabran za
predsednika zbog masovne mobilizacije urbane omladine i srednje
klase na njegovoj strani, posebno u Teheranu. Njegov izbor označio
je važnu promenu orijentacije u iranskoj politici, možda utirući put
demokratizaciji i miroljubivoj saradnji sa Zapadom, u procesu koji
može imati važne posledice po svetski poredak. Kauzalni odnos

između revolta 2009. i izbora 2013. godine ne može se empirijski
dokazati s obzirom na odsustvo pouzdanih izvora koji se odnose na
podatke o političkim stavovima. Ipak, verodostojno je pretpostaviti
da je možda došlo do mentalne transformacije među mnogim ljudi-
ma, kao rezultat iskustva mobilisanja u protestu, u zemlji u kojoj je
70 posto stanovnika mlađe od 30 godina, s obzirom na visok stepen
učestvovanja omladine i u demonstracijama i u glasanju za Rohanija.
U širem smislu, put ka značajnoj političkoj promeni izgleda da
vodi preko uticaja pokreta na javno mnjenje. U većini pokreta koji
su proučeni, kao i u sličnim pokretima širom sveta, ključni prelaz s
nade na ostvarivanje promene zavisi od propusnosti političkih in-
stitucija u odnosu na zahteve pokreta, kao i od volje pokreta da se
upusti u proces pregovaranja. Kada su oba ova uslova na pozitivan
način zadovoljena, postoji mogućnost da se ispuni čitav niz zahteva
i može se desiti politička reforma koja dovodi do različitih stepena
promene. Zato ono što deluje kao ćorsokak u odnosu između druš-
tvenih pokreta i političke promene treba uporediti sa zapažanjima o
tome šta se zaista dogodilo u periodu između 2012. i 2014. godine,
nakon uspona umreženih društvenih pokreta u raznim zemljama.
U pokušaju da to učinim, napraviću razliku između efekata krize
političkog legitimiteta na politički sistem (ključni faktor izazivanja
političke promene) i nekih efekata samih društvenih pokreta.
Kriza legitimiteta i politička promena:

globalna perspektiva
Većina političkih sistema širom sveta doživela je potres usled teško-
ća koje je globalizacija donela nacionalnoj državi, kao i usled krize
legitimiteta političkog sistema, što sam pokazao u svojim drugim
knjigama (Castells 2003, 2009). Međutim, intenzitet izazova koji su
društveni akteri i civilno društvo uputili političkim institucijama u
velikoj meri se razlikuje u zavisnosti od konteksta.
Autoritarizam, korupcija i klijentelizam u državnom aparatu u
mnogim zemljama u razvoju u Aziji i Africi zasad su u velikoj meri
uspeli da uguše potencijalni izazov društvenih pokreta i društvenih
protesta koji bi išli van granica sistema, uz veoma značajan izuzetak
društvenog pokreta koji se dešava u Hong Kongu u vreme kad ovo
Umreženi društveni pokreti i politička promena 233
pišem. Iako nepolaganje računa državnih institucija može povre-

meno da podstakne nekontrolisane, nasilne, populističke eksplozije
(kao u Kini ili na Tajlandu), većina država barem naizgled uspeva
da kontroliše svoja društva, sve dok vetrovi globalizacije favorizuju
ekonomsko blagostanje elita i urbane srednje klase.
Za razliku od toga, u slučaju Latinske Amerike, umreženi društve-
ni pokreti su u porastu i vrše pritisak na politički sistem, stvarajući
neke embrione političke transformacije u Čileu, Urugvaju, Brazilu
i Meksiku, kao što ću analizirati nešto kasnije u tekstu. Međutim, u
većem delu Južne Amerike pojava autonomnih društvenih pokreta
u XXI veku predupređena je uspehom populističke politike koja se
suprotstavlja neoliberalnom modelu rasta sprovođenom devede-
setih godina, a koji je na vlast doveo nacionalističke vlade koje su
osvojile podršku društvenih grupa koje su tradicionalne političke
elite marginalizovale, kao što se vidi u Boliviji, Ekvadoru, Venecueli
i Peruu (Calderon i Castells, u pripremi). Međutim, namerni klasni
rascep koje su ove politike proizvele u Venecueli i sve veća autoritar-
nost režima izazvali su talas društvenih protesta koji vode studenti
i podržava srednja klasa, a koji mogu da izrastu u antipopulistički
umreženi društveni pokret. Sve u svemu, što više država odgovara
na zahteve društva, to je manji intenzitet autonomnih društvenih
pokreta, kao što je slučaj u Ekvadoru, Boliviji, Urugvaju i donekle u
Argentini (iako je peronistička Argentina uvek poseban slučaj). Ipak,
kada postoje društveni pokreti i kada su državne institucije otvorene
za promenu, transformativni potencijal društvenih pokreta može
pronaći institucionalni izraz, kao u Čileu i Brazilu.
U većini evropskih zemalja, kriza političkog legitimiteta, produ-
bljena ekonomskom krizom, podstakla je desničarske populističke
političke reakcije, uvek krajnje nacionalističke, često ksenofobične,
reakcije koje prete da razgrade Evropsku uniju i koje dovode u pi-
tanje duopol blokova desno od centra i levo od centra u političkom
sistemu. Evropski parlamentarni izbori 25. maja 2014. godine bili
su prekretnica u ovom pogledu. Ultranacionalistički, antievropski
UKIP postao je najveći dobitnik glasova u Velikoj Britaniji. Ekstre-
mno desničarski Nacionalni front (Front National) Marin Le Pen
(Marine Le Pen) pobedio je na izborima u Francuskoj, a istraži-
vanja javnog mnjenja u jesen 2014. godine predviđaju pobedu Le
Penove na predsedničkim izborima 2016. godine. Istinski Finci
(Perussuomalaiset), kvazinacistička partija, nastavila je svoj uspon u

Finskoj i može lako da se nađe u vladi nakon sledećih izbora. Sličan
snažan uticaj ksenofobičnih partija prisutan je u Danskoj, Norveškoj,
Holandiji i Grčkoj, gde eksplicitno neonacistička, ultranacionalistič-
ka Zlatna zora (Chrysí Avgí) osvaja glasove na svim izborima. Čak
i u Nemačkoj, gde je neonacizam zabranjen, male nacionalističke
stranke koje se protive nemačkoj „velikodušnosti“ prema drugim
evropskim zemljama nalaze put ka političkom sistemu, primorava-
jući konzervativce i socijalne demokrate da uspostave veliku koali-
ciju kao poslednji bastion dvopartijskog sistema. U smislu analitičke
perspektive ove knjige, najvažnije što treba naglasiti jeste da u svim
ovim zemljama, uz značajan izuzetak Grčke, nije bilo autonomnih
društvenih pokreta sličnih onima koji su analizirani u ovom tomu.
Razlozi za to leže duboko u istoriji i političkoj kulturi svake zemlje.
Na primer, u Francuskoj, uprkos tome što je u maju 1968. godine
bila domaćin pokreta koji je bio vesnik društvenih pokreta u prošlih
pola veka, snažno prisustvo države u svakom domenu društvenog i
kulturnog života kanalisalo je najveći deo protesta posredstvom iz-
bornog procesa i političkog manevrisanja (uz izuzetak nekih veoma
specifičnih mobilisanja, kao što su odbrana regionalnog identiteta
u Bretanji ili protivljenje katoličke omladine abortusu i istopolnom
braku). S obzirom na činjenicu da politički sistem nije mogao da
asimiluje zahteve sve glasnijeg stanovništva, jer su političari bili za-
okupljeni vlastitim svađama zbog podele države, pronevere javnih
sredstava i uživanja u mitu kao načinu života,1 put ka protestu u po-
litičkom sistemu otvoren je posredstvom prethodno neofašističkog,
antisemitskog i ksenofobičnog Nacionalnog fronta. Pod vođstvom
Marin Le Pen, ćerke bivšeg otvoreno fašističkog jurišnika, koji je bio
osnivač i vođa stranke, Front je zaogrnut plaštom legitimne politike
i fokusira se na protivljenje imigraciji i odbranu francuskog suvere-
niteta protiv nemačke dominacije u Evropskoj uniji.
Razlozi za porast desničarskog populizma različiti su u svakoj
zemlji (mada su svi ukorenjeni u ksenofobiji i odbacivanju evropske
solidarnosti), ali ono što je zajedničko jeste odsustvo autonomnih
društvenih pokreta koji bi mogli da obnove vođenje javnog života
odozdo nagore. Čak bih se usudio da iznesem hipotezu da su s tačke
gledišta odnosa između države i društva, umreženi društveni pokreti
i reakcionarni populistički pokreti funkcionalno ekvivalentni (iako
su njihove vrednosti fundamentalno suprotne), a razvoj političkih

praksi kao rezultat njihovog delovanja u ogromnoj meri će biti razli-
čiti od zemlje do zemlje, u zavisnosti od porekla izazova političkom
establišmentu – mesta sa kojeg se upućuje taj izazov.
Međutim, razlikovanje autonomnih društvenih pokreta i populi-
stičke politike, iako analitički suštinsko, u praksi je ponekad zama-
gljeno. Najznačajniji primer te ambivalentnosti procesa društvene
promene predstavlja Pokret pet zvezda (Movimento 5 Stelle), koji
predvodi Bepe Grilo (Beppe Grillo), a koji je zatresao politički sistem
Italije od 2009. do 2014. godine (Pellizzetti 2014).
Unutrašnji izazov neuspehu italijanske

parlamentarne demokratije:
Bepe Grilo i njegov Pokret pet zvezda
Iako o većini činjenica u vezi s ovim pokretom postoje mnogobrojni
medijski zapisi (često u iskrivljenoj verziji, jer se ovog pokreta gnu-
ša politička klasa u čitavoj Evropi), sintetizovaću ključne elemen-
te onoga što smatram svežim političkim eksperimentom, da bih
mogao da iznesem razmišljanja o njegovom društvenopolitičkom
značenju, budući da je on simptom krize tradicionalne predstav-
ničke demokratije.
Pokret, osnovan 2009. godine kao sredstvo da se podrže kandi-
dati na evropskim, lokalnim i regionalnim izborima u Italiji protiv
tradicionalnih političkih partija, od samog početka obeležen je lič-
nošću svog nespornog lidera, harizmatičnog televizijskog komiča-
ra koji je postao politički aktivista i bloger, Bepa Grila (Grillo and
Caseleggio 2011). Član Italijanske socijalističke partije, Grilo je s
televizije izbačen 1987. godine, nakon što je Kraksija, stranačkog
vođu i premijera, ispitivao o korupciji u partiji. Kraksi je na kraju
završio u egzilu u Tunisu kao begunac od italijanskog pravosuđa, a
partija je nestala, zajedno s drugim političkim snagama, nakon ve-
likog političkog skandala poznatog kao Tangentopoli, koji je, konač-
no, 1995. godine doveo na vlast još korumpiraniju figuru, Silvija
Berluskonija, tajkuna u oblasti nekretnina i medija i bivšeg Kraksi-
jevog saradnika. Grilo je vodio kampanju usredsređujući se na pi-
tanja životne sredine i osuđivanje političke korupcije u svim parti-
jama. Iako televizijski veteran, odbio je da se pojavljuje na tom
mediju zbog korporativne i političke kontrole nad televizijom i

umesto toga otkrio mogućnosti koje nudi internet. Pokrenuo je
politički blog, koji je postao jedan od najposećenijih blogova u Evro-
pi. Udružio se s Đanrobertom Kasaleđom (Gianroberto Casaleggio)
(svojim prijateljem do dana današnjeg), marketinškim direktorom
s reputacijom majstora u korišćenju interneta za uticanje na javno
mnjenje. Oni su oštro napadali političare istovremeno kritikujući
pristrasnost u zakonima koji regulišu političke institucije tako da
favorizuju etablirane partije. Podržali su kandidate na različitim
izborima čak i pre formalnog osnivanja pokreta 2009. godine. Prvo
značajno pojavljivanje pokreta odigralo se 14. juna 2007. godine u
Bolonji, na događaju koji je Grilo nazvao „Dan V“. Slovo V označa-
va reč Vaffanculo, a pun naziv događaja glasi Il giorno del vaffancu-
lo (Dan „jebite se“), posvećen korumpiranim političarima. Glavni
zahtev iznet tom prilikom bila je reforma izbornog zakona da bi se
sprečilo kandidovanje za parlament onih koji su osuđeni za krivič-
na dela (što je slučaj sa velikim brojem italijanskih poslanika), kao
i da se mogućnost izbora ograniči na dva mandata. Po modelu ame-
ričkog MeetUp, Grilo je organizovao lokalne grupe širom Italije i
intenzivirao debatu o čitavom nizu političkih pitanja, koristeći in-
ternet platforme, iako je njegov lični blog uvek bio svetionik pokre-
ta. Naziv pokreta, formalno ustanovljenog 4. oktobra 2009. godine,
odnosio se na pet glavnih pitanja koja je on izneo: zaštita životne
sredine, održiv razvoj, održiv saobraćaj, vodoprivreda i pravo na
besplatni internet. Glavne teme u programu pokreta, koji je propa-
giran na Grilovom blogu, takođe su bili borba protiv korupcije i
naglasak na direktnoj demokratiji, posredstvom lokalnih skupština
i široko rasprostranjenog korišćenja interneta. U nekom trenutku
2013. godine program je obuhvatao raspuštanje italijanskog parla-
menta i njegovo zamenjivanje sistemom građanskih deliberacija i
glasanja preko interneta. Tako, prema njihovom mišljenju, pristup
internetu treba da bude neograničen i besplatan, kao fundamental-
no demokratsko pravo. Pokret pet zvezda bio je primer nove forme
politike, korišćenjem interneta kao deliberativnog medija da bi se
izabrali kandidati preko veba, pri čemu je svaki kandidat predstav-
ljao sebe i svoje kvalifikacije na videu namenjenom publici sastav-
ljenoj od registrovanih članova pokreta. Zatim bi članovi glasali i
birali konačne kandidate koji će se naći na glasačkom listiću. Izbor
na funkciju, prema njihovom stavu, treba smatrati privremenim

služenjem svojoj zemlji i niko ne bi trebalo da služi više od dva
mandata na bilo kojoj funkciji, da bi se iskorenila slika profesional-
nog političara. U početku, izborni uspeh Pokreta pet zvezda preva-
zilazio je sva očekivanja, zaprepastivši italijansku političku klasu.
Na opštinskim izborima maja 2011. godine, Pokret pet zvezda dobio
je odbornike u 28 opština. Na izborima 2012. godine pokret je pro-
šao još bolje i jedan od njegovih članova izabran je za gradonačel-
nika Parme, grada koji je postao eksperimentalno polje za novu
participativnu politiku. Protivrečeći viđenju da je stranka koja je
jaka samo u severnoj i centralnoj Italiji, na sicilijanskim regionalnim
izborima 2012. godine, Pokret pet zvezda dobio je najviše glasova
od svih partija i bio presudan za formiranje regionalne vlade, koja
je sprovela neke od njegovih politika. Pokret je doživeo svoj vrhunac
na opštim parlamentarnim izborima februara 2013. godine, usred
velike političke krize u kojoj je Berluskoni doživeo definitivan pad.
Pokret pet zvezda kombinovao je masovne skupove na trgovima
italijanskih gradova s aktivnom kampanjom na društvenim mreža-
ma i blogovima. Neki od predloga Pokreta pet zvezda bili su: izla-
ženje iz zone evra, ponovno pregovaranje o članstvu Italije u Evrop-
skoj uniji radi očuvanja nacionalnog suvereniteta, smanjivanje
plata i privilegija političara, donošenje i sprovođenje oštrih zakona
protiv političke korupcije, uvođenje minimalnog dohotka za svakog
italijanskog građanina kao građanskog prava, bez obzira na njihov
status, te promena izbornog zakona tako da se isprave mnoge odred-
be koje idu naruku etabliranim partijama. Iako Grilo, prema pravi-
lima pokreta, nije mogao da bude kandidat zbog kazne za krivično
delo u jednoj saobraćajnoj nesreći, on je bio vođa kampanje, pod-
stičući entuzijazam i nadu u velikom delu demoralizovanog građan-
stva. Dvadeset drugog februara 2013. godine, stotine hiljada ljudi
okupilo se na Pjaca san Đovani (Piazza San Giovanni) u Rimu, kako
bi slušali zapaljiv govor Bepa Grila. Kada su pregledane glasačke
kutije, Pokret pet zvezda postao je stranka koja je dobila najviše
glasova za Dom poslanika Republike Italije, osvojivši 25,6 posto
glasova, ali koalicija partija levo od centra, predvođena Demokrat-
skom partijom, i koalicija partija desno od centra, predvođena Ber-
luskonijem, osvojile su više poslanika i sprečile da Pokret pet zvezda
uđe u vladu. Pokret je postao najveća politička snaga u velikom
broju regiona, uključujući Liguriju (odakle je Grilo), Siciliju i Sar-

diniju. Sa liste pokreta izabrano je 54 senatora koji su ušli u parla-
ment, i tako je pokret zauzeo drugo mesto po broju senatora iz
jedne stranke, odmah iza Demokratske partije, a oni su odigrali
značajnu ulogu u donošenju ili blokiranju zakona i u imenovanjima,
na primer, u imenovanju predsednika Republike. Kada je reč o mno-
gobrojnim zakonskim merama, poslanici i senatori zastupali su
odluke koje su posredstvom interneta doneli registrovani članovi
pokreta. Pokušavajući da daju primer novih politika, poslanici po-
kreta vratili su milione evra svojih plata fondu za amortizaciju ita-
lijanskog duga i fondu za mikrokredite, da bi podržali preduzetnič-
ka startap preduzeća, što je gest koji su druge političke partije
odbacile kao demagoški. Pokret takođe tvrdi da odbija finansiranje
svojih kampanja državnim novcem i da se umesto toga oslanja na
prikupljanje sredstava kroz mnogo malih priloga svojih simpatize-
ra. Međutim, uspeh pokreta ubrzo je umrljan greškama i konflikti-
ma u rukovođenju njegovim sistemom donošenja odluka. Sistem
zasnovan na mnogobrojnim slojevima konsultacija ne može se lako
sprovesti; unutar parlamentarne grupe razvilo se frakcionaštvo, a
konačna odluka se našla u rukama harizmatičnog vođe, koji u svom
blogu osuđuje protivničke politike i ličnosti i koji je iz pokreta iste-
rao čitav niz onih koji su dovodili u pitanje njegovu vladavinu. Kao
rezultat ovih kontroverzi, na opštinskim izborima 2013. godine,
koji su održani nekoliko nedelja posle parlamentarnih izbora, Pokret
pet zvezda izgubio je većinu svojih glasova u nekoliko gradova,
uključujući i Rim. Međutim, dok su mediji i političari slavili ono što
je izgledalo kao odlazak sa scene jednog takvog nekontrolisanog
pokreta, na evropskim parlamentarnim izborima maja 2014. godi-
ne pokret je ponovo nabujao i postao druga najveća stranka, sa 21
posto glasova, mada je bio u senci uspeha Demokratske partije pod
vođstvom novog, mladog političara, Matea Rencija (Matteo Renzi),
koji je dobio preko 40 posto glasova i tvrdio da kontroliše italijansku
politiku. Renci je povremeno ulazio u dogovore s Berluskonijevom
partijom da bi zauzdao pretnju grillina (popularni naziv za članove
parlamenta iz Pokreta pet zvezda) stabilnosti političkog sistema.
Budućnost ove partije-pokreta je nesigurna zbog njene potpune
zavisnosti od nepostojane ličnosti svog lidera. Takođe, postoji du-
boka ideološka ambivalentnost u njenom raznolikom biračkom
telu, a posebno je opšti stav o imigraciji na čitavom nizu primera

pokazao da u njoj postoji prikriveni ksenofobični podtekst (na pri-
mer, korišćenje straha od zaraze virusom ebole da bi se zahtevale
strože mere protiv ilegalnih migranata), koji Pokret pet zvezda pri-
bližava evropskim ksenofobičnim partijama, kao što je francuski
Nacionalni front. Štaviše, mržnja prema političarima i vodećim
medijima dovela je do ekstremističkog ponašanja, kao što je spalji-
vanje knjiga italijanskog pisca kritičnog prema pokretu, čime su
izazvali uznemirenost nekih intelektualaca zbog veze s italijanskom
fašističkom tradicijom. Međutim, Grilo je osudio ovu akciju i tvrdio
da je reč o zlonamernoj propagandnoj kampanji kako bi se uništila
privlačnost pokreta, pošto on predstavlja pretnju korumpiranom
italijanskom političkom sistemu. Ideologija pokreta i realnost par-
ticipativne demokratije u njegovoj praksi još uvek ne mogu da se
tačno procene. Ono što je, međutim, jasno, jeste da Pokret pet zve-
zda nije autonomni umreženi društveni pokret kao oni koje sam
zapazio u drugim zemljama, jer ga je stvorio i čvrsto kontrolisao
tokom čitavog njegovog postojanja jedan lider, Bepe Grilo, koji ima
apsolutnu moć nad praksom pokreta, koristeći svoj blog kao pro-
povedaonicu. U tom smislu, on je bliži tradiciji populističkih po-
kreta koji na kraju postaju politički akteri na platformi svog direktnog
protivljenja delegitimizovanom političkom sistemu. Ipak, Pokret pet
zvezda predstavlja najrečitiji simptom krize predstavničke demo-
kratije u Italiji i u Evropi. To je takođe pokret koji je pokazao po-
tencijal interneta kao medijuma za organizovanje i mobilisanje,
koji ima moć da ukine posredništvo tradicionalnih formi političkog
delovanja koje zavise od partijskih mašina i izmanipulisanog izbor-
nog sistema kojim se kontrolišu institucije. Treba uočiti da u Italiji,
usred ekonomskih i političkih kriza, nije došlo do autonomnih
društvenih pokreta sličnih onima koji su se pojavili u Španiji, Por-
tugaliji ili Grčkoj. Građanski revolt bio je direktno kanalisan pomo-
ću političke strategije koju je usvojila partija-pokret inspirisana
veštim komunikatorom, sposobnim da privuče pažnju čitavog na-
roda. Mlađi segmenti stanovništva bili su najskloniji tome da prime
Grilovu provokativnu poruku. Razlog za to je delimično njihovo
gađenje prema italijanskoj politici, kojom je mnogo godina domi-
nirao korumpirani političar koga podržava mafija, kao što je Ber-
luskoni, a koji je na kraju osuđen čim je izgubio politički imunitet.
Pokret pet zvezda se mora razumeti u posebnom kontekstu italijan-

ske politike, koja je jedna od najkorumpiranijih, najkoristoljubivijih
i najdelegitimizovanijih u Evropi, i u kojoj ne postoji nijedan izazov
politici koji se odvija na nivou civilnog društva (Rizzo and Stella
2007). Ironija je da bi jedan od mogućih efekata Pokreta pet zvezda
mogao da bude obnavljanje italijanskih političkih institucija i poli-
tičkih partija kao rezultat poziva na buđenje italijanskim političa-
rima, koji bi se mogli plašiti novog kolapsa sistema, sličnog debaklu
Tangentopoli iz 1992. godine. To je naročito slučaj kada je reč o
manje korumpiranoj i bolje organizovanoj partiji u Italiji, Demo-
kratskoj partiji, socijaldemokratskoj snazi koja se razvila iz stare
italijanske Komunističke partije i hrišćanskih demokrata i koja igra
na kartu obnavljanja svog vođstva zahvaljujući tridesetdevetogo-
dišnjem gradonačelniku Firence, Renciju, koji je pokušao da sledi
srednji kurs između staromodne korumpirane partijske dominaci-
je politikom i populističke pobune. Njegova izborna pobeda 2014.
godine opravdala je njegov projekat, ali je on morao da napravi
kompromise s nekim od najnedemokratskijih snaga, uključujući i
Berluskonija. Ako dogovori iza zatvorenih vrata nastave da domi-
niraju italijanskom politikom, to može da pruži novu šansu Bepu
Grilu. Osim ako se mafija ne pobrine za njega.
Efekti umreženih društvenih pokreta

na politički sistem
Da bi se ocenio potencijalni uticaj pravih autonomnih društvenih
pokreta na političke sisteme, pozvaću se na primere četiri zemlje
u kojima su se u periodu 2011–2014. odigrali značajni umreženi
društveni pokreti: SAD, Turske, Brazila i Španije. To je sažeta anali-
za, čiji je cilj da stimuliše razmišljanje i debatu time što će diskusiju
temeljiti na događajima koji su se zaista odigrali.
Okupiraj umove, a ne državu: post-Okupiraj bluz u SAD

U Sjedinjenim Državama, intenzitet i relevantnost pokreta Okupiraj
Volstrit, kao što je pokazano u ovoj knjizi, u oštroj je suprotnosti
s malim uticajem na politički sistem. I to uprkos prisustvu odjeka
i nasleđa pokreta u brojnim lokalnim akcijama na čitavoj teritoriji
zemlje, od izvanredne solidarnosti u pomaganju hiljadama ljudi

koje je pogodio uragan Sendi 2012. godine, do toga da lokalne vlasti
povlače svoje investicije i prebacuju ih u lokalne kreditne unije, do
odbrane od deložacija iz kuća čiji se hipotekarni stambeni krediti
izvršavaju, do kampanja da se otpiše studentski dug. Ili, u još značaj-
nijem izražavanju latentne bujice protesta, koja predstavlja nasleđe
pokreta Okupiraj, u masovnim demonstracijama koje su se odigrale
u Njujorku i drugim američkim gradovima novembra i decembra
2014. godine protiv nekažnjivosti za policijsku brutalnost. Ipak,
politički sistem kao takav ostao je uglavnom netaknut, ušančen u
partijske birokratije, posebno kada je reč o Demokratskoj stranci,
mada mnogi posmatrači smatraju da je simpatija koju je izrazio Bil
de Blazio (Bill de Blasio) prema pokretu Okupiraj u Njujorku bila
pozitivan faktor koji je doprineo njegovom uspehu prilikom izbora
za gradonačelnika 2013. godine. U Sijetlu, Kšama Savant (Kshama
Sawant) izabrana je u Gradsko veće nakon što je vodila pobunjeničku
kampanju zasnovanu na temama pokreta Okupiraj. I De Blazija i
Savantovu policija je hapsila u demonstracijama pokreta Okupiraj
2011. godine. Ironično, Republikanska stranka pokazala je veću
osetljivost kada je reč o integrisanju pokreta koji dolaze odozdo,
na primer kada je reč o konzervativnom pokretu Čajanka, koji je
postao sila preobražaja u Republikanskoj stranci, sa značajnim re-
zultatima u pogledu izbornog uspeha.
Razlozi za slab direktan uticaj pokreta Okupraj u institucional-
noj politici SAD suviše su raznovrsni i složeni da bismo ih ovde
ispitivali. Dopustite samo da kažem da je deo razloga izgaranje
mnogih aktivista Obamine kampanje, koja je bila istinski pobunje-
nička kampanja, a koji su se osetili izdanim zbog politike koju vodi
predsednik Obama. U stvari, izbeglice iz Obamine kampanje bile su
među najaktivnijim učesnicima pokreta Okupiraj, što je bila reakcija
na razočaranje Obamom kao još jednim primerom tradicionalnog
političara. To razočaranje pretvorilo se u indignaciju kada se, pod
nadzorom Obamine administracije, FBI angažovao u taktici nad-
gledanja i zastrašivanja nekih ključnih aktivista pokreta. Lokalne i
savezne agencije koordinisale su se radi vođenja represivne politike
bez presedana u zapadnom svetu kada je reč o ovakvoj vrsti pokreta.
Zato je neuspešno iskustvo nade kada je u pitanju Obama iskopalo
dubok jaz koji razdvaja autonomne društvene pokrete i partijsku
politiku. Štaviše, politika u Sjedinjenim Državama jeste profesija

kojom dominira novac i koja je fokusirana na lične koristi usled
uticaja i pristupa resursima, koja ostavlja malo mesta za snove o
promeni izmeštenoj van gvozdenog kaveza dvopartijskog sistema
(Castells 2009). U Americi zasada ima malo prostora za susret ci-
nizma profesionalnih političara i idealizma aktivista za društvene
promene. Ili barem tako izgleda kada je reč o našim zapažanjima o
post-Okupiraj interakciji između pokreta i politike.
Međutim, došlo je do kulturne transformacije kada je reč o per-
cepcijama američkih građana o slabom kvalitetu njihove demokratije
ili društvenoj nepravdi koja prožima svakodnevni život. Kako će ovaj
mentalni efekat pokreta Okupiraj uticati na političko ponašanje i
institucionalnu politiku zavisi od složenog skupa faktora koji su u
velikoj meri nepredvidivi.
Ulice, presidenta i buduća presidenta:

narodni protesti i predsednički izbori u Brazilu
U Brazilu se značajan uticaj umreženih društvenih pokreta tokom
2013. godine može dobro zapaziti na političkom pejzažu, iako doka-
zi nisu konačni u vreme kad ovo pišem. Nakon demonstracija juna
2013. godine, kao što sam tvrdio nešto ranije u ovoj knjizi, velika
većina političkih partija i političkih vođa odbacila je ulične proteste
kao pretnju demokratiji. Uistinu, pošto su glavne zamerke koje je
pokret uputio sistemu bili korupcija i nedostatak reprezentativnosti
političke klase, političari kao grupa osudili su demonstracije i poku-
šali da ih delegitimizuju fokusirajući se na nasilje, uprkos činjenici
da je nasilje gotovo uvek izazvala vojna policija, notorna po svojoj
korupciji i nemilosrdnoj brutalnosti. Međutim, postojao je značajan
izuzetak: predsednica Dilma Rusev (Dilma Rousseff). Dvadeset prvog
juna, ona je izjavila da su pritužbe učesnika protesta legitimne i da
„glas ulice treba da se sasluša“. Tokom narednih meseci ponovila je
svoje mišljenje na mnogobrojnim mestima, uključujući Generalnu
skupštinu Ujedinjenih nacija. Štaviše, primila je delegaciju Pokreta
za besplatan prevoz (Movimento Passe Livre) i drugih organizacija,
podržala odustajanje od povećanja cena gradskog prevoza na lo-
kalnom i državnom nivou i obećala da će povećati javnu potrošnju
za obrazovanje i zdravstvo. Ona je takođe ušla u političku debatu
prihvatajući kritike u vezi s korupcijom i nepolaganjem računa mno-

gih političara i predložila sveobuhvatnu političku reformu. Podržala
je projekat apelovanja da se sazove ustavotvorna skupština kako bi
se reformisao Ustav, utirući put donošenju zakona koji će političkim
strankama nametnuti veću obavezu polaganja računa. Takođe je
zahtevala strože zakone protiv korupcije i u prilog novih mehaniza-
ma političkog angažpvanja. U vezi sa ustavnom reformom raspisao
bi se narodni referendum, čime bi se zaobišao Kongres. Pokret joj
nije verovao uprkos tome što je pozdravio njene dobre namere, te
je njena popularnost do sredine jula 2013. godine drastično opala.
Pesimistična percepcija pokreta bila je tačna. Politička klasa se po-
krenula kako bi u Kongresu blokirala predlog predsednice. Posebno
glasna protiv onoga što je označila kao demagogiju predsednice bila
je Socijalno-demokratska partija (PSDB), u to vreme glavni favorit
na predsedničkim izborima 2014. godine. Štaviše, čak i ako bi bivši
predsednik države Luiz Injacio Lula (Luiz Inácio Lula da Silva) po-
držao Dilmu Rusev, njena vlastita partija, Radnička partija (Partido
dos Trabalhadores – PT), imala je mlaku, a u nekim slučajevima i
otvoreno neprijateljsku reakciju na njen predlog. Tako je Kandido
Vekareca (Candido Vaccarezza), poslanik PT u Sao Paolu, napravio
dogovor s moćnim saveznikom, centrističkom partijom MBD, da
sahrane predlog Ruseve na odborima u Kongresu. S obzirom na
relativnu slabost društvenog protesta protiv Svetskog kupa, Dilma
Rusev poklekla je pred protivljenjem političkih partija i odustala od
političke reforme. Međutim, u nedeljama pred predsedničke izbo-
re oktobra 2014. godine, ona je oživela reformistički projekat kao
element u programu za svoj reizbor. Sasvim neočekivano, reakcija
je bila takva da je njen glavni konkurent postala jedina politička
predvodnica koja je tvrdo podržavala pokret i takođe bila pošteđena
kritike učesnika protesta: Marina Silva.
Tokom kratkog perioda od sredine avgusta do sredine septembra
2014. godine, izgledalo je da Marina Silva ima ozbiljnu šansu da
postane nova predsednica Brazila u drugom krugu izbora 26. ok-
tobra. Nekoliko istraživanja javnog mnjenja pokazivalo je da je
ključni faktor u njenoj popularnosti bila podrška koju je uživala
među onima koji su učestvovali u pokretu ili podržali pokret 2013.
godine, a koji su uskraćeni u svojoj želji za promenom. To je zapra-
vo bila percepcija i same Silve. Ona je ukazala na svoju podršku
pokretu u 2013. godini kao na glavni razlog za neočekivanu bujicu

podrške koju je dobila čim je sticajem okolnosti postala predsed-
nički kandidat 20. avgusta 2014. godine, nakon smrti Eduarda Kam-
posa (Eduardo Campos) u avionskoj nesreći. Kampos je bio pred-
sednički kandidat male Socijalističke partije Brazila, s kojom je
Silva bila na istoj glasačkoj listi kao potencijalni potpredsednik.
Silva je bila ubeđena da samo pritisak odozdo može da promeni
zastareli, korumpirani brazilski politički sistem. U intervjuu za
Associated Press, 18. septembra 2014. godine, ona je izjavila da „ni
partije ni politički lideri neće doneti promenu. Pokreti su ti koji
menjaju nas“. Spajanje nade društvenih pokreta i političkog projek-
ta Marine Silve može se objasniti njenom fascinantnom, iako dra-
matičnom ličnom pričom, kao i njenom upornošću da nastavi da
se bori za svoja uverenja, napuštajući moćne pozicije ako je potreb-
no da bi ostala verna svojim ubeđenjima. Crna žena rođena u malom
gradu u siromašnoj amazonskoj saveznoj državi Akre, odrasla je u
krajnjem siromaštvu, u porodici rezača lateksa iz kaučukovca, koji
su izloženi direktnoj eksploataciji. Kao dete bila je ozbiljno bolesna
od malarije i čitavog niza drugih bolesti. Preživela je, ali njena maj-
ka nije. Kao siroče od 15 godina, katoličke kaluđerice su je uzele u
manastir, gde je naučila da čita i piše. Radila je kao domaća sluškinja,
istovremeno pohađajući večernju srednju školu, a zatim je diplo-
mirala na fakultetu, stekavši diplomu istoričara. Bila je uključena u
rad jedne političke pozorišne trupe, postala je aktivistkinja i pridru-
žila se uniji radnika rezača lateksa s kaučukovca, koju je predvodio
legendarni Čiko Mendez (Chico Mendes), koji je postigao svetsku
slavu povezujući radnička prava s ekološkom konzervacijom Ama-
zona. Čika su 1988. godine ubili zemljoposednici koji nisu trpeli da
se neko meša u njihove destruktivne biznis planove deforestacije
Amazona. Međutim, uticaj koji je njegova smrt imala na brazilsko
i međunarodno javno mnjenje naterao je brazilsku vladu da nešto
preduzme: donet je novi zakon o zaštiti Amazonije i savezne vlasti
su izvršile pritisak na korumpirane lokalne birokrate i policiju u
službi zemljoposednika. To iskustvo zauvek je ostalo urezano u
sećanje Marine Silve, koja je postala istaknuti ekološki aktivista.
Pridružila se levičarskom PT, izabrana je u Senat, a predsednik Lu-
la ju je 2003. godine imenovao za ministarku za zaštitu životne
sredine u svojoj prvoj vladi. Zbog beskompromisnih stavova u vezi
s politikama zaštite životne sredine, sukobila se s lobijima agrobi-

znisa i ušla u otvoren sukob s drugim ministrima u vladi PT, poseb-
no s Dilmom Rusev, koja je bila ministarka energetike i snažan
zagovornik korišćenja brazilskih prirodnih resursa kao motora eko-
nomskog rasta. U stvari, opozicija između Ruseve i Silve nije bila
stvar ličnog rivalstva. Bilo je to sukobljavanje modela ekonomskog
rasta po svaku cenu i projekta održivog razvoja zasnovanog na ob-
novljivim energijama, konzervaciji životne sredine i ograničenjima
moći „Petrobrasa“, brazilskog gigantskog naftnog javnog preduzeća,
koje predvodi inicijativu da se eksploatacija nafte i gasa sprovodi
svugde, od kišnih šuma, do dna okeana. Stranka PT, sledeći najtra-
dicionalniju verziju levičarskih partija, veruje, kao i Marks, da je
dobro razvijati proizvodne snage kao polugu napretka. Lula i Ru-
seva davali su prioritet ublažavanju i u krajnjoj liniji iskorenjivanju
siromaštva u Brazilu, zemlji koja, prema rečima bivšeg predsednika
Fernanda Enrikea Kardoza, „nije samo siromašna zemlja, već ne-
pravedna zemlja“. Ipak, za ispravljanje istorijskih nepravdi potrebni
su ekonomski resursi, a privreda zasnovana na prirodnim resursima
bila je glavni adut Brazila da ubrza svoj rast. Silva je takođe delila
zabrinutost u pogledu politike smanjenja siromaštva, budući da je
i sama imala lično iskustvo siromaštva. Međutim, ostajući verna
nasleđu Čika Mendeza, tražila je načine da pomiri razvoj i održivost,
ne ograničavajući razvoj, ali bez potčinjavanja interesima agrobi-
znisa i birokratije javnih preduzeća. Ona je tako 2009. godine pod-
nela ostavku na ministarsko mesto, napustila PT i oformila pokret
Mreža održivosti da bi zagovarala održiv razvoj i participativnu
politiku. Kandidovala se na predsedničkim izborima 2010. godine
kao kandidat Zelene stranke i dobila respektibilnih 19 posto glaso-
va. Nastavila je da gradi svoj pokret među najširim slojevima, ali je
napustila Zelenu stranku razočarana unutrašnjim frakcionaštvom.
Nakon pokreta 2013. godine, s kojim se identifikovala, odlučila je
da se kandiduje na predsedničkim izborima 2014. godine kao kan-
didat vlastitog pokreta. Međutim, Izborna komisija je manevrima
uspela da proglasi nevažećim deo od 500.000 potpisa koje je mora-
la da prikupi da bi bila kandidat, što ju je izbacilo iz izborne trke.
Ponovo pokazujući svoju otpornost, ona se odmah potom pridru-
žila Socijalističkoj stranci Brazila koja je osvojila manje glasova od
Zelene stranke na prethodnim izborima. Socijalistička stranka
Brazila (PSB) ipak se, međutim, odlučila da igra na kartu privlač-

nosti dinamičnog probiznis kandidata Eduarda Kamposa, guverne-
ra Pernambuka, da bi stigla u drugi krug izbora. Podrška Silve bila
je tačno ono što je bilo potrebno PSB-u i zato su joj ponudili pot-
predsedničko mesto, s obzirom na to da su imali slabe izglede kao
partija koja nije imala snagu velikih brazilskih stranaka, koje dobi-
jaju mnogo finansijskih sredstava i podrške od moćnih industrijskih
grupa, uključujući javna preduzeća, koja kontroliše i muze svako
ko je na vlasti, u ovom slučaju PT. Čim je Silva postala prvorangi-
rani kandidat na njihovoj listi, probila se u istraživanjima javnog
mnjenja, potiskujući socijaldemokratskog kandidata Aesija Nevesa
(Aécio Neves), politički umerenog tehnokratu, koji je pao na nisko
treće mesto. Ključni faktor u harizmi Marine Silve, ali i u negativnoj
percepciji njene ličnosti među nekim segmentima društva, jesu
njena duboka hrišćanska ubeđenja, nakon što je od katolikinje 1997.
postala pristalica pentekostalizma. S jedne strane, 22 posto Brazi-
laca sada su pentekostalci. S druge strane, zbog svojih ubeđenja,
ona se protivi abortusu i istopolnim brakovima (mada ne i građan-
skim zajednicama), navlačeći kritiku ženskih grupa i zagovornika
prava homoseksualaca. Štaviše, Silvino protivljenje politizovanoj
birokratiji javnih korporacija i vladinoj kontroli Centralne banka
učinilo je da se našla u savezništvu s finansijskom industrijom i
pobornicima liberalizacije tržišta i međunarodne trgovine. Jasno,
dok je Ruseva, kao i Lula, čvrsto ukorenjena u državničku tradiciju
marksističke levice, Silva se teško može kategorizovati kao desni-
čarska ili levičarska političarka. Njene dve glave teme jesu zaštita
životne sredine i potreba za dubokom reformom političkog sistema.
Upravo su to glavne teme koje su u javnost izneli umreženi pokre-
ti 2013. godine. Stoga spajanje zahteva pokreta i Silvine pobunje-
ničke kampanje nije bilo stvar taktike. Ono je bilo ukorenjeno u
supstancijalnoj kritici koju su i ona i pokreti izneli u vezi s uobiča-
jenim načinom vođenja politike i ekonomskim rastom kao oprav-
danjem za pogoršanje života u neodrživim brazilskim metropolama.
Društveni pokreti iz 2013. godine su tako uticali na javno mnjenje
i pripremili teren za podršku političkoj predvodnici koja je mogla
da se poveže sa zahtevima pokreta, a da ne bude zastrašena sve-
moćnom i u velikoj meri korumpiranom političkom klasom. U tom
smislu postojao je značajan efekat društvenih pokreta na brazilski
politički sistem, iako nije potrajao. Bajka s Marinom Silvom kao

predsednicom Brazila okončana je u prvom krugu izbora 5. oktobra,
pošto je završila na dalekom trećem mestu, sa samo 21 procentom
glasova, iza Dilme Rusev sa osvojenih 44 posto i socijaldemokrate
Aesija Nevesa, sa 37 procenata, pa je eliminisana iz odlučujućeg
drugog kruga predsedničkih izbora. Postoje neki jednostavni razlo-
zi za iznenadan pad Sivine kandidature u samo dve nedelje i oni se
uglavnom mogu pronaći u mehanici izborne politike. Čim je vlada
PT uočila opasnost da izgubi kontrolu nad državom, izvela je okru-
tan napad na Silvu, koristeći standardna oruđa agresivnog političkog
marketinga, direktno iskrivljujući Silvine stavove o nekima od naj-
popularnijih pitanja, kao što je optužba da planira da eliminiše
program Bolsa Família, kojim se dopunjuju prihodi siromašnih
porodica da bi se uzdigle iz siromaštva. Time je PT razvio briljantnu
strategiju da se ne upusti u napade na drugog kandidata, Aesija
Nevesa, koga su smatrali ranjivijim na poraz u drugom krugu. Od-
lučujući trenutak bila je televizijska debata nekoliko dana pre izbo-
ra, na kojoj je moćna Dilma zbrisala spiritualnu Marinu Silvu, koja
je delovala emocionalno uzdrmana psihološkim nasiljem koja je
morala da pretrpi. „Suviše slaba da bi bila predsednica“, izjavila je
predsednica Rusev kada su je mediji pitali o tome. Većina Brazilaca
bila je, čini se, saglasna s tim. Poenta politike i jesu gola moć i otvo-
rena sukobljavanja. Donacije su takođe imale određenu ulogu,
kampanja Ruseve imala je pet puta više sredstava od Silvine kam-
panje, uprkos podršci nekih banaka ekonomskim predlozima Silve,
pošto se ona protivila prekomernom državnom intervenisanju u
privredi. Štaviše, svi resursi države i direktan uticaj vlade na većinu
brazilskih medija bili su usmereni ka tome da uklone spoljašnju
pretnju političkom establišmentu. Njihova taktika diskreditovanja
bila je još delotvornija zbog Silvinih osetljivih stavova o abortusu i
istopolnim brakovima, koji su od nje otuđili delove urbane srednje
klase, glavne grupe koja joj je pružala podršku.
Međutim, nisu svi odjeci pokreta bili izgubljeni u Silvinom
porazu. Oživljavajući apele za participativnu demokratiju koju
su izneli pokreti, Marina Silva naterala je Dilmu Rusev da obnovi
svoja obećanja o političkoj reformi da bi udovoljila progresivnim
intelektualcima i organizacijama širokih narodnih slojeva, koji su
tradicionalno biračko telo PT. Stoga, izgleda da postoji veza između
društvenih pokreta koji su osporili politički establišment i tema i

potencijalnih politika koje predstavljaju rezultat debata u najnei-
zvesnijoj predsedničkoj kampanji.
Međutim, u političkom smislu, možda još značajniji od poraza
Silvine kandidature bio je uspeh konzervativnih kandidata na par-
lamentarnim izborima održanim istovremeno s predsedničkim
izborima. Glavne države, kao što su Sao Paolo, Rio de Žaneiro, Rio
Grade do Sul i Minas Žerais, izabrale su ili su reizabrale desničar-
ske političare ili političare desno od centra, uključujući i one protiv
kojih je pokret izneo direktnu kritiku. Ipak, PT je izgubila glasove u
Kongresu, ali u korist centrističkog PSDB, desničarskog i korumpi-
ranog PMDB i čitavog niza ekstremno desničarskih kandidata. Kao
rezultat toga, brazilski Kongres nakon izbora 2014. godine bio je
najkonzervativniji Kongres od kraja vojnog režima. Ako je došlo do
bilo kakvog posrednog izbornog uticaja društvenih pokreta na ove
izbore, dokazi sugerišu da je on išao u pravcu pomeranja političkog
sistema udesno. Tako je glavna lekcija brazilskog iskustva teškoća
da se oceni direktan uticaj društvenih pokreta na politički sistem u
skladu s vrednostima i predlozima koje su izneli pokreti. Razlog je to
što je proces prevođenja revolta izraženog u društvu u nadu u novu
politiku posredovan političkim mašinama koje nisu spremne i nisu
voljne da artikulišu tu nadu. Umesto toga, one imaju tendenciju da
reprodukuju vlastite birokratske, ekonomske i lične interese. Upravo
to i jeste kritika koju pokret iznosi u odnosu na formalnu politiku.
Odvojenost političkog sistema od novih ciljeva, vrednosti i procedura
koje se javljaju u društvu opravdava, čini se, tu kritiku, postavljajući
pitanje sve većeg jaza između političkih institucija i političke promene,
što je razvoj događaja koji predstavlja pretnju po društvenu stabilnost.
Politička šizofrenija turskog društva:

sekularni pokreti i islamistička politika
U Turskoj se očekivalo da značajna mobilizacija koja se odigrala juna
2013. u vezi s odbranom parka Gezi ostvari važan uticaj na lokalne
izbore 2014. godine, posebno nakon čitavog niza političkih skandala
koji su potresli Erdoganovu vladu kada su sudije optužile nekoliko
ministara za korupciju, primoravajući ih da podnesu ostavku. Skandal
je inspirisan konzervativnim islamističkim pokretom Fetulaha Gulena
(Fethullah Gülen), bivšeg saveznika umereno islamističke stranke AKP,

koji je prekinuo saradnju s njom zbog raspodele ekonomske moći.
Druge političke snage odlučile su da ostanu neutralne u ovoj bici iz-
među dve islamističke frakcije i efekti skandala na kraju nisu bili tako
značajni kao što se u početku mislilo. Tako je na lokalnim izborima
2014. godine AKP odneo pobedu u glavnim gradovima Turske, kao i
u zemlji u celini. Raspored glasova pokazao je neverovatnu stabilnost.
U političkom smislu, Turska je poslednjih godina podeljena između
četiri glavne političke stranke: AKP, umerenih islamista; CHP, repu-
blikanske stranke, koja se zalaže za prosekularnu vladavinu; naciona-
lističke stranke MHP; te pretežno kurdskog BDP, koji je progresivniji
od drugih stranaka, ali ukorenjen u kurdskoj nacionalnoj manjini (oko
15 posto stanovništva, koje je u velikoj meri koncentrisano na jugoi-
stoku zemlje). Osim što je pobedio na izborima u Istanbulu i Ankari,
AKP je dobio 43,3 posto glasova na nacionalnom nivou, u odnosu
na 25,6 posto glasova koje je osvojio sekularni CHP, 17,7 posto za
nacionaliste i manje od pet posto glasova za BDP. Kampanja CHP-a,
čiji je cilj bio da prikupi poene i od protesta u vezi s parkom Gezi i od
političkog skandala, te postane alternativa dominaciji AKP, nije uspela,
zato što se stranka CHP izjednačava s tradicionalno korumpiranom
političkom klasom. Na nacionaliste se uvek sumnja da kuju zaveru s
vojskom u želji da suspenduju demokratiju. A deo Kurda, posebno u
Istanbulu, rezervisan je prema nacionalistima, pa čak i prema CHP,
koji je odbacio njihove zahteve za autonomijom, koje su iznosili po-
slednjih godina, za razliku od otvorenijeg stava AKP. Jedina promena
na izborima bila je prisustvo nove progresivne partije, HDP, koja je
ideloški levičarska, feministička i stranka koja se zalaže za manjinska
prava. Ona je u određenoj meri profitirala od javnog mnjenja koje je
kreirao pokret Gezi, ali se često percipira kao platforma koju je stvo-
rila kurdska stranka kako bi privukla glasove na zapadu zemlje, pa
je tako osvojila samo dva posto glasova na biralištima, jer je većina
nekurdskih glasača bila sumnjičava prema privrženosti HDP kurd-
skom nacionalizmu.
Potvrđujući nadmoćnost AKP u turskoj politici, prve predsed-
ničke izbore posle ustavnih promena koje su dale veća ovlašćenja
predsedniku, stvarajući politički sistem koji je više predsednički,
održane 2014. godine, lako je osvojio Erdogan, lider AKP i najdi-
rektniji protivnik pokreta Gezi.
Pronađeno je mnoštvo razloga da se objasni ova kognitivna dis-

onanca između popularnosti pokreta Gezi juna 2013. godine i nes-
pornog izbornog uspeha AKP i Erdogana, 2014. godine. Osim speci-
fičnih okolnosti, koje bi zahtevale složeno analitičko putovanje kroz
začkoljice turske politike, najubedljivije objašnjenje jeste opstajanje
fundamentalnih rascepa u turskom društvu, fiksiranih u rigidnim
političkim provenijencijama. U njih spadaju istorijski ukorenjeno
neprijateljstvo između sekularizma i religije (izraženo u opoziciji
između CHP i AKP); sukob između nacionalizma (koji podržavaju
još uvek kemalističke oružane snage) i prodemokratskog pokreta,
koji spaja demokratske aspiracije srednje klase i potrebu islamista
da koriste demokratske institucije kao štit protiv sekularističkih
oružanih snaga; značajna podela među turskim stanovništvom, a
posebno između turskih nacionalista i kurdske nacionalne manjine
u potrazi za nacionalnom autonomijom i, konačno, nezavisnošću.
Zbog složene interakcije između ovih glavnih društvenih i ideoloških
podela, radikalnije političke opcije tradicionalno su fragmentirane
u čitav niz malih grupa, koje su sada prisutne na internetu, a koje
su bile prisutne u pokretu Gezi, ali su se protivile tome da naprave
kompromis sa bilo kojom velikom političkom snagom, jer su sve
podjednako neprijateljski nastrojene prema njihovim nadama.
Vremenski interval između pokreta Gezi i izbora 2014. godine
možda je bio prekratak da bi se premostili ovi istorijski i ideološki
rascepi i tako, iako je talas protesta još uvek bio živ u glavama ljudi
i na društvenim mrežama, nijedan politički akter koji bi bio prijem-
čiv za zahteve pokreta nije mogao da bude isturen u izbornu arenu
samo nekoliko meseci posle protesta.
To je možda najvažnija lekcija koju treba izvući iz našeg pro-
učavanja društvenih pokreta: prelazak od društvenih pokreta do
njihovog posrednog političkog izraza u institucionalnom sistemu
zahteva vreme, jer se on mora ispregovarati u jednoj opasnoj tran-
ziciji između revolta, nade i optimističnog pragmatizma.
Preporod politike i podrivanje dvopartijske hegemonije:

Podemos u Španiji
Iz političkog iskustva španskog pokreta Indignadas, iz perioda
2012–2014. godine, mogu se izvući dragocene pouke za teoriju i
praksu društvenopolitičkih promena. Sada prelazim na ovu ana-

lizu i fokusiram se na uspon Podemosa kao nove vrste političkog
aktera, kao i na iskustvo lokalnih izbornih koalicija koje su se, pod
zajedničkim nazivom Ganemos, pripremale za španske opštinske
izbore 2015. godine u vreme pisanja ovog teksta (Arno Monter,
lična komunikacija, 2014. godine).
Pokret 15-M iz 2011. godine ostvario je veliki uticaj na umove
Španaca, od kojih je ogromna većina podržavala kritike koje je pokret
iskazivao prema političkom sistemu i načinu na koji su političke i
finansijske elite upravljale ekonomskom krizom. U junu 2011. godine
81 posto stanovništva slagao se sa zahtevima demonstranata, da bi
se tokom 2012. i 2013. godine podrška zadržala na 78 procenata,
odnosno na 72 posto građana u 2014. godini, uprkos tome što je
većina građana smatrala da pokret neće moći da promeni kritičnu
situaciju u zemlji. Uistinu, skoro cela politička klasa negirala je po-
kretu legitimitet i samo u nekim slučajevima izrazila je snishodljivo
razumevanje za njihovu ogorčenost, svaki put uz opasku da delovanje
na ulicama i internet mrežama nije način za rešavanje problema. Ako
bi se pitali političari, proteste bi trebalo isključivo kanalisati kroz
političke partije i izborni proces. A ovaj pokret je upravo i odbacio
tako sputan oblik politike. Protesti su trajali u periodu 2011–2013.
godine, s različitim intenzitetom u zavisnosti od vremena i mesta
protesta. Ostvaren je veći broj konkretnih zahteva. U jednom kon-
kretnom pitanju, sprečavanju iseljavanja ljudi iz stanova koje su
banke bile oduzele na ime hipoteka, stvoren je nacionalni pokret:
Platforma za ljude ugrožene hipotekom (Plataforma de Afectados
por la Hipoteca – PAH), pod snažnim vođstvom Ade Kolau (Ada
Colau), nezavisne intelektualke iz Barselone.
PAH je organizovao autonomne kružoke širom Španije, pokrenuo
kampanje, fizički se suprotstavio mnogim iseljenjima, intervenisao na
društvenim mrežama i u medijima, prikupio stotine hiljada potpisa
za zakonodavni predlog koji je španski parlament odbio da razmo-
tri, da bi se pokret na kraju obratio Evropskom sudu pravde, koji je
odredio sudsku zabranu kojom su zaustavljena iseljavanja dok traje
rasprava o novom zakonu. S obzirom na intenzitet i popularnost
kampanje, konzervativna vlada i banke dogovorile su moratorijum
na nova iseljenja. Pa ipak, u većini drugih pitanja, a naročito u vezi
sa zahtevom za političkim reformama, pokret se suočio sa zidom
odbijanja, zbog čega je narod izašao na ulice, da bi zatim vlast na

ulice izvela interventnu policiju da ih ukloni. Tako su početkom
2013. godine mnogi aktivisti u pokretu počeli da razmišljaju o
mogućnosti učestvovanja u institucionalnoj političkoj areni, kao
načinu odbrane interesa miliona sunarodnika u sve strašnijoj situ-
aciji nastaloj delovanjem ekonomske krize. Ne samo to, otkrivanje
korupcije u svim političkim strankama, desničarskim, levičarskim i
nacionalističkim, dodatno je podrilo legitimitet demokratskih insti-
tucija. Čak je i sama španska monarhija bila uzdrmana otkrivanjem
korupcije nekih članova kraljevske porodice, kao i privatnih skandala
kralja, koji je i dalje odbijao da abdicira u korist svog sina Felipea,
neuprljanog, inteligentnog i naširoko cenjenog zbog svoje demo-
kratske orijentacije. Postepeno, više inicijativa nastalih u pokretu
evoluirale su u pravcu formiranja političkih stranaka sa namerom
da se kandiduju na izborima za Evropski parlament u maju 2014.
godine, budući da definicija jedne zemlje kao jedinstvene izborne
jedinice čini izbore više predstavničkim nego što je to slučaj kad
su u pitanju proceduralno neobjektivni nacionalni izbori. Partija X
(Partido X) je bila prva partija, formirana u januaru 2013. godine,
zatim se formiralo Evropsko proleće, sa sedištem u Valensiji, koa-
licija Beli listići (Ciudadanos En Blanco), Piratska stranka (Confe-
deracion Pirata), zatim nekoliko manjih grupa, i na kraju Možemo
(Podemos), koji je osnovan januara 2014. godine. Svi su bili zasnovani
na principu obezbeđivanja zakonske političke forme za principe i
ciljeve pokreta, bez robovanja upravo onoj politici i organizacijama
kojima su se suprotstavljali. Svi su u velikoj meri koristili internet
mreže za debatu, konsultacije i organizaciju; takođe su se oslanjali
na građanske kružoke, koji su se fizički sastajali na lokalnom ni-
vou. Većina je iznela sledeće predloge: izbor kandidata za mandate
u otvorenoj raspravi, bez ograničavanja na izbor unutar partijskih
struktura; mogućnost pozivanja na odgovornost i opozivanje onih
koje je izabralo članstvo u celini; spremnost na interakciju i saradnju
s drugim političkim grupacijama u procesu izgradnje zajedničkog
delovanja na politički sistem; te odbacivanje konkretnih ideologija, i
jednostavno nastojanje da budu instrument volje 99 procenata ljudi,
u skladu sa izjašnjavanjem građana koji imaju poverenje u svaku od
ovih grupa. Većina ovih inicijativa je podrazumevala da će tranzicija
ka izražavanju narodnog interesa novim oblikom političke prakse
biti dugotrajna. Međutim, izbori za Evropski parlament, 25. maja

2014. godine izazvali su politički zemljotres u Španiji, kao i u većem
delu Evrope. Ipak, za razliku od drugih evropskih zemalja, u Španiji
je politička pobuna protiv sistema potekla iz partija i koalicija koje
su nastale iz društvenog pokreta. Ovo posebno važi za Podemos,
stranku koja šest meseci pre izbora nije postojala, a osvojila je osam
posto na nacionalnom nivou (1,2 miliona glasova), postavši tako
četvrta po veličini politička snaga u zemlji, sa pet izabranih posla-
nika (od ukupno 54 poslanika iz Španije) u Evropskom parlamentu.
Uspon Podemosa za manje od godinu dana postojanja bio je
neverovatan. Anketa urađena za prestižni list El Pais u novembru
2014. godine davala je Podemosu 27,7 odsto glasova na predstojećim
španskim izborima u 2015. godini, što ga je činilo najpopularnijom
partijom u zemlji, ispred socijalista iz Španske socijalističke radnič-
ke partije (PSOE), sa 26,2 odsto glasova, i konzervativne Narodne
partije (Partido Popular), vladajuće stranke, čija je podrška pala sa
44,6 odsto glasova na izborima 2011. na 20,7 procenata u anketi
iz novembra 2014. godine. Levičarska partija Ujedinjena levica
(Izquierda Unida) pala je na nisko četvrto mesto, što je bio jasan
znak razlike između stare levice i nove politike koja je iznikla iz
pokreta. Čak i ako je u pitanju samo anketa o političkim stavovima,
posmatrači su u njoj videli veliku političku promenu i signal kraja
dvostranačkog sistema koji je četiri decenije dominirao španskom
demokratijom. U decembru 2014. godine, na Vikipediji je objavlje-
no istraživanje rezultata istraživanja javnog mnjenja prikupljenih
iz različitih izvora u periodu od 2011. godine i datuma poslednjih
parlamentarnih izbora, do decembra 2014. godine. Na osnovu ovih
izvora, studija je konstruisala sintetički indeks namere glasanja za
izbore u novembru 2015. godine, izveden iz različitih anketa. Na slici
5 prikazani su rezultati ove studije. Radi bolje preglednosti, podatke
predstavljene na ovoj slici ograničio sam na dve glavne partije –
konzervativce i socijaliste – i Podemos. Na njoj se vidi da je za samo
11 meseci svog postojanja Podemos pretekao obe partije u pogledu
namere glasanja. Detaljni podaci i metodologija sinteze podataka
mogu se naći u ovoj studiji na Vikipediji: http://en.wikipedia.org/
wiki/Opinion_polling_for_the_Spanish_general_election,_2015.
Raspodela poslaničkih mesta u budućem parlamentu nije bila sraz-
merna procentu dobijenih glasova zbog standardne neobjektivnosti
PP (conservatives)
PP (konzervativci)
Socialists
Socijalisti
Podemos
Podemos
Slika 5: Rezultati glasanja na izborima u novembru 2012. i ankete javnog mnjenja o namerama glasanja u Španiji iz različitih izvora, između novembra
2011. i decembra 2014.
u korist tradicionalnih partija, nastale iz koncepta izbornih jedi-

nica. Međutim, Podemos je u velikoj meri pretekao Socijalističku
partiju i veoma se približio konzervativcima: prema anketama iz
decembra 2014. godine, projekcija za konzervativce jeste da će
dobiti 115–118 mesta, naspram Podemosa sa 101–104 i socijalista
sa 77–80 poslaničkih mesta. Iako se rezultati izbora iz novembra
2015. godine mogu razlikovati od projekcija zasnovanih na ovim
anketama, mogu slobodno da predvidim da će ipak biti dovoljno
približni konačnim rezultatima, tako da nijedna stranka neće moći
sama da sastavi vladu. Za samo nekoliko meseci Podemos je okon-
čao dvostranačku hegemoniju zasnovanu na smenjivanju na vlasti
između konzervativaca i socijalista, koja je karakterisala špansku
demokratiju od njenog osnivanja 1977. godine.
Ostali pokazatelji ukazuju na rast Podemosa i mimo anketa. Po-
sle izbornog uspeha iz maja 2014. godine, Podemos, koji je već bio
dominantno prisutan na društvenim mrežama, postao je apsolutni
lider među političkim partijama, sa 350.000 pratilaca na Tviteru (za
razliku od 155.000 za PP i 157.000 za PSOE) i 750.000 na Fejsbuku
u septembru 2014. godine. U decembru 2014. godine, 300.000 ljudi
bilo je povezano s Podemosom, iako je ova opcija bila na raspolaganju
tek od juna. Ovo treba uporediti sa oko 200.000 članova PSOE, stare
Socijalističke partije, glavnog aktera u španskoj politici XX veka.
Podemos se organizovao na društvenim mrežama, i to naročito
sistemom otvorene diskusije i donošenja odluka u virtuelnom prosto-
ru, pod nazivom „Plaza Podemos“, sa 25.000 jedinstvenih korisnika
u septembru 2014. godine i kumulativnim brojem od preko milion
glasova za različite predloge. Takođe je imao više od 800 kružoka
na lokalnom nivou širom Španije (Flesher Flominaya, 2014).
U vreme pisanja ovog teksta, Podemos je priveo kraju dvome-
sečni konstitutivni period, koji je trajao od septembra do novembra
2014. godine. Njime je pokret definisao svoju osnovnu programsku
platformu, organizacionu strukturu, proceduru izbora rukovodstva
i na kraju izbor svojih lidera i kandidata za mandate. Skupština je
održana i fizički i virtuelno u „Plaza Podemos“.
Neverovatna stopa rasta Podemosa ukazuje na to da je postojala
značajna latentna potreba za novim oblikom politike koja bi kana-
lisala revolt i nadu građana, bez potrebe za svakodnevnim suko-
bljavanjem s policijom. Erupcija Podemosa i odbacivanje glavnih
političkih stranaka od strane glasača doveli su do direktne krize u

političkim institucijama. Rukovodstvo Socijalističke partije pod-
nelo je ostavku i na brzinu je izabran novi, mnogo mlađi generalni
sekretar, s teškim zadatkom da obuzda slobodan pad stranke u
anketama i u članstvu. Konzervativna Narodna partija, PP, uzdr-
mana neprekidnim i nemalim korupcijskim skandalima, na brzinu
je izmenila neke elemente svoje politike. Na primer, odustala je od
restriktivnog zakona o abortusu, što je dovelo do podele unutar
partije i činilo se da smena nekih članova njenog rukovodstva nije
daleko. Na partiju Ujedinjene levice su njeni mlađi glasači vršili pri-
tisak u pravcu formiranja saveza s Podemosom, njihovim direktnim
takmacom na levici, a kralj je izabrao baš taj trenutak da konačno
abdicira u korist svog sina Felipea, u očajničkom pokušaju da spase
monarhiju na izdisaju.
Čime objasniti munjeviti uspeh Podemosa? Kakvim je to proce-
som tranzicije pokret 15-M prerastao u značajnu političku snagu
u roku od samo nekoliko meseci? Kakva je veza između vrednosti i
prakse pokreta 15-M i pojave novog političkog aktera? Nema sumnje
da je 15-M bio matrica za Podemos, ali je takođe jasno da Podemos
nije i ne pretenduje da bude 15-M, što ocrtava jasnu razliku između
institucionalne politike i društvenih pokreta. Upravo je ta svesnost
novih političkih aktera poteklih iz prakse društvenih pokreta jedna
izvanredna karakteristika kojom se Podemos i drugi razlikuju od
marketinške strategije etabliranih političkih partija.
Podemos je formirala grupa iskusnih militantnih levičara, koji
su učestvovali u više društvenih pokreta u Španiji, naročito u anti-
globalističkom pokretu, i bili aktivni učesnici pokreta 15-M. Među
njima su Huan Karlos Monedero (Juan Carlos Monedero), Inigo
Erehon Tereza Rodrigez (Inigo Errejon Teresa Rodriguez), Migel
Urban (Miguel Urban), Ana Kastano (Ana Castano), Hajme Pastor
(Jaime Pastor), Santjago Alba (Santiago Alba), Kandido Gonzales
(Candido Gonzalez), Bibijana Medijaldea (Bibiana Medialdea) i
mnogi drugi. Dvanaestog januara 2014. godine izdali su manifest
pod vrlo jasnim naslovom Idemo dalje: pretvaranje revolta u političke
promene (Mover fi cha: convertir indignacion en cambio politico),
koji je prvobitno kao interni dokument izradila Antikapitalistička
levica (Izquierda Anticapitalista), organizacija koja je bila aktivna
u pokretu protiv globalizacije. Oni su zagovarali osnivanje partije
koja bi zahteve i projekte pokreta 15-M prenela u izbornu sferu,

počev od evropskih izbora 2014. godine, ali su izjavili da će to uči-
niti samo ako njihov manifest koji je objavljen na internetu dobije
najmanje 50.000 potpisa podrške. Taj broj su premašili u roku od
24 sata. Četrnaestog januara, inicijatori manifesta su za portparola
pokreta odredili Pabla Iglesijasa, 35-godišnjeg profesora političkih
nauka na Universidad Complutense de Madrid. Iglesijas je usko-
ro postao glavni adut Podemosa. Njegove komunikacijske veštine
brzo su ga dovele do mesta voditelja u polemičkim emisijama na
nekoliko manjih TV kanala, uključujući i veb TV La Tuerka, koju
je osnovao zajedno sa svojim saradnicima. Videvši njegove nastupe,
dve glavne TV mreže, La Sexta (Šestica) i Cuatro (Četvorka), često
su ga pozivale da učestvuje u njihovim političkim emisijama. Nje-
gov ubedljivi televizijski nastup delimičan je razlog uspeha njegove
partije u nastajanju. Zaista, na prvim glasačkim listićima Podemosa,
umesto uobičajenog logotipa većine stranaka, štampano je lice Pabla
Iglesijasa; u pitanju je bila neka vrsta kulta ličnosti, koji je partija
smatrala strogo instrumentalnim, u nameri da nepoznatu političku
partiju poveže s poznatim licem. I uspelo im je. Međutim, bilo bi
pogrešno razmišljati o Podemosu samo kao o pokretu koji predvo-
di harizmatični lider, kao što je slučaj s italijanskim Pokretom pet
zvezdica, jer se Pablo Iglesias uvek podređivao kolektivnim odlu-
kama pokreta i držao se principijelnog stava da želi transparentan,
demokratski proces odlučivanja, ne odričući se pritom prednosti
koje mu je donosila njegova popularnost. Zaista, Podemos je više-
slojna organizacija, veoma nalik na pokret 15-M. I kampanja im je
bila kombinacija snažnog prisustva na društvenim mrežama, gde
su donošene sve važne odluke, organizovanja lokalnih kružoka i
skupština, te učestvovanja u mejnstrim medijima, naročito na tele-
viziji. Ova višeslojna komunikaciona struktura stvorila je sinergijsku
dinamiku kojom su informisane i mobilisane stotine hiljada ljudi
prijemčivih za poruku razumne pobune.
Podemos je u praksi zadržao mnoge principe pokreta 15-M, kao
što su: predlaganje otvorenih lista građana za predlaganje kandidata
za mandate, bez prethodne stranačke kontrole; odbijanje finansira-
nja od strane banaka, i umesto toga oslanjanje na grupno građansko
samofinansiranje (crowdfunding); transparentnost u računovodstvu
organizacije. Troškovi Podemosove kampanje za evropske izbore
iznosili su svega oko 100.000 evra, naspram utrošenih po pet miliona

evra za velike političke partije. Što se tiče programa, dok se dugoročni
program još uvek razmatra, neki elementi Podemosovih ideja mogu
se direktno nadovezati na predloge iz društvenog pokreta, kao što
su: svaka osoba u Španiji treba da ima pravo na minimalni dohodak;
u potpunosti treba sprovesti član 128 Ustava: „Celokupno bogatstvo
zemlje, u svim njegovim oblicima i bez obzira na to ko ga poseduje,
podređeno je interesu naroda“; Španija treba da zadrži svoj suvere-
nitet u odnosu na Evropsku uniju, a posebno u odnosu na Nemačku;
banke koje su spasavane sredstvima iz javnih fondova staviti pod
kontrolu vlade; poreze od korporacija treba usmeriti ka izbegava-
nju rezova u pružanju socijalnih usluga; ukloniti sve strane vojne
baze iz Španije; Španija treba da bude aktivna u sprovođenju mira
i solidarnosti u svetu; poštovati pravo na samoopredeljenje naroda
Španije, uključujući pravo Katalonaca da odluče o svom budućem
statusu; i što je najvažnije, reformisati demokratske institucije novim
izbornim zakonom i uvesti strožu kontrolu nad korupcijom poli-
tičkih partija i vladinih zvaničnika. Ali, o svim ovim zahtevima se
raspravljalo i odlučivalo u žurbi, pred pripreme za evropske izbore.
Pravi programski ciljevi Podemosa razmatrani su u vreme pisanja
ovog teksta i još nisu bili konkretizovani, jer je proces deliberacije
bio otvorenog tipa, s desetinama hiljada učesnika u „Plaza Podemos“
i bez stvarne kontrole nad njima. Međutim, Podemos je i tehno-
loški sofisticirana organizacija, u kojoj su procedure učestvovanja
organizovane pomoću velikog broja veb aplikacija, koje su mnogo
naprednije od bilo čega što se do tada radilo u Španiji, kako bi se
osigurali bezbednost i aktivnost u procesu učešća. Podemos je zaista
partija digitalnog doba (Frediani, 2014).
Međutim, Podemos je masovno učestvovanje svojih članova
posredstvom interneta i u lokalnim kružocima kombinovao s cen-
tralizovanom strukturom donošenja odluka. Nakon što su lideri
izabrani, oni su odlučno sprovodili svoje vođstvo. U tom smislu su
jasno odstupili od prakse društvenog pokreta. Ovu centralizovanu
strukturu pravdali su boljom efikasnošću, uključujući i sprečava-
nje frakcionaštva i unutrašnjih borbi koje bi oslabile partiju koja je
ionako trpela napade etabliranog političkog sistema. U praktičnom
delovanju Podemosa počele su da se pojavljuju kontradikcije između
njihove vizije participativne demokratije i realnosti izbora kandidata
za mandate, posebno tokom procesa imenovanja kandidata za lo-

kalne izbore posredstvom interneta, u decembru 2014. godine. Ru-
kovodstvo je za propuste koji su osudili mnogi članovi Podemosa,
okrivilo greške u kompjuterskom sistemu koji upravlja unutrašnjim
izbornim procedurama. Političari i mediji iskoristili su priliku da
okrive Podemos kao manipulativnu organizaciju. Sukob između
stare i nove politike izbio je u prvi plan javne rasprave.
Zapravo, osnovna novina koju je doneo Podemos jeste njegova
spremnost da se suprotstavi onome što su nazvali La Casta i što se
odnosi na celu političku klasu, pozivanjem na ponovno uspostavlja-
nje demokratije i pokušajima da se kroz proces učenja na greškama
iznađu novi oblici deliberacije i političkog predstavljanja. U tom
smislu, Podemos održava očigledan kontinuitet s bazičnim zahte-
vom pokreta 15-M za pravom demokratijom. Zbog svog izbornog
uspeha i osude korupcije demokratije u praksi, Podemos je trpeo
sve moguće kritike političara, intelektualaca i etabliranih kreatora
javnog mnjenja, koji su Pabla Iglesijasa čak upoređivali s Adolfom
Hitlerom.
Na tragu uspeha Podemosa, nekoliko lokalnih grupa odlučilo je
krajem 2014. godine da formira više koalicija nastalih iz pokreta radi
učešća na lokalnim izborima u maju 2015. godine. Prva je formirana
u Barseloni oko kandidatkinje za gradonačelnika Ade Kolau, liderke
Platforme za ljude ugrožene hipotekama (PAH), najpopularnijeg
pokreta u Španiji. Zbog harizme i nezavisnosti Ade Čolau, veliki
broj partija i grupa, uključujući i levičarsku Inicijativu za Kataloniju
/ Ujedinjenu levicu (Iniciativa por Catalunya / Izquierda Unida),
Partiju X (Partido X ), Ustavni proces (Procés Constituent) i druge,
okupile su se u jaku koaliciju, koja je trebalo da se suprotstavi i ka-
talonskim nacionalistima i socijalistima, strankama koje su činile
aktuelnu opštinsku većinu. Koalicija u Barseloni usvojila je naziv
Barcelona En Comú („Barselona nam je svima zajednička“, na kata-
lonskom jeziku) i inspirisala nastajanje najmanje dvadesetak sličnih
koalicija u Španiji, sa ozbiljnim šansama za dobar izborni rezultat
u Madridu i drugim važnim gradovima. Podemos je učestvovao
u ovim koalicijama s namerom da se fokusira na regionalne izbore
u maju 2015. i na parlamentarne u jesen 2015. godine.
Ako se trenutne projekcije glasanja ispostave kao tačne, glavna
politička transformacija Španije mogla bi početi na lokalnom i
regionalnom nivou, gde su građani svesniji ko je ko i gde je korupcija

unutar etabliranih partija umnogome razotkrivena.
U vreme dok ovo pišem, u decembru 2014. godine, još je prera-
no da se proceni potencijal Podemosa i drugih koalicija kao glavnih
aktera političkih promena u Španiji. Međutim, ono što već možemo
reći o Podemosu jeste da je za samo nekoliko meseci jedna neiskusna,
slabo finansirana i neoprobana politička partija stupila u prvi plan
španske politike i ugrozila dominaciju španske Socijalističke partije,
čime je regenerisala levicu i pokret učvrstila u poziciji koja dovodi u
pitanje naizgled postojanu dominaciju duopola političke moći. Izborni
analitičari (uključujući: Miquel and Campos, 2013), predviđaju da
će jedini način da konzervativci i socijalisti odbiju napad na njihovu
kontrolu nad španskom politikom nakon novih izbora 2015. godine
biti formiranje saveza (takozvane „velike koalicije“), bilo u parlamen-
tu, ili u vladi. Ovo će dovesti do daljeg gubitka njihovog legitimiteta,
čime bi se otvorio put za izbor stranaka i političkih aktera čija bi se
politička matrica mogla naći u pokretu Indignadas iz 2011. godine.
Izazov za političke aktere potekle iz tog pokreta biće da u institu-
cionalnu arenu unesu vrednosti i praksu stečene u pokretu, koje su
probudile nadu koju oni na koncu treba da ostvare. Politika po sta-
rom ili nova, transformativna politika, dilema je s kojom su suočeni
naslednici umreženih društvenih pokreta u Španiji i drugde; dilema
čije će rešenje odrediti demokratsku praksu u godinama koje dolaze.
Poluge političke promene?

Umreženi društveni pokreti mogu da utiču na promene u političkom
sistemu, kao što se može videti u ovom tomu i kao što sam već naglasio
u ovom poglavlju, promišljajući o promenama koje su se u različitim
zemljama odvijale u periodu 2013–2014. godine. U svim slučajevima,
izvori promena potiču iz uticaja ovih pokreta na ljudske umove, po-
jedinačne i kolektivne; oni ne samo da artikulišu ono što ljudi osećaju
i misle, već daju i mogućnost pružanja otpora postojećem poretku,
isticanjem alternativnih projekata života i demokratije. Naravno, da
bi uticali na politiku, društveni pokreti najpre moraju postojati u
političkoj praksi, što za sada nije slučaj u većini zemalja sveta i pored
toga što društveni protesti postoje svuda i u svim slučajevima su danas
prisutni na internet mrežama. Ali društveni pokreti su drugačiji oblik
kolektivnog delovanja, kao što sam pokušao da obrazložim u ovoj knjizi

i kao što sam ih okarakterisao u njihovim novim društvenim praksama
u prethodnom poglavlju. Međutim, kada se u nekom društvu i dese
pokreti, političke promene nisu nužan ishod njihovog potencijala.
To zavisi koliko od kulturnih i institucionalnih specifičnosti, toliko i
od stvarne prakse pokreta i političkih aktera. U glavnim primerima
snažnih pokreta koje sam analizirao u ovom poglavlju primetio sam
samo mestimičan i slab direktan uticaj društvenog pokreta na poli-
tičke sisteme u tako različitim zemljama kao što su Sjedinjene Države
ili Turska. U drugim slučajevima, naročito u Grčkoj, Čileu, Brazilu, a
posebno u Španiji, došlo je do nekih otvaranja u političkom sistemu,
mada ne u dominantnim političkim partijama, već na nivou pred-
sedništva, ili, kao u slučaju Grčke i Španije, na institucionalnoj levici
političkog sistema. U takvim uslovima uspostavljen je savez između
društvenih pokreta i onih političkih lidera koji su priznali njihovu
legitimnost i spremno kanališu neke od njihovih težnji, ispunjavajući
vetrom snova jedra strategija pokreta usmerenih ka političkoj reformi.
Takođe sam identifikovao, u slučaju Španije, rađanje novog političkog
aktera, Podemosa, koji je najvećim delom nastao iz pokreta 15-M i koji
pokušava da bude u skladu sa zahtevima i predlozima pokreta, a da se
pritom ne pretvara da je pokret, jer pragmatizam institucionalizovane
politike nameće svoja ograničenja težnjama ka utopijskoj društvenoj
promeni. Štaviše, izborni uspeh Podemosa inspirisao je veliki broj
lokalnih koalicija koje pokušavaju da revolt i nadu građana pretvore
u institucionalne promene na opštinskom nivou. Ne iznenađuje da
je Španija zemlja u kojoj je društveni pokret pronašao svoj politički
izraz u relativno kratkom vremenskom periodu – za približno četiri
godine. Budući da je Španija bila i jeste centar najsnažnijih umreženih
društvenih pokreta u Evropi, pokret koji se pojavio u njoj kao prvi
pokret na svetskoj sceni nakon arapskih revolucija, postao je matrica i
inspiracija za druge društvene pokrete, uključujući i Okupiraj Volstrit.
Pa ipak, istorija nije unapred zapisana, niti prati linearne pravce
kretanja ka pozitivnim društvenim promenama. U stvari, veći deo
istorijskog iskustva ukazuje na suprotno, i to je dramatično ilustro-
vano arapskim revolucijama 2010–2011. godine. One su zaista ima-
le izuzetne političke efekte; zapravo su čitav arapski svet okrenule
naopačke. Ako neko dovodi u pitanje pojam umreženih društvenih
pokreta kao agenata političkih promena, tzv. arapsko proleće je
dokaz da nije u pravu. Ipak, uvek sam imao problem s „prolećnim“

delom etikete, jer nije prošlo mnogo, a „zima“ se spustila na ogromno
prostranstvo arapskog sveta, kao rezultat intervencije geopolitičkih
interesa i fundamentalističkih islamskih pokreta nastalih u pukoti-
nama unutar političkih sistema koje su svojim delovanjem otvorili
demokratski, narodni pokreti u Egiptu, Libiji, a naročito u Siriji. Nova
vojna diktatura, koju su podržale Sjedinjene Države, drži drhtavu
ruku na egipatskom društvu koje je još uvek u revolucionarnom
vrenju i u kojem je pokret živ i zdrav u svojoj raznolikosti, dok su
se Libija i Sirija raspale u svirepim građanskim ratovima, direktno
izazvanim brojnim stranim intervencijama koje su destabilizovale
Bliski istok i svet u celini. Samo je prvobitna arapska revolucija, u
Tunisu, uprkos tenzijama između islamizma i sekularizma, izgleda
pronašla način za suživot u formi izgradnje neke vrste demokratije.
Moja poenta, međutim, nije da se ovde ponovo vratim na arapske
revolucije, već da naglasim, s jedne strane, izuzetan politički uticaj
neočekivanih umreženih društvenih pokreta na arapski svet i na
svet u celini, a s druge, da istaknem da reći da se politička promena
dogodila ne znači da je to promena koju bismo želeli, a kamoli da
je to promena koju su nameravali sami društveni pokreti.
I tako, ne možemo da znamo kakve su krajnje političke posledice
ovog prvog talasa umreženih društvenih pokreta, koji predstavljaju
oblik društvenih pokreta u našem vremenu, jer ni ja niti bilo ko drugi
ne možemo da predvidimo bilo šta u procesu društvenih promena,
budući da su svi dežurni mudraci bili iznenađeni eksplozijom druš-
tvenih pokreta koji su očito bili u nastajanju, upravo kao što su neki
analitičari, uključujući i ovog autora, o tome već bili pisali neko vreme
(Castells, 2009; Shirky, 2008). Pošto znam da nije moguće precizno
predvideti budućnost, ne mogu da kažem da li će Podemos i njegovi
nastavci preživeti napad celokupne španske političke klase, jer će to,
između ostalog, zavisiti i od razrešenja ustavne krize između Katalonije
i Španije. Osim toga, ne znam da li će seme koje je pokret Okupiraj
zasadio u umu američkog naroda buknuti u trenutku neke društvene
krize, iako masovna mobilizacija usmerena protiv nesankcionisane
policijske rasističke brutalnosti u decembru 2014. godine pokazuje
da je duh otpora nepravdi živ i zdrav. Niti da li će se nove američke
pobunjeničke kandidature za mandate pojaviti u Sjedinjenim Američ-
kim Državama na ruševinama nade na tragu Obaminog nasleđa. Niti
da li će ponovo izabrana brazilska predsednica Dilma Rusef prihvatiti

izazov društvenih pokreta koji zamalo nisu bili presudni na izborima
2014. godine. Mislim da sa sigurnošću mogu da kažem da će u dogled-
no vreme nastati značajne političke promene kao posledice delovanja
umreženih društvenih pokreta, te da će ovi pokreti nastaviti da niču
širom sveta, od Katalonije do Hongkonga, zato što se u ovom periodu
istorijske tranzicije pojavljuju društvene krize i konflikti, a građani za
postojeće političke institucije skoro svuda smatraju da su neefikasne i
nelegitimne. Umovi su se otvorili ka vetrovima slobodne komunikacije
i nadahnuli se praksama osnaživanja koje sprovodi neustrašiva mladost.
Napomene
1 U septembru 2014. godine, nakon očajničkog pokušaja premijera iz
redova socijalista, Manuela Valsa, da formiranjem nove vlade zaustavi
dalji pad rejtinga svoje partije u anketama, otkriveno je da novoime-
novani ministar za međunarodnu trgovinu nije platio porez, jer, kako
je objasnio, pati od „administrativne fobije“.
Literatura
Calderon, F. and Castells, M. (u pripremi). Huellas del Futuro en America
Latina. Santiago de Chile: Fondo de Cultura Economica.
Castells, M. (2003). The Power of Identity, 2nd edn. Oxford: Blackwell.
Flesher Flominaya, C. (2014). Spain is Different. Podemos and 15-M. Open
Democracy, May 29.
Frediani, C. (2014). How Tech-Savy Podemos Became One of Spain’s
Most Popular Parties in One Hundred Days. TechPresident.com/
news, August 11.
Grillo, B. and Casaleggio, P. (2011). Siamo en Guerra: Per una nuova po-
litica. Milan: Perfect Paperback.
Miquel, J. and Campos, L. M. (2013). Asaltad el Sistema. Madrid: Bubok
Publishing.
Pellizzetti, P. (2014). No todo el que dice “redes, redes” entrara en el reino
de los networks. Vanguardia Dossier, 50: 64–67.
Rizzo, S. and Stella, G. (2007). La Casta. Rome: Saggi Italiani.
Shirky, C. (2008). Here Comes Everybody. The Power of Organizing Without
Organizations. New York: Penguin Books.
| akon revolta, nada:
N
život i smrt umreženih
društvenih pokreta
Nije u pitanju kriza, nego te više ne volim.

(Baner na okupiranom Puerta del Sol, Madrid,
maj 2011)
Umreženi društveni pokreti, čija smo iskustva podelili u ovoj knjizi,

nastaviće da se bore i debatuju, da se razvijaju, i na kraju će se ra-
suti, kao i svi društveni pokreti u istoriji. Čak i u malo verovatnom
slučaju da se transformišu u političkog aktera, partiju, ili u neki
novi oblik aktivizma, samom tom činjenicom prestaće njihovo
postojanje, pošto su jedina relevantna pitanja za procenu značaja
društvenog pokreta – društvena i istorijska produktivnost njegove
prakse, te uticaj na njegove učesnike kao osobe i na društvo koje je
pokušao da transformiše. U tom smislu, suviše je rano da se proceni
krajnji ishod ovih pokreta, mada već možemo reći da su se režimi
promenili, da su institucije osporene, te da je u umu većine ljudi
verovanje u trijumfalni globalni finansijski kapitalizam uzdrmano,
možda i nepovratno.
U konačnoj analizi, nasleđe nekog društvenog pokreta sastoji se
od kulturnih promena koje su nastale njegovim delovanjem. Ako
počnemo da drugačije razmišljamo o nekim ključnim dimenzijama
naših ličnih i društvenih života, institucije će u nekom trenutku
morati da uhvate korak. Ništa nije nepromenljivo, iako promene
u istoriji ne slede unapred određenu putanju, jer pretpostavljeni
smisao za istoriju ponekad nema smisla. Šta bi, dakle, moglo biti
nasleđe umreženih društvenih pokreta u nastajanju? Demokratija.
Novi oblik demokratije. Stara, nikad neispunjena težnja čovečanstva.
U svakom društvenom pokretu postoje brojni izrazi potreba i
želja. To su oni trenuci oslobađanja kada svi isprazne svoje kofere
Nakon revolta, nada: život i smrt umreženih društvenih pokreta 265
pune frustracija i otvore svoje magične kutije sa snovima. Stoga

u temama i delovanju ovih pokreta možemo naći svaku moguću
ljudsku projekciju: najvažnije, možemo naći nepopustljivu kritiku
nemilosrdnog ekonomskog sistema koji ljudskim mesom svakod-
nevnih patnji hrani kompjuterizovani automaton špekulativnih
finansijskih tržišta. Pa ipak, ako postoji neka sveobuhvatna tema,
vapijući zov, revolucionarni san, onda je to poziv na nove oblike po-
litičkog promišljanja, predstavljanja i donošenja odluka. Ovo stoga
što je efikasno demokratsko upravljanje preduslov za ispunjavanje
svih zahteva i projekata. Jer ako građani nemaju načine i sredstva
za vlastitu samoupravu, primena čak i najbolje osmišljenih politika,
najsofisticiranijih strategija, najdobronamernijih programa, može
biti neefikasna ili izopačena. Instrument određuje funkciju. Samo
demokratska politika može osigurati ekonomiju koja funkcioniše s
akcentom na ljudima i stvoriti društvo koje će biti u službi ljudskih
vrednosti i potrage za ličnom srećom. Iznova i iznova, umreženi
društveni pokreti širom sveta pozivali su i pozivaju na novi oblik
demokratije, ne toliko utvrđivanjem procedura te nove forme koliko
istražujući njene principe u praksi pokreta. Ovi pokreti, kao i javno
mnjenje u celini, ujedinjeni su u osudi parodije demokratskih ideala u
većem delu sveta (videti Prilog). Pošto ovo nije samo pitanje subjektiv-
nosti političkih aktera, koji su najčešće iskreni i pošteni u sopstvenim
razmišljanjima, onda mora biti da nešto ne valja sa „sistemom“, tim
nejasnim entitetom koji niko lično nije sreo, ali čiji su efekti prisutni
u svačijem životu. I tako, iz dubine očajanja, posvuda su iznikli jedan
san i jedan projekat: preporod demokratije, iznalaženje načina da
ljudi kolektivno upravljaju svojim životom prema principima koje
svi neguju u svom umu, a koji se obično zanemaruju u svakodnev-
nom iskustvu. Ovi umreženi društveni pokreti predstavljaju nove
oblike demokratskih pokreta, pokrete koji rekonstruišu javnu sferu
u prostoru autonomije sagrađene oko interakcije između lokalnih
mesta i internet mreža, pokrete koji eksperimentišu s kolektivnim
donošenjem odluka i rekonstruisanjem poverenja kao osnove za
saradnju između ljudi. Oni uvažavaju principe koje su uvele slobo-
darske revolucije prosvetiteljstva, dok istovremeno stalno precizno
naglašavaju mesta na kojima su ti isti principi iznevereni, počevši
od prvobitnog poricanja punog državljanstva ženama, manjinama
i kolonizovanim narodima. Oni akcenat stavljaju na protivrečnost
između građanske demokratije i grada ponuđenog na prodaju ono-

me ko da najviše. Oni potvrđuju svoje pravo da započnu sve iznova.
Da se krene u novi početak, nakon dostizanja praga samouništenja
naših trenutnih institucija. Ili tako bar veruju akteri ovih pokreta,
čije sam reči upravo pozajmio. Nasleđe umreženih društvenih po-
kreta trebalo bi da podstakne mogućnost ponovnog učenja o tome
kako živeti zajedno. U pravoj demokratiji.
| rilog menjanju sveta
P
u umreženom društvu
Javno mnjenje u pojedinim zemljama u vezi

s pokretom Okupiraj i sličnim pokretima
Izvor: Slike koje je izradila Lana Švarc (Lana Swartz) na osnovu podataka prikupljenih iz izvora koji
su navedeni za svaki grafikon.
20 20 19
31 30 29 29 28 28 27 26
33 37 37 35 34 32 32
44 44 41 39
50 49
57 56
44 64
54
54 46 43 56 54 64 64 Naklonjeni
49 54 54 56 62 60 64 62
41 51 44 Neodlučni
45
Nenaklonjeni
27 23
13 19 23 15 18 23
16
5 10 6 6 11 7 9 7 6 8 6 8 10 9 10
Ukupno
Indija
Španija
Italija
Južna Koreja
Turska
Švedska
Argentina
Nemačka
Saudijska Arabija
Kanada
Belgija
Meksiko
Mađarska
Poljska
Brazil
SAD
Velika Britanija
Južna Afrika
Fancuska
Indonezija
Australija
Rusija
Japan
Slika A1: Stav prema protestima Okupiraj Volstrit

Pitanje: Koliko ste naklonjeni ili nenaklonjeni protestima Okupiraj Volstrit, prema onome
koliko ste mogli da ih razumete?
Izvor: Anketa Ipsos Global Advisor, sprovedena za Reuters News, novembar 2011. godine
Stavovi građana prema vladama, političkim i finansijskim

institucijama u Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji
i svetu u celini
Izvor: Cifre je razradila Lana Švarc (Lana Swartz) na osnovu podataka prikupljenih iz izvora koji su
navedeni za svaki grafikon.
Evropska unija
100
90
80
Procenat odgovora „Da“
70
60
50
40
30 2011
20
10
0
Irska
Grčka
Mađarska
Španija
Rumunija
Litvanija
Bugarska
Italija
Letonija
Velika Britanija
Francuska
Portugal
Slovenija
Holandija
Belgija
Nemačka
Poljska
Češka Republika
Austrija
Slovačka
Kipar
Švedska
Danska
Estonija
Finska
Slika A2: Poverenje u evropske finansijske institucije
Pitanje: Da li imate ili nemate poverenja u svaku od navedenih institucija u svojoj zemlji?
Finansijske institucije i banke.
Izvor: Gallup, jun 2011. godine
100
90
80
70
60
50 Evropska unija
40 Nacionalni parlamenti
30 Nacionalne vlade
20
10
0
Jesen 2004
Proleće 2005
Jesen 2005
Proleće 2006
Jesen 2006
Proleće 2007
Jesen 2007
Proleće 2008
Jesen 2008
Proleće 2009
Jesen 2009
Proleće 2010
Jesen 2010
Proleće 2011
Jesen 2011
Slika A3: Poverenje u evropske političke institucije

Pitanje: Postavio bih vam pitanje o tome koliko imate poverenja u određene institucije.
Za svaku od sledećih institucija, molimo vas recite da li ste skloniji da im verujete ili da
im ne verujete: Evropska unija, nacionalni parlament i nacionalna vlada.
Izvor: Eurobarometar
Prilog menjanju sveta u umreženom društvu 269
Sjedinjene Države
100
90
Procenat navedenog nivoa poverenja
80
70
60
Skoro
50 da nema
Samo
40 donekle
Puno
30 poverenje
20
10
0
2000 2002 2004 2006 2008 2010
Slika A4: Poverenje u američke banke i finansijske institucije

Pitanje: Navešću neke institucije u ovoj zemlji. Što se tiče ljudi koji vode ove institucije,
da li biste rekli da imate puno poverenje u njih, samo donekle, ili uopšte nemate poverenja
u njih? Banke i finansijske institucije.
Izvor: General Social Survey, National Opinion Research Center, Chicago University
Procenat odgovora „Puno poverenje“/ „Prilično“
100
90
80
70
60
50 Banke
40 Krupni biznis
30
20
10
0
2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010
Slika A5: Poverenje u američke finansijske institucije

Pitanje: Sada ću vam pročitati listu institucija u američkom društvu. Molim vas, recite mi
koliko vi lično imate poverenja u svaku od njih – puno poverenje, prilično, skoro nimalo?
Banke; krupni biznis.
Izvor: Gallup
100
90
80
70
60
Skoro
50 da nema
Samo
40 donekle
Puno
30 poverenje
20
10
0
2000 2002 2004 2006 2008 2010
Slika A6: Poverenje u izvršnu granu američke federalne vlade
u njih? Izvršna grana federalne vlade.
100
90
80
70
60
Praktično
50 nema
Samo
40 donekle
Puno
30 poverenje
20
10
0
2000 2002 2004 2006 2008 2010
Slika A7: Poverenje u Kongres SAD
u njih? Kongres SAD.
100
90
80
70
60 Nimalo
Ne naročito
50 Prilično
Puno poverenje
40
30
20
10
0
2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010
Slika A8: Poverenje u američke političare

Pitanje: Koliko u principu verujete muškarcima i ženama u političkom životu u ovoj
zemlji koji ili već zauzimaju ili se kandiduju za javnu funkciju, i koliko imate poverenja
u njih – puno poverenje, prilično, donekle, nimalo.
Izvor: Gallup
100
Procenat odgovora „Puno poverenje“ / „Prilično“
90
80
70
60
Kongres
50
Predsednik
40 Vrhovni sud SAD
30
20
10
0
2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010
Slika A9: Poverenje u američke političke institucije

Pitanje: Sada ću vam pročitati listu institucija u američkom društvu. Molim vas, recite
mi koliko vi lično imate poverenja u svaku od njih – puno poverenje, prilično, donekle
ili vrlo malo. Vrhovni sud SAD, Kongres, predsednik.
Izvor: Gallup
Svet u celini
100
90
80
70
60
50
40
30
20
10
0
Ukupno
Zemlje BRIK
Zemlje G8
Kina
Brazil
Indija
SAD
Holandija
Švajcarska
Koreja
kanada
Italija
Španija
Austrija
Francuska
Velika Britanija
Island
Nemačka
Japan
2009
Slika A10: Poverenje u sposobnost vlade da upravlja finansijskom krizom
Pitanje: Na skali od 1 do 10 (gde 1 znači da uopšte ne verujete, a 10 znači da u potpunosti
verujete), koji je nivo vašeg poverenja u vašu vladu u smislu njenog upravljanja
finansijskom krizom?
Izvor: ICM
100
90
80
70 Afrika
60 Azija/Pacifik
50 Evropa
Latinska Amerika
40
Bliski istok
30
Severna Amerika
20
10
0
2006 2007 2008 2009 2010 2011
Slika A11: Široko rasprostranjena korupcija u poslovanju

Pitanje: Da li je korupcija rasprostranjena ili nije rasprostranjena u preduzećima koja se
nalaze u ovim zemljama?
Izvor: Gallup World View
100
90
80
70
Afrika
Procenat odgovora „Ne“)
60 Azija/Pacifik
50 Evropa
40 Latinska Amerika
Bliski istok
30
Severna Amerika
20
10
0
2006 2007 2008 2009 2010 2011
Slika A12: Poverenje u nacionalnu vladu

Šta je sa nacionalnom vladom?
Izvor: Gallup World Voice
100
90
80
Afrika
70
Azija/Pacifik
60 Evropa
50 Latinska Amerika
40 Bliski istok
Severna Amerika
30
20
10
0
2006 2007 2008 2009 2010 2011
Slika A13: Široko rasprostranjena korupcija u vladi

Pitanje: Da li je korupcija rasprostranjena ili nije rasprostranjena u vladi u vašoj zemlji?
100
90
Afrika
80
Azija/Pacifik
70
Evropa
Procenat odgovora „Ne“)
60
Latinska Amerika
50
Bliski istok
40 Severna Amerika
30
20
10
0
2006 2007 2008 2009 2010 2011
Slika A14: Poverenje u poštene izbore

Šta je sa poštenim izborima?
Manuel Kastels Mreže revolta i nade | Izdavač Javno
preduzeće Službeni glasnik | Za izdavača Jelena Trivan,
direktor | Izvršni direktor Sektora za izdavanje knjiga Petar V.
Arbutina | Lektura Nevena Živić | Dizajn korica Aleksandar
Pribićević | Tehničko uređenje Jelena Panić | Štampa
Štamparija Glasnik, Beograd | Tiraž 500 | Beograd, 2018 |
www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
316.32:004
004.738.5:316
КАСТЕЛС, Мануел, 1942–
Mreže revolta i nade : društveni pokreti u doba interneta /
Manuel Kastels ; prevod Vanja Savić i Daniela Nikolić. – Beograd
: Službeni glasnik, 2018 (Beograd : Glasnik). – 274 str. : ilustr. ;
23 cm. – (Biblioteka Društvo i nauka. Edicija Trag)
Prevod dela: Networks of Outrage and Hope / Manuel Castells.
– Tiraž 500. – Napomene i bibliografske reference uz pojedina
poglavlja.
ISBN 978-86-519-2105-9
a) Информациона технологија – Друштвени аспект
b) Информационо друштво
c) Друштвени покрети
d) Интернет – Друштвени аспект
COBISS.SR-ID 266933260

Mreze Revolta I Nade, Manuel Kastels - Za Stampu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mreze Revolta I Nade, Manuel Kastels - Za Stampu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Biblioteka

Glavni i odgovorni urednik

Mreže revolta i nade

© Za srpski jezik JP Službeni glasnik, 2018

UVERTIRA ZA REVOLUCIJU: Gde je sve počelo 36

DOSTOJANSTVO, NASILJE, GEOPOLITIKA:  91

RIZOMSKA REVOLUCIJA: Los Indignados u Španiji  105

OKUPIRAJ VOLSTRIT: Žetva soli zemlje  141

UMREŽENI DRUŠTVENI POKRETI: Globalni trend? 190

MENJANJE SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 211

UMREŽENI DRUŠTVENI POKRETI

NAKON REVOLTA, NADA: Život i smrt umreženih

PRILOG MENJANJU SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 267

bogaćenje analitičkog tumačenja oblika i značaja umreženih druš-

Da bih ograničio veličinu knjige u njenoj drugoj inkarnaciji, izbrisao

u Lisabonu, zato što mi je ljubazno dostavio najkompletniji grafikon

Barselona i Santa Monika, juna–decembra 2014. godine

Novembar 2011. godine bio je za mene dobar mesec. Pozvao me je

predstavljala ćorsokak. Čak je mogla biti signal novog početka, na

koji su istovremeno bili i posvećeni građani. Odlučio sam da svoju

pokretu Okupiraj Volstrit, dok sam ja koristio svoje mreže kolega i

autora, i vas, čitalaca, i omogućila našu komunikaciju. Upućujem

Barselona i Santa Monika, decembra 2011. – aprila 2012. godine

Niko to nije očekivao. U svetu pomračenom ekonomskim nedaćama,

i reprodukovala se, uz pomoć zastrašivanja ili odvraćanja, a kada

toga da mnogi njihovi zahtevi budu usvojeni. U Sjedinjenim Ame-

(monopolom nad nasiljem, legitimnim ili nelegitimnim, posredstvom

raznolikost. Međutim, postoji jedna odlika koja je zajednička za sve

Mreže moći u različitim domenima ljudske aktivnosti međusobno

elite koje spasavaju finansijske institucije, medijske korporacije

Iz tog razloga pokreti zauzimaju urbani prostor i simbolična zdanja.

1. Prostor formira zajednicu, a zajednica se zasniva na zajedniš-

javno razmatranje i odlučivanje, koji na kraju postaje politički

Najvažnije je da taj novi javni prostor, umrežen između digitalnog

Toliko suštinskog, da su čitave biblioteke posvećene obazrivom od-

inteligencije,4 najvažnije emocije za društvenu mobilizaciju i poli-

se prenose događaji i povezane emocije. Što je brži i interaktivniji

stanara i delom predvođena ženama, u međuvremenu postala po-

Namera mi je da to bude moj doprinos razumevanju umreženih

6 Pionirska analiza uspona savremenih umreženih društvenih pokreta

građanske kulture, nastale iz društvenih pokreta. One su omogućile

Tunis: revolucija slobode i dostojanstva1

uprkos žestokoj represiji policije, koja je ubila najmanje 147 osoba

spoljnim svetom kako bi istakli svoje pravo na ostvarivanje svojih

„revolucija za slobodu i dostojanstvo“ (Thawrat a l-hurriya wa-I

odvijala se u Ben Gerdanu, 2009, i u Gafsa rudnicima fosfata, 2010.

zvanična televizija bila svedena na primitivnu propagandnu alat-

Utisak je da u Tunisu nalazimo značajnu konvergenciju tri ra-

Kombinacija ova tri elementa, koji su se međusobno potkrepljivali,

Monsef Marzuki (Moncef Marzuki) je sekularna ličnost, a nacrt

Islandska revolucija kuhinjskim priborom:

XXI veka iz lokalnih uslužnih banaka krajem osamdesetih izrasle

tri banke, Landsbanki, Kaupthing i Glitnir, suočile su se s hitnošću

Islanđana je značajno smanjen, a njihova imovina je strmoglavo

a konzervativni premijer Geir Harde (Geir Haarde) izjavio je da se

Preplaćenoj gomili, „banksterima“ i krupnosopstveničkoj eliti neće

Vodeće ličnosti bankarskog sektora uhapšene su u Rejkjaviku i

Drugo, devalvacija krune (króna), koja je pala za 40 posto, imala

radu i za odgovore na pitanja građana. Jutjub i Flikr su korišćeni radi

Mi, narod Islanda, želimo da stvorimo pravedno društvo sa jedna-

Naglašen je predstavnički politički princip „jedan čovek, jedan

Glasovi birača svuda u zemlji imaju jednaku težinu.

Da bi se razbio monopol političkih partija, utvrđeno je da će bi-

UVERTIRA ZA REVOLUCIJU: Gde je sve počelo 36

DOSTOJANSTVO, NASILJE, GEOPOLITIKA: 91

RIZOMSKA REVOLUCIJA: Los Indignados u Španiji 105

OKUPIRAJ VOLSTRIT: Žetva soli zemlje 141

UMREŽENI DRUŠTVENI POKRETI: Globalni trend? 190

MENJANJE SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 211

PRILOG MENJANJU SVETA U UMREŽENOM DRUŠTVU 267