SVE PROĐE, PA I DOŽIVOTNA

DNEVNIK JEDNE ROBIJE

www.balkandownload.org

Žarko Laušević
„Ovo nema niđe!“
Šomi Roganović, druga polovina dvadesetog vieka
 PREDGOVOR

Savest kao najteža zatvorska samica

U obimnoj bibliografiji značajne dnevničke literature i

dokumentovane memoaristike izdvajaju se ona dela u kojima je autor
uspeo da prevaziđe opasnost da mu samoljublje i okolnosti, ma
kakve one bile, priguše humanu osetljivost i moć rasuđivanja. Ta dela
odlikuje autentičnost opisa neposrednog doživljaja, odnosno
autorovog učešća i inicijalnog odnosa prema njemu, bez naknadnih
intervencija s vremenske distance, ili iz novih pozicija. Takvim
knjigama je dnevnički zapis uspostavljen i afirmisan i kao značajan
književni rod i kao filosofski tekst, a vrlo često i kao validan izvor
istorijskih podataka. Nova knjiga Žarka Lauševića: Sve prođe, pa i
doživotna snada u tu literarnu vrstu.
Kod nas se dnevnička književnost javlja tek u devetnaestom
veku. Iz tog vremena su do nas stigli poznati zanimljivi dnevnici
dveju markantnih žena toga doba: Milice Stojadinović-Srpkinje i
Anke Obrenović. Zapise tih dijaristkinja izvrsno je naučno obradila
književnica Radmila Gikić Petrović, i te vredne knjige danas
predstavljaju dragocena pisana kulturno-istorijska svedočenja iz
pera učesnica i razboritih kritičarki ljudi, njihovih naravi i običaja u
svom vremenu. Više od pola veka kasnije nastala je najpoznatija
fikcijska dnevnička knjiga u našoj književnosti, Dnevnik o
Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, u kome je pisac, oslonjen na lično
iskustvo, prikazao ratne i neposredno poratne nevolje vojnika iz
Prvog svetskog rata.
U kulturnom nasleđu u svetu, dnevničku literaturu nalazimo u
svim epohama, kao i savremenom stvaralaštvu. Od davnih zapisa
mistika o doživljenim čudesima, preko porodičnih, putnih, ljubavnih,
istraživačkih i izmišljenih dnevnika, koji danas čine podjednako
klasiku kao i moderne tokove toga književnog roda. Tu su značajni
primeri, da navedemo samo neke: svedočenja Danijela Defoa o
pošasti u Dnevniku u godini kuge (mada je i njegov roman Robinson
Kruso pisan u svojevrsnom dnevničkom maniru), zatim Geteovi
Dnevnici, pa antiherojski cinizam Sola Beloua u Dnevniku begunca,
sve do zatvorskih Razgovora sa samim sobom velikog Nelsona
Mandele, donedavno našeg savremenika koji je dvadeset sedam
godina robijao u južnoafričkim zatvorima: Robin Ajland, Ponismur i
Viktor Versen.
I na stranicama najnovije knjige Žarka Lauševića: Sve prođe, pa
i doživotna nalazimo bespoštedno strogo vođene i dosledno beležene
razgovore sa samim sobom. Te Lauševićeve, do surovosti precizne,
vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom
misaonom oštrinom i smelim zahvatima u samo srce činjenica, čine
ovu knjigu izuzetnom. Njena snaga je u tome što je bez bolećivosti,
što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne
uzmiče pred suočavanjem. Zbog tog sasvim neobičnog autorskog
stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstrožiji izbor za
listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti.
Lauševićev zatvorenički dnevnik pokriva dve i po godine ili, kako
to on obeležava, trideset meseci (a kasnije će sabirati i dane)
robijanja koje je izdržao u Zabeli, zatvoru nedaleko od Beograda, gde
je premešten iz crnogorskog zatvora u Spužu u kome je tamnovao
dvadeset pet meseci. Na kraju knjige izračunao je da je u tim
kazneno-popravnim ustanovama proveo 1669 dana. Na hiljaditi dan
je u dnevniku ispod naslova: hiljadu dana, napisao samo jednu
rečenicu: I isto toliko noći.
 Sve te dane i noći, izuzev trodnevnog odsustva zbog sahrane oca,
proveo je, prema svojim urednim dnevničkim zapisima i
komentarima, u nesigurnosti svoje porozne ljušture samoće,
pokušavajući da se snađe na tom otvorenom „polju ljubavi i straha“.
Osuđenik, a ne pritvorenik, na šta ga redovno strogo podsećaju
starešine, nastojao je, kako podvlači, da bude „što samlji“ iako ta
„bezbojna praznina pegla mozak i isisava sve“, ili možda baš zato.
Traži način da se izdvoji iz uopštenog misaonog područja, da ga što
manje usisavaju zatvoreničke navike. Dnevnik, kao stalno polje
disputa najpre sa samim sobom, a onda sa paviljonskim poretkom.
Posete bližnjih i prijatelja, slikanje ikona po narudžbi za
pretpostavljene i portreta po svom izboru, kao i pisma i retki
telefonski razgovori, to su za njega bile jedinice obeležavanja i
računanja zatvorskog vremena koga, kako piše, „sad imam
napretek“. Teško mu pada paradoks da je, iako nov u tom ogromnom
zatvoru, uglavnom svima poznat. Glumac, tako ga svi oslovljavaju,
najveći broj njih posprdno.
Svestan da je došao u prostor koji poništava svaki drugi osim
zatvorskog identiteta kojeg mu daje krivica, kreće u bekstvo od toga
što mu nudi sredina, a u potragu za samim sobom. Počinje duge
rasprave, istraživanje detalja iz svog života i literature, da bi ih po ko
zna koji put iznova raščlanjivao do najsitnijih pojedinosti i opet
sklapao u celinu tražeći previde i prećutane izjave, ili skrajnute
primisli. Dnevnički zapisi najbolje svedoče o tome kako je na taj
način uspevao da sačuva neku misaonu krepkost i krhko biće ljubavi
i nade. Tu, u tom kaznenom zabranu, u tom panoptikumu
svakojakog zla, uspešno obavljenih predumišljaja, efikasnih heroja
sačekuša i izluđenih egzekutora porodičnih „neposlušnika“, gde
ispred paviljona svakodnevno, kako on primećuje: „šeta par hiljada
godina robije“, sve vesti spolja i od bližnjih zvuče drugačije.
Svet je surovo podeljen na dve međusobno isključive sfere, na
tamo i ovde. Dok slika ikonu za rukovodioca zatvora, zatim portrete
svojih roditelja, beleži u dnevnik da se na čudan način oseća kao da je
neko drugo biće dok to radi, kao da nije ni ovde ni tamo. A onda ga
neke pojave surovo vrate unutar omeđenog kruga.
 Uzalud traži vanzatvorske posete. Svaki put ga odbiju uz
obrazloženje da to čine zbog sumnji da priprema bekstvo, mada se to
u dnevniku ni na jednom mestu ne pojavljuje ni u dalekim
naznakama, ili pomisli. A bar njemu je poveravao i ispovedao i
namere i sumnje i uspomene i zapažanja i razočarenja i ljubav prema
Aniti i nežnost prema deci i zahvalnost prijateljima i dogovore sa
advokatima.
U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice
kojim mu čestita novu 1997. godinu. U njemu je na nekoliko stranica
opisao kako je još zatekao u životu bolesnog oca pred njegovu smrt,
ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom
prijatelju Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao: ćale... I još je
mnogo toga poverio dnevniku na jedinstven način, bez patetike, bez
lamenta, bez vazda spremne dežurne suze u grlu i šaržiranog efekta.
No i dnevnik, taj njegov diskretni i pravi sagovornik, bio je
takođe pod zatvorskim režimom. Često je „privođen“ na
„informativne razgovore“ i kontrolu. Jednom, kad je po ko zna koji
put nestao, piše da mu ga je posle tri dana vratio jedan od starešina,
pokazujući mu iscepljene stranice koje je ocenio kao opasne, pa ih
iscepio i sklonio, da bi ga spasao od kontrole.
„Ne smem Sunce koje se jutros pojavilo osloviti drugačije, do
Vaša Retka Svetlosti, ili se bolje praviti da ga nije, jer čovek više ni u
šta ne može biti siguran. Jeste četrnaesti mart, jeste sunce i toplo je
čak, ali možda se ipak radi samo o provokaciji“, šaljivo komentariše
Laušević u dnevniku jedan dugo iščekivani topli sunčani dan.
Možemo samo zamisliti kako su taj gorki i ironični pasaž o sumnji
protumačili ćudoredni čuvari kaznenog poretka.
Dnevnička knjiga: Sve prođe, pa i doživotna je veoma pažljivo
komponovano, posebeno književno delo, dobro nađene forme i ritma
narativa. Izrazitim iskaznim detaljem uspešno je zamenjeno
digresivno opričavanje situacija. Autor je nastojao da svoj zapis
sačuva od proizvoljnog gomilanja podataka, već se oslanja na svoju
vrhunsku moć zapažanja i uspeva da nepogrešivo iz mnoštva izdvoji
najvažnije i najizrazitije.
 U celosti navodi neke neodoljivo zgodne događaje sa kolegama
glumcima koji mu dolaze u posetu, divne očinske razgovore sa
decom, pisma Aniti, rodbini i prijateljima, kao i ona koja šalje, uz
molbe za obnovu suđenja i druge advokatske intervencije. Isto tako
upisuje poneki autentični dijalog sa zatvorenicima i starešinama, kao
ovaj: „Žare, ti si dobar, ne valja ti to. Zašto, ovde su svi dobri. Niko
ovde nije dobar, a ti jesi. Jok ja. Samo se pretvaram. Diplomirani
glumac.“
I pored toga što značajan prostor u dnevniku zapremaju njegova
iskrena ljubavna priča, nežna očinska osećanja, porodična odanost i
čvrste prijateljske veze, Laušević uspeva da sačuva svoj rukopis od
bilo kakve sentimentalne parade i samosažaljenja. Jedan njegov
dnevnički zapis je zbog toga izrazito sveden: „15 mart. Poseta. Majka.
Opet su dali samo sat vremena.“
Dva meseca pre no što će otići u Podgoricu na ponovno suđenje,
zapisao je u svoj dnevnik ironični osvrt na zatvor u kojem je
izdržavao kaznu dve i po godine, 9. decembar 1997: „Sinoć smo bili
na TV, ne ja, niti iko od poznatih. Bila je Zabela i niko je od nas nije
prepoznao u emisiji „Zločin i kazna ...Slikali su neke sobe koje niko
od nas nikad nije video, prikazali su neku hranu koju ovde još niko
nije probao, i „kuću ljubavi“ u koju nikoga od nas ne puštaju. Slikali
su i uzeli izjave od par proverenih starih poltrona koji će posle
izrečenih pohvala dobiti neke povlastice... Idiotska emisija u kojoj je
prikazano da je život ovde mnogo bolji nego onima koji su to
gledali... Previše laži na malom prostoru.“
U tom malom prostoru velike laži izdržao je autor ove odlične
dnevničke knjige devet stotina dana kao zatvorenik broj 28375, koji
mu, istina, nije bio ugraviran na podlanici, ali jeste na svesti i savesti.
Jedan deo svakog tog dana je proveo u propitivanju detalja svoje
savesti koja je bila njegova najsurovija samica. I ta saznanja su mu
dala snage da razlikuje nameru od slučaja, htenje od moranja,
normalan pogled od žute mrlje i advokatsko obrazloženje od iskrenog
kajanja. I često je usput citirao Ničeovu tvrdnju da svaki napredak u
saznavanju proizilazi iz hrabrosti. Žarko Laušević je imao i kao onaj
ko traži i saznaje i onaj koji to saznanje zapisuje samopregorno
tačno, bez ulepšavanja i bez uzmaka.
Vida Ognjenović
 PRVA GLAVA

AVGUST 1995, dvadeset i peti mesec robije

27. avgust, nedelja uveče, KPD Zabela, Srbija

– Ime, lopove? – pita, preko zalogaja, ne gledajući me, krupna
starija uniforma u prijemnoj kancelariji. Nadzornik. Ima infekciju na
gornjoj usni. Bolan herpes simpleks, pretpostavljam. Tu usnu štedi
pri govoru i jelu. Na stoluje, pored tanjira sa dopola pojedenom
kajganom, rolna toalet iapira. Pored na klupi se muči sa snom jedan
pijani momak u civilu. Ima lisice na rukama. Nema puno prstiju. (Što
sve moram da primetim?) Uz mene stoji komandir koji me je malo
pre na kapiji preuzeo od crnogorske policije. U uglu kancelarije
nevidljiv stoji Savo Stanišić i seče lagano jabuku Staljinovim nožem.
Jede smireno, prefrigano.
– Pritvorenik Žarko Laušević – sviknuto se predstavih. Savo
mirno odobri. Nadzornik podiže lagano pogled. Ustade. Šeta oko
mene, oprezno žvaće, nešto kao i da računa.
– Osuđenik! – značajno potcrta podignutim kažiprstom. –
Osuđenik taj i taj!
„Taj i taj“ mi zaliči da je mimo mene još neko sa mnom, obojica
potomci neke stare tajlandske dinastije. Jedino ako i on ne vidi mog
Sava.
– Ovde NEMA pritvorenih lica. Samo OSUĐENIH! Aha! Da
čujem!
 – Osuđenik Žarko Laušević. – I?
– I... šta? – trudim se da izbegnem pogled u herpes.
– Pobi ih k’o zečeve! – zelenih je očiju, koje zanose na
neispavanost i spremnost da me kazni tu, sad, odmah.
– Ruke na leđaAAA, lopove! – zapovedi kao da je ispred njega
bataljon zbunjenih guštera. Savo mi rukom u kojoj drži nož sa
kriškom jabuke daje znak da se ne sekiram. Nadzornik ode do onog
pijanog vezanog momka kome je malo klonula glava i razvali mu
šamarčinu:
– Nema spavanja, Mikša! Da čujem...
– Kad si pijan... – pokuša nešto Mikša, pa mu opet zanemoća
glava.
Nadzornik dolazi opet do mene.
– A, glumac? – po izrazu njegovog lica vidim da mu je glumac
sinonim za nešto jako smrdljivo.
Ćutim i dalje. Obilazi oko mene, sa rukama na leđima. Ima i
fleku od paradajza na kragni od košulje. Ili je od krvi? Hoću da
verujem da je biljnog porekla. Pomislih koliko je neoriginalan u svom
nastupu. Kao iz najlošijih filmova o isleđenju.
– Ne čujem, lopove! – uporan je kao na prvom saslušanju.
– Imate tu izvršnu presudu, gospodine nadzorniče.
– Izvršnu presudu? – primakao mi se da mogu i da osetim
kajganu sa primesom nikotina. – K’o zečeve! Tačno tako! Krstiću, ja
ću te... auuuu... Krstiću! – zapreti mi kroz zube. Nije da me nije
strah, ali prolazi mi kroz glavu – kako li to izgleda njegovo krštenje?
Savo, nezainteresovano, s pogledom u prošlo i buduće vreme, jede
onu svoju jabuku. Gledam nadzornika nemo na dva milimetra od
mog nosa. Herpes je prokrvario, a ni oči nisu daleko.
– Izvolte, gospodine nadzorniče! – Odazva se iza mojih leđa,
prisutni komandir, očigledno sa prezimenom Krstić.
 Laknu mi. Višak znanja maternjeg jezika, vokativi, prosti futur,
mala i velika slova.
– Vodi, Krstiću, lopova u Karantin i onda se vrati da vodiš Mikšu
u Sedmi – zgrabi onu rolnu toalet papira, otcepi neku nervoznu
dužinu i nabi je na herpes.
Iza Krstića i lopova čuje se preračunavanje, za sebe.
– Izvršnu presudu, je li? Dobro, dobro... – kako smo se
udaljavali obeća seks sa mojom mamicom. Prosto buduće vreme –
futur, mislim. A možda opet grešim kao u „slučaju Krstić“. Videćemo.
Savo ima svoj ritam, ali je uhvatio korak uz mene i komandira
Krstića.
– Isto ti je ovako sa mnom bilo, kad sam ošamario Hitlera. Ali,
nema veze, mali! Izgubiš Hitlera, dobiješ Tita! To ti je ta nivelacija?
Ne znam koje je doba noći. Sve moje uspehe, nesreće i padove
rađala je noć. Dani su mi uvek bili samo čekanje noći od kojih je
svaka donela nešto. A ova, šta ova noć bdenja donosi?
Nalazim se u Karantinu, odeljenju za prijem novih osuđenika.
Tu boraviš dok te ne rasporede u jedan od paviljona i dok ne dobiješ
radno zaduženje. Sam sam u jednoj čudnoj prostoriji koja služi kao
karantin karantina. Svetlo ne može da se ugasi, a vrata su otključana.
Tu se provodi prva noć dok se ne utvrdi da nije u zgradi i neki
osuđenik koji bi mogao biti opasnost za novopridošlog, ili obrnuto, ili
da možda nisu u istom delu. U sobi se nalazi drvena konstrukcija na
sprat, široka jedno tri i po metra, pa spavaj gde hoćeš. Ćebadi –
složenih, razbacanih po donjem i gornjem „ležaju“ – jedno
dvadesetak. Odlučujem da noć provedem na višem spratu čudne
skalamerije, na kojoj bi se nekom velikom prisilom verovatno moglo
smestiti i desetak ljudi. Treba li da se osetim počastvovan tako
velikom posteljom? Sumnjam. Tu sreću donela je činjenica da sam ja
jedini primljen večeras.
Neće san. Nikako mi ne prileže telo na ove drvene gradele. Nije
to zbog tvrdoće. I u svojoj kući bih povremeno, zbog slabe kičme, na
podu spavao, a recimo da sam dobar deo života proveo na nekim
drugim daskama. Osećam se ovde gore kao mrtav Indijanac. Ima li ih
još i da li ih i dalje tako sahranjuju? Čujem Sava sa donjeg ležaja:
– A, vidiš, mene su jednom kremirali, pa sam molio Gebelsa da
mi pušti u posjetu barem jednoga od mojih kremiranih prijatelja.
Neka izaberu, ‘oće li Gandoga, Bika Što Sjedi, Niveu... Gebels, fukara,
veli: Oprosti, Savo, bivši prijatelju, štote moram ispravit’, ali Bik Što
Sjedi nije kremi... – Savo je nestao na naglo otvaranje vrata.
– Žare, treba da napišeš biografiju i da predaš sutra načelniku
Karantina, psihologu – reče mi robijaš koji se malopre predstavio
kao Ranđa, bivši fudbaler, a ovde je zadužen za prijem novih
osuđenika i kuvanje kafe osoblju u Karantinu.

„Rođen sam na Cetinju (što sam oduvek doživljavao kao jedan

od retkih životnih uspeha) 1960. godine, kao treće dete, od oca
Dušana i majke Roksande, oboje prosvetnih radnika. Tamo smo i
živeli do moje četrnaeste godine, u Ulici Baja Pivljanina br. 47. Ne
znam kako se to dogodilo, ali posle mene u toj zgradi sa osam
stanova do dana današnjeg rođeno je još samo jedno dete, Milena,
kći dr Nika Simovog Martinovića, njegošologa, publiciste, književnog
teoretičara i golootočkog...“
Ovo je besmisleno. Što bi zabelskog psihologa ovo zanimalo?
„Rođen sam 1960. na Cetinju. U Podgorici sam 1993. ubio dvoje
ljudi i trećeg ranio. Osuđen sam na petnaest godina, moj brat na dve.
Prekoračenje nužne odbrane. Vrhovni sud mi je nedavno preinačio
kaznu na trinaest, bratu potvrdio dve... Kaznu sa mnom dobrovoljno
služe i Fjodor Mihailovič Dostojevski, rano oćelaveli ruski poručnik, i
Savo Stanišić, Hitlerov miljenik i Titov saborac, saradnik svih
svetskih tajnih službi, biće bez godina i istine...“

Zašto ovo pišem?

 „Rođen 1960, umro 1993“, da li samo tako da stavim?

U sobu, u neznano doba noći, lagano uđe jedan robijaš. Moje

visine i mnogo širih leđa. Možda je par godina stariji od mene, ili mu
gornje svetlo pojačava podočnjake i izbrazdano lice. Gužva u šakama
neku crvenu krpu, uvrće je, pa je razvlači kao uže. Prilazi polako.
Gledamo se. Ja se pridigoh i sedoh na ivicu „kreveta“, gledajući malo
u njega malo u onu crvenu krpu. Hoda oprezno, mereći svaki korak.
Stade na sredinu sobe i mirno izjavi:
– Moje ime je Željko. „Bosanac“ – napravi veliku pauzu, kao da
čeka reakciju, pa nastavi: – Sreli smo se jednom slučajno u ce-zeu,
kad sam napravio djelo, ti si bio došao da nekog posjetiš. – Ćutim i
dalje, ne znajući još uvek s kim imam posla. – Ja sam ubio tvog
prijatelja Marka, pilota.
Marko Abramović je bio moj poznanik koji je, zbog sankcija,
izgubio letačku dozvolu i otvorio splav na Savi. Živeo je jedno leto sa
mojom dobrom prijateljicom iz Njujorka, „Žabom“. Često sam bio
gost na tom splavu gde su oboje živeli leta hiljadu devetsto devedeset
drugog. Posle „Žabinog“ odlaska Marko je počeo da pije i jedne noći
je ušao u sukob sa mojim večerašnjim posetiocem, oteravši ga sa
splava. „Bosanac“ je pijan otišao kući i vratio se sa utokom... Dobio je
deset godina.
Izvadih iz kese sa jabukama sliku Fjodora Mihailoviča, glumeći
mir. Savo se pretvara da spava.
– I šta ja sad treba da radim? – pitam.
– Ništa, Žarko... samo, eto da znaš. Bolje da ti ja kažem, nego da
neko drugi... ovdje takvih „prijatelja“ ima koliko ti duša želi.
Nudi mi cigaretu. „L&M“. Gledam ga dugo, još uvek sedeći.
Njegova ispružena ruka sa ponuđenom cigaretom i dalje čeka.
 – Ne mogu, hvala! – Sedim i dalje na gornjoj platformi i gledam
ga. Odustade i on od cigarete i vrati kutiju u džep.
– Treba li ti nešto? – pita. Nesvesno pogledah prema fotografiji
Dostojevskog. Fjodor odmahnu glavom.
– Šta će ti ta crvena krpa?
– A, to... – zgužva krpu i sakri je u nedra. – Radim trenutno kao
vatrogasac, noćna smjena, po kazni još noćas... inače radim na
izdavanju uniformi. Sutra već...
– Što si kažnjen?
– Zakasnio dvaput na brojanje. Uspavao se.
– Kako si ušao ovde?
– Od početka... od kad se to desilo... svi znaju šta mislim o tebi i
tome što ti se desilo. I mnogo poštujem tvog brata, Radomana, on je
častan čovjek. Ako ti hoćeš, ako ti što zatreba, ja sam tu. Ali,
razumjeću i da me potpuno ignorišeš... Idem sad. Laku noć!

Gledam noć. Noć žmuri.

– Kad je mene ona fukara od Batiste preklinjala: Savo, nemoj s

Kastrom...

Zapalih cigaretu.
Krupan čovek jakih zalistaka sedi i drži papir sa mojom
biografijom. Smeje se, onako, zdravo.
– Pa nije od tebe, Lauševiću, traženo da napišeš epitaf za
posmrtnu ploču, već kratku biografiju. – Prepoznajem
karakterističan govor Negotinske Krajine.
 – Nešto nisam od pera ovih dana. Oprostite...
– Nikavica, načelnik Nikavica, psiholog. – Da...
– A ja sam, vidiš, čuo da ti po ceo dan nešto piskaraš.
– Slabo, od kad sam stigao u Zabelu.
– Dobro, ta biografija više služi onako za upoznavanje. A o tebi
se dosta toga zna, tako da to možemo i da preskočimo.
– Hvala, gospodine načelniče.
– Treba da zadužiš uniformu danas.
– Znam, sad ću, posle razgovora sa Vama.
– Je li, boga ti, tebi čujem žena radi u Jat?
– Da, predaje engleski u... Jatovoj školi.
– ‘Ajde vidi, molim te, vi imate one besplatne karte za po svet, je
l’ tako?
– Pa, ja to nikad nisam koristio.
– E, vidi, moja ćerka, ova mlađa, Ljubislava, nikad nije bila u
London, pa sam mislio da je iznenadim za rođendan, za Malu
Gospojinu.
Akuzativ.

Dobio sam zatvorsku uniformu. Daje mi je Željko „Bosanac“.

Istekla mu je vatrogasna kazna i vratio se na stari posao.
– Nova je, nekorišćena još – reče. Klimnuh glavom. Opraštam se
sa civilom i ulazim u sivilo.
 DRUGA GLAVA

SEPTEMBAR 1995, dvadeset i šesti mesec

„Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se

prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.“ Sioran

Ne, ne piše mi. Nemam možda kog da kudim niti bilo šta da
uzdižem. A možda počinjem da radim ono od čega je mračni Sioran,
kao lud, uzaludno bežao celoga života – pisanje uvredljivih i
oproštajnih pisama... Da, i moja su pisma, nažalost, takva, shvatam.
Sačinjena od ekstremnih emocija.
Ono što mi nikad nije polazilo za rukom ovde uspevam u
potpunosti. Ne radim apsolutno ništa. I zurim u vlastito ništa. Duplo
golo.
Prva poseta. Toma Fila, moj advokat, i Miško Radoman, moj
brat od tetke, upravnik Centralnog zatvora u Beogradu. S njima je i
Sanja Torlakov, Tomina pomoćnica, advokatica iz Filine kancelarije.
Ona je lepa, oni nisu.
– Šanse da tužilac pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti su –
jedan posto. Toliko često se dešava da tužilac stane na stranu
optuženog. Ali, nećemo odustati – uglas govore.
– Kad ću moći da vidim Anitu?
 – Pa, ti znaš ko može da ti dolazi u posetu – objasni mi brat –
Samo najbliža rodbina i advokati, a ljubavnice ne spadaju u tu
kategoriju, zar ne Tomo? – Ne moga’ da sakrije sarkazam.
– Sanja, dokle se stiglo sa razvodom? – pitam.
– Ja mislim da ti to nije najpametnije u ovom trenutku. Razmisli
još jednom, pomisli na decu...
– Mislio sam da smo taj razgovor odavno završili, a sad mi nije
dozvoljeno Aniti ni pismo da pošaljem.
– U redu, gledaću da ubrzam. Uskače Toma:
– Mi ćemo ti dolaziti barem jednom nedeljno, pisma možeš da
šalješ preko kancelarije.
– Bratski – dobacuje mi u odlasku Miško – tu je u zatvoru i
„Bosanac“, ako ti šta zatreba, možeš da se osloniš na njega. Ne pije
više.
– Ovde niko ne pije više.
U Karantinu sam i dalje. Predviđaju mi Dom kulture, stolarsku
radionicu, čak i da ostanem ovde u ovoj zgradi. Sad sam u grupnoj
sobi sa desetak u međuvremenu pridošlih robijaša. Zbunjeni smo svi
još uvek, pa se ne plekamo u tuđe sudbine. Izuzetak je izvesni
Milomir, po kazni prebačen iz Mitrovice i kome je žena posle
sedamnaest godina braka i nešto manje robije drugačije započela
pismo. Žali se naglas:
– Ima onu motku od cola i po d’uzmem, pa kičmu da joj
izlomim! Šta ima da mi menja naslov? „Ćao, Miki?“ Ma, jebaću joj
majku! Sedamnaes’ godina je bilo „Dragi Milomire“ i sad „Ćao,
Miki!“ Glavu ću joj okinem!

Komandir Đelić mi savetuje da ostanem u Karantinu i da mu

pomažem oko slikanja pridošlih robijaša. Napravio je i uveličao i
moja tri portreta, onaj policijski triptih sa brojevima ispod, anfas i
dva profila. Daje mi ih, možda će mi nekad nešto značiti.
Danas je 11. septembar 1995. Sedam stotina sedamdeset i treći
dan moje robije i trinaest godina mog braka.
Slušam dijalog iz sobe:
– E, ljudi, ko je ono jutros kuk’o da nije dobio pismo šest
meseci?
– Ja – odgovara drugi lik.
– Evo ti ovo moje, meni pisala žena.
– Je l’ ljubavno?
– Nije... sa livade, poljoprivredno. – Pa, koji će mi...?
– Lauševiću! – upada Ranđa – zove te načelnik.
– Izvolite, gospodine Nikavica.
– Jesi pit’o ženu za onu kartu... za London?
– Nisam imao posetu, ali znam... Jat ne leti dalje od Tivta.
Sankcije.
– E, jebi ga... a ti, kako provodiš vreme?
– Čitam, uglavnom.
– Čitaš... šta da radim s tobom, gde da te met’em, koji pos’o da ti
nataknem...
Zvoni telefon.
– Da? Jesam. Dobro. – Lenjo ustaje, vadi iz fioke jedan paketić
mlevene kafe „Crnagorasoor“, stavi je, zajedno sa „Politikom
Ekspres“ u izgužvanu plastičnu žutu kesu koju izvuče iz džepa. Gleda
me dugo i odlučno. – Ideš, Lauševiću, sa mnom. Uzmi ovo. – Pruži
mi onu kesu. – Krećemo. – Ja, poslušno, bez pitanja, za njim.
Od zgrade Karantina do kapije ima nekih četrdesetak metara.
Krug je ispunjen robijašima i njihovim pogledima koji bole kao na
lošoj pozorišnoj premijeri. Nešto kao grabuljaju, skupljaju pikavce,
neki samo puše i zvirkaju okolo. Ovo je moj drugi odlazak do kapije.
Načelnik, psiholog Nikavica ide ispred, ja malo iza njega, noseći žutu
kesu. Traje to dugo, predugo. Dođosmo do kapije.
– Daj mi to – naredi. Dadoh.
– Sad se vrati u Karantin.
Vraćam se, posle uspešno obavljenog svog prvog radnog
zadatka.
– Glumac, je l’ te to ona si... si... sisetina naterala da mu šetaš k...
kesu k... k... kradene kafe do k...apije? – zamuckujući mi se obraća
jedan sitan, proćelav robijaš u plavoj uniformi. Moja je siva, kao kod
većine. Sivlja nego ona vojna. Ćutim. Ne znam ni ko je, ni šta da
odgovorim.
– Drača – pruža mi ruku.
– Žarko – rukujemo se.
– Jesu te rasporedili?
– Nisu još.
– Aha, čekaju p... p... lovu! Čuvaj se, zajebavaće te ovde.
– Već sam zajeban.
– Lauševiću! – čujem iza leđa. Okrećem se i vidim nepoznatog
civila ispred vrata od Karantina.
– Dolaz’ ovamo! – naređuje. Odlazim, smerno.
– Tebi je poznato da ne smeš da razgovaraš sa drugim
osuđenicima dok si u Karantinu – nervozno prevrće čačkalicu među
zubima.
– Ne, nisam znao.
– E, sad znaš. A, šta ti traži onaj narkoman?
– Koji narkoman?
 – Onaj što si pričao s njim malopre.
– A, pita za... neki moj film.
– Za film, je li? – zažmurio na jedno oko, nišani me drugim.
– Jeste, za film.
– ‘Oćeš ti direktno u Sedmi paviljon iz Karantina? Sedmi
paviljon je predviđen za kažnjavanje prestupnika, ali tamo se može i
po sopstvenoj želji, ukoliko hoćeš da se izoluješ od ostalih robijaša.
Režim je tamo nalik na istražni. Zaključan si u samici po ceo dan i
imaš dve šetnje od pola sata.
– Ili, možda da se ne mrdneš iz Karantina?
Ćutim. Pretpostavljam da je gospodin sa čačkalicom iz radne
organizacije koja se zove Državna bezbednost.
– Je l’ razumeš ti što te ja pitam? Klimnuh glavom.
– E pa, pričuvaj se malo.

„Dragi moji,
Nekako mi stalno izmiče ovo pismo. Imam ga u glavi, ali kao da
se papir buni. Tu sam gdje sam tražio da budem i mnogo mi je bolje
nego što sam očekivao. Vrlo su me lijepo prihvatili od prvog dana. Sa
mnom se odnose sa poštovanjem o kom nisam ni sanjao da ću
doživjeti. Jednako i zabelski psiholog koji je tu kad god zatreba da
pomogne savjetom i učini da na trenutak zaboraviš da si u zatvoru.
Još uvijek sam neraspoređen, pa dane provodim u Karantinu koji je i
najbolje mjesto u cijelom zatvoru, tako da se nadam da ću tu i ostati.
Čak i Državna bezbijednost čini sve ne bi li mi olakšala boravak u
Zabeli...“
 Stojim tu, pred prozorskim oknom sa neizbežnim rešetkama sa
spoljne strane. Napolju se kroz slabu kišu dvoumi jesen, unutra,
pomireni, Mihailovič i ja. Savo, danima već, samo spava. Vidim svoj
lik u prljavom staklu. Gledam obrise tog lika i analiziram ga kao da se
radi o potpuno nepoznatoj osobi. Ništa konkretno ne mogu da
zaključim ovako na prvi pogled. Ni inteligenciju, afinitete, poroke,
ništa. Niz staklo sa spoljne strane klizi kap kišnice. Zastajem u
nedoumici nije li suza možda, jer su slučaj i optika udesili da se sliva
od oka imaginarnog lika na staklu. Dilema se otklonila laganim
pokretom ruke koja ovlaš ispita desni obraz.
Osuđenik broj 28375 ostaje do daljeg u Karantinu. Kako posle
one žute kese nisam dobio više nikakvo ozbiljno zaduženje, pišem:

SAVEZNOM DRŽAVNOM TUŽIOCU – BEOGRAD

PREDLOG ZA PODIZANJE ZAHTEVA ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI

Uvaženi državni tužioče,

Mi svakako znamo da nam je život ograničen, ali ga pogano

teramo i živimo, kao da nam se nikad neće završiti. Toliko smo alavi i
neskromni. A doći će deca, smejaće nam se, a i oni će ostariti i
bićemo isti. Svi ćemo biti isti jednog dana. I naši roditelji i naši
potomci. I iste ćemo suze liti i jednako se smejati. I sve ćemo tada
znati.
Toliko sad ništa ne znamo.
Zabetoniraj me, ako ti je to važno, oslobodi, ako misliš drugačije,
za ostalo ne pitaj.
 Trudimo se iz ovoga sveta što više da izvučemo, znanja, iskustva,
lepote, uživanja... Kao da će nam to nešto pomoći tamo. I svaki dan,
kao poslednji da je. A, nekad i bude.
A sve je samo veliko polje između ljubavi i straha... Neko je to
polje nazvao životom.
 TREĆA GLAVA

OKTOBAR 1995, dvadeset i sedmi mesec

„Draga Majo,
Pismo ti, ne samo formom nego i sadržajem, podseća na neka
bolja vremena, koja su bila srećna, ali mi toga tada, nažalost, nismo
bili svesni. Kao da treba doživeti nešto jako ružno da bi se tek onda
standardizovala lepota i sreća.
Dobro sam. Radim već nedelju dana u Domu kulture.
„Bibliotekar u najavi“, kažu. Čekam da aktuelni bibliotekar ode u
Osmi paviljon, pa ću onda preuzeti ljegov posao. Tamo gore, iznad
biblioteke, u najboljem delu Doma kulture, sedi izvesni Keča, koji je
to mesto, kažu, „zaslužio“. Meni su dali i kancepariju, koju ovih dana
dovodim u red, u sklad sa sobom, koliko je to moguće. Sećam se da je
Milog u Centralnom zatvoru izluđivala moja potreba da od ćelije
napravim trajno stanište. I sada to činim. Ako živiš negde sa
osećajem privremenosti, teže izlaziš na kraj sa vremenom i sobom.
Činim sve ne bih li se i u ovom obezljuđenom prostoru makar malo
osetio čovekom.
Smestili su me u Treći paviljon. Rekoše – „najbolji“.

Predao sam molbu da mi se odobri dvočasovna poseta, da bi

mogla da dovedeš i decu.“
 Ponuđen mi je i drugi posao, iako se ni ovde još nisam skrasio.
To je fekalni pumpadžija u Sedmom paviljonu. Govnar, u prevodu.
To radno mesto nema „brojanja“, stalni je „rashod“, spava u svojoj
sobi sa dva (?) televizora, ima i kadu! Vodio me načelnik Nikavica da
izvidim mesto. U pratnji nam je i Tika „Pub“, komandir dobroćudnog
lika. Tamo već deset godina „živi i radi“ izvesni Slaviša – „Rupar“,
koji je već odavno mogao da ide u Osmi paviljon, ali iz nekog razloga
– odbija da napiše molbu.
– Će sredimo to, samo ako ti se dopada! – ubeđuje me psiholog.
Problem je podrum i imidž govnara. Recimo da se govnarluk i
preskoči, ali podrum je ipak podrum. Ali, kako bi se štampa
razveselila: „Laušević ispumpava govna!“
Vesela zemlja i još tužniji ja.
Upoznajem sve više ljudi. Svi mi savetuju isto – čuvaj se gnjida!
Pitam se, a zna li gnjida da je gnjida? Ili je privilegija te spoznaje
omogućena samo negnjidama?
Može li se manji biti no što jesi. Do... koliko manji? Mnogo je
ljudi ovde i voleli bi da se druže, a sam sam, mnogo. Ne zato što sam
fizički odvojen od drugih, jer je to ovde nemoguće, već što sebe
ubeđujem da možda nemam ništa zajedničko sa njima. Neću, dragi
ljudi, a neću ni gnjide, oprostite, ne bih ni sa kim. Sam sam
najsrećnije nesrećan. Ne treba vam moje breme, ni meni vaše. Imam
jednog Cetinjanina, Nikola Kaluđerović se zove, zna da kaže:
„Uprtiću samo ono što mogu da ponesem.“
A ja ni sebe ne mogu da uprtim.
Biće bolje.
Možda. Savo Stanišić samo i dalje dugo spava, a Fjodoru je ovo
kao već sve poznato. Ne pomera se, ili samo laže. Sâm sam.
Mesec i po dana je trepnulo. Vidi se i po zapisima, retkim. A hteo
sam toliko toga da zapišem, registrujem, ali prostor u kom boravim
ne uliva mi sigurnost ni privatnost ovih stranica. Često se srećem sa
„Bosancem“. Klimne glavom u prolazu, jednom je pitao:
 – Treba li ti što iz kantine, jer znam da treba da prođe neko
vrijeme dok ti novac što dobijaš od kuće provuku kroz
administraciju?
– Hvala, dobar sam! – ljubazno odgovorih.
Uglavnom sam u društvu sa Dračom koji radi u Oski. Oska je
administrativna služba koja je pripuštena robijašima. Kako to
procesuiranje novca na relaciji familija – osuđeni ni on ne može da
ubrza, dao mi je nekih sitnica, za higijenu, nešto kafe... Drača u Oski,
pored uglavnom besmislene papirologije, ima vremena da se bavi i
sitnim elektronskim poslovima i popravkama. Uživa priličan
autoritet u zatvoru. Ne uspevam još uvek da saznam zašto. I robijaši i
komandiri ga prilično respektuju i izbegavaju komentare o njemu.
Pre neko veče smo poslednji ušli u TV salu koja je predvorje
spavaonice. Tridesetak robijaša sa oduševljenjem gleda porno film na
nekoj našoj netom oslobođenoj TV stanici.
– Šta je? I s... sad ćemo d... da gledamo tuđe kurčeve? Nastao je
tajac nakon koga je jedan grmalj iz Kragujevca, poznat po
specifičnom otvaranju i zatvaranju vrata, koje se ogleda u čupanju
(jer što bi se kvaka spuštala?), prišao i bez reči Drači dao daljinski
upravljač. Drača je samo prebacio na neki sportski kanal, seo na naše
mesto i zapalio cigaretu. Većina robijaša je požurila u spavaonu da
im ne bi izbledelo malopređašnje udovoljstvije. Dva mesta pored nas
sedi i „Bosanac“, koji je u istoj sobi sa nama.
Kažu da sam u najboljoj sobi u Zabeli.
Na Dračin savet, koji mi je delovao korektan, kao i njegov odnos
prema meni, prihvatam napokon stalno radno mesto. Od pre dve
nedelje sam konačno „skućen“. Zadatak mi je da lično procenjujem
šta od rukotvorina izrađenih u Domu kulture sme da se iznese
napolje, šta ostaje kao državno dobro, a šta će ti oteti policija (u
ovom poslednjem, na sreću, nemam pravo odlučivanja). Ako imam
neku dilemu u prva dva slučaja, dužan sam da pitam, prvo Keču,
zatim svog šefa, koji je u kancelariji preko puta. Ja imam svoju
prostoriju u kojoj ću moći da samujem i bavim se sobom. U neko
dogledno vreme ću boraviti i u prizemlju sa druge strane Doma, gde
su me predvideli da im sredim biblioteku.
– Sam, prijatelju i ne daj na sebe. A, ja sam t... t... tu, ako iskrsne
bilo koji problem. I ovde i... napolju! Zapamti – s... sam! – savetuje
Drača.

I ovog časa sam takav, gotovo sam. Kažem „gotovo“, jer tu je u

kancelariji sa mnom i robijaš Mikša koji završava čišćenje poda.
Video sam ga još one prve noći u prijemnoj kancelariji. Radi
pedantno i neverovatno spretno iako je na ratištu izgubio četiri prsta
desne šake. Ostao mu je mali i neugledni patrljak domalog prsta,
ostalo je neka zgužvana masa očajno krpljenog mesa koja svedoči o
okolnostima u kojima mu je ukazivana prva, a i sve kasnije lekarske
pomoći. Oglušujem se na njegove komentare koji se tiču loše
obavljenog posla njegovog jučerašnjeg saradnika, Mađara Gere
Antala. Mikša i ne traži odgovor, zapitkuje ponešto, reda radi, i
zarađuje svoju kutiju cigareta najgore klase koja je ovde osnovna
jedinica plaćanja. Zovu ih „drvene“. Mikša bi, doduše, radio ovaj
posao i bez nadoknade, jer mi je „dodeljen“, kao nezaposlen, da
pomogne u čišćenju kancelarije, pa nevoljno uzima cigarete sa
odgovorom:
– Ne treba, Žare, imam još. Kad tražim da pokaže, slaže:
– Imam u paviljonu... Žare, mnogo volim da radim... i da
popijem, a najvolim žene.
Ženio se dvanaest puta, a tek mu je trideset i četvrta. Sa prvom
ženom ima ćerku, a sa poslednjom, proročicom Bugarkom ima i
unuke, jer je „Vanga“ već imala troje dece kad je zatražila tada još
uvek zdravu desnicu neuništivog negotinskog razbijača. Pristao je u
nekom teškom mamurluku, jer jednostavno nije naučio da bude bez
žene. Sad tako sakat, go do pojasa, lomi svoju muškost i robiju sitnim
fizičkim poslovima po krugu. Dobije povremeno vandomsku posetu,
ali je redovno upropasti alkoholom. Bista mu je sva išarana
uglavnom neuspelim tetovažama koje slikovito govore i o atmosferi u
kojoj su nastajale. Tu je Čiča Draža sa nekom još gušćom bradom,
Kosovka devojka sa vrčom i bez Orlovića Pavla, srpski grb, jedan
viking sa rogom, samo levim, nekakav sokolar i imena nekoliko žena
iz njegovih neuspelih brakova, mada Mikša tvrdi da je svaki bio „vrlo
uspešan“. „Guli“ već treću godinu jer je pijan skrivio saobraćajnu
nesreću u kojoj su mu poginule „devojka i buduća šurnjaja“. „Vanga“
mu je oprostila prevaru, sud mu je dao sedam godina.

U Domu kulture postoji rezbarska radionica gde rade dva brata

– „Crnogorci“, koji se ne razdvajaju jedan od drugog i ne mešaju se
sa ostalim svetom. Kažu da ih deli samo deset meseci, ali to se ne
može ustanoviti i to možda samo majka i sud znaju. Deluju i svetu i
sebi kao blizanci. Oca su ubili, ali neće da kažu ko. Sa njima radi i
jedan nervozni Sarajlija. Pored je slikarski atelje gde rade
Novopazarac Remza i Smederevac Apostol. U prizemlju je prilično
velika biblioteka, a odmah ispred je i bazen na otvorenom sa
tuševima i uvek toplom vodom, koja ima i sumpora u sebi. Lekovito,
kažu. U nastavku bazena je fudbalski stadion. Zapadni deo stadiona
često nadleće ogromno jato gavranova. Nekad se spuste iza gola, pa
sve zaliči iz daljine na nekakvo polje crnog cveća.
– T... tu su ti, prijatelju, streljali osuđene na smrt i t... tu su ih i
kopali. P... pa onda bagerom p... preko da p... poravnaju.
Dok razgovaramo ispred Doma, vidim kroz zatvoreni prozor
gornjeg sprata biblioteke nas diskretno nadgleda Kečina obrijana
glava. I Drača ga je primetio.

Znatiželjan sam ko je – Keča. Viđam ga često da trči na stadionu

i ne komunicira ni sa kim.
– P... prijatelju, p... p... pričaćuti. Tek je svanulo. Krećem na
posao.
 – Stani! – Okrećem se i vidim nadzornika koji me je primio onog
prvog dana u Zabeli. Čeda. Čeda „Šiptar“. Bio je samo nedelju dana
službeno na Kosovu pre desetak godina, ali dovoljno da zaradi
nadimak za ceo život. S njim u društvu je i jedan komandir, Albanac
Kastrati, koji ćuti sve vreme.
– Izvol’te, gospodine nadzorniče!
– Gde si pošao?
– Na posao, gospodine nadzorniče.
– Gde radiš, lopove?
– U Domu kulture i... nisam lopov, gospodine nadzorniče.
– Nego koji si kurac?
– Ubica, gospodine nadzorniče.
– Šta je, tebi je draže što si ubica nego da si lopov?
– To sam što sam, gospodine nadzorniče, ali nisam lopov –
rekoh pomirljivo.
– Jesi uzeo dva života?
– Jesam.
– Pa, to ti pričam – lopov! Ćutim.
– Svi su ovde... lopovi. Eto, onaj narkoman, ukr’o ženu najboljeg
prijatelja. I šta je on? Narkoman? Ubica? Ma, kurac! Lopov!
Stojim, čekam dalja naravoučenija o životu, ili barem dozvolu da
nastavim put do radnog mesta. Onaj herpes na usni mu je i dalje
aktivan.
– Imaš ti, lopove, kafe, tamo u Domu?
Psovao mi majku prvog dana, zove me „lopovom“ i sad bi da ga
vodim na kafu...
– Nemam.
– Nemaš?
 – Nemam, al’ imam rakije – setih se.
– Rakije?
– Rakije.
Kastrati pogleda nadzornika.
– Kastrati, ‘aj’ ti obiđi Šesti, a ja idem kod glumca na rakiju.
Kastrati bez reči otpozdravi i ode prema Šestom paviljonu. Čeda
„Šiptar“ i ja hodamo bez reči. Pogleduje me povremeno ispod oka.
– Rakija, znači!
– Rakija.
– Znaš ti da se zbog toga ide u Sedmi?
– Znam.
– A, otkud ti rakija?
– Poslala mi majka.
– Majka?
– Majka.
– I služba pustila?
– Pustila.
– Uuuu, što će danas neko da najebe... – mrmlja zadovoljno, za
sebe.
Stigosmo do Doma. Otključavam vrata, jedna, druga. Otvaram
prozore, nudim nadzornika da sedne. Prihvata.
– Može rakija? – pitam.
– Kako da ne!
Sipam u dve šoljice od kafe i kucamo se. Ja ispih na dušak, on se
nešto dvoumi, miriše, otpi malo, pa se zakašlja: – Šta ti je ovo?
– Sirće od divlje jabuke sa medom. Moja majka to zove rakijom,
pa i ja prihvatio. Dobro je za cirkulaciju, a kažu da može da
blagotvorno utiče i na herpes. Mislim, neće mu naškoditi. Pijem to
već godinama po čašicu ujutru.
– Zajeban si ti, Lauševiću!
– ‘Oćete kafu, nadzorniče?
– Ti reče nemaš kafu?
– Pa i nemam, ali evo ukrašću od Drače, jer ja sam...?
– Lopov.
– Pa, da.
– A šta radi Drača ovde?
– Tako navrati ponekad, pijemo kafu, ogovaramo vlast. – Čuvaj
se ti Drače...
– Što? – Onako...
Smućkah Dračinu nes-kafu, sipam obojici. Nudi me cigaretom.
„L&M“. Prihvatih.
– Kako znaš da je ovo sirće dobro za herpes?
– Ne znam, ali verujem. Ako se herpes pojavi spolja, znači da je
unutra još gore. Pa daj da pomognemo ovome unutra. A jabukovo
sirće je zdravo.
– Zajeban, zajeban... a šta ti je ovo? – pokazuje na ovaj Dnevnik.
– Tako, pišem ponešto.
– Šta pišeš?
– Pa, šta mi se događa, kako mi je ovde, kako ste mi psovali
majku prvog dana...
Gleda me dugo. Otpi do kraja ono sirće i progovori prvi put
nekim drugim tonom:
– To je tako čim se dođe, moraš malo đonom dok ne vidiš s kim
imaš posla. Idem. Hvala za rakiju i kafu. Ako ti nešto treba, javi mi
se. Izvini ono za majku. I čuvaj se! I nemoj više da pominješ „rakiju“.
Čuo te je i Kastrati.
– Kastrati je dobar čovek!
– Dobar je, dobar, ali je – Šiptar!
– Pa i vi ste!
– Zajeban, zajeban... – nasmeja se, odlazeći.
Posle svakog poremećaja u nečijem životu, javiće se posmatrači,
komentatori. Njihova je uloga u sledećem: oni MORAJU uočiti
promenu kod tebe. Ti jednostavno, ni po prirodi stvari, niti po
njihovoj logici, NE MOŽEŠ OSTATI ISTI. Svašta sam čuo o sebi,
doživeo. Oslabio sam, pukao, propao, ugojio se, ostario, osedeo,
jednostavno: „Promenio si se, čoveče!“ Jedino što još nisam ni od
koga čuo je: „Nisi se uopšte izmenio.“ Najlaskaviji komentar mi može
biti: „Pa, nisi oslabio... (baš); dobar si, nisi pukao... (sasvim)“ i tako
do besmisla i nazad. Najzanimljivije je što te iskrene i dobronamerne
ili zabrinute opaske čuješ ponekad i u razmaku od par minuta, a
pritom imaju ekstremne kontradikcije u sebi. Desi se da čujem:
„Kako si propao, čoveče, a odmah zatim: „Što si se toliko ugojio?“ To
su ljudi koji će jednom pričati: „Ma, da mu mene nije bilo...“ Da,
znam, crk’o bih od gladi, hodao četvoronoške, a dupe, kao ker, brisao
o livadu... Ljudima je jako važno da te spuste, dožive i predstave kao
nulu i da se zatim lično postaraju da te, iz tih užasnih govana, koja su
sami mesili i iznedrili iz svojih glava, oni lično izvlače. Oni po pravilu
ne traže nadoknadu za svoj trud. Ne, oni isijavaju skromnost i
samarićanstvo, jer njima ni iz džepa ni u džep, oni su tako veliki i
plemeniti, pa prosto ne mogu da gledaju kako propadam.

Oni su, Fjodore, listom rani hrišćani, možda malko i raniji.

 Pade mi na pamet jedna priča iz starog kraja, sa mog Cetinja.
Zaboravio sam imena, neka budu Stevo Andrijin i Mitar Božov.

Bio je divan dan, nigde oblačka. Stevo Andrijinje krenuo da

napravi svoj popodnevni đir i krenuoje kao i obično od svoje kuće sa
Balšića pazara prema Donjem polju. Negde kod apoteke nebo se
naglo smrači, krenu strašan pljusak. Stevo odlučujeda se vrati, jer
nema kišobran. Mitar Božov je upravo zatvarao škure kad ugleda
svog sugrađanina kako kisne. Brzo izađe iz kuće sa velikim
kišobranom i isprati Steva do kuće, stotinak metara dalje. Stevo mu
se vrlouljudno zahvali i pozdraviše se.
Posle par dana sretoše se ponovo.
– Au, kako bi se, Stevo, skvasio, da te ne pokrih onog dana!
– Bih Mitre, bogami, fala ti!
Mitar ni prilikom narednih susreta nije propuštao da podseti
Steva na svoje veliko delo.
– Au, kako te pokrih onda, sjećaš li se, Stevo?
– Sjećam, kako da ne, Mitre, vazda ti fala za to!
– Skvasio bi se ka kokoška, da ti mene nije bilo!
– Da... da...
– Prozvali bi te Stevo Kokoška! – Bi... bi.
– Ili – Stevo Mokri!
Upravo su prolazili pored fontane ispred Dvorca knjaza Danila.
Stevo bez reči uđe u fontanu, bućnu i glavu, pajošuvek sedeći u vodi
upita:
– Mitre, jesam li se moga više skvasit’ onoga dana? Mitar,
zblanut gleda:
– Nijesi, vala...
 – A, pa pušti me više!
– Znam, crni Stevo... al tek će te sad prozvaš Stevo Kokoška! –
zabrinuto konstatova Mitar Božov.
Takoje i bilo. Stevo više nije mogao pomoliti nos iz kuće da se
nije čulo kokodakanje i pijukanje. Jednog danaje došao kući, legao i
umro.
Nešto kao nesrećni Červjakov iz Čehovljeve Ninovnikove smrti“.
 ČETVRTA GLAVA

NOVEMBAR 1995, dvadeset i osmi mesec

Sve je obelelo, dragi Fjodore. Uminusilo. Stalo. I možda malo

nostalgije provejava kroz sve to. Užasna odmah i spoznaja da ja više
nikad neću starim putevima. Tamo me sada definitivno nema, a
vreme neumitno curi kroz neki moćni otvor na mojoj glavi. Točim se
tako. Video sam veliku promenu na svom licu pre neki dan. Pomislih
– od zime. Nije. I kasnije, kad je otoplilo, stajala je ta nova linija.
Znaću, ako doživim, i u osamdesetoj da pokažem tu liniju i da, ako ne
izlapim, pokažem na kalendaru tačku njenog roćenja. Bilo je to u
stroju, na brojanju. Duvalo je vreme kroz onu rupu na glavi, jednako
kao i ostalim robijašima iz mog paviljona. Ali samo meni se desila ta
bora.
Fjodore, kad si ti ono počeo da ćelaviš?

Jutros se budim u pola četiri, sneg je po meni, čekam zvečku i

zatim krećem na posao.

Nije se još razdanilo sasvim. Napolju veje. Cele noći je tako.

 Ovaj Dnevnik mi je danas vraćen, posle nestanka od tri dana.
Neke stranice nedostaju... Ubuduće ga nosim sa sobom u paviljon.
Opet veliko Vreme. Kad bi se moglo pozajmljivati. Evo, sad ga
imam napretek. Dati nekom umirućem mojih par sati, meni ništa ne
bi predstavljalo, njemu mnogo. Vidim jednu devojku koja sada
daleko odavde trči ne bi li uhvatila jedan voz kod Plovdiva. Tamo, u
tom vozu, bi mogla da sretne čoveka svojih snova i da mu izrodi
dvoje dece. Jedan od njih bi bio genije i promenio bi svet. Treba joj
samo dva minuta. Toliko će zakasniti. Što joj ja, toliki veleposednik
vremena, ne bih dao tu siću od dva minuta? Vreme je, kao što znaš
dragi Ajnštajne, strašno relativno, zavisno čija je svojina. Mogao bih,
dakle, i par godina da dam na zajam. Ali, da li bih onda jednog dana,
kao najokoreliji zelenaš, tražio dug nazad i to sigurno tada kada bi
nekom i sekunde bile važnije od mojih godina?
Vreme se skuplja i postaje skuplje.
Sunce je jutros izašlo u 6 sati i 24 minuta, ali se ne vidi. I tako
nevidljivo zaći će u 4 sata i 19 minuta. Ceo dan traži sebe i ja mene u
njemu.

Večeras je zabavno veče u trpezariji. Gostuju neki narodni

pevači. Insistiraju da dođem. Pevači, uprava, neki robijaši me
nagovaraju.
– Biće super, videćeš!
Otišao sam do vrata i posle kraće diskusije sa producentima se
okrenuo nazad. Imao sam mnogo posla u biblioteki.

Još uvek bezuspešno pokušavam da stavim Anitu na spisak lica

koja mogu da me posete,..
Sima je pesnik. Tu je u biblioteki, raspoređuje knjige i stvara,
povremeno, „u trenucima odmora“. Čeka već mesecima premeštaj u
Osmi. Zavidi Keči, iznad, i mrzi ga. Bezuspešno. Do tog njegovog
prelaska ja bi trebalo da se polako uključim u sređivanje biblioteke
da bih je, posle njegovog odlaska i preuzeo. Sima mi jutros kaže da
mora da „napeva pesama za predstojeće praznike, ali da ima i za
zimu“. Sledeće stihove mi je dao, onako usput, ne komentarišući
ništa:
„Podgorica, a i Crna Gora
osudiše dva brata sokola
koji život svoj goli braniše
Montenegro, šta bi ti još više?!“

Dok sam čitao njegovu malopre stvorenu pesmu, on je samo

zabrinuto klimao glavom. To je poza koju zauzme uča kad se
prilikom nastave sretne sa štivom velikog pisca. Njemu je sve to
jasno. On je bliski saradnik Balzaka, a Ćopić bez njega ne bi nikad ni
slova napisao. On je, dok obučava, tik uz Krležu, možda i malo veći
od njega, jer Krleža nije lično poznavao Balzaka. To je onaj
odobravajući pogled namešten kad najbolji đak krene da sriče
Njegoševu „Posvetu prahu oca Srbije“. To je Sima koji će bez
dvoumljelja metnuti „Hazarski rečnik“ među ostale slovare, a
Pekićevo „Besnilo“ složiti sa medicinskom i drugom stručnom
literaturom. Kod Kočića je imao malu dilemu, ali je pravedno rešio.
Jedan primerak „Jazavca pred sudom“ je stavio u sekciju „PRAVO I
ZAKONI“, a drugi u odeljak koji je sam nazvao „ŽIVOTINJE i dr.“
Tamo je tik pored Orvelove „Životinjske farme“, Aristofanovih
„Žaba“ i Sartrovih „Muva“, opet i jadni Pekić, sa „Godinama koje su
pojeli SKAKAVCI“, ali i sa „Zlatnim RUNOM“. Dugogodišnji
bibliotekarski i pesnički rad doneo je Simi jedan specifičan hod i
zabrinuto držanje pognute glave. Tako hoda samo čovek kičme
obolele od dugog stvaralačkog sedenja i „tvoritelnom zanjat
poezijom“. Pri tom teškom i bolnom hodu glava mu se pri svakom
koraku malo zatrese. Malo, ali vrlo značajno i to na jednu stranu, kao
šiba koja se naglo umiri.
O svome delu i sebi govori u trećem licu, oslovljavajući Ga
punim prezimenom.
– Simić je tu (tu je poezija) možda najjači u KP dom. Izvesna
skromnost sa rečju možda dozvoljava polemiku po tom pitanju,
mada „Simić jedini može sumnjati u Simića“. Kad tumači novu
pesmu, to je analiza puna poštovanja, ali i iščuđavanja.
– Simić ovo sad – blago prstom pipnu papir sa pesmom koju mi
je upravo dao – on to može nanovo prekucati, ali to je onda – nova
pesma!
Bilo je u toj izjavi i alhemijske tajne koju mi je upravo otkrio.

Kad oprezno pre neki dan saopštih Simiću da Lorka nije Talijan i
da Tagori nije mesto u engleskoj književnosti, dobio sam jednostavan
i drčan odgovor:
– E, neka i’ tamo! Kad jedan Simić (duga dramska pauza), kad
jedan SIMIĆ (pojačan i ponovljen dramski momenat)... ne može u
Osmi paviljon, neće ni ONI (pauza, takođe dramska), nego TAMO
gde su sad!
Osmi paviljon je inače rezervisan za slobodnjake i nalazi se van
zidina KP doma. Smatra se najprivilegovanijim delom zatvora. Počeo
sam da razumevam. Ovo je ipak kaznena ustanova. Što bi Lorka i
Pekić bili neviniji od drugih?

Simića ne pitam o njegovom delu. Nikog o tome ne pitam, sem

ako sam ne krene sa tom pričom. Ovde, kad prođe neko vreme, retko
ko više i priča o svom zločinu. Jedino kad se pojavi novi osuđenik
ožive stare priče o delima i nepravdi suda. Te priče tada dobiju
sasvim nova ruha i obično sa onim iz presude nemaju nikakve veze.
Kad završi svoju ispovest, bez svedoka koji su znali ranije verzije
njegovog slučaja, ovaj zastane, pa kao da zagrli svoju osveženu priču
o delu, stane pored nje i nemo pita: „Ovo sam ja, a ovo moje delo!
Zaslužujem li ja ovaj usud? Zar nije očigledno koliko su pogrešili kad
sam JA u pitanju?“ Ipak, mnogo jači utisak ostavlja samo značajan
osmeh koji govori: „E, moj prijatelju, pa niko, NIKO ti u istoriji
pravde nije toliko postradao kao ja!“
Slušajući te ispovesti sumnjam da bi se pojedini zločini
svojevremeno bombastično prenošeni štampom danas mogli
prepoznati. Oni su vremenom podobijali konture nežne nacionalne
borbe i drugih pozitivnih obeležja, s tim da je sudija („majku mu
jebem“) uglavnom i dalje ostao krivac broj jedan.
Jesam li i ja takav?

Veče je, pola osam, nedelja. Sam sam sa svom svojom

prazninom, koja lagano pegla mozak. Isisava iz mene sve smisleno i
na kraju će se malo neštavljene kože i slučajno tako poslaganih
koščica stropoštati privučeno silinom zemljine teže. Ja sve činim ne
bih li iskamčio što više i natrpao u tu rupu koja me obuzima. Kao u
vatru koja preti da se ugasi, kao u čeljusti neke strašne nepoznate
zveri, bacam sve što mi dođe do ruku samo da taj plamen, ili taj
užasni očnjak nezajažljivosti ne bi dohvatio i mene samog. Vatra sve
slabije tinja, zver je sve pohlepnija, a dostupni inventar sve
siromašniji. Da li da strpam i ove stranice već sada tamo? Znam da
ću jednom panično (ili mirno, svejedno) i svoju ruku, ovu što je
odnela dva života, pružiti u taj bezdan, odlažući bar za tren tu jezivu
egzekuciju. Sve to liči na jedno suludo i dozlaboga besmisleno
predavanje i prinošenje žrtve tom ljutom Upravniku kog pokušavam
da podmitim, ili umilostivim... A Bog k’o Bog, ćuti i gleda... i pita –
Ima li još? Nepotkupljiv (takav mu je valjda opis radnog mesta), a
smazao bi me u jednom zalogajčiću da ga ne čudi moja drskost da se
upuštam u obračun s Njim.
 Nije li vera u Boga, u neki zagrobni život, samo nedostatak vere
u ovaj život, u sutrašnji dan? Kukavičluk pred današnjim
problemom? Religija kao izbor ljudima koji ne pronalaze način da
žive? Bog kao ustrojstvo moralnih vrednosti ili druga reč za moć
Prirode – da, ali vera u Boga kao jedini izbor i posvećenje – ne
prihvatam. To je svakako već profesija. Ubeđujući stado, pronosioci
Božjih zapovesti u stvari traže od drugih potvrdu da su bili u pravu
prilikom svog opredeljenja.
Vera u smrt, zbog nevere u život, zbog straha od života.
Teši trpnika ponekad i ništavilo kojim su drugi obuzeti. U
poređenju sa gorim, uvek sam dobar i čak malčice bolji. Infantilna
zamisao, ali korisna na ovim koordinatama.

Kasno popodne. Mračan dan. Kuca neko.

– Slobodno!
Ulazi Željko „Bosanac“. Nosi neki smotuljak.
– Mogu li da uđem, Žarko?
– Izvoli?
– Neću da te zadržavam... Donio sam ti, ako hoćeš, novu plavu
uniformu i evo nove cipele. Ta siva je, znaš i sam... Pa, ako hoćeš...
Drago bi mi bilo da mogu išta da uradim za tebe...
– Zašto to radiš? – izlete iz mene.
– Ne znam, teško mi je. Znam kako je i tebi. Ne, ne, ne, nemoj
da pomisliš da ja mislim da smo jednako zlo ti i ja napravili, oprosti.
Meni je teško što sam se vratio te noći, ti nisi imao kud. Teško ti je...
ovdje, mislio sam.
– Hoćeš kafu?
– Hvala, hoću!
Dok ja spremam kafu, on sam krenu, gotovo niotkuda:
 – Rakija, prokleta i ko je izmisli. Ma, i Marko je bio... al’ ja sam
kriv. Pio sam ja i ranije, al’ nikad k’o te noći...
– ‘Oćeš šećera?
– Ne, ne, ne, neću, hvala! E, čuo sam da igraš šah, donio sam ti i
ovaj kompjuter – razmotava onaj smotuljak – Pustili mi, žena mi
donijela. Ja mu ne mogu ništa, pa ti vidi, ako hoćeš.
– Željko, nemoj se ljutiti, ali ja imam mnogo bliskih koji su
poznavali Marka, ja ne bih išao dalje od ove kafe.
– Da, da, razumijem te, prijatelju...
– I nemoj me, ako može, molim te... tako oslovljavati.
– Oprosti! Idem ja sad.
– Uzmi, molim te, ovu uniformu i kompjuter.
– Neka ih tu, Jova „Zmija“ je na krugu, ako me vidi, odoh opet u
vatrogasce! A ti, ili ih sakrij, ili baci. Oprosti, prij... Žarko!
Instalirao sam uz pomoć Drače neku lampu, ručni rad. Izgleda
makar originalno, ali je usput i praktično. Od bojlerskih cevi. Prija mi
napokon to levo svetlo i sad kao da ovaj prostor deluje privatnije,
toplije. Kreativnije... samo, kao i obično, ne znam na koju ću stranu.
Kao onaj magarac, Buridanov, što je krepao, neodlučan između dva
plasta sena. Ispred sebe ne vidim stogove, već nepregledno
prostranstvo koje treba posejati, njiviti i pasti. To mu liči, makar
prividno, da sam u prednosti u odnosu na magarca i da mi je stoga
mnogo lakše. Ali, ja mu, čak i tako nesrećnom i neodlučnom, često i
zavidim. Filozofski čistunci će u tome tražiti i možda i naći nizak IQ,
ali ja nalazim da je magarac – odabrao, da se odlučio. Izabrao je –
smrt, ne želeći nikakve kompromise. Kod mene je mnogo teži slučaj.
Ja sve želim, a ništa neću. Želeo bih da krenem, ali da ne stignem.
Kad jednom i stignem, shvatim da nisam želeo ni da polazim, da je
na polazištu bilo lepše. Buridanov asinus je lipsao, a ja crkavam
jednako odlučan ka i najmanjoj travčici koja je tako nadežno delovala
iz daljine. Gde je tu kraj? Gde je rešenje tog čvora?
 Često preterujem. Primer: Toplo mi je, prevruće u sobi. Šta
radim? Skidam se, otvaram prozore i vrata i gasim grejanje.

I crnogorski sud tvrdi da sam preterao.

Treba porazgovarati sa Zevsom. Ukazati mu na potrebu

uvođenja još dva ministarstva. Dve boginje mi još trebaju. Boginja
odlučnosti i boginja umerenosti. Da li Zevs ima nameru da širi
porodicu? Da li bi mu Hera rodila još dve ćerke, ili da je ponovo
prevari?

16. novembar, 839. dan

Na današnji dan su te, pre sto četrdeset i šest godina osudili na
smrt, dragi moj poručniče Mihailoviču! Imao si dvadeset i osam,
samo. I odmah ti zamenili kaznu za ovu doživotnu, sa mnom.
Ma, bio si slabe kose i pre toga!

22. novembar, 845. dan

Sinoć je u Dejtonu potpisan mir, odnosno kraj građanskog rata u
Bosni, Hrvatskoj, Srbiji?
Danas bi trebalo da usledi i skidanje sankcija što je zajedno sa
sinoćnjim paktom aktiviralo burna maštanja po krugu o – amnestiji!
Pitanje je samo koliko će iznositi, a kad će – to je već „izvesno“ – do
kraja nedelje! Posle tog dana – počinjemo iznova. Novi život nas čeka
već od ponedeljka. Naravno, seks, zatvorski nepomenik broj jedan, je
svima prvo u glavi na listi očekivanog.
– N... nema n... ništa od toga, p... prijatelju. N... ni od mira, ni od
s... seksa – uveren je Drača. – Biće samo k... kurac od a... amnestije!
Tako ti je to već više od d... deset godina!
 „Dragi Nidžo,
Noćas si me opomenuo u snu, ljut što ti se ne javljam, što sam te
zaboravio. Nije tako, nego jednostavno ne znam da li će ovo pismo
uopšte i stići do tebe.
Ovdje sam tri mjeseca već. Ukupno već skoro dvije i po godine.
Malo u odnosu na trinaest godina, mnogo ako znaš da si „zlo činio od
zla braneći se“.
Meni će malo biti i čitav život da se nakajem što ne mogoh i ne
umjeh drugačije, tako da je vrijeme ovih rešetaka apsolutno relativan
pojam.
Kako mi je ovdje? Ne vjerujem da se neki zatvor u Kolumbiji
razlikuje nešto mnogo od ova dva u kojima ti i ja boravimo. Tvoj
spuški, ili ovaj moj, zabelski. Zalud mi tražimo neke „divne duše“
među našim zidinama. One ne stanuju ovde, a krvopijama nije
mjesto niđe. Tamo, na slobodi će ljudi Boga moliti da ga što prije
strpaju u zatvor, a kad jednom dospije ovamo, njima, tim najvećim
krvopijama, najviše priželjkuješ slobodu ne bi li ti se skinuo s vrata.
Skup ljudi koji noćivaju u mojoj blizini bi, vjerovatno, nekom
podigao sve dlake na tijelu. Brato-, sestro-, majko-, deco-ubica...
Ovaj poslednji je stvarno i najmorbidniji slučaj za koji sam čuo u
životu. Ne mogu ni da napišem tu rečenicu, pa samo ređam pojmove:
„rođeno dete“, „plač“, „rerna“... Ne siava noćima, povraća, „dete mu
u san navire“. Njegove oči stalno očajnički vitlaju po trpezariji,
tražeći razumijevanje i sažaljenje.
Sjećaš se da mi je jednom pošlo za rukom da sve u našoj staroj
sobi nagovorim da počnemo da persiramo jedni druge? Kad smo već
toliko poniženi od države, sudija, stražara, ne bi li makar tako malo
sebe više cenili, kad drugi to neće. I to je jedno vrijeme vrlo dobro
funkcionisalo, ako pamtiš. Nije bilo svađa, tuča... Kako nekom da
psuješ majku, ako mu govoriš – Vi? To mi je ovde gotovo
nezamislivo. Ne živim u okruženju malog broja ljudi, već u gradu,
velikom robijaškom gradu i kad bih tako nešto krenuo da
promovišem, verovatno bih vrlo brzo zaradio kažnjeničku jer bi me
optužili da spremam revoluciju.

Izgleda da ljudi ovde, kao i u svakom zatvoru, dobri moj Nidžo,

pronalaze opravdanja samo za djela svoje prirode. Lopov će reći: „Ja
mogu da ukradem, ali da slažem, ubijem – ne daj Bože!“ Ubica će
aminovati i tuđe ubistvo, pravdajući ga na sve moguće načine, ali za
prevarante i lopove nikad neće imati dobre riječi. Dalje, ubica će
prihvatiti samo ono ubistvo koje liči na ljegovo, ostala su mu
neshvatljiva. Bratoubica Era kaže za majkoubicu Dragutina:
„Mož’ ti mislit’ koji je to čovek kad je na majku svoju krv
udario!“
„A, ti, Ero?“
„A, jebeš ti to! Nije to isto! Jedna je majka, a ja imam još – tri
brata!“
Radim, Nidžo moj, u zabelskom Domu kulture. Radim ono što
sam i u Spužu. Čitam, pišem, slikam pomalo. Dolaze mi kolege, kao
što su i tamo navraćali. Bio mi je Bata Živojinović, prije neki dan. S
obzirom na to da ima neke funkcije oko žalbi i pomilovanja, poslije
njegovog odlaska razvila se optimistička diskusija oko toga kolika je
amnestija predviđena i kad će je dati. Pošto smo nasamo razgovarali
jedno dva sata, sad svi imaju svoje verzije tog razgovora. Od tog dana
sam postao nešto kao „ataše za amnestiju“, „ličnost bliska
imperatoru“. Zapitkuju, kažem im da nema ništa od amnestije, ne
vjeruju. Vjeruju u ono što žele.“
 PETA GLAVA

DECEMBAR 1995, dvadeset i deveti mesec

Juče sam završio sa slikanjem oca, Dušana. Mislio sam bar tako.
Uradio sam nešto što je izgledalo prilično delikatno. Naslikao sam ga
u crnoj košulji, sa tamnozelenom kravatom i bordo odelom sa
reverima, kakve već ima na svojoj prvoj fotografiji sa đačkom kapom.
Onda su počele dileme – što crna košulja, što zelena kravata...
Jutros, na Dan ujedinjenja, svom ocu, komunisti, skidam zelenu
kravatu...
Strašno je do kojih međa ljudi prostiru svoje ludilo. Crno je boja
mraka, sila mraka, ali i boja korote. Crveno, ako pomeneš, optužiće
te za komunizam, za nazadnjaštvo. Zeleno je „svojina“ muslimana, ali
i crnogorskih liberala...
Kako bi bilo da se svi glasno izjasne u pogledu vlasništva nad
pojedinim bojama i neka se kao četrdeset i osme jasno naredi šta se
sme pevati. Tada je lepo, jasno, Komunistička partija naredila da se
više ne smeju pevati ruske pesme, a ni one zapadne, kapitalističke...
nemački je bio prezren od sviju, pa su svi pohrlili da se što bolje
edukuju u španskim melodijama. To je bilo najbenignije.
„Ajajajaaaaj – HuAnitaaaa!“
Ovde, u Nebeskoj je sada najpoželjnije plavom kolorisati, jer je
nacionalno pomodarstvo i šovinističko ludilo dugu svelo samo na tu
jednu boju, a i ona je već sama po sebi „sramna i homoseksualna“.
 Hteo bih u neku zemlju gde su boje slobodne, gde note niko ne
cenzuriše.
Gde ne bih morao da krijem svake noći ovaj Dnevnik.

Moj vaspitač Rakac je četrdesetih godina, čovek koji se ne meša

u ono što ja radim i nešto se mnogo ne sekira ni oko svog posla.
Naiđe ponekad, pita je l’ treba nešto da se potpiše, greba li mi šta,
ima li kakvih problema i to je sve.
– Vidi, Žare, dole treba da se raščisti ova kancelarija ispod mene
gde vežbaju ovi muzikanti. Ima i nekih slika tamo. Baci to, ili uzmi
ako nešto možeš da iskoristiš.
Malo kasnije razgledam slike, nabačene neuredno na gomilu,
kao da je kraj petnaestog veka u Firenci i kao da ih je lično Đirolamo
Savonarola poput prokaženih knjiga spremio za lomaču. Uglavnom
su to oštećena i bezvredna platna u jeftinim blind ramovima. Pejzaži,
zatim nekoliko loših pokušaja na temu „Josip Broz“, ali pronalazim i
jako dobro očuvan portret Save Kovačevića, na vrlo kvalitetnom
platnu. Pitam Rakca šta da radim sa slikom. „U đubre“, dobijam
kratak odgovor. Odlučujem ipak da preko lika Save Kovačevića
naslikam nešto, jer mi je žao platna.
Iako je već naslikano platno idealna podloga za novu boju, treba
sliku išmirglati, kako bi se poravnala površina i odstranili deblji
nanosi boje. Strpljivo radim lešinarski i rušiteljski posao – uništavam
nečije mnoge sate. Teši me jedino što se slikar nije potpisao, ni sam
očigledno baš sasvim uveren u ideološku večitost svog rada. Posao
koji radim je i bukvalno prljav jer se truni stara boja pod sitnom
šmirglom i pretvara u oblak prašine. Šmirgla načinje i oslobađa i
zatočeni miris šezdesetih. Boja koju skidam je jeftina školska
tempera, ali je moj prethodnik očito bio vrlo talentovan, jer se
objektivno radi o uspelom portretu. Kopka me samo što mu je
trebalo ovoliko boje... Ubrzo otkrivam razlog. Ispod brkova Save
Kovačevića nalazim druge, još gušće i crnje – Staljinove! Da, malo po
malo, pomalja se osmeh Velikog vođe, rađen sličnom tehnikom.
Sliku koju sada imam pred sobom teško je jednostavno opisati.
Prepliću se gorštačke jagodice i upale oči slavnog komandanta sa
naboranim osmehom oko očiju Velikog vođe.
Nastavljam sa šmirglanjem, više ne zbog neravnina na platnu,
koliko iz znatiželje zašto je tako debeo sloj boje na mestu gde je bila
Savina titovka sa petokrakom. Kao da je prava značka ugrađena na
Visarionovičevu ziftcrnu frizuru.
Posle pola kvadratnog metra potrošenog šmirgl-papira 08
otkrivam razlog – ispod je nečija kruna! Ubrzano produžavam kao da
se radi o najkreativnijem poslu na svetu i shvatam da je prvobitni
portret pripadao liku kralja Petra Karađorđevića, a brci su se samo
šetali kroz revolucije i robijaški oportunizam.
Ovo nakazno stvorenje koje se Staljinovim osmehom ceri na
posmatrača ima na glavi krunu prvog srpskog ratnika iz Legije
stranaca, potonjeg kralja Ujedinitelja, krunu sa koje šljašti petokraka
Save Kovačevića.
Najradije bih portret, ovakav kakav je, sačuvao i okačio na zid,
ali sumnjam da bi iko imao razumevanja za moju inventivnost.
Pokrivam ovaj novonastali konglomerat srpske revolucionarne misli
dvadesetog veka belom bojom, ne znajući još uvek šta ću sa njim.
Tu dole, u prizemlju, u prostoriji koju sam počistio od ideološki
neispravnih radova, sada manijači robijaški orkestar. Vrlo ozbiljno
vežbaju sve aktuelne novokomponovane pesme i moje nerve.

Počinjem novu sliku, na drvetu, manji format. Od nekoliko

fotosa glumaca Jugoslovenskog dramskog koje mi je Ćirilov poslao
na moju molbu, izdvajam portret Cvijete Mesić. Biće to moje prvo
ulje. Imam tremu.
 Danas su bili Fila, Mili i... Anita! – Brate, evo sam ti doveo i
sestru!
Mili je bio sve vreme duhovit, iako za par dana odlazi na
izdržavanje onih preostalih devet meseci. Do sad je, na Filin nagovor,
lekarskim nalazima odlagao odlazak u zatvor, ali je posle odbijenice
Momira Bulatovića da ga pomiluje izgubio strpljenje. Došao je da se
pozdravimo, jer se u narednih devet meseci više nećemo sretati.
Anita? Ništa, sem nemih pogleda i rođačkih zagrljaja. Poseta je bila
upriličena u kancelariji upravnika, zbog Filinog društva. Imao sam
utisak da mi je i upravnik Vićić došao u posetu. Ipak, drugačije nije
moglo i bio sam srećan.

Nešto kasnije u Domu, u svojoj kancelariji, ispod dna šifonjera

gde stoje neki tegovi i cipele, patike, otvaram svoj „štek“. Tamo držim
utlavnom cigarete. Otvaram ga da odložim boks „marlbora“ koji sam
upravo doneo sa posete. Shvatam da sam tu odložio i zaboravio i
smotuljak koji mi je nedavno doneo Željko „Bosanac“. Uzimam ga i
vidim novo plavo robijaško odelo, moj broj. U Zabeli ne postoji neki
rigorozan propis što se uniforme tiče, ali „plavci“ su prestižna
retkost, jer se radi o lepšoj, civilnijoj uniformi. Jedino što svi ovde
nose su sivi kaputi, a kakve ćeš cokule nabaviti, hoćeš li nositi neku
kapu, to i nije neki kodirani faktor. Odlučujem da je obučem. I cokule
su nove. Kasnije, kad smo
Drača i ja ulazili u paviljon, „Bosancu“ se nasmešio brk.
Klimnuh mu glavom.

Prošli su dani, bez svesti i reči. Dnevnik mi je opet nestao na

nekoliko dana. Ovog puta sam se već bio pomirio da ga neću više
dobiti nazad. Ponekad pišem po nekakvim papirićima koje krijem u
biblioteci među koricama sabranih dela revolucionara koja nikad
niko nije čitao, sem revolucionarskih sekretarica koje se nikad nisu
potpisale ispod tih naslova.

Kao da se uvlači veliki nemir u mene. Odbijam, po već svom

ustaljenom lošem običaju, ljude od sebe, zatvaram se u nesigurnost
svoje porozne ljušture. Tako sam se celog života i u spoljnom svetu
vrteo u istom krugu. Život sazdan od malih krugova kratkog žića i
velikih krugova dugog kajanja zbog tih radosti. Ko mi može ugoditi?
Ko će me jednom ubediti da ni hrana ni ljubav nisu greh, ni
zadovoljstvo samo, već potreba nasušna. Smem li na vođenje ljubavi
da pomislim? Ko mi je kriv što u svemu greh otkrivam? Ako sednem
povijene kičme, činim greh prema zdravlju, ako pojedem kolač, greh
prema nekom gladnijem, ako dugo sedim zagledan u jednu tačku,
činim li greh prema svim ostalim negledanim tačkama? Ko će mi
istisnuti to osećanje krivice?
Prema svakom postupku svom imam isti osećaj krivice, sem
izgleda prema onom zbog kog ležim u zatvoru. Je li to možda
nesvesno menjanje subjekta ili to višegodišnja robija treba i da
postigne – da greh, kajanje i osećanje krivice porodiš posle svake
izgovorene reči, posle gesta svakog? Ili je to tako, ili je ovo siguran
put u ludilo, trećeg nema, a da se može tako pojednostaviti.
Šta će biti sa mnom?
Ko će me ovako poništenog i ranjenog hteti?
U kancelariji ispod moje je takođe duži robijaš, Naum. Iako sebe
deklariše kao antikomunistu i srpskog nacionalistu, nažalost mislim
ipak da je šovinizam dominanta njegove ličnosti. Završio je
Bogoslovsku školu na Krku, ali se nikad nije bavio svešteničkim
pozivom. Početkom rata otišao je, kaže, kao dragovoljac u Hrvatsku i
vratio se razočaran onim što je video i doživeo. Slike koje je doneo sa
sobom nikako se nisu uklopile u njegovu predstavu o srpskom
nacionalizmu i vojnom poštenju. Po povratku kući, počeo je da pije i
u nekom ludilu je bacio bombu na ekipu s kojom se zakačio. Bilans –
jedan mrtav, nekoliko povređenih i petnaest godina. Kad mu jednom
mesečno, u košulji sa srpskom i američkom zastavom, dođe otac u
posetu, njihov pozdravni dijalog ovako izgleda:
– Živela Srbija!
– Živeo kralj!
– Sa verom u Boga!
– Za kralja i otadžbinu!
– Trebi komuniste!
– Trebi!
Otac je bio ravnogorac, sin borac Srpske garde. Naumova želja je
da pogine u nekom strašnom jurišu. „Da neke moćne travke izbiju iz
njegovih moštiju.“ Voli Puškina i mog Paskala. Ali Srbiju, iznad
svega. Za sebe kaže da je fanatik, čileanski general Mendoza bez
budućnosti.
Neobično je elokventan u svakom razgovoru, ali i bolesno
direktan. Kad se iznervira, što nije retko, iz njega izbija cinizam na
hrvatskom novogovoru. Pre neko veče, u paviljonu, čujem sledeći
dijalog između Nauma i jednog malo osenčenog lika, koji je sa
suzama radosnicama, šapatom, posle povratka sa vandomske posete,
presrećan izjavio:
– Joj, kako mom sinu smrde noge... – Naum ga dugo gleda, pa
priupita:
– Je l’ mali bistar?
– Pa, na mene je sav, znaš.
– Krasno, a kak’ mu idu zadaće u školi?
– A, provlači se, provlači.
– A, je l’ dobar?
– A, tu mi ga ne diraj, tu je na mene, snalažljiv!
– A, kažeš, vonjaju mu noge?
 – Joj, ne možeš da veruješ – opet će ovaj, sa istim
oduševljenjem. Nakon toga je usledila Naumova reakcija koja je ličila
na mitraljeski rafal:
– Pa, ustrijeli ga, oca mu jebem, kad su mu smrdljive noge
jedino što te kod njega veseli! Pucaj u njega, pa onda sebi pravo
među oči, da ti se oči posvađaju, pa da zrikav i onim svijetom
prolaziš!

Ko je ovde bolestan? Naum ili ja, što ovo zapisah?

Često citira Samjuela Džonsona, engleskog lingvistu iz

osamnaestog veka:
„Kad napraviš životinju od sebe, oslobodio si se bola da dalje
budeš čovek.“
Smiruje pre neki dan jednog uzavrelog Nikšićanina:
– Srbi i Crnogorci su isti narod, prijatelju! I taj narod ima
zajedničke velikane i više posebnih, srpskih i crnogorskih razbijača i
kriminalaca. Retko se setimo ovih velikih, uglavnom se svađamo oko
ovih malih koji nam svima jebu mater.
– E, ja sa Šešeljem neću u isti narod! Kad bi se taj proglasio za
Crnogorca, odo’ ja u... Šiptare! – ne da se njegov oponent.
– Eto, vidiš, to ti pričam! Ma, možeš ti, prijatelju, da ideš i u...
Japance, ništa ti to neće promijeniš. Svi Crnogorci su Srbi, i svi Srbi
– Crnogorci. Kužiš? A zajednička nam je i nekadašnja slava i ova
današnja sramota.
Cvijetin portret posle početnih ili početničkih slučajno dobrih
zamaha i ideja sada slabo napreduje. Ne znam šta ću sa svetlom, sa
drugom stranom lica. Sa samim sobom ne znam šta ću?
 Odlučujem da dominanta Cvijetine kože bude – zelena! I svetlo
koje će je obasjavati biće propušteno kroz zeleni filter. Samoća u koju
sam se preselio vrlo mi prija. Ostaće to tako dok ne završim „Zelenu
Cvijetu“. Kao Žeriko, recimo, koji je brijao glavu dok „Splav Meduze“
nije završio.
Sliku sam zasad odložio, okrenuo je prema zidu. Čekam da se
osuši ulje i dnevno oduševljene. Biva mi i u polusnu ono što radim po
danu. Cele noći sam tražio jednu senku na Cvijetinom obrazu, jedan
zeleni valer. I pronaćem ga tada u toj nedoumici svesti, ali budnost
ga opet sakrije od mojih moći.
Noćas i juče celog dana bez grejalja. Takav i san bude. San,
imperativ tela, duh ne bi toliko da se izležava. I dalje svesno
samujem.

15. decembar, petak, 868. dan

Kako je ovaj rat besmisleno počeo pre četiri godine, tako je juče,
navodno, i završen, potpisivanjem neke Crne knjige u Parizu. Tu je
metnuto nebrojeno potpisa velikih državnika sveta koji se tobože
naivno čude koji su to narodi, kakva je intelektualna nemoć u ljih kad
imaju takve vođe.
I sad imamo – mir? Dokad?
„Ovo je moje!“
„Bilo nekad, sad je moje!“
„Bilo je, kažem, moje i opet će biti!“
„E, samo preko mene mrtvoga!“
„To ti kažem...“
Ko će i kad ove naše blesave narode zaustaviti u zakrvavljenim
prohtevima da se, k’o muve bez glave, zaleću u svoju najbolju
prošlost i ko će tim istim narodima objasniti da se ti njihovi svetli
istorijski momenti nikada teritorijalno ne poklapaju sa sličnim
sjajem komšijskih sećanja na njihova najbolja vremena kojima oni
jednako streme? Ko će i kada svom puku objasniti da danas treba
tražiti druge regulative komšiluka? Da nas ne sme razdvajati ta danas
nerealna, ali dobro upamćena prošlost, nego spajati realna
sadašnjost. Kad bi svaki narod krenuo da se vraća u najbolji deo
svoje istorije, za dva dana ova planeta bi otišla u... prah! Tada bi svi
postali „nebeski narod“!

Naravno, ovo je infantilno! Vatru, očigledno, mora da otkrije

svaka nova skeptična generacija. Opeci se, pa reci.

Evo, obećavam, završio sam Cvijetinu sliku. Želeo bih da ova

slika posle moje smrti...
Koji sam ja idiot! Smrt, kao logičnu posledicu sam uvek
pominjao i posle svake naporne premijere, rečima: „Još samo
večeras da mi Bog podari snage, večeras samo, onda mogu i da
umrem!“ Da, tako sam razmišljao jer je to u ovoj nesrećnoj zemlji
jedino prirodno. Napraviti nešto dobro i zatim umreti, nećeš valjda
još i uživati plodove svoga rada.
Miš koji nema nameru da se nalepi na postavljeni lepljivi mamac
– krcka iza komode mentol bombone i zajedno sa mnom sluša stare
šlagere. Lola, Gabi, Ćorđe... divno. Da nisam gde sam, da poželim tu
da jesam. Odjednom se začu „Počnimo ljubav iz početka!“ Beti
Ćorđević je tim eksplozivnim punjenjem uplašila i miša i mene, pa
zastadosmo u dokolici, opet.
Besmislena dva čitava dana, koja neću upamtiti i za koje će
možda Viši sud u Podgorici tražiti da ih treba ponoviti, jer ih ovaj
osuđenik nije osetio. Nije osetio smisao besmisla. Osećao je
besmisao, samo.
 Danas je ponovo zabavno veče u trpezariji na koje, poučen
iskustvom od pre dva meseca, nisam ni pomislio da odem. Tada su
me neki gostujući estradni menadžeri terali da se priključim
programu!
„Ne, hvala, ne želim, ne mogu, a i ne umem!“
„Ti nisi dobro!“
„Jesam“, kažem.
„Nisi, nisi! Mi možemo da ti pomognemo!“
„Ne treba, hvala!“
Ljudima kao da nije dovoljno što sam kažnjen sa trinaest godina,
smatraju da ja, po prirodi stvari, ovde treba da zabavljam uniforme,
jedne i druge, da pravim skečeve i priredbe, jer će posle toga da mi
bude bolje! (A i svima.) Tu smo gde smo, i gde nas nište i fizički i
psihički „da bi se postigla svrha kažnjavanja“. Važi. To je njihov cilj.
Robijaški, moj je – preživljavanje i ne uklapa se u filozofiju njihove
„zabavne“ penologije.

„Glumac, kaži nešto smešno!“

„Terajte seu pičku materinu!“
„Hahahahaha!“ (aplauz)

Sutradan.

Zvoni mi telefon. Da, imam i tu spravu kojom mogu da

komuniciram sa upravom, šefom, ostalim kancelarijama.
– Lopove, šta radiš? – Čeda „Šiptar“.
 – Uglavnom ništa, gospodine nadzorniče.
– ‘Ajde, dođi do mene.
Odlazim do Paviljona broj šest čiji je Čeda glavnokomandujući.
Ulazim u kancelariju, dva sa dva. U ćošku preko puta Čedinog stola
stoji Mikša, okrenut zidu. Mumla:
– Kad si pijan...
– Sedi – sedoh.
– ‘Oćeš kafu?
– Kad nemate rakije, može.
– ‘Oćeš vinjak?
– ‘Oću.
Sipa iz malene staklene pljoske u dve šoljice vinjak.
Nazdravismo.
– Ne čujem te, Mikša!
– Kad si pijan...
– Glasnije!
– Kad si pijan ne vataj se kurca ni volana!
– Izvolite, gospodine nadzorniče? – pitam za razlog ovog
raporta.
– E, ‘ajd’ zajebi to „gospodine nadzorniče“!
– Važi, Čedo!
– Što ti, bre, nećeš da glumiš ovde?
– Ne mogu.
– Bolje bi ti bilo, veruj mi – srknuh opet malo vinjaka – Dobro.
Slušaj... Nešto sam mislio... da pitaš upravnika da te prebaci ovde u
Šesti...
– Ovde ne znam baš mnogo ljudi, a tamo su mi Drača i Naum...
 – E, izem ti društvo! Jedan narkoman, drugi lud. A pored njih
imaš u sobi i pun kurac pedera i sidaša!
Kuca neko na vrata malene kancelarije.
– Pa, nije baš tako, tamo ima i finog sveta. General Trifunović,
Raduški, Popov...
– Tebi su izdajnici države „fini svet“? – Okrenu se prema
vratima. – Da?
Ulazi jedan klinac i da Zabela nije zatvor za punoletne osobe
svrstao bih ga u adolescente. Pojava, stav i hod odaju nesigurno i
nažalost poluinteligentno biće.
– Šta je bilo, Rašo?
– Gospodine nadzorniče... – gleda prema meni, Mikši, pa nije
siguran da li sme da nastavi.
– ‘Ajde, Rašo, slobodno, šta je bilo?
– Gospodine nadzorniče, je li... peder onaj koji... jebe... ili onaj...
koga su... jebali?
– Pa, obojica, nesrećo moja! – ispi ostatak vinjaka i ustade,
prateći me:
– ‘Ajde, lopove, vidimo se i razmisli – odlazeći čujem zabrinutog
Rašu koji više za sebe, procedi:
– Au, nisu mi tako rekli...
– Vidim, u Šestom nema pedera... – zastadoh na vratima –
Gospodine nadzorniče...
– Reci... gospodine lopove!
– Od one vaše posete i pijenja rakije, ne prođe nedelja a da mi ne
nestane Dnevnik. Pa, ako već hoćete da mi pomognete...
Ode do svog stola i izvuče neke papire. Vidim istrgnute stranice
iz mog Dnevnika.
 – Bolje da ti ja to uzmem nego da ti to nađe DB. Evo ti, a ti pazi
šta pišeš. Idemo, Mikša!
– Kad si pijan – ne ‘vataj se kurca ni volana!
– Glasnije! Šta je to bilo, Rašo?
Slušam Arsena i cedim se kroz sopstvenu prošlost. Čedin vinjak
me načeo. Možda bih i plakao da me samoće nije stid. Hteo bih
negde u neki hotel u Mar del Plati, u Argentini, da se rašrafim od
„tres criadores“ domaćeg viskija, gledajući okean sa terase i znajući
sigurno da tamo na istoku, daleko počiva i čeka neka Australija. Suve
oči, je li mi to barut umesto sočiva među kapcima? Hoću, zatim, da
se zgužvam u kreativnoj i bolećivoj ekstazi nekog teškog mamurluka,
koji ne obećava sutrašnji dan. Hoću da zaboravim svo zlo meni i od
mene.
Mogu li ja igde ovakav, već sasvim sigurno teško oštećen? Kome
da idem? Aniti? Već sam uništio Majin život, deci oteo detinjstvo,
zašto bih svoje postradanje onda lepio na život još jedne nedužne
osobe sa još nedužnijim detetom?
Samoća u kojoj nikom ne smem ni najmanji deo sebe da dam.
Bilo bi to, normalno, protumačeno kao slabost.
Bilo bi ispravno protumačeno, jer slab i bezizlazan jesam.

Sutradan, decembar i dalje

Ko je sve odgovoran za tragediju koja se dogodila u noći između

tridesetog i trideset i prvog jula 1993. godine?
Poveći je to spisak. Počev od onog sudbinskog praroditeljskog
greha, pa krivice određenih ličnosti koje bi sada možda i negirale
svoju vinost.
 Odbrana poziva Petra Petrovića, zvanog Njegoš. Da se dotični
samo malo manje dramatično obračunavao sa svojim prethodnikom
Šćepanom, zvanim Mali, to bi sve ostalo na nivou poetskog zaleta i
bilo bi gotovo nemoguće od toga jednom praviti pozorište. Svoju
krivicu Petar Petrović, zvani Njegoš, ne može poreći i u smislu nekih
ranijih sagrešenja koja su odlučno odredila da se naš branjenik
opredeli za glumu. Ko ga je, više od ostalih, toliko navađao na taj
porok do li njegov „Gorski vijenac“, njegova „Luča mikrokozma“?
Svoje grehe bi trebalo da ispaštaju još mnogi njemu slični, ali
osumnjičeni
Petrović je svakako dovoljno veliki (krivac) da odgovara i u ime
ostalih saučesnika.
O potezu uprave Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje mu je
ponudilo ulogu knjaza Dolgorukova, upravo pomenutog Petrovića,
zvanog Njegoš, o njihovoj nepromišljenosti i krivici nećemo ovoga
iuta, jer vakuum za takvo delanje omogućile su im svetske sile, SAD
pre svih.
Neće se, ovom prilikom, odbrana baviti ni nepravednim i
nezasluženim sankcijama, ali prozivamo kao okrivljenog i službenika
ambasade SAD u Beogradu, Pitera Vejtsa, koji je možda i
najodgovorniji za tragediju koja se desila u noći između tridesetog i
trideset i prvog jula 1993. godine. On je, ne skrivajući sarkazam,
našem branjeniku mesec i po dana pre tragičnog događaja saopštio
da od pomenutog porodičnog putovanja u Čikago tog leta nema ništa
i tako će biti sve dok traju sankcije. Rečeno mu je da će vizu dobiti
samo njegova supruga kao pratilac njihovog državljana, inače ćerka
našeg branjenika, dok će on i njegov sin morati da sačekaju neka
bolja vremena...
Dolazi Drača:
– Šta radiš, p... prijatelju?
– Evo krstim neke jariće.
 Kašalj u sobi noću postaje neizdrživ. Prenebregneš smrad,
hladnoću, čak i topovsko hrkanje, ali sa tri-četiri kašljača nikako da
izađeš na kraj. Ti ljudi su inače i danju vrlo bliski međusobno. Braća
po kašlju, spojila ih napast.
Uprava nas časti za praznik slobodnim danima. Ne mora (ne
sme!) niko da radi. Ko se uhvati na radnom mestu zaglaviće Sedmi
paviljon. To znači da naredna četiri dana provodim u dnevnom
boravku Trećeg paviljona, sa muzikom „Palme“, sa hitovima Radio
Šapca. Sa bratijom koja voli svoje nekupanje, svoje zatvorene
prozore, svoje baršunaste glasove, svoje balone na žvakama, svoje
šake o zajednički sto, o svoje čelo, o tuđa leđa, svoju snagu u
zalupljenim vratima, strašno moćnom zatvaranju kofera, svoje
napadno kvazimuževno iskašljavanje, svoje jake poteze po već
polupanoj šahovskoj tabli, svoje kulinarske veštine sa nepoznatim još
miomirisima, svoje usrkavanje svakojakih tečnosti, svoje trezno
arlaukanje glumljenog pijanstva, svoja dela koja, favorizujući ih,
opravdavaju do krajnje nužde. Sa bratijom koja se ponosi sa svim što
je uradila u životu, sve što trenutno radi i što će u najluđoj noći tek
poželeti da uradi. A, jednom, kad izađu...
 ŠESTA GLAVA

JANUAR 1996, trideseti mesec

„...ostavili su sva crkvena dostojanstva i pobegli u pustinju da ne

bi bili iskušani u svetu.“
„Ali, oni su bili veliki svetitelji...“
„Ako se veliki svetitelji toliko čuvaju ljudi, koliko li tek treba da
to čini jedan slab grešnik.“ („Kazivanja jednog bogotražitelja – svome
duhovnom ocu“)
Tačno u ponoć, kad je televizijski sat izbio na ekran i označio
početak 1996. godine, niko se, a bilo nas je četrdesetak u sobi, nije ni
pomerio. Svi su bili sa sobom, ne nalazivši nikakvog posebnog
razloga da skaču i da se cmaču po tri puta, po sili krivičnog zakona,
fizički najbližim sebi. Tek nešto kasnije, poneko je, gotovo stidljivo,
pružao ruku i mrmljao neke nemušte želje. Uradio sam isto ne želeći
da pravim osobenjački ispad.

„Dragi kolega,
Pišem Ti, kao i obično neznano odakle, iz nepoznatog meandra
moje neslobode. Tu su i dalje oko mene divne knjige koje si mi
poslao. Čuvaću Ti Šredingera, čuvaću i Tebe. I Ti si tu negde oko
mene, čuvaju me tvoje reči, „okačene u zraku“.
 A ja sam tu na jednom ofingeru kućnog reda, čekavši čovek.
Stojim već mesecima nad očevim portretom, nikad dovoljno dobrim,
nikad završenim. Kao da mu život dužim mojom nesigurnom i
predutom slikarskom rukom.
Uradio sam portret u pastelu preko olovke na jednom od onih
papira koji sam od Tebe dobio. Bio sam zadovonjan (ružne li reči!)
negde krajem novembra i tražio sam od Anite da mi pošalje
specijalni fiksativ za pastel. Nisam hteo lak za kosu, taj promeni
senku oko oka, olovni mi belu boju, ne mogu da objašnjavam, evo već
sam nervozan zbog toga. Dobijam pre dvadeset dana čudo od
fiksativa iz Holandije i prešpricavam sliku. Sedim, ali i sedim,
čekajući da se osuši, srce me izdaje, plam me obuzima. Hoću da
umrem – pojavljuju se raniji slojevi, pojavljuje se grafit. Nisam
plakao, samo sam to jako želeo. Bilo je to u ravni stida, gubitka
dostojanstva, u ravni robije zbog krađe, silovanja, čedomorstva.
Danima bludim u moj zgomilani i vrlo vidljiv trud. To je slika po
očevoj prvoj fotografiji, imao je šesnaest. Bio je đak petog razreda
Više realne gimnazije u Vršcu. Na malenoj fotografiji se, na kačketu
sa kožnim širitom, nazire rimsko V. Godina je 1932. Rođenje moje
majke tih dana nije slutio na slici, ali sam siguran da je već tada voleo
i još to radi, jer ja nemam bolje objašnjenje u ovom trenutku za
haotičnu nedovršenu misao. Počinjem da pastelnu, upropašćenu
sliku korigujem uljem i to već mesec dana radim satima. Ponovo mu
dužim život. Nalazim i način da to još nedovršeno ulje nalepim na
dobro obrađenu bukovu dasku... Stajem. Gledam. Radim
Leonardovu proveru. Gledam malenu fotografiju i sliku preko nje u
ogledalu. Ne, to nije to! Opet stid, a sam sam. Kako ljudi slikaju?
Kako uopšte uspevaju da se sporazumeju sa valerima. Ne, to oko ne
gleda dobro. Bože, ubij me! Onaj Satana iz oblaka iznad Majamija
zna zašto je došao. Da kazni moje neznanje. Da mi odseče makar uvo
za kaznu, za nesklad između oka i ruke.
Izlazim u mrak. Teturam se kao bakica, da se ovako natrontan
celokupnom ogrevnom i obpačnom imovinom ne srušim na oko
neiživljenog komandira kog ću i posle toga persirati, iako je skoro
upola mlađi od moje mladosti. Slušam po tom snegu negde Arsena i
ponavljam, iako nema veze sa njim, sad ne smeš pasti na to dupe
staro šezdeset leta. To je čika doktor rekao za moj suvarak od
kičmenog stuba. Ta su leđa ostala po scenama, čuo si za neke od njih,
moji pršljenovi su skvrčeni na minusima Kalinovika, polupani po
podu crkve na Bajlonijevoj pijaci, negde na betonskim basamacima
najjeftinijeg hotela „La Plaza“ u Boki, Buenos Ajres, iznajmljenog za
moju smrt u filmu „Put na jug“. Glava ove kreature i sad tamo
odskače brojeći mrtvim i glumljenim kapcima do dvadeset i sedam.
Hoće li manje boleti ako brojim na kastiljanskom? Uno, dos, ... opse.
Ne, boli jednako... Dvadcatъ odыn, dvadcatъ, pяt, twentu seven. Ne,
moram ponovo, novi dubl, jedan stepenik u mojoj karijeri nije bio
uverljiv.
Odlazim kod drugog robijaša. Pozvao me je na puding. Ubio mi
je druga, pilota. Moram li da idem kod njega? Ne. Zašto to radim? Ne
znam, možda mu ne verujem da je dobar kakvim se predstavlja.
Možda. A kakav sam ja? Kakvim se predstavljam? Uz puding, bez
pudinga? Ubio sam jednog nesrećnika čija se dva prezimenjaka
utrkuju koji će da mi se dobronamernije približi. Jedan me uvek
preduhitri sa „dobrim jutrom“, a drugi mi je pri prvom susretu kazao
– da je „pokojnog rođaka jako dobro poznavao i da mu je sve jasno“.
Taj mi je odlazeći u drugi paviljon ostavio najbolji ležaj u našoj 63-
krevetnoj sobi sa skinutim prozorima. Zove li me ubica mog druga
pilota na puding da mu ja oprostim? Ko će meni oprostiti?
Ne volim puding. Nikad ga nisam voleo. Ne bih ni otišao na taj
ugođaj da mi nije ubio druga. Zato i ova dvojica možda meni
ugađaju. Kao kad se rukuješ. Ne da bi zapatio nečije bakterije već
dokazao odsustvo noža.
Nisam pao na komandirovo oko uokvireno najciničnijim borama
ovog pandurskog polusveta.
Da li, dragi kolega, uspevaš da ispratiš ono što ni moj mozak ne
ume da sačeka. Neke reči. Da, ono je Satana u požaru Majamija,
znam čoveka i odričem ga se. A čiji sam ja?
 Jesmo li to svi ludi pred predstojeća obistinjenja svih loših
prognoza? Koljčicki, Nostradamus, Kamenko Katić i braća Bajić,
Karić i Tarabić. Sve je to u vezi nove francuske prestonice posle pada
Pariza. Avinjon.
Zaboravljam lagano prethodnost. Pamtim samo što hoću da
bude.
Arsen peva o djevojci iz moga kraja – ima želju da me liječi... Je
li nikla negde i ta travka? Kažeš, razmišljaš da odeš iz Zagreba, u kom
si proveo svih Tvojih četrdeset i šest godina. Možda mi je znan taj
osećaj. I ja sam mnogo odlazio. I sve ređe se vraćao.
Jednom mi je ponuđeno da ostanem u Argentini, ali sam se ipak
vratio šmekerskom pločniku ispod Savskog mosta gde su mi zauvek
srasli četvrti i peti pršljen. I gde rebra sva služe za Evinost.
Jeo sam luka noćas. Luka belog i crnog. Između je bilo parče
hleba, malo slanine i supradun. Hoću li dami nekoj ogaditi se
večeras, ili ne? Uzimam „vriglijev“ spasonosni surogat za zdrav zadah
malo drugačiji od onog kako ga je u Zabeli, 1899. godine upokojeni
robijaš Vasa Pelagić, opisao u svom „Narodnom učitelju“ i žurim na
taj puding. Bio sam tamo već, ali eto pišem kao onaj tvoj polugluvi
Vinsent.
Pacov koji živi sa mnom u Domu kulture nema ništa diznijevsko
u sebi. Sve što njegovo pacovsko oko smatra prehrambenim odvuče u
dno kupatila i tu pravi magacin, stovarište. Da bih presekao pacovski
kanal, zapušio sam velikobritansku duplu ništicu. Sve se kliza na ovoj
planeti, ne samo moj sanitarni inventar, brak Čarlsa i Ledi Di. I moj
razvod se drma. Gospodin Milošević mi traži dve hiljade i pet stotina
dinara ako mislim da se raziđem od supruge. Hoće da nas privoli u
okviru akcije povećanja nataliteta da se množimo ne voleći se više, u
mraku sa 2.500 viška para u zadnjem džepu, ne skidajući pantalone,
sa „vriglijem“ zalepljenim za gornje zube.
Da, još uvek sam sa Anitom, a mislim da ću zauvek i ostati. Ona
„ima želju da me liječi.“
 Ne znam zašto sam uzeo Dnevnik i šta sam to hteo sa sobom i
ovom olovkom? A, kao da je to i važno. Jedino kao, na primer
vizuelna informacija, da se, dok si zadubljen nad Biblijom, pitaš kako
su pastiri za Božić mogli noćivati pod otvorenim nebom?
Fjodore? Progovori!
Jedan miš je šmugnuo negde krajičkom mog oka i sobe.

Iz uprave su obećali pre mesec dana da će razmotriti mogućnost

da stavim Anitu na spisak posetilaca. Danas mi šef Rakac kaže da
prvi put čuje za to.

Bio jednom jedan iskušenik, koji je dobrovoljno odabrao takav

život. Pojednostavio je svet oko sebe i beše mu dobro. Onda ga
stadoše posećivati i iskušavati. Kažu mu, ne može tako, mora među
ljude, mora piti vino i voleti ženu.
„Ne moram, dobro mi je ovako“, govoraše im.
„Ne, nije ti dobro, veruj nam, ti više ne znaš šta je dobro!
Razmisli i vrati se. Kad budeš želeo, iza ovih vrata u drugoj sobi je
čaša vina“, dadoše mu šaku soli, „uzmi, to je dobro, prijaće ti pre vina
so, ajoš će ti biti lepše da vinom ugasiš žeđ.“
„Dobro, ostavite so i idite sad!“
Danima nije hteo da okusi ostavnjenu so, api jednom posejano
mora i proklijati i usudi se da, ne kušavši so, odškrine vrata sobe sa
peharom vina. Da, pehar je bio tamo, lepo se videlo. Vratio se i obuze
ga nemir. So je tu, vino je tamo, šta ga to sprečava u snažnoj ženji da
proba i jedno i drugo. Tako i uradi. Kad je pojeo svu so, već dobro
zapečenih usta, krete u drugu sobu. Čim je ušao, kao u starim
filmovima strave i užasa, vrata se, uz škripu, zatvoriše za njim.
Pokuša da ih otvori, bez uspeha. Sad, šta je tu je, ovde bar ima pehar
sa vinom, a tamo je samo vode i hleba bilo. Dođe do pehara i onda
vide d aje – prazan. Dođoše posle jezivih muka od dva dana i dve
noći i rekoše mu da je vino trebalo biti u peharu, ali se nikako nisu
mogli odlučiti da li belog ili crvenog da mu donesu, pa su zato sada
došli i doneli i jednog i drugog.
„Hoću vode“, zavapi.
„Šta će ti voda, kad teu sledećoj sobi čeka vonjena žena sa dva
vrča najbonjeg belog i najlepšeg crvenog vina.“
„Ne, ne želim, hoću da se vratimu prvu sobu, hoću da budem
sam, hoću vodu da pijem i hleb da jedem.“
„Ne, to nije dobro za tebe, evo pogledaj“, otvoriše malo vrata
treće sobe, „vidi šta možeš imati!“ Tamo zaista stajaše žena kojuje
toliko voleo. Pored nje, kao sfinge, dva ogromna vrča.
Ostaviše ga ponovo samog i žednog. Nije više bio samo žedan.
Mučila ga je i bliskost vonjene žene.
Sutradan tek, hodom umirućeg, zakoračio je u treću sobu, čija se
vrata potom, kao i udrugoj, uz škripu zalupiše. Žena sa sfingama je
bila tamo, lepa i strpnjiva kao pas. Bila je milija nego ikad ranije.
„Bože, kako sam uopšte mogao i pomisliti da ne dođem ovde,
kako sam glup bio. Gledahu sejedno vreme i učini mu se da je rekla
da ga voli. Rekla je to nemo otvarajući usta samo, kao da ih
prisluškuju, a hoće to tajno da mu saopšti. Ali, onda se njeno lepo
lice iskrivi u bolnu grimasu, sa koje je opet čitao: „Volim te!“ Ovog
puta to više nije ličilo na šapat, već kao da je krikom rečeno. Da, ona
je vrištala da ga voli, ali on je čuo nije. Krete joj u susret i sudari se sa
debelim staklom koje ga je delilo od vonjene žene sa sfingama.
Zašto sve ovo? Zašto ga muče? Zašto nju?
Pored zida od stakla beše i jedan poveći kamen. Njime se možda
rešava ovaj rebus. Ali, zašto? Zašto tako? Ne, nije hteo da polomi taj
zid. Zakleo se da kamen više nikad posegnuti neće, zato je i došao
među iskušenike.
 Iznemogao, spustio se pored stakla. Kao lik mu u ogledalu,
pratila ga je i žena, nesrećna jednako.
Došli su ponovo. Nije imao više snage da govori.
„Znali smo! Ti si nepopravljiv. Ti, u stvari, i ne želiš ovo što ti
nudimo.“
„Želim“, izgovori jedva čujno.
„Pa, zašto ne uzmeš? Tu tije ključ“, pokazaše na kamen i odmah
odoše. Kao da je dobio novu snagu tom dozvolom da razbije staklo,
ustade i dohvati kamen ne shvativši šta to pokušava žena da mu
panično saopšti sa druge strane. Zamahnuo je i hitnuo kamen na
staklo koje mu preči daugasi žeđ i zagrli ženu. Nije mogao da razume
ono što je potom video. Kamenom jeste razbio staklo, ali u toj srči,
razbijena i skrhana kao delovi nekdanjeg mozaika, ležala je i žena.
Krv, staklo, belo i crveno vino, ili to behu njene suze i krv? 3agleda,
otupeo, u svoje zlodelo i vide i delove sopstvenog tela, svoje oči tamo
među svom tom gomilom krhotina.

Tako bi jednostavan život bio ovde u zatvoru, kad ništa ne bih

znao o slobodi. Eto, želim da zaboravim slobodu, hoću da mislim da
sam rođen u kavezu, da ću i skončati tu. Da će mi neobeleženo
grobno mesto biti određeno u dvorištu Sedmog paviljona. Da će mi
jedan „Rupar“ i jedan „Pub“ održati nemo opelo i da će se sve
zaboraviti i oprostiti. Čak se i dobro osetim u toj kolotečini. Bolesno
mi i prija taj bol neslobode. Znam da leka nema, nije izmišljen još i
sa tim bolom treba sklopiti primirje. Živeti s njim kao s najrođenijim.
Onda, jednog dana ponovo dođu oduševljeni i kažu mi:
„Za tvoju boljku je nikla travka, nađen ti je lek!“
„Neka, ne treba, lepo je i ovako, ponekad, i sa tim bolom čak.“
„Zašto da trpiš, blento, samo namažeš i kao rukom ti je to
otišlo!“
„Dobro, de, donesite!“
 „Ma, hoćeš li sigurno?“
„Hoću stvarno, kad bolje razmislim, boli to nesnosno, budi me
taj bol, sanjam taj bol!“
„Dobro, donosimo u petak!“
U petak su javili da će doneti u sredu. U sredu je javljeno da lek
stiže, ali u iduću sredu. Od srede, Prve, do srede Druge, bol se
raspojasao. Zna šta mu smeraju, zna da hoće da ga likvidiraju, pa se
trza poslednjom, al’ najjačom snagom.
„Neka, neka, videćeš ti u sredu!“, pretim mu, kad smo sami.
U sredu Drugu javiše da će stići u Četvrtak... U Četvrtak da će u
Sledeći sigurno. Od četvrtka do Sledećeg bol mi se smeje jer i ono
uteha slabih kojima ga prečih, ne dajem mu, jer zašto bih ga
mrcvario sad kad se pojavila travka koja će ga sarani. U četvrtak
dođoše i kroz uzdah iscediše da... „izgleda od onog leka... nema
ništa“.
„A, ti ionako kažeš da možeš i tako... Tako da to i nije tako
strašno, je l’?“
„I, nije strašno“, kažem, „samo ste vi strašni, a bol k’o bol, moj je
i zavoleo sam ga već. Ljudi, obožavam ga, dao bih sve što imam da
me nikad ne napusti!“
„Eto, vidiš.“
Moj problem nije u ono malo neprijatelja, već u mnogo većem
broju prijatelja koje imam. Da li da svima javim da sam umro i da se
po želji pokojnika grob više neće obilaziti, niti će se davati bilo kakvi
pomeni?
Mene su streljali, Fjodore!

Jučerašnja vest dana koja se poput furije pronela krugom je da

je predsednik Lilić (sic!) aktom milosti abolirao generala Vladu
Trifunovića, pukovnika Raduškog i majora Popova. Oni su svi bili
osuđeni na višegodišnje kazne zbog veleizdaje zemlje. Da bi spasao
više od dvesta pedeset vojnika i oficira, general je predao Hrvatskoj
varaždinsku kasarnu sa kompletnim teškim naoružanjem. General se
branio da je bio potpuno ostavljen od Beograda, ali i da je uspeo da
ošteti tenkove pre predaje. Zamereno mu je što nije minirao branu i
podavio ceo Varaždin zajedno sa svojom vojskom, kao major Tepić,
kao Tanasko Rajić. Osuđeni su i u Hrvatskoj, ali tamo za ratni zločin
jer su iz kasarne pucali po civilnim objektima, između ostalih i na
jednu katedralu. „Veleizdajnik“ i „ratni zločinac“ – istovremeno!
– Vidite, Lauševiću, stambena zgrada jeste civilni, katedrala
jeste sakralni objekat, ali kad se sa takvih mesta puca snajperima po
mojoj vojsci u kasarni to su za mene od tog trenutka samo legalni i
legitimni vojni ciljevi! – govorio mi je major Popov jednom prilikom.

Abolicija, inače, ne znači i brisanje eventualne krivice. Sigurno

da sam srećan što će ti ljudi danas biti pušteni. General je već mesec i
po dana u bolnici, a jutros su Raduški i Popov, dok smo čekali da
opet aktom milosti nekog komandira budemo pušteni iz Paviljona
broj tri, osetili potrebu da razgovaraju sa mnom, da kažu ono što i
sam osećam. Rekao sam im da se nadam da će, nakon ovoga, dobiti i
moralnu satisfakciju.

19. januar, petak, 903. dan

Nesrećo, srećan ti rođendan!

Danas će Irfan (i njemu je rođendan danas) i neke još kolege.

Kako ću pred njih?
Dobijam na poklon štafelaj od Apostola, samoukog slikara koji je
danas izašao. Oduzeli su mu na kapiji sve slike koje je ovde uradio.
 Napolju gavranovi opet. Kao da grakću: „Nikad više!“ Da, i
Edgar Alan Po je rođen na današnji dan.
Uvelo mi je jedino cveće koje sam imao. Naglo, kao ja, za tri
dana.
Obuzima me tuđa pažnja i sopstveno ludilo. Hteo bih u san.
Dug, strašno dubok san.

Dižem ruku na sebe. Častim se za rođendan.

Našta će sve ovo izaći? Potpadam pod uticaje nekih sumanutih

poluljudi koji misle da mi dobro čine.

Zašto ne ućutim? Osudim sebe na isihazam?

Znam zašto. Zato što sam danas dobio pismo od anđela.

Anđele moj predobri, Anito moja!

Proviđenje ili neka srećna slučajnost je učinila da, par minuta
pre jedne (sad već priznajem to) beslovesne odluke, dobijem tvoje
glase, tvoje ljubavne reči koje su me ospokojile, vratile snagu, veru i
razum. A hteo sam da se izolujem sasvim od ljudi spolja i od tebe,
nažalost. Zbog tebe sam to hteo. Zbog poniženja kroz koja prolaziš. I
onda treptaj jedan, zamišljena rupica na tvom obrazu je učinila da mi
svet danas promeni boju.
 Ja sam i dalje tu i voleću te kao pas, odano, ne uzimajući hrane
iz tuđih ruku.
Da, dodirnuh se juče. Tobom. Morao sam. Znaš kako je... ne
znaš. To me budi, vodi negde ka tebi, čini muškarcem. I čini da
jesam, a tako nisam. To me budi i vodi, no opet me vraća... ali ruka
me grešna na tebe podseća. Ruka što ubi, što piše i čeka. Nema
rime... Samo usamljen orgazam... i posramljen.
Oprosti.

23. januar, utorak, 907. dan

Biće ne voli drugo biće koliko iskru ljubavi drugog bića prema
sebi. Voli što je voljeno. Kako je nekad slabašna ta iskra kad je voljeni
mogu tako lako ugasiti.

Danas se razvodim posle trinaest i po godina braka ili

sedamnaest godina i četiri dana zajedničkog života...

Od danas će Anita moći legalno da me posećuje.

 SEDMA GLAVA

FEBRUAR 1996, trideset i prvi mesec

Pada jedanaesti, najobilniji sneg ove zime. Sve je slepo od beline.

I ljudi i zverad.
Danima već ne dobijam nikakvu poštu. Ne znam šta se napolju
dešava. Samo retke vesti poput smrti Slave Ravasija, dragog
gospodina koji je režirao Simovićevu „Hasanaginicu“.
Bšo je to u zimu 1983. Zpatno doba dramskog programa
Televizije Beograd. Slučaj je udesio da sam u dve večeri zaredom
imao glavneuloge. Prve noći se davao moj „Podijum“, pisca Stevana
Koprivice i u režiji Dinka Tucakovića. To je bio deo zanimljivog
projekta Televizije Beograd kojim su hteli da promovišu mlade
glumce. Imaš svojih pedeset minuta gde pevaš, igraš, pokazuješ šta
sve (ne) umeš na sceni dauradiš. Partnerka mi je bila tada mlada
glumica iz Zagreba Cintija Ašperger. Druge noći sam bio Hasan-aga
u režiji pokojnog Slavoljuba Stefanovića – Ravasija. Ljubo Dapčević,
veliki prijatelj čitave porodice Laušević i neka vrsta mog starijeg
brata, odlučio je da se to mora proslaviti.
– Slušaj, Žaro moj, večeras idemo u „Dugu“! – svečano mi je
saopštio.
– Ljubo, ja nemam odelo, a tamo bez toga znaš da se ne može.
– Ko kaže da ti nemaš odelo? Biraj, Žaro moj! – otvorio je
ogromni orman u svojoj spavaćoj sobi gde su se uredno stiskale
marke najpoznatijih evropskih dizajnera.
„Duga“je bila jedno od najprestižnijih mesta u Beogradu. Tu se
dolazilo samo ako si jako poznat ili u društvu nekog slavnog imena.
Niti sam bio poznat niti je to bio slučaj sa mojim Ljubom
Dapčevićem. Ali, on je, kao direktor kockarnice u hotelu „Metropol“,
bio blizak sa mnogim viđenim likovima u gradu. Sad više ne znam da
li namje taj ulazak omogućio Gaga Nikolić ili Zdravko Čolić, ali
nađosmo seu čuvenom klubu. Sve nabijeno ko da dele džabe.
Probijamo sedo šanka, ni tamo nije bonja situacija. Ljubo
ipakuspevada nam naruči piće. Obojica smo sređeni kao da smo došli
da slušamo i Pavarotija i Dominga i Karerasa, zajedno. Okolo su
uparađeni meni nepoznati „poznati, a tu je i par narodnih pevačica. I
nezaobilazni Čupko, koji je najavnjivao goste.
– Slušaj – počinje Ljubo sa svojim karakterističnim šuškanjem,
nadglasavajući se sa muzikom, nije to mala stvar – dve glavne uloge
na televiziji za dve noći!
Pored meneje neki čovek okrenut leđima u sakou, ali ispod ima
pidžamu! Na Ljubovo glasno pitanje da ne zna da li se ikad desilo da i
Bata Živojinović ima tako nešto, pidžama se okreće prema meni:
– Preksinoć si bio dobar, ali si zato sinoć jeo gooovna! Zinem da
nešto kažem, kad ponovo čujem:
– Šta je? Ti bi sad da pričamo o tome? Neće moći, ove noći!
Tako sam upoznao Zorana Radmilovića...

Vode me povremeno u Požarevac, u Medicinu rada, gde mi leče

kičmu, strujom i nekim vežbama. Vrlo prija, ali odvode me otprilike
svaki treći put od predviđenog. Ili nema goriva, ili me drže na kapiji
po dva sata, pa jave da „iz bezbedonosnih razloga“ danas ne mogu u
grad, ili neko neplanirano dođe u posetu...
Danas se dogodila jedna suluda stvar u istoj Medicini rada.
Zaležem na medicinski ležaj, i na deset santimetara od mojih očiju
stoji – pištolj! Kažem naglas posle par sekundi:
– Ima ovde... neki predmet kome tu nije mesto!
Mala panika. Vlasnik pištolja je Krstić, pandur koji je jednom
utoku izgubio na ulcinjskoj plaži. „Ma, sakrilo mi ga dete u pesak!“
Krstić inače stalno kuka zbog „glupog pravila“ što ne može pištolj da
nosi dok je u Krugu.
Zašto sam „prijavio“ slučaj?
Prvo, možda je provokacija, sa recimo praznim pištoljem.
Drugo, lepo se vidi iz mog ugla, dakle i iz ugla nekog ko je iza
mene da, pored moje glave, na izvol’te stoji pištolj, pa baš i ne bih
voleo da istu stvar otkrije neki drugi blesavi, ali i revnosni policajac,
pa da zatim napravi i lastu na moja napaćena leđa.
Treće, da sam oćutao, moglo je da izgleda – aha, folira se, ali mu
ovo i nije neka prilika.
Četvrto, ili prvo, ne znam – neću da bežim. Od sebe se ne može.
Drača mi je danas sa vandomske posete doneo poslednji broj
„Plejboja“. Nije neki.
Drača. Sa njim provodim najviše vremena.
Imao je radnju elektronskih uređaja u Beogradu. Popravljao
telefone, tranzistore... Otac mu je bio obaveštajac Draže Mihailovića.
Miladin Dračić. Na suđenju posle rata dobio deset godina. Tako
Drača kaže. Drača je prodao svoju radnju i nameravao je da zauvek
otputuje za Australiju. Našao se sa nekim Albancima na razmeni
love. Hteli su da ga prevare. Imao je utoku i, reče, umeće pucanja iz
pištolja. Sportskog, vazdušnog. Na otkup deviza je ipak odneo pravi.
Nije dao na sebe. Ubio dvojicu i trećeg ranio. Sa tri metka. Danima su
ga ispitivali da saznaju za koga radi. „Zas... s... sebe!“
Nisu mu baš poverovali i dali su mu maksimalnu kaznu. Tada je
to bilo dvadeset godina. Iz patriotskih, jugoslovenskih razloga. Drača
nije maksimalno obrazovan, ali je maksimalni Srbin. On je fizički
najslabiji u celom zatvoru, ali nisam još čuo za nekog ko se Drače –
ne boji. Pokušao je da nas nekolicinu navuče jednom na veštački
heroin koji je doneo sa vandomske posete, kao cedevitu. Nikom nije
bilo dobro. Svi su ga se odrekli posle. Ja sam pristao. Ne na njega, ni
na heroin, nego na druženje. Pod uslovom da me više nikad ne
prevari. Obećao je da mene – neće.

– Drača, ko je – Keča? – pitam ga. – T...to ti je d... de-be, znaš?

– Znam.

Sima „Pesnik“ je napokon dobio Osmi paviljon! Možda i Pekić i

Kočić sada zasluže neke pogodnosti.

Sretnem često Željka „Bosanca“, na krugu. Klimnemo glavom

jedan drugome. Svake noći se sretnemo i u TV sali, ispred naše
spavaone. Danas me pita na krugu:
– Jesi možda probao onaj kompjuter?
– Nisam, oprosti, treba da ti ga vratim.
– Ne, zadrži ga, ja mu ne mogu ništa.
– Ti igraš šah?
– Obožavam, ali nisam neki...
– E, kažem. „Bosanac“ me pogleda zapanjeno, ali i radosno.
– Slab sam ti ja sa tim oznakama, ali imam garnituru u
magacinu, pa ću ti, ako može, večeras, reći moj potez...
– Vidimo se.
 Radio. Poslednja vest. Nacionalizovan „Studio B“! Vraćen je u
vlasništvo države, u status koji je imao do 1972. Odlazimo na radna
mesta. Naum i ja. Odjednom je sve nekako obelilo, onemelo. Čujem
nas dvojicu kako počinjemo tiše da govorimo. Sneg je oko nas već
danima, ali do malopre nije bio tako hladan i toliko ruski. Sad je
drugačiji, uši je pustio, nas dvojica gotovo mimikom razgovaramo.
Počinje sve ponovo. Vraćamo se tamo odakle smo došli. Spavaj,
Jugoslavijo!
U TV sali, pred spavanje, u prolazu Željko samo tiho dobaci „e5“.
Odmah sam odgovorio: „Skakač na f3.“ Posle toga dug i težak
razgovor sa Naumom. Ne razgovor, već „kopanje“. To je njegov izraz.
Ti razgovori, rasprave bolje reći, nikad nemaju neki određeni cilj,
imaju samo okvirnu temu i onda se „kopa“ dokle vijuge mogu da
izdrže. Noćas je to do dva potrajalo. O čemu smo mi to sinoć? Krenuli
smo od Sokratove smrti pa završili sa izborima koji se postavljaju
pred nama. Možda tako neke stvari lakše dočekamo. Kad se takve
stvari jednom i dogode, onda samo osetiš déjà vu.

„Kad su sve zaboravili, odlučili su da to zapamte“, zna da kaže

moj stric, Stojan Janković. Stojanov otac Petar-Peko, i majka mog
oca Ćula (Julija), su brat i sestra. Jankovići. Jankovići su sa Male
Crne Gore, jednog od najviših naseljenih mesta u Evropi! Na
Durmitoru, jednom od najnepristupačnijih naseobina na Starom
kontinentu. Smrt od groma je tamo najčešći uzrok tragične smrti. Iz
tog sela je i čuveni Radoje Dakić, narodni heroj, posmrtni fabrikant.
Od tog sela, Male Crne Gore, do Tepaca, sela u kom je rođen moj
otac, može se doći samo
Licem, liticom koja se obrušava nekih hiljadu metara nizbrdo.
Moj brat Mili je zaključio kad je prvi put video Lice: „Ovđe i koze
brste pod ručnom.“
Nisam siguran kad sam prvi put čuo od čika-Stojana onu
rečenicu, ali sam to kasnije povezivao sa nekom sedamdeset i prvom,
posle Maspoka u Hrvatskoj, kad je iz Knina pobegao sa porodicom za
Beograd. Maspok ili „Hrvatsko proljeće“ je bio izraz nezadovoljstva
Hrvata položajem u Jugoslaviji. Ne bih ja tulio o tome („Glumac, ćuti
tu i glumi!“), ali znam da je Stojan posle toga morao da ode. Bio je
profesor u gimnaziji. Predavao je hrvatsko-srpski. Dovodio je svake
godine na Cetinje kninske maturante da im pokaže Lovćen, cetinjske
muzeje. I uvek donosio neke divne poklone... Kasnije bih onu istu
rečenicu čuo kad bi neko pred njim pomenuo komuniste.
„Kad su sve zaboravili, odlučili su da to zapamte.“ Nisam tada
razumevao šta hoće Stojan da kaže. Danas su ga pustili da me poseti.
Urednik je u „Jugoslavija publiku“, u Beogradu. Pripada mu zasluga
što je kao urednik u toj izdavačkoj kući spasio od zaborava Slobodana
Jovanovića, jednog od najvećih intelektualaca koje je Srbija ikada
imala. Pre par godina su objavljena sabrana dela Slobodana
Jovanovića koja su zajedno sa autorom decenijama bila osuđena na
progon i ćutanje.
– Kad su sve zaboravili, odlučili su da to zapamte – podsećam
ga, dok pijemo kafu u sobi za posete.
– Kako se ti, boga ti, Žara, sećaš toga? – smeje se. Slegnuh
ramenima.
– Samo, da znaš, nije to moja misao...
– Nego čija?
– Nije, nije... – Pa, čija je?
– Njihova, a ja sam je samo naglas izgovorio. Smejemo se
obojica.
– Je li, čika Stojane, da li je istina da je Slobodan Jovanović prvi
Slobodan?
– Jeste, Žara, to je bio prvi Slobodan u srpskom jeziku, ali i
njegova sestra je imala zanimljivo ime... Pravda, Pravda Jovanović.
– Nisam to znao. Čudno da se to ime više nije ponavljalo, za
razliku od Slobodana.
 – Jeste, Žara, Pravda. Da, Slobodana ima danas puno... – gleda
prema komandiru koji šeta između stolova. – Imamo ih i viška. A,
Pravde... Nema, nema Pravde. Da, Žara, nema.
Zapalismo.
– E, moj Žara, ati... tebi je ovde... dobro? – Da?
– Oprosti, nije! Nije! Šta ja to pričam, nije, Žara, oprosti! –
ustaje, ljubi me, razveseljava, izvinjava se. – Žara moj, Žara! –
krenuše mu suze. – Oprosti mi, molim te!
Ja retko plačem, a najlakše me rasplakati tuđim suzama. Da,
plakao sam i ja pored mog čika-Stojana, plakali smo zajedno. Zagrlili
se i plakali. Dugo, bezglasno. Isceliteljno, bez leka, jer znali smo da
ga nema. Njemu je šezdeset i tri, meni obratno – trideset i šest. On se
nada nekom drugom životu, ja ni u ovom ne vidim šansu.

Kakav li sam ja, šta je u meni sve sadržano da bih ispao ovakav
kakav sam, naopak? Ko tu sve ima udela? Rekao bih – Lauševići
najmanje. Više su se po mojoj prirodi uplekali Nikači, Vujačići,
Jankovići... više se njihovi nestalni geni guraju po mojoj krvnoj slici,
više oni vitlaju mojom glavom negoli neki smireni, racionalni
Lauševići.
Današnji slučaj ide u prilog tome. Razmišljao sam u početku
smireno, racionalno, poput oca, i rekao to što sam rekao, da bih u
jednom trenutku...
Ručak. Iako smo obojica, i Naum i ja, kao blesavi bežali i od
nagoveštaja bilo koje ozbiljnije obaveze koju bi jedan drugom
nametali, već duže vreme obedujemo zajedno. Razgovor sa njim je
konstruktivan prostor u kome možeš oštriti svoje vijuge sve do onog
kritičnog trenutka kad isključi svoj racio i počne govoriti samo iz
srca. To su trenuci slepe ljubavi prema Srbiji i još sleplje mržnje
prema svemu što tu ljubav – ne podrazumeva. Uglavnom pokušavam
da kanališem razgovor na neke šire teme ne želeći da se zaplićem u
nacionalne kučine, ma koliko i meni ponekad delovale intrigantne.
Ručamo, dakle.
– Bio mi je Keča jutros... Hteo je da dođe do tebe...
– Šta je hteo? Onako, ili...
– Ne, gledao ti je sina sinoć na televiziji... Ona ista predstava,
ono što je bilo u novinama, ono što si već video. – “Nemoj da mu to
govoriš, znam da to ne voli!“ – kažem mu.
Ćutim, gledam u tanjir, u zrno pasulja, u češanj belog luka.
Naum nastavlja...
– Neki ljudi jednostavno ne umeju da saopšte stvari. Sećam se,
jednoj ženi nastradao sin i mene dopalo da joj to saopštim, odlazim
do nje...
– O čemu ti to pričaš?
– Bože, ja sam lud! Oprosti mi, prijatelju! Pa, zar misliš da bih ti
tako nešto ovako za ručkom? Nego, eto, moja nespretnost... Odlazim
do gospođe i kažem – „Majko, vi imate sina, tog i tog.“
„Da... šta se desilo?“ I, taman hoću da je pripremim, kad zvoni
telefon, žena se javlja i tras! – pada u nesvest! Neka kokoška iz
bolnice javila (imitira): – „Stan taj i taj? ... Pacijent taj i taj, nažalost,
izdahnuo na operacionom stolu!“ Eto, kako ljudi javljaju.
– Šta je bilo na televiziji sinoć? – zadrhta mi kašika dok
pokušavam da zadržim glumljeni mir.
– Pa, ne znam, nisam hteo ni da ga pitam, ono isto iz novina, ta
predstava...
– Nije predstava nego film.
– Eto vidiš! Čak i ne znam o čemu se radi. Samo sam mu rekao
da ti ništa ne govori, jer znam koliko si se prošlog iuta nervirao...
– A, u čemu je razlika, molim te?
– Kako to misliš?
 – U čemu je razlika između onog što bi mi on saopštio i ovog što
si mi ti upravo rekao?
Gleda me bledo, prezrivo, neprijateljski.
– Ti ne znaš šta je to bilo na televiziji? – pitam ga. – Ne.
Pogled je isti, sada sa iščekivanjem.
– Pričaš mi o mom sinu sinoć na TV-u, ilustruješ to jezivom
pričom o nečijem poginulom sinu i šta sad treba da pomislim? Što
nisi pustio Keču da mi to kaže?
– On, znaš i sam, teško govori, malo zamuckuje... Da budem
iskren, prijatelju, meni je odvratno to njegovo delo, pa ne volim kad
ti prilazi...
– Kakvo mu je delo?
– Gadno, prijatelju. Ubiti Srbina, još tamo, u tuđini.
– A tvoje, a moje delo? Ona nisu gadna?
– Nije to isto...
– Šta nije, pobili smo i mi neke Srbe, ali ne u tuđini, nego ovde!
– Tvoje djelo, ti si morao... – počinje novogovor...
– Ma bolje da nisam, nego da sam pustio da mi se najebu
milosne majke, makar danas ne bih sedeo ovde sa tobom,
„prijatelju“! – ustajem, ne završivši pasulj.
– Primi moje isprike, prijatelju, i ja ti, evo obećavam, prisežem
se (pogled je ludački i preteći) da ti više nikad ništa neću priopćit’!
To kaza, ustade i ode, zalupivši vrata.
Ne znam da li sam ovoliko lud bio u zatvoru do danas!

Da li sam uspeo da u celosti rekonstruišem dijalog, bio je i širi,

imao je i neka uzajamna ponavljanja, ali očigledno i obostrana
razočarenja i bes.
 Nisam to ranije detektovao kod ljudi ili, ako jesam, nisam umeo
da objasnim. Naumov odnos se promeni u trenu, od krajnje ljubavi
do užasne mržnje. Nismo li svi takvi, negde u korenu? Nismo li svi
jako pažljivi prema svojoj kosi dok nam je na glavi, prema svakoj
vlati, a kako ćemo je sa odvratnošću i gađenjem pogledati ako jednu
tu dlaku, neka je i naša, pronađemo u supi.
Da, moj Duka igra veliku ulogu u jednom filmu. Nisam pitan.
Saznajem to iz novina... Tačno, i ja sam ga jednom vodio sa sobom. U
„Bolje od bekstva“ igrao je mog sina. Bilo mi je tako lakše, a i on je to
jako dobro uradio. Sada? U ovim okolnostima? Ne znam. Besan sam.
Mislim da su se neke moje kolege sasvim prirodili uz moju kaznu, pa
zato i ne osećaju potrebu da bilo šta (pametno) urade. Ali, nije baš da
ništa ne rade. Eto, slikali su mi sina za novine! Fali samo adresa
stana, škole i raspored časova. Mora da su pomislili i oni koji su to
uradili i oni koji su to dozvolili: „Eto, uradili smo nešto plemenito za
Lauša i njegovu porodicu.“
Je li moj život zaista moj ili je to svojina nekog meni još
nepoznatog? Ne sećam se da sam do sada i sa kim sklapao bilo kakve
ugovore na temu rasprodaje mog života, ali ovde uspeva što ne može
ni kod Getea. Ali, verovatno moj pristanak nije ni bitan, on se
podrazumeva rođenjem u ovoj srećnoj zemlji.
Ima li kraja mom lošem procenjivanju ljudi? Da, znam, sad će se
Naum duriti i to će potrajati par dana i onda će se pokušati krpljenje
neke relacije koja više nije iskrena i kod koje će se usporeno i mučno
voditi računa o svakoj smišljenoj, još neizgovorenoj reči. Posle ćemo
se još dugo sretati, sa zvaničnošću i, što je najgore, sa dubokim i
obostranim osećanjem krivice.
Bolesno, sve je okolo bolesno. Juče mi dolazi komandir Krstić sa
pričom koju je čuo od „mog, tamo nekog, kolege“.
„Žarko je u Centralnom zatvoru, devedeset i treće, bio zapao u
takvu duševnu krizu da je Sud odlučio da mu i brata dovede u isti
zatvor, u ćeliju pored, da bi mu bilo lakše!“
 – Da – kažem – to sa bratom je apsolutno tačno. A kako mi ni
ovih dana nije baš najbolje, tražio sam od Suda da mi zatvore i mamu
i tatu.
– Ma, ne! Nemoj ovo da uzimaš za ozbiljno. Samo ti kažem šta
ljudi pričaju. Ali ti, da bi ostao normalan, treba da se praviš i da ne
čuješ to.
– Šta to?
– Pa, takve stvari.
– Kakve stvari?
– Je l’ me zajebavaš, ili...?
– Ne, pokušavam da ostanem normalan.
– Ne razumem...
– Slušam savet.
– Šta da ti kažem – čuvaj se!

Treba živeti tako da ljudi nemaju ni priliku da ti pomognu.

Treba po svaku cenu izbeći zavisnost od drugih ljudi. Zavisnost od
duvana, kocke, alkohola... Stvoriti zaokruženi svet u kome nema
ljubavi, već samo plaćanje usluga. Zaduživanje, pogotovo emotivno,
uvek te skupo košta. Idi sam i ne dozvoli da ti naude.
Može li se kroz život poput Diogena iz Sinope, samo u jednom
buretu, deleći koske sa psima?

Anita, trebaš mi!

„Kaka“1 moja, 14. februar

 Dobijam sinoć tvoje pismo. Čitam ga već više puta. Mislim da ga
već mogu prepričati svojim riječima, mada se ne bih zakleo da neke
djelove ne znam već i naizust. Eto, znači mi to. Nešto. Puno.
Sve ja znam, osjećam kad si dobro, kad ne, shvatam svu prostotu
i slabost riječi da opričaju htjenja i privrženost. Znam koliko patiš i
voliš. I koliko patiš što nam je voljenje u familiji takvo, nemušto.
Ja ti stalno pišem već devet stotina i kusur dana, ti to znaš, a što
ćeš moja pismena dobiti uvijek malo kasnije, ne mari, jer i sama znaš
da ta slova sjutra neće ni dobiti, ni gubiti smisla.
Možda je dobro što smo na ljubav nesvikli. Lakše se sučelimo sa
mržnjom onda. Ljubav raznježi i oslabi, mržnja povećava spremnost.
Dobru se nikad nijesmo valjano mogli obradovati, pa nas je to valjda
okamenilo da zlom, koje nam je činjeno, nije mogao niko da seiri, jer
ga nije mogao ni pročitati na našem licu, niti nam čuti jecaj.
Žao mi je zbog sudbine sina tvoje koleginice. Ubio se, kažeš.
Život je pitanje izbora. Imati ga? Nemati? A, i slabost je lično
opredeljenje. Ako, kao mantru, stalno ponavljaš: „Slab sam, ne mogu
ja ovo!“ – šta će ti onda i naredni sat, a o godinama da i ne govorimo.
„Nam predstoji preužasna borbaa!“ je mnogo aktivnija molitva i
ja je u mislima uvek predstavljam još „užasnijom“ nego što to iko
može i pretpostaviti. Ali, i takvu je negde vidim smislenom,
opravdanom, borbom koja će mi makar objasniti ovaj nemir.
Kaži mi, Kaka moja, ti si profesor ovog našeg teškog jezika, ima
li jezivijeg glagola od ubiti, teže spoznaje od perfekta u prvom licu
jednine – ja sam ubio? Ima li strašnije imenice od ubice? Ili ubijanje?
Ko tu trajnu, mislenu, glagolsku imenicu može prekinuti, obesmisliti,
odglagoliti iz mojih snova? Koja sila, koja gramatika, koji ljudi, koja
pravda, čiji sud?
Znam, Kaka moja, kako se zove dijete, djeca bez oca, kako ih
zovu – siročad, znamo i kako tebe oslovljavaju kao ženu umrlog
muža – udovicom.
 Ali, kako njih obesinovljene da nazovemo, koje ime imaju u
ovom jeziku?
Bih li se spasio kad bih im našao ime, imenicu. I, kako se i tada
spasiti, od sebe?
Da se dam konjima na repove, da se objesim o kaiš sopstvene
puške ispred njihovog praga, da se odrane kože, iskopanih očiju,
uvaljam u so... ne bi ni to pomoglo. Ni njima, ni svim paziteljima
pravde, zakrvavljenim čuvarima nacionalnog morala, ni bezgrešnim
iscjeliteljima moje bolesti, nepogrešivim sudijama, razočaranim
vjernicima, iznevjerenim gledaocima, ni političkim sveznalicama, ni
dobro obaviještenim novinarima...
Sâm sam ja tu. I biću sam do poslednjeg daška.“

18. februar, 933. dan

Danas je došla, sama po prvi put u Zabelu. Anita. Gledamo se u
sali za posete. Niko nas ne pita niti nam to piše na čelu, ali oboje smo
zvanično razvedeni i slobodni. Jeste, sloboda je tako široko
primenljiva reč. Ne znamo šta bi jednom drutom rekli.
– Sad smo slobodni – prozborih napokon.
– Jesmo – zajeca.
Do kraja posete smo ćutali i držali se za ruke.

Namerno nismo plakali.

Malo kasnije sedim sam u Domu kulture. Gledam Dostojevskog.

Gleda i on mene.
– Nije ti lako – kao da čuh. Vidim tamo u uglu Dračin „Plejboj“.
Fjodor okrenu glavu.
 Večeras se davao moj film „Kaži zašto me ostavi“. Nije me se
dotakao, iako ga prvi put gledam. Gledao sam tuđi film.
Javio mi se Željko u TV sali: – Sc6.
– L65.
Drača, koji ne igra šah, me zbunjeno pogleda.

19. februar, 934. dan

Juče dva prijatelja, danas dva slučaja. Naum mi po Drači vraća
Paskala, udžbenik latinskog, pastelne boje, rukavice (dao sam mu ih
da pokrije ožiljke od tetovaže JNA koje je skidao azotnom kiselinom),
vraća mi i rešo koji sam dao biblioteci, čime mi valjda stavlja do
znanja da me više ne želi tamo. Treba, Lauše, svaku nežnost, svaku
korektnost u životu debelo da platiš. Ništa ti još o životu ne znaš.
Ništa. A trideset i šest si sprcao.
Danas, međutim, Naum pokušava da se izvini. Kako je taj glagol
nasilje nad njegovom prirodom, to čini isto tako nemušto i nevešto.
Mnogo mu je bliža drskost i neprijatnost koju nanosi drugima od
takvog jednog gesta koji je nespojiv sa onim što je jednom za svagda
zacrtao da mora biti njegova priroda.
Tiho se privukao mojim vratima i ostavio u kesi doručak koji ja
već danima ne uzimam.

Telefon. Željko:
– Skakač na f6. Odgovaram:
– Mala rokada – spustih slušalicu.
 Juče je Anita donela brdo hrane. Mislio sam se šta da radim. Ja
to ne mogu sam pojesti. Propašće, pokvariće se, moram dati kome. I,
onda shvatam da bih počinio grešku koja mi se već ocrtala na licu.
„Eno ga, opet dobija pakete!“ Oni kojima bih razdelio bivali bi
najnezahvalniji. Ne prođe ni dva dana od te razdele, dolaze da traže
kafu, cigarete... Ne, to se mora baciti, odlučujem. Pojesti koliko
Drača i ja možemo, ostalo dati pticama. Kao brazilsku kafu što su
sipali u more sedamdesetih godina da joj ne bi pala cena.
Ako je čovek gladan, daj mu da jede. Daj mu da utoli glad, ne da
se zasiti, ne da se prejede. Ako ga prejedeš, bilo je bolje da si ga
pustio da skapa, jer će ti se, onako prejeden i žedan, krvi napiti, jer i
čovek je zver, zar ne? Margaritas ante porco!
Nisam, ipak, imao srca da tako raspršim Anitin trud, vreme i
novac. Odneo sam hranu u Sedmi paviljon.
Slaviša je iz istočne Srbije, ispumpava govna, kazna petnaest
godina, obezglavio stariju ljubavnicu, niko mu ne dolazi već devetu
zimu. Zovu ga „Rupar“, jer tamo, u toj rupi i obitava. Ponekad odem
tamo, s Tikom „Pubom“, koji je zadužen za kontrolu ulaza i izlaza iz
Sedmog i ćutimo sa njim. Danas mi je
Tika samo otvorio vrata i ostao kod kapije. Da, Tika je častan
„Pub“. Ima i takvih. „Rupar“ ima dve mačke. Podrum, cevi, memla,
mrak, pacovska cika. Ni on nema drutačiji stav po pitanju hrane.
– Mnogo je ovo za mene – suvo kaže.
– Pojedi koliko možeš, ostalo daj drugima. Od tebe, ne od mene.
– Kome? Samo su govna okolo. A, i ove mačke znaju da meni
niko ne šalje pakete.
– Onda daj mačkama.
– Pa da pobesne.
Mačke su osetile hranu i lagano se umiljavaju oko njegovih
nogu. Jedna mu je skočila u krilo.
 – Kad ćemo da pišemo onu molbu za Osmi paviljon, za skraćenje
kazne?
– Nikad. Šta ću ja u Osmi? Šta bi’ mog’o na slobodi da radim?
Kako se ono kaže? Sedi gde si...?
– „Sidi di si, jer kaki si, ni za di si nisi!“
– E, tako. Jedino, ako ti stvarno ne želiš na ovo mesto?
Odmahnuh nemo.
– Onda, da tražimo da ti povećaju kaznu? – predlažem.
– To može. Ali i to će odbiju – odsutno mazi mačku. Ćutimo
dugo.
– Jedino d’ubijem ponovo. Ovde.
– Gde bi ti duša?
– Nemam ti ja to – zasuzi.
– Vidiš da imaš.
– Žare, ti si dobar. Ne valja ti to.
– Ovde su svi dobri.
– Niko ovde nije dobar, ti jesi.
– Jok ja! Samo se pretvaram. Diplomirani glumac.
Jedemo Anitine kolače. Ćutimo. Mačke strpljivo čekaju.

Dvadeset drugog februara 1996. godine, 937. dana robije u dva

popodne dobijam telegram broj 13 21 1923 – Beograd:

„Laušević Žarko
KP DOM Zabela Požarevac
 SREĆAN TI ROĐENDAN SINE

Toma Fila

Savezni državni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti!“

Pokvario se tuš u prizemlju, iznad one naše klonje gde pacovi

skladište klopu. Šaljem poruku Slaviši, koji jedini to ume da popravi.
Ali, Tika „Pub“ danas ne radi, tako da nije stigla vest do „Rupara“.
Verovatno i neće do ponedeljka. Mogu da se istuširam u svom,
Trećem paviljonu, gde je tuširanje – prava robija. Nikad nema tople
vode, a pored čuče dva do tri homo-seksualca da ti se ponude oko
sapuna i leđa. Dobro, idem kod uvek predusretljivog Ranđe, u
Karantin. To je prilično velika, podrumska, nedefinisana prostorija,
sa više tuševa, koji pršte od kao slučajno probušene cevi iznad tvoje
glave. Ali, uvek ima tople vode.
Razgaćen, nasapunjan, uživam u toplom mlazu tuša. Kako
opisati tuširanje, inače? Hladno je svuda okolo, sem ispod tuša.
Međutim, izgleda da nisam sam. Majko moja! Tu je i „Milunka“,
znameniti zabelski voajer i homoseksualac. Stoji polusakriven iza
ogromnog kazana i sa otkopčanim šlicem nadgleda moje kupanje.
Nije mi do bijenja, a koliko znam njemu bi batine samo povećale
zadovoljstvo. Završavam tuširanje najbrže što mogu, ali ni „Milunka“
se ne da. Požuruje i on svoj posao. Izlazi iza kazana, pokazuje mi
svoju erekciju i dok mu se polupotomstvo davi po mokrom podu,
iskrivljene glave doziva:
„Vidi, glumac, vidi! A?“
„Bravo, Milunka! Bravo!“
 OSMA GLAVA

MART 1996, trideset i drugi mesec

Ošišao sam se. Makaze na mene je digao jedan građevinac iz

Banata. Zvonko, ali, naravno, svi ga zovu „Brica“. Četvrta žena (od
sedam) mu je bila frizerka i „baš je gledo dok radi“. To baš gledanje je
bila baš sasvim solidna preporuka za taj posao ovde.
Drugi dan bez struje i vode. Napolju traje minus dug skoro pola
godine. Šta će nam doneti jesen, šta proleće? U novom društvu
imaćemo jaku, ali zato dugu zimu i kratko leto. Može mi se zameriti
da sam sklon da sve nedaće ovog sveta adresiram na vlast, ali nije li
Bog to tako udesio da nam i nesreća i sreća dolaze po nekom samo
njemu znanom redu. Debeo sloj nesreće, tanak, tanak fil od sreće, pa
opet. Nismo li to ipak zaslužili svojim delanjem na ovom svetu?
Kazna, pa i ona Božja se zaslužuje i nečinjenjem. A, i „svaka vlast je
od Boga“, zar ne?
Napolju veje sneg. Već petnaesti ove zime. Dosadi i brojanje, a
kamoli smrzavanje. Grip koji se napolju već izduvao, ovde izgleda tek
počinje. Dvojica u sobi su ozbiljnije bolesni, ali se niko zbog toga
nešto mnogo ne sekira. Jedan se šlogirao, drugi, Era je, kažu, imao
infarkt. U sobi je inače identična atmosfera onoj iz Ćosićeve
„Valjevske bolnice“. Da, ima i šuge, ali to nije boles’.
Posete. Laza Ristovski, koji pomaže finansijski Maju. Tale, koji
ni posle neprospavane noći neće preskočiti da bar jednom u deset
dana dođe sa ogromnim paketima koje šalje njegova Beba.
 Beba i Tale, beskraj ljubavi i odanosti. Više nisam siguran da
znam čime sam zaslužio toliku njihovu ljubav i posvećenje mojoj
nesreći. Ne znam broj paketa koje je Beba uputila preko nikad
umornog Taleta u Požarevac.
U šest sati ujutru sam obavešten da idem na kapiju. Ovih dana
sam povremeno odvožen u Požarevac na elektro terapiju za moju
kičmu i preporučeno mi je utopljavanje. Stojim ispred kapije i čekam
poziv, prilično uznemiren ovim terminom. Naravno, još nije bilo
svanulo. Da otac nije... Nije, javili bi mi da mu nije dobro, neko bi me
već pripremio. Šta bi to moglo da bude u ovo nedoba? Prošlo je
sedam, osam, devet... Pored mene je prošlo nekoliko desetina
zaposlenih u KP domu, uvek raspoloženih da me priupitaju šta radim
tu. „Ne znam“, odgovarao bih ljubazno i lakonski. Svako je imao neki
svoj komentar. „Ma, poseta! Opet!“
„Bravo, malo-malo, pa poseta!“
„Pa, i nije ti tako loše ovde, glumac, zar ne?“ Deset, jedanaest,
podne... Gusti sneg je već pretio da od mene napravi ozbiljnog
Sneška Belića, a noge su počele da se već ozbiljno tresu. Gologlav
sam. Oko pola jedan je kroz odškrinuto prozorče sa dežurne kapije
provirio stražar Jusuf Kastrati, Albanac, rekoh već negde, jedan od
retkih normalnih komandira u Zabeli, i rekao mi da idem kod
upravnika.
Proveo sam na snežnom stražarskom mestu šest i po sati!
Dan ranije je Tale (Josif Tatić) zvao u kasno popodne zabelskog
upravnika Vićića da pita kad može da mi dođe u posetu (i naravno
donese jedan od bezbrojnih Bebinih paketa sa hranom i knjigama).
Vića, već prilično umoran u tim satima, naredi:
– Budi tu u šest!
– Šest popodne?
– Ma, kak’i kurac popodne, nije ti ovo dramska sekcija, pa da mi
dolaziš posle škole! Ovo je ozbiljna ustanova! U šest ujutru!
 Tale nije lik koji se raspravlja. Došao je, sve sa paketom u
narečeno vreme, iako je stigao direktno iz „Stupice“, gde mu je dobra
Beba u sitne sate donela paket da se posle sinoćnje „Šovinističke
farse“ i probdele noći sa Pecom Ejdusom ne bi peo do njihovog
šestog sprata u zgradi bez lifta.
Ulazim u zadimljenu vrelu kancelariju i zatičem ubivene mog
Takija i upravnika Viću, kome dan počinje i završava sa špricerom.
– Eto, Tale! Kad si ti došao jutros? – dočekuje me Vićin
komentar.
– U šest – ustaje Taki i grli me smrznutog i mokrog.
– I, kol’ko je sad sati?
– Nemam pojma. Žare! Gde si, Žare? – otresa mi nežno sneg sa
glave.
– Ja ću da ti kažem – sad će jedan! Jedan popodne! Pa, to nema
nigde! Dok se glumac ne naspava! I šta sad da ti kažem? Vidiš i sam!
Demokratija! Može mu se! Jebe se njemu što ti njega čekaš ovde od
šes’ jutros, što ja ovde moram da sedim sa tobom... glumac spava!
Bole njega kurac!
Na Taleta teško iko može da se naljuti. I na njegove najdirektnije
i najteže psovke. Tako je bilo i ovog puta. Kad mu je iz još uvek
čvrstog zagrljaja sa mnom Taki dobacio:
– Vićo! Vićooo! Iznaponapaseš mi se jaja! – upravnik Vića se
prvo zagrcnuo, pa zacenio od smeha, pokušavajući do kraja posete,
sam za sebe, da ponovi Takijev glagol. Nije mu išlo i do kraja nije
uspeo, pa ga je Tale na njegov zahtev još nebrojeno puta uputio šta
treba da mu uradi oko reproduktivnih organa. Vića je bio u srećnom
delirijumu i više nije zadržavao suze:
– Izpo... iznapo... ponapo... popu... – prekidajući svaki svoj
neuspeli pokušaj novom erupcijom zaraznog smeha. Onda smo i Tale
i ja počeli da se smejemo.
 – Vi ste glumci strašni, u pičku materinu... je li, Žare, je l’ umeš i
ti to?
– Šta?
– Pa to – ispo... napo... – i opet prasnu u smeh.
– Umem – priznadoh.
– ‘Ajde! – gleda me zinuto sa iščekivanjem, zaustavljenog daha.
Ponovih Takijevo „uputstvo“ na upravnikov novi talas
oduševljenja, i bi mi, a i sad mi je kad se prisećam toga, malo lakše,
iako sam se posle dežurstva ispred kapije razboleo.
Ležim već tri dana u Domu kulture sa temperaturom blizu
četrdeset. Krijem to od službe, ne bih u bolnicu kruga. Noću se
izvučem iz Doma kulture i odmah pravo u krevet. Ujutro, posle
brojanja opet nazad. Neguje me dobri Milan Simić, „Šmeker“.
Valjevac. Od skoro je tu, sa nama u Domu. Nesrećno ubistvo, častan
čovek. Pravi mi kačamak, prinosi aspirine, kuva supu, čajeve, donosi
novine...

10. mart, 954. dan

„Ekspres Politika“ je juče donela kratku vest da je na Cetinju
ubijen Petar Kaluđerović, od strane nekog Popovića. Da li se to radi o
Petru, Nikolinom bratu, i da li je to, posle dvadeset i pet godina,
izvršena krvna osveta? Ne pominju u članku ni godine žrtve, ni bliže
podatke o ubistvu, sem da je delo napravljeno na uglu Bajove ulice i
Jovana Tomaševića. To je kod Lovćenske vile, ispred Nikoline kuće!
Ima li kraja našem ludilu? I ako postoji taj kraj, je li omeđen
vremenom ili je u pitanju neka još uvek neotkrivena vrednost,
nepoznata etici, psihologiji i filozofiji?

11. mart
Dobijam danas, 11. marta, narudžbinu (naredbu) da za zamenika
upravnika uradim ikonu Sv. arhangela Mihaila. Da, da ne zaboravim,
posle narudžbine, zamenik mi je dobronamerno savetovao „da se
čuvam“.

12. mart
Napolju je minus tri, sneg. Nema struje, pa zato ni vode. Kao u
starim filmovima duva košava i sve je (da bi se dobila dokumentarna
patina) crno-belo. Nema ni jedne boje života.

14. mart, 958. dan

Ne smem Sunce koje se jutros pojavilo osloviti nikako drugačije
do Vaša Retka Svetlosti. Ili se bolje praviti da ga nije, ignorisati ga,
jer čovek više ni u šta ne može biti siguran. Jeste četrnaesti mart,
jeste Sunce i toplo je čak, ali možda se ipak radi samo o provokaciji.
Prihvatam se nevoljno slikanja, a u glavi mi je i dalje jučerašnja
vest iz novina.

15. mart
Poseta: majka! Opet su dozvolili samo sat vremena.
Da, ubijen je Nikolin brat, Petar. Ubio ga je Jovo, rođeni brat
Periše Popovića, kojeg je Petar, posle bizarne svađe, ubio na isti dan,
10. marta 1972. godine. Petar je osuđen na deset godina. Nakon pet
godina, otac ubijenog Periše Vaso (koji je zakleo na Perišinoj sahrani
dvojicu sinova da se ne svete dok je on živ i da niko ne može biti kriv
sem ubice) pronašao je, na nekom gradilištu u Nikšiću Petra, gde je
ovaj kao poluslobodnjak radio, i pucao na njega. Četiri metka,
nijedan nije pogodio. Vaso je suđen zbog pokušaja ubistva iz
bezobzirne osvete, ali je, zbog godina i činjenice da se Kaluđerovići
nisu priključili gonjenju, osuđen na dve godine. Nažalost, ubrzo je
umro u zatvoru. Popoviće je nedugo posle toga zatekla još jedna
tragedija. Drugi sin Vasov, Vukašin, je pod pritiskom sredine, a
možda i obolevši od nemoći da se osveti, izvršio samoubistvo skokom
sa jednog od Lovćenskih visova. Pre neki dan, treći brat Popovića,
Jovo, je ubio Petra koji je 1981. odslužio kaznu od devet godina.
A sve je krenulo od, kažem, bizarne svađe tog 10. marta 1972.
kad je Periša Popović „sa zakašnjenjem“ čestitao Osmi mart Petru
Kaluđeroviću. Petar je izvukao pištolj i tražio od Periše da povuče
riječ. „E, popišam ti seu levor“, navodno je kazao Periša. Petar mu je
pucao, po priči, prvo u rame i ponovo tražio da „povuče riječ“. Kako
je Periša, iako ranjen, samo ponovio uvredu, Petar je pucao ponovo,
ovoga puta – u glavu! Sud je tada kod Petra uzeo u obzir pretrpnjenu
uvredu muškosti i oružja i zato ga je osudio zbog ubistva na mah na
kaznu zatvora od deset godina.
Ovo je priča kakva je doprla do mene, pa ako nešto u njoj nije
tačno, izvinjavam se obema porodicama.
Pišem Milom, pokušavajući da ga nagovorim na... veći oprez, na
neku promenu... selidbu?
„...Ja pretpostavljam da će i ovaj moj predlog, kao i mnogi raniji,
otići niz vjetar, ali ja ne bih bio miran ako ti to ne bih ponovo
savjetovao.
Ne može se na silu živjeti, na silu se samo umire. Čitam neku
Istoriju Crne Gore i Austrije u prošlom vijeku (Dr Vladan Ćorđević).
Znaš li koliko je ljudi po popisu iz 1864. godine živjelo u tadašnjoj
Crnoj Gori? U Staroj Crnoj Gori, koja u tom trenutku nema izlaz na
more, nema Boku, nema Podgoricu, ni Nikšić. Ima samo četiri nahije
(Katunsku Riječku Crmničku i Lješansku) i Brda. Imala je 196.238
stanovnika (!), ali u tom popisu fale još i kompletni podaci iz šest
kapetanija, jer su ove odgovorile da bi „davanje statističkih podataka
bilo izdajstvo državne tajne!“ Dakle, prije sto trideset godina taj dio
Crne Gore imao je (poslije četiri-pet ratova i I rdnih progonstava
Bjelopavlića, poslije atentata Todora Kadića na knjaza Danila) duplo
više ljudi nego danas! Gdje su? Jeste, bila je sila ratova i poslije tog
popisa, ali je narod stalno i odlazio iz Crne Gore. Neki zbog gladi i
nemaštine, neki od samovolje vlasti i politike, neki od krvne osvete.
 E, sad mi reci je li se išta promijenilo u svijesti Crnogoraca od
tada na ovamo? Promijenila se samo moda oblačenja, tehnologija
putovanja i naoružanja. Svijest je na ovim prostorima (ne mislim
samo na Crnu Goru) u biti ostala potpuno ista kao i u drugoj polovini
devetnaestog vijeka. Ne, ne nose se danas jatagani ni džeferdari za
pojasom, ali nijesu li to i naše dvije glave tamo na nekoj novoj Tablji
poviše manastira? Naše dvije neposlušne glave kao opomena strašna
svim Crnogorcima da milosti ni prema kome imati neće i da će se za
svakog lasno mjesto na Tablji naći? Gdje to neko nalazi razloge za
o(p)stanak ovdje? Ako izuzmemo sentimentalnosti, ja druge ne
vidim. Vaspitavani smo da nam je čuvanje obraza jedno od
najsvetijih načela. Zbog toga što nijesmo dozvolili da nas izgaze i
vjerovatno ubiju i nas dvojica smo sad tu gdje jesmo.
Vrijeme će dokazati da li smo bili u pravu. Misliš li da će to bilo
što promijeniti? Uklanjanje ispred očiju oštećenih nije i pljuvanje po
sopstvenom obrazu. Ti ćeš već odlučiti šta ćeš i kako ćeš, a ja i sada i
kad jednom izađem – ono što moram. Najlakše je, ali ne i najmudrije
– ne uraditi ništa.“
Šta je važno u životu?
Roditi se na Cetinju i na vrijeme otići.
(„Tablja“ je inače bilo polukružno utvrđenje iznad Cetinjskog
manastira, podignuto 1833. godine kao poslednja odbrana manastira
od Turaka. Vremenom je ustanovljen jedan bizaran običaj da se na
njenim bedemima ističu na kolje pobodene odrubljene turske glave,
koje je trebalo da uteruju strah Turcima, ali i neposlušnim
Crnogorcima, jer se nikad nije moglo znati koji će politički vjetar
dunuti i na koju stranu. Njegoš je zabranio ovaj običaj koji je
sablažnjavao strane diplomate, pa je Tablja dobila novu namjenu: s
nje su ispanjivani svečani plotuni pri dolasku značajnih gostiju.
Srušenaje 1938. godine i od njenog kamenja napravnjenje skroman
zvonik koji i danas postoji.)
„Dragi moj Nidžo,
 Primi, prije svega, moje najdublje saučešće... Rose mi je isiričala
koliko je znala...
...Ne znam šta da ti kažem, sem da utičeš na braću, bratance i na
sve Kaluđeroviće da trezveno pogledaju na veliku tragediju koja vas
je ponovo zadesila i da ih sve moliš – da se ne svete. Mora se krv
jednom umiriti, jer inače kraja biti neće. Ja znam koliko si uticajan
među svojima i znam da će te poslušati, zato te molim, u ime
budućeg mira Kaluđerovića da sve učiniš i spriječiš dalje prolivanje
krvi. A, i nesrećna porodica Popović je već dovoljno propatila. Periša
ubijen, Vaso umro u zatvoru, Vukašin se ubio... a, koliko vidim, i
Jovo je u ozbiljnim godinama.
Niko bolje od tebe ne zna koliko je osveta muke tebi donijela, a
Željka vratila nije. Mislio si tog dana kad si ubio Grdinićevog brata,
„Hladnog“, da „nema srećnijeg čovjeka u Crnoj Gori“, da te više niko
nikad na Cetinju neće s optužbom pogledati, ali poslije nesrećne
smrti Šofranca, koji je podlegao poslije mjesec dana od tvog zalutalog
metka, nijesi više bio najsrećniji, nego najnesrećniji čovjek u Crnoj
Gori! I tako je to ostalo do današnjeg dana. Samo ja znam koliko te je
boljelo i to što je Željko ubijen tvojim pištoljem i koliko si patio zbog
činjenice da je otišao da mu ga Raco Grdinić, poslije otimanja, vrati
nazad, kad je i stradao. Da se tada našlo razumnih i poštenih ljudi da
smiruju, umjesto svih onih nerazumnih koji su te raspirivali i
donosili ti oružje, mislim da bi danas bio manje nesrećan.
Nemoj mi zamjeriti, dobri moj Nidžo, možda su ove moje riječi
neprimjerene trenutku i bolu koji vas je zadesio, ali ja to od srca i iz
velikog poštovanja koje imam prema Kaluđerovićima. Nadam se da
ćeš shvatiti da je ovo iz ljubavi pisano.
Reče mi Rose da si mi pisao, ali ja to pismo nijesam dobio, tako
da i dalje ne znam je li bilo nešto od onih naših molbi za tvoje
skraćenje? Znam da ti je sad sve mrsko, ali tamo kad malo odmakne
vrijeme, učini mi pa mi pošalji par riječi...“

17. mart, 961. dan

 Napolju je krasno. Napokon divno. I pejzaž i ugođaj. Sve, sve
izgleda očaravajuće. Da, istina je. „Vani sniježi!“, rekao bi Naum.
Mislim da sam jutros definitivno raskrstio sa njim, Naumom.
Mislim da je njegova priroda prirođenija jednoj drugoj ustanovi.
Jedino što nas još uvek veže je zajednički WC. On je još pre nekoliko
dana rešio da mu ne treba ničija pomoć u sređivanju biblioteke i da
će dalje sam.

20. mart, 964. dan

Piše u novinama da proleće dolazi jutros u 9 sati i 3 minuta. U
novinama? ‘Aj’ da vidimo i to čudo.
Struje i dalje nemamo jer je neki seljak pre neko veče hteo da se
na divlje priključi na gradski vodovod, pa je buldožerom prekinuo
podzemni dalekovod. Ugljenisani su i buldožer i dovitljivi seljak.

23. mart, 967. dan

Prošla je još jedna nedelja. Bez glasa spolja. Ne znam ni Savezni
sud šta smera. Pravosudnici se u ovoj zemlji prema svakom papiru
odnose kao strastveni poznavaoci vina. Neka odleži, biće bolje.
Možda i oni čekaju tih hiljadu dana?
Kao da neko, pored mene, uopšte i računa moje vreme.
Umori me Vladika. Kao i u svemu drugom, i tu preterujem.
Zakačim se za jednu senku, za neki nabor, valer i to satima znam da
preturam po mozgu. Zabuljim se u njegov lik, pa ga zamišljam kao
hodžu, kao ženu, samo da mu nije one brade. Pretrljam svašta po
glavi tako bludeći u jednu tačku. Najbolji su ipak ekstremni trenuci
ushićenja i „skromnog“ odavanja priznanja sa intimnim
proglašavanjem slike za remek-delo do potpune negacije ijedne njene
vrednosti.
Drača je doneo tužne glasove sa vandomske.
 – P... prijatelju, nije dobro. Bio sam sa A... Anitom. Otac joj nije
dobro. Loše p... prognoze. Daju mu još šest meseci.
Ćutim.
– A... Anita ti je mnogo lepa!
– Ma, mnogo je visoka! – pokušavam da odagnam misli.
– Da, ali visoke se... duže maze!
Secnu me nešto, ali vesti o skorom kraju Anitinog oca kao da su
ovu Dračinu primedbu adresirale na njegovu želju da me malo
oraspoloži, promeni mučnu temu.

27. mart, 971. dan

A možda ja treba da ostanem ovde sve do onog trena dok ne
razlučim sa sobom šta treba raditi u narednom životu, čemu se
posvetiti, s kim živeti, u šta verovati? Dok ne sagradim neko novo
svetilište od braka, profesije, morala i drugačijeg pogleda na život?
Nije li vera u Boga osnov toga? Nisam li zbog ateizma ipak
zaustavljen, upozoren 30. jula 1993? Tačno je da nisam bio vernik, ali
nisam hulio Boga (bar ja tako mislim) i nijedna me patnja neće
uveriti da sam imao takvih namera, radeći „Svetog Savu“. Zar Bog to
nije video, znao da sam mu tada možda i najbliži bio? Nije Bog što i
crkva i niko me neće ubediti da su članovi Svetog sinoda, ne videvši
predstavu, bolje od mene, bolje od Boga, znali moje namere.
Kako, kad spoznaš sebe, svoju zemlju, svoje beznađe, kako se
nanovo vaspostaviti? Zar nije bolje živeti neupućen u ijednu istinu
koju nam donesu knjige, naše i tuđe iskustvo? Kako živeti sa tim
saznanjem i ostati normalan sa svim što si shvatio?

29. mart, petak, 973. dan

Ako ne lažu po onim knjigama koje govore o moralnijoj prošlosti
ovog naroda, onda bi ova generacija doživela jezovitu pogibiju i na
kraćem povratku u prošlost. I to bi stradala od svojih najbližih. Ali,
ubeđen sam da je šljama oduvek bilo, nego ga pisci, sem časnih,
obično prećutkuju i do nas stigoše samo mošti najpozitivnijih likova
naše prošlosti. E, kako greše ti moštonošci. Koliko je bolje pokatkad
sačuvati spomen na ludaka, idiota, psihopatu, ubicu, krvoloka... Rim
bi danas pusta velevaroš bio da je neko mudar slučajno odlučio da
treba uništiti sve uspomene na careve-tiranine?
Završih sa čitanjem Vukove „Molitve“. Samo da je to neko i
ozbiljnije pročitao! Ne bi bilo novih molitvi od ‘91. do ‘95. Odavno je
trebalo izvršiti ne nacionalno pomirenje, već nacionalno
prepoznavanje, a vršeno je nacionalno prećutkivanje koje je i dovelo
do novog i nikad goreg rata. Ej, pusti Nemci! Nemasmo ih u ovom
ratu. Šteta, baš šteta. A, tako bi nam dobro došla jedna divizija,
makar bataljon samo, da imamo na kog da se vadimo u ovom
ružnom ratu. I opet bi ti kontrolori da vladaju, da opet ućutkuju i da
bratime. Ne bratimi se sa svakim. Sa svakim se može govoriti,
rukovati, poštovati, ali ljubiti nipošto. Ni jednom, ni dvaput, a
bogami ni triput. A što se više puta ljubiš, više boli i razara kasnije.
„Dragi kolega,
Ja sam recimo dobro. U iščekivanju, primiren. Pretačem se
između slikanja i pisanja. Tu sam negde između, mada mi boje sada
više prijaju, pa zato i više slikopišem nego što reči redam. A, sve to
kao da neko drugo biće, ne ja, radi. Ja kao da u ravnodušju i
svejednoći samo zvirim sa strane, bez neke preterane želje da se i ja
uključujem u to delanje. Kao da se raspolućuje moja bit. Hoće li ta
jedna polovina da pristane na jutrenja, brojanja, skupna jedenja i
kupanja ili će prevladati ona starija, buntovnija polutka koja bi da se
bori dok je damara u njoj? Mada nema treće polovine, sem u
narodnoj pesmi – „prebi mu je na tri polovine“, eto, osećam da je
jedan (treći) deo mene zagledan u tu podvojenost i samo ćuti sa
strane. Gleda čas u ovog što se tuče valerima i rečima, čas u ovog što
je osuđenik broj 28375 i samo cokće sve ne verujući. Eto, tako
utrojen, dakle, trajem i čekam, znajući da nekom svemogućem sudiji
nije ni na kraj pameti da nešto požuri. Vani je sve veća pustoš, manje
se ljudi.“
 Pesama više nemam. Nisam siguran ni da one ranije nisam
izmislio samo.
Poseta.
Maja, koja me je držala za ruku. Asja, koja mi je zaspala na
rukama. Dule, kog sam ja držao za ruku.
Vesna Trivalić, koja je i rukama i nogama svetu saopštavala
koliko joj je drago što su je pustili u posetu.
I meni je bilo drago, ali nisam to uspeo da pokažem.
Počinjem kao i uvek velike romane i drame, a završavam neke
beznačajne reči, slike i ikone. I sav život dosadašnji mogu pod jednu
reč da podvedem – nepristajanje. Nepristojno nepristajanje na
jedninu. Ne mogu da se pomirim sa samo jednom profesijom,
jednom ženom, ne mirim se što imam samo jednog oca (eto, pre neki
dan sam molio i Filu da me usvoji, a Batu Živojinovića, Cigu Jerinića
i Pepija Lakovića sam uvek oslovljavao sa „ćale“, „oco“), ne
prihvatam jednu svest, jednu knjigu, jednu zemlju, jednu partiju, ni
samo jedan život. Nepodnošljiva jednina i kako je prevazići?
Save ab homine inius libri! (Čuvaj se čoveka od jedne knjige!)
Idem da spavam. Kako bi dobro bilo ne probuditi se opet.
 DEVETA GLAVA

APRIL 1996, trideset i treći mesec

1. april, ponedeljak, 976. dan

Zaboravio sam kako je to napolju, ali ovde se ljudi uglavnom
oslovljavaju sa „prijatelju“. To me je od prvog dana ovde
onespokojavalo.
Prišao sam Naumu i pitao ga kako je.
– Dobro, prijatelju! – odgovorio mi je gledajući kao i uvek malo
pored mog desnog oka, pa još malo više, recimo u vrh uveta.
Koncentrisano gleda u tu tačku kao da mi je tajni slučaj tamo smestio
zenicu oka.
Pružam ruku, prihvata. Izmenjali smo par besmislenih fraza na
temu da smo obojica ludi i da ništa jedan drugom ne možemo da
zamerimo. Priča o mučnom radu u biblioteci i sopstvenoj gluposti što
je prihvatio moju ideju da se uradi katalog bibliotečkog fonda. Ćutim,
ne komentarišem, više se ne navlačim na taj led. Ništa ne nudim. Ako
ne znam šta da kažem, ćutim. „Kad protivnik završi sa pričom, pusti
ga da priča još malo.“ Ne znam čija je ovo misao, ali uspelo je.
Da li je? Šta u tom trenutku čujem iz njegove glave!
– Prijatelju, sprema ti se veliko zlo, ubiće te ovih dana! Ja njega i
dalje gledam u oči, on se ne odvaja od mog uveta.
 – Jedan mi je prijatelj rekao kad je bio na vandomskoj da je to
saznao u Požarevcu. Neko je došao iz Crne Gore i tu je u KP domu i
već sad je našao način kako da to uradi.
– Ko ti je taj „prijatelj“, „prijatelju“? Ne oseća on moje
navodnike, pa nastavlja:
– Prijatelju, to me ne pitaj! On je u Osmom, i saznao sam to još
pre nedelju dana, ali ti i ja smo bili... tada... tako... pa nisam hteo da
te nerviram.
– Hvala ti „prijatelju“!
– Molim te, ovo nikom ne govori, ni Drači, ni ikom drugom, ovo
ja samo tebi... čuvaj se!
– Normalno, hvala ti „prijatelju“!
Tako je počeo april 1996. i tada se završilo moje prijateljstvo sa
Naumom.

11. april, četvrtak, 986. dan

Juče su mi u prijateljsku posetu (a možda je bila i zvanična)
došli zapovednik straže gospodin Božilović i zamenik upravnika i,
govorka se, budući upravnik gospodin Sretenović. Inače, dotični
Božilović, kad prolazi krugom, to nipošto ne sprovodi usamljen, već
sa još bar jednom uniformom, jer bi za tu samostalnu avanturu, u
njegovom slučaju, trebalo imati mnogo ozbiljnije reproduktivne
organe.
Pre neki dan je u krug došao ozbiljan lik, Ugar. Mnogo puta
ranjavan, još više puta prećutao. Nižeg rasta, ali nabijen, jak. Šepa na
jednu nogu. Ne boji se ni Boga, sad će pred Božilovićem da ustukne?
A po „razgovoru“ koji ceo krug gleda, reklo bi se da imaju istorijat
odnosa.
– Božiloviću, pičko, siso, okreni se, jajaro!
Krug se smeje, a zapovednik se malo bržim korakom zaputi ka
kapiji.
 Dopada im se moje slikanje, rekoše, mada Sretenović duto i
teško gleda arhangela Mihaila i napokon izjavi da mu je „nešto
mnogo mali“. On bi voleo da mu je veći. U svoju i Mihailovu odbranu
iznesoh da većeg formata nisam imao, a čisto sumnjam da bi ovaj već
naslikani dozvolio neko istezanje. Uostalom, to je platno koje sam
dobio od Dragana Maleševića Tapija, četkice i boje od mog prijatelja,
akademskog slikara, profesora Cvetka Lainovića, a ostalo je moja
volja, rad i umeće. Gospoda su mi dala... privilegiju da stvaram za
njih. Da, i na kraju savet da se – čuvam ovde.

Pošte, nikakve, jako dugo.

Dobijam nove naočari i meka sočiva, prvi put u životu. Doktor

koji je zaslužan za njih se zove Dragan Janjić, a optičar koji nije hteo
da ostavi račun Zoran Ilić, iz radnje „Lepši pogled“ u Lenjinovoj br. 1,
Požarevac.
Šta vidi aždaha na mojoj ikoni? Izbezumljenog konja iznad
glave, koplje koje joj izgleda užasno veliko dok joj nestaje u ustima
cepajući krajnike. Konj vidi Boga. Bog zna sve o seksu.

13. april, subota, 988. dan

Noćas su mi ukradene naočari dok sam spavao. Bile su tik uz
moje lice, u džepu o krevet okačene bluze.
Održah malopre govor pred celom sobom. Objasnih šta mi je
ukradeno i da iste ne mogu imati nikakvu upotrebnu vrednost za bilo
kog drugog jer se radi o dioptriji meni namenjenoj. Ponudih i
nagradu – deset boksova cigareta, ako ih neko „slučajno“ nađe. Ako
su moje paranoidne ideje tačne, naočari su uništene još prethodne
noći. Iz neke samo njemu jasne pakosti.
 Odavno već spavam sa nožem ispod jastuka. Većina to radi. U
prizemlju sam. Iznad mene su još dva kreveta. Gore je student Raja,
koji dvadeset i četiri sata živi, radi i spava strogo po kućnom redu.
Najgornji krevet je trenutno prazan. Sa strane u prizemlju su Naum
sa jedne strane, i Drača sa druge. Iznad Drače je Željko, „Bosanac“.
Spavamo u istoj sobi sa, od života odustalim sidašima, na sve
spremnim narkomanima, uvek raspoloženim seksualnim
manijacima, ubicama... Oko sedamdeset ljudi. Zašto bi bilo neko
veliko čudo da ti jedan od njih za dva boksa drvenih cigara prereže
grkljan na spavanju? Milicija se mnogo ne sekira ovim povodom. Ni
zbog opštepoznatog fakta da smo svi naoružani, a još manje zbog
činjenice da se kradu ortopedska pomagala. Ko ti je kriv što si
faličan? Dođi, bre, zdrav u zatvor, da ti ništa ne treba i ništa da ti ne
zafali! I da nema šta da ti se ukrade.
Paviljon je zatvoren. Istraga i intervjui su u toku.
Posle laganog pretresa i još neobaveznijih potpitanja mojim
sustanarima, pitam komandira Krstića:
– Jeste nešto saznali?
– Sve! Juče si na brojanju imao naočare i uveče si ih nosio kad si
ušao u paviljon!
Impresioniran sam.
Naum je, kad smo izlazili nakon pretresa, ušao u bure sa
đubretom ispred naše spavaone i rukama prekopavao svaki najsitniji
detalj. Naišao sam sa Dračom. Drača ga pita:
– Šta radiš, p... prijatelju?
– Tražim Žarkove očale.

U svom ludilu prolazim kroz sećanja na priče drugih ljudi. Tu,

na par metara odavde, sin Mije Aleksića je zbog sličnih stvari počinio
dvostruko ubistvo...
 Pre neko veče iz naše sobe je odnešeno jedno telo, posle jedne
stravične tuče u kojoj, strašno duboko se nadam, nisam učestvovao.
Pada sneg. Sneg na Uskrs! Ništa strašno, to se valjda i ranije
dešavalo, ali da pada od Mitrova dana već, to sumnjam da se pamti.

15. april, ponedeljak, 990. dan

Pontije Pilat je, deset godina po pravosnažnosti smrtne presude
Isusu, prolazeći pored njegovog praznog groba, na primedbu nekog
iz pratnje da je tu sahranjen čovek kome je ovaj potvrdio smrtnu
presudu, rasejano priupitao:
„A, ko to beše? Isus? Ne, ne sećam se.“
Jesu li budni noćas, jesu li svesni makar sebe moje sudije? Šta li
sad rade? Da li slave Uskrs, jedu li štogod mrsno danas, jesu li postili
do juče? Muče li ih hemoroidi, višak kiseline, vesele li se nečemu „sa
strane“?
Pitao jedan naš kolega, poznat po švalerskom podvizništvu, mog
Takija, Taleta:
„Je li Taki, je li ti nešto . ..’sa strane’“?
Taki se prilično ugojio poslednjih godina. Stomak mu je,
nažalost, postao većinski deo tela. Odgovor na gornje pitanje je bio:
„Ja moju Bebu uvek ... ‘sa strane’“!

16. april, 991. dan

Napolju veje da oko ne možeš otvoriti. Niko se više i ne krsti tim
povodom. A ionako se već odavno ovde i ne krste. Mada je ovo sada
zemlja sa velikim i modernim, i vrlo probuđenim vernicima. Merilo
vere? Ne znam tačno, ali mislim da je Matija Bećković dao za jednog
takvog preciznu dijagnozu: „On je veliki vernik, nikada ne puši u
crkvi!“
 Možda ovo i jeste početak strašnog suda. Možda ovako to
počinje, sa snegom koji će padajući šest meseci umoriti prvo sve
slabo i neverno.
Dole Naum lupa vratima. Kad već nemamo gde dokazati
muškost, činimo to na mrtvim stvarima pred živim svedocima.
Osveta što ne može u ovaj svet više. Što svoje ludilo ne može da
prilepi uz tuđu racionalnost. Što ga ne shvatam ozbiljno, što patnjom
ostade sa moje strane nezadužen.
Skloni smo da pomažemo neke ljude samo zato što pate, jer tada
sebi izgledamo bolji nego što jesmo. Sviđa nam se tuđi bol.
Nepatnike ne volimo, zdravlje nas odbija i plaši. Bežimo od svega
nesličnog. Ja patnjom nikog zadužiti neću. Niti bilo čim drutim, a to
je onda dovoljno za zazor kod drugah. Ne tražim ništa, ne molim
nikog, ne kolenjam ni pred kim, a to se ne dopada u ovoj robovsko-
populističkoj zemlji. Ponizi se da bih te zavoleo, zamoli, pa ću ti
pružiti hleba. Nećeš da moliš, ništa ne išteš, ni hleb ne uzimaš?
Pa oko ću ti onda odneti.
Ovo podneblje je iznedrilo specifičan tip karaktera, hoto
dupleha, spodobe koja će ti činiti i zlo i dobro istovremeno. Mnogo
sam sreo takvih ljudi. Gotovo neverovatna je njihova potreba da ti
smisle zlo (ako ga već nemaš) i odmah zatim da ti, natčovečanskim
naporom čine dobro ne bi li te nekako izbavili od zla kojim su te
snašli. Naravno, samo ti se dobrim otkrivaju, a zlo je uvek anonimno,
odnosno, ono je u tebi, ili već negde drugde, što je svakako van
domašaja dobročinitelja tvojih. Ta pakost pruža svoje prste i prostire
se do one razine sa koje želi da te dovuče do nivoa njihovog moralnog
i materijalnog ustrojstva i podvizništva. Do tog bedema, ali počesto i
malo više, jer kako bi se inače izvođač pakosti i zla osetio
superiornijim od trpioca?

Zahvaljujući vaspitaču Životi Zdravkoviću, od juče imam novi

tretman – dve posete i dva paketa mesečno. Blagodarim ovom
gospodinu koji mi svojim kultivisanim držanjem deluje kao zalutao u
ovu ustanovu.

19. april, petak, 994. dan

Majka mi je poslala, na moje traženje, svoju prvu fotografiju, iz
Trebinja, godina možda 1940. To ću pokušati da naslikam. Teško, već
vidim, to je minijaturna fotografija, vrlo malen lik. Ali zahvalan. Šta
je zahvalnije od lika majčinog?

Na današnji dan je Ali Riza, poslednji beogradski paša, predao

ključeve grada čestitom knjazu Srbije, Mihailu. I Beograd je posle tri
stotine godina prestao da bude turski grad. Ostaću srećan što sam
imao priliku da tumačim tog nesrećnog knjaza.
Ali ostaću i nesrećan što mi je sad ovaj predsednik.
Jeste, sramota me je i što me nisu ubili te noći. Ili, makar, pre
neko veče.
Kao da sam malo podivljao. Ne odlazim nikud sem kod Drače.
Ne dolazi mi niko sem Drača. Ako slučajno i zalutam drugde, jedva
čekam da pobegnem. Ako kod mene naiđe kogod drugi, opet gledam
kako da što pre okončamo to druženje.

Dok su detaljno pretresali moju kancelariju tražeći nestale

naočare i ovde (?), služba mi je otela Dračin „Plejboj“. A, i u pravu su,
toliko ćoravom šta će mi pornografski časopis kad već nemam
naočare?
Ubuduće ću dizati ruku na sebe po sećanju i u magnovenju.
 Polemika oko mojih nestalih naočara i dalje traje. Zabelski
doktor Popović (zanimljivo prezime) je izjavio:
„Ma, te naočari mu nisu služile za vid!“ Otkrio je moju dugo
skrivanu tajnu.
„Priznajem, doktore Popoviću, ja sam tim naočarima putovao
kroz vreme, a imale su i ugrađene makazice za nokte na nogama.“
Pomislih – je l’ mu to samo prezime ili namera.

Hteo sam od aždahe da napravim neko stvorenje koje bi pored

kljuna imalo i ljudski lik, sa ljudskim rukama. Hteo sam to čak da
bude lik Georgijev, izopačen i otrovan aždahinim zagrljajem koji se
zarazno preko uhvaćene konjske noge preneo na aždahin rep. Hteo
sam da počnu da liče. Zlo i plemenitost. Da se ujedaju i da se i leče i
truju međusobno. On je kopljem kao nekom ozdravljujućom iglom
očovečuje, ona njega repom obezličava i pretvara u zver. Odustao
sam, delovalo mi je morbidno. A, verovatno je i nemoguće. Zlo se ne
oplemenjuje, dobro se teško širi. Treba da odmorim ikonu.
Možda bih za promenu mogao da uradim rodoslov na poleđini.

Šta sam radio pre trideset godina nekog dvadesetog aprila 1966.
godine?
Nije mi još bilo otpočelo školovanje. Negde sam sa „kuljom“,
kragnom od jedne crvene zimske košulje, bezbrižno sisao palac ne
razmišljajući o sledećih trideset godina. Bilo mi je važnije da li će se
moja Kaka na vreme vratiti iz škole i da li će me Mili možda danas
primiti u svoje društvo.
Deset godina kasnije sam doživeo svoje prvo seksualno iskustvo.
Zvala se Vesna i mislim da je bila starija dve godine od mene. Bila je
visoka, oblog lica i duge kovrdžave riđe kose. Imala je i naočare, koje
su joj dodavale neki neodoljivi seksepil. Posle predstave na Smotri
otvorenog teatra i susreta sa publikom u Splitu, ona je očima tražila
da je odvedem negde.
Može li se šesnaestogodišnji pubertet usprotiviti tom izazovu?
Bio sam zbunjen, uzbuđen i nespretan. Navalio sam kao pastuv (a
bilo je to posle moje amaterske predstave „Marko Kraljević –
Superstar“ u kojoj sam igao – Šarca!). Nisam znao kad je dosta,
misleći da sam na nekom maratonskom polju. Bila je mekana i retke
potpazušne malje nije uklanjala. To me je dodatno izluđivalo. Kao da
sam svu njenu ženstvenost otkrivao tamo, kao da se sva njena
putenost slila na ta mesta. Nisam umeo da prestanem. Šaputala je
samo: „Ajme meni, napuni me dice!“ Uglavnom ništa nismo pričali,
van čestih uzdaha bili smo tihi, jer sam bio u dvokrevetnoj sobi koju
sam delio sa kolegom iz našeg amaterskog pozorišta DODEST,
dobrim Mladenom Nelevićem, koji se solidarno pravio da spava cele
noći, a ujutru priznao da nije oka sklopio. U jednom trenutku sam
ustao iz kreveta ne bih li skinuo moja tvrda sočiva koja su već počela
dobro da bride. Moja prva ljubavnica je pomislila da radim nešto
drugo, pa je samo promrmljala: „A, dobro si se sitija!“ Ne, nažalost,
kondomi 1976. godine nisu bili baš tako lako dostupni. Pogotovu ne
deci od šesnaest godina, jer se valjda podrazumevalo da to „deca“ i ne
smeju da rade. Nešto kao danas u Americi kod prodaje alkohola i
cigareta, gde su ti neophodne neke zrelije godine da bi mogao da ih
kupiš. Naravno, niko ih nije branio, ali ih nije bilo svuda, a i trebalo
bi skupiti hrabrost da ih zatražiš, pogotovu u manjim mestima gde
svi prodavci svakog znaju i imaju mnogo razvijeniji doušnički
angažman nego kad su u pitanju cigarete ili alkohol. Kad je svanulo,
posle kratkog sna, otkrili smo da naš krevet liči na iscepano poprište.
Posle ge duge noći Vesnu nikad više nisam video. Neko mi je, par
godina kasnije u Splitu rekao da se odselila i da je negde u
Švajcarskoj. Ne znam više ništa o njoj.
Ako nekada ovo dopre do nje, molim oproštaj za moje
neiskustvo.
Sa glumom je tako počeo i moj ljubavni život.
 Dekadu kasnije, neke 1986, postajao sam popularan kao Šilja u
„Sivom domu“. Snimao sam „Svečanu obavezu“ u Beloj Crkvi i
nedeljom u hotelu gledao najnoviju epizodu dobre serije.
Sećam se da sam bio zabrinut zašto još uvek Maja i ja nemamo
dece.

Napisao sam joj jednom, dok sam joj se još udvarao u leto 1978,
pesmu na latinskom.

EDNO MAI, ier iadni Latini nisu imali slovo „J“:

lucunda vita effugit Eligere mors
De moltitudinem rerrum advarsarrum
Naturalle est
Obsequit tibi
luvenus quius not amas
Monebo te
Amabo te
Item et post mortem

Prijatan život prolazi

Izabrati smrt
Od mnoštva nesreća
Prirodno je
Pokorava se tebi
Mladić koga ne voliš
 Istrajaću
I voleću te
Jednako i posle smrti

Moj je otac, kao vrstan poznavalac latinskog, bio razočaran:

„Sine, ne zamlaćuj se time, nije gramatički...“
„Ali, tata, u akrostihuje... i Sterija je...“
„Pusti ti Steriju! Šta si to napisao, Svetislave? Posvetio pesmu
Milevi? Ti si i propušio, vidim, i o tome sam htio sa tobom... Jesi i
propjevao i propušio odnjubavi? Šta je bilo, šah ti je dosadio? O
štetnosti duvana...“

Ovog aprila 1996. se osećam kao šezdesetogodišnjak koji ništa

drugo sem dva života nije stvorio.
I dva ugasio.

22. april, 997. dan

Situacija u „federaciji Jugoslaviji“ je prilično zabrinjavajuća.
Nema dana kad se ne pomene pitanje smisla zajedništva Srbije i Crne
Gore. To najviše ističu sportske organizacije (tako je počelo i sa
Hrvatskom), zatim se postavlja pitanje održivosti svih saveznih
institucija, sem formalnog postojanja. U tom kontekstu se najviše
ističe pravosudna problematika. Vrlo zanimljivo sa mog stanovišta.
Gde me neko buduće separatno pravo može otpraviti?

24. april, 999. dan

Fina brojka ova gore. Sećam se naslovne strane jubilarnog,
hiljaditog „Zabavnika“, sa svim njegovim junacima koji su se
namestili za tu priliku i za grupni portret sa kecom i tri nule.
Mogu li se svi moji zatvoreni dani skupiti u jednu tačku i nacrtati
mi se na čelu, kao jedna poštena meta?

25. april, četvrtak, 1000. dan

Hiljadu dana i toliko noći.

Sledeća, 1001. noć

„Draga Cvijeto,

Piše ti Šeherezadin iz svoje hiljadu puta i jedne zatočene noći.

Ništa valjda nije slučajno. Ni mi, ni naši postupci, sve to ima
tajniji smisao nego što naša priprosta osetila umeju da dokuče. Brzo
se ovde stari, sazreva. Čak i jučerašnji sopstveni postupak otkriva
naivnost, glupost. O nekim udaljenijim danima da i ne pričamo.
Onda se neminovno upitaš hoćeš li jednom biti u mogućnosti da
delaš tako da udovoljiš tom narednom, kritizerski nastrojenom i
svakako lucidnijem trenutku, a ne samo da se boriš sa
fantazmagorijom prezenta? Ništa nije banalnije ni teže od
sadašnjosti, od trena u kome jesmo. Tragikomično, neizvesno. Kad
prohuji onda tek shvatiš suštinu izazova i svoju nedoraslost tom,
najčešće jednostavnom rebusu. Spretniji i neiskreniji će post festut
pravdati tu svoju promašenost. Smisliće obrazloženje da je taj i taj
njihov postupak u tom i tom času bio u stvari proizvod dubokog
dumanja, nipošto priprosto prilagođenje. Kad je (promašena)
prošlost, kao i (neizvesna) budućnost u pitanju, mnogo smo mudriji.
Bilo i biće – znamo. Znamo i šta i zašto je bilo, šta i kako će biti, ali
nikad ne znamo šta jeste. Takav je ljudski usud. Popravlja prošlost,
idealizuje budućnost, ali to sada, to gajebe!
Nadam se da te neće zamoriti ova moja palamuđevina.
Verovatno nije primerena, pogotovu kad nekom prvi put u životu
pišeš.
Kad nešto započinjemo, to obično biva sticajem nekih slučajnih
okolnosti i tek posle otkrivamo šta nam se događalo na početku.
Tajni slučaj našje otac bio – što bi rekao jedini vladika sa ožiljkom
iznad leve obrve.
Zašto sam tebe odabrao da naslikam?
Zato što si jedna od retkih koja je u glumi tražila izlaz?
Od glume ne pravila pozorište, ne pravila politiku?
Nemala značajne prijatelje?
Nemala moć?
Zato što od tebe nisam ni mogao očekivati borbu za jednog tamo
u zatvoru? Zato što ti ne poseduješ ono što su najčešće iznedravali od
glume – uticaj, moć, novac, snažne političke niti... Nije to presudilo.
Nisi ti srećom jedina nevina i bezmoćna. I pokušavao sam neke
druge oči, bežale su od mene, krile se u pore godova, drveta, papira,
kao da se i stid nazirao...

„Šta ćemo činiti mi što jezik imamo?“, pita se Tit Andronik. Oni
kojima je dato da govore, i koji još nisu obezjezičeni, oćutali su, dakle
odobrili. Moje je bilo samo da se, ugruvan izmaknem i potražim
ljude... drugačije. Tako sam, valjda, draga Cvijeto, ostao pred tvojim
portretom iskreno zaljubljen u čednu ti nemoć. Eto, zato sam baš
tebe slikao, odgovaram ti donekle na pitanje. A opet, ko zna koji
meandri našeg duha odlučuju o našim emocijama, naklonostima.
Da, voleo bih da te vidim, ali je to još uvek teško izvodljivo. Ali, i
zašto? Svi su ovde susreti prožeti trivijalnošću (dobro si? jesam!
jesam li?) i zato su valjda rezervisani za ljude koje najviše volimo, pa
njih imamo i pravo da najviše lažemo. Ako nekog drugog zalutalog
pripuste u ovaj zoopark onda se potrudim da iz jednog bivšeg života
isfijočim neko duhovito prilagođenje koje potom još više zaboli. Neću
muku naulice, nećuni na lice...“
Ne, juče nisam završio sa slikanjem ikone. Odlučio sam da se
sasvim odreknem planinskog pejzaža koji ništa ne znači. Uradio sam
to u korist borbe oblaka. Sad je gotovo čitava pozadina, sem jednog
malenog dela tla na koji se konj oslanja zadnjim nogama, nebo sa
belim, žutim i crvenim oblakom i ambisom u koji će se valjda survati
aždaha zajedno sa nebeskim otpadom.
 DESETA GLAVA

MAJ 1996, trideset i četvrti mesec

1. maj, sreda, 1006. dan

Retko ih viđam, ali im se uvek obradujem. Nekoliko paunova za
koje niko ne zna da mi kaže zašto su tu, u krugu sa nama. Doziva me
jedan malopre. Izlazim na prozor. Posmatram kako svojim otmenim
i predugim plaštom od repa briše tragove svog dostojanstvenog i
nadasve elegantnog promenadnog šepurenja. Zato ih retko viđamo.
Zatiru repom tragove.
Kuca neko dole. Udara. Silazim, poslušan, ovako samo murija
dolazi. Otvaram. Ugar.
– Zdravo, Žare! – Zdravo... Ugar! Izvoli!
– Kako si? – Uđi!
Sedimo, pijemo kafu. Nije mi lako. Imam na kafi najdrčnijeg
Srbina kog sam sreo u životu.
– Slušaj, ako treba, šta god treba, ti si Dračin drug, ja te i okolo
volim, tako da tu nemaš problema, samo reci kome treba dajebemo
kevu?
Magla neka velika, Kostolac predaleko, ni paviljoni se čak ne
vide.
– Mislim da ne treba nikom, ja sam ti tu malo staromodan.
 – Puši kurac, glumac! Kome i šta?
– Nemoj da se ljutiš, ali...
– Koji je tebi kurac? Je l’ vidiš ovo, vidi ovo, a vidi ovo! –
pokazuje i vidim mnogo rana po telu...
– Nemam ja vremena, ubiće me čim izađem, nego te lepo, na
zemunski pitam šta mogu za tebe?
– Hvala ti, Ugar, ništa ja nemam...
– ‘Aj’ ne seri, molim te! Šta kaže vojvoda – Čeličenko? Ne seri!
Do utorka ti je to gotovo, samo kaži, razumeš? Kurac, razumeš.
Svileni, taj si mi.
Ugara nikad više nisam video.

4. maj, 1009. dan

Juče sam potpisao ikonu: 1996 + 28375. Lice će se sušiti još
danas, a potom ću je premazati završnim slojem.

5. maj, 1010. dan

U današnjoj „Politici“ izvesni V. Jovićević opliće po glumcima
koji su otkazivali predstave. Pominje Petra Božovića, koji je prekinuo
predstavu „Muške stvari“ u Ateljeu. Koliko se sećam, Petar je trebalo
da se tušira u sceni. Nije bilo vode, ali bilo je struje koja ga je drmala
na sceni. Ja sam takođe prozvan zbog otkazivanja predstave „Muke
po Živojinu“, 1985. na zemunskoj sceni Narodnog pozorišta.
Predstava Radoslava Pavlovića „Muke po Živojinu“, u režiji
Egona Savina, je bila predviđena sa Aleksandrom Berčekom u
glavnoj ulozi. Nedelju dana pred premijeru, Berček napušta
predstavu i ja sam pozvan da je spasim, da uskočim u njegovu ulogu.
Ne znam Berčekove razloge i ne bi ih bilo higijenski ni komentarisati,
sve da ih i znam. Pristajem, i uz neviđen trud predstava izlazi na
sceni „Bojan Stupica“. Scenografija je bila prilično jednostavna, pa
smo pored jednog kreveta na sceni imali još samo električna kolica sa
železničke stanice na kojima smo se svi između scena prevozili sa
jednog na drugi kraj scene. Kolica je u početku na probama vozio
profesionalac iz Železnice, a kasnije Vanja Janketić, naš inspicijent. I
najveći broj scena se odigravao baš na tim kolicima. To je, pored
kreveta, koji verovatno može da se nađe u bilo kom Domu kulture,
bila naša jedina scenografija.
Premijera Jugoslovenskog dramskog pozorišta je solidno prošla.
„Pisac Pavlović se nanovo pokazao i dokazao kao jedan od
najozbiljnijih jugoslovenskih dramskih pisaca, reditelj Savin je
definitivno sebe postavio uz rang svojih legendarnih učitelja i od
njega se mnogo toga još može očekivati... muzika Ksenije Zečević
donosi ovoj melodramatičnoj farsi jedan predivan lirski ton koji
dominira i bez kog ova predstava ne bi bila takva. Numera „Ljudi sa
planine“? Skidamo kapu! Glumci su bili više nego solidni. Olga
Odanović, Josif Tatić, Mrgud Radovanović, Marko Baćović, Toni
Laurenčić i nosilac glavne uloge Žarko Laušević dobro su se nosili sa
izazovima Pavlovićevog teksta...“
Mučio sam se, dao sam sve od sebe, kao i uvek, i nisu mi trebale
bolje kritike. Radio sam vežbe od tri sata pred svaku predstavu.
Žigon me je učio tome. „Noć ranije, napij se! Sutradan, ustani rano i
mori se, muči se! Trči, plivaj, ne pričaj ni sa kim, znoj se! Znoj se,
rorsa madona! Dođi umoran na predstavu, opušten, sve tada možeš!
I posle... jebi se!“ Nisam mogao mog velikog učitelja u svemu da
ispratim, pogotovu ono sa bazenom, ali trčao sam, vežbao, znojio
se...

Došla je prva repriza. Niko nikad nije mogao da mi odgovori na

pitanje zašto Jugoslovensko dramsko pozorište gostuje sa prvom (?)
reprizom na sceni Narodnog pozorišta u Zemunu? Jedna sasvim
kamerna predstava sa teatra „Bojan Stupica“, još uvek neuigrana –
na ogromnu scenu zemunskog pozorišta? Dobro. Idem. Idemo. Ja
tamo primam platu. Nisam pitao zašto, jer to se ne pita. U šest
popodne krećem autobusom sa ostalom ekipom ispred „Manježa“
prema Zemunu. Tu je i umetnički direktor i nadzornik predstave.
(Ime poznato redakciji, obično piše. Ja ga neću spomenuti, kao što ni
svoje nespomenike ne navodim pravim imenima. Dovoljno smo zla
osetili, moja so im ne treba. A, znaju se.)
„Ima li Boga, Živojine?“
„Mora da ima neko ko nas gleda!“ (replike iz istog komada)
Odlazim u garderobu. Preskočio sam danas i juče neke delove
Žigonove pripreme i prošao sve brzalice.
„Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me!“
Oblačim se. Sve je u garderobi kao pod konac. Šminkaću se,
uobičajeno, sam. Prvi znak! Pola sata pre predstave se daje prvi znak.
Sve je u redu, sam sam u garderobi, prolazim još uvek svež tekst i...
dolazi mi Toni Laurenčić i kaže:

– Žare, imamo mali problem, moramo da ga prevaziđemo.

– Kakav problem?
– Dođi na scenu, molim te. Odlazim. – Šta je problem?
– Noćas nećemo imati kolica.
– Molim?
– Molim te da to prebrodimo.
– Od kad se zna za to?
– Nemoj, molim te!
– Kako, nemoj? Od kad uprava zna za to?
Nalazim iza svojih leđa umetničkog direktora, koji sklanja
pogled i skrušeno izjavi:
– Predstava mora da ide.
 – Gde je Egon? Da li znaju on i Lale (Pavlović)? Ko mi je rekao
za ovo? Ko mi je servirao ovo?
Drugi znak!
Imam dvadeset i pet godina. Uspešan sam glumac, ili su me
ubedili da jesam. Ko je lud ovde? Uskočio sam u predstavu pre deset
dana i sve, zajedno sa kompletnim ansamblom, fokusirao na taj
mizanscen koji je ceo povezan za ta jebena kolica... i sad šta? Ovo je
Jugoslovensko dramsko pozorište! Najozbiljniji teatar u Jugoslaviji!
Ja neću da idem ispod toga! Ja ne mogu celu predstavu da
improvizujem, šetajući, bez probe! Da su mi makar rekli juče, ili kad
su već doneli tu, očigledno, finansijsku odluku da su im kolica
preskupa.
Glumac, ćuti i glumi!

Neću!

– Snosiću svu odgovornost, ali predstave noćas neće biti! Izašao

sam iz pozorišta i zaustavio prvi taksi. Otišao sam u svoje nezavršeno
potkrovlje na Zelenom vencu i tamo dugo sedeo u mraku, ne
javljajući se na tek instalirani telefon koji nije prestajao da zvoni.

Sutradan su sve novine prenele uzavrele komentare na moje

„skandalozno otkazivanje predstave“.

Kriiiiiiiiiiiv! To je ličilo na latinoameričke komentatore kad neki

fudbaler postigne goooooooooooooooooooool! I svi se utrkuju ko će
duže da održi taj pobedonosni vokal. Što ga duže drži, veći mu je.
 Čak je i moj upravnik, dragi Jovan Ćirilov u svom obraćanju u
„Politici“ podsetio da „show must go on“. Odgovorio sam mu poslavši
odgovor istoj redakciji. Moje pismo nikad nije objavljeno.
Organizovano je i suđenje pred Disciplinskom komisijom mog
pozorišta. Trajalo je dugo i bilo je mučno.
Neko je morao da bude krivac. Čudno, ali nikad se nije saznalo
ko je taj vispreni „menadžer“ koji je pozorištu hteo da prištedi novac,
otkazujući „luksuznu“ scenografiju, a da pritom ne obavesti ansambl,
stavljajući ga pred svršen čin. Kako je u apsolutističkom sistemu
društvo nepogrešivo, a pojedinac je taj koji je stalno u izazovu da
negde zavrluda, nađeno je „pravedno“ rešenje – o slučaju se više neće
pričati (sic!), a pojedinac Žarko Laušević je kažnjen sa 10% od plate.
Moja tadašnja plata je bila oko sto američkih dolara, dakle za
„neviđen skandal“ kažnjen sam sa deset dolara! „Nešto je trulo u
državi Danskoj!“ Idemo da pljuckamo po Peri Božoviću i Lauševiću
zbog drskosti da otvoreno pokažu svoj stav i progovore o korenima, a
o buđi i menadžerima naše realnosti nemoj neko ni da pomisli na
lučenje iste tekućine!
Poštovani V. Jovićeviću! Nisam znao da „Politika“ toliko kuburi
sa crnom bojom pa štedi na punom imenu. Kao u starim ruskim
filmovima.
Jesam, otkazao sam tu predstavu pred sedam stotina ljudi, ne
želeći da se sprdam sa svojom profesijom, ali to i nije bila jedina,
gospodine V. Otkazao sam i jednu u kosovskoj zabiti, gde nas je
odvela uprava da bez minimuma dostojanstva, na nekom minusu,
igramo „Raskršće“. Odbio sam da igram iz respekta prema jednoj
koleginici, trudnici (nažalost, izgubila je i tu trudnoću, kao i više
prethodnih i nikad nije postala majka). Da, i tada su mi priredili
suđenje u pozorištu, ali su se pozicije opet okrenule. Ne znajući kako
da mi doskoče, potkrovlje koje su mi prethodno dodelili, dali su
jednom časnom dekorateru, Balaću, koji je odlazio u penziju. Nisam
se bunio jer je stari majstor to već odavno i zaslužio. Kasnije mi je
grad dao drugi golubarnik na moje ime, pa više nisu imali izbora.
Pobedio sam! Jesam li?
 „Neki porazi su dragoceniji od pobeda, ali su, nažalost, neke
pobede gore od poraza.“
„Drž’te pogan što na govno zgazi!“, reče Šomi Roganović, pesnik,
u šest i petnaest popodne, krajem dvadesetog veka.

9. maj, četvrtak, 1014. dan

Grom je sinoć spržio sve instalacije u Zabeli. Nema, dakle,
struje. Sinoć je riknuo i agregat, tako da je osam stotina kriminalaca
sedelo u mraku i moglo tajno i nekažnjeno svašta da napravi. Ništa
se, začudo, nije dogodilo. Eto, a „Rupar“ mi ne veruje kad kažem da
su ovde svi – dobri.
Napolju je u normalnim okolnostima teško izmeriti vreme,
osećati trajanje. Ovde se to čini sa nepogrešivom preciznošću. Da li
su švajcarski konstruktori satova studirali u Zabeli?

14. maj, utorak, 1019. dan

Kiša. Po meni i u meni. Uvučena fljaka i memla ne može napolje,
jer tamo je isto tako – fljaka i memla. Kao u fizici, kad bocneš budel
od fudbala ili balon, iz njega će iscureti onoliko vazduha koliko treba
da se izjednači njegov unutrašnji pritisak sa spoljnim. Tako i ja.
Memljiv sam i bolestan poput vremena, poput okruženja. Ni zdraviji
ni bolniji.
Hteo bih da radim nešto, ali kao da sve gubi smisao i svrhu. Čak
i ovaj zapis sačinjavam u jedan popodne, odugovlačeći tu jednu
recku, želeći što kasnije da precrtam jučerašnji datum. Da tu recku
što više približim nekoj sutrašnjoj. Kao da tim skraćivanjem nešto
ćarim. A što bih ćario, proćerdavao vreme kad je ono jedino moje
blago? Ništa drugo od imovine se ne lepi uz moje ime. Samo ono
„trinaest godina“. Lepih, srećno odabranih, baksuznih trinaest.
Izmiče mi arhangel Mihailo. Jači je od mene. Otima se i strelja
me plavim pogledom i sam začuđen što sam se nekanonski drznuo da
mu oplavim oči. Još jedna u nizu jeretičnih delorukija mojih. A i ova,
kao i sve ostale jeresi plemenitošću samo vođena i nepristajanjem na
betonsku dogmu naše, moje, bivše crkve. Moja je ona i dalje, a ne
znam da li je i njihova, tih delegata političko-verskih koji su odlučili
da me ekskomuniciraju.

17. maj, 1022. dan

Upoznajem ovde B. M. Hrvat. Osuđen kao vojno lice JNA, zbog
špijunaže, u korist Hrvatske. Sve mi je to besmisleno. Je li ova država
onda osudila sve Hrvate koji su položili zakletvu u JNA, a ratovali za
Hrvatsku? Da, ali oni su ratovali, a ovaj špijunirao. Neću da se
prepirem sa sobom više. Nikad (pa ni ovog puta) nisam imao nekih
velikih nacionalnih predrasuda. Šta je tu zanimljivo? To što je taj B.
M. završio primijenjenu umjetnost u Zagrebu i što me interesuje
njegovo poznavanje slikarstva. Hteo bih da mu pomognem, ali to je
dosta rizično. Uputnije ti je, brate, družiti se sa Srbinom koji je
zaklao rođenu majku, nego sa Hrvatom koji je ratovao za Hrvatsku.
Klanja se utapaju u nacionalnu monolitnost i folklor, a ovo je već
politika i čin dostojan ako ne prezrenja, ono bar podozrenja koje bih
izazvao.
Imam jako puno „prijatelja“ koji su svoje krvave obračune
naučno-fantastičnom alhemijom pretopili u odbranu nacionalnih
interesa.
Imam i zeta, Hrvata, poznatog i u svetu cenjenog kardiologa.
Završio je medicinu posle vojske. A vojsku je služio u tenkovskoj
jedinici. Već jako dugo živi i predaje u Americi, Švajcarskoj,
Beogradu... Po nekoj somnabulnoj armijskoj logici koja nikad nije
osvežila svoju bazu podataka, kad je nastupio ovaj građanski rat,
pozvali su ga kao rezervistu da se pridruži tenkovskoj jedinici koja je
napadala njegov grad u Hrvatskoj! Tamo mu žive majka, prva žena i
njihova ćerka! Ali, mogao je da bira – ili da ide tamo, ili da uđe u
Jugoslovensku levicu – JUL!
Nikad mu niko u porodici nije zamerio što je „zavoleo“ Mirjanu
Marković, suprugu našeg iredsednika i vođu pomenute stranke.
 18. maj, subota, 1023. dan
Subota, kud ćeš više?
Dosta je, probaj da spavaš.

19. maj, 1024. dan

Gavranovi dosadni kao komarci i komarci veliki k’o vrane učinili
su da se probudim u četiri. Noć je ovde, kako god okreneš,
nepodnošljiva. Zimi neizdrž od hladnoće, leti pakao od vrućine,
smrada, komaraca i orkestracije vrana koje ne zarezuju mnogo
tajming zatvorske zvečke, pa započnu sa svojim zlokobnim
naricanjem čim počne da sviće. Ponekad se dostigne toliko decibela
da se zvečka i ne čuje, a o prozivci kod dodele pošte da i ne pričamo.
Nije li to ono isto jato viđeno na čikaškom nebu 1992. godine...
Na poslednjoj poseti Maja mi donosi maleni elektronski
rokovnik sa adresama i nekim telefonima u kom sam vodio i
dnevnik. To su uglavnom neke crtice iz Čikaga, 1992. godine, gde
sam otišao da snimim nekoliko kadrova za filma „Bolje od bekstva“,
ali i da prisustvujem Asjinom dolasku na svet. Rokovnik je crkao, ali
se još uvek može pročitati šta piše...
„7. februar. Čikago, 1992. godine... Pre neki dan su u Knezu, u
Beogradu, ubili mog dobrog Mocu Dapčevića. Tamo su svi ludi, ovde
niko ništa ne razume. Tamo se dele meci, ovde pare. Tamo se cepa
nacija, ovde moje srce. Suviše sam kratko ovde da bih se osećao kao
emigrant, ali već sasvim dovoljno da me neka budala tamo proglasi
za izdajnika. Kad se vratim, naravno biće mi još teže, jer sam za ovih
dvadesetak dana verovatno još mnogo zla propustio. Aleksandar
Makedonski je u strahu od trovača svakog dana uzimao pomalo
mišomora, da ga jednom tako normalno pijaše da mu otrovom više
niko ne moga nauditi. Blago onima koji stalno u zlu žive, oni ga i ne
osećaju, jer za dobro i ne znaju, pa to zlo ni za kakvo dobro na svetu
ne bi menjali, jer se u njemu ne bi ni snašli, a mogao bi im se neko i
narugat, jer kakvo je da je, to je zlo njihovo, a dobro vazda bilo tuđe,
pa da sad oni nekom priznaju da nešto njihovo ne valja, pa ga za tuđe
menjaju. A pored toga tako bi izdali svoje izdajnike koji su im ostavili
u amanet čuvanje od tuđeg dobra i ljubomornu zaštitu svog zla.
9. februar. Dule vozi rekreativni podni bicikl, ovde u podrumu,
ja ga molim da ne ide daleko, on se smeje, a meni već polako
počinjeda se tugom potamnjuje dan. Ovo je moja poslednja nedelja u
Čikagu. Juče sam obećao sebi da moram da savladam ovaj jezik. Ne
znam da li je to iz straha da se jednog dana neću moći požaliti Asji
kako mi je penzija mala, ili kako ono steže išijas na engleskom. Sve
moje „duhovite“ opaske sa idejom da „moram da odvojim jedno
popodne da savladam engleski, ili da sam znao da ovde svi govore taj
jezik – vala bih ga naučio“ deluju malko priprosto i lenjo.
11. februar. Dan. Bogatstvo. Lepota. Smisao. I onda tuga. „Ko će
vjetar ludi zauzdati?
ko l’ pučini zabraniš kipjeti,
ko l’ granicu ženji naznačiti?“ Njegoš, Luča mikrokozma
Zaustavi vreme, spavaj, možda sanjaj, ne pričaj nikom, smejaće se,
ne gledaj u vrhove oblakodera, zaklopi usta, provaliće te. Zaboravi,
biće ti lakše, smatraj da si bio pijan i tačka.
12. februar. „Pjesmu niko nije htio da sasluša, sad će morati
oluju“. Neko grdno jato gavranova je jutros zloslutovalo iznad ovog
predgrađa, ili se to meni samo tako činilo. I, ako mi se nije pričinilo,
ne bi me začudilo da to ovom veselom narodu predskazuje recimo –
sreću! Biće ipak da smo svi mi odande osuđeni da, gde god pošli,
odnesemo sa sobom i svoje sujeverje. Bilo kako bilo, jutros su me
zvali iz Beograda i rekli, ako ikako mogu, da se tamo ne vraćam. Šta li
sadradi moj nesuđeni Hamlet? Čiju li trulež sada ozdravnjuje? Šta
sad da kaže glumcima?
Pitam se hoću li smeti da se toliko sećam koliko sad osećam?
Dobro se to Bog setio da nam pomalo soli pamet te ‘lapimo, inače bi
pomrli od strašnih sećanja, mnogo pre njegove presude.
13. februar. Dan mračniji od ostalih i nekako strašno sam.
„Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša.“ (Je l to beše
Dučić?)
Prekosutra ipak putujem u onu moju bezimenu zemnju.
Vraćajući se malopre sa Duletom iz njegove škole, osetih neki
davni miris koji me za tren podseti na moje magareće godine. Nisam
mogao da odgonetnem od čega dolazi, ali sam ga prepoznao. Nešto
između oraha i školske klupe, tamo negde oko Bajove ulice i Vlaške
crkve. Kojih mirisa će se Dule prisećati, kad ih je već nebrojeno
doprlo do njegovog nosića. U
Beogradu je već četrnaesti februar, aja se suludo nadam da će
ovaj trinaesti u Čikagu potrajati što duže. Trebalo mi je još dana da
se navolim, ovako ostaju mi sećanja i ova slova do sledećih dodira.
14. februar. Pušim poslednje dimove na starom mestu, ovdeu
podrumu. Sve smo se dogovorili, sve oko prtljaga i poruka, i to da će
strašno brzo proći do sledećih zagrljaja. Rekla je „sreća što on sve
brzo zaboravlja“, aja seužasno bojim te dečje senilnosti, da mu se ne
pretvorim samo u onaj miris iz detinjstva. Sutra već sve prelazi u
uspomene, izbrisaćemo slabosti, sećaćemo se lepote zajedništva i
planova. Jednom ćemo biti srećni i mirni, znam to, nismo mi valjda
najkrivlji pravoslavci na svetu?
15. februar. Povratak. U avionu sam. Sam. Tužan, da ne kažem
usran. Ispratili su me divni, lepi, ko bi rekao da su mi rod? Ja obično
za te trenutke sačuvam najgori deo svoje mračnosti. To sam,
naravno, i ovog puta odneo sa sobom na aerodrom O’Hara, da me ne
bi neko zatekao kao izdajnika dugo čuvane tradicije.
Pomerio sam sat, nisam više tu. Ne volim manje zbog toga,
jedino ću ranije zoru dočekati. Rekli su da se vežemo na svim
jezicima sveta i ja ništa nisam razumeo, jer možda to i ne želim, ni da
se vežem, niti da razumem. Sedim sa jednim harmoničnim pušačkim
parom. Ona stalno dimi i ima dvesta četiri godine Farenhajtove, a on
još toliko. Ona ga ljubi masnim ručicama u oba stakla njegovog plusa
beskonačnog. Sve je masno i uopšte super, samo sam ja „njanja“.
Počinjem da se gušim, znači vratio sam se.“
Nisam ni pre par godina bio baš neki optimista!
 Treba nekako potrošiti ovaj dan, skriti ga negde, zapaliti makar.
Prehlada, već par dana. Teram je na znoj, na – svuda okolo, ne
da se. Dosadna slavina iz mog šabera curi li, curi.

Ono graktanje što me je jutros probudilo nije bilo slučajno. U

četiri jutros je par kreveta od mene umro jedan robijaš. Slaviša
Momirović. Trebalo je krajem godine da izađe. Žališ čoveka kad umre
kakav god on bio.

Šta ima još novo kod nas i u svetu? Radovan Karacić se povukao
iz politike!

20. maj, 1025. dan

Koliko je bolje ne znati ništa o svojoj budućnosti? Zar bi kokoška
nosila jaja da u svojoj svesti ima saznanje da će joj ti isti kradljivci
poroda jednog dana i glave doći? Bismo li išta bili sposobni da
uradimo ako bismo znali šta nas očekuje u narednom satu, danu? Ili
bi se sadašnjost pretvorila u puko, neurotično iščekivanje te
budućnosti, na koju, nažalost, najčešće ne možemo da utičemo?
Zašto mi uopšte tovare na svest neke datume? Samo netrp time
povećavaju. Svaka informacija tog tipa učini da život doživljavam kao
zalet do samo tog preskoka, do letve postavljene na visinu tog dana.
Preskočio ili ne tu visinu, oborivši ili sačuvavši letvicu, kao da
jednako nakon toga padam, ne brinući hoće li moj duh, moje telo,
uopšte više biti sposobno za još neki sličan zamah, zalet, kojih će
neminovno biti još kasnije. Pretvara li se ova moja disciplina voljom
moćnika od skoka uvis u trku sa preponama, s tim što nikad ne znaš
kad će koja i, što je najgore, što njen preskok obično ništa ne donosi.
Dakle, nije klasična trka s preponama, već neki čudovišni stiplčez,
gde nikad ne znaš kakvo te novo blato posle preskoka sačekuje.
I, naravno, kako to obično biva, u trenucima iščekivanja gubi se i
želja za bilo kakvim smislenim postupkom. Ikonu Sv. arhangela
Mihaila već danima samo posmatram, bez volje da bilo šta uradim sa
njom. I dalje me pritiska dosadna prehlada. Kao blesav tražim
prehlađene po krugu, jerbo sličan se sličnome raduje. Kao već
osvedočeni hipohondar tumačim da to nije samo prehlada već ko zna
šta još. Blizina jučerašnje smrti samo povećava moju uobraženu
kolekciju bolesti. Kako se samo oveselim kad naletim na nekog kijača
ili vidim da nekom curi nos. Uh, dobro je! Bolest je lakša kad je
masovnija. („Čim vidim da je nekom gore, meni je odmah bolje!“,
Valjevska bolnica, D. Ćosić)
Za takvo društvo treba da se izborimo! Za društvo u kom ćemo
svi biti bolesni, te ćemo tako postati zdraviji, normalniji brate! Jer,
ako nešto imamo svi, to ne može biti slučaj, izuzetak, bolest. Zlato je
dragoceno jer ga je malo, jer je retko. Strah od smrti u ajkulinim
čeljustima je strašniji od ujeda CC muve, jer je – ređi! Zato nam
jednoga dana ni smak sveta ne bi teško pao. Biće u pitanju opšte
smaknuće. A, kako bi se zabrinuli i kako bi strahovali kad bi se
pročulo da će nekim čudom to samo retki preživeti. Eto, na primer,
Jehovini svedoci su otkrili da će samo 144.000 odabranih, njihovih,
preveslati tu kataklizmu. Šteta što su medijski sputani, ali da im daju
malo RTS program 1, ili 2, koja bi to navalica bila da se dobije
njihova članska karta i po kojim bi se cenama prodavala viza za
preživljavanje smaka.
Primičem se Mihailu, on se dalji. Kako ljudi slikaju? Šta je to
slikarska volja? Kako započeti, nastaviti, završiti? Fjodore, gde je
tvoja Ana Grigorjevna, gde je sad moja Anita?
22. maj, 1027. dan
Savezni sud je ukinuo našu presudu! Ne znam još uvek nikakve
detalje, ali tu informaciju danas dobijam iz Filine kancelarije. Sve će
uraditi ne bi li što pre dobili pismeni otpravak presude jer bi to istog
trenutka mog brata, koji u Spužu izdržava ostatak kazne od dve
godine, izvelo na slobodu.

23. maj, 1028. dan

Jedan popodne. Očekujem bilo kakvu potvrdu jučerašnje
novosti. Kako je Drača napolju već nekoliko dana, nemam sa kim to
da podelim. Držim sve podalje i od sebe i od drugih.

24. maj, 1029. dan

Na ovoj praznoj stranici Dnevnika sam pre tri meseca napisao:
„Ej, da mi je znati šta će jednog dana pisati na ovoj stranici!“
Odugovlačim ovaj zapis, želeći da na toj stranici zaista nešto
novo, značajno ubeležim. Pola jedanaest je.
Dobijam od „Rupadžije“, Slaviše, obrađenu orahovinu, najbolji
materijal koji sam dosad imao. Tu ću raditi majčin portret.

Pola dva je. Ljudi koji se napolju bave mojom sudbinom

očigledno dišu sa pretpostavkom da imam živce od čelika.
Hajde da pokušam da se ne nerviram. Da pokušam da ne
dobijem herpes simpleh, da zaboravim na nesporazume sa Majom,
na ukinutu presudu, na probleme sa kičmom, na nedoumice sa
dioptrijom, da zaboravim da sam ja – ja i da sam ja – tu.
Šta da uradim?
Setio sam se. Perem noge. U stvari, nije to pranje (sinoć sam se
kupao), već više pokušaj dekontaminacije duha. Kako rep još nisam
ustanovio na sebi, perem ono odakle sve počinje.
„I prehlada, i čovek i starost“, govorio je neko, „kreću od nogu.“
Možda sam to sad izmislio.
 Odlazim na Sportski centar. Zatičem Rajka Mijačića, „četničkog
vojvodu“ iz Stare Pazove. Sunča se. On otvara i zatvara sezonu u
Zabeli. Već je pocrneo kao da je zimovao u Brazilu. Ja belji ne mogu
biti, mada nikad nisam voleo dugo izlaganje suncu zbog Saturnovog
vitiliga koji imam od desete godine. Nije strašno, ali te neke tačke na
telu nemaju pigmenta i mogu samo da izgore, nikad da potamne.
Ovde se političke priče retko potežu, tako da i suprotstavljeni i
ljuti protivnici napolju pokušavaju da u zatvoru robijaju samo svoju
muku, ako su normalni. Rajko je jedan od takvih ovde – normalnih.
U nekom ranijem dijalogu me je prozvao „Čelični“, aludirajući na
neke moje inatne stavove. Ja sam to modifikovao u „Čeličenko“.
Njemu se dopalo.
Sedam pored njega koji leži na ivici bazena. Zapalih.
– Čeličenko?
– Šta ima, vojvodo?
– Evo, malo vitamina iz prirode da na’vatam. ‘Ajde pridruži se,
nije jako sunce.
– Znaš da taj sport nije za mene.
– Ma, kako nije, evo ako ‘oćeš, ja ću da ti dajem časove. Hoću li
jednog dana, kad sve ovo prođe, čitajući prethodno biti uveren da je
ovo pisao sasvim pomeren čovek? A, proći će... jednog dana. Sve
prođe jednom. „Sve p... prođe, p... pa i doživotna“, često izgovori
Drača.

25. maj, subota, 1030. dan

Tri popodne. Posete nije bilo. Možda neće ni sutra. Zbog mog
neslaganja da Dule igra u filmu, da odlazi u Crnu Goru, mislim da se
njegova majka sada sveti nedolascima, nepisanjem...
Inat je maćeha ponosa.
 26. maj, nedelja, 1031. dan
Poseta: Dule i Maja. Kuma Gorana nisu pustili.
Danas sam ja, vođen idiotskim inatom, tražio da paket koji mi je
donela vrati nazad!
Pre dve nedelje sam joj napisao pismo od čijeg sam slanja
odustao u poslednjem trenutku. Bilo je sioransko, uvredljivo,
cinično. Bio sam povređen što je dala dozvolu da Dule igra u filmu,
što mu je isplanirala letovanje u Crnoj Gori sa školom, sve mimo mog
pristanka. I onda sam, ne poslavši pismo, zamolio Draču da joj
prenese da njene pakete više neću primati, da ne mora da se više
trudi oko toga jer ću ih vratiti.
Duka je sedeo sa nama, sa nekom igračkom koja mu je tobože
bila jako zanimljiva. Pretvarao se da ne razume naš sukob. Onda je
najednom naglo ustao i prislonio svoje uvo uz moje, zagrlivši me.
Maja je plakala, Duka se pravio da to ne vidi.
Možda ljudi neće da mi kažu, a možda sam ja zaista lud. Ili je
samo bolest u pitanju. Ne znaju kako to da mi saopšte, jer čuju
ponekad od mene i suvislu misao.
Ja ne čujem više ništa. I nikog. Ni sebe.

28. maj, utorak, 1033. dan

Arhangel Mihailo me pripušta sebi. Menjam mu odoru. Umesto
dreč-crvene, oblačim mu toplu sijena-oker košulju, zadržavajući
pravilne vizantijske nabore sa originala. Iza glave je dobio još svetla,
a kugla više nije staklena i prozirna, već zlatna i dominira slikom.
Sad već i ja mogu da kažem da mi je žao što to nije rađeno na drvetu i
na nekom većem formatu. Odlučujem da mu desni rukav pustim
preko rama koji je nestabilne plave boje.
Bljutav dan u Sevilji, gde je u toku Evropsko prvenstvo u
rukometu. Jugoslavija je pobedila Hrvatsku, ali je tu inače sportsku i
čistu pobedu (27:24) uspeo da pokvari beogradski komentator koji je
u suzama, grcajući ponavljao da smo im sada vratili za sve! Da smo
im se osvetili! Bilo je neprijatno za slušanje.

30. maj, sreda, 1034. dan

Pacov iz klozetske rupe je noćas pomerio motku koja mu ireči
izlaz, izvršio veliku nuždu na postamentu za odlaganje čistog suđa i
vratio se nazad. Opomena? Osveta?
Podne. Poseta. Josif Tatić i Miki Manojlović, koji donose novu
tenziju. Danas je druga, završna sesija Saveznog suda. Večeras ili
sutra će i javnost biti obaveštena. Navodno je sudija Tomanović
tražio da se oslobodim, jer se tu nije radilo ni o kakvom prekoračenju
nužne odbrane.
Da ne bih razbijao glavu, odlučujem da je ošišam. Ne do nje,
glave, nego do neke američke marine. Mudra odluka, zaključujem
pred ogledalom. Šta još može uraditi zatvorenik Žarko Laušević
tridesetog maja 1996. godine?
Zalud sebe ponovo uveravam da nam se značajne stvari ne
dešavaju onda kad im se pripravljamo, nego upravo obrnuto, kad ih
najmanje očekujemo. Zalud. Lud čovek ipak iščekuje, priželjkuje,
nada se.
Kažem „Brici“, kad se zainteresova kako mi napreduje slučaj na
Saveznom sudu, da je jedan od sudija predložio da me odmah puste.
Ublede „Brica“. Oslabi u sekundi. Doživeo bi to kao sopstvenu
katastrofu. Nažalost, to bi bila masovna pojava u ovom zabelskom
svetu. Oni i dalje većinski misle da je u pitanju neka nameštaljka. Ne
bih se začudio da dođe neko i da me pita: „A, gde su kamere?“

Ode maj.
 JEDANAESTA GLAVA

JUN 1996, trideset i peti mesec

Poseta – Anita. Anita. Anita.

Zašto sam je zavoleo? Zato i što je čitavim bićem svojim uz
mene. Ne dovodi u pitanje nijedan moj potez. Ona ume da se veseli
mom uspehu duže od trajanja aplauza koji bih dobio. I pati sa mnom
mnogo duže od trajanja zvuka koji je moj pad izazvao. Nju drži i
raduje uspeh ništa manje ni kraće od bola koji prati neuspeh. Ne
navikava se ni na uspon, ni na pad.
Rekoh joj juče da sam shvatio da sam se tek ovih dana razveo. I
da treba da zna da nije ona bila razlog tog razlaza i da nikad to ne bih
uradio zbog druge žene. Zna, rekla je, osetila je to mnogo ranije.

4. jun, utorak, 1040. dan

Neko je noćas izboden u Šestom paviljonu. Zbog daljinskog. Ne
zna se da li će preživeti.

7. jun, petak, 1043. dan

Počinjem da slikam majku i Anitu.
Kad Drača dođe sa vandomske, onda uvek čujemo: „Napoljuje
propast! Strašno! Teksas! Pričaću vam.“
 Iako unapred znamo šta će nam reći, volimo da čujemo to
opanjkavanje nedostižnog spoljnog sveta.

10. jun, 1046. dan

Naš „Brica“ je danas nasred kruga rasporio svoj stomak! Do pre
neki dan je delovao normalno i ošišao me po želji. Malopre skide
gornji deo uniforme i tu je, stojeći ispred karantina, svojim
makazama napravio harakiri! To mu nije bilo dovoljno, nego je stao
da nam svima, i dalje stojeći i, očigledno debelo obezboljen od neke
droge, pokazuje creva koja je, histerično se smejući, vadio napolje.
Iako je ekipa koja se zatekla na krugu verovatno videla mnogo
stravičnih prizora u svojim poganim životima, niko se nije pomerio.
Pored njega se našao Naum koji je aplaudirao i vikao:
– Tooooo, Brico, mamicu im hrvatsku jebem!
Nisam mogao da se pomerim. Naišao je Drača, dok su neki
vatrogasci (?) vezivali „Bricu“ i podizali paniku, dozivajući hitnu
pomoć, koja ovde i ne postoji. Niko nije došao sem Bate „Prikoličara“
sa svojim kolicima kojima prenosi đubre. Vatrogasci su vezanog
„Bricu“ pakovali u Batina kolica, koji je sažaljivo podbočen gledao sa
strane:
– Da mi je sinoć reko mog’o sam zaperem kolica. Bilo bi lepše.
Drača promumla:
– P... p... povratio bih sad, ali ništa nisam jeo! Ja sam, nažalost,
jutros doručkovao.

11. jun, 1047. dan

Sa povećavanjem ove redne cifre ispred imenice „dan“, ne
povećava se samo ovde provedeno vreme, već i moja krivica. U kori
velikog mozga javnosti, u malom mozgu Suda. Da sam pušten odmah
na početku, rekli bi – pa ne bi ga valjda odmah pustili da je kriv. Sad
se verovatno šuška – pa ne bi ga toliko držali da nije kriv. A jednom,
kad god to bilo, kad izađem, a biće im uvek malo, vrisnuće – eto,
izvuče se!
Ponekad osetim potrebu da, kad već ne mogu da se odvojim od
nekih karaktera koji me okružuju, postojeće zamenim novim,
zanimljivijim. Ta svežina bi koliko-toliko razbila monotoniju
zabelskog leta, u mestu.
„Vrlo dugo blenem u prazan papir, tražeći neki nepotrošen
naslov. Ne ide mi danas, ali znam kako te ćuti moje srce. Ono, bolje
od mene, sada ispred tvog nedovršenog portreta ume da te oseti i
oslovi. To je ime neke mirisave egzotične biljke. To je Miloduše, ali ja
bih dodao i jedno moje mada se gramatički ne slažu.“

15. jun, 1051. dan

„Brica“ je dobro!? Rez koji je napravio je „površinski“ (zvanična
verzija) i sad je u požarevačkoj bolnici. Ne znam kako je mogao da
preživi posle onog (da ne ponavljam čega), jer sam i danas
doručkovao. Dobro! Navijam za njega, jer su njegova, sad više ne
znam koja bivša žena, i moja buduća, ipak koleginice. Dođemo jedan
drugome, po toj liniji, k’o neki – pašenozi! Izdrži, Pašo!
„DEM“ od šesnaestog juna donosi na čitavo) poslednjoj stranici:
„Ukinuta presuda Žarku Lauševiću!“ List to, kako priznaje, saznaje
nezvanično i uglavnom parafrazira Filin predlog i neke moje ranije
izjave. Tekst se završava sa „videćemo šta će se dogoditi na
ponovljenom suđenju u Podgorici“.

Danas je umrla Ela Ficdžerald.

17. jun, 1053. dan

Na nagovor svog novog vaspitača i šefa Živote Zdravkovića ipak
pišem upravi:
 „Molim da mi se posle gotovo pune tri godine u izolaciji omogući
par sati gde bih mogao da budem, bez nadzora službenih lica, sa
svojom decom. Ćerka (4) i sin (9) već dugo odrastaju sa ubeđenjem
da njihov otac živi u zatvoru i da se ta činjenica neće nikada
promeniti. Ako država već kažnjava mene, zašto mora i moju
nedužnu decu?“
Anita ima vatru u kosi.

20. jun, četvrtak, 1056. dan

Ako sutra dobijem vandomsku posetu, biće da mi je to neko
sredio.

Znam. Ja ne bih ni osvitao da mi to neko ne sredi svakog jutra.

21. jun, petak, 1057. dan

Jutros, prvog jutra leta 1996. usnim kristalno jasan san. Sve se
dešava u polurazrušenom Zagrebu, nakon nekog rata. Tražim i ne
mogu da nađem svoju garderobu, a „Hrvatski Faust“ treba da iočne
za koji minut. Tu je i nepoznat glumac koji je u mom odsustvu igrao
Politkoma. Ponavljam tekst predstave koju ćemo danas igrati na
otvorenom. Tražim svoju garderobu po ulicama Zagreba; ulazim u
neznane kuće; tamo se presvlače meni neznani likovi; nema nikog ko
bi me uputio na moj kostim. Kao da ne želim paniku da pokazujem,
ali znam da kasnim. Usputno panično ponavljam tekst: „Subjektivni
faktor plus elektrifikacija jednako socijalizam!“ Tamo je bio Miki
Manojlović, tamo gde ćemo igrati, ali mi je bilo glupo da ga prekidam
dok je govorio: „O, Hrvatska, zla mati!“ Da li je on to probao ili je
predstava već počela? Nekim čudom srećem Cveleta. Otkad to on
igra u „Faustu“? Vodi me do jedne velike kapije, zaključane sa tri
katanca. Otvara ogromnim ključevima jedan za drugim, kačeći svaki
skinuti za sledeći. Ulazim i shvatam da je to jedan od prostora u koji
sam već ulazio. Nailazim na neku gospođu preko čijeg glasovira
jedino mogu doći do garderobe. Usput ga nagazivši oštećujem.
Gospođa prihvata moju ispriku i kaže da će mi pokloniti jedan
identičan glasovir koji joj se nalazi u Rumunjskoj, samo pod uvjetom
da joj popravim ovaj. Ne sećam se da li smo postigli neki sporazum
po tom pitanju, tek dolazim do mesta gde bi trebalo da visi moj
kostim, ali kostima nema. „Pa, vi ste već u uniformi“, konstatira
gospođa. „Samo navucite šinjel!“ Prvi put potom vidim sebe i
shvatim da sam zaista sve vreme bio u uniformi, ali lice koje vidim u
ogledalu – nije moje!“

Prekjučerašnja „Borba“ (Naša). Članak: „Posvećeno Žarku

Lauševiću“. Sonja Vukićević je svog „Magbeta“, kog i režira, posvetila
meni. Teško mi je. Jedino to mogu.
Danas je Naum dobio premeštaj u Osmi paviljon. U njegovu
kancelariju dolazi Milan Simić, „Valjevac“.

Da bih rasterao otrove iz glave, gotovo čitav dan provodim na

Sportskom centru koji je u sklopu Doma kulture, za koji sam
zvanično zadužen. Trčim. Trčim. Niko me ne juri, ali trčim. O čemu
razmišlja trčeći čovek? Još uvek nemam dovoljno kondicije da bih,
dok trčim, mogao da razmišljam o nečem drugom, sem o trčanju.
Trčim, dakle trčim.
Danas je inače godinu dana od pravosnažnosti moje i
Branimirove presude. Godinu dana, a još uvek ni mic dalje. Godina!
Šta li sad radi Karpo Aćimović – Godina?
Danas je i mesec dana od neke odluke Saveznih sudija.
 Voleo bih u neke vremenski tačne prostore. Negde gde vozovi i
životi ne kasne. Negde gde se na vreme rađaš, gde ti ne odlažu život,
ma kakav, za sutra, za dogodine, za drugi put.

23. jun, nedelja, 1059. dan

Noćas je, po drugi put u poslednjih dvadeset dana, odvedena
velika grupa robijaša i premeštena u druge zatvore. Odveli su Gileta,
Gacu, Tantora... Odvode opasnije likove, sa ozbiljnim autoritetom u
zatvoru. (Ja sam, srećom, neozbiljan, bez autoriteta, a Draču niko ne
dira.) Ti ljudi ovde ništa nisu uradili, već ih je jednostavno služba
nrocenila kao lidere neke potencijalne pobune, pa „neka ih, nek se
malo prilagođavaju drugim zatvorima“.
Bila je poseta. Njih troje. Dule, Asja i majka. Moja majka, ne
njihova. Sad ih neću videti tri meseca. Rekao sam Asji da treba ovog
leta da nauči da pliva. Rekla je „dobro“ i zagrlila me najčvršće na
njenom svetu. Onda su otišli. Bio sam već jednom nogom u krugu
kad sam je video da tamo, od kapije slobode, trči prema meni.
Zastadoh, ne obazirući se na: „Idemo, Lauševiću!“ Ponovo zalet u
moje naručje i šapat na uvo: „Tata, ja već znam da plivam!“

Deca. Imam ta dva sata sa njima (ponekog meseca) i onda, kad

se zalupe ona plava vrata iza mene, imam samo strah – šta li sam
propustio, kako smo se dodirivali, gledali, koliko sam osmeha uspeo
da iskamčim. Samo za to ponekad živiš. Za taj njihov srećan,
neizveštačen, pun osmeh. Ja im ne mogu reći na kraju drugog sata:
„Pričaćemo večeras, ujutru, sutra...“ Ja ih uvek gledam kao pred
sopstveno smaknuće, kao poslednji put, i onda želiš da sačiniš dobru
uspomenu, ne da im na dušice polažeš i teskobu više.

24. jun, 1060. dan

 Načelnik, a bogami i psiholog Nikavica me, u prolazu, malopre
priupita:

– Je l’ tačno to što se priča da su ti deca u Americi?

26. jun, 1062. dan

Juče sam prisustvovao prvi put nečemu što se zove „Domska
zajednica“. To se delegacija robova sastane sa delegacijom uprave i
onda ćaskaju i u prijatnom dogovoru pronalaze rešenja kako da nam
svima bude lepše.
Pošto smo ustanovili šta ne valja ovde (a to je iz našeg ugla –
sve), i kad su se oni saglasili sa time, zajednički smo došli do
zaključka da je krivac neki nepoznati faktor, koji kao deus eh tachina
upravlja svime.

Nije robija ono što običan, neuhapšeni svet ima kao predstavu o
njoj – neke godine koje se provode iza katanca, bez prava da viđaš
svoje, bez prava na bilo kakvu vrstu radosti, bez prava na ikakvu
komotnost i privatnost. Nije. To i jeste najveći šok svakog ovde
dospelog. Robija je – pretres usred noći, prekinut mlaz tople vode na
tvoje nasapunjano telo, oteto pismo, zaplenjen ručni rad, bahatost i
nemar polupismene sekretarice, koja je negde zaturila tvoju molbu,
jer je sinoć ponovo imala onaj isti očajan seks sa svojim kasnim
povratnikom u njen krevet, brak i alkohol. Robija je kad ti prekinu, iz
čista mira, posetu, jer se oglasio neki alarm, robija je kad ti drže neki
telegram o kom već pišu novine, a ti ga nisi dobio, robija je kad si
slavan, pa ti tako slavnom toliko pominju majku...

27. jun, četvrtak

 Juče „Politika“ (Dragomir Bećirović, dopisnik iz Crne Gore)
donosi kao udarnu vest na krimi-strani, uokvirenu -“SAZNAJE SE...
Žarko Laušević u zatvoru u Požarevcu!“ Svaka čast! D. B. je uspeo da
sazna, posle samo deset meseci, ne samo za taj premeštaj već i da
smo se žalili Saveznom sudu, ali još ne zna ishod.

28. jun, petak, 1064. dan

Tražim razgovor sa upravnikom Vićićem da odagnam bar neke
dileme u ovom svezanom žitiju.
Vićić je krupan čovek, podbulog lica, bivši bokser. Dan u
kancelariji obično provodi uz špricer. Otvoreno je ljubomoran na
mog brata od tetke, Radomana, upravnika Centralnog zatvora u
Beogradu.
– Jebeš ga, Žare! Ja ti se ovde patim sa vas ‘iljadu, a on se šeta
po nekim odborima.
Ćutim, ne znam šta da mu kažem.
– Je li, a ‘oćeš mi naslikaš onog pevca što sam te molio?
– Slab sam Vam sa životinjama, gospodine upravniče. Ne umem.
Moje pretpostavke su bile tačne. Uprava bi mi dozvolila
vandomsku posetu, ali ne smeju bez dozvole ministarstva. Sutra će
on lično da obavi razgovor sa Stevanovićem, pomoćnikom ministra, i
tražiti njegovo mišljenje.
Ovaj će onda pitati ministra, a ovaj... Onda će neko da se seti da
pita onu sekretaricu sa lošim sinoćnim seksom... Odjednom, kao da
se Vića seti:
– E, jebi ga, Žare! Sad si pod istragom. Nisi više osuđeno lice!
Nemaš prava na vandomsku.
Gleda me, srknu malo špricera, pa sažaljivo izjavi:
– Ma, dao bih ti ja sve, samo da nemaš tu facu i da se ne zoveš
tako! ‘Ajde sad i... čuvaj se, molim te!
 Pola pet popodne. Merima Isaković. Dolazi u poslednju posetu.
Dolazi da se oprostimo. Ide sa sinom Midom na Novi Zeland.

Ne mogu se tačno setiti kog je dana to bilo, ali znam da je bipa

kasna jesen 1991. Završavali smo beogradsko snimanje „Bolje od
bekstva“. Mislim da namje ostaojoš dan ili dva do poslednje klape.
Trebaloje snimiti neke neme pasaže na groblju (Isidorin grob). Sa
tom opuštenošću otišli smo do Kluba književnika da već proslavimo
skori završetak filma. To je potrajalo do sitnih sati i, kako to uvek
biva kod Bude i Radeta (Ivo je već bio umro), posle neke ure društvo
i alkohol se povećavaju, prijatelji smenjuju i obično sutradan ne
možeš da se prisetiš baš svih detalja.
Sledeće jutro budi me telefon. Ljilja Todorović, moj veliki
prijatelj i rediteljka sa kojom smo pre nekoliko godina u
Beogradskom dramskom napravili hit – „Mačku na usijanom
limenom krovu“ Tenesi Vilijamsa.
„Žarko, moj! Ona je pristala. Pristala je!“
Da, prisećam se... I Ljilja je sinoć bila sa nama u Klubu...
„Aha, lepo... Koliko je sati?“
„Je l te budim? Izvini, nemaš snimanje danas?“
„Nemam. Slobodan dan.“
„Nazvala samje i odmah je rekla – ako Žarko igra ija sam sa
vama!“
„Ljiljo, znaš... malo sam još uvek pospan... ko je sa nama?
Mislim, ko smo – mi?“
„Merima!“
„Da?“
„O, Bože moj! Dobro. Polako. Shvatam. Sinoć smo svi malo... je
li, bili veseliji. Ja sam te nagovarala da radimo „Tramvaj zvani želja“.
Ti sirekao – A što ne bi radili „Staklenu menažeriju“? Što ne zovneš
Merimu Isaković da igra Loru?“
„Pa, to je sjajno! Ja to rekao?“ Ljilja se smeje. I ja.
„Slušaj, razmišljala samda pozovemo i...“

Posle nekoliko proba Mira Stupica je, kao majka, nažalost

morala iz privatnih razloga da odustane. Irfan Mensur, Merima i ja
smo se složili sa Ljiljinim predlogom da pozove Ljiljanu Krstić, koja
je tu ulogu igrala na istim daskama trideset godina ranije. Gospođa
Krstić se, bez mnogo dvoumljenja, pridružila našoj ekipi...

Bio je to veliki uspeh. Valcer koji je odigrao Irfan sa Merimom u

kolicima mislim da će zauvek ostati u svesti svakog ko je odgledao
predstavu.

Merima i ja smo prijateljijoš od fakulteta. Ona je bila valjda

najlepša žena koja je ikada upisala našu Akademiju. Sećam se
reakcije mog oca kad sam ga upoznao sa njom prilikom
njegovejedine posete našoj školi.
„Bože, kako je lijepa!“
Kako od mog oca nikada, ali NIKADA, nisam čuo takvu rečenicu,
ondaje to stvarno bilo tako. Bila je toliko lepa da to niko nije smeo da
joj kaže. Imala je munjevit uspeh još za školskih dana. Tri filma, silne
nagrade... Poziv iz Engleske da se posle završetka studija priključi
Kraljevskom pozorištu, Ingmar Bergman je bio fasciniran njenom
glumom...
Onda je u septembru 1980, na njenu „peglicu“, koju je vozio
Merimin brat Jaša, naleteo pijani inspektor SUP-a i... završila je u
invalidskim kolicima.
Sledeći put sam je video u Moskvi, 1982. godine. Ljilja Međeši,
njena drugarica sa klase, i ja smo otišli u bolnicu, prilično udanjenu
od centra ruske prestonice, gde je tih dana pod prismotrom doktora
Jumaševa, sećam se, pokušavala da napravi prve korake uz pomoć
nekog razboja. Kod Merime se u poseti zatekao i Oleg Vidov, njen
prijatenj i velika sovjetska zvezda. (Igrao je i u našim filmovima. Svi
ga se sećaju kao tifusara Nikole, brata Milene Dravić iz „Neretve“.)
Očekivali smo da će se Merimi tih dana desiti čudo. Nažalost,
nije. Oleg i ja smo to razočarenje probali da udavimo u nekoliko
podmoskovskih večeri. Ni to nije uspelo.
Prošle su godine. Saznao sam da je u Kini, da seudala i čak
dobila dete, Midu, po mitskom kranju koji je dodirom sve pretvarao
u zlato. Pre nekoliko godina se vratila u Srbiju... Tada sam pokušao
da joj pomognem. Jesam li?
Bio je nemali broj kolega koji su me s gađenjem osuđivali što
sam „jednog invalida izveo na scenu“! Vodio sam je u Crnu Goru, na
Cetinje. Jedanje prestravnjeni Srbin, moj poznati kolega inače,
zavapio da „posle odlaska te bule u crnogorsku prestonicu, Cetinje
treba okaditi“!
Bili smo Merima ija protiv tog suludog rata. Hteli smo i u
Sarajevo da idemo...
Od prvog dana robije ona je dolazila da me obiđe. Nekad sama,
nekad sa sinom, nekad i sa majkom Azeminom. Jednomje zapucala
iz Budimpešte ne bi li mi donela tortu za rođendan u Spuž!
Naravno, beogradska čaršija je u svemu tome nalazila drugi
smisao. Ljubavni. Taj otrov je stigao i do moje žene i Meriminog
muža...

„Pogasi svoje sveće, Lora, jer svet je danas osvetljen munjama. I

tako, nema više, zbogom. Kraj.“
 „Staklena menažerija“, Tenesi Vilijams
Sutra, kad nas ne bude, kad sve prođe, hoće li se reći – jaki su
nas napadali, ili – slabi smo se branili? Šta će naš pad objasniti? Gde
ćemo opravdanje potražiti? U prejakoj sili kojoj smo bili izloženi, ili –
trebalo je bolje i mogli smo to, a nismo. „Ili – ili?“ Da nije jednog
neodlučnog Danca, ne Hamleta, već Kjerkegora, ne bi znali kakvi
smo.
A takvi smo.
 DVANAESTA GLAVA

JUL 1996, trideset i šesti mesec

2. jul, utorak, 1068. dan

Juče komentar na kulturnoj strani „Politike“ o ovogodišnjem
izdanju „Ko je ko u Srbiji“:
„...Svaka je odrednica... svojevrsni dokument i svedočenje o
vremenu u kojem živimo. Najpotresniji je podatak o glumcu Žarku
Lauševiću – Osuđenik br. 28375 u KPD Zabela, Požarevac... To je
objavljeno na izričit zahtev Lauševića.“
Sinoć sam gledao poslednjih petnaest minuta „Braće po materi“.
Na dan naše tragedije, dakle tridesetog jula, ja sam u filmu 1971 –
zapalio Dinaru! Krivično delo – teroristički akt zbog kog kasnije ne
mogu da se vratim u zemlju.

3. jul, 1069. dan

Najnovije vesti:
Pola Jugoslavije zna da sam tražio vandomsku posetu.
Fila je ljut na mene. „Nisam mu ulio optimizam, koji je tražio od
mene na poslednjoj poseti.“
Zorica Brunclik je izjavila u jednom frizeraju da ću dobiti
„sedmicu“ (ne na lotou, nego na ponovnom suđenju). To ona kao
kandidat za ministra kulture sigurno bolje zna od većine estradnih
delilaca pravde.

4. jul, 1070. dan

Danas je Boris Jeljcin uspeo da pobedi komunistu Zjuganova na
predsedničkim izborima u Rusiji!

5. jul, 1071. dan

Upravnik Vićić je ljut:
– Ma, kakva kurac vandomska! Čim vidim papir od suda da ti je
ukinuta presuda, pakujem te za Spuž! Špricer je danas bio deblji.
U ovo je uplelo prste previše babica, a svaka je poželela da
novorođenoj bebi da svoje ime. Dete tako rastrzano nije kilavo, već
mrtvorođeno, jer dok se Senat babica prepirao oko prava prvenstva
jadna majka je izgubila bebu.
„Prijatelj“ kome je uskraćeno da se potpiše ispod dobra koje ti se
sprema, učiniće sve ne bi li to dobro sprečio i okrenuo na zlo!
Berđajev, ruski filozof, isteran iz SSSR, 1922. veli: „Nema
nebeskijeg pehara, niti veće nagrade od – nevine patnje, od patnje
nevinih!“
Nisam nevin, samo patim. Nijedan ubica nije nevin, jer je svoje
oružje mogao u trenu pre ubistva da okrene u svoju glavu... da posle
ne bi patio.

– Zaspi! Spavaj ti se!

Jedan popodne. Uspevam da povučem svoju molbu za

vandomsku posetu. Sad ono pola Jugoslavije koje bi se uznemirilo,
može da odahne.

10. jul, 1076. dan

Evo šta nađoh u jučerašnjoj „Našoj borbi“: U Šapcu je neizvesni
sudija Bajić izvesnog Dušana Vučkovića osudio na sedam godina
zbog ratnog zločina, jer je osuđeni „ubio šesnaest vezanih
muslimana, a teže i lakše ranio još dvadeset“. Tužilac je tvrdio da je
ovaj od nekog Doma kulture u Bosni napravio kasapnicu, gde je terao
na sodomiju i felacio očeve i sinove, pa odsecao genitalije, pa ih terao
da iste pojedu... a pominju i neka silovanja? Ovaj tužilac se baš
navrzao i iskaljuje očigledni „preterizam“.
Nisam baš siguran... možda je ratni zločin ipak blaže krivično
delo od prekoračenja nužne odbrane. Pitaćemo Filu.
Ne, ne i ne! Nisam bio u pravu! Konju ishitreni i polupismeni!
Pročitaj članak do kraja, pa tek onda iznosi mišljenje! Jeste, doduše,
uradio je ovaj Vučković sve ovo što mu tužilac stavlja na teret i zašto
je i osuđen, ali, sad tek vidim: On je bio bitno smanjeno uračunljiv!
Ja jesam doduše isto bio to – smanjeno uračunljiv, ali ne – bitno!
On je bio bitno smanjeno uračunljiv jer su ga muslimani
prethodno:
– prvo – legitimisali!
– drugo – uhapsili!
– treće, naravno i najstrašnije – držali su ga zatvorenog satima!
Ne, nije on ubio te, nego neke druge muslimane (ali to nije
bitno). E, onda je on sa tim produženim stanjem neuračunljivosti
(bitnim) posle to napravio. Jeste, kaže sudija, i dok je silovao bio je
bitno smanjeno uračunljiv. Kad ti je mozak bitno smanjeno
uračunljiv to odmah povlači i sve druge organe da poblesave. To je
potpuno normalno.
Doktori su čudo! Sve provale! Kako su ovi forenzičari,
neuropsihijatri sve to otkrili, do najsitnijeg naučnog detalja...
neverovatno. Svaka im čast!
Jebi ga, ja nisam bio to... bitno. bio sam nebitno i osećao sam...
samo onu bezveze – plašnju, dok su me nebitno tukli i dok sam
gledao kako mi nebitno kolje brata!
Kome bih mogao da pošaljem razglednicu iz Zabele sa članom
20. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, koji je neprejebivi temelj
pravičnosti u ovoj zemlji:
„Svi su pred zakonom jednaki.“
Neizvesnom sudiji Bajiću ili izvesnom Radoviću? Predsedniku
Miloševiću?

13. jul, 1079. dan

Sinoć „BK“ TV i „Studio B“, razgovor sa Tomom Filom. Nisam
gledao. Presuda je ukinuta. Današnje „Večernje novosti“ jednako
ponavljaju isto na naslovnoj strani. Toma ne zna šta piše u
obrazloženju presude, ali mu je jedan poštar javio da je taj papir
odneo u Podgoricu. Mom bratu je ostalo još nedelju dana do isteka
izdržavanja kazne u Spužu. Ako ta presuda, recimo, stigne danas,
Mili izlazi na slobodu i onda će se u budućem procesu ponovo braniti
sa još uvek neodležanom kaznom i biće i dalje okrivljeni naredne
možda dve godine!

15. jul, 1081. dan

Mili je još u zatvoru. Izdrži, brate!
Rečeno mi je zašto nije uopšte rešavana moja molba za
vandomsku posetu. Zato što su pročitali u novinama da mi je
presuda ukinuta!
Eto prednosti popularnosti.

16. jul, utorak, 1082. dan

 Danas Filu, ako dođe, zamoliti kad se upozna sa sadržajem
sudske odluke da dođe ovamo i da je prvo meni predoči, pa tek onda,
ako već mora, dnevnoj štampi.
Feljton sa naslovom „Još nismo saznali šta piše u ukidnoj
presudi Saveznog suda“ i dalje izlazi u „Večernjim novostima“.
Danas, između ostalog, Toma otkriva javnosti da bi za Branimira bilo
mnogo bolje da odsluži još ovih par dana i da u petak (!) izađe iz
zatvora kao slobodan čovek! Gde se to unapred javno saopštava
datum izlaska iz zatvora nekog lica čija bi bezbednost mogla biti
ugrožena? Ozbiljno se trudim ali ne umem da nađem nijedan
zdravorazumski razlog za ovu feštu po novinama i televiziji.

Poseta – Ljubo Dapčević. Šapatom mi saopšti da će Mili na

slobodu u petak.
– Znam – kažem – javio je Fila novinama. Nije mogao da veruje.

17. jul, sreda, 1083. dan

Misao koja mi sinoć prođe kroz glavu. Uvek sam osećao potrebu
da budem „štrk“. Štrčati po svaku cenu. Ne mnogo, ali dovoljno da bi
i sebi i drugima stavio do znanja da neću uniformnost u mišljenju,
ponašanju, oblačenju... Seljak među gospodom, gospodin među
seljacima, trezvenjak među pijancima, pijanac među trezvenjacima,
revnostan među brljavima i neodgovornima, brlja i neodgovoran
među revnosnima, tuđ među svojima, svoj među tuđima, nežan
među grubima, grub među nežnima, bolestan među zdravima i
obrnuto. Srbin među Crnogorcima, Crnogorac među Srbima i sve što
se već može zamisliti kao kontrast. Kao sontradictio in adiecto. A kad
bolje razmislim, to i nije ništa drugo do potreba da ne pripadnem
nikom zauvek. Da ostanem odvojen od mnoštva koje toliko želi da
pripadne nekom. Opozicionar? Pozorišnik među filmadžijama i
obrnuto. Vernik – bezbožnik. Umiritelj – buntovnik. Rusofil među
prozapadnjacima. I ko bi me onda negde mogao ukalupiti, svrstati
kad ni sam ni u jednu vrstu nisam hteo. Potreba da budem drugačiji
koja se preplitala sa strahom da time ne postanem isti. Da budem
sam? Ili je sve to iluzija?

19. jul, petak, 1085. dan

Juče sam, kao ponovo samo optuženi, predsedniku Višeg suda u
Podgorici napisao kratku molbu za ostanak u Zabeli do početka
obnove procesa. Napokon sam shvatio koliko god im nešto
obrazlagao, oni će odlučiti kako su već zacrtali. U našem pravu nisu
bitni argumenti, nego nečija volja.

Branimir Laušević zvani Mili je jutros izašao po isteku kazne!

Dobro je! Onaj Filin poštar se zapio negde oko Valjeva.
Idemo dalje. Sada samlji i jači.
Pišem saveznom državnom tužiocu molbu za prenošenje mesne
nadležnosti.
„...Pored zahvalnosti za učinjeni napor na mukotrpnom putu
otkrivanja pune istine i dosezanja pravde u našem procesu, dozvolite
mi da ujedno iskažem i, nažalost, svoju nelagodu i osećaj ponovne
pravne nesigurnosti koju izaziva činjenica da se naš slučaj vraća na
presuđenje istim sudovima koji su posle dvogodišnjeg postupka
izrekli svoj, javnosti i Vama, vrlo poznat stav...“
„...Prethodno bih želeo da se izjasnim po pitanju ličnog odnosa
na temu Srbija – Crna Gora, predupređujući i otklanjajući
eventualne negativne konotacije tim povodom. Ja jesam građanin
Srbije i Beograda, ali ja sam i Cetinjanin i taj matični list ne bih
menjao ni za jedan drugi na svetu. Tačno je da u Crnoj Gori (u
njenom sudu) stanuje moja nepravda, ali u Crnoj Gori žive i moji
roditelji, brat, sestra, svi njihovi. A opet, sa druge strane, pored moje
najuže porodice, u mom Beogradu svoje penzionerske dane uživaju i
kreatori forenzičkog dela naše presude, članovi Sudsko-medicinskog
odbora Medicinskog fakulteta.
Dakle, nemam „republičkih“ predrasuda, niti bih želeo da ih moj
slučaj na bilo koji način provocira...“
„...Pravosudni organi u Crnoj Gori deluju pod snažnim uticajem
privatno-patrijarhalno-plemenskih imperativa. Nadomešćujući
nikad iskorenjenu krvnu osvetu i „umir krvi“ kao paradigmu
prirodnog prava na ovim prostorima, sud u Crnoj Gori svojom
kaznenom politikom prevršuje granice pozitivnog krivičnog prava pa,
u interesu smirivanja pretnji oštećenih i vrlo vodeći računa o
sopstvenoj bezbednosti, donosi presude neshvatljiveu drugim
pravnim sredinama...“
„...Da li smatrate, uvaženi državni tužioče, da bi u slučaju
ponovljenog suđenja pred istim sudom iko mogao očekivati da će taj
sud izreći drugačiju presudu? Neće! Neće to uraditi, pa makar
suspendovali svu logiku i istinu ovog sveta. Iz autizma koji im je
pospešio Vrhovni sud Crne Gore oni više ne mogu natrag, samo će se
još žilavije truditi da opravdaju svoju iskonstruisanu presudu...“
„...mislim da bi pozitivno rešenje moje molbe bilo sa olakšanjem
dočekano i u Podgorici. Oslobodili bi se napokon jednog velikog
pritiska od oštećenih, od svoje savesti, od lanaca sopstvene sujete.
Oni sami, uveren sam, nikad to ne bi zatražili, pa uzimam sebi
slobodu (?) da kažem da ovu molbu pišem i ispred njihove savesti i
podsvesti...“
„...Na kraju, mišljenja sam da bi pozitivno rešavanje moje molbe
i Vaš eventualni predlog o prenošenju mesne nadležnosti sudu u
Srbiji bili konkludentni odluci Saveznog suda o ukidanju naših
presuda...“
Mogu li, smem li to ja, makar ovde, izneti svoju nelagodu koja
mi se dugo premeće u glavi. Pitanje koje, ako se naučno i istorijski ne
rasvetli, može učiniti da jednom udari brat na brata, Branimir na
Žarka. Ja se, nažalost, već jako dugo loše osećam i kao Srbin i kao
Crnogorac i najradije bih se, kao za slamku, dohvatio neke deblje
slovenske grane, nekog starijeg stabla. Ali, kao da te pred streljački
vod stalno izvode tim nacionalnim propitivanjem.

Ko sam ja? Srbin? Crnogorac? Neki tuđin? Jugosloven –

nakarada? Ko je u pravu u ovom bespravu i besporetku u ovoj
„besudnoj zemlji“? Čime je ona zaslužila da je nepismeni nebesaju?
A, opet će se sve ponavljati. Do istrebljenja, znam. Da bi se otkrilo čiji
je greh stariji ili opravdaniji. Do Kaina, valjda. Liči ova zemlja na
Zabelu i obrnuto. „Tajni slučaj“ dade ljudima i razum i jezik, ali
snaga mišica je prvo oruđe kog će se dohvatiti, bezmozgovno.
Tako je lako „omiljenom“ zabelskom nadzorniku Jovi „Zmiji“ da
sad odšeta do Četvrtog paviljona i da nađe pacijenta kome će složiti
priču da je taj i taj, to i to, a protiv njega. „Ali, nemoj ti ništa, molim
te, dosta je zla oko nas, evo, otići ću ja i pokušati da izgladim sve to.“
Ode „Zmija“ posle do pacijenta broj dva u Paviljon broj tri i isto mu
kaže, samo obrnuto. Naravno da će, kratke pameti kakvim ih je
tvorac obojicu sačinio, sve poverovati i odmah požuriti da se dobro
izrazgovaraju. Kad se psovački fond iscrpi, kad im se jezik
izlatinizira, umrtvi, on se više neće koristiti. I do sudnjeg dana za
njim više neće ni biti potrebe. Posle će se pričati rukama i onim, čega
se prvog dohvate. Hoće li se upitati šta to čine? Nikad! Oni su zlo
imali pritajeno u sebi. A zlo što se prećutkuje može se samo ponoviti
jer je prikrivano. Trebalo ga je samo razdrmusati i isprovocirati
nečiju volju za moć. A šta je moć jednog? Nemoć drutog. Dva
ravnopravna su nemoćna pred svojom sopstvenošću. Potrebno je
ovaplotiti moć. Kako? Najbolje poniženjem onog drugog, do malopre
ravnopravnog. Tada počinje rat. Takve su nam ove zemlje, kojih je
sve više poslednjih godina. Bespametne, zla se najlakše sećaju i za
njim najlakše posežu. Ne treba nama Bog da nam pomeša jezike, jer
nismo bili ni namerili da gradimo kulu Vavilonsku, mi se najlakše
trvemo sa onim koga najbolje razumemo i sa kim smo najbliži.
Ako se rane otvaraju, onda se to mora do kraja učiniti i onda
tražiti melem i oprost. To ja nešto o Branimirovoj inatnoj potrebi da
se kaže da je Crnogorac, i nipošto Srbin. Neka mu ga. I ja to isto
činim, ali samo kad mi neko negira Criu Goru, kao državni entitet.
Čovek se sveti najbližem i onom od kog je najviše u životu dobio.
Samo je pitanje ko je taj Jova „Zmija“ koji šeta od brata do brata,
od naroda do drugog, kao od paviljona do paviljona i zavađa? Mi,
slaboumni pacijenti, o tome i ne mislimo. Divide et itrera!

22. jul, 1088. dan

U 10 sati i 38 minuta na simsu zgrade preko puta, poznatije kao
Paviljon broj šest, dva vrapca izvode seksualnu radnju. Ne, to je
ljubav bila, odoše nekud, zajedno!
– Čuvajte se – prošaputah.

23. jul, 1089. dan

Prvi put u zatvoru danas dobijam službenu poštu. Stiže od Višeg
suda iz Podgorice. To je odluka Saveznog suda. Dva meseca je prošlo
od saznanja da je donešena do njenog isporučivanja. Dobro.
Strana šest, četvrti pasus:
„Savezni sud stoga nalazi da je u pobijanim presudama
postojanje nužne odbrane, s obzirom na istovremenost napada i
odbrane, pogrešno shvaćeno kao razlog za primenu institute
prekoračenja nužne odbrane...“
„.. .U ovakvim okolnostima niti su jasni navedeni razlozi oba
suda, niti je na izričit način ocenjeno šta je optuženi Žarko mogao
očekivati u onom momentu kada je i oštećeni Vojović napao njegovog
brata Branimira, Popović njega istovremeno udarao pesnicama i
pozivao Kovača da mu zajednički otmu pištolj.“
Strana sedam, poslednji pasus:
„...u navedenim okolnostima, po oceni Saveznog suda, radnje
okrivljenih ne predstavljaju prekoračenje nužne odbrane, ako je ta
odbrana bila neophodno potrebna da se od sebe ili drugog odbije
istovremeni neskrivljeni protivpravni napad.“

Ne mogu da se radujem, a i ne smem. I da smem, to ovde nije

preporučljivo pokazivati. Ovde su to „svi znali“. U Zabeli je sad
krenulo masovno pisanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Jedan, sedeći
na travi, tu ispred Doma kulture, piše nešto i pita:
– Je l’ svako od četiri „S“ treba da bude veliko? „Što veće, to
bolje“, pomislih da kažem.
Kao da sam im otkrio novu travku, novi lek koji leči svačiju
krivicu. Svi su danas ponovo nevini, kopajući po svojim delima,
vajkajući se međusobno „što to nisu i ranije“.
– Jebi ga, mrzi me da pišem! – odustaje jedan.
– Pare su tu u pitanju!
– Kurac, pare! Ime!
Istina, naravno, nikada ne može biti faktor.

24. jul, 1090. dan

Gledam ovu presudu poslatu iz Podgorice, bez ikakvog pravnog
komentara i pitam se: na osnovu kog papira sam ja danas imao
zadovoljstvo da uživam u čarima Zabele?
Da, znam, već čujem komentar – po optužnici, od pre tri godine.
To je pravni nonsens! Optužnica je pravni institut tužioca, a ne suda.
U trenutku kad je presuda ukinuta, ukoliko sud nalazi da i dalje
postoji pravni uslov za zadržavanje u pritvoru, onda mora i da
donese takav akt, jer su ukidanjem pravosnažne presude prestale da
postoje i sve pravne posledice koje su iz nje proisticale.
Da li da idem do kapije i da tražim da me razduže?
 Možda bih danas i tražio da me puste, po Zakonu o idenju kući,
možda bi me ovi i pustili, al’ se bojim neke delegacije kod Buban,
potoka, sa cvećem i nalogom za zaključavanjem u Spužu. Da, uradili
bi to sa pozivom na neki od članova ili okoštalih pršljenova Zakona o
neidenju kući, po kom je očigledno da bi se na teritoriji druge
republike lakše sproveo postupak.

25. jul, 1091. dan

I Fila je isto primetio, pa je upravi KPD Zabela i Višem sudu u
Podgorici ulutio zahtev za momentalno puštanje na slobodu.
Odlazim do nadzornika da se raspitam o broju pod kojim je
zavedena moja molba saveznom državnom tužiocu (4803-713 od 25.
jula 1996) i saznajem da je u upravu pristigao i nalog za produženje
pritvora sa dozvolom da ostanem u Zabeli. Ne mogu da mi ga
pokažu!?
Zanima me ko je potpisnik i šta je osnov za pritvor.
Iako je jul, hladno je. Hladno je celo leto, hladno je otkad sam
kročio u ovu instituciju pre tačno jedanaest meseci.

27. jul, subota, 1093. dan

Sinoć je Fila bio na nekoj TV i rekao da mi je produžen pritvor
zbog uznemiravanja javnosti.

Dok se ovom zemljom legalno šetaju međunarodno traženi

kriminalci i dok se u ovom trenutku, prema nezvaničnim procenama,
legalno na slobodi nalazi oko dve hiljade plaćenih ubica, sud u
Podgorici smatra da bi se puštanjem na slobodu jednog poznatog
glumca (kom je posle tri godine zatvora Savezni sud ukinuo
pravosnažnu presudu, ne nalazeći osnova da u delu koje mu se
stavlja na teret postoje osuđujuće činjenice, dakle za prekoračenje
nužne odbrane) – uznemirila javnost! Jesu li to moja prošlost, način
na koji je delo učinjeno, strah od bekstva, uticaj na svedoke, ili nešto
drugo što će pokušati da izmaštaju na sledećem suđenju, faktori koji
izazivaju nespokoj građanstva, ili će pre biti da to njihova naopaka
pravda, koja me i dalje drži zaključanog, izaziva jezu i dokazuje da se
ne radi o pravnoj državi, već državi samovolje koja ne sudi u ime
zakona, pravde i istine, već u ime privatluka, straha i novca.
Toj „javnosti“ pripada verovatno i tih dve hiljade slobodnih
plaćenih ubica, pa ukoliko bi moje puštanje uznemirilo i njih, onda
povlačim sve gore napisano, jer ne bi bio red da izađem na ulicu i
izazovem stres kod tih nedužnih stvorenja. Biće ipak da sam ja samo
opitno majmunče za pokazivanje i dokazivanje tobožnje jednakosti, a
što usput ne bi bilo i malo veselja međ’ običnim pukom.
„Jedno pošteno vešanje je razonoda u provinciji i pomalo
privikava ljude na smrt“, kaže Jupiter u Sartrovim „Muvama“.
Ali, opet taj isti narod zavoli paćenika, nakrivi se na njegovu
stranu, ne razmišljajući više ni zašto je taj i taj tamo. Zaljubi se u
nepravdu.
Jak je on. I pre je on to tako... sam. Neuklanjen. Nije ni klanjao
klanovima. Ma, ni krstio se! A, otklanjao je napad. Sad je otklonjen,
dok se ne pokloni i prikloni. Živ klan – nedoklan!
Biće oni na mojoj strani dok sam god ovde. A, kad jednom
izađem...

Ovo obrazloženje o pritvoru podgoričkog suda jasno govori samo

o jednom – ne pada im na pamet da u budućem obnovljenom
procesu išta promene u svojoj odluci. Ako se sada, posle odluke
Saveznog suda možda i nalazim na nekom sporom putu ka dostižnoj
pravdi, njihovo produžavanje pritvora dokazuje da taj put svakako ne
vodi preko zabiti i vrleti crnogorskog pravosuđa i da se kao
neminovnost ukazuje potreba za premeštanjem mesne nadležnosti.
 Sve češće mi se javlja paranoična primisao – da ću biti ubijen!
Tu, na spavanju, ili ovde, predveče, u Domu kulture.
Ovakav kakav sam, tu gde sam, mnogima bi laknulo da me nije.
Ni ovde, niti bilo gde drugde. Jednostavno da me nema ili, još bolje,
da me nikad nije ni bilo. Ako me skoro nestane, a nekim čudom
pretekne ovo moje pisanije, evo mog „iskrenog priznanja“ da nisam
sam okončao svoj život. Tačno je da imam problema, ali oni, koliki
su, ipak su mnogo manji od onih u kojima ja uzimam učešće u
glavama drugih. Dakle, ja sam problem, ali nemam (tolikih)
problema sem što sam problematičan. A, to jesam. Bivšim
prijateljima, bivšoj ženi, deci, državi, i jednoj i drugoj, politici (gde li
sam im?), nacijama (koji li sam?), ženama (čiji li sam?).

30. jul, 1097. dan

Večeras se oko mog čela zatvara trogodišnji krug nevremena.
„Ako te šta tog dana desi, ne mereš se izbaviti; ako vatra plane,
ne mereš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači, pa
plane i zagrmi u plast sijena ili krstinu žita – sve izgori do poslednje
slamke... A ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se da seudruži sila
i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve
naopako obrne – kazna strašna stigne bezgrešnike“

Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin o Ognjenoj Mariji, koja je

tridesetog jula, na dan naše tragedije.
 TRINAESTA GLAVA

AVGUST 1996, trideset i sedmi mesec

2. avgust, 1099. dan

Danas tek dobijam Rješenje Kv. br. 317-96 o produženju
pritvora. O produženju? Taj pritvor je trebalo prethodno da bude
određen.
Odluku Saveznog suda Crna Gora je dobila petnaestog jula!
Osamnaest dana me Crna Gora držala na crno u zatvoru!
„Budi dobar i plači sa ostalima kad ti se kaže!“, kaže jedna žena u
Sartrovim „Muvama“.
„Oni su tamo iza kamena i oni čekaju kao i mi, razdragani od
pomisli na zlo koje će nam naneti“,;’edna mlada žena, u istoj drami.

7. avgust, 1104. dan

Piše mi majka:
„Miraš Radović je proglasio logičnim što je Vojović pritrčao da
pomogne DRUGU u bezrazložnom batinanju a tebe je osudio što si
spasavao BRATA i sebe od tih istih batina!“
Moja majka je jednom rečenicom objasnila srž ove pravne farse.
Ja sam 165. krivični slučaj Višeg suda u Podgorici 1993. godine.
 Četvrti po redu u zasedanju Saveznog suda ove godine. 28.375.
robijaš posleratne Zabele.
Ja sam drugi slučaj u Filinoj karijeri da mu je uspeo Zahtev za
zaštitu zakonitosti.
A, ja sa nekim imenom i prezimenom, sa vitiligom i miopijom,
bez žene, sa decom, sa drugom nekom ženom, gde sam i ko sam u
stvari taj – ja? Jesam li samo taj krivični broj, predmet, sopstveni
neuspeh ili – uspeh iz njihovih pravnih inventara? Ima li me negde
još?
Pipam se.
Ne osećam se kao drugi slučaj u Filinoj karijeri...

11. avgust, nedelja, 1108. dan

Danas je dakle 11.08. Danas je i 1108. dan moje robije. To je i
nekako logično, zar ne?

12. avgust, 1109. dan

Pokušavam po prvi put u zatvoru da se probijem do nekog
ozbiljnog stomatologa. Ne sumnjam u obrazovanje i kvalitet
zatvorskog zubara, ali više zubarske tehnologije ima u ovdašnjoj
rezbarskoj radionici nego u njegovoj skromnoj ordinaciji. A to nešto
što ima – propada, zarđalo tako da i on sam ponekad ustupi nešto od
svojih burgija drvodeljama, jer njemu ionako ne služe ničemu pošto
radi samo vađenje zuba.
Ko mi je kriv što nemam drvene zube?

Beskonačan dan. Duže ga i muzičari iz prizemlja koje je strašno

slušati.
 Čitam sve moje tri presude. Višeg, Vrhovnog i Saveznog suda.
Prve dve mi deluju kao neke užasne kritike koje mi je svojevremeno
upućivao Petar Volk, preporučujući mi da, „ako stvarno ozbiljno
mislim da se bavim glumom to ubuduće činim u nekoj seoskoj zabiti,
jer od mene u Beogradu neće biti ništa“. Presudu Saveznog suda još
uvek ne mogu ni sa čim da uporedim. Ona je kao neka skupa menica
koju verovatno nikada neću uspeti da unovčim. Tako mi nerealno
deluje u ovoj zemlji papir najviše sudske instance.

Odlazak kod stomatologa, dr Toplice Miladinovića, bio je, kao i

prethodna dva iskustva sa požarevačkim lekarima, izuzetno prijatan i
efikasan. Dr Miladinović nije želeo ni da razgovara o novčanoj
nadoknadi za svoje usluge.
Sa Tomom Filom, ili bez njega, često u posetu dođe Sanja
Turlakov, advokatica iz njegove kancelarije. Bivša manekenka, lepa i
smerna. Da, ona me je razvela. Mislim, ona je bila ta koja je u moje
ime odlazila u zgradu sa moćnim i gordim imenom – Palata pravde.
Ne slažemo se Sanja i ja mnogo – kad je pravo u pitanju. Ona pravo
tumači iz knjiga i nevelikog iskustva, ja onako, po trenutku, osećaju,
ludilu. Pretplatila me je pre neki dan na „Blic“. Manjo Vukotić,
zajednički prijatelj, ponudio je, kad već ne može drugo da učini,
makar da mi šalje dnevno svoj list.

„Draga Sanja,
Danas je hiljadu i sto trinaesti dan ovog samovanja. Da, i toliko
noći. To je već vrlo dug put koji je samo presecan nekim povremenim
rampama gde se ubira drumarina. Hteo bi da se vratiš već polako,
brinuće neko. Nisi se javio pri odlasku. „Rano je, saopštava
Nepojamno i gura te i dalje u istom pravcu.
A dalje, na drumu, sve manje duha. I sebe. Ovde dolazi psovka.
Izaberi u sebi, neku. Ja ću samo kroz zube, ne spominjavši Gospoda.
 Curim kroz vreme, nepovratno, kap po kap... Pesoa bi to lepše
kazao. Da, znam, oni nesrećnici koje sam poslao na onaj svet su još
neumitnije iscureli, prosuli su se, zasvagda, odjednom. Ja sam to
uradio. Sve njihovo vreme, te njihove životne pehare, ja sam izvrnuo
i pustio da se prospu naglo, stropoštaju u ništa.
Da, a moj život, tvoj, ide na slamčicu, Pesoinu, malo po malo...
Ali, dosta mi je samarićanstva i ranohrišćanske retorike i
jadikovke. Da nisam ja njih, oni bi nas! O čemu ti ja to? Ti ionako
misliš da treba da budem srećan zbog, po mene gorih, a izbegnutih
ishoda. I – „da ima toliko gladnih, ubogih, bolesnih i surovije
kažnjenih, da ima toliko nevoljenog sveta unaokolo za čijom se
nesrećom niko ne osvrće...“
To je, draga Sanja, i ubilo i stalno ubiva ovu zemlju i ovaj sjebani
narod. To što su nam oduvek, kad smo bivali nad ambisom,
pokazivali već bačene, što su nas poluslepe tešili slepilom, što su nam
neokrečene zidove učionica kitili izmučenom decom iz Bijafre, što su
nam uvrzli najcrnju filozofiju da treba oćutati i trpeti svako zlo, jer
ima i može biti i gore, ili što bi jedan vladika rekao: „Zlo pod gorim,
kao dobro pod zlim!“ To je ta slovenska pravoslavno-mazohistična
dogma na koju ne pristajem, mada Sloven sigurno jesam, iako je i to
pitanje. Ono si u šta te nabede da jesi, a ne daju ti van toga. I onda ne
možeš u dobro kad si sisao samo zlo. Patnja kao ideal i mit. Kao
objekat ljubavi. Još samo na Olimpijadi da ustanove i tu disciplinu i
mogu nam komotno dodeliti i retroaktivno, a i za ubuduće, sve
medalje, jer takmaca ne bi imali, niti je iko na ovoj kutli toliko
zavezan za svoju patnju kao mi. Imamo mi to u genima.
A, koliko godina, vekova tako sa bolećivošću ljubimo i negujemo
svoj bol? Tamo gde sam kršten, dvadesetog oktobra
1986. godine, u crkvi Svetog Ahilija, u Arilju, počivaju mošti
srpskog kralja Dragutina, koji je ispod haljina na golo telo vezivao
trnje i godinama se mučio i krvario! Pa kad ti je vladar toliki ljubimac
patnje, šta je narodu činiti?
 Vladika Petar Prvi je znao da sazove Skupštinu pred Cetinjskim
manastirom i da ne može do reči da dođe – od suza! Razlog? Oni
njega ne vole! Posledica? Svi počnu da ridaju, kunući se u ljubav i
odanost, i sutra svi izginu u nekom boju sa Turcima! Za račun Rusa.
Jeste, izginuli jednom Crnogorci za – Boku. Uzmu je 1814, iako
ih je već pre toga (1813) prodao ruski car, koji opet, preko Bečkog
kongresa (1815), naredi da iz Kotora izađu. Vladika Petar, čuvši za
odluke Kongresa i novu volju ruskog cara, rezignirano zatraži od
istog da se, pod vođstvom vojvode Stanka Petrovića, njegovog
bratanca, osam stotina Crnogoraca isele u Rusiju, da se inoplemene
sile ne bi njima koristile, a i od bruke više ođe ostati ne mogu...
Oprosti, rasplinjavam se. Istorija... omiljena razonoda
poraženih. I Lauševića. Da, i ja sam poražen.
Čujem te ponovo. „Ti si, Lauše – živeo, slavio život, bio voljen (i
sad si, dodaješ) – to mora da se plati!“
Ne mora to da se plati, jer sam te račune već podmirio ili ih sad
ovde, uz robiju, sravnjujem. Radio sam kao konj i uvek imao manju
platu od tog konja kog sam jahao. Povrede koje sam zarađivao na
poslu niko nije hteo da osigurava, a ispaštam ih i danas...

Hinjadu devetsto osamdeset i osme, ako se ne varam, sarajevska

televizija i moj prijatelj sa iste televizije, Faruk Piragić, odluče da
snime „Baala“, Brehtovog, u režiji Milera, na mojoj sceni JDP-a.
Snimamo sa publikom, da bi bilo sve autentičnije. Iz nekih
adrenalizovanih razloga, Miki Manojlović prilikom ubistva Ekarta u
poslednjoj sceni, videvši da me je jače odgurnuo, pokušava da ublaži
moj pad i ja se rebrima nabadam na špic njegove čizme. Jebi ga,
dešava se. Bolnica, sve ostalo posle predstave, rentgen... Polomljena
rebra. Cveja, tadašnji menadžer pozorišta dovodi „Dunav“, naše
oficijelno osiguranje, i saopštava im dijagnozu lekara da neću moći
da igram narednih mesec dana! Tada sam igrao u više beogradskih
pozorišta, tako da je moralo da bude otkazano oko dvadeset
predstava.
„Koliko ste rebara polomili, pita ganutljivi agent pomenutog
osiguravajućeg društva.
„Dva.“
„Uuuu! Ne valja! (Vidno je razočaran.) Da ste makar – tri...
Vidite ovo sitnim slovima šta piše u našoj polisi...“
Da, da, čujem te, Sanja... „ali – popularnost“!

Lud je svaki ko se na to navaljuje i pali i misli da to na ovim

prostorima išta dobro može doneti!
Da nisam bio popularan ne bi se na mene navukli tog tridesetog
jula, devedeset i treće. Ne bih dobio i suđenje i presudu za primer. Da
nije tog fenomena već bih odavno i odavde mogao da se podsetim da
ovom planetom i neke žene hodaju. Pustili bi me pre mesec dana da
se branim sa slobode i ko zna šta još sve ne, kao što puštaju odavde
vikendaše da odlaze i rokaju po ratištu u Hrvatskoj, pa se čistih ruku
vrate do nedelje u jedanaest! Ti ćeš mi mnogo toga još reći u prilog
popularnosti, ali ja odavde vrištim: Bože, učini da me niko ne zna!“

17. avgust, subota, 1114. dan

Jutro je rano, nešto pre sedam ovog najtmurnijeg sedamnaestog
dana glupog Avgusta. Prošla je i ta 1113. noć, ništa lepša od
prethodnih. Vani je četrnaest stepeni Celzijusovih, taman toliko da se
naša opšta paranoja pozove na umešanost i Božjih prstiju.
Od sedam do devet pričam sa sobom, mrmljam sebi u
neobrijanu bradu. Psujem ženski svet što se bar jedna od polovine
čovečanstva ne probi jutros do mene da mi onežni jutrenje. Spremam
neki kaubojski doručak i psujem sinoć potopljen veš. Psujem,
psujem. To je možda i od glalola pasti, ali i od pseta nekog. Ali,
ionako ne slušam sebe. Ulazim glavom u neke dedeće godine, kad se
vrti sumnjičavo nad naslovima u dnevnoj štampi, kad se sve češće
gubi leva papuča, a sve sitniji pogled sve krupnije zadržava na nebu.
Je li to samo iz meteorološke radoznalosti i tog, dedećeg straha, ili
zapitano – šta li je to gore, hoćemo li stvarno jednom tamo? Jesu li ti
oblaci tmurni, od noćas upokojenih duša sačinjeni, ili je sve to samo
„tajni slučaj“?
Ovu moju palamuđevinu jutarnju naglo remeti nenajavljeni
muzički tuš iz prizemlja. Naša sekcija je poranila jutros, i ovo što
čujem zasigurno nije zaupokojena liturgija oblačnom nebu.
Solista, dvometraš iz Kragujevca, specijalista za trzajno
otvaranje vrata bez kvačila, sa urođenom manom oba uveta širi
krugom „giljam dade“. U ovom trenutku čak i „saobraćajci“ i pavši za
prevaru i krađu u sebi žale „što nemaju bombu, da im je hekler
makar“. Muzička sekcija su, već pomenuti solista, sa sopstvenim
mikrofonom, i bubnjar, povratnik sa ratišta kome je poslednji rat
sasvim razneo osećaj za ritam. Jedino i jedini dobro osećaju jedan
drugog i dopunjuju se. Solista peva: „Ja i dalje, po navici, spavam u
tvojoj majici“, pa doda i jedno „dam-dura-dam-dum“, rečitativom, a
ratnik-povratnik se pridruži kod svake rime i poskoči uplašen da ne
okasni, dreknuvši: „NAVICI“, pa odbubnja neki ritam, jednak za sve
njihove pesme, vrebajući kad će da udvoje i „MAJICI“. Veselo.
To će uvežbavati do jedan, a onda će umorni i zadovoljni krenuti
prema paviljonu, značajno prepričavajući današnji muzički
napredak. Nisu nikad nigde nastupali, ili možda samo još nisu naišli
na pravog menadžera.

Da li ću jednom moći da opišem svoj život sledećim rečima:

– do petnaeste, plašen svetom,
– od petnaeste do trideset i treće, od sveta bežao,
– u trideset i trećoj, stigao ga svet.
 Šest popodne. Napolju jesenja neka spora kiša, a ja u svom
ćumezu pokušavam da se ne nerviram što na radiju ometaju
reemitovanje „Slobodne Evrope“ iz Praga. Satelitske smetnje.
Pretio je od zore ovaj dan da bude bez ideje. Kako je Drača na
vandomskoj, ova hartija je jedina zraka, jedini smisao. Pljusak, u
međuvremenu. Da li će njegov prestanak uzrokovati dugu kao
potvrdu onog čuvenog lažnog obećanja Noju da nas više neće plaviti?
Čudno je doba koje živimo. Zgomilano, zbrčkano, zakukuljeno i
sasvim izvesno – neizvesno sasvim.
Dan se tako bliži i kraju. Lep dan. Lepo i vreme. Lepo okruženje.
Zanimljivo. Sve se ubilo za ceđenje bubuljica.

19. avgust, 1116. dan

Odgovora na moju žalbu još uvek nema (a, što bi ga i bilo?). Ako
i odgovore, šta mogu očekivati osim – nema osnova. Njihov jedini
osnov je bio i ostao – neosnovanost. Tu je kraj svake borbe. Kao u
onoj polisi osiguranja, kad ti na kraju sitnim slovima saopšte suštinu.

Nema osnova!
Zašto „nema osnova“? Takvo pitanje je neosnovano!

Jutros se kod Surčina srušio ruski „Iljušin“, vojni transporter.

Nema preživelih. Prekjuče se slično desilo i avionu koji je prevozio
Klintonove limuzine. To ovom nije poremetilo današnju proslavu
rođendana.

22. avgust, četvrtak, 1119. dan

 Koliko sam često iskren prema sebi?
Pišem li zaista najdublje iskopane primisli sopstvene, ili ih
oetavljam tamo gde ih i nalazim, i onda samo zatrpavam i
zataškavam besmislicama, varalicama koje se zovu Dnevnik?
O čemu sad razmišljam? O tome kako bih slatko opštio sa
majkom jedne muve koja mi iritira krizu izazvanu ostavljanjem
duvana. Da, ne pušim već treći dan.
Odlazim na centar. Trčim. Kao ona muva, ali bez glave.

23. avgust, petak, 1120. dan

Koliko me snaži činjenica što ne palim već četvrti dan, toliko bi
jedan dim učinio da se osetim kao govno.
Imao sam posetu. Zapalio sam i odmah ugasio. Poseta: Bjela,
Koja, Cvija, Manda i Bata Živojinović.
Zahvaljujem na novcu, svi volite Maju, Anitu mi ne dirajte!

24. avgust, subota, 1121. dan

„Pucanje“ ne znači samo – poludeo čovek u medicinskom
značenju ludila. „Pucanje“ je i – promena ponašanja. Ako si godinu
dana ćutao i gledao svoja posla, ne komunicirajući ni sa kim, sve to
vreme ti si bio potpuno „normalan“ za okolinu, jer te drugačijeg i ne
znaju. Jednog jutra si se okrenuo i robijašu pored sebe nazvao „dobro
jutro!“ Nije odgovorio, samo se zaprepastio i posle pola sata svi na
krugu su već znali da si „pukao“. „Pucanjem“ je kršteno i moje
četvorodnevno ostavljanje duvana. Pukao si i ako ostaneš duže uveče
nego što su drugi svikli da te ležu. A o jutrenju „pre sebe“ da i ne
govorimo. Ti, jednostavno nisi imao prava na to, to nije bio tvoj
autorski otisak, to je odskok od tvoje ličnosti, dakle – pucanje.
Nisam propušio da bih se približio masi, već zato što sam –
pukao.
 Anita. Dodirom jednim odvojiš me od ludila. Tvojim dahom
prodre magija koja me ustavlja od zaludelog, smeranog koraka. Ako
me tako uvek budeš napajala, ja ću sve moći i ništa neće biti
nedohvatno. Reci mi da se ne naprežeš čineći sve to. Znam da me je
često nemoguće i gledati. Kamoli voleti. Činiš da poverujem da sve
opet može imati smisla. Da nas čeka taj nedohvat.
Ako prestaneš da me voliš hoću li prestati da budem?

26. avgust, ponedeljak, 1123. dan

Dopisujem se sa mnogo ljudi. Valjda da ne bih počeo da blejim
od banalnosti koje me okružuju – pišem.
Literarna opsednutost spasava od malaksalosti.

Šaljem pismo jednoj Ani iz grada N.

„Draga Ana,
Dobijam tvoja cvetolika pisma. Teško odgovaram. Bilo kome kad
odgovorim, pišem sebi obično. Šta je pisanje iz ovog smera nego
prokleto dodvoravanje vlastitoj sujeti?
Šta je drugo odgovor „poznatog“ – „nepoznatoj“?
„Ljudi, on je manijak! Flertuje sa „dragim gledaocima“.
„Je li ono on odgovarao i na ona inostrana pisma?“
„Jes!“
„Korišdžija, grebator, utilitarista!“
„Posla li on pisma i onoj deci iz Prištine, pa i onoj iz Novog
Sada?“
 „Posla!“
„Pedofil!“
„Ali, odgovarao je i starijim ozbiljnim ljudima!“
„Jadni ljudi! To su bogate udovice i profesori u penziji, koji su
namerili da ostave kuću eparhiji, a on njima te – zahvalan, te – s
poštovanjem, pa – hvala na podršci. Nekrofil!“
„A, zašto piše?“
„Da ne bi prekinuo niti, spone sa spoljnjim?“
„Ne, to je kontinuitet samoljublja. Ne podnosi nečiju
ravnodušnost, a o zaboravu da i ne govorimo.“
Htedoh da oćutim. Mišljah – manje ćeš me mrzeti kao
nezahvalnika, nego (jednom) kad zaćutim sasvim. Nemam hiljadu
razloga za ćutanje. Nemam ni samo jedan za lisanje.
Ne umem sa ljudima. Ne umem lepo da volim. Ne znam pošteno
ni da mrzim. Između preživljavam. Detinjasto nekad sve ostalo
zapustim bludeći samo u... nešto. Zanemarim emocije dragih ljudi,
zakorovim dubeći po jastvu. Nekad je to jedna slika, nekad nepoznati
obratitelj, nekad stih. Tad ne želim ništa drugo. I krenem da patim
zbog poznatog bola nepoznate ili davno umrle fikcije neke – Isidore,
recimo. Onda mi, zatim, strašno važno bude sve trenutno, pojamno,
dodirno. A često, opet, mitomanski pronalazim sebe u nečem davno
napisanom ili danas doživljenom, svejedno.
Nekada me u tom traženju zateknu in flagranti. Kao sada ti sa
mojim pesmama u „Književnim novinama“. Ludo je, ali to od tebe,
neznane, saznajem. Povremeno sam neke isečke iz ove Zone sumraka
slao svom prijatelju, ali nisam očekivao i njihovo obelodanjivanje.
Postojala je neka zavera između mojih dnevnika i njihove sudbine po
mojoj smrti (opet mitomanstvo pseudokafkijanskog tipa). A, viđen
sam na jutrošnjem prebrojavanju sa nameštenim mirom u oku.
Prisutan. Natucam, pomalo ruski. Ni to, nažalost, kao ni jedno drugo
iskustvo u životu nije me bližilo sreći već samo širilo spoznaju
sopstvenog ništavila i nesreće. Ne vidim neka sreća da izvire ni iz
tvojih pismena. Iako im daješ kitnjast, naoko veseo izgled, ona su
teška, nespokojna. Zato ti valjda i odgovaram. Tebi, plemenitoj, ludoj
od poezije, smrti i sna. Ne vređam, to ja pokušavam kompliment da
izručim.
Hteo bih da produžim noć, skratim dan.
Pokušavam nemoguće. Biti sam – među svima. Sam nisam ni
kad jesam, a među šezdeset i kusur sapatnika... to ni vladici Danilu
ne bi pošlo za rukom. Možda ću ti sada i poslati ovo pismo. Ako to i
uradim, ne znam hoću li potom i nanovo odgovarati. Ne pitaj zašto,
ne znam. Ne pišem često ni ljudima čije lice pamtim bolje od svog,
ženi iz snova, rođenoj deci koju zaboravljam. Pišem, kao što već
rekoh, najčešće sebi. Tad ne očekujem odgovor i to najmanje košta.
Sedativno je, mada drogu prezirem. Pisanje pomaže samospoznanju,
odmaže bitisanju. Što više znam, više boli i dalji od sebe bivam. Čist
mazohizam.“

28. avgust, 1125. dan

I, tako...
Mogu li reći „kao da je juče bilo“ kad sam pre godinu dana istog
ovakvog jutra virio kroz neprozirnu mrežu prljavštine na prozoru
prolazne sobe u karantinu? Ne mogu. Kao da je pre mnogo godina to
bilo.
A gde sam sada? Samo pedesetak metara dalje, u istom krugu,
godinu stariji i neviniji za tu jednu godinu.
Fila mi juče javlja da niko ne želi da mi sudi, da igraju „odbojku“
po ceo dan, kao i dosad što su.

Pravni sistem je smišljen sa vrlo sofisticiranom doktrinom –

suđenje treba da bude sporo, solidno i dugo da se razvlači postupak,
jer se tako može doći do dve-tri optimalne opcije.
 1. Samoubistvo (fino-fino!). Predmet se adaktira, nema više
suđenja, presuda, zameranja bilo kome... Opšti utisak, jebi ga, bio je
kriv, nije mogao da se nosi sa vlastitom krivicom, sam presudio –
ma, odlično!
2. „Lopov“ je izdržao to dugogodišnje vunovlačarenje bez
roptanja. Jebi ga (opet), kriv, znao je da je kriv, ćutao, izdržao. Opet
dobro i odlično!
3. „On se buni! Oooo! Pa, imamo mi (pravni) lek i za to. Možemo
mi i još sporije...“

31. avgust, subota, 1128. dan

Čekam Anitu i Milog.
Mili nije došao – jer nije bilo karata za voz!?
Još ti je miris po rukama mojim i vratu. Želja za tobom mi se
pretače u neku nestvarnu sliku prekookeanskog broda gde stojimo
spokojno pored ograde. Gore je – ništa, dole ništa, iza isto, ispred
nas – valjda sve. Izmeštene u vremenu tri pripijene prilike. Dve
slepljene oko neke treće mnogo manje. Nismo svesni protoka
vremena, odredišta, sve nam je strano.
To nije ovo vreme. U tome nema poznatih ljudi, nema naših
prošlosti. Možda ima samo taj trenutak razvučen u večnost. Mir i
beskrajna tišina kao pučina spojena svemogućim ništavilom sa
nebom, pučina jednako predaleka, ravnodušna. Ne bih ja dovde da te
nije bilo.
Kao voda si mi. Gasan sam kad te vidim. Bolji od sebe.
 ČETRNAESTA GLAVA

SEPTEMBAR 1996, trideset i osmi mesec

1. septembar, 1129. dan

Evo i tog čuvenog septembra, kad odmorni i čili delioci pravde
počinju sa svojim sezonskim radovima. Treba sad očistiti što se po
sudu zapatilo za dva meseca nerada.

2. septembar, 1130. dan

Slušam Crnjanskog pre neko veče kako traži Levanjevskog po rtu
Špicbergen na Arktiku. Te noći na isti rt srušio se ruski avion sa sto
četrdeset putnika. Sada su se i oni pridružili nestalom Slovenu. Šta bi
danas zapisao veliki Miloš?
Stiže odgovor od državnog tužioca na moju molbu o prenošenju
mesne nadležnosti. „Nema zakonskih osnova.“

4. septembar, 1132. dan

A mnogo često poželim da nisam. Da su slagali majku da me je
ponela i oca da će treći put srećan (?) biti. I da ova jesen, što stiska
već, mine bez mene.
Dolazili su mnogo svih ovih godina. Razni. I pisali. I nepoznati.
Žene su ljubav slale, muški nekad cigare. A nekad bi samo merili
koliko sam skalao. Kao čovek, kao muškarac.
 Nisam mogao uvek da znam šta su odneli. Posle bih čuo svega.
Pravio sam se da me nije briga. Pravio sam se. Bilo me je briga.
Bolela me svaka laž. Tražio svakoj korene. Sam sam najčešći krivac
bio. Nekad bih plašio goste nečim čega nema. A hteli su da se uplaše.
To bi ih posle veselilo u prepričavanju. Bili su važniji od slušalaca.
I, moram sad da priznam, nekad sam se pravio bon. Verovao
čvrsto da stvarno jesam. A nekad to samo želeo. Nešto kao sa smrću.
A hteo sam samo da me vole, teše i žale. Jeo sam se posle zbog toga.
Ali, veselilo me je da proglašavam najdečje boljke najsmrtonosnijim
bolestima i uveravao sam i druge da leka za to zaista nema. Nađu oni,
uplašeni, lek, spasonosnu travku i kad travka odnese „bol“, ostanem
nekako prazan, ravnodušan. Čak i malo tužan što je sa bolom otišlo i
tuđe sažaljenje. I, tako sve ukrug. Ćutim sad o tome.
Umorio sam se. Imam sto godina. A stalno su mi i nazdravljali
želeći „sto godina“. A meni je svaki dan bio poslednji. I susret. I san. I
buđenje. Da, dakle, to je taj poslednji dan. Stalno se sa sobom
opraštam. To mi oni najbliži nikad ne opraštaju. Zaspaću i neću znati
kako je bio lep dan.

U rupu jednu nabacaše cveća

prvi grumen i poslednju suzu
da i mene
sad svejedno kojim redom
posle su jesenjala neka grdna leta
ne žalim se
obilaze moju
jamu donesu kamen ili grumen uvek dobre zemlje kažu
zagledaju malo u rukama pa polože na pravo mesto
raste to u ozbiljan grob pomisle
 poprave nešto malo plaču
žene uglavnom
muški poćute muški pripale otpuhnu
i zataknu mi cigaretu negde oko oka
kad odlaze žene još virkaju suzno
a muški samo provere kratko
kako se dimi iz mog oka
umireni odu zatim

zapišavaju me jeseni i kučići

okrenem se na stranu
i samo ćutim.

7. septembar, subota, 1135. dan

Sudski odmori su gotovi, ali sad počinju seminari, savetovanja i
jeselje rasprodaje.
Dole, u prizemlju, sviraju naši muzičari i dalje. Ne iz optimizma,
ili hobija, već iz očaja.

„Ana,
Zašto ne treba odgovarati? Zbog odgovora na odgovor. Ostao bih
„tajanstveno zanimljiv“ (to poznati vole), luđi i lepši no jesam, bliži
Rajneru, Crnjanskom. Bolji od sebe. (A, nisam.)
A, umoran sam. Čeka me nešto čim nikog ne želim da teretim.
Teretan sam i sam. Ali, kao ona ruža Lesa Ivanovića – “sa bodljama
unutra okrenutim, da nijedna nikog ne ogrebe, do svoje rođeno srce i
sebe.“

Oprosti što sam ti odgovorio. Poslao sam ti stranicu Dnevnika.

Razumi, ne mrzi! Pročitaj ponovo. Seti se Pekića, Fjodora, seti se
ružnog i tamo me traži. Bunjuel.
Nisam ti poslao svoju fotku sa autogramom. Samo sam vratio
tvoju. Nisam želeo da znam tvoj lik. I poslao sam ti dno sebe sa dna
ove moje obale.
Razumeo. Neću više. Robija. Izopači. Dugo je sve.
Ni ovo ti neću poslati. Od taštine. Od... hladno je danas. Ma,
hladno je celog života. Od nesporazuma, od neuzvraćenosti, čekanja,
osveta i naplata, od utuka nam je žiće. Što to mora tako?“

9. septembar, 1138. dan

Gledam ljude koji se bude oko mene. Njihov dolazak na ovaj svet
je najverovatnije jednom obradovao neke ljude. Najčešće je to bila i
najveća sreća koju su za života nekom priuštili. Jednom, kad budu
umirali, sigurno će se ponovo neko obradovati tom činu. I,
nesumnjivo broj tih radosnika biće mnogo veći od onih prvotnih,
biće uvećan za sve one koje su ovi usrećivali za života.

10. septembar, 1138. dan

Anita je na međunarodnoj lutriji dobila američku zelenu kartu!
Telegram koji mi je tim povodom poslala nije stigao. Mislim da
znam i zašto.
Nikad nisam umeo da se radujem. Niti tugu da iskažem na pravi,
očekivani način. To je neko oštećenje, valjda. Evo i sad, kad bi trebalo
da budem srećan zbog Anitinog dobitka, koji jedna milijarda ove
planete priželjkuje i sanja dobrim delom života, ne umem ništa da
kažem.

Ovih dana pre osamnaest godina sam primljen na FDU, odsek

Gluma. Niko to nije mogao zaključiti po mom licu dok sam čitao na
oglasnoj tabli moje buduće škole spisak dvanaest izabranih srećnika.

15. septembar, 1143. dan

„Anđele moj,
Nemoj se nervirati zbog telegrama kog nisam dobio. U zemlji
balkanskih špijuna Alekse Žunjića i Jerotija Pantića, Čvorovići su
prirodna posledica, nesumnjiva evolucija od Nušića do Kovačevića i
prirodno je da sve mora biti sumnjivo, pa što ne bi i tvoja radost. Ali
to nije samo njihova dužnost, već i hobi, što je najstrašnije.
Premetačinom tuđe intime oni se iz ljubavi bave. „A, za Dan
bezbednosti ako ih se sete – sete.“
„Balkanski špijun“, Dušan Kovačević. Ovo ne pišem da bih tebe
edukovao, već da olakšam posao cenzorima. Da, vidiš, to ne bi bilo
loše. Stavljati uvek fusnote ispod citata, imena. Ipak im i olakšati
malo njihovu slatku mukicu.“

17. septembar, 1145. dan

Danas mi stiže odgovor Vrhovnog suda Crne Gore gde piše da ni
moja žalba na pritvor i zahtev da se branim sa slobode – “nema
osnova“. Kažu da bi se mojim puštanjem na slobodu uznemirile ne
samo porodice oštećenih nego i šira javnost.
Dakle, sad već znamo da je i presuda Saveznog suda – bez
osnova.
 „Draga Ana,
Što nisi pisala Dragutinu S, vatrogascu, treći krevet levo, u
sredini? Ne znaš ga? Ne znaš Dragutina, nekadašnjeg stolara, sad je
vatrogasac, najbudniji deo našeg društva? On nikad ne sanja. Ne
može. Zaklao je rođenu majku i boji se da mu nedoklana ne zakolje
san. A? Čist naturalizam. Imam i jednog što mu se dete priviđa iz
rerne, pa neće san. Pasji životi.

Hteo sam uz ovo pismo fotografije Rajnerove i Marinine da ti

vratim. Zahvaljujem, ali to nisu oni. Hteo sam, kažem, ali pošiljke iz
zatvora, bilo kog tipa, sumnjive su, i mogu da se upotrebe na suđenju
protiv tebe, mene, njih. A i ne bih voleo da svedočim jednom protiv
Rilkea i Cvetajeve. Ne želim da ih prepoznam u policiji. Ne želim da
znam kako izgledaju ljudi. Zato sam vratio i tvoju fotografiju uz nadu
da jednom nećeš biti pozvana da svedočiš protiv sebe.
Nema u mom biću više nežnosti. I kad izbiva guram je nazad kao
izgladneli pijanac kog su najeli biftekom, pa mu muka, krene da
povraća i prstima gura nazad. „Nećeš, meso!“ Banalnosti! Od njih je
život. Ne od sanja, nažalost.

Ne umem da komuniciram, a da me koža posle ne zaboli.

Nemam prijatelje. Lažem, ne želim ih. Nemam volju da pripadam.
Ne želeh nikada i pripao sam – zatvoru. Tu jedino jesam. Ničiji drugo
nisam. Lažem, ponovo. Pripadam, mislim bar tako, ceo jednom
anđelu. Ona me nikad ne napušta. Nikada ništa ne traži. Zašto ovo
pišem? Ovo je dnevnik. I ti u njemu, Nepoznata – Ana iz grada N. Ne
učini nikad da se kajem, molim te! A, uvek sam, dosad. Sam. Uvek
sam. Kao Eduard Sam kad ga nema danima, kad Baštu pretvori u
Pepeo, u Peščanik, kao Verter. Zašto? Zato što me proganja osećaj da
sam onaj leš dr Nikolasa Tulpa. Ali, živ sam još dok se vrši ta
obdukcija. I to, Bože – javno! Šta oni to rade? Tu je još ljudi. Pa on to
nešto predaje rijući po mom telu. On drži čas! Ne mogu. Hoću da se
ukrijem negde. Da zamolim doktora dok rovari po mojoj jetri i
krvnim sudovima da mi izmeni lik? Čudno je, nehigijenski obučen.
Koji je ovo vek i doba noći? Ume li doktor Tulp da izmeni moj opis?
Ne umem više slova da ti šaljem. Oprosti!

Iskreno, 28375.

Danas će poskočiti od radosti, cijuknuti neke žene. Danas se dele

„uslovi“. Uslovni otpusti. Neke bi trebalo da cijuknu, ali će onemeti,
možda. Zlotvor joj ponovo izlazi. I, možda će je poljubiti tu na kapiji,
lažući je da će ovog puta sve biti po novom. I deca će se jadna
obradovati, zaboravivši batine.
Neko je na mojoj slobodi sada dok mu ja odrađujem neki tajni
zločin. Upravnikje nemilosrdan. Važno je samo postići quantum
zatočenja. Ko će gde biti, nije to toliko ni važno. Da se javnost ne
uznemiri? A da li je neko pitao Asju, ćerkicu moju. I ona je deo
javnosti. I brat joj, takođe. Neupitani, dolaze čisti, nežni,
nerazmaženi da mi omagle sočiva.

Neka. Sibir tože ruskaя zemlя

21. septembar, 1149. dan

„Drago biće, Anito moja,
Ima li nešto dalje i nedostižnije nego – san u snu? Sanjaš da si
legao, zaspao i da si čak tamo usnio san. Ne znam šta sam u onom
tamo snu sanjao, ali bilo je lepo.
 Osam je naveče. Negde se sad ljubi, glumi i vara. Negde se
prašta, negde započinje. Neko umire baš sad, neko se rađa, zato.
Pustio sam omiljenu kasetu Evgenija Doga – „Moja slatka nežna
zver“. Lako ti pišem uz tu muziku. Merima mi je to donela na
poslednjoj poseti pre odlaska na Novi Zeland. Znaš sve.
Želim da sam ovog časa sa tobom, da istopim sve ružno okolo i
pretopim u nešto čisto i lepo. Da mir i spokoj pronađem. Sa tobom
da ga tražim. Da tiho bude i tiho se budim. Da poverujem u život. U
smisao svega što mi sad nevažno izgleda. Da rasanim sa tobom sve
moje želje i da u tebi sve strano nađem. Da u tvom liku vidim sve
žene, da me tvojim rukama grle sve. Da u oko ti, k’o u bezdan,
spuštam ove svega nagledane i ćorave oči. Da ne tražim opoja van
usana i mirisa ti. Da se privijam i vidam tobom. I da ne zaboravim
nikad kako to strasno sada želim.
Pišem ti lako o teškom. Kako „u svemu i posle svega pronaći
nadu“ (opet onaj nesrećni Branko Miljković). Kako te pridržati kad
kloneš. Kako da me probudiš kad zausnim. Kako opet sve na dobro
okretati i u svakom zlu ipak tražiti tajnu poruku dobrog koje će
uslediti, neminovno.
Tišina je. Prošlo je osam i petnaest. Na „Stupici“, u Ateljeu, na
svim beogradskim scenama počele su predstave. A opet, sumnjam
sve češće da stvarno postoji neki život drugde, van ovih zidina. Da je
sve to maslo nekog velikog tajnog i dogovorenog Privida, koji hoće da
nas ubedi da nešto ima i van nas, da se Upravnik stara i o nekima što
u ovom času negde ljube, glume i varaju. Ili su svi tihi i sami poput
mene. Ili je Upravnik samo sa nama, uvek.
Gde si sad ti? Smeješ li se ili, znajući sve ovo (kao boginji što
priliči), hodaš po mislima mojim i dišeš mojim otkucajima bila? Gde
god bila, znam da si moja i to me čini uspravnim i sigurnim u svemu
što me okružuje i čeka još. Još i telom da si mi tu kao što si prisutna
svojom poezijom u ovoj sobi, kraja ne bi bilo ni nama ni svetu. Sve
što je Upravnik stvorio i na čast mu služi krstićemo poezijom. Onda
si ti strofa, jedna makar, njegovog umeća. Želim ti blagost sna. Tu
sam ja negde, međ’ rukama tvojim.
 A šta je ljubav, zapravo? Je li to ovaj nedohvat naš, je li to
stisnuta žudnja zaprečena nekim zidinama – braka, zatvora, godina
ili ona jednako trepti i u draži jednog nesputanog netajenog damara?
I kad je snažnija ta ljubav? U svom iščekivanju, u svojoj sputanosti,
ili u času najslobodnije strasti?“

24. septembar, 1152. dan

Juče sam dobio Anitin telegram, poslat pre dve nedelje: „Sad
smo korak bliži cilju. Izvučena sam na lutriji za zeleni karton. Silva
metod radi.“
Telegram je fotokopiran i priključen mom dosijeu.

25. septembar, 1153. dan

„Dragi moj verni Tomo,
Jesu li to poslednja sudska pismena koja smo dobili iz Crne
Gore, u stvari, namerna i jasna demonstracija pravnog inata i
samovolje sa stavljanjem na znanje da se može kršiti zakon kad im se
ćefne?
Kakve svrhe ima da se ja voljno branim na suđenju? Kakvog
smisla tvoje prisustvo pred takvim sudom? Šta se može očekivati kad
o pritvoru odlučuju sudije, svi listom potpisnici bivše pravosnažne, a
sad ukinute presude od strane najviše pravne instance u Jugoslaviji!?
Šta ćemo sa članom 39. stav 5 Zakona o krivičnom postupku, gde se
jasno navodi da:
„Sudija koji je odlučivao u istom predmetu nižeg suda, ili je
učestvovao u donošenju presude koja se pobija žalbom, mora biti
izuzet, odnosno ne može odlučivati o istom predmetu na bilo kojem
drugom nivou.“(!?)
Pritvor su mi odredili sudije Đondović, Krivokapić i Kojović, koji
su me i pravosnažno osudili, i posle uredno dobili ukidnu presudu
Saveznog suda, a valjda makar informativno pročitali Zakon o
krivičnom postupku.
Ovo vređa ne samo pravo i zakonitost već i inteligenciju
normalnog čoveka.
Pritvor potpisuje sudinica sa istim prezimenom jedne od
oštećenih porodica, dok se javnosti istovremeno obraća otac jednog
od nastradalih – u ime cijele porodice. Niko ne komentariše, niko se
ne ograđuje?
Gde ću ja to opet? U kavez sa lavovima? Na ono isto gumno?

Vodaće me kao ono ćoravo magare što okreće dolap, ali neću
više u to kolo – voljno. Teraće me bičem, znam, kad god zastanem,
ali onako bodro, nadežno, ozbiljno, zadubljeno u Zakon o krivičnom
postupku – ne više. Uradiću sve ne bih li, inatno, zdrav ostao, ali sa
pravom se više zamlaćivati neću.
Iz istog ubeđenja da ono što predstoji, kao ni ovo što se upravo
dešava, nema nikakvu zakonsku opravdanost, ne želim da dalje time
okupiram bilo koga, ponajmanje Tebe, dragi moj Tomo. Kao što
vidiš, sva nastojanja da se uzakoni naš postupak padaju u vodu pred
voljom neke nepojmljive sile. Reći ćeš:
„Pobeđujemo ipak, sine!“
Ne! Presudiće mi, prvostepeno, na proleće ‘97, i slično ranijoj
presudi. Drugostepeno će zasesti na proleće ‘98, možda i ukinuti i...
dokle tako? To se ne može pobedom zvati. Operacija uspela, pacijent
– overdoziran sa redovnim i vanrednim lekovima – ispustio dušu. Ja
da se navlačim na lekove – više neću. Neću da blenem u kalendar,
prateći rokove, crtajući nove petoletke, ne znajući da je baš toga dana
sudijina snaha dobila male boginje i da po tamo nekom članu sudija
ima pravo...
Advokat vrhunski, a Toma Fila, pre svih, kao najeminentniji u
zemlji, bio je i izraz visokog respekta prema sudu koji zaseda. Ne i u
Crnoj Gori, nažalost. Ti si navikao da se srećeš u sudnici sa sudijama,
a ovo su vlasnici prava. Sud je jedno, mala privreda – drugo, zar ne?
Koliko u takvim odnosima može biti ravnopravnosti i objektivnosti,
nećemo više trošiti reči.
Niko me u Crnoj Gori više neće braniti. Ne, ni Tale, ni
Guberina... Niko. Suviše ti verujem da bih dozvolio da te neko
zameni. Da govori tvoje rečenice, jer si im već sve kazao. Dalje –
nema.
Neka onaj Herostrat, po želji i preporuci oštećenih, odredi
službenog advokata.
Hajde zajedno da kažemo da nećemo pred sud, na čije ćemo
greške i povrede zakona činjene poslednjih meseci 1996. godine moći
da se žalimo 1999. Reci bilo šta, samo ne dozvoli da se moja odluka
skandalizuje i proglasi za naš raskid. Ne dozvoli da se oveseli veseli
Danilović.
Dugo, predugo lažem da sam u redu, da mi je dobro u zatvoru.
Lažem, Tomo, a znaš koji sam fakultet završio. Poverovali su mi.
Porodica? Deca su, prirodno, i već vidljivo omrzla ovaj ambijent
u posetnoj sali, naravno i dolaske. Pitanje je dana kad će i oca. A i to
je jedna od svrha kažnjavanja, zar ne?
Ne mogu više da gledam majčinu uzdržanu muku (tri puta je
dolazila, na po sat vremena) kad, prelazeći hiljadu kilometara, gleda
molećivo hoće li se neka uniforma smilovati da udeli par minuta više.
Anita? Sve već znaš.
Svoju neizvesnost ne želim više da tovarim na tuđa pleća.
Dragi Tomo,
Pokušaj da razumeš ono što je i meni teško shvatljivo, a to je
moja duboka potreba da sada budem sam. Samom mi sve lakše biva.
Prisustvo drugih ljudi daje samo privid veće snage koja se u samoći
sve više topi.
 Šaljem ti, pored ovog pisma, i još jedno za koje smatram da
treba da bude zvanično saopštenje za javnost.
Tvoj sin.“

„U proteklih trideset i osam meseci odbrana Branimira i Žarka

Lauševića je uložila više od pedeset raznih podnesaka, zahteva, žalbi i
pritužbi, ukazujući na učinjene nepravilnosti i povrede zakona. Svi
(!) uloženi akti su odbijeni! Odgovor se uvek zasnivao na samo dve
reči – „odbija se“. Obrazloženje je uvek bilo – „nema osnova“.
Dvadeset drugog maja 1996. godine, presudom Saveznog suda
Jugoslavije, uvaženje Zahtev za zaštitu zakonitosti Saveznog
državnog tužioca i ne samo ukinute obe presude crnogorskih sudova
već ujedno uvažene i sve, ponavljam sve, primedbe koje je naša
odbrana iznosipa u dosadašnjem toku procesa.
Već sada, u početku obnove procesa odigrava se repriza već
viđenog u toku prethodnog suđenja u Crnoj Gori.
Viši sud uredno krši zakon, odbrana ulaže žalbe, podneske,
pritužbe, a Vrhovni sud Crne Gore, kad se seti, odgovori: „odbija se –
nema osnova“.
Ne samo da se sud u Crnoj Gori ponaša kao da ne postoji
presuda Saveznog suda već na najočigledniji način ne odustaje od
namere da išta izmeni u svojoj praksi kršenja zakona. Šta je sve to
nego direktna priprema da i presudu Saveznog suda odbije i proglasi
je „neosnovanom“?
Ono što je naša odbrana ukazivala 1993. godine, usvojeno je
1996. Da li će nepravde učinjene 1996. moći da se isprave 1999, ili
možda tek u narednom milenijumu?
Sve ovo ukazuje da su funkcija advokata i institut odbrane
uopšte samo fiktivne kategorije i figuriraju samo da zadovolje formu
i stvore iluziju da se radi o poštovanju prava na odbranu, dok de
facto to pravo ne postoji.
 Ne želeći više da sebi i očima javnosti podgrevam iluziju da se u
Crnoj Gori može braniti sopstveni život, bratovljev, da seuopšte može
braniti pred ovim sudom, povlačim punomoćje dato mojim
advokatima gospodinu Tomi Fili i gospodinu Dušanu Mašiću iz
Beograda...“

O svojoj odluci sam obavestio upravu, moje u Podgorici, Maju i

Anitu. Dok sam sedeo kod upravnika, video sam se sa Ljiljom
Todorović na petnaest minuta i zamolio je da javi Gagi (Nikoliću) za
moju odluku.

30. septembar, 1158. dan

U obilasku kruga upravnik Vićić me pita – jesam li prespavao,
predomislio se. Prvo jesam, drugo ne, kažem.
– E, jebem li ga, Žare, šta da ti kažem...?
– Da se čuvam?
– Da... a što ne možeš da mi naslikaš onog pevca? Srećem na
krugu Jovu „Zmiju“, nadzornika. Nije prvi put da komentariše moj
slučaj. Obično je bilo:
– Jebi ga, glumac, zajeb’o si stvar! Jednom, ako izađeš, onda
pamet u glavu! Popiješ batine, lepo k’o čovek i ideš kući i glumiš,
brate!
Sada, posle ove odluke Saveznog suda kao da je malo ljut,
razočaran.
– Što jes’-jes’, ona kazna je bila previsoka! Jeste, to jeste bila
nužna odbrana, ali ipak, ne bi sud baš toliko mog’o da pogreši!
Ćutim.
– I šta kažu? Sad bi mogli i da te puste? Slegnem ramenima.
– Čekaj, to bi onda značilo da si džabe ležao? Opet slegnem.
 – Eeee, ali to bi onda značilo da bi ti njih mogao da tužiš!
Branim se ćutanjem i dalje.
– A, ne može! Ne može to, to ne može... Progledah ga.
– Da ti daju jedno sedam-osam, ili koliko si odležao, ali manje?
To ne može! Ma, kakvi!
Deluje mi kao da bi lično Jova „Zmija“ morao iz svog džepa da
mi plaća obeštećenje, da mi se izvinjava. Jova „Zmija“ je država, „a
država ne mož’ da pogreši! Bre!“

Miraš Radović će biti predsednik Republičke izborne komisije

koja će nadgledati naredne izbore u Crnoj Gori. Zbog tog njegovog
zauzeća suđenje neće moći da se dogodi pre decembra!
Pismo od Sanje Turlakov:
„Tvoje odbijanje da govoriš i nedolazak Tome na sud kukavice će
protumačiti kao Tomino odustajanje od odbrane tebe. To će im biti
dokaz više da si kriv. Pobogu! Valjda ne želiš da ti dripci tako to
protumače. Molim te, ostani „inatno“ da se boriš, jer sve drugo što si
isplanirao, ide tebi na štetu.“

Pet popodne. Zovu me da primim neku službenu poštu.

Prelećem pogledom na brzinu. Odbija se Tomin predlog za ukidanje
pritvora, (ponovo poziv na optužnicu iz 1993, koja je izmenjena i ne
može nikako biti aktuelna) zbog „uznemirivanja javnosti“. U potpisu
sudija sa istim prezimenom kao jednog od oštećenih.
Odbijam i ja. Neću da potpišem „priznanje“ da sam primio
ponuđeni, besmisleni papir.
Sanja pita:
 „Da li si siguran u tvoje vizionarske sposobnosti posmatranja
prvostepenog i drugostepenog postupka?“

– E, draga Sanja, a da li si ti sigurna da će biti drugačije? Možeš

li to nečim garantovati? Ne, niti to i tražim od kancelarije. Današnja
odbijenica Tominog predloga je samo još jedan u nizu dokaza da sam
u pravu. Šta god moja odbrana u Crnoj Gori preduzela – „nema
osnova“.

„Tvoje pismo mi je samo potvrda svega toga (da nikom ne

veruješ) i potvrda onog što sam uvek istiha osećala, a to je da glumiš i
da lažeš sve oko sebe i sebe samog. Zašto si to radio – bar pred
nekima od nas? Ovim te ne kritikujem, samo ti kažem ono što
osećam. A, osećam se – tupo...“
– E, draga moja Sanja, kad bi ti mogla da znaš koliko me je ta
gluma koštala. A, zašto sam to radio? Da ne povredim nikog oko
sebe. Da nikog ne uvlačim u svoj bol. To je jedina svrha zloupotrebe
moje glume. Je l’ bi mi lakše bilo kad bih svoje beznađe preneo na
majku, sestru, Anitu, tebe? Ta gluma je bila kao ona Lesova ruža.
Sebe time nisam lagao, sebe jedino ne. Jedino sam ja znao memlu u
koju se vraćam. Jedino je meni znan smrad koji udišem. Vas sam
čuvao od toga. Za vas sam se picanio, ne dopuštajući ni da mi senka
među borama na čelu deluje uhapšeno, ni uplašeno. Ali, valjda sam
pogrešio, ko će ga znati. Trebalo je možda kukati, bacakati se po
podu kad naiđe poseta, terati policiju da me krampom izvlači iz vaših
zagrljaja. Ta gluma je bila i moj prirodan, dobrodošao izlaz iz
nemogućeg, jer bez toga ne bih ovde opstao.
A, to što je „lažima“ krstimo... glumcu je, veruj mi, najteže – kad
publika ode. On ostaje sam, sa razmazanom šminkom, pred
ogledalom gde treba napraviti taj užasni, nevoljeni postupak –
ponovnog susreta sa svojim pravim licem. O, kako se tada mrzi miris
mastiksa, ništa nije tako bolno kao skidanje tih lažnih brkova,
podočnjaka ili klovnovskih suza koje su na radost nečiju bile
namerene. Samo glumac zna koliko pravih suza tada može da krene,
kad se skinu nacrtane. Koliko tek bora novih otkrije kad bajatim
vazelinom krene da skida veštačke, na tobožnju brigu načinjene. To ti
ne znaš. To niko ne zna. Vi ćete otići u zagrljaj noći, lepa gospo, ja u
zagrljaj sopstvenog ništavila. To je odvajanje duha od tela. Kao jedna
smrt. Svake noći. I na svakoj poseti.
 PETNAESTA GLAVA

OKTOBAR 1996, trideset i deveti mesec

1. oktobar, 1159. dan

Prethodnih dana traje u javnosti rasprava o smrtnoj kazni.
Pominje se slučaj nekog mladog čoveka koji je nekoliko sati po
izlasku iz zatvora, iz čista mira, zbog patika ubio jednog
osamnaestogodišnjaka. Piše škola i peticiju da mu se smrću presudi.
Možda bi i trebalo, ali razmišljaju li profesori, sociolozi, psiholozi o
faktorima koji su formirali ovog zlikovca?
Što se ne pozabave njegovom prošlošću, ili možda... njegovom
ranijom robijom. Možda bi se tu pronašlo još nekih krivaca za njegov
zločin. Ne znam zbog čega je prethodno robijao, ali znam koliko se
jeda ovde rađa, koliko zla priprema kao odgovor na nepravde ovde
nepotrebno učinjene. (Ne smišljam nikakav zločin kad izađem
odavde, niti ovim opravdavam svoju nepoznatu budućnost.) Tek kad
bi se na optuženičkoj klupi našao i neki sudija, zbog nemara,
nepridržavanja zakona, rokova, zloupotrebe, neki neiživljeni
komandir, onda treba streljati ovog! Kažu iz čista mira, iz zla samog?
Je li rođen sa tim zlom? „Čovek se rađa dobar?“ Ko mu je i kad sasuo
zlo u vijuge? Ovde? Ko je to napolju činio?
Znam, više nikad niko neće pomenuti neku parnicu koju je
možda nepravedno izgubio jedan maloumnik, Novo Stošić iz Bijelog
Polja, ali pravne hronike neće zaboraviti stravičan zločin pokolja
čitave jedne familije sa troje nedužne dece. Uzroci se redovno
zaboravljaju. Sud sudi posledicama, uzroke nikad ne pominje, jer bi
tu i sebe mogao pronaći, ali će kao preporuku navesti da je „taj i taj“
imao pravo redovne žalbe, a ne da sam uzima pravdu u svoje ruke.
Koje crno pravo redovne žalbe kad i kontejneri u ovoj našoj sve
manjoj zemlji znaju da postoji samo pravo bazirano na novcu, uticaju
i strahu.
Pre neki dan je iz Sedmog paviljona izašao jedan Albanac. Sreo
sam ga par puta na šetalištu kad bih odlazio kod Slaviše „Rupara“.
Začudio me je njegov srpski bez akcenta, a onda od Tike „Puba“
saznah da je završio medicinu u Beogradu! Osuđen je kao
potencijalni ministar zdravlja u nekoj budućoj državi Kosovo. Dakle,
da se ne lažemo, politički zatvorenik. Puštaju ga na slobodu,
pozdravlja se krajnje uljudno i po propisima sa Tikom i kreće
krugom od Sedmog do kapije. Od Tike ga je preuzeo Jova „Zmija“,
nadzornik, ali u ovom konkretnom slučaju i specijalista za odnose sa
javnošću. Iza njih na par koraka ide Čeda „Šiptar“. Jova „Zmija“
počinje, iz čista mira, da tuče Albanca pendrekom po glavi,
bubrezima, kud stigne, sve vreme na tom putu od nekih dvesta
metara! Čeda ga zalud obuzdava:
– Nemoj, Jovo! – ali to „Zmiji“ kao da još više dodaje gas.
– Šta nemoj, kad ću ako neću danas? Pizda šiptarska, krije mi se
godinama u Sedmom!
– Ubi čoveka, Jovo! Stani!
Albanac padne, prospe mu se to nešto stvari što nosi, „Zmija“ ga
pendrekom uspravlja, psuje... Do kapije je bio krvave glave. Sa druge
strane, doktora Albanca čeka sa televizijskim kamerama neka
međunarodna komisija Crvenog krsta, koja je i izdejstvovala njegovo
oslobađanje. Albanca niko nije pipnuo nekoliko godina koliko je
proveo u izolaciji Sedmog paviljona, ali je patriJotski nastrojeni Jova
danas odlučio da mu naplati za sve!
Da ironija bude veća, tako krvavog i pocepanog Albanca
razdužio je – komandir Jusuf Kastrati!
 Došao „Zmija“ posle do Doma kulture. Sedim sa Dračom.
„Zmija“ je umoran i ponosan. Ima i tragove sveže krvi po levom
rukavu. Izuzetno ceni Draču jer je ovaj svojevremeno ubio dva
Albanca.
– A, Drača? Jesi video? Jeb’o sam mu mamicu, onu šiptarsku!
– Jesi – progovori Drača – al’ se b... bbb... bojim da će danas
zakukati i neka d... druga majka na Kosovu.
– Hoćete kafu, nadzorniče? – pitam, ne bih li Draču odvratio od
već predvidljivog nastavka.
– Može kafa. I treba da zakuka! Čija majka?
– Srpska, nadzorniče. A... a... i ceo svet će se obradovati k... k...
kad vide Šiptara k... k... krvave glave k... kako izlazi iz Zabele. K... k...
kad ovako danas izgleda, šta li su mu samo radili svih ovih godina!
Ustade „Zmija“, kao oparen:
– Drača, Drača, pazi šta pričaš! Znaš da ovaj pendrek nije samo
za šiptarske glave! Glumac, neću kafu!
Ode, zalupivši vratima.
– K... k... kreten!
Kaže Vladika Nikolaj u „Religiji Njegoševoj“: „Svak ratuje ne
toliko iz mržnje prema drugome, koliko iz ljubavi prema sebi!“

Kad god oslabi moje samopouzdanje, hvatam se, kao za slamku,

čitanja presude Saveznog suda. Ličim sebi na izviždanog glumca koji
sedi u nekom mraku, daleko od svega, plače i povremeno pušta
snimljeni aplauz.
Počeo oktobar. Mesec u kom se ništa neće dogoditi. Dobijam
danas pismo od Pepija (Lakovića). Moj dobri „oco“ išao kod onog
velikog pisca, „oca nacije“ i kobajagi šefa države da moli za svog sina.
Bojim se, oco, da Dobrica ni očuh više nije, niti da i sebi više može da
pomogne, a o Srbima da i ne govorimo.

Poslednja generalna proba „Kolubarske bitke“. U sali je i pisac.

Nisam imao još čast da ga upoznam. Znam ga iz lektire samo. Šapuću
okolo, ili samo otvaraju usta sa kojih čitaš – tu je i... on!
Sve do dolaska Ćosića, imao sam, kao srpski vojnik Aleksa Dačić,
dijalog sa „švapskim“ vojnikom izrova preko. Pokušaću da ga
parafraziram:
„Švaba“ (dovikuje): „Jašil sam ti ženu cijelu noć! Ima ti žena rit
– cuker!“
Aleksa (pita Slavka – Irfana Mensura): „Slavko, šta mu je to rit?“
Slavko: „Rit“ – to tije na njiovom – guzica!“
Aleksa (dovikuje „Švabi“): „Nemaš ti, švapski dupolizu, čim da
površiš Srpkinju! Čik ujutru da iziđeš pred rov pa da zajedno pišamo.
Ko kraće piša da ga gađaju obe vojske!“

Posle probe, u salonu, Ćosić je tražio da se vidi sa Arsom

Jovanovićem, rediteljem, sa Irfanom i sa mnom i učtivo zatražio da
se čitav taj dijalog – izbaci! Valjda da ne bi neko, nedajbože, pomislio
da je među austrougarskom vojskom koja je udarila na Srbiju 1914.
bilo i... Hrvata.

3. oktobar, 1161. dan

Pismo od File. Mislim da je razumno već počeo da prihvata moju
odluku.
Pismo i od Ane iz grada N.
 I dalje ti pišem, draga Ana, ali ti to više ne možeš znati. Jednom,
možda. Možda ćeš shvatiti i koliko me boli moje ćutanje, ali ćutati
moram. Za utehu ti, ne pišem ni svom anđelu, ne pišem ni svojoj
deci, sestri, bratu, majci ni ocu – niko me danas ne zna. Ti ćeš
jednom, obećavam ti, znati da sam ti trećeg oktobra 1996. pisao, ali
ovde, u Dnevniku samo.
Teško je to razaznati u mojoj glavi, ali tako je. Znam samo
posledice moje odluke. Isihazam u odnosu na sve spoljnje, pa i
najnevinije i najlepše moje. Patolozi bi, kad bi im to sada omogućio,
u sprezi sa timom neurohirurga, kroz autopsiju otkrili dipsomanski
mazohizam u meni, sa potrebom za povremenim udarima na emocije
mojih najbližih. Dosta detinjasto, ali skučenom kakav jesam, nemam
šta više, niti kud više od sebe.
Nado! Nikomu slovo!
Šta god da sam rekao, uradio, okreću protiv, nameštaju kako im
odgovara. Samo će ovaj papir znati da ću jednom otići beskrajno
tužan. I prazan po drugim čulima. Potpuno ispražnjen. Što sam
voleo, omrzli mi. Gde bih krenuo, stavljali nogu, stizali pre mene.
Okačiš pero, okolo već poglavice. Neću ti, a želeo sam, poslati ovo,
zbog cenzora mojih ovdašnjih.
Važnija mora biti ta vertikala, uvir i ishodište nego ja sam, negoli
trenutak mog nevremena, pa makar taj trenut potrajao i ceo moj
život. Svoju pravdu, nepravdu, greh, svaki koji sam počinio mora biti
zatvoren u moju kožu, oivičen samo mojim životom.
U zemlji, inače, k’o da su se nagutali ekstazija. Ukinuli, navodno
sankcije, preksinoć. Malo morgen, što jednom reče naš znameniti
predsednik. Biće ukinuti (spoljni zid sankcija) kad se Kosovu da
autonomija, kad svi ratni zločinci završe u Hagu, kad se okonča
deobni bilans bivše SFRJ, kad...
Ali, eto veselja za blentavi narod, koji je toliko, baš dovoljno
blentav da ne zna da je takav. Daj im varalicu i svi će zaboraviti na
glad do sledećeg obroka... za večeru – novu, za doručak... a valjda će i
gospoda inostranci pogurati ovu Bogom danu vlast da istraje na
svom plemenitom putu da vlada što duže.
Varalice. Kao i mene što povremeno časte. Te ne moraš da se
brojiš, pa ne moraš ništa da radiš, hoćeš ručak preko reda, hoćeš da
ne ručaš uopšte, hoćeš ništa da ne moraš... pa eto ti, blento, pa mirno
odrobijaj život, za bolje i nisi.

4. oktobar, 1162. dan

Mleko koje nam sipaju jutros zaudara na trulinu i mokraću, na
smrt. Uzimam samo „pseću radost“, neku viršlu neznanog porekla i
bežim od trpezarije.
Napolju opet grakće jesen sa svim svojim zloslutima.
Anitinom ocu je ponovo lošije.
Nova generacija mačaka poslednjeg februara začeta u čoporima
vija krugom. Bata „Prikoličar“, debeo, metar i po visok, hrani ih i
naglas planira njihovu budućnost. Podbočen je i ozbiljan:
– Ovo malo ću duzmem i nosim kući kad izađem sad.
Ne zna koliko je dugo u zatvoru, ni kolika mu je kazna, ali uvek
izlazi „šestog desetog“, „desetog šestog“ ili „sad u nedelju“. Sutradan
opet plače i kaže: „Rek’o mi nadzornik Ćeda „Šjiptar“ da ću većito
dostanem. Dao mi meru.“ (Mera je, u zatvorskom žargonu, dodatna
kazna, ili ukidanje nekih stečenih beneficija.) U njegovom
istočnosrbijanskom govoru suglasnici su neobično meki, a čujem i
crnogorsko „šj“, tako da „ga je tuk’o jedan iz šjestog“. Hoda poput
pingvina, samo prebacujuću težinu pri kratkim koracima, gotovo
nelogično ne pomerajući ruke. Iz daljine liči na grudvu prljavog
snega, na nekog sivog Sneška Belića koji se ne odvaja od lopate, ali
ima i „naoćari za rad“. To je neka plivačko-avijatičarska kombinacija
sa kanapom koji ide oko glave. Uopšte, sav je u kanapima. Ima i
jedan oko golog debelog struka, koji služi za potporu donjeg veša,
koji ne skida ni kad se kupa, što inače neobično često čini. Viđamo ga
svi u letnjim mesecima tu, kod „radnog mesta“, gotovo svakodnevno
kako se sapunja i duto ispira svojim crevom za navodnjavanje. Nekad
dođe i do bazena, gde su tuševi sa termalnom, sumpornom vodom i
tu se, jednako sa kanapčetom oko gaća, uredno tušira. Voli svoj
smetlarski posao i vrlo ga zdušno obavlja. Ne voli kad ga zamajavaju.
Onda preti da „će ga izbode s vile, ako ne napusti radno mesto“! Ako
ovaj oćuti, ili krene da odlazi, to je za Baticu samo „gas više“,
ohrabrenje, „ću ga izbodem i s nož u oko, pa neće me zajebava“.

– Je l’ ti bila poseta, Bato?

– Jes’, bio mi brat!
– Je l’ onaj što ga je zaklala Živadinka (snaha)? Nekad kaže
ozbiljno:
– Jes’, on mi bio.
Drugi put se glupo nasmeje:
– Ih, kako on može da mi dođe? ‘Oćeš lukac?
Sadi luk tu, odmah pored traktorske prikolice. Ima i malu
kabinu u kojoj mu je alat i naoćari za rad.

8. oktobar, utorak, 1166. dan

Nema ovog dana. Tražio sam ga svuda i... ništa.

9. oktobar, sreda, 1167. dan

Poseta: Toma Fila i Sanja Turlakov. Rekao sam im da ne želim
ništa. Niti da nekog vidim, niti da bilo šta voljno uradim. Hoću da me
ostave samog.
Danas je umro Aca Popović, jedan od najvećih dramskih pisaca
koje smo ikad imali.
 „Pokušaću u zadnjem času da otputujem makar samo na dan s
one strane smrti. Ako uspem da se vratim znaćemo šta je to što nas
toliko muči.“
Ovo je napisao u svojoj poslednjoj drami „Baš bunar“.

10. oktobar, 1168. dan

Ne dam jednoj grančici, koja bi limun mogla roditi i koja je u
ovoj sobi začeta, ne dam joj da umre. Grejem rukama saksiju kad
osetim da joj biva hladno, umirujem ljude i molim da budu tiši dok
ne prezdravi. Šapućem joj kao bolesnom detetu.

Pismo od Ane iz grada N. Ona me – voli? Šta će joj to da ulazi u

koloplet ljudi koje i ja volim i koje ću neminovno jednom povrediti i
odgurnuti od sebe, kao što sad sve odgurkujem. Sebe, valjda, najviše
kažnjavam, a svojim bolom kao da hoću bol da zadam voljenima.

Napolju je neko mračno sunce. Četiri su sata i nema vetra. Ja

sam vetrovit unutra i sve mračniji i okrenutiji sebi. Nikog više da
obradujem.
Fjodor žmuri danima već.
Samo drvo limunovo da preboli.
Ej, da mi je malo društva Sava Stanišića.

12. oktobar, 1170. dan

Napolju je magla k’o mlad sir. Na šta utrošiti dan? Kroz koju
rupicu tog sira uteći od vremena koje ubija prazninom?

13. oktobar, 1171. dan

 Za danas imamo „smak sveta u najavi“ jednog obaveštenog
meteorologa. Dok ga čekam, bakćem se sa katalogizacijom knjiga u
biblioteci, da, ukoliko nas jednom neko iskopa, nađe makar sređen
vodič kroz fundus knjiga zabelške biblioteke.
Mislim o tebi, anđele moj, lud od nemoći i snage. A, onda kad mi
pobegne tvoj lik, misao jurne samo na jedno – na koji bi se sve način
ovde mogao prekratiti sopstveni život. Te dve opscene (da, obe su
takve) slike mi se stalno prepliću i u svemu oko sebe pronalazim da
ima samo tu krajnju i jedinu funkciju. Da tebi ugodi, ili mene okonča.
Ova olovka, na primer, mogla bi ti poslati najlepša slova poezije, ali
se jednako može zariti u moje oko, probiti kožu tamo gde sam
zamislio da mi banči srce i završiti ovu tešku priču. Papir se može
sasvim nevino i ljubavno iskoristiti za jedno obično lepše pismo, ali i
njegova oštra ivica spretnom samoubici može prerezati vene. Bežim
glavom kao lud onda, odbacujem suicidnu funkciju svega što me
okružuje i posvećujem se koncentrisano samo onom što bi tebi za
ljubav namenio.
Teško ti je, znam. Ne umem da pomognem. Ni rečima, čak. Bi li
ti lakše bilo da znaš da me nemaš, ovakvog neizglednog i neizvesnog?
Izaći ću, veliš, znaš. Ja ne znam to, sve manje verujem. I ako jednom
i izađem hoću li poneti sa sobom i ove zidove koji me skrivaju od
očiju sveta? Hoću li u svom budućem okruženju opet pronalaziti
samo njih, zidove koji me odvajaju od sveta, tebe? Češće nego ikad
ranije me smalaksava malodušnost. Ovog puta nemam šta da joj
ponudim, da joj nezasitoj žrtvujem, prinesem. Sutrašnji dan mi tako
nedostižan izgleda, a o nekim mesecima i godinama narednim da i ne
govorimo. Kao da mi je neko hitro okrenuo dvogled naopačke, pa i
one, do malopre tako nadohvatne i bliske stvari, strašno su se
unedogledile, odmakle. Ludilo prvog dana, pa sad obnovljeno,
strašnije još. Udaljio sam od sebe sve svoje dobro i sad se moja
paranoja raspojasala u toj samoći, slizala se s malodušnom
membranom mog karaktera i kroz nju mi sipa, natapa me najvećim
crnilom ovoga sveta. Kao da sam, mazohistički, to i priželjkivao. A,
nazad – sve teže, iako ni jednog prebijenog trena ne osetih
zadovoljstvo što sam sve vas zaustavio, odvojio od sebe. Time je
valjda i izgubljen, ako je i trebalo da ga bude, najbitniji element mog
mazohizma – naslada, zadovoljstvo zbog sopstvenog bola. Nema ga.
Dakle, nešto drugo putuje mojim vijugama.
Molim te da me razumeš i ispoštuj moju želju da ne dolaziš neko
vreme.

15. oktobar, 1173. dan

Fila reče da i on očekuje potvrđivanje kazne, ali hoće od njih
makar budale da napravi. Ali, što bi rekao moj bivši prijatelj Naum:
„Budalu ne možeš napraviti budalom – to je već formirana
ličnost!“
A, opet – šta ja imam od toga? Te formirane ličnosti me drže
ovde.

16. oktobar, sreda, 1174. dan

Poseta, valjda poslednja. Toma Fila i Sanja Turlakov. Dogovor je
sledeći: u ponedeljak Toma zakazuje konferenciju za štampu i izlazi
sa mojim saopštenjem za javnost o odustajanju od odbrane pred
Višim sudom u Podgorici. U utorak predajem svoj zvaničan opoziv.
Pita me Sanja:
– Šta mogu da uradim za tebe?
– Javi mojoj majci da sam dobro.
– Ali, to je laž!
– Onda, slaži!
– Ja nikad ne lažem!
– Onda nemoj zvati i to će mi biti velika usluga!

18. oktobar, 1176. dan

 U krugu napeta atmosfera. Ponovo pokvarena hrana. Traži se
bilo šta kao povod za štrajk, za amnestiju. Robijaši deluju kao jedan
ogroman višećelijski organizam koji je sav okrenut preživljavanju,
dok jedina njegova misleća ćelija ima samo jednu vijugu – izaći što
pre, bilo kako.

21. oktobar, ponedeljak, 1179. dan

Gledam „Studio B“ – Vesti u 7. Jedna od udarnih vesti je moje
odustajanje od odbrane. Fila je, naravno, sve to morao da uradi u
svom stilu, upravo obrnuto od onog što sam ga molio. Javnosti je
pokazao moje prvo, privatno pismo, njemu upućeno. Od zvaničnog
saopštenja – ni reči! Pominje spiker moju majku, njenu suzdržanu
muku, sina... čita dramatičnim glasom. Sve je ilustrovano krupnim
kadrom mog pisma.

22. oktobar, 1180. dan

Spavao sam od četiri do šest. Napolju je magla, u meni isto.
Sanja mi se čudila što sam stalno ponavljao da nikom ne verujem.
Pa, sad joj je valjda jasno. Nijedna dnevna novina, nijedna TV ili
radio-emisija nije propustila da danas prenese kao udarnu vest da
odustajem od odbrane pred crnogorskim sudovima. I nigde se ne
pojavljuje moje zvanično saopštenje za javnost!

Osećam se kao da sam silovan!

Skrivao sam ovo i od sebe...

Bilo je to pre nekih dve i po godine.
Centralni zatvor u Beogradu. Možda najteži period mog
dotadašnjeg robijanja. Ipak, jedna noć je bila drugačija. Nisam to
želeo na ove stranice. Hteo sam da zaboravim. Bilo je to negde oko
moje slave, Đurđevdana. Ona, ta medicinska sestra, me, dan-dva
ranije, molila za autogram... Dao sam, što ne bih.
Bila je noć. Noću i sestre moraju da dežuraju. Ako nekom pozli.
Bio je moj kolega u samici broj 5. Milan Erak – Ećko. Nije mu
bilo dobro. Meneje dozivao. Ja sam, po kućnom redu, morao da
ćutim. Odazvao sam se. Prvo je došao debeli komandir Gojko, sa
piskavim glasom, da mi objasni da „niki brat će mi ne pomaga ako
još jedne pisnem“. Pokušah da objasnim – tu je moj... prijatelj,
bolestan... „Ma, će vi se naposkačem na majke, ni Radoman će ve ne
izvadi!“
„Žare...“, čujem ponovo Ećka.
Počinje da mi ne biva dobro. Nema medicine, nema pomoći.
Moj rođeni brat je četvrta ćelija pored moje. Iza njega Ećko.
Dalje je neki Ećkov saučesnik, Stanković. Droga, nažalost.
Nešto moram.
Počinjem da... plačem. Iskreno. Tiho. Isprva. Niko me ne čuje.
Moram glasnije. Treća godina glume, peti semestar.
„Ako mislite da se videlo to što ste sad uradio, to napišite u
programu predstave. Inače, to niko nije ni video, ni čuo!“, čujem
Minju Dedića, našeg profesora. (Minja je bez izuzetka persirao ljude,
alije glagol u prošlom vremenu stavljao u jedninu – „Jeste Vi imao
seks u skorije vreme?“
Moram bolje.
Počinjem dajecam. Glasnije. Nema odaziva. Ećko isto ječi.
Moram jače od njega. Jesam li hteo i bonji glumac od njega da
budem? Setih se te „Okupacije u 26 slika“. Strašan je bio. Jaučem
glasnije, pozorišnije od njega...
„E, sa’ će padne tepanje!“, čujem komandira Gojka iz hodnika.
Mislim se, dobro je, sad će piskavi debeli Gojko da me izudara,
prebije. Nešto sam ipak, eto, kao komunista tridesetih, uradio za
svog zatvorskog druga, za kolegu. Pokušao makar, nisam ga izdao!
Čekam, čujem neko došaptavanje, pa odmah zatim korake.
Čudno odzvanjaju. Otvaraju se vrata. Žmurim, ko pizda. Savijen sam
u pozi u kojoj je valjda trebalo da me zatekne „južna pruga“, da
stvarno izgleda da mi nije dobro. Sa glavom dole. Sa pogledom u pod.
Tišina. Čekam pendrek. Ništa. Malo podignem „suzni“ pogled –
vidim ženske klompe! Ne dižem glavu. Gledam zglobove iznad
klompi. Jedino u šta sam siguran je da Gojko i pored piskavog glasa
ne nosi tu vrstu obuće. Polako podigoh pogled.

Nisam ja imao mnogo vremena. Jesam li imao izbora?

Spustila se, gurnula me i svukla mi trenerku. Ležim na hladnom
betonu dok me medicinska sestra oralno nagovara. A prethodno sam
imao zahtevnu dramsku scenu „sa sve plakanje i kukanje“. Scena je
kao u malo gorim porno filmovima. Razmišljam, gde li je komandir?
U onim najgorim pornićima on bi sad naišao i priključio nam se.
Nadam se da neće. Ne! Ne mogu. I sama pomisao da bih mogao „u
trojka s piskutavi i debeli Gojka“, potpuno mi sahranjuje libido.
„Ne sviđam ti se?“, prošaputa. Ima lepe, zdrave zube.
„Mom prijatelju u petici treba pomoć.“
„A tebi, šta tebi treba?“, pitame i... počeh sebe da ubeđujem da u
stvari uopšte nije ružna.
Kad je i poslednja odbrana mog tela pala, pristala i ustala, sela je
na mene i kao da je na nekom egzotičnom mestu sa svim vremenom
ovog sveta, počela je lagano da se ljulja i uzdiše. Jedno vreme mi je
obemarukama pritiskala usta. Mislio sam da je to dodatno uzbuđuje,
ali sam kasnije shvatio da se bojala da nas ne čuje komandir, ili
možda moj brat.
„Šta to se tamo događe!“, pisnu iz dubine hodnika.
„Terapija, komandire!“, odvoji se nervozno od mene.
 Da, dala je Ećku neki bensedin, posle. I nije bila srećna, mada
mislim da i nije očekivala brak od mene ni pre niti posle ovog seksa
bez srećnih završetaka. Ne bih se nija nešto radovao ponovnom
susretu.
Te noći sam, prećutkujući ovu scenu, zapisao u Dnevniku:
„Umetnost ne čini ljude boljim, samo nesposobnijim da se
suprotstave realnosti. Kad se spusti zavesa nakon tog privida,
postanemo još neotporniji na virus života.“

Ne, nisam se samozadovoljavao, posle.

Bila je samo patnja. A šta je antipod patnji?
Naslada!

VIŠEM SUDU U PODGORICI – za predsjednika vijeća

Povlačim punomoć datu gospodinu Tomi Fili i gospodinu

Dušanu Mašiću, advokatima iz Beograda.
Ne namjeravam da umjesto njih angažujem drugog branioca.

Zabela, 22. oktobar, 1996. g. okrivljeni, Ž. L.

23.oktobar, 1181. dan

Zovem Filu od vaspitača. Sanja Turlakov se javlja. Ne zna zašto
Fila nije novinarima dao moje saopštenje za javnost. Misli iz najbolje
namere.
Deset sati. Zove Fila iz Grocke. Moli za razumevanje. Opet
čujem: „najbolje namere“. Tvrdi da „nikad nisam bio popularniji
nego juče“. Oglušujem se i insistiram na objavljivanju mog
saopštenja. Reagovao je, kaže, i ministar pravde Latković. Psujem,
nemušto. Kaže, na kraju, da će doći da me vidi.
Imam trideset i sedam za neki mesec i čorbu bez mesa za neki
minut. A sve je to isto. Mnogo sam gladan i strašno star.
Vraćam se sa večere. Pola vekne u ruci i parče salame. Večeram
u mimohodu pored kabine Bate „Prikoličara“. Šišti i vetar sa juga.
Mrači se.

24. oktobar, četvrtak, 1182. dan

Bio je Fila. Strah neki prožima. I, Bože, smem li izustiti –
nepoverenje. Uključujem mozak i izgovaram:
– Tomo, ostani uz Milog, iza advokata kog ćemo naći za njega,
jer ako je „Laplas“ ovo uradio ne mora i „Kant“.
Skače, ljubi me, verujem mu, verujemo jedno drugom.

U današnjem „Ekspresu“, ministar Latković moj potez

karakteriše kao pokušaj obezvređivanja crnogorskog pravosuđa.
„...pravo je Lauševića da se brani na način koji sam izabere, ali je
dužan da prisustvuje suđenju...“
Pa, ja ću biti PRIVEDEN, Latkoviću! On moje zakonsko pravo (i
sam ga tako naziva) da se više ne branim i da ukinem punomoćja
mojim dosadašnjim advokatima kvalifikuje „pokušajem
obezvređivanja crnogorskog sudstva!“
Elokventan pravnik, nema šta!

25. oktobar, petak, 1183. dan

Drača je sanjao da su ga izrešetali Šiptari na nekom
australijskom trotoaru, a ja sam jutros zaboravio jedan dijalog koji
sam mnogo voleo i više puta vodio sa gospođom Ljiljanom Krstić u
„Staklenoj menažeriji“. Ko zna šta svakog trena nestaje iz našeg
sećanja? Kamo odlazi sve to? U koju praznu bes korisnost?

Luta negde oko zemlje, oko Sunčevog sistema planeta,

nepoznata, dvostruko veća od naše i remeti, kažu, našu klimu. Zasad,
klimu samo. Gde će, gde se zaputila u svojoj otkinutoj osi, koja je
promisao vodi? I, uopšte, koliko je još ostalo trajanja? Hoće li se sve
jednom u prah preroditi, prah iz kog je i nastalo? I koliko će otom
proći da smisao novi nikne. Treptaj smo u mnoštvu svega i trajanju
nepojamnom. Gde je tu neki narod, sudbina jednog čoveka, večera
onemoćalog starca. Sve ima na kraju isti značaj, beznačaj stradanja i
uspeha. Uzaludnost pokušaja da se pronikne u jastvo, u sveopštost.

Za poleđinu moje ikone treba mi pirograf, ne bih li tako tamo

urezao lorodično stablo. Odlazim do rezbarske radionice. Tamo
vredno rade braća „Crnogorci“, tako ih zovu, Jagodinci inače, koji
uglavnom ćute i ne mešaju se sa ostalim svetom. Uvek su, gotovo
neprijatno, ljubazni sa svima. Jedan od njih, ne znam koji je, danas je
užasno bled i malo pognut. Sa vrata vidim latinsko-srpski natpis
iznad radnog mesta uvek namrgođenog bivšeg kokainskog zavisnika
iz Sarajeva: „Nulla dies sine linea sine!“ (Nijedan dan bez crte, sine!)
Tu je zbog droge i silovanja. Upravo pirografom iscrtava neku dasku.
Usta su mu iskrivljena i nikad ih ne zatvara.
– Je li, Ćole, šta znači ovo što ti stoji iznad glave? – pitam
saučesnički, mislim da sam naučio već.
Okreće se lenjo, gleda u natpis.
– Koje, ba? Ovo?
- Da.
– A, to? To ti je drug Lenjin kaz’o.
– I, šta znači? – nastavljam u istom tonu.
 – Pa, ono, znaš... „Sine, ne okreći se, sine.“ Gledam ga i vidim da
se pravi na budalu. Ili mene.
– Hteo sam da pozajmim pirograf na par sati? – odustah od
glume, prelazimo na posao.
– Piro... čega ba? – gleda me k’o da sam ga upravo opsovao.
Volim sarajevski humor, ali danas nisam najbolje volje. A ni njemu
baš nije krenulo. Odlazim.
– Đe ćeš ba, glumac?
– Veni vidi vici! – dobacih mu s vrata. – Šta ti to znači?
– To ti znači da si upravo ispušio boks „marlbora“ – pokazah mu
cigarete, aludirajući na latinski natpis („Dođoh, videh, pobedih“) koji
je Filip Moric uzeo od Cezara i koji stoji na svakoj paklici ovih
cigareta. Htede Ćole još nešto da kaže, al’ ne saćekah! Ba!
Umesto pirografom, slova porodičnog stabla sam uradio crnom
uljanom bojom.

27. oktobar, nedelja, 1185. dan

Nižu se dani, meseci, godine već ozbiljne. Mora da je negde
utanačen taj broj. Broj sviju nas, dana naših, treptaja oka koliko
imamo do onog poslednjeg. Broj zaključavanja i otključavanja
ovejazbine.
„Ovoga su u grobu ključevi,“ jedan crnogorski vladar, umro mlad
od grudobolje.

29. oktobar, 1187. dan

Ovo pišem po sećanju, mnogo godina kasnije. U dnevniku je za
ovaj dan zapisano samo – „nož“. Moje pisanje je nesto bilo otimano,
pa je sledeće – oćutano.
Braća „Crnogorci“ su se pre par dana posvađali! Potukli sejedan
sa drugim. Nožem. Jedan je ubodenu stomak i u ozbiljnom je
zdravstvenom problemu. Posle tuče, brat ga je previo i nastavili su da
žive kao da se ništa nije dogodilo. To zna samo „Rupar“, od „Rupara“
i ja. Ako još neko sazna, policija, oni će izgubiti skori izlazak na
vandomsku, plus će jedan brat dobiti novu kaznu za pokušaj ubistva.
Pokušavaju da sve sakriju. Ne znaju ni daja znam. „Rupar“ radi šta
može da bi jednom „Crnogorcu“ spasio život. Ja sam uspeo da
nabavim jod iz bolnice i to je jedini lek za njegovu prilično duboku
ranu. Na brojanju niko ništa ne primećuje, mada ranjeni „Crnogorac“
jedva stoji. Čeda „Šiptar“ nešto sumnja, ali nije provalio. „Crnogorac“
ima i temperaturu. Imao sam i neke Anitine antibiotike. „Rupar“ to
servisira. Treba im još dve nedelje do vandomske posete kad će
obojica moći napolje...

30. oktobar, sreda, 1188. dan

U Crnoj Gori se na našem slučaju odnegovala jedna posebna
škola, novi pravac u zakonodavstvu, takozvano „gluvo pravo“.

(„nož“) „Crnogorcu“ je danas pozlilo, ali ga je brat vratio u život.

Imaju rashod do osam, ja do devet. Čuo sam:
– Moram da živim, pizdo!
– Moraš, oprosti!
– A, oca si ubio!
– Jesam, oprosti! Plaču obojica.
 ŠESNAESTA GLAVA

NOVEMBAR 1996, četrdeseti mesec

1. novembar, petak, 1190. dan

Prekjuče je Aniti umro otac. Danas sam dobio i paket od lje. Ona
je, i pored svakodnevne jurnjave do bolnice, predstava, gostovanja u
Rimu, stigla da mi pošalje paket! Kad bih mogao da makar nakratko
budem pored nje, samo da je dugo držim zagrljenu.
(„nož“) „Crnogorac“ ima groznicu, ali i neviđenu snagu da ide na
posao, na brojanje... Brat ga pridržava. Danas je morao na raport kod
Čede. Čeda „Šiptar“ nije provalio. „Crnogorac“ je došao u Dom
kulture i tu se onesvestio.

3. novembar, nedelja, 1192. dan

Danas je glasanje u krugu. Nas, nekih devet stotina i pedeset
robijaša, su preskočili. Nije nas bilo na spisku. Naravno da će već
neko glasati u naše ime.
Moj lik na autoportretu drži sliku nekog crnca u kog bi želeo da
se preobrati. Samo da ja – nisam ja! Dosta sam bio! Neću više da
budem Žarko Laušević!

(„nož“) „Crnogorcu“ je bolje! Kakva je to volja i snaga!

 7. novembar, četvrtak, 1196. dan
Sinoć su u helikopteru koji se srušio u Dunav, pored Nebojšine
kule, poginuli Dragan Kresoja, reditelj, i njegov sin Miloš Stefan.
Može li strašnije? Sa Kresojom sam radio više filmova i serija gde je
bio pomoćnik režije, a u njegovom „Originalu falsifikata“ igrao jednu
od glavnih uloga. Dragan se udavio, pokušavajući da odveže sina kog
je lično pre početaka čvrsto uvezivao da bi mogao nagnut da bude
siguran da neće pasti. Helikopter se prenisko spustio i jedna elisa je
zakačila površinu Dunava...
Koliko smrti u ovoj svesci.
Neće valjda i „Crnogorac“...

14. novembar, četvrtak, 1203. dan

Nesklad između realnog pesimizma koji ćutim i projektovanog
optimizma na ono što radim, pišem. Balansiranje na temu: ponašaj
se očekivano, postupaj zadato.
Sve sporije plutam kroz vreme.
Stojim pred postavljenim štafelajem sa strahovitom željom i
imperativom: „Radi, konju, radi!“ Malodušje je jače od tog poriva.
Ničemu ne nalazim više smisao. Sve je trajanje i lagano nestajanje
samo.
To moji dželati i hoće! Da odustanem, da me adaktiraju i time se
liše neprijatnosti koju im svakog jutra poručuje sopstveno ogledalo.
E, ne dam! U molepstviju me neće zateći, sigurno. Možda samo u
molitvi za spas duša onih koje sam ubio. Za svoju – ne! Za dušu će se
upravnik već sam pobrinuti po svom nahođenju, neću da ga mitim
sopstvenom snishodljivošću.
Ministar Latković je otvorio sopstvenu izložbu slika u Vršcu.

16. novembar, subota, 1205. dan

 Ružan san. Bar ga tako osećam. Treba po izlasku iz zatvora
odmah da igram u „Pozorišnim iluzijama“. To što ne mogu teksta da
se setim, to je već poznata panika, ali opet ne mogu da prepoznam taj
prostor. Najviše liči na hodnike Narodnog pozorišta iz vremena ranih
osamdesetih, pre adaptacije. Susrećem se sa kostimiranim facama.
Baš i nisu najsrećniji što me vide. A, nemaju ni vremena, kažu. Pre
predstave, na proscenijumu koji pripada JDP-u, održava se neki
muzičko-pornografski hepening u kom učestvuju i dvoje glumaca sa
moje klase. Sve to posmatram u društvu sa Acom Popovićem, koji mi
se vajka da ga je Tito, lično, zamolio da, „iako je odapeo, učini taj
napor i dođe jer se radi o značajnoj predstavi“. Stekao sam utisak da
je predstava bila značajna ne zbog sebe same, već zbog nekog
znamenitog gledaoca koji je trebalo da bude prisutan.
Probudila me prašina od nameštanja kreveta iznad mene. To je
mlad i naočit student iz Beograda, Raja. Vrlo je uljudan u ophođenju
sa svima i vrlo angažovan u zatvoru, po pitanju raznih aktivnosti,
sportskih pre svega. Znam i da redovno polaže preostale ispite na
Pravnom fakultetu.
– Ne bi se baš moglo reći da je nešto fer ovaj naš sudski sistem,
zar ne?
– Na šta misliš, Rajo?
– Pa, eto, znaš zašto sam ovde?
– Znam. (Ubio je prilikom pljačke zlatare jednu službenicu, a
istraga je utvrdila da je sa svojom grupom odgovoran i za ubistvo još
jednog poštara.)
– Jedino što nisam mogao da osporim na sudu je to da smo sve
radili sa predumišljajem. Posledice su i u tvom i mom slučaju slične,
ali ja sam se nedeljama spremao za tu oružanu pljačku, a ti minut pre
ulaska u taj kafić nisi znao šta te čeka.
– I?
– Dobili smo iste kazne, po petnaest godina!
 Kad sam ga čuo, podsetio me je na mog spuškog prijatelja
Nikolu Kaluđerovića, koji mi je nešto slično rekao pre neku godinu,
poredeći njegov i moj slučaj.
– U pravu si – kažem mu – ali ima tu i još nešto. Ti ćeš jednom s
tim tvojim likom i izaći odavde – ja nikad!
Ne bi mu jasno, ali nije hteo više da komentariše.

Ponekad sloboda i dokučivo, kao smrt deluje, makar u nekom

snu. Kao da se sputanost može sprati nekim čudom, kao kad se posle
duge bolesti dočepaš isceliteljske kupke u kojoj ćeš satrti sve bacile,
svu gadost koja te je vezivala za postelju, za neki okužen prostor na
čiji si se smrad već bio i navikao. Kako dopreti do te kupke? Kako
sprati i ovo lice, pa da se tamo jednom drugačije nazovem.
Moj se autoportret zove – Bože, učini da budem nepoznat!
Danas su „Crnogorci“ otišli na vandomsku posetu! Niko ništa
nije primetio!

17. novembar, nedelja, 1206. dan

„Crnogorci“ se nisu vratili! “Rupar“ donosi vino, zabelsku
„ružicu“ da proslavimo. Tika „Pub“ nas gleda u obilasku i drago mu
je, ako je nama makar malo bolje. I ćuti. I srećan je. I ne bi on tu
ništa remetio.

18. novembar, ponedeljak, 1207. dan

Budim se svakog jutra obavijen snoviđenjima. U rasturenoj,
vreloj postelji iz kog istog trena beže sve bivše ljubavi, sakrivajući
svoju nagotu od jutra i prazne zvonjave pomahnitale zvečke.
Žurim da sakrijem pogled od grebatora za „dobro jutro“ i
cigaretu. Prolazim pored četiri bukve kojima je ovog jutra ostalo
frizure za još nekoliko slabijih naleta vetra. Onda će i karantinirane
pridošlice moći da malo predahnu od obaveze više, ignorišući tog
nebeskog bricu koji tako nemarno vlasi svojih potlačenih raštrkava
svuda po krugu. Priroda i ZIKS (Zakon o krivičnim sankcijama) su to
tako fino udesili da će posle te ćelavosti i prividnog olakšanja zbog
obaveze manje ubrzo uslediti i prvi snegovi, pa će upravo odložene
grabulje biti zamenjene lopatama.

Pravim ram za svoj autoportret. Kako je u Zabeli pravljenje rama

nezakonito, jer ga praviš od društvene svojine, uzeo sam dva otpatka
koja sam uzeo iz rezbarnice, jer su „Crnogorci“ od danas na poternici,
i spojio u gornjem levom uglu, ofarbao ih u plavo i tamo gde bi
trebalo da bude ostatak rama udario po tri tačke.

19. novembar, utorak, 1208. dan

Za dva dana će biti punih šest meseci od presude Saveznog
suda...
Šest meseci sam ponovo pritvorenik. Šest meseci im je
nedovoljno vremena da zakažu novo sućenje.
Odavno bi već Marica „Teška“ sa Cetinja zalelekala: „Dabogda
ovako sudili jedni drugima, pa jopeeeet!“
U današnjim „Večernjim novostima“ članak „Može li malo
brže?“, povodom slučaja Laušević. Moj, sad već bivši advokat Fila je
pisao pismo likovnom ministru pravde tražeći ažuriranje procesa.
Ministar se duri zbog toga, ali obaveštava o istom predsednika
Vrhovnog suda Crne Gore. Kad su poštari napokon pronašli
gospodina Vukotića, ovaj, ne časeći časa, posle mesec dana,
obaveštava o istoj inicijativi predsednika Višeg suda u Podgorici,
gospodina Dakića. Kad poštari i ovog jednom lociraju, on će, ne
sumjam, brzijeh dana, o istom informisati sudiju Radovića,
predsednika Raspravnog vijeća.
 Samo bi teški zlonamernici mogli da tvrde da sva četvorica sede
u istoj zgradi.
U svom nastojanju da život kratim slikanjem, eto, nisam
usamljen. Istu muku muči i ministar Late. Ja slikanjem kratim
robijaški život, on, očigledno, isto takav, dosadan, ministarski. Eno,
juče pola strane u „Politici“ o njegovoj izložbi u Vršcu. Takvi nam
ljudi trebaju za dvadeset prvi, a i druge vekove. Ministar pravde
Latković se bavi slikanjem, „nije baš upoznat sa mojim slučajem“,
Radović broji glasove na izborima i bira poslanike po Crnoj Gori.
Takvi nam ljudi trebaju, koji svašta znaju i umeju...
U Srbiji su demonstracije. U Beogradu Vuk Drašković, Zoran
Đinđić i Vesna Pešić štrajkuju glađu. Državni mediji samo i dalje
javljaju gde su sve poništeni izbori. Piše se istorija. Možda.

21. novembar, 1210. dan

Miting „Slobodnih gradova“ u Srbiji je i dalje u toku i ne može se
predvideti sutrašnji dan. Veseli „umjetnici“ iz prizemlja zabelskog
Doma kulture su u elementu. Veselo. „Pjesma, drugovi, pjesma!“
„Pjesmom po patnji!“

Treba zapamtiti današnju „Politiku“! Valjda u svojoj 92-

godišnjoj istoriji nije bila na nižim granama. Ni jedne jedine reči da
je pola Srbije svakodnevno na demonstracijama.
„Politika“ je inače jedini list koji uredno prispeva u zatvorski
krug. „Blic“, koji mi odnedavno šalje njen glavni urednik Manjo
Vukotić, više ne viđamo, kao ni „Srpsku reč“, koju mi šalje Danica
Drašković. U današnjem izdanju nekad čestitog lista nalazim i
sledeću vest: Predsednik Vrhovnog suda Crne Gore izjavljuje da će
zbog neažurnosti neke sudije morati da budu razrešene dužnosti.
Naravno, to se nikad nije, niti će se ikad desiti u ovoj polupanoj
zemlji.
 Strašno je ovo vreme i ovo mesto kad pritvorenik, bilo koji, treba
da doživi kao veliku privilegiju poštovanje zakona – od strane suda.
Svuda u svetu štrajkuju i bore se za više dnevnice, kraće radno
vreme... U ovoj nesrećnoj zemlji štrajkuju glađu u decembru da bi im
isplatili plate od prošlog februara, štrajkuju robijaši ne da bi ih
pustili kući, već da bi se sudije pridržavale zakona, štrajkuje opozicija
koja je pobedila na izborima...
Za to vreme likovni umetnik Latković, iz hobija ministar pravde
Crne Gore, nadureno pridikuje: „Sud i za glumca!“ Pa, sudi mi već
jednom, naivni umjetniče! Ja ništa drugo i ne tražim nego suđenje.
Pravično, objektivno, zakonito, regularno, efikasno, iravovremeno.
Setih se onog apela Udruženja dramskih umetnika Srbije:
„Gospodine Latkoviću, uložite svoj autoritet, zakažite već jednom
novo suđenje Žarku Lauševiću!“ Ulaže se nešto čega imaš.

25. novembar, ponedeljak, 1214. dan

Sedi i ćuti! I trpi, pa pamti! Jer, dezinformacija je još jedna
„Politikina“ i njenog dopisnika iz Podgorice Dragana Barjaktarevića
(dobri su mu inicijali!) da mi je zakazan proces!
Broj demonstranata u Srbiji raste svakog dana. „B-92“ javlja da
ih je danas bilo oko sto hiljada. Koja je to kritična masa neslobode u
ovoj zemlji? Koji je broj demonstranata koji se mora doseći da bi
Milošević otvorio svoj prozor i video šta se dešava na ulici?
Koji je moj kritičan kvantum vremena? Sve će to jednom
prošlost biti.

26. novembar, utorak, 1215. dan

Nemamo više ni pristup Radio Londonu, Pragu, Vašingtonu i to
samo onim emisijama koje su na našem jeziku, tako da se sada samo
retki znalci stranih jezika zaverenički sašaptavaju međusobno,
slušajući frekvencije koje ne mogu zaprečiti šape ove diktatorske
vlasti u saradnji sa armijom dupeuvlakača i preplašenih nesrećnika.
 Dobro, okrećemo list. „Bodro! Veselo! Umetnički!“ je deviza mog
profesora Dedića. Mora da može da uspe. Da bi počele da se dešavaju
pozitivne stvari treba početi da se pozitivno misli.
Evo, već se nešto dobro desilo. Četrdeset i pet novinara
„Politike“ piše svom direktoru Draganu Hadži Antiću, tražeći da se
odredi prema istini i da je ne prećutkuje. Krenula je jajčana
revolucija. Jajima su polupali stakla na zgradi „Politike“. Napokon se
neko setio da je stvar u jajima.

27. novembar, 1216. dan

Čuo sam se sa majkom. Advokat po službenoj dužnosti je
gospodin Momčilo Knežević, bivši ministar pravde u prvoj vladi Mila
Ćukanovića. On bi to vrlo ozbiljno da radi, pa moli za saradnju. Da
sam mislio da se ozbiljno i aktivno branim pred neozbiljnim sudom
ne bih otkazivao Fili punomoćje...

29. novembar, 1218. dan

U rano jutro u moju kancelariju u pratnji jednog od šefova kog
inače retko viđam banuše i dva civila. Šef je poslovično dao dve
informacije. Prvu za njih: „Ovde je sve u redu“, i drugu, meni
upućenu: „Ovo su inspektori iz grada.“ Jedan od njih, s tankim
brkovima, kao da mi je odnekud poznat. Pošto sedoše na moje
kurtoazno – „Izvolite“, Brkica me, gledajući moj auto-portret klovna,
kao uspit priupita:
– Je li, Lauše (?), reci mi, molim te, kako se dobija crvena boja?
Ne odaje mi utisak mnogo bistrog da bi se radilo o nekoj
provokaciji, ali za naučeno pitanje i nije nužna baš prevelika
inteligencija. Pričam, nevoljno, da je to jedna od osnovnih boja, da je
u spektru i da je nedobiva, lupetam nešto, još uvek ne verujući šta me
pita.
– Eto, vidiš, moj Soko (?) me pre neki dan pita, a sve kroz nos
(imitira) – kad se kosi seno? Ne znam, Sokole, kažem mu ja (opet
kroz nos). Seno se ne kosi, trava se kosi! – upiša se od smeha.
Gledam, ne znam šta bih rekao. Ustadoše. Brkica sa vrata
dobaci:
– Čuvaj se, Lauše! Čuvaj se!

Poseta advokata Kneževića! Primio sam ga jer bi odbijanjem te

posete sud u Podgorici ponovo prolongirao suđenje, tražeći novog
advokata i tako do sudnjega dana. Meni je, rekoh mu, sasvim
svejedno ko će me braniti po službenoj dužnosti. Reče da će tražiti od
Radovića što skorije zakazivanje ročišta, ali da će istovremeno
podneti i zahtev za njegovo izuzeće!? Nisam hteo da komentarišem...
Zakaži i izuzmi se? Kako li se to kaže na latinskom? In tempo et
exclude? (Ovo sam sad izmislio, mora da može bolje, pitaćemo
Miraša.)
 SEDAMNAESTA GLAVA

DECEMBAR 1996, četrdeset i prvi mesec

1. decembar, 1220. dan

Ne, Beograd se više „ne brani u Zadru i Dubrovniku“, kako su
nas lepo mazali prethodnih godina. Beograd se brani u Beogradu,
Srbija u Srbiji, od Srbije. Beograd to napokon shvata, jer zlo
Beograda nisu bili ustaški Benkovac i Zadar, već novokapitalističko-
komunistički krem Beograda, koji je sad očigledno svu šovinističku
džebanu istrošio, pa nema više iz čega, niti na koga da puca i pljuje
ireko plota. Sad može iljuvati samo po svom dvorištu. A ako Beograd
opet zapuca u sebe, biće to njegova definitivna smrt, koju ova
generacija ničim više neće moći da nadoknadi. Ali, ako Beograd sad
odbaci svoje zlo, imaće možda nadu za sledeći milenijum, za
generacije koje dolaze.

Beogradske toplane rade kao nikada ranije u istoriji! Tako se, na

najočigledniji način, građanima pokazuje razlika između toplog SPS
doma, kao u Julu vrelog, i hladne ulice koju nudi Koalicija „Zajedno“
sa studenim studentima i nezadovoljnim građanima (i moje dvoje
dece).
Predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić je sinoć
demonstracijeu Srbiji proglasio – profašističkim!
 Ono što radi Milošević liči na neke advokate. On Zapadu treba
samo kao garant Dejtonskog sporazuma. A njemu je u interesu da što
više odugovlači sa ispunjenjem tog ugovora, jer će jedino do
ispunjenja i poslednjeg člana tog sporazuma biti zaštićen od Zapada i
zanimljiv za njih. Po obavljenom poslu požuriće da u Srbiji
podstaknu demokratske procese, naravno prvo Miloševiću skidajući
glavu. Svestan toga, on će do krajnjih granica odugovlačiti taj
postupak, znajući da mu mandat ističe po okončanju procesa.
Tipično – advokatski, zar ne?

Sadistički koncept svake diktature je jednostavan. Namerno ti

pljusnu falinku, ogrešenje o zakon i onda te kroz lupu i svoje žbire
posmatraju. Ako ćutiš, još može i biti nešto od tebe, a posle malo
batina, možda čak postaneš deo njih. Ali, ako se pobuniš, potražiš
svoje pravo, upreš u njihovo zlo – nikad ništa od tebe ili, bolje rečeno
– „čuvaj se...“
Jedan što me je danas „slučajno, usputno isleđivao“ iz radne
organizacije koja ima inicijale DB, na moju opasku da su izbori
bezočno pokradeni i da niko u Zabeli nije mogao da glasa, smirujuće
i blago me potapša, sa prosvetiteljskim rečima:
– Biće bolje, samo se ti pričuvaj!
Nikad neće biti bolje sa njima. Njihovo „bolje“ znači: „ovako
doveka“, a „bez njih – nama može biti samo gore!“
Da Srbija ima more, ovaj bi mene na Goli otok. (Ima more, ima
more, dok je Crne Gore.)

Suđenje mi je zakazano za deveti januar, demonstracije i dalje

traju, Anita mi nudi brak!
 U Drugom, nedavno renoviranom paviljonu je hladnije nego bilo
gde drugde u Evropi. To je odgovor par robijaša kojima su prilikom
rada na instalacijama obećane neke beneficije. Ne verujući da će
obećatelji i održati reč, ugradili su čepove u cevima i sad samo negde
slabo greje, a uglavnom ne greje uopšte. Gde su čepovi? To samo
autori začepa znaju, ali su oni u međuvremenu završili u Sedmom
paviljonu, po kazni. Tako smo i mi kažnjeni, jer to su uradili naši
saborci, zar ne?

Ješćemo sutra, grejati se jednom, živećemo drugi put. Nije sad

pogodan trenutak za disanje. Ćuti, ti...! Sad si našao da ti se pripiša!?
Pišaj sebi u usta!
Da, stvari se događaju ne kad im se pripravljamo, već kad
intenzitet našeg iščekivanja potpuno omlitavi. I život ceo, kao loša
autobuska stanica, bez voznog reda. Čekaš, odeš do klonje na tren,
vratiš se, otišao bus. Život kao neka proto-plazma koja obmotava
retke čestice stvarnog zbivanja. Proto-plazma od jedenja, spavanja,
čekanja velike priprave za tu neku retku česticu koja se možda
jednom dogodi. Najtužniji odu samo tako od te protoplazme sazdani
bez ijedne smislene žiške, koja bi trebalo da čini život.

Čujem i glumci su počeli sa „štrajkom“ pre neki dan doduše.

„Show must go on“, ali čitaju pred svaku predstavu nekakav proglas,
„ne iznoseći političko-stranački stav“. Ne! Oni to onako
„principijelno“.
Mislim o nekim mrtvim glumcima, boljim od živih. Mrtvi su
uvek bolji, jer im smrt daje mističnu moć prilagođavanja onom iz
čega mi ne nalazimo izlaza. Zato uvek kažemo: „E, sad, da je živ, taj
bi to i to!“ Možda i ne bi, ali smrt mu je donela perfektnu
„izvinjotinu“ koja ga svugde može uturiti i ničim više isprljati. Zato je
teško živima. Mrtvi su na vreme mrtvi, pa ne moraju da se pate sa
našim problemima, već samo nadmoćno i cinično gledaju sa starih
fotografija kao da sve ovo znaju i šta bi sad trebalo uraditi, ali eto
imaju taj ugovor sa smrću koji im je odličan izgovor da su već
angažovani na drugom projektu, pa su im ruke, je li, malo vezane.
„Termini im se preklapaju.“ I ništa više ne moraju. Mogu samo da
nam se smeju.
A dok su bili tu, bili su, da se ne lažemo, jednako zatečeni
životom, kao ovo mi sad, ustručavali se pred njim. Sad se slobodno
raspojasavaju po našim glavama, drže vatrene pridike i besprekorne
besede rro et contra, nepoznate nama živima, zavisnicima od tih
nemogućih čekalica, jedenja, pijenja, sranja i povraćanja. Mrtvi su
ostavili alkohol, izlečili se od svakojake ovozemaljske prostote i
zavisnosti i sad im je lako da pametuju.

Danas je 1234. dan moje robije. Mogu li se setiti prvog, mogu li

dvanaestog, 123. dana? Ovo je 1234. Po čemu ga pamtiti? Po
prolaznosti? Kako se išta po običnosti može upamtiti? Da ga pamtim
ja, ovaj zapis, ili danu da prepustim da se pamti i kaje sam, što je
svitao uopšte?

Pretnje u „Dnevnom telegrafu“. Otvorene pretnje. Zagrevanje

pred predstojeće suđenje. Užasna prikaza tragedije sa potpuno
izvrnutim slikama.

Jednom sam se, u nekom starom Dnevniku, strašno kajao. Sad

me obuzima i stid.

Stidim se.
 Stidim se što sam nauznak, nevremeno rođen. Stidim se što su
me prozvali i zovem se još. Stidim se glume, lukave, pretvorne,
kojom sam opsednut bio.
Stidim se svake laži koju njome izrekoh. Stidim se svih svojih
predsednika i upravnika. I bivših i sadašnjih.
Stidim se i budućih, za svaki slučaj. Stidim se svojih krvnika.
Stid od grobova njinih i stid njihov ću poneti. Dalje?
Stidim se sudija svojih.
Stid me pred verom i svim izneverenim verama. Stid me što
mrdam i kradem tuđi vazduh još. Stid me dana, ljudi i mraka. Stid
me tuđeg đubreta i stidan, ja ću ga mesti. Stid me od vode i ćorav se
umivam, stidnog obraza. Stid me od stida. I gnjida.
Stid me od saveta, briga, pohvala, knjiga, nagrada, od svakog
miga.
Stid.
Stid me od smrti, pa joj se ne dam. Neka je ona, ako se ne stidi.
A mene je stid!

Je l’ sad dobro?
Javljaju da me danas, osamnaestog decembra, vode u Spuž.
– Je li to naredba crnogorskog suda?
– Pa, nije, nego je pisalo u novinama!

19. decembar, četvrtak, 1238. dan

– Dobro jutro, gospodine nadzorniče!
To se ovde jako teško odaziva, ali ipak nadzornik mi svečano
saopšti:
 – Dobro jutro, Lauševiću! – zatim ustade i nastavi vrlo veselo,
odvajajući svaku reč:
– Ti... danas... ideš u... sprovod!
Kome, htedoh da kažem, ali dok objasnim šta sam, nedajbože
prvo pomislio, ćutim i razmišljam o tonu kojim mi ovo saopštava.
Poput tate kad sinu saopštava da je danas postao punoletan.
– Odloženo je to – kažem.
– A, je li? – ovo je bilo za tri oktave tužnije.
– Pa, jeste, još juče popodne, ako nisu posle toga nešto ponovo
izmenili?
– Nisu – sede razočaran. I stade da razmišlja, teško. Seti se:
– Ništa! Ovako ćemo.
Ustade ponovo. Neprejebiv je, ništa ga ne može iznenaditi, na
sve je spreman.
– Ti se sad vrati... na svoje radno mesto!
Deset sati istog dana. Marica. Stočni deo. Sam sam. Znajući da
vole iznenađenja, spakovan sam već tri dana, a jutros stigoh i da se
okupam. Voze me Pera i „Legenda“. Taje od mene destinaciju.
Nekako mi je i svejedno, samo da zbog načina Perine vožnje ne odem
sa „Legendom“ u legendu.

Spuž. Samica. Papire o produženju pritvora, o zakazanom

suđenju za deveti januar, o dodeljivanju advokata po službenoj
dužnosti odbijam da potpišem.

Kasnije istog dana me prebacuju u grupnu sobu. Najstariji sam i

po godinama i po robiji. Pričam sa njima koji su puni predrasuda o
meni, ali i o onom što ih očekuje na sudu, u zatvoru.
 Šetnja. Provokacije, anonimne iz neke sobe:
– Glumac, popićeš sad smrtnu!
Komandiri izviđaju. Ne reagujem, mada bi se hrabri provokator
iz mraka toliko obradovao.

Razgovor u upravi. Obavestili su moje. Doći će sutra da mi

donesu veš i robu, jer sam ponovo civil. Usput me obaveštavaju da će
biti vrlo rigorozni... zbog moje bezbednosti?

Ono što me prati od prvog dana nastavlja se i dalje. Ljudi

stradaju. Komandir Stojanović, koji me je na minut zadržao da se
pozdravi sa mnom, moraće da piše izjavu, jer je u tom trenutku
naišao zamenik upravnika.

Uslovi koje imam su gori nego svih prethodnih hiljadu i kusur

dana. I ovo što zapisujem je nekako kradeno.
Sudiju Radovića interesuje zašto odbijam da potpišem papire
koje mi šalje. Odgovaram nadzorniku da mu, ako hoće, prenese:
– Zašto bih se ja pridržavao formalnosti dok se oni ne
pridržavaju zakona? Sudijsko je pravo da negativno odgovori na
svako moje pismeno, ali pravo da se nikad nijednog roka ne
pridržavaju ne postoji u zakonu. A ja imam zakonsko pravo da ne
potpisujem njihove dopise i odluke i to ne povlači nikakve
konsekvence, sem ako ih Radović ne izmisli ovih dana!
Ima konsekvenci! Upravo ih isprobavaju. Dobijam stvari. Hranu
i robu. Ne znam ko šalje. Po rukopisu vidim da je majka. Ali, zašto ne
mogu da je vidim?
 Prolazi sat-dva. Zovu me ponovo. Branka i majka.
„Nesporazum“, vele. Vratili su ih pre dva sata, pa im javili da ponovo
dođu! I otac i Mili su ponovo došli, ali njih dvojicu ni sada ne puštaju
da me vide! Za Milog mi je recimo jasno, ali izgleda da je Radović
otvorio istragu i protiv mog oca.
Molim majku i sestru kroz rešetke da više ne dolaze. Otac
pogotovu.

Komandir Stojanović je zbog pozdrava sa mnom – suspendovan

sa posla!

Slikar, ali i ministar pravde Latković je takođe ostao bez

državnog posla. Valjda se zamerio nekom likovnom kritičaru.
Neočekivani upad zamenika upravnika u našu sobu:
– Lauševiću, Vi ste imali posjetu u ponedjeljak, je li tako?
– Jesam?
– Bili su Vam otac i majka?
– Ne, bili su majka i sestra, a otac i brat su dvaput dolazili i
vraćeni. Muškarci očigledno nisu podobni.
– To što Vam je otac vraćen apsolutno nije u redu zbog njegovih
godina, ovo govorim zbog ostalih da znaju.
Milog i ne pomenu. Jasno, da se ne bi „nešto dogovorili“ posle
tri i po godine moje robije i tako obmanuli crnogorsku pravdu, mada
je Mili već odslužio svoju dvogodišnju nezasluženu kaznu.
Iako neću da potpišem papire koje mi je Radović poslao,
revnosno su ih ostavili na stolu naše sobe. Jedan od robijaša čita
naglas:
 – Razloga za izuzeće ovog vijeća nema, jer su sudije dale izjavu
da nemaju predrasuda što se tiče ranijih presuda!
Ja se nasmejah glasno, a Žorž, barski mangup, tu zbog neke tuče
i šverca cigaretama, pita:
– Ček’, ček’, a jesu se i zakleli u majku?
Razlog za prolongiranje mog obnovljenog procesa je moja
odluka da otkažem Fili!
Ne želeći da delim emocije sa još uvek prilično neznanim
saborcima, pomislih u sebi: „Krupno lažete, sudije Vrhovnog suda! Ili
ko god je već tako nešto napisao. Sud je po zakonu bio dužan da do
petnaestog septembra zakaže glavni pretres, a ja sam otkazao Fili
punomoć dvadeset i drugog oktobra!“
Neočekivani susret na krugu. Prilazi mi stariji čovek i
predstavlja se:
– Ja sam Jovo Popović, Lauševiću. Mogu li da te pozdravim?
– Možete, ali neka ostane na tome, jer poslije onoliko ručkova
pojedenih sa Nikolom Kaluđerovićem, bilo bi nesojski da se sad
rukujem sa čovjekom koji mu je ubio brata.
Popović je to sa razumevanjem prihvatio. Pri kasnijim susretima
bi samo klimnuli glavom jedan drugom.

30. decembar, ponedeljak, 1249. dan

Poseta: majka, otac, Branka. Mili čeka napolju, Radović ne
dozvoljava da se vidimo. Susret sa ocem posle godinu i po dana.
Teško se kreće.

Utorak. Poslednji minuti 1996. godine. To se ovde ni po čemu ne

može naslutiti. Možda jedino juče donešena ruska salata moje majke
stidljivo denuncira neki praznik. Kako je salata, ko zna čime, dobro
izmuljana od strane straže (jer niko ne zna šta je moja majka-
terorista mogla da turi unutra!), niko joj, tako neuglednoj, ne prilazi.
Žorž je samo prokomentarisao:
– Ma, nijesu oni ništa tražili unutra, nego im se učinjelo da su se
svi kisjeli krastavci bili grupisali samo na jedno mjesto, pa da
pomožu tvojoj majki.

Noć se pretvara u svaku drugu.

 OSAMNAESTA GLAVA

JANUAR 1997, četrdeset i drugi mesec

Vest koja danas dolazi do mene – pre neki dan je na slobodu

pušten Nikola Kaluđerović. Evo ga danas, petog januara, dolazi da
me vidi. Crn, u crnini, kakvog sam ga i ostavio. Nikolu nikad nisam
stigao da vidim u robijaškom odelu. Tu je sa bratancem, Banjom.
– Žale moj! – suzi.
– Slobodan si, Nidžo!
– Zbog tebe, Žale! Zbog tvoje molbe za pomilovanje! Sveto
Marović je iotpisa’.
– Nidžo, slobodan si! Ej!
– Đe ja – slobodan? Jebi mi oca mrtvoga, ljepše mi je tuna bilo!
– ‘Ajde, ne pričaj tako.
– Jedino što ovako mogu svaki dan kod Željka na grob... – Kako
je Anđe?
– E... kako... Čuo sam da ti je Jovo priša’ na krug...
– Da...
– Sve znam, sve sam čuo. Jesam li ti reka’, Banja? Žale moj!
Poćutasmo malo, ne znamo o čemu bi.
– Jesi li tvrdoglav ka’ vazda? – pita. Slegnuh ramenima.
 Danas opet nisu pustili majku i sestru. Usput su im oduzeli i
sudski zapisnik koji sam tražio i na koji imam pravo. Juče puštaju
Nikolu sa bratancem, danas ne i moje najrođenije.
Valjda ću preživeti i ovo, mada, što reče Arsen Dedić – Život još
nitko nije preživio!

4. januar
Ovo mi ne miriše na dobro. Iako podsvesno go nipošto nisam
želeo, ipak sam počeo da se „instaliram“ i u ovoj sobi. Pravim ponovo
svoj kutak, svoje navike prenosim na druge, uvodim svoj kućni red i
polako ostale ubeđujem u njegove prednosti.

9. januar, četvrtak, 1259. dan

Bilo je to „prvo“ suđenje. Proteklo je uz neviđene mere
bezbednosti. S Milim nisam mogao da komuniciram. Ista sudnica.
Mislim da je ovog puta bilo više milicije nego publike. S moje strane
ista ekipa, Ljubo, kumovi iz Beograda, Branka, ujak... Sa strane
oštećenih, koliko mogu da registrujem, isti sastav u istim crnim
odelima i košuljama.
– Ja ću iskoristiti svoje zakonsko pravo da ovoga puta ne
iznosim svoju odbranu.
– Tako možete sebi naškoditi jer time možete onemogućiti
izvođenje nekih dokaza.
– Koliko mi je poznato, novih dokaza nema, te prema tome time
ništa ne mogu onemogućiti.
Upisa. I, naravno, odmah je usledila kazna za moju drskost.
Suđenje se odlaže zbog iznošenja NOVIH dokaza! Sudu mora da
se dostavi dokaz da je Branimir, zvani „Mili“ – odslužio kaznu!
Ja sam fini, pa im, samo u sebi, opsovah mater staljinističko-
birokratsku! Mili svoju nezasluženu kaznu nije služio u Zambiji, nego
u Spužu! Kakve to veze ima sa procesom i kakav je to dokaz? Šta to
treba da dokaže? I što sud to nije zatražio pre početka glavnog
procesa? Sledeće ročište za nedelju dana.

12. januar
Noćas je umro glumac Ateljea 212 Milutin Butković. Ostaje u
dragosti. Proveli smo nekoliko noći zajedno. Jednu je presedeo sa
Perom Kraljem kod nas u Jug Bogdanovoj. Bilo je to negde oko moje
odluke da, zbog rata u Bosni, prestanem da igram godinu dana. On i
Pera su bili dnevni ljudi i rano su legali, tako da sam tek mnogo
kasnije shvatio koliku su žrtvu napravili ostajući sa mnom do ranih
jutarnjih sati. Bule nikad nije odbio ulogu. Ni ovu, poslednju. Nikad
nije rekao ništa ružno protiv nekog, nečeg. Ni protiv smrti.

16. januar, završne reči

– Poštovani sude,
Prije svega moram da se osvrnem na stav jednog dijela štampe
koji je sve vrijeme senzacionalistički odmagao regularnosti ovog
procesa, tako da se često moglo pročitati, između ostalog, da na
ranijim ročištima nijesam izrazio „ni trunku kajanja“.
– Da si bio čojek, ubio bi se! – čujem ženski glas iza mojih leđa.
– Mir, mir – kucka olovkom Miraš Radović po stolu.
– Iako to postoji u ranijim zapisnicima, htio bih i danas ponovo
da izrazim veliko žaljenje zbog užasne tragedije koja se dogodila.
Odmah poslije nesreće, porodica Laušević je izrazila saučešće
porodici Vojović, ali je ono odbijeno sa dozvolom da sahrani
prisustvuju samo naši rođaci koji se ne prezivaju Laušević. Porodica
Popović nije dozvolila nikakav kontakt. Ranjenog Koraća je u bolnici
posetio naš rođak Laušević, ali ga je ovaj zamolio da ode.
Sudija diktira u zapisnik, prilično generalizujući moje reči.
 – Štampi je ovo sve bilo poznato, ali im je nekako draže bilo da
dolivaju ulje na vatru, odmažući objema stranama, ali i samom sudu.
Ignorisali su stvarne činjenice, sa izmišljenim pojedinostima da sam
se „povrnuo po pištolj kad je svađa počela“, da sam „ovjerio“
Popovića, da sam mu „namjerno pucao u leđa“. Zatim su objavljivane
fotografije pokojnika koje ni iz bliza nijesu odgovarale njihovom
životnom dobu, pa je u javnosti stečena slika da sam pucao u
golobrade osnovce.
– Ma, štampa ih je pobila, nijesi ti! – ponovo onaj isti glas.
Sudija Radović ne reaguje, samo se malo popridiže u stolici, pa
nastavi da diktira, preskačući poslednju rečenicu. Razmišljam da li
da nastavim, što zbog ponovne atmosfere gumna, što zbog
nekorektnog i nepotpunog zapisnika. Ne, u Crnoj Gori ne postoji ni
zapisničar koji će stenografski upisivati reči koje neko govori u sudu,
nema ni audio, video zapisa, već je sve u „prevodu“ i rukama sudije
koji posle par rečenica parafrazira tvoje reči.
Ipak nastavih, ustežući se od bilo kakvog komentara.
– Sudbina je udesila da pravo na odbranu bude skopčano sa
jednim od najvećih grijehova, oduzimanjem tuđih života. Ja se kajem
zbog posledica, ali ne tražite od mene da se kajem što sam branio
brata i sebe. Pitanje koje lebdi nad ovom tragedijom, a na koje
dosadašnje presude nijesu davale odgovor je na koji sam to drugi
način mogao da odbranim sebe i brata od surovog i bezrazložnog
napada trojice neposrednih, i još trojice potencijalnih napadača, a da
ne ugrozim njihove živote? Ja ga ne nalazim ni poslije tri i po godine
najiskrenijih razgovora sa samim sobom. Ako je neko imao izbora te
noći, to su bili oni, napadači. Nijesu morali napasti, jer nijesu imali
razloga za to. Mogli su prekinuti napad poslije dva klasična
nokdauna. Na kraju, mogli su odustati poslije spoznaje da smo
naoružani.
Svjedok Kovač takođe se nije morao priključivati napadu, sem
ako nije mislio da puca neko drugi, zar ne?
 Dok govorim primećujem da zamenik državnog tužioca
Radonjić, posle kratke konsultacije sa Radovićem, izlazi iz sudnice!
– I, na kraju, pitam Vas, poštovani sude – hoćete li opet
proglasiti prečim i logičnijim pravo pridruživanja drugovima u
jednom protivpravnom, neskrivljenom i nečasnom napadu od prava
odbrane sopstvenog života i prava na odbranu rođenog brata?
(Citirah svoju majku.)
Radović „zaboravlja“ da unese poslednju rečenicu u zapisnik.
Ovog puta ga podsećam. Opet se malo pridiže u stolici, zatečen, ali je
korektno ipak izdiktira.
Presuda je u ponedeljak, 20. januara u podne.

Jovanjdan 1997, 1270. dan

San. Početak proba „Kanjoša Macedonovića“ sa novim
nepoznatim ljudima. I ja nepoznat. Nepopijena čaša viskija. More sa
leve strane... Budi me neka muzika. Na radiju javljaju da je danas
zakletvu u Vašingtonu položio Bil Klinton i time otpočeo svoj drugi
predsednički mandat.

Jesam li dovoljno patio?

Miraš misli da nisam.

Potvrdio nam je kazne. Milom – dve, meni trinaest godina.
„Lako je čojeka ubiti u boju – još lakše u osveti, ma je muka, u
ime naroda, po pravdi kaznu mu izreć! Čojeku, tada, ne uzimaš samo
život, no i čojstvo, a to je više od života.“ Kostadin-Sula Radov
Radulović, crnogorski mudrac i pravednik (oko 1790- 1872)
 Imao sam déjà vu dok sam slušao strašnog Miraša. I nisam, na
tren, mogao da se setim je li ovo danas – danas, ili ono od pre dve
godine. Da, malo su mu posedeli brkovi, mora da je danas – danas.
Ma, nije! Odelo mu je ondašnje, svečano, što bi glumci rekli SSR-
odelo, za Svadbe, Sahrane i Recitale. Gde li je on sada? Na mojoj
Sahrani ili nešto Recituje. Pošto mu znam recitaciju, a on je
povremeno zamuckivao, pomislih da li da mu pomažem, bilo bi
kolegijalno. Ipak, ostao sam miran i nekako mi laknu kad je uspeo da
recitaciju uspešno izdeklamuje do kraja.
Mili nije imao razumevanja za moje suflerske namere, pa je
glasno rekao: – Tražićemo pravdu, pa ne znam koliko dugo trebalo!
To je bio okidač za oštećene, za vrisak brata ubijenog Popovića...
Te gadosti i pretnje o klanju i osveti nećemo na ovaj papir. To je
inače sve vrisnuto u prisustvu osamdeset svedoka, novinara, i u
prisustvu zamenika državnog tužioca Zorana Radonjića!

Blez Paskal kaže: „Pravda bez sile je nemoćna, a sila bez pravde
je nasilnička. I tako, ne mogavši učiniti da ono što je pravedno bude
silno, učinjeno je da ono što je silno bude pravedno.“
Poseta – moj advokat po službenoj dužnosti Knežević i
novinarka Zdenka Aćin. Zdenku, uplakanu, pretresaju. Ona ipak sve
snima, malenim sakrivenim diktafonom.
Knežević mi saopštava da je tek juče pročitao moj zahtev za
prenošenje mesne nadležnosti iz avgusta prošle godine i da je, sa
zaprepašćenjem, otkrio da sam u njemu do tančina anticipirao
današnju odluku Višeg suda u Podgorici.
Pitam Kneževića hoće li Radonjić podići krivičnu prijavu protiv
brata ubijenog Popovića? Šta će istim povodom uraditi Radović?
Zašto pretnje nije uneo u zapisnik? Ako su se, povodom ranijih
pretnji, Radonjić i njegov šef Bobo Vukčević mogli vaditi sa tezom da
ne čitaju novine, sem „Komunista“ i „Službenog glasnika“, pa zato i
ne znaju ni za kakve pretnje, šta ćemo sa ovim danas, sem ukoliko
Radonjić ne donese potvrdu od ušnog lekara da je sasvim ogluveo,
danas, naglo, nekoliko sekundi pre jezivih pretnji?
– Ja ću uputiti predstavku i državnom tužiocu, Vrhovnom
sudu...
– Gospodine Kneževiću, imam pitanje...
– Kažite, Žarko...
– Je l’ to vaspitano da, dok optuženi iznosi završne reči, tužilac
izađe iz sudnice?
– Kako?
– Je li lepo da jedan porotnik sa slabom bešikom to isto uradi u
toku istih završnih reči?
– Kad je to bilo?
– Pa, dok sam govorio.
– Žarko? Ja to nijesam vidio...
– Ja jesam, ali nisam to hteo da komentarišem.
– Pa i ja sam to videla – uskače Zdenka Aćin, još uvek brišući
suze – svi su to videli, ali nisam znala da se to ne sme. Prišao je
sudiji, nešto mu šapnuo, ovaj je klimnuo glavom i Radonjić je izašao.
Posle je i jedan porotnik izašao nakratko, ali se brzo vratio. Žarko je
još govorio...
– Ali, ako je to tako... Onda je to gotovo! To je bitna povreda
postupka. Presuda se obara! Jeste li sigurni? – nesiguran je još uvek
Knežević, koji polako osvaja moje simpatije.
– Pitajte Radovića, pa da vidimo da li će da kaže da se toga ne
seća, ili da se to nije dogodilo? Koliko puta do sad nije čuo pretnje u
sudu? Koliko je rokova pogazio? Prilično je pripravan na kontinuitet
ove agonije, to smo videli, ali da vidimo da li će moći ovog puta da ne
prizna šta je dozvolio i šta je videlo osamdeset svedoka! Ili je možda
ubeđen da je Zakon o krivičnom postupku štampan samo u jednom
primerku, kao Miroslavljevo jevanđelje, i koji on čuva ljubomorno u
spavaćoj sobi, ispod kreveta, pa nikad niko neće saznati da je danas
prekršio isti?
Knežević je u čudu, neprijatno mu je, ali sam makar Zdenki
popravio raspoloženje. Ja više ne mogu da se zaustavim, a Zdenka i
dalje snima:
– A, možda, ako negira da se to desilo, ili ne bude smeo da
prizna, da zatražimo da se iz Rima donese sella stercoraria, pa kad
svakog papu prepipavaju što ne bi jednog sudiju...
– Žarko, molim Vas... – prekida me Knežević.

Pred usnuće, prođe mi kroz glavu deo obrazloženja Miraševe

današnje presude. Reče, „mogao sam drškom od pištolja da
onemogućim Vojovića!“ Kolje mi nepomičnog brata polomljenom
flašom, a ja u tim trenucima treba da biram blaže sredstvo od onog
koje on koristi? Prema bezobzirnom napadaču Miraš traži obazrivo
ophođenje! To je, valjda, Mirašev odgovor na pitanje iz presude
Saveznog suda da nije jasno „na koji je to drugi način Žarko mogao
zaustaviti napad na svog brata i sebe, a da taj drugi način ne
predstavlja veliki rizik“? (Presuda Saveznog suda, str. 3.) I to je Miraš
izrekao pored jasnog komentara zakona od strane Saveznog suda da
se „u odbrani sebe i drugog sme i može upotrebiti i jače sredstvo od
onog koje koristi napadač“.

Nagledao se filmofil Radović „Otpisanih“ samo tako. Kad ono

Prle, ili Tihi, tako neopaženo priđu sa leđa naivnom Nemcu, čvoknu
ga drškom od pištolja i Nemac je gotov do kraja epizode! I ne samo
to. Radoviću je trebalo četrdeset i tri meseca da se doseti drške od
pištolja kao „efikasnog“ načina odbrane, a mene osuđuje što se toga
nisam dosetio u manje od četrdeset i tri sekunde, koliko je,
pretpostavljam, cela tragedija i trajala.
 Reče za Kovača da sam prekoračio jer sam pucao dva puta.
Dovoljan je bio samo jedan! Važi, ali Branimir je ispalio jedan, samo
jedan metak u vis, koji nikog nije pogodio, pa je Miraš i to krstio
prekoračenjem! Na Kovača sam mogao ispaliti jedan metak, Mili –
na Vojovića koji mu zabada polomljenu flašu u glavu – ne može
nijedan, čak ni u vazduh!
Danas sam doneo jednu suludu odluku. Život traje. I robija je
život. Način na koji neko živi. Stil življenja. Žorž Leklerk de Bifon. I
živeću sa tim, kao što ljudi žive bez nogu, očiju, bez najroćenijeg.
Stvar prilagođavanja. Naučiti da ŽIVIŠ. Da SVE što ti se dešava –
životom krstiš. I da tako traješ. Kao da sam čuo neki „klik“ u glavi,
kao kod Brika u „Mački na usijanom limenom krovu“. Ovaj klik je
značio – ovo je život takođe koji mora da ima svoj smisao. I neću da
više prolazi mimo mene, već ćemo srasli dalje broditi, moj invaliditet
i ja.

„Anito, ženo draga!

Uz ovo pismo ti šaljem i poslednje stranice mog Dnevnika

gledajući i tebe i sebe nekako izdvojen, sa strane. Početak šizofrenije
ili njen pun razmah? Jesam li ti pisao u međuvremenu? Jesam. Sav
sadašnji život mi je samo tobom ispisan. I onaj raniji, i svi oni raniji
kojih se kroz mlekovitu maglu prisećam. I ono što će biti, to svakako.
Čekaj me. Reci mi da hoćeš. Ili, reci da nećeš. Jednako boli. Ako su
sve moje odluke već donete, ti sad nanovo odlučuj. Razmisli koliko je
još to dana, života još. I hoće li to ikada dopreti do nas? Ja znam da
hoće, ali hoću da ti sumnjaš da može. Posle sumnje, odluči ponovo.
Pet meseci te nisam posmatrao... Kako je teška moja laž! A znaš i
sama da sam te istetovirao na unutrašnjosti kapaka, pa te gledam
kad god ne vidim, kad god se pretvaram da spavam, kad god
trepćem...“
Bio je Knežević. Kaže da je Miraš bio „plav od bijesa“ kad mu je
uručio predstavku sa zahtevom da obrazloži udaljavanje tužioca i
porotnika iz sudnice u vreme mojih završnih reči.
– Žarko! Pobjeđujemo sigurno! Presuda će samo zbog toga biti
ukinuta i Miraš će morati da bude izuzet sa sledećeg procesa...
– Gospodine Kneževiću, još sam negde jesenas bio donio odluku
da prekinem sa ovom besmislenom borbom. Mislim da je to bilo
negde onog trenutka kad sam i otkazao punomoćje Tomi Fili. Sad mi
je već sasvim jasno da će, i kad ukinu i ovu presudu, ponovo zaigrati
novi krug... U međuvremenu, brak mi se raspao, djeca su mi sve
dalja, nikakve pogodnosti ne mogu da dobijem sve dok nemam
pravosnažnu presudu.
– Ali, Vi ne možete zbog toga što vam presuda nije pravosnažna
biti uskraćeni za neke pogodnosti!
– Nemojte, molim Vas, Kneževiću, je li čovjek koji je osuđen
zbog ubistva sina Nikole Kaluđerovića, Raco Grdinić, devet godina
bio pod istragom, bez ikakvih pogodnosti..
– Ja sam mu sudio...
– Znam, i zašto se onda iščuđavate?
– Žarko, Vi ne možete da shvatite kakav je to pritisak bio.
– Srećom, sad smo oslobođeni takvog pritiska? Napolju grakću
neke ptice. Nisu valjda oni zabelski ili čikaški gavranovi?
– Žarko, htio sam nešto da Vas pitam... možete li da
pretpostavite zašto su baš meni ponudili da Vas branim?
– Ja ne vidim druti razlog sem da bi Vam nakarikali još jedan
poraz u životu.
– Nažalost, i ja sam došao do istog zaključka. Ne, ja ću sve
uraditi da mi dobijemo proces, a i da Vi dobijete beneficije koje Vam
zakonom pripadaju.
 – Da, da... i to je još jedno godinu-dve, gospodine Kneževiću!
Sad bi mi najvažnije bilo da se što pre vratim u Zabelu. Tamo ima
manje suza.

29. januar, sreda, 1279. dan

Kad smo već kod suza... Poseta: otac, majka i brat.
Za Branku kažu da je morala u Igalo... „nešto u vezi... kuće“ –
nevešto izgovori majka. A ja i odavde vidim moju sestru, crnogorsku
doživotnu udovicu, kako se okupana suzama skvrčila u ćošak iza
nekadašnjeg bračnog kreveta i trese se od bola i čemera.
Otac je loman, slab, teško više može i da sedi, o hodu da i ne
govorimo. Još mu je pogled bistar, i razum, ali emocije više ne može
da kontroliše.
Ulivamo optimizam jedni drugima. Svi samo mislimo da to
radimo, ali niko u to ne veruje. Držim oca za pegavu šaku.
Stavlja svoju drugu ruku preko moje, pa lagano spušta pogled
prema tom čvoru od tri šake. Plače, zadovoljan tim dodirom.
Majka mi pruža opranu i spakovanu, nikad ranije ispeglanu
uniformu. Kako to dobro, patetično i nekako patriotski deluje, samo
kada to ne bi bilo robijaško odelo. Dovlači majka, kao i svakog puta, i
enormne količine hrane, da me nahrani za sve prošle, ali i buduće
dane koje ću provoditi na zatvorskom kazanu. Ni ona, obično
najsuzdržanija, ovog puta ne uspeva da sakrije suze.
Milome ne vidim lice. Stoji, okrenut leđima i nešto važno traži
na nebu kroz rešetke sobe za posete.
– Hoćemo li da zapalimo, tata? – tobože sam jak.
– Ne mogu... više – prošaputa kroz jecaj.
 Ja sam plakao kasnije u mraku WC-a moje grupne sobe. Bez
glasa.

30. januar, četvrtak, 1280. dan

I tako, večeras, noćas ili ujutru započinjem osmi semestar
najtežeg fakulteta koji je civilizacija izmislila. Kud će se sa tom
diplomom jednom moći? Kako to „znanje“ iskoristiti? I hoću li
potom i na postdiplomske?
Ko će ga znati, mora da je to sve već negde zapisano.
 DEVETNAESTA GLAVA

FEBRUAR 1997, četrdeset i treći mesec

Rano buđenje, nemiri jutarnji i zlosluti. Zatim se sva krv nekud
gubi i misao pluta do nekih ljubavnih razočarenja.
Pravni sistem od dna do vrha je u rasulu. Zemlja – isto. Pred
novim je građanskim ratom, ili već u njemu. Ili taj rat možda nije ni
prestao od 1914. godine. Sve je kolabiralo, a ovde neki bivši glumac
lamentira nad svojom sudbinom. Drkadžija!

7. februar
Ponavljač, sudija Radović, dvadesetog januara glasno reče,
obeća i ne trepnu da će pisanu presudu dostaviti u rekordnom roku!
Dok čekam novi crnogorski rekord, u dokolici čitam Zakon o
krivičnom postupku.
„Član 356. stav 1:
Sudija je dužan da pismeni otpravak presude dostavi u roku od
osam dana, a u komplikovanijim slučajevima u roku od petnaest
dana.“

Da opet štrajkujem glađu? Neću. To bi bilo samo pljuvanje udalj

i uvis iznad svoje glave kroz neko gusto sito. Pa ta pljuvačka samo
završi na tim rešetkama i ponovo krene da se sliva prema pljuvaču. I
kao da je onda ponovo ližem da bih obnovio svoje „najubojitije“
oružje. U meni sve želi da i ovo preskočim, nazovem jučerašnjim,
davno prošlim. Ako odustaješ, učini to na samom početku ili izdrži
do samog kraja... i pet minuta više. I upamti to trpljenje. Nemoj ga
zaboraviti! Oprostiti?
Čitam crnogorsku dnevnu štampu. Ni slova o haosu u Srbiji,
protestima, nekoj Miloševićevoj naredbi da se prizna pobeda
opozicije u četrnaest srbijanskih gradova i u Beogradu. Zato imamo
opširan izveštaj o gerilskom pokretu Tupak Amaru u Peruu, o nekoj
talačkoj krizi u...

Nedelja.
Negde pobožnici sad u crkvu ulaze. Deset sati. Tamo nalaze mir i
nadu. Tamo im jača volja, njima verujućim. Može li se koren usuda
tražiti u neveri? A, hoće li božnici izbeći opštu kataklizmu? Ili će im
samo telesnost postradati, jednako kao bezbožnicima, ali će vera
njihova učiniti da im duše budu spasene? A, šta je spas? Ili,
stradanje, šta je? Šta je večno blaženstvo? Nije li i taj blaženi užitak
opet neki greh, koji će opet neminovno biti kažnjen novim
postradanjem? Neka se klade sa Paskalom – ima li Boga?

Beležim tok podsvesnog kako se uliva u ovu pomahnitalu glavu.

Čoveka najviše muče poređenja. Spoznaja da drugi drugačije
prolaze.

13. februar
Stigla presuda! Rekordno, šampionski! Posle dvadeset i četiri
dana! Predlažem sudiju Radovića za orden... mora da ima neka
medalja za ovaj podvig.
 Dok prelistavam presudu, jer ne želim da je primim, u sobu ulazi
novi pritvorenik. Gleda, malo je nervozan, znamo da je doveden iz
samice. Cupka dubokim lakovanim cipelama. Nosi neke kese. Nema
više od dvadeset pet. Predstavi se sa vrata:
– Ja sam Dejan Popović. Podigoh pogled.
– Ja sam bliski rođak sa Draganom Popovićem – izjavi
ispitivački me gledajući.
U sobi nasta tajac. Komandir koji ga je doveo je već zaključao
vrata. U sobi nas je bez njega – petoro. Četvoro mojih cimera
ispravlja glave, Žorž iz Bara i ustade.
– Znaš li đe si došao? – pita ga Žorž. Ja sedoh na krevet.
– Znam – reče – pa se okrenu prema meni i nastavi:
– Znam, Žarko, i to meni ništa ne smeta. Ja ne pričam sa
Draganovim bratom, a niko od mojih ne govori sa njihovim ocem.
Inače, i mi smo iz Lješanske nahije. Ako tebi smeta što sam ja tu,
možemo da tražimo, evo ja ću... ako treba, da me smjeste neđe drugo.
Ćutimo malo. Svi. Neprijatno je. Čeka se moja reakcija.
– Popoviću, ni meni to ne smeta, ali ne bih volio da ti jednog
dana zbog boravka u istoj sobi sa mnom imaš problema sa svojom
familijom.
– Neću, ne brini. Ne pričamo mi s njima – ponovi i krenu prema
jedinom slobodnom krevetu, drugi od mog. Sede. Gleda okolo, pa na
one svoje kese. – Evo, imam neke jabuke, sestra mi je donijela, pa...
ako volite...

Fantastičan prilog za doprinos mojoj bezbednosti o kojoj toliko

vodi računa crnogorski DB.
 Nekoliko noći kasnije čuo sam Popovića da govori u snu. Meni
se obraća, ali nisam mogao da razumem šta? Mogu li mu verovati?
Mislim da mogu, ali ne umem da ručam sa njim. Ni on sa mnom.

Pošto ne želim da primim presudu niti da se žalim na nju,

napisao sam žalbu, na nekih dvadesetak strana, u Branimirovo ime.
Završio sam je sa sledećim:

„Treba li, poslije ovakve presude Višeg suda, da zaključim da je

vazdušni prostor iznad Vojovića veće vrijednosti od moje glave? Ili
da su donji ekstremiteti na koje je, po sudiji Radoviću, trebalo pucati,
veće pravno dobro od mog vrata i glave, od mog života?
Treba biti pošten pa priznati da sam kažnjen zbog posledica koje
je spasavajući mi život i postupajući u nužnoj odbrani proizvelo
druto lice (Žarko), jer se ne može ni u snu pretpostaviti da bih bio
osuđen na dvije godine zatvora (koje sam do poslednjeg dana i
odležao) zato što sam ispalio jedan metak uvis iz pištolja (sa
urednom dozvolom) u trenutku dok me neko, ničim izazvan,
osakaćuje polomljenom flašom po glavi i kojom me je svakog
trenutka mogao usmrtiti.
Ja sam u ovom procesu jedino mogao biti oštećena strana koja
niti je uzrokovala niti proizvela ijednu pravnu posledicu.
Na kraju, ili na početku, zašto me sijedate na optuženičku
klupu? Zar nijesam već odslužio vašu kaznu? Hoću li ponovo da
odgovaram za djelo koje nijesam napravio, hoću li ponovo da
izdržavam kaznu koju sam već odslužio? Ili, možda namjeravate da
me, kršeći reformatio in peius, osudite na novu, veću kaznu?“
(Pravna zabrana – reformatio in peius – znači da je nemoguće,
ukoliko se tužilac nije žalio, povećati nečiju kaznu, preinačiti na
gore.)
 Retko u ovom nevremenu i nemestu sretnem suvislo
inteligentno biće, s kojim se može o mnogo čemu, mimo neprava i
bezakonja.
To je ovog puta veseo i vrlo obrazovan Novljanin. Grujo. Čujem
od njega pre neko veče zanimljivu priču. Verovatno je jako stara, ali
meni bi nova. Autor je i Gruju nepoznat.

„Bio jednom jedan kralj. Ode u nekakav rat, u kom odnese

pobedu, ali se vrati kljakav, sa jednom kraćom nogom, sakat u jednu
ruku, bez jednog oka. Zatraži da mu dovedu najboljeg slikara u
kraljevstvu da mu napravi portret. Dovedoše najboljeg i ovaj napravi
portret kralja kakvog ga je i video, kljakavog, sakatog i polućoravog.
Ljut, kralj ga je odmah skratio za glavu.
Dovedoše zatim drugog slikara. Znajući za sudbinu svog
prethodnika, ovaj ga naslika u punoj snazi, sa obe zdrave noge, ruke i
oba oka.
– Lepa slika, ali to nisam ja, ubijte ga.
Dovedoše i trećeg. Ovaj ga je naslikao u lovu. Podigao kraću
nogu na kamen, kljakavom rukom drži pušku, zažmurio na ono
ćoravo oko i drutim nišani na nekog jelena.
– E, to sam ja! – i bogato nagradi slikara.“

Juče je, 21. februara 1997. godine, prvi put posle Drugog
svetskog rata u beogradsku Skupštinu ušla nekomunistička vlast.
Zoran Đinćić je novi gradonačelnik Beograda. Sreo sam ga samo
jednom, kada je neke devedesete, čini mi se, sa suprugom Ružicom
došao u Zvezdaru na neku od mojih predstava. Sedeli smo nas troje
sami za jednim stolom i pričali o politici. Ne sećam se pojedinosti,
sem da sam bio nedorastao temi.
 Hteo sam pismo Aniti. Ne ide mi. Ništa mi ne ide. Čekao bih
samo. Prazno, dugo. Mirno. Imam vremena pred sobom neispitanog.
Ne mogu da ga obuhvatam razumom. Odavde se ništa ne može
razumom osmotriti.

Sad mi biva žao ovog papira, koji sam trošio poslednjih meseci.
Koliko li sam se samo raspadao razglabajući o novim nepravdama
Miraševe pravde. Mogao sam to laprdanje i negde drugde, čuvajući
nevinost ovih listova za nešto smislenije.
Sve mi ovo na kraju zaliči na onog Durmitorca, što je, gradeći
novu kuću, sagradio i WC, ali nekih sto metara dalje, u ponje.
– Što, jadni Milovane, tako daleko?
– A, đe nužnik – usred kuće?

Ali, neka ostane ta septička jama usred ove „kuće“ zabeležena.

Dobijam od Gruja Leonardov „Traktat o slikarstvu“. Izuzetna

studija.

„Dušo moja, strah me ponekad zaborava obrisa dragog ti lika.

Nemam pri sebi ni jedne fotografije da bih se lečio makar
jednokratnim pogledom. Izgledaj mi još onako kako te vidim
zažmurivši. Visoka, da ti se pred otmenošću uklone svi primati i
primitivi. Slobodna, da ti ptice ljubomore.
 Danas ću, sutra li, možda krenuti da ti bliži budem. Koliko bliži
zavisiće od tuđih inata i nadmenosti. Bojim se da nikad neću uspeti
da ti budem toliko blizu koliko sad želim. A to što sad priželjkujem ne
može se bliskošću nazvati. Pre bih ga srastanjem krstio. Neki čudni
koloplet udova gde se ne razbira baš precizno vlasništvo nad
pojedinostima. Tvoja li je ovo noga? Ili je u pitanju neki suvlasnički
odnos? Možda i podstanarski. Stanujem ti u tebi. Tobom sam
ograničen. Ta je koža nekako postala zajedničkom.“
Čitam knjigu „U sjenci smrti“ doktora Svetislava Marinovića,
advokata i izuzetnog pravnika. Knjigu mi je poklonio autor.
Podnaslov je „Velike drame zločina i suđenja“. Knjiga koja dokazuje
moju tezu (a, eto – nije moja!) da sudi vreme, a ne pravo. Da sudi
vlast, a ne sud. Da sude emocije, ne razum. I da se u svemu tome
advokatura može postaviti samo kao katalizator, usporivač ili
osporivač egzekucije, dok neko drugo vreme ne učini pravdu
očiglednijom. Jer, šta god bi advokati predlagali (iako izgleda
prirodno), druga strana (sud, tužilac, oštećena strana) to s
indignacijom i prezirom odbija, jer „nema potrebe“ i „nema osnova“,
zločin je (po njima) jasan. Našto onda sav advokatski trud, sem za
umobolne, neuračunljive i nesposobne za ličnu odbranu? Našto, kad
svako doba ima svoju vlast i njene interese koji se moraju i sudom
dokazivati i na silu, protivno pravu, logici zdravog razuma. Tako
krojiti „istinu“ i sahranjivati svoje greške, nevine kažnjavati, ako su
tuđi, a svoje pravdati i oslobađati (iako su očigledno krivi).
Briljantna knjiga!
Da, u ovoj zemlji, u ovom pravnom sistemu nema „pretpostavke
nevinosti“. Ti dokazuj svoju nevinost koliko god hoćeš, ali tvoja
krivica je već „dokazana“, samim ulaskom u ovaj blagosloveni dom.

Zašto ne dođu pred mene sa strašnim dokazima i neoborivom

istinom i saspu mi sve to u lice, govoreći:
– Kriv si, zato i zato! Sad, pati! Zaslužio si svoju patnju!
 Bi li mi lakše tada bilo? Bih li sve ovo nesnošljivo jednako trpeo?
Bih li tada pokunjen otišao u ugao, do kraja sveta?

Suviše volim Crnu Goru da bi mi je oni i dalje gadili. I neću

ovamo više dok njih, ovih „sudija“, bude. Voleću je ionako više
izdaleka.
Poseta. Knežević. Pokazuje mi dopis državnog tužioca Vlada
Šušovića, kojim odgovara Kneževiću:
„Tačni su navodi iz Vaše predstavke da je Radonjić napuštao
suđenje braći Laušević, ali je to činio iz ličnih potreba.“
Dobro, ako im neko drugačije ne naredi, Vrhovni sud sad mora
da ukine i ovu presudu, jer, gospodine Šušoviću, odrednica „lične
potrebe“ ne postoji u ZKP, a i da postoji, sudija Radović je, izlazeći u
susret Radonjićevim „ličnim potrebama“, onda morao da prekine
suđenje do njegovog povratka u sudnicu, ili, ako je lična potreba
ozbiljnijeg trajanja, da proces odloži za drugi termin!

Put nazad za Zabelu. Tri komandira. Hladna marica, ja sam

pozadi, nisam vezan. Mogu da pušim, da pišem. Pored puta, na
jednoj tabli u blizini Rožaja piše: OTKUP KOŽA. Koliko li bih mogao
za svoju dobiti?

Novi Pazar. Sablasno deluje otpad pored reke Ljudske. Hiljade,

ma mirijade bačenih najlon kesa koje je voda u opadanju okačila na
nekad poplavljeno žbunje. Simbol kraja dvadesetog veka, ili sveta?
Ne znam zašto se zove Ljudska, sem ako ne zbog ovog prisustva
ljudske civilizacije u njoj. Ima i pelena, nađe se i poneki bačeni
frižider, šporet... Možda je laž da je to Terencije rekao, možda je ono
sve što je njudsko, nije mi strano jauknula ova jadna rečica. Dok smo
se primicali Novom Pazaru sve je još bilo belo i nekako čak
romantično ušuškano pod tim snežnim jorganom. Nažalost, ovde kao
da je neko naglo strgao taj pokrivač i otkrio neretuširanu bedu
unakažene prirode. Iznad povešanih kesa, prvo sledeće što pada u oči
su načičkane bezbrojne satelitske antene. Ima ih i na straćarama,
koje deluju kao da će se baš sad srušiti pod teretom moćnog
prijemnika koji naliči ogromnom kečetu.
„Ako je svet palanački, zašto ne bi bila i palanka – svetska?“,
kaže mudri Radomir Konstantinović u svojoj neprevaziđenoj
„Filosofiji palanke“.
 DVADESETA GLAVA

MART 1997, četrdeset i četvrti mesec

Zabela. Ovde se, u međuvremenu, svet srušio. Dom kulture

izgleda kao da je u Vukovaru, 1992. Krov je pao. Središnji deo, gde je
nekad bila bioskopska sala, sad je potpuno otvoren, pogodan za neku
letnju baštu, ako bi me neko poslušao, u šta sumnjam. Selim se iz
stare neoštećene kancelarije u istočno krilo, srećom očuvano, takođe.
Tu je do pre dve nedelje boravio robijaš Keča, saradnik DB-a, koji je
teško i sa kim komunicirao i dobio je posle nekoliko godina
premeštaj u Osmi paviljon. Ulazim u najbolji prostor u krugu. U
Kečine odaje! To su četiri male povezane prostorije, gotovo kao
nekakav stan. Mali hodnik, dnevni boravak, sa starim „Iskrinim“
kino-projektorom, za koji bi neki muzej sa Zapada sigurno dao celo
bogatstvo. Odatle su se nekada pravile projekcije. Tu imam veliki
radni sto i jedan manji, sa dve stolice „za goste“. Treća prostorija sa
uzanim krevetom je kuhinja i magacin, iz koje se dolazi u četvrtu
odaju, gde imam WC i kupatilo! Imam i tri prozora, jednostruka
doduše, ali bez rešetaka, koja gledaju na Sportski centar i bazen. Iza
je zid, ali tamo u daljini, odavde sa sprata, mogu da nazrem i
Kostolac. Sad je čitav ovaj prostor vidno osiromašen, jer se moj
prethodnik, Keča, očigledno svojski potrudio da unovči nešto od
„svoje“ imovine, tako da nema baš ništa od starog inventara. Ovde je
poslednjih nedelju dana boravio moj Valjevac, Milan Simić –
„Šmeker“, koji je koliko-toliko, uz „Ruparevu“ pomoć, uspeo da
prostor ponovo oljudi. On se danas jednostavno uklonio iz ovog dela,
prelazeći u moju staru kancelariju, prepuštajući mi tako, uz šefovu
saglasnost, mesto koje mi, po nekom nepisanom pravilu, kao
starijem robu pripada.

Čekam kad će DB. (piše u dnevniku – nož)

Milan Simić, kog retko pominjem, a mogu samo po dobru, uspeo

je da mi sačuva i vladičin portret. Još visi u biblioteci, iako su više
puta pokušavali da ga odnesu. Poslušao je moj savet pred odlazak i
svako je jutro jedno mesto na vladičinoj kamilavci pažljivo prelazio
tankim slojem crne boje.
– Dođe zamenik, zapovednik, nadzornici, ne znam ko sve nije
pokušavao, i traže da nose sliku. Ja im lepo kažem, Žarko to još nije
završio, a evo, vidite, nije se još ni osušila. Pa pritisnem prstom po
onom mestu sa svežom bojom i pokažem. Tresla me groznica dva
dana, oko Božića, nisam mogao iz kreveta, pa sam, preko Tike
„Puba“, javio „Ruparu“ šta treba da radi.
Zvonko, „Brica“, je pre neki dan patentirao novi način
samopovređivanja za koji dosad nisam čuo. Uzeo je iglu i konac i
sebi, vrlo temeljno i čvrsto – ušio usta. To je isihazam!
Prolaze dani, nedelje... bez smisla. Jedino vredno pomena je
možda to što me je moj novi vaspitač, gospodin Majkić, predložio za
dobijanje vandomske posete u trajanju od osam sati.
Scepso, ergo sum! („Sumnjam, dakle postojim.“)

16. mart, nedelja, 1325. dan

Delim sa Dračom „pseću radost“, kobasicu koju nam država
udeljuje za doručak. Raspravljamo – od čega li je? Moja asocijacija je
– od remitende. Drača nije zadovoljan, pa proširuje ideju – od starih
novina i crknutih mačaka.
Nedeljno jutro takođe liči na crknutu mačku. Sve stoji i smrdi.
Ni smrad, ni nepokret se ne mogu izbeći, jer je u pitanju datost koju
emituje naša uniforma i ozidani vidokrug.

17. mart, 1326. dan

Današnje novine – „Sudije prekršile zakon, gruba greška
psihologa“. Gledam fotografiju, pročitah članak dopola i tek onda
ustanovih da sam ja na slici i da se članak odnosi na Kneževićevu
žalbu.
Zvuk koji ispuštaju cevi za višak pare kao da nagoveštavaju neki
pokret, isplovljavanje, kao da će se nešto pomeriti, promeniti. Neće.
Drača ovih dana očekuje prekid kazne na tri meseca. Tada ću biti
još usamljeniji i moći više da turpijam po glavi. Šef, Rakac, takođe
iščekuje premeštaj van kruga.

21. mart, 1330. dan

Govorka se o generalnom štrajku u pripremi. Cilj bi mu bio –
amnestija. Iako ne bih stigao do tog cilja, saglašavam se da ću se
pridružiti. Jer, „ko izda – pizda!“
Priveden sam na ispitivanje. D(ruštvo) B(udnih).
Drug Prvi, stojeći sređuje dokumentaciju, Drugi sedi, samo
klima glavom i ne skida pronicljiv i osuđujući pogled sa mene. Desna
šaka mu je na stolu, prstima nervozno stenografiše ili svira neke
organe. Mada, s obzirom na širinu oktave, moglo bi se raditi i o trubi.
Nemo mi glavom pokaza na stolicu. Sedoh. Poćuta se malo. Ne
mnogo, tek toliko da ti postane onoliko neprijatno koliko to pravila
službe nalažu. Rad prstiju se usporio. Ona dokumentacija u šakama
druga Prvog nikako da se poravna. U jednom trenutku drug Drugi
kucnu tri puta srednjim zglobom kažiprsta o sto. Da ne čuje zlo? Ne.
To je očigledno bio znak za Prvog koji, kako-tako sredivši
administraciju, sede i poče, kao dobronamerni profesor na
popravnom:
– Dobro. (Idemo na prvo pitanje.) Kakve ti veze, Lauševiću, imaš
sa nekom grupom koja sprema nešto?
Htedoh da primetim da je rečenica koja sadrži dve neodređene
zamenice prilično trapava, ali, kako ne popravljam peticu iz sintakse
na Filološkom, prihvatam izazov:
– Ne znam ništa o nekoj grupi koja sprema nešto, niti nešto
imam s nekom grupom – bio sam duplo neodređeniji od njega i sad
je 4:2 za mene! U gostima!
Međutim, ni moj naklonjeni pedagog nije „od juče“:
– Dobro. – I dalje je na mojoj strani i deluje, reklo bi se,
zadovoljan odgovorom. Ipak, sledi potpitanje, gde se, gledajući one
papire, on malo i čudi, odajući mi, vrlo poverljivo i zaverenički, nova
dostignuća iz predmeta koji polažem. – Mi, vidiš, imamo neka
saznanja da se sprema neki štrajk i da si ti neki lider te neke grupe! –
Potpuno sam potcenio profesora! Kakav preokret! Poveo je sa 6:4!
Dekan – muzičar, mistični skeptik... šta li je sve, drug Drugi i
dalje, gledajući u mene, ćuti i samo klima glavom.
– Gospodo, ako nameravate da me odbijete za vandomsku
posetu, mislim da bi trebalo da smislite nešto ozbiljnije, ili
jednostavno kažete – ne može.
– Šta je pjesnik htio da kaže? – prasnu duhovitost napokon od
druga Drutog.
– Šta ja imam od nekog štrajka? Bolji doručak? Amnestiju za
kaznu koja još nije pravosnažna? – smanjujem na 6:5. Umesto
odgovora, Drugi ponovo odagna zlo tri puta o sto. Profesor sintakse
pedagoški zaključuje ispit.
– Dobro. Ne znam šta ti imaš od tog nekog štrajka, ali pričuvaj
se, ipak! Gotovo! Možeš da ideš! – 7:5!
 Jebi ga, domaći teren. A i sudija je bio „njegov“, dao mu je loptu
i na početku i na kraju meča. Mislim da sam ponovo pao... Stigao
sam opet do „petice“, samo.

22. mart, 1321. dan

Odbijen sam za vandomsku posetu. „Ne da – ministar pravde!“,
rekoše. „Nema pravosnažnu presudu, a još mu nije ni trećina
prethodne kazne.“ Ne bunim se, u pravu su. Čak ne mislim ni da su
gramatički pregaoci iz DB ičim tome kumovali. Mogu vandomsku da
tražim posle prvog decembra ove godine kad ću napuniti četiri
godine i četiri meseca iza brave. Jedino što me muči je što se to
pravilo samo kod mene tako striktno primenjuje.
Upravnik može sam da donese drugačiju odluku.
– Mnogo te volim, Žare, ne bih, bre, da mi te ubiju na toj nekoj
kurčevoj vandomskoj – iskren je, uz špricer, upravnik Vićić. Tačno
mu je to. Ako me roknu posle prvog decembra, on... svi su čisti!
– Ja mislim da bi najpametnije i najbezbednije po mene bilo da
ne izlazim iz kruga do tridesetog jula 2006.
– ‘Ajde, ne zajebavaj! Evo ti jedan poklon od mene! –
„parkerica“ sa Belim anđelom. – Ako ne možeš tog pevca da mi
naslikaš, a jel’ možeš onog mog bretona. Vidi kakav je...
Bila mi je Anita. Konstatujemo da se sužava krug naših
prijatelja. Retki preostali prijatelji su ljudi bez moći, sa licima i
imenima. Naši brojni neprijatelji nemaju ni imena, ni lica, ali imaju
moć.

Poseta advokata Kneževića. Tužilac se nije žalio na poslednju

presudu. Knežević jeste, na dvadeset i četiri ozbiljne strane.
Tužilac nije pokrenuo ni postupak zbog javno izrečenih pretnji u
sudnici, iako je sudija Radović sve korektno (!), od slova do slova,
uneo u zapisnik!

23. mart, 1322. dan

Bezuspešno čitavog dana pada sneg. Šta će to Nebu kad Zemlja
ne haje? Neke stogodišnje gavrančine, svedoci posleratnih streljanja
na fudbalskom terenu se otimaju oko pola vekne jučerašnjeg hleba.
Sve je ružno. Vidljivi svet je takav. Nevidljivi je još i gori, ko zna?
Prokuvavamo vodu jer smo otkrili da se na površini sveže koja malo
odstoji nakupi bela skrama, nepoznatog porekla. Istovremeno na dnu
ostane ozbiljna količina belog taloga. Ovo sa dna bi se otrpelo, kao i u
životu, da nije onog na vrhu koje opasno, bolesno deluje. Dakle,
ubuduće ćemo samo roniti, bez želje za izranjanjem, a opet sa
strahom da ne uznemirimo mulj sa dna. Koliko li se može tako „na
dušak“?

Do mog prozora koji gleda na Sportski centar dopire neka

kakofonija kreketanja, graktanja, ljudske vike. Jedan ofucani gavran
sa oklembešenim krilom je na dnu gotovo presahlog bazena
pokrivenog žabokrečinom. Viđao sam ih kako s proljeća u jatima
ovde dolaze i tamane punoglavce. Ovaj je sam. Ne bi se reklo da mu
je do hrane. Kratko, kao da gasi žeđ tu na „obali“, pa zatim krenu
prema „pučini“, jer dno i ovog bazena ima nagib. Grakće sve vreme
dok se sa okolnih ivica bazena „bune“ žabe. Kvasi mu se ono
polomljeno krilo i kreće panično u neki pomahnitali ples ukrug, čiji
je centar kraj najdužeg pera osakaćenog krila. Prvi put prisustvujem
samrtnom ropcu jednog gavrana. Ima nečeg jezivog i ljudskog u tom
graktanju, dozivanju, šta li je? Najbliži gavranovom umiranju je Bata
„Prikoličar“, koji se upravo okupao i sad sa ivice bazena savetuje i
navigava gavrana:
– Daj desni, desni, daj desni! – njegovo „s“ slabo radi, liči na
neko englesko „Š“, na srpsko „t“...
 Gavran ga stvarno nije razumeo, jer je nekoliko trenutaka
kasnije njegov kovitlac oko krila usporio i kljun mu je nestao sa
površine. Udavio se. Bati krenule suze. Dolazim do njega.
– Šta je bilo, Batice? – zagrlih ga.
– Ih, desni je trebo da da! Desni! Ma, samo da mi je bila lopata
da mu doturim!
Ja mislim da se gavra – ubio. Odlučio je „nikad više“.
U prolazu, do večere, ispred svoje prikolice Bata „Prikoličar“ i
dalje plače i daje glasno ponudu da će da pojede miša za paklo
drvenih ili će se skine go i skače sa kolica, s puna kolica!

Nebom iznad Srbije proleće Hejl-Bopova kometa, pa će opet za

tri hiljade godina. Eto, i tri hiljade godina prođu, a neće neki
„prcoljak“ od doživotne!
 DVADESET I PRVA GLAVA

APRIL 1997, četrdeset i peti mesec

Pre desetak dana je Naum obrijao glavu. Obrijao je i obrve. To je

njegov protest. A, možda je neku od tih dlaka pronašao u svojoj supi,
pa da više ne bi rizikovao. Prošlog juna je prešao u Osmi paviljon i
dali su mu zaduženje da vežba zatvorske pse. To je voleo da radi, sem
što je, po mišljenju uprave, unakazio celu jednu novu generaciju
pasa. Istrenirao ih je da se maze sa robijašima, veselo im vrteći
repovima, ali ih je naučio i da podivljaju čim primete stražarsku
uniformu! Ne znam gde su jadni psi završili, ali za Nauma znam. Sad
je ponovo tu u krugu, u bolnici. Kljukaju ga jakim sedativima.
Odnosio sam mu svakog dana razne prehrambeno-nikotinske
ponude. Imao je pre dva dana i jednu sumanutu ideju o nekakvom
prevratu. Pitao je bih li se ja prihvatio liderstva prevrata u zemlji!?
Uh! Zahvaljujem mu oprezno na tolikoj časti i poverenju.
– Slabovidan sam ja, reumatičan i seksualno nezadovoljan.
Lideri moraju dobro videti, uspravno i bezbolno hodati i kvalitetno
jebati. Hvala ti, prijatelju, ali nemam ti ja, kao što vidiš, nikakvih
kvalifikacija za to zanimanje.

Naum je ponovo u krugu i više se ne javlja nikom. Ni meni.

I u Zairu ratuju Srbi protiv Srba. Deo srpskih plaćenika je prešao
na stranu pobunjenika!
 Danas, devetog aprila, je u Sava centru premijera „Balkanskih
pravila“. Jednu od većih uloga igra i moj Dule. Pola deset uveče.
Okupao sam se, obukao najlepše što mogu, svečano, u čast njegovog
filma. Držim ti palčeve, sine! Da uspeš noćas i da ti se to ne dopadne!

Milan „Šmeker“ kuva, Drača kunja, „Rupar“ popravlja neku

lampu, Tika „Pub“ mu pomaže, ja bogoradim.

Upravnik, ovozemaljski, zabelski... Pričamo o mojoj eventualnoj

vandomskoj poseti u trajanju od osam sati.
– Pustio bih te ja, Žare, ali moram da pitam ministra.
– Hvala, bolje nemojte, opet će na kraju Lilić da odlučuje o
mojim seksualnim (ne)slobodama. Bolje da se vidimo u decembru!
– Šta ima u decembru?
– Pa, biće trećina kazne. – Ma, daćemo ti u julu!
– U julu možda opet ukinu presudu... A jednom kad mi i date tu
vandomsku posetu, najverovatnije više niko neće ni želeti da me
izvede. To Vam je, upravniče, kao kad bi zub stalno naizmenično
polivali vrelom, pa ledenom vodom. Onda zub pukne i svi se čude –
šta mu bi?
– Da, da, a šta bi sa onim tvojim zubom?
– Pa, ništa, boli i dalje, u zubnoj klinici ne mogu da mi
pomognu, a ja po Kućnom redu ne mogu da idem kod privatnika...
– Stani, bre, ja sam ovde najpametniji po Kućnom redu... Sa’
ćemo to sredimo – vrti neke brojeve, svađa se, šalje u pičku materinu
neke propise i završi sa:
– Majke Vam ga spalim, ‘oćete da vam Miloš Obilić sutra krezav
od mene izađe?
 – Niste trebali, to je samo sedmica, gore, levo... mogu ja s tim
bolom...
– Ma ko ih jebe? Je li, boga ti, a šta to bi sa Naumom? Ti si bio
dobar s njim?
– Pa, verovatno te nagle promene temperature o kojim Vam
pričam.
– Ti, vidim, ima šanse da taj brak nekako spasiš, iako si se
razveo?
Anitu, vidim, namerno prećutkuje.
– Pogotovu uz Vašu pomoć – i ja se pravim lud.
– Ih, bre, Žare – razočarano gleda kroz prozor – što se ovo
smrači nešto...
– Kao u životu...
– Bio ti Fila sinoć na televiziji...
– Da. Sam je sinoć priznao „da je advokat koji u jednoj godini
nema dva jaka medijska slučaja – mrtav advokat!“ Valjda je to
objašnjenje zašto je novinama davao moja privatna pisma...
– Nije ti lako, čika-Žare.
– Nije.
– Jebem mu mater, ne umem da ti pomognem. Zajebano. Al’,
sve će da prođe, veruj mi.
– Znam. I život.
Mislim o jednoj knjizi koju sam juče u dahu pročitao: „Mir je
svaki korak“ vijetnamskog filozofa i disidenta Tič Nat Hana...
„Udišem i znam da je ljutnja u meni. Izdišem i znam da sam ljut.
Udišem i znam da je ljutnja neprijatna. Izdišem i znam – ovo
osećanje će proći. Udišem i smirujem se.
Udišem i snažan sam dovoljno da savladam ovu ljutnju.“
 Vode me posle u Dom zdravlja da snimim zub. Lagaće onaj ko
jednom bude tvrdio da Laušević na robiji ništa nije snimio. Važno je
ipak imati kontinuitet u karijeri.

Veliki petak. Drača me zove iz Beograda. Skinuli mu pet godina!

Želim mu svaku sreću. Pomogao mi je ovde koliko god je to bilo u
njegovoj moći. Ako sam i ja njemu nešto olakšao, biću srećan zbog
toga. Nadam se da me neće nikad razočarati.
 DVADESET I DRUGA GLAVA

MAJ 1997, četrdeset i šesti mesec

Poseta: Branka, Anita i nemir.

– Dobro si, Kaka?

– Jesam.
– Nijesi.
– Nijesam. Glupo je prećutkivati. Treba da znaš. Tata nije dobro.
U Lazarevu subotu (?) dobio je blagi moždani udar...
– I... kakve su... šanse?
– Teško je bilo šta predviđati, ne znam može li se ovog puta
izvući...
Je li to ona „treća nesreća“ u „sedam godina nesreće“? Smrt
Brankinog muža, trećeg jula 1990, naša opšta nesreća tridesetog jula
1993, sad, na vidiku očev kraj?
Anita je ćutala sve vreme i držala mi ruku.
Branka mi daje malu brojanicu iz Hilandara, poklon od Petra
Kralja kog je slučajno srela u vozu putujući za Beograd.
 Danas je Đurđevdan, krsna slava Lauševića. Kako je danas
najstariji Laušević?

Napolju krešti rajska ptica, paun. To liči na „PEEOO – PEEOO!“

Bio je neki Peja tu, izašao je pre neki dan, posle mnogo godina. Kad
su ga jednom, po kazni, vratili iz Osmog paviljona u krug, slušajući
ovakvo isto kreštanje, sam je prokomentarisao:
– Evo, i one me zajebavaju!
Koga jutros zavitlavaju rajske tice rugalice?

Zove me vaspitač Majkić, izbeglica iz Krajine, koji već dve godine

ne može da dobije ličnu kartu u Srbiji. Došao je danas ranije na
posao, zbog mene.
– Da zovemo tvoje, Žarko?
– Hvala, gospodine Majkiću!
Razgovaram sa majkom. Očeva desna strana je gotovo sasvim
oduzeta i... mnogo toga više ne funkcioniše. Pričamo o smrti.
Izgovaramo „smrt“ lakše nego „ljubav“ ikad. Da ne pokažemo slabost
i upišu nas u slabe ljude, tanak soj. Pokušavao sam nekoliko puta, pa
sam im, a i sebi, ispadao smešan, slabašan.

Malo kasnije pričam sa upravnikom, Vićićem.

– Znam sve. Kako, čika-Žare, da ti pomognem?
– Ja bih oca da vidim živog, još jednom.
– Znam, ali ja jedino mogu do Spuža da te sprovedem.
– I, onda na njihovu volju hoće li me i kad pustiti da ga vidim. I
da čekam u nekoj samici da otac požuri sa životom?
 – Jebem im mater, u pravu si. Čekaj! Zove nekog, nema toga.
– Što ovaj tvoj ne poradi nešto jednom za tebe?
– Ne znam, Vi ste malo bliži s njim.
– Ma gde sam ja bliži, bre, dve vas rođene sestre na svet donele...
– Nas – dve sestre, Vas i njega – jedan ministar. To je mnogo
bliži rod.
– Idi, bre, Žare u kurac – smeje se – a ja mislio da sam ja
najpametnije čeljade u zatvor.
– Pa, tako piše u pravilnik – kažem.

– Ma, piše i na tarabu... – zove ponovo – Zorane (Stevanović,

pomoćnik ministra, najbliži rod u ovoj komplikovanoj rodbinskoj
situaciji), imam, bre, strašne probleme sa ovim tvojim Lauševićem...
Jok, bre, kulturan čovek, fin, nego otac mu... – prepričava mu
okolnosti, verovatnoće i komplikacije sa spuškim zatvorom... –
Dobro. Dobro. Ljubi te Vića, al’ mi osveži dan! E, ovako čika-Žare...
Moram da napišem i zvaničnu molbu, da bi sve bilo po
propisima. Vaspitač Majkić mi daje blanko molbu da odnesem do
komandira „Babice“, kog zove i najavljuje me. Biću kurir sopstvenih
karakteristika. „Babica“ je pre nekih petnaest godina krenuo sa
trudnom ženom do porodilišta i na putu je naišao na stravičan udes.
Istrčao je da izvlači neke ljude iz zapaljenih kola i spasio ih. Kad se
vratio do kola, žena je krenula da se porađa! Iako je zbog udesa već
pristigla hitna pomoć i pomogla i komandirovoj ženi i bebi, palanka
se već pobrinula za nadimak i niko mu više ne zna pravo ime. Ima
ožiljke od opekotina na obe šake. Već sam kod njega:
– Da sačekam? Možda da Vi to po nekom drugom?
– Ma jok, bre, slušaj: „Laušević je zarobljenik sopstvene slave i
trebalo je odavno da dobije pogodnosti, ali činjenica što je medijska
ličnost mu to stalno onemogućavaju!“ A?
 Oduvek me je komandir „Babica“ podsećao na mog dobrog
kolegu Mila Miranovića, a sad je to negde i dokazao. Gramatika ne
smeta.
– Odlično, hvala Vam!
Dobijam tri dana u civilu. Voziće me službenim autom.
Pokušavam da napravim neki racionalni plan tog puta, ako se budem
pitao. Razgovaram sa Milanom „Šmekerom“.
– Zašto je život tako pogan i prepun kušanja? Zašto je trebalo da
se primakne očev kraj da bih osetio dašak slobode? I koja je to
sloboda? Zašto je sve sazdano od suprotnosti?
– Ne mešaj nikog sa ovim putem. Idi da se oprostiš sa ocem!
Poštovao si oca i majku čitavog života, ne pokvari to ničim poslednjih
časova ljegovih! Saberi misli! Budi narednih dana sasvim sa ljudima
sa kojima treba da budeš. A, budi sa malo ljudi! I – budi sa ocem! –
mudro savetuje moj Valjevac.

8. maj, četvrtak, 1378. dan

Odlazim po pozivu kod upravnika. Teško govori, kašlje
povremeno toliko teško da mislim da će mu srce stati od napora.
Špricer pred sobom i jutros tumači kao medicinu, očišćenje neke
guke, zakrečenja u grudima. Kaže da mu je šofer bolestan.
– Možda je rak – konstatuje.
Kad sam odlazio prema kapiji vidim u krugu neku užurbanost
ljudi u žutim zaštitnim odelima i skafanderima na glavama!
Kosmonauti demontiraju stare gromobrane iz kruga i brzo ih pakuju
u teške metalne sanduke. Radioaktivni su, to svi znamo, ali ovde
odavno nikog ne zanima nešto što se zove budućnost, nesreća koja će
tek doći. Jer, to je nevidljivo, a možda i... neće nas?
– Slušaj, od ponedeljka si u nadležnosti svog brata-upravnika i
što ti on dopusti, ti – tako.
– Mogu li sad da pozovem moje?
 – ‘Ajde!
Saznajem od majke da je otac u bolnici na intenzivnoj, da je
Maja sa Asjom u Boki, a Duka kod naše dobre Goce, koja ga već
godinama čuva u Beogradu.
Hejl-Bopova kometa je pre neki dan napustila naše oči. Kakve će
je oči gledati za tri hiljade godina?

9. maj, petak, 1379. dan

Sinoć, dok čekam komandira da mi otvori vrata mog Trećeg
paviljona, društvo mi pravi Dragutin S. – Dragi, vatrogasac iz treće
smene. Zgužvano neko dežmekasto lice, sa dva-tri zuba, jednim
zlatnim. Mislim da je pregurao šezdesetu. Kako sipi neka dosadna
kiša, obojica smo pod plitkim tremom i pušimo.
– Vidiš, Žare, Dragi ti je ovde dva’es’ dve godine! Isti paviljon!
Dva’es’ dve! A, ne! Prvo je bilo trinaes’! Trinaes’! I to s majkom, šta
da ti kazujem? A, ne, ona je bila tu, u ženski paviljon. Jes’, i ona
trinaes’. Do u dan, majke im ga se najebem, do poslednji dan smo
ležali. Što? Ma, nije to moglo više da s’izdrži, taj moj tas’, jeb’o mu ja
mater... đubre, đubre – čovek, šta više da ti kazujem. Samo tako –
đubre! I zakunemo se Ruža i ja da to tako više ne da ide. E, Ruža mi
se majka zvala. I za Dan republike, jes’... zaklo ja prase, kako je red...
tas’ opet nešto zakera, te on to bolje osoli... rakija mu starija... te opet
sam mu tuk’o ćeru... ,,’Aj’ taso, da izađemo, da se popričamo k’o
čoveci. Da mi vidiš kiseli kupus, kaki je, je l’ tvoj bolji... da ti malo
pričam s koji se očijuka moja žena...“ – ovo, ono, razumeš... Izađe
đubre, malo se razgovorimo uz rakije u podrumče, otvorim oni bure s
kupus, dignem oni kamenče što ga pritiskava i – u nos! Ruža bila tu,
čekala, zakonopimo ga, ja mu nabijem čarapku u labrnju, Ruža
donela hanzaplas’ i... (duboko uvlači dim) hteli mi lepo u Moravu s
njim, s jedno zarđalo ralo... no se tas’, mrcina jedna – otima, ne da
se, razumeš, pa ga moja Ruža lepo sa sekirče, evo tu... (pokazuje iza
uveta) ma jok... sa tupe strane od sekirče, to sudija nije prizno, majke
mu ga spalim, i ja onda sa nož, boke-boke i...’aj’ sad, taso moj, pa se
đubretaj na oni svet! Ma, brzo je to bilo, dok si rek’o... „grabulje“.
Eto. I hteli mi isto s njim lepo u Moravu, al’ naišo mi brat, Slaviša
moj, baksuz, majke mu ga spalim pijane, one nenaspavane... i
umesto da pomogne... pravo u miliciju! Pobeg’o je posle, sad je negde
u Švabiju, ma će ga na vata Dragi.
Nema komandira još... Kiša kao da se pojačala, ukrupnjala.
– A, majka? Lepa mi je Ruža bila, šes’ zlatna zuba imala –
povuče dug dim, pa ga sporo izbacuje. Odjednom, zajeca. Navrnuše
mu suze, sline...
– Eeeee, jebem ti grabulje, ‘de baš mene strefi majku da
zakoljem? Sotona je zaklo, ne ja! „Nemo’, sine, na Slavišu s pištolj!“
Sakrila ga kurva, ne mogu da ga nađem, pa to ti je. Luger – bio...
dobar, precizan, lepo leže... – istrese sline sa palcem i kažiprstom,
useknu kratko nazad remitendu, pa se pribra, poveravajući mi se:
– A sa’ ću heklera da kupim kad izađem.
Dragutin S. je za te dve godine na slobodi, pre ubistva majke,
stekao i četvrtog tasta. Kolega moj, Dragi. Robija opet trinaest
godina.
Broji još četiri do heklera, pa će za Švabiju da navata brata
Slavišu...

10. maj, 1380. dan

Neko jako posvećen vaspitno-popravnom zanatu me je okačio na
tablu sa ostalim robovima koji su dobili pogodnosti. Ja neću imati
slobodno kretanje kao oni, već oružanu pratnju, njima niko ne umire,
ali moja majka se noćas često pominje u Zabeli. I veći deo plavog
osoblja se ponaša kao da ću kod njih provesti ta tri dana, spavati u
njihovom krevetu, sa njihovom ženom, jesti njihov ručak...
Milan „Šmeker“ ide krugom i objašnjava tu moju slobodu od tri
dana. Danas se i povredio na krugu, okliznuvši se. Izgleda da je
polomio jedno rebro.
 Jedna knjiga mi je pomogla da prebrodim današnji dan.
„Buđenje“ Antonija de Mela. To je jedan od mnogih priručnika za...
život, koji mi je poslao dobri Sloba Beštić, glumac.

12. maj
Čekam, obučen u civilno, u dežurani. Komandir koji me prati je
Zorko, jedan od revnosnijih u službi.
– Očekujem od tebe izbegavanje kritičnih situacija.
– Idem da vidim oca – kažem kratko. Polazimo službenim
automobilom do Beograda.
Centralni zatvor. Zovem majku – otac će danas biti vraćen kući.
Posle dozvole mog sadašnjeg nadređenog, brata-upravnika
Radomana, zovem i Anitu.
– Hoćeš li sa mnom? – pitam je.
– Idem gde god kažeš!
U pratnji sa nama je i Zoran Bukvić, koji će da vozi službeni
„jugo-floridu“, ali i „da ubije, ako treba“. Nosi tri pištolja, majstor je
džudoa, veseo, simpatičan, premazan i uliva poverenje. Njegova
suprotnost Zorko, je suvozač. Zoranova tri pištolja niko ne vidi,
Zorkov jedan – i ptice pored puta. Meni je svejedno. Anita treperi i
privija se uz moje ruke. Stajemo pored usamljenih izvora ili na
pumpama. Jednom sam tražio da stanemo da kupim Aniti šumske
jagode koje je prodavala jedna rumena devojčica kod Brodareva.
Imali smo pre toga i jedan peh sa kolima, srećom ništa ozbiljno, neko
češanje prilikom preticanja jednog starijeg Bosanca. Ne želim da se
nerviram. Pričam sa Anitom o „Buđenju“, dok nedaleko od nas traje
ubeđivanje oko saobraćajne krivice. Malo kasnije, Anita iz Kolašina
zove moje. Smrknuta je, ništa ne smem ne pitam. Nastavljamo,
ćuteći do Podgorice. Silazi veče na Crnu Goru. U dvadeset do osam
sam duboko uzdahnuo. Ne znam zašto sam pogledao na poklopljene
skazaljke.
 Dolazimo do kuće. Mili je na balkonu, ispred zgrade ujak. S
nepotrebno jakim obezbeđenjem prilazim stanu svojih roditelja. Čak
mi se u sumraku nikad osvetljenog ulaza pričini i figura Sava
Stanišića.
– Spava, ne poznaje nikog – kratko mi raportira Mili. Dolazim
do oca.
Teško diše, upalih očiju, odlazeće donje vilice i pogleda
beskonačno dalekog. Levo se oko vidi samo. Javljam mu se, oko mu i
dalje prolazi kroz mene.
Kaže mi majka da mu je pre nekih sat vremena rekla da dolazim
i da je tada prošaputao:
– Ko ti je rekao?
Bilo je, kaže, dvadeset do osam.
Približava se, ipak, njegov pogled, zaustavlja na mojim očima i
pretvara se to oko u suzu, celo. Grč na licu i neka očajnička sreća.
– Kad si došao? – šapatom teško pita da niko ne čuje, da me ne
oda. Pričam mu o svojoj definitivnoj slobodi, prilazi nam Anita.
Majka ga pita:
– Ko je ovo?
– Anita! – prošaputa i zaplaka ponovo. Stavljam mu brojanicu
Pere Kralja oko ruke i molim se negde duboko i strašno u sebi da ga
vrati Gospod, da zaustavi taj odlazak.
Dogovor je da moja pratnja ide u hotel, a mene nagovaraju da
idem kod Branke sa Anitom. Ne želim, noćas ću biti ovde, pored
njega. Anita bez komentara odlazi sa Brankom. Ostajem sa ocem,
bratom, majkom i ujakom. Teraju me i da legnem. Neki prazan
kratak san do zvečke u šest sati.

13. maj, utorak

 Susret Maje i Anite. Maja je bila otmena, pozdravila se i sa
Anitom. Bila je i cinična kasnije prema sebi i svom samarićanstvu.
Otmena i cinična. Anita, otmena i... ćutljiva. Ja sam čitavog dana
pored oca, koji je danas prolazio kroz kritične faze, od dubokog sna
do po koje izgovorene reči. Zorko je ručao sa nama, Zoran je išao u
Ostrog. Doneo je i krstić iz manastira Svetog Vasilija Ostroškog, koji
stavljam u očevu nepokretnu šaku.
Majka stalno ponavlja:
– Četrdeset i šest godina, četrdeset i šest godina... Bio je i
advokat Knežević, bili su i mnogi, svako drugačije namešten...
Knežević o žalbi...
Majka očekuje još samo jednu, makar bila poslednja, potvrdu ge
četrdeset i šest godina mlade ljubavi.
Brankina Dora neće u školu, misli da nije spremna danas...
Maša pati za dedom, iz hodnika.
Nikola, Miloga stariji sin, jak, ne da emocijama napolje.
Mili emocije pokriva sitnim poslovima.
Njegova Dragana samo oko hrane nešto.
Branka je u rasejanju.
Komšije su na mojim obrazima.
Rođaci, takođe i oko struka mi.
Anita masira rakijom očeva stopala i osmehuje mu se. On
uzvrati ponekad.
– Boli li te što? – pitam. Odmahuje kratko glavom.
Njegov dahje kao u bebe. On je potpuno zdrav. Njegova jedina
bolest je – starost.
– Mnogo mi je žao štapa – tiho kaže.
 Donosim mu štap. Podsećam ga na našu Španiju. Moje nikad
obuvene cipele i njegov štap.
– Biće tu, pred tvojim očima, da bi ga što prije upotrijebio.
Negde je iz zone iz koje se upravo vratio očigledno doneo i strah
da mu je štap nestao ili polomljen. Da li želi da ustane i podupre se
tim štapom ili misli da će mu trebati tamo?

U duboku noć, opet me teraju da idem kod Branke sa Anitom.

Anita ćuti.
– Ocu je bolje. Idi, naspavaj se – moli me majka – zvaćemo te,
ako bude promjena na gore.
Odlazimo. Vozi nas Zoran. Daje mi pištolj. Neću. Neću da mislim
da se može bilo šta ružno dogoditi.
Noćas je Crna Gora dobra i nežna prema meni.

Ležim dugo i svesno. Vraćam se u neki prarani život. Ran sam i

ranjen. Mladi me Anita. Vida i rane koje sam već proglasio
neizlečivim. Prut sam sav i nežan. Imamo vremena. Želim da ga
imam pored nje, dute i vitke. Mlad sam i mlađi ponovo. I srećan što
nekog srećnim napokon činim. Ja sam ono što dam, moje je ono što
dajem. Ja sam ono čega se odreknem. Postajem više svoj što joj se
otmenoj i lomnoj više predajem.
Nisam ništa sanjao. Sanjaš kad moraš, kad te pritisne mora, kad
moraš da bežiš od moranja. A ta noć je bila taj dugo sanjani san.

14. maj
Teško nam je, jer sve kraće traje ova iluzija. Ocu je znatno bolje,
kao da ga je Vasilije Ostroški na njegov dan povratio među žive.
 – Ti si to uradio, sine!
– On je majko, slava mu i milost!
Treba da se polazi nazad za Zabelu.
Shvatam da je mojima zaborav zatvora koji sam pokazivao ova
tri dana bio dovoljan da i oni zaborave i odakle sam stigao i gde
moram.

15. maj
Pozdravljam se sa ocem.
– Idem za Beograd – lažem, bojeći se čega se sve seća dok je bio
dodirnut smrću.
Narednih dana je stalno pitao, šta ću tamo i kad se vraćamo.
Kasno uveče, vraćen sam među zabelske zidove.

17. maj
Jutros sam tu. Jučerašnji dan sam proveo bludeći u moje civilno
odelo koje upravo vraćam Željku „Bosancu“ i uzimam svoje
robijaško. Vidim da na jednoj maloj hoklici u uglu magacina ima
poziciju naše dopisne šahovske partije.
– Kako ti je stari? – pita. Napravih neki neodređeni izraz lica.
Obuvam se. Gledam nameštenu poziciju naše duge šahovske partije
koju sam do danas imao samo u glavi. Opsednut oduvek ovom igrom
zalepih se i... stadoh da pomeram figure.
On je, kaže, još u martu prošle godine skakačem uzeo pešaka na
e4 i, čini mu se, pogrešio. Ali, nije hteo da „vraća potez“ iako mi ga
nikad nije javio.
Pomeram topa na e1.
Da li je trebalo zadržati distancu i ne dopustiti da se čovek koji je
ubio „najveću ljubav“ moje dobre prijateljice umeša u moj život, u
moju robiju?
On brani skakača sa f5, ja mu ga napadam sa d3.

Moralni čistunci će reći: „Da, trebalo je ostati po strani!“

On igra Sd6. Uzimam mu konja lovcem na c6. Pokušavam da što

pre završim ovu besmislenu igru.
Može li se opet sa druge strane reći da su mene prihvatili, ne
znam ni jedan drugačiji stav, gotovo svi poznanici i dalji rođaci
Popovića i Vojovića?

On „d“ pešakom nosi lovca.

Da li to ovakvim svojim postupanjem željno projektujem

ponašanje svih onih na bilo koji način povezanih sa mojim
krvnicima?

Uzimam skakačem pešaka na e5.

On štiti masku lovcem na e7.

Odnos između Željka i mene je prilično opterećen svim tim

saznanjima i možda samo zato prividno i nasilno dobar, uzajamno
tolerantan?
 Dajem mu damom šah na h5. On brzopleto greši i brani se
pešakom na gb, kog uzimam konjem, sa novom maskom... Željko se
tresnu šakom po čelu:
– Jeb’o me pas glupa!
Ja, koji sam ubio nečije sinove i naslušao se pretnji o umiru krvi,
zar nisam ja postao najbliži sa Nikolom Kaluđerovićem koji je,
sveteći sina, napravio krvnu osvetu?
Izađoh, a nisam siguran da li se i pozdravih izlazeći...
Pitam se jesam li uopšte ja i odlazio odavde? Sat je ponovo stao i
tek sad, sve prošlo prethodnih dana, umotava se u snoviđenje.
Isparava sve fizičko i seli se u neku ezoteriju, u uspomenu, u nešto
što će se samo snovima moći prizivati. Kad smo srećni, nemamo
vremena za snove. Sanjaju samo nesrećni.

Veče na otvorenom balkonu beskrovne sale Doma kulture. Slika

je bezdušna, sasvim. Osuđeni Laušević meditira, vegetira i lamentira
nad ruševinama kino i pozorišne sale KP doma u Zabeli. Milan me
odbija od metaforičnosti. Priča mi da je pre neki dan u Valjevo, u
tamošnji SPO, iz Beograda stigla vest da sam se tu upravo obesio!
– U pravu su, ali nisam o gredu, nego o Anitin vrat.
– Tako sam im ja i odgovorio.
– Milane, može li se biti jednako dobar sa ubicom kao što si bio
sa ubijenim?
Zna moj pronicljivi Valjevac šta ga i o kome pitam. Ćuti, dugo.
– Mogu li biti čak i bolji sa ubicom nego što sam bio sa
ubijenim? – nastavljam pitanje.
– Čovek sve može – dobijam mudar i dvosmislen odgovor.
 – A, znaš li da su mi i jedan i drugi spasili možda i život!
– Kad?
– Pokojni Marko je jednom sa svog splava skočio za mnom u
Savu, misleći da neću izroniti, a Željko je jedne noći u Trećem
paviljonu...
Upravnikova kancelarija. Zovem moje. Branka se javlja. Otac
stalno pita majku što sam se toliko zadržao? Branki je sa osmehom
šapnuo, da niko ne čuje:
– „Dum spiro, spero.“
– To je rekao?
– Zamisli!
– Šta je rekao, Žare? – pita me Vića.
– „Dok diše, nada se“ – ponovih očev šapat.
Vića iskapi ostatak špricera, gledajući negde kroz prozor.

23. maj, 1393. dan

Bila je zora, topla. Čistili smo alge, oko tuševa. Nakote se za par
dana od sumpora u vodi, čega li. Opet je umirao jedan gavran na dnu
bazena, u lokvi lanjske zelene vode. Milan, sa svojim napuklim
rebrom, je spasio gavrana. Dok smo gavru, koji se tresao od straha i
zime, posle bodrili na život, parile su se žabe na drugom kraju
bazena. Tri sljubljena para su izbacivala na hiljade končastih života.
Tog dana smo mi ubice poubijali još hiljade života. Jedan, gavranov,
smo spasili. Sad liči na ostale vrane. Voli li život više sad?
Kako je otac sada, u ovom trenu? O čemu je to njegov život
sada? Kako se to sad savija njegova duša? Da li bi lakše bilo da to
znam? Poznaje li čista duša svoj okov?
Ovde je hladno ponovo. I mirno. Ni to, što je brica Zvonko
ponovo ušio usta više nikog ne impresionira. Kao da je i sam
naslućivao takvu reakciju, pa je svoj protest, mada niko ne zna šta u
stvari traži, pojačao tako što je ovog puta ušio i očne kapke i na čelo
prišio i neku krpu sa parolom SMRT KOMUNIZMU! Sad je u bolnici,
kod doktora Popovića. Vezan.

25. maj, 1395. dan

Otac odlazi u sfere onostranog. Govori o ljudima davno umrlim,
događajima starijim od njega. Pominje svog oca koji je 1912. nekome
spasio život, a ovaj se posle ubio. Kaje se mnogo. Često razgovara sa
svojom majkom.
Kad se vrati, pita što se ja ne vraćam?

Gledam svoje ruke. Stare, počinju da liče na one, gotovo

beživotne, koje sam držao pre dve nedelje. Kao da su mi se tu, odmah
ispod epitela, sakrile staračke, očeve pege, koje će se pojaviti još ove
noći.
Neki zrikavac se upevava i nervira zatvorske pse.
Zna li iko kraj?
Dok ovo pišem, čujem nečije ravnomerno disanje. Ustajem. Ne
mogu da otkrijem odakle dolazi. Kao da je sa karatavana. Tišina
ponovo. Zrikavac je odustao. Psi nisu. Ko to diše noćas izvan mog
ludila?

30. maj, 1400. dan

Danas je sedam godina od one nesrećne havarije sa predstavom
„Sveti Sava“ u Jugoslovenskom dramskom.

31. maj
U sedam ujutru me zovu na dežurnu. Usput srećem mog
vaspitača Majkića, koji se ozbiljno obukao i došao u krug, iako danas
radi tek od podne...
– Idi, Žarko, Anita te čeka...
Umro je. Noćas, pre ponoći, u snu. Ne znam pojedinosti. Njih
zna Bog i očeva dobra duša. Nije doživeo da dočeka moju slobodu.
Nikad neću saznati šta je odneo sa sobom, da li moje reči da sam
slobodan, ili je shvatio da ga tom laži samo umirujem i ispraćam.
Neću saznati još mnoge stvari o mom stvoriocu, koji je imao život
paćenika i sveca i koji, eto, nije dobio zemaljsku platu za svoj pošteni
život. Imao je jednu ženu, jednu dogrobnu ljubav, nije podlegao
nijednom zemnom iskušenju, ostao je čist svih svojih teških godina.
Bio je komunista i nije išao u crkvu, ali nijednu božju zapovest nije
prekršio. Bio je najveći hrišćanin kog sam poznavao, a koji to nikad
javno nije pokazivao. Ne daj, Gospode, da ikad padne ijedna kletva
na njegovo ime, ijedna ružna reč. I, ako ih bude, da se vrate
krivokletniku da ih sam ispašta.

Ode strašni maj 1997. godine.

 DVADESET I TREĆA GLAVA

JUN 1997, četrdeset i sedmi mesec

1. jun, Podgorica, gradsko groblje na Čepurcima

– Dodirni ga, sine – moli me majka.

Dotičem bogobojažljivo to hladno lice, ne bih da pomutim

njegov spokoj. Milujem čelo drage glave, nekog tela iz drugog sveta,
znajući da moj otac više ne prebiva tu. Branka razgovara sa njim,
popravljajući mu jedan pramen. Majka mu poverava ko mu je to
upravo došao. Obe su mirne. Nekoj privremenosti prisustvujem.

Putovao sam čitave noći, zbog „administrativnih“ problema. Bio

sam spreman od deset sati juče ujutru, dva puta sam se oblačio u
civilno i dva puta po zapovesti zapovednika Božilovića ponovo
presvlačio u robijaško. Kako je vikend, Vićića nema u upravi, danas
je on – osmomud. Zapovednik Božilović, kako to gordo zvuči,
pogotovu kad on govori o sebi, u trećem licu:
– Kad zapovednik... to i to, onda mora... to i to. Sinoć u deset su
mi rekli: Zapovednik je naredio – putuješ ujutru u šest. Zamolih da
ostane ključ od Doma kod mene, ne bih li se ujutru što brže spremio.
 – Nema potrebe, Lauševiću. Uživaj!
Odlazim u spavaonu da „uživam“. Ležem. Prvi put posle mnogo
meseci uzimam tabletu za spavanje, ne bih li se što pre preselio u
neznanje. Sumnjam da je tableta stigla do želuca, otvaraju se vrata,
čuje se glas koji budi šezdeset ljudi:
– Lauševiću, ideš na sahranu!

To noćno putovanje ne mogu da rekonstruišem, samo znam da

nisam spavao, iako je ona tableta sve pokušala. Ovog puta me prate
komandir Kastrati, koji mi je odmah izjavio saučešeće i nije
progovorio celim putem ni reči, i stari poznanik Zoran Bukvić, koji
ludački vozi da tih 520 kilometara što pre savladamo.
Tražim pored manastira Morače kratko da svratimo. Kupujem
sveće, pa primetih poznatu fresku „Sveti Sava molitvom ubija
Streza“. Ćakon ne zna ko je bio Strez. Kastrati je poljubio oltar! Na
brzinu objasnih đakonu da se radi o bugarskom siledžiji koji je
zaposeo Povardarje početkom trinaestog veka i terorisao narod, sve
dok ga nije posetio Sveti Sava i upokojio – molitvom!
Stigli smo oko pola devet ujutru.
Sahrana je zbog neizvesnog termina mog dolaska pomerena na
pet popodne (!?), jer je mojima prenešena zapovest osmomuca iz
Zabele da krećem tek ujutru na dan sahrane!

Maleni dvosobni stan mojih roditelja je već bio prepun. Muti mi

se pred očima, a treba izdržati još najmanje dvanaest sati.

Od jedan sat primamo saučešće na gradskom groblju Čepurci.

 Moj dobri otac je, posle jedne zimske sahrane svoje sestre od
strica, gde je cela pogrebna povorka mogla da nastrada probijajući se
od Žabnjaka kroz smetove snega dorodnih Tepaca, odlučio da takvoj
avanturi više neće izlagati svoje najbliže, pa je napravio grobnicu u
Podgorici.

Nisam siguran da mogu da se setim svih ljudi koji su došli da

isprate mog oca na večni počinak. Bilo je, pored rodbine, jako puno
njegovih kolega, učenika, prijatelja. Bilo je i političara, sudija, mojih
kumova, prijatelja, školskih drugova... Policije ima... gde god se
okrenem.
Ostajem sve vreme pored kovčega, rukujući se... Sa strane tiho
nariče Rada Božarić, jedna od Brankinih zaova, kod koje smo prvo
otišli one kobne noći Mili i ja, i iz njenog stana zvali policiju i hitnu
pomoć. Dolazila je, jadna, više puta u Spuž da nas poseti i uvek sa
sobom donosila neko osećanje krivice, kao da je ona nešto mogla više
od otvorenih vrata te noći, u ponoć posle zla. Sećam se i njenog
naricanja kad joj je umro brat, Brankin muž Mirko. To je lomilo i one
najjače.
Naricanje nije u tradiciji Drobnjaka, plemena kome pripadaju
Lauševići. Lelek iznad pokojnika je prisutniji u južnim delovima Crne
Gore i Katunskoj nahiji, kao i Crmničkoj, odakle je moja ujčevina.
Žensko naricanje je postalo uobičajeno i to ljudi uglavnom i ne
registruju toliko. Ali, kad zaleleče muškarac, onda se krv zaledi. Niko
nije mogao očekivati da se to može dogoditi na sahrani našeg oca.
Naša porodična tradicija je, koliko i kad je to bilo moguće, rođenja,
venčanja, sahrane svodila u privatne okvire, sve ostalo smo
doživljavali kao paganske rituale, gotovo pozorišno prikazanije.
Oniži čovek srednjih godina, tamne puti, prišao je kapeli,
podbočio se i stao da nariče:
– Lele nama, Dušane Lauševiću za tobom!
 Sve se naglo umirilo. Nastala je i blaga panika u obezbeđenju.
Mili i ja smo kratko izmenjali poglede, shvativši da ne znamo o kome
se radi. Kratko je to, srećom, trajalo. Završio je, koliko se sećam, sa:
– Ideš sa velikom ranom, ne tvojom krivicom! Kasnije
saznajemo da se radi o ocu jednog robijaša, ujedno i bliskog rođaka
sudije Vrhovnog suda Crne Gore Radovanovića.
Pred kraj poslednjeg oproštajnog govora shvatam da me ni noge,
ni glava više ne slušaju. Sedam u poslednjem trenutku da se ne bih
onesvestio. Anita, koja je sinoć stigla avionom iz Beograda, sve vreme
je blizu mene i brzo pritrčava, hladi mi čelo i smiruje prisustvom.
Malo kasnije krećemo. Ustajem i držim majku i Branku. Ili one
drže mene? Povratio sam malo snagu, ali oči i noge su i dalje
nesigurne. Da pokrijem suze stavljam crne naočari. Noge ne mogu
pokriti.
Spuštaju oca u grob. Tiho je, pirka neki vetrić. Sve je mirno i
strašno prazno odjednom. Otac je okrenut glavom prema Lovćenu
legao u večiti nepokret. Majka mi je tiho rekla:
– Ja ću tu, pored.

Sunce se spremalo na počinak iza naše planine...

Ne znam tačno koliko godina sam tada imao, pet-šest... Javili su

sa televizije da će da se pomrači Sunce. Naravno, to je meni delovalo
kao – kraj. Svega, mame, tate, Milog, Branke, moje tetke „Mleve“,
svog saznajnog sveta. Pomračiće se Sunce. Joj! Hrabrijima je to
delovalo zabavno. Nisam bio među njima. Ni majka nikad nije volela
rizik.
„Vi tog dana nećete izlaziti naponje i zavjese će biti spuštene! I
niko tog dana neće gledati u Sunce!“
 Oduvek poštujem moju majku, a ovo je bila neprikosnovena
naredba, dok je lagano navlačila zavese i pevušila svoju omiljenu
rusku pesmu „Vejsje, vejse, raspikučerjavij...“ Otac je došao kući,
recimo, dva dana pre smaka sveta, i rekao, razglavljujući kravatu, da
će sva djeca MOČI da izađu napolje, da su drugovi iz komiteta, a
knjïgotêka i naučnici, uostalom, rekli, da TO može da se gpeda i da je
čak u naučne svrhe to i dobro vidjeti, samo sva djeca moraju da
imaju zaštitu preko očiju da bi mogla da vide tu fantastičnu prirodnu
pojavu. „Kakvu zaštitu, Šane?“
„Evo, recimo, možemo da nađemo obično parče stakla pa da ga
nagaravimo, pa preko njega...“
„Oni to neće gledat’, a ti idi!“, majka je bila neumoljiva, a i nije
naklanjala komunistima.
Moj otac je bio dobar čovjek. Našao je negde to ogaravljeno
staklo i krišom, da majka ne vidi, gledao u pomračeno Sunce
togdana. Majka je u međuvremenu brinula da sačuva mrak u drugoj
sobi. Otac i ja smo bili sami.
„Žaro, ‘oćeš da vidiš?“, tiho me pitao.
,,’Oću, tata“, pristao samjoš tiše.
Bio sam jako ponosan. Tog dana sam prestao da mokrim u
krevetu i tog dana nije se pomračio svet.

Kad smo krenuli sa groblja, Lovćen je već bio sakrio Sunce.

Kad sam, nekoliko dana kasnije, pričao sa „Šmekerom“ u Zabeli,

kaže mi:
– Oči su ti drugačije, setne, tužne, pomućenog izvora...
– To je od umora – kažem.
 – To je od smrti – tvrdi.
– Da, možda... – procedih nesigurno.

6. jun, 1407. dan

Čitam „Kreativnu vizualizaciju“, Šakti Gavejn. Donekle vraćam
snagu i veru. Dokle? Koliko sam takvih knjiga provukao kroz glavu za
ove četiri godine? Kao da mi bar jednom nedeljno treba nova na
temu „vraćanje nade u život“.
Ne zna se koja doba godine osviću ovih dana. Prekjuče
oktobarska magla preči izlazak iz paviljona, jutros nas natapa
novembarska kiša. Kasno je popodne. Možda i predveče.
Da, šesti je jun, a ja sam od pre neki dan sledeći za umiranje na
mojoj muškoj vertikali Lauševića.
Zaspah pre dve noći sa idejom da, ako ikad izađem odavde,
odem u neki manastir i da se zamonašim. Mogu li ja to? Smem li da
izmislim, evo sad, da mi je komandir Jusuf rekao da su se njegovi
nekad prezivali Kastratovići. Šta mogu da očekujem od budućeg
života, sa sadašnjom neizvesnošću? Smem li prema Aniti? Smem li
prema ikome više?

Anita mi javlja neke datume...

Ona se razvela 22. juna 1995.
Ja, 22. januara, 1996. Posle sedam meseci.
Njen otac je umro 30. oktobra 1996.
Moj, 30. maja 1997. Posle sedam meseci.

Predstava „Sveti Sava“ je prekinuta 30. maja 1990. Otac je umro

na taj dan. Posle sedam godina.
 Neko je upravo podigao blagu uzbunu zbog izvesne nadolazeće
delegacije. Mi smo narod, pa i kad je i iza rešetaka, koji obožava
delegacije. Svi Sloveni su, čini mi se, takvi. Rusi, možda najviše! Kad
se tamo začuje – Eta deljegacija! – sva vrata se tu otvaraju, a kavijar i
šampanskoe se neće štedeti. Sasvim Je svejedno kakva delegacija, mi
ćemo je dočekati beskrajno ljubazno i pritvorno i svaki od delegata
imaće za nas neku nadnaravnu moć, zbog koje ćemo ga tako
neprimereno dvoriti i lagati. Ubeđeni smo da će delegat biti u
stanju... ma „šta biti u stanju“, on to može i on će „kleknuti pred cara
za nas“. A, celog života priželjkujemo, kad bi se to nekako moglo
obistiniti, da jednom i sami postanemo članom bilo kakve delegacije.
Uspeo sam da izbegnem današnje deputate, čitajući ceo dan
„Celestinino proročanstvo“ Džejmsa Redfilda.

9. jun, nedelja, 1409. dan

Bila je Maja jutros sa decom. Sa užasom konstatujem da ja sa
njima mnogo bolje funkcionišem iz statusa „ja u zatvoru – oni u
poseti“, negoli što mogu da pretpostavim bilo koju našu relaciju na
slobodi. Je li to zbog toga što je ovde sve određeno tuđom voljom i
utvrđenim protokolom ili je posle skoro četiri godine kod mene već
došlo do ozbiljnog poremećaja?
Željko mi je na brojanju javio da predaje partiju. I rekao da je
njegov potez nove partije d4.
– Je l’ imaš vremena sutra, negde posle podneva, Željko?
– Kolko hoćeš!
– ‘Ajde, ako možeš svrati do mene.
– Može oko četiri?
– Može.
 Sutradan, oko četiri...
– Zdravo, Žarko!
– Sedi. ‘Oćeš kafu?
– Može, hvala ti! Znaš da za ove četiri godine u Zabeli prvi put
ulazim ovdje.
– Toliko si ovde?
– Sad će u septembru biti pet godina od... Bio sam u Centralnom
zatvoru prvih devet mjeseci... ono juče su ti djeca i žena?
– Bivša žena, razveli smo se. Pre godinu i po.
– Da, čuo sam. Jebi ga, žao mi je. A, lijepo od nje što dolazi,
ipak. I moji su juče bili, nisi nas vidio. Ja, k’o što znaš, imam tu jednu
vandomsku, jer sam već preguro trećinu, ali oni dolaze i ‘vako,
svakog vikenda... Ovo mi je žena, Vida, i djeca – vadi fotografije
nešto malo starije dece od moje. Dečak i devojčica sa majkom.
– Pitaju me ljudi za tebe... – dodajem mu kafu.
Ćuti. Čeka. Vraća one fotografije u unutrašnji džep bluze, pa
pogleda kroz prozor:
– Ko pita?
– Moji prijatelji koji su poznavali Marka.
– Šta pitaju?
– Je p te viđam, da l’ se družimo...
– Pa, šta im kažeš?
– Lažem ih. Da te ponekad vidim i to je sve – srknuh malo kafe,
pa odjednom poluglasno iscure iz mene:
– Prećutao sam, k’o zadnja pička, da si mi možda i život spasio
one noći.
Zaćutasmo opet.
– Valja li ti kafa? Ja te i ne pitah, ‘oćeš šećera?
 – Ne, i ja baš ovakvu pijem – vadi cigarete, nudi me, prihvatam.
– Žare, ja bih sad sve dao što imam u životu kad bih mogao vratit’
vrijeme, da se to na splavu nije desilo.
– Znam, Željko. I ja se budim s mojim kafićem.
– A, uveče... neće san... – pripaljuje nam obojici nekim sitnim
upaljačem.
– Neće – otpuhnuh dugačak dim – nisi smeo da uzmeš onog
pešaka.
– E, šta ja nisam smio u životu – osmehnu se jetko. Uzimam
svoju garnituru šaha i nameštam poziciju prethodne partije koju smo
igrali od... februara prošle godine.

12. jun
Anita je otputovala za Ameriku... Miki Manojlović nam kupuje
tu kartu.

13. jun, petak, 1414. dan

Može li se pretpostaviti budućnost? Njena celovitost? I izvan
njenosti spoznavati sopstvo? Može li se čovek samo sobom pružati?
Sme li smeo toliko da bude? To je jedina poštena misija, ma šta njena
suština bila.
Anđele, pokušavam da odgonetnem gde si sada. Tamo negde, na
zapadu. Okrećem se tamo, dobacujem oko dokle mogu i prateći
oblinu kugle Zemljine, mučim pogled ne bih li stigao tvoj hod. Ne
ide! Otmenost ti tražim prečicom. Okom probijam planetu, odsecam
tu kupolu što preči naš pogled i između naših očiju ravnica je sad.
Da, Zemlja je ravna ploča, opet!
Pomažeš mi, ne znaš ni sama koliko. Bez tebe, stigao bih negde
do leta pretprošlog samo (ili bih tamo i sad još bio). Pokrenula si
vreme. Jak sam.
 14. jun, 1415. dan
Poseta. Porodični prijatelj sa Cetinja Filip Turčinović. Išao sa
mojom Brankom u gimnaziju. Znam ga od kad znam za sebe. Dolazio
je više puta, preterujući uvek sa poklonima. Pričamo o slučaju.
– Treba raditi polako – savetuje i zaključuje Filip.
– Dobro, onda da vidimo da malo usporimo, jer se u mom
slučaju sve dosad događalo tako munjevito da nijesmo mogli ni da
pratimo.
Smeje se:
– Izvini!
Doneo mi je, ovog puta, pored hrpe dragocenih knjiga i puno
različitih sireva, jer se pre neki dan vratio iz Pariza. Jedan od njih je
„kralj“ među sirevima. Priča mi dugo o tom siru. Brkati „Muta“ sa
dežurne jeste mamuran, ali se trudi, posle posete, da profesionalno
odradi svoj posao. Nameračio se upravo da otvori „kralja“. Piše na
kutiji „Eroises de Vourgogne“. Muči se „Muta“, ne ide. Traži od mene
da mu pomognem. Radimo udarnički. Iz meni, već od Filipa
poznatog razloga, sir je solidno upakovan. Uspevamo, napokon.
„Eroises de Vourgogne“, sir koji je Napoleon obožavao, smatra se
najsmrdljivijim sirom na svetu. U Francuskoj ga je zabranjeno
transportovati javnim prevozom. Kad je „Muta“ skinuo onu
poslednju papirnu barijeru, njegov mamurluk je nestao istog trena!
Iskolačio oči i ne može da veruje. Nadimak mu nije bez veze, ja ga i
pored mnogo stotina susreta nikad nisam čuo da govori. Obično
dođem da uzmem, ili vratim ključ od Doma, on bez reči uzme, da,
uzme, da. „Ima slike, nema tona.“ Kad mi je poseta, on samo malo
cimne glavu u stranu i nekim dugmetom otvori vrata pored kapije.
Uvek je tako bilo, kad danas čujem:
– ŠTA TI JE OVO? – zagrme i sam se iznenadivši svojim glasom.
Pošto je Filip doneo i neku veknu hleba, odlomivši okrajak,
predlažem „Muti“:
– Da ga probamo, komandire?
 Gleda me i dalje ne verujući svome nosu. Ja onim okrajkom
zahvatih malo gotovo tečnog sira i stavih u usta:
– Strašan je! – ubeđujem ga iskreno.
- NOSI TO!

Malo kasnije sa Milanom „Šmekerom“, koji se zacenio od smeha,

jedem sir koji je napravio čudo – naterao „Mutu“ da progovori.

18. jun, 1419. dan

Sušim moje staro plavo odelo i gledam u nebo, negledan
obrnuto. Gledaju me samo, ili samo grakću na mene neki grdni
gavranovi. Kakve oni imaju veze sa onim jatom iznad Čikaga 1992.
godine. Ili su to oni isti koji me zlotačno prate u stopu?
Nisam siguran da sam dobro isprao plavo robijaško odelo. Kiša
će to noćas umesto mene. Jato gavranova se izgubilo, sad se na
drugom kraju balkona žvalave dva goluba, a treći voajeriše i
ljubomorom ih remeti sa ruševina krova Doma kulture. Opet se
ponadam na tren da sam na palubi moćnog broda koji kratko čeka
nešto na pučini. Odavde to izgleda gotovo moguće, samo ptica da
nije. Zato ih i ne volim danas jer mi dovlače ovaj brod sa pučine,
sidre mi ga u neku smrdljivu luku, kao ova što je, gde kao da se
stalno štrajkuje i ništa se skoro pomeriti neće.

19. jun, 1420. dan

Isti paun, na istom mestu, u isto vreme, svakog jutra, šepuri se
istim pokretima, želeći da mi izdejstvuje isti dan.

24. jun, 1425. dan

Ređaju se sve besmisleniji dani. Takvi se rađaju i takvi umiru.
 Danas je Crna Gora dala podršku kandidaturi Slobodana
Miloševića za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
Dokle će ovakav život? I ako se nekad bude dešavalo nešto lepše,
ja više neću umeti da se radujem tome.

26. jun, 1427. dan

Pade mi na pamet jedan od poslednjih očevih lucidnih
trenutaka. Moli Milog:
– Mili, jadan ne bio, namučih te. Odmori se malo, kasno je.
– Ne mogu, sad će doći sestra da ti da infuziju.
– Pa, neka, lezi ti. Mili legne pored njega.
– Što ne zaspiš malo, Mili, sine?
– Bojim se, tata, da ova što dođe neće znati kome treba da da
infuziju.
Bolno se osmehnuvši, otac je zaspao poslednji put.

30. jun
Nema vode. Na svetskom kongresu u Marakešu organizovanom
na temu „VODA“ zaključeno je da će ova tečnost biti prava retkost u
idućem veku. Ima neka česma pored bazena iz koje još uvek malko
curka. Punim jednu plastičnu litarsku flašu pijaće, krečne i masne
vode i stavljam je u štek za dvadeset i prvi vek.

– Majko, šta ako bi nestalo vazduha na Zemlji?

– Onda bi ti majka dala svog vazduha. – A ti majko?

– Majci ne treba, sine. Ti si moj život, vazduh i sve.

 Juče je umro Majin otac, Veselin J. Minić. „Filosofija palanke“ bi
oštro zamerila mojoj majci što je otišla na njegovu sahranu, jer niko
od Minića nije bio na sahrani mog oca. Moja majka nije čitala
Radomira Konstantinovića.

Duka i Asja su za mesec dana ostali bez oba deda.

Pera Božović reče na jednoj televiziji „da niko nikad nije tako
kažnjen kao Laušević za odbranu brata svog i sebe. Bolje da su ga
ubile siledžije te noći nego kako se sad nad njim iživljava crnogorski
sud!“
Najavio se uredno i pustili ga u posetu izvesni sudija Petrović, iz
Požarevca, blizak prijatelj sa mojim rođakom Gojkom Lauševićem.
Pristadoh, što iz poštovanja prema zaista divnom Gojku, očevom
bratu od strica, što iz znatiželje. Sedamo odmah za prvi sto sa leve
strane, blizu „Mutine“ kabine.
Nažalost, sudija Petrović „više o slučaju zna iz štampe i drugih
javnih glasila“. Iznese, zatim, zanimljivu tezu:
– Oni Vas ovako presuđuju iz bezbedonosnih razloga! – izjavi
sudija, ne trepnuvši, pa nastavi: – Oni vrlo ozbiljno shvataju pretnje
porodica.
– Gospodine Petroviću, žao mi je što, kao sudija, niste malo
bolje upoznali predmet, već mi o njemu pričate po saznanjima iz
štampe. A, što se pretnji tiče, ako ih tako ozbiljno shvataju, kako to
da pljunuše na član 49. Krivičnog zakona Crne Gore, kojim je za
javno iznešenu pretnju predviđeno gonjenje po službenoj dužnosti.
Napretiše nam se svih ovih godina samo tako, i uvek javno! Pred –
sudijom, porotnicima, novinarima, tužiocem i niko nijednom nije
prstom mrdnuo da nas zaštiti i sad treba još da slušam priču – da su
me osudili jer se plaše za mene? Povraća mi se od te argumentacije!
Ako shvataju te javne pretnje ozbiljno, što ne pokrenu postupak
protiv nekog? Nemaju muda, gospodine Petroviću! Nemaju muda,
jer se boje za sebe! Ne za mene, nego za sebe!
Nemade sudija Petrović odgovor. I nema ga. „Muta“ na pomen
muda poče da trlja svoje ogromne brkove, mada ne nalazim vezu.
– Pretnja, kakva god ona bila, kod nas se tiče samo onog kome je
namenjena. Super, ‘ajde onda svi da nekažnjeno pretimo kome god
hoćemo! Šta mislite, šta bi se s Vama desilo da izjavite u nekim
novinama da ćete da ubijete nekog političara? Eto Vas kod mene u
Zabeli, sutradan! A, ako zapretite da ćete da pokoljete decu nekom
običnom čoveku? Ma, to je bez veze, to nije ozbiljno? Jebala nas sve
ova država i ravnopravnost!
„Muta“ je ustao u svojoj kabini.
– Pred zakonom ove države (krenuh da citiram i imitiram
Slobodana Miloševića) svi njeni građani moraju biti potpuno
ravnopravni!
„Muta“ zinuo i unezvereno gleda okolo.
Oćuta sudija i ovo, nemoćno klimnuvši glavom, ali i
pokušavajući da mi rukom da znak da me čuju i drugi. Ustajući,
pruža mi kesu sa koka-kolom, kilom banana i napolitankama. Jadan
čovek, ko zna šta je odneo sa ove posete?
„Muta“, kad sam prolazio pored njega pokazujući mu ponude, ne
pogleda u kesu, samo zavrte glavom.
– Nije mene on zatvorio, komandire – „Muta“ više ne zna kako
da reaguje. Meni u odlasku suflira Matija Bećković, pa krenuh nešto
sam sa sobom.

Dok sam ulazio u krug, otvara se polako glavna kapija da

propusti službeni kombi. Vidim, za volanom čeka Rajko Mijačić, koji
je odskoro šofer u Osmom.
 – Šta ima, Čeličenko? – pita me moj instruktor sunčanja.
Odgovaram mu:
– „Ne mogu ti ga kazat’ odma’ bi se sjetio znaš ga ti, da ga ne
imentujem...“
Rajko se prekrsti i dade gas.

Posle 156 godina Hong Kong se vraća u naručje matice, majke

Kine. Danas je to bilo, u šest i petnaest popodne. To je lepo. Lepo je i
što je Milošević napisao telegram čestitke Ćijang Ce Minu tim
povodom, (čujem mu glas) „sa iskrenom nadom da će u skoroj
budućnosti svi Kinezi živeti u jednoj državi!“
 DVADESET I ČETVRTA GLAVA

JUL 1997, četrdeset i osmi mesec

Moram se prisetiti čuvene Šomijeve – Leonardove zajedničke

sentencije:

„Kad spavaš sam, onda hrčeš sasvim sam. Ako spavaš u sobi sa
još jednim hrkojem, onda duplo teže zahrkneš, i što je više hrkača sa
kojima deliš sobu, za toliko puta će biti nedohvatniji tvoj hrktaj.“

Još sam u Trećem paviljonu, iako mi dan za danom obećavaju

prelazak u Drugi. Već noćima ne mogu da spavam, čekam zoru,
zvečku, pa trči u Dom da ugrabim nekoliko sati. Jutros, prvog jula,
neko kuca već u pola osam. Otvaram, šta ću.
– Gde si, Žare? – Čeda „Šiptar“.
– Izvolite, nadzorniče – puštam ga ispred sebe. Ulazi, razgleda,
zeva.
– Imaš kafe?
– Imam – odlazim do kuhinje, palim rešo, zevam i ja. Pravim
njemu tursku, sebi „Nes“. Ide za mnom, izvali se na ležaj.
– Nije ti loše ovde.
 – Ne žalim se.
– Šta ti je ovo u ovim saksijama? Neka droga za onog tvog
narkomana?
– Paradajz.
– Paradajz?
– Paradajz.
– Dobro, kad ti kažeš.
Spuštam mu kafu na stočić pored ležaja.
– A, ide ti narkoman skoro kući.
– Jedanaesta godina, nadzorniče.
– Vratiće se on brzo, videćeš.
Ćutim, palim cigaretu, nudim Čedi, odmahuje glavom:
– Prepio sam sinoć. Je li, a ti još u Trećem?
– Još.
– Jebi ga, kad nisi hteo da me poslušaš – uspravi se i sede. – Je
li, imaš ti nekih lekova ovde?
– Imam nešto. Šta vam treba?
– Ma, meni ne treba, nego ti, šta ti uzimaš od lekova?
– Evo da vidimo: imam aspirin, C-vitamin, ovo je krema za
herpes...
– Koja je to krema?
– Aciklovir?
– Šta će to tebi?
– Jeste došli da zajmite, ili da me pregledate?
– Meni to ništa ne pomaže.
– Evo i tablete, isto aciklovir.
 – Ma, to je sve živ kurac.
– Evo, imamo i tablu leksiliuma, ali joj je istekao rok pre dve
godine.
– I to je sve?
– Nadzorniče, ovo je slobodna zemlja. Znate i sami, koliko puta
je ovde bila služba noću dok ja slatko sanjam u paviljonu.
- Otkud znaš?
– Pa, meni se još nije desilo da ne pustim vodu ni posle male, a
kamoli velike nužde.
– A, to nisam bio ja.
– Možda nije bilo vode – pravdam mu službu – a možda nije ni
video da pored WC šolje stoji uvek puna kofa vode.
– Možda – izvadi ipak „L&M“ i zapali. – Žare, ja znam da si ti
blizak s Vićom, al’ ‘oćeš ipak da ja popričam s njim?
– O čemu?
– Da odeš malo do Beograda da te vidi... neki ozbiljniji doktor.
– Koji doktor?
– Pa, otkud znam, jebem li ga... neki... – teško mu, vidim –
neuropsihijatar.
– Što?
– Pa, jebem li ga, svašta pričaju. Možeš misliti dokle je došlo kad
je „Muta“ progovorio i tražio raport kod zamenika.
– Zbog sira? – počeh da se smejem.
– Jebeš sir, kaže da si se sprdao sa Miloševićem.
– Ja? Nikad!
– Nemoj me zajebavati, molim te!
– Drago mi je da je „Muta“ progovorio, još draže ako sam ga ja
izlečio, ali ja sam samo citirao Miloševića! Ako je glasno ponavljanje
od reči do reči tvog predsednika – krivično delo ili zajebavanje, vodi
me, Čedo, odmah u Sedmi, ili u tu tvoju psihijatrijsku kliniku.
– Šta si tačno rekao?
– „Pred zakonom ove države svi njeni građani moraju biti
potpuno ravnopravni!“ – kažem ovo normalnim, svojim glasom.
– Ma, „Muta“ kaže da je bilo kao da je slušao predsednika.
– Pa, on ga sluša po ceo dan, počeo već i da mu se priviđa. A ja
sam rekao ovo što i tebi. Zar bih ja pred jednim sudijom zajebavao
Miloševića? Pitajte sudiju Petrovića koji mi je bio u poseti tog dana,
kome sam i citirao Miloševića.
– Kaže da si i neka muda pominjao.
– Ma, to su druga muda. Ja Miloševićeva nikad ne bih dirao.
– A, kažu i da te viđaju po krutu da pričaš sam sa sobom.
– Pa, pevušim tako ponekad, za sebe. Vi nikad, nadzorniče?
– Ma, idi u kurac! – ustade lenjo i krenu prema vratima.
– (Miloševićevim glasom) „A, sad... svi na svoja radna mesta!“
– O, pička ti materina! – prasnu u smeh i ode.
Rano je jutro, vidim ponovo jednog mrtvog gavrana u
sumpornom bazenu koji već sasvim liči na solidnu septičku jamu,
iako se još puni. Uredno sam tražio zvaničnim dopisom da se pre
današnjeg otvaranja sezone dno i čitav bazen očiste i dezinfikuju, ali
nije bilo odgovora. Možda „nema osnova“, ko zna? Mislim se kako da
obavestim nekoga da je današnje eventualno kupanje – opasno.
– Ti si lud! Koga briga za to? – odgovara me „Rupar“.
Odjednom pored tuševa spazim „Milunku“ kako upravo
zakopčava šlic na pantalonama! Majko moja, koja je ovo mentalna
ustanova? Pretvarajući se da ne znam šta je upravo obavio,
dovikujem mu:
– „Milunka“, treba da se očisti bazen, da se izvadi ovaj gavran.
 „Milunka“ je po preporuci neke visprene službe zadužen za
čišćenje bazena. Nemam ništa protiv homoseksualaca sve dok se ne
samozadovoljavaju nadgledajući mi kupanje, ali danas imamo i novi
problem. Sad mi sa druge strane bazena vrlo „argumentovano“ i
mizogeno devalvira higijenski problem:
– Ma, to je bila vrana, nije gavran! Gledao sam je kako se davi!
Glupa, mlada vrana! – ceri se.
Ostavljajući po strani njegov voajerizam, homoseksualnost i
upravo otkriveni zoosadizam, ne mogu da verujem da ovaj manijak
mrzi sva bića ženskog roda, čak i ptice. Još nisam čuo za ovu bolest.
– Glumac, znaš kako se lepo davila!
„Rupar“ uzima jednu metlu i kreće da juri „Milunku“ koji beži
prema stadionu i dovikuje:
– Ne možeš mi ništa, ništa! Jebaću te. Jebaću te!
Kad „Ruparu“ dođe „žuta minuta“, niko ga ne može zaustaviti.

Pored adolescentne vrane, po površini sad već tri četvrt

napunjenog bazena plutale su i:
– jedna pocepana košarkaška lopta (to je donekle razumljivo –
večeras igramo sa Grcima za finale Evropskog prvenstva),
– nešto fekalija, nepoznatog podrijetla,
– alge, razne,
– pikavci (mnogo),
– dve kutije (prazne i zgužvane) od cigareta („point“ i „morava“),
– nešto perja od već pomenute (mlade) vrane,
– zavidna količina žabljeg potomstva, i
– verovatno nekoliko miliona polupotomaka bolesne „Milunke“.
 To je bilo jutros i to je sve bilo vidljivo, sem, ruku na srce,
„Milunkinih“ miliona koji su se već možda srećno uparili s naivnim
punoglavcima. Milan i ja, iako nam nije u opisu radnog mesta, ovo –
vidljivo, donekle uspevamo da izvadimo iz bazena, ali ono nevidljivo
– ne umemo. Što reče jedan vispreni komandir pretprošle godine:
„Nisam ja Frojd, pa da znam koj se koti po bazenu!“
„Tko ti je taj?“, pita ga ozbiljno Naum. „Pa, onaj što je napravio
čoveka od majmuna.“
„Ah, da! Sad se sjećam – Zigmund! To je onaj hrvatski
znanstvenik što je projektirao Ajfelov toranj!“
„E, taj, jebem li ga!“

Psihijatrijsko-pozorišni komad „Mlada vrana i Milunka“ se

odigrao oko osam jutros, a ja oko devet tražim raport kod dežurnog
nadzornika da zabrane kupanje. Nije nadzornik tu. Ima neka frka u
Osmom. Odlazim ponovo do bazena i svima već pridošlim
saopštavam da je bazen zagađen. Sada je jedanaest, bazen je
napunjen vodom do kraja i prepun radosnih, a lepo upozorenih
robijaša.

„Glumac opet nešto kenja, jeaouo, mis’m. Jebo te! Mis’im.“

„Rupar“ je „Milunku“ prestigao negde kod kuhinje i polomio

metlu o njegovu glavu. „Milunka“ je sada u zabelskoj bolnici,
ufalšovane glave, „Rupar“ je sproveden u Sedmi paviljon, ali ne u
kažnjeničku ćeliju, već u svoju kancelariju, jer svi znaju „Milunku“,
ali i „Rupara“. Jedino neće moći jedno nedelju dana na Krug.
Odlazim sa Tikom, „Pubom“, da ga vidim sutradan. Smeje se:
 – Al su me kaznili, alal im kurac! Pa ja sam u Sedmom već
jedanaest godina!
„Milunku“ je, posle novog egzibicionističkog
samozadovoljavanja u bolnici, doktor Popović uputio u beogradski
CZ, na neuropsihijatriju. Eto, da sam poslušao Čedu „Šiptara“, mogli
smo istim prevozom, „Milunka“ i ja.
U današnjim novinama Fila izjavljuje: „Laušević izgubljen!“
Fama volat! (Glas leti! Vesti se brzo šire.) Srećan sam što je
makar nešto brzo i efikasno u ovoj zemlji. Razgledam dostupnu
štampu. Novine su, kao po obrascu, sastavljene iz dva dela. Prvi su
neke bombastične somnabulije i laži, drugi pripada reakcijama, ređe
stidljivim demantijima jučerašnje dezinformativne prve polovine
istih novina.
Kako je u stvari lako i veselo danas praviti novine! Zavađati,
izmišljati, klevetati, iskrivljavati, protivrečiti i skandalizovati! Ma,
samo da se proda! Napišeš nešto po ovim uputstvima, potpišeš se
kao Č.P., D.B., S.M., A.V. i sutradan anoniman sedneš na klupu
pored nekog kioska, grickaš semenke, gledaš narod koji kupuje te
novine, nervira se, ili seiri, a ti se samo smejuljiš kao Draguljče iz
crtanog filma i lepo ti!
Počeo sam proletos da gajim paradajz, a danas se stidljivo
pojavio prvi plod.
Glas koji dolazi od duplih špijuna, „nisu mi dali pogodnosti – jer
spremam bekstvo!“ Bra-vo De-Be!

Bio mi juče u poseti jedan rođak sa Žabljaka. Krupniji od

Vojvode Momčila iz narodne pesme, a kad govori to se čuje do
susednog brda, u ovom slučaju – do najdaljeg stola u sali za posete.
Nije nagluv, nego tako, navikao se od malih nogu sa glasnijim
govorom, tako da nikad ne govori, već doziva. Prva slova njegovih
reči, ako su to „p“, „b“, su gromke eksplozije, gde se slušaocu
preporučuje kišobran, ili kabanica makar. Ništa manje nisu ubitačna
ni slova „č“, „k“. Pošten inače, skroman čovek, samac, nije se nikad
ženio, redovan je na sahranama. Bio je i na očevoj. Radio je
beneficirano kao noćni čuvar u nikšićkoj Željezari i već dugo je u
penziji.
Pored „Mutine“ ordinacije se dosaćuju četiri komandira.
– Prolazio, Kažem, Kroz Zabjelu (ovuda inače niko ne „prolazi“),
Pa K’o velim... da Pitam... mogu li da te vidim?
Vrlo dobro ga čuje dežurna služba, ali s dužnom pažnjom ga
prati i cela sala. Ja, već sav isprskan, u trenu zažalih što nisam u
istrazi, tamo ima onaj plastični paravan između.
– I, Bogami, Pošteni ljudi, Puštiše me! Pošteni njudi se zgledaju
međusobno. Rođak oćuta, ali samo na tren.
– Lijepo ti je ođe, Časti mi! – prasnu odjedamput gledajući
okolo. Od nekih stolova dopire smejanje.
– Bolje nego kući! – dobaci neko. Da bih prekinuo zabavu, ali i
meteorološku nepogodu u kojoj sam se zatekao, počeh ja da pričam,
vrlo tiho, ne bih li ga možda naveo da prihvati moju lagu, pa da više
„ne preskače rampu“, kako se kaže u pozorišnom žargonu kad se
glumci trude da ih čuje i poslednji red galerije.
Pričam mu otrcano i dugo, poštujući i njegove godine i srodstvo,
pričam o slučaju, o žalbama, molbama... pričam jedno desetak
minuta, a sve mi se nešto čini da me i ne sluša baš. Da proverim,
počeh ponovo istu priču. Sve isto, drugi dubl. Na filmu kad nam
nešto ne krene u prvom dublu, radimo drugi, pokušamo da
popravimo. On, krupno zamišljen, širom otvorenih očiju, klima
glavom. Dobro je, pomislih, bolje ipak ja da pričam, nego da on
ponovo krene. Gledam ga. Duboko razmišlja i dalje. Odjednom
uhvati duboko vazduh i taman da ponovo nešto kaže, ja ga
preduhitrih i počeh još jedan krug... Na pola trećeg dubla, on se seti
nečega, ustade sa svoja dva metra i viknu:
– Stani! Čekaj!
 Ja stadoh, ućutah, pa i ja ustadoh. Čekam, a ne znam šta. Čekaju
i pošteni ljudi. Svi smo u pripravnosti. Rođak stade da pretražuje po
svim džepovima, sve to prateći jednim glasnim i otegnuto-
razočaranim:
– Yuuuuu!
Čitava sala je zamukla. „Muta“ nervozno trlja brkove i kreće
drugom rukom prema telefonu.
Napokon iz jedne pregrade svoje kožne torbe rođak izvadi nešto
i pruža mi to sakriveno u stisnutoj ogromnoj šaci. Služba kreće da se
došaptava. Oprezno prilaze dvojica najpoštenijih. Opet progovori
Durmitor, ovog puta moćnije i od Vojvode Momčila, otvarajući šaku:
– Evo ti – upaljač!
Da li je služba u tom trenutku pomislila da se radi o nekoj šifri,
ili o „upaljaču za nešto što već imam spremno“, pa mi se sad dotura
taj poslednji nedostajući deo neke opasne naprave – ne znam.
Saznaću ubrzo...
Gledam rođaka izbelelo i prazno, uzimam upaljač, ne znajući da
li da mu skočim u zagrljaj ili da možda samo pustim suzu radosnicu...
Umesto svega gledam kroz prozor preko njega i mimo sebe i
možda tada shvatih zašto je moj rođak ostao neoženjen celog života.
Inače, radilo se o običnom plastičnom upaljaču koji je nadzorna
služba dugo analizirala i, na kraju, ne znajući šta da radi – oduzela.
Isti se može kupiti u zabelskoj kantini, a i imam ih nekoliko kod sebe,
tako da ne nađoh nijedan razlog da se bunim.

„Ljubavi moja,
Znaš već da sam po ko zna koji put odbijen za vandomsku
posetu. Ovog puta i ne žalim. Iskreno. Ne znam kud bih sa sobom tih
osam sati sem da te jurim po dancima ispijenih čaša u najbližoj
zabelskoj krčmi, na zadovoljstvo konobara i novinara namernika.
Kad nam je trebalo, nisu dali, sad to više nema nikakvog značaja.
Deca su sa Majom na moru, tako da mi sad samo kumovi dolaze.
Inače, mislim da znam šta je problem. To se onako seljački zove
– „slaba mi je rakija!“ Ali, i dosad mi je bila nikakva, što bih je sad,
posle četiri godine, nešto popravljao?

Juče sam zbog jedne muve gotovo uništio skoro završenu sliku.
Hteo sam malo da odmorim na klupi. Ne dade zujalica! Ustajem,
odustajem od odmora. Prvo što potom vidim je izvesna geometrijska
nelogičnost. Radim nekakvu mrtvu prirodu. Pokušavam da je
korigujem, zatim uočavam i jednu optičku omašku, onda, proglasivši
celu sliku za čist amaterski promašaj (što i jeste, ruku na srce, nisam
ja crnogorski ministar pravde), otvaram jednu za drugom petnaest
boja i stajem da ih razmazujem, bez ideje duže od poteza kistom. Na
kraju je ostao samo zatvorski prozor oivičen beskrajnim sivilom i tek
ugašena sveća. Sad mi i nije žao. Ono i nije bio prikaz ni odraz nekog
mog stanja, jer mrtva je priroda – mrtva i inokosna, osuđena da se
sama usmrđuje, a ovo je tuga, slična slikaru. Similis simili gaudet,
znaš već.“

Mene je Bog nedovršio. Samo iskomplikovao.

Noćas je ovde besnela oluja. Osećao sam se kao zemni ostaci

vladike Rada posle izgradnje Mauzoleja na Lovćenu.
Poseta: Ljilja Todorović. Moj profesor Minja Dedić mi šalje sve
moje preostale dnevnike sa Akademije! Decentna, oduvek, Ljilja pita
još decentnije: – Jesi li se oženio?
– Ko pita?
– Merimina majka.
– Mislim da jesam.
 DVADESET I PETA GLAVA

AVGUST 1997, četrdeset i deveti mesec

Peti „prvi avgust“. Prvi dan pete godine robije.

Broj pet nosi sa sobom i obaveznu akcentološku promenu nekih
imenica uz koje ide. Jedna godina, dve, tri, četiri godine, pet
godiiinaaa. Čuje se ta genitivno pluralna dužina, traje, mora da traje,
ako hoćeš lepo, književno da se izražavaš. Nekad se, opet, sa brojem
pet, menja i sama imenica. Imenica „čovek“, na primer. Jedan, dva,
tri, četiri – čoveka, petoro ljudi! Je li ovo onaj kritični trenutak kad
ću možda iz društva od tri-četiri čoveka među ljude – ili će se samo
sadistički otezati dužine drugog padeža množine imenice „godina“?

Poseta: kumovi, Neša i Goran.

Svake njihove posete predam im i po neku sliku. Pitaju šta da

rade sa idejom našeg kuma Pavla Jovanovića koji bi da napravi
izložbu. Odbijam, ne smatrajući da je to vredno, van naših očiju i
uspomena, a samo bi mi donelo još veće nevolje.
– A, ako bi ih prodavali, koje cene da stave? – uporan je Neša.
 – Pa, recimo za ovaj ricinus sa suncokretom – dva boksa „pal
mala“, teglu „nes“ kafe i jedan punomasni sir...
Pijemo drugu kafu, opuštena atmosfera sa meni bliskim, toliko
dragim ljudima, koju ipak remeti moj nemir.
– Kume, je li sve u redu? Nešto si mi...
– Ne, ne, sve je u redu...
Ima još nešto vremena do isteka posete. Kafa je, nažalost, kod
mene odradila svoje...
– Mogu li slobodno u WC, komandire? – pitam jako mladog
stražara, kog prvi put vidim.
– Možeeš! – čujem čudan naglasak, kao da je ... Odlazim.
Zatvaram vrata, jer pored prolaze civili, žene, deca... „Zatvaram vrata
jer vrata postoje“, ne znam ko je to rekao... Šopenhauer ili Šomi
Roganović?
– Laušević, vrato ne zatvaraj! – da, mladi komandir je Mađar.
– Molim?
– Vrato mora bude otvoren!
Poslušan sam ja, otvaram i pokušavam da mokrim. Civili
prolaze...
– Laušević! – doziva me komandir. – Jesu smanjila kazna?
Ćutim, pokušavam da završim posao, ne okrećući se prema ramu
vrata WC-a u kom stoji moj nadziratelj, upravo samoproklamovani
suvlasnik mog pišanja, koji se, onako usputno čujem, igra s
pendrekom, tapkajući ga o levu šaku. Iza njegovih leđa virukaju
civili, rodbina, posetioci robijaša.
– Laušević! Čuo pitanje, Laušević! – mnogo mu se dopada moje
prezime. Onako, lepo mu leže na mađarskom, skoro da je
„Laajoošević“, a i uživa u tom potentnom i nepotrebno glasnom
dozivanju, iako je metar od mene. I ponosan je i na svoje srpsko
jeziko.
 – Daj, pusti me, majke ti, da pišam – tiho kažem.
Sad već cela posetna sala, nekih tridesetak stolova, dobro zna
„ko to tamo piša“.
– Šta bilo, Laušević, ne može koncentriše? Shvatam da je ovo
bilo upućeno auditorijumu u sali za posete. Ćutim, dok čujem neke
podsmehe iz sale. Smeju se i pišanju, ali i njegovom govoru, znam.
Završam, zakopčavam šlic, perem ruke.
– Šta bilo, Laušević? Sjekiracija? – ne odustaje mladi komandir
ovog puta ubacujući crnogorsko „sj“, što sam jedino mogao
protumačiti da se radi o detetu iz crnogorsko-mađarskog braka.
Mada još nisam čuo za vojvođanskog Mađara da ovako loše govori
srpski. Ozareno traži podršku po sali, inače sav po PS-u, utegnut i sa
beretkom, koju retko ko ovde nosi od njegovih kolega.
– Ti, komandire, svoj posao, ja ću svoj! – sušim ruke o
uniformu, govoreći mnogo tiše od njega.
– Toalet vrato mora bude otvoreno kad koristi osuđeni lico! –
nepogrešivo citira kućni pravilnik da lepo čuju svi prisutni
potencijalni korisnici klozetskih usluga. Mislim se u sebi, ko je ovoga
ovako debelo zajebao i omogućio mu da svoje poznavanje srpskog
jezika ovde demonstrira.
– Pa, to ti kažem, ti svoj posao, ja moj! – odlazim do stola sa
kumovima.
– Šta to značilo, mrčo? – požuri za mnom, dodajući opet
crnogorsku reč.
– To znači da dok pišam, po tvom odobrenju, s propisno širom
otvorenim vratima od WC-a, nije pristojno da komunikaciju sa
kurcem delim i sa tobom i celom posetom.
Sedam za sto. Goran i Neša netremice prate situaciju. Goran bi
da eksplodira od smeha, Neša je zabrinut.
– Što pričala ti? – ne odustaje komandir.
 - Ti stojiš tamo s tim tvojim velikim pendrekom, a ja s mojim
malim kurcem. I ti me onda još nešto pripituješ. I sluša cela sala. To
je, složićeš se, dosta neprijatna i neravnopravna situacija.
– Nema ravnopravnost ođe! Laušević, ustaj! – poče da škripi
zubima.
Ustadoh, i kumovi, oba Srbi do balčaka – ustaše.
– Pa, normalno da nema, gospodine komandire! Vi mene
možete uvek da napendrečite, a ja sam uvek smatrao da je jednog
ozbiljnog komandira – nemoguće nakurčiti? – pravdam mu se
najiskrenije moguće, persirajući ga odjednom.
Nesiguran baš u ono što je upravo čuo, da li je sve dobro
razumeo, uhvati se za pendrek sa obe šake i poče nešto da mumla i
dalje škripeći zubima. Shvativši ipak da je jedini komandir u posetnoj
sali, a pored mene stoje i dva stokilaša, samo odjuri napolje. Mi
sedosmo ponovo.
– Jebo te, kume, sad će da bude sranje! – napeto će sad već
uozbiljeni, ali i na svašta pripravan Goran.
– Nisam mu rekao ništa ružno, sve po pravopisu! Gledamo za
komandirom, ode do kancelarije iz koje „Muta“ nadgleda salu. Priča
„Muti“ nešto živo, ovaj ga pažljivo sluša, gleda, i pokaza mu na
telefon. Okreće naš mladi komandir neki kratak broj i posle dobijene
veze poče da priča, vidno gestikulirajući. Na kraju klimnu glavom,
spusti slušalicu i izađe iz kancelarije i tu zauze jedan pripravan,
borben stav. Preteći gleda prema nama, usput se propinjući na prste,
očigledno očekujući pomoć. I „Muta“ je izašao ispred svoje
kancelarije.
Molim kumove da krenu, da prekinemo posetu.
– Ma, da l’ si normalan? – buni se Goran. – ‘Oću facu da mu
upamtim, samo ako ti dlaka bude falila danas!
Ne potraja dugo, evo ga nadzornik Ristić, prilično solidan
profesionalac pred penzijom, s kojim se nisam nešto mnogo sretao,
ali je to uvek bilo vrlo kulturno. Dođe do mladog kolege i dade mu
znak da ga sledi. Usput, glavom mahnu „Muti“ da se vrati. Ovaj,
pozdravljajući, posluša. Prilazi nadzornik Ristić stolu, mi ustajemo.
– Kako ste momci?
– Hvala, dobro – odgovori Neša. Ja upoznajem kumove sa
nadzornikom, koji pita:
– Je li slobodno?
Seda Ristić sa nama i pita:
– Mikloš, je l’ tako beše?
– Jeste, gospodin nadzornik! Komandir Mikloš Martinović –
ispravi se, iščekujući, a meni njegovo prezime samo potvrdi raniju
pretpostavku.
– Donesi jednu stolicu i sedi ovde.
Poslušno, komandir Mikloš se ubrzo priključi. Interesuje
nadzornika Ristića selo u Lici odakle su Svilari, a potom se složi sa
mojim Nebojšom da njihov (!) Bor više i nije normalno mesto za
život. Pita i za moju decu, dok je Mikloš sve vreme na iglama i čeka
da se pređe na stvar.
– I, da čujem, Mikloše – napokon uvede komandira u razgovor.
– Gospodin nadzornik... – krenu da ustaje.
– Sedi, Martinoviću, i ne viči, niko ovde nije gluv. Ovo je sala za
posete, ljudi hoće da se u miru vide, jednom-dvaput mesečno, tiho
popričaju sa svojim najbližima, nema potrebe da se viče, dosta im je
njihove muke.
– Razumem, gospodin nadzornik – neprirodno sad tiho i
poverljivo izgovori Mikloš i mirno sede nazad.
– Šta je bilo,’ajde...
Poče naš mađarski Crnogorac redom, začudo vrlo precizno i
pošteno, sad već i pomalo samokritično o čitavom događaju, ne
preskačući nijedan detalj. Bio sam fasciniran! Mislim se, koja li je
muka naterala ovo mlado biće da svoju očigledno izuzetnu
memorijsku sposobnost usmeri na profesiju zatvorskog čuvara.
Završi na kraju sa:
– I onda mi je osuđeno Laušević kazala – izvinjavam se,
gospodin nadzornik – da ono nikad mene ne bi mogla na kurac... –
zastade malo, pa se popravi. – Ne! Da je jedan ozbiljan komandir
nemogućo nakurčiti!
Nasta tajac. Gledamo se kumovi i ja, Ristić gleda u Mikloša, ovaj
ne zna šta bi dalje... Ristić je šef parade, čeka se njegova presuda. Na
kraju, eksplodira, kroz smeh:
– A, tebi krivo, Mikloše, što je ozbiljnog komandira nemoguće
nakurčiti?! Pa nije te Laušević time uvredio – uhvati ga očinski iza
vrata – nego je hteo da kaže – pogleda prema meni, očekujući
podršku – da smo mi ovde stabilni profesionalci, da nas ne mogu
poremetiti, iznervirati sitnice, da se ne možemo nakurčiti tako lako.
Jesam u pravu, Lauševiću?
– Pa, jeste – priznadoh.
– Ali, čim se pominje nešto oko polnih organa to može da bude
zajebano. Lauševiću, za kaznu zbog nepristojnog izražavanja pred
službenim licem da sad ovde platiš kafu! A, ti, Martinoviću, da ideš
sutra do Doma kulture da uzmeš od Lauševića neke knjige, da malo
popravimo taj tvoj srpski.
Sad je i Miklošu laknulo, ali se naglo rastuži:
– Znate kako moj pokojan otac Gojko voleo Laušević, gospodin
nadzornik! „Šilja“, „Sivi dom“.
Pružam mu ruku:
– Izvinite zbog nesporazuma, gospodine komandire!
– Izviniš i ti, Laušević! Obadva malo... kurčila – prihvati moju
ruku.
– Kad Vam je umro otac?
– Pre jedanaest godina. Plućo rak. Ostalo majka Eržebet i ja
samo.
 – Uf – izusti Goran kad smo se rastajali.
– Gorane... – šapućem mu nešto dok je Neša plaćao kafe. Goran
me samo zabezeknuto gleda i klima glavom.
Anđele moj, obestebljen, sinoć sam te žmurio.
Drači je danas osvanuo već dvadeseti avgust, meni samo ovaj
devetnaesti. Dobio je deset dana slobodno tako da će tada doći samo
da se razduži.

Pljusak, pa sve otamni. I utiša sve, naglo. Slikam malo,

nezadovoljan mnogo. Slušam loše vesti. Dobrih, ako i ima, ne
javljaju. Gasim radio, izlazim i stajem u dovratak balkona mog
srušenog Doma. Gledam ruine oko sebe. Liče mi na ovu zemlju.
Svuda prokišnjava, a iz podruma dopire memla. Zakoračih na
balkon, koji se jednako može srušiti svakog časa. U društvu sam
sopstvene odgovornosti, ozona i ispucalog betona koji se suši na
moje oči. Osvaja odjednom suvota. Sedam pored fioke u kojoj sam
beznadno i tamo pre neki dan posejao novi paradajz. Vidim, začudo,
neke travčice. Možda i zimus bude rajskog povrća. Pušim zagledan u
nebo koje se brzo menja. Gledanje u oblačno nebo je jednako
uzbudljivo kao bluđenje u plamen.
Skupa, mnogo zanimljivije od domaćih filmova.
Oblaci ignorišu logiku perspektive, tako da na pučini neba,
krajnjoj, zatekneš oko riblje, ili je zinula ptičurina, kao da je tu
nadohvat ruke, u krupnom planu. Nije samo to razlog što je oblačno
nebo lepše od domaće kinematografije. Brže se radnja nebesna i
odvija nego kod naših savremenih filmskih dostignuća. I savremenih
i svih onih u kojima sam i lično pokušavao da glumim. Slabo je to
često bivalo, priznajem. Sporo, obično i nezanimljivo. Ono što sam
pokatkad uspevao na sceni retko mi je polazilo za rukom pred
kamerom. Ne treba se mnogo ni sećati toga. Treba gledati nebo,
ponekad. Eto, kao da se između dva oblaka pomalja Sunce.
– A, ovđe dolje ne bi bačio pogled?
Vidim, među polomljenim stolicama i ostacima srušenog krova
Doma kulture, na nekadašnjoj sceni, puši svoju „havanu“ i sedi na
ivici proscenijuma – Savo Stanišić!
– Savo! – obradovah se.
– E, ovako ti je isto bilo sjutradan! – tužno konstatuje gledajući
u ruševine oko sebe.
– Kad?
– A, ti ne znaš? Ne znaš ti ništa! Vidiš, ja sam ti jedno vrijeme
radio ka ruski špijun za tajnu operaciju „KO JE UTEKA – UTEKA
JE“.
Gleda me, ja ne mogu da mu ne verujem.
– E, pogađaš – Berlinski zid je to bio! I ja unutra, zazidan!
Kodno ime mi je bilo „Mlada Gojkovica“. Znaš onu pjesmu o
„Zidanju Skadra“? – okrećem se okolo, niko nas ne vidi:
– Znam, kad su ženu najmlađeg brata uzidali u temelje Skadra
da ih vila više ne bi rušila!
– E, bravo, mali! Ali, nijesam se ja nešto mnogo u zid zadrža’,
ova nesrećna Gojkovica je tamo i dan danas, a ja... jedno dvije-tri
godine.
Gledam ga, dobro mi je. Nema nikog. Neću ga odati.
– Dosadno jes’, ali lijepo sam zazidan, ne radiš ništa,
beneficirani staž... I mada sam bio zazidan u zid da gledam na istok
da još ko ne uteče, ja sam trepavicama, to ti je jedna specijalna
japanska tehnika, trepavicama sam napravio prorez i na – zapadnu
stranu! I onda gledam malo na Istok, malo na Zapad. Samo glavu
mogu da pomjeram, sve ostalo stav mirno, jado moj... ali ja sam, ka’
što znaš, vazda moga’ da obrćem glavu za 360 stepeni!
 Istog trena krenu da mi demonstrira svoju sposobnost!
Zaustavih ga na pola:
– Dobro, dobro, Savo, znam, vjerujem ti!
– E! A, to mi je još ranije šklapio Fridkin kad je pravio oni film
„Išćerivač đaola“. Tužio sam ga, odma’, sedamdeset treće, preko
onoga Filote, no se to malo razvuklo. Mada mi sad ovi njegov sin,
Tomo, prije neki dan veli...
Silazim niz dosta rizično polusrušeno stepenište u parter da
budem bliži Savu. Sedoh na proscenijum pored njega.
– I? – pitam za nastavak.
– Veli Tomo Filo da je dvaes’ pet godina samo treptaj u istoriji
čovječa...
– Ne to, Savo! Ovo oko Zida me zanima!
– A, to? – povuče jedan dug dim, pa nastavi da se priseća: –
Moga’ sam bez hrane – čudo jedno! Ima’ sam doduše dvije sušene
ukljeve iz fabrike s Rijeke Crnojevića, pa sam ih rastega’ k’a
gumerabiku. Ni one nijesu mogle da vjeruju kako su fleksibilne!
Palim cigaretu, shvatajući koliko mi je nedostajao.
– E, da! Što se tiče rastezanja... ima’ sam u početku još jedan
prorez, okrugli, mnogo veći, mnogo. Da oprostiš – dolje. Preko njega
sam od ženskih ruskih agenata svaki dan, tačno u šest i petnaes’
ujutru i uveče dobijao potrebne necenzurisane, da oprostiš...
informacije. Koristili su onu Morzovu azbuku! Znaš ono – jedan
dugi, dva kratka, pa sačeka, misliš to je to, ona opet... uf! –
Pokušavam da... zamislim situaciju... Savo nastavlja:
– Ali su me onda ovi sa Zapada provalili! Isti dan su i oni
napravili jednu donju rupu, s njihove strane, a na najgrđe mjesto,
aaaa, da mi obraz okinu! Au, crni Savo, što ćeš sad? Gadno vrijeme,
okle znam što mi spremaju s leđa ovi sa Zapada? Poslije dva-tri dana
vidim dovode onu njihovu tajnu organizaciju, kako se zvala? MI-6!
„Mi – šestorica“, e! Gledam ih svo šestoro, spremni, jado moj,
utegnuti, raspoloženi, spuštenih gaća. Oni su za te stvari mnogo
nazadniji od Istoka, ako me razumiješ?
Klimnuh potvrdno glavom.
– Moram sačuvat... obraz! Onda se dosjetim i primijenim –
afričku taktiku SS!
– „Savo Stanišić – taktika“ – pitam, neupućen.
– A, ne, avetinjo, SS – Slonova Surla! To mi je otkrio poglavica
jednoga afričkog plemena iz Konga. Razmutiš malo sode bikarbone...
Ne bi’ ti sad priča’ detalje!
– Jasno, jasno! – prihvatam.
– Zapad – šokiran! Svu šestoricu istog dana maknu, mada su
četvorica insistirala po svaku cijenu da ostanu na zadatku. Dovedoše
sjutradan ženske agente... Isto MI-6, ali – šes’ đevojaka... i, ja
počnem tada onako lijepo da radim i za njih! Što te briga, Savo!
Obraz sačuvan, a duple dnevnice! Tačno, tada su mi ovi sa Zapada i
dali njihovo kodno ime – „Četiri S“! „Strašna Surla Sava Stanišića“.
E, neću ti reć’ zašto, d’ako si se već prisjetio!
Jeste, stvarno i meni bi malo preintimna ta muška tema.
– Žare, šta radiš tu, zvečka će za dva minuta – dovikuje mi Milan
sa balkona.
– Evo me, idem – ustajem i još osećam prodoran miris Savove
„havane“. Probijam se kroz lom partera i zgazih na tablu „Zabranjeno
pušenje dok traje film!“ Ugasih cigaretu.
– Vidim ja Žare, uželeo se ti scene, pa nek’ je i srušena, a? –
začikava me Milan dok žurimo prema mestu za brojanje.
– Tužno izgleda – rekoh... da tek nešto kažem.

Posle večernjeg brojanja hitam nazad u Dom. Imam dozvolu do

jedanaest.
 Sunce je zašlo, ali se dan još drži. Odlazim na isto mesto, ali sad
mi izgleda potpuno drugačije. Sad tek vidim koliko je beznadežno,
sve srušeno. Sedim gde sam i pre, ali Sava više nema. Krenu i suza.
Proklinjem i zvečku i dan i ceo svet i život... kad začuh sa balkona:
– Informiše me jedne noći, cijele noći, jado moj, jedna fina lejdi
iz Londona. Strava kako je baratala tim Morzovim jezikom. Jes’ da je
imala oni iskvareni kokni ga dijalekat, ali to je bilo – bez dlake na
jeziku! A, imala je čelične zube, zamisli! Predlaga sam joj: „‘Ajde,
lejdi, jadna ne bila, da te vodim kod doktora Toplice u Požarevac da
ti stavi porculane.“ Neće – veli, ima već zakazano kod Blaža Zlopaše
u Cavtat. I dok mi ona tim zubima, i tim njenim iskvarenim kokni ga
jezikom pruža nevjerovatne informacije, ja se sa druge strane ubih,
sve prevodeći lično Gorbačovu. Samo je mene vjerova’ Gorbačov,
ima’ je strašno povjerenje u mene! Lejdi nastavlja, detaljno... te
jednom kratko, pa dva put dugačko, pa opet dugačko, pa još jednom
– aaaa... ne mogu da vjerujem kakve mi senzacije otkriva i u jednom
momentu to me potpuno obeznani, stisnem oči i zažmurim. Kratko,
ali zažmurim, razumiješ?
– Da, jasno mi je... Mislim, prirodno je...
– Prirodno? Prirodno je možda za tebe! Ti žmuriš po pb ure
iznad onoga „Plejboja“, ali – nije prirodno za Sava Stanišića koji
jednom nije trepnuo devet dana na Mont Everestu čekajući
helikopter iz Nikšića...
– Dobro, dobro, znam to, i ...?
– Kad sam otvorio oči, vidim Gorbačov zinuo i poče da bježi
trčeći unazad! – Savo povuče jedan dug dim iz Kastrove „havane“...
– I? – smrkava se, postajem nestrpljiv.
– I sjutradan vidim neke velike građevinske rabote, bageri,
buldožeri, traktori iz Rakovice, „Radoja Dakića“... čuda svakakva...
Što je sad? Jes’ da su mi bile omalile one donje rupe, što sam tada
pripisiva’ onim ukljevama iz Rijeke Crnojevića, ali opet čisto sujmam
da bi oni zbog toga dovlačili ovoliku mehanizaciju.
 – Pa šta su radili?
– Ruše Berlinski zid, avetinjo! Aaaaa, crni Savo, što učinje?
Samo da sam na kraju onoga prevoda drža’ oči otvorene, da nijesam
trepnuo – još bi Berlinski zid bio tamo! Najskuplji treptaj u istoriju!
Uh!
Treba mi Anita. Strašno. Da žmurimo. Dugo.

Čujem da neko lupa na vrata od Doma, žurim i čujem, odlazeći:

– Poslije su mi ujedinjeni Njemci od one praznine će sam bio
zazidan napravili nevidljivi spomenik u prirodnim dimenzijama...
četiri S ga zovu.

Poslednji dan avgusta 1997.

Vesti u deset. Jutros je u Parizu, u saobraćajki poginula Lejdi Di,

bežeći od paparaca koji je jurio motorom ne bi li je slikao kako se na
zadnjem sedištu auta njenog ljubavnika mazi sa istim. Mora se
raspolutiti zemlja i nestati „u dan sudnji u jedno trenuće“. Činjenica
da je neki egipatski poslastičar „presvukao“ nesrećnu princezu je
poslednjih meseci više zabavljalo i zanimalo planetu no ijedan rat na
njoj, i mnogo više nego da su, recimo, uspeli da organizuju
Olimpijske igre na Hajl-Bopovoj kometi. Princeza je otišla u legendu,
paparaco neće ni u istražni zatvor.
„Studio B“ je javio da je šofer nesrećne princeze imao „količinu
krvi trostruko veću od dozvoljene“! Posle pola sata sledi izvinjenje, sa
obrazloženjem „da je tako nešto – nemoguće!“
 DVADESET I ŠESTA GLAVA

SEPTEMBAR 1997, pedeseti mesec

Ako nemaš neki „tet“ iz zatvora, pa zašto si onda, budalčino,

robijao, kad to niko neće moći jednog dana da vidi, kad ničim svoju
nezasluženu patnju ne možeš da dokažeš. Taj zanat se ovde vrlo ceni,
zna da bude unosan posao. Ja nisam imao želje da se oprobam ni kao
podloga ni kao izvođač, ali vrlo često ne mogu da se oduprem
molbama da im „nešto nacrtam“ po paus papiru, pa da onda oni to
iskoriste, proslede svojim majstorima. Obično su to likovi nekih
devojaka sa fotografija, koje ovdašnji tattoo majstori ne umeju tako
verno da predstave, pa sam često bivao ja taj koji im izlazi u susret.
Teško to prihvatam, pravdajući se drugim obavezama, sporošću, ali
ipak na kraju popustim, pod uslovom da neću nadoknadu za taj trud,
jer nikad nisam siguran u uspeh finalnog proizvoda.
Jedan slučaj iz spuškog KP doma, u kom nisam učestvovao,
dobio je zanimljiv epilog. Neću o prezimenima, jer su ona, kao i
tetovaže, obično doživotne stvari. „Nivea“ i „Majstor Prco“ su
godinama bili zajedno. Zajedno su i došli, jer su i delo zajedno
napravili, ali nikad se nisu slagali. Taman se zakratko i izmire, opet
planu zbog neke sitnice, nanovo čarka, tuča, samice i tako ukrug
godinama. U žaru svađe, „Nivea“ je znao da zapreti:
– E, viđećeš, moja će bit’ potonja!
A, u mirnijim fazama, „Nivea“ bi preklinjao „Majstor Prca“ da
mu uradi neki „tet“ da mu ostane za uspomenu, „nešto iz nacionalne
istorije“, da ne izađe „jedan dan ka’ najveći klošar iz zatvora – bez
tetovaže“! „Prca“ ga je redovno odvraćao od toga i odbijao da to
uradi, pokazujući mu da, eto, sem te jedne na leđima, ni on nema
drugih tetovaža.
– A, i zbog nje se kajem, pravo da ti rečem.
Bila je to zaista majstorski urađena tetovaža u boji – „Kosovka
devojka poji Orlovića Pavla“, koju je, nikad istetovirani „Nivea“, sa
zavišću gledao:
– Ka’ da su živi... svaki detalj... nevjerovatno!
– Ja volim tako... realistično, ali može to mnogo bolje.
– Ko ti je radio to?
– Jedan moj učenik iz Milana, po mom nacrtu – skromno
odgovori „Majstor“.
– Učenik? – pobožno na unutra zviznu „Nivea“.

Jednog dana je „Nivea“ dobio iznenadno skraćenje i prekid

kazne, dok je „Majstora“ to mimoišlo. I, kako se u zatvoru teško bilo
šta može sakriti, dođe i do „Prce“ glas da „Nivea“ izlazi napolje jer je
njega, „Majstora“, ocinkario za jedno ranije delo i da se njemu
sprema još jedno suđenje. „Majstor“ ne bi bio majstor kad ne bi
uspeo da sakrije spoznaju zašto mu je pobratim oslobođen, nego ga
je neobično obradovalo što mu ortak napokon izlazi na slobodu.
Dogodilo se to u jednoj od njihovih mirnih faza i, želeći da mu
dokaže koliko mu je drago zbog svog druga, odluči kao poklon za kraj
zajedničkog stradanija da mu ispuni njegovu dugogodišnju želju.
„Nivea“ nije mogao da veruje.
– Je l’ ti...to... ozbiljno?
– Šta bi, pobratime, da ti uradim?
– To iz nacionalne istorije, isto to što ti imaš na leđa – nije imao
dileme.
 – Dobro. Kad ono bješe izlaziš?
– Sjutra.
– Sijedaj!
Trajao je rad satima. Bolno, krvavo, jer – nije se imalo vremena.
U jednom trenutku „Nivei“ se učini da je „Majstor“ sa iglom otišao
malo prenisko...
– Đe ćeš tamo!?
– Ne brini, to je samo par kapi koje se iz Kosovkinog vrča slivaju
pored Pavlovih usana... Isto ti je to kao kod mene – pokaza mu paus
sa koga radi.
– Aha, dobro, dobro... A, mogu li da vidim?
– A, o’kle mi ogledalo, ‘o’li iz prkna da ti ga izvadim?
– A, boli, jado moj!
– A, boli, znam... ali isplati se.
– A, oće li bit’ isto onako reli...?
– Realistično?
– E. Uf!
– Pa, vidio si i sam! I to je onaj moj učenik tada još bio nevješt.
– U, to volim! Da bude što... religi...?
– Realističnije?
– E-e. Uf.

Kad je završio sa radom, „Majstor“ mu prekri leđa gazom i

zamoli ga „da to ne otkriva dan-dva, da se ne sunča i da se ne kupa
neko vreme u morskoj vodi zbog eventualne infekcije...“, sve po
majstorskom propisu. I da nikako nikome ne priča ništa, jer bi „on
mogao da ima probleme.“
 – Znaš da sam prošli put zaglavio kažnjeničku...
– Znam, pobratime, ne brini. Uf, boli još. A, zadužio si me sa
ovim... pobratime... dva cegera krvi!
– Dobro, dobro! ‘Ajde, pobro i... vidimo se brzija dana.
– Izlaziš i ti... sto posto! Pitanje je... dana – reče nesigurno.
Ode „Nivea“, bolan, ali i srećan istovremeno. Nešto zbog sjajne
tetovaže, a i zbog činjenice da „Majstor“ i ne sumnja da je – „potonja“
bila njegova! Dupla pobeda!
Prošlo je nekih mesec dana i „Majstoru“ je najavljena poseta.
Sada u istražnom zatvoru, jer je „Majstor Prca“ upravo okrivljen za
novootkriveno, staro delo.
S druge strane staklenog paravana je „Nivea“. Sa strane –
komandir Šljivo. Sala za posete, kao i obično, puna sa obe strane.
„Nivea“, zakrvavljenih očiju, šapuće:
– Pobro, pobro... jeba’ sam ti majku. Kosovka, je l’? Kosovka?
Nećeš živ izać’ otolen, je l’ ti jasno? Napraviću nešto da dođem tu,
mrtav si, razumiješ?
„Majstor“ ga gleda pokeraškom facom, „ništa“ mu nije jasno.
Gleda, kao Robert de Niro kad se čudi okolo i osmehuje se, nemo.
„Nivea“ nastavlja:
– Možda bi’ ti i oprostio za Kosovku, majku li ti..., ali onu, onu –
utičnicu? Mrtav si, pobro, mrtav! Razumiješ? To ti je završeno!
– A, ljudi, što je ovo? – naravno „Majstor“, očigledno dobro
pripremljen za ovaj susret, sada u dijalog sa „Niveom“ lagano uvodi
vrlo glasno celu salu za posete:
– Ovi ovđe, gospodin „Nivea“ – pokaza ga da neko ne bi imao
dilemu o kome se radi.
– Ovi gospodin me je godinama preklinja’ da mu istetoviram na
leđa jedan motiv iz nacionalne istorije i sad se buni da mu ne valja!
 I posećeni i posetioci su se polako zainteresovali za slučaj.
„Nivea“ je zagrizao gornju usnu i ne pušta je.
– ‘Ajde, pokaži, pobro, da vide ljudi! Skini se, slobodno! Pa da
pitamo sve ovđe – je li iko ikad vidio, ili makar čuja, da postoji –
„Obodova“ veš mašina – na baterije?
Sala, pogotovu ovaj deo sa robijaške strane, sve sa komandirom
Šljivom, počinje lagano da se trese, shvatajući šta to „gospodin
Nivea“ kao „motiv iz nacionalne istorije“ ima istetovirano na leđima.
Dok „Nivei’, koji preteći klima glavom, počinje da krvari ujedena
usna, „Majstor“ odgovara na sopstveno pitanje: – Nema je, ljudi!
Nema! Cetinje još nije izmislilo veš mašinu – na baterije! A, fino se
vidi, ‘aj’ pokaži, „Niveice“, pobro moj, fino se vidi – da je uključeno
natapanje i ispiranje i da je u pitanju šareni veš! I sam je tražio od
mene da bude što realističnije! Jesi li, pobro?
„Nivea“ i dalje klima glavom, sad već kao u nekom transu.
„Majstor“, poput advokata pred američkom porotom, izvodi završne
reči:
– Eto! I što sam moga’? – pita porotu pokazujući palcem prvu
opciju.
– Da mu istetoviram mašinu bez kabla? – zatim dodade palcu
kažiprst i ponudi, drugu, još goru mogućnost:
– Da istetoviram kabal kako mu landara oko bubrega? – usledi
kratka pauza i potpitanje:
– Dok radi natapanje i ispiranje? – a zatim usledi i poenta, kao
jedina mogućnost:
– Ljudi! LJUDI! Mora’ sam taj kabal utaknut’ neđe. ‘Ajde, pobro,
budi čoek, pokaži guzicu!
Ne znam epilog ove priče... ni čija je bila „potonja“, ali sam
načuo da „Nivea“ izbegava kupanje na javnim mestima i traži način
kako da se osveti „Majstoru“. Kad se osveti, obećao je sebi, da će
preko onog šarenog veša istetovirati „Prcinu“ glavu.
 Kažu da je sednica Vrhovnog suda 24. septembra.
I kažu da će kiša sutra. Danas je sedmi septembar 1997.
Dolazi mi Željko „Bosanac“. Da se pozdravimo. Seli se u Osmi
paviljon, istekla mu polovina kazne.
– Nismo nikad završili onu partiju...
– Znam, nisam nikad ni jednu sa bratom koju sam počeo pre
četiri godine.
– Nadam se da ćemo se nekad vidjeti tamo napolju...
– Možda bolje – ne. – Što?
– Da ne kvarimo.

– Želim ti svaku sreću... prijatelju.

Ne znam ko je rekao ovo posledlje, ali predao sam partiju.

Moram ponovo naći nešto čime opkoračiti minut, dan. Leto sam
prekoračio bludeći u neka platna na kojima sam slikao prozore. Da,
bio sam zatočen, ali sam slikao prozore. Cinik bi rekao: širio vidike.
Fatalista bi izjavio – pa prošlo bi to vreme i da si na ringli presedeo
to leto. Upaljenoj, onako na pola, tek da se krčka dupe, a da ne
zagori.
Je li kazna trajanje, ili način tog trajanja? A, život?

Milicija me retko obilazi. A kada neki i dođe, nemamo baš

mnogo o čemu sem o razmeni nekih poljoprivrednih tema. Pre neki
dan opet svratio Krstić, gleda neki moj paradajz u pokušaju, pa krenu
ushićeno o svojoj ženi i o paprikama:
– Moja žena, kad kupuje paprike, ona ne uzima ni one krupnije
babure, ni mnogo sitne, već tu, negde između, malo da naginju na
manje. Ali, kako je ona nađe... – naglo utiša glas, pa stavi ruku na
grudi da pojača sopstveno oduševljenje – nama, tebi, meni, sve
paprike izgledaju isto, je l’ da? (klimam glavom) E, a ona tačno zna,
unapred, unapred, ej, – koja će joj biti za punjenje, koja za turšiju,
koja za pinđur, a koju će turi u salatu!
– Kao Mikelanđelo – umoran mislim, ili sanjam da mislim, ili
mislim da sanjam Buonarotija koji, gledajući u jednu ogromnu
papriku, predviđa kako će u nju uturiti budućeg Davida.

9. septembar
Umro je Pepi! Predrag Laković, Pegška, oco dobri moj.
„Tragično je nastradao“, javljaju vesti. Šta se već desilo nije ni važno,
važno je da ga više nikad neću zagrliti, uživati na sceni, u kadru sa
njim. Neću „moragi“ da brinem o njemu jednom kad izađem. Sve
manje razloga za divnu brigu koju sam toliko voleo. Rahela, Miša
Žutić, Pepi... Ne znam da li sam nekog koliko Pepija voleo da nazim.
Jurio mu honorare, vozio ga kući kao dete posle predstave, snimao
mu dijaloge da bi lakše učio tekstove... Kakav je to partner na sceni
bio! Stalnorasejan, a emocionalno nepogrešiv. Igrao mi je oca mnogo
puta. U „Šmekeru“, u „Kaži zašto me ostavi“, čak smo takav odnos
izgradili i u jednoj sceni „Sivog doma“, gde mi je bio samo
stanodavac, ali smo se privatno igrali oca i sina. Igrao mi je oca i u
pozorištu, ne znam koliko stotina puta u „Kolubarskoj bici“ i
„Valjevskoj bolnici“. I preko pisama, koja mi je slao ovamo iz Čuruga,
progovarao je otac iz njega.
Čekam nove vesti, kao da će mi javiti nešto drugo, izviniti se
zbog greške. Tako se čovek za slamku hvata, zato na kraju i čitulju
čita, i onu što je i sam dao, sve nadajući se da će tamo pronaći nešto
manje beznadežno od smrti.
 Javljaju mi iz pozorišta da je njegovo telo nađeno juče popodne
u plićaku Tise, kod Čuruga, nedaleko od kolibe u kojoj je voleo da
boravi u poslednje vreme. Obdukcija će već nešto pojasniti. Šta? Je li
otišao svojevoljno ili nesrećno? To neće moći da otkriju. Mogu samo
da utvrde da se slučajno ne radi o ubistvu, ali onda ne treba dirati
njegovo telo, jer zaludan je to posao. Pepija niko ne bi mogao da
ubije.
Čujem se sa Taletom. Misli da sutra dođe sa Baletom i Lekom da
me izvedu na sahranu.

11. septembar
Ako me puste danas na sahranu mog dobrog Pepija, onda bi
trebalo da to urade za par minuta, ali sumnjam. To bi opet moralo da
rešava neko ministarstvo pravde, kulture... ili ministarstvo za
sahrane i ovog puta, jer me samo smrt izvodi iz ovog života.
Nisu me pustili.
Vidim, pod hitno je, odlukom Saveznog ustavnog suda,
promenjen neki član, stav, šta li, Ustava Crne Gore da bi i Bulatović,
pored Đukanovića, mogao da se kandiduje za predsednika Crne
Gore. On, skromno, danas izjavljuje da je „građanin ove zemlje kao i
svaki drugi“! Pa, nije tako! Zbog Njegove kandidature Savezni
ustavni sud je zapro i zadro u nedodirljivost crnogorske ustavnosti,
dok u međuvremenu, niko iz Crne Gore neće ni da čuje da bi Savezni
sud uopšte mogao da ima ikakva prava da se bavi zakonitošću mog
slučaja. Kako smo to mi, ostali, „kao i svaki drugi?“ Njemu sudovi
rešavaju današnji slučaj pozitivno – sutradan, meni negativno –
dogodine! Njemu pišu novi zakon, meni pišaju po postojećem!
Quod licet Iovi, non licet bovi, – „Što je dopušteno Jupiteru
(Bogu), nije dopušteno volu“ – gde sam naravno ja biće sa rogovima.
Ima tu još razlika, priznajem. I On će ih odmah potegnuti. On nikog
nije ubio! Može li se drug Jupiter zakleti da nije svojim političkim
delovanjem, sramnim povlačenjem onog potpisa o mirnom
razdruživanju SFRJ, ili aktivnostima u „ratu za mir“ odveo u smrt
neuporedivo veći broj ljudi. od mene? Da, ubistvo jednog, dvojice
ljudi je zločin, ubistvo hiljada – vrhunska politika! Hoće li ikad
istoriji ggriznati iz kakvog je ličnog straha omogućio najstrašnije
stradanje u Evropi posle Drugog svetskog rata? On, lično! Mimo
odluke crnogorske Skupštine čiju smo odluku uživo gledali na
televiziš i koja je bila – prihvata se plan lorda Karingtona. I On ga
prihvata, pa posle dva dana ponovo putuje u Hag i povlači, mimo
Skupštine, samoinicijativno, pod pritiskom Miloševića, svoj potpis,
čime, u saradnji sa njim, omogućava početak građanskog rata,
braneći neku novu ili onu staru, već unakarađenu Jugoslaviju. A,
koliko li je života mogao sačuvati u bivšoj Jugoslaviji da je imao...
petlje? Ne, nije On „građanin ove zemlje, kao i svaki drugi“, On, drug
Jupiter? Nije! Njegove zasluge su nemernjive“ Takvog niđe nema!

Čujem se sa majkom... Umanjili joj penziju, neke zaostale očeve

nikad nisu isplatili... Pita me da li da proba kod Banjevića, „nekad je
bio direktor Doma omladine, u kom si odrastao, dolazio ti je u Spuž,
sad je direktor Penzionog fonda“.
– Probaj, majko.
– A, da pitam za tebe, sine, on ti je sad prvi poslije Mila?
– Za mene – ništa, majko! Odavno sam ti rekao da nikog moliti
neću!
– Ne ljuti se, sine!
– Oprosti, majko!
Danas je bilo glasanje za predsednika u Srbiji. Kako smo prošle
zime bili „greškom“ preskočeni, ovog puta nam je masovno
omogućeno „glasanje“. I glasali smo! Ali, na fotokopijama glasačkih
listića, koji su bili bez vodenih žigova. Bez ikakvih posmatrača. Ni
„R“ od regularnosti!

24. septembar
 Ovaj datum će nositi moja nova presuda, peta po redu. Dobri
smo, jedna godišnje.

27. septembar, subota, 1520. dan

Vikendna izvesnost. Molim Slavišu, „Rupara“, da mi nađe nekog
da se za po kutiju drvenih cigara sekira umesto mene ova dva dana.
Vikend je ovde svaki, sem ako te ne izvizitiraju, ispunjen belinom i
već očekivanim nedogađanjem. Pokadšto samo dopru neki glasovi iz
spoljnjeg sveta od vandomaca, koje po pravilu i ne želim da slušam,
jer su obično pripiti i izmišljeni.

Inače, ako mi sada potvrde kaznu, to će onda značiti i da sam

zauvek „izgnat za vrata čudestvah“, gde su „vrata“ – dveri Crne Gore.
Neće to biti neki gubitak ni za mene, a ni za Crnu Goru, koja se lasno
odriče i mnogo znamenitijih sinova, a da neće ovog, ništožnoga.
Voleću je jednako, jer Crna Gora koju ću, ma kamo poneti, ići će sa
mnom, a ona tamo i nije ta, iz sećanja. Odneću onu moju neranjenu,
najraniju cetinjsku Crnu Goru oivičenu gospoštinom i duhom jednog
Nika Simova, Moša Martinovića, Lesovu Crnu Goru, Cane
Vukmirović, možda pre svih. Očevu Crnu Goru koja ga sad pokriva.
Odneću širinu cetinjskog polja, ostalo mi samo rane povređuje.
Ostaviću onu lukavu, nadmenu i primitivnu mnogih imena, a
upakovaću onu plemenitu i obrazovanu, jednog Pula Vujovića.
Poneću gostoljublje Niklanovića iz Budve, Jančića iz Ulcinja, a
slučajno ću preskočiti gorde konobare. Mora da će biti mesta u tom
prtljagu i za budvanske zore i morinjski suton. Za dodestovske dane.
Suze ne pakovati nipošto da ne legne buđ na to malo
„finog tkanja“. I bojim se da u žurbi štogod ne zaboravim, pa da
to posle nijednom poštom ne mognem da dobavim. Mrtve je lako
odneti, žive ne bih da povredim tim nezgrapnim pakovanjem.
Anđele moj, sve bih to tebi da odnesem, to bi me možda moglo
boljim za tebe načiniti. Ako od zla iz mene jednom štogod ispliva,
znaću da se u prtljag, kao guba, crvotočina, kao slepi putnik ukrcalo i
nečeg naopakog crnogorskog, ružnog srbijanskog. Bezosećaj stalno
izbija iz mene. Zaboravljam moje najbliže... bih li njih na put mogao?
Njih, čiji su teški prtljazi neutovarivi na brod ijedan. Teški i nikad do
kraja dopakovani, usporavaju, i na kraju njihovi sentimentalni
vlasnici, neodlučna srca odlučuju da se i prirode sa tim ogromnim
koferima koji nikad i nigde nisu, niti će otputovati. Izmožden i sam
pretežak sopstvom, mogu li ja i ovaj skromni brevijar da utrpam u
neku panjegu raskupusanog putnog odela u kom će me jednom i na
potonji put opremiti?
U čiji zaborav da se premetnem?

Đinđić je danas smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda.

Nije ga Slobodan baš nešto mnogo pustio...

Poslednji dan septembra i punih pedeset meseci robije.

Udarci posred prsiju od juče ujutru. Ćutim ih. Malo se primire,
pa evo ih opet. Nemoj sad da lipsaš, Lauševiću! Ili sam preterao sa...
Boj se okruglih datuma, čuvaj se dana oko presuda, ako te tada srce
izda svi bi ti na slabost pripisali. Umreti se mora u miru i tajno. Bez
komentara, konotacija, nečudna smrt.

„Šmeker“ me pronalazi onesvešćenog, poliva vodom i dolazim

sebi. Alarmira dežurnu službu. Odvode me u bolnicu. Ali, kao što
sam i očekivao, bol se ukurvio, nema ga više.
Pre pregleda, čekaonica. Sedi pored mene deda čiji lik me seća
na oca. Ima odlazeći osmeh, odsutan izraz, a opet strahopoštovan
prema ružnoj bolnici. Ipak se boji deda smrti, vidi se to, pa
uplašenim očima odobrava sve oko sebe, s detinjastom nadom da
nije još na izmaku taj život. Oslonjen je na štap koji je obmotan pri
ručki plavim tejpom, u toplim je kariranim papučama, sa po jednom
nitnom za kopčanje na risu stopala. Blago mu se trese glava. Ne
mogu da razlučim je li to tremor ili pristajanje.
Prilazi mi neki dečko u belom mantilu, traži autogram. Za
Tijana, moli. Vidim na džepu stvarno piše – Tijan. Pišem mu. Vidim
da je bio najhrabriji od svog društva, u hodniku zgomilanih obelelih
učenica, ili su sestre već.
Gledam dedu koji sa jednakim prihvatanjem posmatra i to moje
davanje autograma, kao nešto što je tu, u čekaonici, uobičajeno.
Uplaših se da me „preko veze“ ne prozovu pre dede. Pitam ga tiho
kako se preziva. „Živković“, kaza ne gledajući me i ne razmišljajući
zašto ga pitam. Srećom, prozvali su me posle njega, pa nisam morao
da egzibicionišem filantropijom.
Vidim, malo kasnije, odlazeći, deda Živković kaže svojoj babi,
zaustavivši se posle par koraka: – A, štap? Gde mi je štap?
Vitalna se baka Živković vraća tiho i pobožno u ordinaciju iz koje
na prstima iznosi štap sa plavom izolir trakom na vrhu.
Možda je štap iz Sevilje?

Nalazi pokazuju neke „čudne nepravilnosti“, rekoše u bolnici, te

savetuju da se uputim na ozbiljnije pretrage na kardiologiju u
Beograd.
 DVADESET I SEDMA GLAVA

OKTOBAR 1997, pedeset i prvi mesec

1. oktobar, 1524. dan

Danas su svi mediji objavili da mi je presuda – ukinuta! To je
moja peta presuda.
Zalivam redovno rasad za moj zimski paradajz. Sebe sve ređe.
Može li to sve ovo moje srce iskucati?
Možda će oni opet sve ponovo, kako i napisah prošle godine u
jednoj predstavci Saveznom sudu: „da me od Višeg do Vrhovnog
crnogorskog suda mogu šetati dovoljno dugo dok debelo ne zažalim
što sam se ikad žalio Saveznom sudu.“
Kao da ponavljaju – ma, tući ćemo te sve do onog trenutka dok
ne počneš da cviliš i ne počneš da moliš da ti oprostimo što smo te
tukli. Taj mol od mene neće čuti moji Čvorovići.
Štampa obaveštava da se presuda ukida ne samo zato što su
jedan sudija porotnik i zamenik tužioca izlazili u susret prohtevima
svojih slabih bešika, dok sam ja davao završne reči, već i zbog toga
što ukinutom presudom „NIJE UTVRĐENO PRAVO ČINJENIČNO
STANJE U VEZI SA TRAGEDIJOM PRE VIŠE OD ČETIRI
GODINE!“
Anđele, prekobarni,
 Jače te volim, iz dana u dan. Pitam knjige sveznalice i drage
Savete šta je to sa mnom. Kažu – magija. Šta si mi to uradila? Kud
god se zagledam, tebe mi oči nalaze. U kakofoniji svakodnevice jasno
razbiram samo tvoj glas. Pitaj tamo zvezdočatce i mudrace i
šoljočitateljke filterisanih kafa kako mi se to javljaš iz pokreta svakog,
želje ijedne.
Zato ću i moći ovo sad.

Možda.

Slušam sinoć „Studio B“. Predstavljanje predsedničkih

kandidata crnogorskih. Bilo je tu raznih žanrova, ali groteska i farsa
su dominirale. Kandidat stranke Prirodnog prava objašnjava da će
uvesti jogu u crnogorski život i indijsku filozofiju i tako učiniti
Crnogorce – nepobjedivim!
– ‘Ajde, ne avetaj! – prekida ga prof. dr Slobodan Vujačić,
šarmantni nikšićki boem, očigledno prispeo na ovo dramsko
sučeljavanje iz jedne opuštenije institucije gde je jedino prirodno
pravo – duhovita korespondencija sa susednim stolom, sa
obaveznom „turom na moj račun“. Moderator dijaloga čita neki
kodeks gospodinu Vujačiću, kojim je zabranjeno napušavanje drutog
kandidata, jer – „on ima pravo da kaže šta misli“.
– Ma, nema on šta da kaže, to je laprdanje! Istu priču on priča
već deset godina! Joga? U Crnu Goru?

5. oktobar, 1528. dan

Jedne novine donose opširan intervju izvesnog Vladana
Vukčevića, advokata. Parafraziram: „Ne upuštajući se da li je
Laušević kriv ili nije, kvalifikacija po kojoj Laušević odgovara
(ubistvo u prekoračenju nužne odbrane) je takva da je pritvor
obavezan jer je izrečena kazna veća od pet godina!“
 Niti je ikada iko (izuzev mene) u istoriji pravosuđa ove zemlje,
po toj kvalifikaciji, dobio kaznu veću od pet godina, niti se kao
pritvorski osnov može navoditi izrečena kazna iz presude koja je –
ukinuta!
Evo, da gospodinu advokatu citiram Zakon o krivičnom
postupku:

Pretpostavka nevinosti
Član 3.

(1) Svako se smatra nevinim dok se njegova krivica za krivično

delo ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda.
(2) Državni organi, mediji, udruženja građana, javne ličnosti i
druga lica dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i
da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne
vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i
načelo sudske nezavisnosti.
Šta će ovom advokatu Zakon, on poentira sa stavom, da bi, „da
je on sudija Vrhovnog suda, stalno ukidao presudu, makar postupak
trajao i do zastarelosti za gonjenje“!

Advokate Vladane Vukčeviću! Pošto je bila ova izjava?

Odobren mi je pregled na kardiovaskularnoj klinici na Dedinju.

17. oktobar, 1540. dan

Ne mogu još ništa. Ni da napišem. Ćutim svud okolo. Trpim
najveće slutnje u svom životu...
 Danas su me, iz zdravstvenih razloga, prebacili u Drugi paviljon.
To je namenjeno „za odmor“ onima koji nemaju prava da izlaze van
kruta. Sam sam u osmokrevetnoj sobi. Molim da kod mene iz
Sedmog prebace Slavišu „Rupadžiju“, jer on nikad nije koristio taj
odmor, a i da mi se nađe, ako mi opet pozli. Pristaju.

Anđele, ne mogu ti se javiti. Anđeli moji, ne javljam se. Majko,

ćutim. Nema me rašta, još. Ako ne oćute sve što mi znaju, možda
vam i kažem, a možda ko zna? Ne umeju ljudi rastumačiti snagu i
pokoru, mlin te neizvesnosti... Hoće li Bog išta oprostiti?
Gorelo je jutros Jugoslovensko dramsko pozorište, na moje oči
sa krova kardiovaskularne klinike „Dedinje“, dok sam bleđi nego
ikada popravljao flastere na mom holteru, koji će valjda, doktori
misle, iščitati srce moje.
Ići ću Bogu ili tebi, anđele, Anito, manito moje. To jeste jedina
slamka, jedini put. Reći ću ti sve, ili me više nećeš znati. Čekaću
nedelju dana.

24. oktobar, 1547. dan

Kako je to malo trebalo pa da ova i sve sledeće stranice oveknu
prazne. Jako malo. Koliko li sam samo ćutao o tome na ovim
stranicama. Lagao sebe, zamajavajući se pravom, tuđim životima,
istorijom, slikanjem...

Da krenem od početka.
Negde u vreme prošlogodišnjeg Velikog petka, onda kad su mi
volšebno nestale naočari, pod jastukom u svom krevetu sam sledeće
noći pronašao užasnu poruku. Krvav papirić na kom je rimskim (?)
brojevima ispisano HIV+. Polupismena (da li namerno?) poruka
jezivih konotacija (HIV+). U tom trenutku su (to smo svi znali,
zajedno sa upravom) dvojica narkomana u sobi, koja je brojala oko
pedeset i nešto ljudi, bila ne samo
HIV pozitivna već su na naše oči i umirali od side! Broj stvarno
zaraženih u sobi ostao je nepoznanica, mada se sumnjalo na još
četvoricu da imaju istu dijagnozu. Svi pokušaji da se nekako razdvoji
nezaražena od zaražene grupe ostali su bez rezultata, jer ovde
zdravlje nije obavezujući, a ni poželjan faktor. Dakle, zavisili smo
svake noći od dobrih ili loših snova, ili volje ove dvojice poznatih
očajnika i koliko još nepoznatih. Dovoljno je bilo u prolazu, ili u snu
biti okrznut običnom šivaćom iglom inficiranom njihovom krvlju.
Kad je neko pustio glas da njih dvojica spavaju sa špricevima svoje
krvi ispod jastuka, mi smo svi odreda krenuli da ležemo sa noževima.
Sumanuto i besmisleno u isti mah, jer oni ionako više nisu „brinuli za
živote svoje. Oni više ne postoje!“ – što reče major Gavrilović.

Ležem i te, kao i nekoliko prethodnih noći, sa rukom na nožu

pod jastukom. Teško se usniva. Nije ni ostalima lako. Neki hrču,
puno njih. Neki od nas nabijamo filtere od cigareta u uši. Oprezniji,
ništa. Meni ni filteri ne pomažu, ne da mi svaki šum san. Vara me.
Zaspivam. Ili mi se čini.
Bude me krici. Mrak i haos. Sa nožem se stropoštavam na pod.
Vriska. Dozivanja. Imena. Tu su. Blizu. Ruši se konstrukcija mog
kreveta. Sva tri sprata. Ne mogu da definišem gde sam. Ništa me
još uvek ne boli. Preko mene je Željko „Bosanac“, štiti me svojim
telom. „Ne boj se, prijatelju!“ Vriska i dalje. Psovke. Majke se
dozivaju. Spava li moja? Ili se boji, kao ja sada? Čujem i Dračin glas
kako me doziva. Pada konstrukcija susednih kreveta. Bol. Ruka,
noga, grudi... Pritiskame nešto. I Željka, iznad mene. Traje to,
predugo. Mrak i dalje. I bol. Traje, traje... Miran sam, pokušavam
to. Niko nedolazi. Psuju ljudi okolo, sve tiše. Mrak. I odjednom
potpuna tišina. I strah.
Svetlo! To može jedino straža. Suludo je kad se par stotina
godina robije obraduje policiji! Svi su možda odahnuli sem Nauma,
koji je vrisnuo:
– Jebem li vam majku onu krvavu, ustašku!
Vidim, napokon na šta liči naša spavaona. Sve je ispreturano.
Naši kreveti na tri-četiri sprata su poobarani, ljudi leže, neki su
krvavi, neki samo zvere, neki kao ja, na podu. Povređen sam, ali ne
znam koliko. Od adrenalina ništa ne osećam. Ništa još uvek. Preko
mene je deo survanog dela susedne konstrukcije kreveta, koju Željko
sklanja.
– Jesi dobro, Žarko?
Neka ogrebotina preko grudi, nije izgleda ništa ozbinjno. Slično
je i sa levom nadlakticom i levim stopalom. Doduše, na levom
stopalu imam i neki ubod... Nije dubok, ali jeste od „oštrog
predmeta“.
Pretres.
– Šta će tebi, Lauševiću, nož?
Pronađena su tri krvava šprica i trideset i sedam noževa, ali je
jedino moj stigao do upravnika.
– Lele, Žare, koji tije kurac? – pita upravnik Vića. Ćutim.
– Smestim te u najbolju sobu, ti se bre, ko komandos neki, tamo
naoružavaš!
– Koja vam je najgora soba?
– Što pitaš?
– Tamo bih.
– Gde bi, bre?
– U Sedmi, upravniče.
– Jes, pa da mi te tamo nađu novine.
– Možda tamo i preteknem, sa sve novine.
 Šapuće mu nešto sekretarica, koja mu sve vreme traži
najadekvatniji odnos između belog vina i kisele vode.
– Majke im ga spalim! – preseče Vića. – Lagali me, sve vreme!
A meni rekli da siu Drugom, najboljem.

Iz Trećeg u Drugi paviljon su me, posle te krvave noći, selili još

godinu i po dana!

Naravno, kao neprevaziđeni paranoik, sve kasnije, pa i najmanje

slabosti sam podsvesno adresirao na užasnu pretpostavku da sam
tada zaražen ovim virusom. A, onda sam, nekoliko dana posle očeve
sahrane na kojoj mi je pozlilo(?), ovde u Zabeli, uveče u istom
Trećem paviljonu, na mestu gde stalno provodim desetak minuta pre
odlaska u spavaonu, pronašao novu, još konkretniju poruku:
„Glumac, popio si sidu!“
Ćutim svima i svuda, čak i ovde ovom papiru, svoju muku. Zar
me Bog ne kažnjava dovoljno, već? Nisam li, ako je to tačno, zarazio i
nju, mog dobrog anđela? Postaju mi besmisleni svi napori oko
suđenja, buduće presude. Krećem haotično da... slikam, da „ostavim
barem nešto“.
Moram i da pronađem neku šansu da stignem do Beograda,
rođaka, lekara.

Prošlog četvrtka sam odveden u Beograd. Dok sam čekao da mi

namontiraju holter koji treba naredna dvadeset i četiri sata da prati
rad mog srca, isiričao sam sve svoje sumnje mojoj rođaki,
anesteziologu koja radi u kardiovaskularnoj klinici „Dedinje“.
Pristaje da mi pomogne uz čvrsto obećanje da će mi reći istinu, ma
kakva ona bila.
 – Ali, molim te... šta ćeš da uradiš ako si zaražen? Samo da znaš,
ako i jesi pozitivan, to još uvek ne znači...
– Ljiljo! – prekidam je – Bolje da ti ne govorim ništa. Zakuni se
da ćeš mi reći istinu, a... ja ti se kunem – neću se ubiti ako sam
zaražen!
– Kunem se i ja da ću ti reći istinu... – pokri usta šakom. Poslala
je uzorak moje krvi, pod imenom Mitrović L.
Žarko, Zavodu za infektivne bolesti. I sad treba sačekati. Kako se
radi o rutinskom i kolektivnom testiranju, pa se tek kasnije
razdvajaju uzorci – mora se čekati nedelju dana!
Krv je data šesnaestog oktobra. Vode me u utorak dvadeset i
prvog da mi ponovo prikače holter, jer prvo snimanje nešto nije
uspelo, daje „kontradiktorne rezultate“. Rezultata sa Infektivne
klinike još nema, ili se moja dobra sestra plaši da ih saopšti.
– Očekujem ih sutra, biće to u redu, ne brini! – pokušava da me
umiri Ljilja. Odlazim nakratko da vidim decu u pratnji komandira
„Babice“ i mog instruktora sunčanja Rajka Mijačića, koji je upoznat
sa mojim planom i čeka moj mig. On sada, kao slobodnjak iz Osmog
paviljona, vozi sanitetsko vozilo i učiniće sve da mi pomogne, mada i
ne sanja moje razloge. Sa decom je njihova „babica“, kako oboje zovu
Majinu majku. Upoznajem komandira sa bivšom taštom:
– Ovo je „Babica“, a ovo je „Babica“! – Deca se smeju. Predobra,
čista i nevina. Ja, ništa od toga. Obećavam im da ću sutra ponovo
pokušati da dođem.
I onda je osvanula sreda, 22. oktobar. Ponovo isti sastav, robijaš
Mijačić i „Babica“. Odlazimo do „Dedilja“, ostavljamo holter i treba
da se vratimo za dva sata, dok se iščitaju rezultati. Tražim svoju
sestru, nigde je nema! Vode me do Centralnog zatvora, do upravnika,
da tamo provedemo u njegovoj kancelariji to vreme. Pušta me da se
javim Aniti. Budim je. Plače od sreće što čuje moj glas, a ja nemam
ništa nadežno da joj kažem tog njenog ranog njujorškog buđenja.
 Odlazimo do „Dedinja“, ponovo... Kroz hodnik mi sa nekim
papirom u susret trči moja Ljilja, plačući:
– Kretenu, sve je negativno, usrala sam se bila! – šapuće mi
Ljilja, a ja bih to vrisnuo da čitav svet čuje!
Rajko me gleda nasmejanog kako grlim sestru, nešto mu baš nije
jasno, prilazi, pita šapatom:
– Je l’ sad?
– Ne! Ni sad, ni nikad! Idemo u našu prelepu Zabelu! Okreće se
ka „Babici“, kaže mu:
– Ja još nisam video veće budale da se toliko raduje Zabeli!
„Babica“ se dobroćudno osmehuje. A, ja sam još srećniji i zbog
činjenice da je ovaj dobri čovek izbegao moj plan.

Ostajem nakratko sam sa Ljiljom dok mi čita nove, sasvim

normalne rezultate sa holtera.
– Šta bi stvarno uradio, da si, ne daj Bože, zaražen? Sad mi
možeš reći?
– Na povratku bismo savladali komandira i mene bi ovaj moj
„kolega“ ostavio u Zemunu, onda bih sa kumom iste noći otišao do
jednog manastira u Vojvodini. Posle toga sam hteo u Rusiju... da se...
zamonašim...
– Ti si lud!
– Koji bi drugi izbor imao? Da se odmah ubijem, ili da još par
godina umirem u zatvoru?
– Ludo moja! – grli me moja dobra Ljiljana. – Dobro, ćuti, sad je
sve dobro, ali ono sa holterom od pre neki dan mi se nimalo nije
dopalo, pa sam tražila da se ponovi – pokazuje mi oba papira sa
različitim rezultatima.
 – Znam, izvini... morao sam da izmislim način kako ponovo da
izađem, jer je iz Zabele nemoguće pobeći.
– Ne razumem te, Žarko, ‘da izmisliš’? Ovo su bili užasni
rezultati! Ovo ne može da se ‘izmisli’!
– Može, ako nekoliko dana ne piješ vodu! To sam radio i pre
pregleda u Požarevcu.
– Molim? Ko ti je to rekao?
– Jedan poznati kardiolog, pre četiri godine!
– Kardiolog ti je to savetovao?
– Nije mi baš savetovao, već mi je lepo objasnio koji je najkraći
put iz zatvora do kardiologa.
– Koji je to kardiolog?
– Znaš ga sigurno, budiš se uz njega već godinama!
– Vi ste obojica potpuni kreteni! Mogao si da umreš, budalo!
– Zamisli da su javili – ostavio vodu i umro!
Život ponovo dobija smisao.
Malo kasnije ponovo zovem Anitu. Sve joj govorim. Kaže mi,
slično Ljilji, „da sam lud zbog strahova, zbog pomisli na samoubistvo,
manastir...“
– Da je tako i bilo, ja bih svejedno ostala sa tobom i želela da sve,
pa i to delim sa tobom.
U međuvremenu, Milo je pobedio u Crnoj Gori, Momir to ne
priznaje.

25. oktobar, 1548. dan

Pre neki dan su beogradski skinhedsi „iz besa“ ubili jednog
trinaestogodišnjeg Roma, Dušana Jovanovića. Smatram da je to
mnogo strašnije od onog događaja na Čukur-česmi, pre vek i po. Ono
su bili Turci, okupatori Srbije, a ovo? Koje su ovo sile? Napadaju,
mlate i ubijaju, jer neko izgleda drugačije?
„Eno ga, nosi minđušu, ‘aj’ da ga bijemo!“
„Vidi mu naočara, ‘aj’ da ga sapletemo!“
„Deda, ‘oćeš da te prevezemo do groblja?“
„Onaj ne navija za naš klub! Lomi ga!“
„E, ‘ajd’ da malo mlatimo onog glumca!“
Ko nas je to sve tako gurnuo u stranu? Svet? Ili smo oduvek
gurnuti bili? Kako smo samo lako i brzo na nagovor tadašnjeg
naprednog pokreta, koji je krojio novi svet iz Berlina, pronašli i
pohvatali gotovo sve Jevreje koje smo našli u Srbiji. Kako smo se
samo isprsili da je u maju 1942. Srbija (Beograd) među prvim
Jidenfrei (bez Jevreja) gradovima u Evropi. Koji nas to novi napredni
svet danas gura u opetovanje fašističko-rasističkog ambisa?

Televizija „Studio B“ u vestima od četiri popodne javlja da sam u

kritičnom stanju prebačen u bolnicu u Beogradu! To su javili dok
sam sa decom i njihovom majkom sedeo u zabelskoj sali za posete.
Poseta je završena, vest saznajem u krugu i nemam nikakve
mogućnosti da ikome išta javim, ni deci, majci, nikome...

26. oktobar, nedelja, 1549. dan

Evo i danas, na naslovnoj strani „Dnevnog telegrafa“, veliki
naslov – „Žarko Laušević bolestan“! Pored tog teksta plače
predsednik Milošević u dve poze, ali ne zbog moje „bolesti“, već zbog
atentata na direktora Jugopetrola, Zorana Todorovića – „Kundaka“,
jedne od vodećih ličnosti u Jul-u.
„Studio B“ nastavlja sa brigom o meni, pa javlja da me u bolnici
svakodnevno posećuju vrhunski stručnjaci za kardio-vaskularne
bolesti!

27. oktobar, ponedeljak

Majka je srećom još u subotu saznala od Ljilje da novine lažu. A,
u međuvremenu novine i mediji, koji to nisu uradili u prethodna dva
dana, danas javljaju „da se moje zdravstveno stanje pogoršalo“.

Čemu služe novine?

Dobrica Ćosić, preko Pašića reče: „Novina se, ovaj, za svašta
upotrebljava, i čim pokisne, nije ni za šta.“
Danas se istakao u novinama i, nažalost moj, kako se sam
deklarisao, „prijatelj“, posvećujući mom slučaju svoju kolumnu koja
je ovaj put imala naslov „Pištolj“.
„Da moj drug, Žarko Laušević nije one tragične podgoričke noći
imao pištolj, davno bi preboleo batine i osvojio Oskara. Ali – šta će
pištolj slavnom glumcu posle uspešne premijere...“

Napisao sam mu jedno privatno pismo, razočaran njegovom

površnošću...
...je li to moderno sada prvo čvrsto zagrliti nekog pred celim
svetom („moj drug“), pa ga onda jednako javno – opljunuti („šta će
glumcu pištolj“?)...
...kondicional koji si upotrebio je u higijensko-mudrijaškoj ravni
one dosetke sa babom i mudima na putu transformacije u dedu. Ti
tvrdiš, da nisam imao pištolj, dobio bih Oskara, a ja tvrdim, da nisam
imao pištolj, „tvom drutu“ bi jutros mogli da daju 1550. „jutro“, ako
bi se tvog druga još iko i sećao. Pritom su ove dve projekcije u istoj
retoričkoj ravni, s tom razlikom što si ti o ovoj tragediji slušao iz ko
zna koje i kakve ruke, a ja bio njen akter. Tačno je, akter može, čak i
po zakonu, da laže, ali šta ćemo sa tobom, koji nisi čak ni
elementarno upoznat sa slučajem? Da jesi, znao bi, makar, da me je
onaj vojvoda javno osudio na smrt, da su mi demolirali auto, da mi je
policija dala dozvolu i savetovala da nabavim pištolj, jer me oni
odbraniti ne mogu... (eto odgovora na tvoju zblanutost – „šta će
glumcu pištolj“?)
Seti se partijskog „izjašnjavanja“ povodom „Golubnjače“, ili mog
„Svetog Save“. Moju predstavu je videlo par hiljada ljudi kojima ništa
nije smetalo, ali se širom zemlje našlo stotine hiljada sudija koji su
sve bolje znali i od učesnika i od onih „zavedenih nesrećnika“ što su
odgledali predstavu.
Mi, jednostavno ne možemo nešto – ne znati. Mi se moramo –
izjasniti!

Mojim „drugovima“ će se sigurno više verovati, jer oni „bolje

znaju“, „čak su i naklonjeni“, pa, eto, ljudi ipak „pošteno i objektivno
govore“. A, kad ga i oni čak napadaju, šta li je tek istina? Što bi rekli
popu Miću:
„Kad svoje tako osijecaš, a što bi sa tuđijem činio?“

Zove me šef. Čudi se, otkud ja tu? Kaže, i upravnik misli da nisi u
Zabeli! Pa, normalno, više će se verovati štampi i televiziji nego
sopstvenim očima.
To su pravi komunisti! Oni se, kad toplane ne rade – greju na
televizor. Njima je praznih stomaka i srce puno, kad pročitaju u
„Politici“ kako su siti. Oni, nesrećni, odmah osrećnu kad im Dnevnik
tako javi. Oni bi, na mom mestu odavno tražili okupljanje porodice
oko samrtne postelje, jer je tako pisalo u novinama.
Zato su i robijaši ljuti na mene ovih dana. Pričaju za mene da
sam „folirant“, ne ponašam se po onom iz novina, ne ličim im na
onog umirućeg kakvog me javljaju. Lepša je laž uvek, pa makar bila i
ružnija od istine. Lepše greje, bolje hrani. Kome je još bilo dobro kad
čuje da je nekom drugom bolje? Nikad nikom. Samo tuđa nesreća
ispravlja glavu. Ljudi su tada snažniji, jer se to dešava nekom
drugom, pa još nekom „važnom“.

31. oktobar,1554. dan

Danas „Večernje novosti“ objavljuju: „Laušević bio kod zubara“.
To je inače informacija koju je juče dao upravnik Vićić dok sam sa
Gagom Nikolićem sedeo u kancelariji kod njega.
– Ma, sedmica... ili osmica. E, sad, je li gore levo, ili gore desno,
da ga jebem, to ne bih znao – spusti slušalicu.
 DVADESET I OSMA GLAVA

NOVEMBAR 1997, pedeset i drugi mesec

Kroz maglu trećeg novembarskog jutra, kroz neku nepojamnu

liniju zemljine kore, kroz veliki mozak njen, jebitačno kao onaj
„Jebiter“ Milića od Mačve, stižem do tvog podnožja. I ležaću tu, kao
pas, dok me ne oteraš kao psa, ili ne udeliš oholo kao psu nežnosti
malo.
Ako uhvate ovo iismo, ne začudi se ako sledeće dobiješ iz
štenare.
A, magla je, rekoh već, napolju. Spavam duže ujutru. Preselili su
me u deo paviljona predviđen za odmor. Ne znaju šta će sa mnom.
Da sam osuđen – nisam, da sam pritvoren, nisam ni to. Samo sam
ukinut ponovo i zahvalan što me već nisu spakovali za Spuž, tamo bi
imali više mašte. Ovako ne smetam nikome. U jednoj sam sobi sa
nekih osam kreveta. Tuje sa mnom Slaviša, Vlah, „Rupar“. Dobrica,
ćuti i gleda da mi ugodi, nikad ne očekujući neku korist od toga.
Retkost, ovdašnja. Ovde je sada jedina moja obaveza da ujutru
otvorim Dom kulture i da uveče vratim ključeve dežurnoj službi.
Iako je magla, nekako se posebno osećam. Izašao sam malopre
oko Doma da udišem na nos oštar vazduh. Nigde žive duše, para
izbija iz napuklina na zemlji. To je grejanje namenjeno upravi. Nama
puste radnim danom pola sata ujutru. A cevi stalno pište... Gazim
polako, punim stopalima, osećam zemlju. Pomišljam u toj pustoti da
nije možda praznik neki. Biće da jeste, zato što ja tako hoću. Sve je od
ljudi skovano. I praznici, i zavere, i moral, i moda, i zakoni i
ponašanje.
Ponekad mislim da sam nežan, a odmah zatim – nežno ti nišem
samo. Pišu li tako samo oni koji za stvarnu nežnost nisu sposobni, pa
samo tako – nežnošću prete? Ne znam. Izgubio sam mnoge
parametre, okružen glupošću i grubošću, nepoverenjem i
nemaštinom duha, primitivizmom... Kakav li sam? Kakav ću biti?

Određen je sudija! Biće to Svetlana Vujanović, inače supruga

sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, Filipa. Kad sam
počeo svoju robiju, gospodin Vujanović je bio advokat, kog sam često
sretao u sobi za posete, zatim je postao i ministar pravde i u tom
svojstvu me jednom i nosetio na moj zahtev. Za njegovu ženu kažu da
je „svoja“. Videćemo, ali negde duboko u sebi se bolje osećam što će
mi suditi žena. Ovo govorim iz dubokog nrezrenja prema dosadašnjoj
crnogorskoj „muškoj pravdi“.

Današnje novine komentarišu nekih pet stotina abolicija koje je

potpisao predsednik Bulatović. Nabrajaju se tu i poznati i manje
interesantni javnosti. E, koliko mi je drago šgo na tom spisku nema
ni Branimira, ni Žarka Lauševića. Moje ime se nije ni moglo naći na
tom spisku, jer tako nešto niko nije tražio, ali za Branimira jeste. Ja
sam pisao tu molbu za njegovo pomilovanje i Momir Bulatović je
odbio, tako da je moj brat odrobijao pune dve godine. Pet stotina
abolicija! Nisam siguran da u crnogorskim zatvorima u ovom
trenutku ima hiljadu robijaša, pa ispada da je odlazeći Bulatović
„široko“ pomilovao svakog drugog!
Vidim da se moj advokat po službenoj dužnosti ubija od muke
pokušavajući da ospori formulaciju čuvenog Sudsko-medicinskog
odbora koji je dijagnostikovao da sam u toku napada na mene, posle
bezrazložnog udarca u vilicu i pada na pod, gubitka sočiva, potom
prilikom otimanja za sopstveni pištolj, u toku borbe na život i smrt,
dalje kod spoznaje da mi brat leži nepokretan na zemlji, dok mu neko
nešto zabija u glavu, da sam osećao – plašnju!
Da li će ikada iko učiniti taj napor da zamisli jedan haotični
događaj koji traje nepun minut. I da li bi neko pokušao da smesti sve
fragmente te tragedije u taj jedan minut? Minut u kom nas dvojica,
sa instinktom za preživljavanjem (iako se moj brat, od gubljenja
svesti, više i nije pitao za svoj život), ostajemo živi, mada ja mislim da
smo i mi ostali tamo mrtvi da ležimo. Treba li toliko mašte pa da se
sagleda sve to?
Od prvobitne neprijatnosti
od unošenja u lice
pojave drugog sa iznenadnim nokautom
pad glavom na beton
pomućenu svest
pomućen vid
strah
gde su sočiva
gde je brat
ko su ovi
koliko ih ima
zašto biju
biju i dalje
otima mi torbu
tamo je pištolj
ne dam
stani
zašto
kaži nešto
zašto ništa ne vrisnem
zašto ništa ne čujem
evo ga opet
otima mi pištolj
jesam li pucao
zašto ništa ne čujem
gde je Mili
šta hoće ovi ljudi
zašto to rade
vrelo je po mom licu
eno ga Mili
Mili moj leži
zašto ga ovaj tuče i dalje
ubada ga nečim
on ne mrda
ubio ga je
nećeš ga više tući
ne mrda i dalje
jesam li ga ja ubio
Mili živ si živ
dobro je ustaj
nije dobro
brzo
brzo odavde sa ovog strašnog mesta
 To je haos kog ću se sećati svakog dana, celog svog života, i haos
koji ni iz sna nikad neće. Iz ovog užasa su istražni organi podržani
stručnom medicinskom analizom iscedili svoju suvislu sliku koja
odaje racionalnost i sve vreme ovoga sveta. Vreme koje implicira
sračunatost, promišljenost, domišljatost, uvežbanost, spretnost,
hladnokrvnost... i plašnju.
Plašnja (zabrinutost, teskoba) – latinski scruoulus. Normalna
psihotična anksioznost.
U biblioteci Doma kulture pored Pekićevog „Besnila“ (koje
izdržava kaznu u medicinskoj sekciji) nalazim i „Medicinsku
psihologiju i opštu psihopatologiju“, V. Vujića, Medicinska knjiga,
Beograd-Zagreb, 1952. godina.
„Vujić navodi Jaspersovo mišljenje prema kojemu plašnja
ukazuje na neku neugodnost, dok u stanju straha ne može odrediti
objekt koga se boji.“
Moja majka bi, kad bih joj nenajavljen banuo sa buljukom
prijatelja, znala kasnije da kaže: „Uplašila sam se da neće biti
dovoljno sarmi za sve!“

Do sutra bi čovek mogao da nabraja strahove pojedinačno za

svaki segment dešavanja. Najlakše je svaku pojedinačnu anksioznost
proglasiti nebitnom. A, zar tu nema sumiranja osećaja, gde novi
strah samo uvećava prethodni, dok svi zajedno ne formiraju paniku,
užas?
Kod zemljotresa panika ne nastaje od lustera koji se ljulja, već
od naše zlokobne pretpostavke da će se sledećeg trenutka srušiti cela
zgrada.
Meni su sočiva ispadala stotine puta, i to uvek kod mene izazove
strah, da ću ostati bez njih, da nemam rezervna, da večeras neću
moći da vozim kola, da sutra moram igrati predstavu na jedno oko,
pisati u Zagreb „Optokontaktu“ da mi pošalju nova... Ali, nikad ih
nisam gubio zato – što me neko tuče. To je strah možda ravan nekim
ranijim, ali ovog puta uvećan mnogo puta, jer ne znam šta me dalje
čeka. Da li ću videti ko me bije, zašto i dokle?
Vrhunski neuropsihijatri Sudsko-medicinskog odbora iz
Beograda, a preko njih i Miraš Radović, su predstavili taj osećaj kao
da sam nameštajući sočiva ujutru jedno ispustio na pod i sad pažljivo
i „plašljivo“ pokušavam da ga pronađem, osećajući malu nelagodu.
Da, možda je tako, ispustio sam sočivo dok sam se umivao, a
onda je počeo da se ljulja luster, a zatim sam osetio da se nešto dimi
iz kuhinje, otrčao tamo i u tom trenutku me potpuno nepoznat čovek
udara pesnicom posred lica, dohvatam nož sa stola, on skače na
mene da mi ga otme, u hodniku pored je meni bliska i potpuno
nemoćna osoba nad čijim je telom drugi nepoznati koji...

„Plašnja!“ Da su imali nežniju i minorniju reč za strah u srpskom

jeziku verovatno bi je upotrebili. A, ima li je?
„Bojazan?“ Ne, upućuje na neki dalji futur.
„Zebnja?“ Nije dobro, jer više vuče na zabrinutost.
„Prpa?“ Ne valja ni to! Dolazi iz nekog urbanog, uličnog i
neknjiževnog vokabulara. Isto kao i „zent“. Nije to izraz za jedan
ozbiljan sud od ozbiljnog Odbora.
Ne vredi, mislio sam da sam fluentan makar u srpskom jeziku.
Mada... znam!
Trebalo je da upotrebe deminutiv! „Straščić“, ili još bolje –
„Plašnjica“! Da, „plašnjica“ – tako bi se najbolje opisalo stanje čoveka
koji se, bez razloga pretučen, otima o svoj pištolj, ili dok gleda kako
mu neko kolje brata! Da, to je najadekvatniji i najnaučniji opis mog
stanja tempore sriminis. „Plašnjica“.
E, moji dragi profesori doktori medicinskih nauka... kad jedan
glumac (pi!) treba da vam pronalazi najpreciznije dijagnoze u vašoj
nauci.

Nije moje lice ni lepše ni draže meni nego drugim ljudima

njihovo, ali ima jedna specifičnost koja je, naravno, stručnom trustu
mozgova iz Sudsko-medicinskog odbora delovala zanemarljivo i
nebitno. Violinista i sajdžija žive od svojih prstiju, pevač od glasa,
glumcu je njegovo lice, recimo, najvažniji organ za obavljanje
profesije. Zašto se onda ne bi poverovalo u taj subjektivni doživljaj da
glumac ipak tragičnije doživljava povredu svoje face od nekog
boksera ili čak univerzitetskog profesora? Da sad pominjem da sam
tih dana bio pred potpisivanjem ugovora za glavnu ulogu u filmu
„Pre kiše“, Milča Mančevskog, i da mi je scenario bio u onoj torbi sa
pištoljem, deluje neumesno i sad sasvim nebitno, ali glumac, svaki
glumac ima u svojoj podsvesti formiran strah za svoje oči, nos, za
glas, zube... Konstantan strah, jer od toga živi, izdržava porodicu.
Ako će nekoliko meseci provesti sa čalmom na glavi, sa povezom
preko oka... ako će trajno ostati obeležen nekim facijalnim
invaliditetom... Ali, valjda je i to nebitno.
„Tako dakle, Vama je Vaše lice važnije od tuđa dva života i
invaliditeta trećeg!“
Da, tako je iclalo, post festum, i sasvim legitimno može se izvesti
i takav, nakaradan, naknadni zaključak.
Možemo li pobrojati sve strahove koje konstantno ćutimo, koji
kao vumetri na pojačalu izbijaju da dobiju na značaju, ili se utišavaju,
pa čekaju.
Koje strahove ćutim u ovom trenutku? Prvo, uvek strahujem da
li ću moći da na pravi način iskažem šta mislim, strahujem da neću
biti shvaćen, strahujem da ću zbog neke banalnosti biti prekinut u
svom nastojanju da nešto dovedem do kraja. To je valjda normalan
običan strah, koji i nije toliko ozbiljan, strašan, da bi se strahom
nazvao. Možda je to – plašnja, laka emocionalna uzbuđenost. Strah
od letenja? Ne, trenutno ga ne osećam, jer nisam u avionu, ali ako je
neko padao sa deset hiljada metara avionom kome su bili ugašeni svi
motori, teško da može zaboraviti taj strah. I teško da se to neće
aktivirati pri svakom ulasku u avion. Strah od AIDS-a? Sada više ne,
ali malo li sam se nastrahovao. Strah da će ugalj, koji već treći dan
gori u Kostolcu i čiji dim stalno udišemo, trajno oštetiti moja pluća.
Strah od onih radioaktivnih gromobrana? Strahujem od
noćousmrćenja. Strahujem da će mi se isprazniti ova olovka pa neću
uspeti da završim svoja strahovanja. Strahujem od novog
prolongiranja suđenja. Strah me je i od površnih i dekoncentrisanih
ljudi. Strah me je primitivnih ljudi. Strah me je zaljubljenih žena.
Strah me je besmisla ovog teksta, ovog i svih ostalih. Strah me je
srpsko-crnogorske mržnje. Strah me je srpsko-crnogorske ljubavi.
Strah me je da neću stići da ispunim očekivanja nekih mladih bića.
Strah da je magla jutros pregusta i da ćemo ostati u paviljonu. Strah
da će strah potrajati. I magla da će. Strah da će mi oteti sve napisano.

Danas do mene stižu razočaravajuće vesti o Drači! Već je

godinama u vezi sa devojkom koja je bila supruga njegovog najboljeg
prijatelja ovde i kome je služio kao spona između njih dvoje kad bi
izlazio na slobodan vikend! To mi nikad nije pomenuo. Često je
govorio o njoj, ja je pozdravljao, čak sam joj i poslao jedan udžbenik
za brzo učenje engleskog. Pravili su planove o odlasku iz zemlje po
Dračinom izlasku. Zašto mi nije rekao kako su se upoznali? Zašto
uvek razočarenje?
Poseta. Kumovi mi doveli decu. Poseta na kojoj – pričamo
viceve!
Pokušavam ipak sa Duletom da pričam malo ozbiljnije.
– Znaš, jednom kad izađem, moraću da odem iz zemlje neko
vreme.
– Zašto? – pogleda me panično. Zatim se, kao da je pitao nešto
zabranjeno, naglo zainteresova oko krsta koji sam mu dao, a ja ga
dobio od hilandarskih monaha.
 – Tako, Dule, da se stvari malo smire, da me malo zaborave.
– Što da te zaborave?
Ne umem da govorim. Po glavi mi vitlaju reči koje su
neprimerene i nemoćne da objasne Duletu razvod, Anitu, drugačiji
život, razilaženje sa njihovom majkom...
– Asja, od čega je ovaj ključ?
– Od našeg golfa, tata!
– A, ovaj drugi?
– Od metala!

19. novembar, sreda, 1573. dan

Sneg. Prvi. Juče je počeo sa kišom, stidljivo, danas samostalno i
mnogo uvereniji da mu je vreme već.
Nisam, anđele, ranije nikad imao razloga kolegama da zavidim.
Sada me zavist načela. Niko nije objekat te zavisti. Svi nešto snimaju,
jure po pozorišnim i filmskim festivalima... Slabost trenutka, samo.
Proći će to. Valjda. Kao i sve što prođe. Kao zeleno, kao sneg, kao
doživotna.
Samo da se ugnezdimo jednom negde, srećniji od prošlosti.

Nadzornik, Čeda „Šiptar“, pita u jednoj sobi manji besposleni

skup:
– Jeste vi „sise“ ili „maše“?
Kao dugogodišnji poznavalac prilika, prvi se javlja Mikša, dižući
ruku:
– „Sisa“, nadzorniče, nema veće „sisetine“ od mene!
– Ti, „sisetino“, marš naiolje, a vi „maše“ – ribaj sobu!
 Dan drugi, pređašnji likovi. „Šiptar“ pita:
– Koja je ono pederčina onako sredila krevet?
Svi ćute. Čeda, nezainteresovano gleda kroz prozor:
– ‘Oćete vi da popričate sa svojim kolegom, ili vam je lakše da
svi tako nameštate krevet?

22. novembar, subota, 1576. dan

Poseta od desetak minuta. Kum Goran i sestra Branka.
Prethodno mi pretresna služba (mamurni i sve savesniji „Muta“, kad
sam ja u pitalju) zadržava tri fotke, tri portreta iz zatvorske evidencije
i fotografije srušenog Doma kulture. Uzimaju mi i malo Dračino čudo
tehnike, ovde sklapano pojačalo sa zvučnicima za vokmen. Ja sam
pravio nacrt i drvenu školjku sa malim frontnim staklom, a unutra su
svi elementi potpuno vidljivi. Zbog fotki ne bih želeo da ima
problema izuzetno korektni komandir Ćelić iz Karantina, a za
pojačalo ću se boriti da mi vrate.
– Ovo je pravljeno ovde! – „Muta“ već sasvim solidno govori.
– Da, ali su svi delovi, čipovi, kondenzatori, mikro i pikofaradi
kupljeni i stigli redovnom poštom.
– Antena je odavde, sa naše motorole!
– Antena je neispravna, sa otpada!
– Pa, šta će onda tu?
Htedoh da je uporedim sa ljegovim brkovima, jer im je funkcija
jednaka, ali mi Muhamed došapnu ono o „slasti progutane reči“.
– Samo ukras – ipak rekoh.
Sledećeg jutra sam pronašao namerno ostavljene tragove
premetačine moje „kancelarije“ u Domu kulture. Ostavljeno svetlo,
pikavci po podu, razjapljene kljige, neka najlonska žica u WC šolji...
 Raport kod zapovednika Božilovića.
Ispred njega na stolu kao krunski dokaz moje veleizdaje juče
oduzeto pojačalo.
Ne da mi da govorim. Ne insistiram. Njegova je pamet i
uniforma. Njegova je Pravda i Zakon. I Bog je njegov. Neka. Moje je
ono što mi srce ćuti, moj je sutrašnji dan i nekada reč jedna. Ovde
sam da mi jasno stavi do znanja da ne smem zapovedniku da se
konfrontiram, da ne smem ništa, da nisam ni onaj 28375, već – nula!
Pokušao sam da iznesem napolje fotografije iz zatvora, što je krivično
delo protiv sigurnosti države! Pojačalo ću dobiti nazad, kad se vratim
iz Spuža. Neće me „Njegova Plemenitost“ slati u Sedmi paviljon i
neće mi pisati prijavu.
– Gotovo! Jasno?
Aminovah po propisu. Nije me to uzbudilo, začudo.

Opet se spremam na put. Biće nenadan, kao i uvek, pa slušam

savet igumana Stefana „kad god dođe ja sam mu naredan“. Slaviša
Spasić „Rupar“ je tu sa mnom. Pomaže mi da spakujem novije, da se
odreknem starijeg. Uglavnom ćuti.
Danas je imao razlog da bude i pričljiv. Dobio je paket od dede.
Krio sam pogled od njega da ne bih svedočio njegovom razočarenju.
Deda je poslao malo bajate, nedepilirane prasetine, jedan smotuljak
užeglog sira „brlja“, jabuke sa mirisom rena, oblande za tortu (?) i
dve kutije „lovćena“. Prase je, svi su izgledi, odavno nastradalo, ali
red je red. Slaviša prvo dugo ispituje jedan manji komad, pa ga stavi
u usta i poče da žvaće... Ja, da ga ne uvredim, uradih isto. „Rupar“
odjednom vrisnu, pljujući:
– Pljuni! Pljuni! Pek’o ga je, pizda mu materina, neošurenog
prekjuče, pakovo danas i odn’o na poštu prekosutra.
Jabuke su pretučene, kao iz trapa. Jedem jednu pokušavajući da
miris rena proglasim za originalnu egzotiku. Ne bi se reklo da ga
deda nešto baš obožava. I letos mu je poslao dve pakle (?) cigareta,
„da razvuče“ do sledećeg paketa. Ovog danas.
– Znam mu i reklo i poreklo... – procedi Slaviša. – Eto, sad znaš
na koga sam đubre.
Teško je „Rupara“ odvratiti od njegove omiljene discipline –
pljuvanja po sebi.

Piše mi Ana iz grada N. ponovo. Piše mi stalno. Cvjetoliko. Zna

ona dobro da svaku svoju reč okajem već sutra. Svaki postupak i
susret nepotrebni poškropim kajanjem ubrzo posle te nenužnosti.
Samoći je najlakše. Nikom se ne ispoveda. Ćutnja ne traži oproštaj ni
od koga. Od deteta samo.
Vedro je nešto jutros. Na zidu mi predočno vise tri mandarine
montenegrine. Majka poslala, estetike i zdravlja radi.
Anđele, dokle će ovo ovako? Nanovo promenu ištem, ma kakvu.
Treba mi pokret ikakav, dodir topliji. Pogled poverljiviji. Treba mi,
mnogo mi treba. A, tebi tek?
Gledam kako raste paradajz i to je sve. Kroz prozore nazirem
bedeme u izmaglici. Čuje se para i vrisak vrana. Laje i pas. Ne vidi se
to odavde, ali Kostolac još spava.
Praznik je, pa ne moramo da se grejemo. Zaključani smo u
paviljonima. Uprava četiri dana slavi ukidanje monarhije.

Poslednji praznični dan. Red ispred WC-a. Unutra je „Pop“, koji

se uredno dva puta zaključava.
– Što se zaključavaš, „Pope“? Čuje se neko mumlanje.
– A, što dvaput, „Pope“?
 Izlazi „Pop“, opet nešto mumla, a zatim sledi psihološko
savetovanje, povodom broja ključnih obrta:
– A, jesi probao da smanjiš, „Pope“?
 DVADESET I DEVETA GLAVA

DECEMBAR 1997, pedeset i treći mesec

1. decembar, 1585. dan

Dan ujedinjenja, ali i Svetski dan borbe protiv side. Ujedinjenje,
ono iz 1918. se, kao što znamo, neslavno završilo, a i borba protiv
side pokazuje sve pozitivnije rezultate. Upravo je zvanično saopšteno
da u KPD Zabeli kaznu izdržava trideset i četvoro (34) HIV pozitivnih
lica! Kako su testovi rađeni samo kod najrizičnijih grupa, onda je
ovaj broj najverovatnije manji od realnog.
Juče je bilo pola godine od očeve smrti. Gde li je sada? U koji će
novi plamen njegov plemen? Ili je već? Bdi li, sećajući se još uvek, tu
negde nada mnom, nad Brankinim nemirom, majčinom nadom?
Kako ga prepoznati, u čemu novom?
Prao sam zube jutros kao otac. Mislim na njega, sećajući se te
donje vizure. Očiju poraslih do ivice lavaboa, negde polovinom
šezdesetih, učim kako se peru zubi. Kad krene da mu beži pena, otac
kratko udahne da je još malo zadrži i sad osećam kako mi ta svežina
dolazi do pluća.
I setih se ponovo onog straha od krvavih poruka koje sam
dobijao prethodnih meseci. I oca, ponovo.
Oče, sad znam tvoj osećaj kada si se, poveden za ujakom, isto
učiteljem, Blagojem Jankovićem, našao na četničkom skupu u
Šahovićima, 30.11.1942, na skupu o budućem novom, starom
monarhističkom uređenju Jugoslavije. Skupu je predsedavao major
Pavle Đurišić. Posle svog govora kad si se zahvalio na predlogu da u
nekoj budućoj Vladi zauzmeš jedno značajno mesto u Ministarstvu
prosvete, „odbijajući veliko poverenje koje ti ukazuju“, vratio si se na
svoje mesto. Osetio si da ti je nešto stavljeno na stolicu dok si
govorio. Bilo je to veliko, crvenom bojom, ispisano slovo „Z“ na
papiru, što je značilo – bićeš zaklan! Govorio si retko o tome, ćutao
više da nas ne povrediš, da nama ne zatamniš živote.

Počelo je sa ceremonijom sahrane mog oca. To je bila prva

kapela na Novom groblju u Beogradu. Izgledala je mnogo veća.
Donošeni su kovčezi i odlagani tu. Kao u velikoj čekaonici. Rodbina
umrlih se tiskala oko svojih pokojnika, pokušavajući da u svom bolu
pronađe što više mesta i da se izbori za što više dostojanstva za
umrlog. Dobili smo mesto prvo sa desne strane. Pored očevog, tu je
moglo bitijoš sedam-osam kovčega. Neki su i dalje dovoženi.
Insistirao sam da sve traje što duže, propuštajući i one koji su stigli
posle nas. Jednu mrtvu mlađu ženu su doneli bez sanduka. Vukli suje
presamićenu, čudno predvostručenu sa nogama pored glave. Ipak je i
takav transport sadržavao jedan ozbiljan pijetet.
Sklonio sam poklopac. Otac je ležao na boku, kao beba. Jeste, to
je on, ali čudno smanjen. Pored njegaje u sanduku bilo još puno
mesta, koje je neko, majka pretpostavljam, ispunila cvećem, a bila je
tu i flaša jednog jeftinog šampanjca.
Izgleda da se više nije mogao odlagati početak ceremonije. Bio
sam nekako strašno spokojan. Prišao sam ocu i počeo stopala da mu
dodirujem, potom čelo. Teško se zakašljavši, zgrčenog lica, probudi
se bolno.
„Jesi li umoran, tata?“
„Malo, Žaro.“
„A, gladan?“
 „Jesam.“
„Dobro, vodim te odavde. Idemo kuću.“
Lagano sam ga podigao, bojeći se da mi neko ne kaže da su to
refleksiu pitanju, da seradi o zabludi. Nije bilo cenzacije kod mojih
ovim povodom, ali izgledalo je kao da nešto zabranjeno činimo.
Jedan katolički sveštenik je rekao „Miraa!“
„Mirasles?“ – pitao sam. – „Da, čudo!“ – rekao je. Poverio sam
jep se ovo sa ocem i ranije događalo.
Dok sam zagrljenog oca pridržavao u odlasku, ostali su nemo
stajali iznad svojih pokojnika. Jesu li bili zavidni, ne znam. Mislim da
nisu, video sam čak i par nadežnuh osmeha za nama. Potom su
krenuli da šapuću nešto svojim umrlima...

Budimo se životom nezadovoljni, ali i naivno ubeđeni da ćemo

jednom osvanuti manje podbuli, svežijeg daxa, baš kao na filmu. To
je možda i deo nasleđa Hristovog obećanja o vaskrsu. Neće li to
podizanje iz mrtvih biti u stvari samo jedno drugačije buđenje ljudi
koji, od tog jutra, više neće, kao svakog prethodnog, ustajati iz te
samrtne postelje gde su sinoć sahranili i svaku nadu sa svojim slabim
telom, već će poskočiti iz čistog kreveta, kao iz nevine kolevke.
Znaš da nemam ništa protiv ijedne ine vere, nego nekako
osećam, kao da se bliži neko novo vreme, neka nova religija koja se
negde priprema za drugačiji pristup životu, ideja koja će spajati, ne
razdvajati, kao da je neko novo učenje, novi Plan pred nama koji se,
mimo naše svesti, već širi i ovaja svet. Ali, možda se zanosim, poput
mog oca, koji je nekako utopijski verovao u Esperanto, kao novu kulu
Vavilonsku, pa ce i to rasprslo kao mehur od sapunice. Ne od Boga,
već od ljudi. Bog je – jedan i on sve zna, on „ćuti i gleda“, a ljudi –
mnogo, ne znaju ništa, a svi su u pravu.
 Anita, to ti je ime, je li? A ja ga čujem i kao sopstveni krik, onaj
poslednji koji nosi spoznaju i spasenje. I onda ne znam od kojih si
slova slučajno sazdana, jer to i nije ime, već misao, čista i sveimena,
vrisnuta kroz neko sazvežđe Atine negde, pradavno i moćno.

Suđenje će biti trećeg februara 1998.

Ponekad ozbiljno pomislim da je uprava tajno zadužila neku

službu da povremeno lupa po cevima za grejanje ne bi li tako
simulirala nadolazeće grejanje, koje u stvari neće uslediti. Kao po
Pavlovljevom refleksu, izdresirali su nam centre za grejanje u mozgu,
pa ih tako tim zvukom lepo istimulišu da nam grejanje nije ni
potrebno.

Subota, 1590. dan

Ne bliži se nikako taj februar, a trebalo bi već. Decembar se
smrzo. Cupka ozeblo u istom mestu, samo se premešta s jednog dana
na drugi, pa onda opet. Sutra će opet osvanuti ovo isto današnje
mrtvilo, osuboćena nedelja.

9. decembar, utorak, 1593. dan

Da mi je Neko na današnji dan, pre četiri godine, kad sam prvi
put ulazio u sudnicu, rekao: – E, vidiš, sad zapiši ovaj deveti
decembar, 1993. godine, pa ćeš videti da za četiri godine ništa
mrdnuti neće! – rekao bih mu, valjda – to je nemoguće, Ti, što sve
znaš i šta je bilo i šta će biti, to si sad slagao!
A i jeste, sve je laž! I naši životi lažni, sa lažnim veštačkim
povezima sa nekim drugim lažovima, sa lažnim biografijama, sa
lažnom istorijom lažavog naroda. Reče negde danas pisac Svetislav
Basara. Laž. Sve počiva na iskonstruisanoj mitologiji, nekim bapskim
pričama, na rekla-kazala. To je tako bilo na ovim prostorima u
potonja dva veka, a ranije je sigurno bilo još i gore, samo što nam je
sve to što se više vraćamo u prošlost teže proverljivo.

Kad osetiš neizdrž, kad sve postane presporo, počni da radiš

nešto za šta će ti trebati mnogo vremena, mnogo više vremena od tog
koje je čekanje prostrlo pred tebe. I onda to nešto pretvori u žurbu,
jer malo je vremena, nećeš stići!

Učim engleski ponovo i znam da neću stići! Jer, malena je tvoja

snaga i prekratak si ti za mene, decembarčiću jedan!
Ovo „Neću stići“ me podseti na moju dragu Sonju Vukićević,
balerinu, koja je jednog jutra taksijem, rasejana, kakvom je Bog
stvorio, žurila na probu. Proba je počinjala u deset. Sonja je
opčinjena gledala ispred sebe i šuškajući naglas čitala „vreme“ sa –
taksimetra!
„Devet i četrdeset, pedeset, devet i šezdeset... devet i devedeset!
Užas, ja neću stići!“

Sinoć smo bili na televiziji! Ne ja, niti iko od poznatih... Bila je

Zabela i – niko je nije prepoznao! Emisija „Zločin i kazna“ na TV
„Politici“. Snimali su kamerama i foto-aparatima, kao u
koncentracionim logorima kad su nailazile međunarodne
organizacije Crvenog krsta. Slikali su neke sobe koje nikad niko nije
video, pokazuju neku hranu koju ovde još niko nije probao, pričaju i
o „Kući ljubavi“, koja ne postoji, slikali su i uzeli izjave od par
proverenih starih poltrona koji će, posle izrečenih hvalospeva na
zatvorske uslove, verovatno dobiti nove povlastice. Pokazali su i
znameniti bazen sa „lekovitom vodom“, ali bez tona, jer bi kreketanje
žaba narušilo tu egzotičnu atmosferu. Idiotska emisija koja prikazuje
da je ovde u stvari život mnogo bolji nego onima koji su to sinoć
diljem Juge gledali... Mnogo, previše laži i izmišljotina na malom
prostoru. Sad mi je jasno zašto nisam smeo da odam „državnu tajnu“
da radim u ruševinama Doma kulture, zašto su mi oteli te fotografije.
Da su pitali nekog manje prestravljenog robijaša, verovatno bi to
izgledalo drugačije, ali ne verujem da bi to pustili na televiziji. Rekao
bi im da godinama ležimo u istim sobama sa umirućim bolesnicima
od side. Da ovde jedino homoseksualci nisu uskraćeni za telesnu
ljubav. Da se u hrani može svega pronaći... Da su nam tek skoro
uklonili radioaktivne gromobrane koji su ponosno štrčali po krugu
decenijama, da retko koji zaposleni u krutu doživi penziju, da je
procenat oboljevanja od raka... no, valjda je i to državna tajna.
Ali, dali bi im i nekoliko recepata! Kako se u Zabeli, na primer,
pravi vino! Prava domaća, zabelska „ružica“! Ali, nećemo, jer se taj
recept prenosi ovde godinama, pa neka to ostane zabelska tajna.
Možda on, da su malo prošetali s mikrofonom po krugu, zabeležili i
jedan znameniti svakodnevni dijalog koji značajno obogaćuje srpski
jezik:
„Milunkaudupetimeso!“
„Seremtiseuustaizgazimpetomdavišestane!“

O Srbiji ćeš više saznati čameći iza zabelskih zidina negoli

uživajući slobodu „tamo daleko“. Tamo si koliko-toliko mogao uticati
na svoje okruženje, ili ga se kloniti s vremena na vreme. I tako se desi
i da možda nikad ne upoznaš zemlju u kojoj živiš. A, Srbija nije
Srpska akademija nauka i umetnosti. Nije ni Jugoslovensko dramsko
pozorište, ni Knez-Mihailova ulica. Srbija je i Zabela. Srbija je i zloba.
Zloba ljudi jednako naopakih i kad jedu i kad ćute i samo gledaju i
kad progovore. Srbija je i onaj mamurni ranoranilac koji dok se
obuva pljuje kroz prozor i Boga i vlast, ne hajući što je ispod prozora
zemlja po kojoj neko možda sad hodi. Ali, Srbija je i seljak koji će
opljunuti i u šake svoje da ne stane do mraka da se muči sa zemljom.
Da da i srce svoje za svoje, za svoju Srbiju. I to je Srbija. I Srbija će te
obožavati kad uspevaš. Ali i ispljuvati ako nisi ispunio njihova
očekivanja. Bićeš i „car“, ali i „dno dna“. U razmaku od par minuta
samo.

A, jebem li ga, valjda su svi narodi takvi? To mi mitomanišemo

da je Srbija drugačija od ostalog sveta. Bolja, gora, nije ni važno, ali
se ističe u razredu i uvek prva diže ruku!

19. decembar, 1603. dan

Na današnji dan sam pre godinu dana prebačen u Spuž...
Ponekad se osećam kao u lošoj reprizi još gore premijere. Kad će
se neko umetničko veće već dosetiti da ovaj užasni komad treba
skinuti sa repertoara...

Ne, ništa mi danas ne opravdava trajanje. Samo Tebe mogu da

zamislim kao i izazov i smisao, predaleka nado! Sad ću jednako tup
otići da se postrojim ispred Drugog paviljona, da odslušam
sedamnaest ili osamnaest udaraca zvečke i da poslušno ućem kroz
preteška vrata, čije će me duple reze tamničiti do istog takvog
sutrašnjeg zveketa.

20. decembar
Danas je drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji. Srbija bira
između Milana Milutinovića, kandidata SPS-a, JUL-a i Nove
demokratije, i vojvode Šešelja...
Pita me šef, Rakac, hoću li glasati?
– Neću.
 – Pitao me predsednik ovdašnje Izborne komisije hoće li glasati
Laušević? Rekao sam mu da ne verujem. E, pa jebi ga, pretprošli put
nije bio na listi, prošli put mu nije bilo žiga na listiću, šta mu danas
fali?
– Kandidat – kažem šefu.
– I ja sam mu to rekao – odgovara mi i dodaje da i njemu to
nedostaje, tako da ni on neće sutra ići na glasanje.
– ‘Oćemo, šefe, ne brinite! I Vi i ja ćemo sutra dati naše glasove
Miloševiću.

22. decembar
Naravno, prema očekivanjima, Srbija je danas postala
neozbiljnija za još jednog marionetskog predsednika, koji će nas
sigurno i čvrsto držati nad onim istim ambisom nad kojim smo
nagnuti već deset godina. I više nije važno koju će funkciju u ovoj
zemlji obavljati Milošević. Ako bi se nekim čudom samoproglasio za
noćnog čuvara na Šumarskom fakultetu, svi bi onda dolazili da sa tim
portirom pregovaraju o sudbini ove zemlje. (Naravno, ne bih da
vređam nijednog noćnog portira, ni fakultet. Naš noćni, Sima, na
FDU je imao magistarsku diplomu i upisao je doktorske studije, dok
sam još bio student.)
Danas će se opozicionari, već zaboravljeni, opet pobacati jedni
drugima u zagrljaj, opet zakukati na sve četiri strane, ali to više nikog
neće zanimati. Imali su šansu dutu tačno godinu dana, koja je danas
sasvim umrla.
Uzmi, Srbijo, noćas bensedin, jaču dozu – „desetku“, spavaj i
sanjaj da nisi mnogo nesrećna. Sreću da sanjaš ne možeš i nemaš
pravo. Na nju imaju pravo bolji i trezveniji, a ti si od jada, straha,
zavisti, primitivizma, nesećanja, u sopstveni zaborav zabrazdila. Bolji
dobro čekaju, ti sad Srbijo, čekaj veće zlo!
O, kakav lep dan! Stiže mi produžetak pritvora iz Podgorice.
Ništa neoubičajeno, naravno, ali da li bi iko pod kapom nebeskom
mogao i da sanja da je to rešenje potpisano od onih istih brkova
Miraša Radovića! Izuzetog iz predmeta, poništenog više puta, ali
nimalo stidljivog da brani svoj stav i gde ne može i gde ne sme!
Naravno da se neću žaliti, jer – to ne bi „imalo osnova“.

Čemu je namenjeno ovo iživljavanje? Nije neka novina, ali ovaj

proces je „opijum za mase“. Čim neko krene da kuka, oni isture moj
predmet kao primer njihove pravičnosti u zemlji gde su svi pred
zakonom isti.

30. decembar
Još jedan dan samo i ova će se godina naći zgužvana na nekom
ćubrištu. Kao da bih je zaista tako i zgužvao u jedan prljavi i
nepotrebni smotuljak i zafrljačio prema Batinoj prikolici.

31. decembar
Dobijam telegram koji mi zaista ulepšava dan:

„Upravniku Kažnjeničkog doma Požarevac

Poštovani gospodine Upravniče, čitajući reportažu o vašem

domu i životu u njemu, dobila sam hrabrost da vas zamolim da za
Novu godinu prenesete jednu moju rečenicu kažnjeniku vašeg
zavoda, a mom mladom kolegi, Žarku Lauševiću, koja glasi – misli
mnogo na tebe, mnogo te voli i želi ispunjenje tvojih nada u idućoj
godini, tvoja Mira Stupica.“
 Nemam komentar, sem da mi se u grlu nešto skupilo.
Osam je sati naveče. Istočna karaula srušenog i beskrovnog
Doma kulture.
Slušam neke trubače i nisam tu. Napolju gruvaju prvi pijani
pištolji. Prvo se ohrabre oni bez dozvola, jer njima je uvek sve slađe.
Ovi drugi čekaju ponoć, ili sarmu, makar. Ja, uz kraću gorču, okupan
i obrijan, palim poslednji ,,schimmelpenninck duet“, poklon od
Gage, i u samoći tražim kakav-takav svečarski element.
Samo je tuga još svečana, ostalo je prozaično i obično. Šta li sada
rade moji bliski rasuti po svetu?
Gde je moj otac? Gleda li nas sve odnekud iz dobrote u koju se
pouzdano zauvek naselio i misli:
„Polako, mili moji. Stići će se sve. I biće to ipak dobro. Gledajte
decu svoju kao što sam ja vas gledao. Dajte im koliko možete i ne
dajte sve što traže. Gadan je taj vaš svet. Svi ste to već iskusili.
Prenosite im to, da se muka ne ponavlja stalno. Neka moj bol, neka
naša muka bude im ograda koju ne moraju i oni preskakati. I budite
s njima. I nek se bude u svojoj kući. Amin.“
 TRIDESETA GLAVA

JANUAR 1998, pedeset i četvrti mesec

Nemam ništa da dodam gornjem naslovu sem da je izgleda

upravo počela šesta kalendarska godina moje robije.

3. januar, 1618. dan

Sve stoji. Nemam nikakvu ideju za današnji dan. Za naredni sat.
Nemam ideju ni za život. Možda inat, samo?

Božić
Kamion koji oko jedan sat po podne dolazi po hranu čekao je još
samo utovar hleba ispred perionice gde je i zadnji ulaz od pekare. Tu
su vozač kamiona, robijaš iz Osmog paviljona i nadzornik Bajica.
Pored njih svakodnevno šeta par hiljada godina robije. Deluje sve
mirno, svakodnevno, rutinirano. I, onda... Nisam bio očevicem, pa
prenosim iz druge ruke! Šaber pod grlom nadzornika, izbacivanje iz
kamiona robijaša – šofera i otmica kamiona! Njih četvorica sedaju u
uzanu kabinu i kreće sumanuta jurnjava po krugu. Vratolomno voze
prema Domu kulture, obilaze Peti paviljon i kreću prema kapiji. Tada
se dešava nešto što je izgleda izvodivo samo na filmu. Pri najvećoj
brzini koju su mogli razviti frontalno se zaleću u par stotina
kilograma tešku kapiju. Plava grdosija se pomoću malog
elektromotora inače pomera u stranu klizeći sa dva točkića dnom po
uzanoj vođici. Pri gornjem vrhu zakačena je, kao zarez iza zavesa za
drugu vođicu. I šta se dešava? Kao da se radi o malenim vratašcima
za kućne ljubimce, tako su se i ova od siline udarca svojim donjim
ležištem odvojila od vođice i propustila begunce da bi se posle toga
snagom inercije ponovo vratila u normalnu poziciju i zaustavila uz
stravičan tresak, jer je ivica vođice sa unutrašnje strane kruga mnogo
viša i snažnija od one spoljne. Posle toga je kamion za hranu
jednostavno pregazio mnogo slabiju izlaznu kapiju prema ulici i
nastavio ka Požarevcu.
Šta se dalje dešavalo već se prepričava u više verzija po krugu.
Najbliža istini je izgleda ona po kojoj je Jova „Zmija“ seo u neka kola
i dao se u poteru za njima. Kad su ovi videli da ih prati, napravili su
mu prepreku. Jova je izašao i krenuo da puca, ali posle jednog (!)
metka zaglavljuje mu se pištolj, nakon čega je prošao sa nekoliko
uboda od šabera. Još se ne zna priroda povreda, ali kažu da nije
opasno.
Krug je nekih pola sata smrdeo na barenu mrtvu piletinu koja se
prosula iz kamiona, a potom smo svi potrpani u paviljone. Pod jakim
obezbeđenjem, jedan po jedan paviljon je kasnije išao na ručak i
večeru, jer je glavna kapija ozbiljno oštećena, pa obezbeđenje
očigledno strahuje da bi moglo doći do stampeda.
– Ma, to je ološ! – čujem psovanje po krugu. Svi smo, ali ova
četvorica ološčadi su izveli bekstvo sa velikom petljom.

8. januar, 1623. dan

Za divno čudo, jutros nema očekivanog novog zida sankcija.
Idem prema Domu kulture. Do juče tako moćna, pet metara visoka,
šest široka, drečava „šerpa“ kapija jutros ima alanfordovsku facu. U
gornjem levom uglu je neki neofarbani umetak sa ojačanjem koji mi
deluje ujutrošnjem mraku kao „hanzaplast“.
– Posekla se kapija – rekao bi moj Dule. Ispod po asfaltu su
svuda tragovi njene sastrugane plave kože i crni tragovi njenog
noćašnjeg vidanja. Deluje premlaćeno. I, poniženo. Liči na državu i
njenu JNA. Celih pola veka su ulagali u njenu uniformu i
podmazivanje, dajući joj ozbiljan patos povremenim svečanim
paradiranjem, ali prvi put kad je trebalo da posluži svojoj stvarnoj
nameni – doživela je poraz. Kapija – čuvarka svetiteljka našeg kruga,
mažino-linija njihove odbrane od naše neslobode, graničnica između
njihove nevinosti i naše krivice. Ko je mogao da očekuje da će se prvi
put kad zagusti poneti kao najobičniji zalistak koji je neprobojan i
neprotočan samo sa jedne strane, ali – pogrešne! Da je neko pokušao
da napravi isti manevar pokušavajući da nasilno uđe, sa spoljnje
strane u krug, nikad mu to ne bi pošlo za točkom. Tako se valjda
jedino i treniralo od kad je Socijalističke Republike Zabele. Da će
neprijatelj pokušati spolja da razruje naše nepokolebivo bratstvo i
jedinstvo. Ali, neprijatelj je podmuklo i sasvim neočekivano udario
onda, onako i odande gde to niko pošten nije očekivao. Iznutra!
A tek odabrano doba dana i meteorološki uslovi? Zar nas nisu
lepo i po filmovima oduvek edukovali da se iz zatvora beži noću, s
bonsekom, magla... nevreme. Zato naše službe imaju pse, halogene
lampe koje služe „za osvetljavanje u mraku“ i to iz razloga – noću je
neprijatelj uvek budan, zato što po definiciji pati od insomnije.
Naravno, po novinama još nema ni traga od ove vesti. „Nema
osnova“ da „ne bi došlo do uznemirenja javnosti“.

9. januar, treći dan od bekstva

Dvojica od četvorice odbeglih su uhvaćena još prekjuče. Od tada
ih i tuku, udarnički. Smenski rad je u pitanju.
Novine jučerašnje, posle dva dana (!) prenose samo „nezvanične
informacije“, sa uobičajenim vređanjem inteligencije čitalaca. Radi
se o uobičajenoj praksi naše novinarsko-policijske doktrine. Sve
novine su prenele informacije o bekstvu, bez detalja i načina na koji
je bekstvo izvedeno, i nijedna (!) ne daje fotose, ni imena odbeglih.
To mora da je neka velika „duma“ nekog ozbiljnog intelektualca iz
policije koji je najverovatnije izjavio: „Jes’, pa da mi posle bidnu
popularni!“ To što niko, pa čak ni mi ovde, ne zna o kojim se
likovima radi, ne zabrinjava našu policiju. Čak ni mogućnost da bi,
čitajući te iste novine, preko supe, možda neka familija i ugostila
nekog od odbeglih likova lepo presvučenih u, što da ne, murijašku
uniformu, a zatim im i postane lak plen, posle supe. Razumljiva je
potreba da se sakrije bruka jednog takvog bekstva, ali sme li neko
nečinjenjem da napravi još veće zlo?
Udarna vest u današnjim novinama je da je juče ujutru Nj. sv.
patrijarh Pavle služio službu božju u crkvi Aleksandra Nevskog u
devet sati. Ameri su već pri kraju druge ruke scenarija za snimanje
filma o jučerašnjem bekstvu, a „Politika“ javlja „da će i sutra biti
toplo, što će biti sasvim neoubičajeno za ovo doba godine“.
Osam je sati naveče i svi već znamo da će ovo bekstvo biti kamen
međaš u istoriji narodno-utamničarske borbe naših ključara. Sve će
jednom računati Pre Onog Bekstva i Posle O.B. Ništa tu, naravno, u
toj priči i tom računu neće moći biti isto. Pre i Posle.
I još će nešto biti strašno važno. Gde je ko bio kad se stvarala
istorija! Svako će tu, od hiljade srećnih savremenika, imati svoju
vizuru i, naravno, nimalo sporednu ulogu. Obično je svaki „Ja“ bio tu
„negde“, malo očešan o „istoriju“. Većina je, naravno, „sve znala“ još
od...

14. januar, sreda, 1629. dan

Dvojica odbeglih robijaša su još u bekstvu. Jučerašnje „Novosti“
imaju fantastičnu jedanaestu stranicu. Pola stranice je posvećeno
silovanju neke nesrećne trudnice u Zemunu, od strane jednog
radikalskog prvaka. Druga polovina strane je namenjena bekstvu
ovdašnjem. Jedina fotografija na čitavoj stranici je ona od silovane
žene u sedmom mesecu trudnoće! Javnost je tako pošteđena
fotografija silovatelja, ali i begunaca iz Zabele da se ne bi
„uznemiravala“. Mnogo je prijemčivije (i moralnije, svakako) za
potencijalnu anksioznost građanstva objaviti sliku – žrtve, silovane
žene, da, brate, svi sutra možemo da je prepoznamo, ako nekim
slučajem, ikad više izađe na ulicu.
 „A, ovi bjegunci i taj silovatelj, ma nemoj mi njihove
slike u novine! Ko zna kako izgledaju, još treba i da ih
sanjam posle! Uuuuuuu! – progrmeo bi moj rođak sa
Durmitora.

Sedim u upravnikovoj kancelariji u društvu dve žene. Prva je

gospođa dubokog pogleda, misionarka bratstva hilandarskog
manastira, a druga je mnogo mlađa, studentkinja Teološkog
fakulteta u Beogradu. Dve žene su mi donele poklone i poruku od oca
Vasilija iz Hilandara. Razgovor se vodio oko mog mira koje su
registrovale ove dve smirene žene, oko moje eks-komunikacije, oko
duhovnih potreba ljudi iz ovakvih ustanova.
– Hteo bih jednom tamo (gde one ne smeju), ako bih znao da
sam dobrodošao – rekoh im to, ili pomislih samo.
– Još gordosti u njemu ima – oćutala je starija žena odlazeći.
– Da, rano je – nemo se složila mlađa.
Prethodnih nedelja i pre Onog Bekstva i posle O. B. su me
pohodili i predstavnici drugih crkava, verskih zajednica, sekti... Svi
su imali slične poruke za mene – da je sada trenutak da se pokajem,
preobratim i da se NJIMA pridružim, „jer oni znaju da Svevišnji nije
još završio sa mnom i da mi je odredio novu namenu i da je ovo sve
samo put mog pročišćenja posle koga ću, preko njih, zakoračiti u novi
život“. Bilo je tu i iskrenih iscelitelja bez ikakvih prohteva, ali bio je i
jedan prvosveštenik nepoznate crkve sa zisokim policijskim činom u
isto vreme.

Ostatak dana provodim u razgovoru sa mojim Milanom

Simićem, koji me navodi na oprez i savetuje:
– Vidiš li šta rade sajentolozi? Koga su sve okupili. Zašto neka
ovdašnja nova crkva ne bi u tebi tražila zahvalnog propagatora?
 Često sa Milanom pričam o veri. Čitam naglas iz „Poslanice
Rimljanima“ apostola Pavla:
„13. Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer
nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene.
2. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se
suprote primiće grijeh na sebe.“
– Jesi možda ikad razmišljao otkud ovakav stav u Novom
zavetu?
– Nisam, pravo da ti kažem, nikad voleo taj deo – iskren je
Milan – ali, mislim da, ako si pravi hrišćanin, ne smeš biti anarhista!
– Onda je svaka opozicija po tebi anarhistična?
– Nije, nego mislim da ti Bog pokazuje pravi put i protiv loše
vlasti, iako je i ona od Njega. A ako je loša, On će je kazniti!
– Ja mislim da je ovo svojevremeno bila samo cena štampanja
jevanđelja i cenzorski uslov da se hrišćanstvo prihvati kao zvanična
vera.
– Šta bi crkvi taj kompromis danas?
– Hrišćanstvo koje danas imamo traži reformu, ne udovoljava
vremenu, ne odgovara primereno na izazove.
– Huliš, prijatelju – blago me prekori.
– Znam, ali misliš li da uloga crkvenog lica danas može biti
identična onoj od pre pet stotina godina kad su opismenjavali i bili
jedini ljudi koji su pastvu mogli učiti životu i moralu?
– Ima i danas časnih i skromnih sveštenika od kojih se itekako
mudrosti može čuti. Svaka reč patrijarha Pavla...
– Znam, ali zar, po ovom „uputstvu“ apostola Pavla, crkva i
danas ne pristaje uz svaku vlast? I jesu li naši patrijarsi, sem retkih
izuzetaka, bili patrijarsi našeg naroda ili naše vlasti?
 Poseta, deca sa svojom majkom.
– Ja sam svestan da sam ti mnogo patnji zadao, da zbog mene
prolaziš kroz jedan mračan tunel. Ako ti to nešto znači, strašno mi je
žao zbog toga.
– Znači mi, hvala ti što si to rekao.
– Tom spoznajom i ovim što ti govorim znam da se ništa više ne
može okrenuti, niti povratiti, ali moje zlo može osvetliti neko dobro
još nenađeno, ma kud krenuli.
– Lepo je što to kažeš, ako stvarno misliš tako.
– Od ovoga što ti govorim ne mogu ništa dobiti. Tebi može samo
lakše da bude.
– Gospode Isu Hriste, pomiluj me! – uključuje se naša Asja u
ovaj dijalog.
– To, Asja, izgovoriš kod svake ove kuglice.
– Šta to znači?
– To je molitva Isusu Hristu da ti pomogne. – Ko je IsuHristu?
– Isus Hrist je jedan čovek koji se žrtvovao da bi spasio sve
ljude.
– Kako?
– Pustio je da ga osude na smrt i da ga stave na jedan ovakav
krst kao što sam ti ja dao, iako nije bio kriv.
– Kao tebe?
– Mene nisu osudili na smrt.
– Ali, ni ti nisi kriv!
– Jesam, kriv sam mnogo! Kriv sam pred njim, Isusom Hristom!
– Zašto pred njim?
 – Zato što to on nikad ne bi uradio.
– Kako znaš?
Gledam je, ljubim Joj oko.
– A, je l’ mora da se kaže to – Isuhriste, pomiluj me?
– Mora.
– A, je l’ ne može nešto drugo?
– Može – „Pomiluj me majko, hoću da budem dobra devojčica!“
– Hoću da budem dobra devojčica! – šapuće anćeo, razdvajajući
prstićima jednu po jednu crnu končanu kuglicu brojanice iz
Hilandara, dok je Maja miluje po kosi.
Malu ikonu, takođe hilandarsku, mi nisu dali da dam deci...
– To jedino zapovednik Božilović može da odobri... – “Muta“ je
sve govorljiviji.
„Imadneš li samo za koga, podnesi svaku muku. U milje će ti se
preobratiti“, citira mi Momčila Nastasijevića, Ana iz grada N.

19. januar, Bogojavljenje, 1634. dan

Dobili smo novog upravnika u Zabeli.
Crna Gora novog predsednika – Filipa Vujanovića.
A ja dobijam od „Glasa Crkve“, iz Valjeva, „Izabrana dela
episkopa Nikolaja Velimirovića“. Istog dana šaljem pismo
zahvalnosti gospodinu Ljubi Rankoviću, protođakonu.
Anđele, kiša. Znam i naslepo koje su barice cipelotočne, koje
šljapkave samo. Žmureći hodim kroz jesenji zabelski dan greškom
osvanuo dvadeset i prvog januara. Uhapsili su i naše vreme i ne
dozvoljavaju bilo šta što bi ga moglo otkopčati.
Dobijam danas već drugo, ucenjivačko pismo od izvesnog
„advokata Mirka S. Božića“:
 Parafraziram... „ako mi daš da te ja zastupam, izlaziš kući sa
suđenja! Bez obzira što si ti odbio da te branim, ja sam prikupio
kompletnu dokumentaciju i izvode iz kaznene evidencije za sva lica
koja su učestvovala u događaju... sve sam to dobio od Gorana Žugića,
načelnika Centra bezbijednosti. Veljko Knežević, koji je kum sa
Milom Đukanovićem, obavio je sa njim razgovor i sve su šanse na
tvojoj strani, ako se ja uključim u tvoju odbranu...“

Prezentiranjem ovih dosijea, ako postoje, pred sudom bi se

morala dokazati i njihova validnost, a time obelodaniti ime organa ili
lica koje je iste dostavilo odbrani. Ne shvatam zašto bi ovi papiri bili
tajni, ili dostupni samo određenom krugu ljudi, sem ako ne postoje
neki specijalni razlozi zašto su ti papiri sklonjeni?
Zove me Državna bezbednost. Tu nema – ‘oćeš-nećeš. Ideš,
moraš.
Shvatam da je dotični „advokat“ vrlo intiman sa ovom
institucijom, jer ih je, kažu, „jutros već deset puta zvao“. Drugovi
Jedan i Dva su nakon neodržanog štrajka, a i posle mog nebežanja,
mnogo ljubazniji prema meni. „Možda bude nešto od mene!
Doušničić, makar!“ Daju mi slušalicu.
– Najbolje bi bilo, gospodine Božiću, da Vi dođete u Zabelu i da
mi pokažete papire koje imate.
– To je rizično. (?) Mogu da ti pročitam ovako, ili kažem, ali ne
moram da donosim.
– Ja opet mislim da morate.
– Pa, valjda mi veruješ!
– Pa, ne verujem nikom!
– Dobro, doći ću. Završismo razgovor.
– U pravu si, ne treba nikom verovati, ti to dobro znaš. Imaš
ružna iskustva, pogotovu sa advokatima. Nego, čuvaj se, cinkare te
da štekuješ novac robijašima u biblioteci! – prisno mi došaptava
drug Drugi.
Ulaze neka dva civila, poznanici mojih domaćina. Ja se
zahvaljujem na gostoprimstvu i krećem:
– Ne treba ni vi baš svima da verujete, gospodo.
– Kako to misliš?
– Ja ne radim u biblioteci već više od godinu dana! Uzmem
ponekad knjigu, zadužim se i uredno vratim.
–?
– Slab vam je taj dojavnik.

26. januar, ponedeljak, 1641. dan

Poseta – „advokat“ Božić. Razgovor u prostorijama Državne
bezbednosti, u prisustvu inspektora Mitića.
Božić mi pokazuje, skinuto sa telefaksa, nekih metar i po
dugačak spisak krivičnih dela za koja su se protiv Popovića, Vojovića,
Kovača i još dvojice učesnika tragedije 31. jula 1993. vodili krivični i
prekršajni postupci. Najzanimljiviji je slučaj iznude zbog koje je
protiv Dragana Popovića dva puta u toku 1993. godine podnosio
krivičnu prijavu – njegov otac! U dokumentaciji su najprisutnije
krivične radnje nanošenje telesnih povreda, nasilničko ponašanje,
dela iznude, razbojništva i više krađa. Osude su uslovne i bezuslovne.
Ima i novčanih.
Na kraju dugačkog svitka je potpis ispod imena Žugića i datum
17. januar 1998. godine. Prethodno stoji i preporuka da ove podatke
treba tražiti zvanično preko suda.
Da ne dužim, Centar bezbednosti Podgorica je spreman da
ustupi ove podatke, ali Božić „nije siguran da će to uraditi, ako me on
ne brani!“
 Dug, mučan razgovor. Izjavi da se on ne boji rodbine, „mogu da
mu popuše!“
Tada sam negde shvatio da sa ovim čovekom ne želim da imam
ikakva posla, i zamolih ga da pokuša da zaboravi da smo se ikada
sreli.
Jesam li time navukao sebi još veću bedu na vrat, saznaću
uskoro.

Tuga. Sve je tako daleko.

Zašto su ovi kazneni izvodi bili sakriveni i ko je to uradio?

Da li možda zato što bi njihovo obelodanjivanje značilo i nečiji
propust, jer zašto nisu neki od njih bili u zatvoru? Da li je po nalogu
rodbine to mogao da uradi njihov advokat, da bi se od javnosti sakrili
njihovi gresi, da bi se stvorila slika jadne nezaštićene dece koja su sa
knjigama na leđima, umorni od teškog pismenog zadatka, svratili da
pojedu od svog džeparca viršlu i popiju vitasok. Ali, ‘oćeš, eto zlog i
neiživljenog i na kavgu uvek spremnog Lauševića, glumca koji je
umislio da mu je to scena, koji ih je hladnokrvno postreljao.
Možda se neka zanimljivost krije u datumima krivičnih prijava
protiv poginulih. Da li je to razlog što je neko sakrio te dosijee?

30. januar, 1645. dan, Spuž

Do kapije me prate „Rupar“, Milan „Šmeker“, Tika „Pub“ i Čeda
„Šiptar“. Zagrlih se sa „Ruparom“ i Milanom, rukovah sa Tikom i
Čedom.
– ‘Ajd’ sa srećom ovaj put... Lauševiću! – prvi put čuh svoje
prezime od „Šiltara“!
– Nisam više „lopov“?
 – Slab si ti za lopova!
Putujemo noću. Nepoznati, ozbiljni komandiri iz Osmog
paviljona. Mračan, zadnji deo nove „marice“ iz Zabele. Upalih u
jednom trenutku upaljač da vidim kako izgleda enterijer. Vidim da su
zidovi tapacirani i uočih jednu pločicu sa natpisom – „Strogo
zabranjeno svako pisanje po unutrašnjosti vozila“. Poštujem
naredbe, te odlučih da ne šaram ni po vozilu, ni po ovoj svesci.
Niko nije morao da mi javi trenutak kad smo ušli u Crnu Goru.
Samo sam se razlio po tom mraku.
Daju mi L-7, drugi sprat. Dobra soba. Petokrevetna. Svi su
beskrajno pažljivi, stariji ljudi. Tu je Kale, brat Karla mikromana,
Pupo Abdomerović, beskrajno duhoviti glumac amater čijeg sam
brata, pokojnog Nina poznavao. Tu je i Nebojša Zeković, direktor iz
Igala, i jedan mladi Božović sa Cetinja. Mir u sobi. A i šta god se
desilo narednih dana, neću dugo biti u ovoj sobi. Ili ću za Zabelu,
ponovo, ili... ne smem na to ni da pomišljam.

31. januar
Danas je mojoj Asji roćendan...
Ptico moja mala, srećan ti šesti rođendan. Šesti bez mene. Bio
sam na ovaj dan sa tobom samo onog dana kad si dolazila na svet u
Čikagu. Za tvoj prvi rođendan, 1993, sam snimao film „Kaži zašto me
ostavi“ u Vukovaru, a sve ostale...
 TRIDESET I PRVA GLAVA

FEBRUAR 1998, pedeset i peti mesec

Ne znam šta da kažem u utorak na novom suđenju.

„A, kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti,
jer će vam se u onaj čas kazati šta ćete kazati,
Jer vi nećete govoriti, nego Duh oca vašega govoriće iz vas.“
(Jevanđelje po Mateji, 10)

2. februar, ponedeljak, 1648. dan

Poseta: Momčilo Knežević, moj advokat po službenoj dužnosti,
donosi mi faks na tri stranice:

Prva stranica (pisano rukom) very urgent!

advokat
Momčilo Knežević
– lično -

„Veljko, Goran, Filip i Milo isključivo žele samo meni da učine.

 Beograd, 31.01.1998.G. s poštovanjem (potpis) Mirko Božić
telefaks: 011-657-324
tel: 011-438-142
mobilni: 063-231-741

Druga stranica (kucano mašinom) (faks)

from: MUP CRNE GORE
phope no: 08152985
januar, 17. 1998 01:55 pm

REPUBLIKA CRNA GORA

MINISTARSTVO UNUTRAŠNJIH POSLOVA
CENTAR BEZBIJEDNOSTI PODGORICA
Broj (precrtano) 17.01.1998. god

Podgorica, Bulevar Lenjina 6.6.

Gospodin Mirko Božić

-lično-

Poštovani gospodine Božiću, šaljem Vam ovaj dopis na molbu i

povjerenje od strane Veljka Kneževića uvažavajući njegovo mišljenje
o Vama s toga cijenim da nećete izigrati naše povjerenje i da će ovaj
dopis ostati u strogoj diskreciji.
Šaljem Vam kraći dopis koji ste tražili, a kada budete došli u
Podgoricu, sješćemo Vi, Veljko i ja, pa ćemo se sve lijepo dogovoriti.
Tada ću Vam dati cijeli predmet koji mi posjedujemo, od krivične
prijave, zapisnika o uviđaju, službene bilješke, izjave okrivljenih i
očevidaca i druge spise koji se nalaze u našem predmetu.
Prije svega da Vas obavijestim da je učesnik i svjedok tog
događaja D. U. od oca M. izvršio samoubistvo pištoljem dana 21. 11.
1995. god. kod svoje kuće, Tološi, Vranići.
(Ženski svjedoci ne prolaze kroz njihovu evidenciju.)
Sva muška lica, pokojna, a i koja su živa, kažnjavana su i to
novčano, po Zakonu o prekršajima RCG i Sav. zakona o osnovama
bezbednosti saobraćaja na putu.
Otac B. pokojnog Popović Dragana, u dva navrata je u toku 1993.
godine podnosio protiv svog sina kriv. prijavu za kriv. djelo prinude
iz člana 53. stav 2 KZ Crne Gore, ali ih mi nijesmo primili jer se ovo
djelo po zakonu goni po privatnoj tužbi.
D. P. je osuđivan za sledeća djela iz KZ Crne Gore: (Tu se
završava druga stranica, sa znacima navoda, na kraju.)
Na trećoj stranici se govori o svedoku A. J., kao krajnjem sa
ovoga spiska.
Preko Žugićevog (?) potpisa je tamna mrlja...
Sve prljavo, da prljavije ne može biti. Sumnjam da iko od
navedenih imena koja navodi „advokat“ Božić, u prvom delu faksa,
ima ikakve veze sa ovim. Hoću da mislim tako i ne želim više ni da
mislim o ovome, niti ću ga, bez velikog razloga i pominjati na sudu.

3. februar, utorak
Pred početak suđenja nakratko se srećem sa Milim i advokatom
Kneževićem. Dajem advokatu listić sa dva pitanja za sudskog veštaka
dr Kuliša.
Ulazimo u sudnicu. Lik sudinice odaje autoritativnu osobu.
Sama činjenica da danas, dok je trajao proces, niko nije psovao
nekog našeg, niko pljuvao, pretio, već je delovala kao veliki
napredak. Drugi sudija je g. Kuzmanović, ostala tri uspavana
penzionera kao da nikad i ne izlaze iz sudnice. Isto im je
nezainteresovano ponašanje, tako da me nikad ne napušta utisak da
su to na svakom suđenju tri ista lika koje samo za svaki pojedinačni
slučaj navlače drugačije maske. Inače, to je već toliko opštepoznato
koliko je njihova uloga ništavna, tj. da nemaju apsolutno nikakvu
ulogu u bilo kom procesu, nego je nekad neki genijalni kreator našeg
pravosudnog sistema izmislio „petočlano veće“, ne bi li kopirao neku
zapadnu ili koju li već antičku formu.
Počinje proces. Pitan sam da li ću iznositi svoju odbranu, ili ću
se, kao i ranije, braniti ćutanjem.
– Ostajem iza svih svojih ranijih izjava i ne bih ih ponavljao, ali
sam spreman da odgovorim na svako pitanje suda.
Mili, takođe.
Kreće se sa ispitivanjem „ključnog svedoka“ Kovača.
Dezavuisana je svaka njegova ranija tvrdnja dovođenjem u paralelu
sa današnjim svedočenjem. Sve što smo tvrdili od početka sad izbija
na videlo. Njegovo ispitivanje je bilo jako mučno. Za njega, naravno.
Pored tužioca Radonjića sede otac Dragana Popovića i sestra
pokojnog Vojovića.
Kako niko više nije imao pitanja za Kovača (pokušao je doduše
otac Vojovića, ali kako je krenuo da priča o „velikom Mirašu
Radoviću i još većim članovima Sudsko-medicinskog odbora“, čija je
imena počeo da nabraja, prekinut je od strane sudinice Vujanović),
odlučujem se da mu ja postavim pitanje, preko sudije naravno:
– Šta ga je opredijelilo, ako je već bio nenaoružan, da uđe u tako
mali prostor odakle dopiru pucnji?
 – Htio sam da vidim što se dešava. Posle ovoga, pitanja nastavlja
sudinica:
– Da vidite? Kako to? Da posmatrate?
– Ne, nego da pomognem. Oni su mi bili kao braća.
– Kako da pomognete?
– Ne znam.
Čitaju se ponovo izjave sve tri svedokinje konobarice, iz kojih se
zaključuje da smo bili izloženi apsolutno neskrivljenom napadu.

Posle pauze, sudu pristupa sudski patolog, dr Kuliš. Ispituje ga

sudinica. Poslednje pitanje je bilo zanimljivo i prvi put postavljeno:
– Da li je Vojović, zadajući Branimiru po glavi i vratu udarce
oštrim predmetom, polomljenom čašom ili flašom mogao da ga
usmrti?
– Da ga je pogodio u karotidnu arteriju, sasvim izvjesno.
– Poslije koliko bi nastupila smrt?
– Teško je reći, zavisi od dubine i dužine povrede, ali žrtva, ako
joj je prerezana ova arterija, bez najhitnije intervencije i pomoći
može izdahnuti i u roku kraćem od jedne minute.
– Da li se to moglo dogoditi u napadu kakvim ga je utvrdila
istraga?
– Moglo je.

Otac Popovića pita doktora:

– Da li je (Žarko) prvo pucao u leđa mom sinu, pa onda nanio
ostale tri prostrelne rane?
 – Sve povrede su bile zaživotne i nemoguće je utvrditi redosled
ranjavanja. – Izraz „zaživotne“ otklanja mogućnost da je jedan od
metaka ispaljen u njegovo telo dok je ležao na podu, već su sva četiri
metka ispaljena iz velike blizine dok su oba tela bila u stojećem stavu.
„Kako na podu nije pronađeno nijedno oštećenje od metaka i
ova četiri prostrelna metka koja su pogodila s. p. Popovića su
nanešena dok se tijelo pokojnika nalazilo u stojećem stavu.“
(Parafraza izvoda iz ranijih veštačenja koja su odavno isključila
„overavanje,“ kako su tužilac i oštećena strana pokušali da prikažu.)

Zatim pitanje postavlja moj advokat:

– Kakva je razlika u ponašanju između pijanog i trijeznog
čovjeka?
Sudinica odbija da prosledi ovo pitanje veštaku. Podižem ruku i
postavljam isto pitanje sa ceduljice koju sam pre početka suđenja dao
Kneževiću:
– Da li pijani čovjek jednako doživljava bol kao i trijezna osoba?
– To ćemo pitati – prihvata sudinica. – Doktore?
– Nipošto! Pijana osoba mnogo slabije doživljava bol od trijezne
osobe.
Nadovezuje se Miloga advokat, Bakrač, i pita slično pitanje:
– Da li osoba koja prima udarce jednako čuje kao i zdrava,
neuznemirena osoba?
– Pa, slabije čuje.

Zatim se ponovo uključuje moj advokat:

– Tražio bih da se sasluša oftalmolog s obzirom na činjenicu da
je Žarko ispitivan u neregularnim optičkim uslovima i predložio bih
da se pomoću naočara koje bi svaki sudija stavio na oči dovedene
prethodno na normalu...
– Molim? Jeste li vi ozbiljni?
– Potpuno!
– Vi biste nas članove Vijeća da testirate, pa da nosimo naočare?
Smeh iz dela sale gde sede oštećeni.
– Da Vas ne poznajem, mislila bih da vrijeđate! Ja intervenišem,
podizanjem ruke.
– Biste li i Vi da vršite oglede sa sudskim Vijećem?
– Ne. Mogu li da preformulišem pitanje gospodina Kneževića?
– Da čujemo.
– Umjesto nošenja bilo kakvih pomagala, na običnom video-
snimku se može demonstrirati razlika izmeću vida osobe sa zdravim
očima i osobe koja ima moju dioptriju.
Ovo je unešeno u zapisnik kao predlog odbrane, ali sumnjam da
će biti prihvaćeno. Zašto? Pa, recimo, budimo objektivni, ja nemam
nikakav dokaz da su se meni sočiva pomerila. To se stvarno dogodilo,
ali kako to dokazati? Da su ispala, pa da su pronađena u bašti
kasnije, verovatno bi sud morao ozbiljnije da ovom pristupi. Ovako,
radi se, iz objektivnog ugla, o jednoj pretpostavci i sud ne mora da
veruje mom iskazu, niti da se detaljnije time bavi. Nemam primedbi!

Posle kraće pauze u kojoj je odlučivano o predlozima, Veće se

vraća i Svetlana Vujanović saopštava da su svi predlozi odbijeni.

Pozivaju se strane da daju završne reči. Tužilac Radonjić i ovaj

proces tumači kao odugovlačenje (?) od strane odbrane, a u ostalom
je ostao kao i ranije.
 Kovač – isto.

Otac Popovića napokon dobija priliku da ishvali velikog Miraša

Radovića i ostale (sve poimenice!) doktore Sudsko-medicinskog
odbora iz Beograda. „Nije on svog Dragana devetnaest godina
podizao za metke Lauševića.“ Ponovo je apostrofiran hamburger i
naše preskakanje ograde (upravo onako kako je to opisao SMO). Od
novih „dokaza“ imamo „da sam poznat i po alkoholu i drogi. Zbog
droge su me išćerali sa neke predstave.“ I traži smrtnu kaznu za
obojicu.

Posle je reč uzela i sestra Vojovića. Kroz suze je saopštila da joj

otac umire u bolnici. I ona je zatražila smrtne kazne i htede još nešto
da doda, ali je neko iz publike, pretpostavljam iz njihove porodice,
savetova:
– ’Ajde, prekini, mala! – ona posluša i sede, pa još jednom
ustade da se zahvali časnom sudu.
Dolazi red na odbranu. Moj advokat po službenoj dužnosti
gospodin Knežević traži da mu se da bar nekoliko dana za pripremu.
Posle dosta teškog natezanja oko termina, dolazi se do šesnaestog
februara u dvanaest sati, kada će biti izgovorene preostale, završne
reči odbrane.
– U dvanaest? – pita moj advokat – ‘Oće li biti vremena?
– Ostaćemo do ponoći! – završava današnje suđenje gospođa
Vujanović.

5. februar, četvrtak, 1651. dan

 Pupo Abdomerović. Drag, nesrećan čovek. Do čudesa duhovit.
Igramo šah.
– Dao sam mu pedeset i pet šahova, a narod napolje nema ‘leba
da jede!
Sinoć ga budi eks-ministar Zeković, jer Pupo epski hrče. Ovaj ga,
tek probuđen, moli:
– Daj mi, molim te, jedan sok sa stola!
Zeković mu pospan prinosi, sve nešto možda računajući da će,
ako mu ugodi, prestati to strašno hrkanje. Pupo iskapi sok, vraća
ministru čašu i, okrećući se na drugu stranu, kaže:
– I pitaj ostale što će popit’!

8. februar, nedelja, 1654. dan

Dolazi mi do ruku Ničeov „Esse ćoto“, mog cimera sa donjeg
kreveta, Nebojše Zekovića. Šta Niče govori o zabludi?
„Zabluda nije slepoća, zabluda je kukavičluk. Svaki dobitak,
svaki korak napred u saznanju proizilazi iz hrabrosti, iz tvrdoće
prema sebi, iz čistote prema sebi!“
Prvi put sam, čini mi se, u sobi sa inteligentnim bićima koja
funkcionišu sa dobrim osećanjem vremena i samokontrole. Naravno,
svi smo mi jako teški, ali ovaj skup je sastavljen od ljudi koji su u
životu sasvim dovoljno poboravili sa sobom da su sa istim u tančine
mogli da se i upoznaju i obuzdaju ga. I svi smo imali boljih dana od
ovih u kojima smo se sreli.
„Mnogo ne videti, ne čuti, ne dati, doći do sebe – jeste prva
mudrost.“ – Niče, „Esse ćoto.“
Pupo ispunjava ukrštene reči. I zabavlja naglas sam sebe, ali
mnogo više nas.
– Borac u koridi, sedam slova... – malo razmisli, izbroja u sebi i
naglas upisa – koridor.
 Odavno znam da ne živim. Već čekam samo na to doba kad ću
započeti život. A jasnije mi svakim danom sve više biva da se i svet
napolju drži pod takvim prividom. Samo mu objašnjavaju, samo ga
lažu da će život tek doći. To trajanje njihovih objašnjenja, to duranje
laži se zove umetnost vladanja. To je vlast. Ubediti da sutra nailazi
bolje. Već sutrašnji dan će nas sve ubediti da je ovo danas u stvari bio
proizvod velikih grešaka, naših uglavnom, ali zahvaljujući njima,
vladaocima, mi ćemo uspeti da se vinemo već sutra u bolje živote. Ali,
danas, još samo danas moramo biti strpljivi. Nekome život tako i
prođe. U tom beskrajnom današnjem danu koji nikako da prođe, dok
se po njemu naređaju cele godine, nekada nekom i ceo život. Godina
prođe – dan nikad.
Ali, ipak „sve prođe, pa i doživotna“, zar ne?

– Ime vozača formule jedan? Osam slova... formular!

10. februar, utorak, 1656. dan

Završih Ničeov „Esse ćoto“. Niče kritikuje hrišćanstvo koje
zahteva stid od polnosti, od sebe, koje traži ništavost od jedinke,
umesto da ga postavi na mesto koje mu i pripada u prirodi (ili
Božjom promišlju) kao zdravom biću. Istinu dajte, pa ma kakva ona
bila! Moramo se razodenuti prvo da bi se okupali i onda tek na sebe
metnuti čisto ruho. Fiat iustitia pereat mudos. (Neka pobedi pravda,
makar propao svet.) A Pravda jedino od istine dolazi. Ili ćemo
neokupani istinom doveka ćutati? Ma, neki čir će (krili ga mi, ili ne)
opet procureti i kroz dvanaest haljina i zavoja kojima ćemo pokušati
da ga sakrijemo.

11. februar, sreda, 1657. dan

 – Umoran sam, Relja! – govorim svom advokatu Kneževiću. Ne
shvata me. Govori nešto, gestikulira. Objašnjava kako će im on
skresati. Mislim da mi čita iz očiju – jalovo je to. Ne trudim se da ga
nešto ozbiljnije pratim. Ponovio sam još nekoliko puta – umoran
sam, Relja. Umoran sam od izmišljene Crne Gore, koje nigde nema,
niti je ikada i bilo, sem u fantazmagoričnim Miljanovim
„Primjerima“ kojima više ne verujem. Mislim da su nastali samo da
bi fascinirali potomstvo, da su idealizovani naporedo sa njihovim
pisanjem. Da su lažni i prilagođeni kao i svaka istorija što je takva,
slavna, selektivna i sumnjiva!

15. februar, petak, 1659. dan

Sretenje Gospodnje. Srećan ti rođendan, majko! Piše ti u
krštenici da si rođena na današnji dan, ali kažeš ni majka ti nije
mogla to da potvrdi. Čak nije bila sigurna ni za godinu...
Sjutra ću ponovo pred strašni sud. „Nemaš se čega stiđeti, ali ni
pretjerano ponositi. Ne budi gord, ali ni skrušen...“, rekla si mi prije
četiri godine. Tu sam Tvoju zapovijest dosljedno slijedio kao Božju
svih ovih godina. Pokušaću da ni sjutra ne odstupim od toga.

16. februar, ponedeljak, 1662. dan

Završne reči odbrane mog advokata po službenoj dužnosti
Momčila – Relje Kneževića. Posle nekih sat i petnaest minuta čitanja
izuzetno dobro napisane odbrane, dolazi jedan policajac do tužioca
Radonjića i nešto mu šapuće u uvo. Nakon toga, bez objašnjenja
Radonjić ustaje i kreće da izlazi!
– A, gdje bi ste Vi? – pita ga sudinica Vujanović.
– Zovu me, jer imam istražni postupak u drugoj sali.
– Ja Vam to ne dozvoljavam!
– Ja moram da idem.
 – I pored upozorenja (diktira Vujanovićka) zastupnik optužnice
je u jedan sat i trideset minuta samovoljno i bez dozvole napustio
sudski proces o čemu će biti izviješten državni tužilac Crne Gore, a
glavni pretres se prekida sa nastavkom dvadesetog februara u
dvanaest sati. – Predsednica Sudskog veća sklapa predmet i odlazi.
Brzo smo odvedeni. Čujem dok odlazimo ženski glas iz dela gde
sedi oštećena strana:
– Ionako je bio dosadio! – ta „duhovitost“ se, pretpostavljam,
odnosila na izlaganje mog advokata.
Kasnije mi u posetu dolaze kumovi, Ljubo, Goran i Neša, sa
informacijom da je posle našeg odlaska u sudnici nastao haos koji je
inicirao, ko bi drugi, nego brat pokojnog Popovića. Zaprećeno je
Kneževiću smrću, kao i svim Lauševićima, bilo je i ponude „pušenja
kurca“ i ostalih gadosti već uobičajenih sa njegove strane.
Inače, danas se pojavio i otac pokojnog Vojovića. Pre deset dana
njegova ćerka reče da je „na samrti“.

17. februar, 1663. dan

Od današnjih vesti iz novina jedino bih mogao da izdvojim vrlo
hrabru novinarku „Pobjede“ Živanovićevu, koja u članku „Ponovo
odložene završne riječi“ ističe i detalj za koji nisam znao.
Vujanovićeva se, posle provokacija i pretnji Kneževiću, vratila u
sudnicu! Pitala je: „Šta se događa?“ Naši advokati su rekli: „Ništa, sve
je u redu.“
„Neću ni riječ da čujem protiv advokata!“, a zatim je tražila da u
njenu kancelariju dođe i milicioner koji je pozvao Radonjića. Ova
novinarka inače profesionalno prenosi i detalje oko Radonjićevog
samovoljnog napuštanja sudnice, sa korektnim parafraziranjem
čitavog događaja.
Neke novine sa današnjim datumom i naručenim tekstovima ne
bih pominjao, ali ni zaboravio.
 20. februar, petak, 1666. dan
Ponovni odlazak na završne reči. Srećem Milog, koji je obukao
sivi sako od tvida, pokojnog Brankinog muža, Mirka.
Još u hodniku saznajem da se Radonjić nije pojavio na nekom
suđenju.
Nema ga ni kod nas, ali se zato pojavljuje viši zamjenik Bobo
Vukčević! Od samog starta je uzeo da nešto beleži, prelistava,
podvlači i upisuje po spisima iz predmeta. Liči na nespremnog
studenta pred ispit. Pored njega su oštećeni, otac Popovića i ponovo
sestra Vojovića, jer otac „umire i bore mu se za život“.
Na predlog sudinice, Relja govori iz početka, puna dva sata.
Nakon njega sam ja došao na red.
– Uvažena predsjednice, poštovane sudije,
Prihvatam u potpunosti odbranu gospodina Kneževića i
zahvaljujem mu se na zaista studioznom pristupu mojoj odbrani.
Želio bih da ponovim svoje žaljenje zbog tragedije koja se
dogodila prije četiri i po godine. Svjestan sam nesreće i bola koji sam
nanio porodicama Popović, Vojović, Kovač i Laušević. Ja ih sve
ponovo molim da mi oproste što brata i sebe nijesam mogao da
odbranim na manje bolan način. Morate mi povjerovati da je mene te
noći rukovodio najsnažniji nagon prirođen svim živim bićima, nagon
za preživljavanjem, za opstankom, a nikako neka manijakalna
potreba za ubijanjem potpuno nepoznatih ljudi.
Saglasan sam sa tužiocem da nad ovim slučajem lebdi opasnost
da Pravda postane treća žrtva. Međutim, ja nalazim da je Pravda u
ovom slučaju već odavno žrtva i to upravo nepravednim i neistinitim
stavom optužnice od samog početka.
Mi i danas čujemo od oštećenih da „Branimir nije ništa manji
krivac od Žarka“, rečenicu koja je direktna posledica ranijeg stava
tužioca da je i Branimir počinio dvostruko ubistvo! Mislim da je onaj
koji je takvom optužnicom, godinu i više dana, navlačio mržnju
oštećenih na potpuno nedužnog čovjeka, mogao i morao da prizna
svoju grešku i objasni je oštećenima. Ali, izgleda da je kruna na glavi
skuplja od tuđe glave.
Kad je u pitanju termin „žrtva“, hajde da pokušamo da usporimo
sami događaj. Mi pokušavamo da smirimo napadače, umirujućim
riječima, pokušajem prepoznavanja, ali nas dvojica, Branimir i ja, su
ti koji primaju prve udarce, mi bivamo nokautirani.
Ko su u tom trenutku „žrtve“? Dalje, poslije prvih udaraca i
obaranja na pod, trpimo premlaćivanje, kome nema ni razloga, ni
kraja, od strane dvojice nepoznatih mladića kojima još pristiže
pomoć od Kovača i još trojice potencijalnih napadača.
Ko su tu i dalje žrtve u tim trenucima? Sve do trenutka dok
nisam uspio da se domognem svog pištolja i pokušajem da
repetiranjem zaustavim Popovića, žrtva jedino mogu biti ja. Žrtva
neskrivljenog, protivpravnog napada. A Branimir je žrtva od početka
do kraja nesrećnog događaja! I trebalo je od početka procesa da se
tretira kao oštećena strana, jer ničim nije ni uzrokovao niti proizveo
nijednu pravnu ni fizičku posledicu.
Nastradali Vojović i Popović, kao i ranjeni Kovač, tek poslije
prenebregavanja našeg upozorenja vatrenim oružjem – postaju to
kakvim ih optužnica predstavlja sve vrijeme događaja – tek tada
postaju žrtve. Ali žrtve svog nekritičnog rezona i umišljene
neustrašivosti pojačane alkoholom, za koje ni tako jasne
konkludentne radnje kao što su pucanj u vazduh ili repetiranje
pištolja ne predstavljaju ništa drugo do još jedno u nizu iskušenja o
kojem će se dugo pričati i vrlo značiti u jednom poremećenom
sistemu vrijednosti.
Treba biti pravičan i saopštiti javnosti da su dva poginula
momka nastradali prilikom vršenja jednog teškog krivičnog djela,
koje optužnica i dalje ignoriše i da se pojam „žrtve“ samo medicinski
može staviti pored imena poginulih, nikako i pravno.
Zamjenik tužioca Radonjić je ovaj proces nazvao
odugovlačenjem. Mislim da niko u ovoj sali na može biti ravnodušan
zbog činjenice da ni nakon četiri i po godine nije donešena valjana
presuda. Kad se čuje riječ „odugovlačenje“ neupućeni bi pomislio da
se branim sa slobode, pa odlažem izvršenje kazne, ili čekam neko
zastarevanje, a ne da sam ovde kao dugogodišnji pritvorenik, koji po
ZIKS-u ima mnogo ograničenija prava, što bi gospodin tužilac morao
da zna. Ili možda „odugovlačenje“ da Branimir ne bi otišao na
odsluženje svoje nezaslužene dvogodišnje kazne, koju je do
poslednjeg dana već odležao.
To što smo prije neki dan čuli od oca pokojnog Popovića „da sam
išćeran sa neke predstave zbog droge“ je neistinito i krajnje
uvredljivo. Mislim da se i Savez dramskih umetnika Srbije ovim
povodom obratio javnosti i ovom sudu, demantujući ove insinuacije i
uvrede.
Zbog pomenute izmišljotine, „da sam išćeran zbog droge sa neke
predstave“, iako nisam imao tu namjeru, sad sam prisiljen da ovom
sudu, a i javnosti, postavim jedno pitanje:
Ako se od javnosti već skriva i prećutkuje prošlost poginulih,
znači li to istovremeno da se ovdje može iznijeti bilo kakva lažna
glasina koja nekom padne na pamet? Mnogo su se uvreda i prijetnji
Lauševići naslušali za ove četiri i po godine. I oćutali ih. Ali, izgleda
da se to ćutanje tumači jednako kao ono moje „izvini“ 30. jula 1993.
godine i samo daje povoda za nove uvrede i klevete.
Teško mi, vjerujte, pada kad stalno slušam „da sam ubio
Dragana dok je imao hamburger u ruci“. To je, da podsjetim, prvi dio
rečenice iz onog „stručnog“ nalaza Sudsko-medicinskog odbora, dok
je drugi dio glasio „a Žarko je imao MAGNUM“ (tom „stručnom“
doktoru je, inače, u ovoj istoj sali prije nekoliko godina objašnjeno da
je magnum – oznaka za kalibar, a ne – vrsta pištolja). Zašto se
uporno ćuti pred istinom? Zaboravlja se, naravno namjerno, da
nijesam ja pucao u Popovića dok je on jeo hamburger, nego je on
mene, držeći hamburger u ruci, nokautirao (što bi vjerovatno u
kasnijim prepričavanjima moralo da ima posebnu težinu, odnosno
lakoću u nekoj čaršijskoj priči: „Tukao ga je jednom rukom, a
drugom jeo sendvič“), pa je nastavio da me mlati, da mi potom otima
torbu, pa je onda i nasrnuo na mene da mi otme i pištolj... Ali, to se
sve zaboravlja i minorizuje, ali se zato potencira hamburger kao
simbol njegove navodne nevinosti i bezazlenosti, i beskrupuloznosti
sa moje strane.
Može li se u tom jednom strašnom minutu zamisliti brzina,
haos, panika, užas? Sudsko-medicinski odbor je to okarakterisao kao
„plašnju“ kod mene. Rekoše i da sam „delao vrlo sračunato, krajnje
smišljeno“. Koja bi to hladna glava uspjela, kojeg ranga profesionalac
bi to morao biti, nije objašnjeno...
Ono u čemu se slažem sa tužiocem je to da su na tom strašnom
poprištu ostala „dva besmislena leša“, ali su ostala i dvojica
beskrajno optuženih, do besmisla satanizovanih ljudi, čiji je najveći
grijeh taj što su ostali živi.

Razumijem veliki bol porodice Vojović, pogotovu što se radilo o

jedincu u nekoliko domova. Ali, molim vas, ne može mi se imputirati
i mogućnost da sam tada znao da je nepoznati čovjek koji mi ubija
brata – jedinac! Da se radilo o momku sa takvim porodičnim
okolnostima saznao sam naknadno i, naravno, shvatio dimenziju
njihovog gubitka. Ali, molim sud i oštećenu porodicu da shvati da
sam u tom trenutku bio samo stravljeni čovjek koji, nakon prethodne
očajničke borbe za sopstveni život sa nepoznatim momkom, odmah,
par sekundi kasnije, prisustvuje likvidaciji sopstvenog brata od
drugog, jednako potpuno nepoznatog lica. To je bio prizor koji nikog
ne bi ostavio ravnodušnim, tako, da sam i znao da se radi o jedincu
(što je, valjda je nesporno, nevidljiva činjenica), ne znam da li bih
uspio drugačije da postupim.
U ranijoj presudi je opisan način na koji sam, po mišljenju suda,
mogao odbiti napad od Popovića i kako zaustaviti Vojovića u
njegovom napadu na Branimira. Ja zaista ne znam, iz koje životne ili
bilo koje druge logike je sud mogao zaključiti da sam, otimajući se o
svoj pištolj sa Popovićem, mogao pucati u njegove noge? Kovač je
naveo da je vidio da se otimamo o moj pištolj i da je čuo od Vojovića:
„Drž’ mu pištolj, pobi nas!“ Kako je u takvoj situaciji, uopšte moguće
ciljati u manje vitalne djelove tijela? Ili da sam „drškom od pištolja
mogao da onemogućim Vojovića“? I sami vidite da je Branimir
krupniji, snažniji od mene, pa ipak je savladan vrlo brzo od strane
Vojovića. Na osnovu čega sud može da gradi pretpostavku da bih ja
„drškom od pištolja“ mogao da savladam Vojovića. Na kraju, ovdje je
dokazano da je Vojović mogao usmrtiti mog brata polomljenom
flašom, ili čašom, da mu je pogodio karotidnu arteriju. Na osnovu
koje pravne logike bih ja trebalo da koristim blaže oružje od onog
koje koristi napadač?
Htio bih ovdje da podvučem jedan stav iz prethodne presude.
Sudija Miraš Radović je u obrazloženju proglasio logičnim što je
Vojović pritrčao da pomogne DRUGU u bezrazložnom batinanju, a
mene je osudio što sam spasavao BRATA i sebe od istih batina!
Sestra pokojnog Vojovića je pitala: „Kad sam već tako slabo vidio
kako to da ne pogodih Branimira?“ Očigledno nije pogledan sudski
zapisnik sa uviđaja, ili neko ne želi da ga vidi. Tamo piše da je jedan
od metaka završio u ogradi upravo tamo gdje je, i po mom i po
Kovačevom svjedočenju, stajala Branimirova glava. Ako niko drugi
nije pucao te noći, onda je to bio metak iz mog pištolja, što znači da
sam mogao vrlo lako i brata pogoditi, a onda biste svi vi tražili moje
oslobađanje, a ja što veću kaznu za sebe jer sam ubio rođenog brata!

Nije, u krajnjem, važno kakva će biti moja presuda. Mnogo je

važnije ko će unesrećenim porodicama saopštiti pravu istinu.
Posle mene govori Miloga advokat, Mika Bakrač, jako dobro
nekih petnaestak minuta, zatim i Mili, po mom utisku – svedeno i
odlično.
Onda se dešava nešto nepredviđeno. Reč, mimo očekivanja i
zakona, ponovo uzima viši zamjenik državnog tužioca Bobo
Vukčević:
 – Ja nijesam upoznat sa predmetom (?), ali mislim da su u
ranijim presudama trebali ozbiljnije da budu analizirani navodi
svjedoka A. J. da je prvooptuženi istrčavao i vikao: „Ima li još koga,
pobježe mi onaj četvrti, majku mu jebem!“ Jeste, to je sve tačno što je
advokat prvooptuženog iznio o njegovoj ličnosti, ali trebalo je cijeniti
da su i oštećeni bili ZLATNI MOMCI.“
Posle njega se javlja otac pokojnog Dragana, koji kaže „da on
(punim imenom i prezimenom) nikad ne laže i da je po nalazima
velikih Dožića, Milenkovića i Mikića, Laušević liječen od droge i da je
zbog droge išćeran sa promocije „Svetoga Save“, pa je na prag moje
kuće došao da mi ubije sina. Vi ste, kao i veliki Miraš Radović, žena
jednog velikog čovjeka.“
– To ne dozvoljavam! Ja sam sudija Vujanović!
– ...i Vi ćete mi, gospođo sudija, na moju veliku muku učinjet’ da
lakše žalim svoga Draga.
Vojovićeva sestra traži da se ne diraju kosti pokojnika i ponovi
sve od reči do reči kao i prošlog puta.
Vujanovićeva prelazi pogledom preko mene i shvati da sam hteo
još nešto da kažem, pa mi dade reč:
– Svojevremeno je ovdje jedan član Sudsko-medicinskog odbora
izjavio da su oni našli da sam kritičnom prilikom rekao: „Kakav je
ovo nered ovđe!“ Nikad ovom sudu nije objašnjeno iz koje izjave, iz
čijeg svjedočenja su izvukli tu rečenicu. Danas smo od gospodina
Vukčevića čuli i jednu potpuno novu rečenicu: „To nije nikakva
galama, to me drugovi zovu da idem kući!“ Molio bih da nam
gospodin Vukčević pronađe u spisima i ukaže gdje je ta rečenica i ko
je to izjavio.
Ne sumnjam da su pokojnici bili „zlatni momci“, ali ako je već
tako, ko je onda to sprečavao vađenje izvoda iz njihove kaznene
evidencije. Zašto ti papiri nikad nisu prezentovani javnosti?
Rečenica „Ima li još koga, pobježe mi onaj četvrti, majku mu
jebem!“ je pred ovim sudom odbačena kao neistinita još prije tri i po
godine, a potiče od svjedoka A.J. koji je tvrdio „da sam pucao i na
njega i da je VIDIO metak kako mu prolazi sa desne strane glave!“ Na
moju tadašnju primjedbu, da ako se veruje ovom svjedoku, zašto
onda Tužilaštvo ne proširi optužnicu za još jedan pokušaj ubistva,
tada niko nije reagovao, ali evo danas čujemo povampirenje davno
odbačenih izjava.
Sudija Vujanović sve diktira u zapisnik, sa pitanjem da li je sve
korektno unešeno.
– Molim samo za još jednu stvar. Opet ponavljam da je laž da
sam ikad konzumirao bilo kakvu drogu, pa prema tome nikad
nijesam ni liječen od iste, pa bih molio da se ukaže koje je to mjesto,
gdje se nalazi taj podatak iz istorije svih mojih bolesti, a svi su moji
zdravstveni spisi dostupni sudu.
Upisa se i to u zapisnik.

Bakrač napominje da ovakve primedbe od strane Tužilaštva

predstavljaju povredu načela „geformation in peius“ (preinačenje na
gore, na štetu okrivljenih), jer se ionako nisu žalili na poslednju
ukinutu presudu.
Ponovo uzima reč tužilac Vukčević, koji se malo ljuti, a malo i
izvinjava nepoznavanjem predmeta (?) pogotovu, ako nije precizno
citirao neku rečenicu, ali neće više komentarisati da se završne riječi
ne bi dalje produžavale, jer „odbrana mora imati poslednju riječ“.

Poslednji, „citirani“ deo njegove rečenice je bila jedina tačna

izjava koju je danas izrekao Bobo Vukčević, i – odmah je i pogazio,
jer su njegove reči bile poslednje!
Sudija Vujanović u četiri sata i dvadeset minuta zaključuje glavni
pretres i obaveštava da će presuda biti objavljena u petak, dvadeset i
sedmog februara u dvanaest sati.
 Čiji je interes bio ovo današnje ponovno mućenje vode od strane
„upućenog“ tužioca Vukčevića? Ko zna hoću li to ikada saznati...

23. februar, 1669. dan

Čujem pre neki dan – „Đe baš sad da ti potrefi suđenje?“ Obično
me to pratilo kad god mi se nešto značajno dešavalo oko procesa. Ili
su neki izbori, ratovi, mirovi, ili političke krize, ili veliki odmori,
veliki poslovi... To su mi već dobro poznati „dobri“ običaji ove
opičene zemlje da, kad se u njoj dešava nešto značajno, to ujedno
znači i potpuno kolabiranje svega ostalog. A, to me prati od ‘93.
godine. „Gde baš sad da ti se desi ova tragedija? Gde baš sad da
padneš na robiju?“ Morao bih onda, izvinjavajući se pitaocu, i sam se
zapitati: „A gde baš sad da me život strefi?“ Stalno se u državi
Danskoj nešto preče i trulije zbiva. I stalno ti neko zaverenički
šapuće, tobože dobronamerno: „E, nemoj sad, sad su ljuti zbog...“
„Ja bih voli’ da sam vječno osta’ u sna mirnoj vladi i naručju
nego đe sam na svijet iziša’ da umnožim gordost ponositu
nesnosnoga moga protivnika.“ – žali se Satana u „Luči“. Da, ja sam
Satana.

27. februar, 1673. dan

Danas će u podne, posle pedeset i pet meseci, biti izrečena naša
šesta presuda.

KRAJ TREĆEG DELA

 NOTES

[←1] Moja sestra Branka