DIJAMANT

Blistaj, blistaj zvezdo mala, kako sijaš rad bIh znala...

Ali stvar je u tome da, vec znam. Čudo, to je. Ne radimo, jer je nauka otkrila sve
što treba da se otkrije. Čovečanstvo je otišlo predaleko, prešlo previše tačaka bez
povratka i nastavilo da se probija sve dok se poslednji komadići čuda nisu razbili.
Ljudi se više ne pitaju. Ljudi ne sanjaju. Ljudi jednostavno znaju.

Znamo da u našoj galaksiji postoje 42, a ne 48 drugih civilizacija; Daglas Adams

mora da je tako prokleto ponosan (a Drejkova jednačina je ionako uvek bila više
procena, ni približno tačna kao naučna fantastika). A opet, stvarnost je uvek bila
čudnija nego što um ima sposobnost da zamisli. Možda je zato prestalo da mašta.
Umorilo se od nadmašivanja.

"Min! Hajde! Propustićeš utakmicu!"

"Začepi, dolazim!" Min kreće korake u granicama i skače, skačući da kucne o

drveni dovratnik čak i dok zumira kroz njih da bi se srušio na stari, pohabani kauč
ispred holografskog projektora. Karlo sedi tik do njega i žvaće nokte. Min ga udari.

"Prestani."

"Nisi mi mama."

Min podiže obrvu, fiksirajući Karla pogledom. "Stvarno? Hoćeš da ideš tamo?"
"U redu, u redu, prestaću. Čekaj, čekaj, počinje - kunem se svakom galaksijom u
celom univerzumu da ću, ako Rusija uzme još jedno prvenstvo, nabiti čitav šatl u
dupe."

Min se nasmeje i udari Karla laktom u stranu, „Siguran si da bi mogao da uklopiš

taj šatl? Tvoja glava već zauzima toliko mesta unutra.“

Karl gura Minovo lice kroz hologram i izgleda kao da mu početni udarac prolazi
kroz čelo.

Fudbal sa nultom gravitacijom (fudbal koji su ga neki ljudi nazivali) je nekako

zastareo, ali i dalje omiljen kod publike. Pa, gomile koliko je ostalo. Većina ljudi je
već napustila Zemlju i ne mogu dobiti signale dalje od Jupitera, tako da bukvalno
nema šanse da Viša klasa uhvati ovu igru. Nije da Viši slojevi još uvek gledaju nulti
fudbal. Verovatno su do sada smislili nešto klasičnije i neograničeno skuplje.

„Nekada sam želeo da budem fudbaler“, kaže Min, smeštajući se na kauč,

pružajući preko Karla kesu pomfrita.

"Mislio sam da želiš da budeš pilot." Karlo čak ne skida pogled sa igre, ali prstima
kopa po vrećici za prženje i gura šaku u usta. Min sleže ramenima. Obojica urlaju
dok Koreja puca.

"Ne, ti si želeo da budeš pilot", ispravlja Min. Karlo zastaje sa još jednom šakom
pomfrita na pola puta do usta, mršteći se na čelu.

"Oh, tačno, jesam." Zatim gurne celu šaku u usta i žvaće. Min oblizuje prste od
soli, cvokoćući usnama.
"Gol!" Karlo udara u vazduh, a Min gužva praznu vreću za prženje i prebacuje je
preko holograma pravo u đubrište. Šišta dok se kesa raspada i ispušta mali
oblačak kiseoničke magle.

U 22010. godini nema mnogo toga što ljudi nisu postigli, ni mnogo toga što nismo
osvojili ili uništili. Nema poslednje granice nauke jer je to bilo davno, bukvalno. Ali
jedna stvar se nije promenila – bića žive-bića umiru. I dobro, ako je Zemlja živo
telo, onda su ljudi bili rak za koji nije mogla da nađe lek. I tako, umire.

Ali ne pre nego što se univerzum dobro bori. Kako se borite protiv raka? Pa,
radijacija naravno.

Kada je prvi talas gama zraka pogodio Eta Carinae, ljudi nisu bili spremni, iako su
mislili da jesu. Milijarde su umrle, milionima su dijagnostikovane bolesti koje su
završile smrtnim slučajevima. Biljke su uvele, ptice i životinje zatrpale su ulice
stotinama hiljada, ono što je malo naučnika ostalo ne toliko da je precrtalo vrste
sa spiska, već je počupalo čitave stranice i spalilo ih. Svetska populacija je
smanjena za više od polovine, skoro preko noći, a rezultati su bili ništa drugo do
poražavajući. U godinama koje su usledile, ta polovina je ponovo prepolovljena
usled naknadnih potresa radijacije, a zatim ponovo prepolovljena usled padavina,
smanjivši svetsku populaciju na jedva osminu onoga što je nekada bilo.

Svi su mislili da je konačno vreme da ljudi odu.

Ali rak nije tako lako izlečiti. A nije ni čovečanstvo.

Mogli bismo to nazvati otpornošću, svet bi to mogao nazvati kugom. Bilo kako
bilo, ljudi koji su preživeli smislili su planove, odgovore, načine, kao i uvek, i život
se nastavio, ispod odeće napravljene da odbija gama zrake. Mehaničari i naučnici
su čak razvili način da pretvore to zračenje u upotrebljivu energiju i civilizacija je
ponovo napredovala.

Iznad sveta, tako visoko.

I tada smo zaista počeli da gledamo prema zvezdama. Tada su ljudi počeli da
shvataju da se naše vreme ovde zaista bliži kraju, i da ako ne izađemo, svet će
umreti, a mi bismo umrli sa njim.
Dakle, Svetski savet je smislio plan, očajnički, sumanuti plan, ali ipak plan – poslati
42 broda u svemir, prema poznatim civilizacijama u našoj u nadi da će neki od njih
uspeti.Naravno, postoje sigurnije civilizacije, one sa kojima su ljudi stupili u
kontakt, ma koliko bili slabi radio signali, koliko god poruke bile čudne, koliko god
je trebalo da se dekodiraju, ali kontakt je uspostavljen. A, s obzirom na značajno
smanjeno stanovništvo sveta, ne bi bio daleko od toga da ono što je ostalo od
sveta podelimo na 42 različita broda i pošaljemo ih. I upravo se to dogodilo.

Samo, stavri su puno komplikovanije. Uvek su komplikovanije. Kako odlučujete ko

će prvi? Ko može da ode u „bezbednije“ civilizacije, a ko će biti poslat na radosnu
vožnju ka ivici naše galaksije ne znajući da li će brod ikada stići do civilizacije sa
kojom nikada nismo stupili u kontakt?

Premotajte 20 hiljada godina unazad, dajte ili uzmite vek ili tako nešto i brod po
imenu Titanik potonuo je na dno okeana.

Istorija se ponavlja – samo u drugom obliku.

Bogati i uticajni idu prvi, idu u najsigurnije. Manji srećnici idu poslednji. Tako je
bilo za celo čovečanstvo, i tako će biti do kraja sveta. Bukvalno.
Brod se gasi otprilike svakih pola godine, jer je toliko vremena potrebno da se
elektrana napuni dovoljnom energijom da se brod lansira u svemir dovoljno
daleko da stigne gde god treba; pretposlednji brod je otišao pre otprilike šest
meseci.

"Tri boda! Tri smo boda prednosti!"Karlo trese Mina za ramena. Obojica skaču
gore-dole po sofi. Škripi i škripi pod njihovom težinom ali se drži.

Još pet minuta i prvu četvrtinu završavamo sa tri poena prednosti! Min uzvraća, i
sigurno, pet minuta kasnije, njih dvojica padaju sa sofe, smeju se i viču. To je prvi
put u dva čitava veka da je bilo ko osim Rusije osvojio Svetsko prvenstvo.

„Večeras je žurka kod Džeksona“, kaže Min dok se igra prekida zbog reklama.
Puštaju stare reprize reklama za zastarele stvari - teleportere, letelice, itd.

„Kod Džeksona uvek postoji zabava“ Karlo pretura po kuhinji tražeći još grickalica
i dolazi prazan. "Moramo da obavimo kupovinu."

Min frkće. "Kojim novcem?"

Karlo prevrće očima. „Kome to treba kada imaš popust na pet prstiju?“

Min uzdahne. Karlo zastaje u svom poslednjem obilasku kuhinje i gleda Mina.

"Oh, hajde, nije da ovo nismo radili godinama. Mislio sam da ćeš se do sada
naviknuti."
Min se spušta nazad na sofu, „Zovi me staromodnim, ali, ne znam, krađa mi
jednostavno ne pristaje.

"Imamo li drugog izbora?" Karlo se vraća do sofe i oslanja se rukama na leđa,

zureći dole u Džimina. Oči mu sijaju nečim pomalo opasnim, pomalo đavolskim.

"Pretpostavimo da ne..." Min ga pogleda i odmah u tom trenutku, Karlo ispusti

jabuku na njegovo lice.

"Jao! Prokletstvo--! To stvarno--hej, odakle ti jabuka?" Min se penje, trljajući nos,

jabuku u ruci, tvrdu, glatku i sjajnu.

„Momak niz ulicu je nekada imao voćnjak – tamo sam se noću brinuo o nekoliko
stvari, znaš šta je drveće dovoljno blizu da povuče tu gama ceradu? I rekao si da ti
je nedostajalo voće i ostalo , tako da." Na kraju zastaje, škrgućući nos i grebajući
nogama o pod.

"Kako si naučio da se baviš baštovanstvom?" – pita Min, a obrve u opasnosti da

nestanu u njegovoj liniji kose, čak i dok uzima veliki zalogaj jabuke i skoro zastenje
od zadovoljstva. Slatko je i hrskavo, i trenutno je to samo poslednja dobra stvar
koja je ostala na celoj ovoj prokletoj Zemlji, osim Karla, naravno.

Karlo odmahuje rukom i trza glavom, pokazujući Minu da ga prati. Probijaju se

kroz dugi hodnik napuštene kuće, dole do vrata koja vode u podrum. Uglavnom,
još uvek nisu bili unutra – prošlo je samo nekoliko nedelja otkako su se uselili i
zatezanje cerada preko bukvalno svakog inča krova je dosadan zadatak, ali
potpuno neophodan za drevne kuće kao što je ova.
Podrum je vlažan i mračan. Karlo klikne na svoj džepni osigurač i soba se osvetli
mekim, plavim sjajem.

"Vau..." Minove oči se razgoračivše.

"Jel tako?" kaže Karlo, cereći se dok podiže osigurač više da baci svetlost. Podrum
je pun knjiga. Upakovan i čvrsto zatvoren u kutije od providne legure. Knjige,
poput onih koje su viđali samo u muzejima i na holografskim projektorima (u
vreme kada su se još šuljale u državne škole na časove). Stotine i stotine knjiga,
njihovi naslovi u naslaganim slovima, neke od njih prepoznatljive, druge na
jezicima davno izgubljenim zbog zuba vremena i nemilosrdnog tempa promena.

„Ovaj ovde, radi baštovanstvo. Našao sam ga pre neko veče kada si me probudio
jer sam preglasno hrkao“, kaže Karlo, saginjajući se da otvori poklopac kutije,
izvlačeći otrcanu svesku sa jarko žutim i pokrivač na crne pruge--Baštanstvo za
lutke.

"Lutke?" Jimin čita, smeškajući se, ali Karlo ga udari u stranu i on spusti pogled na
knjigu. Stranice mirišu na istoriju, pravu istoriju i priče. Mnogo, mnogo priča.

„Ovde je poglavlje o stablima jabuke, a onda ovde... ima ovo voće koje se zove
'trešnje' pre Prvog talasa. Znaš.

"Izgledaju ukusno."

„Svakako“, kaže Karlo dok prelistava na drugu stranicu, njih dvoje se slažu na
prašinom prekrivenom podrumskom podu, džepni fitilj između njih dvojice,
stisnut preko stranica knjige koja sadrži priče ljudi od pre hiljada godina.
Propuštaju celu fudbalsku utakmicu i Džeksonovu zabavu, ali niko od njih više ne
može da se seti da brine.

Kao Dijamant na nebu.

Noć je jedini put kada je zaista bezbedno izaći napolje bez debelog sloja odeće od
obrađene tkanine. Noću obično Karlo i Min, leže kako razbacani po krovu, zureći u
zvezde, i večeras, nije ništa drugačije.

„Šta misliš u koju ćemo otići?“ pita Jimin.

„Onu“, kaže Karlo pokazujući na veliku srebrnu zvezdu.

„Hm... ta ne izgleda tako sjajno, a šta je sa onom?“ Min pokazuje na drugu.

„Šta fali onoj koju sam izabrao?“ Karlo naglo spušta ruku.

Min sleže ramenima: "Ništa, samo mi se ona više sviđa." I njegova ruka pada i
njihovi dlanovi se nalaze, pritiskajući, spajajući prste.

„Šta ako bih želeo da odem do one koju sam izabrao?“

"Onda bih pošao s tobom."

— Čak i da ti se ona druga više dopala?

"Naravno."

Tišina.

Karlo steže Minove prste, okrećući se prema njemu.

„Možemo do tvoje zvezde.

„Mislio sam da ti se ova druga više dopada“, naceri se Min, okrećući glavu da
uhvati Karlov pogled.

"Ne, predomislio sam se."

Min se stisne. Zatvaraju oči i zadremaju od zvuka vetra kroz vazduh, gušći nego
što je bio ranije, čvršći dok klizi po njihovim obrazima i koži, vukući im kosu dugim,
tankim prstima, povlačeći pravo za ivice svojih snova. Zaspu uz zvuk međusobnog
disanja - poslednja pesma koju će svet ikada pevati.

Jutro dolazi sa retkim cvrkutom ptičijeg pevanja, jer ljudi nisu jedina stvorenja
koja su otporna, a darvinizam i dalje stoji, bez obzira na gama zračenje ili ne.
Stvari uče, umiru i prilagođavaju se, stvari rastu, menjaju se i postaju. Stvari traže
sve više načina da prežive, da žive.

"Probudi se, hajde, sunce će uskoro izaći i izgorećemo ovde ako ne uđemo
unutra." Karlo vuče Mina za ruke. Min se promeškolji uz veliko zevanje i trepće u
Karla, sa blagim osmehom na licu.
"Jutro." Glas mu je gust i pospan.

„Jutro“, kaže Karlo, blago dok još jednom povlači Minovu ruku, gledajući u
horizont. Svake sekunde će da se razvedri i morali su brzo da uđu ako niko od njih
nije želeo opekotine drugog stepena. Atmosfera se toliko pogoršala u proteklih
dvadeset hiljada godina da je jedini razlog zašto je kiseonika još dovoljno dovoljno
to što je tanka rešetka nanovlakna ispletena i postavljena preko celog sveta da
zadrži atome kiseonika unutra, ali ona nisu dizajnirana da zadrže štetne sunčeve
zrake. Za to služe odeća i cerade, a predug boravak na suncu, čak i ovako daleko,
mogao bi biti smrtonosan.

"U redu, u redu, ustao sam. Ustao sam." Min se penje na noge, skupljajući njihov
jorgan ispod sebe, skoro posrćući dok ga Karlo vuče do ivice krova, skačući niz
merdevine prema zemlji, preskačući poslednje dve prečke i spuštajući se sa
padom i prevrtanjem. Min ga prati, još uvek zevajući, znatno sporijim tempom, a
Karlo lupa nogama, držeći zadnja vrata otvorena za Džimina kada uđe.

„Tako viteški“, kaže Min, cerekajući se, još uvek pospanim i mekim glasom.

„Pokušavam“, kaže Karlo, prevrćući očima.

Min postavlja jorgan na sofu i ponovo se sklupča, napolju izlazi sunce, a prozori se
zatamnjuju da bi sprečili najštetnije zrake. Karlo trese Mina za ramena.

"Podigni se, mislio sam da idemo danas da čitamo."

Min nešto promrmlja i udari u Karlovu ruku, koji uzdahne i nagne se bliže.
„Još jednom na jeziku koji razumem?“
"Možeš... čitati... ja ću... spavati."

"Uf", Karlo ogorčeno zastenje i odgurne se od sofe. Min jedva registruje udarce
svojih koraka niz stepenice u podrum, ili izrazito sporije udarce dok se vraća. Ali
on oseća težinu uronjenja sofe pod znatno većom težinom nego što zna da je
Karlo. Min gleda dole ka Karlu kroz jedan poluotvoreni kapak. Karlo ima gomilu
knjiga u krilu, Vrtlarenje za lutke naslonjeno na vrh, nosa zarivenog u njega.

Min zatvara oči, "Šta piše?"

"Mislio sam da želiš da spavaš." Karlov glas je ravan, ali problem govori Minu da
likuje. On voli da likuje.

"Pa spavam."

"Zašto onda želiš da znaš šta piše?"

"Radoznao."

"Kako ćeš je čitati ako spavaš?"

"Pročitaj naglas."

"Šta?"
Min ponovo otvara jedno oko, a osmeh mu klizi preko usana: „Pročitaj naglas.
Onda ću znati šta piše i neću morati sam da ga čitam. I sviđa mi se tvoj glas – imaš
lep glas. Čujem te stalno kako pevaš pod tušem“.

Min ne može da kaže da li jutarnja svetlost udara u Karlovo lice pod pravim
uglom, ili je on samo previše pocrveneo, ali efekat je lep. Karlovi obrazi su nežne
nijanse jutarnje ružičaste, uronjeni u zlato dok duboko udiše i spušta oči na
stranicu.

Min nikada nije znao toliko stvari o cvetovima trešnje, ali on misli da ma koliko bili
lepi, nikada neće biti tako lepi kao Karlovo rumenilo tog jutra.

„Odlučio sam da su cvetovi trešnje moj omiljeni cvet“, kaže Karlo te noći,
pritisnutih ramena, gledajući u noćno nebo.

„Nisi ranije ni video pravog.

„Da, znam, ali video sam ih u toj knjizi i zaista su lepe. I možda kada stignemo na
ovu novu planetu i sprijateljimo se sa ljudima tamo, možemo ih ubediti da zasade
nešto.“

"Karlo, znaš da su izumrli, zar ne? Gde ćeš nabaviti seme?"

Karlo okreće glavu da pogleda Mina: „Hoćeš da mi kažeš da smo uspeli da

genetski konstruišemo ljudska bića, da kontrolišemo ceo genom do poslednjeg
slova i da nećemo moći da reprodukujemo seme trešnje. da posadimo na bilo
kojoj planeti na koju ćemo sleteti?"
"U redu, u redu. Ppobedio si", reče on, a onda uzdahne, zamišljeno i tiho, "misliš
da će tamo biti lepo? Gde god da idemo?"

„Bolje bi bilo – pokušavam da tamo osnujem prvi tim.”

"Sve što vam treba je lopta i polje nulte gravitacije. To se bukvalno može uraditi
bilo gde u svemiru jer nema gravitacije u svemiru, sećaš se?"

"Da, ali kako bi bilo sjajno imati igre vanzemaljaca protiv ljudi?"Karlo se široko
ceri.

"Tako si čudan- u jednom trenutku govorš o sadnji trešnje, u sledećem govoriš o

organizovanju fudbalskih utakmica bez gravitacije između dve vrste." Min
odmahuje glavom i ispušta smeh.

"Šta da kažem? Ja sam čovek mnogih interesovanja."

Min se podsmeva, ali to prelazi u novi smeh i on klima glavom: „Naravno da jesi –
hej“, podiže glavu sa jorgana i poseže oko sebe, izvlači knjigu, tanku knjigu, i
otvara korice , iskopavajući džepni osigurač da ga osvetli stranicama.

"Koji je to?" pita Karlo, okrećući se na stomak, brade naslonjene na Minovo rame.

„Mali princ“, kaže Min, pokazujući na sliku sićušnog dečaka plave kose koji stoji na
planeti sa cvećem i sićušnim planinama.
"Da li je dobro?" pita Karlo dok Min prebacuje na prvu stranicu. On sleže
ramenima.

"Još ne znam."

Dok završe, oboje se osećaju kao da će im srce iskočiti iz usta i idu na spavanje
obećavajući jedno drugom da će uvek voleti izlaske sunca više nego zalaske. I Min
odlučuje da je ovo njegova omiljena knjiga svih vremena.

Obaveštenja lete kroz svaki pojedinačni holografski uređaj u celom svetu

’’Poslednji brod kreće za dva dana. Ponesite samo ono što vam treba i ništa više.
Zalihe će biti obezbeđene na brodu i podeljene nakon što se završi prebrojavanje.
Proverite da li ste na listi registrovanih imena da biste potvrdili svoj prostor na
letelici.“

"Potvrđeni smo, zar ne?" pita Min, vireći preko vrha Avantura Šerloka Holmsa.
Karlo sedi na drugom kraju sofe i juri kroz ’’Hari Poter i Relikvije smrti’’.

„Hm? Oh--da, jesmo. Dobili smo i svemirske zadatke, isti krevet na sprat. Ali
koristio sam imena naših izvoda iz matične knjige rođenih,“ kaže Karlo sa stidljivim
osmehom, „pa ćemo morati da se prijavimo u različitim redovima ali ponovo
ćemo se naći unutra."

„Dobro“, kaže Min, spuštajući oči nazad na stranicu.

Dva dana prolaze u naletu reči, brže od okretanja stranice.

Vremena za prijavu su blokirana, uglavnom da se teleportacione stanice ne
preplave, a previše ljudi koji pokušavaju da pristupe istoj krajnjoj tački može da
izazove kvarove u sistemu (užasne nesreće u prošlosti).
Karlo i Min su smešteni u poslednju grupu ljudi koji odlaze.

„Siročad smo.“, kaže Karlo kad ga Min pita zašto su uvek poslednji u redu za sve.

„Tačno, tačno“, kaže Min, skljokajući se pored njega, gledajući kako sat na zidu
otkucava poslednjih nekoliko sati čovečanstva na Zemlji. Čudno je simbolično, da
bi poslednji ljudi na Zemlji bili oni na dnu društvene klase, neprilagođeni i siročad.

Kada konačno dođe vreme, odlučuju da ostave knjige. Teške su i ne vrede te

težine kada se teleportuju – mogli bi da zeznu algoritam ako im je masa prevelika i
ne mogu da iskoriste celu kartu za teleportaciju samo za knjige, imaju samo dve.

"Naći ćemo se unutra, u redu?" kaže Karlo, mašući dok je krenuo ka liniji za J.

"Da!" Min kreće u drugom pravcu za P. Redovi su dugi, ali se kreću pristojnim
tempom. Ipak, prošao je sat vremena i Min se oseća kao da se uopšte nisu mnogo
pomerili. Nešto mu se zgrči ispod stopala dok pravi još jedan korak i spušta
pogled. To je karta za teleportaciju. Saginje se da je podigne, zaglađujući tanki
materijal preko svog dlana. Ideja mu klikne u glavi i on se naceri, okrećući se
starcu iza sebe.

"Možete li, molim vas, sačuvati ovo mesto za mene? Zaboravio sam nešto kod
kuće i moram da odem po to."
Starac klima glavom i osmehuje se bezubim osmehom. Min se blago nakloni, a
zatim jurne prema najbližem postolju za teleportaciju.

Karlo se konačno probija kroz more ljudi unutra, gurajući ih sve dok ne stigne do
njihove sobe na sprat. Malena je, mala kao ormar, sa samo dva kreveta i malim
svetlom pričvršćenim za uzglavlje svakog kreveta, zajedno sa osnovnim
potrepštinama potrebnim za svakodnevni život. Na čaršavima su položena dva
kompleta besprekorno presavijene odeće. Nijedan od njih nije dodirnut. Karlo
poskakuje na nogama, gleda gore-dole po zakrivljenom hodniku pre nego što
odluči da se sada presvuče, a zatim ode da pronađe Mina.

Trpezarija je upravo to – nered i gužva. Karlo zgrabi dve jabuke, jednu gurne u
džep, drugu gurne u usta pre nego što se kreće duž raznih stolova i rotirajući
poslužavnike, puneći ruke sa više hrane nego što je pojeo. Ikada. Polaže ih sve na
sto, a zatim skenira sobu - nema Mina. Želudac mu se stegne, ali on se opušta. Na
ovom brodu ima bukvalno desetine hiljada ljudi, naravno da neće odmah pronaći
Mina. Ipak bi bilo dobro da se pojavi. Momentalno.

„Biće tu kada idemo na spavanje, previše voli spavati da bi to preskočio’’ misli

Karlo dok glanca svoju jabuku i nastavlja da puni lice sve dok više ne može da
napuni stomak. Svemirski brod tutnji u startu, a ljudi navijaju dok konačno poleće.
Karlo uzima što više hrane u naručje i vraća se na krevet, bacajući svu hranu na
donji krevet pre nego što se penje uz stepenice kako bi zavirio u Minov krevet.

Odeća je još presavijena, posteljina je i dalje netaknuta i bez bora.

Karlo se namršti.
„Zašto se Min još nije presvukao?’’ misli on
 Ne može da uživa u onoj pohabanoj staroj odeći koju su nosili. Nešto veoma
zapanjujuće i sve neprijatnije cveta u pozadini Karlovog uma, ali to ne može biti.
On duboko udahne i krene prema centralnim komandama.

Kokpit je blokiran niskim metalnim žicama tako da ljudi koji sede u ogromnom
salonu mogu da vide sva dešavanja unutra, čak i da razgovaraju sa posadom ako
im se sviđa, da prate ETA i provere njihov napredak kroz galaksiju . Brod je
napustio Zemljinu atmosferu i polako se kreće ka Marsu. Kada oslobode poslednje
Jupiterove mesece, i tek tada mogu da krenu u putovanje brzinom svetlosti. Bilo
kada pre toga i snaga broda bi mogla uticati na gravitacione sile prve četiri planete
i poenta je da se ostavi što je više moguće netaknuto.

"Hej, izvinite? Uhm, da li su svi stigli na ovaj brod?" Karlo se izvuče na podignutu
platformu i dočeka ga čovek nežnog lica sa strogim osmehom.

„Još nismo uspeli da prebrojimo podatke, ali to ne bi trebalo da traje više od

nekoliko minuta. Da li postoji neko koga tražite?“

„Da, Džimin. Park Džimin. “, kaže Karlo, podižući prste do usana kao da žvaće
nokte, ali se uhvatio u poslednjem trenutku i spustio ruku nazad.

„Sasvim uobičajeno ime“, kaže čovek, izvlačeći listu imena i listajući ih. Karlo
posmatra, ljuljajući se na nogama.

— Znate li koliko ima godina?

"Uhm.... ne? Mi smo siročad... nemojte baš da pratite te stvari."

„Ah, jako mi je žao što to čujem“, čovekov glas se smekša zajedno sa očima dok ih
spušta nazad na listu koja se kreće. Mali zeleni čovečuljci povezani su sa svakim
imenom i Karlo se nada da je jedan od njih Min.
Njegov Min.

"Odakle je on?"

"Busan. Grad u Koreji - oboje smo odatle..."

„Ah, da“, kaže čovek, klimajući glavom dok se listanje usporava i on zastaje i
zastaje iznad jednog malog crvenog X označenog pored Park Min - Busan. On se
namršti: „Izgleda da je možda propustio prijavu, ali siguran sam da ćemo ga posle
drugog kruga potvrda pronaći. Niko nije propustio brod od kada je treći poleteo.“

Karlo duboko udahne kroz nos. Srce mu lupa negde u slepoočnicama i prsti su mu
hladni, vrat prevruć, prostor oko njega nema dovoljno kiseonika i oseća da mu vid
klizi i gubi fokus.

„Samo još otprilike minut pre nego što dođe drugi krug potvrda“, kaže čovek,
dodirujući dugme za osvežavanje u gornjem desnom uglu svoje liste.

Karlo zatvara oči i pokušava da ostane miran, pokušava da se spreči da se ne

prevrne i ne padne sa ivice platforme za podizanje. Ovo se ne može desiti.

„Ah...“ muški glas ne sluti na dobro.

"Šta?" Karlov ujeda, otvarajući oči. Još uvek je malo crveno X pored Jiminovog
imena.

"To... izgleda da nije stigao na brod. A konačna brojka je bila manja od jedne
osobe."

"Kako to misliš da nije stigao na brod?" Karlovi prsti se skupljaju u pesnice, glas
mu je tih i drhtav dok mu um zuji i gasi se u belo polje, buka i toplota se sudaraju i
tope sve dok ne može da pomisli na navalu krvi iza njegovih ušiju.

"On... on nije na brodu. Žao mi je."

"Izvini? Zašto ti je žao?" Karlo trepće i primorava se da ponovo udahne, njegov um

raspliće deliće logike, namotava ga oko grla, čvrsto se povlači, „samo moramo da
okrenemo brod i idemo po njega“.

„Ja... jako mi je žao, ali mi to ne možemo.

"Što da ne?" Njegovi zubi su stisnuti tako čvrsto da su reči jedva razumljive.

"Ne možemo samo da se okrenemo i ponovo spustimo brod..."

"Zašto ne?" Karlo pravi korak napred i odmah, drugi čovek se pojavljuje pored
njega, visok i širokih ramena, stavljajući svoju čvrstu ruku na Karlovu ruku.

„Molim vas, gospodine, bilo bi pametno da se smirite.

"Ostavili ste mog prijatelja iza sebe! Moj prijatelj je tamo! Na Zemlji, poslednja
osoba na Zemlji i ostavili ste ga tamo!" Karlovo grlo boli od reči koje viče, ali on ih
skoro ne čuje zbog zvuka svog straha, uznemirenosti, neverice, svake emocije za
koju nikada nije mislio da će moći da oseti kako mu se uzdiže kroz arterije i kosti ,
cvrči gore-dole po kičmi, uvijajući se oko grudnog koša, stežući mu pluća, grlo, i
srce.

Suze mu teku niz lice. Ne shvata sve dok ih ne okusi na usnama.

"Moramo da se vratimo! Moj prijatelj - moj najbolji prijatelj je tamo! Moramo da

se vratimo!" Pokušava da se probije do pilotskog sedišta, kao da bi nekako mogao
da okrene brod oko sebe, ali ga drugi čovek drži u stege, držeći ga rukom oko
struka.

„Ne možemo“, kaže prvi čovek, glasom koji se koleba, ali konačnog tona, „jer će
trebati još šest meseci da se lansirna platforma ponovo uključi, i... i“ glas mu
zastaje dok guta- -Karlo ispušta isprekidano jecanje--"i isključili smo generatore
atmosferske rešetke kada smo otišli. Pretpostavili smo... pretpostavili smo da to
više neće biti potrebno, s obzirom na... okolnosti. Dakle, snabdevanje kiseonikom
će se iscrpiti do jutra“.

"T-ti... isključio si..." Karlov krik se prekida u njegovom grlu.

„Veoma mi je žao... ne možemo ništa da uradimo.

"To su sve izmišljotine--vraćamo se! Nije me briga da li će trebati još šest meseci -
svi možemo ostati u ovom prokletom brodu ako moramo--" odmahuje glavom kao
da bi ga to oslobodilo istine koje su mu se prelivale preko obraza na zemlju,
odmahujući glavom kao da će mu to pomoći da očisti bezbroj sećanja na Mina.
Min i njegov smeh koji bio kao onaj momenat pre nego što zatvoriš oči i utoneš u
san. Min sa rukama koje su tako male, ali dovoljno jake da izbiju vazduh iz
Karlovih grudi kad su jednom pokušali da nauče jedan drugog boks iz knjige. Min
sa svojim osmehom kao izlazak sunca i očima kao zvezdama

Kao dijamanti na nebu.

„On je samo jedna osoba“, kaže prvi čovek, i zvuči kao da pokušava da ubedi sebe
više od bilo koga drugog, „ne možemo da ugrozimo živote desetina hiljada ljudi
samo za jedno…“

"Ali on je moja jedna osoba - on je moja jedina osoba..." Karlovo telo se opušta, a
ruka oko njegovog struka nestaje. Gomila se okupila oko njih, gledajući kako se
cela scena odvija kao neki odvratni spektakl u cirkuskoj predstavi.

„On je jedina porodica koju imam... koju sam ikada imao“, jedva da čuje
sopstvene reči preko zvuka disanja, jedva ih može osetiti zbog tuge koja mu se
navlači na jeziku, nalik ukusu loše, loše noćne more koja odbija da nestane.

"Da... da ne pričamo o malom dečku, tvojih godina... niži, sa rupicama u obrazima,

zar ne?" Starac je izašao iz gomile. Ljudi mrmljaju i mrmljaju, odstupaju da
naprave mesta.
Karlo naglo diže glavu, zamalo da ne pada preko ivice platforme. "Da! To je on!
Jeste li ga videli? Da li je ovde? Gde je? Da li je..."

"Rekao je da mora da ode po nešto što je ostavio kod kuće... zvučalo je stvarno
važno i rekao mi je da se pobrinem za njegovo mesto u redu za njega. Nisam ga
video da se vratio." Starac prebaci kapu na glavu i duboko uzdahne.

"I samo ste ga..... pustili?" Karlo pokušava da se jurne napred, ali snažna ruka
drugog čoveka ponovo pronalazi put oko njegove sredine i izbacuje vetar pravo iz
njega.

„Možemo da pokušamo da uspostavimo radio kontakt“, kaže glas prvog čoveka

iza Karla. Meko je, molećivo, skoro očajno. Koliko god se trudili, srca su i dalje
napravljena od mekih stvari, tkiva, krvi i mišića. Stvari koje se lako ranjavaju. Stvari
koje imaju tendenciju da stvaraju ožiljke umesto da leče. "Da li bi to bilo u redu?"

Karlo uzdahne, ali klimne glavom.

Nakon naleta šapata na jeziku za koji se Karlo kune da me postoji, i nereda bipova
i klikova i tihih šapata, prvi čovek govori u mali mikrofon na dugačkom kablu.

"Zdravo? Ima li nekoga? Da li me neko čuje?"

A onda, kao prodoran komad jasnoće, dovoljno bolan da razbistri um, začuje se
Minov glas.
"H-halo? Ima li nekoga? Halo?"

"Min? Min? Min, o moj Bože, Min?!Čuješ li me?" Karlo se hvata za mikrofon dok
mu ga čovek pruža i drži ga za usta kao da ne samo da može da spasi njega, već i
sve ostale na ovom brodu.

„Nećemo moći da vas povežemo na privatnu liniju jer je signal preslab“, šapuće
čovek, blizu Karlovog uha, „i kada očistimo Jupiterove mesece, izgubićemo radio
distancu... ali ti imaj malo vremena“.

Karlo klima glavom bez da je zaista čuo reči, previše usredsređen na disanje koje
dolazi iz velikih zvučnika iznad njega. Gotovo da je mogao da čuje otkucaje
Minovog srca, oseti ga ispod obraza dok pritiska lice na hladan zid, pokušavajući
da zadrži jecaje.

"Karlo? O dođavola - jesi li to ti?"

"D-da, ja sam. Šta si se dođavola vratio da zgrabiš? Znaš da si propustio brod, zar
ne?"

"Da... samo sam mislio..... Ja... uzeo sam kartu za teleportaciju na zemlji i shvatio
da... pa, rekao si da želiš da sadiš trešnje kada stignemo na ovu novu planetu, zar
ne? ... Vratio sam se da uzmem tvoju baštovansku knjigu." Zvuči sramežljivo; Karlo
skoro može da vidi postiđeni osmeh na njegovom licu dok se češe po potiljku.

"Vratio si se po knjigu?" Karlo se prigušeno nasmeje i pusti da mu se glava udari u

zid, leđima pritisnuta uz njega, kolenima privučenih u grudi.
„Hteo sam da te iznenadim.

Karlo oseća kako mu suze ponovo naviru na ivice očiju dok vadi malu, tanku knjigu
iz velikog džepa u novim pantalonama.
Mali princ.
"I ja isto."

Tišina ispunjava sobu; niko ne priča, svi gledaju momka sklupčanog uza zid,
privijajući zvučnik uz obraz, knjigu koja mu leži u krilu, ceo okean uhvaćen u
njegove uplakane, lepe, kose oči.

„Vraćamo se po tebe“, kaže Karlo brišući suze. Prvi čovek se trgne i sprema se
nešto da kaže ali mu Karlo zapreti svojom istetoviranom, snažnom šakom, davši
mu smrtonosan pogled, što je nateralo čoveka da ućuti.
"Stvarno?"

"Dođavola, da. Ja ću sam upravljati ovim prokletim brodom ako budem morao."

„Uvek si želeo da budeš pilot.

„Jesam“, kaže Karlo, a blagi smeh mu je prošao kroz usne. Min se uvek sećao, čak i
kada on nije, " pretpostavljam da se snovi zaista ostvaruju."

Ovog puta, Min se smeje. A Karlu to zvuči kao prokletstvo. Zvuči kao spasenje.
"Ipak će potrajati, prilično smo daleko, pa... verovatno bi trebalo da se naspavaš ili
tako nešto. Ti voliš da spavaš."
"Da..."

"Min?"

"Da?"

"Mi ćemo... doći ćemo do jutra. Kapetan je obećao." Karlo se jako grize za jezik.
Kapetan ima uši, ali baci pogled sa tužnim osmehom pre nego što mu se oči
ponovo fokusiraju na dvadesetak ekrana ispred sebe. Trenutačna greška i svi na
ovom brodu su nestali. Karlo misli da sada možda i nije tako loše.

"Stvarno? Jeste?"

"Da, jeste, tako da bi se stvarno trebao malo odmoriti. Moraš se probuditi u zoru,
a sumnjam da bi se probudio bez mene.“
Min se ponovo smeje, a Karlo guta, puštajući da mu se oči zatvore. "I bolje drži tu
knjigu. Trebaće nam kada sletimo na novu planetu."

"Neću je izgubiti, obećavam."

"Dobro."

Još jedna tišina. Karlo se upija u zvuk Minovog disanja i pita se da li bi mogao da
odustane od svog za njegovo. Kad bi samo zadržao dah dovoljno dugo, mogao bi
nekako da pošalje svoj izgubljeni dah kroz zvučnik Minu, da ga održi u životu za...
„Na koju zvezdu idete?“ pita Min, prekidajući tišinu. Glas mu je zamagljen od
statičnosti. Čovek pokazuje na ekran sa mapom Sunčevog sistema. Brod se
približava prvom od Jupiterovih meseca.

"Tvoju. Idemo do tvoje zvezde", kaže Karlo, puštajući glavu između kolena da
umiri disanje, "onoj koju si izabrao one noći kada smo bili na krovu."

"Stvarno?"

"Da, biće dug put do tamo pa bi trebalo da..."

„Stvarno da se odmorim, znam, znam,“ Minov glas je popustljiv i upija se u

Karlovu kožu, lepi se kao sirup od jabuke koji klizi niz prste kada uzmeš prevelik
zalogaj.

„Zalazak je sunca, znaš“, kaže Min posle još jedne kratke pauze. Statika se
pogoršava, poluslogovi se prekidaju. Karlo baci pogled na ekran - na pola su puta
do poslednjeg Jupiterovog meseca.

"Je li lepo?" pita on, prelazeći prstom preko naslovnice Malog princa, prateći
naslov.

"Prelepo je."

„Izlazak sunca je još lepši“, kaže Karlo, ali čuje gušenje u sopstvenom glasu i mora
ponovo da proguta.
„Pada mrak... i postaje hladno“, kaže Min, i po prvi put, Karlo prepoznaje
kolebanje u Minovom glasu, a to nije statičnost.

"Trebalo bi da spavaš, zatvoriš oči i spavaš. Kod kuće si, zar ne?"

"J-da... sofa je stvarno velika kada nema tebe da me zgnječiš."

Karlo se smeje i savija svoju slobodnu ruku u šaku tako da mu zglobovi pobele,
"Pa, uhvati sve sebi večeras."

"Karlo?"

"Tu sam."

"Ja sam... ja sam uplašen."

„Nemoj da budeš“, Karlo se bori i bori i bori da mu glas ostane miran. Još tri
meseca. "Ovde sam, u redu? Baš ovde. Uhm..." on se okreće tražeći nešto drugo
da kaže, oči se upiru u veliki prozor prema univerzumu iza njega. "Zatvori oči i
pokušaj da zaspiš. Otpevaću ti pesmu, u redu? Rekao si da si oduvek želeo da me
čuješ kako pevam."

Min malo štuca: "Da... Pretpostavljam da se snovi zaista ostvaruju."

"Lezi i zatvori oči, u redu?" Još dva meseca. Gomila se pomera. Starac ispred skida
kapu i privija je na grudi oborenih očiju i glave.

"U redu."

"Sijaj, sijaj, zvezdo mala..." Karlo ispušta mali jecaj. Prolaze poslednji mesec.
Minov glas odjekuje iz statičkih zvučnika--

’’Kako sijaš, rad’ bih znao...“

Tamo daleko, postoji planeta sa dečakom i knjigom cveća.

„Ali rekli ste da je to bilo zaista davno.“

Karlo spušta pogled na Glijetskog dečaka i pruža ruku da mu razbaruši kosu. Gusta
je i mračna i oseća se kao vitice davne noći, kada su zvezde još uvek slikale nebo.
„Jeste“, odgovara Karlo, i iako je prošlo previše zemaljskih godina, još uvek ne
može da se otrese naglaska. Njegove reči su okruglije, mekše, nejasne, onako
kako Glijetanove nisu.

"Kako je onda još uvek dečak? Zar ne bi trebalo da bude..." Glijetski dečak se
namršti, zapanjujuće slično čoveku. Karlo se pita da li je neko od njegovih roditelja
bio čovek, ali to je još uvek retko, a genetsko testiranje je u zastoju.

"Odrastao?" Karlo se malo smeje, zavalivši se u stolicu, glavom udarivši o deblo

jednog od njegovih voljenih stabala trešnje. On pokazuje prema plafonu
staklenika, tankom sloju plazme koja se pomera koja zadržava kiseonik unutra,
azot napolju, projektujući univerzum preko ovog određenog neba.

"Da, jedna od tih stvari."

„Zato što ne znam da li je još uvek izabrao da odraste“, kaže Karlo, „ Ja sigurno
nisam. Još uvek sam dečak.“

Dečak se namršti: "Kako to misliš?"

Karlo pritisne nekoliko dugmadi na svojoj stolici i ona se okreće u život, okrećući
se do ivice ogromnog staklenika, gde je ceo zid prekriven knjigama iza pažljivo
nadgledanih kutija kako bi se sprečilo propadanje. Posegne i izvuče jednu,
određenu knjigu, tanku knjigu, sa slikom malog dečaka i cvetom na koricama.

„Pročitali ste nam tu knjigu“, viče dečak iz Glijeta, plješćući i cereći se.

"To je moja omiljena, pa ne - moja omiljena knjiga je sa tim dečakom na Zemlji."

"Kako se zove?"

Karlo zastaje, Minovo ime na njegovom jeziku kao molitva, biser, večno obećanje
možda, „Zaboravljam – kao što rekoh, bilo je to zaista davno. Ali volim da mislim o
njemu kao o čuvaru uspomena ."

„Čuvar uspomena“, odjekuje dečak iz Glijeta, glasom koji je tiho i okruglo,

pokušavajući da imitira Karlov naglasak. Karlo otvara Malog princa i pokazuje na
odlomak o viđenju, srcima i cveću, a on ga čita naglas, prevodeći dok ide. Dečak
ćuti do kraja i vrti glavom.

"Pa zar je sve ovo cveće njegovo? Pa neće morati da se pita da li je ovca pojela
njegov cvet? Previše je cveća da bi ih bilo koja ovca pojela!" i kao da ilustruje,
dečak maše rukama prema ogromnom prostranstvu staklenika, jutara i hektara
zemlje, hektara i hektara cvetova trešnje.

Karlo se nasmeši: „Pametano--da. Ovo je za njega. Tako da može da pogleda u

nebo i vidi kako zvezde cvetaju cvećem."

„Mora da je usamljen, sasvim sam...“ kaže Glijetski dečak, naborajući nos dok
latica pada na njega. Nakratko je razokrenuo, zureći u malenu ružičastu stvarčicu
pre nego što odmahne glavom i ona odleprša na zemlju. Karlo uzdahne i klima
glavom i pokušava da ne razmišlja (kao što je radio toliko noći, toliko dana, toliko
nedelja, meseci i godina) o tome kako je mali Min izgledao sklupčan na tom
kauču, pitajući se da li je pevao sam sebi da spava te noći, stisnutih očiju,
pretvarajući se da je to Karlov glas... i ako je Karlo morao da navede jednu žalbu, u
celom svom životu (bez očigledne - što je pustio Mina – da je samo ostao sa njim-,
da ga nije pustio-, da je-) rekao bi da je to činjenica da nije više pevao Minu kad je
imao priliku. Ne pevajući za Mina kada je tražio, ne pevajući mu budnom, ni za
laku noć, i pevajući mu kroz korake i otiske svakog dana koji su imali zajedno kao
dečaci.
Još uvek kao dečaci.

„Ima moju omiljenu knjigu da mu pravi društvo, i , ako može da je vidi, celu ovu
baštu na nebu“, kaže Karlo osmehujući se sebi. Zato što mora da se drži nečega da
bi ostao pri zdravoj pameti, smešno je što ga upravo to dovodi do onoga što bi
stari ljudi nazvali ludilom – verovanje, zavaravanje sebe u – ne, verujući da možda,
postoji šansa da je Min još uvek živ, i gleda gore i pita se da li je i Karlo tu.

„Pa ako je ovo njegovo cveće, gde je onda tvoje? pita dečak iz Glijeta.

Karlo prstima pritiska knjigu u rukama, prateći otrcane obrise i pokušava da

zamisli izlazak sunca. Ovde su dva sunca, i previše meseca da se izbroji, tako da
nema izlaska ili zalaska sunca, jer je rotacija sunca i meseca i toliko zvezda da ih je
skoro nemoguće nacrtati. Pokušava da zamisli izlazak sunca tako lep kao oni na
Zemlj i- i ne može, a onda se pita da li su sami izlasci sunca bili lepi, ili su mu se
tako činili, jer ih je gledao sa Minom, čija bi se faca tako obasjala suncem i
radošću; pokušava da se seti izlaska sunca bez Mina pored njega i ne može.
Takvih nije bilo.

"On je moj cvet", kaže Karlo, "jedan jedini."

„Oh“, kaže dečak, a onda se povuče u tišinu.

"Kako onda znaš da je on još uvek tu? Da 'ovca nije pojela cvet', to je ono što
knjiga kaže, zar ne?"
Karlo klima glavom i vraća knjigu u futrolu, zaključavajući je na svoje mesto uz
lagano šištanje.

Ponovo gleda u improvizovano nebo, projektovano preko plafona staklenika, i

pokušava da zamisli univerzum iza njega, pravac u kome bi Zemlja mogla da se
nalazi, i uzdiše, duboko i teško, povezujući prste preko svog krila.

Zemlja ispod je prekrivena opalim cvećem.

„Zato sam ja još uvek dečak... jer se pitam da li je moj cvet još tu. I kao što knjiga
kaže, to je neka vrsta bola, vrsta važnosti koju nijedna odrasla osoba nikada neće
razumeti’’