DUPLO DNO

Tihomir Brajović

Ozbiljna igra
Smisao igre prikazivanja je i nestvaran i
nadstvaran u isti mah, imaginaran i su-
štinski ujedno.
E. Fink

Šta da se radi? Ovo slavno pitanje mogao bi, a možda i morao, sebi da postavi svaki
čitalac i tumač književne tvorevine kao što je „Isus” Novice Tadića, pesma od ciglo tri stiha
i osam reči, od kojih se tri ponavljaju dva ili više puta, suočavajući svaku buduću interpre-
taciju s nimalo lako rešivim problemima izražajne sažetosti ili čak oskudice. Od presudne
pomoći u razrešenju pomenute enigme u ovom slučaju, po svoj prilici, neće biti ni ono
što inače preporučuje jedan od rodonačelnika široko prihvaćene metode interpretacije
Emil Štajger, a što kao dobru pripremu za valjano tumačenje preporučuje znanje o tome
„u koju epohu pesma spada“, što, „zahvaljujući istorijskim rezonancama“, na neki način
„pojačava njen zvuk“ u kritičkom sluhu onoga koji tumači.2 Obavestivši se ili podsetivši na
to da je „Isus“ objavljen u zbirci Ognjena kokoš (1982), četvrtoj po redu knjizi stihova Novi-
ce Tadića, koja je učvrstila njegovu reputaciju donekle „jeretičkog“ pesnika „izokrenutog
sveta“ i „demonološke“ imaginacije u ondašnjim poetičkim i ideološkim okolnostima ruti-
nerskog miljea poznosocijalističke svakodnevice, tumač ova tri intrigantna stiha moći će u
najboljem slučaju da konstatuje da poetska minijatura pred njim svojom očevidnom i sto­ga
verovatno simptomatičnom neobičnošću i začudnošću ne odudara od svega što je saznao,
ali i da mu to znanje ipak ne pomaže odlučujuće u njenoj neposrednoj interpretaciji.
Ukoliko prihvata razumljivu konvencionalnu pretpostavku o nekoj vrsti smislotvornog
poretka ili „hijerarhije“ poetskih činilaca kao onome što je neophodno našem razumevanju
i što je ujedno i najbolji put ulaska u famozni „hermeneutički krug“ interpretacije, tumač
Tadićeve lapidarne pesme po svoj prilici će učiniti najbolje ako se zapita od čega potiče
preovlađujući utisak neobičnosti i začudnosti, budući da on ovde predstavlja najizrazitije
dejstvo i pojedinačnih delova i celine samoga teksta, pa je logično zaključiti da bi mogao
da bude povezan baš s traženom „hijerarhijom“, pojavljujući se u vidu njenog doživljajnog
„traga“. Nema sumnje da će, po prirodi tog istog čitalačkog doživljaja, interpretativna pažnja
onda pre svega biti usmerena na ono što se otprve razume kao verbalno-izražajno središte
teksta, a to je u ovom slučaju svakako poslednji i ujedno sumarni stih: „Isus naš jastuče za
igle“. Tako se pojavljuje zaključak da valjano tumačenje pesme ponekad može da otpočne
i od njenog formalnog završetka, koji se pri tom ujedno ukazuje kao njena smislotvorna
„sredina“ ili „centar“.
Već i ovlašno razumevanje zapaziće u ovom stihu oblik „krnje“ ili „skraćene“ metafore
(„Isus naš [je] jastuče za igle“) kao onog „obrta“ ili „prenosa“, svojstvenog svakom tropu,
2
Emil Štajger, Umeće tumačenja i drugi ogledi, prev. Drinka Gojković, Prosveta, Beograd, 1978, str. 210.

169
kojim pesnički jezik uvek na neki način stapa doslovna i nedoslovna, simbolička značenja.
Poznavalac književnosti otići će, naravno, korak dalje, zapažajući da i taj stih–metafora ima
svoje sopstveno središte, „reč ili izraz koji unutar doslovnog okvira ima specifično metafo­
ričnu upotrebu“, tj. ono što neki teoretičari nazivaju fokusom metafore,3 a ovde je konkret-
no odredljivo kao reč/izraz „jastuče (za igle)“. To je u izvesnom smislu vrlo slično, ili gotovo
istovetno onome što je drugde imenovano kao reč-okidač (trigger word) i označeno kao
„inicijala kapisla“ interpretacije, zato što tumaču daje priliku da svoj posao otpočne u svo-
jevrsnom „epicentru“ značenja, zaključkom o tome koja je semantička karakteristika te
smislotvorno povlašćene reči/izraza aktivirana.4
Opisno rečeno, ono što je u našem primeru semantički aktuelizovano i stavljeno u prvi
plan jeste, po svemu sudeći, analogija između Isusove golgotske pasije u ime drugih i
„amortizujućeg“ dejstva prihvatanja i ublažavanja uboda/bola jednog upotrebnog pred-
meta, kao odgovarajuće značenjske karakteristike metaforično intonirane reči/izraza „ja-
stuče (za igle)“. U isti mah, to je i mesto pojavljivanja onog izrazitog utiska začudnosti koji
obeležava čitanje i/ili doživljaj pesme, zato što u samom semantičkom središtu pesme
spaja sakralno i profano, mitsko i trivijalno, univerzalno bitno i neznatno-nebitno. Zago-
netka smislotvornog razumevanja pesme nije time, međutim, rešena, već je možda i po-
jačana, budući da ono tek sada traži neodložan odgovor na zapitanost o razlozima i svrsi
ovako iznenađujućeg zbližavanja i spajanja.
„Oblik koji tekst nameće značenju ujedno je i ključ za dešifrovanje značenja“,5 umesno
primećuje Rifater istom prilikom kojom uvodi i pojam reči-okidača, skrećući tako pažnju na
retorsko-sintagmatski plan teksta, što onda, logično, i čitanje/razumevanje Tadićeve pesme
„naknadno“ usmerava na preovlađujući postupak stilskog ponavljanja, ništa manje neobi­
čan i karakterističan od samog semantičkog fokusa njene središnje i noseće metafore. Reč
je, naime, o izrazitom repetitivno-nadovezujućem ponavljanju („Isus / Isus naš / Isus naš
jastuče...“), u znatnoj meri atipičnom za lirsko pesništvo, po pravilu sklono anaforskim, epi­
forskim, refrenskim i drugim sličnim, paralelistički-simetričnim vidovima ponavljanja. Stoga
nije preterano reći da ovaj efekt odgovara baš onome na šta, čini se, misli Rifater kad tvrdi
da „pokretač, komponenta koja inicira niz, mora imati stilističke karakteristike koje ga čine
toliko nametljivo uočljivim da je čitaočeva pažnja pod kontrolom“. 6 Pribegavajući ovako
osobenom i uočljivom ponavljanju koje nije moguće prevideti autor je, drugim rečima, pri­
vukao receptivnu pozornost, a time u neku ruku i ono priželjkivano stapanje tekstualnog
i čitalačkog vidokruga, koje je od Jausa i pojave teorije recepcije naovamo dobilo posebnu
cenu u razumevanju književnosti i same poezije.
Ključni momenat mogućeg tumačenja po svoj prilici predstavlja povezivanje ovako
ispoljenog ponavljanja s izražajnom logikom koja stoji iza njega, a koja se – kao što smo
videli – pre može doživeti kao laička nego kao artistička. Jer kada čitalac/tumač Tadićeve
3
Videti: Maks Blek, „Metafora“, u: Metafora, figure i značenje, Zbornik teorijskih radova, Izabrao i pri­
re­dio Leon Kojen, Prosveta, Beograd, 1986, str. 62.
4
Mišel Rifater, „Interpretacija i deskriptivna poezija“, prevela Brana Miladinov, Reč, br. 11–12, jul–av-
gust 1995, str. 119.
5
Isto, str. 116.
6
Isto, str. 120.

170
pesme u primenjenom postupku prepozna stilizovano načelo poznate dečje igre pod ko-
lokvijalnim nazivom „Pričam ti priču“, čije se pravilo „reč–po–reč“ ponavljajućeg uzaja-
mnog nadovezivanja igrača u oblikovanju izmišljenih situacija i sižea u drugom i trećem
stihu oponaša na sažimajući ili „skraćen“ način, tj. „reč–po–reč–po–nekoliko–reči“, onda to
znači da on tada dobija osnovu za željenu celovitu interpretaciju. Izrazita začudnost meta-
foričnog zahvata u završnom stihu pesme, kojom se Hristovo krucifiksacijski posvećeno i
jedinstveno stradanje u izvesnom smislu jednači s profano-trivijalnim predmetnostima i
pojavama tada se, naime, može rastumačiti kao posledica ili „drugo lice“ iste one infantilno-
-ludičke logike koja upravlja i samim izražajno-oblikotvornim postupkom i ritmom stihova.
U prilog ovakvom razumevanju govori i sintagma „Isus naš“, čije ustaljeno, prisvojno-ko-
munitarno značenje sada postaje moguće interpretirati i u nešto drugačijem i osobitijem
svetlu, kao „formulu“ skrivene divergencije koja konvencionalno homogenizujući izraz/
uzrečicu svih onih koji prihvataju Hristovu figuru kao „svoju“ otkriva kao gotovo ispražnje­
nu formu, ispod koje se zapravo nazire detinjasta „lakoća“ i neozbiljnost „poigravanja“ onim
što (je) ta figura izvorno označava(la), a što sada biva degradirano do statusa detronizovane
slike i značenja trivijalizovane metafore.
Tako se u ovom slučaju u pojmu igre susreću pesmotvorni i interpretativni postupak,
omogućavajući čitaocu i tumaču neku vrstu razumevajuće i eksplikativne prohodnosti.
Dosledno poststrukturalističko, tačnije: dekonstrukcionističko tumačenje tu bi, naravno,
sme­sta prepoznalo onu nesvodivost ili razliku, odnosno diferAnciju, koja iskrsava svuda gde
se zađe iza privida metafizike identičnosti i(li) prisutnosti, primećujući najpre da „igra“ tuma­
čenja i ona „igra“ koju pesma tematizuje počivaju na bitno drugačijim shvatanjima toga
pojma, simboličkom i bezmalo bukvalističkom, a potom, i kao možda važnije, da je, zahva­
ljujući visokoj strukturisanosti i složenoj, ali ipak dokučivoj smislotvornoj uređenosti u do-
menu onoga na šta se odnosi, „igra“ o kojoj je reč u samoj pesmi – deridijanski kazano – u
stvari i sama oblik centrirane strukture kao u neku ruku „retrogradne“, esencijalistički „ute-
meljene igre, zasnovane na jednoj temeljnoj nepokretnosti i umirujućoj sigurnosti koja je
[time] izuzeta iz igre“, jer „iz te sigurnosti može se savladati strahovanje (...) da se na neki
način ne bude upleten u igru“,7 shvaćenu kao ono što se dešava kad „u odsustvu središta
(...) sve postaje diskurs [koji] proširuje do u nedogled polje i igru označavanja“. 8 Tako gle-
dano, ono što se „zbiva“ u Tadićevoj pesmi može se, dakle, shvatiti i kao jedna sofistikovana
„zamena središta središtem“, skrivenim u pojmu samopotkazujuće „igre“ civilizacijskim
figurama i vrednostima koja u konačnom ishodu nema njihovu problematizaciju i dalje
se­mantičko „razigravanje“, već zapravo re-afirmaciju i vraćanje makar u vidokrug jednog
humanistički nostalgičnog i rekupertivno usredištenog razumevanja. Neke od savremenih
teorija čitanja, recimo one koje barataju pojmovima „interpretativnih zajednica“ ili „obave-
štenih čitalaca“ ovome bi, svakako, mogle da pridodaju još i tumačenje kulturoloških, kon­
fesionalnih i drugih osobenosti razumevanja koje mogu da proiziđu iz naglašene empa-
tičnosti ili pak, s druge strane, nemogućnosti potpunog saživljavanja s celim semantičkim
i simboličkim kompleksom koji sobom nosi centralna figura pesme u liku „Isusa našeg“.

7
Žak Derida, Bela mitologija, prev. Miodrag Radović, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 132.
8
Isto, str. 134.

171
 Kakav god pristup da izabere tumač će, međutim, na ovaj ili onaj način, po svoj prilici
ipak morati da se osloni na onu izrazitost u vidu neobičnosti i začudnosti koju, videli smo,
dovoljno smotren čitalac prepoznaje i na paradigmatskom i na sintagmatskom nivou ra-
zumevanja. Zbog svoje lapidarnosti i relativne jednostavnosti, gore rastumačena pesma
je posebno podesna za demonstraciju štajgerovskog načela „ravnopravnosti“ svih pojava
u uspelom književnom delu, pa onda i za prividno logičan zaključak da je stoga sasvim
svejedno od čega će se poći na početku tumačenja, pri stupanju u famozni „hermeneutički
krug“. Sve duže i formativno složenije pesme po pravilu ne daju takvu privilegiju tumaču,
već ga uvek iznova stavljaju pred neposrednu odluku od čega da započne valjano tuma-
čenje. Svrha ovog kratkog tumačenja bila je u tome da pokaže kako je problemu, katkad i
pravoj enigmi interpretativnog fokusa lirske pesme moguće prići upravo pomoću fenomena
izrazitih činilaca koji predstavljaju „osobene znake“ i „simptome“ tekstualnog ustrojstva,
ali isto tako i „kotve“ ili „roršahove mrlje“ čitalačke invencije i zato su u stanju da posluže
kao interpretativne „žiže“ ili tačke sabiranja, koje tumačenje na neki način čuvaju od rase-
javanja i rasipanja.
Uzdržavanje od (pot)pune čitalačke „slobode“ (ili „anarhije“, u zavisnosti od tačke gle-
dišta) i traženje uporišta u tekstualnim izrazitostima zarad interpretativne delotvornosti u
krajnjoj konsekvenci znači da ovako zasnovano tumačenje odustaje od one vrste eksklu-
zivnosti koju su sebi mogla da dozvole, recimo, formalističko-strukturalistička (Jakobson)
ili hermeneutičko-fenomenološka (Hajdeger) učenja, fokusirana na formalno-konstruktiv­
ne ili pak (s)misaono-idejne činioce lirske pesme, i u skladu s tim na izbor onih dela koja od­
govaraju takvim afinitetima, a previđanje ili zaobilaženje onih ostvarenja koja im ne pogo­
duju. Nasuprot tome, pristup koji hoće da vodi računa o mogućnostima interpretacije što
nisu ograničene na ovaj ili onaj tip pesama, jednostavno rečeno, mora da računa s izve-
snošću različito postavljenih prioriteta u postupku tumačenja konkretnih tekstualnih kon­
figuracija i njima pobuđenih razumevanja, što znači da – uprkos didaktičkim potrebama ili
teorijskim priželjkivanjima – zapravo ne postoji jedinstven „recept“ za proceduru ulaže-
nja u polje tumačenja lirske pesme, već svaki pojedinačni slučaj zahteva svoj sopstveni
„recept“, prema onome što tumač zapazi ili otkrije kao simptomatičnu i podsticajnu tekstu­
alnu izrazitost i što se svaki put zasebno nudi ili nameće kao interpretativni fokus onome
ko pristupa toj ozbiljnoj igri s mnogo „slobodnog“ i kreativnog prostora, ali isto tako i s ne­
kim „obavezujućim“ i nezaobilaznim momentima.

172